Čarls Dikens-Stara prodavnica retkosti

First topic message reminder :



Knjiga koja predstavlja najpotpunije delo Čarlsa Dikensa vodi vas kroz avanture male devojčice Nele, opisujući različite slojeve ljudi,od beskrajno dobrih do nezamislivo zlih.
Nela je još kao mala ostala bez roditelja. Ona živi sa svojim dedom u starinarnici u Londonu. Njen jedini prijatelj je Kit, pošteni dečak zaposlen u prodavnici, koga Nela podučava pisanju. Opsednut time da Nela ne umre u siromaštvu kao njeni roditelji, deda pokušava da joj obezbedi nasledstvo misterioznim poslom kojim se bavi u kasnim noćnim satima. Neočekivani splet okolnosti šalje ih u dramatično putovanje po celoj zemlji.

TRIDESETA GLAVA
Najzad se igra završi i g. Isak List ustade kao jedini dobitnik. Mat i gostioničar su podnosili svoje gubitke s profesionalnom mirnoćom. Isak je trpao u džepove dobitak s izgledom čoveka koji se još ispočetka bio rešio da dobije i koga cela stvar ne iznenađuje niti raduje.
Iz Neline kesice se istresla i poslednja parica, ali iako je ona ležala pored njega sasvim prazna, iako su ostali igrači već bili svi ustali od stola, starac je još sedeo i buljio u karte, delio ih onako kako su ih i dotle delili i okretao karte svih drugih igrača da vidi la li bi se svaki od njih odbranio kad bi još igrali. On se sav bio zaneo u to kad mu devojčica priđe i stavivši mu ruku na rame reče da je već ponoć.
- Eto šta znači to prokleto siromaštvo. - - reče on pokazujući na karte koje je bio raširio po stolu, - Samo da sam mogao da izdržim malo duže, sreća bi se okrenula na moju stranu. Da, to je jasno kao i oznake na kartama. Evo, vidi ovo... pa ovo... i ovo...
- Ostavi ih, - molilo je dete - i trudi se da zaboraviš na njih.
- „Trudi se da zaboraviš na njih?“ - ponovi on i podiže svoje unezvereno lice prema njoj s izrazom punim neverice. - Da ih zaboravim! A kako ćemo se i kad obogatiti ako ih zaboravim?
Devojčica je mogla samo da maše glavom.
- Ne, ne, Nela - reče starac tapšući je po obrazu - na njih se ne sme zaboraviti. Moramo ovo povratiti što se može brže. Strpi se - samo se strpi, pa ću ti se ja već odužiti, to ti obećavam. Danas izgubiš, sutra dobiješ. A ništa se ne može dobiti ako ne strepiš i ne brineš - baš ništa. Hajde, ja sam gotov.
- Znate li koliko je sati? - reče g. Gruvs koji je pušio sa svojim prijateljima. Prošlo dvanaest sati...
- A pada kiša - dodade krupni čovek.
- Kod Hrabrog Vojnika Džemsa Gruvsa! Dobre postelje, jeftina ishrana za ljude i stoku - reče g. Gruvs citirajući svoju firmu. Dvanaest i po sati.
- Jako je kasno - reče devojčica u velikoj neprilici. - Kamo sreće da smo ranije pošli. Šta će se misliti o nama? Biće i dva sata dok tamo stignemo. Šta bi stajalo, gospodine, ako bismo ostali ovde da prenoćimo?
- Dve udobne postelje šiling i po; večera i pivo jedan šiling, svega dva i po šilinga - odgovori Hrabri Vojnik.
A Nela je još imala onaj zlatnik ušiven u haljini; i kad pomisli na to kako je već kasno, pa o tome kako je g-đa Džarli navikla da rano leže, i zamisli zaprepašćenje koje će oni izazvati kad joj usred noći zakucaju na vrata - a s druge strane pomisli da će se ako ostanu tu gde su i ustanu rano ujutru, moći vratiti pre nego što se ona probudi i svoje otsustvo izviniti jakom olujom - ona se, posle dugog predomišljanja, reši da ostane. Zato povede dedu nastranu, pa pošto mu reče da ima taman toliko koliko da podmiri troškove za prenoćište, predloži mu da tu prenoće.
- Da si mi taj novac dala malo ranije! - samo da sam to znao malo ranije! - vajkao se starac.
- Mi smo se rešili da ostanemo ovde, molim vas - reče Nela okrenuvši se gazdi.
- Ja mislim da je to pametno - reče g. Gruvs. - Odmah ćete dobiti večeru.
I tako, pošto g. Gruvs popuši svoju lulu i istrese pepeo iz nje pa je pažljivo spusti na kraj police nad kaminom s kamišom naniže, on im donese hleba, sira i piva, rečito preuznoseći njihov izvrstan ukus, pa pozva goste da se dadu na posao i da budu kao kod svoje kuće. Nela i njen deda jeli su skromno, jer su oboje bili zauzeti svojim mislima, a ona druga gospoda za čiji je organizam pivo bilo preslabo i suviše trezveno piće, krepili su se viskijem i duvanom.
Kako su njih dvoje imali da pođu rano ujutru, devojčica je želela da plati za hranu i prenoćište pre nego što pođu na spavanje. Ali kako je uviđala potrebu da svoje malo blago sakrije od svog dede i kako je morala da promeni zlatnik, ona ga izvuče iz njegove skrivnice, pa iskoristi priliku i pođe za gazdom, kad ovaj izađe iz sobe, i pruži mu ga u kelneraju.
- Dajte mi ovde kusur, molim vas, - reče devojčica. G. Džems Gruvs se očevidno iznenadio, pa je zagledao novac; probao mu zvek, i gledao u devojčicu, pa opet u novac, kao da bi hteo da pita otkud to njoj. Ali je zlatnik bio pravi, a on je, kao pametan gostioničar, osećao da nije njegova stvar da to ispituje, ako ga ona menja u njegovoj radnji. Bilo kako bilo, tek on prebroja kusur i dade joj ga. Devojčica se baš vraćala u prostoriju u kojoj su sedeli cele večeri, kad joj se učini da vidi kako neka prilika tiho šmugnu u ona ista vrata. Između tih vrata i mesta gde je promenila novac bio je samo dug, mračan hodnik, pa kako je bila siguma da niko nije ni ušao, ni izašao dok je ona tamo bila, njoj sinu u glavi da to neko motri na nju. Ali ko je to? Kad ponovo uđe u onu prostoriju, ona zateče goste onako kako ih je ostavila. Onaj krupni čovek bio je legao na dve stolice s glavom naslonjenom na ruku, a onaj vrljavi se odmarao u takvom istom položaju s druge strane stola. Između njih je sedeo njen deda i netremice blenuo u pobednika s nekom vrstom požudnog divljenja i gutao njegove reči, kao da je neko više biće. Ona je neko vreme stajala zbunjena i gledala po sobi da vidi da li je još neko došao. Ali nije bilo nikoga više. Zatim šapatom upita dedu da li je neko izlazio napolje dok nje nije bilo tu.
- Ne, - reče starac - nije niko.
Onda mora biti da se to njoj samo pričinilo; a ipak joj je izgledalo čudno da joj se mogla tako jasno privideti ta prilika, iako pre toga nije mislila ni o čemu što bi je moglo dovesti do toga. Još je jednako sedela, čudila se i mislila, kad dođe devojka sa svećom da ih otprati u krevet.
Starac se u tom istom trenutku oprosti sa svojim društvom, pa pođoše gore zajedno. Bila je to velika, prostrana kuća, sa sumornim hodnikom i širokim stepenicama, koja je pri svetlosti lelujavih sveća izgledala još mračnija. Ona ostavi dedu u njegovoj sobi, pa pođe za devojkom u drugu, koja je bila na kraju hodnika, a u nju se ulazilo preko pet šest nakrivljenih basamaka. Ta je bila spremljena za nju. Devojka se zadrža neko vreme u razgovoru i ispriča svoje nevolje. Reče da joj mesto nije dobro: mala plata, a težak posao. Napustiće ga kroz dve nedelje; da li joj devojčica može preporučiti neko drugo mesto? Da pravo kaže, ona se boji da će teško naći neko drugo mesto, pošto je bila tu jer ta kuća ne uživa bogzna kako dobar glas: suviše je u njoj kartanja i takvih stvari. Ako su ljudi koji najčešće tu dolaze čestiti kao i ostali svet, onda je ona u velikoj zabludi, ali ona ni za šta na svetu ne bi volela da se zna da je ona to rekla. Napomenula je nešto bez veze o raskidanju sa svojim draganom koji preti da će otići u vojnike, pa najzad obeća da će rano ujutru zakucati na njihova vrata, i reče „Laku noć“.
Kad je ostala sama, devojčica se nije osećala nimalo lagodno. Nikako joj nije izbijala iz glave ona prilika koja se šunjala hodnikom dole, a ono što joj je ona devojka malopre rekla nije nikako bilo zgodno da je umiri. Oni ljudi ne izgledaju nimalo lepo. Možda žive od pljačkanja i ubijanja putnika. Ko to može znati?
Kad bi se hladnim razmišljanjem oslobodila toga straha, ili bi za kratko vreme zaboravila na njega, nju je obuzimala briga koju je izazvao njihov doživljaj od te noći. U srcu njenog starog dede ponovo se probudila njegova stara strast, a sam bog zna do kakvog ga iskušenja to još može dovesti. Ko zna kakav je strah već moglo izazvati njihovo izostajanje! Možda ih ljudi traže baš u tome trenutku. Da li će im se sutra to oprostiti, ili će se opet morati potucati od nemila do nedraga? O, zašto su svratili u tu čudnu kuću? Bolje bi im bilo da su otišli dalje, pa makar šta bilo!
Najzad joj se san neosetno prikrade - isprekidan san, pun mučnog sanjanja o tome kako pada s nekih visokih kula, iz koga se naglo trzala užasno uplašena. Posle toga je zaspala tvrđe, pa zatim... Šta je to? Kakva je to prilika u njenoj sobi?
Nekakva prilika je bila tu. Da, ona je bila podigla zastor na prozoru da uđe svetlost kad bude svanulo, i eno, - tamo, između podnožja kreveta i tamnog prozorskog ćerčiva ona čuči i šunja se, pipajući tiho rukama i prikradajući se oko kreveta. Ona nije imala glasa da viče, ni snage da se makne, nego je ležala mirno i gledala u nju.
Prilika se primicala sve bliže - sve bliže, tiho i kradomice, prema čelu kreveta. Njen dah joj dođe tako blizu jastuka da se ona uvuče u njega iz straha da joj te ruke koje pipaju ne dodimu lice. Prilika se prokrade natrag do prozora - zatim okrete glavu prema njoj.
Njen tamni oblik bio je kao neka mrlja u slabijoj pomrčini sobe, ali ju je ona videla kad je okrenula glavu, pa je osećala i znala da njene oči gledaju i uši slušaju. Stajala je tako tu isto tako nepomična kao i ona. Najzad, jednako držeći lice okrenuto prema njoj, prilika stade raditi nešto rukama. I ona ču zveckanje novca.
Zatim se prilika stade ponovo primicati, tiho i prikradajući se kao i pre, pa pošto je opet metnula na isto mesto haljine koje je bila uzela ispred kreveta, spusti se na ruke i kolena i ode pobauljke. Kako joj se činilo sporo to njeno puzanje po podu, sad kad ju je samo čula, a nije je više videla. Najzad se dočepa vrata i podiže se na noge. Basamaci zaškripaše pod njenim nečujnim hodom, pa onda ona sasvim iščeze.
Devojčicu prvo obuze želja da pobegne iz te sobe iz straha od samoće - da ima nekoga kraj sebe... samo da ne bude sama... pa bi joj se tada vratila i moć govora. Stvorila se na vratima i ne znajući da se pomakla.
A napolju je ona grozna senka bila zastala pri dnu basamaka.
Nije mogla proći pored nje; možda bi to i mogla da uradi u mraku, a da je ona ne zgrabi, ali joj se krv ledila u žilama pri toj pomisli. Prilika je stajala sasvim mirno, pa je stajala i ona, ne smelo, nego iz nužde, jer joj se činilo skoro isto toliko užasno da se vrati u sobu koliko i da ide dalje.
Napolju je kiša šibala brzo i besno, i spuštala se u šumnim mlazevima niz slamni krov. Nekakav letnji insekt - koji nije mogao izaći na vazduh, leteo je slepo tamo ovamo, udarao telom o zidove i tavanicu, i ispunjavao tihu sobu zujanjem. Prilika opet pođe. Devojčica i nehotice uradi to isto. Kad se jednom nađe u dedinoj sobi, biće izvan opasnosti.
Prilika se vukla hodnikom dok nije došla baš do onih vrata za kojim je i ona sama tako vatreno čeznula. Puna smrtnog straha što je tako blizu, ona zamalo ne potrča napred u nameri da upadne u sobu, pa da je brzo zatvori za sobom, kad prilika opet zastade.
Njoj odjednom sinu u glavi jedna misao: šta će biti ako prilika uđe tamo i ako smera nešto protiv starčevog života? Njoj se smuči i oseti se slaba. I zaista, prilika uđe. U sobi je gorela sveća. Sad je ona prilika bila u sobi, a ona je, još zanemela... sasvim nema i skoro bez svesti, stajala i gledala.
Vrata su bila otškrinuta. Ni sama ne znajući šta hoće, nego samo u želji da njega sačuva, pa makar i sama poginula, ona priđe posrćući i zaviri u sobu.
Kakav joj se prizor ukaza pred očima!
Krevet je bio netaknut, ravan i prazan. A za stolom je sedeo glavom njen deda - jedini živi stvor u sobi - s licem ispijenim i oštrim usled pohlepe od koje su mu se oči tako neprirodno sijale  - i brojao novac koje su njegove ruke ukrale od nje.

TRIDESET PRVA GLAVA
Ona se odmače od vrata slabijim i nesigumijim koracima nego kad im je pristupila, pa se pipajući vrati u svoju sobu. Užas koji je do maločas osećala nije bio ništa u poređenju sa osećanjem koje ju je sad pritiskivalo. Nikakav nepoznati lopov, nikakav podmukli gostioničar koji žmuri pred pljačkanjem svojih gostiju ili se prikrada do njihovih postelja da ih ubije u snu nikakav noćni kradljivac makar kako strašan i svirep, nije mogao u njenoj duši probuditi ni polovinu straha koji joj je ulilo to prepoznavanje njenog tihog posetioca. Ta seda starina, koja se ušunjala kao avet u njenu sobu ponaša se kao lopov dok misli da ona tvrdo spava, pa odnosi sobom pljačku i nadnosi se nad nju s jezivim radovanjem koje ona gleda svojim očima, sve je to bilo gore - beskrajno gore za taj trenutak i mnogo strašnije i kad samo misli o tome - nego išta što je njena najneobuzdanija mašta mogla izneti pred nju. Ako bi se on vratio - mislila je ona - na vratima nije bilo nikakve brave ni zasovnice - ako bi, misleći da je možda za njim ostalo još novca, ponovo došao da ga uzme! - kod nje su tu pomisao pratili neki neodređeni strah i groza, pa joj se priviđalo kako se on uvlači tihim korakom, okreće lice praznom krevetu dok ona stoji šćućurena dole, kraj njegovih nogu, da izbegne njegov dodir koji joj se čini skoro nepodnošljiv. Sedelaje tu i osluškivala. Psst! Lak korak preko basamaka, pa se vrata lagano otvaraju. To je bilo samo uobraženje, ali je to uobraženje imalo svu jezivost stvamosti. Čak i više, ono je bilo gore, jer bi stvamost došla i otišla, pa bi se na tome sve svršilo, a uobraženje stalno dolazi i nikako ne odlazi.
Osećanje koje obuze devojčicu bilo je osećanje nekog neodređenog, nejasnog užasa. Ona se nije bojala dragog, starog dede, iz čije se ljubavi prema njoj i začelo to oboljenje mozga, ali čovek koga je ona videla te noći, zanesena u igru sreće kako se šunja po njenoj sobi, i broji novac pri slaboj svetlosti, izgledao je kao neki drugi stvor u njegovom obliku njegova čudovišno iskrivljena slika i prilika, nešto od čega se mora uzmicati i plašiti utoliko više što liči na njega i vrti se tako blizu nje kao i on. Teško joj je bilo da nađe bilo kakvu vezu između svog sopstvenog milog druga, i onoga starca tamo, tako sličnog njemu, a ipak toliko drukčijeg sem u njegovom gubitku na kartama. Ranije je plakala kad ga je gledala onako sumomog i mimog. Koliko je više razloga sad za plakanje imala!
Devojčica je sedela tako, gledala i mislila o tim stvarima, dok avet u njenoj glavi ne postade toliko sumorna i užasna, da ona oseti kako bi joj bilo lakše kad bi čula starčev glas, ili ga makar i samo videla, ako je zaspao, te bi tako odagnala nešto od onog straha što se nagomilao oko njegove slike. Opet je pošla tiho preko basamaka, pa onda hodnikom. Vrata su još stajala otškrinuta kao što ih je i ostavila, a sveća je gorela kao i pre.
Ona je nosila u ruci svoju sveću gotova da kaže, ako ga zatekne budnog, da je nešto nemirna, te ne može da spava, pa je došla da vidi da li njegova sveća još gori. Kad zaviri u sobu, ona vide kako on mirno leži u svom krevetu, te je to ohrabri da uđe.
Spava kao zaklan. Na njegovom licu ni traga od strasti, ni traga od gramzivosti, ni brižnosti, nikakve pomamne žudnje -  nego je sasvim blago, tiho i mirno. To više nije bio onaj kockar, ni ona sen iz njene sobe; čak ni onaj iznureni i premoreni čovek, čije ju je lice tako često sretalo u sivoj jutamjoj svetlosti: to je bio njen mili stari prijatelj, njen bezazleni saputnik, njen dobri ljubazni deda.
Nije osećala ni trunke straha dok je tako gledala u njegovo zaspalo lice, nego je samo osećala neku gorku i tešku tugu, koja nađe olakšanja u suzama.
- Neka mu bog bude na pomoći! - reče devojčica saginjući se tiho da ga poljubi u bledi obraz. - Sad tek jasno vidim da bi nas oni zaista rastavili, ako bi nas pronašli, pa bi njega zatvorili daleko od sunca i neba. On ima samo mene da mu pomognem. Neka nam je bog na pomoći oboma!
Pošto pripali svoju sveću, ona se povuče isto tako tiho kao što je bila i došla pa kad ponovo dođe u svoju sobu, ona presede budna ceo ostatak te duge, beskrajno duge, očajne noći.
Najzad njena sveća poblede na svetlosti zore i ona tvrdo zaspa. Uskoro je probudi devojka koja ju je bila dovela u sobu, i ona se odmah obuče i spremi da siđe dedi. Ali prvo pretrese džepove i vide da joj je sav novac iščezao - nije ostalo ni ciglo pola šilinga.
Starac je čekao spreman, i posle nekoliko sekundi već su bili na putu. Detetu se činilo da on nekako izbegava njen pogled, i, izgleda, očekuje da mu ona saopšti vest o svome gubitku. Ona je osećala da mu nešto mora reći, jer će on inače pogoditi istinu.
- Deda, - reče ona uzdrhtalim glasom, pošto su ćuteći prešli otprilike jednu milju - mislite li vi da su ono pošteni ljudi, tamo u onoj kući?
- Zašto? - upita starac dršćući. - Da li mislim da su pošteni?
- Jesu, igrali su pošteno.
- Reći ću vam zašto pitam - - nastavi Nela. - - Noćas mi je nestao novac... uverena sam iz moje sobe. Sem ako ga nije neko uzeo u šali... samo onako, u šali, dragi dedice, na što bih se ja od srca nasmejala, kad bih samo to znala.
- Ko bi uzeo novac u šali? - odgovori starac nekako žurno
- Oni koji uzimaju novac uzimaju ga da ga zadrže. Ne govori o šali.
- Onda mi ga je neko ukrao iz sobe - reče dete kome je takav odgovor uništio i poslednju nadu.
- Ali zar nemaš još novca, Nela? - reče starac - nemaš ga više nigde? Je li ti sve uzeto - i poslednja parica - zar ti nije ništa ostalo?
- Ništa - odgovori dete.
- Moramo naći još novca - reče starac. - Moramo ga zaraditi, Nela, - prikupljati ga, sastavljati paricu po paricu, doći nekako do njega. Nemoj da mariš za taj gubitak. Ne govori nikome o tome - pa ćemo ga možda povratiti. Ne pitaj kako - možda ćemo ga povratiti i to mnogo više samo ne govori nikome, jer možemo nagraisati. Dakle uzeli su ti ga iz sobe dok si spavala?
- dodaje sažaljivim glasom, tako različitim od onog potajnog, lukavog naglaska kojim je dotle govorio. - Sirota Nela, sirota Nelica!
Devojčica spusti glavu i zaplaka. Sažaljivi ton kojim je on govorio bio je sasvim iskren, u to je bila uverena.
Činjenica da je on to uradio samo nje radi nije sačinjavala najmanji deo njenog jada.
- Ni reči o tome nikome osim mene, - reče joj starac - ne, čak ni meni, - dodade žurno - jer to ne može ništa pomoći. Svi gubici koje smo pretrpeli nisu vredni suza iz tvojih očiju, mila moja. Kako bi mogli biti kad ćemo sve povratiti?
- Neka ih neka idu. - reče dete i diže pogled - Neka idu jednom za svagda, ja neću proliti više ni jedne suze, pa makar svaki peni vredeo hiljadu funti.
- No, no, - odgovori starac, naglo se predomislivši u pogledu nekakvog odgovora koji je bio zaustio da kaže - ona ne zna ništa bolje. Trebalo bi da budem zahvalan zbog toga.
- Ama slušajte šta vam kažem, - reče devojče usrdno -  hoćete li da slušate?
- Da, da, slušaću - odgovori starac još jednako ne gledajući u nju, - Divan glas. Uvek je to sladak glas za mene. Uvek je takav bio i kad je to bio glas njene majke, jadno dete!
- Dopustite da vas uverim, o, molim vas, dopustite da vas uverim, - reče dete - da ne treba više da mislite na dobitke i gubitke, ni da težite drugoj sreći sem sreće kojoj težimo zajedno.
- Mi zajedno težimo tome cilju - odgovori njen deda, koji je još uvek gledao ustranu i izgledao kao da govori samom sebi  - Čija slika osveštava igru?
- Je li nam gore bilo - nastavi dete - otkako ste zaboravili svoje brige i otkako putujemo zajedno? Zar nam nije bilo bolje, i zar nismo bili srećniji bez krova nad glavom, nego što smo ikad bili u onoj nesrećnoj kući, kad vam one nisu izbijale iz glave?
- Ona govori istinu - promrmlja starac istim glasom kao i pre - To me ne sme odvratiti, ali to je istina - nema sumnje dajeste.
- Samo se setite kako nam je bilo od onog sjajnog jutra kad smo joj poslednji put okrenuli leđa. - reče Nela - samo se setite kako nam je bilo otkako smo se oslobođili svih onih nevolja -  kakve smo mirne dane i noći proveli, kakve smo prijatne trenutke provodili - i u kakvoj smo sreći uživali. Ako smo bili umorni ili gladni, brzo smo se potkrepili i spavali utoliko čvršćim snom. Pomislite kakve smo lepe stvari videli i kako smo se zadovoljno osećali. A otkuda ta blažena promena?
On je prekide jednim pokretom ruke i reče joj da mu za sada ne govori više, jer je zauzet. Posle nekog vremena poljubi je u obraz, još uvek joj dajući znak da ćuti, paje išao dalje zagledan daleko ispred sebe, ponekad je zastajao i naboranim čelom gledao u zemlju, kao da se bolno trudi da sredi nesređene misli. Jednom mu vide i suze u očima. Pošto je neko vreme išao tako, on uze njenu ruku u svoju, kako je bio navikao da radi bez ikakvog izraza one svoje plahovitosti ili živosti, i u prelivima tako postupnim tako tananim da ih devojče nije moglo zapaziti, on se vrati svom običnom mirnom držanju i pusti je da ga vodi kud hoće.
Kad se pojaviše u znamenitoj zbirci, saznadoše, kao što je Nela i očekivala, da gospođa Džarli nije još ustala i da je, iako je bila nešto malo brižna zbog njih preko noći i stvarno ih čekala do jedanaest sati - otišla da legne u uverenju da su oni, pošto ih je uhvatila oluja podalje od kuće, potražili najbliže sklonište i da će se vratiti ujutru. Nela se vrlo marljivo baci na posao da ukrasi i spremi dvoranu, i na svoje zadovoljstvo završi taj posao i obuče se uredno pre nego što ljubimica kraljevske porodice dođe na doručak.
Kad se taj obed svrši, gospođa Džarli reče: - Mi smo za sve vreme otkako smo tu, imali samo osam mladih dama gospođice Monfladers, a ima ih dvadeset i šest, kako mi je rekla kuvarica, kad sam joj postavila nekoliko pitanja i zapisala je u spisak besplatnih posetilaca. Danas moram pokušati sa svežnjem novih letaka, i ti ćeš to uraditi, draga moja, pa ćemo videti kako će se one odazvati.
Pošto je nameravani pohod bio od prvostepene važnosti, gospođa Džarli namesti Neli šešir svojim sopstvenim rukama, pa pošto izjavi da dete nesumnjivo izgleda lepo i da služi na čast svome preduzeću otpusti je s mnogim preporučivanjima i potrebnim uputstvima, mestima gde treba da skrene na desno i o drugim gde treba da izbegne skretanje na levo. Tako upućena, Nela bez ikakvih teškoća nađe vaspitni zavod g-đice Monfladers za mlade gospođice, interne i eksterne, koji je bio u jednoj velikoj kući ograđenoj visokim zidom, s velikom baštenskom kapijom i širokom mesinganom tablom na njoj, i malim gvozdenim vratima, kroz koja je služavka g-đice Monfladers pregledala svakog posetioca pre nego što bi ga pustila unutra; jer ništa nalik na čoveka pa čak ni mlekadžija, nije mogao proći kroz ta vrata bez naročitog dopuštenja. Čak je i sam poreznik, koji je bio pun, i nosio naočare i šešir sa širokim obodom, dobijao porezu kroz otvor na tim vratima. Otpornija i tvrđa nego dveri od dijamanta i mjedi, ta kapija g-đice Monfladers gledala je namršteno u sav ljudski rod. I sam mesar je osećao duboko uvaženje pred njom, pa bi prestao zviždati čim bi povukao za zvonce.
Baš kad je Nela prilazila toj strašnoj kapiji, ona se uz glasno škripanje stade lagano okretati na šarkama, a iz veličanstvenog vrta iza nje naiđe duga povorka mladih gospođica po dve i dve, sve s otvorenim knjigama u rukama, a neke i sa suncobranima; dok je poslednjau toj ljupkoj povorci išla g-đica Monfladers, koja je i sama držala suncobran ljubičaste boje, a sa svake strane joj je bila po jedna nasmešena nastavnica, koje su smrtno mrzele jedna drugu, a bile odane g-đici Monfladers.
Zbunjena pogledima i šaputanjima tolikih mladih gospođica, Nela zastade oborena pogleda da propusti povorku da prođe, dok g-đica Monfladers koja je išla poslednja ne dođe do nje, pa onda Nela napravi dubok reverans i pruži svoj mali svežanj letaka, a g-đica Monfladers kad ga primi, naredi da povorka stane.
- Vi ste devojčica sa izložbe voštanih figura, zar ne? - reče g-đica Monfladers.
- Jesam, gospođice, - odgovori Nela i jako pocrvene, jer su se mlade gospođice bile okupile oko nje, te je bila središte u koje su sve upirale svoje poglede.
- A zar vi ne mislite da ste vrlo grešno devojče. - reče gospođica Monfladers, koja je bila vrlo razdražljive naravi i nije propuštala zgodnu priliku da utisne osnovne istine u nežne duše mladih gospođica - kad možete da budete oko voštanih figura?
Sirota Nela nije nikad dotle posmatrala svoj položaj u toj svetlosti, pa kako nije znala šta da kaže, ona je ćutala i pocrvenela još jače nego pre.
- Zar vi ne znate - reče g-đica Monfladers - da je to vrlo ružno i neprilično zanimanje za žensko čeljade i da to predstavlja izopačavanje propisa pristojnosti; koje su nam mudro i blagotvomo predali naši stari, zajedno sa razvoju podložnim sklonostima koje se posredstvom oblagorođavanja moraju buditi iz svoga stanja učmalosti.
One dve nastavnice su mrmljanjem punim uvaženja odobrile taj umesan napad, i gledale su u Nelu kao da hoće da kažu da ju je g-đica Monfladers time teško pogodila. Zatim se nasmešiše i pogledaše u g-đicu Monfladers pa im se onda oči sretoše i izmenjaše poglede koji su jasno govorili da svaka od njih smatra sebe za stalnu i povlašćenu smeškačicu g-đice Monfladers, a za onu drugu drži da nema prava da se smeši i da je takvo njeno držanje prosto znak uobraženosti i drskosti.
- Zar ne osećate kako je to grešno s vaše strane, - nastavi g-đica Monfladers - što ste zaposleni kod voštanih figura, kad biste se mogli ponositi svesnošću da u granicama svojih detinjih snaga doprinosite proizvodnji svoje zemlje: ili da usavršavate um stalnim posmatranjem neke pame mašine i da zarađujete za udoban i nezavisan život od dva šilinga i devet penija do tri šilinga na nedelju? Zar vi ne znate da ste utoliko srećnija ukoliko napornije radite?
- „Kako ono mala..“ - promrmlja jedna od dveju nastavnica citirajući pesmu dr Votsa.
- A? - reče g-đica Monfladers i živo se okrete. - Ko je to rekao?
Razume se da je nastavnica koja to nije rekla pokazala na drugaricu koja je to rekla, koju g-đica Monfladers namršteno zamoli da ćuti, i na taj način učini de se potkazivačica nađe prosto van sebe od radosti.
- „Mala vredna pčela...“ - - reče g-đica Monfladers i isprsi se važno - odnosi se na otmenu decu.
„U knjizi, radu i lepoj igri“ je tačno ukoliko se njih tiče, a pod radom se zamišlja malanje na kadifi, fino pletenje ili vez. U ovakvim slučajevima - i tu pokaza suncobranom prema Neli  - u slučajevima dece siromašnih roditelja pesma bi trebalo da glasi ovako:
„ U radu, radu, u stalnom radu,
Neka mi prođu godine mlade:
Te da mi društvo o svakom danu Sve povoljniju svedodžbu dade. “
Ču se živ žagor odobravanja ne samo od dveju nastavnica nego i od svih učenica, koje su se isto tako začudile slušajući kako g-đica Monfladers improvizuje tako sjajne stihove, jer ma da je bila odavno poznata kao političar, dotle se nije nikad javljala kao originalan pesnik. Baš u tome trenutku neko slučajno opazi da Nela plače, te se svi pogledi uperiše u nju.
U njenim očima je zaista bilo suza, i ona izvadi maramicu da obriše oči, i slučajno je ispusti na zemlju. Pre nego što stiže da se sagne da je podigne, jedna mlada gospođica od svojih petnaest, šesnaest godina, koja je stajala malo po strani od ostalih, kao da nema priznatog mesta među njima, priskoči i tutnu joj je u ruku. Ona se stidljivo povlačila natrag kad je upraviteljica zaustavi.
- - To je uradila g-đica Edvards, to znam - - reče g-đica Monfladers proročanskim glasom. - Sad sam uverena da je to uradila g-đica Edvards.
Bila je to zaista g-đica Edvards, i svi su govorili da je to g-đica Edvards, pa čak i sama g-đica Edvards priznade da je ona.
- Zar to nije - reče g-đica Monfladers i sklopi suncobran da što strožije zagleda u prestupnicu - vrlo značajna stvar, g-đice Edvards, da vi osećate izvesnu privrženost prema nižem staležu koji vas uvek privlači k sebi? Ili bolje reći, zar nije vrlo neobična stvar, da sve što ja kažem i radim ne može da vas oduči od sklonosti koje su vam na žalost postale obične usled vašeg prvašnjeg niskog društvenog položaja nego do kraja ostajete prostački nastrojena devojka!
- Ja zaista nisam mislila ništa rđavo, - reče jedan sladak glas - to je bio samo jedan moj nesvestan pokret.
- Nesvestan pokret - ponovi g-đica Monfladers prezrivo. - Divim se kako imate drskosti da meni govorite o svojim nesvesnim pokretima - obe nastavnice se saglasiše. - Čudim se - obe nastavnice su se čudile - zamišljam da vas nesvesni pokreti navode i da se zauzimate za svako nisko i propalo stvorenje na koje naiđete u životu. - Obe nastavnice su zamišljale to isto.
- Ali ja želim da shvatite, gospođice Edvards, - nastavi upraviteljica još strožijim glasom - da vam se ne može dopustiti, makar i samo radi davanja lepog primera i dostojanstvenosti ovoga zavoda - da vam se ne može dopustiti, i da vam se neće nikad dopustiti, da na ovako preko svake mere grub način sasvim otvoreno prkosite svojim pretpostavljenim. Ako nemate razuma da osećate pristojan ponos pred jednom devojčicom iz muzeja voštanih figura, ima mladih dama koje ga imaju, te se vi morate ili pokoriti tim mladim damama, ili napustiti ovaj zavod, gospođice Edvards.
Kako je ta mlada dama bila bez majke i siromašna, ona je u školi bila kao pripravnica, to jest: - učila za bagatelu -  poučavala za bagatelu druge u onome što je sama naučila; - imala stan za bagatelu - hranu za bagatelu - pa su i nju svi žitelji zavoda procenili i svrstali je kao nešto beskrajno neznatnije od bagatele. Služavke su osećale da je niža od njih, jer se s njima bolje postupalo; pošto su mogle slobodno da dođu i odu po svojoj volji, one su na svoj položaj gledale s mnogo više uvaženja. Nastavnice su stajale mnogo više od nje, jer su u svoje vreme plaćale da idu u školu, a sad se njima plaćalo. Učenice su opet slabo marile za drugaricu koja ne može da priča sjajne priče o svojoj kući, nema prijatelja koji dolaze u karucama s poštanskim konjima koje upraviteljica ponizno dočekuje kolačima i vinom; nema pokornih slugu da je prate i vode kući o raspustu; ničega otmenog o čemu bi mogla govoriti i ničega čim bi se mogla razmetati. Ali zašto je g-đica Monfladers stalno mučila i ljutila se na sirotu pripravnicu, i kako je došlo do toga?
Ta, najsjajnije pero za kapom g-đice Monfladers, najveća slava g-đice Monfladers bila je ćerka nekog baroneta - prava, živa ćerka stvarnog i živog baroneta - koja je po nekakvoj čudnoj izopačenosti prirodnih zakona bila ne samo ružne spoljašnosti nego i tupe pameti, dok je siromašna pripravnica bila i hitrog duha i lepa u licu i celoj pojavi. Izgleda neverovatno. Eto, ta g-đica Edvards koja je plaćala jednu bagatelu na ime školarine, koja je davno već utrošena, svakog dana je bacala u zasenak ćerku svetlog baroneta, koja je učila sve neobavezne predmete (ili su joj se bar svi predavali) i čiji je polugodišnji račun bio dvaput veći nego račun bilo koje druge mlade dame u toj školi da se i ne govori o časti i glasu zbog njenog pripadanja školi. Usled svega toga, kao i zbog toga što joj je bila potčinjena, g-đica Monfladers nije nikako trpela g-đicu Edvards, prkosila joj, ljutila se na nju; a kada je pokazala sažaljenje prema maloj Neli, okomila se grdnjama na nju i zlostavljala je kao što smo već videli.
- Vi danas nećete ići u šetnju, gospođice Edvards, - reče g-đica Monfladers, - Budite tako dobri pa se vratite u svoju sobu i ne izlazite iz nje bez dopuštenja.
Sirota devojka žurno pođe da se vrati, kad je jedan prigušen krik g-đice Monfladers natera da se, što bi se reklo vojničkim jezikom, „okrene nalevokrug“.
- Prošla je mimo mene i nije pozdravila! - vikala je upraviteljica dižući pogled nebu. - Stvarno je prošla pored mene kao da ja i ne postojim!
Mlada dama se okrete i napravi dubok reverans. Nela vide kako ona diže svoje crne oči prema licu svoje pretpostavljene, a njihov izraz i celo njeno držanje u tome trenutku bili su puni nemog i vrlo dirljivog preklinjanja da je poštedi tog neplemenitog postupanja. G-đica Monfladers umesto odgovora samo zabaci glavu, i velika kapija se zatvori pred jednim prepuklim srcem.
- A što se vas tiče vi grešno stvorenje, - - reče g-đica Monfladers okrenuvši se Neli - kažite svojoj gospodarici da ću ja, ako se ona još jednom drzne da šalje nekoga ovamo, pisati zakonodavnim vlastima i izraditi da je stave u stupicu, ili da vrši ispaštanje u beloj pokajničkoj košulji, a vi možete biti sigurni da ćete upoznati dolap u zatvoru, ako još jednom dođete ovamo. A sad, gospođice, napred!
Povorka se oteže sve dve i dve učenice s knjigama i suncobranima, a g-đica Monfladers pozove baronetovu ćerku da ide s njom i da joj stiša uzbuđena osećanja, a udalji dve nastavnice - koje su dotle svoje osmehe bile zamenile sažaljivim pogledima, i ostavi ih da idu pozadi, i da samo još više mrze jedna drugu zbog toga što idu zajedno.

TRIDESET DRUGA GLAVA
Ne može se ni blizu opisati gnev g-đe Džarli kad prvi put saznade za pretnje ponižavajućom stupicom i pokajničkom košuljom. Prava i jedina Džarli izložena javnom prezrenju, izrugivanju dečurlije i potsmehu crkvenjaka! Poslastica plemstva i obrazovanog društva ostavljena bez šešira za kojim bi mogla uzdisati i jedna gradonačelnikovica a zaodevena belom pokajničkom košuljom, kao primer za poniženje i poniznost! Pa ta g-đica Monfladers, to drsko stvorenje, koja se usuđuje da makar i u najzabačenijem kutku svoje mašte zamisli tako uvredljivu sliku!
- Skoro mi dođe, - reče g-đa Džarli, upravo pucajući od ljutine i svojih slabih mogućnosti da se osveti - dođe mi da postanem bezbožnica kad pomislim na to!
Ali umesto da se na taj način osveti, g-đa Džarli, posle kratkog razmišljanja, iznese onu sumnjivu bocu, pa pošto poruči da se donesu čaše na njen omiljeni bubanj i zavali se u naslonjaču iza njega, sazva svoje pratioce oko sebe, pa im po nekoliko puta od reči do reči ispriča kakve su joj uvrede nanesene. Kad svrši s tim ona ih duboko očajnim glasom zamoli da piju, zatim udari u smeh, pa u plač, onda i sama malo gucnu, pa opet udari u smeh, pa u plač, pa gucnu još malo, i tako malo po malo, te čestita žena nastavi da se sve češće smeši, a sve ređe plače, dok najzad više nije mogla da se uzdrži da se ne smeje g-đici Monfladers, koja mesto da je strašno jedi i ljuti postade predmet kome se potsmevala i rugala.
- Jer, volela bih da znam, koja od nas dve bolje stoji, -  govorila je g-đa Džarli - ona, ili ja? Na kraju krajeva to su samo prazne reči; a ako ona priča kako će mene u stupicu, pa i ja mogu da pričam da ću nju u stupicu, što bi bilo mnogo smešnije, ako je baš do toga. Bože moj, što je to baš tako važno na kraju krajeva?
Pošto je došla do tako prijatnog duševnog raspoloženja (pri čemu su joj znatno pomogle izvesne primedbe filosofski nastrojenog Džordža u vidu kratkih usklika) g-đa Džarli uteši Nelu mnogim ljubaznim rečima i umoli je da iz ljubavi prema njoj, kad se god seti g-đice Monfladers, ne radi ništa drugo nego da se smeje, dok je god živa.
Tako se istutnji ljutina g-đe Džarli, koja se stišala mnogo pre sunčeva zalaska. Ali su Neline brige bile ozbiljnije prirode, te nije bilo tako lako ukloniti veze koje su sputavale njenu veselost.
Te iste večeri, kao što se i bojala, njen deda se iskrade i ne vrati se do kasno u noć. Onako umorna i iznurena i dušom i telom, ona je sedela sama i brojala minute sve dok se on ne vrati, bez prebijene pare, utučen i jadan, ali još uporno zanesen svojim ludim uobraženjem.
- Nađi mi novaca - reče on besno, kad se te noći rastadoše i pođoše na spavanje. - Ja moram imati novaca, Nela to ću ti ja vratiti jednoga dana s bogatim kamatama, ali sav novac koji ti dospe u ruke moraš meni dati - ne za mene, nego da ga upotrebim za tebe.
Šta je devojčica mogla da radi pored onoga što je znala, nego da mu da svaku paru koja joj dođe do ruku, iz straha da on ne bi došao u iskušenje da pokrade njihovu dobrotvorku? Ako bi kazala istinu (mislila je devojčica), s njim bi postupili kao sa ludakom; ako ga ona ne bi snabdela novcem, on bi se snabdeo sam; a snabdevajući ga ona samo pothranjuje vatru od koje on sagoreva i možda ga dovodi do neizlečivosti. Rastrojena tim mislima, slomljena pod teretom jada koji nije smela nikom kazati, mučena bezbrojnim strepnjama kad god starca nije bilo tu, i podjednako strepeći od njegovog izostajanja, kao i od njegovog povratka, devojčica izgubi boju lica, oči joj se zamutiše, a srce joj je bilo teško i bolno. Vratili su joj se svi njeni stari jadi, samo sad još uvećani novim strahovanjem i sumnjama; danju joj nisu izbijali iz glave, a noću su lebdeli oko njenog uzglavlja i progonili je u snovima.
Zato je bilo sasvim prirodno što su se usred tih žalosnih osećanja njene misli često navraćale na onu milu mladu damu na koju je ona bacila samo jedan letimičan pogled, ali čije joj je sažaljelje, izraženo jednim neznatnim kratkim postupkom, ostalo u sećanju kao neka dugogodišnja dobrota. Često je mislila koliko bi joj bilo lakše na srcu kad bi imala takvu prijateljicu kojoj bi poverila svoju tugu - koliko bi bila srećnija kad bi joj bilo dopušteno da čuje onaj glas. Onda bi zaželela da je nešto više nego što je; da nije toliko siromašna i neznatna, no da se sme usuditi da joj progovori ne bojeći se odbijanja; pa bi zatim osetila kako postoji nesamerljivo odstojanje između njih i kako nema nade da mlada dama ikad pomišlja na nju.
Sad je već bio školski raspust, te su se mlade dame razišle kućama, a o g-đici Monfladers se pričalo kako se provodi u Londonu i zadaje rane neprebolne srcima sredovečne gospode, ali niko nije ništa govorio o g-đici Edvards, da li je otišla svojoj kući i da li uopšte ima kuda da ode, da li je još u školi, ili što bilo o njoj. Ali jedne večeri, kad se Nela vraćala iz samotne šetnje, ona slučajno naiđe pored gostionice pred kojom su stajala poštanska kola, i to baš u trenutku kad su jedna prispela, i vide onu lepu devojku, koje se lepo sećala, kako se žuri napred da zagrli jedno dete kome su putnici pomagali da siđe s krova kola.
A to je bila njena sestra, njena sestrica, mnogo mlađa od Nele, koju nije bila videla (tako su joj kasnije pričali) punih pet godina i za koju je, da bi je dovela u posetu na kratko vreme, neprestano štedela svaku paru. Dok je gledala njihov sastanak, Nela je osećala kao da će joj pući srce od žalosti. One su se odmakle malo ustranu od gomile sveta koja se okupila oko poštanskih kola, pa su pale jedna drugoj u zagrljaj i jecale, i plakale od radosti. Njihove proste i jednostavne haljine, dalek put koji je to dete prevalilo, samo njihovo uzrujavanje i radost, i suze koje su lile i same bi ispričale njihovu istoriju.
Posle kratkog vremena one su se malo primirile, i pošle ne toliko ruku pod ruku, koliko pripijajući se jedna uz drugu.
- Jesi li zadovoljna, seko? - upita devojčica, dok su prolazile pored mesta gde je Nela stajala.
- Sad sam sasvim zadovoljna - odgovori ona.
- Ali, inače? - reče dete. - Ah, seko, zašto tako okrećeš lice ustranu?
Nela nije mogla da ne ide za njima neko vreme. One su išle kući jedne stare dadilje, gde je starija sestra bila uzela sobu za devojčicu.
- Ja ću dolaziti svakog jutra, - rekla je ona - pa ćemo biti zajedno celog dana.
- A zašto ne i noću? Draga seko, zar bi se neko ljutio na tebe zbog togal
Zašto su te noći Neline oči bile vlažne od suza, kao i oči onih dveju sestara? Zašto joj je srce bilo puno zahvalnosti, što su se one sastale i zašto je osećala bol pri pomisli da će se skoro opet rastati? Ne verujmo da je neka sebična pomisao na njene lične nevolje - iako je mogla biti nesvesna - budila tu simpatiju, nego hvalimo boga što nevine radosti drugih ljudi mogu da nas jako tronu, i što mi, čak u svojoj paloj prirodi, imamo jedan izvor čistih osećanja, koja moraju biti cenjena na nebu.
U veselom sjaju jutra, ali još češće u blagoj večernjoj svetlosti, devojčica je na pristojnom odstojanju pratila sestre u njihovim šetnjama i švrljanjima s osećanjem poštovanja prema njihovom kratkom i blaženom drugovanju koje joj nije dopuštalo da im pristupi i da kaže koju zahvalnu reč, iako je čeznula za tim, zastajala kad bi one zastale, sedala na travu kad bi one sele, ustajala kad bi one pošle dalje. One su večerom šetale pored reke. Tu je svake večeri bila uz njih i devojčica, a one je nisu videle, nisu ni pomišljale, niti se osvrtale na nju, dok je ona osećala kao da su joj one prijateljice, kao da između njih i ne postoji neko pouzdanje i uzajamno poverenje, kao da im je teret bio lakši i ugodniji za nošenje; kao da su smešale svoje jade i našle uzajamne utehe. To je možda bilo slabodušno uobražavanje, detinjasto maštanje mladog i samoranog stvorenja; ali sestre su se iz noći u noć zadržavale na istom mestu, a dete je stalno išlo za njima s vrlo uzbuđenim srcem u grudima.
Kad se jedne večeri vrati iz šetnje, ona se jako iznenadi kad vide da je g-đa Džarli naredila da se istakne objava u kojoj se kaže da će znamenita zbirka ostati na sadašnjem mestu samo još jedan dan; pa se radi izvršenja te pretnje (jer se dobro zna da se sve objave koje se odnose na javne zabave tačno izvršuju i nikad se ne opozivaju) sledećeg dana izložba zatvorila.
- Zar ćemo odmah ići iz ovog mesta, gospođo? - reče Nela.
- Pogledaj ovo, dete moje, - odgovori g-đa Džarli - to će ti reći istinu - I rekavši to, g-đa Džarli joj pokaza drugu objavu, u kojoj se govori kako će, usled mnogobrojnog raspitivanja na vratima izložbe, kao i zbog toga što su se mase posetilaca bolno razočarale kad nisu bile puštene na izložbu, izložba ostati još nedelju dana i ponovo se otvoriti sledećeg dana.
- Jer sada kad su se škole raspustile i kad su se redovni posetioci izređali - reče g-đa Džarli - ostaje nam još široka publika, a njoj treba potstreka.
Sledećeg dana u podne, g-đa Džarli se namestila iza sjajno ukrašenog stola, okružena ranije pomenutim znamenitim figurama, pa naredi da se vrata širom otvore i da se ponovo pusti sva znalačka i prosvećena publika. Ali poslovanje tog prvog dana nije se nikako odlikovalo velikim uspehom, jer je široka publika, iako je pokazivala živo interesovanje za ličnost g-đe Džarli i za one voštane prilike iz njene pratnje koje su se mogle džaba videti, ostala sasvim mirna pred svakim potstrekom koji ju je gonio da plati po pola šilinga s glave na glavu. I tako, i pored toga što je mnogo sveta neprestano blenulo na ulazu u figure koje su bile izložene na tome mestu, i vrlo postojano ostajalo satima bez prekida na svome mestu, da sluša kako vergl svira i da čita plakate, i premda je bila toliko ljubazna da preporučuje svojim prijateljima da na sličan način ukažu izložbi svoju pokroviteljsku pažnju, dok ulaz nije bukvalno zakrčila polovina varoškog stanovništva a kad bi ona napustila svoja mesta, smenila bi je ona druga polovina -  pokazalo se da blagajna nije bila nimalo bogatija i da izgledi preduzeća ne ulivaju nimalo nade!
U tome stanju depresije na klasičnom tržištu, g-đa Džarli se upinjala iz petnih žila da podstakne narodni ukus, da oživi narodnu radoznalost. Naredila je da se očisti i podmaže izvestan mehanizam u telu kaluđerice, pa su ga stavili u pokret tako da je figura celog dana paralitičarski tresla glavom, na silno udivljenje jednog pijanog brice preko ulice vrlo revnosnog protestanta, koji je to paralitično trzanje smatrao za tipično izrođavajuće dejstvo koje na ljudski duh imaju ceremonije katoličke crkve, pa je o toj temi govorio s puno rečitosti i moralnih pouka. Dva taljigaša stalno su ulazila i izlazila, svaki čas drukčije prerušeni, i uvek su glasno izjavljivali da ono što se unutra videlo vredi mnogo više para nego išta što su dotle videli u svome životu i sa suzama u očima nagovarali okolne posmatrače da ne propuste tako sjajnu priliku. G-đa Džarli je sedela za kasom, zveckala srebrnim novcem od podne do noći i svečano dovikivala gomili da ima u vidu da je ulazna cena svega šest penija i da je odlazak cele zbirke na put da obiđe krunisane glave u Evropi, utvrđen za tu nedelju.
- Dakle, ne gubite vreme, ne gubite vreme, haj’te dok još ima vremena! - vikala je g-đa Džarli na kraju svake takve govorancije.  - Imajte na umu da je ovo Džarlijeva znamenita zbirka od preko sto figura, i da je to jedinstvena zbirka na svetu; sve ostalo je prevara i obmana. Ne gubite vreme! Požurite! Požurite!

TRIDESET TREĆA GLAVA
Kako tok ove priče zahteva da se otprilike na ovome mestu upoznamo s izvesnim pojedinostima koje stoje u vezi s domaćim gazdovanjem g. Samsona Brasa i kako nema izgleda da će nam se ukazati pogodnija prilika za taj cilj istoričar uzima za ruku prijateljski raspoloženog čitaoca, pa - podigavši se u vazduh i parajući ga većom brzinom nego što su Don Kleofas Lendro Pere Zambulo i njegov izvršilac inkvizicionih naloga ikad putovali u društvu kroz tu prijatnu sferu, spušta se s njim na Bivis Marks.
Neustrašivi vazduhoplovci spuštaju se pred jednu malu, mračnu kuću prebivalište g. Samsona Brasa.
U prozoru sobe s lica tog malog prebivališta, koje je tako blizu staze za prolaznike da onaj koji ide uza zid briše staklo rukavom na njegovu veliku korist, jer je jako prljavo - u prozoru te sobe s lica u vreme kad je tu stanovao Samson Bras visila je sasvim kriva otromboljena i na suncu izbledela bledozelena zavesa, tako izanđala od dugog služenja da nikako nije zaklanjala da se ne gleda u sobu, nego je pre bila pomoćno sredstvo da se ona kroz nju tačnije razgleda. U sobi nije bilo bogzna šta za gledanje. Rasklimatan sto s nekoliko, svežnjeva hartije požutele i iskrzane usled dugog nošenja po džepovima, razmetljivo raspoređenih po njemu, dve stolice nameštene jedna prema drugoj na suprotnim stranama toga pijanonaherenog komada nameštaja, jedna podmukla stara naslonjača kraj kamina, čije su uvele ruke otezale mnogog i mnogog klijenta i pomogle da se potpuno iscedi, jedna polovna kutija za periku, koja je služila za sklanjanje nepopunjenih formulara izjava i drugih sitnih zakonskih propisa, koji su nekada bili jedini sadržaj glave koja je pripadala perici, koji je pripadala kutiji, kao što su sad bili jedini sadržaj te iste kutije; dva tri priručnika obične prakse; zemljana boca mastila, kutija s peskom za posipanje, zakržljala metlica za ognjište, ćilim izanđan do osnove, ali koji se očajnom grčevitošću držao svojih ekserčića - to i žutim drvetom obloženi zidovi, od dima potamnela tavanica, prašina i paučina bili su najuočljiviji ukrasi kancelarije g. Samsona Brasa.
Ali to je bila prosta mrtva priroda bez veće važnosti nego što je ima tabla „BRAS BELEŽNIK“ na vratima i objava: „Prvi sprat za izdavanje gospodinu samcu“, koja je bila privezana za zvekir. Kancelarija je obično sadržavala dva egzemplara iz žive prirode koji više odgovaraju smeru ove priče i za koje se ona više interesuje i mari.
Jedan od njih je sam g. Bras, koji se već pojavljivao na ovim stranicama. Drugi je njegov pisar, pomoćnik, domostrojitelj, sekretar, poverljiv saradnik u zaverama, savetnik, intrigant i lice koje je povećavalo iznos troškovnika g-đica Bras - neka vrsta amazonke građanskog prava, koju možda nije neumesno ukratko opisati.
Dakle ta g-đica Sali Bras je bila žensko čeljade od svojih trideset i pet godina, mršava, koščata stasa i odlučnog držanja koje ako te i obuzdavalo neka nežnija osećanja ljubavi i držalo obožavaoce na odstojanju ono je na svaki način ulivalo izvesno osećanje blisko strahu, onim svojim muškim, novim poznanicima koji su imali sreću da joj se približe. U licu je imala čudnovatu sličnost sa svojim bratom Samsonom. Ustvari ta je sličnost između njih bila tako potpuna, da kad bi devičanska čednost i nežna ženstvenost g-đice Bras bile saglasne s tim da se ona obuče u odelo svoga brata prilikom nekog raskalašnog veselja, i da sedne kraj njega i najstariji porodični prijatelj teško bi razaznao koje je Samson a koje Sali, naročito pošto je ta dama na gornjoj usni imala izvesne riđe oznake, koje bi samo ako bi i odelo pripomoglo zabludi, čovek mogao smatrati za brkove. Ali su to, po svoj prilici, bile samo obrve na pogrešnom mestu, pošto su oči g-đice Bras bile sasvim slobodne od takvih prirodnih bezobrazluka. Boja lica g-đice Bras bila je mrkožuta, više prljavožuta - da tako kažemo - ali se ta boja prijatno smenjivala zdravim sjajnim crvenilom koje je zaodevalo vršak njenog nasmejanog nosa. Glas joj je bio neobično potresan: dubok i bogat po tonu i kad bi ga čovek jednom čuo, nije ga lako zaboravljao. Njeno obično odelo bila je jedna zelena haljina, po boji prilično slična onoj zavesi na kancelarijskom prozoru stegnuta u pasu, a zatvorena oko vrata gde se pozadi zakopčavala jednim neobično velikim masivnim dugmetom. Nesumnjivo osećajući da su prostota i jednostavnost, duša elegancije, g-đica Bras nije nosila okovratnik niti kakvu maramu sem na glavi, koja je neizostavno bila ukrašena jednim šalom od mrkog tila nalik na krilo basnoslovne ptice-vampira, koji je, uvrnut onako kako joj se slučajno prohtelo sačinjavao lak i ljubak ukras za glavu.
Takav je bio spoljni izgled g-đice Bras. Duh joj je bio snažan i odrešit, jer se od svoje najranije mladosti bila neobično vatreno odala izučavanju prava, ali nije traćila uludo svoja razmišljanja da uzleće do njegovih orlovskih visina, koje su i tako retke, nego ga pažljivo pratila kroz sva klizanja i gmizanja nalik na jeguljina kojima se ono obično kreće. Niti se, kao poneke osobe visokoga uma ograničavala na teoriju ili zastajala onde gde počinje praktično korišćenje: jer je mogla da sastavlja, da propisuje, popunjava sve štampane obrasce savršeno tačno, i, jednom reči, da obavlja sve poslove u kancelariji sve do posipanja peskom lepo ispisanog pergamenta: ili do zarezivanja pera. Teško se može razumeti kako je, budući obdarena tolikim udruženim dražima, ostala gospođica Bras; ali bilo da je prekalila srce protiv čitavog ljudskog roda, ili da je one koji bi joj se možda i udvarali i zaprosili je, odvraćao strah da ona, onako učena u pogledu zakona, može znati u prste one naročite začkoljice propisa koje regulišu ono što se običnim jezikom naziva tužbom za prekršaj obaveze - tek je sigurna stvar da je ona još bila neudata i da je bila svakodnevno u poslu na svojoj stolici, prekoputa svoga brata Samsona, a isto je tako  - uzgred rečeno - sigurna stvar da su između te dve stolice mnogi ljudi tresnuli na zemlju.
Jednog jutra je g. Samson Bras sedeo na svojoj stolici, prepisivao neki zakonski postupak i besno vukao perom po hartiji kao da piše po samom srcu stranke protiv koje je sastav bio uperen, a g-đica Sali Bras je sedela na svojoj stolici, zaoštravala novo pero. Pre nego što pristupi sklapanju jednog malog troškovnika, što je bio njen omiljeni posao. Tako su oboje sedeli i zadugo ćutali, dok najzad g-đica Bras ne poremeti tišinu.
- Jesi li skoro gotov, Sami? - reče g-đica Bras, jer je na njenim blagim ženskim usnama Samson postajao Sami, i sve je postajalo blaže.
- Nisam - odgovori joj brat - Bilo bi već gotovo da si mi ti pomogla kad je trebalo.
- Gle zbilja? - viknu g-đica Sali - zar i tebi treba moja pomoć? - Tebi koji nameravaš da uzmeš pisara?
- Uzimam li ja pisara iz svoga zadovoljstva, ili od svoje volje, ti, drska bitango? - - reče g. Bras stavljajući pero u usta i kezeći se prkosno prema svojoj sestri - zašto me samo bockaš s tim pisarom?
Ovde se može primetiti, iz bojazni da činjenica što g. Bras žensko stvorenje naziva bitangom ne bi izazvala čuđenje i iznenađenje, da je on bio toliko naviknut da je ima kraj sebe u svojstvu muškarca da se postepeno i sam navikao da s njom govori kao da je ona zaista muško, a to je osećanje bilo isto tako i na drugoj strani i to u tolikoj meri da je ne samo g. Bras nazivao g-đicu Bras bitangom, čak stavljajući ispred te reči i izvestan pridev, nego je i g-đica Bras gledala na to kao na sasvim prirodnu stvar, i to ju je isto toliko diralo koliko drugu damu dira kad joj kažu da je anđeo.
- Što me bockaš tim uzimanjem pisara, posle puna tri sata sinoćnjeg razgovora? - ponovi g. Bras i ponovo se iskezi držeći pero u ustima, kao figura na grbu nekog vlastelina ili plemića - -  Jesam li ja tu kriv?
- Ja samo znam, - reče g-đica Bras kiselo se smešeći, jer nije ni u čemu toliko uživala koliko da ljuti brata - da ako bi nas svaki klijent naterivao da držimo pisara, hteli ne hteli onda bi ti bolje bilo da napustiš posao, da se izbrišeš iz spiska beležnika i da što možeš pre odeš na doboš.
- Pa imamo li mi još toga klijenta kao što je on? - reče Bras  - Imamo li još koga klijenta kao on, de reci - odgovori mi na to?
- Misliš po licu?
- „Misliš po licu!“ - potsmehnu se Samson Bras i pruži se da dohvati računsku knjigu, pa prelistavajući je brzo reče.
- Evo gledaj, g. Denijel Kvilp - g. Denijel Kvilp - g. Denijel Kvilp - i sve tako. Da li da uzmem pisara koga mi on preporučuje i kaže „Tebi treba ovakav čovek“ ili da izgubim sve ovo a?
G-đica Sali ne udostoji ga odgovora, nego se ponovo nasmeši i nastavi svoj posao.
- Ali ja znam u čemu je st var - nastavi g. Bras posle kratkog ćutanja - - Ti se bojiš da nećeš moći turati svoje prste u svaku stvar kao što si navikla. Misliš da ja to ne vidim?
- Kancelarija sigurno ne bi mogla dugo opstati bez mene -  odgovori njegova sestra mirno - Ne budi lud i ne izazivaj me, Sami nego gledaj svoj posao i radi.
Samson Bras koji se u duši tako bojao svoje sestre, naže se natmureno nad svoj posao slušajući kako ona govori.
- Ako bih ja odlučila da taj pisar ne treba da dođe, razume se da se njemu ne bi dozvolilo da dođe. Ti to dobro znaš, pa ne govori besmislice.
G. Bras dočeka tu primedbu još krotkije, i samo reče, skoro šapatom, da on ne voli takve šale, i da bi g-đica Sali bila „mnogo bolji drugar“, ako bi prestala da ga draži. Na taj kompliment g-đica Sali odgovori da ona uživa u toj vrsti zabave i ne namerava da se odrekne svoga uživanja u tome. Kako g. Bras, po svoj prilici nije voleo dalji razgovor o toj stvari, oni su oboje marljivo radili perima vrlo brzo i na tome se prepirka svrši.
Dok su oni tako radili prozor se odjednom zamrači, kao da je neko prišao sasvim uz njega. Kad g. Bras i g-đica Sali digoše glave da vide razlog tome, gornje se okno vešto spusti spolja i Kvilp proturi glavu unutra.
- Zdravo! - reče on dižući se na vrh prstiju i zagledajući u sobu - Ima li koga kod kuće? Ima li kakve đavolje robe na prodaju? Je li Bras glavni zgoditak?
- Ha, ha, ha! - nasmeja se advokat usiljenim ushićenjem,
- O, to je vrlo dobro, gospodine! O vrlo dobro zaista! Sasvim šaljivo. Bože moj što je to duhovit čovek!
- Je li to moja Sali! - graknu kepec buljeći u lepu g-đicu Bras
- Je li to Pravda bez poveza na očima i bez sablje na terazijama? Je li to Snažna Ruka Zakona? Je li to Devica sa Bivisa?
- Što je to neobuzdana duhovitost! - viknu Bras. - Na časnu reč, nešto izvanredno!
- Otvarajte vrata! - reče Kvilp. - Evo sam ga doveo. To je tako slavan pisar za vas Brase, takav adut! Brže otvarajte vrata, jer inače ako u blizini ima neki drugi advokat, pa ga slučajno pogleda kroz prozor, on će vam ga oteti ispred nosa, hoće vere mi.
Verovatno da g. Samsonu Brasu ne bi srce prepuklo ni zbog preotimanja toga feniksa među pisarima od strane nekog suparničkog beležnika ali on sad ustade sa svoga mesta s izveštačenom živahnošću pa prišavši vratima vrati se sa svojim klijentom koji je sa sobom vodio nikog drugog do glavom g. Ričarda Svivelera.
- Evo me! - reče Kvilp i naglo zastade na vratima, pa dižući obrve naviše i gledajući u g-đicu Sali nastavi: - Evo žene kojom je trebalo da se oženim, evo lepe Sare - evo ženskog stvorenja koje ima sve draži svoga pola, a nijednu od njegovih slabosti. O Sali, Sali.
Na te ljubavničke reči g-đica Bras odgovori kratko: - Idite u peršun!
- Srca tvrda kao da joj je od metala čije ime nosi14 - reče Kvilp. - Zašto ga ne zameni, zašto ne istopi tuč i uzme drugo ime?
- Dosta s tim besmislicama, gospodine Kvilpe, molim vas  - reče g-đica Sali sumorno se smešeći. - Čudi me kako se ne stidite pred tim stranim, mladim čovekom.
- Ovaj strani mladi čovek - reče Kvilp vukući Dika Svivelera napred - je i sam suviše uzbudljiv, pa me dobro razume. Ovo je gospodin Sviveler, moj prisni prijatelj - gospodin od dobre porodice i s velikim izgledima, ali koji je počinio izvesne mladićke neobazrivosti, pa pristaje da za neko vreme zauzme skromno pisarsko mesto - skromno, ali vrlo zavidno. Ah, živeti u ovoj divnoj atmosferi!
Ako je g. Kvilp govorio u figurama i hteo da kaže, da vazduh koji g-đica Bras udiše postaje slađi i lakši usled prisustva tog bajnog stvorenja, on je bez sumnje imao dobre razloge za to. Ali ako je mislio, u bukvalnom smislu, na divotu atmosfere u g. Brasovoj kancelariji, on je nesumnjivo imao neki naročit ukus, jer je ona bila zagušljiva i memljiva, a usto, kako se često prožimala snažnim zadahom polovne odeće izložene na prodaju na Djuks Pleisu i Haundsdiču, ona je zadisala miševima i pacovima s lakom primesom plesni. Možda je i sam g. Ričard Sviveler osećao neku sumnju u pogledu čistote uživanja u njoj, jer on nekoliko puta šmrknu njuškajući i s nevericom pogleda u kepeca koji se kezio.
- Pošto je g. Sviveler - reče g. Kvilp - stekao odlične lovačke sklonosti usled mnogog teranja kera, on, gospođice Sali, mudro smatra da je bolje vrabac u ruci nego dva na grani. A da ne bi ponovo upadao u iskušenje, on mudro misli da je već i to nešto, te prima ponudu vašega brata. Brase, g. Sviveler vam stoji na raspoloženju.
- To me jako raduje, gospodine, - reče g. Bras - zaista me raduje. Gospodin Sviveler je prilično srećan što je stekao vaše prijateljstvo. Vi ste svakako ponosni, gospodine, što imate prijateljstvo gospodina Kvilpa.
Dik promrmlja nešto o tome da nikad ne oskudeva u prijatelju, ni u boci da ga napoji iz nje, i promumla svoju omiljenu aluziju o krilu prijateljstva i o tome kako ono ne sme gubiti nijedno perce; ali, kako je izgledalo, on je sve svoje sposobnosti uneo u posmatranje g-đice Sali Bras u koju je blenuo tupim i zaprepašćenim izgledom koji je beskrajno radovao kepeca. Što se tiče božanstvene g-đice Sali, ona je trljala ruke kao što to obično rade poslovni ljudi i stala hodati gore dole s perom iza uha.
- Ja mislim - reče kepec okrenuvši se naglo svom prijatelju od zakona - da g. Sviveler može odmah stupiti na posao? Danas je ponedeljak pre podne.
- Odmah, ako izvoljevate, gospodine, na svaki način. -  odgovori Bras.
- Gospođica Sali će ga poučavati pravu, preslatkom poznavanju prava; - reče Kvilp - ona će biti njegov vođa, prijatelj i drug, njegov „Blekstoun“, njegov „Koko Litlton“, njegov „Najbolji drug mladog advokata“.15
- Neobično je rečit - reče Bras nekako zamišljeno i gledajući u krovove kuća preko puta, i s rukama u džepovima. - Teku izrazi iz njega kao bujica. Prava divota!
- Kraj gospođice Sali, - nastavi Kvilp - i lepe romantike prava, dani će mu prolaziti kao minuti. Kad mu se pred očima ukažu one umilne tvorevine pesnika Džona Do i Ričarda Ro, pred njim će pući nov svet da mu obogati um i oplemeni srce.
- O, divno! Divno! Zaista diiivno! - viknu Bras.
- Prosto ga je milina slušati!
- Gde će sedeti g. Sviveler? - upita Kvilp i stade se osvrtati oko sebe.
- Pa kupićemo još jednu stolicu - odgovori Bras. - Mi nismo pomišljali da ćemo dobiti jednog gospodina, dok vi niste imali dobrotu da nam to predložite, a naš nameštaj nije osobit i bogat. Potražićemo negde neku polovnu stolicu, gospodine, a dok je ne nađemo, ako gospodin Sviveler hoće da sedne na moje mesto neka oproba ruku prepisivanjem ovoga rešenja o izbacivanju, pošto ću ja biti napolju celo pre podne.
- Hajdete sa mnom - reče Kvilp - Imam da porazgovaram s vama o nekim poslovima. Možete li mi pokloniti malo vremena?
- Mogu li vam pokloniti malo vremena da prošetam s vama, gospodine? Pa vi se šalite sa mnom, gospodine, vi se šalite -  Ja sam gotov, gospodine, sasvim gotov. Ja bih zaista morao biti suviše zauzet pa da nemam vremena da prošetam s vama. Ne dopada svakom prilika, gospodine, da sebe oplemeni razgovorom sa gospodinom Kvilpom.
Kepec baci jedan zajedljiv pogled na svog bezočnog prijatelja, pa pošto se kratko i suvo nakašljao, okrete se nalevokrug da kaže zbogom g-đici Sali. Posle vrlo nežnog, udvaračkog oproštaja s njegove strane, i vrlo mirnog i muškaračkog s njene strane, on klimnu glavom Diku Sviveleru, pa se povuče zajedno sa beležnikom.
Dik je stajao kraj pisaćeg stola do krajnosti zapanjen i iz sve snage blenuo u bajnu Sali kao da je neka zanimljiva životinja kakvu nije nikad video. Kad kepec dospe na ulicu, on se opet pope na ragastov od prozora i zaviri za trenutak u sobu kezeći se, kao što bi neko zavirio u kavez. Dik pogleda naviše u njega, ali ničim ne pokaza da ga je opazio, pa i zadugo još pošto je Kvilp iščezao, on je još stajao zagledan u g-đicu Sali Bras, ne videći i ne misleći ni o čemu drugom, nego, kao prikovan na mestu.
Kako se g-đica Bras već dotle bila udubila u troškovnik, ona nije uopšte obraćala pažnju na Dika, nego je grebala perom koje je strašno škripalo, s očitim uživanjem sabirala cifre i radila kao parna mašina. Dik je stajao čas gledajući u zelenu haljinu, a čas u mrku povezaču na njenoj glavi čas u lice, a čas u hitro pero, sav zanesen u blesavu nedoumicu, domišljajući se kako je dospeo u društvo tog neobičnog čudovišta, i, da to nije neki san, i da li će se ikad probuditi. Najzad uzdahnu i poče lagano svlačiti kaput.
G. Sviveler skide kaput i složi ga vrlo brižljivo, za sve vreme buljeći u g-đicu Sali, zatim obuče jedan plavi kratki kaput s dva reda pozlaćenih dugmeta, koji je bio prvo poručio za sportove na vodi, ali ga je toga jutra poneo za rad u kancelariji, pa još jednako ne skidajući očiju s nje, reši se da se spusti na stolicu g. Brasa. Zatim ponovo utonu u svoju zanetost i ponovo postavši neuračunljiv, nasloni bradu na ruku i tako razrogači oči, da je izgledalo sasvim isključeno da će ih moći ikad ponovo sklopiti.
Kad je tako dugo gledao da, izgleda, više nije video ništa, Dik skrenu pogled s predmeta svoga zaprepašćenja, okrenu list koncepta, koji je imao da prepiše načisto, zamoči pero u mastionicu, pa najzad, postepenim prelazima, poče pisati. Ali nije napisao ni pet šest reči, kad, pruživši ruku da ponovo umoči pero, slučajno diže oči. Pred njimje još bila ona nesnosna mrka povezača, tu je bila i zelena haljina - jednom reči, pred njim je bila g-đica Sali Bras udešena svim svojim dražima i strahovitija nego ikad.
To mu se tako često dešavalo da g. Svivelera poče postepeno obuzimati osećanje kako mu po telu gamižu neki čudni prohtevi  - jezive želje da uništi tu Sali Bras - tajanstvene sklonosti da joj smakne s glave mrku povezaču, pa da vidi kako izgleda bez nje. Na stolu je bio velik, crn, sjajan lenjir. G. Sviveler ga uze i stade njim češati nos.
Nije mu bilo teško ni neprirodno da od češanja nosa pređe na balansiranje lenjira na ruci i da ponekad zamahuje njim kao tomahavkom. Ponekad je pri tome razmahivanju lenjir bio tako blizu glave g-đice Sali; iskrzani krajevi njene mrke povezače lepršali su se od vetra koji se dizao; samo jedan prst bliže i velika, mrka povezača sletela bi na zemlju, ali je nesvesna devojka i dalje radila i nije dizala glave.
A to je, bogme, značilo veliko olakšanje. Prijatno je bilo pisati tvrdoglavo i uporno, dok mu to očajno ne dosadi, pa onda zgrabiti lenjir i vitlati njim oko mrke povezače, i biti svestan da je može smaći, ako mu je volja. Prijatno je bilo povući ga i snažno počešati nos njime, kad mu se učini da će g-đica Sali dići oči, pa zatim nagraditi sebe još snažnijim razmahivanjem, kad vidi da se ona opet duboko zanela. Na taj način g. Sviveler stiša svoja uzrujana osećanja u tolikoj meri, da je njegovo pribegavanje lenjiru postajalo manje plahovito i ređe, pa je mogao da napiše čak i po pet šest redi bez prekida, da se njime ne posluži, što je predstavljalo veliku pobedu.

TRIDESET ČETVRTA GLAVA
Vremenom - to jest posle otprilike dva sata marljivog rada - - g-đica Bras završi svoj posao i oglasi tu činjenicu time što obrisa pero o zelenu haljinu, i što uze malo burmuta iz male, okrugle limene kutije koju je nosila u džepu. Pošto se poslužila tim umerenim okrepljujućim sredstvom, ona ustade sa stolice, uveza hartije u propisan svežanj s crvenim jemstvenikom, pa stavivši ih pod pazuho, izađe iz kancelarije.
G. Sviveler je tek bio skočio na noge i počeo izvoditi pokrete nekog mahnitog gajdaša, kad ga, usred toga izražavanja radosti što je opet sam, prekide otvaranje vrata i ponovno pojavljivanje glave g-đice Sali.
- Ja idem napolje - reče g-đica Bras.
- Vrlo dobro, gospođo, - - odgovori Dik. - I nemojte se radi mene žuriti natrag, gospođo, - dodade u sebi.
- Ako neko dođe po službenom poslu, vidite šta hoće i recite da gospodin koji radi te stvari nije sad tu, hoćete li?
- Hoću, gospođo, - odgovori Dik.
- Ja ću se brzo vratiti - reče g-đica Bras odlazeći.
- Žao mi je što to čujem, gospođo, - reče Dik pošto ona zatvori vrata. - Nadam se da će vas nešto nepredviđeno zadržati, gospođo. Ako možete nekako udesiti da vas nešto pregazi, samo ne opasno, onda utoliko bolje.
Pošto do krajnosti ozbiljno iskaza te misli pune dobrih želja, g. Sviveler sede u naslonjaču za klijente i zamisli se; zatim prođe nekoliko puta gore dole po sobi, pa se ponovo spusti u naslonjaču.
- Dakle, eto, sad sam Brasov pisar! - reče Dik. - Brasov pisar, a? I pisar Brasove sestre - pisar kod aždaje. Vrlo dobro, vrlo dobro! Šta ću još biti posle ovoga? Hoću li biti robijaš u suknenom šeširu i sivom odelu, kaskati po doku za građenje lađa s brojem lepo izvezenim na uniformi i s ordenom podvezice na nozi sa šarenom, uvijenom maramicom, koja čuva da mi se članak od njega ne nažulji? Hoću li to postati? Je li to dovoljno, ili je možda suviše otmeno? Što god vam je volja, neka bude kako vi hoćete, naravno!
Kako je bio sasvim sam može se pretpostaviti da se Sviveler tim primedbama obraćao svojoj sudbini, ili udesu, kao što je, kako znamo iz ranijeg iskustva, običaj kod junaka da vrlo ogorčeno i ironično grde i prkose kad se nađu u neprijatnom položaju. To je još verovatnije usled okolnosti što je g. Sviveler upućivao svoje primedbe prema tavanici, gde se obično pretpostavlja da te otelotvorene osobe obitavaju - sem u slučajevima u pozorištu, kad žive usred velikog lustera.
- Kvilp mi nudi ovo mesto i kaže da mi ga može osigurati;
- nastavi Dik, pošto je neko vreme zamišljeno ćutao, i stade nabrajati na prstimajednu po jednu sve okolnosti svoga položaja
- Fred, koji, na to bih se mogao zakleti, ne bi pre hteo da čuje za nešto tako, potpomaže Kvilpa, na moje iznenađenje, i nagovara me da ga primim - to je nevolja broj jedan. Moja tetka iz unutrašnjosti obustavlja svoju potporu i piše mi ljubazno pismo u kome mi kaže da je napravila nov testamenat iz koga me je izbacila - to je nevolja broj dva. Bez para, bez kredita, bez pomoći s Fredove strane koji izgleda da odjednom postaje solidan, otkaz da napustim stari stan - nevolja broj tri, četiri, pet i šest! Nema čoveka za koga se može reći da ima slobodnu volju kad ga skole tolike nevolje. Niko ne obara sam sebe na zemlju; ako ga sudbina smlati, njega sudbina i podiže. Prema tome meni je vrlo milo što je moja sudbina navalila sve to sebi na vrat, pa ću biti ne može biti nemarniji i napraviti se da se osećam kao kod svoje kuće, da joj prkosim. Dakle, teraj dalje, rode moj! - reče g. Sviveler i rastade se s tavanicom jednim značajnim klimanjom glave - pa da vidimo ko će se prvi umoriti.
Pošto je tim mislima koje su nesumnjivo bile vrlo duboke, ali nisu sasvim nepoznate izvesnim sistemima moralne filosofije, tako prečistio pitanje svoga pada, g. Sviveler se otrese svoje utučenosti i vrati se veseloj bezbrižnosti neodgovornog pisara.
Da bi se pribrao i zavladao sobom on je stao razgledati kancelariju bolje nego što je dotle imao vremena za to: zavirio je u kutiju za periku, knjige, mastionicu; razvezao i pregledao sve hartije, usto je urezao nekoliko ukrasa oštrim sečivom peroreza g. Brasa; napisao je svoje ime na unutarnjoj strani poklopca sandučeta za ugalj. Pošto je tim svojim postupcima takoreći propisno zauzeo svoj pisarski položaj, on otvori prozor i postoja nemarno naslonjen na njega dok slučajno ne naiđe jedan dečko s čašama piva, kome on naredi da spusti poslužavnik i da ga posluži jednom pintom lakog piva, koju iskapi onako s nogu i odmah plati, s namerom da pripremi zemljište za kredit u budućnosti, i otvaranje pregovora koji bi doveli do toga bez gubljenja vremena. Zatim naiđoše tri četiri dečka po službenom poslu, od tri četiri beležnika Brasove vrste, koje g. Sviveler dočeka i otpremi otprilike s istim stručnim držanjem i tako ispravnim i temeljnim shvatanjem njihovog posla, kakvo bi pokazao neki pajac u pantomimi u sličnim prilikama. Pošto posvršava i sve te poslove, on opet sede na stolicu i oproba ruku u crtanju karikature g-đice Bras perom i mastilom, i zviždeći veselo za sve to vreme.
Bio se zaneo u tu razonodu kad neka kola stadoše pred vratima, a odmah zatim ču se snažno kucanje. Kako to nije bio g. Svivelerov posao, pošto ta osoba nije zvonila u kancelarijsko zvonce, on sasvim mirno i pribrano nastavi da se dalje zabavlja, iako je bio prilično uveren da nema nikog drugog u kući.
Ali se varao u toj stvari, jer pošto se kucanje ponovilo nekoliko puta sve nestrpljivije, vrata su se otvorila i neko je teškim koracima došao do stepenica, pa gore u sobu. G. Sviveler se pitao da to nije neka druga g-đica Bras, Aždajina bliznakinja, kad se začu kucanje na kancelarijskim vratima.
- Napred! - reče Dik, - Nimalo se ne ustežite. Poslovi će se prilično zamrsiti ako mi dođe još mnogo mušterija. Napred!
- O, molim vas, - reče neki glas vrlo nisko u vratima -  hoćete li doći da pokažete sobe?
Dik se naže preko stola i ugleda neko malo aljkavo devojče u prljavoj i gruboj kecelji i pršnjaku, tako da joj se videlo samo lice i noge. Taman kao da se obukla u navlaku za violinu.
- Gle, a ko ste vi? - reče Dik.
Na to dođe odgovor: - O, molim vas, hoćete li doći da pokažete sobe?
Nikad nije na svetu bilo deteta sa tako matorim izgledom i držanjem. Mora biti da je još od kolevke teško radila. Izgledalo je da se isto toliko plašila Dika, koliko se i Dik zabavljao gledajući nju.
- Ja nemam nikakve veze sa sobama - reče Dik. - Recite im da dođu drugi put.
- O, ali molim vas, hoćete li doći da pokažete sobe? -  odgovori devojče. - Kirija je osamnaest šilinga na nedelju, naše posuđe i rublje. Čišćenje cipela i odela ekstra, a loženje zimi osam penija na dan.
- Zašto ih ne pokažete sami? Izgleda da znate sve što treba  - reče Dik.
- Gospođica Sali je rekla da to ne smem da radim, jer ljudi ne bi verovali da će posluga biti dobra, ako odmah vide kako sam mala.
- Lepo, ali će oni i posle videti kako ste mala, zar ne? -  reče Dik.
- Ah! Ali sigurno tek pošto uzmu sobe na dve nedelje -  odgovori dete s prepredenim pogledom - a ljudi ne vole da se sele, kad se već jednom smeste.
- Čudna je to stvar - promrmlja Dik ustajući. - A šta ste vi po vašem mišljenju u ovoj kući - kuvarica?
- Pa da, kuvam obična jela - odgovori dete. - Usto sam i služavka; radim i sve kućne poslove.
- Rekao bih da Bras, Aždaja i ja radimo ono što je najprljavije u svemu tome - pomisli Dik. A mogao je pomisliti i još mnogo štošta, pošto je bio u sumnjivom i nesigurnom raspoloženju, ali devojka ponovi svoju molbu, a neko teško trupkanje u hodniku i na stepenicama kao da je nagoveštavalo nestrpljenje kandidata za novi stan. Zato Ričard Sviveler, zataknuvši po jedno pero za svako uvo i s trećim u ustima, da pokaže svoju veliku važnost i odanost poslu, požuri napolje da se sastane i da pregovara sa gospodinom samcem.
Malo se iznenadi kad vide da ono trupkanje dolazi od toga što se uz stepenice nosio sanduk gospodina samca, koji, pošto je bio skoro dvaput širi od stepenica, a usto i vrlo težak, nije predstavljao lak posao za udružene snage gospodina samca i kočijaša koji su ga nosili uz strme stepenice. Ali, eto, oni su to radili, gnječili jedan drugog, gurali i vukli iz sve snage, čvrsto i nepomično zaglavljivali sanduk pod svakovrsnim nemogućim uglovima, tako da je bila isključena mogućnost da se prođe mimo njih, te je iz tog razumljivog razloga g. Sviveler lagano išao za njima, i na svakom basamku ulagao protest protiv takvog zauzimanja na juriš kuće g. Brasa.
Gospodin samac nije ni jednom reči odgovarao na proteste nego kad se sanduk najzad unese u spavaću sobu, on sede na njega i stade maramom brisati znoj s ćelave glave i lica. Bila mu je vrućina, što je sasvim razumljivo, jer je, da se i ne govori o naprezanju prilikom iznošenja sanduka, on bio dobro umotan u zimsko odelo, iako je termometar pokazivao 81° u hladu.16
- Ja bih rekao, gospodine, - reče Ričerd Sviveler - da vi želite da pogledate ove odaje. To su prekrasne odaje, gospodine. S njih imate neograničen pogled sve do... do preko puta, a imate samo minut hoda do... do prvog ćoška ulice. U neposrednom susedstvu se dobija neobično lako pivo, a stan usto ima mnoge druge izvanredne strane.
- Kolika je kirija? - reče gospodin samac.
- Funta na nedelju - odgovori Dik, popravljajući uslove.
- Uzimam ga.
- Cipele i odelo ekstra, - reče Dik - a loženje zimi...
- Pristajem na sve - odgovori samac.
- Dve nedelje posigurno - reče Dik - su...
- Dve nedelje! - viknu gospodin samac osorno ga gledajući od glave do pete. - Dve godine! Stanovaću dve godine! Evo vam deset funti unapred! Pogodba je zaključena!
- Pa ovaj znate... - reče Dik - ja se ne zovem Bras, a...
- Pa ko vam kaže da se zovete. Ni ja se ne zovem Bras. Pa šta s tim?
- Ali gazda kuće se zove - reče Dik.
- To mi je milo, - reče gospodin samac - to je dobro ime za čoveka od zakona. Kočijašu možete ići i vi tako isto gospodine.
G. Svivelera tako zbuni što gospodin samac postupa tako bezobzirno prema njemu, da je stajao i gledao u njega isto onako netremice kao i u g-đicu Sali. Ali ta okolnost nije ni najmanje diralagospodina samca, nego je i on stao sasvim mirno odvezivati šal omotan oko vrata, pa zatim skidati cipele. Oslobođen tih smetnji, on nastavi sa svlačenjem gornjeg odela, koje stade lepo slagati i redom metati na sanduk komad po komad. Zatim spusti zastore na prozoru, navuče zavese oko kreveta, navi svoj sat, pa natenane i lepo leže u krevet.
- Nosite dole tu novčanicu - bile su njegove poslednje reči, dok je gledao kroz zavese, - i neka me niko ne budi dok ne zazvonim u zvonce.
Na to se zavese sklopiše i izgledalo je da je odmah zahrkao.
- Ovo je neka čudna i natprirodna kuća - reče g. Sviveler stupajući u kancelariju s novčanicom u ruci. - Aždaje u kancelariji drže se kao stručno kvalifikovana gospoda; kuvarice običnih jela visoke tri stope tajanstveno iskrsavaju iz zemlje, nepoznati ljudi upadaju u kuću i ležu u krevet bez pitanja i dopuštenja, i to usred bela dana! Lepo ću se ja provesti ako ispadne da je to jedan od onih čudesnih ljudi koji se ponekad stvore odnekuda pa ako je zaspao na dve godine? Ali takva mi je sudbina i nadam se da će to Brasu biti po volji. Biće mi žao ako ne bude. Uostalom, to se mene ne tiče - ja nemam nikakve veze s tim!

TRIDESET PETA GLAVA
Kad se vrati kući, g. Bras primi izveštaj svoga pisara s puno ljubaznosti i zadovoljstva, i naročito se požuri da upita gde je novčanica od deset funti, koja se prilikom ispitivanja pokaza kao dobra i zakonita novčanica izdata od strane direktora i Društva banke Engleske, i to znatno uveća njegovo dobro raspoloženje. On je ustvari bio tako prepun izdašnosti u obećanjima i snishodljivosti da vrlo srdačno pozva g. Svivelera da s njim popije šolju punča u ono daleko i neodređeno vreme koje se obično podrazumeva pod izrazom „jednog dana“ i načini mu toliko lepih komplimenata o neobičnoj sposobnosti za posao koju je jasno dokazalo njegovo postupanje prvog dana koji mu je posvetio. Kod g. Brasa je postojala mudra izreka da navika pravljenja komplimenata održava jezik dobro podmazan bez ikakvog troška; pa kako taj korisni organ ne sme nikako da zarđa, ni da škripi dok se okreće na šarkama u ustima zastupnika zakona, kod koga mora biti odrešen i uglađen, on je retko propuštao priliku da sebe dotera prosipanjem lepih reči i pohvalnih izraza. I to mu je bilo tako prešlo u naviku, da ako se ne bi moglo tačno reći da mu je primamljivost iz jezika bila u svakoj reči svakako bi se moglo reći da mu je bila svuda sem u licu koje je, budući, kako smo ranije videli, grubo i odvratno nije moglo lako podmazati, nego se mrštilo iznad svih lepih reči - kao jasan svetionik prirode, koji opominje one koji brode kroz plićake i podvodne stene sveta da se drže podalje odatle, i da traže manje podmukle zatone i kušaju sreću na drugom mestu.
Dok je g. Bras čas zasipao svog pisara komplimentima, čas zagledao novčanicu od deset funti, g-đica Bras je pokazivala malo uzbuđenja, i to ne baš punog zadovoljstva jer kako je njeno poslovanje sa zakonom imalo težnju da njene misli uputi prema sitnom šićaru i dobicima, kao i da potstiče i izoštrava njenu prirodnu mudrost ona je bila prilično razočarana što je gospodin samac dobio stan po tako povoljnoj ceni, i dokazivala da mu je kad se već videlo kako se on tvrdo rešio za njega, trebalo naplatiti, bar dvostruku ili trostruku običnu kiriju i da je tačno u srazmeri s njegovim navaljivanjem g. Sviveler imao da se usteže. Ali ni lepo mišljenje g. Brasa ni nezadovoljstvo g-đice Sali, nisu napravili nikakav utisak na tog mladog gospodina, koji je prebacujući na sudbinu svu odgovornost za to, kao i za sve druge postupke i dela koje je imao da izvrši u budućnosti bio miran i zadovoljan, sasvim spreman na najgore i filosofski ravnodušan prema najboljem.
- Dobro jutro, gospodine Ričarde, - reče g. Bras drugog dana g. Svivelerovog pisarskog službovanja - Sali vam je sinoć našla jednu polovnu stolicu u Huajt Čepelu. Pravo je čudo kako ona ume jeftino da kupi stvari, to vam ja kažem, gospodine Ričarde. Videćete da je to odlična stolica, dajem vam časnu reč.
- Izgleda pomalo ćaknuta na prvi pogled - reče Dik.
- Videćete da je to silna stolica za sedenje, verujte što vam kažem - odgovori Bras, - Kupljena je na ulici, upravo prekoputa bolnice, pa kako je stajala tamo jedan do dva meseca, prilično se naprašila i pomalo preplanula od sunca, ništa više.
- Nadam se da nije dobila groznicu, ili nešto slično - reče Dik sedajući nezadovoljno između g. Samsona i čedne Sali -  Jedna joj je noga duža od ostalih.
- Onda smo dobili u kući nešto više drveta, gospodine, -  odgovori Bras. - Ha, ha, ha! Dobili smo nešto više drveta, gospodine, a to je ipak neka vajdica od toga što moja sestra ide na trg mesto nas. Gospođice Bras, gospodin Ričard je...
- Hoćeš li ućutati jednom? - prekide ga lepi predmet tih primedaba, dižući oči sa hartije. - Kako mogu da radim, ako ti neprestano toročeš?
- Što si ti nezgodan tip! - odgovori advokat. - Ponekad si dušom i telom za ćaskanje, a drugi put opet si sva za rad. Nikad čovek ne može znati za što si raspoložena.
- Sad sam raspoložena za rad, - reče Sali - zato me molim te ne uznemiravaj i ne zamajavaj njega - tu g-đica Sali pokaza peruškom svoga pera prema Ričardu - od posla. On neće uraditi više nego što mora, to smem slobodno reći.
G. Bras je očevidno bio jako raspoložen da odgovori nešto ljutito, ali ga od toga odvratiše neki mudri ili plašljivi obziri, pošto samo promuca nešto o nekakvom izazivanju i nekoj bitangi, iako nije dovodio u vezu te izraze ni sa kakvom ličnošću, nego ih je govorio samo onako, u vezi s nekim apstraktnim mislima koje su mu slučajno pale na pamet. Posle toga su još dugo pisali ćuteći - tako dosadno ćuteći, da je g. Sviveler (kome je stalno trebalo neko uzbuđivanje) nekoliko puta zaspao te je zatvorenih očiju pisao razne nepoznate reči nekim neznanim slovima, kad najzad g-đica Sali poremeti jednoličnu čamu u kancelariji time što izvadi malu limenu kutiju, pa pošto bučno šmrknu malo burmuta između dva prsta, izrazi svoje mišljenje da je g. Ričard Sviveler „žestoko udesio stvar“.
- Šta sam to udesio, gospođo? - reče Ričard.
- Znate li vi, - odgovori g-đica Sali - da onaj stanar još nije ustao - da se nije ni video ni čuo otkako je legao u krevet juče posle podne.
- Pa, gospođo, - reče Dik - ja mislim da mu se može dopustiti da otspava svojih deset funti u tišini i miru, ako mu je volja.
- Ah! Ja počinjem misliti da se on neće nikad ni probuditi
- primeti g. đica Sali.
- Ima jedna vrlo značajna okolnost, - reče g. Bras i spusti pero - zaista vrlo značajna gospodine Ričarde, vi ćete se setiti, ako se slučajno nađe da se taj gospodin obesio o jedan stub kreveta, ili se dogodi bilo kakva nesreća te vrste - vi ćete pamtiti gospodine Ričarde da vam je on onu novčanicu od deset funti dao na račun dvogodišnje kirije. Imaćete to na umu gospodine Ričarde; bilo bi bolje da to pribeležite, gospodine, za slučaj da vas pozovu da svedočite.
G. Sviveler uze velik tabak hartije, pa s duboko ozbiljnim izrazom lica stade pisati vrlo sitnu belešku u jednom uglu hartije.
- Nikad se ne može biti dovoljno predostrožan - reče g. Bras
- U svetu ima mnogo nevaljalstva... mnogo nevaljalstva. Da nije taj gospodin slučajno rekao, dragi gospodine... Ali ostavimo to za sada, gospodine. Prvo svršite s tom beleškom.
Dik završi, pa je predade g. Brasu koji siđe sa svoje stolice i stade hodati gore dole po kancelariji.
- A, to je ta zabeleška, je l’? - reče Bras prelećući očima preko hartije - Vrlo dobro. A sad, gospodine Ričarde, je li taj gospodin rekao još štogod?
- Nije.
- Jeste li sigurni, gospodine Ričarde, - reče Bras dostojanstveno - da gospodin nije rekao ništa više?
- Ama baš ni reči gospodine, - odgovori Dik.
- Opet razmislite gospodine: - reče Bras - moja je dužnost gospodine u položaju u kome se nalazim i kao časnog člana reda pravnika - najvišeg reda u ovoj zemlji, gospodine, ili u kojoj bilo zemlji, ili na kojoj bilo planeti, što noću sijaju gore, i za koje se pretpostavlja da su nastanjene - moja je dužnost kao časnog člana toga reda, da vam u tako delikatnoj i važnoj stvari ne postavljam pitanja koja nameću željeni odgovor. Da li je taj gospodin, koji je juče po podne od vas iznajmio prvi sprat i koji je sa sobom doneo sanduk svojih stvari, svojih stvari... rekao nešto više nego što je zapisano u ovoj belešci?
- No ne budite ludi! - reče g-đica Sali.
Dik pogleda u nju, pa u Brasa, pa opet u g-đicu Sali, ali ipak reče. - Nije.
- Eh, eh, koješta! Ta dovraga, gospodine Ričarde, kako ste vi tupoglavi! - viknu Bras razvlačeći lice u osmeh.
- Zar nije ništa rekao o svojim stvarima? - No!
- Tako treba postaviti pitanje - reče g-đica Sali.
- Da li je na primer rekao - dodade Bras izvesnim neusiljenim, toplim glasom - Ne tvrdim da je to rekao, nego vas samo pitam da osvežite sećanje - da li je rekao, na primer, da je nepoznat u Londonu, da nije raspoložen, ili da nije u stanju da donese bilo kakve preporuke, da oseća da mi imamo pravo da ih tražimo od njega, i da u slučaju da se njemu nešto dogodi u ma koje doba, on naročito želi da se sva njegova imovina koju ima u ovoj kući smatra kao moja, kao mala nagrada za uznemiravanje i dosađivanje koje ćemo pretrpeti, i da li ste vi, ukratko rečeno.  - dodade Bras, još neusiljenije i toplije nego pre - je li vas to navelo da ga mesto mene primite za kirajdžiju pod tim uslovima?
- Svakako da nije - odgovori Dik.
- E pa onda, gospodine Ričarde, - reče Bras ošinuvši ga jednim nadmenim i prekornim pogledom - moje je mišljenje da ste vi pogrešno izabrali poziv i da od vas neće nikad biti advokat.
- Ne, ni kad biste poživeli hiljadu godina - dodade g-đica Sali.
Na to brat i sestra stadoše hučno šmrkati burmut iz male limene kutije i utonuše u neke sumorne misli.
Ništa se više ne dogodi do vremena za g. Svivelerov ručak koji je bio u tri sata i izgledalo je kao da to vreme nikad neće doći. Na prvi otkucaj toga sata, novi pisar se izgubi. Na poslednji udar u pet sati on se ponovo pojavi i kancelarija kao nekom čarolijom zamirisa na džin s vodom i limunovom korom.
- Gospodine Ričarde, - reče Bras - onaj čovek još uvek nije ustao. Ništa ga ne može probuditi, gospodine. Šta da se radi?
- Ja bih ga pustio da se ispava - odgovori Dik.
- Da se ispava! - Pa on spava već dvadeset šest sati. Mi smo vukli sanduke nad njegovom glavom, pa smo lupali zvekirom u vrata s ulice, naterali smo nekoliko puta služavku da se skotrlja niz stepenice (laka je kao perce, pa je nije mnogo bolelo), ali ga ništa nije moglo probuditi.
- Možda da se neko merdevinama popne do prozora na prvom spratu - predloži Dik.
- Ali postoje vrata između prozora i sobe; a osim toga susedi bi se uzbunili - reče Bras.
- Šta velite na to da se neko kroz badžu popne na krov kuće pa da se spusti niz dimnjak? - predloži Dik.
- To bi bila odlična stvar. - reče Bras - kad bi neko bio -  i tu se zagleda netremice u g. Svivelera - tako dobar i prijateljski raspoložen, i toliko plemenit da se reši na to. Mogu reći da to nije ni blizu onako neprijatno kako se zamišlja.
Dik je izneo taj predlog misleći da bi ta dužnost mogla spadati u delokrug g-đice Sali. Kako on ne reče ništa više i ne htede da primi njegov uvijeni predlog, g. Bras se oseti prinuđen da predloži da svi zajedno pođu gore i učine poslednji pokušaj da probude spavača nekim neobičnim načinom, za kojim, ako i u tome poslednjem pokušaju pretrpe neuspeh, mora neizostavno poći neka jača mera. Pošto g. Sviveler pristade, on se naoruža svojom stolicom i velikim lenjirom, pa pođe sa svojim poslodavcem na poprište, gde je g-đica Bras već iz sve snage zvonila ručnim zvoncetom, pa ipak nije izazvala ni najmanje dejstvo kod njihovog tajanstvenog stanara.
- Evo njegovih cipela, gospodine Ričarde! - reče Bras.
I one izgledaju vrlo mazgaste naprave - reče Ričard Sviveler. I zaista su izglelale tako jak i širok par cipela kakav se samo može poželeti tako temeljno postavljene na zemlji kao da su u njima noge i stopala njihovog vlasnika, i sa svojim širokim đonovima i zatubastim vrhovima izgledale kao da su na snagu zauzele svoje mesto.
- Ne vidim ništa sem zavese na krevetu - reče Bras s okom priljubljenim uz ključaonicu na vratima. - Je li to jak čovek, gospodine Ričarde.
- Vrlo jak - odgovori Dik.
- Bilo bi vrlo neprijatna stvar kad bi on izašao iznenada -  reče Bras. - Ostavite stepenice slobodne. Ja bih, nema zbora, bio više nego tuk na njegov luk, ali sam domaćin u kući, a zakoni o gostoprimstvu se moraju poštovati. Hej, vi tamo! Hej! Hej!
Dok je g. Bras s okom na čudan način uperenim u ključaonicu tako vikao u nameri da privuče pažnju svoga stanara, i dok je g-đica Bras razmahivala ručnim zvonom, g. Sviveler spusti svoju stolicu uza zid kraj vrata, pa pošto se pope na nju, stade sasvim uspravno, tako da, ako bi stanar zaista izleteo, on bi verovatno prošao mimo njega u svom besnom jurišanju napolje, pa poče žestoko lupati lenjirom po gornjem delu vrata. Zanesen svojom sopstvenom dovitljivošću i uzdajući se u svoj jaki položaj, koji je bio zauzeo po ugledu na one izdržljive osobe koje otvaraju vrata na parteru i galerijama u večeri velike navale u pozorište g. Sviveler je zasuo vrata takvim pljuskom udaraca da je to ugušilo zvuk zvonceta, a mala služavka, koja je stajala pri dnu stepenica spremna da pobegne u tren oka, morade da zapuši uši da ne bi ogluvela zanavek. Najedanput vrata se otključaše iznutra, i naglo se otvoriše. Sluškinja pobeže u podrum za ugalj; g-đica Sali šmugnu u svoju spavaću sobu; g. Bras, koji nije bio znamenit sa svoje lične hrabrosti, otrča čak u drugu ulicu, pa kad vide da ga niko ne goni naoružan žaračem, ili nekim drugim napadnim oružjem, turi ruke u džepove i smesta pođe natrag vrlo polako i zviždućući.
Za to vreme g. Sviveler se, stojeći na svojoj stolici, spljoštio što je mogao više i prilepio uza zid, pa je gledao, ne bez izvesne strepnje, naniže na gospodina samca, koji se pojavio na vratima mumlajući i strašno proklinjući, pa je s cipelama u ruci, izgleda, nameravao da ih na božju veresiju zavitla niz stepenice. Ali je ipak odustao od te namere. Okrenuo se i pošao natrag u sobu, još mumlajući osvetnički, kad mu se pogled susrete s pogledom opreznog Ričarda.
- Jeste li vi pravili tu strašnu buku? - reče gospodin samac.
- Ja sam pomagao, gospodine, - odgovori Dik, ne skidajući očiju s njega i blago mašući lenjirom u desnoj ruci, kao da da na znanje čemu se gospodin samac može nadati, ako bi pokušao da učini neko nasilje.
- Pa kako ste to smeli, - reče stanar - a?
Na to Dik ne odgovori ništa drugo sem što upita da li stanar smatra da se to slaže s karakterom jednog gospodina kad potegne da spava dvadeset i šest sati bez prekida, i da li duševni mir jedne ljubazne i čestite porodice nema za njega nikakvog značenja?
- A zar moj mir ne znači ništa? - reče gospodin samac.
- A zar njihov mir ne znači ništa, gospodine? - odgovori Dik. - Ja ne želim da vam pretim - ustvari zakon ne dozvoljava pretnje, jer je pretnja kažnjiv prestup - ali ako vi ikad učinite to isto, pazite se da nad vama ne zaseda javni tužilac i da vas ne sahrane negde na raskršću, pre nego što se probudite. Mi smo bili van sebe od straha da ste umrli, gospodine, - reče Dik i blago se spusti na zemlju - i da vam ukratko kažem, mi ne možemo dozvoliti da gospoda samci dolaze u naše preduzeće i spavaju za dva gospodina, a ne plaćaju nikakav višak za to.
- Zbilja! - viknu stanar.
- Da, gospodine, zbilja, - odgovori Dik pokoravajući se svojoj sudbini i govoreći što mu prvo padne na pamet - tolika količina spavanja nije se nikad izvela na jednom jedinom krevetu, pa ako vi mislite da stalno tako spavate, vi morate plaćati koliko za sobu sa dva kreveta.
Mesto da ga te reči još više razbesne, stanar raširi lice u srdačan osmeh i pogleda u g. Svivelera šeretskim pogledom. Bio je to čovek mrka lica preplanulog od sunca, i, izgleda, još više mrk i preplanuo usled toga što je na glavi imao noćnu kapu. Kako je bilo jasno da u izvesnim stvarima može da bude prgav, g. Sviveleru znatno laknu na duši kad ga vide tako dobro raspoložena, pa da bi ga podstakao u tome, nasmeši se i sam.
Stanar je još onako kiseo što su ga tako grubo probudili bio gurnuo noćnu kapu suviše na jednu stranu svoje ćelave glave. To mu je davalo neki bećarski, nastran izgled, koji se jako dopade g. Sviveleru sad kad je imao prilike da ga natenane razgleda; te da bi mu se umilio, on izrazi nadu da će sad gospodin ustati, a usto i da više nikad neće raditi tako nešto.
- Hodite ovamo, vi drska bitango! - glasio je stanarev odgovor dok je ulazio u sobu.
G. Sviveler uđe za njim ostavivši stolicu napolju, ali zadrža lenjir za slučaj nekog iznenađenja. Čestitao je sebi zbog te svoje predostrožnosti, kad gospodin samac, bez ikakvog prethodnog saopštenja i objašnjenja dvaput okrenu ključ u bravi.
- Možete li popiti nešto? - upita on odmah zatim. G. Sviveler odgovori da je pre kratkog vremena ugasio žeđ, ali da još može naći mesta za „koju kapljicu“, ako se nađe pri ruci. Bez i jedne dalje reči s koje bilo strane, stanar izvadi iz svog sanduka nešto nalik na neki hram, što se sijalo kao uglačano srebro, i brižljivo ga spusti na sto.
G. Sviveler ga je pažljivo posmatrao i vrlo radoznalo pratio svaki njegov postupak. U jedno malo odeljenje toga hrama on spusti jedno jaje, u drugo malo kafe; u treće pozamašnu šniclu presnog mesa iz lepe kutije, a u četvrto nasu nešto vode. Zatim pomoću kutije fosfora i šibica dobi svetli plamen i prinese ga špiritusnoj lampi kojaje imala svoje naročito mesto ispod hrama; zatim zatvori poklopce svih malih odeljenja, pa ih kasnije otvori i tada je usled nekog tajanstvenog delovanja šnicla bila popržena jaje obareno, kafa odlično skuvana i njegov doručak gotov.
- Vrele vode... - reče stanar i pruži je g. Sviveleru, tako mimo kao da je u kuhinji i da ima vatru pred sobom - izvanredan rum  - šećer - i putnička čaša. Smešajte sami. I požurite.
Dik posluša, a oči su mu neprestano preletale sa hrama na stolu, koji je, kako je izgledalo radio sve, na veliki sanduk u kojemje izgledalo da ima svačega. Stanar je doručkovao kao čovek koji je navikao da stvara ta čudesa i da ne misli ništa o tome.
- Vlasnik kuće je advokat, zar ne? - reče stanar. Dik klimnu glavom. Rum je bio prosto sjajan.
- A domaćica - šta je ona?
- Aždaja! - reče Dik.
Gospodin samac, možda usled toga što je na svojim putovanjima već nailazio na takve stvari, ili možda i zbog toga što je stvarno bio samac, ne pokaza nikakvo iznenađenje, nego samo upita.
- Žena, ili sestra?
- Sestra - reče Dik.
- Utoliko bolje, - reče gospodin samac - može se nje otresti kad mu se prohte.
- Ja, mladiću, volim da radim što mi je volja, - dodade on posle kratkog ćutanja - da legnem kad mi je volja, da ustanem kad mi je volja, da dođem kući kad mi je volja, da izađem kad mi je volja - da mi se ne postavljaju pitanja i da ne budem okružen špijunima. U pogledu ovog poslednjeg, služavke su prava napast. Ovde ima samo jedna.
- I to vrlo mala - reče Dik.
- I to vrlo mala - ponovi stanar. - - Pa meni će se ovde dopasti, zar ne?
- Hoće - reče Dik.
- Derikože, kako mi se čini? - reče samac. Dik dade glavom znak da se slaže i iskapi čašu.
- Neka znaju moje raspoloženje - reče gospodin samac ustajući. - Ako mi dosađuju, izgubiće dobrog kirajdžiju. Ako me smatraju za takvoga, onda znaju dovoljno. Ako pokušaju da saznaju nešto više, odmah otkazujem stan, bolje je da to odmah shvate. Zbogom!
- Izvinite, molim vas, - reče Dik zastavši pre nego što će izaći na vrata, koja se stanar spremao da mu otvori. - „Kad onaj ko te obožava ostavi samo ime svoje...“.
- Šta hoćete s tim da kažete?
- ... Samo ime - reče Dik - ostavi samo ime svoje... za slučaj da dođe neko pismo, ili paket...
- Ja ih nikad ne dobijam - odgovori stanar.
- Ili da vas neko poseti.
- Mene niko ne posećuje.
- Ako se učini neka greška zbog toga što vam ne znamo ime, nemojte reći da sam ja kriv, gospodine, - dodade Dik, još oklevajući. - „O, ne kriv’te barda...!“.
- Neću kriviti nikoga - reče stanar tako razdražljivo, da se Dik za tili časak obre na stepenicama i sa zaključanim vratima između njih.
G. Bras i g-đica Sali krili su se tu blizu; jer su tek bili uplašeno pobegli sa ključaonice zbog g. Svivelerovog naglog izlaska ali kako ni pored najvećeg nastojanja nisu uspeli da čuju nijednu reč razgovora zbog stalnog otimanja oko prvenstva, koje je, iako se ograničilo na gurkanje štipanje i pantomimu sličnu tome, trajalo za sve vreme, oni se požuriše da siđu u kancelariju da čuju izveštaj o razgovoru.
G. Sviveler im podnese taj izveštaj - - sasvim verno ukoliko se ticalo želja i naravi gospodina samca, a na pesnički način u pogledu velikog sanduka, o kome im dade opis koji se više odlikovao sjajem mašte, nego strogim pridržavanjem istine, izjavljujući uz mnoge teške zakletve da se u njemu nalaze primerci svake vrste skupocenih đakonija i vina za koje se znalo u to vreme, a naročito da je to neka vrsta automata i da poslužuje svačim što se zaželi, po njegovom mišljenju pomoću nekog mehanizma. Tako isto im je predstavio i kako je sprava za kuvanje ispekla lep komad goveđeg bubrežnjaka, težak oko šest funti, za dva i po minuta, kao što je svojim očima video i proverio svojim čulom ukusa; i usto da je, makar kako da se to postiglo, on jasno video kako voda ključa i klokoće čim gospodin samac kresne okom; a iz svih tih činjenica on (g. Sviveler) dolazi do zaključka da je stanar neki veliki mađioničar, ili hemičar, ili oboje, čije stanovanje pod tim krovom mora neizostavno nekad, u budućnosti, doneti uvaženje i odlikovanje Brasovom imenu, i doneti novu zanimljivost Bivis Marksu.
Bila je samo jedna stvar o kojoj g. Sviveler nije smatrao za potrebno da mnogo priča, a to je činjenica da je popio neku kapljicu, koja je, usled svoje unutamje jačine i usled toga što je došla ubrzo posle umerenog pića, kojim se potkrepio uz ručak, probudila u njemu malu grozničavost i izazvala potrebu da u toku te iste večeri svrati u kafanu na još koju kapljicu.

TRIDESET ŠESTA GLAVA
Kako gospodin samac i posle nekoliko nedelja zauzimanja svoga stava još nikako nije pristajao da opšti, bilo rečima ili pokretima, ni sa g. Brasom, ni s njegovom sestrom Sali, nego je neizostavno birao Ričarda Svivelera kao posrednika za opštenje, a kako se sa svoje strane pokazao, u svakom pogledu kao neobično poželjan stanar, sve plaćao unapred, zadavao vrlo malo posla, nije pravio larmu i dolazio rano kući, g. Ričard se neprimetno uzdiže na važan položaj u porodici, kao čovek koji ima uticaja na tog tajanstvenog stanara, i koji može da opšti s njim na njihovu korist ili na štetu, kad niko drugi ne sme ni da mu priđe.
Ako baš moramo da kažemo istinu, čak ni g. Svivelerovo opštenje sa gospodinom samcem nije bilo nimalo prisno i nije nailazilo na mnogo ohrabrenja, ali kako se on nije nikad vraćao s nekog njihovog razgovora u jednosložnim rečima, da ne citira izraze kao na primer: „Svivelere, ja znam da se mogu osloniti na vas“ - „Ja, Svivelere, bez predomišljanja vam kažem da gajim veliko poštovanje prema vama“ - „Svivelere, vi ste moj prijatelj, pa ćete biti uz mene, u to sam uveren“ i mnoge druge reči pune iste te prisnosti i poverenja, smišljene kao da ih je gospodin samac uputio njemu i kao da su bile stalni predmet njihovog običnog razgovora - ni g. Bras, ni g-đica Sali nisu ni za trenutak dovodili u pitanje domet njegovog uticaja, nego su mu poklanjali svoje potpuno i najnepokolebljivije poverenje.
Ali sasvim odvojeno i nezavisno od toga izvora svoje omiljenosti, g. Sviveler je imao i drugi koji je obećavao da bude isto tako trajan i da znatno olakša njegov položaj.
On je stekao naklonost g-đice Sali Bras. Neka oni koji lako preziru žensku zanosnu privlačnost ne načulje odmah uši da čuju neku novu priču o ljubavi, koja će im poslužiti za šalu, jer g-đica Bras, makar koliko bila stvorena da izazove ljubav, nije bila zaljubljive prirode. Ta ljubazna devica, koja se još od ranog detinjstva hvatala za skutove zakona - koja se takoreći pridržavala za njih još čim je prohodala i sve od tada ih se čvrsto držala -  bila je provela život u nekoj vrsti zakonskog detinjstva. Još dok je kao mala tepala, ona je bila poznata sa svoje neobične sposobnosti da podražava hod i držanje izvršitelja - i u toj ulozi je bila naučila da udara po ramenu svoje drugove u igri i da ih odvodi u neku zamišljenu dužničku apsanu, i to podražavanje izvodila je tako verno da su se svi, koji su je gledali, iznenađivali i uživali u njenoj igri, koju je ona nadmašivala samo još izvanrednijom igrom kad je vršila popis stvari u kući svoje lutke i pravila tačan inventar stolica i stolova. Te nevine zabave sasvim su prirodno blažile i veselile stare dane njenog obudovelog oca, u svakom pogledu primemog gospodina (koga su njegovi prijatelji zvali „Stari lisac“ zbog njegove prevelike oštroumnosti), koji ih je potsticao u najvećoj meri i čija je najveća žalost bila, kad je video da ide sve bliže groblju u Haundsdiču, što mu ćerka ne može dobiti beležničku diplomu i ući u spisak beležnika. Pun roditeljske ljubavi i dirljive tuge, on ju je svečano poverio svome sinu Samsonu kao dragocenu pomoćnicu, te je tako od smrti toga staroga gospodina, pa do doba o kome govorimo, g-đica Sali Bras bila potpora i stub njegovog preduzeća.
Sasvim je jasno da, pošto se još od ranog detinjstva posvetila tome jednom cilju i izučavanju, g-đica Bras je vrlo slabo mogla poznavati svet drukčije sem u vezi sa zakonom, i da se od dame obdarene tako visokim sklonostima teško moglo očekivati neko veće razumevanje i u onim lakšim i čednijim veštinama kojima se žene odlikuju. Sve sposobnosti g-đice Sali bile su muškaračke i strogo zakonske. One su počinjale od beležničke prakse pa su se tu i svršavale. Ona je, da se tako kaže, bila u nekom stanju zakonske nevinosti. Zakon je bio njena dadilja. I kao što se krive noge i druge slične fizičke nakaradnosti kod dece smatraju za posledice lošeg negovanja, tako, ako se u jednom tako lepom duhu i mogla naći neka moralna uvrnutost ili iskrivljenost, za nju se mogla kriviti samo dadilja g-đice Sali Bras.
I pred tim ženskim stvorenjem g. Sviveler se sad odjednom pojavio u punoj svežini nečeg novog, o čemu ona dotle nije ni sanjala; kancelarija je sinula od njegove pesme i šale; on je izvodio mađioničarske veštine s mastionicama i kutijama za oblande, hvatao tri pomorandže jednom rukom, držao u ravnoteži stolice na bradi, a peroreze na nosu, i stalno izvodio stotinu drugih podviga sa toliko isto dovitljivosti, jer se Ričard s takvim razonodama oslobađao od ukočenosti u otsustvu g. Brasa i ublažavao dosadu zbog skučenosti. Te društvene sposobnosti, koje je g-đica Sali sad prvo otkrila sasvim slučajno, postepeno su uticale na nju, da je ponekad molila g. Svivelera da bude slobodan kao da ona i nije tu, što je g. Sviveler vrlo rado i s najvećom gotovošću pristajao da radi. Na taj način između njih se rodilo izvesno prijateljstvo.
G. Sviveler je postepeno doterao dotle da je na nju gledao kao i njen brat Samson, i kao što bi gledao i na svakog drugog pisara. On ju je posvetio u tajnu igranja tablaneta, ili sasvim prosto žandara, i to u voće đunbir, pečene krompire, pa čak i dobru kapljicu, koju bi g-đica Bras pila s njim zajedno bez ikakvog ustručavanja. On bi je često nagovorio i da pored svoga posla prepiše nešto mesto njega; pa bi je ponekad čak nagradio i srdačnim tapšanjem po plećima, i dokazivao joj da je vraški dobar drug, veseo džukac i takve stvari, a g-đica Sali je sve te komplimente primala sasvim dobroćudno i sasvim zadovoljno.
Jedna okolnost je zadavala mnogo posla mislima g. Svivelera, a to je bilo pitanje zašto mala služavka uvek prebiva negde u zemljinoj utrobi ispod Bivis Marksa i nikad ne izlazi na površinu, sem kad je gospodin samac zvonom pozove, na što bi se ona odazvala i smesta ponovo iščezla. Ona nije nikad izlazila, niti dolazila u kancelariju, niti je imala čisto lice, ili skinula grubu kecelju, ili pogledala kroz ma koji prozor, ili stala na kapiju da se malo nadiše vazduha, ili se na ma koji način odmorila i razonodila. Niko nije nikad dolazio da je poseti. Niko nije govorio o njoj, niko mario za nju. G. Bras je jednom prilikom bio rekao da je ona „ljubavno čedo“ (što znači sve samo ne predmet ljubavi).
„Ništa ne vredi pitati Aždaju“, mislio je Dik jednog dana sedeći i posmatrajući crte g-đice Sali Bras. „Sve mi se čini da bi, ako bih ja počeo da je zapitkujem o toj stvari, našem savezu bio kraj. Voleo bih da znam, uzgred budi rečeno, da li je ona aždaja, ili nešto nalik na sirenu. Po spoljašnosti bi čovek rekao da ima krljušt. Ali sirene vole da se ogledaju u ogledalu, što ona sigurno ne voli. A imaju i običaj da češljaju kosu, a ona ga nema. Ne, ona je aždaja.“
- Kuda idete, stari druže? - reče Dik glasno, kad g-đica Sali kao obično ubrisa pero o svoju zelenu haljinu; i ustade sa stolice.
- Na ručak - odgovori Aždaja.
„Na ručak!“ pomisli Dik, „to je još jedna okolnost. Ja neverujem da mala služavka dobija nekad nešto za jelo “
- Sami neće doći kući - reče g-đica Bras. - - Ostanite dok se ja ne vratim. Neću dugo ostati.
Dik klimnu glavom i pođe za g-đicom Bras - očima do vrata i ušima do male sobe pozadi, gde su ona i njen brat ručavali.
- E sad bih - reče Dik hodajući gore dole s rukama u džepovima - mnogo dao - kad bih imao nešto - da znam kako oni postupaju s tim detetom i gde ga drže. Mora biti da je moja majka bila vrlo radoznala žena; ne sumnjam da negde na sebi imam belegu u obliku znaka pitanja, „Osećanja svoja mogu da ugušim; ali ti si bila uzrok strepnje moje...“ Na časnu reč - reče g. Sviveler i naglo stade, pa se spusti u naslonjaču za klijente -  voleo bih da znam kako postupaju s njom!
Pošto je govorio tako neko vreme, g. Sviveler tiho otvori kancelarijska vrata u nameri da skokne preko ulice na jednu čašu lakog piva. U tom trenutku smotri poslednji krajičak mrke povezače g-đice Bras kako brzo zamače niz stepenice u kuhinju.
„E, tako mi boga“, pomisli Dik, „ona ide da nahrani malu služavku. Sad ili nikad!“.
Najpre vireći preko ograde i pustivši povezaču da se izgubi dole u mraku, on se pipajući uputi naniže i stiže do vrata zadnje kuhinje odmah pošto je g-đica Bras ušla u nju, noseći u ruci hladan ovčiji but. Bila je to mračna, bedna prostorija, vrlo niska i vrlo vlažna: zidovi nagrđeni hiljadama pukotina i mrlja. Voda je kapala iz napuklog bureta, a neka strašno olinjala mačka je lizala kaplje s bolešljivom pohlepnošću izgladnelog stvorenja. Šporet, koji je bio prostran, bio je čvrsto sklopljen i podzidan iznutra tako da je u njemu mogao goreti samo tanak sendvič vatre. Sve je bilo zaključano: podrum za ugalj, kutija sa svećama, slanik, ostava za meso, sve je bilo pod katancem. Nije bilo ni trunke ničega, ni koliko da bubašvaba čalabrcne - bedan i mršav izgled te prostorije ubio bi i kameleona, on bi dobro znao pri prvom gutljaju da taj vazduh nije za jelo i morao bi izdahnuti od očajanja.
Mala služavka je stajala puna poniznosti u prisustvu g-đice Sali i oborila glavu.
- Jesi li tu? - upita g-đica Sali.
- Jesam, gospođo, - čuo se odgovor izgovoren slabim glasom.
- Odmakni se dalje od ovčijeg buta, jer ćeš ga štrpkati, znam dobro - reče g-đica Sali.
Devojče se povuče u ugao, dok g-đica Bras izvadi jedan ključ iz džepa pa pošto otvori ostavu iznese iz nje neke bedne ostatke hladnog krompira, koji su izgledali isto toliko pogodni za jelo koliko i Stounhenđž.17 Ona to spusti pred malu služavku, pa joj naredi da sedne ispred toga, a zatim, zgrabivši veliki nož za rezanje mesa, stade ga razmetljivo oštriti o veliku viljušku za taj isti posao.
- Vidiš li ovo - reče g-đica Bras odrezavši posle tolikog pripremanja otprilike dva kvadratna palca hladne ovčetine i pružajući joj to parče na vrhu viljuške.
Mala služavka se zagleda u njega svojim gladnim očima, da vidi svaku mrvicu na njemu, iako je bilo tako malo, pa odgovori.
- Vidim.
- Onda nemoj nikad da kažeš - reče g-đica Sali - da ovde nisi dobijala mesa. Na, pojedi to!
To bi brzo gotovo.
- No, hoćeš li još malo? - upita g-đica Sali. Izgladnelo stvorenje odgovori jednim slabim: „Ne“.
Bilo je očevidno da je to ponavljanje uobičajene forme.
- Jedanput si se već poslužila mesom - reče g-đica Sali izlažući ukratko činjenice: - dobila si koliko si mogla da jedeš, pitana si da li hoćeš još i odgovorila si „Ne“. Onda nemoj nikad da ideš i da govoriš da ti se davala određena porcija, pazi dobro.
Na te reči g-đica Sali skloni meso i zaključa ostavu, pa pošto priđe bliže maloj služavci, stade nadnoseći se nad nju, dok ona ne pojede krompire.
Bilo je očevidno da u blagim grudima g-đice Bras postoji neka naročita mržnja, i da je ona nagoni bez ikakvog sadašnjeg uzroka da udara dete sečivom od noža, čas po ruci, čas po glavi, a čas po leđima, kao da joj izgleda sasvim nemoguće da stoji tako blizu, a da ne lupa tako po njoj. Ali g. Sviveler se nije malo iznenadio kad vide svoga kolegu pisara kako, pošto je lagano pošla natraške, prema vratima, kao da pokušava da se povuče iz prostorije, ali ne može to da uradi, nego se naglo ustremljuje, pa navaljuje na malu služavku i zadaje joj snažne udarce stisnutom pesnicom. Žrtva je plakala, ali prigušenim glasom, kao da se boji da vikne glasnije, a g-đica Sali, okrepivši se s malo burmuta, penje se uz stepenice baš kad se Ričard srećno dočepao kancelarije.

TRIDESET SEDMA GLAVA
Među ostalim svojim nastranostima - a on je imao priličnu količinu te robe na stovarištu i svakog dana se pojavljivao s nekim novim uzorkom - gospodin samac je pokazivao neobično i upadljivo interesovanje za Pančove predstave. Ako bi zvuk Pančovog glasa iz ne znam kakve daljine dopro do Bivis Marksa, gospodin samac bi, makar bio u krevetu i spavao, odmah skočio na noge, žurno se obukao, uputio se prema tome mestu što može brže, i ubrzo se vratio na Čelu čitave bulumente besposličara s pozorištem i vlasnicima pored njih. Smesta bi se postavila pozornica ispred kuće g. Brasa, gospodin samac bi se namestio na prozoru prvog sprata, i predstava bi otpočela uz uzbudljivu pratnju frule, bubnja i vike, na krajnje zaprepašćenje svih poklonika ozbiljnog posla u toj mirnoj uličici. Moglo se očekivati da će se, kad se predstava svrši, predstavljači i publika razići, ali je završetak bio isto tako rđav kao i igra, jer čim bi đavo poginuo, reditelj lutaka i njegov ortak bili bi pozvani u sobu gospodina samca, gde bi se počastili jakim pićem iz njegovog ličnog skladišta, pa bi s njim vodili duge razgovore u čiji sadržaj nikakvo ljudsko biće nije moglo proniknuti. Ali tajna tih razgovora nije imala mnogo važnosti. Dovoljno je da se zna da, dok su oni tamo razgovarali, napolju se čitav skup još jednako zadržavao oko kuće, da su dečaci lupali pesnicama po bubnju i podražavali Panču svojim nežnim glasićima da je kancelarijski prozor postao neproziran od spljoštenih noseva, a ključaonica u kapiji svetlela se od očiju, da bi uvek, kad bi se gospodin samac, ili neki od njegovih gostiju, videli na gornjem prozoru, ili makar samo nos pomolili, na ulici nastala takva vika puna ljutnje isključene rulje, koja je stajala, urlala i vrištala, i nije se htela umiriti dok im se predstavljači ne bi ponovo vratili da ih zabave negde na drugom mestu. Jednom reči, dovoljno je da se zna da su ti narodni pokreti okretali tumbe Vivis Marks i da su mir i tišina pobegli iz njegove okoline.
Takvi postupci nikoga nisu ljutili toliko koliko g. Samsona Brasa, koji je, ne mogući sebi dopustiti da izgubi tako korisnog stanara, smatrao za mudro da trpa u džep uvredu sa strane svoga stanara zajedno s njegovim parama, a da dosađuje publici okupljenoj oko njegovih vrata onim slabim sredstvima odmazde koja su mu stajala na raspoloženju i koja su se ograničavala na to da ih poliva po glavama prljavom vodom iz neviđenih kanti, da ih s kućnog krova gađa komadima cigle i maltera, da podmićuje kočijaše najamnih kola da iznenada izbiju iza ćoška i nalete na nju najvećom brzinom. Lakomislena manjina može na prvi pogled izraziti čuđenje kako to da g. Bras kao čovek od zakona nije optužio na osnovu zakona nekog učesnika ili učesnike koji su se isticali u pokretanju toga dosađivanja; ali će oni biti tako dobri pa će se setiti da, kao što lekari retko sami sebi prepisuju lekove, a sveštenici ne rade uvek u životu ono što propovedaju tako se isto i advokati ustežu da se služe zakonima za svoj sopstveni račun pošto znaju da je to oštro sečivo s neizvesnim dejstvom, čija upotreba skupo staje, koje je bolje poznato po tome što češće dovede sasvim blizu gubilišta nevina čoveka, nego što pravom krivcu odrubi glavu.
- No! - reče g. Bras jedno po podne - dva dana prošla su bez Panča. Nadam se da ga je najzad prošla volja za tim.
- A zašto se ti to nadaš? - odgovori g-đica Sali. - Što ti oni smetaju?
- Što mi smetaju! - viknu Bras. - Zar mi ne smeta kad neprestano slušam halabuku i dreku koja ne da čoveku da radi, nego ga nateruje da škripi zubima od muke? Zar ne smeta kad čovek ne može da vidi ništa i kad se guši, a kraljevski put zakrči rulja larmadžija i bukača čija grla mora da su od... od...
- Od tuča18 - upade g. Sviveler.
- Ah, od tuča! - reče advokat i baci letimičan pogled na svog pisara da se uveri da je predložio tu reč sasvim iskreno i bez zle namere. - Zar to ne smeta?
Advokat naglo zastade u svom žestokom napadu, pa oslušnu za neko vreme i, prepoznavši dobro poznati glas, spusti glavu na ruku, diže oči prema tavanici i promuca slabim glasom.
- Eto još jednoga!
Odmah se ču kako se diže prozor kod gospodina samca.
- Eto još jednoga, - ponovi Bras - i kad bih imao drljaču i četiri čistokrvna konja da upadnem na Bivis Marks kad je gomila najgušća, dao bih šiling i po i nikad ne bih zažalio.
Ponovo se čulo kreštavo vikanje u daljini. Vrata gospodina samca naglo se otvoriše. On žurno strča niz stepenice, izlete na ulicu, prođe pored prozora bez šešira na glavi i odjuri prema onom kraju odakle se čuo zvuk - nesumnjivo rešen da pridošlice pridobije da ga usluže.
- Da mi je da znam njegovu rodbinu, - promuca Samson, trpajući hartije u džepove - pa kad bi oni sastavili jednu zgodnu malu komisiju de lunatico19 u kafani kod Greis In20 pa da meni povere taj posao - rado bih pristao da mi se sobe uprazne za neko vreme, na svaki način.
Posle tih reči i namaknuvši šešir na oči u nameri da ne vidi ništa od strašno-mrskog prizora, g. Bras izlete iz kuće i žurno ode.
Kako je g. Sviveler bio nesumnjivo naklonjen tim predstavama iz prostog razloga što je bolje gledati kroz prozor Panča, ili zapravo i ma šta drugo, nego raditi, i što je, iz toga razloga, uložio izvestan trud da kod svoga kolege pisara probudi osećanje njihove lepote i mnogostruke vrednosti, i on i g-đica Sali složno ustadoše i zauzeše mesta kraj prozora, na čijem su se naslonu, kao na počasnom mestu, bile ponameštale, sa onoliko udobnosti koliko se moglo dobiti u takvoj prilici, razne mlade dame i gospoda zaposleni ljuljuškanjem malih beba i koji su polagali na to da u takvim prilikama prisustvuju zajedno sa svojim malim štićenicima.
Kako je okno bilo mutno, g. Sviveler, držeći se prijateljskog običaja koji se bio učvrstio među njima, otrže mrku povezaču s glave g-đice Sali i brižljivo ga ubrisa njom. Dok je on stigao da joj je vrati i dok je njena lepa vlasnica stigla da je ponovo veže (što je ona uradila sasvin mirno i ravnodušno) stanar se vrati vodeći za sobom pozorište i predstavljače, kao i jako pojačanje mase gledalaca. Pokretač lutaka zamače što je mogao brže iza tkanine; a njegov ortak, namestivši se pored pozomice, razgleda publiku s vrlo upadljivim izrazom sete, koji je izgledao još upadljiviji dok je duvao neku gajdašku ariju u onaj preslatki muzički instrumenat koji se prostonarodnim jezikom zove harmonika za usta; nimalo ne menjajući turobni izraz gornjeg dela lica, iako su mu usta i brada po nuždi živo poigravali.
Drama se primicala završetku i držala gledaoce prikovane, kao i obično. Osećanje koje odjednom obuzima velike skupove kad se oslobode stanja napetosti od koje zastaje dah u grudima, te mogu slobodno da govore i da se kreću, još je bujalo na sve strane, kad stanar, kao obično, pozva ljude gore.
- Obojica - doviknu on s prozora, jer se samo pokretač lutaka - omalen debeo čovek - spremao da se odazove pozivu.  - Želim da govorim s vama. Dođite obojica!
- Hajde, Tomi, - reče čovečuljak.
- Ja nisam nikakvo pričalo - odgovori drugi. - Kaži mu to. Šta imam da idem da razgovaram.
- Zar ne vidiš da gospodin ima gore bocu i čaše? - odgovori čovečuljak.
- Pa što nije to odmah rekao? - odgovori onaj drugi i odjednom ožive. - Pa što sad stojimo? Zar da gospodin vazdan čeka na tebe? Zar se ne znaš ponašati?
Taj setni čovek, koji nije bio niko drugi do Toma Kodlin, uz tu opomenu jurnu mimo druga i brata po pozivu, g. Harisa, inače zvanog Šorta, ili Trotersa, i požuri pre njega u stan gospodina samca.
- E, ljudi moji, - reče gospodin samac - vi ste odlično radili. Šta ćete da popijete? Recite tome čovečuljku iza vas da zatvori vrata.
- Zar ne znaš zatvoriti vrata za sobom? - reče g. Kodlin, okrenuvši se osorno svome prijatelju. - Ja mislim, treba da znaš da ti se i ne kaže da gospodin želi da se vrata zatvore.
G. Šort posluša primetivši šapatom da je njegov drug neobično kiseo - i izrazi nadu da nigde u blizini nema mlekare, jer bi joj se od njegove naravi sigurno progrušalo mleko.
Gospodin pokaza rukom dve stolice, pa im snažnim klimanjem glave saopšti da želi od njih da sednu. Gospoda Kodlin i Šort, pošto su se pogledali s puno sumnje i neodlučnosti, najzad sedoše svaki na sam krajičak pokazane stolice, i čvrsto su držali šešire, dok je gospodin samac punio dve čaše iz boce na stolu pored sebe i propisno ih poslužio.
- Obojica ste prilično izgoreli od sunca - reče domaćin.  - Jeste li mnogo putovali?
G. Šort odgovori potvrdno klimanjem glave i osmehom, g. Kodlin dodade svoje saglasno klimanje glavom i kratko zaječa kao da još oseća težinu hrama na plećima.
- Sigurno po vašarima, pijacama i trkama? - nastavi gospodin samac.
- Da, gospodine, - odgovori Šort - skoro po celoj Zapadnoj Engleskoj.
- Ja sam razgovarao s ljudima vaše struke sa severa, istoka i juga, - odgovori domaćin prilično žurno - ali još dosad nisam nailazio ni na koga sa zapada.
- Mi redovno obilazimo zapad svakoga leta, - reče Šort -  to nam se uvek zna. U proleće i zimu obilazimo krajeve istočno od Londona, a Zapadnu Englesku u letnje vreme. Često smo po čitav dan pešačili po kiši i blatu, a nismo zaradili ni penija, jesmo bogami, tamo na zapadu.
- Dajte da vam opet napunim čašu.
- Velika vam hvala gospodine, mislim da hoću - reče g. Kodlin, pa iznenada poturi svoju čašu i odgurnu Šortovu ustranu. - Ja sam vam pravi mučenik, gospodine, na svim tim putovanjima i pri svakom ostajanju kod kuće. Bio u gradu, ili na putu bilo mokro, ili suvo, toplo ili hladno, Toma Kodlin je mučenik. Ali se Toma Kodlin kraj svega toga ne sme žaliti. O ne! Šort se može žaliti, ali ako se Kodlin požali makar samo i jednom reči - o, bože, bože! onda odmah dole s njim, dole s njim, smesta! On nema posla da se žali. To je sasvim isključeno!
- Kodlin je prilično koristan, - primeti Šort šeretskim izrazom - samo što često ume da zažmuri. Znate, ponekad mu se prispava. Sećaš li se poslednjih trka, Tomi?
- Kad ćeš jednom prestati da ljutiš čoveka? - reče Kodlin  - Vrlo je verovatno da sam spavao kad je padalo pet šilinga i deset penija pri jednom skupljanju i da nisam mogao gledati na dvadeset mesta u isto vreme, kao paun, baš kao ni ti. Ako su mene nadmudrili jedan starac i jedno dete, nadmudrili su i tebe; zato ne tovari to na mene, jer ta kapa pristaje na tvoju glavu koliko i na moju.
- Možeš i prestati da govoriš o toj stvari. To - reče Šort -  nije prijatno gospodinu, dobro znam.
- Onda nisi trebao to pominjati - odgovori g. Kodlin - -  i moli gospodina za izvinjenje zbog toga, kao svaki vetrenjast čovek koji voli da sluša svoj glas, a ne vodi mnogo računa o tome što će reći, tek koliko da govori.
Domaćin je sedeo sasvim mirno u početku te prepirke, i gledao, prvo u jednog, pa u drugog čoveka, kao da vreba zgodiu priliku da ubaci neko drugo pitanje, ili da se vrati na ono sa kojeg je govor skrenuo ustranu. Ali od trenutka kad se g. Kodlinu prebacila sanjivost, on je pokazivao sve veće interesovanje za njihovu prepirku, koja sad dođe do vrhunca.
- Vi ste ona dvojica koja su mi potrebna, - reče on - dva čoveka koje odavno tražim i za kojima tragam! Gde su taj starac i to dete o kojima govorite?
- Molim, gospodine? - reče Šort oklevajući i gledajući u druga.
- Starac i njegova unuka, koji su putovali s vama - gde su oni? Uveravam vas da će vam se isplatiti ako budete govorili otvoreno - mnogo više nego što vi mislite. Kažete da su vas napustili na tim trkama, kako sam shvatio. Po njihovom tragu došlo se do toga mesta, i tu su se izgubili iz vida. Zar vi nemate neki podatak? Zar ne možete ukazati na neki trag da do njih dođemo?
- Jesam li ti stalno govorio, Tomo, - viknu Šort okrenuvši se zaprepašćeno svome drugu - da će sigurno neko tragati za tim putnicima.
- Ti meni govorio? - odgovori Kodlin. - Zar nisam ja uvek govorio da je to krasno dete najzanimljiviji stvor kojeg sam ikad video? Zar nisam uvek govorio da je volim i da ludujem za njom? Lepo stvorenje, kao da je sad čujem: „Kodlin je moj prijatelj“, veli, a iz malih očiju joj teku suze zahvalnice „Kodlin je moj prijatelj“, veli, „a ne Šort. Šort je dobar“ veli, „ja nemam ništa protiv Šorta; on misli dobro, to smem da kažem; ali Kodlin“, veli ona, „on ima osećanje za moje dobro, iako tako ne izgleda.“.
Ponavljajući vrlo uzbuđeno te reči, g. Kodlin počeša povije rukavima kaputa, pa tužno mašući glavom s jedne strane na drugu, ostavi gospodinu samcu da sam izvede zaključak da su, od trenutka kad je izgubio iz vida svoju štićenicu, njegov duševni mir i sreća odbegli od njega.
- Milostivi bože! - viknu gospodin samac hodajući gore dole po sobi - zar sam najzad našao ove ljude samo zato da saznam da mi oni ne mogu dati nikakva obaveštenja, ni pomoći! Bolje bi bilo da sam i dalje živeo u nadi, od dana do dana i da ih nisam nikad pronašao, nego da mi se sva očekivanja ovako raspršte.
- Čeknite malko, - reče Šort - ima jedan čovek koji se zove Džeri... Ti znaš Džerija, Tomo?
- O, ne govori mi o nekakvom Džeriju - odgovori g. Kodlin  - Kako mogu ja da marim za Džerija makar i koliko za cmo ispod nokta, kad mislim na ono tamo milo dete? „Kodlin je moj prijatelj“, veli ona, „dragi, dobri ljubazni Kodlin, koji uvek izmišlja uživanja za mene! Nemam ništa protiv Šorta“ veli ona, „ali se ja slažem s Kodlinom“ Jednom prilikom - reče taj gospodin zamišljeno. - nazvala me je otac Kodlin. Došlo mi je da poludim od miline!
- Čovek po imenu Džeri, - reče Šort, okrećući se od svoga sebičnog druga, prema njihovom novom poznaniku - koji ima grupu pasa što igraju, rekao mi je, onako uzgred, da je video starog gospodina zajedno s nekim njemu nepoznatim putujućim voštanim figurama. Kako su oni bili pobegli od nas i ništa nije bilo od traganja, i kako je on njega video tamo negde u unutrašnjosti, ja nisam ništa preduzeo po tome i nisam ga dalje ništa pitao. Ali ja to još mogu, ako želite.
- Je li taj čovek u gradu? - upita nestrpljivo gospodin samac.  - Govorite brže!
- Ne, nije tu, ali će biti sutra, jer stanuje u našoj kući -  odgovori Šort brzo.
- Onda ga dovedite ovamo - reče gospodin samac. - Evo vam svakom po zlatnik. Ako s vašom pomoći dođem do ono dvoje, to je samo kapara za još dvadeset. Dođite sutraponovo do mene i ne govorite nikom ništa o celoj stvari - ma da skoro ne treba ni da vam to govorim, jer ćete vi paziti na to radi vas samih.
- A sad, dajte mi svoju adresu, pa me ostavite. Pošto mu dadoše svoju adresu, dva čoveka odoše, i gomila za njima, a gospodin samac provede puna dva božja sata hodajući neobično uzrujano gore dole po sobi, iznad začuđenih glava g. Svivelera i g-đice Sali Bras.

TRIDESET OSMA GLAVA
Kit - jer je slučajno ispalo da na ovom mestu možemo ne samo da stanemo da predahnemo i da pratimo njegove doživljaje, nego i da se nužnosti tih doživljaja tako poklapaju s našom pogodnošću i sklonošću i tako nam neodložno nalažu da pođemo putem koji najviše odgovara našoj želji - Kit se, dok su se dešavali događaji izloženi u poslednjih petnaest glava, kao što čitalac može i sam zamisliti, sve više privikavao na g. i g-đu Garland, g. Avelja, ponija i Varvaru, i postepeno došao do toga da ih od prvog do poslednjeg smatra za najosobitije lične prijatelje, a Aveljov Kotedž u Finčliju za svoju rođenu kuću.
Nego stojte! Ove reči su već napisane, te mogu i ostati, ali ako neko shvata da one hoće da kažu da je Kit, kraj obilne hrane i udobnog stana u tome novom prebivalištu, počinjao da potcenjuje mršavu hranu i sirotinjski nameštaj svoga starog doma, onda one rđavo vrše svoj posao i čine nepravdu. Ko se bolje od Kita sećao onih koje je ostavio na domu - mada su to samo majka i dvoje dečice? Gde je taj hvalisavi otac koji sa srcem punim ljubavi priča čitava čudesa o čudu od deteta, kao što je Kit neumorno svake večeri pričao Varvari o malom Jakovu? Da li je ikad postojala majka kakva je izgledala Kitova majka prema pričanju svoga sina? I da li je ikad bilo udobnosti u siromaštvu, kakve je bilo u siromaštvu Kitove porodice, ako se može doći do neke pravilne ocene na osnovu njegovog sopstvenog blistavog opisivanja.
I dopustite da se za časak zadržimo na ovome mestu, pa da primetimo da ako su međusobna odanost i ljubav ukućana divna osećanja, one nisu nigde tako divna stvar kao kod sirotinje. Veze koje bogate i ponosite vežu za njihov dom mogu biti iskovane na zemlji, ali veze koje vežu siromaška za njegovo ubogo ognjište od čistijeg su metala i nose na sebi žig neba. Čovek visokog porekla može voleti svoje dvore i nasleđenu zemlju kao deo sebe sama, kao pobedonosne znake svoga rođenja i sile; njega za njih vežu ponos, bogatstvo i razmetljivost; dok privrženost siromaška za grudu zemlje koju obrađuje kao kmet, koju je neko drugi obdelavao pre njega i možda će je obdelavati sutra, pušta snažnije korene, koji idu dublje u čistiju zemlju. Njegovi domaći bogovi su od krvi i mesa, bez primesa srebra i zlata ili dragog kamenja; on nema druge imovine sem ljubavi svoga srca, pa kad mu omile goli podovi i zidovi, i pored svega življenja u ritama, rintanju i gladovanju, onda taj čovek svoju ljubav prema svome domu dobija od boga, i njegova gruba kolibica postaje za njega sveto utočište...
O, kad bi oni koji upravljaju sudbinom naroda hteli da imaju na umu ovo: kad bi hteli da misle kako je teško siromasima da im se u srcima začne ljubav prema domu, iz koje niču sve druge domaće vrline, kad žive natrpani u prljavštini i bedi, u kojoj svaka društvena pristojnost propada, ili bolje reći i ne postoji - kad bi samo hteli da se okrenu od širokih ulica i velikih kuća, pa da nastanu da poprave stanove u tesnim uličicama po kojima samo siromaštvo može da se kreće - mnogi bi niski krovovi iskrenije ukazivali na nebo nego što to rade i najviši tornjevi koji se gordo dižu iz sredine ogrezle u prestupima, zločinu i groznoj boleštini, da im se narugaju kontrastom. Ta se istina potmulim i prigušenim glasovima već mnogo godina iz dana u dan propoveda iz domova za uboge, iz bolnica i zatvora. Nije to neznatna stvar - - nije to samo vapaj radnih masa - niti pitanje narodnog zdravlja i blagostanja, koje se može zviždanjem ućutkati u parlamentarnim diskusijama sredom uveče. Iz ljubavi prema ognjištu niče ljubav prema domovini; a ko su iskreniji i bolji rodoljubi u vreme nužde oni koji cene zemljište, jer su vlasnici šuma, i reka, i njiva na njemu, i svega što ono daje; ili oni koji vole domovinu iako se ne mogu pohvaliti vlasništvom makar ijedne stope zemlje u svem njenom prostranstvu?
Kit nije ništa znao o tim stvarima, ali je znao da je njegova stara kuća vrlo siromašno utočište, a nova nešto sasvim drugo, pa ipak se stalno sećao nje sa zadovoljstvom i zahvalnošću i nežnom brižnošću i često je diktirao duga na četvoro presavijena pisma za majku s priloženim šilingom, ili osamnaest penija, ili nekom drugom sličnom pošiljkom, za koju je imao da zahvali darežljivosti gospodina Avelja. Ponekad, kad bi se našao u blizini, on bi ugrabio koji slobodan časak da skokne do majke i tada je trebalo videti onu radost i ponos njegove majke, bučnu razdraganost maloga Jakova i bebe, i srdačno čestitanje celog dvorišta, koje je s puno divljenja slušalo pričanje o Aveljovom Kotedžu i nije se moglo naslušati opisivanja njegovih čudesa i sjaja.
Iako je Kit uživao vrlo veliku naklonost gospodina i gospođe Garland, Avelja i Varvare, nema sumnje da nijedan član te porodice nije pokazivao prema njemu tako mnogo privrženosti kao samovoljni poni, koji je od onoga najtvrdoglavijeg i najupornijeg ponija na kugli zemljinoj u njegovim rukama postao najkrotkije i najposlušnije živinče. On je, istina, postajao utoliko nepokomiji prema svakom drugom ukoliko je bio poslušniji prema Kitu, kao da se bio rešio da ga po svaku cenu zadrži u porodici, ali je čak i pod rukom svoga ljubimca ponekad izvodio razne čudne ćefove i nestašluke i do krajnosti uzmjavao živce stare gospođe; ali kako joj je Kit uvek objašnjavao da on to radi samo da se našali i da tako na svoj način dokazuje odanost prema svojim vlasnicima, g-đa Garland se najzad dade uveriti da je to mišljenje tačno i postade tako tvrdo ubeđena u to, da bi se, kad bi poni u jednom od takvih nastupa ludog raspoloženja prevrnuo čeze, ona zaklela da je on to uradio u najboljoj nameri.
Pored toga što je Kit za kratko vreme postao pravo savršenstvo u svim poslovima u konjušnici, on se pokazao i kao priličan baštovan, spretan pomagač u raznim poslovima u kući i kao neophodan pratilac gospodina Avelja, koji mu je svakog dana davao neki nov dokaz svoga poverenja i odobravanja. I beležnik Viderden ga je gledao prijateljskim pogledom, pa je čak i g. Čakster izvolevao da mu ponekad blagonaklono klimne glavom, ili da mu ukaže čast onim naročitim oblikom pažnje koji se u staro vreme zvao „prizrenjem“, ili da ga usreći nekim drugim oblikom pozdrava u kojem su se spajali šala i pokroviteljstvo.
Jednog jutra Kit doveze g. Avelja do beležnikove kancelarije, kao što je ponekad imao običaj, pa pošto ga je ostavio pred kućom, spremio se da otera kola u jednu najamnu štalu nedaleko odatle, kad taj isti g. Čakster izlete iz kancelarijskih vrata i viknu: „Hooo!“ naročito otežući notu da bi uneo strah u ponijevo srce i bolje utvrdio nadmoćnost čoveka nad nižim životinjama.
- Zateži kajase, Snobe, - reče vrlo glasno g. Čakster obraćajući se Kitu. - Traže te tamo unutra.
- Da nije g. Avelj zaboravio nešto? - reče Kit silazeći s kola.
- Ništa ne pitaj, Snobe, - odgovori g. Čakster - nego idi pa vidi. Hooo! čuješ ti? Da je ovo moj poni, ja bih ga dresirao.
- Budite vrlo blagi prema njemu, molim vas, - reče Kit -  jer ćete inače imati muke s njim. Bolje bi bilo da ga ne vučete neprestano za uši. Ja dobro znam da on to neće voleti.
Na tu opomenu g. Čakster ne izvoli da odgovori ničim drugim nego jednim prezrivim „mali šatravče“ i naređenjem da kida i da se vrati što pre. Kad „mali šatravac“ posluša, g. Čakster strpa ruke u džepove i pokuša da se napravi kao da ne pazi na ponija, nego samo slučajno šetka tuda besposlen.
Kit obrisa pažljivo obuću (jer još nije bio izgubio ono prvo poštovanje prema svežnjima hartije i plehanim kutijama) pa zakuca na kancelarijska vrata, koja mu otvori beležnik lično.
- O, hajde uđi, Kristofere, - reče g. Viderden.
- Je li to taj dečko? - upita neki postariji gospodin, ali puna i uspravna stasa, koji je bio u sobi.
- To je taj dečko - reče g. Viderden, - Moj klijent, gospodin Garland, je slučajno naišao na njega baš pred mojim vratima. Imam razloga da mislim da je to dobro momče, gospodine, i da možete verovati ono što će vam reći. Dopustite da vam predstavim g. Avelja Garlanda, njegovog mladog gospodara; moga ugovomog pripravnika i osobitog prijatelja - moga izvanrednog prijatelja, gospodine, - ponovi beležnik vadeći svoju svilenu maramicu i razvijajući je u svem njenom sjaju ispred svoga lica.
- Sluga ponizan, gospodine, - reče nepoznati gospodin.
- I ja vaš, gospodine, - odgovori Avelj blago. - Vi želite da govorite s Kristoferom, gospodine?
- Da, želim, ako mi dopustite. - Na svaki način.
- Moj posao nije nikakva tajna; ili bolje reći ne mora biti tajna ovde - reče nepoznati opažajući kako se g. Avelj i beležnik spremaju da ga ostave nasamo s dečkom. - On se tiče jednog trgovca retkim starinama kod kojeg je on radio i za kojeg se ja od sveg srca interesujem. Ja sam, gospodo, kroz mnoge godine bio otsutan iz ove zemlje, pa ako moje ponašanje ne odgovara propisima i običajima, ja se nadam da mi nećete zameriti zbog toga.
- Nema mesta nikakvom zameranju, gospodine, - baš nikakvom - odgovori beležnik. A i g. Avelj reče to isto.
- Ja sam se raspitivao u susedstvu u kojem je stari trgovac živeo - nastavi stranac - pa sam saznao da je ovo momče služilo kod njega. Pronašao sam kuću njegove majke, a ona me je uputila ovamo, na najbliže mesto gde ga verovatno mogu naći. Eto to je razlog zbog kojeg sam danas došao k vama.
- Ja se radujem - reče beležnik - svakom razlogu, gospodine, koji mi pruža čast vaše posete.
- Gospodine, - odgovori stranac - vi govorite kao običan čovek iz otmenog društva, a ja mislim da ste nešto mnogo bolje. Prema tome, molim vas ne ponižavajte svoj karakter pravljenjem beznačajnih komplimenata.
- Hm! - nakašlja se beležnik - vi govorite sasvim otvoreno, gospodine.
- I radim otvoreno - odgovori stranac. - Možda me dugo odsustvovanje i neiskusnost dovode do toga zaključka, ali ako je u ovome delu sveta malo ljudi koji govore otvoreno, ja mislim da je još manje onih koji otvoreno rade. Ako vas moj način govora vređa, nadam se da će moj način rada to zagladiti.
G. Viderden je, izgleda, bio nešto malo zbunjen načinom na koji je stari gospodin razgovarao, a što se tiče Kita, on je zinuo od čuda gledajući u njega i pitao se kako li će taj čovek govoriti s njim, ako tako slobodno i bez ustezanja govori s jednim beležnikom. Ali se on okrete Kitu i poče mu govoriti bez grubosti, ali samo s izvesnom urođenom razdražljivošću i žurbom.
- Ako ti, mladiću, misliš da se ja raspitujem o ovim stvarima s nekim drugim ciljem osim služenja dobru onih koje tražim, ti mi činiš veliku nepravdu, i jako se varaš. Ja te molim da se ne varaš, nego da se pouzdaš u moja uveravanja. Ja se, gospodo,
- dodade on, okrećući se beležniku i njegovom pripravniku
- ustvari nalazim u mučnom i sasvim neočekivanom položaju. Došao sam u ovaj grad s ciljem koji mi je dugo ležao na srcu, ne nadajući se nikakvoj prepreci ni teškoći na putu ka njegovom ostvarenju. Sad sam se odjednom našao sputan i nemoćan u izvršenju svoje zamisli, nekom tajnom u koju ne mogu nikako da proniknem. Svi pokušaji koje sam činio u tome cilju samo su je još više zamračili i zapleli, te se bojim da što bilo preduzmem otvoreno u toj stvari iz straha da oni koje tako brižno tražim ne pobegnu još dalje od mene. Ja vas uveravam da se, ako biste mi mogli ukazati makar kakvu pomoć, ne biste pokajali zbog toga, kad biste znali koliko mi je ta pomoć potrebna, i kakvog bi me tereta ona oslobodila.
U tome njegovom poverenju bilo je izvesne prostodušnosti koja naiđe na brz odziv u srcu dobroćudnog beležnika, koji odgovori u istom duhu, da se stranac nije prevario u njegovoj želji, i da će mu on učiniti svaku uslugu ako samo bude u stanju da mu je učini.
Zatim nepoznati gospodin stade do sitnica ispitivati Kita o njegovom starom gospodaru i o devojčici, o njihovom samotnom načinu života, njihovoj povučenosti i strogoj isključivosti. Svakonoćno starčevo odlaženje od kuće, osamljenički život devojčeta u tim prilikama, starčeva bolest i oporavljanje, Kvilpovo preuzimanje vlasništva kuće i njihov iznenadni nestanak, sve je to bilo predmet mnogog ispitivanja i odgovaranja. Kit najzad reče gospodinu da je kuća sad za izdavanje i da natpis na vratima upućuje svakoga da se za obaveštenje obrati Samsonu Brasu, beležniku na Bivis Marksu, od koga bi možda mogao dobiti još neke podatke.
- Bojim se da to ništa ne vredi - reče gospodin mašući glavom - Ja stanujem u njegovoj kući.
- - Stanujete kod beležnika Brasa - viknu g. Viderden prilično iznenađen, pošto je iz poslovnih veza poznavao unekoliko dotičnog gospodina.
- Da, - glasio je odgovor - neki dan sam se uselio u nameštene sobe kod njega naročito zbog toga što sam video taj isti natpis. Za mene nije važno gde stanujem pa sam se u svom očajanju ponadao da tamo mogu doći do nekih obaveštenja koja ne bih mogao dobiti na drugom mestu. Da u Brasovoj kući -  sigurno na svoju veliku sramotu.
- Bože moj! To je stvar ličnog mišljenja, - reče beležnik sležući ramenima - ali on se smatra za čoveka sumnjivog karaktera.
- Zar sumnjivoga? - upita stranac. - Raduje me što čujem da tu postoji još neka sumnja. Ja sam mislio da je ta stvar već odavno izvedenana čistinu. Ali, hoćete li mi dopustiti da s vama progovorim reč dve nasamo?
Pošto g. Viderden pristade, oni uđoše u lično odeljenje toga gospodina i ostadoše tamo u poverljivom razgovoru dobrih četvrt sata, pa se onda vratiše u spoljnu kancelariju. Stranac je bio ostavio svoj šešir u g. Viderdenovoj sobi i za to kratko vreme, izgleda, stvorio s njim prijateljske odnose.
- Ja te neću više zadržavati - reče on tutnuvši krunu u ruku Kitu i okrećući se beležniku. - Ti ćeš još čuti od mene. Ali nikome ni reči o svemu ovome, sem tvome gospodaru i gospođi.
- Majka bi se, gospodine, radovala da čuje... - reče Kit zamuckujući.
- Šta da čuje?
- Šta bilo... samo ništa neprijatno... o gospođici Neli.
- Zaista? E pa onda joj možeš reći, ako ume da čuva tajnu. Ali pazi ni reči nikome drugom. Ne zaboravi na to. Dobro pazi.
- Paziću, gospodine, - reče Kit. - Hvala vam, gospodine, zbogom.
Elem, slučajno se dogodi da gospodin, zanesen nastojanjem da ubedi Kita da ne kazuje nikom što su govorili između sebe, pođe za njim do vrata ponavljajući mu tu opomenu. A baš u tome trenutku g. Ričard Sviveler, koji je slučajno prolazio tuda, baci pogled na tu stranu i opazi u isti mah Kita i njegovog tajanstvenog prijatelja.
To je bio puki slučaj, a evo kako je došlo do njega. G. Čakster, kao gospodin otmenog ukusa i prefinjenog duha, bio je član lože Slavnih Apolonaca u kojoj je Ričard Sviveler bio doživotni Veliki majstor. G. Sviveler, prolazeći tom ulicom po nekom Brasovom poslu, i videći jednog člana svoga slavnoga bratstva kako se uporno zagledao u nekakvog ponija, pređe ulicu da ga pozdravi bratskim pozdravom kojim su doživotni veliki majstori po svome položaju dužni da oslovljavaju i potstiču svoje šegrte. Tek što mu je on podario svoj blagoslov i propratio ga opštom primedbom o sadašnjem stanju i budućim izgledima vremena, on je podigao oči i ugledao gospodina samca sa Bivis Marksa u živom razgovoru sa Kristoferom Nablzom.
- Zdravo! - reče Dik - Ko je ono?
- Došao je da poseti moga gospodara, - odgovori g. Čakster  - preko toga ne znam ništa više o njemu nego o Adamu.
- Znate li mu bar ime? - upita Dik.
Na to g. Čakster odgovori povišenim glasom kao što dolikuje Slavnom Apoloncu, da bude blagosloven na vekove ako zna.
- Ja samo znam, dragi moj mladiću, - reče g. Čakster prolazeći prstima kroz kosu - da je on uzrok što sam prestojao ovde punih dvadeset minuta, zbog čega ga smrtno mrzim neutoljivom mržnjom i gonio bih ga do krajnjih granica večnosti, kad bih imao vremena za to.
Dok su oni tako besedili, predmet njihovog razgovora (na kome se nije videlo da je prepoznao g. Ričarda Svivelera) ponovo uđe u kuću a Kit siđe niz stepenice pa pristupi k njima. G. Sviveler postavi i njemu isto pitanje bez više uspeha.
- To je krasan gospodin, - reče Kit - i to je sve što znam o njemu.
Taj odgovor raspali gnev g. Čakstera te, ne ciljajući tom primedbom ni na kakav određen slučaj, izrazi mišljenje, kao opštu istinu, da bi trebalo razbiti glavu svakom snobu i uvrnuti mu nos. Ne izražavajući svoju saglasnost s tim osećanjem g. Sviveler, pošto je neko vreme stajao zamišljen, upita Kita na koju stranu tera kola, pa saznavši to, izjavi da i on ide na tu stranu i da će mu se natovariti da ga poveze. Kit bi drage volje odbio tu ponuđenu čast ali kako se g. Sviveler bio već sam smestio u kola pored njega, nije mu ostajalo ništa drugo da radi, nego da ga silom izbaci te zato potera naglo - ustvari tako naglo da odjednom prekide opraštanje između g. Čakstera i njegovog Velikog majstora i onome prvom gospodinu pričini nezgodu da mu nestrpljivi, poni zgazi žuljeve.
Kako je Huiskeru bilo dosta stajanja, a g. Sviveler je bio tako dobar da ga je potsticao oštrim zvižducima i raznim sportskim usklicima, oni su jurili isuviše brzim korakom da bi se kraj toga moglo razgovarati, naročito zato što je poni, razljućen g. Svivelerovim opomenama pokazivao osobitu ljubav prema banderama i kolskim točkovima i živu želju da juri pločnikom i da se češe o zidove od cigle. I tako oni ne mogoše da progovore sve dok ne stadoše pred štalu i dok se čeze ne otkačiše iz jedne male kapije gde ih je poni uvukao misleći da će je povući sa sobom u svoj obični boks u štali.
- Namučio si se a? - reče Ričard. - Šta veliš na čašu piva?
Kit isprva odbi, ali zatim pristade, te tako zajedno odoše do obližnje krčme.
- Pijmo - reče Dik dižući svetlu penušavu čašu - u zdravlje našeg prijatelja... kako mu beše ime.. koji je jutros razgovarao s tobom, znaš... jagapoznajem... vrlo nastran. U zdravlje gospodina kome ne znam ime.
Kit prihvati zdravicu.
- On stanuje u mojoj kući, - reče Dik - to jest u kući u kojoj se nalazi firma gde sam ja kao neki... kako da kažem... rukovodeći ortak - nezgodan čovek kad hoćeš nešto da saznaš od njega, ali nam se dopada... veoma nam se dopada.
- Ja moram ići, gospodine.... ne zamerite - reče Kit i krenu da ide.
- Ta ne žurite se, Kristofere, - reče njegov pokrovitelj -  Da pijemo u zdravlje tvoje majke.
- Hvala lepo, gospodine.
- Divna žena, ta tvoja majka Kristofere, - reče g. Sviveler.  - Ko potrči da me podigne kad padnem i da poljubi ubijeno mesto da bol izleči? Moja majka. Krasna žena. On je nekakav čovek široke ruke. Moramo ga naterati da uradi nešto za tvoju majku. Poznaje li je on, Kristofere?
Kit mahnu glavom, pa pošto krišom pogleda u pitača, zahvali mu i uteče pre nego što ovaj stiže da kaže još nešto.
- Hm! - izusti g. Sviveler zamišljeno - ovo je čudna stvar. Sve same neke tajne u vezi s tom Brasovom kućom. Ali ću ja ovo zadržati za sebe. Do sad su svi i svaki pojedinac uživali moje poverenje, ali od sad mislim da radim sam za svoj račun. Čudno... vrlo čudno!
Pošto je još neko vreme razmišljao s izrazom duboke mudrosti na licu, g. Sviveler popi još nekoliko čaša piva, pa pošto je prizvao sebi maloga dečka koji ga je gledao šta radi on istrese iz čaše na pesak nekoliko preostalih kapi u čast bogova, pa ga uputi da odnese u kelneraj praznu čašu i njegove pozdrave, a naročito da pazi da provodi trezven život i da se uzdržava od opojnih pića. Pošto mu je za nagradu dao tu lepu moralnu pouku (koja je, kako on mudro primeti, mnogo bolja stvar nego pola penija bakšiša), doživotni Veliki majstor lože Slavnih Apolonaca strpa ruke u džepove i pođe lagano, još jednako zamišljen.

TRIDESET DEVETA GLAVA
Celoga toga dana, iako je morao do uveče čekati g. Avelja Kit se držao dalje od kuće svoje majke, čvrst u svojoj odluci da sutrašnju radost ostavi za sutra i da pusti da ga ona tek tada preplavi svojom bujicom sreće, jer je sutrašnji dan bio veliki i željno očekivani dan u njegovom životu - kraj prvog tromesečja - dan kad je imao da primi prvu četvrtinu svoga godišnjeg prihoda u ogromnom iznosu od trideset šilinga - sutradan je imalo da bude njegovo slobodno popodne posvećeno čitavom vihoru provodnji, a mali Jakov je imao da sazna šta su to ostrige i da ide u pozorište.
Čitav niz povoljnih okolnosti išao je na ruku ostvarenju toga plana - ne samo da su g. i g-đa Garland izjavili da ne nameravaju da mu od plate odbiju sumu izdatu unapred za njegovu opremu, već da mu je misle isplatiti neokrnjenu u svoj njenoj ogromnoj veličini; ne samo da je nepoznati gospodin povećao njegov imetak sumom od pet šilinga, što je za njega bila prava božja blagodet sama po sebi čitavo bogatstvo, ne samo da su se slučajno stekle te okolnosti na koje niko nije mogao računati niti im se nadati ni u najluđim snovima; nego je te godine istoga dana bio dan i Varvarine četvrti - pa je i Varvara imala svoje slobodno po podne, kao i Kit, te su Varvarina majka i Varvara imale da dođu u društvo i na čaj kod Kitove majke, da se bolje upoznaju s njom.
Razume se da je Kit u rano jutro toga dana pogledao kroz prozor da vidi na koju stranu plove oblaci po nebu; kao što se razume da bi i Varvara bila na svome prozoru da nije prošle noći ostala vrlo kasno zbog toga što je štirkala i peglala sitne komade muslina, da ih nabere i sastavi s drugim komadićima, pa da sklopi neku veličanstvenu celinu koju će sutradan obući. Ali su i pored svega toga oboje bili rano na nogama i nisu imali apetita za doručak, a još manje za ručak, čak su bili oboje jako uzrujani kad Varvarina majka dođe puna oduševljenja da priča o tome kako je napolju lepo vreme (ali prteći i pored toga veliki kišobran, jer svet kao što je Varvarina majka u svečanim prilikama retko izlazi bez kišobrana), i kad zvonce zazvoni i pozva ih gore da prime tromesečnu platu u zlatu i srebru.
I, o bogo mili kako je g. Garland bio ljubazan kad je rekao: „Kristofere, ovo je tvoj novac, pošteno si ga zaslužio“, pa kako je g-đa Garland bila dobra kad je rekla: „A ovo je tvoj novac Varvara, ja sam vrlo zadovoljna tobom“; pa kako je Kit sigurnom rukom potpisao svoje ime na priznanici, a kako je Varvara potpisala svoje sva drhćući, i kako je bilo lepo gledati kada je gospođa Garland natočila čašu vina Varvarinoj majci a Varvarina majka glasno rekla: „U vaše zdravlje koja ste vi dobra gospoja i u vaše zdravlje, gospodaru, koji ste vi plemenit gospodin, i u tvoje zdravlje, Varvara, milo čedo moje, pa i u vaše, gospodine Kristofere“: i kako je pila lagano i dugo kao da ga je bilo puna velika čaša, pa bogo mili, kako je izgledala sasvim otmeno stojeći onako u rukavicama, pa što su se od srca smejali razgovarajući među sobom i pretresajući sve te događaje na, krovu omnibusa i kako su sažaljevali svet koji nije imao slobodno po podne!
Pa onda Kitova majka - zar ne bi svaki živi pomislio da je visokog roda i da je celog veka bila prava gospođa. Bila je u punoj pripravnosti i dočekala ih je s čitavim priborom čajnika i šolja koji bi služio na čast i nekoj porcelanskoj radnji; mali Jakov i beba izgledali su tako lepo udešeni da su im haljinice izgledale kao nove, a sam bog zna koliko su bile stare! I nije prošlo pet minuta otkako su seli, pa je ona rekla kako Varvarina majka izgleda baš onakva gospođa kakvu je ona očekivala da vidi, a Varvarina majka je sa svoje strane izjavila da je Kitova majka živa slika onog što je ona zamišljala; pa je onda Kitova majka čestitala Varvarinoj majci zbog Varvare, a Varvarina majka čestitala Kitovoj majci zbog Kita; pa kako je Varvara bila oduševljena malim Jakovom, a istina je da se nikad nijedno dete nije tako dobro pokazalo kad se to želelo od njega kao što se to dete pokazivalo, ili se tako lako sprijateljilo kao što je sad ono!
- A uz to smo obe udovice - reče Varvarina majka. -  Prosto smo stvorene da se upoznamo.
- Ja u to nimalo ne sumnjam - odgovori gospođa Nablz -  i kakva grdna šteta što se nismo ranije upoznale.
- Ali i ovako, znate - reče Varvarina majka - takvo je uživanje što smo se upoznale preko ćerke i sina, da to nadoknađuje štetu. Zar nije istina?
Kitova majka se potpuno složi sa tim mišljenjem. Zatim se one obe prelazeći sa posledica na uzroke, sasvim prirodno u sećanju vratiše unazad na svoje pokojne muževe i ispričaše sve o njihovom životu, smrti i pogrebu, i pronađoše mnoge okolnosti koje su se za divno čudo potpuno podudarale - kao, na primer, da je Varvarin otac bio četiri godine i deset meseci stariji od Kitovog oca, da je jedan od njih umro u sredu a drugi u četvrtak, da su obojica bili isto razvijeni i vrlo naočiti ljudi, s mnogim drugim začudo podudamim osobinama. Kako su ta prisećanja mogla unekoliko da pomrače veseli sjaj njihovog slobodnog dana, Kit okrete razgovor na opštije predmete, te opet svi oživeše i povratiše svoju pređašnju veselost. Među ostalim stvarima Kit im ispriča o svome starom mestu i o izvanrednoj lepoti Nelinoj (o kojoj je on već i ranije pričao Varvari po hiljadu puta). Ali ova poslednja okolnost ne izazva kod slušateljki ni blizu onako veliko interesovanje kakvo je on očekivao, pa čak i njegova majka reče (pogledavši slučajno u Varvaru u isti mah) da je g-đica Nela nesumnjivo vrlo lepa, ali je ipak ona tek dete, a ima mladih žena koje su isto tako lepe kao i ona.
Varvara skromno primeti da i ona tako misli i da ne može nikako da ne misli da se g. Kristofer vara, što je Kita jako čudilo, pošto nije nikako mogao da pojmi kakav ona ima razlog da sumnja u ono što on kaže. Uz to Varvarina majka reče da se vrlo često dešava da se mladež promeni u četrnaestoj ili petnaestoj godini i poružni, ako su ranije bili lepi, i tu istinu potkrepi mnogim neodoljivo ubedljivim primerima, naročito pričom o nekom mladiću koji je, kao građevinar s lepom budućnošću, ukazivao naročitu pažnju njenoj Varvari, ali za kojeg Varvara nije htela ni da čuje, što je po njenom mišljenju šteta (iako se sve lepo svršilo). Kit reče da i on to isto misli, pa je to stvarno i mislio i začudio se zašto je Varvara odjednom postala ćutljiva, i zašto ga je njegova majka pogledala kao da misli da je rekao nešto neumesno.
Ali već je bilo krajnje vreme da se misli na pozorište za koje su učinjene velike pripreme u obliku šalova i šešira, a da se i ne govori o jednoj marami punoj narandži i drugoj punoj jabuka koje su vezali s prilično muke, pošto voće hoće da ispadne kroz ćoškove marame. Najzad je sve bilo gotovo, i oni su pošli žurnim korakom. Kitova majka je nosila bebu koja je bila sasvim budna, dok je Kit jednom rukom vodio maloga Jakova, a drugom išao pod ruku s Varvarom, što navede obe majke, koje su išle pozadi, da kažu kako svi izgledaju kao jedna porodica i natera Varvaru da porumeni i da kaže: „Ma okani se, mama!“ ali joj Kit reče da se ne osvrće na to šta one kažu; pa i stvamo nije morala da mari da je znala koliko su Kitove misli daleko od izjavljivanja ljubavi. Sirota Varvara!
Najzad stigoše u pozorište, i to u Astlijev cirkus, i nije prošlo ni dva minuta otkako su stigli pred još zatvorena vrata, a malog Jakova prignječiše, beba dobi nekoliko modrica, a kišobran Varvarine majke odlete na nekoliko jardi od nje i vrati joj se preko glava drugih ljudi, dok Kit sa svoje strane tresnu po glavi maramom punom jabuka nekog čoveka zato što je nepotrebnom žestinom „munuo“ njegovu majku, na što se diže strašna buka. Ali pošto već prođoše ispred blagajne i potrčaše unutra kao bez duše sa ulaznicama u rukama, a naročito kad se nađoše u dvorani i posedaše na mesta tako dobra kao da su ih unapred izabrali, sve im se to činilo kao neka sjajna šala i neizostavni deo provoda.
O, bože, bože! Što je to bila u boga divota, taj Astlijev cirkus, sav sveže obojen, s pozlatama i ogledalima; neodređenim mirisom na konje što je navodilo pomisao o čudesima koja su imala da dođu; bogato ukrašenom zavesom što je krila raskošne tajne, belom strugotinom po celom cirkusu, s gomilom koja ulazi i zauzima mesta; sa sviračima koji nemarno gledaju naviše u njih dok udešavaju instrumente, kao da nisu nestrpljivi da program počne i kao da ga unapred znaju. Kakav ih sjaj sve obasu kad se dugi, svetli, sjajni niz svetiljki stade lagano dizati i kakvo ih grozničavo uzrujanje obuze kad zvonce zazvoni i muzika poče sasvim ozbiljno svirati, uz snažno upadanje bubnjeva i slatko zvečanje triangla! Imala je pravo Varvarina majka da kaže kako je galerija najbolje mesto za gledanje i da se čudi što se ta mesta ne plaćaju mnogo skuplje nego lože; a Varvara, sva ustreptala od silnog uživanja, nije znala da li da se smeje, ili da plače.
Pa onda taj prizor koji im se ukazao pred očima! Konji za koje je mali Jakov odmah shvatio da su živi, pa gospođe i gospoda u čiju ga stvarnost ništa nije moglo ubediti, pošto nije nikad ni čuo ni video nešto ni nalik na njih - pucanje na koje bi Varvara zažmurela
- napuštena gospa zbog koje se rasplakala - tiranin zbog koga je drhtala - čovek koji je pevao jednu pesmu sa sobaricom one gospe i igrao pevajući refren, na što se ona smejala - poni koji se propinjao na zadnje noge kad je video ubicu i nije nikako hteo da ide na sve četiri, dok ubicu nisu uhapsili - pajac koji se upuštao u masne šale sa vojnim licem u konjaničkim čizmama
- gospa koja je preskočila dvadeset i devet pantljika i spuštala se zdrava i čitava konju na leđa - sve je bilo divno, sjajno i pravo čudo! Mali Jakov je pljeskao toliko da su ga ruke zabolele; Kit se derao: an-kor21 na kraju svake tačke i na kraju komada u tri čina; a Varvarina majka je oduševljeno lupala amrelom u pod, dok mu nije polomila vrh skoro do samog platna.
Pa i usred tih zanosnih prizora Varvarine misli kao da su se neprekidno vrzle oko onoga što je Kit rekao za vreme čaja; jer kad izađoše iz cirkusa ona ga upita nekim razdražljivo plačnim glasom je li gospođica Neli isto tako lepa kao ona gospođa što je skakala preko pantljkke.
- Isto tako lepa kao onat - reče Kit. - Dvaput lepša!
- O, Kristofere! Ja sam sigurna da je ona gospođa najlepše stvorenje na svetu - reče Varvara.
- Koješta! - odgovori Kit. - Ona je prilično lepa, to ne poričem; ali pomisli samo kako je obučena i nafrakana i kolika je to razlika. Ta, zaboga, ti si mnogo lepša od nje, Varvara!
- O, Kristofere! - reče Varvara i obori oči.
- Jesi, lepša si od nje svakog dana, pa čak i tvoja majka!
Sirota Varvara!
Ali šta je bilo sve to - da, čak i sve to, prema ludom rasipništvu koje nastade kad Kit, ušavši u restoran za ostrige, smelo i pribrano kao da je vekovao u njemu, pa i ne osvrćući se na tezgu i na čoveka za njom, povede svoje društvo u jednu ložu, sasvim zasebnu ložu ograđenu crvenim zavesama s belim stolnjakom i potpunim „karafindlom“ - i naredi nekom strašnom gospodinu sa zaliscima, koji je bio kao neki kelner, a koji je njega, Kristofera Nablza, oslovljavao sa „gospodine“, da donese tri tuceta najkrupnijih ostriga i da se požuri! Da. Kit je rekao tome gospodinu da se požuri, ali ne samo što mu je on rekao da se požuri, nego je ovaj to stvarno i uradio i smesta se trkom vratio noseći najmekši hleb, najsvežije maslo i najkrupnije ostrige na svetu. Onda je Kit rekao tome gospodinu:
- Kriglu piva! - prosto tako i ništa više. A onaj gospodin, mesto da odgovori.
„Je P vi to meni tako govorite?“ samo je rekao.
- Kriglu piva, gospodine? Odmah, gospodine! - pa je otišao, doneo je na sto na jednom tasu nalik na one koje slepački psi nose u zubima po ulici da im u njih ljudi spuštaju marjaše; na
što i Kitova i Varvarina majka, kad se on okrete i ode, izjaviše da nisu nikad videle tako vitkog i ljubaznog mladog čoveka.
Zatim su od sveg srca navalili na večeru, ali tu Varvara, ta luckasta Varvara! izjavi da ne može da pojede više od dve, te nećete verovati koliko su je morali terati dok je pojela četiri; ali su se zato njena i Kitova majka sjajno pokazale; jele su, smejale se i tako od srca uživale da je Kit bio presrećan gledajući ih, pa se od silne sreće i on smejao i jeo kao i one. Ali je mali Jakov bio najveće čudo te noći, jer je jeo ostrige kao da se rodio i othranio na tome poslu - obilno ih posipao biberom i sirćetom, začudo vešto za njegove godine - a posle je na stolnjaku pravio pećine od školjaka. Pa onda beba, koja cele večeri nije oka sklopila, nego je sedela mirno kao lutka i mučila se da strpa u usta veliku narandžu i netremice gledala u svetiljke na lusteru - prosto tako, sedela mirno na majčinom krilu i ne trepćući gledala u gas, i grebla svoje nežno lice školjkom od ostrige, i to tako da bi se i neko srce od kamena moralo raznežiti i zavoleti je. Jednom reči, nikad nije bilo uspelije večere, i kad najzad Kit poruči čašu nekog toplog pića i predloži da svi unaokolo piju za zdravlje g. i g-đe Garland, na celom svetu nije bilo šest srećnijih bića.
Ali svakoj sreći dođe kraj - što čini prijatnijim početak nove - pa kako je bilo već dosta kasno, oni se saglasiše da je vreme da krenu kući. I tako, pošto su išli malo zaobilaznim putem da otprate Varvaru i njenu majku do kuće nekog prijatelja, gde su imale da prenoće, Kit i njegova majka ih ostaviše pred vratima, pošto zakazaše sastanak rano ujutru, radi vraćanja u Finčli, i posle mnogo dogovaranja o provodu na kraju idućeg tromesečja. Zatim Kit uze malog Jakova na leđa, pa pošto uze majku ispod ruke, i poljubi bebicu, oni se uputiše kući svi veseli.

ČETRDESETA GLAVA
Pun onog neodređenog osećanja nelagodnosti koje se obično budi u čoveku sutradan posle prazničnog dana, Kit ustade u zoru s nešto razboritijim gledanjem na sinoćnji provod, koje je dolazilo od sveže dnevne svetlosti i vraćanja svakodnevnoj dužnosti, pa pođe da se na ugovorenom mestu nađe s Varvarom i njenom majkom i dobro pazeći da ne probudi nikoga od ukućana, koji su još spavali posle svoga neobičnog umora. Kit ostavi svoj novac na polici iznad kamina uz belešku kredom u kojoj majci skreće pažnju na tu okolnost i obaveštava da joj taj novac daje njen odani sin; pa zatim ode sa srcem nešto težim od džepa, ali ipak bez ikakvog težeg tereta i brige.
Ah, ti praznični dani! Zašto nam posle njih ostaje neko žaljenje u duši? Zašto nam nije dato da ih možemo odgurnuti unazad bar za jednu do dve nedelje, da bismo im odmah odmakli na ono zgodno odstojanje sa kojeg možemo na njih gledati ili s mirnom ravnodušnošću, ili s prijatnim staranjem da ih se setimo? Zašto nam posle njih u duši ostaje neka tugaljivost, kao što u ustima ostaje ukus od jučeranjeg vina, uz glavobolju i zamor kao i mnoge lepe namere za budućnost koje bi posle smrti morale da popločavaju put u večno blaženstvo, a za života traju do ručka ili tako nekako?
Ko će se čuditi što je Varvaru bolela glava, ili što je Varvarina majka bila raspoložena da se ljuti, ili da potcenjuje Astlijev cirkus, i da misli da je pajac bio stariji nego što se njima sinoć učinilo? Kit se nije - ama baš nimalo, iznenadio kad je čuo kako ona to kaže. On je i sam sa žaljenjem mislio da su nestalni učesnici onoga sjajnog prizora radili isto to preksinoć, pa će to isto raditi doveče i sutra uveče, i tako nedeljama i mesecima u budućnosti, iako on neće biti tamo. U tome je razlika između jučerašnjice i današnjice. Svi mi idemo u cirkus, ili se vraćamo iz njega.
Ali i samo sunce je slabo kad se rodi, pa postaje sve jače i toplije što više dan odmiče. Tako i naši putnici počeše prvo prepričavati sve prijatnije okolnosti od prošle noći, dok najzad u razgovoru, hodu i smehu ne stigoše u Finčli tako dobro raspoloženi da Varvarina majka izjavi da se nikad nije osećala manje umorna ni bolje raspoložena. I Kit reče to isto. Varvara je ćutala celim putem, ali i ona reče to isto. Sirota mala Varvara! Bila je vrlo mirna.
Stigli su kući tako rano da je Kit istimario ponija tako da se sijao kao najbolji trkački konj, pre nego što je g. Garland sišao na doručak. Stara gospođa, stari gospodin i gospodin Avelj su ga veoma pohvalili za tu njegovu tačnost i vrednoću, g. Avelj izađe iz kuće tačno u svoj određeni sat (ili bolje reći u svoj minut i sekund, jer je bio sušta tačnost), i ode da uhvati omnibus za London, a Kit i stari gospodin pođoše da rade u bašti.
To je za Kita bio jedan od omiljenih poslova. Po lepom danu oni su svi bili kao jedna porodica: stara gospođa je sedela blizu njih s korpicom za rad na jednom malom stolu; stari gospodin je kopao, ili čistio i potkresivao voćke s parom velikih makaza, ili je vrlo marljivo pomagao Kitu u ovom ili onom poslu dok je Huisker gledao sa svog ograđenog parčeta travnjaka i sve ih mirno posmatrao. Danas je trebalo da urede vinovu lozu čardakliju, te se Kit popeo na polovinu merdevina i počeo uveliko kresati i prikivati čekićem dok je stari gospodin, budno prateći njegov rad, dodavao klince i krpice, kad mu je što zatrebalo. Stara gospođa i Huisker su posmatrali kao obično.
- Tako dakle, Kristofere, - reče g. Garland - dobio si jednog novog prijatelja, a?
- Molim, gospodine? Nisam razumeo - odgovori Kit gledajući naniže sa merdevina.
- Dobio si jednog novog prijatelja, kako čujem od gospodina Avelja, - reče g. Garland - tamo u kancelariji.
- O, da, jeste, gospodine. - Bio je vrlo plemenit prema meni, gospodine.
- Milo mi je što to čujem - odgovori stari gospodin smešeći se - Ali on je spreman da bude još plemenitiji, Kristofere.
- Zaista, gospodine! To je vrlo ljubazno od njega, ali meni to nije potrebno - reče Kit lupajući snažno po jednom upornom klincu.
- On mnogo želi da te uzme u svoju službu. Pazi šta radiš, jer ćeš inače pasti i povredićeš se.
- Da me uzme u svoju službu? - viknu Kit, koji je naglo zastao u radu i brzo se okrenuo na merdevinama kao neki vešt pelivan. - Ali ja ne mislim da on to misli ozbiljno gospodine.
- O, misli on sasvim ozbiljno - reče g. Garland. - I rekao je to gospodinu Avelju.
- Nikad nisam čuo tako nešto! - promrmlja Kit, gledajući tužno u svoga gospodara i gospođu. - To me čudi od njega, zaista me čudi.
- Znam, Kristofere, - reče g. Garland - to je za tebe vrlo važna stvar, to ti treba da shvatiš i da razmisliš o tome. Taj gospodin je u stanju da ti da bolju platu nego ja - nadam se da ne može bolje postupati prema tebi, niti pokazati više dobrote i poverenja, ali na svaki način, Kristofere, daće ti bolju platu.
- E pa, - reče Kit - posle toga, gospodine...
- Čekaj malo - prekide ga g. Garland. - To nije sve. Ti si, kako čujem, bio vrlo odan sluga svojim starim gospodarima, pa ako bi ih taj gospodin ponova našao, što on namerava da pokuša na sve moguće načine koji mu stoje na raspoloženju, ja ne sumnjam da ćeš i ti, ako mu budeš išao na ruku, dobiti svoju nagradu. A osim toga - dodade stari gospodin jače naglašavajući svoje reči  - osim toga, imaćeš zadovoljstvo što ćeš opet doći u vezu sa onima kojima si bio tako jako i nekoristoljubivo odan. Moraš o svemu tome dobro razmisliti Kristofere, i ne smeš prenagliti u svome odlučivanju.
Kitu se za časak steže srce, kao da dobi lak grč pred odlukom koju je već bio doneo jer mu je taj poslednji razlog munjevitom brzinom prošao kroz misli i dočarao mu ostvarenje svih njegovih nada i nekadašnjih snova. Ali to potraja svega jedan minut i on pouzdanim glasom odgovori da gospodin mora tražiti nekog drugog, i da bi, po njegovom mišljenju, bilo bolje da je odmah to uradio.
- On nema razloga da misli da me može pridobiti da odem njemu, gospodine, - reče Kit i ponovo se okrete, pošto je neko vreme kucao čekićem. - Zar on misli da sam ja budala?
- On će to možda pomisliti ako odbiješ njegovu ponudu -  ozbiljno reče g. Garland.
- Pa neka misli, gospodine. Šta se mene tiče što će on misliti? Zašto bih ja vodio računa o tome šta on misli, kad znam da bih bio budala, i nešto gore od budale, kad bih napustio najboljeg gospodara i gospođu koji postoje i koji mogu postojati, koji su me uzeli sa ulice kao pukog siromaška i upravo gladnoga, golog i bosog - možda gladnijeg i siromašnijeg nego što vi i zamišljate, gospodine - pa da odem k njemu, ili ma kome drugom? Kad bi se gospođica Nela vratila, gospođo, - dodade Kit okrenuvši se naglo svojoj gospodarici - e, to bi već bilo nešto drugo, pa ako bih joj bio potreban, ja bih vas možda zamolio ponekad da me pustite da uradim nešto za nju, kad bih svršio sav posao ovde ili kad se ona vrati, ja sad vidim da će ona biti bogata, kao što je stari gospodar uvek govorio da hoće - pa šta bi ona mogla tražiti od mene? Ne, ne, - dodaje Kit mašući tužno glavom - ona neće nikad više mene tražiti, pa, bog joj svako dobro dao, želeo bih da i ne mora da me traži, iako bih stvarno voleo da je vidim!
Tu Kit stade snažno ukucavati jedan klinac u zid - vrlo snažno, mnogo snažnije nego što je bilo potrebno - pa pošto ga je ukucao, on se opet okrete.
- Pa i ovaj poni, gospodine - reče Kit - ovaj Huisker, gospođo, (on tako dobro zna da govori o njemu da odmah počinje njištati gospodine) - zar bi on dopustio makar kome da mu priđe blizu, a, gospođo? Pa ova bašta, gospodine, i gospodin Avelj, gospođo. Zar bi gospodin Avelj pristao da se rastane od mene, gospodine? Ili možda postoji neko ko voli ovu baštu više od mene, gospođo? Majci bi srce prepuklo, gospodine, pa bi čak i mali Jakov bio toliko pametan da bi mu ispale oči iz glave od silnog plača, gospođo, kad bi samo mogao pomisliti da gospodin Avelj može želeti da se tako brzo rastane od mene, pošto mi je rekao, koliko prekjuče, da se nada, i da ćemo zajedno proživeti još mnogo godina...
Ne može se reći koliko bi još vremena Kit tako stajao na merdevinama i govorio obraćajući se čas gospodaru čas gospođi, a skoro uvek onome od njih kome nije govorio, da baš u tome trenutku ne dotrča Varvara da javi da je neki glasnik iz kancelarije doneo jedno pisamce, koje ona, s izrazom čuđenja i iznenađenja zbog Kitovog besedničkog izgleda, predade u ruke svome gospodaru.
- O, - izusti stari gospodin pošto ga je pročitao - reci glasniku da dođe ovamo - Pošto Varvara otskakuta da izvrši što joj se naredilo, on se okrete Kitu i reče da više neće razgovarati o toj stvari i da Kitu ne može nipošto biti teže da se rastane s njim, nego što je njima da se rastanu od njega, a stara se gospa plemenito saglasi s tim osećanjem.
- Ali u isto vreme, Kristofere, - dodade g. Garland, pogledavši pismo u svojoj ruci - ako bi gospodin želeo da te ponekad uzme na poslugu, na koji čas, pa čak i na dan dva uzastopce, mi moramo pristati da te ustupimo. O evo mladog gospodina. Kako ste gospodine?
Taj pozdrav je bio upućen g. Čaksteru, koji se razmetljivo približavao sa šeširom jako nakrivljenim na jednu stranu i kosom daleko iza šešira.
- Nadam se da ste u dobrom zdravlju - odgovori taj gospodin. - Nadam se da ste i vi dobro, gospođo. Krasna je ova vaša kutijica gospodine, divan kraj, nema zbora.
- Vi nameravate da povedete Kita sa sobom, kako vidim?
- primeti g. Garland.
- Pred vratima čeka kabriolet radi toga - odgovori pisar.
- U njega je upregnut vatren šarac, koga bi vredelo da vidite, ako ste ljubitelj konja, gospodine.
Odbivši da vidi vatrenog šarca govoreći da se slabo razume u te stvari te ne bi po zasluzi ocenio njegovu vrednost g. Garland pozva g. Čakstera da se potkrepi lakim obedom, mesto ručka. Kako imenovani gospodin vrlo rado primi njegovu ponudu, izneše pred njega nešto hladnih đakonija, a uz njih pivo i vino.
Za vreme toga obeda g. Čakster stavi u pokret sve duhovne sposobnosti da očara svoje domaćine i da im nametne ubeđenje o duhovnoj nadmoćnosti žitelja velikog grada, pa imajući tu svrhu u vidu, navede razgovor na svakodnevna sitna varoška ogovaranja, u čemu se on, po mišljenju svojih prijatelja, naročito odlikovao. Tako je, na primer, bio u stanju da ih obavesti o tačnim okolnostima u pogledu svađe između markiza de Mizlera i lorda Bobija, koja je, kako se pokazalo, potekla iz spora oko jedne boce šampanjca, a ne oko paštete od goluba, kao što je pogrešno objavljeno u listovima: kao što nije tačno objavljeno ni to da je lord Bobi rekao markizu de Mizleru „Mizleru jedan od nas dvojica laže a ja nisam taj“ kako su netačno tvrdili neki izvori, nego „Mizleru, vi znate gde me možete naći, pa ćete me đavo me odneo, i naći ako sam vam potreban“, - što, naravno iz osnova menja izgled te zanimljive stvari i predstavlja je u sasvim drukčijoj svetlosti. On ih je tako isto obavestio i o tačnom iznosu rente koju se vojvoda od Tigsberija obavezao da plaća Violeti Steta, članici Italijanske Opere, koja joj se ima plaćati tromesečno, a ne na šest meseci, kako se nagovestilo u javnosti, i to bez, a ne sa (kako se drsko tvrdilo) nakitom, parfemima, puderom za perike za pet lakeja i po dva para jarećih rukavica na dan za jednog paža. Pošto je umolio staru gospu i gospodina da se ne uzrujavaju u pogledu tih vrlo zanimljivih stvari, nego da budu uvereni da su njegova obaveštenja potpuno tačna, g. Čakster ih je zabavljao pričama o stvarima koje se događaju iza kulisa i o vestima s dvora. I tako je završio svoj sjajni i zanosni razgovor koji je vodio potpuno sam čitave tri četvrti sata.
- A sad, pošto se kljuse izduvalo, - reče g. Čakster ustajući vrlo otmeno - mislim da moram da kidam.
Ni g. ni g-đa Garland se ne usprotiviše njegovoj nameri da se ukloni (na svaki način zato što su osećali da takav čovek ne može bez nezgoda dugo izostati iz sfere svoga delanja), te se tako Čakster i Kit ubrzo iza toga nađoše na putu za varoš, i to Kit na boku pored kočijaša, a g. Čakster zavaljen u kolima potpuno sam sa po jednom cipelom proturenom kroz svaki prozor sa strane.
Kad stigoše do beležnikove kuće, Kit uđe u kancelariju i g. Avelj mu reče da sedne da pričeka, jer je gospodin koji ga je tražio izašao nekuda i možda se neće vratiti, za izvesno vreme. To se potpuno obistini, jer je Kit ručao, i popio čaj, i pročitao sve zanimljivije stvari u Spisku pravnika i u Poštanskom imeniku, i nekoliko puta zaspao, pre nego što je došao gospodin koga je ranije video. On najzad stiže u velikoj žurbi.
Najpre se zatvori nasamo sa g. Viderdenom, pa zatim pozvaše i g. Avelja da i on prisustvuje njihovoj konferenciji, pre nego što pozvaše k sebi Kita, koji se veoma čudio šta im on treba.
- Kristofere, - reče gospodin obraćajući mu se čim je stupio u sobu - našao sam tvog starog gospodara i mladu gospođicu.
- Nije valjda, gospodine! Ama zaista? - odgovori Kit, a oči mu zasijaše od radosti, - A gde su, gospodine? Kako su, gospodine? Jesu li... jesu li negde blizu?
- Vrlo daleko odavde - odgovori gospodin mašući glavom  - Ali ja večeras idem da ih dovedem, pa bih hteo da i ti pođeš sa mnom.
- Ja, gospodine? - viknu Kit, pun radosti i iznenađenja.
- A to mesto - reče nepoznati gospodin okrećući se zamišljeno beležniku - koje mi je rekao onaj čovek s psima -  koliko ima do njega? - še’set milja?
- Šezdeset do sedamdeset.
- Hm! Ako putujemo poštanskim kolima svu noć, stići ćemo tamo dosta rano sutra ujutru. Samo je veliko pitanje u tome što će dete, pošto me oni ne poznaju, bog joj dobro dao, misliti da svaki stranac koji traga za njima smera nešto protiv slobode njenog dede - pa zar bih mogao uraditi nešto bolje nego da povedem ovo momče, koje oni oboje poznaju, te će ga se odmah setiti, i biće sigurni u moje prijateljske namere.
- Svakako da ne - odgovori beležnik. - Povedite Kristofera na svaki način.
- Molim vas da izvinite, gospodine, - reče Kit koji je slušao njihov razgovor sa sve dužim licem - ali ako je to vaš razlog, ja se bojim da bih ja više škodio nego što bih koristio. Gospođica Nela, gospodine, ona me zna i verovala bi mi, to znam sigumo; ali stari gospodin - ne znam zašto, gospodo, niti to iko živi zna  - nije hteo da me vidi posle svoje bolesti, a gospođica Nela mi je sama rekla da mu ne smem prići, niti više izaći na oči. Ja se bojim da bih, kad bih pošao sa vama, samo pokvario sve što ste vi uradili. Ja bih dao sve na svetu da idem s vama, ali bi bolje bilo da me ne vodite, gospodine.
- Nova teškoća, - viknu plahoviti gospodin - je li ikad neki čovek bio u takvoj nevolji kao što sam ja? Zar nema nikog drugog ko ih poznaje? Nikoga drugog u koga oni imaju vere? Makar kako povučeno živeli, ipak bi se morao naći neko ko bi mi mogao pomoći!
- Ima li nekoga. Kristofere? - upita beležnik.
- Baš nikoga, gospodine, - odgovori Kit. - Nego ipak... ima moja majka!
- Jesu li je oni poznavali? - upita gospodin samac.
- Da li su je poznavali, gospodine? Ta ona je neprestano trčkarala od nas do njih i natrag. Oni su bili tako isto dobri prema njoj kao i prema meni. Ta, bog s vama, gospodine, ona se čak nadala da će se oni vratiti našoj kući.
- Pa do vraga, gde je onda ta žena? - reče nestrpljivo gospodin i zgrabi svoj šešir - Zašto nije tu? Što te žene nikad nema baš onda kad je najpotrebnija?
Jednom reči, gospodin samac je hteo da izleti iz kancelarije, tvrdo rešen da silom zgrabi Kitovu majku, da je strpa u poštanska kola i odveze, kad se tome novom načinu otmice s dosta muke stade na put udruženim naporima g. Avelja i beležnika koji ga zadržaše silnim objašnjavanjem mnogih razloga i nagovoriše ga da prvo pita Kita za mišljenje, da li je verovatno da će ona moći i hteti da pođe na takav put, tako navrat nanos.
Kit izrazi izvesnu sumnju u tom pogledu, na što se gospodin stranac stade žestoko buniti, a beležnik i g. Avelj održaše mnoge govore da ga umire. I najzad, sve se svrši na tome što Kit, pošto je u sebi odmerio sve okolnosti i brižljivo razmislio o svemu, obeća u ime svoje majke da će ona kroz dva sata biti gotova da krene na put i obaveza se da će je dovesti na to isto mesto opremljenu u svakom pogledu i spremnu za put, pre nego što određeno vreme istekne.
Pošto je dao tu obavezu, što je bilo prilično smelo s njegove strane, jer nije bilo lako iskupiti je, Kit nije gubio vremena, nego otrča da preduzme mere za njeno što brže ispunjenje.

ČETRDESET PRVA GLAVA
Kit se probijao kroz gomilu koja je ispunjavala ulice; razdvajao reku od ljudskih talasa; prelazio preko živih ulica; uletao u uličice i sokačiće ne zastajući i nipošto ne skrećući s puta, sve dok ne dođe pred prodavnicu retkih starina, gde stade, nešto iz navike, a nešto da povrati dah.
Bilo je tmumo jesenje veče, i njemu se učini da ta stara kuća nije nikad izgledala tako žalosno kao u toj sumornoj svetlosti sutona. Polomljeni prozori ćerčiva koja kloparaju u svojim okvirima, opustela kuća koja izgleda kao neka kobna praznina između dva niza blistavih svetiljki i buke ulica i stojeći tako na sredini; hladna, mračna i prazna, pruža neveseo prizor koji grubo odudara od svetlih izgleda koje je dečko smišljao za njene doskorašnje žitelje, i ujedno izaziva kod njega neko osećanje razočarenja, ili nesreće. O, kako bi bilo divno videti da u njenim praznim kaminima plamsaju velike vatre, kako kroz njene prozore blješte mnogobrojne svetlosti, a kroz okna se vidi kako prilike živahno idu tamo amo, razležu se glasovi u veselom razgovoru - nešto što bi bilo u skladu s novim nadama koje su se zatalasale u njegovom srcu! On nije ni očekivao da će kuća imati neki drukčiji izgled  - on je ustvari znao da to ne može biti - ali kad je naišao na nju onako zagrejan svetlim mislima i očekivanjima, ona je naglo zaustavila njihov tok i bacila na njih svoju tamnu i sumomu senku.
Ali Kit na svoju veliku sreću nije imao ni toliko učenosti, ni dara pesničkog zapažanja da bi ga mučila crna predskazivanja daleke budućnosti; pa kako nije imao duhovnih naočara da u tom pravcu pomognu njegovu vidovitost, on nije video ništa dmgo sem jedne zapuštene kuće, koja je neprijatno odudarala od njegovih ranijih misli. Zato, skoro žaleći što je tuda prošao, a ni sam ne znajući zašto, on žurno ponovo krenu dalje, trudeći se da još bržim hodom nadoknadi ono nekoliko trenutaka koje je izgubio.
„A sad, ako bi se desilo da ona ne bude kod kuće“, pomisli Kit približavajući se sirotinjskom stanu svoje majke „pa ako je još ne mognem ni naći, onaj nestrpljivi gospodin će me divno dočekati! I tako mi boga, tako je: nema nikakve svetlosti, a vrata su zaključana. E, neka mi bog oprosti što to kažem ali ako je tu posredi Mali Vitlejem, onda bih voleo da Mali Vitlejem ode... malo dalje“ - reče Kit naglo se uzdržavši i zakuca na vrata.
Iznutra se niko ne javi ni na drugo kucanje, ali ono izazva jednu ženu preko puta, koja proviri da vidi ko to traži g-đu Nablz.
- Ja, - reče Kit - ona je sigurno u Malom Vitlejemu -  teško prevaljujući preko jezika ime te mrske male kongregacije i prezrivo naglašavajući svoje reči.
Suseda klimnu glavom potvrdno.
- Onda mi, molim vas, recite gde je to, - reče Kit, - jer sam došao hitnim poslom, i moram je odmah povesti sobom, pa makar bila i na predikaonici.
Nije bilo lako dobiti uputstva kako da se dođe do pomenutog tora, jer ustvari od suseda niko nije pripadao stadu koje se tamo okupljalo a mnogi su od njih znali za njega samo po čuvenju. Najzad jedna prija koja je išla u tu crkvicu sa gospođom Nablz jednom do dva puta, kad je pobožnom raspoloženju prethodila prijatna šolja čaja, dade Kitu potrebna obaveštenja te on polete kao strela čim ih dobi.
Da je Mali Vitlejem bio blizu i da je bio na pravijem putu gospodin koji je rukovodio malom kongregacijom izgubio bi jednu od svojih omiljenih aluzija na krivudave sokačiće kojima se dolazilo do njega i koji su mu davali mogućnost da ga upoređuje sa samim rajem i da ističe njegovu suprotnost sa parohijskom crkvom do koje se dolazi širokom pravom ulicom. Kit ga najzad nađe s prilično muke, pa pošto malo postaja na vratima da odahne, da bi se pojavio sa potrebnom pristojnošću, uđe u kapelicu.
U izvesnom pogledu to mesto nije rđavo nazvano, jer to je zaista bio mali Vitlejem - Vitlejem majušnih razmera, s malim brojem malih stolova i malom predikaonicom, sa koje je jedan mali gospodin (po zanatu obućar a po nadahnuću sveštenik) držao nimalo slabim glasom nimalo kratku propoved, ako se o njenim razmerama sudi po duševnom stanju prisutne pastve koja je, ako je po ukupnom iznosu bila mala, davala još manji broj pažljivih slušalaca, pošto ih je većina dremala.
Među ovima je bila i Kitova majka, koja je - pošto je usled zamorenosti od prošle noći s grdnom mukom držala oči otvorene, i osećala da propovednikovi argumenti samo još pomažu njihovu jaku težnju da se čvrsto sklope - bila podlegla sanjivosti koja ju je bila obrvala. Premda njen san nije bio tako tvrd da ne bi mogla s vremena na vreme pustiti od sebe neko lako i skoro nečujno mrmljanje kao neki znak da se slaže s propovednikovim doktrinama. Beba u njenom naručju spavala je isto tako tvrdo kao i ona; a mali Jakov kome mladost, nije dala da u toj obilnoj duhovnoj hrani vidi nešto bar upola tako zanimljivo kao ostrige, naizmenično je tvrdo spavao i bio sasvim budan, prema tome da li je preovladala sanjivost ili strah da se u propovedi cilja na njega lično.
„Dakle, evo me tu“ mislio je Kit došavši tiho do najbližeg stola preko puta od svoje majke, a na drugoj strani lađe „ali kako da dođem do nje i da je nagovorim da izađe. Ovo je kao i da sam dvadeset milja daleko odavde. Ona se neće probuditi dok se ne svrši, a eno sat opet iskucava! Samo kad bi popa zastao za časak, ili da hoće da zapevaju...“.
Ali je bilo malo izgleda da će za jedno dva časa nastupiti jedna ili druga mogućnost. Propovednik je govorio sve dalje i izlagao u šta sve misli da ih ubedi pre nego što završi, pa je bilo jasno da će mu, ako održi bar jednu polovinu obećanja, a zaboravi na drugu, trebati za to najmanje dva sata.
Onako očajan i brižan, Kit je preletao očima po celoj crkvici, pa pošto ih je slučajno spustio na jednu malu stolicu ispred predikaonice, nije skoro mogao nikako verovati svojim očima da je stvarno ono što mu pokazuju: da je ono - Kvilp!
Uzalud ih je protrljao dva tri put: one su uporno tvrdile da je ono tamo Kvilp, a on je zaista sedeo tamo s rukama na kolenima i šeširom između njih na jednoj klupici, sa običnim svojim iskeženim izrazom na prljavom licu i s pogledom uprtim u tavanicu. On nesumnjivo nije gledao u Kita, ni u njegovu majku; ali Kit ipak nije, nikako mogao da se oslobodi osećanja da je sva pažnja toga podmuklog čudovišta uperena na njih i ni na šta drugo.
Ali i onako zapanjen usled pojave kepeca među poklonicima Malog Vitlejema i ne mogući se osloboditi strepnje da je on preteča neke nevolje, ili žalosti, on je morao da savlada svoje čuđenje i da preduzme neke stvarne mere da izvuče svoju majku, pošto je veče odmicalo i stvar postajala sve ozbiljnija. Prema tome, čim se prvi put posle toga mali Jakov probudi, Kit se postara da privuče njegovu vetrenjastu pažnju, što nije bilo nimalo težak posao (dovoljno je bilo da jednom kihne), on mu dade znak da probudi majku.
Ali, po nesreći, baš tada propovednik se, naširoko raspredajući jednu misao svoje pridike naže preko naslona na predikaonici, tako da u njoj ne ostade skoro ništa od njega, sem nogu, i dok je desnom rukom pravio mahnite pokrete, a levom se pridržavao, on je netremice buljio, ili je izgledalo da bulji pravo u oči maloga Jakova, i da mu preti napregnutim pogledom i držanjem - ili se bar detetu tako činilo tako da ako samo mrdne jednim mišićem, on će, propovednik, bukvalno a ne slikovito rečeno, svakog časa pasti po njemu. U tome strašnom stanju stvari, rastrojen iznenadnom Kitovom pojavom i opčinjen propovednikovim očima, grešni Jakov je sedeo ukočen kao proštac, sasvim nesposoban da se makne, veoma raspoložen da zaplače i tako buljeći u pastora da je izgledalo da će mu detinje oči ispasti.
„Ako baš moram da radim otvoreno, onda neka bude“ pomisli Kit. I na to on tiho izađe iz svoga stola, pa pređe za majčin i kao što bi se izrazio g. Sviveler, da je slučajno bio tu, ščepa za jaku bebu ne govoreći ni reči.
- Pssst, majko! - prišapnu joj Kit. - - Pođi sa mnom, imam nešto da ti kažem.
- Gde sam ja to? - upita g-đa Nablz.
- U ovom blaženom Malom Vitlejemu - odgovori Kit nešto ogorčeno.
- Zaista je blažen! - reče g-đa Nablz uhvativši se za tu reč.  - O, Kristofere, da znaš kako me je večeras okrepio!
- Jeste, jeste, znam, - reče Kit žurno - ali hajde, majko, svi gledaju u nas. Samo tiho povedi Jakova... tako, to je dobro.
- Stoj, satano, stoj! - viknu propovednik čim se Kit pomače.
- Gospodin kaže da ostaneš, Kristofere. - prišapnu mu majka.
- Stoj, satano, stoj! - opet zagrme propovednik. - Ne kušaj ženu koja okreće uho svoje i sluša glas što doziva! On odvodi jagnje iz stada! - vikao je propovednik dižući glas sve više i pokazujući na bebu - Odnosi jagnje, dragoceno jagnje! Prikrada se kao vuk u gluho noćno doba i odvodi nežne jaganjce!
Kit je bio najdobroćudnije momče na svetu, ali ti jaki izrazi i njegova uzrujanost zbog svih okolnosti u kojima se našao izvedoše ga iz strpljenja, te se okrete prema predikaonici, s bebom u naručju i odgovori glasno.
- To nije istina. Ovo je moj brat.
- To je moj brat - viknu propovednik.
- To nije istina! - reče Kit ljutito. - Kako možete da govorite tako nešto? I nemojte da mi izdevate imena, molim vas; šta sam vam ja uradio? Ja ne bih došao po njih da nisam morao, to znajte posigurno. Hteo sam to da uradim sasvim tiho, ali mi vi ne date. A sad budite tako dobri da grdite satanu i ove koliko vam je volja, gospodine, a mene ostavite na miru, lepo vas molim!
Rekavši to, Kit izađe iz crkvice, a za njim njegova majka i mali Jakov, i nađe se na čistom vazduhu sa nekim neodređenim sećanjem da je video kako se ljudi bude i gledaju iznenađeno, i kako je Kvilp za sve vreme toga prekida ostao u svom ranijem položaju, ne skidajući očiju s tavanice, kao da ni najmanje ne obraća pažnju na ono što se dešava.
- Oh, Kite! - reče njegova majka držeći maramicu na očima  - - šta si uradio? Nikad više neću moći da dođem ovamo... nikad!
- To mi je vrlo milo, majko. Šta je bilo u onom malom sinoćnom provodu što te je nateralo da večeras budeš utučena i tužna? Tako je to uvek kod tebe. Ako se ikad osetiš srećna i vesela, dođeš ovamo da zajedno sa onom zamlatom govoriš da se kaješ zbog toga. Treba da te je stid, majko, hteo sam da kažem.
- Ćuti, mili moj! - reče g-đa Nablz - ti ne misliš kao što govoriš, ali govoriš grešno.
- Ne mislim kao što govorim? Ali ja to zbilja mislim -  odgovori Kit. - Ja ne verujem, majko, da se bezazlena veselost i dobro raspoloženje mogu smatrati na nebu za veći greh nego što su jake na košulji, i verujem da oni ljudi tamo nemaju nimalo više prava ni razuma kad se bune protiv jednog, a ostavljaju ono drugo - to ja tvrdo verujem. Ali neću govoriti ni reči više o tome, ako mi obećaš da nećeš plakati, to i ništa više; i uzmi bebu, ona je lakša, a daj meni malog Jakova, pa dok idemo (a moramo ići što je moguće brže) ja ću ti usput reći vesti koje donosim i koje će te prilično iznenaditi, to ti unapred kažem. No, sve je dobro. Sad izgledaš kao da nikad u životu nisi videla Mali Vitlejem, kao što ga, nadam se, nećeš više ni videti; i evo tebi beba, a ti, Jakove, uzjaši na moja leđa i obgrli me čvrsto oko vrata, pa ako ti još nekad popa iz Malog Vitlejema rekne da si jagnje, ili da je tvoj brat jagnje, ti mu samo reci da je to najveća istina koju je izgovorio za poslednju godinu dana, da bi mnogo bolje bilo da i on nije suviše zapaprio svoju jagnjetinu - kad mu ne bi bila tako ljuta i kisela. To ti njemu reci, Jakove.
Govoreći tako pola u šali apolau zbilji i uveseljavajući majku, decu i sebe jednostavnom rešenošću da bude dobro raspoložen, Kit ih je žurno vodio kući i usput pričao šta se dogodilo kod beležnika i cilj zbog kojeg je narušio svečanost u Malom Vitlejemu.
Njegova majka se nije malo iznenadila kad je saznala kakva se usluga traži od nje i u glavi joj se odmah napravi zbrka od raznih ideja, a u njoj se najviše isticale misli da je za nju velika čast i odlikovanje što će putovati u posebnim poštanskim kolima, i drugo, da ne može nikako ostaviti decu. Ali tu zamerku, kao i mnoge druge koje su proizlazile iz toga što joj je nešto od odela u pranju, a nešto opet i ne postoji u garderobi g-đe Nablz, Kit je prosto odbacivao i isticao protiv svake od njih i protiv svih zajedno zadovoljstvo što će ići da nađe Nelu i radost što će je pobedonosno dovesti natrag.
- Imamo samo deset minuta, majko, - reče Kit kad stigoše do kuće, - Evo ti kutija od kartona. Potrpaj u nju što ti treba, pa odmah idemo.
Pričati kako je Kit trpao u kutiju svakojake stvari koje nikakvom verovatnom mogućnošću nisu mogle biti potrebne, a ostavljao sve što je moglo biti makar i od najmanje koristi: kako se jedna susetka dala nagovoriti da bude kod dece; kako su deca isprva gorko plakala, pa se posle smejala od srca zato što su im obećavali sve moguće i nemoguće igračke; kako Kitova majka nije mogla prestati da ih ljubi, i kako Kit nije mogao da se reši da se naljuti na nju zbog toga - značilo bi utrošiti više vremena i prostora nego što ih imamo i vi i ja. Zato, prelazeći preko svega toga, dovoljno je reći da su Kit i njegova majka stigli pred beležnikova vrata svega nekoliko minuta posle određenog roka od dva sata, gde su ih već čekala laka poštanska kola.
- I to sa četiri konja, e čuješ! - reče Kit zapanjen tim pripremama. - E bogme ćeš sjajno da putuješ, majko! Evo je, gospodine. Evo moje majke. Sasvim je spremna gospodine.
- Dobro je - odgovori gospodin - Nemojte se uzrujavati, gospođo; za vas će se učiniti sve što je potrebno. Gde je ona kutija s novim odelom i svim potrebama za njih?
- Evo je - reče beležnik - Ubaci je u kola, Kristofere.
- Odmah, gospodine, - odgovori Kit. - Sve je gotovo, gospodine.
- Onda hodite - reče gospodin samac. I na to uze pod ruku Kitovu majku i smesti je u kola tako učtivo da je bilo prava milina, pa onda i sam zauze mesto pored nje.
Podiže se papuča, vrata se zalupiše, točkovi se stadoše okretati i kola zatutnjaše, dok je Kitova majka stajala nagnuta kroz jedan prozor i mahala mokrom maramicom dovikujući iz sveg glasa mnogo poruka malom Jakovu i bebi, od kojih niko ne ču ni reči.
Kit je stajao nasred puta i gledao za njima sa suzama u očima - koje nisu navrle zbog odlaska koji je video, nego zbog povratka koji je željno iščekivao. „Oni su otišli“, mislio je u sebi, „pešice, bez ikoga ko bi im na rastanku rekao makar jednu ljubaznu reč, a doći će natrag na četiri konja, s tim bogatim gospodinom kao prijateljem i njihovim mukama će biti kraj. Ona će zaboraviti da me je naučila da pišem...“.
Makar šta Kit mislio o tome posle ovoga, on je utrošio mnogo vremena na to, jer je stajao zagledan u redove sjajnih uličnih lampi još dugo pošto su kola bila iščezla, i nije se vratio u kuću, dok su se beležnik i g. Avelj koji su se i sami zadržali napolju sve dok šum točkova nije zamro u daljini, nekoliko puta pitali šta li ga to tamo zadržava.

ČETRDESET DRUGA GLAVA
Sad nam se nameće dužnost da za neko vreme ostavimo Kita zamišljena i punog iščekivanja, pa da pratimo doživljaje male Nele, te ćemo zato prihvatiti nit našeg pripovedanja onde gde smo s njim zastali nekoliko glava unazad.
Prilikom jedne od onih večernjih šetnji, kad je, dok je pratila dve sestre na odstojanju punom poštovanja, u svojoj naklonosti prema njima i u tome što je u njihovim iskušenjima nalazila nešto srodno sa svojom duhovnom osamljenošću, osetila neku utehu i podršku koje su te trenutke pretvarale u trenutke duboke radosti, iako je nežno zadovoljstvo koje one pružaju od one vrste koja se rađa i gasi u suzama - za vreme jedne od onih šetnji u mirni čas sutona, kad su nebo, i zemlja, i vazduh, i lako naborane vode, i zvuci zvona u daljini bili u skladu sa osećanjima samohranog deteta, i kad su u njoj budili utešne misli ali ne o detinjem svetu i lakim radostima - u jednom od onih lutanja koja su joj sad bila postala jedino uživanje ili oslobođenje od briga - svetlost dana se ugasila i povukla pred mrakom, i veče prešlo u noć, a mlado devojče nije još bilo raspoloženo da ostavi tamu jer je nalazilo prijatno društvo u toj tako vedroj i tihoj prirodi, dok bi žagor govora i blještave svetlosti za nju značili osamljenost.
Sestre su otišle kući, te je ostala sama. Podigla je oči prema sjajnim zvezdama što tako blago gledaju iz prostranih vazdušnih svetova, i gledajući u njih, videlaje kako joj pred oči iskrsavaju sve nove zvezde, pa druge dalje od njih, i opet nove, još dalje od tih, dok najzad celo prostranstvo nije blistalo i gmizalo od sjajnih sfera, sve više jedne od drugih u nesamerljivom prostoru, večnom po svojoj množini kao i u svome nepromenljivom i nenarušivom redu. Nagla se nad mirnu reku i videla ih kako sijaju u istom veličanstvenom redu kao i onda kad ih je golubica gledala sa planinskog vrha kako svetlucaju, kako se ogledaju u nabujalim vodama, a mrtav ljudski rod leži pod milionima hvati vode.
Devojčica je sedela ćuteći ispod jednog drveta i zadržavala skoro i sam dah zbog silnog divljenja koje su u njoj budile tišina noći i ostale njene čudesne lepote. Vreme i mesto podsticali su je na razmišljanje, te je mislila puna mirne nade - možda ne toliko nade koliko rezignacije - o prošlosti i sadašnjosti, i onome što ju je još čekalo u budućnosti. Između nje i starca postepeno je došlo do neke otuđenosti, koju je bilo teže podnositi nego nekadašnju tugu. Svake večeri, a često i u toku dana, on je odlazio nekuda, sam; pa pošto je ona znala kuda ide i zašto - isuviše dobro, usled stalnog pribegavanja njenoj mršavoj kesi i njegovog unezverenog izgleda - on je izbegavao svako njeno pitanje, držao se strogo zakopčan, pa je čak izbegavao i blizinu svoje unuke.
Ona je sedela i mislila o toj promeni s nekom tugom koja se, takoreći, prožimala svom setom noći oko nje, kad sat na nekom tornju u daljini iskuca devet sati. Čuvši taj zvuk ona ustade i zamišljeno pođe natrag prema varoši.
Došla je do jednog malog drvenog mosta prebačenog preko reke, kojim se išlo u jednu livadu kroz koju je vodio put, kad iznenada opazi neku crvenu svetlost, pa pogledavši pažljivije napred vide da svetlost dolazi iz nečega što je izgledalo kao logor Cigana koji su naložili vatru nedaleko od staze, pa sedeli i ležali oko nje. Kako je bila suviše siromašna te nije imala razloga da ih se boji, ona nastavi da ide istim putem (jer bi inače morala mnogo zaobilaziti ako bi pošla drugim), ali ubrza malo korak idući pravo napred.
Kad se približi onome mestu, čista radoznalost je natera da baci jedan pogled prema vatri. Između vatre i nje stajala je neka prilika čiji su se obrisi jasno isticali pri svetlosti vatre, i to je natera da naglo zastane. Zatim kao da je razmišljala u sebi i uverila se da se prevarila, ili da se ubedila da to ne može biti ona ličnost koja se njoj pričinila pođe dalje.
Međutim, razgovor koji se vodio oko vatre poteče dalje i zvuk glasa koji je govorio - iako nije mogla razabrati reči - učini se Neli isto tako poznat kao i njen rođeni.
Ona se osvrnu i pogleda unazad. Osoba je pre sedela, a sad je bila u stojećem stavu, pognuta napred i obema rukama naslonjena na štap. Taj joj je stav bio isto tako dobro poznat kao i zvuk toga glasa. To je stvarno bio njen deda.
Njoj najpre dođe da pozove starca a zatim se stade domišljati kakvo li mu je to društvo, i zbog čega su se tu sastali. Čuđenje ustupi mesto nekoj nejasnoj strepnji koja zatim probudi jaku želju da sve sazna te priđe bliže tome mestu, ali ne preko čistine, nego provlačeći se duž žive ograde.
Na taj način se privuče do na nekoliko stopa od vatre, pa je, stojeći među nekim drvećem, mogla videti i čuti bez straha da će je neko opaziti.
U logoru nije bilo ni žena ni dece, kao što je videla u prolazu oko drugih ciganskih čergi prilikom njenog lutanja s dedom, nego samo jedan Ciganin - visok, snažno razvijen čovek, koji je stajao skrštenih ruku naslonjen na jedno drvo nešto malo postrani i gledao čas u vatru, a čas ispod crnih trepavica u tri druga čoveka koji su bili tu, čiji je razgovor pratio budnim, ali upola prikrivenim interesovanjem. Jedan od te trojice bio je njen deda, a u ostalima prepoznade one prve kartaše u kafani one znamenite olujne noći - čoveka koga su zvali Isak List i njegovog grubog druga. Jedna niska zasvođena ciganska čerga, kakve je često viđala kod tih ljudi, bila je razapeta sasvim blizu njih, ali je bila prazna ili bar tako izgledala.
- No hoćete li otići? - reče drugi čovek, dižući pogled sa zemlje, gde se bio leno opružio, prema licu njenog dede. -  Maločas ste se strašno žurili. Idite, ako vam se ide. Sami ste svoj gazda, kako mi se čini.
- Ne ljuti ga, - reče Isak List, koji je čučao kao žaba na drugoj strani vatre i tako se iskrivio daje sav izgledao razrok -  on nije mislio da te vređa.
- Vi me upropašćujete i pljačkate, i usto se još šegačite i sprdate sa mnom - reče starac okrećući se čas jednom čas drugom - Nateraćete me da poludim.
Od kontrasta između očajne neodlučnosti i malodušnosti toga sedog deteta i drskog i lukavog izgleda onih u čije je ruke zapalo, malu slušateljku prosto zabole srce. Ali se ona savlada da bi čula sve što se dešava i da zapazi svaki pogled i reč.
- Idite vi dovraga, šta vi to mislite? - reče onaj krupni čovek pa se pridiže i nasloni na lakat - Mi vas upropašćujemo!
A zar ne biste vi nas upropastili da možete, a? Tako to ide kod vas sitnih, cmizđravih kockara. Kad gubite, vi ste mučenici, ali kad dobijate, ja ne bih rekao da one koji su izgubili smatrate takvim. A što se tiče pljačkanja! - viknu onaj krupni čovek dižući glas
- do sto đavola, šta vi hoćete da kažete tom mangupskom reči „pljačkati“, a?
Govornik se opruži po zemlji koliko je dug, i ritnuvši se nogom dva triput, kao da još jače izrazi svoju neobuzdanu ljutinu. Bilo je sasvim jasno da on igra ulogu hvalisavog siledžije, a njegov prijatelj ulogu pomirljivog posrednika, s nekim naročitim ciljem
- ili, bolje reći, bilo bi jasno svakom sem tom slaboumnom starcu, jer su se oni sasvim otvoreno pogledali, i između sebe i sa Ciganinom, koji se s odobravanjem kezio na njihovu šalu, tako da su mu beli zubi opet sinuli.
Starac je nemoćno stajao među njima neko vreme, pa zatim reče, okrećući se onome koji ga je grdio.
- Pa vi ste sami maločas govorili o pljačkanju, to dobro znate. Nemojte tako da vičete na mene. Zar niste to govorili?
- Ne o pljačkanju u ovome društvu! Čast je sve među... džentlmenima, gospodine! - odgovori onaj, koji kao da se uzdržavao da ne završi rečenicu malo nezgodnije.
- Nemoj biti suviše strog prema njemu, Džoule, - reče Isak List - On se jako kaje što te je uvredio. No - hajde, nastavi što si hteo da kažeš - nastavi.
- Taja sam veselo, glupo i krotko jagnješce, jesam bogami - viknu g. Džoul - što sedim ovde u ovim godinama i savetujem nekoga, kad dobro znam da taj neće poslušati moj savet i da ću ja za nagradu dobiti samo grdnju. Ali takav sam ti ja bio celog svog veka. Iskustvo nije nikad moglo rashladiti moje toplo srce.
- Ta rekao sam ti da se on jako kaje, zar nisam? - dokazivao je Isak List - i da želi da nastaviš.
- Da li on to želi zaista? - upita Džoul.
- Da - jeknu starac pa se spusti na zemlju i stade se njihati tamo amo. - - Nastavite, nastavite. Ništa mi ne vredi da se borim protiv toga; ne mogu više, nastavite!
- Onda nastavljam - reče Džoul - onde gde sam prekinuo kad ste onako brzo ustali. Ako ste uvereni da je vreme da vam se sreća okrene, što je svakako tačno, i ako mislite da nemate dovoljno sredstava da je okušate (a u tome i jeste nevolja, jer vi sami dobro znate da nemate dovoljno novca da izdržite celu noć) zašto se onda ne biste poslužili onim što vam je pri ruci kao poručeno. Pozajmite, kažem vam, pa ćete opet vratiti kad budete mogli.
- Na svaki način, - umeša se Isak List - ako ta dobra gospa što drži voštane figure ima para, i zaista ih drži u plehanoj kutiji kad ide da legne; i ne zaključava vrata iz straha od požara, to izgleda sasvim laka stvar. Skoro bih rekao da je to samo proviđenje udesilo - samo, znate, da nisam verski dobro vaspitan.
- Razumeš, Isače, - reče mu njegov prijatelj zagrevajući se sve više i primičući se bliže starcu, i dajući Ciganinu znak da se ne meša - Ti razumeš, Isače, nepoznati ljudi svakog časa ulaze i izlaze, te ništa ne bi bilo verovatnije, nego da se jedan od njih zavukao pod gospođin krevet, ili da se sakrio u orman; bilo bi široko polje za pretpostavke i ne bi bilo opasnosti da sumnja padne na pravoga krivca. A ja bih mu dao revanš partiju do poslednje pare koju donese, makar kolika suma to bila.
- A da li bi to mogao? - - upita Isak List. - Je li tvoja banka dovoljno jaka za to?
- Da li je dovoljno jaka! - odgovori njegov drug izveštačenim izrazom prezrenja. - Hej, ti, prijatelju, dodaj mi onu kutiju iz slame.
To je bilo upućeno Ciganinu, koji se pobauljke uvuče pod nisku čergu, i posle malo preturanja i šuškanja vrati se s jednom kasicom, koju Džoul otvori ključem koji je nosio pri sebi.
- Vidiš li ovo? - reče on i zagrabi rukom novac, pa ga stade propuštati između prstiju natrag u kutiju, kao vodu. - Čuješ li ovo? Poznaješ li ti zvuk zlata? Evo, na, nosi to natrag; pa nemoj više da mi govoriš o bankama, Isače Liste, dok ne budeš imao svoju.
Isak List, pun prividne poniznosti, stade uveravati da on nije nikad ni sumnjao u kredit gospodina tako dobro poznatog po časnom postupanju, kao što je g. Džoul, i da je nagovestio da želi da vidi kasicu ne zato da bi umirio svoju sumnju, jer je kod njega uopšte nema, nego samo iz želje da se naslađuje gledanjem tolikog blaga, koje drugima može izgledati ništavno i čisto čulno zadovoljstvo, ali je za čoveka u njegovim okolnostima izvor najvećeg uživanja, koje može nadmašiti samo uživanje ako ono leži u njegovom sopstvenom džepu. Iako su se g. Isak List i g. Džoul obraćali jedan drugom, padalo je u oči da su obojica pažljivo gledali u starca, koji je, zagledan u vatru, sedeo zamišljen pored nje, a ipak požudno slušao - kako je izgledalo po nekom nehotičnom pokretanju glave, ili povremenom poigravanju mišića na licu - sve što su oni govorili.
- Moj savet je - reče Džoul i opet se nemarno prući po zemlji - jasan. - Ja sam ga ustvari već rekao. Ja to radim iz čistog prijateljstva. Zašto bih ja inače učio čoveka kako može da dobije ono što ja imam, ako ne zato što ga smatram za prijatelja? Ludo je to, slobodno mogu da kažem, starati se tako za dobro drugih ljudi, ali takav sam vam ja čovek, pa ne mogu drukčije; zato nemoj da mi zameriš, Isače Liste.
- Ja tebi da zameram, - odgovori Isak - ta ne zameram ti ja ni najmanje, prijatelju Džoule, - Kamo sreće da i ja mogu da budem tako širokogrud; a uz to, kako ti reče, on to može i da vrati, ako dobije - ali ako izgubi...
- To uopšte ne dolazi u obzir - reče Džoul. - Ali pretpostavimo i da izgubi (iako ništa nije tako malo verovatno, po svemu što ja znam o sreći u igri), pa zar nije bolje gubiti tuđe pare nego svoje, a?
- Ah, - viknu Isak List oduševljeno - kako je to divno uživanje kad čovek dobija! Kako se raduje kad zgrće novac, sve sjajne zlatne žućake i trpa ih u džep! Pa kakva je to silna radost što je čovek najzad pobedio i kad pomisli da nije morao da prekine igru i da ode praznih šaka, nego je hrabro išao sreći u susret! I samo... Ali vi to nećete, stari gospodine?
- Hoću, uradiću - reče starac, koji je bio ustao, učinio dva tri koraka kao da će da ode, pa se opet isto tako žurno vratio. -  Uzeću novac do poslednje pare.
- E to je hrabro, - viknu Isak, pa skoči na noge i potapša ga po ramenu - i ja vas cenim što imate još toliko mlade krvi u žilama. Ha, ha, ha! Džo Džoul se sad skoro kaje što vam je to savetovao. Ala ćemo mu se smejati! Ha, ha, ha!
- On mi je obećao da će mi dati revanš, imajte to na umu! -  reče starac, pokazujući prema njemu zbrčkanom rukom - pazite dobro, on ima da odgovara parom na paru sve do poslednje pare tamo u onoj kutiji, bilo ih mnogo ili malo. Pamtite to!
- Ja sam svedok - odgovori Isak. - Ja ću se starati da sve ide časno i pošteno.
- Ja sam dao reč, - reče Džoul, praveći se da to kaže preko volje - pa ću je i održati. Kad ćemo se ogledati? Ja bih voleo da to bude što pre. Hoćemo li noćas?
- Ja moram prvo da uzmem novac - i to ću uraditi sutra...
- A zašto ne noćas?
- Sad je već kasno pa bih bio uzrujan i šeprtljao bih - reče starac. - To se mora raditi mirno i pribrano. Ne, sutra uveče.
- Dobro, neka bude sutra - pristade Džoul. - A sad da se potkrepimo kojom kapljicom. Za sreću onoga ko bude bolji! Sipaj!
Ciganin donese tri lončeta i napuni ih rakijom do vrška. Starac se okrete ustranu i promrmlja za sebe Nelino ime pre nego što otpi. Maloj prisluškivačici dopre do ušiju njeno sopstveno ime zajedno s tako toplim željama da je izgledalo da ih izgovara kao molitvu punu smrtnog straha.
„Neka nam se dobri bog smiluje!“ pomisli dete u sebi, „i neka nam bude na pomoći u ovome času teškog iskušenja! Šta da radim da ga spasem?“.
Ostatak njihovog razgovora vodio se tihim glasom i bio prilično sažet: radilo se samo o izvođenju plana i o najboljim merama predostrožnosti da se otkloni sumnja. Starac se zatim rukova sa svojim zavođačima i ode.
Oni su pratili pogledom njegovu pognutu i pogurenu priliku, dok je lagano odmicala, i kad bi se on okrenuo i pogledao unazad, što je često radio oni su mahali rukama, ili mu doviknuli neko kratko ohrabrenje. Tek kad su videli kako postepeno postaje sve manji i pretvara se u jednu tačku na putu u daljini, oni se okretoše jedan drugome i usudiše se da udare u grohotan smeh.
- Tako, dakle, - reče Džoul grejući ruke na vatri - i to je najzad svršeno. Trebalo mu je više nagovaranja, nego što sam ja očekivao. Ima već tri nedelje otkako smo mu to prvi put tutnuli u glavu. Šta li će nam doneti, šta ti misliš?
Što god donese nas dvojica delimo po pola - odgovori Isak List.
Njegov drug klimnu glavom. - Moramo brzo svršiti s tim, - reče on - pa onda prekinuti svaku vezu s njim; jer može pasti sumnja na nas. Brza brzina! To je naša lozinka.
List i Ciganin se saglasiše. Pošto su se sva trojica neko vreme zabavljali lakovernošću svoje žrtve, oni prestadoše govoriti o tome poslu, jer se o njemu reklo sve što je imalo da se kaže, pa stadoše govoriti nekim narečjem koje dete nije razumelo i kako je izgledalo da se njihov govor odnosi na neke stvari za koje se živo interesuju, ona nađe da će to biti najbolja prilika da se izvuče neopaženo; pa se stade vući laganim i opreznim koracima držeći se senke živih ograda ili probijajući se kroz njih, ili kroz suve jarkove, dok ne izbi na drum na mestu gde je oni nisu više mogli videti. Onda stade bežati kući što je brže mogla, izgrebena i okrvavljena od trnja i kupina, ali još bolnija srca, i baci se na krevet sva slomljena.
Prva misao koja joj sinu u glavi bila je: bežati, smesta pobeći! - odvući ga iz toga mesta i radije umreti od gladi na drumu, nego ga još duže izlagati tim užasnim iskušenjima. Zatim se seti da se zločin neće izvršiti do sutra uveče, te tako ima još vremena da razmisli i da se odluči šta da radi. Zatim je obuze silan strah da ga on možda izvršuje baš u tome trenutku. Uz groznu strepnju da može svakog časa čuti kako se vriska i krici razležu kroz noćnu tišinu; uz strašne misli do kakvog koraka on može biti doveden, ako ga otkriju na delu i kad ima da se bori samo s jednom ženom. Nije više mogla izdržati te muke. Prikrala se tiho sobi u kojoj je bio novac, otvorila vrata i zavirila u nju. Milom bogu hvala! Njega nije bilo tu, a g-đa Džarli je tvrdo spavala.
Vratila se u svoju sobu i pokušala da se spremi da legne. Ali ko je mogao spavati...? Spavati! Ko može ležati mirno, rastrzan takvim užasnim strepnjama? One su je počele obuzimati sve jače i jače. Potrčalaje starčevoj postelji i već upola svučena, s kosom u najvećem neredu, ščepala ga za zglavak na ruci i probudila ga iz sna.
- Šta je bilo - viknu on i uspravi se u krevetu upirući pogled u njeno avetinjsko lice.
- Sanjala sam užasan san - reče dete s odlučnošću koju joj je mogao uliti samo takav strah - - Užasan, grozan san. Sanjala sam ga ne jednom i ranije. San o tome kako sedi starci, kao vi, u mračnim sobama, noću, kradu od zaspalih ljudi njihovo zlato. Ustajte! Ustajte! - Starac je drhtao od glave do pete, pa je sklopio ruke kao neko ko se moli bogu.
- Ne, ne molite mene! - reče dete. - Ne meni... bogu se treba moliti da nas spase! Ovaj san je isuviše stvaran. Ja ne mogu spavati... ne mogu više ostati ovde... ne mogu vas ostaviti samog pod krovom gde takve stvari dolaze na san. Ustajte! Moramo bežati!
On je gledao u nju kao da je ona neki duh, a mogla je to i biti po tome koliko je zemaljskog izgleda imala na sebi - i drhtao je svejače.
- Ne sme se gubiti nijedan trenutak; neću da gubim ni trenutak  - reče dete - Ustajte, pa hajdete sa mnom!
- Noćas? - promrmlja starac.
- Da, noćas - odgovori dete - Sutra uveče bi već bilo kasno. San bi mi ponovo došao. Ništa nas ne može spasti sem bekstva. Ustajte!
Starac se diže s postelje s čelom orošenim hladnim znojem straha, pa, poklonivši se pred detetom, kao da je ono anđeo glasnik posla, od boga da ga povede kuda hoće, spremi se da pođe za njom. Ona ga uze za ruku i povede ga. Kad naiđoše pored vrata sobe koju je on nameravao da orobi ona se sva strese i pogleda mu u lice. Kako je to lice bilo bledo i kakvim je pogledom on sreo njen pogled!
Ona ga odvede u svoju sobu pa jednako držeći ga za ruku kao da se boji da ga pusti makar i za trenutak, pokupi ono malo stvari što je imala i obesi svoju kotaricu na ruku. Starac uze svoju torbu iz njenih ruku i prebaci kaiš preko ramena - ona je ponela i njegov štap tako isto - pa ga onda izvede napolje.
Prošli su kroz uzane ulice kroz tesna krivudava predgrađa brzim i nesigurnim koracima. Tako isto išli su brzim koracima i uz strmi breg ovenčan starim sivim zamkom i nisu se nijednom osvrnuli.
Ali kad su se više primakli porušenim zidinama, mesec izađe u svom blagom sjaju i s toga drevnog spomenika obraslog u bršljan mahovinu i talasastu travu, devojčica se osvrnu i pogleda na zaspalu varoš duboko dole u tami doline, pa na daleku reku i njenu krivudavu svetlu putanju, i na daleke planine, i dok je gledala sve to ona obuhvati ruku koju dotle nije držala tako čvrsto, pa briznu u plač i obisnu se dedi o vrat.

ČETRDESET TREĆA GLAVA
Kad je prođe ta trenutna slabost, devojčica ponovo prizva u pomoć onu odlučnost koja ju je dotle podržavala i nastojeći da stalno ima pred očima onu spasonosnu misao da oni beže od sramote i zločina i da spas njenog dede zavisi samo od njene čvrstine ona - bez ijedne reči saveta, ili pomoći s koje bilo strane, - podstače starca da se požuri i ne osvrnu se više nikako.
Dok se starac pokoran i postiđen, povijao pred njom, manji od makovog zrna i ponizan kao da stoji pred nekim višim bićem, dete je opažalo u sebi neko novo osećanje koje je uzdizalo njen duh i ulivalo joj duševnu snagu i samopouzdanje za koje dotle nije znala. Nije više bilo podeljene odgovornosti, sav teret staranja za oba njihova života padao je na Nelu, te je otada sama morala misliti i raditi za oboje.
„Ja sam ga spasla“ mislila je ona. „To moram imati na umu u svima opasnostima i pred svima iskušenjima“.
Sećanje da je napustila bez ijedne reči objašnjenja prijateljicu koja je pokazala prema njima toliko iskrene dobrote - pomisao da im se može prebaciti da su se, bar naizgled pokazali podmukli i nezahvalni kao i žaljenje što se morala udaljiti od dveju sestara, ispunili bi u svako drugo doba njeno srce tugom i kajanjem. Ali sada su svi drugi obziri iščezavali pred novom neizvesnošću i strahovanjima njihovog nesređenog i skitničkog života, pa joj je čak i njihov očajan položaj ulivao snage i podstreka.
Pri bledoj mesečevoj svetlosti kojaje još povećavala prirodnu belinu njenog lica na kojem se brižna zamišljenost već mešala s umiljatom ljupkošću i krasotom mladosti, te suviše sjajne oči, ta potpuno misaona glava, te usne stisnute sa toliko odlučnosti i hrabrosti, ta malena pojava, čvrsta držanja a ipak tako slabačka,  - sve je to rečitim ćutanjem pričalo priču o Nelinom životu, ali je pričalo samo vetru koji je šumio oko njih i, preuzimajući suštinu priče, odnosio je možda do uzglavlja neke majke, u obliku mučnog sna o nekom devojčetu što vene u cvetu, da zaspi i počiva snom iz koga nema buđenja.
Noć je odlazila žurnim korakom, mesec je zašao, zvezde bledele i postajale nejasne, a jutro hladno kao i ona, nastupalo lagano. Zatim se iza jednog dalekog brda pojavi veličanstveno sunce, stade razgoniti magle u avetinjskim oblicima i oslobađati zemlju njihove zlokobne tame do časa kad će mrak ponovo zavladati. Kad je već otskočilo prilično visoko na nebu i kad se već u njegovim veselim zracima osetila toplota, oni prilegoše kraj neke vode da malo odspavaju.
Ali je Nela čvrsto stezala starčevu mišicu još dugo pošto je on već bio tvrdo zaspao i posmatrala ga neumornim pogledom. Najzad umor savlada i nju, stisak njene ruke popusti, opet se pojača, pa ponovo popusti, i tako zaspaše jedno kraj drugoga.
Probudili su je neki glasovi koji su se mešali s njenim snovima. Nekakav čovek neotesane i grube spoljašnoeti stajao je nad njima, a dva njegova druga su gledali u njih iz nekog dugog i teškog čamca koji je prišao blizu obale dok su oni spavali. Čamac nije imao ni vesala ni jedra, nego su ga vukla dva konja koji su se odmarali na stazi dok je uže kojim su bili upregnuti visilo labavo i mokro od vode.
- Hej! - viknu čovek grubo. - Šta vi tu radite?
- Mi smo prosto spavali, gospodine, - reče Nela - pešačili smo celu noć.
- Čudni ste mi vi putnici kad putujete celu noć - primeti čovek koji im je prvi prišao - Jedno od vas je nešto malo prestaro za tu rabotu, a drugo je suviše mlado. Kuda idete?
Nela stade zamuckivati i pokaza nasumice prema zapadu na što je čovek upita da ne misli na izvesnu varoš, čije ime reče Nela, da izbegne dalje ispitivanje, reče.
- Jeste tamo idemo.
- A odakle idete? - glasilo je sledeće pitanje pa kako se na njega moglo lakše odgovoriti Nela pomenu ime onog sela u kome je živeo njihov prijatelj učitelj, kao mesto koje ti ljudi verovatno neće znati, te neće izazvati dalja zapitkivanja.
- Ja sam pomislio da vas možda nije neko opljačkao ili zlostavljao - reče čovek. - To i ništa više. Zbogom!
Pošto odgovori na njegov pozdrav i oseti veliko olakšanje zbog njegovog odlaska, Nela stade gledati za njim, dok je uzjahao jednog konja i čamac pošao dalje. Nije otišao vrlo daleko, pa je opet stao, a čovek joj je davao znak rukom da dođe.
- Jeste li mene zvali? - reče Nela i otrča do njih.
- Možete poći s nama ako hoćete - reče jedan od onih u čamcu. - - Mi idemo u to isto mesto.
Dete je oklevalo nekoliko trenutaka. Misleći, kao što je sva drhćući od straha toliko puta mislila i ranije da bi ljudi koje je bila videla kako govore s njenim dedom mogli, iz pohlepnosti za plenom, poći njihovim tragom, pa, pošto bi povratili uticaj nad njim, potpuno osujetiti njen. A ako bi pošli sad s ovim ljudima, na tome mestu bi se nesumnjivo izgubio svaki njihov trag, te zato se ona odluči da primi ponudu. Čamac se ponovo primače obali i pre nego što je još i imala vremena za razmišljanje, ona i njen deda se nađoše u njemu i stadoše tiho kliziti niz kanal.
Sunce je prijatno sijalo po sjajnoj površini vode, kojaje na nekim mestima bila u hladu drveća, a ponegde otvorena prema prostranim površinama predela ispresecanog potocima bistre i brze vode i mnogim gusto pošumljenim bregovima, obrađenom zemljom i u zelenilo utonulih salaša. Ponekad bi kroz drveće provirilo neko selo sa svojim skromnim zvonikom, slamnim krovovima i zabatima, a više puta bi se u daljini ukazala i neka varoš s velikim crkvenim tornjevima koji se uzdižu kroz dim i visokim fabrikama ili radionicama, što se diže iznad gomile kuća, a dužina vremena za koju bi ona lebdela u daljini, pokazivala im je kako sporo putuju. Njihov put je većim delom išao kroz niske i otvorene ravnice i osim onih dalekih mesta i ponekih ljudi koji su radili u polju, ili besposličili na mostovima ispod kojih su oni prolazili, koji su ih gledali kako lagano mile, ništa nije remetilo jednolikost i osamljenost njihovog putovanja.
Kad toga dana kasno po podne pristadoše uz jedan gat, Nela se prilično snuždi kad saznade od jednog od onih ljudi da će tek sutradan stići u mesto svog opredeljenja, i da bi bolje učinila da tu nabavi nešto hrane, ako je nemaju uza se. Ona je imala svega nekoliko penija od kojih je već morala kupovati hleba; pa je i to malo trebalo pažljivo trošiti kad s dedom ide u potpuno nepoznatu varoš, bez ikakvih drugih sredstava. Zato kupiše samo mali hlebac i parčence sira, pa s tim opet uđoše u čamac i, posle zadržavanja od pola sata koje su lađari upotrebili da piju u kafani, nastaviše put.
Ti su ljudi doneli u čamac nešto piva i rakije, pa nešto zbog toga što su već ranije pili, pa sad opet nastavili, ubrzo se izopijaše i počeše se svađati. Nela je zbog toga izbegavala kabinu, koja je bila mala i prljava, i u koju su oni često zvali i nju i dedu, pa je sedela na čistom vazduhu s dedom pored sebe, i uzdrhtalim srcem slušala svoje bučne domaćine, i skoro želela da se ponovo srećno nađe na obali pa makar svu noć pešačila.
Bili su to zaista vrlo grubi i bučni ljudi, veoma surovi jedan prema drugome; a ipak su prilično učtivo postupali sa svoja dva putnika. Tako, kad se izrodila svađa između čoveka koji je držao krmu i njegovog druga u kabini, o tome ko je prvi ponudio Nelu pivom, i kad svađa dovede do tuče u kojoj su oni strašno mlatili jedan drugoga na neizrecivi strah deteta, nijedan od njih nije prenosio svoju ljutinu na nju, nego se svaki zadovoljio time što će je iskaliti na svome protivniku, koga je pored udaraca zasipao još čitavom bujicom laskavih komplimenata, izrazima koji su joj, na njenu veliku sreću, bili potpuno nerazumljivi. Najzad se bitka svršila time što je onaj iz kabine izleteo napolje i jednim udarcem ubacio onoga drugog glavačke u kabinu, pa uzeo krmu u svoje ruke, ne pokazujući pri tome ni najmanju uzrujanost, kao što je nije bilo ni na licu njegovog protivnika, koji je, kao čovek snažne građe i potpuno oguglao na takve sitnice, odmah zaspao onako kako je i pao, s petama okrenutim naviše i posle dva tri minuta slatko zahrkao.
Dotle se već bilo sasvim smrklo, pa iako je detetu, onako slabo odevenom, bilo hladno, njene brižne misli su daleko od toga da se zabave svojom patnjom i nelagodnošću, nego su se svojski trudile da smisle neki način kako će njih dvoje moći da se izdržavaju. Onaj isti duh koji ju je gonio prethodne noći, podržavao ju je i pokretao i sad. Njen deda je ležao i spavao pored nje, izvan svake opasnosti, a zločin na koji ga je gonilo njegovo ludilo ostao je neizvršen. To je za nju bila jedina uteha.
Kako li joj se svaki doživljaj u njenom kratkom, ali već tako punom životu pojavljivao u mislima, dok su tako išli sve dalje! Neznatni događaji - na koje nije nikad ni pomislila niti ih se sećala sve do toga trenutka; lica koja je nekad videla i sve dotle bila zaboravila; reči koje je čula, a na koje se onda nije ni osvrnula: prizori od pre godinu dana, kao i oni od juče, koji su se mešali i povezivali jedan s drugim; poznata mesta koja bi se u mraku uobličavala, a zatim se, kad bi im se putnici približili, pretvarala u nešto sasvim drugo i različito od njih - sve je to u Nelinoj glavi stvaralo čudnu zbrku u vezi sa okolnostima zbog kojih se obrela tu, s mestom u koje su išli i ljudima s kojima su plovili. Mašta joj je činila izvesne primedbe i postavljala pitanja, koja bi joj čisto zazvonila u ušima, te bi se trgla, okrenula se i skoro dolazila u iskušenje da odgovori; jednom reči, napala su je sva ona maštanja, sve protivrečnosti koje obično prate bdenje, uzrujanost i nemirno menjanje mesta.
Dok je bila tako zanesena u misli, njen pogled se slučajno srete s pogledom čoveka na palubi, kod koga je sentimentalna faza pijanstva došla za fazom bučne razmetljivosti, i koji, izvadivši iz usta kratku lulu prekrivenu uzicom da bi duže trajala, zamoli Nelu da ga počasti jednom pesmom.
- Vi imate - reče taj gospodin - - vrlo lep glas, vrlo mio pogled i odlično pamćenje. Glas i oko i sam dobro vidim, a što se tiče pamćenja, to ja tek onako mislim, a ja se nikad ne varam. Deder da odmah čujem jednu pesmu.
- Ja mislim da ne znam nijednu, gospodine, - odgovori Nela.
- Znate vi četrdeset i sedam pesama - reče čovek s izrazom ozbiljnosti koji nije trpeo nikakvog prigovora u tom pogledu  - Da, četrdeset i sedam, tačno toliko. Deder da čujem jednu, najlepšu. Hajde smesta jednu pesmu!
Ne znajući kakve se sve posledice mogu izroditi ako naljuti toga prijatelja, i drhćući od straha zbog toga, sirota Nela zapeva neku pesmicu koju je naučila u srećnija vremena i koja njega toliko oduševi da na isti način koji ne trpi prigovora zatraži od nje da mu otpeva još jednu, koju on ljubazno poče pratiti nekakvim urlanjem bez određenog tona i bez ikakvih reči, ali u kojem se njihov nedostatak u drugom pogledu bogato nadoknađivao neobičnom jačinom. Buka od toga grlatog podviga probudi onog drugog čoveka, koji se, teturajući se po palubi i rukujući se sa svojim skorašnjim protivnikom, zakle da je pesma njegov ponos, radost i najveće uživanje i da njemu ne treba lepše zabave. Na treći poziv, neodoljiviji od ona prva dva, Nela morade poslušati i ovoga puta su njenu pesmu pratili ne samo ona dvojica zajedno, nego i onaj treći na konju, kome njegov položaj nije dopuštao da učestvuje izbliza u tome noćnom veselju, te je prosto urlao kad bi njegovi drugovi urlali, tako da se vazduh prolamao. Na taj način, s malim prekidima, i pevajući istu pesmu sve iznova, umorno i iznureno devojče ih je uveseljavalo cele noći; a mnogi spavač u nekoj kolibici, koga je ta zaglušna dernjava, donesena na krilima vetra, probudila iz najtvrđeg sna, zavukao bi glavu pod pokrivač i drhtao od straha.
Najzad jutro svanu, i još se nije bilo čisto ni razdanilo, kad se spusti jak pljusak. Kako dete nije moglo da podnese nesnosno isparenje u maloj kabini, oni je, da joj se oduže za njeno pevanje, pokriše nekim komadima platna za jedra i uvoštanjenim platnom, što joj je pomoglo da ostane skoro sasvim suva, a i njen deda pored nje. Što je dan više odmicao, kiša je sve jače padala. U podne je pljuštala očajnije i jače nego ikad, bez ikakvog izgleda da će skoro prestati.
Čamac se međutim polako primicao mestu opredeljenja. Voda je postajala sve dublja i sve mutnija; često su sretali druge čamce koji su išli iz varoši; putanje pokrivene prašinom od uglja, a barake od crvene cigle označavale su blizinu velikog industrijskog mesta; dok su neuređene ulice i kuće i dim iz dalekih dimnjaka pokazivali da su već u predgrađima. Zatim nagomilani krovovi, gromade velikih zgrada što se tresu od silne tutnjave mašinerije, čije se pištanje i dahtanje razleže svuda unaokolo; visoki dimnjaci koji bljuju crnu paru što u obliku gustog oblaka ružna izgleda visi nad kućama i ispunjava vazduh tamom; zveka čekića po gvožđu, huka živih ulica i graja gomile postajali su postepeno sve jači i glasniji, dok se raznoliki šumovi ne bi slili u jedan, tako da se nijedan nije razlikovao - to su bili znaci da je njihovom putovanju došao kraj.
Čamac doplovi do gata kojem je pripadao. Ljudi se odmah nađoše u velikom poslu. Devojčica i njen deda, pošto su uzalud čekali da im zahvale, ili da ih pitaju kuda da idu, prođoše kroz jednu prljavu uličicu u neku bočnu ulicu, i zastadoše usred njene buke i tutnjave, na kiši koja je lila kao iz kabla, isto tako tuđi, ošamućeni i zbunjeni kao i da su živeli pre hiljadu godina, pa se nekim čudom digli iz mrtvih i obreli na tome mestu.

ČETRDESET ČETVRTA GLAVA
Masa sveta jurila je kao dve reke što teku u suprotnim, pravcima, bez zastajanja i bez kraja. Svi su prolaznici bili zaneseni svojim ličnim poslovima, i iz te njihove zanesenosti poslovnim spekulacijama nije ih trzala ni tutnjava fijakera i teretnih kola natovarenih robom koja zvekeće, ni klizanje konjskih nogu po mokroj i ljigavoj kaldrmi, ni pljuštanje kiše po prozorima i platnu kišobrana, ni laktanje nestrpljivih prolaznika, ni sva ostala huka i gužva prepune ulice u punom jeku poslova. Za to vreme su ona dva sirota tuđinca, ošamućeni i zapanjeni zbog te neprestane žurbe koju su posmatrali ne učestvujući u njoj, gledali žalosno i osećali se usred te gomile u samoći koja se može porediti samo sa osamljenošću mornara posle brodoloma, koga talasi silnog okeana bacaju tamo-amo, a crvene oči mu zaslepljuje gledanje na beskrajno vodeno prostranstvo koje ga okružuje sa svih strana, dok mu ni jedna jedina kap ne može osvežiti upaljeni jezik.
Sklonili su se od kiše pod jednu zasvođenu kapiju i posmatrali lica prolaznika, ne bi li na njima videli neki zračak nade i ohrabrenja. Neko se od njih mrštilo, neko smešilo, neko mrmljalo nešto za svoj račun, neka su pravila neke male pokrete, kao da unapred pogađaju razgovore koje će uskoro voditi; neka su opet na sebi imala izraz prepredenosti i lukavog cenjkanja i pravljenja zavera; neka puna živog iščekivanja, a druga mrtva i tupa; na nekim licima je bio ispisan dobitak, na nekim pak gubitak. Stajati tako mirno na tom mestu i zagledati u sva ta lica koja se živo nižu jedna za drugim, izgledalo je kao zadobiti najprisnije poverenje svih tih ljudi. Na mestima javnog poslovanja, gde svaki čovek ima neki svoj lični cilj i uveren je da i svaki drugi ima svoj, njegov karakter i svrha su jasno ispisani na njegovom licu. Na javnim
šetalištima i odmaralištima nekog velikog grada ljudi dolaze da gledaju i da se pokažu, te imaju skoro isti izraz, koji se s manjim razlikama ponavlja stotinama puta; ali lica ljudi koji rade iz dana u dan nosi jasniji otisak stvarnosti, i on se na njima jasnije čita.
Utonuvši u onu vrstu sanjarija koje takva osamljenost može da probudi, devojčica je pogledima punim začuđenog interesovanja sve dalje gledala gomilu što je prolazila, i to gledanje je bacilo u zaborav njen sopstveni položaj. Ali hladnoća, mokrina, glad, zamorenost i nemanje i najmanjeg mesta gde bi zaklonili bolnu glavu vrlo brzo vratiše njene misli na mesto sa koga su bile odlutale. Izgledalo je da ih niko od prolaznika nije opazio, niti je bilo koga kome bi se smeli obratiti za pomoć. Posle nekog vremena oni ostaviše taj zaklon od nevremena i pomešaše se s gomilom.
Nastupi veče. Oni su još lutali gore dole, iako je oko njih bilo sve manje sveta, ali s istim osećanjem osamljenosti u grudima i istom ravnodušnošću od strane onih koji su ih okružavali. Svetiljke na ulicama i u radnjama doprineše da samo još jače osete svoj žalostan položaj, jer je izgledalo da one pomažu da noć i mrak dođu brže. Cepteći od hladnoće i vlage, s telom punim bola i srcem punim jada, devojčica je morala da prizove u pomoć svu svoju čvrstinu i odlučnost da se i dalje tako vuče.
O, zašto su uopšte dolazili u tu bučnu varoš, kad ima toliko mirnih mesta u unutrašnjosti, gde bi bar mogli biti gladni i žedni uz mnogo manje patnje nego u toj odvratnoj borbi za sve? - Tu su oni samo jedna beskrajno mala čestica u ogromnim gromadama bede, tako da i samo jedan pogled na njih ubija u njima svaku nadu i uvećava njihov jad.
Dete je moralo podnositi ne samo nagomilane teškoće njihovog žalosnog položaja, nego i trpeti prebacivanja od dede, koji je počinjao gunđati što ga je ona odvela iz njihovog poslednjeg prebivališta, i tražiti da se vrate tamo. Kako su sad bili bez prebijene pare, a nikakve pomoći ni izgleda na pomoć nije bilo niotkuda, oni se vratiše kroz opustele ulice do onoga gata, u nadi da će tamo naći čamac kojim su bili došli, i da će im se dopustiti da prenoće u njemu. Ali su se u tome razočarali, jer je kapija bila zatvorena, a neki pas je stao tako besno lajati kad su se oni približili, da su morali pobeći.
- Noćas moramo prenoćiti napolju, mili moj, - reče dete slabim glasom dok su se udaljavali od mesta toga poslednjeg neuspeha - pa ćemo sutra naprositi koliko nam treba za put do nekog mirnog mesta na selu, i truditi se da skromnim radom zaslužimo svoj hleb.
- Zašto si me dovela ovamo? - odgovori starac ogorčeno  - ja više ne mogu da podnesem ove zagušljive i beskrajne ulice. Ovamo smo došli iz mirnog kraja. Što si me naterala da ga ostavim?
- Jer ne smem više da sanjam onaj san o kome sam vam pričala - reče dete s trenutnom odlučnošću koja ubrzo ustupi mesto suzama - i što moramo živeti među siromašnim svetom, jer će se on inače opet vratiti. Dragi deda, vi ste star i slab, ja to znam; ali pogledajte mene. Ja se neću nikad požaliti, ako se vi ne žalite; ali i ja mnogo patim.
- O, jadna moja sirotice bez kuće i kućišta, bez majke! -  viknu starac sklopivši ruke i gledajući kao da prvi put vidi njeno brižno lice, njenu od puta umrljanu haljinu, podbijene i natečene noge! - Zar te je tolika moja bolna briga do toga dovela? Jesam li ja ikad bio srećan čovek, i zar sam izgubio svoju sreću i sve što sam imao zato da doteramo do ovoga?
- Da smo sad negde u polju, - reče dete, praveći se veselo dok su išli dalje i osvrtali se oko sebe tražeći gde bi se sklonili -  došli bismo do nekog dobrog starog drveta koje bi nam pružilo svoje zelene ruke kao da nas voli, pa bi nam klimalo i šaputalo kao da želi da zaspimo i da mislimo o njemu dok ono bdi nad nama. S božjom pomoću, skoro ćemo biti tamo - sutra ili najdalje prekosutra - a dotle treba da mislimo, mili dedice, da je dobro što smo došli ovamo; jer smo se izgubili u gomili i tišmi ove varoši, te ako nas neki nemilosrdni ljudi gone, oni nam sigurno ne mogu ovde ući u trag. To nam je neka uteha. A eno onamo neka duboka kapija - vrlo mračna, ali sasvim suva, a usto i topla, jer vetar ne duva ovamo... Šta je to?
Uz jedan prigušen krik ona se trgla unazad ispred neke crne prilike koja je iznenada iskrsla iz tamnog udubljenja u koje su oni hteli da se sklone, pa je stajala nepomično i gledala u njih.
- Progovorite opet, - reče prilika - je li to neki poznat glas?
- Nije, - reče dete bojažljivo - mi smo stranci i nemamo novaca za prenoćište, pa smo hteli da se sklonimo tu.
Nedaleko odatle bila je jedna slaba svetiljka, jedina na tome mestu koje je bilo neko četvorougaono dvorište, ali dovoljno jaka da se vidi kako je siromašno i bedno. Prilika im pokaza rukom u tom pravcu i u isti mah ih povede na domak njenih zrakova, kao da hoće da im pokaže da ni sama ne želi da se krije ni da ih zavarava.
Prilika je bila čovek bedno odeven i garav od dima, što ga je možda, usled kontrasta, činilo bleđim nego što je njegova koža bila od prirode. Ali se po njegovim upalim obrazima, oštrim crtama, duboko uvučenim očima, kao i po nekom izrazu strpljive patnje videlo da je od prirode slaba i bledunjava izgleda. Glas mu je bio od prirode grub, ali ne surov, pa iako mu je lice, pored toga što je imalo već pomenute odlike, bilo natkriveno masom duge crne kose, njegov izraz nije bio ni svirep, ni zao.
- Kako ste došli na misao da ovde otpočinete? - reče on -  Ili kako - dodade gledajući pažljivije u dete dolazi do toga da u ovo doba noći tražite gde ćete prenoćiti?
- Tome su krive naše nesreće - reče deda.
- A znate li vi - reče čovek, gledajući sa još življim interesovanjem u Nelu - kako je ona mokra i da vlažne ulice nisu mesto za nju?
- Vrlo dobro znam, neka mi je bog na pomoći - odgovori deda. - Ali šta ja tu mogu?
Čovek opet pogleda u Nelu i blago dotače njeno odelo s kojeg se kiša cedila u tankim mlazevima. - Ja vam mogu dati toplote  - reče on posle kratkog ćutanja - i ništa drugo. Stan koji ja imam nalazi se u ovoj kući - i pokaza na kapiju iz koje je maločas iskrsnuo - ali će ona biti sigurnija i mirnija onamo nego tu. Vatra je na prostom mestu, ali kraj nje možete mirno provesti noć, ako hoćete da se poverite meni. Vidite li onu crvenu svetlost onamo?
Oni podigoše oči i videše neku mutnu svetlost kako se odbija od mračne pozadine neba - odraz neke vatre u daljini.
- To nije daleko - reče čovek. - Hoćete li da vas vodim tamo? Vi ste hteli da spavate na ovim ciglama; ja vam mogu ponuditi ležaj na toplom pepelu - ništa bolje.
I ne čekajući na drugi odgovor sem onoga koji vide u njihovim pogledima, on uze Nelu u naručje i pozva starca da ide za njim.
Noseći je tako nežno, a i sasvim lako, kao da je mala bebica, i pokazujući da je brz i da sigurno stupa, on ih je vodio kroz kraj koji je, po svemu što se videlo, izgledao najsiromašniji i najbedniji deo varoši; ne skrećući s puta da izbegne izlivene kanale i, mlazeve vode iz kišnih oluka, išao je pravo, ne osvrćući se na prepreke i prelazeći preko njih. Išli su tako ne govoreći ništa jedno četvrt sata i idući kroz mračne i uske uličice bili su izgubili iz vida onu svetlost koju im je on bio pokazao, kad odjednom ona opet zablješta pred njima, izbijajući kroz visoki dimnjak jedne zgrade odmah ispred njih.
- Eto, stigli smo - reče on i zastade na vratima da spusti Nelu i da je povede za ruku. - Ne bojte se. Niko vam neće učiniti ništa zlo.
Bilo je potrebno njihovo jako pouzdanje u to njegovo uveravanje da se odluče da uđu, jer ono što videše unutra nije ublažavalo njihovu strepnju i bojazan. Bilo je to veliko i visoko zdanje, poduprto gvozdenim stubovima s velikim otvorima u gornjim zidovima kroz koje je ulazio vazduh spolja. Sve do pod krov je odjekivala lupa čekića i huka visokih peći, pomešane sa šištanjem usijanog metala koji se potapa u vodu i stotinom drugih neobičnih šumova koji su se mogli čuti samo tu. U tome mračnom mestu izvesni ljudi, kao neki džinovi na radu, kretali su se kao demoni u plamenu i dimu, i videli se nejasno i na mahove, plameno-crveni i izmučeni od ražarenih ognjeva, rukovali ogromnim alatkama čiji bi jedan pogrešan pokret razmrskao lobanju nekom čoveku. Drugi su ležali na gomilama uglja i pepela, licem okrenutim prema tamnom svodu iznad njih. Spavali su, ili se odmarali od napornog rada. Neki su opet otvarajući vrata belo-usijanih peći, ubacivali gorivo pravo u plamen, koji je s hukom lizao napolje, kao da ga dočeka da ga poliže kao malo zejtina. Najzad neki su sa zaglušnim treskom izvlačili na zemlju velike ploče usijanog čelika koje su širile nesnosnu toplotu i sijale tamnim sjajem, kao onaj kojim sevaju oči divljih zverova.
Njihov vođa ih je vodio kroz te neobične prizore i zaglušne šumove do mesta gde je, u jednom tamnom odeljenju zdanja, jedna peć gorela i danju i noću - bar tako su oni razumeli prema pokretima njegovih usana, jer su ga još samo mogli videti da govori, a nisu ga čuli. Čovek koji je dotle održavao tu vatru i čiji se zadatak toga časa svršavao, povuče se sav srećan, i ostavi ih s njihovim prijateljem, koji razastrvši Nelin ogrtač preko jedne gomile pepela i pokazavši joj gde da obesi svoje odelo da se suši, dade njoj i starcu rukom znak da legnu da spavaju. Što se njega tiče, on zauze svoje mesto na jednom izanđalom otiraču ispred vrata peći, pa, naslonivši bradu na ruke, stade motriti plamen kroz pukotine u gvožđu i beli pepeo, koji je padao u svoj vreli sjajni grob ispod peći.
Toplota Nelinog ležaja, iako je bio tvrd i skroman, uz teški umor koji je pretrpela, ubrzo učiniše da buka fabrike stade blaže zvučati u umornim ušima deteta, pa je posle kratkog vremena i uspava. Starac je ležao pored nje, a ona je zaspala s rukom na dedinom vratu i sanjala. Još je bila noć kad se probudila, a nije znala da li je spavala dugo ili kratko vreme. Ali se osetila zaštićena od svakog strujanja hladnog vazduha koje bi moglo prodreti u zgradu, i od prevelike toplote, i to zahvaljujući nekom radničkom odelu; a kad pogledom potraži njihovog prijatelja, vide ga kako sedi tačno u istom položaju i budnom pažnjom netremice gleda u vatru, tako mirno i nepomično da je čak izgledalo i da ne diše. Ona je ležala u nekom polusnu i tako dugo gledala u nepomičnu priliku da se najzad pobojala da je on umro onako sedeći, pa pošto ustade i tiho mu pristupi, usudi se da mu prišapne na uvo.
On se pomače pa, prešavši pogledom od nje na mesto gde je ležala, kao da se uveri da li je zaista ono dete pored njega, pogleda upitno u njeno lice.
- Ja sam se uplašila da vam nije nešto zlo - reče ona. -  Oni drugi ljudi se svi kreću, a vi sedite tako mirno.
- Oni me ostavljaju sasvim samog - odgovori on. - Oni znaju moju ćud. Ismejavaju me, ali mi ne smetaju. Pogledajte tamo, ono je moj prijatelj!
- Vatra? - reče dete.
- Ona živi toliko isto koliko i ja - odgovori čovek. - Mi razgovaramo i mislimo zajedno cele noći.
Dete pogleda iznenađeno u njega, ali je on bio okrenuo pogled u pređašnjem pravcu i utonuo u misli kao i pre.
- To je za mene kao neka knjiga, - reče on - jedina knjiga iz koje sam ja ikad učio da čitam, i ona mi priča mnogu staru priču. To mi je i muzika, jer bih raspoznao njen glas u hiljadama drugih, a ima mnogo različitih glasova u njenom huktanju. A ima ona i raznih slika. Vi nemate ni pojma koliko čudnih lica i raznih prizora ja vidim na tom usijanom uglju. Ta vatra predstavlja moje pamćenje, ja u njoj vidim sav svoj život.
Dok se saginjalo da čuje njegove reči, dete nije moglo da ne opazi kako su mu sijale oči dok je zamišljeno govorio.
- Da, - reče on s lakim osmehom - - isto je tako bilo i kad sam bio sasvim mala beba i dok sam puzio oko nje, dok ne bih zaspao. Onda je moj otac motrio na nju.
- Zar onda niste imali majke? - upita dete.
- Nisam, umrlaje. Žene u ovom kraju naporno rade. Pričali su mi da se ubila radeći, a to što su mi ljudi onda rekli, vatra mi je to isto pričala sve od onda. Sigurno je to istina. Ja sam to uvek verovao.
- Onda ste, znači, ovde i odrasli? - reče dete.
- I leti i zimi - odgovori on. - Isprva krišom, ali kad se za to saznalo, dopustili su mu da me drži ovde. Tako me je vatra odgajila - ova ista vatra. Ona se nije nikad gasila.
- I vi je volite? - reče dete.
- Razume se da je volim. Moj otac je umro ispred nje. Video sam kad je pao - baš tu, gde sad taj pepeo tinja - i čudio se, dobro se sećam, što mu ne pomognem.
- A od onda ste stalno bili ovde? - dodade dete.
- Stalno otkako sam dolazio da bdim nad njom; ali je bio izvestan razmak između tih bdenja i to hladan i sumoran razmak. Ona je ipak za sve to vreme gorela, huktala i skakala kad sam se vratio, kao što je imala običaj da radi dok sam se kao dete igrao oko nje. Vi možete po mome izgledu zamisliti kakav sam bio kao dete, ali i pored sve razlike između nas, ipak sam bio dete, i kad sam vas noćas video na ulici, potsetili ste me na mene samoga onakvog kakav sam bio pošto je on umro, i učinili ste da zaželim da vas dovedem vatri. Opet sam se setio starih dana, kad sam vas video kako spavate pored nje. Treba i sad da spavate. Lezite opet, jadno dete, lezite opet!
I na to juje odveo do njenog grubog ležaja, pa pošto ju je pokrio odelom u kojem se našla zamotana kad se probudila, vratio se na svoje mesto, sa kojeg se više nije micao, sem da hrani peć, nego je sedeo nepomičan kao kip. Dete ga je posmatralo još neko vreme, ali uskoro popusti navali sanjivosti koja je savlada, te je na tome čudnom mestu i na postelji od pepela spavala isto tako mimo, kao i da je u odaji neke palate, na postelji od paperja.
Kad se ponovo probudila, kroz vrlo visoki otvor u zidu videlo se da je dan već osvojio uveliko a zbog svetlosnih zrakova koji su se prikradali naniže samo do polovine, izgledalo je u zgradi skoro mračnije nego u toku noći. Zveket i tutnjava su još uvek trajali, a nemilosrdne vatre su plamtele isto onako pomamno kao i ranije: jer smenjivanje noći i dana nije donosilo mnogo odmora i prekidanja rada.
Njihov prijatelj podeli s detetom i njegovim dedom svoj doručak: nešto malo kafe i tvrdog hleba - pa upita kuda sad idu. Ona mu reče da traže neko daleko mesto u unutrašnjosti daleko od varoši, pa čak i od drugih sela, i zamuckujući upita kojim je putem najbolje ići.
- Ja slabo poznajem unutrašnjost, - reče on mašući glavom  - jer ovakvi kao što sam ja provode život pred vratima peći i retko izlaze da se nadišu vazduha. Ali ima takvih mesta eno onamo.
- Je li to daleko odavde? - upita Nela.
- Da, svakako. Kako bi mogla biti blizu nas, a da budu sveža i zelena? A uz to put ide preko mnogih milja sasvim oprljenih od ognjeva kao ovaj naš - čudan crni put od kojeg bi vas uhvatio strah noću.
- Mi smo sad ovde, pa moramo ići - reče dete hrabro, jer je opazila kako starac zabrinuto sluša taj izveštaj.
- Grub svet, - putevi koji nisu za nožice kao što su vaše -  sumoran put, sav oprljen. Zar ne bi bolje bilo da ne idete tamo, dete moje.
- Ne bi, nipošto! - viknu Nela navaljujući - Ako možete da nas uputite, onda nas uputite; ali ako ne možete, onda vas molim da nas ne odgovarate od naše namere. Vi ustvari nemate pojma od kakve opasnosti mi bežimo i kako smo pravedni i časni što bežimo od nje, inače se ne biste trudili da nas zadržite -  uverena sam da ne biste.
- Ne dao bog, ako je takva stvar! - reče njihov grubi zaštitnik, prenoseći poglede s uzbuđenog deteta na njenog dedu, koji je spustio glavu i gledao u zemlju - Uputiću vas sa onih vrata što mogu bolje. Kamo sreće da mogu nešto više da učinim za vas.
I pokaza im put kojim treba da izađu iz varoši i kojim pravcem da idu kad dođu tamo. Toliko se zadržavao dajući im uputstva, da se dete, pošto mu je toplo zahvalilo, otkide od njega i ode da ne sluša više.
Ali pre nego što su došli do ćoška uličice, čovek dotrča za njima, pa stisnuvši joj ruku ostavi nešto u njoj - dva stara, izlizana, dimom ogaravljena penija. Ko zna da ta dva penija nisu u očima anđela sijali kao i oni zlatni darovi koji se zapisuju na nadgrobnim pločama.
I tako se rastadoše, dete da vodi svoj sveti amanet što dalje od greha i sramote, trudbenik da onome mestu gde su mu gosti spavali pridaje novu zanimljivost i da čita nove priče u vatri svoje peći.

ČETRDESET PETA GLAVA
U toku svih svojih putovanja Nela i njen deda nisu nikad kao sada tako vatreno želeli, nikad toliko žudeli i čeznuli da se slobodno nadišu čista vazduha u slobodnoj prirodi. Ne, nisu čak ni onoga znamenitog jutra kad su se, napuštajući svoju staru kuću, poverili na milost i nemilost nepoznatom svetu i ostavili za sobom sve mrtve i nepokretne stvari koje su voleli - čak ni onda nisu žudeli za svežom samoćom šume, brega, polja, kao sad, kad su ih buka, prljavština i isparenja velikog industrijskog grada što odiše mršavom bedom i gladnim siromaštvom okružavali sa svih strana i kao da su im uskraćivali svaku nadu i izgleđ da se izvuku odatle.
„Dva dana i dve noći“ mislilo je dete „On je rekao da ćemo dva dana i dve noći morati provesti usred ovakve pustoši. O, ako doživimo da se još jednom dohvatimo slobodne prirode, ako se izvučemo iz ovih strašnih mesta, makar samo i da legnemo da umremo, s koliko ću zahvalnosti u srcu blagodariti bogu na takvoj njegovoj milosti!“.
I eto, s takvim mislima i s neodređenom namerom da putuju vrlo daleko odatle, među reke i planine gde živi samo siromašan i prost svet, i gde bi se njih dvoje mogli izdržavati radeći kao skromni pomagači na salašima, ne plašeći se strahota kao što su one od kojih sad beže - dete, koje nije imalo drugih sredstava osim poklona onog siromaška, niti drugih potstreka osim onih koji su joj dolazili samo iz vlastitog srca i iz njegovog smisla za istinitost i ispravnost njenih postupaka - pribra svu svoju hrabrost za to poslednje putovanje, i smelo se dade na posao da ostvari taj zadatak.
- Danas ćemo ići vrlo lagano, mili moj, - reče ona dok su s mukom išli ulicama - noge su mi tako ranjave, a osećam i bolove u svim udovima od jučeranje vlage. Videla sam kako je gledao u nas i mislio o tome kad je rekao koliko će nam vremena biti potrebno za taj put.
- Strašan je to put o kojem nam je on govorio - odgovori starac žalosno - Zar nema nekog drugog puta? Zašto ne bi pristala da idemo nekim drugim putem mesto ovoga?
- Dalje od ovih mesta - reče dete odlučnim glasom - nalaze se druga gde ćemo moći živeti u miru i gde nećemo dolaziti u iskušenje da činimo zlo. Poći ćemo putem koji obećava da nas dovede tom cilju i nećemo skretati s njega, makar bio i sto puta gori nego što mi sa strahom očekujemo. Je l’ da nećemo mili moj?
- Nećemo - odgovori starac promenivši glas kao i celo držanje - Nećemo. Hajd’mo dalje napred. Ja sam spreman, sasvim sam spreman, Nela.
Dete je išlo teže nego što je njen saputnik mogao misliti prema njenim rečima jer su bolovi koje je osećalo u zglobovima bili neobično jaki a svako naprezanje ih je samo još pojačavalo. Ali ni ti bolovi nisu mogli od nje izmamiti nikakve žalbe niti kakav drugi znak patnje i mada su dva putnika napredovali sporo, oni su ipak napredovali, te pošto su vremenom ostavili za sobom varoš, počeli su jasno opažati da su prilično odmakli.
Pošto su prošli kroz neko dugo predgrađe s kućama od crvenih opeka - od kojih su neke imale male bašte, gde je, pod prašinom od uglja i fabričkim dimom tamnelo kržljavo lišće i grubo neuredno cveće i gde se rastinje borilo za život pa i pored svih napora čamilo i propadalo od vrelog daha krečane i fabričke peći čije je dejstvo, baš usled prisustva te bedne zakržljalosti izgledalo još kužnije i ubitačnije nego i u samom gradu - pošto su dakle prošli kroz to dugo, ravno i razvučeno predgrađe, oni postepeno dospeše u kraj gde se nije mogla videti ni jedna jedina travčica, gde nikakav pupoljak nije u proleće veselio oko svojim obećanjem, gde ništa zeleno nije moglo opstati, sem po površini ustajalih baruština, koje su se ovde onde pružale i isparavale duž dugoga puta.
Što su dalje zalazili u tamu toga sumornoga kraja, njen mučni i mračni uticaj im je neosetno sve više pritiskivao duše i ispunjavao ih sumomom setom. Sa svake strane puta, dokle je pogled mogao dopreti visoki dimnjaci, uzdižući se preko drugoga i pmžajući oku prizor onog beskrajnog ponavljanja sve jednog i istog dosadnog i ružnog oblika, koje unosi grozu u mučne snove, bljuvali su oblake kužnog dima, zastirali svetlost i prljali turobni vazduh. Na humkama od pepela ukraj puta, ograđenim samo nekolikim grubim daskama, ili trulim krovom s kokošinjca neke čudne mašine su se okretale i uvijale, kao nesrećnici koje stavljaju na muke, zvonile gvozdenim lancima, vrištale s vremena na vreme u svom brzom okretanju, kao od neizdrživog bola, i potresale zemlju tim svojim samrtničkim mučenjem. Ovde onde nailazilo se na rabatne kuće, naherene kao da se povode, poduprte delovima drugih već porušenih zgrada, bez krova, bez prozora, pocmele pustoline a ipak još uvek nastanjene. Ljudi, žene, deca, bleda lica i u ritama, poslovali su oko mašina potsticali njihove vatre prosili po putu, ili gledali namršteno iz kuća bez vrata. Zatim bi dolazila sve nova i nova pobesnela čudovišta, ili bi ih čovek bar morao držati za takva po njihovom mahnitom i neukrotivom izgledu pa su kreštala i vrtela se sve u stalnom i beskrajnom krugu; a na svima stranama napred natrag, levo desno, videla se ista perspektiva kula od opeka što neprestano bljuju gar, sažižu sva živa bića i sve mrtve stvari, otklanjaju od ljudi božji dan, i preko svih tih grozota razastiru gust, taman oblak.
Ali noć u tome jezivom predelu! - noć kad se sav dim pretvara u vatru kad iz svakog dimnjaka sukljaju plamenovi; kad zdanja koja su preko celog dana bila mračni svodovi stanu blještati zažarenim crvenilom, a u njihovim usplamtelim čeljustima ljudske prilike promiču tamo amo i dozivaju jedna drugu dugim promuklim kricima - noć kad buka svake one čudne mašine postaje još mučnija usled pomrčine: kad ljudi oko njih izgledaju još divljiji i besomučniji - kad grupe nezaposlenih preplavljuju puteve, ili se pri svetlosti buktinja okupljaju oko svojih vođa, koji im oštrim izrazima govore o nepravdama koje im se čine i potstiču ih na strašne uzvike i pretnje: kad pomahnitali ljudi naoružani sabljama i raspaljenim bakljama, ne osvrćući se na suze i molbe žena koje se trude da ih zadrže jure po užasnom i rušilačkom poslu; da donesu propast i uništenje nikom tako sigurno kao sebi samima - noć kad teška teretna kola tutnje drumovima, puna grubih mrtvačkih sanduka (jer su zaraze i smrt bile vredne na poslu oko toga živog snoplja); kad siročad plaču, a polulude žene vrište idući u sprovodu za njima - noć kad jedni traže hleba a drugi pića da u njemu utope brige, dok neki sa suzama, a drugi posrćući, neki opet zakrvavljenih očiju zamišljeno odlaze kući  - noć koja, za razliku od one koju nebo šalje zemlji, ne nosi sobom mir ni spokojstvo, ni počinak u slatkom snu - ko bi mogao nabrojati sve užase takve noći za srce te mlade lutalice?
A ipak je te noći legla bez ičega između sebe i neba, pa je, ne bojeći se nimalo za sebe samu, jer je sad već bila savladala strah, uputila bogu molitvu za jadnoga starca. I onako slaba i iznurena ona se osećala tako mirna i pomirena sa sudbinom, da nije ni mislila na svoje potrebe, nego se molila da bog podstakne nekog prijatelja za njega. Trudila se da se seti puta kojim su došli i da gleda na onu stranu gde je gorela vatra kraj koje su prošle noći spavali. Bila je zaboravila da pita za ime onoga siromaška, njihovog prijatelja, pa kad se i njega setila u svojim molitvama, činilo joj se da će izgledati nezahvalna ako se ne okrene da pogleda prema mestu gde on bdi.
Jedan hlebac od jednog penija to je sve što su imali za jelo toga dana. To je bilo vrlo malo, ali se čak i na glad zaboravljalo u onoj čudnoj mirnoći kojaje obuzela njena čula. Leglaje lagano, pa je s osmehom na licu utonula u lak san, koji nije bio nalik na spavanje - a ipak je morao biti, jer inače otkuda joj u toku cele bogovetne noći oni prijatni snovi o malom učeniku!
Jutro je svanulo. Mnogo slabija i sa umanjenom moći čula vida i sluha, devojčica se ipak nije žalila; možda se ne bi žalila čak i da nije imala kraj sebe taj živi razlog koji ju je nagonio da ćuti. Gubila je nadu da će se ikad izvući iz tog groznog kraja -  imala je neko tupo ubeđenje da je bolesna, možda i na umoru -  ali nije osećala nikakvog straha ni brige.
Kad potrošiše poslednji peni da kupe još jedan hlepčić, dete oseti odvratnost prema jelu koje dotle nije bila svesna, i koja joj ne dopusti da učestvuje čak ni u tome mršavom obedu. Njen deda je jeo halapljivo, što je nju radovalo.
Put ih je vodio kroz istu pustoš kao i dan ranije, bez ikakve razlike ni promene nabolje. Isti onaj gusti vazduh koji je bilo teško disati, ista oprljena zemlja, isti očajan izgled, ista beda i nevolja. Predmeti su izgledali magloviti, huka slabija put neravniji i džombastiji, jer se često spoticala i bila joj je takoreći, potrebna sva duševna snaga da se zadrži da ne padne. Jadno dete! Uzrok svega toga bio je u njenim zamorenim nogama.
Nekako oko podne deda joj se stade žaliti da je strašno gladan. Ona pristupi jednoj od razvaljenih straćara ukraj puta i zakuca na vrata.
- Šta tražite? - reče neki mršav čovek koji joj otvori.
- Milostinju. Jedan komadić hleba.
- Vidiš li ono? - odgovori čovek promuklo i pokaza na neki zavežljaj na zemlji - To je mrtvo dete. Ja i još pet stotina ljudi izbačeni smo s rada pre tri meseca. Ovo je moje treće i poslednje dete koje umire. Misliš li ti da ja mogu deliti milostinju i da imam komadić hleba na odmet?
Dete ustuknu s praga, i vrata se zatvoriše za njim. Naterana velikom nevoljom ona zakuca na druga vrata, koja se na mali pritisak njene ruke otvoriše širom.
Činilo joj se da u toj straćari stanuju dve porodice, jer su dve žene sedele u dva razna dela jedne prostorije, svaka okružena svojom decom. Na sredini sobe je stajao neki ozbiljan gospodin u crnom odelu, koji je izgleda bio tek ušao i koji je držao za ruku jednog dečka.
- Slušaj, ženo, - reče on - evo ti tvog gluvonemog sina. Možeš biti zahvalna što ti ga vraćam. Jutros su ga doveli pred mene sa optužbom da je krao i sa svakim drugim dečkom bi stvar teže išla to ti jamčim. Ali ja sam se sažalio na njegove neduge, i pomislio da se nije mogao poučiti boljem. Uspeo sam da ti ga dovedem natrag. Ubuduće pazi bolje na njega.
- A zar nećete vratiti i moga sina? - reče ona druga žena žurno se dižući i stajući pred njega. - Zar mi nećete vratiti moga sina, gospodine? Onoga što je poslan na robiju zbog iste greške?
- Je li i on bio gluvonem, ženo? - upita strogo gospodin.
- Pa zar nije?
- Znaš dobro da nije.
- Jeste bio je! - - viknu žena - Bio je od kolevke i gluv, i nem i slep za sve što je ispravno i dobro. Njen dečko nije mogao naučiti ništa bolje! A gde je moj učio nešto bolje? Gde je mogao naučiti? Ko ga je mogao učiti nečem boljem i gde se to učilo?
- Mir, ženo! - reče gospodin - tvoj dečko ima zdrava sva čula.
- Jeste, imao je, - viknu majka - pa zato što ih je imao bilo ga je lakše zavesti na pogrešan put. Ako ste spasli ovoga dečka zato što nije mogao znati šta je u redu, a šta nije, zašto niste spasli i moga, kome nije nikad niko kazao tu razliku? Vi, gospodo imate isto toliko prava da kaznite njenog sina koga je bog osudio da ne sazna za zvuk i moć govora, koliko i moga sina koga ste vi sami osudili da ne sazna ni za šta. Koliko je devojčica i dečaka - pa čak i ljudi i žena koji izlaze pred vas, i koje vi ne žalite, a koji su gluvi i nemi po duhu svome, pa greše u takvom stanju, i kažnjavaju se u tome stanju, i telesno i duševno: dok se vi, gospoda, natežete između sebe da li oni treba da uče ovo, ili ono?
- Ti si očajna ženo. - reče gospodin i izvadi burmuticu -  i ja te žalim.
- Ja jesam očajna - odgovori žena - a vi ste krivi za to. Vratite mi moga sina da radi za ovu nezbrinutu decu. Budite pravedni, gospodine, pa kako ste se sažalili na ovoga dečka, vratite i moga sina!
Devojčica je dotle bila videla i čula dovoljno i znala je da to nije mesto gde se traži milostinja. Ona odvede starca dalje od vrata, pa nastaviše put.
Dete se celog toga dana naprezalo da ide dalje, sa sve manje nade i snage što su dalje odmicali, ali s neumanjenom odlučnošću da nikakvim znakom ne oda svoju iznemoglost, sve dok može da se kreće, pa čak nije zastajalo ni da se odmori čestito, kao obično, da bi u nekoj meri nadoknadilo spori korak kojim je moralo ići. Veče se približavalo, ali se još nije bilo spustilo, kad  - još jednako putujući kroz isti sumomi kraj - stigoše u neku živu varoš.
Njene ulice im se, onako slabim i iznemoglim učiniše nepodnošljive. Pošto su ponizno zamolili za milostinju na nekolikim vratima i bili odbijeni, oni se složiše da idu iz nje što mogu brže pa da pokušaju sreću kod žitelja neke osamljene kuće na drugom kraju, ne bi li se oni sažalili na njihovu iznurenost.
Dok su se vukli kroz poslednje ulice, devojčica je osećala da je blizu vreme kad će je njena slaba snaga najzad izdati. Baš u tom trenutku ugledaše ispred sebe jednog putnika koji je išao pešice u istom pravcu u kome i oni i koji se, s koferom privezanim kaišima preko leđa, naslanjao u hodu na debeo štap i čitao iz neke knjige koju je držao u drugoj ruci.
Nije bilo lako pristići toga čoveka i zamoliti ga za pomoć, jer je išao brzo i bio prilično ispred njih. Najzad on zastade da pažljivije zagleda nešto u knjizi. Ozareno zračkom nade dete potrča pre dede, pa prišavši strancu, ne izazvavši njegovu pažnju šumom svojih koraka, poče ga slabim glasom moliti za pomoć.
On okrete glavu. Dete sklopi ruke, vrisnu neobuzdano, i pade bez svesti pred njegove noge.

ČETRDESET ŠESTA GLAVA
Bio je to siromašni učitelj. Niko drugi nego siromašni učitelj. Možda tek nešto malo manje iznenađen što je video dete nego ono što je njega videlo - on je stajao, za trenutak zanemeo i zbunjen tom neočekivanom pojavom, tako da čak nije imao ni toliko prisebnosti da je podigne sa zemlje.
Ali se ubrzo pribrao, bacio štap i knjigu, pa spustivši se na jedno koleno kraj nje, pokuša da je povrati onim prostim načinom koji mu u taj mah pade na pamet; dok je njen deda stajao nemoćno kraj njih, kršio ruke i preklinjao je mnogim rečima punim ljubavi da mu progovori makar i jednu jedinu reč.
- Ona je skoro izgubila svu snagu - reče učitelj i pogleda naviše u njega. - Suviše ste precenili njenu snagu, prijatelju.
- Ona umire od gladi - odgovori starac. - Sve dosada nisam imao pojma koliko je slaba i bolesna.
Bacivši na njega poluprekoran a polusažaljiv pogled, učitelj uze dete u naručje, pa rekavši starcu da uzme njenu malu korpu i da pođe za njim, ponese je što je mogao brže.
Nešto dalje se videla neka skromna krčma prema kojoj je učitelj po svoj prilici išao kad su ga oni stigli. Sad se i on uputi na tu stranu sa svojim onesvešćenim teretom pa pošto je utrčao u kuhinju i zamolio društvo na okupu da se, za ime božje, skloni s puta, - spustio ga na jednu, stolicu kraj vatre.
Društvo, koje je skočilo na noge čim je učitelj ušao, uradi ono što sav svet radi u takvim prilikama. Svaki je redom govorio svoj omiljeni lek; svaki je vikao da joj treba više vazduha, a u isto vreme je odstranjivao i ono malo vazduha zbijajući se u krug oko predmeta opšte simpatije; i svi su se čudili zašto neko drugi ne uradi ono što nikome od njih nije padalo na pamet da sam uradi.
Ali je gazdarica ipak imala više hitrine i preduzimljivosti nego ma ko od njih, jer je uopšte brže shvatila uzrok tog nesrećnog slučaja, te je brzo dotrčala s malo vruće vode s rakijom, dok je za njom išla služavka noseći sirće, sastruganog jelenjeg roga, mirišljavu so i druga slična sredstva; i kad joj dadoše neke od tih stvari, dete toliko dođe k sebi da slabim glasom zahvali svima i pruži ruku siromašnom učitelju, koji je stajao tu blizu vrlo zabrinuta lica. Ne dopuštajući joj više da kaže makar i jednu reč, čak ni da makne prstom, žene je odmah odnesoše u postelju, pa pošto su je toplo pokrile, opraše joj hladne noge i uviše ih u flanel, pa poslaše po lekara.
Lekar, gospodin crvena nosa s velikom gužvom pečata koji su mu visili s lanca za sat preko prsnika od prugastog crnog satena, dođe vrlo brzo, pa pošto je seo kraj Nelinog kreveta, izvadi sat i stade joj pipati bilo. Zatim joj pogledajezik, pa joj opet opipa bilo, a dok je to radio gledao je duboko zamišljenim pogledom polupraznu čašu vina.
- Ja bih joj dao - reče najzad doktor - s vremena na vreme kašičicu tople rakije s vodom.
- Gle! Pa ja sam joj baš to i dala, gospodine! - reče očarana gazdarica.
- Osim toga ja bih - primeti doktor koji je na stepenicama prošao pored suda za pranje nogu - ja bih joj - reče doktor glasom nekog proroka - metnuo noge u vrelu vodu i uvio ih flanelom. Isto tako bih - reče doktor sve dostojanstvenijim izgledom - joj dao nešto lako za večeru - krilce pečene kokoške, na primer...
- Ta, bog vam pomogao, gospodine, eno je gde se kuva na vatri u kujni ovog istog časa! - viknu gazdarica. A to je bila živa istina, jer je učitelj bio poručio da se to spremi i stvar je već bila toliko odmakla, daje doktor mogao osetiti miris, ako je pokušao, pa možda i jeste.
- Onda možete - reče doktor ustajući ozbiljno - da joj date čašu toplog začinjenog vina, ako voli vino...
- I prženicu, gospodine?
- Da, razume se - reče doktor glasom čoveka koji snishodljivo čini veliki ustupak. - I prženicu od hleba. Ali, molim vas, pazite dobro da bude od hleba, gospođo.
I pošto dade to poslednje uputstvo, izgovoreno vrlo lagano i s važnim izrazom lica, on ode ostavljajući za sobom svu kuću punu divljenja njegovoj mudrosti koja se začudo slaže s onim što oni misle. Svi su govorili da je to zaista vrlo vešt doktor, koji dobro poznaje telesnu snagu svojih bolesnika, što je, kako izgleda, bilo tačno.
Dok se večerapripravljala, deteje zaspalo okrepljujućim snom iz kojeg su je morali probuditi kad je sve bilo gotovo. Kako je pokazala veliku zabrinutost kad je saznala da je njen deda dole i kako je bila nemirna zbog toga što su odvojeni, on dođe da večera s njom. Videći da je još jednako nemirna zbog toga, oni mu spremiše postelju u jednoj unutarnjoj sobi, u koju on ubrzo ode da legne. Kako je srećom ključ te sobe bio s one strane vrata koja je bila u Nelinoj sobi, ona ga okrenu u bravi pošto gazdarica ode, pa se lakša srca opet uvuče u postelju.
Učitelj je dugo sedeo i pušio lulu kraj vatre u kujni, koja se sad bila ispraznila, i blažena lica mislio o srećnom slučaju koji ga je u tako dobri čas doveo detetu u pomoć i izbegavao, koliko mu je njegova prostodušnost dopuštala, da odgovara na gazdaričina radoznala unakrsna pitanja, koju je mučila radoznalost da sazna svaku pojedinost o Nelinom životu i prošlosti. Siromašni učitelj je bio tako otvoren čovek i tako malo upućen i u najobičnije lukavstvo i zavaravanje, da bi ona nesumnjivo uspela već za prvih pet minuta, samo da slučajio nije i njemu bilo nepoznato ono što je ona želela da sazna; pa joj to i reče. Daleko od toga da bude zadovoljna tim uveravanjem koje je smatrala za vešto izbegavanje odgovora na njeno pitanje, gazdarica reče da on svakako ima svoje razloge. Ne dao bog da ona misli da zabada nos u stvari svojih gostiju, što nikako nije njen posao, jer ona ionako ima dosta i svojih briga. Ona je samo pitala iz učtivosti, pa je bila sigurna da će dobiti i učtiv odgovor. Ona nema ništa protiv toga - o, ni najmanje. Samo bi možda više volela da joj je odmah rekao da ne voli da razgovara, jer bi to bilo prosto i jasno. Nego, ona, razume se, uopšte nema prava da bude uvređena. On najbolje zna i ima puno pravo da kaže što mu je volja; to mu niko ne spori ni za časak. O ne, bože sačuvaj!
- Ja vas uveravam, draga gospođo, - reče blagi učitelj - da sam vam kazao čistu istinu. Tako mi spasenja moje duše, rekao sam vam istinu.
- Pa onda, razume se, potpuno verujem da govorite ozbiljno,  - odgovori gazdarica dobroćudno - i žao mi je što sam vas mučila. Ali radoznalost je, znate, prokletstvo našega pola, tu nema zbora.
Gazda se počeša po glavi, kao da misli da se to prokletstvo ponekad prenosi i na drugi pol; ali mu učiteljev odgovor ne dade da iskaže svoje mišljenje u tom smislu, ako je i nameravao da to učini.
- Mogli biste me ispitivati pet šest sati bez prekida, ja bih vam odgovarao drage volje i strpljivo zbog dobrote vašeg srca koju ste pokazali večeras, samo kad bih mogao - reče učitelj  - - A ovako, molim vas da se ujutru pobrinete oko nje i da mi rano javite kako joj je, i da znate da ja snosim trošak za sve troje.
I tako, pošto se rastade od njih kao najbolji prijatelj, možda samo još srdačniji usled onoga poslednjeg saopštenja, učitelj ode da legne a gazda i gazdarica isto tako.
Jutamji izveštaj je glasio da je detetu bolje, ali da je još vrlo slabo, te će mu biti potreban bar još jedan dan i brižljiva nega, pa da tek onda može da pođe dalje na put. Učitelj primi to saopštenje sasvim veselo, pa reče da ima još jedan dan na raspoloženju -  čak i dva dana, ako treba - i da može da čeka. Kako je bolesnica nameravala da sedi u postelji te večeri, on joj poruči da će je posetiti u to vreme, pa pošto ode u šetnju sa svojom knjigom, ne vrati se do određenog časa.
Nela nije mogla da se uzdrži od plača kad ostadoše sami, a prostodušni učitelj, videći njeno bledo lice i mršavu priliku proli i sam nekoliko suza u isti mah dokazujući snažnim izrazima kako je ludo raditi tako što i kako se to može lako izbeći samo ako se hoće.
- Mene čak i pored ovolike vaše dobrote - reče dete - čini nesrećnom pomisao da smo vam možda na teretu. Kako vam se ikad mogu dostojno zahvaliti? Da vas nisam srela tako daleko od vaše kuće, ja bih morala umreti, a on bi ostao sam.
- E nećemo da razgovaramo o umiranju, - reče učitelj -  a što se tiče tereta, ja sam postao bogat čovek otkako ste spavali u mojoj kućici.
- Zaista! - viknu dete radosno.
- O, da - odgovori joj prijatelj. - Postavljen sam za pisara i učitelja u jednom selu daleko odavde - i vrlo daleko od onoga starog mesta, kao što možete zamisliti - s platom od trideset i pet funti na godinu. Trideset i pet funti!
- - To me jako raduje, - reče dete - jako, vrlo jako me raduje.
- Sad baš idem tamo - nastavi učitelj - Odobrili su mi i troškove za poštanska kola - sedište na krovu poštanskih kola za ceo put. Bogu hvala, ništa mi ne odbijaju. Ali kako mi je s obzirom na rok do koga treba da stignem na novo opredeljenje ostavljeno dosta slobodnog vremena, ja sam se rešio da idem pešice, mesto da se vozim. O, kako sam srećan što sam to uradio!
- Kako srećni treba mi da budemo!
- Da, da, - reče učitelj vrteći se nemirno na svojoj stolici  - na svaki način; to je prava istina. Nego vi - kuda vi idete, odakle dolazite - šta ste radili otkako ste otišli od mene, šta ste radili pre toga? No, recite mi, molim vas, recite mi. Ja vrlo malo poznajem svet, a vi ste možda sposobniji da me savetujete o njegovim stvarima, nego što sam ja pozvan da vas savetujem; ali ja sam vrlo iskren, a imam i izvestan razlog (vi to niste zaboravili) da vas volim. Ja sam od onoga doba osećao kao da je moja ljubav prema onome koga sam voleo prešla na vas koji ste stajali kraj njegove postelje. Ako je ovo - reče gledajući naviše - taj lepi svet koji se rađa iz pepela onoga koga sam toliko voleo, neka mi mir u njemu bude toliki koliko ja budem pokazao nežnosti i sažaljenja prema ovome detetu.
Prosta, iskrena dobrota čestitoga učitelja, ljubazna toplina njegovog govora i ponašanja, istinitost čiji se naglasak video u svakoj njegovoj reči i pogledu ulivali su detetu takvo poverenje prema njemu kakvo krajnje vešta podmuklost i pretvornost ne bi mogli pobuditi u njenim grudima. Ona mu ispriča sve: da nemaju srodnika i prijatelja - da je pobegla sa starcem da ga spase od ludnice i svih beda kojih se plašio - da sad beži da ga spase od njega samog - i da traži neko utočište u nekom zabačenom i dalekom mestu, gde ne bi nikad došao u iskušenje pred kojim je pao, te se neka skorašnja žalost i stradanje ne bi više mogli ponoviti.
Učitelj ju je saslušao s izrazom velikog čuđenja.
„Ovo dete!“ mislio je u sebi, „zar je ovo dete junački ostalo postojano pred svima sumnjama i opasnostima, borilo se protiv siromaštva i svakojakih patnji, samo uz podršku i potporu jake ljubavi i svesti o svojoj ispravnosti! A svet je ipak pun takvog junaštva. Zar ja tek sad moram da saznam da su najteža i najhrabrije podnesena iskušenja ona koja se ne beleže ni u kakve letopise na zemlji, a podnose se svakog dana? I zar treba da me iznenađuje priča o istoriji ovoga deteta?“.
Nije važno šta je on dalje mislio i govorio. Glavno je da su zaključili da Nela i njen deda pođu s njim u selo u koje on ide, pa da on tamo pokuša da im nađe neki skroman posao koji će im biti uhlebljenje. - Sigurno ćemo uspeti - reče učitelj vesela srca. - Stvar je tako dobra da mora uspeti.
Uredili su sve da pođu na put sutradan uveče, jednim poštanskim teretnim kolima koja su dobrim delom išla istim putem kojim i oni moraju ići, a koja će svratiti u tu istu krčmu da promene konje, pa će kočijaš za malu nagradu primiti Nelu da sedi u kolima. Kad su kola stigla, oni se odmah pogodiše i u određeno vreme kola krenuše i u njima dete udobno smešteno među mekim paketima, dok su njen deda i učitelj pošli pešice uporedo s vozarom, a gazdarica i svi dobri ljudi iz gostionice dovikivali im na sav glas dobre želje za srećan put.
Kako je to raskošan i udoban način putovanja, ležati tako u toj planini što se sporo kreće, slušati zveckanje praporaca na konjima puckanje kočijaševog biča s vremena na vreme, glatko kotrljanje velikih i širokih točkova, škriputanje amova, veselo dovikivanje „’bar veče“ od strane putnika koji prolaze klackajući se na konjićima kratkog koraka - sve se to prijatno meša ispod debelih arnjeva koji izgledaju kao poručeni da se ispod njih leno leškari i sluša, dok čovek ne zaspi! I samo to padanje u san, dok se glava klima tamo amo na uzglavlju, još uvek bez određenog shvatanja o tome da se stalno ide napred bez ikakve muke i napora, slušanje svih tih zvukova kao muzike koja uspavljuje i uljuljkuje putnikova čula... Pa onda ono lagano buđenje, kad se čovek nađe kako, kroz upola odgurnutu zavesu koju vetar leprša, brižno bulji visoko gore u hladno sjajno nebo s njegovim bezbrojnim zvezdama, pa mu se zatim pogled spusti na kočijašev fenjer, na tu slabu svetlost što skakuće i njiše se kao bludeći ognjevi po baruštinama i močvarima, i na obema stranama puta gleda crno, natmureno drveće, a gledajući napred, posmatra dugi i goli put koji se penje sve više i više, dok se naglo ne preseče kod nekog oštrog, visokog hrbata, kao da tamo dalje nema više puta, nego je sve samo nebo - pa onda ono zastajanje u gostionici radi potkrepljenja, kad vam pomažu da siđete s kola, pa idete u sobu gde plamti dobra vatra i svetle sveće, a vi jako žmurite i prijatno se sećate da je noć hladna, pa se, da biste se osećali udobnije, trudite da mislite da je još hladnije nego što je ustvari! Bože, što je to slavna stvar, takvo putovanje u teretnim poštanskim kolima!
Pa se onda krene dalje. - Najpre se osećate tako sveži, a posle vam se pridrema. Pa onda ono buđenje iz tvrdoga sna, kad naiđu putnička poštanska kola i projure mimo vas kao neka drumska kometa uz zasenjujuću svetlost lampi i topot konjskih kopita, i s vizijom oružanog sprovodnika pozadi kola, koji stoji da bi ugrejao noge, i nekog gospodina u šubari, koji bulji oči i izgleda besan i zablenut - a zatim zastajanje kod trošarinske stanice, gde se vidi da je službenik već legao. Lupa se u vrata sve dok on ne odgovori jednim prigušenim uzvikom ispod pokrivača u svojoj sobici, gde gori škiljava svetlost, pa uskoro siđe u noćnoj kapi i drhćući da vam širom otvori gradska vrata i da proklinje sva kola sem onih koja prolaze danju. Oštri i hladni prelaz između noći i jutra - svetla pruga u daljini koja se širi i sve više raste i prelazi iz sive boje u belu, a od bele u žutu, pa od žute u vatrenocrvenu - nastupanje dana sa svom njegovom veselošću i životom - ljudima i konjima za plugom - pticama po drveću i živim ogradama, dečacima u pustim poljima koji ih rasteruju čegrtaljkama. Stizanje u neku varoš - ljudi se živo komešaju na pijacama; laka kola i čeze po gostioničkim dvorištima; trgovci stoje na vratima svojih radnji; džambasi projahuju konje gore dole radi prodaje; svinje jure bezglavo i grokću po prljavim barama, otrgnu se i beže s dugim užetom vezanim za nogu, naleću pravo u čiste apotekarske radnje, odakle ih šegrti izgone metlom; noćna poštanska kola menjaju konje - putnici mrzovoljni, prozebli, ružni i nezadovoljni, s kosom koja kao da je za jednu noć izrasla koliko inače raste za tri meseca - kočijaš svež kao da je sad iz kutije izvađen i prekrasan u poređenju s njima - toliko žurbe, toliko pokreta, takva raznolikost događaja - gde je još putovanje koje pruža toliko raznovrsnih uživanja kao što ih pruža putovanje teretnim poštanskim kolima!
S vremena na vreme Nela je išla pešice, dok se njen deda vozio u kolima, a ponekad bi uspela da natera i učitelja da zauzme njeno mesto i da legne da se odmori, i tako je putovala vrlo zadovoljno dok ne stigoše u jednu veliku varoš, gde su kola stala i gde su proveli noć. Prošli su pored jedne velike crkve; a po ulicamaje bio izvestan broj kuća, sagrađenih od nekakve zemlje, ili maltera s mnogim crnim gredama koje su se ukrštale u svima pravcima, što je kućama davalo zanimljiv i vrlo starinski izgled. Vrata su tako isto bila zasvođena i niska, neka s hrastovim kapijama i klupama čudnog oblika, gde su nekada građani sedeli u tihe letnje večeri. Prozori su imali ćerčiva okna u obliku romba a ona su izgledala kao da žmirkaju i namiguju na prolaznike, kao da su kratkovida. Oni su se već odavno bili oslobodili dima i silnih fabričkih peći, sem jednog do dva osamljena slučaja, gde je jedna fabrika bačena usred polja oprljila veliki prostor oko sebe kao plamena planina. Pošto su prošli kroz varoš, opet su izašli u otvorena polja i počeli se približavati svome mestu opredeljenja.
Ono međutim nije bilo baš tako blizu, nego su morali provesti još jednu noć na putu; ne što je to bilo baš neophodno potrebno, nego što je učitelj čim su se približili na nekoliko milja do sela počeo da se nemirno brine za svoj ugled novoga pisara, te nije voleo da uđe u selo u prašnim cipelama i u odelu prljavom od puta. Bilo je lepo, vedro jesenje jutro kad dođoše na domak mesta njegovog unapređenja, te zastadoše da posmatraju njegove lepote.
- Gledajte, evo ovde crkve, - viknu radosno učitelj - -  ona stara zgrada sasvim kraj nje, to je škola, zakleo bih se u to. Trideset i pet funti na godinu u tako lepom mestu!
Divili su se svemu - staroj, sivoj crkvenoj preprati, zasvođenim gotskim prozorima, dostojanstvenom nadgrobnom kamenju koje se ocrtavalo među zelenilom i šaralo groblje; starom crkvenom tornju i vetrokazu na njemu; mrkim slamnim krovovima kućice, žitnice i glavne kuće salaša koji su provirivali između drveća; reci koja se talasasto presijavala kod vodenice u daljini; plavetnim planinama Velsa mnogo dalje. Baš za takvim mestom je dete čeznulo u gusto naseljenim, mračnim radničkim jazbinama. Na svom ležaju od pepela, usred svih onih kužnih grozota kroz koje su se probijali, uvek su joj lebdele pred očima, zračne vizije takvih prizora - zaista prekrasne, ali nimalo lepše od ove divne stvarnosti. Posle toga joj se činilo da te vizije iščezavaju u nekoj maglovitoj daljini, u koliko bi nada da će ikad doći do njih počela postajati sve slabija; ali što su više izmicale ispred nje, Nela ih je volela i žudela je za njima sve vatrenije.
- Ja vas sad moram negde ostaviti za neko vreme - reče učitelj trgnuvši se iz zanosa koji je njime ovladao od silne radosti.  - Znate, moram da predam jedno pismo i da se obavestim o svemu. Gde da vas odvedem? Tamo, do one gostionice?
- Pa da pričekamo ovde - odgovori Nela. - Porta je otvorena. Sedećemo u crkvenoj preprati, dok se ne vratite.
- To i jeste dobro mesto - reče učitelj idući prema njemu, pa skide s leđa kofer i spusti ga na jednu klupu.
- Budite uvereni da ću se vratiti s dobrim vestima i da neću dugo ostati.
I tako dobri učitelj navuče par novih novcatih rukavica, koje je celim putem nosio u jednom malom paketu, pa žurno ode, pun vatrenosti i uzrujanosti.
Dete je gledalo za njim iz preprate sve dok ga lišće ne sakri od njenih očiju, pa onda tiho izađe u staro groblje - tako dostojanstveno i tiho da je svako šuštanje njene haljine po opalom lišću kojim je bila pokrivena staza i koje je sasvim utišalo bat njenih koraka, izgledalo kao remećenje tišine. Bilo je to staro mesto, kao stvoreno za priče o avetima; crkva je bila sazidana pre nekoliko stotina godina a u staro vreme pored nje se nalazio i manastir, jer su još stajali svodovi ruševine, ostaci gotskih prozora, a delovi pocrnelih zidova su još stajali, dok su je ostali odlomci starih zdanja koja su se bila raspala i srušila izmešali sa grobljanskom zemljom i zarasli u travu kao da i oni polažu pravo na mesto za sahranu i trude se da svoje ostatke pomešaju s ljudskim pepelom. Sasvim blizu tih grobnica iz minulih davnina, i skoro kao sastavni deo ruševina s dosta truda udešen za stanovanje u današnje vreme, bila su dva mala stana s rasklimanim ćerčivima i hrastovim vratima, na putu brzog propadanja, prazni i pusti.
Dete se odmah živo zainteresovalo za te bedne stanove. Ni sama nije znala zašto. Crkva, ruševine, starinski grobovi, zasluživali su bar istu toliku pažnju svakoga stranca, ali od trenutka kad je njen prvi pogled pao na njih, ona nije gledala ništa drugo. Čak i kad je obišla oko crkve i vratila se u prepratu, i sela zamišljeno da čeka povratak njihovog prijatelja, ona je izabrala mesto sa kojeg ih je i dalje mogla gledati i osećala se kao omađijana tim mestom.

ČETRDESET SEDMA GLAVA
Kitova majka i gospodin samac čijim tragom treba što brže ići, da se ovoj priči ne bi zamerilo zbog nepostojanosti i što svoje ličnosti ostavlja u sumnjivim i neodređenim položajima
- Kitova majka i gospodin samac jureći sve dalje u lakom poštanskom četvoropregu, čijem smo polasku ispred beležnikovih vrata prisustvovali, upravo ostaviše varoš za sobom i stadoše konjskim potkovicama kresati vamice iz kamenja po širokom drumu.
Ta dobra žena je stalno nelagodno ćutala, jer je bila prilično u neprilici usled novine položaja u kojem se našla i puna materinskih strepnji da su mali Jakov, ili beba, ili oboje već dosad pali u vatru, ili se skotrljali niz stepenice, ili ih je neko prignječio iza vrata, ili su opekli usta i grlo zato što su nategli da piju iz vrelog čajnika; i dok je kroz prozor sretala poglede trošarinaca, konduktera omnibusa, ili drugih ljudi, ona se u novom dostojanstvu svoga položaja osećala kao ožalošćeni srodnik na pogrebu koji, pošto ga ne dira mnogo gubitak pokojnika, s prozora kola za ožalošćene srodnike prepoznaje nekog svog svakodnevnog poznanika, pa mu je nezgodno da održi izgled pristojne dostojanstvenosti i ravnodušnosti prema svima spoljnim stvarima.
Međutim, čovek bi morao imati čelične živce da uspe da ostane hladan u društvu gospodina samca. Nikad u ta poštanska kola nije seo, niti su konji ikad vukli tako nemirnog gospodina kakav je on bio. On ni dva minuta nije mogao da sedi u istom položaju, nego je stalno mrdao rukama, ili nogama, s treskom spuštao i dizao prozore u kolima, ili proturao glavu kroz jedan prozor, da je brzo uvuče i proturi kroz onaj drugi. Osim toga, u džepu je stalno nosio nekakvu kutiju tajanstvenog i nepoznatog sastava, punu vatre, pa bi neizostavno, čim bi Kitova majka sklopila oči, taj gospodin samac za tili čas stao da kreše: kres, kres, kres! Iz kutije bi suknula vatra i on bi pri njenoj svetlosti pogledao u sat, a varnice bi sukljale i padale oko njega, kao da nikad nije postojala mogućnost da se i on i Kitova majka živi ispeku i pre nego što momci stignu da zaustave konje. Kad bi god zastali da promene konje, taj bi gospodin odmah izleteo iz kola i ne čekajući da se spusti papuča, pa bi stao juriti po gostioničkom dvorištu kao praskava žabica, vaditi sat pri svetlosti lampe i vraćati ga u džep zaboravljajući da pre toga pogleda u njega i da, ukratko rečeno počini tolike nastranosti da se Kitova majka skoro počinjala bojati od njega. A zatim, kad bi konji već bili upregnuti on bi uleteo u kola hitro kao pajac i pre nego što bi prevalili jednu milju, on bi opet vadio sat i kutije zajedno a Kitova majka bi se trzala iza sna i tako rasanila pa je već gubila nadu da će uopšte trenuti za vreme te vožnje.
- Kako se osećate? - upitao bi gospodin samac posle jednog od tih podviga okrećući se naglo prema njoj.
- Sasvim dobro, gospodine hvala na pitanju.
- Je li to sigurno? Da vam nije zima?
- Pa hladno je pomalo gospodine, - odgovorila bi Kitova majka.
- Znao sam ja to! - viknuo bi gospodin samac spuštajući jedan od prednjih prozora - Treba joj konjaka s toplom vodom! Razume se da treba. Kako sam mogao zaboraviti na to? Hej, tamo! Stanite pred prvom gostionicom i poručite čašu toplog konjaka s vodom!
Uzalud je Kitova majka dokazivala da joj to ništa ne treba. Gospodin samac je bio neumoljiv, i kad bi god iscrpeo sve druge načine i sredstva da zaposli svoju nemirnu prirodu, on bi neizostavno uvrteo u glavu da je Kitovoj majci potreban konjak s vodom.
Tako su oni putovali skoro do ponoći, pa onda zastadoše da večeraju: a za večeru gospodin samac poruči sve što se u gostionici moglo dobiti za jelo, i zato što Kitova majka nije pojela sve odjednom i što nije pojela sve, on je uobrazio da je ona sigurno bolesna.
- Vama nije dobro - kaže gospodin samac, koji samo hoda gore dole po sobi. - Slabi ste, eto to je vama, gospođo. Slabi ste.
- Hvala vam lepo, gospodine. Ja zaista nisam.
- Ja znam da jeste. Uveren sam u to. Otrgnem sirotu ženu od njene dečice u roku od pet minuta, i ona čami i slabi na moje oči. Krasan sam ja čovek. Koliko imate dece, gospođo?
- Dvoje, gospodine, osim Kita.
- Muškarci, gospođo?
- Da, gospodine.
- Jesu li kršteni?
- Samo upola gospodine.
- Ja kumujem obojici, to da znate, molim vas, gospođo. Bilo bi dobro da popijete malo glivnja.
- Ne bih ga mogla ni okusiti, gospodine.
- Morate - kaže gospodin samac. - Vidim da vam je to potrebno. Trebalo je da mislim na to i ranije.
I smesta trči zvoncetu, pa pošto je naredio da se donese glivanj isto tako hitno kao da je potreban da se povrati neko ko se toga časa guši, gospodin samac silom nagoni Kitovu majku da popije jednu čašu toga napitka, tako vrelog da joj suze udare niz lice pa je zatim brzo strpa natrag u kola gde ona - možda ne baš bez nekog uticaja onoga prijatnog sredstva za umirivanje - ubrzo postaje ravnodušna prema njegovom neprestanom nemiru i tvrdo zaspa. Blagotvorno dejstvo toga lekanije prolaznog karaktera jer se ona - iako je odstojanje veće i put duži nego što je gospodin samac zamišljao - budi tek pošto je uveliko svanulo i kad konji već kloparaju po kaldrmi neke varoši.
- Ovo je to mesto! - reče njen saputnik i spusti prozor. Terajte na izložbu voštanih figura.
Momče koje jaše na prednjaku dodiruje rukom šešir, pa pošto pribije mamuze uz konjske slabine, da bi u varoš ušli sjajnim kasom, sva četiri konja jure kroz ulice tako pomamno da to nateruje sve čestite građane da začuđeno izleću na prozore i vrata i zaglušuje iskucavanje gradskih časovnika, koji iskucavaju osam i po. Doterali su do jednih vrata oko kojih se bila okupila gomila sveta, pa su tu i stali.
- Šta je to? - reče gospodin samac proturajući glavu kroz prozor, - Je li se nešto dogodilo?
- Svadba, gospodine svadba! - viknu nekoliko glasova.
Gospodin samac, prilično zabezeknut što se odjednom našao usred te bučne gomile, siđe s kola uz pomoć jednog postiljona i dade ruku Kitovoj majci, na što gomila udari u viku: - Još jedna svadba! - pa stade urlati i skakati od radosti.
- Ja bih rekao da je sav svet poludeo - reče gospodin samac, gurajući se kroz gomilu sa svojom tobožnjom mladom, pa dodade:  - Sklonite se odatle, molim vas, i pustite me da zakucam.
Gomila uživa u svemu što pravi graju. Dvadesetak prljavih ruku odmah se maši u isti mah za zvekir da lupa mesto njega i retko je kad neki zvekir te iste težine tako zaglušno zalupao kao što je taj zveknuo u prilici o kojoj govorimo. Pošto mu je tako dobrovoljno učinila tu uslugu, gomila se skromno povukla, jer je više volela da pusti gospodina samca da sam snosi posledice.
- No, šta je, gospodine, šta želite? - oslovi ga neki čovek s velikim cvetom u rupici od kaputa, koji otvori vrata, gledajući u gospodina mirno i ravnodušno.
- Ko se tu venčao, prijatelju? - reče gospodin samac.
- Ja, gospodine.
- Vi? A s kojim ste se to vragom venčali?
- A šta se to vas tiče? - odgovori mladoženja, mereći ga od glave do pete.
- Šta me se tiče? - viknu gospodin samac i pritisnu jače uza se ruku Kitove majke, jer se ta čestita žena očevidno spremala da pobegne. - Tiče me se koliko ti i ne misliš. Pazite, dobri ljudi, ako se ovaj bata oženio maloletnom... Nego, to je besmislica, to ne može biti. Gde je devojčica koja je bila tu, prijatelju? Zvala se Nela. Gde je ona?
Kad on izgovori to pitanje, koje Kitova majka ponovi, neko u obližnoj sobi vrisnu iz glasa i neka krupna gospa u beloj haljini istrča na vrata i osloni se na mladoženjinu ruku.
- Gde je ona? - viknu gospa. - Kakve vesti donosite? Šta je bilo s njom?
Gospodin samac ustuknu i zagleda se u lice nekadanje g-đe Džarli (toga istog jutra venčane za filosofski raspoloženog Džordža, na večni gnev i očajanje g. Slima, pesnika). Najzad gospodin samac promuca.
- Ja vas pitam gde je. Šta hoćete da kažete?
- O, gospodine! - viknu mlada - ako ste došli ovamo da učinite nešto dobro za nju, zašto niste došli pre nedelju dana.
- Nije valjda umrla? - reče čovek kome se ona obraćala i sav preblede.
- Ne, nije, stvar ipak ne stoji tako rđavo.
- Milom bogu hvala! - viknu gospodin samac slabim glasom.  - Pustite me da uđem.
Oni se skloniše da ga propuste, a kad on uđe, oni zatvoriše vrata.
- U meni vidite, dobri ljudi, - reče on okrenuvši se novom bračnom paru - čoveka kome možda ni sam život nije draži nego to dvoje koje tražim. Oni me ne bi prepoznali. Moje crte su njima nepoznate, ali ako su oni, ili makar koje od njih tu, odvedite ovu dobru ženu do njega, pa neka nju prvo vidi jer nju oboje dobro poznaju. Ako mi ne date da dođem do njih iz nekog neumesnog poštovanja, ili strahaza njih sudite o mojim namerama po njihovom prepoznavanju ove njihove skromne stare prijateljice.
- Ja sam uvek to govorila! - - viknu mlada. - Znala sam ja da to nije obično dete! Avaj, gospodine, nije u našoj moći da vam pomognemo, jer smo činili sve što smo mogli; ali uzalud.
I na to mu ispričaše, ne krijući i ne menjajući ništa, sve što su znali o Neli i njenom dedi, od prvog susreta s njima, pa sve do vremena kad su iznenada iščezli; pa dodadoše (što je bilo sasvim tačno) da su preduzimali sve moguće da im uđu u trag, ali bez uspeha, jer su se isprva jako uplašili za njihovu bezbednost, kao i zbog sumnji koje bi jednog dana mogle pasti na njih same zbog iznenadnog nestanka devojčice i njenog dede. Naročito su opširno govorili o starčevoj slaboumnosti i o zabrinutosti koju je devojčica pokazivala kad bi god on bio otsutan, o društvu u koje se mislilo da je odlazio, i o sve većoj utučenosti, koja je postepeno savlađivala nju i izmenila je i u pogledu zdravlja i raspoloženja. Da li zato što se te noći zabrinula zbog dedine otsutnosti pa je, znajući ili pretpostavljajući kuda je otišao, pošla za njim, ili su zajedno napustili kuću, to oni nisu mogli odrediti ni na kakav način. Nema sumnje, mislili su oni, da ima vrlo malo izgleda da će se o njima čuti još nešto i da sada bilo da je njihovo bekstvo poteklo od starca, ili od deteta, nema nikakve nade da će se oni vratiti.
Gospodin samac je sve to slušao s izgledom čoveka sasvim ophrvanog tugom i razočarenjem. Kad je govorio o dedi, on je lio gorke suze i izgledao duboko ožalošćen.
Da ne bismo suviše razvukli ovaj deo našeg romana i da bismo prekratili celu tu tako dugu priču, napisaćemo ukratko da je pre nego što se taj razgovor završio, gospodin samac osetio da je dobio dovoljno dokaza da je sve što mu je rečeno sušta istina te je pokušao da mladu i mladoženju natera da prime neki znak priznanja za dobrotu ukazanu nezaštićenom detetu, što oni uporno odbiše. Najzad blaženi par otandrka u cirkuskim kolima da svoj medeni mesec provedu u izletu na selu, a gospodin samac i Kitova majka ostadoše tužni i neodlučni pred vratima poštanskih kola.
- Kuda da vozimo, gospodine? - reče poštanski kočijaš.
- Možete me voziti u vr... - Nije imao nameru da kaže u gostionicu, ali je to dodao radi Kitove majke; te su se odvezli u gostionicu.
Već se bio proneo glas da je ona devojčica koja je pokazivala voštane figure dete uglednih roditelja, koje je bilo ukradeno kao mala beba, pa mu se tek sad ušlo u trag. Bila su podeljena mišljenja u pogledu toga da li je ćerka nekog kneza, vojvode, erla, grofa ili barona; ali su se svi slagali u tome da je gospodin samac njen otac; pa su se svi trudili da vide makar vrh njegovog plemenitog nosa, dok je on žalostan odlazio u kolima sa četiri konja.
Šta bi on sve dao i koliko bi se jada uštedelo da je znao da baš u tom istom trenutku i devojčica i njen deda sede u staroj crkvenoj preprati i čekaju učiteljev povratak.

ČETRDESET OSMA GLAVA
Opšte govorkanje o gospodinu samcu i njegovom poslu, idući od usta do usta, i dobijajući sve čudesniji izgled što je duže kružilo po varoši - jer opšte govorkanje, nasuprot kamenu koji se kotrljao, o kojem govori poslovica nakupi oko sebe puno mahovine lutajući tamo amo - učini da se njegovo silaženje s kola pred gostionicom smatralo za tako uzbudljiv i primamljiv prizor da mu se čovek ne može nadiviti, te privuče veliku gomilu besposličara koji su, ostavši, da se tako izrazimo, nezaposleni usled zatvaranja izložbe voštanih figura i završetka svadbenih svečanosti, smatrali taj dolazak skoro za naročit dar proviđenja, te su ga pozdravili izrazima vrlo velike radosti.
Nimalo ne učestvujući u tome opštem uzbuđenju, nego s vrlo utučenim i zamorenim izgledom čoveka koji traži priliku da negde u samoći i tišini razmisli o svome razočarenju, gospodin samac iziđe iz kola, pa dade ruku Kitovoj majci da i ona siđe, i to s puno sumorne učtivosti, koja napravi neobično jak utisak na posmatrače. Pošto je to učinio, on je uze pod ruku i uvede je u kuću, dok je nekoliko hitrih kelnera trčalo ispred njih kao neka izvidnica, da raščiste put i da im pokažu sobu koja je bila pripremljena za njihov doček.
- Kakvu bilo sobu - reče gospodin samac. - Samo da je sasvim blizu.
- Odmah ovde, gospodine, izvolite ovuda, molim vas.
- Da li bi gospodinu bila po volji ova soba - reče neki slab glas, a neka pobočna vrata pri dnu stepenica naglo se otvoriše, i iz njih se promoli jedna glava: - Neka samo izvoli u nju. Gospodin je dobro došao kao cveće u maju, ili kao badnjak na Božić. Da li bi vam bila po volji ova soba? Učinite mi čast da uđete ovamo! Učinite mi čast, molim vas!
- Svemogući bože i majko božja! - viknu Kitova majka i ustuknu krajnje iznenađena - ko bi to pomislio!
Imala je puno razloga da se čudi, jer ličnost koja ih je tako ljubazno nudila nije bila niko drugi nego Denijel Kvilp. Vrata kroz koja je on promolio glavu bila su kraj vrata gostioničke ostave, a on je stajao tu i klanjao se s nekom smešnom uglađenošću tako isto neusiljenom kao i da je kod svoje kuće - i svojim prisustvom kao da je zagađivao ovčje butove i pečene kopune, i izgledajući kao zao duh podruma, koji je izašao ispod zemlje smerajući neko zlo.
- Hoćete li mi učiniti tu čast? - upita Kvilp.
- Više volim da budem sam - odgovori gospodin samac.
- Oh! - izusti Kvilp. I na to jednim skokom ponovo ulete u sobu i zalupi vrata za sobom, kao figura na holandskom satu kad časovnik izbija.
- Ta još sinoć sam ga ostavila u Malom Vitlejemu, gospodine!  - reče Kitova majka.
- Zbilja! - reče njen saputnik. Kelneru, kad je taj čovek stigao ovamo?
- Stigao je jutros noćnim poštanskim kolima, gospodine.
- Hm! A kad odlazi?
- To ne mogu reći, gospodine, zaista ne mogu. Kad ga je sobarica maločas pitala da li će mu biti potrebna soba, on se najpre kezio na nju, pa je onda pokušao da je poljubi.
- Zamolite ga da dođe ovamo - reče gospodin samac. -  Bilo bi mi milo da s njim progovorim koju reč; tako mu recite. Zamolite ga da odmah dođe, jeste li čuli?
Dok je slušao ta uputstva, čovekje začuđeno buljio u njega, jer se gospodin samac ne samo začudio isto toliko koliko i Kitova majka kad je video kepeca, nego, pošto se nije nimalo bojao od njega, on se još manje trudio da sakrije svoju antipatiju i odvratnost. Ali ipak ode s porukom i odmah se vrati prateći traženog kepeca.
- Sluga ponizan, gospodine, - reče kepec - sreo sam vašeg glasonošu na putu. Mislio sam da ćete mi dopustiti da vas pozdravim. Nadam se da ste dobro. Nadam se da ste vrlo dobro.
Nastade kratko ćutanje i za to vreme kepec je stajao s poluzatvorenim očima i naboranim licem i čekao odgovor. Pošto ga nije dobio, on se okrenuo svojoj starijoj i poznatijoj poznanici.
- Kristoferova majka! - viknu on, - Tako krasna gospođa, tako čestita žena, koju je bog blagoslovio što joj je podario onako poštenog sina! Kako je Kristoferova majka? Je li joj promena vazduha prijala? A kako njena dečica i Kristofer? Napreduju li? Cvetaju li? Rastu li da budu dobri građani, a?
Kako je svako pitanje izgovarao sve višim tonom, g. Kvilp je završio oštrom piskom, pa opet dobi onaj zaduvani izgled koji mu je bio običan i koji je, bio izveštačen ili prirodan, imao za posledicu da je uništio svaki izraz na njegovom licu i činio ga sasvim bezizraznim, ukoliko je ono moglo uopšte da pruži neki znak o njegovom raspoloženju, ili mislima.
- Gospodine Kvilpe, - reče gospodin samac. Kepec prinese ruku klempavom uhu i napravi se da vrlo pažljivo sluša.
- Nas dvojica smo se i ranije videli...
- Nesumnjivo - viknu Kvilp klimajući glavom. - O, nesumnjivo, gospodine. To je takva čast i zadovoljstvo - i jedno i drugo, Kristoferova majko, i jedno i drugo - da se to ne zaboravlja tako brzo. O ne, nipošto!
- Vi se možda sećate da sam, onoga dana, kad sam stigao u London i našao praznu i opustelu kuću do koje sam se dovezao, od strane nekih suseda bio upućen vama, pa sam vas posetio ne zastajući da se odmorim i okrepim.
- Kakva preterana žurba, a ipak kakva vatrena i snažna mera!  - reče Kvilp govoreći sam sebi po ugledu na svog prijatelja Samsona Brasa.
- Našao sam da ste - reče gospodin samac - na sasvim neobjašnjiv način postali potpun vlasnik svega što je do skora pripadalo jednom drugom čoveku, a toga čoveka koga sam do trenutka kad ste se vi umešali u njegovu imovinu smatrao za bogata - doveli do prosjačkog štapa i oterali iz kuće i doma.
- Mi smo imali propisno rešenje za sve što smo radili, dragi gospodine, - odgovori Kvilp. - Imali smo rešenje. Nemojte upotrebljavati tu reč „oterati“. On je otišao sam od svoje volje -  iščezao noću, gospodine.
- Nije važno - reče gospodin samac ljutito. - Otišao je.
- Da, otišao je - reče Kvilp s onom istom odvratnom pribranošću - Nema sumnje daje otišao. Samo je pitanje, kuda? I to je pitanje još i sad.
- Dakle, šta sad ja treba da mislim - reče gospodin gledajući strogo u njega - o vama koji, pošto ste sasvim neraspoloženi da mi onda date obaveštenja - ta više, očigledno ste se držali rezervisano i zaklanjali se iza trista raznih lukavstava, podvala i izvlačenja - danas uhodite svaki moj korak?
- Ja uhodim?
- Pa zar ne uhodite? - odgovori gospodin samac razdražen u krajnjem stepenu - Zar niste sami pre nekoliko sati bili šezdeset milja daleko odavde i to u kapeli u koju ova čestita žena ide da se moli bogu?
- I ona je bila tamo, čini mi se - reče Kvilp još uvek potpuno hladan. - Kad bih bio raspoložen da budem neučtiv, ja bih mogao reći da ste vi mene uhodili na svakom koraku. Jeste bio sam u kapeli. Pa šta s tim? Ja sam čitao u knjigama kako su poklonici imali običaj da idu u kapelu, pre nego što krenu na put, da se pomole bogu za srećan povratak. Mudri ljudi! Putovanja su vrlo opasna - naročito na krovu poštanskih kola. Dešava se da spadne točak, poplaše se konji, kočijaši teraju suviše brzo, kola se izvrću. Ja uvek idem u crkvu pre nego što pođem na put. To je moj poslednji korak u nizu priprema u takvim prilikama.
Nije trebalo velike pronicljivosti pa da se vidi da Kvilp od sveg srca laže u onome što govori, iako bi, prema onome što se videlo na njegovom licu, glasu i držanju, čovek rekao da se grčevito drži istine s postojanošću jednog mučenika.
- Tako vam svega onoga što čoveka nagoni da poludi - reče nesrećni gospodin samac - da niste vi, iz nekog svog ličnog razloga, preuzeli na sebe moju svrhu? Da možda već ne znate kakvim sam poslom ja došao ovamo, pa ako nešto znate o tome, zar ne biste mogli i mene obavestiti?
- Zar vi mislite da sam ja neki mađioničar, gospodine? -  odgovori Kvilp i sleže ramenima. - Da sam mađioničar, ja bih sam sebi predskazao sreću - i postigao je.
- Onda vidim da smo već rekli sve što imamo da kažemo jedan drugome - reče gospodin samac i nestrpljivo leže na divan.  - Molim vas da me ostavite.
- Drage volje - odgovori Kvilp. - Vrlo rado. Kristoferova majko, dobra dušo, zbogom. Želim vam srećan povratak, gospodine. Hm!
Izgovorivši te oproštajne reči i s nekakvim keženjem na licu koje se uopšte ne može opisati i koje je izgledalo sastavljeno od svakojakih čudovišnih grimasa koje mogu da izvode čovek i majmun, kepec izađe polagano i zatvori vrata za sobom.
- Oho! - reče on, kad se ponovo dočepao svoje sobe, seo na stolicu i podbočio se rukama - Dakle dotle smo doterali prikane? Zaista?
Pa pošto se kikotao grohotom od silne radosti, i dao sebi naknadu za obuzdavanje kojem je u poslednje vreme morao da podvrgava svoje lice, time što ga je sad krivio i grčio u sve moguće i neopisive izglede ružnoće, g. Kvilp se stade ljuljati tamo amo u svojoj naslonjači u isto vreme gladeći levu nogu, i utonu u neka razmišljanja, koja možda treba izložiti ukratko.
Najpre je u mislima razmotrio okolnosti koje su ga dovele do toga da dođe u tu varoš, a koje su se, ukratko rečeno sastojale u ovome: pošto je uoči toga dana navratio u kancelariju Samsona Brasa, on je u otsustvu toga gospodina i njegove učene sestre nabasao na g. Svivelera, koji je slučajno baš u tome trenutku čašom toploga džina s vodom zalivao suvu prašinu zakona i, kako bi se reklo, vlažio svoju ilovaču prilično obilno. - Ali kako, uopšte uzevši, ilovača kad se suviše kvasi postaje meka i bezoblična, te suviše omekša na nekim mestima, te slabo zadržava otiske i nema nikakve čvrstine ni postojane odlike, tako je i g. Svivelerova ilovača, pošto je povukla znatnu količinu vlage, bila u žitkom i ljigavom stanju po tome što su razne ideje otisnute u njoj gubile svoju razgovetnost i stapale se jedna s drugom. Nije redak slučaj da ljudska ilovača u takvom stanju ističe iznad svega drugoga svoju obazrivost i mudrost, a g. Sviveler, koji se naročito hvalio tim osobinama, iskoristio je tu priliku da primeti kako je pronašao nešto u vezi sa gospodinom koji stanuje iznad njih, što je bio rešio da sačuva za sebe i što nikakve muke ni laskanja ne bi nikad mogli iščupati iz njega. G. Kvilp je toplo odobrio tu rešenost, pa pošto se u istom trenutku dao na posao da izvlači iz g. Svivelera dalja nagoveštanja, najzad je iščupao da je gospodin samac viđen u razgovoru sa Kitom, i da je to tajna koju nije hteo nikako da otkrije.
Dočepavši se toga podatka, g. Kvilp smesta pretpostavi da gospodin s gornjeg sprata mora biti ista osoba koja ga je posetila, pa pošto se daljim raspitivanjem uverio da je ta pretpostavka tačna, lako je došao do zaključka da je cilj i predmet njegovog opštenja s Kitom pronalaženje njegovog starog mušterije i devojčice. Goreći od želje da sazna kakvi se koraci pripremaju, on se odlučio da se ustremi na Kitovu majku kao na osobu koja je najmanje u stanju da odoli njegovoj veštini, i koja će se prema tome najlakše moći namamiti da otkrije ono što on želi da dozna. Zato se naglo oprostio od g. Svivelera i požurio njenoj kući. Kako ta čestita žena nije bila kod kuće, on se raspitao o njoj od jedne susetke, kao što je i Kit uradio malo kasnije, pa pošto ga je ona uputila u kapelu, on je otišao tamo da je presretne po svršetku službe.
Nije sedeo u kapeli više od četvrt sata, i s pogledom pobožno uprtim u tavanicu kikotao se u sebi na sjajnu šalu što se uopšte našao tu, kad se Kit pojavio. Njegovim očima hitrim kao u risa jedan je pogled pokazao da je Kit došao poslom. Naoko zanesen u duboke misli, kao što smo ranije videli, on je ipak pratio svaki njegov pokret, pa kad se Kit povukao sa svojom porodicom, i on je izašao za njima. Najzad je po njihovom tragu došao do beležnikove kuće; od jednog postiljona saznao je kuda idu kola; pa pošto je znao da jedna brza poštanska kola polaze za to isto mesto baš u taj sat koji tek što nije izbio, i to iz jedne obližnje ulice, potrčao je bez predomišljanja prema kancelariji poštanskih kola i zauzeo sedište na krovu. Nekoliko puta su u toku noći poštanska kola stizala i prestizala laka kola, kao što su i laka kola pristizala njih, prema dužini njihovog zadržavanja na postajama, ili prema brzini kojom su išla, pa su stigla u varoš skoro u isto vreme. Kvilp je pratio pogledom laka poštanska kola, pomešao se u gomilu i saznao svrhu putovanja gospodina samca i njegov neuspeh; pa pošto je prikupio sve što je trebalo znati, otišao je žurno odande, došao u gostionicu pre njega, vodio maločas izloženi razgovor, pa se onda zatvorio u sobu u kojoj je žurno pregledao sve okolnosti.
- Dakle tako stojimo, dragi prijatelju, tako, a? - ponovio je halapljivo grizući nokte. - Dakle na mene se sumnja, pa sam odgurnut ustranu, a Kit je poverljiva osoba, je l’ tako? Onda ću morati da ga se otarasim, ako je tako. Da smo ih jutros pronašli,  - nastavi on, pošto je neko vreme ćutao - ja sam bio spreman da dokažem izvesno svoje potraživanje. Mogao sam zaraditi lepu paricu. Samo da nije tih licemernih bogomoljaca, majke i sina, ja bih mogao uloviti u svoju mrežu ovoga vatrenog gospodina isto tako lako kao i onoga našeg starog prijatelja - našeg zajedničkog prijatelja, ha, ha, ha! - kao i punačku i rumenu Nelu. U najgorem slučaju to je zlatna prilika koja se ne sme propustiti. Najpre da ih nađemo pa ćemo već naći načina da iz vas iscedimo malo vaše suvišne gotovine, dragi gospodine, dok postoje apsanske rešetke, pa zasovnica, pa brave da drže u sigurnosti vašeg prijatelja, ili rođaka. Ne mogu da vidim taj pošteni svet! - reče kepec i iskapi čašu konjaka, pa stade mljeskati usnama - ah, mrzim ih od prvog do poslednjeg!
To nije bilo prazno hvalisanje, nego smišljena izjava stvarnih osećanja; jer g. Kvilp, koji nije voleo nikoga, doterao je malo pomalo do toga da je mrzeo svakoga ko je bio u bližoj i daljoj vezi s njegovim upropašćenim klijentom - toga starca lično, koji je bio u stanju da ga prevari i da izigra njegovu budnu pažnju - pa to dete zato što je bilo predmet sažaljenja i stalnog samoprekorevanja g-đe Kvilp - pa gospodina samca zbog njegove neprikrivene mržnje prema njemu - pa Kita i njegovu majku smrtnom mržnjom zbog gore navedenih razloga. A iznad i preko toga opšteg protivničkog osećanja prema njima, koje bi bilo nerazdvojno od njegove nezajažljive želje da se obogati pomoću tih izmenjenih okolnosti, Denijel Kvilp ih je mrzeo sve do jednog.
U tako prijatnom raspoloženju, g. Kvilp potkrepi sebe i svoje mržnje novom količinom konjaka, pa pošto je promenio stan, on se zavukao u neku neznatnu krčmu i tako prikriven pustio pipke na sve strane da dođe do nekih podataka koji bi ga doveli do pronalaženja starca i njegove unuke. Ali je sve bilo uzalud. Nije mogao naći ni najmanji trag. Oni su bili otišli iz varoši noću; niko ih nije video kad su otišli; niko ih nije sreo na putu; nikakav vozar poštanskih ni teretnih kola nije video putnike koji bi odgovarali njihovom opisu; niko ih nije sreo, niti je što čuo o njima. Došavši najzad do ubeđenja da bi svaki takav pokušaj bio uzaludan, on odredi dva tri izvidnika kojima obeća velike nagrade za slučaj da mu dostave neko obaveštenje, pa se sledećeg dana poštanskim kolima vrati u London.
Kad se pope na krov poštanskih kola, g. Kvilp na svoje veliko zadovoljstvo vide da u njima sedi sama Kitova majka, pa u toj okolnosti u toku putovanja nađe veliki izvor veselosti i živahnog raspoloženja zbog toga što mu je osamljen položaj sirote žene davao mogućnost da je plaši svakojakim svojim ispadima, kao što je vešanje sa strane kola s opasnošću po život i zavirivanje u kola s izbuljenim očima što se njoj činilo utoliko groznije zbog toga što je njegovo lice visilo izvrnuto; ako bi ona promenila prozor, on bi se odmah stvorio kod drugog prozora. Kad bi zastali da promene kola, on bi hitro skočio, pa bi proturio unutra glavu kroz prozor, iskezio se i strašno zaškiljio. Ta oštroumna mučenja tako su delovala na g-đu Nablz da za to vreme nije nikako bila u stanju da se odbrani od verovanja da g. Kvilp svojom pojavom zaista predstavlja i otelovljava nečastivoga na koga je popa u Malom Vitlejemu onako žestoko napao i koji je, zbog njenog greha s onom posetom Astlijevom cirkusu i zbog onih ostriga, sad tako muči i šegači se s njom.
Izvešten majčinim pismom o njenom nameravanom povratku, Kit je čekao pred kancelarijom poštanskih kola, i jako se iznenadi kad je video kako se preko kočijaševog ramena, kao neki poznati demon nevidljiv za sve ostale, krevelji na njega poznato Kvilpovo lice.
- Kako si, Kristofere? - graknu kepec s krova poštanskih kola. - Sve je u redu, Kristofere. Majka je unutra.
- Kako je ovaj došao ovamo, majko? - prišapnu Kit.
- Ja ne znam kako je i zašto je došao, dragi moj, - odgovori g-đa Nablz izlazeći iz kola uz pomoć svoga sina - ali me je celog bogovetnog dana plašio da sam skoro poludela.
- Je P tako? - viknu Kit.
- Ne bi mogao verovati, ne bi, duše mi, - odgovori njegova majka - ali nemoj mu ništa reći, jer ja zaista ne verujem da je to ljudski stvor. Pst! Ne okreći se da ne vidi da ti govorim o njemu, ali on i sad škilji prema meni pri svetlosti lampe, prosto strašno!
Ali i pored majčine molbe, Kit se naglo okrete da vidi. G. Kvilp je mirno gledao u zvezde, sasvim utonuo u posmatranje nebeskih svetova.
- O, to je najprepredenije stvorenje na svetu! - viknu g-đa Nablz - Nego hajd’mo odavde. Ne govori s njim ni za šta na svetu.
- Hoću, bogami majko. Koješta! Slušajte vi, gospodine...
G. Kvilp se napravi da se trgao i okrete se smešeći se.
- Da ste ostavili moju majku na miru, jeste li čuli? - Kako se usuđujete da dosađujete sirotoj samoj ženi kao što je ona, da je mučite i žalostite, kao da ona nema dosta muke i bez toga. Zar vas nije stid, vi, malo čudovište?
„Čudovište!“ reče Kvilp u sebi s osmehom - Najružniji kepec koji se može videti ma gde za jedan peni - čudovište, a?
- Samo još jednom budite bezobrazni prema njoj, - nastavi Kit bacivši kartonsku kutiju na rame - pa ću vam reći šta će biti, gospodine Kvilpe... ja to više neću trpeti. Vi nemate prava da to radite: ja dobro znam da mi vama nismo nikad ništa učinili na žao. A ovo nije ni prvi put; pa ako joj još jednom budete dosađivali i plašili je, nateraćete me da vas premlatim (iako ne bih voleo da to radim zbog vašeg rasta).
Kvilp ne odgovori ni jednom reči, nego se samo unese Kitu u lice, tako da njegove oči dođoše do na dva tri palca od njegovih, zagleda se netremice, odmače se ne skidajući očiju s njega, opet mu priđe, opet se odmače i tako neprestano jedno pet šest puta kao glave koje se javljaju i iščezavaju u fantasmagorijama. Kit je stajao nepomično kao da očekuje da ga on napadne, ali videći da ti njegovi pokreti ne vode ničemu, on puče prstima i ode dalje, a majka ga je vukla što je brže mogla, pa je čak i pored slušanja vesti o malom Jakovu i bebi neprestano pogledala unazad da vidi da Kvilp ne ide za njima.

ČETRDESET DEVETA GLAVA
Kitova majka mogla je sebi uštedeti trud da se osvrće tako često, jer g. Kvilpu nije bilo ni na kraj pameti da goni nju i njenog sina, ili da ponovo zapodeva svađu u kojoj su se rastali. On je otišao svojim putem zviždućući s vremena na vreme odlomak neke melodije, pa s potpuno mirnim i pribranim izgledom pođe veselo kući, zabavljajući se usput slikama o strahu i strepnjama g-đe Kvilp, koja je, pošto puna tri dana i noći nije dobila nikakvih vesti od njega, a pošto je on nije obavestio da će otputovati, sad već sigurno skoro luda od straha, pa stalno pada u nesvest od brige i žalosti.
Ta šaljiva verovatnoća bila je toliko u skladu s njegovim osećanjima smešnoga, i tako zanimljiva za njega da se neprestano smejao idući kući, dok mu nisu suze potekle niz obraze, pa je nekoliko puta, kad se našao u nekom sokačetu, dao oduške svojoj radosti vrišteći na sav glas, što je jako zaplašilo ponekog slučajnog prolaznika, koji je bezbrižno išao ispred njega, ne nadajući se ničemu sličnom, a to je još više uvećavalo njegovu veselost i davalo mu nova uživanja i vedrinu duha.
I eto u takvom blaženom raspoloženju g. Kvilp stiže na Tauer Hil, i, kad diže pogled prema prozoru na svojoj sopstvenoj sobi za sedenje, njemu se učini da u njoj ima više svetlosti nego što to dolikuje ožalošćenoj kući. Kad priđe bliže i stade pažljivo osluškivati, on ču kako nekoliko glasova živo razgovaraju, i među njima se razlikuju ne samo glasovi njegove žene i tašte, nego i nekih ljudi.
- E! - viknu ljubomorni kepec - Šta je ovo? Zar oni dočekuju goste kad mene nema kod kuće? - Odozgo mu odgovori neki prigušeni kašalj. On stade pipati po džepu tražeći svoj ključ od vrata, ali vide da ga je zaboravio. Nije bilo druge, morao je kucati na vrata.
- Svetlost u hodniku - reče g. Kvilp vireći kroz ključaonicu.
- Vrlo tiho kucanje, pa onda s vašim dopuštenjem, gospođo, mogu vam još doći iznenada, hej!
Na tiho i lako kucanje niko se ne odazva iznutra: ali pošto on ponovo upotrebi zvekir, ne jače i glasnije nego prvi put, vrata tiho otvori ono momče sa gata, kome Kvilp smesta zapuši usta jednom rukom i izvuče ga na ulicu drugom.
- Ugušićete me, gospodaru! - šapnu dečko. - Pustite me, jeste li čuli!
- Ko je gore, pseto? - odgovori Kvilp, istim tihim tonom
- Govori! I ni reči glasnije od šapata, jer ću te inače sasvim ozbiljno udaviti.
Momče je moglo samo pokazati na prozor i odgovoriti s prigušenim cerekanjem koje je izražavalo toliko uživanje, da ga Kvilp opet steže za grlo, tako da je mogao privesti u delo svoju pretnju, ili bar doterati vrlo blizu toga, da se momče nije vrlo gipko istrglo iz njegovih ruku, i zauzelo busiju iza najbliže bandere na koju njegov gospodar izvrši nekoliko uzaludnih napada nastojeći da ga ščepa za kosu, pa onda morade pristupiti pregovaranju.
- Hoćeš li odgovoriti? - reče Kvilp. - Šta se dešava tamo gore?
- Vi ne date čoveku da govori - odgovori momče. - Oni.. ha, ha, ha! oni misle da ste vi... umrli! Ha, ha, ha!
- Umro! - viknu Kvilp, pa se i sam razvedri i udari u grohotan smeh - Nije valjda? Je l’ zaista? Je l’ zaista to misle
- a, pseto?
- Misle da ste... da ste se utopili - odgovori momče koje je u svojoj pakosnoj prirodi imalo dosta primesa svoga gospodara.
- Poslednji put su vas videli na ivici gata, pa misle da ste se strmoglavili u vodu. Ha, ha!
Uživaše u tome igranju špijuna u tako prijatnom sticaju okolnosti i da ih sve razočara kad se pojavi zdrav i čitav, radovalo je Kvilpa više nego što ga je mogao usrećiti najsrećniji dobitak. On se sad kikotao isto toliko koliko i njegov pomoćnik, tako da su obojica stajali neko vreme, kezili se, hvatali dah i mahali glavama jedan drugome, svaki sa svoje strane bandere, kao neki neuporediv par kineskih idola.
- Da nisi ni pisnuo! - reče Kvilp i uputi se vratima na prstima. - Ni najmanjeg šuma, ni škripanje daske, ni spoticanje o konac paučine! Utopio se, a, gospođo Kvilp! Utopio se!
I govoreći tako, on dunu u sveću, odbaci cipele, pa pipajući pođe uz stepenice, a svoga oduševljenog mladog prijatelja ostavi da svoj zanos izrazi čitavim nizom vratolomnih skokovapo trotoaru.
Pošto su vrata spavaće sobe bila otključana, g. Kvilp se tiho uvuče u nju, pa se namesti iza vrata između te odaje i sobe za sedenje, koja mu, pošto su bila otškrinuta da bude više vazduha u obema sobama, a uz to su imala vrlo zgodnu pukotinu (kojom se on često služio u svrhu uhođenja, pa je stvarno i proširio perorezom), dadoše mogućnost ne samo da čuje nego i da jasno vidi šta se unutra dešava.
Priljubivši oko na to zgodno mesto, on vide g. Brasa kako sedi za stolom s perom i mastilom, hartijom i burencetom ruma -  njegovim sopstvenim burencetom i njegovom naročitom Jamajkom  - - tako zgodno pri ruci s vrelom vodom, mirisnim limunima, belim šećerom u kockama i svim ostalim potrebama, - pa je od toga prvoklasnog materijala Samson, potpuno svestan prava koje sve te stvari imaju na njegovu pažnju načinio sebi veliku čašu punča, koja se sva pušila i koju je baš u tom času mešao kašičicom i gledao je pogledima u kojima se njegova pretvorna osećanja žalosti vrlo slabo borila protiv prijatnog i blagog uživanja. Za tim istim stolom naslonjena laktom na njega, sedela je g-đa Džinivin, koja nije više kradomice malom kašičicom srkutala tuđi punč, nego je pila duge gutljaje iz svoje sopstvene čaše; dok je njena ćerka - koja se baš nije bila posula pepelom po glavi, niti se zaodela u kostretnu odoru, nego je u celom svom izgledu imala izraz pristojne žalosti - ležala upola zavaljena u jednoj naslonjači, i ublažavala tugu manjim količinama toga istog blagotvornog napitka. Usto su bila prisutna i dva prosta lađara, koji su nosili sobom izvesne sprave zvane teške mreže s čengelima, pa su čak i ti ljudi bili počašćeni, svaki podobrom čašom punča, i dok su pili s velikim uživanjem i imali od prirode crvene noseve i bubuljičavo lice, i veseli izgled ispičutura, njihovo prisustvo je samo po sebi još samo pojačavalo, a nikako nije umanjivalo onaj opšti izgled udobnosti koji je bio glavna odlika toga uvaženog društva.
- Kad bih mogao nasuti otrova u punč dobre stare gospe -  mrmljao je u sebi Kvilp - umro bih sasvim srećan i zadovoljan.
- Ah! - progovori g. Bras remeteći tišinu, pa uzdišući podiže pogled prema tavanici - ko zna da on baš sad ne gleda s neba na nas! Da on ne motri na nas iz... iz ovog ili onog mesta i posmatra nas budnim pogledom. O bože moj!
Tu g. Bras zastade da otpije pola čaše punča, pa onda nastavi gledajući u drugu polovinu, dok je govorio s nekim tužnim osmehom.
- Skoro mogu da ga zamislim - reče to pravno lice - i da vidim kako mu se oči sijaju dole na dnu ovog mog pića. Da li ćemo ikad videti nekog ravnog njemu? Nikad, nikad! Ovoga časa smo ovde - i podiže čašu do visine svojih očiju - a sledećega  - već smo tamo - i proguta sadržinu čaše lupnuvši se značajno nešto malo niže od grudi - u tihom grobu. Kad samo pomislim da pijem njegov omiljeni rum! Izgleda kao da sanjam.
I valjda da bi proverio stvarnost svoga položaja, g. Bras odgumu svoju čašu prema gospođi Džinivin, da mu je ponovo napuni, pa se okrete prema prisutnim lađarima.
- Dakle traženje je bilo sasvim bezuspešno?
- Potpuno bezuspešno, gospodaru. Ali ja bih rekao da, ako ga voda izbaci gde bilo, ona će ga izbaciti negde oko Griniča, sutra u vreme oseke, a, druže?
Njegov drug se saglasi i reče da se telo očekuje u bolnici, gde će ga neki žitelji vrlo rado dočekati, kad bude došlo.
- Onda nam ne ostaje ništa drugo nego da se pomirimo sa sudbinom - reče g. Bras - ništa sem da se pomirimo sa sudbinom i da čekamo. Bila bi velika uteha kad bismo dobili njegovo telo; bila bi to žalosna uteha.
- O, to je van svake sumnje - saglasi se g-đa Džinivin žurno
- kad bismo to dobili, onda bismo bili sigurni.
- Sad, što se tiče oglasa s njegovim opisom, - reče Samson Bras uzimajući pero - za nas je izvesno tužno zadovoljstvo da se setimo njegovih odlika. U pogledu nogu, šta bi...
- Krive, na svaki način - reče g-đa Džinivin.
- Zar zbilja mislite da su bile krive? - upita Bras nekim poverljivim glasom - Ja prosto kao da ih gledam kako idu ulicom, jako razmaknute jedna od druge u nankinškim pantalonama, nešto okraćalim i bez poramenica. Ah, što je ovo jedna dolina plača! Dakle, da kažemo krive?
- Ja mislim da su bile pomalo krive - primeti g-đa Kvilp jecajući.
- Noge krive - reče Bras, pišući dok govori - Velika glava, kratko telo, noge krive. - Vrlo krive - predloži g-đa Džinivin.
- Neću reći vrlo krive, gospođo. - reče Bras s pobožnim poštovanjem - Ne treba da budemo suviše oštri prema pokojnikovim nedostacima. On je otišao, gospođo, onamo gde se o njegovim nogama neće voditi računa. Zadovoljićemo se samo sa reči krive, gospođo Džinivin.
- Ja sam mislila da je vama stalo do istine - reče stara gospa. - To, i ništa više.
- Dobra dušice moja koliko te volim! - promrmlja Kvilp,
- Eno je opet! Samo suče punč!
- Ovaj naš posao - reče pravnik spustivši pero i istresavši čašu
- čini da ga ja prosto gledam pred sobom, kao duh Hamletovog oca, u odelu koje je nosio radnim danom. Njegov kaput, njegov prsnik njegove cipele i čarape, njegove pantalone, njegov šešir njegova duhovitost i veselo raspoloženje, njegova dirljivarečitost i njegov kišobran - sve mi to izlazi pred oči kao slike iz moje mladosti. Njegovo rublje! - reče g. Bras, smeškajući se slatko prema zidu - njegovo rublje koje je uvek imalo neku osobitu boju, jer je takva bila njegova ćud, neki naročiti prohtev - kako jasno vidim njegovo rublje!
- Bolje bi bilo da nastavite, gospodine, - reče g-đa Džinivin nestrpljivo.
- Tačno, gospođo, sasvim tačno - viknu g. Bras. - Ne treba da nam se sve sposobnosti slede od žalosti. Molio bih vas za još malo toga, gospođo. Sad nastaje pitanje koje se odnosi na njegov nos.
- Pljosnat! - reče g-đa Džinivin.
- Orlovski! - dreknu Kvilp proturivši unutra glavu i tresnuvši se pesnicom po tome delu svoga lica. Orlovski, matora veštice! Pogledajte ga! Zar ovaj nos pljosnat!
- Ah, sjajno! sjajno! - viknu Bras prosto po sili navike, -  Odlično! Što je to sjajan čovek! To je najneobičniji čovek - tako izvanredno ćudljiv! Tako vešt da čoveka iznenadi!
Kvilp nije obraćao nikakvu pažnju na njegova laskanja, ni na sumnjiv i poplašen izgled koji se postepeno sve jače video na pravniku, kao ni na vrisak svoje žene i tašte, na to što je ova druga pobegla iz sobe a ona prva pala u nesvest. Držeći pogled uperen u Samsona Brasa, on priđe stolu pa počevši od njegove čaše iskapi nju do dna i sve redom u krug, dok ne iskapi i one druge dve, pa onda zgrabi burence s rumom, i uzevši ga pod pazuho, zagleda se u njega nekako čudno se kezeći.
- Još nisam umro, Samsone, - reče Kvilp - još ne, zasada!
- O, vrlo dobro, zaista! - viknu Bras pribravši se malo -  Ha, ha, ha! O, izvanredno! Niko živi ne bi mogao to izvesti tako kao on. Teško je to bilo izvesti, ali je on tako neobuzdano dobro raspoložen, tako vraški dobro raspoložen.
- Laku noć - reče kepec i klimnu glavom značajno.
- Laku noć, gospodine, laku noć! - viknu advokat idući natraške prema vratima. - - Ovo je vesela prilika, zaista neobično vesela. Ha, ha, ha! Sjajna, o, sasvim sjajna! Neobično sjajna!
Pričekavši da g. Brasovi usklici zamru u daljini (jer ih je on neprestano glasno uzvikivao dok je išao niz stepenice), Kvilp pristupi onoj dvojici ljudi koji su se bili zadržali puni glupog zaprepašćenja.
- Jeste li pretraživali reku vazdan danas, gospodo? - reče kepec držeći vrata otvorena neobično učtivo.
- Čak i juče, gospodaru.
- O, bože moj! Strašno ste se namučili. Molim vas smatrajte da je vaše sve što nađete na... na telu! Laku noć!
Ljudi se pogledaše, ali očigledno nisu voleli da se prepiru baš tada o takvoj stvari, nego se nezgrapno otšunjaše iz sobe. Pošto je tako izveo to čišćenje, Kvilp zaključa sobu; pa još jednako grleći burence s rumom, s uzdigiutim ramenima i skrštenim rukama, on stade i zagleda se u svoju onesvešćenu ženu kao mora koja je prestala da davi svoju žrtvu.

PEDESETA GLAVA
Supružanske razmirice se obično raspravljaju u dijalogu u kojem učestvuju obe strane i gde žena ima bar isti toliki udeo koliki i muž. Ali razmirica između g. i g-đe Kvilp bila je izuzetak od opšteg pravila, pošto su se primedbe koje su padale u toj prepirci ograničavale na monolog od strane muža, možda sa po kojom kratkom molećivom primedbom od strane žene, ne dužom od drhtavo izgovorene jednosložne reči u raznim razmacima, i to vrlo pokornim i poniznim glasom. U ovoj prilici g-đa Kvilp se zadugo nije usudila ni da se blago brani, već je, pošto je došla k sebi iz nesvestice, sedela sva uplakana, ćutala i krotko slušala prekore svoga gospodara.
Kvilp ju je zasipao tim prekorima neobično živom i brzom rečitošću, i toliko se krivio i kreveljio telom i licem da je čak i njegova žena, iako je bila prilično navikla na njegovu sposobnost u tom pogledu bila sigurno izvan sebe od straha. Ali Jamajka rum, kao i uživanje što je nekome priredio tako jako razočarenje, potpuno rashladiše gnev g. Kvilpa, koji od besomučne vatrenosti lagano spade na zajedljivo potsmevanje i cerekanje, da na tome i ostane.
- Tako dakle, mislila žena da sam umro i da me nema, a?  - reče Kvilp. - Mislila da je udovica, a? Ha, ha, ha! Vrtirepko!
- Ja te uveravam, Kvilpe, - odgovori njegova žena - - meni je jako žao!
- Ko još u to sumnja? - viknu kepec. - Jako ti je žao! Razume se da ti je žao. Ko još sumnja da ti je vrlo žao!
- Ne mislim ja da mi je žao što si se vratio kući živ i zdrav,  - reče njegova žena - nego mi je žao što sam se dala navesti da poverujem u to. Milo mi je što te opet vidim, Kvilpe, jeste, zaista.
G-đa Kvilp je zaista izgledala mnogo zadovoljnija što je ponovo videla muža, nego što se to od nje moglo očekivati i u priličnoj meri je pokazivala radost zbog njegovog srećnog povratka, što je, kad se sve uzme u obzir, bilo neobjašnjivo. Ali ta okolnost nije učinila na Kvilpa nikakav utisak, sem što ga je navela da pukne prstima ispred njenih očiju i da se krevelji na razne načine koji su izražavali likovanje i potsmeh.
- Kako si mogao otputovati na tako dugo vreme, a da mi ne rekneš ni jednu reč, ili da mi ništa ne javiš o sebi? Kako si mogao biti tako svirep, Kvilpe?
- Kako sam mogao biti svirep? - viknu kepec. - Jer mi je tako bio ćef! I sad mi je tako ćef! Biću svirep kad god mi je ćef! Opet odlazim odavde.
- Nećeš valjda opet!
- Hoću opet. I to ovoga časa. Idem odmah. Idem da živim gde god mi se prohte, gde mi god bude volja... na Gatu - u kancelariji  - da budem vesela bećarina. I ti si bila udovica pre vremena, pa dovraga! - vrisnu kepec - i ja ću biti bećarina sasvim ozbiljno!
- Valjda ne misliš ozbiljno, Kvilpe? - upita njegova žena.
- Ja ti kažem - reče kepec likujući zbog svoje zamisli -  da hoću da živim kao bećar, kao bezbrižan neženja, pa ću svoje bećarske odaje imati u mojoj poslovnici na Gatu, a kad to bude onda se samo primakni tamo, ako smeš. A pazi se dobro da ja tebi opet ne upadnem u neko nezgodno vreme, jer ću te ja motriti, dolaziti i odlaziti kao krtica, ili nevestica. Tomo Skote - gde je Toma Skot?
- Ovde sam gospodaru, - odazva se glas momčeta, čim Kvilp odiže prozor.
- Čekaj tu, pseto, - viknu kepec - da nosiš kofer, jednog neženje. Spakujte ga, gospođo Kvilp. Kucaj na vrata one drage stare gospođe, da ti pomogne; kucni samo. Hej, tamo! Hej!
Uz te usklike g. Kvilp zgrabi žarač, pa, požurivši se do vrata spavaće sobe dobre stare gospe, stade lupati po njima tako da se ona probudi u neizrecivom strahu, misleći da njen ljubazni zet sigurno namerava da je ubije, iz osvete što je onako ružno govorila o njegovim nogama. Pod utiskom te misli ona stade vrištati čim se probudi pa bi se brzo strmoglavila kroz prozor u obližnji svetlarnik, da se njena ćerka nije požurila da je razuveri i zamoli za pomoć. Malo umirena u tome pogledu pričanjem o usluzi koja se od nje traži, g-đa Džinivin se pojavi u jednoj flanelskoj sobnoj haljini, pa i majka i ćerka, drhćući od straha i hladnoće - jer je sad već noć bila dobro odmakla - poslušaše g. Kvilpovo naređenje pokorno ćuteći. Odugovlačeći svoje pripreme što je mogao više, radi utehe tih sirotih žena, taj ćudljivi gospodin je nadgledao pakovanje svoje garderobe pa pošto je još svojim rukama dodao jedan tanjir, nož, vkljušku i kašiku, šolju za čaj, tanjirić i druge sitne domaće potrebe takve prirode, zakopča kaiše na koferu, diže ga na rame i stvarno ode iz kuće bez reči, još jednako držeći u naručju burence s rumom, koje nije ni za trenutak ispuštao iz ruku. Pošto je po izlasku na ulicu teži teret poverio staranju Tome Skota, i pošto, da povrati dušu, poteže malo iz burenceta s rumom, i još uz to klepnu njim po glavi Tomu Skota, tek koliko da i on ima nešto od toga - Kvilp se vrlo odlučno uputi prema Gatu i stiže do njega između tri i četiri sata ujutru.
- Zgodno mestance, a? - reče Kvilp pošto se pipanjem dovukao do svoje drvene poslovnice i otvorio vrata ključem koji je nosio pri sebi. - Lepo i zgodno! Probudi me u osam, pseto!
I zgrabi kofer bez ikakvog daljeg opraštanja i objašnjavanja, pa zatvori vrata pred nosom svoga pomoćnika i pošto se popeo na sto, uvio se u klupče kao smotan jež u jedan stari mornarski pokrivač, zaspao je kao zaklan.
Kad ga je ujutru njegov pomoćnik probudio u određeno vreme i to ga probudio dosta teško zbog njegovog jučeranjeg umora, Kvilp naredi Tomi Skotu da u dvorištu naloži vatru od raznih komada stare građe i da skuva nešto kafe za doručak, a da bi se još bolje snabdeo za taj obed, on mu poveri malu sumu novca da za nju kupi kifle, maslo, šećer, jarmutske haringe i druge namirnice za domaću potrebu, te se posle kratkog vremena na njegovom stolu pušio ukusan obed. Zahvaljujući tim snažnim đakonijama, kepec se najede do mile volje, pa kako je silno uživao u tome slobodnom i čergaškom načinu života (na koji se odavno spremao zato što mu je pružao, kad god bi se rešio da se njime posluži, prijatnu slobodu od bračnih okova i vrlo dobro sredstvo da g-đu Kvilp i njenu majku drži u neprekidnoj uzrujanosti i neizvesnosti), dade se na posao da ga učini udobnijim i prijatnijim.
U tu svrhu on ode do obližnje radnje gde se prodavala mornarska oprema i kupi jednu mornarsku postelju i naredi da se obesi o tavanicu u poslovnici kao na lađi. Tako isto naredi da se u toj istoj plesnivoj kabini postavi jedna stara brodska peć sa zarđalim čunkom za sprovođenje dima kroz krov, pa kad udesi sve te pripreme, on ih stade posmatrati s neizrecivim uživanjem.
- Sad imam poljsku kućicu kao Robirson Kruso - reče kepec buljeći u sva ta usavršenja - na ovom osamljenom, izdvojenom mestu, nalik na pusto ostrvo, gde mogu biti potpuno sam, kad imam važnog posla, i biti obezbeđen od svih uhoda i prisluškivača. Ovde nema nikoga blizu mene sem pacova, a oni su krasni tihi i mirni stvorovi. Biću veseo među tom bratijom kao riba u vodi. Tražiću među njima nekoga nalik na Kristofera, pa ću ga otrovati - ha, ha, ha! - Ali posao - ipak moramo paziti na posao pored svega zadovoljstva; a jutros mi je vreme prošlo ni sam ne znam kako.
Naredivši Tomi Skotu da ga čeka dok se ne vrati, a da za to vreme ne dubi na glavi i da se ne prevrće ni da ide na rukama, pod pretnjom žestoke kazne, kepec skoči u jedan čamac, pa pošto se prebaci na drugu obalu reke, on dalje žurno pođe pešice, dođe do g. Svivelerove omiljene kuće za provod na Bivis Marksu, baš kad je taj čestiti gospodin sedao sam za ručak u polumračnoj sobi za primanje.
- Diče, - reče kepec promolivši glavu kroz vrata - moja mazo, moj učeniče, zenice oka moga, hej, hej!
- O, to ste vi, je l’? - odgovori g. Sviveler - kako ste?
- Kako je Dik? - odgovori Kvilp. - kako je dika pisarska, a?
- Pa dosta kisela dika, gospodine, - odgovori g. Sviveler.  - Ustvari već počinje da buđa.
- Šta je bilo? - reče kepec ulazeći. - Je li Sali postala neljubazna? „Od svih cura vitka stasa, ne znam bolje od...“ a Diče?
- O, ne, nikako - odgovori g. Sviveler, ozbiljno jedući -  njoj nema para. To je sfinga domaćeg života, ta Sali B.
- Što ste nekako pokisli? - reče Kvilp, privlačeći stolicu da sedne, - No, šta je bilo?
- Ne prija mi pravo - odgovori Dik. - Nije dovoljno vlažno, a čovek je odviše vezan. Nosio sam se mišlju da pobegnem.
- Koješta! - reče kepec. - Kuda bi mogao da ideš?
- Ne znam ni sam. Svakako ka Hajgeitu. Možda bi svojom zvonjavom govorila: „Vrati se natrag, Svivelere gradonačelniče Londona“. I Huitington se zvao Dik. Kamo sreće da je manje mačaka.22
Kvilp je gledao u svoga sagovornika žmireći s puno podozrenja i smešnog izraza radoznalosti i čekao je strpljivo njegova dalja objašnjenja, koja se g. Sviveler nije žurio da mu pruži, nego je polako večerao duboko utonuo u ćutanje, dok najzad ne odgumu tanjir, zavali se na stolici, skrsti ruke i zagleda se sumorno u vatru u kojoj su se ostaci nekih cigara pušili za svoj račun i širili prijatan miris duvana.
- Je li po volji parče kolača? - najzad reče Dik okrećući se kepecu - Izvolite samo, služite se. Mora vam se dopasti, jer ste ga vi umesili.
- Kako to mislite? - upita Kvilp.
G. Sviveler odgovori time što izvadi iz džepa mali i veoma umašćen paket, pa ga lagano odvi i otkri malu krišku naoko vrlo teškog pudinga od šljiva, okruženog glazurom od šećera debelom najmanje palac i po.
- Šta mislite, šta je ovo?
- Izgleda kao svadbeni kolač - reče kepec kezeći se.
- A šta biste rekli, čiji je? - upita g. Sviveler, trljajući nos komadom kolača s jezivom mimoćom.
- Da nije...
- Jeste, - reče Dik - baš njen. - Ne morate izgovarati njeno ime. Sad to ime više ne postoji. Ona se sad zove Čegs,
Sofija Čegs! A ipak: „Voleo sam je kako nikad nije voleo čovek koji nema drvene noge“, a srce moje...
„Srce mi puca od jada...“
Za Sofijom Čegs!
I s tim improvizovanim podešavanjem poznate narodne pesme prema tužnim okolnostima njegovog slučaja, g. Sviveler opet uvi paketić, spljošti ga između dlanova, stavi ga u džep na grudima, zakopča kaput preko njega i prekrsti ruke.
- Nadam se da ste sad zadovoljni, gospodine, - reče Dik -  a nadam se da je i Fred zadovoljan. Vi ste bili saradnici na tome ružnom poslu, pa se nadam da vam je sad srce na mestu. Je li to pobeda do koje sam ja trebao da dođem? To je kao ona narodna igra, gde dva kavaljera igraju s jednom damom pa je jedan dobije, a drugi ne, nego hramljući ide pozadi da dopuni figuru. Ali tako je suđeno i ja sam smrvljen!
Krijući svoju potajnu radost zbog poraza g. Svivelera, Denijel Kvilp se lati najsigurnijeg sredstva da ga uteši, time što zazvoni u zvono i poruči izvesnu količinu rumenike vina (to jest njegovu običnu zamenu) koje nasu u čaše neobično veselo, pa stade nazdravljati podrugljive zdravice Čegsu, a pohvalne srećnom bećarskom životu. Njihovo dejstvo na g. Svivelera, udruženo s njegovim shvatanjem da se niko ne može odupreti sudbini, bilo je takvo, da se posle vrlo kratkog vremena njegovo raspoloženje začudo popravilo tako da je već mogao da priča kepecu kako je došao do toga kolača, koji su, kako se pokaza, na Bivis Marks donele lično dve preživele g-đice Veklz i predale ga u kancelariji kikoćući se glasno i veselo.
- Ha! - reče Kvilp - Skoro će doći vreme kad ćemo se i mi kikotati. Nego to me potseti - vi ste pomenuli mladoga Trenta... Gde je on?
G. Sviveler objasni da je njegov uvaženi prijatelj nedavno primio puno odgovomosti mesto u jednoj ambulantnoj kockamici i da je u ovom trenutku na profesionalnoj turneji među pustolovnim duhovima Velike Britanije.
- To je nepovoljna vest, - reče kepec - - jer sam ja ustvari došao da se raspitam o njemu. Pala mi je na pamet jedna misao, Diče, onaj vaš prijatelj preko puta...
- Koji prijatelj?
- Na prvom spratu.
- Pa?
- Vaš prijatelj na prvom spratu, Diče, taj ga možda poznaje?
- Ne, ne poznaje ga - reče g. Sviveler mašući glavom.
- Ne poznaje ga! Ne, zato što ga nije nikad video, - odgovori Kvilp - ali ako bismo ih mi sastavili, ko zna, Diče, da mu Fred, ako bi se predstavio kako valja ne bi poslužio isto tako dobro kao i mala Nela i njen deda - ko zna da to ne bi donelo sreću našem mladom prijatelju, pa preko njega i vama, a?
- Pa, znate, oni su se ustvari i sastali - reče g. Sviveler.
- Sastali se! - reče kepec gledajući podozrivo u svoga sagovornika. - Pomoću koga?
- Pomoću mene - reče Dik malo zbunjeno. - Zar vam nisam to kazao poslednji put kad ste navratili preko puta?
- Dobro znate da niste - odgovori kepec.
- Mislim da imate pravo - reče Dik - Ne, nisam vam kazao, sećam se. Pa da, ja sam ih sastavio baš toga dana. To je bio Fredov predlog.
- Pa šta je bilo?
- Pa mesto da moj prijatelj brizne u plač kad je čuo ko je Fred, i da ga ljubazno zagrli, da mu kaže kako je on njegov deda, ili njegova prerušena baka (što smo sigurno očekivali), on se strašno razljutio i nazivao ga svakojakim imenima, rekao da je u mnogome njegova krivica što su mala Nela i njen deda osiromašili i... i ukratko, tako reći izbacio nas iz sobe.
- To je čudno! - reče kepec zamišljeno.
- Isto smo to i mi rekli jedan drugome, - odgovori Dik hladno - ali je živa istina.
Kvilp je bio sasvim zapanjen tim obaveštenjem i usled toga je dosta dugo ćutao zamišljeno i neraspoloženo, često bacao pogled prema g. Svivelerovom licu i oštrim pogledom proučavao njegov izraz. Ali kako na njemu nije mogao da pročita nikakva dalja obaveštenja, niti da sazna što bliže što bi ga navelo na sumnju da ga Dik laže a kako je uz to g. Sviveler, ostavljen tako nasamo sa svojim mislima, duboko uzdisao i očevidno postajao cmizdrav misleći na g-đu Čegs, kepec uskoro završi razgovor i ode, a ožalošćenog ljubavnika prepusti tim njegovim tužnim osećanjima.
- Dakle oni su se sastali, je l’? - reče kepec idući ulicom sam. - Moj prijatelj je pokušavao nešto bez mene, ali ga to nije dovelo ni do čega, te prema tome i nema nikakve važnosti, sem po samoj nameri. Raduje me što je izgubio svoju draganu. Ha, ha! Taj tikvan ne sme zasada napustiti pravo. Siguran sam u njega dok je tamo, kad mi god zatreba za moje ciljeve; a osim toga, to mi je dobar, nesvestan špijun kod Brasa i priča mi, kad je pripit, sve što je video i čuo. Ti si mi koristan, prijatelju Diče, a ne staješ me ništa sem ono malo čašćavanja s vremena na vreme. Ja nisam baš tako siguran, Diče, da neću uskoro pokušati da se strancu preporučim otkrivanjem tvojih tajnih smerova sa devojčicom; ali za sada ćemo još ostati najbolji prijatelji na svetu, ako dopustite.
Noseći se tim mislima i dahćući usput na svoj naročiti način, g. Kvilp se ponovo prebaci preko Temze, pa se zatvori u svoj bećarski zamak, koji, usled toga što su novosprovedeni čunkovi gomilali sav dim u sobi, a nisu ga nimalo izvlačili napolje, nije bio baš mnogo prijatan, kako bi možda želeo neki čovek prefinjenijeg ukusa. Ali su takve nezgode - mesto da kepecu ogade njegovo novo boravište - samo još godile njegovom raspoloženju, te je, posle bogate večere donesene iz gostionice, pripalio lulu i stao se u pušenju takmičiti sa dimnjakom, dok se kroz gusti dim nije od njega videlo ništa osim dva crvena i strašno upaljena oka, a uz to bi mu se ponekad nejasno ukazali glava i lice, kad bi se nakašljao, pa bi se dim jače zatalasao, te bi se za časak razmakli oblaci koji su ih zaklanjali. Usred te atmosfere u kojoj bi se neizbežno ugušio svaki drugi čovek, g. Kvilp je proveo veče vrlo veselo i neprestano se tešio lulom i burencetom, a ponekad se uveseljavao i nekom vrstom melodičnog zavijanja koje je trebalo dapredstavlja pevanje, ali ustvari nije imalo ni najmanje sličnosti ni sa kakvom vrstom bilo vokalne, bilo instrumentalne muzike koju je ikad živ čovek smislio. Tako se zabavljao skoro do ponoći, pa je onda legao, potpuno zadovoljan, u svoju mornarsku postelju.
Prvi zvuk koji mu je dopro do ušiju sledećeg jutra - kad je upola otvorio oči i našao se tako neobično blizu tavanice da je onako bunovan uobrazio da se u toku noći morao pretvoriti u muvu-zunzaru - bilo je neko prigušeno jecanje i plakanje u njegovoj sobi. Provirivši oprezno preko ivice svoje postelje, on vide g-đu Kvilp, koju natera da se uplašeno trgne, kad se, pošto ju je neko vreme ćuteći posmatrao, iznenada prodera:
- Hej!
- O, Kvilpe, - viknu njegova jadna ženica pogledavši naviše  - kako si me poplašio!
- To sam i hteo, vrtirepko, - odgovori kepec - Šta ti tražiš ovde? Ja sam umro, zar ne?
- O, molim te dođi kući, dođi kući, za ime božje! - reče g-đa Kvilp jecajući - nećemo nikad više uraditi tako nešto, Kvilpe; a na kraju krajeva ta je greška došla samo iz naše brižnosti.
- Iz vaše brižnosti! - iskezi se kepec. - Da to znam - iz vaše brižne želje da čujete za moju smrt. Doći ću kući kad mi bude volja, kažem ti, dolaziću kući i odlaziti kako mi se prohte; biću kao lutajući barski oganj, čas ovde, čas onde, iskrsnuću kad mi se najmanje nadate i držaću vas stalno u neizvesnosti i razdraženosti. Hoćeš li ići odavde?
G-đa Kvilp učini samo jedan pokret koji je preklinjao.
- Kažem ti da neću - viknu kepec, - Neću! Ako se usudiš da opet dođeš ovamo nepozvana, ja ću držati u dvorištu pse koji reže i ujedaju - namestiću kljuse za ljude, vešto doterane i udešene da hvataju žene - imaću postavljene mine koje će eksplodirati kad samo staneš na žicu i razneti te u komade. Hoćeš ići?
- Molim te oprosti mi! Molim te vrati se kući - reče njegova žena uzbuđeno.
- Neeeću! - grmnu Kvilp. - Ne, sve dok ne dođe moje vreme, pa i onda ću dolaziti samo kad mi je volja, i neću davati računa nikome o svome dolaženju i odlaženju. Vidiš li ona vrata tamo? Hoćeš li ići?
G. Kvilp izreče tu zapovest tako snažnim glasom, a uz to je još proprati tako naglim pokretom koji je odavao njegovu nameru da skoči iz svoje ljuljaške i da makar i onako u noćnoj kapi pronese ženu kroz gradske ulice, te ona izlete kao iz puške. Njen uvaženi gospodar je istezao vrat i naprezao oči, sve dok ona nije prešla preko dvorišta, a zatim nimalo se ne kajući što je dobio tu priliku da pokaže svoju moć i da istakne svetu nepovredivost svoga zamka, udari u grohotan smeh i opet leže da spava.

PEDESET PRVA GLAVA
Ljubazni i srdačni vlasnik Bećarskog Zamka spavao je sve dalje opkoljen srodnim elementom: kišom, blatom, prljavštinom, vlagom, maglom i pacovima do dosta kasnog časa u toku dana; a tada pozvavši Toma Skota da mu pomogne pri ustajanju, i da pripremi doručak, on napusti postelju i dotera se. Pošto obavi i taj posao i pošto doručkova, on se opet uputi na Bivis Marks.
Ovoga puta njegova poseta nije bila namenjena g. Sviveleru, nego njegovom prijatelju i poslodavcu, g. Samsonu Brasu. Ali su oba ta gospodina bili otišli od kuće, pa čak ni duša i dika prava, gospođica Sali, nije bila na svome mestu. Činjenica da su oni svi troje napustili kancelariju stavljala se do znanja svima posetiocima izveštajem na jednom parčetu hartije ispisanim rukopisom g. Svivelera i prikačenim za ručno zvonce, koje je, iako nije davalo podatke o vremenu kad je istaknuta, obaveštavalo prilično neodređenim i nedovoljnim obećanjem da će se taj gospodin vratiti kroz jedan sat“.
- Pa valjda ima tu neka služavka - reče kepec i zakuca na kućna vrata - Hajde da je vidimo.
Posle dosta dugog vremena vrata se otvoriše i neki tanak glasić odmah mu se obrati rečima: - Molim vas, ostavite svoju kartu ili poruku.
- A, šta veliš? - reče kepec gledajući naniže (to je za njega bilo nešto novo) u malu služavku.
Na to devojčica, kao i onom prilikom kad je vodila prvi razgovor sa g. Svivelerom, opet ponovi: - Molim vas, ostavite svoju kartu ili poruku.
- Napisaću pisamce - reče kepec i ugura se u kancelariju mimo nje, - pa pazi da ga gospodar dobije čim dođe kući. I tako se g. Kvilp pope na jednu visoku stolicu da napiše pisamce, a mala služavka, brižljivo obučena za takve slučajeve motrila je na njega širom otvorenih očiju, spremna da izleti na ulicu i pozove u pomoć policiju ako bi on uzeo makar i jednu oblandu.
Kad g. Kvilp presavi pisamce (koje je brzo napisao pošto je bilo kratko), on se susrete s pogledom male služavke. On se zagleda u nju dugo i ozbiljno..
- Kako si ti? - reče kepec, vlažeći oblandu i grozno se kreveljeći.
Mala služavka, možda poplašena njegovim izgledom, ne odgovori ništa; ali se po kretanju njenih usana videlo da u sebi ponavlja istu formulu koja se odnosi na kartu ili poruku.
- Postupa li se rđavo s tobom ovde? Je li ti gospođa suviše gruba? - upita Kvilp cerekajući se.
Mesto odgovora na ovo posledlje pitanje, mala služavka s nekim izrazom beskrajne prepredenosti i straha steže usne čvrsto u krug pa snažno klimnu glavom.
Da li zbog toga što je u tome njenom pokretu bilo neke preterane bojažljivosti koja je očarala g. Kvilpa, ili nečega u izrazu njenog lica u trenutku kad je ovo privuklo njegovu pažnju iz nekog drugog razloga; ili možda zato, što ga je obuzeo prijatan prohtev da buljenjem zbuni služavku; tek je nesumnjivo da se on raskoračio ispred nje, podbočio laktovima o sto, pa stisnuvši obraze između šaka zagledao se netremice u nju.
- Odakle si ti? - reče on, posle dugog ćutanja, trljajući bradu.
- Ne znam..
- Kako se zoveš?
- Nikako.
- Koješta! - odgovori Kvilp. - Kako te gospođa zove kad joj zatrebaš?
- Mali đavole - reče dete. I odmah dodade, kao da se boji daljeg ispitivanja.
- Ali molim vas, ostavite svoju kartu ili poruku. Takvi neobični odgovori bi mogli sasvim prirodno izazvati nova pitanja. Ali Kvilp ipak skide pogled s male služavke ne govoreći ni reči, stade se gladiti po bradi još zamišljenije nego pre, pa zatim, pošto se naže nad pisamce kao da hoće da napiše adresu što pažljivije i što lepše, pogleda u nju krišom, ali vrlo pažljivo ispod gustih obrva. Posledica toga njegovog kradomičnog promatranja pokaza se u tome što zakloni lice rukama, pa se stade smejati podmuklo i tiho, i to tako jako da mu je svaka žila nabrekla kao da će sad pući. Pošto namače šešir na čelo da prikrije svoju veselost, on dobaci pismo devojčici i žurno izađe.
Čim se nađe na ulici, ne mogući odoleti nekom tajnom osećanju veselosti, on udari u smeh držeći se za slabine, pa trudeći se da vidi kroz prašnu rešetku na suterenu, kao da još jednom vidi devojčicu, smejao se toliko, dok nije iznemogao. Najzad ode do Pustinje, koja je bila na puškomet od njegovog bećarskog utočišta i poruči čaj za troje u drvenoj senici za po podne toga dana; jer su i njegova poseta i ono pisamce imali za cilj da g-đicu Sali i njenog brata pozovu da dođu na zakusku na to mesto.
Vreme nije bilo baš kako valja za provodnju u senicama, a još manje u senicama u vrlo rabatnom stanju i nadnesenim nad obalu velike reke za vreme oseke. Ali je g. Kvilp ipak naredio da se hladna zakuska priredi u tome otmenom kutku, i u određeno vreme pod njenim napuklim i oronulim krovom dočeka g. Samsona i njegovu sestru Sali.
- Vi uživate u lepoj prirodi - reče Kvilp kezeći se. - Zar nije ovo krasno, Brase? Zar nije neobično, čisto, neiskvareno, prvobitno?
- Zaista prekrasno, gospodine, - odgovori advokat.
- Sveže? - reče Kvilp.
- Ne baš mnogo, čini mi se, gospodine, - reče Bras, a zubi su mu cvokotali u glavi.
- Možda malo vlažno i grozničavo? - nastavi Kvilp.
- Taman toliko vlažno koliko da bude prijatno, - odgovori Bras - o nimalo više gospodine, nimalo više.
- A Sali? - reče veseli kepec. - Da li ona uživa?
- Ona će uživati - reče ta odlučna dama - kad dobije čaj; zato naredite da se donese i ne dosađujte.
- Slatka Sali! - viknu Kvilp, šireći ruke kao da hoće da je zagrli. - Blaga, dražesna, neodoljiva Sali!
- Zaista sjajan čovek! - reče g. Bras govoreći kao za sebe,  - To je pravi trubadur, znate, pravi trubadur!
Bras se pravio da te laskave izraze govori nekako rasejano i rastrojeno, jer je nesrećni advokat pored jake kijavice bio još i pokisao dolazeći, pa bi drage volje platio priličnu sumu kad bi svoje sadašnje vlažno prebivalište mogao zameniti toplom sobom i osušiti se kraj dobre vatre. Ali je Kvilp, koji je pored zadovoljavanja svojih demonskih prohteva dugovao Samsonu još i neko priznanje zbog uloge koju je odigrao u onoj posmrtnoj sceni koju je on posmatrao iz prikrajka, zapažao te znake neprijatnog osećanja sa neizrecivom radošću i u njima nalazio izvor potajne radosti kakvu mu ni najskuplja gozba ne bi pružila.
A ovde se može zgodno skrenuti pažnja na jednu malu crtu karaktera g-đice Sali Bras koja je - iako, ukoliko se stvar ticala nje same, ne bi nipošto podnosila neugodnosti Pustinje, nego bi ustvari otišla i pre nego što bi se čaj doneo - čim je sad opazila prikrivenu nelagodnost i mučenički izgled svoga brata osetila neko sumomo zadovoljstvo i počela da se naslađuje na svoj način. Iako se vlaga uvlačila kroz krov i kapala na njihove glave, g-đica Bras nije ni pisnula da se požali, nego je s nenarušivom mirnoćom igrala ulogu domaćice pri deljenju čaja, dok je g. Kvilp u svojoj bučnoj gostoljubivosti sedeo na jednom praznom pivskom buretu i hvalio to mesto kao najlepše i najudobnije u sve tri kraljevine, i dižući čašu pio za sreću njihovog ponovnog sastanka na tom veselom mestu: a g. Bras, dok su mu kišne kapi padale u šolju, očajno se trudio da pribere hrabrost i da izgleda kao da se udobno oseća; a Toma Skot, - koji je stajao pred vratima, pod jednim starim kišobranom, da se nađe pri ruci, - likovao je zbog njegovog mučenja i izlagao se opasnosti da pukne od smeha; dok se sve to dešavalo, g-đica Sali Bras, ne osvrćući se na kišu koja joj je padala po svima njenim ženskim dražima i lepoj odeći, sedela je mirno za poslužavnikom s čajem, uspravna i sura, i uživajući u duši posmatrala nesrećan izgled svoga brata, raspoložena da mirne duše, i ne osvrćući se na svoju ličnu neprijatnost, presedi tu i čitavu noć, gledajući stradanja kojima ga izlaže njegova pohlepna i niska priroda i ne da mu da se buni protiv njih. A ovo se mora napomenuti, jer inače slika njenog karaktera ne bi bila potpuna, iako je, s poslovnog gledišta, ona sama u najvećoj meri osećala simpatiju sa g. Samsonom i da bi se preko svake mere ljutila da se on ma u kom pogledu usprotivio željama njihovog klijenta.
Kad su bili na vrhuncu toga bučnog društvenog veselja, g. Kvilp se, pošto je našao neki izgovor da otpusti svoga vetrenjastog pomoćnika vratio svome običnom ponašanju, pa je sišavši naglo sa svoga bureta, položio ruku na advokatov rukav.
- Jednu reč - reče kepec - pre nego što odemo dalje. Sali, slušajte malo.
G-đica Sali se primače, iako je bila navikla na te konferencije s njihovim domaćinom, koje su bile utoliko bolje što su se održavale s prividnom ravnodušnošću.
- Poslovna stvar - reče kepec prelazeći pogledom od brata na sestru. - Vrlo poverljiva poslovna stvar. Mućnite malo glavom o tome i kad budete sami.
- Na svaki način, gospodine. - odgovori Bras vadeći beležnicu i olovku - Pribeležiću glavne tačke, ako je po volji, gospodine. Značajni dokumenti... - dodade advokat dižući oči prema tavanici - vrlo značajni dokumenti. On sve izlaže tako jasno i pregledno da je milina slušati ga! Ja ne znam nikakvu odluku Parlamenta koja bi mu bila ravna po jasnosti.
- Ako vam je to uživanje, onda ću vas lišiti toga uživanja  - reče Kvilp - Sklonite tu knjigu. Ne trebaju nam nikakva dokumenta. Tako. Ima jedno momče po imenu Kit.
G-đica Sali klimnu glavom kao da kaže da zna za njega.
- Kit! - reče g. Samson, - Kit! Ha! Čuo sam to ime i ranije, ali se ne sećam tačno... ne znam tačno...
- Vi ste sporiji nego kornjača, a imate deblju glavu nego nosorog - odgovori njegov ljubazni klijent uz jedan nestrpljiv pokret.
- Bože, kako je šaljiv! - viknu ponizni Samson. - Njegovo poznavanje prirodnih nauka prosto iznenađuje. To je pravi Bufon.
Nema sumnje da je g. Bras nameravao da ovom reči načini nekakav kompliment, pa se s nekim razlogom dokazivalo da je hteo da kaže Bifon, ali je pogrešio u jednom samoglasniku.23 Ali bilo kako bilo, Kvilp mu ipak ne dade vremena da se popravi, nego sam uze na sebe tu dužnost time što ga mlatnu po glavi drškom svoga amrela.
- Ostavite se svađanja - reče g-đica Sali zadržavši mu ruku. - Ja sam vam pokazala da znam za njega i to je dovoljno.
- Ona uvek prednjači! - reče kepec tapšući je po leđima i gledajući prezrivo u Samsona, - Ja ne volim toga Kita, Sali.
- Ni ja - odgovori g-đica Bras.
- Ni ja - reče Samson.
- Onda je sve u redu! - viknu Kvilp - Pola posla je već urađeno. Taj Kit je jedan od onih čestitih ljudi, jedan od onih lepih karaktera; jedno šunjalo što njuška za tajnama; jedan licemer, jedna dvolična kukavica podmukla uhoda, pseto koje puzi pred onima koji ga hrane, maze ga, a laje i kevće na sve ostale.
- Strašna rečitost! - viknu Bras i kihnu. - Prosto jezivo!
- Pređite na stvar, - reče g-đica Sali - a ne pričajte toliko.
- Opet je u pravu! - klimnu Kvilp opet prezrivo gledajući u Samsona - uvek prednjači! Slušajte Sali to je drsko pseto koje kevće na sve ostale, a najviše na mene. Jednom reči, kivan sam na njega.
- To je dovoljno, gospodine, - reče Samson.
- Ne, nije dovoljno, gospodine, - odvrati podrugljivo Kvilp. - Hoćete li me saslušati do kraja? Pored toga što sam kivan na njega zbog toga, on mi smeta baš ovog trenutka i stoji između mene i izvesnog cilja koji bi mogao biti zlatni majdan za sve nas. Ali bez obzira na to, ja ponavljam da mi on ide uz nos i ja ga mrzim. Sad znate to momče, a ostalo pogodite i sami. Smislite sami neki način da mi ga uklonite s puta i smaknite ga. Mogu li računati na to?
- Možete, gospodine, - odgovori Samson.
- Onda ovamo ruku! - reče Kvilp. - Sali, curo bajna, vašu ruku! Jako računam na vas; čak i više nego na njega. Toma Skot se vraća. Lampa, lula, opet grog... i opet vesela noć.
Ni reči više ne progovoriše, ni jedan pogled više ne izmeniše u vezi sa tom stvari, pravim ciljem njihovog sastanka. Ta trojka je bila navikla da radi zajedno i bila je međusobno povezana vezama zajedničkog interesa i koristi, a drugo joj ništa nije ni trebalo. Kvilp se za tili časak vrati svome prvobitnom bučnom ponašanju i postade onaj isti larmadžija i neobuzdani divljak koji je maločas bio. Bilo je već deset časova uveče, kad ljubazna Sali izađe iz Pustinje pridržavajući svoga nežnog i ljubljenag brata, kome je dotle bila potrebna sva pomoć koju je mogao dobiti, pošto mu je hod iz nekog nepoznatog razloga postao vrlo nesiguran, a noge mu stalno klecale na neočekivanim mestima.
Slomljen umorom od nekoliko poslednjih dana i pored sinoćnjeg dugog spavanja, kepec se, ne gubeći vremena, uvuče u svoj otmeni dom i ubrzo utonu u snove u svojoj ljuljašci. Prepuštajući ga njegovim snovima u kojima mirne prilike koje smo ostavili u preprati stare crkve nisu bile bez svoga udela, mi ćemo se vratiti našim putnicima koji su sedeli i gledali pred sebe.

PEDESET DRUGA GLAVA
Posle dužeg vremena učitelj se pojavi na vratnicama crkvene porte i požuri prema njima zveckajući usput velikim svežnjem zarđalih ključeva. Kad stiže do preprate, bio se zaduvao od žurbe i zadovoljstva, te je isprva mogao samo da pokazuje prema staroj zgradi koju je dete već dugo posmatralo s tako živim interesovanjem.
- Vidite li one dve stare kuće? - reče on najzad.
- Na svaki način - odgovori Nela - Ja sam ih gledala skoro za sve vreme otkako ste vi otišli.
- A gledali bi ih sa još više radoznalosti da ste mogli pogoditi ono što ću vam sad kazati - - reče njen prijatelj - Jedna od onih kuća je moja.
I ne govoreći više ni reči, niti dajući detetu vremena da mu odgovori, učitelj je uze za ruku, a dok mu je čestito lice zračilo od silne radosti, on je povede prema kući o kojoj je govorio.
Zastali su pred niskim zasvođenim vratima. Pošto je bez uspeha oprobao nekoliko ključeva, učitelj nađe jedan koji je odgovarao ogromnoj bravi u kojoj se okrete, vrata škripnuše, i oni uđoše u kuću.
Soba u koju uđoše bila je zasvođena odaja, koju su nekada ukusno ukrasili vešti arhitekti i koja je u svojoj lepoj zasvođenoj tavanici očuvala bogatu rezbariju u kamenu, divne ostatke nekadašnjeg sjaja. Lišće isklesano u kamenu takmičilo se u lepoti s proizvodima prirode a ipak je stajalo tu kao da kaže koliko je puta lišće napolju došlo i otišlo, dok je ono ostalo nepromenjeno. Polomljene figure koje su podupirale kamin premda osakaćene, još su jasno pokazivale šta su predstavljale - tako različite od one prašine napolju - i žalosno su izgledale kraj praznog ognjišta, kao stvorenja koja su nadživela svoje savremenike, pa tuguju zbog svoje oronulosti.
Nekada, u slavno doba - jer je čak i promena bila stara u toj staroj kući - u jednom delu odaje bila je sagrađena drvena pregrada da se odvoji odeljenje za spavanje koje je dobijalo svetlost kroz jedan grub prozor, ili bolje reći badžu, usečenu u debelom zidu. Ta pregrada zajedno sa dvema stolicama u prostranom kaminu bila je u neko davno zaboravljeno doba deo crkve, ili manastira. Jer je hrastovina, na brzu ruku preudešena za sadašnju svrhu vrlo malo izmenila svoj raniji oblik, te je pogledu pokazivala hrpu odlomaka bogatog duboreza sa kaluđerskih stolova.
Jedna otvorena vrata koja su vodila u neku malu sobu, ili ćeliju, polutamnu zbog toga što se svetlost probijala kroz bršljanovo lišće, dopunjavala je unutrašnjost toga dela razvaline. Nije bila sasvim bez nameštaja. Nekoliko komada čudnih stolica, čije su ruke i noge izgledale kao da su se usukale u toku vremena: jedan sto, prava avet u svome rodu; jedan veliki stari sanduk u kojem su se nekada držale crkvene knjige rođenih i umrlih, kao i druge domaće potrebe starinskog izgleda i izvesna količina gorivog drveta za zimu, bili su rastureni unaokolo i služili kao dokaz da su prostorije do nedavno bile zauzete.
Dete je gledalo oko sebe sa onim osećanjem pobožnog poštovanja s kojim posmatramo dela minulih vekova, koji su postali tek kapi vode u ogromnom okeanu večnosti. Starac je bio došao za njima, pa su neko vreme svi troje ćutali i zadržavali čak i dah, kao da su se bojali da i tako slabim šumom ne poremete tišinu.
- Prekrasna kuća - reče dete tihim glasom.
- Ja sam se skoro: pobojao da mislite drukčije - odgovori učitelj. - Stresli ste se kad smo došli, kao da vam je hladno, ili da ste neraspoloženi.
- Nije to bilo zbog toga - reče Nela lako drhćući. - - Ja vam ustvari ne mogu kazati šta je to bilo, ali kad sam je videla spolja iz crkvene preprate, mene je obuzelo isto osećanje. Možda zbog toga što je tako stara i siva.
- Prijatna kuća da se u njoj provodi miran život, zar se ne čini i vama tako?
- O, da - odgovori dete i sklopi ruke ushićeno. - Tiho, blaženo mesto - mesto da se u njemu živi i uči kako treba umreti!  - Rekla bi i nešto više, ali silina njenog osećanja učini da joj glas postade nesiguran, te joj, preko usana pređe samo drhtavi šapat.
- Mesto u kome je dobro živeti, i učiti kamo treba živeti, i prikupiti što više duhovnog i telesnozg zdravlja, - reče učitelj  - jer ova stara kuća je vaša.
- Naša! - kliknu dete.
- Da, - veselo odgovori učitelj - nadam se da ćete mnogo godina u njoj srećno proživeti. Ja ću biti vaš najbliži sused -  prva vrata do vas - ali ova kuća je vaša.
Pošto je skinuo s duše teret toga iznenađenja, učitelj sede, pa pošto privuče Nelu kraj sebe, kaza joj kako je doznao da je taj stari stan dugo vremena zauzimala neka starica stara skoro sto godina, koja je držala crkvene ključeve, otvarala je i zatvarala prilikom službe božje i pokazivala je strancima; kako je ona umrla tek pre nekoliko nedelja i kako se još niko nije našao da popuni njeno mesto, kako se on čuvši sve to u razgovoru s grobarom, koga je reumatizam vezao za postelju, usudio da pomene svoje saputnike, što je ta visoka vlast primila tako povoljno da se on ohrabrio da držeći se njegovog saveta, iznese stvar pred paroha. Jednom reči, posledica njegovog nastojanja je to da Nela i njen deda sledećeg dana treba da izađu pred pomenutog gospodina, i da su njegovo odobrenje i predstavljanje njemu samo pitanje formalnosti, te se već sad mogu smatrati kao postavljeni na upražnjeno mesto.
- Ima i neka mala plata - reče učitelj. - Nije baš velika, ali je ipak dovoljna da se živi u ovom zabačenom mestu. Ako sastavimo svoje prihode, živećemo lepo, za to se ne treba bojati.
- Neka,vas bog blagoslovi i štiti! - jecalo je dete.
- Amin, draga moja, - odgovori njen prijatelj veselo - i sve nas, kao što hoće i kao što nas je štitio i proveo kroz tugu i nevolje do ovog mirnog života. Nego, sad moramo da vidimo i moju kuću, hodite!
I odoše u drugu zgradu. Isprobaše kao i pre zarđale ključeve i najzad nađoše pravi i otvoriše crvotočna vrata. Ona su vodila u jednu odaju, zasvođenu i staru kao i ona iz koje su bili došli, ali ne onako prostranu i samo sa jednom malom sobom pored nje. Nije bilo teško pogoditi da je ona druga kuća po pravu pripadala učitelju i da je on izabrao za sebe tu manje prostranu iz pažnje prema njima. Kao i ona susedna kuća, i ova je imala neophodno potrebne komade nameštaja i svoju kamaru drva za gorivo. Sad ih je čekala prijatna briga da te stanove udese tako da budu što udobniji za stanovanje. Posle kratkog vremena u svakoj kući je na ognjištu plamtela i pucketala vesela vatra od koje su bledi zidovi dobili zdravo rumenilo. Vredno se služeći iglom, Nela popravi poderane zavese na prozorima pa sastavi i skrpi poderotine koje su vremenom nastale u izanđalim komadima ćilima, tako da su izgledali pristojno i celi. Učitelj raščisti i izravna zemlju ispred vrata, pokosi visoku travu, priveza bršljan i druge puzavice koje su visile tužno i zanemareno, te tako i spoljnim zidovima dade izgled urednog doma. Starac je, čas držeći se njega, čas devojčice, pomagao oboma i išao tamo amo, obavljao sitne poslove koji iziskuju strpljenje i bio sav srećan. I pojedini susedi, kako je koji dolazio s rada u polju pružali su pomoć, ili su slali decu s malim poklonima, ili pozajmicama u onim stvarima koje su im bile najpotrebnije. Bio je to dan pun posla; pa zatim dođe noć i zateče ih začuđene što ima još tako mnogo da se uradi i što se mrak spustio tako brzo.
Večerali su zajedno u kući koja se odsad može zvati detetovom; a po večeri posedaše oko vatre i skoro šapućući stadoše govoriti o planovima za budućnost, jer su im srca bila prepuna osećanja mira i sreće da bi mogli govoriti glasno. Pre nego što pođoše na spavanje, učitelj očita naglas neke molitve, a zatim se rastadoše za ostatak noći, puni zahvalnosti i blaženstva.
U ono gluho doba kad joj je deda mimo spavao u postelji, i kad se svaki šum bio pritajio, dete je ostalo sedeći pored vatre koja se gasila i mislilo o proživljenim događajima, kao da ih je videlo u snu iz kojeg se tek sad probudilo. Sjaj plamena koji je gasnuo odražen oplatama na zidu, čija su se izrezbarena ispupčenja ocrtavala nejasnim senkama na mrkoj tavanici - ti starinski zidovi na kojima su se čudne senke javljale i iščezavale pri svakom naletu vetra - ono svečano osećanje prisustva, tu između zidova, onog propadanja kojem su podložne sve mrtve stvari, čak i najotpornije po svojoj prirodi, a van zidova svuda unaokolo, prisustvo smrti  - - ispunjavalo ju je dubokim i ozbiljnim mislima, ali nikako osećanjem straha i užasa. U vreme njene osamljenosti i žalosti na njoj se postepeno i neosetno vršila neka promena. S opadanjem njene snage i jačanjem odlučnosti u njoj se javio pročišćen i izmenjen duh; u njenom srcu su ponikle i ojačale blažene misli i nade koje su udeo malog broja izabranih i to skoro samo slabih i malodušnih. Nije bilo nikoga da vidi to nežno i krhko stvorenje kad se tiho odmaklo od vatre i zamišljeno se naslonilo na otvoren mali prozor; nikog, osim zvezda, da vidi njeno lice okrenuto k nebu i pročita njegovu istoriju. Staro zvono na crkvi iskuca sat nekim tužnim zvukom, koji kao da je postao tužan usled tolikog opštenja s mrtvima i uzaludnog opominjanja živih; opalo lišće je šuštalo, trava se njihala na grobovima, a sve ostalo je bilo mirno i zaspalo.
Neki od tih spavača bez snova ležali su u samoj senci crkve - sasvim uz njene zidove, kao da se grčevito drže njene i potpore i zaštite. Drugi su pak bili izabrali da leže pod nemirnom senkom drveća; neki su opet ležali kraj staze, kako bi koraci dolazili blizu njih, a neki među grobovima male dece. Neki su želeli da počivaju baš pod zemljom po kojoj su hodali u svojim svakodnevnim šetnjama; neki onde gde će sunce na zahodu moći obasjavati njihove grobove, a drugi tamo gde će njegova svetlost pasti na njih čim se ono rodi. Možda nijedna od tih zarobljenih duša nije bila u stanju da se za života u mislima rastane od svoga starog druga. Ako je neka u tome i uspela, ona je ipak prema njemu osećala ljubav kao što je ona koju su, kako se priča, poneki robovi osećali prema ćeliji u kojoj su dugo vremena tamnovali, tako da su čak i pri rastanku s bolnim žaljenjem gledali u njene tesne zidove.
Prošlo je dosta vremena pre nego što je dete zatvorilo prozor i prišlo svojoj postelji. Opet ju je obuzelo neko osećanje slično malopređašnjem - neka nehotična jeza, neko kratkotrajno osećanje srodno strahu - ali koje odmah iščeze ne ostavivši za sobom nikakve zebnje. Pa onda opet oni snovi o malom đaku, o tome kako se krov otvara i čitav se stub svetlih lica diže visoko put neba, kao što je nekada videla u nekoj staroj slici u Svetom pismu, i sva gledaju dole na nju kako spava. Bio je to sladak i blažen san. Napolju je tišina izgledala nepromenjena, samo se u vazduhu čula neka muzika i šum anđelskih krila. Posle nekog vremena one dve sestre se pojaviše držeći se za ruke pa su hodale između grobova. Zatim je njen san postao nerazgovetan, pa je onda iščezao.
Sa sjajem i radošću novoga dana obnovili su se i jučeraši poslovi, ponavljale se one prijatne misli, vraćala stara energija, veselost i nade. Do podne su radili veselo na uređivanju i udešavanju dveju kuća, pa su onda otišli da posete sveštenika.
To je bio prostosrdačan stari gospodin, po prirodi povučen i skroman, naviknut na samoću i vrlo malo upoznat sa svetom koji je bio napustio pre mnogo godina i došao da se nastani u tome mestu. Žena mu je bila umrla u istoj kući u kojoj je on još živeo a i on sam je već odavno bio izgubio vezu sa zemaljskim brigama i nadama.
On ih primi vrlo ljubazno i odmah pokaza živo interesovanje za Nelu. Pitao ju je kako se zove, koliko joj je godina, gde se rodila i obaveštavao se uopšte o svima okolnostima koje su je dovele tu, i tako dalje. Učitelj mu je već bio ispričao njenu istoriju. Rekao mu je da nisu imali da ostave nikakvu rodbinu ni dom, nego su došli da dele s njim i dobro i zlo. Kazao mu je da voli to dete kao svoje rođeno.
- Lepo, lepo - reče sveštenik. - Pa neka bude kako vi želite. Ona je vrlo mlada.
- Ali zrela po nevoljama kroz koje je prolazila, gospodine,  - odgovori učitelj.
- Neka joj je bog na pomoći. Neka se odmara i neka zaboravi na njih - - reče stari gospodin. - Nego, stara crkva je dosadno i sumorno mesto za tako mlado stvorenje kao što si ti, dete moje.
- O, nije gospodine, - odgovori Nela. - Ja zaista ne mislim tako.
- Ja bih više voleo da je vidim da se igra večeras na ledini,  - reče stari gospodin, položivši ruku na njenu glavu i smešeći se tužno - nego da sedi u hladu pod našim plesnivim svodovima. Vi morate voditi računa o tome i postarati se da joj ove naše dostojanstvene ruševine ne uguše srce svojom težinom. Vaša molba je uslišena, dragi prijatelju.
Posle još nekoliko ljubaznih reči, oni se povukoše i uputiše se detinjoj kući, gde su još bili u razgovoru o svojoj novoj sreći, kad im dođejoš jedan prijatelj.
To je bio malen stari gospodin koji je stanovao u parohijskom domu i živeo u njemu neprestano otkako je umrla parohova žena (kako su kasnije saznali) što se dogodilo pre petnaest godina. On je bio njegov drug u koledžu i njegov stalni dobar prijatelj, a kad je ovaj pretrpeo bolan udar, on je došao da teši svoga prijatelja i od onda se više nisu rastajali. Taj omaleni, stari gospodin bio je duša celoga sela - primiritelj svih razmirica, pokretač svih svečanosti i veselja; on je delio svu milostinju starog sveštenika, kojoj je dodavao i mnogo svoga, jednom reči, to je bio opšti posrednik, tešitelj i prijatelj. Niko od prostijih seljaka nije nikad pitao za njegovo ime niti ga je pamtio i kad ga je saznao. Možda usled toga što je, kad je došao u selo, šapatom kružila vest o odlikovanjima koja je dobio u koledžu, a možda i zbog toga što je bio neoženjen i neopterećen gospodin tek svi su ga zvali Neženja.24 To se ime njemu dopalo, ili mu je bar godilo, te je od onda i bio poznat kao Neženja. A može se dodati i to da je Neženja bio taj koji je svojim rukama naneo one gomile drva koje su naši putnici zatekli u svojim stanovima.
Dakle eto, taj Neženja - da ga nazovemo njegovim običnim imenom - podiže rezu, pokaza za časak na vratima svoje malo, okruglo i blago lice i stupi u sobu kao čovek koji ne ulazi u nju prvi put.
- Vi ste gospodin Marton, novi učitelj - reče on pozdravljajući Nelinog ljubaznog prijatelja.
- Jesam, gospodine.
- Vi dolazite s dobrim preporukama, te mi je milo što vas vidim. Ja bih juče bio tu da vas dočekam, ali sam morao da odjašem u drugi kraj da odnesem jednu poruku bolesne majke kćeri koja tamo služi, pa sam se tek sad vratio. Je li ovo mlada čuvarka naše crkve? Vi ste nam zbog nje samo još više dobrodošli, kao i zbog ovog starog čoveka i utoliko ste još bolji učitelj zato što ste se naučili čovečnosti.
- Bila je nedavno bolesna - reče učitelj odgovarajući na pogled kojim je njegov posetilac pogledao Nelu kad ju je poljubio u obraz.
- Da, da, znam da je bila bolesna - reče on - Bilo je tu dosta patnje i jada u srcu.
- Zaista jeste, gospodine.
Maleni stari gospodin pogleda u dedu, pa u dete, čiju ruku nežno uze u svoju i zadrža je.
- Ovde ćete biti zadovoljniji, - reče on - bar ćemo, pokušati da vas učinimo zadovoljnijim. Vi ste ovde već mnoge stvari doterali. Je li to delo vaših ruku?
- Jeste, gospodine.
- Nešto ćemo i mi doterati - ne mnogo bolje od ovoga, ali možda s boljim sredstvima. A sad da vidimo, hajde da vidimo.
Nela ga povede u druge sobice i kroz obe kuće u kojima on nađe dosta sitnih nedostataka u pogledu udobnosti koje on obeća da će popuniti iz zbirke raznih stvari koju je imao kod svoje kuće i koja je morala biti vrlo raznolika i bogata, pošto je sadržavala najraznovrsnije predmete koji se mogu zamisliti. A sve je to došlo odmah, bez traćenja vremena jer se stari gospodin koji je bio iščezao na pet minuta, ubrzo ponovo pojavio noseći neke stare police, zastirače, pokrivače i druge kućne potrebe, a za njim i jedno momče koje je nosilo slične stvari. Baciše sve na pod na gomilu, pa se onda dadoše na posao da uređuju, raščiste i ponameštaju gde što treba a stari gospodin je s najvećim uživanjem rukovodio svim tim radom i poslovao dosta dugo vrlo žustro i vredno. Kad više nije bilo šta da se radi, on naredi onom momčetu da otrči i da dovede svoje školske drugove učitelju, koji će održati svečanu smotru nad njima.
- Lepa kita dečice Martone, kakvu ste samo mogli poželeti.  - reče on okrenuvši se učitelju pošto dečko ode - ali ja im ne govorim što mislim. To ne bi nikako imalo smisla.
Glasonoša se uskoro vrati na čelu duge povorke švrća, malih i velikih koji, videći staroga Neženju na vratima kuće stadoše se na razne načine previjati u znak učtivosti, - skidati šeširiće i kape i stezati ih i gužvati, i klanjati se, i pozdrarljati na razne načine, što je maleni stari gospodin posmatrao s najvećim zadovoljstvom, i hvalio uz mnoga klimanja glave i osmehe. Njegovo odobravanje dečijeg ponašana nije nikako bilo onako prikriveno kako je to učitelj mogao očekivati, jer se izražavalo mnogim glasnim šaputanjem i poverljivim primedbama koje je svako mogao čuti sasvimjasno.
- Ovaj prvi đak, dragi učitelju, - reče Neženja - zove se Džon Oven - vrlo sposoban dečko, gospodine, otvoren i čestit, ali suviše vetrenjast, nepromišljen i suviše voli da se igra. To bi dete dragi moj gospodine, vrlo rado slomilo vrat i lišilo svoje roditelje njihove najveće utehe - a među nama budi rečeno, kad ga budete videli u igri kerova i zeca kako preskače jarak kraj putokaza, i kako se spušta niz obronak malog kamenoloma, nikad to nećete zaboraviti, tako je to u boga divota!
Pošto je Džon Oven bio ukoren na taj način i pošto je čuo svaku reč onog poverljivog saopštenja, Neženja izdvoji jedno drugo dete.
- A pogledajte ovoga dečka - reče Neženja. - Pogledajte toga deliju. Ime mu je Ričard Evens, gospodine. Taj vam začudo sve lako uči, bog mu je dao dobro pamćenje, i lako shvatanje, a uz to ima i lep glas i dobar sluh za pevanje psalama, u čemu je najbolji među nama. A ipak, gospodine, taj će dečko zlo svršiti; taj neće umreti na postelji; on vam uvek zaspi za vreme propovedi u crkvi, - a da vam pravo kažem gospodine Martone, i ja sam radio to isto u njegovim godinama i potpuno sam uveren da je to bilo u prirodi moga organizma i da se nisam mogao uzdržati.
Pošto je i taj učenik s lepom budućnošću dobio taj strahoviti ukor, Neženja se okrete drugome.
- Ali kadje već reč o primerima koje treba izbegavati, reče on - ako govorimo o dečacima koji bi morali služiti kao opomena i svetionik ostalim drugovima evo vam jednog takvog, i ja se nadam da ga nećete štedeti. To je onaj dečko, gospodine, onaj plavih očiju i svetle kose. Što taj pliva, gospodine, taj bata -  pa što roni bogo mili! Tome dečku je, gospodine, palo na pamet da u odelu skoči u vodu duboku osamnaest stopa da spase psa jednog slepca, koji se davio zbog teškog okovratnika i lanca dok je njegov gospodar stajao i kršio ruke na obali i jadikovao zbog gubitka svoga vođe i pritatelja. Ja sam mu potajno poslao dve gvineje, gospodine, - dodade onim svojim naročitim šapatom  - čim sam čuo za to; ali nemojte to nipošto govoriti, jer on nema ni pojma da je novac bio od mene.
Pošto je svršio i s tim velikim krivcem, Neženja se okrenuo drugome, pa od njega prešao opet na drugoga i tako na svakoga u celom redu, i da bi ih što bolje održao u granicama poslušnosti, on nije propuštao da istim naglašavanjem istakne one njihove sklonosti koje su bile najdraže njegovom srcu i verovatno vodile poreklo od njegovog ličnog učenja i primera.
Najzad čvrsto uveren da ih je dirnuo svojom preteranom strogošću, on ih otpusti s nekim malim poklonom i opomenom da idu mirno kući, i da ne skaču, da se ne tuku, i ne skreću s puta, u isto vreme saopštavajući učitelju istim onim razgovetnim šapatom da ni on sam, kad je bio dečko ne bi ni za živu glavu mogao slušati takve opomene.
Primivši te sitne znake Neženjinog raspoloženja kao dokaz za svoj srdačan i blagonaklon doček, učitelj se rastade od njega laka i vesela srca, te se osećao kao najsrećniji čovek na svetu. Prozori na dvema kućama su se te noći opet zarumeneli odrazom veselih vatri koje su gorele u njima, a Neženja i njegov prijatelj vraćajući se iz svoje večernje šetnje zastadoše da gledaju u njih, tiho govoreći između sebe o lepoj devojčici i s uzdahom se okrenuše prema groblju.

PEDESET TREĆA GLAVA
Nela je ustala još od ranog jutra, pa pošto je posvršavala kućne poslove i pripremila sve za dobroga učitelja (iako protiv njegove volje, jer bi je on rado poštedeo od toga truda) ona skide s jednog klina pored ognjišta mali svežanj ključeva, koje joj je Neženja bio propisno uručio dan ranije pa je izašla sama da obiđe staru crkvu.
Nebo je bilo vedro i sjajno, vazduh čist, pun svežeg mirisa skoro opalog lišća i okrepljujući u svakom pogledu. Obližnja reka se svetlucala i proticala uz prijatno žuborenje, rosa se blistala na zelenim humkama, kao suze koje dobri duhovi liju za mrtvima.
Nekoliko male dece nasmejanih lica igralo se žmurke među grobovima. S njima je bila i jedna beba koju su položili da spava na grobu nekog deteta, na postelji od suvog lišća. To je bio sasvim skorašnji grob - možda odmaralište nekog malog stvorenja koje je, krotko i blago u bolesti često sedelo i posmatralo ih, pa je izgledalo da se i sad u njihovim očima nije mnogo promenilo.
Ona im priđe bliže i upita jedno dete čiji je to grob. Ono joj odgovori da to nije grob, nego bašta - njegovog brata. Zelenija bašta, reče ono, nego sve ostale bašte, pa je i ptice više vole zato što on ima običaj da ih hrani. Kad je to rekao, dečko je pogledao u nju s osmehom, pa pošto je kleknuo i za časak prislonio obraz uz pobusan grob, skočio je i veselo odleteo.
Ona prođe pored crkve i, pogledavši naviše u njen stari toranj, prođe kroz mala vratašca pa ode u selo. Stari grobar koji je stajao na vratima svoje kućice naslonjen na štaku, da se nadiše svežeg vazduha, poželejoj dobro jutro.
- Je li vam sad bolje? - upita dete i zastade da porazgovara s njim.
- Da, na svaki način - odgovori starac. - Milo mi je što to mogu da kažem mnogo mi je bolje.
- Uskoro će vam biti sasvim dobro.
- S božijom pomoću i malo strpljenja. Nego hodite unutra, hodite unutra.
Starac je hramao napred, pa je upozori na jedan niži basamak koji on prekorači s dosta muke i prvi uđe u kućicu.
- Samo jedna soba, kao što vidite. Ima još jedna tamo gore, ali mi je u poslednje vreme bilo sve teže peti se uz stepenice, te je nikad ne upotrebljavam. Ali imam nameru da se na leto opet vratim i u nju.
Dete se čudilo kako to da tako sed čovek kao on, i to još čovek njegovog zanata - može da govori o vremenu tako olako. On opazi kako njen pogled luta po alatljikama što vise na zidu i nasmeši se.
- Kladio bih se - reče on - da vi mislite da se one sve upotrebljavaju za kopanje grobova?
- Zaista sam se čudila šta će vam toliki alat.
- Pa imate i razloga. Ja sam baštovan, kopam zemlju i sejem sve što živi i raste. Moja dela ne trunu i ne raspadaju se u zemlji. Vidite li onaj ašov u sredini.
- Onaj jako star okrnjen i izlizan.
- To je moj grobarski ašov i taj je mnogo služio, kao što vidite. Mi smo zdravi ljudi u ovom kraju ali se on naradio. Kad bi taj ašov mogao ovoga časa da progovori, on bi vam pričao o mnogom iznenadnom poslu koji smo ja i on uradili zajedno; nego ja, vidite, i zaboravljam jerbo imam slabo pamćenje. To nije ništa novo, - dodade brzo - uvek je bilo tako.
- Tu je cveće i ukrasno šiblje koje svedoči o vašem ostalom radu - reče dete.
- O, da, i visoko drveće. Ali ono nije tako bez veze s mojim grobarskim radom, kako biste mogli misliti.
- Ne?
- Ne, ono ima svoju ulogu u mojoj duši i pamćenju - takvi kakvi su - reče starac - Ono mi ustvari često pomaže. Jer recimo da sam izvesno drvo zasađio i namenio ga izvesnom čoveku, i ono još stoji tu da me potseća da je taj čovek umro. Kad gledam njegovu široku senku i sećam se kakvo je bilo za života tog čoveka, to me potseća na vreme kad sam radio neki drugi posao te vam tako mogu prilično tačno kazati kad sam iskopao njegov grob.
- Ali vas valjda neko od njih potseća i na nekog ko je još živ?
- Onda na dvadeset mrtvih u vezi s jednim koji je još živ, reče starac - žena, muž, roditelji, braća, sestre, deca prijatelji... bar dvadesetak. Tako dolazi do tog da se grobarev ašov izliže i izlupa. Idućeg leta moraću nabaviti nov.
Dete brzo pogleda u njega, misleći da se on šali na račun svoje starosti i slabosti; ali je nesvesni grobar bio sasvim ozbiljan.
- Ah. - reče on posle kratkog ćutanja. - Svet se nikad ničemu ne pouči. Nikad ništa ne nauči. Samo mi koji prevrćemo zemlju u kojoj ništa ne raste, nego sve trune, mislimo o ovakvim stvarima - hoću da kažem mislimo o njima onako kako treba misliti. Jeste li bili u crkvi?
- Sad idem tamo - odgovori dete.
- Ima tamo jedan stari bunar, - reče grobar - tačno ispod zvonare. Dubok, mračan bunar što zvučno odjekuje. Pre četrdeset godina trebalo je da spustite vedro samo dok se prvi zavezak na užetu ne odvoji od točka, pa da čujete kako je ono bućnulo u tamnu i hladnu vodu. Onda je voda opadala malo po malo i posle deset godina načinjen je drugi zavezak, pa ste morali dalje odmotavati uže sve do njega, jer se inače vedro ljuljalo na kraju užeta zategnuto i prazno. Posle drugih deset godina voda je opet opala pa je došao treći čvor. Posle novih deset godina bunar je presušio, i sad, ako spuštate vedro dok vam se ruke ne zamore i ispustite skoro celo uže, čućete ga najednom kako zvecka i klopara po zemlji tako duboko dole da se čisto uplašite i trgnete kao da padate unutra.
- Strašno je obilaziti takva mesta noću - viknu dete koje je tako pažljivo pratilo poglede i reči grobareve da joj se činilo kao da stoji na rubu ponora.
- A i šta je taj bunar ako ne neka vrsta groba? - reče grobar
- Šta drugo? A koji je taj naš starac koji, iako ume da misli, i kad ga proleće mine, misli o tome da mu snaga opada i da mu je život sve kraći? Nema ga!
- A koliko ste vi sami stari? - nehotice upita dete.
- Biće mi sedamdeset devet idućeg leta.
- I vi još radite kad ste zdravi?
- Radim? Pa razume se da radim. Videćete moje bašte svuda unaokolo. Pogledajte kroz taj prozor. Ja sam uredio i obradio sav taj komad zemlje ovim mojim rukama. Do u ovo doba iduće godine nebo se neće skoro videti tako će grane odebljati od gustog lišća. A osim toga imam ja i svoj zimski posao.
Dok je govorio, otvorio je jedan orman blizu mesta gde je sedeo i izvadio neke male kutije ukrašene dosta grubim duborezom u starom drvetu.
- Neka gospoština koja voli starinu i ono što njoj pripada
- reče on - voli da kupuje ove uspomene na staru crkvu i njene ruševine. Ponekad ih pravim od komadića hrastovine koje nađem ovde onde: ponekad od parčadi mrtvačkih sanduka koji su se dugo očuvali pod svodovima. Vidite ovo - ovo je jedan kovčežić te vrste okovan na ivicama komadićima od bronzanih ploča na kojima je bilo nešto napisano, ma da bi sad bilo teško pročitati. Sad, u ovo doba godine, nemam ih mnogo kod sebe, ali će te police biti pune - idućeg leta.
Dete se divilo njegovom radu i hvalilo ga, pa brzo zatim ode, misleći usput kako je čudno što taj stari čovek koji iz svih svojih poslova i svega oko sebe izvlači tako strogu pouku, i ne pomišlja da je primeni na sebe; i dok se neprestano bavi mislima o neizvesnosti ljudskog života, izgleda da rečima i delima sebe smatra besmrtnim. Ali njena razmišljanja nisu tu prestala, jer je bila toliko pametna da je mogla shvatiti kako je to, po dobrom i milostivom uređenju, odlika ljudske prirode i da je stari grobar sa svojim planovima za iduće leto oličenje celog čovečanstva.
Došla je u crkvu puna tih misli. Lako je našla ključ od spoljnih vrata, jer je na svakom bila prikačena oznaka na parčencetu žutog pergamenta. I samo okretanje ključa u bravi izazva neki potmuli zvuk, a kad uđe nesigurnim korakom, šum koji vrata učiniše pri zatvaranju natera je da se trgne.
Sve što nam se desi u životu, dobro ili zlo, deluje na nas po kontrastu. Ako je mir toga prostog sela uzbudio to dete utoliko jače zbog mračnih i dugih puteva daleko odatle, kojima je putovalo ne tako nesigurnim nogama, kakav li je tek dubok utisak načinio na nju kad se našla sama u tome svečanom drevnom zdanju, gde je i sama svetlost, teško prodirući kroz utonule prozore izgledala stara i siva, a vazduh, zasićen isparenjima zemlje i plesni izgledao prepun truleži u toku vremena očišćene od svih grubljih primesa, uzdisao strujeći kroz svodove, lađe i zbijene stubove kao dah minulih vekova. Ploče u podu bile su polomljene i tako odavno izlizane od stopala pobožnih poklonika da je vreme prikradajući se za ovima izgladilo svaki njihov trag i ostavilo samo trošni kamen. Grede su bile trule, svodovi oronuli zidovi potkopani i plesnivi zemlja je ulegla, na nekada veličanstvenim grobnicama nije ostalo ni jedno slovo natpisa - i sve je - i mramor, i kamen, gvožđe, drvo i prašina - sve je bilo jedan jedini spomenik rušenju.
Najlepše kao i najružnije delo, najjednostavnije kao i najraskošnije, najveličanstvenije kao i najskromnije, i božije i čovečje delo -  sve je tu imalo istu sudbinu i pričalo istu zajedničku priču.
Jedan deo zdanja služio je kao baronska kapela, i u njemu su se videli kameni likovi ratnika kako leže opruženi na posteljama od kamena i s prekrštenim rukama - oni koji su se borili u krstaškim ratovima s prekrštenim nogama - s pripasanim sabljama i zatvoreni u oklope, kao i za života. Oružje nekih od tih vitezova, njihovi šlemovi, njihovi panciri visili su na zidu kraj same grobnice i njihali su se na zarđalim kukama. I onako polomljeni i zapušteni, oni su ipak bili sačuvali svoj starinski oblik i nešto od svog starog sjaja. Tako tragovi nasilja nadživljuju čoveka na zemlji, a tragovi rata i krvoprolića ostaju u žalosnim oblicima još dugo pošto oni koji su nosili pustoš postanu atomi same zemlje.
Devojčica je sedela na tome drevnom i tihom mestu među krupnim i nepomičnim figurama na grobnicama - zbog njih je to mesto u njenoj mašti izgledalo još tiše nego ma koje drugo  - pa gledajući oko sebe pogledom punim straha, pomešanog sa uživanjem, osećala se blažena i odmorna. Skinula je s police jedno Sveto pismo i počela čitati; zatim, pošto je spustila knjigu, počela je misliti o letnjim danima i sjajnom proleću koje će doći - o sunčanim zracima koji će koso padati po zaspalim figurama - i lišću koje će treperiti na prozoru i igrati u svetlucavim senkama na kamenom podu - o ptičijoj pesmi, o razvijanju pupoljaka i cveću tamo napolju - o slatkom vazduhu koji će se prokradati unutra i lako njihati iskrzane zastave nad njenom glavom. Šta mari što to mesto izaziva pomisao na smrt! Neka umire ko hoće, ako će to ostati uvek isto, ti prizori i šumovi će izazivati uživanje kao i uvek. Ne bi bilo nimalo bolno zaspati usred njih.
Otišla je iz kapele - vrlo lagano i često se osvrćući da ponovo gleda - pa, došavši do nekih niskih vrata, koja su svakako vodila na toranj, otvori ih i polagano se stade penjati uvojitim stepenicama po mraku, sem na mestima gde je kroz uzane otvore gledala naniže na mesto koje je tek ostavila ili bi nazrela metalno svetlucanje zvona pokrivenih prašinom. Najzad se penjanje završilo i ona je stigla na vrh tomja.
O, kakav je sjajan prizor obliven svetlošću odjednom pukao pred njenim očima! Svežapolja i šume prostirali su se u nedogled na sve strane i sastajali se sa svetlim nebom. Na pašnjacima su pasla stada dim je izbijajući kroz drveće izgledao kao da se diže iz zelene zemlje, deca su se veselo igrala oko crkve - sve je bilo lepo, sve srećno i blaženo! Izgledalo je kao prelaženje iz smrti u život, kao približavanje nebu.
Deca su bila već otišla kad je ona sišla u prepratu i zaključala vrata. Prolazeći pored škole čula je poslovno brujanje glasova. Njen prijatelj je počinjao rad tek toga dana. Graja postade glasnija, ona se osvrnu i vide da dečaci izlaze jatomice i rasturaju se uz veselu viku i igru. „Kako je to prijatno“ pomisli dete „Jako mi je milo što prolaze pored crkve“. A zatim zastade da zamisli kako bi ta graja zvučala unutra i kako bi izgledalo da blago zamire u daljini.
Toga dana se ponovo iskrala u crkvu - da, dva puta istoga dana - pa je sela na isto mesto i čitala iz iste knjige ili se predala istom mirnom razmišljanju. Čak i kada se spustio suton senke što prethode noći činile taj čas još svečanijim dete je ostalo nepomično na mestu, i nije ni mislilo da se makne.
Najzad su došli da je traže, našli su je tu i poveli kući. Ona je izgledala bleda i vrlo vesela dok se nisu rastali da pođu na spavanje i tada kad se učitelj sagnuo da je poljubi u obraz njemu se učinilo da je osetio suzu na njenom obrazu.

PEDESET ČETVRTA GLAVA
Među svojim raznovrsnim poslovimaNeženjaje u staroj crkvi našao neiscrpan izvor interesovanja i uživanja. On se ponosio njom kao što se ljudi obično ponose čudesima svoga malog sveta, pa je njenu istoriju uzeo za predmet svojih izučavanja, i mnogi je letnji dan provodio među njenim zidovima, i mnoge zimske noći kraj vatre u parohijskom domu u proučavanju i dodavanju pokojeg novog podatka svojoj maloj riznici istorije i legende.
Kako nije bio jedan od onih grubih duhova koji imaju običaj da razgolite istinu i skinu s nje svaki i najlepši veo kojim vreme i bujna mašta pesnika vole da je zaodenu, i veo koji toj ponekad prilično dolikuje, jer služi, kao i voda s njenog izvora da doda više ljupkosti dražima koje upola krije a upola nagoveštava, i da probudi interesovanje i radoznalost pre nego dosadu i ravnodušnost  - kako se dakle on razlikovao od te vrste krutih ljudi, on je voleo da boginju vidi okićenu onim vencima poljskog cveća koje predanje plete da je ukrasi, a koje često ima toliko više svežine ukoliko je skromnije; on je stupao lakim korakom i dodirivao lakom rukom prašinu vekova, jer nije voleo da poruši nijedno vazdušasto svetilište izgrađeno nad njom, ako su za njega bili vezani ma kakvo lepo osećanje i milošta ljudskog srca. Tako, na primer, u slučaju jednog sarkofaga od grubog kamena za koji se kroz mnoga pokolenja držalo da sadrži kosti izvesnog barona koji je, pošto je pustošio, pljačkao i ubijao po stranim zemljama, došao pun pokajanja i skrušena srca, i umro kod svoje kuće, arheolozi su u poslednje vreme dokazali da to nije tačno pošto je imenovani baron (po njihovom tvrđenju) poginuo na bojnom polju, škrgućući zubima i psujući do poslednjeg daha - a stari Neženja je nepokolebljivo ostao pri tvrđenju da je stara priča sušta istina, i da je baron, pošto se pokajao za učinjeno zlo, činio mnoga milosrdna dela i blago ispustio dušu te da ako je ikad neki baron dospeo u carstvo nebesko taj sigurno uživa večni pokoj. Na sličan način kad su ranije pomenuti arheolozi dokazivali i tvrdili da izvesni tajni svod nije grobnica neke sede žene koju je kraljica Jelisaveta obesila i raščerečila zato što je pomogla nekog bednog sveštenika koji je pred njenim vratima bio pao u nesvest od gladi i žeđi - Neženja je svečano tvrdio i dokazivao nasuprot ovima drugima, da pepeo te sirote žene ustvari čini svetom staru crkvu, da su njeni zemni ostaci sakupljeni sa četiri gradske kapije, doneseni odande u potaji i tu sahranjeni; pa je Neženja išao i dalje (jer je u takvim trenucima bio jako uzrujan) i kraljici Jelisaveti odricao slavu, tvrdeći da je beskrajno veća slava na neznatnije žene u njenom kraljevstvu, zato što je imala nežno srce puno milosrđa. Što se tiče onoga tvrđenja da nadgrobna ploča blizu crkvenih vrata ne označava grob tvrdice koji je lišio nasledstva svoje rođeno dete a ostavio izvesnu sumu novca crkvi da sebi osigura da mu zvona zvone za pokoj duše - Neženja je odmah prihvatio to tvrđenje kao i to da se u tome mestu nije mogao roditi takav čovek. Jednom reči on je hteo da svaki kamen i svaka bronzana ploča budu samo spomenici dela koja zaslužuju da se pamte. Sve ostalo hteo je da se zaboravi. Nije imao ništa protiv toga da se i oni sahrane na osveštanom zemljištu, ali je želeo da budu duboko zakopani, kako nikad ne bi izašli na svetlost dana.
I devojčica je sa usana takvog učitelja lako naučila svoju lekciju. Već neizrecivo jako uzbuđena tihim zdanjem i mirnom lepotom mesta na kojem se ono nalazilo - veličanstvena starina okružena večnom mladosti - kad je čula sve te stvari, njoj se ta crkva učinila kao pravo svetilište svake dobrote i vrline. To je za nju bio sasvim drugi svet u kome nikad nema mesta grehu i tuzi; mirno utočište za počinak gde zlo nikad ne stupa nogom.
Pošto joj je o svakoj grobnici i ravnoj nadgrobnoj ploči ispričao ponešto, Neženja ju je poveo dole u staru kriptu - sad samo taman, zasvođen podrum - pa joj je opisao kako je u doba kaluđera ta kripta bila osvetljena i kako se usred kandila obešenih o svodove uz mahanje kadionica iz kojih se dizao uvis mirisan dim tamnjana, uz odežde bleštave od zlata i srebra, uz slike skupocene tkanine i nakit što se blistao i svetlucao pod niskim svodovima  - u njoj, vrlo često razlegalo pojanje staračkih glasova, u to staro doba i u ponoći: dok su tamne prilike u kukuljicama klečale svuda unaokolo i molile se bogu propuštajući između prstiju zrna brojanica. Zatim ju je ponovo poveo u crkvu nad zemljom i pokazao joj visoko gore na starim zidovima male galerije po kojima su nekad kaluđerice nečujno prolazile, samo se nejasno nazirale tako iz daleka u svojim tamnim haljinama, ili su zastajale kao tamne senke i slušale molitve; pokazivao joj je i kako su ratnici, čije su kamene prilike počivale na grobnicama, nosili one zarđale delove oklopa što gore vise - kako je ovo bio šlem, a ono tamo štit, a ono opet bojna rukavica - i kako su rukovali velikim palošinama za dve ruke i obarali ljude na zemlju onim gvozdenim buzdovanom. Dete je pobožno čuvalo u duši kao neprocenjivo blago sve što joj je on govorio, a ponekad, kad bi se noću probudilo iz snova o tim starim vremenima pa bi ustalo iz postelje, ono bi pogledalo napolje na mračnu crkvu, i skoro se nadalo da će videti prozore osvetljene i čuti brujanje orgulja i glasove nošene na krilima vetra.
Stari grobar se uskoro oporavio i počeo se kretati. Dete je i od njega naučilo mnoge stvari, ma da stvari druge vrste. On nije bio u stanju da radi, ali jednoga dana je trebalo iskopati jedan grob te je došao da vodi nadzor nad čovekom koji ga je kopao. Bio je raspoložen za razgovor, te je dete najpre stojeći kraj njega, a kasnije sedeći na travi i dižući naivno prema njemu svoje zamišljeno lice, počelo razgovarati s njim.
A čovek koji je radio grobarev posao bio je nešto stariji od njega iako mnogo življi. Bio je gluv, i kad bi grobar (koji je možda za nuždu mogao s velikom mukom preći jednu milju za jedno pet šest sati) progovorio s njim nešto o njegovom poslu, detetu je i nehotice padalo u oči da on govori s tim čovekom tako nestrpljivo zbog njegovog nedostatka, kao da je on lično najjači i najsposobniji čovek na svetu.
- Žao mi je što se to mora raditi - reče dete kad im priđe
- Nisam čula da je neko umro.
- Živela je u drugom seocetu, draga moja, - odgovori grobar
- na tri milje odavde.
- Je li bila mlada?
- Pa... j... jeste, - reče grobar - nije imala više od še’set i četiri, čini mi se. Je l’ Davide, je l’ imala više od še’set i četiri?
David, koji je kopao iz sve snage nije čuo pitanje. Grobar, ne mogući dosegnuti da ga gurne štakom, a nije bio dovoljno jak da ustane bez ičije pomoći, privuče njegovu pažnju bacivši grudu zemlje na njegovu crvenu noćnu kapu.
- Šta je bilo? - reče David dignuvši glavu.
- Koliko je bilo godina Beki Morganovoj? - upita grobar.
- Beki Morganovoj? - ponovi David.
- Jeste - odgovori grobar, đodajući pola glasno pola razdražljivo, glasom koji starac nije mogao čuti: - Jako si ogluveo, moj Davide, vrlo jako, nema zbora!
Starac zastade u radu, pa čisteći ašov komadom škriljca koji je imao kraj sebe za tu svrhu - stružući pri tome suštinu od bogzna kolikog broja Beki Morganovih - stade opet razmišljati o tome.
- Stani da promislim - reče on - Sinoć sam video da su joj na kovčegu napisali - da li beše sedamdeset i devet?
- A ne, ne - reče grobar.
- Ama, bogami jeste - odgovori starac uzdišući. - Jerbo se ja dobro sećam da je ona bila nekako istih godina kao i mi. Jeste, bilo je sedamdeset devet.
- Jesi li siguran da se ne varaš, Davide? - upita ga grobar pokazujući da ga to prilično dira.
- O, sasvim, siguran, - reče starac - što da ne?
- Strašno je gluv - progunđa grobar za sebe - Mislim i da je izlapeo.
Dete se prilično čudilo šta njega navodi na to mišljenje, pošto je, da pravo kažemo, taj čovek izgledao isto toliko pametan koliko i on, samo daleko snažniji. Ali kako grobar ne reče ništa više, ona za neko vreme zaboravi na to, i opet progovori.
- Vi ste mi pričali - reče ona - o svome baštovanskom radu. Da li ikad sadite nešto ovde?
- Na groblju? - odgovori grobar - Ne ja.
- Ja sam videla cveće i šiblje ovde onde, - reče dete - eno tamo nešto, pogledajte. Mislila sam da ste ih vi odgajili, iako ustvari izgledaju dosta jadno.
- Ono raste po božijoj volji, - - reče onaj starac - a njegova volja je odredila da ono ne napreduje ovde.
- Evo u čemu je stvar - reče grobar - Ono obeležava grobove mrtvih koji su imali nežne i odane prijatelje.
- U to sam bila uverena! - uzviknu dete. - Jako me raduje što to čujem!
- Da, - odgovori starac - samo pričekajte malo. Pogledajte ga malo bolje. Vidite kako je oborilo glavu kako je klonulo i kako vene. Možete li pogoditi zašto?
- Ne - reče dete.
- Zato što sećanje na one što leže tamo dole brzo iščezava. Isprva ga neguju jutrom na podne i uveče, pa ubrzo počinju ređe dolaziti - od jedanput na dan prelaze na jednom u nedelji, pa od jednom nedeljno na jednom mesečno; zatim u dugim i neodređenim razmacima vremena a onda više nikako. Takvi znaci ljubavi ne traju dugo. Ja sam viđao kako i najkratkotrajnije poljsko cveće traje duže od njih.
- Jako me žalosti što to čujem.
- Ah! - odgovori starac mašući glavom - to isto kaže i gospoština što dolazi da obiđe groblje ali ja drukčije mislim „Lep je to običaj u ovome kraju što tako lepo ukrašavaju grobove -  vele oni - samo je šteta što to cveće tako čami i vene“. A ja im kažem neka izvine i velim da je po mome mišljenju to dobar dokaz o sreći živih. Pa tako i jeste, to je prirodno.
- Možda se ožalošćena rodbina navikne da danju gleda plavo nebo a noću zvezde i da misli da su mrtvi tamo gore, a ne u grobovima - reče dete usrdnim glasom.
- Možda je to istina - odgovori starac s puno sumnje. -  Može biti.
„Bilo da je tako kako ja verujem ili ne“ - pomisli dete u sebi. „ja ću od ovoga mesta napraviti svoju baštu. Neću nikome škoditi ako budem ovde radila iz dana u dan, a to će mi uverena sam, uliti samo prijatne misli.
Grobar ne opazi kako su joj se obrazi zarumeneli, ni kako su joj se oči ovlažile nego se opet okrete Davidu i pozva ga po imenu. Jasno je bilo da ga još muči pitanje starosti Beki Morganove ma da devojčica nije mogla pojmiti zašto.
Tek kad on viknu po drugi i treći put starac se prekinuvši rad okrete prema njemu nasloni se na ašov i prinese ruku svome tvrdom uvu.
- Jesi li me ti zvao? - reče on.
- Ama ja sam nešto mislio, Davide, - odgovori grobar -  da je ona - i tu pokaza na grob - morala biti dosta starija od mene i od tebe.
- Sedamdeset i devet, - reče starac mašući glavom -  kažem ti da sam video.
- Video si? - reče grobar - da, ali znaš, Davide, žene ne govore uvek istinu o svojim godinama.
- To je stvarno tako - reče drugi starac, a oči mu zasvetlucaše veselo - Možda je bila i starija.
- Ja sam siguran da je morala biti. Ta pomisli samo kako je izgledala stara. Ja i ti smo izgledali momčići prema njoj!
- Istina je da je izgledala stara - odgovori David.
- Tu ti imaš pravo. Jeste izgledala stara.
- Seti se samo kako je izgledala starajoš pre mnogo godina, pa reci da li joj je moglo biti samo sedamdeset i devet - - ne više nego nama - reče grobar.
- Najmanje pet godina starija! - viknu drugi starac.
- Pet! - odgovori grobar - Deset. Punih osamdeset devet. Sećam se kad joj je ćerka umrla. Imala je osamdeset devet k’o jedan dan a ovamo pokušava da se proturi da je za deset godina mlađa. O, ljudska taštino!
Drugi starac nije zaostajao iza njega s moralnim razmišljanjima o toj blagorodnoj temi, te su obojica navodili masu dokaza tako ubedljivih daje već postalo sumnjivo, ne to da li je pokojnica imala navedenu starost, nego i to da li nije dostigla i patrijarhalnu starost od sto godina. Pošto su tako rešili to pitanje na svoje zajedničko zadovoljstvo, grobar ustade uz pomoć svoga prijatelja da ide.
- Prozepšću ako sedimo tu, a moram se paziti do leta - reče on spremajući se da othramlje.
- Šta veli? - upita stari David.
- Strašno je gluv, grešnik! - viknu grobar. - Zbogom!
- Ah! - reče stari David gledajući za njim. - Strašno brzo propada. Svakog dana je sve stariji.
I tako se rastadoše, svaki duboko uveren da onaj drugi ima u sebi manje životne snage nego on a obojica jako utešeni i ohrabreni skaskom u kojoj su se saglasili u pogledu Beki Morganove, čija smrt više nije mogla biti neprijatan presedan za svakoga od njih i neće im zadavati brigu bar još za idućih dvadesetak godina.
Devojčica je sedela još neko vreme i promatrala gluvoga starca kako izbacuje ašovom zemlju i, zastajući da se iskašlje i povrati dah još jednako mumla za svoj račun uz nekakvo ozbiljno kikotanje što grobar tako brzo opada. Najzad se ona okrete i ode, pa idući zamišljeno kroz groblje, naiđe iznenada na učitelja kako sedi na suncu na jednom zelenom grobu i čita.
- Nela, ovde? - reče on veselo zatvarajući knjigu. - Tako me raduje što te vidim na vazduhu i svetlosti. Bojao sam se da si možda opet u crkvi gde ti tako često sediš.
- Bojali ste se! - odgovori dete i spusti se kraj njega. - Zar crkva nije dobro mesto?
- Jeste, jeste - reče učitelj - Ali ti ipak treba da budeš vesela ponekad - ne, ne, nemoj mahati glavom i smešiti se tako tužno.
- Ne biste tako govorili kad biste poznavali moje srce. Ne gledajte u mene kao da mislite da sam žalosna. Nema srećnijeg stvorenja na svetu nego što sam ja sad.
Devojčica uze njegovu ruku i puna zahvalne ljubavi obuhvati je obema svojima - To je božja volja - reče ona pošto su neko vreme sedeli ćuteći.
- Šta?
- Sve ovo, - reče ona - sve ovo oko nas. Ali ko je od nas sad žalostan? Vidite da se ja smešim?
- Pa i ja tako isto - reče učitelj - smešim se pri pomisli da ćemo se još dugo smejati na ovome istom mestu. Jesi li razgovarala onamo?
- Jesam - odgovori dete.
- O nečemu što te je rastužilo? Nastalo je dugo ćutanje.
- O čemu se tamo vodio razgovor? - upita učitelj nežno -  No kaži mi o čemu.
- Rastužilo me je, zaista me žalosti kad pomislim - reče dete i briznu u plač - što se tako brzo zaboravlja na one koji umiru.
- A zar ti misliš - reče učitelj primetivši pogled koji je ona bacila unaokolo - da su grob bez posetilaca, sasušeno drvo i pokoji uveli cvetak znamenja zaborava i hladne nemarnosti? Zar ti misliš da negde daleko od njih ne postoje dela koja najbolje potsećaju na te mrtve? Nela, Nela možda u svetu baš u ovome trenutku ima ljudi zauzetih poslom čija dobra dela i dobre misli proizlaze baš iz ovih grobova, iako nam oni izgledaju tako zanemareni.
- - Ne treba više da mi govorite. - reče brzo dete - Ne govorite mi više. Osećam da sam shvatila. Kako sam na to mogla zaboraviti baš ja, kad sam mogla da pomislim na vas?
- Ne postoji ništa, - živo reče njen prijatelj - ništa nevino ili dobro što umire i što se zaboravlja. Ako to ne verujemo onda ne verujemo ništa. Malo detence koje je tek počelo da guče koje umre u kolevci živeće u najdražim uspomenama onih koji su ga voleli i pomoću njih će u svetu igrati ulogu iskupljujući grehove, iako je možda njegovo telo izgorelo i pretvorilo se u pepeo, ili potonulo u dubine morske. Ni jedan jedini anđeo se ne dodaje velikoj nebeskoj vojsci, a da ne vrši i na zemlji svoje blagosloveno delo u srcima onih koji su ga voleli. Zaborav! O, samo kad bi se sva ljudska dobra dela mogla pratiti do svoga izvora kako bi čak i smrt izgledala lepa! Jer bi se videlo koliko je milosrđa, koliko blagosti i čiste nesebične ljubavi često niklo iz prašine grobova!
- Da - reče dete - to je istina, ja to znam... Ko bi mogao osećati njenu snagu bolje od mene u kojoj vaš umrli učenik ponovo živi! Dragi, dragi moj prijatelju, kad biste samo znali kako ste me utešili!
Siroti učitelj ne odgovori ništa, nego se samo tiho naže nad nju jer mu je srce bilo prepuno.
Oni su još sedeli na istom mestu, kad im priđe deda. Pre nego što su progovorili nekoliko reči, sat na tornju iskuca čas za početak škole te njihov prijatelj ode.
- Dobar čovek - reče deda gledajući za njim - ljubazan čovek. Taj nam sigurno neće učiniti nikakvo zlo, Nela. Ovde smo najzad sigurni, a? Nećemo nikud ići odavde?
Dete mahnu glavom i nasmeši se.
- Njoj treba odmora, - reče starac tapšući je po obrazu -  suviše je bleda... suviše bleda, Nije više onakva kakva je nekad bila.
- Kad? - upita dete.
- Ha! - reče starac - pa da... kad? Pre nekoliko nedelja? Da li ih mogu nabrojati na prstima? Ali ostavimo to, sreća je što su prošle!
- Velika sreća, mili moj, - odgovori dete, - Mi ćemo ih zaboraviti; sećaćemo ih se samo kao nekog ružnog sna koji je iščezao.
- Pssst! - reče starac dajući joj brzo rukom znak i osvrćući se. - Ne govori više o tome snu i o bedi koju namje doneo! Ovde nema nikakvih snova. Ovo je mirno mesto i oni su ostali daleko. Ne mislim nikad o njima da nas ne bi opet progonili. Mutne oči i upali obrazi - kiša, hladnoća i glad - a pre svega toga oni užasi gori od svega. - Sve to moramo zaboraviti ako hoćemo da budemo mimi ovde.
- Milom bogu hvala! - kliknu u duši devojčica - jer je to najsrećnija promena.
- Ja ću biti strpljiv, - reče starac - i biću ponizan, blagodaran i poslušan, ako mi dopustiš da ostanem. Ali nemoj da se sakriješ od mene; nemoj da se iskradeš sama; dopusti mi da ostanem kraj tebe, biću istinski iskren i odan.
- Ja da se iskradem sama? Gle, pa to bi bila sjajna šala! -  Gledajte ovamo, dragi dedice, ovde ćemo mi napraviti svoju baštu  - što da ne? Mesto je prekrasno. Počećemo sutra i radićemo zajedno jedno uz drugo.
- To je divna misao! - viknu njen deda. - Pazi, mila... sutra počinjemo, sigumo!
Niko nije bio tako srećan kao starac kad su sutradan počeli da rade. Niko tako nesvestan svega onoga na što čoveka može da potseća takvo mesto. Počupali su sav korov i koprive sa grobova proredili ukrasno šiblje, povadili korene, očistili meku travu od uvelog lišća i ružnih trava. Bili su još vatreno zaneseni u svoj posao kad devojčica, dignuvši pogled sa zemlje nad kojom je bila nagnuta, ugleda Neženju kako sedi na jednom prelazu blizu njih i posmatra ih ćuteći.
- Plemenita misao - reče maleni gospodin klimajući glavom prema Neli koja mu se poklonila. - Jeste li sve to jutros uradili?
- To je vrlo malo, gospodine, - odgovori dete obarajući pogled - prema onome što nameravamo da uradimo.
- Dobro delo, dobro delo. - reče stari Neženja. - Ali zar radite samo na grobovima dece i mladeži?
- Vremenom ćemo preći i na ostale, gospodine, - reče Nela okrenuvši glavu ustranu i govoreći tiho.
Bila je to neznatna stvar i mogla je biti namerna ili slučajna, ili posledica sažaljenja koje je devojčica osećala prema mladima. Ali je izgledalo daje to učinilo jak utisak na njenog dedu, koji to nije bio opazio ranije. On je nekako žurno pregledao grobove, pa ja onda sa strepnjom pogledao devojčicu, a zatim je privuče k sebi i naredi joj da se odmori. U njegovoj duši kao da se uskomešalo nešto što je on bio odavno zaboravio. To nije iščezlo u nepovrat, kao što su iščezle mnoge važnije stvari; nego je svaki čas izbijalo na površinu i to po nekoliko puta celoga toga dana, pa često i kasnije. Jednom, dok su još radili, videći da se on često okreće i gleda nelagodno u nju, kao da se muči da reši nekakvu mučnu zagonetku, ili da prikupi neke rastrojene misli, dete navali na njega da joj kaže svoj razlog za to. Ali on reče da to nije ništa -  pa privukavši njenu glavu na svoju mišicu, pomilova je rukom po obrazu i promuca da ona postaje svakim danom sve jača i da će uskoro biti prava žena.

PEDESET PETA GLAVA
Otada se u duši toga starog čoveka začela neka zabrinutost za devojčicu, koja nikad nije mirovala, niti ga je ostavljala. Ima u ljudskom srcu čudnih i različitih žica koje zatrepere samo
- slučajno; one ostaju neme i neosetljive za najuzbudljivije i najusrdnije molbe, a odgovore najzad na najslabiji, slučajan dodir. I kod najneosetljivijih i najdetinjastijih duhova postoji izvestan niz misli koje veština i okretnost retko mogu da dovedu do izražaja, a koje se otkriju, kao i sve velike istine, pukim slučajem i kad onaj ko ih otkriva ima sasvim drugi cilj pred očima. Od toga vremena pa na dalje starac nije nikad gubio iz vida slabost i požrtvovanje male devojčice; od vremena toga neznatnoga događaja, on koji je gledao kako se teško probija s njim kroz tolike teškoće i patnje i koji nije skoro ni mislio o njoj drukčije nego kao o drugu u patnjama, koje je teško osećao na svojoj sopstvenoj koži i žalio se na njih isto toliko zbog sebe lično koliko i zbog nje - sad je odjednom postao svestan svega što duguje njoj i šta su te patnje učinile od nje. Nikad, ne nikad ni jedan jedini put, ni u nekom trenutku zaborava otada pa do kraja, nikakva briga za sebe lično, ni pomisao na svoju udobnost, ili neki sebični obzir, nisu odstranile starčeve misli od toga nežnog predmeta njegove ljubavi.
Išao je stalno za njom tamo amo, čekao da se ona umori i nasloni na njegovu ruku - sedeo prema njoj u uglu kraj kamina, zadovoljan samo posmatranjem i gledanjem dok ona ne bi digla glavu i nasmešila se na njega kao nekada - on bi krišom posvršavao sve kućne poslove koji su suviše zamarali njenu snagu
- u hladne noći bi ustajao da sluša kako ona diše dok spava, a ponekad bi satima čučao kraj njene postelje, dodirujući joj samo ruku. Samo onaj koji sve zna može znati kakve su se sve nade strahovanja i misli pune ljubavi kovitlale po tome poremećenom mozgu i kakva se promena dogodila u sirotom starcu.
Ponekad - dotle su već mnoge nedelje bile protekle - dete, koje se sad zamaralo i od malog napora, provodilo bi, cele večeri na kauču pored vatre. Učitelj bi u takvim prilikama doneo knjige, pa bi joj čitao naglas, a retko bi koje veče prošlo da i Neženja ne dođe da ga, odmeni u čitanju. Starac bi tada sedeo i slušao
- ne razumevajući mnogo od onoga što se čita, ali s pogledom uprtim u devojčicu; pa ako bi se ona nasmešila i razvedrila na neku priču, on bi rekao da je to dobra priča, pa bi zavoleo i samu knjigu. Kad bi tako u tim večernjim razgovorimaNeženja pričao neku priču koja se njoj dopala (što je uvek bio slučaj s njegovim pričama), starac bi se jako mučio da je zapamti; pa šta više, kad bi Neženja pošao od njih, on bi ponekad neopaženo izašao za njim i ponizno ga molio da mu ponovi neki njen deo, kako bi i on naučio da izmami osmeh od Nele. Ali su srećom takve prilike bile retke, pošto je devojčica čeznula da što pre iziđe napolje i da šeta po svojoj svečanoj bašti. Pa bi dolazile i grupe posetilaca da vide staru crkvu, i kako su oni koji su već bili pričali drugima o detetu, oni su slali nove posetioce, te je tako, čak i u to doba godine, bilo gostiju skoro svakoga dana. Starac bi išao za njima na malom odstojanju kroz celo zdanje, pa bi slušao glas koji je toliko voleo, a kad bi stranci pošli i rastali se od Nele on bi se pomešao među njih, ne bi li načuo neki odlomak njihovog razrovora, ili bi u tom istom cilju stajao gole sede glave kraj vratnica crkvene porte, dok su oni izlazili.
Oni su uvek hvalili devojčicu, njenu pamet i lepotu, a on se time silno ponosio. Ali šta je bilo to što su oni često dodavali i na što se njemu srce stezalo i nagonilo ga da plače i jeca u nekom tamnom kutu. Avaj! Čak i ti nemarni stranci - i oni koji su osećali samo privremeno interesovanje - - oni koji će otići i već iduće nedelje zaboraviti da takvo stvorenje i postoji - čak su i oni to videli - čak su je i oni žalili - čak su mu i oni sažaljivo rekli zbogom i šaputali izlazeći.
I među samim stanovnicima sela nije bilo nikoga ko nije vremenom zavoleo malu Nelu; čak je i među njima postojalo isto osećanje; neka nežnost prema njoj - sažaljivo poštovanje koje je raslo iz dana u dan. Pa i sami đaci, bezbrižni i vetrenjasti kako ih je bog dao, čak su je i oni voleli. I najgrublji među njima je žalio ako je idući u školu, ne bi video na njenom običnom mestu, pa bi skrenuo sa svoga puta da pita za nju i da progovori koju reč kroz rešetku na prozoru. Ako bi ona sedela u crkvi, oni bi, obično malo zavirili tiho kroz otvorena vrata; ali joj nikad nisu govorili, sem ako bi ona ustala i sama im rekla nešto. Svi su kod nje osećali nešto što ju je uzdizalo visoko iznad njih.
Tako je bilo i kad bi došla nedelja. U crkvu je dolazio sve sam siromašni svet sa sela, jer je zamak u kojem je stanovala stara vlastelinska porodica već odavno bio pusta ruševina, te je na sedam milja unaokolo živeo samo prosti i siromašni svet. Tu se, kao svuda na drugom mestu, pokazivalo interesovanje za Nelu. Okupili bi se oko nje u crkvenoj preprati pre i posle službe božije, mala deca bi joj se hvatala za suknju: a stari ljudi i žene bi ostavljali svoje poznanike da nju ljubazno pozdrave. Niko od njih, ni stari ni mladi, nije ni pomišljao da prođe mimo nje bez neke ljubazne reči. Mnogi koji su dolazili sa daljine od tri i četiri milje donosili su joj male poklone, a i najsiromašniji i najgrublji imali su za nju poneku dobru želju.
Ona je potražila i našla onu decu koju je najpre videla kako igraju na groblju. Jedno od njih - onaj dečko koji je govorio o svome bratu - bilo je njen mali ljubimac i prijatelj, pa je često sedelo pored nje u crkvi, ili se, pelo s njom zajedno na vrh tornja. Za njega je bilo uživanje da joj pomogne, te su vrlo brzo postali dobri drugovi.
Dogodilo se da je, dok je ona jednog dana čitala na svom mestu u crkvi, to dete utrčalo unutra s očima punim suza, pa pošto ju je neko vreme držalo malo dalje od sebe i gledalo usrdno u nju ono joj je strasno sklopilo ruke oko vrata.
- Šta je sad? - reče Nela utišavajući ga. - Šta je bilo?
- Ona još nije to! - viknu dečko, grleći je još čvršće. -  Ne, ne, još nije!
Devojčica je gledala u njega začuđeno, pa ga, sklanjajući mu kosu s lica i ljubeći ga, upita šta to govori.
- Ti ne smeš postati to, Nela, draga Nela! - viknuo je dečko.  - Mi njih ne vidimo. Oni nikad ne dolaze da se igraju, ni da razgovaraju sa nama. Budi ovo što si sad. To je bolje.
- Ja te ne razumem - reče dete. - Reci šta hoćeš da kažeš.
- Pa eto, oni kažu, - reče dečko gledajući naviše u njeno lice - da ćeš ti biti anđeo pre nego što ptice počnu opet pevati. Ali ti nećeš! Je li da nećeš? Ne ostavljaj nas, Nela iako je nebo sjajno. Ne ostavljaj nas.
Devojče je oborilo glavu i pokrilo lice rukama.
- Ona ne može ni da pomisli na to! - reče dečko radujući se kroz suze - Ti nećeš ići! Ti znaš kako bi to nas ožalostilo. Draga Nela reci da ćeš ostati kod nas, molim te, molim te reci da hoćeš! Jadni mališanje sklopio ruke i kleknuo pred njene noge.
- Samo pogledaj u mene, Nela, - reče dečko - i reci da ćeš ostati, pa ću onda znati da se oni varaju i da neću više plakati. Hoćeš li reći, da, Nela?
Nela je jednako držala glavu oborenu, a lice zaklonjeno rukama i samo je njeno jecanje remetilo potpunu tišinu.
- Posle nekog vremena - nastavio je dečko trudeći se da joj skloni s lica jednu ruku - i dobri anđeli će biti zadovoljni što nisi s njima i što si ostala ovde kod nas. Vili je otišao tamo k njima; ali da je znao kako će meni biti teško bez njega u našem krevetiću noću, on me ne bi nikad ostavio, znam sigurno.
Ali devojčica mu još nikako nije mogla odgovoriti, nego je jecala kao da će joj srce pući.
- Zašto da ideš tamo, draga Nela? Ja znam da ti ne bi bila srećna kad bi čula kako mi plačemo što smo te izgubili. Kažu da je Vili sad u raju, da je tamo uvek lepo, a ja sam ipak uveren da on tuguje kad ja legnem na njegovu postelju u bašti, a on ne može da se okrene da me poljubi. Ali ako ipak odeš Nela - reče dečko milujući je i priljubljujući svoje lice uz njeno - voli i njega mene radi. Kaži mu kako ga jajoš volim; i koliko sam tebe voleo; a kad ja budem mislio da ste vas dvoje zajedno i da ste srećni, ja ću se truditi da to podnesem i nikad vam neću pričiniti bol nikakvim nevaljalim postupcima - zaista neću!
Devojčica mu dopusti da skloni njene ruke, pa ga obgrli njima. Ćutali su neko vreme onako uplakani, ali nije prošlo mnogo vremena, pa je ona pogledala u njega s osmehom i obećala mu blagim, mirnim glasom, da će ostati i da će biti njegova prijateljica sve dok joj to nebo dozvoli. On je zapljeskao rukama od radosti i zahvalio joj puno puta; pa kad mu je Nela rekla da ne govori nikome ništa o svemu tome, od srca joj je obećao da to neće nipošto uraditi.
I nije kazao, bar ukoliko je devojčica mogla saznati za to, nego ju je tiho pratio u svima njenim šetnjama i razmišljanjima, i nikad se više nije vraćao na tu stvar, jer je osetio da joj je ona nanela bol, iako je bio nesvestan uzroka. Ali je u njemu preostalo još neko osećanje nepoverenja, jer bi često došao i po mraku s večeri, pa bi je bojažljivim glasom zvao ispred vrata, da sazna da li je dobro, pa kad mu je odgovorila da jeste i pozvala ga da uđe, on bi seo na malu šamlicu kraj njenih nogu i strpljivo bi sedeo tu sve dok ne bi došli da ga vode kući i svako jutro bi ga neizbežno zateklo u blizini kuće da pita da li je ona dobro; i bilo jutro, podne ili veče, makar gde išla, on bi ostavljao svoje drugove u igri, i samu igru da bude u njenom društvu.
- I uz to je tako dobar prijatelj - rekao je jednom stari grobar devojčici. - Kad je njegov stariji brat umro - reč „stariji“ čudno zvuči jer je njemu bilo tek sedam godina - sećam se kako je to njega silno bolelo.
Dete je mislilo o tome što joj je učitelj govorio, i osećala kako se istinitost njegovih reči pokazuje i u tom detetu.
- Ali ipak mislim da ga je to učinilo nekako tihim. - - reče starac - ma da je ipak ponekad dosta veseo. Kladio bih se da ste ti i on išli da slušate kraj starog bunara.
- Zaista nismo - odgovori dete - Ja sam se plašila da idem blizu njega, jer ne idem često u taj donji deo crkve, i ne poznajem to mesto.
- Onda hajde sa mnom - reče starac. - Ja sam ga poznavao još kao dečko. Hodi.
Sišli su niz uzane stepenice koje su vodile u kriptu, pa stadoše na jednom mračnom i sumornom mestu među tamnim svodovima.
- Evo, ovo je to mesto - reče starac. - Daj mi ruku dok podignem poklopac, da ne bi posrnula i upala unutra. Ja sam suviše star - mislim zbog reumatizma - te ne mogu da se saginjem.
- Mračno i strašno mesto - viknu dete.
- Pogledaj unutra - reče starac, pokazujući prstom naniže.
Dete posluša i baci pogled u ponor.
- Izgleda kao pravi grob - reče starac.
- Jeste - odgovori dete.
- Ja sam često uobražavao - reče grobar - da je on isprva iskopan da bi ova stara zgrada izgledala sumornija, i da bi stari kaluđeri bili pobožniji. Govori se da će ga zatvoriti i zazidati.
Devojčica je još stajala i gledala zamišljeno u svod - Ali ćemo videti - reče grobar - koliko će veselih i mladih glava ona druga zemlja tamo pokriti, pre nego se ova rupa zatvori. Jedini bog zna! Kažu da će je zatvoriti na proleće.
„Ptice će ponovo propevati u proleće” pomisli devojčica naslonjena na prozor u svojoj sobi i gledajući u sunce koje je zalazilo. - Proleće! Krasno i blaženo doba.

PEDESET ŠESTA GLAVA
Na dan dva posle Kvilpovog čašćenja društva u Pustinji, g. Sviveler stupi u kancelariju g. Samsona Brasa u obično vreme, pa kako je bio sam u tome hramu Poštenja, on spusti šešir na sto, i, izvadivši iz džepa mali paket crnoga krepa, dade se na posao da ga presavije i prikopča na njega, u vidu pantljike za šešir. Kad je svršio to dodavanje, on razgleda svoje delo s velikim dopadanjem, pa ponovo stavi šešir na glavu - prilično nakrivljen na jedno oko, da bi izgledao što žalosniji. Pošto je to udesio, gurnuo je ruke u džepove i stao odmerenim koracima hodati gore dole po kancelariji.
- Uvek je to tako bilo kod mene - reče g. Sviveler. - Uvek. Uvek je tako bilo, još od detinjstva sam ja gledao kako mi se najmilije nade izjalove: nikad nisam zavoleo neko drvo, ili cvet, a da se nisu prvo osušili i uvenuli; nikad nisam zavoleo i gajio svoju milu košutu da me očarava svojim mekim crnim okom, a da mi je nije preoto neki baštovan, kad sam je ja već privikao na sebe i naučio da me voli.
Klonuo pod uticajima tih razmišljanja, g. Sviveler zastade naglo pred naslonjačom za klijente i baci se u njene raširene ruke.
- I ovo mi je neki život - reče g. Sviveler s nekom zajedljivom mirnoćom. - Pa da, svakako. Zašto da ne! Ja sam sasvim zadovoljan. A ovo ću nositi - dodade Ričard skinuvši šešir i gledajući namršteno u njega, kao da ga samo novčani razlozi zadržavaju da ga ne baci pod noge - Nosiću ovo znamenje ženske verolomnosti kao znak sećanja na onu s kojom neću nikad više ići zamršenim putanjama lavirinta, kojoj neću nikad nazdravljati rumenikom i koja će mi otrovati san za kratak ostatak moga života! Ha, ha, ha!
Ovde može biti umesno da se napomene, kako ne bi izgledalo kao neka protivrečnost na kraju ovoga monologa - da g. Sviveler nije svoj govor završio veselim smehom; što bi nesumnjivo bilo neskladno sa svečanom ozbiljnošću njegovih misli, nego da je, onako glumački raspoložen, izveo ono što se u melodrami naziva „demonskim“ osmehom - jer izgleda da se svi demoni smeju u otsečnim slogovima, i to uvek u tri sloga, nikad ni više ni manje, što je značajna odlika te gospode, odlika koju treba imati na umu.
Još kobni odjeci toga smeha nisu bili čestito ni zamrli, a g. Sviveler je još sedeo utučen u naslonjači za klijente, kad se razleže zvonjenje - ili, da bi reč bila u skladu sa sadašnjim sumornim raspoloženjem, reći ćemo pogrebni zvon kancelarijskog zvonceta. Otvorivši vrata što je mogao brže, on ugleda izrazito lice g. Čakstera, pa onda ta dvojica izmenjaše bratske pozdrave.
- Vraški ste rano stigli u ovu ružnu klanicu - reče taj gospodin stojeći na jednoj nozi i mašući drugom sa savršenom lakoćom.
- Pa prilično - odgovori Dik.
- Prilično! - reče g. Čakster tonom ljubaznog ćaskanja koji mu je tako lepo stajao. - I ja bih to rekao. Ta znate li vi, dragi prijatelju, koliko je sati - pa sad je devet i po pre podne.
- Izvolite unutra - reče Dik. - Sasvim sam, Sviveler solus.25 „Svih veštica to je čas...“.
- „Gluho doba noći neme!
Kad se groblja otvaraju,
I grobovi mrtve daju. “
Na kraju toga citata u dijalogu svaki je gospodin zauzeo naročit stav, pa pošto su odmah ponovo prešli na prozu, ušli su u kancelariju. Takvi nastupi lirskog oduševljenja su česti kod Slavnih Apolonaca i stvarno su bili veza i karika među njima, i uzdizali ih iznad hladne i dosadne zemlje.
- No, pa kako ste mi, lafe? - reče g. Čakster sedajući na stolicu. - Morao sam da dođem u grad nekim ličnim malim poslom, pa nisam mogao da prođem pored ćoška ove ulice da malo ne zavirim; nego, duše mi moje, nisam se nadao da ću vas naći. Tako je đavolski još rano.
G. Sviveler se zahvali na pažnji, pa kako se iz daljeg razgovora videlo da je dobro sa zdravljem a da je i g. Čakster u takvom istom zavidnom stanju, oba gospodina; držeći se jednog svečanog običaja staroga Bratstva kome su pripadali, složno zapevaše jedan odlomak omiljenog dueta „Sve je dobro“ s dugim treperenjem glasova na kraju.
- No, a šta ima novo? - upita Ričard.
- Varoš je tako dosadna, dragoviću moj, - odgovori g. Čakster - kao pasulj. Nema ništa novo. Onako uzgred, ovaj vaš stanar je neki neobičan čovek. Taj odoleva najoštroumnijoj pronicljivosti. Nikad nisam video takvo čudo od čoveka!
- Šta je sad uradio? - reče Dik.
- Tako mi Jupitera, gospodine, - reče g. Čakster vadeći iz džepa duguljastu burmuticu čiji je poklopac bio ukrašen lisičjom glavom lepo izrezanom u mesingu - toga čoveka ni sam vrag ne može razumeti. Ta on se, moj gospodine, sprijateljio s našim pisarom pripravnikom. To nije rđav čovek, samo je začudo tup i mlakonja. Ako mu je trebao prijatelj, zar nije mogao naći nekoga ko zna dve unakrst, i koji bi mu mogao biti prijatan svojim lepim ponašanjem i razgovorom. Ja, gospodine moj, imam svoje mane...  - reče g. Čakster.
- O ne, nikako! - upade g. Sviveler.
- O da, imam. Ja imam svoje mane; niko ne zna bolje svoje mane nego što ja znam svoje. Ali - reče g. Čakster - ja nisam mlakonja. Moji najgori neprijatelji - svaki čovek ima svoje neprijatelje, pa i ja imam svoje - nikad mi nisu pripisivali mlakost. A znate šta, gospodine moj; kad ja ne bih imao malo više onih osobina koje obično vežu prijateljstvom čoveka s čovekom nego što ih ima naš advokatski pripravnik, ja bih ukrao kolut češirskog sira, vezao ga sebi za vrat i skočio u vodu da se utopim. Umro bih ponižen, kao što sam i živeo. Bih, časti mi!
Tu Čakster zastade, kucnu čukljem kažiprsta po lisičjoj glavi, tačno po njušci, i zagleda se postojano u g. Svivelera kao da hoće da kaže da će ako misli da će on kihnuti videti da se prevario.
- Ne zadovoljavajući se, gospodine, - reče g. Čakster -  time što se sprijateljio sa Aveljom, on se združio i s njegovim ocem i majkom. Otkako se vratio s onog putovanja na kojem je gonio vetar kapom, on je odlazio tamo - stvarno odlazio tamo. A uz to štiti i maloga Snoba: uvidećete, gospodine da će sad stalno špartati odavde do tamo i natrag; a ne mislim da je, osim običnih izraza učtivosti, progovorio desetak reči samnom. E znate, na moju dušu - reče g. Čakster, mašući ozbiljno glavom, što ljudi obično rade kad misle da se s nečim oteralo suviše daleko  - to su uopšte uzevši tako prostačka posla, da kad ja ne bih imao obzira prema svome principalu, i kad ne bih znao da on ne može bez mene, ja bih bio primoran da raskinem. Ne bi mi ostajalo ništa drugo.
G. Sviveler, koji je sedeo na stolici prema svom prijatelju prodžara vatru u znak živog saučešća, ali ne reče ništa.
- A što se tiče mladoga Snoba, - nastavi g. Čakster proročanskim izrazom - videćeš da će to ispasti jedan mućak. Mi u našem poslu znamo ponešto o ljudskoj prirodi, i ja vam dajem reč da će se taj bata koji je došao da odradi onaj šiling, jednog dana pokazati u pravoj boji. To je podmukla lopuža, gospodine. Mora biti da je tako!
Onako uzbuđen g. Čakster bi verovatno nastavio i dalje o toj stvari i još jačim izrazima, da se na vratima nije čulo kucanje koje ga, pošto je nagoveštavalo nečiji dolazak službenim poslom natera da zauzme mnogo krotkiji izraz nego što bi možda izgledalo u skladu sa njegovom skorašnjom izjavom. Čuvši taj isti zvuk, g. Sviveler brzo okrete svoju stolicu na jednoj nozi, dok je ne okrete prema stolu, u koji žurno strpa žarač, pošto je onako zbunjen zaboravio da ga spusti iz ruke, pa viknu: - Napred!
A šta mislite ko se pojavio kad su se vrata otvorila? Niko drugi nego glavom taj Kit koji je bio predmet g. Čaksterove ljutine! Nikad se niko nije tako brzo pribrao i ohrabrio, ni izgledao tako besan kao g. Čakster, kad je video da je to on. G. Sviveler je neko vreme buljio u njega, pa je zatim skočio sa stolice, i pošto je izvadio žarač s mesta gde je bio skriven, stao je izvoditi razne mačevalačke pokrete i sve napade i pariranje po propisu, i to nekako besomučno.
- Je li gospodin kod kuće - upita Kit prilično začuđen takvim dočekom.
Pre nego što je g. Sviveler stigao da odgovori što bilo, g. Čakster iskoristi priliku da ljutito protestuje protiv oblika u kojem je to pitanje postavljeno, i koje se njemu činilo uvredljivo i puno snobovske naduvenosti, pošto je iako je video dva gospodina prisutna, pitao gde jzgospodin ili bolje rečeno, trebalo je da kaže njegovo ime i da ostavi da slušaoci odrede njegov položaj kako nađu za shodno (jer nije isključeno da je onaj koga on traži niži od njih) g. Čakster je primetio još i da ima izvestan razlog da veruje da se ta uvreda odnosi lično na njega, i da on nije čovek s kojim se može terati šega - što izvesni snobovi, (koje on neće da pominje, ni da naročito opisuje) mogu brzo uvideti na svoju štetu.
- Ja mislim na gospodina gore - reče Kit okrenuvši se Sviveleru - Je li on kod kuće?
- Zašto? - upita Dik.
- Jer ako je tu, imam jedno pismo za njega.
- Od koga?
- Od gospodina Garlanda.
- O - reče Dik neobično učtivo - - Onda ga možete predati ovde prijatelju. Ako treba da čekate na odgovor, možete pričekati u hodniku, koji je prostorija puna vazduha i dobro provetrena.
- Hvala vam - odgovori Kit. - Ali ja imam naređenje da ga predam samo njemu, molim vas.
Krajnja drskost toga odgovora tako izazva g. Čakstera i tako uzbudi njegovo brižno uvaženje časti njegovog prijatelja, da je izjavio kako bi on, kad ga ne bi sprečavali zvanični obziri nesumnjivo uništio Kita tu na licu mesta, a taj bi postupak  - s obzirom na to da su uvredu pratile vanredno otežavajuće okolnosti - oglasila za opravdan svaka porota u Engleskoj, koja bi nesumnjivo to delo oglasila za opravdano umorstvo zajedno sapriznanjem visokoneporočnog karaktera osvetnikovog. G. Sviveler, koji se nije baš tako jako uzrujavao zbog toga, prilično se stideo zbog uzrujanosti svoga prijatelja i bio u priličnoj nedoumici kako da postupi (pošto je Kit bio sasvim miran i dobroćudan), kad se ču kako gospodin samac viče snažno s vrha stepenica.
- Jesam li ja dobro čuo da je to neko došao kod mene? -  viknu stanar.
- Jeste, gospodine - Svakako gospodine.
- Pa gde je onda? - grmnu gospodin samac.
- Evo ga ovde, gospodine. - odgovori g. Sviveler - Dakle mladiću, zar ne čuješ da treba da ideš gore? Jesi li gluv?
Kit je, izgleda, mislio da nije vredno upuštati se u neku prepirku, nego žurno ode, a ostavi Slavne Apolonce da ćuteći gledaju jedan u drugog.
- Nisam li vam rekao? - reče g. Čakster. - Šta vi mislite o tome?
G. Sviveler, koji je u osnovi bio dobroćudan čovek i koji nije video u Kitovom držanju nikakvo krupno nevaljalstvo, skoro nije znao šta da odgovori. Ali ga iz te neprilike izvuče dolazak g. Samsona i njegove sestre Sali, i g. Čakster se povuče čim ih ugleda.
G. Bras i njegova dražesna drugarica su, kako je izgledalo, za vreme svoga skromnog doručka održali neki dogovor o nekoj vrlo zanimljivoj i važnoj stvari. Prilikom takvih konferencija oni su se redovno pojavljivali u kancelariji jedno pola sata posle svog običnog vremena i veselo nasmejani kao da su im njihove najnovije zavere i planovi umirili duše i bacili svetlost na tegobni put. U ovoj prilici oni su izgledali naročito veseli, pošto je g-đica Sali izgledala sva uglađena kao namazana, a g. Bras je trljao ruke neobično vesela i laka srca.
- No, gospodine Ričarde, - reče Bras - kako smo jutros? Prilično sveži i raspoloženi, a, gospodine Ričarde?
- Dosta dobro, gospodine.
- To je dobro - reče Bras. - Ha, ha! Trebalo bi da smo veseli kao ševe, gospodine Ričarde, - što da ne? Krasan je ovo svet u kome živimo, krasan svet. Ima i rđavih ljudi, gospodine Ričarde, ali da nema rđavih ljudi, ne bi bilo ni dobrih advokata. Ha, ha! Ima li kakvih pisama jutrošnjom poštom gospodine Ričarde?
G. Sviveler odgovori odrečno.
- Ha! - reče Bras - ne mari ništa. Ako ima malo posla danas, biće ga više sutra. Veselo srce, gospodine Ričarde, kudelju prede. Je li kogod dolazio, gospodine?
- Samo moj prijatelj - odgovori Dik. - Neka ne da bog da ikad oskudevamo u...
- „Prijatelju“ - upade brzo Bras - „ili u boci da ga poslužimo“. Ha, ha! Tako ta pesma glasi, zar ne? Divna pesma, gospodine Ričarde, vrlo krasna. Vaš prijatelj je onaj mladić iz Viderdenove kancelarije, činilo mi se... da.. „Neka ne da bog da ikad...“ Je li još ko dolazio, gospodine Ričarde?
- Samo neko kod stanara - odgovori g. Sviveler.
- O, zbilja! - viknu Bras. - Neko kod stanara, a? Ha, ha! „Neka ne da bog da ikad oskudevamo u prijatelju ili u...“ Neko kod stanara, a, gospodine Ričarde?
- Jeste - reče g. Dik malo iznenađen preterano živahnim raspoloženjem svoga poslodavca. - I sad je kod njega?
- I sad je kod njega! - viknu g. Bras. - Ha, ha! pa neka i’ nek žive veselo i skrooz slobodnooo! A g. Ričarde? Ha, ha!
- O, na svaki način - odgovori g. Dik.
- A ko je to? - reče g. Bras preturajući po svojim hartijama  - ko je taj stanarev posetilac? Nadam se da nije neka posetiteljka, a, gospodine Ričarde? Moral na Bivis Marksu, znate, gospodine... „Kad žena krasna izgubi glavu...“ i takve stvari... a, gospodine Ričarde?
- To je opet jedan mladić koji pripada g. Viderdenu, ili bar upola spada kod njega... - odgovori Ričard. - Zove se Kit..
- Kit, je li? - reče Bras. - Čudno ime... ime morskog gorostasa, a, gospodine Ričarde? Ha, ha! Dakle Kit je tamo, je l’? O!
Dik pogleda u g-đicu Sali čudeći se što ona ne obuzda tu g. Samsonovu neobičnu raskalašnost; ali kako njoj nije bilo ni na kraj pameti da to pokuša, nego je pre pokazivala znake prećutnog odobravanja, on zaključi da su oni sigurno nedavno opelješili nekoga, pa im je račun isplaćen.
- Hoćete li biti tako dobri, g. Ričarde, - reče Bras, uzevši jedno pismo sa stola - da skoknete časkom do Pekhem Raja s ovim pismom? Nije potreban odgovor ali je naročito važna stvar, te treba da se nosi lično. Naplatite iz kancelarijskih troškova vožnju tamo i natrag znate kako je: „ne štedi kancelariju! Iscedi iz nje što više možeš“ - to je pisarska deviza - a, gospodine Ričarde? Ha, ha!
G. Ričard svečano skide svoj veslački kaputić skide s čiviluka svoj šešir, stavi pismo u džep i ode. Čim je on izašao, Sali Bras skoči na noge lagane pa smešeći se umiljato na brata (koji joj klimnu glavom i udari se prstom po nosu u znak odgovora), takođe izađe.
Čim Samson Bras ostade sam, on širom otvori kancelarijska vrata, pa pošto sede za sto tačno prema njima, tako da mu nije mogao promaći neopaženo niko ko bi sišao niz stepenice i izašao na ulicu, poče pisati vrlo marljivo i veselo, pevušeći u isto vreme, glasom koji je bio što god hoćete samo ne muzikalan, neke odlomke koji kao da su se odnosili na slogu crkve i države: jer su bili neka smeša večernje crkvene pesme i državne himne.
Tako je advokat sa Vivis Marksa sedeo i pisao, i pevušio dosta dugo, sem kad bi zastao da oslušne s prepredenim izrazom na licu i ne bi ništa čuo, pa bi nastavio da pevuši još glasnije i da piše sporije nego ikad. Najzad on u jednoj od tih pauza ču kako su se vrata sobe njegovog stanara otvorila i zatvorila, i kako neki koraci idu niz stepenice. Na to g. Bras sasvim prestade pisati i, s perom u ruci, stade pevati iz glasa i mahati glavom sa strane na stranu, kao čovek koji se svom dušom zaneo muzikom i smeška se blaženo kao heruvimi i serafimi.
Stepenice i ti melodični zvuci dovedoše Kita pravo tome prizoru, a kad on stiže pred vrata, g. Bras prestade pevati, ali ne i smešiti se, i ljubazno klimnu glavom, u isto vreme dajući Kitu znak perom da mu priđe.
- Kite, - reče Bras najljubaznijim glasom koji se može zamisliti - kako ste mi, Kite?
Kit, koji je bio dosta nepoverljiv prema tome prijatelju, odgovori pristojno i već je uhvatio za kvaku uličnih vrata, kad ga g. Bras tiho pozva da se vrati.
- Nemojte da idete, Kite, molim vas - reče beležnik tajanstvenim, a ipak poslovnim glasom - Uđite ovamo, molim vas. O, bože, bože! Kad vas samo pogledam, - reče advokat ustajući sa stolice i stojeći ispred vatre i leđima okrenut njoj  - odmah se setim najslađeg lica koje su moje oči ikad viđele. Sećam se kako ste vi dolazili tamo dva do tri puta dok smo mi gazdovali tamo. Ah, Kite, dragi mladiću, gospoda moje struke moraju ponekad da vrše tako mučne dužnosti da im ne treba zavideti - zaista ne, ne treba da im zavidite!
- Ja im i ne zavidim gospodine, - reče Kit - iako nije moja stvar da o tome sudim.
- Jedino možemo da se tešimo, Kite, - nastavi advokat gledajući u njega nekako zamišljeno i rasejano - time što, iako ne možemo da promenimo pravac vetru, možemo ponekad da ublažimo njegovo dejstvo; možemo da ga ublažimo za ostrižene jaganjce, da se tako izrazim.
„I još kako ostrižene“ pomisli Kit, „i to do gole kože!“ Ali ne reče ništa.
- Tom prilikom Kite - reče g. Bras - prilikom na koju sam maločas mislio, ja sam imao da izdržim žestoku borbu sa g. Kvilpom (jer gospodin Kvilp je čovek tvrda srca) da postignem povoljne uslove koje su starac i devojčica dobili. To me je moglo stati jednog klijenta. Ali mi je stradanje vrline ulivalo hrabrost i ja sam odneo pobedu.
„Pa on na kraju krajeva nije baš tako rđav čovek“ pomisli čsetiti Kit, dok je beležnik pućio usne i izgledao kao čovek koji se bori protiv svojih boljih osećanja. - Što se vas tiče, Kite, ja vas poštujem - reče Bras uzbuđeno - U ono vreme sam vas dovoljno upoznao da sam vas poštovao, iako ste nižeg položaja i skromnog stanja. Ja ne marim za prsnik, nego za srce što pod njim bije. Kockaste pruge na prsniku samo su žice na kavezu, a srce je ptica u njemu. Ah, koliko je takvih ptica koje čame u ropstvu i proturaju kljun kroz žice da se sprijatelje s ljudima.
Ta pesnička figura, koju Kit shvati kao doslovno ciljanje na njegov kockast išarani prsnik potpuno ga osvoji; g. Brasov glas i držanje dosta doprineše postignuću toga cilja, jer je on govorio blagom i istinitom ozbiljnošću nekog isposnika i samo mu je još nedostajalo uže oko njegovog crnog geroka i mrtvačka lobanja na polici iznad kapa da se potpuno uvrsti u njihov red.
- E, e, e! - smešeći se osmehom kojim se smeškaju dobri ljudi kad sažaljevaju svoje lične slabosti, ili postupke svojih bližnjih - ovde nas niko ne vidi, uzmite to, molim vas - I dok je to govorio, pokazivao je na dve polukrune na stolu.
Kit pogleda u novac, pa u Samsona, predomišljajući se.
- To je za vas - reče Bras.
- Od..?
- Nije nimalo važna ličnost od koje to dolazi - odgovori advokat. - Recite da je od mene, ako hoćete - Mi imamo nad sobom nastrane prijatelje, Kite, pa ne smemo mnogo da zapitkujemo ni da govorimo suviše - razumete? Treba da uzmete to i ništa više: a neka ostane među nama, ali ja ne mislim da će to biti poslednje što ćete imati da uzmete s toga istog mesta. Nadam se da neće. Zbogom Kite, zbogom!
Uz mnogo zahvaljivanja i mnogo prekorevanja sebe samoga što je s tako malo razloga sumnjičio čoveka koji se odmah u njihovom prvom razgovoru pokazao različit od onoga kako ga je on zamišljao, Kit uze novac i vrati se kući. G. Bras ostade sedeći pored vatre, i vrati se svojim pevačkim podvizima i serafimskom smešenju.
- Smem li da uđem? - reče g-đica Sali provirujući.
- O, da, možeš ući - odgovori njen brat.
- Hm! - nakašlja se g-đica Bras upitno.
- Pa dabogme - odgovori Samson. - Sasvim je pečen.

PEDESET SEDMA GLAVA
G. Čaksterova ljutita strahovanja nisu bila bez ikakvog osnova. Nesumnjivo je da gospodin samac i g. Garland nisu dopustili da prijateljstvo između njih ohladi, nego je ono napredovalo i bujalo preko svake mere. Brzo su uveli običaj da redovno opšte i da se posećuju, pa kako je nekako u to vreme gospodin samac lako oboleo - valjda usled skorašnjeg jakog i čestog uzrujavanja i mnogih razočarenja - to je pružilo dovoljan razlog za još češće opštenje, te skoro nije bilo dana da neko od žitelja Kotedža Avelj u Finčliju ne bi došao na Bivis Marks.
Kako je poni bio potpuno odbacio masku i bez ikakvog okolišenja i sakrivanja u kučine odlučno odbijao da ga tera ma ko drugi osim Kita, redovno se dešavalo daje, bilo da je dolazio stari g. Garland, ili g. Avelj, Kit neizostavno bio u njihovom društvu. Kit je uz to po svom položaju nosio sve poruke i sva pitanja; te je tako došlo do toga da se za sve vreme bolovanja gospodina samca Kit pojavljivao na Bivis Marksu isto tako redovno kao i poštar.
G. Samson Bras, koji je na svaki način imao svoje razloge sa kojih je budno motrio na njegovo kretanje, ubrzo je naučio da razlikuje ponijev kas i kloparanje malih čeza još od ćoška ulice. Čim bi mu taj šum dopro do ušiju, on bi smesta položio pero i stao trljati ruke pokazujući najživlje ushićenje.
- Ha, ha! - kliknuo bi on. - Evo opet ponija! Krasan poni, neobično krotak poni, a, gospodine Ričarde?
Dik bi mu dao neki ravnodušan odgovor, a g. Bras, stajući na najnižu prečagu svoje stolice, da bolje vidi na ulicu preko vrha zavese u prozoru, stao bi da posmatra posetioce.
- Opet stari gospodin! - kliknuo bi on - vrlo pristupačan gospodin, gospodine Ričarde, - divno držanje, gospodine, puno neke mirnoće; u svakoj crti na licu vidi mu se krajnja dobrota. To je sušto oličenje moga shvatanja Kralja Lira, onakvog kakav je izgledao kad je još raspolagao svojom kraljevinom, gospodine Ričarde, - ista ona dobroćudnost, ista seda kosa s malom ćelom, ista podložnost varanju. Ah, milina je gledati ga, gospodine, prosto milina!
A zatim, pošto bi g. Garland sišao s kola i otišao gore, g. Samson bi stao da klima glavom i da se smeši Kitu kroz prozor, pa bi ubrzo izašao na ulicu da ga pozdravi, a tu bi se između njih poveo ovakav razgovor.
- Divno je istimaren Kite, - reče g. Bras gladeći ponija- -  to vam služi na čast - začudo gladak i sjajan, nema zbora. Prosto izgleda kao da je sav premazan lakom!
Kit prinosi ruku šeširu i sam pogladi ponija, pa izražava svoje ubeđenje da - gospodin Bras neće naći još puno takvih kao što je on.
- Zaista, divna životinja! - viknu Bras - a sigurno i bistra?
- He, bog s vama! - primeti Kit - ta on vam razume sve što mu kažete, kao god i neka krštena duša!
- Ama je l’ moguće? - viče Bras koji je čuo tu istu stvar, na tome istom mestu, od te iste ličnosti tim istim rečima već deset puta, ali ipak stoji okamenjen od čuda. - O, bože blagi!
- Ja nisam mogao ni misliti kad sam ga prvi put video, gospodine, - veli Kit zadovoljan što advokat pokazuje toliko interesovanja za njegovog ljubimca - da ću se tako sprijateljiti s njim.
- Ah! - uzdahnu g. Bras prosto kipteći od moralnih pouka i silne ljubavi prema čestitosti - Krasan predmet za razmišljanje za vas, prekrasan. Predmet dostojan opravdanog ponosa i čestitanja, Kristofere. Poštenje je najbolja politika, to sam ja odavno uvideo. Ja sam danas pre podne izgubio četrdeset i sedam funti i deset šilinga samo zbog svoga poštenja. Ali to je dobit, čista dobit!
G. Bras potuljeno golica svoj nos perom i gleda u Kita suznim očima. Kit misli u sebi da, ako je ikad neki čovek uterivao u laž svoj spoljni izgled, taj čovek je Samson Bras.
- Čovek - reče Samson Bras - koji gubi četrdeset sedam funti i deset šilinga za jedno pre podne zbog svoje čestitosti, to je čovek kome treba zavideti. Da je izgubio i osamdeset funti, osećanje blaženstva bilo bi samo još veće. Svaka izgubljena funta bi donela stoprocentni dobitak u osećanju blaženstva. Onaj tihi, slabi glas, Kristofere. - viče Bras smeškajući se i busajući se u grudi - sve peva vesele pesme u mojim grudima i sve se pretvara u sreću i radost!
Kita te reči tako okrepljuju moralno i on toliko oseća kako mu prodiru u dušu, da prosto ne zna šta da odgovori kad se g. Garland pojavljuje G. Samson Bras vrlo ponizno pomaže starom gospodinu da se popne u kola, a poni pošto je nekoliko puta mahnuo glavom i postojao tri četiri minuta, a sve četiri noge kao da su mu prikovane za zemlju i kao da se tvrdo rešio da ne makne s mesta, ni živ ni mrtav jurne iznenada bez i najmanjeg prethodnog znaka, brzinom od dvanaest engleskih milja na sat. Onda g. Samson Bras i njegova sestra (koja je došla za njim na vrata) izmešaju nekakav čudan osmeh - nimalo prijatan po svome izgledu - i vraćaju se u društvo g. Ričarda Svivelera, koji se za vreme njihovog otsustva uveseljavao raznim pozama iz pantomime, tako da ga zateknu za njegovim pultom sasvim crvenog i zagrejanog kako živo polovinom peroreza grebe mrlju koja ne postoji.
Kad bi god Kit došao sam, bez čeza, uvek bi se dogodilo da je to g. Samsona potsetilo da g. Svivelera pošlje po nekom poslu da obiđe, ako ne opet Pekhema Raja, ono na svaki način neko dosta daleko mesto sa kojeg se verovatno neće moći vratiti za dva do tri sata, pa vrlo verovatno i za mnogo duže vreme, pošto, da pravo kažemo, taj gospodin nije bio čuven sa svoje revnosti u takvim prilikama, nego bi pre produžio i protegao vreme povratka do krajnjih granica mogućnosti. Čim bi g. Sviveler iščeznuo i g-đica Sali Bras bi se smesta povukla. Onda bi g. Samson Bras širom otvorio vrata svoje kancelarije, pa vesela srca stao pevušiti i smešiti se serafimski, kao i ranije. Kad bi Kit sišao niz stepenice on bi ga pozvao unutra, pa bi ga zabavio nekim prijatnim i poučnim razgovorom; a ponekad bi ga umolio i da za koji trenutak pričuva kancelariju, dok bi g. Bras skoknuo poslom preko puta; pa zatim bi dobio na poklon jedan ili dva komada novca od pola krune, kako bi već kad ispalo. To se ponavljalo tako često, da se Kit koji nije nimalo sumnjao da taj novac dolazi od gospodina samca, koji je već bio vrlo izdašno nagradio njegovu majku nije mogao nadiviti njegovoj plemenitosti; pa je kupovao tako mnoge jeftine poklone za majku, za malog Jakova kao i za bebu, pa čak i za Varvaru, te je ovo ili ono od njih dobijalo po neku sitnicu svakog bogovetnog dana.
Dok su se te stvari i pojave događale u i van kancelarije Samsona Brasa, Ričard Sviveler tako često sam u kancelariji počinjao je osećati kako mu je vreme dugo. Tako se on, da bi bolje održao svoju veselu narav i sačuvao svoje sposobnosti da ne zarđaju snabdeo daskom za kartanje i paketom karata, pa je uveo u običaj da se karta s jednom mrtvom figurom na sume od deset dvadeset a ponekad i pedeset hiljada funti pored mnogih vrlo smelih opklada u znatne iznose.
Kako su se ta kartanja vršila u najvećoj tišini i pored tako velikih uloga koji su bili na kocki, g. Sviveleru se počinjalo činiti da u one večeri kad su g. i g-đica Bras bili napolju (a oni su sad vrlo često bili napolju) čuje nekakvo šmrcanje, ili teško disanje s one strane na kojoj su vrata, te mu pade na pamet da ti šumovi možda dolaze od male služavke, koja je uvek imala kijavicu zato što je stalno živela u vlazi. Kada je jedne večeri gledao pažljivo u tome pravcu, on je jasno video kako se nečije oko sija i svetli kroz ključaonicu; pa pošto nije više sumnjao da je njegova pretpostavka tačna, prikrao se tiho do vrata i jurnuo iznenada na nju pre nego što je ona osetila da on prilazi vratima.
- O, ja stvarno nisam mislila ništa ružno, časna reč nisam  - viknu mala služavka, otimajući se kao neka, mnogo veća -  Tako je strašno dosadno dole u kujni. Molim vas, nemojte da me odate, k’o boga vas molim, nemojte!
- Da te odam! - reče Dik. - Jesi li ti zaista virila kroz ključaonicu društva radi?
- Na časnu reč jesam - odgovori mala služavka.
- Koliko ima otkako si počela da pariš oči na taj način? -  reče Dik.
- Pa od onda otkako ste vi počeli igrati karte, a i dugo pre toga.
G. Sviveler se prilično zbuni kad se neodređeno seti mnogih fantastičnih položaja kojima se zabavljao posle zamornog posla i koje je mala služavka nesumnjivo sve gledala; ali on nije bio jako osetljiv za takve stvari, te se brzo pribrao.
- E pa onda - hodi unutra - reče on posle kratkog razmišljanja. - Evo, sedi ovde, pa ću te naučiti da se kartaš.
- O, to ja ne smem nikako - - odgovori mala služavka.
- Gospođica Sali bi me ubila kad bi saznala da sam dolazila ovamo.
- A ima li vatre tamo dole? - reče Dik.
- Ima, ali je vrlo slaba - odgovori mala služavka.
- Gospođica Sali mene ne bi mogla ubiti ako bi saznala da sam dolazio tamo pa ću i doći - reče Ričard mećući karte u džep - Gle, kako si mršava! Šta ti misliš s tim?
- Nisam ja za to kriva.
- Da li bi mogla jesti hleba i mesa? - reče Dik skidajući šešir s čiviluka. - Da? Ah, to sam i mislio! Jesi li ikad probala pivo?
- Srknula sam malo jednom prilikom - reče mala služavka.
- Bože, kakvo je to stanje stvari! - reče g. Sviveler dižući oči prema tavanici. - Pa ta nije nikad okusila pivo. To se ne može okusiti samo jednim srkanjem! Pa koliko je tebi godina?
- Ja ne znam.
G. Sviveler široko razrogači oči i kao da se zamisli za časak, zatim, naredivši devojčici da pazi na vrata, dok se on ne vrati, smesta se nekud izgubi.
Ne prođe mnogo pa se vrati. Za njim je išao dečak iz gostionice koji je u jednoj ruci nosio tanjir hleba i govedine, a u drugoj veliki vrč pun neke mirisne mešavine od koje se dizala prijatna para, što je ustvari bilo najbolje začinjeno toplo pivo, pripravljeno po naročitom receptu koji je g. Sviveler bio poverljivo saopštio gostioničaru u vreme kad je kod ovoga imao pozamašan račun, pa je želeo da bude s njim na prijateljskoj nozi. Pošto je na vratima oslobodio dečka njegovog tereta i naložio svojoj maloj drugarici da zabravi vrata, da bi se sačuvali od svakog iznenađenja, g. Sviveler pođe sa njom u kuhinju.
- Tako! - reče Ričard i spusti tanjir pred nju. - Pre svega smaži to sve, a posle ćemo videti šta će doći zatim.
Mala služavka nije čekala da joj se dvaput nudi, te se tanjir brzo ispraznio.
- A sad - reče Dik pružajući joj toplo pivo - potegni dobro iz ovog vrča; samo se umeri, jer znaš kako je, ti nisi navikla na to. No, je li dobro?
- O, kako da nije! - reče mala služavka.
G. Sviveleru je preko svake mere godio taj odgovor, pa je i sam potegao stalno gledajući u svoju drugaricu. Pošto su obavili sve te prethodne stvari, g. Sviveler se dade na to da je nauči da se karta što ona nauči dosta brzo jer je bila oštroumna i prepredena.
- A sad - reče g. Sviveler i metnuvši u jedan tanjir dva komada po pola šilinga useknu bednu sveću, pa pošto su presekli i podelili karte dodade: - Ovo su naši ulozi. Ako pobediš, dobijaš sve, a ako ja pobedim, ja ih i dobijam. Da bi igra izgledala stvarnija i prijatnija zvaću te Markizom, jesi li čula?
Mala služavka klimnu glavom.
- Onda, Markizo, - reče g. Sviveler - otvorite paljbu!
A Markiza je, držeći karte obema rukama razmišljala kojom kartom da počne dok g. Sviveler dajući sebi veseo i otmen izgled koji odgovara tako visokom društvu poteže ponovo iz vrča čekajući da ona počne.

PEDESET OSMA GLAVA
G. Sviveler i njegova partnerka odigraše nekoliko partija s promenljivom srećom, sve dok se gubitak tri puta po šest penija niska površina piva u vrču i iskucavanje deset sati ne udružiše da tome gospodinu skrenu pažnju na činjenicu da vreme leti i da bi bilo umesno da se udalji pre nego što se g. i g-đica Bras vrate.
- Imajući te okolnosti u vidu, Markizo, - reče g. Sviveler ozbiljno - ja ću vas zamoliti, milostiva gospo, za dopuštenje da stavim ovu dasku u džep, i da se udaljim iz vašeg prisustva, čim iskapim ovaj vrč, uz prostu napomenu, Markizo da pošto život teče kao neka reka, ja ne marim za brzinu kojom se njeni vali kotrljaju gospo, sve dok začini za ovakvo pivo rastu na njenim obalama, i dok takve oči obasjavaju njene talase dok protiču. U vaše zdravlje Markizo! Vi ćete me izviniti što držim šešir na glavi ali ova palata je vlažna, a mermerni pod je - ako mi se može dopustiti da se tako izrazim - kaljav. Iz predostrožnosti protiv te nezgode g. Sviveler je od nekog vremena sedeo s nogama na ogradi štednjaka i u tom položaju je dao izraza ovim svojim izvinjavanjima i lagano srkutao poslepnje kapi nektara.
- Baron Samson Bras i njegova dražesna sestra su mi kažete u pozorištu je P tako? - reče g. Sviveler teško naslanjajući levu ruku na sto i dižući glas i desnu nogu, kao što rade razbojnici na pozornici. Markiza klimnu glavom.
- Ha! - izusti g. Sviveler mršteći se dostojanstveno -  Dobro, Markizo! - ali ništa ne mari. Hej, vina ovamo! - - a sve je te melodramske usklike propraćao ponizno podnoseći vrč sebi samom, pa ga je onda zaduvano primao, žedno pio iz njega i glasno mljeskao ustima.
Mala služavka koja nije znala za pozorišne konvencionalnosti kao što ih je g. Ričard znao (jer ustvari nije nikad ni videla pozorište, niti čula da se o njemu govori, sem slučajno i to kroz pukotine na vratima i na druge zabranjene načine) prilično se poplašila od tih postupaka tako novih za nju, pa taj strah i pokaza tako jasno na licu da g. Sviveler nađe za shodno da se okane svoga razbojničkog stava i da ga zameni pitomijim i pogodnijim za svakodnevni život, pa upita.
- Idu li oni često tamo gde ih slava čeka, i ostavljaju vas ovde?
- O, da, razume se da idu - - odgovori mala služavka. -  Gospođica Sali je veliki pecijalist za takve stvari.
- Veliki šta?.
- Veliki pecijalist - ponovi Markiza.
Posle kratkog razmišljanja g. Sviveler reši da se okane ispravljanja govora devojčice i da je pusti da ćereta kako hoće; jer je bilo očevidno da joj se jezik odrešio zbog toplog piva, a i zato što nije imala mnogo prilike da razgovara, tako da poneko zapinjanje nije bilo mnogo važno.
- Ponekad idu da posete gospodina Kvilpa - reče mala služavka s prepredenim izrazom - a idu i na druga mesta bog s vama!
- Je li gospodin Bras pecijalist?
- Ni upola koliko g-đica Sali, nema zbora - odgovori mala služavka mašući glavom - Ta, bog s vama, on ne bi mogao ni da makne bez nje.
- O! Je l’ istina? Zar zaista ne bi? - reče Dik.
- Gospođica Sali ga drži tako strogo. - reče mala služavka  - on uvek pita nju za savet, jes’ bogami, a ponekad dobro izvuče od nje. O, bogo mili, ne biste verovali koliko grdnje izvuče.
- Ja mislim - reče Dik da oni mnogo razgovaraju jedno s drugim, i raspravljaju o mnogim ljudima - na primer meni, ponekad, a, Markizo?
Markiza stade neobično živo klimati glavom.
- Laskavo? - - upita g. Sviveler.
Markiza promeni pravac kretanja glave, koja još nije bila svršila s klimanjem gore dole, pa naglo stade mahati levo i desno, i to tako snažno da je postojala opasnost da će iščašiti vrat.
- Hm! progunđa Dik - Da li bi to značilo jako ogrešenje o poverenje, ako biste mi rekli šta oni govore o poniznoj ličnosti koja ima čast.
- Gospođica Sali veli da ste smešan čovek - odgovori njegova prijateljica.
- Pa, da vidite, Markizo, - reče g. Sviveler - to i nije baš tako rđavo. - Veselost, Markizo, nije ružna ni sramotna osobina. I stari kralj Kol je bio veseo čičica, ako se može verovati onome što istorija kaže.
- Ali ona kaže - nastavi njegova drugarica - da se vama ne može verovati.
- Pa, ustvari Markizo, - reče g. Sviveler zamišljeno -  priličan broj gospođa i gospode - ne baš jako obrazovanih ličnosti, nego običnih trgovaca, gospo, - trgovaca - izrazili su to isto mišljenje. Neugledni građanin koji drži gostionicu preko puta, jako je naginjao tome mišljenju večeras kad sam mu naredio da pripravi ovu gozbu. To je široko rasprostranjena predrasuda
Markizo, a ipak, bog bi ga znao zašto, meni se u životu dosta verovalo i to za popriličnu sumu, te mogu sigurno da tvrdim da ja nisam nikad izneverio svoj kredit, sve dok on nije mene izneverio
- ne, nikad. Gospodin Bras je sigurno toga istog mišljenja.
Njegova prijateljica opet klimnu glavom s onim istim prepredenim izrazom koji kao da hoće da nagovesti da g. Bras ima u tome pogledu još odlučnije mišljenje nego njegova sestra pa kao da se naglo setila nečega, dodade preklinjućim glasom.
- Samo ne govorite ništa o tome, jer bi me oni prebili na mrtvo ime.
- Markizo, - reče g. Sviveler ustajući - reč jednog džentlmena vredi isto toliko koliko i njegova menica, nekad čak i više, kao u ovome slučaju kad bi se menica pokazala kao vrlo sumnjivo osiguranje. Ja sam vaš prijatelj, te se nadam da ćemo nas dvoje igrati još mnogo partija karata u ovome istom salonu. Nego, Markizo - dodade Ričard zastajući u hodu prema vratima i kružeći oko male služavke koja ga je pratila sa svećom - sad mi nešto pade na pamet da vi imate stalan običaj da provetravate oči na ključaonicama, kad znate sve to.
- Ja sam samo htela - odgovori drhćući Markiza - da znam gde su sakriveni ključevi od špajza; to i ništa drugo; a ne bih ni uzela mnogo i da sam ih našla... samo koliko da utolim glad.
- Onda znači da ih niste našli? - reče Dik. - Nego, razume se da niste, jer biste inače bili ugojeniji. Laku noć, Markizo. Neka vas sreća prati, a ako se rastajemo zanavek neka vas prati zanavek
- i zabravite vrata, Markizo, da ne bude nesreće.
I s tom poslednjom preporukom g. Sviveler izađe iz kuće: pa osetivši da je već popio više nego što je moglo da mu bude korisno po zdravlje (pošto je toplo pivo bilo dostajaka i opojna mešavina) mudro odluči da se uputi u svoje dvore i da smesta legne. Tako ode kući, a kako su mu odaje (jer je on još uvek govorio u uobraženoj množini) bile nedaleko od kancelarije, on je posle kratkog vremena sedeo u svojoj ložnici, gde pošto je skinuo jednu cipelu, a zaboravio na drugu, utonu u duboke misli.
- Ova Markiza je - reče g. Sviveler skrstivši ruke - neko neobično stvorenje - okruženo tajanstvenošću, ne zna za ukus piva, ne zna ni svoje ime (što je već od manjeg značaja), i ima samo ograničen pogled na društvo kroz ključaonice na vratima - pa da li joj je sve tako suđeno, ili je već neka nepoznata osoba ustala protiv odluka njene sudbine? To je vrlo zamršena i potpuna tajna!
Kad je u mislima došao do toga zadovoljavajućeg zaključka on se seti druge cipele koju poče skidati s retkom dostojanstvenošću, neprestano ozbiljno mašući glavom i uzdišući duboko.
- Ove partije karata - reče g. Sviveler mećući na kapu za spavanje onako isto kako je nosio i svoj šešir - podsećaju me na supružansko gnezdo. Čegsova žena igra poker, možda i bridž. Možda sad baš igra za celu banku. Stalno je vuku od zabave do zabave, da zaboravi na svoju žalost, a kad izmame neki osmeh od nje, misle da je zaboravila, ali ona nije. Ja bih rekao da je već dosad - dodade Ričard okrećući svoj levi obraz s profilom i gledajući s dopadanjem u ogledalu odraz vrlo tanke pruge desnog zaliska - rekao bih da joj se nož već zario u srce. Tako joj i treba!
Pošto se otkravio i prešao od toga strogog i surovog osećanja u nežno i uzbuđeno raspoloženje, g. Sviveler jeknu malko i stade očajno hodati gore dole, pa čak poče praviti pokrete i kao da čupa kosu, ali se ipak predomisli i mesto toga samo otkide kitu sa kape za spavanje. Najzad, pošto se svuče, još uvek sumomo zamišljen, on leže u krevet.
Neki ljudi kad pretrpe težak poraz u životu odadu se piću; ali kako je g. Sviveler to već ranije uradio, on se sad, kad je čuo da je Sofiju Veklz izgubio zanavek, odao sviranju u flautu; jer je posle zrelog razmišljanja uvideo da je to pogodan zvuk i sumorna zabava, ne samo u skladu s njegovim ličnim tužnim mislima, nego pogodna da i u srcima njegovih suseda pobudi srodna osećanja. Privodeći u delo tu svirku, on je i sad privukao uz krevet jedan stočić, pa pošto je svetlost i jednu malu duguljastu svesku za note namestio kako mu je najzgodnije, uzeo je flautu iz kutije i počeo da svira sasvim žalostivo.
Svirao je ariju „Dalje od mene, seto!“ kompoziciju koja - ako se svira vrlo lagano na flauti, ležeći u krevetu, a ako usto postoji i nezgoda da je svirač gospodin koji se još slabo služi svojim instrumentom i ponavlja jednu notu po nekoliko puta, dok ne napipa drugu, - ne utiče baš vrlo veselo na slušaoca. A g. Sviveler je ipak sve do ponoći, pa čak i više, svirao tu nesrećnu melodiju, sve iznova, do beskonačnosti; ponekad ležeći na leđima i očima uprtim u tavanicu, a ponekad upola izvan kreveta da se popravi pomoću nota, ne prestajući sem za minut dva s vremena na vreme, tek koliko da povrati dah i da govori sam za sebe o Markizi, pa da zatim otpočne ponovo, s još većom snagom. I sve dok nije iscrpeo nekoliko predmeta za razmišljanje i nije uduvao u flautu sva osećanja koja je u njemu pobudilo toplo pivo, sve do poslednje svoje kapi, te skoro doveo do ludila sve stanare u kući  - nije sklopio knjigu s notama ugasio sveću i osetio se lakše u duši, okrenuo se na stranu i zaspao.
Sledećeg jutra probudio se veoma okrepljen snom, pa pošto se opet pola sata vežbao na flauti vrlo ljubazno primio otkaz stana od gazdarice koja ga je toga radi čekala na stepenicama još od samog svanuća, on se uputio na Bivis Marks, gde je lepa Sali već bila na svome mestu, a lice joj je zračilo blagom svetlošću koju prosipa mlad mesec.
G. Sviveler pozdravi njeno prisustvo lakim klimanjem glave, pa svoj kaput zameni veslačkim kaputićem za što mu je bilo potrebno izvesno vreme, pošto je kaputić bio tesan u rukavima te je uspeo da ih navuče tek posle izvesne borbe. Pošto je savladao i tu teškoću, on zauze mesto za pisaćim stolom.
- Slušajte - reče g-đica Bras i naglo poremeti tišinu - da niste jutros videli jednu srebrnu uvlaku za olovku?
- Nisam ih baš mnogo sreo na ulici - odgovori g. Sviveler
- Video sam jednu - nekakvu debelu uvlaku za olovku, dostojanstvena izgleda - ali kako je bila u društvu s postarijim perorezom i mladom čačkalicom s kojima je živo razgovarala, ja se nisam usuđio da je oslovim.
- Ne, nego ozbiljno, jeste li je videli?
- Bože, što ste vi neka tupava bubica kad možete da me ozbiljno pitate tako nešto - reče g. Sviveler - Zar nisam došao ovoga časa?
- Pa eto, ja samo znam - reče g-đica Sali - da je nigde nema i da je nestala jednog dana ove nedelje kad sam je ostavila na stolu.
„Oho-ho!“ pomisli Ričard u sebi, „nije valjda tu Markiza umešala svoje prste!“.
- Bio je i jedan nožić tako isto, - reče g-đica Sali - potpuno istog oblika. Obe mi je te stvari otac poklonio pre toliko godina i sad su obe nestale. Da niste opazili da je i vama što nestalo?
G. Sviveler se i nehotice maši rukama za kaputić kao da se uveri da je to stvarno kaputić, a ne gerok s peševima; pa pošto se uverio da je na sigurnom mestu ta jedina stvar od vrednosti koju je imao na Bivis Marksu odgovori odrečno na pitanje.
- To je vrlo neprijatna stvar, Diče, - reče gćica Bras vadeći svoju burmuticu i potkrepljujući se s malo burmuta - ali, onako među nama rečeno - kao između dva prijatelja znate jer kad bi Sami to znao, njegovim grdnjama ne bi nikad bilo kraja, na taj isti način nestalo je i nešto kancelarijskog novca koji se povlačio po stolu. Naročito znam da mi je nestalo tri komada po pola krune i to u tri razne prilike.
- Ta valjda ne govorite ozbiljno? - viknu Dik - Pazite šta govorite, stari druže, jer je to već ozbiljna stvar. Jeste li sasvim sigurni? Da se slučajno ne varate?
- Nema tu i ne može biti nikakvog varanja, ama baš nikakvog
- odgovori g-đica Bras značajno.
„Onda, tako mi Jupitera“, pomisli Ričard i spusti pero, „bojim se da je s Markizom svršeno.“.
Štoje više mislio o toj stvari, Ričardu se činilo sve verovatnije da je bedna mala služavka krivac. Kad je uzeo u obzir mršave količine hrane od kojih je živela, pa kako je bila zapuštena i neobrazovana, i kako su joj nužda i oskudica izoštrile prirodno lukavstvo, on skoro nije ni sumnjao u to. A ipak mu je teško padalo što tako ozbiljna stvar kvari njihovo neobično poznanstvo, da je mislio, i to mislio od sveg srca, da bi više voleo da Markiza ispadne nevina, nego da dobije pedeset funti.
Dok je on preturao po glavi sve te ozbiljne i teške misli, g-đica Sali je sedela i mahala glavom s puno tajanstvenosti i sumnje, kad se u hodniku začu glas njenog brata Samsona kako pevuši neku veselu pesmicu, pa se onda ukaza i sam taj gospodin čije se lice sijalo od veselih i prostosrdačnih osmeha.
- Dobro jutro, gospodine Ričarde, dobro vam jutro želim! Opet smo tu, dragi moj gospodine, da započnemo nov dan telom okrepljenim snom i doručkom, a puni svežeg i poletnog duha. Evo nas tu gospodine Ričarde, da kao i sunce prevalimo svoj kratki dnevni put - put svoje dužnosti, gospodine, - pa da, kao i ono, svršimo svoj dnevni posao na svoju ličnu čast i ugled, a bližnjima na korist. Divna misao, dragi gospodine, prekrasna misao!
Dok se tim rečima obraćao svome pisaru. g. Bras je na upadljiv način bio zauzet pažljivim razgledanjem novčanice od pet funti, koju je držao prema svetlosti, a koju je bio doneo u ruci.
Ali kako g. Ričard nije nimalo oduševljeno slušao te reči, njegov poslodavac prenese pogled na njegovo lice i opazi na njemu zabrinut izraz.
- Nekako ste mi neraspoloženi, gospodine, - reče Bras. -  Sad ćemo mi, gospodine Ričarde, da se bacimo na posao veselo, a ne utučeni i sumorni. Nama dolikuje, gospodine Ričarde, da...
Tu prečista Sali uzdahnu duboko.
- O, bože moj! - reče g. Samson - zar i ti? Je li se što dogodilo? Gospodine Ričarde...
Pogledavši u g-đicu Sali, Dik vide da mu ona daje neke znake da saopšti njenom bratu predmet njihovog malopređašnjeg razgovora. Kako se on lično nije nikako osećao u prijatnom položaju sve dok se stvar ne raščisti na ovaj, ili na onaj način on to uradi: a g-đica Bras, proturajući kroz prste svoju burmuticu i služeći se njom čisto rasipnički, potvrdi taj njegov izveštaj.
G. Samson se pokunji, a lice mu zamrači oblak brižnosti. Mesto da gorko oplakuje gubitak novca, kao što je g-đica Sali očekivala, on ode do vrata na vrh prstiju, otvori ih, pogleda napolje tiho ih zatvori, vrati se na vrh prstiju i reče šapatom.
- To je vrlo čudna i bolna stvar, dragi gospodine Ričarde  - neobično bolna stvar. Činjenica je da su u poslednje vreme i meni u nekoliko mahova nestajale sa stola manje sume, a ja sam se ustezao da o tome govorim, u nadi da će se prestupnik slučajno otkriti, ali to se nije dogodilo - to se nije dogodilo. Sali, gospodine Ričarde, - ovo je vrlo neprijatna stvar!
Dok je tako govorio, Samson je nekako rasejano spustio na sto među hartije onu novčanicu, pa je strpao ruke u džepove. Ričard Sviveler pokaza na novčanicu i potseti ga da je uzme.
- Ne, dragi gospodine Ričarde, - odgovori g. Bras prilično uzbuđeno - Neću je uzeti: ostaviću je tu, gospodine. Kad bih je uzeo, dragi gospodine Ričarde, značilo bi da sumnjam u vas a ja, gospodine, imam beskrajno poverenje u vas. Ostavićemo je da stoji tu, gospodine ako nemate ništa protiv toga i nećemo je nikako uzimati. - I na to g. Samson potapša g. Ričarda dva tri puta po ramenu sasvim prijateljski, i zamoli ga neka bude ubeđen da veruje u njegovu ispravnost isto toliko koliko i u svoju sopstvenu.
Iako bi u drugoj prilici g. Sviveler možda shvatio te reči kao vrlo sumnjiv komplimenat on sađ, u ovakvim okolnostima, oseti veliko olakšanje što se uverio da ga nisu pogrešno osumnjičili.
Pošto je prikladno odgovorio, g. Bras mu steže ruku, pa se sumorno zamisli, isto kao i g-đica Sali. I Ričard je isto tako bio zamišljen i svakog trenutka strepeo da će čuti kako optužuju Markizu, a nije se ni sam mogao odbraniti od ubeđenja da ona mora biti kriva.
Pošto su svi troje ostali u tome položaju nekoliko minuta, g-đica Sali odjediom snažno lupi po stolu rukom stisnutom u pesnicu i viknu.
- Pogodila sam ga! - što je ona stvarno i uradila, pa je čak odvalila i jednu cepčicu od njega; ali to nije bilo ono što je ona htela da kaže.
- No? - viknu Bras nestrpljivo. - Nastavi; šta ti to misliš?
- Pa eto - odgovori njegova sestra s likujućim izrazom na licu. - Zar nije za poslednje tri četiri nedelje neko stalno ulazio u ovu kancelariju i izlazio iz nje, nije li taj neko ponekad ostajao i sam u njoj - blagodareći tebi; pa možete li vi onda da tvrdite da taj neko nije taj lopov?
- A ko je taj neko?
- Pa onaj, kako mu beše ime? Kit!
- Momak gospodina Garlanda?
- Na svaki način.
- Nipošto! - reče Bras. - Nipošto! To neću ni da čujem. Nemoj da mi govoriš. - reče Samson mašući glavom i obema rukama kao da sklanja hiljadu konaca paučine - To ja ne mogu verovati o njemu. Nipošto!
- A ja kažem - ponovi g-đica Bras ponovo šmrknuvši malo burmuta - da je on taj lopov.
- A ja kažem - odgovori Samson naprasito - da nije on. Šta ti misliš s tim? Kako se usuđuješ da tako što tvrdiš? Zar se tako prostim šaputanjem upropašćuju karakteri? Znaš li ti da je to najčestitiji i najverniji dečko koji je ikad postojao, i da uživa besprekoran i dobar glas? Uđite, uđite!
Te poslednje reči se nisu odnosile na g-đicu Sali iako su bile izgovorene istim tonom kojim i ljutita razlaganja pre njih. One su bile upućene nekakvoj osobi koja je zakucala na kancelarijska vrata, i još nisu čestito ni prešla preko usana g. Brasa, kad unutra zavire glavom onaj Kit.
- Je li gospodin gore molim vas, gospodine?
- Jeste Kite. - odgovori Bras još usplamteo od pravednog gneva i mrko se mršteći prema svojoj sestri. - Jeste, Kite, gore je. Milo mi je što vas vidim, Kite; radujem se što vas vidim. Svratite opet kad siđete, Kite. Zar ovaj dečko lopov! - viknu Bras, kad je on već otišao - - s onim otvorenim i čestitim licem! Ja bih mu poverio nebrojeno blago. Dragi gospodine Ričarde, budite dobri pa odmah idite do Raspa i komp. u Bridž Stritu, i upitajte da li su dobili uputstva da se pojave u pamici Karkem i Peinter. Taj dečko lopov! - reče s potsmehom Samson, sav usplamteo i uskipeo od ljutine. - Jesam li ja slep, gluv i blesav? Zar ja nemam pojma o Ijudskoj prirodi kad je vidim pred sobom? Kit lopov! Koješta!
I dobacivši taj poslednji usklik g-đici Sali s beskrajnom podrugljivošću i prezrenjem. Samson Bras zavuče glavu u pisaći sto, kao da želi da ne vidi taj niski svet, pa je ispod poluspuštenog poklopca frktao pun prkosa.

PEDESET DEVETA GLAVA
Kad je Kit, posle jedno četvrt sata, po svršenom poslu sišao niz stepenice iz stana gospodina samca, g. Samson Bras je bio sam u kancelariji. Nije pevao kao obično, niti je sedeo za svojim stolom. Kroz otvorena vrata se videlo kako stoji ispred vatre, leđima okrenut prema njoj, a izgleda tako čudno, da Kit pomisli da mu je sigumo iznenada pozlilo.
- Šta je vama, gospodine? - reče Kit.
- Šta mi je? - viknu Bras. - Kako to, šta mi je?
- Tako ste bledi - reče Kit - da vas skoro ne bih poznao.
- Eh, eh! To je prosto uobraženje - viknu Bras i saže se da podigne ugarke. - Nikad se nisam bolje osećao, Kite, nikad bolje u celom životu. A uz to i veseo. Ha, ha! Kako je našem prijatelju tamo gore?
- Mnogo bolje - reče Kit.
- Milo mi je što to čujem - reče Bras. - - Pravo da ti kažem, hvalim boga. Krasan je to gospodin! - čestit, širokogrud; plemenit, zadaje vrlo malo posla - divan stanar! Ha, ha! A gospodin Garland? - nadam se da je on dobro, Kite; a poni -  moj prijatelj, moj naročiti prijatelj, to znate? Ha, ha!
Kit podnese povoljan izveštaj o celom malom domaćinstvu u Kotedžu Avelj. G. Bras, koji je izgledao prilično rasejan i nestrpljiv, sede na svoju stolicu, pa dajući mu znak da priđe bliže, uze ga za rupicu na kaputu.
- Nešto sam mislio, Kite, - reče advokat - da bih mogao vašoj majci pribaviti neke male prihode. Vi, čini mi se, imate majku? Ako se dobro sećam, rekli ste mi...
- O da, gospodine, na svaki način.
- Udovica, čini mi se - neka vredna žena?
- Vrednije žene i bolje majke nema na svetu, gospodine.
- Ah! - viknu Bras - to je dirljivo, zaista dirljivo. Siromašna udovica koja se bori da pristojno i udobno odgaji siročad, to je lepa slika ljudske dobrote. Spustite taj šešir, Kite.
- Hvala vam lepo, gospodine, ja idem odmah.
- Spustite ga bar dok ste tu - reče Bras uzimajući ga iz njegovih ruku i napravi zbrku među hartijama na stolu da tamo nađe mesta za njega. - Ja sam mislio, Kite, da mi često imamo kuća za izdavanje u ime ljudi koje zastupamo i takve stvari. E pa, znate i to da u takve kuće nameštamo ljude da vode nadzor u njima, a to su ponekad vrlo nedostojni ljudi na koje se ne možemo osloniti. Šta nam smeta da uzmemo jednu osobu na koju se možemo osloniti i da u isto vreme osetimo radost što činimo dobro delo? Kažem, šta nam smeta da uzmemo u službu tu čestitu ženu, vašu majku? Nešto od ovoga posla, nešto od onoga, pa je tu i stan - i to dobar stan - većim delom godine, besplatan stan, i uz to mala nedeljna plata, Kite, koja bi joj pružila mogućnost da sebi pribavi mnoge ugodnosti koje sada nema. Pa šta vi mislite o tome? Imate li što protiv toga? Ja bih jedino želeo da vam pomognem, Kite, pa zato, ako imate, onda kažite slobodno.
Dok je to govorio, Bras je dva tri puta pomakao šešir, i opet preturao po hartijama, kao da traži nešto.
- Kako mogu da imam nešto protiv tako ljubazne ponude? - -  odgovori Kit od sveg srca. - Ja ne znam kako da vam zahvalim, gospodine, zaista ne znam.
- E pa lepo, onda, - reče Bras okrenuvši se naglo prema njemu i unoseći svoje lice tako blizu Kitovog uz tako odvratan osmeh, da se ovaj, i usred onoga svoga osećanja zahvalnosti, trže i uzmače jako iznenađen. - Onda je to svršenol
Kit je gledao u njega prilično zbunjen.
- Kažem vam svršeno - dodade Samson trljajući ruke i opet se uvi u veo svoga običnog sladunjavog ponašanja. - Ha, ha! To ćete već videti, Kite, već ćete videti. Ali, bože moj, -  reče Bras - kako dugo nema toga gospodina Ričarda! Dosadan besposličar, nema zbora. Hoćete li malo pripaziti na kancelariju, dok ja odem do gore? Samo za časak. Neću vas zadržavati nimalo duže, Kite, neću nipošto!
I jednako govoreći, g. Bras žurno izađe iz kancelarije i vrati se posle kratkog vremena. G. Sviveler se vrati skoro u to isto vreme, i baš kad je Kit žurno izlazio iz sobe da naknadi propušteno vreme, na vratima se pojavi i sama g-đica Bras.
- O! - reče podrugljivo Sali gledajući za njim, dok je ulazila  - taj tvoj ljubimac odlazi, a Sam?
- Pa, eto odlazi - odgovori Bras. - Moj ljubimac, ako baš hoćeš. Pošten mladić, gospodine Ričarde, - čestit mladić, nema zbora!
- Hm! - nakašlja se g-đica Sali.
- Ama, ja ti kažem, ti, drska bitango, - reče ljutito Samson
- da bih ja glavu dao da je to pošteno momče. Kad ćeš već jednom prestati s tim? Dokle ćeš me bockati i dražiti tim svojim niskim sumnjičenjima? Zar nemaš nimalo poštovanja prema pravoj čestitosti, ti pakosna huljo? Ako baš hoćeš, ja bih pre posumnjao u tvoje poštenje nego u njegovo.
G-đica Sali izvadi burmuticu i stade dugo šmrkati malo burmuta, gledajući netremice u brata za sve to vreme.
- Ona me tera da poludim, gospodine Ričarde! - reče Bras
- ona me draži preko svake mere. Ja sav plamtim i uzrujan sam, gospodine, to znam i sam. Poslovnom čoveku ne dolikuje da se tako ponaša, ni da tako izgleda, ali sam ja prosto izvan sebe kad je gledam.
- Što ga ne pustite na miru? - reče Dik.
- Zato što ne može - odgovori Bras - zato što je njoj u prirodi da draži i muči čoveka, moj gospodine, i ona to mora raditi, jer bi inače, čini mi se, pukla bez toga. Ali ne mari, -  reče Bras - ništa ne mari. Ja sam postigao što sam hteo, pokazao sam svoje poverenje u to momče. On je opet čuvao kancelariju. Ha, ha! Uh, ti gujo!
Lepa devica opet uze malo burmuta, i vrati burmuticu u džep; još jednako gledajući u brata sasvim hladno.
- Opet je danas pazio na kancelariju, - reče Bras likujući
- dobio je moje poverenje, pa će ga i dalje imati; on je... Gle, a gdeje...
- Šta ste izgubili? - upita ga g. Sviveler.
- Svemogući bože! - reče Bras pipajući se po svima džepovima redom i zagledajući u sto, pa pod njega, pa po njemu, i uzrujano preturajući po svima hartijama - novčanica, gospodine Ričarde, novčanica od pet funti.. šta ... li je moglo biti s njom? Nisam je spustio... Neka mi bog oprosti!
- Šta je? - viknu g-đica Sali trgnuvši se, pljesnuvši rukama i razbacujući hartije po podu. - Nema je! Ko sad ima pravo? A, ko ima pravo? Ne radi se o pet funti - štaje pet funti? On je pošten, znate, sasvim pošten, bilo bi nisko sumnjičiti ga. Nemojte trčati za njim. Ne, ne, ni za šta na svetu!
- Ama je li zaista nestala? - reče Dik, gledajući u Brasa isto tako bled u licu kao i on sam.
- Na časnu reč, gospodine Ričarde, - odgovori advokat, pipajući se po svima džepovima sa znacima najvećeg uzrujanja na licu. - - Bojim se da je ovde po sredi nešto gadno. Sigumo je nestala gospodine. Šta da se radi?
- Nemojte da trčite za njim! - reče g-đica Sali šmrkćući burmut. - Nemojte nipošto trčati za njim. Dajte mu vremena da je skloni negde, znate kako je. Bilo bi svirepo uhvatiti ga na delu!
G. Sviveler i Samson Bras pogledaše u g-đicu Bras, pa onda jedan u drugog sasvim zapanjeni, pa zatim, kao pod uticajem jedne misli zgrabiše šešire i izleteše naulicu - jureći bezobzirno sredinom ulice i gurajući ustranu sve prepreke, kao da im se radi o glavi.
Slučaj je hteo da je i Kit sa svoje strane trčao, premda ne tako brzo kao oni, a kako je pošao nekoliko minuta ranije bio je odmakao dosta daleko ispred njih. Ali kako su oni bili dosta sigurni kojim će putem on ići i kako su išli brzo, oni ga sustigoše baš u trenutku kad je bio zastao da odahne i hteo da ponovo potrči.
- Stoj! - viknu Samson spustivši mu ruku na jedno rame, dok ga g. Sviveler zgrabi za drugo. - Ne trčite tako brzo, prijaško. Žurite li se?
- Žurim se - reče Kit gledajući iznenađeno sad u jednog, sad u drugog.
- Ja... ja... skoro i ne mogu da verujem, prijatelju, - - govorio je zadihano Samson - ali je iz kancelarije nestalo nešto važno. Nadam se da ne znate šta.
- Da znam šta! Svemogući bože, gospodine Brase! - viknu Kit drhćući celim telom - ne mislite valjda...
- Ne, ne, - odgovori Bras brzo - ne mislim ja ništa. Nemojte reći da vas ja optužujem da jeste. Nadam se da ćete pristati da se mirno vratite sa mnom.
- Razume se da hoću - odgovori Kit, - Što da ne?
- Na svaki način! - reče Bras. - Što da ne? Nadam se da će još ispasti da nema razloga da se ne vraćate. Da znate samo koliko sam muke imao braneći vas celo pre podne, Kristofere, vi biste me žalili.
- Ja sam uveren da ćete vi sami žaliti što ste me sumnjičili  - odgovori Kit. - Hajd’mo! Požurimo natrag!
- Dobro, dobro! - reče Bras. - Što pre, to bolje. Gospodine Ričarde - budite tako dobri pa ga uzmite pod ruku s one strane, a ja ću sa ove. Nije lako da idemo sva trojica uporedo, ali se to mora raditi u ovakvim okolnostima, dragi gospodine, nema druge.
Kit preblede pa pocrvene, pa zatim opet preblede kad tako čvrsto pritegoše i za kratko vreme je čak pomislio na otpor. Ali se brzo povratio, jer se setio da će ga, ako se bude odupirao, vući za jaku kroz ulice, te zato samo ponovi, sasvim od srca i sa suzama u očima, da će im biti žao zbog svega - i pusti se da ga vode. Dok su ga tako vraćali, g. Sviveler kome je ta dužnost padala vrlo teško, iskoristi priliku da mu prišapne na uvo, da će, ako on prizna krivicu makar i samo jednim lakim klimanjem glave i obeća da neće to raditi nikad više - on potpomoći da Kit podmetne nogu Samsonu Brasu pa da umakne nekom sporednom ulicom; ali Kit ljutito odbi njegov predlog. G. Ričardu nije ostajalo ništa drugo nego da ga drži dok ne dođoše na Bivis Marks, i ne dovedoše ga pred dražesnu Sali, koja se odmah postara da se vrata zaključaju.
- A sad, Kristofere, vi i sami znate - reče Bras - da ako treba da se dokaže nevinost ona će se najbolje dokazati najpažljivijim pretresanjem na zadovoljstvo svih prisutnih. Prema tome ako pristanete da vas pretresemo - i tu jasno pokaza na kakvo pretresanje misli time što posuvrati rukave na kaputu -  to će biti najlakša i najprijatnija stvar za sve nas.
- Pretresite me - reče Kit i ponosno diže ruke u vis. -  Samo pazite, gospodine, - ja znam da ćete se kajati za ovo dokle god ste živi.
- Ovo je nesumnjivo vrlo mučna stvar, - reče Bras s uzdahom zavlačeći ruku u jedan Kitov džep i vadeći odande raznoliku zbirku stvarčica - vrlo mučna stvar. Ovde nema ništa, dragi gospodine Ričarde, sve je u redu. Ni ovde, gospodine, niti u prsniku, gospodine Ričarde, ni u džepovima u peševima kaputa. Zasada, ja se samo radujem nema zbora.
G. Ričard je, držeći u ruci Kitov šešir sa živim interesovanjem, posmatrao pretresanje, na licu mu je lebdeo samo slab trag vrlo lakog osmeha, dok je Bras, zažmurivši jednim okom, onim drugim gledao u unutrašnjost jednog rukava sirotog momčeta, kao kroz neki teleskop - kad ga Samson, okrenuvši se žumo njemu, zamoli da pregleda šešir.
- Ovde ima jedna maramica - reče Ričard.
- Nemamo ništa protiv toga, gospodine, - reče Bras, prinoseći oko drugom rukavu i govoreći glasom čoveka koji gleda pred sobom beskrajan predeo - Nema ničega ružnog u maramici, gospodine moj. Mislim da medicinski fakultet ne smatra taj običaj nošenja maramice u šešim za povoljan po zdravlje gospodine Ričarde, - čuo sam da to suviše utopljava glavu -  ali sa svake druge tačke gledišta ne može se ništa zameriti tome što je ona tu - ama baš ništa!
Odjednom trostruk uzvik od strane g. Ričarda, g-đice Sali i samoga Kita, prekide advokata. On okrete glavu i vide kako Dik stoji s novčanicom u ruci.
- U šeširu? - - čisto vrisnu Bras.
- Ispod maramice i tutnuta pod postavu šešira - reče Dik zaprepašćen svojim otkrićem.
G. Bras pogleda u njega pa u sestru, u zidove, u tavanicu pa u pod - svuda samo ne u Kita, koji je stajao nepomično kao od kamena.
- I eto, - viknu Samson i sklopi ruke - to mi je taj svet koji se okreće oko svoje osovine, podložan uticaju meseca i kruženju nebeskih tela i sličnih rabota! To je ljudska priroda je F? O, prirodo prirodo! Ovo je taj nesrećnik kome sam ja mislio da pomognem svima svojim skromnim snagama i prema kome čak i u ovome trenutku osećam sažaljenje tako da bih ga rado pustio da ide. Ali  - dodade g. Bras sa više postojanosti - ja sam i sam advokat i moram da služim kao primer u izvršavanju zakona ove srećne zemlje. Draga Sali, oprosti mi i drži ga dobro s druge strane. Vi, gospodine Ričarde, budite dobri, pa otrčite po jednog policajca. Trenutna slabost je prošla, gospodine, i moja moralna snaga se opet vratila. Policajca, gospodine, molim vas.