Artur Rembo

First topic message reminder :

Svojim neobičnim talentom opovrgao je zakone prirode i u istoriju književnosti ušao u dobu adolescencije, rame uz rame s najvećim svetskim autorima koji su, uglavnom, najbolja dela napisali u zrelim godinama
[You must be registered and logged in to see this image.]
Artur Rembo, ukleti pesnik, večiti putnik i buntovnik s razlogom, nije bio običan genije. Poput Mocarta i Betovena, on je svojim neobičnim talentom opovrgao zakone prirode i zauvek se proslavio kao pesnik koji je počeo da stvara u 14, a pesničku karijeru završio u 22. godini. U periodu adolescencije napisao je stihove koji su u istoriju književnosti ušli rame uz rame s najvećim delima svetske proze i poezije, nastalim, uglavnom, u zrelom dobu najznačajnijih autora.
Žan Nikola Artur Rembo rođen je u Šarlevilu 20. oktobra 1854. Kao školarac istakao se bistrinom i literarnim talentom, a prvu pesmu, posvećenu prestolonasledniku, napisao je u 14. godini i to na latinskom. Prve stihove na francuskom napisao je godinu dana kasnije. U 16. godini, zahvaljujući svom mladom profesoru književnosti, otkriva svet francuske poezije i počinje mnogo više da piše. Istovremeno, oseća potrebu za lutanjem, pa te godine beži od kuće najpre u Pariz, a zatim i u Belgiju gde je napisao svoje najvedrije pesme.
[You must be registered and logged in to see this image.]
U životu i stvaranju Artura Remboa možda najznačajniju ulogu odigrao je veliki francuski pesnik Pol Verlen, takođe jedan od «ukletih». Sreli su se u Parizu 1871. godine i odmah postali nerazdvojni prijatelji. Kasnije, njihova bliskost prerasla je u homoseksualnu vezu što je u ono vreme u Francuskoj predstavljalo neverovatan skandal. Zajedno su proveli neko vreme u Londonu, a zatim u Briselu gde je, nakon jedne žestoke svađe, Verlen pucao u Remboa, pogodivši ga lakše u ruku. Razočarenje u prijateljstvo, kao i tuga zbog toga što je Verlen nakon ovog događaja završio u zatvoru, inspirišu Remboa da napiše poemu u prozi “Boravak u paklu”.
Ostavši bez najboljeg prijatelja, Rembo počinje sam da luta Evropom, pa tako upoznaje Nemačku, Austriju, Holandiju, Švedsku, Dansku, Italiju, Švajcarsku. Mladi avanturista putuje često bez novca, iz Beča je proteran kao skitnica, a, s vremena na vreme, uspeva da dobije i poneki posao koji mu donosi toliku zaradu da može da preživi. Večiti putnik se ne smiruje na Starom kontinentu, pa odlazi u Afriku gde će se u Etiopiji uplesti u zamršen posao prodaje oružja zbog kog će, na kraju, sasvim finansijski propasti. Za vreme boravka u ovoj afričkoj zemlji razboleo se od tumora i naredne dve godine trpeo je nesnosne bolove. Umro je 10. novembra 1891. u marsejskoj bolnici.
Pesnik i čovek Rembo toliko su ispreplitani da nijedan istoričar književnosti nije nikad uspeo sa sigurnošću da utvrdi gde je u njegovim stihovima granica između stvarnog iskustva i fikcije. Nisu sve slike opisane njegovim stihovima deo pesničke imaginacije. One su projekcija iskustva, pejzaži njegovih intimnih doživljaja spoljnog sveta. Stvarnost, onakva kakva jeste, nijednom umetniku ne može biti po volji. Odatle onaj duh pobune kojim je protkan svaki Remboov stih. Malograđansko poimanje sveta i stvarnosti, stavovi proseka priznati kao merodavni da sude i osuđuju sve što ograničena masa nije sposobna da shvati, izazvali su mladog umetnika do te mere da on počinje potpuno da negira postojanje stvarnosti i daje svemu na svetu neku drugu dimenziju.
Rembo ruši sve nametnute ideale: crkvu izvrgava ruglu, neiskrene ljubavne odnose u kojima neko uvek igra neku igru razotkriva i žestoko kritikuje, a estetskim kanonima klasične poetike, koja poeziji pripisuje lepotu i uzvišenost, suprotstavlja estetiku ružnog. Tako, i pored toga što je preteča simbolizma, pravca u kojem mašta, fantazija i san igraju značajnu ulogu, on postaje jedan od prvih pesnika koji život uvodi u pesmu, proterujući iz nje sve ono što je rogobatno, opšte poznato i izanđalo od prečeste upotrebe.
Svoj kratki život Rembo je proveo u večitom lutanju. Poema “Pijani brod” istovremeno opisuje taj lutalački nagon i predosećaj brodoloma. Bilo da je putovao po stvarnom ili zamišljenom svetu, Rembo je izgarao u potrazi za nečim što je verovao da postoji, ali mu je stalno izmicalo, u želji da ostvari neku svoju misiju i stigne na neki zamišljeni cilj na kom bi, najzad, mogao da se skrasi. Ukleti pesnik, prepoznatljivog anđeoskog lika, sanjivog pogleda i razbarušene kose, koji nas zamišljeno gleda s korica većine izdanja njegovih pesama, skrasio se u besmrtnosti.

Senzacija
Večera plavih letnjih ići ću stazama
Ubadan od klasja, gazeći jedva vidnu travu:
Sanjar, osećaću svežinu po svojim stopama
Pustiću vetar da kupa otkrivenu mi glavu!
Neću misliti,nikakve neću izražavati stvari
Al’ u dušu,neograničena ljubav peći će se,uzbuđenju:
I ići ću daleko,daleko kao čergari,
Kroz prirodu-srećan kao da odlazim uz ženu!



[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Suza
Daleko od seljanki, od ptica i od stada,
Pio sam, klečeći usred nekog vresa
Medu nežnim leskama, pod zelenim maglama
Smlaćenog popodneva… Osim nemog bresta,
I ledine bez cveta, i neba punog tmice,
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-čuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj.
Takav bih bogme bio za krčmu loša firma.
No nebo se do večeri promenilo olujom.
To behu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom.
U devičanski pesak voda je šumska tekla,
Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pića nije bilo

[You must be registered and logged in to see this link.]


Sećanje
I
Bistra voda; ko suze što mute dečji vid,
belina ženskih tela što se na sunce valja;
svila, s čistotom krina, i zastava kralja
s kojom je neka devojka branila gradski zid;
igra anđela; – Ne . . . sveže ruke od trave,
ruke crne i teške pokreće zlatni tok.
Sen mosta i brega njoj su zastor, dok
ko nebo nad krevetom nebesa joj se plave.
II
Ah! vlažna okna bistre mehure šire!
Na ležaj voda lije bledo zlato bez dna.
Zelena haljina dečja postati zna
vrba, gde ptice bez uzda neće da se smire.
Žuti kapak oka, čistiji od cekina,
neven vodeni – Suprugo, vernosti tvoja! -
u podne, mrzi iz svog zrcala bez boja
Crven-kuglu s neba sivog od vrelina.
III
Mnogo uspravna gospa na livadi bdi
gde sneže sinovi rada; suncobran joj je dat;
ponosna, gazi cvat, s kojom vodi rat;
deca sede u cvetnoj travi, i čitaju svi
knjigu od marokena crvenog! A On, jao,
ko hiljadu anđela koje put razdvaja,
nestaje za gorom! Ona, sva bez sjaja,
sva hladna, trči! Čovek je otišao!
IV
Žal što prože čistu i mladu travu gustu!
Zlato aprilskih luna što greju krevet svet!
Slavlje smetlišta rečnih gde buja divlji splet
kada klijati počne trulež u avgustu!
Sada, pod bedemima u proticanju plači!
Gore samo s lahorom topolin dah se sliva;
posle je – voda, bez vrela, bez odraza, siva:
starac, u mrtvoj barci, mučno mulj izvlači.
V
O prekratka ruko! o nepokretni brode!
Igračka mrtve vode, ja ni do jednog cveta
ne mogu dopreti – do žutog što mi smeta,
ni do tog druga plavog, pepeljaste vode.
Oh! prah sa vrba! Krilo što ih ljulja!
Davno su progutane sve trskine ruže!
Moj čamac, nepomičan – a njegovo uže
na dnu te silne vode – sred kakvoga mulja?
O zamkovi, o vremena,
Koja je duša savršena?
O zamkovi, o vremena!
Prodoh magijski nauk sreće
Kom pobeći niko neće.
Neka joj svako pozdrav klikne
Kad galski pevac kukurikne.
Ali ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.
Taj urok! napore mi ruši,
Vlada u telu mom, i duši . . .
Jer kako reč mi razumeti?
Zbog sreće ona beži, leti!
O zamkovi, o vremena!
(Stigne li nesreća, sumnje nema,
Nemilost njena mi se sprema.
Jao! prezir osude njene
Treba smrti da preda mene.)
O zamkovi, o vremena!

[You must be registered and logged in to see this link.]




Uz muziku
Trgom isječenim u leje sirote,
Skverom gdje red mori drveće i cvijeće,
Sipljiv se građanin, pod maljem toplote,
U četvrtak gordom glupošću razmeće.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihanjem koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira;
Bilježnik se kači o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;
Tu nadutog ćatu vuče krupna dama,
A s njom ide vrijedni vodič za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Džara štapom pijesak i ozbiljno zbori
O sveopćem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori…
Tu katkad Flamanac na klupi raširi
Burag, gdjeno više no u bačvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumčaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisvjeti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko ruža, tu redov naivni
Bebu nježno milki, dadilju da smota…
- Ja pratim, razdrljen, stazama u sjeni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smiju i okreću k meni,
A drske im tajne iz očiju sjaju.
Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve što kriju nakit i vitica smeđa,
Pa lutam pod bluzu, do bijeloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leđa.
Čizmice im svučem i čarape brže…
- Dočaravši tijelo u zanosu plovim.
One tiho šapću, za smješnog me drže…
- A ja im žestokom željom usne lovim…

[You must be registered and logged in to see this link.]



Vječnost
Našli smo je opet.
A koga to? – Vječnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.
Dušo stražarice,
Šapnimo priznanje
Te ništavne tmice
I plamena danjeg.
Od svih ljudskih težnja
I općih elana,
Slobodnijih čežnja
Krilima si gnana.
Jer po tebi samo,
Žeravo od svile,
Mi Dužnosti znamo
Što nas stalno sile.
Tu nikakve nade
Preporoda nema.
Strpljen taj tko znade,
Patnja nam se sprema.
Našli smo je opet.
A koga to? – Vječnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno

[You must be registered and logged in to see this link.]



Zatečeni
Tamni u snijegu i u magli,
Petoro malih su se sagli
Nad okno što se kresi,
S guzama uvis, i – o jade! -
Oči im divni prizor slade
Dok Pekar kruh mijesi.
Motre ga kako tijesto sivo
Obrće, pa ga gurne živo
U rupu što se žari,
I čuju – dobri kruh se peče,
Sa Pekarovih usta teče
Nekakav napjev stari.
Tu šćućureni, ne miču se,
Dah sa okna udišu u se,
Ko miris toplih grudi,
Dok se zbog nekog noćnog slavlja
Pletenica od kruh spravlja
Pred pogledom što žudi,
Dok pod gredama što se dime
Mirisna kora cvrči rime
S popcima raspjevanim,
Pred rupom tom gdje život diše
Ne vide svoje rite više
Očima začaranim.
O, svaki sniva kako jede,
Isusi jadni što se lede -
Pa ipak se tu kupe
Da stisnu ružičaste njuške
Uz rešetke i, potrbuške,
Da mumlaju kroz rupe,
Otupjeli, i tu se mole,
Sagnuti tako snažno dole
Ka nebu odškrinutom,
Da pucaju im bjedne hlače
I košulje im se izvlače
U zimskom vjetru ljutom.

[You must be registered and logged in to see this link.]




Zaseli
Kvrgavi, rohavi, sa tamnim prstenjem
Uokrug očiju, miču prste grube
I teme posuto pustim namčorenjem,
Kao kad zid stari procveta od gube;
Njihov čudni skelet na kostur stolica
Nakalemila je strast padavičara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i veče taman vez se stvara!
Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osećaju kad im sunce kožu veze
I drhte kad vene sneg na prozorima
Ko što dršću žabe pune bolne jeze.
Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smeđom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo.
I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole,
Nežna ljuljuškanja u čupe ih ljube.
Oh! ne dižite ih! Jer tu propast viri…
Dignu se i frču ko ošamarene
Mačke, besnilo im lopatice širi,
Čakšire im prete s boka, naduvene.
A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite ćelave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Ščepavši vam oči ko zenice žive.
Nevidljivom rukom ubijaju mučki:
Kad se smire, liju otrov žena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kučki;
A vi ste u levku, čelo vam se znoji.
Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka.
A kad strogi san im obori vizire,
Tad na ruci sniju bića koja ljube,
Te stolice koje, oplodene, vire
U gorda nadleštva koja će da rube,
Dok tintano cveće, koje polen pljuje
Zapeta, više ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvećem putuje…
- I draži ih klasje što ud njihov dira.

Zlo
Dok zvižde crveni ispljuvci karteca,
Kroz modrinu neba, dok čitave čete,
Skerletne, zelene, kosi ratna seča,
Kraj Kralja čijih su rugalica mete,
Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju,
čineći brda što dime se … – O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!
Postoji Bog što se smeje sa oltara
U cveću, tamjanu, kaležu od zlata,
Kog hosane njišu pa ga dremež hvata,
A bude ga majke koje bol obara,
Kad mu, u suzama i pod crnim šalom,
Krupan groš pružaju u svom rupcu malom.



[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zlatno doba
Ponekad jedan glas,
No uvek anđeoski
- U pitanju sam ja -
Poruku jasnu nosi:
Iz kruga pitanja silnih
Koji se stalno širi
Pijanstvo u suštini
Ili ludilo viri;
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja,
U svetu vala i bilja
Svojtu ćeš naći svu!
O veselje i milje,
U lakom napevu tom,
Vidljivo golim okom. . .
- Ja se raspevam s njom -
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja;
U svetu vala i bilja
Svojtu ćeš naći svu!
A zatim jedan glas
- Zar nije anđeoski! -
U pitanju sam ja,
Poruku jasnu nosi:
Čuješ li? Pesma ona,
Ko sestra silnog daha,
U nemačkome tonu,
Al’ puna žara i plaha:
Taj svet je porok sam;
Ta zar se čudiš tome!
Živi, nek nosi plam
Mračne nesreće tvoje.
O lepa kulo naša,
Vedrom življenju data!
Iz kojeg li si doba,
Prirodno začarana
Velikog našeg brata?
I moj glas uz njih poje:
O sestre stostruke moje!
Nipošto javni glasi!
Vaš hor nek dane moje
Stidljivom slavom krasi . .