Stan u Parizu - Gijom Muso

First topic message reminder :



U Parizu postoji atelje koji skriven leži u dnu ulice obrasle zelenilom.
Madlin ga je iznajmila da bi uživala u samoći. Usljed nesporazuma, ovoj se mladoj londonskoj policajki pridružuje Gaspar, pisac i mizantrop koji je doputovao iz Sjedinjenih Država da bi pisao u tišini. Ovo dvoje ljudi eksplozivne naravi prinuđeni su da zajedno provedu nekoliko dana.

Atelje je pripadao slavnom slikaru Šonu Lorencu i još uvijek odiše strašću prema bojama i svjetlosti. Loren je, skrhan poslije ubistva svog sina, umro godinu dana kasnije ostavivši iza sebe tri platna koja se sada vode kao nestala. Fascinirani njegovom genijalnošću i zaintrigirani njegovom tužnom sudbinom, Madlin i Gaspar odlučuju da udruže snage kako bi pronašli ta platna za koja se vjeruje da su posljednji i silni odsjaj Lorencovog genija.
Međutim, da bi pronikli u Lorencove tajne, moraće da se suoče sa sopstvenim demonima u jezivoj istrazi koja će uslijediti...

3.

Jedanaest sati. Bar koji služi tapas tek se otvorio. Gaspar sede za šank, stavi tašnu na stolicu pored sebe i naruči kapučino. Prvi zadatak: uzeti dve tablete prontalgina da bi umirio bol koji mu razdire prste i šake. Drugi zadatak: poslati SMS i pitati Madlin da mu se pridruži kad bude gotova.
„Izvolite vašu kafu, gospodine.“
„Hvala.“
Gazda nije bio bezazleni tip, pravigrubijan obrijane glave i guste brade. Pivski stomak mu se isticao pod šarenom majicom s reprodukcijom postera za film Veži me!, stari Almodovarov film sa Antoniom Banderasom i Viktorijom Abril. Stvarno upečatljiva pojava.
„Možete li, molim vas, da mi pomognete?“
„Kako vam mogu pomoći?“, upita grubijan.
Iako mu je bilo pomalo neprijatno, Gaspar izvadi telefon i objasni da se ne razume dobro u moderne tehnologije.
„Otkad sam došao u Španiju, ne mogu više da se povezem na internet.“
Grubijan se počeša po dlakama na grudima pod majicom i odgovori nešto što je sadržavalo reči „ugovor, provajder, pretplata, mobilni podaci u romingu“.
Gaspar klimnu glavom, ne razumevši ništa, ali grubijan je bio fin. Uvideo je da je ovaj u problemu pa se ponudio da sam poveže njegov aparat na bežični internet u lokalu. Gaspar mu s olakšanjem pruži mobilni i dobi ga nazad za tridesetak sekundi.
Onda raširi po šanku dokumente pa iznova pročita sve beleške koje je napravio tokom jutarnjeg leta. Prema uokvirenom pasusu iz časopisa Art in Amerika, Adrijano Sotomajor bio je raspoređen u 25. policijsku stanicu, na severu Harlema. Gaspar potraži njegov broj na Guglu. Baci pogled na sat: 5 h ujutru u Njujorku. Malo je rano da bi ga zvao. S druge strane, policija radi dvadeset četiri sata dnevno. Odlučio je da rizikuje, tako da je prvo izdržao standardno bla-bla-truć, kao i na svim drugim centralama, a onda dobio operaterku koja je pokušala da ga otkači, rekavši mu da zove tokom radnog vremena. Gaspar je bio toliko uporan da ga je na kraju prebacila nekom.
„Hteo bih da znam da li poručnik Sotomajor radi tu i dalje“, reče svom sagovorniku.
Opet su ga odbili, ali ovog puta tonom svojstvenim učitelju koji grdi dete:
„Tu vrstu ličnih informacija ne dajemo telefonom.“
Gaspar izmisli neku priču, da živi u Evropi, došao je na samo nekoliko dana u Njujork i hoće da zna da li može da svrati da pozdravi poručnika Sotomajora, koga zna iz škole i…
„Ovo je policijska stanica, gospodine, a ne odbor za maturu bivših učenika Bredlijeve škole.“
„Jasno mi je, ali…“
Gaspar opsova shvativši da su mu spustili slušalicu, ali odmah je ponovo pozvao. Ista centrala. Isti operater, ista rasprava kako bi ga prosledili nekom nadređenom. Ovog puta, iako ga lik nije uvredio, Gaspar nije uspeo ni da nastavi. Kako je ostavio ime i adresu, zapretili su mu da će ga tužiti ako nastavi da monopolizuje liniju, a zatim, umornim glasom, da bi ga se oslobodio, dežuran lik mu na kraju odvrati da poručnik Sotomajor zapravo radi u 25. stanici i da će te sedmice biti na poslu.
Gaspar je spustio s osmehom na licu. Da bi proslavio tu malu pobedu, naruči još jedan kapučino.

4.

Kada je Madlin otvorila oči, već je prošlo pola sata. Ona je, međutim, imala utisak da je spavala čitavu večnost. „Gotovo je“, kazao je neki glas.
Polako je dolazila sebi. Oko nje su boje postojale jasnije, oblici su dobijali oštrinu, lica više nisu bila toliko mutna. „Sve je u redu“, uveri je Luiza.
Lekar je već otišao, ali je na dobroćudnom licu sestre igrao osmeh. „Uspeli smo da izdvojimo skoro osamnaest jajnih ćelija“, izjavila je brišući joj čelo.
„I šta sad?“, upita Madlin pokušavajući da se uspravi. „Samo ležite“, naredi joj Luiza.
Uz pomoć kolege gurala je krevet kako bi iz operacione sale odveli pacijentkinju u sobu za odmor.
„Znate šta sledi: razvrstaćemo jajne ćelije i oploditi najzrelije. I za tri dana ćemo vam prebaciti dva najbolja zametka. U međuvremenu, vi ćete danas strpljivo ležati kod nas do podneva.“
„I onda?“
„Sve do transfera, morate odmarati u hotelu, uz neku dobru knjigu ili poslednju sezonu Igreprestola. Ali ne dirajte kesice čipsa iz mini-bara, jesmo li se razumele?“
„Šta to znači?“
„Bićete malo oprezniji s hranom: bez soli, nikako masno. Ukratko, zaboravite na sve grickalice. Ali naročito morate da se od-ma-ra-te!“
Madlin je uzdahnula kao neki tinejdžer. Luiza je odvede do sobe gde je ova malopre ostavila svoje stvari.
„Mnogo me boli“, žalila se pokazujući na stomak.
Luiza se namršti iz saosećanja.
„Znam, lutko, normalno je to, ali uskoro će tramadol početi da deluje.“
„Mogu li da se obučem?“
„Naravno. Sećate li se šifre za sef?“
Sestra joj donese odeću, tašnu i telefon, koje je spustila na stolicu pored kreveta. Dok je Madlin skidala kapu i košulju, Luiza je opet podseti da se odmara.
„Uskoro ću vam doneti užinu, a u međuvremenu, spavajte!“ Kada se mlada Špankinja vratila pola sata kasnije, noseći u rukama hranu na poslužavniku, pacijentkinje više nije bilo.

5.

„Vi, Gaspare, nikad ne prestajete! Vi ste kao Duraselov zec: udarate kao ludi po bubnju, a ne shvatate da drugima uništavate život!“
Madlin je upravo stigla sva bleda u tapas-bar u Ajalinoj.
„Kako je prošla vaša operacija?“ pokuša da je odobrovolji Gaspar vrativši se vrlo oprezno na persiranje.
„A kako da prođe! Došli ste čak u Madrid da mi se mešate u privatan život, da me progonite, da me…“
Bila je tek na početku oštre tirade, koju je došla da mu izdeklamuje, kada oseti da joj se čelo orosilo i da joj noge klecaju. Morala je da pojede nešto ili će se onesvestiti.
Nije imala čak ni snage da se popne na jednu od stolica za šankom. Naručila je čaj i otišla da se zavali u fotelju kraj prozora prema ulici, u dnu bara.
Gaspar joj se pridruži noseći pladanj od lakiranog drveta. Meze na španski način: španska tortilja, marinirani oktopod, šunka pata negra, kroketi, lignje, inćuni u sirćetu…
„Ne izgledate baš najbolje, ako smem da kažem. Pojedite nešto.“
„Ne treba mi vaša hrana!“
Prihvati njeno odbijanje i sede preko puta.
„U svakom slučaju, drago mi je što vidim da ste se predomislili u vezi s Lorencom.“
„Nisam se ja predomislila!“ odgovorila je oštro. „Ništa mi novo niste rekli!“
„Da li se vi to šalite?“
Odgovorila je na svaki od njegovih argumenata.
„Lorenc je istraživao o meni – pa šta? Sigurno je želeo da mu pomognem da nađe sina – pa šta? Možda je i došao sve do Njujorka da me vidi – pa šta?“
„Pa šta!?“, ponovi Gaspar zapanjen.
„Hoću reći: šta to u suštini menja? Lorenc je bio bolestan, slomljen od tuge, fiksao se dopaminom. Bio je spreman da se naloži na bilo šta i zanosio se nekom potpuno neosnovanom pričom o iskustvu bliske smrti. Pa to znate i sami, Gaspare!“
„Ne, prestanite s tim! Dosta mi je više da Lorenca smatraju nečim što nije bio. On nije bio narkoman, niti fanatik, već inteligentan čovek koji je voleo svog sina i koji…“
Pogleda ga oholo.
„Jadnice, zar ne vidite da sebe projektujete u Lorenca? Oblačite se kao on, mirišete kao on, govorite kao on.“
„Niko me nikad dosad nije nazvao jadnikom.“
„Za sve postoji prvi put. U svakom slučaju, bar priznajte da vas je obuzelo njegovo ludilo.“
Kutans poreče:
„Samo hoću da nastavim istragu i nađem njegovog sina.“ Madlin mu se unese u lice:
„Ali sin mu je MRTAV, dođavola! Ubijen je pred majčinim očima! Penelopa vam se zaklela!“
„Da“, priznade on. „Ispričala mi je svoju istinu.“
„Svoju istinu, pravu istinu, istina je istina, u čemu je razlika?“
On opet otvori tašnu da iz nje izvadi svesku, beleške i svoju arhivu.
„U svom aprilskom izdanju 2015. godine, Vanitiferje objavio prilično detaljan članak o istrazi Žilijenove otmice.“
Pružio je l’otokopiju članka: on se bavio sličnostima između otmice Šonovog sina i sina Čarlsa Lindberga iz 1934. godine.
„Dosta mi je vašeg pres-klipinga, Gaspare!“
„Hm, ali ako se malo potrudite da pročitate članak, videćete da je na kraju novinarka nabrojala predmete koje su istražitelji našli u jazbini gde se skrivala Beatris Munjos.“
Madlin nevoljno baci pogled na podvučeni odlomak: kutija za alat, dva noža za lov, izolir-traka, bodljikava žica, glava s lutke marke Harcel […].
„Pa šta vas brine? Detetova igračka?“
„Upravo to, to nije bila Žilijenova igračka. Penelopa mi je pominjala jedino plišanog psa sličnog ovom.“
Kao u nekom mađioničarskom triku, izvadio je iz tašne igračku s ožiljkom od čokolade.
„Možda je dete imalo dve igračke kod sebe.“
„Roditelji uglavnom ne dozvoljavaju deci da nose dve igračke u šetnju.“
„Možda, ali šta to menja?“
„Istraživao sam“, reče izvukavši iz dokumentacije isečak iz kataloga za igračke, koji je odštampao u boji.
„Za nekog ko dosad nije znao ništa o internetu, može se reći da ste mnogo napredovali…“
„Igračke marke Harcel imaju nešto posebno: neke od veoma su krupne i podsećaju na pravu decu.“
Madlin je razgledala slike iz kataloga i pomisli kako su ludo izgledale: gumene lutke su se naročito isticale veličinom i preciznim crtama lica. Nisu imale nikakve veze s plastičnim lutkama iz njenog detinjstva.
„Zašto ste mi pokazali ovo? Kakva je ovog puta vaša luda teorija?“
„Beatris Munjos nije izbola Žilijena. Već običnu lutku u dečakovoj odeći.“

6.

Madlin ga zapanjeno pogleda. „Vi buncate, Gaspare!“ Miran i siguran u sebe, Gaspar obrazloži:
„Munjosova nikad nije ni nameravala da ubije Žilijena. Ona je želela da muči bračni par Lorencovih. Njena mržnja izneverene žene bila je upućena ka Šonu i Penelopi, ne ka nevinom detetu. Ona je unakazila Penelopu da bi je kaznila za grešnu lepotu. Otela je Žilijena da bi mučila Šona, odsekla mu je prst da bi Penelopu pogodila pravo u srce, ali potpuno sam siguran da ga nije ubila.“
„Dakle, po vašem mišljenju, ona se zadovoljila tom predstavom: da izbode lutku pred majčinim očima?“
„Da, njeno oružje zapravo je bilo psihičko mučenje.“
„To je apsurdno. Penelopa je sigurno mogla da razlikuje sopstvenog sina od lutke.“
„Ne nužno. Setite se kakvo je nasilje pretrpela. Nekoliko brutalno zadatih udaraca. Unakaženo lice, slomljena rebra, slomljen nos, grudi osakaćene bodljikavom žicom… Krv i suze u očima. Kako posle toga možete biti prisebni? Koliko jasno možete videti ako ste satima bili vezani dok vam metalni šiljci prodiru kroz kožu? Koliko dobro možete da rasuđujete dok sedite u sopstvenoj mokraći i govnima, a pritom krvarite? I još gore od svega, kad su vas pre toga primorali da odsečete prst sopstvenom detetu?“
Madlin prihvati ovaj prigovor čisto forme radi.
„Hajde da pretpostavimo, makar na deset sekundi, da Penelopa nije bila pri sebi i da je možda projektovala svoje najveće strahove i tako poverovala u tu jezivu predstavu. Zašto dete nije više bilo u Čileankinom skrovištu kada je policija izvršila upad? I još bitnije, zašto su našli lutku umrljanu detetovom krvlju na obali Njutaun Krika?“
„Što se krvi tiče, to je prosto. Podsećam vas da su mu odsekli prst. Što se ostalog tiče…“
Gaspar se vrati na članak koji je pominjao policijske izveštaje.
„Ako poverujemo u ovo što piše, jedna kamera za nadzor ušla je u trag Munjosovoj u 15 h i 26 min na stanici Harlem – 125. ulica, malo pre nego što se bacila na šine dok je voz dolazio. Od 12 h i 30 min – kada je Penelopa poslednji put videla sina – do 15 h i 26 min, Munjosova je mogla da uradi šta god želi s detetom. Možda da ga zatvori negde, poveri nekome… To je ono što moramo da otkrijemo.“
Madlin je u tišini posmatrala Kutansa. Bila je iscrpljena od njegovih ekstravagantnih teorija. Protrljala je kapke i viljuškom dohvatila kroket sa šunkom.
Gaspar nije dozvoljavao da se obeshrabre, tako da je nastavio svoju argumentaciju:
„Niste vi jedini policajac s kojim je Lorenc hteo da se sretne. Malo pre smrti se povezao sa starim prijateljem Adrijanom Sotomajorom.“
Gaspar je okretao strane po svesci dok nije došao do fotografije Latinoamerikanca u policijskoj uniformi, koju je isekao iz časopisa American art i zalepio pored fotografije iz mladosti ovog trećeg člana Proizvođača vatrometa.
Madlin mu se, već iznervirana, naruga:
„A šta mislite? Da se tako vodi policijska istraga? Tako što se mirno listaju novine, seckaju članci i lepe po sveskama? Pa takve sveske imaju devojčice u šestom razredu!“
Gaspar nije ni pomišljao da se uvredi, već je spremno dočekao ovu opasku:
„Nisam policajac, to je tačno, i očigledno je da ne umem da vodim istragu. Zato i želim da mi vi pomognete.“
„Ali sve što ste mi rekli je nerealno!“
„Ne, Madlin, to nije tačno, i vi to znate. Prestanite da budete tako malodušni. Lorenc je možda bio preplavljen bolom, ali nije bio lud. Ako je već odlučio da dođe u Njujork da vas vidi, to je zato što je imao neki novi trag, u svakom slučaju, nešto konkretno.“
Tišina. Pa uzdah.
„Što sam vas srela, Gaspare? Zašto ste čak dovde došli da me maltretirate? Nije ni vreme, ni mesto za to, majku mu…“
„Pođite sa mnom u Njujork. Tamo se nalaze odgovori! Zamolimo Sotomajora za pomoć i nastavimo istragu na licu mesta. Želim da znam šta je Šon Lorenc otkrio. Želim da znam zašto je hteo da razgovara s vama.“
Eskivirala je:
„Idite sami, ja vam ne trebam.“
„Pre dva minuta ste drugačije govorili! Vi ste prekaljeni policajac, poznajete grad, sigurno i dalje imate kontakte u Njujorškoj policiji i FBI-ju?“
Popivši gutljaj čaja, Madlin je primetila da i dalje na zglobu nosi plastičnu narukvicu koje kače pacijentima. Otkinu je i mahnu njome pred Gasparovim očima, pokušavajući da ga urazumi.
„Gaspare, vidite i sami da mi je život krenuo u drugom pravcu. Upravo dolazim s jedne intervencije, uskoro ću imati još jednu, planiram da zasnujem porodicu…“
Dramaturg stavi telefon na sto. Ne ekranu je mejl od Karen Liberman potvrđivao rezervaciju leta kompanijom Iberija za dve osobe istog dana. Polazak iz Madrida u 12 h i 45 min, dolazak na aerodrom Dž. F. K. u 15 h i 15 min.
„Ako krenemo odmah, možemo da ga uhvatimo. Vratićete se pre 26. decembra, taman na vreme za svoju drugu intervenciju.“
Madlin odmahnu glavom. Gaspar je bio uporan:
„Ništa vas ne sprečava da krenete sa mnom. Imate dva dana da ubijete ovde. Niko ne operiše za Božić, čak ni u Madridu.“
„Moram da odmaram.“
„O, majku mu, samo na sebe mislite!“
To je bila kap koja je prelila čašu. Madlin mu baci pladanj u lice. Gaspar je imao tek toliko vremena da se udalji kako ga ne bi pogodio, tako da se hrana prosu po keramičkim pločicama iza njega.
„Za vas je sve igra!“ pukla je. „Uzbuđuje vas istraga! Unosi radost u vaš dosadan život, mislite da ste neki junak iz filma! Ja sam se deset godina bavila time! Čak mi se život samo na to i sveo! I reći ću vam sledeće: to su vrata koja vode pravo u provaliju! U svakoj istrazi ostavljate deo svog zdravlja, životne radosti, bezbrižnosti. Do trena kada više nemate ništa. Razumete li? Ništa! Budite se jednog jutra, a od vas je ostala samo ljuštura. Ja sam već prošla kroz to. I ne želim nazad.“
Gaspar ju je pustio da završi pa pokupio svoje stvari.
„U redu, razumem vašu poziciju. Neću vam više dosađivati.“
Grubijanje izašao iz svoje pećine gunđajući. Gaspar mu dade dve novčanice da ga umiri. Onda se uputi ka vratima. Madlin ga je posmatrala. Znala je da treba sačekati još samo deset sekundi i njenim mukama doći će kraj. Međutim, ipak povika:
„Ali zašto to radite, majku mu? Vi, koga je baš briga za sve, koji ne volite ljude, ne volite život, zašto vam je, KOJI KURAC, stalo do te priče?“
Kutans se vrati i stavi fotografiju na sto. Slika Žilijena na toboganu, fotografisana jednog zimskog jutra na Trgu Strane misije. Bilo je to samo jedno dete, zavijeno u šal, sanjalačkog pogleda, očiju koje su zračile, s osmehom na usnama. Lepo kao sunce, slobodno kao vetar.
Madlin nije želela da se zadržava na fotografiji.
„Želite da mi na lukav način nabijete krivicu.“
Jedna suza joj se, ipak, spusti niz lice. Nedostatak sna, iscrpljenost, osećaj da je na ivici živaca.
Gaspar je polako uze za ruku. Istovremeno ju je i ubeđivao i preklinjao:
„Znam šta mislite. Znam da ste sigurni u Žilijenovu smrt, ali samo mi pomozite da i ja budem siguran. Tražim vam samo da se dva dana posvetite istrazi. Ni sekund više. I kunem vam se da ćete se vratiti u Madrid na vreme za drugu intervenciju.“
Madlin protrlja lice i pogleda kroz prozor. Opet se naoblačilo i kiša krenula da pada. Opet je tuga sve prekrila: nebo, njeno srce, glavu. Duboko u sebi nije imala nikakvu želju da ostane sama za Badnje veče i fucking Christmas, kada su ljudi morali biti veseli, zaljubljeni i u krugu porodice. Kutans je bar nudio priliku da se doživi nešto istovremeno bolno i isceljujuće.
„Ići ću s vama u Njujork, Gaspare“, popustila je na kraju, „ali kakav god da je ishod, posle ta dva dana, ne želim više NIKAD da vas vidim u životu.“
„Obećavam da nećete“, odgovori on, a osmeh mu je zatitrao na usnama.

14


Nueva York

Izlazim iz taksija i to je verovatno jedini grad


lepši uživo nego na razglednicama.


Miloš Forman

1.

Gaspar je ponovo mogao da diše.
Okovan polarnom hladnoćom, Njujork je svetlucao pod svetlim nebom. Pariška učmalost i madridsko sivilo sada su bili daleko. Čim je taksi prešao most Trajboro – ogromnu čeličnu konstrukciju koja povezuje Kvins, Bronks i Menhetn – Gaspar je osetio da je na poznatom terenu. Njemu, koji je voleo šumu i planine i bio zakleti neprijatelj velikih gradova, ovde je ipak bilo prijatno. Gradska džungla, šuma nebodera, kanjoni od stakla i čelika: ove glupave metafore su ipak imale istine u sebi. Njujork je bio ekosistem. Ovde je bilo brda, jezera, livada, stotine hiljada drveća. Za one koji su hteli da vide, bilo je i beloglavih orlova, sivih sokolova, snežnih gusaka i jelena. Vrhova, čopora, prostranstava, košnica i rakuna. Ovde su reke ledile zimi, a u jesen je lišće čas bilo obasjano, čas je gorelo pod svetlošću. Ovde se sticao utisak da, iako smo pod okriljem civilizacije, divljina nije tako daleko od nas. Njujork…
Gasparovo zadovoljstvo odudaralo je od neraspoloženja koje je osećala Madlin. Spavala je nemirno i sve vreme osećala bol tokom leta, i otkako su stigli, odgovarala je Gasparu samo nejasnim onomatopejama. Bez prestanka se pitala, zgrčenog lica, stisnutih usana i pogleda koji se gubio u daljini, kako je mogla da dopusti da je nagovori na ovo putovanje.
Zahvaljujući magiji koju je pravila vremenska razlika, još nije bilo ni pola pet po podne. Taksi je sišao s petlje na autoputu Trga Trajboro pa skrenuo za Leksington. Nakon što su se spustili petsto metara niz ulicu, stigoše pred Policijsku stanicu Istočnog Harlema, koja je ličila na neki mali bunker od prljave žute cigle, izgrađen u 119. ulici, pored nadzemnog metroa i otvorenog parkinga. Kako su Gaspar i Madlin stigli direktno s aerodroma, jedva izađoše iz žutog taksija natovareni torbama.
Enterijer 25. stanice odgovarao je eksterijeru: bezličan, jeziv i deprimirajući. Nedostatak prozora pojačavao je otužan izgled zgrade. Posle svog čuvenog telefonskog poziva prethodnog dana, Gaspar se pripremio na najgore: možda je trebalo izdržati dugo čekanje u redu i ići od šaltera do šalter pre nego što dobije priliku da popriča s Adrijanom Sotomajorom. Međutim, pošto je ostalo samo dva dana do Božića, mesto je bilo pusto, kao da je hladnoća koja je pogodila grad obeshrabrila i same kriminalce. Policajka u uniformi dočekivao je posetioce za stolom od crnog metala. Kao jedna prava gromada od sala utegnutog u uniformu, nadzornica je imala telo puža golaća, malene ruke i glavu kao žaba: ogromno trouglasto lice, disproporcionalno velike usne, rošavu kožu. Možda su je postavili na to mesto da plaši decu i da ih odvraća od lošeg puta.
Gaspar preuze kormilo:
„Dobar dan, želeli bismo da razgovaramo s poručnikom Sotomajorom.“
Vodozemka im laganim pokretom dodade formular i, grakćući, objasni da joj trebaju njihove isprave.
Madlin je dobro poznavala policijske stanice. Nije više htela da gubi vreme tako da je odgurnula Gaspara i uzela stvari u svoje ruke.
„Ja sam kapetan Grin“, izjavi dajući svoj pasoš. „Radila sam u Jedinici za nerešene slučajeve Njujorške policije u 103. ulici. Došla sam samo u posetu jednom kolegi. Nema razloga za toliku papirologiju!“
Nadzornica ju je neko vreme posmatrala bez reči. Još nije ništa rekla, tako da je odavala utisak kao da diše kroz meku, vlažnu i lelujavu kožu.
„Samo trenutak“, piskavim glasom reče dok je uzimala slušalicu.
Glavom im pokaza ka redu drvenih klupa kod ulaznih vrata. Madlin i Gaspar sedoše, ali je cela prostorija smrdela na sredstvo za dezinfekciju, iako su bili nasred promaje. Madlin, očajna, potraži spas sklonivši se do automata za piće. Poželela je da naruči kafu, ali se setila da na aerodromu nije razmenila evre za dolare.
Sranje!

Besna i već na ivici živaca, skupila je šaku u pesnicu, i taman htede da udari automat kada je Gaspar naglo zaustavi. „Vi ste poludeli! Urazumite se ili…“
„Dobar dan, kako mogu da vam pomognem?“

2.

Okrenuše se ka glasu. Pod prigušenim svetlom policijske stanice ukazalo se privlačno lice sa zift-crnom punđom mlade policajke latinoameričkog porekla. Svojom mladošću, finim crtama lica, diskretno našminkanog, i prijatnim osmehom bila je otelotvorenje elegancije i savršena antiteza narednika. Kao da je trebalo da se savršenstvo jednih plati ružnoćom drugih, kako bi se opravdao neki nepravedan poredak stvari.
Madlin se predstavi i ponovi Gasparovu rečenicu:
„Dobar dan, želeli bismo da porazgovaramo s poručnikom Sotomajorom“, izjavila je.
Policajka klimnu glavom:
„To sam ja: Lusija Sotomajor.“
Gaspar nabra obrve. Iza njegovog zapanjenog pogleda kao da je razumela u čemu je nesporazum.
„Aha! Vi sigurno mislite na Adrijana?“
„Tako je.“
„Imamo isto prezime. Nije prvi put da nastane zabuna. Čak i dok je radio ovde, ljudi su mislili da mi je stariji brat ili rođak.“
Madlin uperi besan pogled u Gaspara: Niste bili sposobni čak ni to da proverite! On bespomoćno raširi ruke. On je, naravno, tokom telefonskog razgovora govorio na engleskom, koristeći neutralnu formu u muškom rodu, tako da niko nije reagovao.
„Gde sada radi Adrijano?“, nadoveza se brzo da bi ispravio grešku.
Policajka se prekrsti.
„Nigde, nažalost. On je mrtav.“
Ponovo razmeniše poglede. Uzdah. Neverica. Razočaranje. „A kada je umro?“
„Pre manje od dve godine. Sećam se jer je to bilo baš na Dan zaljubljenih.“
Lusija pogleda na sat i ubaci dve kovanice od po četvrt dolara da bi naručila čaj.
„Mogu li da vas poslužim nečim?“
Mlada policajka se ponašala onako kako je i izgledala: elegantno i ljubazno. Madlin uze kafu.
„Adrijanova smrt bila je veliki šok“, nastavi ona pružajući papirnu čašu bivšoj koleginici. „Ovde su ga svi voleli. Imao je vrlo inspirativan životni put, koji ovde svi vole da ističu.“
„Šta to znači?“ upita Gaspar.
Hladila je čaj duvajući.
„Recimo da je sve dobio sopstvenom zaslugom. U detinjstvu je Adrijano prošao kroz nekoliko hraniteljskih porodica. Čak je neko vreme flertovao i s delinkvencijom, pre nego što se doveo u red i zaposlio u policiji.“
„Je li umro na dužnosti?“, upita Madlin.
„Ne baš. Izboli su ga odmah pored kuće, dok je pokušavao da razdvoji dvojicu mladića koji su se tukli ispred podruma pića.“
„Gde je živeo?“
Rukom je pokazala u pravcu vrata. „Nedaleko odavde, u Ulici borovnica.“
„Je li njegov ubica uhapšen?“
„Ne, i to je razbesnelo sve u stanici. Ubija nas saznanje da je ubica koji je prerezao grlo policajcu i dalje na slobodi.“
„A jesu li ga bar identifikovali?“
„Ne, bar koliko ja znam! Ta tragedija je stvarno ostavila traga. I to naročito u ovom našem kvartu! I Braton je lično zbog toga besneo. Takvo nasilje se ne očekuje u ovom delu Harlema, koji danas važi za veoma bezbedan.“
Lusija popi čaj kao da je čašica votke.
„Moram da se vratim na posao. Žao mi je što sam morala da vam prenesem tako tužnu vest.“
Bacila je čašu u korpu pre nego što je dodala:
„Nisam vas čak ni pitala zašto ste želeli da vidite Adrijana.“
„U vezi s jednom starom istragom“, odgovori Madlin. „Je li vam poznata otmica i smrt sina slikara Šona Lorenca?“
„Čula sam za to, ali to nije potpadalo pod naš sektor, bar mislim.“
Gaspar je nastavio:
„Adrijano Sotomajor bio je Lorencov prijatelj. Nikad vam nije o tome pričao?“
„Ne, ali mi nismo ni radili u istom timu, nismo se dobro znali.“
Lusija se okrenu ka Madlin pa dodade:
„A u otmicama dece, kao što znate, glavnu reč vodi FBI.“

3.

Od hladnoće i ledenog vetra trnule su ruke i noge, grčilo se lice, pekao je svaki otkriveni centimetar kože. Na trotoaru preko puta policijske stanice, Madlin zakopča rajsferšlus na jakni koju je kupila u poslednjem trenutku na madridskom aerodromu. Ruke su joj bile namazane kremom, usne balzamom, a šal je dvostruko obavila oko vrata. Bila je toliko ljuta da ga je odmah napala bez upozorenja:
„Vi ste pravi nesposobnjaković, Gaspare!“
S rukama u džepovima, Gaspar uzdahnu:
„A vi ste, kao i uvek, baš prijatni!“
Navukla je kapuljaču uokvirenu krznom.
„Prešli smo šest hiljada kilometara – a zbog čega!“
Pokušao je da porekne očigledno:
„Ma ne, nije baš tako.“
„Onda nismo gledali isti film!“
Izrazio je jednu hipotezu:
„A šta ako je Sotomajor ubijen pošto se previše zanimao za Žilijenovu otmicu?“
Ona ga zapanjeno pogleda.
„To je apsurdno. Znate šta, odoh ja u hotel.“
„Već?“
„Umarate me“, uzdahnula je. „Dosta mi je više vaših kretenskih teorija! Idem da legnem, dajte mi trideset dolara!“
Izašla je na kolovoz da bi pokušala da uhvati taksi. Gaspar otvori novčanik i izvadi dve novčanice, ali je i dalje navaljivao:
„Ne želite ni da pokušate da učinite nešto?“
„Ne vidim šta bih mogla.“
„Ma dajte! Mora da ste sačuvali neke kontakte.“
Pogleda ga očima iz kojih je kuljala mešavina besa i ekstremnog umora.
„Već sam vam objasnila, Gaspare: vodila sam istrage u Engleskoj. U Njujorku nisam imala nikakvu konkretnu ulogu na terenu. Bila sam kancelarijski moljac.“
Cvokotala je od hladnoće. Cela se tresla, cupkala je s noge na nogu da bi se ugrejala. Hladnoća, koja je Gasparu davala energiju, nju je ubijala.
Neki ford eskejp oštrih linija naglo zakoči ispred njih. Madlin pobeže u taksi i ne pogledavši svog pratioca, već brzo dade taksisti adresu hotela. Prekrstila je ruke i presavila se, ali već posle nekoliko trenutaka poče da viče na vozača, nekog Indijca koji je baš naumio da vozi spuštenih prozora, uprkos hladnoći. Sik se nije dao, već se pet minuta svađao pre nego što je popustio i zatvorio prozore. Madlin je sklopila oči. Bila je na ivici snage, iscrpljena, skršena. A naročito ju je mučio bol u stomaku. Neka nadutost, grčevi, mučnina i, bez obzira na hladnoću, nekontrolisani napadi vrućine.
Kada je opet otvorila oči, taksi je jurio po Vestsajdskom auto-putu, velikoj aveniji uz reku Hadson, koja se pruža sve do Menhetna. Zavuče ruku u džep jakne da izvadi mobilni. U imeniku je dugo tražila broj koji dugo nije okretala.
Dok je radila u Njujorku, Dominik Vu bio joj je kontakt u FBI-ju. Lik je bio zadužen da posreduje između jedinice u Njujorškoj policiji gde je radila Madlin i Federalnog biroa. Još preciznije, bio je to Gospodin Ne, koji je odbijao sve njene zahteve. Uglavnom zbog restrikcije u budžetu, ali i da ne bi osporili rad Biroa.
Tip nije bio neprijatan. Nedodirljivi Dominik Vu bio je nesumnjivo karijerista, ali ponekad je umeo da donese neočekivane odluke. Vodio je neobičan privatan život: nakon što je dobio dvoje dece s pravnicom iz Gradske skupštine, priznao je da je homoseksualac. Poslednji put kad ga je Madlin srela, bio je u vezi sa novinarom koji ureduje kulturnu rubriku u Vilidž vojsu.
„Dobar dan, Dominiče, ovde Madlin Grin.“
„Zdravo, Madlin! Kakvo iznenađenje! Vratila si se u rodnu zemlju?“
„Samo nakratko. A ti?“
„Ja sam na odmoru, ali provodim praznike u Njujorku s ćerkama.“
Protrljala je kapke. Svaka reč joj je probijala mozak.
„Znaš me, Dominiče, nikad mi nije išlo izmotavanje i…“
Čula ga je kako se smeje s druge strane žice.
„Da, da, pusti formalnosti. Šta mogu da učinim za tebe?“
„Volela bih da mi učiniš jednu uslugu.“
Čutao je oprezno, pa reče:
„Rekao sam ti da nisam na poslu.“
Ona, ipak, nastavi:
„Možeš li da mi iskopaš nešto o okolnostima ubistva jednog policajca u 25. stanici. Adrijano Sotomajor? Ubijen je ispred kuće, u Harlemu, pre manje od dve godine.“
„Šta tačno tražiš?“
„Sve što možeš da nađeš.“
Vu se uozbilji.
„Ti beše više ne radiš kod nas, Madlin…“
„Ne tražim poverljive informacije.“
„Ako se budem raspitivao, ostaće tragovi i…“ Počeo je da joj ide na živce. „Šališ se? Zar si tolika kukavica?“
„Danas, s svim informatičkim dostignućima, možemo…“
„OK, nema veze, samo naruči sebi za Božić par muda. Sada bi trebalo da su na rasprodaji u Blumingdejlsu.“
Naglo je spustila slušalicu i ponovo postala bezvoljna. Deset minuta kasnije stigla je u hotel, zgradu od braon cigle tipičnog izgleda za Trajbeku. Gaspar je išao tako daleko da je rezervisao smeštaj u hotelu Bridž klub, u kome je Lorenc proveo poslednje dane života. Na recepciji joj rekoše da je hotel pun, ali da su ipak dve sobe rezervisane na ime Kutans: dvostrano orijentisan apartman i sobica na poslednjem spratu. Prisvojila je apartman bez oklevanja, izvadila pasoš i popunila formular za tri minuta.
Čim je ušla, ne pogledavši uopšte kroz prozor, navukla je sve zavese, okačila Do not disturb na vrata, i popila koktel od bromazepama, antibiotika i paracetamola.
Savijajući se od bolova, Madlin ugasi lampu i leže. Što se tiče odspavanih sati, protekle noći bile su katastrofalne. Došla je do tačke u kojoj od izmučenog i iscrpljenog tela više nije bila u stanju ni da razmišlja. Ne može da misli, da razmišlja, da isprati ni najmanju ideju.
Njeno telo imalo je poslednju reč.

15


Povratak u Ulicu borovnica

Drugi će imati moje mane,


ali niko neće imati moje kvalitete.


Pablo Pikaso

1.

Gaspar je oživeo.
Kao biljka koju su zalili posle više dana pauze.
Puis Menhetna, njegov tempo, oštra i suva zima, metalnoplava boja neba, zimsko sunce koje je bacalo poslednje zrake. Sve je u njemu budilo pozitivno raspoloženje. Nije prvi put primećivao koliko mu je psiha osetljiva na okruženje. Naročito je klima uticala na njega, tako što ga je menjala i podizala mu raspoloženje u nekim prilikama. Dok bi u drugim, od kiše, vlažnosti i isparenja, to isto raspoloženje potpuno potonulo. A toplotni talas bi ga nokautirao. Te česte promene su mu otežavale život, ali s vremenom je naučio da živi s usponima i padovima. Danas je bio savršen dan. Jedan od onih dana koji vrede duplo, ili čak triput više. Trebalo je da ga iskoristi da bi ostvario neki napredak u istrazi.
Snalazio se zahvaljujući staroj mapi koju je pronašao u Lorencovoj biblioteci. Skrenuo je desno na Medisonovu, da bi zaobišao veliku zelenu površinu - Park Markusa Garvija – i onda izašao na Lenoksovu aveniju, koja se, u ovom delu Harlema, zvala Avenija Malkolma X. Na jednom uglu kupio je hot-dog i kafu, koji su se prodavali iz kombija, pa nastavio put ka severu.
Ulica borovnica, gde je Adrijano Sotomajor ubijen, bila je zapravo uličica oivičena kućama od crvene cigle i drvećem kestena, stisnuta između 131. i 132. ulice. Mesto je pomalo podsećalo na stari Jug, s visokim stepeništem, gelenderima i drvenim verandama živih boja.
Gaspar je deset minuta lutao pustom ulicom, pitajući se kako da pronađe nekadašnju policajčevu kuću. Gledao je prezimena po poštanskim sandučićima – Faradej, Tompkins, Langloa, Fabijanski, Mur… – ali nije došao ni do kakvog zaključka.
„Pazi, Teo!“
„Dobro, tata!“
Gaspar se okrenu ka grupici koja mu se približavala trotoarom preko puta. Kao u Kaprinom filmu, otac i sin vukli su veliku novogodišnju jelku. Iza njih je hodala pomalo oholo lepa meleskinja, sa starijom crnkinjom u providnoj kabanici, kožnim čizmama do butina u boji sleza i šubari.
„Dobar dan!“ pozdravi ih prelazeći ulicu. „Tražim nekadašnju kuću g. Sotomajora. Je li vam poznat?“
Otac je bio ljubazan i predusretljiv, raspoložen da mu pomogne, ali činilo se da tu ne živi dugo. Okrenu se ženi, koja bi trebalo da mu je supruga.
,Je li ti poznat neki Sotomajor, dušo?“
Meleskinja začkilji kao da je prizivala daleka sećanja.
„Mislim da je to tamo“, reče pokazujući kućicu s kosim krovom.
Upitala je ženu pored sebe:
„Tetka Anđela?“
Afroamerikanka pogleda sumnjičavo u Gaspara. „A zašto bih odgovorila ovom beku?“ Meleskinja je nežno uhvati za ramena.
„Daj, tetka Anđela, kad ćeš prestati da se praviš opasnija nego što jesi?“
„OK, OK“, predade se ona poravnavši prevelike naočari za sunce. „Broj 12, porodica Langloa.“
„Langloa? To je l’rancusko prezime“, konstatovao je Gaspar.
Pošto je ušla u formu, tetka Anđela više nije škrtarila s objašnjenjima:
„Posle smrti tog policajca, koji je stvarno bio dobar momak, takvih nema mnogo, da ti ja kažem, njegova rođaka Izabela nasledila je kuću. Udata je za Andrea Langloa, inženjera iz Pariza koji radi u Čelsiju, u Guglovoj zgradi. Prilično fin za Francuza: više puta mi je potkresao ogradu, a ponekad, kada kuva, ume da mi donese nešto, recimo parče zečetine sa senfom.“
Gaspar zahvali porodici i vrati se pedesetak metara pa pozvoni tamo gde su mu pokazali. Malo kameno stepenište, vrata ukrašena ogromnim vencem od borovih grana i zelenike.
Žena koja je otvorila – Latinoamerikanka guste kose i plamtećeg pogleda – nosila je kariranu kecelju i držala u rukama dete. Kao što bi Eva Mendes izgledala u Očajnim domaćicama.
„Dobar dan, gospođo, izvinite što vas uznemiravam. Tražim nekadašnju kuću Adrijana Sotomajora. Rekli su mi da je ova.“
„Može biti“, odgovorila je s mrvom nepoverenja. „Šta želite?“
Kutansova metoda bila je: iskriviti istinu, flertovati s lažima, ali nikad im se do kraja ne prepustiti.
„Ja sam Gaspar Kutans. Upravo pišem biografiju o slikaru Šonu Lorencu. Vi ga sigurno ne poznajete, ali…“
„Ja da ne poznajem Šona?“ prekide ga vlasnica. „Da samo znate koliko puta je pokušao da me uhvati za dupe!“

2.

Eva Mendes se zapravo zvala Izabela Rodriges. Srdačna žena je vrlo brzo pozvala Gaspara da uđe da se ugreje u kuhinji. Čak je navaljivala i da ga posluži čašicom likera od jaja bez alkohola. Isti onaj u kojem je troje dece uživalo za vreme kasne užine.
„Adrijano mi je bio brat od ujaka“, objasnila je donoseći iz dnevne sobe stari album sa slikama u platnenim koricama.
Okretala je stranice dok su se redale fotografije iz detinjstva i ispričala detaljno svoje porodično stablo:
„Moja majka, Marisela, bila je sestra Ernesta Sotomajora, Adrijanovog oca. Proveli smo čitavo detinjstvo u Tibertonu, to je selu u Masačusetsu, blizu Glostera.“
Na fotografijama je Gaspar primetio pejzaže koji su podsećali na neke delove Bretanje: pustare, mala luka, obični čamci koji su se smenjivali sa ribarskim brodićima i onima za krstarenje, sojenicama gde su živeli ribari i splavovima od drvenih dasaka.
„Adrijano je bio dobar momak“, objašnjavala je njegova sestra. „Prava elita, iako se ne može reći da ga je život mazio.“
Pokazala je i druge stare fotografije Gasparu. Prizori iz detinjstva: brat i sestra kako se krevelje, prskaju se vodom oko bazena na naduvavanje, ljuljaju se jedno pored drugog na gvozdenoj ljuljašci, prave lampu od bundeve. Ali Izabela je ubrzo rasterala iluziju koju je ta idilična slika davala.
„Bez obzira na prividnu radost koja zrači s fotografija, Adrijano nije imao normalno detinjstvo. Njegov otac, moj ujak Ernesto, bio je nasilan i impulsivan čovek, koji je znao da iskaljuje bes na ženi i sinu. Da se drugačije izrazim, Ernesto je delio teške batine, i to često.“
Izabelin glas puče. Da bi oterala ružne uspomene, pogleda svoju decu pogledom punim ljubavi. Sedeći za stolom, dvojica dečaka su se kikotala sa slušalicama na ušima, pogleda prikovanog za tablet. Najmlađi je pak bio udubljen u veliku slagalicu: Male dvorske dame, najpoznatija Velaskezova slika.
Gaspar je potajno razmišljao o svom ocu. Tako finom, pažljivom, nežnom. Kako neki ljudi uništavaju bića koja su donela na svet? Kako ih neki druge vole toliko da bi i život dali za njih?
Ostavi ovo pitanje bez odgovora i priseti se šta mu je policajka iz 25. stanice rekla pre pola sata.
„Rekli su mi da je Adrijano bio dodeljen hraniteljskoj porodici…“
„Da, zahvaljujući našoj učiteljici, gospođici Boninsenji. Ona je prijavila Ernestovo nasilje okružnoj socijalnoj službi.“
„Adrijanova majka je to dopustila?“
„Ujna Bjanka? Ona je otišla od kuće nekoliko godina pre toga.“
„Koliko je godina imao vaš brat kad je došao u Njujork?“
„U osmoj godini je došao, mislim. Seljakali su ga između dve-tri porodice u početku, pa se na kraju skrasio ovde, u Harlemu, kod gospodina i gospođe Vblis, predivne hraniteljske porodice, koja ga je gledala kao rođenog sina.“
Zatvorila je album pa je, zamišljena, dodala:
„S vremenom su Adrijano i njegov otac ipak uspeli da se pomire…“
„Stvarno?“
„Pred kraj života ujak Ernesto je oboleo od raka grla. Sin ga je primio i lečio kod sebe što je duže mogao. To je ta velikodušnost koja je krasila mog brata.“
Gaspar povede diskusiju ka temi koja ga je zanimala: „A gde je tu Šon Lorenc?“

3.

Izabeline oči zasjaše.
„Šona sam upoznala u osamnaestoj godini! Čim sam postala punoletna, dolazila sam u Njujork da tu provedem leto. Nekad bih boravila kod drugarice, ali najčešće sam bila kod Volisovih.“
Pustila je da je obuzmu sećanja na dobra stara vremena.
„Šon je živeo gore, u naselju Polo graunds tauers“, prisećala se, „ali on i Adrijano su stalno visili zajedno, uprkos razlici od četiri godine. Ja sam ih verno pratila, u želji da im se pridružim. Šon je bio pomalo zaljubljen u mene i to mi nije smetalo. Može se čak reći da smo imali i neku vrstu veze na daljinu.“
Uze gutljaj likera i sačeka neko vreme dok joj se sećanja nisu iskristalisala:
„Bilo je to drugo vreme. Drugačiji Njujork. I slobodniji i opasniji. Tih godina ljudi su se stvarno plašili. Nasilja je bilo svuda, a krek se uvukao u sve pore.“
Odjednom je shvatila da su deca blizu pa je snizila ton: „Glupirali smo se, naravno: mnogo smo duvali, obijali automobile, žvrljali po zidovima. Ali smo takođe išli i u muzeje! Sećam se kako nas je Šon odvlačio u Muzej moderne umetnosti kad god je bila nova izložba. On me je upoznao s Matisom, Polokom, Sezanom, Tuluz-Lotrekom, Kiferom… Već ga je bilo uhvatilo neko ludilo pa je crtao i slikao sve vreme i po čemu god je mogao.“
Izabela je zaćutala pa, ne mogavši da odoli, reče:
„Pokazaću vam nešto“, kazala je tajanstvenim tonom.
Nestade na trenutak pa se vrati s velikom fasciklom i spusti je na stočić. Pažljivo je otvorivši, izvadi iz nje crtež urađen ugljenom na kartonskoj ambalaži za kukuruzne pahuljice. Njen portret s potpisom Šon, 1988. Stilizovano lice mlade žene: nemiran pogled, divlja kosa, gola ramena. Gaspar pomisli na Pikasove crteže Fransoaz Žilo. Podjednako talentovani i genijalni. U samo nekoliko poteza, Šon je uspeo sve da uhvati: vatrenu mladost, Izabelinu gracioznost, ali i neku ozbiljnost, koja je najavljivala ženu kakva će tek postati.
„Čuvam je kao oči u glavi“, reče u poverenju, vraćajući crtež u kartonski omotač. „Naravno, kada je pre dve godina održana retrospektiva Šonovih radova u Muzeju moderne umetnosti, to mi je sve izgledalo ludo i vratilo mnoga sećanja…“
Gaspar je baš i želeo da pokrenu tu temu:
„Jeste li upoznali Beatris Munjos?“
Preko Izabelinog lice pređe neka senka i ono se smrači. Odgovorila je birajući reči:
„Da, upoznala sam je. Uprkos svemu što je uradila, Beatris nije bila… loša osoba. Bar nije bila onda dok smo se družile. Kao i Adrijano i mnogi drugi mladi izkvarta, Beatris je bila žrtva. Život ju je slomio. Bila je tužna i izmučena osoba, s niskim samopouzdanjem.“
Izabela se i dalje služila umetničkim metaforama:
„Često se kaže da slika postoji samo u očima posmatrača. Slično je bilo i s Beatris. Ona bi živnula tek kad bi je Šon pogledao. Lako je danas to reći, ali s ove distance, žalim što joj nisam pomogla kad je izašla iz zatvora. Možda bi to sprečilo zločin za koji se kasnije proglasila krivom. Naravno, možda nisam to ovako otvoreno rekla pred Šonom, ali…“
Gaspar nije verovao ušima.
„Videli ste Šona posle smrti njegovog sina?“
Izabeline reči odjeknule su kao bomba:
„Pozvonio mi je na vratima prošlog decembra. Pre tačno godinu dana. Sećam se datuma jer sam posle čula da je sutra umro.“
„U kakvom stanju je bio?“, upita Kutans. Izabela uzdahnu.
„Ovog puta, mogu vam reći, više nije želeo da me hvata za dupe.“
„Šonu se lice izdužilo i propalo, prekriveno bradom, a kosa mu je bila masna. Mogli smo mu lako dati i deset godina više. Nisam s njim razgovarala bar dvadeset godina, ali videla sam neke fotografije na internetu. To više nije bio taj čovek. Oči su mu naročito bile jezive. Kao da nije spavao deset dana ili da se upravo nafiksao heroinom.“
Gaspar i Izabela prešli su na verandu osvetljenu trima fenjerima. Par minuta pre toga, Izabela je iskopala neku staru paklicu cigareta, koju je štekala u kuhinji iza bakarne šerpe i emajlirane cediljke. Izašla je na polarnu hladnoću da zapali cigaretu, nadajući se da će možda pramenovi dima ublažiti sećanja tako da manje bole.
„Naravno da nije zbog droge bio takav, već zbog tuge. Najveća moguća tuga. Koja vas izjeda i ubija kao da su vam dušu iščupali.“
Energično uvuče dim.
„Kada sam videla Šona, renoviranje još nije počelo. Andre, moj muž, i ja tek što smo nasledili kuću i resili da iskoristimo poslednje vikende u godini da je ispraznimo.“
„Bili ste jedini Adrijanov naslednik?“
Izabela potvrdi glavom.
„Roditelji su mu bili preminuli, a nije imao ni brata ni sestru. Ali pošto je proces nasledivanja potrajao, u kući su još bile njegove stvari kad smo je preuzeli. I baš su one i zanimale Šona.“
Gaspar je osetio kako ga obuzima uzbuđenje. Bio je siguran da je došao do krucijalne tačke u istrazi.
„Šon se nije zamarao dugim diskusijama, samo mi je pokazao fotografije malog Žilijena i objasnio da ne veruje u zvaničnu tezu da mu je sin mrtav.“
„Je li vam rekao zašto?“
„Samo je izjavio da je Adrijano nastavio istragu, ali tajno.“ Noć je odjednom pala. U nekim baštama svetlele su novogodišnje sijalice na jelkama, žbunju i ogradama. „Šta je tačno Šon tražio kod vas u kući?“
„Hteo je da pogleda Adrijanove stvari. Da vidi da li je možda pre smrti ostavio neki trag.“
„Jeste li mu poverovali?“
Odgovori mu glasom obojenim tugom:
„Pa ne baš. Rekoh vam: izgledalo je kao da halucinira, da je lud, da bunca ili ne zna šta govori. Da budem do kraja iskrena, čak me je bilo malo i strah.“
„Pa ipak ste ga pustili u kuću“, pretpostavio je.
„Da, ali sve vreme dok je preturao po kući, ja sam s decom šetala po Ist River plazi5. Moj suprug ga je držao ovde na oku.“
„Znate li da li je Šon nešto našao?“
Razočarano se osmehnula.
„U svakom slučaju, napravio je jebeni haos u kući! Otvorio je sve fioke, ormare, sve je ispreturao. Kako mi je Andre ispričao, otišao je tvrdeći da je našao to što je tražio.“
Gaspar je osetio kako mu raste temperatura.
„I šta je to bilo?“
„Dokumenti, bar mislim.“
„Kakvi dokumenti?“
„Zaista nemam pojma. Andre je pominjao neku fasciklu, koju je Šon strpao u svoju kožnu tašnu.“ Bio je uporan:
„Ne znate šta je bilo u njoj?“
„Ne, i baš me briga. Šta god da uradimo, nećemo oživeti mrtve, zar ne?“ Gaspar je izbegao ovo pitanje da bi postavio svoje: „Jeste li sačuvali bratovljeve stvari?“ Izabela odmahnu glavom.
„Sve smo odavno bacili. Iskreno, osim automobila i lepog američkog frižidera, Adrijano nije bog zna šta drugo posedovao.“
Gaspar je razočarano shvatio da se previše zaneo i da ništa novo neće saznati u Sotomajorovoj kuhinji.
„Možete li da pitate muža umesto mene da li se seća još nečega?“
Stežući jaknu oko sebe, Izabela klimnu glavom. Gaspar zapisa svoj broj telefona na paklici.
„Mnogo je važno“, reče naglasivši svaki slog.
„A što bismo se sad time bavili? Mali je stvarno mrtav, zar ne?“
„Sans doute“, odgovorio je na francuskom i zahvalio joj na pomoći.
Izabela je gledala kako se taj čudni posetilac udaljava gaseći pikavac u saksiji od pečene gline. Rekao je sans doute. Izabela je dobro znala francuski i nikad nije razumela logiku koja se krije iza ovog izraza. Svaki put kad bi ga čula, pitala se zašto sans doute znači verovatno, a ne bez ikakve sumnje.
Moraće da pita muža.

Penelopa


„Posle Pikasa, postoji još samo Bog.“
Često sam se rugala ovoj rečenici Dore Mar, ali danas sam uvidela svu tragičnost ovih reči koje je izrekla muza španskog genija. Jer i ja to osećam u dubini duše. Posle Šona Lorenca, postoji još samo Bog. A kako ja ne verujem u Boga, posle Šona Lorenca nema više ničega.
Trudeći se da pobegnem od tvoje utvare, skoro da sam zaboravila kako su na mene delovale tvoje slike, Šone. Ali otkako mi je onaj Gaspar Kutans pokazao tvoju poslednju sliku, ona me progoni. Da li je smrt stvarno takva? Bela, blaga, smirujuća, svetla? Da li se na toj teritoriji, gde strah više ne postoji, i ti danas nalaziš, Šone? Da li je naš sin s tobom?
Od juče mi se to vrti po glavi.
Noćas sam dobro spavala jer sam osećala olakšanje što sam donela odluku. Celo prepodne sam provela nasmejana, dok sam ušivala haljinu na cvetiće. Onu koju sam nosila prvi put kad si me video u Njujorku, tog 3. juna 1992. godine. I znaš šta? I dalje ostavlja isti efekat na ljude! Našla sam i svoju staru kožnu jaknu, ali ne i martinke koje sam tada nosila. Zamenila sam ih čizmicama od glatke kože, koje su ti se mnogo sviđale, i izašla na ulicu. Otišla sam do Montrejske stanice, pa sam dugo hodala, lagano odevena, u kratkom, uprkos decembarskoj hladnoći.
Iza Ulice Adolfa Saksa naišla sam na zatvorenu stanicu koju je nekada koristila linija Mali krug. Ništa se nije promenilo od dana kad si me doveo na mali ponoćni piknik.
Obrasla grmljem, zgrada propada. Vrata i prozori su zatvoreni, ali sećam se da se moglo doći do perona stepeništem od tehničke sobe.
Silazim na peron s lampom na telefonu. Prvo sam promašila smer pa se vraćam i nailazim na tunel koji vodi u staro skladište.
Nećeš mi verovati: stari vagon je još tu. Javni gradski prevoz čuva pravo bogatstvo u zgradi koja se raspada, koje vredi nekoliko miliona evra a da to niko ne zna!
Ni rđa ni prašina nisu obrisale tvoje vatrene boje. Moja slika i dalje plamti na grubom prljavom limu vagona. Moja pobednička mladost jača je od vremena i od tame. Moja divlja kosa, koja miluje telo kao iz bajke i uvija se oko nogu dvadesetogodišnjakinje, grudi, stomaka. Tu sliku želim da ponesem sa sobom.
Ulazim u vagon. Sve je prljavo, crno, prekriveno gustim slojem prašine, ali ne plašim se. Sedam na jedno od sedišta i otvaram tašnu. Predivnu belo-plavu Bulgarijevu tašnu od pletene kože, koju si mi poklonio na proleće pre nego što se Žilijen rodio. Unutra nalazim napunjen matiren 73. Poklon od oca: pištolj koji se nekad koristio u žandarmeriji. Da mogu uvek da se odbranim. Ali danas ću se braniti tako što ću se ubiti.
Cev u usta.
Nedostaješ mi, Šone.
Kad bi znao kakvo olakšanje osećam što ću ti se pridružiti. Tebi i našem malom dečaku.
U ovom trenutku, pre nego što pritisnem okidač, pitam se samo zašto sam ovoliko čekala s tim.

VILINSKI KRALJ

Subota, 24. decembar





16


Američka noć

Ima nečega u njujorškom vazduhu


zbog čega ne vredi spavati.


Simon de Bovoar

1.

Četiri je sata ujutro, a Madlin se odlično osećala.
Imala je više od deset vezanih sati okrepljujućeg sna: jakog, dubokog, prečišćenog od svih košmara i utvara. Bol u stomaku nije prestao, ali se smanjio. Bio je čak podnošljiv. Madlin je ustala, povukla zavese da bi videla Griničku ulicu, već punu ljudi, zatim i, u daljini između dve zgrade, sumorni i ledeni Hadson.
Bacila je pogled na mobilni: tri propuštena poziva od Bernara Benedika. Šta sad hoće galerista? U svakom slučaju, moraće da sačeka, sada je bila gladna.
Navukla je l’armerke, majicu, duks s kapuljačom i jaknu. Izlazeći iz sobe pronašla je na odmorištu stepenica zatvorenu kovertu. Otvorila ju je u liftu: Kutans se pomučio da joj na tri strane sastavi rukom pisani izveštaj o poseti Izabeli, sestri Adrijana Sotomajora. Takođe joj je zatražio da ga što pre pozove kako bi ugovorili mesto sastanka. Sasvim odlučna da ništa ne učini pre nego što doručkuje, odložila je čitanje za kasnije i savila listove da bi ih stavila u džep.
Hotel je bio polubudan. Ovog jutra 24. decembra, putnici koji su samo presedali u Njujorku već su polazili. Dvojica mladih nosača na recepciji bili su zaokupljeni unošenjem kofera u više vozila, neka na polasku ka aerodromu, duga ka skijaškim centrima na Apalačima.
Madlin je napustila lobi da bi sišla u salon u prizemlju, gde je pucketala vatra u kaminu. Osvetljen zracima svetlosti, salon Bridž kluba ličio je na neki stari britanski klub: Česterfildova kanabeta i tapacirane fotelje, biblioteka od mahagonija, afričke maske, preparirane glave divljih životinja. Sela je u gloub-stolicu: loptastu fotelju, čije su konture u stilu šezdesetih bile u potpunom kontrastu sa ostatkom dekoracije. Neka vrsta belboja u beloj livreji pojavio se iznenada iza velike božične jelke, koja se uzdizala na sredini prostorije. Madlin je bacila pogled na meni i poručila crni čaj i rikotu od kozjeg mleka, s krostinima. Prošlo je deset sati pre podne u Parizu i Madridu. Uprkos plamenu koji je pucketao u ložištu kamina na jedva jedan metar od nje, bilo joj je hladno. Dohvatila je karirano ćebe od prirodne vune i ogrnula se njime kao šalom.
Baba koja se greje kraj vatre, eto šta sam postala, pomislila je uzdahnuvši. Dakle, nije osećala više nikakav entuzijazam ili inspiraciju. Setila se članka iz Njujork tajms magazina, koji joj je pokazao Kutans u Madridu. Kuda se izgubila ta žena puna volje, hrabri borac, koja se nije štedela i nikada ništa nije propuštala? U mislima je ponovo videla fotografiju koja je ilustrovala članak: oštre i jasne crte lica, oprezan pogled. Ta Madlin je isparila.
Pomislila je na svoje najistaknutije istrage, na taj ludi osećaj, osećaj opijenosti koji vas obuzme kada spasete nečiji život. Taj kratak osećaj euforije koji bi vas uhvatio, makar i nakratko, da ste se iskupili za sve ljudske slabosti. Ništa jače nikada nije osetila. Ponovo je pomislila na malu Alis Dikson, koju je pronašla živu posle višegodišnje istrage, a koju je otad izgubila iz vida. Pre nje bilo je i drugo dete, Metju Pirs, koga je iščupala iz kandži jednog predatora. Takođe izgubljen iz vida. Čak i kada bi se istrage završile dobro, euforija bi ubrzo ustupila mesto razočaranju. Naglo shvatanje da ta deca, iako su joj dugovala život, nisu bila njena. Pad zbog kog bi se ubrzo javila potreba za novom istragom. Nova injekcija adrenalina kao antidepresiva. Zmija koja sebi neprestano grize rep.

2.

Belboj se ponovo pojavio s doručkom na poslužavniku, koji je postavio na niski sto pred Madlin. Pojela je hleb s namazom i čaj pod praznim pogledom pretkolumbovske statue, koja se izdizala na polici preko puta nje. Replika fetiša Slomljeno uvo…
Madlin još nije mogla da poveruje šta joj je Kutans ispričao. Ili pak nije htela da prihvati ono na šta je ta priča ukazivala. Činjenice se nisu mogle opovrći: ubeđen da je njegov sin i dalje živ, Šon Lorenc naišao je na članak koji mu je ukazao na neke njene predašnje istrage. Tada je bio ubeđen da Madlin nekako može da mu pomogne. Bezuspešno je telefonirao Odeljenju za nerešene slučajeve, a zatim je iskoristio poslednje putovanje u Njujork da je vidi glavom i bradom. Tamo je imao iznenadni srčani udar i srušio se nasred 130. ulice. Bilo je to nekoliko koraka od njene kancelarije.
Madlin o tome nije ništa znala. Ima od tada godinu dana i u to vreme Madlin više nije radila u policiji. Štaviše, nije se nalazila ni u Njujorku. Simptomi njene depresije počeli su sredinom jeseni. Krajem novembra je dala otkaz i vratila se u Englesku. Zašto vraćati film. Čak i da je mogla da se vidi s Lorencom, to ništa ne bi nužno promenilo. Isto kao i danas, ne bi poverovala ni u jednu od njegovih tvrdnji. Isto kao danas, ne bi mogla ništa da mu pomogne. Nije bila odgovorna za tu istragu i nije bilo načina da se njome bavi.
Pojevši rikotu, prinela je ruku stomaku. Sranje. Bolje ponovo počeo. Stomak joj je bio nadut kao da se upravo ugojila pet kilograma za dva minuta. Diskretno je otpustila jednu rupicu na kaišu i dohvatila iz jakne tabletu paracetamola.
Misli su joj se vratile Gasparu. Iako je pred njim drugačije govorila, Kutans ju je zadivio. Nije se nimalo slagala s njegovim zaključcima, ali morala je da mu prizna izvesnu dozu upornosti i pravu inteligenciju. Iako tvrdoglav, s malo sredstava, potezao je prava pitanja i nalazio začetke tragova koja su očito promakli iskusnijim istražiteljima.
Izvadila je iz džepa proučen i iscrpan izveštaj koji joj je napisao. Tri lista ispunjena obostrano školskom urednošću i lepim, skoro ženskim rukopisom – zaobljenim s velikim i vrlo vidljivim kukicama – koji je teško mogao biti doveden u vezu s piščevom ličnošću.
Pri prvom čitanju Madlin se pitala koju bi važnost trebalo pripisati tvrdnji da je Šon napustio Izabelinu kuću s dokumentima koja pripadaju Sotomajoru. Zar ih u tom slučaju ne bi pronašli blizu Lorencovog tela ili u njegovoj hotelskoj sobi. Nakon kratkog razmišljanja, pozvala je Bernara Benedika.
Vlasniku galerije nije trebalo mnogo da se javi. Bio je i ljut.
„Gospođice Grin! Nemate prava na reč!“
„O čemu govorite?“
„Znate vi vrlo dobro: o trećoj slici! Onoj koju ste sačuvali za sebe! Dobro ste me prešli…“
„Ne razumem ništa, prekinula ga je. Tražila sam od Gospodina Kutansa da vam donese sve tri slike.“
„Isporučio mi je samo dve!“
Uzdahnula je. Kutans nije ni pomislio da je o tome obavesti!
„Videću s njim šta se desilo“, obećala je. „U međuvremenu, razjasnite mi nešto. Rekli ste mi da ste nakon Lorencove smrti pokupili njegove stvari u hotelu?“
„Tačno, stvari i rokovnik.“
„U Bridž klubu, Trajbeki?“
„Da, čak sam insistirao da lično odem da pretresem njegovu sobu.“
„Da se ne sećate broja?“
„Šalite se? Prošlo je godinu dana!“
Nešto drugo joj je palo na pamet.
„Dok su bolničari pokušavali da reanimiraju Lorenca u 130. ulici, znate li da li su pronašli neke lične stvari kod njega?“ Benedik je potvrdio: „Nije imao ništa osim novčanika.“
„Niste čuli ništa o nekom rancu ili kožnoj torbi?“ Usledila je duga tišina.
„Šon je imao poštarsku torbu, koju je stalno vukao sa sobom, to je istina. U pitanju je stari Berlutijev model, koji mu je poklonila žena. Ne znam šta se s njom desilo. Otkud to pitanje? Nastavljate sa istragom? Je li to zbog članka u Parizjenu?“
„Kog članka?“
„Videćete i sami. U međuvremenu, zahtevam da mi vratite poslednji deo triptiha!“
„Rekla bih da niste u poziciji da išta zahtevate“, iznervirala se Madlin i spustila mu slušalicu.
Protrljala je oči ne bi li se povratila. Ako je priča koju je Izabela ispričala Kutansu tačna, prošlo je manje od dvadeset i četiri časa od trenutka kada je Šon pokupio dokumenta kod Sotomajora i njegove smrti. Ali to je bilo dovoljno da slikar uspe da ih nekome preda. Ili je jednostavno sakrio svoju torbu. Takav sled događaja odgovarao je prilično onome kako je zamišljala poslednje Lorencove dane: posvećenog, uznemirenog i paranoičnog bića. Gde li je mogao da je sakrije? Više nije bilo mesta u Njujorku gde bi Šon boravio; više nije imao rođaka; više nije bilo prijatelja; ni kuće. Preostajalo je jedno rešenje. Najjednostavnije: Šonje sakrio dokumente u hotelskoj sobi.
Pokušaj nešto ovog trena.

Madlin je ustala i uputila se ka lobiju. Iza velelepnog drvenog pulta stajala je Lorin Ašford – kako je pisalo na bedžu – mlada, izuzetno visoka i vrlo lepa žena, koja je izgledala kao da u sebi otelotvoruje standard i renome Bridž kluba.
„Dobar dan.“
„Dobar dan, gospođica Grin iz sobe 31“, predstavila se Madlin. „Šta mogu da učinim za vas?“
Lorinin ton bio je učtiv, ali ne srdačan. Nosila je iznenađujuće lepu tamnoplavu haljinu, koja bi pre mogla da zauzme mesto na pisti Nedelje mode nego u lobiju hotela. Madlin je pomislila na kostim kraljice noći u jednom izvođenju Čarobne frule koju je gledala u Kovent gardenu.
„Pre godinu dana, u nedelju 19. decembra, slikar Šon Lorenc preminuo je u vašem hotelu.
„Vrlo moguće“, rekla je ne udostojivši se ni da podigne glavu sa svog monitora.
„Želela bih da znam u kojoj je sobi boravio.“
„Gospođo, nisam u poziciji da dajem takve vrste informacija.“
Lorin je naglašavala svaki slog. Njena frizura izbliza je delovala izuzetno sofisticirano, sastavljena od venaca pletenica pričvršćenih ukosnicama i šnalama ukrašenim cirkonima.
„Razumem“, prihvatila je Madlin.
U stvari, nije razumela baš ništa. Osetila je čak kako je obuzima nagon da uhvati tu kraljicu noći za kosu i razbije joj glavu o monitor.
Povukla se i izašla na trotoar da popuši cigaretu. Dok je nosač otvarao velika dvokrilna vrata naglo je osetila hladnoću. To je cena koja mora da se plati, pomislila je tražeći upaljač po džepovima. U polarnoj noći osetila je vibraciju telefona: dve zvonjave za dva SMS-a koja su stigla jedan za drugim.
Prva poruka bila je od Luize, bolničarke iz španske klinike za oplodnju, koja ju je obaveštavala da je svih šesnaest jajnih ćelija koje su joj izolovali iskoristive. Kaže da je biolog s klinike predložio da se polovina oplodi spermom nepoznatog davaoca, a da se drugi deo zamrzne.
Madlin je dala svoj pristanak i iskoristila priliku da pomene bolove koji su je mučili. Sestra je odgovorila kao iz topa:
Možda je infekcija ili hiperstimulacija. Dođite smesta na pregled u kliniku.

Ne mogu, napisala je Madlin, nisam više u Madridu.
Gde ste? – pitala je Luiza.
Madlin nije želela da odgovori. Drugi SMS nudio je dobru vest. Bio je od Dominika Vua.
Zdravo, Madlin. Ako si blizu, svrati da se vidimo oko 8 u Hobokenskom parku.

Smesta je iskoristila priliku: Zdravo, Dominiče. Već si budan?
Na putu sam ka teretani, odgovorio je agent FBI.
Madlin je pogledala ka nebu. Pročitala je negde da je od pet sati ujutro potrošnja električne energije velika delimično zbog teretana u koje ljudi sve ranije idu.
Imaš li vesti za mene?

Ne preko telefona, Madlin.

Shvativši da neće dobiti ništa više, završila je s dopisivanjem: OK, vidimo se kasnije.
S cigaretom između usana, shvatila je da je izgubila upaljač. Upravo kada je pošla da pogleda oko sebe, dug plamen pojavio joj se pred očima, probijajući nakratko ledenu hladnoću ranog jutra.
„Pronašao sam ga u salonu. Ispustili ste ga u svojoj fotelji“, rekao je mladi nosač, približavajući plamen njenom licu.
Madlin je zapalila cigaretu i zahvalila mu se klimnuvši glavom.
Mladić nije imao ni dvadeset godina. Već ga je ranije primetila: bistrog pogleda, nemirne kose, zavodljivog i buntovnog osmeha, kojim mora da je izluđivao devojke.
„Inače, Šon Lorenc je bio u sobi 41“, rekao je vraćajući joj zipovac.

3.

Madlin je prvo pomislila da je pogrešno čula i pitala ga da ponovi.
„Slikar je odseo u apartmanu 41“, izjavio je nosač. „U sobi na uglu, baš poput one koju vi zauzimate, ali samo na spratu niže.“
„A kako ti to znaš?“
„Samo sam načuo. Juče uveče na recepciji je gospodin Kutans postavio isto pitanje Lorin kao i vi, i da znate da mu je odmah odgovorila.“
Madlin nije mogla da veruje: Kutans je uspeo da izvuče informaciju od one arogantne devojke s recepcije! Jebem ti život! Zamišljala je scenu: u Zmaltovom sakou, tugaljivim pogledom i mirisom na lavandu, Kutans mora da je na patetičan način šarmirao devojčurka. Bio je nešto između dobrodušnog sredovečnog zavodnika i smešnog starca. I uspelo mu je.
„Da li ju je još nešto pitao?“
„Pokušao je da ode u sobu, ali na to Lorin nije pristala.“ Madlin nije mogla da se odupre osećaju grešnog zadovoljstva: Kutansova moć zavođenja nije bila bezgranična. „Kako se zovete?“
„Kajl“, odgovorio je nosač. „Koliko dugo radite ovde?“
„Već godinu i po dana, ali samo vikendom i tokom raspusta.“
„Studirate?“
„Da, na Njujorškom univerzitetu.“
Dečko je imao pronicljive tamnozelene oči i vatreni osmeh, više đavolast nego anđeoski.
„Prošlog leta polovina četvrtog sprata bila je poplavljena“, nadovezao se kao da je Madlin postavila pitanje. „Bilo je dosta vode, zaista.“
Uprkos mladalačkom izgledu, Kajl je u njoj izazivao nelagodnost. Pronicljivost, koja je sijala u njegovim maslinastim očima, poprimala je oblik pretnje.
„Zatim je crkla klima“, nastavio je. „Odvodna cev se zapušila. Trebalo je popraviti plafone više soba, među kojima i br. 41.“
„Zašto mi to govoriš?“
„Radovi su trajali tri nedelje. Na sreću: bio sam tu kada su zidari pronašli nešto u jednom od razbucanih plafona. Kožnu tašnu. Uzeo sam da je odnesem na recepciju.“
„Ali si je zadržao za sebe“, pretpostavila je Madlin. „Da.“
Ne treba gubiti nit priče. Drugi deo samo što nije počeo. Sada je iza mladićevog nevinog zavođenja nazirala nešto drugo: proračunost, izopačenost, nešto ledeno.
„Bila je to vrlo lepa torba, premda je bila potpuno umrljana bojama. To je ono što ljudi danas žele, jeste li primetili? Niko više ne voli novo. Kao da je prošlost budućnost.“
Pustio je da njegove reči lebde.
„Dobio sam za nju devetsto dolara na Ibeju. Torba je odmah otišla. Znao sam kome pripada jer je ime vlasnika bilo izvezeno s unutrašnje strane, kao da ju je dobio na poklon.“
„Jesi li otvorio torbu?“
„Već sam bio čuo za Šona Lorenca, ali da budem iskren, nisam poznavao njegove slike. Otišao sam onda da vidim neke od njegovih dela u Vitniju i bio vrlo iznenađen. One uznemiruju jer.
„Ne moraš da mi izrecituješ ono što si pročitao na Vikipediji“, prekinula ga je. „Dovoljno će biti da mi kažeš šta si našao u torbi.“
Ako se i jeste uvredio, nije to pokazao. Odgovorio je prividno nevinim glasom:
„Čudne neke stvari. Toliko zaprepašćujuće da sam znao da će se neko jednom za to zanimati. Juče mi je sinulo, kada sam čuo gospodina Kutansa, i vratio sam se kući da to pokupim.“
Poput šanera ili prodavca satova na crno, otvorio je postavljenu Barborovu jaknu i pokazao plasticifiranu kartonsku fasciklu.
„Daj mi to, Kajle. Na istrazi sam sa Kutansom. On i ja radimo zajedno.“
„Da, meni je svejedno. To je, dakle, hiljadu dolara. Tu sam sumu mislio da mu tražim.“
„Ja sam policajac“, rekla je.
Trebalo je malo više truda da impresionira Kajla.
„I moj otac je takode policajac.“
Oklevala je na sekundu. Jedna od opcija bila je da ga ščepa za vrat i uzme fasciklu na silu. Fizički se osećala spremnom za tako nešto, ali nešto u Kajlu joj je ulivalo strah. Neke osobe imaju đavola u sebi, imala je običaj da kaže njena baka. Ako je to istina, Kajl je bio jedan od tih i sve što bi pokušala protiv njega izašlo bi na njenu štetu.
„Nemam hiljadu dolara kod sebe.“
„Bankomat se nalazi na svega trideset metara“, i pokaza sa osmehom na svetla Dvejna Rida6 s druge strane ulice.
Pikavcem je upalila drugu cigaretu i priznala poraz. Taj dečko nije bio običan mladić. Bio je to instrument zla.
„Okej, sačekaj me.“
Prešla je Griničku ulicu i hodala sve do bankomata na ulazu u dragstor. Našavši se ispred aparata, pitala se da li će joj kreditna kartica dopustiti da podigne toliko gotovine. Srećom, kada je ukucala pin-kod, novčanice od pedeset dolara izašle su bez problema. Vratila se ispred hotela govoreći sebi da je sve to bilo ipak prelako. Nije verovala u poklone koji padaju sa neba. Prelazila je ulicu kada je telefon zavibrirao. Benedik. SMS je sadržao samo link ka članku Parizjena. Na ajfonu se pojavio uvodni deo članka a da na link nije ni kliknula:

Tragična smrt Penelope Kurkovski, poznate manekenke iz devedesetih godina i muze slikara Šona Lorenca

Sranje…

Dok se po njenoj glavi kolale informacije, Kajl je pritiskao. „Imate li novac?“
Dečko je završio smenu i seo na svoj bicikl bez kočnica. Uzeo je novčanice i ugurao ih u džep pre nego što joj je predao kartonsku fasciklu. Uz nekoliko zamaha pedalama, nestao je u noći.
Madlin je za trenutak pomislila da ju je nasamario i da je nasela kao prava naivčina.
Ali nije bilo tako. Otvorila ja fasciklu i počela da čita njen sadržaj pod svetlošću uličnih lampi.
I tako se upoznala s Vilinskim Kraljem.

17


Vilinski Kralj

Hvata me, oče, zlo mi je, zlo!


Otac se zgrozi kad začu to.


Johan Volfgang Gete

1.

Smeštena u fotelji u salonu Bridž kluba, Madlin je mogla da čuje svoj puis kako udara u vratnoj veni.
Rasuti po niskom stočiću, pred njom se nalaze papiri posmrtnog dosijea, koje je proučavala čitav sat. Užasna arhiva, koju je nesumnjivo napisao Adrijano Sotomajor, koju čine desetine novinskih članaka – neki direktno iscepani iz novina, neki skinuti s interneta – zapisi sa saslušanja, izveštaji s autopsije, fotokopije odlomaka iz dela o serijskim ubicama.
Sva dokumenta bila su u vezi sa serijom otmica i ubistava dece, koja su se desila između početka 2012. i leta 2014. godine u državama Njujork, Konektikat i Masačusets. Četiri ubistva, užasna koliko i neobična, povezana zbunjujućim načinom na koji su se odigrala.
Serija je počela u februaru 2012, s malim Mejsonom Melvilom, dvogodišnjakom otetim u gradskom parku u Šeltonu u Okrugu Ferfild. Njegovo telo nađeno je l2 nedelja kasnije, blizu ribnjaka u Voterberiju, takođe grad u Konektikatu.
U novembru 2012. godine, Kejleb Kofin, četiri godine, nestao je dok se igrao u bašti paviljona svojih roditelja u Voltamu u Masačusetsu. Njegov leš pronašli su planinari tri meseca kasnije, u močvarama Belih planina.
Otmica iz jula 2013. godine zapalila je svet: Tomas Šturm kidnapovan je usred noći na Long Ajlandu u kući svoga oca Matijasa Šturma, nemačkog arhitekte oženjenog poznatom voditeljkom sa ZDF-a. Slučaj je dobio veliku medijsku pažnju u Nemačkoj. U jednom trenutku je i otac bio osumnjičen, jer je par bio u procesu razvoda, koji je bio vrlo napet. Nemački tabloidi su se okomili – s Bildom na čelu – i uništili Šturma otkrivajući gnusne činjenice iz njegovog privatnog života. Arhitekta je čak nakratko boravio u zatvoru, ali s početka jeseni Tomasovo telo identifikovano je blizu jezera Seneka u državi Njujork. Špigel je tim povodom prvi upotrebio naziv Erlkonig – Vilinski kralj, kao referenca na Geteovu poemu.
Ista priča ponovila se i u martu 2014. kada je mladi Danijel Rasel bio otet u parku u Čikopiju, opet u Masačusetsu, u trenutku nepažnje njegove dadilje. Njegov leš bio je nađen nekoliko nedelja kasnije, ovog puta u slanim močvarama Old Sejbruka, mestu na obali mora u Konektikatu.
I onda… više ništa. Počevši od leta 2014, Vilinski Kralj nestaje s radara.

2.

Madlin je ispila gutljaj puera, crnog čaja s ukusom lotosa, koji je konzumirala od kada se probudila. Bilo je 6 sati ujutro. Salon Bridž kluba je oživljavao. Veliki kamin bio je kao magnet, privlačeći oko foajea ranoranioce, koji su pili kafu pred igrom plamena.
Protrljala je oči i pokušala da se seti. Tokom nekoliko godina koje je provela u Njujorku, čula je za Vilinskog Kralja, uglavnom preko vesti, ali ju je sećanje slabo služilo: ubica je harao dve godine, veza između različitih ubistava nije bila uspostavljena odmah, ona tad nije radila u službi koja se bavila tim slučajem, itd…
Ipak, već tada joj je jedan detalj upao u oči jer bio neobičan za takav tip zločina: nijedno od tela četvoro dece nije bilo zlostavljano. Nije bilo ni tragova silovanja ni drugačijeg fizičkog zlostavljanja. Izveštaji s autopsija pred njom potvrđivali su da su, dok su bili zarobljeni, taoci dobijali hranu. Tela su im bila čista, namirisana, namazana kremom; kosa ošišana, odeća oprana. Smrt im verovatno nije bila bolna, več izazvana velikom dozom lekova. Činjenica koja ništa nije odavala o gnusnom karakteru ubice, ali koja je komplikovala tumačenje njegovih postupaka.
Kada je pročitala dosije, Madlin je pretpostavljala da su svi FBI-jevi kriminolozi, psihijatri i profajleri razbijali glavu pokušavajući da identifikuju i zaustave psihopatu. Činjenica da Vilinski Kralj nije nikoga ubio već dve godine uopšte nije bila zasluga policije.
Ispila je novi gutljaj čaja, meškoljeći se u fotelji da bi ublažila grčeve u stomaku. Nije bio mnogo razloga koji bi objasnili to što je serijski ubica utihnuo. Najčešće bi ili bio mrtav ili zatvoren iz drugog razloga. Da li je to bila jedna od navedenih mogućnosti?
Naročito ju je izjedalo jedno pitanje. Kako su bili povezani Vilinski Kralj i otmica Žilijena Lorenca? Ako je Šon pokupio taj jedinstveni dosije, mora da je mislio da je Adrijano Sotomajor verovao da bi Vilinski Kralj mogao biti otmičar njegovog sina. Pritom, ništa od dokumenata nije potvrđivalo tu tezu. Nijedan članak nije ni u kom kontekstu pominjao mladog Žilijena.
Ako je tako, datumi bi mogli da se povezu, ali koje je razmišljanje dovelo policajca do zaključka da bi Žilijen mogao biti peta žrtva ubice? I zašto njegovo telo još nije pronađeno?
Pitanja su se nagomilavala bez ikakve naznake da je rešenje blizu. U njenoj glavi sva ta pitanja stvarala su gusto žbunje, lavirint u kome je Madlin uzalud tražila Arijadninu nit. Ali nesumnjivo nije bilo ničega što treba da se razume. Lorenc nije više bio sasvim pri čistoj svesti; Sotomajor je bio samo istražitelj niskog čina, bez širine, koji nikada nije prešao čin poručnika. Opteretio se tom pričom, pridajući malo pažnje uzbuđenju potrage na papiru, za ubicom kog je uzalud pokušavao da poveže s otmicom mladog Lorenca.
Pustila je misli da joj lutaju praveći skicu od najluđih hipoteza. Šta ako je Beatris Munjos bila Vilinski Kralj? U suštini, nije nemoguće. Datumi ubistava bi mogli biti nesumnjivo dovedeni u vezu, ali Madlin ne bi nikada mogla da to proveri. Prelazeći s jedne misli na drugu, setila se jedne od Kutansovih pretpostavki i razjasnila je u svetlu skorašnjih otkrića: Da nije i Sotomajora ubio lično Vilinski Kralj? Ne, suviše se zanela. Ili je pak pokušavala da reši jednačinu s prevelikim brojem nepoznatih. Odbijajući da napusti slučaj, odlučila je da dalje istraži. Madlin je zgrabila telefon i pronašla na internetu originalni članak u Špigelu, koji je prvi ubicu prozvao Erlkonig. Pomogla se Guglovim prevodiocem i starim sećanjem na nemački iz srednje škole da bi prevela papir koji se svodio na vrlo kratak intervju sa Karlom Doplerom, starim policajcem minhenskog Bepola7. Taj tip – očigledno „stalna mušterija“ – bio je konsultant za više medija.
Pretražujući po drugim sajtovima, Madlin ja pronašla celovitiji i zanimljiviji članak u dnevnom listu Divelt: ukršteni intervju između Doplera i jednog profesora nemačke kulture. Razmena visokog kvaliteta, u kojoj su dva čoveka objašnjavala paralelu između američkog ubice i vilinskog kralja iz nemačkog folklora.
Iako Gete nije izmislio termin, zasigurno je njegova duga poema napisana na kraju XVIII veka zapravo popularizovala folklornog vilinskog kralja. Dnevni list naveo je nekoliko stihova iz tog dela, moćnog i uznemirujućeg, koja su prikazivala oca i vrlo mladog sina, kako jašu gustom i mračnom šumom. Preteča teritorija, koja je potpuno pod kontrolom uznemirujućeg i opasnog bića.
Geteov tekst preplitao je dva dijaloga. Prvi između dečaka koji se plaši čudovišta i oca koji ga bezuspešno teši. Zatim drugi, još jeziviji, u kojem se vilinski kralj direktno obraća detetu, da bi ga uvukao u svoju mrežu. Počinje izopačenim zavođenjem, posle kog govor čudovišta poprima brutalan, preteći i nasilan ton:

Ja hoću da ljubav i sreću ti dam,

Povešću te silo, ne želiš li sam.


Kada je video uspaničenog sina, otac je pokušao da ga izvuče iz opasnosti, galopirajući svom snagom da bi izašao iz šume. Ali kraj pesme je zapečatio nesrećnu detetovu sudbinu:

Potera otac konja u kas;

Sinovljev sve slabiji bio je glas.

Kad stigoše domu u osvit siv,

Dečak već nije bio živ.


Tekst je inspirisao i druge umetnike – Šuberta koji je prema njemu napisao slavno delo – ali poslužio je i kao osnova čitavoj psihološkoj i psihijatrijskoj analizi XX veka, naročito tema u vezani s nasiljem ili otmicama. Za neke je poema bila čist simbol silovanja. Drugi su u njoj videli dvostruk prikaz očinske figure, čas prikazanog kao zaštitnika, čas kao mučitelja.
Madlin je nastavila čitanje. U nastavku članka dva autora su insistirala na činjenici da je svaka žrtva Vilinskog Kralja bila nađena u blizini neke vodene površine, u blizini jova8. Sledilo je zatim objašnjenje koje se više ticalo botanike nego policijskog slučaja.
Jova, koja podseća na papir, jeste drvo koje raste na vlažnom zemljištu: močvare, obale reka, među žbunjem do kog nikada ne dopire zrak sunca. Njena velika otpornost na vlagu čini je pogodnom gradom za balvane, pontone, pojedini nameštaj i muzičke instrumente. Pored fizičkih kvaliteta koje poseduje, pripisuje joj se čitava mitologija. U Grčkoj je jova bila simbol posmrtnog života. U keltskoj kulturi druidi su je smatrali simbolom povratka iz mrtvih. Kod Skandinavaca je služila za pravljenje magičnih štapića, čiji je dim pospešivao ostvarenje čini. U drugim krajevima, jova – čiji je biljni sok podsećao na krv – bila je sveto drvo zabranjeno za seču.
Šta zapamtiti od svega toga? Kako povezati tu bogatu simboliku s motivima ubice? Na osnovu članka se nije mogao doneti ni najmanji zaključak. Kada je isključila internet, Madlin je imala utisak da je prešla u novi krug ničije zemlje, neprijateljske teritorije prekrivene maglom. Na teritoriju vilinskog kralja nije se moglo lako kročiti.

18


Ledeni grad

Znam da će mi život biti


neprestano putovanje po nemirnom moru.


Nikola de Stal

1.

Od sedam sati ujutro, Madlin je dugo čekala pred agencijom Fastkar, na preseku Gansevortske i Griničke.
Govorila je sebi da je iznajmljivanje kola samo formalnost u Sjedinjenim Državama, ali buduči da nije rezervisala preko interneta, istrpela je beskrajne procedure i morala da popunjava beskonačne formulare, stojeći u ledenoj sali, pod nadzorom užasnog radnika – izvesnog Majka, koji je više mislio na to kako da s drugovima ćaska na telefonu nego da nade rešenje za njen problem. Čak je i u Njujorku vreme kada je klijent bio na prvom mestu izgleda prošlo.
Izbor vozila bio je sveden na mali ekološki spark, sportski subaru i pikap ševrolet Silverado.
„Uzeću spark“, odlučila je Madlin.
Treba izbeći ogroman auto.

„U stvari, ostao je samo pikap“, odgovorio je Majk gledajući u kompjuter.
„Upravo ste mi rekli suprotno!“
„Izvinite“, odgovorio je žvaćući hemijsku. „Ostali su u međuvremenu već rezervisani.“
Pomirena sa sudbinom, pružila mu je kreditnu karticu. Svakako bi prihvatila i traktor s prikolicom.
Čim je uzela ključeve od pikapa, upoznala se sa svojim čudovištem od automobila provozavši se kroz nekoliko blokova i pošla auto-putem koji je kroz Trajbeku povezivao Menhetn i Nju Džerzi.
S obzirom na to da je bila subota 24. decembar, nije bilo većih zastoja u saobraćaju. Za manje od petnaest minuta prešla je s druge strane reke i pronašla mesto na parkingu stanice za trajekte.
Madlin nikada nije bila u Hobokenu. Kada je izašla sa parkirališta, obuzela ju je lepota pejzaža. Obale Hadsona poklanjale su panoramu Menhetna koja ostavlja bez daha. Odsjaj sunca na neboderima davao je liniji horizonta nestvaran izgled, obasjavajući zgrade, izvlačeći beskrajne detalje poput nadrealističnih slika Ričarda Estesa, koji bi fiksirao stvarnost u raskoši zlatkastih odsjaja.
Na stotinak metara obišla je dugu drvenu stazu, prožetu zelenim površinama preko puta Haj Lajna i Grinič Vilidža. Pogled sa te tačke gledišta bio je opijajući. Bilo je dovoljno okrenuti glavu ka jugu da bi se video jedan deo američke istorije: zeleno-siva silueta Kipa slobode, koji obasjava svet, malo ostrvo na koje su se doselili preci današnjih stotine miliona stanovnika. To mesto bi trebalo da je, kao i obično, okupirano biciklistima i trkačima, ali ovog jutra polarna hladnoća odbila je mnoge.
Madlin je sela na jednu od klupa na šetalištu, navukla kapuljaču da bi se zaštitila od ledenog talasa s Hadsona i stavila ruke u džep. Hladnoća je bila toliko jaka da je bola oči. Vrela suza potekla joj je niz obraz, ali ona nije odavala ni tugu ni utučenost. Baš naprotiv.
Bila je strašno to reći, ali pomisao na istragu o Vilinskom Kralju joj je davala polet. Evo iskre koju je dugo čekala. One koja je probudila njen lovački instinkt. Sa zaprepašćenjem je shvatala da je u ona to i bila u dubini duše. Oduvek je to znala.
Teško se može pobeći od svoje prave prirode. Na primer, iza svoje pojave, Gaspar je bio veliki emotivac. Mizantrop koji se pretvarao da prezire čovečanstvo, ali koji je ipak voleo ljude i kome nije dugo trebalo da se potrese zbog priče o ocu kome je umro sin. Madlin nije bila tog kova.
Ona nije bila sentimentalna. Ona je bila lovac na krupnu divljač. Lovačka krv tekla je njenim venama. Bujica uzavrele lave izvirala je neprestano iz njene duše. Tu magmu je nemoguće ohladiti ili kanalisati.
Ono što je ispričala Kutansu nije bila laž. Tražiti ubice upropašćava život, ali ne zbog razloga koji se uglavnom navode. Potraga za ubicama uništava jer vas čini svesnim da ste i vi ubica. I da to volite. Upravo je to bilo zaista uznemirujuće. „Onaj ko se bori s čudovištima mora paziti da i sam ne postane čudovište.“ Ničeova maksima izgleda zastarelo, ali njeno otrcano značenje bilo je potpuno tačno. Dok traje potraga, ne razlikujete se mnogo od onog za kim jurite. I taj zaključak ostavljao je gorak ukus u svim pobedama. Čak i kada ste mislili da ste ga pobedili, ostajala je ta klica zla. U vama. Postkoitalna tuga.
Duboko je udahnula ledeni vazduh da se smiri. Trebalo bi da se spusti na zemlju. Budi razumna, mala moja. Nećeš sama razrešiti aferu koja je pojela živce svim profajlerima u zemlji.
Ali ipak… Madlin nije mogla da se odupre pomisli da su joj na tacni nudili jedinstven slučaj. Kakav svi policajci sanjaju da ga dobiju jednom u životu. Pored toga, ničeg više nije bilo: ni veštačke oplodnje, ni ideje o mirnom životu između flašice i pelena.
Bio je bitan samo ukus krvi.
Opijenost lovom.
„Zdravo, Madlin.“
Ruka se spustila na njeno rame kada je poskočila.
Izgubljena u svojim mislima, nije čula Dominika Vua da dolazi.

2.

Gaspara je iz sna prenula zvonjava telefona. Razdražujući ritam sambe, koji mu je davao grozan utisak da je usred karnevala u Riju. Dok je otvorio oči i dohvatio aparat, uključila se sekretarica. Razmakao je zavese i pozvao smesta, i ne poslušavši poruku: bila je to Izabela Rodriges, simpatična rođaka Adrijana Sotomajora. „Kasnim na posao“, rekla je istog trena.
Gaspar je čuo u pozadini gradski žamor Made in New York: brujanje saobraćaja, žamor, policijske sirene…
„Zar nije danas dečji dan?“, pitao je.
„Božić je sutra“, odgovorila je lepa Latinoamerikanka.
„Gde radite?“
„Držim prodavnicu Adelini kapkejkovi u Blikerovoj ulici. Danas je najživlji dan u godini.“
Izabela je održala reč. Ispitala je muža čega se seća u vezi s posetom Šona Lorenca.
„Andre možda ima nešto zanimljivo da vam ispriča“, priznala je. „Posetite ga ako želite, ali pre deset sati, jer mora da odvede decu kod moje majke. I nemojte slučajno da zakasne zbog vas!“
Gaspar je želeo da odmah sazna nešto više, ali Izabela je već prekinula vezu. Kada je spustio slušalicu, video je SMS od Madlin na ekranu: Moram da proverim nešto. Nađimo se u hotelu u podne. M.
Prvo ga je neizvesnost uznemirila, zatim je pomislio kako se upravo i nadao da će ona preuzeti takvu inicijativu. I nije imao vremena za žaljenje ako želi da uhvati Izabelinog muža pre odlaska. Pogledao je na sat, brzo se istuširao, očešljao i prsnuo Pour un Homme proizveden 1992. godine.
Našavši se na ulici, otišao je do Frenklinove, kupio karte za metro i seo u Liniju 1 do Kolambus serkla na jugoistoku Central parka. Tamo je preseo i nastavio dvanaest stanica sve do najveće harlemske stanice metroa, koja se nalazi u 125. ulici, na mestu gde su 1990. Proizvođači vatrometa išarali desetine vagona. Na istom mestu je i Beatris Munjos odabrala da okonča svoj život.
Gasparu je trebalo manje od 15 minuta da stigne do Ulice borovnica. Očigledno mu se ta ulica dopadala. Stegnuta od hladnoće, ali obasjana suncem, odisala je besmrtnošću kojom se karakteriše idealizovani i bezvremeni Njujork. Ispred broja 12 – kuće u kojoj je živela Izabela – baštovan je na ulici potkresivao kesten čija je senka lelujala po trotoaru.
„Uđite i osećajte se kao kod kuće“, dočekao ga je Andre Langloa otvarajući vrata.
Gaspar je video troje dece koja su prethodne večeri sedela za istim porodičnim stolom. Ovoga puta su pred sobom imali bogat doručak: pahuljice, švapski sir, ananas, i to sortu viktorija, žuti kivi. A kao začin, bilo je smeha, sreće, topline. U pozadini se s ajpeda povezanog na radio-stanicu WXQR čuo Valcer cveća iz Krčka Oraščića. Kod Langloovih su se deca na sve moguće načine mogla upoznati s kulturom.
„Tako dakle, moja žena vam servira liker dok ja robujem na poslu!“, šalio se Andre služeći Gasparu šolju kafe.
Obrijane glave, mišićave grade, tamne kože i osmeha koji je otkrivao razmak među prednjim zubima, Andre Langloa bio je dopadljiv na prvi pogled. I mladi od svoje žene. Nosio je donji deo trenerke i majicu na kratke rukave s podrškom predsedničkoj kampanji Teda Koplanda.
Da bi ostao dosledan, Gaspar je ponovio ono što je prethodnog dan ispričao Izabeli i predstavio se kao pisac koji se zbog pisanja biografije Šona Lorenca zanima za nerešena pitanja oko smrti njegovog sina.
Slušajući ga, Andre je počeo da ljušti pomorandžu za najmlađe dete nagnuto u dečjoj stolici.
„Video sam Lorenca jedan jedini put u svom životu, ali mislim da to već znate.“
Gaspar se prećutno složio da bi mu dao znak da nastavi.
„Da budem iskren, žena mi je o njemu mnogo govorila. Znao sam da su imali avanturu mnogo pre našeg braka, zato sam, dakle, bio i malo nepoverljiv prema njemu.“
„To nepoverenje je oslabilo kada ste ga videli…“
Langloa je potvrdio.
„Zaista mi ga je bilo žao kada je počeo da nam govori o sinu. Bio je potpuno izgubljen, povučen, s tračkom ludila u pogledu. Fizički je pre ličio na skitnicu nego na neodoljivog Don Žuana.“
Andre pruži nekoliko komada pomorandže sinu, a potom dade seriju saveta dvama starijim sinovima, počev od pranja zuba do pripreme paketa za ručak, koje je trebalo da ponesu kod bake.
„Tada nisam razumeo mnogo toga od priče koju nam je Šon ispričao o vezama s Adrijanom, ali Izabela mu je dopustila da pretraži kuću.“
Andre je pošao da raspremi sto od doručka i Gaspar spontano stade da mu pomaže, stavljajući prljavo suđe u sudoperu.
„Ja nisam imao ništa protiv“, uveravao ga je Andre Langloa. „Bilo je to nasledstvo moje žene, povrh svega, proces nasleđivanja bio je duži nego obično, ali savetovao sam Izabeli da se udalji s decom, a ja sam ostao s Lorencom da ga nadgledam.“
„Rekla mi je da je odneo dokumenta.“
Kao i prethodnog dana, Gaspar se nadao da će dobiti više informacija, ali Langloa ga nije ostavio dugo u neizvesnosti:
„Tačno“, priznao je izvlačeći iz hromirane kante plastični džak pun smeća. „Ali ne bih znao da vam kažem šta. Adrijanova soba bila je prepuna papira i raznih spisa.“
Vezao je džak sa smećem i otvorio ulazna vrata da bi izašao da ga baci u kontejner.
„Međutim, nije to bio jedini povod Lorencovog dolaska“, dobacio je silazeći niz stepenice.
Gaspar ga je pratio u baštu.
„Šon Lorenc me je pitao može li da pogleda i Adrijanov auto, inače dodž čardžer, koji je stajao parkiran na prilazu skoro godinu dana.“
Bradom mu pokaza prolaz ka ćorsokaku, koji se nalazi poprečno u odnosu na ulicu.
„Prodao sam ga prošlog leta. Bio je krntija koju niko nije održavao od Adrijanove smrti. Kada je Šon došao, akumulator je bio prazan. Gledao je dodž sa svih strana. Mislim da ni sam nije znao šta traži. Zatim, kao da je iznenada dobio inspiraciju, otišao je u dragstor u 131. ulici. Vratio se kod nas pet minuta kasnije, s velikom rolnom džakova za smeće. Otvorio je gepek dodža i izvukao patosnice, koje je stavio u jedan od plastičnih džakova. Otišao je potom bez ijedne reči.“
„Tata! Tata! Sidi me je udario!“ Povikao je jedan od dečaka trčeći iz kuće da bi se bacio u očeve ruke.
„Ostavili ste Šona samog da istražuje a da ga niste ništa pitali?“, začudio se Gaspar.
„Bilo je teško suprotstaviti mu se“, objasnio je Andre tešeći svog sina. „Bio je kao opsednut. Kao da je živeo na drugoj planeti, udaljenoj milion svetlosnih godina od naše. Zaista mu se na licu očitavala samo bol.“
Dečak je već prestao da plače i goreo je od želje da se pridruži bratu.
Andre mu je razbarušio kosu.
„Niko nikada ne bi trebalo da izgubi dete“, promrmljao je za sebe.

3.

Dominik Vu bi mogao da igra u u filmu Vonga Karvaja.
Trudeći se da izgleda kao pravi dendi, ovaj agent FBI nosio je uvek savršeno krojena odela, istkane kravate i svilene maramice. Ovoga jutra, s pogledom sakrivenim iza naočara, njegova silueta pružala se uz liniju nebodera, koji je imao dovoljno ukusa da se ističe istom metalik plavom bojom kao i njegov kaput od kašmira. „Hvala što si došao, Dominiče.“
„Nemam mnogo vremena, Madlin. Hans me čeka u kolima s devojčicama. Danas je čak i pesak na dečjem igralištu tvrd kao kamen.“
Seo je pored nje na klupu, držeći izvesno rastojanje. Na rukama je nosio vrlo fine crne kožne rukavice. Obazrivo je izvadio iz unutrašnjeg džepa svog kaputa parče papira savijeno na četiri dela.
„Istražio sam, kao što si i tražila. Nema ničeg neobičnog u ubistvu Adrijana Sotomajora.“
„Odnosno?“
„Ta budala je htela da se van dužnosti pravi važna kao posrednik u svađi između dva sitna dilera, a naravno, nije imao nikakvo oružje pri sebi. Čim je ušao u raspravu, prerezali su mu grlo nožem. Kraj priče.“
„Ko je bio taj diler?“
„Nestor Mendoza, dvadeset i dve godine. Bitanga iz El Barija. Naprasit i agresivan tip, koji je upravo u Rikersu bio izdržao kaznu od tri godine.“
„Zašto posle nisu uspeli da ga stave iza rešetaka?“ Azijac je slegnuo ramenima.
„Zato što je zbrisao, a šta si ti mislila! Ima neke rođake u San Antoniju, i toliko, tamo ga nije bilo i nikada mu nisu ušli u trag.“
„Obično se za ubicama policajaca malo upornije traga, zar ne?“
„Ne brini, ukebaće ga jednog dana tokom rutinske kontrole na putu, ili će pronaći njegov leš negde na ulicama Male Havane. Nego, reci mi zašto te zanima Sotomajorovo ubistvo.“
Vu je bio iskusan agent. Madlin je dobro znala da je pristao da joj otkrije nekoliko informacija samo iz koristi. Ona je bila sposobna policajka i mislio je da će, ako je nanjušila obećavajući trag, on biti prvi koji će od toga imati koristi.
„Mislim da je Sotomajorova smrt povezana s jednim drugim slučajem“, priznala je.
„Kojim?“
„Reci ti meni“, odgovorila je.
Vu nikada ne bi dolazio da nema bar nekoliko asova u rukavu. „Misliš na njegovog brata, je li tako?“
Njegov brat? Koji crni brat? Madlin je osetila kako joj adrenalin raste. „Reci mi šta znaš!“, iznervirala se.
Federalni agent je namestio srebrne naočare. Svaki od njegovih pokreta, i ruku i tela, izgledao je kao tajanstvena koreografija koju je unapred uvežbao.
„Otkrio sam nešto neobično zagrebavši po Sotomajorovom slučaju. Imao je mlađeg brata Rubena, profesora istorije na Univerzitetu na Floridi.“
„Polubrata, onda, hoćeš da kažeš?“
„Ne znam ništa o tome. Činjenica je da je Ruben Sotomajor pronađen 2011. ubijen u parku u Gejnsvilu, gde je imao običaj da džogira.“
„Kako?“
„Divljačka verzija: prebijen na smrt, maltene masakriran bejzbol palicom.“
Vu je odvio list koji je držao među rukama.
„Uhapšen je jedan beskućnik koji ponekad spava u parku. Janis Perahija. Slabo se branio. Tip je bio psihotičan i godinama boravio po psihijatrijskim ustanovama. Perahija je više-manje na kraju priznao i, sve u svemu, osuđen je na trideset godina zatvora. Ukratko, gadan slučaj, ali brzo razrešen. Bar do prošle godine, kad je Transparentnost sve zasrala.“
„Organizacija koja se bavi slučajevima pogrešnih presuda?“
„Da. I ovog puta su pokušali da nam ponište proceduru našavši sudiju koji prihvata da izda nalog za ponavljanje preciznijih DNK testova.“
„Pod kojim izgovorom?“
„Uvek ista stvar: priznanja iznuđena labilnoj osobi i napredovanje nauke, koja sad omogućuje da se ispita DNK, što je prošli put propušteno.“
Madlin je odmahnula glavom.
„Kakav crni napredak nauke za četiri godine?“
„Ma sve su to gluposti, slažem se. Pa ipak, i nisu sasvim. S novim naprednim tehnikama za analizu DNK, može se…“
„Znam ja sve to“, prekinula ga je.
„Ukratko, odrađeni su novi testovi, koji su beskućnika oslobodili krivice.
Madlin je razumela da je Vu namerno drži u neizvesnosti. „Zašto konkretno?“, pitala je.
„Zato što su na Rubenovoj trenerci pronašli DNK koji ranije nije bio izolovan.“
„I DNK je bio u bazi, zar ne?“
„Da. I pripadao je policajcu Adrijanu Sotomajoru.“ Madlin je zastala na nekoliko sekundi da bi svarila otkriće. „I kakav je zaključak donet? da je Sotomajor ubio svog mlađeg brata?“
„Možda, a možda i ne. Moglo bi se takođe raditi o posrednim tragovima, kojima je, između ostalog, teško odrediti datum nastanka.“
„Da li znaš da su se braća često viđala?“
„Nemam pojma. Budući da je Adrijano u međuvremenu ubijen, istraga povodom toga nije nastavljana.“
„Dakle, priča se tu zaustavlja?“
„Nažalost. Sada je tvoj red da mi otkriješ nešto, Madi! Reci mi šta istražuješ.“
Madlin ne pokleknu, već samo odmahnu glavom. Nema šanse da mu sada govori o Lorencu. A još manje o Vilinskom Kralju.
Dendi je ustao uzdišući i nije se trudio da sakrije razočaranje.
„Nastavi da kopaš po Sotomajorovom slučaju“, posavetovala ga je Madlin.
Vu je namestio kaput i osmeh. Kao na filmu, izgledalo je da njegovi gestovi daju utisak usporenog toka vremena.
Mahnuo je mladoj ženi i vratio se nazad porodici.
Išao je ka suncu ispred sebe, dok je za sobom ostavljao pesmu Yumeji's Theme9.

19


Vrata pakla

Svako misli da je sam u paklu,


u tome je suština pakla.


Rene Žirar

1.

Izvrstan miris kukuruznog hleba širio se restoranom.
Da bi pobegao od hladnoće, Gaspar je ušao u restoran Plavi paun, jedan od glavnih harlemskih hramova hrane za dušu. Tokom radne nedelje lokal se otvarao samo u vreme ručka, ali vikendom ste, već od 10 sati, mogli da uživate u obilnom branču: pržena piletina, začinjeni slatki krompir i prženice s karamelom.
Seo je blizu ulaza, na barsku stolicu za šankom u obliku potkovice. Atmosfera je bila topla i živa: turisti, buržujske porodice iz kvarta, lepe devojke koje su pijuckale koktele s poetičnim imenima, stari crnci elegantni poput Roberta Džonsona i Telonijusa Manka.
Gaspar podiže ruku da bi ga konobar opazio. Mnogo mu se pio viski, ali ipak naruči odvratni čaj od organskog roibosa. Uteši se progutavši kromu punjenu bananom. Tek kada se najeo, činilo mu se da mu mozak ponovo radi. Opet pomisli na ono što mu je otkrio Andre Langloa. Zašto je Šon Lorenc izvadio patosnice iz Sotomajorovog auta? I šta je nameravao da uradi?
Objektivno gledano, nije bilo mnogo rešenja. Samo jedno se nametalo: Lorenc je hteo da analizira vlakna. Ali šta je očekivao da nade na njima? Sigurno krv ili drugi genetski materijal.
Gaspar začkilji. U pozadini se javljala jedna drugačija teorija. Suprotna onoj koju je sam smislio i u koju je želeo da veruje. Šon Lorenc možda nikada nije ni tražio Sotomajorovu pomoč. Možda je sumnjao da je njegov stari prijatelj učestvovao u otmici njegovog sina. Pade mu na pamet luda pretpostavka: Sotomajor je bio saučesnik Beatris Munjos. Da li je takav scenario pio vodu?
U glavi mu se izredaše slike nemog filma, kao da ga je gledao na platnu. Beatris vozi kombi s malim Žilijenom u gepeku / Krvava dečakova ruka posle amputacije prsta / Kombi stiže na ušće Njutaun Krika i parkira se potom pored dodža čardžera / Sotomajor izlazi iz auta i pomaže Munjosovoj da položi dete u njegov gepek / Žilijenova igračka umrljana krvlju zaboravljena ostaje na trotoaru…
Trepnu i vizija se rasprši. Pre nego što nastavi da niže takve scene u glavi, trebaju mu dokazi. Razmišljao je i s druge tačke gledišta. Šon je bio civil, a ne policajac. Da bi započeo analizu tepiha, morao je da se obrati privatnoj laboratoriji. Gaspar zaroni glavu u ruke, pokušavajući da poveže sve delove svoje istrage. Šonje svratio do porodice Langloa 22. decembra, uoči smrti. Ako se uputio u laboratoriju, to je moralo da bude sutradan. Gaspar se sledi pri sledećoj pomisli: video je da u Šonovom rokovniku stoji 23. decembar, sastanak s misterioznim doktorom Stokhauzenom.
Izvadi mobilni pa potraži pomoć od Gugla, svog novog najboljeg prijatelja, unevši više kombinacija sledećih ključnih reči: Menhetn, laboratorija, DNK, Stokhauzen… Za nekoliko trenutaka našao je ono što je tražio: adresu na Aper Ist Sajdu, na kojoj se nalazila Laboratorija za hematologiju i sudsku medicinu Peletje i Stokhauzen.
Uputi se na njihov veb-sajt. Sudeći po opisu, laboratorija je specijalizovana za „genetske analize namenjene utvrđivanju identiteta“. Budući da je akreditovana od FBI-ja, sudova i američkog Ministarstva pravde, često su je angažovali u krivičnim sudskim postupcima, kako bi identifikovala i analizirala biološke tragove s mesta zločina. Privatna lica su joj se često obraćala radi otkrivanje očinstva. U jednoj rubrici na sajtu mogle su se pročitati biografije dvojice osnivača: Elijan Peletje, nekadašnji glavni farmaceut u Bolnici Svetog Luke u Montrealu, i Dvajt Stokhauzen, doktor biologije, koji je diplomirao na Univerzitetu Džons Hopkins.
Gaspar pozva laboratoriju i dospeo je čak do Stokhauzenove kancelarije. Opet je smislio neku priču između laži i istine: on je pisac biografije Šona Lorenca pa je želeo da porazgovara s doktorom Stokhauzenom. Sekretarica mu poruči da pošalje mejl i izloži svoju molbu pismeno. Gaspar je insistirao da zapisu njegov broj i da njegova molba bude usmeno prenesena drugoj strani. Sekretarica ga uveri da će to i uraditi pa mu, takoreći, spusti slušalicu.
Majku ti tvoju… – uzdahnu on.
U istom trenutku dobi SMS od Madlin. Tražila mu je podatke o Izabeli, Sotomajorovoj sestri. Želeći da ostane veran svojoj odluci, odoleo je iskušenju da je pozove da bi dobio više informacija i samo joj je prosledio broj telefona koji je zahtevala.
Kako mu se čaj ohladio, podiže ruku da bi naručio još jedan, ali se najednom ukočio. Skoro minut nije skidao pogled sa stotina flaša koje su prekrivale zid iza barmena. Rum, konjak, džin, benediktin, šartrez. Intenzivne boje, blistave kao dijamant, koje su ga hipnotisale. Likeri gore, namirisani alkohol plamti u kutiji od stakla. Armanjak, kalvados, apsint, kurasao, vermut, koantro.
Na trenutak je Gaspar dozvolio sebi da pomisli kako će bolje razmišljati posle jedne čašice. Kratkoročno gledano, to je verovatno tačno, ali kad bi sada ponovo poklekao, istraga bi skrenula s rigoroznog i asketski strogog ispravnog puta na kome se sada nalazi. Međutim, zlatan odsjaj viskija odlikovao se neodoljivom privlačnošću. Osećao je kako propada. Tako ide odvikavanje: opasnost koja vas je jednom zaobišla zna da vas zgrabi kad to najmanje očekujete. U želucu mu se otvara bezdan. Grudi mu se stežu, pucaju mu slepoočnice pod graškama znoja.
Poznavao je ukus svake flaše, marke i etikete. Taj japanski blend, blag i kremast, aroma drveta u škotskom singl moltu, neutralan ukus irskog viskija, ukus meda kod starog burbona, aroma pomorandže i breskve kod čivasa.
Kao i prethodnog dana, Gaspar proguta knedlu pa protrlja ramena i vrat da bi odagnao drhtanje. Ali ovog puta se oluja nije brzo povukla. Nije više bio pri sebi. Uprkos svoj volji, bio je na korak od posustajanja.
I baš tada mu telefon zazvoni. Na ekranu se prikazao nepoznat broj mobilnog.
„Da?“ reče prihvativši poziv. Imao je utisak da mu se glas uvijao da bi izašao iz grla.
„Gospodin Kutans? Ovde Dvajt Stokhauzen. Imate li malo vremena pre ručka?“

2.

Madlin spusti štitnik za sunce kako bi bolje videla.
Zaslepljujuća svetlost bila je sveprisutna, progutala je celo njeno vidno polje.
Već dva sata za volanom pikapa jurila je putem ka Long Ajlandu. Pejzaž je bio ambivalentan: čas depresivan, čas očaravajući. Šljašteći dvorci milionera smenjivali su se s vikendicama, koje kao da su izašle iz pedesetih godina, i apokaliptičnim prizorima: plaže s belim peskom pružale su se u beskonačnost pod okrečenim nebom. Prošavši Vesthempton, sada je već dvadeset kilometara prelazila preko velikih naselja – Sauthemptona, Bridžhemptona – koji su se redali po velikom priobalnom pojasu Atlantskog okeana.
Kada je skrenula na peščani put, GPS je počeo da se gubi. Madlin pomisli kako se izgubila i vrebala neko mesto za polukružno okretanje. Tek tada je opazila starački dom. Na pedeset metara od plaže, stara velika zgrada, spolja obložena drvetom, bila je okružena borovima i brezama.
Parkira se pored drveta i zalupi vrata na pikapu. Netaknuta priroda ju je odmah osvojila. Ispod mlečnog neba vetar je divljao, oblikovao dine od peska, ispunjavajući vazduh mirisom joda. Kao slika Kaspara Davida Fridriha koju je preradio Edvard Hoper.
Pope se stepenicama koje su vodile u zgradu. Nema ni zvonca ni automatskog otključavanja. Samo vrata od ispucale boje, zaštićena probušenim komarnikom, koji zaškripaše čim ih je gurnula. Madlin se nađe u pustom hodniku u kome se osećala vlaga.
„Ima li koga?“
Prvo je jedini odgovor dao vetar koji samo što nije razvalio dihtung trake s prozora.
Zatim se na vrhu stepeništa pojavi muškarac duge riđe kose. Zapušten i u sumnjivo beloj bolničarskoj uniformi, s limenkom drpepera u ruci.
„Dobar dan“, reče Madlin. „Možda sam pogrešila adresu…“
„Ne“, uveravao ju je bolničar silazeći niz stepenice. „Ovo je Ajlenrok, dom za starije građane.“
„Nema mnogo ljudi, reklo bi se.“
Muškarac je imao pomalo jezivu facu – ispresecanu ranama, izbrazdanu ožiljcima od akni – s koje je, međutim, dolazio začuđujuće blag azurnoplavi pogled.
„Ja sam Horas“, predstavi se vezujući svoju raščupanu kosu gumicom.
„Madlin Grin.“
Spustio je piće na dasku koja je služila kao pult za recepciju. „Većina penzionera je otišla“, objasnio je. „Starački dom će se definitivno zatvoriti krajem februara.“
„Stvarno?“
„Zgradu će srušiti da bi sagradili luksuzni hotel.“
„Kakva šteta.“ Horas se namršti.
„Mafijaši s Vol strita upropastili su čitavu regiju. Uostalom, upropastili su i čitavu zemlju! I to se neće zaustaviti ni izborom ove pičkice od Teda Koplanda.“
Madlin se uzdrža od ulaženja u političku diskusiju.
„Došla sam da obiđem gospođu Antonelu Boninsenju. Je li tu?“
„Nela? Da, i mislim da će ona poslednja otići.“
Pogleda na sat.
„Jao, zaboravio sam na njen ručak! U ovo vreme je možete naći na verandi.“
Horas pokaza niz hodnik.
„Prođite trpezariju i tu ste. Hoćete li da vam donesem nešto da popijete?“
„Može kola.“
„Žiro?“
„Gle! Pa imam ja još mesta ovde, zar ne?“, odgovori pokazujući kaiš na pantalonama.
„Nisam to hteo da kažem“, nasmeši se bolničar odlazeći u kuhinju.
Velika zajednička prostorija u prizemlju podsećala je na staru porodičnu kuću. Neka vrsta polupansiona s pogledom na more, kakvi se nalaze u Benodeu ili Vitstablu. Gole grede, zasebni stolovi od ispranog drveta, prekriveni mušemom s motivom školjke. Ne sme se zaboraviti nezaobilazna mornarska dekoracija, koja je dominirala u starim brojevima magazina Art & dekorejšn iz devedesetih: lampe u obliku staklenih kugli, prašnjavi brodovi u boci, busola i mesingani kompas, preparirana sabljarka, bakropisi sa epskim scenama ribolova iz vremena Mobi Dika…
Kada je stupila na zastakljenu galeriju, koju je ljuljao vetar, Madlin se učini da je zakoračila na palubu broda s tri jarbola, i to usred oluje. Sa ispucalim zidovima i plafonom koji je prokišnjavao, činilo se da veranda tone.
Sedeći za stočičem, u krajnjem uglu lode, Nela Boninsenja bila je slabašna starica mišjeg lica i iskolačenih očiju, koje su sijale iza debelih stakala na naočarima poput lupe. Nosila je tamnu iznošenu haljinu za kragnom Petar Pan. Preko kolena joj je bio prebačen vuneni karo pokrivač dok je sedela udubljena u čitanje ogromnog romana: Grad koji nikad ne spava Artura Kostela.
„Dobar dan.“
„Dobar dan“, odgovorila je starica podigavši pogled s knjige. „Je li roman dobar?“
„Jedan od mojih omiljenih. Već drugi put ga čitam. Šteta što pisac više ne piše.“
„Je li umro?“
„Ne, već je slomljen od tuge. Deca su mu stradala u saobraćajnoj nezgodi. Hoćete li mi vi dati injekciju?“
„Ne, moje ime je Madlin Grin, ja sam istražitelj.“
„I Engleskinja ste.“
„Tačno, kako ste znali?“
„Pa zbog akcenta, darlingl Iz Mančestera, zar ne?“ Madlin potvrdi klimnuvši glavom. Inače nije volela kad jetoliko providna, ali starica nije htela da je uvredi.
„Muž mi je bio Englez“, dodade Nela. „Bio je iz Prestviča.“
„Onda je voleo fudbal.“
„Živeo je samo za slavni Mančester junajted.“
„Kada su igrali Rajan Gigs i Erik Kantona?“
Starica se nevaljalo nasmeši.
„Pre će biti kad su igrali Bobi Čarlton i Džordž Best!“ Madlin se uozbilji.
„Došla sam da vas posetim jer vodim istragu. Otmica i ubistvo sina Šona Lorenca, je li vam to ime poznato?“
„Slikar? Pa naravno. Znate li da je Džekson Polok živeo ovde blizu? Poginuo je u Springsu, ni deset kilometara odavde, u automobilskoj nezgodi. Bio je s ljubavnicom u oldsmobil kabrioletu. Vozio je mrtav pijan i…“
„Čula sam za tu priču“, prekinu je Madlin, „ali to je bilo pedesetih godina. Šon Lorenc je savremeni slikar.“
„Mislite da gubim razum, darling?“
„Ne, uopšte. Lorenc je bio i prijatelj vašem bivšem učeniku Adrijanu Sotomajoru. Sećate li se njega?“
„Ah, mali Adrijano…“
Nela Boninsenja ne završi rečenicu a lice joj se promeni. Kao da je na sam pomen deteta iščezla sva vedrina i dobro raspoloženje.
„Vi ste obavestili okružnu socijalnu službu o nasilju koje je trpeo od oca Ernesta Sotomajora?“
„Tako je. Bilo je to sredinom sedamdesetih.“
„Je li Ernesto često tukao sina?“
„I više od toga. Taj čovek je bio monstrum. Pravi sadista.“ Staričin glas se produbi:
„Bilo je svega: zagnjurio bi mu glavu u klozetsku šolju, tukao ga kaišem, pesnicom, gasio cigarete po ćelom telu. Jednog dana je naterao malog da drži podignute ruke nekoliko sati. Drugi put da hoda po slomljenom staklu, i šta sve ne.“
„A što je to radio?“
„Zato što na svetu ima mnogo monstruma i sadista i oduvek je bilo tako.“
„Kakav je bio Adrijano?“
„Bio je to tužan i ljubazan dečak, kome je bilo teško da se koncentriše. Često bi odlutao u mislima i vi biste znali da je na nekom drugom mestu, negde daleko. Baš sam zbog toga i pretpostavila da nešto s njim nije u redu. I pre nego što sam primetila tragove zlostavljanja po telu.“
„Je li se on vama na kraju poverio?“
„Ispričao mi je izvesne detalje o tome šta je sve trpeo od oca, da. Ernesto ga je tukao bez razloga. Kažnjavanje je moglo da potraje satima i skoro uvek je to bilo u kabini broda.“
„Majka se pravila da ne vidi?“
Bivša učiteljica začkilji.
„Majka, eh da znate… Nego, kako se beše ona zvala? Ah, da, Bjanka…“
„Ona je na kraju otišla od kuće, je li tako?“
Nela izvadi platnenu maramicu iz džepa i obrisa stakla na naočarima. Sa sedom kosom i naočarima ličila je na pukovnika Sandersa.
„Verujem da je i nju lemao“, usudi se da pretpostavi.
„Pazite, vruće je!“, viknu Horas spuštajući na sto poslužavnik s limenkom kole, čajnikom i dva đevreka ukrašena lososom, crnim lukom, kaprom i svežim sirom.
Nela ponudi Madlin da podele obrok.
„Nisu kao devreci iz pekare Ras i kćerke, ali su svejedno dobri“, izjavila je zagrizavši jedan od njih.
Madlin učini isto, zatim srknu sok pa nastavi ispitivanje: „Rekli su mi da je Adrijano imao brata.“ Učiteljica nabra obrve. „Ne, mislim da nije.“
„Jeste, sigurna sam. Zvao se Ruben. Bio je sedam godina mlađi.“ Nela je razmišljala neko vreme.
„U to vreme, kada je Bjanka otišla, govorkalo se da je zatrudnela s nekim drugim. Tipični tračevi za malu sredinu.“
„Niste im poverovali?“
„Bjanka je možda bila trudna, ali i ako jeste, zatrudnela je sa suprugom. Bila je veoma lepa, ali nijedan muškarac iz Tibertona se ne bi usudio da naljuti luđaka kao što je Ernesto.“
Madlin je i dalje nešto bunilo:
„Zašto je Bjanka napustila starijeg sina?“
Nela slegnu ramenima kao da je htela da kaže da ne razume zašto. Uze novi zalogaj đevreka pa se najednom seti šta je zaboravila da pita Madlin:
„Kako ste saznali sve to? I kako ste mene pronašli?“
„Zahvaljujući Izabeli Rodriges“, odgovori Madlin.
Učiteljici je trebalo nekoliko trenutaka da se seti Adrijanove sestre od ujaka.
„Mala Izabela, naravno. Dolazila mi je ponekad u posetu. Dobra devojka, kao i vi.“
„Nemojte da vas izgled zavarava. Nisam baš toliko dobra devojka“, našali se Madlin.
Nela joj uzvrati osmeh.
„Naravno da jeste.“
„A jeste li se opet sreli s Adrijanom?“
„Ne, ali sam mnogo razmišljala o njemu. Nadam se da je dobro. Znate li šta o njemu?“
Madlin je oklevala. Zašto bi unesrećila staricu ružnim vestima? „Dobro je, ne brinite za njega.“
„Možda ste dobra devojka, ali ste i lažljivica“, povikala je. „U pravu ste, Nela. Zaslužujete istinu. Adrijano je mrtav već skoro dve godine.“
„To ima veze s vašom istragom o slikaru. Inače ne biste došli da me vidite…“
„Iskreno, još ne znam ništa.“
Da se ne bi zadržala na policajčevoj smrti, promeni temu:
„Pred kraj života Ernesto je bolovao od raka grla. Izgleda da ga je Adrijano primio kod sebe. Da li vam to zvuči realno?“
Nela razrogači oči. Iza debelih stakala, ženice su joj se udvostručile.
„Ako je to istina, prilično sam iznenađena. Začudilo bi me da je Adrijano postao otelotvorenje hrišćanskog milosrđa.“
„Šta hoćete da kažete?“ upita Madlin pomogavši joj da sipa čaj.
„Dok je sami ne doživimo, mislim da nismo sposobni da zamislimo patnju koju zlostavljanje donosi. Ono što je Adrijano pretrpeo, i sve to vreme koje je trpeo, to neizbežno ostavlja posledice i traume. Nezamislivo mentalno rastrojstvo.“
„Šta je vaša poenta?“ insistirala je.
„Mislim da u određenom trenutku ta bol i nagomilana mržnja više ne mogu da se kontrolišu. Na ovaj ili onaj način, sigurno ćete ih na kraju usmeriti ili protiv sebe, ili protiv drugih.“
Eliptično izražavanje nekadašnje učiteljice nateraše Madlin da pokuša poslednji put:
„Da li vam nešto znači Vilinski kralj?“
„Ne. Je li to marka baštenskog nameštaja?“
Madlin ustade da se pozdravi.
„Hvala vam na pomoći, Nela.“
Ova žena joj se dopala. Baka kakvu bi volela da je imala. Pre nego što je otišla, otkrila je nešto što ju je mučilo otkako je došla:
„Ovaj bolničar…“
„Horas?“
„Da. Je li dobar prema vama? Čudno izgleda.“
„Nemojte da vas izgled zavarava, bar ne u njegovom slučaju. On je dobar momak, verujte. Ni njega život nije mazio.“
Kao da je želela da naglasi Neline reči, veranda stade da pod udarima vetra krčka na neki uznemirujući način. Madlin je morala da podigne glavu ka staklenom plafonu, kao da je očekivala da naprsne.
„Rekli su mi da će zatvoriti dom.“
„Da, za tri meseca.“
„Imate li neki plan B?“
„Ne sekirajte se za mene, otići ću kod muža.“
„Mislila sam da je preminuo.“
„I jeste, 1996. godine.“
Madlin se nije svidelo kuda vodi njihova konverzacija. „Po mom mišljenju, vi niste na samrti. Delujete zdravo.“ Starica odmahnu rukom na tu optimističnu opasku pa pozva Madlin koja se vraćala u salon:
„Ne znam šta tražite, ali ga nećete naći.“
„Jeste li vi neki medijum ili šta već?“
Nela se nasmeja i zagladi kosu kao poslednji korak u flertovanju.
„Ali naći ćete nešto drugo“, uveravala ju je.
Madlin joj mahnu i uputi se ka pikapu parkiranom ispod borova.
Pre nego što je nastavila put, prošetala je do plaže, divlje, očuvane, bezvremene. Za nekoliko meseci, kranovi i mešalice doći će da sravne sa zemljom to mesto da bi izgradili hotel, saunu, helidrom. Sve joj se to činilo idiotskim, nepoštenim, neljudskim.
Dođavola, izražava se kao Kutans…
Vrati se do pikapa. Da bi sačuvala uspomenu na to mesto, uslikala je plažu od belog peska i starački dom. Starica je možda u pravu. Možda je Madlin nešto i pronašla ovde. Iako još nije znala šta.
Pope se u auto, ubaci ključ i nagazi na gas da bi došla do nacionalnog puta. Prelazila je kilometre pokušavajući da sredi misli. Vozila je više od sat vremena kad joj je telefon zazvonio. Na ekranu se pokaza ime.
Dominik Vu.

3.

Mora da svi iz kvarta ovu zgradu zovu Rubikova kocka. To je bar Kutans pomislio kada ga je taksi ostavio na severu Aper Ist Sajda, na uglu 102. ulice i Medisonove avenije.
Laboratorija Peletje i Stokhauzen imala je oblik kocke od višebojnog stakla, šareni pačvork na kome su žive boje davale kontrast sivim i tamnobraon zgradama u okolini.
Ko je rekao da Amerikanci nikad ne idu na odmor? Bar tog prepodneva u laboratoriji nije bilo mnogo sveta. Gaspar se najavi kod jedne elegantne i vitke radnice, mada se pre može reći da je bila premršava i koščatog lica: crnih obrva pod oštrim uglom, beličaste kože, tamnog melanholičnog pogleda, koji je podsećao na neke od likova Bernara Bifea.
Gospođica Motka ga odvede do kancelarije na šestom spratu, koja je gledala na ogroman bolnički kompleks Maunt Sinaj.
„Pa uđite, gospodine Kutanse!“, dobaci mu vlasnik laboratorije.
Dvajt Stokhauzen spremao se za putovanje. Pored sofe Florens Nol stajala su dva platnena kofera Alzer s monogramom, putna torba iz istog kompleta i par krznenih čizama Mun but.
„Idemo u Aspen za Badnje veče. U hotel Džerom. Jeste li odseli nekad u njemu?“
Glas mu je bio obojen arogancijom. Dođe do Gaspara i pruži mu ruku.
„Nisam odavno“, odgovorio je dramaturg.
Naučnik ga pokretom ruke pozva da sedne na sofu.
On sam ostao je da stoji još neko vreme. Pogleda prikovanog za ekran, kuckao je po smartfonu koji je ličio na Liliputanca među njegovim velikim debelim prstima.
„Tu sam za minut. Samo da popunim ovaj prokleti formular za aerodrom.“
Gaspar iskoristi pauzu da bi odmerio svog domaćina. Kad je bio dete, majka mu se često družila s ovakvim likovima, koji su živeli u 16. arondismanu u Parizu, Belgrejviji ili na Bikon Hilu. Podbradak i profil sličan Luju XVI idealno su se slagali s dezenom Princ od Velsa na pantalonama, sakoom od tvida, čarapama Gamareli i mokasinama.
Konačno, Burbon odloži telefon i dođe da sedne preko puta njega.
„Hteli ste da porazgovaramo o Šonu Lorencu, zar ne?“
„Koliko znam, on je došao da vas vidi pre godinu dana. Dan pre nego što je umro, 23. decembra 2015. godine.“
„Sećam se. Ja sam ga lično primio. Recite mi, on je beše bio čuveni umetnik, zar ne?“
Stokhauzen pokaza ka zidovima svoje džinovske kancelarije.
„Kao što vidite, i ja sam kolekcionar“, izjavio je arogantnim glasom, koji je bio njegov zaštitni znak.
Gaspar je, zapravo, već primetio litografiju Benksijeve Devojčice s crvenim balonom – koja se nalazila u hiljadama salona i kao pozadina na hiljadama kompjuterskih ekrana. Prepoznao je i serigrafiju Dejmijena Hersta – čuvenu lobanju s dijamantima, koja je otišla u večnost – kao i veliku Armanovu skulpturu uništene violine (zar Arman nije ništa drugo pravio sem razbucanih violina?). Ukratko, njegova dela bila su mu odvratna.
„Hajde da se vratimo Lorencu, ako može.“
Izmičući kao jegulja, naučnik nije nameravao da dopusti Gasparu da vodi intervju.
„Kako ste, pre svega, čuli za tu priču?“ upitao je.
Gaspar nije želeo da igra tu igru. Ako je Stokhauzen pristao hitno da ga vidi, verovatno je strahovao za svoju reputaciju i reputaciju laboratorije.
„Hajde da ne gubimo vreme, gospodine Stokhauzene: ispričajte mi odmah, i to detaljno, šta je od vas tražio Šon Lorenc.“
„Ne mogu. To je poverljivo, kao što možete da pretpostavite.“
„Garantujem vam da neće još dugo biti. U svakom slučaju, neće biti kad četa policajaca dođe u Aspen i stavi vam lisice. To će biti pravi spektakl za Džerom, verujte mi.“
Naučnik se uvredi:
„A zbog čega bi me uhapsili?“
„Saučesništvo u ubistvu deteta.“
Stokhauzen pročisti grlo.
„Napolje! Pozvaću svog advokata!“
Gaspar se, naprotiv, zavali još dublje u neudobnu sofu.
„Ne moramo čak dotle ići.“
„Šta zapravo želite da znate?“
„Već sam vam rekao.“
Luju XVI bilo je neprijatno. Izvadi svoju elegantnu svilenu maramicu iz džepa da obriše znoj. I odluči da se preda.
„Tog 23. decembra Šon Lorenc je upao u moju kancelariju vidno uzbuđen. Izgledao je kao luđak. Iskreno, da nije bio tako poznat, nikad ga ne bih ni primio.“
„Nosio je plastičnu kesu, zar ne?“
Stokhauzen ga namršteno pogleda.
„Da, kesu za smeće u kojoj su bile stare patosnice. Znate, one za automobil.“
Gaspar klimnu.
„Da, patosnice iz gepeka dodža.“
„Ukratko“, nastavi naučnik, „Lorenc je želeo da zna da li je na patosnicama bilo DNK njegovog sina.“
„Je li to tehnički uopšte moguće utvrditi?“
Stokhauzen na ovo pitanje slegnu ramenima.
„Pa, naravno, kad je već u pitanju Šon Lorenc. Sve što je trebalo da uradimo jeste da uzmemo malo njegove pljuvačke pamučnim štapićem. DNK analiza koju je zahtevao bila je samo malo komplikovanija od običnog testa za utvrđivanje očinstva. Samo što je trebalo malo više vremena.“
„A pretpostavljam da se Šonu žurilo.“
Vlasnik klimnu glavom.
„Tokom novogodišnjih praznika mnogo je teže zbog godišnjih odmora. Ali svi problemi se mogu resiti kad izvadite čekovnu knjižicu.“
„Koji je bio iznos na čeku u ovom slučaju?“
„Bilo je nešto bolje od čeka u ovom slučaju.“
Stokhauzen ustade i uputi se ka Benksijevoj slici, iza koje je bio skriven sef sa senzornom bravom koju otključava otisak prsta. Naučnik otvori čelični ormarić i izvadi mali ram od tamnog drveta. Ispod stakla je crtež s potpisom Šona Lorenca, konture njujorških nebodera. Gasparu pripade muka od sledeće scene: odvratni Stokhauzen izbija iz Lorencovih ruku njegov poslednji crtež da bi mu naplatio za običnu genetsku analizu, a samo zato što je ovaj ludeo od tuge.
Luj XVI izgleda nije shvatao domete svoje nečasnosti.
„Mislim da se sa sigurnošću može reći da je ovo poslednje umetnikovo delo!“ zakrešta oduševljen tom činjenicom.
Gaspar se uzdrža od želje da ga raspali po licu, iscepka crtež i izađe na terasu da bi rasuo deliće kao što se rasipa pepeo. Time bi se dičio, ali to ne bi ubrzalo istragu. Sačuvao je smirenost i nastavio razgovor:
„Lorenc vam je, dakle, dao crtež da biste ubrzali analize…“
„Da, garantovao sam mu da će dobiti rezultate do 26. decembra ujutru. Bilo je komplikovano, ali izvodljivo.“
„Dakle, trebalo je da svrati do vas tri dana kasnije?“
„Ali nikada nije došao po rezultate jer je u međuvremenu umro“, završio je doktor.
Stokhauzen ućuta na nekoliko sekundi.
„Rezultati su nam stigli dogovorenog datuma, ali ostali su zakopani negde u kompjuteru. Nije bilo sudskog naloga, niti se iko pojavio da ih zatraži. Naš softver je automatski poslao tri mejla kao podsetnik, zatim sam potpuno zaboravio na to.“
„Lorencova smrt bila je objavljena u svim novinama. Niste pomislili da bi trebalo reagovati?“
„Ne vidim nikakvu vezu između ta dva slučaja. Umro je od infarkta nasred ulice.“
Što se toga tiče, Stokhauzen je bio u pravu.
„Svake godine“, nastavio je, „početkom jeseni, moj tim obavlja veliko spremanje i arhivira naše dosijee. Tek sam tada video rezultate.“ Gaspar je gubio strpljenje. „I šta kažu?“
„Test na očinstvo je bio pozitivan.“
„Što znači?“
„Što znači: patosnice su možda bile i detaljno očišćene, ali lako smo našli tragove krvi koja pripada sinu Šona Lorenca.“
„I niste obavestili policiju?“
„Kažem vam da sam to primetio tek prošlog septembra! Potražio sam ih po internetu: mali je bio mrtav, ubila ga je neka ludača. Šta bi to promenilo?“
„U redu“, priznao je Gaspar.
Ustade sa sofe. Stokhauzen je insistirao da ga isprati do lifta. „Taj automobil iz kog su patosnice, kome je pripadao?“, hteoje da zna vlasnik laboratorije.
„Ne mislite li da je malo kasno da vas sada to zanima?“ Bio je uporan:
„Je li to bio auto Beatris Munjos? Ona je ubila i drugu decu, zar ne?“
Gaspar shvati da mu je nešto prećutkivao.
„Jebem mu mater! Šta još krijete od mene, Stokhauzene?“
Lift dođe i vrata se otvoriše, ali Gaspar nije skidao pogled s naučnika. Čovek je jedva disao, kao da je pretrčao ceo Menhetn.
„Tačno je da smo našli tragove krvi Lorencovog sina na tepihu, ali ne samo njih… Bilo je i drugih tragova. Krvi i pljuvačke drugih osoba.“
„Dece?“
„Nemoguće je reći.“
„I kako vi to tumačite?“
„Ne znam! Nisam ni policajac ni patolog. Može svašta da bude. Mogu da budu i posredni dokazi…“
„Šta je vaš zaključak?“ Stokhauzen je brzo disao:
„Moj zaključak je da su i mnoga druga tela prevožena u gepeku tog automobila.“

4.

Madlin se javila iako je i dalje vozila. „Reci, Dominiče!“
„Uradio sam ono što si tražila, Madi, prostudirao sam slučaj Sotomajor i pronašao nešto veoma čudno.“
Bez obzira na to što je bio na odmoru, Dominik Vu je zadržao ton karakterističan za lovca koji je upravo nešto ulovio.
„U vezi s bratom?“
„Da, s Rubenom. Nekoliko nedelja pre smrti išao je Gejnsvilsku policijsku stanicu da prijavi nestanak svoje majke.“
„Bjanke Sotomajor?“
„Da. Rođene 1946. godine, koja je u trenutku zbivanja imala šezdeset pet godina. Upravo se bila penzionisala. Pre toga je radila u raznim bolnicama, prvo u Masačusetsu pa u Torontu, zatim u Mičigenu i Orlandu.“
„Je li imala muža? Dečka?“
„Samo se jednom udala, za Ernesta Sotomajora, Adrijanovog i Rubenovog oca. Zatim je nevenčano živela s kanadskim lekarom i prodavcem automobila u Orlandu, koji je otegnuo papke 2010. godine. U trenutku nestanka, viđala se s četrdesetčetvorogodišnjakom, vlasnikom spa centra. Izgleda da je u modi kresanje starijih žena.“
„Je li bilo istrage o nestanku?“
„Da, ali ništa nije otkriveno. Dosije je prazan. Nikakvih pokazatelja, indicija, tragova. Bjanka Sotomajor je isparila.“
„I na kraju ju je neki sudija proglasio mrtvom?“
„U novembru 2015. godine.“
Zato je Adrijanov ostavinski postupak tako dugo trajao, pomisli ona.
„Ja sam uradio svoj deo posla, Madi. Sada mi reci zašto te ovaj slučaj interesuje.“
„Zovem te kasnije“, obećala je.
Spustila je ne davši mu priliku da postavi još pitanja.
Zatim odmah pozva Izabelu, ali dobi sekretaricu. Tada odluči da pozove Gaspara.
„Gde ste vi, Gaspare, na Menhetnu?“
„A gde da budem? Na plaži u Papeteu ili na Bora Bori? Upravo sam bio kod Stokhauzena. Ušao sam mu u trag. Zamislite kad…“
„Kasnije“, reče ona. „Dolazim po vas. Iznajmila sam auto, ja sam na Auto-putu Sadern Stejt kod Hempsteda. Vraćam se iz Hemptonsa. Duga priča. Ispričaću vam.“
„Imam i ja mnogo toga da vam ispričam.“
„Reći ćete mi kasnije, ja sam na sat od vas. U međuvremenu, htela bih da mi učinite uslugu.“
Samo po njenom glasu – jasnog i odlučnog tona – Gaspar je shvatio da Madlin nije bila istog raspoloženja kao prethodne večeri.
„Samo recite.“
„Na dve ulice od hotela, u Tomasovoj ulici, postoji gvoždarska radnja koja se zove Hogart hardver. Vi ćete…“
„Šta želite da obavim tamo?“
„Ma pustite me da završim! Imate li papir i olovku? Evo šta treba kupiti: dve baterijske lampe, fluorescentne sijalice, čelični pajser i neki veći…“
„I šta ćemo s tim?“
„To ćete mi vi reći. Uradite tačno onako kao što sam vam rekla. Slušate li me, Gaspare?“
Očito je Madlin pronašla nešto što bi napokon odagnalo njene sumnje u osnovanost te istrage. Nešto što ni sam nije mogao da iskopa.
Gaspar onda reče sebi da je imao pravo što je došao po nju.

20


Omiljeni sin

Crna je, u suštini, boja koja sadrži


i proždire sve ostale.


Anri Matis

1.

Napustili su Njujork oko 1 po podne pa se uputili ka istoku kroz veliku saobraćajnu gužvu. Prvih petsto kilometara do Nju Hejvena bili su noćna mora. Zakrčen auto-put prepun obilaznica. Gradski pakao koji se pruža unedogled. Čitava jedna teritorija koja grca u agoniji, zaražena metastazama betona, gušeći se od ugljen-dioksida i izduvnih čestica.
Madlin i Gaspar su iskoristili vreme koje im je stajalo na raspolaganju kako bi složili deliće mračne slagalice. Priču o uništenom detinjstvu. Nasilju koje na kraju izrodi duplo veće nasilje. O svakodnevnoj okrutnosti i agresivnosti koje će, mnogo godina kasnije, biti vinovnici ubilačke ludosti. Priča o tempiranoj bombi. Priča o dečaku koga su roditelji, svako na svoj način, pretvorili u čudovište.
Madlin pojača grejanje. Noć je već padala. Nije ni primetila da je prošao dan, obuzeta ritmom otkrića koja su se nizala vrtoglavom brzinom. Otkriveno je mnogo novih činjenica. Već je doživela to u prošlim slučajevima. Bio bi to najuzbudljiviji trenutak istrage. Osveta istine kada na površinu, sa razornom snagom, isplove određeni dokazi koji su dugo bili prikrivani. Nakon što je magla krenula da se diže, ono što se naziralo ispod nje bilo je zapanjujuće.
Uvek je teško otkriti uzroke tragedije, uhvatiti taj određeni trenutak u kome život naglo menja tok. No Madlin je već neko vreme sa sigurnošću mogla da kaže da je zaplet ove drame počeo tokom leta 1976. godine, u Tibertonu, maloj ribarskoj luci u Masačusetsu, ka kojoj su se sada vozili.
Tog leta je Bjanka Sotomajor, medicinska sestra iz lokalnog doma zdravlja, shvatila da čeka još jedno dete. U trenutku kad joj je pogled pao na rezultate krvne slike, donosi radikalnu odluku. Umorna od svakodnevnih batina i povreda koje joj je nanosio muž Ernesto, uzima ušteđevinu i naprečac napušta dom, kako bi započela nov život u Kanadi.
U to vreme, Adrijano, njen stariji sin, nema još ni šest godina. Ostavši sam s ocem, dečak sada sam mora da trpi sve nasilje. Dobija batine za batinama, podnosi poniženja koje mu katkad nanosi s nezamislivom okrutnošću. Treba sačekati još dve duge godine da bi njegova učiteljica Nela Boninsenja prijavila očeve postupke i oslobodila dete iz kandži pakla.
Tada se činilo da se dečakov život sredio. Daleko od oca, Adrijano ima sreće što su ga smestili u prilično srdačnu hraniteljsku porodicu, koja mu čak dozvoljava i da zadrži kontakt sa Izabelom, sestrom od ujaka. U Harlemu provodi na uobičajen način tinejdžerske dane i gradi prijateljstvo s mladim Šonom Lorencom, genijalnim crtačem grafita, i problematičnom Beatris Munjos, ćerkom čileanskih migranata, koja je, zbog fizičkog izgleda, proživela teško detinjstvo ispunjeno prezirom i poniženjima.
Njih troje l’ormiraju Proizvođače vatrometa, grupu crtača koji živim bojama šaraju po vagonima metroa i zidovima na Menhetnu. Adrijano nije bogzna kako marljiv učenik. Ubrzo napušta školu i posle turbulentne adolescencije pridružuje se policiji, gde napreduje bez mnogo talasanja. Naizgled, on vodi sređen život. Ali ko može reći šta se stvarno dešava u njegovoj glavi?
Tu su se delići slagalice počinjali zasnivati više na hipotezama. Madlin je dobro znala da sada samo kombinuje utiske i mogućnosti, poduprte nekim čvrstim ali malobrojnim dokazima koje su pokupili u Njujorku. Međutim, slika koju su stvarali posedovala je iznenađujuću koherentnost.
U nešto je Madlin bila sigurna: tama koja je obeležila Sotomajorovo detinjstvo nije se nikada do kraja razišla. Ponovo je isplivala 2010. godine. Tada je Adrijano otkrio mlađeg brata Rubena, predavača na Univerzitetu u Gejnsvilu. Da li su dva brata dugo znala jedan za drugog? Da li se već videli? U ovom stadijumu istrage, Madlin to još nije znala. Mada stoji da je u tom periodu Adrijana razdirala osvetnička mržnja, koja ga je odvela u ubilačko ludilo. Pronašao je majku na Floridi. U početku je sigurno nameravao da je ubije, ali je odustao: smrt je bila previše blaga u poredenju s onim što je zbog nje doživeo.
Madlin nije bila psihijatar, ali verovala je da je pronašla uzrok Adrijanovog ponašanja: više je zamerao majci nego ocu. Majci koja ga je napustila. Majci koju je obožavao, ali koja je pobegla s bojnog polja na kome su se borili rame uz rame. Majci koju je uzdizao u nebesa, a koja je ipak pobegla noseći u stomaku novi embrion.
Njegova mržnja se, dakle, fokusirala na majku. Madlin je zamišljala koliko je to moralo pogoditi dečaka. Očevo nasilje se nije moglo porediti s tugom koju je osećao posle njenog odlaska. Tako je barem njegov mozak tumačio događaje. Muškarci su po prirodi nasilni. Ali majke moraju da zaštite svoju decu. Samo što je njegova otišla. Da bi zaštitila drugo dete. To dezerterstvo joj nikad nije mogao oprostiti.
Scenario je izgledao poremećen, ali to je bio jedini racionalan motiv koji je Madlin mogla da nađe kako bi uspostavila vezu između Adrijanovog životnog puta i zločina Vilinskog Kralja. Adrijano je oteo Bjanku, zarobio je i onda joj verovatno nedeljama detaljno obrazlagao kako će ubiti Rubena, kako će prebiti nasmrt njeno omiljeno dete. Neko vreme se naslađivao psihičkom torturom, a zatim je prešao na delo. Ruben je ubijen.
Ali Bjanka se neće tako lako izvući. Adrijano će ponavljati taj isti zločin sve do kraja života. Sto puta će joj ponoviti bratovljevo ubistvo. Provešće je kroz pakao, biće to sofisticirana kazna koja se verovatno dugo kuvala u njegovoj glavi. U februaru 2012. godine, u dečjem dvorištu u Šeltonu, oteo je malog Mejsona Melvila i poverio ga svojoj majci. Bjanka u zatočeništvu nije imala drugog izbora nego da se stara najbolje što može o detetu. Morala je čak da udvostruči pažnju, kako bi ublažila traume koje je sigurno zadobilo dvogodišnje dete kada je brutalno odvojeno od roditelja da bi trunulo u mračnom podrumu u društvu nepoznate žene. Bjanka se sigurno vezala za to dete. Ali sredinom proleća, kao grom iz vedra neba, Vilinski Kralj oduzeo je to dete od majke i ubio ga, verovatno pred njenim očima, pa leš spustio blizu ribnjaka. Postupak koji će sledeće dve godine Adrijano ponoviti u tri navrata, s Kejlebom Kofinom, Tomasom Šturmom i Danijelom Raselom.
Madlin više nije sumnjala u identitet Vilinskog Kralja. Adrijano jeste bio ubica, ali suprotno onome što su svi mislili, njegove prave žrtve nisu bila deca. Ružno je reći, ali ti nesrećni klinci bili su samo kolateralna šteta. Sredstva kojima je želeo da nanese beskonačnu patnju jedinoj pravoj žrtvi. Svojoj majci.

2.

Kod Mistika je put najzad postao prohodniji. Pikap je i dalje vozio duž obale ka istoku pa nastavio Roud Ajlandom ka Providensu. S radio-stanica je sve najavljivalo početak Badnje večeri za nekoliko sati. Kao da su se svi pevači balada, od Dina Martina do Net King Kola, udružili da zabavljaju narod tokom večeri. Samo što je Luj Armstrong završio White Christmas, Sinatra je već počinjao Jingle Bells.
Gaspar je razmišljao slično kao Madlin. Mislio je na grčku mitologiju, na kaznu koju je Zevs namenio Prometeju jer je od bogova ukrao svetu vatru: da bude prikovan za planinu gde mu je orao s Karpata svakoga dana kljucao jetru. Jetra je imala mogućnost regeneracije tokom noći, tako da je njegova patnja počinjala iznova svakog dana. Patnja koja se ponavlja u beskonačnost. Kazna koja se nije mnogo razlikovala od one koju je Adrijano nametnuo majci. Ubistvo omiljenog sina više puta ponovljeno.
Gaspar pomisli kako je mnogo mržnje moralo da se nagomila u Sotomajoru kako bi se ovaj upustio u tako nenormalan poduhvat, na nesreću svih onih koji su mu se našli na putu.
U decembru 2014, igrom slučaja, na svom ubilačkom pohodu naišao je na druga dva člana Proizvođača vatrometa. Putevi su im se opet ukrstili. Ali žive boje devedesetih godina ustupile su mesto mračnoj boji krvi.
Beatris Munjos, s kojom se Adrijano neredovno viđao, bila je žrtva sopstvenih demona. Paradoksalno i žalosno u isto vreme zvuči to što je Beatris za Adrijana predstavljala mladu sestru sapatnicu. Patnjakoja rađa novu patnju. Ista vrsta mržnje koja vas nagoni da osudite na najtežu kaznu one koje ste istinski voleli. Ali između ove dve poremećene ličnosti postoji velika razlika: Beatris ne ide do kraja. Ona muči Penelopu Lorenc, i fizički i psihički, ali ne oduzima život Žilijenu.
Kada rešava da vrati dete roditeljima, poziva Adrijana, svog prijatelja, za koga misli da je pošten policajac, da bude posrednik. Zakazuje mu sastanak u Njutaun Kriku, poverava mu dete da bi ga vratio ocu i odlazi da se baci pod voz.
U takvim neverovatnim okolnostima Vilinski Kralj se sreće sa Šonovim sinom, koji mu se sada nalazi u gepeku. Poklon koji mu štedi napor da otme neko novo dete. Odvodi Žilijena u svoju jazbinu, gde ga poverava Bjanki.
Prolaze nedelje. Sledeći svoj uobičajen modus operandi, Sotomajor planira da ubije Žilijena negde krajem februara ili početkom marta. Samo što Vilinski Kralj na izuzetno glup način gubi život pred svojom kućom 14. februara 2015. godine, kada ga ubija neki sitni diler droge.

Gaspar se, trepnuvši očima, vrati u realnost. Evo priče koju su Madlin i on uspeli da rekonstruišu, popunjavajući praznine brojnim hipotezama. Možda su bili na pogrešnom putu, ali ako nisu, i dalje nisu imali odgovor na dva pitanja. Gde je Vilinski Kralj držao svoju majku i žrtve u zarobljeništvu? I još važnije, da li je postojala ikakva šansa da su Žilijen i Bjanka još živi dve godine posle smrti svog tamničara?
Odgovor na poslednje pitanje bilo je: verovatno ne. Što se tiče mesta, verovali su da su mu bili na tragu. U Njujorku, nekoliko sati ranije, Gaspar je, sledeći Madlininu intuiciju, pozvao Andrea, Izabelinog muža. Ovaj je potvrdio da je Adrijanov ostavinski postupak dugo trajao i bio veoma komplikovan zbog pravnih implikacija u vezi s Bjankinim nestankom. Da bi pojednostavili stvari, proces je odblokiran tek kada je sudija potpisao Bjankinu smrtovnicu.
„Andre, da li je bilo još nekog nepokretnog dobra u nasledstvu? Nekog zemljišta? Vikendice? Kolibe?“
„Da, bila je i stara porodična kuća Sotomajorovih u Tibertonu.“
„Jeste li skoro bili tamo?“
„Nikad nismo! Izabela mrzi tu rupu od grada. A i ta kuća je… strašna! Video sam slike, više podseća na Amitivil nego na Martine vinograde.“
„Ko sad živi tamo?“
„Niko. Pokušavamo da je prodamo već godinu dana, ali nemamo neku navalu kupaca, a i lokalni agent za nekretnine nije baš najbistriji.“
Gaspar je zabeležio adresu. Kada joj je to pomenuo, Madlin je kazala da nije logično to što stari Ernesto nije pokušao da se otarasi te kuće kad su mu dijagnostikovali rak i kad je otišao da živi kod sina u Njujorku. Hipoteza da je ova kuća Adrijanova jazbina dobijala je sve više na verodostojnosti. Bila je, istina, potrebna đavolska organizacija kako bi se zarobljenici dopremale zalihe hrane dok je Adrijano radio u Njujorku, ali bilo je izvodljivo.
Gaspar oseti kako mu srce jače kuca i kako mu krv tutnji u slepoočnicama.
„Ne zanosite se, Gaspare. Pronaći ćemo samo dva leša“, izustila je Madlin pre nego što je skrenula.

3.

Posle više od četiri sata vožnje, kretali su se zaobilaznicom oko Bostona. Malo posle Berlingtona, stadoše na benzinskoj stanici da bi napunili gorivo. Gaspar je želeo da se time pozabavi, ali jedva je povređenim rukama držao crevo.
„Bolje idite da uzmete neku kafu!“, naredi Madlin uzimajući mu crevo iz ruku.
Predade se i uđe unutra da se zaštiti od hladnoće. Ubaci nekoliko novčića u automat. Dva produžena bez šećera. Bilo je skoro 8 uveče. U nekim domovima je Badnje veče već počelo. Sa zvučnika se i dalje čuo Great American Soundtrack u božičnoj verziji. Gaspar je prepoznao verziju pesme Old Toy Trains Rodžera Milera. Njegov otac je imao običaj da mu svira na gitari francusku verziju Mali dečak, koju je proslavio Grejam Olrajt. Iako je mnogo vremena prošlo, i dalje su mu bila živa sećanja na prve Božice. Najsrećnije trenutke proveo je u dvosobnom stanu svoga oca. Trideset sedam kvadratnih metara, na Trgu Pola Lafarga u Evriju. Video je sliku sebe kako 24. uveče slaže na tanjir keks i vruć čaj blizu jelke pre nego što dođe Deda Mraz. Sećao se poklona za igru s ocem: Veliki Džim, TCR, Čarobno drvo, Gladni nilski konji…
Najčešće bi se pri toj pomisli rastužio i brzo se trudio da je zaboravi. Večeras je, ipak, mogao da se prepusti ovom sećanju bez tuge. Prosto kao nekom lepom trenutku, koji pamtimo zahvalni što smo ga uopšte proživeli. I to je bilo dovoljno.
„Ala štipa“, požali se Madlin došavši da mu se pridruži za barskim stolom od čvrste plastike.
Pohlepno srknu kafu, ali kako je bila vruča, morala je da je ispljune.
„Jebem mu, Gaspare, hoćete da me se resite ili šta? Je li mnogo komplikovano za vas da se pobrinete za jednu kafu?“
Madlin Grin u punom sjaju. Gaspar pomirljivo ustade i ode da joj donese drugu. Nije dolazilo u obzir da se prepire s njom sad kad se s elanom posvetila istrazi.
U međuvremenu, Madlin pogleda telefon. Privuče joj pažnju mejl od Dominika Vua: Poklon za tebe ako sama provodiš Badnje veče. Srećan Božić. Uz lakonsku poruku bio je priložen neki ogroman dokument. Kliknula je da bi ga otvorila. Vu je uspeo da nekim zaobilaznim putem dođe do Adrijanovog bankarskog izveštaja o novčanim transakcijama. Drugim rečima, do rudnika zlata.
„Otkud ste se tako odjednom oraspoložili?“ upita Gaspar pružajući joj kafu.
„Bacite pogled na ovo“, odvrati mu prosledivši mu PDF na mejl. „Sotomajorovi troškovi. Hajde da prođemo kroz njih pa ćemo kasnije pričati. Tražite one koji se ponavljaju.“
Madlin spusti novu kafu na sto pored smartfona. Pola sata nije dizala pogled s njega. Sedela je spuštene glave, koncentrisana, listajući desetine stranica bankovnog izveštaja i hvatajući beleške na blokčetu. Gaspar je radio isto. Ličili su na dva zavisnika za slot-mašinama u nekom kazinu u Las Vegasu.
Troškovi su pokrivali poslednje tri godine života Adrijana Sotomajora. Ovaj dokument je verno oslikavao njegovu svakodnevicu. Otkrivao njegove navike, restoran u kojem je voleo da jede suši, lokacije na kojima je parkirao auto, rampe kroz koje je prolazio po auto-putevima, imena lekara koje je posećivao, čak i sitne ludosti kojima se čašćavao: čizme u kreaciji Edvarda Grina za 1.400 dolara, kašmirski sal Berberi za 600 dolara…
Gaspar na kraju podiže glavu razočaran.
„Ne vidim ništa što povezuje Adrijana s Tibertonom, nema dokaza da je tamo redovno išao, ni računa za vodu ili struju, niti uplate u nekoj od obližnjih prodavnica.“
„To ne mora ništa da znači. Policajac poput Adrijana sposoban je da sakrije transakcije otvorivši tajni račun ili plaćajući u kesu. Ali neki redovni troškovi su ovde veoma čudni.“
Četiri prodavnice su se stalno pojavljivale. Prvo Houm depo i Louovo usavršenje doma. Dve najveće prodavnice alata, materijala i gvožđarskih proizvoda u zemlji. Iznosi na računima bili su visoki kao da se spremao za renoviranje. Vrste poslova – postavljanje zvučne izolacije, ugradnja uređaja za ventilaciju… – koje biste morali da obavite ako želite da nekoga dugo držite u zatočeništvu.
Treća firma bila je manje poznata pa su morali da je potraže na internetu kako bi otkrili prirodu posla kojom se bavi. LyotyFoods bila je l’irma specijalizovana za onlajn-prodaju liofilizovane hrane. Na njihovom sajtu naročito su se mogle naći zalihe hrane za vojna skladišta ili skloništa za preživljavanje. Paketi koji se sastoje od konzervi sardina, energetskih pločica, sušene govedine i liofilizovanih obroka. Kompanija je opremala planinare ili marince, ali i građane – kojih je bilo sve više i više – ubeđene da će zbog skorašnjeg smaka sveta morati da naprave velika skladišta hrane.
I na kraju, transakcije su pokazale da je Sotomajor bio stalna mušterija na sajtu walgreens.com, jednog od najvećih američkih lanaca apoteka. Kod njih se, istina, moglo naći sve – ili skoro sve – ali naročito proizvodi za negu beba i dece mlađeg uzrasta.
Madlin popi hladnu kafu i okrenu se ka Gasparu. Videla je da i on misli isto što i ona. Javila se lažna nada. I slika koja ih nije napuštala: prikazivala je Bjanku Sotomajor, iscrpljenu staricu, koja je godinama zarobljena ležala u zvučno izolovanom podrumu. Koju je zarobio njen sopstveni sin, za koga je sigurno verovala da je mrtav. Žena koja je, više od dve godine, brinula o detetu, odričući se svega, štedeći na hrani, vodi, struji. Čekajući da jednog dana, možda, neko dođe da ih oslobodi.
„Požurite, Gaspare, idemo!“

4.

Poslednji kilometri bili su najduži. Put ka Tibertonu bio je krivudav. Malo pre Sejlema trebalo je preći kratak deo puta US-1, a onda su skrenuli naput s blagim usponom koji je okruživao šumu – koju je GPS identifikovao pod čudnim imenom Bleksidi Vuds – pa su sišli na obalu.
Gaspar je krišom gledao u Madlin. Potpuno je promenila fizionomiju. Oči su joj sijale, trepavice joj se uvijale, odlučne crte lica podsećale su Gaspara na fotografiju iz članka u Njujork tajms magazinu. Čak joj je i telo bilo nagnuto napred, kao da se sprema za borbu.
Stigli su u Tiberton posle pet sati puta. Izgledalo je kao da je okrug izglasao mere štednje za javnu rasvetu i božične dekoracije: ulice su bile uronjene u mrak, zgrade institucija ničim se nisu isticale, čak je i luka bila mračna. Mesto im se učini još dosadnijim od onog što su pročitali u turističkim vodičima na internetu. Tiberton je bio mestašce s nekoliko hiljada stanovnika, nekada davno bilo je poznato kao raj za ribolovce, koje je tokom decenija ipak sve više propadalo, živeći samo od renomea grada Glostera, slavnog suseda koji je postao nova meka za ribolovce u potrazi za crvenom tunom. Otad je gradić s mukom pokušavao da pronađe svoje mesto negde između pecanja i turizma.
Sledili su naznake sa GPS-a i napustili priobalnu zonu da bi sledili asfaltirane krivudave staze. Zatim se nađoše na uskom putu oivičenom gustim rastinjem. Vozili su oko kilometar kada se pod svetlošću farova ukaza tabla s natpisom: FOR SALE. Please contact Harbor South Real Estate10, predlagao je poster sa brojem telefona u uglu.
Madlin i Gaspar izađoše iz vozila podjednako brzo, ostavivši upaljena svetla. Nisu bili naoružani, ali su gepek napunili baterijama i pajserima koje je Gaspar kupio na Menhetnu.
I dalje je bilo podjednako hladno. Jak vetar s Atlantskog okeana duvao im je pravo u lice. U Tibertonu je čak i vazduh s mirisom joda smrdeo kao đavo.
Približiše se građevini hodajući jedno pored drugog. Porodična kuća Sotomajorovih bila je malo rustično zdanje u kolonijalnom stilu, sa samo jednim spratom, ka kome je vodio put po sredini. Ako je nekada davno bila lepa, sada je kuća bila zlokobna. Mračna koliba, obrasla kupinama i visokom travom, s vratima između dva propala stuba. Jedva prokrčiše put kroz bodljikavo granje. U mrklom mraku fasada obložena borovim drvetom delovala je kao premazana katranom.
Nisu morali da upotrebe pajser. Vrata su bila odškrinuta. Bila su polomljena, i to odavno, sudeći po vlazi od koje se drvo deformisalo. Uperiše snop lampe ka unutrašnjosti i uđoše. Kuća je bila poluprazna, već godinama ostavljena da trune. Sigurno su je u više navrata posetile lokalne skitnice. Poluotvorena kuhinja bila je opustošena. Drveni šank je nestao, vrata na vitrinama bila su odvaljena. U dnevnoj sobi ostao je još samo jedan iscepan kauč i stočić s polomljenom radnom površinom. Po podu ostaci pivskih flaša, prezervativi, igle. Bilo je čak i kamenja poslaganog ukrug i pepela koji su nagoveštavali da se usred salona ložila vatra. Skitnice su tu dolazile da se jebu, piju i da se bodu na svetlosti vatre. Ali ništa nije ukazivalo na držanje zarobljenika.
U drugim prostorijama u prizemlju bilo je još samo prašine, vlage i oštećenog poda, kroz koji je na sve strane prodirala voda. Na zadnjoj strani kuće, kroz verandu se izlazilo na terasu sa istrulelim adirondačkim baštenskim stolicama. Madlin se ote psovka pošto je spazila veliku garažu ili hangar za čamce, s kratkim i veoma kosim krovom. S Gasparom za petama, ona pređe baštu i brzo uđe u skladište. I ono je bilo prazno.
Vratiše se u kuću. Pod stepeništem su poluskrivena vrata vodila na drugo stepenište, koje je silazilo u podrum, gde je pod paukovom mrežom trunuo samo sto za stoni tenis. U dnu prostorije bilo je i drugih vrata, koja popustiše pod udarom ramenima: bila je to tampon zona između zemlje i temelja kuće. Očigledno ovde godinama niko nije zalutao.
Za svaki slučaj se popeše i na sprat, gde su se nekada nalazile spavaće sobe i kupatila. Ni ovde nije bogzna šta ostalo. Osim sobe u kojoj je verovatno živeo Adrijano do osme godine.
Gaspar baterijom osvetli prostoriju u kojoj su sada obitavali duhovi prošlosti. Dušek, prevrnute police, plastificirani posteri koji se vuku po podu. Isti oni koje je i on kačio po zidovima svoje sobe i koji su obeležili njegovo detinjstvo: Ajkula, Roki, Ratovi zvezda… Jedina razlika između njihova dva svetilišta bio je argentinski bokser Karlos Monson umesto Mišela Platinija iz FK Nansi.
Gaspar osvetli unutrašnju stranu vrata i primeti tragove merača visine, obeleženog bojicom, nezaobilazan deo svakog detinjstva. Podiđe ga jeza. Nešto se nije poklapalo. Zašto je Ernesto, kad su mu oduzeli starateljstvo nad sinom, sačuvao dečju sobu u istom stanju?
Gaspar je čučnuo. Uramljene slike su ko zna koliko dugo već skupljale prašinu na podu. Protrlja stakla da bi skinuo prljavštinu. Izbledele slike iz osamdesetih godina kakve današnji klince traže na Instagramu. Slike jedne američke porodice: suvo, i ponosno Ernestovo lice, Bjankine lepe latinoameričke crte, zbog kojih je izgledala kao neka tibertonska Monika Beluči. Adrijano ispred rođendanske torte sa pet svećica. Smešio se da ugodi fotografu, ali se već mogao naslutiti taj odlutali pogled koji je pominjala učiteljica. Gaspar zagreba po staklu nekog drugog rama. Četvrti prizor ga ostavi bez teksta: Ernesto s odraslim sinom. Nema sumnje da je slikan tokom ceremonije kada je Adrijano postao član Njujorške policije. Otac je ponosno grlio sina oko ramena.
Adrijano je, znači, počeo da se opet viđa s ocem negde između osamnaeste i dvadesete godine, mnogo pre nego što se ovaj razboleo. To je bilo nelogično. Ili bolje reći, imalo je neku iskrivljenu logiku. Prema takvoj logici, pošto Ernesto više nije bio sposoban da ga izubija od batina, prestao je da predstavlja pretnju za sina i ovaj ga je ponovo prihvatio. Još jednom se Gaspar i Madlin začudiše što je Adrijano gajio mržnju jedino prema majci. To je bilo nepravedno, šokantno, besmisleno. Ali posle određenog stupnja užasa i nasilja, smisao i racionalnost više nisu pogodna sredstva za analizu ljudskog ponašanja.

Bjanka


Zovem se Bjanka Sotomajor.
Imam sedamdeset godina i već pet godina sam penzioner u paklu.
Verujte mi iz iskustva: prava priroda pakla ne leži u patnji koju vam nanose. Patnja je samo običan deo života. Ljudsko biće pati od rođenja, svuda, sve vreme, zbog svega i ni zbog čega. Prava priroda pakla, osim intenziteta patnje, leži pre svega u nemogućnosti da je okončate. Zato što više čak nemate ni moć da sebi oduzmete život.
Neću vas dugo zadržavati, neću pokušavati da vas ubedim. Prvo, zato što mi vaše mišljenje ne znači mnogo. A i zato što ne možete da učinite ništa za mene, a ni protiv mene. Draže vam je da slušate sporadična i pristrasna sećanja onih koji će vam se zakleti da je Adrijano bio divan i miran dečak, a da smo mi, njegovi roditelji, čudovišta.
Evo, dakle, jedine prave istine, moje: ja sam iskreno pokušala da volim svog sina, ali mi to nikad nije pošlo za rukom. Ni tokom prvih godina. Lako je nazreti detetovu ličnost. Već kad je imao četiri-pet godina, ja sam se već plašila Adrijana. Ne zbog toga što je bio čudan, težak i temperamentan – a bio je sve to – već zato što nismo mogli da ga obuzdamo i što je bio lukav. Niko nije mogao da ga kontroliše. Ni ja, svojom ljubavlju, ni njegov otac, svojom agresivnošću. Adrijano nije želeo samo vašu pažnju, hteo je da vas potčini a da vam ne pruži ništa zauzvrat. Hteo je da vas porobi i ništa ga nije moglo od toga odvratiti: ni moja preklinjanja ni batine koje smo dobijali od njegovog oca. Njega je tukao da bi ga pripitomio, a mene da bi me kaznio što sam rodila poremećeno derište. Ledila sam se od njegovog pogleda, čak i dok je patio: u očima sam mu videla okrutnost i đavolski bes. Vi ćete, naravno, reći da sam ja sve to umišljala. Možda, ali ja to nisam mogla podneti. Tako da sam otišla čim sam dobila priliku.
Okrenula sam novu stranicu. Zaista novu. Imamo samo jedan život, a ja nisam želela da svoj provedem ispravljajući krive Drine. Kakav smisao ima život koji se svede na niz radnji i obaveza kojih se grozite? Trošiti dane u usranom gradu koji smrdi na ribu, biti u braku koji se svodi na dobijanje batina i pušenje, posle kojeg je nasilnik mogao mirno da spava, biti rob poremećenom detetu…
Ja nisam samo nastavila život na drugom mestu, već sam zaista počela novi: novi muž, novo dete – kojem nisam pominjala brata – nova zemlja, novi prijatelji, novo profesionalno okruženje. Iz prvog života sam sve spalila i potisnula, bez ikakvog žaljenja.
Mogla bih da vam pričam o onome što čitamo po knjigama, a tiče se majčinskog instinkta i grize savesti, koju sam navodno osećala. Mogla bih da vam kažem da mi se srce stezalo kad god bi mu bio rođendan, ali to ne bi bila istina.
Nikad nisam pokušavala da saznam šta se desilo s njim. Nikad nisam ukucala njegovo ime na Guglu i bespogovorno sam srušila sve mostove za sobom, tako da ne dobijem nijednu informaciju o njemu. Otišla sam iz njegovog života, i on iz mog. Sve do jedne subote u januaru, kada mi je neko zazvonio na vrata. Bio je to kraj jednog lepog dana. Sunce je pružalo poslednje zrake. Zaklanjajući svetio, iza komarnika, videla sam siluetu u mornarskoplavoj policijskoj uniformi.
„Dobar dan, mama“, rekao mi je čim sam otvorila vrata.
Nisam ga videla više od trideset godina, ali nije se promenio. Isti bolesni sjaj u očima. Ta iskra koja se tokom godina pretvorila u plamen.
U tom trenutku sam pomislila da je došao da me ubije.
Nisam ni pomišljala da je ono što me čeka još gore od smrti.

21


Nulti kilometar

Niko nikada nije pisao ili slikao, vajao, oblikovao,


gradio, pronalazio, sem da bi zapravo izašao iz pakla.


Antonen Arto

1.

Madlin se, iscrpljena, jedva držala da se ne onesvesti.
Gaspar je gledao u prazno kao nokautirani bokser. Napustili su oronulu kuću pošto su je celu još jedanput pretražili. Uzalud. Zbunjeni i umorni, vratili su se u Tiberton i parkirali u luci. Ukočeni od užasne hladnoće, brzo su odustali od ideje da malo protegnu noge na pristaništu i sklonili se u jedini restoran koji je bio otvoren u jedanaest uveče uoči Božića. Stari ribar bio je lokalni pab s desetak gostiju, očigledno stalnih mušterija, koje je služio ribom s krompirićima, čorbom od kapica i kriglama tamnog piva.
„Šta još možemo da uradimo?“, pitao se Gaspar.
Madlin nije imala nikakvu ideju. Sedela je ne pipnuvši hranu, utonula u razmišljanje o Sotomajorovim finansijskim transakcijama. Dobrih petnaest minuta bila je nepomična, ispale su joj oči dok je proučavala brojke, pre nego što je shvatila da neće naći ništa što već nije znala. Nije da je njen mozak odbijao da obrađuje informacije, već jednostavno više nije bilo novih informacija. Nije bilo traga koji može da se prati, ili dokaza koje bi mogli da iskopaju.
Nada nije trajala ni sat vremena, ali je ipak postojala. Sada, vraćajući film svojih grešaka unazad, Madlin je zamerala sebi što nije dovoljno verovala u ovu priču.
„Da sam bila tamo kada me je Šon tražio u Njujorku, sve bi sada bilo drugačije. Dobili bismo godinu dana. Godinu dana, razumete li!“
Sedeći za tanjirom s ostrigama, Gaspar se odjednom oseti krivim i pokuša da je uteši:
„To ne bi ništa promenilo.“
„Naravno da bi!“
Izgledala je potpuno uništeno. Gaspar sačeka trenutak, zatim se odluči i priznade:
„Ne, Madlin, to ne bi ništa promenilo, jer vas Šon Lorenc nikada nije tražio u Njujorku.“
Gledala ga je ne razumevši šta hoće da kaže. „Lorenc uopšte nije znao za vas“, reče. Madlin se namršti. Bila je potpuno zbunjena. „Pokazali ste mi članak o meni, koji je on držao u fioci.“ Gaspar prekrsti ruke i mirno reče:
„Ja sam skinuo taj članak s interneta i ubacio komentare.“ Tišina. Madlin se priseti nečega i promrmlja: „Vi… rekli ste mi da se moj broj nalazio na više mesta u telefonskom izveštaju.“
„Ponovo sam ja falsifikovao ta dokumenta, s Karen. Osim toga, džabe sam se mučio, pošto ih vi niste ni proveravali.“
Zabezeknuta, Madlin je odbijala da prihvati ono sto je čula, smatrajući to samo još jednom Kutansovom provokacijom.
„Lorenc je umro u 103. ulici, samo nekoliko zgrada od moje stare kancelarije. To je činjenica. Svi svetski mediji su to preneli. Bio je tu zato što je želeo da me nade.“
„Lorenc jeste bio tamo, istina, ali samo zato što se laboratorija Peletje i Stokhauzen nalazi u neposrednoj blizini. Nije dolazio vas da vidi, već Stokhauzena.“
Najzad ubeđena, ali i zaprepašćena takvom petljom, Madlin ustade s klupe.
„Mora da se šalite!“
„Tu priču sam izmislio da bih vam privukao pažnju. Jer sam želeo da se priključite istrazi.“
„Ali… zašto?“
Gaspar povisi ton ustavši i on sa svoje stolice:
„Zato što sam želeo da pokušamo da otkrijemo šta se zaista desilo tom detetu, a nije mi delovalo da vas to preterano zanima.“
Svaki razgovor zamro je oko njih i samo je tišina vladala pretoplom prostorijom.
„Objasnio sam vam zašto.“
On podiže kažiprst preteći i poče da viče:
„I to mi nije bilo dovoljno! I bio sam u pravu! Uvek ste smatrali da je Žilijen mrtav. Nikada vam nije pala na pamet mogućnost da možemo da ga spasemo.“
Iznenada Madlin shvati u kojoj meri je bila izmanipulisana i pade joj mrak na oči.
„Vi ste potpuno bolesni… vi ste poremećeni! Sišli ste s uma, vi…“
Dok joj je u ušima zujalo od besa, ona se baci na njega, da ga uhvati za gušu. Gaspar je odgurnu, ali Madlin se vrati ponovo, i udari ga laktom, zatim i dva puta pesnicom. Zatim direktom u nos i aperkatom u stomak.
Gaspar primi udarce bez odbrane. Povijen, poverovao je da je bura prošla, ali jedan siloviti udarac kolenom obori ga na zemlju.
Madlin izađe iz lokala poput tornada.
Restoranom se prolomi buka. Gaspar s mukom ustade. Usne su mu bile otekle, desno oko ga je probadalo. Udlaga koja je držala prst sada se bila pomerila. Iz nosa mu je šikljala krv.
Izašao je iz restorana hramljući i pokušao da stigne Madlin u luci. Ali kada je stigao do pristaništa, ona je već bila upalila auto, koji je sada išao pravo ka njemu. Najpre je pomislio da je samo želela da ga uplaši, ali Madlin nije skretala s putanje. U poslednjem času se baci u stranu da ga ne bi pregazila. Uz škripu guma, vozilo se zaustavi pedeset metara dalje. Vrata se otvoriše i on ugleda Madlin kako izbacuje sve njegove stvari na drveno šetalište: torbu, svesku sa spiralom, pa čak i Žilijenovu plišanu lutku.
„Crkni!“ urlala je Madlin.
Ona zalupi vratima i naglo ubrza. Točkovi su klizali po vlažnom drvetu, zatim se vozilo stabilizova i napusti luku poput kočije u galopu.

2.

„Kako vas je samo premlatila ta ženska!“
Krvavog nosa, Gaspar je seo na klupu pod spomenikom mrtvima u luci: bila je to ogromna bronzana barka sagrađena da oda počast ribarima iz grada, kojima je pre skoro tri veka more oduzelo život.
„Promenila vam je lični opis“, nastavio je veseli mornar, koji nije imao polovinu zuba, dajući Gasparu šaku punu papirnih maramica.
Gaspar klimnu glavom u znak zahvalnosti. Bio je to pijanac kog je primetio malo ranije za šankom u restoranu. Bradati starac pun tikova nosio je kapetansku kapu i sisao štapić sladića kao beba cuclu.
„Upropastila vam je l’acu“, insistirao je pijanac gurajući stvari koje je Gaspar pokupio da bi seo na klupu pored njega.
„U redu je, ne morate da ponavljate!“
„Bio je to pravi spektakl za nas! Retko ženska tako premlati momka. Obično je obrnuto.“
„Okanite se toga više!“
„Ja sam Veliki Sem“, predstavi se starac, ravnodušan prema Gasparovom lošem raspoloženju. Gaspar izvadi telefon.
„Dobro, Veliki Seme, ili ko god da ste, da li znate gde mogu da pozovem taksi?“
Ovaj se nasmeja.
„U ovo doba, ovde nećeš naći taksi, momčino. A i pre nego što se izvučeš, možda bi trebalo da platiš račun.“
Gaspar je morao da prizna da starac ima pravo. Madlin i on su u gužvi napustili restoran ne plativši večeru.
„U redu“, reče Gaspar podižući kragnu na jakni.
„Idem sa tobom“, reče pijanac. „Kad bi Velikog Sema častio pićem, on bi ti bio mnogo zahvalan, veruj mi.“