Danijel Kelman - Premeravanje sveta

Autentičan bestseler, preko 600 000 primeraka prodatih u Nemačkoj.
Prevedeno na 13 jezika!
Diskretnim humorom, Danijel Kelman opisuje živote dvojice genija Aleksandra fon Humbolta i Karla Fridriha Gausa, u prefinjenoj igri sa činjenicama i fikcijom...

Negde krajem 18. veka, dva mlada Nemca su započela sa premeravanjem sveta. Prvi, Aleksandar fon Humbolt, istraživao je prašume i stepe, plovio po Orinoku, na sebi ispitao dejstvo otrova, brojao vaške na glavama domorodaca, zavlačio se u rupe u zemlji, peo se na vulkane, sreo se sa morskom nemani i ljudožderima. Drugi, matematičar i astronom, Karl Fridrih Gaus, nije mogao da zamisli život bez prisustva žena. Ipak, to ga nije sprečilo da čak i prve bračne noći skoči iz kreveta i zapiše jednu formulu. U svom zavičajnom Getingenu, dokazao je da se prostor krivi. Kada su postali stari, poznati ali i pomalo osobenjaci, sreli su 1828. u Berlinu. Gaus još takoreći nije ni izašao iz kočije a već su se obojica duboko upetljali u politički smutnju u Nemačkoj, posle pada Napoleona.

Uz diskretan humor, Danijel Kelman opisuje živote dvojice genija. Njihove čežnje i slabosti, njihovo kretanje po ivici između podsmevanja i veličanja, propadanja i uspeha. „Premeravanje sveta" je prefinjena igra sa činjenicama i fikcijom, jedan filozofsko avanturistički roman, retke mašte, snage i sjaja.

PUTOVANJE


Septembra 1828. godine najveći matematičar u zemlji napustio je svoj rodni grad prvi put posle dugog niza godina, da bi učestvovao na nemačkom Kongresu prirodnjaka-istraživača u Berlinu. Naravno, on nije želeo da ide tamo. Mesecima je odbijao, ali je Aleksandar fon Humbolt tvrdoglavo navaljivao, sve dok ovaj u jednom trenutku slabosti nije dao svoj pristanak, u nadi da taj dan nikada neće osvanuti.
A kada je taj dan ipak došao, profesor Gaus je pokušao da se sakrije u krevetu. Kad je Mina zahtevala da ustane, jer kočija čeka a put je dalek, on se grčevito uhvatio za jastuk i pokušao da natera svoju suprugu da ode time što je zatvorio oči. Kada ih je ponovo otvorio, a Mina je još uvek bila tu, nazvao ju je dosadnom, ograničenom i nesrećom njegovih poznih godina. Kada ni to nije pomoglo, odbacio je pokrivač i spustio noge na pod.
Goropadan i jedva dovoljno umiven, sišao je niz stepenice. U dnevnoj sobi ga je čekao sin Eugen, sa spakovanom putnom torbom. Čim ga je ugledao, Gaus je dobio napad besa. Gurnuo je ćup koji je stajao na prozoru i zdrobio ga nogom. Nije se smirio ni kada su mu Mina s jedne, a Eugen s druge strane, stavili ruke na ramena i uveravali ga da će se tamo o njemu lepo brinuti, da će uskoro opet biti kod kuće, da će sve brzo proći, kao ružan san. Ali tek kad je njegova stara majka, uznemirena galamom, izašla iz svoje sobe, uštinula ga za obraz i upitala: „Gde je moj hrabri dečko?“, on se sabrao i smirio. Hladno se oprostio od Mine, a ćerku i mlađeg sina je odsutno pogladio po glavi. Onda je dopustio da mu pomognu da uđe u kočiju.
Vožnja je bila užasna. Eugena je nazvao gubitnikom, istrgao mu štap iz ruke i svom snagom ga udario po nozi. Neko vreme je namršteno gledao kroz prozor, a onda upitao kad će njegova ćerka konačno da se uda, zašto je niko neće, u čemu je problem?
Eugen je zabacio svoju dugu kosu unazad, obema rukama pomerio crvenu kapu i prećutao odgovor.
Odgovori, rekao je Gaus.
Da budemo iskreni, odgovorio je Eugen, sestra mi nije baš najlepša.
Gaus je klimnuo glavom. Odgovor mu se činio vrlo prihvatljivim. A onda je zatražio neku knjigu.
Eugen mu je dao onu koju je upravo zatvorio: Fridrih Jans, Nemačka gimnastika. To je bila njegova omiljena knjiga.
Gaus je pokušao da čita, ali je sekundu kasnije pogledao kroz prozor. Od ovoga ćemo imati više muke nego što smo navikli, požalio se na nove, moderne kožne federe kočije. Uskoro, objašnjavao je dalje, mašine će ljude prenositi od grada do grada brzinom ispaljenog projektila. Onda će od Getingena do Berlina biti potrebno samo pola sata.
Eugen je sumnjičavo zatresao glavom.
Čudno je to i nepravedno, rekao je Gaus. Primer žalosne slučajnosti postojanja je to što je čovek rođen u jednom određenom vremenu i u njemu zarobljen, hteo to ili ne. To jednome omogućava priličnu prednost nad prošlošću, a drugoga čini klovnom budućnosti.
Eugen je pospano klimnuo glavom.
Čak ni razum kao moj, nastavio je Gaus, u nekim ranijim stolećima ili na obalama Orinoka ne bi mogao ništa da ostvari, dok će za dvesta godina svaka budala moći da mi se smeje i izmišlja apsurdne gluposti o mojoj ličnosti. Onda se zamislio, još jednom je Eugena nazvao gubitnikom i zadubio se u knjigu. Dok je on čitao, Eugen je ukočeno posmatrao kroz prozor kočije, ne bi li sakrio svoje od besa i poniženja izobličeno lice.
U Nemačkoj gimnastici se govorilo o gimnastičkim spravama. Autor je opisivao različite sprave koje je zamislio, a na kojima može da se vežba. Jednu je nazvao konj, drugu greda, sledeću jarac.
Ovaj čova je lud, rekao je Gaus, otvorio prozor i izbacio knjigu napolje.
Ali to je njegova stvar, povikao je Eugen.
Tačno tako, i ja to mislim, rekao je Gaus, zaspao i nije se probudio sve do večeri, kod postaje na granici, gde se menjaju konji. Dok su isprezali stare i uprezali nove konje, putnici su u gostionici jeli čorbu od krompira. Jedan mršav čovek s dugačkom bradom i upalim obrazima, jedini gost osim njih, krišom ih je zagledao sa susednog stola.
Telo je, rekao je Gaus, grdno ljut što je sanjao sprave za vežbanje, stvarno izvor svih poniženja. To sam uvek prikazivao kao izopačeni božji humor. Da um kao moj bude zatvoren u ovo bolesno telo, a da prosečna glava, kao Eugenova, praktično nikad nije bolesna.
Kao dete sam preležao vrlo teške boginje, kazao je Eugen. Jedva sam preživeo, evo, ovde se još vide ožiljci.
Da, tačno, rekao je Gaus, to sam zaboravio. Onda je pokazao kroz prozor na poštanske konje i nastavio. Stvarno, bez šale, bogati ljudi za jedan put troše duplo više vremena od siromašnih. Kad se koriste poštanske životinje, menjaju se na svakoj etapi puta. A onaj ko ima sopstvene mora čekati da se odmore.
Pa šta onda? upitao je Eugen.
Naravno, rekao je Gaus, podrazumeva se da takvo pitanje dolazi od nekoga ko nije navikao da misli. To ti je kao što je običaj da čovek dok je mlad nosi štap, a kad ostari, hoda bez njega.
Studenti uvek nosi štap, odgovorio je Eugen, tako je oduvek bilo i tako će ostati.
Po svoj prilici, rekao je Gaus i nasmejao se.
Jeli su čorbu ćuteći, sve dok nije ušao žandar s granice i zatražio im pasoše. Eugen mu je dao svoju putnu ispravu: uverenje dvora u kome je stajalo da je on, iako student, bez ikakve sumnje u pratnji svoga oca i da može da stupi na prusko tle. Žandar ga je sumnjičavo posmatrao, zagledao uverenje, klimnuo glavom, a onda se okrenuo Gausu. Ovaj nije imao ništa.
Nemate pasoš, upitao je žandar začuđeno. Nikakvo pismo, nikakav pečat, baš ništa?
Tako nešto mi nikada nije trebalo, rekao je Gaus. Poslednji put sam granicu Hanovera prekoračio pre dvadeset godina. Tada nisam imao nikakvih problema.
Eugen je pokušao da objasni ko su oni, gde idu i po čijoj želji. Da je Kongres prirodnjaka-istraživača pod pokroviteljstvom Krune i da je njegov otac, kao počasni gost, na neki način pozvan od strane kralja.
Žandar je zahtevao pasoš.
Vi možda ne znate, rekao je Eugen, ali moj otac je duboko poštovan i u najudaljenijim zemljama, on je član mnogobrojnih akademija, još u najranijoj mladosti je prozvan kraljem matematike.
Gaus je klimnuo glavom. Govorilo se da je zbog mene Napoleon odustao od granatiranja Getingena.
Eugen je prebledeo.
Napoleon?, ponovio je žandar.
Naravno, rekao je Gaus.
Žandar je sada zahtevao pasoš jače i odlučnije nego pre.
Gaus je stavio ruke na sto, naslonio glavu na njih i ostao nepomičan. Eugen ga je muvao laktom, ali bez rezultata. Meni je svejedno, mrmljao je Gaus, ja hoću kući, meni je potpuno svejedno.
Žandar je gurnuo kapu unazad.
Tada se umešao čovek za stolom preko puta. Sve će to da se promeni. Nemačka će biti slobodna, a pošteni građani će živeti i putovati bez uznemiravanja, zdravog duha i tela i više im neće biti potrebni nikakvi papiri.
Žandar iznenada zatraži njegov pasoš.
Baš moj, uzviknu čovek i zavuče ruku i džep. Odjednom, skoči s mesta, šutnu stolicu i izlete napolje. Žandar se zagleda par sekundi u otvorena vrata, a onda se prenu i pojuri za čovekom.
Gaus je polako podigao glavu. Eugen je predložio da odmah nastave put. Gaus je klimnuo glavom i ćuteći pojeo ostatak čorbe.
Žandarska kućica je ostala prazna jer su se oba žandara dala u poteru za bradatim. Eugen i kočijaš podigoše drvenu rampu na granici i stupiše na prusko tle.
Od tog trenutka, Gaus je postao raspoložen, skoro veseo. Govorio je o diferencijalnoj geometriji. Teško može i da se nasluti gde put u zakrivljene prostore može da vodi, čak i ja to shvatam tek u grubim crtama. A ti treba da budeš radostan zbog svoje osrednjosti, jer i ja sam ponekad osećam strah i zebnju, rekao je Eugenu. Onda je pričao o svojoj mladosti. Kako je imao grubog, odbojnog oca, pa onda Eugen može da se smatra srećnim. Počeo sam da računam još pre nego što sam progovorio. Jednom prilikom je otac, prebrojavajući mesečnu platu, napravio grešku i zbog toga sam ja udario u plač. Kada je otac ispravio grešku, odmah sam prestao da plačem.
Eugen se pravio da je dirnut, iako je znao da priča nije tačna. Nju je izmislio njegov brat Jozef i svuda je širio. U međuvremenu, Gaus ju je toliko puta čuo da je počeo i da veruje u nju.
Onda je Gaus počeo da priča o slučaju, tom neprijatelju svakog znanja koga je uvek želeo da savlada. Posmatrano iz blizine, iza svakog slučaja vidi se beskrajna finoća preplitanja uzročnih veza. Zakorači li se dovoljno daleko unazad, otkrivaju se brojni uzroci. Sloboda i slučaj su pitanje dovoljne udaljenosti, stvar rastojanja. Razumeš li to?
Otprilike, umorno je odgovorio Eugen i pogledao na svoj džepni sat. Iako nije radio baš tačno, moralo je biti između pola četiri i pet ujutru.
Ipak, pravila verovatnoće, nastavio je Gaus, u isto vreme pritiskajući rukama leđa koja su ga bolela, nisu obavezujuća. To nisu prirodni zakoni, iako su mogući izuzeci, kao što je, na primer, intelekt kao moj ili zgoditak na igrama na sreću, koji svaki glupak može da dobije. Štaviše, ponekad slutim i da zakoni fizike deluju statistički, a shodno tome dozvoljeni su izuzeci kao priviđenja ili prenos misli.
Eugen je upitao da li to treba da bude neka šala.
Ne znam ni sam, rekao je Gaus, zatvorio oči i pao u dubok san.
U Berlin su stigli kasno po podne sledećeg dana. Hiljade malih kuća, bez neke središnje tačke i pravilnog rasporeda, naselje koje se širi. Naseobina na najvećoj baruštini Evrope. Upravo su počela da se zidaju velelepna zdanja: katedrala, dvorci, muzej za predmete donete sa Humboltove velike ekspedicije.
Kroz par godina, rekao je Eugen, ovo će biti metropola kao Rim, Pariz, Sankt Peterburg.
Nikada, odgovorio je Gaus. Odvratan grad.
Kočija je poskakivala po neravnom putu. Dva puta su se konji preplašili od besnog lajanja pasa, a u sledećoj ulici zamalo da se točkovi zaglave u vlažnom pesku. Njihov domaćin je stanovao u ulici Pakhof broj 4, u centru grada, odmah iza gradilišta novog muzeja. Da se ne bi izgubili, on im je tankim perom nacrtao vrlo precizan plan. Neko ih je izdaleka video i obavestio domaćina, te su se, nekoliko sekundi pošto su ušli u dvorište, vrata na kući otvorila i četiri čoveka su im potrčala u susret.
Aleksandar fon Humbolt je bio omanji, stariji gospodin sa kao sneg belom bradom. Iza njega je išao njegov sekretar s otvorenim blokom za pisanje, jedan sluga u livreji i jedan mlad čovek s dugačkim zulufima, koji je nosio nekakve nogare s drvenom kutijom na vrhu. Kao da je hteo da izvrši neku probu, raširio je nogare i postavio se iza kutije. Humbolt je otvorio vrata kočije.
Ništa se nije dogodilo.
Iz unutrašnjosti kočije se čuo jektičav glas. Ne, govorio je neko, ne. Onda se začuo jedan potmuli udarac i po treći put, ne. Zatim, neko vreme, opet ništa.
Konačno su se vrata potpuno otvorila i Gaus je obazrivo izašao iz kočije. Trgao se kada ga je Humbolt uhvatio za ramena i uzviknuo kako je to čast i veliki trenutak za Nemačku, za nauku i za njega samog.
Sekretar je to zabeležio, a čovek iza drvene kutije prošištao:
Sada!
Humbolt se ukočio. To je g. Dager, šaputao je, ne mičući usnama. Moj štićenik koji radi na jednom aparatu koji na sloju od srebra i joda, veoma osetljivom na svetlost, može da zaustavi vreme. Molim vas da se ni u kom slučaju ne pomerite.
Gaus je rekao: Ja hoću kući.
Samo jedan trenutak, šaputao je Humbolt. Petnaest minuta, otprilike, tu se mnogo napredovalo, pre kratkog vremena je to trajalo mnogo duže i ja sam mislio da moja leđa to neće moći da izdrže.
Gaus je hteo da se oslobodi zagrljaja, ali mali starac ga je čvrsto držao, iznenađujućom snagom, i mrmljao kroz zube: Prema odluci kralja, glasnik je već otrčao. A onda, kao da mu je nešto proletelo kroz glavu, rekao je: Zabeležiti, mogućnost razmnožavanja morskih pasa na ušću reke Varne, ispitati, uslovi izgledaju povoljni, sutra ujutru mi dostaviti. Sekretar je sve to zabeležio.
Eugen, koji je tek sada lako hramljući izašao iz kočije, izvinjavao se zbog ovako kasnog dolaska.
Ovde ne postoje rani ili kasni sati, promrmljao je Humbolt. Ovde postoji samo rad, i tako će i biti. Na sreću, ima još dovoljno svetla. Ne pomerajte se.
U dvorište je ušao jedan policajac i upitao: Šta se ovde događa?
Kasnije, prošištao je Humbolt, čvrsto stisnutih usana.
To je nedozvoljeno okupljanje, rekao je policajac. Ili se odmah razdvojite, ili ću postupiti po službenoj dužnosti.
Ja sam dvorski dostojanstvenik, siktao je Humbolt.
Kako, molim? Policajac se nagnuo ka njemu.
Dvorski dostojanstvenik, ponovio je Humboltov sekretar. Pripadnik dvora.
Dager je zahtevao od policajca da izađe iz kadra.
Naboranog čela, policajac se povukao. Prvo, tako nešto svako može da kaže, a drugo, zabrana okupljanja važi za sve. A ovaj ovde, pokazao je na Eugena, taj je očigledno student, a to je posebno škakljiva stvar.
Ako se odmah ne sklonite odavde, rekao je sekretar, imaćete probleme kakve ne možete ni da zamislite.
Tako se ne razgovara sa službenim licem, rekao je policajac oklevajući. Dajem vam pet minuta.
Gaus je zastenjao i oslobodio se zagrljaja.
Oh, ne, povikao je Humbolt. .
Dager je ljutito udario nogom o zemlju. Sada je ovaj trenutak zauvek izgubljen.
Kao i svi drugi, rekao je Gaus mirno. Kao i svi drugi.
I stvarno, te noći, dok je Gaus u susednoj sobi hrkao toliko da ga je čula cela kuća, Humbolt je lupom pregledao bakarne ploče. Na njima nije otkrio ništa. Tek posle izvesnog vremena pričinila mu se zbrka avetinjskih kontura, nerazgovetni crteži nečega što je izgledalo kao predeo ispod vode. U sredini toga, jedna ruka, tri cipele, nečije rame, uniforma i donji kraj jednog uveta. Ili ipak ništa. Sa uzdahom je bacio ploču kroz prozor i čuo potmuli udarac o pločnik. Sekundu kasnije zaboravio je na nju, kao i na sve drugo što mu nije pošlo za rukom.

MORE


Aleksandar fon Humbolt je u celoj Evropi bio poznat po svojim putovanjima po tropima od pre 20 godina. Bio je u Novoj Španiji, Novoj Granadi, Novoj Barseloni, Novoj Andaluziji, Sjedinjenim Državama i otkrio je prirodni kanal između reka Orinoko i Amazon. Peo se na najviše planine poznatog sveta, skupio hiljade biljaka i stotine životinja, neke žive ali većinom mrtve, razgovarao s papagajima, iskopavao leševe, svaku reku, brdo, planinu i jezero na svom putu izmerio, uvukao se u svaku rupu u zemlji, toliko bobica probao i na toliko se stabala popeo da neko toliko ne bi mogao ni da zamisli.
On je bio mlađi od dvojice braće. Otac, imućan čovek, pripadnik nižeg plemstva, umro je rano. Njihova majka je nikog drugog nego samog Getea pitala kako da obrazuje sinove.
Dvojica braće, odgovorio je ovaj, u koje je tako obilato utisnuta ljudska težnja i stremljenje, gde prema tome postoje bogate mogućnosti za delanje i uživanje na najuzornijim činjenicama postojanja, mogu na delu sasvim na pozorišnu predstavu da liče, da čula nadanjem a dušu raznolikim rasuđivanjem ispune.
Ovu rečenicu nije razumeo niko. Ni majka, ni upravitelj kuće Kunt, suvonjavi gospodin s velikim ušima. Mislim da shvatam, rekao je Kunt konačno, radi se o eksperimentu. Jedan treba da se usavršava u oblasti kulture, a drugi u oblasti nauke.
Ali koji za šta?
Kunt je malo razmišljao, a onda slegnuo ramenima i predložio da bace novčić.
Petnaest veoma skupo plaćenih stručnjaka držalo im je predavanja na univerzitetskom nivou. Za mlađeg brata hemija, fizika, matematika, za starijeg jezici i literatura, a za obojicu grčki, latinski i filozofija. Dvanaest sati dnevno, svakoga dana u nedelji, bez pauza i raspusta.
Mlađi brat Aleksandar je bio škrt na rečima, moralo ga se u svemu podsticati, njegove ocene su bile osrednje. Ako ga prepuste samom sebi, on krstari po šumi, skuplja bube i svrstava ih po vlastitom sistemu. Sa devet godina je sagradio gromobran koji je izumeo Bendžamin Franklin. Pričvrstio ga je na krov njihovog zamka, koji se nalazio u blizini centra grada. To je bio drugi gromobran u celoj Nemačkoj. Prvi se nalazio u Getingenu, na krovu profesora fizike Lihtenberga. Samo na ta dva mesta je čovek bio zaštićen od neba.
Stariji brat je izgledao kao anđeo. Umeo je da govori kao pesnik, a veoma rano je pisao starmala pisma najpoznatijim ljudima u zemlji. Ko god ga je upoznao, bio je oduševljen. Sa trinaest godina govorio je dva jezika, sa četrnaest već četiri, a sa sedamnaest ih je govorio sedam. Nikada nije bio kažnjen, a niko nije mogao da se seti da je ikada uradio nešto pogrešno. S poslanicima Engleske razgovarao je o trgovinskoj politici. Sa francuskim, o opasnostima od pobuna. Jedanput je svog mlađeg brata zatvorio u orman u nekoj zabačenoj sobi. Kada je posluga sledećeg dana pronašla mališana poluonesvešćenog, ovaj je tvrdio da je sam sebe zaključao, jer je znao da u istinu niko ne bi poverovao. Malo zatim, mlađi je u svom jelu otkrio nekakav beli prašak. Toliko se razumeo u hemiju da je mogao da prepozna otrov za pacove. Drhtavim rukama odgurnuo je tanjir. S druge strane stola, stariji brat ga je gledao nedokučivo svetlim i potvrdnim pogledom.
Niko nije mogao da ospori da se u zamku dešava nešto neprirodno. Ništa spektakularno, samo koraci u praznim hodnicima, dečiji plač bez porekla, a ponekad čovečija senka lunja okolo i škripavim glasom nudi na prodaju pertle, magnetne igračke ili limunadu. Tajanstvenije od utvara bile su priče o njima. Kunt je obojici braće dao da čitaju knjige u kojima se govori o kaluđerima, otvaranju grobova i rukama koje se iz njih pružaju, eliksirima sačinjenim u podzemnom svetu i seansama na kojima mrtvi govore glasom od koga se ledi krv u žilama. Tako nešto je upravo ulazilo u modu. To je neophodno, objašnjavao je Kunt, susretanje s tamom je deo odrastanja i ko ne upozna metafizički strah, nikada neće postati pravi Nemac. Jednom prilikom su došli na priču o Agiru Mahnitom, koji se odrekao svoga kralja i sebe proglasio carem. Kao u ružnom snu, on i njegovi ljudi su plovili rekom Orinoko, gde je obala bila toliko obrasla šibljem da se nije moglo izaći na kopno. Ptice su se oglašavale jezikom izumrlih naroda, a okolo su sijali nebeski gradovi za koje je bilo očigledno da ih nije gradio čovek. Još nijedan istraživač nije dospeo u tu oblast, a mapa na koju bi se moglo osloniti ne postoji.
Ja ću to učiniti, rekao je mlađi brat. Ja ću otploviti tamo.
Naravno, odgovorio je stariji.
Ja to mislim ozbiljno.
To mi je jasno, rekao je stariji i pozvao slugu da svedoči o danu i satu. Jednom će nam biti drago što smo zabeležili ovaj trenutak.
Fizici i filozofiji ih je podučavao Markus Herc, omiljeni učenik Imanuela Kanta i suprug Henrijete, čuvene po svojoj lepoti. Jednom prilikom je Herc uzeo jedan sud i u njega usuo dve supstance. Tečnost je neko vreme mirovala, a onda odjednom promenila boju. Onda je pustio vodonik kroz jednu cevčicu, prineo vatru otvoru cevčice i podviknuo od radosti. Plamen je sunuo uvis. Pola grama, rekao je, a plamen visok dvanaest centimetara.
U Henrijetinom salonu su se jedanput nedeljno sastajali obrazovani ljudi, razgovarali o Bogu i svojim osećanjima, ponekad malo plakali, pisali pisma jedni drugima i sami sebe nazivali članovima Saveza vrline. Niko više nije znao kako su do tog naziva došli. Njihovi razgovori su za spoljni svet bili tajna, ali ostale članove Saveza vrline su o svemu što je ikome od njih bilo na duši otvoreno i opširno obaveštavali. Ako nekoga ništa nije pritiskalo, nešto mu se moralo pronaći. Dva brata su u ovom društvu bili najmlađi. Ovo je takođe obavezno, rekao im je Kunt, i ne smete nikako da izostanete. To služi razvoju iskrenosti, ljubaznosti, nežnosti. Uporno ih je ohrabrivao da pišu Henrijeti. Zanemarivanje izražavanja osećanja u ranoj životnoj fazi može kasnije, tokom sazrevanja, da izazove veoma neprijatne posledice. Podrazumevalo se da svako pismo treba prvo njemu da se pokaže. Kao što se i očekivalo, pisma starijeg brata su bila primetno lepša.
Henrijeta im je odgovarala uljudno, nesigurnim, dečijim rukopisom, jer je i njoj bilo tek devetnaest godina. Knjigu koju joj je mlađi brat poslao na poklon vratila je nepročitanu. L’homme machine1 od Lametrija. Ovo delo je zabranjeno, to je odvratan pamflet i ona ne može da natera sebe čak ni da ga otvori.
Vrlo žalim, rekao je mlađi brat starijem, ali ta knjiga je vredna pažnje. Autor ozbiljno tvrdi da je čovek mašina, automatski delujući okvir doveden do savršenstva.
I bez duše, odgovorio je stariji.
Išli su kroz park zamka, a na ogoljenom drveću je ležao tanak sloj snega.
Ne, protivio se mlađi. S dušom. S osećanjima, s poetskim traganjem za daljinama i lepotama. A duša sama, iako najkomplikovanija, samo je deo ove mašinerije. I pitam se da li to stvarno odgovara istini.
Svi ljudi mašine?
Možda ne svi, odgovorio je mlađi posle kraćeg razmišljanja, ali mi, da.
Jezerce je bilo zaleđeno, slaba svetlost kasnog popodneva obojila je u plavo sneg i ledenice. Moram nešto da ti poverim, rekao je stariji. Brinu za tebe. Brine ih tvoje ćutanje, tvoja zatvorenost, slabi rezultati na predavanjima. Od nas obojice zavisi ishod ovog velikog eksperimenta. Niko od nas nema pravo to da napusti. Onda je za trenutak zastao.
Inače, ovaj led je potpuno čvrst, rekao je.
Stvarno?
Naravno.
Mlađi je klimnuo glavom, uzdahnuo i zakoračio na led. Razmišljao je da li treba da recituje odu o klizanju na ledu. Široko mašući rukama, otklizao je do sredine jezera. Okrenuo se oko sebe. Njegov brat je stajao na obali i gledao ga. Odjednom se sve utišalo. Ništa više nije video, a hladnoća mu je skoro oduzela razum. Tek tada je shvatio da se nalazi pod vodom. Koprcao se. Glavom je udario u nešto tvrdo. Led. Krznena kapa mu je spala i odlebdela dalje, kosa mu se uspravila, a noge dodirnule dno. Oči su mu se privikle na tamu. Za trenutak je posmatrao ledenu vodu oko sebe. Drhtave biljke, do njih rastinje providno kao veo, jedna jedina riba na momenat tu, a onda je nestala, kao varka. Počeo je da zamahuje rukama i da se penje ka površini, ali je opet udario u led. Postalo mu je jasno da ima još samo nekoliko sekundi života. Opipavao je rukama i upravo kada više nije imao vazduha, ugledao je tamnu mrlju nad sobom i otvor. Odbacio se nagore, udahnuo, ispljunuo vodu, a oštre ivice leda su mu sekle ruke. Iskočio je kroz otvor, savio se, izvukao noge i ostao da leži, zadihan i jecajući. Onda se okrenuo na stomak i dopuzao do obale. Njegov brat je još uvek stajao kao i pre, malo nagnut unazad, s rukama u džepovima i kapom navučenom na lice. Onda mu je pružio ruku i pomogao mu da stane na noge.
Te noći je dobio temperaturu. Čuo je neke glasove, ali nije znao da li ih stvaraju snovi ili pripadaju ljudima oko njegovog kreveta. Još uvek je osećao hladnoću leda. Neki čovek je dugim koracima šetkao po sobi, verovatno lekar.
Odluči se. Uspeti ili ne, reši, a onda moraš istrajati, rekao je.
Odgovorio je, ali se nije sećao odgovora. Umesto toga, ugledao je prostrano more pod oblacima iz kojih su sevale munje, a kad je ponovo otvorio oči bilo je podne sledećeg dana. Zimsko sunce je olovno svetlelo kroz prozor, a temperatura mu je spala.
Od tada su njegove ocene postale bolje. Radio je s više koncentracije i razvio naviku da pri razmišljanju stisne pesnice kao da mora da pobedi nekakvog neprijatelja. Promenio si se, pisala mu je Henrijeta, i pomalo me plašiš.
Zamolio je da provede jednu noć u praznoj sobi u kojoj se najčešće čuju čudni glasovi. Ujutro posle toga bio je bled i miran, a na čelu mu se pojavila prva uspravna bora.
Kunt je odlučio da stariji brat studira pravo, a mladi finansije. Naravno, otputovao je s njima do univerziteta u Frankfurt na Odri, pratio ih je na predavanjima i motrio njihovo napredovanje. To nije bila dobra visoka škola. Ako neko ne može i ne želi da postane doktor, pisao je stariji Henrijeti, može spokojno ovde da dođe. Iz nekog razloga koji niko ne zna, obično predavanjima prisustvuje i jedan veliki pas koji se stalno češe i pravi buku.
Kod botaničara Vildenova, mlađi je po prvi put ugledao sasušene tropske biljke bile su pune raznih izraslina, pupoljaka koji liče na oči i lišća čija je površina slična ljudskoj koži. Kao u snu, upoznavao se s njima. Rasecao ih je, brižljivo pravio skice, ispitivao njihove reakcije na kiseline i baze i pažljivo ih pripremao za prepariranje.
Sada konačno znam čime želim da se bavim, rekao je Kuntu. Životom.
To ne mogu da odobrim, rekao je Kunt. Čovek na Zemlji ima drugačije zadatke od samog prisustva, život sam po sebi nije osnova postojanja.
Ne mislim tako, odgovorio je mlađi. Želim da istražujem život, da razumem tu retku upornost koja vlada celim svetom. Želim da upoznam svaki kutak. I tako je ostao da studira kod Vildenova. Sledećeg semestra stariji brat je prešao na studije u Getingen.
I dok je on tamo sticao prve prijatelje, po prvi put probao alkohol i dodirnuo ženu, mlađi je napisao svoj prvi naučni rad.
To je dobro, rekao je Kunt, ali još uvek nedovoljno dobro da bi bilo štampano pod imenom Humbolt. Sa izlaženjem pred javnost mora još da se čeka.
Za vreme raspusta posetio je starijeg brata. Na prijemu kod francuskog konzula upoznao je matematičara Kestnera, njegovog prijatelja Hofrata Cimermana i najznačajnijeg eksperimentalnog fizičara, nemačkog profesora Georga Kristofera Lihtenberga. Profesor mu je mlako stegao ruku i ukočeno se poklonio. Bio je grbav, lepog lika, hrpa mesa i inteligencije. Zadovoljno je gledao naviše u Humbolta.
Humbolt ga je upitao: Je li istina da pišete roman?
I da i ne, odgovorio je Lihtenberg s pogledom kao da vidi nešto što Humbolt ne može ni da pretpostavi. Rad se zove „Više od Gunkela2“, radnja je nikakva i uopšte ne napredujem.
Pisanje romana je, čini mi se, rekao je Humbolt, dostojanstven način da se prolazna sadašnjost uhvati i sačuva za budućnost.
Aha, odgovorio je Lihtenberg.
Humbolt je pocrveneo. Onda je glupo da autor, kako je sada to u modi, izabere daleku prošlost za vreme svoje radnje.
Lihtenberg ga je posmatrao suženih očiju, a onda rekao: I da i ne.
Na putu kući braća su na nebu pored tek izašlog meseca ugledala još jedan tek nešto veći srebrni kotur. To je balon s vrelim vazduhom, objasnio je stariji.
Pilatr de Rozije, saradnik Mongolfijera, zadržava se neko vreme u blizini Braunšvajga. Ceo grad priča o tome, uskoro će svi ljudi moći da se dižu u nebo.
Ali oni to neće hteti, rekao je mlađi, biće ih strah.
Neposredno pre odlaska, Humbolt je upoznao čuvenog Georga Fostera, tankog, kašljucavog čoveka s nezdravom bojom lica. On je s Kukom otišao svet i video više nego bilo koji čovek u Nemačkoj. Sada je on legenda, njegova knjiga je svetski poznata i radi kao bibliotekar u Majncu. Pričao je o aždajama, živim mrtvacima, o veoma uljudnim ljudožderima, o danima kada je more bilo tako bistro da se moglo pomisliti da lebdiš nad bezdanom, o olujama tako žestokim da nije vredelo ni moliti se. Melanholija ga je obuhvatala kao najfinija magla. Video sam isuviše toga, rekao je. Ima sličnosti s Odisejem i sirenama. Ne pomaže ni vezivanje za jarbol. Onaj ko se odande vrati, ne može da se privikne na blizinu ljudi. Utisci su toliko jaki da više ne mogu ni da spavam. Pre kratkog vremena sam dobio vest da je moj kapetan, veliki Crni Kuk, skuvan i pojeden na Havajima. Onda je protrljao čelo, pogledao šnale na cipelama i ponovio. Skuvan i pojeden.
Ja bih takođe voleo da putujem, rekao je Humbolt.
Foster je klimnuo glavom. Mnogi to hoće, ali se svako kasnije pokaje.
Zašto?
Zato što nikada ne možeš da se vratiš.
Forster ga je preporučio Rudarskoj akademiji u Frajbergu. Tu je predavao Abraham Verner, koji je zastupao teoriju da je unutrašnjost zemlje hladna i čvrsta: planine su nastale kao hemijska reakcija usled talasanja okeana u prastaro doba. Vatra vulkana ni u kom slučaju ne dolazi iz duboke unutrašnjosti već nastaje od zapaljenih ležišta uglja, a jezgro Zemlje se sastoji od čvrstih stena. Ovakvo učenje se nazivalo neptunizam i podržale su ga obe crkve, a i sam Johan Volfgang Gete. U kapeli u Frajbergu Verner je održao misu za dušu onih koji su osporavali njegovu istinu. Jednom je nekom sumnjičavom studentu razbio nos, pre nekoliko godina je drugom odgrizao uvo. On je bio poslednji alhemičar: član tajne lože, poznavalac znakova koji pripadaju demonima. Bio je u stanju da pomoću sila ponovo vrati uništeno, da izgorelo ili zdrobljeno ponovo dovede u čvrstu formu, razgovarao je s đavolom i pravio zlato. A nije delovao inteligentno. Nagnuo se unazad, zatvorio oči i upitao Humbolta da li je neptunista i da li veruje u hladnu unutrašnjost zemlje.
Humbolt je odgovorio potvrdno.
Onda se morate oženiti.
Humbolt je pocrveneo.
Verner je naduvao obraze, napravio zavereničko lice i upitao ga: Imate li draganu?
To samo pravi smetnje, odgovorio je Humbolt, čovek se ženi samo ako ne planira ništa značajnije u životu.
Verner se zagledao u njega.
Tako se makar tvrdi, odgovorio je Humbolt brzo. Naravno da nemaju pravo.
Jedan neoženjen čovek, rekao je Verner, ne može nikada da bude dobar neptunista.
Za tri meseca Humbolt je prošao obuku u Akademiji. Pre podne je provodio šest sati pod zemljom, po podne je slušao predavanja, a pola noći je provodio u učenju za sutrašnji dan. Prijatelje nije imao, a kad ga je brat pozvao na venčanje – jer je pronašao ženu kakva mu priliči, slične nema na svetu – Humbolt je uljudno odgovorio da ne može da dođe jer nema vremena. Uvlačio se u najuže šupljine dok nije odagnao strah od zatvorenog prostora. Stalno je merio temperature i zaključio da što se ide dublje nadole sve je toplije. To je bilo u suprotnosti s učenjem Abrahama Vernera. Zapazio je takođe da i u najdubljim mračnim pećinama postoji vegetacija. Čini se da život nigde ne prestaje, svuda je nailazio na neke vrste mahovine i na neko zakržljalo rastinje. Te biljke su mu bile neprijatne, pa ih je zato rastavljao, isecao i ispitivao. Slagao ih je po vrstama i napisao raspravu o njima. Godinama kasnije, kada je slične biljke sreo u pećinama mrtvih, bio je spreman na njih.
Položio je završni ispit i dobio uniformu. Gde god da ide treba da je nosi. Njegova službena titula je bila: asistent za rudnike i topioničarski okrug.
Stidi se, pisao je bratu, što se toliko tome raduje.
Nekoliko meseci kasnije postao je najodgovorniji pruski rudarski inspektor. Zalazio je u livnice, rudnike treseta, obilazio visoke peći kraljevskih radionica porcelana: svuda su radnici bili šokirani brzinom kojom je pravio zabeleške, bio je stalno u pokretu, skoro da nije jeo niti spavao, a ni sam nije znao zašto to treba tako da bude. Nečega ima u meni, pisao je bratu, i bojim se da ću izgubiti razum.
Slučajno je došao do Galvanijeve knjige o struji i žabama. Galvani je dva od tela odvojena žablja bataka spojio s dva različita metala i oni su se trzali kao da su živi. Da li su u pitanju bili mišići u kojima je ostalo još životne snage ili su ti pokreti došli spolja, od različitih metala, i na žabi postali primetni? Humbolt je zaključio da to mora da ispita.
Svukao je košulju, legao na krevet i pozvao slugu. Naredio je da mu na leda stavi dva flastera za puštanje krvi. Uskoro su mu se na koži pojavila dva velika plika. Sada iseci plikove, naredio mu je Humbolt. Sluga se trgao i izmakao, pa je Humbolt morao glasnije da naredi. Sluga je uzeo skalpel, koji je bio tako oštar da rezanje uopšte nije bolelo. Krv je kapala na pod. Humbolt je naredio da se na jednu ranu stavi pločica cinka.
Mogu li da napravim pauzu, ne osećam se dobro, upitao je sluga. Molim vas, kakva je to glupost, odgovorio je Humbolt. Kada je srebrna pločica dodirnula drugu ranu, bolno peckanje mu je prostrujalo kroz mišiće leđa sve do vrha glave. Drhtavom rukom, Humbolt je zapisivao: muskulus kukularis, potiljak, trnci se protežu duž kičmenih pršljenova. Ovde se bez sumnje stvara elektricitet. Još jednom srebro. Izbrojao je četiri udara u jednakim razmacima, a onda je sve oko njega izgubilo boju.
Kada je ponovo došao sebi, ugledao je slugu na podu, bledog lica i krvavih ruku.
Idemo dalje, rekao je Humbolt kome je sa čudno radosnim strahom postalo jasno da u ovome nalazi zadovoljstvo. A sada žabe.
Molim vas, ne to, rekao je sluga.
Želiš li možda da potražiš novu službu?, odgovorio mu je Humbolt.
Sluga je položio četiri mrtve, brižno oprane žabe na Humboltova krvava leđa. Ali sada je dosta, rekao je, ja sam ipak hrišćanin.
Humbolt ga je ignorisao i naredio: ponovo srebro! Udari su već počeli, a pri svakom od njih, to je Humbolt video u ogledalu, žabe su skakale kao da su žive. Čvrsto je zagrizao jastuk koji je već bio mokar od njegovih suza. Sluga se histerično cerio. Humbolt je hteo da pravi zabeleške, ali ruke su mu bile isuviše slabe. S mukom je ustao. Iz obe rane tekla je jaka nagrizajuća tečnost koja mu je žarila kožu. Pokušao je da nešto od te tečnosti zahvati staklenom cevčicom, ali su mu ramena bila tako natekla da nije mogao da se okrene. Pogledao je u slugu.
Ovaj je vrteo glavom.
E pa dobro, konačno je rekao Humbolt, u božije ime sad pozovite lekara. Obrisao je lice i sačekao da ponovo bude sposoban da upotrebi ruke i napravi najneophodnije zabeleške. Struja je tekla, to je on osetio, a izvirala je ne iz njegovog tela niti iz mrtvih žaba već iz hemijske reakcije dva metala.
Nije bilo nimalo lako objasniti lekaru šta se dogodilo. Sluga je sledeće nedelje dao otkaz, dva ožiljka su ostala, a rasprava o živim mišićnim vlaknima kao provodljivoj supstanci postavila je temelj Humboltovom naučnom glasu.
Veoma sam zbunjen, pisao mu je brat iz Jene. Moraš da razmisliš o tome da čovek i prema sopstvenom telu ima moralne obaveze, iako to nije najvažnija od svih stvari. Molim te dođi, Šiler želi da te upozna.
Pogrešno si me razumeo, odgovorio je Humbolt. Znam da je čovek spreman da doživi neprijatnost, ali mu mnoga saznanja izmiču jer nije spreman da doživi bol. A ko se jednom na bol odvaži shvatiće stvari koje nikada... Onda je odložio pero, protrljao se po leđima i presavio list. Naša bratska osećanja, počeo je onda iznova, čine mi se stvarno zagonetnim. Mi smo sami, ali i udvojeni, ti si to što ja nikada neću biti, a ja sam to što ti nikada ne možeš biti, kroz život moramo udvoje, jedan s drugim, hteli mi to ili ne, uvek bliski, bliži nego bilo kome drugom. I zato očekujem da naši odnosi ostanu bez posledica i ma koja dela izvršili to ostaje iza nas kao da se ništa nije dogodilo. Onda je zastao na trenutak, a zatim iscepao list na najsitnije komade.
Da bi mogao u rudniku u Frajbergu da istražuje rastinje, izumeo je rudarsku lampu čiji je plamen održavao mali gasni rezervoar, a mogla je da daje svetlo i na mestima gde nema vazduha. To skoro da ga je koštalo života. Ušao je u jednu neistraženu komoru, postavio lampu i posle par minuta se onesvestio. Umirući, ugledao je tropske puzavice kako se pretvaraju u ženska tela. Uz krik je došao sebi. Španac po imenu Andres del Rio, bivši učenik frajberske akademije, pronašao ga je i izvukao napolje. Od sramote, Humbolt se Špancu nije ni zahvalio na pomoći.
Za mesec dana napornog rada uspeo je da konstruiše aparat za disanje. Iz vreće s vazduhom vodila su dva creva do maske za disanje. Prikopčao je aparat za sebe i krenuo u utrobu brda. Okamenjenog lica podneo je početak halucinacija. Onda su mu popustila kolena, uhvatila ga je nesvestica, a u vrtoglavici mu se od plamena sveće učinio požar. Otvorio je ventil za vazduh i besan od nemoći ponovo ugledao kako žene postaju biljke, a biljke nestaju. Još satima je ostao u hladnoj tami. Kada je izašao na dnevno svetlo, čekalo ga je Kuntovo pismo u kome ga obaveštava da mu je majka na samrti.
Čim je to pročitao, uzjahao je najbržeg konja koga je mogao da dobije. Kiša ga je šibala po licu, ogrtač je lepršao iza njega, dva puta je skliznuo sa sedla i pao u blato. Neobrijan i prljav, ušao je u kuću. Kunt mu je klimnuo s odobravanjem, zajedno su seli na majčin krevet i gledali kako joj se lice od bola pretvara u nešto nepoznato. Iscrpljenost ju je iznutra sagorela, obrazi su joj upali, vilica se izdužila, nos iznenada iskrivio, a ostala mesta su bila skoro bez krvi. Humbolt ju je držao za ruku sve do večeri, a onda je stigao glasnik s pismom od brata, kojim se, zbog hitnog posla u Vajmaru, izvinjava što ne može da dođe. U toku noći majka se probudila i počela da ispušta prodorne krike. Sredstva za spavanje nisu pomagala, ponovno puštanje krvi takođe je nije umirilo, dok je Humboltu bilo nepojmljivo da se ona tako nedostojanstveno ponaša. Oko ponoći, njeni krici su bili nekontrolisano jaki, činilo se da dolaze iz takve dubine njenog napetog tela kao da doživljava vrhunac zadovoljstva. On je čekao zatvorenih očiju. Tek posle dva sata je ućutala. Kada je postalo svetlije, mrmljala je nerazgovetno, kada je sunce izašlo ugledala je sina i rekla da treba ispravno da se drži i da ne bude podlac. Onda je okrenula glavu, oči su joj postale staklaste i Humbolt je ugledao prvog mrtvaca u svom životu.
Kunt mu je položio ruku na rame i rekao: Niko ne može da zna koliko mi znači ova porodica.
O, da, odgovorio je Humbolt, ja to znam i nikada to neću zaboraviti.
Kunt je uzdahnuo, umiren. Sada je znao da će i nadalje da dobija platu.
Tog popodneva je posluga gledala Humbolta kako ispred zamka hoda tamo-amo, preko brežuljaka, oko jezerceta, otvorenih usta, lica okrenutog prema nebu kao neki idiot. Takvog ga nisu još nikad doživeli. Mora da je duboko potresen, govorili su jedan drugome. A zapravo, on nikada nije bio toliko srećan.
Nedelju dana kasnije otkazao je svoje nameštenje. Ministar to nije mogao da shvati. Tako visoka služba u takvoj mladosti. U izgledu napredovanje, napredovanje bez granica. Pa zašto onda, pitao je.
Zato što je sve to premalo, odgovorio je Humbolt. Stajao je tako mali rastom, ali uspravan, sa sjajem u očima i malo spuštenih ramena, pred pisaćim stolom svog pretpostavljenog. A i zato, dodao je, što sada konačno mogu da prekinem.
Onda je otputovao u Vajmar, gde ga je brat predstavio Vilandu, Herderu i Geteu. Oni su ga pozdravili kao saveznika. Svaki učenik velikog Vernera je njihov prijatelj, govorili su.
Želim da otputujem u Novi svet, rekao je Humbolt. To nisam još nikome otkrio. Niko ne može da me zaustavi i nameravam živ da se vratim.
Gete ga je poveo u stranu i kroz hodnik u jednu sobu ofarbanu različitim bojama. Stali su kraj jednog visokog prozora. To je veliki poduhvat, rekao je. Najvažnije je od svega istražiti vulkane i podržati neptunističku teoriju. Pod zemljom ne gore vatre. Unutrašnjost nije ključala lava. Samo poremećeni umovi su mogli doći na tako bolesne misli.
Humbolt mu je obećao da će se vulkanima posebno pozabaviti.
Gete je skrstio ruke na leđa i rekao: Nikada nemojte zaboraviti od koga dolazite.
Humbolt to nije razumeo.
Treba uvek da pomislite na one koji vas šalju. Tu je Gete napravio pokret rukom u pravcu šarene sobe, gipsanih odlivaka rimskih statua i ljudi u salonu koji su razgovarali prigušenim glasovima. Humboltov stariji brat je razgovarao o prednostima čistih stihova, Viland je plašljivo klimao glavom, a Šiler je sedeo na sofi i krišom zevao. Od nas dolazite, rekao je Gete, odavde. Vi ste naš poslanik i preko mora.
Humbolt je onda otputovao u Salcburg i snabdeo se najskupljim mernim uređajima koje čovek može da ima. Dva barometra za pritisak vazduha, hipsometar za merenje tačke ključanja vode, teodolit za premeravanje zemljišta, sekstant s ogledalom i veštačkim horizontom, sklopivi sekstant, inklinator za određivanje jačine zemljinog magnetizma, eudiometar za merenje sadržaja kiseonika u vazduhu, lajdenska boca za čuvanje električnog naboja, higrometar za merenje vlažnosti vazduha, kao i jedan cijanometar za merenje intenziteta nebeskog plavetnila. Pri tome još i dva neprocenjivo skupa sata, koji su nešto pre toga završeni u Parizu. Njima nije bilo potrebno klatno već su otkucavali sekunde nevidljivo, pomoću pravilnih oscilacija federa u svojoj unutrašnjosti. Ako se dobro održavaju, ne odstupaju od pariskog vremena i ako se na horizontu izračuna visina sunca i pogleda u tabelu, omogućavaju da se odredi geografski stepen dužine.
Za obuku je utrošio godinu dana. Izmerio je svaki salcburški brežuljak, svakodnevno je utvrđivao pritisak vazduha, crtao je kartu magnetnih polja, ispitivao vazduh, vodu, zemlju i boju neba. Vežbao je rastavljanje i sklapanje svakog instrumenta sve dok to nije uspeo da uradi naslepo, stojeći na jednoj nozi, na kiši ili usred stada krava. Meštani su ga dovodili do ludila, ali je znao da i na to mora da se navikne. Jednom prilikom je nedeljama držao ruku vezanu za leđa da bi se suočio s nezgodom i bolom. Kada mu je uniforma zasmetala, nabavio je drugu, koju je nosio i noću u krevetu. Cela dovitljivost je u tome ne dozvoliti da se nešto zanemari, rekao je gospođi Sobel kod koje je stanovao, i zamolio za još jednu čašu zelene surutke od koje mu se gadilo.
A zatim je otišao u Pariz, gde je njegov brat sada živeo kao privatno lice i svoju iznenađujuće pametnu decu vaspitavao po samostalno razvijenom sistemu. Snaja ga nije podnosila. On mi je neprijatan, govorila je. Njegovi poslovi su jedna vrsta bezumlja, liči mi na karikaturu gizdave slike moga muža.
Ne mogu baš da tvrdim da nisi u pravu, odgovorio je njen muž, i ne pada mi lako da potpuno podržavam i odgovaram za sve njegove budalaštine i da mu budem čuvar.
Na Akademiji je Humbolt održao javno predavanje o provodljivosti ljudskih nerava. Bio je prisutan i kada je po kiši, na ugaženoj travi, izmeren poslednji stepen geografske dužine koja povezuje Pariz s Polom.
Po završetku, svi su skinuli šešire i rukovali se. Desetomilionski deo te razdaljine će se sačiniti od metala i služiće kao jedinstvena jedinica za sva buduća merenja. I zvaće se metar. Kad god se merilo, Humbolt je bio ispunjen uzvišenim osećanjem, a ovoga puta je bio pijan od oduševljenja. Nekoliko noći od uzbuđenja nije mogao da spava.
Raspitivao se o ekspedicijama. Izvesni lord Bristol je hteo da putuje u Egipat, ali je ubrzo strpan u zatvor kao špijun. Doznao je da neki upravni odbor želi da pošalje istraživačku grupu pod vođstvom velikog Bugenvila3 na južna mora. Ali Bugenvil je bio star kao stena i potpuno gluv. Sedeo je na stolici nalik na presto, mrmljao sebi u bradu, pravio dirigentske pokrete za koje niko nije znao kome su upućeni. Kada se Humbolt poklonio pred njim, ovaj ga je blagoslovio jednim biskupskim pokretom, a onda ga oterao. Upravni odbor ga je zamenio i na čelo grupe postavio oficira Bodena. On je vrlo prijateljski primio Humbolta i obećao da će ispuniti sve zahteve. Nešto kasnije, Boden je sa svim novcem koji mu je stavljen na raspolaganje – nestao.
Jedne večeri, na stepenicama pred Humboltovom kućom sedeo je neki mladi čovek i pio rakiju iz srebrne flaše. Kada mu je Humbolt slučajno nagazio ruku, ovaj je počeo strašno da psuje. Humbolt se izvinio, a onda su započeli razgovor. Mladić se zvao Eme Bonplan i takođe je hteo da putuje s Bodenom. Imao je 25 godina, bio je visok, malo odrpan, na licu je imao nekoliko ožiljaka od boginja i nedostajao mu je jedan zub. Zagledali su jedan drugoga, a kasnije nisu više mogli da kažu da li je to uistinu bilo predosećanje da će jedan drugome biti važniji od bilo koga, ili im se to samo čini sada kada se prisete susreta.
Dolazim iz Larošela, ispričao je Bonplan, i to nisko nebo provincije doživljavao sam kao zatvor. Svakodnevno sam hteo da odem, zbog toga sam postao i vojni lekar, ali univerzitet nije hteo da prizna moju titulu. Onda sam studirao botaniku jer volim tropske biljke, ali sada ne znam šta da radim. Radije ću da umrem nego da se vratim u Larošel.
Humbolt ga je zapitao da li sme da ga zagrli.
Ne, odgovorio je Bonplan, užasnut.
Mi imamo sličnosti u prošlosti, ali i u onome što nas čeka u budućnosti, rekao je Humbolt. Ako se držimo zajedno, ko može da nas zaustavi?
Bonplan nije ništa razumeo.
Možemo zajedno da krenemo, objašnjavao je Humbolt i pružio mu ruku. Meni je potreban saputnik, a novac imam.
Bonplan ga je pogledao pažljivije i zavrnuo poklopac na flaši.
Obojica smo mladi, rekao je Humbolt, takođe smo i odlučni u nameri, i ako budemo zajedno, postaćemo veličina. Ili možda vi nemate taj osećaj?
Bonplan nije imao nikakav osećaj, ali Humboltovo oduševljenje je bilo zarazno. Zbog toga, ali i zato što je bilo neučitivo ostaviti nekoga sa ispruženom rukom, pružio je i on svoju. Rukovali su se i Bonplan je morao da savlada bol koji je osetio. Humboltov stisak ruke je bio mnogo čvršći nego što se to od malog čoveka očekivalo.
I šta sada?
Gde inače, rekao je Humbolt, nego u Španiju?
Malo kasnije, braća su se opraštala kraljevskim pokretima. Humbolt je bio totalno zbunjen kada su mu krajevi snajine kose pri oproštajnom poljupcu dodirnuli obraze. Da li ćemo se ikada više videti?, upitao je Humbolt.
Sasvim sigurno, odgovorio je stariji brat. Na ovom ili onom svetu. Živi ili mrtvi.
Humbolt i Bonplan su se popeli na konje i odjahali. Zabezeknuti Bonplan je posmatrao svog saputnika koji se ni jedan jedini put nije okrenuo bratu i snaji koji su mu mahali.
Na putu do Španije Humbolt je izmerio svako uzvišenje. Popeo se na svako brdo. Kuckao i ispitao svaki kameni zid. Pomoću svoje maske za disanje ispitao je svaku pećinu do poslednje komore. Meštani su posmatrali kako fiksira sunce kroz okular sekstanta, obojicu su smatrali nevernicima, obožavaocima zvezda i gađali ih kamenjem. Morali su brzo da uzjašu i da pobegnu u galopu. Prva dva puta su prošli nepovređeni, ali je trećeg puta Bonplan dobio vrlo gadnu ranu.
Bonplan je uskoro postao nezadovoljan. Da li je sve to neophodno, pitao je. Mi smo na proputovanju, želimo u Madrid, stigli bismo mnogo brže kada bismo jednostavno odjahali pravo tamo.
Ne, odgovorio je Humbolt posle kraćeg razmišljanja. Žao mi je. Brdo za koje ne znam koliko je visoko vređa mi razum i čini me nespokojnim.
Čovek ne može da napreduje a da ne zna uvek svoju poziciju. Zagonetku, ma koliko mala bila, ne treba ostavljati po strani.
Od tada, putovali su noću, a preko dana je Humbolt obavljao merenja. Koordinate se moraju utvrditi tačnije nego što je to do sada rađeno, govorio je. Karte Španije nisu naučno precizne. Moraš znati kuda putuješ.
Ali to se zna, protivio se Bonplan. Ovo je put, on vodi za Madrid i više ništa nije potrebno.
Ne radi se o drumu, ovde je u pitanju princip, odgovorio je Humbolt.
U blizini glavnog grada dnevno svetlo je dobilo nekakav srebrnkasti ton. Uskoro, drveća više nije bilo. Sredina Španije nije kotlina, objašnjavao je Humbolt. Geografi ponovo nisu u pravu. Mnogo više liči na neki visoki plato i kao da je ostrvo koje je ostalo iza nekog praistorijskog mora.
Naravno, podrazumeva se, rekao je Bonplan i otpio gutljaj iz svoje flaše. Kao ostrvo.
Madridom je upravljao ministar Manuel de Urkiho. Svi su znali da on spava s kraljicom. Kralj nije imao moć, vlastita deca su ga prezirala i cela zemlja ga je smatrala komičnom figurom. Pored Urkiha se nije moglo proći, tako da su španske kolonije bile zatvorene za strance, a izuzetka nikada nije bilo. Humbolt je kontaktirao s pruskim, belgijskim, holandskim i francuskim ambasadorom. Noću je učio španski.
Spavate li vi ikada?, pitao ga je Bonplan.
Samo ako ne mogu to da izbegnem, odgovorio mu je Humbolt.
Posle mesec dana uspeo je da ga Urkiho primi u palati Aranhuez. Ministar je bio gojazan, nervozan i pun briga. Zbog nesporazuma, a možda i zato što je jednom čuo nešto o Paracelzusu, mislio je da je Humbolt nemački lekar i raspititivao se o sredstvima za potenciju.
Šta, molim?
Ministar ga je odveo u mračni ugao sale od klesanog kamena, stavio mu je ruku na rame i prigušio glas. Nije reč o zadovoljstvu. Njegova moć u zemlji zavisi od njegove moći prema kraljici. Ona nije tako mlada žena, a ni on sam nije mlad čovek.
Humbolt je žmirkajući gledao kroz prozor. U svetlu podneva prostirala se nestvarna simetrija engleskog parka. Nad mavarskim izvorom nemarno se protezao blistavi vodeni mlaz.
Ostaje da se uradi mnogo toga, rekao je Urkiho. Inkvizicija je još moćnija, do ukidanja ropstva dalek je put, a spletkaroša ima na sve strane, ne znam koliko još mogu da izdržim. Da li sam bio dovoljno jasan?
Polako i stisnutih pesnica, Humbolt je otišao do Urkihovog stola, umočio pero i napisao recept. Kora peruanskog drveta iz najdublje amazonske šume, ekstrakt maka iz srednje Afrike, sibirska mahovina i cvet koji je ušao u legendu, a nalazi se u oblasti kroz koju je putovao Marko Polo. Sve to treba jako ukuvati i polako piti svakog drugog dana. Trebaće godine da se svi sastojci nabave, rekao je Humbolt i ustežući se pružio recept Urkihu.
Nikada pre toga nijedan stranac nije dobio takva dokumenta. Baronu Humboltu i njegovom asistentu se ima pružiti svaka zaštita. Mora im se obezbediti gostoprimstvo, prijateljski se prema njima odnositi, omogućiti im pristup svakome mestu koje ih interesuje i mogu putovati svakim brodom koji pripada kruni.
A sada, rekao je Humbolt, moramo još samo da prođemo englesku blokadu.
Zašto ovde stoji da sam asistent, pitao je Bonplan.
Ne znam ništa o tome, odgovorio je Humbolt nezainteresovano. Verovatno nesporazum.
Može li to da se promeni?
To nije dobra zamisao. Ovakve putne isprave su dar s neba. Tu se ne postavljaju pitanja već se kreće na put, rekao je Humbolt.
Ukrcali su se na prvu fregatu koja je iz La Korunje plovila za trope. Duvao je jak zapadni vetar, a more je bilo uzburkano. Humbolt je sedeo na palubi u stolici na rasklapanje. Osećao se slobodno kao nikada do tada. Na sreću, pisao je u svom dnevniku, nisam dobio morsku bolest. Ipak, morao je da povraća. I ovo je bilo pitanje volje. Uz krajnju koncentraciju i tek ponekad primoran da se nagne preko ograde. Ispisao je tri strane o osećanju kod polaska, kretanja, o noći koja pada na more, svetlima sa ostrva koja nestaju u tami. Ujutro je stajao kod kapetana, obaveštavao se o navigaciji. Onda je doneo svoj sopstveni sekstant. Oko podneva, počeo je da odmahuje glavom. Po podne u četiri odložio je svoj instrument i upitao kapetana zašto tako neprecizno plovi.
Tako radim trideset godina, odgovorio je kapetan.
Uz sve poštovanje, rekao je Humbolt, ja sam zaprepašćen.
Tu se ne radi o matematici, rakao je kapetan, već o putu preko mora. Plovimo otprilike duž ove geografske širine i negde stignemo.
Ali kako možete mirno da živite, pitao je Humbolt, razdražljiv zbog borbe protiv morske bolesti, ako vam preciznost ne znači ništa?
Ja bolje ne mogu, odgovorio je kapetan. A ovo je slobodan brod i u slučaju da se nešto nekome ne sviđa u svako vreme može da ga napusti.
U blizini Tenerifa ugledali su morsko čudovište. U daljini, skoro u ravni s horizontom iz vode se izdiglo zmijsko telo i uvijajući se oformilo dva prstenasta produžetka. Kroz durbin su se jasno raspoznavala njegova dva oka kao od dragog kamena, koja su ih gledala. Iz gubice su mu visila dva tanka vlakna. Sekundu pošto je neman ponovo zaronila, svako na brodu je pomislio da je samo uobrazio da ju je video. Možda je to od isparenja, rekao je Humbolt, ili od loše hrane. Zaključio je da je najbolje da o tome ništa ne zapiše.
Brod je plovio dva dana pre nego što se ukotvio da bi obnovio zalihe u skladištu. Još u luci su ih opkolile grupe žena, koje su se prodavale, smejale se i obavijale im ruke oko tela. Bonplan je hteo da se udalji s jednom od njih, ali ga je Humbolt veoma oštro prekorio i pozvao na red. Jedna od njih je prišla Humboltu s leđa, savila gole ruke oko njegovog vrata, a kosa joj je pala na njegova ramena. On je pokušao da je se oslobodi, ali se jedna njena minđuša zakačila za kopču njegovog kaputa. Sve žene su se smejale, a Humbolt nije znao šta će s rukama. Konačno, žena se uz kikot odmakla. Smejao se i Bonplan, ali kada je ugledao Humboltovo lice, shvatio je da je dosta šale.
Tamo je jedan vulkan, rekao je Humbolt drhtavim glasom. Vremena je malo, ne smemo oklevati!
Angažovali su dva vodiča i krenuli ka vrhu. Iza kestenove šume nalazilo se polje paprati, a onda peskovita ravnica puna žutilovke. Humbolt se odlučio za Paskalovu metodu merenja visine, pomoću merenja vazdušnog pritiska. Prenoćili su u jednoj pećini još uvek punoj snega. Ukočeni od hladnoće, skupili su se kod ulaza. Mesec na nebu se činio mali i smrznut, a poneki slepi miš bi proleteo pored otvora. Senka vrha planine se oštro ocrtavala na pokrivaču od oblaka ispod njih.
Cele Tenerife su, objašnjavao je Humbolt vodičima, jedna jedina planina koja štrči iz mora. Zar vas to ne interesuje?
Pa, uistinu da vam kažemo, odgovori jedan od njih, ne naročito.
Sledećeg jutra su zaključili da ni vodiči ne poznaju put.
Zar nikada niste bili gore, upitao je Humbolt.
Ne, odgovori jedan od njih. A šta ćemo tamo?
Šljunkovito polje oko vrha skoro da se nije moglo preći. Kad god bi se okliznuli, stene bi se uz buku kotrljale ka dolini. Jedan vodič je izgubio oslonac i razbio posude s vodom. Žedni i krvavih ruku, uspuzali su se do vrha. Grotlo vulkana je već stotinama godina bilo hladno, a dno prekriveno okamenjenom lavom. Pogled je dosezao do Palme Gomere i do oblacima obuhvaćenih planina Lancarote. Dok je Humbolt barometrom i sekstantom merio visinu vulkana, vodiči su neraspoloženo čučali na tlu, a Bonplan je drhteći zurio u daljinu.
Skoro skapali od žeđi, stigli su kasno po podne do vrtova Orotave. Ošamućen, Humbolt je oduševljeno posmatrao prvo rastinje u novom svetu. Pogled na dlakavog pauka koji se sunčao na palminom drvetu ispunio ga je užasom i srećom. A onda je ugledao i zmajevo drvo.
Okrenuo se, ali Bonplan nije bio tu. Drvo je bilo gorostasno i skoro hiljadu godina staro. Bilo je tu i pre Španaca i pre svih starih naroda. Bilo je tu pre Hrista i Bude, pre Platona i Tamerlana. Humbolt je osluškivao svoj sat. Kao što on, kucajući, nosi sa sobom vreme, tako se ovo drvo branilo od vremena. Kao stena preko koje teče voda. Humbolt je dodirnuo ispucalo stablo. Daleko gore, grane su se preplitale i rasle jedna iz drugu, a cvrkut stotina ptica probijao se vazduhom. Nežno mu je milovao koru. Sve umire, svi ljudi, sve životinje, sve prolazi. Samo jedno ne. Prislonio je obraz uz drvo, a onda se odmakao. Užasnuto se osvrtao, plašeći se da ga je neko video. Brzo je obrisao suze i dao se u potragu za Bonplanom.
Francuz? Ribar u luci pokazao je na drvenu kolibu sa strane.
Humbolt je otvorio vrata i ugledao gola Bonplanova leđa preko jedne nage tamne žene. Uz tresak je zatvorio vrata i brzim koracima krenuo ka brodu. Nije stao ni kada je čuo Bonplana kako trči za njim i nije usporio ni kada ga je ovaj molio za oproštaj, s košuljom prebačenom preko ramena i pantalonama u rukama.
Ako se ovo još jednom dogodi, rekao je Humbolt, smatraću da je naš zajednički posao završen.
Ali, molim vas, govorio je Bonplan, teško dišući. Ponekad preterujete. Pa zar je to teško razumeti? I vi ste muško!
Zahtevam da prestanete da mislite na verenicu, rekao je Humbolt.
Ja je nemam. Nemam nikoga, odgovorio je Bonplan.
Ljudi nisu životinje, rekao je Humbolt.
Ponekad jesu.
Zar nikad niste čitali Kanta, upitao ga je Humbolt.
Jedan Francuz nikad ne čita strance.
O tome ne želim da diskutujem, ali još jedanput ovako nešto i naši putevi će se razići. Možete li to da prihvatite?, pitao je Humbolt.
O, blagi bože, rekao je Bonplan.
Prihvatate li to?, ponovio je Humbolt.
Bonplan je promrmljao nešto nerazumljivo i navukao pantalone.
Nekoliko dana kasnije brod je prošao Ekvator. Humbolt je odgurnuo na stranu ribu čiji je mehur za plivanje upravo secirao pod svetlom uljane lampe i zagledao se u jasno ocrtane tačke Južnog krsta. Sazvežđe nove hemisfere, tek jedan deo obuhvaćen u atlasu. Drugi deo sveta i neba.
Neprimetno su ušli u jato mekušaca. Suprotno kretanje crvenih meduza bilo je tako snažno da se brod kretao lagano unazad. Bonplan je izvukao dve meduze na palubu.
Osećam se čudno, rekao je Bonplan. Ne znam zašto, ali ovde nešto nije u redu.
Sledećeg jutra su počeli napadi groznice. Ispod palube je užasno smrdelo, preko noći su bolesni cvileli, a čak i na otvorenom je smrdelo na povraćanje. Brodski lekar nije poneo kininovu koru. Ta stvar je samo u modi, puštanje krvi je isprobana i mnogo delotvornija terapija, rekao je. Jedan mladi mornar iz Barselone je posle trećeg tretmana umro zbog gubitka krvi. Kod drugoga je delirijum bio tako snažan da je pokušao da leti. Posle kraćeg zamahivanja rukama, pao je u more. Da čamac nije bio brzo spušten u vodu, udavio bi se. Bolestan Bonplan je ležao u svojoj kabini, pio vruć rum i bio potpuno nesposoban za bilo kakav posao. Za to vreme je Humbolt secirao obe meduze, posmatrao ih kroz mikroskop, svakih četvrt sata utvrđivao vazdušni pritisak, boju neba i temperaturu vode, a svakih trideset minuta spuštao i podizao visak iz vode i sve rezultate upisivao u debelu brodsku knjigu. Upravo sada, objašnjavao je Humbolt potpuno onemoćalom Bonplanu, ne smemo sebi dozvoliti nikakvu slabost. Rad u ovoj situaciji najviše pomaže. Brojke isključuju nered, a sputavaju i groznicu.
Zar se vi nimalo ne osećate bolesnim?, upitao je Bonplan.
Ne znam, odgovorio je Humbolt. Odlučio sam da bolest ignorišem, pa je zato i ne primećujem. Naravno da je povremeno i on povraćao, ali nije pao u postelju.
Uveče su još jednog mrtvog spustili u vodu.
Ovo me uznemirava, rekao je Humbolt kapetanu. Groznica ne sme da poremeti moju ekspediciju. Odlučio sam da ne plovim s vama do Verakruza već da kroz četiri dana napustim brod.
Mora da ste dobar plivač, upitao je kapetan.
To nije neophodno, odgovorio je Humbolt. Kroz tri dana, oko šest ujutru videćemo ostrva, a dan kasnije stupićemo na kopno. Ja sam to izračunao.
Imate li vi nešto da seckate?, podsmešljivo je rekao kapetan.
Da li vi to mene ismevate?, pitao je Humbolt namrštena čela.
Nipošto, samo vas podsećam na razliku između teorije i prakse. A ovo nisu školski zadaci već okean. Niko ne može da predvidi morske struje i vetrove. Nemoguće je tako tačno predvideti kada će se naići na kopno.
Trećeg dana u rano jutro postepeno su se otkrivale konture ostrva obavijenog maglom.
Trinidad, mirno je rekao Humbolt.
Nikako, pokazivao je kapetan na kartu.
Nije tačna, rekao je Humbolt. Udaljenost između starog i novog kontinenta je očigledno pogrešno procenjena. Još niko nije savesno izmerio morske struje, a pošto sam u pravu, sutra ujutru ću se prebaciti na čvrsto tlo.
Na ušću jedne velike reke iskrcali su se s broda. Njena snaga je bila tako velika da se činilo da je more penušava slatka voda.
Dok su tri čamca prenosila na obalu kofere s opremom, Humbolt se u besprekornoj pruskoj uniformi salutiranjem opraštao od kapetana. Još u čamcu koji ga je ljuljajući se nosio ka čvrstoj obali, počeo je da piše. Pisao je bratu o čistom vazduhu, toplom vetru, kokosovom drveću i flaminzima. Ne znam kada ćeš ga dobiti, ali se potrudi da ga dostaviš novinama. Svet treba o meni da sazna. Ako svet ostane ravnodušan prema meni, onda je moj rad uzaludan.

UČITELJ


Ko profesora pita o ranijim sećanjima, dobija odgovor da tako nešto ne postoji. Sećanja su drugačija od bakroreza ili poštanske pošiljke. Ona su bez datuma. Čovek pronađe u svom pamćenju neke događaje koje razmišljanjem može tačno da poređa.
Beživotna i drugorazredna su sećanja na popodne kada je svog oca ispravio prilikom brojanja novca. Možda zato što su tako mnogo puta ispričana, čine mu se iskrivljena i nestvarna. Sasvim druga sećanja su bila na njegovu majku. Kada bi pao, ona ga je tešila, kada je plakao brisala mu je suze, kad nije mogao da zaspi, pevala mu je uspavanke. Dečak iz komšiluka je hteo da ga tuče, ali je ona to videla, dotrčala je, uhvatila ga, stegla kolenima i udarala po licu dok nije krvav i gluv pobegao odatle. Voleo ju je neopisivo. Umro bi da joj se nešto dogodi. O tome nema govora. Zna da to ne bi mogao da preživi. Tako je bilo kada je imao tri godine, a ništa drugačije nije ni trideset godina kasnije.
Otac mu je bio baštovan, ruke su mu najčešće bile prljave, zarađivao je malo, a kada je govorio uvek se na nešto žalio ili je naređivao. Jedan Nemac, često je ponavljao, i kada uveče umoran jede čorbu od krompira, nikada ne sedi pogrbljen. Jednom ga je Gaus upitao: I onda? Da li je to dovoljan razlog da budeš Nemac? Otac je neverovatno dugo razmišljao o tome i na kraju samo klimnuo glavom.
Majka mu je bila prijatna i setna žena, a osim kuvanja, pranja, sanjarenja i plakanja nikada nije video da nešto drugo radi. Nije znala ni da čita ni da piše. Vrlo rano je počeo da primećuje da stari. Koža joj je gubila elastičnost, telo spoljašnji oblik, u očima je nestajao sjaj, a svake godine na licu su se pojavljivale nove bore. Znao je da se to događa svima, ali u njenom slučaju to nije mogao da podnese. Kopnila je pred njegovim očima, a on protiv toga nije mogao ništa.
Većina kasnijih sećanja se odnosila na tromost, nemar, lenjost. Dugo je mislio da ljudi prave predstavu ili sprovode neki obred koji ih obavezuje da uvek tek posle kraće pauze počnu da govore ili postupaju. Ponekad je uspevao da se uklopi, a onda mu je ponovo bilo neizdržljivo. Postepeno je došao do zaključka da im je ta pauza potrebna. Zašto razmišljaju tako sporo, teško, uz toliko napora? Kao da misli dolaze od nekakve mašine s kojom se prvo treba spojiti, a onda je pokrenuti, kao da nisu živi i ne kreću se samostalno. Zapazio je i da ih ljuti kada on ne pravi pauze. Trudio se da im ugodi, ali često mu to nije polazilo za rukom.
Ti crni znaci u knjigama, koji su većini ljudi nešto značili ali ne i njegovoj majci i njemu, veoma su ga uznemiravali. Jedne nedelje popodne stao je pred oca.
Zašto stojiš tu, dečko?, upitao je otac.
Želim da mi nešto objasniš, odgovorio je Gaus. Šta je ovo s velikom gredom i ovo ispod, jako zakrivljeno. Pa ovaj polukrug, ovaj pun krug. Onda je posmatrao ostale stranice i one nove nepoznate znakove sam dopunio i iznenada su pred njim stajale reči. Listao je knjigu dalje, ovoga puta brže, a par sati kasnije mogao je da čita. Iste večeri je završio knjigu, koja mu je bila dosadna jer je stalno govorila o Hristovim suzama, pokajanju i grešnom srcu. Odneo ju je majci da i njoj objasni znakove, ali je ona s tužnim osmehom odmahnula glavom. Tog trenutka je shvatio da niko ne želi da koristi razum. Ljudi žele mir. Hoće da jedu i spavaju i da se prema njima uljudno ophode. Da razmišljaju, to ne vole.
Učitelj u školi se zvao Butner i voleo je da tuče decu. Prikazivao se kao da je strog i da asketski postupa, a samo ponekad je njegov izraz lica odavao uživanje u batinanju. Najradije im je zadavao zadatke koje su morali dugo da rade i koji nisu mogli da budu bez grešaka. To mu je onda bio razlog da upotrebi štap. Bila je to najsiromašnija četvrt Braunšvajga i niko od te dece nije pohađao visoke škole. Ničim drugim se ovde nije radilo osim rukama. Gaus je znao da ga učitelj Butner ne podnosi. Zato se izdavao za mutavka kao što su ostali i uvek pokušavao da odgovara polako kao i drugi. Ipak je osećao sumnju kod Butnera i da ovaj samo čeka razlog da ga izudara jače nego ostale.
I onda mu je ipak dao razlog.
Butner im je zadao da saberu zajedno sve brojeve od jedan do sto. To će trajati satima, a i pored najbolje volje ne može proći bez neke greške u sabiranju. A to može da se kazni.
E pa, napred, rekao je Butner. Ne hvatajte zjale, počnite odmah.
Kasnije Gaus više nije mogao da kaže da li je tog dana bio umorniji nego obično ili jednostavno o tome nije razmišljao. U svakom slučaju, bio je neoprezan. Posle samo tri minuta stao je ispred učiteljevog stola. Na tablici koju je držao u ruci bio je napisan jedan jedini broj.
A, tako, rekao je Butner i dohvatio štap. Pogled mu je pao na rezultat i ruke su mu se ukočile.
Šta to znači? upitao je.
Pet hiljada i pedeset.
Šta?
Gausa je izdao glas, kašljao je i znojio se. Želeo je samo da je i dalje na svom mestu, da računa kao i ostali, koji su sedeli pognutih glava kao da ništa nisu čuli.
Radi se o sledećem, s mukom je nastavio Gaus. Sto plus jedan je sto jedan. Devedeset devet plus dva daju sto jedan. Devedeset osam plus tri jednako je sto jedan. Uvek je rezultat sto jedan. To se može uraditi pedeset puta. Znači pedest puta sto jedan.
Butner je ćutao.
Pet hiljada i pedeset, ponovio je Gaus. Nadao se da će Butner da shvati ovakav izuzetak. Pedeset puta sto jedan je pet hiljada i pedeset. Trljao je nos i bio je vrlo blizu suza.
Neka mi sudi Bog, rekao je Butner. A onda je dugo ćutao. Pravio je različite grimase. Uvlačio je obraze, pomerao vilicu, trljao čelo i udarao se po nosu. Onda je poslao Gausa na mesto.
Sedi, ćuti, a posle časova ostani.
Gaus je uzdahnuo.
Posle časova, Gaus je stajao pognute glave pred učiteljevim stolom.
Zahtevam, rekao je Butner, da se pred Bogom koji sve vidi zakuneš da si ovo sam izračunao. Gaus mu je dao časnu reč, ali, kada je želeo da objasni da se, ako se problemu priđe bez predrasuda i navika, rešenje samo od sebe pokaže, Butner ga je prekinuo i pružio mu jednu debelu knjigu.
Visoka aritmetika, moj omiljeni predmet, rekao je. Ponesi je kući i pročitaj. Ali budi vrlo obazriv. Iscepana stranica, fleka, otisak prsta i radiće batina, da ti dragi Bog neće pomoći.
Sledećeg dana Gaus je vratio knjigu.
Šta to znači?, pitao je Butner. Naravno da je veoma teško, ali tako brzo se ne odustaje.
Gaus je odmahnuo glavom. Hteo je da objasni, ali nije mogao. Curio mu je nos, morao je da ga obriše.
Pa šta je bilo?, upitao je Butner.
Završio sam, promucao je Gaus. Bila je interesantna i zahvaljujem se. Gledao je u Butnera i molio se da ovaj bude zadovoljan odgovorom.
Ne smeš da me lažeš, rekao je Butner. To je najteži udžbenik na nemačkom jeziku. Niko ne može da ga prouči za jedan dan, a pogotovo ne osmogodišnjak sa slinavim nosom.
Gaus nije znao šta da odgovori.
Butner je nesigurnim rukama uzeo knjigu. Morao je da proveri, da ga ispita.
Pola sata kasnije, gledao je u Gausa ukočenog lica. Znao je da nije dobar učitelj, da nema nikakav poziv ili posebne sposobnosti, ali sada mu je bilo jasno da je, ako Gaus ne bude išao u gimnaziju, uzalud živeo. Gledao ga je ispitivački i neodlučno, a onda je, verovatno da pobedi svoju uznemirenost, dohvatio štap. Gaus je dobio poslednju porciju batina u životu.
Tog istog popodneva, jedan mladi čovek je zakucao na vrata Gausove roditeljske kuće.
Zovem se Martin Bartels, rekao je. Imam sedamnaest godina, studiram matematiku i asistent sam gospodina Butnera. Molio bih da porazgovaram par reči s vašim sinom.
Imamo samo jednog, kazao je otac, a taj ima osam godina.
Upravo njega tražim, rekao je Bartels. Molim vas za dozvolu da s mladim gospodinom tri puta nedeljno vežbam matematiku. Podučavanje nije hteo ni da pomene. To mu se činilo neprikladnim. Nervozno se osmehnuo zbog delatnosti u kojoj on verovatno ima više da nauči od učenika nego ovaj od njega.
To je glupost, rekao je otac. Onda je neko vreme razmišljao. S druge strane, nemam ništa protiv.
Godinu dana su radili zajedno. U početku se Gaus radovao popodnevima koja su prekidala svakodnevicu, iako nije mnogo mario za matematiku. Izučavanje latinskog mu je bilo draže. Onda mu je postalo dosadno. Bartels nije bio baš tako težak slučaj kao ostali, ali bilo je naporno raditi s njim.
Razgovarao sam s rektorom gimnazije, kazao je Bartels. I, ako tvoj otac dozvoli, čeka te prazno mesto.
Gaus je uzdahnuo.
I ne pristaje jednom detetu, prebacio mu je Bartels, da uvek bude tužno.
Razmišljao je o toj primedbi, učinila mu se interesantnom. Zašto je tužan? Možda zato što vidi kako mu majka umire. Možda zato što je svet tako razočaravajući čim čovek prepozna kako je tanko satkan ovaj zemaljski život, a kako grubo su ispletene iluzije. I kako mu je laički zašiveno naličje. Zato što samo tajna i zaborav to čine podnošljivim. Zato što čovek bez spavanja koje ga svakodnevno štiti od realnosti ne bi mogao da izdrži. Nemogućnost da se odvrati pogled je tužna. A biti budan je takođe tužno. Ovo saznanje bi sirotog Bartelsa dovelo do očaja.
Butner i Bartels su ubedili Gausovog oca da mali ne treba da radi u predionici već mora da pohađa gimnaziju. Otac se nevoljno složio s tim i posavetovao ga da se uvek, ma šta se dogodilo, uspravno drži. Već duže vreme je Gaus posmatrao baštovane kako rade i razumeo je da njegov otac ne priča o nemoralu ljudi već o hroničnim bolovima u leđima, zbog njegove profesije. Dobio je dve nove košulje i besplatnu hranu kod pastora.
Visoka škola ga je razočarala. Nije se učilo mnogo. Nešto latinskog, retorika, grčki, matematika na smešnom nivou i nešto malo teologije. Novi školski drugovi nisu bili ništa pametniji od starih, a učitelji nisu tukli ništa ređe, ali ne i tako jako.
Kako je u školi?, pitao je pastor kod prvog ručka.
Podnošljivo, odgovorio je.
Da li ti učenje teško pada?
Gaus visoko podiže glavu i odmahnu.
Čuvaj se, rekao je pastor oštro.
Gaus ga je iznenađeno gledao.
Gordost je smrtni greh.
Gaus je klimnuo glavom.
To ne smeš nikada da zaboraviš, rekao je pastor. Dok god si živ. Ma koliko bio pametan, uvek moraš biti ponizan.
Zašto?
Oprosti, ali ti si sve pogrešno razumeo.
Ne, rekao je Gaus, nije tako.
Ipak jeste, ali mi objasni, zahtevao je pastor.
Mislim da je to čisto teološka stvar, rekao je Gaus. Kao što se zna, Bog obavlja svoje poslove, a zbog toga mi moramo stalno da mu se izvinjavamo. To nije logično.
Pastor je odbacio pretpostavku da s njegovim ušima nešto nije u redu.
Gaus je izvukao iz džepa prilično prljavu maramicu i useknuo se.
Ubeđen sam da ponešto i krivo razumem, nastavio je Gaus, ali to mi se čini kao obesno izvrtanje uzroka i posledica.
Novo mesto za besplatnu hranu Bartels mu je obezbedio kod gospodina Cimermana, dvorskog savetnika i profesora na Getingenskom univerzitetu. Cimerman je bio mršav i ljubazan čovek, odnosio se prema Gausu uljudno i poveo ga sa sobom na prijem kod vojvode od Braunšvajga.
Vojvoda je bio prijatan čovek i imao je upalu očnih kapaka. Primio ih je u zlatom ukrašenoj sobi, u kojoj je gorelo toliko mnogo sveća da senka nije postojala. Na plafonu prekrivenom ogledalima lebdela je još jedna ista takva soba.
To je, znači, mali genije?, obratio im se vojvoda.
Gaus je izveo naklon koji su mu za tu priliku pokazali. Znao je da uskoro više neće biti vojvode. O apsolutnim vladarima će se samo u knjigama čitati. Pomisao na stajanje pred jednim takvim, klanjanje i očekivanje njegove moćne reči, biće ljudima strana i bajkovita.
Računaj nešto, rekao je vojvoda.
Gaus je počeo da kašlje, bilo mu je vruće i hvatala ga je vrtoglavica, sveće su uzimale skoro sav vazduh. Gledao je u plamen i iznenada mu je postalo jasno da profesor Lihtenberg nije u pravu, a da je flogistonska hipoteza nepotrebna. Nije gorela svetlosna materija, goreo je sam vazduh.
S vašim dopuštenjem, rekao je Cimerman, reč je o nesporazumu. Ovaj mladi čovek nije umetnik u računanju. Naprotiv, on baš i ne računa dobro, a matematika, što vaša visost naravno zna, nema ništa s veštinom sabiranja.
Pre dve nedelje je dečak potpuno sam dalje razradio Bodesov zakon o udaljenosti planeta, a zatim ponovo otkrio dve Eulersove teorije koje su mu potpuno nepoznate. A kalendarskoj aritmetici je takođe silno doprineo. Njegova formula za izračunavanje uskršnjeg datuma našla je primenu u celoj Nemačkoj. Njegovi doprinosi geometriji su izvanredni. Nešto od toga je i objavljeno, naravno pod imenom jednog ili drugog učitelja, jer se dečku ne sme naškoditi preranim izlaganjem pohvalama.
Mene više interesuje latinski, promuklo je izgovorio Gaus. Znam već tuce balada.
Da li to neko govori?, upitao je vojvoda. Cimerman je munuo Gausa u rebra.
Molim vas za izvinjenje, mladić potiče iz prostog okruženja i njegovo ponašanje je malo preko dopuštenog. Ja vam jamčim da će stipendija dvora njemu i njegovim rezultatima pomoći da se slava otadžbine uveća.
Znači, on sada neće da računa?, upitao je vojvoda.
Nažalost ne, odgovorio je Cimerman.
Pa dobro, razočarano je rekao vojvoda, ali stipendiju će ipak dobiti. Neka ponovo dođe ako bude imao šta da pokaže. Ja sam veoma naklonjen nauci. Moj najdraži kumić, mali Aleksandar, upravo je odlučio da u Južnoj Americi traži cveće. Možda ovde odgajamo još jednog takvog značajnog čoveka. Onda je napravio potez rukom koji je značio da su otpušteni, a Cimerman i Gaus su, kako im je pre toga rečeno, uz naklon unatraške izašli kroz vrata.
Malo kasnije u grad je stigao Pilatr de Rozije. Zajedno s markizom od Arlanda bio je u istoj korpi koju je za veliku kesu napunjenu vrelim vazduhom pričvrstio Mongolfije. Leteli su na visini od osamsto osamdeset metara nad Parizom. Kada su sleteli, govorilo se da su ova dvojica iznela markiza koji je pričao besmislice i tvrdio da su ih obletala leteća bića sa ženskim grudima i ptičijim kljunom. Posle nekoliko sati se primirio i sve pripisao prenapregnutim nervima. Pilatr je, naprotiv, bio vrlo priseban i odgovarao na sva pitanja.
Tako posebno baš i nije bilo, govorio je. Čini se kao da si na istom mestu, samo što zemljina površina tone u dubinu. To može da razume samo onaj ko to doživi.
Pilatr je sa sopstvenim letećim aparatom i dva asistenta bio na putu za Stokholm. Imao je nameru da prenoći u jednoj jeftinoj gostionici. Upravo kada je hteo da se povuče u sobu, vojvoda ga je pozvao da ga poseti.
Pilatr je odgovorio da to zahteva mnogo vremena i da mu ne odgovara.
Razmislite, rekao mu je glasnik. Vojvoda nije navikao da se njegovo gostoprimstvo grubo odbija.
Kakvo gostoprimstvo?, pitao je Pilatr. Za smeštaj sam sam platio, a samo priprema balona me košta kao dva dana putovanja.
Možda je u Francuskom moguće tako razgovarati s poglavarstvom, rekao je glasnik. Tamo je, izgleda, sve moguće. Ali u Braunšvajgu morate dobro razmisliti s kakvim odgovorom me šaljete nazad.
Slažem se, rekao je Pilatr. Mislio sam na to. U Hanoveru mi se dogodila ista stvar, a u Bajernu se ponovila. Ali sutra popodne ću, u Hristovo ime, pred vratima ovog prljavog grada poleteti u vazduh.
Sledećeg jutra mu je neko pokucao na vrata. Jedan dečak je stajao ispred i pažljivo ga gledao.
Smem li da letim s vama?, upitao je.
Da putuješ, rekao je Pilatr. Balonom se putuje. Ne kaže se leteti, nego putovati. Takav je običaj među balonistima.
Kakvim balonistima?
Ja sam prvi i tako sam rešio, i naravno da ne možeš sa mnom putovati. Potapkao ga je po obrazima i pokušao da zatvori vrata.
Ovo inače nije moj način, rekao je dečak i rukom prevukao preko nosa. Moje ime je Gaus i nisam nepoznat. Ubrzo ću ostvariti tako velika otkrića kao Isak Njutn. Ovo vam ne govorim iz sujete nego zato što je malo vremena i moram da učestvujem u letu. Zvezde se tamo gore bolje vide. Zar nije tako? Jasnije su i ne prekrivaju ih oblaci.
U to se smeš kladiti, odgovorio je Pilatr.
Zato moram s vama, nastavio je dečak. Znam mnogo o zvezdama. Možete me detaljno o njima ispitati i proveriti moje znanje.
Ko je naučio malog dečaka da tako lepo govori?, upitao je i nasmejao se Pilatr. Onda je kratko razmišljao.
Pa dobro, odgovorio je konačno. Ako se radi o zvezdama!
Tog popodneva, pred povećom grupom ljudi, vojvodom i postrojenom gardom, vatra je pomoću dva creva punila toplim vazduhom kesu od pergamenta. Niko nije očekivao da će to trajati tako dugo. Polovina posmatrača je već otišla kada je balon počeo da dobija oblik. Manje od četvrtine je još bilo prisutno kada je oklevajući počeo da se diže od zemlje. Užad su se zategla i Pilatrovi asistenti su izvukli creva. Mala korpa se tresla. Gaus se šćućurio na dnu i nešto šaputao. Poleteli su.
Moliš se?, upitao je Pilatr.
Ne, prošaputao je Gaus. Prebrojavam proste brojeve. To radim uvek kada sam nervozan.
Pilatr je ispružio palac i utvrđivao pravac vetra. Balon je još leteo uvis, a onda je počeo da plovi kuda ga je vetar nosio. Kada se vazduh u njemu ohladi, počeće da se spušta. Jedan galeb je kričao blizu korpe. Gaus je još bio na njenom dnu.
Ne još, ne još, govorio je Pilatr.
Sada, uzviknuo je odjednom. Uhvatio ga je pola za kragnu pola za kosu i povukao uvis.
U daljini se videla kriva površina Zemlje i vrhovi planina, upola obavijeni oblacima. Ukočeni ljudi, sićušnih lica oko još upaljenih vatri, a u blizini krovovi grada. Oblaci dima kao pričvršćeni za odžake. Neki put je vijugao kroz zelenilo, a tu negde pored, kao bubica mali magarac. Gaus je grčevito stezao ivicu korpe i tek kada je zatvorio usta postalo mu je jasno da je sve vreme vikao.
Ovako Bog vidi svet, rekao je Pilatr. Gaus je hteo da odgovori, ali više nije imao glasa. Kojom snagom se vazduh ovde komeša? A sunce zašto je ovde gore toliko sjajnije? Oči su ga bolele, ali nije mogao da ih zatvori. A sam prostor. Prava linija od svake ka svakoj tački. Od onoga krova, do ovoga oblaka, do sunca i nazad do krova! Od tačaka linije, od linija površine, od površina tela, ali time nije sve završeno. Njihova fina zakrivljenja se odavde skoro mogu videti. Osetio je Pilatrovu ruku na ramenu. Nikada više nadole. Nagore, samo nagore, sve dok se zemlja ispod više ne vidi. Jednoga dana će ljudi to doživeti. Svako će da leti i to će biti normalno, ali ja ću tada biti mrtav. Uzrujano je pogledao u sunce. Svetlost se menjala. Večernji sumrak je na još svetlom nebu izgledao kao nadolazeća magla. Još par poslednjih plamenova i crvenilo na horizontu. Sunca više nema, sada se vide zvezde. Tamo dole, predeo više nije promicao tako brzo.
Polako se spuštamo, rekao je Pilatr.
Ne, ne, molio je Gaus, ne još. Toliko je mnogo zvezda i svakog minuta ih je sve više. Svaka je ugašeno sunce. Svaka se kreće i prati svoju putanju. Kao što postoji formula za svaku planetu koja se kreće oko sunca i svaki mesec koji se kreće oko planete, postoji i formula, doduše beskrajno komplikovana, a možda i ne, moguće skrivena u svojoj sopstvenoj jednostavnosti, koja opisuje i ova kretanja. Svaki okret, svake pojedinačno oko svake pojedinačno. Možda se mora samo dovoljno dugo posmatrati. Oči su ga bolele. Činilo mu se da odavno nije trepnuo.
Vrlo brzo ćemo se spustiti, rekao je Pilatr.
Ne još, uzviknuo je Gaus, propeo se na vrhove prstiju, gledao nagore kao da to može da pomogne. Prvi put je shvatio šta znači kretati se, šta su tela, šta je pre svega taj prostor u kome se svi nalaze i koji sve, i njega i Pilatra i korpu balona, obuhvata i drži. Ovaj prostor koji...
Tresnuli su u drvenu nadstrešnicu senika, jedna sajla je pukla i korpa se prevrnula. Gaus se otkotrljao u blatnjavu lokvu, a Pilatr je vrlo nezgodno pao i uganuo ruku. Kada je ugledao pocepan pergament balona, tako je nesretno proklinjao i izrekao toliko gadnih psovki da je seljak koji se tu zatekao zastao i preteći podigao ašov. Uskoro su stigli zadihani asistenti i spakovali izgužvani balon. Pilatr je pridržavao povređenu ruku, prišao Gausu i udario mu prilično bolnu ćušku.
Ja sada to znam, rekao je Gaus.
Šta to?
Da sve paralelne linije jedna drugu dodiruju.
Baš fino, rekao je Pilatr. Gausa je prošlo uzbuđenje. Razmišljao je o tome da li treba Pilatru da objasni da je potrebno da na korpu ugradi klateću krmu i usmeravajući vazdušne struje pokreće balon u željenom pravcu. Ipak je prećutao. Niko ga ništa nije pitao, a nije učtivo pritiskati ljude svojim idejama. Vrlo brzo će neko već doći do takvog rešenja.
Za sada Pilatr očekuje da vidi jedno zahvalno dete.
Uz dosta truda, Gaus je nabacio širok osmeh, raširio ruke i poklonio se kao marioneta. Pilatra je to obradovalo, nasmejao se i pomilovao ga po glavi.

PEĆINA


Posle godinu i po dana provedenih u Novoj Andaluziji, Humbolt je ispitao i istražio sve što nije imalo noge ili nije pobeglo od straha. Merio je temperaturu munje, težinu i boju noćnih oblaka, okusio ptičiji izmet, istraživao potrese u zemlji i popeo se do pećine mrtvih.
Bonplan i on su stanovali u beloj drvenoj kući na obodu grada upravo oštećenog zemljotresom. Potresi su još uvek budili ljude iz sna, a kada se prisloni uvo na zemlju i zadrži dah, mogla se čuti potmula tutnjava. Humbolt je kopao rupe, dugačkim konopcima spuštao termometar u bunare, a unaokolo postavljao zrna graška na koži od bubnja.
Zemljotres će sigurno ponovo doći, rekao je radosno. Ceo grad će uskoro biti u ruševinama.
Uveče su večerali kod guvernera, a onda se kupali. Postavili bi stolice u reku i onda lako obučeni uživali u rečnoj struji. Povremeno su manji krokodili plivali pored njih. Jedanput je neka riba nećaku vicekonzula odgrizla tri prsta na nozi. Čovek se zvao don Oriendo Kazaules i imao je ogromne brkove. Prvo se trgao, pa nepomično stajao par sekundi, a onda više s nevericom nego šokiran izvukao povređenu nogu. Voda je potamnela od krvi. Gledao je unaokolo izgubljenim pogledom, počeo da pada postrance, ali ga je Humbolt prihvatio. Prvim sledećim brodom vratio se u Španiju.
Često su im u posetu dolazile žene. Humbolt je brojao vaške u njihovim kovrdžavim kosama. Dolazile su u grupama, došaptavale se i kikotale. Čudan im je bio mali čovek u uniformi i s čvrsto pričvršćenim monoklom u levom oku. Bonplan je uživao u njihovoj lepoti.
Kako može da koristi statistika o vaškama?, pitao je.
To treba da se zna kad čovek to želi da zna, odgovorio je Humbolt. Nikome nije palo na pamet da istraži ove čudno otporne životinje na telu ljudi ovoga podneblja.
Nedaleko od njihove kuće održavala se javna prodaja – licitacija ljudi. Mišićavi ljudi i žene s lancima oko članaka gledali su zemljoposednike praznim pogledima. Ovi su im zagledali zube i uši, terali ih da kleče i dodirivali im zadnjice. Opipavali su im stopala, vukli noseve, ispitivali kosu i lupkali ih po polnim organima. Većina je odlazila ne kupivši nikog. Humbolt je licitirao i kupio tri čoveka. Naredio je da im se skinu okovi. Oni to nisu shvatili.
Sada ste slobodni, možete da idete, rekao je uz pomoć tumača.
Slobodni! Pa gde sada da idemo, upitao je jedan od njih.
Gde god želite, odgovorio je Humbolt i pružio im novac. Nepoverljivo su ispitivali novac zubima. Jedan od njih je seo na zemlju, zatvorio oči i više se nije pomerio, kao da ga na ovom svetu više ništa ne interesuje. Humbolt i Bonplan su se udaljili praćeni podsmešljivim pogledima prisutnih. Par puta su se osvrnuli, ali nijedan od oslobođenih nije pošao za njima. Uveče je počela kiša, a preko noći se grad ponovo zatresao. Sledećeg jutra, ona trojica su nestala. Niko nije znao gde su otišli i više se nisu pojavili. Kod sledeće licitacije, Humbolt i Bonplan su ostali kod kuće i izašli tek kada je sve bilo završeno.
Put do misije Kajmas vodio je kroz gustu šumu. Na svakom koraku su viđali nepoznate biljke. Činilo se da na tlu nema dovoljno mesta za toliko mnogo rastinja. Stabla drveća su se tiskala jedno uz drugo, biljke su rasle jedna preko druge, a dok su hodali lijane su im dodirivale ramena i glave. Monasi u misiji su ih prijateljski dočekali iako nisu razumeli šta ova dvojica žele od njih.
Opat je odmahivao glavom. Iza toga mora da postoji nešto drugo, rekao je. Niko ne putuje oko pola sveta da bi izmerio Zemlju. Tako nešto još nisam čuo.
U misiji su živeli i pokršteni Indijanci sa sopstvenom upravom. Imali su zapovednika, šefa policije, jednog policajca i, pošto su u svemu bili pokorni, ostavili su ih da žive kao da su slobodni. Bili su goli i nosili tek pojedine delove odeće, do kojih su ko zna kako došli. Jedan šešir, stari kaiš, preko leđa prebačene epolete, jedna čarapa. Humboltu je trebalo dosta vremena da se navikne na to. Bilo mu je neprijatno da kod žena vidi sva mesta prekrivena maljama. To mu se nije slagalo s njihovim prirodnim dostojanstvom. Kada je to zapažanje počeo da izlaže Bonplanu, ovaj ga je tako podsmešljivo gledao da je pocrveneo i počeo da muca.
Nedaleko od misije u pećini noćnih ptica živeli su mrtvi. Zbog stare legende, urođenici su odbijali da ih odvedu tamo. Tek posle mnogo ubeđivanja, dva monaha i jedan Indijanac su pošli s njima. To je bila jedna od najvećih pećina na kontinentu. Kroz ulazni otvor od osamnaest sa dvadeset sedam metara ulazilo je toliko svetla da se još pedestak metara unutar pećine išlo po travi i ispod vrhova drveća. Tek iza toga morali su da upale baklje. Ovde je počinjala graja.
U tami su živele ptice. Hiljade gnezda visilo je s tavanice kao torbe. Buka je bila nepodnošljiva. Niko nije znao kako su se orijentisale. Humbolt je prikupljao kamenje, merio temperaturu, pritisak vazduha, vlažnost. I strugao mahovinu sa zidova. Jedan monah je urliknuo kada je nagazio na veliku goluždravu zmiju. Morali su da pregaze nekakav potok dok su im ptice lepršale oko glava. Humbolt je pritisnuo dlanovima uši, a monasi su stezali svoje krstove.
Ovde, rekao je vodič, počinje carstvo mrtvih i ja ne idem
dalje.
Humbolt je ponudio duplo više novca. Vodič je odbio.
Ovo mesto nije dobro, rekao je. I, uopšte, šta ovde ima da se traži? Ljudi pripadaju svetlu.
Lepo rečeno, promumlao je Bonplan s odobravanjem.
Svedo, viknuo je Humbolt, to nije pitanje svetlosti nego želje za znanjem.
Krenuo je dalje, a monasi i Bonplan su ga pratili. Hodnik se razdvajao, a bez vodiča nisu znali kuda dalje.
Da se razdvojimo, predložio je Humbolt.
Bonplan i monasi su odlučno odmahnuli glavom.
Onda levo, rekao je Humbolt.
A zašto levo? pitao je Bonplan.
Dobro, onda desno.
Ali zašto desno?
Do đavola, viknuo je Humbolt i pošao napred, levom stranom. Krici ptica su ovde dole bili još glasniji. Posle izvesnog vremena prepoznali su piskave zvuke koji su se brzo ponavljali jedan za drugim. Humbolt se saginjao, uzimao i ispitivao zakržljalo bilje. Rastinje bez boje, skoro bez oblika.
Zanimljivo, mrmljao je Bonplanu direktno u uvo. Upravo o tome sam u Frajbergu napisao jedan rad.
Ubrzo su primetili da monasi više nisu s njima.
Sujeverni klipani, viknuo je Humbolt. Idemo dalje.
Hodnik se spuštao strmo nadole. Oko njih se čulo lupanje krila, ali nisu videli nijednu od životinja. Držeći se uza zid stigli su do prostrane i visoke prostorije. Baklje su bile slabe da osvetle ceo svod, pa su njihove senke na zidu bile ogromne. Humbolt je pogledao na termometar.
Što god idemo niže, sve je toplije, rekao je. Sumnjam da bi se profesor Verner ovome radovao. A onda je pored sebe ugledao lik svoje majke. Treptao je očima, ali je ona ostala vidljiva duže nego što jednoj čulnoj obmani priliči. Ogrtač ispod grla čvrsto zakopčan, glava malo nakrivljena, odsutan osmeh, vilica i nos tanki kao u njenim poslednjim danima, a u ruci iskrivljeni kišobran. Zatvorio je oči i lagano brojao do deset.
Kako, molim, upitao je Bonplan.
Ništa, ništa, odgovorio je Humbolt i vrlo koncentrisano počeo da kucka i lomi parčad iz jedne stene.
Tamo dole staza se produžava, rekao je Bonplan.
Ovo je dovoljno, odgovorio je Humbolt, treba znati kad je dosta.
Pratili su jedan potok prema dnevnom svetlu. Ptica je bilo sve manje i krici su bili sve tiši. Uskoro su ugasili baklje.
Pred pećinom, indijanski vodič je okretao na ražnju dve ptice. Pera, kljun, kandže su već izgoreli, krv je kapala na plamen, mast je cvrčala, a gorki dim se peo prema svetlosti.
Ova mast je od neprocenjive vrednosti, objašnjavao je vodič. Bez mirisa je, a ostaje sveža duže od godinu dana.
Humbolt je potegao jedan veći gutljaj iz Bonplanove flaše i uputio se s jednim od monaha ka misiji. Bonplan se vratio u pećinu s namerom da ulovi još dve ptice. Posle stotinak metara Humbolt je zastao, zabacio glavu i zagledao se u planinske vrhove među oblacima.
Zvuk, rekao je.
Zvuk, ponovio je monah.
Kada je nemoguće pomoću mirisa, onda je to zvuk, rekao je Humbolt. Krici se odbijaju od zidova i verovatno se ove ptice tako orijentišu.
Nastavili su dalje, a on je u hodu pravio zabeleške. Jedan sistem koji ljudima može da koristi. U noći bez mesečine ili ispod vode. A ptičija mast bez mirisa osobito je pogodna za pravljenje sveća. Pun poleta, Humbolt je otvorio vrata svoje manastirske ćelije i ugledao golu ženu koja ga je očigledno čekala. Prvo je pomislio da je tu zbog brojanja vaški ili da ima kakvu poruku. A onda je shvatio da ovoga puta nije tako i da ona hoće tačno ono na šta on sad pomišlja. Ona to hoće i tu izlaza nema.
Očigledno ju je poslao guverner. To potpuno odgovara njegovoj predstavi grube muške šale. Jednu noć i ceo dan ga je potpuno sama čekala u sobi. Od dosade je rastavila sekstant na delove, isprevrtala skupljene biljke, isprobala različite preparate, popila špiritus i opijena zaspala. Kada se probudila, ugledala je portret veselog čovečuljka s napućenim ustima. Naravno da nije prepoznala Fridriha Velikog, ali joj to nije smetalo da ga veoma maštovito oboji. Sada kada je Humbolt bio konačno tu, želela je da brzo obavi svoj zadatak.
Još dok je ovaj zapitkivao otkud ona tu, šta želi, da li može nešto da učini za nju, vešto mu je otkopčala pantalone. Bila je mala, okrugla i nije mogla imati više od petnaest godina. Tiskala se uz njega, a on je izmicao. Doterala ga je do zida. Hteo je vrlo oštro da je pozove na red i pristojnost, ali odjednom je zaboravio španski.
Zovem se Ines, rekla je, i možete mi verovati.
Povukla mu je košulju nagore, a jedno dugme se otkinulo i otkotrljalo. Humbolt ga je pratio pogledom sve dok nije udarilo u zid i palo. Stavila mu je ruke oko vrata. A on je mrmljao da je u službi krune i da ga ostavi na miru.
Blagi bože, rekla je, kako vam lupa srce.
Povukla ga je za sobom na tepih, a on je iz nekog razloga dopustio da ga okrene na leđa i prelazi mu rukama gore-dole po telu. Onda je začuđeno i sa osmehom utvrdila da baš i nije mnogo uradila. On je gledao njena povijena leđa, tavanicu i kroz prozor u palmino lišće drhtavo od vetra.
Samo polako, rekla je, imajte poverenja.
Lišće je bilo špicasto i kratko. To drvo još nije ispitao. Hteo je da se uspravi, ali mu je ona stavila ruku na lice i pritisla ga nadole. Pitao se kako ona ne shvata da je on u paklu. Kasnije nije mogao da kaže koliko dugo je trajalo dok se nije odvojila. Zabacila je i vezala kosu pozadi i tužno ga pogledala. On je zatvorio oči, a ona je ustala.
Ne mari ništa, rekla je tiho, to je moja greška.
Bolela ga je glava i osećao je mahnitu žeđ. Tek kada je čuo da su se vrata za njom zatvorila, otvorio je oči.
Bonplan ga je zatekao za pisaćim stolom pored hronometra, higrometra, termometra i u međuvremenu sastavljenog sekstanta. Kroz lupu pričvršćenu na oči posmatrao je palmin list.
Vrlo interesantna građa, rekao je. Vredna pažnje! Ali polako je došlo vreme za polazak.
Tako iznenada?
Prema starim izveštajima, između reka Orinoko i Amazon postojao je nekakav kanal. Evropski geografi smatrali su da je to legenda. Najuticajnije škole su tvrdile da planinski masivi razdvajaju ove reke i da se njihovi tokovi ne spajaju u unutrašnjosti, rekao je Humbolt.
Pošteno rečeno, o tome nisam nikada razmišljao, odgovorio je Bonplan.
To je vaša greška. Ja ću pronaći taj kanal i rešiti ovu zagonetku.
Aha, naći ćete kanal, rekao je Bonplan.
Ako imamo takav stav o tome, onda sigurno nećemo, rekao je Humbolt. Uvek jadikovanje, uvek prebacivanje. Malo više entuzijazma bi vam dobro došlo.
Dobro, a šta sada da radimo, upitao je Bonplan.
Uskoro se očekuje pomračenje sunca. To nam omogućava tačno astronomsko određivanje obala. Onda ćemo napraviti mrežu mernih tačaka sve do kraja kanala.
Ali to je sasvim duboko u prašumi.
To je krupna reč i ne sme da nas uplaši, rekao je Humbolt. I prašuma je šuma, a priroda svuda govori istim jezikom.
A onda je napisao pismo bratu. Put je veličanstven, otkrića izazivaju snažna osećanja, svakodnevno nailazimo na novo rastinje, da mu se ni broj ne zna. Posmatranjem zemljotresa približavamo se jednoj novoj teoriji o zemljinoj kori, naročito smo proširili znanja o prirodi vašaka na glavi. Uvek tvoj, i objavi ovo u novinama.
Proverio je da li mu se ruke tresu i pisao Imanuelu Kantu. Izložio mu je koncept novog izučavanja geografije. Na različitim visinama ali kod sličnih temperatura na celoj planeti rastu slične biljke. Znači da se klimatske zone ne pružaju samo po širini već i po visini. Na pojedinim tačkama zemljine površine imamo različita temperaturna stanja, od tropskih do arktičkih. Ako sve te zone spojimo u liniju, dobićemo kartu velikog klimatskog toka. Veoma zahvalan za sva uputstva, u najboljoj nadi da je profesor dobro, ostajem... Zatvorio je oči, duboko uzdahnuo i potpisao najboljim rukopisom kojim je mogao.
Dan pre zamračenja neba dogodilo se nešto neprijatno. Dok su na obali utvrđivali vazdušni pritisak, iz žbuna je iskočio pola crnac – pola Indijanac, s drvenim kopljem u ruci. Režao je, povijao se, gledao ih netremice. A onda ih je napao. Nesrećan slučaj, nazvao je to Humbolt kada je nekoliko dana kasnije, na palubi broda za Karakas, na nemirnom moru, uz treperenje sveće, u tri sata ujutro pisao o tome. Humbolt je uspeo da izbegne čovekov udarac, ali Bonplan je imao manje sreće. Dok je nepomičan ležao na zemlji, melez je imao mogućnost da ga ponovo napadne. Umesto toga, on je potrčao ka Bonplanovom šeširu koji se nešto dalje otkotrljao, podigao ga, stavio ga na glavu i udaljio se dugačkim koracima.
Instrumentima se ništa nije dogodilo, a Bonplan je posle dvadeset sati došao sebi. Lice mu je bilo oteklo, jedan zub polomljen, oblik nosa malo promenjen, a imao je i dosta sasušene krvi u ustima i na bradi. Humbolt je uveče, preko noći i dobar deo jutra sedeo pored njegovog kreveta, brisao ga i osvežavao vodom. Bonplan se probudio, ispljunuo krv iz usta, a onda se dugo nezadovoljno posmatrao u ogledalu.
Uskoro će pomračenje, rekao je Humbolt. Da li ste voljni da krenemo?
Bonplan je klimnuo glavom.
Sigurno?
Bonplan je pljucnuo i vrskajući odgovorio: Potpuno sam siguran.
Dolaze veliki dani, rekao je Humbolt. Od Orinoka do Amazona. U unutrašnjost zemlje. Molim vas, pružite mi ruku.
S mukom i uz veliki napor, Bonplan je digao ruku.
S početkom popodnevnih sati sunce se pomračilo. Svetlost je izbledela, jato ptica je uz krike poletelo uvis i prepustilo se vetru, stvari unaokolo su gubile sjaj, iznad njih je plovila velika senka, a sunčeva lopta je postala tamna okrugla ploča. S povezanom glavom, Bonplan je držao štitnik uređaja za veštački horizont. Humbolt je podešavao sekstant ka njemu, a drugim okom je motrio hronometar. Vremena je bilo malo.
Onda je ponovo sve krenulo uobičajenim tokom. Svetlost se vratila. Sunce je ponovo zasijalo, senka se izbrisala s planina, zemlje i horizonta. Ptice su kreštale, a odjednom se odnekud začuo pucanj. Bonplan je ispustio štitnik i ovaj je tresnuo o zemlju.
Šta je to bilo, upitao je Humbolt.
Bonplan ga je gledao s nevericom.
Ja nisam video ništa. Gledao sam u sekstant, kontrolisao vreme, nisam se osvrtao unaokolo.
Više se ništa ne čuje. Stvarno niste ništa videli, promuklo je pitao Bonplan.
Ovo mesto je na karti sveta od sada pa zauvek obeleženo, rekao je Humbolt. Samo par trenutaka sam imao da pogrešno vreme na satu ispravim uz pomoć neba. Neko posao shvata mnogo ozbiljnije nego drugi.
Da, to može da bude, ali... mucao je Bonplan.
Da? Humbolt je listao katalog nebeskih tela, izvukao olovku i počeo da računa. Šta ste hteli?
Mora li uvek da bude Nemac?, pitao se Bonplan.

BROJEVI


Na dan kada se sve promenilo kutnjak ga je toliko boleo da je mislio da će poludeti. Noć je proveo ležeći na leđima i slušajući hrkanje gazdarice u susednoj sobi. Oko pola sedam, dok je umorno žmirkao na jutarnjem svetlu, pronašao je rešenje za najstariji problem na svetu. Teturao se kroz sobu kao pijanac. Ovo mora odmah da se zapiše, ne sme da se zaboravi. Fioka nije mogla da se otvori, papir je negde nestao, pero se polomilo i napravilo fleku i, na kraju, na putu mu se isprečila i noćna posuda. Ipak, posle pola sata škrabanja, sve je stalo na jedan izgužvani list, na ivicu nekog udžbenika na grčkom i ploču od stola. Odložio je pero i teško disao. Primetio je da je nag i čudio se prljavštini na podu, koja je smrdela. Drhtao je. Zubobolja je bila nepodnošljiva.
Čitao je. Prelazio je red po red, pratio je dokazivanje, tražio greške, ali ih nije našao. Podvukao je završnu crtu na zadnjoj strani i gledao u svoj nahereni i izlizani sedamnaestougaonik. Konstruisati kvadrat ili duplirati višeugaonik bila je dečija igra. Kada se kombinuje trougao i petougao dobije se petnaestougao. Ali više od toga se nije moglo.
A sada, sedamnaest. Naslućivao je metodu po kojoj će moći i dalje da se ide, ali nju tek treba da otkrije.
Otišao je kod berberina. Ovaj mu je čvrsto vezao ruke, obećao da se ništa strašno neće dogoditi i jednim brzim pokretom ugurao klešta u usta. Već na sam dodir zub je počeo tako da seva i boli da se skoro onesvestio. Pokušao je da sabere misli, ali su klešta već stegla zub. Nešto mu je puklo u glavi i tek su ga topao ukus krvi i buka u ušima vratili u sobu.
I nije bilo tako strašno, zar ne?, pitao je čovek koji ga je odvezivao.
Na putu do kuće naslanjao se na zidove, kolena su mu klecala, noge ga nisu slušale i hvatala ga je nesvestica. Kroz par godina će sigurno postojati lekari za zube, razmišljao je. Ljudi neće morati da podnose ovakve bolove i svaki zapaljen zub neće morati da se vadi. Uskoro svet neće više biti prepun krezubih. Neće biti ni ožiljaka od boginja i više niko neće gubiti kosu. Čudio se što osim njega niko ne razmišlja o takvim stvarima. Sve što se njemu dogodilo za ljude je bilo potpuno razumljivo. Staklastih očiju nastavio je put do Cimermanovog stana.
Ušao je bez kucanja i stavio ispisane listove na sto.
Oh, rekao je profesor sažaljivo, zubi, strašno. Ja tu imam sreće, nedostaje mi samo pet, dok su profesoru Lihtenbergu ostala samo dva, a Kastner je već dugo bez i jednog jedinog.
Cimerman je, zbog krvave fleke, vrhovima prstiju uzeo prvi list. Mrštio se i pokretao usta. Trajalo je tako dugo da Gaus nije mogao da veruje. Niko ne može tako polako da misli.
Ovo je veliki trenutak, rekao je konačno Cimerman.
Gaus je zamolio za čašu vode.
Ovo mora da se štampa. Najbolje pod imenom nekog profesora. Nije uobičajeno da studenti objavljuju radove.
Gaus je želeo da odgovori, ali kada mu je Cimerman pružio čašu s vodom, nije mogao ni da priča ni da pije. Gestovima se izvinio, dovukao do kuće i legao u krevet. Mislio je na majku u Braunšvajgu. Pogrešio je što je došao u Getingen. Ovde jeste bolji univerzitet, ali majka mu nedostaje. Pogotovu sada kada je bolestan. Oko ponoći, kada mu je obraz postao još veći i kada ga je pri svakom pokretu bolelo celo telo, postalo mu je jasno da je berberin izvadio pogrešan zub.
Na sreću, u rano jutro ulica je bila još prazna. Niko nije mogao da ga vidi kako zastajkuje, naslanja glavu na zidove kuća i jeca. Dušu bi svoju prodao đavolu kada bi postojalo neko sredstvo protiv bolova i lekari koji bi zaslužili da nose taj naziv. Pri svemu, to i nije bilo tako teško. Treba samo nerve na tačnom mestu umrtviti, najbolje malom dozom otrova. Kurare se mora bolje istražiti. Postoji jedna boca u institutu za hemiju kojom ću se kasnije pozabaviti, razmišljao je. Ipak, misli su mu izmicale i uskoro je mogao da čuje samo svoje ječanje.
To se dešava, rekao je berberin prijateljski. Bol se prostire na sve strane, teško je odrediti, ali je priroda mudra. Dodelila je ljudima veliki broj zuba. U momentu kada je izvadio klešta, oko Gausa se sve zacrnilo.
Bol kao da je izbrisao sve događaje iz njegovog pamćenja ili kao da je izbrisao vreme. Kasnije, nekoliko dana ili sati, on to nije znao, našao se ponovo u svom potpuno izgužvanom krevetu. Na noćnom stočiću se nalazila poluprazna flaša rakije. Pored nogu je ugledao Intelligenzblatt der Allgemeinen Literaturzeitung, u kome je dvorski savetnik Cimerman predstavio novu metodu konstruisanja pravilnog sedamnaestougaonika. Pored kreveta sedeo je i Bartels, koji je došao da mu čestita.
Gaus je naduvao obraze. Ah, Bartels, setio se. Njega poznajem. I Bartels je poticao iz nemaštine i važio je za čudo od deteta. Smatrao se izabranim, velikim i nedostižnim. A onda je sreo Gausa. Prve dve noći nakon susreta ležao je budan i razmišljao o tome da se ponovo vrati na selo, muze krave i čisti štale. Treće noći je shvatio da postoji samo jedan put da spase dušu. Mora podržavati Gausa. Mora mu pomagati ma gde išao i šta radio. Od tada je sve snage usmerio na zajednički rad. Razgovarao je s Cimermanom, pisao pisma vojvodi, pod pretnjom iznudio pristanak od Gausovog oca da dopusti sinu da pohađa gimnaziju. Letos je putovao s Gausom u Braunšvajg do roditeljske kuće. Gausova majka ga je nenadano odvela na stranu.
Ima li moj sin budućnost na univerzitetu, među svim tim učenim ljudima? Mislim, da li nešto može da bude od Karla kao naučnika? Ovo vas pitam u poverenju i obećavam da to neće dalje da se čuje. Majke uvek brinu.
Bartels je ćutao neko vreme, a onda je nekako prezrivo, zbog čega će se kasnije stideti, odgovorio:
Vaš sin će biti najveći naučnik na svetu.
Zaplakala se i bilo je strašno mučno. Gaus Bartelsu ovo nikada nije mogao da oprosti.
Ja sam se konačno opredelio, rekao je Gaus.
Za šta?, gledao ga je Bartels ne shvatajući.
Za matematiku, uzdahnuo je nestrpljivo Gaus. Do sada sam želeo da se bavim klasičnom filologijom i još mi se sviđa pomisao da napišem komentar na Vergilija. Posebno na Enejev silazak u podzemlje. Prema mom mišljenju, niko nije ovo delo stvarno obradio. Ali za to ima vremena. Tek mi je devetnaesta. A zatim, uvideo sam da u matematici mogu mnogo više da doprinesem. Kada već moram da sam na ovom svetu, a niko me nije pitao da li to želim, onda ću pokušati da dam nekakav doprinos. Na primer, da rešim pitanje šta je u stvari broj. A to pitanje je temelj aritmetike.
To je životno delo, rekao je Bartels.
S nešto sreće, klimnuo je Gaus, za pet godina ću to završiti.
Uskoro mu je postalo jasno da će to biti mnogo brže. Kada je jednom krenuo, ideje su ga pritiskale nemogućom silinom. Spavao je vrlo malo, više nije posećivao univerzitet osim kada je to morao, a retko je odlazio i kod majke. Održavao se budnim tako što je išao ulicama i poluglasno pričao. Nije se sudarao s prolaznicima, nije posrtao, jednom je bez razloga odskočio u stranu, a sledeće sekunde je pala cigla s krova. To ga nimalo nije iznenadilo. Brojevi ga nisu odvojili od stvarnosti, bili su mu bliži, činili mu se jasnijim i razumljivijim. Kao nikada do tada.
Sada su ga brojevi pratili svuda. Nije ih zaboravljao ni kada je posećivao kurve. U Getingenu ih nije bilo mnogo. Sve su ga poznavale i pozdravljale po imenu. Ponekad je dobijao popust jer je bio mlad i lepo se ponašao. Najviše mu se dopadala Nina, koja je došla iz jednog dalekog grada u Sibiru. Imala je tamnu kosu, duboke jamice na obrazima i široka ramena koja su mirisala na zemlju. Kada ju je grlio i osećao njeno ljuljanje na sebi, obećavao joj je da će se oženiti njome i naučiti njen jezik. Nina se na to smejala, a kada bi počeo da se zaklinje da to ozbiljno misli, odgovarala je da je još mlad.
Doktorski ispit polagao je pod patronatom profesora Pfafa. Zbog škrabanja, odobren mu je usmeni ispit. Na rezultat i svedočanstvo morao je da sačeka u hodniku. Jeo je komad suvog kolača i čitao u Göttinger Gelehrten Anzeigenu izveštaj nekog pruskog diplomate o njegovom bratu koji se nalazi u novoj Andaluziji. Bela kuća na obodu grada, uveče se rashlađuju u reci, žene dolaze u grupne posete i tom prilikom im se broje vaške. Zbog neobjašnjivog uzbuđenja, listao je dalje. Goli Indijanci u kaluđerskoj misiji, ptice koje žive u pećinama i svojim glasovima vide kao druga bića sa svetlom u očima. Veliko pomračenje sunca, a zatim polazak ka Orinoku. Pismo ovog čoveka je putovalo godinu i po dana i sam Bog zna da li je još živ. Gaus je sklopio novine. Cimerman i Pfaf su stajali pred njim. Nisu se usudili da smetaju.
Taj čovek, rekao je Gaus, ostavlja utisak, ali je takođe prilično budalast. Kao da je istina na nekom drugom mestu, a ne ovde. Ili kao da čovek može da pobegne od samog sebe.
Položio, naravno, summa cum laude, rekao je Pfaf i bojažljivo mu pružio svedočanstvo.
Priča se, dodao je Cimerman, da radite jedan veliki posao. Radujem se što ste pronašli nešto što vam privlači pažnju i što će vam potisnuti setu.
To i jeste moja namera, rekao je Gaus, a kada to okončam, odlazim.
Profesori su izmenili poglede. Iz kneževine Hanover? Tome se nismo nadali.
Ne, rekao je Gaus. Bez brige, vrlo daleko, ali ipak ne iz kneževine Hanover.
Posao je dobro i brzo napredovao. Kvadratni reciprocitetni zakon se uobličavao, zagonetka učestalosti prostih brojeva se bližila rešenju. Prve tri sekcije je priveo kraju i bio je vrlo blizu glavnog dela. Ali, sve češće je odlagao pero, stavljao glavu među ruke i pitao se da li je to što radi uopšte dozvoljeno. Ide li možda isuviše duboko? U osnovi fizike su pravila, u osnovi pravila zakoni, a na njihovoj osnovi su brojevi. Ako se ovo pažljivo posmatra, prepoznaće se povezanost među njima, odbijanje ili privlačnost. Neki njihovi sastojci izgledaju nepotpuni, često ovlaš naznačeni i ne jednom je poverovao da se ne mogu pronaći, kao da ih je Bog sebi dopustio u nadi da ih niko neće primetiti.
Onda je došao dan kada više nije imao novca. Pošto nije studirao, stipendija mu je bila ukinuta. Vojvodi nikada nije palo na pamet da je Gaus u Getingenu i na produžetak stipendije nije mogao da računa.
Ja ću da vam pomognem, rekao je Cimerman. Jedna zgodna prilika. Traži se vredan i mlad čovek da pomaže kod premeravanja zemlje.
Gaus je odmahivao glavom.
Neće trajati dugo, rekao je Cimerman, a svež vazduh još nikome nije naškodio.
I tako je neočekivano posrtao kišom navlaženim oblastima. Nebo se spustilo nisko i tamno, a zemlja je bila lepljiva. Popeo se na jedno brdo i zadihan, oznojen i posut borovim iglicama zastao ispred dve devojke.
Šta radite ovde?, pitale su ga.
Nervozno im je objašnjavao tehniku trigonometrijskog premeravanja. Ako nam je poznata jedna strana i dva ugla nekog trougla, onda možemo da utvrdimo i veličinu druge dve strane i nepoznatog ugla. Znači, da odaberemo jedan trougao bilo gde napolju na ovoj božijoj zemlji, izmerimo stranu do koje imamo najlakši prilaz i s ovim aparatom određujemo ugao do treće tačke. A onda spajamo seriju takvih trouglova jedan iza drugog. Jedan pruski istraživač upravo u ovom momentu radi to isto među čudnim bićima Novog sveta.
Ali jedna oblast nije ravna površina, odgovorila je jedna od njih.
Posmatrao ih je, bila mu je potrebna pauza da razmisli. U stvari, u pravu ste, nije, rekao je uz osmeh.
Trougao, nastavila je, samo ako je površina ravna ima zbir uglova sto osamdeset stepeni. Ali na lopti to nije tako. Onda vaša teorija tamo stoji, a ovde pada.
Gledao je u njih ispitivački kao da ih tek sada vidi. Podignutih obrva, uzvratile su mu pogled.
Da, rekao je. Tako je. Da bi se to izjednačilo i izbegla greška, trougao se mora nakon merenja nekako skupiti do beskonačno male veličine. U suštini, jedna jednostavna diferencijalna operacija. Razume se da u ovakvom obliku...
Seo je na pod i izvukao blok iz torbe. Mrmljao je i počeo da zapisuje. Kada je ponovo podigao pogled, bio je potpuno sam.
Još par nedelja je s geodetskim aparatima tumarao po okolini, zabadao kolje u zemlju i merio rastojanje. Jednom se skotrljao niz nekakav nagib i povredio leđa, više puta je zagazio u koprive, a jednog popodneva ga je gomila dece gađala prljavim grudvama. Ali kada je iz šume iskočio ovčarski pas, oborio ga na zemlju, ugrizao za list na nozi i nestao kao duh, odlučio je da prekine s ovim poslom. Ovakvim opasnostima nije bio dorastao.
Johanu je sada viđao češće. Činilo mu se da je uvek bila u njegovoj blizini, a da ju je samo neko čudo ili njegovo slabo opažanje skrivalo od njega. Ona je išla ulicom ispred njega i činilo se da samo zbog njega okleva i usporava korak. Ili sedi u crkvi, tri reda iza njega, s umornim ali koncentrisanim izrazom lica, dok im sveštenik predskazuje večito prokletstvo u slučaju da Hristove muke i brige ne učine svojim, njegovu krv svojom krvlju. Gaus je odavno prestao da se pita šta to znači i već je znao s kakvim ironičnim izrazom lica će ga ona pogledati ako se okrene.
Jednom je bio u šetnji s njom i njenom glupom prijateljicom Minom, koja se stalno kikotala. Razgovarali su o novoj knjizi, koju on nije pročitao. Budućnost direktorijuma u Parizu. Johana je često odgovarala i pre nego što bi on završio s pitanjem. Razmišljao je o tome da je zagrli i obori na tlo. Bio je siguran da mu čita misli. Mora li ovo pretvaranje stvarno da postoji? Ali, naravno, bilo je nužno. Kada joj je nehotice dodirnuo ruku, poklonio se duboko na način kako to rade plemići, a ona je odgovorila na isti način. U povratku se pitao da li će doći dan kada će se ljudi međusobno ophoditi bez laži. Pre nego što mu je u vezi s tim bilo šta palo na pamet, shvatio je da se svaki broj može predstaviti zbirom tri broja trougla. Drhtavim rukama se opipavao, tražeći blok.
Ali, zaboravio ga je kod kuće. Žurno je ušao u prvu gostionicu, oteo kelneru iz ruke pero i počeo da žvrlja na delu stolnjaka, tiho mrmljajući.
Od tada više nije napuštao stan. Dani se mu protezali do večeri, večeri u noći, sve do bledog jutra, kada mu je opet počinjao dan. I sve to kao da se podrazumevalo i bilo najnormalnije. Ali nije bilo tako. Plašio se smrti i nedovršenog. Morao je da žuri. Ponekad je dolazio Bartels i donosio mu jelo. Ponekad ga je posećivala majka. Milovala ga je po glavi, gledala blagim pogledom i crvenela od zadovoljstva kada je poljubi u obraz. Nekada iskrsne Cimerman s pitanjem treba li mu pomoć. Ali kad sretne Gausov pogled, smeteno mumlajući nastavi put. Stizala su pisma od Kestnera, Lihtenberga, Butnera i vojvodinog sekretara, ali ih on nije čitao. Dva puta je imao proliv, tri puta zubobolju, a jedne noći tako jake grčeve u stomaku da je pomislio da je kraj i da mu Bog ne dopušta da završi posao. Jedne druge noći je iznenada došao do uverenja da su njegov rad i celokupan život nepotrebni, jer on nema prijatelje i osim svoje majke nikoga do koga mu je stalo. Ali i to ga je prošlo.
Jednog kišovitog dana je završio. Odložio je pero, snažno izduvao nos i češkao se po čelu. Navrla su mu sećanja na poslednje mesece, na sve borbe, odluke, razmišljanja i budućnost. To sve je neko doživeo, ali od pre nekoliko trenutaka to više nije bio on. Pred njim je ležao rukopis koji je taj drugi ostavio iza sebe. Stotine gusto pisanih strana. Listao ih je i pitao se kako mu je to uspelo. Nije mogao da se seti ni inspiracije ni prosvećenja. Sećao se samo rada.
Za troškove štampanja morao je da pozajmi novac od Bartelsa. On sam nije imao skoro ništa. Tada su nastale teškoće. Kada je hteo da sređene listove još jedanput pročita i izvrši ispravke, tupoglavi izdavač nije mogao da shvati da to niko drugi ne može da uradi. Cimerman je pisao vojvodi, a ovaj je dodao nešto novca. Disquisitiones Arithmeticae je konačno mogla da se objavi. Tek je napunio dvadeset godina, a već je uradio svoje životno delo. Znao je da, ma koliko još da živi, ne bi mogao da ostvari nešto što bi moglo da se uporedi s ovim.
U jednom pismu zatražio je Johaninu ruku i bio odbijen. Odgovorila je da ne želi ništa da ima s njim i da misli da takav život niko ne bi mogao da podnese. Takođe, sumnja da on život i snagu crpi od ljudi iz svoje okoline kao zemlja od sunca ili more od reke i da je čovek u njegovoj blizini osuđen na sivilo i nerealnost.
Klimao je glavom. Očekivao je baš takvu odluku, ali ne i tako dobro obrazloženu. Sada preostaje samo jedno.
Put je bio užasan. Njegova majka je prilikom opraštanja plakala kao da putuje za Kinu. A onda, iako je sebi obećao da će biti čvrst, plakao je i on. Kočija je krenula, puna ljudi nelagodnog mirisa. Jedna žena je jela živa jaja zajedno s ljuskom, neki čovek je bez prestanka pričao viceve. Bili su bogohulni, ali ne i komični. Gaus je pokušao da sve to ne gleda i čitao je najnovije izdanje Monatlicben Korrespondenz zur Beforderung von Erd – und Himmelskunde. Astronom Pjaci je teleskopom nekoliko noći pratio jednu avetinjsku planetu koja se iznenada pojavila. I pre nego što je uspeo da utvrdi njenu putanju, planeta je iščezla. Možda zabluda, a možda i lutajuća zvezda među poznatim planetama. Uskoro je Gaus morao da sklopi novine, jer je zalazilo sunce. Kočija se prilično ljuljala, pa mu je žena koja jede jaja legla u krilo. Zatvorio je oči. Neko vreme je gledao vojnike kako marširaju, magnetne linije preko zvezdanog neba, Johanu, a onda se probudio. Iz mutnog jutarnjeg neba je padala kiša, ali noć još nije prošla. Nije mogao da pretpostavi da će putovati još jedanaest dana i dvadeset dve noći. To je bio užasan put.
Kada je stigao u Kenigsberg, od umora, bola u leđima i dosade bio je skoro bez svesti. Za gostionicu nije imao novac, tako da je odmah krenuo ka univerzitetu. Tamo mu je natmureni univerzitetski poslužitelj objasnio put. Kao i svi ovde, i on je govorio nekim čudnim dijalektom. Ulice su izgledale potpuno strano, radnje su imale nerazumljive natpise, a hrana iz krčmi uopšte nije mirisala na hranu. Nikada nije bio tako daleko od kuće.
Konačno je pronašao traženu ulicu. Pokucao je, a posle dugog čekanja vrata mu je otvorio jedan sasvim prašnjav čovek. Pre nego što je Gaus uspeo da se predstavi, ovaj je rekao:
Milostivi gospodin ne prima.
Gaus je pokušao da mu objasni ko je i odakle dolazi.
Milostivi gospodin ne prima, ponovio je sluga. Ja već dugo radim ovde i nisam nikada prekršio naređenje.
Gaus je izvadio pisma s preporukama Cimermana, Lihtenberga i Pfafa.
Insistiram da se ova pisma dostave, rekao je.
Sluga nije odgovorio. Držao je pisma nezainteresovano, bez ijednog pogled na njih.
Insistiram, ponovio je Gaus. Mogu da pretpostavim da dolaze brojni posetioci i da se treba zaštititi. Ali ja vam moram jasno reći da nisam bilo ko.
Sluga je razmišljao. Pomerao je usne bez glasa i izgledalo je da ne zna šta da radi. Onda je promrmljao nešto, ušao, a vrata ostavio otvorena.
Gaus ga je sa ustezanjem pratio kroz kratak i taman hodnik do jedne male sobe. Trebalo mu je malo vremena da mu se oči priviknu na polutamu. Onda je ugledao zavesom zastrt prozor, jedan sto i naslonjaču u kojoj je uvijen u ćebad nepomično sedeo jedan patuljak. Imao je debela usta, istureno čelo i špicast i tanak nos. Poluotvorene oči se nisu pomerale, a vazduh je bio tako zagušljiv da se skoro nije moglo disati.
Da li je to profesor?, promuklim glasom je upitao Gaus.
A ko inače?, odgovorio je sluga.
Gaus je prišao naslonjači i nesigurnim rukama pružio primerak Disquisitiones. Na prvoj strani je napisao nešto o poštovanju i zahvalnosti. Čovečuljak u naslonjači nije pružio ruke.
Prigušenim glasom, Gaus je izneo ono što mu je bilo na umu.
Imam ideje, rekao je, koje još nikome nisam izložio. Čini mi se, naime, da Euklidov prostor nije ravan, kako Kritika zdravog razuma smatra, nego je to više fikcija, jedan lep san. Istina je vrlo neprijatna: iskaz da se dve paralele ne dodiruju nikada nije mogao da se dokaže i nije očigledan, kako se uvek verovalo. Ja pretpostavljam da iskaz nije tačan. Možda prostor dopušta da, ako čovek ima jednu liniju i jednu tačku pored nje, može beskrajno mnogo paralela da se povuče kroz tu jednu tačku. Samo, jedno je sigurno: prostor je naboran, iskrivljen i vrlo čudan.
Osećao se dobro kada je to izbacio iz sebe. Reči su već navirale brže, a rečenice su se formirale same od sebe. To nije igra duha. Ja tvrdim nešto... Pošao je ka prozoru, ali ga zaustavio jedan preplašeni vrisak čovečuljka. Ostao je nepomičan. A onda je nastavio.
Znam da jedan trougao dovoljne veličine, formiran između tri zvezde tamo gore, prilikom tačnog merenja daje zbir uglova drugačiji od očekivanih sto osamdeset stepeni. Zato što se ponaša kao sfera. Dok je gestikulirao, primetio je paučinu na ćebetu čovečuljka, čak nekoliko isprepletanih slojeva. Jednoga dana će takva merenja biti moguća, produžio je dalje. Proći će još dosta vremena, ali su potrebni pojedinci koji ne misle da sam poludeo i koji me moraju razumeti. Mišljenje čoveka koji je proučio svet kroz prostor i vreme više nego ijedan drugi veoma mi je važno. Čučnuo je tako da mu je lice bilo u istoj visini s čovečuljkovim. Čekao je. Sitne oči su se okrenule prema njemu.
Kobasica, rekao je Kant.
Molim?
Lampa treba da kupi kobasicu, rekao je Kant. Kobasice i zvezde takođe da kupi.
Gaus je ustao.
Uljudnost me nije sasvim napustila, moja gospodo, rekao je Kant. Kap pljuvačke pala mu je na kolena.
Milostivi gospodin je umoran, rekao je sluga.
Gaus je klimnuo glavom. Sluga je nežno dodirnuo Kantov obraz. Čovečuljak se slabašno osmehnuo. Gaus je rado hteo da im ostavi nešto novca, ali ga nije imao ni za sebe. U daljini su se čuli neki sumorni glasovi.
Zatvorski hor, objasnio je sluga. To milostivom gospodinu veoma smeta.
U kočiji, pritešnjen između pastora i debelog poručnika koji je bezuspešno pokušavao da saputnike uvuče u razgovor, Gaus je po treći put čitao deo o zagonetnoj planeti. Naravno da njena putanja može da se izračuna, razmišljao je. Treba samo kod neposrednog postupka putanju posmatrati kao elipsu a ne kao krug, pokazati više sposobnosti i ne postupati kao svi praznoglavi.
Nekoliko dana rada i tada se može unapred predvideti gde i kada će se planeta ponovo pojaviti. Poručnik ga je pitao za mišljenje o špansko-francuskim odnosima, a on na to nije znao da odgovori.
Ne mislite li da tada, pitao je poručnik, to znači kraj Austrije?
Gaus je slegnuo ramenima.
I taj Bonaparta!
Ko, molim?, pitao je Gaus. Vratio se u Braunšvajg i pismom ponovo zaprosio Johanu. Iz ormana s otrovima na institutu za hemiju uzeo je flašicu kurarea. Ovaj otrov je pre kratkog vremena poslao neki istraživač zajedno sa zbirkom biljaka i kamenja iz prekookeanskih zemalja. Jedan hemičar je to onda doneo iz Berlina i sada je flašica stajala tu. Niko nije znao šta bi s njom. I najmanja doza trenutno ubija. Njegovoj majci će reći da je imao srčani napad, nenajavljen, neizbežan, po božjoj volji. Pozvao je glasnika s ulice, presavio pismo i platio ga poslednjim novcem koji je imao. Onda je gledao kroz prozor i čekao.
Otvorio je flašicu. Tečnost je bila bez mirisa. Da li će da deluje? Verovatno hoće. Tako nešto se ne zna dok se ne isproba. Iznenadio se što se tako malo plaši. Glasnik će doneti vest da se njegova ponuda ne prihvata i tada će njegova smrt biti novi potez u igri, nešto sa čime nebo nije računalo. Poslan je na ovaj svet sa razumom koji mu sve što je ljudsko čini stranim, u vreme gde je svaka preduzimljivost još uvek teška, naporna i prljava. Čini se da se s njim zbijaju šale.
Šta je druga mogućnost, sada kada je rad napisan? Godine u osrednjosti. Zarađivanje za hleb na ponižavajući način, kompromisi, bojazan i muka, novi kompromisi, bez tela i duše, lagano slabljenje svih sposobnosti, do totalne nemoći u starosti. Ne!
Začuđujuće jasno je primetio da jako drhti. Čuo je zujanje u ušima, gledao trzanje ruku, disao brzo i glasno. Ovo ga je skoro zabavljalo.
Neko je zakucao na vrata, a daleki glas sličan njegovom je rekao, uđite.
Glasnik je stigao, stavio mu cedulju u ruku i sa osmehom na licu čekao napojnicu. Na dnu poslednje fioke pronašao je još jedan novčić. Glasnik ga je bacio uvis, napravio poluokret i uhvatio novčić iza leđa. Sekundu kasnije, već je trčao niz ulicu.
Mislio je na božiji sud, nije verovao da će do toga da dođe. U slučaju da dođem pred taj sud, pomislio je, reći ću par stvari.
Utrnulim rukama otvorio je Johanino pismo, položio ga na stranu i posegnuo za flašicom. Odjednom mu se učinilo da je nešto prevideo. Razmišljao je. Nešto neočekivano se dogodilo. Zatvorio je flašicu. Napregnuto je razmišljao, ali odgovora nije bilo. A onda, odjednom mu je postalo jasno. Njegova bračna ponuda je prihvaćena.

REKA


Dani u Karakasu su brzo prošli. Uspon na Silu4 morali su da preduzmu bez vodiča. U stvari, utvrdili su da nijedan od urođenika još nije bio na dvostrukoj planini. Vrlo brzo, Bonplanov nos je počeo stalno da krvari, a najskuplji barometar im je ispao i polomio se. Blizu vrha našli su okamenjene školjke.
Čudno, rekao je Humbolt, toliko visoko voda nikada nije mogla da dopre, a to znači da je stigla iz unutrašnjosti zemlje.
Na vrhu ih je napao roj dlakavih pčela. Bonplan se bacio i polegao na zemlju, a Humbolt je ostao da stoji, sa sekstantom u ruci i okularom prepunim pčela na licu. Milele su mu preko čela, nosa, vilice, i zavlačile mu se pod kragnu. Guverner ga je svojevremeno opomenuo da je najvažnije ne pomerati se. Ne disati. Sačekati.
Smem li da podignem glavu, upitao je Bonplan.
Bolje ne, odgovorio je Humbolt ne pomerajući usne. Posle nekih četvrt sata pčele su ih napustile zujeći. Izgledale su kao taman oblak na večernjem suncu. Humbolt je priznao da mu mirovanje pod rojem pčela nije nimalo lako palo. Jednom ili dva puta je bio blizu toga da počne da vrišti. Seo je i masirao čelo. Nervi mu izgleda nisu više jaki kao pre.
U čast njihovog odlaska pozorište iz Karakasa je priredilo koncert pod otvorenim nebom. Kroz mrak su se probijali skladni akordi, noć je bila puna zvezda, a Bonplan je imao suze u očima.
Ja to baš ne shvatam, šapnuo je Humbolt. Meni muzika ne znači baš mnogo.
S natovarenim mazgama krenuli su u pravcu Orinoka. Oko glavnog grada prostirala se ravnica hiljadama milja daleko. Bez drveća, bez grma ili brežuljaka. Bilo je toliko svetlosti da im se činilo da hodaju po bleštavom ogledalu, njihove senke ispod i prazno nebo iznad kao da su odražavala dva bića iz drugog sveta. Jesmo li uopšte živi?, posle dužeg hodanja je upitao Bonplan. Ni ja to ne znam, ali svakako moramo da nastavimo da hodamo, odgovorio je Humbolt. Kada su prvi put ponovo videli drveće, bare i travu, više nisu znali koliko dugo su išli. Humboltu je teško palo da ponovo očitava dva hronometra. Vreme mu više nije toliko značilo. Ljudi su im dolazili u susret i bacali šešire u vazduh. Tek kada su više puta pitali za datum, uverili su se da su na putu samo dve nedelje.
U Kalabozu su sreli starog čoveka koji nikada nije napuštao svoje selo. Uprkos tome, imao je laboratoriju. Različite staklene posude, flaše, metalne instrumente za merenje zemljotresa, vlažnosti vazduha i magnetizma. Tu je bila i primitivna mašina čija je igla poskakivala kada se u njenoj blizini laže ili govore gluposti. Bio je tu i aparat s velikim brojem točkića koji su se okretali u različitim smerovima, zujali i kuckali. Kao rezultat tog rada, aparat je na jednom kraju izbacivao svetle varnice.
Ovu zagonetnu mašinu sam lično otkrio, rekao je stari čovek. Ja sam veliki pronalazač.
Bez sumnje, odgovorio je Humbolt, ali... Bonplan ga je povukao u stranu. Stari čovek je još brže pokretao točkiće, a varnice su sve jače praskale. Napon je postao tako snažan da se starom čoveku digla kosa na glavi.
Veoma upečatljivo, rekao je Humbolt, ali ovaj fenomen se naziva galvanizmom i poznat je širom sveta. I ja imam tako nešto kod sebe. Dejstvo je isto, samo mnogo snažnije. Pokazao je lajdensku bocu. Kada je protrljam kožicom, na sve strane iskaču varnice.
Stari čovek je ćuteći trljao bradu.
Humbolt ga je potapšao po ramenu. Poželeo mu je mnogo sreće u daljem radu. Bonplan mu je ponudio nešto novca, ali ovaj to nije hteo da primi.
Ja za to nisam mogao da znam. Daleko sam od svega toga, rekao je stari čovek.
Naravno, potvrdio je Bonplan. Stari čovek se nakašljao i ponovio da to nikako nije mogao da zna. Stajao je pred kućom i mahao sve dok mu nisu nestali iz vida.
Stigli su do jednog jezera. Bonplan je skinuo odeću i ušao u vodu. Odjednom je bolno zakukao i potpuno nestao pod vodom. U vodi su živele električne jegulje.
Tri dana kasnije, Humbolt je utrnulom rukom zapisivao rezultate ispitivanja jegulja. One mogu da zadaju udarce i bez direktnog kontakta. Pri udaru se ne vide iskre, elektrometar ne pokazuje ništa, magnetna igla se ne pokreće, nema nijednog prepoznatljivog znaka osim bola koji pričinjavaju. Ako jegulju uhvatiš obema rukama ili je držiš u jednoj, a komad metala u drugoj ruci, dejstvo se pojačava. Isto tako, ako se dva čoveka drže za ruke, a jedan od njih dodirne jegulju, obojica osete udarac u isto vreme i sa istom jačinom. Opasna je samo njihova prednja strana, a one same su imune na ova električna pražnjenja. To je neizmeran bol, tako da čovek uopšte ne može da shvati šta mu se događa. Celo telo utrne, čovek je potpuno zbunjen, spopadne ga vrtoglavica, svest je usporena, a sećanja se gube. Čoveku se čini kao da više pripada spoljnom svetu nego sopstvenom telu.
Zadovoljni, jahali su dalje. Kakav srećan slučaj, kakav poklon, ponavljao je neprestano Humbolt. Bonplan je hramao, a ruke su mu bile bez osećaja. Danima nakon tog događaja Humboltu su se u vidnom polju pričinjavale varnice, a naročito kad sklopi oči. Još dugo su mu kolena bila ukrućena kao kod nekog starca.
U visokoj travi pronašli su onesvešćenu devojčicu, staru oko trinaest godina. Odeća joj je bila pocepana. Bonplan joj je sipao lek u usta, a ona ga je ispljunula, zakašljala se i počela da vrišti. Dok je Bonplan blagim glasom pokušavao da je umiri, Humbolt se nervozno kretao tamo-amo. Ukočena od straha, devojčica je gledala čas u jednog, čas u drugog. Bonplan ju je pomilovao po glavi, a ona je počela da jeca.
Neko joj je uradio nešto strašno, rekao je Bonplan.
A šta to?, upitao je Humbolt.
Bonplan mu je uputio jedan dugi pogled.
Bilo kako bilo, mi moramo dalje, nastavio je Humbolt.
Bonplan je ponudio devojčici vodu i ona je žurno ispila. Nije htela ništa da jede. Pomogao joj je da stane na noge, a ona je bez ijednog znaka zahvalnosti otrčala dalje.
Verovatno od vrućine, rekao je Humbolt. Deca zalutaju, pa se onesveste.
Bonplan ga je gledao neko vreme, a onda odsutno odgovorio: Da, verovatno.
U gradu San Fernando prodali su mazge i na licitaciji kupili široku jedrilicu s drvenom kabinom, namirnice za mesec dana i pouzdano oružje. Humbolt se raspitivao o ljudima koji imaju iskustva s rekom. Uputili su ga na četvoricu ljudi koji su sedeli pred krčmom. Jedan je nosio cilindar na glavi, jedan je držao parče trske u uglu usana, na jednom je visio neverovatan broj mesinganog nakita, a četvrti je bio bled, arogantan i nije progovorio ni jednu jedinu reč.
Znate li za kanal između Orinoka i Amazona?, upitao ih je Humboit.
Naravno, odgovorio je onaj s cilindrom.
Ja sam ga već preplovio, rekao je onaj s nakitom.
I ja takođe, dodao je onaj s cilindrom. O njemu kruže razne priče.
Humbolt je zbunjeno ćutao. Kao i uvek, rekao je posle kraćeg vremena. Želeo bih da izmerim kanal i potrebni su mi iskusni veslači.
Šta mi dobijamo za to?, upitao je onaj s cilindrom.
Novac i znanje.
Treći je izvadio trsku iz usta i onda rekao: Novac je bolji od znanja.
Mnogo bolji, rekao je onaj s cilindrom. Uostalom, život je đavolski kratak, pa zašto se s njim kockati.
Zato što je kratak, dobacio je Bonplan.
Ova četvorica pogledaše jedan drugog, a onda Humbolta.
Zovemo se Karlos, Gabrijel, Mario i Hulio, rekao je onaj s cilindrom. Dobri smo veslači, ali nismo jeftini.
U redu, odgovorio je Humbolt.
Na putu do prenoćišta pratio ih je čupavi ovčarski pas. Humbolt je stao, a pas je njušio njegove cipele. Humbolt ga je počešao iza uha, pas je zaskičao od sreće, malo se izmakao i zarežao na Bonplana.
Baš mi se sviđa, rekao je Humbolt. Očigledno je da nema vlasnika. Povešću ga sa sobom.
Ali brod je isuviše mali, a pas hoće da ugrize i prilično smrdi.
To moramo prihvatiti, rekao je Humbolt. Dopustio je psu da spava u njegovoj sobi. Kada su sledećeg jutra došli na brod, tako su navikli jedan na drugoga kao da su uvek zajedno živeli.
O psu nije bilo reči, rekao je Hulio.
Dalje ka jugu, nadovezao se Mario i pomerio svoj cilindar, gde žive mahniti ljudi koji govore unazad, postoje patuljasti psi s krilima. Ja sam to lično video.
I ja isto, rekao je Hulio, ali sada su istrebljeni. Pojele su ih ribe koje govore.
Humbolt je uzdahnuo, a onda sekstantom i hronometrom odredio poziciju grada. Karte su opet bile pogrešne.
Uskoro su i poslednji tragovi naseljenosti bili iza njih. Krokodila je bilo svuda unaokolo. Plivali su u vodi kao debla, dremali na obali širom otvorenih čeljusti, a po leđima su im skakutale male čaplje. Jednom prilikom je pas skočio u vodu, a krokodili su se odmah ustremili ka njemu. Bonplan ga je izvukao na brod. Šape su mu bile krvave. Grizle su ga pirane. Lijane su dodirivale površinu vode, a stabla su se naginjala nad rekom.
Privezali su brod uz obalu i dok je Bonplan skupljao biljke, Humbolt je krenuo u obilazak. Prelazio je preko korenja, provlačio se između stabala, a niti paukove mreže lepile su mu se za lice. Otkidao je cveće sa žbunova, jednom leptiru je spretnim zahvatom slomio leda i s puno ljubavi ga stavio u botaničku torbu. A onda je primetio da stoji pred jaguarom.
Životinja je podigla glavu i pogledala ga. Humbolt je napravio korak u stranu. Jaguar je digao njušku. Humbolt se ukočio. Posle dužeg vremena, spustio je glavu na prednje šape. Humbolt je krenuo korak unazad, a onda još jedan. Jaguar ga je pažljivo gledao, ali nije podigao glavu. Repom je rasterivao muve. Humbolt se okrenuo. Osluškivao je, ali iza njega se ništa nije čulo. Zaustavio je disanje, ruke priljubio uz telo, naslonio bradu na grudi i krenuo, pogleda uprtog u noge. Polako, korak po korak, a onda postepeno sve brže. Nije smeo da se spotakne i nije smeo da se osvrne. A onda više nije mogao da izdrži i počeo je da trči. Grane su ga šibale po licu, a insekti mu se lepili za čelo. Spoticao se, zapleo se u jednu lijanu i pocepao rukav, a opale grančice su letele na sve strane. Potpuno mokar od znoja i bez daha, dočepao se broda.
Bonplan je zgrabio pušku, a veslači su se uspravili.
Ne, rekao je Humbolt. Odložite pušku.
Ali to je dobro oružje, moramo ubiti zver i doći do lepog trofeja.
Humbolt je odmahnuo glavom.
Ali zašto ne?
Jaguar me je pustio da odem, završio je Humbolt.
Bonplan je mrmljao nešto o sujeverju i odvezao konopce. Veslači su se cerili. Na sredini reke, Humbolt više nije mogao da shvati sopstveni strah. Odlučio je da u dnevniku taj događaj opiše drugačije. Tvrdio je da su se s puškama na gotovs vratili u šumu, ali jaguara nisu mogli da pronađu.
Pre nego što je završio s pisanjem počela je provala oblaka. Brod se punio vodom. Žurno su zaveslali ka obali. Tamo ih je sačekao potpuno nag, zarastao u bradu i od prljavštine potpuno neprepoznatljiv čovek.
Ovo su moje biljke, rekao je čovek, i ako platite, možete ovde da prenoćite.
Humbolt mu je platio i upitao, gde je kuća?
Ne postoji kuća. Zovem se don Ignacio, plemić iz Kastilje, a ceo svet je moja kuća. Ovde su moja supruga i ćerka.
Humbolt se poklonio potpuno nagim ženama i nije znao gde da gleda. Veslači su razapeli platna između drveća i smestili se ispod njih.
Da li vam treba još nešto, upitao je don Ignacio.
U ovom trenutku ne, iscrpljeno je odgovorio Humbolt.
Nijedan moj gost se nikada nije žalio da mu nešto nedostaje, rekao je don Ignacio. Vrlo dostojanstveno se okrenuo i napustio ih. Kiša je penušala po njegovoj glavi i ramenima. Mirisao je na cveće, vlažnu zemlju i đubre.
Ponekad mi se čini, rekao je Bonplan zamišljeno, kao čista zagonetka razlog zbog koga sam ovde. Beskrajno daleko od kuće, ni od koga ovamo upućen, jednostavno zbog nekog Prusa koga sam sreo na stepenicama.
Humbolt dugo nije mogao da zaspi. Veslači nisu prestajali jedan drugome da šapuću priče pune zapleta, koje su im bile usađene duboko u svest. I svaki put kada bi uspeo da odgurne na stranu leteće kuče, preteće žene-zmije, borbe na život i smrt, ugledao bi oči jaguara. Pronicljive, pametne, bez milosti. Onda je ponovo došao sebi i slušao kišu, veslače i plašljivo režanje psa. U neko doba je ušao Bonplan, uvio se u ćebe i odmah zaspao. A kada je izašao iz kabine, Humbolt ga nije čuo.
Sledećeg jutra sunce je stajalo visoko na nebu i izgledalo je kao da kiša nije ni padala. Don Ignacio se od svojih gostiju oprostio gestovima vlasnika zamka. Njegova žena je napravila dvorski naklon, a ćerka je pomilovala Bonplana po mišici. On joj je stavio ruku na rame i sklonio joj pramen kose s lica.
Vetar je bio vreo kao da dolazi iz peći. Rastinje na obali je postajalo sve gušće. Ispod drveća su se videla bela kornjačina jaja, gušteri su visili kao ukras na truplu broda. Često su se na površini vode videli obrisi ptica, čak i onda kada je nebo bilo prazno.
Čudno redak optički fenomen, rekao je Humbolt.
To nema veze s optikom, odgovorio je Mario. Ptice neprekidno umiru, u svakom momentu. Njihov duh i dalje živi na površini vode. Negde mora da živi, a na nebu ih ne žele.
A insekti, upitao je Humbolt.
Oni ne umiru uopšte. To i jeste problem.
I stvarno, bilo je sve više i više moskitosa, dolazili su s drveća, iz vazduha i iz vode. Dolazili su sa svih strana, ispunjavali vazduh zujanjem, bockali, usisavali i na svakoga koga su ubili dolazilo je još stotinu novih. Lica ljudi su bila stalno krvava. Ni debele marame prebačene preko glave nisu donosile olakšanje. Ubadali su i kroz tkaninu.
Ova reka ne trpi ljude, rekao je Hulio. Pre nego što je počeo da krstari, i Aguiro je bio pri zdravom razumu. Tek ovde mu je palo na pamet da se proglasi za imperatora.
Poremećeni ubica, prvi istraživač Orinoka!, rekao je Bonplan. To baš ima smisla.
Taj jadni čovek nije ništa istražio. Isto toliko ptica istražuje vazduh ili riba vodu. Sigurno da nema smisla.
Kao ni Nemac za humor, dobacio je Bonplan.
Humbolt ga je pogledao dignutih obrva.
To je bila samo šala, rekao je Bonplan.
Ali nepravedna šala! Jedan Prus može veoma dobro da se smeje. U Pruskoj se ljudi mnogo smeju. Treba se samo setiti Vilandovih romana ili izvanrednih Grifijusovih komedija. I Herder je umeo da pravi dobre šale.
To ne dovodim u sumnju, rekao je umorno Bonplan.
Onda je sve u redu, rekao je Humbolt i počeo da češka kožu psa, prepunu krvavih mesta od uboda insekata.
Uplovili su u Orinoko. Reka je bila toliko široka da se moglo poverovati da plove po moru. Daleko na drugoj obali ocrtavala se šuma kao optička varka. Vodenih ptica kao da nije bilo. Od vreline je izgledalo da nebo treperi.
Posle nekoliko sati, Humbolt je otkrio da ima buve na nožnim prstima. Morali su da prekinu plovidbu. Bonplan je sređivao biljke, Humbolt je sedeo u stolici za rasklapanje, noge je potopio u posudu sa razblaženim sirćetom i crtao karte toka reke. Pulex penetrans, obične peščane buve. Detaljno ću ih opisati, ali u dnevniku neću naznačiti da su lično mene napale.
Pa to nije najgora stvar na svetu, rekao mu je Bonplan.
O sticanju slave i načinu na koji se neko veliča sam dosta razmišljao, rekao je Humbolt. Ako se za nekog čoveka sazna da ima buve medu nožnim prstima, niko više neće ozbiljno da ga shvati. Potpuno je svejedno šta je taj do tada doprineo.
Dan iza toga dogodila se nesreća. Na posebno širokom mestu na reci, odakle nijedna obala nije mogla da se vidi, vetar je okrenuo jedro u suprotnom smeru. Brod se nagnuo, jedan talas im je zapljusnuo palubu i tuce listova papira je upalo u reku. Brod se naginjao još jače, tako da im je voda stigla skoro do kolena.
Pas je zavijao, a ljudi su hteli da napuste brod. Humbolt je skočio, brzinom munje odvezao pojas s hronometrom i oficirskim glasom naredio da se niko ne pomera. Reka je ljuljala brod, jedro je visilo i. mlataralo napred-nazad, a siva leđa brojnih krokodila su se približavala.
Bonplan se ponudio da otpliva do obale i dovede pomoć.
Tu nema pomoći, rekao je Humbolt i prebacio pojas preko glave. Ako nekome to već nije palo na pamet, ovo je prašuma. Možemo samo da čekamo.
I stvarno. U poslednjem trenutku, vetar je zahvatio jedro i brod se polako uspravio.
Izbacite vodu, dreknuo je Humbolt.
Grdeći jedan drugog, veslači su loncima, kapama i šoljama žurno izbacivali vodu s broda. Posle kraćeg vremena brod je bio osposobljen za plovidbu. Listovi papira, osušene biljke, pera za pisanje i knjige plivali su po reci. U daljini, kao da mu se žuri da napusti ovo mesto, plovio je jedan cilindar.
Ponekad sumnjam, rekao je Bonplan, da ću se ikada vratiti kući. To je vrlo moguće, odgovorio mu je Humbolt, koji je veoma pažljivo ispitivao da li na satovima ima oštećenja.
Uskoro su stigli do ozloglašenih slapova. Reka je bila prepuna stena, a voda je penušala tako snažno da se činilo kao da ključa. Natovarenim brodom je bilo nemoguće ovuda proći. Jezuiti mesne misije, teško naoružani, grubih crta, više slični vojnicima nego sveštenicima, primili su ih vrlo nepoverljivo. Humbolt se obratio upravniku misije, mršavom čoveku lica žutog od groznice, i pokazao mu svoju putnu ispravu.
Dobro, rekao je otac Zea. Izdao je kratku naredbu kroz otvoren prozor, a ubrzo zatim šest duhovnika uvedoše dvojicu domorodaca.
Ovi zaslužni ljudi, rekao je otac Zea, poznaju ove brzake bolje od bilo koga. Dobrovoljno su se prijavili da kroz slapove provedu odgovarajući brod. Vi sačekajte ovde dok brod ne bude prebačen niz reku, a onda možete nastaviti put. Dao je znak rukom, a njegovi ljudi su izveli urođenike i odgurnuli ih nogama.
Veoma sam vam zahvalan, rekao je Humbolt, ali bih želeo da platim ovu uslugu.
Nema potrebe, odgovorio je otac Zea, nije to ništa, problem je samo neodgovornost ovih ljudi. Prijave se dobrovoljno, a onda ne možete da ih pronađete. Svi izgledaju potpuno isto.
Brod za dalje putovanje je bio spreman. Bio je tako uzan da bi morali da sede jedan iza drugog. I to na sanducima s instrumentima.
Radije jedan mesec u paklu nego to, rekao je Humbolt.
Onda ćete dobiti oboje, obećao je otac Zea. I pakao i brod.
Te večeri su posle više nedelja prvi put dobro jeli. Servirano je čak i špansko vino. Kroz prozor se čulo nadvikivanje veslača, koji nisu mogli da se slože oko događanja u nekoj priči.
Imam utisak, rekao je Humbolt, da se ovde neprestano ispredaju priče. Čemu to stalno i dosadno prepričavanje izmišljenih događaja, u kojima nema baš nikakve pouke?
Probali smo sve, odgovorio je otac Zea. Izmišljene priče su napismeno zabranjene u svim kolonijama. Ali, ljudi su tvrdoglavi, a i sveta moć Crkve ima granice. To leži u zemlji. Pitam se, nastavio je, da li ste možda negde sreli čuvenog La Kondamina.
Humbolt je odmahnuo glavom.
Ja sam ga sreo, rekao je Bonplan. To je stariji čovek koji se u Pale Roajalu svađao s kelnerima.
Upravo on. Ovde postoji još jedan ili dva starca koji ga se sećaju. Ali i jedna žena. Veoma stara, ali zbog praha dobijenog od nekog lošeg vrača ne može da umre. Stravičan prizor. Njenu priču vredi čuti. Smem li da vam je ispričam?
Humbolt je duboko uzdahnuo.
Svojevremeno, počeo je otac Zea, Akademija je svoja tri najbolja zemljomera, La Kondamina, Bužera i Godena, poslala da utvrde dužinu Ekvatora. Iz estetskih razloga, pre svega, odbačena je Njutnova ružna teorija da se Zemlja zbog rotiranja spljoštila. Zastao je i par sekundi ukočeno gledao u sto. Neki krupan insekt sleteo mu je na čelo. Instinktivno, Bonplan je podigao ruku, a onda zastao i spustio je.
Da izmere Ekvator, nastavio je otac Zea. Znači, da povuku liniju tamo gde je nikada biti neće. Da li ste je vi tamo napolju videli? Linije postoje negde na drugim mestima. Koščatom rukom pokazao je kroz prozor na šipražje i biljke s rojevima insekata oko sebe. Ovde linije ne postoje.
Linije postoje svuda, rekao je Humbolt, one su samo apstraktne. Gde god je prostor, postoje i linije.
Prostor je negde drugde, rekao je otac Zea.
Prostor je svuda.
Svuda je izmišljen.
A postoji tamo gde ga zemljomeri unesu. Otac Zea je zatvorio oči, podigao čašu s vinom i spustio je a da nije otpio. Ova tri čoveka su neverovatno precizno radila. Uprkos tome, njihova merenja se nisu poklapala. Dva geografska minuta na aparatu La Kondamina bila su tri na Bužerovom priboru, a pola stepena na Godenovom – stepen i po kod La Kondamina. A da bi izvukli jednu takvu liniju zavisili su od svojih astronomskih merenja. Tako upotrebljivih i pokretnih satova, otac podsmešljivim pogledom okrznu Humboltov hronometar, u ono vreme nije bilo. Te stvari nisu bile u uobičajenoj upotrebi pri merenju. Petnaest grama graška i petnaest grama zemlje ipak nisu iste težine. Pri tome još i vrelina, vlaga, komarci i neprekidna borba i krici životinja. Ljude je obuzeo napad gneva, bez razloga i cilja. Besprekorno vaspitan, La Kondamin je ispremeštao sve Bužerove merne instrumente, a ovaj je polomio sve Godenove olovke. Svakodnevno su izbijali sukobi, dok Goden jednom prilikom nije izvadio mač i posrćući otišao u šumu. Sukob se nastavio par nedelja kasnije, između Bužera i La Kondamina. Otac Zea je prekrstio ruke. Možete li to da shavatite? Tako civilizovani ljudi, s velikim vlasuljama, monoklima i parfimisanim maramicama. La Kondamin je najduže izdržao. Osam godina je proveo u šumi u pratnji samo jednog jedinog vojnika, bolesnog od groznice. Krčio je šumske staze, koje bi se zatvarale čim bi se okrenuo, obarao je stabla koja bi već preko noći počela ponovo da se dižu uvis. Uprkos prirodi koja se opirala, uspostavio je mrežu brojeva. Izvukao je trougao čiji se zbir uglova postepeno približavao sto osamdesetom stepenu, trigonometrijski izmerio luk čija je zakrivljenost uključivala čak i treperenje vazduha. A onda je poslao Akademiji pismo. Bitka je izgubljena. Svi dokazi vode ka Njutnovoj teoriji. Zemlja je spljoštena i sav posao je bio uzaludan.
Bonplan je dohvatio flašu s vinom i otpio jedan veliki gutljaj. Izgleda da je zaboravio da su čaše pred njima. Humbolt mu je uputio veoma strog pogled.
I tako je ovaj poraženi čovek krenuo nazad. Četiri meseca je putovao tada još bezimenom rekom. Tek kasnije ju je krstio u Amazon. Na putu je crtao karte, davao imena planinama, beležio temperature, vrste riba, insekte, zmije i upoznavao ljude. I to ne zato što ga je to interesovalo već jednostavno da sačuva razum. Nikada posle toga u Parizu nije pričao o tim događajima kojih su se jedan ili drugi njegov vojnik sećali. Ni o grlenim glasovima i preciznim i otrovnim strelama iz šiblja, ni o noćnim svetlećim pojavama, a naročito ne o onima malim poremećajima stvarnosti, kada svet u jednom momentu iskorači u nerealno. Tada doduše drvo još uvek izgleda kao drvo, voda koja se kovitla na vodu liči, ali čovek se naježi kada u tome prepozna mimikriju nečeg stranog. U to vreme je La Kondamin i otkrio taj kanal koji je Aguir Mahniti pomenuo. Taj spoj dve najveće reke kontinenta.
Ja ću i dokazati da on postoji, rekao je Humbolt. Svi veliki tokovi se povezuju. Priroda je jedna celina.
Ah, tako? Otac Zea je sumnjičavo vrteo glavom. Godinama kasnije, kada je La Kondamin već dugo bio član Akademije, star, poznat, kada se više nije tako često uz krike budio i bio ponovo spreman da veruje u Boga, proglasio je kanal velikom zabludom. Rekao je da u unutrašnjosti zemlje između ove dve velike reke ne postoji nikakva veza, tako nešto unosi nered u kontinent i smetalo bi njegovoj veličanstvenosti. Otac Zea je zaćutao nekoliko trenutaka, a onda ustao i poklonio se.
Želim vam lepe snove, barone. I probudite se u dobrom raspoloženju.
U rano jutro, bolni krici su ih trgli iz sna. U dvorištu su dva kaluđera kožnim kaiševima šibala čoveka vezanog lancima. Humbolt je dotrčao i upitao šta se događa.
Ništa, odgovorio je jedan od sveštenika. A što pitate?
Jedna stara stvar, rekao je drugi. To nema nikakve veze s vašim daljim putovanjem. Onda je šutnuo Indijanca nogom. Ovome je trebalo malo duže da shvati i da na lošem španskom potvrdi da je reč o starom poslu, koji nema veze s putovanjem.
Humbolt se izmakao, a Bonplan, koji je u međuvremenu došao, gledao ga je s mnogo prekora.
Otac Zea ih je pozvao sebi i pokazao im svoju najveću dragocenost, raščupanog papagaja koji govori pojedine rečenice na jeziku jednog izumrlog plemena. Pre dvadeset godina tih ljudi je još bilo ovde. Sada nema ni jednog jedinog živog i niko ne razume šta ova ptica priča.
Humbolt je ispružio ruku i papagaj je sleteo na nju. Gledao je u pod kao da mora da razmisli, zamahnuo krilima i rekao nešto nerazumljivo.
Zašto je to pleme nestalo, raspitivao se Bonplan.
To se događa, odgovorio je otac Zea.
Kako to?
Otac Zea ga je suženim očima ispitivački posmatrao. Tako je, naravno, najlakše. Čovek dođe ovde, sažaljeva svakoga ko izgleda tužno, a onda kod kuće ispreda najgore priče. Ali onaj ko iznenada s pedeset ljudi mora da vlada nad deset hiljada divljaka, ko se svake noći pita šta ti glasovi iz šume znače i svakog jutra se čudi što je još uvek živ, taj verovatno sudi drugačije.
To je nesporazum, rekao je Humbolt. Niko nije hteo bilo šta da kritikuje.
Ali ipak, možda, počeo je da govori Bonplan, nešto bih voleo da znam. Onda je naglo zastao i nije mogao da poveruje da ga je
Humbolt upravo nagazio. Papagaj se okretao tamo-amo, rekao nešto, a onda ih s očekivanjem zagledao.
Tako je, odgovorio mu je Humbolt. Želeo je da bude učitiv i prema njemu.
Izgledalo je da ptica malo razmišlja, a onda je sastavila jednu dugačku rečenicu.
Humbolt je sklopio ruke, papagaj ga je malo kljucnuo, a onda nekako nevoljno odleteo.
Dok su dva Indijanca provodila njihov brod kroz slapove, Humbolt i Bonplan su se popeli na granitnu stenu iznad misije. Negde visoko bi trebalo da se nalazi pećina-groblje. Čovek je jedva mogao da korakne, samo su istureni glineni kristali nudili oslonac. Kada su došli gore, Humbolt je s koncentracijom koja je popuštala samo onda kada bi morao da ubije komarca, pisao o pogledu na brzake, o dugi iznad reke i njenom vlažnom i srebrnom sjaju. A onda su nesigurno prešli preko ivice do susednog vrha i ulaza u pećinu.
Bilo je na stotine leševa. Svaki u sopstvenoj korpi od palminog lišća, s rukama savijenim oko kolena i glavom pritisnutom na grudi. Najstariji su već postali skeleti, ostali su bili u različitim stadijumima raspadanja. Koža koja visi u dronjcima, utroba isušena i pretvorena u grudvu, oči crne i male kao semenke voća. Mnogima je meso izgrebano s kostiju. Šumovi reke ovde nisu dopirali. Bilo je tako tiho da su čuli sopstveno disanje.
Ovde je sasvim mirno, rekao je Bonplan, drugačije od ostalih pećina. Tamo su bili mrtvaci, a ovde samo tela. Čovek se ovde oseća sigurnije.
Humbolt je izvukao veći broj leševa iz njihovih korpi. Odvojio je lobanje od kičme, izvadio zube iz vilica i skidao prstenje s prstiju. Jedan dečiji leš i dva odrasla je zavio u platno i čvrsto uvezao tako da zavežljaj mogu da nose dvojica.
Mislite li ozbiljno da ovo ponesemo?, pitao je Bonplan.
Uhvatite to već jednom, nestrpljivo mu je odgovorio Humbolt. Ja ovo sam ne mogu da ponesem.
Prilično kasno su se vratili u misiju. Noć je bila jasna, zvezde su sijale posebnim sjajem, rojevi insekata su stvarali neko crvenkasto svetlo i sve je mirisalo na vanilu. Indijanci su ćutali i držali se povučeno. Stare žene su zurile kroz prozore, a deca su bežala od njih. Jedan čovek obojenog lica stao im je na put.
Šta imate u maramama?, upitao je.
Razne stvari, rekao je Humbolt, svašta.
Uzorci kamenja, dodao je Bonplan, i biljke.
Čovek je prekrstio ruke.
I kosti, rekao je Humbolt.
Bonplan se stresao.
Od krokodila i morskih krava.
Od morskih krava, ponovio je Indijanac.
Da, hoćete li da ih vidite? ponudio je Humbolt.
Bolje ne. Čovek se izmakao na stranu i dodao: Više volim da vam verujem.
Sledeća dva dana im nisu bila laka. Nisu našli indijanskog vodiča s kojim bi mogli da razgledaju okolinu, a i sami jezuiti bi uvek nekud žurili kada bi im se Humbolt obratio. Svi ovi ljudi su, pisao je Humbolt bratu, toliko sujeverni da je primetno koliko je još dugačak njihov put do slobode i razuma. Za ta dva dana im je jedino uspelo da uhvate jednog malog majmuna, koga do tada nijedan biolog nije opisao.
Trećeg dana su dva dobrovoljca uspela da novi brod neoštećen provedu kroz opasne struje. Oni sami su prošli s lakšim povredama. Humbolt im je poklonio nešto novca i jedan par staklenih kuglica. Utovarili su sanduke s instrumentima, kavez s majmunom i zavežljaj s kostima. Oprostili su se od oca Zea i izjavili da će mu celog života biti zahvalni na pomoći koju im je pružio.
Budite obazrivi, rekao je otac Zea, inače će ta zahvalnost kratko da traje.
I četiri veslača su se ukrcala na brod i odmah je počela žestoka diskusija o brodskom tovaru.
Prvo pas, pa onda ovo ovde! Hulio je pokazao na zavežljaj s leševima.
Plašite li se toga?, upitao ih je Humbolt.
Naravno, rekao je Mario.
Ali zašto?, pitao je Bonplan. Da se odjednom ne probude?
Pa baš zato, rekao je Hulio.
A više će i da vas košta, dodao je Karlos. Iza slapova reka je još uvek bila uzana, a rečni tok vrlo brz, pa se brod prilično ljuljao. Voda je penušala i ispunjavala vazduh kapljicama, a pored stena su prolazili opasno blizu. Moskitosi su bili nemilosrdni. Izgledalo je da neba nema, samo komaraca. Uskoro su ljudi prestali da ih ubijaju. Navikli su da stalno krvare.
U sledećoj misiji su ih poslužili paštetom od mrava. Bonplan je odbio da jede, a Humbolt je pristao da malo proba. Posle toga se izvinio i nestao za neko vreme u šumi.
Zanimljivo je kao mogućnost za rešavanje problema ishrane, rekao je kad se vratio.
Cela ova oblast je nenaseljena, rekao je Bonplan. Jedino čega dovoljno ima je hrana.
Šta imate u ovim platnenim balama?, upitao ih je starešina sela. To mi je strašno sumnjivo.
Kosti morskih krava, odgovorio je Bonplan.
Kosti tako ne mirišu.
E pa dobro, rekao je Humbolt, priznaćemo vam. Ovi mrtvi su toliko stari da više ne mogu da se nazovu leševima. A konačno, ceo svet se sastoji od mrtvih tela. Svaka šaka zemlje je jednom bila čovek, a pre toga jedan drugi čovek, ovaj vazduh koji udišemo su u međuvremenu već hiljadu puta udisali umrli. Šta je svima vama? U čemu je problem?
Ja sam samo pitao, rekao je bojažljivo starešina.
Protiv napada moskitosa stanovnici sela su sagradili kolibe od blata s ulazom koji se zatvara. Unutra se upali vatra od koje insekti pobegnu. Onda se uđe u kolibu, potpuno se zatvori ulaz, ugasi vatra i nekoliko sati se provede u vrelom vazduhu bez ujeda komaraca. U jednoj takvoj kolibi Bonplan je sređivao skupljene biljke tako dugo dok izmučen nije pao u nesvest. Preko puta njega, gušeći se od kašlja, poluslep, Humbolt je pisao bratu. Kraj nogu mu je ležao pas i krkljao. Kada su konačno, žmirkajući i u smrdljivoj odeći, izašli napolje i željno udahnuli vazduh, dotrčao je jedan čovek koji hteo da im čita iz dlana. Bio je nag, namazan s mnogo boja i s perjem na glavi. Humbolt ga je odbio, ali Bonplana je zainteresovao. Čitač s dlana ga je uhvatio za prste, podigao obrve i zagledao se u dlanove.
Aha, govorio je više za sebe, aha, aha.
Molim?
Čitač sudbine je mahao glavom. Ništa nije sigurno. Može biti i ovako i onako. Svako je kovač svoje sreće. Ko može da zna kakva je budućnost?
Ma vidite li vi nešto?, nervozno ga je pitao Bonplan.
Dug život, bez sumnje, čitač je slegao ramenima.
A zdravlje?
Opšte stanje uglavnom dobro.
Do đavola, viknuo je Bonplan. Hoću da znam šta znači taj čudni pogled.
Kakav pogled? Dug život i dobro zdravlje. To ovde stoji i ja sam to i rekao. Da li se gospodinu sviđa ovaj kontinent?
Zašto pitate?
Ovde ćete biti vrlo dugo.
Bonplan se nasmejao. U to sumnjam. Dugačak život i to baš ovde? Sigurno ne. Jedino ako me neko na to primora.
Čitač dlana je uzdahnuo i zadržao Bonplanovu ruku još neko vreme, kao da ga ohrabruje. Onda se okrenuo Humboltu.
Ovaj je odmahivao glavom.
Ne košta skoro ništa.
Ne, rekao je Humbolt.
Jednim brzim pokretom čitač je zgrabio Humboltovu ruku. On je želeo da se oslobodi, ali čitač je bio jači. Primoran da učestvuje, Humbolt se kiselo nasmejao. Čitač je nabrao čelo i povukao ruku bliže sebi. Naginjao se napred, pa se onda povlačio unazad, zatvarao oči i naduvavao obraze.
Morate već nešto da kažete, oštro je rekao Humbolt. Imam ja drugog posla. A i ako vidite nešto loše, slobodno recite, ja ionako ne verujem ni jednu jedinu reč.
Ovde ne stoji ništa loše.
Nego šta?
Ništa. Čitač je ispustio Humboltovu ruku. Žao mi je, ne treba ništa da platite. Pogrešio sam.
Ja to ne mogu da razumem, rekao je Humbolt.
Ni ja. Tu nema ničega. Nema prošlosti, nema sadašnjosti, nema budućnosti. Ovako nešto nisam nigde video. Čitač je pažljivo zagledao Humbolta. Nikad ni kod koga.
Humbolt je razgledao svoju ruku.
Ali to je glupost. Naravno da je vaša greška. Možda ste izgubili obdarenost.
Čitač je prignječio jednog komarca na svom stomaku. Možda nikad i nisam imao dar.
Uveče su Humbolt i Bonplan ostavili vezanog psa kod veslača. Želeli su da provedu jednu noć bez insekata u „kolibi za mučenje“. Tek nešto malo pre zore, potpuno mokrog od znoja, crvenih očiju i od dima zbrkanih misli, Humbolta je savladao san.
Jedan šum ga je probudio. Neko je ušao u kolibu i legao pored njega. Ah, zar opet, mrmljao je. Nesigurnom rukom je upalio sveću i ugledao malog dečaka.
Šta to znači? Šta ćeš ti tu? Šta hoćeš?
Dete ga je ispitivački posmatralo, očima uzanim kao u životinje.
Pa šta je, šta sad?, pitao je Humbolt.
Dečak nije skidao pogled s njega. Bio je potpuno nag. Nije treptao, uprkos plamenu sveće koju je Humbolt držao pred njegovim licem.
Pa šta je, šaputao je Humbolt, šta je, dete?
Dečak je počeo da se smeje.
Humboltove ruke su se tresle tako jako da mu je sveća ispala iz ruku. U mraku se čulo disanje obojice. Ispružio je ruku da odgurne dečaka, ali kada je osetio njegovu vlažnu kožu, trgao se unazad kao da ga je grom pogodio. Odlazi, šaputao je.
Dečak se nije pomerio.
Humbolt je skočio na noge, udario glavom u svod kolibe i nagazio dečaka. Dečak je vrisnuo, jer posle događaja s peščanim buvama Humbolt je i noću imao čizme na nogama. A onda je posrnuo i ponovo nagazio dečaka, ovoga puta po glavi. Dečak se sklupčao, kratko zacvileo, a onda zaćutao. Humbolt je dahtao. I gledao u nepomično telo pred sobom. Uhvatio ga je za ramena i izgurao napolje.
Noćni vazduh mu je prijao. Posle mučenja u kolibi činio mu se hladan i svež.
Nesigurnim koracima je otišao do sledeće kolibe, u kojoj je bio Bonplan. Zastao je kad je čuo ženski glas. Oslušnuo je pažljivije, ali glas se ponovo čuo. Okrenuo se, ušao u svoju kolibu i zatvorio ulaz. Kroz neki mali otvor insekti su ipak ušli, a jedan slepi miš mu je panično leteo oko glave. O moj Bože, prošaputao je i potpuno iscrpljen pao u nemiran san.
Kada se probudio, jutro je već bilo prošlo, vrućina je bila nepodnošljiva, a slepi miš je nestao. U besprekorno čistoj odeći, s mačem o pasu i šeširom ispod ruke, izašao iz kolibe. Prostor ispred koliba je bio prazan. Lice mu je krvarilo od mnogobrojnih posekotina brijača.
Šta vam se dogodilo?, upitao ga je Bonplan.
Pokušao sam da se obrijem. Zbog moskitosa ne smemo da podivljamo, mi smo još uvek civilizovani ljudi. Stavio je šešir na glavu i nastavio: Jeste li vi noćas čuli nešto?
Ništa posebno, obazrivo je odgovorio Bonplan. U mraku se svašta čuje.
Humbolt je klimnuo glavom. A i sanjaju se neverovatne stvari.
Ne možemo se osloniti na sve što čujemo.
A, na kraju krajeva, moramo da spavamo, zaključio je Humbolt.
Sledećeg dana su ušli u Rio Negro. Na njenoj tamnoj vodi bilo je manje moskitosa, a i vazduh je bio svežiji. Prisustvo leševa je pritiskalo veslače, a i sam Humbolt je bio bled i ćutljiv. Bonplan je držao sklopljene oči. Osećao je da mu se vraća groznica. Majmuni su drečali u svojim kavezima, drmusali rešetke i pravili različite grimase. Jedan je uspeo da otvori vrata, pa je uznemiravao veslače, prevrtao se preko glave, šetao po ivici broda, skakao Humboltu na leđa i pljuvao psa.
Mario je zamolio Humbolta da im i on jednom nešto ispriča.
Takve priče ja ne znam, rekao je Humbolt i ispravio šešir koji mu je majmun iskrivio. Tako da to ne mogu da pričam. Ali mogu da vam izrecitujem najbolji nemački stih u slobodnom prevodu na španski. Iznad vrhova planina je bilo tiho, u drveću se nije osećao vetar i ptice su takođe bile mirne i uskoro ćemo biti mrtvi.
Svi su ga gledali sa iščekivanjem.
Gotovo, rekao je.
Ali kako?, pitao je Bonplan.
Humbolt se uhvatio za sekstant.
Izvinite, obratio mu se Hulio. Ali je nemoguće da je to bilo sve.
To, naravno, nije priča o ratu, krvi i pretvaranju u koješta, rekao je Humbolt razdraženo. Tu nema čarobnjaka, niko ne postaje biljka, niko ne može da leti i ne jedu jedan drugog.
Jednim brzim pokretom ščepao je majmuna koji je pokušao da mu skine cipele i strpao ga u kavez. Mali se drao, pokušao da ga zgrabi, plazio jezik, pravio velike uši i na kraju mu pokazao zadnjicu.
I, ako se ne varam, na kraju je dodao Humbolt, svako na ovom brodu ima dovoljno posla. Kod San Karlosa prešli su preko magnetnog ekvatora. Humbolt je pobožnog lica veoma pažljivo posmatrao instrumente. O ovom mestu je još kao dete sanjao.
Pred veče, stigli su do ulaza u legendarni kanal. Odmah su ih napali rojevi insekata. S toplotom nestalo je magle, nebo je postalo svetlije i Humbolt je mogao da odredi geografsku dužinu. Radio je cele noći. Merio je ugao mesečeve putanje pre Južnoga krsta, a onda je, zbog kontrole, satima teleskopom fiksirao sablasne mrlje na Jupiterovom mesecu. Ništa nije sigurno, govorio je psu koji ga je radoznalo posmatrao. Ni tabele, ni instrumenti, čak ni nebo. Sam čovek mora da bude toliko precizan da mu nered ne može ništa.
Tek rano ujutro bio je spreman. Pljeskao je rukama i vikao: Ustajte, ne gubimo vreme. Jedan kraj kanala je određen, moramo brzo ka drugom.
Da li se bojite da će vas neko preduhitriti?, pospano je upitao Bonplan. Na kraju sveta, posle stotinu godina, za koje vreme ova prokleta reka nije nikoga interesovala.
Nikada se ne zna, odgovorio je Humbolt.
Ova oblast ni na jednoj karti nije bila ucrtana i mogli su samo da naslućuju gde ih voda nosi. Stabla drveća su bila tako gusta da se na obalu nije moglo izaći. Svakih par sati sitna kiša je kvasila vazduh, ali nije donosila osveženje niti terala insekte. Bonplanovo disanje je više ličilo na pištanje.
Nije to ništa. Ne znam samo da li je ova groznica u meni ili u vazduhu, uz kašalj je rekao Bonplan. Kao lekar, preporučujem da se ne diše duboko. Imam sumnju da ova šuma ispušta veoma nezdrava isparenja. A možda je sve to i od ovih leševa.
To je isključeno, rekao je Humbolt, od leševa to sigurno nije.
Konačno su našli mesto gde mogu da pristanu. Mačetama i sekirama oslobodili su malo mesta na kome mogu da prenoće. Na plamenu logorske vatre cvrčali su komarci. Jedan slepi miš je ugrizao psa za njušku. Pas je jako krvario, okretao se ukrug, cvileo i nije mogao da se smiri. Konačno se zavukao ispod Humboltove viseće mreže. Režanje je Humbolta dugo ometalo da zaspi.
Sledećeg jutra, Humbolt i Bonplan nisu mogli da se obriju. Od ujeda insekata lica su im bila otečena. Hteli su da u reci rashlade otoke, a onda su primetili da nema psa. Humbolt je žurno zgrabio i napunio pušku.
To nije dobra ideja, rekao je Karlos, prašuma nije nigde ovako gusta, a vazduh je isuviše vlažan za pušku. Psa je odneo neki jaguar i tu se ne može ništa učiniti.
Bez odgovora, Humbolt je nestao među drvećem.
Devet sati kasnije još uvek su bili na istom mestu. Po sedamnaesti put se Humbolt vratio, popio vodu, oprao se u reci i hteo ponovo u šumu. Bonplan ga je zaustavio.
Ne pomaže ništa, pas je nestao.
Nikada i nikako, rekao je Humbolt. Ja to ne dopuštam.
Bonplan mu je stavio ruke na ramena. Do đavola, shvatite, pas je mrtav.
Potpuno mrtav, dodao je Hulio.
Ceo, skroz je mrtav, dopunio je Mario.
To znači, nadovezao se i Karlos, apsolutno mrtav pas za sva vremena.
Humbolt ih je sve pogledao. Jednog po jednog. Onda je otvorio i zatvorio usta i spustio pušku na zemlju.
Tek danima posle toga ugledali su nekakvo naselje. Jedan misionar koji dugo nije razgovarao sa strancima pozdravio ih je sramežljivo i zamuckujući. Ljudi su bili nagi i ofarbani po celom telu. Pojedini su imali nacrtana odela, neki uniforme koje sami nisu nikada mogli da vide. Humboltovo lice se nekako ozarilo kada je čuo da se na ovom mestu pravi kurare.
Kurare-majstor je bio jedan dostojanstven, sveštenički mršav lik.
Tako, objašnjavao je on, sitno se iseče lišće, istuca se malo korenja na kamenu, a onda se sok veoma pažljivo sipa u levak od lišća banane. Od levka mnogo zavisi. Sumnjam da je Evropa nešto tako slično i znalački napravila.
Ma da, rekao je Humbolt. To je bez sumnje levak dostojan poštovanja.
I tako, nastavio je majstor, mešavina se prespe u posudu od gline. Ali veoma pažljivo, i sam pogled unutra je opasan, pa se zato dodaje gusti sok od lišća. I evo ga. Pružio je Humboltu glinenu šoljicu i nastavio. Najjači otrov ovoga i svakog drugog sveta. Ovim može i anđeo da se ubije.
Može li ovo da se pije?, pitao je Humbolt.
Ovo se nanosi na strele, odgovorio je majstor. Još niko nije probao da pije kurare. Niko nije tako blesav.
Ali ubijene životinje mogu odmah da se jedu?
Da, to se može, odgovorio je majstor. U tome je i smisao cele stvari.
Humbolt je ispružio kažiprst, brzo ga ugurao u činijicu, izvadio i olizao.
Majstor je kriknuo.
Bez brige, rekao je Humbolt, moj prst je čist i zdrav, usna šupljina takođe. Ako nema otvorenih rana, morao bih ovo da podnesem. Imam nameru da istražim ovu supstancu i zato reskiram. A sada vas molim za izvinjenje, odjednom se osećam vrlo slabo. Pao je na kolena i ostao duže vreme na zemlji. Trljao je čelo i nešto tiho mrmljao. Onda je oprezno ustao i otkupio od majstora sve zalihe otrova.
Nastavak puta je odložen za jedan dan. Humbolt i Bonplan su sedeli na jednom oborenom drvetu. Humboltov pogled je bio uperen u cipele, a Bonplan je neprekidno ponavljao početne strofe neke francuske brojalice. Već su otkrili kako kurare deluje. Zajedno su dokazali da kroz usta može da se uzme zaprepašćujuća količina bez štetnih posledica. Osim malo vrtoglavice i optičkih varki. Ali, ako se i najmanja količina ubaci u krv, gubi se razum. Peti deo grama je dovoljan da ubije manjeg majmuna. Ali, ukoliko mu se vazduh snažno uduvava u njušku dok mu otrov koči udove, može mu se spasiti život. Posle jednog sata dejstvo otrova popušta, postepeno se vraća sposobnost pokretanja udova i osim blage mučnine ne ostaju nikakve posledice. Posle ovoga, činilo im se kao da su prevareni.
Odjednom se šiblje otvorilo, a jedan bradati čovek u lanenoj košulji i kožnom prsluku, oznojen ali potpuno pribran, izašao je pred njih. Imao je oko trideset godina, zvao se Brombaher i bio poreklom iz Zaksena.
Nemam nikakve planove ni cilj, rekao je, jednostavno želim da vidim svet.
Humbolt mu je predložio da putuje s njima.
Brombaher je to odbio. Kada je čovek sam, doživi više, a Nemce i ovako i onako srećem u dovoljnom broju.
Polako, skoro odviknut od maternjeg jezika, Humbolt se raspitivao o Brombaherovom rodnom gradu, visini crkvenog tornja, broju stanovnika.
Brombaher je odgovarao mirno i prijateljski: Bad Kurting, šesnaest metara, osamsto trideset i dve duše. Ponudio ih je prljavom lepinjom, a oni su odbili. Pričao im je o divljacima, životinjama i samotnim noćima u prašumi. Posle kraćeg vremena je ustao, provetrio svoj šešir, odmerenim koracima se udaljio, a šiblje se zatvorilo za njim. Pored svih besmislenosti u mom životu, pisao je nekoliko dana kasnije Humbolt svom bratu, ovaj susret mi je bio najčudnovatiji. Nikada mi neće biti jasno da li se stvarno dogodio ili je to bilo naknadno dejstvo otrova na našu uobrazilju.
Oko večeri je dejstvo kurarea toliko popustilo da su ponovo tumarali unaokolo i prilično ogladneli. Na vatri u sredini misije stanovnici su okretali ražanj s dečjom glavom, tri male ruke, četiri nogice sa prstima koji su se jasno prepoznavali. Ovo nije ljudsko meso, objašnjavao je misionar. To sprečavamo gde god možemo, ovo je samo majmunče iz šume.
Bonplan je odbio da proba bilo šta od toga. Ustežući se, Humbolt je uzeo jednu ruku i zagrizao. Ukus nije bio loš, ali mu ipak nije prijalo.
Hoće li se neko uvrediti ako ovo ne pojedem?, upitao je Humbolt misionara.
Punih usta, misionar je odmahnuo glavom. Nikoga to ne zanima.
U toku noći probudila ih je buka i dreka životinja u kavezima. Zatvoreni majmuni drmali su rešetke i nisu prestajali da krešte. Humbolt je počeo da piše svoja početna razmišljanja o noćnim glasovima divljine i životinjama u kavezima. To mora da je nastavak stalne borbe, suprotnost raju.
Naslućujem, rekao je Bonplan, da je misionar lagao.
Humbolt ga je gledao.
Taj čovek već dugo živi ovde, nastavljao je Bonplan. Prašuma ima veliku snagu. Njemu je to postalo veoma bolno i zato nas je tako svečano uveravao. Ljudi odavde jedu ljudsko meso, to nam je i otac Zea rekao i svi to znaju. Šta može jedan sam misionar protiv toga da uradi?
Glupost, rekao je Humbolt.
A ne, umešao se i Hulio. To zvuči vrlo razumno.
Humbolt je zaćutao na trenutak.
Molim vas da mi oprostite, ali svi ste već prikupili prilično zla u sebi. Imao sam mnogo razumevanja, ali ako mi još jedanput neko iznese pretpostavku da je kumić vojvode od Braunšvajga jeo ljudsko meso, dohvatiću pušku.
Bonplan se nasmejao.
Ja ovo mislim ozbiljno, rekao je Humbolt.
Ma ne biste to stvarno uradili.
Razume se da bih, odgovorio je Humbolt.
Svi su nespokojno zaćutali. Bonplan je duboko uzdahnuo, ali nije rekao ništa. Jedan za drugim, okrenuli su se ka vatri i nameštali za spavanje.
Od tada se Bonplanova groznica pogoršala. Sve češće je ustajao noću i posle nekoliko pređenih koraka bi klonuo i zgrčio se uz grimasu. Jednom se Humboltu učinilo kao da se neko nadvija nad njim. U toj utvari prepoznao je Bonplanovo lice sa iskeženim zubima i mačetom u ruci. Užurbano je razmišljao. Ovde se sanjaju čudesa, to je vrlo dobro znao. Bonplan mu je potreban i mora mu verovati. Zatvorio je oči i primorao sebe da leži bez pokreta sve dok nije čuo korake. Samo je trepnuo. Ugledao je Bonplana kako mirno, zatvorenih očiju, leži pored njega.
Preko dana se ništa nije događalo. Sunce je ležalo nisko i bilo kao vatrena lopta u koju nije moglo da se gleda. Moskitosi su napadali sa svih strana. Veslači su bili toliko iscrpljeni da se nije čuo nikakav razgovor. Duže vreme pratila ih je neka okrugla metalna ploča. Letela je pravo ispred, a zatim iza njih. Kliznula je bešumno preko neba, nestajala, ponovo se pojavljivala. Minutima se zadržavala veoma blizu, pa je Humbolt kroz durbin na njenoj sjajnoj površini mogao da vidi iskrivljenu površinu reke, njihov brod i sebe samog. Onda je odletela i više se nikada nije pojavila.
Dan je bio vedar kada su došli do kraja kanala. Na severu su se dizale granitno bele planine, a na drugoj strani se prostirala travnata ravnica. Humbolt je sekstantom fiksirao sunce koje je prešlo najvišu tačku i merio ugao između Jupiterove orbite i njegovog meseca.
Tek sada, rekao je na kraju, kanal stvarno postoji.
Sad ćemo niz rečni tok mnogo brže napredovati, rekao je Mario. Ne moramo se više bojati ni vrtloga, držaćemo se sredine. A tako ćemo i komarce da izbegnemo.
U to sumnjam, rekao je Bonplan. Ne verujem da postoji mesto bez komaraca. U svojim najranijim sećanjima nailazim na njih.
Pošto je sad kanal ucrtan u kartu, objašnjavao je Humbolt, to ubrzava ukupan prelaz preko ovog dela Zemlje. Sada je moguć prevoz robe popreko, preko kontinenta. Otvoriće se novi trgovački centri i neslućene mogućnosti za preduzimljive.
Bonplan je dobio napad kašlja. Niz lice su mu tekle suze i pljuvao je krv.
Nema ovde ničega, govorio je uz dahtanje. Vrelije je nego u paklu, sve je puno smrada, moskitosa i zmija. Ovde neće nikada ničega biti i ovaj prljavi kanal to ne može da promeni. Možemo li sada konačno da se vratimo?
Humbolt ga je posmatrao par sekundi. Još nisam o tome odlučio. Misija Esmeralda je poslednje hrišćansko naselje pre divljine. Odande pa kroz neistraženu oblast za nekoliko nedelja možemo stići do Amazona. Njegov izvor još niko nije pronašao.
Mario se prekrstio.
S druge strane, rekao je Humbolt razmislivši, to možda i nije pametno. Ta stvar nije bezopasna. Ako mi se nešto dogodi, sa mnom će nestati i sve stvari koje sam sakupio i svi rezultati do kojih sam došao.
To ne sme da se reskira, rekao je Bonplan.
To bi bila drskost, dodao je Hulio.
Ma nema o tome govora!, pokazao je Mario na leševe. Niko ne bi mogao da ih vidi.
Humbolt je potvrdno klimnuo glavom.
Ponekad moraš znati da se povučeš.
Misija Esmeralda se sastojala od šest kuća smeštenih između džinovskih stabala banana. Nije bilo nijednog misionara, samo jedan stari španski vojnik među petnaest indijanskih porodica. Humbolt je angažovao nekoliko ljudi da izgrebu termite s drveta broda.
Odluka da ne idete dalje je sasvim ispravna, rekao je stari vojnik. U divljini iza misije ubijaju ljude bez razmišljanja, oni tamo imaju po nekoliko glava, besmrtni su, a međusobno govore mačijim jezikom.
Humbolt je snuždeno uzdahnuo. Žao mi je što će neko drugi da pronađe izvorište Amazona. Da bi sam sebi odvukao pažnju, proučavao je položaje Sunca, Meseca i komplikovano uvijenih zmija koje su se pele po sto metara iznad vode, uz stenu.
Mora da je raniji vodostaj bio mnogo veći, rekao je vojnik.
Tako visok ne, odgovorio je Humbolt. Izgleda verovatnije da su stene bile mnogo niže. Imam učitelja u Nemačkoj koga o tome ne smem da izvestim.
Ili da ljudi lete, rekao je vojnik.
Humbolt se nasmejao.
Mnoga bića lete, produžio je vojnik, i tome se niko ne čudi. Ali u ovoj okolini još niko nije video kako se neko brdo podiže.
Ljudi ne mogu da lete, rekao je Humbolt. I kada bih to lično video, ne bih verovao.
I to je onda nauka?
Da, odgovorio je Humbolt, tačno, to je nauka.
Kada je brod bio spreman i kada je Bonplanu popustila groznica, krenuli su nazad istim putem. Na rastanku, stari vojnik je zamolio Humbolta da u glavnom gradu kaže nekoliko lepih reči u njegovu korist, ne bi li ga tako premestili na neko bolje mesto. Ovo više nije izdržljivo. Sada nedavno pronašao je pauka u jelu, velikog kao oba dlana. Ne može se zahtevati da jedan čovek ovo izdrži dvanaest godina. Pun nade, poklonio je Humboltu dva papagaja i dugo, dugo im je mahao.
Mario je imao pravo. Niz rečni tok plovili su mnogo brže, a na sredini reke insekti nisu bili tako agresivni. Posle kraćeg vremena stigli su u jezuitsku misiju, gde ih je otac Zea zadivljeno pozdravio.
Nisam očekivao da vas ponovo vidim tako skoro. To je snaga vredna pomena. Kako ste izašli nakraj s kanibalima?
Nismo sreli nijednoga, odgovorio je Humbolt.
Smešno, čudio se otac Zea, ali sva plemena ispod nas su ljudožderi.
Ja to ne mogu da potvrdim, rekao je Humbolt, češkajući čelo.
Posle vašeg odlaska, stanovnici moje misije nikako ne mogu da se smire, nastavio je otac Zea. Nastao je veliki metež kada su otkrili da je neko iz grobova odneo njihove pretke. Možda je zato bolje da se odmah ukrcate u vaš stari brod i nastavite putovanje.
Ali izgleda kao da će uskoro nevreme, pokušao je Humbolt da odgodi put.
Ne smete nikako da čekate, rekao je otac Zea. Vaš položaj je vrlo ozbiljan i ja ne mogu ništa da vam garantujem.
Humbolt je nekoliko minuta razmišljao. Vlasti se moramo pokoriti.
Po podne su se navukli oblaci sa svih strana, grmljavina se iz daleka prostirala preko ravnice i odjednom su se našli u najstrašnijem nevremenu koje su ikada doživeli. Humbolt je naredio da se skupe jedra, a sanduci, leševi i kavezi sa životinjama da se istovare na jedno stenovito ostrvo.
Šta imamo od toga, rekao je Hulio.
Kiša još nikome nije naškodila, dodao je Mario.
Kiša škodi svima, protivio se Karlos. Ona može i da ubije i već je neke ubila.
Nikada se nećemo vratiti kući, rekao je Hulio.
Pa šta onda, dodao je Mario, kod kuće mi se nikada i nije sviđalo.
Kod kuće, dopunio ga je Karlos, kao da smo mrtvi.
Humbolt je predlagao da vežu brod na drugoj obali; Nećkali su se. U tom momentu se pojavio ogromni plimski talas, podigao brod, a onda ga odvukao sa sobom. Humbolt i Bonplan su videli kako je jedan od veslača izbačen s broda, a onda ga je prekrila penušava voda. Još jednom su u daljini na trenutak ugledali brod, a onda je sa svim veslačima nestao s vidika.
A šta sad?, upitao je Humbolt.
Ovde smo prvi put, odgovorio je Bonplan, možemo pretražiti ove stene.
Ispod jednog vodopada protezala se pećina. Iznad njihovih glava grmela je voda, a kroz rupe u svodu spuštali su se široki stubovi između kojih se moglo stajati zaštićen od vode. Promuklim glasom, Bonplan je predložio da izmere temperaturu.
Humbolt je odjednom osetio potpunu iscrpljenost. Nije mogao to da objasni, ali u nekim momentima je bio vrlo blizu toga da sve napusti. Sporim pokretima poslovao je oko instrumenata.
Sada je dosta, rekao je. Moramo napolje. Pećina može svakog trenutka da bude poplavljena.
Žurno su istrčali na obalu.
Kiša se pojačavala. Voda je pljuskala po njima kao da je neko sipa iz kofe. Nakvasila im je odeću, napunila obuću, a tlo je postalo tako klizavo da se nije moglo stajati. Seli su i čekali. Krokodili su klizili kroz penu. Majmuni su u kavezima urlali, lupali po vratima i tresli rešetke. Dva papagaja su kao mokre krpe visili na prečagama. Jedan je potišteno buljio ispred sebe, a drugi je neprestano mrmljao i žalio se na lošem španskom.
A šta ako se brod ne vrati? upitao je Humbolt.
Vratiće se sigurno, odgovorio je Bonplan, samo mirno.
Kiša je padala sve jače, kao da je nebo odlučilo da ih spere s ostrva. Horizont je buktao od munja, a grmljavina je dopirala na ostrvo s obe strane reke, tako da je eho svaki udarac mešao s drugim.
Sve ovo mi ne izgleda dobro, rekao je Humbolt. Opkoljeni smo vodom i sedimo na najvišoj tački. Nadam se da gospodin Frenklin sa svojom teorijom o munjama nema pravo.
Bonplan je ćuteći izvukao svoju flašu i dobro potegao.
Iznenađen sam, nastavio je Humbolt, da u jednom rečnom toku ima toliko guštera. To se protivi našem shvatanju zoologije.
Bonplan je popio još jedan gutljaj.
S druge strane, imamo primer riba koje mogu i uz vodopad da se popnu.
Bonplan je podigao obrve. Grmljavina gromova više nije bila tako nepodnošljiva. Na drugom kraju ostrva, nekih pedesetak koraka od njih, raslo je nešto veliko i mračno.
Ako umremo, rekao je Humbolt, o nama niko ništa neće znati.
Ma kad ide neka ide, odgovorio je Bonplan i odbacio praznu flašu. Mrtvom je svejedno. Smrt je smrt.
Humbolt je zabrinuto pogledao prema krokodilima. Ako im uspe da se izbave s ovog ostrva, sve što ima poslaće bratu. I biljke, i karte, dnevnike i sve što je sakupio. Utovariće na dva odvojena broda.
Tek onda krenuće prema Kordiljerima.
Prema Kordiljerima?
Humbolt je potvrdno klimnuo glavom. Želim da razgledam te velike vulkane. Pitanje neptunizma se jednom mora razjasniti.
Uskoro više nisu znali koliko dugo već čekaju. Voda je valjala razne stvari. Pored njih je prošla crknuta krava, poklopac nekog klavira, šahovska tabla i izlomljena stolica za ljuljanje. Humbolt je pažljivo izvukao sat, oslušnuo njegovo tiho kuckanje i kroz zaštitni omotač pogledao na kazaljke. Ili je početak nevremena bio pre nekoliko minuta ili su oni ovde zarobljeni duže od dvanaest sati. A možda kiša nije ispreturala samo reku, šumu i nebo, već i samo vreme.
Tako da novo podne sada s noćnim časovima ulazi u sledeće jutro. Humbolt je položio ruke na kolena.
Ponekad me sve ovo čudi, rekao je. Zapravo je trebalo da vršim nadzor nad rudnicima. Da se nastanim u nekom nemačkom zamku, odgajam decu, da nedeljom idem u lov na jelene i jednom mesečno obilazim Vajmar. A evo sada sedim ovde, poplavljen, ispod zvezda, i očekujem brod koji neće doći.
Da li grešim što mi se učinilo da sam čuo, zamak, deca, Vajmar?, upitao je Bonplan.
Humbolt je skinuo šešir od koga je voda napravila neupotrebljivu krpu. Jedan slepi miš je uzleteo iz šume, a nevreme i kiša su ga oborili dole i posle nekoliko zamaha krilima voda ga je odnela.
Ovakve misli mu nisu nikada padale na pamet. Ni jedne jedine sekunde.
Humbolt se nagnuo napred i osmatrao krokodile. Razmišljao je, a onda odmahnuo glavom.

ZVEZDE


Naravno, niko mu nije poverovao kada je najavio gde i kada će nova planeta da se pojavi sledeći put. Ali kada je ta bedna gomila kamenja najavljenog dana tačno u minut izronila iz noći, postao je slavan. Astronomija je bila veoma popularna, za nju su se interesovali kraljevi, generali su pratili njen razvoj, kneževi su davali nagrade za otkrića u toj oblasti, a novine su o Maskelajnu, Mejsonu, Diksonu i Pjaci pisale kao o herojima. Neko ko je zauvek proširio horizonte matematike bio je nešto zanimljivo. Ali onaj ko otkrije zvezdu bio je veliki čovek.
E pa da, rekao je vojvoda, to se vidi. Sada ste konačno uspeli.
Gaus, koji nije znao šta na to treba da odgovori, poklonio se bez reči.
A inače?, upitao je vojvoda posle uobičajene pauze za razmišljanje. Na ličnom planu? Čuo sam da želite da se oženite?
Da, imam nameru, odgovorio je Gaus.
Soba za primanje se promenila. Ogledala na tavanici su verovatno izašla iz mode i zamenjena su zlatnim lišćem. Gorelo je i znatno manje sveća. I sam vojvoda se promenio. Ostario je. Jedan očni kapak mu je bio spušten, obrazi naduveni, a telo otežalo.
Čuo sam da je to ćerka proizvođača kože?
Tačno tako, rekao je Gaus. Sa osmehom je dodao iza toga: Vaša visosti. Kakvi su ovo razgovori! Kakvo je ovo mesto. Mora da se uzdržava, da pokaže da ima poštovanja. Pri tome, vojvoda mu je bio drag. On nije običan čovek, trudi se da stvari dovede na svoje mesto. Izjednačiti ga sa ostalima bilo bi vrlo glupo.
Porodica mora da se ishrani, rekao je vojvoda.
To se ne može poreći, odgovorio je Gaus. Baš zato sam se i posvetio Ceresu.
Vojvoda ga je pogledao naboranog čela.
Gaus je uzdahnuo. Ceres je, nastavio je polako naglašavajući reči, ime kojim je kršten planetoid koji je otkrio Pjaci, a čiju sam putanju ja proračunao. Upravo zbog ženidbenih planova sam se i posvetio tom problemu. Znao sam da sada moram i nešto praktično da doprinesem. Da ljudi mogu da shvate kako malo... zastao je i trgao se. Da razumeju i ljudi koje matematika ne interesuje.
Vojvoda je potvrdno klimao glavom. Gaus se setio da ne sme direktno da ga gleda i brzo je spustio pogled. Pitao se kada će konačno da stigne ponuda. Uvek to dosadno tamo-amo, uvek toliko okolišenja umesto direktno na stvar. Gubljenje vremena.
Da, baš u tom smislu imam jednu ideju, rekao je vojvoda.
Gaus je visoko podigao obrve, želeći da pokaže svoju iznenađenost. Znao je da je ideja Cimermanova i da ju je vojvoda prihvatio posle dužeg ubeđivanja.
Primećujete li možda da Braunšvajg još uvek nema opservatoriju?
S vremena na vreme, odgovorio je Gaus.
Šta?
Da, da, primetio sam.
Pa, pitam se, zar nije vreme da grad dobije jednu, a da doktor Gaus, uprkos svojoj mladost, bude prvi upravnik? Vojvoda je raširio ruke, a na licu mu se ukazao širok osmeh. Uspeo sam da vas iznenadim, zar ne?
Uz to želim i profesorsku titulu, odgovorio je Gaus.
Vojvoda je ćutao.
Profesorsku titulu, ponovio je Gaus, naglašavajući svaki slog. Nameštenje na univerzitetu Helmštet. I dupla mesečna primanja.
Vojvoda je malo šetao napred-nazad, nešto nerazumljivo mrmljao i bacao pogled na zlatne listove na tavanici. Gaus je to vreme upotrebio da sabira proste brojeve. Bio je prilično siguran da nikada neće biti otkrivena formula za izračunavanje. Ali ako se zbrajaju mnoge stotine hiljada, može se nagovestiti verovatnoća njihovih ponavljanja. Toliko se koncentrisao na ovaj problem da se trgao kada je vojvoda rekao da se ne treba cenkati s ocem otadžbine.
To mi nikako nije bila namera, rekao je Gaus. Ali imam obavezu da vas obavestim da mi je dostavljena ponuda iz Berlina, a takođe i iz Sankt Peterburga. Rusija me je oduvek interesovala, a već dugo odlučujem da počnem da učim ruski jezik.
Peterburg je veoma daleko, odgovorio je vojvoda. A i Berlin nije tako blizu. Kada se dobro razmisli, najbolje mesto za vas je ovo ovde. Ni u jednom drugom nije kao ovde. Ja nisam naučnik i molim vas da me ispravite ako nisam u pravu.
Naprotiv, rekao je Gaus, pogleda uprtog u pod. Potpuno ste u pravu.
A ako vas ne zadržava ljubav prema domovini, nastavio je vojvoda, putovanja su tako naporna. Na neko drugo mesto se tek morate privikavati, neznane neprilike, preseljenje mnogo košta i sve je to pakao od posla. A možda imate i staru majku kod kuće.
Gaus je osetio kako je pocrveneo. To se dešavalo uvek kad mu neko pomene majku. Ne od stida već zato što je toliko mnogo voli. Pa ipak, nakašljao se i ponovio, pa ipak, ne može se uvek tako kako bi se želelo. Onome ko ima porodicu potreban je novac i mora otići tamo gde ga može dobiti.
Mogu da se složim, rekao je vojvoda, profesorska titula je moguća, ali ne i dupla prinadležnost.
A ako samo radi primanja i želim titulu?
Onda vam profesija ne služi na čast, odgovorio je hladno vojvoda.
Gausu je postalo jasno da je otišao predaleko. Poklonio se, a vojvoda ga je otpustio pokretom ruke. Sluga iza njega je odmah otvorio vrata.
Dok je čekao na pismenu ponudu dvora, pozabavio se tehnikom izračunavanja orbite nebeskih tela. Putanja jedne zvezde, govorio je Johani, nije bilo kakvo kretanje već nužni rezultat delovanja svih tela na jedno pojedinačno u prostoru. Znači, ona linija koja na papiru i u prostoru nastaje kao potpuno tačna krivina kada se neki predmet izbaci u slobodni prostor. To je zagonetka gravitacije. Zajednička težnja svih tela.
Zajednička težnja svih tela, ponovila je ona i udarila ga lepezom po ramenu. Hteo je da je poljubi, ali se ona nasmejala i izmakla. Nikada nije pitao zašto je promenila mišljenje. Posle njegovog drugog pisma ponašala se kao da se sve samo po sebi razume. I njemu se sviđalo što postoje stvari koje ne razume.
Dva dana pre venčanja odjahao je u Getingen da poslednji put poseti Ninu.
Sada se ženiš, rekla je Nina, i naravno ne sa mnom.
Ne, odgovorio je, naravno ne tobom.
Zar me uopšte nisi voleo, pitala je Nina.
Jesam malo, odgovorio je dok je odvezivao vrpce na njenoj haljini. Nije mogao da veruje da će to isto prekosutra raditi i Johani. Ali drugih obećanja ću se držati, naučiću ruski. Iako je ona sigurno tvrdila da joj to ne znači ništa i da u njenom poslu čovek postaje malo sentimentalan, bio je zapanjen i nije mu bilo drago kada je video da plače.
Konj je ljutito frktao kada se na povratku kući zaustavio na otvorenom polju. Gausu je odjednom postalo jasno kako na osnovu smetnji u orbiti Ceresa može da izračuna masu Jupitera. Gledao je u noćno nebo sve dok ga vrat nije zaboleo. Do pre kratkog vremena tamo su stajale samo svetle tačke. Sada je razlikovao njihov raspored, znao je koje od njih su važne za orijentaciju na moru i koje označavaju važne geografske stepene, poznavao je njihove putanje, vreme njihovog nastajanja i ponovnog pojavljivanja. Same od sebe, ali u stvari samo zato što mu je potreban novac, postale su deo njegovog posla, a on njihov čitač.
Na venčanju nije bilo mnogo gostiju. Njegov stari i potpuno pogrbljeni otac, majka koja je jecala kao dete, Martin Bartels i profesor Cimerman. Pored Johanine majke, tu je bila i njena ružna prijateljica Mina, kao i sekretar dvora kome nije bilo jasno zašto je tu poslat. Za vreme skromno pripremljenog svečanog ručka Gausov otac je pričao o tome da čovek nikada nikome ne treba da se klanja, onda je ustao Cimerman i dostojanstvenim osmehom nazdravio svima ukrug. I ponovo seo. Bartels je malo udario Gausa laktom.
Gaus je ustao, otpio jedan gutljaj i rekao: Nisam očekivao da će me snaći ovolika sreća i u stvari još ne verujem da se to dogodilo. To izgleda kao greška u računu, kao zabluda za koju se nadam da je niko neće otkriti. Ponovo je seo i čudio se zbunjenim pogledima gostiju.
Da li sam nešto pogrešno rekao?, tiho je upitao Johanu.
Ma otkuda ti to, odgovorila je, baš o takvom govoru na svom venčanju sam uvek sanjala.
Sat kasnije otišli su i poslednji gosti, a Gaus i Johana su bili na putu ka kući. Govorili su vrlo malo. Odjednom su postali strani jedno drugom.
U spavaćoj sobi, Gaus je navukao zavese i prišao Johani. Osetio je kako želi da se izmakne, pa ju je zadržao blago ali odlučno i počeo da odvezuje vrpce njene haljine. Bez svetla to nije bilo tako lako. Nina je uvek nosila stvari kod kojih je to bilo lako. Dugo je trajalo. Materijal je bio tako krut, a vrpci toliko mnogo da je smatrao nemogućim da do sada to već nije odvezano. Na kraju mu je ipak uspelo. Haljina je kliznula nadole, a belina njenih ramena se videla i u mraku. Zagrlio ju je, a ona je instinktivno pokrila grudi obema rukama. Dok ju je vodio prema krevetu osetio je njeno opiranje. Razmišljao je o tome kako treba da postupi s njenom podsuknjom da bi izbegao teškoće koje je imao s haljinom. Zašto žene ne nose stvari koje se lako skidaju? Nemoj da se plašiš, šaputao je i bio silno iznenađen kada je odgovorila da se ne boji, a onda mu je jednim potezom na koji nije bio pripremljen otkopčala kaiš.
Jesi li to već radila?
Kakvo to mišljenje imaš o meni?, odgovorila je smejući se.
U sledećem trenutku podsuknja je već bila zgužvana gomilica na podu. Dok se ona svlačila, svlačio se i on i već su ležali u krevetu jedno pored drugog, teško disali i čekali da se glasno lupanje srca onog drugog umiri. Rukom joj je krenuo preko grudi ka stomaku, a onda odlučio da nastavi dalje iako mu se najpre učinilo da bi trebalo da se izvini. U tom trenutku je izronio mesec, bled i stisnut između zavesa, a njega je obuzeo stid zato što mu je baš u tom momentu postalo jasno da se merna greška kod izračunavanja orbite planeta može približno korigovati. Silno je želeo da to zabeleži, ali njena ruka mu je klizila po leđima.
Ovo nisam mogla ni da pretpostavim, rekla je s mešavinom straha i radoznalosti, ovo je tako živo, kao da se još jedno biće nalazi ovde s nama.
On je legao na nju i pošto je osetio da je uplašena, čekao je nekoliko trenutaka dok mu nogama nije obgrlila telo. U tom momentu zamolio je za izvinjenje, ustao, posrćući otišao do stola, umočio pero i u mraku napisao Summe d. Quadr. d. Differenz zw. beob. u. berechn. → Min. To mu je bilo isuviše važno da bi smeo da zaboravi.
Ne mogu da verujem, čuo je kako ona govori. Ne verujem ni sada kada sam to doživela.
Ali on je već završio s pisanjem. U povratku je udario nogom u krevet, a onda ju je ponovo osetio ispod sebe. Tek kad ga je povukla na sebe primetio je koliko je nervozan. A onda se u jednom trenutku veoma začudio što se njih dvoje, koji jedno o drugome ne znaju skoro ništa, nalaze u ovakvom položaju. Posle toga je sve bilo drugačije i on više nije zazirao. Pred zoru, poznavali su se tako dobro kao da su to vežbali i oduvek bili jedno s drugim.
Da li se od sreće postaje glup? Kada je sledeće nedelje listao Disquisitiones bilo mu je vrlo čudno to što je pred njim stajalo. Morao je da se prilično napregne da bi razumeo sve odeljke. Pitao se da li je njegov um skliznuo u prosečnost. Astronomija je grublja nauka od matematike. Problemi nisu mogli da se reše samo razmišljanjem. Neko je morao da posmatra kroz okular dok ga oči ne zabole, a neko drugi da smešta rezultate merenja u zamorno duge tabele. Za njega je to u Bremenu obavljao gospodin Besel, čiji je jedini kvalitet bio u tome što nije pravio greške. Kao direktor astronomske stanice Gaus je imao pravo da postavlja pomoćno osoblje, iako od stanice nije bilo ni kamena temeljca.
Više puta je tražio prijem, ali vojvoda je stalno bio zauzet. Napisao je jedno ljutito pismo, ali odgovor nije dobio. Napisao je i drugo i opet niko nije reagovao. Sedeo je tako dugo ispred sobe za prijem dok ga na kraju sekretar sa raščupanom kosom i neurednom uniformom nije poslao kući. Na ulici je sreo Cimermana i gorko mu se požalio.
Zar vi stvarno ne znate?, gledao ga je profesor kao priviđenje. Počeo je rat.
Gaus se okretao unaokolo. Ulica je pod sunčevim zracima bila sasvim mirna, neki pekar je prošao s korpom punom hleba, a na crkvenom krovu je svetlucao metalni pevac. Mirisalo je na jorgovan. Rat?
Doduše, nedeljama već nije čitao novine. Kod Bartelsa, koji je sve skupljao, seo je ispred gomile starih žurnala. Besno je prelistavao izveštaj Aleksandra fon Humbolta o planinama Kaksamarka. Do đavola, mrmljao je u sebi, gde ovaj tip sve nije bio? Upravo kada je došao do ratnih izveštaja prekinula ga je škripa točkova jedne kolone kola. Bajoneti, šlemovi jahača i koplja prolazili su pored prozora dobrih pola sata. Bartels je bez daha uleteo u kuću i ispričao da su kod Jene pucali na kočiju u kojoj se nalazio vojvoda. Bilo je mnogo krvi i mrtvih. Sve je izgubljeno.
Onda mogu da krenem kući, rekao je Gaus i spakovao novine.
Nije smeo nikome da kaže, ali bio je zainteresovan za Bonapartu. Pričalo se da u isto vreme diktira do šest pisama. Jednom je sastavio izvanrednu raspravu o problemu deljenja kruga čvrsto postavljenim šestarom. Mislio je brže i temeljnije nego drugi i to je bila cela tajna. Pitao se i da li je Napoleon čuo za njega.
U dogledno vreme od opservatorije nema ništa, rekao je Johani. Još uvek iz dnevne sobe posmatram nebo, ali time ne može ništa da se ostvari. Imam ponudu iz Getingena. Tamo takođe grade opservatoriju, a nije tako daleko pa mogu svake nedelje da posećujem majku. Tamo se možemo preseliti pre nego što dobijemo dete.
Ali Getingen sada pripada Francuskom, rekla je Johana.
Getingen pripada Francuskoj?
Ali zašto si apsolutno slep za stvari koje inače svako zna, uzviknula je Johana. Getingen pripada Hanoveru, koji je bio u personalnoj uniji s engleskom krunom. Pobedom Francuz ona je prekinuta, a Napoleon je osnovao kraljevstvo Vestfalen, pod upravom Žeroma Bonaparte. Čije zapovesti onda izvršavaju službenici u Vestfalenu? Napoleonove!
Gaus je trljao čelo. Vestfalen, ponovio je kao da će mu onda biti jasnije. Žerom? Kakve to ima veze?
S Nemačkom, rekla je Johana, s Nemačkom to ima veze i s time na čijoj si strani.
Gaus je bespomoćno gledao.
Znam već, sada ćeš reći da ako se iz budućnosti osvrnemo unazad, obe strane su potpuno iste i da se uskoro niko neće uzbuđivati oko ovoga za šta je danas spreman da umre. Ali šta to menja stvar? To vezivanje za budućnost je jedan oblik kukavičluka. Misliš li stvarno da će tada čovek da bude pametniji?
Nešto malo, sigurno, odgovorio je Gaus. Nevolja će ga naterati.
Ali sada se živi!
Nažalost, rekao je Gaus. Ugasio je sveće, prišao teleskopu i usmerio ga ka maglom prekrivenoj površini Jupitera. Zbog čistog neba, jasnije nego do sada video je njegove sićušne mesece.
Teleskop je uskoro poklonio profesoru Fafu, a oni su se preselili u Getingen. I ovde je vladao nered. Noću se čula galama francuskih vojnika, a tamo gde bi trebala da stoji opservatorija nije ni, zemlja za temelj iskopana. Samo je stado ovaca mirno čupkalo travu. Zvezde je morao da posmatra iz prostorije u kuli na gradskim zidinama, koju je koristio i profesor Lihtenberg. Ali najgore je bilo to što je morao da drži i predavanja. Mladi ljudi su dolazili u njegov stan, ljuljali se na njegovim stolicama i gužvali jastuke na sofi dok se on mučio da im makar nešto učini shvatljivim.
Od svih ljudi koje je do sada sreo, njegovi studenti su bili najgluplji. Govorio im je tako polako da je zaboravljao početak rečenice pre nego što bi je završio. Ali to nije pomagalo. Izbegavao je sve što je teško, objašnjavao samo početno i osnovno. Ni to nisu shvatali. Pitao se da li ograničenost uma zahteva i neku osobenost jezika kod učenja. Gestikulirao je obema rukama, pokazivao na svoja usta, naglašavao preglasno i prejasno kao da ima posla s gluvonemima. Uprkos tome, na ispitu je prošao samo jedan mladi čovek s vodnjikavim očima. Zvao se Moebijus i izgledalo je da on jedini nije kreten. Kada je i na sledećem ispitu samo on prošao, dekan je pozvao Gausa na stranu i zamolio ga da ne bude tako strog. Na putu do kuće malo je zaplakao. A u kući – nepozvani gosti. Lekar, babica i Johanini roditelji.
Opet ste sve propustili, rekla mu je Johanina majka, u glavi su vam samo zvezde.
Ali ja nemam ni pošten durbin, potišteno je odgovorio. Šta se dogodilo?
Dečak je.
Kakav dečak?
Tek kada se susreo s Johaninim pogledom, razumeo je. Odmah je znao da mu ona ovo nikada neće oprostiti.
Žalio je što mu tako teško pada da voli to dete. Rečeno mu je da to dolazi samo po sebi. Međutim, nedeljama posle rođenja, kada je to bespomoćno biće, koje se iz nekog razloga zvalo Jozef, držao u rukama, dodirivao mu majušan nosić i prebirao po njegovim prstićima, nije osećao ništa osim milosrđa i bojazni.
Johana je uzela dete i pomalo brižno ga upitala: Da li si srećan?
Pa naravno, odgovorio je Gaus i uzeo teleskop u ruke.
Sada kada su živeli u Getingenu, ponovo je posetio Ninu. Nije bila više tako mlada i primila ga je tako prisno kao da mu je supruga.
Još nisam naučio ruski, rekao je prebacujući sebi. Izvinjavam se i obećavam ti da ću to uskoro učiniti.
Čvrsto je obećao sebi da o ovoj poseti Johana nikada neće saznati. Lagaće makar ga stavili i na sprave za mučenje. Njegova je obaveza da joj zadaje što je moguće manje bola. Ali nije obavezan
i da joj uvek govori istinu. Znanja o nečemu mogu da budu vrlo bolna. Ne prođe dan da ih on sam sebi ne poželi malo manje.
Uskoro je započeo jedan rad o astronomiji. Ništa od velikog značaja, ne knjiga za večnost kao Disquisitiones. Vreme će pregaziti taj rad. Od knjige se očekivalo tačnije uputstvo za izračunavanje orbita od ovoga koje se danas koristi. Morao je da požuri. Iako je imao tek trideset godina, primećivao je da mu sposobnost za koncentraciju popušta, a da pauze koje ljudi prave pre nego što daju odgovor postaju sve kraće. Izgubio je još nekoliko zuba, a mučili su ga i grčevi u stomaku. Lekar mu je preporučio čašu vina svakog jutra i mlaku kupku pre spavanja. A on je bio siguran da neće dočekati starost. Kada ga je Johana obavestila da je ponovo jedno dete na putu, nije mogao sebi da kaže da se tome raduje. Ono će morati da odraste bez njega, u to je bio siguran. Uprkos tome, ovoga puta se trudio. Pokazivao je određen strah za vreme trudnoće i posle porođaja mu je laknulo. Iz poštovanja prema njenoj glupoj prijateljici Mini devojčici su dali ime Vilhelmina. Nekoliko meseci kasnije pokušao je devojčicu da nauči da računa, ali ga je Johana opomenula da je zaista isuviše rano za tako nešto.
Nezadovoljan što je Johana ponovo u drugom stanju, otputovao je za Bremen da zajedno s Beselom sređuje Jupiterove tabele. Pre polaska nedelju dana je spavao loše, imao košmare, a preko dana bio tužan i potišten. Putovanje je bilo još lošije nego za Kenigsberg. Kočija je bila još manja, saputnici još manje dorasli, a kada je jedan točak otpao, morali su četiri sata da stoje na nekoj blatnjavoj livadi dok je kočijaš uz psovke popravljao kočiju. Kad je premoren, otežale glave i s bolovima u leđima izašao iz kočije, prišao mu je Besel.
Šta mislite, upitao ga je odmah, o izračunavanju Jupiterove mase na osnovu smetnji u Ceresovoj putanji? Da li on već ima postojanu orbitu?
Gaus je pocrveneo. Ne uspeva mu ništa. Šta treba da radi? Stotine sati je utrošio na ovaj problem. Stvar je nepredvidivo teška. To je muka, a on više nije tako mlad, bez sumnje neće ni dugo živeti, trebalo ga je poštedeti. Bila je greška što se uopšte upustio u takve sitnice.
Želite li da vidite more?, tiho ga je upitao Besel.
Ne želim nikakvu ekspediciju, odgovorio je Gaus.
Ali to je sasvim blizu, samo mala šetnja kolima.
U stvarnosti to je bio dalek i naporan put, a kočija se toliko ljuljala da je Gaus ponovo dobio grčeve u stomaku. Padala je kiša, a prozor nije mogao da se zatvori do kraja. Bili su mokri do gole kože.
Ali isplati se, stalno je ponavljao Besel. More mora da se vidi.
Mora da se vidi, upitno je odgovorio Gaus, a gde je to zapisano?
Obala je bila prljava, a i sama voda nije izgledala privlačno. Horizont je izgledao ograničen, nebo nisko, a more kao gusta supa pod prljavim nebom. Duvao je hladan vetar. U blizini je nešto gorelo i dim je otežavao disanje. Na talasima se gore-dole ljuljalo telo pevca bez glave.
E pa dobro, gledao je u maglu Gaus, sada možemo da krenemo nazad.
Ali Beselova preduzimljivost se nije završila.
Nije dovoljno samo more da vidite, morate da posetite i pozorište.
Pozorište je skupo, rekao je Gaus.
Besel se nasmejao. Gospodin profesor treba da se oseća kao gost. Meni je to čast. Iznajmiću privatnu kočiju i dok dlanom o dlan bićemo tamo.
Putovanje je trajalo četiri mučna dana, a krevet u Vajmarskoj velikoj gostionici bio je veoma tvrd. Bolovi u Gausovim leđima su postali nepodnošljivi. Osim toga, u sobu su uneli i nekakvo šiblje od koga je stalno kijao. U dvorskom pozorištu je bilo vrelo, a njemu je bilo muka. Prikazivao se jedan Volterov komad. Neko je ubio nekoga. Jedna žena je plakala. Neki čovek je bio tužan, a druga žena je pala na kolena. Držali su monologe. Prevod je bio lep, s puno melodija, ali Gaus je to radije čitao. Od silnog zevanja potekle su mu suze niz obraze.
Zar ne, šaputao mu je Besel, ovo je tako dirljivo.
Glumci su mlatarali rukama, dizali ih, neprekidno hodali napred-nazad, a dok su govorili, kolutali su očima.
Verujem da je danas i Gete u svojoj loži, došapnuo mu je ponovo Besel.
Je li to onaj magarac, upitao je Gaus, koji je sebi dozvolio da ispravlja Njutnovu teoriju o svetlosti?
Svi unaokolo su se okrenuli ka njima, a Besel se skupio u sedištu. Više nije progovorio ni reč dok nije pala zavesa.
Na izlazu iz pozorišta obratio mu se jedan mršavi čovek.
Imam li čast da razgovaram s gospodinom Gausom, astronomom?
Astronomom i matematičarem, odgovorio je Gaus.
Ja sam pruski diplomata, nastavio je mršavi čovek, s trenutnim sedištem u Rimu. Sada sam upravo na proputovanju za Berlin. Dodeljeno mi je mesto direktora sekcije za obrazovanje pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ima mnogo posla, nemačko obrazovanje mora da se promeni iz osnove. Ja sam lično dobio najveće moguće obrazovanje i sada mi se pruža prilika da nešto od toga prenesem na druge. Dok je govorio stajao je potpuno pravo, bez naslanjanja na srebrni štap koji je držao u ruci. Uostalom, mi smo studenti sa istog univerziteta i imamo zajedničke poznanike. Ali nisam znao da se bavite i matematikom. Veoma značajna, zar ne?
Gaus nije razumeo.
Predstava.
A da, rekao je Gaus.
Potpuno je shvatljivo, nastavio je mršavi čovek, da ovo nije baš prava stvar u ovom trenutku. Nešto nemačko bi bilo prikladnije, ali s Geteom je vrlo teško raspravljati o ovim stvarima.
Izvinite, rekao je Gaus, ja malopre nisam čuo vaše ime i molio bih vas da ga ponovite.
Diplomata je uz duboki poklon to uradio i onda je dodao: Inače, bavim se istraživanjem.
Gaus se radoznalo nagnuo napred.
Istražujem stare jezike.
Ah, tako, rekao je Gaus.
To mi je zvučalo kao razočaranje, primetio je diplomata.
Nauka o jeziku. Gaus je odmahnuo glavom. Ne želim nikoga da uvredim.
Ne, ne, molim, slobodno recite.
Gaus je slegnuo ramenima. Tako nešto je za ljude koji imaju sitničavost za matematiku, ali ne i inteligenciju ljudi koji su izgradili svoju sopstvenu, nužnu logiku.
Diplomata je ćutao.
Molim vas, upitao ga je Gaus, recite mi nešto o svojim putovanjima. Mora da ste stvarno svuda bili.
Putovanja se odnose na mog brata, kiselo je odgovorio diplomata. Ta zamena se ne dešava prvi put. Oprostio se od Gausa i otišao sitnim koracima.
U toku noći, od bolova u leđima i stomaku Gaus nije mogao da spava. Prevrtao se u krevetu na jednu pa na drugu stranu, žalio se i grdio svoju sudbinu, Vajmar, a pre svih Besela. Rano ujutru, dok je Besel još spavao, naredio je da se upregne kočija i da ga odmah odveze do Getingena.
Kada je konačno stigao, još s putnom torbom u ruci, savijen unapred zbog bolova u stomaku, iskrivljenog vrata, zabačenog unazad zbog ukočene kičme, otišao je do univerziteta da se raspita kada će konačno početi gradnja opservatorije.
Nemamo mnogo vesti od Ministarstva, rekao je službenik. Hanover je daleko, ništa se ne zna tačno. Rat je, ako ste zaboravili.
Vojska koristi brodove kojima se plovi pomoću zvezdane mape, a nju ne možemo sačiniti kod kuće u kuhinji, odgovorio je Gaus.
Mogu da vam obećam da ću uskoro imati nekakvih vesti, rekao je službenik. A inače planira se jedno detaljno premeravanje kraljevine Vestfalen. Gospodin profesor je već radio kao geodeta. Sada se traži jedan vredan račundžija za vođu ovog velikog posla.
Gaus je otvorio usta. Upotrebio je svu snagu da se obuzda i da se ne izdere na službenika. Uspelo mu je. Zatvorio je usta, okrenuo se i otišao bez pozdrava.
Ušao je u stan, tresnuo vratima i razdrao se: Vratio sam se i nemam nameru da uskoro idem bilo gde.
Dok je u hodniku izuvao čizme, iz spavaće sobe su se pojavili lekar, babica i Johanina majka. Pomislio je: E pa lepo, ovog puta se neću obrukati.
Sa širokim osmehom i malo veštačkog ushićenja pitao je da li je dečak ili devojčica i koliko je teško.
Dečak je, odgovorio je lekar ozbiljnog lica. Ali je mrtav. I majka, takođe.
Pokušali smo sve što se može, dodala je babica.
To što se posle toga događalo dugo nije mogao u svom sećanju da dovede u red. Činilo mu se kao da se vreme prebacivalo unapred, a onda vraćalo unazad, i da su se razne mogućnosti otvarale, a onda ponovo zatvarale. U jednom sećanju je video Johanu u krevetu. Nakratko je otvorila oči, pogledala ga je, ali ga nije prepoznala. Kosa joj je bila slepljena na licu, ruke vlažne i bez snage. Korpa s odojčetom je stajala na stolici. S ovim je u suprotnosti bilo drugo sećanje. Prema njemu, ona je bila već bez svesti kada je utrčao u sobu. Prema trećem, on je ušao u sobu baš u trenutku kada je umirala. Telo joj je bilo bledo i voštano. Imao je i sećanje prema kome je s njom potpuno jasno vodio užasan razgovor. Pitala ga je da li mora da umre. Posle kraćeg ustezanja, on je klimnuo glavom. Tražila je da ne tuguje dugo. Živi se i umire se. Tu se ne može ništa. Posle nekoliko sati događalo se nešto novo. Sedeo je na njenom krevetu. Ljudi su šaputali u hodniku. Johana je bila mrtva.
Povukao je stolicu unazad i pokušao da se navikne na misao da mora ponovo da se oženi. Ima decu i ne zna ni kako se vodi domaćinstvo. Posluga je isuviše skupa.
Tiho je otvorio vrata. Tako je to. Mora se živeti iako je sve svršeno. Urediti i organizovati svaki dan, svaki sat i minut. Kao da to još uvek ima smisla.
Malo se smirio kada je čuo da mu je stigla majka. Razmišljao je o zvezdama. Kratka formula koja sva njihova kretanja jednim redom može da obuhvati. Prvi put je saznao da neće moći da je otkrije. Polako je padao mrak. Oklevajući, otišao je do teleskopa.

PLANINA


Pri slaboj svetlosti uljane lampe, dok je vetar donosio sve više snežnih pahuljica, Eme Bonplan je pokušavao da napiše pismo. Razmišljao je o proteklim mesecima i činilo mu se kao da ima tuce života iza sebe. Svi su slični jedan drugome i nijedan nije vredan ponavljanja. Plovidba po Orinoku mu se čini kao nešto o čemu je pročitao u knjizi. Nova Andaluzija je kao legenda iz davnina, a Španija mu je samo reč. U poslednje vreme se oseća mnogo bolje, a ima i dana kada ga groznica potpuno napušta. Snovi u kojima barona Humbolta davi, secka, pali, truje, ubija pištoljem ili zatrpava kamenjem sve su ređi.
Malo je razmišljao i pažljivo gledao vrh pera. Nešto malo dalje uz planinu, opkoljen mazgama koje su spavale, s kosom prekrivenom injem i snegom, sedeo je Humbolt. Uz pomoć Jupiterovog meseca određivao je trenutni položaj. Na kolenima je pažljivo u ravnoteži držao stakleni cilindar barometra. Pored njega, potpuno uvijeni u ćebad, ležala su trojica vodiča.
Sutra, pisao je Bonplan dalje, imamo nameru da savladamo Cimborazo. Za slučaj da ne preživimo, Humbolt je savetovao da odmah napišemo oproštajna pisma. Naime, nedostojno je umreti jednostavno tako, bez nekakve završne reči. Na planini smo skupljali kamenje i biljke. Čak i ovde gore ima dosta nepoznatog rastinja. Poslednjih meseci sam mnogo toga nasekao. Baron je tvrdio da postoji samo šesnaest osnovnih tipova, ali ja se vrlo dobro razumem u vrste i mislim da ih ima bezbroj. Jedan veći deo njegove zbirke, među kojima i tri vrlo stara leša, pretovareni su u Havani na brod za Francisku. Na drugom brodu su zbirke biljaka, svi rukopisi i crteži. Sve je to upućeno Humboltovom bratu. Pre tri nedelje ili možda šest, pisao je dalje Bonplan, jer dani prolaze tako brzo da sam izgubio pojam o vremenu, čuli smo da je jedan brod potopljen. Humbolt je prošao kroz vrlo teške dane, a onda je rekao. Sada smo opet na početku. Ja sam se veoma uznemirio, ali groznica je tada bila tako jaka da sam samo znao ko sam, gde sam, zašto sam. Veliki deo vremena sam imao košmare i borio se s letećim i mehaničkim paucima. Trudio sam se da ne mislim na to šta smo sve prošli i samo sam se nadao da nije potopljen brod koji je vozio leševe. Toliko mnogo sati sam s njima proveo da na kraju plovidbe rekom na njih nisam gledao samo kao na brodski tovar već kao na svoje saputnike.
Bonplan je obrisao čelo i otpio veliki gutljaj iz svoje mesingane flaše. Ranije je imao jednu srebrnu, ali mu se ta pod okolnostima kojih se ne seća negde izgubila. E sada smo opet na početku, napisao je u nastavku, a onda je primetio da je ta rečenica ponovljena. Precrtao ju je. E sada smo opet na početku! Gledao je ponovo tu rečenicu i precrtao je još jedanput. Nažalost, nisam u mogućnosti da opišem detalje putovanja. Sve mi se rasplinulo i vidim pred sobom još samo par slika koje s mnogo truda pokušavam da sastavim. U Havani, na primer, baron je ulovio dva krokodila. Zatvorio ih je zajedno sa čoporom pasa da bi proučio njihovo ponašanje u lovu. Zavijanje pasa je bilo nepodnošljivo, zvučalo je kao jaukanje dece. Iza njih su ostali krvavi zidovi, koje su morali ponovo da ofarbaju na baronov račun.
Zatvorio je oči, a onda ih ponovo otvorio i gledao tako iznenađeno kao da je u momentu zaboravio gde se nalazi. Zakašljao se i ponovo potegao iz flaše. Ispred Kartagine zamalo da nam se prevrne brod. Na reci Magdalena moskitosi su nam zadavali više muka nego na Orinoku. A onda smo konačno stigli u hladne pećine Kordiljera. Pre toga smo morali da savladamo više od hiljadu stepenika koje su ugradile Inke, davno nestali narod ovog kraja. U normalnim okolnostima do gore te nose za to određeni nosači, ali ih je baron odbio. To ne dozvoljava ljudsko dostojanstvo. Nosači su bili toliko uvređeni, kao da su dobili batine. Bonplan je duboko udahnuo i nastavio. Opet ta njegova volja. Opet je uzdahnuo, ali tiše. Ispred Santa Fea de Bogota sačekali su ih najugledniji ljudi grada. Glas o njima ih je pretekao, premda na neki čudan način. Svako je znao za barona, a niko nije čuo za Emea Bonplana. Možda je to zbog groznice. Trgao se. Poslednja rečenica mu se činila nelogičnom. Razmišljao je o tome da je precrta, a onda je odlučio da je ostavi. Bili su to fini ljudi i bilo je smeha što se Humbolt nakostrešio kada je trebalo da pusti barometar iz ruke. Takođe su se čudili kako jedan tako poznat čovek može da bude tako mali rastom. Stanovali smo kod biologa Mutisa. Baron je uporno pokušavao da razgovara o biljkama, a Mutis je uporno uzvraćao da se takvi razgovori ne vode u društvu. Ipak, Mutisovim travama sam snižavao temperaturu. Mutis je zaposlio jednu sobaricu, mladu Indijanku iz planinskih krajeva, s kojom je o svemu mogao da razgovara. Povukao je veliki gutljaj iz flaše i naboranog čela posmatrao Humbolta koji se u sumraku jedva nazirao. Uz Mutisovu pomoć, baron je posetio rudnike i crtao karte. Potpuno precizne karte. U to nije bilo sumnje.
Potpuno nesvesno, Bonplan je klimnuo glavom par puta, a onda nastavio. S jedanaest natovarenih mazgi, ponovo smo krenuli na put. Prešli smo reku, a onda nastavili planinskim stazama. Često je padala kiša, tlo je bilo blatnjavo i prepuno oštrog kamenja. Baron nije želeo da upropasti svoje čizme. Skinuo ih je i dalje hodao peške. Uskoro su mu noge bile krvave, mazge su postale jogunaste, morali smo da prekinemo uspon kada su mučnina i vrtoglavica postale neizdržljive. Onda je baron Humbolt pokušao da nastavi sam, ali je ubrzo i on pao onesvešćen. Uz pomoć vodiča nekako smo uspeli da se vratimo u dolinu. Baron je naravno pokušao ponovo, sa samo jednim vodičem. Ni vodič nikad nije išao do vrha, jer se ljudi u ovim krajevima ne penju na planinu ako na to nisu primorani. Uspeo je iz trećeg pokušaja. Sada smo tačno znali koliko je planina visoka, koju temperaturu imaju njena isparenja i kakvog sastava je kamenje. Barona Humbolta su najviše interesovali vulkani. Više nego bilo šta drugo. To je u vezi s njegovim školovanjem u Nemačkoj i s jednim čovekom u Vajmaru kome on veruje kao Bogu. I tako, sada je pred nama krunski poduhvat. Vulkan Cimborazo. Bonplan je otpio poslednji gutljaj i još čvršče se uvio u ćebe. Pre nego što je postao dremljiv vrlo jasno je video barona kako pomoću mesinganog levka na tlu pažljivo osluškuje.
Vrlo jasno sam čuo tutnjavu, vikao je Humbolt. Zemljina kora se pomera i uz malo sreće možemo se nadati erupciji.
To bi baš bilo lepo, odgovorio je Bonplan. Presavio je pismo, stavio ga u džep i opružio se po tlu. Na obrazima je osećao je hladnoću smrznute zemlje. Činilo mu se da groznica popušta.
Kao i uvek zaspao je odmah i, kao i obično, sanjao je da je u Parizu. U jesenje jutro, dok kiša blago dobuje po prozoru. Jedna žena, koju nikad ne vidi jasno, pita ga da li je ikad pomislio da će putovati tropima. Nikada stvarno, odgavara on, a i kada jesam, to je bilo samo na trenutak. Tada se probudio jer ga je Humbolt drmusao za ramena i pitao šta čeka, već je prošlo četiri. Bonplan je ustao, a kada se Humbolt okrenuo, zgrabio ga je, dovukao do provalije, a onda ga svom snagom gurnuo preko ivice. Nekaga je prodrmao za ramena i upitao: Šta čekate, već je četiri, moramo da krenemo. Bonplan je protrljao oči, stresao sneg s kose i ustao.
Vrlo pospan je bio i indijanski vodič. Humbolt mu je pružio zapečaćen koverat. Oproštajno pismo upućeno bratu.
Dugo sam ga doterivao. Molim vas da ga neizostavno predate prvoj jezuitskoj misiji.
Zevajući, vodič je primio pismo.
A ovo je moje, rekao je Bonplan. Nije zatvoreno, možete mirno i da ga pročitate. A ako i ne bude dostavljeno, meni je svejedno.
Humbolt je naredio vodičima da ih čekaju najmanje tri dana. Oni su s dosadom klimali glavama i nameštali svoje pončo ogrtače. Još jednom je iz predostrožnosti ispitao hronometar i teleskop. Zatim je prekrstio ruke i nekoliko trenutaka ukočeno gledao ispred sebe, u ništa. A onda je odjednom krenuo. Bonplan je žurno zgrabio botaničku kutiju i štap i potrčao za njim.
Raspoložen kako skoro nije bio, Humbolt je pričao o svom detinjstvu, o radu na gromobranu, usamljenim lutanjima kroz šume, o tome kako je sredio prvu zbirku buba i o salonu Henrijete Herc. Rekao je i kako žali svakog čoveka koji nije izgradio izražavanje osećajnosti.
Ja sam svoje izražavanje osećajnosti, rekao je Bonplan, gradio s jednom seoskom devojkom iz komšiluka. Dopuštala mi je skoro sve. Jedino sam se morao čuvati njene braće.
Onaj pas mi ne izlazi iz glave, odjednom je rekao Humbolt. Još uvek ne mogu da se oslobodim osećanja krivice. Bio sam odgovoran za tu životinju.
Ta seoska devojka je bila zadivljujuća. Još nije imala ni četrnaest godina, a već je znala takve stvari da čovek ne poveruje.
Kod onih pasa u Havani, to je bilo nešto drugo. Naravno, žao mi je i njih. Ali nauka je to zahtevala. Sada znamo mnogo više o odnosima i načinu lova krokodila. A osim toga, to su bili mešanci, ne plemeniti i prilično šugavi.
Tu gde sada idu nema više biljaka. Samo braonkastozeleni lišajevi na kamenju koje viri iz snega. Bonplan je vrlo jasno čuo kucanje svog srca i šuštanje vetra po snežnom pokrivaču. Prepao se kad je jedan mali leptir poleteo ispred njega.
Zadihan, Humbolt je počeo da komentariše vest o padu Urkiha. Baš gadna stvar. Doduše, još je na dobrom glasu, ali malo pomalo primećuju se znaci da je ministar izgubio naklonost kraljice. Znači, još sto godina robovanja. Kada se vratimo, napisaću o tome par stvari koje se toj gospodi neće dopasti.
Snega je bilo sve više. Bonplan se spotakao i poprilično otklizao nizbrdo. Kratko iza toga isto se dogodilo i Humboltu. Da bi izgrebane ruke sačuvali od hladnoće, umotali su ih u šal. Humbolt je pogledao u kožni đon svoje cipele.
Ekseri, rekao je posle kraćeg razmišljanja. Kroz đon, pa da vire spolja. To nam sada treba.
Sneg im je dostigao do kolena. Odjednom se spustila gusta magla. Humbolt je izmerio nagib magnetne igle i barometrom odredio visinu.
Ako se ne varam, najkraći put do vrha vodi severoistočno preko blagog obronka, zatim malo nalevo, a onda strmo nagore.
Severoistočno, ponovio je Bonplan. Pa u ovoj magli se ne zna ni gde je vrh ni gde je dolina.
Tamo, rekao je Humbolt i vrlo odlučno pokazao negde neodređeno.
Povijeni unapred koračali su držeći se za izbočine u stenama. Visoko gore, na momente prepoznatljiv a zatim se gubio iz vida, vodio je jedan usečen prolaz ka vrhu. Hodajući, instinktivno su se naginjali na levu stranu, gde se kosi i zaleđeni obronak spuštao. Desno se otvarao pogled na vertikalni klanac. Neko vreme Bonplanu nije smetao čovek tužnog lica, obučen u tamnu odeću, koji je koračao pored njih. Ali kada se pretvorio u geometrijsku figuru, u neku vrstu slabopulsirajućeg saća s medom, postalo mu je neprijatno.
Tamo levo, upitao je. Vidite li tamo nešto?
Humbolt je bacio kratak pogled na stranu i odgovorio: Ne.
Dobro, odgovorio je Bonplan sumnjičavo.
Na jednoj udaljenoj platformi napravili su pauzu jer je Bonplanov nos krvario. Uznemiren, gledao je ispred oka kako saće s medom polako obleće oko njega. Zakašljao se, a onda brzo potegao iz mesingane flaše. Kada je krv prestala da curi, krenuli su dalje. Bonplanu je laknulo. Humboltov časovnik je pokazivao da su samo nekoliko sati na putu. Magla je bila toliko gusta da više nije bilo razlike između dole i gore. Gde god se pogleda, sama, ničim neprekinuta belina.
Sada im je sneg dostigao do kukova. Humbolt je ispustio krik i nestao u smetu. Bonplan je malo kopao rukama, napipao Humboltovu jaknu, stegao je i izvadio ga napolje. Humbolt je otresao sneg s odeće i proverio da li su instrumenti oštećeni. Na jednoj isturenoj steni odlučili su da sačekaju da magla postane ređa, kako bi videli kuda idu. Uskoro će se pojaviti sunce.
Stari prijatelju, rekao je Humbolt, ne želim da budem sentimentalan, ali posle ovolikog puta iza nas, moram da vam kažem sledeće.
Bonplan je pažljivo slušao, ali iza ove rečenice nije dolazilo ništa. Izgleda da je Humbolt ponovo zaboravio šta je hteo da kaže.
Ne želim da vam pokvarim igru, počeo je sada Bonplan, ali nešto nije u redu. Tamo desno od vas, ne, nešto dalje, ne, ne, levo, pravo tamo. Ta stvar što izgleda kao zvezda od vate, ili kao kuća, pretpostavljam da je samo ja vidim i da je tu samo zbog mene?
Humbolt je klimnuo glavom.
Treba li da brinem zbog toga?, pitao je Bonplan.
To je stvar viđenja, odgovorio je Humbolt, ovde je reč o slabom atmosferskom pritisku koji menja i gustinu vazduha. Gadne zaraze možemo da isključimo. Uostalom, ja ovde nisam lekar.
Nego ko?
Zaprepašćujuće, nastavio je Humbolt, kako se stalno, što se više penjemo, smanjuje gustina vazduha. Dobrim proračunom može se doći do tačke gde počinje ništa. Ili gde, zbog niske tačke ključanja, krv i ostalo počinje da kuva. Ono što mene lično pogađa i što gledam već duže vreme jeste izgubljeni pas. Vidim ga potpuno raščupanog, a nedostaje mu noga i jedno uvo. Osim toga, on ne propada u sneg, a oči su mu crne i mrtve. To nije prijatno za gledanje i moram prilično da se naprežem da ne počnem da vrištim. Muči me čak i što sam propustio da tom psu dam ime. Ali to i nije bilo obavezno, mi smo imali samo tog psa, ili?
Ja ne znam nijednog drugog, rekao je Bonplan.
Humbolt je malo umiren klimnuo glavom. Polako su se peli dalje. Zbog pukotina u stenama pokrivenim snegom kretali su se vrlo obazrivo. Jednom se za par sekundi podigla magla, tako da su mogli da vide klanac, a onda je sve opet utonulo u maglu.
Ovo krvarenje iz desni, rekao je Humbolt, pun prebacivanja prema sebi, nije neko nužno, normalno stanje. Toga se treba stideti.
Bonplanov nos je krvario i dalje, a ruke, uprkos tome što su bile umotane u šal, više nije osećao. Zamolio je za izvinjenje i pao na kolena, potpuno nemoćan.
S krajnjim naporom peli su se uz jednu strmu stenu. Bonplanu je pao na pamet dan kada su sedeli zarobljeni na ostrvu za vreme oluje na Orinoku. Kako su uspeli da napuste ostrvo nije mogao da se seti. Upravo kada je o tome hteo da pita Humbolta, jedna stena ispod Humboltove cipele se odlomila i udarila ga u leđa. Toliko ga je zabolelo da je skoro pao s nje. Čvrsto je zatvorio oči, zgrabio šaku snega i njime protljao lice. Bilo mu je lakše, iako je pulsirajuće saće s medom još uvek išlo ispred njega. Još neprijatnije mu je bilo to što mu se činilo da kad god traži oslonac na steni, ona se pomalo ugiba. S vremena na vreme iz stene ga je gledalo neko iskeženo lice, izjedeno zubom vremena. Pokazivalo mu je čas netrpeljivost, čas dosadu. Na sreću, magla nije dozvoljavala da se gleda u ponor.
Onda na ostrvu, rekao je glasno. Kako smo uspeli da se spasemo?
Dugo nije dobio odgovor. Činilo se da je Humbolt ponovo zaboravio pitanje. Onda je konačno okrenuo glavu.
I pored najbolje volje ne mogu da se setim. Stvarno, kako?
Na vrhu stene magla je visila kao u dronjcima. Ugledali su parčad neba i kupaste vrhove planina. Vazduh je bio hladan i redak. Koliko god da su duboko udisali, skoro im ništa nije ulazilo u pluća. Bonplan je pokušavao da izmeri puls, ali je neprestano grešio. Na kraju je odustao. Izbili su na uzanu stazu pokrivenu snegom. Staza se provlačila iznad pukotine u steni.
Gledajte samo napred, rekao je Humbolt. Nikako nadole.
Istog trenutka Bonplan je pogledao nadole. Činilo mu se da se slika okrenula. Dno klanca ga je pritisnulo odozgo, a staza je vodila u dubinu. Užasnut, pribio se uz ispupčenje na steni.
Most, promucao je.
Nastavite dalje, rekao je Humbolt.
Nema stena, odgovorio je Bonplan.
Humbolt je stao. Tačno. Ispod njih nema stena. Stajali su na jednom slobodnom visećem mostu od snega. Ukočeno je gledao nadole.
Ne razmišljajte, rekao je Bonplan. Nastavite dalje.
Dalje, ponovio je Humbolt, ali se nije pomerio.
Jednostavno napred, ponovio je Bonplan.
Humbolt se pokrenuo.
Bonplan je koračao, nogu pred nogu, činilo mu se da satima čuje škripu snega, a znao je da su između njega i ponora samo vodeni kristali. Do kraja svog života, bespomoćan i usamljen u Paragvaju, mogao je ove slike da dozove do najsitnijih detalja. Pocepani magličasti oblaci, svetlo nebo i klisura ispod njega, dokle god mu pogled dopire. Pokušao je da odmumla neku pesmicu, ali glas koji je čuo nije bio njegov. Prestao je. Klisura, planinski vrh, nebo i sneg koji škripi još su uvek tu. Most nisu prešli. 1 još uvek su na mostu. A onda, u ko zna kom trenutku, Humbolt je stao i pružio mu ruku. Uspeli su, na drugoj su strani.
Bonplane, rekao je Humbolt. Izgledao je siv, mali i odjednom prilično star.
Humbolte, rekao je Bonplan.
Jedno duže vreme stajali su ćuteći jedan pored drugog. Onda je Bonplan obrisao maramicom nos koji je opet krvario. Malo pomalo, u početku u neredu, a onda sve preciznije i jasnije, pulsirajuće saće s medom se povlačilo. Snežni most je bio tri, najviše četiri i po metra dugačak, pa je prelaz preko njega mogao trajati samo par sekundi.
Obazrivo su nastavili dalje. Bonplan je zaključio da je sastavljen od tri osobe. Jedna koja ide napred, druga koja to kretanje posmatra i konačno treća, koja neprekidno jednim nikom nerazumljivim jezikom sve to objašnjava. Sam je sebe ošamario da razbistri misli. To je malo pomoglo. Ali nije uticalo na to što tamo gde treba da stoji nebo sada visi zemljino tle, a oni se s glavama nadole penju niz planinu.
A možda sve ovo i ima smisla, glasno je razmišljao Bonplan. Konačno, mi se i nalazimo na drugoj strani Zemlje.
Humboltov odgovor nije mogao da čuje. Mrmljanje Bonplanovog pratioca – komentatora ga je nadjačalo. A onda je Bonplan počeo da peva. U početku je upao jedan, a onda je ovu pesmu prihvatio i drugi pratilac. Bonplan ju je naučio u školi i bio je prilično siguran da je na ovoj hemisferi ne zna niko. To je još jedan dokaz da ova dvojica pored njega stvarno postoje i nisu varalice. Kako su inače mogli da nauče ovu pesmu. Doduše, u ovakvom razmišljanju nešto nije bilo logično, ali on nije mogao da utvrdi šta. Na kraju krajeva, to je svejedno. Njemu je ionako svejedno da li je on taj koji misli ili neko od ove dvojice. Disao je kratko i šumno, a srce mu je snažno lupalo.
Humbolt se odjednom ukopao u mestu.
Šta je sada?, ljutito mi je dobacio Bonplan.
Vidite li ono što ja vidim?
Naravno, naravno, odgovorio je Bonplan iako nije znao o čemu se radi.
Morao sam da vas pitam, nastavio je Humbolt. Nisam mogao da poverujem svom razumu. Uostalom, taj pas je stalno s nama.
Pas, iznenadio se Bonplan. Nikada nisam mogao da ga podnesem.
Ovaj klanac, upitao je Humbolt. Da li je to stvarno provalija ili...?
Bonplan je pogledao nadole. Pred njegovim nogama ukazala se pukotina duboka najmanje sto pedeset metara. S druge strane je staza vodila dalje i činilo se da vrh nije daleko.
Preko ovog klanca nećete nikada preći.
Bonplan se ukočio od straha jer to nije rekao on već njegov pratilac s desne strane. Da bi tome pridao važnost, pratilac je ponovio. Preko ovoga klanca nećete nikada preći.
Nikada, potvrdio je i pratilac s leve strane. Jedino ako letite.
Polako, kao da savladava neki otpor, Humbolt je kleknuo i otvorio kutiju s barometrom. Ruke su mu se toliko tresle da je malo nedostajalo pa da mu barometar ispadne. I njemu je curila krv iz nosa i kapala mu po jakni.
Samo da sada ne napravimo grešku, preklinjao je Humbolt.
Slažem se, odgovorio je Bonplan.
Humboltu je nekako uspelo da upali vatru i počne da zagreva lonče s vodom.
Ne mogu samo na barometar da se oslonim, objašnjavao je, niti samo na svoju glavu. Visinu moram da odredim pomoću tačke ključanja vode. Oči su mu se suzile, a usne drhtale od uzbuđenja i koncentracije. Kada je voda proključala, izmerio je temperaturu i sklonio sat. Uzeo je blok za pisanje. Iscepao je desetak listova dok ruka nije počela da ga služi, da može da ispisuje brojeve.
Bonplan je s nepoverenjem gledao u klanac. Nebo je ležalo duboko ispod njih i bilo je oblačno. Pa, donekle se možemo navići da stojimo na glavi, razmišljao je, ali ne i na to da Humbolt ovako sporo računa.
Hoćemo li danas još nešto da radimo?
Izvinite, odgovorio je Humbolt. Veoma mi je teško da se koncentrišem, a zamolio bih da neko drži psa na uzici.
Tog psa nikada nisam mogao da podnesem, rekao je Bonplan. Odmah se posramio, jer se setio da je to već rekao. To ga je toliko dirnulo da mu je pripala muka. Nagao se nad provaliju i uspravio se s olakšanjem.
Jeste li završili?, upitao je Humbolt. E pa, onda mogu da vam saopštim da se nalazimo na visini od pet hiljada šest stotina sedamdeset i devet metara.
Aleluja, rekao je Bonplan.
Mi smo ljudi koji su se do sada najviše probili u visinu. Još niko nije bio toliko udaljen od površine mora.
Ali sam vrh?
S vrhom ili bez njega, ovo je svetski rekord.
Ali ja želim da osvojimo vrh, rekao je Bonplan.
Zar ne vidite ovu provaliju?, vrisnuo je Humbolt. Obojica smo na ivici razuma. Ako odmah ne siđemo, nikada se nećemo vratiti nazad.
Možemo jednostavno da tvrdimo da smo bili gore, rekao je Bonplan.
To ne želim da slušam, odgovorio je Humbolt.
Ali to i nisam ja rekao. To je bio onaj drugi.
Doduše, niko to ne može da proveri, rekao je Humbolt posle kraćeg razmišljanja.
Pa naravno, dodao je Bonplan.
Ali ja to nisam rekao, viknuo je Humbolt.
Šta niste rekli?, upitao je Bonplan.
Potpuno smeteni, pogledali su jedan drugoga.
Visina je zabeležena, prvi se sabrao Humbolt, uzorci kamenja su skupljeni i sada brzo dole.
Spuštanje je trajalo dugo. Klanac koji su prešli preko snežnog mosta sada su morali da obiđu u velikom luku. Vidljivost je ovoga puta bila normalna i Humbolt je bez većih teškoća pronašao put. Bonplan je cupkao iza njega. Činilo mu se da su mu kolena nesigurna. Kao da je gazio kroz tekuću vodu, a optičko prelamanje mu je razlamalo figuru. I štap u njegovoj ruci se ponašao neumesno. Vitlao je tamo-amo, zabadao se u sneg, lupkao po kamenju kao da Bonplan ne treba ništa drugo da radi samo njega da prati. Sunce je već stajalo prilično nisko. Humbolt je skliznuo niz jedno polje šljunka. Izgrebao je lice i ruke, pocepao mantil, ali je barometar ostao čitav.
Bol ima i svoju dobru stranu, rekao je stisnutih zuba. U momentu je jasnije video, a i pas je nestao.
Tog psa, ponovio je Bonplan, stvarno nikada nisam mogao da podnesem.
Moramo danas da se spustimo, rekao je Humbolt. Preko noći je veoma hladno. U priličnom smo rasulu i nećemo preživeti. Ispljunuo je krv. Što se tiče psa, vrlo mi je žao, ja sam ga voleo. Ovo su nam trenuci iskrenosti, rekao je Bonplan, pa bih želeo da znam o čemu ste razmišljali na snežnom mostu.
Naredio sam sebi da ne mislim ništa, rekao je Humbolt, prema tome ništa nisam ni mislio.
Stvarno, baš ništa?
Apsolutno ništa.
Bonplan je bacio pogled u postepeno rasplinuto saće s medom. Njegova dva pratioca su se izgubila. Mora još jednog da se oslobodi. Možda to i nije neophodno? Sumnja da je to ipak on sam.
Nas dvojica smo osvojili najviši vrh na svetu. Šta god da nam se još dogodi u životu, ovo će ostati upamćeno.
Nismo ga potpuno osvojili, rekao je Bonplan.
To je besmisleno!
Ko osvaja neku planinu, on stiže na njen vrh. Ko nije bio na vrhu, nije osvojio planinu.
Humbolt je ćuteći posmatrao svoje krvave ruke.
Tamo na snežnom mostu, rekao je Bonplan, odjednom sam zažalio što moram da idem iza vas.
To je potpuno ljudski, odgovorio je Humbolt.
Ne mislim da je to samo zato što onaj ko prvi ide pre dolazi na sigurno već zato što mi je na pameti bila čudna misao. Da sam bio prvi, nešto u meni je htelo da čim pređem preko jednim udarcem nogom srušim most. Ta želja je bila veoma jaka.
Humbolt nije odgovorio. Bio je zaokupljen sopstvenim mislima.
Bonplana je bolela glava. A ponovo je osećao i tragove groznice. Bio je mrtav umoran. Trebaće mu mnogo vremena da se oporavi od ovog dana.
Ko ovako dugo putuje, rekao je, iskusi mnoge stvari. Sazna i mnogo stvari o sebi samom.
Izvinite, zamolio je Humbolt. Nisam vas razumeo. Zbog vetra.
Bonplan je ćutao par sekundi. Ništa važno, rekao je, zahvalan na tome. Samo brbljanje. Prazna priča.
E, pa onda, rekao je Humbolt, bez uzbuđenja i nepokretnog lica, nema razloga za otezanje.
Dva sata kasnije stigli su do vodiča, koji su ih po dogovoru čekali. Humbolt je zatražio nazad svoje pismo i odmah ga iscepao.
U ovoj stvari se ne sme biti nemaran. Ništa nije mučnije od oproštajnog pisma čiji je sastavljač još živ.
Meni je potpuno svejedno, rekao je Bonplan i držao se za glavu koja ga je bolela. Moje možete da zadržite ili da ga bacite. A možete i da ga pošaljete.
U toku noći, potpuno uvijen i šćućuren ispod ćebeta da bi se zaštitio od snega, Humbolt je pisao pisma. Obaveštavao je Evropu da je od svih smrtnika samo njemu uspelo da se popne tako visoko. Vrlo pažljivo je svako posebno presavio i zatvorio. I tek tada je izgubio svest.

BAŠTA


U jedno kasno veče profesor je zakucao na vrata gospodarske kuće. Otvorio je mladi, suvonjavi sluga.
Grof od Ohe kod Ohe ne prima.
Ponovite mi ime, molim vas, zamolio je Gaus.
Grof Hajnrih od Ohe kod Ohe, ponovio je sluga.
Gaus je morao da se nasmeje.
Sluga ga je posmatrao hladno i odmereno.
Porodica milostivog gospodina se već hiljadu godina tako zove.
Nemačka je već odavno jedan smešan komad zemlje, rekao je Gaus. Ja dolazim radi premeravanja zemlje. Prepreke se moraju ukloniti. Grad mora od gospodina... Tu je Gaus počeo ponovo da se smeje. Grad mora od gospodina grofa da otkupi nekoliko stabala i jednu bezvrednu šupu. Čista formalnost, koja može brzo da se završi.
Možda i može, odgovorio je sluga, ali sigurno ne večeras.
Gaus je pogledao u svoje blatnjave cipele. Plašio se da će se baš to dogoditi.
Dobro, onda ću morati ovde da prenoćim. Molim vas da mi pripremite sobu.
Ne verujem da imamo mesta, odgovorio je sluga.
Gaus je skinuo somotsku kapu, obrisao čelo i popravio kragnu. Osećao se neudobno i oznojeno. Boleo ga je stomak.
Ovo je nesporazum. Ja ne dolazim kao molilac. Ja sam upravitelj gradske komisije za merenje i ako me neko otera s praga, vraćam se ponovo, ali ovog puta uz pratnju. Da li ste me razumeli?
Sluga se povukao korak unazad.
Da li ste me razumeli?
Da, jesam, odgovorio je sluga.
Da, jesam, gospodine profesore, ponovio je.
A sada želim da vidim gospodina grofa.
Sluga je tako visoko podigao obrve da mu se čelo naboralo. Možda se nisam najjasnije izrazio. Milostivi gospodin se već povukao. Spava.
Samo na trenutak.
Sluga je odmahivao glavom.
Spavanje nije kobna stvar, ko spava, toga možemo da probudimo. Što duže ovde stojim, toliko kasnije će grof ponovo da se zavuče u perje, a raspoloženje mu se neće popraviti. A i ja sam umoran kao pas.
Molim vas, pođite za mnom, promuklim glasom pozvao ga je sluga.
Koračao je sa svećom ispred Gausa tako brzo da se činilo kao da želi da pobegne. A to mu i ne bi bilo teško. Gausa su bolele noge, koža na njegovim cipelama je bila isuviše kruta, ispod vunene košulje ga je sve svrbelo, a vrelina na vratu mu je ukazivala na to da je opet dobio opekotine od sunca. Išli su niz nizak hodnik sa izbledelim tapetama. Jedna veoma zgodna služavka pronela je noćnu posudu pored njih. Gaus je nekako setno gledao za njom. Onda su se spuštali nekim stepenicama, pa se drugima peli, pa opet spuštali. Ovakav raspored prostorija je trebalo posetioce potpuno da zbuni i verovatno je to kod ljudi bez smisla za geometriju apsolutno funkcionisalo.
Gaus je proračunao da su sada oko tri i po metra iznad i dvanaest zapadno od glavne kapije, a da se kreću u pravcu jugozapada. Sluga je zakucao na jedna vrata, otvorio ih, rekao par reči nekom unutra i pustio Gausa da uđe. U stolici za ljuljanje sedeo je stariji čovek u kućnom ogrtaču i papučama od plute. Bio je visok, imao upale obraze i prodorne oči.
Od Ohe kod Ohe, drago mi je. Čemu se smejete?
Ne smejem se, rekao je Gaus. Ja sam gradski premeravač zemlje. Ne smejem se nikada i hteo sam samo da vam se predstavim i zahvalim na gostoprimstvu.
Znači da su me probudili samo zbog toga.
Upravo zbog toga, rekao je Gaus. A sada vam želim laku noć.
Veoma zadovoljan, pratio je slugu ponovo niz stepenice, a onda jednim posebno zagušljivim hodnikom. Ovi ljudi ga nikada više neće tretirati kao poslugu.
Njegov trijumf nije trajao dugo. Sluga ga je uveo u jednu odvratnu rupu. Smrdelo je, na podu su ležali ostaci trulog sena, jedna široka daska je služila kao krevet, a pribor za umivanje je bila zarđala kofa s prljavom vodom. Nužnik nije postojao.
Doživeo sam mnogo toga, rekao je Gaus. Pre dve nedelje, jedan seljak mi je ponudio svoju kućicu za pse za spavanje. Ali ona je izgledala mnogo lepša nego ovo ovde.
To je vrlo moguće, rekao je sluga, spreman da ode. Ali mi ništa bolje nemamo.
Stenjao je, ali je bio primoran da legne na te daske. Jastuk je bio tvrd i užasno je smrdeo. Stavio je kapu preko jastuka, ali to nije pomoglo. Leđa su ga bolela, vazduh je bio zagušljiv, a kao i svake večeri, nedostajala mu je Johana. Bio je dovoljan samo trenutak neopreznosti i već je dobio jednu zvaničnu službu. Sada se provlači kroz šume i raspravlja sa seljacima o njihovom krivom drveću. Danas po podne je za jednu staru brezu platio pet puta više nego što vredi. Trajalo je čitavu večnost dok najzad njegov pomoćnik nije isekao stablo koje smeta, da bi on konačno mogao teodolitom da primi Eugenov svetlosni signal. Na kraju je taj magarac slao svetlosne signale u pogrešnom pravcu. Sutra će se ponovo naći, a on mora da se pobrine za to kako odande pa do sledeće čvorne tačke da stigne uz samo dva skretanja. Ovo je sada bilo njegovo zanimanje. Knjiga o astronomiji je odavno izašla i odobrena od strane Univerziteta. Ipak je posao dobro plaćen i ako nisi glup moglo se na različite načine još i dodatno zaraditi. S takvim mislima je konačno zaspao.
Rano ujutru probudio ga je grozan san. Video je sebe samoga kako leži na drvenom krevetu i sanja o tome kako leži na drvenom krevetu i sanja da leži na krevetu, i sanja. Veoma uznemiren uspravio se i odmah je znao da mu buđenje tek predstoji. A onda je iz sekunde u sekundu prelazio iz jedne stvarnosti u drugu, pa onda u sledeću, ali nijedna mu nije ništa bolje ponudila od ove iste prljave sobe s trulim senom na podu i zarđalom kofom u uglu. Jednom je u vratima stajao neki visoki magloviti stvor, drugi put je u uglu ležao mrtav pas, a onda je upao neki dečak s drvenom maskom. Pre nego što je uspeo da ga jasnije pogleda, ovaj je nestao. Konačno je potpuno iscrpljen uspeo da sedne na ivicu kreveta i pogledao u sunčano jutarnje nebo, ali nije mogao da se oslobodi osećaja da je uvek za korak van stvarnosti kojoj pripada.
Isprskao se hladnom vodom i pomislio na Eugena s kojim po podne treba da se sastane. Raspoloženje bi mu se obično popravilo kada bi se izdrao na njega. Obukao se i zevajući od umora izašao iz sobe.
Prolazio je hodnikom pored niza soba s mnogo slika ozbiljnih i dostojanstvenih ljudi, nevešto naslikanih i premazanih debelim slojem boje. Nameštaj je bio od isflekanog drveta i prepun prašine. Malo zamišljen zastao je pred jednim ogledalom. Ono što je video nije mu se baš dopalo. Otvorio je nekoliko fioka i sve su bile prazne. S olakšanjem je pronašao rešetkasta vrata i izašao u baštu.
Bašta je bila zapanjujuće brižno uređena. Palme, orhideje, pomorandžino drvo, čudno formirani kaktusi i mnoštvo različitih biljaka koje Gaus nikada ni na slikama nije video. Pesak je škripao pod njegovim nogama, a jedna lijana mu je skinula kapu s glave. Mirisi su bili sladunjavi, a zrelo i raspuknuto voće je ležalo na zemlji. Rastinje je postajalo sve gušće, a put sve uži, pa je morao pognut da se kreće. Kakva rasipna izdašnost. Nadao se samo da ovde nema i nekih nepoznatih insekata. Dok se provlačio između dve palme zakačio je kaput, posrnuo i skoro da je upao u jedan veoma trnovit žbun. A onda je izbio na travnjak. U jednoj naslonjači, još uvek u kućnom ogrtaču, razbarušene kose i bosih nogu, sedeo je grof i pio čaj.
Veoma impresivno, rekao je Gaus.
Ranije je to bilo mnogo lepše, odgovorio je grof. Baštovani su danas veoma skupi, a prinudno useljenje francuskih vojnika je mnogo toga uništilo. Ja sam tek odskora ponovo ovde. Na neko vreme sam se iselio u Švajcarsku, ali su se sada vremena promenila. Želi li gospodin geodeta možda da sedne?
Gaus se osvrnuo unaokolo, ali postojala je samo jedna stolica i u njoj je sedeo grof. Pa, nije neophodno, odgovorio je oklevajući.
Dobro. Onda možemo odmah da razgovaramo o poslu, rekao je grof.
Samo formalnost, rekao je Gaus. Da bismo imali nesmetani vidik do merne tačke u Sarhorsteru, moram da posečem tri drveta u vašoj šumi i da srušim jednu očigledno dugo nekorišćenu šupu.
Sarhorster? Ali tako čovek ne može da vidi.
Naprotiv, rekao je Gaus, moguće je ukoliko se upotrebi koncentrisano svetlo. Ja sam konstruisao aparat koji svetlosne signale može da pošalje do neslućenih daljina. Ovim aparatom će biti omogućeno sporazumevanje između Meseca i Zemlje.
Meseca i Zemlje, ponovio je grof.
Gaus je s osmehom klimnuo glavom. Tačno je znao šta se sada događa u glavi starog tupana.
Što se drveća i šupe tiče, nastavio je grof, reč je o pogrešnoj proceni. Ta šupa je preko potrebna, a drveće je veoma vredno.
Gaus je duboko uzdahnuo. Morao je da se drži smireno i ozbiljno. Koliko li će još ovakvih razgovora da vodi?
Naravno, rekao je umorno, ali ne treba preterivati. Ja znam koliko par stabala i stara šupa mogu da vrede. A u ovo vreme čovek ne sme svoju državu da opterećuje prekomernim zahtevima.
Patriotizam, rekao je grof. Zanimljivo. Pogotovo kada se na to poziva neko ko je do pre kratkog vremena bio francuski službenik.
Gaus ga je ukočeno gledao.
Grof je srknuo malo čaja. Molim vas da me ne razumete pogrešno. Ja nikome ne prebacujem. To su bila veoma loša vremena i svako je postupao prema svojim mogućnostima.
Ali zbog mene je Napoleon odustao od gađanja Getingena, rekao je Gaus.
Grof je s odobravanjem klimnuo glavom. Nije izgledao iznenađen. Nije svako imao tu privilegiju i sreću da ga ceni Korzikanac.
Ali teško da je iko to i zaslužio, rekao je Gaus.
Zamišljen, grof je gledao u svoju šolju. U sklapanju poslova gospodin geodeta takođe nije bez iskustva. Iako se tako predstavlja.
Kako to treba da shvatim?, upitao je Gaus.
Možda iz ovoga proizlazi da će gospodin geodeta da me isplati uobičajenim, u državi prihvaćenim novcem.
Potpuno razumljivo, odgovorio je Gaus.
Ali ja se onda pitam da nije možda grad za ove izdatke isplatio gospodinu geodeti u zlatu. A ukoliko je to slučaj, dolazi do jedne lepe dobiti na kursnoj razlici. Čovek ne mora da bude matematičar da bi tako nešto izračunao.
Gaus je potpuno pocrveneo.
U svakom slučaju, tako nešto ne bi promaklo takozvanom kralju matematike, rekao je grof.
Gaus je ukrstio ruke na leđima, posmatrao orhideje izrasle na palminom drveću i ledenim glasom odgovorio: I ništa od toga nije protiv zakona.
Bez sumnje, rekao je grof. Siguran sam da je gospodin geodeta to proverio. Inače, ja sam zadivljen poslovima premeravanja. To je čudesno zanimanje. Mesecima se tako s instrumentima povlačite unaokolo.
Samo ako se to čini u okvirima Nemačke. Ko se takvog posla prihvati na Kordiljerima, biće slavljen kao istraživač.
Grof je tresao glavom. To je ipak veoma težak posao, pogotovu ako čovek kod kuće ima porodicu. Gospodin geodeta sigurno ima porodicu? Dobru ženu?
Gaus je potvrdno klimnuo glavom. Činilo mu se da sunce isuviše jako sija, a mnoštvo biljaka ga je uznemiravalo.
Možemo li sada da razgovaramo o kupovini tih stabala?, upitao je. Ja moram dalje, nemam mnogo vremena.
Pa ipak ne tako malo, rekao je grof. Kada je neko tvorac Disquisitiones Arithmeticae, taj stvarno više nikada ne mora da žuri.
Gaus je zabezeknuto gledao u grofa.
Molim vas, samo bez nepotrebne skromnosti, rekao je grof. Odeljak o podeli kruga spada u najznačajnije delo koje sam do sada čitao. Naišao sam na razmišljanja o kojima tek treba da učim.
Gaus se nasmejao.
Da, da, rekao je grof, ja ovo mislim sasvim ozbiljno.
Zadivljen sam, rekao je Gaus, što sam ovde sreo čoveka s ovakvim interesovanjem.
Bolje je reći da je u pitanju znanje, rekao je grof. Moja interesovanja su vrlo ograničena. Ali ipak, uvek sam smatrao za nužno da svoja znanja proširim daleko izvan granica svoga delovanja. Da iskoristim ovu zgodnu priliku. Čuo sam da gospodin geodeta hoće nešto da mi kaže.
Molim?
Ovde ste već neko vreme. Žalba, ljutnja. Možda čak i optužba.
Gaus se češkao po čelu. Postepeno mu je postalo nepodnošljivo vruće. Nije imao pojma o čemu ovaj čovek priča.
Sigurno ništa?
Gaus je gledao grofa s nerazumevanjem.
Pa, onda ništa, rekao je grof. A što se stabala tiče, dajem vam ih besplatno.
A šupu?
I nju takođe.
Ali zašto?, upitao je Gaus i odmah se uplašio sopstvenog pitanja. Kakva glupa greška.
Da li je uvek potreban razlog? Iz ljubavi prema državi, kako jednom građaninu potpuno pristaje. Iz poštovanja i uvažavanja gospodina geodeta.
Gaus se zahvalio dubokim naklonom. Nažalost, moram da krenem, moj bespomoćni sin me očekuje, a moram da prepešačim čitav put do Kalbsloha.
Blago kao leptir, grof je digao tanku ruku i uzvratio Gausu pozdrav.
Na putu do zamka Gausu se u jednom momentu učinilo da je izgubio orijentaciju. Malo se koncentrisao, a onda krenuo desno, levo i opet desno do rešetkastih vrata, pa dva puta desno, kroz još jedna vrata do ulazne sale od prethodnog dana. Sluga ga je već očekivao. Otvorio mu je vrata i izvinio se zbog sobe.
Nisam znao o kome je reč. To je bila soba za jahaći pribor, u koju smeštamo barabe i skitnice. Ove gornje sobe nisu tako ružne. Imaju ogledalo, umivaonik, čak su opremljene i posteljinom.
Barabe i skitnice, ponovio je Gaus.
Da, tako je, odgovorio je sluga, nepokretnog lica. Ološ i žgadija. A onda je lagano zatvorio vrata.
Gaus je disao duboko. Osetio je olakšanje sada kada je izašao. Morao je brzo da ode odavde, pre nego što se onaj ludak predomisli. A taj je pročitao Disquisitiones! Gaus se još nije navikao na to da je postao poznata ličnost. Čak i onda kada mu je u najgorim ratnim danima jedan ađutant preneo Napoleonove pozdrave, on je mislio da je u pitanju nesporazum. Da li je stvarno bilo tako, nikada nije doznao. Brzim koracima se spustio niz padinu do šume.
Bio je ljut, bila je zapara, mnogo se znojio i bilo je prepuno muva. Na svakom drvetu duž trase kredom je ucrtao krst. Sada mora da nacrta još jedan, kao znak da je dobio dozvolu za seču. Nedavno je Eugen pitao zar mu nije žao ovog tako starog drveća, koje stvara toliko mnogo hladovine i može da živi još dugo. Mladić je teško shvatao i bio je veoma osetljiv. Kakva nesreća. Gaus je čvrsto odlučio da podstiče sklonosti svoje dece, da im olakša učenje i unapredi sve ono što je u njima izvan uobičajenog. Ali u njima nije bilo ničeg izvanrednog. Nisu čak bili ni posebno inteligentni. Jozef je bio dobar kao kandidat za oficira. U tome je bio na Johanu. Vilhelmina je bila veoma poslušna i održavala je kuću čistom. Ali Eugen?
Konačno je pronašao šupu i markirao je. Verovatno će danima trajati dok je pomoćnici ne sruše. Tek onda će moći da odredi ugao do bazne linije i da mrežu uveća za još jedan trougao. I tako, korak po korak, mora da napreduje s poslom sve do danske granice.
Sve ovo će uskoro postati sitnica. U budućnosti će čovek lebdeti u balonu, a razdaljinu očitavati na magnetnoj skali. Galvanski signali će se slati iz jedne merne tačke u sledeću, a opadanjem električnog intenziteta određivaće se rastojanje. Ali to njemu sada ništa ne pomaže. On i dalje mora da koristi mernu tačku, sekstant i teodolit. U blatnjavim čizmama mora da pronađe metodu da putem čiste matematike ispravi merne nepreciznosti. I najmanja greška svaki put dovodi do katastrofe. Nikada nije postojala niti postoji jedna tačna mapa ove ili bilo koje druge oblasti.
Svrbeo ga je nos. Jedan komarac ga je ujeo tačno po sredini. Obrisao je znoj i setio se Humboltovog izveštaja o moskitosima sa Orinoka: ljudi i insekti ne mogu dugo da žive zajedno, ni sada ni u budućnosti. Eugena je tek nedavno ubo jedan stršljen. Tvrdi se da na svakog čoveka dolazi milion insekata. Čak i s puno sreće i umešnosti ne mogu se svi potamaniti. Seo je na panj i iz džepa izvukao komad hleba. Zagrizao ga je vrlo oprezno. Sekundu kasnije, jedna osa mu je već zujala oko glave. Trezveno razmišljajući mora da se zaključi da će insekti pobediti.
Razmišljao je i o svojoj ženi, Mini. Nikada je nije slagao. U početku je razmišljao o tome da se oženi Ninom, ali u jednom dugačkom pismu Bartels ga je ubedio da to ne sme nikako da uradi. Tada je objasnio Mini da mu je neko potreban zbog dece, održavanja kuće i njegove stare majke. Da on ne može sam da živi, a uostalom, ona je bila Johanina najbolja prijateljica. Ona je kratko pre ove ponude raskinula veridbu s nekim tupanom. Nije bila više tako mlada i njene šanse da se uda su bile male. Malo se prigušeno i stidljivo smejala, istrčala napolje, ponovo ušla unutra i nervozno čupkala haljinu. Onda je malo zaplakala i pristala. Setio se venčanja i užasa koji ga je obuzeo kada ju je video u beloj haljini i s velikim zubima iskeženim u širokom srećnom smehu. Tada je uvideo svoju grešku. Problem nije u tome što je ne voli. Problem je u tome što ne može da je podnese. Njena blizina ga je činila nervoznim i nesrećnim. Njen glas mu se činio kao grebanje kredom po školskoj tabli. Već se osećao usamljeno. Bilo mu je dovoljno da je ugleda iz daljine ili da samo pomisli na nju pa da poželi da je mrtav. Uostalom, zašto je postao geodeta? Samo da ne bi bio kod kuće.
Odjednom je primedo da je ponovo izgubio orijentaciju. Osvrtao se unaokolo. Vrhovi drveća su se dizali visoko ka nebu. Šumsko tlo se ugibalo pod njegovim koracima. Morao je da pazi. Vlažno korenje i mladi izdanci su veoma klizavi, lako može da padne. Opet će morati da ruča kod nekog seljaka i, kao i uvek, od popare i masnog mleka dobiće grčeve u stomaku. A da nije zdravo znojiti se, to može da potvrdi svaki lekar u zemlji.
Jedan sat kasnije dovukao se Eugen, grdeći na sav glas.
Zašto tek sada?, progunđao je Gaus.
Nisam ja kriv što kasnim, uveravao ga je Eugen. Jedan seljak me je uputio u pogrešnom pravcu. A znak na šupi nisam primetio jer je nacrtan isuviše nisko. Tačno ispred znaka je ležala jedna koza. Kada sam ga konačno ugledao i prišao, koza me je napala. Nikada me nije ugrizla koza i nisam verovao da to može da mi se dogodi.
Gaus je uzdahnuo i zamahnuo rukom, ali se Eugen, očekujući šamar, povukao unazad tako da ga je zakačio samo po ramenu. Gausa je obuzeo bes. Pomislio je da će se obrukati ako ne dovrši započeto. Morao je da ga ošamari. I uradio je to, ali malo jače, pa ga je Eugen zaprepašćeno gledao.
Kako to stojiš, rekao je Gaus, jer mu je bila potrebna osnova za šamar. Ispravi se. Zgrabio je složeno signalno ogledalo iz Eugenovih ruku. Nema sumnje, mladić ima razuma na Minu, a od oca samo sklonost ka melanholiji. Gaus je nežno gladio kristalno ogledalo, skale i pokretni teleskop. Ove pronalaske će ljudi još dugo upotrebljavati.
Voleo bih, rekao je Gaus, da sam ove aparate mogao da pokažem grofu.
Kakvom grofu?
Gaus je zastenjao. Još kao mali se navikao na sporo razmišljanje ljudi. Ali svom rođenom sinu to nije mogao da oprosti.
Glupa magarčino, rekao je i pošao napred.
Kad samo pomisli koliko još treba da se uradi na premeravanju, puca mu glava. Nemačka nije bila zemlja gradova. Ona je nastanjena seljacima i nekolicinom aristokrata osobenjaka. Sastoji se iz hiljada seoca i šumaraka, a njemu se čini da će sve morati da ih pretraži.

GLAVNI GRAD


U Novoj Španiji ih je čekao prvi reporter.
Zamalo da i ne stignu dotle, jer se kapetan jedinog broda za Akapulko premišljao da li da primi strance na brod.
Pasoši nisu važni, on je iz Nove Granade, Španija ga ne interesuje, a Urkihov pečat je ovde bez ikakvog značaja, kao što više nema značaja ni tamo preko. Novac za mito Humbolt nije hteo iz principa da mu da. Na kraju su to rešili tako što je Humbolt novac dao Bonplanu, a ovaj ga je onda doturio kapetanu.
Na putu je erupcija vulkana Kotoplaksi izazvala veliku buru. Humboltove predloge kapetan broda je ignorisao.
Plovim već godinama i moje morsko iskustvo ne dozvoljava nikome da me kritikuje, a ako se mnogo udaljim od kursa, za to je odgovorna posada. Da mu ovo nevreme ne prođe baš totalno neupotrebljeno, Humbolt se vezao za pet metara visok pramac broda. Tako je mogao da meri visinu slobodnih talasa koje obala nije razbijala. Jedan celi dan je tako visio. Od ranih jutarnjih sati pa sve do kasno u noć, s okularom sekstanta pred licem. Posle toga je doduše bio malo ošamućen, ali nije mogao da shvati zašto su ga od tada mornari smatrali đavolom.
Kod daske za iskrcavanje u Akapulku čekao ih je jedan čovek s brkovima.
Zovem se Gomez, rekao je. Pišem za više žurnala, kako ovde u Novoj Španiji, tako i za one u domovini. Molim vas najpokornije, gospodine grofe, za dozvolu da vas pratim na putu.
Nije grof, ispravio ga je Bonplan. Samo baron.
Nepotrebno je da svoj put sam opisujem, rekao je Humbolt i s puno prebacivanja pogledao u Bonplana.
Obećavam da ću da budem samo senka, rekao je Gomez. Samo ću da posmatram i budem svedok događaja.
Prvi Humboltov potez je bio da odredi geografski položaj luke. Jedan potpuno tačan atlas Nove Španije, diktirao je on Gomezu dok je ležao na leđima i štelovao teleskop u pravcu noćnog neba, može da ubrza naseljavanje kolonije. I sama priroda se može brže i bolje koristiti, a zemlja osposobiti za razvoj. Čujem i da je neki nemački astronom izračunao tačnu putanju jedne lutajuće planete. Nažalost, to mi je nemoguće da utvrdim, jer novine ovde nisu baš dostupne. Ponekad poželim da se vratim kući. Onda je odložio teleskop i rekao Gomezu:
Molim vas da poslednje dve rečenice izbrišete iz sveske.
Krenuli su ka planinama. Bonplan se oporavio od groznice. Bio je mršaviji i uprkos suncu prilično bled. Dobio je i prve bore i imao manje kose nego pre par godina. Novo je bilo i da je počeo da gricka nokte i da iz navike kašlje s vremena na vreme. Nedostajalo mu je toliko zuba da je jeo s velikom teškoćom.
S druge strane, izgledalo je da se Humbolt nije promenio. Radio je kao i uvek na skici kontinenta. Naznačio je zone različitih vegetacija, opadanje atmosferskog pritiska s rastom visine i sastav stena u unutrašnjosti planina. Da bi utvrdio razlike u sastavu stena zavlačio se u tako male rupe da je više puta ostajao unutra zarobljen. A Bonplan je morao da ga izvlači vukući ga za noge. Jednom prilikom se popeo na drvo, grana na kojoj je stajao se polomila i on je pao na Gomeza, koji je bio ispod drveta s blokom u ruci.
Kakav je Humbolt kao čovek?, upitao je Gomez Bonplana.
Ja ga poznajem bolje nego iko, odgovorio je Bonplan. Bolje nego njegova majka ili otac. Poznajem ga bolje nego sebe. Ja to nisam tražio, to je došlo samo po sebi.
I onda?
Bonplan je duboko uzdahnuo. Nemam pojma, odgovorio je.
Koliko ste već zajedno na putu?, nastavio je Gomez s pitanjima.
Ni to ne znam. Možda ceo život, a možda i nešto duže.
Zašto ste pristali na ovo?
Bonplan ga je gledao zakrvavljenih očiju.
Zašto ste, ponovio je Gomez, pristali na ovo? Zašto ste asistent...
Nisam asistent, prekinuo ga je Bonplan. Ja sam saradnik.
Pa dobro. Zašto ste ostali saradnik ovog čoveka svih ovih godina i pored svih muka?
Bonplan je malo razmišljao. Iz mnogo razloga, odgovorio je. i Kao na primer?
U stvari, uvek sam želeo da odem iz Larošela. A onda je to krenulo jedno za drugim. Vreme je prošlo začuđujuće brzo.
Ali to nije odgovor, rekao je Gomez.
Sada moram da odsečem kaktuse. Bonplan se naglo okrenuo i hitrim koracima se popeo na sledeći brežuljak.
Između ostalog, Humbolt se spustio i u rudnik srebra, Taksko. Nekoliko dana je posmatrao vađenje rude, ispitivao oplate potkopa i hodnika, kuckao i uzimao uzorke stena i razgovarao s nadzornicima. Sa svojom maskom za disanje i rudarskom lampom izgledao je kao đavo. Gde god bi se pojavio, radnici bi pali na kolena i prizivali boga u pomoć. Više puta su predradnici morali da ga spasavaju od odrona kamenja.
Bio je fasciniran visprenošću radnika prilikom krađe srebra. Niko nije mogao da uđe u korpu koja ih izvlači na površinu pre nego što ga potpuno ne pregledaju. Uprkos tome, uvek su nalazili način da iznesu prilično vredne komade. Humbolt je zamolio da samo u interesu svog naučnog rada prisustvuje ovakvim pretresima. Nalazio je grumenje u kosi, ispod pazuha, u ustima, čak i u anusu.
Ovakav posao mi je prilično odvratan, svejedno radilo se o nauci ili potrebama države, rekao je upravniku, izvesnom don Fernandu Garsiji Utili, koji je nekako pospano opipavao pupak jednog mladića. Pravilno iskorišćavanje rudnog bogatstva se ne može organizovati na zadovoljavajući način ako se pojedinačni interesi radnika potpuno zanemare. Onda je ponovio ovu rečenicu da bi Gomez mogao da je zapiše. Osim toga, nastavio je dalje, bilo bi veoma potrebno obnoviti uređaje. Dešava se isuviše nesreća.
Imamo sasvim dovoljno ljudi, rekao je don Fernando. Veoma lako zamenimo poginule.
Da li ste čitali Kanta?, upitao ga je Humbolt.
Nešto malo, odgovorio je don Fernando, i imam dosta zamerki. Lajbnic mi mnogo više odgovara. Ja imam nemačke pretke i zato poznajem sve te divne i neverovatne zamisli.
Na dan njihovog polaska dalje na put, pored sunca su stajala dva vezana okrugla i svetleća balona.
Ovo je sada moderno, objašnjavao im je Gomez. Svako ko nešto znači i ko ima hrabrosti želi jedanput da poleti.
Ja sam pre dosta godina video prvi balon nad Nemačkom, rekao je Humbolt. Srećan je onaj ko je tada leteo. Tada je to bilo čudo. Kao otkriće nove zvezde.
Kod Kuenauka im se obratio jedan mladi Severnoamerikanac. Imao je lepo sređenu bradu. Zvao se Vilson i pisao je za Filadelfija kronikl.
E, ovo mi je sada previše, rekao je Humbolt.
Naravno da su Sjedinjene Države u senci velikih suseda, rekao je Vilson. Ali i naše mlado državno postojanje ima javnost koja sa rastućim interesovanjem prati delatnosti generala Humbolta. Rudarski inspektor, rekao je Humbolt da preduhitri Bonplana. Nisam general.
Pre dolaska u glavni grad Humbolt je obukao svoju svečanu uniformu. Delegacija s vicekraljem na čelu očekivala ih je na jednom brežuljku s ključevima grada. Posle Pariza, još nisu bili u gradu ove veličine. Ovde je postojao univerzitet, otvorene biblioteke, botanička bašta, akademija umetnosti i rudarska akademija po uzoru na prusku. Ona je bila pod upravom Andresa del Rija, nekadašnjeg Humboltovog školskog druga iz Frajberga. Zbog ponovnog viđenja radovali su se samo toliko koliko je bilo neophodno. On je stavio Humboltu ruku na rame i držao ga na tolikom rastojanju od sebe. Posmatrao ga je skupljenim očima.
Znači, to je istina, ipak ste tu, rekao je rđavim nemačkim, uprkos svim pričama.
Kakvim pričama? Od susreta s Brombaherom Humbolt nije upotrebljavao svoj maternji jezik. Njegov nemački je sada zvučao kruto i grubo, a morao je uvek ponovo da traži odgovarajuće reči.
Glasine, rekao je Andres. Širile su se glasine da ste špijun Sjedinjenih Država. A možda i Španije.
Humbolt se nasmejao. Španski špijun u španskim kolonijama.
Da, ali, odgovorio je Andres, odavno već nema kolonija. Tamo preko to već znaju, a ovi ovde to tek otkrivaju.
U blizini grada se otpočelo s otkopavanjem ostataka Kortesovog hrama. U senci katedrale stajali su umorni radnici. Prijatan miris kukuruznih pogača visio je u vazduhu. Na podu su ležale kosti lobanja s očima od dragog kamenja, tuce noževa od opsidijana, u kamenu umetnički isklesani prikazi ljudskih borbi, male glinene figure s otvorenim grudnim košem. Tu je bio i jedan kameni oltar s grubo isklesanim mrtvačkim glavama. Miris kukuruzmh pogača je smetao Humboltu. Bilo mu je muka. Kada se okrenuo, video je Vilsona i Gomeza. Obojica su držali blok za pisanje u ruci.
Molim vas da me ostavite samog, zamolio ih je Humbolt. Moram da se koncentrišem.
Tako radi veliki istraživač, rekao je Vilson.
Potpuno sam i koncentrisan, dodao je Gomez. O ovome svet treba da čuje.
Humbolt je stao ispred jednog džinovskog točka od kamena. Kovitlac guštera, zmijskih očiju, geometrijskih komada i slomljenih ljudskih figura. U sredini, jedno lice sa isplaženim jezikom i bez očnih kapaka. Gledao je dugo u točak i malo pomalo haos je nestao. Raspoznao je sklad slika koje se dopunjuju, simbole koji se po nekoj skladnoj i umerenoj zakonitosti ponavljaju i šifrovane brojeve. To je, u stvari, bio kalendar. Pokušao je da ga precrta u svesku, ali mu nikako nije uspevalo. Kao da ima neke veze s onim licem u sredini. Pitao se gde je već sreo ovaj pogled. Na pamet mu je pao jaguar, pa onda dečak iz kolibe od ilovače. Uznemiren, gledao je u svesku. Ovde bi mu bila potrebna pomoć profesionalnog crtača. Nepomično je gledao u lice na točku. A onda, da li zbog vreline ili mirisa kukuruznih lepinja, morao je naglo da odustane.
Dvadeset hiljada, rekao je jedan radnik nekako zadovoljno. Za osveštavanje hrama žrtvovano je dvadeset hiljada ljudi. Jedan za drugim: srce napolje, glava dole. Red onih koji su čekali na pogubljenje protezao se sve do ivice grada.
Dobri čoveče, rekao je Humbolt. Molim vas, ne pričajte gluposti.
Radnik ga je uvređeno pogledao.
Dvadeset hiljada u jednom mestu i jednom danu, to je nezamislivo. Žrtve to ne bi dozvolile. Posmatrači to ne bi podneli. Štaviše, sam poredak stvari to ne bi podneo. Da se tako nešto stvarno dogodilo, to bi bio kraj univerzuma.
Univerzumu je to potpuno svejedno, rekao je radnik.
Tog dana je Humbolt bio na večeri kod vicekralja. Bio je prisutan Andres del Rio i veliki broj zvaničnika. Zatim direktor muzeja, nekoliko oficira i jedan mali ćutljivi čovek, tamne kože, u neuobičajeno elegantnoj odeći.
To je bio Konde de Montezuma, prapraunuk zadnjeg božanskog kralja i velikodostojnik španske kraljevine. On je stanovao u jednom zamku u Kastilji, a zbog posla se nalazio par meseci u koloniji. Njegova izrazito lepa žena gledala je u Humbolta s neskrivenim interesovanjem;
Dvadeset hiljada je sigurno tačno, rekao je vicekralj. Čak možda i više, procene nisu baš najpreciznije. Pod Tlacaelelom, poslednjim visokim sveštenikom, cela kraljevina je plivala u krvi.
To se nije dogodilo zato što je to bila želja visokog sveštenika, rekao je Andres, ljudi su sami sebe redovno sakatili. Na primer, dešavalo se, molim dame za izvinjenje, prilikom važnih svetkovina, da kroz svoje genitalije sasvim polako ispuste svu krv.
Humbolt se nakašljao, a onda počeo da priča o Geteu, o svom starijem bratu i njihovom zajedničkom interesovanju za jezike starih naroda. Smatraju da su oni na neki način i bolji od latinskog. Čistiji su i mnogo bliži postanku sveta. Pitam se da li je isti slučaj s acteškim.
Vicekralj je upitno pogledao Kondea.
Ja na to ne mogu da vam dam tačan odgovor, odgovorio je Konde, ne dižući pogled s tanjira. Ja govorim samo španski.
Da bi promenio temu, vicekralj je upitao Humbolta: Šta mislite o našim rudnicima srebra?
Neekonomično, rekao je Humbolt vrlo rasejano, svuda i u svemu diletanti, zabušantski posao. U jednom trenutku je zatvorio oči i odmah pred sobom ugledao kameno lice. Nešto je u njemu video, osećao je to. Nikada ga neće zaboraviti. Samo ogroman procenat srebra u rudi, čuo je sebe kako govori, dozvoljava obmanu o velikom učinku. Alatke su prevaziđene, vrednost ukradenog je enormna, a personal je nedovoljno obučen.
Sve se utišalo na nekoliko trenutaka. Vicekralj je bacio brz pogled na sasvim bledog Andresa del Rija.
Ovo je, naravno, nešto preoštra formulacija, nastavio je Humbolt, uplašivši se samoga sebe. Mnoge stvari su na mene ostavile utisak.
Konde je gledao u Humbolta s blagim osmehom na licu.
Novoj Španiji je potreban sposoban i stručan ministar rudarstva, rekao je vicekralj.
A koga to imate u vidu?, upitao je Humbolt.
Vicekralj je ćutao.
Nemoguće, rekao je Humbolt i podigao ruke. Ja sam Prus i ne mogu da radim ni za jednu drugu zemlju.
Tek kasno uveče Humboltu je uspelo da razmeni par reči s Kondeom.
Molim vas, recite mi šta znate o ogromnom kamenom točku, kalendaru, upitao ga je Humbolt tiho..
Onome od približno tri i po metra u prečniku?
Humbolt je klimnuo glavom.
S letećim zmijama i licem ukočenog pogleda u sredini?
Da, da, skoro je vikao Humbolt.
O tome ja ne znam ništa, ni najmanje, rekao je Konde, ja nisam Indijanac već španski dostojanstvenik.
Pa zar nemate nikakva saznanja o porodičnom predanju, o tradiciji?, upitao je Humbolt.
Konde se uspravio i u svoj svojoj visini dosegao samo do Humboltovih grudi. Mog dalekog pretka je kidnapovao Kortez. Ovaj je preklinjao za život kao žena. Kukao je i plakao, a posle nekoliko nedelja provedenih u zatvoru konačno je promenio stranu. Na kraju su ga Acteci kamenovali i ubili. Kada bih se sada ja, Konde de Montezuma, pojavio na gradskom trgu, ne bih živeo duže od pet minuta. A onda je Konde malo razmišljao. Možda, nastavio je, možda se ništa i ne bi dogodilo. Mnogo vremena je prošlo od tada, ljudi se toga skoro 1 ne sećaju. Uhvatio je svoju ženu pod ruku i žmirkajući pogledao nagore, u Humbolta. Ko god me sretne, istražuje na mom licu vezu i odsjaj boga kralja. Svako ko čuje moje ime kroz mene gleda u daleku prošlost. Da li vi možete da pretpostavite kako je živeti u senci dalekog velikog rođaka?
Mislim da ponekad mogu to da shvatim, odgovorio je Humbolt.
Porodična predanja, ponovio je Konde nezadovoljno.
On i njegova žena su se udaljili bez pozdrava.
Rano ujutro Humbolt je primetio da nema Bonplana. Odmah je počeo da ga traži. Ulice su bile pune prodavaca. Jedan je prodavao sušeno voće, drugi neko čudesno sredstvo koje leči sve bolesti osim gihta, treći je sekirom odsekao deo svoje leve ruke, a onda je pružao unaokolo da je svi dobro osmotre. Uz bolne grimase čekao je da mu je vrate. Zatim je sastavio i pritisnuo presečene delove i nakapao ih nekom tinkturom. A onda je bled od gubitka krvi udario nekoliko puta rukom o sto da pokaže kako je zarasla. Svi prisutni su mu aplaudirali i kupili svu količinu tinkture koju je imao. Jedan je prodavao čudesno sredstvo protiv kostobolje, a do njega je stajao prodavac jednostavno odštampanih ilustrovanih brošura. Jedna od brošura je govorila o čudesima koja je činio neki fratar, u drugoj je prikazan život mladog Indijanca kome se prikazala Madona iz Gvadalupe. Bila je tu i brošura koja je pratila avanture jednog nemačkog barona kroz pakao Orinoka pa do uspona na najvišu planinu na svetu. Slike nisu bile tako loše. Pogotovo je Humboltova uniforma potpuno odgovarala.
Bonplana je pronašao tamo gde je naslućivao da će biti. Kuća je bila raskošno ukrašena, a fasada pokrivena kineskom opekom. Portir ga je zamolio da sačeka, a minut kasnije se pojavio Bonplan. Bilo je primetno da se obukao na brzinu.
Koliko puta još moram da vas podsećam na naš dogovor?, upitao je Humbolt.
Ovo je hotel kao i svi drugi, odgovorio je Bonplan, a naš dogovor je u stvari bio jedan čudan zahtev koji ja nisam nikada potvrdio.
Ovako ili onako, u svakom slučaju to je bio dogovor.
Molim vas, nemojte mi više držati pridike o tome, rekao je Bonplan.
Sledećeg dana su se popeli na Popokatepetl. Jedna staza je vodila sasvim do vrha. Gomez i Vilson, gradonačelnik glavnog grada, tri crtača i skoro stotinu radoznalaca išlo je za njima. Kad god je Bonplan ubrao neku biljku, morao je da je pokaže svima unaokolo. Nazad mu se vraćala toliko iskrzana da više nije bilo potrebe da je stavlja u botaničku kutiju. Kada je Humbolt ispred jedne rupe u tlu stavio na lice svoju masku za disanje, dobio je veliki aplauz. Dok je barometrom određivao visinu i spuštao termometar u krater, trgovci su prodavali sredstva za osvežavanje.
Dok su silazili, obratio im se jedan Francuz.
Zovem se Dipre i pišem za više pariskih časopisa. U stvari, doputovao sam zbog ekspedicije koju je organizovala Akademija, a koju je trebalo da vodi Boden. Boden se nije pojavio, a ja nisam mogao da dođem sebi od sreće kada sam otkrio da je ovde jedan mnogo veći istraživač.
Izvesno kraće vreme Humbolt nije uspeo da sa lica ukloni samozadovoljan osmeh.
Još uvek se nadam da će se Boden priključiti i da ćemo zajedno otploviti do Filipina. Nosim se mišlju da otkažem kapetanu u Akapulku, tako da se zajedno možemo posvetiti istraživanju srećnih ostrva.
Zajedno, ponovio je Dipre. Srećno istraživanje ostrva.
Istraživanje srećnih ostrva, ispravio ga je Humbolt.
Dipre je precrtao rečenicu u bloku, napisao drugu i zahvalio se.
Zatim su obišli ruševine Teotihuakana. Zbog njegove veličine, činilo se da ga nisu gradili ljudi. Velikim i pravim putem stigli su do mesta na kome se bez sumnje nalazio hram. Humbolt je seo na zemlju i računao. Gomila ga je posmatrala s pristojne daljine. Uskoro je nekolicini dosadilo, a pojedini su počeli da gunđaju. Posle jednog sata veliki broj posmatrača je otišao, a posle devedeset minuta više nije bilo ni jednog jedinog. Ostali su samo novinari. Bonplan se s vrha piramide vratio potpuno mokar od znoja.
Nisam mogao ni da pretpostavim da je ovo toliko visoko!
Humbolt je, sa sekstantom u rukama, klimnuo glavom.
Četiri sata kasnije mrak je već odavno pao, a on je i dalje sedeo u istom položaju, nagnut nad papirima. Bonplan i novinari su zaspali, zgrčeni od hladnoće. Kada je Humbolt najzad spakovao instrumente, znao je da sunce na dan solsticijuma, gledano s glavnog puta, ide preko vrha najveće piramide, a zalazi preko vrha druge po veličini. Ovaj ceo grad je bio kalendar. Ko je sve to smislio? Koliko dobro su ti ljudi poznavali zvezde i šta su time hteli da saopšte? Posle više od hiljadu godina, on je prvi koji je uspeo da pročita njihovu poruku.
Zašto ste tako potišteni?, upitao ga je Bonplan koga je probudilo zveckanje instrumenata.
Takav napredak, a tako mnogo divljaštva, kakva čudna sprega. Takoreći u suprotnosti sa svim čemu teži Nemačka.
Možda je vreme da se vratimo kući, rekao je Bonplan.
U grad?
Da, u grad, ali ne u ovaj.
Humbolt je dosta dugo gledao u noćno nebo prepuno zvezda. A onda je rekao: Dobro. Ja ću ovo zaprepašćujuće inteligentno i divno staro kamenje pokušati da razumem kao da je deo prirode. Prema tome, ostaviću Bodena da sam otputuje do Filipina, a mi ćemo se ukrcati na prvi brod za Severnu Ameriku. Odande ćemo se vratiti u Evropu.
Ali, pre povratka, otputovali su do vulkana Horuljo. Pedeset godina ranije vulkan je odjednom proradio. Iz dubine se čula grmljavina, a vatrena oluja i oblaci pepela izbijali su iz kratera. Kada su ga ugledali iz daljine, Humbolt je od uzbuđenja počeo da tapše rukama. Još tamo moram da se popnem, diktirao je novinarima. Od toga zavisi konačan opstanak neptunističke teorije.
Kada pomislim na velikog Abrahama Vernera, ime mu je zbog novinara izgovorio slovo po slovo, pomalo ga žalim.
U podnožju vulkana dočekao ih je guverner provincije Gvanahuato, s velikom pratnjom, u kojoj se nalazio i najiskusniji penjač. To je bio jedan stari gospodin po imenu don Ramon Espelde. On je insistirao da predvodi ekspediciju. Stvar je isuviše opasna da bi se prepustila novajlijama, rekao je.
Humbolt ga je uveravao da se popeo na više planine nego bilo koji drugi čovek.
Ova izjava nije nimalo ostavila utisak na don Ramona. Savetovao ih je da nipošto ne gledaju direktno u sunce i da pri koračanju svaki put kad stanu na desnu nogu izgovore ime Madone od Gvadalupe.
Napredovali su veoma sporo, stalno su morali da sačekuju jednog ili drugog pratioca. Posebno često se dešavalo da se don Ramon oklizne ili da jednostavno od iscrpljenosti ne može dalje. U redovnim razmacima, Humbolt bi kleknuo i pomoću levka za slušanje osluškivao okamenjeno tlo. Kada su stigli na vrh, vezao se užetom i spustio niz krater.
Ovaj čova je potpuno skrenuo, rekao je don Ramon, ovako nešto nisam nikada doživeo.
Kada su Humbolta izvukli iz kratera bio je potpuno zelen, gušio se od kašlja, a odeća mu je bila potpuno izgorela.
Neptunizam se od ovog dana može smatrati mrtvim, vikao je podrhtavajući.
Stvarno vrlo žalosno, rekao je Bonplan. Ja sam spremio stihove za ovu priliku.
U Verakruzu su se ukrcali na prvi brod koji je plovio za Havanu. Moram da priznam, rekao je Humbolt dok je obala nestajala u magli, radujem se što je došao kraj. Naslonio se na ogradu broda i žmirkajući posmatrao nebo. Bonplanu se tada prvi put učinilo da Humbolt ne izgleda više tako mlad.
Imali su sreće. Iz Havane su odmah produžili brodom koji je plovio uz kontinent, a onda duž reku Delaver do Filadelfije. Humbolt se obratio kapetanu i još jednom pokazao svoje španske dozvole za putovanje.
Blagi bože, rekao je kapetan, opet vi!
Nebo tako hoće, odgovorio je Humbolt.
Zbunjeno su se gledali. Ponovo zajedno putujemo, rekao je kapetan.
Ja moram još jednom uz reku, objasnio je Humbolt. Obećavam da se tokom puta neću mešati u određivanje pozicije. Imam u vas potpuno poverenje. Ondašnja plovidba preko okeana ostala mi je u sećanju po besprekornoj veštini plovidbe, zarazi, nesposobnom brodskom lekaru i pogrešnim pomorskim kartama.
A onda baš Filadelfija, rekao je kapetan. Što se mene tiče, svi pobunjeni kolonisti mogu da crknu. I ovi ovde, i oni tamo.
Imam četrnaest kutija s mineralima i uzorcima biljaka, rekao je Humbolt. Zatim dvadeset četiri kaveza s majmunima i pticama. Nekoliko staklenih kutija sa insektima i paucima zahtevaju posebno pažljivo rukovanje. Ako vam odgovara, utovar može odmah da počne.
Ovo je veoma prometna luka, rekao je kapetan, i sigurno će da se pojavi neki drugi brod.
Nemam ništa protiv toga, odgovorio je Humbolt, ali imam samo ovu putnu dozvolu, a njegovo katoličko veličanstvo očekuje da se što pre vratim.
Humbolt je održao obećanje i nije se mešao u navigaciju. Jedan majmun je uspeo da izađe iz kaveza i da potpuno sam proždere polovinu zaliha. Dve tarantule su se oslobodile i u kapetanovoj kabini napravile nered. Osim ovih ispada, put je prošao bez ikakvih teškoća. Humbolt je provodio vreme na zadnjoj palubi. Spavao je više nego obično i pisao je pisma Geteu, svome bratu i predsedniku Tomasu Džefersonu. Za vreme dok su se u Filadelfiji istovarivali njihovi sanduci, on se ponovo opraštao od kapetana.
Veoma se nadam skorom ponovnom viđenju, rekao je Humbolt ukočeno.
Sasvim pouzdano vam tvrdim da i ja imam takvu želju, odgovorio je kapetan u uniformi koja je bila prilično bedno okrpljena.
Pozdravili su se, salutirajući jedan drugom.
Na obali ih je čekala kočija da ih odveze do glavnog grada. Poseban glasnik im je predao zvanični poziv. Predsednik moli da mu učinite čast i dozvolite da vam u novom zdanju sedišta vlade ukaže gostoprimstvo. On želi da što je više moguće sazna o već legendarnom putovanju gospodina Humbolta.
Kakvo zadovoljstvo, rekao je Dipre.
Suviše slaba reč za ovaj događaj, dodao je Vilson. Humbolt i Džeferson. A ja smem da budem prisutan.
Zašto putovanje gospodina Humbolta?, upitao je Bonplan. Zašto se nikada ne kaže Humbolt-Bonplanovo putovanje? Ili Bonplan-Humboltov put? Bonplanova ekspedicija? Može li to jednom neko da mi objasni?
To je jedan neotesani predsednik, rekao je Humbolt. Koga uostalom interesuje šta on misli!
U gradu Vašingtonu se gradilo na sve strane. Svuda su se videle građevinske skele, iskopane rupe, gomile cigala, i svuda se čuo zvuk testere i udarci čekića. Sedište vlade je bilo upravo završeno, ali ne i do kraja okrečeno. To je bila izvrsna klasična zgrada u vidu kupole, opasana stubovima.
Radujem se, rekao je Humbolt kada je izašao iz kočije, što još jednom vidim potvrdu uticaja velikog Vinkelmana na arhitekturu!
Ispred njih se nalazio špalir nevešto postrojenih vojnika, zvuk trube je parao vazduh, a zastava se lepršala na vetru. Humbolt se ispravio i podigao ruku na obod kape u znak pozdrava. Iz zgrade su izašli ljudi u tamnim redengotima. Ispred svih predsednik, a iza njega ministar spoljnih poslova Medison. Humbolt je rekao nešto o tome da mu je čast što se tu nalazi, o poštovanju slobodnih ideja, radosti i želji da cela zemaljska kugla bude oslobođena tiranije.
Da li ste već jeli, barone?, upitao je predsednik i potapšao ga po ramenu. Morate nešto da pojedete.
Gala ručak je bio bedan, ali tu su se sakupili svi dostojanstvenici. Humbolt je pričao o ledenoj hladnoći Kordiljera i rojevima komaraca na Orinoku. Opisivao je do detalja vazdušne struje, opadanje pritiska, odnos visinskog položaja i gustine vegetacije i najsitnije razlike među insektima, pa je većina dama počela da zeva. A kada je izvadio svoj dnevnik i počeo da izlaže merne rezultate, Bonplan mu je ispod stola zadao snažan udarac nogom. Onda je popio gutljaj vina i počeo da priča o šteti despotizma koji iskorišćava zemljino blago i stvara sterilno bogatstvo od koga narodna privreda nema nikakvu korist. Nastavio je s pričom o teškoj patnji robova i ponovo dobio žestok udarac po nozi. Besno je pogledao Bonplana, a tek je onda primetio da mu je udarac zadao ministar spoljnih poslova.
Džeferson je veleposednik, prošaputao je Medison.
Pa šta onda?
Veleposednik sa svim onim što tome pripada.
Humbolt je promenio temu. Pričao je o prljavom pristaništu u Havani, planinskim krajevima Kaksamarka, o Atahualpinoj potonuloj zlatnoj bašti, o hljadama kilometara dugačkim kamenim putevima kojima je narod Inka spojio bezbrojna uzvišenja. Popio je više nego što je navikao, pa mu je lice pocrvenelo a pokreti postali žustriji. Od svoje osme godine uvek je bio na putu. Nikada nije više od šest meseci proveo u jednom mestu. Poznaje sve kontinente, video je neverovatna bića o kojima pričaju orijentalne bajke: leteće pse, zmije s nekoliko glava i čak papagaje poliglote. Sasvim tiho, smejući se za sebe, otišao je na spavanje.
Sledećeg dana, uprkos glavobolji, vodio je duži razgovor u predsednikovoj ovalnoj sobi. Džeferson se zavalio u stolicu i skinuo naočare.
Bifokalna stakla, objašnjavao je. Vrlo praktična i jedno od mnogobrojnih otkrića mog prijatelja Franklina. Otvoreno govoreći, taj čovek mi je oduvek bio čudan i nisam mogao nikako da ga shvatim. Da, naravno, rado. Izvolite.
Dok je Humbolt razgledao naočare, Džeferson je prekrstio ruke na grudima i počeo da postavlja pitanja. Kada bi se Humbolt udaljio od teme, klimnuo bi lagano glavom, prekinuo ga i ponovio pitanje. Na stolu je, kao slučajno, ležala karta Srednje Amerike. Želeo je da zna sve o Novoj Španiji, transportnim putevima i rudnicima. Interesovao se kako funkcioniše administracija, kako se iz zemlje preko okeana do kolonije prenose direktive, kakvo je raspoloženje među plemićima, koliko je brojna vojska, kako je opremljena i kako uvežbana. Kad imate moćnu zemlju u susedstvu, onda vam o njoj nije nikada dovoljno informacija. Ipak je Humboltu skrenuo pažnju na to da ga je ovamo poslala španska kruna i da možda ima obavezu da sve ovo čuva kao tajnu.
Ali zašto, upitao je Humbolt. Kome to može da škodi? Nagnuo se nad kartom, ispravio mnogobrojne greške i krstićima označio tačna mesta u kojima su smešteni najvažniji garnizoni.
Džeferson mu se zahvalio uz uzdah. Čovek nikada ne zna, mi smo mala protestantska zajednica na kraju sveta, beskrajno daleko od svega.
Humbolt je pogledao kroz prozor. Dva radnika su nosila merdevine, a treći je izbacivao šljunak iz nekakve rupe.
Pošteno da vam priznam, jedva čekam da se ponovo vratim kući.
U Berlin?
Humbolt se nasmejao. Nijedan razuman čovek ne može taj grozni grad da nazove svojom kućom. Ja, naravno, mislim na Pariz. Sasvim sam siguran da u Berlinu neću nikada stanovati.

SIN


Veoma mrzovoljan, Gaus je odložio svoju salvetu. Jelo mu uopšte nije prijalo. Ali, umesto da se žali na ono što mu smeta, počeo je da upućuje pogrde gradu. Kako čovek može da podnese ovde da živi?, upitao je.
Ima to i nekih prednosti, odgovorio je Humbolt neodlučno.
Kojih?
Humbolt je par sekundi nepomično gledao u površinu stola.
Nosim se mišlju, rekao je najzad, da povežem zemlju jednom mrežom magnetnih posmatračkih stanica. Voleo bih da utvrdim da li u njenoj unutrašnjosti postoji jedan, dva ili bezbroj magneta. Kraljevsko društvo sam za to već pridobio, ali potrebna mi je i pomoć kralja matematike.
Za tako nešto nije vam potreban poseban matematičar, rekao je Gaus. Ja sam se već sa petnaest godina bavio magnetizmom. Dečija posla. Može li čovek ovde da bude poslužen čajem?
Preneražen, Humbolt je pucnuo prstima. Bilo je rano popodne i profesor je spavao čitavih šesnaest sati, dok je Humbolt, kao i svakog jutra, ustao u pet. Nije doručkovao već je odmah izveo par opita o prostiranju Zemljinog magnetnog polja. Zatim je diktirao spisak o troškovima i mogućnosti uzgoja morskih pasa na ušću Varne, uputio je četiri pisma na adrese dve akademije, raspravljao je s Dagerom o verovatno nerešivom problemu hemijskog fiksiranja slike na bakarnoj ploči. Popio je dve šolje kafe, odmorio se deset minuta, a onda je pregledao dve glave svojih zapisa s puta, s primedbama o flori Kordiljera. Razgovarao je i sa sekretarom prirodnoistraživačkog udruženja o protokolu prilikom prijema planiranog za to veče, napisao je kratko pismo novom meksičkom predsedniku vlade, u kome ga je savetovao o ispumpavanju vode iz rudnika i pismom odgovorio dvojici biografa na njihova pitanja. A tek onda je iz gostinske sobe izašao Gaus, još pospan i loše raspoložen, i zahtevao doručak.
Što se Berlina tiče, rekao je Humbolt, skoro da i nisam imao izbora. Posle dugih godina u Parizu, čini mi se... Uklonio je belu kosu s lica, izvukao maramicu i glasno se useknuo. Ponovo je savio i izravnao maramicu, pa je tek onda vratio u džep. Kako bih vam to objasnio?
Nestalo vam je novca?
To je drastična formulacija. Ali za dokumentovanje putovanja sam manje ili više trošio svoja sredstva. Trideset četiri knjige. Svi tabloi, pribadače, karte i ilustracije. Pa samo ratno vreme, nedostatak materijala i veoma skupe usluge. Akademija sam bio ja sam. I tako sam sad pripadnik dvora, dvor me izdržava i svakog dana viđam kralja. To je ono najgore.
Jasno mi je, rekao je Gaus.
Ipak, Fridrih Vilhelm ceni istraživanja! Napoleon je mene i Bonplana uvek mrzeo, jer je njegovih tri stotine istraživača u Egiptu imalo manji doprinos nego nas dvojica u Južnoj Americi. Kada smo se vratili, o nama se u gradu mesecima pričalo. To Napoleonu uopšte nije bilo pravo. Dipre je objavio jednu veoma lepu reminiscenciju na to vreme u Humboldt – grand voyageur. To je knjiga koja čini manje nasilja nad činjenicama nego Vilsonova Scientist and Traveller: My Journeys with Count Humboldt in Central America.
Šta je bilo s gospodinom Bonplanom?, upitao je Gaus. Na njemu se primećivalo da je loše spavao. Morao je da prenoći u susednoj kući, u smrdljivoj sobi, zajedno s dvojicom slugu. Nije mogao ni da pretpostavi da ljudi mogu tako glasno da hrču.
Prilikom jedinog prijema kod cara, pričao im je Humbolt, ovaj ga je pitao da li je on sakupljao biljke. Odgovorio je potvrdno, a na to je car rekao: Isti ste kao moja supruga, i naglo se okrenuo.
Bonaparta je zbog mene odustao od bombardovanja Getingena, rekao je Gaus.
To sam i ja čuo, odgovorio je Humbolt, ali sumnjam u to. Mislim da je to ipak bilo iz strateških razloga. Kao i uvek. Kasnije je Napoleon hteo da me izbaci iz zemlje kao pruskog špijuna. Cela Akademija se ujedinila da to spreči. Pri tome nisam imao nikoga – Humbolt je onda pogledao sekretara, a ovaj je odmah izvukao blok za pisanje – pri tome nisam nikoga prisluškivao. Osim prirode, nisam tražio nijednu drugu tajnu već samo svima tako dostupne istine o postanku.
Svima dostupne istine o postanku, ponovio je sekretar.
Tako dostupne istine.
Sekretar je potvrdno klimnuo glavom, a sluga je doneo poslužavnik sa srebrnim šoljicama.
Ali, šta je bilo s Bonplanom?, ponovio je Eugen.
Gadna stvar. Humbolt je uzdahnuo. Vrlo tužna priča. Ali, čaj je konačno tu. Šoljice su poklon od cara, čiji me je ministar finansija više puta pozivao da posetim Rusiju. Naravno, ja sam to odbio iz političkih razloga, ali i iz razloga koji se sam po sebi razume. Zbog starosti.
Pravilna odluka, rekao je Eugen. To je najgora despotija na svetu. Potpuno je pocrveneo i prepao se posle ove primedbe.
Gaus se malo pognuo, zastenjao i dohvatio štap. Ispod stola je nišanio i pokušao da udari Eugena po nozi. Promašio je. Zamahnuo je ponovo, a Eugen se uz grimasu trgao.
To ne mogu potpuno da vam osporim, rekao je Humbolt. Mahnuo je rukom, a sekretar s blokom se odmah pojavio. U celoj Evropi počinje uspostavljanje novih odnosa. Tome je, ne mogu da prećutim, kriv i moj brat. Sva nadanja moje mladosti postala su daleka i nestvarna. Na jednoj strani tiranija, na drugoj sloboda budala. Ako tri čoveka stoje na ulici i razgovaraju, a to smo već doživeli, to se tretira kao zavera. A kada trideset ljudi sedi u nekoj sobi i priziva duhove, niko nema ništa protiv. Tuce usijanih glava putuje zemljom i propoveda slobodu, a živi od onoga što im daju naivne budale. Evropa je postala pozornica rđavog sna iz koga se teško može probuditi. Godinama sam se pripremao za put u Indiju. Sakupio sam novac, instrumente, planove. To je trebalo da bude krunski poduhvat mojih zemaljskih dana. Ali Englezi su me u tome sprečili. Niko ne voli da ima neprijatelja ropstva u svojoj zemlji. Širom Latinske Amerike su nikli novi gradovi bez ikakvog razloga i smisla. Životno delo moga prijatelja Bolivara se raspada. Između ostalog, gospodo, znate li kako me je veliki oslobodilac nazvao?
Ućutao je i tek pošle nekog vremena je bilo jasno da očekuje pitanje.
Pa dobro, kako?
Pravi pronalazač Južne Amerike. Humbolt se osmehivao držeći šolju pred ustima. To možete da pročitate u Gomezovoj knjizi El baron Humboldt. Jedna omalovažavana knjiga. Kad smo kod toga, čuo sam da se gospodin profesor sada bavi izračunavanjem verovatnoće?
Statistikom umiranja, odgovorio je Gaus. Otpio je gutljaj čaja, napravio gadljivo lice i odgurnuo šoljicu najdalje što je mogao. Čovek misli da sam određuje svoj život, stvara, otkriva i stiče različita dobra, sreće ljude koje voli više nego svoj život, odgaja decu, možda pametnu, možda idiotsku, posmatra ljude kako žive, umiru, postaju stari i glupi, razboljevaju se i odlaze pod zemlju. I misli da o svemu sam odlučuje. Tek mu matematika pokazuje da još uvek ide veoma širokim putem. Tiranija o kojoj smo maločas pričali. I ti tirani su takođe samo bednici koji žive, trpe i umiru kao i svi ostali. Postojanje tiranije je prirodni zakon.
Ali razum, rekao je Humbolt, formira zakon.
Stara Kantova glupost, odmahivao je Gaus glavom. Razum ne formira ništa i razume vrlo malo. Prostor se krivi, a vreme je promenljivo. Ko povuče pravu liniju stalno napred i sve dalje i dalje, jedanput će ponovo doći do polazne tačke. Onda je pokazao kroz prozor na sunce koje se već kretalo ka zalasku. Čak ni zraci ove goruće zvezde ne dopiru do nas pravom linijom. Svet možemo samo donekle da premerimo, ali to nikako ne znači i da bilo šta razumemo.
Humbolt je prekrstio ruke. Prvo, sunce ne gori, ono obnavlja svoj flogiston5 i sijaće večno. A drugo, šta se dešava s prostorom? Na Orinoku sam imao veslače koji su pravili slične viceve. Ja takve budalaštine nisam nikada razumeo. Ali oni su često upotrebljavali supstance od kojih se muti razum.
Šta jedan komornik u stvari radi?, upitao je Gaus.
Različite stvari, svašta. Ovaj komornik savetuje kralja prilikom donošenja važnih odluka i koristi svoja iskustva na svim poljima gde to može da bude od koristi. Često sam prisutan i pitan tokom diplomatskih razgovora. Kralj želi da prisustvujem skoro svakoj večeri. Potpuno je opsednut izveštajima iz Novog sveta.
Znači, plaća vas za obedovanje i brbljanje.
Sekretar se zakikotao, a onda prebledeo, izvinjavao se i objasnio da ima napad kašlja.
Postojanje tiranije nije prirodan zakon, prekinuo je tišinu Eugen. U našoj zemlji postoje snažni pokreti i sloboda nije više samo neka Šilerova reč.
Pokreti magaraca, dobacio je Gaus.
Ja sam se uvek bolje razumeo s Geteom, rekao je Humbolt, dok je mom bratu Šiler bio bliži. Magarcu koji neće nikada ništa postati, koji će možda naslediti nešto novca i jedno pošteno ime, ali ne i inteligenciju.
Moj brat je pre nekog vremena napisao jednu duboko misaonu studiju o Šileru, rekao je Humbolt. Meni samom književnost nije nikada mnogo značila. Knjige bez brojeva me uznemiravaju. U pozorištu se neprestano dosađujem.
Potpuno ispravno, dobacio je Gaus.
Umetnici lako zaboravljaju da im je zadatak da prikažu ono što jeste. Odstupanje od toga smatraju vrlinom. Ali, izmišljotina zbunjuje ljude. Stilistika iskrivljuje svet. Pozorišna scena ne može da sakrije da je od kartona, a romani se pretvaraju u lažne bajke iako svoja trabunjanja pokušavaju da spoje s imenima istorijskih ličnosti.
Odvratno, rekao je Gaus.
Radim na sredivanju kataloga o biljkama i prirodnim osobinama i mislim da bi zakonom trebalo obavezati slikare da učestvuju u tome. Slično bi trebalo primeniti i na poeziju. Ako pronalazak gospodina Dagera jednoga dana bude usavršen, umetnost će biti suvišna.
Ovaj ovde piše pesme, rekao je Gaus i bradom pokazao na Eugena.
Stvarno?, upitao je Humbolt.
Eugen je pocrveneo.
Pesme i kojekakve gluposti, nastavio je Gaus. Još od detinjstva. Ne pokazuje ih nikome, ali je ponekad toliko glup da ostavi cedulje da leže unaokolo. On je jedan bedan naučnik, a kao književnik je još gori.
Imate sreće s vremenom, rekao je Humbolt. Prošlih meseci je bilo mnogo kiše, a sada se možemo nadati lepoj jeseni.
Njegov brat je, na sreću, u vojsci. Ni tamo nema ništa da se nauči, ali poezija...
Ja studiram pravo, tiho je rekao Eugen, i matematiku kao dodatak.
I te kako studira, dobacio je Gaus. To je matematičar koji diferencijalnu jednačinu prepozna tek kada ga ugrize za nogu. Svako zna da studije same po sebi ne znače ništa. Desetinama godina sam morao da gledam u tupava lica tih mladih ljudi. Od sopstvenog sina sam očekivao mnogo više. A zašto baš matematika?
To ja nisam želeo, rekao je Eugen. Na to sam bio primoran.
Ma nemoj, a ko te je primorao?
U stvari, ova promena vremena i godišnjih doba doprinosi lepoti ovoga kraja. Raznovrsnosti tropske flore se u Evropi suprotstavlja prizor ponovnog rađanja i stvaranja.
Ko, ko me je primorao, uzviknuo je Eugen. Pa kome je bila potrebna pomoć za premeravanje?
To je baš bila velika pomoć. Kilometre i kilometre sam morao dva puta da merim zbog tvojih grešaka.
Greške na petom decimalnom mestu. To nema nikakvog smisla i to je potpuno bez uticaja.
Samo trenutak, umešao se Humbolt. Greške u merenju nisu nikada bez uticaja.
A polomljeno signalno ogledalo?, upitao je Gaus. I za to ti je svejedno.
Merenje je velika veština, rekao je Humbolt. Odgovornost koju čovek ne sme tako lako da preuzme.
U stvari, dva signalna ogledala, nastavio je Gaus. Ono drugo sam doduše ja ispustio, ali samo zato što me je klipan vodio po pogrešnoj šumskoj stazi.
Eugen je skočio, zgrabio štap i crvenu kapu i istrčao napolje. Vrata je zatvorio uz tresak.
Eto, to čovek ima od njih, rekao je Gaus. Zahvalnost je postala nepoznata reč.
Naravno da nije jednostavno s mladim ljudima, rekao je Humbolt. Ali, čovek ne sme da bude suviše strog. Ponekad malo pohvale pomaže mnogo više od svakog prebacivanja.
Gde ničega nema, ništa ne može ni da postane. A što se magnetizma tiče, pitanje je pogrešno postavljeno. Ne radi se o tome koliko magnetne materije ima u Zemlji. Ovako ili onako, postoje dva polja i jedno polje koje se može definisati pomoću jačine magnetne sile i nagiba igle.
Ja sam magnetnu iglu uvek nosio sa sobom, rekao je Humbolt. Tako sam sakupio više od deset hiljada mernih rezultata.
Gospode bože, odgovorio je Gaus. Nije dovoljno samo tegliti, mora se i razmišljati. Horizontalne komponente magnetne sile mogu se staviti u funkciju geografske širine i dužine. Vertikalne komponente je najbolje razložiti po redu podizanja na potenciju posle recipročnog radijusa. Jednostavno, loptasta zavisnost. Tiho se smejuljio.
Loptasta zavisnost, nasmejao se i Humbolt. Nisam razumeo ni jednu jedinu reč.
To je stvar vežbe, rekao je Gaus. Kada mi je bilo dvadeset godina, za ovakve dečije igre bio mi je potreban jedan jedini dan, a danas moram da utrošim celu nedelju. Onda se rukom malo lupkao po čelu i nastavio. Ovo ovde više ne funkcioniše kao pre.
Voleo bih da sam onda popio kurare. Ljudski mozak umire svakog dana pomalo.
Čovek može da popije kurarea koliko god želi, rekao je Humbolt. Smrt nastupa tek kad otrov dospe u krvotok.
Gaus ga je upitno pogledao. Sigurni ste?
Naravno da sam siguran, odgovorio je Humbolt, buneći se. Tu stvar sam u praksi isprobao.
Gaus je neko vreme ćutao. Šta se stvarno dogodilo s Bonplanom?, upitao je konačno.
Vreme je, rekao je Humbolt i ustao. Skup ne sme da čeka. Posle mog svečanog govora na otvaranju, organizovan je mali prijem za počasnog gosta. Kućni zatvor.
Kako molim?
Bonplan je u Paragvaju u kućnom pritvoru. Posle našeg povratka, on se u Parizu nije baš najbolje snašao. Slava, alkohol, žene. Život mu je postao nejasan i izgubio cilj i smisao, jedine stvari koje nikome ne smeju da se dogode. Izvesno vreme je bio upravitelj carskog ukrasnog vrta i čudesan odgajivač orhideja. Posle Napoleonovog pada ponovo je otputovao preko okeana. Stekao je imanje i zasnovao porodicu. Ali, u građanskom ratu se opredelio za pogrešne ljude, ili baš za prave, a u svakom slučaju za gubitnike. Jedan ludi diktator, doktor Francija, ne dozvoljava mu da napusti imanje i drži ga pod stalnom smrtnom pretnjom. Čak ni Simon Bolivar nije ništa mogao da uradi za Bonplana.
Užasno, rekao je Gaus. Ali ko je on, u stvari? Nisam nikada ništa čuo o njemu.

OTAC


Eugen Gaus je lutao Berlinom. Jedan prosjak mu je pružio otvorenu ruku, neki pas mu je zavijao kraj nogu, na fijakerskoj stanici mu je konj frknuo u lice, a žandar mu je naredio da se ne smuca unaokolo. Na jednom uglu je započeo razgovor s mladim sveštenikom. I on je bio iz provincije i uplašen kao i Gaus.
Matematika, rekao je sveštenik, interesantno.
Ma da, odgovorio je Gaus.
Zovem se Julijan, kazao je sveštenik.
Poželeli su jedan drugom sreću i oprostili se.
Par koraka dalje obratila mu se jedna žena. Kolena su počela da mu klecaju od straha, jer o takvim stvarima je već čuo. Vrlo brzo je produžio dalje i nije se osvrtao kada ga je dozivala. Tako nikada nije saznao da je ona samo htela da mu kaže da mu je ispala kapa. U krčmi je popio dve čaše piva. Prekrstio je ruke i spustio ih na vlažan sto. Nikada još nije bio toliko tužan. Ne zbog svog oca, jer taj je bio uvek takav, a ni zbog usamljenosti. Bilo je to zbog samog grada. To mnoštvo ljudi, te visoke kuće i prljavo nebo. Napisao je par stihova, koji mu se nisu svideli. Sa dosadom je gledao pred sebe dok dva studenta u preširokim pantalonama i s modernom dugačkom kosom nisu seli za njegov sto.
Getingen, upitao je jedan od njih. Ozloglašeno mesto. Tamo je vrlo opasno.
Eugen je klimnuo zaverenički iako o tome nije znao ništa.
Ali, uprkos svemu, sloboda će doći, rekao je dugi student.
Sigurno će doći, odgovorio je Eugen.
Pojaviće se iznenada, kao lopov iz mraka, rekao je prvi.
I tako su saznali da imaju nešto zajedničko.
Sat kasnije već su bili na putu. Kako je to bilo uobičajeno među studentima, Eugen je išao s jednim od njih ruku podruku, a drugi ih je pratio na rastojanju od trideset koraka. Tako ih žandar neće zaustaviti. Eugen nije mogao da shvati da toliko dugo treba pešačiti. Uvek nove ulice, nove raskrsnice, a broj ljudi na ulici se nije smanjivao. Kuda idu svi ti ljudi i kako se uopšte tako može živeti?
Novi Humboltov univerzitet je najbolji na svetu, objašnjavao je student koji je išao pored Eugena. Organizovan je kao nijedan drugi, s najboljim učiteljima u zemlji. Država ih se boji kao pakla. U poređenju s njim, ovaj gradski izgleda kao pećina.
Humbolt je osnovao univerzitet?
Da, osnovao ga je onaj stariji, objasnio je student. Onaj veoma pristojan, pravi čovek. Ne onaj francuski sluga koji je rat prečučao u Parizu. Brat ga je otvoreno pozivao na oružje, ali se ovaj ponašao kao da mu domovina ništa ne znači. Za vreme okupacije Humbolt mlađi je na ulazu u svoj berlinski zamak stavio natpis: Ne pljačkajte ovde, vlasnik je član francuske akademije. Odvratno.
Ulica je vodila prilično strmo nagore, a onda ukoso nadole. Pred vratima su stajala dva mlada čoveka i pitala za lozinku.
Borbom u slobodu.
To je ona od prošlog puta.
Prišao im je drugi student i prošaputao: Germanija.
Ta je bila odavno.
Nemačka i sloboda?
Da, to je. Stražari su izmenjali pogled i propustili ih unutra.
Preko ulaznih stepenica spustili su se do podrumske prostorije koja je mirisala na buđ. Na podu su ležali nekakvi sanduci, a u uglovima vinska burad. Dva studenta su odbacila svoje ogrtače i otkrila crno-crvene kokarde isprepletane zlatnim nitima. Podigli su poklopac na podu i ukazao se otvor. Veoma strmim stepenicama spustili su se u drugi, dublji podrum.
Ispred šest redova stolica nalazilo se malo klimavo postolje. Na zidovima su visile crveno-crne zastavice i bilo je prisutno već dvadesetak studenata. Svi su držali štapove u ruci, neki su na glavi imali poljske kape, a neki stare nemačke šešire. Par njih su nosili preširoke pantalone koje su sami skrojili, sa staromodnim kaiševima. Senke zastavica poigravale su na zidu. Eugen je seo, ali je zbog ustajalog vazduha i uzbuđenja osećao vrtoglavicu. Govori se, šaputao mu je neko, da će on lično da dođe. On ili neko važan kao on, to se nikad ne zna.
On ili neko ko se izdaje za njega, ne zna se tačno, ustalio se u Frajburgu. Ali navodno stalno putuje zemljom inkognito. Niko ne zna ko je on zapravo. Jedva čekam da ga stvarno vidim.
Pristizalo je sve više studenata, pojedinačno ili u grupama po dva. Uglavnom su diskutovali o parolama koje očigledno nisu znali. Tu i tamo poneko je listao neku svesku s pesmama ili deutschen Turnkunst, poneki su pokretali usne kao pri molitvi. Eugenovo srce je burno kucalo. Odavno su sve stolice bile popunjene i ako još neko dođe, moraće da se stisne u ugao.
Teškim koracima, jedan čovek se spuštao niz stepenice. Sve se utišalo. Bio je tanak, vrlo visok, ćelav, i imao je dugačku sedu bradu. Eugen se uopšte nije iznenadio. To je bio onaj gost za susednim stolom u gostionici od prethodnog dana, koji se umešao u njihovu raspravu sa žandarom. Lagano, klateći rukama, došao je do postolja. Popeo se i čekao da jedan student drhtavim rukama upali sveću pored njega. Posle nekoliko pokušaja, sveća se upalila. Onda je suvim, dubokim glasom rekao: Moje ime ne treba da znate.
Jedan student, daleko iza, zastenjao je, inače je sve bilo potpuno tiho.
Bradonja je podigao ruku, savio je u laktu, a drugu ruku stavio preko nje.
Znate li šta je ovo, upitao je.
Niko nije odgovorio, niko nije disao.
Ovo su mišići, sam je dao odgovor.
Morate ojačati svoju srčanost, nastavio je posle duže pauze, svoju mladost, energičnost. Nakašljao se. Jer, ko hoće da razmišlja duboko, da mirno shvati suštinu stvari i njenu osnovu, mora i fizički da bude jak. Razmišljanje bez mišića je slabo i bez dejstva, to je mlitavi francuski način. Dete se moli za svoju otadžbinu, dečaci sanjare, a čovek se bori i trpi. Onda se pognuo, ukočio se, ostao tako neko vreme i podigao nogavicu pantalona. Kao ovo ovde! Udario je pesnicom po listu. Zdravo i jako i sve čvršće, kroz vežbanje, a ko hoće, može da opipa. Ponovo se uspravio, par sekundi ukočeno gledao u prostoriju, a onda gromoglasno povikao: Kako čvrsto stoji ova noga, takva mora da postane Nemačka.
Eugen je pogledao unaokolo. Velikom broju slušalaca su usta bila širom otvorena, mnogima su tekle suze, jedan je drhtao zatvorenih očiju, čovek pored njega je od uzbuđenja grizao nokte. Eugen je žmirkao. Vazduh je postao još zagušljiviji, a zbog igre senki od baklji činilo mu se da ima mnogo, mnogo više ljudi. Trudio se da spreči nadolazeće jecanje.
Tim tipovima se ne smemo pokoriti. To što se dešava narodu nije snaga neprijatelja već sopstvena slabost. Udario je otvorenom šakom po grudima. Stegnuti su, ne mogu da dišu, ne mogu da se kreću, nemaju volje. Kneževi, Francuzi i popovi nas drže pod stegom. Naprotiv, pripadati studentima znači držati se zajedno, neporočno i strpljivo. Misliti. Tu svetu sponu sloge nijedan đavo ne može raskinuti. Na kraju će to ipak dovesti do istinske nemačke crkve i pobede nad đavolom. Ali šta to znači, momci? Raširio je ruke i polako se spustio na kolena, a onda se ponovo uspravio. To znači razumeti telo, vežbati ga dok ne postaneš celovit čovek. A gde je čovek danas? Pre kratkog vremena, tajno putujući, bio.sam svedok šikaniranja jednog starca i jednog studenta, jednog nemačkog oca i njegovog sina, dvojice odanih ljudi, od strane policije, samo zato što nisu imali papire kod sebe. Ja sam se srčano umešao, kako to Nemac mora, i nadvladao sam tiranskog stražara. Čovek se svakog dana sreće s nepravdom, u svakom pogledu i svuda, a ko može tome da se odupre ako ne dobri momci koji su se odrekli alkohola i žena i posvetili se svojoj snazi, kao kaluđeri, sveži, pobožni, radosni i slobodni. Francuzi su isterani, sada su kneževi na redu. Nesrećna Alijansa neće još dugo postojati, filozofija mora da dohvati i uzdrma stvarno&t. Udario je po pultu i Eugen je čuo sebe i druge kako viču „Ura!“ Bradati je stajao mirno i uspravno, oštrog pogleda uperenog u slušaoce. Iznenada, izraz lica mu se promenio i on se povukao nazad.
Eugen je osetio strujanje vazduha. Povici su zamrli. U podrum su ušla još petorica ljudi. Jedan stariji, oniži, i četvorica žandara.
Bože nam pomozi, rekao je Eugen studentu pored sebe. Univerzitetski poslužitelj.
Znao sam ja to, rekao je stariji čovek žandarima. Trebalo ih je samo posmatrati kako se kreću ovamo u grupama po dvojica. Na svu sreću da su tako glupi.
Dva žandara su ostala ispred stepenica, a jedan se uputio ka govorničkom pultu. Bradati govornik je sada izgledao nekako uzan i ne više tako visok. Podigao je ruke iznad glave i bez ikakvog opiranja dopustio da mu stave lisice.
Ovo me neće pokolebati, vikao je dok su ga žandari vodili prema stepeništu, bez molbe ali i bez prisile. Hrabri momci to neće dozvoliti. Ovo je momenat kad počinje oluja. A onda, dok se peo stepenicama čulo se: Ovo je sve nesporazum i ja to mogu da objasnim. A onda je izašao.
Odoh da dovedem pojačanje, rekao je univerzitetski poslužitelj i brzo se popeo uz stepenice.
Bez priče, naredio je jedan od žandara. Ni jedna jedina reč, ni od koga i nikome, inače će vam stradati lobanje.
Eugen je počeo da plače.
Ali nije bio jedini. Mnogi mladići su jecali bez prestanka. Veći broj onih koji su iznenada skočili sada su ponovo seli. Pedeset studenata sa štapovima a samo tri žandara, razmišljao je Eugen. Neko bi trebalo da napadne, a ostali bi se pridružili. Ali ko bi to uradio? Mogao bi on da pokuša. Par sekundi je tako neodlučno stajao, a onda mu je postalo jasno da je kukavica. Obrisao je suze i ostao da sedi ćuteći. Onda se pojavio univerzitetski poslužitelj i dvadeset žandara pod komandom jednog krupnog oficira s bradom morskog vuka.
Sve ih pokupite, komandovao je oficir. Sve u zatvor, na prvo saslušanje, da se utvrde tačni podaci, a sutra da se predaju nadležnima. Jedan suvonjavi mladić pao je pred njim na kolena, obgrlio mu čizme i molio za milost. Oficir je nekako gadljivo gledao u plafon, a žandar je odvukao mladića. Eugen je iskoristio ovaj momenat, istrgao list papira iz bloka za zabeleške i napisao kratko pisamce ocu. Pre nego što su mu stavili lisice, uspeo je da zgužva papirić i da ga strpa u usta.
Na ulici su čekala policijska kola. Uhapšeni su seli stisnuti jedan do drugog na dugačke klupe, a iza njih su stajali žandari. Eugen je slučajno sedeo preko puta bradatog govornika, koji je sumorno ćutao.
Treba li da provalimo i pobegnemo, šapnuo je jedan od studenata.
Ovo je nesporazum, odgovorio je bradati govornik. Ja se zovem Kezel Rajder i dolazim iz Šlezije. U ovo sam potpuno pogrešno upleten. Jedan žandar ga je gvozdenim štapom udario po leđima i on se potpuno zgrčio, tiho gunđajući.
Još neko?, upitao je žandar.
Niko se nije pomerio. Vrata su se uz tresak zatvorila i kola su krenula.

NEBESKI PROSTOR


Poluzatvorenih očiju, Humbolt je govorio o zvezdama i strujanju. Pričao je tihim glasom, ali ga je čula cela sala. Stajao je ispred ogromne kulise noćnog neba na kome su u koncentričnim krugovima bile rasporedene zvezde. Sinkelova binska postavka za Čarobnu frulu je za ovaj događaj ponovo postavljena. Izmedu zvezda su bila ispisana imena nemačkih istraživača: Buh, Savinji, Hufeland, Besel, Klaprot, Humbolt i Gaus. Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta. Monokli, naočare, veoma mnogo uniformi, blago mahanje lepezama, a u centralnoj loži nepomične figure prestolonaslednika i njegove supruge. Gaus je sedeo u prvom redu.
Znate šta, šaputao mu je dobro raspoloženi Dager direktno u uvo. Potrebne su mi još godine da konačno napravim sliku. Doduše, sa svetlom ću nekako izaći nakraj, ali ja i moj saradnik Nieps nemamo nikakvu ideju kako srebrni jod treba da fiksira sliku.
Gaus ga je ućutkao šištanjem, a Dager je slegao ramenima i prestao da šapuće.
Ko pogleda u ovo noćno nebo, govorio je Humbolt, neće dobiti pravu predstavu o nebeskom svodu. Ova svetla magla Magelanovih oblaka na južnoj hemisferi nije bezlična supstanca, niti para ili gas već nastaje od više sunaca, a rastojanje daje utisak da je u pitanju samo jedno jedino. Jedan segment Mlečnog puta, dva stepena širok i petnaest stepeni dugačak, kako sam teleskopom utvrdio, ima u sebi više od pedeset hiljada izbrojanih zvezda i oko sto hiljada onih koje se zbog njihovog slabog sjaja ne razaznaju jasno. Prema tome, Mlečni put je sastavljen od dvadeset miliona sunaca, pri čemu neka od njih, zbog svog prečnika i udaljenosti, naše oči opažaju samo kao slabašnu svetlost, bez sjaja, kao jednu magličastu mrlju. Astronomi su izbrojali već više od tri hiljade takvih mrlja. Čovek se onda upita zašto kod toliko mnogo zvezda celo nebo nije stalno ispunjeno svetlošću, zašto tamo gore ima toliko crnog, a ne može da poveruje u princip suprotan jačini svetlosti, nešto što je u međuprostoru guši. Tako se još jedanput dokazuje da je priroda razumno uređena.
A onda je Humbolt konačno širom otvorio oči. Jedno od tela koje pliva u ovom crnom nebeskom prostoru je i Zemlja. Njeno usijano jezgro je obavijeno s tri omotača. Jednim čvrstim, jednim kapljičasto-tečnim i jednim elastično-tečnim. Sva ova tri omotača omogućavaju život na Zemlji. Čak i u najvećim dubinama sam nailazio na pojedine vrste biljaka koje su se razvijale bez svetlosti. Vulkani služe vatrenom jezgru Zemlje kao prirodni ventil, a kamenu koru, s druge strane, pokrivaju dva mora, jedno koje se sastoji od vode i drugo od vazduha. Kroz oba protiču stalne struje. Jedna od najpoznatijih je Golfska struja, koja vode Atlantskog okeana nosi preko zemljouza Nikaragve i Jukatana, kroz Bahamski kanal na severoistok do grebena Njufaundlenda, a odatle prema jugoistoku do Azorskih ostrva. Ovo strujanje je uzrok postojanja čudesnih palmi i njihovih plodova i pojave letećih riba. Jedan krak pored irske obale teče dalje na sever, gde se ponekad mogu videti Eskimi u svojim brodićima na vesla. Ja sam lično u Tihom okeanu otkrio jednu takođe veliku i ne manje značajnu struju. Ona duž obala Čilea i Perua nosi hladnu vodu sa severa ka polutaru. Ni sve moje molbe nisu sprečile mornare, tu se malo sujetno a pomalo i zbunjeno nasmejao, da je nazovu Humboltovom strujom. Slično deluju i vazdušne struje čije kretanje nastaje zbog promena u temperaturi. Te struje se razbijaju o stenovite masive, tako da rasprostranjenost biljnog sveta ne sledi geografsku širinu već izotermičke, krive linije. Ovakav sistem strujanja povezuje sve delove Zemlje u jednu svrsishodnu celinu. Humbolt je ćutao nekoliko trenutaka kao da je dirnut navirućim mislima. Kako na velikim nadmorskim visinama, tako i u moru i vazduhu, svuda uspevaju biljke. Vegetacija je pristupačna svakome, to je prikaz nemog i nepokretnog načina života. Biljke ne poseduju dušu i kod njih nema ničega skrivenog. Sve na njima je spolja. One su izložene i slabo zaštićene, čvrsto vezane za zemlju i njene uslove, a ipak žive i opstaju. Nasuprot njima, insekti, životinje i ljudi su zaštićeni spoljnim omotačima. Konstantna temperatura njihove unutrašnjosti omogućava im da podnesu promenljive uslove života, Ako posmatramo neku životinju za vreme odrastanja, nikada nam neće biti potpuno jasan svaki deo njenog bića. Dok nam pogled na rastinje otkriva svaki njegov deo.
Sad postaje sentimentalan, prošaputao je Dager.
I tako život prolazi kroz skrivene periode razvoja, prikrivajući svoju organizaciju, sve dok ne napravi skok koji se mirno može nazvati munjevitim dejstvom razuma. Znači da se razvitak ne odvija postepeno. Najveća uvreda za čovečanstvo je ropstvo, ali je ipak veća uvreda ideja da je čovek nastao od majmuna.
Ljudi i majmuni! Dager se nasmejao.
Humbolt je zabacio glavu i činilo se kao da još jedanput osluškuje sopstvene reči. S razumevanjem kosmosa se otišlo daleko. Teleskopima se istražuje svemir, čovek je shvatio nastanak Zemlje, njenu težinu i putanju, utvrdio je brzinu svetlosti, otkrio morske struje i uslove života, a uskoro će i poslednja zagonetka, magnetna sila, biti rešena. Kraj puta je na vidiku, premeravanje sveta je skoro završeno. Kosmos će biti potpuno razumljiv, a sve teškoće ljudskog početka, kao strah, rat i izrabljivanje, biće potisnute u prošlost. Zbog toga upravo Nemačka i ne samo istraživači ovoga skupa moraju da daju najveći doprinos napretku. Naučnici će naše doba dovesti do blagostanja, ko zna, možda će jednoga dana rešiti i problem umiranja. Nekoliko sekundi, Humbolt je stajao potpuno nepomičan. A onda se poklonio.
Od svog povratka iz Pariza baron nije više onaj stari, ponovo je, za vreme aplauza, šaputao Dager. Teško se koncentriše, a počeo je i da se ponavlja.
Da li je istina da se stvarno vratio zbog nedostatka novca?, upitao je Gaus.
Pre svega zbog naredbe. Kralj nije hteo više da trpi da njegov najpoznatiji podanik živi u inostranstvu. Humbolt je na sva pisma dvora izvrdavao odgovor. Međutim, u poslednjem se nalazilo tako jasno uputstvo da je mogao da ga zanemari samo po cenu potpunog raskida odnosa. A pri tome, nasmejao se Dager, starom gospodinu su i sredstva bila na izmaku. Dugo očekivani izveštaj s putovanja publiku je potpuno razočarao. Stotine strana mernih rezultata, ničega ličnog, nikakve avanture. Tragična okolnost koja će umanjiti njegovu posmrtnu slavu. Poznati putnik može da bude samo onaj ko iza sebe ostavi zanimljive priče. Ovaj siroti čovek jednostavno nije imao pojma kako se piše knjiga. I sada je u Berlinu, gradi opservatoriju, ima na hiljade planova i celom gradskom veću ide na živce. Mladi naučnici ga ismevaju.
Ne znam kakvo je stanje u Berlinu, rekao je Gaus i ustao, ali u Getingenu nisam sreo nijednog mladog naučnika koji nije pravi magarac.
A i to s najvišom planinom na svetu nije tačno, nastavio je Dager dok je pratio Gausa ka izlazu. U međuvremenu je otkriveno da su Himalaji mnogo viši. To je bio težak udarac starom gospodinu. Godinama to nije hteo da prihvati kao istinu. A pored toga, nikada se nije oporavio od propasti ekspedicije u Indiju.
Na putu ka foajeu Gaus je odgurnuo jednu ženu, nagazio nekom čoveku na nogu i dva puta se tako glasno useknuo da ga je više oficira prezrivo pogledalo. Nije navikao da se kreće među toliko ljudi. U želji da mu pomogne, Dager ga je uhvatio za lakat.
Šta vam pada na pamet!, rekao je Gaus i odgurnuo ga. Onda je kratko razmišljao i rekao: rastvor soli.
Dobro, u redu, odgovorio je sažaljivo Dager.
Ne buljite u mene tako glupavo, zahtevao je Gaus. Srebrni jod možete fiksirati najobičnijim rastvorom soli.
Dager je stao kao ukopan. Gaus se kroz gužvu probio do Humbolta, koji je sedeo na ulazu u foaje. Rastvor soli, vikao je otpozadi Dager, kako to?
Zbog toga čovek ne mora da bude hemičar, odgovorio mu je Gaus preko ramena. Dovoljno je da ima malo razuma. Oklevajući je ušao u foaje. Prolomio se aplauz. I da ga Humbolt nije odmah uhvatio za ruku i poveo dalje, Gaus bi pobegao. Preko tri stotine ljudi je čekalo na njega.
Sledećih pola sata bilo je pravo mučenje. Jedna glava za drugom je prolazila pored njega, jedna ruka za drugom je hvatala njegovu i dodavala je sledećoj, dok mu je Humbolt šaputao čitav niz imena koja mu ništa nisu značila. Gaus je proračunao da bi mu kod kuće bilo potrebno tačno godinu dana i sedam meseci da sretne toliko ljudi. On je samo hteo da ide kući. Polovina prisutnih je nosila uniforme, a jedna trećina je imala brade. Samo svaki sedmi od prisutnih je bila žena, samo četvrtina od njih ispod trideset, samo dve nisu bile ružne, a samo s jednom bi rado imao bilo kakav odnos. Sekundu kasnije, pošto se pred njim u znak pozdrava naklonila, nestala je u gomili. Jedan čovek s trideset dva ordena na prsima nemarno je pridržao Gausovu ruku s tri prsta. Sasvim mehanički, Gaus se poklonio, a prestolonaslednik je klimnuo glavom i otišao dalje.
Ne osećam se dobro, rekao je Gaus. Moram u krevet.
Primetio je da je njegova somotska kapa nestala. Pri dolasku neko mu ju je uzeo iz ruke, ali on sada nije znao da li je to običaj ili ga je neko pokrao. Jedan čovek ga je prisno potapšao po leđima kao da se već godinama poznaju. A možda je tako i bilo. Kad je jedan u uniformi zauzeo stav mirno, a jedan s naočarima, u kaputu, rekao da je to najvažniji trenutak njegovog života, on je osetio kako mu naviru suze i pomislio na svoju majku.
Odjednom se sve utišalo.
Jedan tanak, stariji čovek, uvoštenog lica i neprirodno uspravnog držanja, ušao je u foaje. Sitnim koracima, tako da se činilo da ga noge i ne pokreću, dolebdeo je do Humbolta. Obojica su raširili ruke, dodirnuli jedan drugom pleća, savili glave par santimetara unapred, a onda su napravili nekoliko koraka unazad.
Kako se radujem, rekao je Humbolt.
I ja takođe, rekao je pridošlica.
Prisutni su aplaudirali. Oni su sačekali da se aplauz utiša, a onda se okrenuli prema Gausu.
Ovo je, rekao je Humbolt, moj voljeni brat, gospodin ministar.
Da, znam, odgovorio je Gaus. Upoznali smo se pre nekoliko godina u Vajmaru.
Vaspitač Prusa, rekao je Humbolt, koji je Nemačkom univerzitetu, kao i svetu, poklonio trenutno važeću teoriju jezika.
A moj brat je, rekao je ministar, učinio svet pristupačnim za razumevanje. Ruke su mu bile hladne i beživotne, a pogled ukočen kao kod lutke. Već odavno više nisam vaspitač. Samo rentijer i pesnik.
Pesnik? Gaus se obradovao kada mu je ovaj najzad pustio ruku.
Svakoga dana između sedam i pola osam uveče diktiram svom sekretaru po jedan sonet. Toga se držim već dvanaest godina i nastaviću tako do kraja života.
Jeste li dobar sonetista?, pitao je Gaus.
Ubeđen sam u to, odgovorio je ministar. Nažalost, sada moram da krenem.
Baš mi je žao, rekao je Humbolt.
Razume se, nastavio je ministar. Ovo je bilo čudesno lepo veče i pričinilo mi je veliko zadovoljstvo.
Onda su obojica opet raširili ruke i ponovili prethodni ritual. Ministar se okrenuo ka vratima i dobro odmerenim sitnim koracima izašao napolje.
Potpuno neočekivana radost, ponovio je Humbolt. A onda je odjednom postao potpuno potišten.
Ja hoću kući, rekao je Gaus.
Još samo malo, ohrabrivao ga je Humbolt. Ovo je komandant žandarmerije, gospodin Fogt, kome je nauka veoma zahvalna. On planira da sve žandare u Berlinu opremi kompasom. Na taj način se mogu skupiti podaci o kretanju magnetnih polja u glavnom gradu. Komandant žandarmerije je bio visok dva metra, imao je bradu nalik na morske vukove, a stisak njegove ruke je bio strahovit. A ovo su, nastavio je Humbolt, zoolog Malcaner, hemičar Roter, fizičar Veber iz Halea sa svojom suprugom.
Radujem se, radujem se, ponavljao je Gaus, a bio je vrlo blizu da počne da plače. Ipak, Veberova mlada žena je imala malo, skladno i lepo lice, tamne oči i duboko dekoltovanu haljinu. Zadržao je pogled na toj ženi u nadi da će joj se to svideti.
Ja sam eksperimentalni fizičar, rekao je Veber. Radim na otkrivanju snage elektriciteta. Još uvek se sakriva od mene, ali nema nikakve šanse.
Tako nešto sam i ja radio, rekao je Gaus a da nije skrenuo pogled s Veberove lepe žene. Samo s brojevima i pre mnogo godina.
Da, znam za to, odgovorio je Veber. Vašu Disquisitiones sam proučio detaljnije nego Bibliju, koju u stvari i nisam tako tačno proučio. Žena je imala tanane, prilično izvijene obrve. Haljina joj je otkrivala leđa i Gaus se pitao kako bi bilo pritisnuti usne na njih.
Sanjam o tome, čuo je iz sale doktora Vebera kako i dalje govori, da jedan duh kao što je vaš rešava ne samo matematičke već i univerzalne probleme. Da se posveti eksperimentalnom istraživanju sveta. Imam toliko mnogo pitanja i moja najveća želja je da ih iznesem profesoru.
Imam veoma malo vremena, odgovorio je Gaus.
To mi je potpuno shvatljivo, rekao je Veber, ali uz sve poštovanje, ovo je neophodno. A ja ipak nisam bilo ko.
Gaus je prvi put pogledao u njega. Pred njim je stajao mlad čovek uzanog lica i svetlih očiju.
Moram da vam zbog važnosti stvari kažem, objašnjavao je Veber uz osmeh, da sam proučavao kretanje talasa električnog polja. Moji zapisi o tome se čitaju u velikom krugu nadaleko poznatih istraživača.
Koliko imate godina?, upitao je Gaus.
Dvadeset i četiri. Veber je pocrveneo.
Imate veoma lepu ženu, rekao je Gaus.
Veber se zahvalio. Njegova žena se lagano poklonila, ali se nije nimalo zbunila.
Njeni roditelji se njome ponose?
Po svoj prilici, rekao je Veber.
Posetiću vas sutra po podne, obećao je Gaus. Na raspolaganju sam vam jedan sat, a onda moram da se gubim.
To će mi biti dovoljno, rekao je Veber.
Gaus je potvrdno klimnuo i krenuo ka vratima. Humbolt mu je doviknuo da mora da ostane jer se očekuje dolazak kralja, ali ovaj nije mogao više da izdrži. Bio je mrtav umoran. Bradati komandant žandarmerije mu je stajao na putu i pokušavali su levo, pa desno, pa opet levo, da prođu jedan pored drugog. To je trajalo nekoliko mučnih trenutaka dok im nije uspelo. Kod garderobe je stajao jedan bradavičav čovek, okružen studentima, i grdio na otegnutom švapskom prirodne nauke, naučnike, uobražene poznavaoce prirode koji sve znaju, a u stvari su bez duha i nelogični. Gaus je istrčao na ulicu.
Boleo ga je stomak. Da li je tačno da u velikim gradovima postoji vozilo u koje čovek jednostavno uđe a ono te odveze kući? Ali ovde takvog nije bilo. Smrdelo je. Kod kuće bi već odavno ležao u krevetu i uprkos tome što mu Mina nije bila draga, što njen glas nije voleo da sluša i ništa ga nije tako nerviralo kao njeno prisustvo, nedostajala mu je iz čiste navike. Trljao je oči. Kako je toliko ostario? Čovek više ne može sigurno da hoda, ne vidi dobro i razmišlja veoma polako. Starost nije tragična, ona je smešna.
Pokušao je da se koncentriše i da se seti svih pojedinosti puta koje je video iz Humboltove kočije od Paknofa broj četiri do pevačkog udruženja. Svih krivina baš i nije mogao da se seti, ali pravac mu se činio potpuno ispravan. Uskoro nalevo pa onda samo ka severoistoku. Kod kuće bi jednim pogledom nagore sve razjasnio, ali u ovoj prljavštini čovek nije mogao da vidi zvezde. Ovo je nebeski svod koji guta svetlost. Samo onome ko ovde živi može takva glupost da padne na pamet.
Posle svakog koraka se osvrtao. Plašio se razbojnika, pasa i prljavih lokvi, plašio se što je grad tako veliki i što će ga taj lavirint zarobiti i nikada neće dozvoliti da se vrati kući. Ali ne, u to čovek ne sme da se upušta. Jedan grad to su samo kuće, a za sto godina najmanja će biti mnogo veća od ovih sada, a za trista godina – počešao se po čelu. Nije bilo lako predvideti eksponencijalnu krivu rasta grada ako je čovek nervozan, tužan i ako ima bolove u stomaku. Kroz trista godina će u većini gradova živeti više ljudi nego danas u svim gradovima Nemačke zajedno. Ljudi kao insekti, stanovaće u saćima, radiće neke bezvredne poslove, odgajaće decu i umirati. Naravno da će leševi morati da se spaljuju, na grobljima neće biti mesta za sahrane. A sve to đubre? Kinuo je, a onda se zapitao da li će uopšte postojati bolesti.
Kada je njegov domaćin posle dva sata stigao kući, našao je Gausa kako sedi u ogromnoj naslonjači, s nogama na meksikanskom kamenom stolu i zadovoljno puši lulu.
Ma gde ste odjednom nestali?, prebacivao mu je Humbolt. Svuda smo vas tražili, pomišljao sam i na najgore, a bila su poslužena izvrsna jela. Kralj je bio vrlo razočaran.
Veoma mi je žao što nisam prisustvovao posluženju, odgovorio je Gaus.
Ali to nije način. Mnogo ljudi je samo zbog vas doputovalo. To ne bi smelo da se radi.
Onaj Veber mi se dopada, rekao je Gaus. Ali nebeski svod guta svetlost. To je glupost.
Humbolt je prekrstio ruke.
Occam’s razor6 , nastavio je Gaus, kad ima više naučnih teorija o istoj oblasti, treba uzeti onu najjednostavniju. Uostalom, taj prostor je doduše prazan, ali ipak zakrivljen. Zvezde se kreću kroz jedan vrlo tajanstven svod.
Pa zar opet, rekao je Humbolt. Astralna geometrija. Ja se stvarno čudim što čovek kao što ste vi može da zastupa ovaj neobični pravac.
Ne radim ništa u vezi s tim, rekao je Gaus. Još ranije sam odlučio da o tome ništa ne objavljujem. Nisam imao snage da se izložim podsmehu. Isuviše mnogo ljudi smatra svoje navike osnovnim pravilom funkcionisanja sveta. Povukao je dim iz lule i usmerio dva oblačića ka tavanici. Kako je bilo naporno ovo veče, nastavio je. Jedva sam pronašao kuću, a lenju poslugu sam morao vikom da probudim da bih ušao. A tako prljavih ulica nema nigde.
Pretpostavljam da ste išli sredinom ulice, oštro je rekao Humbolt. A sa sigurnošću vam tvrdim da postoje i mnogo prljavije. I napravili ste veliku grešku što ste nas napustili. Skupilo se toliko značajnih ljudi preko kojih se ideje i znanja mogu uputiti u svet.
Ideje i znanja, zapenušao je Gaus. Samo priče, intrige, smicalice. Čitavo plemensko većanje s desetak kneževa i stotinu akademija o tome gde čovek sme da postavi barometar. To nije nauka.
Dobro, a šta je onda nauka za vas?, upitao je Humbolt.
Gaus je prvo povukao dim iz lule. Sam čovek za pisaćim stolom. Listovi papira ispred njega, po mogućstvu jedan teleskop i iznad prozora čisto nebo. I da se taj čovek ne preda pre nego što reši problem. To bi bila nauka.
A ako čovek putuje svetom i otkriva tajne?
Gaus je slegnuo ramenima. Ono što se skriva u daljini, u rupama, u vulkanima ili rudnicima je čist slučaj i to je nevažno. Tako se svet ne može objasniti.
A tom čoveku za pisaćim stolom, rekao je Humbolt, potrebna je, naravno, jedna brižna žena koja će da mu greje noge i kuva ručak, takođe i poslušna deca da mu čiste instrumente i roditelji koji o njemu brinu kao o malom detetu. Naravno, i sigurna kuća s krovom koji ne prokišnjava. A povrh toga i kapa, da ga ne zabole uši.
Na koga vi to mislite?, upitao je Gaus.
Ja ovo govorim uopšteno, odgovorio je Humbolt.
U tom slučaju, tako je. Sve to mu je potrebno, a i više od toga. Kako bi inače mogao sve da izdrži.
U tom momentu je u sobu ušao sluga u spavaćici.
Kakav je to način, zar vi ne znate da kucate?, upitao je Humbolt.
Sluga mu je pružio jedan list papira i rekao: Ovo mi je upravo predao neki mladić s ulice. Čini se da je vrlo važno.
Ne zanima me, rekao je Humbolt. Ne primamo ni od koga nikakva noćna pisma. Ipak, nevoljno je ispravio papir i počeo da čita. Čudno, rekao je, nekakvi stihovi. Nevešto sklepano. Nešto o drveću, vetru i moru. Pominje se i ptica grabljivica i neki srednjovekovni kralj. Onda je prekinuo da čita. Očigledno nedostatak reči koja se rimuje sa srebrom.
Molim vas da okrenete list, rekao mu je sluga.
Humbolt je počeo da čita drugu stranu. Blagi bože, rekao je tiho.
Gaus se uspravio.
Očigledno je mladi gospodin Eugen zapao u teškoće. Ovaj papir je doturen iz zatvora.
Gaus je, potpuno nepokretan, buljio u pokrivač.
To stvarno nije prijatno. Žandari su ipak državni činovnici.
Gaus je klimnuo glavom.
I ja tu ništa ne mogu da pomognem. Stvar će ići svojim normalnim tokom. Uostalom, možemo se mirno osloniti na prusko pravosuđe, tu se ne dešavaju nepravde. Ko ništa loše nije uradio, može da se pouzda u sud.
Gaus je dohvatio lulu.
Ipak je to sramota, nastavio je Humbolt. Vrlo je neprijatno. U pitanju je moj gost.
S tim mladićem nikada ništa nije moglo da se počne. Gurnuo je lulu u usta.
Neko vreme su ćutali. Humbolt je prišao prozoru i gledao u mračno dvorište.
Šta može da se radi?
Da, odsutno je rekao Gaus.
Ovo je bio dugačak dan, rekao je Humbolt. Obojica smo umorni.
A i nismo više tako mladi, dodao je Gaus.
Laku noć, rekao je Humbolt i krenuo ka vratima.
Ja ću da popušim lulu do kraja, odgovorio je Gaus.
Humbolt je poneo svećnjak sa sobom i zatvorio vrata.
Gaus je prekrstio ruke iznad glave. Jedinu svetlost je stvarao žar duvana iz njegove lule. Na ulici je uz limene zvuke prolazilo gradsko vozilo. Gaus je izvadio lulu iz usta i vrteo je među prstima. Stisnutih usana pažljivo je osluškivao. Koraci su se brzo približavali i vrata se odjednom širom otvoriše.
To ne ide tako, vikao je Humbolt. Ja to ne mogu da dozvolim.
Ako tako mislite, rekao je Gaus.
Ali imamo veoma malo vremena. Još samo noćas je Eugen pod nadzorom žandarmerije. Sutra ujutro će ga preuzeti tajna policija, a tu ne može niko da nam pomogne. Ako želimo da ga izvučemo iz zatvora, to moramo da učinimo sada.
Znate li vi koliko je sada sati?, upitao je Gaus.
Humbolt ga je zapanjeno gledao.
Ja već godinama u ovo vreme nisam izlazio van kuće, a kada bolje razmislim, nisam nikada.
Humbolt je spustio svećnjak na sto i gledao ga s nevericom.
Pa dobro. Gaus je uz duvanje odložio lulu i ustao. Od ovoga ću se neizostavno razboleti.
Meni izgledate potpuno zdravi, rekao je Humbolt.
E sada mi je stvarno dosta, viknuo je Gaus. Sve ovo je već dovoljno neugodno, ne moram da dopustim da me još i vređate.

DUH


Žandarmerijski komandant Fogt nije bio kod kuće. Njegova supruga, umotana u vunenu kućnu haljinu, izgužvanog lica i zamršene kose od spavanja, rekla im je da je posle prijema u pevačkoj akademiji njen suprug nakratko došao kući, a onda je hitno službeno pozvan. Očigledno zbog nekakvog hapšenja. Nešto pre ponoći se vratio kući, presvukao u civilno odelo i ponovo otišao. On to čini jedanput nedeljno, ali gde ide ja to ne znam.
Tu ne možemo ništa da uradimo, rekao je Humbolt, poklonio se i hteo da krene.
Mislim da ipak nešto možemo, rekao je Gaus.
Komandantova supruga i Humbolt su ga upitno pogledali.
Mislim da se ipak može nešto učiniti iz prostog razloga. Humbolt nije nikada bio oženjen i on ne zna kako se stvari u braku odvijaju. Supruga čiji muž jedanput nedeljno negde odlazi zna sasvim tačno gde se on nalazi. Čak i ako joj on to nije poverio, ona je već doznala. Prema tome, gospođo, vi možete nama dvojici stare gospode da učinite veliku uslugu.
To stvarno ne bih smela da kažem, promrmljala je gospođa Fogt.
Gaus je prišao jedan korak bliže, stavio joj ruku na rame i upitao:
Zašto vam to pričinjava tako veliku teškoću? Da li moj prijatelj i ja izgledamo kao potkazivači, kao ljudi koji ne znaju da čuvaju tajnu? Malo je nakrivio glavu i nasmejao se, a onda dodao: Stvarno je veoma važno.
Ali niko ne sme da sazna da ste ovo čuli od mene.
To se podrazumeva, obećao joj je Gaus.
To što radi nije ništa protivzakonito, a počelo je tek od smrti njegove bake. Pretpostavlja se da je ona imala dosta skrivenog novca, ali niko ne zna gde ga je sklonila. I onda čovek pokušava sve što može.
Videćemo se ponovo, rekao je Gaus i krenuo stepenicama nadole. Žene ne mogu nijednu tajnu da zadrže samo za sebe. Ono što ti supruga zna, saznaće svako. Možemo li nakratko da stanemo kod zatvora? Hteo bih da pogledam tog neupotrebljivog.
To je nemoguće, odgovorio mu je Humbolt. Zatvor ne sme da se razgleda.
Vodeći republikanac Evrope ne sme da zakorači u zatvor u policijskoj stanici?
Upravo vodeći republikanac Evrope to ne može. Moje pozicije su manje stabilne nego što to na prvi pogled izgleda. Čak i slava i najveće pohvale ne donose u isto vreme i sigurnost. Orijentacija je bila mnogo lakša na Orinoku nego u ovom gradu. U zatvoru žandarmerija izdvaja uhapšene samo na osnovu njihovog društvenog položaja, a lične podatke tek sledećeg jutra uzima tajna policija. Ako se komandant Fogt pobrine da mladi gospodin bude odmah poslat kući, policija više neće imati nikakvog traga.
Mladi gospodin je beznadežan, rekao je Gaus. Meni se onaj Veber mnogo više dopada.
To čovek ne može da bira, rekao je Humbolt.
Po svoj prilici ne može, odgovorio je Gaus i zaćutao. Kočija je žurila.
Prošli su kroz neko prljavo dvorište i popeli se uz jedne stepenice. Dva puta su morali da zastanu da bi Gaus mogao da dođe do daha. Na četvrtom spratu, Humbolt je zakucao na vrata jednog stana. Otvorio im je bled čovek sa šiljatom bradom. Nosio je zlatom izvezenu košulju, somotske pantalone i iznošene papuče.
Lorenci, rekao je on. Tek posle par sekundi su shvatili da im se on predstavio.
Da li je tu žandarmerijski komandant?, upitao je Humbolt.
Da, ovde je, odgovorio je Lorenci na lošem nemačkom s italijanskim naglaskom, kao i mnogi drugi. Ali ko hoće da uđe, mora da stane u krug.
Pa dobro, rekao je Gaus.
Krug ne sme da se prekine, objašnjavao je Lorenci, da se ova strana i carstvo mrtvih ne bi pomešali. Drugačije rečeno, to košta.
Gaus je odmahivao glavom, ali je Humbolt pružio Lorencu par zlatnih novčića i ovaj se uz jedan pokret ruke i naklon sklonio u stranu.
Hodnik je bio zastrt izlizanim tepihom. Kroz poluotvorena vrata čula se kuknjava jedne žene. Ušli su.
Jedna jedina sveća je osvetljavala sobu. Ljudi su sedeli oko okruglog stola, a kuknjava je dolazila od jedne devojke, stare otprilike sedamnaest godina. Nosila je belu spavaćicu, lice joj je bilo oznojeno, a kosa slepljena za čelo. S njene leve strane sedeo je zatvorenih očiju žandarmerijski komandant Fogt. Pored njega neki ćelavi čovek, zatim tri starije dame, pa jedna žena u crnom i nekoliko ljudi u tamnim odelima. Devojka je vrtela glavom i stenjala. Humbolt je pokušao odmah da izađe, ali ga je Gaus zadržao. Lorenci je doneo dve stolice i oni su oklevajući seli za sto.
A sada se morate sa ostalima držati za ruke, rekao je Lorenci.
Ne pada mi na pamet, rekao je Humbolt.
Nije to tako strašno, umirivao ga je Gaus i uhvatio Lorencija za ruku. Neće nam pomoći ako nas odavde izbace.
Nipošto, odgovorio je Humbolt.
Bez toga ovo ne može da funkcioniše, rekao je Lorenci.
Gaus je uzdahnuo i ščepao Humboltovu levu ruku, a u isto vreme ga je s druge strane za desnu zgrabila žena u crnom. Imala je oko šezdeset godina i izgledala kao statua izjedena zubom vremena.
Devojka je zabacila glavu unazad i vrištala. Od pokretanja tela na sve strane spala joj je spavaćica. Gaus je pažljivo posmatrao podignutih obrva. Telo joj se izvijalo uvis kao da želi da skoči, ali dva čoveka pored nje čvrsto su je držala. Devojka je kezila zube, prevrtala očima, cvilela i pokretala se tamo-amo. Videla sam kralja Solomona, ali on ne želi da dođe, obaveštavala ih je uz napor.
Ja ovo ne mogu više da izdržim, rekao je Humbolt.
Ovo je u stvari veoma zabavno, umirivao ga je Gaus. A i ova mala uopšte nije loša.
Devojka je prestala da vrišti, jedan brz i snažan trzaj bacio je njeno telo unazad. Da je ona dva čoveka nisu zadržala, prevrnula bi se zajedno sa stolicom. A onda se umirila, iskrivila glavu na stranu i ukočeno gledala u sto. Neko ovde, progovorila je devojka, ima poruku od ujaka. Sve mu je oprošteno. Jedan sin čeka svoju majku. Vidim Bonapartu, tog đavola u ljudskom obliku, kako gori u paklu, nastavila je. Izgovara strašne psovke i ne želi da se pokaje. Okretala je glavu kao da osluškuje, a spavaćica joj je spala ispod grudi. Vlažna koža se presijavala. Vidim nečijeg brata, produžila je, koji kaže da je umro prirodnom smrću i da ne treba više to ispitivati. Nečija majka je vrlo razočarana. Shvatila je da je njen trud bio uzaludan i sada zna da je on jedva čekao da ona umre da bi otišao kao kakva skitnica, kao da ona nikada nije ni postojala. Jedno dete želi da obavesti roditelje da mu je sasvim dobro, sala je veoma velika, svi lete unaokolo, niko mu ne nanosi bol. Jedna stara žena poručuje da nema sakrivenog novca i ne može da pomogne. Devojka je počela da stenje, reči se više nisu razumele. Svi su se nagnuli prema njoj, ali su čuli samo ječanje. Ispustila je još jedan glasan krik, podigla glavu i laganim pokretima se oslobodila iz ruku ona dva čoveka. Odmah je podigla spavaćicu i sa zbunjenim osmehom na licu gledala unaokolo.
E, pa dobro, i to je gotovo, rekao je Gaus.
Fogt ih je zaprepašćeno gledao s druge strane stola. Tek sada je primetio da su i oni tu.
Nemam reči za ovo, rekao je Humbolt. Lice mu je bilo bledo i nepomično kao da je navukao masku.
Fascinantno, rekla je žena obučena u crno.
Nesvakidašnji trenutak komunikacije između svetova, objašnjavao je Lorenci. Svi su ga pogledali s puno prekora. Govorio je bez italijanskog akcenta. Brzo je ponovio istu rečenicu, ali ovoga puta sa akcentom. Devojka se malo u neprilici osvrtala unaokolo. Gaus ju je pažljivo posmatrao.
Da li ste to vi mene pratili?, upitao je Fogt.
Na neki način da, odgovorio mu je Humbolt. Ali zbog jedne molbe. To treba da bude razgovor u četiri oka. Dao je Gausu znak da ostane na mestu, a on je sa Fogtom izašao u hodnik.
Ja sam ovde zbog moje bake, zamuckivao je Fogt. Niko ne zna gde je novac. Ne nalazim se baš u lakoj situaciji. Jedan džentlmen mora da isplati svoje dugove bez obzira na sve i ja upravo preduzimam sve što mogu.
Humbolt se nakašljao i na par sekundi zatvorio oči kao da mu je potrebna priprema. Jedan mladi čovek, rekao je onda, sin onoga astronoma preko puta, uhapšen je na nekom šašavom studentskom skupu. Još imate vremena da ga jednostavno pošaljete kući.
Fogt je počeo da gladi brkove.
Time bi čovek učinio uslugu svojoj državi. Prusi mnogo polažu na zajednički rad s gospodinom Gausom. Viši interesi zahtevaju da se situacija ne zateže.
Viši interesi, ponovio je Fogt.
Negde se za ovako nešto dobija orden, rekao je Humbolt.
Fogt se naslonio na zid. To zbog čega se ti ljudi optužuju nije sitnica. Jedno veoma promišljeno tajno okupljanje. U početku se verovalo da je odvratni autor „nemačke umetničke gimnastike“ lično govorio. Sada izgleda, hvala Bogu, da je govornik jedan od mogućih imitatora koji pod njegovim imenom putuju zemljom. Kurir je već hitno otišao na put u Frajburg da bi se pobrinuo za istinu.
To je prava mora, ta zamena identiteta, rekao je Humbolt. Moja dva saradnika, Dager i Nieps, rade na jednom pronalasku koji će mnogo da pomogne. Tada će vlasti imati službene slike i niko se neće moći za nekog drugog izdavati ili prikazivati kao poznata ličnost. Ja taj problem poznajem vrlo dobro. Pre kratkog vremena je jedan čovek u Tirolu mesecima živeo na račun opštine jer se predstavljao kao Humbolt. Obećavao im je da će pronaći zlato.
U svakom slučaju, rekao je Fogt, situacija je veoma ozbiljna. Ne kažem da se ništa ne može uraditi. S puno isčekivanja gledao je Humbolta, a onda nastavio. Ali nije ni tako lako.
Morate samo da odete do zatvora i da mladića pošaljete kući, rekao je Humbolt. Ime mu još nigde nije zapisano. Niko ništa neće doznati.
Tu postoji rizik, rekao je Fogt.
Ali veoma mali.
Veliki ili mali, svejedno, ali među civilizovanim ljudima za ovako nešto ima razumevanja.
Biću vam veoma zahvalan na tome, rekao je Humbolt.
Zahvalnost se može ispoljiti na različite načine, odgovorio je Fogt.
Budite sigurni da ćete u meni uvek imati prijatelja i da sam spreman uvek da vam učinim uslugu.
Uslugu. Fogt je uzdahnuo. One mogu da budu ovakve i onakve.
Šta time mislite da kažete?, upitao je Humbolt.
Fogt je malo zastenjao. Zbunjeno su gledali jedan drugog.
Blagi bože, začuo se Gausov glas pored njih. Zar vi to stvarno ne razumete? Ovaj tip želi da ga podmitite.
Fogt je prebledeo.
Hoće da mu platite, sasvim mirno je rekao Gaus. To je prodana duša, mali prljavi nezasiti gad.
Opominjem vas i to ne moram da slušam, šišteći je vikao Fogt.
Humbolt je rukom upućivao Gausu nervozne pokrete. Iz salona su privučeni galamom radoznalo izlazili učesnici seanse. Ćelavi čovek i žena u crnom su se došaptavali, a devojka u spavaćici je virila preko njihovih ramena.
Moraćete da saslušate, uzvratio mu je Gaus. Kada je neko gad, gramzivi usrani kepec, onda mora i da podnese istinu.
To je stvarno dovoljno, vrištao je Fogt.
A ne, ima toga još da vam se kaže.
Sutra ujutro ću poslati svoga sekundanta.
O bože nam pomozi, vikao je Humbolt, ovo je sve samo nesporazum.
A ja ću ga izbaciti napolje, rekao je Gaus. Taj čovek takođe ništa ne vredi ako dozvoljava da ga takvo đubre šalje. Šutnuću ga u dupe, a možda i još negde.
Prigušenim glasom Fogt je upitao: Znači li to da mi uskraćujete zadovoljenje?
Pa naravno, odgovorio je Gaus. Nisam lud da dozvolim da me ubije jedan smrdljivi gmizavac.
Fogt je širom otvorio usta, a onda ih zatvorio. Stegao je pesnice i neko vreme gledao u plafon. Kolena su mu klecala. Ako sam dobro razumeo, sin gospodina profesora ima probleme. Prc ma tome, gospodin profesor može da računa s tim da svoga sin.i neće skoro videti. Onda je otišao do čiviluka, zgrabio mantil, stavio šešir na glavu i istrčao napolje.
Ali to je moj šešir, vikao je ćelavi čovek i potrčao za njim.
Pa eto, ništa se nije dogodilo, konačno je Gaus prekinuo tišinu. Dobacio je još jedan dugačak pogled medijumu, zavukao ruke u džepove i napustio stan.
To je strašan nesporazum, rekao je Humbolt kada ga je stigao na stepeništu. Taj čovek nije hteo novac.
Ma nemojte, molim vas, rekao je Gaus.
Jedan visoki službenik pruske države je nepodmitljiv. Tako nešto je nemoguće.
Da, da!
Za to bih stavio ruku u vatru!
Gaus se nasmejao.
Izašli su na ulicu i zaključili da je njihova kočija otišla.
Pa onda ćemo peške, rekao je Humbolt. Kuća i nije tako daleko, a u svoje vreme prelazio sam i mnogo veća rastojanja.
Molim vas ne počinjite ponovo, rekao je Gaus. Ne mogu to više da slušam.
Pogledali su ljutito jedan drugog i krenuli.
To vam je starost, rekao je Humbolt posle nekog vremena. Ranije sam svakoga mogao da ubedim. Mogao sam da savladam svaku blokadu i da dobijem prolaz tamo gde sam hteo. Niko nije mogao da mi se odupre.
Gaus nije odgovorio. Išli su ćuteći jedan pored drugog.
Dobro, rekao je konačno Gaus. Priznajem. To nije bilo mudro s moje strane, ali taj tip me je strašno naljutio.
Takvom jednom medijumu se mora zabraniti da radi. Na taj način je nemoguće prići mrtvima, to je nepristojno, drsko i prostački. Ja sam s duhovima odrastao i znam kako se prema njima treba odnositi.
Ovi fenjeri, rekao je Gaus, uskoro će raditi na gas i noć će biti savladana. Nas dvojica smo ostarili u jednom drugorazrednom dobu. Šta će biti s Eugenom?
Isključenje sa studija. Verovatno zatvor. Pod izvesnim okolnostima može se srediti proterivanje.
Gaus je ćutao.
Ponekad moramo prihvatiti da nekome ne možeš pomoći. Meni su bile potrebne godine da se pomirim s tim da za Bonplana ne mogu ništa da uradim. Ne mogu više da se kidam zbog toga svakoga dana.
Samo što ja to još moram i Mini da saopštim. Ona je tako idiotski privržena tom dečaku.
Ono što mora da padne treba i ostaviti da padne. To ne zvuči lepo, ali to je ona grublja i brutalna strana uspešnog življenja.
Moj život je već prošao, rekao je Gaus. Imam dom koji mi ništa ne znači, ćerku koju niko neće, sina koji je zapao u nesreću, a i moja majka neće još dugo biti sa mnom. Poslednjih petnaest godina sam premeravao brda. Zastao je i pogledao u noćno nebo. Sve u svemu, ne mogu da objasnim zašto se osećam tako dobro.
Ni ja to ne mogu da objasnim, rekao je Humbolt, ali i kod mene je sličan slučaj.
Možda što je tu i tamo još uvek nešto moguće. Magnetizam, geometrija prostora. Moja glava nije onakva kakva je pre bila, ali se ne može reći da je neupotrebljiva.
Nisam nikada bio u Aziji, rekao je Humbolt. Nisam imao priliku. A sada se pitam da li je bila greška što sam odbio poziv za Rusiju.
Naravno, sada mi treba novi saradnik. Sam ne mogu više da radim. Najstariji sin mi je u vojsci, onaj mlađi je isuviše mlad, a Eugen je izgubljen. Ali taj Vilhelm Veber, taj mi se dopada. A ima i veoma lepu ženu. U Getingenu postoji slobodno mesto za profesora fizike.
To neće biti jednostavno, nastavio je Humbolt. Režim će pratiti svaki moj korak. Ali prevarili su se ako smatraju da sam slab i popustljiv. Od Indije su me odvojili. Ali u Rusiju ću ići.
Eksperimentalna fizika, produžio je Gaus, to je nešto novo.
O tome moram da razmislim.
S nešto sreće, rekao je Humbolt, mogu da stignem i do Kine.

STEPA


Dame i gospodo, šta je smrt? U suštini, to nije samo tek gašenje i ta sekunda prelaska već i jedan duži period popuštanja pre tog trenutka. To je i ono godinama razvučeno gubljenje snage. Period kada je čovek još uvek prisutan, a u isto vreme i nije. To je i saznanje da je njegov vrhunac odavno prošao, ali da još uvek može nešto da ostvari. Tako promišljeno je priroda, dame i gospodo, pripremila naše umiranje.
Kada se aplauz završio, Humbolt je već napustio podijum. Pred pevačkom akademijom čekala ga je kočija da ga odveze do bolesničkog kreveta njegove snaje. Bolesnica je ležala mirno, bez bolova, pola u snu, pola pri svesti. Iznenada je otvorila oči i najpre ugledala Humbolta, a onda, lako prestravljena, i svoga muža. Kao da joj je palo teško da ih razlikuje. Sekundu kasnije bila je mrtva. Braća su sela jedan preko puta drugog, a Humbolt je držao ruku starijem zato što je znao da situacija to zahteva. Posle nekog vremena su već potpuno zaboravili koje klasične stvari se u ovakvim prilikama rade i pričaju.
Da li se još sećaš one večeri, upitao je stariji, kada smo čitali priču o Agiru Mahnitom i kada si odlučio da otputuješ za Orinoko? Taj datum je označio dolazak jednog novog sveta.
Naravno da se sećam, odgovorio je Humbolt. Ali više ne verujem da će to interesovati budući svet, a sada sumnjam i u značaj tog putovanja rekom. Kanal nije doneo napredak kontinentu. I dalje leži zapušten pod oblacima komaraca. Bonplan je imao pravo. Jedino što mi život nije prošao u dosađivanju.
Meni dosada nije nikada smetala, rekao je stariji. Ja jedino ne želim da budem sam.
A ja sam uvek bio sam, rekao je Humbolt. Ali od dosade imam smrtni strah.
Veoma mi je žao, nastavio je stariji, što nisam uspeo da postanem kancelar. Omeo me je Hardenberg, inače bih to sigurno postao. To mesto je bilo predviđeno za mene.
Niko, rekao je Humbolt, nema predodređenje. Čovek odluči da tako misli, dok i sam u to ne poveruje.
Stariji se nagao malo unazad i dugo ga posmatrao. Još uvek dečak?, upitao je na kraju.
Pa ti si to uvek znao.
Uvek.
Dugo nisu progovorili ni reč, a onda je Humbolt ustao. Zagrlili su se formalno, kao i obično.
Hoćemo li se videti ponovo?
Sigurno, živi ili mrtvi.
U akademiji je Humbolta čekao njegov pratilac na putu, zoolog Erenberg i minerolog Roze. Erenberg je bio mali i debeo čovek sa šiljatom bradom, a Roze je bio visok dva metra i izgledalo je kao da stalno ima vlažnu kosu. Obojica su nosili naočare s debelim staklima. Dvor ih je obojicu dodelio Humboltu kao asistente. Zajedno su pregledali opremu. Cijanometar, teleskop i lajdensku bocu s putovanja po tropima, engleske satove koji su bili tačniji od starih francuskih, i za merenje magnetizma jedan bolji inklinatorijum, koji je napravio lično Gambe, kao i šator bez gvozdenih okova. A onda je Humbolt otišao u zamak Šarlotenburg.
Pozdravljam ovo putovanje u carstvo moga zeta, rekao je glomazni Fridrih Vilhelm i zato imenujem gospodina Humbolta u vrhovni savet i od sada on mora da bude oslovljavan sa „ekselencijo“.
Humbolt je bio toliko uzbuđen da je morao da okrene glavu.
Šta je s vama, Aleksandre?
To je samo zbog smrti moje snaje, brzo je odgovorio Humbolt.
Ja poznajem Rusiju, rekao je kralj, a poznato mi je i na kakvom ste vi glasu. Ne želim nikakve nevolje, uopšte nije potrebno za svakim nesrećnim seljakom prolivati suze.
Mogu da vam garantujem, rekao je Humbolt u takvom tonu kao da je to naučio napamet. Baviću se samo proučavanjem čiste prirode, a u odnose među klasama se neću mešati. Ovu rečenicu je on već dva puta pisao caru i tri puta dvorskim službenicima.
Kod kuće su ga čekala dva pisma. Jedno od starijeg brata, koji mu je zahvaljivao na poseti i podršci. Ne znam da li ćemo se videti ili ne, ali sada smo, kao što smo u osnovi oduvek i bili, samo nas dvojica. Vrlo rano nam je naglašeno da je životu potrebna publika. Obojica smo mislili da je ceo svet naš. Malo pomalo, krugovi su postali sve manji i mi smo morali da shvatimo da konačni cilj našeg truda nije bio kosmos već samo onaj drugi. Zbog tebe sam hteo da postanem ministar, zbog mene si ti morao na najviše visine i u najdublje pećine. Za tebe sam ja osnovao najbolji univerzitet, za mene si ti otkrio Južnu Ameriku. I samo će glupaci, oni maloumni koji ne shvataju šta u životu znači udvojenost, za tako nešto upotrebiti reč suparništvo. Pošto sam imao tebe, morao sam da budem učitelj države, zato što sam ja postojao, ti si postao istraživač sveta. Ništa drugo ne bi bilo prikladno, a za prikladno smo uvek imali siguran osećaj. Zamolio bih te da ovo pismo nikako ne utiče na našu dalju korespondenciju i budućnost. Iako ti, kako sam kažeš, od budućnosti ne očekuješ ništa više.
Drugo pismo je dobio od Gausa. I on mu je uputio najbolje želje, ali i formulu za magnetna merenja. Nažalost, Humbolt od nje nije razumeo ni jedan jedini red. Osim toga, preporučio mu je da usput nauči i ruski jezik. I ja sam, pisao je Gaus počeo da učim, i to ne samo zbog jednog davno datog obećanja. Ukoliko sretnete nekoga po imenu Puškin, ne biste smeli da propustite da mu posvetite punu pažnju.
Ušao je sluga i izvestio ga da je sve spremno. Konji su nahranjeni, instrumenti spakovani i utovareni, tako da sutra u zoru može da se krene.
I stvarno, uprkos svim problemima kod kuće, Mininom stalnom jadikovanju i prebacivanjima, žalosnom izrazu na licu svoje ćerke i svakodnevnom zapitkivanju o Eugenu, učenje ruskog jezika je Gausu pomoglo. Nina mu je na rastanku poklonila rečnik. Ona je zauvek napustila Getingen i otišla kod svoje sestre u istočnu Prusku. U jednom momentu se upitao da možda nije ona, a ne Johana, bila žena njegovog života.
Postao je popustljiviji. U poslednje vreme mu Mina nije bila više tako odvratna. Njeno tanko, prilično ostarelo i stalno optužujuće lice mu je čak i nedostajalo kada bi bila odsutna.
Veber mu je često pisao. Izgledalo je da će sigurno doći u Getingen. Profesorsko mesto je ga je čekalo, Gausova reč je imala težinu. Baš šteta, govorio je ćerki, što si tako ružna i što je on već oženjen.
Na povratku iz Berlina od drmusanja kočije postalo mu je tako loše kao nikada u životu. Hteo je da pomogne sebi time što je o tom podrhtavanju, ljuljanju i uvijanju duboko razmišljao. To mu nije mnogo pomoglo, ali mu je princip najmanje moguće prisile postao jasan. Svako kretanje se poklapa s čitavim sistemom onoliko dugo koliko je to moguće. Čim je u rane jutarnje sate stigao u Getingen, poslao je Veberu svoje zabeleške o tome. Ovaj mu je odmah odgovorio, s mudrim primedbama. Kroz nekoliko meseci o tome će izaći i jedan članak. Tako je on sada postao i fizičar. Svakog popodneva je dugo šetao kroz šumu. Više nije postojala mogućnost da zaluta. Ovu okolinu je poznavao bolje nego bilo ko drugi. Konačno, sve ovo je on i ucrtao na kartama. Ponekad mu se činilo da ovu oblast nije samo izmerio već i da ju je otkrio, kao da je ona tek zahvaljujući njemu postala stvarna. Gde je ranije bilo samo drveće, blato, baruštine, kamenje i trava sada je razapeta mreža pravih linija, uglova, brojeva. Ništa što je neko jedanput izmerio nije niti može biti kao pre. Gaus se pitao da li će i Humbolt to razumeti. Počela je da pada kiša i on se sklonio ispod jednog drveta.
Trava je podrhtavala, mirisalo je na svežu zemlju i on nije želeo da bude ni na jednom drugom mestu osim ovde.
Humboltova povorka nije dobro napredovala. Putovanje je počelo u vreme topljenja snega. To je bila greška u planiranju kakva mu se ranije sigurno ne bi dogodila. S druma potpuno prekrivenog vodom kočije su stalno klizile u stranu i propadale u blato. Često su morali da se zaustavljaju i sačekuju jedni druge. Kolona je bila isuviše duga i bilo je mnogo ljudi. Već u Keningzberg su stigli kasnije nego što je planirano. Profesor Besel je dočekao Humbolta bujicom reči, proveo ga kroz novu opservatoriju i pokazao mu najveću kolekciju ćilibara u zemlji.
Jeste li ranije radili s profesorom Gausom?, upitao je Humbolt.
To je bio vrhunac u mom životu, odgovorio je Besel, iako ne i jednostavan. Od momenta kada mi je kralj matematike u Bremenu preporučio da ostavim nauku i postanem kuvar ili potkivač, ako i to nije previše za mene, nisam mogao dugo da se oporavim. Ali, ipak, ja sam još i imao sreće. Moj prijatelj Bartels je s tim čovekom prošao mnogo lošije. Protiv tolike nadmoći pomažu samo simpatije.
Nastavili su ka Tilzitu. Put se zaledio i kola su im se više puta lomila. Na ruskoj granici čekala ih je četa kozaka sa zadatkom da ih prati na putu.
To stvarno nije neophodno, rekao je Humbolt.
Morate mi verovati, odgovorio je komandant, jeste neophodno.
Ali ja sam proveo godine u divljini bez ikakve zaštitne pratnje!
Ovo nije divljina, odgovorio je komandant, ovo je Rusija.
Ispred Dorpata čekalo ih je desetak novinara i celokupan prirodnoistraživački fakultet. Želeli su da im odmah pokažu svoju minerološku i botaničku zbirku.
Vrlo rado, odgovorio je Humbolt, ali ja ovde nisam došao zbog muzeja već zbog istraživanja prirode.
Za to ću se neko vreme ja brinuti, rekao je Roze vrlo revnosno, o tome ne morate lupati glavu, zbog toga i putujem s vama.
Dok je Roze premeravao brda oko grada, gradonačelnik, dekan univerziteta i dva oficira su poveli Humbolta u obilazak prostorija punih uzoraka ćilibara. U jednom od njih nalazio se pauk kakvog Humbolt još nije video, a u jednom drugom čudesan krilati škorpion za koga se slobodno moglo reći da je stvor iz bajki. Humbolt je uzeo kamen, približio ga očima i žmirkao. To mu nije pomoglo. On više ne vidi dobro.
O ovome bih morao da napravim crtež.
Naravno, razume se, iznenada se oglasio Erenberg, koji je stajao iza njega. Uzeo mu je kamen iz ruke i sklonio ga. Humbolt je želeo da ga zatraži natrag, a onda je odustao. Bilo bi to malo neprijatno pred toliko ljudi. I tako nije napravio crtež niti je ponovo video kamen. Kada je kasnije o tome pitao Erenberga, ovaj nije mogao da se seti.
Napustili su Dorpat i krenuli u pravcu glavnog grada. U susret im je dojahao kurir s dvora, a priključili su se dva oficira, tri profesora, kao i jedan geolog iz akademije u Peterburgu, izvesni Volodin. Na njegovo prisustvo je Humbolt stalno zaboravljao, tako da se svaki put trzao kada bi Volodin svojim tihim i mirnim glasom nešto dobacio. Izgledalo je kao da nešto u tom bledom biću ne dozvoljava da ostane u sećanju ili kao da ono poseduje naročitu umetnost skrivanja. Na reci Narva morali su da čekaju dva dana da prođu sante leda. Za prelazak preko reke se koristila velika skela, a ona je mogla da plovi samo ako je reka bez leda. U Sankt Peterburg su stigli s dosta zakašnjenja.
Humbolt je na prijem otišao u pratnji pruskih poslanika. Car mu je dugo stiskao ruku, uveravao ga da je njegova poseta čast za Rusiju i raspitivao se za njegovog starijeg brata, koji mu je sa kongresa u Beču ostao u jasnom sećanju.
Nadam se u dobrom?
Pa, rekao je car, otvoreno da vam priznam, ja sam se njega uvek pomalo plašio.
Svaki evropski diplomata je napravio prijem u Humboltovu čast. Više puta je obedovao sa carskom porodicom, a ministar finansija, grof Kankrin, duplirao mu je iznos novca obećan za putovanje.
Veoma sam vam zahvalan, rekao je Humbolt, premda se s tugom sećam onih dana kada sam putovanja mogao sam da finansiram.
Nemate razloga za tugu, rekao je Kankrin. Ne razmišljajte o novcu. Onda je gurnuo Humboltu jedan list papira i rekao: Ovo vam je odobren plan puta. Obezbeđena vam je pratnja, u svakoj postaji vas očekuju, a svaki guverner provincije ima uputstva da se brine o vašoj sigurnosti.
Nisam baš siguran da je sve to potrebno, rekao je Humbolt. Ja volim da se slobodno krećem, a jedan istraživač mora da improvizuje.
Samo ukoliko nije dobro isplanirao, uzvratio mu je uz osmeh Kankrin. A ja vam obećavam da je ovaj plan savršen.
Pre polaska za Moskvu Humbolt je još jednom dobio poštu. Dva pisma od brata, u kojima je ovaj trućao o usamljenosti. Jedno dugačko pismo od Besela i jedno od Gausa duboko obuzetog magnetnim eksperimentima. Ovu stvar sada shvatam ozbiljno, pisao je. Sam sam izgradio kućicu bez prozora, s vratima koja potpuno dihtuju, i iglu od nenamagnetisanog bakra.
U početku je opštinsko veće mislilo da je poludeo. Ali Gaus ih je tako dugo grdio, ucenjivao, pretio, pronalazio mnogobrojne prednosti za trgovinu, gradski ugled i privredu da su na kraju dali pristanak i izgradili tu kućicu pored opservatorije. I tako, sada je veći deo dana provodio ispred jednog povećeg kalema u kome se klatila gvozdena igla. Njeni pokreti su bili toliko slabi da se golim okom nisu mogli videti. Iznad igle je postavljeno ogledalo, a u njega uperen durbin, pa su se tek onda mogla videti fina podrhtavanja. Potvrdilo se Humboitovo naslućivanje: Zemljino magnetno polje je promenljivo i njegova jačina se periodično menja. Gaus je merio u kraćim intervalima nego Humbolt. Merio je tačnije od njega i, naravno, bolje je i izračunavao. Veselilo ga je što je Humbolt prevideo da se u obzir mora uzeti i širenje vlakna na kome igla visi.
Satima je Gaus pri svetlu uljane lampe posmatrao ove oscilacije. Nikakav spoljašnji zvuk nije dopirao do njega. Kao što mu je nekad let s Pilatrom u balonu ukazao na to kakav je prostor, tako će mu sada u nekom trenutku nemir u srcu pomoći da razume prirodu. Nije potrebno peti se na planine ili se mučiti i provlačiti kroz džunglu. Ko posmatra ovu iglu, taj gleda u unutrašnjost ovoga sveta. Ponekad mu odlutaju misli i razmišlja o porodici. Eugen mu nedostaje, a Mina je loše otkada on nije tu. Najmlađi sin će uskoro da završi školu. I on nije nešto posebno inteligentan i sigurno neće da studira. S time se treba pomiriti. Ne treba ljude precenjivati. Bar se s Veberom razume sve bolje. Nedavno mu je jedan ruski matematičar poslao raspravu u kojoj pretpostavka ide do krajnosti, da Euklidova geometrija nije tačna i da se paralelne linije negde dodiruju. Kada im je uzvratio pismo i napisao da mu takve postavke nisu ništa novo, u Rusiji su ga proglasili za hvalisavca. Kad pomisli da će neko drugi da objavi ono što je on već dugo znao, osetio je jedno do sada nepoznato peckanje. Morao je da postane tako star da bi osetio šta znači ljubomora, ali uvek kada bi se ponovo zagledao u iglu i kada se nije usuđivao ni da diše da ne bi omeo njenu bešumnu igru, osećao se kao čarobnjak iz tamnih vremena ili kao alhemičar s jednog starog bakroreza. A zašto da ne? I Scientia Nova je iznikla iz magije i nešto od nje se zauvek zadržalo u njoj.
Pažljivo je rasklopio kartu Rusije. Trebalo bi kućice kao što je ova rasporediti po celom Sibiru. Naseliti ih pouzdanim ljudima koji mogu da paze i čitaju instrumente. Onima koji su spremni da sate i sate provedu za teleskopom i da žive mirnim životom, posvećenim nauci. Verovatno bi to Humbolt mogao da organizuje. Gaus je malo razmišljao, a onda počeo da ispisuje listu pogodnih mesta. Upravo je završio kada je u kućicu uleteo njegov najmlađi sin s pismom u ruci. Listovi su se razleteli po vazduhu, a igla je počela nekontrolisano da se pokreće. Gaus je skočio i udario malom dva šamara koja ovaj dugo neće moći da zaboravi. Tek posle pola sata mirovanja i čekanja igla se umirila, pa je Gaus odlučio da se pokrene i otvori pismo. Moram da promenim planove, pisao je Humbolt. Ne mogu da radim ono što bih želeo. Trasa mi je unapred određena, a odstupanje od nje ne bi bilo razumno. Samo po njoj mogu da premeravam i nigde više. Gaus je s tužnim osmehom sklonio pismo. Po prvi put mu je bilo žao Humbolta.
U Moskvi je došlo do zastoja. Ne dolazi u obzir da moj počasni gost odmah nastavi put, rekao je gradonačelnik. Nisu važna godišnja doba, ovde vas očekuju ugledni ljudi. Ne možete razočarati Moskvu, a i Peterburgu sam to obećao. I tako, dok su Roze i Erenberg po okolini ispitivali i sakupljali kamenje, Humbolt je i ovde morao da prisustvuje večerama. Služen je hleb s maslom, nazdravljalo se, ljudi u frakovima su vikali „živeli“, kucali se čašama, a neusklađena limena muzika je treštala. Učesnici ovog skupa su ga stalno zapitkivali da li mu se dopada. Da, naravno, odgovarao je Humbolt i gledao na zalazeće sunce. Samo, muzika mi nikada nije ništa značila i pitam se da li mora da bude tako glasna?
Tek posle nekoliko nedelja mu je dopušteno da nastavi put ka Uralu. Priključilo se još više saputnika i bio je potreban ceo dan da se samo sve kočije spreme za vožnju.
Pa ovo je neverovatno, rekao je Humbolt Erenbergu. Ja to neću da trpim. To više nije istraživačka ekspedicija.
Čovek ne može uvek onako kako bi hteo, umešao se Roze.
A uostalom, upitao je Erenberg, šta imate protiv toga? Sve su to vispreni ljudi, vredni poštovanja. Oni mogu da preuzmu onaj deo posla koji vama teško pada. Humbolt je pocrveneo, ali pre nego što je išta rekao, kočija je krenula. Odgovor mu se izgubio u škripi točkova i udaraca kopita.
Kod Nižnjeg Novgoroda sekstantom je merio širinu Volge. Pola sata je gledao kroz okular, okretao alhidadu i poluglasno računao. Saputnici su ga posmatrali s poštovanjem. To je kao da čovek doživljava putovanje kroz vreme, rekao je Volodin. Kao da je prebačen u istoriju, toliko je to plemenito. Dođe mi da zaplačem.
Konačno je Humbolt objavio da je reka široka hiljadu petsto devedeset sedam, zapeta četiri metra.
Pa naravno, rekao je Roze zadovoljno.
Tačnosti radi, široka je hiljadu petsto devedeset sedam, zapeta devet metara, rekao je Erenberg. Ali ipak moram da priznam da je uprkos korišćenju tako stare metode merenja dobio tačan retultat.
U gradu su Humbolta poslužili hlebom i solju, predali mu zlatni ključ od grada i proglasili ga počasnim građaninom. Saslušao je pesmu dečijeg hora. Morao je da prisustvuje na četrnaest službenih i dvadeset jednom privatnom prijemu pre nego što je jednim stražarskim brodom nastavio put uz Volgu. Kod Kasana je probao da izmeri magnetizam. Na otvorenom polju je montiran šator bez gvozdenih okova. Zamolio je za tišinu, ušao u šator i pričvrstio kompas na za to unapred pripremljenu kuku. Bilo mu je potrebno mnogo više vremena nego obično, jer su mu se ruke tresle, a oči mu suzile zbog vetra. Oklevajući, igla je zadrhtala, onda se umirila na par minuta, a zatim ponovo počela da osciluje. Humbolt je pomislio na Gausa, koji je na udaljenosti od jedne šestine Zemljinog onima radio isto. Taj jadni čovek nije video ništa od ovoga sveta. Humbolt se setno nasmejao i iznenada mu je bilo veoma žao Gausa. Spolja je Roze lupkao po šatorskom platnu i pitao da li može malo brže to da obavi.
Na daljem putu naišli su na povorku zatvorenica koju je sprovodila četa kopljanika. Humbolt je hteo da zastane i popriča s njima.
To je isključeno, rekao je Roze.
Potpuno nezamislivo, dodao je Erenberg. Udario je par puta o krov i kočija je krenula. Nekoliko minuta kasnije povorku zatvorenica je progutala prašina.
U Permu, a to je sad već bila rutina, Erenberg i Roze su skupljali kamenje dok je Humbolt obedovao s guvernerom. Guverner je imao četiri brata, osmoricu sinova, pet ćerki, dvadeset i sedam unučadi i devet praunuka. Takođe i neutvrđen broj rođaka. I svi su oni bili tu i želeli da slušaju priče o zemljama s one strane mora.
Pa ja to sada ne znam, rekao je Humbolt, uopšte ne mogu toga da se setim, vrlo rado bih otišao na spavanje.
Sledećeg jutra je izdao uputstvo da se sve što je sakupljeno podeli. Od svakog primerka su nam potrebna dva komada, koji će se odvojeno i transportovati.
Ali mi odavno radimo s odvojenim uzorcima, rekao je Roze.
Od samog početka, sve vreme, dopunio je Erenberg.
Nijedan razuman istraživač ne bi drugačije postupio, rekao je Roze.
Na kraju krajeva, svi znaju za Humboltov način slanja uzoraka.
Stigli su do Jekaterinenburga. Trgovac kod koga je Humbolt bio smešten nosio je, kao i svi muškarci ovde, bradu, dugačak kaput i široki pojas. Kada se Humbolt kasno uveče vratio s prijema kod gradonačelnika, njegov domaćin je želeo da sa njim popije malo votke. Humbolt ga je odbio, a trgovac je počeo da jeca kao malo dete, udarao se u grudi i kukao na lošem francuskom: Ja sam bednik, bednik, bednik i voleo bih da umrem.
Pa onda dobro, pristao je Humbolt teška srca. Ali samo jednu čašu.
Od votke je Humboltu bilo toliko loše da je dva dana morao da provede u krevetu. Iz razloga koji on nije razumeo vlast je postavila četu kozaka kao stražu oko kuće. Dva oficira su u uglu njegove sobe glasno hrčući provela celu noć. Humbolt nije uspeo da ih se otarasi.
Kada se oporavio i mogao da ustane, Erenberg, Roze i Volodin su ga odveli u ispiraonicu zlata. Upravnik rudnika po imenu Osipov upitao je šta može da se uradi protiv prodiranja vode u rudnik. Odveo je Humbolta u jedno potpuno poplavljeno okno. Visina vode je bila do kukova i mirisalo je na buđ. Veoma neraspoložen, Humbolt je gledao u svoje potpuno mokre nogavice.
Mora više da se ispumpava!
Ali mi nemamo dovoljno pumpi, odgovorio je Osipov s puno jada.
Zbog toga vam i treba više, rekao je Humbolt.
A kako to da platimo?, upitao je Osipov.
Ako ima manje poplava, može se više eksploatisati, odgovorio je Humbolt sasvim polako.
Osipov ga je gledao začuđeno.
Time će pumpe same sebe da kupe, zar ne?
Osipov je razmišljao, a onda oduševljeno zgrabio Humbolta i pritisnuo ga na grudi.
Na daljem putovanju Humbolt je dobio temperaturu. Bolelo ga je grlo i stalno mu je curio nos. Samo prehlada, rekao je i čvršće se uvio u vuneno ćebe. Može li kočija malo sporije da vozi, želeo bih bolje da vidim ovu borovu šumu.
Nažalost, odgovorio mu je Roze, to se od ruskih kočijaša ne može očekivati. Oni su naučili tako da voze, drugačije ne znaju.
Stali su tek ispred magnetnog brega. U sredini ravnice Visokaja gora uzdizala se velika masa beložute ilovače. Svi kompasi su izgubili dotadašnju orijentaciju. Humbolt je izašao iz kočije, ali mu je zbog prehlade svaki pokret padao još teže nego ranije. Nekoliko puta je morao da se osloni na Erenberga. Kada se sagao da podigne jedan kamen, leđa su ga toliko zabolela da je morao da zamoli Rozea da nastavi sakupljanje. Međutim, to je bilo nepotrebno. Uprava lokalnog rudnika ga je već čekala na vrhu sa sandučetom prepunim brižljivo složenih uzoraka. Promuklim glasom Humbolt se zahvalio dok mu je vetar besno cimao vuneni šal.
Pa, onda, silazimo i idemo dalje?, upitno je rekao Roze.
U rudniku su pred Humbolta doveli jednog dečaka. On se zove Pavel, rekao je upravnik, ima četrnaest godina, kratkovid je, ali je ipak pronašao ovaj kamen. Dečak je ispružio i otvorio prljavu ruku.
Bez ikakve sumnje, ovo je dijamant, rekao je Humbolt posle detaljnog ispitivanja.
Neopisiva radost i slavlje obuzeli su sve u rudniku. Rudarski nadzornici su jedan drugog tapšali po ramenu, radnici su igrali, a nekoliko njih je horski zapevalo. Mnogobrojni Pavelovi drugovi su ga prijateljski ali prilično jako udarali po obrazu.
Ovo nije loše, rekao je Volodin. Tek nekoliko nedelja u zemlji i već ste pronašli prve ruske dijamante. Oseća se ruka majstora.
Ali, nisam ga ja pronašao, odgovorio je Humbolt.
Ako smem da vam dam jedan savet, rekao mu je Roze, bolje da ovu rečenicu više ne ponovite.
Postoji jedna površna istina i jedna dublja, rekao je Erenberg, a jedan Nemac to mora da zna.
Da li je preveliki zahtev dati ljudima u ovom momentu ono što žele, upitao je Roze.
Nekoliko dana kasnije stigao je jedan potpuno iscrpljen jahač i doneo carevo pismo zahvalnosti.
Humboltov nazeb nije išao nabolje. Nastavili su put kroz tajgu prepunu mušica i bubica, a njihovo cvrčanje, zujanje i brujanje se neprestano čulo. Nebo je bilo vrlo visoko i činilo se da sunce nikada neće da zađe, tako da je noć bila samo neko neodređeno sećanje. Travnato močvarno zemljište, nisko drveće, krivudavi potoci su se kao velike zmije prostirali svuda unaokolo. I sve je to mirno ležalo pod prozirnim beličastim oblačićima koji su se lenjo pomerali. Ponekad bi se Humbolt trgao iz sna koji mu je izgledao kao da traje nekoliko sekundi i bio zaprepašćen kad bi utvrdio da je skala na hronometru opet preskočila jedan sat.
Možda vam treba još jedan pokrivač, upitao ga je Erenberg.
Još nikada nisam upotrebio dva ćebeta, rekao je Humbolt. Ne obazirući se na to, Erenberg mu je doneo još jedno ćebe. Slabost je nadvladala ljutnju. Humbolt se čvrsto umotao u još jedan mek i topao vuneni pokrivač.
Koliko još ima do Tobolska, upitao je Humbolt. Činilo se da pita samo da bi se odupro snu.
Mnogo, veoma je daleko, odgovorio je Roze.
Ali opet i ne tako daleko, dodao je Erenberg. Ova zemlja je tako nezamislivo velika da rastojanja nemaju nikakav značaj. Distance se ovde izračunavaju apstraktnom matematikom.
Nešto u tom odgovoru je Humboltu bilo isuviše drsko, ali je jednostavno bio preumoran da bi o tome razmišljao. Palo mu je na pamet da je Gaus govorio o nekoj apsolutnoj dužini prave linije kojoj ništa više ne može da se doda i koja je na kraju tako dugačka da je svaka druga razdaljina samo jedan njen deo.
Nekoliko sekundi, u onom carstvu mašte između snova i stvarnosti, imao je osećaj da ta prava linija ima nekakve veze s njegovim životom i da je sve tako jasno i razumljivo, samo on ne može da shvati šta. Činilo mu se da je odgovor vrlo blizu. Hteo je odmah da piše Gausu, ali savladao ga je san.
Gaus je proračunao da je Humboltu preostalo još tri do pet godina života. Pre kratkog vremena počeo je opet da se bavi statistikom umiranja. To je radio po nalogu državne osiguravajuće kase. Bilo je vrlo dobro plaćeno i matematički interesantno. Upravo je završio proračune životnog veka starih poznanika. Kada je tako satima posmatrao i brojao ljude koji su prolazili pored opservatorije mogao je da proceni koliki broj će od njih za godinu, dve, pet ili deset biti pod zemljom. To bi trebalo da rade astrolozi, rekao je na kraju.
Čovek baš ne bi smeo potpuno da potceni horoskope, odgovorio mu je Veber. Kompletna nauka treba sebi da doda i takva znanja. Baš kao što danas počinje da se koristi galvanska snaga. Uostalom, kriva verovatnoće ne menja ništa od proste istine da niko ne zna kada će umreti.
Gaus ga je zamolio da ne priča gluposti. Moja supruga Mina, koja je vrlo bolesna, umreće pre mene, onda moja majka i tek na kraju ja. To kaže statistika i tako će se i dogoditi. Još neko vreme je u ogledalu posmatrao pokretnu skalu prijemnika, ali igla se nije pomerila. Veber više nije odgovorio. Verovatno je usput ponovo došlo do gubitka impulsa.
Na ovaj način su često ćaskali. Veber je sedeo preko, u centru grada, u fizičkom kabinetu, pred drugim istim takvim kalemom s istom takvom iglom. Indukcionim aparatom su u dogovoreno vreme jedan drugom slali signale. Nešto slično je Gaus pre nekoliko godina pokušao s Eugenom i signalnim ogledalom. Ali mladić nije mogao da zapamti tu azbuku signala. Veber je sve to smatrao prvorazrednim otkrićem s kojim profesor mora da upozna svet. Postaće bogat i slavan. Ja sam već slavan, odgovorio je Gaus, a i prilično sam bogat. Ta ideja je tako lako pojmljiva da je radije ostavljam glupanima.
Pošto od Vebera nije dolazio više ni jedan signal, Gaus je ustao, zabacio somotsku kapu na potiljak i krenuo u šetnju. Nebo je bilo prekriveno razbacanim oblacima. Činilo se da će uskoro kiša.
Koliko već sati je on pred tim prijemnikom čekao na neki njen znak? Ako je Johana tamo napolju, isto kao i Veber, samo mnogo dalje i na nekom drugom mestu, zašto onda ne iskoristi tu pogodnost? Ako devojka u spavaćici može da dozove mrtve i razgovara s njima, zašto ona tako s prezirom odbija ovu prvoklasnu napravu? Gaus je žmirkao. Nešto s njegovim očima nije u redu. Činilo mu se da je nebeski svod izbrazdan pukotinama. Osetio je prve kapi kiše. Možda mrtvi uopšte više i ne govore, jer se nalaze u nekoj istinskoj stvarnosti. Jer im se ovo ovde već čini kao daleki san, kao nešto nepotpuno. Kao jedna davno rešena zagonetka, u čiju mrežu ne žele da se još jednom upletu. Neki to pokušavaju. Oni pametniji su od toga odustali. Seo je na jedan kamen, a kiša mu je dobovala po glavi i leđima. Smrt će mu biti kao upoznavanje nestvarnog, onda će razumeti šta su prostor i vreme, šta su priroda i linije i šta je suština brojeva. A možda će mu biti jasno zašto uvek sebe doživljava kao jedan ne baš potpuno uspeo pronalazak. Kao kopiju nekog realnijeg čoveka, koga je nemoćni istraživač postavio u jedan neobičan, čudni univerzum. Osvrtao se oko sebe. Nešto svetlucavo je prelazilo preko neba, po pravoj liniji, gore, vrlo visoko. Ulica mu je izgledala mnogo šira nego pre, gradske zidine više nisu mogle da se vide, a između kuća su se uzdizale blistave kule od stakla. Metalne čaure su se vukle po ulicama u kolonama kao mravi. Neko duboko brujanje ispunjavalo je vazduh, visilo je ispod neba i dopiralo do zemlje za koju se činilo da lako vibrira. Vazduh je imao kiseo ukus i mirisao je na paljevinu. Bilo je tu i nešto nevidljivo, nešto što mu je bilo teško da opiše, nepoznati električni titraj, titraj u samoj stvarnosti. Gaus je posrnuo, a s tim pokretom je nestalo sve. Obuzet užasom, kriknuo je i probudio se. Ustao je potpuno mokar i žurno se vratio u opservatoriju. Biti star takođe znači da čovek može da zadrema na svakom mestu.
Humbolt je dremuckao u toliko mnogo kočija, s tako velikim brojem upregnutih konja. Video je toliko mnogo zelenilom obraslih ravnica, uvek istih ravnica. Gledao je brojne horizonte, koji su uvek bili isti horizonti, tako da se sam sebi više nije činio stvarnim. Njegovi pratioci su nosili maske protiv komaraca. Njemu komarci nisu smetali. Prisećao se mladosti i vremena kada je u njemu bilo više života. Pratnja mu se ponovo uvećala. Skoro stotinu vojnika je jahalo s njima u takvom tempu da o sakupljanju i merenju nije bilo govora. Samo jedanput, u guberniji Tobolsk, bilo je izvesnih teškoća. U Išimu je Humbolt uprkos protivljenju policije započeo razgovor s poljskim zatvorenicima. Zatim se popeo na brdo i montirao teleskop. Nekoliko minuta kasnije opkolili su ga vojnici. Pljuštala su pitanja: šta će tu, šta radi, zašto je usmerio teleskop ka gradu? Njegovi pratioci su ga vrlo brzo oslobodili, ali Roze ga je pred svim ljudima opomenuo: morate da ostanete uz pratnju, to su vam pogrešne ideje.
Njihova zbirka je stalno rasla. Svuda su ih dočekivali istraživači i predavali im brižno opisane i sređene uzorke kamenja i biljaka. Jedan bradati i ćelavi univerzitetski profesor s okruglim staklima na naočarima poklonio im je jednu malecnu staklenu flašu napunjenu kosmičkom parom. On je to uspeo da odvoji komplikovanim uređajima za filtriranje. Flašica je bila tako teška da je čovek mogao da je drži samo obema rukama. Njen sadržaj je zračio toliko tame da je već na malom rastojanju bio potpuno nejasan. Ova supstanca se mora brižljivo čuvati, rekao je profesor. Vrlo je zapaljiva. Što se mene tiče, ja sam naredbu o njenom ispitivanju povukao. Osim toga, tu više ništa i ne može da se uradi. Preporučujem da se zakopa duboko u zemlju. Takođe je ne treba dugo posmatrati, nije dobro za dušu.
Sve češće su drvene kućice imale okrugle krovove u vidu pagoda, a ljudske oči su izgledale uže. U nenastanjenom delu zemlje sretali su sve više kirgijskih nomada. Ispred granice je promarširao jedan kozački puk i salutirao im. Zastave su lepršale, trube su treštale. Nekoliko minuta su šetali po ničijoj zemlji potpuno obrasloj mahovinom, a onda ih je pozdravio jedan kineski oficir. Humbolt je održao kratak govor o jutru i večeri, Orijentu, zapadnim zemljama i o ljudskom rodu uopšte. Onda je govorio kineski oficir. Tumača nisu imali.
Ja imam brata, rekao je Humbolt tiho Erenbergu. On je studirao ovaj jezik.
Kinez je uz osmeh podigao obe ruke uvis. Humbolt mu je poklonio jedno pakovanje plave čoje, a Kinez je njemu dao jednu rolnu pergament-papira. Humbolt ju je otvorio i video da je ispisana. Uznemiren, gledao je ispisane znakove.
Sada morate nazad, šaputao mu je Erenberg. Prelaz preko granice ne dolazi u obzir.
Na povratku su prošli pored jednog kalmučkog hrama. Ovde se održavaju mračni obredi.
Jedan sluga hrama, u žutoj haljini, ošišane glave, uveo ih je unutra. Unaokolo su bile nasmejane zlatne statue i mirisalo je na zagoreli kupus. Mali, u crveno i žuto obučeni lama ih je očekivao. Govorio je kineski sa slugom hrama, a ovaj na lošem ruskom s Volodinom.
Već sam čuo da je na putu čovek koji sve zna.
Humbolt je protestovao. Ja ne znam ništa, ali sav svoj život sam tako usmerio da to stanje promenim. Sticao sam znanja i otišao svet. To je sve.
Volodin i sluga hrama su prevodili, a lama se nasmejao. Udario se pesnicom po svom debelom stomaku i rekao: Uvek ovo ovde.
Kako, molim, upitao je Humbolt.
Ovde unutra biti jak i veliki, rekao je lama.
Upravo tome sam i ja uvek težio.
Svojom mekom, dečijom rukom, lama je dodirnuo Humboltove grudi. Ali tu nema ničega. Ko to ne razume, ne nalazi mir i tumara po svetu kao vetar, pretumbava sve i ne utiče ni na šta.
Ja ne verujem u ‘ništa’, rekao je Humbolt. Verujem u obilje i u carstvo i moć prirode.
Priroda nije slobodna, odgovorio je lama, ona odiše očajanjem.
Da li vi to tačno prevodite?, zbunjeno je Humbolt upitao Volodina.
Do đavola, odgovorio je Volodin. Kako ja to mogu da znam, ceo ovaj razgovor nema nikakvog smisla.
Možete li da probudite moga psa?, upitao je lama.
Veoma mi je žao, ali ne razumem ovu metaforu, odgovorio je Humbolt.
Volodin se obratio slugi hrama, a onda rekao: To nije nikakva metafora, prekjuče je uginulo lamino najdraže kučence, neko ga je nepažnjom nagazio, a lama je sačuvao telo. Pošto vas smatra čovekom koji sve zna, moli vas da mu vratite psa u život.
Ali ja to ne mogu, rekao je Humbolt.
Volodin i sluga hrama su to preveli, a lama se poklonio i rekao: Znam da jedan čovek s takvim moćima to retko sme da radi, ali ja vas molim za blagonaklonost, ovaj pas mi je prirastao za srce.
Stvarno ne mogu ništa da učinim, ponovio je Humbolt, kome se od mirisa kuvanog kupusa počelo pomalo da muti u glavi. Ne mogu ništa i nikoga da probudim iz mrtvih.
Razumem, rekao je lama, šta mudri čovek hoće time da mi kaže.
Ali ne želim ništa drugo da kažem, zavapio je Humbolt. Ja tu stvarno ne mogu ništa.
Razumem, rekao je lama. Smem li mudrom čoveku da ponudim makar šolju čaja?
Savetujem vam da budete oprezni, umešao se Volodin. U ovim krajevima se u čaj dodaje užegli buter i ako čovek nije na to navikao, može da mu pozli.
Vrlo sam vam zahvalan, ali ne podnosim čaj, odgovorio je Humbolt.
Razumem i ovu poruku, kazao je lama.
Ali nema nikave poruke, skoro je zapomagao Humbolt.
Razumem, mirno je rekao lama.
Nekako kolebljivo, Humbolt se poklonio, a lama je učinio isto.
Nastavili su put. Pred Orenburgom im se priključilo još stotinak kozaka koji je trebalo da ih čuvaju od napada konjičkih hordi. Ekspedicija se sada sastojala od preko pedeset putnika u dvanaest kočija i više od dve stotine vojnika u pratnji. Stalno su se kretali najvećom mogućom brzinom i uprkos Humboltovim molbama nigde nisu zastali.
Isuviše je opasno, rekao je Roze.
Put je veoma dug, dodao je Erenberg.
U Orenburgu su ih čekala tri kirgijska sultana. Oni su doputovali s ogromnom pratnjom da bi se sreli s čovekom koji sve zna. Veoma tiho, Humbolt je upitao da li sme da obiđe nekoliko brda u okolini. Interesuju ga ovdašnji minerali i pritisak vazduha.
Kasnije, odgovorio mu je Erenberg. Sada se svira i igra.
Uveče, u spavaćoj sobi, Humboltu je uspelo da krišom izvrši jedno merenje magnetizma. Sledećeg jutra zabolela su ga leđa i od tada je išao malo pognut. Roze mu je veoma brižno pomogao da uđe u kočiju. Kada su ponovo prolazili pored jedne kolone zatvorenika, primorao je sebe da ne gleda kroz prozor.
Kod Astrahana je Humbolt prvi put u životu zakoračio na parobrod; Dva motora su izbacivala smrdljivi dim u vazduh, gvozdeni trup broda se lenjo i nevoljno valjao morem. Pri jutranjim zracima činilo se da pena svetluca. Iskrcali su se na jedno veoma malo ostrvo. Iz peska su se pojavile noge ukopanih tarantula. Kada ih je Humbolt dodirivao, trzale su se, ali nisu bežale. Sa srećnim izrazom na licu, Humbolt je pravio crteže. Ovome ću da posvetim dobar deo svog putnog dnevnika.
Mislim da o tome ne treba da brinete, rekao je Roze, za opisivanje sam ja zadužen.
Ali ja to hoću sam da uradim, protivio se Humbolt.
Ne želim da navaljujem, rekao je Roze, ali ja samo radim po kraljevom nalogu.
Brod je zaplovio dalje i posle kraćeg vremena ostrvo se više nije videlo. Uskoro ih je opkolila magla, a voda i nebo više nisu mogli da se razlikuju. Povremeno bi iz vode izronila dlakava glava ogromne ribe. Humbolt je stajao na pramcu i ukočeno gledao u daljinu. Prišao mu je Roze i rekao: vreme je da se vratimo nazad.
Gde nazad?
Prvo u luku, rekao je Roze, zatim do Moskve, a onda u Berlin.
Znači, to je taj svršetak, rekao je Humbolt, dostigao sam vrhunac i konačnu prekretnicu? Dalje od ovoga nikada neću otići.
Ne u ovom životu, odgovorio mu je Roze.
A onda se dogodilo da je brod skrenuo s kursa. Niko nije računao na toliku maglu. Kapetan nije poneo karte sa sobom i niko više nije znao u kom pravcu se nalazi čvrsta zemlja. Krstarili su bez cilja, a magla je gutala svaki šum osim kloparanja motora. Postepeno postaje sve opasnije, rekao je kapetan. Gorivo nam neće trajati večno, a ako odlutamo isuviše daleko, ne može nam ni Bog pomoći. Volodin i kapetan su se zagrlili, skoro svi profesori su počeli da piju i „vinsko“ dobro raspoloženje se širilo.
Roze je otišao kod Humbolta na pramac. Sada nam je potrebna pomoć velikog navigatora. Bez njega ćemo svi umreti.
I nikada se nećemo vratiti nazad, dopunio ga je Humbolt.
Roze je potvrdno klimnuo glavom.
Jednostavno nestati, nastavio je Humbolt. Na vrhuncu života ploviti po Kaspijskom moru i nikada se ne vratiti?
Baš tako, rekao je Roze.
Utopiti se u pejzaž i nestati u daljini. O tome sam kao dete sanjao. Ući u sliku, otići i nikad se više ne vratiti.
Na neki način, odgovorio je Roze.
Onda tamo. Humbolt je pokazao nalevo, gde se sivilo činilo nešto svetlije i gde je bilo ispresecano beličastim prugama.
Roze je otišao do kapetana i uputio ga u suprotnom smeru. Pola sata kasnije, stigli su do obale.,
U Moskvi je priređen najveći bal koji je on do tada doživeo. Humbolt se pojavio u plavom fraku. Vukli su ga ovamo i onamo, oficiri su pred njim salutirali, profesori su ga pozdravljali naklonom, a dame kniksom. Onda se sve utišalo i oficir Glinka je pročitao pesmu koja je počinjala požarom u Moskvi a završavala se strofom o baronu Humboltu, Prometeju novog vremena. Aplauz je trajao preko četvrt sata. Kada je Humbolt promuklim i neodlučnim glasom počeo da priča o zemljinom magnetizmu, rektor univerziteta ga je prekinuo i predao mu na poklon jedan pramen kose Petra Velikog. Samo brbljanje i prazne priče, šaputao je Humbolt Erenbergu na uvo. Ni traga od nauke. Rešio je da neizostavno kaže Gausu da ga sada mnogo bolje razume.
Znam da vi to razumete, odgovorio mu je Gaus. Vi ste uvek razumeli, siroti moj prijatelju, više nego što ste toga bili svesni. Da li ti je dobro, upitala ga je Mina. Molim te, ostavi me na miru, odgovorio je, samo sam glasno razmišljao. Bio je veoma razdražen. Prvo zbog Kineza koji mu je cele noći bio pred očima. Kinez se stalno smejao, a on je mislio da je takvo ponašanje nedopustivo čak i u snovima, a osim toga, ponovo je dobio jednu raspravu o astralnoj geometriji prostora. Ovoga puta ni od koga drugog već od starog Martina Bartelsa. Dakle, on me je posle toliko godina ipak prešao, rekao je Gaus. Činilo mu se da ne razgovara s Minom već s Humboltom, koji je u kočiji putovao ka Peterburgu. „Stvari su takve kakve su. Kada ih raspoznamo, one su iste takve, svejedno da li nam ih je objasnio neko drugi ili smo to sami učinili.“ Car je upravo hteo Humboltu da stavi oko vrata traku ordena Svete Ane, ali je odjednom zastao i upitao: kako to mislite? Humbolt je žurno počeo da ga uverava da se doprinos jednog naučnika ne sme precenjivati. Istraživač nije stvaralac, on ne osvaja zemlju, ne odgaja voće, niti seje, niti žanje, ali njega prate drugi i sve više njih, i ponovo neki drugi, koji još više znaju, dok konačno opet sve ne potone. Naboranog čela, car mu je stavio traku oko vrata.
Uzvikivalo se živeo i bravo a Humbolt se trudio da ne stoji povijen. Pre nego što su došli do raskošnih stepenica, na njegovom fraku se otkopčala dugmad. Crven u licu, zamolio je Rozea da ga zakopča jer su mu prsti odskora postali veoma kruti. A onda mu se pred očima ukazala zlatna dvorana. Lusteri su sijali kao da svetlost dolazi s nekog drugog mesta, svi su aplaudirali, a jedan crnoputi pesnik je nežnim glasom čitao poemu. Humbolt bi rado ispričao Gausu o pismu koje ga je duže od godinu dana, izgužvano i flekavo, čekalo u Peterburgu. Pismo je teško i polako napisao Bonplan. On provodi svoje dane u svetu koji se sastoji samo od njega, kuće i polja ispred nje. Sve ono spolja pripada za njega nevidljivom svetu predsednika. On je veoma priseban, nema nikakvu nadu, očekuje najgore i takoreći je našao svoj mir. Nedostaješ mi, stari moj. Još nisam sreo nikoga ko voli biljke kao ti. Humboltu je klonula glava. Roze mu je dotakao rame. Svi su za velikim, dugačkim stolom gledali u njega. Humbolt je ustao. Za vreme svoje pomalo konfuzne zdravice mislio je na Gausa. Onaj Bonplan, odgovorio mu je Gaus, svakako je doživeo nesreću, ali, možemo li nas dvojica da se žalimo? Vas nisu pojeli ljudožderi, mene nisu ubile neznalice. Zar ne treba da se postidimo što smo tako lako do svega došli? I šta se sada događa, samo ono što se jednom mora dogoditi. Našem tvorcu je dosta nas. Gaus je odložio lulu; stavio je na glavu somotsku kapu. Ruski rečnik i malu Puškinovu knjigu strpao je u džep i krenuo u uobičajenu šetnju pre večere. Bolela su ga leđa, imao je grčeve u stomaku i zujalo mu je u ušima. Uprkos tome, njegovo zdravlje uopšte nije bilo tako loše. Drugi su već umrli, a on je još uvek tu. Još uvek je mogao da misli, doduše ne o suviše komplikovanim stvarima, ali za ono neophodno mozak ga je služio dobro. Iznad njega su se ljuljali vrhovi drveća, u daljini je štrčala kupola njegove opservatorije. Kasnije u toku noći otići će do teleskopa. Više iz navike, a ne zbog nade da će još nešto otkriti, pratiće Mlečni put u pravcu daleke spiralne magle. Mislio je o Humboltu. Rado je hteo da mu poželi srećan povratak, ali s poslednjeg puta niko ne dolazi srećan već još slabiji, a neko se nikada i ne vrati. Možda ipak postoji nebeski prostor koji guta svetlost. Naravno da postoji, razmišljao je Humbolt u svojoj kočiji.
Imam ga pri sebi, u nekoj od teretnih kočija. Ne znam tačno u kome od ovih stotinu sanduka se nalazi, malo sam izgubio pregled. Odjednom se okrenuo ka Erenbergu. Činjenice! Aha, rekao je Erenberg. Činjenice, ponovio je Humbolt, ostaju činjenice. One ostaju u istom stanju i ja ću sve da ih zabeležim. Ogromno delo puno činjenica. Svaka činjenica sveta sadržana u jednoj jedinoj knjizi. Sve činjenice i samo činjenice. Ceo kosmos, lišen zabluda, fantazija, snova i nejasnoća. Činjenice i brojevi možda nešto mogu da isprave, rekao je nesigurnim glasom. Bio je dvadeset tri nedelje na putu, prešao oko šesnaest hiljada kilometara i zastao na šesto pedeset i osam stanica; upotrebio dvanaest hiljada dvesta dvadeset i četiri konja. Tako se zbrka sredi i dođe do razumevanja. To ohrabri čoveka. Dok su prolazili kroz predgrađe Berlina, Humbolt je pretpostavio da Gaus upravo sada teleskopom posmatra nebeska tela i jednostavnim formulama izračunava njihove putanje. Odjednom više nije mogao da kaže ko je od njih dvojice prešao veliki put, a ko je stalno bio kod kuće.

DRVO


Kada mu je morska obala nestala s vidika, Eugen je zapalio prvu lulu u životu. Nije mu baš prijala, ali se nadao da će se navići. Sada je nosio bradu i po prvi put nije izgledao kao dete.
Činilo mu se da ono jutro posle hapšenja leži daleko iza njega. Brkati komandant žandarmerije je kao vetar upao u njegovu ćeliju i takvom snagom mu opalio dva šamara da mu je skoro iščašio vilicu. Nešto kasnije počelo je saslušavanje. Jedan začudo veoma uljudan čovek u redengotu tužno ga je upitao: zašto ste to učinili? Opiranjem prilikom hapšenja doveli ste sebe u veoma težak položaj. Da li je to bilo potrebno?
Ali ja se nisam opirao, rekao je Eugen.
Želite li da kažete da pruski policajci lažu?, upitao je agent.
Molim vas, možete li da stupite u kontakt s mojim ocem?, upitao je Eugen.
Uzdišući, agent mu je odgovorio: Zar stvarno mislite da to nismo već uradili? Onda se nagnuo preko stola, pažljivo uhvatio Eugena za uši i svom snagom mu tresnuo glavu o sto.
Kada je Eugen došao sebi, ležao je u krevetu s čistom posteljinom, u uglu bolničke sobe na čijim prozorima su se videle rešetke. Ovo nije tako loše mesto, rekla mu je jedna starija časna sestra.
Ovde se smeštaju samo pripadnici plemstva ili ljudi za koje se neko zauzeo. Budite srećni što ste ovde.
Predveče se opet pojavio otmeni agent. Rekao je: Sve je sređeno, napustićete zemlju. Organizovano vam je putovanje preko mora.
Pa ne znam šta da radim, to je ipak veoma daleko, odgovorio mu je Eugen.
U stvari, ovo i nije predlog, rekao je agent. O ovoj nameri se ne diskutuje, a kada biste znali kakvu ste sudbinu izbegli, plakali biste od sreće.
Uveče mu je došao otac. Seo je na ivicu kreveta i upitao ga: kako si to mogao da učiniš majci?
Ja to nisam hteo, plačući je odgovorio Eugen. Nisam ništa znao o tome i ne želim da odem.
Šta je urađeno – urađeno je, rekao je otac. Nekoliko puta ga je prijateljski potapšao po ramenu i ćušnuo mu nešto novca pod jastuk. Baron je sve sredio. To je jedan fini čovek, iako malo luckast.
A od čega ću da živim?, upitao ga je Eugen.
Otac je slegnuo ramenima. Jesi li nekad razmišljao o premeravanju polja?
Premeravanju polja? A zašto?
Funkcija kugle, rekao je otac zamišljeno. Tako to mora da se uradi. A onda se malo trgao i pogledao Eugena kao da se probudio iz sna. Kao i uvek, uspećeš. Onda ga je privukao sebi i čvrsto ga stegao. Ramenom je tako snažno pritisnuo Eugenovu vilicu da je ovaj neko vreme bio potpuno ošamućen od bola. Kada je ponovo došao sebi, otac je već bio otišao. A onda je shvatio da ga više nikada neće videti.
Tri dana kasnije stigao je u luku. Dok je čekao na brod za Englesku stupio je u razgovor s trojicom trgovačkih putnika. Bili su simpatični ljudi, ne naročito inteligentni, i pozvali su ga da odigraju partiju karata. On je dobijao. U početku malo, a onda sve više, a na kraju toliko mnogo da su smatrali da je prevarant. Morao je brzo da ih napusti. Pri svemu tome on nije ništa drugo radio nego pamtio karte po metodu Đordana Bruna. Tome ga je nekoliko godina ranije naučio otac. Čovek mora svaku kartu u glavi pretvoriti u jednu ljudsku ili životinjsku figuru. Što luckastiju, utoliko bolje.
I na osnovu njih sastaviti priču. Kada se ovo uvežba, karte se vrlo lako mogu upamtiti. Ranije mu to nije uspevalo i otac ga je grdio zbog toga. Ovoga puta je to uradio bez ikakvih teškoća.
U sledećoj gostionici je previše popio. Činilo mu se da vazduh oko njega treperi i osećao je blagi umor u celom telu. Želja za spavanjem ga je tako jako obuzela da skoro i nije primetio lepu mladu ženu koja je sela do njega. Kada ju je pogledao iz blizine, utvrdio je da nije ni tako mlada ni tako lepa. Slagao je da nema novca, a ona ga je uvređeno upitala da li je smatra jednom takvom. Da bi joj pokazao da nije tako mislio, poveo ju je sa sobom u iznajmljenu sobu. Na putu do prenoćišta razmišljao je o tome da li je potrebno da joj kaže da mu je ona prva žena u životu i da uopšte ne zna šta treba da radi. Ali sve je bilo tako jednostavno. Kada je u polumraku osetio njene ruke na svojim obrazima bio je tako srećan i umoran da je skoro zaspao. Uopšte mu više nije bilo važno koliko je stara niti kako izgleda. Sledećeg jutra mu je postalo jasno da mu je odnela sav jučerašnji dobitak. To ga nije naljutilo, oprostio joj je.
A onda je stigao u Englesku. Strani ljudi, jezik s glasovima koji čudno zvuče, nepoznati natpisi i neobična jela. U Londonu tobože živi milion ljudi, ali on to sebi ne može da predstavi. Milion ljudi, pa to nema nikakvog smisla. U gostionici ga je čekalo pismo od Humbolta. Preporučio mu je da koristi nove brodove, parobrode. Objašnjavao mu je i kako treba da se ophodi s divljacima: moraš im prići prijateljski i s interesovanjem, treba se odreći svoje nadmoći, čak i popuštati. Poučavanje, zadovoljstvo zbog neznanja drugih je forma snishodljivosti. Eugen je morao da se nasmeje. Kao da će se nastaniti i živeti u divljini, među divljacima. Od njegovog oca nijedne reči. Tokom noći nije mogao da spava od nostalgije i usamljenosti. Ukrcao se na prvi parobrod na kome je bilo slobodnog mesta. Na brodu je bilo malo putnika. Ovaj parobrod je tek pre kratkog vremena počeo da plovi preko okeana i uglavnom je sve bilo novo i očuvano. Nebo je bilo oblačno i tamno. Eugenova lula se ugasila. Pokušao je ponovo da je upali, ali je vetar bio isuviše jak. Kapetan, koji je doznao da se Eugen razume u matematiku, pozvao ga je na komandni most.
Da li vas interesuje navigacija?, upitao ga je.
Ni najmanje, odgovorio je Eugen.
Ranije su ovako veliki oblaci bili problem, nastavio je kapetan. Ali danas se plovi bez pomoći zvezda. Sada imamo potpuno tačne časovnike. S jednim Harisonovim hronometrom svaki laik može da oplovi svet.
To znači, upitao je Eugen, da je vreme velikih navigatora prošlo? Nema više Blajga, nema Humbolta?
Kapetan je razmišljao. Eugen se čudio zašto ljudima treba toliko vremena da odgovore. Ovo uopšte nije bilo teško pitanje.
Oni su prošlost, konačno je odgovorio kapetan. Tu povratka nema.
Te noći Eugen nije mogao da zaspi. Ne zbog buke motora ili hrkanja mladog Irca koji je s njim delio kabinu već je jednostavno bio uznemiren. Uskoro je počelo žestoko nevreme. Talasi su neverovatnom snagom udarali o gvozdeni trup, a motor je urlao. Dok se Eugen teturao po palubi, jedan talas ga je poklopio s takvom silinom da je zamalo pao u more. Potpuno mokar, dočepao se kabine. Kada je ušao, Irac je prekinuo molitvu.
Imam veliku porodicu, rekao je na oskudnom francuskom. Ja sam za njih odgovoran i ne smem da umrem. Moj otac je bio tvrda srca i nije znao da voli. Majka mi je umrla vrlo rano, a sada Bog hoće i mene da uzme.
Moja majka je još živa, rekao je Eugen. Moj otac je voleo mnoge, ali ne i mene. I ne verujem da dragi Bog već želi da nas ima kraj sebe.
Sledećeg jutra okean je bio miran kao nekakvo jezero. Kapetan se naginjao i gunđao nad kartom, gledao kroz sekstant i proveravao na Harisonovom hronometru. Brod je mnogo skrenuo s kursa i bilo je potrebno da mu se dopuni gorivo.
Zbog toga su pristali na Tenerife. Dan je bio bleštavo svetao. Jedan papagaj ih je radoznalo posmatrao s balkona upravo završene zgrade carinarnice. Eugen je izašao na kopno. Ljudi su se dovikivali i izdavali naređenja, sanduci su istovarivani i ukrcavani.
Oskudno obučene žene su sitnim i umiljatim koracima šetale tamo-amo. Neki prosjak mu je zatražio milostinju, ali Eugen više ništa nije imao. Jedan kavez se otvorio i drečeća horda malih majmuna se kao eksplozija razletela na sve strane. Eugen je ostavio luku iza sebe i krenuo ka obrisima kupastog brega. Pitao se kako izgleda kada se popneš na vrh. Verovatno se vidi veoma daleko, a vazduh je svež i čist.
Kraj puta je ugledao spomen-kamen. Na reljefu je bilo uklesano brdo, a pored njega čovek sa šalom, u redengotu i sa cilindrom. Natpis, izuzev imena, nije razumeo. Seo je na jedan veći kamen, izbacivao dimne oblačiće iz lule i posmatrao sliku u kamenu. Domorodac s pončom i vunenom kapom na glavi zastao je nedaleko od njega. Vikao je nešto na španskom, pokazivao na zemlju, pa uvis, pa opet na zemlju. Jedna stonoga s neobično dugačkim pipcima pela mu se uz nogavicu. Osvrtao se unaokolo. Toliko novih, nepoznatih biljaka. Pitao se kako li se sve zovu. S druge strane, koga pa to interesuje. To su samo imena.
Stigao je do jednog vrta potpuno opkoljenog zidom, čija su vrata bila širom otvorena. Orhideje su bile pričvršćene za drvene stubiće, a cvrkutanje i pevanje stotine ptica se provlačilo kroz vazduh. U blizini očigledno novosagrađenog zida stajalo je jedno veoma debelo drvo. Njegova kora je bila jako ispucala i gruba. Daleko gore drvo se lepezasto širilo i pravilo žbunje od grana i lišća. Oklevajući, Eugen je ušao u njegovu senku, naslonio se na stablo i zatvorio oči. Kada ih je ponovo otvorio, pred njim je stajao čovek s grabuljom u ruci i počeo da ga grdi. Eugen se nasmejao da ga umiri i upitao: izgleda da je drvo veoma staro? Baštovan je udario nogom o zemlju i pokazao mu na izlaz. Eugen je zamolio za izvinjenje. Odmarao sam se i u jednom trenutku sam poverovao da sam neko drugi. Ovo je tako prijatno mesto. Baštovan je preteći podigao grabulju i Eugen se brzo udaljio.
Parobrod je sutradan veoma rano isplovio iz luke i ubrzo su ostrva nestala s vidika. Danima je okean bio tako miran da se Eugenu činilo kao da se brod uopšte ne kreće. Ali pored njega su stalno prolazile jedrilice s naduvanim jedrima, a dva puta su se mimoišli s drugim parobrodima. Jedne noći je Eugen bio uveren da je video treperavu svetlost u daljini, ali mu je kapetan savetovao da na to ne obraća pažnju. More često šalje veoma varljive slike, a ponekad se čini da i ono sanja kao čovek.
A onda su se opet podigli veliki talasi. Iz magle se pojavila neka raščupana ptica, neveselo kriknula i ponovo nestala. Irac je upitao Eugena da li bi hteo da se uortače i da počnu zajednički posao i otvore malu firmu.
Zašto da ne, odgovorio je Eugen.
Ja imam sestru, rekao je Irac. Ona je nezbrinuta, nije lepa, ali zna da kuva.
Zna da kuva, odlično, odgovorio je Eugen.
Napunio je lulu ostatkom duvana i otišao na pramac. Zbog vetra su mu suzile oči, ali ostao je sve dok u večernjoj izmaglici nije u daljini počelo nešto da se nazire. U početku nekako prozračno, kasnije još uvek nestvarno. A onda sve jasnije i jasnije. A tada je kapetan uz osmeh objavio: Ovoga puta to nije Himera niti sevanje iz vedrog neba, ovo je Amerika.

1 Franciski: Čovek mašina
2 Poznati nemački teolog, napisao knjigu Stvaranje i haos
3 Luj Antoan de Bugenvil, francuski moreplovac i vojni zapovednik
4 Planina u Čileu, visina 2.400 m; njen naziv znači „sedlo“.
5 Grčki: plamen.
6 Okamov princip štednje