Jovan Dučić

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

rođen je u Trebinju, ali godina i tačan datum nisu ni danas sa sigurnošću utvrđeni. Prema rečima samog književnika, koje možemo smatrati najverodostojnijim, datum je 5. februar 1874. Potiče iz trgovačke porodice, od oca Andrije, koji je već 1875. poginuo u hercegovačkom ustanku, i majke Jovanke, Joke (rođ. Vladislavić).

Školuje se u Trebinju, Mostaru i Sarajevu, a u Somboru završava tada čuvenu učiteljsku školu. U somborskom listu Golub objavljena mu je prva pesma, „Samohrana majka“, ispevana pod uticajem Vojislava Ilića. Pesme nastavlja da objavljuje u novosadskom Nevenu, sarajevskoj Bosanskoj vili i cetinjskoj Novoj Zeti. Od 1893. radi kao učitelj u Bjeljini ali zbog patriotske pesme „Otadžbina“ dobija otkaz po odluci Zemaljske vlade u Sarajevu. Ponovo je u Mostaru gde druguje sa pesnikom Aleksom Šantićem i pripovedačem Svetozarom Ćorovićem. Nacionalno i kulturno angažovani u srpskom društvu „Gusle“, oni 1896. pokreću Zoru, list za zabavu, pouku i književnost. Ambiciozan i željan da upozna svet, Dučić 1899. odlazi u Ženevu na studije književnosti i filozofije.

Poslednjeg dana devetnaestog veka, 31. decembra 1899, stiže u Pariz. Oduševljen je modernom francuskom poezijom parnasovaca i simbolista koji postaju njegovi pesnički uzori. U izdanju Mostarske Zore izlazi mu prva zbirka pesama Pjesme 1901, a u beogradskom Delu naredne godine objavljuje esej „Spomenik Vojislavu“, povodom podizanja spomenika pesniku Vojislavu Iliću na Kalemegdanu. Taj tekst u kome obrazlaže svoju pesničku poetiku zasnovanu na idealima parnasovske skladne forme i simbolističke lirske slutnje, postaće program čitave jedne generacije mladih autora, u kojoj, uz Dučića, najvažnije mesto pripada Milanu Rakiću.

Nakon što je diplomirao u Ženevi, 1907. dolazi u Beograd i postaje pisar u Ministarstvu inostranih dela. Godinu dana potom pojavljuje se njegova druga zbirka, Pesme, u izdanju Srpske književne zadruge. Ispevana u simetričnim dvanestercima, ova knjiga spada među najznačajnija ostvarenja srpskog pesništva a Dučiću donosi veliki ugled i slavu, što je potvrđeno i u znamenitoj Antologiji novije srpske lirike (1911) Bogdana Popovića u kojoj je Dučić ubedljivo vodeći autor, zastupljen sa čak tridet i tri pesme.

Paralelno se odvija i Dučićeva uspešna diplomatska karijera. Najpre je 1910. postavljen je za atašea srpskog poslanstva u Carigradu da bi iste godine bio premešten u Sofiju. Od 1912. bio je sekretar poslanstva u Rimu, zatim 1914. u Atini pa od 1918. do 1922. savetnik poslanstva u Madridu. Kao delegat pri Ligi naroda u Ženevi boravi 1924, a od 1926. do privremnog penzionisanja naredne godine radi kao otpravnik poslova u Kairu. U to vreme počinje da priprema i svoja sabrana dela čiji se prvi tomovi (Pesme sunca i Pesme ljubavi i smrti) pojavljuju 1929. godine da bi naredne godine izašli i Carski soneti, Plave legende i Gradovi i himere.

Redovni član Srpske kraljevske akademije postaje 1931. kada se vraća u aktivnu diplomatsku službu, najpre kao otpravnika poslova u Kairu, a potom od 1932. kao poslanik u Budimpešti i Rimu. Od 1937. postavljen je za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora i odlazi na dužnost u Bukurešt. U Madrid stiže 1940. godine a po izbijanju Drugog svetskog rata, preko Lisabona, odlazi u Sjedinjene Države, u grad Gera u Indijani gde će do smrti živeti kod svog rođaka industrijalca Mihaila Dučića.

Nastavlja književni rad, u Pitsburgu objavljuje monografiju o grofu Savi Vladislaviću (1942) i niz publicističkih rasprava, mahom o političkim i nacionalnim pitanjima. Umire 7. aprila 1943. godine od španske groznice. Na dan sahrane, 9. aprila, u iz štampe izlazi zbirka Lirika u kojoj pesnik vodi veliki lirsko-metafizički dijalog sa Bogom. Dučićevi posmrtni ostaci preneti su kasnije ove godine iz Gere u portu srpskog manastira Sv. Save u Libertvilu, da bi konačno, prema njegovoj testamentarnoj želji, bili preneseni u Trebinje 22. oktobra 2000. godine i uz najviše počasti položeni u kriptu crkve hercegovačke Gračanice na Crkvinama iznad Trebinja.

Reči istoričara umetnosti Milana Kašanina najbolje sažimaju Dučićev život: „Jovan Dučić je, kao čovek, pocrpao iz života sve, kao što je, kao pisac, pocrpao sve iz reči. Nije se mogao pametnije utrošiti jedan život, ni bolje iskoristiti jedan talenat. Ništa nije propustio, niti upropastio. Sa onim što je nosio u sebi, više se nije moglo dati nego što je on dao.“

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЉУБАВ
Из Стона на Пељешцу

тоји пуста црква без гласа и звона, Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели, А у напуштеној и немој капели
Сама плаче бледа жалосна мадона.

Кап за капљом клизи низа мрачне стене; А кроз разнобојна окна једва доспе Месец, да нечујно хладно сребро проспе По ногама свете неутешне жене.

Ту се влажне сенке пружају и пузе; Све воња на дуге молитве и сузе.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона.

Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља.

[You must be registered and logged in to see this link.]


МЕСЕЧИНА
На Лападу

есечина падне на старински мрамор Широких тераца, и по чемпресима Њеног старог врта. Тих се чује жамор: То на обалама мре поноћна плима.

А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече,
Нико не зна шта је, ни шта она крије.

Докле болно шуми изнад тамних вода Тиха песма сфера у дубини свода,
И под вртовима док умире плима.

А кад проговори, у тој ноћи, где се Буде само слутње, тај глас њезин има Невесели мирис вечерње ципресе.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ВЕЧЕРЊЕ
Из Цавтата

арасло острво у шуми олива,
Кô црн галеб лежи насред морских вала. Док вечерња магла изнад немих жала Пада, кô заборав, нечујна и сива.

Пенуши се талас и мирно целива Слано црно стење на рубу обала. Видим врх звоника; то црквица мала Вири из маслина, топола и ива.

Опет ноћ без мира. И сад из далека, Вечерњега звона кад се чује јека, Помињем те с болном сузом што се рони.

Нем, на изгубљеном валу, насред воде, Прве сенке ноћи док расту и броде...
А с острва тужно звони, звони, звони...

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ
ПРИЧА

плоду збори цвет што падне, И река о хуци плимâ;
О огњу сунца звезде хладне, А сутон о свитањима.

Осмех за сласти бесконачне, И крило за простор света;
О вечној срећи очи плачне; Пад збори за тријумф лета.

И мир где зрње мрака ниче, Да сав шум сферâ таји...
Звезде што падну, то су приче Да и смрт зна да сјаји.

[You must be registered and logged in to see this link.]


НАПОН

авапи клица: желим нићи, Из мрака, до врхунца!
Из прслих груди ја ћу дићи Најлепшу химну сунца.

Завапи крило: да се родим, Из страшног мучења крви!
Звездама мирним да забродим, На сунце да стигнем први.

Завапи суза: вај, да канем Из бола који грца!
Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ШУМ

ође шум с горе јасенова, Даде га шуми јелâ,
И букви буква, зови зова, Прену се природа цела.

Бивоље стадо диже главу:
— Је ли то песма о моћи? Шева чу химну небу плаву, Буљина музику ноћи.

Јастреб се трже: ето лова! И зец: зар ловац хити?
Звезда помисли: гле, ноћ с нова! А гроб: о, да ли свити?

[You must be registered and logged in to see this link.]


СУСРЕТ

едне се ноћи беше срела, На једној зрачној стази, Душа у небо што се пела, и ангел што на свет слази.

Ангел исприча причу сјајну Шта су небески врти,
А душа целе земље тајну: Магију љубави и смрти.

И осмехну се ангел потом На царство вечних зрака; Душа заплака за лепотом Игре светлости и мрака.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ
РЕФРЕН

надем за неме сутоне,
Кад сав шум земље нестане ―
Где срце за час престане, А душа завек утоне.

Знадем за ноћи звездане, Где се сва светлост пролије, Да чашу туге долије, Прокаже бола бездане.

Знам љубав кад се усели У срца сјајне палаче,
Па тужна песма расплаче, Радосна песма уцвели.

Знадем за часе чамотне, Јесени горке, згружене: Све ствари стоје здружене, Само су душе самотне.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СУНЦОКРЕТИ

тужном оку сунцокрета, Што немо прати неба блудње, Ту су све жеђи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.

Шýме у страху свом од мрака:
„Бог је помало све што зâри; И светлости је једна зрака Мера и цена свију ствари!...

Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало — Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!...“

С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни; И жреци сунца, наспрам сени Просјачки вапе у час мрачни. Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене — Али су сунца накрај света, И тихо слазе мрак и сене.

Помреће ноћас широм врти, Двореди сјајних сунцокрета, Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СЕТА

давно траг људи куд неста, Још широм по пољима плину —
Сав горки мир песме што преста, И мирис жетве што мину.

И давно мрак падне већ вани, И задњи лик ствари се затре — А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.

Све траје на великој њиви, Све једном што суза нам зали; Јер стократни живот проживи Све оно за чиме се жали.

И срца мру, трошна међ свима, И ташта и противуречна —
Но оно што на дну њих има, Све само су делови вечна. И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места — Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПЕСМА МРАКА

ве војске ноћи језде, Заставе мрака вихоре; Ветар је разнео звезде И задње лишће са горе.

Поноћни црни петли Већ су се трипут чули; У луци фар не светли
Где брод мој мирно трули.

Црни ће ветар да пири, И кише падаће црне, док дан на окно завири С детињим очима срне.

Нешто што вапи нама Одувек и без моћи, На даљњим обалама Умреће ове ноћи.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЧЕКАЊЕ

уго се у потоку купа Јутарња звезда; већ зâри,
А свуд још страшна, и глупа, И нема апатија ствари.

Прошле су звезде и сати; И таласи под луком моста;
А сву ноћ ја чеках да сврати Неког свог незнаног госта.

Сва копља јутра дуж неба, Сва платна дана по долу... А обед од вина и хлеба,
И лампа, још на мом столу...

Да ли је могао проћи
Мој праг у замрклој цести? Чекам и чекам све ноћи Тог путника с неком вести.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПЕСМА

згубих у том немиру Другове и све галије. Који је сат у свемиру? Дан или поноћ, шта ли је?

Дубоке ли су путем тим, Господе, твоје провале! Бусије с блеском краљевским, Златне ме чаше тровале.

Сунцима твојим опијен, Сјајем небеских равница, Не знах за твоју замку, сен, Дно твојих гнусних тамница.

И кад се откри путања Сва сунца где су запала, На мору твога ћутања Као дажд ноћ је капала.

[You must be registered and logged in to see this link.]


МЕЂА

ада се јаве на црти, На крају туге и пира, Високе планине смрти, И хладна језера мира —

Ко чека на међи? О, та Највећа тајна што траје: Граница двеју лепота
И двеју сујета! Шта је?

То немо раскршће вера, Мост бачен између срећа, Та међа двеју химера — Нег живот и смрт је већа!

Знам, чува безгласна жица Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица Све боје сунчаног лета...
А страшна међа шта значи, Што дели покрет од мира? Шумна је река, кад смрачи, Од својих обала шира.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЛИРИКА 1943
ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ

нам да си скривен у морима сјања. Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно — Кад си у срцу да ниси у свести... На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај и почетак — је ли то све једно? Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те. Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху: Вечно ван себе тражећ своју мету.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СЕМЕ

бразду бацих семе кедра, Те непобедне свете сржи, Којег у своду неба ведра
Нит олуј сруши нит гром спржи.

У светло јутро тога дана, Бацајућ семе, рекох: — Буди У мојој бразди крв титана, Идеја силе сва у груди!

У простор бачен глас што стреми, Да га небеса буду пуна!
И реч што никад не занеми, И вечно будна божја струна.

А као песник, ти ћеш бити Странац у свету и у гори: Од осама се што усхити,
Од хладних звезда што сагори.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПУТ

а пођем уз реку, све до врела, Да знам и извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела, А црно трње све гушће.

Падне ли звезда с немим мраком, И оде из сене у сену,
Срце се дигне њеним траком: Ка месту откуда крену.

Где је тај светли извор, шта је Та истина прва, далека?
Не води ништа у те краје! Све дубља и црња је река.

Да најзад с чистог захватим врела! Да спојим извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела, А црно трње све гушће.
Тако селица јато гладно, Све море прешавши зрачио,
Падне по трњу: за њим хладно, А пред њим немо и мрачно.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПОБОЖНА ПЕСМА

а чему зидам цркву, на чем? На стени, песку или блату?
Личи ли страшни ангел с мачем Судији моме или брату?

На мосту међу обалама, Збуњен и крвав од свог ланца, Кога ћу ноћас срести сама — Убијцу или доброг странца?

Господе, знам ти клицу чудну у свем мом добру и у квару, Јер огледаш се мени у дну — Као небеса у бунару.

Сенка је твоја дан што зари, А ја те трагам у час сваки: О боже увек неједнаки,
И друкчији у свакој ствари! Хоћеш да сазнам духом холим Све замке путем злим и правим, Издајство друга којег волим,
И лаж у срећи коју славим.

Али ја стојим срца празна, За сваку тајну зла и добра; Руку је моју снашла казна За плоде које и не побрах.

Искушитељу, пун сам страха, По беспућу и блату стида; Смрзавам од твог топлог даха, У тми без свести, злу без вида.
Али сам невин, јер ја страдам; И чист јер чекам дан открића; И новорађан јер се надам;
И пијан само од твог пића!

Хулим у мисли коју родим, А тобом трепте моје струне: Не видим пута којим ходим, Али су очи тебе пуне.

[You must be registered and logged in to see this link.]

СУНЦЕ

роз мој сâд река тече, Света и обасјана; Увире сва у вече, Извире сва из дана;
Светла реч Бог што рече Да плоди тло Ханана.

Виноград мој у страни, И трешње већ у цвету. Одозгор у час рани Зазори целом свету!
Туде се бију за нас Вечито Јуче и Данас.

На песку мога врта, Разливен сав у злату, По сунчаноме сату Један зрак с неба блуди: И равнодушно црта
Пут земље и век људи.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СЛУТЊЕ

ај замор без сна и без помоћи, Без жеље за пир и за ловоре:
У ове моје горке поноћи
Све слутње дођу да проговоре.

За тобом трагам кроз све продоре, Жено, злим морем слутње тучена — У месечеве светле одоре
И магле звезда сва обучена.

Приказе сву ноћ слазе с тавана, Сто ножа моје руке требају!
Ноћас ме кроз мрак, као Гавана, На раскршћима маске вребају.

Како су тамне ноћи звездане,
И страшне замке празних путања! Како су пуне редом бездане,
И како кобни гласи ћутања.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПЕСМА

оћ је наједном пала црна, Као под крилом гаврановим. Беле ће руже с оштрог трна Да плану рано с даном новим.

Учаурена буба ћути,
И преде свилу за плашт Цара; Запалише се Млечни Пути,
И препуни се сребром бара.

Зрно у мраку журно клија, Да га израсте цела шума! А на мом путу сама сија Сумња, то сунце мога ума.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ГОЗБА

ад прођу дани, ко ће знати Да каже повест о њима — Пролазе као луди свати,
На белим и бесним коњима.

Ја расух песму као море, Сви од ње звуче гајеви; И блага која у дну горе Чуваху љути змајеви...

Мину са својом свитом целом И љубав с њеним болима,
Са пажевима и са велом, Плачна у златним колима.

А крв још пуна жеђи бесне — Жеђ мача и кад мирује! —
Да сваком чашом о под тресне, Као кад тиран пирује.
Као да у сјај мојих вода Још суза није канула,
И да је јутрос с младог свода Први пут зора сванула.

[You must be registered and logged in to see this link.]


БОГУ

икад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом, Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.

Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању... С болом пред ноге твоје свагда се предао, Само за твојим жишком следио путању.

А од тебе се никад нисам одвајао, Стога и не бех самац у дну свих осама... Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.

У машти сам ти беле свуд цркве зидао; И за молитве сам твоје у звона звонио; За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио. А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична: Јер свака Истина духа знаде за границе, Једино наша Слутња стоји безгранична.

[You must be registered and logged in to see this link.]


НАТПИС

мора на чијој црној плочи Сва мирна сунца седају,
До на брег смрти, с кога очи На оба света гледају —

Понор по понор, где год сину С небеске светле чистине...
Док путић једном најзад мину Између сна и истине.

Вај, ништа више да не прене Тај пухор сна и замора, Пењи се тихо, зимзелене,
Уз плочу бледог мрамора.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СЕНКА

де сен моја поред мене, Огњена сабласт и џин модар; Преда мном као вођ без смене, Као жбир за мном, нем и бодар.

Пред шумом преста да ме прати, За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати — Тај предисконски страх човека.

Тај знак што мркне и што сјаје, Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје — Та горка игра сунца са мном?

Све ће под небом даље сјати, А сен и човек, два близанца, На раскршћу ће неком стати Да оба збаце терет ланца...
Но тражиће се, док дан сија, Две судбе вечно сједињене: Сенка од земље безмернија, И човек лакши и од сене.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЈЕСЕЊА ПЕСМА

рви ветри с цвећа носе Све петељку по петељку, Селице за горске косе, И звезде за црну реку.

А ништа ме не погледа Још једанпут; све нестаје, Све се жудно овде преда Овој смрти која сјаје.

Све су очи засењене Тихог мрења том лепотом;
И свака ствар што се крене, Зажуди да умре потом.

Вај, зна само дух човека И за живот и за мрења: Две обале усхићења, Које плоди иста река.

[You must be registered and logged in to see this link.]

КОБ

рце са својим златним кључима Бије у браве тамне капије,
Где ћути зла и недокучима Истина моја која вапије.

А лаж са уста која пољубим (Отров у златној чаши причести, Убијца с мачем својим стогубим) Мрачи све путе моје ничести.

Сјаји дан међ црним борима, Мркне ноћ измеђ белих кринова, Божји лик трепти на свим морима, Сваки час свемир ниче изнова.

А веру моју црква убила,
А моју сумњу страх заледио, Уста ме лажи само љубила, Издајник само за мном следио. Мој се дух божјег вина напије, Срце се светој речи отвори,
А бдим пред страшном бравом капије, Као пред градом где су злотвори.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПУСТИЊА

ивови сунца, као ветри, Пролазе овуд с неба врућег, И мину горке речи две-три Пророка негде вапијућег.

Ноћ овуд свугде смрћу заспе; Али већ јутром, дан без гласа Све љубичице Парме распе, И светле руже из Шираса.

Има и на тлу очајноме Увек кап Божја која капи, И крвожедни крик Саломе, И један пророк који вапи.

Нигде ни пустош није сама, Свуд срце људско себе сеје, Свуд се усели људска чама — Све се на нашој крви греје.
Свуда где дође бол човека, Испуни понор који зјапи: Од једне сузе тисућ река!
И свуд по један пророк вапи.

[You must be registered and logged in to see this link.]

НОЋ

адају сутони први плави,
И звезда већ зрачи с речног дна. Засипа с топола мир по трави... Анђели веслају барке сна.

Нестаје и с даном део мене, Путима незнаним куд и све... Лагано као што и цвет вене, Умиру јесени хладне, зле.

А када у тренут неки касни
Све ствари зажеле задњег сна — Пред ким ће поћи да негде заспи Ледена звезда са речног дна?

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПЕСМА

оспод ме сеја цело време,
И свуд сам нова реч и знамен — У белом хлебу прво семе,
У тврђавама први камен.

И први пољуб заљубљених, И нож у руци харамије,
И молитва из срца смерних, И сан на песку гладне змије.

Господ ме сеја прегрштима Пољем што вечна сунца плаве, Да будем његов знак међ свима, Његова златна труба славе.

И бродолом у освит ведар, И очајников крик за снагом; И на Либану сјајни кедар,
И страшна војска пред Картагом. Господ ме сеја целом шаком
У часу светлу и голему,
Да будем јутро дану сваком, И његов глас и кључ у свему.

На пустом путу атом праха, У небу сунчев круг и слика, Жижак у дому сиромаха, Суза у оку мученика.