Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Stan u Parizu - Gijom Muso

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:30 am

First topic message reminder :

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Stan_u10

U Parizu postoji atelje koji skriven leži u dnu ulice obrasle zelenilom.
Madlin ga je iznajmila da bi uživala u samoći. Usljed nesporazuma, ovoj se mladoj londonskoj policajki pridružuje Gaspar, pisac i mizantrop koji je doputovao iz Sjedinjenih Država da bi pisao u tišini. Ovo dvoje ljudi eksplozivne naravi prinuđeni su da zajedno provedu nekoliko dana.

Atelje je pripadao slavnom slikaru Šonu Lorencu i još uvijek odiše strašću prema bojama i svjetlosti. Loren je, skrhan poslije ubistva svog sina, umro godinu dana kasnije ostavivši iza sebe tri platna koja se sada vode kao nestala. Fascinirani njegovom genijalnošću i zaintrigirani njegovom tužnom sudbinom, Madlin i Gaspar odlučuju da udruže snage kako bi pronašli ta platna za koja se vjeruje da su posljednji i silni odsjaj Lorencovog genija.
Međutim, da bi pronikli u Lorencove tajne, moraće da se suoče sa sopstvenim demonima u jezivoj istrazi koja će uslijediti...

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:53 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 96045563.kz9s_Zql_U.Luxembourg2pb


2.

Gaspar je stigao ranije nego što je trebalo. Gran kafe, koji se nalazio pored tezge s ribom, bio je pomalo starinska lokalna pivnica, ali nudio je dobru atmosferu: zidovi obloženi drvetom, Baumanove stolice od krivog drveta, stočići, veliko ogledalo, pod koji podseća na šahovsku tablu. Sliku je upotpunjavao italijanski klematis, koji je davao mediteranski pečat viseći s plafona kao u baštenskoj kućici.
U pola jedan sala je bila skoro prazna, ali polako se punila. Gaspar zatraži sto za dvoje i, i dalje stojeći, na sto stavi telefon, koji je bio jedva stao u njegov džep, te okači sako o stolicu. Zatim se okrenu šanku, poruči čašu kensija i upita može li da telefonira. Konobar ga pogleda začuđeno, pa i sumnjičavo, i pokaza ka telefonu na stolu:
„Je l' pokvaren?“
Gaspar se i ne okrenu.
„Ne, već ne znam da ga koristim. Mogu li da se poslužim vašim?“
Konobar pristade i dade mu starinsku slušalicu. Gaspar stavi naočari da bi protumačio broj koji mu je Polin zapisala.
Imao je sreće: Dijana Rafael odgovori posle trećeg zvona i odmah se izvini za lošu vezu. Nije bila u Parizu, već u vozu za Marselj, gde je išla da se vidi sa pacijentom u Bolnici Sent Margerit. Gaspar se predstavi i objasni da zove po preporuci Polin Delatur. Dijana Rafael, koja je provodila mnogo vremena u Njujorku, reče da je videla Azil, jedno od njegovih najmračnijih dela, kritiku negativnog uticaja psihoanalize. Ovim tekstom Gaspar nije stekao mnogo prijatelja među psiholozima, ali Dijana mu nije zamerala i tvrdila je da se „mnogo smejala“.
Kako nije umeo da laže, Gaspar odmah baci karte na sto. Reče da iznajmljuje bivšu kuću Šona Lorenca i da pomaže jednoj prijateljici iz policije, koja je zapela da pronađe tri poslednje slike.
„Ako postoje, baš bih volela da ih vidim!“
„Polin mi je rekla da ste brinuli o Šonu poslednje godine njegovog života.“
„Mislite dve poslednje decenije! Bila sam mu prijateljica i psiholog više od dvadeset godina!“
„Mislio sam da je to dvoje nespojivo.“
„Ne volim norme. Pokušavala sam da mu pomognem kako znam i umem, ali mislim da postoji neko prokletstvo genijalnih ljudi.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Stari princip stvaralačkog rušenja. Da bi stvorio delo kao što je njegovo, možda je bilo neminovno da Šon uništi i sebe i druge.“
Uprkos lošoj vezi, Gaspara je zaveo glas Dijane Rafael: melodičan, dubok i prijateljski topao.
„Polin kaže da je Lorenc bio izgubljen posle sinovljeve smrti…“
„To nije bila tajna“, prekide ga. „Šon je takoreći umro kad i Žilijen. Pošto više nije imao za šta da se veže, nije čak ni pokušavao da izgleda kao da je živ. A i fizički je bio uništen. Podvrgnut je dvema teškim operacijama u poslednjim mesecima života. Nekoliko puta su ga oživljavali. Ali trpeo je tu patnju kao kaznu.“
„Slikanje mu nije pomagalo?“
„I umetnost je nemoćna pred smrću deteta.“
Gaspar nakratko zatvori oči, proguta poslednji gutljaj belog vina i odmah zatim pokaza konobaru da mu donese još jedno.
„Ne izvrše samoubistvo svi roditelji koji izgube decu“, primetio je.
„U pravu ste“, priznade ona. „Svako reaguje na svoj način. Neću vam govoriti o Šonovom medicinskom dosijeu, ali kod njega je sve bilo preterano. Uvek je imao neku bipolarnu stranu ličnosti, koja je uticala na njegovo stvaralaštvo.“
„Bio je bipolaran?“
„Recimo da jeste. Kao i kod mnogih umetnika, njegove reakcije i raspoloženja bili su prenaglašeni. Dok je u periodu euforije ispoljavao određenu žeđ za životom, isto tako je znao da potone duboko kada bi bio deprimiran.“
Gaspar otkopča dugme na košulji. Zašto je tako luđački toplo usred decembra?
„Lorenc je bio zavisnik?“ Dijana se iznervira po prvi put: „Mnogo pitate, gospodine Kutanse.“
„Priznajem“, izvini se on.
Na drugoj strani linije čuo je najavu da će voz uskoro pristići na Stanicu Sen Šari.
„Sve što je Šon želeo jeste da otupi i zaboravi“, nastavi ona. „Bol je bila velika koliko i ljubav prema sinu, tako da nije želeo ni da se spase ni da se urazumi. Privremena rešenja bila su dobra: tablete za spavanje, anksiolitici i društvo. Ja sam mu ih prepisivala jer sam znala da će ih on ionako uzimati. Tako sam barem mogla da kontrolišem šta guta.“
Prijem je bivao sve lošiji. Gaspar se ipak usudi da postavi poslednje pitanje:
„Da li vi verujete u hipotezu o skrivenim slikama?“ Njen odgovor se, nažalost, izgubi u buci voza. Spusti slušalicu i ponovo isprazni čašu. Kada se okrenuo, spazio je Madlin kako ulazi u restoran.


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:54 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 96042914.Jllyrmo_N.PARISQuais_ssacpb

3.

„Jeste li možda za neki aperitiv?“ predloži konobar postavivši kraj njihovog stola veliku tablu sa dnevnim menijem.
Madlin naruči flašu kisele vode, a Gaspar treću čašu vina.
Zatim, uz osmeh, dramaturg joj primače telefon koji je zaboravila pri izlasku iz kuće.
„Hvala što ste mi ga doneli“, reče ona uzevši ga.
Gaspar pomisli da je to dobra prilika da se pomire:
„Izvinite zbog onog sinoć. Zaneo sam se.“
„U redu je, pustite to.“
„Nisam znao da pokušavate da zatrudnite.“
Madlin pocrvene kao rak.
„Otkud vam to?“
„To sam… to sam posle zaključio“, promrmlja shvativši da se nevešto izrazio. „Primili ste jutros SMS od klinike iz Madrida kao potvrdu da su primili rezultate vaše.
„Gledajte vi svoja posla, majku mu! Mislite da želim da pričam o tome sa vama za stolom?“
„Žao mi je, slučajno sam pročitao.“
„Slučajno!“, uzviknu ona.
Nisu više ni reč ni pogled razmenili dok im nisu doneli piće i dok šef nije došao da uzme porudžbinu. Madlin iskoristi priliku i izvadi reklamnu kutiju šibica, koju joj je dao Benedik.
„Šon Lorenc vam je bio redovni mušterija u lokalu, je li tako?“
„I više od mušterije, bio je prijatelj!“ odgovori vlasnik sa prizvukom ponosa.
Bio je to nizak i pričljiv čovek obrijane glave, u prevelikom odelu s belom kravatom na velike crne tufne. Zbog izražajne mimike lica podsećao je na Luja de Finesa.
„G. Lorenc je godinama dolazio da ruča kod nas, skoro svaki dan, tačno u podne.“
Odjednom se njegove sjajne oči smračiše.
„Mada, mnogo manje smo ga viđali posle smrti njegovog sina. Jedne večeri, posle posla, sreo sam ga mrtvog pijanog, ležao je na klupi. Odveo sam ga kući u Šerš midi. Baš mi ga je bilo žao.“
Pošto nije hteo da se zadržava na tom lošem sećanju, čovek coknu jezikom i brzo dodade:
„Poslednja dva-tri meseca njegovog života bilo mu je malo bolje. Više puta je svratio i u restoran i…“
„Mislite li da je bio opet počeo da slika?“ prekide ga Gaspar.
„Sigurno! Opet je ručavao kod nas žvrljajući po bloku za crtanje. To je bio siguran znak da nešto slika!“
„Znate li na čemu je radio?“
De Fines se osmehnu u znak odgovora.
„Pošto sam bio radoznao, uvek bih koristio priliku da bacim pogled preko njegovog ramena dok sam mu služio hranu. Crtao je lavirinte.“
„Lavirinte?“
„Da, kafkijanske lavirinte, bez ulaza i izlaza. Lavirinti sa beskonačnim granama, od kojih može da vam se zavrti u glavi.“
Madlin i Gaspar se sumnjičavo pogledaše, ali njihov sagovornik je čuvao još jednog keca u rukavu.
„Nekoliko dana pred smrt, G. Lorenc nam je dao fe-no-me-na-lan poklon: postavio je mozaik.“
„Ovde?“, začudi se Gaspar.
„Tako je“, potvrdi on ponosno, „u dnu druge sale. To je jedan od retkih mozaika Šona Lorenca, u svakom slučaju, najveći koji je stvorio. Ljubitelji umetnosti dolaze ovde na hodočašće da bi ga videli i slikali. Naročito Azijci.“
Vlasnik nije čekao da ga zamole, već ih odmah odvede u dno sale, gde je šarena freska prekrivala zid.
„G. Lorenc je hteo da ilustruje Ogromnog krokodila, priču Roalda Dala. To je bila omiljena priča njegovog sina. Tražio je da mu je čita svako veče pred spavanje. Baš lep omaž, zar ne?“
Tabla se sastojala od stotine malih sjajnih kvadratića, koji su pomalo podsećali na velike piksele video-igara iz osamdesetih godina. Začkiljivši, Madlin je prepoznala likove iz svog detinjstva: krokodila, majmuna, slona i zebru, kako se kreću kroz savanu.
Ovo delo je, kad uzmemo u obzir žanr, bilo predivno i duhovito, iako sporedno delo u opusu velikog autora. Madlin zatraži dozvolu da ga fotografiše, a zatim se vrati za svoj sto sa Gasparom.


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:54 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 99974421.nxx_JJWLK.DSCF1514pb



4.

„Izgleda da vam se mala Polin baš sviđa.“
Baš kao i juče, razmenili su informacije koje je svako sa svoje strane prikupio.
„Sa njom je lako izaći na kraj i ne voli da kontrira.“
„To kažete zbog mene?“
Gaspar okrenu glavu da bi izbegao njen pogled. „Hajde da razgovaramo o nečemu drugom, ako hoćete.“ Ona predloži podelu poslova:
„Po podne nameravam da ispitam Žana Mišela Fajola, Šonovog trgovca bojama. Za to vreme, volela bih da obiđete Penelopu Lorenc.“ Pomalo skeptičan povodom ovog predloga, Gaspar se počeša po bradi.
„Zašto bih tražio đavola? Upravo ste mi ispričali da vam je zalupila vrata pred nosom.“
„Vi ćete drugačije proći.“
„Zašto to mislite?“
„Prvo, zato što ste muško. A i pala mi je na pamet genijalna ideja.“
Zadovoljno se smešeći, objasni mu plan koji je smislila da bi se približili Šonovoj ženi.
U internet kafeu je napravila imejl-adresu na Gasparovo ime i poslala Penelopi zahtev da mu pozajmi – odnosno izda – sliku njenog muža pod nazivom Gola, koju je ona i dalje posedovala.
„Ništa mi nije jasno“, progunđa Gaspar. „Zašto bih hteo da iznajmim sliku? To nema smisla.“
Madlin odgurnu tanjir i raširi fotokopiju članka iz engleskog Dejli telegrafa, gde se najavljuje tridesetak izvođenja Hipokratove zakletve u Londonu narednog proleća, a to je komad koji je napisao… Gaspar Kutans.
„Iznajmljujete sliku kao deo scenografije za premijeru vašeg komada.“
„To je smešno!“
Madlin nesmetano nastavi:
„U mejlu sam predložila Penelopi dil od dvadeset hiljada evra. Benedik me je uveravao da joj novac treba i da, na kraju krajeva, želi da proda sve slike na aukciji. Ako dobije priliku da popularizuje Lorencova dela pre prodaje, možete biti sigurni da je neće propustiti.“
Gaspar se namršti sav ljut.
„Vi ste zloupotrebili moj identitet!“
„Opustite se, to je bilo s dobrom namerom.“
„Principi uvek važe samo za druge, jelda? Mrzim ljude kao što ste vi!“
„Ljude kao što sam ja? Šta vam to znači?“
„Jasno je šta hoću da kažem!“
„Samo je vama jasno!“
I dalje ljut, slegnu ramenima.
„U svakom slučaju, gospođa Lorenc neće poverovati u takve gluposti.“
„Grešite“, uzviknu pobedničkim tonom. „Zamislite, već mi je odgovorila i čeka vas za pola sata kod kuće, da prodiskutujete o tome.“
Gaspar otvori usta da prigovori, ali se zadovolji jednim rezigniranim uzdahom. Madlin iskoristi svoju prednost:
„Posle intervjua s Fajolom, imam sastanak sa starom prijateljicom, koja je na proputovanju i zastaje u Parizu. Kad se budete videli s Penelopom, nađimo se u Semaforu, da vidimo dokle smo stigli.“
„Šta sad je taj Semafor7“
„To je mali kafić na uglu Žakobove i Senske.“
Toliko je bilo toplo da je restoran otvorio velika stakla izloga. Pošto je Madlin želela da puši, seli su na terasu da popiju kafu. Madlin je zamišljena uvijala cigaretu u tišini, dok je Gaspar, izgubljen u mislima, pijuckao armanjak, kojim ga je častio vlasnik.
Iako se nisu usuđivali da to i kažu, moralo se priznati da su sada sačinjavali prilično neobičan par istražitelja.
Hipnotišuće Lorencovo delo ih je zarazilo. Uzelo ih je pod svoje. Sve što je izbliza ili izdaleka okruživalo slikara – osećaj za slikarstvo, mračne strane njegovog života – pridavalo je auru misterije i nudilo neko iracionalno obećanje da će, kad jednom izađu na videlo, Lorencove tajne postati i njihove tajne. Iako nisu to priznavali, Madlin i Gaspar su na neki čudan način bili uvereni da će ih te tajne dovesti do istine, jer, tražeći slike, oni su tražili i neku istinu o sebi.


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:55 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 99973334.h0zx99_Zp.DSCF1593_Passage_Damoyepb



7


Oni koje uništava…

Umetnost je kao požar,


rađa se iz onog što uništava.


Žan Lik Godar

1.

Nekadašnja privatna palata, a sada stambena zgrada, u kojoj je živela Penelopa Lorenc, odlikovala se bezvremenom svedenom elegancijom, poput drugih lepih zgrada u tom istom kvartu oko Crkve Svetog Tome Akvinskog: jednostavna svetla fasada od obrađenog kamena, stepenice od uglačanog mermera, veoma visok plafon, parket sa šarom riblje kosti, koji krčka.
Enterijer je, međutim, bio sušta suprotnost asketskom izgledu zgrade. Bio je čak i oličenje razmetljivosti. Kao da se neki naslednik Filipa Starka pobrinuo za dekoraciju, držeću u ruci papir na kome je svaka stavka bila simbol lošeg ukusa. Tapacirana roze fotelja, prekrivena jastučićima od lažnog krzna, stajala je uz sto od pleksiglasa, ogroman barokni luster, svakakve ukrasne drangulije i neobične lampe.
Muškarac koji je otvorio vrata, gledajući sumnjičavo u Gaspara, predstavi se bezvoljno kao Filip Kareja. Gaspar se prisetio da ga je Polin pominjala kao prvog Penelopinog dečka. I dalje je, dakle, bila s njim. Investitor iz Nice bio je debeljuškast čovek, milion svetlosnih godina daleko od slike Penelopinog ljubavnika kakvu je Gaspar imao u glavi: tonzura, tanka bradica, podočnjaci, velika košulja raskopčana na grudima s prosedim dlakama i priveskom u obliku ajkulinog zuba, na zlatnom lancu. Bilo je teško shvatiti čime je mogao da zavede mladu ženu na vrhuncu lepote, kakva je ona tada bila. Možda je i on tada bio drugačiji? Možda je tada imao više draži. Ili možda, ako ne i sigurno, privlačnost između njih dvoje, kao i uvek, izmiče racionalnom objašnjenju.
Investitor ga je uveo u mali salon s pogledom na unutrašnje dvorište i vratio se razgledanju oglasa za nekretnine na svom zlatnom mekbuku. Gaspar je čekao desetak minuta pre nego što mu se pridružila domaćica. Kada je bivša manekenka ušla u prostoriju, bilo mu je teško da sakrije iznenađenje.
Penelopa Lorenc bila je neprepoznatljiva. Izobličena od plastičnih operacija, iskrivljena karikatura žene kakva je ranije bila. Njeno ukočeno lice, glatko kao od voska, izgledalo je kao da se topi. Deformisane usne podsećale su na balon koji samo što ne pukne. Od natečenih kapaka i jagodica, koje su stajale previsoko na obrazima, oči su joj izgledale manje. Podbulo lice odudaralo je od tela mršavog kao kostur, izuzimajući grudi, koje su štrcale kao helijumski baloni.
„Dobar dan, gospodine Kutanse, hvala vam što ste došli“, pozdravi ga ona zadihano, kroz nos, dok je sedala preko puta njega.
Pogled joj je bio kao u uplašene životinje jer je bila svesna svog izgleda i utiska koji ostavlja na druge.
Kako čovek dođe do te tačke? Kako da se objasni tolika promena? Gaspar se sećao fotografija top-modela iz vremena kada se pojavljivala na naslovnicama časopisa. Ohola, vitka, atletski građena, privlačna. Zašto je sebe kaznila tim preteranim liftingom i injekcijama botoksa? Kakav je to šarlatan od lekara uništio lepe crte njenog lica? Tražio je nešto u njoj, nekakav trag izgubljene lepote, i našao ga je u očima. Zato se usredsredio na te plavozelene dužice prošarane bronzom. Na varnicu koja je sigurno zapalila i Šonovo srce leta 1992. godine.
Gaspar je pozdravi, ali čim je zinuo, odustao je od plana koji je smislio s Madlin. Nije se tu ništa moglo uraditi. Nikad ne bi pristao na laž. Prvo iz moralnih razloga, ali naročito zbog toga što je znao da je loš glumac, nesposoban da žonglira lažima i istinom. Odlučio je da bude iskren.
„Biću iskren, gospodo Lorenc, ja sam ovde iz drugog razloga. Ja jesam Gaspar Kutans i jesam napisao komad koji će se igrati na proleće, ali taj ugovor o najmu vaše slike bio je samo deo strategije koju je moja koleginica smislila da bismo stupili u kontakt s vama.“
„Koja koleginica?“
„Ona koju ste jutros najurili.“
Atmosfera postade napeta. Gaspar oseti da će Penelopa pozvati Kareju u pomoć. Podiže ruku da bi je razuverio.
„Dajte mi samo tri minuta da vam objasnim situaciju. Ako posle odlučite da ne odgovorite na moja pitanja, otići ću bez pogovora, i nikad vas više neću uznemiravati.“
Kako se nije pomerala, on nastavi ohrabren:
„Tražimo tri slike koje je Šon Lorenc naslikao poslednjih nedelja pred smrt. To je…“
Penelopa ga prekinu:
„Šon godinama nije uzeo četkicu u ruke pred svoju smrt.“
„Mi ipak imamo razloga da verujemo da te slike postoje.“ Ona slegnu ramenima.
„Ako postoje, one su nastale posle našeg razvoda, što znači da ja nemam nikakvo pravo na njih. Šta me se to onda tiče?“
Shvativši da im ova kivna žena ništa neće dati, Gaspar je improvizovao:
„Zato što sam ovde da vam predložim dil.“
„Kakav dil?“
„Ako odgovorite na moja pitanja i tako pomognete da pronađemo slike, i vi ćete dobiti jednu.“
„Nosite se bre u pičku materinu! Ako mislite da me Šonove slike već nisu dovoljno uništile…“
Strah se pretvorio u ljutnju. Ustade sa sofe pa se uputi ka frižideru uglavljenom između knjiga u biblioteci kao mini-bar u hotelu. Dohvati dve flašice votke pa iskapi prvu direktno iz flaše. Gaspar pomisli na citat Bukovskog: Nađi ono što voliš i pusti da te ubije. Penelopin otrov zvao se Siva guska. Sipala je sadržaj druge flašice u kristalnu čašu, koju postavi na stočić od stakla i kovanog gvožđa, nadohvat ruke.
„Šon Lorenc ne bi postojao bez mene, znate? Ja sam pokrenula njegovu kreativnost i podstakla razvoj njegovog talenta. Pre mene, on je bio beznačajan crtač grafita iz Harlema, koji je dane provodio u džabalebarenju i duvanju. I više od deset godina, tokom svih onih godina kada nije uspevao da proda nijednu sliku, ja sam mu donosila kintu. Zahvaljujući mojoj lepoti, mojim reklamama, naslovnicama na časopisima, on je na kraju nekako postao poznat slikar.“
Slušajući njen monolog, Gaspar je mislio na propalu glumicu koju je igrala Glorija Svanson u Bulevaru sumraka. Isti stepen obožavanja žene kakva je nekad bila, i isto patetično pravdanje.
„Godinama sam mu bila inspiracija. / slaba talka. Tako je govorio jer je bio ubeđen da ne može da naslika ništa genijalno bez mog prisustva.“
„Nije grešio“, priznao je Gaspar. „Vaši portreti su predivni.“
„Mislite na 21 Penelopu, zar ne? Reći ću vam nešto: istina je da sam u početku bila polaskana tim slikama. Zatim su mi postale teret.“
„Zašto?“
„Zbog toga kako su me drugi gledali: kao izvor nesreće. Videla sam kako ljudi pilje u mene i činilo mi se kao da čujem njihove misli. Govorili su da sam lepa, ali ni izbliza tako fascinantna kao žena na slici. Znate li u čemu je tajna Šonovih slika, gospodine Kutanse?“
„Recite mi.“

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:55 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 99942149.k19h_Nf_Qt.DSCF1674_OKpb_C10



2.

„Bilo je uzbudljivo raditi sa Šonom Lorencom jer je bio majstor za boju.“
Kada joj je Bernar Benedik govorio o Žanu Mišelu Fajolu, sam bog zna zašto je Madlin zamišljala starog sedog gospodina u sivom mantilu, koji je odavno trebalo da se penzioniše. U stvari, čovek koji ju je primio u radnji na Volterovom keju bio je crnac, a uz to i mnogo mlađi od nje, kao od brega odvaljen, sa dredovima i zlatnim prstenjem sa satanističkim simbolima na svakom prstu: zmija, pauk, meksička lobanja, jarčeva glava. Nosio je iznošene patike, uzan džins i prsluk preko majice pripijene uz telo. Dočekavši je srdačno i sa iskrenim zanimanjem, Fajol je posluži kafom i keksom koje je spustio na debeli pult od hrasta, prošaran mrljama boje. Oko njih zidovi od golog kamena, svodovi i plafon kao u srednjovekovnim zanatskim radnjama. Takav utisak su pojačavale police od lakiranog drveta, koje su se protezale od plafona do poda, okružene bočicama s bojama.
Fajol se, budući zainteresovan za temu, činio raspoloženim da odgovara na pitanja i ne znajući ni ko je ona.
„Viđam se sa mnogim umetnicima“, nastavi on. „Većinu čine egoisti i megalomani koji se smatraju Pikasovom i Baskijinom reinkarnacijom samo zato što su nešto nažvrljali, znaju vlasnike galerija željne da izlože njihova dela i imaju publiku koja će pozdraviti sve njihove bljuvotine.“
Izvadi jedan keks Petit ekolije iz limene kutije.
„I pored uspeha, Šon nije bio takav. Čak je bio skroman, i iako opsednut slikarstvom, to ga nije sprečavalo da se zanima za ljude.“
Zagrizao je keks i dugo ga je žvakao, kao da je želeo da se natenane priseti svih događaja iz prošlosti.
„Na primer, kad je saznao da se mučim kako bih platio starački dom za majku, napisao mi je ček i nikad mi nije tražio da mu vratim novac.“
„On je, dakle, više bio prijatelj nego stalna mušterija“, primeti Madlin.
Fajol je pogleda kao da je rekla da je Zemlja ravna ploča.
„Pravi umetnici nemaju prijatelje“, izjavi on. „Između ostalog, zbog toga su i postali umetnici. Pomagao sam Šonu koliko sam mogao, pokušavajući da mu nađem boje koje je tražio. Takođe sam mu činio i neke usluge. Naročito sam se bavio uramljivanjem njegovih slika. Bio je cepidlaka što se toga tiče: hteo je samo američke ramove od svetlog orahovog drveta, koje je veoma retko i ima ga samo u Iranu.“
„Zašto ste rekli da je majstor za boje?“
„Zato što je stvarno bio! I to od samog početka. Iako je mladost proveo šarajući ograde i vagone sprejovima, Šon je doživeo radikalnu promenu početkom dvehiljaditih. Želeo je da nauči i postao je stručnjak za boje. A naročito je bio purista. Bilo je ludo videti bivšeg crtača grafita kako odbija da koristi sintetičke boje!“
Madlin se usudi na jedno pitanje:
„U suštini, koja je razlika između sintetičkih i prirodnih boja?“ Rastafarijanac je ponovo popreko pogleda.
„Ista razlika kao i između jebanja i vođenja ljubavi, između MP3 zvuka i onog sa ploče, između kalifornijskog i burgundskog vina… You got it?'
„Hoćete reći da su prirodne boje autentičnije?“
„Daju veću dubinu i intenzitet, a pre svega, jedinstvene su jer imaju priču staru hiljadu godina.“
Fajol u jednom skoku usta sa stolice i uputi se u zadnji deo radnje.
„Te boje su među najređim i najskupljim na svetu“, reče uzbuđeno pokazujući na jednoj polici staklene flašice sa prahom u boji.
Minijaturne bočice različitih veličina i oblika predstavljale su impresivnu paletu boja, koje su išle od svetlih i pastelnih do tamnih.
Na prvi pogled, Madlin nije videla razliku između njih i drugih bočica naokolo, ali se uzdrža da ne pokaže zbunjenost. Žan Mišel Fajol dohvati jedan uzorak i mahnu njime pred njenim licem.
„Evo, na primer lapislazuli, takođe poznat pod imenom ultramarin: mistična boja koju su koristili fra Anđeliko, Leonardo da Vinči i Mikelanđelo. Dobijen je iz stene uvezene iz Avganistana i ova boja je bila toliko retka da je u renesansi bila skuplja od zlata.“
Madlin se sećala da je u romanu Devojka s bisernom mindusom pročitala da je Vermer ovom bojom naslikao devojčin turban na slavnoj slici.
Fajol vrati bočicu na mesto i odmah uze drugu boju: ljubičasti prah svetle boje.
„Purpur iz Tira, boja toga rimskih careva. Zamislite da je za samo jedan gram bila potrebna sluz deset hiljada školjki, i to vrste koja se naziva bodljikavi volak. Možete da zamislite taj pokolj…“
Ponesen svojom pričom, nastavio je:
„Ova indijskožuta dobija se destilacijom kravljeg urina, i to samo od krava koje su se hranile isključivo listom manga. Danas je njena proizvodnja, razume se, zabranjena.“
Rastafarijanac prebaci dredove preko ramena i prede na skerletni uzorak.
„Zmajeva krv, poznata još iz antike. Legenda kaže da je ta boja dobijena mešavinom zmajeve i dečje krvi posle neke herojske bitke u kojoj su oboje izgubili život.“
Fajol je bio nezasit. Kao posednut tim bojama, nastavio je predavanje svojoj novoj učenici:
„Ovo mi je možda omiljena boja!“ objavi on uzimajući novu bočicu s prahom u oker nijansi koja vuče na konjak. „Ona je, u svakom slučaju, najuzbudljivija.“
Madlin se nagnu da pročita etiketu:
„Mumija-braon?“

„Da, egipatska braon boja. Dobijala se mrvljenjem mumificiranih ostataka i skupljanjem smole koja ostaje na zavoju za uvijanje mumije. Bolje je ne razmišljati o silnim arheološkim nalazištima koja su upropašćena da bi se dobila ova prokleta boja! Uostalom…“
Madlin prekinu njegov zanos kako bi se vratili temi zbog koje je i došla:
„Poslednjih nekoliko puta kada ste videli Šona, koje tipove boja je tražio?“

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:55 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 99941998.SYD6_Fp_PJ.DSCF1697_Rcouleursvives_Pb


3.

„Svaki put kad vas Šon naslika, on vam ukrade nešto što vam posle nikad ne vrati“, reče Penelopa otpivši još jedan gutljaj votke.
Gaspar je, sedeći preko puta nje, i dalje bio sumnjičav.
„Otima vam lepotu da bi je stavio na platno“, insistirala je ona. „Sećate li se priče iz Slike Dorijana Greja7.“
„Portret koji je stario umesto njegovog vlasnika.“
„E, pa, sa Šonom je bilo obrnuto. Slike su mu ljudožderi. Hrane se životom i energijom modela. Ubija vas je da bi ona mogla da živi.“
Penelopa je sledećih nekoliko trenutaka razvijala tu ideju puna mržnje. Gaspar je više nije slušao. Mislio je na čuveni citat Serža Gensbura: „Ružnoća je u prednosti nad lepotom jer ne nestaje s vremenom.“ Opet isto pitanje: kakav niz događaja je ovu ženu mogao toliko da promeni? Madlin mu je rekla da je Šon upoznao Penelopu na Menhetnu 1992. godine, kada je imala samo osamnaest godina. Brzo je računao. Njegova sagovornica je sada imala četrdeset dve godine. Isto kao i on. U Šerš midiju bilo je malo Penelopinih fotografija, ali se on dobro sećao jedne od njih, koja je nastala po Žilijenovom rođenju. Penelopa mu je na njoj izgledala čarobno. Negativni efekti plastične hirurgije su, dakle, bili novijeg datuma.
„U roku od nekoliko godina, Šon je uvideo da njegov talenat više ne zavisi od moje malenkosti. Naravno da sam se uplašila da ću ga izgubiti. Moja sopstvena karijera je propadala. Da ne bih potonula, počela sam da pijem i da se drogiram više nego što je trebalo: marihuana, kokain, heroin, tablete… Htela sam da nateram Šona da obrati pažnju na mene. Deset puta me je vodio na odvikavanje. Treba da znate da je Šon imao jednu veliku manu. U stvari, slabost: bio je dobar tip.“
„Ne vidim zašto je to slabost.“
„Ma jeste, ali to je sasvim druga priča. Ukratko, nikad nije skupio hrabrost da me ostavi. Jer je mislio da mi je večiti dužnik. Šon je bio malo šašav. Ili je imao neku svoju logiku.“
Gasparov pogled pređe s Penelopinog lica na ožiljak u obliku zvezde na desnoj strani vrata. Zatim spazi da je imala još jedan, skoro simetričan, iza levog uha. I na kraju treći, na početku grudi. Odmah je shvatio: ti ožiljci nisu posledica operacija, već mučenja bodljikavom žicom, kojem je Penelopa bila izložena tokom otmice. Tada je shvatio šta se zapravo desilo. Penelopa je upala u začarani krug plastične hirurgije zbog sinovljeve smrti. Isprva je verovatno želela samo da sanira povrede od napada, a zatim nije umela da stane. Šon nije bio jedini koji se dobrovoljno izložio samomučenju. Njegova žena je takođe pošla za njim putem samouništenja. Htela je da pati zbog onog što je bio izvor njenog greha: lepote.
„Rođenje sina vas nije zbližilo?“
„To dete je bilo čudo. Simbol novog početka. Prvo sam verovala u to, ali bila je to samo iluzija.“
„Zašto?“
„Zato što za Šona nije postojalo ništa drugo. Ni slikarstvo, ni ja. Samo je Žilijen bio važan…“
Na pomen sina, Penelopa kao da je upala u neku hipnotičku letargiju. Gaspar pokuša da je zadrži:
„Ako mi dozvolite samo da vas pitam još ovo…“
„Idite.“
„Gospođo, samo još jedno…“
„Gubite se odavde!“, povika kao da se naglo probudila.
„Kada ste poslednji put razgovarali s mužem?“
Ona uzdahnu. Pogled joj se opet izgubi, ode u potragu za sećanjima.
„Poslednji put, to je bilo… na dan njegove smrti. Nekoliko minuta pre smrti. Šon je bio u Njujorku. Zvao me je iz telefonske govornice na Aper Ist Sajdu. Pričao je nešto nepovezano. Zbog vremenske razlike, probudio me je usred noći.“
„Zašto vas je zvao?“
„Više se ne sećam.“ Plakala je zgrčenog lica. Bio je uporan:
„Molim vas, potrudite se! Šta vam je rekao?“
„OSTAVITE ME!“
Vrisnuvši, opet je potonula u neko bunilo. Nepokretna, ležeći na beloj sofi, izgubila je vezu sa stvarnošću. Divljeg pogleda. Kao da je prestravljena.
Shvatajući situaciju, Gaspar se strašno postide. Šta mu je trebalo da muči ovu ženu pričom koja se njega ne tiče? Koji je smisao njegove potrage?
Ode u tišini.
U liftu, reče sebi da je Godar bio u pravu: „Umetnost je kao požar, rada se iz onog što uništava.“ Mračna priča o porodici Lorenc bila je puna leševa, duhova, zombija. Sudbina koje je upropastio, spalio i ugljenisao plamen strasti i umetnosti.
Umetnost je požar koji se rađa iz onih koje uništava.

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:56 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 99774176.JOj34r_WL.P7010357pb

4.

Žan Mišel Fajol nije morao mnogo da kopa po sećanju.
„Posle dugog odsustva, Šon je počeo često da navraća u prodavnicu u poslednja dva meseca života. Pre malo više od godinu dana. U novembru i decembru 2015. godine. Bio je u potrazi.“
„Za čim je tragao?“ upita Madlin pomalo zbunjeno.
„Pa za bojama, naravno.“
„Dakle, po vašem mišljenju, on je opet počeo da slika?“ Fajol se nasmeja.
„Pa očigledno! I sve bih dao da znam šta je imao na umu.“
„Zašto?“
„Prvo, zato što je bio opsednut belom.“
„Belom bojom?“
Rastafarijanac potvrdi i započe pesničku tiradu:
„Da, boja prikaza i duhova. Boja prve svetlosti i otkrovenja. Čistote snega, nevinosti, čednosti. Boja koja predstavlja celinu jer je u isto vreme i simbol života i smrti.“
„Koju vrstu bele je tražio?“
„Pa, u početku je isprobavao razne opcije i zahtevi su mu bili oprečni: čas je bila mat, čas sjajna. Čas nežna, čas gruba. Čas kao kreda, pa onda sa metalik odsjajem. Nisam mogao da se snađem.“
„Je li bio naduvan ili trezven?“
Prodavač se namršti.
„Pre bih rekao da je bio uzbuđen. Kao da mu se desilo nešto neočekivano.“
Vratili su se do pulta. Kapi kiše dobovale su po staklu.
„Šon mi je sve vreme pričao o belim mineralnim pigmentima, ali oni imaju manu da izblede i postanu providni čim ih pomešamo s vezivom. Bilo mi je žao što nisam mogao da mu pomognem. Na kraju sam mu predložio da proba gofun širajuki.“
„Japansku belu?“ usudi se da pita.
„Da, bisernobela koja se dobija od ostriga. Šon je pokušao da radi s njom, ali se vratio posle nekog vremena i rekao da to nije ono što je tražio. I da tom bojom neće uspeti da predstavi ono što je imao na umu. Taj izraz me je iznenadio.“
„Zašto?“
„Umetnici kao Šon ne pokušavaju da predstave, već da stvore. Da se poslužim Sulažovim izrazom, oni slikaju, ne oslikavaju. Međutim, imao sam utisak da je Šon u glavi imao nešto konkretno, ali da to jednostavno nije postojalo u stvarnosti.“
„Nije vam rekao šta?“
Fajol se namršti umesto odgovora. Madlin nastavi da ga ispituje: „Jeste li na kraju uspeli da mu pronađete boju?“
„Naravno“, reče on iskezivši se od uva do uva: „napravio sam mu boju na bazi jednog neobičnog gipsa, kog ima samo na jednom mestu.“
„Gde to?“
Sav ponosan, Fajol poprimi neki zagonetan izraz lica. „Jeste li čuli za Vajt Sends?“
Madlin je razmišljala nekoliko sekundi dok joj ne prođe glavom jedna slika: bele svetlucave dine, kao od srebra, koje se prostiru unedogled. Jedan od najlepših nacionalnih parkova u Americi.
„Pustinja u Novom Meksiku?“
Rastafarijanac klimnu glavom.
„I to tamo gde je postavljena vojna baza u kojoj vojska testira oružje i tajne tehnologije. Na tom mestu se nalazi kamenolom sa veoma retkim gipsom. Prerađena ruda iz koje se dobija veoma otporna boju: neka vrste belosive sa roze odsjajem.“
„Ako se kamen nalazi u vojnoj bazi, kako ste mogli da mu pristupite?“
„To je moja mala tajna.“
„Imate li uzorak?“
Fajol se okrenu ka polici da bi dohvatio bočicu od duvanog stakla. Madlin je prvo pogledala u bočicu s uzbuđenjem, a potom se razočarala. Boja je ličila na kredu.
„Znači, za slikanje je potrebno pomešati ovo s uljem?“
„S uljem ili nekim drugim vezivom, da.“
Madlin, zbunjena, uze kacigu s pulta i zahvali Fajolu na pomoći.
Dok je rastafarijanac išao ka vratima, zastade kao da se nečega setio.
„Šon mi je takođe tražio da mu nađem fosforescentnu boju dobrog kvaliteta. To me je začudilo jer je to bilo nekako neozbiljno s njegove strane.“
„Staje to? Boja koja akumulira svetlost?“
„Da, da bi je zatim otpuštala u mraku. Nekada su industrijalci koristili radijum da bi je napravili, a nalazila se pre svega na kontrolnim tablama u avionu.“
„I eto zračenja!“
Fajol se složi.
„Kasnije su koristili cink-sulfid, ali nije bio efikasan, brzo se kvario.“
„A danas?“
„Danas se koriste kristali stroncijum-aluminata, oni nisu ni radioaktivni ni otrovni.“
„To je tražio Lorenc.“
„Da, ali Šon je odbio sve moje boje. Kako nisam shvatao šta želi, povezao sam ga s jednom švajcarskom kompanijom koja pravi svetleći premaz za profesionalne satove, kao što su oni za ronjenje. Ti momci su stvarno bili za saradnju, ali ne znam da li je Šon uspeo nešto da isposluje kod njih.“
Madlin zapisa za svaki slučaj ime švajcarske kompanije i opet zahvali bojaru.
Kada je izašla na Volterov kej, noć je skoro pala. Kiše nije više bilo, a gusti oblaci su se kao crn dim obrušavali na Senu i Luvr. Kao oblaci prašine koje su podigli besni konjanici.
Pošla je vespom ka Kraljevskom mostu da bi se na Sen Žermenu videla s drugaricom. Od grmljavine je poskočila. Na nebu ispresecanom munjama činilo joj se da vidi koščato lice Šona Lorenca. Izmučeno lice slično Isusovom, koje se stvaralo od bele svetlosti.



_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:56 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 99770520.FLp0m0_Ti.P6110188pb_Loneelegance

Gaspar


Sen Žermen de Pre.
Nebo boje cinka. Zgrade kao da su osenčene olovkom. Mračne siluete platana. Utisak kao da hodam po praznom prostoru. Kao da će me napasti i progutati strujanje, zagađenje i nerazgovetna buka bulevara.
Slika Penelope Lorenc mi ne izbija iz glave. Upropašćena lepota, promukao glas, sećanje na izgubljenu svežinu podseća me na moje sopstveno propadanje, moj sopstveni umor, moj sopstveni pad.
Trebao bi mi čist vazduh, vedro nebo, vetar koji pročišćava dušu, sunce grčkog ostrva ili ledena lepota snežnih vrhova Montane. U nedostatku čistog planinskog vazduha, ulazim žurno u prvi bar na koji sam naleteo, kafić na uglu Sen Žermenove i Sen Perove.
To mesto se i dalje drži zastarelog imidža prestonice koja se sviđa strancima, ali koja već dugo više ne postoji: klupe obložene eko-kožom, neonske lampe, stolovi Formika, pepeljare Rikar, stari Kamekin džuboks Skopiton. Ispod krova od stakla, turisti i studenti, svi zbijeni, upravo završavaju sendvič sa šunkom u bagetu, ili pak topli sendvič. Guram se da prođem sve do šanka. Bez ikakvog pokušaja da se obuzdam, naručio sam dva koktela old fašoned, progutao ih u dva gutljaja pa odmah izašao.
Alkohol koji sam uneo za ručkom već me je omamio i znao sam da će viski produžiti taj osećaj. Hoću još. U sledećoj pivnici, koja je bila veoma elegantna, iskapio sam još dva viskija. Pa se vraćam na Sen Žermen.
Pada kiša. Oko mene sve postaje maglovito. Boje su iščezle iz pejzaža. Ostaju samo sivi oblici koji blede iza stakala naočara mokrih od kiše. Vučem se do Bonapartine ulice. Svaki korak mi je težak kao da sam slon iz cirkusa, primoran da drži ravnotežu dok hoda po zategnutom užetu. Neko je upravo pojačao zvuk u mojim ušima, pojačavajući tako i bolnu gradsku vrevu.
Srce mi brzo kuca, tresem se, piški mi se. Steže me u grudima. Posrćem, cvokoćem i gušim se. Kiša mi ulazi u grlo, otežava mi disanje. Svrbi me po grudima, pecka me po rukama, želim da iščupam sebi kožu. Ne pokušavam čak ni da razumem razlog svoje utučenosti. Mada znam koji bi psihički razlozi mogli biti. Znam da je moje telo skrovište za demone koji već dugo ne spavaju. Takođe znam da me želja za alkoholom obuzima divljačkom snagom, kakvu dugo nisam osetio.
U Opatijskoj ulici spazio sam restoran, dakle, još jedna potencijalna kafana za mene. Prednji deo je sav od keramike, s crvenim kariranim zavesicama. Pokisao kao miš, ulazim u kafanu sav posrćući. Više se nije moglo popiti piće, konobari su čistili salu i već postavljali stolove za večeru. Mokar do gole kože, pitam mogu li „popiti čašicu“, ali odmerivši me od glave do pete, odbijaju da me usluže. Vređam ih i mašem im novčanicama ispred nosa, kao da se novcem može sve kupiti. Oni pak dobro vide ko sam ja i izbacuju me.
Dok se pljusak pojačava, primećujem da sam došao do Firstenbergove ulice. Još jedan uobičajen kliše o Parizu. Maleni trg sa ogromnim pavlovnijama i svetiljkama sa pet sijalica.
Poznajem ovo mesto, naravno, ali nisam ovde kročio čitavu večnost. Pod uticajem alkohola, pejzaž se krivi, izvija se dok se moje telo naduvava i udvostručuje. Oštar zvuk probija mi uši. Hvatam se za glavu. Tišina. Zatim, odjednom, neki glas:
„Tata?“
Okrećem se.
Ko me zove?

„Plašim se, tata.“
Ne zovu mene. Ja govorim. Odjednom, imam šest godina. Sedeo sam na ovom trgu s ocem. Na ovom trgu smo „kao kod kuće“. Moj otac je obučen isto kao na fotografiji koju nikad ne vadim iz novčanika: pantalone od svetlog platna, bela košulja, pamučni radni sako i lakirane cipele. U džepu jakne imam autić Mažoret i hemijsku u četiri boje. Na leđima ranac Tans, s mojim imenom ručno ispisanim na plastificiranom kartončiću za ime i prezime.
U to vreme sam išao u predškolsko u Ulici Sen Benoe. Otac je dolazio da me pokupi iz škole svako drugo veče. Tada je bila sreda po podne. Izlazimo iz bioskopa u Kristininoj ulici, gde smo upravo gledali Kralja i pticu. Tužan sam, ali ne zbog filma. Ubrzo, ne uspevam da se uzdržim i počinjem da plačem. Moj otac vadi iz džepa platnenu maramicu, koju uvek nosi sa sobom. Briše mi oči, nos, uverava me da će sve biti u redu. Da će pronaći rešenje. On uvek drži obećanje, ali osećam nejasno da je ovog puta komplikovanije nego inače.
Pljusak me vraća u sadašnjost. Naočari su mi potpuno zamagljeni. Ne razlikujem više ništa i u ušima mi bubnji kao da će eksplodirati. Ne želim više da mislim na to. Zašto sam načinio grešku i došao ovde? Kako sam mogao da spustim odbrambeni zid? Nepromišljenost? Veliki umor? Nesvesna potreba za suočavanjem? Ali s kim?
Sa tobom, budalo!

„Plašim se, tata!“, ponavljam.
Ne boj se, stari moj. Nećemo nikad biti dugo razdvojeni, obećavam.

Ovoj zakletvi ni tada nisam mnogo verovao. I budućnost je pokazala da sam bio u pravu.
Sada plačem kao nekakva pokisla propalica. Lijem krokodilske suze kao kad sam bio dete.
Kolena mi klecaju. Hteo bih da sednem, ali nekadašnje klupe su sklonjene. Takvo je vreme došlo: ne toleriše se napad umora i ne nudi se sklonište za povređene. Sklapam oči kao da ih više neću otvoriti. Na trenutak pomišljam da ću se onesvestiti, ali ostajem na nogama, nepokretan, dok se sa mene cedi kiša. Gubim pojam o vremenu.
Koliko je vremena prošlo dok nisam opet otvorio oči? Pet minuta, deset, pola sata? Kada sam se osvestio, više nije padala kiša. Zaledio sam se. Brišem naočari i za trenutak mislim čak da je kriza prošla i da me je ova voda s neba pročistila. Skoro rešen da zaboravim ovu epizodu, nastavljam put, dolazim do Žakobove i nastavljam Senskom.
Ali najednom sam se ukočio. U izlogu galerije sa skulpturama video sam svoj odraz. Naglo me je zaustavio. Dokaz: ne mogu ovako i dalje da živim. Nije to da ne idem nikud. Već je jedino mesto na koje želim da odem „bilo gde van sveta“.
Odraz mi je grub i umoran. Nepodnošljivo mi je i da ga gledam. Osećam se poljuljano, obuzet željom da sve prestane. Odmah.
Stežem pesnice i pucam. Udarci padaju po staklu u luđačkom besu. Direkt, kroše, aperkat. Dajem sebi oduška. Prolaznici se uplašeni vraćaju natrag. Udarac pravo, kroše, aperkat. Staklo puca. Šake su mi krvave. Srce slabo, a telo u šoku. Udarao sam bez prestanka dok nisam izgubio ravnotežu. I srušio se na trotoar.
Dok se jedno lice, uokvireno plavim pramenovima, nije nadvilo nada mnom.
Madlin.

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:56 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 98473067.15k5azt_L.P6090156soft_C110_BWpb




8


Laž i istina

Umetnost je laž koja nam pomaže


da spoznamo istinu.


Pablo Pikaso

1.

„Dugujete mi objašnjenje!“
„Ništa ja vama ne dugujem!“
Noć je bila već pala. Madlin i Gaspar su ispred Bolnice Pompidu čekali taksi koji su pozvali. Dve mračne i uznemirene siluete isticale su se pred brodom u staklu usidrenim na Seni. Gaspar je bio namršten i iscrpljen. Jedna ruka u zavojima, druga u udlazi.
„Naglašavam da je samo zbog mene vlasnik radnje odustao od tužbe protiv vas!“ nastavi Madlin ogorčeno.
„Mislim da je više zbog basnoslovnog čeka koji sam mu napisao!“ usprotivi se on.
„Ali što ste, kog đavola, nasrnuli na izlog koji vam ništa nije skrivio?“ Gaspar se nije nasmejao na šalu.
Taksi, beli mercedes, uključi migavce i stade pred njih. Videvši da je jedan od putnika povređen, vozač izađe da im otvori vrata.
Kola krenuše duž Grenelovog keja i prođoše 15. arondisman Konventskom ulicom. Dok su stajali na semaforu, Gaspar se raspriča. Priljubljen uz staklo, podelio je s njom neobičnu ispovest:
„Rođen sam tri ulice odavde, znate li? U Porodilištu Svete Felicite 1974. godine.“
Madlin nije skrivala da je iznenađena:
„Stekla sam utisak da ste Amerikanac.“
„Majka mi je bila Amerikanka“, pojasni on dok je mercedes kretao. „Kad je diplomirala na Jejlu, našla je posao u Parizu, u velikoj njujorškoj advokatskoj kancelariji Kolman i Veksler, koja je tada otvorila filijalu i u Parizu.“
„A vaš otac?“
„Zvao se Žak Kutans, rodom je iz Kalvadosa. Došao je ovdegore u Pariz s diplomom iz građevinarstva, da radi kao šef gradilišta u firmi koja se bavila izvođenjem javnih radova.“
„Neobičan par…“
„To je eufemizam. Moji otac i majka nisu imali ama baš ničeg zajedničkog. Da budem iskren, teško mi je i da zamislim kako su mogli da me naprave. Mora da je mojoj majci bilo na neki način uzbudljivo da se druži s običnim čovekom iz naroda. Da skratim, njihova veza se i završila brzinom svetlosti: trajala je svega nekoliko dana leta 1973. godine.“
„Je li vas majka odgajila?“
„Od mog rođenja trudila se da udalji mog oca, išla je čak dotle da mu ponudi novac da me ne bi priznao, ali on nije podlegao toj manipulaciji. Kasnije je smišljala najrazličitije strategije i sve moguće laži da bi svela njegovo pravo na posetu na minimum. Tako sam imao pravo da ga vidim dva sata sedmično, subotom po podne.“
„Pa to je užasno.“
„Može se i tako reći. Srećom, stalno me je čuvala sjajna dadilja. Alžirka Džamila, koju je mnogo pogađala patnja mog oca.“
Taksi je naglo skrenuo da bi zaobišao dvoje turista na biciklu, očigledno izgubljenih u vremenu i prostoru, koji su se vozili posred kolovoza.
„Kako je mama bila retko kod kuće“, nastavi Gaspar, „Džamila je dopuštala mom ocu da me krišom presretne uveče posle škole i sredom po podne. Tad smo nas dvojica mogli da budemo sami. Išli smo da igramo fudbal u parku, da gledamo filmove u bioskopu. Čak me je i preslišavao lekcije u kafiću ili na klupi na Firstenbergovom trgu.“
„Ali kako to da vaša majka ništa nije znala?“
„Zato što su moj otac i Džamila bili veoma oprezni. Ja sam bio mali, ali sam uspeo da čuvam tajnu, sve do…“
Gasparov glas postade nesiguran. Kola usporiše i nastaviše sledeći instrukcije saobraćajca ispred Centralne policijske stanice u 15. arondismanu, gde su policijski automobili u dve kolone stajali uključenih motora i upaljenih svetala.
„Bilo je to prve nedelje posle mog šestog rođendana“, nastavi on. „Iako se tome uvek protivila, moja majka je naprasno promenila mišljenje i uslišila molbu koju sam izrazio tri nedelje ranije: da idem da vidim film Imperija uzvraća udarac u Gran reksu. Već sam ga gledao sa tatom! – maltene sam zavapio. Odmah sam se povratio, ali zlo je već bilo učinjeno. Za tri sekunde sam potpisao tatinu smrtnu presudu.“
„Kako to sad smrtnu presudu?“
„Mama je povela istragu i toliko maltretirala Džamilu da je ova morala da popusti. Saznavši istinu, tako se smrtno naljutila da je dadilju otpustila, a oca tužila sudu za kidnapovanje deteta. Sudija je nametnuo mom ocu zabranu prilaska, tako da nije smeo da ima nikakav kontakt sa mnom. Kako nije mogao da podnese tu nepravdu, samoinicijativno je krenuo kod sudije kući, da pokuša da joj objasni svoj slučaj.“
„Uf, jako loša ideja“, prošapta Madlin.
„Moj otac je pogrešio jer je verovao u pravdu. Gospoda sudija ga je naterala da skupo plati za to. Umesto da ga sasluša, obavestila je policiju, tvrdeći da je dobila pretnje i da se ne oseća bezbedno. Moj otac je uhapšen i zatvoren. Iste noći obesio se u ćeliji.“
Madlin ga pogleda zapanjena. Ne želeći da ga sažaljevaju, Gaspar namerno prekinu tišinu.
„Sakrili su to od mene, razume se. Saznao sam tek nekoliko godina kasnije. U to doba sam imao trinaest i bio sam u internatu u Bostonu. Od tog dana nisam progovorio ni reč s majkom.“
Bio je neobično smiren. Skoro da je osećao olakšanje što je podelio neke detalje iz života. Poveravanje strancu ima svojih prednosti: mnogo se slobodnije razgovara, bez barijera i predrasuda.
„Vi malopre zapravo niste hteli da razbijete izlog, zar ne?“
Uputio joj je slabašan osmeh.
„Ne, naravno, hteo sam da razbijem sebe.“
Dok su se približavali uglu Monparnaskog bulevara i Šerš midija, spazio je kako zmija na štapu obasjava noć plavozelenim svetlom. Zamoli taksistu da ga ostavi ispred apoteke, da bi kupio analgetike koje su mu prepisali u bolnici.
Madlin izađe s njim. Dok su čekali u redu, tražila je način da malo opusti atmosferu te na kraju reši da se našali:
„Baš loš trenutak da se povredite. Sad ne možete da kuvate.“
On je pogleda ne znajući šta da odgovori. Ona nastavi:
„A to je baš šteta, jer sam gladna kao vuk. Rado bih opet pojela neki vaš rižoto.“
„Ako želite, častiću vas večerom. Priznajem da vam bar toliko dugujem.“
„Može.“
„Gde želite da idemo?“
„A da se vratimo u Gran kafe?“

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:57 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 98456871.dplr_Dbi_L.P6090159pbspia_C133

2.

I opet su se neočekivano lepo proveli na večeri. Srećan što ih vidi, vlasnik im dopusti da izaberu sto – u dnu sale, preko puta mozaika Šona Lorenca.
Gasparu se vratila boja u lice. Prepričao joj je potresnu posetu Penelopi Lorenc i napad delirijuma koji ga je zadesio u povratku. Uz mnogo anegdota, Madlin detaljno prepriča uzbudljivu posetu Žanu Mišelu Fajolu, koji joj je dočarao Lorencovu opsesivnu potragu za bojama kako bi zadovoljio svoje vizije. Šon je hteo da naslika „nešto što ne postoji u stvarnosti“: ova priča ostavila je veliki utisak na nju. Probudila je njenu radoznalost. Šta je to slikar hteo da predstavi na poslednjim platnima? Nešto što je video? San? Proizvod mašte?
Luj de Fines ude u salu u stilu filma Veliki restoran:
„Specijalitet od golubljeg mesa“, najavi Septim spuštajući pred njih dva jela koja su se pušila.
Kako je Gaspar imao ruke u zavojima, Madlin sede pored njega da bi mu isekla meso. Dramaturg se nije bunio i njoj se svidelo što nije pokušavao da baš u svakoj situaciji glumi muškarca. Kao što se moglo i očekivati, proveli su dobar deo večere raspravljajući o Lorencovoj fresci. Madlin je na sto pored čaše vode postavila kutiju šibica ukrašenu Apolinerovim citatom, poslednjim Lorencovim zaveštanjem za Bernara Benedika. I poslednjom zagonetkom: „Krajnje je vreme da opet upalimo zvezde.“ Koju poruku je slikar hteo da uputi svom prijatelju? Da li se njeno značenje nalazilo u mozaiku? Želeli su u to da veruju, ali što su ga više gledali, to im je on sve manje govorio. Madlin je mislila da slika liči na neki prizor iz džungle Anrija Rusoa. Gaspar se, s druge strane, jasno sećao knjige Roalda Dala, koju je ilustrovao Kventin Blejk i koju mu je Džamila čitala kad je bio mali. I Madlin se dobro sećala Ogromnog krokodila. Prepuštajući se nostalgiji, naumili su da se prisete imena raznih likova. Žožo Nevaljalica, majmun, Debeli Pernati, ptica, i Dvosapi, nilski konj, odmah im padoše na pamet. „I slon…“
„… lako je: Truba“, reče Gaspar. „A zebra?“
„Ne sećam se više.“
„Da nije Zebar?“
„Ne, ne bih rekla. Ne sećam se više ni koju ulogu je imala u priči.“
Posle nekoliko minuta diskusije, Madlin uze mobilni da potraži na internetu tu zebru koje nisu mogli da se sete. Dok je kuckala, Gaspar naglo ustade i dobaci joj sigurnim glasom:
„Pustite to! Nema zebre u Ogromnom krokodilul“
Madlin ustade i sama, sva uzbuđena. U tom slučaju, zastoje Lorenc – koji je odlično poznavao priču jer ju je svako veče čitao sinu – naslikao zebru? Nisu baš mogli da kažu „eureka!“ ali bar su bili na nekom tragu. Pomeriše sto i dve stolice da bi bolje videli zebru.
To je ionako bila najlošije naslikana životinja na slici. Sisar je stajao kao ukopan, okrenut bočno, bez ikakve elegancije. Samo skup crno-belih kvadrata sa ivicama od dva centimetra. Gaspar je brojao kvadrate i premetao po glavi koji sve načini postoje da se sakrije poruka: Morzeova azbuka, muzičke note, kodirane tabele kakve koriste izviđači…
„Zaboravite na to“, dobaci mu Madlin, „nismo u Da Vinčijevom kodu.“
Nervoza je natera da izađe ispred i popuši cigaretu. On izađe za njom pod nadstrešnicu ispred ulaza u restoran. Kiša je opet počela. Još jača. Nemilosrdna. I vetar joj se sad pridružio.
Gaspar postavi ruku za zaštitu od kiše, kako bi Madlin mogla da zapali.
„Jeste li se lepo proveli s prijateljicom? Nadam se da niste morali da skratite druženje zbog mene.“
„Verujte mi, tek što smo se srele, a ja sam vas spazila kako se obrušavate pesnicama na onaj jadni izlog.“
Pomalo posramljen, Gaspar obori pogled.
„Trebalo je da provedete veče s njom.“
„Žil se samo nakratko zaustavila u Parizu. Žurila je na avion za Marakeš, ide kod dečka. Neki ljudi naprosto imaju sreće, zar ne?“
„Stvarno mi je žao.“ Nije ga krivila.
„Ne sekirajte se, videćemo se opet. Žil mi je najstarija i jedina prijateljica. Već dva puta mi je spasla život.“
Madlin zamišljenog pogleda povuče još jedan dim. Prvo je oklevala, pa je zatim konačno dodala:
„Poslednji put se to desilo pre osam meseci. Na neki način mi se desilo isto što i vama danas.“
Gaspar ju je gledao razrogačenih očiju, ali nije razumeo na šta je mislila.
„Bilo je to jedne subote ujutru“, nastavi ona. „Šetala sam se po tržnom centru u Londonu kada sam videla jednog malog nasmejanog dečaka. Andelčića, plavušana, slatkog da ga pojedeš, sa okruglim šarenim naočarima. Smejao mi se na neki poznat način. Imala sam utisak kao da ga poznajem, razumete?“
„Mhm.“
„Kada se bacio u zagrljaj svom ocu, shvatila sam zašto sam imala takav utisak. On je bio sin čoveka s kojim sam bila u vezi pre nekoliko godina. Koji me je napustio da bi se vratio ženi i napravio još jedno dete s njom.“
„Neka budala?“
„Ma ne, što je najgore, veoma dobar čovek. Bili smo u ozbiljnoj vezi od koje sam mnogo očekivala. Zove se Žonatan Lamprer. Možda ste već čuli za njega. Jedan od najpoznatijih francuskih kuvara.“
Gaspar promrmlja nešto nerazgovetno.
„Ne znam zašto me je ostavio. Ne znam šta nije u redu sa mnom. Šta je to što radim loše. Da skratim, tog jutra sam se potpuno pogubila i sve me je to dotuklo. Dok sam se vratila kući, stigla sam na samu ivicu provalije, ali umesto da polupam izlog, ja sam presekla vene u kupatilu. Vidite, u poređenju sa mnom, to vaše je smejurija!“
„I je li vas prijateljica pronašla?“
Potvrdila je uvlačeći poslednji dim.
„Trebalo je da se vidim s njom tog dana. Pošto nisam došla, niti sam se javljala na telefon, obuzelo ju je neko čudno predosećanje i resila je da dođe do mene. Da domar nije imao ključ, obesila bih kašiku. Stvarno je malo falilo da se to desi. Bila sam nedelju dana u bolnici, pa sam dva meseca boravila u jednoj od onih divnih ustanova, gde je trebalo da razbistrim glavu, naučim kako da nastavim život i odredim prioritete. Nastavak vam je poznat…“
Gaspar je hteo još nešto da pita, ali mu Madlin ne dade vremena: „Hajde, častite me desertom. Primetila sam da imaju baš lep tart s jabukama: ubija koliko je dobar, kako kažu ovde.“

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:57 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 98433081.YDRu_Si_Vb.DSCF1554_OKTCpb


3.

Gaspar se vrati u bučnu ali prijatnu atmosferu Gran kafea. Pre nego što uđe i ona, Madlin baci opušak i zgnječi ga štiklom. Telefon joj je zavibrirao u džepu jakne. Kako je već propustila nekoliko poziva u poslednjih nekoliko sati, baci pogled na ekran. Bio je to SMS iz španske klinike:

Dobro veče, Madlin,
Rezultati kontrole su savršeni! Sad treba da dođete u kliniku!
Čekamo vas
sutra u Madridu!
Sve najbolje,
Sofija

Sestra je u prilogu poslala skenirani recept za antibiotik i hormon koji će podstaći oslobađanje jajnih ćelija.
Madlin je trebalo nekoliko trenutaka da shvati šta se desilo.
Pridruži se Gasparu u restoranu i, posle malo oklevanja, podeli s njim novost.
„Drago mi je zbog vas.“
„Izvinićete me, ali moram da kupim avionske karte“, reče, izvadi kreditnu karticu i povezala se na sajt Er Fransa preko telefona. „Naravno.“
Gaspar se namršti protresavši desnu ruku. Bol se opet javio, a rane su ga bolele ko đavo. Uze analgetik iz džepa i proguta odjednom tri tablete. Ipak ga savest natera da proveri preporučenu dozu na kutiji.
„Pa šta je ovo sad?“, uzviknu odjednom sav uzbuđen.
Madlin podiže pogled s ekrana da pogleda šta je to zaintrigiralo Gaspara: dvodimenzionalni bar-kod na kutiji od lekova.
Sad je i ona shvatila:
„Zebra je QR kod!“
Izađe odmah iz pretraživača i uđe u prodavnicu s aplikacijama, da besplatno skine neku koja može da očita QR kodove.
„Šta je QR kod?“, upita Gaspar, kome je bilo strano sve u vezi s novom tehnologijom.
„Kao što možete i sami da pretpostavite, to je slika sastavljena od crno-belih kvadrata – kad je skeniramo, vodi do neke poruke, sajta ili geografskih koordinata.“
Gaspar odmahnu glavom. Znači, Lorenc je smislio da napravi QR kod u mozaiku i da ga integriše u sliku zebre. Nije bio glup.
„Znam da vi živite van dešavanja“, zadirkivala ga je Madlin, „ali to se danas često radi. Svuda ih nalazimo: na ambalaži, u muzejima, na kartama za prevoz…“
Kada je preuzimanje aplikacije završeno, ona je otvori i ustade da se približi slici. Skenirala je zebru kamerom s telefona. I odmah se na ekranu prikaza poruka:

We are all in the gutter, but some of us are looking at the stars.


„Svi smo mi u blatu života, samo što neki od nas gledaju u zvezde.“ Čuvena rečenica Oskara Vajlda malo ih je razočarala. Oboje su očekivali nešto lakše za tumačenje: GPS poziciju, neki snimak…
„Ne može se reći da smo napredovali“, progunda Gaspar.
Madlin je ćutala. Trebalo je staviti tu poruku u kontekst. Očigledno je upućena Bernaru Benediku, kao dodatak Apolinerovom citatu: „Krajnje je vreme da opet upalimo zvezde.“ Ono što je bilo zajedničko citatima bilo je i više nego jasno: pominjanje zvezda.
„Zvezda je najambivalentniji mogući simbol“, objašnjavao je Gaspar. „Nalazi se u većini religija i ezoteričnih verovanja. Može svašta da znači: kosmički red, nebesku svetlost, putokaz da se ne izgubimo…“
Madlin se složi. Da bi ispitala to do kraja, pozva Benedika. Iako je bilo kasno, galerista joj se javio već posle drugog zvona. Bez zadržavanja na njihovom otkriću, ona ga samo upita da li reč zvezda ima neko posebno značenje za Šona.
„Ne da ja znam, zašto? Jeste li nešto našli?“
„Da li je Lorenc ranije slikao zvezde?“
„Ne verujem. Bar ne poslednjih deset godina. Zvezda bi bila suviše očigledan simbol za njega.“
„Hvala vam.“
Brzo je spustila da joj ne bi postavljao pitanja. Uzbuđenje je splaslo. Nekoliko minuta bili su udubljeni u sopstvene misli, sve dok njen telefon nije zavibrirao na stolu. Opet Benedik. Nakon kratkog oklevanja, javila se i uključila spikerfon:
„Nešto mi je palo na pamet“, reče vlasnik galerije. „Možda je nebitno, ali Žilijen, Šonov sin, išao je u školu Zvezda na Monparnasu.“
Gaspar je brzo reagovao. Odmaknu se u stolici i dade joj znak rukama da prekine vezu. Kada je prekinula, ispričao joj je o dve fotografije u kući, na kojima se video Lorenc kako slika s decom, i podseti je šta mu je rekla Polin: i posle Žilijenove smrti, Šon je nastavio da vodi slikarsku radionicu u školi svog sina.
Madlin je i dalje držala telefon u ruci. Uključila je pretraživač. Pa Guglove mape. Škola Zvezda bila je privatna ustanova koja nudi obrazovanje s modernim pedagoškim pristupom, za decu stariju od dve i po godine. Alternativno obrazovanje – po uzoru na Montesorija i Frenea – kakvog je bilo sve više u Francuskoj 2016. godine.
Madlin je posmatrala mapu. Nije bilo daleko. Što je i logično: Lorencovi su školovali svog potomka u blizini doma.
„Idemo!“ povika dohvativši jaknu i spustivši tri novčanice na sto.
Pojurivši za njom, Gaspar je zamalo oborio Septima, koji im je upravo donosio tart s jabukama.

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:57 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97600701.romu_PJ3a.Montmartre011998pb_C133




9


Da se pobedi smrt

Umetnost mi deluje kao jedan od mogućih


načina da se pobedi smrt.


Hans Hartung

1.

Kiša je padala.
Uporan, jak i dosadan pljusak nije prestajao. S Gasparom za petama, Madlin je hodala kroz noć. Optimistično je verovala da su napokon na tragu nečemu. Škola Zvezda je stvarno bila na dva koraka. Izbili su iz Hajgensove ulice na bulevar, preko puta Monparnaskog groblja. Mesto je bilo skoro sasvim pusto, izuzev nekoliko beskućnika koji su sedeli ispod improvizovanih šatora. U skladu sa zahtevima Antiterorističkog programa Vižipirat, ispred školske ograde su bile postavljene parking-barijere, i to je bio jedini nivo zaštite. U ovu obrazovnu ustanovu ulazilo se kroz kapiju okruženu betonskim zidom, visokim skoro tri metra.
„Napravite mi lopovsku, Gaspare.“
„Kako? Više nemam ruke!“ žalio se pokazujući povrede.
„Onda se sagnite!“ zatraži mu ona.
Čučnuo je bez oklevanja.
S jednim stopalom na Gasparovoj butini, a drugim na njegovom ramenu, Madlin skoči brzo i graciozno, osloni se na zid rukama, podiže se, stade na zid i skoči na drugu stranu.
„Jeste li dobro?“
Nije odgovorila. Gaspar je zabrinut i nestrpljiv čekao dobrih pet minuta dok se kapija nije uz škripu otvorila. „Brzo, uđite“, prošapta ona. „Gde ste dosad, majku mu?“
„Prestanite da gunđate! Ni iznutra nije moguće otvoriti bez ključa. Treba da budete srećni što sam ga tako brzo našla.“
„Gde su ga sakrili?“
„U ormariću s prekidačima, u ostavi.“
Pokušao je da za sobom zaključa praveći što manje buke, ali činilo mu se da okretanje ključa u gvozdenoj bravi odjekuje u noćnoj tišini. Ceo školski posed utonuo je u mrak. Uprkos tami, moglo se razaznati popločano dvorište okruženo raznovrsnim zdanjima. Madlin upali lampu na mobilnom, dok joj je Gaspar i dalje išao za petama, te poče da razgleda zgrade. Originalnom jezgru – gde su sada, sudeći po tablama sa natpisima, bile kancelarije i kabinet za informatiku – pridodate su i druge učionice, sve po principu modularne gradnje. Polugotovi elementi montirani su i spojeni armaturom živih boja. Prešli su dvorište, prošavši i kantinu, pa se popeli spoljnim stepeništem do učionica na spratu.



_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:58 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97599515.2s_Dx_It_Wu.DSC02390pb_Quaidel_Htelde_Ville


2.

Madlin se dobro osećala u akciji. Oprezna, brza, sposobna da u trenutku donese ispravnu odluku. Za deset godina, koliko je provela na terenu, stekla je reflekse koje je sad brzo povratila.
Na kraju neke vrste prolaza pod otvorenim nebom, PVC vrata blokirala su ulaz u učionice. Bez ikakvog oklevanja, ona savi ruku u teksas jaknu i zamahnu laktom da razbije najbliže staklo. Sigurno je postojao i neki jeftini alarm, ali je verovatno bio ugrađen u prizemne prostorije, gde su se nalazili računari i sve ostalo što bi eventualno moglo da zainteresuje provalnike.
Iznenađen i gotovo obuzet panikom, Gaspar poskoči i odmaknu se.
„Stvarno mislite da…“
„Začepite, Gaspare!“, tiho mu dobaci, provukavši ruku kroz razbijeno staklo da bi otvorila vrata.
Uperila je lampu ka prostoriji u koju su ušli. Iako se škola reklamirala kao moderna i napredna, bila je to klasična učionica trećeg ili četvrtog razreda, sa drvenim klupama, plasitificiranom kartom Francuske i posterima koji pričaju istoriju „naših predaka Gala“.
U dnu prostorije druga vrata su vodila u hodnik, iz koga se ulazilo u učionice za predškolsko, prvi i drugi razred. Poslednja učionica, najveća, bila je za decu iz vrtića. Tu je, najverovatnije, dolazio i mali Žilijen.
Snop lampe otera mrak, zaustavivši se na prekidaču. Zaboravivši na oprez, Madlin ga pritisnu da bi upalila svetio.
„Vi ste totalno nenormalni!“ povika zabrinuto Gaspar upavši u prostoriju.
Madlin mu prstom pokaza tri slike okačene o zid.
Na prvi pogled, bili su to sasvim obični dečji crteži: Čiča Gliše, dvorci nacrtani bez perspektive, disproporcionalni prinčevi i princeze kreću se po pozadini živih boja, koje kao da su se slivale niz crtež. Ali Madlin je odmah prepoznala ramove od orahovog drveta, koje joj je pomenuo Fajol.
Pogledaše se svesni da su pronašli ono što su tražili. Madlin odmah pomisli na pentimento, koji se mogu otkriti jedino infracrvenim zracima. Sećala se da je čitala kako je veliki broj Van Gogovih slika skrivao pod sobom ostatke boja drugih slika, koje je l’lamanski majstor ranije naslikao. S druge strane, Gaspar pomisli na Poreklo sveta, čuvenu Kurbeovu sliku, koja je decenijama bila zamaskirana drvenom tablom s nekim banalnim snežnim prizorom, i to samo da ne bi šokirala buržoaziju.
Pronađe skalpel u metalnoj fioci učiteljičinog stola. Dok mu je srce ubrzano kucalo, napravi rez na spoljnoj ivici slike, iza kojeg se nalazio plastični film debeo kao mušema. Neka vrsta zaštitnog platna za drugu sliku. Za pravu sliku.
Madlin učini isto, samo makazama.
Trebalo im je dobrih deset minuta da oslobode sakrivene slike. Kada su završili, odmakoše se i, sedeći jedno uz drugo na stolu klupe, posmatrali su rezultat svoje potrage.

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:58 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97548572.Hxk_Qte1_B.Pont_Alexandre_III1985softpb_C110



3.

Poslednje tri slike Šona Lorenca bile su veličanstvenije, fascinantnije i zagonetnije nego što su Madlin i Gaspar mogli i da sanjaju.
Uprkos žućkastom svetlu sijalice, činilo im se da emituju sopstvenu svetlost.
Prva slika predstavljala je crn lavirint na tamnosivoj podlozi. Podsećala je na Sulažove slike. Iako crna, slika kao da je bledela kako bi svetlost mogla da prodre. Kao uz pomoć neke misteriozne alhemije, crna površina reflektovala je bledu svetlost prostorije, dajući joj srebrnast odsjaj i upadljiv hipnotišući sjaj.
Na drugoj, crna je ustupila mesto mirnim tonovima: olovnobela sa sivo-roze odsjajem, koja je postajala sve jača i svetlija kako su se približavali slici. Igrom svetlosti nastajao je neki prolaz, tunel, bleštava staza kroz šumu belih senki.
Treća je bila najlepša, najčudesnija, najneobičnija. Takoreći golo platno, kao da je neka tečnost ili da pliva u živi. Zbunjujuća slika, mono-hromatski bela, podložna svakoj mogućoj interpretaciji. Gaspar je u njoj video odsjaj zimskog sunca na snegu koji se pružao unedogled. Pročišćena priroda, uvek ista, oslobođena kancerogenog uticaja ljudi, u kojoj nije bilo granice između neba i zemlje.
Madlin pomisli na veliku belu spiralu, bleštavilo od kog vam se vrti u glavi, koje vas ščepa, guta, prodire u tajne predele vašeg bića.
Nekoliko minuta se nisu pomerali, opčinjeni. Dva zeca pred farovima. Pokretna svetlost, koja je imala moć da hipnotiše, davala je utisak da će na kraju sve progutati.
Zavijanje policijske sirene dopre do njih s ulice i prekinu ih u transu.
Gaspar, uplašen, požuri da pritisne prekidač. Ukočio se i oprezno pogledao kroz prozor. Dole su policijska kola projurila i nestala za uglom Raspajevog bulevara.
„Lažna uzbuna“, reče on okrećući se ka Madlin.
Mlada žena se i dalje nije pomerala. Bila je okrenuta trećoj slici, koja je sada sijala u mraku. Sada su znali čemu je Lorenc namenio fosforescentne boje koje je pominjao Fajol. U mraku je slika dobijala sasvim novu dimenziju. Monohromatska bela slika bila je zapravo vrlo prefinjeno kaligrafsko delo. Stotine svetlećih slova probijale su se kroz mrak.
Madlin se približi slici. Kada se i Gaspar približio, shvatio je da su slova formirala poruku koja se ponavljala unedogled:

ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV…



ZOV SVETLOSTI

Četvrtak, 22. decembar





_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:59 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97509435.3j_YYuef_S.P4080015_RP_rtrepb

10


Iza svetlosti

Crno nije boja


Žorž Klemanso

1.

Na putu sam. Biću tu za 10 minuta.
Dijana Rafael.

Madlin je videla SMS Lorencovog psihijatra stigavši do dva tornja na Bazilici Svete Klotilde. Bilo je pola devet ujutru. Vazduh je bio svežiji i suvlji nego juče. Lišena skutera, koji još nije pokupila iz Senske ulice, došla je brzim hodom iz Šerš midija. Koristan džoging da se razbudi organizam.
Zaspala je u 3, a probudila se u 6. Poslednji sati bili su veoma naporni. Prvo fizički, zato što je trebalo diskretno preneti slike od škole do kuće. Zatim intelektualno i emotivno. Postojalo je pitanje na koje trenutno nisu mogli ni da naslute moguć odgovor: zašto je, nekoliko dana pred smrt, Šon Lorenc bio uveren da mu je sin i dalje živ?
Spustivši ruke na kolena, Madlin povrati dah razmišljajući o Gasparu. Otkad su otkrili slikarevu poruku, napisanu svetlećim slovima, dramaturga nije držalo mesto. On koji nije znao ništa o internetu proveo je dobar deo noći krstareći po sajtovima velikih američkih medija. Otkrio je nešto zapanjujuće: nekoliko članaka objavljenih u danima nakon tragedije navodili su da telo malog Žilijena zapravo nije pronađeno u skladištu gde je Penelopa bila zarobljena.
Rekonstruišući ubilački pohod Beatris Munjos, istražitelji su zaključili da je Čileanka bacila detetov leš u zaliv Njutaun Krika, na jugu Kvinsa. Policajci su na obali pronašli plišanu igračku umrljanu krvlju, koja je pripadala detetu. Poslali su nekoliko ronilaca, ali tom mestu – jednom od najzagađenijih u Njujorku – bilo je teško pristupiti, a i na tom delu reke struja je bila prejaka da bi iko očekivao da pronađe tako maleno telo.
Uprkos tome, verzija koju je dala Penelopa Lorenc – koja je uvek tvrdila da joj je sin upucan pred očima – nikad nije dovedena u pitanje. A Madlin, objektivno, nije imala nikakvog razloga da ospori tu tvrdnju. Prema člancima koje je pročitala, sve je navodilo na zaključak da je Munjos sve izvela sasvim sama i bez saučesnika. Detetova smrt činila se izvesnom. Njegove krvi bilo je svuda: u kombiju koji je poslužio za otmicu, u skladištu u Kvinsu, na obalama Njutaun Krika.
Madlin odluči da sačeka psihijatra na zagrejanoj terasi kafića, koja je gledala na vrt bazilike. Zatražila je sastanak s Dijanom Rafael pre sat vremena, poslavši joj SMS-om nekoliko fotografija sa slikama Šona Lorenca. Smestila se kod jedne grejalice i naručila dupli espreso. Na ekranu telefona pojavi se mejl kojim joj je Er Frans tražio potvrdu za let za Madrid. Polazak u pola dvanaest s Aerodroma Šari de Gol i dolazak u špansku prestonicu dva sata kasnije. Završi sve formalnosti na internetu, proguta to malo kafe što su joj doneli i naruči još jednu, koju popi razmišljajući o njihovoj noćnoj ekspediciji.
Za razliku od Gaspara, nju nije najviše uznemirila poruka od svetlećih slova – za koju je mislila da je potpuno šašava – već… sve ostalo. Naročito taj duhovni put, koji je Šon Lorenc opisao ovim triptihom. Put koji je ona sama dobro poznavala jer ga je proživela nekoliko meseci ranije.
Kada je prerezala vene u kadi, Madlin je neko vreme lutala duhom pre nego što je izgubila svest. Polako je gubila krv omamljena vrućom parom. Potonula je u neki magloviti predeo. I bila je sigurna da je taj isti pad i Šon Lorenc želeo da predstavi svojim poslednjim slikama.
Najpre CRNO. Prekidač koji vas, pritisnut, razdvaja od sveta, prepuštajući vas nakratko patnji. Lavirint vaše sopstvene tuge. Tamnica u koju se vaš život pretvorio.
Zatim prolazak dugačkim mračnim tunelom, koji se završava izbijanjem na toplu, prijatnu svetlost, koja se širi. Taj divan osećaj plovidbe na sedefnoj svili. Prelaženje preko ničije zemlje od pamuka. Prepuštanje lahoru koji vas nosi kroz letnju noć praćenu hiljadama svetiljki koje sijaju kao biseri.
Madlin je, onda, imala taj uznemirujući osećaj odvajanja od tela, kao da je mogla da vidi bolničare koji se nadnose nad njom i pokušavaju da je ožive pre nego što je stave u kola hitne pomoći. I Žil je neko vreme bila s njima na putu do bolnice.
Zatim je opet ugledala svetlost. Bleštavi vrtlog ju je progutao i bacio u nezaustavljivu opalescentnu bujicu, gde su se vrtoglavom brzinom smenjivale slike njenog života, kao na filmu. Spazila je lik svog oca, sestre Sare, strica Endrua. Htela je da se zaustavi kako bi porazgovarala s njima, ali nije mogla da obuzda struju koja ju je nosila.
Topla, prijatna i nežna struja. Jača od svega. Neko blago šaputanje, koje je ličilo na poj anđela i koji bi vas lišilo svake želje da se vratite natrag.
Međutim, Madlin nije otišla do kraja tunela. A skoro da je napipala granicu. Onu koja vodi ka jednosmernoj ulici. Ali nešto ju je pozvalo. Intuicija joj je govorila da njena životna priča možda zaslužuje i neki drugačiji epilog.
Kada je otvorila oči, bila je u bolničkoj sobi. Intubirana, priključena na infuziju, u zavojima.
Madlin je dobro znala da u njenom iskustvu nema ničeg spektakularnog. Postoje desetine hiljada sličnih priča. Iskustva bliske smrti opisana su u popularnoj kulturi u ogromnom broju romana i filmova. Nju je, naravno, to putovanje promenilo. Ne baš toliko da veruje u život posle smrti, ali dovoljno da proživi punim plućima život pred sobom. Da se oslobodi svega nebitnog. Da životu da drugi smisao. I prema tome, da dobije dete.
Sećanje na iskustvo bliske smrti bilo je još tako dobro urezano u njeno pamćenje. Kao da ga je tek doživela. Nimalo nije izbledelo. Naprotiv, osećaji su se iskristalisali, slike postale jasnije. Lepota putovanja, neodoljiv zov svetlosti. I baš tu svetlost je Lorenc uspešno oslikao. U svim nijansama, u svom intenzitetu. Ta prokleta svetlost koja je, neobjašnjivo, sijala kao varljivo sunce nove ljubavi.
„Jeste li vi Madlin Grin?“
Pitanje prekinu njeno sanjarenje. Neka nasmejana žena stajala je kod grejalice na terasi. U četrdesetim godinama, bež kožna jakna i naočare za sunce u boji meda.
„Ja sam Dijana Rafael“, reče pružajući ruku.

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 9:59 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97506651.r_HB9_Fga_A.DSCF1364pb_C110


2.

Ovog puta Kutans nije morao dugo da insistira da ga Penelopa primi. Pojavio se u Ulici Sen Gijoma, u cik zore, noseći veliku sliku pod miškom. Kada se najavio na interfonu, bivša Lorencova žena otvorila mu je i ne pitavši ga šta želi.
Gaspar izađe zadihan iz lifta. Filip Kareja nije bio tu u svojstvu komiteta za doček, sigurno još nije ustao. Vrata su bila otključana. Gaspar uđe u hodnik i spusti na parket zavijenu sliku u ramu od orahovog drveta.
Penelopa ga je čekala sedeći na sofi u salonu okupanom svetlošću hladnog jutra. Prirodna, plavičasta, mramorna svetlost imala je dvostruki efekat – da ostavi šljašteću dekoraciju salona u senci i da, s druge strane, tehnikom kjaroskuro istakne siluetu udovice Lorenc bolje nego što bi jako osvetljenje.
„Obećano, učinjeno!“, izjavi on smeštajući na sofu od zrnaste kože sliku i dalje prekrivenu platnom.
„Hoćete kafu?“ ponudi mu i pozva ga rukom da sedne na sofu.
U sivom ispranom džinsu i staroj majici marke Poavr blan, Penelopa kao da je i dalje bila zarobljena u devedesetim godinama. Na drugi pogled nije mu izgledala tako čudovišno ružna kao prvi put. Zategnuto lice nije joj delovalo toliko ukočeno kao prošli put. Napumpane usne nisu davale utisak kao da će pući svaki put kad progovori.
Čovek se na sve navikne, pomisli dok je uzimao bokal s kafom sa stočića.
„Dakle, pronašli ste ono što ste tražili“, konstatovala je pokazujući rukom ka slici.
Njen glas se, ipak, nije promenio: tup, beživotan, promukao kao da je progutala šmirglu.
„Pronašli smo slike i među njima je jedna koju morate da vidite.“ Ona uzdahnu.
„Da nije slučajno Žilijenov portret?“
„Ne baš.“
„Ne bih podnela da ga vidim.“
Gaspar ustade i, ne želeći da pravi cirkus, skinu omot da bi pokazao Penelopi poslednju sliku njenog bivšeg muža.
Postavljena blizu dva visoka prozora, slika se prikazala u punom sjaju. Gasparu se čak činilo kao da je prvi put vidi. Očaravajuća i opčinjavajuća svetlost izbijala je iz nje i plesala pred njom.
„Samo umetnici imaju tu privilegiju da nastave da žive kroz svoja dela“, konstatovala je Penelopa.
Gaspar je lagano navukao četiri zavese, kako bi prostorija zaronila u mrak.
„Šta to radite?“, zabrinu se ona.
Zatim spazi svetleća slova i njihovu misterioznu poruku:

ŽILIJEN JE ŽIV

„Dosta! Otvorite zavese!“ naredila je.
Obuzeo ju je strašan bes, od koga joj je lice pocrvenelo i iskrivilo se, ističući obrve koje su previsoko stajale, previše pravilan nos i pune obraze.
„Zašto je Šon bio ubeđen da je vaš sin živ?“ upita Gaspar nemilosrdno.
„Ne znam ja apsolutno ništa šta se njemu vrzmalo po glavi!“, povika Penelopa i skoči sa sofe, okrenuvši leda slici.
Trebalo joj je neko vreme da se smiri i ponovo je pogleda.
„Kada ste me juče ispitivali, pretvarala sam se da se ne sećam šta mi je Šon rekao kad mi je telefonirao iz Njujorka nekoliko minuta pre smrti.“
„Zašto?“
„Zato što nisam želela da ponavljam njegove reči, ali. „Da?“
„Baš to mi je i rekao: Naš sin je živ, Penelopa!“
„Kako ste reagovali na to?“
„Opsovala sam ga i spustila mu slušalicu. Dečja smrt nije šala!“
„Niste pokušali da saznate šta je.
„Ali šta da saznam? Videla sam kako mi je sin proboden. Videla sam kako ga je đavo lično masakrirao, je li vam bre jasno to? Videla sam ga! VIDELA sam ga! VIDELA SAM GA!“
I Gaspar pročita u njenom pogledu da govori istinu.
Penelopa zajeca, ali nije htela da pravi scenu. Brzo je progutala knedlu i potrudila se da nastavi:
„Nije bilo spasa našoj vezi. Stalno mi je prebacivao da sam ja kriva za Žilijenovu smrt.“
„Zato što ste lagali gde idete tog dana kad je otet?“
Potvrdila je.
„Da je policija započela potragu u tom delu grada, možda bi stigli na vreme da ga spasu. Bar je Šon tako mislio, i dugo sam nosila tu krivicu. Ali ako ćemo da utvrđujemo krivicu, zapravo su Šonovi postupci pravi uzrok tragedije.“
Gaspar je shvatio da se u njenoj glavi odigravala uvek ista scena u protekle dve godine.
„Da nije naveo Beatris da mu bude saučesnik u pljačkama, ona ne bi bila zadojena mržnjom!“
„On nije prihvatao odgovornost za to?“
„Ne! Zato što je tvrdio da je on sve to uradio zbog mene. Da bi skupio novac i došao kod mene u Pariz. Rekoh vam: nije bilo spasa našoj vezi jer je sve bila moja krivica.“
Sada je Gaspara obuzela neka čudna tuga. Ustade i oprosti se od Penelope.
„Odmah sam znala da ste pošteni, gospodine Kutanse.“
„Zašto to kažete?“
„Vi ništa ne krijete.“
Odlutavši malo od teme, Penelopa doda:
„U životu postoje dobri i loši momci. Linija razdvajanja je jasna. Vi ste dobar momak. Kao i Šon.“
Gaspar iskoristi ovaj trenutak prisnosti. Iako je već dohvatio kvaku, okrenuo se i vratio Penelopi.
„Znam da vam je užasno teško da govorite o tome, ali želeo bih da znam šta se stvarno desilo kada je Žilijen otet.“
Ona uzdahnu od umora.
„O tome su već napisane stotine novinskih članaka.“
„Znam, ali hteo bih da čujem iz vaših usta.“

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:00 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97483339.SP7_R1v_Jp.011998_AMon_es_C133


3.

Kancelarija Dijane Rafael bila je velika, dvostrana soba, pravougaonog oblika, s izuzetnim pogledom na Pariz. S jedne strane Bazilika Svete Klotilde, s druge Crkva Svetog Sulpicija, kupola Panteona i brdo Monmartr.
„Ovde se osećam kao na osmatračnici gusarskog broda: pogled se pruža tako daleko da se može videti kako se približavaju nevreme, oluje ili cikloni. To može biti korisno za mene kao psihijatra.“
Doktorka se nasmeši na svoju metaforu, kao da ju je upravo izmislila. Kao i prilikom posete Fajolu, Madlin shvati da je zamišljala potpuno drugačiju osobu. Zamišljala je staru učiteljicu s naočarima i sedom punđom. A Dijana Rafael je u stvarnosti bila sitna žena đavolastog pogleda i kratke kose s uvijenim pramenovima. U mrkožutoj kožnoj jakni, uskom džinsu i urednim patikama marke Gazela, činilo se kao da i dalje sebe smatra studentkinjom koja živi boemskim životom.
Ostavila je kod vrata kofer s točkićima, zaštićen providnom folijom.
„Idete na odmor?“, upita Madlin.
„U Njujork“, odgovori doktorka. „Tamo provodim pola vremena.“
Pokaza na fotografije na zidu. Bile su snimljene iz vazduha i predstavljale su staklenu zgradu između šume i okeana.
„To je Lorencov dečji centar, dečja klinika koju sam osnovala uz Šonovu pomoć. Nalazi se u Larčmontu, na severu Njujorka, u Okrugu Vestčester.“
„Lorenc je direktno finansirao izgradnju?“
„Direktno i indirektno“, precizirala je. „Sredstva su, s jedne strane, došla od prodaje dve čuvene slike, koje sam ja budzašto kupila 1993. godine i potom preprodala kada je njegova popularnost počela vrtoglavo da raste. Šon je onda čuo za moj projekat i dao mi još tri slike, uz dozvolu da ih prodam na aukciji po želji. Bio je ponosan što će njegove slike poslužiti za ostvarenje tako konkretnog cilja: lečenje dece kojoj je to najpotrebnije.“
Madlin zabeleži tu informaciju u glavi dok se doktorka smeštala za sto. Dijana promeni temu:
„Dakle, pronašli ste tri poslednje Šonove slike. Čestitam vam na tome. I hvala na fotografijama. Izgledaju čarobno. Sama suština Lorencovog stvaralaštva!“ reče pozivajući Madlin da sedne preko puta nje na Vasilijevu stolicu.
Kancelarija je bila opremljena u bauhaus stilu: stolice od krivih metalnih cevi, kockaste fotelje i barselonske stolice, tapaciran kauč, stočić od laminata s hromiranim nosačima.
„Znate li šta te slike predstavljaju?“, upita Madlin smestivši se u fotelju.
„Šonove slike ne predstavljaju, one…“
„One stvaraju, znam, već sam upoznata s tim čuvenim sloganom. Ali šta znače?“
Doktorku je malo uvredila neposrednost kojom je Madlin postavljala pitanja, ali prihvati igru:
„Kroz svoje slike Šon je hteo da ispriča o IBS: o svoja dva iskustva bliske smrti.“
„Znači, vi ste znali za to?“
„Za slike nisam, ali ne mogu reći da sam začuđena. Šon mi je bio pacijent dvadeset godina! Kao što sam već objasnila G. Kutansu, Šon je 2015. doživeo dva infarkta u roku od nekoliko meseci. Oba puta je pao u komu pre nego što je uopšte mogao biti reanimiran. Drugi srčani udar bio je praćen i septičkim šokom…“
„Sepsom?“
„Da, veoma ozbiljnom bakterijskom infekcijom, zbog koje je zamalo umro. Bila je čak proglašena i klinička smrt, ali se on nekim čudom izvukao.“
„Je li posle ta dva srčana udara počeo da slika ono što je doživeo?“
„Mislim da jeste. To iskustvo ga je veoma dotaklo. Prelaz iz tame u svetio ostavio je veliki utisak na njega. Govorio je o tome kao o otkrovenju, preporodu. Otuda njegova želja da i slikama izrazi taj doživljaj.“
„Je li vas to iznenadilo?“
Ona slegnu ramenima.
„Radila sam petnaest godina u bolnici. Reanimirani pacijenti koji tvrde da su prošli tunelom sa svetlom na kraju – to je banalna priča, znate već. Međutim, IBS kao fenomen postoji još od antike.“
„Da li je Šon imao neke fizičke posledice od operacija?“
„Sigurno: problemi s pamćenjem, brzo se zamarao, teško je kontrolisao pokrete…“
Dijana se zaustavi usred rečenice. Videlo se iz njenog pogleda koliko je bila inteligentna i pronicljiva. „Niste mi baš sve rekli, zar ne?“
Madlin se ukipila čekajući da doktorka nastavi.
„Pošto ste toliko insistirali da se vidimo, mora da ste našli još nešto… Možda još neku sliku?“
Madlin izvadi telefon i pokaza Dijani fotografiju poslednje slike u mraku, sa svetlećim slovima koja su ispisivala poruku: ŽILIJEN JE ŽIV.
„To je, dakle, u pitanju…“
„Kao da niste iznenađeni.“
Dijana se nalaktila na sto, postavivši ruke u pozu za molitvu.
„Znate li zašto su dva putovanja na ivici smrti toliko potresla Šona? Prvo zato što je, na kraju tog čuvenog tunela iza koga se nalazi svetlost, video sve pokojne osobe koje su mu značile u životu: majku, drugove iz Harlema, koji su se tokom devedesetih ili predozirali ili stradali kao žrtve nasilja u okršajima između bandi. Video je čak i Beatris Munjos.“
„Klasika“, primeti Madlin. „Svi koji su doživeli IBS kažu da im je čitav život prošao pred očima i da su videli sve mrtve koji su im nešto značili u životu.“
„Reklo bi se da se razumete u tu tematiku.“
„Vratimo se Lorencu ako može. Ja vam nisam pacijent.“
Doktorka nije htela da navaljuje.
„Postoji neko koga Šon nije video u tunelu…“ kazala je.
Madlin je napokon shvatila i krv joj se sledila u žilama.
„Sina.“
Dijana klimnu glavom.
„Zapravo, sve je počelo od toga,. Šon je krenuo da razvija neku ludu teoriju prema kojoj je, pošto ga već nije tamo sreo, Žilijen još živ.“
„Vi u to ne verujete?“
„Ja verujem u racionalna objašnjenja, kao što su poremećaj vizuelnog korteksa usled smanjenog dotoka kiseonika u mozak, ili izmenjena svest pod uticajem lekova. U Šonovom slučaju sve je bilo jasno: zbog sepse su mu ubrizgali velike doze dopamina, supstance koja može izazvati halucinacije.“
„Niste pokušali da ga urazumite?“
Nemoćno odmahnu rukom.
„Najgluvlji je onaj koji ne želi da čuje. Šon je imao potrebu da veruje da mu je sin i dalje živ. Ne možete ništa protiv onog ko ne želi da vas čuje.“
„I kakav zaključak je on iz toga izveo?“
„Mislim da je hteo da opet otvori istragu o Žilijenovoj otmici, ali ga je smrt sprečila.“
„A vi mislite da nema nikakve šanse da je mali još živ?“
„Ne, Žilijen je, nažalost, mrtav. Penelopa mi nije mnogo draga, ali nema razloga da laže. Sve ostalo je, moram to da kažem, iako mi je bio prijatelj, buncanje jednog čoveka slomljenog od bola i nadrogiranog lekovima.“


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:00 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97471152.WAc_APon0.Quaisdela_Seine21986softpb


4.

„Ukrcavanje za let AF-118 za Madrid upravo počinje, izlaz 14. Porodice s malom decom, kao i putnici sa brojevima između 20 i 34, imaju prednost.“


Madlin proveri broj sedišta na karti koju je upravo odštampala na terminalu Er Fransa. Božić je bio za dva dana. Bilo je velikih kašnjenja i Terminal E na Aerodromu Šari de Gol bio je krcat.
„Hvala što ste me ispratili, Gaspare. Znam da ne volite aerodrome…“
Ignorisao je zadirkivanje.
„Znači, tek tako odlazite?“
Gledala ga je ne razumevši šta je hteo da kaže.
„A šta drugo da uradim?“
„Smatrate da ste završili posao samo zato što ste pronašli slike?“
„Da.“
„A nastavak istrage?“
„Koje istrage?“
„O Žilijenovoj smrti!“ Ona odmahnu glavom.
„Nismo mi policija, Gaspare, ni vi ni ja. A istraga je odavno gotova.“ Pokušala je da uđe u zonu za ukrcavanje, ali on joj prepreci put. „Nemojte sa mnom da razgovarate kao s debilom.“
„Ma nemojte mi reći!“
„Nije još sve izašlo na videlo.“
„Na šta mislite?“
„Na samo jedan detalj“, reče ironičnim glasom. „Detetov leš nikada nije pronađen.“
„Pa to je normalno, potonulo je u Ist Riveru. Iskreno, da li zaista sumnjate u njegovu smrt?“
Pošto nije odgovarao, ona nastavi: „Mislite da vas je Penelopa Lorenc lagala?“
„Ne“, priznao je.
„U tom slučaju, prestanite da lupate glavu. Mali je mrtav već dve godine. To je tragedija, ali nas se ne tiče. Vratite se svojim pozorišnim komadima, to vam je preče.“
Ćuteći, otpratio ju je do sigurnosne kontrole. Madlin skinu kaiš i odloži ga u korpu, zajedno s jaknom i telefonom.
„Hajde, doviđenja, Gaspare. Imate kuću samo za sebe. Neću više biti tu da vas smaram. Moći ćete na miru da pišete!“
Pomislio je na grčki koncept kairosa – presudnog trenutka. I umeće da znamo da ga zgrabimo. Sposobnost da prepoznamo priliku koja može da nas pogura u jednom ili drugom smeru i da je ne propustimo. Kad god bi se u životu našao na nekoj važnoj prekretnici, nije umeo da se snađe. I, evo, čak i sad, Gaspar je tražio način da ubedi Madlin da ostane, ali je odustao. S kojim pravom? Šta bi uradili? Ona ima svoj život, plan do koga joj je stalo i za koji se bori. Zamerao je sebi što mu je uopšte palo na pamet da je od toga odgovara, tako da joj je poželeo sreću.
„Sve najbolje, Madlin. Hoćete li mi se javljati?“
„Kako, Gaspare, kad nemate telefon?“
Pomisli kako su ljudi vekovima komunicirali i bez telefona, ali se uzdrža od primedbe.
„Ostavite mi broj, ja ću zvati vas.“
Shvatio je duboko u sebi da joj nije bilo naročito stalo do toga, ali ipak mu dade broj, koji nažvrlja po gipsu, kao što rade deca.
Zatim je prošla kroz detektor metala, mahnula mu još jednom i otišla. Gledao je za njom. Bilo mu je čudno što se tako rastaju. Što su se složili da je sve gotovo i više se neće videti. Proveli su samo dva dana zajedno, ali mu je delovalo kao da se mnogo duže poznaju.
Kad ju je izgubio iz vidika, ostao je da stoji ukočen, kao izgubljen. Šta će sada da radi? Bila mu je primamljiva ideja da iskoristi ovaj boravak na aerodromu i ode da kupi kartu za Atinu na šalteru Er Fransa. Neko vreme je tako maštao kako beži iz tog pariškog pakla, iz civilizacije koju je prezirao i koja ni sama njega nije htela. Kad bi istog dana otišao, mogao bi već uveče da bude na svom dragom grčkom ostrvu. Usamljenički život daleko od svega bolnog: žena, muškaraca, tehnologije, zagađenja, osećanja, nade. Dugo je razmišljao, ali je na kraju odustao od ovog plana. Nešto ga je držalo u Parizu, iako nije znao šta.
Izađe s aerodroma pa stade u red za taksi. Čekao je manje nego što se plašio. Zatraži od vozača da ga odveze u 6. arondisman. Zatim začu sebe kako izgovara rečenicu koju nikad nije verovao da će izgovoriti:
„Možete li da me ostavite ispred neke Oranžove poslovnice? Moram da kupim mobilni telefon.“
Proveo je čitav put zadubljen u misli. Teška srca je premotavao u glavi priču koju mu je ispričala Penelopa Lorenc.
Priču prepunu leševa, suza i krvi.

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:00 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97439942.Fx_XC7nhv.P5210062_Express_Fixpb




Penelopa


1.

„Žilijene, požuri, molim te.“
Menhetn. Aper Vest Sajd. 12. decembar 2014. Deset sati ujutru.
Zovem se Penelopa Kurkovski, udata Lorenc. Ako ste žena, sigurno ste me već primetili, pre nekoliko godina, na naslovnicama časopisa Vog, El, Harpers bazar. I mrzeli ste me. Zato što sam bila viša, vitkija, mlađa od vas. Zato što sam imala više stila, više novca i bolje sam izgledala. Ako ste muškarac, možda ste me sreli na ulici i okrenuli se za mnom. I ma koliko da ste obrazovani i ma koliko u teoriji tvrdite da poštujete žene, potajno ste, u dubini vašeg prljavog uma, pomislili nešto poput: „Uh, kakva je!“ i „Kako bih je sad!“
„Hajde, Žilijene!“
Taksi nas je ostavio na uglu ulica Zapadni Central park i Sedamdeset prve. Nema ni dvesta metara do hotela gde me čeka Filip, ali ova moja budala od deteta se ukipila.
Okrećem se. U svom mornarskom kaputiću zakopčanom do guše, seo je na stepenište od crvenog peščara, koje se proteže duž cele ulice. Njegov sanjalački pogled ispuni se oduševljenjem kad god otvori usta i vidi kako mu se dah kondenzuje od ledenog vazduha. Ima svoj budalasti osmeh na licu od koga mu se vide razmaknuti prednji zubići, a u rukama nosi starog plišanog psa, koji smrdi i samo što se ne raspadne.
„Dosta više!“
Vraćam se i vučem ga za ruku da bi ustao. Čim sam ga dotakla, počinje da plače. Uvek pravi iste scene i cmizdri. „Prestani!“
Ovo derište me izluđuje! Svako se njime oduševljava, a ne pomišlja kako je meni svaki dan s njim. Čas je spor i zamišljen, čas agresivan i cmizdrav. Sebičan je do bola. I nikad zadovoljan onim što radimo za njega.
Samo što mu nisam pripretila da ću mu uzeti psa, neki beli kombi uleće na trotoar i zaustavlja se ispred nas. Vozač iskače iz vozila i sve se odigrava tako brzo da nemam ni vremena ni načina da se oduprem. Neko se nadvija nada mnom, udara me bokserom u lice, pa u stomak, na kraju i u rebra, zatim me gura u gepek. Ostajem bez daha. Presavijena trpim takav bol da ne mogu ni da vrištim. Dižem glavu i na mene pada svom težinom moj sin, koga su ubacili u kombi za mnom. Zadnjim delom glave lomi mi nosnu kost. Krv šiklja i sliva mi se niz lice. Oči me peku i zatvaram kapke.


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:01 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97435066.n_IZYy15_U.P5210114_Rpb


2.

Kad sam se osvestila, sedim u polumraku, zarobljena u kavezu od zarđalih sipki. Pravi kavez za životinje, tesan, prljav, sav nikakav. Žilijen je naslonjen na mene. Suze mu teku niz lice prekriveno krvlju. Grlim ga i osećam da je ta krv moja. Grejem ga i uveravam da će sve biti dobro, da će tata doći da nas izbavi. Ljubim ga, ljubim ga, ljubim ga. Za trenutak se kajem što sam uvek bila kivna na njega. I osećam u dubini duše da je ono što nam se dešava možda posledica mojih grešaka.
Začkiljila sam kako bih bolje osmotrila tamu oko nas. Kroz slabašnu svetlost s reflektora koji su visili na metalnim nosačima nazirao se nekakav hangar gde su se čuvali elementi za zoološki vrt, cirkus ili zverinjak. Primećujem druge kaveze, mrežu u rolnama, stolice od kovanog gvozda poslagane jedna na drugu, veštačke stene, istrulele drvene palete, plastično žbunje.
„Mama, upiškio sam se“, plače Žilijen.
„Nije strašno, ljubavi.“
Kleknula sam kraj njega, na tvrd i hladan beton. Vazduh se osećao na vlagu, oštar i ustajao miris straha. Podižem plišanog psa koji se vuče po zemlji i koristim ga kao pozorišnu lutku.
„Gledaj kucu, hoće da ga poljubiš!“
Neko vreme sam se trudila da kroz igru oko njega formiram zaštitni mehur od ludila. Gledam na sat. Još nema ni pola dvanaest. Nismo se dugo vozili, znači nismo ni odmakli daleko od Menhetna. Možda smo u Nju Džerziju, Bronksu, Kvinsu… Sigurna sam da nas kidnaper nije slučajno odabrao. Morao je mnogo da rizikuje da bi nas napao usred grada. Baš nas je, znači, tražio. Želeo je nas Lorencovih da se dočepa. Ali zašto? Zbog otkupa?
Držim se za ovu teoriju zato što mi odgovara. Šon će dati bilo šta da nas izvadi odavde. Doduše, možda mene i ne, ali sina sigurno. Nebitna je tražena suma: on će je nabaviti. Šon je kao mašina za novac: nekoliko poteza četkicom po platnu i naići će na krdo ovaca spremnih da plate milione. Špekulanti, trgovci, multimilioneri, upravljači hedž fondovima, ruski oligarsi, novopečeni kineski bogataši: svi bi hteli da imaju po jednog Lorenca u kolekciji. Jednog Lorenca! Jednog Lorenca! Jedan Lorenc je skuplji od zlata. Vredi više nego hiljadu crta kokaina. Više od privatnog džeta ili vile na Bahamima.
„Kurvice!“
Vrisnula sam od iznenađenja, što je opet rasplakalo Žilijena. Neka žena se neprimetno približila kavezu.
Debela, pogrbljena, pomalo je hramala. Pretpostavljam da je prerano ostarila: duge, ravne i prosede kose, preterano krivog nosa, očiju koje plamte od besa. Zastrašujuće izborano lice bilo joj je prekriveno tetovažama: ševron, krst, trougao, krug, munja, kao što američki starosedeoci slikaju po licu.
„Ko… ste vi?“
„Začepi, kurvice! Ti nemaš pravo na reč!“
„Zašto ste ovo uradili?“
„ZAČEPI!“ razdra se uhvativši me za gušu.
Snažna kao bik, vuče me i udara mi glavom o gvozdene šipke. Sin vrišti. Nos mi opet krvari. Prihvatam bespogovorno udarce, ali shvatam da ni ona sama nije svesna sopstvene snage.
Napokon me pušta. Okrvavljenog lica, padam na zemlju. Kada mi se Žilijen bacio u zagrljaj, vidim kako Indijanka kopa po staroj zarđaloj kutiji za alat.
„Dolazi ovamo!“, viče.
Brišem krv koja mi pada u oči i pokazujem Žilijenu da se udalji u dno kaveza.
Ne treba joj se suprotstavljati.

Ona nastavlja da vadi obična i armiračka klešta, šmirglu, stege. „Drži ovo!“ viknu dodavši mi klešta.
Kako se nisam pomerala, ona se iznervira i izvadi iz korica oko struka nazubljeni lovački nož od trideset centimetara.
Grabi mi ruku i, naglim pokretom, kida kaiš na mom ručnom satu. Zatim mi maše njime pred nosom i namešta sekundaru.
„Slušaj me dobro, kurvice. Imaš tačno jedan minut da mi doneseš prst svog sina. Ako odbij eš, ući ću u kavez, zadaviću ga, a potom ću i tebe ubiti.“
Prestravljena sam. Moj mozak odbija da prihvati šta je upravo zatraženo od mene da uradim. „Nećete valjda da…“
„Uradi to!“, zaurla bacivši mi klešta u lice. Onesvestiću se.
„IMAŠ JOŠ ČETRDESET SEKUNDI! NE VERUJEŠ MI? DOBRO ME GLEDAJ!“
Ulazi u kavez i grabi Žilijena koji jeca od straha. Vodi ga napred držeći mu nazubljeni nož na grlu.
„DVADESET SEKUNDI!“
Prevrće mi se u stomaku.
Cvilim: „Ne mogu to da uradim.“
„SNAĐI SE!“
Shvatam da će ostvariti svoje pretnje i da nemam izbora.
Podižem klešta i polazim ka njoj i Žilijenu, koji počinje da vrišti.
„Mama, ne! Mama, ne! Nemoj! NEMOJ!“
Hodajući ka sinu s oružjem u rukama, shvatam dve konačnosti.
Pakao je ovde.
Pakao dugo traje.

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:01 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97390476.51s_HUh_IB.P5200048_Au_faking

3.

A pakao je gori i od najgore noćne more.
Pošto me je naterala da učinim nezamislivo, čudovište je odnelo mog sina. Da bi se suprotstavila mom luđačkom besu, Indijanka me je udarala sve dok me nije savladala. U stomak, vrat, grudi. Kada sam povratila svest, posadila me je na gvozdenu stolicu i obmotala mi oko grudi bodljikavu žicu, čvrsto je zategavši.
Nisam svesna koliko sati je prošlo. Načuljila sam uši, ali ne čujem više Žilijena. I samo disanje mi stvara bol.
Bodlje na žici probijaju mi kožu.
Onesvestila sam se, pa se probudila, izgubivši pojam o vremenu. Krv se sliva niz mene. Sedim u sopstvenim govnima, mokraći, suzama, znoju. „Gledaj, kurvice!“ Naglo se budim iz letargije.
Indijanka se pojavljuje obasjana svetlošću. Drži Žilijena jednom rukom. U drugoj drži lovački nož. Nemam vremena ni da vrisnem. Sečivo se diže, zasija u mraku pa se zabode u mog sina. Jednom, dvaput, deset puta. Krv šiklja. Jecam. Vrištim. Bodlje mi se zarivaju u meso, po čitavom telu. Gušim se. Davim se. Želim da umrem.
„KURVICE!“

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:01 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97365961.ibm_Q8_Czj.03_11_01_Placedu_Tertre_Peinturepb




11


Cursum perficio

Ja nije gospodar u sopstvenoj kući.


Sigmund Frojd

1.

Vrativši se u Šerš midi, Gaspar naiđe na Šona Lorenca.
Veliki slikarov portret – crno-bela fotografija koju je napravio Englez Džejn Baun – dominirao je salonom namećući mu mrtvu tišinu i istovremeno davao utisak da vas sve vreme posmatra.
Gaspar je prvo odlučio da ga ignoriše i pobeže u kuhinju da bi uključio električni bokal za kafu, koji je kupio kad je izašao iz prodavnice telefona. Da bi se pokrenuo, napravi sebi jednu kratku na italijanski način, koju je popio u jednom gutljaju, zatim još jednu produženu, za uživanje.
Držeći šoljicu u ruci, vratio se u salon i opet naleteo na slikara. Kad je prvi put video ovu sliku, činilo mu se kao da mu je Šon poručivao: Idi u pizdu materinu! Sada je osećao kao da mu Šon pronicljivim i inteligentnim pogledom šalje drugačiju poruku: Pomozi mi!
Nekoliko sekundi je odolevao dozivanju pre nego što je popustio:
„Kako da ti pomognem? Dobro znaš da ti je sin mrtav.“
Bio je svestan da je glupo razgovarati s fotografijom, ali mučila ga je potreba da se opravda. Kao i potreba da sabere svoje misli i donese neke zaključke.
„OK, nisu pronašli telo“, nastavi on, „ali to ne znači da je živ. Priznaj da tvoja priča o IBS ne pije vodu.“
Strogo lice ga je i dalje posmatralo u tišini. Gaspar je opet zamislio da mu odgovara: da je tvoj sin umro, misliš li da bi…
„Ja nemam sina“, usprotivio se.
Pomozi mi!

„Smaraš.“
Priseti se jedne rečenice iz razgovora između Lorenca i Žaka Šansela. Na kraju konferencije, novinar je upitao slikara o krajnjem cilju koji ima svaki umetnik. Da postanemo besmrtni, odgovorio je Šon bez oklevanja. Ono što bi kod drugih umetnika inače moglo da se shvati samo kao megalomanski ispad, kod Lorenca je dobilo potpuno drugi smisao kada je objasnio: „Ako ste besmrtni, možete mnogo duže da bdite nad ljudima koji su vam dragi.“
Od silnog posmatranja portreta i suočavanja s njim, Gasparu se zavrte u glavi i poče da mu se privida: slikarevo lice poprimi crte Gasparovog oca i ponovi molbu: Pomozi mi! Dramaturg trepnu kako bi se povratio. Prvo je video mutno, a onda sasvim jasno.
Oslobodivši se jarma obojice, vratio se u svoju jazbinu u prizemlju, gde se svukao, odmotao zavoje i ušao pod tuš. Retko kad se tuširao usred dana, ali uzbuđenje i neizvesnost koji su pratili događaje od prethodne noći lišili su ga sna. Ako ga je umor stigao pri povratku u kuću, hladna voda rasterala je osećaj iscrpljenosti. Dok je brisao udlagu, iznervirao ga je odraz u ogledalu, koji je tu i tamo bio prošaran crnim mrljama: predugačka brada, preduga kosa, previše dlaka, previše masti.
U fiokama u kupatilu pronađe staromodnu četku za brijanje i penu. Iako su mu ruke bile u zavojima, prvo je makazama podšišao bradu, a onda se obrijao i podšišao. Osećao se lakšim posle sređivanja. I više nije imao nikakvu želju da navuče opet svoju košulju kakvu nose drvoseče i somotske pantalone kao u šumara.
Samo u boksericama i majici, uđe u garderober koji se nalazio pored najveće spavaće sobe u kući. Kao Stiv Džobs i Mark Zakerberg, i Šon Lorenc je bio pristalica odeće za sve prilike. Tu je bilo desetak sakoa sa Zmaltovim potpisom, od crne do svetlosive, i belih košulja od puplina s engleskom kragnom i dugmićima od sedefa. Uprkos višku kilograma,
Gaspar je bio građen kao i slikar. Obukao je košulju i sako, i odmah se osećao prijatno, kao da je lakši nekoliko kilograma.
U fioci sa zamotanim kaiševima primetio je i nekoliko bočica s toaletnom vodom. Nekoliko Karonovih požutelih kutija s natpisom Pour un Homme, od kojih su neke i dalje bile u celofanu. Priseti se jedne anegdote koju mu je ispričala Polin želeći da mu dočara Lorencov opsesivni karakter. Taj parfem bio je prvi poklon koji je Penelopa dala svom budućem mužu na početku veze. Šon ga je uvek nosio, ali ubeđen da je toaletna voda s vremenom promenila formulu, tragao je po Ibeju samo za onima iz 1992. godine i kupovao svaku bočicu na koju bi naleteo.
Gaspar otvori jednu od njih i namirisa se. Parfem s mirisom lavande i vanile bio je veoma prijemčiv i elegantan, tako da mu se dopao. Čim je izašao iz garderobe, spazio je svoj lik u ogledalu i činilo mu se da vidi drugog čoveka. Puniju i stabilniju verziju samog Lorenca. Da bi upotpunio utisak, složio je naočari u fioku s parfemima. Spontano je pomislio na jedan od svojih omiljenih filmova – Vertigo – i na bezumnu potragu Skotijevu, koga je igrao Džejms Stjuart. Pokušava da transformiše svoju novu verenicu tako da liči na ženu koju je voleo i izgubio. Opasno je pokušavati da zauzmete mesto pokojnika, upozoravao nas je Hičkok kroz zaplet svog filma. Ali u tom trenutku, Gaspar nije za to mario. Poravnao je sako i, slegnuvši ramenima, izašao.


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:02 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 97336595.lzx5vk_Fg.P4_Montmartre_Placedu_Tertrepb

2.

Gasparu je od prvog dana nešto bilo čudno: zašto je Bernar Benedik, Šonov naslednik i izvršitelj testamenta, izdavao kuću s toliko Šonovih ličnih stvari unutra? To pitanje mu se opet danas javilo kada je ušetao u Lorencovu i Penelopinu nekadašnju spavaću sobu. Ona je ostavljala ambivalentan utisak na njega. S jedne strane, osećala se prijatna porodična atmosfera bračnog para koji je tu obitavao, a s druge, bilo mu je neprijatno što se i protiv svoje volje našao u ulozi voajera. Gaspar je resio da se odupre grižoj savesti tako što će reći sebi da s dobrim razlogom zalazi u tuđu intimu. Izvršio je detaljan pretres cele sobe, otvorivši sve plakare i fioke, ispipavši sve zidove, čak i daske na parketu, iako prilično nevešto, zbog povređenih ruku. Imao je mršav ulov. Ispod radnog stola od palisandrovog drveta našao je, ipak, komodu s fiokama na točkićima, punu papira i koverti.
Pažljivo je pregledao sadržaj i naišao na članke sa sajtova mejnstrim novina, koji su, na ovaj ili onaj način, izveštavali o Žilijenovoj smrti. Isti oni članci iz Njujork tajmsa, Dejli njuza, Posta ili Vilidž vojsa koje je Gaspar već pročitao prethodnog dana na Madlininom računaru. Ničeg novog osim potvrde da se Lorenc pre smrti detaljno posvetio istrazi smrti svog sina. Više ga je u samoj komodi iznenadila pošta koju je Lorenc i dalje dobijao posle sinovljeve smrti. Uobičajeni računi za struju i telekomunikacione usluge, reklamne brošure, zatim pošta iz uprave za javni trezor, koja vas prati ad vitam aeternam…
Vrata pored roditeljskog apartmana vodila su u Žilijenovu sobu. Gaspar je na pragu malo oklevao pre nego što se upustio u ovaj mučan poduhvat.
Pomozi mi!

Pokušao je da ostavi po strani svoja osećanja i krenu napred. Ta lepa i svetla soba u obliku kvadrata nalazila se u prizemlju i odlikovala se obnovljenim parketom i nameštajem u pastelnim bojama. Bilo je tiho kao u crkvi, a sunčevi zraci su se probijali kroz prozore, obasjavajući dečji krevet prekriven bež pokrivačem, otkrivajući čestice prašine po lakiranoj površini vitrine, u kojoj su kao dragocenosti čuvane ilustrovane knjige i kolekcije malih automobila. Kao na slici Normana Rokvela.
Iako nije očekivao da nađe bilo šta vredno u ovoj sobi, Gaspar je proveo neko vreme stojeći, uspravno i bez pomeranja, kao na kakvom tajnom mestu za hodočasnike. Nije bilo ničeg morbidnog u njemu. Baš naprotiv, soba kao da je čekala da se mali vrati. Uskoro će se dečačić vratiti iz škole, otvoriti ormar da izvadi lego kocke, magični ekran za crtanje, figurice dinosaurusa… Premetao je ove slike po mislima sve dok na jastuku nije opazio plišanog psa umrljanog krvlju.
Gaspar se sledio. Je li to igračka koju je Žilijen vukao sa sobom kada je otet? Ako jeste, kako se ova igračka – koja je morala biti ključni dokaz u istrazi – našla ovde?
Uze životinju povređenim rukama. Pas je imao nasmejano i vedro lice, koje se loše slagalo sa suvim tragovima hemoglobina na njušci. Gaspar približi igračku svom licu i odjednom shvati da to nije bila krv već verovatno čokolada. Sada je uviđao svoju grešku: bila je to klasična prevara kojom su se roditelji služili da dobiju još jednu igračku besplatno. Na psećoj njušci nije bilo ni traga oštrom mirisu straha. Bilo je samo blagog i nežnog mirisa detinjstva i mora da ju je zato Lorenc sačuvao kao uspomenu: miris keksa koji se peče u rerni, spokojni prizori iz knjiga s pričama koje mu je čitao, stog pšenice, bodljikava ljuska kestena, lišće koje leti nošeno toplim vetrom. Slike koje su Gaspara učvrstile u sledećem uverenju: da se pred njim otvara put i da će on ići do kraja, kakve god da su posledice.


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:02 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 104217359.h_Wrt_M4bs.P9260998_TC_martre


3.

„Devet meseci zime, tri meseca pakla.“ Stara španska izreka bila je uglavnom netačna: trebalo je zapravo da samo deset dana godišnje pada kiša u Madridu. Nažalost, taj 22. decembar 2016. bio je jedan od njih, i sletevši u špansku prestonicu, Madlin shvati da je tu još hladnije nego u Parizu.
Posle napornog leta – pošto je njen avion, dok se spremao da poleti sa Šarla de Gola, izgubio red zbog bolesnog putnika koga su morali da iskrcaju – Madlin je sletela na aerodrom Madrid Barahas sa skoro dva sata kašnjenja, da bi odmah zatim prešla na sve krasote koje prate takav tip putovanja. Sve komplikacije koje su izluđivale Gaspara: krcat aerodrom, besni putnici, beskonačno čekanje, ponižavajuće osećanje kao da vas neko tretira kao stoku. Pošto je preživela gužvu u autobusu posle silaska iz aviona, krenula je nekom krntijom od taksija, koji je smrdeo na dim i znoj. U tom kršu, čiji su prozori bili zamagljeni od ustajalog vazduha, provela je skoro sat, trpeći istovremeno gužvu tipičnu za poslednju nedelju šopinga pred Božić i beskrajnu litaniju španskih pop hitova, koji su treštali s lokalne radio stanice. Top 50 hitova za žurke: Mecano, Los Elegantes, Alaskay Dinarama…
Kutans me je zarazio, požali se ona dok se približavala Fuenkaralskoj ulici, u samom srcu Čueke, uporištu madridske gej zajednice. Predosetila je opasnost. Ne treba se nikako prepustiti pesimističnoj viziji sveta. Ako počne da se pribojava života gledajući ga kroz Kutansovu prizmu, moći će samo da se rokne.
Natera se, dakle, da zauzme pozitivan stav. Vozač taksija bio je odvratan, ali mu je ipak ostavila bakšiš. U hotelu joj niko nije pomogao da prenese kofer, ali reče sebi da nije bilo ni potrebe. Soba, koja je bila rezervisana u pet do dvanaest, bila je zagušljiva i gledala je na neko gradilište i kran, koji su napušteni trunuli, ali ipak nije bila bez šarma. Uostalom, morače da odmara posle intervencije, tako da će moći natenane da potraži neku lepšu lokaciju.
Treba da se suoči. Da ne posustaje. Da zaboravi život u haosu koji je vodila do sada, da zaboravi na ludilo oko Šona Lorenca, tragediju njegovog sina, kao i to što je pobegla pre Kutansa. Treba da se posveti izgradnji budućnosti koju je izabrala.


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:02 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 103985701.Ja_XM0_Jw_O.P9200124_ROKPb_TC

4.

Gaspar je u 16 h, stojeći u kuhinji, ručao sardinu iz konzerve sa hlebom. Obrok s nogu je zalio kiselom vodom s limunom.
Malo kasnije pustio je jednu od starih džez ploča iz Lorencove kolekcije, što mu je sada bila svakodnevna navika. Zatim je dovukao u salon komodu s fiokama u kojoj se nalazila slikareva pošta i prihvatio se odgonetanja te čudne arhive.
Sedeći tako u odelu na podu, radio je dobar sat pre nego što je naišao na jedan broj časopisa Arr in Amerika, koji je i dalje bio u omotu. Izdanje iz januara 2015. godine. Sudeći po posetnici prikačenoj za omot, glavni urednik ga je poslao Šonu uz poruku zahvalnosti i izjavu saučešća.
Unutra je desetak strana bilo posvećeno otvaranju izložbe Šon Lorenc, Život u slikama, koja je održana u Muzeju moderne umetnosti 3. decembra 2014. godine, nekoliko dana pre Žilijenove otmice. Listajući časopis, Gaspar je shvatio da je to više bio prijem za elitu nego proslava umetnosti. Zabava, čiji je sponzor bio jedan luksuzni brend, privukla je gomilu prestižnih zvanica. Na fotografijama u časopisu Gaspar je prepoznao Majkla Blumberga, bivšeg gradonačelnika, kao i Endrua Kuoma, guvernera Njujorka. Na drugim slikama bili su trgovci umetninama Čarls Sači i Lari Gagosijan. U haljini s dubokim dekolteom, Penelopa Lorenc, i dalje na vrhuncu lepote, živo je diskutovala sa Sarom Džesikom Parker i Džulijanom Šnabelom. Natpisi ispod slika pominjali su. i hrpu modela i drugih mladih poznatih ličnosti, za koje Gaspar nikad nije čuo.
Na fotografijama je Šon Lorenc izgledao odsutno i odavao utisak nelagodnosti. Gaspar je pretpostavljao da su mu smetali raskoš i pompa. Asketizam i čistota s njegovih poslednjih slika bili su sušta suprotnost toj vrsti prijema, gde se dolazilo samo da se bude viđen. Lice mu se grčilo od nemira, kao da je bio svestan da je vrhunac njegove karijere neminovno i najava njegovog pada. Kao da se iza Kapitola već nazirala senka Tarpejske stene. Kao da je Žilijenova smrt već bila zapisana u blagoj dekadentnosti te večeri.
Da budemo sasvim iskreni, Šon se ipak smejao na jednoj fotografiji. Slika s policajcem u uniformi Njujorške policije: tamnoplave boje sa osmougaonom kapom. U uokvirenom pasusu pisalo je da je policajac, neki Adrijano Sotomajor, bio Šonu Lorencu prijatelj iz detinjstva i da se nisu videli dvadeset dve godine. Gledajući pažljivo u fotografiju, Gaspar je prepoznao kočopernog Latinoamerikanca koji se prsio na Šonovim mladalačkim slikama u monografiji. Ustao je da bi proverio ovu informaciju u knjizi na polici. Nije bilo nikakve sumnje: Sotomajor je bio treći član Proizvođača vatrometa. On je potpisivao svoje crteže pseudonimom Noćna Smena. S godinama mu je lice postalo krupnije a nekadašnja arogancija ustupila mesto dobrodušnosti, no ipak su mu crte lica sačuvale oštrinu zbog koje podseća na Benisija del Tora.
Gaspar je pohranio ovu informaciju negde u dubini svoje memorije i zatvorio časopis. Kada je ustao da bi skuvao još jednu kafu, želja za alkoholom, koja ga je štedela više od dvadeset četiri sata, pogodi ga svom silinom. Iz iskustva je znao da treba brzo reagovati ako želi da obuzda svoje demone. Upravo to je i imao na umu kada je uzeo da prosipa u sudoperu tri flaše kvalitetnog vina i ostatak viskija. Na trenutke je oklevao, grčio se. Čelo mu se prvo orosilo znojem, a onda oseti kako se talas nemira povlači i shvatio je da je uspeo da ugasi požar pre nego što se proširio. Za nagradu uze jednu već zamotanu cigaretu iz bele paklice koju je Madlin zaboravila na radnom stolu. Zamenio je jedan otrov drugim, čuveni Sartrov „koeficijent otpora stvarima“, tako velik da su čoveku potrebne „godine strpljenja da bi došao do najbeznačajnijeg rezultata“. Nagrade su dobre kakve god da su.
S cigaretom u ustima, Gaspar je pustio stranu B na ploči – staru i retku stvar Džoa Munija – zatim opet uronu u posao, čitao članke na svom novom smartfonu, a onda se bacio na ostatak neotvorene pošte.
Pregledavši račune, zadržao se na listingu poziva. Iako je Lorenc retko telefonirao, ovaj dokument bio je bitno svedočanstvo o slikarevom rasporedu u poslednjim danima života. Bilo je l’rancuskih brojeva, kao i američkih. Gaspar postupi kao što bi i svako drugi, pozivao je hronološkim redom sve brojeve s liste. Dobio je prvo Odeljenje za kardiologiju Bolnice Biša, ordinaciju doktora Fitusija, kardiologa iz 7. arondismana, zatim apoteku u Raspajevom bulevaru. Među brojevima preko Atlantskog okeana jedan mu je naročito privukao pažnju, jer je Lorenc dva puta bezuspešno pokušavao da ga dobije. Nastavio je da pokušava i sledećeg dana i uspostavio vezu. Gaspar je dobio telefonsku sekretaricu nekog Klifa Istmana, koji je bezličnu poruku ostavio promuklim a veselim glasom strastvenog pušača ili alkoholičara (mada je najverovatnije konzumirao i viski i cigarete, pošto poroci uvek idu zajedno).
Za svaki slučaj zamolio ga je da ga pozove, a onda nastavio da analizira Šonovu arhivu, ispitujući knjige tako što ih je otvarao jednu po jednu, isecajući poneki članak ili sliku iz monografija, da bi ih zalepio u veliku svesku sa spiralom, koju je namenio pisanju pozorišnog komada. Između jedne divne Salgadove knjige i Špigelmanovog Mausa, pronađe neku staru mapu Njujorka i posluži se njome da bi bolje razumeo rastojanja i kretanja tako što je obeležavao krstićima različitih boja mesta istrage: mesto gde je Žilijen otet, gde su njega i njegovu majku držali zarobljene, most s koga ga je Beatris Munjos navodno gurnula u reku, metro stanicu gde se ubila…
Gaspar je toliko predano radio da nije ni primetio kako vreme prolazi. Kada je digao glavu, noć je već bila pala. Džo Muni je već odavno prestao da peva. Pogleda na sat i seti se da ima sastanak.


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:03 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 100925152.9_IRYCsjl.DSCF2080softpb


12


Crna rupa

Slobodni smo samo kad smo sami.


Artur Šopenhauer

1.

Agencija koju je vodila Karen Liberman nalazila se u Nožarskoj ulici u 1. arondismanu, nedaleko od Gradske većnice i Pompiduovog centra.
Gaspar je ovde bio samo jednom, pre dvanaest godina, na početku saradnje s Karen. Otad je ona putovala umesto njega. I Gaspar je zažalio što joj nije to zatražio i ovog puta: put od Šerš midija bacio ga je u neprijateljsku i zlokobnu atmosferu pariškog sivila. Bio je napet, kao na nekoj neprijateljskoj teritoriji, a osećaj praznine mu je dodatno otežavao.
Mesto je bilo onakvo kako ga je zapamtio: pomalo oronuli ulaz – prekriven mnoštvom pločica s nazivima profesija – koji je vodio u bezlično dvorištance, gde se uzdizala još jedna zgrada, mnogo neuglednija od one koja se videla s ulice. U liftu je bilo tesno kao u mrtvačkom sanduku, a kretao se užasno sporo. Najgore je bilo to što je izgledalo kao da je na izdisaju. Iako je malo oklevao, Gaspar se ipak odluči da se pešaka popne na 6. sprat.
Stigao je sav zadihan do ulaza, pozvonio i čekao da mu otvore vrata pre nego što ude u kancelarije u potkrovlju. Bio je zadovoljan kad je video da su stolice – postavljene kao u čekaonici – prazne. Pošto je Karen sklopila ugovor s dvadesetak pisaca, dramaturga i scenarista, Gaspar se pribojavao da će sresti nekog svog navodnog kolegu i da će biti primoran da pet minuta ćaska iz pristojnosti. „Čoveku samoća pruža dvostruku korist: prvu, što je sam, i drugu, što nije s drugima.“ Šopenhauer je rekao nešto tog tipa, pomisli hodajući ka kancelariji Kareninog asistenta.
Bio je to mladić ubeđen da ima stila – hipsterska brada, naizgled buntovničke tetovaže, s frizurom koja je bila kratka sa strane, a duža na vrhu, u čaka cipelama i strukiranoj košulji od teksasa – iako je bio samo kopija momaka što su pokušavali da naprave Vilijamsburg i Krojcberg kraj kanala Sen Marten. Otežavajuća okolnost za tog tipa bila je što je buljio s nepoverenjem u Gaspara pre nego što ga je i pitao za ime. Vrhunac bezobrazluka, pošto je on sam donosio tri četvrtine profita agenciji!
,Ja sam onaj što ti donosi platu, kretenu!“, iznervira se on i uputi se ponosno ka vratima Karenine kancelarije, praćen zbunjenim pogledom asistenta.
„Gaspare?“ pozdravi ga agentkinja.
Čuvši galamu, obišla je oko stola da bi ga dočekala. Vretenastog tela, kratke plave kose, Karen Liberman bližila se četrdeset petom rođendanu na proleće, ali se oblačila isto još od gimnazije: teksas pantalone 501, bela košulja, džemper s V-kragnom i mokasinama u boji vina. Ona je bila Gasparov agent, ali i advokat, računovođa, asistent, predstavnik za štampu, fiskalni savetnik i agent za nekretnine. U zamenu za 20% njegovog prihoda, bila je posrednik između njega i spoljnog sveta. Štitonoša koji mu je omogućavao da živi kako mu se prohte i otera svakog u tri lepe. Što je on obilato koristio.
„Kako je moj divlji pisac?“
Naglo ju je prekinuo:
„Ja nisam tvoj pisac. Ti si moja zaposlena, a to nije isto.“
„Gaspar Kutans u svom sjaju!“, odgovori ona. „Prost, prgav, osetljiv…“
Pozvala ga je da sedne.
„Zar nemamo sastanak u restoranu?“
„Pre toga moraš da mi odštampaš neka bitna dokumenta“, objasnio je vadeći smartfon iz džepa. „Članke koje sam našao na internetu.“
„Prebaci ih Floranu, on…“
„Kažem ti da je važno! Hoću da ti to uradiš, a ne tvoj žigolo.“
„Kako hoćeš. Ah, da, zvao me je Bernar Benedik! Uverio me je da je sve sređeno što se tiče kuće. Devojka je navodno otišla. Moći ćeš da uživaš. Sam.“
On odmahnu glavom.
„Kao da to već nisam znao! U svakom slučaju, ne nameravam da ostanem.“
„Naravno, to bi bilo suviše jednostavno“, uzdahnu Karen. „Da te poslužim viskijem?“
„Ne, hvala. Odlučio sam da malo prikočim s alkoholom.“
Ona razrogači oči.
„Je li sve u redu, Gaspare?“
Objavio je bez okolišanja:
„Ove godine neću napisati komad.“
Skoro da je mogao da vidi kako kroz njenu glavu prolazi sijaset posledica koje će kao lavinu pokrenuti njegova odluka, otkazivanje ugovora, zakupljenih sala, putovanja… Međutim, njegovoj agentkinji bile su dovoljne samo dve sekunde da prisebnim glasom zapita:
„Stvarno? Zašto?“
Slegnuo je ramenima i odmahnuo glavom.
„Jedan Kutansov komad manje ili više, ne verujem da će to mnogo promeniti istoriju pozorišta…“
Pošto je Karen ćutala, on ode još dalje:
„Budimo iskreni, iscrpeo sam teme do kraja. Poslednjih godina se samo ponavljam, zar ne?“ Ovog puta je reagovala:
„Temu svet je ružan, ljudi su budale možda. Ali možeš da pokušaš da pišeš o nečemu drugom.“ Gaspar se namršti. „Ne vidim o čemu bih.“
Ustade da bi dohvatio cigaretu iz paklice koja je stajala na stolu i izađe na terasu da puši.
„Jesi li se zaljubio, je li to u pitanju?“ povika Karen idući za njim. „Ne. Šta to pričaš?“
„Plašila sam da će se to desiti jednog dana“, jadikovala je. On se branio:
„Samo zato što ne želim više da pišem, ti zaključuješ da sam se zaljubio? To je prilično iskrivljeno rezonovanje.“
„Kupio si mobilni telefon. Ti! Ne piješ više, obrijao si se, ne nosiš naočare, nosiš odela i mirišeš na lavandu! Da, stvarno mislim da si se zaljubio.“
Gaspar je, uvlačeći dim, izgledao odsutno. Gradska vreva širila se kroz blagu i vlažnu noć. Naslonjen o gelender, gledao je u Sen Žakovu kulu, usamljenu i nedovršenu, kako sija na par koraka od Sene.
„Zašto si me ostavila u ovoj rupi?“
„Kojoj rupi?“
„Ovoj u kojoj vegetiram već godinama.“ Sad ona zapali cigaretu.
„Čini mi se da si se sam zavukao u rupu, Gaspare. I tako si detaljno organizovao svoj život da se nikad iz nje ne izvučeš.“
„Znam, ali ipak smo prijatelji, ti…“
„Ti si dramski pisac, Gaspare, tvoji jedini prijatelji su likovi iz komada.“
On nastavi:
„Mogla si da pokušaš, da probaš nešto…“ Ona razmisli za trenutak pa reče:
„Želiš li da ti kažem istinu? Ostavila sam te u rupi jer si u njoj pisao najbolje komade. U usamljenosti, nezadovoljstvu, tuzi.“
„Ne vidim kakve to veze ima.“
„Baš naprotiv, ti uviđaš dobro kako je to povezano. I veruj kad ti kažem iz iskustva: sreću je lepo doživeti, ali od nje se ništa ne može stvoriti. Da li ti, na primer, poznaješ nekog srećnog umetnika?“
Sada je Karen u zanosu strastveno obrazlagala svoje stavove, naslonjena o prozorski okvir:
„Čim mi jedan od mojih pisaca kaže da je srećan, počinjem da brinem. Sećaš li se šta je sve vreme ponavljao Trifo: Umetnostje važnija od života! I dosad je bilo dobro, pošto nisi bogzna šta voleo u životu, Gaspare. Ne voliš ljude, ne voliš čovečanstvo, ne voliš decu, ti…“
Dok je dizao ruku da je zaustavi, telefon mu zazvoni. Pogleda u ekran: poziv iz Sjedinjenih Država.
„Možeš li da me izviniš na trenutak?“

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:03 am


Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 100872562.3u_Vl_HSFv.P7240565soft_TCpb

2.

Madrid. Sedamnaest časova, a skoro je mrak.
Pre nego što je napustila hotel, Madlin zatraži da joj pozajme kišobran, ali su je na recepciji učtivo odbili. Never mind. Izađe na kišu, odlučna da ignoriše loše vreme, kao što je ignorisala i sve drugo što je nervira. Ubrzo naiđe na apoteku i pokaza recept: antibiotici za zaštitu od infekcije tokom operacije i nova doza hormona za stimulaciju oslobađanja jajnih ćelija. Potpuno nova vrsta tretmana, kojim se razmak između injekcije hormona i punkcije l’olikula smanjuje za dvadeset četiri časa. Nije imala sreće: morala je da obiđe još tri apoteke da bi našla to što je tražila. U 18 sati pokušala je da malo glumi turistu i tumarala po Čueki i Malasanji. U teoriji, bila je to živopisna četvrt. Na kraju leta, Madlin je uživala lutajući po šarenim ulicama, radnjama polovne robe i kafićima u festivalskoj atmosferi. Danas je bilo drugačije. Poplavljeni Madrid kao da se bližio apokalipsi. Još od početka popodneva opasan spoj obilne kiše i jakog vetra tutnjao je po svim delovima grada, sejući haos, izazivajući poplave i zakrčenja u saobraćaju.
Pošto je bila gladna, naumila je da opet ode u mali restoran gde je ručala tokom svog prethodnog boravka, ali nije pronašla put. Nebo je bilo toliko nisko da je pretilo da se obruši na kupole s tamburima, koje dominiraju Kraljevskim gradom. U mraku i pod pljuskom sve ulice i avenije ličile su jedna na drugu, tako da se plan koji je napravila u hotelu srušio kao kula od karata. Ulice Ortaleska, Mehije Lekerike i Arhensole: imena i glasovi su se mešali, pogled joj se mutio. Završila je potpuno izgubljena u nekom oronulom restoranu. Tartar s oradom plivao je u majonezu, a tart s jabukama bio je tek polovično odmrznut.
Pre jake grmljavine, jedna moćna munja prošara nebo boje mastila, beležeći na trenutak svoj odraz kao negativ na staklu isprskanom kišom. Videvši tu sliku, neka iznenadna tuga pogodi Madlin. Njena usamljenost i bespomoćnost otkriše joj se u svoj svojoj nagosti. Pomislila je na Kutansa. Na njegovu energiju i humor, na njegov živahan intelekt. Taj mizantrop imao je dva lica kao bog Janus. Ne može se svrstati ni u jednu kategoriju ljudi, a opet je bio i drag i kontradiktoran. Iako zarobljenik svoje sopstvene mentalne sheme, on je zračio, uprkos pesimizmu, umirujućom snagom. U ovom trenutku dobro bi joj došla njegova energija, toplina, čak i malodušnost. Udvoje su bar mogli jedno drugom da kukaju o svojim mukama.
Madlin proguta svoj antibiotik s lošom kafom bez kofeina pa se vrati u hotel. Hormonska injekcija, vruća kupka, flašica riohe iz mini-bara, od koje joj se gotovo momentalno vratila glavobolja.
Nije bilo ni deset sati kada se sklupčala ušuškana između čaršava i pokrivača.
Sutra je bitan dan u njenom životu. Možda početak i jednog novog života. Kako bi se uspavala razmišljajući o nečemu pozitivnom, pokušala je da zamisli kako će izgledati dete koje je želela. Ali u njenoj glavi ne stvori se nikakva slika, kao da taj plan nije imao nikakvo uporište u realnosti, osuđen da ostane samo himera. Dok je pokušavala da odgurne tu plimu obeshrabrenja i utone u san, jedna jasna slika joj prođe kroz glavu. Lepo lice Žilijena Lorenca: vedre oči, prćast nos, plave lokne, neodoljiv dečački osmeh.
Napolju je potop i dalje trajao.

_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:03 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 100798528.Un6t_Cgc_D.P7150385_Rpb_Pensive_Quaide_Montebello

3.

Gaspar odmah prepoznade hrapavi glas s druge strane žice: Klif Istman, čovek koga je Šon zvao u tri navrata nekoliko dana pred smrt.
„Dobar dan, gospodine Istmane, mnogo vam hvala što ste mi se javili.“
Razmenivši nekoliko rečenica, Gaspar je saznao da je njegov sagovornik bivši bibliotekar, koji uživa u mirnim penzionerskim danima u Majamiju. Ali tri dana pred Božić našao se zarobljen u kući svoje snaje u državi Vašington.
„Osamdeset centimetara snega!“, vikao je. „Paralisan saobraćaj, blokirani putevi, čak je i vaj-faj slab! Rezultat: umirem od dosade!“
„Uzmite neku dobru knjigu“, pokušavao je da održi razgovor.
„Nemam ništa pri sebi a snaja mi čita samo budalaštine: sve neke gluposti, u pizdu materinu! Ali nisam dobro čuo ko ste vi. Neki tip iz penzionog fonda sa Ki Biskejna, je l' tako?“
„Ne baš“, odgovori dramaturg. „Poznajete li izvesnog Šona Lorenca?“
„Nikad čuo, ko je on?“
Starac je svaku rečenicu naglašavao coktanjem.
„Čuveni slikar. Pokušavao je da vas dobije pre skoro godinu dana.“
„Moguće, ali ne pamtim dobro u ovim godinama. šta je hteo od mene taj vaš Pikaso?“
„Baš to bih i voleo da znam.“ Opet je zacoktao. „Možda nije hteo mene.“
„Ne razumem.“
„Kad sam nasledio ovaj broj, mesecima sam dobijao pozive od ljudi koji su tražili prethodnog vlasnika.“
Gaspara podide jeza. Možda je bio na tragu nečemu. „Stvarno? Kako se zvao?“
Činilo mu se kao da zapravo čuje Istmana kako se češka po glavi s druge strane žice.
„Ne znam više, davno je bilo. Taj lik se zvao isto kao neki sportista, mislim.“
„Neki sportista – to je malo neodređeno.“
Starčeva memorija bila je tako krhka da je trebalo voditi računa da se ne polomi.
„Potrudite se, molim vas.“
„Na vrhu mi je jezika. Mislim da je bio atletičar. Da, skakač olimpijac.“
Gaspar je s mukom prizivao sećanja. Sport ga baš i nije zanimao. Poslednji put kad je na televiziji gledao olimpijske igre, još su na vlasti bili Miteran i Regan, Platini je izvodio slobodne udarce u Juventusu, a Frankie Goes to Hollywood dominirao je prvim mestom na listi Top 50. Ali ponudi nekoliko imena čisto da se ne obruka.
„Sergej Bupka, Tjeri Vinjeron…“
„Ne, ma nije bio skok s motkom. Već skok uvis.“
„Dik Fozberi?“
Starac se uživeo:
„Ne, ne, Latinos, Kubanac.“
Iznenada se setio.
„Havijer Sotomajor!“
„Jeste, to je taj: Sotomajor!“
Adrijano Sotomajor. Nekoliko dana pred smrt, kada je verovao da mu je sin i dalje živ, Šon je zatražio pomoć od starog prijatelja iz Proizvođača vatrometa, koji je u međuvremenu postao policajac.
Dakle, postojao je neko u Njujorku ko je mogao da mu pomogne. Neko ko je možda nastavio istragu o Žilijenovoj smrti. Ko je možda imao neke sveže informacije.
Dok je Gaspar i dalje bio na vezi, Karen Liberman ga je posmatrala kroz prozor svoje kancelarije. Kada je spazila čudnog plišanog psa koji je mu je virio iz džepa, shvatila je da Gaspar kakvog je ranije poznavala definitivno više ne postoji.



Petak, 23. decembar




_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:04 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 100698922.ol64_Au_Nd.DSCF1764_OKpb_Surle_Pont_Louis_Philippe


13


Madrid

Đavo me sledi dan i noć jer se plaši da ostane sam.


Fransis Pikabija

1.

Madrid. Osam sati.
Madlin je probudio alarm na telefonu. S teškom mukom je ustala. Jebena noć. Samo još jedna u nizu. Nije mogla da sklopi oči do 5 ujutru, a onda kao da ju je neki talas potopio tako jako da joj je bilo užasno teško da izroni.
Razmakla je zavese i oseti olakšanje videvši da je oluja prošla. Izašla je na terasu da se nadiše svežeg vazduha. Nebo je i dalje bilo sivo, ali pod dnevnom svetlošću Čueka je povratila staru živopisnost. Protrlja oči i stavi ruku na usta dok je zevala. Dala bi bogatstvo za jedan dupli espreso, ali punkcija folikula zahteva prazan želudac. Pod tušem se dugo trljala antibakterijskim sapunom, trudeći se da misli na bilo šta drugo osim na anesteziju. Obukla se jednostavno – tamne čarape, široka košulja od teksasa, vunena tunika, lakirane čizme. Uputstva su bila jasna: bez parfema, šminke i mora se doći na vreme na kliniku.
Silazeći stepenicama u hol, stavila je slušalice i namestila odgovarajuću plej-listu. Šubertova Mađarska melodija, Mocartov Koncert za flautu i harfu, Betovenova Klavirska sonata br. 28. Smirujući, vedri tonovi, zahvaljujući kojima je lako i poletno koračala. Klinika se nalazila nedaleko od hotela, tako da je imala jasno obeležen put: doći do Trga Alonza Martineza, preći jedan kilometar Ulicom Fernanda el Santa, pa onda kroz baštice Kasteljane. Klinka za vantelesnu oplodnju – mala ali moderna zgrada, koju su štitili prozori od matiranog stakla – nalazila se u poprečnoj ulici.
Dok je bila na putu, Madlin je poslala SMS Luizi, da je obavesti da će uskoro stići. Mlada medicinska sestra pođe joj u susret. Srdačno se pozdraviše, razmeniše novosti i reči ohrabrenja. Luiza ju je prvo upoznala sa anestetičarem, pa s lekarom, koji joj je još jednom detaljno objasnio delikatnu proceduru ekstrakcije jajnih ćelija. Ona se obavlja uz pomoć dugačke igle, kojom se iz jajnika vade jajne ćelije.
„Ali to je potpuno bezbolno“, tvrdio je. „Bićete pod anestezijom sve vreme.“
Iako je nije do kraja razuverio, Madlin dopusti da je odvedu u sobu s krevetom na točkice, gde su i drugi pacijenti čekali na operaciju. Dok je sestra odlazila, Madlin stavi tašnu i telefon u mali sef. Zatim se svukla i obukla bolničku haljinu, kapu i čarape. Osetila se ranjivom tako naga ispod tunike od papira pa je postajala sve napetija.
Samo da već jednom završimo…

Napokon se vrata otvoriše, ali lice koje je videla nije pripadalo ni Luizi ni lekaru. Već đavolu od Gaspara Kutansa!
„Pa šta vi radite ovde? Kako ste uspeli da uđete?“ Odgovorio je na španskom:
„Porque tengo buena cara. Y he dicho que yo era su marido.“4
„Mislila sam da ne umete da lažete…“
„Mnogo sam toga naučio družeći se s vama.“
„Gubite se, smesta!“ reče ona sevši na krevet. „Ili ću vas ja izbaciti!“
„Smirite se. Ima nešto novo, i uskočio sam u prvi avion jutros samo da bih vam ispričao.“
„Šta?“
„Znate vi vrlo dobro.“
„Odjebite!“
Kao da nije ništa čuo, uzeo je stolicu, koja se nalazila pored nje, sklonio flašice vode sa platformskih kolica, da bi na njih spustio svoje stvari. „Sećate li se Stokhauzena?“, poče on.
„Ne. Sklonite se. Ne želim da razgovaram s vama. I pored toga, smrdite na lavandu. I šta ste uradili s naočarima?“
„Nebitno. Stokhauzen je navodno ime Šonovog američkog kardiologa. Pominje se u rokovniku koji vam je Benedik dao.“
Trebalo joj je nekoliko sekundi da se nadoveže na diskusiju.
„Lekar s kojim je Šon imao sastanak na dan smrti?“
„Tako je“, potvrdio je Gaspar. E pa, taj tip ne postoji. Odnosno, nema kardiologa u Njujorku koji se zove Stokhauzen.“
Da bi potkrepio svoje reči, izvadi iz tašne hrpu odštampanih papira s rezultatima pretrage po američkim žutim stranama.
„Proširio sam pretragu na celu državu: i opet ništa. A to i nema smisla: Lorenca je u Bolnici Biša lečio jedan od najboljih timova evropskih kardiologa. Zašto bi konsultovao nekog njujorškog lekara?“
„A vi, zašto ste vi čak dovde došli da me maltretirate?“
Podiže ruku da bi je umirio.
„Slušaj me, molim te, Madlin.“
„Sad smo na ti?“
„Pretresao sam kuću uzduž i popreko. U Šonovoj kancelariji našao sam desetak odštampanih članaka. Većina su bili isečci iz štampe i ticali se istrage o smrti njegovog sina, ali među člancima je bio i ovaj.“
Pružio joj je nekoliko papira spojenih spajalicom. Bio je to dosije koji je Njujork tajms posvetio čuvenim nerešenim slučajevima: smrt Natali Vud, petorka iz Central parka, slučaj Čandre Levi, zatim onaj o zatočenim devojkama iz Klivlanda, itd. Madlin se zaustavila na strani obeleženoj samolepljivom nalepnicom, da bi na njoj pronašla… svoju fotografiju. Protrljala je oči. Skoro da je zaboravila taj članak posvećen Alis Dikson. Klinka koju je pronašla u nezamislivim okolnostima tri godine nakon nestanka. Njena najteža istraga, najbolnija, koju je jedva sprovela do kraja, ali takođe i istraga s najzadovoljavajućim epilogom. Jedan od najsrećnijih trenutaka u njenom životu, koji se danas čini tako dalekim.
„Lorenc je imao ovaj članak kod sebe?“
„Kao što vidiš. Čak je i podvukao neke odlomke.“
Pročitala je u tišini podvučene delove rečenica:

[…] ne računajući na Madlin Grin, upornu policajku iz Kriminalističke policije u Mančesteru […] nikad ne otkriva šta zna […] čiji će se napori isplatiti […] mlada Engleskinja radi danas između Aper Ist Sajda i Harlema, u prostorijama Jedinice za nerešene slučajeve Njujorške policije u blizini Bolnice Maunt Sinaj.

Čudilo ju je što je Lorenc posedovao ovaj članak, ali vrati ga Gasparu bez ijedne reči. „I to je sve?“
„A šta ste očekivali?“
„Pa očigledno je: Lorenc nije bio u Njujorku da bi se video s lekarom. Bio je na Menhetnu da vidi tebe. TEBE!“ Ona se iznervira.
„Samo zato što je imao neki stari članak o meni? Mnogo skačete, Gaspare. Čujte, dosta je bilo, sad želim da se fokusiram na svoj privatni život.“
Ali Gaspar je bio uporan. Raširio je po stočiću mapu Menhetna, koju je obeležio prethodnog dana, te hemijskom nacrta krstić.
„Šon Lorenc je umro ovde, nasred ulice, na raskrsnici 103. i Medisonove.“
„Pa?“
„A gde je kancelarija u kojoj si ti tada radila?“ Pogleda u kartu ne odgovorivši.
„Ovde!“ pokaza on. „Blok dalje! To ne može biti slučajnost.“ Začkiljivši, udubila se u proučavanje mape, i dalje bez odgovora. Kutans baci poslednju kartu dok je bolničar ulazio u sobu. „Gospođice Grin?“
„Evo poslednjeg Šonovog računa za telefon“, kazao je Gaspar ne obraćajući pažnju na bolničara, mašući dvema stranicama. „Tu se nalazi listing Lorencovih poziva. Hoćeš da znaš koji je poslednji broj pozvao pre nego što je otišao iz Francuske?“
„Gospođice Grin, spremni smo“, insistirao je bolničar, podižući strane na krevetu s točkićima.
Madlin pristade, praveći se da ignoriše Gaspara.
„212-452-0660! Je li ti poznat taj broj, Madlin? Osvežiću ti pamćenje!“, vikao je dok je bolničar gurao krevet iz sobe. „To je broj Jedinice za nerešene slučajeve Njujorške policije! Gde si ti tada radila?“
Mlada žena više nije bila u sobi, ali Gaspar nastavi: „Bilo da želiš to da priznaš ili ne, sat pre svoje smrti, Šon je bio u Njujorku da ti otkrije nešto! Tebi! TEBI!“


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:04 am

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 100622536.8_MCr3i_Si.P7230490_OKcouleursterrechaleureuse_Pb


2.

Igla uđe u venu oslobađajući tečnost za anesteziju. Ležeći na operativnom stolu, nakratko joj se učini da ju je pogodio ledeni talas. Zatim se taj neprijatan osećaj rasprši. Kapci joj postaše teški: lekarov glas postade nerazgovetan. Duboko je udahnula i prepustila se. Pre nego što je potonula, učini joj se da vidi nekog muškarca. Ozbiljnog, izduženog lica, umornih očiju. Lice Šona Lorenca. Grozničavim pogledom kao da ju je preklinjao. „Pomozi mi!“


_________________
Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso - Page 2 Empty Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu