Jovan Dučić

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

rođen je u Trebinju, ali godina i tačan datum nisu ni danas sa sigurnošću utvrđeni. Prema rečima samog književnika, koje možemo smatrati najverodostojnijim, datum je 5. februar 1874. Potiče iz trgovačke porodice, od oca Andrije, koji je već 1875. poginuo u hercegovačkom ustanku, i majke Jovanke, Joke (rođ. Vladislavić).

Školuje se u Trebinju, Mostaru i Sarajevu, a u Somboru završava tada čuvenu učiteljsku školu. U somborskom listu Golub objavljena mu je prva pesma, „Samohrana majka“, ispevana pod uticajem Vojislava Ilića. Pesme nastavlja da objavljuje u novosadskom Nevenu, sarajevskoj Bosanskoj vili i cetinjskoj Novoj Zeti. Od 1893. radi kao učitelj u Bjeljini ali zbog patriotske pesme „Otadžbina“ dobija otkaz po odluci Zemaljske vlade u Sarajevu. Ponovo je u Mostaru gde druguje sa pesnikom Aleksom Šantićem i pripovedačem Svetozarom Ćorovićem. Nacionalno i kulturno angažovani u srpskom društvu „Gusle“, oni 1896. pokreću Zoru, list za zabavu, pouku i književnost. Ambiciozan i željan da upozna svet, Dučić 1899. odlazi u Ženevu na studije književnosti i filozofije.

Poslednjeg dana devetnaestog veka, 31. decembra 1899, stiže u Pariz. Oduševljen je modernom francuskom poezijom parnasovaca i simbolista koji postaju njegovi pesnički uzori. U izdanju Mostarske Zore izlazi mu prva zbirka pesama Pjesme 1901, a u beogradskom Delu naredne godine objavljuje esej „Spomenik Vojislavu“, povodom podizanja spomenika pesniku Vojislavu Iliću na Kalemegdanu. Taj tekst u kome obrazlaže svoju pesničku poetiku zasnovanu na idealima parnasovske skladne forme i simbolističke lirske slutnje, postaće program čitave jedne generacije mladih autora, u kojoj, uz Dučića, najvažnije mesto pripada Milanu Rakiću.

Nakon što je diplomirao u Ženevi, 1907. dolazi u Beograd i postaje pisar u Ministarstvu inostranih dela. Godinu dana potom pojavljuje se njegova druga zbirka, Pesme, u izdanju Srpske književne zadruge. Ispevana u simetričnim dvanestercima, ova knjiga spada među najznačajnija ostvarenja srpskog pesništva a Dučiću donosi veliki ugled i slavu, što je potvrđeno i u znamenitoj Antologiji novije srpske lirike (1911) Bogdana Popovića u kojoj je Dučić ubedljivo vodeći autor, zastupljen sa čak tridet i tri pesme.

Paralelno se odvija i Dučićeva uspešna diplomatska karijera. Najpre je 1910. postavljen je za atašea srpskog poslanstva u Carigradu da bi iste godine bio premešten u Sofiju. Od 1912. bio je sekretar poslanstva u Rimu, zatim 1914. u Atini pa od 1918. do 1922. savetnik poslanstva u Madridu. Kao delegat pri Ligi naroda u Ženevi boravi 1924, a od 1926. do privremnog penzionisanja naredne godine radi kao otpravnik poslova u Kairu. U to vreme počinje da priprema i svoja sabrana dela čiji se prvi tomovi (Pesme sunca i Pesme ljubavi i smrti) pojavljuju 1929. godine da bi naredne godine izašli i Carski soneti, Plave legende i Gradovi i himere.

Redovni član Srpske kraljevske akademije postaje 1931. kada se vraća u aktivnu diplomatsku službu, najpre kao otpravnika poslova u Kairu, a potom od 1932. kao poslanik u Budimpešti i Rimu. Od 1937. postavljen je za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora i odlazi na dužnost u Bukurešt. U Madrid stiže 1940. godine a po izbijanju Drugog svetskog rata, preko Lisabona, odlazi u Sjedinjene Države, u grad Gera u Indijani gde će do smrti živeti kod svog rođaka industrijalca Mihaila Dučića.

Nastavlja književni rad, u Pitsburgu objavljuje monografiju o grofu Savi Vladislaviću (1942) i niz publicističkih rasprava, mahom o političkim i nacionalnim pitanjima. Umire 7. aprila 1943. godine od španske groznice. Na dan sahrane, 9. aprila, u iz štampe izlazi zbirka Lirika u kojoj pesnik vodi veliki lirsko-metafizički dijalog sa Bogom. Dučićevi posmrtni ostaci preneti su kasnije ove godine iz Gere u portu srpskog manastira Sv. Save u Libertvilu, da bi konačno, prema njegovoj testamentarnoj želji, bili preneseni u Trebinje 22. oktobra 2000. godine i uz najviše počasti položeni u kriptu crkve hercegovačke Gračanice na Crkvinama iznad Trebinja.

Reči istoričara umetnosti Milana Kašanina najbolje sažimaju Dučićev život: „Jovan Dučić je, kao čovek, pocrpao iz života sve, kao što je, kao pisac, pocrpao sve iz reči. Nije se mogao pametnije utrošiti jedan život, ni bolje iskoristiti jedan talenat. Ništa nije propustio, niti upropastio. Sa onim što je nosio u sebi, više se nije moglo dati nego što je on dao.“

[You must be registered and logged in to see this link.]


ХИШЋАНСКО ПРОЛЕЋЕ

идик се крвљу сав зарубио, Први кос пева танко и тање. Аждају Свети Ђорђе убио, Сребрним копљем баш у свитање.

Крај цркве чемпрес црн загустио, Христово јагње овца родила,
И Свети Марко орла пустио,
И Свети Тодор свог крокодила.

Голубица у сунцу синула,
Са лишћа капљу свете арије... Два апостола туд су минула
С поруком сина чисте Марије.

Крај реке зраче бели кринови, Пада сноп зрака с неба средине: И сја ореол вечни и нови Јагњета што гре преко ледине.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ТАЈНА

ад мину месец жут за косама, Тада с небеских црних ледина, — Као кап паде та реч једина:
Тад појмих шта је моја осама... И појмих као отет чарима,
Шта значи страх мој међу стварима.

Развије јутро као пламене, Хиљаду белих крила по мору,
А светлом земљом проспе знамене, И речи свуд по белом мрамору.
Тад су пред тајном што је морила, Сва уста ствари проговорила.

Творче, кроз олуј и кроз ћутање, Слушам све твоје сјајне гласове; А чекам кад све минеш путање, Пољем кроз наше светле класове,
Крај пута к мени атому скривеном, Да приђеш у те часове:
И ословиш ме правим именом.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ПУТНИК

а сам тај путник што је кренуо У предисконско прво свитање, За путем увек пут променуо
Међ звездама кроз вечно скитање.

У смрт и живот, трен и трајање, Из облика у облик ходећи, Вечити покрет кад и стајање,
И увек нов у новој одећи.

У олуј сунца и у мракове, Као Реч чиста некад бачена,
Свих праоблика носећ знакове:
С краја до на крај нит провлачена.

Сејач и семе, реч и обличје, Од прапочетка исто начело; Закона истих хладно заточје — И једно у свем што се зачело. Али у патњи вечних промена, Свемоћни! дух мој сада напије
За првим јутром тим без помена, За чистим прагом прве капије.

Прођох све своје страшне путање Звезде и мрава; с тобом ходећи, Сав круг обиђох; познах ћутање Ствари у њиној сјајној одећи.

Сад опет куцам на тим вратима Са којих пођох; опет вапијем, Клица живота неповратима, На првом врелу да се напијем!
Да стрела с другог копна бачена, Ко зна за коју коб изливена,
Врати се с овог пута смрачена — Свом стрелцу ком и не зна имена.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЗВЕЗДЕ

ад небо засја прво вече,
Чу се глас звезде с видокруга:
Ја сјам за срећне, једна рече.
А ја за бедне, каже друга.

Ја краљевима, збори трећа.
Ја херојима. — А ја робљу.
Ја заљубљеним! — А највећа:
А ја за дугу ноћ на гробљу.

А ја ћу, чу се из тог шума, Светлости таште дати реку: Као Божанство, та коб ума, Што сјаји само у човеку.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ПОВРАТАК

ад мој прах, Творче, мирно пређе У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе Између тебе и измеђ мене.

Кад сврши ропство два начела Духа и тела, зла и добра, Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.

И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу — Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.

Носећ у шаци прегршт сунца, У зеницама неба комад, Сићи ће најзад са врхунца Тај астрални и вечни номад!
Као у сјају новог дана, Дирнута крилом ветра блага, Гранчица мирте зањихана Не оставивши нигде трага.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ХИМЕРА

памтим те путе куд сам једрио Морима што су вечно зрачила; Чији се видик увек ведрио,
А слутња никад не помрачила.

Тај архипелаг где су цветала Тек откривена поља румена, И химерична јата слетала
На младу бразду првог грумена.

Где непроходне шумске пагоде Држе у небу звучне сводове; Где дају, као светле јагоде,
Све тајне сунца своје плодове.

Први пут небо ту засијало
На људску срећу и на болове; Ходисмо туд где све је клијало, Само Бог и ја кроз те долове... Ја одох даље новим лукама, До звезда брод је мој узлетао: А држим и сад још у рукама
Неки цвет црн што ту је цветао.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СУНЧАНЕ ПЕСМЕ
ПОЉЕ

јечмена жута поља зрела, Речни се плићак зрачи; Купина сја сунчана, врела, Ту змија кошуљу свлачи.

Пут прашљив куд се мравâ вуче За четом црна чета;
Железну жицу цврчак суче, Најдужу овог лета.

И скакаваца мину јато... С топола јастреб млади Баци у сунчев сјај и злато Свој крик вечите глади.
СВИТАЊЕ

утарњи стрњик мори слана, Из поља нешто тешко вапи, То плитку реку дави брана И кида јетки напор слани.

Међ насипима вртлог хучи; И као громка обест џина,
Под тешком стеном што се мучи, Из гротла стигну гласи млина.

На брегу изнад мокрог крша Први зрак сунчев тек се роди, И невесело залепрша,
И угасне на плиткој води.
СУША

[You must be registered and logged in to see this link.]



Bећ месецима огањ дажди, Препуклу земљу мори суша; Најзад ће сунце сад да зажди Замрли гајић оскоруша.

Сув поток крај ког мртво ћути, Без гласа и без прама дима, Сеоце; само златом жути Тиква по врелим вртовима.

Све жега мори као чума; Долина пуна немог страха; У пољу насред белог друма
Вештица диже стуб од праха.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЋУК

Hад смреком прва звезда блисну, Чу се ћук; негде вода засја.
Под кишом мрака жали кисну, Омара дуну с црна класја.

У поноћ ће на глухом копну Вечерас уштап да се роди; И једра ноћи да се попну; И ваздушасти пођу броди.

Све војске мрака кад отплове Спрам месечевог немог лука, Овде ће болно још да зове Закаслу звезду гласић ћука.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ШУМА

Cва сунцем шума испуњена, Мирише зрак од новог меда, Жути се млади шипраг клена, У небо први козлац гледа.

Уз стабла журе војске буба, Жагор се свуда страшно чује Од кљуна, сврдла, длета, зуба; Пауци преду, детлић кљује.

А Недеља у шуми села, Чека кад први одмор доспе, Да широм поља брзо проспе Крвавих булки мора цела.

[You must be registered and logged in to see this link.]


МРАК

где ред црних јабланова
Сву ноћ кроз мрачно поље жита. Крај пута негде хукну сова, Месец се јави иза рита.

Мрак тече густ кроз црну драчу; Таласић клизну испод граба.
Најзад се очас негде зачу Први славуј и прва жаба.

СУНЦЕ

Hа житу пламти јара врела, Јули ће све да затре; Дитирамб сунцу пева пчела — Све речи од саме ватре.

Не чезне брдо дах да нађе, Нит шума за сен вапи;
И река пре но сунце зађе Жели да умре до капи.

Спрема се класје све да падне, И лишће пред ноге пању;
Да земља данас жудно знадне За лепу смрт у сјању.

[You must be registered and logged in to see this link.]


КИША

Hедељу дана дажд ромиња, Корито речно пуно муља; Досадно, горко; и дан тиња, Као лампа без капи уља.

По стрејама по ваздан чучи Голубље јато, док не цркне; Прљава вода одсвуд хучи, И већ од подне тихо мркне.

Окна се гасе; и ноћ зија Језива. Канда у те доби — На прагу стоји весник коби, А зидови су пуни змија.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ОМОРИНА

препукла земља жедна вапи, Од Илин-дана огањ пржи; Корито речно празно зјапи, Једва се лист на грани држи.

Ни дах да пусти шума не сме; Вече; зрак препун слепих миша; Жабокречина пуна песме...
Ноћас ће најзад пасти киша.

Југ црн и сева; но, наједном, Дажд пређе преко виногради... И блисну према селу бедном Крвава, страшна, звезда глади.

[You must be registered and logged in to see this link.]


Марк Арьян, фото


БОР

Голем и мрачан, невесело, Стоји, безимен као травка; У њему хучи горско врело, И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен, У први сунчев тренут сјања, Низ озарену баци стрмен
Црни сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље — И звездама по сву ноћ збори Горке самоће ове земље.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ВЕТАР

прену се као птић у џбуну Плашљиви први дах и струја; Но тек што сиђе брдо, груну, И огласи се сав олуја.

На мочварној се изви њиви; Он — малочас што се сплете
У рупцу жене, коњској гриви — У небо с криком сад полете.

Сва гора паде... смрзну река... Али већ одмах, пред ноћ глуху, У шупљу трску залелека,
И умре на једном листу суху.

[You must be registered and logged in to see this link.]


НОЋ

већ сја Кумовска Слама... Јејина, сва од свиле,
И с ватром у зеницама, Диже се летом виле.

С целога небосклона Блисну у једном трену, Да би по земљи она Бацила своју сену...

И спази, покрај пута, Са неког пања трула: Сав космос да заћута Да би се она чула.

[You must be registered and logged in to see this link.]

АПРИЛ

дажд мину као после гатке; Свод сличи пољу пуном ружа; Одасвуд гласи дивље патке, Зелено брдо пуно спужа.

Задњи прам магле негде пуши, Кроз мочвар вриште луда јата; Жут поток с брега песак руши, Сунчево злато сја из блата.

Спрам свода зрачна и дубока Јутрос се роди, с песмом жабе, У чаши прве висибабе,
Април, с два крупна модра ока.

[You must be registered and logged in to see this link.]


БУКВА

Бело је небо у њу стало, Сенке јој као провалије; И све је поље за њу мало, И поток мрава из ње лије.

Пролазе кроз њу сјајне вреже, И један црни рефрен злоћи; Јејина једна ту сад леже Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди, Нестаће као бог, без трага.

[You must be registered and logged in to see this link.]


МРАВИ

све путем који води слави, Кренуше као војске мрака. Биће се данас као лави
У ноћи туђег мравињака.

Учиниће га општим гробом, Свуд оставивши смрт и сенке; Понеће своје мртве собом,
И ново благо, и све женке.

А вратиће се мирно тада, Све као реке које плаве, — Докле за крвав запад пада
Крупно и страшно сунце славе.

[You must be registered and logged in to see this link.]


НЕДЕЉА

Bећ зора сребри хумке риђе; Пођоше најзад небом смело Сва бела стада јутра; сиђе
И Недеља у немо село.

У цркви мирно држа свећу; На раскршћу, у хучном долу, Додола та је, сва у цвећу, Играла ту у сваком колу.

У касну поноћ крену кући, Кад уштап засја из планина; И оде тешко посрћући,
Од сунца и од новог вина.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ДУША И НОЋ
ДУША

зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео: Изгубљена срећа још је увек срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део.

Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине. Тај ехо ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко —

У самотне ноћи, кад жалосно шуме Реке пуне звезда, горе пуне сена...
До слуха та песма не допире њена, Но душа је слути, чује, и разуме...

[You must be registered and logged in to see this link.]

НОСТАЛГИЈА

Jесење поподне мре у завесама, Тужно цвили ветар из далеког грања. Мир. То је свечани тренут кад се сања. И кад душа хоће да остане сама.

Често у те сате са сузом у оку Ја осећам тихо у болима дугим:
Све је покидано са мном и са другим, И чекам однекуд нову реч дубоку,

И докле се деле светлости и тмине, И ноћ пада као паучина мека:
Све нàтпēва хучна музика тишине! Све надвиси неми глас који се чека!...

[You must be registered and logged in to see this link.]


НАПОР

Kада ме замори равнодушно, бедно Време, у часима безбојним и сивим, Рађа ми се жеља: ја бих да доживим Или срећу или несрећу, свеједно.

И та тамна жеља негде у дну груди Расте, кô поплава какве мрачне сене. И свакога јутра будна је пре мене;
И често загреје, и често застуди.

У души засветли... које је то доба: Зора или вече? Плам што је заблисто;
Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!... А мени се чини тако једно исто...

[You must be registered and logged in to see this link.]


САПУТНИЦИ

Cве за својим путем, ја сам жудно хтео Све за својим путем! Али заман муке: На раскршћу сваком увек сам се срео С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда...
Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем: Друштво невидљивих пратило ме свуда...

Ја где сам? завапих. Моје дело где је? Кога следим вечно, несвесно и страсно? И у мени самом колико је мене?
Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ЉУБАВ

Jе ли ово љубав, или болна једна Потреба да љубим? Ова жеља плава, Је ли жеља срца моћнога и чедна?
Или напор душе која малаксава?

Је ли ово жена коју љубим, збиља? Ил' сен на проласку преко мога пута, Тумарање мисли без свести и циља, И све дело једног болнога минута!

Не знам; но на међи тога сна и јаве, Видим моје срце да чезне и пати.
И сузе кад дођу, ране закрваве — Ја ни онда од тог ништа нећу знати.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СОНАТА

хтедох да ми љубав има лице сретно, Као речна нимфа, чије власи дуге Весело црвèне; али беше сетно,
И косе јој беху тамне, кô у Туге.

Хтедох да запевам млад дитирамб среће, А ја најтужнију испевах поему;
Почнем да се надам, а осетим веће Неку слутњу давну, заспалу и нему.

Тако нову жељу прати суза стара; Тако нова љубав у часима холим Неосетно ране старинске отвара —
Па ме страх да желим, и ужас да волим.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ТАМА

иза јабланова још ни сад не жути Задоцнели месец. Још са црних трава Дува тамни ветрић. Како страшно ћути Пролеће у ноћи, пролеће што спава...

А из бледог неба у тој немој тмини, Често кô да тихо црни снег поврви. Какво кобно вече! У болној тишини Чини ми се чујем хуку своје крви.

Чујем у дну душе глас некакав сетно, Кô глас у дубини ноћи.
То је само Једна мутна жеља прошла неосетно, Ко би знао за чим, ко би знао камо.

[You must be registered and logged in to see this link.]


ДОСАДА

цело послеподне на мом прагу седи Досада, и гледа налакћена мене.
Очи су јој мутне, челичне, студене, А усне замрзле и образи бледи.

Не чује се никад да помути дахом Ни тренут тишине за то цело доба. Дан умире мирно: а моја је соба
Испуњена чудним слутњама и страхом.

И немо и споро ослушкује тада Неку тамну јесен у души, где тако
Дан гасне без туге, без свести, полако... И чујем, у мени лист за листом пада.

[You must be registered and logged in to see this link.]


СТРАХ

зашто волим тако све оно што мине,
И радост, и боле? С каквом жељом тамном Ја лакомо слушам тај глас из даљине,
И погледам на пут који оста за мном?

Каква је то веза измеђ душе сада,
И тих дана што су протекли, кô вода? Зашто већма волим вече које пада, Но пурпурну кишу из јутрењег свода?

Често ми се чини да кô ноћна плима, Све у мени шуми од спомена сиви:
И да ми је срце препуно, и има Страх да иде даље и да што доживи.