Čarls Dikens-Stara prodavnica retkosti

First topic message reminder :



Knjiga koja predstavlja najpotpunije delo Čarlsa Dikensa vodi vas kroz avanture male devojčice Nele, opisujući različite slojeve ljudi,od beskrajno dobrih do nezamislivo zlih.
Nela je još kao mala ostala bez roditelja. Ona živi sa svojim dedom u starinarnici u Londonu. Njen jedini prijatelj je Kit, pošteni dečak zaposlen u prodavnici, koga Nela podučava pisanju. Opsednut time da Nela ne umre u siromaštvu kao njeni roditelji, deda pokušava da joj obezbedi nasledstvo misterioznim poslom kojim se bavi u kasnim noćnim satima. Neočekivani splet okolnosti šalje ih u dramatično putovanje po celoj zemlji.

ŠEZDESETA GLAVA
Kit je stajao kao u zanosu, očiju razrogačenih i uprtih u zemlju, ne osvrćući se na drhtavu ruku kojom ga je g. Bras s jedne strane držao za kravatu, ni na čvršće stezanje ruke g-đice Sali s druge strane: iako ovo poslednje nije samo po sebi bilo mala nezgoda, pošto ga je ta zanosna žena, pored toga što mu je s vremena na vreme prilično nezgodno utiskivala čukljeve u grlo, od prvog trenutka tako snažno stezala prstima da se on, čak i pored nesređenosti i rastrojenosti svojih misli, nije mogao osloboditi osećanja da se guši. I tako je stajao mlitavo i bez otpora između brata i sestre, dok se g. Sviveler ne vrati u pratnji jednog policajca.
Taj službenik - koji je, naravno, bio navikao na, takve prizore i koji je sve vrste krađa, od sitnih, pa do obijanja kuća i razbojničkih presretanja na drumu, smatrao za redovne poslovne stvari, i na izvršioce gledao kao na redovne mušterije koji dolaze da budu posluženi u trgovini pravičnog zakona gde se vrši prodaja na veliko i na malo i u kojoj on stoji za tezgom - primi g. Brasovo izlaganje činjenica otprilike sa onoliko isto interesovanja koliko bi možda pokazao neki vlasnik pogrebnog preduzeća kad bi mu neko pričao pojedinosti o poslednjoj bolesti osobe kojoj on treba da posluži svojim stručnim sposobnostima, te uhapsi Kita s potpuno pristojnom ravnodušnošću.
- Bilo bi dobro - reče taj niži sluga pravde - da ga odmah vodimo pred sudiju, dok je još tamo. Biće potrebno da i vi pođete sa mnom, gospodine Brase, pa i ta... - tu pogleda u g-đicu Sali kao da nije načisto da to nije neki zmaj, ili nekakvo drugo čudovište iz bajki.
- Ova dama, a? - reče Samson.
- Ah, da! - odgovori policajac. - Jeste - ta dama, a tako isto i mladić koji je pronašao novčanicu.
- Gospodin Ričard. gospodine, - reče g. Bras tužnim glasom  - Žalosna potreba! Ali na oltar domovine, gospodine...
- Trebaće vam jedna kola, na svaki način - prekide ga policajac držeći Kita (koga su njegovi dotadanji čuvari bili pustili) nemarno za mišicu, nešto malo iznad lakta. - Budite tako dobri pa pošljite po njih, molim vas.
- Ali dopustite mi da i ja nešto kažem - viknu Kit dižući pogled i gledajući oko sebe sa preklinjanjem u očima. - Samo jednu reč! Ja nisam kriv taman ni koliko ma ko od vas. Duše mi nisam ja lopov! O, gospodine Brase, vi me, valjda bolje poznajete. Uveren sam da me bolje poznajete. To zaista nije lepo s vaše strane.
- Na časnu reč, nadzorniče... - reče Bras - Ali tu policajac upade, pa na osnovu ustavnog načela: „Batalite reči“; izjavi da su reči papica za bebe, a da su psovke hrana za zrele ljude.
- Sasvim tačno, nadzomiče, - saglasi se Bras istim sumomim glasom. - Potpuno tačno. Ja vam se kunem da sam sve do pre nekoliko minuta, kad se ta nesrećna novčanica našla, imao takvo poverenje u ovo momče, da bih mu poverio... - - kola, gospodine Ričarde; što se ne požurite, gospodine?
- Nema nikog živog, ko mene poznaje, - viknu Kit - ko ne bi imao poverenje u mene i ko mi ne veruje. Pitajte koga bilo od njih jesu li ikad sumnjali u mene; jesam li ih ikad prevario i za najmanju paricu. Jesam li ikad bio nepošten onda kad sam bio siromašan i gladan, pa je li verovatno da ću sad početi! O, pomislite šta radite! Kako da pogledam u oči najplemenitijim pritateljima koje je ikad iko imao na svetu pored te strašne optužbe protiv mene?
G. Bras odgovori da bi zatvorenik dobro uradio da je ranije mislio na to, i baš je bio zaustio da napravi još neku sumornu primedbu, kad se začu glas gospodina samca kako s vrha stepenica pita u čemu je stvar, i kakva je to larma i trka. Kit i nehotice učini jedan pokret prema vratima živo želeći da sam odgovori na to pitanje, ali kako ga policajac zadrža, on s bolom u duši vide da Samson Bras istrča da ispriča stvar na svoj način.
- Ni on ne može da veruje u to, kao niko od nas - reče Samson kad se vrati. - Kamo sreće da mogu da ne verujem svojim očima, ali njihovo svedočenje je neporecivo. Ništa ne pomaže podvrgavati moje oči unakrsnim pitanjima, - viknu Samson žmireći i trljajući ih - one uporno ostaju pri svome prvom iskazu i ostaće do kraja. Nego, Saro, čujem kola na ulici; uzmi šešir pa da krenemo. Žalostan posao! Prava moralna sahrana, nema zbora!
- Gospodine Brase, - reče Kit - budite tako dobri, pa me najpre odvedite do gospodina Viderdena.
Samson je neodlučno mahao glavom.
- Učinite mi to - reče Kit - Tamo je moj gospodar. Za ime božje, povedite me najpre tamo.
- Ama, ja ne znam - mucao je Bras koji je možda imao razloga da se pokaže što nepristrasniji u beležnikovim očima. -  Kako stojimo u pogledu vremena, nadzorniče?
Policijski nadzornik, koji je za sve to vreme sasvim filosofski žvakao jednu slamku, odgovori da će imati dovoljno vremena ako pođu odmah, ali da će, ako se i dalje budu tu predomišljali, morati ići pravo u Gradsku Kuću i najzad izrazi mišljenje da stvar tako stoji, i da je to sve što ima da kaže.
Pošto je g. Ričard Sviveler stigao u samim kolima i ostao nepomičan u najudobnijem kutu licem okrenut konjima, g. Bras preporuči službeniku da krene sa zatvorenikom i izjavi da je i sam potpuno spreman. I tako policajac, još jednako držeći Kita na isti način i gurajući ga malo ispred sebe da bi ga održao za otprilike tri četvrtine dužine ruke dalje od sebe (kao po nekom propisu u njegovoj struci) ugura ga u kola, pa i sam uđe za njim. Za njima uđe i g-đica Sali; na što se, pošto ih je već bilo četvoro unutra, g. Samson Bras pope na bok, i naredi kočijašu da tera.
Još uvek potpuno ošamućen iznenadnom i strašnom promenom koja je iskrsla u njegovom životu, Kit je sedeo i gledao kroz prozor kola, skoro se nadajući da će na ulici videti neku čudovišnu pojavu koja bi mu dala razloga za verovanje da je to sve san. Avaj! Sve je bilo stvarno i kao obično: isto nizanje ćoškova ulica, iste kuće, ista bujica ljudi što jedni pored drugih trče po trotoaru u raznim pravcima, ista žurba i tutnjava teretnih kola i fijakera sredinom ulice, isti dobro poznati predmeti u izlozima radnji, izvesna pravilnost i u samoj toj larmi i žurbi koja se u snu nikad ne odražava. Iako je ceo događaj izgledao kao da se dešava u snu, on je ipak bio istinski. Sad je on, eto, optužen za krađu; novčanica se našla kod njega, iako je on bio nevin i mišlju i delom, i sad ga, eto, vode kao zatvorenika.
Utonuo u sva ta bolna razmišljanja i pomišljajući tužna srca na svoju majku i maloga Jakova, osećajući da čak ni sama njegova svest o nevinosti neće biti dovoljna da ga opravda u očima njegovih milih i dragih, ako ga oni budu smatrali krivim, i gubeći sve više nadu što su se više približavali beležnikovoj kancelariji, siroti Kit je željno gledao kroz prozor a nije video ništa - kad odjednom pred njega iskrsnu Kvilpovo lice kao izazvano nekom čarolijom.
O, kako se njegovo lice podrugljivo kezilo! Ono je gledalo sa otvorenog prozora jedne krčme, i kepec se bio tako raširio na njemu, položio laktove po naslonu, a glavu na obe ruke, pa je nešto usled toga položaja, a nešto usled toga što se naduo od uzdržavanog smeha, izgledao podnaduo i dvaput širi nego obično. G. Bras zaustavi kola čim ga vide. Kad kola stadoše baš prema mestu gde je on stajao, kepec skide šešir i pozdravi društvo s izrazom jezive i groteskne učtivosti.
- Aha! - viknu on. - Kuda tako, Brase, kuda ste krenuli? Pa i Sali sa vama? Slatka Sali! Pa i Dik? Simpatični Dik! Pa i Kit? Čestiti Kit!
- Veliki je to vesaljak! - reče Bras kočijašu. - Neobično veseo čovek. - Vrlo veseo čovek! Ah, žalosna stvar, gospodine! Nikad više neću verovati u čestitost, gospodine!
- Zašto to? - odgovori kepec. - Što da ne, beležničko spadalo, što da ne?
- U našoj kancelariji nestala novčanica - reče Bras, mašući glavom. - Našla se u njegovom šeširu, gospodine, - a malo pre toga je on bio sam u kancelariji - ni traga od neke greške, gospodine, - potpun lanac povezanih dokaza - ne fali nijedna karika!
- Šta! - viknu kepec naginjući se napolje celom gornjom polovinom tela. - Kit lopov! Kit lopov! Ha, ha, ha! Pa to je mnogo gadniji lopov nego ikoji koji se može videti ma gde za jedan peni. Aha, Kite, aha! Ha, ha, ha! Zar ste uhapsili Kita pre nego što je stigao da me premlati? A, Kite, šta velite? - I na to stade prosto vrištati od smeha, očevidno izazivajući silan strah kod kočijaša, i pokaza na motku pred dućanom jednog bojadžije, gde je jedan par odela koji se njihao jako ličio na čoveka što visi sa vešala.
- Zar je dotle došlo, Kite? - viknu kepec žestoko trljajući ruke. - Ha, ha, ha! Što će to biti razočarenje za malog Jakova i za njegovu milu majku. Pusti ga, Brase, da dovede pastora iz Vitlejema, da ga teši. A, Kite, a? Teraj, teraj dalje! Zbogom, Kite, zbogom! Svako dobro ide s tobom; nemoj da kloneš; pozdravi mi Garlandove - dobru staru gospu i gospodina. Reci da sam pitao za njih, hoćeš li? Neka bog blagoslovi i njih, i tebe, svakoga. Neka bog blagoslovi sav svet!
I sipajući tako čitavu bujicu lepih želja i opraštanja dok se ne izgubiše iz vida, Kvilp ih pusti da izmaknu, pa onda, kad više nije video kola, zabaci glavu i stade se previjati od radosnog smeha.
Kad dođoše do beležnikove kancelarije, što je bilo posle kratkog vremena, jer su kepeca sreli u jednoj sporednoj ulici nedaleko od kuće, g. Bras siđe s kola; pa pošto otvori vrata na kolima s izrazom žalosti na licu, on zamoli sestru da pođe s njim u kancelariju, da bi one dobre ljude tamo unutra pripremili za žalosno saopštenje koje ih očekuje. Kad ga g-đica Sali posluša, on zažele da i g. Sviveler pođe s njima. I tako uđoše zajedno u kancelariju, g. Samson sa sestrom ispod ruke, a g. Sviveler sam za njima. Beležnik je stajao sam ispred vatre, u prednjoj kancedariji u razgovoru sa g. Aveljom i starim g. Garlandom dok je g. Čakster sedeo i pisao za stolom i hvatao po neki odlomak razgovora koji bi mu došao do ušiju. G. Bras opazi to stanje stvari kroz staklena vrata još dok je okretao kvaku, pa videći da ga je beležnik poznao stade mahati glavom i duboko uzdisati još dok ih je ta pregrada delila.
- Gospodine, - progovori Samson skidajući šešir i poljubivši dva prva prsta na rukavici od dabrove kože - ja se zovem Bras -  Bras sa Bivis Marksa, gospodine. Ja sam imao čast i zadovoljstvo da učestvujem protiv vas u jednoj testamentarnoj parnici. Kako ste, gospodine?
- Moj pisar će svršiti s vama, ako ste došli nekim poslom, gospodine Brase, - - reče beležnik i okrete se da pođe.
- Hvala vam, gospodine, - reče Bras - ja sam vam vrlo zahvalan, nema zbora. Dopustite mi, gospodine, da vam predstavim svoju sestru - skoro članicu našeg poziva, ma da pripada slabom polu - vrlo korisnu u mom preduzeću, gospodine, uveravam vas. Gospodine Ričarde, budite tako dobri pa priđite bliže, molim vas. - Ne, zaista, - reče Bras i stade između beležnika i vrata kancelarije (prema kojoj je on bio počeo da izmiče) i govoreći tonom uvređenog čoveka - ja zaista moram zamoliti za ljubaznost da progovorim reč dve s vama.
- Gospodine Brase, - odgovori mu beležnik odlučnim tonom  - Ja sam zauzet. Vi i sami vidite da imam posla s ovom gospodom. Ako hoćete da saopštite svoju stvar gospodinu Čaksteru, on će vas pažljivo saslušati.
- Gospodo, - reče Bras metnuvši desnu ruku na prsnik i gledajući u oca i sina učtivim osmehom - gospodo, ja se obraćam vama za pomoć, zaista gospodo, molim vas da imate u vidu. Ja pripadam pravnoj struci. Ja, na osnovu jedne odluke parlamenta, imam titulu „gospodina“ i tu titulu održavam plaćajući dvanaest funti na godinu za svoju diplomu. Ja vam nisam što i neki muzičari, glumci, ili pisci knjiga, ili slikari slika, koji zauzimaju položaje nepriznate zakonima njihove zemlje. Ja nisam nikakvo tumaralo ni skitnica. Ako ma ko pokrene tužbu protiv mene, on mora da me tituliše kao gospodina jer se inače njegova tužba ne uzima u obzir. Ja se obraćam vama - zar je ovakav prijem znak poštovanja? Zaista, gospodine...
- Pa lepo, hoćete li biti tako dobri da kažete šta želite, gospodine Brase? - reče beležnik.
- Hoću, gospodine, - odgovori Bras - Ah, gospodine Viderdene! Vi nemate ni pojma... Nego neću da se udaljavam od stvari, gospodine. Ja mislim da se jedan od ova dva gospodina zove Garland.
- Obojica - reče beležnik.
- Zaista! - odgovori Bras klanjajući se ponizno. - To sam mogao i sam znati po neobičnoj sličnosti. Neobično mi je milo, nema zbora, što sam imao čast da se upoznam sa takvom gospodom, iako povodom vrlo neprijatne stvari. Jedan od vas, gospodo, ima slugu po imenu Kit, je l’ tako?
- Obojica - odgovori beležnik.
- Dva Kita? - reče Bras smešeći se. - O, bože!
- Jedan Kit, gospodine. - odgovori g. Viderden ljutito -  koji služi oba gospodina. Pa šta je s njim?
- Evo šta je s njim, gospodine, - odgovori Bras značajno spustivši glas - Taj mladi čovek, gospodine, u koga sam ja imao beskrajno neograničeno poverenje i prema kome sam se uvek ponašao kao prema sebi ravnom - taj mladi čovek je jutros izvršio krađu u mojoj kancelariji i uhvaćen skoro na delu.
- To mora biti nekakva laž! - viknu beležnik.
- To nije moguće - reče g. Avelj.
- Ja ne verujem ni reči od svega toga - viknu stari gospodin.
G. Bras pogleda dobroćudno u njih, pa odgovori.
- Gospodine Viderdene, zbog tih vaših reči vi biste mogli doći pred sud, i da sam ja neki nizak i pakostan čovek koji ne može lako da podnosi klevete, ja bih vas mogao tužiti i tražiti odštetu. Ali pošto sam ovakav kakav sam, ja prelazim s prezrenjem preko takvih izraza. Poštenu ljutinu ove druge gospode poštujem i iskreno žalim što nosim tako neprijatne vesti. Uveravam vas da ja ne bih sam sebe dovodio u ovako mučan položaj da dečko nije želeo da ga najpre dovedem ovamo, te sam ispunio njegovu molbu. Gospodine Čakstere, hoćete li biti tako dobri da kucnete u prozor policajcu koji čeka u kolima? - Kad on izgovori te reči, ona tri gospodina se zgledaše s izrazom nedoumice na licima, a g. Čakster pošto uradi što se od njega tražilo i skoči sa stolice s vatrenim zanosom nadahnutog proroka čija su se predskazanja u toku vremena potpuno ispunila pridrža vrata otvorena dok je jadni zatvorenik ulazio.
Kakav dirljiv prizor kad siroti Kit uđe! Izrazima grube i tople rečitosti kojom gaje najzad istina nadahnula, on je pozivao boga za svedoka da je nevin, i da stvarno ne zna kako je došlo do toga da se novčanica nađe kod njega! Kakvo „smjatenije jazikov“, dok su se izlagale sve okolnosti i izneli svi dokazi! Kakva mrtva tišina, kad se sve reklo i kad su se njegova tri prijatelja stali pogledati pogledima punim sumnje i zaprepašćenja!
- Zar nije moguće - reče g. Viderden posle dužeg ćutanja
- da je ta novčanica dospela u šešir nekim slučajem - kao na primer pomeranjem hartija na stolu?
Ali se sasvim jasno pokazalo da je to potpuno nemoguće. G. Sviveler, iako je bio očevidac preko svoje volje - nije, mogao da na očigledan način ne pokaže kako je, sudeći po položaju u kojem je novčanicu našao ona morala biti smišljeno sakrivena.
- Sve je to žalosno, - reče Bras - do krajnosti žalosno nema sumnje. Kad dođe do suđenja, ja ću biti srećan da zamolim sud za blagost, s obzirom na njegovo ranije pošteno vladanje. Meni je, istina, i ranije nestajalo novaca, ali to nikako ne znači da ga je on uzimao. Sve okolnosti govore protiv njega - i to jako protiv njega - ali smo valjda hrišćani!
- Ja pretpostavljam - reče policajac gledajući unaokolo -  da gospoda mogu reći da li je on u poslednje vreme bio široke ruke s novcem. Da li slučajno znate, gospodo?
- On je nesumnjivo imao novaca u poslednje vreme -  odgovori g. Garland kome je policajac postavio pitanje. - Ali taj mu je novac, kako mi je govorio, davao lično gospodin Bras.
- Da, na svaki način - - reče Kit živo. - Vi mi tu možete biti svedok, gospodine.
- A, šta? - viknu Bras, gledajući u sva lica redom s izrazom glupave zaprepašćenosti.
- Pa onaj novac, one polukrune koje ste mi davali... od stanara
- reče Kit.
- O, bože moj! - viknu Bras mašući glavom i strašno se mršteći. - Sad vidim da je ovo teži slučaj, zaista vrlo težak slučaj.
- Šta? Zar mu niste davali nikakav novac ni u čije ime gospodine? - upita g. Garland vrlo zabrinuto.
- Ja mu davao novac, gospodine! - odgovori Samson. - E, jeste li čuli, to je već suviše drsko! Dragi prijatelju, nadzorniče, najbolje bi bilo da idemo.
- Šta! - vrisnu Kit, - Zar on poriče da mi je davao novac? Neka ga neko pita, molim vas. Pitajte ga da kaže je li, ili nije.
- Jeste li, gospodine? - upita beležnik.
- Znate šta, gospodo? - - odgovori Bras vrlo ozbiljna izgleda  - on na ovaj način neće nimalo olakšati svoj podožaj; te ako se stvarno interesujete za njega, biće bolje da ga savetujete da pođe drugim pravcem. Pitate, jesam li mu davao novac, gospodine? Razume se da nisam nikad.
- Gospodo! - viknu Kit kome kao da odjednom nešto sinu pred očima - gospodaru, gospodine Avelju, gospodine Viderdene, svi čujte - davao mi je! Ja ne znam čime sam ga tako uvredio, samo znam da je ovo neka zavera da me upropasti. Znajte, gospodo, da je to neka zavera, i makar na šta ova stvar izašla ja ću do poslednjeg daha tvrditi da je on sam stavio novčanicu u moj šešir! Pogledajte ga, gospodo! Vidite kako menja boju! Koji od nas dvojice izgleda krivac - ja, ili on’.
- Čujete li ga, gospodo? - reče Bras smešeći se - čujete li ga? E pa, zar vam ne pada u oči da ova stvar dobija sve gadniji izgled. Šta vam se čini, da li je ovo makar, malo slučaj crne podmuklosti, ili je običan prestup? Da to nije rekao u vašem prisustvu, vi, gospodo, možda ne biste smatrali to za moguće, da sam vam ja to ispričao, a? - Eto, s takvim je miroljubivim i podrugljivim primedbama Bras pobijao sumnjičenje svoga karaktera; ali kreposna Sara, kojoj su davala potstrek snažnija osećanja i kojoj je više na srcu ležala čast porodice, bez i najmanjeg prethodnog nagoveštavanja o svojoj nameri, jurnu sa svoga mesta pored brata i ustremi se na zatvorenika izvan sebe od besa. Kitovo lice bi bez sumnje stradalo da ga oprezni policajac, predviđajući njenu nameru, nije u kritičnom trenutku povukao ustranu i tako izložio opasnosti g. Čaksterovu osobu; jer kako je taj gospodin bio odmah kraj predmeta gneva g-đice Sali, a kako je bes slep, isto kao i ljubav i sreća, lepa napasnica nasrnu na njega i otrže mu iz korena lažni okovratnik i prilično mu razbaruši kosu pre nego što prisutno društvo stiže da je urazumi u pogledu njene greške.
Upozoren tim očajnim napadom i verovatno smatrajući da će više odgovarati smerovima pravde ako se krivac izvede pred sudiju čitav, a ne u komadima, policajac bez oklevanja vrati Kita u kola, a osim toga odlučno zatraži da se g-đica Bras dalje ne vozi u samim kolima, i to dražesno stvorenje, posle kratke i ljutite prepirke, pristade na taj zahtev i zauze mesto svoga brata na boku - dok g. Bras, posle izvesnog nećkanja, pristade da zauzme njeno mesto u kolima. Pošto se sve to uredi, oni se odvezoše prema sudnici što su brže mogli, dok beležnik i njegova dva prijatelja pođoše za njima u drugim kolima. Iza njih ostade samo g. Čakster -  na svoje veliko nezadovoljstvo; jer je on mogao da pruži dokaz u vezi s Kitovim dolaženjem da odradi onaj šiling kao vrlo značajan za utvrđivanje njegovog licemernog i špekulantskog karaktera, te je prisiljeno uskraćivanje takvog dokaza smatrao skoro kao i saučesništvo u zločinu.
U sudnici zatekoše gospodina samca koji je bio otišao pravo tamo i očekivao ih s očajnim nestrpljenjem. Ali ni pedesetorica gospode samaca ne bi mogli pomoći jadnome Kitu, koji posle pola sata bi određen za suđenje, a jedan ljubazan službenik, vodeći ga u zatvor, dobroćudno ga je uveravao da nema razloga da se žalosti, jer će iduće zasedanje suda skoro otpočeti, te će se njegova stvar verovatno brzo rešiti, i on će lepo otići na robiju kroz nepune dve nedelje.

ŠEZDESET PRVA GLAVA
Neka moralisti i filosofi govore što im je volja, ali je veliko pitanje da li bi se neki stvarni krivac te noći osetio i upola toliko ojađen koliko se Kit osećao, iako je bio nevin. Svet, čineći svakodnevno ogroman broj nepravdi, nešto je suviše sklon da se teši mišlju da, ako žrtva njegove laži i zlobe ima čistu savest, ona će nesumnjivo proći kroz sva iskušenja i dokazati svoju ispravnost na ovaj, ili na onaj način; „a u tome slučaju - kažu baš oni koji su joj zapržili čorbu - iako se tome ne nadamo, niko se tome neće radovati toliko koliko mi.“ Međutim, svet bi učinio dobro kad bi imao na umu da je za svaku plemenitu i ispravno odgajenu dušu, nepravda najljuća uvreda, najbolnije mučenje koje se najteže podnosi, kao i to da su mnoge čiste savesti otišle bogu na istinu, a mnogo jako srce prepuklo baš sa toga razloga: saznanje o njihovoj sopstvenoj ispravnosti samo je još više otežavalo njihove patnje i činilo ih još nepodnošljivijima.
U Kitovom slučaju svet se ipak nije varao. Ali, Kit je bio nevin, i znajući to, i osećajući da će ga i njegovi najbolji prijatelji smatrati krivim - da će g. i g-đa Garland videti u njemu nezahvalno čudovište - da će ga Varvara združiti sa svima nevaljalcima i zločincima; da će poni misliti da ga je prijatelj izneverio, pa da će čak i njegova rođena majka možda popustiti pred jakim prividnim dokazima koji govore protiv njega, i poverovati da je on zaista takav bednik - znajući i osećajući sve to on je isprva prolazio kroz takve samrtne muke kakve se ne mogu rečima opisati, pa je hodao gore dole po maloj ćeliji u kojoj je bio zaključan za tu noć, skoro van sebe od jada.
Čak i pošto se žestina toga osećanja bila u izvesnoj meri stišala i kad je već počinjao bivati mirniji njemu pade na pamet jedna nova misao zbog koje mu se duša ispuni jedva nešto manje bolnom strepnjom. Devojčica - sjajna zvezda života toga prostog momčeta
- ona, koja mu je tako često izlazila pred oči kao neki lep san
- koja je najbedniji deo njegovog života učinila najsrećnijim i najboljim - koja je uvek bila tako blaga, tako puna obzira i tako dobra - šta bi ona mislila kad bi nešto čula za ovo! Čim mu se ta misao javi u glavi, zidovi zatvora kao da se rastopiše, a mesto njih kao da se stvori stara kuća onakva kako je obično izgledala u zimske noći s vatrom malim stolom postavljenim za večeru starčevim šeširom kaputom i štapom - poluotvorena vrata što vode u njenu sobu - sve je to bilo tu. I sama Nela je bila tu, i on - i oboje su se od srca smejali, kao što su često radili - pa kad je došao dotle, Kit više nije mogao dalje, nego se bacio na sirotinjsku postelju i zaplakao.
Duga je to bila noć i izgledalo je kao da joj nikad neće biti kraja; ali je on ipak i spavao, i sanjao - uvek o tome kako je na slobodi i ide tamo amo, čas s jednom, čas s drugom osobom, ali stalno s nekakvim nejasnim strahom da će ga oni pozvati u zatvor; ne u taj zatvor, nego nekakav koji je sam po sebi bio neka neodređena misao: ne neko mesto, nego kao neka briga i tuga: nešto što leži na duši kao težak kamen, i nikako se ne skida s nje, a ipak se nikako ne može predstaviti. Najzad jutro svanu, a on se nađe u pravom zatvoru - hladnom, tamnom i sumornom, i vrlo stvarnom zaista.
Ostavili su ga samom sebi i to je za njega bila velika uteha. Dopustili su mu da u izvestan sat šeta po jednom malom, popločanom dvorištu, a tamničar koji dođe da ga pusti napolje i da mu pokaže gde se može umiti reče mu da svakoga dana ima vreme određeno za posete i da će, ako neki njegovi prijatelji dođu da ga vide, on doći da ga povede do rešetke. Pošto mu je dao to obaveštenje i jedan mali limeni sud s doručkom, taj čovek ga opet zaključa i ode dalje kloparajući kamenim hodnikom, u kojem je otvarao i zatvarao mnoga druga vrata, budio bezbrojne glasne odjeke koji su se razlegali po zgradi još dugo posle toga, kao da su i oni zatvoreni i ne mogu napolje.
Tamničar mu je dao na znanje da je on zatvoren, kao i još neki drugi zatvorenici, odvojeno od velikog broja uhapšenika, zato što ga ne smatraju za veoma pokvarenog i nepopravljivog, pošto nije još nikad stanovao u odajama u toj palati. Kit je bio zahvalan na toj blagosti, pa je sedeo i vrlo pažljivo čitao crkveni katehizis (iako ga je znao napamet još kao malo dete) kad ču kako se ključ okreće u bravi i onaj čovek opet uđe u ćeliju.
- No, - reče on - hajd’mo!
- Kuda, gospodine? - upita Kit.
Čovek se zadovolji samo kratkim odgovorom: „Poseta“, pa uhvativši ga za ruku tačno onako kako ga je policajac vodio dan ranije, povede ga kroz nekoliko krivudavih prolaza i jakih vrata do jednog hodnika, gde ga namesti kraj rešetke i odmače se. Na drugoj strani rešetke, otprilike na otstojanju od četiri pet stopa, bila je druga sasvim ista. Na prostoru između njih sedeo je jedan tamničar i čitao novine, a iza one druge rešetke Kit s uzdrhtalim srcem vide majku s bebom u naručju; Varvarinu majku s njenim neizbežnim kišobranom i sirotim malim Jakovom, koji je gledao iz sve snage, kao da očima traži neku pticu, ili neku divlju životinju, i kao da misli da su ljudi tu samo slučajna pojava i da te rešetke nemaju s njima nikakve veze.
Ali čim mali Jakov vide brata i kad, proturivši ruku kroz rešetke da ga zagrli, vide da mu on ne prilazi bliže, nego jednako stoji daleko i naslanja glavu na ruku kojom se drži za jednu prečagu, on stade gorko cvileti; a na to Kitova i Varvarina majka, koje su se same savlađivale koliko su god mogle, stadoše ponovo plakati i jecati, jadni Kit nije mogao da i sam ne zaplače, te tako nijedno od njih nije moglo da proslovi ni reči.
Za vreme toga žalosnog ćutanja onaj tamničar je čitao novine, a neki šeretski izraz mu je poigravao na licu (sigumo je čitao šaljivu rubriku), pa kad slučajno za časak diže pogled kao da hoće da dubokim razmišljanjem dopre do srži neke šale dublje od ostalih, on je izgledao kao da prvi put čuje da neko plače.
- O, gospođe gospođe, - reče on okrenuvši se iznenađeno  - ja bih vam preporučio da ne traćite tako vreme uzalud. Treba da znate da je ovde vreme ograničeno. Ne treba dopustiti ni tome detetu da toliko viče. To je protiv pravila.
- Ja sam njegova jadna majka, gospodine, - jecala je gospođa Nablz klanjajući se ponizno - a ovo mu je brat, gospodine. O, bože moj, bože moj!
- E pa, - odgovori tamničar i presavi novine preko kolena, tako da zgodnije pređe na idući stubac - tu se ne može ništa, to treba da znate. Nije on jedini u tome škripcu. Ne smete praviti toliku graju zbog toga!
I na to on nastavi da čita. Taj čovek nije bio od prirode surov, ni tvrda srca. Bio je doterao dotle da je krađu smatrao za neku vrstu bolesti, kao šarlah, ili crveni vetar: neko ih dobije, a neko ne - kako se desi.
- O, moj mili Kite. - reče Kitova majka koju Varvarina majka odmeni u držanju bebe - zar sam to dočekala da ovde vidim svoga sirotog dečka!
- Ti, valjda, draga majko, ne veruješ u ono za šta me optužuju? - viknu Kit prigušenim glasom.
- Ja da verujem u to! - viknu sirota žena - Ja koja nisam nikad čula nijednu laž od tebe, niti videla što rđavo s tvoje strane, još od kolevke - koju zbog tebe ni glava nije zabolela, a koja nisam zbog tebe znala ni za najmanju žalost, sem zbog mršavosti hrane kojom sam te hranila, a koju si ti jeo sa toliko dobroćudnosti i tako zadovoljno da sam ja zaboravljala kako je oskudna kad bih pomislila kako si dobar i pun obzira, iako si bio još dete! Ja da to verujem o sinu koji mi je bio uteha otkako se rodio pa do danas i zbog koga nisam nikad legla ljuta! Zar ja da verujem to o tebi, Kite?
- E pa onda, milom bogu hvala! - - reče Kit i uhvati se živo za prečage pa ih stade drmati - sad mogu sve da podnesem, majko! Neka bude što hoće, u mome srcu će biti bar ta jedna kap sreće što si ti to rekla!
Jadna žena na to opet udari u plač, a Varvarina majka tako isto. Ali mali Jakov, čije su se nepovezane misli dotle već bile rasplinule u jedan prilično jasan utisak da Kit ne može da izađe u šetnju, iako hoće, i da iza tih rešetaka nema nikakva ptica, lavova, ni tigrova ni drugih zanimljivosti iz prirode - stvarno ničega sem kavez zatvorenog brata - dodade i svoje suze uz njihove, ali što je mogao tiše.
Kitova majka brišući suze (a samo ih je razmazivala, jadnica, mesto da ih utire), sad diže sa zemlje jednu korpicu, pa se pokorno obrati tamničaru, upitavši ga da li hoće da sasluša jednu njenu malu molbu. Tamničar, koji je bio u najkritičnijem trenutku i sav se zaneo čitajući jednu šalu dade joj rukom znak kao da hoće da kaže da ga ne prekida ni za živu glavu još za neko vreme, i zadrža ruku u tome položaju sve dok ne završi taj paragraf, pa onda poćuta neko vreme s osmehom na licu kao da kaže: „Ovaj novinar je neko spadalo! Smešan tip!“ Pa zatim je upita šta želi.
- Donela sam mu nešto za jelo - reče dobra žena. - Molim vas gospodine, hoćete li mu to predati.
- Hoću, to može primiti. To nije protiv pravila. Daćete mi to kad pođete, a ja ću se postarati da on to dobije.
- Ne, nego bih vas ja molila, gospodine - nemojte se ljutiti na mene, gospodine, ja sam mu majka a i vi ste nekad imali majku - pa bih volela da ga malo gledam kako to jede. Otišla bih odavde sa uverenjem da mu je malo udobnije.
I suze joj opet navališe na oči, pa i Varvarinoj majci i malom Jakovu tako isto. Što se tiče bebice, ona je gukala i smejala se na sav glas - očevidno misleći da je sve to udešeno naročito za njenu zabavu i uživanje.
Tamničar je izgledao kao da mu se ta molba čini čudna i prilično neobična, ali ipak spusti novine, pa prišavši Kitovoj majci uze od nje kotaricu i pošto je pregledao šta je u njoj, predade je Kitu, pa se vrati na svoje mesto. Lako je pojmiti da naš zatvorenik nije nikako imao apetita, ali je ipak seo na zemlju, i jeo s najboljom voljom, dok je njegova majka pri svakom zalogaju koji je on stavio u usta jecala i plakala iznova, iako s ublaženom tugom koja je govorila o zadovoljstvu koje joj pruža taj prizor.
Dok je bio tako zauzet Kit se raspitivao o svojim gospodarima kao i o tome da li su oni izrazili neko mišljenje o njemu, ali je saznao samo da je g. Avelj lično kasno prošle noći saopštio stvar njegovoj majci i to s puno dobrote i obzira ali da sam nije izrazio nikakvo mišljenje ni o nevinosti ni o krivici. Kit je baš pribirao hrabrost da upita Varvarinu majku o Varvari, kad se ponovo pojavi tamničar koji ga je bio doveo, dok se drugi pojavi iza njegovih posetilaca, a treći tamničar onaj s novinama viknu „Vreme je isteklo!“ - pa odmah zatim dodade: „Sledeći!“ i ponovo zabode nos u novine. Kita odmah odvedoše a u ušima su mu još zvonili blagoslov s majčine strane i vrisak maloga Jakova. Dok je prolazio kroz prvo dvorište s kotaricom na ruci i u pratnji ranijeg sprovodnika, jedan drugi službenik mu viknu da stane i priđe mu s pintom teškog piva u ruci.
- Je li to Kristofer Nablz koji je sinoć doveden zbog krađe?  - reče taj čovek.
Njegov drug mu odgovori da je to ta dotična ptica.
- Onda je ovo tvoje pivo - reče onaj čovek Kristoferu. -  Što ga tako gledaš? Ne misliš valjda da je u njemu oslobođenje!
- Molim vas, izvinite, - reče Kit - ali ko mi to šalje?
- Pa tvoj prijatelj - reče čovek - on kaže da treba da dobiješ po jednu pintu svakog dana, pa ćeš je i dobiti, ako on bude plaćao.
- Moj prijatelj! - ponovi Kit.
- Što si se tako zbunio - - reče čovek. - Evo i njegovog pisma. Drži!
Kit ga uze, pa pošto ga ponovo zaključaše, on pročita sledeće:
„Pij iz ovoga pehara, pa ćeš u svakoj kapljici naći čaroliju protiv nevolja ljudskog života. Šta je Jelenin čarobni napitak! Njen pehar je plod mašte, a ovo je stvarnost (od firme Barkli i kompj Ako ti ga ikad donesu ustajalo žali se upravniku.
Tvoj prijatelj.
R. S.“.
- R. S. - reče Kit posle kratkog razmišljanja - to mora biti Ričarl Sviveler. E bogme, to je vrlo ljubazno od njega i ja sam mu zahvalan od srca.

ŠEZDESET DRUGA GLAVA
Slaba svetlost koja je treperela kroz prozorčić kancelarije na Kvilpovom Gatu i kroz noćnu maglu izgledala kao neko crveno zapaljenje ili neko obolelo oko, unapred je davala na znanje g. Samsonu Brasu dok se opreznim korakom približavao drvenoj kućici, da je njen ođlučni vlasnik njegov uvaženi klijent unutra i da verovatno sa svojim običnim strpljenjem i blagim raspoloženjem očekuje održanje zakazanog sastanka zbog kojeg je sad i g. Bras dolazio na njegovo divno imanje.
- Gadno mesto da se čovek po njemu probija po mraku -  mrmljao je Samson spotičući se po dvadeseti put na poneku staru olupinu i hramajući od bola. - Ja mislim da onaj dečko namerno razbacuje stvari po zemlji svakoga dana drukčije kako bi se čovek udario i osakatio, sem ako to njegov gospodar ne radi svojim rukama što je više nego verovatno. Mrzim da dolazim ovamo bez Sali. Ona mi je bolja zaštita nego dvadeset ljudi.
Dok je izražavao to laskavo mišvenje o vrednosti odsutne čarobnice. g. Bras naglo stade gledajući podozrivo prema svetlosti pa onda preko ramena.
- Šta li on sad radi tamo, da mi je da znam? - mrmljao je advokat podižući se na vrh prstiju i trudeći se da vidi šta se dešava unutra što je sa te daljine bilo nemoguće - sigumo pije  - trudi se da bude još vatreniji i bešnji i zagreva svoju pakost i zlobu dok ne proključaju. Uvek me je strah da dolazim ovamo sam, kad je njegov račun malo veći. Ne verujem da bi se on mnogo predomišljao da me zadavi, pa da me nečujno spusti u reku kad plima najjače dere: taman koliko i da premlati nekog pacova - da pravo kažem, ne znam da ne bi to smatrao za odličnu šalu. Gle! Sad peva!
G. Kvilp se nesumnjivo zabavljao vežbanjima svoga glasa, ali je to bilo više neko naricanje nego pevanje, nekakvo jednoliko i brzo ponavljanje jedne rečenice s jako naglašenom poslednjom reči na kojoj se pretvaralo u pravu neskladnu riku. A smisao te zapevke nije se odnosio na ljubav, ni na rat, niti vino ni vernost niti na koji bilo predmet uobičajen u pesmi, nego na predmet koji se ne prati često muzikom, niti je obično poznat u baladama; jer su reči prosto naprosto glasile: „Dostojni sudac, pošto je izjavio da bi optuženi teško našao porotu koja bi verovala u njegovu priču, uputio ga je na suđenje idućem zasedanju suda; i naredio da se odmah otpočne istraga i nastavi sa optužbom.“
Kad bi god došao do te poslednje reči i kad bi na nju sručio svu snagu svoga glasa, g. Kvilp bi stao vrištati od smeha, pa bi počeo ispočetka.
- Strašno je neobazriv - mrmljao je Bras pošto je dva tri puta saslušao ponavljanje toga zapevanja - Grozno neobazriv. Kamo sreće da je nem! Kamo sreće da je gluv! Kamo sreće da je slep! Neka ga đavo nosi! - viknu Bras kad zapevanje poče iznova - Kamo sreće da je mrtav!
Pošto je tako izrazio sve te lepe želje za dobro svoga klijenta, g. Samson udesi izgled svoga lica i dade mu onaj obični izraz blagosti, pa pričekavši da rika dođe i prođe, priđe drvenoj kućici i zakuca na vrata.
- Napred! - viknu kepec.
- Kako ste večeras, gospodine? - reče Samson zavirujući s vrata. - - Ha, ha, ha! Kako ste, gospodine? O, bože blagi, kako je to originalno! Ne može biti originalnije, nema zbora!
- Ulazi unutra, budalo! - odgovori kepec - i ne stoj tu da mašeš glavom i keziš zube. Uđi, lažni svedoče, krivokletniče, potkupljivaču svedoka, ulazi!
- Bože, kakvo bogatstvo humora! - reče Bras zatvarajući vrata za sobom - kakva silna komičarska žica! Ali da nije to pomalo nerazumno, gospodine...
- Šta? - upita Kvilp. - Što, Judo?
- Juda! - viknu Bras. - Takvo izvanredno raspoloženje! Njegov humor je tako veseo! Juda! O da - bože moj, što je to divno! Ha, ha, ha!
Samson je za sve to vreme trljao ruke i s puno smešnog iznenađenja i smušenosti buljio u nekakvu veliku buljooku, tuponosu figuru s pročelja neke stare lađe, koja je bila uspravljena uza zid u uglu pored peći, i izgledala kao neki vražićak ili odvratan idol kome se kepec klanja. Masa nekih drvenih dodataka na njegovoj glavi izrezanih tako da izdaleka potsećaju na trorogi šešir zajedno sa nekom vrstom zvezde na levoj strani grudi i epoletama na ramenima, pokazivali su da je to imala da bude slika i prilika nekog slavnog admirala, ali da nije bilo tih pomoćnih sredstava, svaki posmatrač bi pomislio daje to veran portret nekog tritona, ili neke velike morske nemani. Kako je prvobitno bio suviše velik za odeljenje kome je sad služio kao ukras, on je bio presečen u struku. Čak i tako potkresan on je dopirao od poda do tavanice, i opako isturen unapred, s nekim izrazom preneražene žive radoznalosti i neke nametljive i dosadne učtivosti kojom se odlikuju figure sa pročelja brodova, svodio je sve drugo u sobi na mikroskopske srazmere.
- Poznajete li ga? - reče kepec gledajući Samsonu u oči -  Vidite li sličnost?
- A? - reče Bras, pa nakrivi glavu na jednu stranu i zabacivši je malko unazad, kao što to rade stručni poznavaoci. - Sad kad sam ponovo pogledao u njega, učinilo mi se da vidim neku da, da, ima u tome osmehu nešto što me potseća na... pa ipak, na časnu reč, ja...
A ustvari Samson, koji nikad u svome životu nije video ništa ni izbliza nalik na tu zamašnu neman, nije znao šta da kaže, pošto usto nije posigurno znao da Kvilp ne smatra tu priliku sličnom sebi i da je nije kupio kao nekakav porodični portret, ili pak nalazi uživanja da u njoj vidi spodobu nekog svog neprijatelja. Ali nije dugo ostao u nedoumici; jer dokju je on još zagledao znalačkim izrazom kojim mnogi ljudi prvi put posmatraju portrete koje treba da poznaju, ali ih ne znaju, kepec baci novine iz kojih je maločas zapevao već navedenim rečima i, zgrabivši jednu zarđalu gvozdenu šipku koja mu je služila mesto žarača, tresnu figuru po nosu tako snažnim udarcem da se ona opet zaljulja.
- Je li slična Kitu? - Zar nije njegova slika, njegova prilika, pravi pravcati on - vikao je kepec zasipajući pravim pljuskom udaraca neosetljivo lice i prekrivajući ga dubokim brazgotinama. Zar nije verna kopija i reprodukcija onog šteneta - zar nije... zar nije...? - I pri svakom ponavljanju toga pitanja on je mlatio po velikoj figuri, dok mu od silnog naprezanja nije znoj u mlazevima potekao niz lice.
Iako je sve to, kad bi se gledalo s neke sigurne galerije, moglo izgledati vrlo smešan prizor, kao što onima koji nisu u areni borba s bikovima izgleda vrlo prijatan prizor, i kao što je kuća u požaru zabava lepša nego pozorišna predstava, za one koji ne stanuju blizu nje - ipak je u samoj vatrenosti tih Kvilpovih postupaka bilo nečega što je činilo da njegov pravni savetnik oseća kako je ta kućica nešto premalena i nešto suviše osamljena da bi se moglo u potpunosti uživati u tome humoru. Zato je on stajao što je mogao dalje dokje kepec bio tako zaposlen; i jedvabi procedio nešto u znak odobravanja, a kad Kvilp završi i sede od silnog umora, on mu priđe poniznije nego ikad.
- Zaista sjajno! - viknu Bras. - Ha, ha, ha! O, vrlo dobro, gospodine! Znate - reče Samson, okrećući se i gledajući u izlupanog admirala kao da se na njega poziva: - ovo je sasvim naočit čovek.
- Sedi! - reče kepec - Tu sam džukelu kupio juče. -  Uvrtao sam burgije u njega; zabijao mu viljuške u oči i urezivao svoje ime u njega Najzad ću ga spaliti.
- Ha, ha! - viknu Bras. - Neobično zanimljivo, zaista.
- Hodi ovamo - reče Kvilp dajući mu prstom znak da priđe bliže. - A šta je to nerazumno, a?
- Ništa, gospodine... ništa. Skoro ne vredi ni govoriti o tome; samo sam mislio da je ona pesma... vrlo šaljiva sama po sebi, znate - možda prilično..
- No? - reče Kvilp - šta prilično?
- Pa onako... naginje ka, ili što bi se reklo tek izdaleka se pomalo primiče nerazboritosti, gospodine, - odgovori Bras gledajući bojažljivo u lukave oči kepecove, koje su bile okrenute vatri i odražavale njen crveni sjaj.
- Zašto? - upita Kvilp ne dižući pogled.
- Pa znate, gospodine. - odgovori Bras usuđujući se da govori nešto prijateljskijim tonom - u samoj stvari, gospodine svaki pomen o udruživanju prijatelja za postizavanje ciljeva koji su sami po sebi hvale vredni, ali koje zakon naziva zaverama, najbolje je - vi me razumete, gospodine? - držati u tajnosti, među prijateljima znate.
- A? - reče Kvilp i diže pogled s potpuno rasejanim izrazom na licu - Kako ti to misliš?
- Biti mudar, preko svake mere mudar, eto šta treba raditi!  - viknu Bras klimajući glavom, - Jezik za zube, gospodine, čak i ovde - eto to je tačno moje mišljenje.
- Tvoje mišljenje, tvoje bezobrazno mišljenje! - kakvo je to mišljenje? - odgovori Kvilp. - Što mi govoriš o nekom udruživanju? Jesam li se ja udruživao? Jesam li ja što znao o vašem udruživanju?
- Ne, ne, gospodine, - svakako da ne; ne, nikako - odgovori Bras.
- Ako mi i dalje budeš namigivao i klimao glavom, - reče kepec gledajući oko sebe, kao da traži žarač - ja ću ti žestoko udesiti to majmunsko lice.
- Ne ljutite se, gospodine, molim vas - odgovori Bras obuzdavajući svoju veselost. - Vi ste sasvim u pravu - potpuno ste u pravu. Nije trebalo da govorim o tome, gospodine. Mnogo sam pogrešio. Imate potpuno pravo, gospodine. Govorimo o nečem drugom, molim vas! Vi ste se, gospodine, kako mi reče Sali, raspitivali o samcu. On se nije vratio, gospodine.
- Zar nije? - reče Kvilp grejući nešto ruma u maloj šerpici i pazeći da ne prekipi.
- Daznate, gospodine, - on je... Bože moj, gospodine Kvilpe.
- Štaje sad? - reče kepec zaustavivši ruku kojom je prinosio šerpicu ustima.
- Zaboravili ste vodu, gospodine, - reče Bras. - I... izvinite, ali to je tek ključalo!
Ne udostojavajući tu opomenu drugog odgovora sem praktičnim postupkom, g. Kvilp prinese ustima vrelu šerpicu i odlučno ispi sav alkohol koji je bio u njoj, otprilike jedno pola pinte i koji je tek trenutak ranije, kad ga je skinuo s vatre, besno ključao i šištao. Pošto je progutao taj blagi napitak i pokazao pesnicu admiralu, on naredi g. Brasu da nastavi.
- Ali prvo da i ti gucneš koju kapljicu, - reče Kvilp uz svoje obično keženje - dobru kapljicu... toplu, vatrenu kapljicu.
- Drage volje gospodine, - odgovori Bras - ako bi se našao koji gutljaj vode do kojeg bi se došlo bez velike muke...
- Nema ovde takve stvari - viknu kepec - Zar je voda za advokate! Rastopljeno olovo i sumpor, bolje reci: zgodnog, toplog katrana i smole - to vama treba - a, Brase; zar ne?
- Ha, ha, ha! - smejao se g. Bras. - O, vrlo zajedljivo! A opet je kao da te neko golica... nema šta, prijatno je, na časnu reč, gospodine!
- Popij ovo - reče kepec koji je dotle već bio zagrejao još ruma - Istresi ovo, sve do poslednje kapi! - Opari grlo i usreći se!
Nesrećni Samson srknu nekoliko puta pomalo pića, ono mu se smesta pretvori u vrele suze, koje mu se stadoše kotrljati niz obraze, pa natrag u mali sud; lice i oči mu dobiše tamnocrvenu boju, a uz to dobi žestok napad kašlja, a ipak se čulo kako kroz sve to, sa postojanošću pravog mučenika, muca kako je „divno, zaista!“ Dok je on još bio u tim neiskazanim mukama, kepec obnovi razgovor s njim.
- Šta je bilo s tim stanarom? - reče Kvilp.
- On je još uvek, gospodine, - odgovori Bras, prekidajući govor kašljom - na stanu kod porodice Garland. Od dana saslušavanja krivca dolazio je kući samo jednom. Rekao je gospodinu Ričardu da ne može da podnese kuću otkako se ono dogodilo; kaže da se oseća nesrećan u njoj; i da u neku ruku smatra da je on kriv što se to desilo. - Odličan stanar, gospodine. Nadam se da ga nećemo izgubiti.
- Pih! - viknu kepec. - Nikad ne misliš ni o kome drugom, sem o sebi. Što se onda ne stegneš? - Gomilaj, zgrći, živi štedljivo!
- E, pa, gospodine, - odgovori Bras - na časnu reč, ja mislim da je Sara dobra domaćica kakve nema nadaleko. Ja to zaista mislim, gospodine Kvilpe.
- Ovlaži pisak, orosi i drugo oko, pij čoveče! - viknu kepec.  - Uzeo si još jednog pisara meni za ljubav.
- Drage volje, nema zbora, u svako doba - odgovori Samson.  - - Jeste, gospodine, uzeo sam ga.
- Onda ga sad možeš otpustiti - reče Kvilp. - Tu ćeš odmah imati dobru uštedu.
- Da otpustim Ričarda, gospodine? - viknu Bras.
- Imaš li još koga pisara, glupi papagaju, te pitaš tako nešto? Dabogme.
- Na časnu reč - reče Bras. - Nisam to očekivao...
- Kako bi i mogao to očekivati? - potsmehnu se kepec -  kad ni ja to nisam očekivao? Koliko ću puta govoriti da sam ga doveo tebi da bih ga uvek imao pred očima i da znam šta radi  - i što sam imao izvestan plan, jednu zamisao, udešavao jednu malu zabavu ispod žita, čija se suština i srž sastojala u tome što su onaj starac i njegova unuka (koji su iščezli kao da su propali u zemlju) siromašni kao crkveni miši, dok su on i njegov krasni prijatelj mislili da su bogati?
- Ja sam to potpuno razumeo - odgovori Bras. - Savršeno.
- E, a sad, gospodine, - odgovori Kvilp - da li sad razumeš
da oni nisu siromašni - da ne mogu biti siromašni, ako imaju nekoga kao što je taj tvoj stanar, koji prelazi i gore i vode samo da ih nađe?
- Naravno da razumem, gospodine, - reče Samson.
- „Naravno da razumem“, gospodine, - reče kepec pakosno otsecajući reči. - Onda, da li isto tako naravno razumeš i da mi više nije stalo do toga šta će biti s tim klipanom? Da li isto tako naravno razumeš da on više nije potreban ni za kakvu drugu svrhu ni meni, ni tebi?
- Ja sam i sam to često govorio Sari - odgovori Bras - da on nije ni za šta u poslu. Nikako se ne možete osloniti na njega, gospodine. Ako ćete mi verovati, ja sam video kako taj klipan i u najobičnijim, sitnim kancelarijskim poslovima koje mu poverite mora da izbrblja istinu i kad ga naročito upozorite. Nesposobnost toga mladića, gospodine, prešla je granice svega što se može zamisliti; jeste,bogami. Ništa osim uvaženja i zahvalnosti koje vam dugujem...
Kako je bilo jasno da Samson smera novu laskavu govoranciju, sem ako ga neko na vreme ne prekine, g. Kvilp ga učtivo klepi šerpicom po temenu i zamoli ga da bude ljubazan da umukne.
- Praktično, gospodine, praktično, - reče Bras trljajući se po udarenom mestu i smešeći se - a ipak vrlo prijatno što me tako potsećate, neobično prijatno.
- Ama slušaj ti mene, - viknu Kvilp - jer ću inače ja vrlo brzo postati još prijatniji. Sad više nema izgleda da se njegov drug i prijatelj vrati. Ta bitanga je morala kako čujem, da pobegne zbog nekakvog nevaljalstva, te se stvorio u inostranstvu. Neka i krepa tamo.
- Svakako, gospodine. Sasvim umesno, vrlo ubedljivo! -  viknu Bras, opet gledajući u admirala, kao da je to treći učesnik u razgovoru. - Izvanredno ubedljivo!
- Ja ga mrzim - reče Kvilp kroz zube - i oduvek sam ga mrzeo iz porodičnih razloga. Osim toga to je bio uporan prostak; inače je mogao biti koristan. Ovaj Sviveler je prava kukavica i uz to vetrenjast zvrndov. Meni on više ne treba. Neka se obesi, ili utopi, skapa od gladi - neka ide dođavola!
- Na svaki način, gospodine, - odgovori Bras. - Kad biste želeli, gospodine, da on - ha, ha! da on pođe na taj izlet?
- Kad se svrši suđenje - reče Kvilp. - Čim to bude gotovo, pošaljite ga kud mu je mesto.
- Biće onako kako želite, gospodine, - odgovori Bras - na svaki način. To će biti priličan udar za Saru, ali je ona navikla da gospodari svojim osećanjima. Ah, gospodine Kvilpe, često mislim, gospodine, kakve bi divne posledice proizašle iz toga da je nešto proviđenje htelo da se vi i Sara sretnete ranije u životu! Vi nikad niste videli našeg dragog oca, gospodine? Krasan je to gospodin bio. Sara je bila njegov ponos i radost. On bi sklopio oči u blaženom miru, bi Stari Lisac, gospodine Kvilpe, da joj je mogao naći takvog druga. Vi je cenite, gospodine?
- Ja je ljubim! - graknu kepec.
- Vi ste vrlo ljubazan, gospodine, - odgovori Bras - nema sumnje. Imate li još kakvo naređenje koje bih mogao pribeležiti, osim onoga o gospodinu Ričardu?
- Nikakvo - odgovori kepec i maši se za šerpicu. - Da pijemo u zdravlje bajne Sare.
- Kad bismo mogli da joj nazdravimo nečim što nije baš tako ključalo, - reče ponizno Bras - možda bi to bilo bolje. Ja mislim da bi bilo prijatnije Sarinim osećanjima kad bi čula od mene za čast koju joj ukazujete, ako bi doznala da je piće bilo malo hladnije od onog maločas.
Ali se Kvilp oglušio na sva ta upozoravanja. Samson Bras, koji je dotle već bio daleko od treznog stanja, jer je morao još često piti onog istog jakog pića, uvide da ono, mesto da ga otrezni makar malo, deluje na njega na neki nov način i čini da mu se kancelarija okreće sve u krug, i to neobično brzo, i da se tavanica i pod nekako čudno dižu i spuštaju. Posle izvesnog vremena koje je proveo u nekom tupom letargičnom stanju, on se nađe delom ispod stola, a delom ispod peći. Kako to nije bio najzgodniji položaj koji bi on izabrao po svojoj volji, on uspe da nekako stane na noge, pa pridržavajući se za admirala, pogleda oko sebe dražeći svoga domaćina.
Prvi g. Brasov utisak bio je da je njegov domaćin otišao, a ostavio ga tu samog - možda ga i zaključao da tu provede noć. Ali jak miris duvana ukaza drugi put njegovim mislima; on pogleda naviše i vide kepeca kako puši u mornarskoj postelji.
- Zbogom, gospodine. - viknu Bras slabim glasom. - -  Zbogom, gospodine.
- Zar nećeš ostati tu da prenoćiš? - reče kepec, vireći naniže.  - Ostani da prenoćiš!
- Zaista, ne mogu, gospodine, odgovori Bras, koji je bio više mrtav nego živ od silnog gađenja i zagušljivosti sobice. Ako biste bili dobri da mi malo prisvetlite, dok ne pređem preko dvorišta...
Kvilp smesta izlete iz postelje, ne nogama napred, ni glavačke, ili rukama napred - nego celim telom, sav odjednom.
- Svakako - reče on i uze fenjer koji je sad jedini svetleo u sobi. - Pazi kako ideš, dragi prijatalju. Pripazi kako ćeš preći preko komada građe, jer svi zarđali klinci štrče naviše. A u uličici imajedan pas. Sinoć je rastrgao jednog čoveka, apreksinoć neku ženu, a u utorak uveče je zaklao jedno dete - ali to samo onako, u šali. Ne prilazi mu blizu.
- Na kojoj je strani puta, gospodine? - upita Bras strašno uplašen.
- On je stalno na desnoj strani, - reče Kvilp - ali se ponekad krije i na levoj, gotov da skoči. Što se toga tiče, ne možeš mu nikad uhvatiti račun. Gledaj da se dobro čuvaš. Nikad ti neću oprostiti, ako ne paziš. Gle! Ugasi se sveća - ne mari ništa -  ti ionako znaš put pravo napred.
Kvilp je podmuklo zaklanjao svetlost držeći je na grudima, pa je sad stajao kikoćući se i tresući se od glave do pete sav izvan sebe od uživanja slušao kako se advokat spotiče preko dvorišta, i svaki čas teško pada. Ali on najzad iziđe napolje i ode, te se više nije čuo.
Kepec se ponovo zaključa i ponovo se vinu u svoju postelju.

ŠEZDESET TREĆA GLAVA
Pokazalo se da je onaj sluga pravde koji je Kitu dao ono utešno obaveštenje o skorom rešavanju njegove sitne stvari u Old Bejliju26 tačno predskazao tu stvar. Sud je počeo zasedati posle osam dana i već sledećeg dana velika porota oglasila je za opravdano pokretanje postupka protiv Kristofera Nablza po delu krađe a dva dana posle toga rešenja, goreimenovani Nablz je pozvan da pristupi sudu radi rešenja o njegovoj krivici ili nevinosti po optužbi da je imenovani Kristofer potajno uzeo i prisvojio iz stana i kancelarije nekog Samsona Brasa, gospodina, jednu novčanicu od pet funti sterlinga, izdatu od strane guvemera i dmštva banke Engleske i tako se ogrešio o postojeće zakonske propise i o mir vrhovnog gospodara i kralja, kao i o njegovu krunu i dostojanstvo.
Na tu optužbu Kristofer Nablz je tihim i drhtavim glasom izjavio da nije kriv. A oni koji imaju običaj da na osnovu spoljašnjeg izgleda stvari izvode brze zaključke i koji bi očekivali da Kristofer ako je nevin govori snažnim i pouzdanim glasom neka na ovome mestu zapaze da osamljenost u zatvoru, strepnja i briga mogu da slome i najsnažnija srca, i da iznenadno ulaženje u dvoranu punu svetine, šuma i pokreta može lako da zbuni i zaplaši čoveka koji je proveo makar i deset do jedanaest dana zatvoren sam između četiri zida, i za to vreme gledao samo te zidove i po koje lice hladno kao kamen. Ovde se mora dodati i to da kod velikog broja ljudi čovek u perici izaziva više straha i čini na njih jači utisak nego čovek sa svojom rođenom kosom, pa ako se pored toga uzme u obzir još i Kitovo prirodno uzbuđenje kad je video dva gospodina Garlanda i malog beležnika kako gledaju bledim i zabrinutim licima onda možda neće biti nikakvo čudo što se osećao dosta nelagodno i nije mogao biti kao kod svoje kuće.
Iako od dana hapšenja nije nikako video nijednog od dvojice Garlanda ni g. Viderdena, njemu je ipak bilo javljeno da su oni uzeli advokata da ga brani i zato, kad jedan od gospode u perikama ustade i reče: „Milorde, ja zastupam optuženoga“ Kit mu se pokloni; a kad neki drugi gospodin s perikom ustade i reče; „A ja sam protiv njega milorde,“ Kit sav uzdrhta, pa se i njemu pokloni. Ali se u srcu nadao da će onaj njegov gospodin moći da se ponese s onim drugim gospodinom, i da će ga brzo naterati da se zastidi.
Gospodin koji je bio protiv njega morao je da govori prvi, pa kako je bio neobično dobro raspoložen (jer u prethodnoj parnici zamalo nije postigao da oslobodi kazne nekog mladog gospodina koji je po nesreći ubio svoga oca), govorio je odrešito, u to možete biti sigurni, i upozoravao porotu da se ako oslobodi toga optuženoga, može nadati da će biti izložena griži savesti i moralnom mučenju nimalo slabijem od onog koje bi nesumnjivo pretrpeli oni drugi porotnici da su osudili onoga optuženog. I pošto im je ispričao sve o tom slučaju, i rekao im da nikad nije video goreg, zastao je za trenutak kao čovek koji ima da im saopšti nešto strašno, pa im je onda rekao kako je saznao da će njegov učeni prijatelj (i tu je bacio pogled na stranu, prema Kitovom gospodinu) pokušati da ospori verodostojnost svedočenja besprekornih svedoka koje će on izvesti pred sud: ali se on ipak nada i veruje da će njegov učeni prijatelj imati više poštovanja i uvaženja prema tužiteljevom karakteru. Jer, kako je njemu dobro poznato, ne postoji niti je ikad postojao čestitiji član časnoga reda kojem on pripada. Onda je upitao porotnike da li poznaju Bivis Marks. A ako poznaju Bivis Marks (što on veruje njihovog, ličnog ugleda radi) da li znaju za istorijske i oplemenjavajuće događaje koji su u vezi s tim znamenitim mestom? Veruju li da bi čovek kao Bras mogao opstati na mestu kao Bivis Marks da nije častan i ispravan čovek? I pošto im je napričao još puno stvari u tome smislu, on se setio da bi nanosio uvredu njihovoj moći razumevanja ako bi im govorio ono što oni tako snažno osećaju i bez njega, te prema tome poziva na mesto za svedoke prvo Samsona Brasa.
I na to ustaje g. Bras, živahan i svež; pa pošto se poklonio sudiji, kao čovek koji je imao zadovoljstvo da ga i ranije viđa i koji se nada da je on dobro od njihovog poslednjeg viđenja skrštava ruke i baca pogled na svog zastupnika kao da hoće da kaže. „Evo me - pun sam dokaza - udri slavinu!“ I zastupnik odmah udara slavinu i toči, i to vrlo obazrivo: sve izvlači dokaz po dokaz, tako da cure jasni i bistri naočigled svih prisutnih. Zatim ga uzima na rešeto Kitov zastupnik, ali nema nimalo uspeha s njim; te posle mnogo vrlo dugih pitanja, i vrlo kratkih odgovora, g. Samson Bras odlazi ovenčan slavom.
Za njim dolazi Sara kojom Brasov zastupnik lako upravlja, ali koja je vrlo tvrdokorna prema Kitovom gospodinu. Jednom reči, Kitov gospodin ne može da izvuče iz nje ništa drugo sem ponavljanja onoga što je ona već kazala (samo ovoga puta mnogo osornije, kao da govori njegovom klijentu), te je on pušta da ode, prilično zbunjen. Zatim g. Brasov gospodin poziva Ričarda Svivelera, te prema tome Ričard Sviveler pristupa sudu.
Ali, g. Brasovom gospodinu se prišapnulo na uvo da je taj svedok sklon da bude prijateljski raspoložen prema optuženom -  što je ovome, da pravo kažemo, jako milo da čuje, pošto postoji opšte mišljenje da je on naročito vešt da svedoka „ispreskače“, kako se kaže prostim izrazom. Zato počinje naročitom molbom službeniku da pazi da taj svedok prilikom polaganja zakletve sasvim stvarno poljubi knjigu,27 pa se zatim baci na posao i rukama i nogama.
- Gospodine Svivelere, - kaže taj gospodin Diku pošto je ovaj ispričao sve što zna, a očevidno vrlo nerado i sa željom da njegov iskaz bude što manje nepovoljan - molim vas, gospodine, gde ste ručali juče?
- - Gde sam juče ručao?
- Da, gospodine, gde ste juče ručali? Je li to bilo negde u blizini, gospodine?
- O, svakako... jeste, baš prekoputa.
- Razume se. Da. Baš prekoputa ponavlja g. Bras, bacajući pogled prema sudu. - Jeste li bili sami?
- Molim? - kaže g. Sviveler, koji nije dobro čuo pitanje.
- Jeste li bili sami ? - ponavlja g. Brasov gospodin gromoglasno. - Jeste li ručali sami? Jeste li imali nekog gosta, gospodine? No?
- O, pa da, na svaki način; - da, imao sam - kaže g. Sviveler s osmehom.
- Budite tako dobri pa se okanite lakomislenosti koja je vrlo neumesna na mestu na kojem sad stojite (ma da možda treba da hvalite boga što ste samo na tome mestu) - kaže g. Brasov gospodin klimajući glavom, kao da nagovesti da je optuženička klupa pravo mesto za njega - i pazite šta vam govorim. Juče ste obilazili ovuda i očekivali da vidite da li će ovo suđenje biti zakazano. Ručali ste prekoputa. Imali ste nekog gosta na ručku. A, da li je to bio brat optuženog pred ovim sudom?
G. Sviveler hoće da objasni.
- Jeste, ili nije, gospodine - viče g. Brasov zastupnik.
- Ali dopustite...
- Jeste, ili nije, gospodine.
- Jeste. bio je, ali...
- Jeste, bio je - viče gospodin prekidajući ga. - Krasan ste mi vi svedok!
I g. Brasov zastupnik seda. Kitov zastupnik, ne znajući kako stvar upravo stoji, boji se da potera tu stvar. Ričard Sviveler se povlači zbunjen. Sudija, porota i gledaoci vide ga u mislima kako se smuca naokolo s nekim nezgrapnim klipanom, gustih zalisaka, nekim bekrijom visokim skoro dva metra. A ustvari to je mali Jakov, s listovima golim do kolena, i sav umotan u šal. Niko nema pojma o istini, i svi veruju toj laži; a sve to zbog veštine Brasovog advokata.
Zatim dolaze svedoci u prilog optuženome, i tu se opet sjajno pokazuje Brasov gospodin. Pokazuje se da g. Garland nije imao nikakva uverenja o Kitovom vladanju, nikakvih preporuka sem od njegove majke i obaveštenja da je bio iznenadno otpušten od svoga ranijeg gospodara iz nepoznatih razloga. „Zaista, gospodine Garlande,“ - kaže g. Brasov advokat - „za čoveka u vašim godinama to je zaista - da se blago izrazim, vrlo nepromišljeno, kako se meni čini,“ Porota misli to isto, i nalazi da je Kit kriv. Zatvorenika odvode ne slušajući njegovo dokazivanje da je nevin. Gledaoci se nameštaju na svojim mestima s osveženom pažnjom za sledeće suđenje i pronosi se glas da će Brasov gospodin praviti rusvaj prilikom unakrsnog ispitivanja u korist novog optuženog.
Kitova majka, jadna žena čeka kraj kapije ispod stepenica u društvu Varvarine majke (koja - dobra duša! - ne radi ništa drugo nego samo plače i drži bebu), i tu dolazi do tužnog sastanka. Tamničar koji čita novine sve im je ispričao. On ne misli da će Kit otići na doživotnu robiju, jer još ima vremena da dokaže svoje dobro vladanje, a to će mu nesumnjivo koristiti. On se čudi zašto je on to uradio.
- Ali on to nije uradio - viče Kitova majka.
- E pa, - kaže tamničar - ja neću da vam protivrečim; uostalom, sadje svejedno, je li, ili nije.
Kitova majka može da dohvati ruku svoga sina između prečaga i grčevito je steže - samo bog i oni kojima je on podario takvu nežnost shvataju s kakvim smrtnim mukama. Kit joj preporučuje da bude hrabra i, praveći se da diže decu da ga poljube, šapatom moli Varvarinu majku da je vodi kući.
- Naći će se neki prijatelj da se zauzme za nas - viče joj Kit, - Siguran sam da hoće. Ako ne sad, onda uskoro. Moja nevinost će izaći na videlo, majko, i mene će vratiti natrag. Ja sam pun pouzdanja u to. Vi morate pričati malom Jakovu i bebi kako je sve bilo, jer kad bi oni mislili da sam ikad bio nepošten, kad budu toliko veliki da razumeju, meni bi srce prepuklo kad bih to saznao, makar bio i hiljadu milja daleko. O, zar nema ovde nekog dobrog gospodina koji bi se pobrinuo o njoj!
Njena ruka iskliznu iz njegove, jer se sirota žena skljokala na zemlju onesvešćena. Ričard Sviveler prilazi žurno, laktovima sklanja s puta gledaoce, uzima je (ne baš tako lako) na jednu ruku, kao prilikom otmica u pozorištu pa klimnuvši glavom Kitu i naredivši Varvarinoj majci da pođe za njim jer njega već čekaju kola brzo je odnosi odatle.
I tako je Ričard odvede kući. I niko živi ne zna kakve joj je neverovatne besmislice usput govorio citirajući narodne i umetničke pesme. Odveo ju je kući i ostao dok joj se nije vratila svest; pa kako nije imao novaca da plati kola, svečano se vratio na Bivis Marks, gde je naredio kočijašu da čeka pred vratima (jer je bila subota uveče), dok on ode po „sitninu“.
- Gospodine Ričarde! - kaže Bras veselo - dobro veče, gospodine!
Iako mu se Kitova stvar isprva učinila strašna Ričard te večeri stvamo podozreva da je njegov ljubazni poslodavac odigrao u njoj neku gadnu ulogu. Možda je slika jada koju je tek časak pre toga bio video podstakla na to njegovu bezbrižnu dušu. Bilo kako bilo, tek ta ga sumnja jako obuzima, te reče šta želi u što je moguće manje reči.
- Novaca? - viknu Bras i izvadi kesu. Ha, ha, ha! Na svaki način, gospodine Ričarde, na svaki način. Svaki mora živeti. Imate li kusur od novčanice od pet funti, gospodine?
- Nemam - odgovori Dik kratko.
- Ah, - reče Bras. - Eto vam cela ta suma. To je mnogo kraće. Drage volje, nema zbora, gospodine Ričarde...
Dik, koji se dotle već bio dočepao vrata, okrete se na to.
- Ne morate se više ni truditi da dolazite - reče Bras.
- Kako?
- Pa znate, gospodine Ričarde, - - reče Bras strpavši ruke u džepove i ljuljajući se tamo amo na stolici - u samoj stvari, čovek vaših sposobnosti prosto traći vreme na našem suvoparnom i dosadnom poslu. To je zaista grozno, neprijatno rintanje. Ja mislim da bi pozornica, ili vojska, gospodine... ili nekakva viša vrsta posla kao, recimo, prodavanje namirnica s naročitim patentima  - bilo baš ono što bi odgovaralo genijalnosti takvoga čoveka kao što ste vi. Nadam se da ćete ponekad navratiti da nas vidite. Sali će se radovati, siguran sam. Njoj je neobično žao što će vas izgubiti gospodine Ričarde ali će je njeno osećanje dužnosti prema društvu pomiriti s tim. To je izvanredno stvorenje, gospodine! Videćete da vam je novac isplaćen u potpunosti. Razbili ste jedno okno, ali vam ja nisam ništa odbio za to. Kad god se rastajemo od prijatelja, gospodine Ričarde, treba da se rastajemo velikodušno. Divno je to osećanje, gospodine!
Sviveler ne odgovori ni reči na sve to nepovezano blebetanje, nego vrativši se po svoj veslački kaputić, savi ga u čvrstu, okruglu loptu, za sve to vreme stalno gledajući u g. Brasa, kao da ima nameru da ga sruši tom kuglom. Ali je ipak samo stavi pod pazuho i izađe iz kancelarije ćuteći kao zaliven. Pošto je već bio zatvorio vrata on ih opet otvori, zagleda se unutra za neko vreme s onom istom značajnom ozbiljnošću, pa klimnuvši glavom jedanput, polagano i kao neka avet, on iščeze.
Isplati kočijaša i okrete leđa Bivis Marksu, pun velikih namera o tome kako će tešiti Kitovu majku i pomoći samome Kitu.
Ali su životi mladih ljudi odanih uživanjima kao što je bio Ričard Sviveler jako nesigumi. Duševno uzrujavanje zaposlednjih petnaest dana, koje je delovalo na organizam prilično potkopan ubitačnim dejstvom alkohola kroz nekoliko godina, pokazalo se suviše teško za njega. Još te iste noći g. Ričard se teško razboleo, a posle dvadeset i četiri sata savladala ga je opasna groznica.

ŠEZDESET ČETVRTA GLAVA
Ričard Sviveler se prevrtao po svojoj neudobnoj i vreloj postelji, mučen strašnom žeđi koju ništa nije moglo ugasiti, i nije ni za časak nalazio mira ni udobnosti ni u kakvom novom položaju nego je lutao kroz puste lavirinte misli, gde nije bilo nikakvog stanka i počinka, niti ikakvog prizora i zvuka da nagovesti makar malo osveženja, sem večite tupe zamorenosti, nikakve promene sem nemirnog pomicanja položaja jadnoga tela i zamornog lutanja duha, koji se ipak stalno navraća na jednu mučnu strepnju - kao na nekakvo osećanje da mu je nešto ostalo nesvršeno, nekakvu strašnu prepreku koja se mora savladati i koja mu muči rastrojeni mozak, čas u jednom, čas u drugom obliku, uvek zloslutna i mračna, a uvek uočljiva kao ista avet u svakom obliku u kojem se javlja i baca tamnu senku preko svake slike kao nečista savest, čini spavanje groznim - eto, u takvom laganom mučenju, u toj teškoj bolest, nesrećni Ričard je ležao, kopnio i sagorevao malo po malo, dok najzad - kad mu se činilo da se bori i muči da ustane i da ga đavoli drže kao okovana - nije utonuo u dubok san u kojem više nije sanjao.
A zatim se probudio uz blaženo osećanje odmorenosti, slađe od samoga sna, on se postepeno počinjao sećati poneke od onih muka i mislio kako mu se ta noć učinila duga, i pitao se da li nije dva tri puta bio u bunilu. Kad je u toku tih razmišljanja slučajno digao ruku, začudio se kako mu se učinila strašno teška, a ustvari je bila tako mršava i laka. Ali se ipak osećao ravnodušan i blažen, pa kako nije bio radoznao da i dalje misli o toj stvari, on je ostao u tome polubudnom stanju, dok mu pažnju ne privuče nečije kašljanje. To ga navede da se upita da li je sinoć zaključao vrata i da se čudi otkuda to da ima još nekog u njegovoj sobi. A ipak nije imao dovoljno snage da i dalje misli u tome pravcu, pa je nesvesno utonuo u neko raskošno uživanje u odmaranju i zaneo se u gledanje nekih zelenih pruga na krevetskom pokrivaču, koje su mu izgledale kao zelene mrlje, dok je žuta osnova između pruga predstavljala dobro pošljunčane staze i tako zajedno stvarale dugu perspektivu lepo uređenih vrtova.
On je tako u svojim maštanjima lutao po tim terasama i stvarno sasvim zalutao među njima, kad ponovo ču ono kašljanje. Na taj šum staze se opet pretvoriše u pruge i on, pridignuvši se malo u krevetu i pridržavajući zavesu jednom rukom, pogleda napolje.
Nesumnjivo ista soba i još osvetljena svećom, ali je on beskrajno začuđeno gledao sve one bočice, lavore i razne krpe za obloge koje su se sušile kraj vatre i slične potrebe jedne bolesničke sobe  - sve vrlo čisto i uredno ali i sasvim drukčije od onoga što je on ostavio kad je legao u postelju. Uz to je i vazduh bio pun svežeg mirisa lekova i sirćeta; pod lepo poprskan i - šta? Markiza? Da, Markiza glavom: sedi za stolom i igra karata sama sa sobom. Sedela je zanesena u igru i s vremena na vreme kašljala prigušeno, kao da se boji da ga ne uznemiri - meša karte, seče, deli, igra, broji, markira - jednom reči obavlja sve tajanstvene kartaške poslove, kao da je od kolevke samo to radila.
G. Sviveler je posmatrao sve to neko vreme, pa je pustio da zavesa padne, ponovo se vratio u svoj raniji položaj i opet spustio glavu na jastuk.
„To ja sanjam“ pomisli Ričard, „to je sasvim jasno. Kad sam legao, ruke mi nisu ličile na ljuske od jaja, a sad mogu skoro da vidim kroz njih. Ako ovo nije san, onda sam se ja, nekom pogreškom, probudio u nekoj priči iz Hiljadu i jedne noći, mesto u Londonu Ali ja ne sumnjam u to da spavam. Ni najmanje“.
Tu se mala služavka ponovo nakašlja.
„Vrlo zanimljivo!“ misli g. Sviveler. „Nikad dosad nisam u snu čuo pravo kašljanje. Zaista se ne sećam da sam ikad sanjao pravo kašljanje, ili kijanje. Možda je to deo filosofije snova, da se to ne pamti. Opet kašljanje... i opet... Ali, jeste li čuli, ja to sanjam nekako suviše brzo!“.
U nameri da oproba svoje pravo stanje, g. Ričard se posle kratkog razmišljanja uštinu za mišicu.
„Još čudnovatije!“ pomisli on „Legao sam u krevet više pun nego mršav, a sad nemam za šta da se uhvatim. Probaću ponovo?“
Ishod toga novog pokušaja bio je da se g. Sviveler ubedio da su sve stvari oko njega stvarne, i da ih on nesumnjivo gleda budan.
- Sad znam šta je: ovo je noć iz neke priče iz Hiljadu i jedne noći - to i ništa drugo - reče Ričard. - Ja sam u Damasku ili u Kairu. Markiza je nekakav duh, pa pošto se opkladila s nekim drugim duhom o tome koji je najlepši mladić na svetu i najdostojniji da bude muž kineske princeze, odnela me je zajedno s celom mojom sobom da nas upoređuju. Možda je - reče g. Sviveler okrenuvši se tromo na jastuku pa gledajući u onu stranu kreveta koja je kraj zida - princeza još... Ne, otišla je.
Pošto nije bio potpuno zadovoljan tim objašnjenjem, jer je ono, čak i kad bi se smatralo kao tačno, povlačilo za sobom izvesnu tajanstvenost i sumnju, g. Sviveler ponovo podiže zavesu rešen da iskoristi prvu zgodnu priliku da progovori toj drugarici. Ubrzo mu se ukaza željena prilika. Markiza je podelila karte i okrenula puba, propustila da markira, a na to g. Sviveler viknu što je mogao glasnije.
- Dva poena u talonu!
Markiza skoči kao oparena, pa onda pljesnu rukama.
„Nesumnjivo smo još uvek u priči iz Hiljadu i jedne noći“ pomisli g. Sviveler. „tamo se uvek pljeska rukama mesto da se zvoni u zvonce. Sad samo treba da se pojave dve hiljade crnih robova s ćupovima nakita na glavama.“.
Izgleda, međutim, da je ona zapljeskala rukama od silne radosti, jer se odmah zatim stala smejati, pa zatim plakati; izjavljujući, ne na odličnom arapskom nego običnim engleskim jezikom, da je „tako srećna da ne zna šta će od sreće“.
- Markizo, - reče Sviveler zamišljeno - izvolite prići bliže. Na prvom mestu, hoćete li biti tako dobra da me obavestite kako da dođem do svoga glasa, i drugo, šta je bilo od moga mesa?
Markiza je samo tužno mahala glavom, pa opet zaplaka; a na to g. Sviveler (onako slab) oseti da i njegove oči rade to isto.
- Po vašem ponašanju i ovim znacima, Markizo, ja počinjem dolaziti do zaključka - reče Ričard posle kratkog ćutanja i smešeći se drhtavim usnama - da sam ja bio bolestan.
- Bogme jeste! - odgovori mala služavka brišući oči. - I još da znate kakve ste sve besmislice govorili!
- O! - reče Dik. - Dakle bio sam jako bolestan, Markizo?
- Još malo pa mrtav - odgovori mala služavka, - Nisam nikako mislila da ćete ozdraviti. Hvala bogu što vidim da jeste!
G. Sviveler je zadugo ćutao. Posle nekog vremena opet je progovorio i upitao koliko je vremena bio bolestan.
- Sutra tri nedelje - odgovori mala služavka.
- Šta tri? - reče Dik.
- Nedelje! - odgovori Markiza snažnim glasom - tri beskrajno duge i spore nedelje.
I sama pomisao da je bio u tako kritičnom stanju naterala je Ričarda da ponovo ućuti i da leži opružen koliko je dug. Markiza pošto mu je udobnije namestila posteljne stvari i pipnula mu ruke i čelo da se uveri da nisu vreli - poplaka još malko, pa se zatim dade na posao da pripravi čaj i da napravi koju tanku krišku prepečenog hleba.
Dok je ona bila tako zaposlena, g. Sviveler je gledao sa zahvalnim srcem i neobično se čudio što vidi kako se ona sasvim odomaćila i mislio kako ta pažnjapotiče od Sali Bras, kojoj u duši nije mogao dovoljno da zahvali. Pošto Markiza preprži hleb, ona zastre čistom servijetom jedan poslužavnik i donese mu nekoliko prhkih kriški i punu ćasu blagog čaja, kojim se (kako reče) po doktorovom uputstvu može potkrepiti kad se probudi. Zatim ga podupre jastucima, ako ne baš tako vešto kao da je celog veka bila prava nudilja, ono bar isto tako nežno, pa je onda s neizrecivim uživanjem gledala kako njen pacijent - zastajući svaki čas da se s njom rukuje - pije i jede s takvim apetitom i uživanjem u svome skromnom obedu, kakav ni najukusnije đakonije na svetu ne bi ni u kakvim prilikama izazvale. Pošto je sve raspremila i ponovo udesila da mu sve oko njega bude udobno, ona sede za sto da i sama popije čaj.
- Markizo, - reče Sviveler - kako je Sali?
Mala služavka skupi lice s izrazom potajnog straha i kiselog pućenja, kao da je jela oskoruše i stade mahati glavom.
- Šta! Zar je niste skoro videli? - reče Dik.
- Nju videla! - viknu mala služavka. - Bog s vama, pa ja sam pobegla od nje.
G. Sviveler smesta pade na leđa i ostade opružen koliko je dug punih pet minuta. Ali se posle nekog vremena uspravi, sede i upita:
- A gde stanujete, Markizo?
- Gde stanujem? - viknu mala služavka. - Pa ovde.
- O! - izusti g. Sviveler.
I na to opet pade na leđa, kao da ga je puška pogodila. Ostao je tako nepomičan i zanemeo sve dok ona nije završila svoj obed, metnula sve na mesto i pomela oko ognjišta, a tada joj dade rukom znak da donese jednu stolicu kraj kreveta, pa pošto ga je opet poduprla jastucima, on nastavi raniji razgovor.
- Dakle tako. - reče Dik - vi ste pobegli?
- Jesam. - reče Markiza - i oni su oglušavali za mene.
- Molim? - Šta su radili? - upita Dik.
- Oglušavali za mene - znate - davali me u novine -  odgovori Markiza.
- Da, da. - reče Dik - oglašavali?
Mala služavka klimnu glavom i namignu. Oči su joj bile tako crvene od nespavanja i plakanja da bi tragična muza mogla namigivati sa više istrajnosti. I sam Dik je to osetio.
- Recite mi - reče on - kako ste došli na misao da dođete ovamo?
- Pa eto. - odgovori Markiza - pošto ste vi otišli, ja više nisam imala prijatelja, jer samac nije nikako dolazio, a nisam znala gde bih mogla naći koga bilo od vas. Ali jednoga jutra, kad sam bila...
- Kraj ključaonice? - ubaci g. Sviveler pošto je opazio kako ona zamuckuje.
- Pa da, - reče mala služavka klimajući glavom - kad sam bila kraj ključaonice kancelarijskih vrata - pošto već vidim da ste me skroz prozreli - čula sam kako neka žena govori da stanuje ovde i da je to gospođa kod koje vi stanujete, i da ste se vi teško razboleli, pa pita da li bi neko hteo da dođe da vas neguje. G. Bras na to kaže „To se mene ne tiče“ a gospođica Sali kaže „To je zgodan klipan, ali ni mene se to ne tiče“, i tako ona gospođa ode i zalupi vrata za sobom izlazeći, te još kako ih zalupi. Zato sam ja pobegla te iste noći i došla ovamo, pa sam rekla da ste mi brat a oni su mi poverovali, i tako sam sve odonda stalno ovde.
- Sirota mala Markiza, mora da je propala od umora! -  viknu Dik.
- O ne, nisam! - odgovori ona - baš nimalo. Ništa se vi ne brinite za mene. Ja volim da sedim kasno uveče, a često sam bogami, i pospavala u jednoj od ovih fotelja. Ali da ste samo videli kako ste pokušavali da skočite kroz prozor i da ste čuli kako ste ponekad pevali i držali govore, vi ne biste ni sami verovali -  tako mi je milo što vam je bolje, gospodine Živeleru.
- Baš sam Živeler! - reče Dik zamišljeno - I dobro je što jesam Živeler. Sve mi se čini, Markizo, da bih umro da nije bilo vas.
Govoreći to g. Sviveler uze ruku male služavke u svoju pa pošto je, kako smo videli, bio još vrlo slab, on bi možda u tome nastojanju da izrazi svoju zahvalnost doterao do toga da i njegove oči budu crvene kao i njene, da ona nije brzo promenila predmet razgovora time što ga je naterala da legne i molila ga da bude miran.
- Doktor je kazao - reče mu ona - da morate biti sasvim mirni i da ne sme biti nikakve buke niti što slično. Hajde sad se malo odmorite pa ćemo opet razgovarati. Ja ću sedeti pored vas, treba da znate. Ako sklopite oči vi ćete možda zaspati. Može vam samo prijati, ako malo pospavate.
Govoreći to, Markiza donese kraj kreveta jedan stočić, sede kraj njega i dade se na posao da smeša neki osvežavajući napitak vešto kao dvadeset apotekara. Kako je bio stvarno umoran, Ričard Sviveler brzo utonu u lak san, pa kad se probudi posle pola sata, upita koliko je sati.
- Tačno šest i po sati - odgovori njegova mala prijateljica pomažući mu da opet sedne.
- Markizo - reče Ričard prelazeći rukom preko čela i okrenuvši se naglo prema njoj, kao da mu je ta misao odjednom pala na pamet - šta je bilo s Kitom?
Ona mu reče da su ga osudili na robiju, na ne znam koliko godina.
- Je li već otišao? - upita Dik - a njegova majka... kako je njegova majka... kako je njegova majka, šta je bilo s njom?
Njegova nudilja mahnu glavom i odgovori da ne zna ništa o njima - Ali kad bih mislila da ćete vi biti mirni i da nećete opet dobiti vatru mogla bih vam kazati nešto... ali neću sad.
- Da recite mi, - reče Dik... - To će me zabaviti.
- E je l’ istina! - reče mala služavka s uplašenim izrazom  - Ja znam bolje od vas. Pričekajte dok vam bude bolje, pa ću vam onda reći.
Dik se zagleda s puno iskrene molbe u svoju malu prijateljicu. Njegove oči, koje su usled bolesti izgledale veće i upale, dobiše takav izraz da se ona sasvim poplaši, i stade ga preklinjati da ne misli više o tome. Ali ono što se njoj bilo izmaklo s jezika ne samo da je bilo toliko podstaklo njegovu radoznalost, nego ga i istinski uplašilo, te ju je molio da mu kaže sve što zna, pa makar šta mu se desilo.
- O, nema tu ničega neprijatnog po vas - reče mala služavka.
- To nema nikakve veze s vama.
- Ima li neke veze sa... Je li to nešto što ste čuli kroz ključaonice i pukotine... i što nije trebalo da čujete? - upita Dik ne dišući.
- Jeste - odgovori mala služavka.
- Tamo na Bivis Marksu? - nastavi.
- Jeste - opet viknu mala služavka.
Ričard Sviveler izvuče iz kreveta omršavelu ruku, pa dohvati njenu za članak i privuče je bliže sebi, moleći je da mu kaže sve, i to bez ustezanja, jer inače on ne odgovara za posledice; pošto on ne može nikako da podnese tu uzrujanost i neizvesnost. Videći ga tako jako uzrujana, i strepeći da mu dejstvo toga njenog protivljenja da mu kaže ono što zna može više škoditi nego ma šta što bi mu se moglo desiti ako mu odmah kaže, ona mu obeća da će ga poslušati, samo ako pacijent obeća da će biti sasvim miran i prestati da se trza i koprca.
- Ali ako počnete to raditi, - reče mu mala služavka - ja ću prekinuti, to vam unapred kažem.
- Ne možete prekinuti kad još niste ni počeli - reče Dik
- Zato počnite odmah, draga moja. Govorite, sestro, govorite, ljupka Poli, govorite. O, recite gde? Kako? Kad? Molim vas, Markizo, preklinjem vas!
Nemogavši da odoli tim vatrenim molbama koje je Ričard Sviveler sipao tako uzbuđenim glasom, kao da se radi o najznačajnijim stvarima, njegova drugarica poče govoriti:
- Pa eto! Pre nego što ću pobeći, ja sam obično spavala u kuhinji - znate, onde gde smo igrali karata. Gospođica Sali je imala običaj da ključ od kuhinjskih vrata drži u svom džepu, a svake noći je dolazila dole da mi uzme sveću i da ugasi vatru. Pošto bi uradila to, ostavljala me je da legnem u mraku, zaključala bi vrata spolja, opet stavila ključ u džep i tako me držala zatvorenu sve dok ne bi ponovo došla dole ujutru - vrlo rano, možete biti sigurni - - da me pusti napolje. Ja sam se strašno bojala toga zatvaranja, jer sam mislila da bi me oni, znate, ako bi došlo do požara, mogli zaboraviti i misliti samo na sebe. I zato, kad bih god videla negde neki zarđali ključ, ja bih ga odmah uzela i probala da li može da otvara ta vrata te sam najzad u prašini u podrumu našla jedan koji je okretao tu bravu.
Tu g. Sviveler stade žestoko mrdati nogama; ali kako mala služavka odmah zastade s pričanjem, on se opet smiri izvinjavajući se što je za trenutak zaboravio na njihov ugovor i moleći je da nastavi.
- Hranili su me vrlo mršavo - reče mala služavka. - O, nemate pojma kako su me mršavo hranili. Ja sam imala običaj da izlazim noću pošto bi oni otišli da legnu, pa bih pipajući išla po kući po mraku i tražila komadiće biskvita ili šembiča koje ste vi ostavili u kancelariji, ili čak i komadiće kore od pomorandži, da ih metnem u hladnu vodu, pa da zamišljam da je to vino. Jeste li ikad probali pomorandžine kore s vodom?
G, Sviveler reče da nije nikad okusio to opojno piće, i ponovo zamoli svoju prijateljicu da nastavi nit svoga pripovedanja.
- Ako umete da uobrazite, to je sasvim prijatno - reče mala služavka, ali ako ne umete, onda, znate, izgleda kao da bi moglo podneti i nešto malo šećera i drugih stvari. E pa eto, ja sam imala običaj da izlazim tako, ponekad pošto bi oni legli, a ponekad i pre, i na jedno dve noći pre one silne buke u kancelariji - mislim pre onoga dana kad je onaj mladić uhvaćen - došla sam gore dok su gospodin Bras i gospođica Sali sedeli kraj vatre u kancelariji, a reći ću vam pravo da sam opet došla da prisluškujem ne bih li čula što o ključu od ostave.
G. Sviveler skupi kolena, tako da napravi veliku kupu od pokrivača, a na licu mu se video izraz silnog interesovanja. Ali kako mala služavka zastade i pripreti mu prstom, kupa postepeno iščeze, ali onaj izraz interesovanja i dalje ostade.
- Tako su on i ona - reče mala služavka - sedeli kraj vatre i tiho razgovarali među sobom. A gospodin Bras kaže gospođici Sali: „Na časnu reč, to je opasna stvar i to bi nas moglo dovesti do velikih neprilika, i to mi se nimalo ne dopada“ A ona će na to -  vi znate kako ona govori - pa kaže „Ti si najkukavičniji, najslabiji smolja kojeg sam ja ikad videla, te mislim“ - kaže mu ona - „da bi trebalo da sam ja brat a ti sestra. Zar nije Kvilp“ - kaže ona  - „naš glavni stub?“ „To je van svake sumnje“, veli Bras „A zar mi“ - veli ona - „svakoga dana ne upropašćujemo sad ovoga, sad onoga, i zar to nije naš posao?“ „To je svakako tačno“ - kaže gospodin Bras. „Onda šta mari što ćemo upropastiti Kita ako je to Kvilpova želja?“ „Sigurno da ništa ne mari“ kaže gospodin Bras. A zatim su dugo šaputali i smejali se dugo, o tome kako nema nikakve opasnosti ako se stvar dobro izvede, pa onda gospodin Bras vadi svoju beležnicu i kaže: „Gledaj, evo to je to - Kvilpova lična novčanica od pet funti. Onda da se ovako dogovorimo“ -  veli on. - „Kit će doći sutra pre podne to znam. Dok on bude gore, ti ćeš se skloniti a ja ću otpraviti gospodina Ričarda. Kad ostanem nasamo s Kitom ja ću ga zamajavati razgovorom i staviti ovaj novac u njegov šešir. Osim toga ja ću udesiti stvar - da će ga gospodin Ričard naći u njemu, pa će ujedno biti i svedok. Pa ako to ne ukloni Kristofera s puta gospodinu Kvilpu i ne zadovolji gospodin Kvilpovu mržnju“ - veli on - „onda je tu sam đavo turio svoj prst“. Gospođica Sali se smejala i rekla da je to dobar plan, pa kako je izgledalo da će da pođu ja sam se bojala da dalje ostanem, te sam ponova sišla dole. Eto!
Mala služavka se postepeno uzrujala isto toliko koliko i g. Sviveler te se prema tome nije više trudila da njega obuzda kad je seo u krevetu i upitao da li je ona ispričala to ma kome drugom.
- Kako sam mogla pričati? - odgovori njegova nudilja.
- Čisto me bilo strah i da mislim o tome, i nadala sam se da će mladića nekako pustiti. Kad sam ih čula kako kažu da su ga oglasili za kriva za ono što nije učinio, vas više nije bilo, a tako isto i samca - premda mislim da bih se ja plašila da mu to kažem i da je bio tu. A otkako sam došla ovde, vi niste bili pri sebi, te mi ne bi ništa vredelo i da sam vam pričala.
- Markizo, - reče g. Sviveler, pa zgrabi svoju spavaću kapu i zavitla je na drugi kraj sobe - ako biste mi učinili čast da se udaljite na koji časak, i odete da vidite kakva je noć. Ja ću ustati.
- Na to vi ne smete ni misliti - viknu njegova nudilja.
- Ja to zaista moram - reče njen pacijent osvrćući se unaokolo po sobi - Gde je moje odelo?
- O, sad mi je to tako milo!... vi nemate odela - odgovori Markiza.
- Gospođo! - reče g. Sviveler silno začuđen.
- Morala sam da ga prodam sve do poslednjeg komada, da kupim što je lekar prepisao za vas. Ali ne ljutite se zbog toga -  molila je Markiza, kad Dik pade nauznak na jastuk - Ionako ste suviše slabi da se držite na nogama.
- Sve mi se čini - reče g. Ričard tužno - da vi imate pravo.
- Šta sad da radim? Šta li bi se moglo raditi?
Posle kratkog razmišljanja njemu je sasvim prirodno palo na pamet da bi na prvom mestu trebalo odmah stupiti u vezu sa gospodom Garland. Vrlo je verovatno da g. Avelj još nije izašao iz kancelarije. Nije prošlo ni toliko vremena koliko je potrebno da se stvar ispriča, a mala služavka je dobila njegovu adresu napisanu olovkom na parčetu hartije, usmen opis oca i sina tako veran da bi po potrebi bez po muke poznala i jednog i drugog, a uz to i izričnu preporuku da bude nepoverljiva prema g. Čaksteru zbog poznate antipatije toga gospodina prema Kitu. Snabdevena tim slabačkim silama, ona žurno ode sa izričnim zadatkom da u Ričardov stan dovede lično bilo starog gospodina Garlanda ili g. Avelja.
- Sigurno - reče Dik, dok je ona lagano zatvarala vrata, pa opet zavirila u sobu da se uveri da on ima sve što mu treba,  - sigurno mi nije ostalo ništa od odela - baš ni jedan prsnik?
- Baš ništa.
- To je vrlo nezgodno - reče g. Sviveler - u slučaju da dođe do požara... makar i kišobran bi bio nešto... ali vi ste sasvim dobro uradili, draga Markizo. Ja bih umro da nije bilo vas!

ŠEZDESET PETA GLAVA
Sva je sreća bila što je mala služavka bila od prirode bistra i oštroumna, jer bi inače taj njen put na koji je poslana sama, iz susedstva u kojem je za nju bilo opasno da se pojavi, verovatno doveo do toga da se njena osoba vrati pod vrhovnu vlast gospođice Sali Bras. Ali, odbacujući da razmišlja o opasnosti kojoj se izlaže, Markiza čim izađe iz kuće, šmugnu u prvu tamnu, sporednu uličicu na koju naiđe, pa privremeno, ne vodeći računa o pravcu u kojem treba da ide, kao prvi zadatak stavi sebi u dužnost da između sebe i Bivis Marksa što pre stavi dobre dve milje opeka i maltera.
Pošto je to postigla, počela je postepeno skretati prema beležnikovoj kancelariji. Potrebna uputstva u pogledu pravca lako je dobila, zato što ih je vrlo oštroumno tražila od prodavačica jabuka i prodavaca ostriga na ćoškovkma ulica, radije nego u osvetljenim radnjama, i od lepo odevenih prolaznika, iz straha da ne padne u oči. Kao što golub glasonoša, kad ga puste na slobodu na nepoznatom mestu, najpre neko vreme neodlučno kruži u vazduhu, pa tek onda poleti kao strela prema mestu u koje je upućen - tako je i Markiza kružila unaokolo dok nije mislila da je izvan opasnosti, pa se tek onda brzo uputila prema ulici u koju su je poslali.
Nije imala šešira, niti ičega drugog na glavi sem neke kapetine koju je bog zna kad nosila Sali Bras, čiji je ukus u izboru kapa, kao što smo videli, bio naročit, a u hodu su joj više odmagale nego pomagale njene cipele, koje su joj, pošto su bile suviše velike i bez peta, svaki čas spadale s nogu, tako da je imala muke da ih ponovo nađe u gomili prolaznika. Siroto malo stvorenje imalo je toliko muke i toliko se zadržavala zbog toga što je morala da sagnuta traži obuću po blatu i olucima, pa su je pri tome toliko gurali, potiskivali, gnječili i dobacivali iz ruke u ruku da je, dok je uspela da dođe do ulice u kojoj je stanovao beležnik, bila već tako iznurena i iznemogla da se više nije mogla uzdržati da ne zaplače.
Ali je velika uteha bila u tome što je uopšte došla dotle, a naročito pošto je kroz prozor kancelarije još videla svetlost, pa je prema tome bilo nade da nije zakasnila. Zato Markiza ubrisa suze nadlanicom, pa pošto se tiho prikrade uz stepenice, zaviri unutra kroz staklena vrata.
G. Čakster je stajao iza poklopca svoga pulta i spremajući se da završi posao za taj dan, spuštao zarukavlje, izvlačio okovratnik, nameštao gracioznije glavu u vratnoj marami i krišom doterivao zaliske pomoću trougaonog komadića ogledala. Pred utmulom vatrom stajala su dva gospodina, od kojih je jednoga s pravom ocenila kao beležnika, a drugoga (koji je zakopčavao gornji kaput i očevidno se spremao da odmah pođe) kao g. Avelja Garlanda.
Pošto je zapazila sve to, mala uhoda se posavetovala sa sobom i rešila da pričeka na ulici dok g. Avelj izađe, pošto onda neće više biti opasnosti da mora govoriti pred g. Čaksterom i biće joj lakše da saopšti svoju poruku. U toj nameri ona se opet izvuče napolje, pređe preko ulice i sede na jedan prag tačno preko puta. Tek što se bila tu namestila, kad niz ulicu naiđe jedan poni poskakujući i krivudajući nogama i okrećući glavu na sve strane. Za ponijem su išla mala kola, a u kolima neki čovek, ali poni kao da se nije ni najmanje osvrtao na kola, ni na čoveka, pošto se ili propinjao na stražnje noge, ili jurio napred, ili naglo zastajao, ili udarao nazad, ili išao ustranu, ne mareći nimalo za njih - potpuno kako mu se prohtelo i kao da je najslobodnija životinja na svetu. Kad stigoše do beležnikovih vrata, čovek viknu snažno, glasom punim uvaženja „Hoooo!“ - kao da hoće da kaže da bi on, ako uopšte sme da se usudi da izrazi neku želju, molio da stanu tu. Poni zastade za časak: ali, kao da se setio da bi takvo zastajanje na zahtev moglo stvoriti neki nezgodan i opasan primer i običaj, on odmah krenu dalje, otrča brzim kasom do ćoška ulice, okrete se, vrati se, pa onda stade sam od sebe.
- O, krasno si mi ti stvorenje - kaže čovek koji se nije usuđivao, uzgred budi rečeno, da pokaže svoju pravu boju, dok se ne nađe u sigurnosti na trotoaru. - Voleo bih da ti jednom platim za sve - bih bogami!
- Šta je opet bilo? - reče g. Avelj, omotavajući šal oko vrata i silazeći niz stepenice.
- Radio je sve što treba da čovek pukne od muke - odgovori konjušar. - To je najveći inadžija koji se da zamisliti! Hooo! Hoćeš li biti miran!
- Taj vam neće nikad mirovati dokle god ga častite pogrdama  - reče g. Avelj penjući se u kola i uzimajući kajase u ruke. - On je vrlo krotak kad čovek ume s njim. Ovo mu je prvi put da izlazi posle dugog vremena jer je izgubio svoga starog konjušara i nije hteo da makne s mesta ni s kim drugim, sve do jutros. Lampe su u redu, je l’? Onda dobro. Budite ujutru ovde da ga primite molim vas. Laku noć!
Pošto se propeo dva tri puta na svoj naročiti način, poni posluša Aveljove blage opomene i lepo pođe kasom.
Za sve to vreme g. Čakster je stajao na vratima, te se mala služavka bojala da priđe. Prema tome sad joj nije ostajalo ništa drugo nego da trči za čezama i da viče g. Avelju da stane. Ali kako tek kad ga je stigla, bila strašno zadihana, nije uspela da je on čuje. Položaj je postajao očajan, jer je poni počinjao da ubrzava korak Markiza je visila neko vreme pozadi kola, pa osećajući da neće moći dalje da ide, nego mora brzo odustati, ona se jednim snažnim naporom pope na zadnje sedište i pri tome zauvek izgubi jednu cipelu.
G. Avelj je bio nekako zamišljen, a uz to je imao pune ruke posla da upravlja ponijem, te se vozio dalje ne osvrćući se, nemajući ni pojma o čudnoj prilici koja je sedela iza njega, sve dok Markiza,  - pošto je u izvesnoj meri došla sebi od gubitka daha, od gubitka cipele i svog novog položaja - ne izgovori kraj samog njegovog uha ove reči.
- Slušajte, gospodine...
On na to okrete glavu dosta žustro, pa zaustavivši ponija, viknu malo usplahireno: - Svemogući bože! Ko je to sad?
- Ne bojte se, gospodine, - reče još zadihana glasnica. -  O, toliko sam trčala za vama!
- Šta tražite od mene? - reče g. Avelj. - Kako ste dospeli tu?
- Popela sam se pozadi - reče Markiza. - O, molim vas, terajte dalje gospodine, - ne stojte - i terajte prema Sitiju molim vas! I molim vas da žurite jer je važna stvar. Ima tamo neko ko želi da se vidi s vama. On me je poslao da vam kažem da odmah dođete do njega i da on zna sve o Kitu, da ga još može spasti i dokazati njegovu nevinost.
- Ta šta kažeš, dete?
- Govorim istinu na časnu reč Ali, molim vas, terajte dalje  - brzo, molim vas! Tako sam odavno otišla, on će misliti da sam se izgubila.
G. Avelj i nehotice potera ponija. A poni, gonjen nekom potajnom simpatijom ili nekim novim prohtevom, udari u trk i nije usporavao korak niti je upuštao u neke ćudljive postupke, dok ne dođoše do vrata kuće u kojoj je stanovao g. Sviveler gde za divno čudo, pristade da stane čim mu g. Avelj zateže kajase.
- Eno, vidite. To je ona soba tamo gore - reče Markiza pokazujući jedan slabo osvetljen prozor - Hodite!
G. Avelj koji je bio jedan od najprostodušnijih i najpovučenijih mladića na svetu a uz to i od prirode bojažljiv, stade oklevati; jer je slušao o tome kako se dešava da čoveka namame na neko nepoznato mesto da ga opljačkaju i ubiju u okolnostima vrlo sličnim ovima, a po svemu što je njemu poznato, baš od strane vođa sličnih Markizi. Ali njegova pažnja prema Kitu nadvlada svaki drugi obzir. I tako, poverivši Huiskera nadzoru nekog čoveka koji je stajao u blizini očekujući da dobije taj posao, on dopusti da ga njegova drugarica uzme za ruku i da ga povede uz mračne i uzane stepenice.
Nije se malo iznenadio kad je video kako ga ona uvodi u slabo osvetljenu bolesničku sobu, gde je nekakav čovek mirno spavao u krevetu.
- Zar nije milina videti ga gde leži tako mirno? - reče njegov vođa ushićenim šapatom. - O, i vi biste rekli da jeste, samo da ste ga videli pre dva tri dana.
G. Avelj ne odgovori ništa i, da pravo kažemo, držao se podalje od kreveta i bliže vratima. Njegov vođa koji je, izgleda, razumeo njegovo ustezanje, useknu sveću, pa uzevši je u ruku priđe krevetu. Kad ona to uradi spavač se trže, i Avelj u izbolovanom licu poznade crte Ričarda Svivelera.
- Gle, kako to? - reče g. Avelj ljubazno, prilazeći mu žurno.  - Jeste li bili bolesni?
- Jako bolestan - odgovori Dik. - Zamalo nisam umro. Moglo se desiti da slučajno čujete o Ričardu na mrtvačkom odru, da nije bilo ove prijateljice koju sam poslao po vas. Još jednom ovamo ruku, Markizo, molim vas! Sedite, gospodine!
G. Avelj se, izgleda, začudio kad je čuo titulu svoga vođe, pa onda sede kraj postelje.
- Poslao sam po vas, gospodine, - reče Dik - nego, ona vam je već kazala zbog čega.
- Jeste. Mene je prosto zapanjilo sve ovo. Ja zaista ne znam šta da kažem, ni šta da mislim - odgovori g. Avelj.
- To ćete moći tek reći kroz koji časak - odgovori Dik. -  Markizo, sednite na krevet, molim vas! A sad, pričajte gospodinu sve ono što ste meni pričali, i pazite dobro. Nemojte govoriti više ni reči, gospodine.
I priča se opet ponovi; u suštini ista kao i pre, bez ikakvog izlišnog pričanja, ili ispuštanja. Ričard Sviveler je za sve vreme toga pripovedanja netremice gledao u svoga posetioca, a kada se ono svrši, on opet uze reč.
- Sad ste sve čuli i nećete ništa zaboraviti. Ja sam suviše slab i iznuren da bih vam mogao što savetovati; ali vi i vaši prijatelji znaćete već i sami šta da radite. Posle ovog dugog gubljenja vremena, svaki minut je čitav vek. Ako ste ikad u životu žurili kući kao bez glave, požurite tako noćas. Ne zadržavajte se više ni da progovorite makar ijednu reč sa mnom, nego idite. Nju ćete naći ovde kad god vam zatreba: a što se mene tiče možete biti sigurni da ćete me naći kod kuće još za jednu do dve nedelje. Ima za to više od jednog razloga. Prisvetlite gospodinu, Markizo! Ako propustite još koji minut da gledate u mene, gospodine, nikad vam to neću oprostiti!
G. Avelj se nije više morao upozoravati ni uveravati. Iščezao je dok dlanom o dlan; a kad se Markiza vrati, pošto mu je prisvetlila da siđe niz stepenice, ispriča kako je poni bez ikakvog prethodnog protivljenja odleteo najbržim galopom.
- Tako treba! - reče Dik - To je lepo od njega i ja ga poštujem otsad pa nadalje. Nego hajde da sad malo povečerate i donesete kriglu piva, jer sam uveren da ste jako umomi. Donesite kriglu piva za sebe, molim vas. Prijaće mi da vas vidim kako ga pijete, kao god da ga sam pijem.
Samo je to uveravanje moglo da prisili njegovu malu nudilju da sebi dopusti takvu raskoš. Pošto je jela i pila na najveće zadovoljstvo g. Svivelera, pa i njemu dala da pije i sve dovela u red, ona se umotala u jedan stari pokrivač i legla na zastirač ispred vatre.
G. Sviveler je dotle već mrmljao u snu: „Postelju od trske sterite sad tu, u seni da otpočinemo mirno, dok zora ne zarumeni! Laku noć, Markizo!“.

ŠEZDESET ŠESTA GLAVA
Kad se sledećeg jutra probudio, do svesti Ričarda Svivelera postepeno dopre šaputanje nekih glasova. On pogleda između zavesa i vide g. Garlanda, g. Avelja, beležnika i gospodina samca okupljene oko Markize u vrlo živom razgovoru s njom, ali tihim glasovima - svakako zato što su se bojali da njega ne uznemire. On se požuri da im da na znanje da ta obazrivost nije više potrebna te sva četiri gospodina pristupiše njegovom krevetu. Stari g. Garland mu prvi pruži ruku i upita ga kako se oseća.
Dik je baš hteo da odgovori da se oseća mnogo bolje, iako je još slab što uostalom mora biti, kad njegova mala nudilja odgurnu posetioca u stranu pa požurivši do njegovog uzglavlja kao da je ljubomorna zbog njihovog mešanja, stavi doručak pred njega i navali na njega da jede pre nego što se izloži zamaranju govorom i slušanjem govora drugih. G. Sviveler koji je bio gladan kao vuk i koji je svu noć začudo živo i postojano sanjao o ovčijim kotletima, teškom crnom pivu i sličnim đakonijama, oseti da su čak i blagi čaj i suva prženica neodoljivo iskušenje, te pristade da jede pod jednim uslovom.
- A taj je uslov - reče Dik uzvraćajući stisak ruke g. Garlanda
- da mi istinito odgovorite na ovo pitanje pre nego što išta okusim. Je li suviše kasno?
- Je F za dovršenje dela koje ste vi tako dobro sinoć započeli?
- odgovori stari gospodin - Nije. Budite bez brige u tome pogledu. Nije kasno, uveravam vas.
Pacijenta uteši to obaveštenje, pa stade jesti s velikim apetitom, ali ne ni sa polovinom uživanja u jelu od onoga koje se videlo na licu njegove nudilje dok ga je gledala kako jede. Njegov doručak je tekao ovako: držeći levom rukom prženicu, ili šolju čaja, g. Sviveler je čas grizao zalogaj ili srknuo gutljaj, kako je kad trebalo, a desnom je čvrsto stezao Markizinu ruku: pa bi svaki čas zastao da prodrma čak da poljubi tu zarobljenu ruku uporedo sa gutanjem i to s krajnjom ozbiljnošću i najlepšom usrdnošću. Kad bi god on metnuo nešto u usta bilo da jede, ili da pije Markizino lice bi zasijalo neopisivom radošću; ali kad god bi joj on dao jedan ili drugi dokaz svoje zahvalnosti njeno bi se lice natuštilo i ona bi stala da jeca. Ali bilo da se smejala ili da je plakala, Markiza nije mogla da ne okrene prema posetiocima pogled pun molbe koji kao da je hteo da kaže: „Vidite ga kakav je; zar mogu odoleti ovome“ - a oni su budući, što bi se reklo, učesnici prizora koji se tu odigravao redovno odgovarali drugim pogledom: „Ne, svakako da ne“ Kako je ta nema igra trajala za vreme celog bolesnikovog doručka, i kako je sam bolesnik onako bled i islabeo, imao velikog udela u njoj, može se opravdano sumnjati da je ikad postojao takav obed za kojim se od početka do kraja nije progovorila nijedna reč, ni lepa ni ružna, a za kojim se toliko izražavalo samo pokretima, koji su sami po sebi bili laki i beznačajni.
Najzad - - i da pravo kažemo, g. Sviveler je vrlo brzo smazao toliko prženica i čaja koliko se u tome stepenu ozdravljenja moglo dopustiti jednom rekonvalescentu. Ali Markizina nega nije prestajala tu: jer pošto je iščezla za kratko vreme i vratila se s lavorom čiste vode oprala mu je lice i ruke očešljala mu četkom kosu i, jednom reči, tako ga doterala i uredila da izgleda čist kao ma ko u takvim okolnostima: a sve je to radila tako hitro i tako slobodno, kao da je on mali dečko, a ona odrasla dadilja. G. Sviveler se prepuštao svemu tome poslovanju oko njegove osobe pun nekog zahvalnog čuđenja koje nije bio u stanju da izrazi. Kad se najzad sve to svrši i kad se Markiza povuče u ugao da tamo pojede svoj mršavi doručak, dotle već prilično hladan, Ričard okrete na neko vreme lice na tu stranu i srdačno se stade rukovati sa vazduhom.
- Gospodo. - reče Dik trgnuvši se iz toga ćutanja i okrećući se ponovo - vi ćete me izviniti. Ljudi koji su bili tako teško bolesni kao ja, lako se zamaraju. Ja sam sad opet svež i sposoban za razgovor. Pored drugih sitnica mi oskudevamo i u stolicama, ali ako ćete mi učiniti ljubav da sednete na krevet...
- Šta možemo da uradimo za vas? - reče g. Garland srdačno.
- Kad biste mogli ovu Markizu napraviti pravom i ozbiljnom markizom, - odgovori Dik - ja bih bio zahvalan kad biste to smesta učinili. Ali kako vi to ne možete i kako se ne radi o tome šta možete uraditi za mene, nego šta možete uraditi za nekog drugog ko ima mnogo više prava na vašu pomoć, gospodine, recite mi šta nameravate da uradite.
- Mi smo uglavnom radi toga i došli ovamo baš sad, - reče gospodin samac - jer će vam uskoro doći jedan drugi posetilac. Bojali smo se da ćete se vi brinuti ako ne čujete lično od nas kakve korake nameravamo da preduzmemo, te smo došli k vama pre nego što nešto preduzmemo.
- Gospodo, - odgovori Dik - ja sam vam jako zahvalan. Svaki čovek ovako slab i nemoćan kao što sam ja, od prirode je nestrpljiv. Neću vas više prekidati, gospodine.
- E pa, eto, dragi prijatelju, - reče gospodin samac - da, iako mi nimalo ne sumnjamo u istinitost otkrića koje je tako uz pomoć proviđenja izašlo na videlo...
- Mislite uz njenu pomoć...
- Mislim uz njenu pomoć, razume se. Dok nimalo ne sumnjamo u to, kao ni u to da bi umesno iskorišćenje toga otkrića dovelo do brzog pomilovanja i oslobođenja jadnoga mladića, mi ipak sumnjamo da bi nam ono samo dalo mogućnost da uhvatimo za jaku Kvilpa, glavnog pokretača te podlosti. Treba da vam kažem da su najbolji stručnjaci čije smo mišljenje za ovako kratko vreme stigli da pribavimo, tu našu sumnju potvrdili i pretvorili skoro u potpunu izvesnost. Vi ćete se sigurno složiti s nama da bi bilo čudovišno ako ne bismo tome čoveku oduzeli i najslabiju mogućnost da se spase, samo ako bismo mogli. Sigurno ćete i vi s nama zajedno reći „Ako neko mora da se izvuče, neka to bude ma ko, samo ne on.
- Da, - odgovori Dik - na svaki način. To jest, ako neko mora - ali, na časnu reč, ja nikako ne bih voleo da se ma ko izvuče. Pošto se zakoni donose za sve vrste prestupa, da suzbijaju porok kod drugih, kao i kod mene... i tako dalje, znate - ne čini li se to i vama tako?
Gospodin samac se nasmeši, kao da hoće da kaže da taj izgled stvari kako je g. Sviveler iznosi nije baš tako neobično jasan, pa onda nastavi da objašnjava kako oni nameravaju da se posluže lukavstvom na prvom mestu i da su došli na misao da pokušaju da iznude priznanje od bajne Sare!
- Kad ona vidi koliko mi već znamo, - reče on - i da je ona već kompromitovana, mi smo tvrdo uvereni da ćemo moći pomoću nje osetno kazniti onu drugu dvojicu. Ako bismo to postigli, ona bi mogla da prođe nekažnjena, ukoliko se mene tiče.
Dik ne primi nimalo ljubazno taj plan, nego izloži sa onoliko vatrenosti koliko je mogao da pokaže, da će oni s tom starom muškobanjom (misleći na Saru) imati više muke nego i sa samim Kvilpom, i da je ona vrlo nezahvalan i otporan tip prema svakom podmićivanju, zastrašivanju i umiljavanju - daje to neka vrsta tuča koji je teško isto piti i izliti u drugi kalup - jednom reči da oni nisu dorasli njoj i da će biti do noge potučeni. Ali ništa nije vredelo govoriti toj gospodi da treba da postupe na neki drugi način. Ranije je rečeno da je gospodin samac izlagao njihove zajedničke namere, a trebalo je napisati da su oni govorili svi zajedno; pa ako bi neki od njih i ućutao za izvesno vreme, to bi bilo samo zato da predahne, pa da ponovo udari u dreku: jednom reči oni su došli do onoga vrhunca nestrpljenja i neizvesnosti na kojem niko nikoga ne može uveriti ni u šta, niti može razložno govoriti, te bi čovek pre mogao promeniti pravac najsilnijem vetru koji je ikad duvao, nego što bi njih sklonio da promene svoju odluku. I tako, pošto su g. Sviveleru ispričali kako nisu zanemarili Kitovu majku i njenu decu, kako nisu nikad ni za trenutak gubili iz vida ni samoga Kita, nego su bili namerni da svojim nastojanjima isposluju neko ublaženje njegove kazne kako su bili rastrzani s jedne strane jakim dokazima o njegovoj krivici a s druge sve slabijim nadama u dokazivanje njegove nevinosti, te on Ričard Sviveler, može biti bez brige, jer će se sve srećno rešiti od tada pa do večeri toga dana - i pošto su mu rekli sve to i dodali još mnoge ljubazne i srdačne reči njemu lično, koje nije potrebno ovde navoditi, g. Garland, beležnik i gospodin samac se oprostiše u dobri čas; jer bi inače Ričard Sviveler nesumnjivo dobio nov napad groznice koji bi mogao biti koban.
G. Avelj ostade, pa je često pogledao u svoj sat i u vrata sobe, dok najzad g. Svivelera ne trže iz kratkoga sna nešto nalik na spuštanje napolju, na stepeništu, nekog divovskog tovara s leđa nekog nosača, od kojeg se potresoše i zazvečaše sve bočice s lekovima na polici iznad kamina. Čim mu taj tresak dopre do ušiju, g. Avelj se trže i odgeguca do vrata, pa ih otvori, i gle! na pragu je stajao neki, snažan čovek s ogromnom korpom iz koje, kad se unese unutra i otvori, pokuljaše čitava blaga u obliku čaja, kafe, vina, biskvita, pomorandži, grožđa, očišćene živine gotove za kuvanje i pečenje, pa žele od telećih nogu, tapioka, sago i druga okrepljujuća sredstva, tako da mala služavka, koja nije nikad ni pomislila da se takve stvari mogu naći ma gde na drugom mestu sem u radnjama, stade kao ukopana u svojoj jedinoj cipeli, a voda joj složno udari iz usta i iz očiju, dok ju je moć govora potpuno izneverila. Ali nije bio isti slučaj i sa g. Aveijom kao ni sa onim snažnim čovekom koji, dok si okom trepnuo, isprazni korpu iako je bila ogromna: kao ni sa dobrom starom gospom, koja se stvorila tako iznenada, kao da je i ona izašla iz one korpe (koja je bila dovoljno velika za to) i koja je stala užurbano poslovati idući nečujno na vrh prstiju - sad ovde, sad onde i svuda u isti mah -  pa je punila šolje telećim želeom, pravila pileću čorbu u malim šerpenjama, ljuštila pomorandže za bolesnika, odvajala u kriške, nudila maloj služavci čašu vina i odabirala joj najlepšu parčad svačega, dok ne bude gotovo snažnije jelo da joj povrati snagu. Sve je to bilo tako neočekivano i neverovatno da je g. Sviveler, kad je pojeo dve pomorandže i malo želea i pošto je video kako je onaj snažni čovek otišao s praznom korpom, jednostavno ostavio za njegovu upotrebu i uživanje sve to izobilje, blaženo se zavalio na uzglavlje i ponova zaspao, prosto zato što nije bio više u stanju da shvati sva ta čudesa.
Za to vreme su gostpodin samac, beležnik i g. Garland otišli u jednu kafanu, pa su tamo sastavili i poslali pismo g-đici Bras u kome su je tajanstveno i ukratko molili da bude tako ljubazna prema jednom nepoznatom prijatelju, koji želi da porazgovara s njom što je moguće skorije. Saopštenje je tako dobro postiglo svoj cilj, da g-đicu Bras prijaviše već deset minuta posle povratka glasonoše i izveštaja da je predao pismo.
- Molim vas, gospođo - reče gospodin samac koga ona zateče samog u sobi - izvolite sesti.
G-đica Bras sede: držala se vrlo kruto i hladno i izgledala - što je stvarno i bila - začuđena što vidi da su njen stanar i njen dopisnik jedno i isto lice.
- Niste očekivali da ćete mene videti? - reče gospodin samac.
- Nisam mnogo ni mislila o tome - reče lepotica - Mislila sam da se radi o nekakvom poslu. Ako se stvar tiče stana vi ćete, razume se, mome bratu dati redovan otkaz, to i sami znate -  ili novac. To je lako uraditi. Vi ste u stanju da platite, a u ovom slučaju zakonski novac i zakonski otkaz su otprilike ista stvar.
- Ja vam zahvaljujem na vašem lepom mišljenju - odgovori gospodin samac - i potpuno se slažem s vama u pogledu tih osećanja. Ali to nije predmet o kojem bih sad želeo da govorim s vama.
- O! - reče Sali. - Onda objasnite šta želite. Sigurno neki posao u vezi s našom strukom.
- Pa, ima neke veze sa zakonom, na svaki način.
- Vrlo dobro - odgovori g-đica Bras. - Moj brat, ili ja, to je jedno isto. Ja mogu da primim svaki vaš nalog, i da vam dam svaki savet.
- Kako pored mene ima i drugih lica zainteresovanih u istoj stvari - reče gospodin samac, pa ustajući i otvarajući vrata jedne unutarnje sobe, nastavi: - bolje bi bilo da porazgovaramo zajedno. Gospođica Bras je tu, gospodo.
G. Garland i beležnik uđoše vrlo ozbiljna lica; i pošto privukoše dve stolice, po jednu sa svake strane gospodina samca, obrazovaše neku vrstu ograde oko krotke Sare i pribiše je u ugao. Njen brat Samson bi u takvim okolnostima nesumnjivo pokazao neku zabunu, ili strepnju ali ona - - oličenje mime pribranosti - izvadi svoju burmuticu i mirno uze malo burmuta.
- Gospođice Bras, - reče beležnik uzimajući reč u tom odlučnom trenutku - mi se, kao ljudi iste struke, dobro razumemo, i kad hoćemo umemo da sa malo reči iskažemo ono što imamo da kažemo. Vi ste neki dan oglašavali bekstvo svoje služavke.
- Pa - odgovori g-đica Sali, a iznenadno rumenilo joj preli lice štajestim?
- Nađenaje, gospođo, - reče beležnik izvlačeći i razvijajući pobedonosno svoju maramicu, - Nađenaje.
- Ko ju je našao? - upita brzo Sali.
- Mi, gospođo, - nas trojica. Tek sinoć, inače biste to ranije čuli od nas.
- A sad kad sam čula od vas - reče g-đica Bras skrstivši ruke kao da je spremna da nešto odriče do poslednjeg daha - šta sad imate da kažete? Razume se, nešto što ste uvrteli u glavu o njoj? Dokažite to, molim vas - i ništa više. Dokažite. Kažete da ste je našli. Ja vam mogu reći (ako to već i sami ne znate) da ste našli najprepredeniju, najlažljiviju, najkradljiviju, najđavolskiju malu bezobraznicu koja je ikad nastala na svetu. - Je li vam tu?  - dodade okrenuvši se naglo i gledajući unaokolo.
- Ne, nije sad ovde - odgovori beležnik. - Ali je na sasvim sigurnom mestu.
- Ha! - viknu Sali vadeći iz svoje burmutice malo burmuta između dva prsta, tako prkosno kao da samim tim pokretom uvrće nos male služavke - biće ona na sigurnom mestu i ubuduće, ja vam zato dobro stojim.
- Ja se nadam - odgovori beležnik. - A da li vam je prvi put palo u oči kad je ona pobegla da su postojala dva ključa od vaših kuhinjskih vrata?
G-đica Sali ponovo uvuče malo burmuta, pa nagnuvši glavu na jednu stranu zagleda se u pitača, a za to vreme su joj usta grčevito poigravala, i na licu joj lebdeo neobično lukav izraz.
- Dva ključa - ponovi beležnik - - od kojih joj je jedan davao mogućnost da skita po kući noću, kad ste vi mislili da je ona sigurna pod ključem, i da prisluškuje poverljiva dogovaranja, među ostalim i onaj vaš naročiti dogovor, koji će danas biti opisan pred jednim sudijom i koji ćete imati prilike da čujete iz njenih usta; onaj dogovor koji ste vi i g. Bras održali noću uoči onoga dana kad je onaj nesrećni i nevini mladić optužen za krađu posle jedne grozne smicalice o kojoj ću samo reći da se može okarakterisati epitetima koje ste vi maločas pripisali jadnoj maloj svedokinji i uz to nekim još jačim.
Sali opet uze malo burmuta. Iako joj je lice bilo začudo mirno, bilo je očevidno da ju je to otkriće potpuno iznenadilo i da je mislila da će u vezi sa malom služavkom biti optužena za nešto sasvim drukčije od ovoga.
- No, no, gospođice Bras - reče beležnik - vi vrlo dobro vladate izrazom svoga lica, ali vidim da osećate da se usled slučaja koji vi nikako niste bili u stanju da zamislite vaša podla zavera otkrila i dvojica od zaverenika moraju doći pred sud. A vama su dobro poznate kazne koje vas očekuju, te nije potrebno da o tome duže govorimo, nego imam da vam nešto predložim. Vi imate čast da budete sestra jednog od najvećih neobešenih nevaljalaca, i ako smem da tako kažem jednoj dami, vi ste u svakom pogledu njegova dostojna sestra. Ali pored vas dvoje ima i neko treći, jedan nitkov, po imenu Kvilp, prvi pokretač te đavolske zamisli, koji je po mome mišljenju još gori od vas oboje. Njega radi, gospođice Bras, imajte dobrotu da otkrijete istoriju cele te stvari. Dopustite da vam skrenem pažnju da ćete, ako to učinite na našu molbu, vi biti zaštićeni i u povoljnom položaju - vaš sadašnji položaj nije nimalo zavidan - a ne možete naškoditi svome bratu; jer mi već imamo dovoljno dokaza protiv njega i protiv vas. Neću da vam kažem da se mi prihvatamo ovoga puta i načina iz milosti (jer, da vam pravo kažem, mi nemamo nikakvih obzira prema vama), nego iz nužde koja nas na to nagoni i ja vam preporučujem iskrenost kao najkorisniju politiku. U ovakvim stvarima - reče g. Viderden vadeći svoj sat - vreme je neobično skupo. Saopštite nam svoju odluku što možete brže, gospođo.
G-đica Bras, s osmehom na licu i gledajući redom u svakoga od njih trojice, šmrknu još dva tri puta po malo burmuta, pa kako joj je u burmutici dotle već ostalo vrlo malo burmuta, ona stade kažiprstom i palcem kružiti po njoj, da nakupi još malo. Pošto je i to iskoristila na isti način, ona stavi burmuticu u džep i reče.
- Ja svakako treba samo da primim, ili odbijem vaš predlog, je l’ tako?
- Jeste - reče g. Viderden.
To bajno stvorenje je već otvaralo usta da odgovori, kad se u istom trenutku otvoriše i vrata, i u sobu proviri glava Samsona Brasa.
- Izvinite - reče taj gospodin žumo. - Pričekajte malo.
Rekavši to, i ne osvrćući se na čuđenje koje je izazvala njegova pojava, on se uvuče u sobu, zatvori vrata, poljubi svoju masnu mkavicu tako isto ropski kao da je prašina pred njihovim nogama.
- Saro. - reče Bras - jezik za zube, molim te, i pusti mene da govorim. Gospode, kad bih mogao da izrazim zadovoljstvo koje osećam što vidim tri takva čoveka u srećnoj saglasnosti smerova i skladnosti osećanja, mislim da biste mi teško poverovali. Ali iako sam nesrećan - recite čak i zločinac, gospodo, ako treba u ovakvom društvu upotrebljavati takve izraze - ja ipak imam svoja osećanja, kao i drugi ljudi. Čuo sam za nekog pesnika koji je rekao da su osećanja opšta prćija sviju ljudi. Da je bio i svinja, gospodo, pa da je iskazao takvu misao, on bi bio besmrtan.
- Ako nisi blesav, - reče g-đica Bras osorno - onda umukni.
- Draga Saro, - odgovori joj brat - hvala ti na opomeni. Ali ja znam šta radim, mila moja, pa ću biti slobodan i da se izrazim prema tome. G. Viderdene, maramica će da vam ispadne iz džepa - hoćete li mi dopustiti...
Kako g. Bras priđe da spreči tu nesreću, beležnik uzmače od njega s izrazom odvratnosti na licu. Bras, koji je pored svih svojih privlačnih osobina imao izgrebano lice, zelen obod preko jednog oka i strašno izgužvan šešir, stade naglo i pogleda oko sebe s tužnim osmehom.
- On uzmiče od mene - reče Samson - kao da hoću, što se rekne, da mu sručim raspaljeno ugljevlje na glavu. E pa šta mogu! Ja sam kuća koja se ruši i pacovi (ako mi se može dopustiti da upotrebim taj izraz za gospodina koga poštujem i volim iznad svega), beže od mene! Gospodo - u vezi s vašim rečima maločas, ja sam slučajno video kako se moja sestra uputila ovamo, pa domišljajući se kuda li to ona ide, i pošto sam - ako smem da se tako izrazim - od prirode podozriv čovek, pošao sam za njom. Otada sam neprestano slušao i sve čuo.
- Ako nisi poludeo, - umeša se g-đica Sali - prestani i ne govori više.
- Saro, draga moja, - - odgovori Bras s neumanjenom učtivošću. - Ja sam ti neobično zahvalan, ali ću ipak nastaviti. Dragi gospodine Viderdene, pošto imamo čast da pripadamo istom redu - da i ne govorim o ovom drugom gospodinu koji je bio moj stanar i koji je, što bi se reklo, uživao gostoprimstvo pod mojim krovom - ja mislim da ste mogli prvo meni pružiti priliku da odbijem vašu ponudu. Elem dragi gospodine, - viknu Bras videći da se beležnik sprema da ga prekine - pustite me da govorim, molim vas.
G. Viderden je ćutao, i g. Bras nastavi.
- Ako hoćete da budete ljubazni da pogledate ovo - reče on odignuvši zeleni obod i otkrivajući strašno modro oko vi ćete se svakako u sebi upitati kako sam došao do toga. Ako s ovoga prenesete pogled na moje lice, vi ćete se domišljati ko me je tako izgrebao. A ako posle lica pogledate moj šešir pitaćete kako je došao do takvog stanja. Gospodo. - reče Bras udarajući po šeširu stisnutom pesnicom - na sva ta pitanja ja odgovaram - Kvilp!
Tri gospodina pogledaše jedan u drugog, ali ne rekoše ništa.
- Kažem - nastavi Bras bacajući pogled na svoju sestru, kao da govori i radi njenog obaveštenja i izražavajući se s puno zlobnog ogorčenja koje je odudaralo od njegove obične slatkorečivosti - da na sva ta pitanja odgovaram - Kvilp. Kvilp, koji me namamljuje u svoju paklenu jazbinu i koji se naslađuje i kikoće dok gleda kako se ja pečem, i gorim, i ubijam i sakatim sam sebe, Kvilp, koji nikad otkako se poznajemo nije sa mnom drukčije postupao nego kao sa psom - Kvilp koga sam oduvek mrzeo od sveg srca, ali nikad toliko koliko u poslednje vreme. On se drži hladno prema meni čak i u ovoj stvari, kao da on nema nikakve veze s tim, a ovamo je on prvi sve to predložio. Kako se mogu osloniti na njega? Ja verujem da bi se on i tu mogao odati u jednom od onih svojih nastupa besnog urlikanja i blještavog vatrometa šaljivosti, čak i kad bi se radilo o ubistvu, a ne bi ni mislio na sebe, samo da mene zastraši. Dakle, - reče Bras uzevši šešir, ponovo mećući zeleni zaklon preko oka i stvamo padajući na kolena s ropskom poniznošću - čemu sve to vodi? - šta biste vi, gospodo, rekli, kuda sve to vodi? - da li biste bar izbliza mogli da pogodite?
Niko ne reče ni reči. Bras je dosta dugo stajao žmirkajući, kao da je postavio neku tešku zagonetku pa onda reče.
- Da budem što kraći, ja ću sam reći da me to dovodi do ovoga. Ako je istina izašla na videlo, kao što je jasno da jeste, i to tako da se protiv toga ne može ništa - a istina je na svoj način uzvišena i veličanstvena stvar, gospodo; ma da ne uživamo bogzna kako da je gledamo, kao ni druge uzvišene i veličanstvene stvari, na primer grmljavinu i oluju - bolje je da se ja okrenem protiv toga čoveka, nego da se taj čovek okrene protiv mene. Meni je jasno da je sa mnom svršeno. Prema tome, ako već neko mora da oda tajnu, bolje je da ja to uradim, pa da se tim koristim. Draga Saro, govoreći relativno, ti si van opasnosti. Ja sve ovo pričam samo sebe radi.
Posle toga g. Bras stade žurno pričati i otkri celu stvar; tereteći, što je mogao teže, svoga ljubaznog poslodavca i predstavljajući sebe kao neku prepodobnu i svetu dušicu, iako - kako je priznavao  - podložnu ljudskim slabostima. Najzad zaključi ovako:
- A sad, gospodo, ja nisam čovek koji staje na pola puta. Ako igram u jedan peni, ja sam gotov, što se rekne, da igram i u funtu. Radite sa mnom što hoćete, i vodite me kuda vam je volja. Ako želite da sve ovo imate napismeno mi ćemo sve to odmah staviti crno na belo. Vi ćete imati obzira prema meni, ja sam uveren u to. Ja znam pouzdano da ćete imati obzira prema meni. Vi ste časni ljudi i imate osetljiva srca. Ja sam po nuždi popustio Kvilpu, jer iako nužda ne zna za zakon, ona ipak ima svoje advokate. Ja vama pravim ustupke iz nužde, a uz to i iz razloga politike, kao i usled osećanja koja su poodavno delovala u meni. Kaznite Kvilpa, gospodo. Navalite svom težinom na njega smrvite ga, sprštite ga pod nogama. On je to isto radio sa mnom iz dana u dan, i to odavno.
Došavši do toga zaključka u svome govoru, Samson zaustavi bujicu svoga gneva, ponovo poljubi svoju rukavicu, i nasmeši se kako se smeše samo ulizice i kukavice.
- I ovo je - reče g-đica Bras dignuvši glavu, koju je dotle podupirala rukama i odmeravajući ga od glave do pete pogledom ogorčenog prezrenja - moj brat! Ovo je moj brat za koga sam radila i rintala, verujući da je ipak neki čovek!
- Draga Saro, - odgovori Samson trljajući živo ruke - ti dosađuješ našim prijateljima. A osim toga, ti... ti si razočarana, Saro, pa ne znajući šta govoriš, ti se izlažeš opasnosti.
- Da, ti bedna i podla kukavico, - odgovori bajna cura.  - Ja te razumem. Uplašio si se da te ja ne preteknem. Ali zar ti misliš da bi oni od mene izvukli makar i jednu reč? Ja bih to prezrela, makar me mučili dvadeset godina.
- Hi, hi, hi! - kezio se kukavni Samson, koji je izgledao kao da je u svojoj dubokoj poniznosti zaista promenio pol sa svojom sestrom, i predao joj i poslednju trunku muškosti koju je imao. - Ti tako misliš, Saro, ti možda tako misliš; ali ti bi možda postupila drukčije, stari druže. Ti sigurno nisi zaboravila onu omiljenu izreku Staroga Lisca - našeg časnog oca, gospodo. „Uvek sumnjaj u svakoga!“ To je načelo s kojim treba ići kroz život! Ako baš i nisi bila spremna da otkupiš svoju sigurnost kad sam se ja pojavio, ja mislim da bi ti to već dosad uradila. Pa sam prema tome to uradio ja sam, i uštedeo tebi trud i sramotu. Sramota, gospodo, - dodade Bras dozvoljavajući sebi da bude lako uzbuđen - ako je uopšte ima, sva pada na mene. Bolje je da se žensko čeljade poštedi od nje.
I pored sveg uvaženja prema rasuđivanju g. Brasa, a naročito prema autoritetu njegovog velikog pretka, može se izraziti skromna sumnja da je uzvišeno načelo koje je postavio taj gospodin, a kojega se držao njegov potomak, uvek mudro, ili da se u praksi pomoću njega uvek dolazi do željenog uspeha. Ta sumnja je nesumnjivo smela i puna sujete, utoliko pre što se zna da su mnogi odlični ljudi, takozvani članovi otmenog društva, vrlo promućurni ljudi i hitri lovci, vrlo osetljive njuške, lakoprsti poslenici i njima slični, često uzimali, pa i danas uzimaju to načelo Staroga Lisca za svoju polarnu zvezdu, prema kojoj plove kroz život. Sumnja se može ipak blago nagovestiti. A kao primer možemo primetiti da se g. Bras na kraju krajeva ne bi ništa gore proveo da je, bez svoje preterane podozrivosti i bez njuškanja i prisluškivanja pustio svoju sestru da učestvuje u tome razgovoru u ime njih oboje, ili pak da, iako je njuškao i prisluškivao, nije pohitao da je pretekne (što on svakako ne bi uradio da nije bilo njegove nepoverljive surevnjivosti). Tako se često dešava da i ti ljudi iz otmenog društva, koji se po njemu kreću u oklopu, odbijaju od sebe isto toliko dobra, koliko i zla; da se i ne govori o neugodnoj besmislenosti stalnog stražarenja s mikroskopom u ruci i pancirom na telu u svako doba i u najnevinijim prilikama.
Tri gospodina porazgovaraše malo postrani. Posle toga dogovaranja, koje je bilo vrlo kratko, beležnik pokaza na pribor za pisanje na stolu pa izvesti g. Brasa da, ako želi da sastavi pismenu izjavu, tu ima mogućnosti za to. A u isto vreme je smatrao za dužnost da mu kaže da će biti potrebno da odmah izađe pred mirovnog sudiju i da u svemu što bude radio i govorio postupa samo po svome sopstveiom nahođenju.
- Gospodo, - reče Bras skidajući rukavice i duhovno padajući ničice pred njih. - Ja ću umeti opravdati obzire s kojim će se, ja to znam, postupati prema meni, a kako bih bez tih obzira, sad pošto je cela stvar otkrivena, od nas troje ja bio u najgorem položaju, možete biti sigurni da ću sve kazati. Gospodine Viderdene, osećam da mi je nekako teško na duši - ako biste bili ljubazni da zvonite i da poručite čašu nečega toplog i začinjenog, ja ću, i pored svega što se dogodilo, imati tužno zadovoljstvo da pijem u vaše zdravlje. Ja sam se nadao - reče Bras gledajući unaokolo s žalosnim osmehom - da ću vas trojicu, gospodo, jednog lepog dana videti okupljene s nogama pod mojim stolom od mahagonija u mome skromnom domu na Bivis Marksu. Ali nade tako lako odlete. O, bože moj!“.
G. Bras se u tome trenutku osetio tako uzbuđen, da nije mogao uraditi ništa više, dok ne dobi neki napitak, a kad se njime potkrepio, prilično obilno za tako uzbuđenog čoveka, on sede za sto da piše.
Lepa Sara je, držeći ruke čas skrštene, a čas sastavljene pozadi, hodala po sobi muškim korakom, dok joj je brat bio tako zaposlen, a ponekad bi zastala da izvuče burmuticu i da grize poklopac. Hodala je tako gore dole dok se nije umorila, a zatim je zaspala na stolici kraj vrata. Kasnije se sa prilično razloga pomislilo da je to njeno spavanje bilo samo pretvaranje, jer je tako uspela i da se izvuče neopažena u tamu kasnog popodneva. Da li je to bio nameran odlazak u budnom stanju, ili neko hodanje u snu kao kod mesečara, ostaće možda sporno pitanje; ali su u pogledu jedne stvari (a to je stvarno ono što je glavno), svi bili složni. Ma u kakvom stanju bila kad je otišla, ona se svakako nije vratila.
Kako smo već pomenuli tamu kasnog popodneva, iz toga će se zaključiti da je trebalo dosta vremena da se g. Brasov posao dovrši. On ga nije dovršio sve do večeri; a kad ga je najzad svršio, onda se taj krasnik i tri prijatelja odvezoše u najmljenim kolima do privatne kancelarije jednog sudije, koji pošto priredi g. Brasu toplu dobrodošlicu, i zadrža ga na sigurnom mestu da bi sebi obezbedio zadovoljstvo da ga sutra ponovo vidi, otpusti ostale uz veselo uveravanje da će sutra neizostavno doći rešenje za hapšenje g. Kvilpa, a da će propisna molba državnom sekretaru (koji je tada srećom bio u Londonu), uz izveštaj o svima okolnostima nesumnjivo dovesti do Kitovog pomilovanja i puštanja na slobodu bez daljeg odlaganja.
Sada je stvamo izgledalo da se Kvilpovo štetno delovanje primicalo kraju i da je odmazda, koja često sporo dolazi -  naročito kad je teža - pošla u stopu za njim sigumim i pouzdanim njuhom i da ga brzo pristiže. Njena žrtva, ne čujući njen tihi korak, ide svojim putem uobraženo likujući. A ona, pošto se jednom pokrenula, upomo ide za njim i nikako ne skreće ustranu.
Svršivši posao, tri gospodina požuriše natrag u stan g. Svivelera, koga zatekoše na tako dobrom putu ka ozdravljenju, da je već mogao da sedi u postelji čitavo pola sata i da veselo razgovara. G-đa Garland je već pre izvesnog vremena bila otišla kući, ali je g. Avelj još sedeo kod njega. Pošto mu kazaše šta su sve uradili, dva gospodina Garlanda i gospodin samac, kao po nekom ranijem sporazumu, rekoše laku noć i odoše, a ostaviše bolesnika samog s beležnikom i malom služavkom.
- Pošto vam je već toliko bolje, - reče g. Viderden sednuvši kraj njegove postelje - ja ću se usuditi da vam saopštim izvesnu novost koja mi je došla po zvaničnoj dužnosti.
Pomisao na neko zvanično saopštenje od gospodina koji ima veze sa zakonom izazivalo je, izgleda, kod g. Ričarda sve drugo sem prijatnog osećanja. Možda ga je on u svojim mislima dovodio u vezu sa po kojim neizmirenim računima povodom kojih je već dobijao neka preteća pisma. Lice mu je bilo smrknuto kad je odgovorio.
- Na svaki način, gospodine. Ali se ipak nadam da to nije ništa neprijatno.
- Kad bih mislio daje neprijatno, ja bih izabrao neki zgodniji čas da vam to saopštim - odgovori beležnik. - Dopustite da vam prvo kažem da moji prijatelji koji su danas bili ovde ne znaju ništa o tome, i da njihova ljubaznost prema vama potiče samo od njih, bez ikakve nade na uzvraćanje. Bezbrižnom i nemarnom čoveku može biti prijatno da to čuje.
Dik mu zahvali i izrazi nadu da hoće.
- Ja sam se raspitivao za vas - reče g. Viderden - nemajući ni pojma da ću vas naći u prilikama kao što su ove koje su nas sastavile. Vi ste nećak Rebeke Sviveler, pokojne stare gospođice iz Čizlborna u Dosetširu.
- Pokojne! - viknu Dik.
- Pokojne. Da ste bili drukčiji nećak, sad biste dobili (tako se kaže u testamentu i ja nemam razloga da u to sumnjam) dvadeset i pet hiljada funti. A ovako ste dobili rentu od sto pedeset funti na godinu; ali ipak mislim da vam se može čestitati i na tome.
- Gospodine, - reče Dik plačući i smejući se u isti mah - svakako da možete, jer, bogu hvala, moći ćemo od Markize napraviti učenu damu! Pa će ići u svili i imati srebra koliko joj je volja, inače da bog da ne ustao sa ove postelje!

ŠEZDESET SEDMA GLAVA
Nemajući ni pojma o svim postupcima verno izloženim u poslednjoj glavi, niti sanjajući kakav mu je lagum iskopan ispod nogu (jer se ceo postupak držao u najvećoj tajnosti da on ne bi saznao šta mu se sprema), g. Kvilp je ostao zatvoren u svojoj isposničkoj ćeliji ništa ne podozrevajući, i neobično zadovoljan srećnim ishodom svojih ujdurmi. Kako je bio zauzet sređivanjem nekih računa, i kako su mu za taj posao tišina i samoća njegovog skloništa došle kao poručene - on je u svojoj jazbini bio proveo puna dva dana. Treći dan posvećen tome radu zatekao ga je u punom jeku posla, i nimalo orna za izlaženje.
To je bilo sutradan po Brasovom priznanju; prema tome dan koji je Kvilpupretio lišenjem slobode i iznenadnim upoznavanjem s nekim vrlo neprijatnim i nemilim činjenicama. Pošto nije imao moć da predoseti oblak koji mu se nadneo nad kuću kepec je bio pri svome običnom veselom raspoloženju, a kad bi primetio da se suviše udubio u posao, a iz obzira prema svome zdravlju i raspoloženju, on bi, za promenu od jednolikosti posla, udario u kreštanje, zavijanje, ili neku drugu sličnu nevinu razonodu.
Služio ga je, kao obično, Toma Skot, koji se raskrečio nad vatrom nalik na krastavu žabu, pa je s vremena na vreme, kad bi mu gospodar okrenuo leđa, sa jezivom tačnošću podražavao njegovo kreveljenje. Ona figura sa pročelja lađe još nije bila iščezla, nego je stajala na svome starom mestu. Njeno lice bilo je grozno unakaženo čestim prinošenjem usijanog žarača, a uz to ukrašeno ukucavanjem jednog ogromnog klinca u vrh nosa. Figura se ipak učtivo smešila manje unakaženim delovima lica, i izgledala kao hrabar mučenik, koji potstrekava svoga mučitelja na nova mučenja.
Dan je i u najvišim i najsvetlijim delovima varoši bio vlažan, mračan, hladan i sumoran. A na tome niskom, močvarnom mestu maglaje teškim i gustim oblakom ispunila svaki kutak i jamu. Svaki predmet je postajao nevidljiv na odstojanju od jednog do dva jarda. Signalne svetlosti i vatre na reci bile su nemoćne pod tim teškim pokrovom, i da još nije bilo prodorne hladnoće vazduha i s vremena na vreme uzvika nekog zalutalog lađara koji se odmara naslonjen na vesla i trudi se da razazna gde je, moglo bi se misliti da je reka na mnogo milja odatle.
Iako je magla bila troma i spora, ona je volela da svuda zaviri. Nikakvi šalovi, krzna, ni vuneni štof nisu je mogli otstraniti. Izgledalo je da prodire do kostiju zgrčenih prolaznika, i da ih muči hladnoćom i bolovima. Sve je bilo vlažno i ljigavo pri dodiru ruke. Prkosio joj je samo topli plamen vatre, koji je veselo skakao i lizao, i sipao varnice. Bio je to dan po kojem se ljudima ne ide od kuće, nego se okupljaju oko vatre i pričaju priče o putnicima zalutalim po pustama i močvarima, i kad se toplo domaće ognjište voli više nego ikad.
Kepec je, kao što znamo, voleo da kraj svoje vatre bude sasvim sam, a kad je bio raspoložen i da se veseli, uživao je da suče sam. Daleko od toga da ne oseća prijatnost što je pod krovom, on je naredio Tomi Skotu da natrpa uglja u peć, pa ostavivši posao za taj dan, odluči da se proveseli.
U tu svrhu on pripali nove sveće. Natrpa još uglja na vatru, pa pošto je za večeru pojeo biftek, koji je pripravio sam kao neki divljak i ljudožder, spremi sebi ćasu vreloga punča, pripali lulu i sede da provede veče.
U tome trenutku njegovu pažnju privuče slabo kucanje na vratima kućice. Kad se kucanje ponovilo dva tri puta on tiho otvori prozorčić, pa proturivši glavu napolje upita ko je to.
- Samo ja, Kvilpe, - odgovori neki ženski glas.
- Samo ti! - viknu kepec pruživši vrat da bolje vidi posetiteljku. - A šta je tebe dovelo ovamo, vrtirepko? Kako se usuđuješ da se približiš džinovom zamku?
- Došla sam s nekim vestima - odgovori njegova supruga.
- Ne ljuti se na mene.
- Nosiš li dobre vesti - prijatne vesti, vesti na koje čovek skače i puca prstima? - reče kepec. - Da nije mila stara gospa umrla?
- Ja ne znam kakve su vesti; da li su dobre, ili rđave -  odgovori njegova žena.
- Onda znači da je živa - reče Kvilp - i da joj nije ništa. Idi natrag kući, ti, ptico zloslutnico, idi kući.
- Donela sam jedno pismo - - viknu krotka ženica.
- Ubaci ga ovuda kroz prozor, pa idi otkud si i došla - reče Kvilp prekinuvši je - jer ću inače izaći, pa ću te premlatiti.
- Ne, nego, molim te, Kvilpe, - saslušaj što imam da ti kažem
- molila ga je žena sa suzama u očima. - Molim te, čuj me!
- Onda govori - promrmlja kepec pakosno se kezeći. -  Samo govori o tome brzo i kratko. Govori, brže!
- To su pismo doneli i ostavili danas posle podne - reče g-đa Kvilp drhćući. - Doneo ga je jedan dečko i rekao da ne zna od koga je, nego su mu ga dali da ga donese i rekli mu da kaže da se mora smesta doneti tebi, jer je vrlo važno. Ali, molim te, -  dodade ona kad njen muž pruži ruku da ga uzme - molim te da me pustiš unutra. Ne znaš kako sam mokra i kako mi je hladno, ni koliko sam puta zalutala idući ovamo po ovoj gustoj magli. Dopusti da se pet minuta prosušim kraj vatre. Opet ću otići čim mi budeš rekao, Kvilpe. Dajem ti reč da hoću.
Njen ljubazni muž se predomišljao neko vreme, pa pošto mu je palo na pamet da na pismo možda treba dati i neki odgovor i da ga ona može odneti, on zatvori prozor, otvori vrata i pozva je da uđe. G-đa Kvilp ga posluša vrlo rado, pa kleknuvši ispred vatre da ugreje ruke, predade mu jedan svežnjić.
- Raduje me što si mokra - reče Kvilp zgrabivši ga i škiljeći u nju. - Raduje me što ti je hladno. Raduje me što si zalutala. Raduje me što su ti oči crvene od plakanja. Srce mi raste od miline kad gledam kako ti se nos ušiljio od mraza!
- O, Kvilpe! - jecala je njegova žena. - Kako si nemilosrdan!
- Valjda je mislila da sam umro? - reče Kvilp nabirajući lice i kreveljeći se čitavim nizom čudnih grimasa. - Sigurno je mislila da će joj pripasti sav novac, pa će se udati za nekoga ko joj se dopada? Ha, ha, ha! Je l’ tako?
Ta bockanja ne izazvaše nikakav odgovor od strane jadne ženice, koja je ostala na kolenima i grejala ruke i jecala, na neiskazano uživanje g. Kvilpa. Ali baš kad ju je posmatrao i cerekao se neobuzdano, on slučajno opazi da i Toma Skot uživa; te zato, da ne bi imao drskoga učesnika u svome ushićenju, kepec ga smesta dočepa za jaku, dovuče ga do vrata, i posle kratkog natezanja izbaci ga u dvorište jednim udarcem noge. Iz osvete za taj znak pažnje, Toma odmah priđe prozoru na rukama pa
- ako se može tako reći - zagleda unutra svojim đonovima, kloparajući uz to nogama po staklu s glavom naniže, kao neki banši.28 G. Kvilp, razume se, odmah zgrabi svoj neizostavni žarač, kojim, posle izvesnog vrdanja i čekanja u zasedi, počasti svoga mladog prijatelja jednim do dva tako nedvosmislena pozdrava, da on žurno iščeze i ostavi ga kao pobednika na bojnom polju.
- Tako! Pošto smo i tu malenkost svršili - reče kepec mimo
- pročitaću pismo. Hm! - promrmlja on, gledajući u njega. -  Rukopis mi izgleda poznat. Lepa Sali!
Otvorivši ga, on pročita lepim, pravničkim rukopisom ispisane sledeće reči:
„Na Samija je vršen pritisak i on je izneverio. Sve se obelodanilo. Bilo bi dobro da se negde sklonite, jer će vas nepoznati ljudi tražiti. Dosad su bili prilično mirni, jer hoće da vas iznenade. Ne gubite vreme. Ja ga nisam gubila. Niko me više neće moći naći. Da sam na vašem mestu, ne bi me ni onda našli S. B., đosada sa stanom na B. M.“.
Trebalo bi izmisliti neki nov jezik da bi se opisale sve promene koje su se dogodile na Kvilpovom licu dok je čitao to pismo pet šest puta - jezik sa takvom snagom izražavanja na kakvom se nije nikad pisalo, čitalo, ni govorilo. Zadugo nije rekao nijednu reč; ali, posle dosta dugog razmaka vremena, za koje se g-đa Kvilp skoro skamenila od straha koji je izazvao izgled lica njenog muža, on uspe da procedi s nečuvenim naporom.
- Da mi je sad ovde; samo da mi je sad ovde.
- O, Kvilpe! - reče mu žena. - Šta se dogodilo? Na koga si tako ljut?
- Utopio bih ga - reče kepec, ne osvrćući se na nju. -  Suviše laka smrt, prekratka i prebrza - ali reka teče tu pod nosom. O, samo da mi je sad tu! Samo da ga ulagivanjem i lepim dovedem kraj same vode - držeći ga za rupicu na kaputu  - neprestano se šaleći s njim - pa ga tek iznenada gurnem, a on bućne u vodu! Kažu da se davljenici tri puta pojavljuju na površini! Ah! Samo da mi je da ga vidim ta tri puta, da mu se smejem, dok se njegovo lice tako pomalja iz vode - o, što bi to bilo silno uživanje!
- Kvilpe! - reče zamuckujući njegova žena, usuđujući se da ga uz to takne po ramenu - kakva se to nepovoljna stvar dogodila?
Nju je tako prestravio izraz naslađivanja uz koji je on sam sebi predstavljao to uživanje, da skoro nije mogla da izusti ništa razumljivo.
- Prokleto pseto bez kapi krvi u žilama! - reče Kvilp trljajući ruke vrlo lagano i čvrsto ih stežući jednu uz drugu. - Mislio sam da će njegov kukavičluk i ropska poniznost biti najsigurnije jemstvo za njegovo ćutanje. O, Brase, Brase! - dragi moj, dobri, ljubazni, verni, laskavi, krasni prijatelju, samo da si mi sad tu!
Njegova žena, koja je ustuknula, bojeći se da ne izgleda da prisluškuje to mucanje, usudi se da mu opet priđe i taman je zaustila da progovori, kad on brzo priđe vratima i pozva Tomu Skota, koji, imajući na umu njegovu skorašnju blagu opomenu, nađe za umesno da odmah dođe.
- Hajde! - reče kepec pošto ga uvuče unutra. - Vodi je kući. Ne dolazi ovamo sutra, jer će ovde biti zatvoreno. Uošpte se ne vraćaj više ovamo, dok ne čuješ nešto od mene, ili dok me ne vidiš. Jesi li razumeo?
Toma klimnu glavom napućeno, i dade g-đi Kvilp znak da pođe.
- A ti - - reče kepec obraćajući se njoj - ne ispituj ništa o meni, ne tragaj za mnom, ne govori ništa o meni. Ja neću biti mrtav, gospođo, neka vas to teši. On će se starati o tebi.
- Ali Kvilpe, u čemu je stvar? Kuda ti to ideš? Molim te reci mi nešto više.
- Ja ću, ako smesta ne odeš, - reče kepec hvatajući je za mišicu - reći i učiniti ono što bi za tebe bolje bilo da ostane nerečeno i neučinjeno.
- Je li se nešto dogodilo? - viknu njegova žena. - O molim te, kaži mi to!
- Jeste, - zareža kepec - nije. Nije važno koje od toga dvoga. Ja sam ti rekao šta imaš da radiš. Crno će te zlo snaći, ako se ne držiš toga, ili ako odstupiš od mojih naređenja, makar i za dlaku. Hoćeš li ići?
- Idem... odmah idem, ali - stade zamuckivati njegova žena  - najpre mi odgovori na jedno pitanje. Ima li to pismo neke veze s malom Nelom? Ja te to moram pitati - zaista moram,
Kvilpe. Ti ne možeš ni zamisliti kakve sam žalosne dane i noći provodila zato što sam jednom prevarila to dete. Ja ne znam do kakve je nesreće to moglo dovesti, ali bila ona velika ili mala, ja sam to uradila tebe radi, Kvilpe. Ja sam se ogrešila o svoju savest kad sam to uradila. Molim te odgovori mi na to pitanje.
Pobesneli kepec ne odgovori ništa, nego se samo okrete i zgrabi svoje obično oružje i to tako naprasito, da Toma Skot prosto silom i što je brže mogao odvuče svoju štićenicu. Sreća što je to uradio, jer se Kvilp, koji je bio skoro lud od besa, dade u poteru za njima sve do susedne ulice, pa bi ih možda gonio i dalje, da nije bilo guste magle koja mu ih sakri ispred očiju, i koja kao da je postajala svakog trenutka sve gušća.
- Biće dobra noć za putovanje inkognito - reče on, vraćajući se lagano, jer se bio prilično zaduvao od trčanja. - Čekaj malo! Da malo bolje pogledamo ovde. Ovo je malo suviše otvoreno i gostoljubivo.
Naprežući svu svoju veliku snagu, on zatvori oba krila velike gvozdene kapije koja su se bila duboko zaglibila u blatu pa ih podupre jednom teškom gredom. Svršivši to, on skloni sa očiju svoju ulepljenu kosu, i opet oproba vrata. - Čvrsto i jako.
- Ograda između Gata i susednog dvorišta može se lako preskočiti. - Tamo pozadi ima takođe jedan izlaz odavde. Čovek mora dobro poznavati put da bi ga našao na ovako krasnom mestu po ovakvoj noći. Ne treba da se bojim neželjenih gostiju dok ovo traje.
On se vrati u svoju jazbinu skoro prinuđen da traži put pipajući rukama (toliko se bilo smrklo i magla je postala tako gusta), pa pošto je neko vreme sedeo zamišljen nad vatrom, dade se na posao da se pripremi za žuran odlazak.
Dok je skupljao neke potrebne stvari i trpao ih u džepove, on nije nikako prestajao da tiho razgovara sa sobom i da škripi zubima, što je počeo raditi čim je pročitao pisamce g-đice Bras.
- O, Samsone, - mumlao je on - dobri i čestiti stvore, samo da mi je da te zagrlim! Kad bih samo mogao da te stegnem u naručje i da ti pritegnem rebra, onako kako bih mogao da te stegnem, kad bih te čvrsto obgrlio - bože, što bi to bio susret izmeđunas dvojice! Ako se samojoš jednom sretnemo, Samsone, pozdravićemo se tako da se to neće lako zaboraviti, veruj mi. A tako si dobro izabrao ovo vreme, Samsone, ovaj trenutak kad je sve išlo tako dobro! Tako je to puno obzira s tvoje strane, tako pokajnički, tako dobro! O, kad bismo se još jednom našli lice u lice u ovoj sobi, moj divni i plašljivi pravni zelenbaću, kako li bi jednom od nas dvojice srce došlo na mesto!
Tu malo zastade, pa prinoseći usnama ćasu s punčom poteže iz nje dobar gutljaj, kao da je čista voda koja mu osvežava suva usta. Spustivši ćasu i nastavljajući pripreme, on je produžio i svoj monolog.
- Eto, na primer, Sali, - reče on sevajući očima - to je hrabra žena, koja ima odlučnosti i razboritosti. - Šta li joj je bilo: je li spavala, ili se skamenila? Što ga nije probola nožem... ili ga otrovala za svaku sigurnost? Ona je mogla da vidi da se ovo sprema. Zašto me izveštava kad je već prekasno? Što nisam znao šta se zbiva u njegovom srcu još kad je sedeo - eno onde, preko puta - s onim svojim bledim licem, riđom glavom i odvratnim osmehom! Te noći je ono trebalo prestati da kuca, samo da sam znao za njegovu tajnu; ili zar nema na svetu droga kojima se čovek uspava da se ne probudi, ili vatre da na njoj izgori! - On ponovo povuče iz ćase, pa nadnoseći se nad vatru sa zverskim izrazom na licu, opet je stao mrmljati za sebe.
- I ova, kao i sve druge nevolje i brige koje sam imao u poslednje vreme, potiče od onog izlapelog starca i njegovog dragog unučeta - one dve bedne slabačke skitnice! Još ću ja biti njihov zao duh! A ti, mili Kite, čestiti Kite, vrlo nevini Kite, pripazi na sebe. Kad ja nekoga zamrzim, ja ujedam. A tebe mrzim, moj dobri prikane, s puno prava pa makar koliko da si ponosan večeras, opet će doći mojih pet minuta! Šta je to?
Čulo se lupanje u kapiju koju je on maločas bio zatvorio - glasno i žestoko lupanje. Zatim kratak prekid; kao da su oni koji lupaju zastali da osluškuju. Zatim lupanje ponovo poče, snažnije i upornije nego pre.
- Zar već? - reče kepec. - I tako nestrpljivo! Bojim se da ću vas morati razočarati. Dobro je što sam potpuno spreman. Hvala ti velika, Sali!
Govoreći to on ugasi sveću. U svojoj preteranoj žurbi da priguši sjaj vatre, on preturi peć koja se naže napred i pade s treskom na raspaljeni žar koji je ispao iz nje prilikom njenog padanja i u sobi zavlada gusta pomrčina. Međutim lupa napolju nije nikako prestajala, i on pipajući dođe do vrata i izađe na vazduh.
U tome trenutku lupa prestade. Bilo je otprilike osam sati, ali bi mrtva tišina i najtamnije noći bila kao svetlo podne u poređenju s gustim oblakom koji je pritisnuo zemlju, i sve zaklanjao od pogleda. On potrča pravo napred nekoliko koračaja, kao u razjapljeni otvor neke tamne pećine, zatim, misleći da je pogrešio, pođe u drugom pravcu; onda stade nepomično, ne znajući kuda da se okrene.
- Da hoće opet da lupaju, - reče Kvilp trudeći se da prodre pogledom kroz pomrčinu koja ga je okružavala - mogao bih se upravljati po tome zvuku! No, hajde! Raspalite još jednom po kapiji!
Stajao je i osluškivao, ali se lupa ne ponovi. Ništa se nije čulo na tome pustom mestu, sem od vremena do vremena lajanje pasa u daljini. Taj se zvuk čuo izdaleka - sad na jednoj strani, a sad, kao odgovor, na drugoj, a po njemu se nije smeo upravljati, jer je dobro znao da lavež može da dolazi s reke, s neke lađe.
- Samo da mi je da nađem neki zid, ili ogradu - reče kepec pruživši obe ruke i idući lagano napred. - Onda bih znao kuda da se okrenem. Vraški crna noć, zgodna da ovde pritegnem moga dragog prijatelja. Da mi je da mi se samo ta želja ispuni, pa makar više ne svanulo!
Baš kad to izusti, on posrte i pade, a trenutak kasnije borio se protiv hladne, crne vode.
I pored svega klokotanja i hujanja vode u ušima, on je ponovo čuo lupu na kapiji - čuo je viku koja je došla malo kasnije. Mogao je raspoznati i glas usred svega koprcanja i pljeskanja po vodi, mogao je da shvati da su oni tamo na kapiji zalutali, pa dolutali natrag na mesto sa kojeg su pošli; da se on davi takoreći na njihove oči; da su oni tu blizu, ali ne mogu preduzeti ništa da ga spasu; da je on sam zatvorio kapiju i onemogućio im pristup. On odgovori na njihovu lupu dreknuvši očajnički, a od toga drečanja učini mu se kao da stotine vatri što su mu igrale pred očima titraju i trepere kao da se lelujaju pred naglom navalom vetra. Ništa mu to nije pomoglo. Jak talas zapljusnu mu u grlo i ponese ga ka brzoj matici.
Nova samrtnička borba, i on opet izbi na površinu, pogleda naviše sumanutim i izgubljenim očima koje mu pokazaše da neki crn predmet lagano plovi niz vodu sasvim blizu njega. Trup neke lađe! Mogao je dodirnuti njenu glatku i klizavu površinu. Sad još jedan glasan krik... Ali ga neodoljiva voda ponovo povuče naniže pre nego što ga on i pusti iz usta, zagnjuri ga duboko pod lađu i onda odnese sobom samo leš.
Voda se igrala i zabavljala tim jezivim tovarom, čas ga lupala o ljigave direke, čas ga krila u blato, ili među dugu, bujnu travuljinu, čas ga teško vukla po kamenju i preko šljunka; čas se opet pravila da ga prepušta svojoj sopstvenoj stihiji, a ustvari ga mamila sve dalje, da ga najzad - sita te ružne igračke - izbaci u jednu močvaru - strašno mesto na kojem su nekada gusari kroz mnogu zimsku noć visili o lancima vešala - da mu tako kosti pobele.
I ostao je tu ležeći sam. Nebo se zažarilo od plamena, a voda koja ga je donela bila se obojila crvenom bojom dok je proticala. Mesto koje je ta nasukana lešina bila ostavila tek pre kratkog vremena, tada još kao živ čovek, sad je bilo zažarena ruševina. Na licu lešine video se slab otsjaj toga požara. Njena kosa, pokrenuta vlažnim povetarcem, lepršala se s nekim potsmehom nalik na onaj u kojem je mrtvi čovek uživao dok je bio živ - poigravala oko njegove glave, a haljine mu se njihale na noćnom vetru.

ŠEZDESET OSMA GLAVA
Osvetljene sobe, sjajne vatre, vesela lica, muzika radosnih glasova reči ljubavi i dobrodošlice, topla srca i suze radosnice  - kakva promena! Ali se Kit žuri prema takvim radostima. On zna da ga sve to čeka. Samo se boji da ne umre od radosti pre nego što dospe do njih. Celog dana su ga pripravljali za to. Najpre mu kažu da njega sutra neće odvesti sa ostalima. Postepeno mu saopštavaju da su se pojavile sumnje, da će se povesti istraga da možda ipak može biti pomilovan. Najzad, kad je došlo veče, uvode ga u jednu sobu u kojoj su okupljena neka gospoda. Među njima u prvom redu je njegov dobri stari gospodar, koji mu prilazi i hvata ga za ruku. On čuje da je njegova nevinost utvrđena i da je pomilovan. Ne može da vidi čoveka koji mu govori, nego se okreće na onu stranu s koje čuje njegov glas, i dok se trudi da odgovori, pada onesvešćen.
Vraćaju ga svesti i kažu mu da se mora pribrati i sve podneti kao čovek. Neko mu kaže da mora misliti na svoju sirotu majku. Ali ta srećna vest ga je i savladala baš zbog toga što je toliko mislio na nju. Okupljaju se oko njega i kazuju mu da se istina razglasila na sve strane i da su sva varoš i okolina pune sažaljenja prema njemu zbog njegove nesreće. Njega to nimalo ne dira. Njegove misli zasada još ne idu dalje od njegove kuće. Da li ona zna za to? Šta je ona kazala? Ko joj je to saopštio? On ne može da govori ni o čemu drugom.
Nateruju ga da pije malo vina i neko vreme razgovaraju ljubazno s njim, dok se nije toliko pribrao, da je bio u stanju da sluša i da im zahvali. On je potpuno slobodan i može da ide. G. Garland misli da je vreme da pođu, ako se on oseća bolje. Gospoda se zgrću u gomilu oko njega i rukuju se s njim. On im je vrlo zahvalan na zauzimanju za njega i za obećanja koja mu daju, ali opet nije u stanju da govori i ima muke da se održi na nogama, iako se naslanja na ruku svoga gospodara.
Dok prolaze kroz sumorne hodnike, neki službenici zatvora koji su tu na dužnosti čestitaju mu puštanje na slobodu na svoj priprosti način. Ljubitelj vesti iz novina je jedan od njih, ali njegov ton nije osobito srdačan - u njegovom čestitanju ima i malo nabusitosti. On Kita smatra za nekog nametljivca, za čoveka koji je pomoću lažnih podataka uspeo da se tu uvuče, koji je uživao tu blagodet bez potrebnih kvalifikacija. Po njegovom mišljenju on može biti vrlo krasan mladić, ali njemu nije mesto tu, i što pre ode utoliko bolje.
Poslednja vrata se zatvaraju za njim. Prošli su spoljni zid i našli se na slobodnom vazduhu - na ulici koju je on tako često zamišljao kad je bio ograđen sumornim kamenjem i koju je gledao u svima svojim snovima. Ona mu se čini šira i življa nego što je obično bila. Noć je ružna, a ipak vesela i živa u njegovim očima! Jedan od one gospode se oprašta s njim i tutne mu nešto novaca u ruku. On ga ne broji; kad su odmakli nekoliko koraka od kutije za priloge siromašnim zatvorenicima, on se žurno vraća i spušta ga u nju.
G. Garland je bio pripremio kola i ona su čekala u obližnjoj ulici, pa uzevši Kita u njih, naredi čoveku da vozi kući. Isprva su mogli da idu samo korakom, a zatim s buktinjama napred, zbog guste magle. Ali kad odmakoše dalje od reke i ostaviše za sobom zbijenije delove grada, mogli su da budu i bez te predostrožnosti i da idu življim korakom. Na drumu Kitu se i najbrži galop činio suviše spor, ali kad se približe cilju, on moli da idu sporije, a kad dođe na dogled kuće, da malo stanu - makar za minut dva, kako bi dobio vremena da predahne.
Ali sad nema stajanja; stari gospodin govori ozbiljnim glasom s njim, konji ubrzavaju korak i već stižu pred baštenske vratnice. Još trenutak, pa su pred vratima. Unutra se čuje žagor glasova i užurbani hod nogu. Vrata se otvaraju.
A i tu je onaj uvek verni prijatelj, Varvarina majka, koja stalno drži bebu, kao da je nije nikad ispuštala iz ruku od onoga tužnoga dana, kad su bili daleko od nade da će dočekati ovakvu radost
- ona je tu, bog joj svako dobro dao, i lije suze potocima, a jeca kako nikad dotle nije jecala nikakva žena; pa je tu i mala Varvara  - jadna mala Varvara, tako smršala i ubledela, a ipak tako lepa!
- sva treperi kao list i naslanja se na zid, pa je tu i g-đa Garland, urednija i ljubaznija nego ikad, gotova da padne u nesvest kao proštac, a nikoga da joj pritekne u pomoć; a tu je i g. Avelj, koji se bučno useknjuje i raspoložen je da svakoga zagrli, pa je onda tu i gospodin samac koji obleće oko sviju i nigde se ne skrasi ni za trenutak; pa je tu i onaj dobri, mili, umiljati mali Jakov, koji sedi potpuno sam za sebe na najnižoj stepenici, s rukama na kolenima, kao kakav starac, i dreči iz sveg glasa, a niko ni glave ne okreće; te su svaki ponaosob i svi zajedno pogubili glave, pa svaki za sebe i svi skupa čine svakojake ludorije.
Pa čak i onda kad su svi ostali u izvesnoj meri došli k sebi i počeli da govore i da se smeše, Varvara - ona blaga, ljupka, luckasta mala Varvara - iščezava iznenada i nalaze je samu, onesvešćenu u zadnjoj sobi za primanje, pa čim dođe k sebi iz nesvsetice, ona dobija histeričan napad, a posle histeričnog napada opet pada u nesvest i ustvari se tako rđavo oseća, i pored ogromne potrošnje sirćetne vode, da na kraju nije skoro ništa bolje nego u početku. Zatim dolazi Kitova majka i zove Kita da dođe da govori s njom, a Kit veli „dobro“ i odlazi; pa joj glasom punim dobrote kaže: „Varvara!“ a Varvarinamajkajoj kaže: „Toje samo Kit“; a Varvara kaže (držeći neprestano sklopljene oči); „O, je li zaista on?“ A Varvarina majka kaže: „Pa razume se da jeste, mila; sad ti je sasvim dobro.“ I da bi joj još bolje dokazao daje on zdrav i čitav, Kit joj opet nešto kaže; na to Varvara ponovo udari u smeh, pa zatim ponovo u plakanje, a onda Varvarina majka i Kitova majka klimaju glavom jedna drugoj i prave se da je grde  - ali to je, zaboga, samo zato da je što brže povrate! - pa kao iskusne i starije žene, vične da brzo uoče prve znake boljitka, one teše Kita uveravajući ga da je „sad dobro“ i razrešavaju ga da se vrati onamo odakle je i došao.
A, to „onamo“ (u samoj stvari to je susedna soba) puno je satljika vina i svakovrsnih ukusnih stvari na stolovima, postavljenim tako sjajno, kao da su Kit i njegovi prijatelji najotmenije društvo; a mali Jakov, što se narodski kaže, natrapao na neki domaći puding od šljiva, pa jede li jede, a sve namiguje na smokve i pomorandže, koje treba da dođu na red kasnije i koristi se vremenom što najbolje može, nema zbora. Još Kit nije čestito ni ušao, a gospodin samac skače na noge (nikad svet nije video tako preduzimljivog gospodina); puni do vrška sve čaše - upravo čašetine - i napija u njegovo zdravlje, i kaže mu da nikad neće biti bez prijatelja dokle god je on živ; pa mu to isto kažu i g. Garland i g-đa Garland, i g. Avelj. Ali čak ni ta počast i odlikovanje nisu sve; jer gospodin samac odmah zatim vadi iz džepa masivan srebrn sat - koji radi sjajno i tačno u pola sekunde - a na njegovom zadnjem poklopcu stoji urezano Kitovo ime, lepo izrađenim slovima, i predaje mu ga tu na licu mesta. A možete biti sigumi da g. i g-đa Garland ne mogu da se uzdrže da ne nagoveste nešto o svome poklonu koji su spremili, a i g. Avelj odmah kaže da i on ima svoj; i tako je Kit najsrećniji srećnik na ovome svetu. Ali ima jedan prijatelj koga on još nije video, pa kako taj prijatelj ne može da se uvede u porodični krug, pošto je potkovan četvoronožac, Kit iskorišćuje prvu priliku da se izvuče i da skokne do štale. Čim je on samo spustio ruku na kvaku, poni zanjišta ne može biti glasnije u znak pozdrava; a čim je prešao preko praga, on skače slobodno po svome boksu (jer on ne trpi poniženje da ga vežu ularom) i luduje u znak dobrodošlice; a kad mu Kit priđe da ga pomiluje i potapše, poni trlja njušku o njegov kaput i umiljava se nežnije nego što se ikad poni umiljavao živom čoveku. To je bio vrhunac toga toplog i srdačnog dočeka, i Kit prosto obgrli Huiskera oko vrata i pritisnu ga na grudi.
Nego, recite vi meni, otkud to da Varvara zaviruje u štalu? I kako je opet živahna i lepa! Doterivala se pred ogledalom čim se oporavila. Otkud to da kod tolikih drugih mesta Varvara dolazi baš u štalu? Pa eto, otkako je Kit otišao, poni nije hteo da prima hranu ni od koga sem od nje; pa je Varvara, nemajući ni pojma da je Kristofer tu, samo navratila da vidi da li je sve kako valja i slučajno nabasala na Kita. O, kako je porumenela ta mala Varvara!
Možda je Kit bio sit milovanja ponija, a možda je uvideo da ima nešto što je mnogo bolje milovati nego jednog ponija. Tek, na svaki način, on ga ostavlja, pa prilazi Varvari i nada se da joj je bolje. Da. Varvari je mnogo bolje. Samo se boji - tu Varvara obori pogled u zemlju i porumeni još jače - da mu maločas nije izgledala smešna.
- Baš nimalo! - kaže Kit.
Varvari je milo što to čuje, pa se malo nakašlje.
- Hm! - najslabije moguće kašljucanje - ništa više.
Što je to pažljiv poni, samo kad hoće! Sad je miran i ne miče se, kao da je od mermera. Ima neki obešenjački pogled, ali to je stara stvar kod njega.
- Nismo imali kad ni da se rukujemo kako valja, Varvara, - kaže Kit. Varvara mu pruža ruku. Gle, pa ona drhće. Luckasta, uplašena Varvara!
Dužina ruke! Dužina ruke nije bogzna šta. Varvarina ruka nije uopšte dugačka a osim toga ona je nije ni pružila pravu, nego malo savijenu. Dok su se rukovali, Kit joj je bio tako blizu, da je mogao da vidi kako joj mala suza drhće na trepavici. Sasvim je prirodno što je gledao u nju ne govoreći ništa Varvari; a usto tako je prirodno i to što je Varvara digla oči i uhvatila ga pri tome. A da li je prirodno što je Kit baš u tome trenutku, bez ikakve prethodne namere i prohteva poljubio Varvaru? Bilo prirodno, ili ne, tek on je to uradio. Varvara je samo rekla: „Sram te bilo!“ ali ga je pustila da je poljubi - i to dvaput. Mogao je i triput, ali se poni bacao čiftetima i stao mahati glavom, kao da je poludeo od silne radosti, te se Varvara uplašila i pobegla - ali ne pravo onamo gde su bile njena i Kitova majka, bojeći se da one ne opaze kako su joj obrazi crveni i da je ne pitaju zašto. O, podmukla mala Varvara!
Kad se prva radost celoga društva malko stišala i pošto su Kit, njegova majka, Varvara i njena majka s malim Jakovom i bebom pride, večerali zajedno - a u tome pogledu nije bilo žurbe, jer su svi imali tu da prenoće - g. Garland pozva Kita k sebi, i pošto ga je odveo u jednu sobu gde su mogli razgovarati nasamo, reče mu da ima da mu kaže još nešto što će ga jako iznenaditi. Kit ga pogleda tako zabrinuto i tako preblede kad to ču, da se stari gospodin požuri da doda kako će ga to prijatno iznenaditi; pa ga upita da li bi mogao da se spremi da pođe na put sutra ujutru.
- Na put, gospodine? - viknu Kit.
- Zajedno sa mnom i onim mojirn prijateljem u susednoj sobi. Možeš li pogoditi u kakvom cilju?
Kit preblede još jače i mahnu glavom.
- O, da. Ja mislim da već pogađaš - reče njegov gospodar.
- Pokušaj.
Kit promrmlja nešto prilično bez veze i nerazumljivo, ali tri četiri puta razgovetno izgovori reči „gospođica Neli“ - mašući glavom dok je to govorio, kao da hoće da kaže da nema nikakve nade za to.
Ali g. Garland, mesto da mu kaže „Pokušaj ponovo“, što je Kit očekivao posigurno, reče mu vrlo ozbiljno da je tačno pogodio.
- Mesto njihovog prebivanja se najzad nesumnjivo utvrdilo,
- reče on - i ono je meta našeg putovanja.
Kit promuca neka pitanja o tome gde je to mesto, kako se saznalo za njega, i kad, i da li je ona zdrava i srećna.
- Srećna jeste - van svake sumnje - reče g. Garland. - I zdrava... bar se nadam da će uskoro biti. Bila je slaba i bolešljiva, kako čujem, ali je već bila bolje kad sam doznao jutros i oni su puni nade. Sedi, pa ćeš čuti sve ostalo.
Kit posluša skoro se ne usuđujući da diše. Zatim mu g. Garland ispriča kako ima jednog brata (o kojem se on sigurno seća da ga je čuo kako govori i čija slika iz mladih dana visi u salonu) i kako taj njegov brat živi daleko odatle u nekom malom mestu kod nekog sveštenika, koji je njegov stari prijatelj. Iako jako vole jedan drugoga, kako braća treba da se vole, oni se nisu videli već mnogo godina, nego su se s vremena na vreme dopisivali i očekivali neko neodređeno vreme kad će jedan drugoga ponovo uzeti za ruku i puštajući da sadašnjost protiče, gledati kako se budućnost pretapa u prošlost. Kako je taj njegov brat koji je vrlo blage naravi, tih i povučen - kao g. Avelj - jako omiljen kod naroda među kojim živi, koji jako poštuje Neženju (jer ga tako zovu), pošto je svaki osetio njegovo milosrđe i dobrotu duše. Kako su mu čak i te neznatne okolnosti došle do znanja vrlo sporo i u toku godina, jer je Neženja jedan od onih ljudi čija dobrota izbegava da se pokazuje na svetlosti, i koji nalaze veće uživanje u pronalaženju i veličanju dobrih dela drugih ljudi nego u udaranju u velika zvona svojih sopstvenih, makar ona bila i mnogo veća. Kako im je baš zbog toga retko govorio o svojim prijateljima na selu; ali kako mu je i pored svega toga dvoje od njih naročito prionulo za srce -  jedno dete i jedan starac prema kojima je bio vrlo ljubazan - da se, u jednom pismu primljenom pre nekoliko dana, bavio njima od početka do kraja i ispričao takvu priču o njihovom potucanju i uzajamnoj ljubavi, da je malo njih bilo koje to nije uzbudilo do suza. Kako je on, čim je primio pismo, došao do uverenja da to moraju biti one iste lutalice za kojima se toliko tragalo i koje je sam bog uputio staranju njegovog brata. Kako je odmah pisao i tražio dalje podatke koji će onemogućiti svaku sumnju; kako su ti podaci stigli toga istog jutra i prvi utisak pretvorili u izvesnost, i doveli do donošenja odluke o putovanju na koje sutra kreću.
- A dotle - reče stari gospodin ustajući i mećući ruku na Kitovo rame - tebi je jako potreban odmor; jer bi ovakav dan zamorio i mnogo snažnijeg čoveka. Laku noć i neka bi bog dao da naše putovanje srećno postigne svoj cilj.

ŠEZDESET DEVETA GLAVA
Kit nije bio lenj sledećeg jutra, nego se, skočivši iz kreveta nešto pre svanuća, počeo pripremati za ekspediciju kojoj se toliko radovao. Uzrujanost usled jučerašnjeg događaja i neočekivano saopštenje koje je uveče čuo poremetili su mu san u toku dugih, mračnih časova, oko uzglavlja su mu se kovitlali tako mučni snovi, da je ustajanje ustvari značilo pravi odmor.
Ali i da je to bio početak nekog teškog posla u istom cilju - da je bio početak nekog dugog puta, koji bi imao da se prevali pešice u to surovo godišnje doba, uz oskudicu i svakojake teškoće, usred velikih neprilika, zamaranja i patnji - da je to bilo svitanje dana punog tegobnih pothvata koji bi neizostavno iziskivali i poslednje snage njegove odlučnosti i izdržljivosti, kao i krajnju postojanost, ali da je, u slučaju srećnog ishoda, makar i samo obećavalo maloj Neli srećan i radostan život - Kit bi veselo i revnosno pregao na posao, a njegova vatrenost i nestrpljivost bi bila u najmanju ruku toliko ista.
A nije samo on bio uzbuđen i nestrpljiv. Nije prošlo ni četvrt sata, a sva je kuća bila na nogama i u poslu.
Svaki se trudio da nečim olakša pripreme. Gospodin samac, istina, nije mogao ništa sam, ali je nadgledao svakog drugog i bio je više u pokretu nego ma ko drugi. Posao oko pakovanja i pripremanja za put tako je živo napredovao, da je u svanuće sve bilo gotovo. Tada Kitu dođe čisto žao što su bili toliko hitri, jer su putna kola najmljena za tu priliku imala da dođu tek u devet sati, a sem doručka nije bilo ničega više čime bi se ispunio razmak vremena od sat i po.
Ali ipak, bilo je. Tu je bila Varvara. Varvaraje, nema sumnje, bila u poslu, ali utoliko bolje. Kit joj može pomoći i tako utucati vreme bolje nego na ma koji drugi način koji bi smislio. Varvara nije imala ništa protiv toga plana, te Kit, idući za jednom misli koja mu je pala na pamet preko noći, poče misliti da ga Varvara sigurno voli i da on sigurno voli Varvaru.
A Varvaraje, ako se baš mora reći istina - kao što nesumnjivo treba i mora - Varvara, izgleda, jedina od svih ukućana, nije nimalo uživala u svoj žurbi tom prilikom; a kad Kit, onako otvoren kako ga je bog dao, reče kako se raduje i kako je presrećan zbog toga, Varvara se još više pokunji, te se činilo da još manje uživa nego pre.
- Ti nisi tako dugo bio kod kuće, Kristofere, - reče Varvara, a ne može se iskazati kako je to nemarno rekla - ja bih rekla da nisi tako dugo bio kod kuće da bi se mogao tako radovati što opet odlaziš.
- Ali u takvom cilju! - odgovori Kit - da dovedemo natrag gospođicu Neli! Da je opet vidim! Pomisli samo na to! A isto se toliko radujem kad pomislim da ćeš je najzad i ti videti, Varvara.
Varvara ne reče da se baš ne raduje tome bogzna kako, ali tako jasno izrazi to osećanje lakim zabacivanjem glave, da se Kit nađe u neprilici i u svojoj prostodušnosti upita je što je ona tako hladna kad je reč o tome.
- Znam da ćeš reći da ona ima najmilije i najlepše lice koje si ikad videla - reče Kit trljajući ruke. - Uveren sam da ćeš to reći.
Varvara opet zabaci glavu.
- Šta je to s tobom, Varvara? - reče Kit.
- Ništa - viknu Varvara. I Varvara se napući - ne natmureno, ni ružno nego tek toliko koliko da joj usne više nego ikad liče na zrele trešnje.
Nema škole u kojoj učenik tako brzo napreduje kao u školi u kojoj je Kit postao učenik kad je poljubio Varvaru. Sad je tek shvatio šta Varvara hoće da kaže - za tili čas je lekciju znao napamet - ona je bila knjiga - otvorena pred njegovim očima. Jasna kao štampano pismo.
- Varvara, - reče Kit - ti se ne ljutiš na mene?
- O, bože sačuvaj! Zašto bi se Varvara ljutila? I s kakvim pravom da se ljuti? I zar je važno da li se ona ljuti - ili se ne ljuti? Ko za to mari?
- Pa, ja marim - reče Kit. - Naravno da marim. Varvara nije nikako mogla da razume što je to baš tako naravno.
Kit je uveren da ona sigurno razume. Neka opet razmisli.
Varvara će na svaki način razmisliti. Ne, ona ipak ne razume zašto je to tako naravno. Ona ne razume kako to Kristofer misli. A, osim toga, ona je sigurna da je sad već potrebna gore, te mora ići, zaista...
- Ama slušaj Varvara - reče Kit zadržavajući je blago -  hajde da se rastanemo kao prijatelji. Ja sam u svojoj nevolji uvek mislio na tebe. Bilo bi mi mnogo teže da nije bilo tebe.
Božja voljo, kako je lepa ta Varvara kad se zarumeni... i kad drhti kao poplašena ptičica!
- Ja ti govorim istinu Varvara, na časnu reč, samo ni u pola tako snažno kako bih želeo - reče Kit. - Kad želim da se raduješ što ćeš videti gospođicu Neli, ja to želim samo zbog toga što volim da ti se dopada ono što se meni dopada - to i ništa drugo. Što se nje tiče, Varvara ja mislim da bih skoro mogao umreti da njoj poslužim, ali i ti bi to isto mislila kad bi je poznavala, kao što je ja poznajem. Uveren sam da bi.
Varvaru je to dirnulo te joj je žao što se pokazala ravnodušna.
- Znaš, ja sam navikao da govorim i da mislim o njoj skoro kao da je ona anđeo. Kad se unapred radujem što ću je opet videti, ja mislim na to kako se ona nekad smešila i kako se radovala što me vidi, kako mi pruža ruku i kaže: „To je moj dobri, stari Kit“,
ili nešto slično - kako je govorila. Želim da je vidim srećnu, okruženu prijateljima, i vaspitanu onako kako ona zaslužuje i kako treba da bude. Kad mislim o sebi, ja sebe smatram za njenog nekadašnjeg slugu koji ju je nežno voleo kao svoju ljubaznu, dobru, blagu gospodaricu; i koji bi otišao - pa bi i sad pošao
- i u vatru i u vodu da je spase. Nekada nisam mogao da se ne pribojavam da bi ona, ako bi se vratila okružena prijateljima, mogla zaboraviti, ili bi se stidela da prizna da je poznavala tako neznatnog dečka kao što sam ja, pa bi mogla biti hladna prema meni, što bi mene zabolelo, Varvara, jače nego što mogu reći. Ali kad sam opet razmislio, osetio sam posigurno da sam se u tome ogrešio o nju, te sam se i dalje nadao, kao što sam se nadao i pre, da ću je opet videti onakvu kakva je i pre bila. To nadanje i sećanje na nju onakvu kakva je nekad bila ulili su mi u srce želju da joj ugodim i da se uvek pokažem onakav kakav bih voleo da izgledam u njenim očima da sam još njen sluga. Ako sam nešto bolji usled toga - a ne mislim da sam gori - za to imam da zahvalim njoj, da je volim i poštujem utoliko više. To je prosta i čista istina, draga Varvara, na časnu reč jeste!
Mala Varvara nije bila vetrenjasto i ćudljivo stvorenje, te, puna griže savesti, briznu u plač. Ne možemo se zadržavati na pitanju do kakvog bi daljeg razgovora ovo dovelo, jer se u tome trenutku čuše točkovi kola, a kako za tim dođe i oštro zvonjenje zvonceta na baštenskim vratnicama, u kući opet zavlada užurbanost koja se neko vreme bila pritajila, i to deset puta življe i jače.
U isto vreme kad i putnička kola, stiže i g. Čakster u jednom najmljenom fijakeru s izvesnim hartijama i rezervom novca za gospodina samca kome ih i predade. Pošto je obavio taj posao, on učini podvorenje porodici, i dok se potkrepljivao doručkom s nogu i šetajući, on je vrlo ravnodušno posmatrao utovarivanje prtljaga u kola.
- I Snob ide na put, kako vidim - reče on g. Avelju Garlandu
- Ja sam mislio da na prošlo putovanje nije išao, jer je postojala bojazan da njegovo prisustvo neće goditi onom starom sivonji.
- Kako to, gospodine? - upita g. Avelj.
- Starome gospodinu - odgovori g. Čakster postiđen.
- Naš klijent voli da i njega povede - reče g. Avelj osomo.  - Više nije potrebna nikakva predostrožnost, pošto će srodnički odnos moga oca sa jednim gospodinom koji uživa njihovo poverenje biti dovoljno jemstvo za prijateljski karakter njihovog dolaska.
„Ah!“ pomisli g. Čakster gledajući kroz prozor. „Svaki drugi sem mene! Snob je preči od mene, na svaki način. On slučajno nije ukrao onih pet funti, ali ja ni najmanje ne sumnjam da je on sasvim sposoban za nešto slično. Ja sam uvek to govorio. Vraški zgodno devojče! Duše mi, krasno malo stvorenje!“.
To je Varvara bila predmet g. Čaksterovih laskavih misli; pa kako je ona stajala blizu kola (pošto je sad već sve bilo gotovo za polazak), taj se gospodin odjednom živo zainteresova za sve što se radi, što ga je nagnalo da se razmetljivo došeta niz baštu i da malo dalje zauzme položaj sa kojeg može zgodno buljiti u nju. Kako je imao puno iskustva sa lepim polom i, bio savršeno upoznat sa svima sitnim doskočicama kojima se najlakše dolazi do njihovih srca, zauzevši svoj položaj, g. Čakster se isprsi s rukom na kuku, dok je drugom doterivao kosu. To je omiljeni stav u otmenim krugovima, koji je uz ljupko zviždukanje bio u stanju da pravi silan rusvaj.
Ali takva je razlika u naravima između varoši i sela, da niko nije obratio ni najmanju pažnju na njegovu neodoljivu pozu, jer sve te prostačine nisu mislile ni na šta drugo nego da dovikuju putnicima zbogom, da jedni drugima dobacuju rukom poljupce, da mašu maramicama i na druge tome slične prostačke rabote. Sad su već gospodin samac i g. Garland bili u kolima, postiljon u sedlu, a Kit, dobro uvijen u kaput i umotan šalovima, zauzeo lakejsko mesto pozadi kola. Oko kola su bile: g-đa Garland, pa g. Avelj, pa je tu bila i Kitova majka, pa je bio i mali Jakov, a Varvarina majka se videla u dalekoj perspektivi sa stalno budnom bebom u naručju, i svi su klimali glavama, davali neke znake rukama, klanjali se, ili dovikivali „Srećan put!“ iz sve snage kojom su raspolagali. Minut kasnije kola su se već bila izgubila iz vida, a g. Čakster je ostao sam na mestu na kojem je stajao u poslednje vreme, i gledao Kita kako stoji na zadnjem sedištu i maše rukom Varvari, kao i Varvaru kako tu, pred njegovim, Čaksterovim, rođenim očima - pred očima Čakstera, neodoljivog osvajača, Čakstera, koga su visoke dame gledale s dopadanjem iz svojih karuca u parku, na šetnji nedeljom - maše Kitu!
Ali ova priča nema za cilj da opisuje kako je g. Čakster stajao kao ukopan na istom mestu, zapanjen usled te čudovišne okolnosti, i u sebi tvrdio da je Kit arhilopuža, ili veliki mogul svih snobova, i kako je, idući tragom te odvratne okolnosti, došao natrag na onu staru podlost sa šilingom - nego je njen cilj da prati putnike na njihovom hladnom i sumornom putovanju.
Bio je to đavolski hladan dan. Duvao je oštar vetar i besno navaljivao na njih, vetar koji je posipao belinom tvrdu zemlju, stresao inje sa drveća i živih ograda, i kovitlao ga kao prašinu. Ali se Kit nije mnogo osvrtao na vreme. Jer se i u tome fijukanju vetra osećao nekakav dah slobode i svežine, koji je bio dobro došao, makar koliko oštro ujedao. Dok je vetar tako mahnito jurio s oblakom inja, obarao na zemlju suve grančice i grane, i uvelo lišće, i odnosio ih u opštoj zbrci, Kit je imao utisak kao da u prirodi vlada opšta simpatija prema njihovom pothvatu, i da sve žuri kao i oni. Izgledalo je kao da ih svaka nova navala vetra gura sve dalje. Prijatno je bilo odmicati uz borbu protiv tih navala na svakom koraku; savlađivati ih jednu po jednu; gledati ih izdaleka kako im jure u susret i kako postaju sve jače i bešnje što im bliže dolaze; pognuti se za časak dok one ne protutnje mimo njih fijučući, pa se onda osvrtati i gledati ih kako odmiču, slušati kako njihova besna huka zamire u daljini, gledati kako se snažno drveće povija pred njima.
I tako je duvalo celog bogovetnog dana. Noć je bila vedra i puna zvezda, ali vetar nije slabio, a hladnoća je prodirala do srži. Ponekad - pred kraj nekog dužeg razmaka između dveju stanica - Kit nije mogao da ne zažali što nije malo toplije: ali kad bi stali da promene konje, i kad bi nekoliko minuta trupkao utrnulim nogama, on bi se, nešto od trčanja i žurbe da isplati starog postiljona, i da probudi novog, pa od trčanja tamo amo dok se konji upregnu, toliko zagrejao da mu je krv kucala u vrhovima prstiju - i tada je osećao da bi kad bi bilo manje hladno makar i za jedan stepen to značilo gubitak polovine uživanja i lepote putovanja. Opet bi skočio na kola, čilo i veselo, pevajući uz veselu muziku točkova pri kotrljanju sve dalje, pa bi, ostavljajući varošane u njihovim toplim posteljama, nastavili put po pustom drumu.
Za to vreme su ona dva gospodina u kolima, malo raspoloženi za spavanje provodili vreme u razgovoru. Kako su obojica bili brižni i nestrpljivi, njihov razgovor se sasvim prirodno vodio o njihovoj ekspediciji, o načinu na koji je došlo do nje, kao i o nadama i strahovanjima u vezi s njom. Onih prvih je bilo mnogo, a ovih drugih malo - možda i nikakvih sem neke neodređene nelagodnosti koja je nerazdvojna od iznenadno probuđene nade i otegnutog iščekivanja.
Za vreme jednog kratkog prekida u njihovom razgovoru i kad je već bilo prošlo pola noći, gospodin samac, koji je postajao sve ćutljiviji i zamišljeniji, okrete se svome saputniku i odjednom reče:
- Umete li dobro da slušate?
- Valjda kao i većina drugih ljudi - odgovori g. Garland smešeći se - umem da slušam, ako me nešto zanima; a ako me ne zanima, ja ću pokušati da se napravim da me zanima. Zašto pitate?
- Na usnama mi neprestano lebdi jedna kratka pripovetka,  - odgovori njegov prijatelj - pa ću da vas isprobam njom. Vrlo je kratka.
Pa i ne čekajući odgovora, on stavi ruku na rukav staroga gospodina i poče ovako.
„Bila jednom dva brata koji su nežno voleli jedan drugog. Između njih je bila prilična razlika u godinama - nekih dvanaest godina. Ne znam da li se nisu mnogo više voleli baš iz toga razloga. Ali iako je taj razmak između njih bio tako velik, oni su ipak suviše rano postali supamici. Najdublja i najjača ljubav njihovih srca pala je na isti predmet.
„Mlađi brat je prvi to opazio, jer je bilo razloga sa kojih je on bio osetljiviji i pažljiviji. Neću vam pričati kako ga je to bolelo kakve je duševne muke prepatio, i kakva se jaka borba vodila u njegovom srcu. On je kao dete bio bolešljiv. Njegov brat, strpljiv i pun obzira pored svoga divnog zdravlja i snage, vrlo često se odricao zabava koje je voleo, da sedi kraj njegove postelje i da mu priča stare priče, dok njegovo bledo lice ne bi zasijalo neobičnim sjajem; da ga na rukama odnese do nekog zelenog gaja gde je mogao da neguje i pazi sirotog tužnog dečka koji je uživao u divnom letnjem danu i gledao sve u prirodi puno zdravlja, izuzev sebe sama; da u svakom pogledu bude njegova nežna i verna dadilja. Ne mogu se duže zadržavati na svemu što je on radio samo da bi postigao da ga taj jadni, slabački stvor zavoli, jer mojoj priči ne bi nikad bilo kraja. Ali kad je došlo vreme iskušenja, srce mlađega brata bilo je puno sećanja na te stare dane. Nebo mu je podarilo snage da mu se oduži za žrtve bezbrižnog mladalačkog doba smišljenom žrtvom u doba muške zrelosti. Otišao je da ne smeta sreći svoga brata. Istina nije nikad prešla preko njegovih usana i on je otišao iz zemlje nadajući se da će umreti u tuđini.
„Stariji brat se oženio njom posle kratkog vremena ona se preselila u večnost i ostavila mu malu ćerčicu.
„Ako ste gledali galerije neke stare porodice, vi ćete se sećati kako se isto lice i isti stas - često najlepši i najsitniji od sviju -  javlja pred vašim očima s kolena na koleno; i kako možete kroz dug niz portreta ići po tragu iste mile devojke - koja nikad ne stari, niti se menja - dobrog anđela porodice, koji ih ne ostavlja u njihovim nedaćama i koji iskupljuje njihove grehove.
„U toj kćeri majka je ponovo živela. Možete i sami misliti sa koliko je požrtvovanja taj čovek koji je izgubio majku skoro istoga časa kad ju je dobio, prionuo uz to dete, njenu suštu sliku i priliku. Ona je odrasla; postala žena, i poklonila srce čoveku koji ga nije umeo ceniti po zasluzi. Ali, šta ćete? Njen nežni otac je nije mogao gledati kako čami i vene. Možda je taj čovek ipak dostojniji nje nego što se njemu čini. A sigurno će postati takav kad dobije takvu ženu. Jadni otac im je stavio ruku u ruku, i oni su se venčali.
„Kroz sve nesreće koje su pratile tu bračnu vezu: kroz hladni zaborav i nezaslužene prekore; kroz siromaštvo do kojeg ju je doveo; kroz sve borbe svakodnevnog života, toliko niske i žalosne da ih ne vredi pričati, ali tako teške za podnošenje, ona se mučno probijala usled duboke odanosti svoga srca i prirodne dobrote duše, kako samo žene mogu da budu. Iako su bili proćerdali njeno imanje i sva sredstva; iako je njen otac bio doveden skoro do prosjačkog štapa postupcima njenog muža i postao svakodnevni očevidac njenog zlostavljanja i nesrećnog života (jer su sad živeli pod istim krovom) - ona se ipak nije žalila, nego samo njega radi, puna strpljenja i jake ljubavi sve do kraja, umrla je kao udovica, svega na tri nedelje posle svoga muža i ostavila očevom staranju dva siročeta: sina od deset do dvanaest godina i ćerčicu, opet skoro onakvo isto detence - isto po nejakosti, po starosti, po obliku i crtama lica - kakva je i ona sama bila kad joj je mlada majka umrla.
„Stariji brat, deda te dece, sad je već bio oronuo čovek, slomljen i pogrbljen, ne toliko pod teretom godina, koliko pod teškim udarcima tuge. Počeo je trgovati bednim ostacima svoga nekadašnjeg imanja - prvo slikama, pa zatim drugim retkim starinama. On je još kao mlad dečko pokazivao veliku ljubav prema takvim stvarima i njegov ukus, koji se tako razvio, sad je trebalo da mu pribavi mučan i nesiguran izvor za opstanak.
„Dečko je rastao telom i duhom sličan ocu; a devojčica je bila tako nalik na majku da, kad bi je starac držao na krilu i gledao u njene blage, plave oči, on je osećao kao da se probudio iz nekog mučnog sna i da je njegova ćerka ponovo malo dete. Pokvareni mladić je s prezrenjem ostavio krov svoga dede i našao društvo koje je više odgovaralo njegovim sklonostima. Starac i devojčica su ostali sami jedno s drugim.
„I eto, tada kad je svu svoju ljubav prema dvema pokojnicama koje su bile najbliže i najdraže njegovom srcu, preneo na to sićušno stvorenje, kad ga je njeno lice, stalno pred njegovim očima, svakog časa potsećalo na suviše rane promene koje je nekada gledao na onom dragom sličnom licu - na sve patnje koje je gledao i dobro znao, i na sve što je njegovo dete prepatilo, i kad su ga mladićevi razuzdani i rasipnički postupci stajali novaca, kao nekada postupci njegovog oca, pa ih ponekad dovodili čak i do oskudice i očajnog stanja - tada je njega počeo mučiti grozan strah od siromaštva i nužde. On pri tome nije mislio na sebe. Njegov strah se ticao samo deteta. Ta je misao bila kao neka avet koja se uvukla u njegovu kuću i progonila ga i danju i noću.
„Mlađi brat je za sve to vreme putovao po mnogim stranim zemljama i prolazio kroz život kao osamljeni poklonik. Njegovo dobrovoljno izgnanje iz zemlje pogrešno se protumačilo, te je on morao da podnosi (ne bez izvesnog bola) prekore i omalovažavanje što je uradio ono zbog čega mu je srce pucalo i što mu je bacalo tamnu senku na put kroz život. Ali je i bez veze s tim njegovo opštenje sa starijim bratom bilo teško i nesigurno, a često i nemoguće; ali ipak nije nikad bilo tako potpuno prekinuto da ne bi mogao saznati - s dugim razmacima i velikim prazninama između pojedinih saopštenja - ono što sam vam sad kazao.
„Onda su snovi o srećnom mladalačkom životu - za njega srećnom ma da punom ranog jada i bola - stali pohoditi njegovo uzglavlje češće nego dotle; ta je svake noći, opet kao mlad dečko, stajao kraj svoga brata. Zato je, što je mogao hitnije, sredio sve svoje stvari; pretvorio u novac svu robu koju je imao, pa je sa znatnim imetkom, dovoljnim za obojicu, otvorena srca i ruke, s nogama koje su drhtale dok su ga nosile, osećanjima koja malo ljudi može izdržati, stigao pred vrata svoga brata!“.
Pripovedač, čiji je glas pri kraju drhtao, zastade.
- Ostalo - reče g. Garland stežući mu ruku posle kratkog ćutanja - znam i sam.
- Da, - odgovori njegov prijatelj - možemo sebe poštedeti od nastavka. Vi znate slab uspeh svega moga traganja. Čak i onda kad sam silnim raspitivanjem, koje se moglo sprovesti samo pomoću krajnje obazrivosti i razboritosti, znao da su ih dva putujuća artista videla negde - pa vremenom pronašao i same te ljude - a kasnije i mesto gde su se sklonili; čak i tada došli smo prekasno. Dao bi bog da opet ne bude to isto.
- To ne može biti - reče g. Garland. - Ovoga puta moramo uspeti.
- Ja sam se nadao, čak i verovao u to - odgovori njegov saputnik. - I još se trudim da verujem i da se nadam. Ali mi je neki težak teret pao na dušu, dobri moj prijatelju, i tuga koja me obuzima ne dopušta nikakvu nadu.
- To me ne čudi - reče g. Garland; - to je prirodna posledica svega onoga što ste sad izložili: posledica onoga strašnog vremena i mesta a povrh svega ove lude i strašne noći. Zaista strašna noć! Čuj kako fijuče vetar!

SEDAMDESETA GLAVA
Dan je svanuo i zatekao ih još na putu. Otkako su pošli od kuće, zastajali su samo ovde onde, radi potrebnog okrepljenja, a često su gubili vreme, naročito noću, usled čekanja na odmorne konje. Inače nisu zastajali; ali je vreme još uvek bilo ružno, a putevi često strmi i teški. Opet će ih uhvatiti noć pre nego što stignu do mesta opredeljenja.
Kit je, sav modar i ukrućen, muški izdržavao; a kako je ionako bio prilično zaposlen održavanjem opticanja krvi u žilama, zamišljanjem srećnog završetka njihovog vratolomnog putovanja, gledanjem oko sebe i zaprepašćivanjem pred svačim, ostajalo mu je malo vremena da misli i o tegobama. Isto je njegovo nestrpljenje, kao i nestrpljenje njegovih saputnika brzo raslo što se dan više klonio kraju, vreme je ipak proticalo. Kratki zimski dan brzo se ugasio, i kad se smrklo, oni su imali da prevale još puno milja.
Kad se smrklo, vetar prestade da duva. Sad se samo čuo kako u daljini tiho i žalostivo ječi, a dok je nailazio drumom mileći i provlačeći se kradimice kroz suve kupine s jedne i druge strane, ličio je na veliku avet za koju je put suviše uzan i čije haljine šuškaju dok ona dostojanstveno prolazi. Postepeno se stišavao i sasvim zamro, a zatim je počeo padati sneg.
Pahuljice su padale brzo i gusto i začas pokrile zemlju nekoliko palaca debelim slojem, i svuda unaokolo rasprostrle svečanu tišinu. Točkovi su se kotrljali bez šuma, a oštro odzvanjanje i kloparanje konjskih kopita pretvaralo se u tupo i potmulo tapkanje. Izgledalo je da je njihovo kretanje postepeno izgubilo svaku živost, i mesto nje je zavladala mrtva tišina.
Zaklanjajući oči od snega koji je padao, mrznuo mu se na trepavicama i nije mu dao da gleda, Kit se često trudio da što pre ugleda svetlosti koje bi pokazivale da se primiču nekoj varoši. Pri takvom stanju on je mogao da nazre mnoge predmete, ali nijedan tačno. Čas bi se pojavio neki visok crkveni toranj, da se ubrzo pretvori u neko drvo, ambar ili senku na zemlji koju bacaju same lampe s njihovih kola. Čas bi opet viđali konjanike, pešake, karuce, što idu ispred njih, ili u susret, da se mimoiđu na uzanim delovima puta, pa bi se i oni, čim bi im prišli bliže, pretvarali u prazne senke. Neki zid, neka ruševina, ili visok, zabatni kraj neke kuće odjednom bi im se isprečili na putu, a kad bi oni glavačke dojurili sasvim do njih, pokazivalo se da je to samo put. Tako bi isto čudne okuke, mostovi i glatke površine vode prividno iskrsli ovde onde i činili da put izgleda nesiguran i opasan, a ipak bi se ispostavilo da su kola i dalje na onome istom golom putu, dole bi se te stvari pretvarale u nejasna priviđenja, kao i sve drugo.
Kad stigoše do jedne poštanske stanice na pustom mestu, on siđe sa svoga mesta, jer su mu udovi bili utrnuli, pa upita koliko imaju još da idu do krajnje tačke svoga puta. To je već bio pozni čas za takvo zabačeno mesto, te su ljudi bili polegali; ali im odgovori neki glas s jednog gornjeg prozora. Deset milja. Deset minuta koji protekoše posle toga učiniše im se čitav sat; ali posle toga vremena neka prilika koja je drhtala od zime izvede konje koje su oni čekali, pa posle kratkog zadržavanja, opet krenuše na put.
Taj novi put je bio prečica preko polja, i posle prve tri četiri milje pun rupčaga i kolotečina, koje su, budući pokrivene snegom, bile prave stupice za drhtave konje koji su mogli da idu samo hodom. Kako je za tako nestrpljive ljude, kao što su oni već dotle bili, bilo skoro nemoguće da sede mirno dok se voze tako lagano, sva trojica siđoše s kola i počeše tabati za kolima. Put je izgledao beskrajan, a hodanje vrlo naporno. I baš kad je svaki od njih u sebi mislio da je kočijaš nesumnjivo pogrešio put, jedno zvono na crkvi negde blizu iskuca ponoć, a kola stadoše. Ona su se i dotle kretala dosta tiho, ali kad prestade škripa snega pod njima, tišina ih isto toliko iznenadi kao da je posle velike buke nastupio nagli prekid. - Ovo je to mesto, gospodo, - reče kočijaš sjahavši s konja i lupajući u vrata jedne male gostionice. - Hej! posle ponoći je gluho doba noći u ovome kraju!
Kočijaš je lupao jako i dugo, ali ne uspe da probudi nikog od pospalih ukućana. Sve je i dalje bilo mračno i tiho, kao i pre. Oni se malo izmakoše i pogledaše naviše u prozore, koji su bili samo cme mrlje na okrečenom pročelju kuće. Nigde da blesne svetlost.
Po potpunom otsustvu svakog znaka života, izgledalo je kao da je kuća opustela i kao da su svi spavači pomrli.
Oni su govorili između sebe i to, usled čudne nedoslednosti, samo šapatom, jer nisu želeli da ponovo pokrenu sumorne odjeke koje su maločas izazvali.
- Hajd’mo dalje, - reče mlađi brat - a pustimo toga dobrog čoveka da ih probudi, ako može. Ja se ne mogu smiriti dok ne saznam da li nismo kasno došli. Hajd’mo napred, za ime božje!
Tako i uradiše, ostavljajući kočijaša tu da i dalje lupa i da poruči sve što krčma može da pruži, i Kit pođe za njima s jednim malim zavežljajem, koji je bio okačio u kolima kad su pošli od kuće i na koji posle toga nije zaboravio - pticu u njenom starom kavezu - onakvom kako ga je ona ostavila. Znao je da će se ona obradovati kad je ponovo vidi.
Put se blago spuštao. Idući napred, oni izgubiše iz vida crkvu čiji su časovnik maločas čuli i seoske kuće grupisane oko nje. Kucanje na vratima krčme koje se ponovilo i koje se usled velike tišine jasno čulo, sad ih neprijatno dirnu. Želeli su da taj čovek prestane, i žalili što mu nisu rekli da ne remeti tišinu dok se oni ne vrate.
Stari crkveni toranj, zaodeven avetinjskom belom i hladnom odorom, opet se dizao pred njima i posle nekoliko trenutaka oni su stajali kraj njega. Dostojanstveno zdanje, sivo čak i u belom okviru predela! Starinski sunčani sat na zidu tornja bio je skoro sakriven navejanim snegom, te se jedva znalo šta je. Izgledalo je da je i samo vreme postalo tromo i staro, kao da nikad neće doći dan da odagna tu tužnu noć.
Tu blizu su bile neke vratnice, ali je preko groblja u koje se kroz njih ulazilo vodilo nekoliko staza, i oni, ne znajući kojom da pođu opet zastadoše.
Seoska ulica - ako se ulicom može nazvati nepravilna gomilica sirotinjskih kućica razmeštenih po visini i starosti, okrenute drumu neka pročeljem, neka zadnjim delom, a neka zabatnim krajem, sa po kojim putokazom ovde onde, ili nekom šupom isturenom na put - bila je sasvim blizu njih. Kroz prozor jedne sobice nedaleko odatle videla se slaba svetlost, te Kit otrča do te kuće da se raspita za put. Njegovo prvo dozivanje izazva iznutra jednog čoveka, koji se brzo pojavi na prozoru, uvijen nekom haljinom oko vrata da se sačuva od, hladnoće, i upita ko ga to traži u nevreme.
- Gadno je ovo vreme, - gunđao je on - a nema smisla zvati me noću. Moj zanat nije od te sorte da se tako dižem iz postelje. Ono zbog čega ljudi mene traže, ostaje ’ladno, naročito u ovo doba godine.
- Ja vas ne bih budio da sam znao da ste star i bolestan -  reče Kit.
- Star! - ponovi čovek razdražljivo. - Otkud znate da sam star! Možda nisam baš tako star kako mislite, prijatelju. A što se tiče bolesti, naći ćete puno mladog sveta u gorem stanju nego što sam ja. Šteta je što je to tako - ne mislim to što sam ja zdrav i snažan za svoje godine, nego što su oni slabi i osetljivi. Nego, vi mene ipak izvinite - reče starac - ako sam isprva bio malo grub. Ne vidim dobro noću - ne što sam star i bolestan; nego nisu mi oči nikad ni valjale... a nisam ni video da ste stranac.
- Žao mi je što sam vas digao iz postelje, - reče Kit - ali ona gospoda koju možete da vidite kraj grobljanskih vratnica, takođe su stranci, koji su baš sad doputovali s velike daljine, a traže parohijski dom. Možete li me vi uputiti?
- Valjda ću moći, - odgovori starac drhtavim glasom - jer će idućeg leta biti punih pedeset godina otkako sam ovde grobar. Stazom nadesno, prijatelju, to je vaš put. Ne nosite možda rđave vesti za našu gospodu?
Kit mu zahvali i žurno mu odgovori odrečno; već se bio okrenuo da se vrati, kad mu pažnju privuče glas nekog deteta. Pogledavši naviše, on na obližnjem prozoru vide jedno malo stvorenje?
- Šta je to? - reče dete živo. - Da se moj san nije obistinio? Kažite mi, molim vas, ma ko da ste, vi koji ste budni i na nogama!
- Siroti dečko! - reče grobar pre nego što Kit stiže da odgovori. - Kako ti je, malo moje?
- Je li se moj san obistinio? - viknu opet dete tako uzbuđenim glasom da bi od toga uzdrhtalo srce svakog ljudskog stvora. -  Ali ne, to ne može nikako biti! Kako bi i moglo biti... o, kako bi moglo biti?
- Ja znam šta ono misli - reče grobar. - Natrag u krevet, siroto dete!
- Da! - viknu dete u nastupu očajanja. - Znao sam da to ne može biti, u to sam bio tako uveren i pre nego što sam pitao. Ali je cele noći noćas, pa i prošle noći, bilo to isto. Nikako ne mogu da zaspim, a da mi se taj svirepi san ne vrati.
- Pokušaj da opet zaspiš, - reče starac umirujući ga - to će vremenom proći.
- Ne, ne, ja bih više voleo da ostane - iako je tako svirep; više bih voleo da ostane - odgovori dete. - Ja se ne bojim da ga gledam kad spavam, samo sam tako tužan - tako strašno tužan!
Starac mu požele božju pomoć, dete sve uplakano reče laku noć i Kit se opet nađe sam.
On požuri da se vrati, uzbuđen više ponašanjem toga deteta, nego onim što je govorilo, pošto nije nikako mogao da razume smisao njegovih reči. Oni se uputiše stazom koju je pokazao grobar i brzo dođoše do zida parohijskog doma. Došavši dotle, oni se stadoše osvrtati oko sebe, pa među nekim porušenim ogradama nešto dalje videše jednu jedinu svetlost.
Ta je svetlost sijala iz neke vrste prozora isturenog napolje, pa je onako okružena tamnim senkama debelih zidova, blistala kao zvezda. Sjajna i blistava kao i zvezde nad njihovim glavama, i tako isto samotna i nepomična, ona je izgledala od istoga roda kao i večne luče na nebu i kao da gori uporedo s njima.
- Kakva je ono svetlost? - upita mlađi brat.
- To je sigurno u ruševini gde oni stanuju - reče g. Garland.  - Ne vidim drugih ruševina u blizini.
- Ne može biti - reče žumo mlađi brat - da su budni tako kasno.
Kit se odmah umeša i zamoli za dopuštenje da, dok oni zvone i čekaju pred vratima, ode tamo gde se vidi ona svetlost, da pokuša proveriti ima li tamo neko budan. Dobivši traženo dopuštenje on potrča kao bez duše, i, neprestano noseći kavez u mci, uputi se pravo tamo.
Nije bilo lako ići tom brzinom među tolikim grobovima i u nekoj drugoj prilici on bi išao sporije, ili stazom unaokolo, ali sad nije mario za prepreke, nego se žurio napred ne usporavajući korak, te uskoro dođe na nekoliko jardi od prozora.
Prišao je što je mogao tiše, pa pošto se primakao zidu tako blizu da je rukavom dodimuo pobeleli bršljan, stade osluškivati. Iznutra se nije čulo ništa ni u samoj crkvi nije bila veća tišina. On stade opet osluškivati dodirujući okno obrazom. Ništa! A ipak, unaokolo je vladala takva tišina da je bio uveren da bi čuo čak i spavačevo disanje da je tamo bilo nekoga.
Čudna stvar! Svetlost na takvom mestu u to doba noći, a nikoga kraj nje!
Preko donjeg dela prozora bila je navučena zavesa, te nije mogao zaviriti u sobu, ali se na njoj nije videla nikakva senka iznutra. Da metne nogu na zid pa da zaviri preko nje, ne bi mogao bez izvesne opasnosti - a naročito ne bez izvesnog šuma i mogućnosti da poplaši devojčicu, ako je to zaista njen stan. I opet je stao osluškivati; i opet uvek ona ista zlokobna tišina.
On se laganim i opreznim koracima odmače od toga mesta, pa obišavši nekoliko koraka oko ruševina, dođe najzad do jednih vrata. Zakuca na njih. Nikakvog odgovora. Ali se iznutra čuo neki neobičan šum. Teško je bilo odrediti njegovu prirodu. Unekoliko je ličio na tiho ječanje nekoga koga nešto boli, ali ipak nije bilo to, jer je bio suviše pravilan i postojan. Čas je opet ličilo na neku pesmu, čas na naricanje - ali to se sve činilo njemu u njegovoj nestalnoj mašti, jer sam taj zvuk se nije nikako menjao ni zastajao. To nije ličilo ni na šta što je on ikada dotle čuo; a u samom glasu je bilo nečega užasnog, jezivog i nezemaljskog.
Slušaocu se sad ledila krv u žilama više nego ikad pre od mraza i snega, ali on ipak ponovo zakuca. Opet nije bilo nikakvog odgovora, a onaj zvuk se čuo bez ikakvog prekidanja. On tiho spusti puku na kvaku i navali se kolenom na vrata. Ona su bila poduprta iznutra ali popustiše pod pritiskom i okretoše se na šarkama. On vide kako svetlost vatre treperi na zidovima i uđe.

SEDAMDESET PRVA GLAVA
Posuknuli crveni sjaj vatre od drva - jer u sobi nije gorela ni lampa, ni sveća - pokaza na jednu priliku koja je sedela na ognjištu okrenuta njemu leđima, nagnuta nad nemirnim plamenom. Po tome stavu izgledalo je kao da se taj čovek greje. To je bilo, a i nije bilo tačno. Pognut položaj i zgureno telo bili su tu; ali nije bilo ruku pruženih ususret blagotvomoj toploti, nikakvo stresanje ni drhtanje nisu poredili njenu blagodet sa oštrom hladnoćom napolju. Zgrčenih udova, pognute glave, ruku skrštenih na grudima, grčevito stegnutih prstiju, prilika se njihala tamo amo na svome mestu ne zastajući ni za trenutak, a to njihanje pratila je onim žalosnim zvukom koji je on čuo.
Kad je on ušao, teška vrata su se zalupila za njim tako jako da se i sam trgao. Ona prilika nije ni govorila, niti se okrenula da pogleda, niti i najmanjim drugim znakom pokazala da je čula lupu. Po obliku je izgledalo da je to neki starac, s belom glavom po boji sličnom puhoru na ugljevlju u koje se zagledao. Ta i takva prilika, ta posuknula svetlost i prituljena vatra, stara, rabatna soba, samoća, oronuli život i sumornost: sve je bilo u skladu. Pepeo, prah i ruševina!
Kit pokuša da govori i stvarno progovori nekoliko reči, ni sam ne znajući šta kaže. Uvek ono isto grozno, tiho jecanje, ono isto ljuljanje na stolici! Ta utučena prilika je stalno sedela u nepromenjenom položaju i ne mareći za njegovo prisustvo!
On je već rukom uhvatio za kvaku da izađe, kad ga zadrža nešto što iznenada opazi na toj prilici - cepanica se srušila, raspala, zaplamsala jače i on ju je jasnije video. On se vrati na mesto gde je i ranije stajao - priđe korak bliže - još korak -  pajoš jedan. Zatim još jedan, dokjasno ne vide lice. Da! I pored toga što se bilo jako izmenilo, on gaje dobro poznavao!
- Gospodaru! - viknu on i spusti se na jedno koleno, hvatajući ga za ruku. - Dragi gospodaru! Recite nešto!
Starac se okrete lagano prema njemu i promuca tupim glasom.
- I opet jedan! Koliko je već takvih duhova dolazilo noćas!
- - Nije ovo nikakav duh, dobri gospodaru! Niko drugi nego vaš stari sluga. Vi me sad poznajete, siguran sam? Gospođica Neli... gde je ona... gde je gospođica Neli?
- Svi oni govore to isto! - viknu starac. - Svi postavljaju to isto pitanje. Duh!
- Gde je ona? - upita Kit. - O, kažite mi samo to... samo to, dragi gospodaru!
- Ona spava... onde... tamo unutra.
- Bogu hvala.
- Da, bogu hvala! - odgovori starac, - Ja sam mu se molio, mnogu, mnogu bogovetnu noć, dok je ona spavala. On to zna. Čuj! Je li to ona zvala?
- Ja nisam ništa čuo.
- Jesi, čuješ je i sad. Zar hoćeš da kažeš da ne čuješ to°l
On se trgao i opet osluškivao.
- Ni tol - viknu on pobedonosno s osmehom. - Zar neko poznaje taj glas kao što ga ja znam? Psst! Psst!
Dajući mu znak da ćuti, on se iskrade u drugu sobu. Pošto je bio tamo kratko vreme (za to vreme se čulo kako govori tihim, blagim glasom) on se vrati, noseći u ruci lampu.
- Još spava - prošapta on. - Imali ste pravo. Ona nije zvala. Sem ako nije u snu. I ranije me je ona ponekad zvala u snu, gospodine, dok bih sedeo kraj nje i bdio. Gledao sam kako joj se usne miču, a znao sam da govori o meni, iako se nikakav zvuk nije čuo iz njih. Plašio sam se da joj svetlost ne udari u oči, pa sam je zato doneo ovamo.
Govorio je više sebi samom nego svom posetiocu, ali pošto je spustio lampu na sto, on je opet diže, kao da ga goni na to neko naglo sećanje, ili radoznalost, i prinese je njegovom licu. Zatim, kao da je u toku samog toga postupka zaboravio što je hteo, okrete se i opet je spusti. - Ona tvrdo spava, - reče on  - pa nije nikakvo čudo. Ruke anđela su posule zemlju dubokim snegom, da i najlakši korak bude još lakši, pa su pomrle i same ptice, da je ne bi budile. Nekad ih je ona hranila. Iako im je hladno, iako su gladne, te plašljive sirotice bi bežale od nas, a od nje nisu nikad bežale.
I opet je zastao da osluškuje i skoro nije disao, dok je dugo, dugo slušao. Kad ga to uobraženje prođe, on otvori jedan stari sanduk, izvadi iz njega neko staro odelo s toliko ljubavi kao da je živi stvor, pa ga poče gladiti i tresti rukom.
- Što ležiš tako zaludna, mila Neli, - mrmljao je on - kad napolju toliko crvenih bobica čeka da ih bereš? Što ležiš tako zaludna tu, kad tvoje male drugarice nečujno dolaze do vrata i viču: „Gde je Nela... naša slatka Nela?“... pa plaču i jecaju što te ne vide. Uvek je bila tako mila prema deci. I najdivljije među njima bilo je poslušno prema njoj. Tako je ona umela da bude nežna prema njima; tako nežna i dobra!
Kit nije bio u stanju da progovori: oči su mu bile pune suza.
- Njena mala kućna haljina... najmilija! - viknu starac pritiskujući je na grudi i tapšući je smežuranim rukama. -  Tražiće je kad se probudi. Neko ju je sakrio ovde iz šale, ali će je ona opet dobiti, dobiće je. Ne bih ja žalostio svoje milo čedo ni za sve blago na svetu! A vidite ovo... njene cipelice.. gledajte kako su se prodrle... čuvala ih je da je potsećaju na naše poslednje dugo putovanje. Vidite gde su njene nožice gazile bose po zemlji. Posle su mi ljudi pričali kako ih je kamenje porezalo i izubijalo. A ona sama nije to nikad pričala. Nije, ne, bog joj svako dobro dao! A posle sam se setio, ona je išla iza mene, gospodine, da ja ne opazim kako ramlje... ali je ipak držala mene za ruku i pravila se da me vodi.
I pritisnu usne na njih, pa pošto ih je pažljivo opet metnuo natrag, nastavio je da govori sam sebi, čežnjivo pogledajući s vremena na vreme u vrata sobe u koju je maločas ulazio.
- Ona nije imala običaj da lenčari u krevetu; ali je onda bila zdrava; moramo biti strpljivi. Kad bude ozdravila, ustajaće rano kao i nekada i hodati po polju po zdravom jutarnjem vazduhu. Ja sam često pokušavao da idem putem kojim je ona otišla, ali njene vilinske nožice nisu ostavljale traga na rosnoj zemlji, da je po njemu nađem. Ko je to? Zatvorite vrata! Brzo! Zar nemamo dosta muke da oteramo od nje tu mermernu hladnoću i da je ugrejemo?
Vrata su se zaista otvorila i kroz njih su ušli g. Garland sa svojim prijateljem i još dve osobe. To su bili učitelj i Neženja. Prvi je držao u ruci lampu. On je, izgleda, bio tek otišao u svoj stan da je dopuni, u trenutku kad je Kit ušao i našao starca samog.
On se ponovo smiri kad vide svoja dva prijatelja, pa odustavši od svoga ljutitog tona - ako se nešto tako jadno i žalosno može krstiti tim imenom - kojim je govorio kad su se vrata otvorila, vrati se na svoje staro mesto i malo po malo ponovo otpoče svoje staro njihanje i sumorno, nepovezano zapevanje.
Na ona dva stranca nije obratio nikakvu pažnju. Video ih je, ali je, izgleda, bio nesposoban za interesovanje i radoznalost. Mlađi brat je stajao po strani. Neženja privuče jednu stolicu do starca pa sede na nju. Posle dužeg ćutanja, usudi se da progovori.
- Još jednu noć bez spavanja! - reče mu on tiho - ja sam se nadao da ćete više voditi računa o onome što ste mi obećali. Zašto se malo ne odmorite?
- San me je ostavio, - odgovori starac - sav je otišao njoj.
- Nju bi to jako bolelo kad bi znala da vi tako bdite - reče Neženja. - Vi ne želite da joj zadajete bol, zar ne?
- Nisam baš tako siguran da ne želim, samo kad bi je to probudilo. Već je tako dugo spavala. A ipak je tako nepromišljeno što to govorim. To je dobar i blažen san, je l’ te, a?
- Zaista jeste - odgovori Neženja. - Zaista, o zaista je tako!
- To je dobro! ...a njeno buđenje? - upita starac drhtavim glasom.
- I ono će biti blaženo. Blaženije nego što se može rečima opisati, ili srcem shvatiti!
Gledali su ga kako ustaje i na vrh prstiju se prikrada onoj drugoj sobi, gde je lampa vraćena. Osluškivali su kako opet govori među njenim tihim zidovima. Zgledali su se, i ni u jednoga nije bilo obraza koji se nije oblio suzama. On se vrati šapćući da ona još spava, ali da on misli da se pomakla. Samo njena ruka, reče on, malo, sasvim malko, malčice... ali je on uveren da se pomakla možda tražeći njegovu. On zna da je ona to i ranije radila iako je i onda vrlo tvrdo spavala. I pošto je rekao to, opet se spusti na svoju stolicu i pošto je sklopio ruke nad glavom, zavapio je krikom koji se nikad ne može zaboraviti.
Siroti učitelj dade znak Neženji da pređe na drugu stranu i da mu govori. Oni mu blago rastaviše prste, koje je bio prepleo u svojoj sedoj kosi i stegoše ih svojim rukama.
- On će mene saslušati, - reče učitelj - uveren sam. Saslušaće mene, ili vas, ako ga molimo. Ona bi to uradila u svako doba.
- Ja ću slušati svaki glas koji je ona volela da čuje. - reče starac. - Ja volim sve koje je ona volela.
- Znam da volite - odgovori učitelj - Uveren sam u to. Mislite o njoj, mislite o svima jadima i o svima miloštama koje ste delili; o svima iskušenjima i svima tihim radostima kroz koje ste zajedno prošli.
- Mislim, mislim. I ne mislim ni o čemu drugom.
- Ja bih želeo da noćas i ne mislite ni o čemu drugom - ni o čemu drugom sem o onome što će vam ublažiti bol srca, dragi prijatelju, i otvoriti ga za stare naklonosti i za stare dane. I ona sama bi vam govorila o tome, pa vam i ja sad govorim u njeno ime.
- Dobro činite što govorite tiho - reče starac. - - Tako je nećemo probuditi. O, kako bih se radovao da opet vidim njene oči, njen osmeh. I sad se na njenom mladom licu vidi osmeh, ali je krut i ne menja se. Ja volim kad se on javlja i iščezava. To će biti kad dragom bogu bude volja. Nećemo je buditi.
- Ne govorite o njoj onakvoj kakva je u snu, nego onakvoj kakva je bila dok ste zajedno putovali, tamo daleko... kakva je bila kod kuće, tamo u onoj staroj kući iz koje ste zajedno pobegli... onakvoj kakva je bila u stare vesele dane. - reče učitelj.
- Bila je uvek vesela - vrlo vesela - viknu starac, gledajući ukočeno u njega. - Uvek je kod nje bilo neke krotkosti i mimoće. Sećam se togajoš ispočetka; imala je srećnu prirodu.
- Slušali smo kako ste pričali - nastavi učitelj - da je ona po tome, kao i po svoj svojoj dobroti bila kao njena majka. Zar ne možete misliti o njoj, sećati se i nje?
On je i dalje gledao ukočeno, ali nije ništa odgovorio.
- Pa čak i o onoj pre nje - reče Neženja. - Davno je to bilo, a žalost čini da vreme izgleda dugo; ali vi sigurno niste zaboravili čija je smrt doprinela da vam ovo dete bude tako drago, čak i pre nego što ste upoznali njene lepe osobine, ili mogli da čitate njeno srce, je l’ te da niste? Recite da se mislima možete preneti u one vrlo daleke dane - u doba vaše rane mladosti - kada niste provodili mladost sami, kao ovaj krasni cvet. Recite da se sećate tih davno minulih dana i drugog jednog deteta koje vas je nežno volelo, jer ste i vi bili još samo dete. Recite da ste imali brata, davno zaboravljenog, davno neviđenog, dugo rastavljenog od vas koji se najzad, sad u najvećoj nuždi i nevolji, vratio da vas bodri i teši...
- Da ti bude ono što si ti njemu bio nekad, - viknu mlađi brat i pade na kolena pred njega - da ti se oduži za staru ljubav, dragi brate, stalnom negom, staranjem i ljubavlju; da bude uz tebe telom kao što je stalno bio duhom kad su se okeani talasali između nas; da dokaže svoju nepokolebljivu vernost i sećanje na nekadanje dane, tolike godine pune jada i žalosti. Reci samo jednom reči dragi brate, da me poznaješ, i da nikad... ne, nikad, ni u najvedrije dane naše najranije mladosti, kad smo, kao siroti bezbrižni dečaci, mislili da ćemo provesti život zajedno - nikad nismo bili ni pola tako dragi i mili jedan drugom, kao što ćemo biti otsad pa nadalje.
Starac je glelao čas u jedno čas u drugo lice, a usne su mu se micale; ali nikakav zvuk nije prešao preko njih kao odgovor.
- Ako smo onda bili tako složni - nastavi mlađi brat -  kako li će tek sada biti čvrsta veza između nas? Naša ljubav i drugarstvo su otpočeli u detinjstvu, kad je sav naš život još bio pred nama, a nastaviće se kad smo ga iskusili i pri kraju ponovo postali deca. Kao što se mnogi nemimi duhovi pošto su lutali po svetu tražeći bogatstvo, slavu ili uživanje, pred kraj života povlače u mesto gde su ugledali svet, i uzalud se trude da pre nego što umru, ponovo postanu deca; tako ćemo i mi u prvom delu svoga života manje srećni nego oni, ali srećniji u završnim prizorima njegove drame - otići da opet otpočinemo na mestima gde smo nekad kao dečaci igrali, i - vratiti se kući ne ostvarivši nade nastale u doba naše muževnosti - ustvari ne donoseći natrag ništa od svega onoga što smo sobom poneli, sem stare čežnje jednog za drugim - pošto iz brodoloma života nismo spasli ništa do ono usled čega nam je taj život odmah u početku omileo - onda ćemo valjda moći ponovo postati deca, kao što smo nekad bili. Pa čak ako se dogodi i ono od čega strepim -  dodade on potresenim glasom - čak ako bi se i to dogodilo (od čega neka nas bog sačuva i poštedi!) - to nas ipak, dragi brate, neće otuđiti, nego ćemo naći utehe u našoj prevelikoj ljubavi!
Dok mu se to govorilo, starac se malo po malo povlačio prema drugoj sobi. On pokaza prema njoj i progovori drhtavim usnama.
- Vi kujete zaveru da odbijete moje srce od nje. U tome nećete nikad uspeti - nikad dok sam živ. Ja nemam srodnika, ni prijatelja sem nje - nikad ga nisam ni imao - niti ću ga imati. Onaje sve što mi je ostalo. Sad je suviše kasno da nas razdvajate.
Odgurujući ih ustranu jednim pokretom ruke i tiho dozivajući devojčicu, on se prokrao u njenu sobu. Onda se oni što su bili ostali za njim okupiše u grupicu, pa pošto prošaputaše nekoliko reči - koje su, onako uzbuđeni, teško izgovarali i često prekidali  - uđoše za njim. Išli su tako tiho da im se koraci nisu nikako čuli; ali se iz njihove grupice čulo jecanje, bolni uzdasi i žalosno ječanje.
Jer ona je bila mrtva! Ležala je i počivala tu na svojoj maloj postelji! Svečana tišina koja je vladala u njenoj sobi nije sad više bila nikakvo čudo.
Bila je mrtva! Nikakav san nije tako miran, ni tako bezbolan, ni tako primamljiv za oko. Izgledala je kao tek dovršeno delo ruku božjih koje samo čeka da se u njega udahne život, a ne stvorenje koje je živelo i spoznalo smrt.
Odar joj je ovde onde bio iskićen po kojom zimskom bobicom i lišćem nabranim na jednom njoj omiljenom mestu. „Kad umrem, metnite kraj mene nešto što je volelo svetlost i uvek imalo nebo nad sobom.“ To su bile njene reči.
Bila je mrtva! Mila, blaga, strpljiva, plemenita Nela je bila mrtva! Njenaptičica - jadno, majušno stvorenje koje bi smrvio jedan lak pritisak prsta, skakutala je gipko u svom kavezu, a snažno srce njene gospodarice bilo je nemo i nepomično zanavek!
Gde su tragovi njenih preranih briga, patnji i zamaranja? Svi su iščezli. U samoj stvari tuga je umrla u njoj, a rodili su se mir i beskrajno blaženstvo, koji su se odražavali u mirnoj lepoti i dubokom miru.
A ipak je njena dotadašnja soba ležala tu neizmenjena tom promenom. Da! Staro domaće ognjište se nekad smeškalo tome istom blagom licu; ono je prošlo, kao u snu, kroz obitališta bede i briga; na pragu sirotog učitelja one letnje večeri, kraj tihe postelje umirućeg dečka, video se na njemu taj isti blagi, divni izgled. Tako ćemo posle smrti - spoznati anđele u njihovoj veličanstvenoj lepoti.
Starac je držao jednu mlitavu mišicu u svojoj i njenu ručicu čvrsto pritiskivao na srce da je zagreje. To je bila ona ista ruka koju mu je ona pružila uz svoj poslednji osmeh - ruka koja ga je vodila na svima njihovim lutanjima. S vremena na vreme on ju je pritiskivao na usne; pa bi je opet prigrlio na grudi, mrmljajući da je sad toplija; a dok je to govorio, on je u samrtničkim mukama gledao one koji su stajali unaokolo, kao da ih preklinje da joj pomognu.
Bila je mrtva i van domašaja svake pomoći i potrebe za njom. Starinska soba koju je ona, izgleda, ispunjavala životom, čak i onda kad se njen život brzo gasio - bašta koju je uređivala -  oči koje je činila srećnim - - tiha mesta mnogih časova njenih razmišljanja - staze kojima je hodala, takoreći još juče - neće je videti nikad više!
- Nebeskoj pravdi - reče učitelj sagnuvši se da je poljubi u obraz i puštajući suzama na volju - nije kraj na zemlji. Pomislite samo šta je zemlja u poređenju sa onim svetom u koji se njen duh tako rano vinuo, pa onda recite: kad bismo jednom željom svečano izraženom nad njenim odrom mogli da je povratimo u život, ko bi od nas tu želju izrekao?

SEDAMDESET DRUGA GLAVA
Kad jutro svanu i kad su mogli mirnije govoriti o predmetu svoga bola, čuli su kako se njen život okončao.
Bila je umrla pre dva dana. Tada su već svi bili okupljeni oko nje, jer su znali da joj se kraj približava. Umrla je nešto malo posle svanuća. Ranije u toku protekle noći čitali su joj i razgovarali s njom, ali za vreme poslednjeg dela noći ona je utonula u san. Po onome što je jasno izgovarala u snu znali su da sanja o svome putovanju sa starcem, njene reči se nisu odnosile ni na kakve mučne prizore, nego na ljude koji su ih pomagali i postupali lepo prema njima, jer je često govorila „Bog vas blagoslovio!“ i to od sveg srca. Kad se probudila, buncala je samo jednom, i to kad je rekla da se u vazduhu čuje krasna muzika. A bog zna! Možda se i čula!
Kad je najzad otvorila oči, posle vrlo mirnog sna, molila ih je daje poljube jošjednom. Pošto se to svršilo, okrenula se starcu s prekrasnim osmehom na licu - takvim osmehom, pričali su oni, kakav nisu nikad videli i kakav se nikad ne može zaboraviti  - i obisnula mu se obema rukama o vrat. Isprva nisu ni znali da je već umrla.
Vrlo je često govorila o onim dvema sestrama, koje su joj, rekla je, bile kao dve drage prijateljice. Volela bi kad bi im neko mogao kazati koliko je mislila na njih i kako ih je gledala dok su šetale noću pored reke. U poslednje vreme je često govorila kako bi volela da vidi sirotog Kita. Volela bi kad bi se našao neko ko bi mu odneo pozdrav od nje. Pa čak i tada nikad nije mislila ni govorila o njemu bez onoga njenog starog, znanog, veselog smeha.
U pogledu ostalih stvari nikad nije gunđala niti se žalila; nego se mirne duše i neizmenjenog ponašanja - sem što je iz dana u dan pokazivala sve više srdačne odanosti i zahvalnosti prema njima - ugasila kao svetlost u tiho letnje veče.
Dečko koji je bio njen mali prijatelj došao je skoro čim se razdanilo, s kitom osušenog cveća i zamolio za dopuštenje da ga položi na njene grudi. On je bio ono dete koje je one noći izašlo na prozor i govorilo sa grobarom.
Po tragovima njegovih malih nogu u snegu videlo se da se, pre nego što je otišao da legne, zadržavao blizu njene sobe. Bio je uobrazio, kako izgleda, da su je ostavili samu i nije mogao da podnese tu misao.
Opet im je ispričao svoj san o tome da mu se ona vratila onakva kakva je bila. Uporno je molio da mu dopuste da je vidi, govoreći da će biti vrlo miran i da se ne boje da će se plašiti, jer je on sedeo sam celog dana kraj svoga malog brata, kad je on bio umro, i bio je zadovoljan što je blizu njega; i stvarno je održao obećanje i bio, na svoj detinji način, primer za sve njih.
Sve do toga trenutka starac nije nijednom progovorio - osim njoj - niti se odmicao od njenog odra. Ali kad je video njenog malog ljubimca, on se uzbudio kao nikad dotle, i pokazao da želi da dete priđe bliže. Zatim, pokazujući na krevet, prvi put je briznuo u plač, a oni koji su stajali oko njega i znali da je dolazak toga deteta godio starcu, ostaviše ih sasvim same.
Tešeći ga svojim nevinim govorom, dečko ga je nagovorio da se malo odmori, da izađe da se prošeta i da radi skoro sve što on želi. A kad je došao dan kadje trebalo njene zemne ostatke zanavek skloniti ispred smrtnih očiju, on ga je odveo nekuda, da ne vidi kad mu je budu oduzeli. Trebalo je da naberu svežega lišća i bobica za njen odar. Bila je nedelja - svetlo, vedro zimsko po podne, i dok su išli seoskom ulicom, oni koje su sretali na putu sklanjali su se ustranu ispred njih, da prođu, i tiho ih pozdravljali. Neki su se ljubazno rukovali sa starcem, neki su opet stajali gologlavi dok je on prolazio nesigurnim korakom, a mnogi su viknuli: „Neka mu bog pomogne!“ pošto bi on prošao.
- Komšinice, - reče starac zastavši ispred kućice u kojoj je stanovala majka njegovog malog vođe - otkuda to da se danas skoro sav svet obukao u crno? A video sam i pantljiku žalosti, ili flor skoro na svakom!
Žena reče da ni ona ne zna.
- Pa zašto i vi sama nosite tu boju? - reče on. - Zatvoreni su prozori koji se nikad ne zatvaraju preko dana. Šta to znači?
Žena mu opet reče da ne zna.
- Moramo ići natrag - reče starac žurno - Moramo videti štaje to.
- Ne, ne - viknu dete zadržavajući ga. - Setite se šta ste obećali. Mi treba da idemo na onu staru zelenu stazu kuda smo ja i ona često išli i gde ste nas često i vi sami nalazili kako pravimo vence za njenu baštu. Nemojte se vraćati.
- A gde je ona sad? - reče starac - Kaži mi to.
- Pa zar ne znate? - odgovori dete. - Zar je nismo ostavili baš maločas?
- Tačno. Tačno. Nju smo ostavili - je li? Pritisnuo je rukom čelo, pogledao oko sebe rastrojeno, pa kao da se odjednom nečega setio, prešao je preko ulice i ušao u grobarevu kuću. On i njegov gluvi pomoćnik sedeli su ispred vatre. Kad videše ko je ušao, obojica ustadoše.
Dete im brzo dade rukom znak. To je bilo stvar jednog trenutka, ali to kao i starčev izgled bili su dovoljni.
- Da li vi, imate li nekoga da sa’ranite danas? - upita starac živo.
- Ne, nemamo! Koga bi sa’ranjivali, gospodine? - odgovori grobar.
- Pa da, istina je, koga? I ja se slažem s vama, koga zaista?
- Danas je za nas praznik, dragi gospodine, - blago odgovori grobar - Danas nemamo ništa da radimo.
- E pa, onda ja idem s tobom - reče starac okrećući se detetu  - Znate li posigurno to što kažete? Da li se slučajno ne varate? Ja sam se jako promenio čak i za tako kratko vreme otkako smo se poslednji put videli.
- Idite mimo s njim, gospodine, - reče grobar - i neka vam je bog na pomoći obojici!
- Ja sam potpuno voljan - reče starac krotko. - Hajde, dečko hajde - i tako pristade da ode.
A sad, eno odjekuje tužni glas zvona - onog istog zvona koje je Nela čula i danju i noću i slušala ga s ozbiljnim zadovoljstvom, skoro kao neki živi glas - na sve strane se razleže njegovo neumoljivo zvonjenje i jadikovanje za njom tako mladom, tako lepom, tako dobrom. Oronuli starci i starice ljudi i žene u punoj životnoj snazi, momci i devojke u cvetu mladosti, nejaki dečaci: sve je hitalo - neki na štakama drugi ponosni sa svoje snage i zdravlja, neki puni ružičastih obećanja za budućnost na samom svitanju zore njihovog života - da se nađu kraj njenog groba. Bilo je tu staraca koje su izneveravale oči, ili druga čula - baka koje su mogle umreti još pre deset godina, tako su bile stare još onda - gluvih, slepih, hromih, uzetih, živih mrtvaca svakog doba i vrste koji su došli da prisustvuju prevremenom zatvaranju toga groba. A kakav je bio taj mrtvac koga je sad zemlja imala da pokrije prema tim mrtvacima koji se još samo vuku i puze po njoj!
Sad su je proneli duž staze okićene gomilom naroda, čistu kao i sveži sneg koji je pokrivao zemlju, sneg čiji je boravak na zemlji bio isto tako kratkog veka. Ponovo je prošla kroz prepratu u kojoj je sedela onoga dana kad ju je nebo u svojoj velikoj milosti dovelo do toga mirnog mesta, a stara crkva primila u svoje senovito okrilje.
Odneli su je u jedan stari ugao u kome je ona često sedela zanesena u misli, i tiho spustili svoj teret na hladne ploče. Svetlost ga je plavila kroz prozor od obojenog stakla - prozor pred kojim su, u letnje dane, mnoge grane stalno šumele a ptice slatko pevale povazdan. Kad i najmanji dašak vazduha bude pirkao kroz te grane na suncu, laka, nemima svetlost će padati na njen grob.
Zemlja zemlji, pepeo pepelu, prah prahu! Mnoga mlada ruka je spustila na kovčeg svoj venčić, i čulo se mnogo prigušeno jecanje. Neki su - a takvih nije bio mali broj - pali na kolena. Svi su bili pogruženi i iskreni u svojoj tuzi.
Po svršetku opela, ožalošćena rodbina i prijatelji sklonili su se ustranu, a seljani su se sjatili svuda unaokolo, da zagledaju u grob pre nego što se ponovo namesti nadgrobna ploča. Jedan se sećao da ju je video kako sedi na tome istom mestu, kako joj je knjiga bila pala u krilo, a ona se, zamišljena lica, zagledala u nebo. Drugi je pričao da se jako čudio kako je to nežno stvorenje tako neustrašivo; kako se nikad nije bojala da sama uđe u crkvu noću, nego je volela da se zadržava u njoj kad je sve mimo, pa čak i da se penje uz stepenice tornja, bez ikakve druge svetlosti sem mesečevih zrakova koji su ulazili kroz uzane otvore u debelom starom zidu. Među najstarijima je šapatom kružila priča o tome da su je viđali kako razgovara s anđelima, a kad su se setili kako je izgledala i govorila, pa pomislili na njenu preranu smrt, neki su mislili da to može biti istina. Prilazeći tako grobu u malim grupicama da bace jedan pogled u njega i ustupajući mesto drugima, zatim odlazeći po troje četvoro uz šaputanje - seljani su postepeno svi izašli iz crkve, a u njoj ostali samo grobar i ožalošćeni prijatelji.
Videli su kad se svod ponovo zatvorio i nadgrobna ploča ponovo spustila na svoje mesto. I tada, kad se večernji suton spuštao i kad ni najslabiji šum nije remetio svetu tišinu posvećenoga hrama; kad je sjajni mesec plavio svojom svetlošću grob i spomenik, svaki stub, zid i svod, a ponajviše (kako se njima činilo) njen mirni grob - u taj tihi čas kad se i spoljni predmeti i misli u duši potpuno prožimaju uverenjem o besmrtnosti, a ovozemaljske nade i strepnje ponizno padaju u prašinu pred njim - oni se tada povukoše mirne i pokorne duše i ostaviše dete s bogom.
O, teško je urezati u srce pouku koju nam pružaju ovakve smrti ali neka je niko ne otura od sebe; jer je to pouka koju svaki mora da shvati, i koja je silna, sveopšta istina. Kad smrt pokosi nevino mlado stvorenje, iz svakog krhkog omota iz kojeg ona oslobađa ustreptalu dušu vinu se rojevi vrlina u obliku dobrote, milosrđa i ljubavi, da kruže po svetu i usrećavaju ga svojim blagoslovom. Iz svake suze koju ožalošćeni smrtnici proliju na tako zelenim grobovima, rađa se neko dobro, javlja se plemenitija duša. Iz samih stopa Kosačice dižu se sjajne tvorevine koje prkose njenoj moći, a njen mračni put se pretvara u svetlosni put k nebu.
* * *
Bilo je već kasno kad je starac došao kući. Kad su se vratili iz šetnje, dečko ga je pod nekim izgovorom bio odveo prvo svojoj kući. Pošto mu se prispavalo usled dugog hoda i mnogog nespavanja u poslednje vreme, on je utonuo u dubok san pored ognjišta. Bio je sasvim iznuren, te su se dobro čuvali da ga ne probude. Taj san je dugo trajao, a kad se probudio, mesec je već sijao.
Mlađi brat se zabrinuo zbog njegovog dugog nedolaženja pa je stajao na vratima i čekao ga, kad se on pojavio sa svojim vođom. On im pođe u susret, pa pošto nežno natera starca da se osloni na njegovu ruku, povede ga prema kući laganim i drhtavim koracima.
On se uputi pravo u njenu sobu. Kad ne nađe ono što je u njoj ostavio, on se rastrojena izgleda vrati u sobu u kojoj su oni bili svi na okupu. Odatle je pojurio u učiteljev stan dozivajući je po imenu. Oni su išli u stopu za njim, i pošto ga je uzalud pretražio, doveli ga natrag kući.
Tu su ga nežnim i ubedljivim rečima punim sažaljenja nagovarali da sedi s njima i da sluša što mu govore. Zatim, trudeći se svakovrsnim sitnim lukavstvima da njegov duh spreme za ono što mora doći, i naročito toplim rečima govoreći o boljem svetu u koji se ona preselila, oni mu najzad rekoše istinu. Čim je to saopštenje izišlo iz njihovih usta, on je pao na zemlju kao proštac, kao da ga je neko ubio.
Oni su zadugo imali vrlo malo nade da će ostati živ, ali je bol snažan, i on se oporavio.
Ako ima neko ko ne zna za onu strašnu prazninu koja se oseća posle smrti - za ono osećanje pustoši koje obuzima i najsnažnije duhove, kad na svakom koraku osećaju otsustvo nekog bliskog i milog stvorenja - za onu tesnu vezu što se stvara između mrtvih stvari, neosetljivih predmeta i obožavanog idola njihovog sećanja kroz koju svaka domaća stvar postaje pravi spomenik, a svaka soba grobnica; ako postoji neko ko ne zna sve to, taj neće nikad ni izbliza moći shvatiti kako je još vrlo dugo starac čamio, i čeznuo i provodio vreme u neprestanom lutanju, kao da nešto traži, i nikad se nije mogao smiriti.
Svaka misao i sećanje za koje je još bio sposoban odnosila se samo na nju. Nikad nije poznao, niti je ikad pokazao da mu je stalo do toga da poznaje svoga brata. Bio je uvek ravnodušan prema svakom znaku Ijubavi i pažnje s njegove strane. Ako mu je neko govorio o tome, ili o ma čemu drugom, sem jedne stvari, on je neko vreme slušao, pa bi se okrenuo i otišao nekuda, kao da nešto traži, kao i pre. Samo o onoj stvari koja je stalno bila u pameti i njemu i svima drugima, nije mu se smelo nikako progovoriti. Mrtva! Nije ni za živu glavu hteo čuti ni podneti tu reč.
I najmanje nagoveštenje o tome bi ga dovelo do nastupa očajanja kao i kad mu se to prvi put saopštilo. Niko ne bi mogao kazati čemu se nadao, ali je svima bilo jasno da živi u nekoj nejasnoj i slaboj nadi koja ga zavarava iz dana u dan i iz dana u dan ga čini sve slabijim i očajnijim. To ih dovede na misao da ga uklone sa pozornice njegove skorašnje nesreće i da pokušaju da vide ne bi li ga promena mesta prodrmala i razveselila. Njegov brat je upitao za savet ljude koji su se smatrali za vešte u takvim stvarima, pa su ti ljudi došli i videli ga. Neki su od njih i duže ostali tu, razgovarali s njim kad je bio raspoložen za razgovor, i posmatrali ga kako hoda gore dole sam i zamišljen. Najzad su izrazili mišljenje da bi on, ma kuda ga odveli, uvek nastojao da se tu vrati. Ako bi ga zatvorili i držali ga pod strogom kontrolom, mogli bi od njega napraviti zarobljenika, ali ako bi im na ma koji način umakao, on bi sigurno dolutao natrag u to mesto, ili bi umro na putu.
Dečko kogaje on isprva slušao, nije više imao nikakvoguticaja na njega. Ponekad bi podnosio da dečko šeta pored njega, pa je čak i toliko zapažao njegovo prisustvo da bi mu dao ruku, ili bi zastao da ga poljubi u obraz i da ga potapše po glavi. A drugom prilikom bi ga usrdno molio - ali blago - da ide, i ne bi ga trpeo blizu sebe. Ali bio sam, ili sa svojim uslužnim prijateljem, ili sa onima koji bi mu po svaku cenu i uz svaku žrtvu pružili neku utehu i duševni mir, samo kad bi se nekom srećom mogao smisliti neki način za to - on je uvek bio isti: nije voleo nikoga, nije mario ni za šta na svetu - čovek kome je srce prepuklo od žalosti.
Najzad su jednog dana videli da je rano ustao, pa je s telećakom na leđima, štapom u ruci, svojim slamnim šeširom i malom kotaricom punom stvari koje je ona obično nosila - iščezao. Baš kad su se spremali da pođu u poteru za njim nadaleko, dotrča jedan preplašen dečak koji ga je, reče, pre jednog trenutka video kako sedi u crkvi - na njenom grobu.
Žurno su otišli tamo, i prišavši tiho vratima ugledali ga kako sedi u stavu čoveka koji strpljivo čeka nekoga. Tada ga nisu dirali, nego su ga neprestano posmatrali celog toga dana. Kad se sasvim smrklo, on je ustao, vratio se kući i otišao da legne, mrmljajući u sebi: - Ona će doći sutra!
Sutradan je opet ostao tamo od rađanja sunca pa do noći; a uveče je opet legao u postelju i mrmljao: - Ona će doći sutra!
I otada je svakog dana i preko celog dana čekao na nju kraj njenog groba. Koliko li je slika novih putovanja kroz lepe krajeve, odmaranja pod slobodnim i otvorenim nebom, lutanja kroz polja i šume, po retko gaženim stazama - koliko je različitih tonova onoga nezaboravljenog glasa, koliko pojava cele njene prilike sa haljinom i kosom što se veselo lepršaju na vetru; koliko li je priviđanja svega onoga što je nekad bilo i što se nadao da će opet biti, izlazilo pred njegove duhovne oči u toj staroj, sumornoj, tihoj crkvi! On im nije nikad govorio šta misli, ni kuda ide. Večerom bi sedeo s njima razmišljajući s velikim uživanjem, to su jasno videli, o tome kako će on i ona pobeći pre nego što padne druga noć, i uvek bi ga čuli kako šapuće u svojoj molitvi: „Bože, daj da sutra dođe!“.
Najzad se i to svršilo jednog lepog prolećnog dana. Nije se vratio iz crkve u uobičajeno vreme, te su otišli da ga traže. Ležao je mrtav na njenoj nadgrobnoj ploči.
Položili su ga u grob pored one koju je toliko voleo; i tako su dete i starac spavali zajedno u crkvi u kojoj su se često zajedno molili i razmišljali, i sedeli držeći se za ruke.

POSLEDNjA GLAVA
Čarobni kalem koji je, kotrljajući se sve dalje, doveo letopisca dovde, sada usporava brzinu i staje. Stigao je do cilja; naš zadatak je svršen.
Ostaje nam još samo da se oprostimo s glavnim glumcima koji su nam pravili društvo na putu i da tako završimo putovanje.
Na prvom mestu i više od sviju slatkorečivi Samson Bras i Sali, ruku pod ruku, zaslužuju našu pažnju.
Dakle Samson Bras je, kao što smo već ranije videli, zadržan kod sudije koga je otišao da poseti, pa su tamo tako navalili na njega da ostane duže, da nije nikako mogao odbiti, nego je ostao dosta dugo, a za sve to vreme njegovi gostoljubivi domaćini su ga držali tako odvojena po strani, da je bio sasvim izgubljen za društvo, pa nije nikad izlazio čak ni da se šeta, nigde, sem po jednom malom popločanom dvorištu. Ti ljudi s kojima je imao posla stvarno su tako dobro shvatili njegovu skromnu i povučenu prirodu, i tako su ljubomorno pazili da ga ne izgube, da su zahtevali od njega da pribavi neku vrstu prijateljske obaveze dvojice imućnih domaćina za iznos od hiljade i pet stotina funti, pa da tek onda pristanu da on napusti njihov gostoljubivi krov - jer su, izgleda, sumnjali da bi se on vratio, ako bi ga pustili pod ma kakvim drugim uslovima. G. Bras, čiju je pažnju privukla duhovitost te šale, potpuno je ušao u njen duh, pa je u širokom krugu svojih poznanika našao dva prijatelja, koji su, obojica zajedno, raspolagali kapitalom od nepunih petnaest penija i ponudio ih kao jemstvo  - jer je to bila šaljiva reč u kojoj su se saglasile obe strane. Pošto su ta gospoda odbačena, posle dvadeset četiri sata, da bi
šala duže trajala, g. Bras je pristao da ostane, i stvarno je ostao, sve dok ga jedan kružok izabranih duhova nazvan Velika Porota (koji je bio posvećen u šalu) nije pozvao da pristane na suđenje za krivokletstvo i prevaru pred dvanaest drugih šaljivčina, koji ga tako isto, i to s vrlo šaljivim uživanjem, proglasiše krivim, pa se štaviše, to šaljivo raspoloženje prenelo i na svetinu, tako da ga je ona, kad se g. Bras u najmljenim kolima vozio prema zgradi u kojoj su te šaljivčine zasedale, stala pozdravljati mućkovima i crknutim mačićima, i pravila se kao da hoće da ga rastrgne na komade, što je jako povećalo šaljivi izgled cele stvari, i sigumo doprinelo da on samo još više uživa u njoj.
Terajući još dalje u tom šaljivom nastrojenju, g. Bras je preko svoga branioca, žaleći se protiv presude, izjavio da je pristao da prizna činjenice iz optužbe samo pod utiskom uveravanja o blagosti i datih obećanja o oproštaju, pa je molio da se i na njega primeni onaj propis zakona koji predviđa slučajeve prevarenih prestupnika, koji su žrtva svoje lakomislenosti. Pošto se o tome pitanju vrlo svečano raspravljalo na dugačko i široko (kao i o nekim drugim tehničkim pitanjima čija se smešna nastranost teško može preuveličati) stvar je upućena sudijama na rešenje. Najzad su se našle neke olakšavajuće okolnosti u prilog Samsonu Brasu, i neke otežavajuće protiv njega, te je ishod cele stvari bio ovakav, mesto da ga pošalju da neko vreme proživi u inostranstvu, dopustili su mu da i dalje krasi majku otadžbinu, uz izvesna neznatna ograničenja.
A ta ograničenja su se sastojala u tome što je za izvestan broj godina morao stanovati u jednom prostranom zdanju, gde su o trošku naroda stanovala i hranila se još neka druga gospoda, koja su išla odevena u sasvim jednostavnu i sivu uniformu opervaženu žutim, i bila ošišana do glave, a živela poglavito od retke čorbe i kaše. Osim toga, od njega se tražilo da učestvuje u izvesnom fizičkom kretanju koje se sastojalo iz penjanja uz beskrajne stepenice; a da mu noge, nenaviknute na takve napore, ne bi usled toga oslabile, da oko jednog članka nosi gvozdenu amajliju i predohranu od uroka i umora. Pošto su se sve te okolnosti udesile, njega su jedne večeri preselili u novi stan; i tom prilikom je, zajedno sa devetoricom druge gospode i dve dame, uživao povlasticu da se do toga skrovišta vozi posebnim kraljevskim kolima.
Nezavisno od svih tih beznačajnih kazni, njegovo ime je izbrisano iz spiska beležnika, što se u poslednje vreme uvek smatralo za veliko poniženje i porugu i kao dokaz izvršenja nekog strašnog nevaljalstva - što bi stvarno moglo izgledati kao tačno, pošto tolika beznačajna imena ostaju na njemu netaknuta.
O Sali Bras su se pronosili različiti protivrečni glasovi. Neki su pouzdano tvrdili da je otišla na dokove u muškom odelu i postala žena-mornar; drugi su sumorno šaputali da se upisala kao redov u drugi pešadiski puk kraljevske garde i da su je jedne večeri videli u uniformi na dužnosti, to jest, naslonjenu na pušku, kako izviruje iz stražare u Sent Džemsovom Parku. Šapatom su kružile mnoge priče te vrste: ali u istini izgleda da su se posle nekih pet godina (a ne postoje neposredni dokazi da ju je neko za to vreme viđao) dva bedna stvora često viđala kako se u sumrak izvlače iz najudaljenijih uglova Sent Džajzla, pa idu kroz ulice vukući noge, zgureni, drhćući i zagledajući po putu i olucima kao da traže bačenu hranu i otpatke. Te se prilike viđaju samo u hladne i sumorne noći, kad se jezive aveti koje u svako drugo doba leže u sramnim skrivnicama u Londonu pod tamnim svodovima i kapijama i u podrumima usuđuju da izmile na ulicu - kao sušta oličenja bolesti poroka i gladi. Oni koji su ih morali poznavati šaputali su da su to Samson i njegova sestra Sali; pa se još i dan danji govori da oni u izvesne noći ponekad prolaze u prljavom odelu sasvim blizu prolaznika, koji s grozom uzmiče.
Kad se Kvilpovo telo našlo - ma da tek posle nekoliko dana - izvršen je uviđaj nad njim na mestu gde ga je voda izbacila na obalu. Pošto je postojalo opšte uverenje da je on izvršio samoubistvo, pa kako je izgledalo da i sve okolnosti njegove smrti govore u prilog tome, donesena je presuda u tome smislu. Ostavili su ga da bude sahranjen s prošcem kroz srce, na raskršću četiri pusta druma.
Kasnije se pogovaralo da se ta grozna i varvarska ceremonija izostavila, a da je njegovo telo u potaji predato Tomi Skotu. Ali su i u pogledu toga bila podeljena mišljenja; jer su neki govorili da ga je Toma iskopao u ponoć i preneo ga na neko mesto koje je unapred odredila Kvilpova udovica. Verovatno da su obe te priče ponikle iz proste činjenice što je Toma prilikom uviđaja lio gorke suze - što je on nesumnjivo činio, ma koliko to čudno izgledalo. A osim toga, on je pokazivao i jaku želju da napadne porotu; pa kad su ga sprečili i izveli iz sudske zgrade, on je zamračio njen jedini prozor dubeći na njemu, dok ga jedan oprezan stražar nije vešto prevalio i postavio na noge.
Našavši se na ulici posle smrti svoga gospodara on se rešio da ide po svetu na glavi i rukama, pa je na taj način počeo i da zarađuje svoj nasušni hleb. Ali kako je vremenom uvideo da mu je njegovo englesko ime nesavladiva prepreka da u tome poslu pokaže neki veći uspeh (iako je njegova veština bila na glasu i jako omiljena), on je uzeo ime jednog Talijana, prodavca slika s kojim se upoznao, i otada se prevrtao i dubio na glavi s velikim uspehom i pred mnogobrojnom publikom.
Mala g-đa Kvilp nije nikad sebi mogla oprostiti jedinu prevaru koja joj je teško ležala na savesti i nikad nije govorila ni mislila o toj stvari a da nije uz to i plakala. Njen muž nije imao rodbine, te je sad bila bogata. On nije bio napravio testamenat, jer bi inače verovatno bila siromašna. Pošto se prvi put udala majci za volju, prilikom biranja drugog muža slušala je samo sebe. Njen izbor je pao na jednog prilično otresitog mladog momka, pa kako je on pre svega zahteveo da g-đa Džinivin živi van njihove kuće, oni su posle venčanja živeli bez više svađanja nego što ga prosečno ima u drugim brakovima, i veselo su trošili novac umrlog kepeca.
G. i g-đa Garland i g. Avelj su živeli mirno kao i obično (sem što je bilo izvesnih promena u njihovom kućanstvu, kako ćemo uskoro videti), pa je posle izvesnog vremena taj mladi gospodin stupio u ortakluk sa svojim prijateljem beležnikom, te je tom prilikom bila svečana večera, igranka i pravo lumpovanje. Na tu igranku je bila slučajno pozvana najstidljivija devojka koja je ikad postojala, i g. Avelj se zaljubio u nju. Kako je do toga došlo, i kako su oni za to saznali, ili koje je od njih dvoje saopštilo tu stvar onome drugom, to niko ne zna. Ali je nesumnjivo da su se posle izvesnog vremena venčali; kao što je nesumnjivo i to da su bili najsrećniji među srećnima; a isto je tako nesumnjivo i to da su oni to zasluživali. A prijatno je zapisati i to da su podigli i dobru dečicu; jer svako umnožavanje dobrote i blagovoljenja predstavlja znatno uvećavanje prirodne otmenosti i važan izvor radosti i sreće za sav ljudski rod.
Poni je do kraja svoga života sačuvao svoju ljubav prema principu nezavisnosti, a poživeo je neobično dugo usled čega je smatran za pravoga Metusalema među ponijima. Često je išao tamo amo u malim kolima između kuća starog i mladog g. Garlanda, pa kako su stari i mladi par bili često zajedno, on je dobio svoju štalu i u kući mladih, u koju je često i sam ulazio neobično dostojanstveno. Kad su deca toliko porasla da su mogla da mare za njegovo prijateljstvo, on je snishodljivo izvoljevao da igra s njima pa bi trčao gore dole po malom travnjaku zajedno s njima kao pas; ali iako je toliko odvugnuo od svoje gordosti i dopuštao im male slobode kao što su milovanja i tapšanja pa čak i zagledanja njegovih potkovica i vešanje o njegov rep, on ipak ni jednom od njih nije dopuštao da ga uzjaše ni da ga tera upregnuta u kola, te je tako pokazivao da i njihova sloboda mora imati granica, i da između njih ima stvari tako ozbiljnih da se s njima ne može terati šega.
Pred kraj života je pokazao da je još sposoban za toplu privrženost, jer kad dobri stari Neženja, posle parohove smrti, dođe da živi kod g. Garlanda, on se jako sprijatelji s njim, pa je dobroćudno dopuštao bez ikakvog protivljenja da ga on svojeručno tera. Poslednje dve tri godine pred smrt nije radio ništa, nego je živeo kao bubreg u loju, a njegov poslednji postupak, dostojan nekog prgavog starkelje, bio je da se ritne na doktora... veterinara.
G. Sviveler, pošto se dosta dugo i sporo oporavljao od svoje bolesti i počeo da uživa svoju rentu, snabdeo je Markizu potrebnim pristojnim odelom i dao ju je u vaspitni zavod, te je tako ispunio zavet koji je dao na bolesničkoj postelji. Pošto je dugo vremena razmišljao o tome kakvo bi joj ime dao, koje bi bilo dostojno nje, on se odlučio za ime Sofronija Sfinks, koje je po njegovom mišljenju bilo blagozvučno i otmeno a usto je nagoveštavalo tajanstvenost. I Markiza je otišla pod tim novim imenom i, sva uplakana u školu koju je on odabrao za nju i iz koje suje, pošto je brzo pretekla sve takmace, premestili u školu višeg stepena pre nego što je proteklo nekoliko tromesečja. G. Sviveleru se mora odati priznanje i reći da, iako je zbog troškova oko njenog obrazovanja morao da pet šest godina ostane u oskudnim prilikama, njegova revnost u tome pogledu nije nikako slabila, nego je uvek smatrao da je za nju dovoljno nagrađen izveštajima o njenom napredovanju, koje je saslušao (uvek s krajnjom ozbiljnošću) prilikom svojih mesečnih poseta upraviteljici, a ona ga je držala za nekog književnika nastranih pogleda sa neobičnim darom za citiranje.
Jednom reči, g. Sviveler je držao Markizu u tome zavodu dok joj nije bilo, onako otprilike, punih devetnaest godina. Bila je lepa, pametna i dobre naravi, kad je došlo vreme da on počne ozbiljno brinuti šta će dalje s njom. Prilikom jedne od njegovih povremenih poseta, dok mu se po glavi neprestano vrzlo to pitanje Markiza je sišla k njemu sama, nasmejanija i svežija nego ikad. Tada mu pade na um misao, i to ne prvi put da bi oboje živeli vrlo lepo, ako bi ona pristala da se uda za njega! I tako je Ričard lepo upita, a ona, makar šta da mu je odgovorila, svakako mu nije rekla da neće; te su se sasvim ozbiljno venčali nedelju dana kasnije. A to je docnije g. Sviveleru dalo povoda da često kaže u raznim prilikama kako se ipak jedna mlada dama čuvala za njega.
Kako se baš u to vreme u Hamstedu izdavala pod kiriju jedna kućica koja je u svojoj bašti imala hladnjak za pušenje, predmet zavisti civilizovanog sveta, pa kad njihov medeni mesec prođe, oni se nastaniše u njoj. U to tiho i mirno utočište g. Čakster bi se povukao svake nedelje na ceo dan - obično počinjući sa doručkom - i on je bio njihov glavni liferant novosti uopšte, a naročito vesti iz otmenog društva. U toku nekoliko godina on je bio Kitov smrtni neprijatelj i tvrdio kako je, kad se mislilo da je Kit ukrao pet funti, imao bolje mišljenje o njemu, nego pošto se dokazalo da je sasvim nevin za taj zločin; jer bi u njegovoj krivici bilo neke smele preduzimljivosti, dok je njegova nevinost jedan dokaz više za njegovu podmuklost i lukavo raspoloženje. Ali se postepeno mirio i najzad pomirio s njim, pa je čak išao tako daleko da mu je ukazao čast svojim pokroviteljstvom, kao čoveku koji se u izvesnoj meri popravio, te mu se zbog toga prašta. Ali mu nije nikad zaboravio ni oprostio onu stvar sa šilingom; smatrajući da bi, da je došao da dobije još jedan šiling, učinio nešto što još ima smisla; ali da je njegovo dolaženje da odradi ono što je već dobio mrlja na njegovom karakteru, koja se nikad ne može oprati nikakvim ispaštanjem ni pokajanjem.
Oduvek od prirode sklon filosofskom razmišljanju, g. Sviveler se ponekad u hladnjaku za pušenje sav predavao dubokim kontemplacijama, pa je navikao da u takvim prilikama u mislima pretresa tajanstveno pitanje Sofronijinih roditelja. Lično Sofronija je mislila da je siroče bez roditelja; ali je g. Sviveler, dovodeći u vezu razne sitne okolnosti, često mislio da bi g-đica Bras morala znati nešto više o tome; a kako je od Kvilpove žene saznao za njen čudni sastanak s Kvilpom, on je puno puta dolazio na misao da bi kepec za života mogao dati ključ za rešenje te zagonetke, da mu je to išlo u račun. Ipak ćemo reći da ta razmišljanja nisu nimalo remetila njegov duševni mir; jer je Sofronija uvek bila žena puna veselosti, ljubavi i razboritosti, te joj je Dik (sem u nekim slučajnim ispadima u društvu g. Čakstera, koje je ona, kao razumna žena, više potsticala, nego što ih je suzbijala) bio vrlo odan i pitom muž. A uz to su igrali na stotine hiljada partija karata u dvoje. I recimo odmah, g. Diku na čast, da iako smo je mi nazvali Sofronijom, on ju je stalno zvao Markizom, od početka pa do kraja, i da je na svaku godišnjicu dana kad ju je našao u svojoj bolesničkoj sobi, g. Čakster dolazio na večeru i da se ta prilika sjajno proslavljala.
Kockari Isak List i Džoul, zajedno s njihovim saveznikom Džemsom Gruvsom besprekorne uspomene, terali su i dalje svoj zanat s promenljivom srećom, dok ih neuspeh jednog smelog pothvata u njihovoj struci nije rasterao u raznim pravcima, i doveo do toga da duga i moćna ruka zakona naglo učini kraj njihovom poslovanju. Taj pretrpljeni poraz je prvobitno započeo ulaženjem u trag jednom njihovom saradniku - mladom Frederiku Trentu, koji je tako postao nesvesno oruđe za njihovo i svoje kažnjavanje.
Što se toga mladog čoveka tiče, on je neko vreme u inostranstvu živeo raspusnim životom i od svoje dovitljivosti - što će reći od zloupotrebljavanja svih sposobnosti koje, kad se razumno upotrebe, uzdižu čoveka iznad životinje, a tako izopačene, spuštaju ga daleko ispod njih. Nije prošlo mnogo vremena, pa je jedan stranac prepoznao njegovo telo u onom odeljenju jedne bolnice u Parizu, gde se utopljenici izlažu radi prepoznavanja - i pored mnogih ozleda i jake unakaženosti, usled prethodne tuče. Ali je stranac mudro ćutao sve dok se nije vratio kući, i tako za telo niko nije mario, niti ga je tražio.
Mlađi brat ili gospodin samac, jer je ovaj naziv poznatiji, rado bi izvukao sirotog učitelja iz njegove samotne povučenosti i učinio ga svojim drugom i prijateljem. Ali skromni seoski učitelj se ustezao da upadne u bučni svet, a zavoleo je svoj stan u crkvenoj porti. Blažen u miru svoje škole i na svome položaju i u privrženosti ožalošćenog prijatelja male Nele, on je nastavio svoj mirni život, a usled zaslužene zahvalnosti svoga prijatelja  - - neka ovo kratko pominjanje bude dovoljno za to - nije više bio siromašan učitelj.
Taj prijatelj je - gospodin samac ili mlađi brat, recite kako hoćete - imao na srcu veliku tugu; ali ona nije u njemu budila mizantropiju, ni manastirsku sumornost. On je išao po svetu pun ljubavi prema ljudskom rodu. Njegovo glavno uživanje zadugo se sastojalo u tome da ide u stopu po starčevom i devojčetovom tragu (ukoliko je mogao znati za njega po njenom poslednjem pričanju), da zastaje onde gde su oni zastali, da žali onde gde su oni stradali, i da se raduje onde gde su bili srećni. Oni koji su bili dobri prema njima nisu izmakli njegovom traganju. Dve sestre u školi g-đice Monfladers - - one koje su bile njene prijateljice, jer ni same nisu imale prijatelja - g-đa Džarli, vlasnica voštanih figura, Kodlin i Šort, - sve ih je on našao; i, možete biti uvereni, da nije zaboravio ni na ložača fabričke peći.
Kako se glas o Kitovom slučaju proneo na sve strane, on mu je pridobio mnoge prijatelje i mnoge ponude o staranju za njegovu budućnost. On isprva nije nikako mislio da napušta službu kod g. Garlanda, pa je posle upozorenja i saveta od strane toga gospodina počeo da pomišlja na mogućnost promene, posle nekog vremena. Ali mu jedan od porotnika koji su bili poverovali u optužbe iznesene protiv njega, pa ga na osnovu njih i oglasili krivim, nađe tako dobro mesto i to takvom brzinom da se Kitu prosto presekao dah od čuda. Posredstvom toga istog gospodina i njegovoj majci su tako osigurana sredstva za opstanak, te je i ona bila srećna i zadovoljna. Tako se, kako je Kit često govorio, njegova velika nesreća pretvorila u izvor svega njegovog potonjeg blagostanja.
Da li je Kit celog veka ostao neženja, ili se oženio? Razume se da se oženio, a koja bi mu druga mogla biti žena osim Varvare? A najlepše od svega je to što se on tako rano oženio da je mali Jakov postao stric pre nego što su mu se listovi zaodenuli pantalonama
- iako to još nije ono najbolje, jer je neizostavno i bebica postala stric. Niko ne može predstaviti sreću Kitove i Varvarine majke povodom toga znamenitog događaja. Uviđajući da se tako lepo slažu u tome, kao i u pogledu mnogih drugih stvari, one su uzele zajednički stan, te su bile najsložnije prijateljice otada pa nadalje. A Astlijev cirkus je imao razloga da bude srećan i presrećan što su ga oni svi zajednički posećivali svakog tromesečja po jedanput
- i to na sedištu u parteru! - a zar nije Kitova majka s pravom mogla da kaže, kad bi god prošla tuda i videla kako se zgrada kreči spolja, da je Kit doprineo tome svojim poslednjim čašćavanjem, i kad se pitala šta li bi direktor mislio, dok oni prolaze pored njegove kuće, kad bi znao za to.
Kad su Kitova deca imala šest i sedam godina, među njima je bila i jedna Varvara, i još kako lepa Varvarica! Pa nije nedostajala ni tačna kopija maloga Jakova, onakvog kakav je izgledao u ono davno doba, kad su ga učili šta su to ostrige. Razume se da je postojao i jedan mali Avelj, kršteno kumče g. Garlanda istoga imena; pa je tu bio i jedan Dik, koga je g. Sviveler naročito voleo. Ta mala grupa bi se s večeri često okupila oko svoga oca, pa bi ga molila da im opet priča onu priču o dobroj gospođici Neli koja je umrla, što je Kit rado činio, a kad bi se oni rasplakali slušajući priču, a ujedno i žalili što nije duža on bi ih poučavao kako je ona otišla na nebo, kao i drugi dobar svet, i kako se, ako budu dobri kao ona, i oni mogu nadati da će doći tamo jednoga dana, pa će je videti i upoznati, kao što ju je poznavao i on kad je bio dečak. Zatim im je pričao kakav je siromašak nekad bio, i kako ga je ona poučavala o onome što on usled siromaštva ne bi mogao naučiti, i kako je starac imao običaj da kaže: „Ona se uvek smeje Kitu“, na što bi oni ubrisali suzice, pa bi se i sami smejali pri pomisli da je i ona to radila, i, opet bi bili veseli.
Ponekad bi ih poveo u ulicu gde je ona nekad stanovala, ali su nju nove prepravke bile toliko izmenile da više nije izgledala ista. Stara kuća je bila odavno srušena, a na mestu gde je ona stajala bila je lepa, široka ulica. On bi isprva štapom nacrtao na zemlji jedan četvorougaonik da im pokaže gde je ona stajala: ali bi ubrzo postao nesiguran u pogledu mesta, i mogao bi samo reći da je to negde tu, po njegovom mišljenju, i da te promene zbunjuju čoveka.
Svega nekoliko godina dovodi do takvih promena, i sve na svetu prolazi, kao i priča koja se priča!

1 Stentori - stari legendarni grčki junaci učesnici u Trojanskom ratu, poznati sa svoga gromkog glasa. - Prev.
2 Tauer Hil (Tower Hill) je breg na kome se nalazi čuvena Londonska Kula.  - Prev
3 Rufet - poziv, zvanje, zanimanje.
4 Kanavaca - grubo platno za džakove.
5 Sviveler znači kopča za spajanje na lancu, a sniveler znači slinavac, balavac. - Prev.
6 Kvarta - stara mera za tečnost, koja sadrži dve pinte, tj. 1,86 litara - Prev.
7 Panč (Punch) popularni naziv glavne ličnosti u pozorištu drvenih lutaka. - Prev.
8 Troters (Trotters) bi značilo kaskalo, a Šort (Short) kratak, te bi ovaj nadimak ustvari značio: Kratkonogo kaskalo. - Prev.
9 Kilt - deo nošnje škotskih gorštaka u obliku suknjice od tkanine s šarama u kvadratima čija je boja različita kod svakog plemena, tako da se po samoj boji tih kvadrata raspoznaje iz kojeg je plemena onaj koji nosi kilt. - Prev.
10 Kruna (crown) srebrn novac od pet šilinga. - Prev.
11 Legendarna životinja slična gušteru, za koju se misli da živi u vatri - prema tome osoba koja može da izdrži veliku vrelinu. - Prev.
12 Galon - mera za tečnost, 9,5 litara. - Prev.
13 Akrostih - kitica stihova čija početna slova sastavljaju jedno ime. - Prev.
14 Bras (Brass) - na engleskom znači tuč, mesing. - Prev.
15 Poznati priručnici prava, - Prev.
16 81° po Farenhajtu, što iznosi 27° po Celzijusu - Prev.
17 Stounhendž (Stonehenge) - glavni praistorijski spomen Engleskoj od ogromnog monolitnog kamenja postavljenog u krug na ravnici severno od varoši Salisturija. Spomenik datira iz godine 2000. pre naše epohe. - Prev.
18 Bras (Brass) znači na engleskom tuč. mesing. - Prev.
19 De lunatico - o ludaku. - Prev.
20 Greis In (Gray’s Inn) - jedna od četiri pravničke organizacije u Londonu, u posebnim sudskim zgradama, koje su imale pravo da priznaju pravo na advokaturu. - Prev.
21 An-kor - na francuskom (encore) znači „još“. - Prev.
22 Aluzija na popularnu priču o Diku Huitingtonu, siromašnom, vrednom i poštenom dečku koji se obogatio, kad je njegov gospodar odneo u Maroko njegovu omiljenu mačku i prodao je tamošnjem sultanu za suvo zlato, jer u Maroku nisu znali za mačke, a miševi su slobodno hodali po stolu za vreme jela. Huitington je kasnije postao lordmer grada Londona. - Prev.
23 Bifon (Buffon) čuveni francuski prirodnjak i stilist osamnaestog veka; bufon - pajac, komedijaš. - Prev.
24 Engleska reč bachelor (izg: bečelor) označava studenta koji je položio prvi završni ispit posle univerzitetskih (diplomski), a ujedno znači i neženjen čovek, bećar. - Prev.
25 Solus - latinski sam. - Prev.
26 Old Bejli (Old Bailey) glavni krivični sud u Londonu. - Prev.
27 Sveto Pismo. - Prev.
28 Banši - (banshee) duh čija cika predskazuje smrt u kući. (Narodno verovanje u Irskoj i Škotskoj). - Prev.