Troje - Džulijan Barns

Nakon romana Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1994), Geopoetika je objavila jos jedan veliki hit kultnog pisca Džulijana Barnsa. Troje je roman o preljubi u kojem najpre upoznajemo naizgled običnog i ne preterano zanimljivog Stjuarta, zatim i Olivera, njegovog duhovitog i napadnog najboljeg prijatelja. Između njih je Džilijen koja se udaje za Stjuarta, a zatim zapanjuje sve zaljubivši se u Olivera. Barns je, kao majstor humora i raskošne tehnike, napisao duhovit, zabavan, poučan i blago crnohumorni roman koji zaokuplja i fascinira čitaoca.

Za Pet



Laže kao očevidac
ruska izreka



1: Svaki, svaka, svako


Stjuart: Zovem se Stjuart i svega se sećam. Stjuart, to je moje kršteno ime. Puno ime i prezime, Stjuart Hjuz. Puno ime - samo toliko. Srednje ime nemam. Hjuz je prezime mojih roditelja koji su dvadeset i pet godina bili u braku. Oni su mi dali ime Stjuart. U početku mi se nije naročito dopadalo - u školi su mi nadevali imena kao što su Stju ili Stupavi - ali na to sam se navikao. Mogu da se nosim s tim. Nosim i ponosim. S tim.
Ja se izvinjavam, nisam naročito duhovit. Rekli su mi to i ranije. U svakom slučaju, Stjuart Hjuz - to će, mislim, biti sasvim dovoljno. Ne bih voleo da se prezivam Sent Džon Sent Džon de Ver Nečbul. Moji roditelji su se preživali Hjuz. Umrli su, i meni je ostalo njihovo prezime. A kada ja umrem, i tada ću se zvati Stjuart Hjuz. Izvesnosti u ovom našem lepom velikom svetu nisu česte, ali, ovo je jedna od njih.
Razumete šta hoću da kažem? Izvinite, za to nema baš nikakvog razloga. Tek sam počeo. Jedva da me poznajete. Hajdemo ispočetka. Zdravo, ja sam Stjuart Hjuz, drago mi je. Da se rukujemo? Dobro, u redu je. Ne, ono što pokušavam da kažem jeste sledeće: ovde je svako promeniola svoje ime. Zamislite samo. Čak je i pomalo zastrašujuće.
Nego, jeste li primetili da sam iza svako rekao promeniola? Naravno da sam to namerno uradio, verovatno samo zato da bih nervirao Olivera. Imali smo s njim jednu neverovatnu raspravu. Dobro, diskusiju, u svakom slučaju. Ili bar sukob mišljenja. Oliver je prava cepidlaka. On je moj najstariji prijatelj tako da mi je dopušteno da kažem da je cepidlaka. Ubrzo pošto ga je upoznala, Džil - Džil, moja žena, Džilijan - rekla mi je: „Znaš, tvoj prijatelj Oliver govori kao iz rečnika.”
Tada smo se nalazili na plaži u blizini Frintona, i kad je Oliver čuo Džilinu primedbu, dobio je jedan od svojih logorejičnih napada. On to zove rifovi, ali to nije reč koju bih ja upotrebio. Ne umem da ponovim ono što on govori - moraćete sami da ga čujete - ali prosto se odlepi i krene. To je učinio i tada. „A iz kakvog rečnika? Ima li taj rečnik graničnike za slova? Je li dvojezičan?” I tome slično. Nastavio je s tim još neko vreme da bi na kraju pitao ko bi kupio takav rečnik. „Šta ako taj rečnik niko ne bude hteo? Zanemaren. Prašnjavih korica. Neće se prodati, vidim da se neće prodati.” Onda je počeo da trupka nogama po pesku i da krešti na galebove - pravi materijal za skrivenu kameru - dok ga je jedan stariji par, koji je zaklonjen od vetra sedeo iza ograde i slušao radio, posmatrao prilično uspaničeno. Džilijan se samo smejala.
U svakom slučaju, Oliver je cepidlaka. Ne znam šta mislite o tome da iza svako stoji promeniola. Verovatno ništa posebno, nema razloga da o tome mislite. I ne sećam se kako je uopšte sve počelo, ali došlo je do rasprave. Između Olivera i Džilijan i mene. Svako je zastupao različito mišljenje. Dopustite mi da vam predstavim ta suprotstavljena gledišta. Možda da ih iznesem u vidu zapisnika sa sastanka, kao u banci?
OLIVER je rekao da su često korišćene reči poput svako, neko i niko zamenice u jednini i da stoga treba da ih prati odgovarajući oblik glagola.
DŽILIJAN je rekla da iznošenje takvih primedbi opšteg tipa isključuje pola ljudske rase jer u pedeset posto slučajeva svako je zapravo svaka i da zbog logike i pravičnosti treba reći i jedno i drugo.
OLIVER je rekao da mi vodimo raspravu iz oblasti gramatike a ne politike polova.
DŽILIJAN se pitala kako uopšte možemo odvojeno da posmatramo te dve stvari, jer, otkud gramatika ako ne od gramatičara, a gotovo svi gramatičari su - verovatno svi do jednog, koliko ona zna - muškarci, i šta smo mogli i da očekujemo; ona je uglavnom zastupala zdravorazumsko stanovište.
OLIVER je zakolutao očima, zapalio cigaretu i rekao kako je izraz zdrav razum sam po sebi kontradiktoran, jer da se Čovek - tu je odmah počeo da se pretvara kako mu je strašno neprijatno zbog greške koju je napravio, pa se odmah ispravio, Muškarac i Žena - da su se Muškarac i Žena oslanjali na zdrav razum tokom prethodnih milenijuma, i dalje bismo živeli u zemunicama, jeli jezivu hranu i slušali ploče Dela Šenona.
STJUART je potom izneo predlog rešenja. Nastavak samo za muški rod je ili neprecizan ili uvredljiv, ili i jedno i drugo; ponavljanje reči u svakom od rodova diplomatsko je ali rogobatno, tako je najbolje oba nastavka staviti uz glagol i reći promeniola. Stjuart je s puno poverenja izneo svoj predlog i bio iznenađen kad ga je kvorum odbio.
OLIVER je rekao kako rečenica neko je proviriola kroz vrata zvuči poput nekog zastrašujućeg ruskog eksperimenta, kao da je reč o dve glave na jednom telu. Osvrnuo se na prikazivanja nakaza, koja su se uglavnom odvijala po vašarima, pominjući pritom bradate žene, deformisane fetuse ovaca, i mnogo toga drugog, sve dok ga predsedavajući (=ja) nije opomenuo na red.
DŽILIJAN je rekla da je po njenom mišljenju promeniola bilo podjednako besmisleno i isto tako diplomatski kao i svaki, svaka, ali da ne zna zašto se učesnici sastanka toliko snebivaju da iznesu ono što je neoboriva činjenica? Kako su žene vekovima učene da koriste zamenice i glagolske nastavke za muški rod u značenju čitave ljudske rase, zašto ne bismo imali neku naknadnu intervenciju kojom bi se to ispravilo, čak i po cenu da to postane kost u nekim (muškim) grlima.
SASTANAK je završen sine die.
Nakon ovog razgovora još sam dosta dugo razmišljao o svemu. Nas troje, troje sasvim inteligentnih ljudi koji razmišljaju o prednostima reči svaki, svaka, svako. Toliko sićušne stvarčice, a mi nismo uspeli da se složimo. Povrh svega, prijatelji smo. Pa ipak nismo uspeli da se složimo. Zbog toga sam donekle zabrinut.
Kako sam uopšte došao do ovoga? A da, svi su promenili svoja imena. To je živa istina, zamislite samo. Džilijan je, recimo, promenila svoje ime kada se udala za mene. Njeno devojačko prezime je Vajat, a sada se preziva Hjuz. Ne laskam sebi da je jedva čekala da uzme moje prezime. Mislim da je razlog pre bio taj što je želela da se otarasi prezimena Vajat. Jer, vidite, to je prezime njenog oca, a ona se s njim nije baš slagala. Napustio je njenu majku kojoj je godinama posle toga ostalo prezime čoveka koji ju je ostavio. Nije to bilo lepo prema gospođi Vajat, ili madam Vajat, kako je neki zovu jer je poreklom Francuskinja. Čini mi se da je Džilijan odbacila prezime Vajat u znak razlaza sa svojim ocem (koji, kako se ispostavilo, čak ni na venčanje nije došao) i da bi pokazala svojoj mami šta je i sama odavno trebalo da uradi. Ne bi se reklo da je poruka, ako je nje uopšte i bilo, doprla do madam Vajat.
Sasvim tipično za njega, Oliver je rekao da je Džilijan posle udaje trebalo da uzme prezime gospođa Džilijan Vajat-ili-Hjuz, ako je htela da bude logički, gramatički, i zdravorazumski, i diplomatski i rogobatno ispravna. Takav je on, taj Oliver.
Oliver. Nije se tako zvao kad smo se upoznali. Išli smo u školu zajedno. U školi su ga zvali Najdžel, ponekad i „N. O.”, ili povremeno „Ras”, ali Najdžel Oliver Rasel se nikada nije zvao Oliver. Mislim da nismo ni znali šta znači ono O., možda je i lagao s tim u vezi. U svakom slučaju, evo u čemu je stvar. Ja nisam išao na studije, Najdžel jeste. Otišao je kao Najdžel, a kada se posle prvog semestra vratio, zvao se Oliver. Oliver Rasel. Izbacio je N. čak i iz svog imena odštampanog na čekovnoj knjižici.
Vidite da se svega sećam. Otišao je u banku i tražio da mu odštampaju novu knjižicu, i umesto potpisa „N. O. Rasel”, sada se potpisivao „Oliver Rasel”. Iznenadilo me je da su mu to dozvolili. Mislio sam da mora da ima neku potvrdu ili nešto slično. Pitao sam ga kako mu je to uspelo i nije hteo da mi kaže. Samo je rekao: „Zapretio sam im da ću prebaciti račun u drugu banku.”
Ja nisam pametan kao Oliver. U školi sam ponekad možda imao bolje ocene od njega, ali to je bilo onda kad bi on odlučio da se ne trudi. Bio sam bolji iz matematike, prirodnih nauka - praktičnih stvari - njemu je bilo dovoljno da mu pokažu strug u radionici za tehničko pa da odglumi padanje u nesvest - ali kada je hteo da bude bolji, bio je. Pa dobro, ne samo od mene, i od svih ostalih. A bio je i snalažljiv. Kad smo se igrali kadeta, Oliver je uvek bio onaj na odsustvu. Ume da bude veoma pametan kad hoće. On je moj najstariji prijatelj.
Bio mi je i kum. Ne strogo uzevši, jer je venčanje održano u mesnoj kancelariji, a tu nema kumova. Zapravo, i oko toga smo imali jednu šašavu raspravu. Zaista šašavu; prepričaću vam je nekom drugom prilikom.
Dan venčanja je bio divan. Onakav kakav bi svi trebalo da imaju. Blago junsko prepodne, plavo nebo i laki povetarac. Nas šestoro: Džil, Oliver, gđa Vajat, moja sestra (udata, razvedena, promenila ime - šta sam vam rekao?) i jedna stara tetka po ocu ili po majci, koju je gospođa Vajat iščeprkala u poslednjem trenutku. Nisam uspeo da saznam njeno ime, ali mogu se kladiti da je promenjeno.
Matičar je bio dostojanstven čovek s odmerenom dozom formalnosti u ponašanju. Prsten koji sam kupio ležao je na tamnoplavom plišanom jastučiću i bleskao je prema nama sve dok nije došao čas da ga stavim na Džilin prst. Svoj tekst sam izgovorio pomalo preglasno pa se činilo da se odbija o zidne obloge od svetle hrastovine; Džil kao da je to i previše kompenzovala pa smo je čuli samo matičar i ja. Bili smo srećni. Svedoci su se potpisali u knjigu. Matičar je predao Džil venčani list i rekao: „Ovo je vaše gospođo Hjuz, to nema nikakve veze s ovim mladićem.” Ispred gradske kuće nalazio se veliki sat pod kojim smo se nekoliko puta slikali. Na prvom snimku na njemu je 12.13, u braku smo bili tri minuta. Na poslednjem stoji 12.18, u braku smo bili osam minuta. Neke su slikane iz šašavih uglova jer se Oliver izmotavao. Zatim smo svi otišli u restoran i za ručak jeli lososa sa roštilja. Onda smo pili šampanjac. I još šampanjca. Oliver je održao govor. Rekao je kako bi želeo da nazdravi kumi, ali pošto nijedne nije bilo u blizini, umesto toga će, drage volje, nazdraviti Džil. Svi su se smejali i pljeskali, a onda je Oliver upotrebio čitavu bujicu dugih reči, i kad god bi izrekao neku, mi bismo podvikivali. Nalazili smo se u nekakvoj prostoriji u stražnjem delu restorana, i u jednom trenutku smo podviknuli naročito glasno na jednu naročito dugu reč, pa je konobar provirio da vidi da li nam nešto treba, i potom otišao. Oliver je završio govor i seo, tapšali su ga po ramenu. Okrenuo sam se prema njemu i rekao: „Uzgred, neko je upravo proviriola kroz vrata.”
„Šta je hteo?”
„Ne”, ponovio sam, „neko je upravo proviriola kroz vrata.”
„Jesi li ti pijan?” pitao je.
Verovatno je zaboravio. Ali, vidite, ja se sećam. Ja se svega sećam.

Džilijan: Znate šta, ne mislim da to treba da se tiče bilo koga. Stvarno ne mislim. Ja sam obična, povučena osoba. Nemam šta da kažem. Danas kud god da se okrenete neko uporno želi da baš vas zaspe svojom životnom pričom. Otvorite bilo koje novine, iz svih dovikuju: Uđite u Moj Život! Uključite televizor i na svakom drugom kanalu slušate o njegovim ili njenim problemima, njegovom ili njenom razvodu, njegovoj ili njenoj preljubi, njegovoj ili njenoj bolesti, alkoholizmu, zavisnosti od droge, seksualnom nasilju, bankrotstvu, raku, amputaciji, psihoterapiji. Njegovoj vazektomiji, njenoj mastektomiji, njegovoj ili njenoj apendiktomiji. Zašto to rade? Gledajte me! Slušajte me! Zbog čega jednostavno... Zbog čega mora da se priča o svemu tome?
To što ne volim da se ispovedam ne znači da zaboravljam stvari. Sećam se svog venčanog prstena na tamnocrvenom jastučiću, Olivera kako lista telefonski imenik u potrazi za smešnim imenima, sećam se kako sam se osećala. Ali to nije za javnu upotrebu. Ono čega se sećam je moja stvar.

Oliver: Zdravo, ja sam Oliver, Oliver Rasel. Cigaretu? Ne, nisam ni mislio. Ne smeta vam ako ja zapalim? Da, zaista mi je poznato da je to loše po zdravlje, zbog toga mi se i dopada. Gospode, tek smo se upoznali i već nastupate kao kakav raspomamljeni glodar. Šta se to, uostalom, vas tiče? Za pedeset godina ja ću biti mrtav, a vi ćete biti živahni spečenko koji pijucka jogurt na slamčicu, srče splačine i nosi ortopedske cipele. E pa, meni se ovako više dopada.
Da vam kažem koja je moja teorija? Svi ćemo dobiti ili rak ili srčano oboljenje. U osnovi, postoje dve vrste ljudi, oni koji svoja osećanja pakuju u sebe i oni koji dopuštaju da ona izbiju na površinu. Introvertni i ekstrovertni, ako vam se više dopada. Introvertni su, kao što je dobro poznato, skloni tome da internalizuju svoje emocije, bes i nezadovoljstvo, a ta internalizacija, što nije ništa manje nepoznato, dovodi do kancera. Ekstrovertni pak umeju da se otkače, da pobesne na svet, da svoje nezadovoljstvo usmere na druge, i logično je da ta prenapregnutost dovodi do srčanog udara. Ili jedno, ili drugo. Kako sam ja ekstrovertan, pušenje predstavlja kompenzaciju, tako da sam savršeno izbalansirano i zdravo ljudsko biće. To je moja teorija. A povrh svega, nikotinski sam ovisnik što mi u velikoj meri olakšava pušenje.
Ja sam Oliver, i sećam se svih važnih stvari. Šta je to što je važno u vezi sa sećanjem. Primetio sam da se mnogi koji su prevalili četrdesetu žale da im pamćenje nije kao što je bilo, ili da nije onakvo kakvo bi želeli da bude. Iskreno rečeno, to me ne iznenađuje: pogledajte samo koju količinu đubreta ljudi odlažu za skladištenje. Zamislite monstruozno velike kontejnere pretrpane nevažnim stvarima: neverovatno dosadne uspomene iz detinjstva, pet miliona sportskih rezultata, lica ljudi koje ne vole, sadržaji sapunskih opera, saveti tipa kako skinuti s tepiha mrlju od crnog vina, imena zastupnika u parlamentu, i slične stvari. Kakva ih to monstruozna taština navodi na zaključak da pamćenje traži da bude zagušeno takvim đubretom? Zamislite organ za pamćenje kao službenika koji radi u garderobi na nekom bučnom terminalu i stara se o vašim beznačajnim stvarima sve dok vam ponovo ne ustrebaju. Razmislite sada, šta je to što tražite da vam pričuva. I to za tako malo novca! I uz toliko malu zahvalnost! Nije ni čudo što je polovinu vremena odsutan sa šaltera.
Ja pamćenju poveravam samo ono što mu neće biti ispod časti da potraži. Recimo, nikada ne pamtim telefonske brojeve. Čak se i svog tek prisećam, ali se ne obeznanim od straha ako moram da uzmem imenik da bih u njemu potražio broj Olivera Rasela. Neki ljudi - patetični arrivistes u carstvo uma - pričaju o vežbanju pamćenja, o tome kako mu treba održavati kondiciju i gipkost kao nekom sportisti. A svi znamo šta se događa sportistima. Svi ti neverovatno britki veslači kojima u srednjim godinama otkazuju funkcije, fudbaleri čiji zglobovi škripe od artritisa. Kalcifikovana mišićna vlakna, slepljeni diskovi. Pogledajte samo neki od skupova nekadašnjih sportista i videćete reklamu za starački dom. Samo da nisu tako žestoko opterećivali svoje tetive...
Dakle, verujem u negovanje pamćenja, hranim ga samo finijim komadima iskustva. Onaj ručak posle venčanja, recimo. Pili smo savršeno penušav šampanjac, zanemarljive berbe, koji je Stjuart odabrao (koje vrste? pojma nemam, mis en bouteille par Les Vins de l’ Oubli), jeli smo saumon sauvage grillé avec son coulis de tomates maison. Ja lično to ne bih odabrao, ali ionako me niko nije konsultovao. Ne, sve je bilo u savršenom redu, samo nekako nemaštovito... Čini se da je madam Vajat, s kojom sam sedeo g. côté, to prijalo, ili joj se barem kod lososa otvorio apetit. Međutim, veoma se trudila da izbegne sjajne, ružičaste kockice koje su bile poređane oko ribe, da bi se potom okrenula prema meni i upitala me:
„Šta vi mislite, šta bi ovo tačno moglo da bude?”
„Paradajz”, bio sam u mogućnosti da je obavestim. „Oljušten, očišćen od semenki, iseckan na kocke.”
„Zaista neobično, Olivere, uočiti ono što predstavlja suštinu nekog ploda, a zatim to isto odstraniti.”
Ne nalazite li da je to prosto božanstveno? Poljubio sam joj ruku. S druge strane pak plašim se da ne bih umeo da vam kažem da li je Stjuart za tu priliku nosio svoje svetlije tamnosivo odelo, ili tamnije tamnosivo.
Shvatate li šta hoću da kažem?
Sećam se kako je toga dana izgledalo nebo: uskovitlani oblaci poput mermernih šara na praznim listovima početka i kraja neke knjige. Donekle previše vetrovito, svi su nameštali frizure kad smo ušli kod matičara. Desetominutno čekanje kod stočića na kome su se nalazila tri telefonska imenika Londona, i oglasnik u tri primerka. Oli koji pokušava da zabavi društvo tražeći u imeniku relevantne stručnjake, advokate za razvod braka, veleprodaju proizvoda od gume. Duhovitost, ipak, nije naišla na plodno tle. A onda smo ušli kod savršeno nauljenog smrknutog matičarčića. Na ramenima smet od peruti. Predstava je bila na uobičajenom nivou takvih izvedbi. Prsten se sjao na ljubičastoplavom pouffeu koji je nalikovao dijafragmi. Stjuart je svoj tekst izgovorio derući se iz petnih žila, kao da odgovara pred vojnim sudom koji će mu, ako svaku reč ne bude izgovorio kako treba i iz sveg glasa, produžiti boravak u vojnom zatvoru za nekoliko godina. Sirota Džili jedva da je uspela da vokalizuje svoje odgovore. Mislim da je plakala, ali smatrao sam da je nepristojno da virim. Nakon toga smo izašli napolje da se slikamo. Stjuart mi je delovao posebno samozadovoljno. On jeste moj najstariji prijatelj, i to jeste bilo njegovo venčanje, ali izgledao je tako nadnaravno pun sebe da sam preoteo foto-aparat i saopštio svima kako je slikama sa venčanja neophodno dodati i nekoliko umetničkih snimaka. Razmahao sam se, legao na zemlju, okretao objektiv za četrdeset pet stepeni, unosio se u pore na licima samo da bih probao da napravim dobar snimak Stjuartovog podvaljka. A imao je tek trideset i dve. Pa dobro, možda nije fer reći podvaljak, recimo da je to bio tek nagoveštaj prasećeg obraza. Ali pošto se aparat našao u rukama pravog umetnika, mogao se učiniti tako velikim i sjajnim.
Stjuart... Ne, čekajte. Već ste razgovarali s njim, zar ne? Razgovarali ste sa Stjuartom. Primetio sam lako oklevanje dok sam se ovlaš zadržao na temi njegovog podvaljka. Hoćete da kažete da niste primetili? Pa dobro, u mraku, s osvetljenjem iza njega... A verovatno je i bradu držao istureno da se ne bi primetilo. Po mom mišljenju, taj vratni ispust bi se manje video da nosi dužu kosu, ali on toj svojoj oštroj četki mišije boje ne daje nimalo Lebensrauma. I sa tim okruglim licem i prijateljskim, okruglim očima što žmirkaju kroz one naočare koje se baš i ne bi mogle nazvati poslednjim modnim krikom. Hoću da kažem, izgleda on sasvim prijatno, ali kao da mu je potrebna mala dorada, slažete li se?
Šta kažete? Ne nosi naočare? Nemoguće. Poznajem ga još od vremena kad je učitelju bio do kolena i... a možda je krišom prešao na sočiva pa ih isprobava na vama. Dobro. To je moguće. Sve je moguće. Možda pokušava da pronađe odlučniji izgled tako da kad ode u onu svoju opaku jazbinu u Sitiju, i dok pilji u svoj mali ekran koji neurotično treperi, ili dok laje u mobilni da se sačini ugovor za kupovinu još jedne tranche olova ili čega već, izgleda makar malo više kao mačo tip u odnosu na to kakvog ga poznajemo. Ali još od školskih dana pravi promet optičarima - posebno onima koji na lageru imaju vrlo staromodne okvire.
Zašto se tako samouvereno smeškate? Išli smo u školu... Ah. Shvatam. Stjuart vam je istrtljao da sam promenio ime, zar ne? Znate, on je opsednut takvim stvarima. Njegovo ime spada u ona stvarno dosadna - Stjuart Hjuz, moliću fino, za vas je pravi izbor karijere pozamanterija, nikakve kvalifikacije nisu potrebne izuzev imena koje savršeno odgovara struci, a vi ga, gospodine, imate - i on je sasvim pomiren s činjenicom da će se na takvo ime do kraja života odazivati. Ali, Oliver se nekada zvao Najdžel. Mea culpa, mea maxima culpa. Ili bolje, ne. Bolje, hvala ti, mama. Kako god, nemoguće je tokom celog života nositi ime Najdžel, zar nije tako? Kao Najdžel ne možete opstati ni kroz celu knjigu. Neka imena, posle određenog vremena, više jednostavno ne odgovaraju. Recimo, da se zovete Robin. Savršeno za odazivanje sve dok ne napunite nekih devet godina, ali ubrzo potom morate nešto da učinite s tim u vezi, zar ne? Morate svojom voljom promeniti ime u Samson, ili Golijat, ili tako nešto. Dok kod nekih appellations važi obrnuto pravilo. Volter, na primer. U kolevci se ne može biti Volter. Po mom mišljenju, Volter ne može da bude niko dok ne napuni sedamdeset i petu. Pa ako baš hoće da vas krste kao Voltera, bolje bi bilo da stave par imena ispred, jedno za šetalicu, i još jedno koje će premostiti vreme dok ne postanete Volter. Tako biste se mogli zvati Robin Bartolomju Volter, recimo. Što se mene tiče zvuči idiotski, ali je u nekim domenima nesumnjivo zadovoljavajuće.
I tako sam ja umesto Najdžel postao Oliver, što je oduvek i bilo moje drugo ime. Najdžel Oliver Rasel - eto, izgovorio sam to bez stida. Otišao sam u prvom semestru u Jork kao Najdžel, a vratio se kao Oliver. Šta je tu toliko iznenađujuće? Nije ništa čudnije nego kad neko ode u vojsku pa na prvo odsustvo dođe s brčićima. Puki obred inicijacije. Samo, iz nekog razloga, stari Stjuart s tim ne može da se pomiri.
Džilijan je dobro ime. Pristaje joj. Trajaće.
A i meni pristaje ime Oliver, zar ne mislite? Ide sasvim fino uz moju tamnu, tamnu kosu, izazovne bele zube, vitak stas, laneno odelo s neuništivom mrljom od pino noara. Ide i uz minus na računu, i uz poznavanje muzeja Prado. Ide uz to što neki ljudi imaju želju da mi raznesu glavu. Na primer onaj direktor banke s kojim sam se sastao nakon prvog semestra na studijama. Jedan od onih koji dobiju erekciju kad čuju da su kamatne stope skočile za desetinu procenta. U svakom slučaju, taj odurni, taj, taj... Volter me je uveo u svoju zastakljenu drkaonicu od kancelarije, moj zahtev za promenu imena N. O. Rasel na Oliver Rasel na čekovima klasifikovao kao neprioritetan za bankovnu politiku u osamdesetim, i podsetio me da, ukoliko ne bude priliva koji će zakamuflirati crnu rupu mog minusa, neću dobiti ni novu čekovnu knjižicu pa sve da se zovem Božić Bata. Na sve to ja sam se zavalio u fotelju, izveo efektnu simulaciju udvorištva, potom sam mu veštinom matadora, nekoliko minuta, ispred nosa mahao dobrim starim šarmom, i dok si rekao fundador, Volt se našao na kolenima moleći me za coup de grace. Dopustio sam mu tu čast da ispuni moj zahtev za promenu imena.
Čini mi se da sam nekako zaturio sve one prijatelje koji su me zvali Najdžel. Izuzev Stjuarta, naravno. Bolje bi bilo da vam Stjuart priča o našim đačkim danima. Ja svakako nikada nisam vređao svoje pamćenje zahtevima da sačuva tu besmislenu gomilu đubreta. Stjuart je, čisto da bi nešto rekao, umeo ponekad da krene, „Adams, Ajtken, Aptid, Bel, Belami...’’ (razumljivo, izmislio sam ova imena).
„Šta ti je to?” pitao bih ga. „Neka nova mantra?”
Izgledao bi zbunjeno. Možda je mislio da je mantra marka automobila. Oldsmobil mantra. „Ne”, odgovarao bi. „Zar se ne sećaš? To je peti A. Stari Bif Vokins nam je bio razredni.”
Ali, ja se ne sećam. Ne želim da se sećam. Pamćenje je voljni čin, isto kao i zaboravljanje. Mislim da sam izbrisao veći deo prvih osamnaest godina, ispasirao sam ih u bezopasnu bebi-kašu. Ima li šta gore od takve vrste napasti? Prvi bicikl, prve suze, onaj prvi plišani meda s odgrizenim uvetom. Nije to samo pitanje estetike, nego i realnosti. Ako se tako dobro sećate prošlosti, počećete da krivite sadašnjost za to. Pogledaj šta su mi uradili, zbog toga sam takav, nisam ja kriv. Dopustite da vas ispravim: verovatno ste upravo vi krivi. I, budite ljubazni, poštedite me detalja.
Kažu da se kako starite, sve bolje sećate ranijih godina. Još jedna od mnogih tenkovskih zamki koje nas okružuju: osveta senilnosti. Uzgred, jesam li vam rekao svoju Teoriju o Životu? Život je kao invazija na Rusiju. Munjevit početak, s mnogo vojske, perje leti na sve strane, kao u razbucanom kokošinjcu; period lakog napredovanja zabeležen u optimističkim izveštajima uz odstupanje neprijatelja; zatim početak dugog, obeshrabrujućeg marša s ograničenim sledovanjima i prvim pahuljama koje se tope na licu. Neprijatelj pali Moskvu a ti popuštaš pred generalom Januarom čiji su nokti ledenice. Grčevito povlačenje. Kozaci koji jurišaju. Na kraju naletiš na metak nekog balavca dok u Poljskoj prelaziš reku koja nije ni ucrtana na generalskoj mapi.
Ne želim da ostarim. Poštedite me toga. Imate li tu moć? Avaj, ne, čak ni vi to ne možete. Uzmite cigaretu. Slobodno. Oh, neka vam bude. Svakome prema vlastitom ukusu.

2: Pozajmiš mi funtu


Stjuart: Moglo bi se reći da je pravo čudo da je Edvardijan preživeo, i drago mi je što je tako. Iznenađenje je i to što je škola opstala, jer kad su u ovoj zemlji počeli da ukidaju sve srednje škole opšteg tipa i da ih pretvaraju u gimnazije, usmerenja i koledže, da ih guraju u isti tor sa svima ostalima, jedino školu Sent Edvards niko nije gurao nigde, i tako su nas, kao, ostavili na miru. Škola je nastavila da postoji a s njom i školski časopis bivših đaka. Prvih nekoliko godina nakon što sam napustio školu i nisam obraćao pažnju na njega, ali sada, kada tome ima već, koliko, petnaestak godina, vrlo sam zainteresovan za ono što se događa. Ugledate neko poznato ime i sećanja počnu da naviru. Bivši đaci šalju priloge iz raznih delova sveta, pišu čime se bave. Blagi bože, nikada ne bih pomislio da će Bejli biti glavni za Jugoistočnu Aziju, kažete sebi. Sećam se da je na pitanje koja je najznačajnija kultura koja se gaji na Tajlandu odgovorio tranzistori.
Oliver kaže da se ne seća ničega u vezi sa školom. Kaže - kako ono ide? - postoje bunari u koje može da baci kamen a da ne čuje pljus. Uvek puno zeva i s dosadom u glasu pita: Ko to? kad mu ispričam nešto što sam pročitao u Edvardijanu, ali ja ipak mislim da ga zanima. Ne da je ikada sam ispričao neku svoju uspomenu. Možda se, kad je s drugim ljudima, pretvara da je išao u neku prestižnu školu - Iton, ili neku sličnu. Ne mogu to da mu oprostim. Oduvek sam smatrao da je čovek ono što jeste, i da ne treba da se pretvara da je neko drugi. Ali Oliver me je uvek ispravljao i objašnjavao da je čovek ono što se pretvara da jeste.
Možda ste i sami primetili da smo Oliver i ja vrlo različiti. Ponekad se ljudi iznenade kada shvate da smo prijatelji. Ne kažu otvoreno, ali to se oseti. Misle da treba da budem srećan zbog toga što mi je Oliver prijatelj. Oliver ostavlja utisak na ljude. Ume lepo da priča, putovao je u daleke zemlje, govori strane jezike, dobro poznaje umetnost - i više nego dobro - nosi odeću koja ne odgovara konturama njegovog tela i koju znalci stoga proglašavaju modernom. Sve to ne liči na mene. Ja nisam baš uvek vešt da kažem ono što mislim, izuzev na poslu; tačnije, bio sam u Evropi i Sjedinjenim Državama ali nikada nisam išao u Ninivu ili Ofir; nemam vremena - i doslovno - za umetnost, mada to nikako ne znači da sam protiv nje, ako me razumete (ponekad na radiju u kolima uhvatim neki lep koncert; kao i drugi ljudi pročitam knjigu-dve na godišnjem odmoru); ne obraćam preterano pažnju na svoju odeću, ne više nego što mi je potrebno da izgledam elegantno na poslu i da mi je udobno kad sam kod kuće. Ali mislim da se Oliveru dopadam zbog toga što sam takav. Uostalom, bilo bi i sasvim bespredmetno da počnem da ga kopiram. A da, postoji još jedna razlika između nas dvojice: ja raspolažem izvesnom svotom novca, a Oliver ga gotovo uopšte nema. Ili ga ima toliko da ga oni koji se u novac razumeju, ne bi uzeli za ozbiljno.
„Pozajmiš mi funtu?”
To je bilo prvo što mi je rekao. Sedeli smo jedan pored drugog u učionici. Imali smo petnaest godina. Već dva semestra bili smo u istom razredu a da praktično nismo ni razgovarali jer smo imali različita društva, a isto tako, u Sent Edvardsu učenici su sedeli u zavisnosti od rezultata na ispitima u toku semestra, pa i nismo mogli da budemo blizu jedan drugog. Verovatno sam ja dobro završio prethodni semestar, ili je možda on zabušavao, a možda je bilo i jedno i drugo, tek našli smo se u istoj klupi, i Najdžel je, tada se tako zvao, tražio da mu dam funtu.
„Šta će ti?”
„Neviđene li drskosti. Zašto to, pobogu, moraš da znaš?”
„Nijedan oprezni bankarski službenik ne bi odobrio zajam a da se prvo ne raspita o njegovoj svrsi”, odgovorio sam. Meni se to učinilo kao sasvim razumno objašnjenje, ali Najdžela je to, iz nekog razloga, nateralo na smeh. Bif Vokins je digao glavu - bilo je to vreme predviđeno za učenje - i upitno nas pogledao. Tačnije, više nego upitno. Zbog toga je Najdžela spopao još veći smeh, i prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je bio sposoban da sve objasni.
„Izvinjavam se, gospodine”, najzad je rekao. „Zaista se izvinjavam, ali Viktor Igo ponekad zna da bude tako zabavan.” Pa je još jače počeo da urla od smeha. Zaista sam osećao odgovornost zbog toga.
Posle tog časa rekao mi je kako hoće da kupi jednu stvarno dobru košulju koju je negde video, a ja sam ga upitao da li taj predmet poseduje potencijal za preprodaju jer sam imao nameru da povratim svoja ulaganja u slučaju bankrotstva, što ga je samo još više zasmejalo, a zatim sam mu izneo svoje uslove. Pet procenata kamate na glavnicu nedeljno, isplata za četiri nedelje, inače kamata skače na deset posto nedeljno. Nazvao me je lihvarom, tada sam prvi put čuo tu reč, vratio mi je funtu i dvadeset penija nakon četiri nedelje, vikendima je paradirao u svojoj novoj košulji, i od tog doba mi smo prijatelji. Prijatelji: tako smo odlučili, i to je bilo to. U tom uzrastu ne vode se rasprave o tome da li hoćete ili nećete da budete prijatelji, jednostavno to postanete. To je nepovratan proces. Neki su bili iznenađeni, i sećam se da smo se malo i pretvarali. Najdžel se pretvarao da se prema meni ponaša pokroviteljski, ja sam se pravio nedovoljno pametan da bih to primetio; on se šepurio više nego obično, a ja sam bivao dosadniji nego obično; ali znali smo šta radimo i bili smo prijatelji.
Ostali smo prijatelji i pored toga što je on otišao na studije a ja nisam, i pored toga što je putovao u Ninivu i Ofir a ja nisam, i pored toga što sam otišao u bankarstvo i dobio stalan posao dok je on menjao poslove na neodređeno vreme jedan za drugim, da bi na kraju počeo da predaje engleski kao strani jezik u jednoj od bočnih uličica oko Edžver rouda. Mesto na kome radi nosi naziv Šekspirova škola engleskog, a na ulazu stoji britanska zastava napravljena od neonki koje se sve vreme pale i gase. Kaže da je posao prihvatio samo zato što ga taj neonski znak uvek uveseljava; ali činjenica je da mu je novac potreban.
A onda je došla Džilijan i bilo nas je troje. Džil i ja smo se dogovorili da nikome ne kažemo kako smo se sreli. Uvek ispričamo kako je neko po imenu Dženkins mene pozvao u obližnji vinski bar gde smo naleteli na neku njegovu školsku drugaricu koja je bila Džilijanina poznanica s kojom je ona tamo bila, i mi smo se, kao, odmah nešto našli, i dogovorili se da se vidimo.
„Dženkins?” rekao je Oliver kad sam mu prilično zbunjeno ispričao priču, iako mislim da su mi živci reagovali zbog toga što sam govorio o Džilijan. „Da li je on iz Arbitražnog?” Oliver voli da se pretvara kako se razume u ono što radim, i povremeno ispali neku reč da bi zvučao autoritativno. Trudim se da to više ne primećujem.
„Ne”, rekao sam. „Nov je. Sad je već stari. Nije se dugo zadržao. Nije bio za posao.” To je istina. Izabrao sam Dženkinsa jer je kratko vreme pre toga dobio nogu i teško da bi neko naleteo na njega.
„Pa, barem ti je udelio tranche de bonheur dok je radio.”
„Šta kažeš?” pitao sam, glumeći Glupavog Stjua. On se nasmešio, glumeći Pametnog Olija.
Činjenica je da nikada nisam znao da se upoznajem s ljudima. Neki su sasvim prirodni u tome, drugi nisu. Ne potičem iz jedne od onih velikih porodica s gomilom rođaka i raznih ljudi koji stalno „navraćaju”. Za sve vreme dok smo živeli zajedno, kod moje porodice niko nije „navraćao”. Roditelji su mi umrli kad mi je bilo dvadeset godina, sestra se preselila u Lankašir, postala medicinska sestra i udala se, i s porodicom je bilo svršeno.
I eto me gde živim u malom stanu u Stouk Njuingtonu, idem na posao, ponekad ostanem do kasno, samujem. Nisam otvorena ličnost, što bi se reklo. Kada upoznam nekoga ko mi se dopada, umesto da mu to kažem i pokažem, i postavljam pitanja, ja se prosto zavežem, kao da ne očekujem da se dopadnem, ili da budem dovoljno zanimljiv. A onda - kao što je pravo - i ne budem dovoljno zanimljiv. I kada se sledeći put ponovi ista stvar, ja se ovog setim, ali umesto da zbog toga budem odlučniji, ponovo se sledim. Polovina ljudi poseduje samopouzdanje, polovina ga nema, a ja nemam predstavu kako se prelazi iz jedne grupe u drugu. Da bi stekao sigurnost, moraš biti siguran u sebe: to je začarani krug.
U oglasu je stajalo: MLADI POSLOVNI LJUDI? 25-35? PREVIŠE RADITE DA BISTE BILI U STANJU DA SVOJ DRUŠTVENI ŽIVOT POKRENETE S MRTVE TAČKE? Bio je sasvim dobro sastavljen, taj oglas. Nije mi zvučalo da je reč o jednom od onih mesta na koja se odlazi zbog zajedničkih toples letovanja; niti je zvučalo kao da je to što nemate društveni život vaša krivica. Dešava se to čak i najboljima, i bilo je sasvim razumno platiti dvadeset pet funti i otići u jedan londonski hotel na čašu šerija uz implicitno obećanje da neće biti ponižavanja ako stvari ne ispadnu kako treba.
Mislio sam da će nam staviti bedževe s imenima, kao na konferencijama; ali verovatno su smatrali kako bi to značilo da nismo sposobni da izustimo ni vlastito ime. Imali smo i nekakvog domaćina koji nas je služio šerijem i svakog novopridošlog vodio od grupe do grupe; ipak, pošto nas je bilo mnogo, nije uspeo da zapamti sva imena tako da smo bili prisiljeni da se predstavimo. Ili možda neka i namerno nije upamtio.
Razgovarao sam s jednim čovekom koji je mucao i koji se obučavao za agenta nekretninama, kada je organizator doveo Džilijan. Valjda i zbog toga što je ovaj momak mucao, postao sam sigurniji. Okrutno je reći, ali u prošlosti se to i meni često dešavalo: ti pričaš o običnim stvarima, pa osoba pored tebe odjednom ispadne duhovita. O da, dešavalo mi se i više nego često. Reč je o nekoj vrsti primitivnog zakona opstanka - pronađi nekoga goreg od sebe, kraj njega ćeš procvetati.
Pa dobro, možda je „procvetati” prejako, ali ispričao sam Džilijan nekoliko Oliverovih viceva, razgovarali smo o nelagodnosti koju smo osećali zbog dolaska ovamo, a onda smo došli do toga da je ona polu-Francuskinja, pa sam ja imao nešto da kažem na tu temu, agent nekretninama je pokušao da ubaci Nemačku u čitavu priču ali to se nije primilo, i pre nego što sam shvatio gde sam, stajao sam leđima okrenut onom tipu i obraćao joj se: „Vidi, znam da si tek stigla, ali zar ne bi volela neku laku večeru? Hoću da kažem, može i neko drugo veče, ako si zauzeta.” Samog sam sebe zapanjio, iskreno vam kažem.
„Misliš da smemo da odemo ovako rano?”
„A zašto da ne?”
„Zar ne bi trebalo prvo sve da upoznamo?”
„Nije obavezno.”
„Onda u redu.”
Nasmešila mi se i oborila pogled. Bila je stidljiva i to mi se dopalo. Otišli smo na večeru u jedan italijanski restoran. Tri nedelje kasnije, Oliver se vratio iz nekog egzotičnog mesta, i bilo nas je troje. Čitavo to leto. Nas troje. Kao u onom francuskom filmu kada svi zajedno voze bicikle.

Džilijan: Nisam bila stidljiva. Bila sam nervozna, ali ne i stidljiva. U tome ima razlike. Stjuart je taj koji je bio stidljiv. Od samog početka je bilo očigledno. Stajao je sa čašom šerija u ruci lako se znojeći na slepoočnicama, bilo je sasvim jasno da nije u svom elementu, i svojski se trudio da to prevaziđe. Naravno, nijedan i nijedna od nas nije bio, odnosno, nije bila, u svom elementu. Tada sam mislila da sve to pomalo liči na kupovinu ljudi, a tome nas ne uče, barem ne u našem društvu.
I tako, Stjuart je počeo tako što je ispričao nekoliko viceva, prilično loše zbog toga što je bio toliko nervozan, a čini mi se, pre svega, da i vicevi nisu bili neki. Neko je pomenuo Francusku, na šta je rekao nešto obično, na primer, uvek možete da pogodite da ste u Francuskoj na osnovu mirisa, pogodićete čak i da imate povez preko očiju. Ključna stvar je, ipak, to što je pokušao, zbog sebe koliko i zbog mene, a to je, znate, dirljivo. Uistinu dirljivo.
Pitam se šta je bilo s čovekom koji je mucao i koji je hteo da razgovaramo o Nemačkoj. Nadam se da je našao nekoga.
Pitam se šta je s Dženkinsom.

Oliver: Ništa mi nemojte reći. Pustite da pogađam. Dopustite mi da fokusiram svoju telepatsku moć na dobroćudnu, razbarušenu i donekle steatopigijom obeleženu figuru moga prijatelja Stjua. Steatopigija? Znači da mu je tur poveći i da štrči: hotentotska derrière.
Jules et Jim? Jesam li u pravu? Mislim da znam. Jednom mi je to pomenuo, ali samo meni, nikada Džil. Jules et Jim. Oskar Verner, onaj niski, plavokosi, i sasvim moguće - usuđujem se da kažem - steatopigijski građeni; Žana Moro; i onaj visoki, elegantni, zgodni, nesumnjivo ljubljivih zuba (kako se beše zvao?). Dobro, s kastingom nema problema, jedini je problem setiti se zapleta. Voze bicikle zajedno, prelaze preko mostova i ludiraju se, da? Tako sam i mislio. Ali, sasvim tipično za Stjuarta-debeljucu da odabere Jules et Jim - dovoljno dopadljivo, ali ne i ključno za posleratnu kinematografiju - kao svoju kulturnu referencu. Stjuart je jedan od onih ljudi, bolje da vas upozorim unapred, koji Mocartov K467 znaju kao koncert Elvire Medigen.Varijanta klasične muzike koju on preferira jeste gudački orkestar koji imitira zvuk ptica ili časovnika, ili vozića koji se penje uz brdo. Nije li to tako preslatko demode?
Možda je pohađao kurs iz francuske kinematografije da bi naučio kako se muvaju devojke. Znate, to nikada nije bio njegov forte. Nekada sam mu pomagao tako što smo izlazili u parovima, ali to se uvek završavalo tako što bi obe devojke počele da se džapaju oko moje malenkosti, a Stjuart bi, šćućuren u uglu, zračio harizmom puža golaća. Dragi bože, mračni su to trenuci bili, a plašim se da je i Stjuart posle toga počeo da me optužuje.
„Treba više da mi pomogneš”, požalio se jednom prilikom ojađeno.
„Da ti pomognem? Da ti pomognem? Ja pronađem devojke, ja te upoznam, ja učinim da veče krene uzlaznom putanjom, a ti samo sediš i sevaš kao Hagen u Sumraku bogova, izvini na kulturnoj aluziji.”
„Ponekad mislim da me zoveš samo zato da bih platio račun.”
„Da ja mlatim tu lovu koju ti imaš”, podsetio sam ga, „i da si ti moj najbolji prijatelj, da nisi zaposlen, i da mi dovedeš dve tako sjajne devojke, meni bi bila čast da platim račun.”
„Izvini”, rekao je on. „Samo mislim da nije trebalo da im kažeš da nemam iskustva sa ženama.”
„A, to tebe muči.” Sad mi je tek bilo jasno. „Pakleni plan sastojao se u tome da se svi opuste.”
„Mislim da ti ni ne želiš da ja nađem devojku”, zaključio je Stjuart snuždeno.
Eto zašto sam bio toliko iznenađen kad je iskopao Džilijan. Ko bi u to poverovao? Štaviše, ko bi poverovao da će je pokupiti u vinskom baru? Zamislite samo, molim vas, tu scenu: Džilijan na barskoj stolici u satenskoj suknji s izrezom do boka, Stjuart koji nonšalantno opipava čvor na svojoj kravati dok na kompjuteru smeštenom u ručnom satu, proračunava trenutni kurs žilavog jena, barmen koji ne pitajući zna da gospodin Hjuz želi normandijsko, belo, berba 1918, u specijalnoj čaši koja buke usmerava pravo prema nosu, Stjuart bešumno seda na susednu stolicu emitujući mošus svoje muževnosti, Džilijan moli za vatru, Stjuart elegantnim pokretom iz džepa Armanijevog odela ležernog kroja vadi danhilov upaljač od kornjačevine...
Pa, zaista, mislim, zaista. Budimo realni. Priču sam čuo u poverenju, do poslednjeg detalja i ubedljiva je taman onoliko koliko se i moglo očekivati. Neki tupoglavi iz banke, kome je pošlo za rukom da dobije otkaz nakon nedelju dana (zaista treba biti tupoglav da bi te odande izbacili) jedne večeri je otišao sa Stjuom na post-Arbeit piće u Vlastelinski vinski bar. Naterao sam Stjuarta da nekoliko puta ponovi: Vlastelinski vinski bar.
„Znači li to”, počeo sam s unakrsnim ispitivanjem, „da je reč o zdanju koje je vlasništvo nekoga ko sebe naziva vlastelinom, ili pak, s druge strane, da je to mesto na koje izlaze vlastelini poput tebe, kad im dođe da okvase grlo?”
Stjuart je zastao da malo razmisli o tome: „Ne razumem te.” „Posmatraj to ovako, da li je od ili je za?”
„Od ili za?”
„Da li pripada, da li je od nekog vlastelina, ili za vlasteline.”
„Pa, ne znam.”
„Moraš znati, makar podsvesno.” Netremice smo se posmatrali nekoliko sekundi. Mislim da Stjuart nije razumeo ni delić onoga što sam hteo da kažem. Gledao me je kao da je mislio da namerno sabotiram njegovu nekostimiranu postavku Paul et Virginie. „Oprosti. Nastavi, molim te.”
Dakle, eto njih, Dummkopfa i Stjua gde se goste u Vlastelinskom baru, kako god shvaćenom, kad ulazi ko drugi do jedna vieille flamme Herr D.-a šlepajući sa sobom nikog drugog do našu dragu Džilijan. Odavde pa nadalje, tok događaja među članovima amoroznog kvarteta bilo bi lako predvideti da nije jednog člana kvarteta, Stjuarta, koji na zajedničkim izlascima nepogrešivo podseća na vezanu vreću. I kako je on ovom prilikom uspeo da se izmigolji iz tog oubliette sivila neprimetnosti? Shvatate i sami da mi taktičnost nalaže da mu prepustim rešavanje ove zagonetke. Željno iščekujem njegov odgovor.
„Pa, kao, počeli smo da pričamo. I, kao, krenulo nam je.”
Eh, to je moj Stjuart. Čujem li ja to Tristana? Don Žuana? Kazanovu? Čujem li neizrecivo nepristojnog markiza? Ne, čujem svog druga i prijatelja Stjuarta Hjuza. „Pa, kao, počeli smo da pričamo. I, kao, krenulo nam je.”
Oh, bože, ponovo me onako gledate. Ne morate mi ništa reći. U meni vidite nadobudnu pudendu, zar ne? Ali, grešite. Možda ne hvatate moju intonaciju. Ovo govorim samo zbog toga što je Stjuart moj prijatelj. Moj stari prijatelj. Volim ja njega, mog Stjuarta. Naše prijateljstvo seže daleko, daleko u prošlost kada su se kupovale singlice, kada kivi još nije bio izmišljen, kada su predstavnici auto-moto saveza u kaki uniformama pozdravljali retke vozače, kada je pakovanje golden flejksa koštalo četiri penija i još je ostajalo za flašu medovine. Eto to smo mi, Stjuart i ja. Stari drugari. I uzgred, nemojte vi da potcenjujete mog prijatelja. Ponekad je malo usporen, stara turbina ne prede baš svaki put kao lambordžini, ali sve on ukači, sve. Ponekad i brže od mene.
„Hoćeš li da mi pozajmiš funtu?” Sedeli smo jedan pored drugog u toj školi, kako god da se zvala, u koju smo išli (Stjuart će znati - pitajte Stjuarta). Smatrao sam da je uljudno da probijem led kod ovog dečaka dotad usporene pameti koji je, bar nakratko, s mukom uspeo da se primakne sholastičkim visovima. I znate šta? Umesto da ponizno preda lovu kao što bi učinio svaki podanik koji drži do sebe i kome je privremeno dopušteno da udiše vazduh visova, on je počeo da nabraja uslove. Kamata, procenti, dividende, kursne liste, proseci, i šta ti ja znam. Kao da pristupam Evropskom monetarnom sistemu, a samo sam hteo da mi da funtu. A onda me je pitao za šta mi je taj novac potreban! Šta ga se to samo ticalo? Otkud sam znao šta će mi! Zakikotao sam se od neverice, na šta je matorac koji je držao čas samo zarežao u znak negodovanja; rekao sam nešto mudro da ga smirim i nastavio pregovore sa svojim okruglastim i finansijski neumoljivim novim prijateljem. Nekoliko meseci kasnije vratio sam mu novac zanemarujući njegov besmisleni kaveat i sitničarenja u vezi s kamatama jer su bili zaista nerazumljivi, i eto, od tog vremena, mi smo drugari i prijatelji.
Imao je devojku. Pre Džilijan, hoću da kažem. U danima kada je kivi, itd. I znate šta? Siguran sam da mi neće zameriti ako vam ovo kažem - nije hteo da spava s njom. Razumete. Ništa hopa-cupa. Odbio je da se zbliži s njenim uskim bokovima. A kada je nakon nekoliko meseci takva čednost, dostojna jednog proletera, najzad izmamila jedan nežan pokret s devojčine strane, rekao joj je da bi želeo da je bolje upozna. Kazao sam tom tutumraku da ona upravo to i predlaže, ali Stjuart nije kapirao. Ne, upravo tako, on to nije kapirao.
Pretpostavljam da je mogao i da slaže, naravno, ali to bi za njega bio iskorak u imaginaciju. A pored toga, posedujem i druge dokaze. Naučnici su uočili neporecivu povezanost između interesovanja/nezainteresovanosti za seks i interesovanja/nezainteresovanosti za hranu. (Sumnjate u to? Dopustite mi onda da vam predočim ovaj detalj: jedan od najznačajnijih feromona kod čoveka, ili mirisa seksa, zove se izobutiraldehid, koji se u veoma uticajnom lancu ugljenika nalazi tik uz - miris klica soje. To ti svari, amigo.) Dakle, sada ćete otkriti, ako to već do sada niste učinili, da Stjuart veruje da je ključni raison d’être hrane da se od očiju javnosti sakrije neopisivo ružna šara na tanjiru ispod nje. Dok je malo njih - ne da se hvalim - malo je veštijih s dobrim starim kineskim štapićima od mladog Olija.
Ergo, isto tako nikada nisam imao većih problema u odgovarajućem sektoru ljudskih odnosa. Supresija porodice nikada nije bila moj moto. Možda je Stjuart obeshrabren zbog toga što imam reputaciju coureura. A ne bi se moglo reći da mi je to otežano jer radim u školi engleskog jezika. Dodatna individualna nastava u situacijama jedan na jedan. Kada je okretao broj mog budoara Stjuart je sigurno saznao kako se odgovara na telefonski poziv na petnaest jezika, do sada. Ali, s njim je sad sve u redu. Ima Džilijan, zar ne?
Iskreno govoreći, u vreme kada je Stjuart ušetao u Vlastelinski kafe i iz njega išetao s Džilijan, ja nisam imao stalnu devojku. Bio sam pomalo utučen, a kad sam takav umem da budem sarkastičan, tako da pretpostavljam da mi se tu i tamo moglo oteti nešto neprijatno. Ali, bilo mi je drago zbog njega. Kako mi ne bi bilo? I kada su prvi put svratili do mene bio je srećan kao kuče. Kao kuče koje maše repom i drži kosku u zubima, prosto mi je došlo da ga počešem iza uva.
Potrudio sam se da ih moj stan ne uznemiri isuviše. Preko sofe sam ležerno prebacio marokansku zavesu, u spravu stavio treći čin Orfeja, zapalio mirišljavi štapić al akbar, i to je bilo to. Činilo mi se da je efekat baš onako bienvenue chez Ollie. Ah, verovatno sam mogao da idem i dalje - da okačim neki poster borbe s bikovima da bi se Stjuart osećao kao kod kuće - ali smatram da ne treba u potpunosti potisnuti sopstvenu ličnost, jer inače gosti neće znati koga imaju pred sobom. Kad se zvono na vratima oglasilo, pripalio sam jedan goloaz i pripremio se na susret sa svojom sudbinom. Tačnije, Stjuartovom sudbinom, kako se kasnije ispostavilo.
Barem nije pitala zašto držim navučene zavese usred bela dana. Objašnjenja za tu slabost su mi u poslednje vreme postala previše barokna: hvatam sebe kako navodim sve, od retke očne bolesti do večitog omaža Odnovim ranim delima. Možda ju je Stjuart upozorio.
„Drago mi je”, rekla je. „Stjuart mi je pričao o tebi.”
Na to sam napravio pokret à la Makarova u Romeu i Juliji samo da bih sve opustio. „Oh, bože”, odgovorio sam i spustio se na marokansku tkaninu, „nije valjda pomenuo sve moje ratničke rane? Zaista, Stjuarte, znam da ne potiču svi od albanskog kralja Zogua, ali nisi morao baš sve da izbrbljaš.”
Dotakao je njenu ruku - pokretom koji nikada do tada nije prirodno izveo - i promrmljao: „Rekao sam ti da ne veruješ nijednoj njegovoj reči.” Ona je klimnula glavom i ja sam se osetio nekako čudno nadjačan.
Dopustite mi da probam da rekonstruišem kako je izgledala toga dana. S mojim pamćenjem koje se ponaša kao službenik stanične garderobe neću uspeti da vas snabdem preciznom simulacijom njenog izgleda i držanja, ali mislim da je nosila zelenu košulju čija se nijansa kretala između žalfije i miloduha, levis 501 stone-washed, zelene čarape i par smešno ružnih patika. Kosa kestenjasta zakačena iza uha i puštena da slobodno pada pozadi; nedostatkom šminke postignuto je bledilo koje ističe njene krupne smeđe oči; mala usta i prefinjen nos usađen vrlo nisko na ovalnom licu, što još više naglašava nadmenost zaobljenog čela. Uši praktično bez resica, to sam morao da primetim, jedna sve češća genetska crta koju bi, bez sumnje, Darvin umeo da objasni.
Da, čini mi se da je tako izgledala.
Znate, ja nisam od onih konverzanata koji tvrde da se do ličnih pitanja dolazi napornim okolišanjem. Ne letim u širokom luku daleko od gnezda preko tema dana kao što su politički nemiri u Istočnoj Evropi, najnoviji državni udar u Africi, šanse za preživljavanje kitova, mreškanje talasa niskog vazdušnog pritiska koji se trenutno njiše s grenlandske kuke. Nisam Džilijan i njenog vlastelina čestito ni poslužio formoza ulong čajem, a već sam je pitao koliko ima godina, šta radi i da li su joj roditelji živi.
Nije mi ništa uzela za zlo, iako se Stjuart trzao od nervoze kao zečija njuška. Otkrio sam da ima dvadeset i osam godina; ima nekoliko godina kako su joj se roditelji razveli (majka Francuskinja, otac Englez), jer je taja zbrisao s nekom fuficom; a ona je svoju koru hleba zarađivala kao gospa od umetnosti osvežavanjem izbledelih pigmenata iz prošlih vremena. Šta? A, restaurira slike.
Pre nego što su otišli nisam se suzdržao da ne privučem Džilijan k sebi i uputim joj dragocen savet da je kombinacija leviski i patika za trčanje un désastre i da sam zapanjen kako je u po bela dana išla ulicama do mog stana uspešno izbegavši da je privežu za stub srama.
„Kaži mi”, uzvratila je, „ti nisi...”
„Šta?” terao sam je da mi kaže.
„Ti nisi... Da se ti, slučajno, ne šminkaš?”

3: Bio sam sjajan tog leta


Stjuart: Molim vas nemojte biti toliko protiv Olivera. Ume da bude nemoguć ponekad ali je u suštini veoma dobar i ljubazan. Mnogi ga ne vole, neki ga čak i intenzivno mrze, ali probajte da sagledate i drugu stranu. Nema devojku, gotovo da uopšte nema novca, radi posao koji ne podnosi. Dobar deo tog sarkazma samo je razmetanje, i ako ja mogu da podnosim njegova zadirkivanja, zar ne možete i vi? Pokušajte da mu pružite šansu. Zbog mene. Ja sam srećan. Molim vas nemojte to da mi kvarite.
Kad nam je bilo šesnaest godina letovali smo po omladinskim hostelima. Autotopom smo stigli do Škotske. Ja sam pokušavao da zaustavim svako vozilo koje je nailazilo, a Oliver je podizao palac samo za one automobile u kojima je želeo da se vozi, a ponekad je i mrko gledao vozače čija mu se kola nisu dopadala. Tako da nismo bili baš uspešni u stopiranju. Ali stigli smo. Kiša je padala gotovo bez prestanka, a kad su nas isterali iz hostela na jedan dan, šetali smo i sedeli na autobuskim stajalištima. Obojica smo imali kišne kabanice ali Oliver nikako nije hteo da navuče kapuljaču jer, rekao je, u njoj izgleda kao kaluđer, a nije želeo da povlađuje hrišćanstvu. Tako da je pokisao više od mene.
Jednom smo ceo dan proveli - negde u blizini Pitlokrija, čini mi se - u telefonskoj kabini igrajući potapanja podmornica. To je ona igra za koju iscrtate mrežu i svaki igrač ima jednu podmornicu od četiri kvadratića, dve od tri, tri od dva i tako dalje, i zadatak je da uništite protivničku flotu. Igrali smo igru za igrom. Jedan od nas morao je da sedne na pod govornice, a drugi je stajao naslonjen na stalak za imenik. Prepodne sam proveo sedeći na podu, a popodne oslonjen na stalak. Za ručak smo jeli vlažne zobene biskvite koje smo kupili u seoskoj prodavnici. Čitavog dana smo igrali podmornice, i niko nije došao da telefonira. Ne sećam se ko je pobedio. Kasno posle podne vreme se prolepšalo pa smo se vratili u hostel. Skinuo sam kapuljaču i kosa mi je bila suva; Oliver je i dalje bio skroz mokar. Sunce je izašlo i Oliver me je uhvatio pod ruku. Prošli smo pored jedne žene koja je stajala u svom vrtu. Oliver se naklonio i rekao, „Primetite, gospođo, suvog kaluđera i mokrog grešnika.” Zbunjeno nas je pogledala, a mi smo, složna koraka nastavili dalje, ruku podruku.
Nekoliko nedelja pošto smo se upoznali, poveo sam Džilijan da upozna Olivera. Prvo sam morao malo da joj pojasnim kakav je on, jer na osnovu toga što mene poznajete ne biste nužno mogli zaključiti kakav je moj najbolji prijatelj, a Oliver ume da ide ljudima na nos. Rekao sam da ima razne pomalo ekscentrične navike i ukuse, ali ako se oni zaobiđu, brzo se dolazi do pravog Olivera. Rekao sam joj da će zastori verovatno biti navučeni i da će unutra mirisati na indijske štapiće, ali ako se bude ponašala kao da ništa nije neobično, sve će biti u redu. Pa, ponašala se kao da joj ništa nije neobično, i posumnjao sam da je Oliver zato pomalo nezadovoljan. On ipak voli da izaziva lako komešanje. I zaista uživa u tome da privlači pažnju.
„I nije bio tako čudan kao što si ga opisao, taj tvoj prijatelj”, rekla je Džilijan kad smo izašli.
„Dobro.”
Nisam joj rekao da se Oliver ponašao neobično pristojno.
„Dopada mi se. Zabavan je. Sasvim fino izgleda. Da li se šminka?”
„Koliko ja znam, ne.”
„To je verovatno zbog svetla”, rekla je.
Kasnije, u toku večere u indijskom restoranu, dok sam ispijao drugo pivo, nešto me je spopalo. Osećao sam da smem da postavljam pitanja, osećao sam da joj to neće smetati.
„A da li se ti šminkaš?” Razgovarali smo o nečemu sasvim drugom, rekao sam to iznebuha, ali u mojim mislima izgledalo je kao da upravo razgovaramo o Oliveru, a i to kako je ona odgovorila, kao da i sama razmišlja o našem razgovoru o Oliveru, kao da prekid nije ni postojao iako smo se dotakli mnogih tema u međuvremenu, zbog svega toga bio sam vrlo radostan.
„Ne, zar ne primećuješ?”
„Nisam baš vešt u tome.”
Ispred nje je stajala dopola pojedena porcija piletine i dopola popijena čaša belog vina. Između nas bila je debela, crvena sveća čiji se plamen utapao u jezercetu voska, i ljubičasta afrička ljubičica, plastična. Prvi put sam se tada, pod svetlom svece, zagledao u Džilijanino lice. Ona.... uostalom videli ste je i sami, zar ne? Jeste li primetili jednu malu površinu s pegama na njenom levom obrazu. Jeste? U svakom slučaju, te večeri kosu je sklonila iza uha i zakačila dvema smeđim šnalama, oči su joj bile tamne kao tama, i jednostavno nisam mogao da joj odolim. Gledao sam je i gledao dok je plamen koji se borio s voskom bacao nemirno svetlo preko njenog lica, i prosto nisam mogao da joj odolim.
„Ni ja”, rekoh najzad.
„Ni ti šta?” Ovoga puta nije se automatski nadovezala.
„Ne šminkam se.”
„Dobro je. Da li tebi smeta ako ja nosim patike s leviskama?”
„Možeš da nosiš šta god ti je volja, što se mene tiče.”
„Ovo je jedna ishitrena izjava.”
„Osećam se ishitreno.”
Kasnije sam je odvezao do stana koji je delila s nekim, i dok je tražila ključeve stajao sam naslonjen na zarđalu ogradu. Zatim me je pustila da je poljubim. Poljubio sam je nežno, a zatim sam je pogledao, pa sam je ponovo nežno poljubio.
„Ako ne koristiš šminku”, prošaptala je, „neće se razmazati.”
Zagrlio sam je. Obuhvatio sam je rukama i zagrlio je, ali nisam je ponovo poljubio jer sam pomislio da ću zaplakati. Ponovo sam je zagrlio a zatim sam je odgurnuo kroz vrata jer sam mislio da ću, ako to bude potrajalo još sekund, zaista zaplakati. Stajao sam na pragu, pritiskao kapke, udisao i izdisao.
Razmenili smo informacije o porodicama. Moj je otac umro od srčanog udara pre nekoliko godina. Majka je to naizgled dobro podnela - zapravo, bila je gotovo oduševljena. A onda je dobila rak, svega.
Džilijanina majka bila je Francuskinja - jeste Francuskinja, hoću da kažem. Njen otac bio je nastavnik koji je u sklopu obuke proveo godinu dana u Lionu i vratio se sa madam Vajat. Džilijan je imala trinaest godina kad je otac pobegao s jednom od svojih učenica koja je napustila školu godinu dana pre toga. Njemu je bilo četrdeset sedam, njoj sedamnaest. Kružile su glasine da su bili u vezi još dok joj je predavao, kad je imala petnaest godina; pričalo se i da je ostala u drugom stanju. Došlo bi do strašnog skandala da su oni koji su bili predmet tog skandala bili prisutni. Ali oni su jednostavno otišli, nestali. Mora da je to za madam Vajat bilo strašno. Kao da joj je muž u isto vreme i umro i napustio je zbog druge žene.
„Kako je to uticalo na tebe?”
Džilijan me je pogledala kao da sam joj uputio neko veoma glupo pitanje.
„Bolelo je. Preživele smo.”
„Ali trinaest godina... ne znam, u nezgodno vreme te je napustio.”
„I dve godine je nezgodno vreme”, rekla je. „Pet isto tako. Deset. Petnaest je isto nezgodno.”
„Samo sam mislio, iz članaka koje sam čitao...”
„S četrdeset godina ne bi bilo loše”, rekla je zvonkim, gotovo oštrim glasom koji ranije nisam čuo. „Da nije zdimio dok ne napunim četrdesetu, mislim da bih se bolje osećala. Možda bi to trebalo da uvedu kao pravilo.”
Mislio sam, ne želim da ti se bilo šta slično ikada više dogodi. Ćutali smo, držali se za ruke. Od njih četvoro, spali smo na jednog roditelja. Dva umrla, jedan nestao.
„Voleo bih da je život kao bankarstvo”, rekao sam. „Ne mislim doslovno. Ima tu vrlo komplikovanih stvari. Ali, na kraju sve shvatiš ako se samo potrudiš. Ili uvek postoji negde neko ko se razume, pa makar i naknadno, kad je već kasno. Nevolja sa životom, kako se meni čini, jeste da može već za sve da bude kasno, a da ti ipak i dalje ništa ne shvataš.” Primetio sam da me pažljivo posmatra. „Izvini što sam neraspoložen.”
„Nije zabranjeno biti neraspoložen. Sve dok si mnogo češće veseo.”
„Okej.”
Tog leta smo bili veseli. Pomoglo je to što je Oliver bio s nama, siguran sam u to. Šekspirova škola engleskog jezika isključila je svoju neonsku reklamu na dva meseca, i Oliver je bio bez obaveza. Pretvarao se da nije, ali ja sam to znao. Svuda smo išli zajedno. Pili smo u pabovima, igrali rulet na slot-mašinama, plesali, gledali filmove, ludirali se ako bi nam se tako prohtelo. Između mene i Džilijan rađala se ljubav i moglo se očekivati da želimo da budemo sami sve vreme, da se gledamo u oči i držimo za ruke i idemo u krevet zajedno. Naravno da smo to i radili, ali smo se i družili s Oliverom. Nije ono što mislite - nije nam bio potreban svedok, nismo želeli da se razmećemo time što smo zaljubljeni; on je jednostavno bio prijatno društvo.
Otišli smo na more. Otišli smo na jednu plažu severno od Frintona i jeli sladoled i bombone i iznajmili smo ležaljke a Oliver nas je terao da krupnim slovima ispišemo svoja imena na pesku i da se fotografišemo dok stojimo pored njih. A onda smo gledali kako more spira imena i bilo je tužno. Svi smo malo kenjkali i šmrcali kao deca, i pretvarali se, ali to smo radili samo zbog toga što smo zaista bili tužni dok smo gledali kako naša imena nestaju. Onda je Džilijan rekla ono da Oliver govori kao iz rečnika, pa je on na plaži napravio scenu, i svi smo se smejali.
Oliver je takođe bio drugačiji. Obično bi, kada smo on i ja bili s devojkama, bio takmičarski raspoložen, čak i kad to nije hteo. Pretpostavljam da ovog puta nije imao šta ni da izgubi ni da dobije, i zbog toga je sve bilo lakše. Sve troje smo nekako znali da je ovo neponovljivo, da je ovo prvo i poslednje leto jer se nikada više na ovaj način neće ponoviti moja i Džilijanina zaljubljenost. Ljubavi i sličnog će biti. Bilo je jedinstveno, to leto; svi smo to osetili.

Džilijan: Išla sam na obuku za socijalne radnike posle završetka fakulteta. Ubrzo sam odustala. Ali sećam se nečega što je na jednom od kurseva rekla savetnica. Rekla je: „Morate imati na umu da je svaka situacija jedinstvena i da je svaka situacija isto tako tipična.”
Nevolja je u tome što Stjuart o sebi priča tako da nagoni ljude da donose ishitrene zaključke. Recimo, kada čuju kako je moj otac pobegao sa svojom učenicom, odmah me čudno pogledaju, a to znači jednu od dve stvari, ako ne i obe istovremeno. Prva je: ako je vam je otac pobegao s nekim ko je samo dve godine stariji od vas, to verovatno znači da je on zapravo želeo da pobegne s vama. A druga je: opšte je poznata činjenica da devojke čiji je otac napustio porodicu često to kompenzuju time što se upuštaju u veze sa starijim muškarcima. Da li i vas to interesuje?
Ja bih na to odgovorila, najpre, da svedok nije prisutan te zbog toga ne može biti ispitan o slučaju, i drugo, ako je nešto „opšte poznata činjenica”, to ne znači da se odnosi i na mene. Svaka situacija je tipična i svaka situacija je jedinstvena. Može i tako da se kaže ako vam se više sviđa.
Ne znam zbog čega Stjuart i Oliver to rade. Mora da je opet reč o nekoj njihovoj igri. Kao kad se Stjuart pretvara da nije čuo za Pikasa, ili kad se Oliver pretvara da su mu nedokučive sve mašine izmišljene posle preslice. Ali to nije igra koju ja želim da igram, tu nikako, hvala lepo. Igre pripadaju detinjstvu, i ponekad pomislim kako sam ja svoje izgubila vrlo mlada.
Hoću samo da kažem da se ne slažem sasvim sa Stjuartovim opisom i mog leta s Oliverom. Jeste, provodili smo dosta vremena i sami, počeli smo da spavamo zajedno i sve to, i da, bili smo dovoljno svesni da znamo da čak i kad se zaljubljujemo ne treba da budemo baš nerazdvojni. Ali s moje tačke gledišta to nije automatski podrazumevalo da moramo da se družimo s Oliverom. Naravno da mi se dopadao - čim ga upoznate neminovno je da vam se dopadne - ali bio je sklon tome da monopolizuje stvari. Skoro da nam je govorio šta da radimo. Nije da se žalim. Samo unosim malu ispravku.
Eto to je problem kad se ovako razgovara o stvarima. Nikad nije sasvim korektno prema onome ko je predmet razgovora.
Upoznala sam Stjuarta. Zaljubila sam se u njega. Venčali smo se. Šta tu ima dalje da se kaže?

Oliver: Bio sam sjajan tog leta. Zbog čega stalno govorimo o „tom letu” - ipak je to bilo koliko prošlog leta. Verovatno zbog toga što je ličilo na jedan savršeno izveden ton, jednu preciznu i prozračnu boju. Takvo se bar čini u sećanju; i svima nam se uvuklo pod kožu, il me semble. Povrh svega, ja sam bio sjajan.
Stvari su bile malčice sumorne u školi jezika pre nego što su se njene dveri zatvorile zbog raspusta. Zavladalo je izvesno smračivanje duha, zahvaljujući nesporazumu kojim nisam hteo da opterećujem vlastelina i gospu; ne bi bilo u redu, mislio sam, s obzirom na stanje njihovih duhova. Ali uočio sam jedan od problema, jednu neizbrisivu crtu mojih stranih učenika: ne govore engleski naročito dobro. To je bio razlog. Mislim, sedela je tako klimajući glavom, smešila mi se, i Oli, siroti, tupavi, šupljoglavi Oli je pomislio kako su ti spoljašnji tikovi u ophođenju pouzdani pokazatelji uzajamne privlačnosti. Po mom mišljenju i nije bilo previše iznenađujuće što se iz toga izrodio nesporazum koji je, koliko god bio kajanja vredan, lišen svake krivice od strane nesrećnog nastavnika. A pomisao da sam se ja opirao njenoj želji da zbriše iz mog stana, da sam ostao hladan spram njenih uplakanih očiju - ja, zaljubljenik opere, da ostanem hladan na suze? - to je smešno preterivanje. Direktor, zastrašujući komad lave iz davno ugašenog vulkana, čak je bio uporan u svom stavu da sam prešao granice privatnog podučavanja propustivši kroz kez sumornu frazu seksualno uznetniravanje da visi u vazduhu između nas, i predočio mi da će u toku letnje pauze razmotriti uslove mog zaposlenja. Odgovorio sam mu da bi, što se mene tiče, najbolje bilo da te svoje uslove upotrebi kao rektalni implant, po mogućstvu bez blagodeti anestezije, što je njega podstaklo da nagovesti kako bi možda čitavu stvar trebalo prepustiti sudskim organima njenog visočanstva, a posredstvom policije, ili barem nekom bezazlenom tribunalu ovlašćenom da gubi vreme na contretemps između gospodara i slugu. Odvratio sam kako je, naravno, ta odluka u njegovoj nadležnosti a zatim sam naglas meditirao i pokušao da prizovem u sećanje jedno Rozino pitanje u vezi s engleskim običajima u društvu. Da li je normalno, pitala je, da starija gospoda koja redovno proveravaju uspeh učenika, pozovu nekoga na razgovor i pokažu mu spuštanjem ruke mesto na koje treba da sedne, na kauču, a da zatim ruku ne pomere? Upoznao sam direktora s težinom odgovora koji sam dao Rozi: pojasnio sam joj da je pre reč o fiziologiji nego o manirima, i da teška slabost i starost dovode do skvrčavanja mišića, što zauzvrat uzrokuje prekid u nizu komandi koje idu iz cerebralnog centra do srednjeg prsta. Tek kasnije sam, sada već donekle uznemirenom direktoru, kada je Roza već otišla, rekao da mi je palo na pamet kako su još dve devojke u proteklih dvanaest meseci postavile isto pitanje. Nisam mogao baš da se setim njihovih imena, ali kada bi se one koje su još uvek in statu pupillare okupile u jednoj décontractée atmosferi - recimo kao prilikom identifikovanja u policiji - siguran sam da bi čitav slučaj mogao da posluži kao dodatak njihovom redovnom nedeljnom času o „Britaniji u osamdesetim”. Direktor je sada već bio fluorescentan koliko i neonski znak ispred akademije, gledali smo se pogledima koji su bili u potpunosti lišeni svakog prijateljskog osećanja. Pomislio sam kako sam izgubio posao, ali nisam bio siguran. Moj lovac je pritisnuo njegovu kraljicu; njegov lovac je pritisnuo moju kraljicu. Hoće li to biti pat ili obostrano uništenje?
I sve to treba uzeti u obzir prilikom procene moje briljantnosti tog leta. Kao što sam rekao, nisam opterećivao Stjua i Džili ovim iskliznućem u karijeri: iskustvo mi govori da podeljena muka nije i prepolovljena muka, već pre muka razglašena preko moćnih zvučnika trača. Juhuu, vi, hoćete li da ispraznite creva s velike visine na jadnog Olija?
Kada se sada toga setim, možda bi mi stvarno pomoglo da sam bio malo tužan. Činjenica da su mi rezervisali prvi red u centralnom šatoru svoje sreće doprinela je tome da progutam tugu. A kako bih im se na praktičan način odužio nego time što bih obezbedio njihovoj semenki bonheura vreme za rast i bujanje, grananje i cvetanje? Svojim razigranim prisustvom odagnao sam štetočine. Bio sam njihov sprej protiv lisne vaši, njihovo gnojivo, njihov herbicid.
Izigravati Kupidona, trebalo bi da vas obavestim, ne sastoji se samo od obletanja oko Arkadije i damara u đokici kad se ljubavnici najzad poljube. Sastoji se od rasporeda i mapa, bioskopskih repertoara i menija, novca i organizacije. Mora se biti i veseli predvodnik ali i saosećajni psihijatar. Potrebne su binarne sposobnosti da se bude odsutan kad si prisutan i prisutan kad si odsutan. Neka mi neko samo kaže da osmehnuti svodnik u službi Ljubavi ne zarađuje svoje pezete.
Uputiću vas u jednu svoju malu teoriju. Znate da je Džilijanin otac zdimio s nimficom kada je njegovoj kćeri bilo tek deset, ili dvanaest, ili petnaest, ili toliko otprilike godina - te godine se pogrešno nazivaju „formativnim” kao da sve ostale nemaju tu osobinu. E pa, čuo sam priče u sparnim jazbinama frojdizma da psihološki ožiljak stečen u ovom dobu činom roditeljskog napuštanja često navodi kćer, kada dođe u godine u kojima počinje da traga za mladićem, da potraži zamenu za odsutni arhetip. Drugim recima, tuca se sa starijima. Oduvek mi se činilo da se takvo ponašanje graniči s patologijom. Pre svega, jeste li ikada zagledali starce koji zavode mlade žene? Lopovski hod istrćenog tura, jebozovan ten, bleštava dugmad za manžetne, zadah hemijskog čišćenja. Puckaju prstima kao da je svet njihov konobar. Zahtevaju, očekuju... To je odvratno. Žao mi je, ali veoma sam protiv toga. Pomisao na šake sa staračkim pegama koje stežu čvrste devojačke grudi - vodite me u povraćaonu, pronto! I još nešto što izmiče mom poimanju: ako vas je tatica već napustio, čemu onda odlazak u krevet sa zamenom za taticu, zašto pokloniti le fleur de l’âge matorim slepcima? Aha, odgovor iz udžbenika. Promašili ste suštinu: ono za čim devojka zaista traga je zamena za sigurnost koje je grubo lišena; traga za ocem koji je neće napustiti. U redu, ali za mene je suština u ovome: ako vas jednom ujede pas lutalica i rana se inficira, da li je normalno i dalje prilaziti lutalicama? Rekao bih, nije. Kupite mačku, držite papagaja, ali klonite se pasa lutalica. I šta onda devojka uradi? Druži se s lutalicama. Ovo je, moram priznati, jedan sumoran deo ženske psihe koji tek treba da oseti blagodeti sredstva za poliranje razuma. I uostalom, nalazim da je to degutantno.
Kakve veze ima ova moja teorija, mogli biste da pitate, s konkretnim slučajem? S obzirom na to, moj trtasti drugar nije u dobu prethodno pomenutog srebrnokosog zavodnika koji će sa zalaskom sunca na krovnom nosaču odvesti sočno parčence malodobne puslice, i.e. on nije Džilin tata. Ali pošto osmotrimo Stjuarta, primorani smo na zaključak da čak i ako trenutno nije d’un certain âge, isto tako bi mogao da bude. Razmotrimo relevantne činjenice. U svom posedu ima dva srednje-tamnosiva odela, i dva tamno-tamnosiva odela. Posao mu je da radi to što radi u banci čiji brižni dirigeants nose prugaste gaće i koji će se brinuti o njemu dok ne ode u penziju. Uplaćuje u penzijski fond i ima životno osiguranje. Ima popust na hipoteku od dvadeset pet godina plus maksimalni zajam. Skromnih je prohteva i (da vas poštedim stida) nezamašan u svojoj seksualnosti. Jedino što ga sprečava da bude primljen u slobodne zidare preko pedeset godina je činjenica da mu je trideset i dve. I to je ono što je Džilijan osetila, zna da je to ono što traži. Brak sa Stjuartom ne obećava boemsku pirotehniku. Džilijan se vezala za najmlađeg starca koga je mogla da nađe.
Ali, da li bi bilo korektno predočiti im sve to dok vežbaju eskimski poljubac na nekoj engleskoj plage i misle da ja to ne primećujem? Prijatelji ne služe tome. A pored toga, bilo mi je drago zbog Stjuarta čija derrière, zamašna i otromboljena kakva jeste, nije provela dugo vremena u beurreu. Držao je Džilijan za ruku s ustreptalom zahvalnošću, kao da su ga prethodne devojke terale da nosi zaštitne rukavice. Kada je bio pored nje, kao da je gubio nešto od svoje nespretnosti. Čak je i plesao bolje. Hoću da kažem, Stju nikada nije uspeo da postigne nešto više od gegavog trupkanja, ali tog je leta uneo neku ležernu živost u princip prsti-peta. Što se mene tiče, u prilikama kada bi Džilijanino ime ukrasilo moju plesnu kartu, suzdržavao sam se, i velikodušno izbegavao izazivanje bilo kakvog poražavajućeg poređenja. Da li sam, povremeno, sasvim netipično gubio ritam dok sam đuskao po parketu? Možda. Svako treba da odluči za sebe.
Eto kako je izgledalo to leto. Jadi nisu bili na dnevnom redu. U Frintonu smo se čitava dva zveketava sata oprobavali na jednorukom Džeku i nismo uspeli da dobijemo ni tri voćke u nizu - a jesmo li se oneraspoložili? Sećam se, ipak, jednog trenutka razdiruće tuge. Bili smo na plaži i neko je predložio - verovatno ja, u svom predvodničkom raspoloženju - da velikim slovima napišemo svoja imena na pesku, i da se neko od nas popne na šetalište i fotograiiše ime plus potpisnika. Kliše još iz vremena Beovulfa, znam, ali ne možete stalno smišljati nove igre. Kada je na mene došao red da budem ovekovečen, Džilijan se popela na šetalište sa Stjuartom. Verovatno mu je bila potrebna pomoć s autofokusom. Bio je kraj popodneva i istočni vetar je sav važan maltretirao Severno more, sunce je gubilo toplinu, i ljudi su uglavnom otišli kućama. Stajao sam sam na plaži kraj pisanim slovima ispisanog Oliver (ostali su, naravno, pisali štampanim) i pogledao u aparat, i Stjuart je uzviknuo: „Ptičica!” a Džilijan je uzviknula: „Šojka!”, a Stjuart je viknuo: „Albatros!”, pa je Džilijan uzviknula: „Vrabac!” i mene je odjednom spopao napad plača. Stajao sam tako, zurio u nebo i jecao. Sunce mi je ušlo u suze i ništa nisam video, samo spiranje zaslepljujućih boja. Osetio sam kako bih mogao zauvek da plačem, a onda je Stju uzviknuo: „Crvendać!” i ja sam zaurlao još jače, kao šakal, kao bedni pas-lutalica. Zatim sam seo na pesak i počeo da šutiram r od Olivera dok nisu došli i spasli me.
Ubrzo posle toga sam ponovo bio veseo, i oni su takode bili veseli. Kada se zaljubite iznenada steknete otpornost, jeste li primetili to? Nije samo reč o tome da vam ništa ne može nauditi (ta stara, prefinjena iluzija), nego ništa ne može da se desi ni onima do kojih vam je stalo. Frère Oli? Napad plača na plaži? Pukao dok se fotografisao s prijateljima? Ne, nije to ništa, opozovite ljude u belom, otkažite tapacirano vozilo, imamo mi svoju kutiju za prvu pomoć. Njeno ime je ljubav. Ima je u svim oblicima. Može da bude zavoj, hanzaplast, gaza, vata, krema. Hajde da isprobamo nešto na Oliju. Vidite, pao je i slomio svoju krunu. Špric, špric, puf, puf, sad je bolje. Oli, diži se.
To sam i uradio. Ustao sam i ponovo sam bio veseo. Veseli Oli, izlečili smo ga, eto šta ljubav može. Hoćeš još jednu bocu, Oli? Još samo jednu tableticu?
Te noći su me odvezli kući Džilinim neverovatno nezamislivo običnim kolima. To svakako nije bila lagonda. Ja sam izašao i oni su izašli. Ovlaš sam poljubio Džilijan u obraz, i potapšao Stjuarta koji je zračio brigom za mene. Nurejevljevskim koracima savladao sam ulazno stepenište i skliznuo kroz vrata jednim pokretom u maniru Jejla i Caba. A potom sam legao u svoj krevet koji je bio pun razumevanja, i briznuo u plač.

4: Sada


Stjuart: Sada. Danas. Venčali smo se prošlog meseca. Volim Džilijan. Srećan sam, da srećan sam. Konačno je i meni krenulo. I to baš sada.

Džilijan: Udala sam se. Jedan deo mene je mislio da se to nikada neće dogoditi, jedan deo se nije slagao s tim, jedan deo mene je, iskreno govoreći, bio malo uplašen. Ali, zaljubila sam se, i Stjuart je dobar čovek, ljubazan, i voli me. Sada sam udata.

Oliver: Sranje. O, sranje sranje sranje sranje SRANJE. Zaljubio sam se u Džili, upravo sam to shvatio. Zaljubljen sam u nju. Zapanjen sam, prestravljen, skroz sjeban. Mali mozak mi se takođe sledio od straha. Šta će se desiti?

5: Odavde sve počinje


Stjuart: Odavde sve počinje. Stalno to ponavljam sebi. Odavde sve počinje.
U školi sam bio tek prosečan. Nikada me nisu ohrabrivali u pomisli da bi trebalo da idem na studije. Završio sam dopisni kurs iz ekonomije i tržišnog prava, a zatim su me primili u banku kao pripravnika. Radim u odeljenju strane valute. Bolje da ne pominjem ime banke, u slučaju da im se to ne dopadne. Ali, čuli ste za njih. Prilično jasno su mi stavili do znanja da se ne nadam nekom visokom položaju; svim kompanijama su potrebni ljudi koji ne streme visokim položajima, i što se mene tiče to je u redu. Moji roditelji su bili od onih uvek blago razočaranih zbog svega što njihovo dete uradi, kao da im neprestano priređujete sitna razočaranja. Mislim da se moja sestra zbog toga odselila na sever. S druge strane, bilo mi je jasno njihovo gledište. Donekle ih i jesam razočarao. Pomalo sam razočarao i sebe. Pokušao sam ranije da objasnim tu svoju nesposobnost da budem opušten s ljudima koji su mi dragi, da im pokažem svoje dobre strane. Kad sada o tome razmislim, veliki deo svog života bio sam takav. Nisam uspevao drugima da pokažem svrhu svog postojanja. A onda je naišla Džilijan, i odatle sve počinje.
Pretpostavljam da je Oliver pokušao da vas ubedi kako sam nevin ušao u brak. Nesumnjivo je biranim jezikom izneo tu svoju hipotezu. E pa, voleo bih da znate da to nije istina. Ne govorim ja sve Oliveru. A mogu da se kladim da mu ni vi ne biste sve rekli. Kada je dobro raspoložen jezik mu radi brže od pameti, a kad je neraspoložen ume da bude neprijatan. Tako da je razumno ne uputiti ga u svaki segment vlastitog života. Povremeno smo izlazili učetvoro, ali ti izlasci su bez izuzetka bili prava katastrofa. Kao prvo, Oliver je uvek bio zadužen za devojke, a ja za novac, iako sam mu, naravno, uvek davao polovinu unapred tako da devojke ne znaju ko zapravo plaća. Jednom me je čak naterao da mu dam sav novac unapred, tako da izgleda kao da on plaća za sve. Onda bismo otišli u restoran i Oliver bi postajao diktatorski raspoložen.
„To nikako ne smeš uzeti kao glavno jelo. Pečurke i pavlaku imaš i u predjelu.” Ili komorač i perno. Ili šta bilo i šta bilo. Ne čini li vam se ponekad da se ljudi previše interesuju za hranu? Mislim, ona ipak vrlo brzo izlazi na drugom kraju. Ne možete je sačuvati, bar ne zadugo. Nije kao novac.
„Ali ja volim pečurke i pavlaku.”
„Onda uzmi ovo kao glavno jelo a za predjelo plavi patlidžan.”
„Ne volim plavi patlidžan.”
„Čuješ li ti ovo Stju? Ona zazire od sjajnog patlidžana. Dobro, hajde da probamo da te preobratimo večeras.”
I tako dalje. A onda petljancija s konobarom oko vina. Nekada sam kad nastupi taj trenutak odlazio u toalet. Oliver je počinjao tako što bi se obratio nama za stolom: „Hoćemo li da kušamo šardone iz oblasti pored reke Hanter ce soir?”
I s teoretskom saglasnošću, otpočeo bi s krčkanjem sirotog konobara na tihoj vatri. „Preporučujete li nam nešto posebno? Mislite li da je dovoljno dugo flaširano? Volim da šardone bude težak i buterast, ali ne previše težak i buterast, razumete. A kakav je čep? Ponekad stvarno mislim da se vinari s previše oduševljenja laćaju plute, zar se vama ne čini tako?”
Konobar bi ovo obično mirno primio, jer je predosećao da je Oliver od onih koji, koliko god da se raspituju, zapravo ne traže nikakav savet. Trebalo je samo lagano namotavati kalem, kao kod ribe. Nekako bismo najzad naručili, ali tu nije bio kraj mojim mukama. Oliver je morao da bude viđen kako iskazuje zadovoljstvo zbog vina koje je sam odabrao. To je u jednom periodu čak podrazumevalo puno srkanja i grgotanja i poluzatvorene oči, i duge sekunde mističke kontemplacije. A onda je pročitao negde jedan članak u kome je pisalo kako svrha gustiranja vina pre nego što se sipa u čaše nije da se vidi da li vam se dopada ili ne, već da se uverite da boca nije otvarana pa ponovo zatvarana. Ako vam se ne dopada ukus, šteta, sami ste ga izabrali. Ono što treba da uradite - ako ste prefinjeni - jeste da zavrtite tečnost u čaši i omirišete je, i na osnovu toga odredite da li je već bilo otvarano. To je i Oli počeo da radi, svodeći tako svoju predstavu na niz glasnih uzdaha iza kojih je sledilo odsečno klimanje glavom. Ponekad bi, kada je mislio da neka od devojaka ne zna čemu sve to služi, počeo naširoko da objašnjava zašto nije jednostavno otpio gutljaj.
Moram reći da je Oliver, dok smo izlazili zajedno, naručivao neka prilično jeziva vina. Ne bih se iznenadio da je neka od boca i bila prethodno otvarana.
Ali kakve to sada ima veze? Baš kao što nema veze ni to da li ja jesam ili nisam bio nevin kad sam upoznao Džilijan. Nisam, kao što rekoh, iako se ne zavaravam da ovaj segment mog života koji držim u tajnosti od Olivera, predstavlja niz uspeha. Bio je prosečan, valjda, šta god prosečno značilo u ovom kontekstu. Nekada je bilo sasvim lepo, nekada pomalo napeto, dok sam nekada morao da se trudim da usred onoga ne mislim na druge stvari. Prosečan, vidite. Ali onda je došla Džilijan, i odatle sve počinje. Sada.
Volim tu reč. Sada. Sada je sada, nije više tada. Tada je nestalo. Nije važno što sam razočarao svoje roditelje. Nije važno što sam samog sebe razočarao. Nije važno što mi nikako nije polazilo za rukom da se umilim drugim ljudima. To je bilo tada, a tada je prošlo. Sada je sada.
Ne mislim da sam doživeo iznenadni preobražaj. Nisam žabac koga je poljubila princeza, ili kako već ide ta bajka. Nisam odjednom postao neverovatno duhovit i šarmantan - to bi se primećivalo, zar ne? - ili karijerista s brojnom porodicom koja je Džilijan prigrlila sebi. (Postoje li takve porodice? Na televiziji stalno možete videti fascinantna domaćinstva prepuna ekscentričnih starih tetaka i slatke dečice i zanimljivo variranih odraslih koji imaju svojih uspona i padova ali svi pomažu jedni druge i čine sve „za porodicu”, šta god to značilo. Meni život nikada nije bio takav. Izgleda da svi koje ja znam imaju malobrojnu i rasturenu porodicu: nekada je uzrok tome smrt, nekada razvod, a obično nesloga i dosada. I niko koga znam nema predstavu o „porodici”. Tu su samo majka koju vole i otac koga mrze, ili obrnuto, a ekscentrične tetke koje sam ja upoznao, ekscentrične su samo zato što su u potaji alkoholičarke i smrde kao kerovi, ili imaju Alchajmerovu bolest, ili već nešto.) Ne, evo šta se desilo. Ostao sam isti kao što sam bio, ali sada mogu da budem što sam bio. Princeza je poljubila žapca i on se nije pretvorio u lepog princa, ali to nije predstavljalo problem jer joj se dopao kao žabac. A da sam se i pretvorio u lepog princa, Džilijan bi me - ga - šutnula. Ne pada ona na prinčeve.
Mogu vam reći da sam bio malo nervozan kad je trebalo da upoznam njenu majku. Tog jutra sam bez greške izglancao cipele. Tašta (već tada sam tako razmišljao), tašta Francuskinja koju je napustio Englez i koja sada treba da se upozna s Englezom za koga njena kći hoće da se uda! Čini mi se da sam pomišljao da će biti ili neverovatno hladna, da će sedeti na jednoj od onih malih pozlaćenih stolica s pozlaćenim ogledalom u pozadini, ili da će biti vrlo debela i crvena u licu i da će doći iz pravca šporeta s varjačom u ruci, snažno me zagrliti i mirisati na beli luk i kuvanje. Ako bih mogao da biram sigurno bih izabrao ovu drugu, ali ona, naravno, nije bila takva. Bila je prijatna, ali ne više nego što je morala; s neodobravanjem je gledala džins koji nosi Džilijan, ali nije komentarisala. Pili smo čaj i pričali o svemu izuzev o dve stvari koje su mene zanimale: o tome što sam zaljubljen u njenu kćer, i o tome što je njen muž otišao s učenicom. Nije ništa pitala o mojim namerama, ni koliko zarađujem, niti da li spavam s njenom kćerkom - što su po meni bili eventualni pravci razgovora. Bila je - i jeste - kako ljudi kažu, dobrodržeća žena, što je fraza koja mi se uvek činila pomalo ulizičkom. (Šta to znači? Nešto kao: zadivljujuće privlačna ako je društveno prihvatljivo da vas privlače žene tih godina. Ali možda je gospođa Vajat bila - i jeste - nekome privlačna. Voleo bih da je tako.) Što će reći, imala je pravilne crte lica, fino oblikovane, verovatno farbanu kosu koja je očigledno redovno održavana, a ponašala se kao da u sećanju čuva dane kada su se za njom okretale mnoge glave, pa je i od vas očekivala da budete toga svesni. Dugo sam je posmatrao dok smo pili čaj. Ne samo iz učtive pažnje, već i zbog toga što sam pokušavao da vidim kakva će Džilijan biti. Trebalo je da ovo bude ključni trenutak, zar ne? Susret sa ženinom majkom. Ili ćete se pošteno namučiti, ili se zadovoljno zavaliti: o da, ako se ispostavi da je takva, izaći ću s njom na kraj i više nego lako. (A potencijalne tašte morale bi biti svesne šta se dešava u glavama mladića, je l’ tako? Sigurno ponekad namerno deluju zastrašujuće da bi ih prepale.) U slučaju madam Vajat ništa od ovoga nije bilo slučaj. Gledao sam njeno lice, oblik vilice, krivinu čela; posmatrao sam usne majke devojke čije usne nikako nisam mogao da prestanem da ljubim. Gledao sam i gledao; ali dok sam primećivao sličnosti (čelo, oči), i shvatio zbog čega bi ljudi za njih dve mogli da pomisle da su majka i kćerka, ja nikako nisam mogao. Nisam video da će se Džilijan pretvoriti u madam Vajat. Bilo je to sasvim nemoguće i to iz jednog prostog razloga: Džilijan se nikada neće pretvoriti u nekog drugog. Promeniće se, naravno. Nisam toliko blesav i zaljubljen da to ne bih znao. Promeniće se, ali neće se pretvoriti u nešto drugo - postaće još jedna verzija sebe. A ja ću biti prisutan kad se to bude dešavalo.
„Kako ti se čini?” pitao sam dok smo se vraćali. „Jesam li položio?”
„Nisi bio na ispitu.”
„O.” Bio sam malo razočaran.
„Ona nije takva.”
„Pa kakva je?”
Džilijan je zastala, promenila brzinu, napućila one svoje usne koje i jesu i nisu bile kao u njene majke, i rekla: „Ona čeka.”
Najpre mi se nije dopalo kako to zvuči. Ali kasnije sam pomislio - pošteno. I ja umem da čekam. Mogu da sačekam da madam Vajat otkrije kakav sam zaista, da shvati šta to Džilijan nalazi u meni. Mogu da sačekam njeno odobrenje. Mogu da sačekam da shvati kako ja to usrećujem Džilijan.
„Srećna?” rekao sam.
„Mmm.” Gledala je pred sebe, nakratko sklonila ruku s menjača, potapšala me po nozi, povukla ruku da promeni brzinu. „Srećna.”
Znate, imaćemo decu. Ne, nije trudna iako mi ne bi previše smetalo i da jeste. To je u dugoročnom planu. Nismo baš mnogo razgovarali o tome, iskren da budem; ali, imao sam prilike jednom ili dvaput da je vidim s decom, i čini se da reaguje instinktivno. Da je na njihovoj talasnoj dužini. Ono što želim da kažem je da mi se ne čini da je iznenađena dečijim ponašanjem i načinom shvatanja; to je za nju nešto normalno i tako ga i prihvata. Meni su deca uvek bila okej, ali nikada nisam uspeo sasvim da ih provalim. Ne shvatam ih. Zašto su takva kakva jesu, zašto dižu galamu oko sitnica a zanemaruju ono što treba da bude mnogo važnije? Natrče na ćošak od televizora i misliš razbili su glavu, a oni samo odskakuću dalje; sledećeg trenutka sasvim nežno spuštanje na tur, obložen, kako izgleda, s petnaest pelena, i briznu u plač. O čemu je reč? Zbog čega nemaju osećaj za meru?
Ipak, želim da imam decu s Džilijan. To mi se čini prirodnim. A siguran sam da će ih i ona želeti, kad za to dođe vreme. Žene to znaju, zar ne - kada je pravo vreme. Već sam im dao obećanje, toj deci koju ćemo imati. Neću biti kao moji roditelji. Pokušaću da uvidim šta želite, šta god to bilo. I podržaću vas. Čime god budete želeli da se bavite, ja ću se složiti.

Džilijan: Verovatno postoji jedna stvar kod Stjuarta koja me brine. Ponekad radim u svom ateljeu - naziv je malo previše grandiozan za prostoriju dimenzija dvanaest sa dvanaest, ali to nema veze - s radija dopire muzika i ja kao da sam na automatskom pilotu. A onda iznenada pomislim, nadam se da se neće razočarati. Malo je čudno reći tako nešto kad si tek mesec dana u braku, ali istina je. To je nešto što osećam.
Obično ne pominjem da sam se obučavala za socijalnog radnika. To je još jedna od stvari zbog kojih ljudi daju ishitrene komentare, ili ishitrene pretpostavke, u svakom slučaju. Na primer, savršeno je očigledno da svojim klijentima pomažem da pokrpe svoje živote i međusobne odnose onako kako nikada nisam uspela kod svojih roditelja. To je svima savršeno jasno, zar ne? Izuzev meni.
Pa čak i ako sam pokušala tako nešto, svakako nisam uspela, izdržala sam osamnaest meseci, i videla mnogo razočaranih ljudi. Najčešće sam viđala štetu, ljude s ogromnim problemima, emocionalnim, društvenim, finansijskim - neke su izazvali sami, većinu su nasledili. Stvari koje su im radili članovi porodice, roditelji, muževi; stvari koje nikada neće preboleti.
Bili su tu i oni drugi, oni razočarani. To je bila prava šteta, nepopravljiva. Oni koji su na početku polagali velike nade u svet, a zatim svoje poverenje usmerili prema psihopatama ili sanjalicama, uložili svoju veru u pijance i siledžije. Izdržali su duge godine s neverovatnom istrajnošću verujući čak i kada za to nije bilo razloga, kada je bilo suludo verovati. Sve dok jednog dana nisu jednostavno odustali. I šta je za njih mogla da učini dvadesetjednogodišnja Džilijan Vajat koja se obučavala za socijalnog radnika? Verujte mi, profesionalnost i vedrina nisu baš pomagali da se probije led kod takvih slučajeva.
Ljudima je duh bio slomljen. To nisam mogla da podnesem. I toga sam se setila kasnije, kad sam počela da volim Stjuarta; te misli: samo neka se ne razočara. Nikada ranije nisam osećala tako nešto prema bilo kome. Nisam brinula za nečiju budućnost, ni kakvi će ispasti. Nisam brinula o tome šta će pomisliti kada pogledaju unazad.
Slušajte, neću da igram ovu... igru. Ali isto tako nema puno svrhe samo sedeti u uglu s maramicom na ustima. Reći ću ono što mora da se kaže, ono što znam.
Pre nego što sam srela Stjuarta izlazila sam s mnogo muškaraca. Skoro da sam se u jednog i zaljubila, dva puta su me prosili; nasuprot tome, jednom sam čitave godine bila bez muškarca, i bez seksa - i jedno i drugo se činilo kao previše gnjavežno. Neki muškarci s kojima sam se viđala bili su dovoljno stari „da mi budu očevi”, kako se kaže; s druge strane, mnogi nisu. I dokle nas to dovodi? Samo jedna mala informacija i ljudi odmah kreću sa svojim teorijama. Da li sam se udala za Stjuarta zbog toga što mislim da me on neće izneveriti kao što je to učinio moj otac? Ne, udala sam se jer ga volim. Zbog toga što ga volim, poštujem i što mi se sviđa. Na početku mi se nije sviđao, ne naročito. Iz toga takođe ne izvodim nikakve zaključke, izuzev da je dopadanje komplikovana stvar.
Našli smo se u tom hotelu sa šerijem u rukama. Da li smo bili na stočnoj pijaci? Ne, bili smo u razumnoj grupi ljudi koji su rešili da preduzmu razuman korak u svom životu. Nama dvoma je krenulo, posrećilo nam se. Ali, nije nam se samo „posrećilo”. Sedeti sam i žaliti sebe nije baš najbolji način da se upoznaju ljudi.
Mislim da čovek u životu mora da otkrije šta je to u čemu je dobar, šta može da radi, da odluči šta želi, odredi cilj, i da mu posle zbog nečega ne bude žao. Bože, mora da zvučim kao sveštenik. Reči retko pogode metu, zar ne?
Možda je to jedan od razloga zašto volim svoj posao. Nisu potrebne reči. Sedim u svojoj sobi u potkrovlju sa svojim krpama i razređivačima, svojim četkama i pigmentima. Tu smo samo ja i slika ispred mene, i muzika s radija, ako mi je potrebna, nema telefona. Zapravo mi se i ne dopada da Stjuart često ulazi ovamo. Tako se narušava čarolija.
Ponekad slika na kojoj se radi ume da komunicira. To je najuzbudljivije, kada skinete gornji sloj boje i otkrijete da se nešto nalazi ispod njega. Naravno, to se ne dešava baš često, pa je zbog toga i zadovoljstvo veće kada se desi. Recimo, veoma mnogo ženskih grudi je prebojeno tokom devetnaestog veka. Tako mislite da čistite portret neke italijanske plemkinje, i postepeno otkrijete bebu koja sisa. A žena se na vaše oči pretvara u Majku božiju. Osećate se kao da ste vi prva osoba kojoj je otkrila svoju tajnu nakon toliko godina.
Pre nekoliko meseci sam radila jedan šumski prizor i otkrila divljeg vepra koga je neko prebojio. To je sasvim izmenilo sliku. Najpre je predstavljala konjanike u lepom, mirnom kasu kroz šumu - gotovo kao da su na pikniku - i tek kada sam otkrila tu životinju, ispostavilo se da je zapravo reč o sceni lova. Vepar se krio iza povećeg i prilično neuverljivog žbuna duže od stotinak godina. Tu, u mom ateljeu, bez ijedne izgovorene reči, sve je ponovo izašlo na videlo, onakvo kakvo je i zamišljeno da bude. I sve to samo zahvaljujući skidanju tankog sloja boje.

Oliver: Oh, sranje.
Dogodilo se to zbog njenog lica. Zbog njenog lica dok smo stajali ispred mesne kancelarije, s tim velikim gradskim satom u pozadini koji je otkucavao prve trenutke blistave bračne sreće. Nosila je bledi laneni kostim boje potaža od potočarke, sa suknjom sečenom tačno iznad kolena. Lan se, kao što znamo, lomi kao krotka ljubav; ona je izgledala nesalomivo.
Kosa joj je bila začešljana unazad s jedne strane, smeškala se neodređeno čitavom ljudskom rodu. Nije se naslanjala na trtastog Stjua iako ga je držala za ruku, to je istina. Blistala je, zračila je, bila je prisutna a opet mučno odsutna, uvučena u tom javnom času u neki lični svet. Izgleda da sam ja bio jedini koji je to primetio, ostali su mislili da je jednostavno srećna. Ali ja sam znao. Prišao sam joj i poljubio je i promrmljao čestitke u ono otkriveno uho bez resice. Odgovorila je, ali toliko odsutno da sam na napravio nekoliko pokreta rukom ispred njenog lica - nešto kao skretničar koji najavljuje dolazak ekspresnog voza - i ona se za trenutak usredsredila na mene, nasmejala se, a zatim ponovo nestala u svom tajnom svadbenom skloništu.
„Izgledaš kao dragulj”, rekao sam a ona nije reagovala. Možda bi, da je to učinila, stvari bile drugačije, ne znam. Ali pošto nije reagovala, nastavio sam da gledam u nju. Bila je sva u bledozelenom i smeđem, sa smaragdnim odsjajem po vratu; lutao sam po njenom licu, od izbočine čela do udubljenja na bradi; njeni obrazi, tako često bledi, bili su osenčeni ružičastom Tijepolovom bojom svitanja, ali da li je razlog te senke bio spoljašnji, spakovan u njenoj tašni, ili unutrašnji, podstaknut zanosom, nisam umeo ili nisam želeo da odredim; usne je zaposeo poluosmeh koji je trajao i trajao; oči su joj bile blistavi miraz. Lutao sam po njenom licu, čujete li?
I nisam mogao da podnesem to što je bila i prisutna i odsutna, to što i jesam i nisam bio u njenom prisustvu. Sećate se onih filozofskih priča po kojima postojimo samo dok neko ili nešto van nas samih opaža naše postojanje? Stari Oli je pred nevestinom oscilirajućom percepcijom sav drhtao od egzistencijalne opasnosti. Ako bude trepnula, nestaću. Možda sam se zbog toga pretvorio u čavrljivca koji je oteo foto-aparat i počeo veselo da se baca u potragu za uglom koji će začetak tireoidoze kod Stjuarta pretvoriti u groteskno slovo T. Odvraćanje misli. Čist očaj, kao što možete da vidite, strah od zaborava. Naravno, oni to nisu mogli ni da pretpostave.
Krivica i jeste i nije bila moja. Vidite, ja sam želeo crkveno venčanje. Želeo sam da budem pravi kum. Oni to tada nisu mogli da shvate, a nisam ni ja. Niko od nas nije religiozan, nema fundamentalistički nastrojene rodbine koju treba smiriti: odsustvo nakinđurenog čikice u beloj mantiji ne bi dovelo ni do kakvog nasilnog razbaštinjenja. Ali, biće da je Oli bio vidovit. Rekao sam da hoću da budem kum, rekao sam da hoću crkveno venčanje, i stvarno sam bio naporan zbog toga. Počeo sam da vičem. Malo sam hamletirao. Pa dobro, ako baš morate da znate, bio sam pijan.
„Olivere”, rekao je Stju posle nekog vremena, „stvarno preteruješ. Reč je o našem venčanju. Već smo te pitali da budeš svedok.”
Podsetio sam ih na moć drevne ceremonije, na reči o bračnoj sreći, na pozlaćene svitke svetih tekstova. „Ma hajde”, preklinjao sam ih, na kraju, „neka vas sredi sveštenik.”
Stjuartova se mala debeljuškasta figura stegla do granica svojih fizičkih mogućnosti. „Olivere”, rekao je on, gotovo odmah zapadajući u registar brutalnog merkantilizma, „pitali smo te da li želiš da budeš svedok na venčanju, i to je naša poslednja ponuda.”
„Zažalićete”, drao sam se ja, industrijski magnat iz mitel-Europe odbijen od strane monopolista. „Zažalićete vi.”
A evo šta podrazumevam pod vidovitošću. Da smo imali crkveno veličanje ona bi bila u varijanti bela čipka-trake-venčići, venčanica, veo. Mogao sam je videti ispred crkve i pomisliti da je tek još jedna mlada s pokretne trake. I tada se možda ništa ne bi dogodilo.
Njeno lice je krivo za sve. Tada to nisam znao. Mislio sam da sam samo malo preosetljiv, kao i svi ostali. Ali otišao sam do vraga, bio sam gotov. Dogodila se nezamisliva promena. Pao sam poput Lucifera; pao sam (ovo je nešto za tebe, Stju) kao akcije na berzi 1929. Bio sam gotov i u smislu da sam doživeo transformaciju, da sam se preobrazio. Znate onu priču o čoveku koji se jednog jutra budi i shvata da se pretvorio u bubu? Ja sam bio ta buba koja se probudila i ugledala šansu da postane čovek.
Samo, organi percepcije tada još uvek to nisu primili k znanju. Dok smo sedeli na svadbenom veselju držao sam se amaterskog uverenja da je šuškanje nanosa pod mojim nogama samo nagomilana folija od šampanjskih flaša. (Morao sam insistirati na tome da lično otvorim bocu sasvim beznačajnog šampanjca koji je Stjuart nabavio u velikim količinama. Danas niko na zna kako se otvara šampanjac, čak ni konobari. Konobari posebno. Čitava stvar nije u tome da, stalno moram na to da podsećam, čep izleti uz veselo pop i time izazove štrcanje moussea iz boce. Ne, stvar je u tome da boca bude otvorena uz ispuštanje jednog suptilnog zvuka, poput kaluđeričkog puvanjka. Stegnite čep i okrenite bocu, u tome je tajna. Koliko puta moram to da ponovim? Zaboravite na raskoš velike bele salvete, zaboravite na palčeve na vrhu čepa, zaboravite na nišanjenje sijalica u plafonjeri. Jednostavno stegnite čep i okrenite bocu.) Ne, to što mi se motalo oko članaka poput korova nije bio šampanjac marke „anonim XY” već odbačena koža mog bivšeg ja, moj oklop insekta, moja orožnala, žućkasta spoljašnjost.
Panika je bila prva reakcija na to nešto što se dogodilo. A pogoršala se kada sam shvatio da ne znam kuda idu za svoj lune de miel. (Uzgred, takva budalaština da i Englezi i Francuzi za to imaju istu frazu. Pomislili biste da je bar neko od nas pohitao da pronađe novu reč umesto što je preuzeo polovnu lingvističku robu. Ili je možda baš u tome stvar: koristi se ista fraza jer je reč o istom iskustvu. [Uzgred, medeni mesec je, u slučaju da niste ljubitelj etimologije, tek odnedavno poprimio značenje odmora bračnih drugova, koji uključuje kupovinu u fri-šopu i pravljenje brojnih kolor fotografija jednog istog prizora. Doktor Džonson u svom sporadično zabavnom Rečniku prvi put nije pokušao da nasmeje čitaoca kada je dao ovu definiciju: „Prvi mesec nakon venčanja kada postoje samo nežnost i zadovoljstvo.” Volter, jedan po mnogo čemu simpatičniji lik koji je, sasvim slučajno, sebi točio najbolji burgundac dok su njegovi gosti pili vin ordinaire, primetio je u jednoj od svojih filozofskih priča da posle la lune de miel sledi la lune de l’absinthe.])
Vidite, iznenada sam shvatio kako ne mogu da podnesem to što ne znam gde će biti naredne tri i po nedelje (iako, u retrospektivi, sumnjam da me je mladoženjina lokacija mnogo uznemirila). Tako da kada se pred kraj ručka Stjuart zaljuljao na nogama i objavio prisutnima - zbog čega ljudi imaju potrebu za ispovedanjem u ovakvim prilikama? - da „ide samo da se izlije” (i ti jezivi izrazi: od kog li je bankarskog rukovodioca-skorojevića moj prijatelj maznuo ovaj?), i sam sam se bez reči izvukao sa svog mesta, odgurnuo detritus svog prethodnog života koji je glumio foliju od šampanjca, i krenuo za njim u toalet.
Stajali smo tako, jedan pored drugog, pred onim porcelanskim odeljcima, i gledali mrko ispred sebe u neki meksički streljački vod, onako kako to Englezi čine, ni malčice ne spuštajući pogled na tuđu alatku; svako je držao svoj menibrum virile - treba li mladoženji da dam par saveta o upotrebi istog? - i piškio gotovo neizmenjen, za točenje spreman „anonim XY” po ljubičastim kockicama osveživača toaleta. (Kako bi mi se život promenio da imam puno novca? Stalno se vraćam na dve ekstravagantnosti: da imam nekoga ko će mi svakog jutra prati kosu, i da piškim po izdrobljenom ledu.)
Izgledalo je da mokrimo mnogo više nego što smo uopšte mogli popiti. Stjuart se nervozno nakašljao, kao da hoće da kaže: „Ne znam kako ti, ali ja nisam ni na po puta.” Činilo se da je pravi trenutak da ga upitam o planiranom odlasku na slatke bračne borbe. Ali sve što sam dobio kao odgovor svodilo se na samozadovoljan smešak i šuštanje mokraće.
„Ne, stvarno”, ponovo sam pokušao minut kasnije, dok sam brisao prste i dok je Stjuart grebao po svojoj lobanji nekim užasnim plastičnim češljem, „kuda idete? Znaš, čisto ako budemo morali da se čujemo.”
„Vojna tajna. Čak ni Džili ne zna. Rekao sam joj jedino da ponese lakšu odeću.”
I dalje se smeškao, pa sam pretpostavio da se od mene očekuje da se upustim u neku detinjastu igru pogađanja. Rizikovao sam s raznoraznim stjuartovskim destinacijama kao što su Florida, Bali, Krit i zapadna Turska, što je sve bilo propraćeno samozadovoljnim odričnim pokretom glave. Oprobao sam se sa svim Diznilendima na svetu i s izborom egzotičnih ostrva; dodvoravao sam mu se s Marbeljom, aplaudirao mu na Zanzibaru, pokušao sam da ciljam pravo na Santorini. I ništa.
„Vidi, možda se nešto dogodi...”
„Kod madam Vajat je zapečaćeni koverat”, odgovorio je, vrlo karakteristično stavljajući prst na nos, kao da je radi toga išao u školu za špijune.
„Prokletstvo, ne budi toliki malograđanin”, viknuo sam. Ali, nije hteo da mi kaže. Kada smo se vratili za sto, nekoliko minuta bio sam smrknut, no još jednom sam se latio svog zadatka i okrenuo ka gostima.
Dan nakon što su otišli na medeni mesec, telefonirao sam madam Vajat, i pogodite? Stara vache nije htela da mi kaže. Tvrdila je da nije otvorila koverat. Rekao sam da mi nedostaju, da bih hteo da im telefoniram. Istina je, nedostajali su mi. Mogao sam i da plačem preko telefona, ali madam Dragon je bila nepopustljiva.
A kad su se vratili (jeste, bio je Krit: pogodio sam ali on nije ni trepnuo, to dvolično kopile), znao sam da sam se zaljubio. Iz Herakliona sam dobio razglednicu, sunce i seks varijanta, izračunao sam kog se dana vraćaju, telefonirao sam svim mogućim aerokompanijama, i otišao da ih sačekam na Getviku. Kada je tabla odlazaka i dolazaka isklepetala PRTLJAG U HOLU pored njihovog leta, sva zvona u mom stomaku zanjihala su se na svojim kanapima u isto vreme, i užasnu jeku u glavi mogao sam da stišam jedino sa nekoliko oštrih pića za barom. Onda sam čekao ispred ograde, šarolika tela oko mene pulsirala su dobrodošlicom.
Spazio sam ih pre nego oni mene. Stjuart je, tipično, uzeo kolica sa blokiranim točkom, pa se iz opuštenog reda za douaniers pojavio u komičnom luku, dok je njegova nesigurna vožnja bila propraćena Džilijaninim popustljivim smehom i tužnom škripom kolica. Stavio sam šofersku kapu koju sam pozajmio za tu priliku, podigao grubim slovima ispisanu hartiju na kojoj je stajalo „Gospodin i gospođa Hjusovi” (mislim da je pogrešno napisano ime bilo ipak malo previše savršeno), duboko sam uzdahnuo i bio spreman da se suočim sa svetlucavim haosom u koji će mi se pretvoriti život. Sve počinje odavde.

6: Predupredite Alchajmera


Stjuart: Znate, to je zaista užasno. Neprestano sažaljevam Olivera. Ne mislim da ne bi trebalo - ne, ima mnogo razloga za to - nego, jednostavno mi je neprijatno. Ne treba tako da ga doživljavam. Ali tako je. Znate one satove s kukavicom koji kao deo svog mehanizma imaju male ljude koji pokazuju kakvo će vreme biti? Sat otkuca, kukavica kaže kuku, a onda se otvore vratanca i napolje izađe čovečuljak koji pokazuje lepo vreme, sav nasmejan i lako obučen, ili se otvore druga vratanca pa izađe čovečuljak koji predskazuje ružno vreme, koji ima kišobran i kabanicu i tužan izraz lica. Stvar je u tome da samo jedan od njih dvojice može da izađe kad se vratanca otvore, ne samo zbog toga što drugačije ne bismo znali ništa o vremenskim prilikama, već zato što su njih dvojica povezani istom metalnom polugom: jedan mora ostati unutra da bi drugi bio napolju. Sa mnom i Oliverom je oduvek bilo tako. Ja sam uvek bio onaj s kišobranom i kabanicom, prisiljen da ostanem unutra, u mraku. Ali sada je meni vreme da izađem na sunce, a to znači da će Oliveru neko vreme biti manje zabavno.
Na aerodromu je izgledao sasvim rastrojen, a ne verujem ni da smo mu mi posebno pomogli. Proveli smo tri predivne nedelje na Krfu - fantastično vreme, dobar hotel, plivanje, uživanje - i iako je let kasnio, kad smo sleteli na Getvik i dalje smo bili sjajno raspoloženi. Ja sam ostao da sačekam prtljag, Džili je otišla po kolica, i dok se vratila, torbe su već bile tu. Stavio sam ih na kolica, a kada je ona pokušala da ih pogura, videla je da im je jedan točak neispravan. Nisu htela da idu pravo i stalno su škripala, kao da žele da skrenu pažnju carinika na osobu koja ih gura: „Hej, proveri torbe ovog tipa.” Dok smo prolazili kroz zeleni tunel, činilo mi se da baš to čujem. Sada sam se već i ja pridružio Džili u pokušaju da upravlja kolicima, jer je shvatila da ne može sama da savlada krivine.
Zato i nije iznenađujuće što nismo prepoznali Olija kad smo izašli u hol. Niko nije znao da je ovo naš let, a i iskreno rečeno, gledali smo samo jedno drugo. I kada se iz gomile vozača koji čekaju razne letove pojavio neko i zamahao mi tablom u lice, gotovo da sam ga odgurnuo. Nisam ga zapravo ni pogledao iako sam odmah osetio alkohol u njegovom dahu, i pomislio sam kako ta firma sigurno neće opstati ako po klijente šalje pijane vozače. Ali, bio je to Oliver, sa šoferskom kapom na glavi i s tablom na kojoj su stajala naša imena. Pretvarao sam se da mi je drago što ga vidim, iako mi je prva misao bila kako Džil i ja nećemo biti sami u vozu do Viktorije. Oliver će biti s nama. Zar to nije neuviđavno s moje strane? Vidite na šta sam mislio kad sam rekao da mi ga je žao?
I bio je u užasnom stanju. Kao da je smršao, lice mu je bilo bledo i izduženo, a kosa koju je obično držao vrlo uredno, postala je zamršena. Prvo je kao samo stajao, a kad smo ga prepoznali, bacio se na nas i počeo da nas grli i ljubi. Nimalo tipično ponašanje jer je bilo više patetično nego srdačno. I stvarno se osećao na alkohol. Šta se dogodilo? Kazao je kako nam je let kasnio pa je prekratio vreme u baru, a onda je, sasvim neuverljivo, dodao kako je neka žena insistirala da „igraju pantomime u piće”, ali nešto je zvečalo u načinu na koji je to rekao, i mislim da mu ni Džil ni ja nijednog trenutka nismo poverovali. I još jedna neobična stvar: nije nas pitao kako je bilo na medenom mesecu. Učinio je to tek mnogo kasnije. Ne, prvo čime nam se obratio bila je haranga na Džilinu majku jer nije htela da mu kaže gde se nalazimo. Pitao sam se da li mu treba dozvoliti da vozi, s obzirom na stanje u kome se nalazio.
Kasnije sam saznao razlog za taj nastup. Nikada nećete pogoditi šta se desilo. Oliver je izgubio posao. Pošlo mu je za rukom da ga otpuste iz Šekspirove škole engleskog jezika. Mora da je prvi kome se to desilo. Ne znam koliko vam je Oliver pričao o školi, ali verujte mi na reč da je to jedno vrlo ružno mesto: strah me je i da pomislim kako su uspeli da je registruju. Bio sam jednom tamo. Smeštena je u jednoj nekada lepoj viktorijanskoj kući, s velikim debelim stubovima koji podupiru trem, ogradom s ulične strane i stepeništem koje vodi u podrum. Ali čitav taj kraj je počeo jezivo da propada. Telefonske govornice su prepune brojeva prostitutki, čistači ulica ovde nisu zašli verovatno još od 1968, a po tavanima preostali hipici sve vreme puštaju neku ludačku muziku. Možete da zamislite kakav je to kraj. I, pored toga, škola engleskog jezika nalazi se u podrumu. I, pored toga, direktor izgleda kao serijski ubica. I, pored toga, Oli je uspeo da dobije otkaz na takvom mestu.
Nije želeo da priča o tome, promrmljao je kako je dao otkaz zbog principa koji su bili u vezi s rasporedom časova za narednu školsku godinu. Čim je ovo izgovorio, nisam mu poverovao. Ne zbog toga što to nije moguće - zapravo to zaista i jeste nešto što bi bio u stanju da uradi - već zato što sam prestao da verujem u gotovo sve što on kaže. Baš užasno, zar ne? On mi je najstariji prijatelj. I nimalo mi nije lakše zbog toga što mi ga je žao. Do pre godinu ili dve ja bih mu verovao, i možda bi istina izašla na videlo nekoliko meseci kasnije. A sada sam instinktivno pomislio: E Oli, nisi ti dao otkaz, tebe su šutnuli. Pretpostavljam da to ima neke veze s tim što sam srećan, oženjen, što znam svoje mesto: sada su mi stvari mnogo jasnije nego pre.
Zato sam sledećom prilikom kad sam ostao nasamo s Oliverom tiho rekao: „Vidi, meni možeš da kažeš, nisi ti dao otkaz, zar ne?” Bio je veoma tih, i sasvim neoliverovski mi je priznao da su ga otpustili. Kad sam ga upitao zbog čega, tužno je uzdahnuo, ogorčeno se nsmehnuo, pogledao me u oči i rekao: „Seksualno uznemiravanje.” Navodno, bila je neka Španjolka ili Portugalka, čini mi se, kojoj je Oliver davao privatne časove u svom stanu, i mislio je da joj se sviđa, pa je, kada je popio par piva pomislio kako je samo stidljiva, i pokušao je da je poljubi - veoma, veoma stara priča, zar ne? Ispostavilo se da devojka ne samo da je duboko posvećena katoličkoj veri i da je jedino što je želela bilo da uči engleski, već i da je kći nekog uticajnog industrijalca koji ima jake veze u ambasadi... Devojka je ispričala ocu, jedan telefonski poziv kasnije i Oliver se našao u slivniku zajedno sa stiroporskim porcijama od hamburgera i bez bilo kakve otpremnine. Kako je priča odmicala postajao je sve tiši i tiši, i ja sam verovao svakoj njegovoj reči. Nije imao snage ni da me pogleda. Pred kraj sam već shvatio da plače. Kada je prestao, pogledao me je, suze su mu curile niz lice, i rekao mi: „Pozajmiš mi funtu, Stju?”
Baš kao u školi. Jadni stari Oli. Ovog puta sam mu napisao ček na pristojnu sumu i rekao mu da se ne opterećuje vraćanjem.
„Oh, ali vratiću ti. Moram.”
„O tome ćemo neki drugi put.”
Obrisao je lice, ponovo uzeo ček u ruke i vlažnim palcem razmazao moj potpis. Bože, kako mi ga je bilo žao.
Znate, nije na meni da se staram o njemu. Bilo bi to kao da mu vraćam zbog toga što se u školi on brinuo o meni. Pre mnogo godina, nakon što smo nekoliko meseci bili prijatelji (i nakon što je od mene pozajmio još dosta novca), poverio sam mu se kako me proganja siledžija po imenu Dadli. Džef Dadli. Iz Edvardijana sam nedavno saznao da je dobio mesto atašea za trgovinu naše ambasade u jednoj od centralnoameričkih država. Možda to danas znači da se bavi špijunažom. Zašto da ne? U školi su mu najbolje išli laganje, krađa, iznuđivanje, ucenjivanje, a istakao se i kao vođa bande. Kako je škola bila sasvim pristojna, Dadlijevu bandu činila su samo dva člana: on i „Noga” Šofild.
Da sam bio pametniji i veštiji u sportu ne bih imao problema. Nikada nisam imao starijeg brata da me štiti: imao sam samo mlađu sestru. Isto tako, nosio sam naočare i nisam delovao sposoban za džiu-džicu. Tako se Dadli okomio na mene. Uobičajene stvari - novac, usluge, besmisleno ponižavanje. Nisam odmah rekao Oliveru za to jer sam mislio da će me prezirati. Nije to učinio; umesto toga, obračunao se s njima za ravno dve nedelje. Prvo im je rekao da me ostave na miru, a kad su se iskezili i pitali šta će biti ako to ne urade, samo je rekao: „Niz neobjašnjivih nesrećnih slučajeva.” Ali kako to baš i nije zvučalo kao razgovor dečaka u školi, oni su se još malo kezili čekajući da ih Oliver formalno pozove na obračun. Međutim, Oliver nikada nije igrao po pravilima. Zatim je zaista usledio niz neobjašnjivih nesrećnih slučajeva od kojih se nijedan nije mogao nedvosmisleno pripisati Oliveru. Učitelj je našao pet paklica cigareta u Dadlijevom stolu (u to vreme su za samo jednu sledile batine za kaznu). Šofildova sportska oprema nađena je poluspaljena u školskoj peći. Za vreme jedne pauze za ručak, nestala su sedišta sa biciklova oba moja progonitelja, pa su morali da voze kući, kako je Oliver rekao, s „neudobnošću na rubu opasnosti”. Ubrzo posle toga, Dadli je pokušao da sačeka Olivera posle škole, i verovatno je hteo da predloži da se u podne nađu iza šupe za bicikle s „bokserima”, kad ga je Oliver udario pesnicom u vrat. „Još jedan neobjašnjiv nesrećan slučaj”, kazao je dok se Dadli gušio na zemlji. Posle toga njih dvojica su me ostavila na miru. Zahvalio sam Oliveru, čak sam mu predložio da uradimo restrukturiranje duga u znak zahvalnosti, ali je on na to samo slegnuo ramenima. Tako tipično za njega.
Šta li se desilo s „Nogom” Šofildom? I odakle mu taj nadimak? Jedino se sećam da nije imao veze s njegovim nogama.

Džilijan: Nikada sa sigurnošću ne možete znati da li ste zaljubljeni u nekoga, zar ne? Ne postoji onaj iznenadni trenutak kada muzika prestaje i kada se prvi put pogledate u oči, ili šta već. Pa, možda je to slučaj s nekim ljudima, ali ne i sa mnom. Imala sam prijateljicu koja mi je rekla da se zaljubila u svog momka kada se probudila ujutro i shvatila da nije hrkao. Baš i ne zvuči kao nešto posebno, zar ne? Izuzev što zvuči iskreno.
Pretpostavljam da se treba prisetiti, pa se opredeliti za jedan konkretan trenutak i zatim ostati pri tome. Maman uvek priča kako se zaljubila u tatu kad je videla precizne i nežne pokrete njegovih ustiju dok je punio lulu. Ne verujem joj baš sasvim, ali uvek je uverljivo govorila o tome. I svako mora da ima odgovor na to pitanje, nije li tako? Zaljubila sam se u njega tada, zaljubila sam se u njega jer. To je društvena neophodnost. Ne možete tek reći: „Oh, zaboravila sam.” Ili: „Nije bilo toliko očigledno.” Ne možete to reći, je 1’ tako?
Stjuart i ja smo izašli nekoliko puta. Dopadao mi se, a i razlikovao se od drugih mladića, nije bio nametljiv, izuzev što se, valjda, nametao željom da ugodi, ali čak je i to na određeni način bilo slatko - imala sam potrebu da kažem, sve je u redu, nemoj strepeti toliko, savršeno se dobro provodim, uspori malo. Nisam mislila „uspori” u smislu nemoj fizički ići prebrzo. Slučaj je bio sasvim obrnut. Na početku je bio sklon tome da prekida poljubac.
Evo šta sam htela da vam ispričam. Jednom prilikom se ponudio da nam spremi večeru. Rekla sam da bi mi bilo drago. Otišla sam kod njega oko 8.30, i iz stana je dopirao prijatan miris pečenog mesa, na stolu su stajale upaljene sveće iako još uvek nije bio mrak, tu je bila i činija s indijskim grickalicama, kao i cveće na čajnom stočiću. Stjuart je na sebi imao pantalone koje oblači za posao, ali je košulju presvukao i stavio kecelju. Činilo se da mu je lice podeljeno na dve polovine: donjim delom se smeškao i bio srećan što me vidi, gornji deo je bio namršten od brige zbog večere.
„Ne kuvam često”, rekao je, „ali želeo sam da spremim nešto za tebe.”
Spremio je jagnjeći but, prilog od smrznutog graška i krompir pečen zajedno s mesom. Rekla sam mu da mi se dopada krompir.
„Malo se probari”, ozbiljno je kazao, „onda se izgrebe viljuškom da bi mu korica bila hruskava.” Mora da je to video od svoje majke. Popili smo bocu dobrog vina, ali kad god bi sipao držao je ruku preko etikete s cenom koju je zaboravio da skine. Videla sam da to radi namerno jer ga je stid. Mislio je da je trebalo da skine cenu. Vidite šta hoću da kažem? Trudio se.
Zatim mi nije dao da mu pomognem da raspremi sto. Otišao je u kuhinju i vratio se s pitom od jabuka. Bilo je toplo letnje veče, hrana je bila zimska, no to nije bilo važno. Pojela sam parče pite, on je stavio vodu za kafu i otišao u kupatilo. Ustala sam da tanjire od deserta odnesem u kuhinju. Dok sam ih ostavljala, primetila sam list papira na polici sa začinima. Znate šta je bilo na njemu? Raspored:

6.00 oljušti kromp.
6.10 lisnato testo
6.20 uključi rernu
6.21 kupatilo

i nastavljalo se...

8.00 otvori vino
8.15 proveri da li je krompir hruskav
8.20 stavi vodu za grašak
8.25 upali sveće
8.30 Dž. stiže!!

Požurila sam do stola i sela. Drhtala sam. Takođe, bilo mi je krivo što sam pročitala ono što je pisalo jer sam sigurna da bi Stjuart mislio da ga špijuniram. Ali to me je jednostavno potreslo, svaka stavka malo više od prethodne. 8.25 upali sveće. U redu je, Stjuarte, pomislila sam, ne bih ti zamerila ni da si to uradio kad sam stigla. I onda, 8.30 Dž. stiže!! Ta dva uskličnika su me zaista oborila s nogu.
Vratio se iz kupatila i morala sam da se suzdržim da mu ne kažem šta sam otkrila, kao i da se to nije činilo ni blesavo ni neurotično, niti beznadežno ili bilo šta slično, već samo pažljivo i dirljivo. Naravno da nisam ništa rekla, ali mora da sam ipak nekako reagovala i da je to doprlo do njega jer je nadalje bio opušteniji. Te večeri smo vreme uglavnom proveli na kauču, i ostala bih i da prespavam, samo da me je pitao, ali nije. I to je takođe bilo u redu.
Stjuart mnogo brine. Zaista želi da čini prave stvari. Ne samo za sebe već i za nas. Trenutno je veoma zabrinut za Olivera. Ne znam šta mu se desilo. Ili, biće da ipak znam. Pokušao je da maltretira neku sirotu devojku iz škole jezika i zato su ga izbacili. Dobro, to je čitanje između redova na osnovu onoga što mi je Stjuart ispričao. Stjuart se isuviše trudio da stvari posmatra s Oliverove tačke gledišta. Zapravo, toliko se trudio dok smo imali tu besmislenu raspravu. On je kazao kako je devojka sigurno navela Olivera, da ga je provocirala, a ja sam rekla da je verovatno bila stidljiva i prestravljena što je njen nastavnik spopada, sve dok nismo shvatili kako nijedno od nas nije ni videlo devojku, niti smo znali šta se dogodilo. Samo smo nagađali. Ali čak me je i to nagađanje odbilo od Olivera. Ne bih mogla da kažem da odobravam nastavničko-učeničke veze, iz razloga koje nije potrebno objašnjavati. Stjuart je rekao da je dao Oliveru nešto novca, što sam ja smatrala sasvim nepotrebnim, no to, naravno, nisam rekla. Ipak je Oliver zdrav mlad čovek s univerzitetskom diplomom. Naći će on drugi posao. Zašto da dobija naš novac?
Istini za volju, stvarno je u haosu trenutno. Na aerodromu je bilo jezivo. Nas dvoje sami. Sećam se da sam razmišljala dok smo čekali prtljag kako ovo pomalo liči na ostatak života. Nas dvoje u moru neznanaca, i razne stvari koje treba obaviti da bi sve bilo u redu, kao na primer, slediti znake, pokupiti prtljag; onda vas pregleda carina, niko nije naročito zainteresovan za to ko si ili šta radiš tu, i vas dvoje treba da održavate jedno drugo u dobrom raspoloženju... Znam, verovatno zvuči sentimentalno ali tako sam se osećala u tom trenutku. Onda smo prošli carinu i smejali smo se jer smo se bezbedno vratili, i onda iznenada se taj pijanac sa šoferskom kapom baca prema nama tako da mi je skoro izbio oko s kartonskom tablom i usput me još izgazio. I pogodite ko je to bio? Oliver. Izgledao je kao smrt. Očigledno je mislio kako je to što radi smešno, ali nije bilo, ni najmanje. Bilo je jadno. Problem s ljudima kao što je Oliver leži, čini mi se upravo u ovome: kada su normalni zaista su prijatno društvo, a kada nisu, stravično omašuju. Nema sredine.
U svakom slučaju, sabrali smo se i pretvarali kako nam je drago što ga vidimo, a onda nas je dovezao do Londona kao manijak, ne prestajući da trtlja gluposti koje sam ja posle nekog vremena prestala da slušam. Naslonila sam glavu na sedište i zatvorila oči. Sledeća stvar koje se sećam jeste trzaj usled zaustavljanja ispred kuće i Olivera koji jednim zaista neobičnim glasom kaže: „A propos de bottes, kakav je bio lune de miel?”

Oliver: Cigaretu? Nećete? Znam da nećete - rekli ste mi to i ranije. Vaše namrštene veđe dostojne su majke iz Katje Kabanove. Samo, imam za vas golicavih novosti. Jutros sam čitao u novinama da pušači imaju manje šanse da obole od Alchajmerove bolesti od nepušača. Prava stvar, a, šta kažete? Uzmite jednu, nadimite pluća i sačuvajte mozak. Nije li život radosnim protivrečnostima nakićen? Taman pomislite kako je sve u redu, kad naiđe Luda i klepi vas svinjskim mehurom po nosu.
Uzgred, nisam ja budala. Shvatio sam da Džilijan i Stjuart nisu oduševljeni što me vide na aerodromu. Kad napravim piccolo faux pas, umem da je primetim. Oli, sinko, rekao sam sebi, pajtanje u kučećem stilu potpuno je pogrešno. Smesta da si ostavio to dvoje, prestani da im ližeš lica. Samo, taj susret baš i nije bio kučeći, a ni preterano prijateljski. Čekao sam ih jer sam zaljubljen u Džilijan. Sve drugo beše čista gluma.
Ta vožnja do Londona bila je čudna. Čudna? Pre spektakularno sui generis. Džilijan je sela pozadi i ubrzo zaspala. Svaki put kad bih pogledao u retrovizor - a ja, kad hoću, umem da budem veoma savestan vozač - video bih malaksalu nevestu sklopljenih očiju i rasute kose. Naslonila je vrat na vrh naslona sedišta tako da su joj usne bile podignute kao da očekuje poljubac. Neprestano sam bacao pogled u retrovizor ali, vidite, ne zbog vožnje. Lutao sam po njenom usnulom licu.
A tu, pored mene, sedeo je punački, smireni, erotski ispijeni Stjuart koji je izgledao tako prokleto... blažen dok se pretvarao da mu je drago što sam ih sačekao, i dok je, verovatno, smišljao kako da iskamči nazad novac od neupotrebljenih povratnih billets od Getvika do Viktorije. Upozoravam vas da Stjuart ume da bude neverovatna cicija. Kad putuje u inostranstvo uvek kupi povratnu avionsku kartu a) jer misli da će time kroz dve nedelje uštedeti tri milisekunde; b) zna da će se vratiti; c) u slučaju da karta u međuvremenu poskupi. Oliver uvek kupuje samo u jednom pravcu. Ko bi mogao da predvidi s kakvom će brazilskom kraljicom karnevala ukrstiti poglede? Koga je briga za moguće redove nedelju dana kasnije, u odnosu na zamišljenu subotu? Pročitao sam u novinama o slučaju jednog čoveka koji se bacio pod voz u metrou. Istragom je utvrđeno da verovatno nije imao nameru da se ubije jer je u džepu imao povratnu kartu. E pa, izvini Šerloče, ali postoje i druga objašnjenja. Možda je kupio povratnu kartu jer je znao da time što će uneti makar zrnce sumnje u svoje namere, može poštedeti osećanja svojih najbližih. A druga mogućnost jeste da je to mogao biti Stjuart. Da je Stjuart odlučio da pošalje mašinovođu na šestonedeljni odmor zbog pretrpljenog šoka, ili koliko već daju, on bi kupio povratnu kartu. Jer bi mislio, šta ako se ne ubijem? Šta ako u poslednjem trenutku promenim mišljenje? Pomisli samo na one jezive redove pred automatima za karte na Totnam kort roudu. Da, kupiću povratnu, za svaki slučaj.
Mislite da sam nepravedan? Znate šta, previše toga mi se mota po glavi u poslednje vreme. Hitno mi je potrebno nešto da je ohladim. Mozak mi puca od preterane aktivnosti. Zamislite ovo: kao prvo, iako sam pripit, objekat moje snažne ljubavi sanja u retrovizoru, korpulentni mladoženja - moj najbolji prijatelj - koji je proveo tri nedelje ugađajući joj na helenskom suncu, sedi kraj mene, među butkicama mu zvecka roba iz fri-šopa, ja sam ostao bez posla a ostali vozači na putu vežbaju za trke formule jedan. I ja sad treba da budem smiren? Treba da budem pravedan?
U tim okolnostima pribegao sam olijevskom rifu o je ne sais quoi, zabavljajući Stjua tako da ne probudim Džilijan. Svakih nekoliko trenutaka morao sam čvrsto da stegnem volan jer sam jedino želeo da prestanem da baljezgam, stanem sa strane, okrenem se prema svom saputniku i kažem: „Uzgred, Stjuarte, zaljubljen sam u tvoju ženu.”
Hoću li mu to reći? Prestravljen sam, užasnut, totalno ultrasjeban. Uskoro će doći vreme kada ću nešto slično morati da mu kažem. Kako to da mu saopštim? Kako njoj to da saopštim?
Mislite da poznajete ljude, je l’ tako? Okej, imate najboljeg prijatelja, on se oženi, i na dan venčanja vi se zaljubite u njegovu ženu. Kako će vaš najbolji prijatelj reagovati? Pretpostavljam da nema baš mnogo bezazlenih mogućnosti. „Da, sasvim mi je jasno kako se osećaš”, nije reakcija koju imamo na raspolaganju, iskreno rečeno. Pre će biti, daj taj kalašnjikov. Izgnanstvo je minimalna zakonska kazna. Gulag Oli, tako će me zvati. Ali, ja neću da budem prognan. Razumete? Ne želim da budem prognan.
Ono što se mora desiti je sledeće: Džilijan mora da shvati da me voli. Stjuart mora da shvati da me ona voli. Stjuart se mora povući. Oliver se mora uvući. Niko neće biti povređen. Džilijan i Oliver moraju živeti srećno i zadovoljno do kraja života. Kakve su mi šanse? Visoke poput tapioke? (Ova kulturna aluzija je za tebe, Stju.)
Oh, molim vas, nemojte da me gledate s tolikim negodovanjem. Zar ne mislite da će toga biti sasvim dovoljno u nedeljama, mesecima i godinama koje dolaze? Pustite me na miru. Stavite se u moje pantoufles. Da li biste se vi odrekli svoje ljubavi, dostojanstveno sišli sa scene, postali pastir i za utehu svirali tužnu muziku na frulici dok raštrkano stado koza mljacka sočnu travu? To se tako ne radi. Nikada se nije tako radilo. Slušajte, ako odete i postanete pastir, nikada je zapravo i niste voleli. Ili vam se više dopada taj melodramatični potez. Ili koze. Možda glumeći zaljubljenost jednostavno činite mudar potez u karijeri koji vam dopušta da se preorijentišete na stočarstvo. Ali, u tom slučaju je niste voleli.
Tu smo gde smo. To je, i ukratko i nadugačko, suština stvari. Tu smo, u automobilu, na autoputu, nas troje, i neko se (vozač! - ja!) naslonio laktom na dugme centralne brave. Dakle, nas troje smo tu dok se sve ne reši. Vi ste, takođe, tu. Izvinite zbog zaključanih vrata, ne možete izaći, u ovome smo svi zajedno. E sada, šta kažete na jednu cigaretu? Ja pušim, a ne bih se iznenadio ni da Stjuart opet počne, vrlo skoro. Hajde, uzmite jednu. Predupredite Alchajmera.

7: E ovo je baš smešno


Stjuart: E ovo je baš smešno. Krenem ja jutros na posao. Verovatno vam nisam objasnio da postoje dva puta koja vode do stanice. Jedan vodi pored vila Sent Meri i Berouklu rouda, pored starih javnih kupatila, i nove radnje Sam svoj majstor, i velike prodavnice boja; kada se ide drugim, preseče se Lenoks gardens, skrene se u jednu ulicu čije ime uvek zaboravim, do Ramzi rouda, zatim pored niza prodavnica i nazad u Haj strit. Merio sam vreme i jednim i drugim, i razlika je svega nekih dvadeset sekundi. Tako da ja nekada idem jednim, nekada drugim putem. Kad izađem iz kuće bacim novčić, ili uradim nešto slično da bih odlučio kojim da krenem. Ovo iznosim kao propratnu informaciju.
I tako jutros krenem kroz Lenoks gardens, ulicom bez imena, pa zatim u Ramzi roud. Dosta sam razgledao. Znate, to je još jedna od promena koje su se desile od kad smo Džil i ja zajedno: počinjem da uočavam stvari koje nikada ranije ne bih primetio. Znate, kao kad hodate nekom ulicom u Londonu i nikada ne podignete pogled više od vrha autobusa? Idete pravo, vidite druge ljude, prodavnice i saobraćaj, ali nikada ne pogledate visoko gore, barem ne dovoljno visoko. Znam šta ćete reći, ako i pogledate gore verovatno ćete ugaziti u pseći izmet ili ćete naleteti na stub, ali ozbiljno vam govorim. Ozbiljno vam govorim. Podignite pogled samo malo više i videćete nešto, neki neobičan krov, neki pomodni viktorijanski ukras. Ili, ako hoćete, možete i da ga spustite. Pre neki dan, za vreme pauze za ručak zapravo, išao sam ulicom Feringdon roud. Iznenada, primetio sam nešto pored čega sam sigurno prošao mnogo puta. Ploču u zidu, u visini kolena, bledožute boje, ispisanu crnim slovima. Na njoj je stajalo:

Ova zgrada bila je
Potpuno uništena
U napadu cepelina
Tokom Svetskog rata
8. septembra, 1915. godine
Ponovo sagrađena 1917.
Džon Filips
upravitelj

Mislio sam kako je to zanimljivo. Zbog čega su ploču postavili tako nisko, pitam se. A možda je premeštena odnekud. Inače, možete da je nađete na broju 61, ako želite da proverite. Nalazi se pored radnje u kojoj se prodaju teleskopi.
U svakom slučaju, hoću da kažem da hvatam sebe kako gledam šta se okolo dešava. Mora da sam pored cvećare u Ramzi roudu prošao nekoliko stotina puta a da je nisam primetio, a kamoli da sam ušao. Ali ovoga puta sam to učinio. I šta sam ugledao? Kakva me je to neverovatna nagrada sačekala u 8.25, u utorak ujutro? Bio je to Oliver. Nisam mogao da verujem. Od svih ljudi baš on. Uvek je bilo prilično teško naterati Olivera da dođe u ovaj deo grada - tvrdio je, šaleći se, kako mu je za to potreban pasoš i prevodilac. Ali, eto njega kako ide kroz cvećaru u pratnji prodavačice koja vadi ogromne količine cveća.
Kucnuo sam u izlog ali nijedno od njih dvoje nije se okrenulo, pa sam ušao. Sada su već stajali za pultom i devojka je ispisivala račun. Oliver je u ruci držao novčanik.
„Olivere”, rekao sam, a on se okrenuo i izgledao je zaista iznenađeno. Čak je i blago pocrveneo. Bilo mi je malo neprijatno - nikada ga ranije nisam video da pocrveni - pa sam rešio da se našalim: „A ovako ti, znači, trošiš novac koji sam ti pozajmio”, rekao sam, i znate šta - na ovo je baš pocrveneo. Bio je skroz crven. Čak su mu i uši bile jarkocrvene. Pretpostavljam da to što sam rekao i nije bilo najljubaznije, ali stvarno je čudno reagovao. Očigledno nije bio najbolje raspoložen tog trenutka.
„Pas devant”, rekao je najzad, pokazujući prema devojci u radnji. „Pas devant les enfants.” Devojka nas je gledala i pitala se šta se događa. Mislio sam kako bi najbolje bilo da poštedim Olivera da još pocrveni, pa sam promrmljao kako moram da idem na posao.
„Ne”, rekao je i uhvatio me za rukav. „Ne.” Pogledao sam ga ali nije rekao ništa više. Slobodnom rukom počeo je da trese novčanik sve dok novac nije krenuo da ispada na pult. „Brzo, brzo”, kazao je devojci.
Držao se za moj rukav dok je ona pravila račun (više od dvadeset funti, nisam mogao da ne primetim), uzela njegov novac, vratila mu kusur, uvila cveće i tutnula mu ga pod mišku. Slobodnom rukom uzeo je novčanik i izgurao me kroz vrata.
„Roza”, reče on kad smo sišli na trotoar. Onda me je pustio, kao da je priznao to što je imao da prizna.
„Roza?” Klimnuo je glavom ali nije mogao da me pogleda. Roza je bila devojka iz škole jezika, ona zbog koje je dobio otkaz. „Cveće je za nju?”
„Ovde stanuje. Otac ju je izbacio. Sve je to, kao i obično, Olijeva krivica.”
„Olivere”, iznenada sam osetio kao da sam mnogo stariji od njega. „Da li je to mudro? Šta se, pobogu, događa? Šta bi devojka mogla da pomisli?”
„Ništa nije mudro”, rekao je i dalje me ne gledajući. „Možeš da pustiš bradu dok čekaš na neki mudar potez. Kada bi gomila babuna kucala na pisaćim mašinama milion godina ne bi došla ni do čega mudrog.”
„Ali... ti ideš tamo u ovo doba dana?”
Pogledao me je i ponovo oborio pogled. „Bio sam i sinoć.”
„Ali, Olivere”, kazao sam, pokušavajući da shvatim o čemu je reč, i takođe pokušavajući da se našalim u isto vreme, „zar nije običaj da devojci odneseš cveće pri dolasku, a ne pri odlasku?”
Nažalost, ni to nije trebalo reći. Oliver je počeo toliko da steže cveće da mu je gotovo izlomio stabljike. „Jeziva glupost”, najzad je rekao. „Napravio sam jezivu glupost od svega toga. Sinoć. Kao da sam pokušao da uguram ostrigu kroz prorez na parking-satu.”
Nisam bio siguran da i dalje želim to da slušam, ali Oliver me je ponovo uhvatio za rukav. „Telo ume da bude grozan izdajnik”, rekao je. „A latinske rase su, razumljivo, manje naviknute na ustreptale nerve prve noći. Te stoga ne opraštaju.”
Sve je to bilo vrlo neprijatno iz, otprilike, šest različitih razloga. I povrh svega, bio sam krenuo na posao. A i ovo je bilo priznanje koje od Olivera nikada ne bih očekivao. Ali, pretpostavljam, ako izgubiš posao i izgubiš dostojanstvo... verovatno je i previše popio, što, kako kažu, ne pomaže. Oh, bože, sreća je izgleda ovoga puta napustila Olija.
Nisam znao šta da kažem, ni šta da uradim. Nisam mislio da treba, tu, na ulici, da mu predložim da ode do lekara. Oliver mi je najzad pustio rukav.
„Prijatan ti dan na poslu, dragi moj”, rekao je i otšepesao.
Tog jutra nisam pročitao novine u vozu. Samo sam stajao i mislio na Olivera. Kakav recept za propast - vratiti se Španjolki zbog koje je dobio otkaz, a onda... ne znam. Oliver i devojke - to je oduvek bila složenija tema nego što bi on želeo da prizna. Ali ovoga puta je stvarno pao na samo dno. Sreća ga je zaista napustila.

Oliver: Ouf! Paf! Bof! Uau! Zovite me Veliki Eskapolog. Zovite me Hari Hudini. Pozdrav Taliji, muzi komedije. O, bože, potrebna mi je jedna tura aplauza. O, bože, potreban mi je goloaz u plućima. Ne možete mi to uskratiti posle ovoga.
Okej, okej, malo se kajem, ali šta biste vi učinili? Znam, kao prvo, ne biste se ni našli u takvoj situaciji. Ali ja jesam, i između nas će uvek stajati ta drastična razlika, zar ne? Ipak, shvatili ste njenu uzvišenost? Moram sebi da čestitam na ovome, stvarno moram. A šta kažete na deo kada ga, u maniru Starog Mornara, zgrabim za rukav? Zar nije bilo efektno? Uvek sam govorio, ako hoćeš da pređeš Engleza, samo ga dodirni onda kad on to ne želi. Šaka na podlaktici plus emotivna ispovest. Oni to ne podnose, ti Anglosi, grčiće se i drhtaće i progutaće šta god da im ispričate. „Kao da hoćeš da uguraš ostrigu u parking-sat.” Jeste li videli Stjuartovo lice kada sam otišao? Kakva epizoda nežne brižnosti.
Ne bih rekao da se naslađujem, dobro, možda tek soupçon, pre bih rekao da mi je laknulo: tako je to sa mnom. I verovatno ne bi trebalo da vam pričam sve ovo ako želim da sačuvam vašu naklonost (Da li sam je, uopšte, imao? Čini mi se da je to teško reći. A da li želim da je imam? Želim, želim!) Samo, previše sam umešan u igru - barem u ovu koju vi pratite. Suđeno mi je da nastavim s tim što radim i nadam se da zbog svega neću navući vaše bespovratno negodovanje. Obećajte mi da nećete okrenuti glavu: ako vi odbijate da me primećujete, onda ću zaista prestati da postojim. Nemojte me ubiti! Poštedite sirotog Olija, možda će vas još zabavljati!
Izvinite, ponovo sam se zaneo. Dakle. Dakle, evo me u nekoj terra incognita po imenu Stouk Njuington, za koju me Stjuart uverava da je reč o delu grada u kome će cene kuća neminovno porasti, ali koji je, bar za sada, nastanjen ljudima čije glave rastu ispod ramena. I zbog čega sam ja ovde? Jer treba da obavim nešto veoma jednostavno, treba da odem do supruge jednog čoveka - čoveka! mog najboljeg prijatelja! - koga smo upravo videli kako se odgegao do stanice metroa; moram da odem do njegove žene sa šestonedeljnim supružanskim stazom da joj kažem da je volim. Otud i plavo-beli žbun pod mojom levom miškom, čije su mi neadekvatno upakovane stabljike orosile pantalon snažno dočaravajući mrlje nastale mokrenjem. Koliko je to samo blizu istine: jer kada se zvono u radnji oglasilo da najavi ulazak čestitog bankara, stvarno sam mislio da ću se upiškiti.
Malo sam prošetao da osušim pantalone i da utvrdim ono što ću reći kada Džilijan bude otvorila vrata. Treba li da sakrijem cveće iza leđa pa da joj ga predam kao mađioničar? Da li da ga ostavim na pragu i zbrišem pre nego što odgovori na zvono? Možda bi neka arija bila prikladna - Deh vieni alla finestra...
I tako sam tumarao među prizemljušama koje kriju sve te ambiciozne operativce trgovine čekajući da toplota dana osuši vlagu na mojim pantalonama od mešavine 60/40 svila/viskoza. I sam se tako osećam, i prečesto, ako baš morate da znate: 60 procenata svile i 40 procenata viskoze. Meko i sjajno, ali se lako gužva. Dok je Stjuart stoprocentno veštačko vlakno: teško se gužva, lako se pere, brzo se suši kad se prostre, mrlje se, jednostavno, brišu. Mi smo skrojeni od lazličitih materijala, Stju i ja. A na mom materijalu, ako ne požurim, mrlje od vode će uskoro biti zamenjene znojnim pečatima. Bože, kako sam bio nervozan. Bio mi je potreban čaj za smirenje; ili to ili džinovski menhetn. Antipiretik ili mega-fiks, jedno ili drugo. Ne, ono što mi je zaista bilo potrebno jesu beta-blokatori. Znate li šta je to? Propanolol je jedan od velikog broja naziva. Napravljen je za koncertne pijaniste koji pate od živaca. Kontroliše drhtavicu ne utičući na izvođenje. Šta mislite, da li deluju na seks? Možda će mi ih Stjuart i nabaviti, pošto je čuo o mojoj nuit blanche s Rozom. To bi tako ličilo na njega, da slomljeno srce leči hemikalijama. Meni su pak bili potrebni da bih svoje srce, crveno i celo, predao ženi koja će uskoro odgovoriti na zvono u broju 68. Nije li onaj što se naslonio na dovratak mračni diler koji s lukavim osmehom na licu, na dlanu drži sjajnu zelenu pilulu? Četrdeset miligrama propanolola, čoveče, samo brzo, evo ti moj novčanik, moj roleks, sve uzmi... ne, cveće je moje. Uzmi mi sve osim cveća.
A ono je sada njeno. I kad je zasjao le moment suprême (da vam prevedem na stjuartovski: kad je zagustilo) nije bilo problema. Možda vama Oli deluje donekle barokno, no to je samo fasada. Prodrete li dublje - pronaći ćete nešto smireno neoklasicističko, nešto mudro skladno i mirno. Nalazite se u crkvi Santa Marija dela Prezentacione, ili u Citeli, u zavisnosti od toga šta piše u brošuri. Đudeka, Venecija, Paladio! O, vi turisti moje duše. Takav sam ja iznutra. Moja razbarušena spoljašnjost služi samo da se privuku mase.
Šta se potom dogodilo. Pozvonio sam na vrata, cveće sam držao ispred sebe, položeno na rukama. Nisam hteo da izgledam kao raznosač. Pre bi se moglo reći da sam krhki anketar kome pomaže samo boginja Flora. Džilijan je otvorila vrata. To je to. Sad il’ nikad.
„Volim te”, rekao sam.
Pogledala me je, i more u njenim očima se uznemirilo. Da bih je umirio, predao sam joj buket i tiho ponovio „Volim te”. Zatim sam otišao.
Rekao sam joj! Rekao sam joj! Od sreće sam iskočio iz kože. Srećan sam, zapanjen, prestravljen, ultrasjeban.

Mišel (16): Dolaze neki koji su neverovatni pozeri. To je problem s ovim poslom. Ne cveće, već ljudi koji ga kupuju.
Kao jutros, na primer. Kamo sreće da nije otvorio usta. Kad je ušao, pomislila sam, možeš sa mnom igrati lambadu bilo koji dan u nedelji. Vrlo zgodan, duga crna kosa, savršen, odelo na njemu takođe savršeno. Pomalo nalik na Džimija Vajta, šampiona u bilijaru, ako znate šta hoću da kažem. Nije odmah prišao pultu, samo mi je klimnuo, i počeo da razgleda cveće, vrlo pomno, kao da se razume. Ima jedna igra koju igram sa sobom, i Linzi i ja je igramo. Procenjujemo koliko je neko zgodan. Ako nije, kažemo: „Jedva utorak”, što znači da ako bi me pitao da izađemo, odvojila bih samo jedno veče u nedelji za njega. Najbolje je kad nekoga nazovemo „Sedam dana u nedelji”, što znači da će za njega biti rezervisani svi dani, ako bude pitao. I tako, dok taj mladić razgleda irise, ja radim nešto za kasom, ali ga i gledam krajičkom oka i mislim, „Ti si od ponedeljka do petka”.
Onda sam morala da obiđem s njim čitavu radnju i povadim cvetove plave i bele boje, nijedne druge. Pokazala sam mu neko lepo roze, ali on se samo jako stresao i ispustio jedno „uuuuuh”. Šta on misli, koga će impresionirati? Kao oni momci što dođu da kupe samo jednu ružu kao da to niko nikada nije učinio. Da meni mladić pokloni samo jednu crvenu ružu, pitala bih ga: Šta si uradio s ostale četiri, dao ih drugim devojkama?
Odemo do pulta, a on se, onako sav uobražen, nagne prema meni i uhvati me za bradu, baš zapravo, i kaže: „Zašto si tako smrknuta, lepotice moja?” Ja uzmem makaze jer sam sama u radnji i ako me ponovo pipne otići će bez nečeg s čim je došao, ali čuje se zvono i ulazi drugi mladić u poslovnom odelu, dosadna japijevska varijanta. I pozer umre od sramote zbog toga što ga ovaj drugi poznaje i upravo ga je video kako se udvara prodavačici, što i nije njegov nivo, i on sav pocrveni, kao bulka, čak mu i uši budu crvene, uši sam primetila.
On je zatim zaćutao, bacio mi novac i rekao da požurim, nije mogao da dočeka da onog drugog izvede iz cvećare. Ja sam zato polako radila, nisam ga ni pitala da li želi ukrasni celofan, nego sam samo veoma sporo pravila buket, a onda sam mu rekla da nisam dobro sabrala. A sve vreme mislim: Kog si vraga otvarao usta? Sve do sada bio si Ponedeljak-Petak. Sad si najobičniji gnjavež.
Volim cveće. Ali neću dugo ovde ostati. Neće ni Linzi. Ne možemo da podnesemo ljude koji ga kupuju.

Džilijan: Danas se dogodilo nešto čudno. Nešto veoma čudno. I nije prestalo pošto se dogodilo, ako me razumete. Nastavilo je da bude čudno i tog popodneva, i uveče isto tako.
Sedela sam ispred štafelaja u petnaest do devet, radila sam preliminarne probe na jednoj maloj slici neke gradske crkve; Radio 3 u pozadini puštao je nekog Baha, ali ne pravog Baha. Zatim se začulo zvono. Dok sam ostavljala pribor, začulo se ponovo, odmah iza prvog. Verovatno klinci, pomislila sam, jedino oni tako zvone. Nude da operu kola. Ili to, ili hoće da provere da li ima nekoga pre nego što provale stražnja vrata i uđu.
Tako da sam bila prilično iznervirana zbog toga što sam morala da siđem skroz do dole, i, šta imam da vidim? Ogroman buket belog i plavog cveća, u celofanu. „Stjuart!” pomislila sam - hoću da kažem, pomislila sam da mi ga Stjuart šalje. I kada sam videla da ga Oliver drži, i dalje sam mislila da je najverovatnije objašnjenje - Stjuart je poslao Olivera da donese cveće.
„Olivere”, rekla sam. „Kakvo iznenađenje. Uđi.”
Ali, on je samo tako stajao pokušavajući nešto da kaže. Beo kao krpa, ruke je ukrutio kao daske. Usne su mu se micale i čuli su se neki zvuci, ali nisam nikako razumela šta to govori. Kao kad u filmu ljudi dobiju srčani udar - mrmljaju nešto što se čini da im je veoma važno, ali ih niko ne razume. Pogledala sam Olivera, izgledao je vrlo uznemiren. Sa cveća je kapalo po njegovim pantalonama, lice mu je bilo zastrašujuće bezbojno, drhtao je, i usne su mu nekako štrcale dok je pokušavao da govori.
Pomislila sam da će mu biti lakše ako mu uzmem cveće, pa sam pružila ruke prema njemu i pažljivo ga prihvatila, udaljivši stabljke od sebe. Instinktivno sam to učinila jer sam ionako bila u radnoj odeći i ništa mi ne bi bilo od malo vode.
„Olivere”, rekla sam. „Šta se dogodilo? Hoćeš li da uđeš?”
I dalje je stajao ispruženih ruku, poput nekog mehaničkog batlera, samo bez tacne. Iznenada, i veoma glasno, on reče:
„Volim te.”
Iz čista mira. Pa, naravno da sam se nasmejala. Bilo je petnaest do devet ujutro, i pored toga, to je rekao Oliver. Samo se okrenuo na petama i pobegao. Zaista. Otrčao je, a ja sam ostala na pragu s ogromnim buketom cveća. Šta sam drugo mogla nego da ga unesem unutra i stavim u vodu. Bilo ga je toliko da sam napunila tri vaze i dve Stjuartove krigle za pivo. Zatim sam se vratila poslu.
Završila sam probu i počela da radim nebo odakle obično počinjem. Za to mi nije bila potrebna velika koncentracija, a i čitavog jutra opsedala me je pomisao na Olivera koji samo stoji nesposoban da izusti i jednu reč, a zatim doslovno izvikuje ono što je naumio da kaže. Raspoloženje mu je u ovom trenutku zaista skokovito.
Pretpostavljam da mi je zbog toga što smo znali da je izuzetno napet u poslednje vreme - prvo, ono njegovo čudno ponašanje na aerodromu - bilo potrebno nešto duže da bih podrobnije razmislila o onome što se dogodilo. A kada sam najzad shvatila, više nikako nisam mogla da se usredsredim na posao. Stalno sam zamišljala razgovor sa Stjuartom te večeri.
„Vidi samo koliko cveća.”
„Mmmm.”
„Imaš tajnog obožavaoca, a? Stvarno ga je puno.”
„Oliver mi ga je dao.”
„Oliver? Kada?”
„Otprilike deset minuta pošto si otišao na posao. Mora da ste se za dlaku mimoišli.”
„Ali, zbog čega? Mislim, zbog čega nam je poklonio sve to cveće?”
„Nije ga poklonio nama, nego meni. Kaže da se zaljubio u mene.”
Ne, svakako nisam želela da vodim takav razgovor. Nisam smela da dozvolim ni da dođe do njega. Prvo sam pomislila da ga bacim u kantu za smeće. Ali, šta ako Stjuart bude nešto bacao? Šta biste vi pomislili kada biste u svojoj kanti našli gomilu svežeg cveća? Potom sam htela da pređem preko ulice i bacim ga u kontejner - samo, to bi izgledalo malo čudno. Još uvek nemamo prijatelje u ulici, ali s nekoliko komšija smo na zdravo, i iskreno rečeno, nisam htela da me vide kako sve to cveće bacam u kontejner.
Tako da sam ga, s laticama nadole, propustila kroz otvor za sitni otpad u sudoperi koji melje otpatke, i za samo nekoliko minuta Oliverov dar pretvorio se u talog koji se s hladnom vodom sprao niz odvodnu cev. Neko vreme je iz otvora dopirao snažan miris, ali i on se postepeno izgubio. Zgužvala sam celofan, otišla do kante i stavila ga u praznu kutiju žitarica, koju smo već bacili. Zatim sam oprala i obrisala tri vaze i obe krigle, pa sam ih vratila na mesto, kao da se ništa nije ni dogodilo.
Smatram da sam uradila ono što se moralo. Oliver je možda doživeo neki nervni slom, i u tom slučaju bićemo mu oboje potrebni. Jednom ću reći Stjuartu za cveće i šta sam uradila, i pretpostavljam da ćemo se svemu slatko nasmejati zajedno s Oliverom.
Onda sam se vratila slici i radila do vremena kada je trebalo da počnem da spremam večeru. Nešto me je nateralo da sebi naspem čašu vina pre nego što se Stjuart vratio u uobičajeno vreme, u 6.30. I drago mi je što sam to učinila. Kazao je kako je čitav dan hteo da me nazove ali da nije želeo da me prekida u poslu. Kazao je kako je, dok je išao na stanicu, sreo Olivera u cvećari iza ugla. Rekao je da je Oliveru bilo strašno neprijatno, i to s razlogom, jer je kupovao cveće da bi se pomirio s devojkom s kojom je proveo prethodnu noć i bio impotentan. Štaviše, devojka o kojoj je reč je ona Španjolka zbog koje je otpušten iz škole. Izgleda da ju je otac izbacio iz stana, i sada živi nedaleko od nas. Pozvala ga je prethodne večeri, i nije sve ispalo onako kako se on nadao. To mi je Stjuart rekao da mu je Oliver rekao.
Mislim da nisam na čitavu priču reagovala onako kako je Stjuart očekivao. Verovatno sam izgledala dekoncentrisano. Pijuckala sam vino i jela, u jednom trenutku sam čak otišla do police s knjigama i nehajno podigla laticu koja je na njoj ležala. Plavu laticu. Stavila sam je u usta i progutala je.
Sasvim sam zbunjena. Blago rečeno.

8: Okej, onda u Bulonj


Oliver: Usnio sam jedan san. Usniiiioooo saaam jeeedaaan saaan. Ne, nisam. Imam plan. Transformacija Olivera. Bludni sin se neće više provoditi s prostitutkama. Kupujem spravu za veslanje, trenažni bicikl, postolje za langlauf, i tegove. Dobro, ne kupujem. Ali uradiću nešto slično. Planiram drastičan ultrapreokret dostojan reklame. Bez penzije u četrdeset petoj? Koji je tip vaše ćelavosti? Stidite se svog znanja engleskog? Dobiću ja tu penziju, na glavi ću imati busen, a ne stidim se toga kako govorim engleski, tako da je to jedan podstrekač cafarda manje.
Ali u svakom drugom pogledu - to je plan transformacije života za trideset dana. Samo probajte da me sprečite u tome.
Previše sam se zezao, to je triste istina. Čovek može da se zeza neko vreme, ali samo ako uoči da petomanija nije profesija. Prekini s tim, Oli. Dovedi se u red. Nastupilo je vreme odluke.
Prvo, prestajem da pušim. Ispravka: prestao sam da pušim. Vidite koliko sam ozbiljan? Kolike je samo godine miris duvanovog lista određivao, ako ne i ukrašavao moju ličnost? Od prvog, kukavnog, malograđanskog embasija pre toliko godina, do predvidljivog šarma balkan sobranija privlačnog ljudima koji nose papuče s monogramom, preko izveštačenosti mentol-cigareta i nepodnošljive ozbiljnosti onih blagih, uz autentičnost riv goš ručno zavijanih debelim palčevima (sa aromatičnim aditivima ili bez njih) ili njihovim mehaničkim pandanima (onim stahanovskim napravama, gumenim skalamerijama kojima nikada u potpunosti nisam uspeo da ovladam), sve do aktuelnog, pouzdanog vrhunca, do équilibré unosa goloaza i vinstona, povremeno presecanog oštrom švedskom markom koja nosi naziv po hoi polloi nemačkom ovčaru, Princu. Vau, vau! I ja se svega toga odričem. Ne, već sam se odrekao. Baš malopre. Nisam je ni pitao. Jednostavno, pretpostavljam da bi ona to želela.
Drugo, zaposliću se. Mogu ja to. Iz one toksične škole engleskog jezika pobegao sam tek pošto sam otuđio izvesnu količinu njihove besramno šovinističke hartije, tako da sada imam nekoliko fino sročenih svedočanstava o svojim sposobnostima, od kojih je svako odvagano na takav način da zagolica gonade potencijalnih poslodavaca različitih profila. Zbog čega sam dao otkaz? Avaj, majka mi je umrla, i morao sam da se posvetim traganju za staračkim domom u koji ću smestiti svoga oca. A ako neko bude toliko bezosećajan da proveri ovu priču, nemam ni najmanju nameru da radim kod takvih. Moja majka umire oduvek, to mi je godinama bilo od velike pomoći, a jadni tata često zahteva promenu gerijatrijskog pejzaža. Koliko samo želi da čežnjivo bludi obroncima šume. Kako voli da se priseća davnih dana pre nego što je holandska buba napala engleski hrast, pre nego što su pobrđa odenuli u božične jelke. Kroz sliku koju mu pruža prozorsko okno, moj otac zuri u prošlost. Tap - tap - tap, čuje se drevni drvoseča i njegova verna sekira, dok u čvornovato stablo urezuje runski znak kojim upozorava svoje kolege drvoseče na nezdrave otrovne gljive kojima okoliš obiluje. I gle smeđeg medveda kako razdragano poskakuje po drevnoj mahovini. Sve to nikada nije tako izgledalo, a i moj otac je jedan kučkin sin, ako baš morate da znate. Podsetite me da vam jednom prilikom ispričam sve o njemu.
Treće, vratiću Stjuartu dug. Guljelmo Izdajnik, to neću biti. Jednostavnost i čestitost biće moja ponuda. Klovnovska maska više ne krasi slomljeno srce, pa zato, dole s njom. Urolaću svoje svilene gaćone, ako se to tako kaže. Drugim recima, prestaću već jednom da se zajebavam.

Stjuart: Razmišljao sam. Treba nekako da pomognemo Oliveru. To je naša dužnost. On bi isto učinio za nas, da smo mi u nevolji. Onaj susret u cvećari je stvarno bio jadan. Nema posao. Nema samopouzdanje - bar je Oliver neko ko od najranijih dana ima samopouzdanje. Bio je spreman svakoga da napadne - čak i onog svog oca. Pretpostavljam da je tako i počelo. Kad imaš petnaest godina i oca kao što je njegov, koga smeš da izazivaš, zbog čega bi se, onda, plašio sveta? Ali, Oliver se sada plaši. I užasna stvar s tom Španjolkom. Onom starom Oliveru se nikada ne bi desilo... tako nešto, a kada i bi, jednostavno bi zaboravio na to. Sve bi okrenuo na šalu i u svoju korist. Nikada ne bi, odmah sledećeg jutra, kupio devojci ogroman buket cveća i dopustio da ga uhvate u tome. Kao da je rekao, molim te nemoj nikom da kažeš, molim te nemoj da se sazna, to će me povrediti. U stara vremena nije bio takav. I ono jadikovanje: „Skroz sam zabrljao.” Pa tako deca u školi govore. Ako mene pitate, njega je napustila sreća. Moramo probati da mu pomognemo.

Džilijan: Nisam više ni u šta sigurna. I veoma sam uznemirena. Stjuart se sinoć vratio kući uobičajeno razdragan, poljubio me, zagrlio me, povukao me da sednem, kao da ima nešto važno da mi saopšti.
„Šta misliš o odmoru?”
Nasmešila sam se. „Bilo bi lepo. Ali, naravno, tek smo se vratili s medenog meseca.”
„Pre sto godina. Koliko tome ima, četiri nedelje, pet? Dakle, odmor?”
„Mmm.”
„Možda da povedemo i Olivera. Da ga malo oraspoložimo.”
Najpre nisam ništa rekla. Da vam kažem i zašto. Imala sam jednu prijateljicu - dobro, još uvek je imam, samo što više nismo u kontaktu - koja se zove Alison. Bile smo zajedno u Bristolu. Imala je finu porodicu, živeli su negde u Saseksu, normalna porodica srednje klase, iz unutrašnjosti. Međusobno su se voleli; njen otac nikada nije pobegao. Alison se udala odmah posle studija. Imala je samo dvadeset i jednu godinu. I znate šta joj je majka rekla noć pre venčanja? Majka joj je rekla, sasvim ozbiljno, kao da joj daje savet koji u porodici postoji od pamtiveka, i koji se prenosi s majke na ćerku, rekla je: „Nikada nije na odmet držati ih u neznanju.”
I tada sam se nasmejala, ali nisam zaboravila. Majke govore kćerima kako da postupaju s muževima. Neophodne istine koje se prenose ženskom linijom vekovima, i na šta se svodi ta sakupljena mudrost: „Nikada nije na odmet držati ih u neznanju.” Bila sam potištena zbog toga. Mislila sam, A, ne, kada se ja budem udala, ako se budem udala, sve mora biti pošteno, sve treba isterati na čistac. Nemam nameru da igram igre, niti da imam tajne. Ali, čini mi se da već počinjem s tim. Možda je to neizbežno. Mislite li da ova institucija drugačije i ne funkcioniše?
Šta je trebalo da uradim? Da sam htela da sve bude pošteno, trebalo je da kažem Stjuartu kako se Oliver pojavio na vratima i šta sam uradila s cvećem. Ali, da li je isto tako trebalo da kažem da je Oliver nazvao i sutradan da pita da li mi se buket dopao? I da sam mu rekla da sam ga se rešila i da je on zaćutao, i da je, kada sam ja konačno rekla „Jesi li još tu?” on samo odgovorio „Volim te”, i spustio slušalicu. Treba li sve to da ispričam Stjuartu?
Izgleda da ne. Tako da sam se našalila na njegov predlog o odmoru. „Šta, već sam ti dosadila?” - što je, sasvim očekivano, Stjuart pogrešno razumeo. Mislio je da sam ljuta pa se usplahirio i počeo da mi govori kako me voli, ali ni to nije bilo ono što sam želela da čujem, iako to, na neki način, naravno, uvek želim da čujem.
Našalila sam se. Ne držim ga u neznanju, ali se šalim na taj račun. Zar već?

Stjuart: Mislim da Džilijan i nije naročito oduševljena mojim predlogom da sve troje odemo na odmor. Upravo sam hteo sve da joj objasnim, kad me je, takoreći, sasekla. Ne kaže ona ništa, nego se, kako samo ona ume, okrene na drugu stranu, počne nešto drugo da radi i ne reaguje onom brzinom kojom bi mogla. Smešno, ali čini mi se da tu njenu naviku poznajem već čitav svoj život.
Tako da je ideja o odmoru odbačena. Ili, bolje rečeno, promenjena. Samo produženi vikend, i samo nas dvoje. Odmah u petak ujutro idemo za Dover, pa u Francusku. U ponedeljak se ne radi, tako da imamo skoro četiri dana. Naći ćemo negde neki hotelčić, razgledati boje rane jeseni, ići na pijacu i kupiti mnogo venaca belog luka koji će se uplesnaviti pre nego što uspemo da ih potrošimo. Nema potrebe da bilo šta planiramo - a ja jesam neko ko voli da planira, ili, tačnije, nego ko se brine kad plana nema. Možda je to pokazatelj Džilinog uticaja na mene - to da sada mogu da izgovorim nešto poput: „Zašto, prosto, ne otputujemo?” Znam da to nije daleko, i da nije na dugo, i da su šanse da svi hoteli u severnoj Francuskoj budu pretrpani izuzetno male, tako da se stvarno ne brinem. Pa i pored svega, za mene je to nekakav početak. To je početak. Vežbam spontanost. Uzgred, ovo je bila šala.
Čini mi se da je Oliver bio uznemiren kada sam mu rekao. Pretpostavljam da to samo pokazuje koliko je zapravo osetljiv u ovom trenutku. Sreli smo se na piću. Rekao sam mu da za vikend idemo u Francusku. Lice mu se nekako oklembesilo, kao da ga napuštamo. Hteo sam da dodam, „Nećemo dugo biti odsutni”, ili nešto tome slično, ali prijatelji to ne govore jedni drugima, zar ne?
Prvo ništa nije rekao, a onda me je pitao gde ćemo odsesti.
„Ne znam. Naći ćemo nešto.”
Na to kao da se oraspoložio, i ponovo postao onaj stari. Stavio mi je dlan na čelo kao da imam temperaturu. „Je li ti dobro?” pitao je. „Ovo ne liči na tebe? Otkud taj novi duh nemarnosti? Žuri u apoteku po lek.”
To zavitlavanje potrajalo je još neko vreme. Interesovalo ga je kojim trajektom planiramo da idemo, da li ćemo ići preko Kalea ili Bulonja, u kom pravcu idemo, kada se vraćamo, itd, itd. Valjda mi to tada i nije bilo toliko čudno, ali kada se sada prisetim, iznenadilo me je što nije rekao nešto kao, „Srećan put”.
Na rastanku, rekao sam: „Doneću ti goloaz iz fri-šopa.”
„Nemoj da se trudiš”, kazao je on.
„Kako to misliš? Pa nije mi problem.”
„Nemoj da se trudiš”, ponovio je gotovo svadljivo.

Oliver: Isuse, kakav sam samo napad panike imao. Sreli smo se u pabu, u nekoj sumračnoj jazbini koju Stjuart redovno posećuje. U njoj to malo dlakavo stvorenje može do mile volje da se gnjezdi, i da u rekonstruisanom toplom kutku kraj kamina (imitacija Normana Šoa) loče svoje pivo baš kao što su ga lokali i njegovi preci ratari davnih dana. Bože, kako mrzim pabove. Posebno ih mrzim od kad sam prestao da pušim (a naš prijatelj Stjuart nije ni primetio da sam s prezirom odbacio tu naviku). A, da, mrzim i reč sumračan. Mislim da ću prestati da je koristim neko vreme. Dajte mi znak ako mi se omakne, hoćete?
Dakle, sedimo tako na tom užasnom mestu gde je „čaša belog” još gora od ratarskog piva, a izbor škotskih viskija daleko od najkvalitetnijeg, i pankreas mi se raspada od tuđeg nikotinskog daha (dunite mi u lice, hajde, učinite to - izdaću svoju zemlju za jedan silk kat, izdaću prijatelje za jedan vinston), kad Stjuart, samozadovoljnog izraza od koga podilaze žmarci, obznanjuje: „Mi odlazimo, znaš.”
„Kako to misliš?”
„Odlazimo u petak. Dover. Najpre trajektom, a onda nas više ne vidiš.”
Uspaničio sam se, priznajem. Mislio sam da je odvodi zauvek. Video sam ih kako se voze sve dalje i dalje. Strazbur, Beč, Bukurešt, Istanbul, bez zaustavljanja, bez osvrtanja. Video sam je dok zabacuje svoje sveže ukovrdžane lokne dok kabriolet juri prema istoku... Nakratko sam uspeo da uspostavim veselu spoljašnjost, ali u sebi sam paničio. Mogao bi je odvesti, mislio sam, jednostavno bi mogao to da uradi, ima tu moć da me povredi, to malo dlakavo stvorenje koje čak nije ni primetilo da sam ostavio duvan. On sada poseduje sposobnost da bude neočekivano okrutan. A to sam mu ja omogućio.
Ali naravno, ispostavilo se da blaženi estivant planira tek, kako ga i sam nesumnjivo naziva, vikend odmor. Aestivate, kod životinja esp. za one koje leto provode u stanju mrtvila. I jesen. I najveći deo svog života. Taj Stjuart, on poseduje neverovatnu sposobnost da povredi čoveka.
Obećao je da će mi poslati razglednicu. Obećao je da će mi poslati šugavu razglednicu.

Džilijan: Evo kako je tekao razgovor.
„Da li bismo mogli da odemo u kupovinu nekad?”
„Kupovinu? Naravno. Šta bi hteo da kupiš?”
„Nešto za tebe.”
„Za mene?”
„Odeću.”
„Zar ti se ne dopada ono što nosim, Olivere?” pokušavala sam da zvuči neobavezno.
„Želim da te obučem.”
Mislila sam da bi trebalo, pre nego što stvar ode predaleko, da budem odsečna. „Olivere”, rekla sam trudeći se da zvučim poput njegove majke (ili barem poput svoje): „Olivere, ne budi smešan. Pa ti čak ni posao nemaš.”
„Oh, znam da ne mogu da priuštim plaćanje”, sarkastično je rekao. „Znam da nemam novca kao Stjuart.” Tu je zastao i promenio ton. „Samo bih želeo da te obučem, to je sve. Mogao bih da ti pomognem. Hoću da te povedem u kupovinu.”
„Olivere, to je baš ljubazno od tebe”, rekla sam. A zatim, ponovo odsečno, „Imaću to na umu.”
„Volim te”, rekao je.
Spustila sam slušalicu.
Tako ću postupati, odlučila sam da tako postupam. Biću odsečna, ljubazna i spuštaću slušalicu. Smešno. Očigledno je da je trenutno u haosu. I verovatno je, a da toga nije ni svestan, ljubomoran zato što smo mi srećni. Mi smo se družili, sve troje, ali onda smo se Stjuart i ja venčali, i on oseća da je isključen. Umesto troje, sada nas je dvoje plus jedan, i on to oseća. Pretpostavljam da je to, na neki način, sasvim normalno. Sigurna sam da će preboleti.
U bilo kojim drugim okolnostima, ne bih imala ništa protiv da idem u kupovinu s Oliverom. Stjuart i nije od neke koristi, iskreno rečeno, ne zbog toga što ne uživa u kupovini, već zato što mu se dopada svaka stvar koju probam. Kaže kako mi sjajno pristaju sve boje i svi stilovi. Da izađem iz kabine s kesom za đubre oko struka i abažurom na glavi, kazao bi da mi pristaju. Simpatično je to, i dirljivo, kao što možete pretpostaviti, ali i nije od praktične pomoći.

Oliver: Ne zanosim se. Jednom i meni to da se desi. Sigurno ste zamislili kako ja zamišljam Džilijaninu odeždu: elegancija samurovine iz Borisa Godunova, boje Rimskog, laki letnji otisci mlađanog Rosinija, šareni detalji Pulenca... Žao mi je, ali ne. Nisam ni raspomamljeni potpisivač čekova (a i kako bih?), ni kastrirani šetač. Jednostavno znam da su moje oko, moj smisao za boje, moje nous tkanina superiorniji u odnosu na one kod Stjuarta i Džilijan zajedno. Pa sve to na kvadrat, na kub. Barem sudeći po rezultatima. Čak i ljudi koji ne mare za odeću izgledaju bolje u nečemu što je dobro sašiveno. A čak i one koji kažu da ih nije briga kako izgledaju, jeste briga. Svakoga je briga. Jedino što neki ljudi misle da im najbolje stoji da izgledaju užasno. Naravno, reč je o jednom vidu arogancije. Izgledam usrano jer sam usredsređen na uzvišenije stvari, zato što sam toliko zauzet zato nemam vremena da operem kosu, jer ako me stvarno voliš, volećeš me i ovako. Nikako ne tvrdim da Džilijan spada u ovu kategoriju. Naprotiv. Samo bih voleo da sve na njoj obrnem.
Obrt. Preokret. Ali isto tako, u Stjuartovoj glavi, izraz iz termitskog sveta finansija i preduzetništva. Obrnuti: Obrt novca... Prelazni glagol.

Stjuart: Divno smo se proveli na vikend odmoru. Krenuli smo autoputem od Kalea. Kad nam se prohtelo skrenuli smo levo, negde u blizini Kompijenja. Kada je pao mrak zaustavili smo se u jednom selu. Porodični hotel dopola od drveta, ulaz u sobe preko terasa škripavog drvenog poda kojima je opasano dvorište. Naravno da smo otišli na malu pijacu i normalno da smo kupili dva venca belog luka koji će se pokvariti pre nego što ih potrošimo. Zato bolje da nešto od toga poklonimo. Vreme je bilo malo vlažno, ali koga je briga?
Iskreno rečeno, tek kada smo ponovo bili na brodu ja sam se setio Olivera. Setio sam ga se i predložio da kupimo koju kutiju goloaza. Džilijan mi je rekla da je ostavio pušenje. Što je vrlo čudno. I atipično.

Džilijan: Ne znam odakle da počnem. Ne znam kada će se ovo sve završiti, a ni kako će se završiti. Šta se to dešava? Nije moja krivica, a opet, osećam se krivom. Znam da ni zbog čega nisam kriva, a osećam se tako.
Nisam čak ni sigurna da li sam uradila pravu stvar. Možda nije trebalo ništa ni da radim. Možda je ono što sam učinila čin saučesništva, ili izgleda kao da bi mogao da bude. Možda je - a ne kažem da je i bilo ičega - trebalo u tom trenutku dopustiti da sve izađe na videlo. Zašto da ne? Pa opet... proveli smo nekoliko ugodnih dana i pretpostavljam da sam htela da to raspoloženje potraje.
Kiša je prvi put prestala da pada kada smo bili na trajektu koji je išao iz Bulonja. Bilo je u tome ironije. Zbog toga se, u neku ruku, sve i desilo.
Kada smo krenuli naovamo, prešli smo iz Dovera u Kale. Zatim smo se dosta dugo vozili autoputem. Izabrali smo silazak gotovo nasumice. Izabrali smo selo u kome ćemo boraviti gotovo nasumice - bilo je to mesto na koje smo naišli kad je počeo da pada mrak. Krenuli smo posle doručka u ponedeljak, i stali smo da ručamo u blizini Mondidjea. Potom smo krenuli prema Amijenu, a brisači su radili flip-flop dok smo se vozili kraj vlažnih ambara i stoke s koje se cedila voda. Negde iza Amijena setila sam se dokova za trajekt u Kaleu. Prvo vas pošalju skroz oko grada, a zatim vas sistematski obrađuju zajedno s hiljadama drugih ljudi, i zaista nemate osećaj da ste samo vozili do grada na obali i da ste se samo ukrcali na brod. Mislim, tako bi trebalo da bude, zar ne? Zato sam predložila Stjuartu da umesto toga odemo do Bulonja. Najpre se malo bunio zbog toga što iz Bulonja nema tako mnogo trajekata. S druge strane, tako bismo vozili nekih trideset kilometara manje, po kiši, i u svakom slučaju, rekla sam da čak i ako trajekt treba čekati satima, uvek možemo da produžimo za Kale. Zvuči kao rasprava ovo što sam rekla, ali uopšte nije bilo tako. Bila je to srećna diskusija a potom i laka odluka. Tako je to s nama dvoma. Nikada nisam osetila da je kod Stjuarta proradio ponos, bez obzira na to da li postupamo po njegovom ili po mom predlogu. To je nešto što mi se od samog početka sviđalo. Ako muškarcima predložite promenu plana, većina njih će to - čak i nesvesno, što je još i gore - prihvatiti kao uvredu ili kritiku. Ne mogu da podnesu da imate drugačije mišljenje o relativno nevažnim stvarima. Ali, kao što rekoh, Stjuart nije takav. „Okej, onda ćemo u Bulonj”, rekao je dok je još jedan reno sevnuo kraj nas i zapljusnuo stakla tako da ništa nismo mogli da vidimo.
U ovome je stvar. Niko nije znao kuda idemo. Niko nije znao gde smo rešili da odsednemo. Krenuli smo na put, zaustavili se nasumice, tumarali uokolo, promenili plan, i nismo se ukrcali na trajekt u luci u kojoj smo sišli s njega. I Oliver je opet bio na njemu.
Padala je kiša. Padala je, u stvari, svakog dana bez prestanka, i nije prestala ni kada smo stali u red za trajekt. Činilo se da je čitava unutrašnjost broda takođe vlažna, i stepenište i ograda. Seli smo u jedan od onih separea koji su deo površine velikog bara, prozori su bili zamagljeni od kondenzacije; ako biste ih obrisali, i dalje se nije bog zna šta videlo jer se i sa spoljne strane sve slivalo. Negde na pola plovidbe, jedan čovek u plastičnoj kabanici, došao je do susednog stola i rekao da je kiša prestala - kakve smo mi sreće, dodao je. Kada smo Stjuart i ja to čuli, potražili smo najbliži izlaz. Znate kako je na trajektima - malo izgubite osećaj za orijentaciju, nikada ne znate da li ste na palubi A ili na palubi B, niti na kom delu ćete se naći kada izađete kroz vrata - prednjem, bočnom ili zadnjem.Tako da smo nasumično izabrali jedan izlaz, i ja sam prekoračila preko jednog od onih visokih pragova koji navodno služe da zaustave morsku vodu da ne bi ušla unutra. Došli smo do pola jedne strane broda, i kada sam pogledala levo, na petnaestak koraka udaljenosti ugledala sam Olivera kako zuri u Lamanš. Videla sam njegov profil. Nije gledao u mom pravcu.
Smesta sam se okrenula i gurnula Stjuarta nazad.
„Izvini”, rekla sam, i vratila se unutra. On me je sledio. Rekla sam kako sam odjednom malaksala. Pitao me je zar mi ne treba svež vazduh u tom slučaju. Rekla sam da mi je to baš od svežeg vazduha. Ponovo smo seli. Bio je vrlo brižan. Rekla sam mu da će mi biti dobro. Ispod oka sam gledala prema izlazu.
Nakon nekoliko minuta, kad je pomislio da mi je bolje, Stjuart je ustao.
„Kuda ćeš?” pitala sam ga. Imala sam užasan predosećaj. Morala sam da ga zadržim da ne ode na palubu.
„Hteo sam samo da kupim goloaz za Olivera”, rekao je. „Bez poreza.”
Nisam bila sigurna da li imam kontrolu nad svojim glasom. „On ne puši”, rekla sam. „Prestao je.”
Stjuart me kucnu po ramenu. „Uzeću mu onda neki džin”, kazao je i odlutao.
„Oliver ne puši”, čula sam sebe kako šapućem za njim.
Posmatrala sam vrata. Čekala sam da se Stjuart vrati. Morali smo neprimetno da pobegnemo. Imala sam osećaj kako nam sreća zavisi od toga. Napravila sam gužvu da budemo prvi u redu za kola. Stepenice su bile isto onako vlažne i opasne kao i kad smo izašli. Stjuart je ipak kupio goloaz. Rekao je da će ga skloniti na neko vreme i da će ga dati Oliveru kad bude ponovo počeo da puši.
Šta se to dešava?

Oliver: Postarao sam se da bezbedno stignu kući. Samo sam to hteo. Možda ste očekivali ukrštanje mačeva na otvorenom moru, s neumoljivim severcem i barkom rasporenom od krme do pramca? Svejedno. More je bilo mirno, i postarao sam se da bezbedno stignu kući. Postarao sam se da ona bezbedno stigne kući.

9: Ne volim te


Stjuart: Nešto se dešava s mojim prijateljem Oliverom u poslednje vreme. Kaže da je počeo da trči; kaže da je prestao da puši; kaže da planira da mi vrati novac koji sam mu pozajmio. Ja zapravo i ne verujem u sve to, ali sama činjenica da govori o tome znak je da mu se nešto dešava.
I ono s telefonima, na primer. Pre neko veče je, iznenada, počeo da se raspituje o novim vrstama bežičnih telefona na tržištu - kako rade, koliki im je domet, koliko koštaju. Valjda hoće da ugradi telefon u onaj kontejner koji vozi. To je poslednje čemu bih se nadao od Olivera. On je tako... staromodan. Mislim da niste shvatili koliko je zaista staromodan. Verovatno odaje utisak umetničkog tipa, pomalo nemarnog, ali stvari stoje mnogo gore. Pravo da vam kažem, mislim da nije opremljen za moderno doba. Ne zna ništa o novcu i ekonomiji, o politici i mašinama; smatra da crni vinil proizvodi bolji zvuk od CD-a. Šta da radite s jednom takvom osobom?

Oliver: Moram da joj budem blizu, razumete li? Moram da je osvojim, moram da je zaslužim, ali najpre moram biti u njenoj blizini.
Mislim da znam kako se osećaju oni smušeni i uporni, koji žude za javnim priznanjima, dok pešice prelaze mukotrpan put što vodi do klupa sa zelenim kožnim sedištima palate u Vestminsteru i prava da se izdiru jedni na druge. Od vrata do vrata, kao prodavač popularnih Fulerovih četaka, ili garavi dimnjačar iz davnih dana. Ali, ta stvorenja su odavno nestala s naših ulica, zajedno s prodavcem kolača koji jodlujući reklamira svoju robu, sa ćutljivim oštračem noževa, nasmešenim oglašivačem poslova za sve vredne i snažne. Kako samo nestaju ti živopisni stari zanati. Ko to danas kuca na vaša vrata? Revnosni provalnik koji bi voleo da niste tu; vatreni fundamentalista koji traži da se preobratite pre Sudnjeg dana; domaćica u istegljenoj trenerci koja prorez za pisma napada kojekakvim reklamnim lecima za robu s popustom, minijaturnim uzorcima omekšivača za rublje i telefonskim brojevima taksi-prevoznika s povoljnom tarifom za noćnu vožnju; oni, i potencijalni član parlamenta. Mogu li računati na vaš glas? Odjebi, smrade. O, vrlo interesantno. Ako imate malo vremena, voleo bih da iznesem stav naše stranke o tom problemu. Tras! Pa onda do sledeće kuće gde lukavo prihvataju plakat koji, čim im okrenete leđa, zafrljače u smeće; pa opet do sledeće u kojoj vam obećavaju podršku samo ukoliko vaša stranka bude garantovala da će krivično goniti, zatvarati, i, po mogućstvu, uklanjati određene kategorije stanovništva koje ne pripadaju beloj rasi. Kako mogu to da rade? Zbog čega su i dalje uporni?
Izborna jedinica u kojoj sam ja tražio podršku barem nije bila velika, tako da je repertoar mogućih uvreda bio sužen. Dočekivali su me kao lopova, silovatelja lepih manira, perača kola, majstora za staklo, a i kao kvarnog doušnika koji je primetio da neki od ovi’ vaši’ crepova ne stoje dobro, gospoja, a mi smo, eto, baš u prolazu i imamo velike merdevine pa vam to možemo očas posla za osamdes’ funti. A ja sam bio tek skromni podstanar u potrazi za smeštajem. Samo soba za povremenu upotrebu na nekoliko meseci, gotovina unapred, naravno, žao mi je, bez čuvanja dece. Nekoliko neobičnih pogleda kasnije shvatio sam da isto tako moram raspršiti iluziju o sebi kao o nekome ko unajmljuje gajbu zbog seksa s povećim brojem prsatih plavuša. Vidite, ja sam scenarista kome je potreban atelje, potpuna samoća je od suštinske važnosti, da mogu kad hoću da dolazim i odlazim, često bih bio odsutan, hiroviti genije mušičave inspiracije, priložio bih nekoliko overenih preporuka dekana različitih oksbričkih koledža, direktora Šekspirove škole jezika, jedna je čak i na hartiji s memorandumom Donjeg doma parlamenta. Nisam skitnica, nisam provalnik, tek jebeni Orson Vels, eto kome biste pomogli gospođo, a vaš telefon nikada ne bih koristio.
U broju 67 zamalo da je upalilo, i to bi bilo idealno. Ali, ponuđena mi je lepa, sunčana soba s pogledom na dvorište. Tu sam morao da se pretvaram kako ne trpim blesak sunašca. Mom nežnom talentu neophodna je pomoć severnog svetla. Ako bi mogla soba s prednje strane... Ne može. I tako sam nastavio svoj mukotrpni put do broja 55 gde se u prednjem dvorištu razbaškarila araukarija pa su prozori bolno patili od glaukoma. Vratnice od gvozdenih šiljaka zaškripale su i ostavile bockavi trag rđe na mom dlanu (ja ću to srediti, gospodo!); zvono je radilo samo ako se na njega zalegne, čvrsto zalegne palcem. Gospođa Dajer bila je sićušna; glava na vrhu kičmenog stuba ličila je na cvet suncokreta koji stoji na stabljici; kosa joj je prošla kroz fazu belo-sede, i sada je imala boju pušačkog kažiprsta. Imala je sobu okrenutu prema severu; i sama je nekada uživala u „skrami”, ali vid joj je oslabio; nije tražila novac unapred. Nisam to mogao da podnesem. Jednim svojim delom želeo sam da joj kažem, nemojte mi verovati, ne poznajete me, opasno je verovati na reč, vi ste tako krhki, a ja toliko krupan; drugi deo mene hteo je da joj kaže, volim vas, pođite sa mnom, sedite mi u krilo, uvek ću vas se sećati. Vi živite od svoje prošlosti, a ja od svoje budućnosti.
Umesto toga rekoh: „Popraviću vam kapiju.”
„Ništa joj ne fali”, rekla je prilično strogo, te osetih neverovatnu nežnost prema njoj.
I evo mene, nedelju dana kasnije, zaklonjenog granama araukarije, kako gledam preko ulice po kojoj pada mrak i čekam svoju ljubav da dođe kući. Uskoro će stići sa svojim pakovanjem kariranih kuhinjskih krpa, sa svojim mlekom i buterom, džemovima i turšijama, s mesom i ribom; sa svojom zelenkastom tečnošću za pranje sudova, i džinovskom kutijom Stjuovih odurnih žitarica za doručak koju će on svakoga jutra razdragano protresti, kao par zvečki. Š-č-č-š. Č-š-š-č. Kako da se suzdržim? Kako da sprečim sebe da se ne spustim niz stablo da bih joj pomogao da iznese stvari iz kola?
Meso i riba. Kladim se da Stjuart nju pre svega vidi kao finog malog kupca. A ona je za mene čudotvorac.

Džilijan: Iznosila sam stvari iz auta kad sam čula telefon. Zvonio je u kući. U rukama sam nosila kese, ispod miške hleb, ključ od kuće bio mi je u zubima, a ključ od kola još uvek u džepu. Zalupila sam vrata automobila, zaključala ih, podigla kesu koju sam spustila, ispustila hleb, zaturila ključeve od ulaznih vrata, spustila kese, setila se da ključeve držim u zubima, otvorila vrata, utrčala unutra, i telefon je prestao da zvoni.
Nije mi smetalo. Sada me mnogo manje nervira ono što me je ranije nerviralo, a čak su mi i tako dosadne stvari kao što je odlazak u kupovinu postale gotovo zabavne. Da probamo ovo? Pitam se hoće li se Stjuartu dopasti ovaj krompir? I tome slično. Obične stvari.
Telefon je ponovo zazvonio. Podigla sam slušalicu.
„Izvini.”
„Molim.”
„Izvini. O, ovde Oliver.”
„Zdravo, Olivere.” Ponovo gospođica Oštrica. „Zbog čega se izvinjavaš?”
Nastupila je tišina, kao da sam mu postavila neko jako duboko pitanje. Onda je rekao: „Oh, ovaj, mislio sam da si zauzeta. Izvini.”
Iznenada se začulo pucketanje i nekakvo krčanje u vezi. Zvučao je kao da zove s velike udaljenosti. Pomislila sam kako je verovatno pobegao, pa sada zove da se izvini zbog prethodnih poziva.
„Olivere, gde si ti?”
Još jedna duga pauza. „Pa, mogao bih da budem bilo gde.”
Odjednom mi se u glavi stvorila slika kako je uzeo smrtonosnu dozu sedativa i sada zove da se oprostimo. Otkud mi to?
„Jesi li dobro?”
Ponovo sam ga jasno čula: „Dobro sam”, rekao je. „Odavno se nisam tako dobro osećao.”
„Dobro je. Stjuart se brine zbog tebe. Oboje se brinemo.”
„Volim te. Uvek ću te voleti. Nikada neću prestati da te volim.”
Spustila sam slušalicu. Šta biste vi učinili?
Stalno razmišljam o tome jesam li mu dala povoda. To mi nikada nije bila namera. Zbog čega se osećam krivom? Nije u redu. Ništa nisam učinila.
Odvratila sam ga od zamisli da ide sa mnom u kupovinu. Ili tačnije, rekla sam mu da odustane od toga. Sad hoće da dođe da me posmatra dok radim. Rekla sam mu da ću razmisliti. Od sada ću biti jasna, nedvosmislena i poslovna prema Oliveru. Tako će shvatiti da nema svrhe da se blesavi i pretvara da je zaljubljen u mene. Ali, neću reći Stjuartu. Za sada, tako sam odlučila, a možda i nikada. Mislim da bi ga to... slomilo. Ili bi previše razmišljao o tome. A ako Oliver želi da se vidimo - što bi možda i bilo dobro ako bih uspela da ga urazumim - uradiću to samo pod uslovom da najpre sve razjasnim sa Stjuartom.
Eto. Tako ću postupiti. To sam odlučila.
Ali, znam zašto imam osećaj krivice. Možda nagađate. Osećaj krivice imam zato što mislim da je Oliver privlačan.

Gospođa Dajer: On je veoma prijatan mladić. Volim kad u kući imam mladog sveta. Dopada mi se sve to odlaženje i dolaženje. Kaže da piše nešto za film. Obećao mi je besplatnu kartu za premijeru. Život je pred njima, pred mladima, to mi se dopada. Ponudio se da popravi kapiju, ali nema potrebe. Izdržaće ona dok ja ne umrem.
Pre neki dan sam se vraćala iz prodavnice i videla sam ga dok je izlazio iz kola. Bila sam u ulici Berouklu roud, blizu javnog kupatila. Izašao je iz kola, zaključao ih, i pošao pešice ispred mene. Kad sam stigla kući već je bio u svojoj sobi i veselo zviždukao. Pitam se zašto je automobil ostavio u Berouklu roudu. To je dve ulice odavde, a ispred kuće ima dovoljno mesta za parkiranje.
Možda ga je stid zbog auta. Čak i ja vidim da ga izjeda rđa.

Oliver: Bio sam malčice obamro, ali to je zato što sam se ukakio od straha. Ipak, učinio sam to, dokazao sam im!
Pozvao sam ih na večeru u svoju zvaničnu rezidenciju, pripremio tangine od jagnjetine s kajsijama, koji sam začinio suvim australijskim širazom iz Madži rivera. Baš živahna kombinacija - živahnija od Stjua i Džil, to je sigurno. Suočen s takvom kombinacijom, imao sam napade minimalizma pa je sve bilo pomalo napeto. Osećao sam se kao Evgenije Onjegin koji sluša onog udavnog princa kako u zvezde kuje njegovu Tatjanu. Onda je Džilijan izbrbljala Stjuartu da želim da dođem i gledam je dok radi.
„Šššš, dušo moja”, preklinjao sam je, „Pas devant!”
Međutim, Stjuart je bio toliko razdragan, tako vraški méthode champenoise, da sam mogao da kleknem i stavim glavu među noge njegove žene a on bi prihvatio objašnjenje da joj samo otkidam končić na šavu. „Odlična ideja”, kazao je. „I sam sam hteo to da vidim. Vrlo je ukusno ovo”, nastavio je (ne aludirajući na sočnu Džil). „Teletina?”
Nakon kafe skrenuo sam im pažnju da sam se zaželeo mekog pregiba Morfejevog ramena, pa su otperjali. Dao sam im tri minuta fore a zatim bogartovski nagazio svoju krntiju. (Istina je da sam morao da joj se ulagujem i da je mazim ne bih li iz namćorastog i unjkavog bloka motora iskamčio bar jednu iskru. Ali, život je kao vožnja automobilom, zar ne?). Dalje, trebalo bi da znate da je Stjuart oduran u svojoj samouverenosti kako po Londonu može da vozi do bilo koje destinacije a da tek povremeno preseče neku od autobuskih linija - vožnja s njim sastoji se od prečica po Kilbernu, i uskih uličica natečenih od ležećih policajaca. Nasuprot tome Oli je opazio da u današnje vreme u Londonu ne postoji nešto što bi se moglo nazvati prečicom: sve bočne puteve preplavili su majstori kartologije nalik Stjuartu, strastvene štediše goriva plamenih točkova koji vešto manevrišući svojim oldsmobil mantrama obazrivo izvode polukružna skretanja poput instruktora na poligonu. Sve je to Oli predvideo te zato svojim sporomobilom (koji svakako nije lagonda!) veselo šklopoće Bejzvoter roudom, uliva se u Pikadili, pa se čak, da bi svom protivniku pružio sportsku šansu, odvaja ka praznom Juston roudu.
Pre nego što sam se zaputio u svoju sobu zviždućući kao neko koga je uhvatio nalet noćne inspiracije, imao sam dovoljno vremena da gospođi Dajer održim kraći seminar o manje značajnim delima normanske mudrosti. Zatim sam ugasio svetlo i smestio se kraj prozora, među igličaste listove araukarije. Gde li su? Gde li su samo? Možda se, u nekoj slepoj ulici, u oblaku sumpornih isparenja, kornjača pretvorila u puža. Ako bi... Ali, ipak, evo metalnog sjaja koji iščekujem. Evo njenog profila, tako bolno nesvesnog...
Automobil se zaustavio. Stjuart je u skoku izašao napolje i odgegao se na debelim nožicama do Džilinih vrata. Dok je izlazila zagnjurio se u nju poput zveri koja se gnjezdi.
Prizor zbog koga se utroba rastapa od miline. Kada sam kasnije u toku noći stigao kući, pošalio sam se malo, sam sa sobom.

Džilijan: Bio je vrlo smiren. Ja sam bila nervozna. Verovatno sam očekivala da će početi da me spopada, ili nešto slično tome. Opazio je radio na stoličici i upitao me da li ga slušam dok radim. Rekla sam da slušam.
„Uključi ga onda”, tiho je rekao.
Puštali su neku sonatu u Hajdnovom maniru, laku klavirsku muziku čije su se harmonije ponavljale tako da čak i ako je niste ranije čuli, mogli ste da pretpostavite kako će se nastaviti. Polako sam počela da se opuštam.
„Reci mi šta to radiš?”
Stala sam i okrenula se.
„Ne”, kazao je. „Pričaj mi dok radiš.”
Vratila sam se slici. Na njoj je bila jedna zimska scena - Temza zaleđena od jedne do druge obale, ljudi koji se kližu, deca koja se igraju oko vatre na ledu. Dosta vesela i dosta zaprljana, jer je vekovima visila u sali za bankete jednog gradskog cehovskog udruženja.
Objasnila sam mu sve o testovima ispod linije rama, o tome kako se počinje krpom navlaženom pljuvačkom, kako se dalje probaju različiti rastvori, o tome kako se dolazi do pravog rastvora za određenu površinu. Kako površina jedne slike ne mora da bude jednaka na svim mestima. Kako se neki pigmenti skidaju lakše od drugih (čini se da se crveni i crni uvek lakše rastvaraju kada ih skidam amonijakom). Kako imam običaj da počnem od nekog dosadnog dela kao što je nebo, a zatim kasnije nagradim sebe interesantnijim delom kao što je lice, ili delić premazan belom bojom. Kako sav užitak leži u čišćenju a gotovo nikakav u retuširanju (to ga je iznenadilo). Kako je stare boje lakše restaurirati, tako da je, recimo, mnogo jednostavnije očistiti neku sliku iz sedamnaestog nego iz devetnaestog veka (i zbog toga je bio iznenađen). I sve vreme dok sam govorila, prevlačila sam krpicom napred-nazad po Temzi.
Nakon određenog vremena pitanja su prestala. Nastavila sam da radim. Kiša je lagano dobovala po prozoru. Klavirske fraze lebdele su u vazduhu. S vremena na vreme začulo bi se zujanje grejača u električnoj grejalici. Oliver je sedeo iza mene, ćutao je i posmatrao.
Bilo je vrlo mirno. I nijednom mi nije rekao da me voli.

Stjuart: Mislim da je veoma dobro da se Oliver povremeno viđa s Džilijan na ovaj način. Potreban mu je neko ko će ga smiriti. Mislim da s njom može da razgovara onako kako sa mnom nikada ne bi mogao.
„Verovatno svraća ovamo posle susreta s Rozom”, rekao sam.
„S kim?”
„S Rozom. S devojkom zbog koje je dobio otkaz.” Džil ništa nije rekla. „Mislim, zar ne priča s tobom o njoj? Pretpostavljao sam da o tome razgovarate.”
„Ne”, kazala je ona. „Sa mnom ne razgovara o Rozi.”
„Pa trebalo bi da ga pitaš. Verovatno bi želeo, ali ne zna kako da počne.”

Oliver: Predivno je. Odlazim tamo i sedim s njom dok radi. Gladno oko lebdi nad bucmastim svežnjevima njenih četkica, nad bocama rastvora - ksilena, propanola, acetona - nad njenim teglama u kojima se nalaze živahne boje, nad specijalnom pamučnom vatom koju koriste restauratori slika za koju se s podrugljivom banalnošću ispostavlja da je obično porodično pakovanje higijenske vate. Lako pogurena sedi pred štafelajem i nežno tapkajući briše tri veka s namrštenog londonskog neba. Tri veka čega? Požutelog laka, dima iz kamina, masnoće, voska, dima cigareta i muvljeg izmeta. Ne šalim se. Ono što meni liči na ptice u daljini, istačkane po sivom nebu, jedan odsečan pokret iz zgloba razotkriva kao - muvlje govno. Rastvori koje sam prethodno nabrojao, možda će vas zanimati, ne mogu ništa izlučevini jedne mouche, tako da ako se s ovakvim problemom budete sreli kod svoje kuće, koristite pljuvačku ili amonijak, a ako ni s tim ne uspeva, izmet skinite skalpelom.
Mislio sam kako je čišćenje tek rutinsko otaljavanje a retuširanje izvor radosti, no čini se da je sve vice versa i tête-bêche. Išao sam sve dalje, ispitujući Džilijan o samim izvorima njenog profesionalnog zadovoljstva.
„Kada skineš gornji sloj i pojavi se nešto što nisi očekivao, to je najbolje od svega. Kad posmatraš kako se nešto dvodimenzionalno pretvara u trodimenzionalno. Kao kada počinju da se otkrivaju konture nekog lica. Recimo, radujem se unapred ovom delu.” Vrhom krpice pokazala je na figuru deteta kome noge klize po ledu dok se drhtavo pridržava za stolicu.
„Pa hajde, onda. Aux armes, citoyenne.”
„Još uvek ga nisam zaslužila.”
Vidite kako je u današnje vreme sve logično, kako na ovom svetu sve ima neki svoj odjek? To je priča mog života. Otkrivate ono za šta niste ni znali da postoji. Tri dimenzije umesto dve. Uživate u konturama lika. Ali sve to mora da se zasluži. U redu, zaslužiću.
Pitao sam je kako zna kada je sve to tapkanje i briskanje vatom iz porodičnog pakovanja ispunilo čistilački zadatak.
„O, pa za ovu će mi biti potrebno još dve nedelje.”
„Ne, ne mislim na to, nego kako znaš kada je kraj?”
„Znam otprilike.”
„Ali, sigurno postoji trenutak... onda kad ukloniš svu prljavštinu i zaštitu i prebojene delove i kada tvoji arapski mošusi učine svoje i dođeš do tačke kada znaš da je ono što gledaš pred sobom video i onaj koji je pre toliko vekova prestao s radom na ovoj slici. Da su boje baš onakve kakve su bile kada se on zaustavio.”
„Ne.”
„Ne?”
„Ne. Neminovno je da ili pređeš tu tačku, ili da je ne dosegneš. Ne postoji način da se tačno zna.”
„Hoćeš da kažeš da ako ovu sliku isečeš na četiri dela - što bi predstavljalo nedvosmisleno pozitivan čin, ako te interesuje moje mišljenje - i ako svaki deo daš drugom restauratoru, svaki od njih će se zaustaviti u drugom trenutku?”
„Da, mislim, očigledno da će je svi dovesti u manje-više isto stanje. Ali kada treba stati pre je stvar umetničke nego naučne odluke. To je nešto što osetiš. Ne postoji ispod ’prava’ slika koja čeka da bude otkrivena, ako na to misliš.”
Na to mislim, oh, da. Zar to nije čarobno? Oh blistava relativnosti! Ne postoji ispod „prava” slika koja čeka da bude otkrivena. Upravo ono što oduvek govorim i o samom životu. Možemo da stružemo i pijuckamo, utapkavamo i brišemo, sve do trenutka kada odlučimo da se pred nama nalazi prava istina, zahvaljujući ksilenu i propanolu i acetonu. Pogledajte, nema muvosera! Ali, nije tako! To je samo moja reč protiv reči svih ostalih!

Gospođa Dajer: I još nešto. U sobi razgovara sam sa sobom. Čula sam ga. Kažu da kreativci umeju da budu malo uvrnuti. Ali je i neverovatno šarmantan. Rekla sam mu, samo da sam pedeset godina mlađa. A on me je cmoknuo u čelo, i rekao da će me imati na umu ako ne stigne do oltara.

Oliver: Rekao sam vam, dovodim život u red. Priznajem da je ono o vežbanju bilo pomalo nategnuto. Siguran sam da bih se već kod samog obuvanja patika sručio zbog žulja. Ali, u drugim domenima... Vidite, moram da uradim dve stvari. Kao prvo, moram biti slobodan svakog popodneva, od ponedeljka do petka, za slučaj da mi dopusti da budem s njom. Kao drugo, moram da zaradim dovoljno novca kako bih zadržao i svoj vavilonski stan u zapadnom Londonu, i svoje spartansko skrovište u severnom. Rešenje za to - sapristi! - jeste: rad vikendom. Povrh svega, to mi odvlači misli od vombata iz Stouk Njuingtona i njegove ušuškane jazbine.
Promenio sam posao. Sada radim u Koledžu za engleski jezik gospodina Tima. Nešto u ovom nazivu ostavlja mesta sumnji da, je l’ te, gospodin Tim baš i nije Englez. Ali, opredelio sam se za čovekoljubiviji pristup koji dopušta verovanje u to da se gospodin Tim s punom imaginativnom saosećajnošću angažuje oko svih onih govornika vavilonskih jezika koji se prepuste njegovoj milosti. Koledž još uvek nije zvanično priznat kao škola engleskog jezika - gospodin Tim je toliko pretrpan svojim pastoralnim obavezama da uporno ne stiže da ispuni zahtev da mu Britanski savet da zeleno svetio (čak i prosta Šekspirova škola ima tu potvrdu). Zbog toga nam učionice nisu pretrpane saudijskim naslednicima. Znate li kako neki naši učenici plaćaju školarinu? Krstare uzavrelim stazama centralnog Londona deleći svojim parnjacima i dvojnicima letke u kojima se reklamira Koledž engleskog jezika gospodina Tima. Riba jede svoju mlađ. Inače, gospodin Tim ne priznaje savremeni koncept jezičke laboratorije; niti je sklon drevnoj ideji biblioteke; a još manje veruje u razdvajanje učenika različitih sposobnosti. Primećujete li prizvuk moralnog žara kako se neuglednom stazom primiče inače sasvim jasnom veltanšaungu Olivera Rasela? Možda i primećujete. Možda nisam promenio samo posao. ESJ, inače. Niko ne shvata šalu. Engleski kao Strani Jezik. Shvatate? Evo cele rečenice: „Predajem engleski kao strani jezik”. Vidite, stvar je u tome što se tako i predaje. Nije ni čudo što većina naših učenika ne ume da kupi autobusku kartu do Bejsvotera. Zašto se engleski ne predaje kao engleski, to bih ja voleo da znam.
Izvinite. Nisam mislio da planem ovako. U svakom slučaju, trebalo je samo da šušnem svojim začinjenim preporukama sa Akademije Hamlet pred gospodinom Timom, i već sam bio tu, s uzice pušten kosmopolita virginibus puerisque koji spremno stoji pred đačkim klupama. Faktor zvani novac nije baš onakav kakav je nekada bio, pošto je gospodin Tim neprevaziđena stipsa. Nevoljko je iz svog novčanika iscedio pet i po funti po satu, spram neverovatnih osam koje sam dobijao u Šekspirovoj školi. Ako se ovako nastavi, siroti Oli će završiti kao gospodin Si-Ro-Tan.
Zašto, pitao je gospodin Tim s akcentom koji je bio šuštava simulacija Eskima koji žvaće selotejp, ne želim da radim popodne? Tu ponovo stiže spas u vidu jadnog starog Patera. Bliski smo kao Ahil i Patroklo nas dvojica (znao sam da će gospodinu Timu promaći lascivnost aluzije). Moram da mu pronađem smeštaj iz koga će imati pogled na stoletne bukve, sunčani gaj, bistri potok, bunar želja, zeleni travnjak... Da bog da Matora Baraba otkrila da Boš nije preterivao, da je Trijumf smrti tek strip u boji u poređenju s onim pravim. Ali ne dajte mi da ponovo počnem s tim, molim vas.
A tokom popodneva, kada mi to dozvoli, ići ću tamo da bih sedeo s njom. Krpa, četkica, grejalica (već sam uspeo da postanem sentimentalan prema toj električnoj šipki), ako nas obraduju nečim lepim s Radija 3, i njen poluprofil dok sedi udaljena od mene, s kosom zakačenom iza uha bez resice.
„Ono za Rozu nije istina, zar ne?” pitala me je juče.
„Šta nije istina?”
„Da stanuje u blizini i da dolaziš da se vidiš s njom?”
„Ne, nije istina. Nisam je video još od... od...” Nisam mogao dalje. Bilo mi je neprijatno - što je stanje uma koje se, kao što ste možda već primetili, u psihi Olivera Rasela javlja onoliko često koliko i Halejeva kometa. Nisam voleo da se prisećam tog trapavog erotskog nesporazuma, nisam želeo da poredim - da zamišljam kako me Džil poredi - kako je to kada sam ovde u sobi s njom, i kada sam u sobi s drugom, tamo. Bilo mi je... neprijatno. Šta drugo da kažem? Izuzev da mi je to stanje došepalo do mozga samo zato što sam imao nameru da pred Džilijan prostrem nenašminkanu istinu. Pogledaj, nema šminke! Časna Olijeva reč, i nek’ se pretvorim u mažoretkinju ako lažem.
To je zarazno. Odem tamo, sedimo u sobi, mirni smo, ne zevzečim se, nikada ne pušim, i govorimo istinu jedno drugom. Nn-nn-nnn. Čujem li ja to violine? Titravi zvuk ciganske melodije, prodavačica cveća u prigodnom prolazu, tužni, plamenom sveće obasjan osmeh blago zavidljive devojčice sa šibicama? Samo nastavite, neka mi bude još neprijatnije. Oli može to da podnese, uskoro će se navići.
Znate šta, jasno mi je da me prati glas kako istinu serviram uz više priloga nego što je to uobičajeno za britansku tradiciju. Dve vrste povrća i instant sos nisu moj stil. Ali kada sam s Džilijan, sve je drugačije.
A otkrio sam i jednu zaista sočnu metaforu. Moda u univerzumu restauratera slika - govorim vam iz nedavnog posvećeničkog iskustva - ima tendenciju da se menja. U jednom trenutku aktuelan je oštar sunđer i ribanje, ribanje, ribanje. Sledećeg je to već retuširanje dekoraterskom četkom, ispunjavanje svake pukotine pigmentom, i tako dalje. Sada ulogu talismana ima koncept reverzibilnosti. To znači da (ne smeta vam da malčice uprostim priču?) restauratorka u svakom trenutku radi samo ono za šta zna da će drugi koji dođu posle nje moći da poprave. Mora ceniti to što je izvesnost kojom raspolaže samo privremena, a konačnost tek uslovna. Dakle: vašeg Učela je secnuo raspomamljeni sociopata uveren da će tim varvarskim činom prema remek-delu uspeti da utiče na promenu nekog štetnog člana zakona. Ovde, u bolnici za slike, posekotina je zalečena, pukotine i brazde popunjene polifilom, i počinje retuširanje. Šta restauraterka prvo čini? Ona koristi specijalnu vrstu laka kako bi se boja koju je nanela mogla u neko kasnije vreme lako skinuti - recimo, kada bude u modi da se, pored estetske težine slike, razotkrije i njeno istorijsko breme.
Zar ne vidite kako se sve uklapa? Nije li zgodno? Pomoći ćete mi da razglasim? Hoćete? Tekst za danas glasi: Popravićemo ono što nije trebalo da kvarimo, i u nama je zdravlje. Reverzibilnost. Već organizujem isporuku zaliha specijalnog laka svim crkvama i mesnim kancelarijama.
Kad mi je rekla da bi trebalo da krenem, rekao sam joj da je volim.

Džilijan: Ovo mora da prestane. Nisam mislila da će biti ovako. Dogovor je bio da navraća i priča mi o svojim problemima. A sad ispada da sam uglavnom ja ta koja priča. On samo sedi, vrlo je tih, posmatra me dok radim i čeka da počnem da govorim.
Obično pustim radio u pozadini. Ne morate da ga slušate kad vam je potrebna koncentracija. Nikada nisam ni pomišljala da bih mogla da radim kraj nekoga kao što je Oliver, ali eto, mogu.
Ponekad poželim da se jednostavno baci na mene. Sad je dosta, Olivere, gubi se, Stjuartov najbolji prijatelju, dosta je bilo, napolje. Ali on to ne čini, i ja sam sve manje ubeđena da bih tako reagovala čak i da to uradi.
Dok smo se opraštali danas, videla sam kako je otvorio usta i pogledao me na onaj način.
„Ne, Olivere”, rekla sam, mala gospođica Oštrica. „Ne”.
„Sve je u redu. Ne volim te.” Pogled mu je ipak ostao isti. „Ne volim te. Ne obožavam te. Ne želim da stalno budem s tobom. Neću da imamo ljubavnu vezu. Neću da se oženim tobom. Neću da zauvek slušam tvoj glas.”
„Napolje.”
„Ne volim te. Sve je u redu.” Počeo je da zatvara vrata. „Ne volim te.”

Oliver: Araukarija zamahuje svojim čvornovatim prstima prema večernjem nebu. Kiša pada. Automobili jure po mokrom asfaltu. Stojim na prozoru. Gledam i čekam. Gledam i čekam.

10: Ne znam da li da verujem u to


Stjuart: Ne znam da li da verujem u to. Kao prvo, nisam sasvim siguran ni šta je to „to”.
Možda je „ništa” (kako me Džil uverava), a možda je i „sve”?
Kako ono kažu, te proklete sveznalice čija se znanja prenose s generacije na generaciju? Muž prvi posumnja a poslednji sazna.
Šta god da se desi... šta god da se desi, ja sam taj koji će biti povređen. Uzgred, jeste li za cigaretu?

Džilijan: Njih dvojica hoće samo jedno, svaki hoće da budem s njim. Ja hoću dve stvari. Ili tačnije, hoću različite stvari u različito vreme.
Bože, juče sam pogledala Olivera i spopala me jedna čudna misao. Želim da ti operem kosu. Iz čista mira. Odjednom me je bilo stid. Njegova kosa nije bila prljava - zapravo, bila je čista i lepršava. Oliverova kosa je čudesno crna. I ja sam jednostavno videla sebe kako mu perem kosu dok on sedi u kadi. Nikada mi nije palo na pamet da Stjuartu operem kosu.
Ja sam ona koja je u sredini, koja trpi pritisak svakog dana. Ja sam ta koja će biti povređena.

Oliver: Zašto ja uvek moram da budem kriv? Oli srcolomac, Oli brakolomac. Zver, krvopija, zmija iz trave, parazit, grabljivi lešinar, dingo. Nije baš tako. Reći ću vam kako se osećam. Nemojte se smejati. Kao jebeni noćni leptir koji lupa glavom o prozorsko staklo. Zum, zum, zum. Nežnožuto svetlo koje vama izgleda tako meko, meni razara utrobu.
Zum, zum, zum. Ja sam taj koji će biti povređen.

11: S ljubavlju &td.


Oliver: Zovem je svakog dana da joj kažem da je volim. Sad mi više ne spušta slušalicu.

Stjuart: Moraćete da me trpite. Ne posedujem blistavi um kao moj prijatelj Oliver. Stvari shvatam postepeno, korak po korak. Ali ih na kraju ipak shvatim.
Vidite, pre nekoliko dana kući sam stigao ranije nego inače. I dok sam skretao u našu ulicu - našu ulicu - u daljini sam video Olivera kako ide prema meni. Mahnuo sam, nekako instinktivno, ali išao je pognute glave i nije me video. Bio je udaljen od mene nešto više od trideset metara, hodao je brzo, a onda je odjednom skrenuo i ušao u jednu kuću. U kuću koja se nalazi preko puta naše, onu s araukarijom u prednjem dvorištu. U njoj živi jedna baba. Kada sam stigao naspram nje - broj 55 - vrata su bila zatvorena. Došao sam kući, otvorio vrata, uzviknuo svoje uobičajeno veselo Zdravo, i počeo da razmišljam.
Sutra je subota. Znam da Oliver subotom drži privatne časove u svom stanu. Obukao sam jaknu, uzeo notes i olovku i prešao do broja 55. Ja sam, vidite, iz opštine, sređujemo popis zbog dažbina, ili zbog poreza, pa proveravamo koliko stanara ima svaka kuća. Bakica se predstavila kao gospođa Dajer, vlasnica.
„A s vama je”, ičitao sam iz notesa, „Najdžel Oliver Rasel?”
„Nisam znala da mu je ime Najdžel. Rekao mi je da se zove Oliver.”
„A izvesna Roza...” Promrmljao sam neko strano ime koje je trebalo da ima hispano prizvuk.
„Ne, nemam nikog s tim imenom.”
„Oh, izvinite, prešao sam u drugi red. Znači, samo vi i gospodin Rasel?”
Potvrdila mi je. Pošao sam niz stazu. Doviknula je za mnom: „Ne brinite zbog kapije. Izdržaće ona dok ja ne umrem.”
Dobro. Za početak. Oliver sinoć nije ušao u Rozin stan.
Sada treba da eliminišemo sledeću mogućnost. U nedelju ujutro Džilijan se popela u atelje da radi jer je obećala muzeju da će im krajem sledeće nedelje predati sliku sa zaleđenom Temzom. (Uzgred, jeste li je videli? Čini mi se da je baš lepa, onako kako slika treba da bude.) U ateljeu nema utičnice za telefon. To smo namerno uradili, da je ne bi uznemiravao. Dole, dva sprata niže, ja sam nazvao Olivera. Bio je usred časa konverzacije, kako je rekao - što znači da je pio kafu s nekom sirotom učenicom, ćaskao o Svetskom kupu ili nečem sličnom, i olakšao je za banku. Ne, ne ćaska on o Svetskom kupu, koliko ga ja znam. Verovatno traži od đaka da prevode slikovni vodič kroz seks.
U svakom slučaju, odmah sam prešao na stvar i rekao mu kako smo potpuno smetnuli s uma to da nismo uzvratili gostoprimstvo, ali kada sledeći put bude došao u naš kraj da poseti Rozu, mogao bi da je dovede na večeru kod nas?
„Pas devant”, glasio je odgovor, „C’est un canard mort, tu comprends?” Pa dobro, ne sećam se baš šta je tačno rekao, ali bilo je nešto slično, vraški iritirajuće. Odigrao sam svoju numeru Stjuarta Pešaka, pa se on osetio obaveznim da prevede. „U poslednje vreme se i ne viđamo tako često.”
„Oh, žao mi je. Ponovo si popio nogu. Pa dobro, onda dođi sam. Uskoro?”
„Vrlo rado.”
Spustio sam slušalicu. Da li ste primetili kako ljudi poput Olivera uvek kažu ne viđamo se u poslednje vreme? Krajnje neiskrena izjava. Uvek zvuči kao savršeno civilizovan dogovor, a u suštini znači: šutnuo sam je, prešla me, bila mi je dosadna, ona radije ide u krevet s nekim drugim.
Time sam okončao Drugu Fazu. Treća Faza je usledila u toku večere, kada sam se raspitivao o zdravlju našeg zajedničkog prijatelja Olivera, implicirajući da ga Džilijan dovoljno često viđa. Zatim sam pitao, „Je li izgladio stvari s Rozom? Možda bismo mogli da ih pozovemo na večeru?”
Nije mi odmah odgovorila. A potom je rekla: „Ne priča o njoj.”
Nisam reagovao na to, već sam joj čestitao na indijskom krompiru koji nikad ranije nije spremala.
„Pitala sam se da li će ti se dopasti”, rekla je. „Drago mi je da jeste.”
Nakon večere, pili smo kafu u dnevnoj sobi, i ja sam zapalio goloaz. To nije nešto što često činim, pa me je Džilijan upitno pogledala.
„Šteta da propadnu”, rekao sam. „Pošto Oliver više ne puši.”
„Samo nemoj da ti pređe u naviku.”
„Jesi li znala”, rekao sam, „da je statistički dokazano da su pušači manje podložni Alchajmerovoj bolesti od nepušača?” Bio sam veoma zadovoljan ovom opskurnom informacijom koju sam negde pokupio.
„To je zbog toga što pušači umiru pre nego što ostare toliko da bi mogli da dobiju Alchajmerovu bolest”, rekla je Džil.
Pa, morao sam da se nasmejem. Potpuno me je prešla, u neku ruku.
Mi često vodimo ljubav nedeljom uveče. Ali sada mi, iz nekog razloga, nije bilo do toga. Iz konkretnog razloga: hteo sam da razmislim o svemu.
Dakle. Oliver je primećen jednog jutra kako u Stouk Njuingtonu kupuje cveće za Rozu, s kojom je prethodne večeri doživeo seksualni fijasko. Oliver, koji je u lošem stanju, ima poziv da poseti Džilijan kad god poželi kad se nalazi u kraju, zbog Roze. Stoga on to i čini, redovno. Samo, Oliver ne ide kod Roze. Zapravo, i nemamo dokaza da Roza živi ovde. S druge pak strane, imamo dokaze da Oliver živi ovde. Iznajmio je sobu kod gospođe Dajer u broju 55, i viđa se sa Stjuartovom ženom tokom popodneva kada je siguran da je Stjuart na poslu gde zarađuje novac da bi otplatio kredit za kuću.
GDE RADE ONO? KOD NJEGA ILI KOD NJE? MOŽDA NA OVOM KREVETU, OVOM OVDE?

Džilijan: Činjenica je da ponekad, kada spustim slušalicu, i dalje čujem Oliverov glas u uhu, kako mi govori da me voli, i... Ne, nisam sigurna da mogu sve da vam ispričam.

Stjuart: Neću postavljati pitanja. Možda to i nije istina. Ako nije istina, užasno je reći tako nešto. A šta ako je istina?
Stvarno nisam mislio da imamo problema sa seksom. Nisam mislio. Ovaj, ne mislim.
Ma, ovo je šašavo. Oliver je taj koji kaže da ima seksualnih problema. Zašto bih pretpostavljao - zašto bih sumnjao - da je u ljubavnoj vezi s mojom ženom? Osim ako je rekao da ima seksualnih problema kako ja ne bih posumnjao. I upalilo je, zar ne? Kako se zvao onaj stari komad koji smo Džilijan i ja gledali, onaj u kome se jedan tip pretvara da je impotentan, i svi mu veruju, pa mu muževi dopuštaju da se viđa s njihovim ženama? Ne, to je smešno. Oliver nije takav, nije proračunat. Izuzev ako... kako možete biti u ljubavnoj vezi sa ženom svog najboljeg prijatelja ako niste proračunati?
Pitaj je, pitaj je.
Ne, nemoj je pitati. Ćuti. Čekaj.
Koliko dugo to već traje?
Umukni.
U braku smo tek nekoliko meseci.
Umukni.
A ja mu još dao ček na veliku svotu.
Umukni. Umukni.

Oliver: Ima ona jedan češalj. Češalj koji je blago osakaćen.
Kad radi, najpre kosu zabaci pozadi. Ima jedan mali češalj koji drži na stoličici na kojoj stoji radio. Uzima taj češalj, provlači ga kroz kosu začešljavajući je iza ušiju, prvo iza levog, onda iza desnog, uvek tim redom, a kad završi sa začešljavanjem, kosu kači šnalama od kornjačevine, tačno iza uha.
Ponekad, dok radi, ispadne joj po koji pramen kose, a ona, nenarušene koncentracije, instinktivno posegne za češljem, izvadi šnalu, začešlja kosu, ponovo je zakači šnalom, i vrati češalj na mesto, sve to ne skidajući pogled s platna.
Na češlju nedostaje nekoliko zubaca. Ne, budimo precizni. Češlju nedostaje petnaest zubaca. Izbrojao sam.
Taj češalj, blago osakaćen.

Stjuart: Oliver je imao solidan broj devojaka tokom godina, ali, ako mene pitate, nikada nije bio zaljubljen. Oh, znam da je mnogo puta govorio da je zaljubljen. Pravio je sva ona otrcana poređenja između sebe i likova iz opere, radio je sve što se od ljudi očekuje da rade kad su zaljubljeni, kao na primer, da se često dure, da se ispovedaju svojim prijateljima i da se napiju kad stvari krenu naopako. Ali nikada mu nisam verovao da je zaista zaljubljen.
Nikada mu to nisam rekao, ali podsećao me je na one ljude koji stalno tvrde da imaju grip, a u stvari pate od težeg oblika prehlade. Svi kažu: „Imao sam onaj grozni trodnevni grip”. O, ne, niste ga imali. Curio vam je nos, bolela vas je glava, uši su vam bile zapušene, ali to nije bio grip, bila je to tek prehlada.
Nadam se da Oliver nema grip.
Umukni. Umukni.

Oliver: „Tačnost je vrlina onih koji se dosađuju.” Ko je to rekao? Neko. Neko od mojih junaka.
Šapućem to sebi od ponedeljka do petka, između 6.32 i 6.38, dok sedim zaklonjen četkastim listovima i gledam kako trtasti Stju hita svojoj kući. „Tačnost je vrlina onih koji se dosađuju.”
Takođe, ne podnosim da ga gledam kako ide kući. Kako se usuđuje da dođe kući i stane na kraj mojoj sreći? Naravno da mu ne želim da padne pod voz podzemne železnice (dok u džepu mantila stiska svoju povratnu kartu!), već jednostavno ne podnosim tugu koju osećam kada se pojavi iza ugla s aktovkom u ruci i nadmenim osmehom na licu.
Počeo sam da radim nešto što verovatno nije u redu. Stjuart je kriv za to, zbog njega sam počeo, jer tako pun sebe korača kući, u svoje ušuškano gnezdašce, tako udobno i ugodno, dok ja sedim ovde u neosvetljenoj sobi, pretvarajući se da sam Orson Jebeni Vels. Kad zađe za ugao, negde između 6.32 i 6.38, ja pritisnem broj 1 na svom apsurdnom mat-crnom bežičnom telefonu u kožnoj futroli, koji bi mnogo srećnije živeo u Stjuovoj debeloj akten-tašni. Razne vrste zgodnih trikova zna ova sprava, kako mi je zadihani trgovac objasnio. Jedan od osnovnih - za koji se čak i ja smatram sposobnim da ga shvatim - zove se skladištenje. Drugim rečima, pamćenje brojeva. Ili, u mom slučaju, pamćenje jednog broja. Njenog.
Kad Stjuart svoje lice obasjano suncem na zalasku okrene prema kući, Oliver pritisne jedinicu i čeka na njen glas.
„Da?”
„Volim te.”
Ona spušta slušalicu.
Stju se hvata za kvaku na kapiji.
Moj telefon klikne, zazuji i do mog uha dopre odgovarajući signal.

Džilijan: Danas me je dodirnuo. O, bože, nemojte mi reći da je počelo. Je li počelo?
Mislim, nije nam to bilo prvi put da se dodirnemo. I ranije sam znala da ga uhvatim za ruku, da mu razbarušim kosu, razmenjivali smo zagrljaje, ljubili se u obraz, ono uobičajeno što rade prijatelji. A ovo je bilo manje, manje od svega toga, a opet puno više.
Sedela sam za štafelajem. Šnale su popustile. Posegla sam za češljem koji držim na stoličici.
„Ne mrdaj”, rekao je veoma tiho.
Nastavila sam da radim. Osetila sam kako mi je prišao. Skinuo mi je šnalu s kose, kosa se razletela, on ju je začešljao tako da mi ide iza uha, vratio šnalu na mesto, zakačio je, vratio češalj na stoličicu, udaljio se i seo. Samo to, ništa više.
Srećom, radila sam jedan jednostavan deo. Samo sam nastavila automatski da radim još minut ili dva. Onda je on rekao:
„Volim taj češalj.”
Nije fer. Poređenja nisu fer, znam. Ne treba da poredim. Nikada nisam razmišljala o tom svom češlju. Koristim ga oduvek. Jednoga dana, ubrzo pošto smo se upoznali, Stjuart je došao u moj atelje i video ga. Rekao je: „Češalj ti je slomljen.” Dva dana kasnije poklonio mi je novi. Bilo je očigledno da se potrudio da pronađe sličan, jer je taj novi bio iste veličine i od kornjačevine. Ali, ja ga nisam koristila. Zadržala sam stari. Nekako kao da su mi prsti navikli na te izlomljene zupce, kao da znaju koji nedostaju.
A sada je dovoljno da Oliver kaže samo: „Volim taj češalj”, i ja se izgubim. Izgubim i pronađem.
Nije fer prema Stjuartu. Kažem sebi: „Nije fer prema Stjuartu”, ali izgleda da reči nemaju nikakvog efekta.

Oliver: Kad sam bio mali, Matora Baraba je kupovala Tajms. Nema sumnje i sad to čini. Razmetao se svojom veštinom za mots croisés. Ja sam sa svoje strane razgledao umrlice i pokušavao da izračunam prosečan vek Matorih Baraba koje su umrle toga dana. Tako bih izračunao koliko je, statistički, potrebno Matoroj Barabi Rešavaču Ukrštenih Reči da i sam skikne.
Bila su tu i Pisma čitalaca koja je moj otac pomno iščitavao tragajući za ubuđalim predrasudama s kojih kaplje odgovarajuća količina barskog mulja. Ponekad je Matora Baraba umela teško da zastenje, gotovo iz dubine svojih iznutrica, kada bi se slagao sa stavovima nekog debelokošca déjà pensée - Sve Biljoždere Vratiti u Patagoniju - Jeste, zaista ima mnogo Matorih Baraba na ovom svetu.
Ono čega se ja sećam iz tih drevnih vremena sa stranice za Pisma čitalaca jeste kako su MB-ovi završavali svoja pisma. Mogli ste naći Vaš odani, Iskreno Vaš, i Čast mi je, gospodine, biti Vaš pokorni sluga. Ali večito sam tragao za onima koja su upotpunjavala sliku jedne Matore Barabe, a ta su se završavala sa Vaš itd. Pažnju su privlačila još više zbog toga što su ih u novinama štampali kao Vaš &td.
Vaš &td. Nekada sam razmišljao o ovome. Šta to znači? Odakle potiče? Zamišljao sam nekog industrijalca s kamašnama koji diktira svoja zapažanja jedne matore barabe sekretarici da bi ih poslala najtiražnijim novinama koje on u šali verovatno zove Gromovite. Kada završi svoje oratorsko podrigivanje, rekao bi samo, Vaš itd. što bi gospođica sekretarica automatski prebacila u „Čast mi je, gospodine, što sam jedan od istaknutih Matorih Baraba koji, ako mu se prohte, može i nalepnicu s konzerve srdela da skine i da vam je pošalje, i vi ćete je ipak objaviti iznad mog imena”, ili nešto slično, a onda bi rekao, „Smesta to pošaljite u Gromovite, gospođice Sekretarice.”
Međutim, jednoga dana gospođica Sekretarica bila je odsutna zbog toga što je jorškom nadbiskupu pružala manuelne usluge, pa je poslata zamena. A zamena je napisala Vaš, itd. onako kako je čula; u Tajmsu su to ukapirali kao beskrajnu duhovitost matorog industrijalca pa su odlučili da na sve to utisnu i svoj rokoko pečat time što će stvar i dalje sabiti i odštampati kao Vaš &td, na šta su ostale Matore Barabe krenule tragom kamašni industrijalca koji je tako prisvojio taj izum. Zato imamo: Vaš &td.
Na sve to sam ja, oduševljeni šesnaestogodišnjak još uvek neiskusan, počeo da završavani svoja pisma parodičnim: S ljubavlju, &td. Nažalost, moram reći da nisu svi s kojima sam se dopisivao shvatili šalu. Jedna demoiselle je po kratkom postupku izgubila mesto u muzeju mog srca zbog toga što me je s hauteur obavestila da se upotreba reči itd., bilo u pisanoj komunikaciji, bilo u kitnjastoj prozi ima smatrati prostom i vulgarnom. Na šta sam ja odgovorio kao prvo, da „reč” i tako dalje nije jedna već tri reči, i da je jedina prosta stvar u mom pismu - s obzirom na identitet recipijenta - ono što sam napisao ispred itd. Avaj, ona na ovu moju primedbu nije odgovorila budistički smireno, kako bi možda neko očekivao.
S ljubavlju, &td. Predlog je jednostavan. Svet se deli na dve kategorije: na one koji veruju da je svrha, funkcija, bas-pedala i ključna melodija života ljubav, i da sve ostalo - sve ostalo - jeste samo jedno itd; i na onu drugu nesrećnu većinu koji pre svega veruju u itd. života, za koje je ljubav, ma kako prijatna, tek prolazni zanos mladosti, nežni uvod u presvlačenje pelena, ali ne toliko solidna, čvrsta i pouzdana kao, recimo, nameštaj za kuću. To je jedina podela koja je zaista važna.

Stjuart: Oliver. Moj stari prijatelj Oliver. Moć reči, moć sranja. Nije ni čudo što je završio tako što drži časove konverzacije.

Oliver: Mislim da nisam bio dovoljno jasan. Kada sam pre neki dan zatvorio vrata u želji da izbegnem slatki izazov Džilijanine kvazistrogosti, rekao sam joj (oh, setio sam se, setio sam se - postoji u mojoj lobanji crna kutija u kojoj su sačuvani svi snimci): „Ne volim te. Ne obožavam te. Ne želim da stalno budem s tobom. Neću da imamo ljubavnu vezu. Neću da se oženim tobom. Neću da zauvek slušam tvoj glas.”
Možete li da pronađete uljeza u ovom nizu?

Stjuart: Cigaretu?

Oliver: Testiraću se na sidu.
To vas iznenađuje/ne iznenađuje? Nepotrebno precrtati.
Ali nemojte donositi zaključke na prečac. Ili, barem, nemojte zaključivati na ovaj način: zaražene igle, hunske igre, faktor parnog kupatila. Možda je moja prošlost jezivija od one koju ima čovek do mene (a kako je taj čovek najverovatnije Stjuart Hjuz, vlastelin, bankar, hipotekar, onda je sasvim izvesno da će biti jezivija), ali ovo nije vreme za ispovedanje. A nije ni obrazovni program, ni epizoda kriminalističke serije.
Želim da pred nju prostrem svoj život, zar ne vidite? Počinjem ispočetka, čist sam, tabula rasa, ne švrljam okolo, čak sam prestao i da pušim. Zar to nije san? Ili barem, jedan od dva sna. Prvi glasi: evo me, potpun sam, ceo, širok, zreo, pronađi u meni ono što želiš, iskoristi sve što ti se pruža. Drugi glasi: prazan sam, otvoren, ništa osim mogućnosti, učini sa mnom ono što hoćeš, ispuni me čime hoćeš. Najveći deo života proveo sam nalivajući tankove sumnjivim supstancama. Sada ih praznim, isušujem, ispiram.
I testiram se na sidu. A to joj možda čak i neću reći.

Stjuart: Cigaretu?
Hajde, uzmite jednu.
Posmatrajte to na ovaj način. Ako mi pomognete s ovom kutijom, manje ću pušiti, i manja je verovatnoća da ću umreti od raka pluća, a možda ću, kako moja žena tvrdi, poživeti dovoljno dugo da obolim od Alchajmerove bolesti. Zato uzmite jednu, to je znak da ste na mojoj strani. Stavite je za uho i sačuvajte za kasnije, ako želite. A opet, ako je ne budete uzeli...
Naravno da sam pijan. Zar vi ne biste bili?
Nisam jako pijan.
Samo pijan.

Džilijan: Ne želim da bilo ko pomisli da sam se za Stjuarta udala iz sažaljenja.
Događa se to. Znam, videla sam i sama. Sećam se jedne devojke s koledža, jedne od onih mirnih, odlučnih. Zvala se Rouzmeri. Izlazila je povremeno sa Sajmonom, krupnim, visokim momkom čija se odeća uvek činila čudnom jer ju je kupovao u specijalnoj radnji. Mislim da se zvala Visoki i Moćni. Napravio je grešku i nekome rekao za to, pa su mu se devojke smejale iza leđa. U početku nije bilo ništa ozbiljno. „Pa, Rouzmeri, kako je gospodin Visok i Moćan?” Ali, nekada je bivalo i gore. Bila je tu jedna niska devojka špicastog lika i poganog jezika koja je izjavila kako ona nikada ne bi izašla s njim jer nikada ne bi znala šta je sledeće na šta će naleteti nosom. Rouzmeri uglavnom nije reagovala na sve to, kao da su se i njoj rugali. A onda, sećam se da je jednog dana - nije to bilo ništa gore od uobičajenog - devojka s onim jezikom rekla vrlo polako i vrlo lukavo: „Pitam se da li je na njemu sve proporcionalno?” Mnoge devojke su se ovome slatko nasmejale, i Rouzmeri im se donekle pridružila, ali kazala mi je da je tog trenutka odlučila da se uda za Sajmona. Do tada čak nije bila ni naročito zaljubljena u njega. Jednostavno je pomislila: „Njemu će se ovakve stvari dešavati čitavog života, a ja ću, bogami, biti na njegovoj strani.” I bila je. Završila je koledž i udala se za njega.
Ali ja nisam to uradila. Ako se s nekim venčate iz sažaljenja, onda verovatno s njim i ostajete iz sažaljenja. Čini mi se da je tako.
Uvek sam umela da objasnim ono što se događa. Sad mi se čini da nijedno objašnjenje nije odgovarajuće. Recimo, nisam od ljudi koji su automatski nezadovoljni onim što imaju; niti sam od onih koji žele samo ono što ne mogu da imaju. Nisam snob kada je u pitanju izgled; pre bi se moglo reći upravo obrnuto - ne verujem muškarcima koji dobro izgledaju. Nikada ne bežim iz veze; obično u njoj ostajem predugo. A Stjuart je isti takav, onaj Stjuart u koga sam se zaljubila prošle godine - nisam imala nikakva grozna otkrića kakva neke žene dožive. I (za slučaj da se pitate) u našem seksualnom životu nema apsolutno nikakvih problema.
Dakle, ono što treba da shvatim je sledeće: uprkos činjenici da volim Stjuarta, izgleda da se zaljubljujem u Olivera.
To se sada dešava svakog dana. Svake večeri. Volela bih da prestane. Ne, ne bih volela. Ne mogu, inače ne bih dizala slušalicu. Negde iza pola šest. Dok čekam Stjuarta da dođe kući. Ponekad sam u kuhinji, ponekad završavam posao u ateljeu pa moram da strčim dole. Telefon zazvoni i ja znam ko je, znam da će Stjuart uskoro stići, ali ipak žurim da se javim.
Ja kažem: „Da?” Čak ni broj ne izgovorim. Kao da jedva čekam.
On kaže: „Volim te.”
I znate šta je počelo da mi se dešava? Kad spustim slušalicu osećam da sam vlažna dole. Možete li to da zamislite? Pobogu, kao da je to neka telefonska pornografija, ili nešto slično. Stjuart stavlja ključ u bravu a ja sam vlažna zbog glasa drugog muškarca. Da podignem slušalicu i sutra? Možete li to da zamislite?

Gospođa Vajat: L’Amour plaît plus que la mariage, pour la raison que les romans sont plus amusants que l’histoire . Kako ovo prevesti? Ljubav pričinjava veće zadovoljstvo nego brak, na isti način na koji su romani zabavniji od istorije. Tako nekako. Vi Englezi ne poznajete Šamfora dovoljno dobro. Volite La Rošfukoa, smatrate kako je on „tipičan Francuz”. Zamišljate kako je uglađeni epigram vrhunac „logičkog uma” Francuza. E pa, ja sam Francuskinja, i La Rošfuko mi se ne dopada baš mnogo. Previše cinizma, i takođe previše... uglađenosti, ako baš hoćete. On želi da se vidi koliko je truda uložio u to da izgleda mudro. Ali, to nije mudrost. Mudrost u sebi ima više života, u mudrosti pre ima humora nego domišljanja. Više mi se dopada Šamfor. On je rekao i ovo: „L’hymen vient après lamour, comme la fumee après la flamme.” Brak dolazi posle ljubavi kao dim posle vatre. Što i nije tako očigledno kao što se najpre misli.
Zovem se madam Vajat i od mene se očekuje da budem mudra. Evo na čemu se zasniva moja reputacija. Na tome što sam žena u određenim godinama, koja je uspela, pošto ju je muž ostavio pre toliko godina, da bez ponovne udaje sačuva razum i zdravlje, koja sluša više nego što govori, i koja savete deli samo kada se to od nje traži. „O, da znate da ste u pravu gospođo Vajat, kako ste samo mudri”, govorili su mi ljudi, ali tome bi obično prethodio poduži nastup njihove vlastite gluposti ili greške. Zbog toga ne osećam da sam toliko mudra. Ili barem znam da je mudrost relativna stvar, i da, kako god bilo, nikada ne treba ponuditi sve što imate, ni sve što znate. Ako sve pokažete, ako se umešate, ne možete biti od pomoći. Iako je ponekad veoma teško da se ne pokaže sve.
Moje dete, moja kći Džilijan, dolazi da me obiđe. Nesrećna je. Plaši se da više nije zaljubljena u svog muža. Kaže da se neko drugi zaljubio u nju i strahuje da se i ona zaljubljuje u njega. Ona ne kaže o kome je reč ali, naravno, imam ja svoje pretpostavke.
Šta mislim o tome? Pa, ništa naročito - hoću da kažem, nemam neki generalni stav o takvim situacijama, jednostavno mislim da se takve stvari dešavaju. Naravno, u konkretnom slučaju mog deteta, imam mišljenje, ali ono se tiče samo nje.
Ona je bila nesrećna, ja sam bila nesrećna zbog nje. Ipak, nije to kao kad promenite automobil. Plakala je, a ja sam pokušala da je utešim. Pod tim podrazumevam da sam pokušala da joj pomognem da shvati šta joj to govori vlastito srce. To je jedino što možete uraditi. Izuzev ako postoji nešto strašno u braku sa Stjuartom, što, kako me ona uverava, ne postoji.
Zagrlila sam je i slušala njene suze. Sećam se koliko je bila odrasla kad je bila dete. Kad nas je Gordon ostavio, Džilijan je bila ta koja je mene tešila. Imala je običaj da me zagrli i kaže: „Ja ću te paziti, maman.” Znate, ima nečeg srceparajućeg u tome kad vas teši dete od trinaest godina. Kad se toga setim, i sama bih se rasplakala.
Džilijan je pokušala da objasni kako je uplašena zbog pomisli da bi mogla da prestane da voli Stjuarta tako brzo nakon što je počela da ga voli, kao da u njoj postoji greška. „Mislila sam kako opasno vreme dolazi kasnije, Maman. Mislila sam da ću nekoliko godina biti bezbedna.” Okrenula se u mom naručju i gledala me u lice.
„Vreme je uvek opasno”, rekla sam.
„Kako to misliš?”
„Vreme je uvek opasno.”
Okrenula je glavu i klimnula. Znala sam o čemu razmišlja. Trebalo bi da objasnim da je moj muž Gordon u svojoj četrdeset i drugoj godini, nakon što smo u braku bili - oh, nije bitno koliko dugo - pobegao s učenicom od sedamnaest godina. Džilijan misli da je čula o krizi sedme godine, kako vi to zovete, i videla je kod svog oca krizu petnaeste godine, a sada je sama otkrila da postoji jedna čak i pre sedmogodišnje. Isto tako misli da se i ja takođe sećam Gordona, i da uočavam sličnost između oca i kćerke, i kako je sve to sigurno bolno za mene. Ali, ja nisam o tome razmišljala, a ne bih mogla reći o čemu sam razmišljala.

Oliver: Hoćete da čujete nešto smešno? Dž. i S. se nisu sreli u vinskom baru kako su se uvek pretvarali. Upoznali su se u hotelu Čering Kros, na jednoj od onih stajaćih partouzes za mlade profesionalce.
Nekakav trenutak fine intuicije naveo me je da spomenem navodni susret u Vlastelinskom baru, za ili od, pred Džilijan. Najpre nije rekla ništa. Još neko vreme je pljuckala na svoju krpicu i trljala njome preko platna. A zatim mi je sve ispričala. Primetite da nisam morao da je pitam. Dakle, ovo verovatno deluje i u obrnutom smeru: odlučila je da preda mnom nema nikakvih tajni.
Navodno, postoje određena mesta za one što pate od ljubavne suše koja se leči tako što se za sumu od dvadeset pet funti tu može doći četiri petka za redom. Bio sam šokiran - to je bila moja prva reakcija. Onda sam pomislio, vidiš, ne treba potcenjivati malog dlakavog Stjua. Možete biti sigurni da će i ljubavnom poslu pristupiti poput analitičara tržišta.
„Koliko si puta otišla tamo dok nisi upoznala Stjuarta?”
„To mi je bio prvi put.”
„Znači, dobila si ga za 6 funti i 25 penija?”
Nasmejala se. „Ne, dobila sam ga za 25 funti. Ne refundiraju troškove.”
Dražesne li lepršavosti duha. „Ne refundiraju troškove”, ponovio sam, a onda me poput malarične groznice strefio napad kikotanja.
„Od mene to nisi čuo. Nije trebalo ništa ni da ti kažem.”
„I nisi. Evo, već sam sve zaboravio.” Poslušno sam zauzdao svoju razdraganost.
Ali mogu da se kladim da se Stjuart vratio po svoj novac, pošto ponekad ume da bude neverovatna stipsa. Kao onda kada sam ih čekao na Getviku, tražio je da mu refundiraju novac za povratnu kartu. I kladim se da je uspeo da ga dobije. Znači, on je nju koštao 25 funti, a ona njega 6 funti i 25 penija. Koliko bi sada tražio za nju? Za koliko je digao cenu?
I kad smo već kod novca: gospođa Dajer, s kojom sam možda i imao nameru da pobegnem da mi srce nije skriveno na drugom mestu, juče me je obavestila da sam na spisku poreskih obveznika. Ti momci zaista ne gube vreme. Usisaće sve do poslednje drahme. Mislite li da postoje izuzeci zbog humanitarnih razloga? Siguran sam da Oliver postoji kao poseban slučaj u nekoj tužnoj podgrupi?

Džilijan: Sada svaki put to uradi. Pramen kose se i ne izvuče iz šnale, a on jednostavno uzme češalj i otkači šnalu i začešlja kosu i zagladi je i ponovo stavi šnalu. Ja gorim.
Ustala sam i poljubila ga. Otvorenih usta prišla sam pravo njegovim usnama, šakom sam ga mazila po vratu i pritisnula ga i stala tako da može da me dodiruje gde god poželi. Stajala sam tako ljubeći ga, s rukom na njegovom vratu, očekujući njegove ruke na svom telu, čak sam i noge razmakla. Ljubila sam ga i čekala.
I čekala.
Uzvratio mi je poljubac, otvorenih usta, a ja sam i dalje čekala.
Stao je. Pogled mi je bio na njemu. Stavio je ruke na moja ramena, okrenuo me i vratio za štafelaj.
„Hajdemo u krevet, Olivere.”
Znate li šta je on uradio? Gurnuo me je nazad na stolicu i, štaviše, tutnuo mi krpu u ruke.
„Ne mogu da radim. Sada više ne mogu da radim.”
Ono što je neobično kada je o Oliveru reč jeste da je on sasvim drugačiji kada smo sami. Ne biste ga prepoznali. Mnogo je mirniji, sluša, ne govori onako razmetljivo. I nikako se ne bi moglo reći da je siguran u sebe kao što verovatno izgleda drugima. Znam šta očekujete da ću sada reći. „Oliver je zapravo vrlo ranjiv.” Zato to neću reći.
„Volim te”, rekao je. „Obožavam te. Želim stalno da budem s tobom. Hoću da se oženim tobom. Hoću da zauvek slušam tvoj glas.” Sad smo već bili na kauču.
„Olivere, bilo bi ti pametnije da vodiš ljubav sa mnom. Stvarno moraš.”
Ustao je. Mislila sam da je ustao da bi me odneo u krevet, ali on je samo počeo da se šeta ukrug. Gore-dole po ateljeu.
„Olivere, ništa ne brini... Ne brini ako...”
„Ja te želim celu”, kazao je. „Neću samo jedan deo tebe. Hoću sve.”
„Ja nisam na prodaju.”
„Nisam tako mislio. Mislim, ne želim samo ljubavnu vezu s tobom. Ljubavne veze su - one su - ne znam - kao da si zakupio apartman u Marbelji po tajm-šer principu, ili tako nekako.” Zatim se sledio usred koraka i okrenuo se prema meni strašno zabrinut jer je mislio da ću se uvrediti zbog tog poređenja. Izgledao je gotovo očajan. „Zapravo, u Marbelji je vrlo lepo. Mnogo lepše nego što bi pomislila. Ima jedan mali trg, sećam se, sa stablima narandži. Dok sam bio tamo, radnici su brali narandže. Čini mi se da je to bilo u februaru. Naravno, obavezno treba otići van sezone.”
Znate, bila ga je uhvatila panika. Kada se ode ovako daleko, Oliver verovatno ima manje samopouzdanja od Stjuarta. A čak nije ni toliko daleko otišao.
„Olivere”, rekla sam. „Dogovorili smo se da ja nisam tajm-šer apartman u Marbelji. I prestani da se šećkaš po sobi. Dođi ovamo i sedi.”
Došao je i seo u tišini. „Znaš, mene je otac tukao.”
„Olivere...”
„Istina je. Ne mislim na ono da me je povremeno pljesnuo kad sam bio dete. I to je radio, naravno da je i to radio. Ono što mu se stvarno dopadalo jeste da me udara štapom za bilijar preko zadnjeg dela nogu. Tako me je kažnjavao. To je u stvari bilo vrlo bolno. ’Butine ili listovi?’ obično je pitao. I ja sam morao da biram. Zapravo i nema neke razlike, kad je o bolu reč.”
„Žao mi je.” Rukom sam mu dodirnula vrat. Počeo je da plače.
„Još gore je postalo kad mi je majka umrla. Kao da je počeo na meni da se iskaljuje zbog toga. Možda sam ga podsećao na nju, ne znam. A onda sam, jednoga dana, čini mi se da sam imao trinaest ili četrnaest godina, odlučio da se suprotstavim Matoroj Barabi. ’Butine ili listovi?’ pitao je kao i obično. Ne znam šta sam tada uradio. Znaš, uvek bih uradio nešto zbog čega je mislio da zaslužujem kaznu. Tog puta sam rekao: ’Ti si sada jači od mene. Ali, neće uvek biti tako, i ako me još jednom budeš udario, obećavam ti da ću, kada budem dovoljno snažan, ubiti boga u tebi.’”
„I?”
„Nisam mislio da će mi to uspeti. Znaš, drhtao sam, bio sam sitniji od njega, i dok sam govorio shvatio sam kako je ubiću boga u tebi zapravo vrlo glup način da kažem ono što hoću, i mislio sam da će mi se prosto nasmejati. Ali nije. Zaustavio se. Zaustavio se zauvek.”
„Olivere, žao mi je.”
„Mrzim ga. Sada je star a ja ga još uvek mrzim. Mrzim ga što je ovde, s nama, u ovoj sobi. Šta on radi ovde?”
„Nije ovde. Otišao je. Otišao je u tajm-šer apartman u Marbelji.”
„O, bože, zašto ne umem to da uradim? Zašto ne kažem pravu stvar, mislim, baš sada.” Ponovo je bio ustao. „Ništa od svega nisam rekao kako je trebalo.” Spustio je glavu i nije hteo da me pogleda. „Volim te. Uvek ću te voleti. Nikada neću prestati. Bolje da sada odem.”
Nazvao me je otprilike tri sata kasnije.
„Da?” rekla sam.
„Volim te.”
Spustila sam slušalicu. Gotovo u istom trenutku u bravi se začuo Stjuartov ključ. Ja sam sva gorela. Ulazna vrata su se zatvorila. „Ima li koo-gaa?” uzviknuo je Stjuart, koji to uvek čini gotovo jodlujući, da bi mu se glas čuo u čitavoj kući. „Ima li koo-gaa?”
Šta da radim?

Oliver: Argumenti protiv održavanja vanbračnih veza, zapisani iz pera nekoga ko ih je imao u nemalom broju:
1) Vulgarnost. Svi ih imaju. Doslovno svi. Popovi ih imaju, kraljevska porodica ih ima, čak i isposnici nađu načina za to. Zar ne naleću sve vreme jedni na druge po vlažnim prolazima od spavaonice do spavaonice? Tuc, tuc - ko je?
2) Predvidljivost. Osvajanje, Osvojenje, Ohlađenje, Odstup. Uvek isti dosadni scenario. Dosadan ali ništa manje jezivo zarazan. Nakon svakog poraza, potraga za novim porazom. Učinite da svet iznova bude zanimljiv!
3) Tajm-šering. Mislim da sam Džilijan dao sasvim dobro objašnjenje. Kako možete da uživate u odmoru kad znate da vlasnici čekaju da se ponovo usele? A tucanje s vremenskim ograničenjem nije moj stil; iako u određenim okolnostima i ono može biti opako zarazno.
4) Laganje. Neposredni efekat broja 3) gore navedenog. Ljubavne veze kvare ljude - to govorim kao Neko Ko Je, itd. To je neminovnost. Prvo lažete jednog partnera, a onda vrlo brzo počnete da lažete i drugog. Oh, da, kažete da nećete, ali hoćete. Malo jezerce emocionalnog poštenja zatrpavate ogromnom količinom mensonges. Posmatrajte samo kako muž u opremi za džoging istrčava s punom šakom sitniša za telefon. Zvec, zvec. „Možda kupim usput sok, dušo!” Zvec, zvec, tako zveče laži.
5) Izdaja. Ljudi su veoma zadovoljni sitnim izdajama. Kakvu samo slast one pružaju. Vrdalama opet uspeva, 27. nastavak - a to zapravo i nije toliko teško. Stjuart je moj prijatelj - jeste, prijatelj mi je - i izgubiće ženu jer ću mu je ja preoteti. To je Velika Izdaja, mada, čini mi se da ljudi lakše podnose Velike Izdaje nego one male. Ljubavna veza bi spadala u sitnije izdaje, i čini mi se da je Stjuart ne bi podneo tako dobro kao Veliku Izdaju. Vidite, mislim ja i na njega.
6) Još uvek nemam rezultat sa testiranja na sidu.
Ne, nisam to Džil saopštio baš na taj način, ne. U stvari, iskreno govoreći, mislim da sam s tim napravio užasnu glupost.

Džilijan: Kada se ide prema stanici, na drugom kraju Berouklu rouda, na samom uglu, postoji jedna piljarnica. Tamo sam kupila indijski krompir. Ili, tačnije, kupila sam INDIJSKOG KROMPIRA. Vlasnik radnje stavlja etikete ispisane rukom, velikim slovima, nekom vrstom kurziva. I vrlo pažljivo, a da nikada ne promaši, stavlja u akuzativ sve što prodaje. JABUKA, KRUŠAKA, ŠARGAREPA, PRAZILUKA - svega tu možete kupiti - REPE SLATKE i INDIJSKOG KROMPIRA. Stjuartu i meni ovo je bilo smešno i pomalo dirljivo, to kako čovek sve vreme, uporno, greši, baš svaki put. Danas sam prošla pored te radnje i odjednom sam shvatila kako mi i nije toliko smešno. STAKLENIČKOG PROKELJA. Sneveselila sam se do te mere da me je obuzela tuga. Ne zbog toga što nije znao gramatiku, ne zato. Obuzela me je tuga jer je pogrešno razumeo ono što je trebalo, a onda je pogrešio na još jednoj etiketi, zatim na još jednoj, pa opet na sledećoj. Ili mu je neko rekao kako treba pa nije poverovao, ili mu za sve ove godine koliko je piljar niko nije ispravio. Ne znam šta je tužnije?
Sve vreme mislim na Olivera. Čak i kad sam sa Stjuartom. Ponekad ne mogu da podnesem kada je Stjuart veseo. Zar ne može da shvati o čemu razmišljam, o kome razmišljam? Zašto ne može da mi čita misli?

Stjuart: Sedite. Volite li Petsi Klajn?

Dve cigarete u pepeljari

Moja ljubav i ja u malom kafeu

A onda stranac neki dođe

I sve naopako pođe

Sada su tri cigarete u pepeljari


Sirota Petsi, umrla je. A vi, uzgred rečeno, još uvek držite cigaretu iza uha. Zašto je ne popušite?

Gledao sam kako mi je krade

Njegova ljubav više moja nije

Odoše

A ja ostah sam

Dok u pepeljari dogoreva jedna cigareta

Dobri stari Stjuart, on je tako pouzdan. Sa Stjuartom znaš na čemu si. On sve podnosi. Gura dalje. Ume da zažmuri. Uzimamo ga zdravo za gotovo. On će uvek ostati isti.
Nemojte pitati pa vas neće lagati. Ali samo toliko. Oliver dolazi za nekoliko minuta. Misli da ćemo svi zajedno ići u bioskop. Ali, Džilijan je otišla da poseti svoju majku, tako da će Oliver morati sa mnom da se zadovolji. Postaviću mu neka pitanja a on će mi ispričati neke laži.
Baš pre nego što je otišla, sedeo sam ovde sa slušalicama na ušima i slušao neki Petsin album. Džilijan je ušla da kaže da ide, pa sam pritisnuo dugme za pauzu i pomerio slušalicu s jednog uha.
„Kako je Oliver?” pitao sam je.
„Oliver? O, dobro je, valjda.”
„Da niste vas dvoje možda u ljubavnoj vezi?” To sam, naravno, izgovorio, onako, bezbrižno. Šta, ja zabrinut?
„Pobogu. Pobogu, ne.”
„E pa dobro onda.” Stavio sam slušalicu nazad na uho, zatvorio oči da bih izbegao Džilino lice, i počeo da mičem usnama zajedno s Petsi. Osetio sam kako me je Džilijan poljubila u čelo pa sam klimnuo u znak odgovora.
Sad ćemo videti šta on ima da kaže za sebe.

Oliver: Sigurno vam je palo u oči da moj prijatelj Stjuart i nije čovek široke kulture. Ako biste ga upitali da vam kaže kako se zvala Prustova devojka, razmišljao bi jedan kvinkvenijum, onda bi počeo da vas posmatra strogo kao samuraj, odlučio bi da je reč o trik-pitanju, i najzad odgovorio, uz petite nabusitost: „Madlena. Svi to znaju.”
Tako da nisam očekivao, oh, Srekerov Die Gezeichneten kad je otvorio vrata, ugurao me unutra s pogledom nekoga ko voli da maltretira malu decu, i zabacio na kasetofon šapu koja je tragala za pravim dugmetom. Može biti da je otkrio Uvertiru 1812. i uživa da peva zajedno s topovima i vatrometom. Ili su nam se možda smešile Enigma varijacije, propraćene s mukom pročitanom informacijom na omotu ploče o jednoj od najmanje bitnih muzičkih misterija, odnosno o identitetu prijatelja s portreta. Ah, a da li ste znali da je Dorabela izgleda imala malu govornu manu pa se zbog toga čini da se u muzici oseća oklevanje, da u njenoj varijaciji postoji jedan hip-hip-hop? I-hi-zaberite, maestro. Ali me prvo smesta uputite u povraćaonu.
Pustio mi je tu pesmu. Izgledalo mi je da traje 3 sata i 47 minuta iako me je uveravao da je kraća. Dakle, to je ono što zovu ’kantri’ muzikom? E onda mi je drago što živim u gradu. Ipak, ona poseduje jednu vrstu jedinstvenosti i prefinjenosti: nemoguće ju je parodirati - iz prostog razloga što parodira samu sebe, kao kosilica koja sama sakuplja ono što je pokosila. Nema tu mesta za starca s grabuljama, kao što nema mesta ni za mladića koji bi je ismevao. Hidli-didli, tatice, molim te, tako sam sama, hidli-didli... Nema svrhe ni da pokušavam. A pevači nose veštačke dijamante koji već jesu parodija dijamanata, tako da ni to ne može da se parodira. Evo smežuranog Voltera koji izvija reumatične kadence iz svoje smežurane violine. Pokaži im, Volte, kako se to radi, cijuu, drng-drng, hidli-didli, tatice, molim te...
„Kako ti se čini?”
Kako mi se čini? Iz nekog razloga sada je zaista režao na mene. Nije me valjda pitao da izvršim muzičku analizu tog dela?
Dok sam preturao po svom korteksu tragajući za nekom trunkom koja će mi pomoći da Stjuart ne bude nepovratno uvučen u mrežu onoga što prezirem, on je ustao i odgegao se da nam naspe piće.
„Pa, šta misliš, Olivere?”
U poslednjem trenutku muza taktičnosti izašla mi je u susret. „Čini mi se da pepeljara i nije najsrećnije rešenje rime za reč pepeljara.”
Izgleda da ga je to smirilo.
Moj prilično okrutan viva voce nakratko mi je izbio iz glave ono što sam planirao da uradim na ulasku. Predao sam Stjuartu koverat. Toliko sam predavao engleski kao strani jezik da sam uspeo pre roka da namirim jednu četvrtinu zajma koji mi je Stjuart dao!
On je zbog toga postao neočekivano ratoboran, i tresnuo je novac nazad prema meni kao Alfredo iz Travijate.
„Trebaće ti to za porez”, rekao je. Samo sam ga posmatrao. Zbog čega mi se odjednom svi obraćaju kao da imam nekakvo spektroskopsko interesovanje prema digestivnim procesima lokalne finansijske uprave? „Porez koji ćeš morati da platiš za svoj drugi stan” - te nemile reči izgovorio je uz ono što bi hiljade nazvale pakosnim osmehom „preko, u broju 55.”
Kao što u poslednje vreme ponavljam već toliko puta da će uskoro postati krilatica, nemojte potcenjivati našeg dlakavog prijatelja. Od tog trenutka večeri, stvari se, moram priznati, nisu odvijale onako kako sam ja to očekivao. Nismo gledali fotografije. Džilijan je bila „U Poseti Kod Svoje Majke”. Stjuartovo ispaštanje zbog tog nedostatka svetlosti očitovalo se u boci viskija iz fri-šopa, i nije bilo razloga da ne razgovaramo kao muškarci. Jer je u toj noći bez zvezda virtuoz trezora i kasa poprimio blagost Tita Andronika.
„Da li ste ti i Džilijan u ljubavnoj vezi?”
Vidite na šta mislim? Kakav direktan sudar, kao kamion. I koliko netipično. Onaj koji se drži outré sporednih ulica kada ide kroz London, sada jezdi Hejmarketom.
To me je, priznajem, iznenadilo. Mnogo sam puta i prečesto prozivan da poričem postojanje ljubavne veze onda kada je ona postojala. Ali da poričem da postoji veza koja ne postoji - činilo se da je za to potrebna nova veština. Kunem se da nisam. Pogledom sam potražio nešto u šta bih mogao da se zakunem, ali predmeti zajedničkog poštovanja u današnje su vreme egzotično retki. Na pamet mi je padalo samo Džilijanino srce, njen život, njena kosa, ali ništa od svega toga nije bilo u potpunosti odgovarajuće za ovu priliku, niti bi se time bar delimično mogla iscediti nasilnost iz Stjuartovog držanja.
Popili smo dosta viskija, i dok smo ga pili, mogućnost da nas dvojica filozofski razmenimo suprotstavljena mišljenja o shvatanju spoljašnjeg sveta, ukazivala se i nestajala; zaista je bilo trenutaka kada je Stju imao sasvim jasne neandertalske ispade. U jednom momentu je presekao, istini za volju, moje digresivne argumente time što se jednostavno proderao.
„Pozajmiš mi funtu, Daš mi ženu.”
Ova primedba nije bila u skladu s onim o čemu sam govorio. Pogledao sam Stjua.
„Pozajmiš mi funtu, Daš mi ženu. Pozajmiš mi funtu, Daš mi ženu. Pozajmiš mi funtu, Daš mi ženu.”
Ovo retoričko sredstvo se, verujem, zove ponavljanje.
„Ono što ti kažem tri puta, istina je”, promrmljao sam, ne očekujući da će aluzija biti izvučena iz voda mog diskursa.
Ipak, Stjuartovim „prekidom” - da upotrebimo i alternativni retorički naziv - ukazao mi se izlaz, ako ne kroz vrata, onda kroz prorez za mačke, za ono što sam planirao da kažem.
„Stjuarte”, počeo sam, „uveravam te da Džilijan i ja ne održavamo vezu. Čak nismo ni, diplomatskim jezikom rečeno, razgovarali o razgovoru.” Zastenjao je u neodlučnom prihvatanju tog sadržaja. „S druge strane”, nastavio sam dok su njegove bodljikave obrve krenule u susret jedna drugoj čim je shvatio da još nije kraj, „moram da ti kažem kao prijatelj prijatelju da sam ja zaljubljen u nju. Nemoj da me prekorevaš dok ti ne kažem da sam i ja sam bouleversé zbog toga koliko i ti. Da sam iole bio u stanju da to kontrolišem, ja se u nju ne bih zaljubio. Ne bih se sada zaljubio. Zaljubio bih se onog trenutka kad sam je prvi put video.” (Zbog čega nisam? Da li je to bio neki tračak odanosti ili činjenica da je nosila leviske s patikama za džoging?)
Ovo kod Stjuarta nije prošlo najbolje, pa sam požurio da pojasnim srž stvari jer sam mislio da će mu njegovo profesionalno znanje pomoći da shvati situaciju u ličnom životu. „Stjuarte, mi živimo u vremenu tržišne ekonomije”, video sam da mu je to privuklo pažnju, „i bilo bi naivno, ili kako se nekad govorilo, romantično, odbaciti činjenicu da zakoni tržišta vladaju u oblastima u kojime je to nekada bilo nezamislivo.”
„Mi ne pričamo o novcu, već o ljubavi”, pobunio se on.
„Ah, ali tu ima toliko sličnosti, Stjuarte. Oboje idu kako im se prohte, ne obraćaju pažnju na ono što ostavljaju za sobom. I ljubav isto tako ima svoju otkupnu vrednost, u njoj ima prodaje aktive, ima menica. Ljubavi, kao i novcu, cena skače i pada. A poverenje, zar je to način da joj se sačuva vrednost.”
„Uzmi u obzir i elemenat sreće. Jednom si mi sam rekao kako veliki preduzetnici moraju biti isto toliko srećne ruke koliko su smeli i sposobni. Šta je veća sreća nego to što si iz prve upoznao Džil u hotelu Čering Kros, ili moja sreća što si ti imao sreće da je sretneš?”
„Novac je, koliko sam shvatio, moralno neutralan. Može da se upotrebi za dobro, može da se upotrebi za loše. Možemo da kritikujemo one koji se na neki način bave novcem, baš kao što to možemo da uradimo i s onima koji se na neki način bave ljubavlju, ali novac i ljubav same ne možemo kritikovati.”
Osetio sam kako prestaje da me prati pa sam tu morao i da rezimiram. Sipao sam nam ono što je preostalo u flaši da bismo pospešili razumevanje. „Reč je o zakonima tržišta, Stju, na to moraš da računaš. I ja ću ti je preuzeti. Moja ponuda biće prihvaćena od strane uspravnog, ovaj, upravnog odbora. Možda ćeš postati neizvršni direktor - inače poznat kao prijatelj - ali bojim se da je vreme da vratiš kola i šofera.”
„Naravno, i ja vidim koliko je to paradoksalno baš kao i ti. Ti si čovek tržišta, a hoćeš da izdvojiš ovu jednu oblast privatnog života i proglašavaš da u njoj ne deluju one velike sile kojima barataš od 9 do 5 svakog radnog dana. Ja, sa svoje strane, jedan - kako bismo to rekli? - klasični humanista umetničkih sklonosti i romantične prirode, nerado priznajem da se ljudske strasti ne upravljaju prema nekom dostojanstvenom zakoniku dvorskog ponašanja, nego da slede utrobu, prave orkane le marché.”
Nezgoda se desila otprilike negde u to vreme. Sećam se da mi je Stjuart pripaljivao cigaretu (znam! - ali u trenucima stresa može da se pojavi nikotinski recidivizam), i da smo zbog nečega stajali, i tada je došlo do tog nesrećnog sudara glavama zbog koga smo obojica bili zapanjeni. Srećom, nosio je sočiva; inače bi razbio naočare.
Gospođa Dajer je bila vrlo ljubazna. Oprala je krv s moje odeće i rekla da, po njenom mišljenju, iako joj oči nisu dobre kao nekad, ona misli da ranu treba ušiti. Ali, pravo da vam kažem, meni nije bilo stalo da upravljam vozilom u to doba noći, pa sam se povukao u svoju kućicu na drvetu.
Kad ste pijani, ne osećate bol. A ako se probudite mamurni kako nikad u životu niste bili, ni tada ga ne osećate. Da li ovaj sistem funkcioniše podjednako za sve, ostavljam da se proveri u individualnim eksperimentima.

Stjuart: Priznajem da je verovatno bilo pogrešno što sam ga udario glavom, ali zar ne vidite da sam se pokoravao zakonima tržišta?
Činjenica je da ja često ne slušam ono što Oliver govori. Ili, tačnije, znam šta će reći čak i kad ga slušam samo napola. Mora da je reč o nekom mehanizmu za prečišćavanje koji se razvio tokom godina, i koji razdvaja meni bitne stvari od onih koje su puke fraze. Mogu da sedim i polako pijem svoje piće, mogu čak i da pevam u sebi, i da i dalje izdvajam samo suštinu iz sveg tog fraziranja.
Naravno da su ljubavnici. Oh, nemojte me sad još i vi tako gledati. Muž uvek prvi posumnja a poslednji sazna, kao što sam rekao, ali kad sazna, sazna. A da vam kažem kako znam? Znam po tome što mu je rekla, što mu je rekla o nama. Mogao bih možda - samo možda - da poverujem u sporednu priču da se zaljubio u nju, da svraća svakoga dana, da je iznajmio sobu zato što ga srce boli kad nije u njenoj blizini, ali da tu nema pratećeg erotskog programa. I šta je to što me je uverilo, što mi je potvrdilo da nije reč o njegovom prokletom bolnom srcu, nego o bolnom doki, nešto što nije ni primetio da je rekao? To što je znao da smo se Džil i ja sreli u hotelu Čering Kros. Imali smo toliko muke oko toga. Džil i ja smo se sporazumeli da nikome nećemo reći - a pogotovo da nećemo reći Oliveru - kako smo se upoznali. Bilo nas je sramota, u redu, priznajem. Oboje smo se pomalo stideli. Nije to nešto što se zaboravlja. Ali ona je zaboravila. Sve je izbrbljala Oliveru. To je dokaz da ima vanbračnu vezu - izdala me je. A dokaz da je on njen ljubavnik jeste način na koji je započeo razgovor, kao da je to neka nevažna stvar oko koje se svi slažu. Da on nije u ljubavnoj vezi s njom, onda bi galamio, glupirao se, krenuo s nečim što on smatra zadirkivanjem, a što meni pre liči na aktivnost koja ukazuje na nedostatak psihološke ravnoteže.
Oliver se nije promenio. Pozajmiš mi funtu, daš mi ženu. Vidite li da je on u osnovi parazit? Snob koji se stidi rada i parazit.
Nisam hteo da slušam njegovu detaljnu priču o tome Šta Parove Drži Na Okupu, i Šta Društvo Drži Na Okupu. Oliver sa svojim pametnim malim esejima koje je tako dobro sastavljao dok smo bili u školi. O tome kako kad imaš neku sa strane to pomalo podseća na Francusku revoluciju - na mene su takve stvari ostavljale utisak pre nego što sam odrastao. I sećam se da smo odatle prešli na čitavu gomilu gluposti o zakonima tržišta. Slušao sam nešto malo pažljivije jer uvek je zanimljivije gledati Olivera kad ispada potpuni idiot, nego kad to čini samo dopola. I tako sam izučio složene argumente koje je izneo, procenio dokaze, i na šta se sve svelo - ispravite me ako sam previše uprostio - na to da ja zbog tržišta karam tvoju ženu. A, zato dakle! A ja mislio zato što si se zaljubio u nju, ali ako je to zbog tržišta, onda naravno ja, skromni šraf u mašineriji, razumem zbog čega radiš to što radiš. Sad mi je mnogo lakše.
U tom trenutku opet je stavio cigaretu u usta (devetu te večeri - brojao sam) i shvatio da je potrošio šibice.
„Daj holandsku ševu, stari”, rekao je.
Izraz mi je bio nepoznat, a verovatno je i uvredljiv, tako da nisam reagovao. Oliver se nagnuo prema meni, pružio ruku i uzeo od mene cigaretu koju sam pušio. Otresao je pepeo sa nje, dunuo u žar da se zacrveni i zatim je mojom upalio svoju cigaretu. Bilo je nečeg odvratnog u načinu na koji je to uradio.
„To ti je holandska ševa, stari.” Uputio mi je užasan, iskeženi osmeh.
U tom trenutku shvatio sam da mi je svega dosta. Ni „stari” mu nije pomoglo. Ustao sam i rekao: „Olivere, jesi li ikada dobio glazgovski poljubac?”
Očigledno je mislio da raspravljamo o jezičkim stvarima, ili je možda čak i pomislio da mu dajem savete o tome kako da vodi ljubav s mojom ženom. „Ne”, zainteresovano je rekao. „Nikada nisam bio u Kiltogradu.”
Holandska ševa, glazgovski poljubac. „Pokazaću ti.” Ustao sam i rukom mu pokazao da uradi isto.
Bio je prilično nestabilan na nogama. Uhvatio sam ga za džemper i pogledao ga u lice, u to užasno, znojavo lice koje je jebalo moju ženu. Kada? Kad je bilo poslednji put? Juče? Pre dva dana?
„Ovo je glazgovski poljubac”, rekao sam i lupio ga čelom u lice. Pao je i u početku se nešto i smejao, kao da sam hteo da mu pokažem nešto drugo ali sam se okliznuo. Onda je shvatio da nije u pitanju nikakva greška, pa je pobegao. Ne bi se za našeg Olivera moglo reći da je goloruki borac u životu. Zapravo je fizički nepopravljiva kukavica. Ne ide u pab ako nije žensko veče, ako me razumete. Oduvek je tvrdio kako ima odbojnost prema nasilničkom ponašanju jer ga je otac tukao kad je bio mali. Čime. Rolnom toalet papira?
Slušajte, neću više da pričamo o Oliveru. Neću. Veoma sam umoran od prošle noći, a i tom imbecilu je krv curila po tepihu.
Želite da znate kako se ja osećam? Dobro, mogu vam reći. Kad smo bili u školi obično smo se igrali vojnika. Kadeti. I evo kako se čisti puška. Uzme se parče krpe 4 sa 2, savije se i uvuče na jednom kraju cevi a izvuče na drugom, i tako se vuče od vrha do kraja što je zapravo vrlo teško jer je krpa čvrsto zaglavljena. Provlačite je od vrha do kraja cevi. Eto kako se ja osećam. Kao da neko žicom provlači parče krpe veličine 4 sa 2 kroz moje telo, od čmara do nosa, gore-dole, gore-dole. Od čmara do nosa. Eto kako se osećam.
Slušajte, ostavite me malo, ako nemate ništa protiv. Moram da budem sam. Hvala.

Dve cigarete u pepeljari

Moja ljubav i ja u malom kafeu

Zatim stranac...


Vi, naravno, znate da li se oni tucaju ili ne, jesam li u pravu? Vi znate. Pa kažite mi onda. Hajde, kažite.

12: Poštedite me Val, sebe poštedite Val


Stjuart

Zastadoh da vidim žalosnu vrbu

kako plače na svom jastuku

možda i on zbog mene plače


I dok se oblaci navlače

noćne ptice mi šapuću

Sama sam, sama na svetu


To je Petsi. Pa nemoguće da niste prepoznali taj glas? Ovo je njena pesma „Šetnja posle ponoći”.
Puštao sam Džilijan tu pesmu. Pitao sam je šta misli o njoj.
„Zapravo i nemam neko mišljenje”, rekla je.
„Dobro”, rekao sam ja. „Pustiću ti je ponovo.”
Ponovo sam je pustio. Za slučaj da ne znate pesmu, ja je lično smatram jednim od remek-dela Petsi Klajn; govori o ženi koju je muškarac napustio i koja ide u šetnju - „posle ponoći” - u nadi da će ga sresti i ubediti ga da joj se vrati.
Kad se pesma završila, pogledao sam u Džilijan koja je stajala s izrazom, pa, pretpostavljam da je to bio izraz ravnodušnosti: kao da je zaboravila jelo na šporetu ali da joj je zapravo bilo svejedno hoće li zagoreti ili ne. Isto tako, nije ništa rekla i to je bilo, kao što se moglo očekivati, pomalo iritirajuće. Hoću da kažem, siguran sam da bih ja imao nekih komentara na njeno omiljeno muzičko delo.
„Onda ću ponovo da ti je pustim.”
To sam i učinio.

I dok se oblaci navlače

Noćne ptice mi šapuću

Sama sam sa-a-ma na svetu...


„Dakle, šta misliš?” pitao sam.
„Mislim”, kazala je ona, „da je prepuna mučnog samosažaljenja.”
„Pa, zar se ti ne bi tako osećala?” uzviknuo sam. „Zar ne bi?”
Ne previše pijan.
Samo pijan.

Gospođa Vajat: Evo šta ja mislim. Posmatrano iz ugla statistike, čućete da se dešavaju ovakve ili onakve stvari. Sve je to u redu. Ali, što se mene tiče, opasnost traje neprekidno. Susrela sam se ja s mnogim brakovima, dugim, kratkim, engleskim, francuskim. Opasno vreme nastaje posle sedam godina, to je sigurno. Ali opasno je i posle sedam meseci.
Šta nisam mogla da ispričam svojoj kćerki. Godinu dana nakon što sam se udala za Gordona, imala sam vanbračnu vezu. Nije to imalo nikakve veze s tim kako smo se nas dvoje slagali: mi smo bili zaljubljeni jedno u drugo. Ali, ja sam i pored toga jedno kratko vreme održavala ljubavnu vezu. „Oh, to tako liči na Francuze”, reći ćete vi. O-la-la. E pa, nije baš tako. Imala sam jednu prijateljicu, Engleskinju, koja se imala vanbračnu vezu šest nedelja posle svog venčanja. Da li vas to iznenađuje? Možete se u isto vreme osećati i srećno i sputano. Možete osećati sigurnost, ali možete da osetite i paniku, to nije ništa novo. I, na određeni način, početak braka predstavlja period najveće opasnosti jer - kako bih se izrazila - jer je srce ranjivo. L’ appétit vient en mangeant. Kada ste zaljubljeni podložniji ste zaljubljivanju. Ah, shvatite, nemam nameru da se takmičim sa Samforom, ovo je samo moje zapažanje. Ljudi misle kako sve ima veze sa seksom, misle da bilo on ili ona ne obavljaju svoju dužnost u krevetu, no meni se čini da nije o tome reč. Srce je u tom periodu ranjivo, a to je opasno.
Ali, vi shvatate zašto ovo ne mogu da ispričam svojoj kćeri? Ah, Džilijan, sve ja razumem. Imala sam vanbračnu vezu nakon što sam se udala za tvog oca, i to je sasvim normalno. Ne bih mogla da je opteretim takvim saznanjem. Ne stidim se svoje veze, i ne bih imala razloga da je držim u tajnosti da nije štetno da se ispriča. Ta devojka mora stvoriti vlastitu sudbinu jer bi bilo okrutno dopustiti joj da zamišlja kako preživljava jezivu imitaciju majčine sudbine. Ne smem svojoj kćeri nametnuti mučenje zbog takvog saznanja.
Zato kažem samo: „Uvek je opasno.”
Naravno da sam odmah znala da je reč o Oliveru.

Džilijan: Rekao je: „Molim te, ne ostavljaj me. Misliće da sam nula u krevetu.”
Rekao je: „Volim te. Uvek ću te voleti.”
Rekao je: „Ako budem uhvatio Olivera u ovoj kući, vrat ću mu slomiti.”
Rekao je: „Molim te, dopusti mi da vodim ljubav s tobom.”
Rekao je: „U današnje vreme vrlo malo košta da se naruči ubistvo. Cene nisu pratile inflaciju. Verovatno za to treba kriviti zakone tržišta.”
Rekao je: „Tek kad sam tebe upoznao osetio sam da sam živ. Sad ću ponovo morati da budem mrtav.”
Rekao je: „Večeras vodim na večeru jednu devojku. Možda ćemo se posle tucati. Ako mi se prohte.”
Rekao je: „Zašto je to morao da bude baš Oliver?”
Rekao je: „Da li možemo da ostanemo prijatelji?”
Rekao je: „Neću više da te vidim.”
Rekao je: „Da je Oliver imao pravi posao, to se nikad ne bi dogodilo.”
Rekao je: „Molim te ne ostavljaj me. Misliće da sam nula u krevetu.”

Gospođa Vajat: I još nešto sam čula od svoje kćerke, što mi je zvučalo veoma gorko. Rekla je: „Maman, pa ja sam mislila da postoje pravila.”
Nije mislila na pravila ponašanja, mislila je na nešto više. Ljudi obično smatraju da će stupanjem u brak „rešiti stvari”, kako kažu. Moja kći svakako nije toliko naivna da pomisli ovako nešto, ali verujem da se nadala, ili da je prosto osećala da će, na određeni način, biti zaštićena - barem na neko vreme - nečim što bismo mogli nazvati nepromenljivim pravilima braka.
Ja sada imam preko pedeset godina, i ako me pitate koja su to nepromenljiva pravila braka, na pamet mi pada samo jedno: muž nikada ne ostavlja svoju ženu zbog neke starije. Izuzev toga, sve što je moguće je i normalno.

Stjuart: Sinoć sam otišao do broja 55. Vrata mi je otvorila bakica koja živi tu, gospođa Dajer.
„O, vi ste onaj iz opštine”, kazala je.
„Tako je, gospođo”, rekao sam. „Izvinite što vas uznemiravam ovako kasno, ali dužnost je opštine da obavesti sve stanodavce u slučaju da njihovi podstanari imaju pozitivan nalaz na sidu.”
„Vi ste pili”, rekla je ona.
„Pa, znate, to je vrlo stresan posao.”
„Tim pre ne biste smeli da pijete. Pogotovo ako upravljate vozilom.”
„Ne upravljam vozilom”, rekao sam osećajući da skrećemo s teme.
„Onda probajte da se naspavate.” I pred nosem mi je zalupila vrata.
U pravu je, naravno. Možda ću i morati da upravljam vozilom. Recimo, možda ću morati da pređem autom napred-nazad preko Oliverovog tela. Tump, tump, tump. Što je zadatak zbog koga bih morao da budem trezan.
Ne bih želeo da me pogrešno shvatite. Nije da ja samo pijem i slušam kasete Petsi Klajn. Pa dobro, radim i to, istina je. Ali, namera mi je da samo određeni procenat vremena provedem prepušten - kako je Džil ono rekla? - da, „mučnom samosažaljenju”, tu frazu je upotrebila. Volim Džil i neću da se predam. Učiniću sve što je u mojoj moći da me ne napusti. A ako me napusti, učiniću sve što je u mojoj moći da mi se vrati. A ako neće da se vrati... pa, onda ću već smisliti nešto. Nemam nameru da budem pasivni posmatrač.
Naravno da nisam mislio da pregazim podstanara gospođe Dajer. To sam rekao onako. U ovakvim situacijama nemate neke prethodne prakse, zar ne? Snađu vas odjednom, i morate da se izborite s njima. Onda se i kaže ono što se ne misli, a ono što zamišljate da govore drugi, iznenada vam izleti iz usta. Kao na primer kada sam rekao Džil da izvodim na večeru jednu devojku i da ću se posle tucati s njom ako mi se prohte. Bilo je glupo, to, što sam hteo da povredim Džil. Istina je da sam na večeru izveo žensku osobu. Samo, to je bila Val, stara prijateljica iz davnih dana, a ona sa kojom želim da vodim ljubav je Džil. Nijedna druga.

Oliver: Pri ulasku sam se, po običaju, nakašljao kao magarac da bih gospođi Dajer dao do znanja da ostavljam trag na njenom parketu. Izašla je iz kuhinje, i okrenuvši svoju glavicu suncokreta iskosa me pogledala.
„Žao mi je što imate sidu”, rekla je.
Um mi u tom trenutku nije odlikovala solidnost dostojna sovjetske monumentalne skulpture u periodu od Staljina do Brežnjeva. Zamislio sam gospođu Dajer kako greškom otvara smeđi koverat sa klinike. Jedino što sam rekao da ću ih ja nazvati. Jedino što oni nemaju ovu adresu.
„Ko vam je to rekao?”
„Gospodin iz opštine. Onaj koji je dolazio zbog poreza. Onaj što stanuje preko puta. Viđala sam ga. Ima zgodnu ženu.” Mahnula je u njihovom pravcu... i sve je došlo na svoje mesto.
„Gospođo Dajer, to je bila šala”, rekao sam. „Neka vrsta šale.”
„Čini mi se da je mislio da ne znam šta je sida.”
Pogledao sam je kao da i sam bouleversé da zna. „Čitam ja letke”, rekla je. „Kako god, rekla sam mu da ste vrlo uredni i da imamo odvojena kupatila.”
Odjednom sam osetio kako mi se srce rastapa. Kročite li oprezno u moje coeur, upašćete do kolena. „Gospođo Dajer”, rekao sam, „nadam se da nećete misliti da je ovo ishitreno, ali, da li biste razmislili o tome da postanete moja žena?”
Lako se zakikotala. „Za svaku ženu, jednom je dovoljno”, rekla je ona. „A pored toga, mladi čoveče, vi imate sidu.” Ponovo se veselo oglasila, i nestala u pravcu kuhinje.
Seo sam na svoj prozor zaklonjen araukarijom i mislio na to kako Stjuart zvecka kutijom kukuruznih pahuljica: š-č-č-š, č-š-š-č. A zatim - um zna da bude prava zunzara, pravi čupavac iz kutije - pomislio sam na Stjuarta u krevetu s Džilijan. Kladim se da je isto. Kladim se da i tu radi š-č-č-š, č-š-š-č. To boli, o bože, kako to boli.

Stjuart: Ne mislim baš sve što kažem, ali zaista sam mislio kada sam rekao ono da Oliver nema pravi posao. Šta bi bio najefikasniji lek za seksualni nemoral, za krađu tuđih žena? Puno radno vreme u kome bi svaki odrastao muškarac radio u istom periodu, od 9.00 do 5.30. A, da, i subotom, vratimo se na šestodnevnu radnu nedelju. Razume se, to ne bi bilo omiljeno kod sindikata, i isto tako, morali bi se načiniti izuzeci zbog pilota i slično. Naravno, piloti putničkih aviona i njihove posade su notorno nemoralne. Koje su još profesije u kojima vlada nemoral i krađa tuđih žena? Predavači na univerzitetima, glumci i glumice, lekari i medicinske sestre... Vidite šta hoću da kažem? Niko od njih nema regularno radno vreme.
A Oliver je, razume se, i lažov. To pomaže. Uvek sam mislio da sam tokom godina naučio koliko treba da odbijem na njegovo preterivanje, ali moguće je da sve vreme grešim u tome. Recimo, ona priča o tome kako ga je otac tukao. Pitam se da li je istinita. Uvek je oko toga dizao galamu - da je otac počeo da ga tuče kad mu je majka umrla, kad je imao šest godina. Kako ga je tukao bilijarskim štapom jer je Oliver ličio na majku, tako da je otac zapravo nju kažnjavao zbog toga što ga je ostavila kad je umrla (da li se ljudi zaista ponašaju na taj način? Oliver me je uveravao da je tako). Kako je to zlostavljanje trajalo godinama sve dok se, jednog dana, kada mu je bilo petnaest godina, Oliver nije okrenuo i lupio svog oca. Posle toga batine se više nikada nisu ponovile, i njegov otac sada živi u nekom staračkom domu gde Oliver povremeno ode da ga obiđe s nadom da će u poznim godinama otkriti neku iskru topline, ali to se nikada ne desi i on se uvek vrati tužan i razočaran. Sve to izaziva saosećanje, naročito žensko.
Ne moram da vam kažem da verziju njegovog tate niko nije čuo. Dva puta smo se sreli nakratko, kada sam odlazio kod Olivera, i mene nikada nije pokušao da istuče. Pošto sam čuo Oliverove priče mislio sam da ima vampirske zube i da nosi sa sobom lisice; umesto toga, delovao mi je kao fini čika s lulom. Izvesno je da ga Oliver mrzi, ali za to mogu postojati i drugi razlozi, zato što, na primer, jede grašak s noža ili zato što ne zna da je Karmen Bizeovo delo. Oliver je snob, možda ste i to primetili.
Isto tako, ne mogu a da ne istaknem da je Oliver kukavica. Ili, recimo to ovako. Veliki trenutak u njegovom detinjstvu je onaj kada se pobuni protiv svog surovog oca i tako ga dobro ispraši da se Matora Baraba - kako ga Oliver zove - sklanja podvijenog repa. Vidite, ja sam dosta niži od Olivera, ali kada sam ga cepnuo glavom u lice, kako je on reagovao? Pobegao je cvileći i cmizdreći. Da li se tako ponaša čuveni ukrotitelj siledžija? O da, a šta je s onim bilijarskim štapom? Oliver mi je jednom prilikom rekao koja je jedina sličnost između njega i njegovog oca: obojica mrze sport.

Džilijan: Oliver ima pet konaca na obrazu. U bolnici je rekao da se sapleo i rasekao na ivicu stola.
Rekao je da je nasilnički izraz na Stjuartovom licu morao da vidi da bi mogao da poveruje. Rekao je kako je mislio da Stjuart hoće da ga ubije. Predložio mi je da sipam vodu u bocu s viskijem. Preklinjao me je da odmah odem odatle.

Stjuart

I dok se oblaci navlače

Noćne ptice mi šapuću

Sama sam, sama na svetu...


Džilijan: Znate, za sve vreme koje smo proveli zajedno, Stjuart me nikada nije pitao zašto sam došla te večeri u hotel Čering Kros. Zapravo, postavio je jedno pitanje u tom smislu, i ja sam odgovorila kako sam videla oglas u Tajm-autu, ali me nikada nije pitao zašto. Uvek je bio oprezan kada se raspitivao o meni. Mislim da je to delimično i zbog toga što ga se nije ticalo ono što se dešavalo pre: sada sam bila tu, i jedino ga je to zanimalo. Ali, ima tu i nešto više od toga. Stjuart je imao svoju predstavu o meni, opredelio se za nju, i nije hteo da sluša o onome što se razlikovalo.
Zašto sam se našla tamo, lako je reći. Zbog oženjenog čoveka: nije hteo da ostavi svoju ženu, ja nisam mogla da ostavim njega. Tako je, stara priča, ona koja se razvlači. Zato sam preduzela korake da bih prestala s razvlačenjem. Morate biti odgovorni za vlastitu sreću - ne možete očekivati da će kao paket tupnuti pred vrata. S takvim stvarima morate biti praktični. Ljudi sede kod kuće i misle Jednoga Dana Moj Princ Će Stići. Ništa to ne vredi ako ne istaknete znak: Prinčevi Ovde Dobrodošli.
Oliver je sasvim drugačiji. Za početak, o meni želi da zna sve. Ponekad osećam kao da sam ga izneverila zbog toga što nemam egzotičniju prošlost. Nikada nisam lovila bisere na Tahitiju. Nisam prodala svoju nevinost za bundu od samurovine. Ja sam, jednostavno, ja. S druge strane, to ja u Oliverovoj glavi nije određeno i nepromenljivo kao što je bio slučaj u Stjuartovoj. I to je... lepo. Ne, to je više nego lepo, to je seksi.
„Znaš, kladim se da u osnovi Stjuart o tebi misli kao o sposobnom malom kupcu.” To je bilo pre nekoliko nedelja.
Ne volim kada neko kritikuje Stjuarta. U stvari, neću to da dozvolim. „Ja i jesam sposoban mali kupac”, odgovorila sam (iako ne mislim o sebi na taj način). Barem sam mnogo bolji kupac od Olivera koji ima običaj da pada u trans zbog zelene paprike, ako znate šta hoću da kažem.
„Izvini”, brzo je rekao. „Ja sam samo mislio da si ti za mene neko, neko neograničenih mogućnosti. Ne stavljam ogradu i ne čuvam stražu oko onoga što se smatra tvojim potvrđenim i zvaničnim karakterom.”
„Baš je dražesno to što si rekao, Olivere.” Malo sam ga ismevala, ali on to kao da nije primetio.
„Prosto - ne govorim ništa protiv njega - tebe Stjuart nikada nije zaista video.”
„A, da li me ti - vidiš?”
„Kao s 3-D naočarima. Ništa drugo i ne gledam.”
Nasmešila sam mu se i poljubila ga. Kasnije sam se zapitala: ali, ako dve tako različite osobe kao što su Stjuart i Oliver, mogu da se zaljube u mene, kakva sam to onda ja? I kakva sam ja koja se prvo zaljubi u Stjuarta a zatim u Olivera? Ista, različita?

Bolnica Heringej
Odeljenje za hitne slučajeve
Prezime RASEL
Ime OLIVER DEVENPORT DE KVINSI
Adresa Sent Danstans roud, 55, N16, London
Zanimanje Scenarista
Mesto nesreće kuća
Vreme prijema 11.50
Napomene:
anamnestički: otvoren stari ožiljak od dvoboja kad je naleteo na stablo araukarije
alkoholni dah + +
nema bolne osetljivosti
poslednji tetalpan >10 godina
O/E 3cm posekotina D obraz
Rendgenski snim. —> nema vidljivih preloma
zašiven: najlon prom.10 x 50
tetalpan
pregled po sistemima: ovde 5/7
16:00 Dž. Dejvis

Oliver: Nikada nisam ni mislio da bih mogao imati sidu, kako se, na svoj simpatičan način, izrazila gospođa Dajer. A to pokazuje koliko su moje namere ozbiljne, zar ne? Tabula rasa, polazimo od crtice.
I ne moram dva puta da plaćam porez zbog toga što zapravo i ne živim u broju 55, a ionako nemam nameru da se tu duže zadržavam. Maštam o tome kako pozivam gospođu Dajer da bude kuma na venčanju. Ili možda stari svat.
Neke stvari umeju jednostavno da opsedaju čoveka. Voleo bih da nisam zamislio kako Stjuart zvecka kutijom cerealija š-č-č-š. Vidite, nekada sam imao jednu svoju šalu. U nekoj knjizi koju sam pročitao kada sam bio u post-prepubescentnoj fazi nalazile su se sledeće reči: podario je slobodu njenim uskim bedrima. Priznajem, gotovo bez stida, da se ta rečenica njihala na končiću u mojoj glavi poput ukrasa za jelku, zlatasta i magična. Dakle, time se oni bave, zveri pohotne, pomišljao sam ja. I sam sam uskoro počeo da radim sličnu stvar. A onda je, dugi niz godina, stvarnost potisnula frazeologiju. Sve dok mi se te reči nisu vratile zajedno s Džilijan. Sedeo sam visoko u svom drvetu i šaputao za sebe (ne u potpunosti ozbiljno, verujem da razumete), „Podariću slobodu njenim uskim bedrima”. Međutim, sada to više ne mogu da učinim, zbog neke cerebralne začkoljice, neke zaglavljene ganglije. Jer svaki put kad čujem te reči njih prati zvuk Stjuartovog š-č-č-š, š-č-č-š, poput zdepastog tendera iza elegantne lokomotive.
Od sveg srca se nadam da više ne rade ono, od sveg srca se nadam da čak više i ne spavaju u istom krevetu. Ne mogu da pitam. Šta vi mislite?
Nakon la lune de miel dolazi la lune d’absinthe. Ko bi pomislio da će Stjuart postati nasilan kad popije?

Stjuart

Zastadoh da vidim žalosnu vrbu

Kako plače na jastuku

Možda i on zbog mene plače...


Ne previše pijan.

Samo pijan.

Džilijan: Svesna sam da postoji pitanje na koje moram znati odgovor. Imate pravo da ga postavite, i neću biti iznenađena ako u vašem glasu čujem skeptičan ton, ili čak prezir. Hajde, pitajte me.
Znate, Džilijan, ispričali ste nam kako se dogodilo da se zaljubite u Stjuarta - raznežila vas je njegova kuhinjska satnica - kako bi bilo da nam ispričate kako ste se zaljubili u Olivera? Dok je popunjavao sportsku prognozu, i ukrštene reči iz Tajmsa?
Pitanje je sasvim fer. I ja bih na vašem mestu bila pomalo sumnjičava. Želela bih samo ovo da kažem. Nisam ja birala da se desi to što se desilo. Nisam manipulisala događajima, nisam iznenada odlučila kako je Oliver „bolja prilika” od Stjuarta. To mi se desilo. Udala sam se za Stjuarta, a zatim se zaljubila u Olivera. Nisam prezadovoljna zbog toga. Neke stvari mi se tu čak i ne dopadaju. Jednostavno se tako desilo.
Ali, „taj trenutak” - onaj za koga će me ljudi koje još nisam ni upoznala pitati da se setim. Bili smo u restoranu. Trebalo je da to bude francuski restoran, ali zapravo nije bio. Mislim da polovinu osoblja čine Španci, a polovinu Grci, oni izgledaju dovoljno mediteranski, a i kuvar u svako jelo stavlja inćune i masline, pa se lokal zbog toga zove „Le Petit Provençal”, što mnoge ljude zna da zavara, ili, ako i nisu zavarani, to ih barem zadovoljava.
Došli smo tu jer je Stjuart te večeri bio odsutan i Oliver je insistirao da me izvede na večeru. Najpre nisam htela da idem, zatim sam rekla da ću ja da platim, onda sam predložila da podelimo račun, međutim tu smo se, uobičajeno, zapleli oko muškog ponosa, a to funkcioniše tako što, ako nisu pri novcu, još teže podnose da žena plati polovinu. Dakle, našla sam se na tom mestu, poluneodlučna, poluprisiljena da dođem; u restoranu koji mi se nije naročito dopadao ali koji sam odabrala jer sam mislila da je dovoljno jeftin za njegove mogućnosti. Izgledalo je da ništa od svega toga ne utiče na Olivera. Bio je veoma opušten, kao da se svi oni pregovori oko dolaska nisu ni desili. Verovatno sam se pomalo brinula da ne počne da kritikuje Stjuarta, ali desilo se sasvim obratno. Rekao je da se školskih dana i ne seća najbolje, ali sve lepo što mu se desilo bilo je vezano za Stjuarta. Bila je tu neka banda koju su pobedili, sami njih dvojica. Bio je neki koga su zvali „Stopala” jer je imao velike šake. Kako su auto-stopom išli u Škotsku. Oliver je rekao kako su im bile potrebne nedelje da stignu tamo jer je bio takav snob kada su automobili u pitanju da je ponekad odbijao one koju su stali da ih povezu jer mu se nisu dopadale presvlake ili ratkapne. I kako je sve vreme padala kiša pa su sedeli na autobuskim stajalištima i jeli ražani keks. Oliver mi je rekao da je već tada počeo da se interesuje za hranu pa ga je Stjuart testirao. Oliver bi zatvorio oči a Stjuart ga je hranio naizmenično komadićima keksa i parčićima vlažnog kartonskog pakovanja. Stjuart je tvrdio da Oliver nije mogao da uoči razliku.
Čini mi se da je sve bilo... iznenađujuće lako, i Oliver je uz zvuke odobravanja jeo hranu za koju smo oboje znali da i nije naročita. Pri kraju glavnog obroka zaustavio je konobara koji je prolazio kraj našeg stola.
„Le vin est fini”, rekao mu je Oliver. Nije se razmetao, niti je činio nešto slično, samo je pretpostavio da su konobari koji rade u restoranu koji se zove „Le Petit Provençal” Francuzi.
„Kako molim?”
„Ah”, rekao je Oli. Blago je iskosio stolicu i prstom kucnuo po vinskoj boci kao da predaje u onoj jezivoj Šekspirovoj školi. „Le vin... est... fini”, ponovio je, pažljivo naglašavajući reči, i sa uzlaznom intonacijom na kraju, koja je označavala da još nije završio. „Ovo... vinoo...”, nastavio je jakim neengleskim akcentom, „...jee ... iz... Finskee”.
„Želite još jednu flašu?”
„Si, sinjor.”
Bojim se da nisam mogla da prestanem da se kikoćem, što nije bilo sasvim u redu prema sirotom konobaru koji nam je drugu bocu doneo prilično ljut. Dok mi je sipao vino u čašu, Oliver je prošaptao, „Mislim da će ti se ovaj šato sibelijus veoma dopasti.”
To me je ponovo nateralo na smeh. Smejala sam se dok se nisam zagrcnula. Zatim sam se smejala dok me nije zabolelo. I još nešto u vezi s Olijem, on zna kako šta treba učiniti da šala teče. Ne želim da pravim poređenja, ali Stjuart nije najveštiji u šalama, i kad izgovori nešto šaljivo tu i stane, kao da je, recimo, ulovio zeca, i time obavio posao. Dok kod Olivera to zna da traje, i ako niste raspoloženi za tako nešto, ume da bude zamorno, a ja sam, valjda, te večeri bila raspoložena.
„Auz kafu, modom? Malo kalevale? Suomi s ledom, možda? Znam, čašu karelije?” Tada već više nisam mogla da se kontrolišem, a konobar nije shvatao u čemu je vic. „Da, čašu suomija za moju prijateljicu. Kakav imate? Imate li helsinki fajvstar?”
Mahala sam mu da prestane, a konobar je pomislio da je nešto drugo u pitanju. „Ništa za damu. A za vas gospodine?”
„Oh”, rekao je Oli pretvarajući se da se smirio, odjednom je izgledao ozbiljno. „A, da. Ja ću samo jedan kratki fjord, molim vas.” Onda smo ponovo počeli, i kad sam se smirila, mišići su me boleli, pogledala sam Olija, oči su mu se sjale, i pomislila sam, bože ovo je opasno, ovo je i više nego opasno. Zatim je i on zaćutao, kao da je i sam to osetio.
Vama ovo nije smešno kao meni? U redu je. To vam pričam samo zato što ste me pitali. Ostavili smo zaista veliku napojnicu za slučaj da je konobar pomislio da smo se njemu smejali.

Stjuart

I dok se oblaci navlače

Noćne ptice mi šapuću...


Džilijan: Kada sam prvi put srela Olivera pitala sam ga da li koristi šminku. Neprijatno mi je - mislim, kada se setim da je to otprilike prvo što sam rekla nekom u koga sam se kasnije zaljubila - ali bilo je u tome neke istine. Mislim, ponekad, pred ljudima, Oliver i deluje kao da ima šminku. Voli da je dramatičan, voli da ih šokira. Ali, to ne radi preda mnom. Zna da bude ćutljiv, da bude ono što zaista jeste, zna da ne mora da diže buru da bi ostavio utisak na mene. Tačnije, zna da ako bi to uradio, ne bi ostavio utisak na mene.
To je naša interna šala. Kaže da sam ja jedina osoba koja ga vidi bez šminke. Ali, ima u tome istine.
Oliver kaže da to i nije neko iznenađenje. Kaže da sam ja takva. Provodim dane skidajući prljavštinu sa slika, pa je prirodno da to i s njim radim. „Pljuni i briši”, kaže. „Nisu neophodni jaki razređivači. Samo pljuni i briši, i uskoro stižeš do pravog Olivera.”
A kakav je pravi Oliver? Nežan, istinoljubiv, ne preterano siguran u sebe, pomalo lenj, i vrlo seksi. Ne slažete se? Dajte mu vremena.
Sada zvučim kao moja majka.

... (ženska osoba, između 25 i 35 godina starosti): Ako mene pitate, postoji jednostavno objašnjenje. Dobro, možda ne baš jednostavno, ali i ranije sam se susretala s tim. Stvar je u tome da...
Šta? Šta kažete? Želite da vam pokažem svoja dokumenta. VI želite MOJA dokumenta? Slušajte, ako neko treba da pokaže dokumenta, to ste vi. Ko ste vi da bih ja vama rekla šta mislim? Uzgred, kakav ste mi vi autoritet? Samo zato što ste stigli čak dovde, ne znači da smete da nastupate kao sudija.
Više biste mi verovali? Slušaj ti, što se mene tiče, zabole me da li mi veruješ ili ne. Dajem ti svoje mišljenje, a ne autobiografiju, zato, ako ti se to ne sviđa, furaj dalje. Ionako nemam nameru da se zadržavam, i nema potrebe da me maltretiraš. Razumem, naravno da razumem. Hoćeš da znaš da li sam Didi, dražesna doktorka, Peni, ponosna psihijatrica, Rejčel, raspomamljena rok zvezda ili Natali-njuškica, noćna sestra. Moj kredibilitet zavisi od profesije kojom se bavim ili od društvenog statusa. E pa, izvinićeš. Ili bolje, odjebi skote. A ako toliko želiš da ustanoviš ko sam i šta sam, kazaću ti. Možda ja uopšte i nisam žensko, možda samo tako izgledam. Možda sam pohađala univerzitete u Kazablanki i Kopakabani. Na postdiplomskim sam bila u Bois de Boulogne.
Okej, izvinite. Samo, išli ste mi na živac. A i uhvatili ste me u lošem raspoloženju. (Ne, to se vas, takođe, ne tiče.) Isuse, slušajte, jednostavno ću vam reći šta imam, i onda palim. I sami ćete videti. Ja ovde i nisam nešto u modi ovog meseca, tako da me posle ovoga više nećete videti.
I, naravno, nisam transseksualac. Pitajte Stjuarta ako hoćete, on će vam reći, video je dokazni materijal. Izvinjavam se, ne treba da se smejem vlastitim šalama, ali, to vaše negodovanje. Okej, vidite, ove momke znam odavno. Sećam se kada je Oliverova predstava o operi bila muzika Dasti Springfild koja dopire iz oba zvučnika iz zadnjeg dela kortine. Sećam se Stjuarta dok je još nosio naočare sa žicom iza ušiju. Sećam se Olivera u pletenom puloveru i koledžicama, Stjuarta kada je koristio šampon za suvo pranje kose. Spavala sam sa Stjuartom (žao mi je: nije za štampu) a Olivera sam odbila. Eto, to su moja dokumenta. Plus što me je Stjuart proteklih nedelja i meseci gnjavio čitavom pričom na polutajnim ručkovima i večerama. Iskreno rečeno, prvo sam mislila da mu je nešto drugo na pameti. Znam, ponovo sam ispala naivčina, priča mog života. Mislila sam da Stjuart hoće mene da vidi. Prilično glupo, priznajem. Jebi ga, hteo je samo jedno ogromno uvo u koje će izliti svoje nevolje. Sedela sam s njim, i uopšte se nije setio da me upita šta ima novo kod mene, a onda se na kraju večeri izvinio zbog toga što je pričao samo o svom životu da bi pri sledećem susretu učinio to isto. On je opsednut, blago rečeno, čovek je opsednut, a meni to ne treba. U ovom trenutku mog života, meni to stvarno ne treba. To je još jedan razlog zbog kojeg izlazim iz čitave stvari.
Ja mislim da je Oliver napaljen na Stjuarta. Oduvek mi se to činilo. Ne znam koliko je zaista nastran, ali rekla bih da je napaljen na Stjuarta. Zato ga je stalno i ponižavao i smejao mu se zato što izgleda neugledno i što je dosadan. Ponižava ga da nijedan od njih dvojice ne bi morao da prizna da tu nečeg ima, oduvek, a tu bi i bilo nečega da nisu igrali igru u kojoj je Stjuart neugledan i dosadan i sasvim neprikladan drug blistavom Oliveru.
Okej, i sami ste dotle došli. Ne iznenađuje me. Ali, ono što imam da kažem jeste ovo. Razlog za to što Oliver hoće da poševi Džilijan jeste taj što je ona ono najviše što on može da postigne u želji da poševi Stjuarta. Okej? Kapirate? Peni psihička bi to nazvala nekim pravim imenom, ali ja nisam ona. Ja samo verujem da je za Olivera ševa s Džilijan zapravo ševa sa Stjuartom.
Razmislite o tome. Odoh sada. Nećete me više videti, osim ako se ne desi neki pravi preokret u knjizi.

Stjuart: O, ne. Samo ne Val. Poštedite me Val. Sebe poštedite Val. Ona nam stvarno nije potrebna. Donosi nevolje. Nevolje s N, kako je Oliver imao običaj da kaže.
Ona je ta koja nije htela da vam kaže ime (šta je to s ljudima kad su imena u pitanju?). Znam je odavno, kao što vam je i sama rekla, u to nema sumnje. Jeste li primetili da kad god neko kaže kako odavno poznaje nekoga, to uvek znači da će o tom nekom reći nešto ružno? A ne, ne znate vi njih zaista, onako kako ih ja znam, čega se ja sve sećam...
Stara priča, koju Val stalno vrti o meni, jeste da me je poznavala još dok sam koristio šampon za suvo pranje kose, pre milion godina. Hajde sada da razjasnimo tu stvar, ako imate strpljenja da vas malo ugnjavim. Jednom, pre mnogo godina, neko, jedna osoba, rekla mi je kako postoji neki prah koji se nanese na kosu, utrlja se i iščetka, i posle toga kosa izgleda kao oprana. Dobro? Tako ja kupim taj prah - ovo moram da kažem u svoju odbranu, sve se događalo nakon što sam negde pročitao kako pranje kose u stvari nije dobro za kosu - koji sam upotrebio samo jedno veče, prvi i poslednji put, i dok sam stajao u pabu i ispijao svoje piće, iza mojih leđa začuo se strašan krik. „Stju, imaš užasno mnogo peruti!” - to je, naravno, bila Val, hvala lepo, uvek je znala da opusti čoveka. A kako ja nikada nisam imao peruti, opipao sam kosu i rekao: „To je suvi šampon”, na šta je Val obavestila ceo pab kako to nije perut nego suvi šampon, i šta je to, pobogu, i tako dalje, i tome slično. Nakon ovog incidenta, sasvim logično, čim sam stigao kući bacio sam kutijicu suvog šampona i nikada ga više nisam koristio, i dan-danas to ne činim.
Ona, ta devojka, uporna je u tome da polaže pravo na vas. Tačnije rečeno, žena. Ima trideset jednu godinu, što vam verovatno nije rekla, i nakon blistave karijere prodavca paket-aranžmana s popustom, sada radi kao menadžer u jednoj maloj štampariji u blizini Oksford strita. U jednoj od onih koje štampaju pozivnice za proslave, koje u prednjem delu imaju nekoliko fotokopir aparata od kojih je samo jedan ispravan. Shvatite da ne govorim ovo da bih je ponizio, nego čisto da vam objasnim ulogu misteriozne žene koju je možda igrala pred vama. Eto s kim imate posla. Val iz Pronto Printa.

Oliver: Ona je šta? Rekla je šta? To je nečuveno, to je kleveta, to je najodvratnija mensonge koju je mogla da smisli. Ta devojka samo stvara probleme. Probleme sa P koje je odmah ispred slova R, R kao rospija.
Ona mene odbila po pitanju hopa-cupa? Ona mene, kažete? Ako je tako, projektujte na krivu ekrana iza svog čela sledeće animirane slike, a kažiprstom pritisnite dugme na dolbi uređaju da vam ne promaknu nijanse sledećeg dijaloga. Nekada, u pradavna vremena, Oliver se, uprkos bučnim novogodišnjim obećanjima da to više neće činiti, ponovo obreo na jednom od onih besmislenih događaja koje posećuje razdragani lumpenproleterijat s minijaturnim pivskim kriglama pod miškom, gde sve devojke divljački uvlače silk kat kao da je lekovit (ne govorim ovo kao uobraženi preobraćenik - ali, ako hoćeš da pušiš, puši), i gde se pribojavate da će vas u svakom trenutku otpozadi zgrabiti par mlohavih ruku s ciljem da vam podigne nivo litijuma na način koji uvek pali, uvukavši vas u vijugavu kongu. Reč je o - pogodili ste! - o žurci.
Koliko se ja sećam, Stjuart me je preklinjao da odemo - čisto simbolično vraćanje duga - nema sumnje, zbog svih onih fantastičnih zajedničkih provoda s devojkama na kojima je meni uvek zapadala ona drhturavo debeljuškasta. Kormilareći između vrčeva punih otrova i boca od neprozirnog stakla ukrašenih palminim stablima u kojima se nalazila jetreparajuća karipska tečnost, smestio sam se s davnom berbom italijanskog belog, u ne sasvim jasnoj nameri da se ubijem kao majka. Srkao sam tečnost kroz izuvijanu slamčicu za zabave i sasvim fino napredovao kada se na moja ramena obrušiše ruke od kojih sam strahovao.
„Au, moj giht!” viknuo sam u strahu od učešća u najprizemnijim bahanalijama. Jer, te večeri nisam bio ponet ludilom plesa.
„Oli, pa ti me izbegavaš”, rekle su Ruke, dok je Tur pokušao vertikalno prizemljenje na naslon fotelje u kojoj sam sedeo, što je bio manevar izvan pilotskog umeća listopadne Val, koja je zbog toga sletela u moje krilo.
U nekoliko minuta koji su usledili razmenili smo rutinske izlive uljudnosti i pošalica, i samo bi najinventivniji izvitoperitelj teksta, najoštriji protivnik očiglednih namera mogao tu razmenu da shvati na jedan od sledećih načina: 1) da mi je draže da budem u društvu Val nego italijanskog belog; 2) da bih i za trenutak mogao da lišim svog prijatelja Stjuarta onoga što mlad svet danas često označava izrazom - nesumnjivo nesvesno prizivajući tu kamilju grbu od želje, tu oazu ugašene žeđi - „njegova partnerka”.
Tako smo se mi rastali, civilizovano, koliko sam ja shvatio, ona nastavljajući s kongom, a ja s gracioznim sanjarenjem. Uz ne mnogo više od boff de politesse.

Val: Moje mišljenje je da postoje dve vrste muškaraca koji mogu da vas opanjkavaju: oni s kojima ste spavali, i oni s kojima niste.
Stjuart i ja smo bili u ljubanoj vezi a Oliver je pokušao da me smuva. Stjuart se oženio svojom finom slatkom ženicom a Oliver se smuvao s njom. Ima li tu neke zakonitosti ili nema?
Stjuartu smeta to što sam primetila njegov suvi šampon, a Oliveru smeta što nisam bila rada da uskočim s njim u krevet. Ne biste rekli da u tome ima nečeg čudnog? Mislim, da je baš to ono što im smeta? Ni jedan od njih dvojice nije ni pomislio da Oliver tuca Džilijan samo zbog toga što zapravo želi da tuca Stjuarta. Kako vam se to čini?
A da sam na vašem mestu, obratila bih malo više pažnje na Džilijan. Ona je prava heroina, izdržljiva mala, zar ne? Tata zbriše sa svojom curicom a Džili to herojski preživi. Štaviše, teši svoju ojađenu majku. Kako je to samo nesebično i zrelo. Zatim Džilijan upada u zamku Ljubavnog Trougla i pogodite ko od troje prođe najbolje? Vidi, vidi, opet gospođica dotična. Uklještena na sredini ali i dalje s glavom iznad vode radi pravu stvar - što znači, urniše Stjuarta a na uzici drži Olivera.
Rekla je Stjuartu (koji je rekao meni) da se neke stvari - kao što je zavođenje najboljeg prijatelja svoga muža - „jednostavno dešavaju”, i da dalje moraš da se trudiš koliko možeš. Prilično prosta teorija, zar ne? Slušajte, nema stvari koje se „jednostavno dešavaju”, a posebno ne u takvoj situaciji. Ono što ta dva momka ne shvataju jeste da se tu isključivo radi o Džilijan. Tihi i mirni koji tvrde da im se stvari „jednostavno dešavaju” jesu pravi manipulatori. Uzgred, Stjuarta već izjeda krivica, što i nije tako loše, zar ne?
A i ono, zbog čega više nije želela da bude socijalni radnik? Da li je bila jebeno preosetljiva na ljudsku patnju? Greška, upravo obrnuto: ako mene pitate, ljudska patnja nije bila dovoljno osetljiva prema njoj. Svi ti unesrećeni ljudi i sjebane porodice nisu cenili tu neverovatnu privilegiju koja im je ukazana time da njihove muke leči gospođica Florens Najtingejl lično.
I još jedno pitanje. Šta mislite, kad je odlučila da se poigra sa Oliverom? Mislim, kad je tačno počela da mu daje zeleno svetlo a da on nije ni primetio da ona to radi? Nije valjda i s vama igrala istu igru?

Oliver: Dakle, gruba igra? A vrla Val se predstavlja kao Suzana, ona koja je patila zbog pohotnih staraca. Pa dozvolite mi da raspirim tu misao. Da su Val u svoj njenoj nagosti krišom posmatrala dva uvažena fosila, pre nego što bi uspeli da joj izbroje mladeže na telu ostali bi samo u kravatama, a ona bi naplaćivala banku za svako pipanje.
Verovatno zbog kratkoće poznanstva potcenjujete oporu prizemnost ženskog svedoka pred sobom. Da su Irodove trupe krenule od vrata do vrata u poteri za sumnjivima, ne bi se zadržali u La Maison de Val. Ona je od onih kojima je fraza „Želiš li da uđeš na kafu?” aforistična do tačke nerazumevanja, i onih koji bi smatrali da je apoftegma „Je l’ ti to imaš šišarku u džepu?” dostojna tantričkih mudraca. Tako da Oli i neće biti suviše negalantan ako se još uvek živo seća ko je koga probao da smuva na žurci.
A kao kaznu za to što sam ustuknuo pred njenim lepljivim dlanovima (iako priznajem da je viteški odnos prema Stjuartu slabašan razlog, daleko iza nerava, dobrog ukusa, estetskih shvatanja, und so weiter), Val pred vama izjavljuje, iz čistog trankviliteta, da sam ja biološki predodređen - da sam bio, da jesam, i da ću biti - za tapirski oblik bebe Stjua, i da osujećen u svojim uranovskim ambicijama seme rasipam na najpodudarniji surogat koji mogu da pronađem, a to je Džil. Najpre, moram da istaknem da svakom onom čiji cerebralni korteks ukazuje na Džilijan, kao erotsku zamenu za Stjuarta, treba savetovati da pod hitno nazove tapacirano vozilo. Ono što bih dalje želeo da primetim jeste da je vaš doušnik Val posvećeni posetilac onog smrdljivog odeljka lokalne knjižare koji bi trebalo da se zove Samosažaljenje, ali je umesto toga misteriozno obeležen kao Samopomoć. Pored telefonskog imenika i Londona od A do Z, njena petite biblioteka sastoji se od knjiga smišljenih da uteše i napumpaju ego: naslovljenih recimo,Život ume da bude pravi skot čak i prema najboljim ljudima, Pogledajte se u ogledalo i recite zdravo, i Život je konga: priključi se masi! Prevođenje mračnih dubina ljudskog duha u obrok od jednog intelektualnog zalogaja za ljude mrtvog mozga: eto u tome uživa vaš doušnik.
Slušajte me: da se kojim slučajem dogodilo da je Oliverova snažna seksualnost povremeno sklonila u stranu ono uobičajeno, i da se njegov heliotropski pogled okrenuo prema nesuđenom Ganimedu Stouk Njuingtona, u tom slučaju, da navedem jednu frazu iz standardnog jezika koju će čak i moja tužiteljka moći da razume, Za mene, druškane, tu ne bi bilo problema. Tu se pitanje karnalnog zamenika ne bi ni postavljalo.

Stjuart: To nije nešto što ni s čim drugim nema veze. To nije čak ni sporedno pitanje. Okej, ugnjavio sam Val nekoliko puta, mislio sam da mi je prijatelj, mislilo sam da prijatelji zato postoje. Iznenada ispada da je zločin govoriti o svojim problemima, a Oliver je nekakv delinkventni homoseksualac koji je oduvek u potaji vrebao na mene. Mnogo toga lošeg mislim o svom bivšem prijatelju, ali ne i to. Jedino što sa blatom može da se uradi jeste da ga ne primećujete, inače će vam se zalepiti.
Za ime božije, hajde da nastavimo s pričom.

Val: Shvatam. Oliver naravno negira da je nastran (zašto bi, pobogu, neko to pomislio?) ali da jeste, ne bi imao problema da prebaci nogu preko svog najboljeg prijatelja. A Stjuart, uprkos tome što je verovatno najdosadnija konvencionalna osoba s kojom sam imala nesreću da budem u vezi, nije ni najmanje uznemiren mojim psihološkim uvidom. On samo hoće da kaže: Bez komentara. Članovi porote, rekla sam svoje. Ili, tačnije, pojasniću svoje. Mislim da su njih dvojica zajedno u ovome.

Džilijan: Najveći broj zahteva za razvod braka koje su podnele žene od 1973. zasnovan je na iracionalnom ponašanju muža. Primeri iracionalnog ponašanja su: nasilnost, preterana sklonost piću, preterana sklonost kockanju ili opšta finansijska neodgovornost i uskraćivanje seksualnih odnosa.
Reč koja se u pravnom jeziku koristi kada se traži razvod je molba. Podnosilac zahteva moli da se brak poništi.

Oliver: I još nešto. Ona voli da se pretvara kako je Val skraćeno od prenom Valeri, bez eclat ali savršeno normalnog imena. Navodno, tako ponekad potpisuje interne naloge i ljubavnu korespondenciju. Ali, čak joj se ni tu ne može verovati. Val - ovo je nešto što biste možda voleli da upamtite - skraćeno je od Valda.

Stjuart: E ovo je za mene suptilno, to ja zovem delikatnim nagoveštajem. Šta nalazim neobavezno ostavljeno na stolu kad se vratim u svoju rođenu kuću? Jednu od onih Kako-da knjiga. Samo što ova nosi naslov Kako da... preživite razvod. Podnaslov je Priručnik za samce i parove. Hoću li ja to postati? Planiraju li oni da me u to pretvore? U „samca”?
Da li ste znali da je od 1973. glavni razlog zbog koga se muškarci razvode od žena na engleskim sudovima neverstvo žene? Šta vam to govori o ženama, pitam se ja. Dok obratno nije slučaj. Neverstvo muškaraca nije glavni razlog zbog koga žene traže razvod. Upravo obratno. Izgleda da su pijančenje i uskraćivanje seksa često osnov da se žene reše svojih partnera.
Dopala mi se jedna rečenica u toj knjizi. Znate li koliko koštaju usluge pravozastupnika? Ni ja nisam znao. U provinciji cena jednog sata kreće se od 40 funti naviše (plus porez). U Londonu, od 60 do 70 funti na sat (plus porez), a prestižnije firme naplaćuju i više od 150 funti na sat (plus porez). Zbog toga čovek koji je napisao knjigu zaključuje sledeće: „Jasno je, sa ovakvim cenama jeftinije je nadomestiti mnoge sitnije stvari (sto, stolicu, set čaša ili nešto slično) nego suočiti se sa zakonskim troškovima za borbu.” Da, to zvuči sasvim razumno. Naravno, mogao bih jednostavno da razbijem ovu čašu koju držim u ruci, plus ostalih pet tamo na polici, tako da se ne bismo mučili oko podele. Ionako mi se nikad nisu dopadale. Dobili smo ih od ženine uobražene majke.
A kad bih jednostavno rekao Ne neću, ništa loše nisam uradio, neću da ti dam razvod, nemaš nikakvih dokaza protiv mene, mislim da pod „nasilništvo” ne spada udarac glavom u nos ženinog ljubavnika, to ne može biti razlog koga se nisam setio, kad bih samo rekao Ne i ostao čvrsto na tome, znate šta bi morala da uradi u tom slučaju? Morala bi da se iseli i ne bi mogla da se razvede narednih pet godina.
Je l’ mislite da bi ih to sjebalo?
Stvarno, pogledajte te čaše. Iz njih možda možete da pijete pemo, ali ne i viski. Bilo bi zaista jeftinije kupiti takve sitnije stvari nego snositi zakonske troškove borbe. Nek’ ih sve uzme - sve osim ove, ups, prosto je skliznula s naslona, je l’ da? Prosto skliznula, odskočila dva metra u visinu i razbila se o kamin. Vi ćete mi biti svedok, hoćete li?
Ili je možda ionako svejedno?

13: Šta ja mislim


Stjuart: Voleo sam je. Zbog moje ljubavi bilo je još lakše zavoleti je. On je to video. Svoj je život sjebao, pa je ukrao moj. Mesto je potpuno uništeno u NAPADU CEPELINA.

Džilijan: Volela sam Stjuarta. Sad volim Olivera. Sve sam povredila. Naravno da osećam krivicu. Kako biste vi postupili?

Oliver: O, bože, siroti stari Oli, pravo uz njegovu mukusnu membranu u bačvu punu merde, kako je to sumračno, kako gusto i kako neveselo... Ne, zapravo, ne mislim tako. Evo šta ja mislim. Ja volim Džilijan, ona voli mene. To je polazna tačka, odatle sve sledi. Ja sam se zaljubio. A u ljubavi funkcionišu zakoni tržišta što je ideja koju sam pokušao da predočim Stjuartu, iako ne naročito vešto, a koju on, tako nešto se i ne može očekivati, svakako neće moći objektivno da sagleda. Sreća jednog čoveka često je sagrađena na nesreći drugog, tako je to u svetu. Nije prijatno, i zaista mi je užasno žao što se to moralo desiti baš Stjuartu. Verovatno sam izgubio prijatelja, svog najstarijeg prijatelja. Ali, zapravo i nisam imao izbora. Niko ga nema, ukoliko ne postane potpuno drugačija osoba. Ako hoćete da krivite nekoga, krivite onoga ko je izmislio svet, ali nemojte mene kriviti.
I još nešto o čemu razmišljam: zašto su uvek svi na strani jebene kornjače? Neka neko za promenu i zecu drži stranu.
I da, primetio sam da sam ponovo rekao sumračan.

14: Sada je u pepeljari samo jedna cigareta


Stjuart:Žao mi je. Zaista mi je žao. Znam da u ovom delu i nisam neki pozitivan lik.
On je došao po moje. Zašto ja ne bih došao po njegovo?
Ne, to nije dovoljno dobar razlog.
Zbog čega sam to učinio? Da li sam pokušavao da ostanem u borbi, ili sam pokušavao da se predam? I jedno i drugo, ni jedno ni drugo?
Ostati u borbi: jer sam mislio da će možda promeniti mišljenje kad me bude videla?
Predati se: kao kada odbiješ povez preko očiju na izvršenju smrtne kazne; kao kad na giljotini okreneš glavu i gledaš sečivo dok pada?
A i ono s cigaretama. Čista slučajnost, znam, čist slučaj. Ali od toga mi je bilo još gore, jer čitava ta stvar je jedan užasan nesrećan slučaj, kao kada kamion probije ogradu koja deli autoput i smrska baš vaš automobil. Sedeo sam tako, stavio sam cigaretu u jedno od onih malih ulegnuća, i onda sam primetio da se u onom pored već nalazi jedna cigareta. Bio sam toliko uznemiren da sam sigurno upalio novu pre nego što sam ugasio prethodnu. A onda sam primetio kako je u pepeljari već jedan opušak. Tri cigarete u pepeljari - dve gore a jedna je ugašena. Može li bilo ko da podnese tako nešto? Možete li da zamislite bol koji sam osetio? Ne možete, naravno da ne možete. Tuđi bol ne može da se oseti, u tome i jeste problem. Uvek je to problem, čitav svet je problem. Kada bismo samo mogli da naučimo kako da osetimo tuđi bol...
Žao mi je, zaista. Kako da se izvinim?
Moram da pronađem neki način.

Džilijan: Ono što nikad neću zaboraviti jeste Stjuartovo lice. Izgledao je kao klovn, kao koren repe, kao maska za Noć veštica. Da, baš tako, kao jedna od onih bundeva u koje je urezan izveštačen osmeh, i s izdubljenim očnim dupljama iz kojih treperi neko avetinjsko, lažno svetlo. Tako je Stjuart izgledao. Mislim da sam ja jedina koja ga je takvog ikada videla, i taj prizor će mi zauvek ostati u sećanju. Ja sam vrisnula, Stjuart je nestao, svi su pogledali u tom pravcu, ali tamo više nije bilo ničega sem prazne bine.
Noć uoči venčanja provela sam kod maman. Oliverova ideja. Kad je to predložio mislila sam kako pretpostavlja da mi je potrebna mala pomoć da se pripremim. Ali, zapravo nije bilo to u pitanju; hteo je da sve bude onako kako treba. U nekim stvarima Oliver je vrlo staromodan. Trebalo je da ja budem dete koje iz roditeljskog doma polazi na taj sveti put do crkve. Samo teško se može reći da sam bila devica u belom koja čvrsto drži ruku svoga oca.
Kod maman sam stigla u 7.00 uveče pre dana svog drugog venčanja. Obe smo svesno nastojale da budemo uviđavne. Posela me je uz šolju kafe i naterala da podignem noge kao da sam već trudna. Zatim je uzela moj kofer i otišla da ga raspakuje zbog čega sam još više imala osećaj kao da sam došla u bolnicu. Sedela sam i mislila, nadam se da mi neće deliti savete, mislim da to ne bih podnela. Što se dogodilo, dogodilo se, a ono što će se tek dogoditi sada se više ne može menjati. Zato, bolje da ćutimo i gledamo neku glupost na televiziji, i ne pričamo ni o čemu važnom.
Ali - majke i kćerke, majke i kćerke. Otprilike devedeset sekundi kasnije vratila se u sobu s mojom odećom u rukama. Na licu joj je bio takav osmeh, kao da sam odjednom postala senilna i da sa mnom treba postupati sa sažaljivom nežnošću.
„Dušo, spakovala si pogrešne stvari.”
Pogledala sam je. „Nisam, maman.”
„Ali, dušo, ovo je kostim koji sam ti ja kupila?”
„Da.” Da, znaš da jeste. Zašto se roditelji ponašaju kao istražne sudije, proveravajući i najočiglednije činjenice.
„I ti hoćeš da sutra ovo obučeš?”
„Da, maman.”
Usledilo je obrušavanje. Počela je na francuskom, što radi uvek kad joj se podigne stub vodene pare pa mora da smanji pritisak. Onda se malo smirila i vratila na engleski. Suština njene priče bila je da je mene očigledno napustila pamet. Samo ozbiljno poremećena osoba može i da sanja da se dva puta venča u istoj haljini. To vređa dobar ukus, lepe manire, osećaj za oblačenje, crkvu, sve prisutne na obe ceremonije (iako uglavnom nju), sudbinu, sreću, svetsku istoriju, i još neke stvari i ljude.
„Oliver je hteo da ga obučem.”
„Smem li da pitam zašto?”
„Rekao je da se u mene zaljubio kad sam ga nosila prvi put.”
Obrušavanje broj dva. Skandalozno, treba da ga je stid, itd. Izaziva nevolju, itd. Ako u njemu planiraš da se udaš, onda to može da prođe i bez tvoje majke, itd. Sve je to trajalo nekih sat vremena i završilo se tako što sam joj predala ključ od svog stana. Otišla je s kostimom preko ruke ispruživši je kao da je ozračen.
Vratila se s dve zamene prema kojima sam bila ravnodušna.
„Ti odaberi, maman.” Nisam želela da se svađam. Sutra neće biti lako, nadala sam se da će bar jedna osoba biti zadovoljna. Ali, ne, nije sve tako jednostavno. Da bi mi oprostila zbog moje ogromne faux pas, morala sam da se ponašam kao manekenka. Bilo je smešno. Probala sam i jednu i drugu varijantu.
„Sada ti odaberi, maman.” Ali, ni to nije bilo dovoljno. Ja moram da odaberem. Ja treba da imam neko mišljenje. Nisam imala nikakvo mišljenje. Nisam imala rezervnu varijantu, zaista nisam. To je kao kada bi mi neko rekao, Slušaj, Džil, ne možeš sutra da se udaš za Olivera, to otpada, koga ćeš umesto njega? Ovog ili ovog?
Nije joj se dopalo ovo poređenje kad sam joj rekla. Smatrala je da nemam ukusa. Pa dobro. Kad sam se udavala za Stjuarta svi su me ubeđivali kako treba da mislim na sebe. Ovo je tvoj dan, Džilijan, govorili su. Sada se udajem za Olivera, i odjednom to je dan svih drugih. Oliver je insistirao na crkvenom venčanju koje ja nisam želela. Maman insistira na odeći koju ne želim.
Probudila sam se mučena snovima. Ispisujem svoje ime na pesku, samo što to nije moje ime; Oliver počinje da ga briše nogama, a Stjuart plače. Maman stoji na plaži u mom venčanom zelenom kostimu, gleda i niti odobrava niti negoduje. Samo čeka. Čeka. Ako budemo dovoljno dugo čekali, sve će poći naopako i maman, ti ćeš opet biti u pravu. Ali, šta je u tome dobro?
Kad smo stigli u crkvu, Oliver je bio vrlo nervozan. Barem smo mogli da izbacimo svečani hod kroz crkvu: bilo nas je svega desetoro, tako da je sveštenik odlučio da nas jednostavno okupi oko oltara. Ali, onog trenutka kad smo počeli da prilazimo, shvatila sam da se nešto sprema.
„Izvini”, rekla sam Oliveru. „Jednostavno nije htela da me sasluša.”
Činilo se da me nije razumeo. Stalno se okretao preko ramena prema vratima crkve.
„Haljina”, rekla sam, „Izvini zbog haljine.” Bila je žute boje, optimistične, kako je maman rekla, i ne bi se očekivalo da Oliver ne primeti promenu.
„Izgledaš kao dragulj”, kazao je iako mu pogled nije bio na meni.
Na oba svoja venčanja nosila sam pogrešnu boju. Trebalo je da na prvom nosim šašavo optimističnu žutu, a obazrivo zelenu na drugom.
„I da ću sva svoja zemaljska dobra deliti s tobom.” To sam obećala. Prethodno smo se raspravljali oko toga. Uobičajena rasprava. Oliver je hteo da bude „I svim svojim zemaljskim dobrima te darujem”. Kazao je da se tako oseća, da je sve što je njegovo i moje, da jezik otelovljuje stanje duše, da je deliti zlobno, a darivati poetično. Rekla sam da je u tome nevolja. Ako polažeš zakletvu, ona treba da bude precizna. Ako on mene daruje svojim zemaljskim dobrima, a ja njega svojim, onda to znači da razmenjujemo ono što posedujemo, a razmenjivanje mog još neotkupljenog stana za njegovu iznajmljenu sobu i nije ono što bračna zakletva podrazumeva, a iskreno rečeno, i kad bismo razmenili dobra, ja bih bila na gubitku. Šta je to što tačnije određuje razliku između moja dva muža, isticao je on, nego reči deliti i darivati. Stjuart bi želeo da sklopi nagodbu, a on, Oliver želi potpunu predaju. Rekla sam mu da smo se, ako se seća, Stjuart i ja venčali u mesnoj kancelariji i da nismo izgovorili ni deliti ni darivati.
Onda je Oliver otišao kod sveštenika i pitao ga da li je moguć kompromis: da ja kažem deliti a on darivati. Sveštenik je rekao da to nije moguće.
„I da ću sva svoja zemaljska dobra deliti s tobom.” Oliver je naglasio taj glagol jer je želeo da se zna kako se on ne slaže s tim izrazom. Nevolja je bila što je to zvučalo kao da se buni zbog toga što uopšte mora nešto da mi da. To sam mu i rekla dok smo stajali ispred crkve gde nas je maman fotografisala.
„I da ću sva svoja zemaljska dobra tebi u zakup davati”, odgovorio mi je. Činilo se da je sada opušteniji. „I da ću sva svoja zemaljska dobra tebi pozajmljivati. Sva svoja zemaljska dobra izuzev onih do kojih mi je zaista stalo. Sva svoja zemaljska dobra uz potvrdu...” i tako dalje. Kad Oliver tako počne, najbolje je pustiti ga. Jeste li videli one nove povoce za pse? One s velikim kalemima koji se jednostavno odmotavaju i desetak metara kad pas iznenada pojuri, i ponovo se namotavaju dok miruje kad dođete do njega? Na to pomislim kad Oliver uhvati takav rif. On je kao veliki pas. Ali, sačekaće vas na uglu da ga stignete i pomilujete.
„Sve svoje račune u restoranima deliću s tobom.” Vozili smo se nekoliko kilometara do mesta koje je Oliver odabrao. Sedeli smo za dugačkim stolom u dnu restorana. Naspram mog mesta upravnik je stavio gomilu crvenih ruža i mislila sam kako je to vrlo ljubazno od njega, iako je Oli izjavio scenskim šapatom kako su crvene ruže malo kičaste. Smestili smo se, popili po čašu šampanjca i obavili one kikotave razgovore o probijanju kroz zakrčeni saobraćaj na putu do crkve, i kako se sveštenik zaista trudio iako gotovo da nije ni Olivera ni mene znao odranije, i kako nije frfljao dok je govorio, i kako sam srećno izgledala. „Nešto bolje od srećno?” rekao je Oli i ponovo krenuo. „Čujem li ja to blistavo? Da, blistavo s moje leve strane. Dalje, nešto jače od toga? Prekrasno? Imam li prekrasno? Hvala vam, gospodine. Da li neko nudi veličanstveno? Spektakularno? Senzacionalno? Do sada prekrasno s moje desne strane... Prekrasno... prekrasno... Ispred mene se nudi spektakularno... Spektakularno ovde... jeste li završili sa spektakularno? Prodato ponuđivaču i Oli otkupljuje...” zatim je lupio mlinom za biber kao na aukciji i poljubio me uz aplauz.
Stiglo je prvo jelo i ja sam primetila da Oliver ne sluša ono što govorim pa sam počela da pratim njegov pogled, i tamo je, sam za stolom, čak i ne gledajući nas, sedeo Stjuart i čitao knjigu.
Onda je sve krenulo po zlu, i ja sam ostatak pokušala da izbrišem iz sećanja, to šta smo jeli, o čemu smo razgovarali i kako smo se pretvarali da se zapravo ništa ne događa. Ali sam kraj ne mogu da izbrišem, ono kada se Stjuartovo lice iznenada pojavilo iznad stolnjaka i upiljilo se u mene s onim groznim osmehom i avetinjskom svedošću u očima. Oživela bundeva iz noći veštica. Vrisnula sam. Zapravo i nije bilo toliko zastrašujuće. Jednostavno, bilo je toliko tužno da nisam mogla da podnesem.

Oliver: Kopile. Ti mali debeli govnarski drkomatu. Nakon svega što sam za tebe učinio tokom svih ovih godina. Kao prvo, ko je od tebe uopšte napravio koliko-toliko prihvatljivo ljudsko biće? Koga je ruka zabolela od šmirglanja tvojih hrapavosti? Ko te je upoznao s devojkama, naučio kako se koriste viljuška i nož, ko je bio tvoj prokleti prijatelj? I šta dobijam zauzvrat? Sjebeš mi venčanje, sjebeš najbolji dan mog života. Jeftina, prostačka, sebična osveta, eto šta je to bilo, iako nema sumnje da se u tom nužniku od tvoje duše motiv osvete preobratio u nešto navodno plemenito, ako ne i pravedno. Pa, samo da ti kažem nešto, ti steatopigični bivši pajtose: ako ponovo kreneš da njuškaš, bićeš bivši pajtos i to ne samo u jednom smislu. Nateraću te da nedelju dana jedeš srču, da to odmah razjasnimo. Nijednog trenutka nemoj potcenjivati Olivera. U mom navodno nežnom srcu ima mesta za nasilje.
Trebalo je da tražim da te uhapse onog trenutka kad sam te primetio. Da te zatvore pod nekom trajnijom optužbom, kao što je skitnja s opasnim namerama ili uništavanje okoline ili dosađivanje. Uhapsite ovog čoveka, naredniče, više nije zabavan, jednostavno je prestao da bude zabavan. Gospode, opet se šalim, to je oduvek moja slabost, ali da se nisam šalio morao bih da dođem, odsečem ti dlakave uši i nabijem ti ih u grlo i nateram te da za desert pojedeš svoje antičke naočare.
Dan je proticao u najboljem redu sve dok te nisam spazio kako pokušavaš da budeš neprimetan dok preko puta ritmički trupkaš nogom kao na straži i purnjaš kao dimnjak kod Amolda Beneta i zgađeno gledaš prema crkvi. Bilo je očigledno da ti je na pameti neka budalasta psina, pa sam, nameštajući svoj beli karanfil s lakim primesama bledozelene, prešao tu kancerogenu raskrsnicu i obratio ti se.
„Dolazim na venčanje”, rekao si. Ispravio sam ga povodom te neizvodljive namere.
„Ti si došao na moje”, nastavilo se cviljenje, „pa sad ja dolazim na tvoje.”
Objasnio sam ti odstupanje od etikecije koju je taj plan podrazumevao, da, naime, u srednje razvijenim društvima u koje spada i Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, osoba koja nije pozvana na neku formalnu ceremoniju ne može sebi dozvoliti da istu pohodi. Kada si doveo u pitanje taj za tebe misteriozni deo protokola, na najlepši mogući način sam te zamolio da se smesta goniš i da se, po mogućstvu, baciš pod dabl-deker koji je upravo tada prolazio.
Moram reći da se nisam sasvim pouzdao u tvoj prividni odlazak, i da sam, dok smo čekali znak sveštenika da se zavesa digne, jednim okom motrio na ulaz u crkvu. Mislio sam da će u svakom trenutku portal od hrastovine pasti i otkriti tvoju neželjenu pojavu. Čak i kad je svezivanje bilo u toku, napola sam očekivao da ćeš, kad dođemo do onog dela gde svi koji znaju zakonske ili bilo kakve druge prepreke koje će me onemogućiti u tome da svojom raspomamljenom telesnošću nasrnem na lepu Džil, iskočiti iz kakvog senovitog ugla crkve i izneti neku kukavičku primedbu. Ali, nisi to učinio, i mi smo srećni i veseli obavili zakletve. Čak sam imao i vremena da stavim ironičan akcenat na onaj bezvezni deo službe u kome obećavate da ćete „deliti” svoja zemaljska dobra sa svojim partnerom. Vekovima unazad svi su svoje partnere „darivali” zemaljskim dobrima - evo, uzmi sve, ono što je moje i tvoje je - a to, kako mi se čini, prenosi iskrenost ključnu za duh braka, obuhvata suštinu posla. Ali, više to nije slučaj. Pravnici i knjigovođe zašli su u sve pore. Bio sam malo bouleversé kada je Džilijan insistirala na deliti, a čitava diskusija mi se činila mrvicu ponižavajuće, kao da planiram da brže-bolje, čim izađem iz hrama, svoju polovinu Džilinog stana ponudim tržištu. Velikodušno sam udovoljio ovom njenom hiru. Postoji dašak Mame Dragon u mojoj nevesti, kao što ste možda primetili.
Istini za volju, bila je to pomalo prljava nagodba. Ja sam hteo crkveno venčanje, dok je Džil sada za to videla još manje razloga nego prošlog puta. Tako da sam ja dobio da biram pozorište, dok je njoj bilo dozvoljeno da prerađuje tekst. Ona je i oca ubedila, to vam mogu potvrditi. Neće svaka.... koliko god očajnički da vape za ceremonijama u današnje vreme, sa odobravanjem gledati na venčanje posrnule žene kao što je Džilijan. I sam sam obišao nekoliko dostojnih bazilika i uvek sam dobio isti jasan i neodgovarajući odgovor. Onda je Džilijan otišla i prizemljila jednog od nestašnih nebeskih pilota. Ta devojka je pravi intemuncije. Pogledajte samo kako je ubedila Stjuarta da se ponaša kao oficir i džentlmen uprkos istorijskim okolnostima koje nam dokazuju suprotno. Najpre se ponašao kao pravi mali pećinski čovek kad god bi se pomenula reč na R; ali Džilijan ga je privolela na sporazum. To slučajno baš i nije segment svetske istorije koga se podrobnije sećam. Džilijan koja se previše često viđa sa svojim Bivšim Mužem. Džilijan koja je zadržala svoj atelje u kući BM-a čak i nakon što ga je napustila. Oliver kome je zabranjeno da dolazi u atelje. Oliver kome je zapravo naloženo da se pro temp povuče u ilegalu. Nije to samo mesto na zadnjem sedištu, pre je reč o prostoru u prtljažniku gde društvo prave još jedino rezervna guma i zastareli atlas.
Ali to vreme je prošlo. Reverzibilnost - taj blistavi slogan profesije moje žene - u privatnoj je sferi pretrpela uticaj. Džilijan i Oliver postali su jedno poresko telo, a duh tajm-šer varijante u Marbelji zauvek je proteran. Vetar je naterao glogov žbun kraj kapije da prospe svoje nežne konfete - samo ne one iz kutije, molim vas - a la belle-mere je izvela ceo Kartije-Breson, čim sam je ubedio da, prema mišljenju pionira fotografije, sprava mnogo bolje radi ako joj se sa objektiva skine poklopac. Zatim smo u dobrom raspoloženju krenuli put Al Dardineta, a ja sam obećao Džilijan da upravnika neću zvati Al zato što, istini za volju, danas je ta šala zabavna još jedino meni.
Prosecca se ljuljuškao u posudama s ledom. Trebalo je da ovo bude obrok za pamćenje, razumete, a ne neki bućkuriš plaćen kreditnom karticom - da li biste vi u italijanskom restoranu naručili francuski šampanjac? Konverzirajući obradili smo ekscentričnog sveštenika i lutanja - vagari, na latinskom, lutati - kroz mrežu jednosmernih ulica koje vode do Ala. Došlo je i prvo jelo, spaghetti neri alle vongole, gde smo šaljivo preskočili primedbu po kojoj je u Oliverovom izboru jela bilo više pogrebnog nego svadbenog - „Maman”, rekao sam (opredelio sam se za ovu soluciju u obraćanju), „Maman, ne zaboravite da se za venčanja u Bretanji crkva ukrašava u crno.” U svakom slučaju, čim je viljuška prenela taj primo piatto do usta, sve nesuglasice su zamrle. Počeo sam da usisavam sreću kao duge, elastične, nelomljive špagete. A onda sam primetio to malo kopile.
Dopustite mi da postavim scenu. Bilo nas je desetoro (ko je sve bio? o, samo amici i cognoscenti, nekoliko njih, pažljivo probranih) u zadnjem delu restorana, za dugim stolom u malom ispustu - pomalo nalik na Tajnu večeru, po Veronezeu - dok su ostali, manje bitni, slučajni posetioci činili sve da glume nezainteresovanost za veselo svadbarsko društvo. (Oh, to je tako tipično engleski. Ne mešaj se u tuđu radost, ne nazdravljaj im preko stola, prosto se pretvaraj da se niko nije venčao sve dok ne postanu suviše bučni, i u tom slučaju možeš da se žališ...). I tako sam ja bacio pogled preko diskretno pognutih glava i koga ugledam drsko naspram nas? Taktičnog Prvog Muža koji sedi sam za stolom i pretvara se da čita knjigu. Kao prvo, traljav gambit. Stjuart da čita knjigu? Mnogo bolje bi se maskirao da je stao na stolicu i mahao u našem pravcu.
Uprkos ruci svoje mlade koja je pokušala da me spreči, podigao sam se lagano sa svog mesta, prišao njenom bivšem, i ljubazno mu dao uputstva da se nosi. Nije hteo da me pogleda u lice. Pogled je prikovao za tako predvidljive lazanje koje je neuspešno mrcvario viljuškom.
„Ovo je javno mesto”, odgovorio je slabašnim glasom.
„Zato te i molim da ga napustiš”, odgovorio sam mu. „Da nije javno mesto ne bih ti učinio takvu uslugu kao što je verbalna opomena. Do sada bi se već nalazio na trotoaru u nekoliko delova. U kontejneru s ostalim đubretom.”
Možda sam i bio malčice glasniji jer je u tom trenutku došao upravnik Dino. „Al”, obratio sam mu se svojim starim peckajućim tonom, „imamo ovde trn u oku. U tvojoj tratoriji postoji crna tačka. Ljubazno molim da se ukloni.”
I znate šta, nije hteo! Odbio je da izbaci Stjuarta. Čak je u jednom trenutku počeo da ga brani. Dakle, pošto više nisam hteo da uznemiravam ostale, vratio sam se za sto sa tužnim špagetima koji su u mojim ustima imali ukus pepela. Razjasnio sam tehničke momente vezane za britanski zakon o restoranima po kome desetak veselih i razdraganih gostiju ne može da se zabavlja na miru (da ne pominjem držanje strane autsajderu!), tako da smo odlučili da se koncentrišemo na trenutno postojeću sreću.
„O, nisam znao”, rekao sam okrećući se prema Džil, „da se zoveš Srećka”, na šta su se svi nasmejali, iako se Oli osećao kao da vozi uzbrdo u pogrešnoj brzini. I uprkos besprekornoj pesce spada al salmoriglio, neprekidno smo obraćali pažnju na skrhanog Stjuarta koji je debelim prstom okretao stranice knjige (svakako nije čitao Kafku!) i pokušavao da ne pomera usne zamazane lazanjom dok čita. Zbog čega se jezik neminovno uvlači u neku šupljinu u zubu, zbog čega zanemaruje naredbu dok traži neravninu i trlja se o njega kao krava o stub? Stjuart je bio naša neravnina, rupa koja se iznenada otvorila. Kako, i pored sveg spoljašnjeg sjaja, možemo da budemo istinski blaženi?
Savetovali su me da ga ne primećujem. Gosti koji su sedeli za ostalim stolovima počeli su da odlaze zbog čega je prvi muž moje žene bio još uočljiviji. Iznad njegovog stola dizao se kovitlac duvanskog dima. Dimni signali koje šalje odbačeni urođenik svojoj izgubljenoj skvo. Ja sam lično prestao s duvanom. To je glupa navika koja podstiče samoživost. Na kraju je u restoranu ostalo samo nas desetoro (svako je sedeo pred raskošnim dolce), jedan par koji je do kasno sedeo u prozoru bez sumnje kujući neki škakljivi beg u banlieusard preljubu, i Stju. Kad sam ustao video sam kako nervozno gleda prema našem stolu i pali još jednu cigaretu.
Naterao sam ga da se malo preznojava dok sam se poduže zadržao u sumračnom gabinettou gde sam se impresivno ispiškio, a zatim sam laka koraka krenuo nazad pored njegovog stola. Namera mi je bila samo da mu uputim jedan prezriv pogled, ali dok sam mu prilazio on je povukao jedan pulmotresan dim iz cigarete, pogledao me s nesigurnošću, zapiljio se u pepeljaru, spustio cigaretu, ponovo me pogledao i počeo da plače. Sedeo je jecajući i šišteći kao probušeni hladnjak.
„O, za boga miloga, Stju”, rekao sam skrivajući svoju ozlojeđenost. Onda je počeo da mrmlja nešto o cigaretama. Cigarete ovo, cigarete ono. Pogledao sam pepeljaru i video da je taj beznadežni krelac upalio dve u isto vreme. To je samo pokazivalo koliko je pijan, a i kakve očajno loše manire ima kao pušač. Mislim, osnova nikotinske elegancije dostupna je čak i najseljačkijim uživaocima, samo ako to zažele.
Pružio sam ruku i ugasio jednu od dve koje su gorele - valjda zato da bih, eto, nešto uradio. On me je na to divljački pogledao i počeo da se cereka. A onda je isto tako naglo prestao i počeo da slini. Ne bih vas opterećivao prizorom rasplakanog Stjuarta. Potom je počeo da zaurlava kao dete koje je izgubilo gomilu plišanih meda. Pozvao sam zato Dina i rekao: A sada? Ali Dino se izgleda zainatio da bude protiv mene, pa je postao sav jezivo latino, kao da je naricanje u javnosti atrakcija njegove tratorije i da mušterije u stvari dolaze da bi tome prisustvovale, kao da je Stjuart glavna zvezda. Počeo je, zamislite, da teši napaćenog bankara, na šta sam ja samo naručio dvanaest duplih grapa ako ima toliko vremena da prekine sa svojim volonterskim radom kao negovateljica, i dokliza do našeg stola. I znate šta? Uputio mi je ledeni pogled. Svi bi pomislili da sam ga ja rasplakao. Svi će pomisliti da sam ja taj koji kvari čitavo svadbeno veselje.
„Donesi te proklete grape, Dino”, viknuo sam, na šta me je pola svatova, uključujući nesrećnu mladu i moju prokletu taštu, obavestilo kako oni ne vole grapu. „Kakve to ima veze?” viknuo sam ja.
Tu su stvari već počele da izmiču kontroli. Osoblje restorana se sjatilo oko Stjuarta kao da je on taj koji je otkrio to mesto, a ne ja, svadbari su se polako vratili slavlju, preljubnički sto je zainteresovano piljio, porudžbina grape je škrto odložena, a stari Oli je iskreno osećao kako prema njemu postupaju kao prema ribljoj glavi koja je stajala tri dana. Ipak, ingenioznost se još uvek nije iscrpla, pa sam naterao konobara da mi donese najveći stolnjak koji imaju. Dve vešalice za odela premeštene su iz protesta, nekoliko karafa poslužilo je umesto tegova, dva precizna reza na stolnjaku, i eto ga: improvizovani paravan. Nestali su nametljivi ljubavnici, nestao je cmizdravi Stju, a stigle su i grape! Trijumf Olija-stratega, koji je onda uključio svoj anegdotski šarm pokušavajući da ponovo pokrene društvo.
Gotovo da mi je uspelo. Led je počeo pomalo da se topi. Svi su odlučili da bi bilo bolje da se poslednji put potrude i počnu da se zabavljaju. Bio sam usred jednog od mojih podužih i dosadnijih oralnih nastupa kad se iz daljine čulo pomeranje stolice. Uf, dobro je, najzad je rešio da ode. Ali tek nekoliko sekundi nakon toga, kada sam krenuo u svoj anegdotalni krešendo, Džilijan je vrisnula. Vrisnula je, a onda zaplakala. Izgledala je kao da je videla duha. Netremice je gledala vrh stolnjaka koji sam razapeo. Šta to ona gleda? Iznad je bila jedino tačkasta tavanica. Izgledalo je kao da njene suze nikad neće prestati, iz očiju joj je štrcalo kao iz presečene arterije.
Niko nije želeo da sasluša kraj moje priče.

Džilijan: Klovn. Koren repe. Maska za noć veštica...

15: Veliko spremanje


Stjuart: Odlazim. To je moja sudbina. Za mene ovde nema više ničega.
Ne mogu da podnesem tri stvari.
Ne mogu da podnesem to što mi brak nije uspeo. Ne, još jasnije. Ne mogu da podnesem to što ja nisam uspeo. Iznenada sam počeo da primećujem na koji način ljudi govore o tim stvarima. Kažu, „Brak im nije uspeo”, kažu, „Brak im se raspao”. Oh, znači, greška je do braka, zar ne? Slušajte, brak zapravo ne postoji, tako sam rešio. Postojite samo vi i ona. Znači, krivi ste ili vi ili ona. I dok sam neko vreme mislio da je ona kriva, sada osećam da sam ja. Ja sam je izneverio. Izneverio sam sebe. Ništa nisam učinio da bude toliko srećna da ne može da me napusti. To je ono što nisam učinio. Dakle, nisam uspeo i stid me je zbog toga. U poređenju s tim, savršeno me nije briga šta neko misli o meni kao ljubavniku.
Ne mogu da podnesem ono što se dogodilo na venčanju. Njen vrisak i dalje odjekuje u mojoj glavi. Nisam želeo sve da pokvarim. Samo sam hteo da budem prisutan, da gledam a da me ne vide. A sve je išlo naopako. Kako da se izvinim? Samo tako što ću otići.
Ne podnosim kada mi kažu da žele da budemo prijatelji. Ako ne misle tako, licemerno je. Ako zaista misle, još gore. Kako mogu da kažu tako nešto nakon svega što se dogodilo? Oprošteno mi je zbog mojih greha, oproštena mi je ta nepojmljiva drskost što sam se na trenutak našao između Romea i Julije. Ma, nosite se oboje. Nećete vi meni tako praštati, a ni vama neće biti oprošteno, čujete li? Čak i ako to ne mogu da podnesem.
Zato odlazim.
Jedina osoba koja će mi nedostajati je madam Vajat, što je pomalo smešno. Od samog početka ona je prema meni bila iskrena. Pozvao sam je sinoć da joj kažem da odlazim i da se izvinim zbog svog ponašanja na venčanju.
„Nemoj razmišljati o tome, Stjuarte”, rekla je. „To ti čak može i pomoći.”
„Kako to mislite?”
„Možda, ako je početak tako užasan, ne postoji iskušenje da se osvrnemo unazad i da se pretvaramo kako je nekada sve bilo savršeno.”
„Gospođo Vajat znate li vi da ste filozof?”
Nasmejala se, a ja je nikada ranije nisam čuo da se smeje.
„Ne, zapravo niste”, rekao sam, „vi ste mudra žena.”
Zbog toga se, iz nekog razloga, zasmejala još glasnije. Odjednom sam shvatio kako je kao mlada sigurno bila prava koketa.
„Bićemo u vezi, Stjuarte”, rekla je.
Bilo je to vrlo ljubazno od nje, zar ne? Potrudiću se da tako i bude.

Oliver: Nemoguće je, de temps en temps, ne uočiti činjenicu da život ima svojih ironija, zar ne? Evo Stjuarta, veselog bankara ( I Banchieri Giocosi - zašto li je tako malo opera o ovom zanatu, pitam se, pitam se), sićušnog ali upornog branioca kapitalizma, hitrog zaštitnika zakona tržišta, jurišnika preduzetništva, uslužnog radnika pri prodaji i kod kupovine tuđim novcem. I evo mene, lakovernog liberala koji glasa zatvorenih očiju nabadajući prstom, nežnog voditelja cirkuske predstave miroljubivih umetnosti, onog koji instinktivno staje na stranu slabijih protiv jačih, kitova protiv cele japanske ribarske flote, mokrog mladunčeta foke protiv istrebljivača u flanelskoj košulji, prašuma protiv dezodoransa u spreju. Ipak, kada nosioci ovih suprotstavljenih filozofija svoju pažnju usmere na pitanja ljubavi, jedan od njih iznenada počne da veruje u protekcionizam i antimonopolsku komisiju dok drugi zastupa prirodnu mudrost slobodnog tržišta. Pogodite koji je čiji stav?
A tu je takođe i ševa, hopa-cupa, to golicanje u rastegljivom tkivu koje izaziva toliku žudnju. Nadahnuće srca o kome su pevali razni minstreli takođe vodi i tucanju, to ne smemo zaboraviti. Sada se moram odupreti trijumfalnom tonu (barem malo), ali nećemo promašiti ako uz oprez primetimo da kada slobodnjak postane protekcionista možda je to zbog toga što shvata da njegova roba ne zadovoljava standarde. Da ponekad samo ono š-č-č-š, kao kada se prodrma kutija kukuruznih pahuljica, ne pomaže da inamorata treperi sve dok ne zađe sunce. Da postoje trenuci kada se priziva letnja grmljavina na supsaharskom nebu. Ko bi se opredelio za maketu aviona s plastičnim propelerom i gumenim navojima kad na nebu još uvek ima zvezda padalica? Zar se ljudski rod ne razlikuje od nižih vrsta upravo po tome što zna za žudnju?
Ali ako neko iz nužde malo zavitla palicom za lov na foke zbog ljubavi, ako neko mora da pošalje japanskog kitolovca preko južnih voda da bi obavio svoj posao, to ne znači da će sa surovošću nastaviti kada se vrati u luku. Jadni Stjuart - još uvek mu nudim prijateljsku ruku. U stvari, telefonirao sam mu. Stajao sam tako, na obrazu mi je još uvek bio ožiljak od našeg malog contretemps (ali to je u redu: ja sam pre Oli Dostojanstveni Učesnik u Dvoboju nego Oliver Rasel Poluzaposlena Žrtva Zločina), i pokušavao da ga dovedem u stanje normalnosti.
„Zdravo, Oliver ovde.”
Usledila je pauza srednje dužine koju je bilo teško protumačiti, propraćena manje dvosmislenim iskazom: „Olivere, odjebi.”
„Slušaj...”
„Odjebi.”
„Mogu da zamislim...”
„ODJEBI, ODJEBI, ODJEBI.”
Svako bi pomislio da ja zovem da bih se njemu izvinio, da sam ja taj koji je pravio neprilike na njegovom venčanju. Stari mornar ne bi imao ništa protiv Stjua koji se pojavio u crkvi a zatim nas pratio do restorana. Trebalo je da zatražim da ga uhapse. Pozornice, osmotrite onog tamo starca. Gnjavi sve i svakoga pričom o tome kako je skinuo nekog galeba. Odvedite ga, ili, još bolje, sredite da provede noć u njugejtskom zatvoru na zadovoljstvo Njenog Visočanstva.
Ali, nisam, bio sam razuman, i to mi je hvala. Kaplju odjepčići kao doza kapi za uho, kap-kap. To se činilo posebno grubo ako se uzme u obzir da je instrument preko kojeg sam primio više puta ponavljane podsticaje za odlazak bio isti onaj mat-crni bežični u kožnoj futroli preko koga sam se stavio na raspolaganje njegovoj ženi. Da je moj prijatelj ostao malo duže na vezi možda bih i podelio s njim tu zgodnu ironiju.
Naravno, nisam otkucao Stjuartov broj - njen broj! sve što sam učinio bilo je da pritisnem svetu svepamteću jedinicu na brojčaniku! - na isključivo svoju inicijativu! Ponekad velikodušnost zahteva accoucheuse. Džilijan je predložila da ga nazovem.
Uzgred, nemojte da stekne pogrešan utisak o njoj. Nemojte misliti da ne primećujem kako je Džilijan u vašim snovima krhka i prozirna. Jednostavno je jača od mene. Oduvek sam to znao.
I to mi se baš dopada. Ako me vezujete, neka to budu svileni gajtani, molim vas.

Džilijan: Oliver mi je rekao da Stjuart nije hteo da razgovara s njim. I ja sam pokušala da ga nazovem. Javio se na telefon. Ja sam rekla: „Džilijan ovde.” Čuo se uzdah, i onda mi je spustio slušalicu. Ne mogu ga kriviti, zar ne?
Stjuart je otkupio moj deo kuće. Podela novca i imovine bila je pravedna. Znate li šta je Stjuart uradio? Bilo je to nešto zaista iznenađujuće. Kada smo se sporazumeli oko toga da ćemo se razvesti tačnije kada je pristao da mi da razvod - rekla sam kako mrzim pomisao o dolasku advokata koji će odlučivati o tome ko će šta dobiti, kako je sve ionako već dovoljno bolno, a sve je još mnogo gore zbog advokata koji će verovatno insistirati na tome da se borimo za svaki peni. I znate kako je Stjuart reagovao? Rekao je: „Zašto ne zamolimo madam Vajat da odluči?”
„Maman?"
„Verujem da će ona biti pravičnija od svih advokata koje sam upoznao.”
Izvanredno, zar ne? Ona je tako i učinila, a advokate smo samo obavestili o svojoj odluci. Zatim je sud sve to odobrio.
I još nešto. Seks s tim nema veze, s raskidom. Šta god vi mislili. Ne želim da idem u detalje, i zato ću reći samo ovo. Ako neko, on ili ona, smatra da nije u potpunosti ovladao vođenjem ljubavi, onda on ili ona verovatno treba malo više da se potrude, zar ne? Ili, ako neko, ona ili on, uzima stvari zdravo za gotovo, onda taj neko, ona ili on, može da postane lenj, čak samozadovoljan. A osobi pored njih ta razlika i ne mora da bude toliko primetna. Posebno onda kada je najznačajnije to ko su zapravo oni.
Nakon što sam se iselila, Stjuart mi je dozvolio da zadržim atelje. Zakupninu takode nije hteo da primi. Oliveru se to nije dopalo. Rekao je da bi Stjuart mogao da me napadne. Pa, naravno da nije.
Kad smo delili plen, Stjuart je insistirao na tome da zadrži čaše koje nam je maman poklonila. Ili, ono što je od njih preostalo. Nekad ih je bilo šest, ostale su samo tri. Baš čudno, ne sećam se da sam ijednu razbila.

Madam Vajat: Žao mi je zbog onog incidenta sa venčanom haljinom. Nisam imala nameru da uznemirim Džilijan, ali njena je zamisao zaista bila apsurdna. I više nego apsurdna, bila je imbecilna. Da se dva puta uda u istoj odeći - ko je to još video? Zato je ponekad neophodno da se majka ponaša kao majka.
Venčanje je bilo prava katastrofa. Nemoguće je preterati u tome koliko je sve išlo naopako. Nisam mogla da ne primetim da šampanjac nije bio iz Šampanje. Počeli smo s nekim crnim jelom koje bi više priličilo sahrani. Zatim taj problem sa Stjuartom. Čista propast. I najzad, Oliver koji uporno želi da naruči neki italijanski digestif koga biste možda utrljali na grudi bolesnom detetu. Ali da to unesete u sebe? Nikada. Čista propast, kao što rekoh.

Val: Dajem im godinu. Ne, ozbiljno. Mogu da se kladim u to. U kol’ko biste? Deset, pedeset, sto? Dajem im godinu.
Slušajte, ako je Stjuart, koji je materijal za muža, s tom razbijačicom trajao tako kratko, kakve šanse onda ima Oliver koji nema novca, nije uspešan, i koji je, u osnovi, nastran? Koliko će taj brak trajati kad bude počeo da je zove Stjuart u krevetu?
I još nešto...

Oliver &Stjuart: Napolje.
Izbacite tu kučku napolje.
Izađi napolje.
Napolje.
Napolje.
NAPOLJE.

Val: Ne mogu oni tako sa mnom. Vi ne smete to da im dozvolite. Ja imam isto toliko prava...

Oliver &Stjuart: NAPOLJE. Ili ona ili mi. Napolje, kučko. NAPOLJE. Ona ili mi.

Val: Znate da je ovo protiv svih pravila?
Mislim, shvatate li vi šta radite? Znate kakve posledice ovo može da ima? Jeste li razmišljali o njima? Ovo je čista učena. Hej, vi - zar vi niste menadžer, zar ne bi trebalo da posedujete čitav ovaj jebeni tim?

Oliver: Imaš li šal, Stju?

Val: Zar ne vidite šta se događa? Ovo je direktno izazivanje vašeg autoriteta. Pomozite mi. Molim vas. Ako mi pomognete, ispričaću ću vam o njihovim đokama.

Oliver: Ja ću je držati, ti je davi.

Stjuart: Važi.

Val: Je l’ znate da ste bedni? Vas dvojica.
Be dni .
Stjuart
Ol...

Oliver: Vau, ovo je bilo zabavno. Valda Vandalizovana.
Vau, vau.
Stjuarte, slušaj...

Stjuart: NE.

Oliver: Bilo je kao u stara vremena, zar ne, ovo?
Kao u stara vremena. Sećaš se? Jules et Jim?

Stjuart: Olivere, odjebi.

Oliver: Kad dobijem nazad tvoj šal, da ti ga pošaljem?

Stjuart: Odjebi, Olivere.
Ako još jednom zineš, ja ću...
Ma, odjebi.

Oliver: Čitam Šostakovičeve memoare. Valdin malopređašnji nastup podsetio me je na prve stranice na kojima kompozitor obećava kako će pokušati da govori samo istinu. Živeo je u vreme mnogih značajnih događaja i poznavao je izuzetne ljude. Pokušaće da o njima govori iskreno, da ništa ne izmisli niti oboji: njegova priča biće svedočanstvo očevica. Dobro. U redu. A onda potcenjeni ironičar nastavlja, i to vam citiram: „Naravno, postoji kod nas jedna izreka: ’Laže kao očevidac’.”
To ukratko opisuje i Val. Ona laže kao očevidac.
Još jedna fusnota. Ili, tačnije rečeno, još nešto o čemu bi Stjuart možda želeo da razgovara da je bio raspoložen da me poštedi najgoreg dela dana. Šostakovič o svojoj operi Ledi Magbet: „Ona takođe govori i o tome kako bi ljubav mogla da izgleda da svet nije prepun zala. Zlo uništava ljubav. Kao i zakoni, i imovina, i finansijske brige, i policija. Da su okolnosti drugačije, i ljubav bi bila drugačija.” Naravno. Okolnosti menjaju ljubav. A šta je sa ekstremnim okolnostima, onima u vreme staljinovskog terora? Šostakovič nastavlja: „Kao da se svi brinu šta se dešava s ljubavlju. Pretpostavljam da će uvek biti tako, uvek se čini kako ljubav preživljava svoje poslednje dane.”
Zamislite to: smrt ljubavi. Moglo bi se to desiti. Hteo sam da kažem Stjuartu, znaš onaj doktorat koji sam odbranio, o zakonima tržišta i ljubavi, pa, nisam siguran da li sam to zaista mislio, to je više bio rif. Sada shvatam da sam nešto smerao, „Da su okolnosti bile drugačije, i ljubav bi bila drugačija.” To je istina, čista istina. A kako malo razmišljamo o tome. Smrt ljubavi: moguća je, zamisliva je, ne mogu da je podnesem. „Kadet Oliver Rasel, zašto želite da se priključite puku?” „Želeo bih da svet postane sigurniji za ljubav. Stvarno tako mislim, ser, zaista!”

Gospođa Dajer: Uživala sam u društvu tog mladića dok je stanovao ovde. Naravno, lagao je iz sve snage, i još uvek nisam dobila poslednje dve rate za stanarinu koje je obećao da će poslati.
Verovatno je bio malo na svoju ruku, ako mene pitate. Čula sam ga kako razgovara sam sa sobom u svojoj sobi. I zaista je lagao. Mislim da nije pisao za film. I nikada nije parkirao kola u ulici. Mislite li da ipak ima sidu? Kažu da od nje ljudi umeju da budu na svoju ruku. To bi moglo biti objašnjenje. Ipak, bio je fini mladić.
Pre nego što je otišao pitao me je da li sme da odseče nešto s drveta ispred kuće. Za uspomenu, rekao je. Otišao je s grančicom araukarije u ruci.

Džilijan: Stjuart odlazi. Sigurna sam da je to mudra odluka. Ponekad pomislim da bismo mi mogli da uradimo tako nešto. Oliver stalno govori o novom početku koji samo što nije započeo, ali i dalje živimo u istom gradu, radimo iste poslove. Možda jednostavno treba da odemo.

Oliver: Nalaz je, naravno, bio negativan. Znao sam da će tako biti. Niste se valjda zaista brinuli zbog mene? Mes excuses. Stvarno sam dirnut. Da sam znao, rekao bih vam čim sam saznao.

Madam Vajat: Pitate me šta mislim o njima, o Stjuartu i Oliveru, ko mi je draži? Ali, ja nisam Džilijan, i to je ono osnovno. Rekla mi je: „Mislim da sam znala šta znači biti voljen. Nisam znala kako je to kad si obožavan.” Ja sam odgovorila: „Zašto si onda tako obesila nos?” Kao što vi Englezi kažete, ako obesite nos, vetar bi mogao da se promeni.
Pretpostavljam takođe da nikada nije onako kako očekujete. Imam iste predrasude kao bilo koja majka. Kada sam upoznala Stjuarta, a zatim, pošto su se venčali, mislila sam: Da se nisi usudio da povrediš moju kćer! Stjuart bi uvek seo ispred mene kao da je kod lekara na pregledu, ili kod direktora škole, ili nekog sličnog. Cipele su mu uvek bile uglancane, sećam se, i kada bi pomislio da ja nisam obratila pažnju, bacio bi pogled prema njima kao da proverava da se nisu isprljale. Toliko je želeo da budem zadovoljna njime, da mi se dopadne. Smatrala sam kako je to veoma dirljivo, ali ipak sam se malo opirala. Da, sada je voliš, to vidim, da, vrlo si ljubazan premar meni i cipele su ti izglancane, ali ako nemaš ništa protiv, sačekala bih nekoliko godina. Kada su Ču En Laja pitali šta misli o posledicama Francuske revolucije na svetsku istoriju, odgovorio je: „Prerano je reći.” E pa, to ja mislim o Stjuartu. Videla sam u njemu poštenog mladića, pomalo dosadnog, koji zarađuje dovoljno da se stara o Džilijan, i to je, za početak, bilo dobro. Ali da sam ga ispitivala onako kako je on mislio da činim, došla bih do ovakvog zaključka: Još uvek je rano reći, pitaj me ponovo za nekoliko godina. Čekam i posmatram. A nikada se nisam zapitala obrnuto: šta ako moja kćerka povredi Stjuarta? Vidite, i nisam toliko mudra žena. Ja sam poput onih tvrđava čije je sve naoružanje upereno iz pravca iz kog se misli da neprijatelj dolazi, pa budu nebranjene kada se ovaj pojavi otpozadi.
A onda smo umesto Stjuarta dobili Olivera, i šta mislim o tome? Olivera koji misli da besprekorno čiste cipele nisu način kojim će me naterati da ga zavolim. Upravo suprotno, Oliver se ponaša kao da je nemoguće da ga ne zavolim. Ponaša se kao da se oduvek znamo. Daje mi savete o tome koja je vrsta engleske ribe najbolja kao zamena za mediteransku koja se ne može nabaviti za bouillabaisse. (I ne pita me da li ja volim bouillabaisse.) Mislim da, na izvestan način, i flertuje sa mnom. I nijednog trenutka mu ne pada na pamet da bih ja mogla negodovati zbog toga što je rasturio brak moje kćerke. On hoće da - kako bih to rekla? - hoće da učestvujem u njegovoj sreći. To je neobično, i veoma dirljivo.
Znate šta mi je rekao pre neki dan? „Maman”, rekao je - tako me oslovljava od kad je rasturio brak moje kćerke, što je, po meni, dosta čudno - „Maman, zašto mi vama ne bismo našli muža?”
Džilijan ga je pogledala kao da je, pod ovim okolnostima, to najgora stvar koju je mogao da izrekne, i, možda je i bila, ali meni nije smetalo. Rekao je to nekako flertujući, kao da bi sebe predložio za tu ulogu da me je sreo pre moje kćerke. Kakva smelost? Da, ali teško da bi zbog toga mogao da mi se ne dopadne.
„Mislim da se neću ponovo udavati”, bilo je sve što sam rekla.
„Jedan oeuf je dovoljan?” odgovorio je on i počeo da se smejulji zbog vlastite šale. Bar da je bila uspela šala. Džilijan mu se pridružila smejući se više nego što sam mislila da može. Bili su zaboravili da sam prisutna, što je u tom trenutku bilo dobro.
Vidite, mislim da se neću ponovo udavati. Oh, ne kažem da se nikada više neću zaljubiti, ali to je druga stvar. Na to su svi osetljivi, ma šta govorili, sve do svoje smrti. Ne, ali brak... Reći ću vam do kakvog sam zaključka došla, nakon svih tih godina s Gordonom, godina koje su, uprkos onome što biste mogli da pomislite, bile uglavnom srećne; srećne koliko i kod drugih, rekla bih. A moj zaključak je sledeći: kada živite s nekim, polako gubite moć da ga usrećite, dok moć da ga povredite ostaje neokrnjena. I obrnuto, naravno.
To gledište nije optimistično? Ali, čovekova je dužnost da samo u očima drugih bude optimista, ne i u svojim. Ah, reći ćete - Oliver bi svakako rekao - upravo se to desilo s Gordonom, jednostavno vas je samleo, to nije bilo fer, draga, probajte ponovo. Pa, nisam samo zahvaljujući životu s Gordonom došla do te odluke: imam ja oči i za brakove drugih. I to vam sasvim pošteno kažem. Postoje neke istine s kojima možete da živite ako su vam bile predočene samo jednom. Tako vas ne opterećuju, pored njih ima mesta za znak pitanja. Ali ako se takve istine predoče dva puta, opterećivaće vas i gušiti. Ne mogu da podnesem da to bude istinito, i to dva puta. Tako da se držim podalje od te istine, i od braka. Un oeuf je dovoljan. (Jedan oeuf i buf!) I kako vi ono još kažete? Nema kajgane bez razbijenih jaja. Dakle, za mene nema omleta.

16: De consolatione pecuniae


Stjuart: Ako mene pitate - a sada sam imao vremena da razmislim - ljubav - ili ono što ljudi zovu ljubavlju - samo je način da naterate ljude da vas posle seksa zovu Dušo.
Loše sam se proveo posle te rabote. Nisam Otišao Do đavola, nisam imao Nervni Slom. Nisam ja osoba za tako nešto. Znam da ću verovatno nastaviti dalje, s otprilike istim poslom, svakako kao ista ličnost, i bez sumnje s istim imenom (ja sam onaj koji je ostao pri svom imenu, sećate se?) sve dok... pa, dok ne prestanem s poslom, dok starost ne počne da izjeda moju ličnost, i dok mi smrt konačno ne oduzme ime. Ali ta Rabota me je promenila. O, nisam Sazreo zbog nje, ni Izrastao. Ali se jesam promenio.
Sećate se onoga o mojim roditeljima, kako mi se uvek činilo da su bili razočarani zbog mene? Mislio sam da to postoji samo između roditelja i dece i da, ako ste dovoljno srećne ruke, neće to ni doživeti. Sada mi se čini da je to opšta pojava. Recimo, kada se Rabota desila, i kada smo svi prolazili kroz to - sada to znam, nisam ja bio jedini koji je kroz to prolazio - mislio sam kako sam razočarao Džilijan. Mislio sam, evo nas opet: razočarao sam svoje roditelje koji mi nikada nisu objasnili kako, a sada sam razočarao svoju ženu na jedan nov ali isto tako nedokučiv način. Zatim, malo kasnije, počeo sam da shvatam kako nisam ja bio taj koji je razočarao nju, već su oni mene razočarali. Izneverila me je žena, izneverio me je najbolji prijatelj, i samo zbog svog karaktera i svoje proklete sklonosti ka osećanju krivice ja nisam ranije uspeo to i da uvidim. Oni su mene izneverili. I tako sam ustanovio princip. Ne znam da li pratite ragbi, ali pre nekoliko godina postojala je jedna čuvena izreka u toj igri: Prvo izjednači rezultat! Način na koji sada živim u skladu je s tim principom: Prvo se reši svojih razočaranja. Razočaraj ti njih pre nego što oni razočaraju tebe.
Posao mi je puno pomogao. Najpre je to bilo samo mesto na koje sam mogao da odem, nešto što sam još uvek poštovao. Imalo je svoj sistem, moglo je zauvek bez mene; a i dalje mi je bilo dopušteno da sedim za kompjuterom i radim. Na tome sam bio zahvalan radnom mestu, novcu. Bivao sam neraspoložen, napio bih se, naravno, pa i razljutio, ali čim bih seo s novcem ispred sebe, smirio bih se. I uvek sam se s poštovanjem odnosio prema njemu. Nikada se nisam opijao noć uoči radnog dana. Uvek sam nosio čistu košulju. Ludovao sam samo petkom i subotom. Jedno vreme to se dešavalo svakog petka i svake subote. Ali, čim dođe ponedeljak, ja sam sedeo u čistoj košulji, bistre glave i diskutovao o novcu.
A kako je to bilo nešto što sam radio najbolje od svega, postao sam još bolji. Ili sam barem počeo više da učim. Nikada neću biti od onih koji visoko lete, ja sam pre letač srednjeg dometa. Nikada ne bih ušao u neki tamo visokorizični milionski ofšor posao sa Saudijcima. Ja sam taj koji daje savete protiv svega toga. Momak sam koji kaže lakše malo, jesmo li sve proverili, setite se šta se dogodilo sa Siti bankom iz Kornbelta. Dobar sam kada treba reći takve stvari. Ne možemo svi biti opasni tipovi u besnim odelima koji u povoljnom trenutku za kratko vreme naprave ogromne pare i pregore u dvadeset petoj. Tako da kada je banka otvorila još neke ogranke u Sjedinjenim Državama, mene su poslali u Vašington kao racionalnu, ne preterano ambicioznu osobu. I sada sam tu.
Novac mi je takođe pomogao. Poštovao sam ga, i on je znao da uzvrati, da pomogne meni. Sećam se kada mi je novac pomogao prvi put. Nije prošlo mnogo nakon onoga kada su mi bivša žena i bivši najbolji prijatelj pružili priliku da se konačno i nepovratno razočaram time što su se venčali. Bio je to loš period, kao što možete da pretpostavite. Tada nisam imao mnogo poverenja u ljude, čak ni kada je reč o najobičnijim stvarima. Kako sam mogao znati da neko nije samo čekao da se vežem za njih (njega ili nju) pa da me razočaranje ponovo uništi?
Jednoga dana, jednog popodneva da budem precizan, odlučio sam da ću, vala, i ja imati seksualne odnose. Pored svega drugog što mi je učinila, Džil me je lišila i seksa. Nije da sam ja želeo odnose, jednostavno sam rešio da ih imam. Suština je bila u tome da se borim protiv onoga što su mi učinili. Pa sam pomislio, šta sad treba da uradim? A onda sam se setio kako ja u spoljašnjem svetu ličim na poslovnog čoveka u odelu, te sam odlučio da se ponašam u skladu s tim. Bila je subota popodne, spakovao sam jednu torbu, taksijem otišao do hotela u Bejsvoteru, uzeo sobu, izašao da kupim neki časopis od one vrste koju poslovni ljudi kupuju i vratio se u hotel.
Preleteo sam oglase i na kraju se odlučio za organizaciju koja je nudila Prefinjene devojke kako za Relaksacionu Masažu tako i za Poslovnu Pratnju u Vašem Hotelu, Plaćanje putem Kreditne Kartice. Zastao sam kod toga s kreditnom karticom. Da li je to pametno? Nisam to predvideo kao mogućnost - štaviše, poneo sam gomilu gotovine. Možda im je bio potreban samo broj kreditne kartice da bi vas kasnije ucenjivali? Ali ja sam sigurno jedan od najneucenljivijih ljudi na svetu. Nemam porodicu od koje bih nešto morao da krijem. A šta ako doznaju u banci? Verovatno bi im zasmetalo samo ako bih upotrebio kreditnu karticu s kojom se ne slažu, onu s kamatnom stopom koja baca sumnju na moju profesionalnu kompetentnost.
Potom me je, dok sam telefonirao, iznenada obuzela panika. Šta ako pošalju devojku koja liči na Džilijan? To bi stvarno bio nizak udarac. Zato sam, kad su me pitali da li imam neke posebne želje u vezi s pratiljom, ja njih pitao da li imaju neku orijentalku. Tako su poslali Lindu. Ili, poslali su devojku koja je uzela ime Linda. Koštala me je 100 funti. To je bila njena cena, to je bilo ono što sam kupio novcem. Neću da idem u detalje jer nisam osoba koja ide u detalje kada je o tim stvarima reč, ali vredelo je svaki peni. Rekao sam da nisam želeo odnose, jednostavno sam odlučio da ih imam; ali ubrzo sam počeo da ih želim, i bilo mi je drago zbog toga što ih želim. Nakon što je otišla pogledao sam priznanicu o iznosu skinutom s kreditne kartice. Pod Količina i Opis napisala je „Roba”. Samo to. „Roba”.
Ponekad upisuju šaljive stvari kao „Uslužna Oprema”, ponekad ne upišu ništa ili ono što ih zamolite; ali uvek ću se sećati da je Linda napisala „Roba”. Reč je bila o transakciji, o poslu, pa zašto da i ne napiše? Od tada je bilo mnogo devojaka poput Linde, od kojih su se neke i zvale Linda. Izgleda da postoji određeni skup imena koje ove devojke odabiraju: sreo sam mnoge Linde i Kim i Keli i Lorein i Linzi. Mogu vam reći da nisam često nailazio na Šarlote i Eme u ovom poslu. I još jedan plus za ovaj posao jeste to što, kad se devojke jednom odluče za ime, retko pomišljaju da poslovni čovek u sivom odelu s nestrpljivom kreditnom karticom želi da se one zovu Džilijan. Barem ne punim imenom. Čini mi se da to ne bih podneo. Bila je jedna devojka - mislim u Mančesteru - koja je rekla da se zove Džil.
„Kako se to piše?” rekao sam. Vadio sam kreditnu karticu iz novčanika i prosto se sledio.
„Kako to mislite?” Izgledala je malo uvređeno, kao da je mislila da je, pre nego što počnemo, teram da uradi test inteligencije.
„Jednostavno, kako se piše - sa a ili sa e?”
„Sa e, naravno.”
Naravno.
Sviđa mi se u Americi. Odgovara mi da budem stranac u Americi. Tačnije, stranac, ali koji govori engleski. I još Englez. Amerikanci se ophode prijateljski, to smo svi čuli već milion puta, i oni koje sam upoznao prijatni su prema meni. Ali ako mi se učini da žele previše da mi se približe a ja uzmaknem, to pripisuju činjenici što sam Englez. Misle da sam malo povučen, malo više stegnut, i meni je to OK. Povlačim se - svoje razočaranje stavljam u prvi plan.
I devojke su takođe dobre. Mislim na profesionalke. Sve te Šeli i Marlene. Ni s ove strane bare ne obiluju u Šarlotama i Emama. Barem ne u tom poslu. Nema ni onih koje se zovu Džilijan. Bar ne punim imenom i sa e.
Vidite, sada vam se možda i ne dopadam preterano. Možda vam se nikada i nisam dopadao. I to je OK. Više se ne bavim dopadanjem. To ne znači da želim da postanem neki nadrndani truli bogataš - nikada nisam namerno zao prema ljudima, to nije deo mog nastupa. Jednostavno, mnogo mi manje znači to da li se ljudima dopadam ili ne. Nekada sam radio mnogo toga da bih ih zadovoljio, da bi me prihvatili. Sada shvatam da me se, kako god okrenem, to sve skupa ne tiče. Kao mali primer, vratio sam se naočarima. Kontaktna sočiva sam počeo da nosim samo zato što sam mislio da ću se tako više dopasti Džilijan.
Jedna od prvih stvari koju čujete o novcu jeste da je on iluzija. Da zapravo ne postoji. Ako nekome date novčanicu od jednog dolara, ona ne „vredi” jedan dolar - „vredi” koliko i parče hartije i malo štamparske boje - ali svi se slažu, svi pristaju na tu iluziju da je njena vrednost jedan dolar, pa zato i jeste tako. Sav novac na svetu znači ono što znači samo zbog toga što ljudi pristaju da veruju u istu iluziju o njemu. Zašto baš zlato, zašto platina? Zbog toga što se svi slažu da im pripišu tu vrednost. I tako dalje.
Verovatno vidite na šta ciljam. Druga iluzija svetskih razmera, druga stvar koja postoji iz jednostavnog razloga što se svi slažu da joj pripišu izvesnu vrednost jeste ljubav. Možete vi mene smatrati pristrasnim posmatračem, ali moj zaključak je takav. A i bio sam joj sasvim blizu. Od nje mi, hvala lepo, još bride uši. Primakao sam joj se tako blizu kao kada se primaknem ekranu dok razgovaram s novcem. A čini mi se da među njima ima i nekih sličnosti. Ljubav je samo ono za šta se ljudi slažu da postoji, ono čemu pripisuju neku izmišljenu vrednost. U današnje vreme gotovo svi joj pripisuju vrednost robe. Jedino ja to ne činim. Ako mene pitate, mislim da ljubav ima nerealno visoku cenu. Neće dugo proći i njena cena će pasti.
Oliver je imao običaj da sa sobom nosi knjigu čiji je naslov Utehe filozofije. „Toliko, toliko je utešna”, gukao je prepotentno, i tapkao zaštitnički po koricama. Nikada ga nisam video da je čita. Možda mu se jednostavno dopadao taj naslov. Ali meni je blizak naslov današnje knjige, dopunjenog izdanja. On glasi „Utehe novca”. I, verujte mi, teše, te utehe.
Ljudima sam interesantniji sada, kada imam više novca. Ne znam da li zaista jesam - verovatno nisam - ali oni drže da jesam. U tome je uteha. Dopada mi se da kupujem stvari, da posedujem stvari, da ih bacam ako mi se ne dopadnu. Nedavno sam kupio toster, i nakon nedelju dana mi se više nije dopadao pa sam ga bacio. To je utešno. Volim da upošljavam ljude koji će umesto mene obaviti neke stvari koje ne volim da radim - pranje kola, spremanje stana, nedeljna kupovina. U tome je uteha. Iako imam mnogo manje novca od nekih ljudi s kojima poslujem, imam mnogo više od nekih s kojima imam posla. U tome je uteha. I ako budem zarađivao ovim tempom kojim se čini da zarađujem, i ako budem pametno ulagao novac, moći ću udobno da živim od trenutka kad se penzionišem, pa sve dok ne umrem. Novac, čini mi se, mnogo bolje teši nego filozofija u razmišljanjima o tome koliko će neko živeti.
Ja sam materijalista. Ako niste budistički kaluđer, šta vam drugo preostaje? Dva velika verovanja koja vladaju svetom u ovom veku - kapitalizam i komunizam - jesu materijalistička; samo što je jedno bolje od drugog, kao što su pokazali skorašnji događaji. Čovek voli robu široke potrošnje, uvek ju je voleo, uvek će je voleti. Bolje bi nam bilo da se naviknemo na to. I ljubav prema novcu nije koren sveg zla već polazište za sreću većini ljudi, uteha za većinu ljudi. On je mnogo pouzdaniji od ljubavi.
Ono što vidite je ono što dobijate. Ono što dobijate je ono za šta ste platili. To je pravilo u svetu Kim i Keli i Šeli i Marlin. Ne kažem da nema prevara. Naravno da ih ima, baš kao što ima i devojaka s infekcijama i devojaka za koje se ispostavi da su momci; kao i u bilo kojem drugom poslu i ovde ima prevaranata i kriminalaca. Zato se obraćate pravim ljudima, platite pravu cenu, i dobijete ono što ste tražili. Pouzdano, profesionalno. Dopadaju mi se što imaju one svoje šifrice kada dođu. Kako vam mogu pomoći? Šta biste želeli? Da li imate nekih posebnih želja? Nema sumnje da sa ostalim mušterijama ovo vodi ka podužem pregovaranju pre nego što mašina za kreditne kartice koju nose u svojim tašnama zajedno s kontraceptivima ispusti metalni zvuk. Ali nagodba sa mnom uvek je jednostavna. Kada me pitaju da li bih hteo nešto posebno, nikada ih ne opterećujem time da se oblače kao male devojčice, ili bičevanjem ili tako nečim. Kažem im samo kako bih želeo da mi posle kažu Dušo. Samo jednom. Ništa više.
Nisam ja bez prijatelja. Nemojte da imate pogrešnu predstavu o meni. Idem na posao, radim naporno, i zarađujem svoj novac. Živim u lepom stanu nedaleko od Djupont Serkla. Imam prijatelje, kako muške tako i ženske, s kojima provodim vreme; sa njima sam blizak onoliko koliko ja to hoću, ne više od toga. Razočaranje staviti u prvi plan. I, da, imam devojke ovde. S nekima sam spavao, neke od njih su me zvale Dušo, pre, posle, tokom. To mi se dopada, naravno, ali nemam poverenja. Jedino Dušo u koje mogu da verujem je Dušo za koje sam platio.
Vidite, ne mislim da sam pristrasan, ciničan ili ogorčen ili tako nešto. Jednostavno smatram da sada stvari vidim mnogo jasnije nego ranije. Ljubav i novac jesu dva holograma koja svetlucaju pred nama, prevrću se i uvrću kao prave 3-D stvari. Onda rukom posegnete prema njima, i ona prođe pravo kroz njih. Oduvek sam znao da je novac iluzija, ali sam isto tako znao da čak i takav, on ima određene ograničene moći, i to čudesne moći. Nisam znao da je ljubav ista takva. Nisam znao da ruka može da prođe i kroz nju. Sada znam, i zato sam mudriji.
Eto, vidite, na neki način sam došao do Oliverove tačke gledišta, do onoga što je uvredljivo pokušavao da mi objasni kad smo bili pijani i kad sam ga na kraju zakucao. Ljubav funkcioniše po zakonima tržišta, rekao je da bi opravdao to što mi je ukrao ženu. Danas, malo stariji i mudriji, počinjem da se slažem s tim: ljubav i novac imaju mnoge zajedničke odlike.
Sve ovo ne znači da sam im oprostio zbog Rabote. I još uvek ništa nije prošlo. Još nije gotovo. Ne znam šta treba da uradim, kako ili kada... Moram da ih izbacim iz svog sistema... Kako?
Koliko ja vidim, postoje dva sistema. Plati Sada, ili Plati Posle. Plati Sada funkcioniše onako kako sam vam upravo opisao - i to vrlo efikasno, pod uslovom da ste preduzeli normalne ekonomske mere opreza. Plati Posle zove se ljubav. Ne iznenađuje me što ljudi mnogo češće biraju sistem Plati Posle. Svi volimo da kupujemo na kredit. Ali vrlo retko čitamo ona mala slova kada sklapamo sporazum. Nikada ne mislimo na visinu kamate... nikada ne obračunavamo konačni iznos... Dajte mi Plati Sada.
Ponekad kada objasnim ljudima svoje viđenje stvari, kažu mi: Da, shvatam tvoje stanovište. Ono sigurno pojednostavljuje stvari. Ali, to s kupovinom seksa (naravno, obično smo već pijani kad dođemo do tako otvorenih razgovora), problem s kupovinom seksa - kažu oni autoritativno iako tako nešto nikada u životu nisu kupili - jeste što se kurve ne ljube. Kažu to pomalo tužno, nežno misleći na svoje žene koje se ljube (ali koga? koga još? hoću da ih pitam). Klimnem glavom i ne trudim se da im raspršim iluziju. Ljudi imaju tako sentimentalne predstave o prostitutkama. Ljudi misle kako one samo simuliraju ljubavni čin, a zatim se povlače iza paravana skromnosti, čuvajući usne za svoje voljene. Pa, možda u tome i ima neke istine. Ali da se kurve ne ljube? Naravno da se ljube. Samo im treba dovoljno platiti. Zamislite gde bi još pristale da stave svoje usne za novac.
Ne želim vaše sažaljenje. Mudriji sam nego što sam bio, i sada me ne možete tako lako obrlatiti. Možda vam se ne dopadam (možda vam se nikada i nisam dopadao). Ali, kao što sam rekao, nisam više u poslu dopadanja.
Novcem se ne može kupiti ljubav? O, da, može. I, kao što rekoh, ljubav je samo sistem da vas posle seksa zovu Dušo.

17: Sont fous, les Anglais


Gordon:: Zovem se Gordon. Ne, nema razloga da me se sećate. Gordon Vajat. Zvuči vam poznato?
Ne bi trebalo da razgovaram s vama, siguran sam da to nije po pravilima. Najzad, o meni već imate neko mišljenje, zar ne? Pogani matori razvratnik, zavodnik učenica, napustio ženu i dete... Čovek ne može očekivati da će ga neko saslušati kad su mu prišivene takve etikete.
Stavke koje treba uzeti u obzir prilikom razmatranja slučaja Gordona Vajata, odavno osuđenog i poslatog na odsluženje kazne:
1) Kad smo se upoznali, Mari-Kristin je bila neverovatno zabavna i zanimljiva. Oženio sam se s njom, doveo je u Englesku. Imala je vanbračnu vezu nakon godinu i nešto dana braka. Mislila je da nisam primetio. Naravno da sam primetio. Ume to da uzdrma, ali preboleo sam. Sumnjao sam da je još jedan flert imala posle Džilijaninog rođenja, nisam sasvim siguran. I preko toga sam mogao da pređem. Ono preko čega nisam mogao da pređem jeste način na koji je prestala da bude zabavna. Pre vremena je postala sva sredovečna, imala je neke ideje. Užas. Nikako joj nije pristajalo. Stalno je bila u pravu, znate na šta mislim.

2) Sud odbija molbu za posećivanje kćerke na osnovu delinkventnog ponašanja podnosioca molbe prema mladim ženama (da li su mislili da ću pokušati da zavedem vlastitu kćer, za boga miloga?). Privatni zahtevi za viđanje kćeri koji su usledili bezuslovno odbijeni od strane Madam. Vreme odluke: da li i dalje istrajavati u pokušajima da vidite svoje dete iako znate da je sve protiv vas (prezir suda, tužilaca, advokata, itd) i mučiti sebe nadom, ili napraviti potpuni prekid? Isto tako, šta sa narečenim detetom: da li je za nju najbolje da misli da tamo negde ima Potencijalno Nekoga, ili Pouzdano Nikoga? Nije lako.

3) I što je najvažnije, neću trpeti te klevete na račun svoje žene. Svoje sadašnje žene. Ja je nisam „zaveo”, ona se nije pretvarala da je Lolita. Upoznali smo se (van škole, da budemo precizni), i beng, to je bilo to. Ništa se nije moglo učiniti. Zaljubljeni do dana današnjeg, nikad ružna reč, dvoje sjajne dece. Naravno da je bilo teško dobiti posao učitelja bilo gde drugde. Spajao sam kraj s krajem radeći neke prevode, i danas pomalo to radim. Ali, Kristin je postala hranilac porodice. Pretpostavljam da sam ja ono što se zove „domaćin”. To mi se dopada kao patki voda, zbog čega će se Madam sigurno iznenaditi. Da budem sasvim iskren, ne znam zašto se žene žale. Volim da „ne mrdam iz kuće”, kako kažu.

A, eno vrata. Slušajte, obećao sam da nikada neću govoriti zvanično o ovome.
Kristini se to baš i ne dopada. Prošlost je druga država i tako to. Zato, ćutanje je prava reč, nemojte mi zameriti. Hvala veliko. Onda, zdravo.
Oliver:: Vozim taj drevni pežo 403. Kupio sam ga od jednog seljaka kome se verovatno više dopada džip tojota. Boja je sivozelena - danas više ne prave automobile u toj boji - i svi uglovi su mu zaobljeni. Otvor hladnjaka mali kao špijunka. Vrlo staromodan auto. Takođe poznat po tome što se povremeno kvario u pogodnim trenucima.
Svakog jutra, uz škripu prastarih kožnih sedišta, sedam za volan i vozim do Tuluze. Kroz selo se krećem pažljivo zbog psa gospodina Lažiskea. Ne znam koje je rase, ali vidljive odlike su mu srednji rast, dlaka kestenjaste boje i mahnita druželjubivost. S manje vidljivim odlikama nas je upoznao gospodin Lažiske kada smo Džil i ja prvi put prošetali kroz selo a taj se četvoronožni jezik bacio na nas. „Il est sourd”, rekao je vlasnik, „il n’entend pas.” Pas je gluv. Bože kako je to tužno. Ultratužno. Zamislite da više ne možete da čujete zvižduk svog gospodara.
Zato sam vozio oprezno, klimajući glavom seljanima kao neki sitniji britanski plemić. Prošao bih prašnjavi romb koji je bio pola seoski trg a pola bašta kafea u kojoj su stariji meštani pijuckali svoje jutarnje napitke iz teških keramičkih šolja. Pored tezgi Totalgaza ispred alimentation i izbledelih reklama za BRILLIANTE PARFUMÉE i SUZE na jednom bočnom zidu. Kakva imena, kakva imena! Zatim pored neispravnog lavoire kraj malog mosta - où sont les blanchisseuses d’antan? - pa do skretanja na glavni put pored zadružne vinarije. Kao i mnoga sela u ovom kraju, i naše ima dva zamka: stari château fort niz čije je zidine nekada tekla krv, i ovaj novi, od sjajnog nerđajućeg čelika, gde crveni sokovi dolaze od zgnječenog grožđa a ne od zgnječenog zatvorenika. Veštine rata i veštine mira! Arhitekte bi trebalo da još bolje iskoriste ovo poređenje, čini mi se: da na vrh bleštavog silosa stave kule u obliku stonog mlina za biber, a da niz sjajne vertikale naprave nešto što bi podsećalo na otvore za strele.
Ovo je život, imam običaj da pomislim dok veselo odmičem kroz vinograde. Malo sinsoa, mrvica murvedra, kap malbeka i mlaz tempranila: pomešate ih, sredite i eto nama radosti. Trenutno smo u statusu VDQS, ali nadamo se unapređenju.
Vidite onu malu tvrđavu tamo - okruglu, od kamena? Skromno skladište koje ipak odoleva plimi vremena i moljcima. Fascinantno? Onjušite vazduh, ždraknite onog sokola koji visi u letu. Zar to nije život? Izvinite me za tren, samo da obavim kraljevsko mahanje onom radniku tamo, onom u plavom odelu koji doji dršku lopate. A ja sam bio taj koji je onako tmurno gledao na stvari. Imao sam običaj da kažem kako je život kao invazija na Rusiju: munjevit početak, nevoljno usporavanje, zastrašujuća bitka s generalom Januarom, i onda krv na snegu. Ali, sada mi se ne čini da je tako. Nema razloga da putovanje ne vodi kroz vinograde osunčanim sporednim putem, zar ne? Ovde je sve mnogo veselije. Možda je to jednostavno zbog sunca. Sećate se kad je otkrivena veza između depresije i jačine kućnog osvetljenja? Nagarite vate i uštedite na psihijatrijskim računima! Zašto to ne bi delovalo i napolju? Argument o klimi se ovih dana svakako može primeniti na Veselog Olija.
Do Tuluze mi je potrebno nešto više od sata putem A6l, kroz ranojutarnju izmaglicu koja isparava sa livada, zapljuskujući farme poput suvog leda. Zatim četiristo trojku gasim u školskom dvorištu i učenike koji čekaju zasipam bons mots kao semenkama suncokreta. Oni su vrlo ukusno obučeni i... jednostavno lepi. I dečaci i devojčice. I svi žele da uče engleski! Zar to nije zapanjujuće? Znam da pedagog treba da uliva entuzijazam zaraznom voljom za učenjem i sve to, ali taj princip ne važi u suočavanju s redom vlažnih vreća utorkom ujutro, po kiši, u blizini Edžver rouda. Ovde je slučaj sasvim obrnut: zbog njih imam želju da predajem.
I to i radim, čitav dan. Potom možda jedan ležeran coup de rouge s učenicom koja ima malih problema da shvati različite vrste prošlog vremena (zar ih nemamo svi?), a zatim ugodni povratak kroz vinograde. S nekoliko kilometara udaljenosti, po zalazećem suncu, vidi se čelični odsjaj zadružne vinarije. Prolazim pored svog omiljenog znaka: ROUTE INONDABLE. Galska ekonomičnost. U Engleskoj bi pisalo OPASNOST, PUT PODLOŽAN POPLAVAMA. Ovde, samo ROUTE INONDABLE. Zatim pažljivo kroz selo, pa u toplo naručje žene i deteta. Kako me samo grli to razdragano klinče, mala Sal. Okači mi se oko vrata poput mokre tuš-zavese. Zar to nije život?

Džilijan: Sada mene saslušajte. Mene.
Mislim da će biti najbolje ako počnem s opisom sela u kome živimo. Nalazi se jugoistočno od Tuluze, u oblasi Od, na rubu Minervoa, u blizini Kanala du Midi. Selo je okruženo vinogradima, iako nije uvek bilo tako. Kada se vozite po okolini, pomislili biste da je tako oduvek, jer mnogi od njih izgledaju staro, ali to nije istina. Sve se promenilo s dolaskom železnice. Ranije su oblasti kao što je ova, bile, s poljoprivrednog aspekta, same sebi dovoljne. Tu je bilo ovaca zbog vune, krava zbog mleka, možda i koza, i voća i povrća i, ne znam - možda suncokreta zbog ulja, slanutka i slično. Ali železnica je, kao i drugde, promenila ekonomski profil ovog regiona, i on je postao bezličan. Ljudi su prestali da gaje ovce jer je vuna koja je stizala železnicom bila jeftinija od one koju su sami proizvodili. Mešovita poljoprivreda je izumrla. Naravno, ponegde se još može naći po koja koza u dvorištu, ali to je otprilike sve. Danas čitav region proizvodi vino. I šta se dešava kad neki drugi region pravi bolje vino od našeg, kada naše padine i naša loza iako iskorištene do maksimuma ne mogu da se takmiče s drugima? Nećemo umreti od gladi, to svakako, ekonomisti će nam obezbediti euro-pomoć. Plaćaće nam da proizvodimo vino koje niko ne želi, da ga pravimo a zatim pretvaramo u sirće, ili jednostavno bacimo. I to će, vidite, biti drugo siromašenje. Vrlo tužno.
One male kamene kule u poljima podsećaju na to kako je nekad bilo. Ljudi misle da služe samo kao skladišta, ali one su nekada imale krila: bile su to vetrenjače u kojima se mleo kukuruz, upravo tu, na poljima sa kojih se brao. Sada su im ta leptirska krila odstranjena. A videli ste i „zamak” dok ste išli kroz selo? Danas ga svi zovu „zamak”, pa Oliver izmišlja priče o junačkim podvizima i vrelom ulju. Naravno da su se za ovu oblast vodile bitke, uglavnom za vreme pobune Katara; mislim da su i Englezi prošli ovuda vek ili dva kasnije. Ali ovo je jedno malo selo usred ravnice koje nema nikakav strateški interes. Zamak mu zato nikada nije ni bio potreban. Ta zdepasta kula je tek jedan stari magacin za kukuruz, ništa više.
Jedino što privlači turiste ovom selu jeste srednjovekovni friz u zapadnom delu crkve. Proteže se duž čitavog spoljašnjeg zida, praveći krivinu u sredini kod ulaznih vrata. Ima nekih trideset i šest izrezbarenih kamenih glava različitih oblika. Polovinu čine glave anđela, a drugu polovinu lobanje s parom ukrštenih kostiju ispod njih. Raj, pakao, raj, pakao, raj, pakao, tim redom. Ili možda uskrsnuće, smrt, uskrsnuće, smrt, uskrsnuće, smrt, klopara kao železnička kompozicija. Samo što mi više ne verujemo u pakao i uskrsnuće. A meni anđeli i ne liče na anđele, nego na malu decu. Ne, tačnije, liče mi na jedno malo dete, moju kćer, Sofiju Anu Luiz. Dali smo joj tri imena koja postoje i u engleskom i u francuskom, tako da ih po potrebi može menjati prostom promenom akcenta. Ali, te glave, uglačane od proticanja vremena, mene podsećaju na moju kćerku. Ono što ja čujem je, život, smrt, život, smrt, život, smrt.
Šta je to s ovim mestom? U Londonu nikada nisam toliko razmišljala o vremenu i smrti. Ovde je sve mirno i lepo i tiho, i život mi je koliko-toliko sređen, a ja hvatam sebe kako razmišljam o vremenu i smrti. Je li to zbog Sofi?
Fontana, recimo. Jedna obična, malo previše grandiozna javna fontana, postavljena za vreme vladavine Šarla X. Obelisk od ružičastog mermera koji se još uvek vadi u kamenolomu s druge strane planine. U osnovi se nalaze četiri Panove glave sa pipama za vodu koje im izlaze iz usta. Jedino što voda više ne teče iz njih. Sigurno je izgledala prelepo kada su je postavili 1825, i kada je hladna voda stizala iz dalekih, prašnjavih brda. Međutim, danas seljani više vole onu pakovanu u bocama, a fontana je suva. Umesto toga, glumi spomenik palima u ratu. Na jednoj njenoj kosoj strani nalaze se imena dvadeset šestoro muškaraca poginulih u Prvom svetskom ratu. Sa suprotne, troje palih u Drugom svetskom ratu, a u podnožju jedan mort en Indochine. S treće strane nazire se prvobitni natpis iz 1825, urezan u ružičasti mermer:

MORTELS, SONGEZ BIEN
LE TEMS PROMPT A S’ENFUIR
PASSE COMME CETTE EAU
POUR NE PLUS REVENIR

Voda je kao život, piše. Samo, odavde voda više ne teče.
Posmatram starice. Za rad po kući nose nekakve šarene haljine preko odeće; ne bi se mogle nazvati keceljama, elegantnije su od njih. Svakog jutra izlaze da počiste deo ulice ispred kuće. Zatim čiste i put. Zaista, svojim starim metlama čiste prašinu sa prvih metara asfalta. Kasnije, u toku dana, kada vrućina mine, ponovo izlaze na ulicu, ovoga puta da bi sedele na svojim malim pletenim stolicama. Sede i nakon što padne mrak: pletu, razgovaraju, osećaju kako nestaje vrelina dana, i onda shvatite zašto čiste put. Zbog toga što je put deo njihovog prednjeg dvorišta u kome vole da sede.
Vikendom, novi bogataši iz Monpeljea kreću u ovom pravcu, ali ne u naše mesto. Za njih nismo dovoljno živopisni: oni svojim džipovima odlaze tamo gde će imati pogled s brda dok pripremaju roštilj. Ovde im je ravno i dosadno, nema video-kluba koji bi zadovoljio njihove potrebe. Imamo dva bara, hotel-restoran tačno preko puta naše kuće, pekaru koja je počela da pravi pain noir i pain complet, pošto su u épicerie počeli takođe da drže hleb, gvožđaru u kojoj se prodaju sijalice i otrov za pacove. Prošle godine je čitava zemlja slavila dvestagodišnjicu Francuske revolucije. U našem selu, jedino obeležje u vezi s tim nalazilo se ispred gvožđarske radnje g. Garijea: on je naručio šest plastičnih metli, dve crvene, dve bele i dve plave, i postavio ih u kofu ispred radnje. Metle su bile iste boje kao i drške: izgledale su vrlo veselo. Onda je neko kupio crvene - komunista koji je tuda prolazio, rekla je jedna starica - i to je prilično naružilo izlog. Za nas je to bio kraj jubileja, iako smo čuli vatromete iz okolnih sela.
Svake srede u 9.00 sa obale dolazi kombi s ribom i zaustavlja se na seoskom trgu. Kupujemo dorade i nešto što se zove passard, za šta nikada nisam našla adekvatan prevod. Trg je neobičnog pravougaonog oblika i ima mali centralni drvored surovo potkresanih stabala limete ispod kojih starci igraju boules, žene ponekad donesu svoje pletene stolice da bi posmatrale ovu aktivnost u koju nikada nisu bile uključene. Muškarci uveče igraju pod reflektorom; iznad njihovih glava vide se crni vrhovi udaljenih četinara. U francuskim selima svi znaju šta to predstavlja: groblje.
Mairie i PTT su jedno pored drugog, dele istu zgradu. Prvih nekoliko puta kada sam išla da kupim marke, greškom bih završila u mairie.
Ne zanima vas ovo, je 1’ tako? Zapravo, ne. Dosadna sam vam, znam. Želite da čujete nešto drugo. U redu.

Stjuart: Da vam kažem šta sam oduvek pomalo prezirao? Verovatno će vam zvučati užasno sitničarski, ali istina je.
Za vreme vikenda obično je duže ostajala u krevetu. Ja sam prvi ustajao. Za doručak bismo uvek jeli grejpfrut, ili barem jednog od ta dva jutra, ili subotom ili nedeljom. O tome sam ja odlučivao. Ako bi mi se u subotu kada siđem u kuhinju prijeo grejpfrut, izvadio bih ga iz frižidera, presekao na pola i svaku polovinu stavio u činiju. Ako ne tada, jeli bismo ga u nedelju. E sada, kad bih pojeo svoju polovinu, bacio bih pogled na njenu u činiji. Pomislio bih, to je njena polovina, kad se bude probudila, poješće je. I ja bih pažljivo izvadio sve semenke iz te polovine, da ona ne bi morala to da radi. Ponekad ih je bilo zaista mnogo.
Znate li da, sve vreme koje smo bili zajedno, ona to nije primetila. Ili, ako je i primetila, nikada to nije spomenula. Ne, to ne bi bilo nalik na nju. Jednostavno nije primećivala. Stalno sam očekivao da će se raznežiti, i svakog vikenda sam bivao malčice više razočaran. Mislio sam, možda misli kako je proizvedena nova vrsta grejpfruta bez semenki. Šta ona misli, kako se grejpfrut razmnožava?
Možda je do sada otkrila postojanje semenki. Ko od njih dvoje seče grejpfrut? Ne mogu da zamislim Olivera... o, sranje.
Nije gotovo. Ne znam kako nije gotovo, ali nije, još uvek. Nešto mora da se uradi, nešto moram da smislim. Otišao sam ja, otišli su oni, ali još uvek nije kraj.

Oliver: Znate, ona je jača od mene. Av! Av, av! I to mi se dopada. Vežite me svilenim gajtanima, molim vas.
O, shvatam, to sam već rekao. Nema potrebe da se tako mrštite. Mrštenje i uzdisanje - ne bi se moglo reći da podižu kvalitet života. Džili ponekad, kada sam troppo zabavan, ispusti mali uzdah. Znate, to zna da bude stresno, kada iz nemog mraka osetite da se od vas nešto očekuje. Ljudi su ili izvođači ili publika, zar ne? E pa, stvarno bih želeo da publika proba samo jednom kako je to biti na sceni.
Reći ću vam nešto što ranije niste čuli. Pravda na ruskom znači istina. Ne, pretpostavio sam da znate. I znate šta još: pravda se na ruskom ne rimuje ni sa čim. Zadubite se u taj nedostatak. Zar ne odjekuje kanjonima vašeg uma?

Džilijan: Došli smo ovamo jer je Oliver dobio posao u školi u Tuluzi.
Došli smo ovamo jer sam čula da će možda biti posla u Avgustinovom muzeju. Tu su i neki privatni klijenti s kojima sam se susrela.
Došli smo ovamo jer London više nije mesto za odgajanje dece, a i želimo da Sofi bude bilingvalna kao Maman.
Došli smo ovamo zbog klime i kvaliteta života.
Došli smo ovamo jer je Stjuart počeo da mi šalje cveće. Možete li to da zamislite? Možete li to da zamislite?
O svemu smo unapred razgovarali. O svemu izuzev o ovome poslednjem. Kako je Stjuart mogao da uradi tako nešto? Nisam uspela da shvatim da li je iskren - da li hoće da se izvini - ili je reč o nekoj bolesnoj osveti. Nisam mogla da podnesem ni jedno ni drugo.

Oliver: Odluku je donela Džilijan. Pa naravno da smo se udvarali demokratiji, prošli kroz besmisleni proces konsultovanja, ali kada su les frites spuštene, brak se uvek sastoji od jednog umerenog i jednog militantnog, zar vam se ne čini tako? Ovu izjavu ne morate tumačiti kao rutinsko šmrcanje muškarca podvrgnutog orhidektomiji. Umesto toga, hajde da se složimo oko jednog opšteg mesta: da oni koji su dragovoljno poneli težinu braka, naizmenično preuzimaju na sebe te rivalske uloge. Dok sam joj se udvarao, bio sam tvrdolinijaš, usamljenik, a ona, neodlučni umerenjak. Ali, kada je došlo do toga da se toplina i ustajali smrad londonskog autobusa zameni za nežni miris herbes de Provence, tada je Džilin nomadski nagon odjeknuo poput moćnog gonga sa špice Dž. Artura Renka. Moje srce je za ekspatrijacijom kucalo tako nejako, da se moglo čuti jedino pomoću stetoskopa.
Vidite, ona mi je i posao pronašla. Otkrila je neki ubuđali tromesečnik u kome su bila uputstva za pronalaženje poštenog zaposlenja à l’étranger. Sada, kada je steatopigični preneo svoje bucmaste obraščiće na drugi kontinent, ja sam se naslađivao Londonom. Ali, uhvatio sam nestrpljivo šuškanje Džilinih krila; osećao sam kako u suton sedi na telefonskoj žici sanjareći o jugu. I ako se novac, kako sam se jednom odvažio da kažem pred Stjuijem, može porediti s ljubavlju, onda je brak račun. Šalim se. Napola, u svakom slučaju.

Džilijan: Naravno, kao i većina muškaraca, Oliver je bazično lenj. Jednom u životu donesu neku krupnu odluku i misle kako narednih nekoliko godina mogu da se sunčaju kao lavovi na steni. Moj otac je pobegao sa svojom devojkom i to mu je verovatno poslednja odluka koju je doneo za ceo život. I Oliver je otprilike takav. Diže mnogo buke ali malo toga uradi. Nemojte me pogrešno shvatiti: ja volim Olivera. Ali ga i poznajem.
Jednostavno nije bilo realno očekivati da nastavimo na isti način, tako što bi Oliver sada zauzimao ono mesto koje je nekada pripadalo Stjuartu. Čak i kada sam zatrudnela, činilo se da ga ni to nije nateralo da se sabere. Pokušala sam da mu objasnim, ali on mi je, na prilično bolan način, rekao samo: „Ali, ja sam srećan Džil, ja sam tako srećan.” Volela sam ga zbog toga, naravno, i poljubili smo se, i pomazio mi je stomak koji je još uvek bio ravan kao palačinka, i pravio je neke blesave šale o punoglavcima, i do kraja večeri sve je bilo u najboljem redu. Još jedna od stvari u vezi s Oliverom: ume da se postara da do kraja večeri sve bude u najboljem redu. Ali uvek postoji sledeće jutro. A tog sledećeg jutra, pomislila sam, baš mi je drago, on je srećan, i ja sam srećna, i to bi trebalo da bude dovoljno, ali nije tako, zar ne? Istina je da morate biti srećni i praktični.
Ne želim ja da moj muž vlada svetom - da sam to želela ne bih se udavala za ovu dvojicu - ali isto tako ne želim ni da baulja naokolo i ne misli o budućnosti. Za sve vreme koliko se poznajemo, Oliver je u svojoj karijeri, ako to nije prejaka reč za tako nešto, napravio samo jedan korak, i to naniže. Izbačen je iz Šekspirove škole i premešten u školu gospodina Tima. A svima je bilo jasno da vredi više od toga. Bilo je potrebno da ga neko usmeri ka pravom cilju, pogotovo tada kad sam zatrudnela... Ma, znam da sam o ovome već govorila, govorila sam o tome u vezi sa Stjuartom, ali istina je, i ja nemam čega da se stidim. Nisam želela da se Oliver razočara.
Pretpostavljam da je pominjao psa gospodina Lažiskea. Ima dve stvari o kojima svima priča, o zamku u selu koji sa svakim prepričavanjem postaje sve značajnije utvrđenje krstaša ili katarsko uporište, i o psu. On je druželjubiv pas, crvenkastosmeđeg, sjajnog krzna, po imenu Polidor, ali je sada toliko star da je potpuno gluv. I Oliver i ja smatramo da je to strašno tužno, ali ne iz istog razloga. Oliveru je tužno zbog toga što Polidor više ne čuje zvižduk svog gospodara dok šetaju po poljima, i zbog toga što se nalazi u svetu tišine. Dok je meni tužno zbog toga što znam da će ga jednog dana neko pregaziti. Iz kuće gospodina Lažiskea istrčava tako radosno dahćući kao da očekuje da će pročuti ako izađe napolje. Vozači ne očekuju da su psi gluvi kad ih ugledaju. Stalno mislim kako će neki mladić, koji bi kroz selo vozio malo brže, ugledati Polidora koji trčkara okolo, i kako će taj nestrpljivi mladić trubiti i trubiti tom glupom psu, i da će onda pokušati da ga zaobiđe, ali prekasno. Sve to vidim. I rekla sam gospodinu Lažiskeu da bi trebalo da ga veže, ili da mu oko vrata stavi duži konopac. Rekao mi je da je jednom to pokušao, ali da je Polidor sve vreme cvileo i nije hteo da jede, pa ga je odvezao. Rekao je kako želi da mu pas bude srećan. Ja sam rekla da se može biti srećan ali isto tako i praktičan. Neko će, pre ili kasnije, zgaziti tog psa. Prosto znam da će tako biti.
Shvatate li šta hoću da kažem?

Stjuart: Imao sam mnogo planova. Jedan od prvih bio je da potplatim devojku koja je išla u tu jezivu školu u kojoj je Oliver predavao, da ga optuži. Da kaže kako joj se udvarao. A to bi verovatno i bilo tačno - ako ne baš za nju, onda za neku drugu. Možda bi dobio otkaz. Možda bi se ovoga puta i policija umešala. U svakom slučaju, Džil bi saznala zbog kakvog me je čoveka napustila. To bi je stalno grizlo, i nikad više ne bi bila sigurna. Bio je to dobar plan.
Kad sam došao u Ameriku, imao sam novi plan. Pretvaraću se da sam se ubio. Vidite, hteo sam jako da ih povredim. Nisam bio siguran kako to da izvedem. Jedna od zamisli bila je da pod drugim imenom napišem za stari školski časopis Edvardijan, vest o smrti, i da se postaram da ga Oliver dobije. Razmišljao sam i o nekom posredniku koji bi, onako neobavezno, preneo vest do Londona. „Tužno kako je Stjuart presudio sebi, zar ne? Ne, nikada nije preboleo raskid. O, niste znali...?” Ko bi to mogao da uradi? Neko. Neko kome bih platio.
Izgleda da sam i previše razmišljao o toj ideji. Oneraspoložila me je. Počela je da me mami, ako me razumete. Da to stvarno i uradim. Da sve bude istinito i da ih kaznim. Tako da sam prestao.
Ali, još nije prošlo. O, znam ja da se moj brak završio. Ali, to još nije prošlo, sve dok ne budem osetio da jeste. Nije gotovo dok ne prestane da boli. A do toga ima još mnogo. I ne mogu da prestanem da mislim kako nije fer to što se desilo. Trebalo bi da sam u stanju da pređem preko toga, zar ne?
Madam Vajat i ja se dopisujemo. Znate šta? Ima ljubavnika. Svaka čast, madam Vajat.

Oliver: Ovo verovatno nije stvar koju treba reći, ali ja nikada nisam bio velemajstor u kazivanju pravih stvari. Ponekad mi nedostaje Stjuart. Daa, daa, ne morate to da mi kažete. Znam šta sam uradio. Žvakao sam krivicu kao burski pešak dimljeno meso. I što je najgore, ponekad mislim da je Stjuart čovek koji me je najbolje razumeo. Nadam se da je dobro. Nadam se da je našao neku finu, milu draganu. Vidim ih kako roštiljaju nad žbunjem meskitoa dok crvenokljune ptice pevačice u niskom letu nadleću travnjak a cikade odjekuju poput združenih žica Čikaškog simfonijskog orkestra. Želim mu sve, mom Stjuartu: sreću, zdravlje, herpes i veselje. Poželeo bih mu i bure za vrelu kupku kad bih znao da u njemu neće držati tropske ribe. O, bogo moj, čim ga se setim počnem da se kikoćem.
Znate li da li ima devojku? Pitam se ima li kakvu sumračnu, tajnu, seksualnu opsesiju. Šta bi to moglo da bude? Pornografija? Egzibicionizam? Erotski telefonski razgovori? Lascivni faksovi? Ne, nadam se da je u šemi. Nadam se da se nije ukakio od straha od života. Želim mu... reverzibilnost.

Stjuart: Želeo bih da odmah raspravimo jednu stvar. Verovatno ste zaboravili, ali Oliver se često šalio sa mnom zbog toga. Pa dobro, ne toliko sa mnom koliko na moj račun. O tome kako mislim da je mantra marka automobila. Tada sam mu to dozvoljavao, ali ovo moram da kažem: „Zapravo, kaže se manta, Olivere, a ne mantra.” Manta rej, da budemo precizni. Moćna stvar Dženeral motorsa, napravljena na osnovu korvete. Čak sam se poigravao mišlju da kupim jednu kad dođem ovamo. Ali, ne bi se moglo reći da je moj stil. I, zar ne mislite i vi da bi to bio malo prevelik ustupak prošlosti?
U to da Oliver greši možete biti sigurni.

Madam Vajat: Stjuart mi piše. Ja ga obaveštavam o novostima, ako ih ima. On ne može da preboli. Kaže da gradi novi život, ali osećam kako nije u stanju da preboli.
Ne mogu da se nateram da ga obavestim o jedinoj stvari koja bi mu možda pomogla da preboli. O bebi. On ne zna da imaju dete. Užasno je kada imate informaciju za koju mislite da bi mogla nekoga povrediti. A kako mu nisam rekla odmah, zbog toga mi je još teže da mu kažem kasnije.
Vidite, jednog popodneva kad su došli da me obiđu, moja kćer je izašla iz sobe, a Stjuart je sedeo i čekao na pregled, s uglačanim cipelama i začešljanom kosom. Rekao mi je: „Znate, mi ćemo imati decu.” Odjednom se postideo, i kazao: „Mislim, ne mislim sada... Ona još nije...” Zatim se iz kuhinje začula buka zbog čega mu je bilo još više neprijatno, pa je rekao: „Džil još uvek ne zna za to. Mislim, nismo još razgovarali, ali siguran sam, mislim, o bože...” Jednostavno mu je ponestalo reči. Rekla sam: „Sve je u redu, biće to naša tajna”, i odjednom kao da mu je laknulo, a na licu mu se videlo da jedva čeka da se Džilijan vrati u sobu.
Setila sam se toga kad mi je Oliver saopštio da je Džilijan trudna.
Sofija Ana Luiza. Ne mislite li da je to malo pretenciozno? Možda na engleskom bolje zvuči, Sofi En Luiz. Ne, zvuči kao unuka kraljice Viktorije.

Džilijan: Oliver je dobar nastavnik, ne bih želela da pomislite nešto drugo. Imao je mali vin d’honneur krajem prošlog semestra i direktor je u razgovoru sa mnom istakao kako je u dobrim odnosima s učenicima, i kako ga svi cene. Oliver je kasnije to izvrgao ruglu. Njegov stav je da je predavanje engleske „Conversation et Civilisation” neverovatno prosto, jer svaku budalaštinu koja ti padne na pamet učenici prihvataju kao neprocenjivo vredan primer le British sense of humour. Od njega se može očekivati da kaže tako nešto. Oliver voli da se razmeće, ali zapravo uopšte nema samopouzdanja.
Slati cveće bivšoj ženi dve godine posle raskida. O čemu se tu radi?
Dok sam odrastala, sada mi se čini kako je to bilo veoma davno, prošla sam kroz sve uobičajene razgovore. Šta želimo od muškaraca, za čim tragamo? U društvu ostalih devojaka obično bih pominjala imena filmskih zvezda. Ali sebi sam rekla da želim nekoga koga ću voleti, poštovati, ko će mi se dopadati. Mislila sam kako je to ono čemu treba težiti, ako želim da veza potraje. I kada sam počela da se viđam s muškarcima, uvek mi se činilo da je to teško koliko i dobiti tri jagode na automatu za kocku. Dobijete jednu, pa onda možda još jednu, ali dok stignete do treće ona prva se već okrenula. Postojalo je dugme na kome je pisalo STOP ali izgleda da nije bilo ispravno.
Ljubav, poštovanje, dopadanje. Mislila sam kako sam sa Stjuartom dobila sve troje. Mislila sam kako sam sa Oliverom dobila sve troje. Možda sve troje nije moguće. Možda je dvoje najviše što se može dobiti, jer je STOP uvek u kvaru.

Madam Riv: Kaže da je Kanađanin. Iz Kvebeka svakako nije. Hteo je sobu sa ulice. Nije znao koliko ostaje. Ponovio mi je da je Kanađanin. Pa šta onda? Novac nema boju.

Džilijan: Pravila moraju postojati. Moraju biti vrlo stroga, to je očigledno, zar ne? Ne možete jednostavno „biti srećni”; morate da upravljate svojom srećom. To je jedna od stvari koje sada znam. Došli smo ovamo, krenuli ispočetka, i to kako treba ovaj put. Nova zemlja, novi poslovi, beba. Oliver je držao govore o Eldoradu, i tome slično. Jednoga dana, kad me je Sofi iscrpla više nego obično, prekinula sam ga.
„Slušaj, Olivere, jedno od pravila je, nema vanbračnih veza.”
„Che?”
„Nema vanbračnih veza.”
Možda sam to rekla na pogrešan način, ne znam, ali tada je stvarno otkačio. Možete da zamislite tu retoriku. Ne sećam se svega, plašim se da kad sam umorna umem da uključim jednu vrstu sistema za prečišćavanje kad je Oli u pitanju. Izvlačim samo ono što mi je neophodno za održavanje razgovora.
„Olivere, samo kažem da... S obzirom na okolnosti pod kojima smo se sreli... s obzirom na to da su svi mislili da smo ljubavnici i da smo se Stjuart i ja zbog toga rastali... Mislim prosto da, zbog vlastite sigurnosti, treba da budemo na oprezu.”
Oliver, kao što ste možda primetili, ume da bude izuzetno sarkastičan. On to poriče, kaže da je sarkazam vulgaran. „Razigrana ironija au maximum”, tvrdi. Možda je i bio samo razigran i ironičan kada mi je skrenuo pažnju na to da, koliko se on seća, razlog zbog koga nismo postali ljubavnici dok sam ja bila udata za Stjuarta jeste taj što je on odbio moje nasrtljive ponude (na ovom mestu dolazi bogata anatomska terminologija koju ću izostaviti), i zato ako nekog treba osumnjičiti za švrljanje onda sam to ja, itd, itd. Što je, pretpostavljam, sasvim ispravno zapažanje, jedino što majke s malom decom koje uz to i rade teško da imaju energije da se valjaju po krevetu i tome slično s drugim muškarcima.
Bilo je užasno. Takmičenje u nadvikivanju. Samo sam pokušala da budem praktična, pokušala sam da izrazim nešto za šta sam mislila da dolazi iz ljubavi prema Oliveru, a on se iznervirao i pobesneo.
Ovakve stvari, takođe, ne mogu odmah da se zaborave. A još je teže zbog vrućine koja ovde vlada. Varničili smo čitave naredne nedelje. I znate šta? Taj glupi tenk koji vozi zbog toga što misli da je u fazonu, tri puta se pokvario. Tri puta! Prilikom trećeg kvara kada je spomenuo karburator, verovatno sam izgledala malčice sumnjičavo jer se okomio na mene.
„Hajde, reci.”
„Šta?”
„Reci već jednom.”
„U redu”, rekla sam a znala sam da ne treba. „Kako joj je ime?”
Ispustio je nekakav krik, kao da je zbog toga što sam rekla on ispao pobednik, i dok sam ga gledala kako stoji nada mnom, znala sam - oboje smo znali, čini mi se - da bi vrlo lako mogao da me udari. Da sam nastavila, udario bi me.
On je pobedio, a oboje smo izgubili. Nije to bila neka prava svađa, zbog nečega, jednostavno je nastala iz besmislene potrebe za svađom. Nisam bila uspešna u upravljanju srećom.
Posle sam plakala. I pomislila sam: ŠVEDSKIH ROTKAVA, INDIJSKOG KROMPIRA, KAULIJEVOG PROKELJA. Niko nikada tom čiki nije rekao, niko ga nije ispravio. Ili su ga ispravljali, a on nije hteo da sluša.
No, ovo nije Engleska. Ovo je Francuska, i zato ću vam dati drugačije poređenje. Razgovarala sam nedavno s gospodinom Lažiskeom. On ima nekoliko hektara vinograda van sela, i pričao mi je kako su u stara vremena ispred svakog reda čokota sadili ružin grm. Navodno, na ružama se prvo videlo ako se pojavi neka bolest, tako da su imale ulogu sistema za rano upozorenje. Rekao je kako je ta tradicija u ovom kraju zamrla, ali da i dalje postoji u drugim delovima Francuske.
Mislim da bi u stvarnom životu ljudi trebalo da sade grmove ruža. Potrebna nam je neka vrsta sistema za rano upozorenje.
Oliver je ovde drugačiji. Zapravo, sasvim suprotno. Oliver je isti onakav kakav je i bio, samo što ovde deluje drugačije. Francuzi ga ne shvataju najbolje. Pre nego što smo se doselili ovamo nije mi to padalo na pamet, ali Oliver je od onih ljudi koji u određenom kontekstu dobijaju na značaju. Kada sam ga upoznala izgledao mi je strašno egzotično; sada ne deluje toliko živopisno. Nije reč samo o uticaju vremena i bliskosti. Reč je o tome da, osim mene, nema drugih Engleza koji bi na njega delovali podsticajno, i to mu nije dovoljno. Potreban mu je neko poput Stjuarta. Isto kao teorija o bojama. Kada stavite dve boje jednu pored druge, to utiče na način na koji vidite svaku od njih. Princip je upravo taj.

Stjuart: Uzeo sam tri nedelje odmora. Otišao sam u London. Mislio sam da ću to lakše podneti. Nisam glup, nisam odlazio na mesta na kojima sam bio sa Džil. Bio sam samo u isto vreme i tužan i ljut. Kažu kako je tužan-ljut poboljšana varijanta od tužan-tužan, ali nisam sasvim siguran. Ako si tužan-tužan, ljudi su prema tebi prijatni. Ali ako si tužan-ljut, jednostavno dobiješ želju da staneš nasred Trafalgar skvera i da se dereš na ljude. NISAM JA KRIV! POGLEDAJTE ŠTA SU MI UČINILI! ZAŠTO SE TO DESILO? NIJE FER. Ljudi koji su tužni-ljuti, ne uspevaju da se izbore; oni polude. Ja sam kao ona osoba koju vidite u metrou kako razgovara sa sobom tek nešto malo glasnije, osoba kojoj se sklanjate s puta. Ne prilazite joj, možda skoči na vas ili vas gurne. Možda se iznenada baci pod voz - ili gurne vas pod njega.
I tako sam otišao u posetu madam Vajat. Ona mi je dala njihovu adresu. Rekao sam da hoću da im pišem jer su, kad smo se poslednji put videli, pokušali da se pomirimo, a ja sam ih otkačio. Nisam siguran da mi je madam Vajat poverovala. Ona dobro procenjuje ljude. I tako sam promenio temu i pitao je o njenom novom ljubavniku.
„Mom starom ljubavniku”, odgovorila je.
„O”, rekao sam zamišljajući nekog starijeg gospodina s ćebetom preko krila. „Niste mi rekli koliko je star.”
„Ne, mislila sam, mog bivšeg ljubavnika.”
„Žao mi je.”
„Ne treba da ti bude. Bilo je samo... prolazno. Faut bien que le corps exulte.”
„Da.” Znate, nisam mislio da upotrebim baš tu reč. Da li se i na engleskom telo exult? Mislim da se telo sjajno provelo, ali ne znam tačno da li je egzaltirano. Ili je to slučaj samo sa mnom.
Kada je došlo vreme da pođem, madam Vajat je rekla: „Stjuarte, čini mi se da je za to malo prerano.”
„Za šta?” Mislio sam da hoće da kaže da se nisam zadržao dovoljno.
„Da im se javiš. Pusti da prođe još neko vreme.”
„Ali, hteli su...”
„Ne, ne zbog njih. Zbog tebe.”
Razmislio sam još jednom, i kupio mapu. Učinilo mi se da je najbliži aerodrom onaj u Tuluzi, ali nisam i leteo do Tuluze. Leteo sam do Monpeljea. Vidite, možda sam mogao da odem i negde drugde. Na početku se tako činilo. Vozio sam u suprotnom smeru. Onda sam pomislio, ovo je glupo, i ponovo pogledao mapu.
Kroz selo sam prošao dva puta bez zaustavljanja. Prvi put sam bio nervozan pa sam vozio malo brže. Neki prokleti pas je izleteo i zamalo da mi ode pod točkove; morao sam da skrenem. Sledeći put sam vozio sporije i video gde je hotel.
Vratio sam se po mraku i uzeo sobu. Nije bilo nikakvih problema. Selo je delovalo sasvim prijatno, ali i nije neka zamka za turiste.
Nisam želeo da mi kažu: „O, imamo mi neke Engleze u selu”, pa sam gospođi rekao da sam iz Kanade, i za svaki slučaj prijavio sam se pod lažnim imenom.

Džilijan: Nemam predosećanja, nisam vidovita. Nisam od onih koji će reći: „Osećam to u kostima.” Ali čim sam čula, znala sam.
Iskrena da budem, otkad smo se doselili ovamo nisam mnogo razmišljala o Stjuartu. Najveći deo vremena posvećujem detetu. Ona se toliko brzo menja, uvek privlači pažnju nečim novim, na nju mi odlazi svaki trenutak. Zatim, tu je Oliver, a i moj posao.
Na Stjuarta mislim samo kad mi loše ide. Ne zvuči fer, ali je istina. Recimo, kada prvi put shvatite da ne možete, ili, u svakom slučaju, da ne planirate da kažete sve čoveku za koga ste se udali. Prošla sam kroz to s Oliverom, baš kao i sa Stjuartom. Ne mislim pritom da je u pitanju puka laž, već pre izvesno prilagođavanje stvari, malo ekonomisanje s istinom. Kada se desi drugi put, iznenađenje je manje, ali vas navodi da se setite one prve prilike.
U sredu ujutro stajala sam kraj kombija za prodaju ribe. U Engleskoj svi stoje u redu. Ovde samo priđete kombiju, i ljudi znaju ko je sledeći, i ako ste na redu a ne žuri vam se, jednostavno pustite nekoga da ide ispred vas. Suis pas pressée. Posle vas. Madam Riv je stajala pored mene i upitala me da li Englezi vole pastrmku.
„Naravno”, rekla sam.
„Trenutno imam jednog Engleza. Sont fous, les Anglais.” Nasmejala se dok je ovo govorila da bi mi stavila do znanja da mene ne uključuje u to uopštavanje.
Taj Englez je stigao pre tri dana i čitavo vreme provodi u sobi. Izuzev kada se iskrao jednom ili dva puta, kasno noću. Rekao je da je Kanađanin, ali ima engleski pasoš, a i ime iz pasoša razlikuje se od onog pod kojim se prijavio.
Kako sam to čula, znala sam. Znala sam.
„Ima li kanadsko ime?” pitala sam onako uzgred.

„Koja su kanadska imena? Ja ne primećujem razliku. Zove se Juz, tako nekako. Je 1’ to kanadsko?”
Juz . Ne, to i nije naročito kanadsko ime. Ja sam nekada bila madam Stjuarta Juza, smo što nikada nisam uzela njegovo prezime. Mislio je da jesam, ali zapravo nisam. Nisam uzela ni Oliverovo.

Oliver: Dobro se vladam. Oponašam fons et origo domaćih vrlina. Da smo imali blizance dao bih im imena Lar i Penat. Zar telefoniram kad god zapreti tuluška tromost? Zar ne ustajem po mrkloj noći da menjam prljave pelene male Sal i ne koristim vlažne ubruse? Zar nisam ponosni negovatelj tek začete bašte s povrćem, i zar moje purpurne puzavice čak i sada ne obavijaju drhturavo vigvame od bambusa?
Činjenica je da Džil u ovom trenutku i nije naročito raspoložena za seks. Kao kad hoćete da parking-sat ugurate u školjku. Dešava se to, dešava se to. Prema ubuđavelom mitu koji se prenosi les blanchisseuses d’antan, potvrđena je istina da u toku laktacije moglie ne može zatrudneti. Najzad sam u poziciji da lociram krivudavu putanju istine koja je nalik kretanju žive i koja ovom mitu daje specifičnu težinu (izvinite zbog hernije). Činjenica je da moglie koja doji neretko odbija nastojanja ornog skladišta gena za koje se udala: niente horizontalni džoging. Nije ni čudo što ne ostaje u drugom stanju.
Što je pomalo nepravedno ako se uzme u obzir da je mala Sal zapravo njena ideja. Ja sam sav bio za to da kotrljamo kao i do tada.

Stjuart: Rekao sam sebi da nemam plan a imao sam ga. Pretvarao sam se da u London dolazim sasvim slučajno. Da letim do Monpeljea samo da bih obavio neki posao. Da se desilo da sam prolazio kroz selo i, kakva slučajnost...
Došao sam da bih se suočio s njima. Došao sam da bih stao nasred Trafalgar skvera i vikao. Kad budem stigao donde znaću šta da uradim. Znaću šta da kažem kad budem stigao donde. NISAM JA KRIV POGLEDAJTE ŠTA STE MI URADILI. ZAŠTO STE MI TO URADILI? Ili, još bolje, neću da se suočim s njima, suočiću se s njom. To je njeno maslo. Najzad, ona je bila ta koja je rekla da.
Sačekaću dok Oliver ne krene u svoju skrnavu malu školu u Tuluzi, u kojoj predaje. U priči madam Vajat zvučala je sasvim pristojno, ali očekivao bih da zbog lojalnosti preteruje. Kladim se da je rupa. Hteo sam da sačekam dok ne ode pa da onda posetim Džilijan. Pronašao bih reči, neke reči.
Ali sada ne mogu. Pogledao sam kroz prozor i spazio je. Izgledala je potpuno isto, u zelenoj majici koje se vrlo dobro sećam. Skratila je kosu, što me je štrecnulo, ali nešto drugo me je štrecnulo još više. Držala je bebu. Svoju bebu. Njihovu bebu. Bebu prokletog Olivera.
Zašto me niste upozorili, madam Vajat?
To me je dotuklo. Podsetilo me je na budućnost koju nikada neću imati. Na sve ono što mi je oduzeto. Nisam siguran da mogu da se nosim s tim.
Šta mislite, jesu li se sve vreme tucali? Nikad mi niste rekli šta mislite, zar ne? Nekada sam mislio da jesu, onda sam se smirio i mislio da nisu, a sada ponovo mislim da jesu. Sve vreme. Zadržalo mi se u glavi to grozno sećanje. Ne mogu čak ni da se osvrnem na taj delić svog života i da kažem da je bio srećan. Zatrovali su jedinu dobru stvar iz moje prošlosti.
Oliver ima sreće. Ljudi poput mene ne ubijaju druge ljude. Ne bih umeo da mu sredim kočnice na kolima. Jednom sam se napio i udario ga, ali na osnovu toga nisam stekao osećaj za slične stvari.
Voleo bih da mogu da pobedim Olivera argumentima. Voleo bih da organizujemo neku debatu i da mu dokažem kakvo je govno ispao, i kako ništa od svega nije bila moja krivica i kako bi Džilijan sa mnom bila srećna. Ali, to tako ne ide. Kao prvo, on bi previše uživao u tome, i na kraju bi se sve vrtelo oko njega, ne mene, i oko toga koliko je on interesantan, koliko je on složen. Sve bi se završilo tako što bih ja rekao UMUKNI NIJE TAČNO ODJEBI a ni to ne bi bilo zadovoljavajuće.
Ponekad se tešim mišlju kako je Oliver neuspešan. Šta je uradio u poslednjih deset godina izuzev što je nekome ukrao ženu i prestao da puši? Pametan je, to nikada nisam poricao, ali nije dovoljno pametan da uvidi da je potrebno nešto više od pameti. Nije dovoljno da se čovek tek razume u stvari i da je zabavan. Oliver je oduvek imao otprilike ovakvu strategiju u životu: zadovoljan je onim što jeste, i smatra da ako bude izdržao dovoljno dugo neko će naići i dati mu novac samo zato da bi nastavio da bude ono što jeste. Slično prolaze ljudi koji izvode performanse. Samo što ovo još niko nije radio, a iskreno rečeno, šanse da neko zabasa u ovo selo i ponudi mu angažman sasvim su zanemarljive. U međuvremenu imamo šta? Ekspatriranog Engleza srednjih tridesetih godina, sa ženom i detetom, koji sastavlja kraj s krajem u unutrašnjosti Francuske. Izašli su iz londonskog tržišta nekretnina, a kad jednom izađete, verujte mi, ulaska više nema. (Zbog toga sam otkupio Džilin deo kuće. Imaću gde da se vratim.) Zamišljam Olivera u godinama koje dolaze, jedan je od onih poluhipi tipova koji obilaze barove i žicare piće od Engleza raspitujući se da li u Londonu još uvek postoje oni veliki crveni autobusi, i uzgred, jeste li završili s čitanjem tog Dejli telegrafa?
I reći ću vam nešto. Džilijan to neće trpeti. Iz godine u godinu. U osnovi, ona je vrlo praktična, preduzimljiva osoba koja voli da zna šta se događa i ne podnosi brljanje. Oliver je jedna brljotina. Možda bi trebalo da se zaposli i da ga ostavi u kući s decom. Samo što će on šerpu staviti u kolevku i greškom će skuvati bebu. Činjenica je da ona mnogo bolje ide uz mene, nego uz Olivera.
Oh, sranje. Sranje. Rekao sam da nikada više neću razmišljati o tome. Sranje. Ja sam... slušajte, sačekajte samo malo, hoćete li? Ne, u redu je. Ne, samo me ostavite na miru. Znam tačno koliko ovo traje. Tačno znam. Zaboga, pa vežbam već dovoljno dugo.
Hhhh. Ffff. Hhhh. Ffff. Hhhh.
U redu.
Okej.
Okej.
Okej.
Jedna od dobrih stvari u Americi jeste što u bilo koje doba dana ili noći možete nabaviti sve što vam treba. Dešavalo mi se, ne toliko retko, da budem sam i malo pripit, i tada bih naručio cveće za Džil. Internacionalne cvetne pošiljke telefonom. Samo im date broj kreditne kartice i oni urade sve ostalo a dobra stvar je što ne stignete da se predomislite.
„Poruka, gospodine?”
„Nema poruke.”
„A-ha, tajno iznenađenje?”
Da, tajno iznenađenje. Samo, ona će znati. I možda će je peći savest. To mi ne bi smetalo. Toliko bi bar mogla da mi učini.
Kao što rekoh, ne bavim se više dopadanjem.

Oliver: Bio sam u bašti i pomagao loše postavljenim puzavicama. Rastu kako treba, s uvijucima, samo što su slepe kao mačići pa idu u pogrešnom pravcu. Zato njihove nežne stabljike morate usmeriti uz štap i proveriti da li su se uhvatile za njega. Slično je kada mala Sal stegne moj srednji prst kao puzavica bambus.
Nije li ovo život?
Džil je poslednjih dana malo razdražljiva. Postpartalno, predmenstrualno, ili zbog laktacije, sada je to teže odrediti. Tiercé karaktera, i Oli gubi. Oli još jednom ne uspeva da vas razonodi, petnaesti nastavak. Možda treba da pohitam u pharmacie i potražim neki antipiretik.
Ali vama sam još uvek zabavan, zar ne? Makar malo? Hajde, priznajte. Osmehnite se. Uglovi usana gore!
Ljubav i novac: bila je to pogrešna analogija. Kao da je Džil neka javno oglašena kompanija za koju sam dao ponudu. Slušajte, Džil upravlja čitavom prokletom berzom, uvek je to radila. Žene to rade. Ponekad i na kratke staze, ali uvek dugoročno.

Džilijan: On je u hotelu preko puta. Posmatra našu kuću, naš automobil, naš život. Kada ujutro izađem napolje da počistim ispred kuće, mislim da mogu da vidim siluetu na jednom od hotelskih prozora.
Ono što bih ja u nekom prošlom vremenu uradila bilo bi da odem do hotela, da ga pozovem i predložim mu da o svemu prodiskutujemo na razuman način. Ali, ne mogu to da učinim. Posle bola koji sam mu nanela, ne mogu.
Zato moram da ga čekam. Pod uslovom da zna šta je to što želi da uradi, ili da kaže. Tu je već tri dana. A šta ako ne zna šta hoće?
Ako ne zna, onda moram nešto da mu dam, da mu pokažem nešto. Šta? Šta bih mu mogla dati?

Madam Riv: Pol je spremio pastrmku s bademima, na svoj uobičajeni način. Englez je rekao da mu se dopada, što je ujedno prvi komentar koji je do sada izrekao o hotelu, sobi, doručku, ručku ili večeri. A onda je rekao nešto što najpre nisam razumela. Njegov francuski nije naročito dobar, ima tvrd izgovor, pa sam ga zamolila da mi ponovi.
„Jednom sam ovo jeo sa svojom ženom. Na severu. Na severu Francuske.”
„Ona nije s vama, važa žena? Ostala u Kanadi?”
Nije mi odgovorio. Rekao je samo da želi creme caramel a zatim kafu.

Džilijan: Imam ideju. Ne bi se još uvek mogla nazvati planom. Međutim, glavna stvar jeste da o njoj ne mogu, ne smem da govorim pred Oliverom. Za to postoje dva razloga. Prvi je da ne verujem da će uraditi pravu stvar ukoliko nije stvarna. Ako ga zamolim da nešto uradi, zabrljaće, sve će pretvoriti u predstavu, a ovo mora izgledati stvarno. Drugi razlog je taj što ja sama moram to da obavim, sredim, uredim. To je moj dug. Razumete li me?

Stjuart: Stojim kraj prozora. Posmatram i čekam. Posmatram i čekam.

Oliver: Tikve luduju ovih dana. Gajim vrstu koja se zove rond de Nice. Sumnjam da ih imate u Engleskoj, gde bolje prolaze one duge kabaste, pogodne za razglednice s mora. „Upravo se divimo vašim tikvama, gospodine Blekinsop!” Kakva besmislica! Rond de Nice su, kako i samo ime kaže, okrugle. Beru se kad su veće od loptice za golf a manje od teniske loptice, blago se popare, preseku na pola, brdašce butera, biber, a onda naslađivanje.
Džilijan je sinoć počela da me propituje o jednoj devojci iz škole. Potpuno neosnovano. Isto je tako mogla optužiti Peleja da je opkoračio Melisandu. (Iako mi se čini da se i to moralo desiti, zar ne?) U svakom slučaju, Džilijan je počela s varijantom kuče-kost. Da li mi se dopada, madmoazel Kakoseonozvaše - Simon? Da li se viđam s njom? Da li je zbog toga plemeniti pežo prošle nedelje ponovo imao napad? Na kraju sam, u želji da razmontiram minu, promrmljao, „Draga moja, ona nije ni upola dovoljno lepa” - neprikrivena aluzija, što ćete umeti da cenite, na jednu od Oskarovih sentenci izrečenih na suđenju. Nepametno, nepametno! Kao i Oskar, i Oli je zbog visprenosti dospeo samo do zatvora. A do kraja večeri tamnica u Redingu ličiće na hotel Džordž V. Šta se to trenutno dešava sa Džil? Da li vi znate?
Ako me nešto izluđuje to je kad me optužuju za telesno naslađivanje a meni čak ni dlanovi nisu počeli da se znoje.

Džilijan: Nije u redu? Šta je u redu? Kada je u redu imalo bilo kakve veze s načinom na koji živimo? Nemamo vremena da razmišljamo o tome. Jednostavno moram da nastavim s ovim. Da sredim stvari za Stjuarta. Dugujem mu to.

Stjuart: Svakog jutra, nakon što Oliver ode, izlazi i čisti ulicu ispred kuće. Zatim malo čisti i po putu, kao i ostale žene iz sela. Zbog čega to rade? Da bi uštedele na računima za komunalije? Pojma nemam. Bebu stavi u dečiju stolicu unutra, tik uz vrata. Ne vidim odavde da li je dečak ili devojčica a i ne želim da znam. Stavlja je u hlad, tako da je stalno drži na oku i da joj prašina ne ide u lice. Potom čisti, i povremeno pogleda u pravcu bebe i vidim kako otvara usta i govori nešto. Čisti, zatim ponovo ulazi unutra, s metlom i bebom.
Ne mogu to da podnesem. To je trebalo da bude moja budućnost.

Džilijan: Možda će uspeti. Možda je to ono što je Stjuartu potrebno. Kako god bilo, ništa bolje mi nije palo na pamet. Užasava me da razmišljam o tome kako on, zamišljen, sedi u sobi iznad puta.
Sinoć sam počela, i večeras ću nastaviti još malo. Sutra ujutro je vreme da se proba. Znam da Stjuart gleda kako Oliver odlazi - videla sam ga na prozoru. A Oliver ume da bude nervozan kad mora da ustaje noću da presvuče Sofi. Obično mu izađem u susret kad je njegov red, ali sutra neću.
Većina ljudi je takva da kada urade nešto što nije trebalo, naljute se ako ih optužite zbog toga. Krivica se ispoljava kao bes. To je normalno, zar ne? E, kod Olivera je obrnuto. Ako ga optužite zbog nečega što je uradio, njega to kao da zabavlja, gotovo da vam čestita zbog toga što ste ga razotkrili. Ono što mu zaista smeta jeste da ga optužite za nešto što nije učinio. Kao da u sebi misli, bože, pa trebalo je ipak to da uradim. Sve dok postoji sumnja da sam nešto uradio, mogao bih baš i da uradim, ili barem da probam. Dakle, delimično je ljut zbog toga što je prokockao svoju šansu.
Zbog toga sam odabrala Simon. Jednu od onih ozbiljnih mladih Francuskinja koje su uvek blago namrštene. Od onih koje u Oliveru ne vide ništa posebno. Sećam se da mi je nju pomenuo neko na vin d’honneur zbog toga što je čini mi se jednom ispravila Oliverov engleski izgovor na času. To mu se nije moglo dopasti.
Tako da sam se opredelila za nju. Izgleda da je upalilo.
Čisto onako uzgred, da li mislite da mi je Oliver veran otkako smo u braku? Izvinite, pitanje nije na mestu.
Postoje razni problemi vezani za moj poduhvat. Prvi je, ako bude delovalo, verovatno ćemo morati da napustimo selo. Dobro, to se može srediti. Drugi, da li da, nakon svega, kažem Oliveru o čemu je reč? Ili da mu ne kažem nikada? Da li će razumeti ono što sam uradila, ili će još više izgubiti poverenje u mene? Ako bi saznao da je sve bilo isplanirano, možda mi nikada više neće verovati.
Postoji tu još jedan rizik. Ne, sigurna sam da ću uspeti da nas vratim u prvobitno stanje. Umem da upravljam stvarima, dobro to radim. A kad se sve završi, oslobodićemo se Stjuarta, i Stjuart će se osloboditi nas.
Čini mi se da se noćas neću naspavati. Ali neću osloboditi Olivera dužnosti da presvuče Sofi.
Znate, mrzim što moram ovo da radim. Ali ako zastanem da još jednom razmislim, toliko će mi biti odbojno da neću ništa uraditi.

Stjuart: Zaglibio sam se. Potpuno sam se zaglibio. Paralizovao. Kad ugase svetla, što je obično između 11.45 i 11.48, ja idem u šetnju. Inače samo stojim kraj prozora.
Posmatram. Posmatram, i mislim, ovo je nekada bila moja budućnost.

Džilijan: Obuzima me strah. Da li je to prava reč? Možda mislim na predosećaj. Ne, ne mislim. Strah. A strahujem od sledećeg: da će ono što budem pokazala Stjuartu, postati stvarnost.

Oliver: Znate šta ja mislim? Mislim da na autoputu života treba postaviti znake. CHUTTE DE PIERRES. CHAUSSÉ DEFORMÉE, ROUTE INONDABLE. Tako je, taj je pravi. ROUTE INONDABLE. OPASNOST: PUT PODLOŽAN POPLAVAMA. To treba da postave na svakoj krivini.

Stjuart: Izlazim u šetnju. „Posle ponoći”.

I dok se nebo oblači

Noćne ptice mi šapuću...


Džilijan: Kad sam bila mala, otac je često govorio: „Ne pravi grimase, nateraćeš vetar da promeni smer.” Šta ako vetar sada promeni smer?

Oliver: Isuse. Isuse.
Okej. Žao mi je. Nije trebalo to da uradim. Nikada se neće ponoviti. Ja zapravo nisam takav.
Bože, imao sam vraški dobru ideju, da profuram pravo kroz Tuluzu i da se nikada ne vratim. Sve ono što pričaju o ženama, to je istina, zar ne? Pre ili kasnije, ispostavi se da je sve to istina.
Danima me gnjavi. Kao... oh, probajte za promenu sami da smislite neko jebeno poređenje s operom. Dosta mi je da sve sam radim.
Ona je umorna, ja sam umoran, u redu? Ko je dežurao čitave nedelje kraj juniorkine noše? Ko svakoga dana provodi sate na A6l? Španska inkvizicija je poslednja stvar koju želim kada dođem kući.
Evo kako je bilo. Kad sam se sinoć vratio kući, la Žilijan baš i nije imala naježene bradavice kad me je ugledala. Zato sam prešao u baštu i počeo da palim neko suvo lišće. Zašto ja to radim? Naravno, odmah je zaključila, da bih prikrio inkriminišući miris parfema moje tobožnje ljubavnice. Molim vas lepo.
I tako dalje. Najveći deo večeri protekao je u tom tonu. U krevet sam otišao iznuren. Na spavaćici uobičajeni katanac, nije da sam pokušao da ga otvorim. Tri sata ujutro. Nužničke dužnosti. Izgleda da se fekalni smrad intenzivirao otkad je malecka konačno na čvrstoj hrani. Iz pouzdanih izvora saznajem da je ovo pravi povetarac. Ružina vodica i sveži jagličak spram onoga što sledi.
Budilnik se oglašava nežno poput klepetuše. I tako sve kreće ispočetka. Za doručkom. Nikada nije bila ovakva, izazivala me je kao da to godinama čini. Znala je tačno gde treba da ubode. Akupunktura svađe. Pogledao sam joj lice, to lice u koje sam se zaljubio onog dana kad se udala za pogrešnu osobu. Bilo je crveno od besa. Kosa joj je izražavala prezir prema četki a i lice joj se odreklo jutarnjeg losiona. Usta je otvarala i zatvarala i ja sam pokušao da ne slušam i nisam prestao da mislim kako bi za početak bilo dobro da ne izgleda kao raščupana nadžak-baba jer bi tako lakše ubedila svog muža da ne treba da ima ljubavnicu koju u svakom slučaju i nema. Mislim, stvarno nadnaravno. Ultra-nadnaravno.
A onda je počela da me ganja po kući. I tu se moralo odlučiti da li je bolesna ili nije, i iako se ponašala kao da jeste, nisam uspeo da ubedim sebe da je tako. Što znači da sam se drao na nju istom merom. Zatim sam počeo da se spremam za polazak na posao pa me je optužila da bežim i da idem da se vidim sa svojom devojkom, i tako smo urlali jedno na drugo dok nismo stigli do ulaznih vrata.
A onda se nastavilo i dalje. I dalje. Pratila me je do kola krešteći kao vrana. Nasred glavne ulice. Iz sveg glasa, optužbe, kako se to kaže, lične i profesionalne prirode, pred svima koji su gledali. Kreštanje. Iz nekog razloga koji nisam uspeo da dokučim držala je Sal u naručju i napadala me, napadala me je dok sam petljao oko brave na pežou. Cimao sam i vukao. I jebena brava nije htela da se otključa. A ona mi tu stoji sa svojim suludim optužbama. I zato sam je jednostavno udario, udario sam je preko lica rukom u kojoj sam držao ključeve i posekao je. Mislio sam da ću doživeti nervni slom, pogledao sam je kao da je pitam, ovo nije stvarno, zar ne? Zaustavite traku. Pritisnite dugme za premotavanje unazad, pa to je samo traka, zar ne? A ona je s mržnjom na licu nastavila da zaurlava kao luda. Nisam mogao da verujem. „Umukni”, „Umukni”, „Umukni”, vikao sam i kada nije htela da prestane, udario sam je ponovo. Onda sam razvalio bravu na vratima, uskočio u kola i odvezao se.
Pogledao sam u retrovizor. Još uvek je stajala nasred ulice, u jednoj ruci držeći bebu, drugom pritiskajući maramicom posekotinu na licu. Odvezao sam se. Ona je još uvek bila tamo. Vozio sam kao manijak, ili barem onoliko brzo koliko bi vozio manijak koji je zaboravio da izađe iz druge brzine. Zatim sam oštrim zaokretom savladao krivinu kod Zadružne vinarije i više je nije bilo u retrovizoru.

Madam Riv: Sont fous, les Anglais . Onaj Kanađanin iz sobe broj 6 koji izlazi samo po mraku: on je Englez. Dva puta mi je rekao da je Kanađanin ali ostavio je pasoš napolju pa smo ga devojka i ja videle kad smo došle da spremimo sobu. Nije nam kazao ni svoje pravo ime. Promenio ga je. Bio je vrlo tih, nedelju dana je boravio u sobi, a na odlasku se rukovao sa mnom, prvi put se nasmešio i rekao da je srećan.
I onaj mladi par koji je kupio kuću starog Bertana. Delovali su simpatično, ona je bila vrlo ponosna na svoju bebu, on je bio ponosan zbog svog glupog starog pežoa koji se stalno kvario. Rekla sam mu jednog dana da bi trebalo da nabavi mali reno 5 kao i svi ostali. Rekao mi je da se odrekao savremenog sveta. Znao je da govori slične gluposti, ali na savršeno šarmantan način.
I šta se onda desilo? Bili su tu šest meseci, ljudima su počeli da se dopadaju, a onda su imali svađu s vrištanjem nasred ulice. Svi su stali da gledaju. Na kraju, on nju dva puta udari preko lica, uskoči u stara kola i odveze se. Ona ostane nasred puta još nekih pet minuta, sva krvava u licu, zatim se vrati u kuću i više se ne pojavi. Tada smo je videli poslednji put. Nedelju dana kasnije, pokupe sve stvari i nestanu. Moj muž kaže da su Englezi lud i nasilnički narod, i da imaju sasvim jedinstven osećaj za humor. Kuća je na prodaju: ona tamo preko, vidite? Nadajmo se da će sledeći vlasnik biti razuman. Ako baš mora da bude stranac, dajte nam Belgijanca.
Od toga doba nije se ništa značajno desilo u selu. Lažiskeovog psa su pregazila kola. Pas je bio gluv, a Lažiske je matora budala. Rekli smo mu da treba da veže tog psa. A on je rekao kako ne želi da se meša u Polidorovu slobodu i sreću. E pa, sad mu se umešao u slobodu i sreću. Otvorio je ulazna vrata, pas je izjurio, i jedna kola su ga zgazila. Nekim ljudima je bilo žao Lažiskea. Meni nije. Rekla sam mu: „Ti si matora budala. Sigurno imaš engleske krvi u sebi.”