Artur Rembo

Svojim neobičnim talentom opovrgao je zakone prirode i u istoriju književnosti ušao u dobu adolescencije, rame uz rame s najvećim svetskim autorima koji su, uglavnom, najbolja dela napisali u zrelim godinama
[You must be registered and logged in to see this image.]
Artur Rembo, ukleti pesnik, večiti putnik i buntovnik s razlogom, nije bio običan genije. Poput Mocarta i Betovena, on je svojim neobičnim talentom opovrgao zakone prirode i zauvek se proslavio kao pesnik koji je počeo da stvara u 14, a pesničku karijeru završio u 22. godini. U periodu adolescencije napisao je stihove koji su u istoriju književnosti ušli rame uz rame s najvećim delima svetske proze i poezije, nastalim, uglavnom, u zrelom dobu najznačajnijih autora.
Žan Nikola Artur Rembo rođen je u Šarlevilu 20. oktobra 1854. Kao školarac istakao se bistrinom i literarnim talentom, a prvu pesmu, posvećenu prestolonasledniku, napisao je u 14. godini i to na latinskom. Prve stihove na francuskom napisao je godinu dana kasnije. U 16. godini, zahvaljujući svom mladom profesoru književnosti, otkriva svet francuske poezije i počinje mnogo više da piše. Istovremeno, oseća potrebu za lutanjem, pa te godine beži od kuće najpre u Pariz, a zatim i u Belgiju gde je napisao svoje najvedrije pesme.
[You must be registered and logged in to see this image.]
U životu i stvaranju Artura Remboa možda najznačajniju ulogu odigrao je veliki francuski pesnik Pol Verlen, takođe jedan od «ukletih». Sreli su se u Parizu 1871. godine i odmah postali nerazdvojni prijatelji. Kasnije, njihova bliskost prerasla je u homoseksualnu vezu što je u ono vreme u Francuskoj predstavljalo neverovatan skandal. Zajedno su proveli neko vreme u Londonu, a zatim u Briselu gde je, nakon jedne žestoke svađe, Verlen pucao u Remboa, pogodivši ga lakše u ruku. Razočarenje u prijateljstvo, kao i tuga zbog toga što je Verlen nakon ovog događaja završio u zatvoru, inspirišu Remboa da napiše poemu u prozi “Boravak u paklu”.
Ostavši bez najboljeg prijatelja, Rembo počinje sam da luta Evropom, pa tako upoznaje Nemačku, Austriju, Holandiju, Švedsku, Dansku, Italiju, Švajcarsku. Mladi avanturista putuje često bez novca, iz Beča je proteran kao skitnica, a, s vremena na vreme, uspeva da dobije i poneki posao koji mu donosi toliku zaradu da može da preživi. Večiti putnik se ne smiruje na Starom kontinentu, pa odlazi u Afriku gde će se u Etiopiji uplesti u zamršen posao prodaje oružja zbog kog će, na kraju, sasvim finansijski propasti. Za vreme boravka u ovoj afričkoj zemlji razboleo se od tumora i naredne dve godine trpeo je nesnosne bolove. Umro je 10. novembra 1891. u marsejskoj bolnici.
Pesnik i čovek Rembo toliko su ispreplitani da nijedan istoričar književnosti nije nikad uspeo sa sigurnošću da utvrdi gde je u njegovim stihovima granica između stvarnog iskustva i fikcije. Nisu sve slike opisane njegovim stihovima deo pesničke imaginacije. One su projekcija iskustva, pejzaži njegovih intimnih doživljaja spoljnog sveta. Stvarnost, onakva kakva jeste, nijednom umetniku ne može biti po volji. Odatle onaj duh pobune kojim je protkan svaki Remboov stih. Malograđansko poimanje sveta i stvarnosti, stavovi proseka priznati kao merodavni da sude i osuđuju sve što ograničena masa nije sposobna da shvati, izazvali su mladog umetnika do te mere da on počinje potpuno da negira postojanje stvarnosti i daje svemu na svetu neku drugu dimenziju.
Rembo ruši sve nametnute ideale: crkvu izvrgava ruglu, neiskrene ljubavne odnose u kojima neko uvek igra neku igru razotkriva i žestoko kritikuje, a estetskim kanonima klasične poetike, koja poeziji pripisuje lepotu i uzvišenost, suprotstavlja estetiku ružnog. Tako, i pored toga što je preteča simbolizma, pravca u kojem mašta, fantazija i san igraju značajnu ulogu, on postaje jedan od prvih pesnika koji život uvodi u pesmu, proterujući iz nje sve ono što je rogobatno, opšte poznato i izanđalo od prečeste upotrebe.
Svoj kratki život Rembo je proveo u večitom lutanju. Poema “Pijani brod” istovremeno opisuje taj lutalački nagon i predosećaj brodoloma. Bilo da je putovao po stvarnom ili zamišljenom svetu, Rembo je izgarao u potrazi za nečim što je verovao da postoji, ali mu je stalno izmicalo, u želji da ostvari neku svoju misiju i stigne na neki zamišljeni cilj na kom bi, najzad, mogao da se skrasi. Ukleti pesnik, prepoznatljivog anđeoskog lika, sanjivog pogleda i razbarušene kose, koji nas zamišljeno gleda s korica većine izdanja njegovih pesama, skrasio se u besmrtnosti.

[You must be registered and logged in to see this image.]
predstavlja simboličan centar društvenog, seksualnog i estetičkog revolta u francuskoj poeziji devetnestog veka. Njegovo usamljeno i nesrećno detinjstvo obeležio je otac, koji je prvo bio stalno na vojnim zadacima a kasnije preminuo, i ograničena majka koja je bila stroga i dominantna. Do šesnaeste godine mladi Arthur je bio krajnje povučeno dete i uzoran đak u školi, gde je podobijao sve nagrade sa savršenom lakoćom. Zatim je, dva meseca pre svog šesnaestog rođendana, pobegao u Pariz, gde je uhapšen zbog putovanja bez važeće karte. Već je bio odlučio da postane pesnik i književne krugove prestonice smatrao je jedinom stvari koja bi mogla da mu pomogne da ispuni svoju ambiciju. Njegov nastavnik i mentor, Georges Izambard, sredio je da ga puste i vodio računa o njemu u svojoj kući u Douaiju neko vreme, sve dok madam Rimbaud nije kratko zatražila da joj se sin vrati.Posle još dva-tri pokušaja iste vrste, septembra 1871., dok još nije napunio ni sedamnaestu, uspeo je da izdejstvuje da bude pozvan da odsedne kod pesnika Paula Verlainea, deset godina starijeg i upravo oženjenog. Bio je to početak burne ali za umetnost plodonosne veze. Rimbaud je možda već doživeo inicijaciju u muški seks sa vojnicima Pariske komune, na jednom od svojih bekstava u Pariz. U svakom slučaju bila mu je potrebna ljubav (naročito muška) isto koliko i Verlaineu snažan prijatelj na koga bi mogao da se osloni. Takođe je žudeo da bude blizak sa pesnikom čije je delo razvijalo najeksperimentalnije dimenzije savremenog stiha. Na ovom životnom stupnju, gledao je na umetnički eksperiment i menjanje lica sveta kao na jednu istu stvar. Ranije 1871. napisao je, u pismu prijatelju Paulu Demenyju, da pesnik čini sebe vizionarom putem potpune, dugotrajne, promišljene pometnje svih čula. Isto pismo takođe sadrži slavni izraz: JE est un autre, preokretanje sebe u objektivni rezonator i jezika i iskustva, u kome bi se poezija stvarala bez njegovog svesnog uplitanja.
Verlaineov tehnički doprinos razvoju Rimbauda kao pesnika može se videti u oko 19 pesama koje je ovaj poslednji pisao tokom 1871-1872, u kojima je mladi pesnik sve eksperimentalniji u upotrebi jezika, metra i rime. Ali Rimbaudova potraga za rušenjem ustanovljenog poretka nije bila samo estetička; to je bio poziv na pobunu protiv stvarnosti kao trenutno konstruisane, a ta pobuna je uključivala seks. Kao što je napisao u odeljku „Délire 1" u delu Boravak u paklu (Une Saison en Enfer): Ne volim žene. Ljubav zahteva maštovitost, kao što znate. Da je veza sa Verlaineom, burna koliko i strasna, bila neophodna kao i njen krajnji fizički stupanj u tom procesu, očituje se u tri seksualno eksplicitna soneta, poznata kao Stupra: jedan, koji su zajedno pisali Rimbaud i Verlaine, jeste otvoreno proslavljanje homoseksualnog seksa, drugi poziva na analni seks nešto indirektnije, dok treći osuđuje način na koji savremeni svet guši iskrenu i otovrenu ulogu koju je seks nekada igrao u životu.Bilo je neizbežno da Verlaine dosadi Rimbaudu, ne samo zato što je onaj oklevao da za stalno napusti ženu, ili čak i zbog nasilnih scena koje su dostigle vrhunac u pucnjavi u briselskom hotelu, nego zato što je Verlaineov poetski revolt bio u svom avanturizmu konzervativan koliko i njegov moralni revolt. U pesmama u prozi u Prosvetljenja (Illuminations), zbirci koju je sastavio Verlaine tek mnogo posle Rimbaudovog odlaska iz Francuske, kao i u proznom odlomku Une Saison en Enfer, napisanom 1873. kada je veza bila u suštini gotova, Rimbaud prvo kida okove konvencionalnog pisanja nizom nadrealističkih eksperimenata vizionarske poezije, da bi zatim okrenuo leđa i svojoj eksperimentalnosti i vezi sa Verlaineom. Une Saison en Enfer je snažan izraz osećaja nepripadanja. On napada svaki aspekt konvencionalnog morala i vrednosti evropskog društva. Posle njega, Rimbaud je zaćutao.Godine 1874. radio je kao nastavnik u Engleskoj ali ga je opet obuzeo nemir. Od 1875. do 1878. lutao je po Evropi, na kraju se pridružio holandskoj kolonijalnoj vojsci i otputovao na Javu, samo da bi po dolasku dezertirao i izdejstvovao da se ponovo vrati u Evropu. U jesen 1878. otišao je na istočno Sredozemlje, a odande preselio na jug do Crvenog mora, radeći 12 godina kao trgovac u Adenu i Etiopiji. Malo se zna o njegovom ličnom životu tokom ovog razdoblja. Godine 1891. se razboleo i vratio u Francusku da bi se lečio, ali je ubrzo po dolasku umro.

[You must be registered and logged in to see this image.]

TAJANSTVO

Na strmini padine anđeli okreću svoje vunene haljine po travnjacima od čelika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija istoka i napretka.
I dok se huka morskih školjki i ljudskih noći obrće i poskakuje stvarajući rub iznad slike.
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, – prema našem licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.
---------------------
[You must be registered and logged in to see this image.]
Rembo je sinonim za uklete pesnike. O njegovom životu se zna praktično sve, od simpatija za Komunu, preko veze sa Verlenom, do trgovanja oružjem u Africi. Njegova poezija, međutim, i dalje je privlačna i uzbudljiva, uprkos svim avangardnim eksperimentima, koje je isprovocirala neku deceniju kasnije. Uprkos tome što je ta činjenica ponavljana kasnije do besvesti, ne može se prevideti da je Rembo sve pesme napisao između svoje šesnaeste i dvadesetprve godine. Takav je slučaj i sa ovom pesmom, koja inače pripada knjizi Boravak u paklu. Uticaj Remboa na kulturu dvadesetog veka je nemerljiv, pa ipak, uz ovu poeziju, možda je najbolje slušati grupu The Doors.
------------------
Pokušaj da se otkrije misteriozni nestanak Remboa

[You must be registered and logged in to see this image.]
Rembo se 1876. godine pridružio holadskoj kolonijalnoj vojsci, plovio je do indonežanskog ostrva Java i onda dezertirao pobegavši u džunglu. Niko ne zna šta se dalje dogodilo.
Više od 130 godina kasnije, američki pisac Džejmi Džejms prati tragove pesnika Remboa kako bi probao da reši misteriju, prenosi Frans pres.
''To je kao priča o Šerloku Holmsu'', rekao je Džejms, aludirajući na detektivski rad koji je potreban da se reši lutajuća enigma pesnika, koji je rođen 1854. godine i koji je umro u 37. godini. Postoji veoma malo detalja o njegovom odlasku na ostrvo Java i o tome šta se desilo u Indoneziji kada je pristupio holandskoj kolonijalnoj vojsci.
''To ostaje jedna od najvećih zagonetki u Remboovom burnom životu'', napisao je Džjms u svojoj knjizi ''Rembo na Javi : Izgubljeno putovanje'' (Rimbaud in Java: The Lost Voyage), koja je objavljena prošle godine. ''On nikada nije pisao o Javi, zato što je bio begunac. Mogla ga je uhapsiti holandska vojska zbog toga što je pogao iz nje'', rekao je ovaj pisac koji je bio zainteresovan za pesnika još od detinjstva. Jedina stvar koja se zna o Remboovom putovanju na Istok je ta da je taj put otpočeo 10. juna 1876. godine kada je on imao 21 godinu i da je otišao u holandsku istočnu Indiju ili današnju Indoneziju. To je tipično kapriciozna Remboova odluka koji je potpisao ugovor na šest godina boravka u holandskoj kolonijalnoj vojsci.
''To je bio poziv novca i orjenta'', rekao je Džejms, dodajući da su svi regruti bili plaćeni 300 forinti što je bilo dosta novca u to vreme. Prema njegovim rečima francuski pesnik je video u tome mogućnost da konačno besplatno poseti Istok, koji ga je toliko privlačio. Svi regruti su 22. jula stigli u Džakartu ili tadašnju Bataviu kako bi se pridružili garnizonu u Salatidži selu u centralnom delu Jave.
Na Javi Rembo, prijatelj pesnika Pola Verlena, nikada nije bio tako daleko od kuće. Autor ''Pijanog broda'' i veliki obožavatelj alkohola - Rembo mora da je bio veoma srećan što džin ne samo da je bio dozvoljen kao piće, već je bio smatran kao način ulivanja hrabrosti u vojnike. Međutim on je ostao samo dve nedelje u garnizonu. U avgustu je dezertirao ostavljajući sve što je posedovao da se proda u korist lokalnog stanovništva. U severnu Francusku kod majke vratio se 31. decembra 1876. godine.
Između datuma njegovog nestanka (15. avgust) i njegovog ponovnog pojavljivanja (31. decembar) nalazi se misterija od četiri i po meseca, koja je pokrenula niz spekulacija. Patern Berikon, koji nikada nije upoznao pesnika, ali je sebe nazivao njegovim biografom nakon što je oženio njegovu sestru, tvrdio je da se njegov zet krio u džungli i da su ga orangutani učili da preživljava - uprkos činjenici da je ova vrsta majmuna nestala sa Jave pre dva veka.
''Ne, Rembrant nije bio Tarzan'', rekao je Džejms.
Neki eksperti koji su proučavali život i rad ovog pesnika tvrdili su da je on isplovio nazad u Evropu, dok drugi veruju da se ukrcao na jedan škotski brod koji je isplovio iz Jave 30. avgusta i stigao u Irsku 6. decembra 1876. godine.
''Moguće je da je to istina'', rekao je Džejms iako ne postoje dokazi da je Rembo bio na brodu. Džejms je putovao više puta na Javu kako bi pronašao dokaze gde je bio Rembo četiri i po meseca i uprkos nedostatku novih informacija njegova knjiga pokušava da interpretira stanje uma problematičnog pesnika.
Džejms je rekao da ovaj pesnik nije bio predmet velikog broja istraživanja, tako da su šanse da se otkrije šta se dogodilo u tom periodu veoma male.
''To je kao sneg na Baliju'', rekao je on.
-------------------

OČARAN SVETLIMA PARIZA
GENIJALNI dečak Artur Rembo, nesrećan i neshvaćen u palanačkoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokušaja, najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim dečačkim snovima Pariz je bio čudesan grad u kome su ga očekivali slava, prijateljstvo čuvenih ljudi, boemija, sloboda... Tu je bio i Verlen, spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Čitajući Verlenova dela, naslutio je duhovnu srodnost i pokušao da mu se približi. Ali umesto razbarušenog boema, kako je očekivao, upoznao je tihog i darovitog čoveka.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Pijani brod
Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči...
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči
[You must be registered and logged in to see this image.]

Dvojica pariskih knjižara pronašla su fotografiju Artura Remboa (Arthur Rimbaud), iz vremena kada je francuski pesnik imao tridesetak godina, koja je jedini njegov kvalitetan snimak u odraslom dobu.
Fotografija, snimljena početkom 1880-ih godina, pronađena je među tridesetak snimaka nastalih u jemenskoj luci Aden koje su pronašli Žak Des (Jacques Deche) i Alban Kose (Cauše).
"Mesto na kojem smo je kupili i njena vrednost malo su važni.
Izuzetno je to što je to karika koja je nedostajala između pesnikove čuvene fotografije sa 17 godina ... i četiri autoportreta nastala u lošim okolnostima pred njegovu smrt 1891", kazao je Des.
Kako bi potvrdili autentičnost snimka, dvojica bibliotekara pozvali su Žan-Žaka Lefrera (Jean-Jacques Lefrere), eksperta za Remboa i autora knjige "Sur Arthur Rimbaud, Correspondance Posthume".
Posle dve godine različitih provera i upoređivanja sa fotografijama i pismima, autentičnost fotografije je potvrđena.
Rođen 1854, Remboa je počeo da piše već kao adolescent. Poezijom je prestao da se bavi sa 20 godina, a potom je vodio avanturistički život. Umro je 1891, u 38. godini.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]



Blagdani gladi
Bježi, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi.
Ako li me hrane mame,
To je zemlja i go kamen.
Cin! Cin! Zrak je jestiv za me,
Ugljen, gvožđe, greben stamen.
Kruži, gladi. Pasi, gladi,
Travnjak zvuka!
Nek vas vedar otrov sladi
Slaka, luka;
Jedite
Kamen što ga goljo lama,
Kamenove crkve stare,
Šljunak što ga potop tare,
Hljebove po uvalama!
Moje gladi, grude crna zraka;
Azur tako zvonak;
Ja sam žrtva svog stomaka,
Nesreća je bona.
Na zemlji se kaza lišće!
Meso dubem voća gnjila
U dubokoj brazdi ištem
Ljubičicu, matovilac.
Bježi, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Bal obešenih
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuče
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po čelu starom čizmom tuče,
Uz pesmu božićnu s njima igru veze.
A pajaci na to spliću ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igrači lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovao!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tijela otpire!
Ničeg što im smeta i čega se stide.
Snijeg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom – kapom za naprsle glave -
S mršave se čupe parče mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! – ko orgulje gubilište viče.
Iz plavkastih šuma vučji odjek luta,
Crven se pakao horizontom miče…
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kičme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvačkog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanijet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jače,
Grči pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pjevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.

[You must be registered and logged in to see this link.]
 
Bištenja
Kad nemirno čelo dečakovo čezne
Da se mutni snovi ko roj beli vinu,
Uz krevet mu stanu dve čarobne sestre
I srebrni nokti s prstiju im sinu.
Stavivši dečaka uz prozor, za kojim
Plavi vazduh teče po bujnome cveću,
U njegovoj kosi, punoj rose, svojim
Prstima se strašnim i čarobnim šeću.
On sluša šta peva dah im što miriše
Na med ružičasti; pesma koju blaži
Tihi šum pljuvačke na usni, gde diše
Jedan tihi uzdah što poljubac traži.
Sluša kako trepću trepavice njine
U mirisnom miru, i kako ga draška
Električni dodir prstiju, kad gine
Pod kraljevskim nokotom neka sitna vaška.
I vinom Lenosti omamljen, on sanja
Uzdah harmonike ludovanju sklone,
I oseća kako usred milovanja
Želja za plakanjem javi se, pa klone.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Dobra jutarnja misao
U četiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
S rukavima zasukanim
Komešaju drvoseče.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde će raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za radnike – podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.
O kraljice pastira!
Daj radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Epitaf za osuđenu knjigu
Dobroćudni, mirni čitaoče,
Kome srce trezvenošću bije,
Baci ovu knjigu, vedra nije,
Iz nje sjeta i razvrat se toče.
Ako nisi školovat se htio
Kod Sotone-meštra prepredena-
Za tebe će ostat neshvaćena
Il’ ćeš reći da sam mahnit bio.
Ako udes snagu ti je dao
Da zaroniš u ponore zala,
Štuj me, da bi ljubit me znao.
Bolna dušo, dušo radoznala,
Koja tražiš raj svoj, ti me sudi,
Požali me!- il prokleta budi

[You must be registered and logged in to see this link.]


Faunova glava
U zelenom lisju, škrilji s mrljom zlata,
U lisju kroz koje plovi treptaj blag,
Gde u divnom cveću san poljupce hvata,
Rasparavši živo taj prekrasni sag,
Unezveren faun širi svetle oči
I belim zubima grize crven cvet,
A s krvavosmeđe usne mu se toči,
Kao staro vino, smeh u šumski splet.
I kad je pobego poput veverice,
Smeh mu još treperi sa listova svih,
A zlatni Poljubac Šume, što od ptice
Bio se prepao, opet biva tih.

[You must be registered and logged in to see this link.]



Gavrani
Gospode, kad se livada sledi,
Kad angelusi svi odzvone
Nad zaseokom koji klone,
Na prirodu, gde cveće bledi,
Sruši s nebesa jata nova
Dragih i divnih gavranova.
Armijo čudna okrutnog krika,
Na gnezda vam huje bure ljute!
Vi, uzduž reka koje se žute,
Kraj kalvarija mučenika,
Na jarku, grani što se trese,
Raspršite se, skupite se!
Nad Francuskom, nad svakim poljem
S prekjučerašnjom žetvom smrti,
Nek vam se zimsko kolo vrti,
Da zamisle se ljudi bolje!
Izvikuj dužnost u svako doba,
O crna ptico, vesnice groba!
Ali, Gospode, na jarbolima
Hrašca u opčinjenoj noći
Nek majska ptica pesmu toči
Za svakog ko u šumskim dnima
Bez budućnosti prikovan leži
U travi iz koje niko ne beži.

[You must be registered and logged in to see this link.]



Moje boemstvo
Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočenik što u snu cvijet ljubavi skuplja.
Rupom su zjapile hlače mi jedine.
- Bijah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola bjehu konačište,
A moja sazvježda šuštahu iz tmine,
Te, uz put sjedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,
Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, ko na liri, žice
Ranjenih mi cipela – stopu pored srca!

[You must be registered and logged in to see this link.]


Majski barjaci
Na blistavim granama lipe
Bolešljivi zov roga mre.
Ali duhovnih pesama glas
Leprša medu ribizlama.
Nek nam sred žila smeje se krv,
Evo se zapliću vinogradi.
Lepotom anđela nebo sja
Dok se pričešćuju azur i val.
Izlazim. Umreću na mahovini
Ako me rani sjajni zrak.
Strpljiv biti, dosadu znati
Mnogo je lako. Glup je moj jad.
Neka me potresno leto veže
U svojih srećnih kola spreg.
Neka, Prirodo, dugo kroz tebe
- Manje sitan i samotan – mrem.
Umesto što pastire skoro
Smešnom smrću dariva svet.
Nek me iscrpu godišnja doba.
Tebi se, Prirodo, predajem ja;
Dajem ti glad svoju, svu svoju žed,
Pa, ako želiš, napoj, nahrani.
Ne obmanjuje baš ništa mene.
Smeškanje suncu postaje smešak
Za roditelje, no do smeška mi nije,
I nek je slobodna nevolja ta.

[You must be registered and logged in to see this link.]


Njoj
U ružičasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, ko pauk lud…
Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni;
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona će da skita svud…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ofelija
I
Valom, gde zvjezdani zrcale se snovi,
Bijela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi…
- Rog trubi smrt srne iz šumskih dubina.
Već hiljadu ljeta s duge rijeke crne
Ona, sablast bijela, budi bol i strah,
I ludost joj ljupka, kada veče trne,
Šapuće romansu kroz lahorov dah.
Vjetar joj cjeliva njedra, i od vela
Pravi cvijet, ponešen blago niz val snen,
Trske se klanjaju snima blijedog čela,
Na rame joj plače tužnih vrba sen.
Lokvanji uzdišu pored nje; iz gnijezda
Šalje drhtaj krila uspavani žbun;
Tajanstvena pjesma lije se sa zvijezda
Od čijeg je zlata tamni prostor pun.
II
Ofelijo blijeda, o kao snijeg lijepa!
Da, ti si umrla na toj silnoj vodi!
- Jer su ti vihori iz ledenih stepa
Tiho pričali o gorkoj slobodi;
I jer svaki lahor, spličući ti kose,
U duh ti sanjarski čudne zvuke toči,
Jer ti glas Prirode srcu otkrio se
U tužaljci stabla, u uzdahu noći;
Jer glas ludih mora, hropac neizmerni,
Smrsko je djetinje blage tvoje grudi,
Jer jednoga jutra blijedi vitez vjerni,
Nijem, gledaše tebe pogledom što ludi!
Snivaš, jadna Ludo! o nebu, slobodi,
Ljubavi! A snijeg si na ognju tog sna,
Riječ ti u nepovrat sjaj vizija vodi,
Plave su ti oči ponori bez dna!
III
A Pjesnik otkriva da kroz svjetlost bijelu
Sa zvijezda, u noći, ti još tražiš cvijet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, ko ljiljan, promičeš kroz svijet.
Bal obješenih
Kraj crnih vješala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuče
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po čelu starom čizmom tuče,
Uz pjesmu božićnu s njima igru veze.
A pajaci na to spliću ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igrači lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovao!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tijela otpire!
Ničeg što im smeta i čega se stide.
Snijeg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom – kapom za naprsle glave -
S mršave se čupe parče mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! – ko orgulje gubilište viče.
Iz plavkastih šuma vučji odjek luta,
Crven se pakao horizontom miče…
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kičme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvačkog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanijet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jače,
Grči pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pjevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]



Oćut
Kroz ljetne plave večeri, poći ću stazama,
Bockan od klasja žitnog, gaziti preko bilja niskog:
Sanjalica, ćutjet ću svježinu na svojim nogama.
Pustiti vjetar kupati mene gologlavog.
Nit ću govoriti, niti misliti o bilo čemu:
Ali ljubav beskrajna mojom će se dušom uspinjati,
A ja ću ići daleko, veoma daleko nalik bohemu,
Kroz Prirodu, – sretan kao s kakvom ženom biti.

[You must be registered and logged in to see this link.]




Prvo veče
Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sjela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tijela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zračak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smješak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvijet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj grijeh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lijep i surov smijeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: “Dosta s tim!”
- Tu prvu smjelost dopuštenu
Kaznila smijehom veselim!
Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nježno mi glavu tad okrene:
“Oh! sviđa mi se, sviđa to!
Ali ti moram reći zato…”
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smijeh što znači: da…
Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Predosjećaj
U plav ljetni suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svježini, moje noge gaze
I da vjetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez riječi, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu – srećan kao s nekom ženom

[You must be registered and logged in to see this link.]

Pariska orgija ili Pariz se ponovo naseljava
Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje!
Sunce žarkim dahom bulevare briše
Gde jednom varvarske vrvele su rulje.
Sveti Grad pred vama na zapadu diše!
Hajdete! Nove će požare da spreče.
Evo vam kejova, kuća, bulevara
Na lakom azuru, što je jedno vece
Ozvezdan orgijom smrtonosnog žara!
Skrijte mrtve dvore u daščane niše!
Pogled vam još davnim osvežen je strahom.
Evo rideg stada što kukove njiše:
Ludujte! smešni ste u divljanju plahom!
Krik kuća od zlata, o pohotne kuje
Žderačice kataplazmi, on vas traži!
Hitajte! Noć grca, noć radosti truje
Ulice! Pijanci, nek vam piće blaži
Očaj! Zar nećete – kad sjaj razuzdani,
Rujući kroz raskoš, uz vas, počne teći -
Sliniti u čaše, mrtvi, savladani,
Motreći kroz bele daljine, bez reči?
Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica!
Čujte glupi štucaj, žagor koji bleji!
Čujte kako skaču usred žarkih tmica
Idioti, starci, pajaci, lakeji!
O gnusovna srca, o užasna ždrela,
O ralje, smrdite još jače pred nama!
Vino za prostačka obamrla tela…
Pobednici, trbuh prepun vam je srama!
Širite nozdrve za ohole muke,
Močite otrovom žice svojih šija!
Na dečja temena Pesnik će vam ruke
Spustiti, zboreći: “Nek vas ludost vija,
Hulje, jer kopate po trbuhu Žene,
Bojeći se njenog trzanja i vriska
Što bi vas smrvio, gnusne, ugušene
Na grudima njenim, od užasnog stiska!
Šta možete bludnom Parizu, vi lutke,
Sifiliticari, kraljevi, ludaci?
Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, ćutke
- O gnjileži! – on će sa sebe da zbaci!
I kad se, ištući svoj novac, bez svesti
Srušite, dok vapaj utrobom vam bludi,
Stiskaće daleko od vas grube pesti
Crvena bludnica krupnih bojnih grudi!
Kad si se napleso u gnevu, o grade,
Kada mnogi nož je udarac ti dao,
Kad si prolećni trak dobrote i nade
U ženi, klonuvši, sačuvati znao,
O moj bolni grade koga smrt već hvata,
Pružen u budućnost koja otvara ti
Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,
Grade kome Prošlost sme blagoslov dati,
Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,
Opet gutaš stravu života, u kojoj
Talas bledih crva žile ti osvaja,
A leden prst igra na ljubavi tvojoj!
I to nije loše. Jer sve to ne kida
Krila tvom Napretku, ko što nekad nije
Striks gasio pogled plav Karijatida
Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije.”
I mada si oku užasan i jadan,
Mada u prirodi nijedan grad živi
Još nije postao čir toliko smradan,
Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!
Moćni pokret sila štiti te, a dani
Olujni te svojom poezijom ljube,
Tvoje delo ključa, Grade izabrani!
Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!
Pesnik će uzeti plac Osramoćenih,
Mržnju Robijaša, viku Prokletnika,
Sevnuće ljubavlju ko bičem po Ženi,
Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!
Sređeno si, Društvo! – jer orgija rida
Iz starih bordela, kao nekad, grobno,
I plin, u bunilu, s crvenećeg zida,
Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!

[You must be registered and logged in to see this link.]


Pesma s najviše kule
O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja.
Ah! nek stigne onaj čas
Što zanosom prožme nas!
Rekao sam sebi: mani
I nevidljiv budi ti,
Obećanja se okani
Svake više radosti.
Nek ne spreči tebi ništa
Slavni uzmak sa bojišta.
Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nešto sav.
I bolesna žed se stvori
Da mi mrakom žile mori.
I livada tako šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.
Udovištva, ah! tolika
Tako jadne duše te
Kojoj je sve blago slika
Naše Gospe Marije!
Zar do Bogomajke svete
Da molitve naše lete?
O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja!
Ah! nek stigne onaj čas
Što zanosom prožme nas!

[You must be registered and logged in to see this link.]





Ruke Žane-Marije
Snažne su ruke Žane-Marije
I plamnim letom osunčane,
Blede kao da smrt ih mije,
Tamne ko ruke u Huane.
Močvara slasti da li toči
Po njima preliv smeđe boje?
Ili ih mesecina moći
U jezeru vedrine svoje?
Na kolenima divnim mirne,
Zar varvarsko su nebo pile?
Prodavahu li dijamante,
Cigara zar su bezbroj svile?
Pred žarkim nogama Madone
Zar ožuti ih zlatno cveće?
San velebilja u njih tone
I crna krv mu kroz njih teče.
Ruke što teraju dvokrilce
Kad bubamare kroz zore blede
U nektar da zabodu rilce?
Ruke koje otrov cede?
U kakav san li one tonu
U tegljenjima kad se šire?
U san nesanjan na Sionu,
Neznan za Kine i Pamire?
Ne, limun nisu prodavale,
Ni tamnile kraj nogu boga,
Ni pelene još nisu prale
Deteta nekog plačljivoga.
To nisu ruke rođake male,
Ni radnica, širokih čela,
Koja pale, pjana od katrana,
Na radilištu sunca vrela.
To su ruke što kičmu tlače,
Ruke što nikad zlo ne čine,
Ruke, od konjske snage jače,
Ruke kobnije no mašine!
Porazivši sve svoje jeze
I vinuvši se poput plama,
To meso peva Marseljeze,
A nikad himne božjeg hrama!
One vas mogu i na muke
Da udare, o fine žene,
Da zdrobe vaše gadne ruke,
Narumenjene, nabeljene!
Kad njihova se ljubav javlja,
Svakoj se ovci smuti cupa!
A silno sunce rubin stavlja
U falangu im što nastupa!
Od svetine im smeđi beleg
Ko u jučerašnjih nedara;
Buntovnici im dati žele
Poljupcem dokaz svoga žara!
Izbledele su kao breze
Na suncu koje ljubav kruni,
Noseđi teške mitraljeze
Preko Pariza što se buni!
Ah! katkada, o Ruke svete,
Sa vas, gde opijenost duga
Navek nam usne drži, lete
Krici blistavih beocuga!
A katkad, anđeoske ruke,
Biće se naše cudno smuti
Kad krv iz prstiju nam puste
Da zbrišu sunce s vaše puti!

[You must be registered and logged in to see this link.]



Reka likera
Reka likera doline čudne plavi,
Neznana za nas:
Glas je prati stotine gavranova, – pravi
Anđeoski glas:
Sa stresanjem jela, kad se strmoglavi
Vetar u šumski jaz.
To polje valja buntovnih tajni sene
I drevnog boja zanos sav
I parkove sjajne, kule napućene:
Tu nije svlad’o zaborav
Viteza lutalica strasti ugašene;
Ali nek vetar bude zdrav!
Nek pesak gleda taj vidik bez oblaka,
Hrabrost će da mu da.
Božji vojnici, gavrani, četo laka
Čija lepota šumom sja,
Gonite odavde lukavog seljaka
Što se patrljkom kucat zna.

[You must be registered and logged in to see this link.]
San za zimu I
U ružičasti vagon sa plavim jastucima
sješćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnijezdo sa ludim poljupcima
skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto
i sićušni poljubac vratom će tvojim vješto
potrčati, ko pauk lud.
Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni;
i tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona će skitati svud.

San za zimu II
Zima, malen vagon ružičaste boje,
mi na modroj klupi.
Bit će fino. Kut, gdje poljupci se roje,
sumrakom nas upi.
Ti ćeš sklopit oči, da na noćne sjene
pogled ti ne svrne,
na demone iza stakla, na hijene
i vukove crne.
Zatim ćeš oćutit da ti obraz rudi,
i malešan cjelov, kao pauk ludi,
niz vrat će ti sići.
-Prignuv glavu “Traži!”, reći ćeš zacijelo,
svu noć tražit ćemo bubu, što će cijelo
tijelo ti obići.

[You must be registered and logged in to see this link.]





Spavač u dolu
To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

[You must be registered and logged in to see this link.]
Sedmogodišnji pesnici
I Majka, sklopivši svesku zadataka,
Gordo bi otišla, ne videć dečaka,
Čije krupno čelo i oči mu plave
Kažu da mu dušu sva gađenja dave.
Čitav dan je bio razuman i vešto
Pokoran, a ipak, bockaše ga nešto,
Dvoličnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla širi,
Voleo je da se isplazi, podboči,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oči.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepeništu, jeco bi zbog sena
U zatonu dana što visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, čežnja nova
Odvela u nužnik, gde svežina piri,
Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.
Kada bi u bašti što je mirisala,
Iza kuće, zimi, mesečina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oci zvao prividenja,
Slušo kako gmiže šugavo rastinje.
Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,
Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju,
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na sraćkalicu
- I zbore s ljupkošcu kretena na licu!
Kada bi, zatečen u tom sažaljenju,
Uplašio majku, u iznenadenju
Njenom on hvataše nežnosti najdraže.
A ona imaše plav pogled – što laže!
Sa sedam godina pisao je romane
O pustinji punoj slobode neznane,
O šumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otrkio bi u novinskoj slici
Smejanje Španolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,
- U osmoj godini – žustru, crnooku
Kćer komšije sreo, ona bi u skoku
Na leda mu pala, tresuć pletenicu;
On joj je u ćošku grizao zadnjicu,
Jer gaćice nije nikada obukla.
A kad bi ga šakom i petom istukla,
U sobi je disao miris kože njene.
Bojao se nedelje zimske, natuštene,
Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim će Bibliju da čita;
Noću bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi
Što u sumrak s posla u predgrađa stižu,
Kada dobošare što galamu dižu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjao je livade s talasima sjaja,
I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve što uzleće, što se mice, valja!
A što je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smračenom kutku, punom vlage,
Sakriven u sobu plavu i golemu,
Čitao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih šuma, neba što se žuti,
Zvezdanih stabala sa cvećem od puti,
Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
I dok on, ležeći na čaršavu belom,
Predoseća jedro svojom dušom celom!

Samoglasnici
A crno, I rujno, O modro, E bijelo,
U zeleno – evo postanja vam tajnih:
A, dlakavo, crno tijelo muha sjajnih
U mnoštvu što na smrad zujeći je sjelo,
Mrk zaton; E, šator, pare ozarene,
Ledena koplja, bijeli kralji, štitast trepet:
I, grimiz, krv iz usta, smiješak usne lijepe,
Od kajanja kivne ili zanesene;
U, kruzi, božanski srh zelenih mora,
Mir pašnjaka punih stoke i mir bora
Alkemijom utrt u čela široka;
O, čudesna reskost ponajzadnje Trube,
Šutnja gdje se Zviježđa i anđeli gube:
O, Omega, modri trak Njegova Oka!



[You must be registered and logged in to see this link.]

Stid
Sve dok njegov mozak cijeli
Oštra britva ne rasiječe,
Grumen zelen, mastan, bijeli,
Vječno istom parom pečen,
(Ah, on bi svoj nos odrubit
Trebo, usne, k tom ušesa
I utrobu, čak izgubit
Obje noge, o čudesa!)
Ah, nipošto; ja baš smatram:
Dok mu britva golo tjeme,
Dok njegova crijeva vatra,
Dok mu bedra stijene nijeme
Ne raščine, ovo dijete
Glupo, nitkov i gnjavator,
Stalno mora da nam plete
Lukavštine na naš zator,
Kao mačak sa Stjenjaka,
Da sve sfere smradom truje!
Ah, molitva da bar kakva,
Kada zgine, za nj se čuje!


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]



Svetkovina gladi
Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu beži svom.
Ako postoji neki moj tek,
Njemu su kamen i zemlja lek.
Din, din, din! Jedimo zrak,
Nek ugalj i gvožde guta svak!
Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.
Jedi
Šljunak od koga siromah živi,
Iz stare crkve kamen sivi,
Oblutke koje poplava širi,
Hleb koji leži na sivoj njivi!
Moja glad, to je rub crnog zraka,
Plavet što zvoni;
To je muka moga stomaka,
Jad što me goni.
Gle, lišce lista zemljom tom!
I voće gnjilo ceka mene.
Ljubice ću i odoljene
Iz brazda brati rodnim tlom!
Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu beži svom.