Misterija Beograd – Izgubljeni Artefakt

U sredu po podne, Mihailu, beogradskom profesoru srednjih godina, komšija vatrogasac donosi nagorele papire s čudnim znacima, koje je pokupio s mokrog poda jednog stana u zapaljenoj višespratnici. I dok Mihailo usput pokušava da dešifruje tajne znakove, oni misteriozno menjaju njegov usamljenički život u velikom stanu na Dorćolu: profesor iznenada počinje dobro i obilato da jede, a još bolje da pije, a u njegov život ulaze i vraćaju se žene. Uz tajnovite lepotice i još tajnovitije papire-artefakte, uz tužnog srpskog pesnika čije pesme recituje ovim fatalnim damama, uz muziku, knjige i filmove koji mu se javljaju, Mihailo će ići dalje – u svoju prošlost, otkrivajući skrivene tajne svog porekla – u drugi život, koji vodi na Savamali – među zvezde gde ga odvode crvene cipele koje zaverenički nose sve ove žene njegovog života.

U potrazi za značenjem čudnovatih artefakata, koji liče na vanzemaljske, ovaj dorćolski profesor sve više ulazi u ovozemaljsku stvarnost pravih tajni koje su mu bile nadohvat ruke, sukobljava se s misterijama Beograda kao što su: Gde je nestala Bajlonova pijaca? Šta se krije na potezu Nemanjina – Balkanska – Železnička stanica? Zašto više nema beogradskih ćevapa? I dok se on bavi tajnama, ljudi i žene iz njegovog života menjaju lica, pokrenuti kao i Mihailo tajanstvenim znakovima koji će na kraju biti pročitani, ali Mihailov život više nikada neće biti isti, kao ni Beograd u kome živi skupa s vama.

1
Sreda po podne:
Miletovi papiri, ajkmokac i pivo

Otključao sam vrata i ušao u stan. Nekako mi je sve drugačije mirisalo otkako je Žana otišla, pa i ovaj kučni, ustajali vazduh. Kao da je i on bio napušten. Ostavljen.
- Idem u Pariz, kod tetke - rekla je i počela da se sprema. Iznenada. Bez uvoda ili scena. Samo tako. Odjednom.
- Ne mogu više da budem ovde u ovom glupom, dosadnom Beogradu - rekla je kao da se izvinjava.
- A ja? - pitao sam je, ali nikada nisam dobio odgovor. Otišla je brzo, kao da je francuski voz na liniji Pariz-Lion. Kao da se nekom prostornom mašinom već deportovala tamo kod njih, u Francusku. Brzo, tačno i bez mnogo buke.
Ovde kod nas, u Srbiji, više nema brzih vozova iako su ih dugo i bučno najavljivali. Idu samo oni spori, oni od pre poslednjeg rata, koji smo izgubili, a da ga nismo ni vodili. Do tog rata, u kome nismo ni učestvovali, gubili smo samo one ratove u kojima smo pobeđivali. Sada više nema ratova, ostale su samo stare pruge.
Zato je valjda Žana i otišla odavde. Zbog tog gubitništva koje nosimo kao kletvu, bez obzira na pobede i poraze. Zbog tih naših ratova u prošlom veku, koji nas u ovom prate. A najviše zbog brzih vozova. Zbog Evrope. Zbog života koji je tamo negde. Samo nije ovde. U Beogradu. Na Dorćolu. Sa mnom.
- Moram to negde da zapišem - promrmljao sam sebi u bradu, zadovoljan pesničim uzletom na otvorenim vratima i ušao sam unutra. U ustajali, veliki stan koji je ovako prazan, budio u meni mnoge uspomene.
Pre ovog nedostatka Žaninog mirisa, a mnogo pre njenih parfema, gelova, pomada, lakova, karmina i ostalih hemijskih isparenja, stan je najčešće mirisao na ustajali duvan. Deda Stojan, koji mi je stan ostavio, pušio je do poslednjeg daha. Za njega je pušenje bilo isto što i disanje. Navika, potreba, smisao. On se ujutro budio i često ustajao samo da zapali cigaretu.
Kad su mu lekari strogo zabranili da puši, on ih je odmah poslušao, što je meni bilo jednako neverovatno kao i da su se vanzemaljci šetali Terazijama. Ta njegova oštra disciplina je trajala tri dana. Onda su mu se u ustima pojavile rane, po koži izbile fleke, počeo je da se guši i da nekontrolisano trese glavu.
Njegov organizam više nije mogao bez nikotina. Navikao se tokom godina, srodio se s otrovom, hranio se njim. Tad sam ja prestao da pušim umesto njega, pomalo zbog neke božanske ravnoteže, a pomalo iz straha. On je nastavio jer mu nije bilo druge i poživeo je još tri godine uglavnom na duvanu, kafi i jednoj rakiji svakog jutra.
Otkad su baba i mama nastradale, Stojan je jeo kao vrabac. Ujutro bi popio jednu rakiju, ali je preko dana znao da popije pivo ili vino uz ručak, što je ranije radio samo u kafani. Tako se uz duvan, ovde u stanu, često blago osećao i miris alkohola. Imali smo mi i losione posle brijanja i francuske parfeme, koje nam je poklanjao Stanoje, Stojanov brat, ali je miris duvana sve to uzimao pod svoje.
I tu se moja priča о mirisima stana završava. Žanin period, kad je stan više ličio na kozmetički salon i mirisao kao da je na vratima ugravirano pedikir-manikir-frizer, sada ću preskočiti. Namerno. Zbog Pariza. I Evrope.
Ovaj stan, kao i onaj Stojanov stari, dole na starom Dorćolu - veći i mračniji - mirisao je na kuću jedino dok je baba Nata bila živa. Onda je znao da zamiriše na supu, na jabuke i cimet, na sarmu ili tortu od čokolade. Onda je mirisao na porodicu i na toplo. Mirisao je na slavu i na novu godinu, na ajvar i džem od šljiva. Mirisao je na čistu posteljinu. Ponekad i na beli luk.
Sad ne miriše ni na šta. Namerno.
Kad je Žana otišla i ponela svoju ordinaciju lepote u dve pune torbe, kupio sam sredstvo za ubijanje mirisa i tukao sam s njim po sobama i ormanima svakog dana pre odlaska na posao. Hteo sam s oustom iz hipermarketa da ubijem sećanja, ali mi nije baš polazilo za rukom. Uvek bi se neko sećanje provuklo. Verovatno zato što sećanja nisu pominjali na deklaraciji proizvođača, a možda zbog toga što je i pakovanje bilo od onih iz serije 20% više za iste pare. Možda te ubice mirisa sa 20% više spreja, u stvari, slabije utiču na pamćenje. Ne znam. Operacija mi baš nije uspela.
Bilo bi lepo da imaju i neki dememorans u hipermarketima, bar sa 24 sata zaštite, a može i duže. Isprskaš ga sebi u uši i on pokupi sećanja. Nema veze što se osećaš na znoj. Važno je da se ne sećaš Žane, nekih drugih vremena, devedesetih na primer, ljudi koji su se promenili, žena koje su te ostavile. Bilo bi lepo, ali nemaju.
Punim plućima sam udahnuo bezmirisni, ustajali vazduh i okrenuo se da zatvorim vrata i uronim u svoju samoću, kad začuh Mileta, komšiju sa sprata.
- Ama, pusti me na miru, ženo! Znaš da mi je posao takav. Kakve su te bube uhvatile pod stare dane, sačuvaj me bože! - čuo sam ga dok je izlazio iz stana, zalupivši vrata za sobom.
Mile je bio vatrogasac, a Persa, naša komšinica još iz stare zgrade, bila je njegova supruga i davnašnji san mojih neprospavanih pubertetskih noći. Nekada opasna riba, ženska ikona u vreme čuvenih, beogradskih žurki s početka osamdesetih, sada je bila ljubomorna na sve što u Beogradu nosi suknju. Kao da ovdašnje ženske samo čekaju Mileta da im gasi vatru.
A tada, početkom osamdesetih, tek što je Maršal otišao na onaj svet i posle otprilike godinu dana, koliko se na radiju mogla čuti samo klasika i Zdravko Čolić, ceo Beograd je krenuo ka Evropi, a ne ovako separatistički kao Žana. Barem s muzikom i žurkama. Za Persidom su trčali šminkeri s Dedinja i sa Senjaka, kao i pankeri s Voždovca i s Vračara. A dugonogu lepoticu je stigao Milence, koji je slušao Pink Flojd. Igrala je Persa uz Ekatarinu i Djuran Djuran, a pala na Shine on you crazy diamond.
Ona je oduvek, pa i tada, bila malo kontrol-frik, kod nje se uvek znao red, ali ovo s Miletom, koji je bio dobar kao pekarski hleb s donjeg Dorćola, odakle je vatrogasac bio poreklom, već je prelazilo u krajnost.
- Zdravo Mile - morao sam da ga zezam malo i da dolijem benzina na vatru - pozdravila te Mira, sekretarica s našeg odseka.
- O, Mihailo, drkajlo, tetku li ti tvoju - smejao se, pokazujući mi glavom ka vratima iza kojih je sada sigurno stajala moja najdraža komšinica i osluškivala šta govorimo. - Znaš da Persa odavno ne pada na te tvoje zajebancije, nego dobro da sam naleteo na tebe, sad si me podsetio na nešto. Perso, daj mi onu kesu pored vrata - viknuo je.
- Onu musavu kesetinu s kojom si mi tepih ukaljao i usmrdeo, punu nekih papirčina - čuo sam Persu koja nas je sve vreme posmatrala kroz špijunku, kako viče s one strane vrata.
- E, baš tu kesu, ženo, da mi ne zvocaš više zbog nje. Kao da ti je samo moja kesa problem u životu.
- A i ti mali voliš da zezaš, voliš - zapretila mi je Persa prstom pošto je s vrata bacila kesu na nas. Nisam mogao a da se ne nasmejem sa zadovoljstvom. Slatko sam joj se svetio za sva ona zadirkivanja kada sam bio klinac.
- Nego, hoćeš li ti da ručaš sa mnom kad ovaj moj klipeta neće - pogledala je razočarano u Mileta. - Sigurno mu švalerka bolje kuva! Ili oni njegovi bradati pederi s kojima je više hleba pojeo nego sa mnom. A ja napravila pileću čorbicu, ajmokac i zelenu salatu, zbog njega, budala ženska. Ajde društvo da mi praviš, Mihailo, pa da zajedno ručamo.
Persida me je oduvek zvala isključivo po imenu. Kao i deda.
- Ama, koliko puta da ti kažem da se Nidži vozaču žena porodila pa obrćemo danas prase. I pusti dečka na miru, ima on pametnija posla nego da s tobom jede ajmokac - smejao se Mile - a moram i ovu kesu da mu dam. Da mu objasnim nešto.
- Obrćeš ti, Mile, samo što nisu prasići - smeškala se ona i vrteći još uvek zanosnim bokovima ostavila nas je u hodniku. Persida je oduvek bila i ostala zgodna žena, malo krupnija i jača, ali zgodna. Na neki svoj način. Da je kojim slučajem snimala porno filmove bila bi prototip edipovske domine: u jednoj ruci drži bič, dok drugom rukom blago miluje nesrećne podanike.
- Kad ti ovaj moj nesrećnik uvali tu kesetinu i objasni ti svoje vatrogasne vratolomije, dođi Mihailo, uzdanice moja, da ručamo. I ponesi dva-tri piva. Znam da nemaš ništa za jelo, ali pivo imaš sigurno - doviknula je nesuđena domina žalosno, zatvarajući vrata. Bila je to meni upućena kritika, ali na Persin način. Bila domina ili Dorćolka, znala je da postoji granica preko koje ne sme da pređe.
Da, kod mene je uvek bilo piva. Još od Stojanovog i Stanojevog vremena. Bila je uvek i poneka flaša vina. Žana je tamanila tamjaniku. Belo. Ja sam voleo crno. Još kao klinac sam pao na vina s Pelješca. Bilo ih je u svakoj samoposluzi. Onomad. Sada sam promenio geografsko poreklo. Jaka pića nisam držao. Otkad je Stojan umro, niko više u ovoj kući ne pije onu jednu jutarnju, pa sam njegove rakije razdelio.
Nekako je, tu u isto vreme kad i Stojan, na onaj svet otišao i Rale, seljak koji nam je godinama donosio sir i rakiju na vrata. Umro je, valjda, samo dan-dva ranije. Došao zet da donese poslednji Raletov sir i poslednju flašu rakije, baš na dan kad smo sahranili Stojana.
Ispalo je da je i za Raleta i za dedu to bilo kasno. Tada sam shvatio da ni ti ni tvoj sirdžija ne znate koja vam je kriška poslednja, i koju rakiju ste popili za pokoj svoje duše.
Zet sir nije umeo da pravi. A rakiju je pio sam.
Pustio sam Mileta unutra, gledajući sa zanimanjem prljavu kesetinu koju je on nosio s nekim posebnim pijetetom.
- Idi posle i pojedi s njom taj ajmokac, života ti - zamolio je Mile pošto smo se našli u sigurnosti mog stana.
Nisam imao srca da ga odbijem. A ako sam već mogao da biram između svoje kajgane i Persinog ajmokca posle kisele čorbice, bilo je jednostavno odlučiti. Bez obzira na nesporan višak nepotrebnih informacija koje ću progutati skupa s jelom, bez obzira na prenadražene bubne opne i unakrsno ispitivanje gore od onih na suđenjima za serijska ubistva, poješću nešto kuvano i otrpeti duševni i ušni bol.
Persida je bila sedam godina starija od mene. Kad se sredi i našminka izgledala je kao da je moja i Miletova mlađa sestra. Imala je dušu kao tri ruske stepe, ali njen glas je bio podešen na antimušku frekvenciju. Usta nije zatvarala, a govorila je brzo, prilično glasno i razgovetno, tako da nisi mogao da je ne čuješ.
- Bar kad jede ona ćuti - reče Mile kao da mi čita misli. - Pomalo - dodao je iskreno nakon kratke pauze. Onda je nastavio: - Nego da ti dam ovo.
Izvadio je iz kese savijene, ogaravljene papire i pružio mi ih.
- Znaš da smo pre neki dan gasili požar u višespratnici preko puta Kalemgdana. Instalacije. I to novija zgrada, batke moj, pa ti gledaj. Buknulo s razvodne table pa po celoj vertikali izbio plamen.
- Јеl’ to ono kad si bio na televiziji? - setio sam se Mileta na Studiju B. Vatrogasac, komandir u prvom planu.
- E, to je! Stiglo, bogami, desetak ekipa, izvukli smo ljude na vreme. Struju isključili, ali se vatra proširila. Treći, četvrti, čak i šesti sprat, sve smo evakuisali. Rade šmrkovi, vatra bije, došla do krova. Udario vetar, od grada duva, kao da hoće plamen na Kališ da baci. Životinje u zoološkom počele da riču. Ne pamtim da sam video takvu vatru, kao da je neko kontroliše i vodi. Sreća pa je ulica široka, a ima onaj deo s prugom, inače bi stigao požar do parka.
- Mile, pređi na stvar - morao sam da ga usmerim ka cilju, jer kad krene sa svojim vatrogasnim pričama, Mile, ne ume da stane. Kao da je od Perse povukao malo pričajuće bolesti, pa se ona pomešala s vatrogasnim žarom. Mile je znao da razlikuje hiljadu i jednu vrstu plamenova, po boji, mirisu i dimu koji prave. I mogao je о tome da priča tri dana bez prestanka. Problem je u tome što obične smrtnike to najčešće nije interesovalo.
- Nešto nam je bio čudan stan na petom spratu. Nema nikog unutra, bar se niko ne odaziva. Izgleda kao da ga vatra preskače, a kad bolje pogledaš, ona baš kao da na njega udara. Mi je gasimo, ugasimo, a ona opet. Samo sukne. Skoči na nas, pa na stan. Kao da je živa zver.
Mile je voleo epske opise svojih vatrogasnih doživljaja. Svaki njegov požar je bio boj Marka Kraljevića i Muse Kesedžije. Možda to mi, koji vatru ne poznajemo, ne shvatamo i možda je prekaljeni vatrogasac bio u pravu, ali ja sam bio gladan, a Persa je namerno postavljala sto tako da se jasno iz hodnika čulo kako zveckaju tanjiri, viljuške i kašike.
Ostavila je odškrinuta vrata od stana, da može na nas da pripazi, pa su se mirisi čorbice, kuvane zeleni i belog luka iz ajmokca mešali u vazduhu i jurili me gladnog, da citiram Mileta - „kao žive zveri“.
Voda mi je krenula na usta. Ugašeni požar od pre tri dana mi u ovakvom stanju luđačke gladi nije držao pažnju.
- Ugasimo mi na jedvite jade, ali niko nema mira. Vatra ti je kao život, može da tinja u zidovima i da iznutra izbije na nas, s leđa da nam dođe. Svi mi godinama gasimo i svega smo se nagledali. Ne bi ti verovao kako gori borova šuma, pa šišarke iskaču kao bombe po pedeset metara.
- Pričao si mi о šumi, Mile. Skrati malo. Doneo si mi neke papire, zašto?
- Krenemo mi vrata da izvalimo, možda unutra još gori, nikad ne znaš - klimnuo je on glavom kao da me razume i odobrava, ali je po običaju samo nastavio po svome. - Ali neće, bre, vrata stoje kao da je sef, a ne stan. Ni sekirom, ni pijukom, ni štanglom, ništa. Spustimo se onda sa šestog sprata na terasu i jedva probijemo stakla.
- Šta je to, neko pravio tvrđavu od stana jer je čuvao pare unutra i slike koje je pokrao? Neki rodoljub, koji je u međuvremenu zapalio preko grane?
- Ne. Ništa tako. Ni izdaleka. Unutra je bio nov, ali skroman nameštaj. Jedan kompjuter, veliki sto i uobičajene stvari, samo što na policama nisu bile knjige, nego papiri. Kad smo probili okna, dosta se tih papira razletelo, pa su mnogi ubrzo plivali po vodi, pošto smo uleteli sa šmrkovima. Da je vatra prodrla u stan, buknulo bi kao kad spremaš roštilj pa potpališ suvo granje.
- Pa, što ste ga pohvali vodom onda kad stan nije goreo? - sad mi ćela priča nije bila najjasnija.
- Nije goreo, ali je dimilo od vodova i unutra je, batice, bilo hiljadu stepeni. Gorelo je bilo i ispod i iznad. Sve bi se unutra istopilo.
- Dobro, bre, Mile, pa otkad te znam ti si vatrogasac i gasiš požare. Kakve sad to veze ima sa mnom? - počeo sam da gubim živce. Nisam baš video smisao ove priče, a miris ajmokca mi je već grizao želudac.
- Oprema nam ništa ne valja. Raspada se. Tri maske nam otišle i ja ti pokupim delove, da se ne izgube, smotam u nagorele papire, koje sam pokupio s poda, i vratim u kamion. Nisam imao ovu kesu pri sebi. Posle u stanici vidim na njima neke hijeroglife, kuke kvake, nađem kesetinu i eto ga.
- I onda si meni doneo te papirčine, umesto da ih baciš u đubre?
- Jebiga, batice, profa si, a ja to još nisam u životu video, iako sam gasio u bog te pita koliko stanova, firmi i svačeg sam se nagledao. Na Karaburmi, pre tri godine, uhvatila vatra orman. Dimi iz njega, kao na stovarištu. Kad smo ugasili i otvorili, a ono gumene kite kuljaju - smejuljio se Mile.
- Milence, to mi nisi pričao. Šta ste gasili, neki divlji seks-šop. Zapalili se vibratori od mnogo trenja?
- Jok, bre, kakav seksi-šop, dve babe se ljubavišu još od ratnih dana. Partizanke. Da mi je deda, onaj po majci, živ, opet bi se ubio, bog da mu dušu prosti.
Miletov deda, s one nedorćolske strane njegovog genetskog nasleđa, inače je bio prvoborac. Umalo Narodni heroj. Ubio se razočaran u drugove. Sada bi se razočarao i u drugarice.
Dok je on govorio, ovlaš sam pogledao papire na kojima znakovi nisu izbledeli, iako ih je Mile, navodno, pokupio iz vode. Nisam prepoznao pismo, a i svetio je bilo slabo, pa sam ih vratio u kesu i ostavio na kauču u dnevnoj sobi.
- Ima kod nas jedan pametnjaković, Stevdža, koji ih je dobro pregledao, on kaže da je to hebrejski, neka Tora, Talmud, Kabala, sve se razbacuje kao da nešto zna, a lupeta onoliko. Vidim ja, pa se setim tebe.
- Ne znam, ne liči mi na hebrejsko pismo. Osim toga, Jevreji svoje svete spise ne drže kao kancelarijske papire. A možda se i varam, pa je neko nešto izučavao. Ne znam, pogledaću to večeras na miru, ne mogu sad ovako s nogu. Gladan sam i grlo mi se osušilo jer predajem i pričam od jutros. Idem lepo da ti napijem ženu i da ti pojedem sav ajmokac, pa ćemo papire natenane - kazao sam mu i otišao do frižidera po pivo.
Te večeri se igralo polufinale Lige šampiona, a za nas dvojicu koji smo preostali iz nekada velike ekipe zagriženih Zvezdaša, sad je bilo važno da nam igra Barselona. Promenili smo se. Nekada smo u daleko brojnijem sastavu gledali Zvezdu. Najčešće na Marakani.
Veći deo bivše ekipe je odavno otišao u Kanadu. Sad tamo gledaju hokej i imaju neke svoje timove kojima se ne trudim da zapamtim imena. Evropski fudbal im je u nezgodno vreme. Beograđani postali Kanađani.
Mi koji smo pretekli ovde ne gledamo često Zvezdu. Partizan nikada nismo ni gledali. Sada smo uglavnom podeljeni na Barselonovce i Junajtedovce. Mi koji volimo Barselonu gledamo i Arsenal. Ove pališe za Mančester Junajted, kao po komandi, više vole Real.
Ja sad i ne znam kо igra za Zvezdu, a kad sam bio klinac znao sam i prvu ekipu i rezerve, u pola noći. Godinama već navijam za Barselonu i ne obazirem se. Ona Zvezda, koja je bila prvak Evrope, više ne postoji. Ovo je sad neki mali klub koji igra na velikom stadionu.
U frižideru sam imao pivo u flašama i to dve vrste, jedan senf, pivo u limenkama i to crno pivo, domaće svetlo i strano svetlo, načeto pakovanje jaja i opet pivo u pet ambalaži. Za svaki slučaj. Ako kriziramo.
- Vidi ti ovo kad stigneš. Neće papiri pobeći. Ajmokac možeš slobodno sav da pojedeš, ne marim ni za beli luk ni za belo meso kome je duša skuvana. A ako Persu napiješ ja ću ti doneti kutiju viskija od dvanaest godina - viknuo je kada smo već bili u hodniku, tako da je i ona mogla da nas čuje, pa je strčao stepenicama kao da je dečkić.
- Jebiga, Miksere, otkad sam vadio mrtve iz liftova, ja se tim čudom ne vozim više - rekao mi je jednom prilikom. - A i za srce je zdravije ići peške.
Mile je otišao na prasetinu s ražnja, kо bajagi. Tajanstveni papiri su se odmarali u mom bezmirisnom stanu, a ja sam krenuo u susret Persinoj kuhinji i uspomenama iz detinjstva. Persidu je moja baba Nata učila da kuva, a pouzdano znam da je pileću čorbu od bataka i ajmokac od preostalog belog mesa s pileta, mogla da nauči samo od stare garde.
Njena majka Božana, sjajna žena, koja je moje detinjstvo obeležila na više načina, veze nije imala s kuvanjem. Božana je mogla u ondašnjem Beogradu u tri noću da ti nađe jagode u decembru u diplomatskom magacinu, što je bilo na granici fantastike, ali nije znala da umuti ni šlag za njih. Kao da je bila u rodu sa Žanom.
Moj stomak se uopšte nije bunio kada je Žana objavila polazak svog voza za Pariz. On je nju odmah prežalio. Istog trenutka. Mislim da je pomalo i slavio. Nakon što je ova prelepa, zgodna brineta otišla iz našeg života, morao sam da mu se svečano zakunem da ću sledeću picu da naručim kada prvi čovek sleti na Mars. Budući da su nedavno ukinuli i spejs-šatlove, čini mi se da neću ja picu skoro jesti.
I nije mi žao.

2
Sreda veče:
Toma Vojnik, gibanica i redovi koji lebde

Kad je zapištao interfon i trgao me iz sna, pomislio sam da je jutro. Persa i ja smo se ubili tog popodneva. Prvo smo udarili po nekoj rakiji, viljamovki koju je Mile dobio kad je letos gasio štale u Maloj Moštanici. Pa smo onda prešli na kiselu čorbu, da se razbistrimo, i na kraju vruć ajmokac, prepun belog luka, što smo gasili pivom i uspomenama na stare dane.
Kratko komiranje u predvečerje i odlazak stazama snova nisam mogao da izbegnem, sve i da sam hteo. Sanjao sam, što je čudno za popodnevnu dremku, neku kišu i zelenilo koje pod tom kišom raste kao ludo. Sanjao sam svemir i ekrane, ali sam se brzo vratio na Zemlju, gde sam imao ženu koja mi malo gunđa oko fudbala i piva, premda sprema u kuhinji nešto za mene i nekog klinca koji je obukao dres Barselone.
Otvorio sam oči tek nakon drugog elektronskog piska, podrignuo i doteturao se do vrata.
- Ко si da si, idi po pivo - rekao sam - nemam dovoljno.
- Otvori Bule i ne tupi - začuo se glas Tome Vojnika i zveckanje flaša iz punih kesa.
Tomislav Mitrović, zvani Vojnik, po ocu potomak stare beogradske radničke familije, po majci seljak iz srca Šumadije, znao je za red. Taj red nije naučio s ove beogradske strane, jer za razliku od svih dugih starih Beograđana koji su, bar po priči, ili bili neki Hadži, ili u najboljem slučaju predratni bogataši, Tomini su generacijama bili proleteri, koji su to ostali i tokom diktature proletarijata, i uvek su više ličili na siromašne seljake nego na građane, pa nisu baš patili od gradske etikecije.
Glavnu crtu reda kod Tome je uterala majka Melanija, prava seljanka, koja i dan-danas zanosi dok govori, ali je familiju Mitrovića naučila da se golog dupeta u goste ne ide, pogotovo ne na polufinale Lige šampiona.
- Drži ovo pivo - gurnuo mi je s vrata kese u ruke i vratio se dole do kola.
- Melanija spremala gibanicu, pa sam ceo pleh morao da vučem - gunđao je Vojnik.
Nadimak nije nosio po vojsci, iako se on uvek ponašao nekako vojnički, ali u štreberskom smislu. U suštini, on nije imao ni ,,v“ od vojne discipline, kao što ni njegov nadimak nema nikakve veze s ratovanjem.
On je još pri kraju osnovne škole pročitao sve Denikenove knjige о vanzemaljcima koji su zapravo bili naši bogovi, antički kosmonauti. Zato se u gimnaziji bavio mnogo ozbiljnijim temama, kao što je čuveni Vojničev ili Vojnićev rukopis, kako ga kod nas zovu, u zavisnosti od transkripcije.
Reč je о nesvakidašnjem delu nepoznatog autora, pisanom nepoznatim rukopisom, na naročit način ilustrovano, prepuno neverovatnih dijagrama i mapa i koje od svog otkrića do današnjih dana budi maštu mladih istraživača i ostaje zagonetka koja se verovatno nikada neće rešiti. Da li je posredi obična podvala trgovca knjigama, delo nekog nadarenog ludaka ili čak vanzemaljca, verovatno nikad nećemo pouzdano saznati. Tako je i najbolje.
Toma je toliko gnjavio s tajnom tog rukopisa da su ga prvo prozvali Vojnić, ali je neko brzo ono rogobatno ,,č“ pretvorio u „k“ pa on postade i ostade Vojnik, a s vremenom je to postajalo i Vojak, što ga je posebno nerviralo jer su svi onda mislili da je Slovenac. Za razliku od njega, ja sam imao bezbroj nadimaka. I nijedan od njih mi se nije prikačio kao njemu ovaj Vojnik.
- Stavi ga u rernu, Bule - rekao je na povratku i uvalio mi vreli pleh u ruke - da se ne ohladi.
Miris gibanice me je udario u glavu kao kad prvi fiks odvali mladog narkomana. Žana me je načisto ispostila i upropastila. Prvo me je izgladnela, onda me je izludela, a na kraju me je ostavila. Kad malo bolje pomislim, ni taj seks nije bio neki, osim što ga je bilo. I posle se neko pita što je Vojnikov ćale, gradski šmeker, oženio seljančuru Melaniju i što je preko noći postao papučić?
Naleteo čovek na pravo žensko i gotovo. Češće je u tazbini nego kod svoje familije. Tamo kolju svinje, peku rakiju idu u lov. Ovde šipak. Kad odeš u goste - samo kafa sikteruša. E, sad, to što ženu sluša kao dresirani vučjak carinika, to je cena za gibanicu i uvek topao krevet. Sloboda koja se ogleda u izboru broja telefona koji ćeš pozvati da bi naručio hladnu picu - i nije neka sloboda.
- Šta ti je ovo, majke ti? - pitao je Vojnik preturajući po kesi, koju sam ostavio na mestu na kojem je on obično sedeo.
- Mile vatrogasac naleteo na neke rukopise, pa doneo da to pogledam. Zna on da ja imam pravog doktora za njegove dragocene spise s poda nagorelog stana.
- Persin muž? - pitao je odsutno i počeo da ređa papirčine po mom trpezarijskom stolu.
- Jeste, nego jesi li ti lud? Ja tu jedem - povikao sam ne bih li ga probudio iz zanosa. Samo mi na stolu fale još prljavi papiri.
- Jedeš ti kod Perse, mada uglavnom po restoranima, i grebeš se kod moje Melanije. Ovde si poslednji put jeo kad te je baba Nata kljukala punjenim paprikama - zezao me je stari drugar. I to s pravom. Žanine naručene pice, pohovanu piletinu iz KFC-a i ostale majstorije moje ех-ribetine na kojoj mi je zavidelo pola akademskog i dobar deo ostalog muškog Beograda, jeo sam sa poslužavnika u krilu. Toliko о zavisti i uzdisanju za tuđim ribama.
Kada je iz unutrašnjeg džepa kratke jakne Vojnik izvukao svoju arheološku četkicu, stvarno nisam mogao da verujem svojim očima. U njemu je uvek spavao onaj predani istraživač kakav je bio u mladosti.
Za Vojnika je bila prava tragedija što se nije rodio u vreme Livingstona, kada su se crtale mape i ponovo otkrivale daleke zemlje i kulture.
Onako krupan i dundast kao medved, igrao je oko stola, duvao, brisao četkicom, trljao maramicom i za dva minuta moj sto je ličio na prizor iz avanturističkih filmova. Dvanaest papira ispisanih nepoznatim pismom, koje mi je ličilo na klingonski rukopis iz Zvezdanih staza, sijalo je sa mog stola.
- Interesantno - rekao je Vojnik i napućio usta, što je značilo da je u dubokoj koncentraciji.
Sin beogradskog šmekera i Šumadinke, mladi denikenovac, Toma Vojnik, apsolvirao je arheologiju, ali je diplomirao lingvistiku, pa je na katedri za lingvistiku i ostao, prvo kao asistent, a sad i kao vanredni profesor.
- Minojsko linearno pismo A ili B? - provocirao sam ga izvlačeći iz pete svoja teorijska znanja. Pojma nisam imao kako ta pisma izgledaju. Ja sam čitao samo prave, odštampane knjige ili, sve češće, u elektronskoj formi.
- Jeste, jeste minojsko, i to kad su na starom Kritu imali laserske štampače i impregnirani papir, a pisali sve sa marginom od jednog inča. Ovo ti je neka savremena zajebancija. Gledaj.
Uzeo je jedan od listova, zgužvao ga i onda ga vratio na sto i ponovo razvio. Na papiru nije bilo nabora, ni traga od savijanja. Znakovi su bleštali pod svetlošću kuhinjskog lustera.
- I, šta sad? Vidiš li negde tragove vode ili vatre? - pitao me je on i na ivici jednog papira pokušao da napiše nešto, ali mu nije išlo.
- Šta me zezaš, Vojnik, ovi kao da su izašli iz štamparije - rekao sam mu i krenuo da preturam po svojoj kutiji za sve, koja je bila u trpezariji, ne bih li našao olovku kojom obeležavam diskove.
- Jesu oni bili prljavi i na njima je bilo gareži, ali to je od nečeg drugog što je gorelo. Izuzetno sam ih lako očistio. Ovaj materijal koji zapravo liči na papir ništa nije upio - kaže on i proba da obeleži jedan od papira, ali mu ni sa ovim posebnim flomasterom ne ide. Pokuša na svom dlanu. Ostane linija.
- Vidiš da na njima ništa ne ostaje - reče on i napući usta.
- Vidim. A šta misliš о znakovima? - pitao sam ga značajno.
Interfon je opet zapištao a Vojnik je samo zamišljeno klimao glavom i sada je vrhom kažiprsta dodirivao nos. Nisam reagovao na interfon. Čekao sam.
- Ovde, na ovome piše, rekao je značajno povlačeći prstom po jednom od papira: I-dd-I OOttVORRi Vvrrata, tupsone. Utakmica počinje za pet minuta.
- Ala si duhovit - krenuo sam i bez provere pustio ostatak bulumente u zgradu, a to su bili moj asistent Momčilo, nekoliko godina mlađi od nas ostalih i moj i Vojnikov stari drugar još iz osnovne, doktor Deki, kod koga smo sva trojica imali kartone u domu zdravlja.
- Ne, nego si ti duhovit. Nisu mene pravili Ajnštajn i Šampolion, pa da tom brzinom dešifrujem nečije kriptograme. Pojma nemam, bre, šta je ovo. Nikad nisam video nešto slično.
- Pokupi te papire i stavi negde. Ove mamlaze ionako ne interesuju ni Zvezdane staze ni Dosije iks. Samo će nas zezati - rekao sam i dočekao ostatak društva.
Vojnik i ja smo oduvek imali slična interesovanja. Samo, meni je to bila zabava, a njemu pasija. Ja sam s vremenom odustao od misterija i zavera, pošto su me uglavnom okupirala stvorenja u suknjama i na štiklicama, ali Vojnik je čvrsto ostao na svom putu. Pažljivo je pokupio svih dvanaest listova i odneo ih u moju sobu.
Po njegovom napetom izrazu lica video sam da razmišlja о Miletovim papirima i tokom utakmice, koja je bila prilično mrljava i uistinu dosadna, mada mi to nikada ne bismo priznali, pogotovo ne nekoj ženi koja bi nas s pravom pitala na šta smo utrošili dva i po sata, računajući i one komentare pre utakmice, kao i kratku retrospektivu po njenom završetku. Kada sam Vojniku na odlasku pakovao prazan pleh uz instrukcije kako i koliko da zahvali mama Melaniji, upitao sam ga hoće li da ponese Miletovo blago, da ga malo prostudira. Nisam imao srca da ga gledam kako se ustručava da me sam to pita. Za Vojnića smo ga zezali deset godina i to nam nikada nije zaboravio. A čovek koga zbog toga svi zovu Vojnik, ne može takve stvari da zaboravi, sve i da hoće.
- Ne, umoran sam. Barsa je bila dobra, dosta smo piva popili i hoću noćas da spavam - iznenadio me je.
- Ali bih voleo još jednom da ih vidim - dodao je sa osmehom.
Vojnik ostaje Vojnik. Ubrzo su listovi bili opet na stolu.
- Primećuješ li nešto? - pitao me je.
- Ista meta, isto odstojanje - bio je moj jedini komentar, nad gomilom oštrih i pravih uglova sa trouglastim stranama. Nisam mogao da razaberem ništa što bi mi bilo poznato ili što bih mogao s nečim da uporedim.
- Promenili su se - rekao je sa oduševljenjem u glasu. - Promenili su se - ponovio je glasnije još jednom i onda sam ukapirao da me opet loži.
- Da, da, vidim. Onaj tamo je naguzio ovog ovde i sad su zapalili pljugu posle seksa. Mene si našao da ložiš, Vojniče!
- Ne zezam te, Džedaj. Nisam baš siguran za sve, ali ovaj jedan se promenio. Tu nema diskusije.
Gledao sam papire pune šara koje mi i dalje ništa nisu značile. Ne verujem da bih ja tu zapazio neku pramenu.
- Tvoj mozak se promenio od gibe i piva. Mast i alkohol, Vojniče, promenio ti se nivo holesterola - zaključio sam na kraju.
- Vidiš ova tri ista znaka koja liče na šesticu?
- Vidim.
- E, pa, oni su bili u pretposlednjem redu.
- Dobro, a sad ima čitava dva reda do margine, pa?
- Kako, pa? - iznervirao sam ga po običaju. Vojnik je bio pališa, a ja majmun lenjivac. Vrhom susednog papira sam prekrio famozni, poslednji red.
- Sad je opet pretposlednji.
- Da - rekao je sumnjičavo - zakleo bih se da nije bilo papira preko.
- Umor, mlečne masti, pivski kvasac, sve to zna malo da nas promeni - tešio sam večitog entuzijastu.
- Vreme je da pođem - rekao je i setno pogledao u hrpu besmislenih znakova na mom stolu.
Kad smo otvorili vrata, Mile se upravo peo stepenicama.
- Evo ga onaj što ga Mira stalno pozdravlja - dočekao sam ga odmah.
- Je li to ona Mira, guzata sekretarica što stalno nosi duboki dekolte - nadovezao se Toma glasno, da nas Persa jasno čuje ako po običaju motri kroz špijunku.
Mile nam je sa polovine stepeništa pretio prstom. Bilo mi je neobično da on stane, ali se zadihao.
- Koji je rezultat? - šaputao je.
- Dva nula - siknuo je Vojnik kao zmija pravo na njega. Uvek je brže kapirao od mene.
- Ко je dao golove?
- Mesi i Inijesta - kazao je Vojnik dok je Persa otvarala vrata.
- Šta je tebi, imaš neki problem - podozrivo je gledala u Tomu Vojnika - i gde je, bre, ona moja zamlata.
- Evo me, dušo - počeo je Mile veselo da upliće jezikom, praveći se da je pijan.
- Pa, gde si ti do sad?
- Gledali utakmicu, Perso. Barselonu, bre - glumatao je vatrogasac.
- Zar niste pekli prase, barabo.
- I pekli i gledali, a i tebi sam, dušo, doneo? Nidža ti poslao - smirio je Persidu i štipnuo ju je za dupe.
- Marš, budalo - smejuljila se ona - šta će momci da pomisle.
- Pa, da smo muž i žena - uvrtao je pijano trezni Mile.
- Mile, a јеl’ bilo još onih papira? - doviknuo je Vojnik.
- Ama, pusti, bre, papire, školarac. Idi spavaj - odbrusila je Persa, a Mile joj je prešao rukom preko guzova, baš tako da ona zna da smo i mi to videli.
- Šta je tebi, prostačino - glumila je ljutnju Persa dok ga je gurala kroz vrata. Nije primetila kad nam je vatrogasac šeretski namignuo.
- I koji je rezultat te tvoje Barselone - čulo se kako ga ona pita - i otkad ti gledaš tamo neku Barselonu kad navijaš za Zvezdu?
- Opasan, bre, ovaj Mile - vrteo sam glavom. - Ne motri Persa džabe na njega. Ona najbolje zna koji su mu aduti.
- Opasan je on možda i više nego što misliš - zagonetno će Vojnik.
- Hoćeš da kažeš da nam namešta neku zaveru s onim redovima što se miču - šaputao sam pošto se u tom trenutku ugasilo svetlo u hodniku. Vojnik je stvarno počeo da se uživljava u ulogu.
- Mesi i Inijesta - čulo se iza zatvorenih vrata kako deklamuje nestašni vatrogasac.
- Džedaj, ponekad si stvarno glup - tiho je rekao Vojnik u mraku. - Koliko puta je Mile bio kod kuće kad mi gledamo utakmicu ili je gledao sa nama.
- Nikada on ne gleda fudbal s nama.
- Koliko puta je večeras keva zvala da pita kako nam se sviđa gibanica?
- Uobičajeno - iznenadio me je ovaj skok na Melaniju. Očekivao sam neki zaokret u pravcu masona, iluminata ili bar malteških vitezova. Templari su već potrošeni.
- Dao si najbolji odgovor. Ona uvek nešto spremi i uvek zove. Na taj način uvek proveri gde smo, zar ne?
- Znaš ti Melaniju, ako joj bar pet puta ne pohvališ jelo, kao pravi Srbin, ona se rasplače. Ne shvatam kakve to veze ima s Miletom?
- Da li je moj ćale u lovu sa dedom? - bilo je sledeće iznenađenje, u obliku još glupljeg pitanja.
- Pojma nemam gde ti je ćale. Možda sedi i kod kuće, a ti me ovde navlačiš na neku glupost.
- A sećaš li se kad su Mile i ekipa spasli onog kevinog mačora s krova - bio je nezaustavljiv. - Ona im posle spremila keks-tortu s čokoladom i mekim filom. Ti i ja smo im nosili u stanicu kad su bili dežurni.
- Sećam se, naravno - nazirao sam okvir ove priče.
- Јеl’ ti se upalila lampica - pitao je i konačno pritisnuo prekidač.
- Misliš, Mile i Melanija? - pitao sam ga na ivici smeha.
- Ne mislim, nego znam - rekao je tetka Melanijin ljubomorni sinčić od četrdeset i kusur.
- Zato si ga ti navukao na dva nula i na Mesija i Inijestu, kvarni čoveče?
- Jebiga, jesam. Rekao je Persi i pogrešan rezultat i pogrešne strelce. Ali, koliko čujem, nije stradao. Pitanje je zašto mu je Persa to priznala kao ispravan odgovor? Šta bi ti mogao da mi kažeš na to Mihailo - zagledao se u mene kao gestapovac u ilegalca, omiljena scena iz naših špageti-partizanskih filmova.
- Zbogom, Vojniče - rekoh otvorivši mu vrata lifta. Morao sam odmah da prekinem ovo zezanje jer uopšte nije bilo naivno kao što je izgledalo.
- Jesam te, a? - nasmejao se dobroćudno Vojnik i ušao udarajući plehom о vrata.
- Vidiš, svaka teorija zavere naizgled ima čvrstu logiku, ali je u suštini šuplja. Treba samo imati smisla za detalje - rekao je i klimnuo glavom u znak pozdrava - nije se samo pomerio onaj red na gore. Svi su se papiri promenili. Videćeš sutra.
- Da, baš ću ih zapamtiti večeras.
- Nađi upečatljiv sled znakova i stavi pored njega nešto na sto.
- Evo, baš sam nešto mislio noćas da ne odmaram posle ovoliko piva nego da jurim odbegle redove po Miletovim papirima. A da si me zeznuo s njim i Melanijom - jesi. Zato, gosn Šerlok Holms, doktor Votson vam želi laku noć - zatvorio sam vrata lifta.
- Detalji, detalji - vikao je manijak dok se lift spuštao dole.
Ja sam profa književnosti, a ne detektiv. Niti umem da se bijem, niti mi je dedukcija jača strana. Ja ipak više naginjem ka fantastičnom. Prišao sam stolu i pogledao one tri kao šestice. Hvala bogu pa su bile tamo gde smo ih i ostavili.
Toma je zaista imao oko za detalje. U svakom smislu. Njemu ništa nije promicalo. Umalo da završi dva fakulteta, a mogao je i moj da završi, usput, samo da je hteo. On je bio kapacitet, ali ja sam ga redovno tukao u šahu. Preferans je igrao po strogo naučnom metodu i uvek je gubio od nas koji igramo na osećaj.
S druge strane, on je učio sam, a ja sam živeo s dedama koji su me učili i šahu i preferansu. Stara škola. Tukao sam mamlaze kraljevim gambitom u šahu i kontrom na sans i betl u preferansu, onoliko. A tukao sam i mnogo pametnije od sebe. Išlo mi je.
Sručio sam se u krevet i zaspao sa osmehom na licu. Prvi put otkako je Žana otišla.

3
Četvrtak ujutro:
artefakti i kafa čemeruša

Četvrtkom nisam imao ni predavanja, ni konsultacije, pa nisam navijao alarm na mobilnom telefonu. Uvek bi se našlo nešto da me probudi. Ovog puta me je probudila lupnjava na vratima.
- Jebali ste čvorka zbog Inijeste - mahao je Mile jutrošnjim novinama dok je ulazio unutra.
- To te je Vojnik navukao, nisam ja - pošao sam do kuhinje za njim - a bilo bi i mnogo sumnjivije da si glumio pijanstvo i prepričavao utakmicu kao da si komentator. Ovako si bio uverljiviji - smirio sam ga.
Došli smo do stola u kuhinji na kom su još uvek ležali njegovi čudni papiri. Koliko sam mogao da vidim i bez prve kafe - sve je bilo na svom mestu, pa i one kao tri šestice, dva reda iznad donje margine. Šare, kuke, kvake. Nekako su mi ti papiri izgledali veličanstveno. Poznato, a tajanstveno. Samo što ne progovore.
- Hoćeš kafu, Mile?
- Daj onu tvoju čemerušu, puca mi glava - rekao je i seo za sto zagledajući papire.
- I šta je bilo ono sinoć, tvoj Tomica, uobraženi genije, dobio napad duhovitosti i onda počeo da zeza Mileta? - uzeo je vatrogasac jedan list u ruke.
- Nije se baš mnogo zezao. Namerno ti je spustio. Posle je lupetao neke gluposti, što baš i ne liči na njega. Celo veče se čudno ponašao.
Pristavio sam džezvu i otišao do kupatila.
- Nego, šta ti je ovo na stolu, Miksere. Opet neka vaša zajebancija? - pitao me je Mile kada sam se vratio i pokazao mi na papire, kao da ih vidi prvi put u životu.
- Jesi li ti obrtao prase i još nešto uz prase ili si išao na ispiranje mozga? - pitam ga. - Ti si mi dao te papire juče u kesi.
- Ja sam ti dao one mokre, blatnjave, nagorele papirčine, a ne ovo - raširio je Mile oči pokazujući na blistave papire pred sobom. Oni stvarno kao da su dobili dodatni sjaj po danu.
- To su ti tvoji papiri.
Ostao je bez reci.
- I šta piše na njima? - prozborio je na kraju.
Kopirao sam Vojnika i krenuo da sričem: o-n-o-m-e k-o p-i-t-a o-t-p-a-l-a k-i-t-a d-a v-i-š-e n-e p-i-t-a.
- I ti si mi profesor književnosti na Filološkom fakultetu - razočarao se Mile.
- Odakle ti ideja, Milence, da bih ja ovo mogao da pročitam?
- Pa, valjda nešto učite tamo?
- Ovo nismo učili, bogami. A ni Vojnik, koji je pola života potrošio na razne rukopise i škrabotine, ovako nešto nije video.
- Znači, vas dvojica zajedno pojma nemate, a volite da se duvate i puvate uokolo kao da ste boga uhvatili za bradu.
- Tako je, Mile. Ako nisi zadovoljan ti ih nosi nekom pametnijem.
- Ma, koj’ će mi to. Zabavljajte se, možda nešto i otkrijete na kraju.
U tom času se oglasio moj mobilni.
- Jesi li ustao? - bio je to Vojnik.
- Jesam, Mile me je probudio.
- Dolazim - rekao je lakonski.
- Hoćeš i ti kafu?
- Onu tvoju čemerušu? - upotrebio je istu reč kao i vatrogasac, koji je s pažnjom malog deteta razgledao klingonske simbole na mom kuhinjskom stolu.
- Ne, tebi ću da skuvam onu bez kofeina - počeo je da me nervira.
- Hoću kafu, i to duplu, da me umije il’ da me ubije - nasmejao se i prekinuo vezu.
- A ti, vatrogasac, јеl’ i ti piješ duplu čemerušu?
- Može dupla, da me umije il da me ubije - pao je na provokaciju i ponovio istu glupu frazu, koju je upotrebio i Vojnik.
Ima jedan film о Šerloku Holmsu, mislim da je s Majkl Kejnom, gde je doktor Votson, u stvari, onaj pravi genije, a Šerlok samo fasada. Kao Sirano de Beržerak, samo što nema veliki nos. Tog časa sam shvatio da sam ja Sirano de Votson, veliki detektiv, a pesnik u duši. Provalio sam tu njihovu seljaniju s duplom čemerušom i umivanje s ubijanjem. Sve mi je bilo jasno, ali sam sladak kolač trijumfa čuvao za kraj.
Petnaestak minuta kasnije sedeli smo s baba Natinim ruskim šoljama za čaj, punim kafe i blenuli u čarobne simbole pred sobom. Ne znam, nekako su vezivali oko sa sebe. Ne možeš da se odlepiš od njih. Ništa ne razumeš kad ih gledaš, a sve ti je jasno.
- Što si mi podmetnuo Inijestu i pogrešan rezultat - pitao je Mile Vojnika, pošto nije izdržao našu akademsku tišinu.
- Hteo sam Buletu da ilustrujem teoriju zavere.
- Znači, nadrljao Mile zbog ilustracije - vatrogasac je provocirao lingvistu-arheologa.
Ovaj u prvi mah ništa nije odgovorio nego je iz torbe izvadio trouglove, lenjire, uglomere, gumice, providne folije, beležnice i svoj set od sto i jedne olovke.
- Nije zbog ilustracije, nego zbog teorije zavere - hladnokrvno je na kraju rekao Vojnik.
- Nemoj mene da mećeš u teorije, nego probaj s ovim slovima dole - nastavio je da ga izaziva vatrogasac.
- Ako vas dvojica mislite tako da terate ceo dan - prekinuo sam ih - odmah da vam kažem, zeznuli ste se. Sirano de Votson vas je provalio. Podbadate jedan drugoga sve izokola, a ne smete da se odate.
- Šta li si ti sad umislio, umetniče - prezrivo je krenuo na mene Vojnik.
- Dupla čemeruša, dupla čemeruša, il’ će da me umije il’ će da me ubije - počeo sam da se kreveljim kao Mira sekretarica, za koju sam zezao Mileta i ne sanjajući da pogađam pravu metu. - Obojicu vas je smotala.
- Ne znam о čemu pričaš, Miksere - samo je prešao preko toga Mile i nastavio da gleda u papirčine.
- Mihailo, stvarno imaš bujnu maštu - pridružio mu se Vojnik koji više nije bio agresivan, već je odmah počeo nešto da meri. Nije mi promaklo da me je po drugi put u dva dana nazvao imenom, umesto jednim od mnogobrojnih nadimaka koje je upotrebljavao. Mile mu je veoma prilježno pridržavao lenjir.
Smirio sam ih.
U trenu sam sve video. Čemeruša mi je bila okidač, a umivanje s ubistvom potvrda, jer sam takvu glupost čuo samo od Mire, naše sekretarice odseka i ne verujem da bi iko normalan mogao da preuzme identičan idiotluk osim tupog muškarca, koji to pun entuzijazma ponavlja za njom i zalazi joj pod suknju.
U njenoj zgradi je prodavnica u kojoj Vojnik kupuje pivo, pa je sinoć verovatno primetio Mileta koji je šmugnuo unutra. Sve ostalo je istorija. Vojnikovo čudno ponašanje sinoć bilo je posledica bolnog saznanja da ga njegova ljakse-švalerka, inače čisti edipovski obrazac, vara sa mojim komšijom vatrogascem. Čudio me je Mile, Dorćolac, koji je imao isključiv, urbani ukus. Ne idu Mira i Pink Flojd, nikako.
Zato Vojnik nije ostao nad zagonetkom nerazumljivih spisa celu noć, kao što bi se od njega očekivalo. Izjedala ga je ljubomora, iako je njegovo venčanje s Tamarom, asistentkinjom na Prirodno-matematičkom fakultetu, bilo zakazano za sredinu septembra. Tamara je bila na drugom kraju ženskog svemira, svetlosnim godinama udaljena od Mire, koja je bila kopija mama Melanije. Tamara je bila beogradski nedosanjani san. Čuburka. Original.
- Kako se ono beše zove onaj mali, brka, detektiv, onaj smešni što ide kao pingvin? - pitao je Mile, pošto se videlo da neko vreme veoma ozbiljno razmišlja.
- Erkil Poaro - odgovorili smo Toma i ja uglas.
- Francuz, beše.
- Belgijanac - opet smo odgovorili uglas.
- Još gore po vas koji glumite uobražene engleske pederčiće - smeškao se Mile. - Prosipate mi teorije zavere, a ti si mali moj Đokice ljubomoran? - okrenuo se ka Vojniku koji je pocrveneo.
-I ja sam tebe sinoć video kad si kupovao pivo, ali nisam sanjao da ste obojica manijaci i da samo na onu stvar mislite - podigao je glas.
- Tu vašu Miru i ne poznajem, što znači da nije Dorćolka. Ti, Miksere, znaš da ja imam malo sužene vidike kad je reč о ženama. Za mene su i one sa Čubure mnogo seljkaste - bilo je ovo upućeno Vojniku. Dorćolac, jebiga. - Ja sam čovek humanista, ali mali mi je lokal-patriota. To je vajda jasno kao dan, a ti si me, Judo, odmah prodao Persi.
Ćutali smo. Ono Vojnikovo podmetanje sinoć nije baš bilo po nepisanom muškom kodeksu. A ni ja se nisam mnogo proslavio kao saučesnik.
- Ne pada vam na pamet da je Mile sinoć bio na partiji pokera, ne, vi ste Šerlok Holms i kako reče, Sirano de Votson. A Mile je dobar trista evrića. Samo što to Persa ne sme da zna.
- Ко još igra poker sredom, u vreme Lige šampiona, kad se svi pravi kockari klade u kladionicama? - presekao ga je hladno Vojnik.
- Igramo mi, stari kartaroši, koji ne volimo ni švaleraciju, ni fudbal, ni to vaše iz keca u dvojku, koliko volimo kartu. Jebiga, nije se svet s vama rodio.
- Zašto vam onda ne bi bio upaljen televizor, nego si morao nas da pitaš za rezultat - nastavio sam ja kao istražitelj. - I odakle ti dupla čemeruša s umivanjem i ubijanjem?
- Votsone, bolje bi prošao kao onaj nosonja Sirano de Beržerak - iznenadio me je vatrogasac svojim poznavanjem književnosti.
- Jedan od ovih koje sam odrao, stalno je ponavljao kad je imao dva para: „Što bi rekla moja komšinica, Mira radodajka, dupla čemeruša, pa il’ će da me ubije, il’ će da me umije." To se tipu mnogo svidelo - smejuljio se Mile slavodobitno. - I ako neko kara tu vašu Miru, to je on, rekao bih, a ne vaš Milence. Meni je i Persa dovoljna. I previše.
Vojnik i ja smo se povukli. Rasturio nas je Poaro u paramparčad.
- Iskreno da vam kažem, meni ovo liči na klingonsko pismo iz Zvezdanih staza - pokušao sam malo da razbijem tišinu koja je nastupila i da izrazim osećanje koje me nije napuštalo iako, u suštini, ne znam tačno ni kako to izmišljeno pismo izgleda i da li su ga holivudski magovi uopšte napravili ili su odnekle prepisali. Dobro mi je zvučalo, sećam se da mi je delovalo moćno i čini mi se da iskazuje moj stav о papiru.
- Spok ti piše ljubavnu poruku. Sviđaš mu se i sad te zove da trljate uši. On ima šiljaste, a ti te ženskaste - zezao me je Mile, da mi vrati za ono sricanje.
- Spok je bio Vulkanac - spustio sam ga na zemlju.
- Spok je glumac, Leonard Nimoj, kao što je i klingonsko pismo smislila ekipa firme Astra Image Corporation, za potrebe prvog filma Zvezdane staze, bazirajući ih u velikoj meri na tibetanskom pismu. A ovo dole pred vama ne liči ni na klingonsko ni na tibetansko pismo - upao je Toma Vojnik i rukama dao znak da ga ne prekidamo. - Prvo materijal - rekao je i rukom prešao preko listova na stolu. - Ovo nije papir. Nije plastika. Nije platno. Ne upija vodu, ne gužva se, a rekao bih i da ne gori. Po materijalu, što je najinteresantnije, ne može ni da se piše. Jedan list bih odneo Tamari, da ga tamo analiziraju na katedri za hemiju.
- To beše tvoja buduća žena, Čuburka, je li Inijesta - nije izdržao Mile, a da ne prekine krhko primirje.
Vojnik se nije obazirao na provokacije. Bio je na svom terenu.
- Šta god bio ovaj materijal i kakvo god da je njegovo poreklo, on nije u širokoj upotrebi, iako ima izuzetne karakteristike. Zato me interesuje koliko je ovih artefakata bilo u tom stanu?
Vojnik je već drugi put insistirao na količini, iako ni sa ovim što smo imali nismo znali šta ćemo.
- Čega? - pitao ga je Mile kao da nije dobro čuo.
- Artefakata - ponovio je Vojnik i podigao jedan list, pokazujući ga - ne mogu da ga zovem papir kad sam malopre rekao da nije papir. Od sad su to artefakti.
- Razumem, druže komandante - salutirao je po partizanski Mile. - Artefakata u stanu, količina nepoznata, po slobodnoj proceni više stotina istih. Raport predao Milovan Mile Poaro, da se tako izrazim.
- Jesu li imali neko pakovanje ili...
- Sine, ja ne radim na institutu za tvoje artefakte. Ja radim sa vatrom, a tad je bilo gluvo doba noći, struja isključena, dima kоl’kо hoćeš, a nama maske na licu. Iznad nas gore i stan i krov. Misliš da sam gledao pakovanja?
- Izvini, Mile, zaneo sam se.
- Malo više si se ti zaneo - aludirao je Mile na Vojnikove švalerske poduhvate.
- Jesu li artefakti bili sve vreme na stolu? - pitao je Vojnik sada mene, ne obazirući se mnogo na Miletova podbadanja.
- Jesu. Nisam sinoć čak ni svetlo ugasio ovde kada si ti otišao.
- Interesantno - mumlao je Vojnik sebi u bradu. - Redovi se više nisu pomerali.
- Redovi se nikada i nisu pomerali - dodao sam - a sada ćemo to zabeležiti, da sutra ne bi opet bilo kako se umetnuo još jedan red.
Izvadio sam mobilni i slikao baš onaj list sa tri kao šestice. Blic je sevnuo na tren, čak je i mene zaslepio, što se nikada nije dogodilo, a kada sam pogledao u naše artefakte svi natpisi na njima su nestali. Na snimku je bila samo zamućena belina.
- Uf - uzdahnuo je Vojnik zabrinuto - ovo nije dobro.
- Šta bi? - začuđeno je pitao Mile, ne verujući svojim očima.
Artefakti su postali prazni, beli listovi od ne-papira.
-I tako su Šerlok Holms, Erkil Poaro i doktor Votson, rešili misteriju - pokušao sam da budem duhovit i da izvučem stvar.
- Ala smo ga opravili, svaka nam čast - primenio je odmah Mile čuvenu rečenicu iz filma Maratonci na naš uspešno rešen slučaj tajanstvenih natpisa.
Vojnik je zažmurio i teatralno podigao levu ruku, dajući nam do znanja da zaćutimo. Bio je oličenje genija koji se duboko koncentriše. Onda je, brže-bolje, otvorio beležnicu i po sećanju počeo da crta simbole. Ja bih mogao da našaram jedno tri, četiri, možda i celih pet, dok je on samo pisao, sa donekle zamišljenim, a pretežno uobraženim izrazom lica.
- Gotovo - rekao je na kraju i s ponosom pokazao dvadesetak znakova.
- Daj mi olovku - rekao je Mile, uzeo beležnicu i dodao još dve strane. U prvi mah sam mislio da nas vuče za nos, međutim, brzo sam primetio da su njegovi simboli pravilniji i preciznije napisani od Vojnikovih.
- Sad su svi tu - kazao je na kraju vatrogasac i vratio beležnicu na sto. - Šta je, šta blenete - pitao nas je, pošto nismo mogli da dođemo do reči.
Neki ljudi, koje na osnovu obrazovanja i posla kojim se bave smeštamo, prema svom sistemu vrednosti, na određeno mesto, ponekad zaista umeju da te iznenade, ali i da ti pokažu koliko su diplome i zvanja nametnuta kategorija. Mile je umeo da razlikuje plamen jednako dobro kao i znakove.
- Ja po boji vatre znam od čega je i kolika joj je temperatura, a u dim se razumem bolje nego u karte. I celo jutro gledam ove zezalice, sve sam ih naučio.
Vojnik je bio pomalo posramljen, a meni je Mile bio otkrovenje. Doduše, i njega sam tukao u šahu iako je on stalno vežbao sa kolegama, ali me je ovde matori razbio.
- Mile, ti si genije - iskreno je povikao Vojnik, pa uzeo nešto sam da crtka po beležnici.
Pored njih dvojice, ja sam mogao da odem i da malko prilegnem. Ionako je moj doprinos konačnom rešenju bio katastrofalan.
- Mile je za svaki znak, vidim, koristio četiri kockice u beležnici i njihove strane, kao i linije koje ih seku, pa i dijagonale. Svaki znak ovde se može predstaviti pomoću ovih 16 osnovnih elemenata, ali je problem što svaki elemenat ima - sada je zastao da bi nešto prebrajao - četiri, znači osam i sve to simetrično je 16, ne, 32 mogućnosti predstavljanja, što je ukupno 512 kombinacija ovih elemenata!
- Zato sam ih ja lako zapamtio, iako ih ima toliko. Kao da imaju neki obrazac, a ne ova naša slova, svako na svoju stranu - upao je Mile, ne shvatajući poentu koja je meni odmah bila više nego jasna.
- To nije broj slova Mile. Kombinuje se i broj elemenata koji nije svuda isti. Ovo je kao loto u kome nekad treba da pogodiš 47 brojeva od 512, a nekada 325 od 512. Shvataš, pokeraš?
- Shvatam - rekao je simpatični vatrogasac, ali bi mu se po pogledu reklo da laže.
- Ovo očigledno nisu slova - kazao je Vojnik. - Nije fonetsko pismo kakvo mi upotrebljavamo. Ti si zapamtio delić mogućih znakova, ali njih ima mnogo više nego kombinacija za loto. Ja sad to ne bih znao ni da ti izračunam. S druge strane, moguće je i da jedan znak ovde predstavlja nešto što bi bilo jednako našoj čitavoj rečenici.
- I to pod uslovom da vi niste nešto preskočili dok ste pisali po sećanju, a što može samo još više da poveća broj kombinacija - upao sam bez mnogo razmišljanja, pokazujući na bele, čiste listove.
Samo su me pogledali, a onda je moj komšija zezator prigrlio papire kao da ih štiti od mene.
- Votsone, kvarišo, idi prošetaj malo, vidi da nismo kod one tvoje Mire sekretarice - podsmevao mi se Mile.
Poslušao sam ga i otišao sam da se istuširam i obavim sve ono što se u kupatilu obavlja. Uhvatili su da me gnjave sa znacima i matematikom od ranog jutra, pa nisam stigao sebi da dođem, a poterala me onolika hrana od juče na koju nisam navikao. I pivo. A popio sam za jedan dan više nego za čitav mesec pre toga.
Kad sam se vratio olakšan, opran, obrijan i namirisan, njih dvojica su još uvek nešto raspravljali oko znakova, brojeva i kombinacija. Papiri su uporno bili čisti.
- Izvinjavam se - rekao je Vojnik, kao da ga je neko povukao za rukav - ali ja moram da pođem.
- I ja ću, danas je uviđaj baš u ovoj zgradi gde sam našao papire.
- Onda ćeš moći nešto više da nam kažeš?
- A što ne kreneš i ti sa mnom Miksere da vidiš kako izgleda tamo. Provući ću te kao kolegu, početnika, kome bi koja lekcija dobro došla. Sad kad si se okupao i nalickao, možda i prođeš kao neki balavander.
- Poneću ovaj jedan list za Tamaru, a ti ove ostale složi i stavi negde u mrak gde nema nikakve svetlosti. Možda nije sve izgubljeno - rekao je Vojnik i uputio se ka vratima.
- Praviću ti društvo Mile, ionako danas nemam predavanja. Baš hoću da vidim te tvoje papire na gomili - okrenuo sam se ka komšiji, a Vojnik je prstom mahnuo s vrata, opominjući me zbog loše terminologije. - Artefakte, izvinjavam se, pa da i ostale popravim kao i ove tvoje.

4
Četvrtak pre podne:
Klara i poljubac iz detinjstva
- Ovo ti je uviđaj reda radi. Mi smo, inače, odmah znali odakle je požar počeo - rekao je Mile kada smo stigli pred zgradu koja je nekoliko dana ranije bila na svim popodnevnim vestima - nego mora se po zakonu. Birokratija, papiri i ostalo.
Elegantna, novija građevina, bila je od prizemlja do krova crna, i to s one strane koja gleda na Kalemegdan. Videlo se da su stanovi goreli i da je vatra kuljala iz njih.
- Krenulo je dole, od razvodne table, pa se kao munja proširilo do krova. Neko je, mnogo pametan, a pre svega štedljiv, obložio vodove novinama, bato moj, umesto ispune. Novine, ej, Srbine. Sve gipsani zidovi, trebalo je ispuniti rupe, a oni kad nisu imali bolje - stavili novine. Da uštede. Ili nisu imali materijala. I to je tamo, devedesetih, prošlo. ’Ladno.
- Misliš da sad ne bi? - pitao sam velikog zaljubljenika u demokratske promene.
- Ne bi - rekao je i odmahnuo glavom - poskupele novine.
- Pero - rekao je i prišao kolegi koji je stajao ispred ulaza - ovo je moj komšija Mihailo, zovemo ga Mikser, inače je čovek profa. Piše neku disertaciju, jebem li ga, neki naučni rad о beogradskim zgradama i njihovoj istoriji, pa ima i deo о nama, vatrogascima.
- Drago mi je - reče ovaj srdačno i pruži mi ruku.
- Daj da ga kljunovima i sudiji provučemo kao našeg novajliju, neće niko ni reč reći. Da vidi čovek kako izgleda pravi uviđaj. Da zna о čemu piše.
Pera je sumnjičavo vrteo glavom. Ideja mu se nije svidela, ali se videlo da je dobrica i da hoće da učini.
- Samo nemoj mnogo da pričaš. Ako te neko pita, učiš i to je sve. Drugo, pojma nemaš - obratio mi se na kraju. Nismo ga mnogo nagovarali.
- Neće usta otvoriti - obećao je Mile i mi smo kao srećna trojka sastavljena od dva majstora i šegrta, sačekali ostatak ekipe za uviđaj.
Do čuvenog petog sprata sve je ličilo na čistu birokratiju. Stanari, koji su se okupili, negodovali su što je uviđaj tek sada, raspitivali se kada će im doći struja, ujedinjeni u svom nezadovoljstvu, kako oni kojima su stanovi izgoreli tako i oni koji su živeli na drugoj, očuvanoj strani zgrade. Bili su bez struje i vode.
Oštećene stanove smo obišli bez problema, osim onog na petom spratu, koji me je jedini i zanimao. Tu smo upoznali gospođu Klaru Mele, Srpkinju s austrijskim prezimenom, Beograđanku i Bečlijku, po svoj prilici neopevanu rospiju, inače vlasnicu stana koji nekim čudom nije goreo, ali je i u njemu gašeno.
Ime i prezime, kao i ovo za Beč i Beograd nam je u pola glasa saopštio Pera, dok smo se peli na peti sprat.
- Opasna - razrogačio je oči krupni Pera. - Ne bih ja bio njenom mužu u koži. Nikako.
- Što, Pero? Pa ti voliš tako malo oštrije damice.
- Ti znaš, Mile, da se ja slabo čega bojim.
- Znam - odgovorio je Mile, gledajući ga začuđeno.
Pričao mi je često komšija о komandiru Peri kad se bavio svojom vatrogasnom epikom. О neustrašivoj ljudini koja ne zna za strah i umor. Koji „ume vatru da diše“, što bi rekao Milence. Samo što čoveka ranije nikad nisam video i nisam odmah mogao ovog bebi-fejs rmpaliju da povežem s onolikim pričama о hrabrosti i kroćenju vatre.
- E, vidiš, od ove damice gore me uvatio strah, da me jebeš. Kao da je zmija, a ne žena. Carska kobra, kraljevska mamba. Zmijurina od metar i šezdeset. Pa na Staroj Planini, kad nas je ono vatra okružila i presekla nam put, nisam se toliko usro’. Ni onda kad su poskoci bežali od plamena na Rtnju pa pravo na nas.
- E, jebiga, ono s poskocima je bilo kao u horor filmovima. Gde od toga možeš više da se usereš, kad ti je hiljadu otrovnica gmizalo oko nogu i skakalo po metar u vis.
U prvoj verziji Milencetove priče je bilo desetak, petnaestak zmija bakarne boje s rogovima na čelu, koje su bežale od vatre pravo na vatrogasce, što je zaista ličilo na košmar. S vremenom je broj gmizavaca u priči rastao, pa je sada stigao do hiljadu, a skakale su već po metar uvis i jedno pet udalj. Milence je voleo malo da nakiti i to se, polako, samo slagalo jedno na drugo.
- Možeš, možeš, sad ćeš da vidiš - kazao je Pera, kad smo sa stepeništa zakoračili u hodnik ispred stana na petom spratu.
- Nije trebalo ni prvi put da ulazite - siktala je žena, braneći ovima ispred nas da uđu u stan.
- Gospođo, moramo da izvršimo uviđaj. Po zakonu moramo da fotografišemo i ustanovimo elemente koji su doveli do nesreće i u vašem stanu - bio je ljubazan jedan od istražitelja.
- Šta hoćete kad ste i sami rekli da nije bilo vatre - nije se predavala Austro-Srpkinja.
- Da nismo ušli, puf, ne biste sad imali ni ta vrata ispred kojih stojite - dobacio je Mile, koji je imao kratak fitilj za oštrokonđe. S jednom takvom je živeo pa mu ih je valjda bilo i preko glave.
- А kо ste vi, moliću lepo? - okrenula se prvo ka Miletu, a onda je besno pogledala u mene.
Kako je Pera krenuo da je opisuje ja sam očekivao neko čudovište. Međutim, prema nama se okrenuo par krupnih, svetlih i lepih očiju na blistavom licu. U mladosti je verovatno bila lepotica. Sad od lepotice ostade uglavnom veštica. Nekako je ta transformacija ženama, uopšte, išla od ruke, bez obzira na lepotu. A što je najgore, ova veštica je meni nekako bila poznata.
- Gospodin Milovan Spasojević, komandir jedinice koja je intervenisala na poslednja dva sprata - Mileta je predstavio Pera koji se prethodnog dana upoznao s gospođom.
- Tebe ću posebno da tužim - unela se Miletu u lice na neki čudno preteći način - samo ako si izdao naredbu da provalite unutra.
Kao da je u njoj, iza tih pravilnih crta lica i uredne kose, zaista bio još neko, mnogo opasniji od zmije. Neki ženski užas. Ozbiljna pretnja. Bila je sasvim obična žena, a opet, veoma opasna. Nisam mogao da odredim koliko joj je godina, ali bila je tu negde kao Persida, samo što je bila nešto sitnije građe.
- Da, ja sam izdao naredbu. I to ne da spasem tvoju imovinu, već živote svojih ljudi. Da nismo ušli na vreme, vatra bi buknula i ovde, a stvari ti ne bi nagorele, nego bi ti se istopile - mirno je odgovorio Mile, naviknut na Persino siktanje. Videlo se da je imun na carske kobre.
Žena je sva zajapurena uzela vazduh, kao da će ga oduvati, a onda se okrenula ka meni i umirila se. Naglo. Meni su se njene oči valjda urezale na unutarnju stranu lobanje, kada me je pogledala onim ledenim vatrama koje su u njima gorele.
- A šta ti radiš ovde, dečko? - pitala je, gledajući me kao da se nečega priseća.
Ima jedno dve decenije otkad su mi poslednji put rekli dečko. Nije bila ona baš toliko matora. I uz sve to njen glas, taj lik i pogotovo prave, vitke noge uskih članaka, koje su se videle ispod suknje koja je bila na granici pristojnosti za njene godine, bili su mi poznati.
- Mladi kolega je prvi put na uviđaju - dobacio je Mile.
- Vidim da je mlađi od vas, ali baš da je mlad i nije. A na vašeg kolegu mi uopšte ne liči - rekla je, nasmešila se nadmoćno i pokazala prstom ka vratima, kao da je ostali više ne interesuju. - Izvolite gospodo.
Sve vreme uviđaja žena me je fiksirala pogledom, a smešak joj je igrao u uglu usana. Na ove ostale, s kojima se objašnjavala, kao da je zaboravila. Uopšte je nije interesovalo što su oni ušli u stan. Njena sva pažnja je sada bila usmerena isključivo na mene. I bilo mi je drago zbog toga, doduše bilo je to pomalo nastrano zadovoljstvo, ali ja sam mu se uspešno prepustio.
Jedino me je brinula ta iznenadna promena u njenom ponašanju, u položaju tela, tonu glasa, svemu. Kao da je promenila košuljicu i od zmije postala mačka. Možda samo još opasnija Klara Mele. Te žene koje menjaju raspoloženje u treptaju oka su mi bolna tačka.
- Ti ćeš, lepi, posle njih - rekla je i položila svoju šaku na moje grudi, zaustavljajući me na taj način. Njen dlan se spustio tačno na moje srce. Topao i nimalo neprijatan. Ja kao da sam se prilepio za njega, kao da sam hteo da ga pustim kroz rebra i pravo kroz pluća. Ništa ovo ne valja.
- Da li je moguće da me ne prepoznaješ? - pitala je žena spustivši glas, a onda se zaljubljeno zagledala u moje oči svojim krupnim, zeleno-plavim reflektorima. To više nije bilo ono bušenje pogledom kroz mozak. Ovo je bilo već nešto drugo. Ovo je bio termonuklearni udar u jezgro zemlje.
Efekat tog pogleda na mene, iskusnog muškarca na sredini četrdesetih godina bio je kao efekat prve Plejboj duplerice na tek stasalog pubertetliju. Taj dlan na meni, te oči po meni, blizina ove žene, delovali su kao da je neko Mihaila gusana kljukao preparatima za potenciju.
Zbunio sam se. I meni se učinilo kao da poznajem ovu ženu, da sam te oči već video.
- Izvinite - rekao sam onako, ne znajući šta bih, i hteo sam da se pomerim, ali mi to nije uspelo. Prikovala me je svojim reflektorima i onim vrelim dlanom kojim mi je uhvatila srce. Dlanom kome se nisam opirao.
- Te oči - rekla je mekim glasom, potpuno drugačijim od onog kojim je govorila malopre.
- Krupne, bademaste, pune topline i dobro skrivenog bola - primakla mi se toliko blizu da sam i pored snažnog mirisa paljevine osetio njen parfem.
Kao da me je uhvatila laka nesvestica jer je glava, odjednom, počela da pati usled nedostatka krvi koja se većim delom uputila na jedno određeno, stidno mesto. A onda sam se zabrinuo za svoje mentalno zdravlje. Kad je ovo ludilo počelo nisam mogao da verujem, no kad je potrajalo, shvatio sam da imam ozbiljan problem. Imao sam erekciju. I to kakvu! U poluspaljenoj zgradi, pored policajaca, istražitelja i vatrogasaca, meni se digao na postariju, besnu gospođu.
Koji gubitnik!
Ona se primakla nepristojno blizu i kao da sam njena svojina, razbarušila mi kosu slobodnom rukom. I to sam dopustio bez reči.
- Tebi je nešto u rodu bila Zvezdana, Zvezdana Stevanović, mislim da joj je to devojačko prezime. Ne znam kako se posle preživala.
- Da - odgovorio sam začuđeno - tako se zvala moja mama.
- Mihailo, beše, јеl’ tako - rekla je blago, igrajući se mojom kosom kao ljubavnica. Oči su joj zasuzile.
- Sećaš li se moje sestre, Sare? Bile smo jednom zajedno kod vas u stanu, negde na Novom Beogradu, čini mi se.
- Sara, mamina prijateljica iz gimnazije - rekao sam i onda mi je sinulo. Sećanja su eksplodirala, otvorila se.
Mama je nedelju dana bila u nekom čudnom, svečanom raspoloženju. Njena drugarica iz gimnazije, Sara, koja je tad živela u inostranstvu, dolazila nam je u posetu i čitava kuća je bila u vanrednom stanju. Ćale je gunđao pomalo ali je, kao i ja, bio poslušan i sledio mamine oštre instrukcije. Nekako smo obojica shvatali da oko te Sare nema šale.
Kad se Sara konačno pojavila, i mi i stan izgledali smo kao za izložbu. Mislim da je i poslednje zrno prašine bilo proterano iz najdaljeg ćoška dva dana pre svečanog dolaska školske drugarice, a od sjaja nameštaja, prozora i ogledala oči su bolele.
Sara je bila visoka, lepa žena blagog lika. Kosa joj je bila skupljena u punđu, što je u ono vreme bilo veoma moderno, tako da je njeno otvoreno lice pravilnih crta bilo praznik za oči. Međutim, s njom je u kratkom, kratkom miniću došla i njena mlađa sestra, Klara.
Tetka Sara je bila zgodna, ali je tada za mene bila matora, kao i moja mama. Sada bih rekao da su to bile žene u srednjim tridesetim godinama, trenutno moja omiljena ciljna grupa. No, ono tad i ovo sad su dva života. Mame odavno više nema, a ne znam šta je sa njenom drugaricom.
Sestra je zato bila dosta mlađa od Sare, ali još uvek mnogo starija od mene, plavooka, plavokosa, dugonoga, leporuka, anđeoska i đavolska Klara, koja sad, dobrih četvrt veka kasnije, stoji ispred mene i dernja se na vatrogasce i policajce.
Imao sam trinaest, četrnaest godina, tek što sam otkrio čari odlaska u kupatilo i zaključavanja sa slikama golih žena. Sestra u miniću i mekoj rolki od kašmira, sa sjajnim zagasito crvenim cipelicama i očima koje su se poklapale s bojom tankih hulahopki, bila je za mene više nego tri duplerice iz tadašnjeg STARTA.
Nisam znao šta je kod nje lepše. Kosa, glas, linija članka, oči, nosić, grudi ispod rolke, noge koje nisu mirovale ispod stola ili ona guza u suknjici od koje mi je zastao dah kada sam je poveo u svoju sobu da bi mama i Sara mogle na miru i u poverenju da razgovaraju. Ćale se uljudno pozdravio s gošćama kad su došle i nekoliko minuta kasnije je zbrisao.
Ja sam ostao da zabavljam Klaru. Da je gledam i da se zaljubljujem. Da svaki čas otrčim do kupatila.
- Mali moj dečko - rekla je setno sadašnja Klara, koja je bez obzira na sitne bore i koji kilogram više nego u to vreme, istovetno delovala na mene. Kad je to kazala samo se primakla i poljubila me. Ne kao majka, što sam eventualno očekivao, ili kao prijateljica. Poljubila me je u usta. Kao ljubavnica. Usnama i pomalo jezikom. I ostavila me je bez daha.
- Izvini, morala sam - kazala je i krenula ka vratima stana. - Da ne ostavljamo momke same - nasmešila mi se i povukla me sa sobom, iskoristivši okret da se onom, sada možda još izazovnijom guzom nego pre trideset i kusur godina očeše о moju sada već zabrinjavajuću erekciju.
Šta ovo bi?, pitao sam samog sebe, potpuno zatečen neočekivanim razvojem vatrogasnog uviđaja. Razumem ja da je njoj drago što me vidi, očigledno da je drago i meni, ali jezik? Topao, titrav, brz. Samo je na sekund-dva jezikom kliznula po mom i opa. Kamena reakcija.
U stan sam ušao načisto sluđen, preplavljen emocijama i sećanjima, trudeći se da nekako sakrijem sramotu. Gospođa Klara, koja se nije mnogo pomerala od mene, u tome mi nije naročito pomagala jer me je u svakom času dodirivala nekim delom tela, što je značilo da nas obavija i njen oblak parfema, a što je u meni budilo iskonske nagone.
Koliko se sećam, nijedna žena, ni pre a ni posle Sarine sestre Klare, u meni nije budila tako žestoke hormonske reakcije. Posle njenih poseta mi mesecima nisu bile potrebne slike golih žena. A onda je vreme polako učinilo svoje. Nizali su se novi doživljaji i događaji, a sećanja su bledela.
- Jeste li zadovoljni, gospodo? - upitala je sa vrata okupljene stručnjake koji su u neverici vrteli glavama.
- Nije mi jasno - rekao je jedan od njih - ovde uopšte nije bilo vatre.
- Kako vam je to uspelo? - upitao je drugi moju poznanicu iz detinjstva kao da je isleđuje.
- Šta kako mi je uspelo? - neprijateljski se ona okrenula ka njemu.
- Pa da sačuvate stan od požara - nastavio je ovaj, praveći se lud.
- Sedela sam u Beču ispred staklene kugle i bajala - povikala je ona. - Pa ja nisam ni znala da je izbio požar, a ti me pitaš kako sam sačuvala stan.
- Mislio sam, u gradnji - ispravio se čovek - jer, ovo je, gospođo, neverovatno. Ovo u praksi nikada nisam video.
- I to na istoj vertikali. Jednostavno je neobjašnjivo - završio je Pera.
- Hoćete da vam ja to objasnim, stručnjaci? - uhvatila je sad ona vazduh spremna da skoči na njih.
- Mislim da smo ionako završili - rekao je Mile, smirujući napetost. Ona je samo podigla ruku i pokazala u pravcu vrata.
Da je gospođa Klara bila muškarac, verovatno bi je još pred vratima uhapsili. Ovako su mumlali sebi nešto u bradu, ali su krenuli u pravcu u kojem je pokazivao ženin manikirani prst. Imala je belu ruku boginje.
Prethodni stanovi koje smo obišli bili su manje ili više spaljeni, a ovaj je izgledao tek pomalo neuredno, i to zbog akcije vatrogasaca. Doduše, oko table sa osiguračima su se videli crni tragovi, ali to je bilo sve. Ono što je meni bilo najvažnije, nigde ni traga nijednom papiru koji bi ličio na one Miletove.
- Hoćemo li - upitao me je Mile u prolazu, kao da me podseća da bi trebalo da pođemo.
- Mihailo može da ostane - odgovorila je gospođa umesto mene - dugo se nismo videli.
- Poznajete se? - bio je iskreno začuđen vatrogasac.
- Odavno - opet je odgovorila ona, a ja sam se blentavo smeškao i pokušavao da sakrijem budžu u pantalonama.
- Izvinite ako smo napravili neku štetu. Mislio sam najbolje, a bilo je kritično, verujte mi.
- Verujem vam, gospodine Milovane - sada je spustila ton i Klara.
- Za Mihailove prijatelje, Mile - kazao je.
- Drago mi je, Mile i hvala vam.
- Hoćeš da te sačekam dole - provirio je na odlasku iza njenog ramena.
- Ne morate - odgovorila je opet ona umesto mene - imamo toliko toga da ispričamo jedno drugom.
Pogledao sam u komšiju, verovatno tupo, i on je otišao bez reči. Šta god da je pomislio о meni - bio je u pravu. Gospođa Klara je za njim zatvorila vrata koja su perfektno funkcionisala. Na njima su se primećivali tragovi sekire i pijuka samo kao mali zarezi. Očigledno je da su vrata bila od izuzetno čvrstog materijala. Bečka.
- Šta ti tražiš ovde, dragi moj dečko? - pitala me je Klara, ne skidajući pogled sa mene. - Koliko se sećam Zvezdanin sin je profesor na Filološkom fakultetu, jesam li u pravu?
Taman sam zaustio da nešto kažem kada je ona novim pitanjem odgovorila na prethodno.
-I šta će profesor filologije na uviđaju s vatrogascima i policajcima?
- Istražujem - lupio sam, a ona mi je ponovo prošla rukama kroz kosu.
Kao onda u mojoj sobi, kada je mlada devojka, svesna svoje lepote, začikavala pubertetliju. Nadmoćno, opraštajuće. Ona mi je tim pokretom jasno dala do znanja da zna da je lažem, ali i da mi ne zamera mnogo jer to od mene i očekuje.
- A šta je ovo? - smeškala se pogledavši me dole.
- Ne znam - rekao sam iskreno jer je tako i bilo. Šta god drugo da sam rekao bilo bi prostački.
I tog davnog dana u mojoj dečačkoj sobi na Novom Beogradu nisam znao šta mi se to događa. Zašto mi se piša tako jako ukrutila pored ove lepe mlade tete? Zašto mi se toliko sviđa kad mi ona mazi kosu? Zašto sav drhtim kada me zagrli i privije uz sebe? Zašto ne mogu da odvojim pogled od njenih nogu kada ona namešta te sive, tanke čarapice, i sve ih nešto povlači gore do guze. Lepe guze. A meni milo. I ja bih je mazio i sa njom se grlio.
Kao da mi čita misli, samo je ruku spustila na moj vrat i privukla me ka svojim usnama u još jedan poljubac. Mokar, vreo, jezikom do iza svesti.
Nisam se nikada bavio tantričkim seksom, kundalinijem, čakrama i ostalim azijskim varijantama dubinskog seksualnog zadovoljstva. Ali ako postoji neki kumulativni, trideset godina odložen unutrašnji orgazam, ja sam ga doživeo tog dana. U duši koja se spojila s njenom kroz usta, preko daha i jezika. I meni se nešto otvorilo u unutarnjem vidu, puklo, eksplodiralo. Kao veliki prasak. Rođenje zvezda. Univerzuma.
Šta je ovo?, pomislio sam uplašen, a onda sam pustio da se ponovo rodim. U više svetova, u više života. Iz srži vremena. Iz suštine postojanja.
Rodio sam se. Iz poljupca. Još jednom.

5
Četvrtak po podne:
knedle sa šljivama i nevaljala poslatičarnica

- Knedle sa šljivama - rekla je pošto smo se razdvojili, mutnih pogleda, jedva stojeći na nogama.
- Knedle sa šljivama? - ponovio sam kao omađijan.
Očekivao sam duboke izlive emocija. Šaputava tepanja. Još uvek sam sav drhtao od ovog poljupca, od zvezda i galaksija, a ona ovako. Zemaljski. Pravo u metu. Sa šljivama.
- Idemo da budemo nevaljali i da ručamo slatkiše - veselo je kazala i otrgla se iz zagrljaja. Kao devojčica.
- Knedle?
Kad sam bio mali imao sam jedan jedini gurmanski san, a to je da ručam samo knedle. Ali u vreme kada sam ja bio mali, znao se red. Bilo je to vreme neke danas potpuno zaboravljene i zanemarene spontane discipline. Za današnje klince nezamislivo. Antička istorija.
Tad nisi mogao da jedeš knedle tek tako. Prvo ide jelo, pa knedle i to je bilo nešto kao nepisani ustav ishrane. Morao si da pojedeš bar čorbicu pre knedli, ako ne neko pravo jelo za ručak. Čak iako ti je bio rođendan. Ni onda nije bilo popusta. Bar tanjir pileće čorbe. Ima nečega u tome.
Ludačkog. Ali ispravnog.
Danas je to nezamisliva varijanta. Prvo, knedle ne pravi gotovo niko. Ima onih zamrznutih i kо će sada da čisti krompir, bari ga, pravi testo, čisti šljive, umotava, pa kuva i na kraju zapeče s prezlama? Nema teorije. Drugo, kо bi ove današnje buckose naterao da jedu čorbu? I koliko majki danas pravi čorbice svojoj deci, kad ima onoliko raznih čorbi i supa u kesicama? A ni njih mnogi ne jedu.
Da ne pričamo о zaštitnicima dečijih prava. О zakonu. Ne znam da li bi te danas možda strpali u zatvor kada bi ucenjivao dete, pa mu ne daš da jede svoje omiljeno jelo pre nego što pojede čorbu? Ili bi te bar kao pedofilnog sadistu okačili na stub srama na nekom od portala ili na Fejsbuku? Monstrum koji izgladnjuje sopstvenu decu? Čorba važnija od zdravlja? Ubica čorbom.
- Da - kazala je ona, odgovarajući konačno na neko moje pitanje - idemo na knedle sa šljivama, jedino ako ne bi želeo još nešto da vidiš ovde?
Ovo je sad već bila mala provokacija. Očigledno je znala da nisam došao samo da pravim društvo Milencetu i da sam došao da bih nešto njuškao.
- Ne, sve sam video - odgovorio sam osvrnuvši se oko sebe. Papira nema i sve više verujem da je Mile nešto pomešao ili da je s poda uzeo papire koje je voda nanela iz nekog drugog stana. Valjda se zato ovde i nisam osećao kao lopov koji je došao na mesto zločina da izvidi može li još nešto da ukrade.
Pažnju su mi privukla jedino velika okna na vratima koja su vodila na terasu. Jedno je bilo polomljeno i još uvek nije bilo zamenjeno. Pogled prema Kalemegdanu i dalje prema ušću, Novom Beogradu i Zemunu bio je izuzetan.
- Predivan pogled - rekla je i stala pored mene - kada pogledam tamo, u pravcu zapada, kao da vidim svoj Beč, kao da mogu čak do Njujorka da doprem pogledom. Hoćemo li?
Ne znam da li mi se to samo učinilo ili sam iz jednog ugla na staklima onih vrata koja su ostala netaknuta video zatamnjenja, koja su oblikom i veličinom podsećala na one naše artefakte.
Problem je bila Klarina ruka na mojim grudima, koja je zaustavljala sve u meni osim prilično niskih nagona. U stanju u kome sam se nalazio mogao sam da vidim i šarene slonove kako trče oko nas, ali ne bih umeo da shvatim šta oni znače. Naglo probuđeni Sirano de Votson u meni vratio se u duboku komu jer se sada još neko probudio.
Moj mozak je bio usmeren samo na jednu tačku. Na Klaru.
I knedle, naravno.
Ubrzo smo bili u jednoj novoj, raskošnoj poslastičarnici koja je imala tipično globalističko ime koje lepo zvuči i ne znači ništa i zato ga nose sve franšize dotične kompanije u svim zemljama sveta. Međutim, poslastičarnica je imala i visoke standarde u higijeni, posluzi, serviranju i, pre svega, kvalitetu hrane.
Naravno, ja koji sam živeo u Beogradu, ovo mesto sam video prvi put u životu, ali je Klara, koja je živela u Beču, ovde već bila poznata osoblju koje se polomilo oko nje. Dobili smo čak i mali separe, tako da smo gotovo u potpunosti bili skriveni od radoznalih pogleda.
Klara se odmah izvinila i otišla do toaleta kad smo naručili te čuvene knedle i sladoled, a uz to i tortu od marcipana i čokolade. Sladak život!
- Pa, gde si ti čoveče, što se ne javljaš? Kako je bilo na uviđaju? Jesi li pogledao artefakte? Ima li šta - zasuo me je Vojnik pitanjima kada sam u toj pauzi konačno odgovorio na jedan od njegovih milion poziva.
Bio je nestrpljiv i nije mogao da sačeka da se uviđaj završi. Zašto i on onda nije pošao sa nama kad mu je toliko stalo?, pitam se dok me Klara pažljivo posmatra, vraćajući se za sto.
- Javiću ti se. Ne mogu sad - rekao sam mu i prekinuo vezu. Onda sam nakon dve i po milisekunde ozbiljnog premišljanja isključio mobilni. Ionako se nikome više ne bih javljao.
- А kо ti je to bio? - ispitivala me je kao da smo u braku jedno petnaest godina. Bez pardona. Sela je pored mene i prilepila se odmah bedrom. Kontrolisala me je dodirom i to je neprestano koristila.
- Prijatelj - kratko sam odgovorio.
- Jesi li siguran da ti je zaista prijatelj? - pitala me je bezobrazno, neposredno i otvoreno što je, kako sam shvatio, bio njen stil. Kod Klare nije bilo uvijanja.
- Jesam - rekao sam bez razmišljanja.
- Pet puta si danas pogledao na mobilni telefon kad je zvonio i prebacivao ga na nečujno. Ne znam kakav je to prijatelj. Ti njemu to sigurno nisi.
Ovo je grubo zvučalo.
- A možda samo ne želim s njim da pričam pred tobom - sada sam i ja sa njom prešao na ti.
- Da je tako, javio bi mu se prvi put. Ne bi ga maltretirao. Ti si malo razmažen, Mihailo - kazala je, spuštajući me po drugi put u istom minutu na zemlju, a onda me je opet poljubila vrteći onim svojim devojačkim jezičkom matore žene pravo do središta moje muževnosti.
Ne znam da li je mogao više da mi se digne, ali čisto sumnjam u to. Ovo je sad već i bolelo. Da sam mogao nekako da ga mlatnem, da mu lupim šamar ne bi li se smirio, to bih odmah uradio. U ovakvom stanju sam mnogo glup i sklon pristajanju na najprizemnije ženske manipulacije.
Osetio sam da mi je stavila nešto u džep sakoa.
- Vidi šta sam morala da uradim zbog tebe - šapnula mi je.
Stavio sam ruku u džep, ne sluteći šta bi moglo da bude u njemu.
Bilo je mokro i sklisko. U ruci mi je bila nežna tkanina ukrašena čipkicom. Bile su to njene gaćice.
- Morala sam da se presvučeni - rekla je gledajući me kao da će celog da me usisa u sebe - prehladila bih se. A ona je još uvek mokra. Pipni je.
Uzela je moju ruku i stavila je pravo pod suknju. Tada sam shvatio da erekcija uvek može da bude veća. Napipao sam jagodicama prstiju njenu picu, kako me je Stanoje naučio da kažem još kad sam bio mali, a da me ne bude sramota.
Onda sam se, kad mu vreme nije, a na svoju veliku sreću, jer nam je dolazilo posluženje i ja sam morao na brzinu da sklonim ruku, setio Stanojeve teorije relativiteta. Stanoje, Stojanov rođeni brat, moj deda-stric, bio je Stojanova suprotnost. Dok je Stojan celog svog veka gledao, pazio i voleo jedino moju baku, Nataliju, Stanoje je celog veka voleo čitav ženski rod.
Prvi postulat Stanojeve teorije relativiteta se odnosio upravo na ženski polni organ ili stručno - vaginu, što je Stanoje kao izraz upotrebljavao samo kad hoće nekoga da uvredi, ili, picu, kako je Stanoje narodski tepao svom omiljenom utočištu, izbegavajući uvek termine poput ribice ili mačkice koji su u sebi imali animalni izraz. Po njegovoj teoriji, lepota i starost pice nije ni u kakvoj tesnoj vezi s njenom vlasnicom, već ima svoj kontinuum prostora i vremena.
- Pica stari po svojoj volji. Ona ima svoju dimenziju, pošto ti je pica zvezdana kapija. Prozor u svetove i živote. Ima, bre, devojčuraka od dvadesetak godina, a pičkica im puni šezdesetu. A ima i ovih ženturača, rospija, otegli im se podočnjaci, dva brushaltera nose da im sise ne padnu, ali pičkica kao da su ušle u pubertet - započeo bi on razgovor tokom naših zajedničkih izlazaka sa Stojanom. Obično smo išli u tadašnji Suvobor na točeno pivo i ćevape ili u Hercegovinu na rebarca s roštilja.
- Ne kvari mi unuka tim tvojim glupostima, Stanoje - smeškao bi se Stojan, kao prekorevajući brata kojem odavno nije bilo leka i otpijajući pivo iz krigle. Stojan je u kafanama pio samo točeno pivo i to iz krigle s ručkom.
- Analizirao sam ja mnoga lica...
- A još više pica - dodao bi moj gotovo uvek ozbiljni deda Stojan, koji bi se opustio samo u društvu sa mnom i svojim bratom, a od kada smo ostali sami i sa Radetom.
- U pravu si, još i više pica nego lica i veruj mi, ništa nisam uspeo da povežem. Nema veze da li je picina vlasnica lepotica ili pametnica. Prljavuša ili čistunka. Jok more. Pice teraju po svome. One gaje sopstvenu lepotu, bez obzira na vlasnicu, na lepe oči, produhovljen lik, bele ruke, vitka bedra i bogata nedra - voleo je da rimuje Stanoje.
- Jedno vreme sam uvrteo da žene s lepim, pravilnim stopalama imaju i lepe pice. Ali i to ne pije vodu. Nema pravila. Pice su ti posebna živa bića, kad ti Stanoje kaže.
- Ama, Stanoje brate, izbaci više tu žensku sramotu iz usta, pa da mi udarimo još po jednu kriglu - presekao bi ga Stojan, jer bi Stanoje о picama mogao dok ima glasa - i još deset ćevapa da nam spreme na čačkalicu, jede, bre, ovaj mali kao da je iz gladnih pobegao.
- A kad sam ja bio protiv piva i ćevapa - uzvratio bi Stanoje.
Tako se uz pivo, ćevape ili rebarca rađala komplikovana Stanojeva teorija relativiteta.
Ja sam ovde uz knedle, sladoled i marcipan koji su sada prekrivali sto samo mogao da potvrdim iskrivljenu perspektivu vremena u Stanojevoj teoriji relativiteta. Meni je tih pet-šest sekundi pod rukom bila jedna mlada, vlažna i uska pica.
- Uf - rekla je Klara i ispustila vazduh iz pluća kada je otišla slatka devojčica koja nas je posluživala - umalo što nisam.
Bila je napeta, telo joj je poprimilo oblik mačke koja se sprema na skok. Zategnuto kao čelična opruga. Spremno.
Vratio sam ruku i pomazio je. Nežno. Između usana, do malog, mokrog dugmenceta koje je samo utonulo pod mojim prstima, a onda sam polako i nežno pokušao da uđem u njenu usku, malenu pičkicu devojčice od pola veka i malo više. U poslastičarnici, na par metara od klinaca koji su se igrali s druge strane pregrade.
Perverzno. Zapaljivo.
Onda sam unutra, u njoj, osetio titraj, talas. Rukama se uhvatila za sto i stegla ga tako da su joj prsti pobeleli, a knedle zaigrale na tanjirima. Ona je svršavala i stezala moj prst, gurajući ga unutra dok nije naišao na prepreku.
Na njenu nevinost.
Nisam stigao ni da se začudim, a Klara mi je uzvratila istom merom. Iz tašnice je izvukla nešto i samo zavukla ruku ispod mog šlica. Sve je bilo gotovo u nekoliko sekundi. Brže od trke na sto metara.
Dok je devojčica donela limunadu i kiselu vodu mi smo već bili dostojanstven par, gospođa iz Beča i profesor iz Beograda. Doduše malo rumeni i bleskastih pogleda, ali sve u svemu - kulturni ljudi. Bar na prvi pogled.
Ja sam se brinuo šta da radim kada ustanem, budući da će se sigurno negde videti fleka od ogromne količine skupljene semene tečnosti koja se izlila u Klarinoj ruci. О onom starostavnom himenu nisam mogao ni da razmišljam. Međutim, ja sam bio suv. Kao što je uzela nešto iz tašnice, pre poduhvata u mojim pantalonama, Klara je u nju nešto i vratila nakon toga. Ali Sirano de Votson je, kao i svaki pravi muškarac, tada razmišljao samo о onome što mu je malopre bilo pod prstima.
Suv? Iskusna ženska, zna kako treba. Himen? Iskusna, a očuvana, pomislio sam i pogledao u ženu kraj sebe.
Brzi orgazam u separeu poslastičarnice kao da joj je pročistio lice. Zategao po koju boru. Ruke su joj postale belje. Oči jasnije. Kao da joj je čitavo telo postalo življe. Ali to je još uvek bila ona ista žena koja je dobro zagazila u drugu polovinu veka.
- A probaj ovo - rekla je i kašičicom mi dala malo svoje knedle, umočene u sladoled, pa onda dodala i malo marcipana iz torte.
I stalno me je dodirivala. Rukom, ramenom, butinama, kolenom. Hranili smo jedno drugo i gugutali kao golupčići sve dok nije zapištao njen telefon.
- Moram da se javim - rekla je s izrazom lica po kome sam znao da se gugutanje završilo.
Iz njene čudesne tašne u kojoj je očigledno bilo svega i svačega izvukla je neko ogromno, nimalo damsko čudo od telefona.
- Evo me, baš sam ušla u poslastičarnicu, dušo - rekla je mazno nekome s druge strane - da, tamo gde imaju tvoje korpice s jagodama. Možeš, možeš, slobodno navrati, sama sam.
Slegla je ramenima i odmakla se od mene. Jasan govor tela.
- Izvini, posao - odjednom je postala daleka i hladna. - Potpuno si me sludeo pa sam zaboravila na vreme. Imam jedan važan sastanak i ne znam koliko će potrajati. Ali me nazovi večeras pred spavanje, obavezno. Hoću da ti čujem glas - rekla je tiho i još jednom me poljubila.
Nežno. Meko. I nije se libila da spusti ruku dole i da nekako istakne pravo vlasništva nad tim delom moje persone.
- Idi sad, požuri - smejala se i izgurala me iz separea.
- Na koji broj da te nazovem? - pitao sam vrativši se gotovo s vrata, pošto sam shvatio da nemam njen broj.
- Kada uključiš telefon, biće na njemu. Ova naprava nije mnogo lepa, ali je efikasna - zavrtela je svojim telefonom i vratila ga u tašnicu. A onda joj se licem razlio topao osmeh.
- Drago mi je što zaista hoćeš da me pozoveš.
Kakav lud dan, pomislio sam kada sam se našao na ulici. Napravio sam nekoliko koraka, do prvog ćoška, i tu se iz obamrlih odjednom podigao Sirano de Votson. Odmakao sam još malo i stao u prvi ulaz da bih sad špijunirao svoj ispunjeni pubertetski san.
Želeo sam da vidim kо to ulazi u poslastičarnicu. Uživeo sam se u ulogu velikog detektiva i potencijalno ljubomornog babojeba.
- Šta radiš tu, barabo - presekao me je iznenada glas neke prave babe iza mojih leđa.
- Izvinite, nešto mi nije dobro - snašao sam se iskusno, kao da sam privatni detektiv.
-I jesi bled - rekla je baba i odmerila me od glave do pete. - Hoćeš da uđeš unutra i da popiješ malo vode - ponudila me je i uhvatila me za ruku, ali sam ja samo zavrteo glavom i pobegao kući, ne uspevši da vidim kо me je to zamenio u poslastičarnici. Jedna baka mi je danas bila dovoljna. I previše.

Kada sam ušao u stan nije mi smetao nedostatak Žaninog mirisa. Ništa mi nije smetalo. Čudo jedno koliko čak i malo seksa može da opusti čoveka i da mu otkloni razne setne trenutke, opservacije i plakanje nad sudbinom. Malo jezika, mokra pica i vrela ženska ručica. Čista droga.
Sve je to, u suštini, jednostavno. Prosto.
Uključio sam telefon i dok su pristizale poruke о propuštenim pozivima shvatio sam koliko je ova naprava postala davežna i kako su nas navukli na nju. Ja više ne znam nikoga kо nema mobilni telefon. A to znači da svakoga, u svakom trenutku, možeš da pozoveš i da ga gnjaviš.
Možeš i da ga lociraš, ako imaš dobru opremu i pristup operaterima. Možeš i da ga prisluškuješ. A možeš i da ostaneš bez teksta. Na displeju telefona su se pojavile Klarine oči, njeni brojevi su postavljeni kao prvi brojevi automatskog biranja, a sačuvani su i na mom Google-disku na intenetu.
Interesantno, pomislio sam i krenuo da ispraznim džepove sakoa na sto i da ga skinem. Zaboravio sam na gaćice koje se još uvek nisu potpuno osušile. A to me je podsetilo da odmah skinem pantalone i gaće i da ih pažljivo pregledam.
Ni kap. Ni mrljica. Ništa. Ponovo mi se vratio onaj Klarin pokret od tašnice i do nje. Ta varijanta ruka-tašnica me je pratila celog života. Da li je i drugima tako - ne znam, ali mi se po svemu čini da sam prilično usamljen u tome.
Pošto sam se vratio u votsonovsku formu otišao sam i do papira koji su bezbedno ležali u mraku moje sobe. Znakovi su se vratili, kao da su se naspavali i sada sveži čekaju da krenu u nove radne pobede. Stajali su tamo gde su bili i ranije. Jedino što nisam mogao da pronađem one tri kao šestice, ali sam pametno zaključio da su one na papiru koji je Vojnik uzeo da odnese Tamari na analizu.
- Znam, vratili su se - rekao je Vojnik čim se uspostavila veza -shvatio sam da moraju da se vrate. Blesak blica ti je kao lampa na fotokopiru ili skeneru. Neko se samo pobrinuo da artefakte ne možemo da umnožavamo. Sve više verujem da je moderna tehnologija. Gde si, Džedaj?
- Kod kuće - odgovorio sam, znajući šta će uslediti.
- Tu sam za pola sata. Moram ponovo da vidim artefakte.
- A što ih ne uzmeš već jednom - nisam izdržao.
Od samog početka je trebalo da uzme ove papirčine kod sebe i da dreždi nad njima dok ne razreši misteriju. Mrzelo me je da ga nagovaram, a on je uvek bio ponosan na neki svoj način. Jednom sam ga pitao, on me je odbio usred švalerskog rastrojstva i sad smo u pat poziciji. Zato sam ponudio izlaz.
- Ne mogu - rekao je kao da se nečega stidi - tako si me navukao i na Vojnića.
Bilo je u Vojnikovom glasu nečega što nisam primećivao ranije, a čini mi se da je oduvek bilo tu. Ona veštica Klara kao da je izoštrila moja čula po pitanju Vojnika.
Prekinuo sam vezu i uzeo njene čipkaste gaćice sa stola. Sa ekrana mog mobilnog su me gledale njene oči. Stan se napunio njenim mirisima. Parfem, njeni sokovi, znoj. A sve žensko. Čini mi se da su zidovi udisali punim plućima, a ne samo ja.
Ovom lepom, velikom stanu u centru grada, odavno nedostaje žena.

6
Četvrtak predveče:
žene i vanzemaljci

- Na kraju će ispasti kako sam te ja zeznuo za Vojnićev rukopis - rekao sam Vojniku kada se smestio za sto iznad poredanih papira. Zasmetala mi je ona njegova opaska danas preko mobilnog telefona i nije mi ličila na njega. Uvek ponosan na to što jeste, na svoja istraživanja i rad, on sad kao da se stideo svog života.
- Ništa neće ispasti. Navukao si me na taj tekst, Bule, a onda si se okrenuo i otišao - rekao je tužno Vojnik, kao da sam ga ostavio samog na ivici provalije i pobegao odatle. Ako je neko strpljivo slušao njegove teorije, to sam onda bio ja. Do tog teksta bi ionako i sam došao, pre ili kasnije.
Mada, to je danas, u vreme interneta, lako reći. Izgugluješ Vojnića za tri sekunde. Tamo, sredinom osamdesetih, kada se mislilo da je svet mnogo napredan, protok informacija je bio u ranom kamenom dobu prema današnjim standardima. Mi smo se palili na Denikena, pročitali smo sve ono što je bilo kod nas objavljeno. Kada je video koliko nas to interesuje, Stanoje nam je donosio knjige drugih autora na engleskom, sa svojih putovanja po Evropi. Prvenstveno iz Londona.
On je tamo našao neku knjižaru koja je držala takvu vrstu literature, upoznao se s njenim vlasnikom i ispričao mu čime se bave ovi njegovi klinci tamo u Beogradu. I taj matori knjižar nam je, između ostalog, poslao nešto što nam je tada izgledalo kao sto misterija u jednoj, knjigu koja se zvala The Voynich Manuscript - An Elegant Enigma, autora misterioznog imena M. E. D’Imperio.
Neugledna knjiga, koja je jako podsećala na tadašnje udžbenike, s glupim roze koricama, dugo je stajala po strani, jer smo tom prilikom dobili još pet-šest uzbudljivih naslova s vrištećim koricama о piramidama, letećim tanjirima, Atlantidi i ostalim čudima. Međutim, kada smo konačno rešili da i nju pogledamo, pred nama se otvorio novi svet.
Knjiga je pisana za potrebe NSA (National Security Agency) i mi smo bili uvereni da nam je u ruke dopao supertajni-misteriozni spis, a nismo ni sanjali da je ona objavljena kao priručnik iz kriptografije. Posle godinu dana, Vojnik je bio nepovratno zaražen tematikom koja će mu odrediti život, a ja sam počeo da shvatam da ribe mnogo više interesuju ploče i moj stereo sistem nego priče о starim rukopisima.
- A možda i ja samo tražim izgovor što sam toliko vremena potrošio na gluposti, pa te sad okrivljujem - rekao je Vojnik s dozom sete u glasu.
Ovo je već bilo povlačenje. Ispružena ruka pomirenja.
- Ako ćemo pravo, donosio sam ti ja i porniće koje je Stanoje švercovao iz Italije i Nemačke, pa se nisi navukao na njih. Kad si ti nastavio da gutaš knjige о drevnim astronautima, ja sam čitao onog paćenika Zilahija, sećaš se. Ti nosiš Setvu u svemiru, a ja Samrtno proleće. Ti si jurio vanzemaljce, a ja sam dobijao korpe i patio.
- Tako nekako, Džedaj. Ali da te podsetim, Ratove zvezda smo gledali zajedno i nisu baš tebe prozvali Džedaj još u osnovnoj zato što si se palio na ljubavne romane. Rade te je zvao Vejder, zbog toga što si se uživeo u Star Wars priču kao da si iz nje izašao. A kada je reč о ribama, ti si uglavnom dobijao korpe, a ja nisam ni pitao. Tako smo zajedno bili luzeri - zavrteo je tužno svojom velikom, kudravom glavom i nagnuo se nad naše artefakte.
- Nego, pusti sad to. Mnogo je vremena prošlo. Kako je bilo gore u tom stanu odakle je Mile uzeo artefakte?
- Čudno - bilo je jedino pametno što sam mogao da kažem. A onda sam se zagledao u prozor. Shvatio sam da svom najboljem drugu baš i ne želim da otkrijem sve detalje.
- Ajde malo, profesore, potrudi se, celo popodne si bio tamo. Ne javljaš se, ne možeš da pričaš. Isključiš telefon. A sad je čudno. Zezaš ti mene? I otvori malo, nešto ti se oseća ovde.
Nagnuo se prema stolu gde su stajale Klarine gaćice, koje sam bacio u spavaću sobu kada je on zazvonio, i počeo je da njuška. - Ne znam, mora da si vadio nešto što držiš u frižideru tamo od Božića - rekao je s gađenjem, odmakao se i pomerio papire.
Ponekad stvarno pomislim da je Toma, moj drugar iz osnovne, latentni peder. Ovo nije prvi put da njemu smeta miris žene, mada ima njuh da ga oseti na kilometar. Znam da je tu kod mene, pre nekoliko godina, povraćao kad je ušao u kupatilo odmah posle Žane koja je menjala uloške. Iz čista mira.
Posle se vadio da ga je boleo stomak i ostalo. Ali ja sam znao da mu se smučilo od onog mirisa menstruacije, koji uvek ostane da plovi u vazduhu bar još nekoliko minuta nakon što i najurednija žena najpažljivije obavi to što mora. Tako, valjda, treba da bude. Taj miris treba da odbije. Tomu je odbijao više nego što treba.
- Vide se tragovi požara u svim stanovima, a ovde ništa, samo polupana stakla na vratima terase i malo se crni oko razvodne kutije s osiguračima. To je sve.
- Dobro, i? Šta je s artefaktima?
- Nema ni artefakata ni papira, možda je Mile nešto pomešao. Ali sam zato upoznao vlasnicu stana, Klaru. Ispostavilo se da je ona sestra Zvezdane, najbolje gimnazijske drugarice moje pokojne keve. Bile su njih dve jednom kod nas na Novom Beogradu. I ja sam...
Podigao je glavu i pogledao me je kao da sam lud.
- Ako si mislio sada da mi pričaš о nekoj babi na koju si ti drkao kao mali, preskoči me. Mene interesuje stan i interesuju me artefakti. Jebe mi se za tvoje tetke i gerontofiliju - bio je grub.
- U, ala si nadrndan.
- Ma, trebalo je ja da pođem, samo što bi mene Mile uvek izbegao - rekao je i u svom maniru uvukao glavu u ramena, što je bio znak da se koncentriše, a onda je iz torbe izvadio onaj list koji je uzeo i složio ga kraj ostalih. Na njemu je bio odsečen ugao. Prateći moj pogled, Vojnik ga je ponovo izdvojio i podigao.
- Znaš kako sam odsekao ovaj uglić? - pitao me je značajno.
- Kako?
- Na velikom štamparskom nožu u vojnoj štampariji kod Đoke štampara. Tri majstora su smišljala kako da ga capnemo. I jedva smo to uspeli.
- Znači, sigurno nije papir.
- Nije. Ovo je materijal koji ne gori, kao ni taj stan. Pokvasi se, ali se brzo i osuši. Teško se seče i posle svakog mehaničkog pritiska vraća se u prvobitan položaj.
- Jednom rečju... - izazivao sam ga da konačno čujem tu magičnu reč vanzemaljci, ali se Vojnik nikako nije dao.
- Nego, znaš šta mi je palo na pamet kod njih u štampariji?
- Šta, genije?
- Štamparske ploče.
- Ne razumem.
- Šta ako je ovo neka napredna vrsta štamparskih ploča.
- Za štampanje čega? Knjiga koje niko ne razume, a može da ih čita u vatri - odmah sam počeo da ga zezam po navici, što on uopšte nije dobro primio.
- Ponekad si toliko glup da je to nepodnošljivo - rekao je nimalo prijateljski - pričam ti о principu. Ploča, osvetljavanje, štampa.
- Slažem se ja sa principom, ali kо će danas da upotrebljava takvu tehnologiju štampe i da za štamparske ploče upotrebljava neuništiv materijal - počeo sam da mu teram inat.
- U tome i jeste štos, što se ploče troše, a ove mogu da odštampaju milione primeraka - uzvratio mi je istim manirom.
- Čega? Knjiga, pamfleta? Pa, gotovo je s erom štampane reči, nema više toga, puf, otišlo je u vazduh, sve ide u elektronski format, i vesti i novine i brošure. Sve ide u binarni kod.
- Reče profesor književnosti... - podsmevao mi se.
- Da, Gutenberg, knjiga. Laku noć. Nema više vekovne tradicije. Počinje nova, elektronska - malo sam se zaboravio i počeo sam da držim predavanje lingvističaru. A onda mi je sinulo.
- Šta si ti rekao ono malopre о pločama i principu. Kako to beše radi?
- Ploče se osvetle, nekad kroz foliju ili čak i pause odštampane u kontrašihti, danas kompjuterski preko pdf fajla, a onda se montiraju na štamparski valjak.
- Pausi! - viknuo sam, povezavši sve u trenu. Naši artefakti, tragovi na velikim oknima Klarinog stana, pausi pomoću kojih smo kopirali slike kao mali. - U stanu sam video tragove na velikim oknima staklenih vrata koja vode na terasu.
- Sunce! - shvatio je Vojnik u trenu. - Terasa gleda ka Kalemegdanu i dalje ka Zemunu. Zapad. Sunce je obasjava celo popodne.
Onda smo se pogledali onako srećni i uspaljeni zbog otkrića i shvatili da smo krenuli u pogrešnom pravcu. Znakovi su nestali pod jakom svetlošću blica.
- Kontrašihta! - viknuo je naglo Vojnik i onaj krnjavi papir okrenuo znakovima prema stolu.
- Skloni ostale - kazao je i izvadio mobilni.
Blic je sevnuo, ali su kuke i kvake s druge strane ostale netaknute kada smo podigli papir. Jedan-nula za nas - rekao je i sručio se u stolicu. - Daj ono pivo, mora da je ostalo nešto od sinoć.
- Pola frižidera je ostalo - svi ste doneli po koju flašu.
- Јеl’ to neko rekao pivo - provirio je Mile kroz vrata koja nisu bila zaključana.
- Upadaj, Milence!
- Samo da se javim Persi - podsetio nas je vatrogasac odmah na krst koji nosi - i da znate da se čujete do ćoška. Paus! Kontrašihta! Misliće ljudi da ste poludeli.
Toliko о našoj konspiraciji.
Mile je ubrzo došao i seo za sto sa nama. Uz tri otvorene flaše piva počela je velika, ozbiljna rasprava.
- I sad ćete vi štampati na prozorima - smejao se vatrogasac i pijuckao. - Za koga? Za ptice i nas vatrogasce da čitamo kad se penjemo uz merdevine.
- To je dobro pitanje - nadovezao se Toma Vojnik - kо ovo i zašto stvara, а kо ga očitava i kako?
- Važno je, valjda, i šta tu piše - nastavio je raspravu Mile s dva profesora filologije.
- Da li je važno ili nije, to nikada nećemo znati jer ne verujem da ćemo ikada moći da dešifrujemo ove kuke i kvake kojih ima na milione - morao sam i ja nešto da kažem
- Ti si oduvek bio najpametniji - prezrivo me je oduvao Mile i okrenuo se ka Vojniku - a zna se kо je ovde stručnjak.
- Bojim se da je Bule u pravu - razočarao ga je Vojnik. - Kao što je bio u pravu i za taj Vojnićev rukopis na koji sam ja gubio vreme. Nikada nije dešifrovan.
- Pogledajte ovo ispred sebe - prekinuo sam tišinu koja je nastala nakon njegove izjave, pokazujući na sto prepun nepoznatih znakova - pa mi ne znamo ni sa koje strane se ovo čita, ni da li je pred nama izokrenuta slika u ogledalu, pripremljena za štampu na staklu, ili ona prava. Ne znamo da li to izmišljeni jezik, pravi ali kodirani, antički ili savremeni ili su to stvorili... - zastao sam u želji da neko doda reč „vanzemaljci” ali su oni mudro ćutali.
- Džedaj je, po svom običaju, daleko otišao. Mi, pre svega, nemamo pojma šta je uopšte pred nama - presekao me je moj dobri drug Toma.
- Artefakti - podsetio ga je Mile.
- Krenimo zato redom - nije obraćao pažnju na Miletove upadice uvek sistematični Vojnik.
- Za sada postoje dva, možda i tri objašnjenja. Prvo objašnjenje jeste da je pred nama delo poremećenog genija koji je svoje genijalne, ali izvitoperene misli preneo na papir u nekom svom, samo njemu razumljivom sistemu znakova.
- Misliš da je sve ovo ispisala neka lujka. Neki profa, vaš kolega - zezao nas je Mile.
- Gledajući pravo, to ti je i najverovatnije rešenje naše misterije. Jedino što smeta ovoj teoriji je materijal. Ne verujem da bi otkačeni profa baš mogao da piše na nečemu što ne gori, ne kvasi se, ne možeš ga preseći a ni zgužvati. Problem je i u tome čime je pisao ili štampao kada na ovom materijalu ne ostaju ni tragovi acetonskih flomastera - rekao sam i zavrteo glavom.
- Upravo tako - nastavio je zadovoljno Vojnik - teško da je ovakva štampa i ujednačena znakovnost delo pojedinca.
- Špijuni? - pitao je Mile tiho.
- Možda - spustio sam i ja glas nekako po inerciji.
- Da nismo mi upali u neku varijantu obaveštajnih službi, špijuna i kontrašpijuna - šaputao je već Mile, ozbiljnog izraza lica. Bio je suviše ozbiljan ali Vojnik to u zanosu nije primetio.
- Lako je moguće - sad je i on utišao glas - da je reč о kodiranoj obaveštajnoj poruci.
Mile je naglo skočio i ugasio svetlo.
- Možda nas gledaju - prošaptao je a onda je prasnuo u smeh.
Zezao nas je.
- Pa, da su i špijuni osme klase već bi vas provalili i povratili svoje artefakte. Vama ne moraju da kače bubice, dovoljno je da stanu ispod prozora, a s okolnih terasa svako može da vidi golim okom tri tupana oko gomile papira. Nego, ima li još piva, komšija, ide mi uz ovu zafrkanciju s vama - smejao se Mile.
- Namerno vas ja puštam da obilazite kao gladna mečka oko košnice pune meda i sve čekam, koji će se izleteti - nastavio je, gledajući nas zadovoljno - ali se vi ne date. Junački, bogami. Junački.
Ćutali smo. I Toma i ja smo znali gde vatrogasac cilja. Oduvek nas je zezao za denikenovske teorije.
- Pa dobro, mamlazi jedni, ja ću reći kad vi ne smete - napravio je dramsku pauzu.
- Vanzemaljci! - viknuo je i ustao, svečano podigavši flašu. - I u tome, ime živeli.
- Živeli - bezvoljno smo mu se pridružili Vojnik i ja. Ima trideset godina kako nas svi zezaju za vanzemaljce.
- Na petom spratu stambene zgrade, preko puta Kalemegdana, vanzemaljci na staklu štampaju svoje knjige - zaključak je do koga ste vi došli, samo što ne smete da ga kažete, rekao je pijuckajući. - I da znate da ste me razočarali. Elem, em ne znate to da pročitate, em su vam i teorije glupe. Nego, jesi li ti opalio onu babu - okrenuo se ka meni, kao da je završio priču sa artefaktima.
- Baba ti je, otprilike, godište kao tvoja Persida - odgovorio sam mu.
- Znači, opalio si je. Miksere svaštojebe - smeškao se sebi u bradu i vrteo glavom. - I tata bi sine, i tata bi - opet je citirao repliku iz filma.
- Rekao bih ja da je ona i malo starija od Perse, ali se drži Bečlijka. Ima noge kao devojčica. Tanke, prave i nisu otečene.
Vojnik je i dalje gledao u artefakte.
- Znači, zato se nisi javljao, opet si muvao neku tetkicu - dobacio je lingvista onako usput - a meni prodaješ priču о pokojnoj kevi, bog da joj dušu prosti, nekoj sestri i drugarici na Novom Beogradu. Bule, Bule, a ovde se u tebi samo probudio stari babojeb.
Ovo je već moglo da bude opasno.
- Je li, a odakle tebe ono zna gospođa Klara? - pitao je Mile i ja sam morao da im ispričam celu priču о Klari i Sari i kevi i Novom Beogradu. Svoje mokre pubertetske snove о Klari sam preskočio. Pomenuo sam poslastičarnicu, ali samo u vezi sa knedlama.
Ovo drugo ionako nije bilo za priču. A malo me je bilo i sramota.
- Vidiš - rekao je Mile na kraju - kad sam ja pogledao zapisnik i dokumentaciju, čisto da proverim, Klara Mele je vlasnica stana, a jeste neka Sara ovlašćena da je zastupa. Verovatno je to sestra. Znači, to se bar poklapa.
- A šta se ne poklapa?
- Stan - rekao je Mile, hladno. - Ono što smo mi videli juče ne liči na stan iz koga sam ja izašao s papirima.
- Kako to misliš, Mile, ne liči.
- Mislim, isti je stan, ali na onim policama i na komodama gde su sada razbacane knjige i neke figurice, bile su gomile ovih papira, da izvinite, artefakata. Gomile.
- Možda su ih pobacali u đubre, a mi se ovde mlatimo i zaluđujemo - Vojnik je odgurnuo stolicu od stola i protrljao oči. - Stvarno smo budale.
- Nego, znaš šta meni sada nije jasno - naglas je razmišljao Mile. - Jesi ti video tu Saru od tad? Ili Klaru?
- Nisam, zašto?
- Pa, imaju stan već deset godina na nekoliko stotina metara od tebe. A nikada te nisu potražile, posetile, nazvale. Mislim, ako su ta Sara i tvoja keva bile najbolje drugarice. Računam, ako je ona ovlašćena da zastupa Bečlijku, onda je verovatno ovde, u Beogradu?
- Bilo je to davno, Mile, one su bile jednom kod nas pre trideset i nešto godina. Ja ne živim u tom stanu od nesreće, a ceo stari Stojanov kraj na Dorćolu je rušen osamdesetih i ovde su se baba i deda preselili još dok je Nata bila živa. Kako da me pronađu?
- Pa, da su htele... - dodao je Mile u pola glasa.
- Žene su čudo - odvalio je Vojnik prekinuvši ovu raspravu. On je i dalje buljio u ludačke tvorevine od kojih je zaista bilo teško odvojiti se. - Vanzemaljci nam uopšte nisu potrebni kad na ovoj planeti imamo ženska stvorenja - stavio je tačku na Klaru i Saru.
Mile i ja smo se samo pogledali.
- Osunčaj ti ove papire sutra, pa da vidimo - rekao je Vojnik i stavio torbu na rame. To je bio znak da smo završili.
- Doviđenja, gospodo, već kasnim - ustao je, poklonio se i otišao, pošto je završio svoje pivo.
- I? - pitao me je Mile, pošto se i on spremao da prođe. - Kakva je gospođa Bečlijka?
- Bombonica - nisam izdržao, a da ne izgovorim s puno zadovoljstva.
- Samo što je bombonjera stajala dugo u izlogu - rekao je u svom stilu vatrogasac i mahnuo rukom u znak pozdrava. - Mada ja takve i volim. Kao moja Persa. Bombonice - tepao je ženi još ispred vrata.
Žene i vanzemaljci, pomislio sam, gledajući kako se povija pred papučicom koja ga čeka, kakva je to samo ubitačna kombinacija.

7
Četvrtak noć:
devičanska baka i prvi odlazak

Kad su otišli Vojnik i Mile ja sam izvesno vreme nepomično sedeo nad papirčinama i gledao u prazno. Malo u prazno, malo u one silne znakove koje ne razumem, ali mi se činilo kao da su nešto hteli da mi kažu. Zasad su me uspešno vratili u prošlost. Probudili uspomene. Na roditelje, na odrastanje, na neko prošlo vreme.
A bilo je i ono u poslastičarnici. Blic perverzija i mokar trofej u mom džepu kao dokaz da nisam sve sanjao.
Mrak je uveliko počeo da pada kad sam se trgao i osetio neki laki nagoveštaj gladi. Dobre su knedle i sladoled, a voleo sam ja i marcipan, ali nisam navikao da ručam slatkiše na prazan stomak. Pogrešno vaspitanje. Još kad preko toga prospeš dva piva uz svemirske, spaljene, nestale artefakte iz stana sestre mamine prijateljice, Tomino gunđanje i Miletovo zezanje - pojavi se glad.
Otvorio sam frižider da vidim čega ima u njemu. Naručivanje hrane nije dolazilo u obzir makar jeo suvi hleb. Taj deo svog života sam proživeo sa Žanom.
Imao sam neku kobasicu, jaja i malo topljenog sira, kako bi rekli knjiški moljci ili zdenke što je bilo popularno, narodsko ime. Bilo je i senfa, a i krastavčića. Sve u svemu, večernja gozba jednog samca.
Nešto me je ta misao о samcu pogodila, pa sam otišao u spavaću sobu u kojoj se razmirisao Klarin donji veš i ubio miris samoće.
Shvatio sam da je bilo dosta patnje posle Žane. Dovoljno povlačenja. Prihvatio sam se mobilnog telefona i bez jasnog plana sam okrenuo Klarin broj.
- Dugo ti je trebalo, mili - javila se ona u svom zapovedničko-nežnom maniru.
Nije mi baš bilo jasno zašto je zovem, posle svega onoga što je bilo danas, pogotovo posle onako grubog rastanka, ali eto. Pozvao sam je. Paćenik.
- Rekla si pred spavanje.
- To se tako kaže, ludo, a žensko ti meri svaku sekundu. Gde si sada?
- Kod kuće - odgovaram već drugi put danas.
- Znam da si kod kuće. Daj mi adresu - kazala je - nešto sam nevaljala večeras.
Bila je direktna i navalentna. Agresivna i jasna. Takva mi je i bila potrebna.
- Naravno, ukoliko nisi planirao nešto drugo - rekla je pošto ništa nisam odgovorio.
Planirao sam da jedem u samoći i malo kukam nad svojom sudbinom, da razmišljam о tebi i Sari i ovim papirčinama koje treba da sunčam sutra i о svemu što me je zadesilo, pomislio sam i pre nego što se predomisli rekao joj adresu, ponavljajući dva puta da joj ne bi nešto promaklo.
- Jesi li večerao? - pita ona. Brine se.
- Imam ovde neka jaja i kobasicu, pa sam sad hteo to da spremim.
Nasmejala se. Dvosmisleno.
- To mi sačuvaj, molim te, mislim na jaja i kobasicu, a ja ću da donesem nekoliko sitnica. Dolazim - kazala je kao da predvodi Doktore bez granica i Crveni krst u misiji spašavanja usamljenog profesora književnosti.
Artefakte sam za svaki slučaj sklonio u stari orman u staroj Stojanovoj sobi koja mi je služila kao priručna garderoba i skladište. Nekoliko nedelja bih sve živo trpao u nju i kuća mi je uvek bila spremna. Onda sam umesto teretane išao u sobu i raspremao. Dobra rekreacija i još bolje skrovište. Kada sam hteo da proverim da li su na dobrom mestu, nisam mogao da ih napipam u kršu Stojanove dokumentacije, koja je kipela na sve strane.
Malo sam i raspremio stvari po kući. Provetrio. Stavio sam novu posteljinu. Sredio sam sve za dolazak žene u ovo muško leglo. Mora se.
Nisi se okupao, došla mi je panična misao ali već je bilo kasno. I smrdiš na pivo, nastavio je higijeničar u meni, ali Klara je već bila dole, pred ulazom u zgradu. Neka mi bog pomogne. Žana bi me ovako smrdljivog izbacila ispred vrata, a ova se možda okrene i ode.
- Kakav mužjak - rekla je umesto toga svetlooka žena u lakom, tamnosivom mantilu i pripila se uz mene čim je ušla, udišući punim plućima isparenja ovog muškarca.
Spustila je na pod dve pozamašne torbe koje je nosila, a onda mi je bez mnogo pardona opet uradila ono s jezikom što je imalo isti uticaj na mene kao i prvi put.
- Čekaj - zaustavila me je odmah u daljem samoosvešćivanju moje muškosti, pokazujući na torbe koje je nosila. Ali ja sam samo odložio te torbe na pod, podigao je, što je ona prihvatila uz uzdah obgrlivši me nogama i tako sam je odneo do kreveta.
- Pazi me - rekla je nežno, kao devojčica - uska sam. A onda me je ljubila i skidala.
Nisam mnogo slušao. Nisam mnogo ni razmišljao. Još na vratima sam shvatio da je ispod mantila Klara samo u donjem vešu. Da je došla samo s jednom namerom, koja se poklapa s mojom.
- Polako, polako - uzmicala je malo, stvarno uska i mokra kao tinejdžerka, ali nije bežala. Primila me je u sebe i obuhvatila me mekim, glatkim mišićima koji su počeli da talasaju preko moje muškosti nošeni vetrovima njenog nadolazećeg vrhunca. Zastao sam na tren, sprečen tankom opnom da prodrem dalje i pogledao sam u njene oči koje su me gledale opijene.
- Da - rekla je i ja sam raščinio tu opnu. I u istom času sam eksplodirao u njoj. Ali bukvalno eksplodirao, natapajući je kao Nil plodne egipatske doline, stegnut ženskom, treperavom vrelinom. Obgrljen njenim nogama, rukama, dahom, jezikom. Nikada u životu nisam svršio tako. Potpuno. Celim bićem.
Vremenski je to i dalje bilo ispod rekorda na sto metara, a ona mi se pridružila samo nekoliko trenutaka kasnije, goreći istom vatrom. S one strane svesti, pulsirajući dole kao zvezda koja se rađa.

- Gde ti je frižider? - bilo je njeno pitanje koje nas je vratilo u stvarnost i onda je ustala kao da se ništa nije dogodilo. A ja još uvek nisam mogao da govorim.
Ubrzo je moje skladište piva počelo da dobija boje gurmanskog raja. Klara je praznila svoju torbu i punila frižider ne prestajući da vrti dupencetom, još uvek utegnutim u mantiliću iz kojeg su provirivale čarobno prave, izazovne noge u crvenim cipelama.
U meni je ova slika sad izazvala opasan sukob. Sukob dve muške glave. I obe su bile u pravu. Prva, gornja, palila je crvene lampice u znak opomene: Klara se nemilosrdno ubacivala u moj život, kontrolisala me je i manipulisala sa mnom kako je htela.
A suštinski ja ništa nisam znao о njoj - i krio sam artefakte jer sam zazirao od nje. Druga, donja, na ovu ženu reagovala je potpuno obeznanjeno. Ona je htela nju - po svaku cenu. I bez imalo razmišljanja.
Opet sam se setio Stanojeve teorije relativiteta. Postulat о dve glave.
- Znaš, kod nas muških se često događa da razmišljamo dvema glavama, a to nikako ne valja. Nije dobro kad ona mala, luda glava pomuti razum. To nikako ne valja, jer muškarac mora da bude čvrst, otresit i razumno da donosi odluke - počeo bi Stanoje.
- E, ti si našao da mi pričaš о razumnim odlukama - prekinuo bi ga obično moj deda Stojan - a celog života si razmišljao samo tom, sramotnom glavom. Celog života, Stanoje.
- Pa, zato i pričam dečku, zato što znam šta ne valja. Ne valja, Mihailo, da ti mali Đokica iz gača govori šta da radiš i kuda da ideš. On uvek navija za žensko, a ono ti često i nije neki drug. Zove te ona stvar kao mornara lepa sirena, da joj na grudi padne pa da ga u moru udavi.
- A ti si se, blago meni, u tom moru večito davio, crni moj Stanoje i još uvek se daviš kad god ti se ukaže prilika.
- Jesam i daviću se, jer ti je sve ovo što ja pričam čista teorija relativiteta, ne Ajnštajnova nego Stanojeva. Moraš i onom ludom glavom nekad da misliš i da joj udovoljiš. Nekad je ona pametnija od ove velike, mudre na ramenima. Bolje zna jer drugačije vidi.
- E, ta ti glava jednu jedinu stvar vidi - rekao bi Stojan.
- Ne valja razmišljati obema. Onda nema gospodara, ne zna se čija je poslednja i to ti je, dečko moj, siguran put u propast.
- Zato si ti Stanoje celog života uvek razmišljao jednom glavom. Kod tebe i gornja i donja isto misle. Samo im je ona stvar na pameti. E jednako mc na kvadrat. To je tvoja formula, ali kod tebe je umesto mase ono malo m mozak, malo c umesto brzine svetlosti označava donju, ludu glavu i sve to na kvadrat jednako E, ono о čemu Stanoje razmišlja.
- Svaka čast, Stojane brate. Vidi se da smo obojica Teslini rođaci preko baba Stanije. I ti Mihailo, da znaš, da si u rodu s Teslom i to po našoj ženskoj liniji, a to ti je uvek sigurnije jer majka je majka, a tajka kо zna kо je.
- Baš si se ti na Teslu umetnuo - smejao bi se moj deda Stojan - a baba Stanija je možda jednom popila kafu sa strinom Tesline sestre od tetke. Toliko smo mi, Stevanovići, s njim u rodu.
I onda bi prešli s Ajnštajna na Teslu. Stojan i Stanoje, dva rođena brata. Dve različite glave i dve sudbine.
Mnogo sam voleo svog deda Stojana ali sam sad morao da ugušim njegov glas u sebi. Zaboravio sam na artefakte i predavanja, na oprez i prozorske pause. Ostao je samo ludi Stanoje.
Prišao sam Klari, pomerio je od frižidera i naslonio laktovima na sto.
- Pazi me, molim te - rekla je kao da sam ja neki pastuv, a ona mi se predaje na milost i nemilost i ja sam pažljivo i polako ušao u ovu ženu koja me je primila na talasima uzdrhtalih grčeva koji su odmah počeli da potresaju njeno telo. Pogled mi je pao na liniju njene gole, bele guze, pa prešao preko noge do grimizne cipelice sa visokom štiklom i opet sam trčao ispod svetskog rekorda, a to je postalo zabrinjavajuče.
- Izvini - rekao sam postiđeno, kada sam mogao da govorim. Ovo mi se ranije nije događalo. Bio sam gotov od pogleda na nju. Jedan, plava kosa, dva, guza, tri noga i odoh iza one strane svesti. Umalo da nisam pao.
- Zašto se izvinjavaš? - okrenula se ka meni i sela na sto, obuhvativši me nogama - ja sam bila i brža od tebe, pa mi ne pada na pamet da se izvinjavam. Opusti se i uživaj. Ne opterećuj se glupostima. Čekali smo tolike godine. Ništa ovo nije čudno.
A onda mi je pokazala rukom da joj dodam drugu torbu.
- Meni je lepo s tobom - kazala je, skliznula mi iz zagrljaja i sa onom torbom je otišla prema kupatilu. - A najviše me pali to što ne možeš da mi odoliš - rekla je i nestala iza vrata. Nakon nekoliko minuta se pojavila sva sazdana od bele čipke i svile. Samo su cipele ostale iste, crvene.
Kad bih pokušao da opišem događaje koji su se odvijali u sledećih nekoliko sati, kada sam posle ovog belog anđela bio s vešticom u crnom, pa s damom lakog morala i čednom gospođom kojoj sam morao da cepam i suknju i debele hulahopke i zimske gaće, mogao bih samo da kažem: muški san.
Pojeli smo i popili sve što je ona donela. I školjke, i kavijar, i račiće, i pršutu, i sir, i neke mirisne pečurke, i francusko vino. Sve. U pauzama gladnog spajanja, kada smo goreli jedno u drugom. Negde pred jutro nismo više imah snage da se pokrenemo, a hteli smo još.
- Ti si mi bio prvi - odgovorila je moja devojčica od pola veka, koja kao da se podmladila od ovolikog seksa.
- U čemu.
- Danas sam prvi put imala normalan odnos sa muškarcem.
- Ne razumem? - rekao sam ne razmišljajući mnogo.
- Vidiš kako sam uska. I ti si jedva ušao u mene, iako nikada nisam bila tako mokra i spremna kao s tobom. Jednostavno, nisam mogla ni sa kim pre.
Poljubili smo se. U mraku. Činilo mi se da ljubim šesnaestogodišnjakinju. U dorćolskom mraku, uz ulične svetiljke, farove automobila i drndanje tramvaja koji su se vraćali na šine.
A jutro će promjeniti sve, kaže pesma. Bio sam suviše umoran da bih mogao da razmišljam. Uostalom, tu glavu za razmišljanje sam odavno isključio. Radila je samo ova druga. Ludaja.
- Ко bi rekao da će nevinost da mi uzme onaj klinac koji me je zabavljao u sobi i krišom gledao moje noge - pričala je sama sa sobom.
Klara je bila čudna žena. Kao da se kuvar napije pa pomeša filove za tortu i lazanju. Malo slatkog, malo slanog. I po koja ljuta papričica. Tek da se nađe. Nije mi bilo jasno ovo sa defloracijom, ni šta je htela time da postigne. Da li je reč о nekom prenesenom značenju ili me provocira iz dosade? Ne znam. Glup sam. Sit i zadovoljen.
Ubrzo smo oboje hrkali, dok se grad polako budio.
Čuo sam da hrčemo, zato što sam spavao a bio budan. Zato što se ova glava na jastuku sama uključila kad je mala i luda zaspala. Bio sam svestan a sanjao sam. I mozak mi je radio kao superkompjuter.
Znakovi sa naših artefakata su mi igrali pred očima, odvojili se od papira i poslagati po nekom svom redosledu. I što je još gore, razumeo sam ih, znao sam šta mi poručuju. Počeli su sve brže da teku i ulivaju se u mene, a onda su iz njih krenule da se rađaju slike, slike su postale filmovi, filmovi verna reprodukcija života.

Ležim u krevetu, a napolju pada kiša. Danima pada kiša. Pored mene spava žena. Gledam kroz prozor. Slušam kišu. Vidim crvene cipele, iste kao Klarine. Ovo nije Beograd. Ovo nije Zemlja. Biljke su drugačije.

Neko trubi dole u Dušanovoj. Tramvaji koče, zvone. Onda polaze dalje i sve je mirnije.

Držim za ruku nekog klinca i s njim prelazim ulicu. Mali trčkara pored mene i nešto priča. Stajemo pored izloga sa igračkama.

Trgao sam se. Nakratko. Klara se pomerila i ponovo počela pravilno da diše. Odlazim.

Prostorija puna ljudi u čudnim uniformama. Oko nas mrak. Vide se zvezde. Kao da smo u njima. Lebdeći ekrani u slojevima svuda su oko nas. Svi gledaju u mene.

- Mihailo - vukao me je nazad ženski glas - Mihailo.
Otvorio sam oči i video Klarino zabrinuto lice, sada pri dnevnom svetlu. Lice starije žene posle burne noći. Lice koje se nasmešilo i onda postalo lice devojke koju sam video pre četvrt veka. Samo na tren, kao kada zadrhti slika na TV ekranu.
- Zabrinuo si me. Možda smo preterali noćas.
- Spavao sam i imao čudne snove. Možda sam buncao i vikao u snu. Ponekad vičem noću dok sanjam.
- Ne - kazala je ona - nisi spavao. Otišao si.
- Gde?
- To ćeš mi ti reći, Mihailo.

8
Petak po podne:
о Raskoljnikovu i Loliti

Probudio me je telefon. Iz dubokog sna. U mojoj sobi koja je mirisala na Klaru, na žensko, na toplo i meko. U sobi prepunoj ženskog veša, koji je bio razvratno razbacan na sve strane.
- Spavaš, lenštino - bio je to glas Vojnika.
- Da, konačno sam stvarno spavao, koliko je sati, čoveče?
- Sad će podne - smejao se on.
Ja sam mislio da još uvek nema ni devet. Bio sam umoran, zadovoljno umoran i apsolutno bunovan. Malo sam se pogubio između sna i jave. Kao da sam u isti mah i sanjao i bio budan.
Poslednje čega se sećam, a što je verovatno java, jeste Klara koja odlazi u osvit zore i ljubi me. Vitka, zgodna, starija žena koju je noć podmladila.
- Jesi li postavio ono - bio je konspirativan Vojnik.
Mislio je na artefakte koje je trebalo da stavim na sunce.
- Nisam - bio je moj odgovor koji je prouzrokovao tišinu s one strane. Neprijatnu tišinu, rekao bih.
- Postaviću ih kada budem mogao - kazao sam hladno, prekidajući ovaj besmisleni muk. Nepoznati znakovi su mi trenutno bili poslednja briga.
- Dobro - rekao je i on zahladivši naglo. Iznervirao sam ga. Nešto je nervozan u poslednje vreme, pomislio sam i bilo mi je čak i pomalo drago što sam ga doveo u ovakvo stanje.
Vojnik nije mogao da shvati šta bi me to sprečilo u jednom tako jednostavnom poslu. On bi na mom mestu oblepio celu zgradu do sad.
A ja sam one papirčine koje smo mi proglasili artefaktima sakrio. Od sebe i od svih ostalih. Posle jutrošnjeg budnog sna u koji su me odveli, nameravam da ih malo duže zadržim u Stojanovom ormanu. Ne verujem da ću uskoro da ih izvedem na sunčanje.
- Idem da se istuširam pa ću na predavanja - završio sam s Vojnikom, ne shvatajući da je on već odavno prekinuo vezu. Rano ga je uhvatio muški klimaks, ili ga je možda drmao zakasneli pubertet, jer je onaj pravi preskočio učeći. Dok sam ja patio za devojčicama i jedva plivao s pristojnim uspehom u školi, on je osvajao opštinska, republička i tada savezna takmičenja.
Kapacitet. Ponos svojih roditelja, naše zgrade u Novom Beogradu, ponos čitavog kraja. Sada profa, kao i ja. Samo na drugoj grupi.
Okrenuo sam Klaru. Dugo je zvonilo.
- O, veliki ljubavnik se konačno probudio. Upravo sam htela da te zovem kada stanem na pumpu da natočim gorivo i popijem kafu. Mislim da ću duplu. Treba mi predah, a čini mi se da će tebi uskoro predavanja da počnu, tako si mi bar rekao sinoć.
- A gde si to ti? - upitao sam je obrađujući u ovoj bunovnoj, većoj glavi pumpu, stajanje i ostalo. Malo sam glupav prvih pola sata posle buđenja. Iako je ovo bila i jedina glava koja je trenutno sposobna za rad. Ona druga je kolabirala i zapala u zimski san.
- Prošla sam Novi Sad i na putu sam ka Subotici - rekla je, a mene kao da je odvalio neki veliki čekić pravo među oči. Ovome se nisam nadao.
- Na putu ka Subotici?
- Da. Imam sastanak večeras u Budimpešti, a sutra moram za Beč - odgovorila je kao da ide do Slavije, pa će produžiti do Autokomande.
- Ništa mi nisi rekla - bio sam iskreno zapanjen. Otišla je iz mog života brže nego što je ušla u njega. Nema ni dvadeset četiri sata kako smo se videli tamo ispred stana.
- Nisi ni ti meni rekao gde si bio jutros - ponovo je počela onu svoju priču. Napad je najbolja odbrana, jeftino.
- U krevetu, pored tebe, spavao sam. Gde bih bio - ponovio sam i ja svoju priču koja i jeste i nije bila istinita. Bio sam u krevetu, ali sam bio i negde drugde. Ono nisu bili obični snovi. Ono je nešto drugačije. Nekako je opasno.
- Ako ti tako kažeš - osetio se umor u njenom glasu. Kao da joj je dosadilo da se raspravlja sa mnom. Ćutali smo jer su reči sada bile suvišne.
- Ne volim odlaske bez pozdrava. Bez najave. Iznenadne odlaske. Tako su otišli moji majka i otac - otvorio sam se prema ovoj ženi koja je upadala u moj život i odlazila iz njega. I danas, i pre trideset godina.
- Znam, izvini - sada se ona povukla - i ne boj se. Ja ću se vratiti. Po cenu života ću se vratiti. Ali sad moram da odem.
- Nije baš toliko opasno - pokušao sam da se našalim, pošto se ona suviše uozbiljila.
- Moram da se vratim. Ti si moj prvi i jedini muškarac - rekla je, podilazeći mi. Hraneći moju mušku sujetu.
Nisam znao šta da joj odgovorim.
- Požuri, zakasnićeš na predavanja. I istuširaj se obavezno. Nemaju svi baš tako nastran ukus kao ja - odgovorila je po običaju umesto mene.
- Čuvaj se - bilo je jedino što mi je palo na pamet. Varijanta dušo ili nešto još gore, kao ljubim te, volim te, srce i ostalo, nije dolazilo u obzir.
- I ti, mili moj. Ovaj broj radi i u romingu i uvek će biti uključen za tebe - rekla je i prekinula vezu, negde na nekoj pumpi između Novog Sada i Subotice.
Događaji su jurili kroz moj život i međusobno se preticali, a ja nisam mogao da stanem i da se saberem. Nisam imao vremena ni za to tuširanje. Uostalom, mirisao sam na nju, a meni taj miris nije smetao. Obukao sam čiste stvari, da njen miris ipak zadržim za sebe, i izleteo iz kuće.
Na prvo predavanje sam zakasnio dobrih petnaestak minuta. A u amfiteatar sam ušao s Mirinom čemerušom u rukama i flašicom vode pod miškom. Mira, sekretarica naše grupe, u početku je bila veoma raspoložena prema meni, ali sam s vremenom sve niže padao na njenom spisku profesora. Trud koji sam morao da uložim za ovu kafu bio je besmislen: morao sam, doslovce, da je preklinjem preko mobilnog, sve vreme dok sam se peo do fakulteta. Nikada mi nije bilo jasno šta je to Miru okrenulo protiv mene, mada sam sumnjao u neke svoje arhineprijatelje koji su obitavali u ovoj ustanovi.
Kada sam ušao studenti su se smejuljili.
- Dobro jutro, profesore - rekla mi je s podsmehom mlada koleginica koja je uvek sedela u prvom redu i čitav semestar nosila najkraće moguće suknjice.
Kada sam odmahnuo rukom i sapleo se о stepenik, što umalo nije dovelo do potpunog prosipanja teškom mukom izmoljene kafe, poluprazan amfiteatar je eksplodirao od smeha. Osetio sam se kao gladijator bačen u arenu.
- Volim i ja vas - malo sam citirao među ovim univerzitetskim zidovima našeg omraženog bivšeg predsednika koji je karijeru i život skončao u zatvoru u Hagu. Ništa mu ljubav nije pomogla. Međutim, svojevremeno mu je pomagala demagogija da ostane na vlasti.
- Danas je petak - počeo sam, iako sam ovoj grupi uvek držao predavanja petkom, pa je to manje-više bilo poznato. Ali je moj glas bio veoma značajan iako nisam imao pojma kud sam pošao. Znao sam samo da nema šanse da predajem.
- Kežual dan u velikim korporacijama - pustio sam da vidim gde će me odvesti asocijacije.
Privukao sam im pažnju, a onda sam se setio jednog od prvih predavanja na koje sam ja kao zeleni, prezeleni brusoš otišao s današnjim dekanom fakulteta, pre mnogo godina. Bili smo kod majstora za diskusije, tribine i panele, genija koji je izvlačio ideje iz pametnih mladih glavica, a da one to i ne osete. Kod drugog i drugačijeg Miloševića od onog „volim i ja vas“. Profesora Nikole Miloševića, koga sam tad mogao da čujem jedino ako sedim ispred prvog reda ili ako je u amfiteatru grobna tišina.
- Mislim da ste još u srednjoj školi čitali Zločin i kaznu, Dostojevskog? - definitivno sam skrenuo sa polja svojih predavanja.
Klimanje glavama. Odobravanje. Zabrinuti pogledi.
A ja na miru pijuckam kafu. Iznenadio sam ih. Napravio dramsku pauzu. Otvorio sam prvu flašicu vode.
- Pitanje na koje ja želim da čujem odgovor od vas jeste: zašto je Raskoljnikov ubio babu?
Tišina, mumlanje, više se ne smeju.
- Profesore, rekli ste da danas predajete... - čulo se iz pozadine.
- Kolege, kolege, uozbiljimo se malo, odmah sam prekinuo diverziju. Znači, jedno jednostavno pitanje. Zašto je Raskoljnikov ubio babu?
Gledao sam negde iznad njih i smejao sam se u sebi, pokušavajući da se setim glupog odgovora koji sam ja Nikoli Miloševiću, sav srećan, dao tog dana. Znam da me je dobro poklopio onim svojim tihim, zamišljenim glasom i okrenuo se ka sledećem kandidatu.
A ja sam bio tako siguran u sebe. Dok su se sada prve ruke stidljivo podizale, setio sam se još jedne prilike kada sam takođe bio siguran u tačan odgovor, kada sam se javio da učiteljici odgovorim gde se Sava uliva u Dunav. - Ispod Savskog mosta - izvalio sam ono što su me učile moje dede, šaleći se sa svojim malim unukom. To sam rekao tako sigurno i pun samopouzdanja da učiteljica nije znala kako da mi objasni da nisam u pravu.
Dugo ja nisam prihvatao da postoji ušće i da se vode mešaju tu negde oko Kalemegdana. Ne. Za mene je to bilo ispod Starog mosta, koji sada zovu - Tramvajski. Tako su me naučili. Ušće mi je zauvek ostalo pomalo fantastična kategorija, mesto koje u mojoj svesti nije povezano s pojmom ulivanja Save u Dunav.
Čuo sam prve odgovore i parada je počela. Nizala su se viđenja, ideje, uvrežena shvatanja, zaključci iz sažetih prikaza po internetu. Mogao sam na miru da popijem kafu i vodu.
Pravo pitanje je trebalo da glasi - zašto je ovaj Mihailo Raskoljnikov, koji tera vaše mozgove da malo rade umesto da pasivno slušaju, cele noći orgijao s babom?, pomislio sam i u trenutku shvatio ironiju ove igre koju mi je namestila podsvest preko Slobe diktatora, Nikole Miloševića disidenta i Dostojevskog.
Raskoljnikov i baba. Književno oblikovano pitanje upućeno njima bilo je, zapravo, skriveno pitanje koje je mučilo mene: Mihailo i tete. Od malih nogu sam lako padao na starije žene. Zašto?
Do kraja predavanja smo upali u žučnu raspravu oko Dostojevskog koji uopšte nije bio u planu za ovu godinu. A ja nisam dobio odgovor na pitanje koje sam postavio. Ni od njih, ni od sebe.
Posmatrao sam lica i tela mladih devojaka koje su, sve do jedne, gledale u mene. Koristio sam priliku da ih dobro osmotrim dok su govorile. Jedre, lepuškaste, pune snage. Bistre okice, sveža lica. Ovde lep dekolte. Tamo par slatkih nožica. Pametne, britke. Govore čistim glasovima, obrazovanije su od kolega. Trude se. Život je pred njima.
A u meni ne izazivaju ništa. Ni danas, kao ni prošle nedelje. Kao ni mnoge prošle generacije. Ništa.
Ova malecka koja je od početka godine u prvom redu u miniću, recimo. Ona koja mi svaki put poželi dobrodošlicu, koja je na svakom mom predavanju i kada treba i kada ne treba. Moj Deki bi se tresao od sreće kada bi je video. Punoletna je, žudi da je muškarci prihvataju kao ženu, a tek je postala devojka. Idealno.
Za oblikovanje. Za uticaj. Za manipulaciju. Za sve što bi poželeo tipičan slobodan muškarac u srednjim četrdesetim. Potencijalna mlada supruga. Sigurna avantura. Romansa. Seks.
Međutim, ovaj Raskoljnikov je oduvek voleo tetke. Od malena je bilo tako, od mojih prvih teta s punđama u koje sam se zaljubljivao. Kao mali sam imao taj punđa-fetiš. Sad sam ga zaboravio, a i to zarobljavanje kose iza glave je izašlo iz mode. Sada je u modi sloboda.
Valjda su toj mojoj naklonosti ka starijim ženama doprinela i moja prva erotska iskustva. Oslobađanje seksualnosti u iskusnim rukama zrelih dama. A psihijatri bi sigurno odmah rekli da ima nečega i u tome što sam kao mlad izgubio sve ženske članove svoje familije.
Sad kad pogledam, pre bih rekao da u svemu tome ima neke sigurnosti da neću biti povređen, mada me je Klara svojim odlaskom demantovala. Ljubavne tragedije mog života, kao i poslednji fijasko sa Žanom, vezani su za mlađe žene.
Čas smo priveli kraju, na moje veliko zadovoljstvo, a ja nisam dobio odgovore ni u vezi sa Raskoljnikovim, ni u vezi sa mojim bakicama. Pogledao sam još jednom ovu silnu, napupelu mladost i shvatio sam da bih uvek, da mogu da biram koga bih odveo u krevet, odabrao Klaru, kad bi ona sedela ovde s njima.
Koji si ti kreten, samozadovoljno sam vređao sebe dok sam, noseći solju s kafom, ulazio u Mirinu kancelariju. Ruke su mi bile zauzete i nisam stigao da kucam.
- Jeste li se povratili, profesore? - pitala me je ona, zaklonjena leđima nekog muškarca sa kojim je razgovarala u pola glasa. On me nije čuo i dovršio je ono što je započeo u pola glasa, a onda se trgao.
Vojnik! Sirano de Votson u meni je digao glavu. Provalio sam ga za Miru. Provalio sam ga i da je smotao nešto sa njenog stola u džep. Nešto što nije trebalo da vidim, a ja sam odmah prepoznao još jednu njegovu kutiju za olovke i nije mi bilo jasno zašto bi to bila neka velika tajna.
- O, Mihailo - nazvao me je imenom i pružio mi je ruku.
E, budale li, pomislio sam i prihvatio pruženu šaku.
- Mihailo Mihailović, vanredni profesor - rekao sam i pretresao mu ruku do ramena. Čak se i Mira nasmejala. Kurtoazno. Vojnik je, zatečen u ovim okolnostima, izgledao više nego glupo.
- O, kolege, zar se vi niste upoznali - čuo sam iza leđa glas našeg nazovi pretpostavljenog, upravnika katedre, Petra Đorđevića, kome je Mira, misleći da ja ne vidim, dala neki znak očima. Ovde su svi nešto krili od mene i ponašali se kao gomila kretena.
- Znamo se nekih četrdeset godina, kolega - nisam se okrenuo da mu pogledam antipatičnu facu - ali nije naodmet da se ljudi s vremena na vreme ponovo ovako upoznaju.
- Ne zezaj - rekao je Vojnik i uz jedno ,,doviđenja“ izleteo napolje kao da ga neko juri.
Uhvaćen na delu. Umalo sa rukama u tegli.
Mira mi nije izgledala potreseno, a Petar me je gledao, po svom običaju, onako ironično, kao da on zna nešto što ja ne znam, a trebalo bi da znam. Možda je i bilo tako.
- Nešto nije u redu, kolega? - pitao sam ga, a on je samo oborio onu vratinu, taman da mu vidim ćelu. Kao da je njegova ćela trebalo nešto da me plaši, a samo mi se gadila.
- Ne, ne, sve je u redu, nego to sa kafom, znate, u učionici... -
- O, da. U pravu ste, trebalo je i ratluk da ponesem - odgovorio sam mu, znajući da mog dežurnog mrzitelja ništa neće pokolebati u njegovom odnosu prema Mihailu Mihailoviću.
- Mihailo - rekao sam i pružio mu ruku, a on me je samo pogledao i prošao pored mene bez reći.
- Biću u kabinetu - rekao je sav važan Miri na putu do tog istog kabineta, kao da to nije apsolutno jasno.
- Biću u kabinetu. Molim vas da mi ne prebacujete pozive - rekao sam i ja Miri mrtav ozbiljan, na šta mi je ona šeretski odgovorila: - A ako vas žena zove?
- Za nju pogotovo nisam tu.
- Razumem, her oberšturmbanfirer. Samo još da dobijete telefon u kabinetu i ja vam onda sigurno neću prebacivati vezu.
Klimnuo sam glavom kao general i ušao u intelektualnu ćeliju koju sam delio s Momčilom, svojim asistentom. Bilo mi je veoma drago što u ovoj uzanoj, tesnoj, a opet meni dragoj prostoriji nisam imao telefon. Voleo sam svoj kabinet zato što je izmaknut od sveta - tu nikada nisam uključivao ni mobilni.
Seo sam, još uvek nedovoljno osvežen, a misli su mi ponovo krenule put prošle noći i Klare. Onu bapsku defloraciju nešto nisam uzimao za ozbiljno jer znam da je danas novi himen tek malo skuplji nego da izvedeš društvo na večeru. Nije mi baš izgledalo da joj je prvi put, a da jeste, to bi zaista bilo nastrano.
Nešto drugo je mučilo mog Raskoljnikova. Nešto što se u mom slučaju uglavnom poklapa sa ovim tetama, ali i sa Žanom. Opet me muči onaj Klarin pokret u poslastičarnici. I Žana je to radila ujutro, iako nije bila teta. Dok sam još spavao. Slatko buđenje, govorila je ona, a ja se nisam mnogo bunio. Usne, ruka, obično ništa nisam ni video od njene kose. Nisam se često pitao kako nema traga tom Slatkom buđenju. Mislio sam da to uredna Žana sredi. Sve, evo, do sad.
Zašto uvek taj pokret rukom u stranu, kao da nešto sklanjaju? I stare i mlade. Kad god sam u muškom društvu nešto izokola prilazio ovoj temi svi su me belo gledali. Drugi muškarci nisu znali о čemu ja to pričam.
Bilo kako bilo, više volim zrele žene. Moj Raskoljnikov je odavno navikao da prevrće babe. I to radi bez mnogo razmišljanja, kad god mu se ukaže prilika. A ne ukazuje mu se baš često.
Mogla je da me povede sa sobom, javio se na kraju ljubomoran zaključak u mojoj glavi. Jeste, pa da se poubijate vatajući se na auto-putu, uzvratio mu je onaj drugi, ponosni i duhoviti deo mene.
Klara i njen iznenadni povratak u moj život, u koji je i onda na Novom Beogradu samo provirila, bili su neposredno vezani za artefakte. Moje neobično putovanje negde s one strane svesti, takođe je imalo neke veze s njima. Vojnikovo čudno ponašanje je počelo iste večeri. Svi događaji od trenutka kada mi je Mile dao kesu s mokrim papirima, pa do sad imaju veze s artefaktima.
Zato im je bilo dobro tamo kod Stojana u ormanu, sa njegovim isečcima iz novina i požutelim dokumentima. Nije da sam se ja bojao papira sa loto kodom, ali sam pomalo počeo da zazirem od njih.
- Izvinite, profesore - odškrinula su se vrata i kroz njih je provirila ona slatka glavica iz prvog reda, koja je uvek bila u minićima.
- Imam danas zakazane konsultacije kod vas - rekla je devojka i ja sam joj rukom pokazao da uđe unutra i da sedne.
- A vi ste? - upitao sam je zaboravljajući Dostojevskog.
- Lola - rekla je curica.
Lola, Lolita, a ja sam Hambert Humbert u Raskoljnikov verziji - predstavio sam joj se u mislima. Ne deflorišem devojčice nego bakice.
- Znate li koja je razlika između Raskoljnikova Dostojevskog i Ham-berta Hamberta, Nabokova - zbunio sam potpuno nedužnu devojčicu.
- Ja, izvinite, ne znam tog Hamberta, znate - pocrvenela je - ja sam došla zbog 18. veka, znate - kazala je i počela da vadi svoje beležnice.
- Mislila sam, u vezi sa mojim seminarskim, znate... - počela je da me gnjavi Lola. Lepa, mlada i potpuno nezanimljiva. Znate.
Artefakti me nisu menjali. Nisu oni otkrivali novo. Oni su izgleda samo budili ono što već postoji u meni.

9
Petak predveče:
literatura, škembići i iste cipele

Ako prihvatim kao istinitu, blesavu tezu da papiri u Stojanovom ormanu, koje smo mi nakaradno i ničim potkrepljeno nazvali vanzemaljski artefakti, bude nešto u meni, onda je to pre svega bio gurmanski hedonizam. Pa tek da bih, u naučne svrhe, potkrepio ovu teorijsku misao, rešio sam da nastavim u tom pravcu.
Gledao sam u studente koji su bezuspešno pokušavali da se konsultuju sa mnom i planirao šta ću i gde ću da jedem. Lola je bila zlato prema ostalima, koji nisu krili svoje negodovanje usled moje potpune zanesenosti promišljanjem svog ručka.
I pića. Artefakti su me i tu nekako uključili. Pivo, pa vino, a sada sam bio željan i drugih ukusa.
- Profesore, da dođem ja u sledeći petak - predložio je moj poslednji student, kome sam još prošle nedelje zakazao konsultacije. Valjda je video da moj pogled sneno prolazi kroz njega u pravcu kafane, koja mi je, gledano odavde iz kabineta, bila najbliža.

Kolarac u Knez Mihailovoj, jedina preostala kafana od onih starih u ovoj staroj ulici koja nosi ime po vladaru po kome sam i ja dobio ime. Bilo je ovo naše mesto okupljanja na početku studija, dok nas oni stariji i iskusniji nisu odveli u bife Kolarčevog univerziteta, Mali Kolarac, u koji se ulazilo iz Ulice 1300 kaplara.
Tada je Mali Kolarac bilo divno mesto s najjeftinijim pićem u krugu od jednog kilometra, a danas je neki fensi restoran za koji ne znam ni kakav je ni šta u njemu služe. Prođem pored i okrenem glavu. Da ne gledam. Da ne kvarim uspomene.
E, sad, ni ti stariji ne bi sami pronašli Mali Kolarac, koji je bio vešto skriven, da ih tamo na predavanja ponekad nije vodio legendarni profesor estetike Zoran Gavrilović. Šmeker još od pre onog rata. Boem i profa koji je umeo da predaje. Studenti su о njemu govorili s poštovanjem kakvo mi danas niti dobijamo, niti zaslužujemo. Nismo šmekeri, a i vreme je drugačije - kruto, pa smo i mi takvi. Kada bih ja danas poveo studente da im održim čas u nekoj birtiji za tri dana bi opozicija u skupštini tražila smenu ministra prosvete i rektora, a meni bi doživotno oduzeli pravo da predajem. Pogotovo ako bi još bilo dozvoljeno i pušenje.
Ondašnji tlačitelji su ovakvim pojavama gledali kroz prste. Današnja sloboda i demokratija nisu baš toliko tolerantne. Nedavno su kaznili profu koji je svojim đacima držao predavanje na Kalemegdanu. Nije imao dozvolu.
Kada sam ja upisao fakultet, Zoran Gavrilović više nije predavao. Ubrzo je i umro. A onda, jedno vreme nije ni bilo predavanja. Studenti su išli na demonstracije.
Vremenom smo se, nekako spontano, vratili u Kolarac. I ja petkom, po ustaljenom redu, uvek ručam ovde. Najčešće s Tomom i Momčilom, ranije uvek i sa Žanom, a kako su nam promenili raspored ovog semestra, često mi zapadne da jedem sam.
- Radoje, daj mi onu jednu vašu dunjevaču - rekao sam kelneru i seo za sto za kojim sam obično sedeo, okrenut prema Knez Mihailovoj. Spremao sam se na duboku kontemplaciju dok ne stigne hrana. Posle ću duboko variti.
- Može dupla - dodao sam, shvativši da će mi biti potrebno dosta ovih žutih, mirisnih dunjevača iz Kolarca da bih razmislio kako valja.
Dupla dunja me nije mnogo razbistrila. Popio sam još jednu i uz konsultacije s Radojem naručio pohovane škembiće, kao lako predjelo, i škembiće u saftu, kao glavno jelo.
Trebalo mi je nešto onako masno, puno holesterola. Puno jakih začina. Puno svega.
- A da te pitam ja nešto.
- Reci, profesore.
- Znam da možda nije sezona, ali da nemate pihtije?
- Pihtije na škembiće?
- Može pre ovih pohovanih, uz dunju, nekako mi ide.
- Nemoj da se vređamo. Pa kad mi za tebe nismo imali pihtije. Jedne pihtije, znači.
- Duple pihtije i dupla dunja - raspomamio sam se.
- Gde će to sve da ti stane?
- Samo gledaj kako profa tamani.
- I ljuta papričica?
- Može.
Zadovoljan narudžbinom pogledao sam napolje, na ulicu na koju je pala neka čudna svetlost. Sunce je bilo na zalasku, a žutelo se kao zlato. Ljudi su na toj svetlosti izgledali kao fluidna bića koja se kreću Knez Mihailovom.
Stigle su pihtije. Stigla je dunjevača. Jak ukus belog luka, mesa, začina i prolaznici. Voćni ukus dunjevače. I artefakti u Stojanovom ormanu.
Onda sam video crvenokosu, prelepu ženu, vilu iz snova, kako prolazi ispred prljavog kafanskog izloga. Niotkuda. Lebdeća, visoka, elegantna. Stala je ispred Kolarca, okrenula se i pogledala unutra. U mene. Zakleo bih se da je pogledala u mene.
Poznata slika. Iz romana. Pesnička. Opisana, sanjana. Ovako sam ja zamišljao susret sa ženom svog života, kao u romanu Majstor i Margarita.

...Ljubav je iskočila pred nas, kao što iz zemlje iskače ubica u uličici i zadesila nas je oboje...

Ali to je bio Majstor, umetnik u duši, a ja sam u ustima muljao pihtije pune belog luka i zalivao ih rakijom od žute dunje. Mastan oko usana, znojav još od prethodne noći pohote. Umoran od seksa i studenata.
U tom času sam pomalo počeo da razumevam inače za mene idiotsku Žaninu filozofiju. Uvek, svuda i u svakom trenutku biti tip-top obučen, sređen, čist i mirisan. Bilo da ideš na otvaranje FEST-a ili na pozorišnu premijeru, što je za nju bilo nešto kao vrhunski stres, pa se budiš malo ranije ujutro da bi se spremao, spremao i zbog silnog spremanja zakasnio na večernji događaj; bilo da ideš da kupiš, recimo, svoj omiljeni časopis u novinarnici na uglu, pa se on rasproda dok se ti ne spremiš.
Sad mi je falilo malo te njene filozofije. Kosa mi je bila masnjikava. Nisam se ni obrijao. Možda sam delovao šmekerski studentkinjama koje su me ionako više zamišljale prema nekom svom kalupu, svesno zanemarujući sve nedostatke. Ali kada je ova žena pogledala ka meni, mogla je da vidi samo neopevanog, masnog jadnika, alkoholičara koji se sam opija i opihtijava u petak posle podne. Pre dvostruke doze škembića.
U to ime sam tresnuo dunju do kraja i pokazao Radetu na čašicu koja je ostala prazna. Sumnjam da bi mi kod ovog anđela božijeg i frak pomogao. A ne bi ni svi ovi novi šamponi s kašmirom, jojobom, brusnicom, zlatnim nitima, sedefom i ostalim specijalnim dodacima, koje trenutno ne mogu da nabrojim. Nema šampona koji s mene može tugu da opere.
Žena je otišla, kao što se i pojavila. Nestala je iz mog vidokruga. Vizija uzvišene lepote. Dođoh, pogledah, produžih.
Onda je ta mlada, predivna boginja, s kosom boje vatre, zelenim očima i tenom od porcelana ušla u Kolarac. Živa lutka koja hoda. Jedno od najlepših stvorenja koje sam ikada video. Njeni pokreti su bili pokreti uzvišenog bića, osmeh koji je uputila Radoju simfonija od crvenog karmina, blistavih zuba i iskre u očima.
I šta još? Šta je ovoj slici davalo poseban ton i rušilo svaku sličnost s Bulgakovim i Margaritom koja nosi žuto cveće u ruci?
Imala je iste cipele kao Klara noćas. Grimizno crvene, elegantne, sjajne. Identične. Savršene. Skamenio sam se. Primetila je da gledam u njene cipele i nasmešila se. Ja sam nekako uzvratio osmeh i silom otrgao pogled s poda.
Te šarmantne cipelice su bile veoma lepe i bile su na izuzetno lepim nogama. I juče i danas. I dame su znale da ih nose. Ali je u njima bilo još nečega. Nečeg opasnog.
U običnim ženskim cipelama? Mora da sam odlepio od pihtija.
Kolika je bila verovatnoća da ovu i ovakvu ženu vidim baš danas? Nekih 24 sata ili malo više posle mog ponovnog susreta s Klarom, koji je usledio nakon trećine veka, a na tek pola dana od najpohotnije noći mog života, kada sam ovako ili onako više puta deflorisao jednu staru devicu?
Kolika verovatnoća je da ta žena, nakon manje od jednog minuta priđe mom stolu i započne razgovor? Još u istim cipelama kakve je Klara nosila sinoć i koje su se slagale uz svaki komplet veša koji je ona presvukla da bih ga ja cepao?
Ne postoji odgovarajuća cifra kojom bi to sve moglo da se iskaže. Verovatnoća je jedan prema beskonačno. Sigurno izgubljena opklada. A opet, dogodilo se i samo potvrdilo da je stari Aristotel bio u pravu kada je rekao da bi radije prihvatio ono neverovatno, ali moguće. Jeste bilo matematički neverovatno, ali je teorijski bilo moguće. Ovih dana kao da je radila samo neka uvrnuta teorija koja se obistinjuje u praksi.
- Dobar dan - rekla je ona stidljivo i stala ispred mene.
- Dobar dan, izvolite - bio sam zbunjen pa sam propustio da joj ponudim da sedne. Nije mi padalo na pamet da je startujem i da joj se nabacujem. Još manje sam očekivao da će ona mrtva hladna da krene na mene.
- Ne znam da li vam smetam i da li čekate nekoga, ali ja ne volim da jedem sama - kazala je i hvala bogu pa sam ja ukapirao šta treba da uradim. Zarđao sam. Od Žane i godina. Od samoće.
- Izvolite, samo izvolite - istopio sam se kao puter na vrućem tostu. Mi muškarci smo jadnici. Bio sam svestan da ovo apsolutno nije normalno ali sam uleteo u priču ne razmišljajući ni tren. Bilo je suviše filmski i romaneskno da bih ja sada tu upotrebljavao neku zdravu pamet. Gluposti.
Stanojeva teorija relativiteta je imala veliki odeljak о lepim ženama i ona se nekako zdravorazumski uklapala u ovu situaciju. Po Stanoju, svaka relativnost s lepim ženama kao promenljivom, postaje relativnost na kvadrat. Sažeto, zona sumraka.
- Znaš, moguće je da ti na ulici priđe lepa žena i kaže ti da hoće da vodite ljubav. Jeste to više pubertetski san nego stvarnost, ali je moguće. U neka tri života, valjda - nasmejao bi se on samom sebi.
- Pričali su mi neki alasi, oni ženskaroški. Valjda ribarske priče. Kao, dođe lepa žena i s vrata na njih. U krevet ih vodi. Meni se to nije događalo, niti sam svojim očima video da se događa drugima. Ja sam, Mihailo, svake skinute gaće pošteno odradio! Ali verujem da ima i onih nesrećnika na koje lepa žena baci oko. A to ti je muka. Nema veće. Nije red da odbiješ, ni nje radi, a ni zbog samog boga. Opet, duboko u sebi znaš da tu nešto ne valja, nije po meri sveta. Jedino ako nisi ludak pa misliš da si odjednom postao mnogo lep i pametan, kakav eto nisi bio godinama.
Tako je govorio Stanoje, koji je žene bolje poznavao nego sebe. Ja sam, opet, bio ludak koji je umislio da su neki tamo papiri sa žvrljotinama od njega napravili neodoljivog muškarca. Šmekera. Facu. Preko noći. Legao Mihailo, ostavljeni profa, a probudi se veliki baja kojeg ribe staruju u kafani.
A možda je ona lepotica noći? Animir dama, što bi rekao deda Stojan ili poslovna pratnja, kako se u današnjem svetu biznisa zovu prostitutke. Valjda svako doba ima svoj naziv za ove žene i u njemu se ogleda duh vremena. Poslovna pratnja je najgluplje ime koji su kurve nosile u istoriji civilizacije. Tek, i kurvarluk je povezan s poslom i liberalnim kapitalom, pa one tako više liče na telohranitelje nego na radodajke.
I baš bi tebe pratnja lovila kasno po podne u kafani sa škembićima, pomislio sam. Ova žena nije tako izgledala. Ili ja baš nemam iskustva s tim delom populacije.
- Margareta - rekla je ona i pružila belu, nežnu ruku - i još jednom se izvinjavam, ali mi se čini da je bolje da jedemo zajedno nego sami. Ubija me samoća.
Ide mi ova ruska literatura. Raskoljnikov i babe, Majstor i Margarita. Lolita. Kao da počinjem da živim romane.
- I mene samoća izjeda - morao sam iskreno da se složim sa njom i da primetim da je literatura iskočila pred nas i uvećala neverovatnost ove mogućnosti.
Zaboravio sam na poslovnu pratnju. Margareta me je kupovala iz časa u čas. Nije da mi se opet uključila donja glava, nego je ova gornja prešla na njen režim rada, što je u suštini mnogo lošija varijanta.
- Mihailo - lagano sam stisnuo tu ljupku, delikatnu šaku koja se našla u mojoj.
- Radite ovde negde u blizini? - pitala je.
- Predajem na fakultetu.
- Ah, moj davnašnji san. Biti profesor na fakultetu, ali posao me je odveo na drugu stranu.
- A čime se vi bavite? - pitao sam sada ja pomalo nadmeno.
- Ja sam izvršna direktorka ogranka jedne inostrane softverske kompanije koja se bavi pitanjima bezbednosti, podataka, mreža i kompjuterskih sistema. Ime firme vam verovatno ništa ne znači jer smo mi poznati samo u uskim krugovima iz posla. Doktorirala sam digitalnu kriptografiju i enkripciju na Em-Aj-Tiju u Americi.
Odgovor me nije mnogo iznenadio. Provalio sam stil svih ovih događaja, a ovo je bilo apsolutno u skladu s tim stilom. Samo sam prihvatio činjenice. Koliko je posle sve one silne neverovatnoće, verovatno da u moju stalnu kafanu, kod Radoja, danas uđe predivna žena koja je na najpoznatijem matematičkom fakultetu doktorirala dešifrovanje kuka i kvaka kakve sam ja skrivao u ormanu i koja se zove kao jedan od glavnih likova iz mog omiljenog romana? Ovde više pamet ne pomaže.
- A šta vi predajete? - prekinula je moje uzburkane stilske misli ova lepotica.
- Književnost - rekao sam, zvučeći samom sebi kao fosil. Bron-hopitekus. Mastodont. Odavno izumrli predstavnik nazadne vrste.
- Da sam ostala ovde u zemlji verovatno bih i ja studirala književnost - zvučala je prilično iskreno. - Ovako se bavim ciframa i šiframa. Pomalo je dosadno.
Da li sam već tada bio reš-pečen, nedopečen?
Jesam.
- A šta to pijete, lepo miriše - rekla je ljupko i ja nisam mogao ništa drugo do da nepoznatoj ženi ponudim svoju tek pristiglu čašicu.
- Izvrsno. Baš mi se dopada. Jaka, mirisna i slatka u isti mah. Oseća se voće, sunce, Srbija - rekla je oduševljeno kada je probala rakiju.
Radoju sam dao znak da donese još dve duple. Ко ume da broji izbrojao bi da sam ja do sada imao više ovih duplih.
- Vi ste već naručili, videla sam, mora da je nešto dobro - pitala me je uzevši jelovnik u ruke. Bila je neposredna, prirodna, ponašala se kao da se poznajemo od rođenja.
I sad ja, matori kenjac, treba ovakvoj ribetini da kažem da sam naručio škembiće. U dve varijante. Pohovano i kuvano. Malo do umereno smrdljivo pre podne i padavine od smrada po podne.
- Škembiće - odvalio sam prikucavši se za stub srama. Kakav luzer. Startuje ga ribetina, doktorka šifri i kodova, a on mučenik naručio škembiće.
- I moj tata je to voleo - rekla je onako iskreno, s ljubavlju prema tati i pokopala me je tri do četiri metra ispod zemlje. Dorćolske, u kojoj je bilo svakojakih pokopanih duša, od starih Kelta pa na ovamo. Pokopala me je tamo gde mi je mesto.
Strogo uzev, Kolarac nije bio na Dorćolu, ali je bio s te strane Knez Mihailove. Ona druga strana mi nekako nije išla. Kao da je sredinom ulice bila povučena neka nevidljiva granica. Uvek sam više voleo ovu dorćolsku stranu Knez Mihailove.
- Joj, izvinite - nasmejala se pošto je shvatila šta je rekla i verovatno videla moj tupavi, gubitnički izraz lica. Da se iskupi, ona je spontano, smejući se, spustila usku, manikiranu ruku na moju. Samo trenutak ili dva. Da se dodirnemo, a da to ne bude previše napadno.
- Ja sam došla na ćevape. Obične, starinske ćevape. Kafanske. Onakve kakve sam jela kada sam bila mala. Ovde kod vas u Beogradu sad imaju banjalučki ćevap, sarajevski ćevap, leskovački roštilj, imate i šiš-kebab, a nema više onih beogradskih ćevapa, nema tog ukusa Beograda koji pamtim.
- Znam na šta mislite - uzdahnuo sam.
U Beogradu je bilo i sušija i humusa i karija, svega je bilo. Kineske, meksičke, indijske klope. Samo su starinski ćevapi bili na izdisaju. Nije preostalo ni mnogo kafana u kojima su ih spremali, a nije bilo ni roštiljdžija koji su znali da pomešaju meso i ostave ga preko noći, da odstoji.
Došli su Bosanci i doneli svoj ukus. Pregazili ove naše beogradske. Voli raja i tu leka nema. Ti njihovi su bili dobri. I oni su imali taj neki šmek starinskog, tradicionalnog. Ali bosanskog. Meni stranog. Drugačijeg. Nije to Beograd. A ja za Bosnu nikada nisam mario. Meni je tamo uvek nekako bilo mutno. Nesrećno.
- Ti vam ćevapi, о kojima pričate, dođu nešto kao tigrovi u Aziji. Vrsta koja odumire. Uskoro će ih biti samo u zoološkom vrtu. Ali ako hoćete, možemo da ih potražimo ovih dana. Ima nekoliko mesta od kojih još uvek nisu napravili fensi restorane.
Bio je ovo moj kontranapad, izvidnica i jurišnici u jednom puku. Vađenje preko ćevapa za ove škembiće.
- Ja sam već sutra slobodna. Subota je, biće lepo vreme - nije ona bila baš mnogo sklona otezanju.
- Znači sutra po podne počinje lov na tigrove! Nalazimo se ovde kod Radoja na dunjevači, da napunimo municiju, a onda nastavljamo dalje. Mada bismo odavde mogli da krenemo s prvih deset. Da se zagrejemo.
- Vi ste divni, profesore - počastila me je Margareta svojim blistavim osmehom i ja sam se istopio kao čokolada u rukama zaljubljenog đaka.
- Meni ćete dati samo ove pohovane - rekla je Radoju, pošto se i ona odlučila za škembiće. Ovim je probijena svaka verovatnoća i došli smo u zonu sumraka.
Sve je moglo nekako da se objasni, pa čak i moja iznenadna, ničim izazvana, neodoljiva privlačnost. Lepa žena, dama, doktorka računarskih nauka, koja jede pohovane škembiće, nije mogla da stane ni u kakvu logiku. To je bila tvrda fantastika. Gurmanska.
- Vi ste jedina žena s kojom sam pio dunjevaču i jeo škembiće -odvalio sam i ostao živ. Ne znam šta mi bi. Valjda oni artefakti. Ко bi ga znao. Otvorio sam široki front.
- Hvala vam, profesore - rekla je glasom koji je u svom milozvučju utopio još onih nekoliko grama pameti koliko mi je preostalo i pružila čašicu da se kucnemo. Više nisam razmišljao о matematičkim teorijama i filozofskim konceptima. U danu najboljeg seksa u svom životu imao sam i najlepši kasni ručak u svom životu.
Nisu ti artefakti uopšte bili toliko loši.

10
Petak veče:
tužni pesnik i istočni front

Otključao sam vrata stana kao i pre dva dana. Ista vrata, ista brava, a nekako se sve promenilo. Nekada prođu godine i ništa se ne dogodi. Nekada ti komšija donese naškrabane papire pa ti se svet promeni. Ovde je sada mirisalo na jednu ženu, a druga mi je bila u glavi. Kad sam ušao unutra pomešali su mi se mirisi s mislima.
Dve žene su se sudarile u meni. Jedna drugačija od druge, a u istim cipelama. Na sve to su došli škembići, zaglupljujući mi krvne sudove holesterolom. I rakija, dunjevača, s odloženim dejstvom. Kao ovi novi Ce vitamini. Otapaju ti se po ceo dan.
Rakija je na mene uvek čudno delovala. Ili bi me već prva čašica ošamutila, što je više govorilo о čistoći rakije nego о meni, ili bi mi na neki poseban način razbistrila pamet. Naravno, samo u nekoliko čašica. I pod uslovom da nije šljivovica.
- Nisi ti Srbin - rekao mi je jednom prilikom na slavi neki pijani Šumadinac, kao da će me time uvrediti, pošto sam odbio ponuđenu prepečenicu i odlučio se za burbon, koji mi je gazda štedljivo natočio s bolnim grčem na licu.
- U pravu si, nisam - odgovorio sam pijanom gostu i podigao čašu džeka s ledom - ja sam Dorćolac, pomalo Džedaj i čist vanzemaljac. Ne pijem šljivku, burazeru, ne volim je.
Nije čovek shvatio ono sa džedajima pa nismo ni nastavili. Inače, on nije bio prvi koji me je isključivao iz nacionalnog korpusa zbog šljivovice. A menije, zaista, od svih pića na svetu jedino od naše šljivovice bilo muka. I to ne zato što sam se kao klinac napio od nje pa povraćao. Nisam nikad ni stigao da se napijem od šljivovice. Jednostavno mi taj ukus ne prija.
Možda i nisam Srbin. Ali svi moji jesu, pa sam valjda i ja. Preko njih.
Kad sam bio za rakiju, a to nije bilo često, pio sam rakiju od dunje ili kajsije. Mogla je da prođe i kruška, viljamovka. U suštini je džek bio moj aperitiv. On je uvek bio isti i znao sam mu pravu meru. Nisam ja bio ni neki ljubitelj viskija, ja volim burbone, a to mu dođe kao i neki veći greh. Preziru te i srbofili i anglofili. Piješ seljačko, ali američko piće. Duplo golo.
Međutim, kod Radoja je dunjevača bila fenomenalna i za naše rakije, koje se uvek pomalo razlikuju, začuđujuće ujednačena. Sa Margaretom je tog dana moj mozak ovu sjajnu dunjevaču trošio kao dodatni pogon, jer sam razmišljao na više strana i neprestano vrteo razne teze, filmove i osećanja po glavi.
Veoma brzo sam otvorio nekoliko frontova tokom ovog neočekivano uzbudljivog popodneva. Morao sam da se pokažem kao muškarac, osvajač i nekako sam, a da to nisam ni primetio, postao nešto kao Nemačka početkom 1943. u ljudskom liku. Raširen i razbijen na više frontova, rat izgubio, a to još nisam shvatao.
Prvi, moj istočni i, ispostaviće se, pogubni front je bio razgovor sa lepom ženom: pokušaj da nametnem temu u kojoj ću moći da se iskažem u svojoj punoj profesorskoj pameti. I bilo je kao sa Nemcima. Margareta me je puštala, puštala, a onda je počeo krah.
Drugi, zapadni front, koji se u početku 1943. još nije otvorio, ako ne računamo iskrcavanje na Siciliji, ali je visio u vazduhu, bilo je tumačenje i obrada govora znakova i podteksta u našem razgovoru. Erotski i emotivni deo našeg susreta, sa pitanjem koje je lebdelo u vazduhu: treba da li da krenem u ofanzivu koju ne znam kako bih izveo, ili da se samo nemoćno branim dok ne padnem. Da čekam svoju Normandiju.
Treći front, onaj u Africi, koji je već bio stvar prošlosti, bavio se analizom celokupne neverovatne i neobjašnjive situacije u kojoj sam se nalazio. Naglim uplivom žena, hrane i pića u moj život.
Ubrzo sam bio u položaju u kome je bio Hitler u zimu četrdeset četvrte. Afrika je odavno izgubljena, Rusi nezadrživo nadiru, a saveznici piju šampanjac u Parizu. Trenutak je tražio zrelost, a ja sam bio potpuni pubertetlija.
Svako normalan bi u takvoj situaciji postavio samom sebi, a i drugima, pitanje zašto je mlada, lepa žena poput Margarete uopšte bila sama? U Beogradu? Zašto bi jedna takva žena morala da startuje sredovečnog profana u kafani? Gde su nestali svi ti beogradski šmekeri?
Odselili su se, otišli u druge zemlje? Pogejili se i prešli u LGBT populaciju? Zašto ona sada s matorim, masnim profesorom jede pohovane škembiće umesto da s nekim šicnutim dasom uživa u sušiju u nekom od beogradskih, a svetskih restorana?
Jesu li ovo sve nekako uređivali oni artefakti u Stojanovom ormanu ili se nešto ozbiljno događa sa ljudima? Međutim, odgovor sam brzo dobio: Margareta je bila suviše pametna za jedan normalan i zdrav balkanski ego.
Ako me je svojom računarskom pismenošću oduvala kao košava lišće s beogradskih ulica, što je bilo i opravdano, naša tiha bitka za književnost bila je moje Kosovo polje. U najboljem slučaju bilo je nerešeno, kao što tvrde neki srpski istorijski izvori, pa i sami Turci, a možda sam i tu bitku izgubio, a da toga nisam svestan.
Tukla me je uglavnom na poljima gde sam bio najjači, u oblasti mojih mladenačkih literarnih ljubavi: SF pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, na kome sam i doktorirao. S tim što je ona mnogo bolje od mene poznavala i starije autore, kao što je bolje poznavala i ove današnje s kojima ja ne stojim najbolje.
Njen i moj način pamćenja književnih dela se razlikovao. Ja sam, recimo, negde u magli držao Hainski ciklus Ursule Le Gvin, ali je Margareta zato znala sve knjige po redu, detalje, kritike. Jednom rečju, prisustvovao sam malom predavanju о nečemu što je delom bila tema mog doktorata.
To je bio moj Staljingrad. I jasan odgovor na pitanje zašto je Margareta u petak po podne sama.
Probao sam ja, kao i Nemci, da opet preuzmem inicijativu, pa sam se pozvao na njeno ime i svoj utisak i plasirao Bulgakova i Majstora i Margaritu. Ispostavilo se da će to biti moja Kurska bitka, najveća tenkovska bitka drugog svetskog rata, koju su Nemci ubedljivo izgubili. Ako sam ja izneo jedan, neverovatno interesantan, intrigantan i prilično nepoznat podatak о Bulgakovu, ona bi mi uzvratila bar sa tri.
Moj omiljeni roman je poznavala daleko bolje od mene. A pogotovo razlike između osam postojećih verzija. Imala je i svoj odnos prema kanonskoj verziji koju je nakon dugog proučavanja sastavila Lidija Janovskaja 1989, a koju ja nisam pročitao do dana današnjeg. - Draže su mi ove stare - bio je glupi odgovor jednog profesora. Do ostalog nismo ni stigli. Šekspir bi sigurno bio moja bitka za Berlin. Bio sam prinuđen da izvučem svoj adut. Da očajnički odigram poslednju kartu. Doktorat koji nisam napisao. Nepravda koju nisam ispravio: Velimir Rajić.
Široj publici poznat po ljubavnoj pesmi Na dan njenog venčanja, koju su obični smrtnici uglavnom pripisivali nekom od velikih imena našeg pesništva, a ne njemu, Rajić je bio neverovatno tužna, gotovo mitološka figura srpske književne scene. I, naravno, nije napisao samo tu pesmu. Da smo neka velika kultura verovatno bi, onako nesrećan i pun patnje, kao i njegove pesme, postao pop ikona. Ovako, Srbi uglavnom nisu imali pojma kо je on, mada su za ovu jednu pesmu gotovo svi čuli i mešali je s Pogledaj me nevernice, koju su pevali po kafanama.
Počeo sam iznenada:

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila moja ljubav živa.

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo,

I našto kletve! Našto ružne reci?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leći.
Prosta ti bila moja ljubav živa...

A ona me je gledala širom otvorenih očiju i po prvi put tog dana, napravila je grešku.
- Čula sam tu pesmu - rekla je - Vojislav Ilić ili Dis. Mislim da je Dis.
Zaustavio sam Crvenu armiju. Bar nakratko.
- On je stanovao blizu pesničke porodice Ilić, ali je u to vreme Vojislav već bio s anđelima, poznavao je Disa jer je i on bio tu u komšiluku. Verovatno je i sedeo s njim po kafanama, ali nije pio i nije pušio. Bio je krhkog zdravlja i umro sa uzdahom „ah, moje pesme“, znajući valjda da će ova civilizacija zdravih i zadriglih da zaboravi i na njega i na pesme.
- A on je? - pogledale su me zaneseno te zelene oči.
- Velimir Rajić, najtužniji srpski pesnik. Ova istinita pesma posvećena je Kosari u koju je bio zaljubljen, a eto otišao je čak i na njeno venčanje. Dobri Velja, miran i tih. Takvi ovde nikada nisu bili u modi. Ni pre bilo kog rata, a ni sad.
- Ima li još neku?
- Ima, doduše neveliki broj, ali jedna je posebna, vizionarska, zove se Basna о životu i mislim da je negde u zapećku samo zato što jedna mala kultura uvek pokazuje svoje komplekse kada se sretne s velikim delom.
Počeo sam:

U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti,
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti...

Preskočio sam namerno jednu čitavu strofu da bih odmah udario tamo gde će mladu naučnicu s lepih nogu oboriti stari pesnik:

... Sa jedne hrpe, goleme ко gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkuvu u početku.

U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigdi nisu jednake nit’ iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom —puno, sve krupne i čiste...

- Genetika, stvaranje - rekla je zaneseno i klimala glavom. Nisam pesmu ni odrecitovao do kraja. Ipak je stari profesor uspeo da makar na svom polju zadivi mladu, obrazovanu damu. Istočni front sam primirio i to zahvaljujući nesrećnom pesniku.
Zapadni, emotivni front, bio mi je nepoznanica. Gde će se saveznici iskrcati? Večita dilema. Glava malo nakrenuta na stranu, osmesi, poneki slučajan dodir. I sve bi to bilo normalno i išlo nekim svojim tokom da nije bilo onih prokletih cipela!
Svaki put kad mi pogled sklizne dole ja naletim na njih i pojavi mi se slika Klarine noge u najvećem trenutku bluda. U istim takvim cipelama. I onda se resetujem. Krenem iznova.
Nisam ja bio neki veliki pobornik apsolutne vernosti, niti sam sa Klarom bio u nekoj dužoj, ozbiljnijoj vezi. Ко zna da li ću je uopšte više videti. Nije postojao nijedan logičan razlog zbog kojeg bi meni te cipele smetale, jer zašto ne bih dve žene u istom danu kad još uvek nisam bio s dve u isto vreme u krevetu? A opet, potpuno su me dekoncentrisale.
Izoštrile bi me. Trgle iz opijenosti Margaretom.
A ona: lepa, pametna, prijatna. Razgovaramo kao da se čitavog života poznajemo. Vreme mi sa njom leti. Pipkamo se kolenima ispod stola, nevino dodirujemo rukama.
- A da li bi mogla - već smo prešli na ti - da dešifruješ niz od puno različitih znakova koji su svi u okviru iste šeme. Doduše malo komplikovanu.
Uzeo sam salvetu i na njoj nacrtao mrežu osnovnih linija koju je otkrio Vojnik na našim artefaktima. Ovako na salveti mi je to delovalo jadno pa sam joj još objasnio i ono množenje sa 32, zbog načina kako su linije prikazane.
- Misliš da li bih mogla da otkrijem šta znači niz znakova koje dobijaš kombinacijom trideset dve varijante ovih linija? A da ne znam ništa о kontekstu u kojem se značenje odvija i da li postoji sistem u kome se znakovi ponavljaju? - nasmešila se kao učiteljica u prvom razredu. - Ja se bavim naukom, a ne magijom reči kao vi književnici. Možda bih mogla da ti kažem о kojem je metodu kodiranja reč, ali ne mnogo više od toga. U svakom slučaju, treba mi mnogo više informacija. Ja stvaram i kontrolišem organizovane nizove kriptografskih informacija, ne razbijam tuđe kodove. Ali kada si već nacrtao ovo na salveti, da ti pokažem nešto - rekla je i razvila salvetu.
- Moja specijalnost je višedimenzionalno kodiranje - kazala je i napravila nekoliko kuka i kvaka, veoma sličnih onima na papiru, pa je onda sklopila salvetu. - Zamisli sad, kada bi ova salveta bila providna, ti bi video ovaj znak - pred očima mi je bio jedan od simbola sa artefakata.
Neko je mene ovde zezao.
- Ali kada je razviješ, dobijaš čitavu kategoriju drugačijih znakova, zar ne? - razvila je salvetu i pokazala mi svoje spisanije.
Nije moguće da mi je ova mala lekcija prikazana slučajno i da ova žena slučajno nosi iste cipele kao Klara. Niti je, eto, lepotica koja se zdravo hrani, vežba i nema holesterol krenula na nezdrave ćevape pa zaglavila sa mnom na škembićima. Mnogo je slučajnih slučajnosti, mnogo neverovatnog, a mogućeg.
U životu se ovakve stvari ne događaju. Ima ih samo kad neko stvara dramu, roman ili piše scenario za film. Ovo što ja živim poslednjih dana je više igrana kategorija nego proživljena. Neko smišlja sve što će mi se dogoditi.

Ušao sam u spavaću sobu koja je mirisala na žensko. Bacio sam se na krevet razmišljajući о Margareti. I о Klari. I о škembićima, i о klopi koju je Klara donela. A Ce vitamin - dunjevača s produženim dejstvom je počela da me radi.
Ova dva dana sam mnogo više pio nego obično. О jelu da ne govorim. Sve je počelo od artefakata i Persinog ajmokca, a završilo se sa Margaretom i duplim škembićima. Ako nisam imao visok pritisak, sad ga imam.
Pružio sam ruku i napipao Klarin grudnjak što me je podsetilo da je bilo i seksa osim klope i pića. I to posle dužeg vremena. Bilo bi ga možda još da nije malo neukusno da se Margareta i ja popodne sretnemo u kafani i odmah odemo u krevet. A i profesor mora malo da skupi snagu.
Na sreću, ona je imala neki video-striming sastanak sa svojima iz Amerike, pa nisam morao da se izvlačim. Ionako ćemo sutra na ćevape. Dogovor je bio čvrst. Dotle ću valjda biti pametniji. I trezan. I odmoran.
A i nije mi se išlo odmah od jedne do druge žene. Iako me obe mnogo privlače, svaka na svoj način. I nose iste cipele, kao da time hoće nešto da mi kažu, nešto jasno i glasno, što meni izmiče. Slep sam. Samo buljim u te cipele, zaluđen lepotom one koja ih nosi i ništa ne kapiram.
Uključio sam mobilni ali nije bilo poziva. Vojnik mora da se nadrndao jer nisam sunčao znakove, Klara je u romingu, svi drugi odmaraju petkom uveče. Još uvek držim Klarin grudnjak u rukama. Mirišem ga, a on lep, čipkast, nežan, samo zamišljaš bele grudi u njemu. Miriše na ženu, na toplo, na prijatno, na zadovoljstvo. Mnogo mi je bilo lepo s njom.
Okrenuo sam Klaru. Mađarski, valjda. Još uvek nije stigla do Beča. A nije ni dostupna. Povredilo me je to što je otišla. Ostavio sam njen grudnjak. Ličim sebi na nekog udovca koji plače nad stvarima mrtve žene, ne daj bože.
Poruka.
Od Margarete.
Sigurno otkazuje.
Hvala, Mihailo. Bilo mi je izuzetno lepo s tobom. Jedva čekam sutrašnji ručak. Poljubac. Margareta.
I šta ja sad da odgovorim? Posle poljupca i zahvalnice?
I meni je bilo divno, pišem. Sutra će biti još bolje. Još veći poljubac tebi.
Izlupetao sam se onoliko. Ali sama je htela.
Zaspaću s njim na usnama. Laku noć.
Digao mi se. Margaretina vijagra u nekoliko redova.
Laku noć.
Otišao sam do kupatila da se istuširam. U povratku sam video da je stigla nova poruka.
Klara.
Stigla sam u Beč. Ljubim te. Tako mi nedostaješ noćas. Laku noć.
Jebiga, opet Stanoje i relativitet na delu.
- Sa ženama ti je, sinko, uvek tako. Mirišu jedna drugu, osećaju se. Ne možeš ti ženu da prevariš a da ona to već ne zna. Pica neko svevideće oko ima. Zna ona da je nestaško u drugoj krčmi vode pio, a onda ga stegne još jače, da pokaže kako samo kod nje možeš s izvora da se napiješ. I nikada one to ne bi priznale, ali kada se dve-tri opasne žene uhvate u kolo preko njega, uživaju one u tom ratu, sve dok jedna ne pobedi. A ti si ga tu, ma koliko mislio da si veliki švaler i uspešan ljubavnik, najebao. To ti je Stanojevo pravilo relativiteta broj pet.
I dok sam plovio između dve žene u jednim cipelama, utonuo sam u san, dubok i nepomičan, a da nisam ni primetio. Na korak od sna, u onom trenutku lucidnosti kada se čovek valjda spaja s vasionom, samo od sebe se postavilo pitanje: kako je to Klara stigla u Beč kada se operater javlja na mađarskom?

11
Subota pre podne:
Bajlonova i Bajlonijeva

Zvuk interfona me je udario po temenu kao da je bič. U istom času je neko lupao na vrata. Mogli su i po mozgu da mi udaraju, manje bi me bolelo, čini mi se.
- Jesi živ, batke - drao se Mile i lupao, a Persa mu je suflirala, pa i ona malo čukala, tek da mi se nađe.
- Jesi živ, Džedaj - čulo se odozdo kada sam se javio na interfon. Vojnik je bio zabrinut, a i njemu je Tamara, njegova varijanta Perside nešto dodavala.
Jesi živ? Jesi živ? Življi nego ikad.
Ubrzo su sve četvoro sedeli za mojim trpezarijskim stolom i buljili u mene kao da sam se prethodna dva meseca peo na Mont Everest.
- Baš si nas zabrinuo - rekla je Persa i uzdahnula.
Tamara me je ledeno premeravala po običaju. Vojnik i Mile su shvatili da su zeznuli stvar kada je Tamara s dva prsta sklonila jednu Klarinu najlonku sa stolice, da bi mogla da sedne.
- Mobilni ti ne radi - pokušao je da se opravda Vojnik - a loše si izgledao juče kada smo se videli.
- Ama Persa nadigla Paniku - pravdao se i Mile.
- Ćuti tamo - munula ga je Persa i ustala da pristavi za kafu. - Svi pijemo - rekla je samo da potvrdi.
Tamara je ćutala. Na nesreću, to nije dugo potrajalo.
- Pregledala sam onaj vaš materijal na mikroskopu - počela je. - Ima više slojeva. Nije nam jasno šta ih drži zajedno, ali materijal je višeslojan i među slojevima je razmak, slojevi ne leže jedan na drugom ali su zajedno. Drži ih nekakva magnetna sila. Pokušala sam da rastavim slojeve ali nisam mogla. Na visokim temperaturama je postojan, kiseline ne izazivaju nikakvu reakciju. Ne može da se zareže. Ugiba se i vraća u prethodno stanje. Da budem iskrena, ne znam kо je i u kakvim uslovima mogao da proizvede ovakav materijal.
Tamarine reći me nisu posebno zaintrigirale. Uklapale su se u događaje.
Ona je samo slegla ramenima, kada nije bilo pitanja i rekla: - Mislim da ovo ni metak ne može da probije.
Ja sam samo klimnuo glavom, a onda sam sa veoma važnim izrazom lica izvukao išaranu salvetu iz unutrašnjeg džepa sakoa u kome sam prethodnog dana i predavao i jeo i pomalo se zaljubio. To je trebalo da bude moj odgovor na Tamarino kratko predavanje.
Pogledali su me kao da sam lud.
- Juče sam upoznao Margaretu, koja mi je pokazala višedimenzionalno kodiranje - rekao sam značajno i razvio salvetu.
Svi su me gledali s priličnim nerazumevanjem. Nije bilo komentara. Tamara se malo ljutnula jer, u stvari, nije stigla da završi.
- Joj, a gde si kupio ovaj nar - prekinula je nategnutu atmosferu Persa koja je stajala kraj šporeta i uzela lep, veliki nar u ruke, tek da mi pomogne.
- Ima kod Rade na Bajlonovoj, jutros sam video - uleteo je Mile.
- Pa, kad ima... - započela je Persa, a onda se dogodilo najgore.
- Na Bajlonijevoj, mislite - ispravila je Tamara vatrogasca.
Vojnik, Persa i ja smo se pogledali kao da se poplavni talas valja ka nama iz pravca Dunava, dok zemljotres ide od Avale.
- Molim? - valjda Mile nije dobro čuo prvi put.
- Mislili ste Bajlonijeva - utvrdila je Tamara gradivo, a Persi je ispao nar iz ruke. Kud li ga i pomenu.
Mile je bio miran čovek. Nešto kao jagnje u vatrogasnoj uniformi. Hapsili ga samo jednom i to na pola sata. Zbog Bajlonove i Bajlonijeve.
Zviznuo je šamarčinu Bajlonijevcu nasred ulice. Ispred imenovane pijace.
Mile je rođen i odrastao uz Bajlonovu, kako su njegovu pijacu, dorćolsku plažu, dugo zvali i još je zovu mnogi. Naziv, gledano strogo gramatički, jeste pogrešan, ali je pravi i ja ga uz sve gramatičke greške ne bih dirao, no to je duga priča koja je sada postala drama.
- Kad kažem Bajlonova i mislim na Bajlonovu - nakostrešio se Mile. - Ne znam nikakvu Bajlonijevu.
- Znate, Bajloni je bio...
- Gazda moga dede, ćerko. A matori Bajloni mog pradede. I čukundede. To su bili Bajlonijevi. Gazde.
- Znam, ali ovo je... - počela je mlada, ambiciozna i talentovana naučnica sa Prirodno-matematičkog fakulteta da objašnjava vatrogascu gramatiku i pravopis.
- Pravilno je Bajlonijeva, odomaćeno Bajlonova, i jedno i drugo je u upotrebi, pa će se s vremenom kristalizovati - upao je kao stručnjak Vojnik i pokušao da smiri strasti jednim potezom, što mu naravno nije uspelo.
Bik i crvena tkanina jednako Mile i Bajlonijeva pijaca. Frontalni napad na Tamaru, kojoj je jedino sujeta veća od kvocijenta inteligencije, jednako Vojnik mora da bude vitez i da brani gospu od strašnog zmaja Mileta. Ženska sujeta na delu u prostoriji u kojoj je Persa, kojoj diraju ljubav njenog života, jednako aždaja sa tri glave. Ali aždaja je u isti mah žensko i poštuje mladu naučnicu i koliko god branila Mileta suknuće iz tri glave vatru na tri muškarca koja su oko koleginice aždajice.
Sve u svemu, veoma nezgodno.
- Znam ja celu tu vašu mrsimudsku ujdurmu! Jeste, bio Bajloni pa prisvojni pridev pravilno Bajlonijeva. Drž’ da gurnem.
- Ne znam zašto se ljutite Mile - sada se povlačila Tamara nezadovoljna Vojnikovom odbranom. Ostala je na brisanom prostoru i nije baš htela mnogo oko ovoga sa ostrašćenim vatrogascem.
- Ama, ne ljutim se ja na tebe ćerko. Ti si dete učeno i ti to po pravilima. Cenim ja tebe. Meni na džigericu ide onaj mrsimud, to umišljeno govno od čoveka kojem je na pamet palo da Dorćolcima uzme pijacu! Da mi dođe s neke planine, bogu iza nogu i da mi drži lekcije. Da u mom gradu propisuje kako ću da zovem moju pijacu!
- Pretera ga, bre, Mile - sada se javio iskreno iznervirani Vojnik.
- U pitanju je samo poštovanje jezičkih pravila. Ništa više. Kao poštovanje zakona.
- Da, da. U zemlji Srbiji svi govore knjiški i sve je potaman da moraju Dorćolcima da menjaju ime pijace.
- Pravilno je Bajlonijeva, Mile, pa ti pričaj i filozofiraj koliko hoćeš, Srbine, Beograđanine s Dorćola.
- Pravilno je Bajlonova, a ti sve te tvoje diplome i doktorate savij i nabij sebi u dupe, da izvinu ove dame - sada je to postala muška svađa.
Vojnik ga je gledao ćuteći. Inače je nešto bilo zategnuto između njih dvojice, pa mi cela ona priča oko Mire i pokera nekako nije pila vodu.
- Pa, zar nisi sinko, doktore lingvistike, pomislio da ti je baš to primer za tu tvoju lingvistiku, kako pravila na papiru nisu i pravila u životu? I zašto su ti, glupi, neuki, jadni Dorćolci loše promenili tvoj pridev. Zar ti ne pada na pamet da možda Bajlonijevi radnici nisu hteli da kupuju paradajz na pijaci po imenu gazde koji ih je utucavao u glavu?
Tišina.
- Ne. Ti si od onih koji imaju crno-belu sliku, i to od onih nekada crvenih sa crno-belom slikom, koji su postali globalisti s crno-belom slikom. Po vama su pre onog rata u Beogradu postojale dve vrste ljudi - komunisti i bogataši. I niko više. Četvrt miliona komunista sleva i isto toliko bogataša zdesna. A i jednih i drugih je bila šaka jada. Ni komunista ni bogatih nije bilo da ih skupiš i popuniš Kolarac.
- Kakve sada to ima veze s pijacom?
- Ima. Zaboravljate na raju, kao što je bio tvoj deda. Radnik, pre onog rata i posle. Prvo ga drndale gazde, a onda komunjare. Prvo nisi smeo da pomeneš Bajlonija, a posle slušam bajke о njemu, pa se neko doseti da mu vrati pijacu.
- Da, da, to sa Bajlonovom je vaša tiha univerzalna revolucija. Digli ste se s rotkvicama i zelenom salatom na kapitaliste, a sirom i kajmakom ste rušili komuniste. Dorćolci!
- Samo ti zajebavaj čika Mileta - okrenulo se sada sve na šalu.
- Problem je što nijedan ni drugi niste u pravu. Nije ni Bajlonova, ni Bajlonijeva - morao sam sad ja da upadnem. Svi su se okrenuli prema meni i nemo me pogledali.
- Pijaca se zvanično zove „Skadarlija“, po istoimenoj ulici malo poviše nje. Komunisti su odavno izbacili gazde iz imena pijace. I to zvanično. To što je niko tako ne zove i što se vi ovde svađate oko njenog nepostojećeg naziva, to je stvar za psihijatra. Kada neki istoričar za hiljadu godina bude kopao po dokumentima iz prošlosti nailaziće samo na pijacu „ Skadarlija“.
- Luče Persino - pogledala me je Persa zaljubljeno, nadajući se da sam uspešno stavio tačku na uzaludnu raspravu.
- Problem je u tome što se ulica po kojoj je izvedeno to ,,Skadarlija“, zove Skadarska. I ne znam po kom pravilu su oni naši ludi pesnici i preci od nje napravili ,,Skadarliju“, ali se ja, kao i Mile, sve nadam da nam se neće pojaviti neko mnogo pametan i stručan, pa da i tu pronađe grešku - stao sam jasno na stranu vatrogasca.
Vojnika je uvek pomalo bolelo kevino ultraseljačko poreklo. Nije da je vukao kompleks, ali ga je malo bio blam zbog familije sa sela. Zato je kod njega uvek bilo dobre slanine, čvaraka i kajmaka. A kod mene praška šunka, zdenka sir i majonez.
Pogledao me je kao da sam mu ubio kevu. Tamara me je inače tako gledala. Njoj kevu nisam ubio, preko njene keve sam je upoznao, ali je tu bilo svašta. I sa Tamarom. I sa njenom kevom.
- Valjda vi nešto i učite u toj nauci, pa možete da gledate stvari malo šire, kao ovaj Mikser, književnik - odmah je Mile uhvatio šlagvort.
- Nije to samo što je Bajlonova. Tu je i Dušanova, pa Jovanova, pa Skadarlija. Vidiš kako se slaže to Dušanova i Bajlonova, kao nokat i meso. I to nije slučajno što je tu i Jovanova. Jer je bila pijaca i u Jovanovoj kao i u Dušanovoj.
- Stvarno ne znam о čemu pričaš Mile - već se nervirao Vojnik - a i Bajlonijeva je u Džordža Vašingtona.
A meni je bilo zanimljivo. Sve ovo oko pijaca i ulica. Što se Bajlonove ili ,,ijeve“ tiče ona je bila na kraju Dušanove, na početku Skadarske i Cetinjske i pomenute Džordža Vašingtona, koja je ovde padala kao da ju je neki mason tu smestio. Za mene je pijaca bila najviše u Dušanovoj, iako nikada nije bila u njoj.
- Evo - pokazao je Mile na Vojnika, sav crven u licu, kao da od mene traži pomoć da zamolim ovoga da ga ne izaziva.
- Bajlonova, otegnuto dugo kao i Dušanova, nije isto što i Bajlonijeva. Kratko, odsečno, svojinski. Dušanova se ne izgovara kao kad kažeš Dušanova sestra ili majica. Nego da se zna da je Dušan bio veliki, iako je na Dorćolu ne zovemo Cara Dušana, kao u Zemunu. Njihova je Cara Dušana, a naša Dušanova, iako imaju isto ime.
- Bajlonova je dorćolski, a Bajlonijeva je za skorojeviće i ostale - stao sam u Miletovu odbranu.
- Da ne gubimo vreme više - odmahnuo je rukom Toma Vojnik, a Tamara samo što nije pukla od besa.
- Tamarice, srećo, da vidiš što je Persa pazarila tašnu. Kao iz Italije. Nekad, mislim, dok i oni nisu počeli da uvoze Kineske - vadila je Persa stvar i njih dve pođoše.
- Nije bitno kо je u pravu - rekao je Mile mirno kada su se vrata zatvorila za ženama - bitno je da mi ne ukradu prošlost. Slobisti, marksisti, vanzemaljci ili lopovi. Ne dam. Ja sam sa pokojnim Keletom na Bajlonovoj mirisao šljive. Ne na Bajlonijevoj. Niko tada nije išao na Bajlonijevu. Nje nije bilo. Nju su nam uveli. Prvo ti izmene ime, pa onda sve drugo. Zato ne dam Bajlonovu drkadžijama. Ni Dušanovu, ni Jovanovu, koja se zove Gospodar Jovanova, ali je tako niko ne zove.
- Bajlonova! - viknuo je Toma i lupio šakom о sto, kao da je presuda doneta. Sad je mogao tako, kada mu je Tamara otišla.
Kasnije, kada su i njih dvojica napustili moj skromni dom jer su lepše polovine brzo pregledale Peršine novotarije, sedeo sam iznad onih naših artefakata koje sam izvukao da bih se uverio da su još uvek tu. Priča о Bajlonovoj naterala me je na razmišljanje.
Prvo, kako mi mislimo da pročitamo nešto ovako komplikovano kada imamo sudar divova oko varijante u nazivu pijace. Mile ima čitavu egzistancijalističku filozofiju sagrađenu na otporu Bajlonijevoj, a ispred mene multidimenzionalni, hiperkodiran tekst pisan nepoznatim pismom, koji bi on nekako voleo da pročita.
Koliko u ovim kukama ima nijansi kao što je reč „Skadarlija”, što je naziv za Skadarsku ulicu ali i pojam koji u sebi nosi boemštinu, srpsku književnost, gulaš u lepinji, kafane, beogradski korzo i štošta još? Ja odmah imam na desetine različitih asocijacija kada mi se pomene Skadarlija.
Jutro i gugutke u Skadarliji negde sredinom juna, pred kraj školske godine. Toplo veče i plavuša koju smo jurili te godine na moru, misleći da je Nemica, bila je naša iz Koteža, stigli je ovde, u Skadarliji. Jedna večera u kafani Tri šešira i pijanka u Ima dana. Girice i pivo. Očijukanja, lomatanja. Gužva. Sve je to za mene Skadarlija, osim Đure Jakšića i drugara. Osim tužnog Velimira Rajića, koji nije ni pio ni pušio, a od svih veći boem bio.
Ovo ispred mene deluje kao neko ozbiljno pisanije, a možda je notorna glupost, baš kao naša rasprava о Bajlonovoj. Možda je samo njihovo dopisivanje о pijaci među zvezdama, koju bi jedni da preimenuju, a drugi im to ne daju.
Uopšte, kada mi razmišljamo о njima, uvek ih vidimo jednake, iako se mi razlikujemo. Mi za jednu pijacu imamo tri imena, jedno zvanično koje niko ne koristi, jedno nezvanično, gramatički pogrešno ali odomaćeno i jedno ispravno koje izgovaraju jedino oni koji nikada tu ništa ne kupuju. A šta li tek imaju oni koji su otišli među zvezde?
Kad kažem oni, mislim vanzemaljci. Razgovor s Margaretom me je ubedio da niko s ove planete nema razloga da pored današnjih sistema šifriranja uvodi nove znakove. Ispred mene je bio dopis s drugog sveta. Fragmenti.
Čega?
Umetničkog dela? Vojnog izveštaja? Novinskog članka? Ili je to nešto sasvim drugo, drugačije, nama neshvatljivo. Daleko. Možda su tu nečije misli uhvaćene znakovima, ne literatura nego misli, a možda i genetska struktura, prošlost, budućnost, kо zna?
Gledam u artefakte i razmišljam о njima. U našim filmovima dolaze da nas osvoje u velikim brodovima. Gadni i opaki, ali međusobno veoma složni, monolitni. Jedinstveni u želji da nas unište i pokore i mi im uprkos toj njihovoj slozi uvek doakamo. Uvek ih mi zeznemo. Jer imaju jedan cilj i svi delaju kao jedno.
A šta ako to nije tako. Ako se vanzemaljci međusobno razlikuju kao i mi, ako oni imaju neke svoje Bajlonove na kvadrat, svoje ćirilice i latinice, svoje jezike, filozofije i društvene sisteme. Neke svoje nacije, vojne paktove i multinacionalne kompanije.
Za nas su oni uvek neki Spartanci, ujedinjeni oko istog cilja. Sposobni, jaki, određeni. A šta ako su razjedinjeni, puni sumnji, nejedinstveni?
U trenutku mi se učinilo kao da sam krenuo da čitam jedan od artefakata ali me je to brzo prošlo. Međutim, jedna stvar mi je postala kristalno jasna. Ovo kod mene nije bilo jedino što mi imamo. Kod mene je bio samo deo.
Toma je imao svoje artefakte! Zato mu moji nisu bili potrebni. I Mile je imao još ovoga. Zato se njih dvojica ono ne mirišu. Sirano de Votson je ponovo imao svojih pet minuta. Nisam ni primetio koliko je bilo sati.

Morao sam da požurim da me Margareta ne čeka.
Klara se nije javljala. Operater je i dalje odgovarao na mađarskom. Nisam sad imao vremena о tome da mislim, ali je počelo da me nervira.
Rasporedio sam artefakte po Stojanovom ormanu i krenuo na ćevape s crvenokosom lepoticom u crvenim cipelama. Ako ih opet obuče, to je onda nešto ozbiljno.
Na izlasku iz zgrade sam se sudario sa nosačima koji su unosili stvari. Komšinica iz prizemlja mi je rekla da su konačno prodali onaj veliki stan u ćošku na spratu iznad mene. Baba Vasiljka, koja je trebalo tu da se useli, umrla je tokom selidbe i od tad do dana današnjeg traje ostavinska rasprava i stan uglavnom zvrji prazan.
- Kо ga je kupio.
- Neka ženska, komšija. Taman za vas. Samica - nasmešila se, koketno.
Nešto su me išle žene ovih dana. Kao da se Stanojev duh povampirio. Samo da se ne povampiri još nešto.

12
Subota po podne i do nedelje ujutro:
ćevapi, feromoni i heksadecimale

- Imaš divne ruke, Mihailo - rekla je Margareta pošto sam zaćutao i mrtva hladna uzela moju šaku da bi je stavila među svoje dve.
Vrelo. Opasno. Meko. Neodoljivo.
Valjda je pomislila da sam konačno ućutao jer smo oboje dobro znali da je došao prelomni trenutak i da je sada biti ili ne biti. Ćevapa nam je bilo dovoljno. Promenili smo tri kafane i probali tri vrste starih, beogradskih: Kolarac, Proleće i Mornar. I svi su bili dobri.
Nekako, po prećutnom sporazumu, jeli smo ih bez luka. Valjda smo se čuvali za posle. Pili smo pivo. Samo u kriglama, da gasimo ove silne ćevape.
Margareta je, naravno, imala one iste crvene cipele. Sve drugo je promenila. Čak i frizuru. Samo su ostale grimizno crvene cipele. I neka poruka u njima koju ja uporno ne shvatam. Cipele su mi ostale misterija.
Došlo je vreme za kafu. A ovde gde smo bili kafa nije bila dobra, taman onoliko koliko sve ostalo jeste. Ovde se računalo da ćete kafu piti kod kuće. Uz još ponešto što se radi kod kuće.
Pošao sam sa Margaretom, držeći je za ruku kao veliki dečak veliku devojčicu. Ona se nije bunila kada smo tako prošetali do njene zgrade. Kao momak i devojka.
Usput smo upadali u one retke ulaze koji nemaju interfon i ljubili se dok se ne upale svetla. Naravno, prvi put sam je poljubio u starom ulazu neke Biljane, koju sam ovde pratio danima posle škole. I tu sam prvi put poljubio devojčicu. Kao što sam sada prvi put poljubio Margaretu.
Mnogo slučajnosti. Cimanja između prošlosti i sadašnjosti u mojoj glavi. Slatka, mala Biljana i jezičak kojim je kolutala nekad davno, a sad Margareta. U ulazu u kojem je vreme stalo. U kome nisu krečili pola veka. Pa pre dan-dva Klara i moja dečačka soba.
Kao da me neko zeza. Voda me po prošlim osećanjima.
Nekako smo prećutno krenuli kod nje. Iako su oba stana bila prilično blizu, njen je bio bliži. U mom je još bilo Klarinih tragova, koje namerno nisam raspremao, pa ne bi bilo zgodno da se pod njom nađu čipkaste gaćice druge žene.
Kada smo ušli u njen stan u novoj, elitnoj zgradi, koja je imala čuvara u predvorju, svetla su se sama upalila, a ona je prvo isključila alarm da bi mi potom rekla - dobrodošao, Mihailo, u moj skromni dom. Nadam se da će ti biti prijatno u njemu.
Dom nije bio skroman. Nimalo. I ovde su na zapadnom zidu bila velika okna. I odavde su se videle krošnje kalemegdanskog drveća. Kao u onom stanu koji nije goreo u požaru. Istovetno.
Nastavili smo da se ljubimo. I dok smo hodali do bele kožne naslonjače koja nas je upila u sebe, mi smo se ljubili. Detinjasto, veselo. S mirisom piva i beogradskih ćevapa.
I pomalo pripit, a veoma napaljen, nisam propustio da vidim čudne oblike na tastaturi alarma, koji nisu baš mnogo podsećali na naše cifre od jedan do deset. I sama tastatura je bila neobična. Sa više tastera.
Međutim, ja sam Margareti zašao rukom pod bluzu i moj racionalizam je uhvatio tutanj.
Gornja glava - stand by, power off, shut down.
Donja glava - full allertf full power, full speed.
Drugi put u dva dana, ali nisam ni mogao ni hteo samom sebi da pomognem. Nije mi mnogo pomagala ni ona Stanojeva teorija о dve glave, jer je ona uvek nekako davala prednost onoj manjoj. Prgavijoj. Margareta je konačno izula cipele i gurnula ih u stranu.
Više me ništa nije podsećalo na Klaru. Suviše blizu! Suviše blizu, žvanjkao je ipak Veliki Moralizator u meni, a onda je pao čipkasti grudnjak i ja sam shvatio da ću morati da oborim Hegela i njegov stav da u prirodi nema lepote, jer se u prirodi ne manifestuje duh na svom putu do apsolutnog duha. Stvar je u tome što veliki Hegel nije video Margaretine sise!
Suze su mi išle na oči jer su bele Margaretine sise, s blagom senkom breskvinog rumenila, bile najlepša slika koju sam video u životu. Najlepše umetničko delo, neka mi oproste stari majstori.
A onda se dogodilo nešto što mi se ranije nije dešavalo. Margareta je podigla ruke i ja sam, ljubeći njene grudi prešao usnama preko pazuha. I punim plućima udahnuo miris njenog znoja. I onda sam se pogubio. Nešto tamno i toplo, poznato i željeno mi je eksplodiralo u mozgu. Kao da se svemir otvorio. Od mirisa njenog znoja. Kao da sam bio u nekom drugom svetu.
Radio sam i gluplje stvari zbog žena, ali nijedna nije bila ovako opasna. Gurneš nosinu ispod miške lepe žene i otkineš. Bez ikakve kontrole nad onim što se događa. Uzme te sila i odnese te. Mene su uzeli Margaretini prsti. Pokret-dva, opet poznati manevar rukom sa strane i ja sam bio gotov. Nekoliko puta. Izgubljen u njenom mirisu u njenoj šaci koja me nije puštala, kao pubertetlija sa prvom devojčicom. Paralisan.
- To su, profesore moj, feromoni - rekla je Margareta zadovoljno, kada sam se najzad smirio, odgovarajući tako još jednom stručnom rečju na moje neizgovoreno pitanje. Bilo me je malo sramota što se sve završilo na nekom produženom petingu ali je ona bila izuzetno vesela iako ni hulahopke nije skinula.
Feromoni, hormoni ili lampioni, sada je potpuno svejedno. Napad me je prošao i sad razmišljam normalno. Valjda. Baš i nisam siguran u sebe ovih dana, otkad mi u kući stoje oni papiri; iako se sad gornja glava uporno trudi da nametne svoje. Da povrati kontrolu.
- Feromoni su prilično neistraženi, pogotovo kod ljudi, mada se psiholozi trude da im umanje značaj, jer bi u suprotnom mnogi od njih ostali bez posla - nastavila je ona, očigledno protumačivši moje ćutanje kao želju za novim saznanjima pa se bacila na posao da ih upotpuni. Nije ni sanjala da ja vodim tešku borbu u sebi za vlast nad pameću.
- Nevolja s feromonima je u tome što su oni suštinski uvek negde napolju, pa im snaga brzo opada. Ima ih i u našem znoju, što si ti večeras dokazao - smejala mi se u lice a onda mi je opet nakratko feromone pokazala u praksi, pošto mi je svoj čipkasti grudnjak prevukla preko lica.
Priznajem da sam se te večeri drogirao mirisom Margaretinog tela. Valjda mi je organizam tražio te njene feromone. Mirisao sam je kao da sam mrtav gladan, a da je ona moje pečenje.
- Feromona, inače, ima svuda oko nas i namena im je različita. Neki naučnici tvrde da to nisu samo hemijske supstance, da i vizuelni nadražaji kod čoveka mogu da proizvedu isti efekat. Uglavnom, neki feromoni opominju, a neki drugi privlače. Neodoljivo - rekla je na kraju i poljubila me moja mlada profesorka. Očigledno su joj nedostajala predavanja, a ja moram da priznam da nikada nisam imao akademskiji seks.
- To je samo jednostavno hemijsko jedinjenje koje služi kao okidač određene vrste ponašanja - nastavila je da me obrazuje, a ja sam podvukao ruku ispod njenih gaćica. Znam i ja za jadac.
- Mene je dobro okinulo - nastavio sam umesto nje pošto je morala da prestane da govori. Ako je ona mene tukla tim feromonima iz znoja, ja sam joj vraćao svojim bioenergetskim rukama. Kao Elijen protiv Predatora. Laki uzdah, zatvorene oči, drhtaj. Pokušavam da joj skinem barem hulahopke, a ona mi nežno zaustavlja ruku.
- Nemamo prezervative - šapuće - a i meni su plodni dani. Ne bi bilo zgodno.
Povlačim se. Sve što je lepo ima kraj. Znao sam da ova bajka ima neku začkoljicu.
Gledam po sebi, po njoj, po belom trosedu. Suvo. Nigde traga mom semenu. Ista priča kao sa Klarom u poslastičarnici. Isti taj pokret ruke malopre, kao da nešto prinosi i odmah sklanja s mene u času eksplozije. Kao i Žana, godinama.
- Ne bi bilo zgodno, zaista, nemam ovih dana decu u planu - uzvraćam ja, razočaran, trudeći se da to zvuči kao šala. Mada smo slobodno mogli i bez kotracepcije jer u meni više nije bilo nijednog spermatozoida.
Organizam je sad povlačio belančevine iz ćevapa, piva i onog paradajza s malo šopskog sira i bio mu je potreban mir. Od ovolikog seksa u poslednja dva dana svest mi se pročistila do kristalne jasnoće. Dostigao sam analitički maksimum profesora književnosti.
- Ono na tvom alarmu. Je li to neka posebna šifra? - prekinuo sam priču о kontracepciji koja je ovde služila samo kao izgovor.
- Podseća te na nešto? - smeškala mi se ona, gledajući me kao da me iščikava.
- Pokazao sam ti onu mrežu na salveti.
- Da, sećam se. Tvoja heksa-mreža.
- Kakva?
- Heksa-mreža. Јеl’ moguće da nikada nisi čuo za heksadecimalni sistem? - sada smo već prešli na visoku nauku.
- Da te podsetim, mila, matematički fakultet ti je ona zgrada dole ispod Pionirskog parka. A moja je iznad njega i ja tu predajem književnost, a ne algebru. Nikada nisam voleo matematiku, pa ne znam baš najbolje šta je heksadecimalni sistem. Ili je bolje da kažem: čuo sam za heksadecimalni sistem, čitao sam о tome i ništa nisam shvatio.
- Ovo je opšte obrazovanje, a ne matematika i nema veze s algebrom - sačekala me je hladno Margareta, kao kad ja oborim studenta na ispitu.
- Za razliku od decimalnog, koji je nesavršen, heksadecimalni je daleko prirodniji. Računari sve prevode u vaše decimale. Inače, trenutno se intenzivno radi na uvođenju trodimenzionalnog, simultanog heksadecimalnog sistema u rad procesora.
- Ja nisam računar. A moje decimalne ruke sasvim dobro računaju na ovoj računaljki - rekao sam i šakama joj pokrio gole sise.
Da je dekoncentrišem. Da uživam u ta dva bela, meka mačeta. U dva savršenstva. U najlepšim sisama koje sam video od svih koje sam video u prirodi, na televiziji, na internetu i u časopisima zajedno, kad već ne mogu nešto više.
I uspelo mi je. Nakratko. Margareta nije imala problem sa sve glave. Ona je imala jednu, ali moćnu.
- Kad prvu decimalu podeliš na dva, dobiješ dve petice, a šta s njima da radiš osim ovoga što ti sad radiš meni? - nastavila je gde je stala, i samo se zadovoljno meškoljila dok sam je mazio.
Imao sam utisak da njoj uz seksualnu želju raste i potreba za podučavanjem. Ja je palim, a ona predaje. Malo nastrano, ali nije loše.
Povučen ovolikom matematikom pokušavao sam da prebrojim koliko puta sam svršio u poslednja tri dana i koliko puta je to više no u poslednja tri meseca, ali mi nije polazilo za rukom. Ni decimalno, ni heksadecimalno. Uostalom, sve je mnogo, mnogo veće od nule.
- Ono je inače prototip trodimenzionalnog heksa-alarma. Savršena šifra, savršena tastatura. Takve ćemo instalirati uskoro po bankama. Patentiramo potpunu zaštitu filijala, i to od ulaska komitenata u banku, pa do sefova. I sve to u heksadecimalnoj, višeslojnoj enkripciji. Revolucija - bila je sad već zanesena.
- Drago mi je - rekao sam i prebacio ruku pored nje. Krevet me je nezadrživo vukao u svoj zagrljaj. Prosto me je otimao od budnosti, od Margarete, od ovoga sveta. Bio sam sit, pripit, a i feromoni su radili svoje. I onda je ponovo počelo kao onog jutra s Klarom. Znakovi s onih artefakata su krenuli da mi pričaju, da me vode i ja sam odjednom bio u nekom drugom životu, ovde u Beogradu.

Bio sam u tramvaju tamo negde kod železničke stanice, gde šina savije. Čekao sam dvojku da me odveze do Kalemegdana. Žurio sam na predavanja.
Bilo je jutro. Sivo i tmurno. Miris mazuta i lokomotiva. Ukotvljenih brodova na savskoj obali. Miris koji pamtim iz poseta očevim roditeljima. Sad sam ja živeo tamo. U njihovom stanu, a ne kod Stojana.
Nisam bio samac. Pokrivao sam se crvenim ćebetom u nekoj ružičastoj krevetnini, umesto plave, kakve smo oduvek imali. Sa mnom je spavala žena koja je ličila na Margaretu, samo što je bila svetlokosa, drugačija. Nije bila Margareta.
Bio sam to ja. U nekom drugom životu. Oženjen. Živim u Radetovom stanu, idem tramvajem na posao. Ne znam da li imam decu. Moja žena oblači čarape boje kože i crvene, grimizne cipele.
- Sviđaju ti se - pita me i smeška se, a ja je vraćam u krevet.
Da pravimo decu. Cipele leže na podu. Crvene. Iste. Govore mi, a ja ne razumem.

Budim se sav u znoju. Margareta mirno spava pored mene. U daljini se čuje grad koji se budi. Pridižem se na lakat i prvo što ugledam su cipele. Ostavljene u istom položaju kao i one iz sna.
Osvrćem se i pogled mi pada na prozore koji su okrenuti ka Kalemegdanu. A na njima ekrani. Isti i slični znakovi kao oni kod moje kuće lete preko njih, menjaju se sa slikama, skicama. Gledam kao hipnotisan i ne znam da li ponovo sanjam ili zaista vidim znakove, ne sklanjam pogled sa njih.
I opet mi se čini kao da ih razumem i opet me nose negde, ovog puta daleko.

Više nisam u Beogradu. Nisam ni na Zemlji. Ispred mene zid od ogromnih prozora koji gledaju u planetu ispod nas. Oblike kontinenata ne prepoznajem. Negde sam iznad i čekam da nešto počne.
Hladan sam. Koncentrisan. Ekrani na prozorima se pale jedan po jedan i počinju da vrte poznate znakove koje ovde razumem. Oni me ponovo vraćaju u Beograd, u prethodni san, stiže tramvaj i ja ulazim. Kao da su znaci u stanju da me šetaju među svetovima. Klackam se tramvajem kraj pristaništa, penjem se uz Kalemegdan. Šine škripe. Jutro je.

Otvaram oči.
Margareta oblači čarape boje kože, kao žena iz sna.
- Nedelja je - kaže ona - moram kod roditelja na ručak. Ti još spavaj ako hoćeš, ja moram da pomognem mami.
- Koliko je sati - pitam, bunovan kao da nisam spavao, kao da sam putovao tramvajem pored Kalemegdana i lebdeo iznad planete osmatrajući je kao što gladni orao osmatra svoj plen. Kao da sam sa plavokosom verzijom Margarete vodio ljubav u ružičastoj posteljini.
Ponovo je obuvala crvene cipele.
- Imaš li ti neke druge cipele ili samo te nosiš? - nisam izdržao, a da je ne pitam.
- Sinoć se nisi bunio - mahnula je cipelom ka meni, kao da mi preti.
- Šta im fali? Zar nisu fenomenalne? I lepo mi stoje? - ovo je bila konstatacija u vidu pitanja, s kojom sam morao da se složim.
- A u vezi sa cipelama - rekla je i otišla do velikog ormana - ništa se ti ne boj, profesore. Drago mi je što imamo zajednički fetiš. Otvorila je dvokrilna vrata ormana koji je imao unutrašnje svetio kao u frižideru. Na desetine pari je stajalo u pregradama.
- Ja, inače, ne primećujem cipele. Ove su mi upale u oči - pokušavao sam nekako da se vadim.
- Njih sam uzela od sestre, pre neki dan, i baš mi se dopadaju. Zaljubila sam se u njih. Zato ih nosim.
Smeškala mi se. Zagonetno. Izazivački.
Počeo sam da se oblačim. Uključio sam mobilni. Nakon nekoliko sekundi se začulo prilično glasno, čudno pištanje. Na Margaretinom stolu se upalio ekran. To me je odmah podsetilo na jutro pa sam se okrenuo ka velikim prozorima.
Promenljivo oblačno, što bi rekli meteorolozi, onako stručno. Nema znakova koji lete po prozorskim oknima. Mora da sam i to sanjao.
Margareta je pogledala u ekran pa u mene. Držao sam mobilni kao da sam krivac. Pištanje je postalo isprekidano.
- Prisluškuju te. A ovo je znak da smo im prekinuli emitovanje - rekla je i pružila ruku.
Ubrzo je moj telefon ležao na njenom stolu kao mrtva buba kojoj su izvadili sve unutrašnje organe.
- Evo ga - rekla je i izvadila jednu malu, kristalnu kuglicu, milimetar-dva u prečniku.
- Mogu da te prisluškuju preko mobilnog i bez ovoga, ali ovako su obezbedili praćenje nezavisno od operatera, bolji prijem i lakše lociranje. Vrhunska tehnologija. Jedino što troši dosta energije, pa mora da ima napajanje preko baterije.
Mene neko prisluškuje i prati! Zašto?
- Evo ti bezbedan aparat - rekla je i ubacila moju karticu u napravu koju mi je ubrzo pružila. - Kada je još neko na tvojoj liniji ti ćeš čuti jedno bip, bip u slušalici i upaliće se ova lampica ovde. Ako te neko locira, isto. Sam telefon je jednostavan za upotrebu, videćeš. Zabavljaj se malo.
Telefon nije izgledao nimalo jednostavno. Shvatio sam da sam sličnu napravu video pre nekoliko dana. Kod Klare u ruci.
- Sada je i tvoj stari telefon čist ali sam ga povezala s ovim, pa možeš samo novi da koristiš. Ne moraš da vučeš dva telefona, a i ova veza je bezbedna. Ona heksa-kodira signal u više dimenzija i tako ga šalje.
- Margareta, kо bi mene prisluškivao i pratio?
- Ne znam, to već moraš ti da mi kažeš.
Ovo mi je bilo poznato. Kao i džomba od telefona. Kao i sestrine cipele. Sve je kod Marine podsećalo na Klaru.

13
Nedelja pre podne:
Savamala i spanać u mleku

Izašao sam na Knez Mihailovu da malo prošetam i razbistrim misli. U ovoj staroj beogradskoj štrafti kojom sada na strani bliže Terazijama dominiraju svetski brendovi, čulo se mnogo drugih jezika osim našeg. Prosto da ne poveruješ da si u Beogradu. Nordijski veseli momci, Engleskinje, Japanci, američki penzioneri. Bilo je dosta stranaca tog jutra.
Nekada je mogao da se čuje samo srpski. I to najviše onaj s teškim naglaskom, s one strane Drine. Ideš Knez Mihailovom, a kao da si na Baščaršiji. Bio je rat. Došli su ljudi kojima se nije dolazilo kod onih koji baš nisu srećni što ih vide. Oni su došli, a mnogi odavde otišli dalje. Valjda mora tako da bude. Duh starog Heraklita opominje nas da nikada ništa nije isto.
Knez Mihailova se, poštujući ovog uvaženog Grka, tako i promenila. Izgubila je i dobila. Brendirani deo je sada trgovački, življi, podseća na svet. Tu je i gužva veća. Onaj bliže Kalemegdanu je propao, ruiniran, mračan. Zatvorene radnje u bočnim ulicama, zatvorene kafane. Uveče kao da si u gradu duhova. Kao da ne pripada Knez Mihailovoj.
Nekad sam više uživao kad prošetam Knez Mihailovom, ali evo i sad volim ponekad njom da prođem. Mada sve ređe. Ovo više nije ulica kakvu pamtim. Nema onu opuštenost i neki mir koji ju je krasio. Dugo već u njoj nema Beograda, a nekad je bila kičma ovog grada.
Prošao sam siromašnijim delom Knez Mihailove i prešao ulicu da sačekam dvojku i da kao svaki leptir koji sanja da je čovek odem u postojbinu leptira. Silazio sam dole, do železničke stanice. Potpuno neplanski i bez tačne zamisli zbog čega se spuštam, vođen mutnim obrisima sna od prethodne noći.
Tu, u snovima, šine su škripale jer se tramvaj penje. Ovde škripe jer se spušta. Uvek škripe beogradski tramvaji kod francuske ambasade. I u snu, i u životu.

Odavno nisam obilazio ovaj ružni kraj oko železničke stanice, a mnogi lepi dani mog detinjstva počeli su baš tu. Kod deda Radeta i baba Branke, brižnih roditelja mog oca Jovana, Savamalca, koga su njih dvoje usvojili posle rata. Nisam dolazio ovde ni kada je noćni život Beograda krenuo da se seli ovamo, blizu Save, među magacine i garaže, jer valjda tu lokali nikome ne smetaju i mogu noću duže da rade.
Mene je ovde sam vazduh podsećao na detinjstvo. Na prošli vek.
Ne znam zašto sam sanjao baš taj prostrani Brankin i Radetov stan iz kog su se oni iselili u vreme kada sam ja pošao u školu i došli blizu nas na Novi Beograd, da bi mogli lakše da paze na unuka. Stao sam ispred zgrade u Balkanskoj ulici, naspram bivšeg Vojnoistorijskog instituta. Odatle sam izašao jutros, u snu, i hteo sam sada da vidim taj ulaz koji sam sanjao, mada u njemu nisam bio decenijama.
Naravno, vrata su bila zatvorena, a interfon, ugrađen u tešku metalnu ploču i obezbeđen čeličnom žicom, ukazivao je da se ovde ne može lako ući. Interfon je bio istovetan onome iz mog sna, a on nije postojao u vreme dok sam ja dolazio ovde. Tada se slobodno ulazilo u zgradu. Sada, sa ove distance, čini mi se da je u to vreme diktature proletarijata i jedne opšte neslobode, čovek imao mnogo više tih malih sloboda koje su mu danas uskraćene.
Pogledao sam prezimena. Nijedno mi ništa nije značilo. A nisam bio siguran ni da li je Radetov i Brankin stan bio na trećem ili četvrtom spratu. Bio sam mali. Sećam se nekih prijatnih teta, baba Brankinih komšinica koje su me mazile po kosi, a ponekad bi me i uzele u naručje; znam za nekog strogog predsednika kućnog saveta, koga su se svi bojali, a koji je pred deda Radetom uvek stajao kao da je došao na raport.
Četvrti, setio sam se. Podizali su me da pritisnem četvorku u liftu kada se vrata zatvore. Svetlana se zvala komšinica u koju sam bio zaljubljen. Visoka, plava, s ogromnim očima i obaveznom punđom, žena nekog avijatičara. A bila je tu još i jedna devojka koja se ponekad igrala sa mnom.
- Krrk, krr, krr - čuje se sa interfona - koga vi tražite?
Ženski glas, promukao od cigareta. Čuje se kako kašlje. Podigao sam glavu i primetio kameru iza debelog stakla. Veliki brat gleda i iz ulaza mog detinjstva.
- Nekad su moji baba i deda živeli ovde. Rade i Branka Mihailović - kažem, jer nemam ništa pametnije.
Tišina. Kašalj.
- Mihailo? - udarilo me je potpuno neočekivano moje ime pravo u glavu. Sledio sam se. Mislio sam da je sve ovo sa snovima neka moja umišljena priča i došao sam ovde da se samo uverim da se moja pod-svest poigrava sa mnom.
- Jesi li to ti, Mihailo? - nastavio je glas.
- Ja sam.
- O, srećo moja. Uđi, uđi. Dođi kod tetka Rajne, kod tvoje Raje.
Rajna! Tako se zvala devojka koja se onda igrala sa mnom. Ponekad me je i čuvala, kad Branka izađe sama u prodavnicu a Rade nije tu. Posle sam je viđao samo na sahranama. Poslednji put na deda Stojanovoj.
Ušao sam unutra, ali nisam znao gde da pođem. Na svu sreću, Rajna je otvorila vrata stana negde gore.
- Na trećem, jesi li zaboravio?
- Evo me - dodao sam. Da, zaboravio sam. Gotovo sve.
Međutim, u sećanju mi je ostao miris ovog hodnika u zgradi na manje od sto metara od železničke stanice. Mešavina hladnoće, mazuta i ugljene prašine u vazduhu. Miris podruma. Neizbrisivo u mom sećanju. Isti onaj miris od jutros, iz sna.
Vrata lifta. Moderna, metalna sa savremenim, senzorskim tasterima. Ovo nije onaj lift kojim sam se vozio kao mali. Ovaj sam sanjao, a da ga nikada ranije nisam video. Ili sam kojim slučajem bio ovde, ali se toga ne sećam?
Malo verovatno.
Penjem se do Rajne, očekujem neku povijenu staricu, odavno je bila Stojanova sahrana. Dočekuje me starija žena, ne mnogo starija od Klare. Crnka, s blago naglašenim podočnjacima i borama u uglu očiju, koje pokazuju da se njeno lice često smeje. Ili plače. Bez šminke, bez frizure, ali izgleda dostojanstveno. Valjda nedeljom odmara lice i kosu. U nekoj kučnoj haljini je i ravnim, izlizanim papučama.
- Izvini - rekla je kao da mi čita misli - nisam očekivala goste -nakašljala se. Zvučno, kao da će povratiti pola utrobe. Rekao bih da Rajna mlati paklu-dve dnevno.
- Astma, a sad i alergija - podigla je glas. - Krljam kao da cigaru ne vadim iz usta, a nikada u životu nisam zapalila - nastavila je Rajna da čita moj govor tela. S njom nisam morao da otvaram usta. Skenirala me je kroz kašalj.
- Čudi me da onda još uvek stanujete ovde - rekao je uglađeni profesor.
Pogledala me je ispod oka. S podsmehom.
- Misliš da odem negde na svež vazduh, pa da me ubije - smejala se. - Prespavala ja jednom u Košutnjaku, kod prijateljice. Vodili me sutradan bolnicu. Nije za mene priroda, Mihailo. Jedino mi more ne smeta. Ali kuću su nam dole spalili. U Cavtatu, ne znam da li se sećaš kad ste bili jednom dole kod nas. Dva puta su je palili. Prvo Srbi, jer su mislili da je Hrvatska. Pa onda Hrvati, jer su znali da je srpska. Da utvrde.
Tužne su ove naše balkanske priče. Sačekaju te kada se najmanje nadaš. Sad kad mi je ovo ispričala nešto sam se kroz izmaglicu sećao prijatne hladovine i mora u daljini, one godine kada nas je Jovan prvi put novim automobilom povezao na more. Sećam se da mi je Rajna donela sok od pomorandže i sladoled, da sam uživao u blagom povetarcu i lakom zvuku talasa negde dole, posle tatine „turističke" vožnje po najgorem suncu.
Moj otac Jovan, koji je odrastao u ovoj zgradi, bio je talentovan za mnoge stvari. Međutim, vožnja nije bila na tom spisku. On je imao tri načina vožnje: turistički, poslovno i obično. Tim redosledom i tim rečima, što su sve bili eufemizmi za sporo, sporije i najsporije, pri čemu ovde redosled nije bio važan.
A moj sporovozni otac, koji je kao mali trčao ovim stepenicama držeći u rukama namazano parče hleba s mašću, posuto s malo aleve paprike, žureći da se pridruži klincima dole u dvorištu, okruženom blokom zgrada, poginuo je, navodno usled brze vožnje. Prilikom preticanja.
On koji je preticao samo na praznom, ravnom putu, nije primetio ogroman kamion. Čitava njegova sporovozna istorija i bezbedno preticanje u vezi su s Radivojem Koraćem, legendom jugoslovenske košarke , koji je poginuo prilikom preticanja, što je na mog Jovana, tek nekoliko godina mlađeg od Koraća koga je obožavao, ostavilo neizbrisiv trag. I nikada mi nije bilo jasno kako je bilo moguće da Jovan neoprezno pretiče.
- Je li moguće da se mi nismo videli od Stojanove sahrane? - prenula me je Rajna i propustila u stan.
- Moguće je - kazao sam i pokušao da se ne prisećam još i sahrana.
- Eh - uzdahnula je - otkad si porastao uglavnom smo se na sahranama i viđali - rekla je Rajna setno, kao da još jednom oplakuje one koje smo sahranjivali, a onda se ponovo nakašljala i zatvorila vrata iza nas. I time, kao da je zatvorila vrata duhovima mojih predaka, slici Jovana u kratkim pantalonama dole u dvorištu ispod prozora, koju sam čuvao, i Stojana, kod Radeta na slavi.
Bio je ovo stan sličan onome iz mog sna, samo u ogledalu. Nalazio se s druge strane hodnika i raspored je tako bio drugačiji. U dnevnoj sobi se nalazio veliki televizor koji je bio uključen i slika trotoara ispred ulaza. Tako me je Rajna i videla. Kakav li život vodi kada po ceo dan gleda kо stoji ispred ulaza?
- Imamo neke idiote što nam zapišavaju preko dana, pa na smenu pazimo. Do sad su pišali noću, a sad i preko dana - nastavila je da odgovara na pitanja koja nisam postavljao. Imao sam utisak da ova žena svaki moj pokret i misao iz koje je proistekao, tumači bez greške. Ako je to u početku bila slučajnost, više nije.
- Pa, šta radiš Mihailo? Kako je na fakultetu? Jesi li se oženio? Imaš li dece? - osula je po meni rafalnu paljbu pitanja.
Nisam znao šta da joj odgovorim. Bilo mi je dosta tih zapitkivanja о braku, deci i о porodici koju nemam. О porodici koju sam sanjao ovde, u ovoj zgradi.
- Nisam se ženio. Nekako mi je promaklo. A koliko ja znam dece nemam - kazao sam uz kiseo osmeh.
- Nego, hoćeš li ti da ručaš sa tetka Rajnom? Nije bog zna, šta ali taman da ne jedem sama - prekinula je Rajna neprijatnu tišinu koja je nastala posle ove moje izjave. - Pileća supa s domaćim rezancima, pohovano belo, krompir-pire, spanać i kupus salata. Nedeljni ručak, kao da sam znala. Nešto mi jutros došlo tako. Odavno ne spremam ništa slatko, a nemam ni belog hleba. Samo ovaj neki novi, bez pšenice. Tera Rajna modu - rekla je i krenula da raspremi sto.
- Nemojte, Rajna - folirao sam se taman koliko pristojnost nalaže. Baneš posle četvrt veka i pravo na piletinu i spanać.
- Nego da skočiš ti po normalan hleb i kiselu vodu dok ja postavim? - nije se sa mnom mnogo raspravljala matora Savamalka. Zna ona šta je samački život.
- Ima tu, ispod, radnja, znaš ona stara bakalnica, a sad i to uzeo neki pridošlica, pa radi kao dragstor.
Bakalnica, sećam se natpisa radnje u maloj uličici koja je vodila od železničke stanice do Balkanske. Ostalo su sve bile prodavnice, samoposluge, posle supermarketi, sada megamarketi i hipermarketi, a ona je bila i ostala Bakalnica, sa velikim B. Iz inata.
Kako sam život premestio na transverzalu Novi Beograd - Dorćol, ovu sliku sam izbrisao. Kao da nije bila deo mene, obrisao je gumicom, sve sa Rajnom i Svetlanom i onim neverovatnim dvorištem, ograđenim zgradama u kome se još Jovan igrao, a ja se tu ljuljao i klackao kao mali. Sada sam počeo tu sliku da sanjam. I imao sam lep život u tom snu.
- Sećam se one tetka Svetlane - rekao sam, po navici, kada smo seli za sto da ručamo, upotrebljavajući to tetka, koje ti zajedno sa onim čika, što ti sve uteraju vaspitanjem, ostane valjda do smrti. Skoro sam mom novom prodavcu sira, kojim sam zamenio dedinog Raleta, po običaju rekao čika Milane, a on je obrisao ruke i zvanično izašao ispred frižidera koje su sada imali umesto tezgi.
- Slušaj, burazere, da tebe kaže Milanče. Ti si, brale, poraso. Odavno, ako nemaš ogledalo, ja da ti objasnim. Jebo te čika Milan. Za tebe - Milanče. Eve ti sad ova’ sira i kad me ti, matorko, sledeći put pozoveš čiko, ja te ne poznaem.
Rajna me je pogledala ispod oka. Kao da gleda da li je provociram.
- Jesi li ti to ovde nekim poslom došao, sinko? - spustila je kašiku i pitala me ozbiljno. Kao da smo na sastanku, a ne da sam kurtoazno pitao za staru komšinicu.
Bilo je vreme za istinu.
- Nisam - nasmejao sam se, ova žena je zaista bila na oprezu.
- Ni ja sam, pre sat-dva, nisam znao da ću doći. Šetao sam Knez Mihailovom i stigao do kraja. Nekako mi je bilo prirodno da sednem na dvojku i spustim se ovamo.
- Pa, kako ti tokom svih ovih godina to nije bilo prirodno? - provocirala me je Rajna.
Slegao sam ramenima. Mogao sam hiljadu puta ranije to da uradim, ali nisam. Ja sam se vraćao putem kojim sam išao u snu.
- Noćas sam sanjao zgradu, stan, nekako kao da me je nešto prizvalo ovde. To je sve. A tu Svetlanu sam pomenuo jer se u magli sećam lepe žene. Ništa više. Nisam ovde da bih njuškao - sada sam ja Rajni čitao misli.
Gledala me je prodorno. Skenirala me je kao što žene skeniraju muževe kada ujutro dođu kući pa se pravdaju. Ovaj primerak ženskog roda nisi mogao da slažeš, zato i jesam rekao istinu. Persida, kojoj je Mile podvaljivao prasetinu dok on okreće pokericu, za ovu ženu je mala maca, a ne oštrokonđa.
- Da li je moguće da ti zaista ne znaš? - rekla je pošto sam prošao ispit na njenoj magnetnoj rezonanci.
- A šta bi to trebalo da znam?
- Ne znaš zašto su se tvoji baba i deda odselili odavde?
- Znam ono što su mi pričali. Ja sam krenuo u školu, a dedi su nudili stan na Novom Beogradu.
Nagla se nad supu s osmehom na licu. Očigledno sam joj bio zabavan. - Tvoj deda Rade je mogao da dobije stan gde poželi, kad god to poželi. Mogao je i u Titovom dvorištu da stanuje. On je morao odavde da ode.
- Morao? - zapanjeno sam je pogledao.
Deda Rade?
- A jeste bila lepa, Svetlana. Posle se ugojila. Rodila je ćerku i više nisi mogao da je prepoznaš. I da si prošao pored nje na ulici ne bi nikada pomislio da je to ona ista žena. Imam utisak kao da namerno više nije htela da bude lepa. Dosadila joj lepota.
- Čekaj, Rajna - nekako sam odmah postao blizak s ovom ženom, kao što sam to valjda nekada i bio. Te neke bliskosti iz detinjstva se ne zaboravljaju. Ona je bila deset, dvanaest godina starija od mene i znam da sam voleo kada ona dođe ili kada me odvedu kod nje. Uvek je imala strpljenja sa mnom.
- Hoćeš da mi kažeš da je Rade varao Branku sa tom Svetlanom?
- Ne budali, Mihailo. Ti valjda znaš kо je bio tvoj deda Rade. On da se švaleriše Branki ispred nosa? Taj film niko nije ni pomišljao da snima.
- Očigledno da ne znam baš kо je bio Rade.
- Ja to samo onako kažem, narodski. Ко je zaista bio tvoj deda Rade, to mislim da jedino njegov grob zna, a on groba nema. Znaš da ga još nismo sahranili. Onda možeš misliti koliko se stvarno zna zašto su Rade i Branka morali da odu posle onoga sa Svetlanom. Ne zna se ništa. Svojevremeno se dosta pričalo о tome. Ali krišom.
- Pojma nisam imao daje postojalo nešto zbog čega su morali da idu odavde.
- Bio si mali - rekla je ona majčinski i sklonila supu.
Na stolu se našao spanać u mleku. Nešto što u domaćoj radinosti nisam probao, ne znam, vekovima, eonima. Jedino jelo koje je moja baba Branka pravila bolje od baba Nate. Morao sam da probam. Iz šerpice.
- Mmmm - bilo je jedino što sam mogao da kažem.
- Ovo je recept moje babe Milunke - rekla je Rajna, prinoseći nam meso i salatu.
- Od nje smo to naučile i ja i tvoja Branka, da ti otkrijem bar neku tajnu. Bog da im dušu prosti, i jednoj i drugoj, jedino su valjda to i znale da spreme kako valja. I dok sam prala spanać danas, baš sam se setila moje Milunke i svih vas. I one tragedije i Radeta, Stojana i Stanoja. Sve trojice, kako stoje tamo na groblju, a unuk između njih. Muškarčine, a smanjili se, nema šta da ih vidiš. I tebe sam se setila, kako si ostao sam. Bar si imao deda na pretek - nasmejala se na kraju.
Možda se zbog njih nisam ni ženio. Ne bih mogao da ih ostavim same, a koja bi ih žena pa trpela. Prvi je otišao Stanoje. Švaler. Otišao je kako je i želeo, na svom krstu. S tri žene, koje su u rodu po genetskoj vertikali i horizontali. Godinu dana kasnije napustio nas je i Rade, ali doslovce. A Stojan je najduže poživeo. Zdrav u glavi do poslednjeg daha.
- Nego, sećaš li se ti kada sam te ja čuvala? - pitala me je Rajna i položila topao dlan na moju šaku. Bio je ovo dodir u kome je bilo puno ljubavi i nimalo erotike. Dodir dobrote, koji je oduvek bio u njenim rukama, i slike mog detinjstva su se vratile. Uz supu i spanać, koji su samo pojačali sećanja. Uz memlu iz hodnika. Slike detinjstva, davno zaboravljenog, prošlog doba koje stoji u temelju današnjice, ali ga mi ne vidimo.
Dok ne počnemo da sanjamo.

Ponovo sam na ulici. Dahćem uz Balkansku da malo razbistrim misli. A ona strma, ne da se, ne pušta na Terazije bez znoja. Uvek strma Balkanska, koje se ja još uvek sećam s kaldrmom. Nisam siguran kada su prevukli asfalt preko nje.
Ispostavilo se da Rajna ima ključ od stana na drugom kraju hodnika. Od starog Svetlaninog stana, koji sada prodaju ali ne mogu da nađu kupca, a neće da ga izdaju. Isti stan, kao i onaj deda Radetov, samo što je jedan sprat ispod. To je zapravo stan koji sam ja sanjao i iz koga sam izašao u snu.
U tom stanu sam ja u nekom drugom životu imao ženu, lepu i nežnu. U njemu sam imao i dete. Neki drugi život. Bio sam isti, ali neki drugačiji ja. Čak su i delovi nameštaja koji je ostao unutra bili iz mog sna. Iz mog paralelnog života, koji me je boleo. Kao da mi se u snovima prikazalo kako sam mogao da živim, a nisam.
Beograd, nedelja popodne. Nema gužve. Čak ni Balkanskom ne prolaze automobili. Idealno da nekako sredim misli, samo što one nikako neće da se srede. Nemam kako da ih sredim.
- Ovde ljudi kad se odsele zaborave na sve staro. Kao da namerno hoće da prekinu sa svojim prethodnim životom. Kao i ti - spustila mi je zato Rajna dok sam odlazio. Da me podseti da sam zaboravio na dobar komad života, na ljude i mesto gde sam nekada bio srećan.
Opasna. Oficirska ćerka. Premazana onoliko.
Rajna. Savamalka.

14
Nedelja po podne:
Pivo i Paranoja

Ali ako je neko bio zaista opasan i premazan i mutan i tajnovit i nedokučiv, a delovao kao pilence i jagnjence u liku čoveka - to je bio moj deda Rade. Stojan je uvek bio nekako visok i strog. Dostojanstven čovek. Na Stanoju se videlo da je rođeni švaler. Njemu su oči letele oko glave kada vidi suknju.
Rade je izgledao kao da će prva košava da ga odnese s ulice. Srednje građe, s nekom retkom kosom, mršav i neugledan, na prvi pogled je izgledao kao umorni činovnik. Kad on uđe u kafanu, niko ga ne primeti, pa čak i oni koji znaju kо je Rade, kao da pređu pogledom preko njega i ne vide ga.
Miran. Tih. Ja nikada nisam čuo da je Rade povisio ton. Uvek si morao dobro da naćuljiš uši da bi ga čuo. Nije se raspravljao, nije često iznosio svoje mišljenje. Uglavnom je slušao i ponekad bi nešto dodao.
Radio je u vojsci. Imao je visok čin. Imao je i neku funkciju, ali mi nikada nismo znali koja je. Rade je bio obaveštajac, špijun. Stojan ga je zvao „naš Džejms Bond“, a Rade bi najčešće rekao: „Pusti Jana (misleći na Fleminga, koji je stvorio Džejmsa Bonda), taj je uvek umeo da zamasti priču.“
- Bilo je tu zaista opasnih ljudi na koje je mogao da se ugleda -nastavio bi zamišljeno Rade - a on je izmislio Bonda. Da nas zajebava. I još ovaj Rodžer Mur ovako nalickan, pa njega bismo sredili i mi i oni iz čistog zadovoljstva. Lepotan, pijanac i ženskaroš. To ti je obaveštajac do mojega.
Mada je filmove о Džejmsu Bondu Rade voleo da gleda. I ostale špijunske gledao je kao najbolje komedije. On sedne i suze mu krenu na oči koliko se smeje, dok mrtvi padaju kao snoplje.
- Pa da možeš pištoljem ovako iz kuka i šmajserom, živih ne bi bilo više - bila mu je omiljena uzrečica na sve akcione filmove tog vremena. Posle su režiseri, kao da su ga čuli, terali glumce da nišane.
A najviše se Rade smejao našim čuvenim filmovima о ofanzivama. Jednom su iz bioskopa zvali policiju da ga uhapse jer se Rade smejao dok su drugovi borci tamanili fašiste. Kad su policajci videli Radetova dokumenta, uhapsili radnike bioskopa.
- Znaš, sine - kazao mi je on jednom prilikom dok smo gledali Partizansku eskadrilu - mi smo mnogo više Nemaca pobili u filmovima nego u tom ratu.
Kad sam bio mali često je išao na službena putovanja i na teren, a za razliku od ostalih, on je na te svoje službene špijunske puteve vodio i babu. No, Branka je bila posebna priča. Sad mene, Radetovog unuka, profesora književnosti, neko prisluškuje. Prati me preko mobilnog i ja, praćen i prisluškivan, upoznajem prelepe žene. Jedem kao proždrljivac. Pijem kao Bond, samo ne martini, još jedno piće koje nisam mogao, kao ni našu šljivku. Ni promešan, ni smućkan. I od martinija mi je muka.
Shvatio sam da polako od Sirana de Votsona, postajem Sirano Votson Bond, Sirano Bond - bez martinija.
Samo se ti zezaj, pomislio sam, ali krug oko tebe se zatvara.
Činjenice:
U Stojanovom ormanu držiš neke tekstove, poruke ili već šta, pisane kodiranim jezikom ili izmišljenim znacima. Možda je to i vanzemaljsko pismo koje Denikenu i drugarima nije palo pod ruku, ispisano na materijalu izuzetnog kvaliteta u šesnaest slojeva.
Ti znaci nekako utiču na tvoj život. Menjaju ga. Ubrzavaju.
Jedeš kao čovek. Posle toliko vremena.
Klara izranja iz tvoje prošlosti. Po maminoj liniji. Sestra je suvlasnice stana od koga sve počinje. Za artefakte joj nisam rekao, možda baš zato što su njeni.
Margareta dolazi sama od sebe, i to kao iz romana. Susret Mihail Majstora i Heksa Margarite se odigrava jednog popodneva u Knez Mihailovoj. I slučajno je ona stručnjak kakav ti treba. Ni njoj ne otkrivaš artefakte.
Margareta ima iste cipele kao Klara. S obe žene se pretvaraš u seksualnog manijaka, mitološkog bika plodnosti. Večnog satira.
Gubiš se i sanjaš. Sanjaš snove u kojima ti je život drugačiji, snove о nekom drugom Beogradu, ali i о nekom drugom mestu, među zvezdama i lebdećim ekranima. Snovi su uverljivi.
Kod Margarete si video znakove na prozoru, u nekoliko polja koja podsećaju na artefakte. Kao i kod sanjanog čoveka u svemiru, kome je to bio početak nečeg konačnog što će on završiti.
Vojnik i Mile muljaju nešto ali ne znaš šta. Izgleda ti kao da i jedan i drugi imaju još tih artefakata, ali ćute, igraju neku svoju igru. Nije mene Vojnik mogao tek tako da prevari. Onaj pocepani artefakt nije bio isti kao artefakt koga je Vojnik uzeo. Nemam baš fotografsko pamćenje kao on i Mile, ali na pocepanom su redovi znakova bili u potpuno drugačijem rasporedu. Sumnjiva je i priča о štampariji.
Svi ovde nešto ćute. Kriju. Pa i ti.
Klara te laže za Beč.
Margareta drži lekcije, ali nije pomenula ime te svoje transkontinentalne kompanije.
Za jednog paranoika: zabava do kraja života. Zavere na svakom koraku. Kafkin Proces i Stanar Polanskog u dorćolskoj, bajlonijevsko-skadarlijskoj verziji.
A ja sam Radetov unuk. Njega su zaista pratili, ali ga je bilo baš briga. Njega su zaista prisluškivali a on je normalno pričao telefonom. Rade je bio obaveštajac, a ja sam samo profa i baš sam dušu dao za praćenje. Ne znam ni da li sateliti snimaju na tako malom prostoru kojim se ja krećem. I mnogo važne razgovore vodim. Uglavnom mi je telefon isključen.
Budalaština!
Ispeo sam se na Terazije. Ili bar blizu.
Fizički napor izoštri duh. Ali i ožedniš. S druge strane, ide mi se i u toalet. U Maloj Moskvi, bistro-baru istoimenog hotela, u koji se ne ulazi kao u njihovu legendarnu veliku kafanu s Terazija, nego odavde iz Balkanske, imaju dobro pivo. I sjajnu klonju. Odluka je doneta.
Posle zdravog ručka s Rajnom, koji mi je pročistio duh, trebalo mi je da se malo umirim, da malo raskvasim moždane vijuge. Mnogo podataka u malo vremena zahteva i dozu alkohola, da oni bolje legnu. Da nije pića, da smo uvek trezni i normalni, svi bismo poludeli.
Uključio sam novi telefon onako kako mi je pokazala Margareta. Poruke о propuštenim pozivima su krenule da štekću kao mitraljez, popularni šarac, koga je u partizanskim filmovima obično nosio najkrupniji glumac, a to je nekako uvek bio Ljubiša Samardžić. Bata Živojinović je uvek, uvek, nosio od neprijatelja oteti šmajser, nacističku verziju onoga što se danas zove automatska puška. Glumci su se srodili s oružjem.
Ponovo se sa setom vraćam na te filmove koje smo gledali kao klinci, čak su nas, organizovano, za vreme školskih časova vodili na Sutjesku ili Užičku republiku. Misliš da ćeš da odgovaraš ili da radiš zadatke iz matiša, muka ti od škole, a oni te odvedu da gledaš pijanog Ričarda Bartona kako glumi hrabrog Tita. Gledaš Orsona Velsa kao četnika u Neretvi. I gledaš za ono vreme ludilo od akcije, pucnjave, aviona, tenkova, umesto da bubaš.
Sećam se svog čuda, kada sam jedne noći u Njujorku, mrtav umoran a budan zbog vremenske razlike, na noćnom programu ABC naleteo na Neretvu, sa engleskom sinhronizacijom. Koja perverzija! A još veća je kada su mi otkrili da je plakat za taj film osmislio veliki Pikaso.
Bilo nekad.
Danas, kada neki mladi režiser skupi pare i napravi dobar film, što je mnogo veći poduhvat od tih državnih mamuta, nema gde pošteno ni da ga pokaže po Srbiji, osim u Beogradu, pre nego što ga pocepaju od piraterije na internetu. A i u Beogradu je broj bioskopskih sala smanjen.
Ovde gde trenutno sedim je bio epicentar beogradskog bioskopskog života. U krugu od stotinak metara Kozara, Kosmaj, Jadran, Balkan, 20.Oktobar, Beograd, Zvezda, Dom sindikata, Kinoteka. Sada, samo poslednje dve sale rade.
Ostale je uglavnom progutao mrak. Neke su izgorele, neke promenile namenu, ali je mrak sudbina većine njih. Kao da se u njima neprestano prikazuje film bez slike i tona za publiku koja je nestala iz bioskopa kao i ona sa fudbalskih stadiona. Srbija se povlači u kuće. A filmovi su se preselili u velike tržne centre. Kupiš patike i gaće, odgledaš akcioni trodimenzionalni blokbaster i posle jedeš neku brendiranu brzometnu, slanu klopu koja ti se odmah lepi za postojeće salo.
Gledam u gomilu poruka о propuštenim pozivima i pitam se da li sam ja to zaista nešto propustio? I ovako sam dobio višak informacija s kojima ne znam šta da radim. A propustio sam tolike pozive.
Telefon zvoni. Dugačak broj. Klara.
- Gde si, lepi moj dečko - pita me mazno. Opet reagujem na nju, ne mogu da verujem.
- Ja sam u Maloj Moskvi. Pijem pivo.
Smeje se, a ja je vidim kao da je pored mene.
- A gde si ti. U Budimpešti, Beču, Beogradu, Buenos Ajresu? Verovatno u gradu na slovo B.
- U Beču sam - uozbiljila se - a ako mogu da pitam, odakle ta ironija?
- Pa, pre neko veće si mi poslala poruku da si u Beču, ja nazovem, a javi mi se operater na mađarskom. Jesam li ja to prespavao povratak Austrougarske ili je nešto drugo posredi?
Tišina. Onda smeh.
- Opa, mali je ljubomoran - smeje se Klara. - Ne boj se mili - hipnotiše me glasom kao zmija, a meni se diže usred restorana, na pola čaše hladnog piva - samo je za tebe čuvam. A i guzu ću ti dati.
Muški mozak?
Kako lepa, vremešna žena može da sludi muškarca u punoj snazi? Kо je njen saveznik u ovoj operaciji?
Muški mozak. Podešen za žensku manipulaciju. Od mame, pa preko vaspitačice, do prve ljubavi, devojke, žene i ljubavnice. Potpuna manipulacija jadnim organom.
- Mani mе, Klara - pokušavao sam da budem ozbiljan i da presečem ovaj manipulativni momenat. Seks kao teška krstarica.
- Slušaj, mali moj. Napad je najbolja odbrana, ja to znam. Nije valjda da te savest grize što si juče ceo dan bio sa zgodnom crvenokosom devojkom?
Ostavila me je bez teksta.
Svaka čast!
- Ali ja se ne ljutim - nastavljala je ona - pa mi nismo u braku.
- U pravu si - dala mi je vremena da se priberem.
- Znaš da mi je neko prisluškivao telefon - neoprezno je ono malo piva progovorilo iz mene, izvalivši glupost dok sam pokušavao da dobijem na vremenu.
- Znam, zato i jesi dobijao mađarskog operatera, iako sam ja već bila u Beču. Sada više nemaš bubicu u telefonu, pa možemo slobodno da razgovaramo. Ovo je čista linija.
- Znači, ti i Margareta radite zajedno - rekao je Sirano Votson Bond u ogrtaču Buleta Džedaja.
- Koja Margareta? - dočekao me je led mrzli.
- Crvenokosa - nastavio sam. Krenuo sam i sada moram to da isteram do kraja.
- Ja ne znam kо je ta crvenokosa Margareta.
Zeznuo sam stvar. Nešto mi ovaj Votson Bond ne ide od ruke.
- I šta nas dve to radimo zajedno, osim što očigledno opslužujemo gospodina profesora? - moja ironija je prema njenoj zvučala kao seoska mačka koja mauče pored gladne lavice.
- Ona je izvadila bubicu iz telefona.
- I šta još?
Zini da ti kažem, pomislio sam i iskapio pivo, dajući znak kelneru da slobodno donese još jedno. U trenu mi je kroz glavu proletelo sve ono što smo juče radili Margareta i ja. Ličilo je najviše na dvoje gladnih gimnazijalaca kojima su matorci otišli negde preko vikenda.
- Ne mislim na te stvari, ludo - nadmoćno mi se smeškala Klara preko telefona, čitajući mi misli kao i Rajna, samo na daljinu. Očigledno da moram da pazim о čemu mislim kada sam sa nekom od ove dve žene.
- Interesuje me da li je osim vađenja bubice bilo još nekih neobičnih stvari kod te crvenokose Margarete.
Stao sam. Neodlučno.
Šta sam ja znao о Klari osim da je sestra drugarice moje majke koju sam jednom video kao mali. Da je uska kao devojčica i da mi se veoma uspešno diže na nju? Da je moguća vlasnica onih papira koje ja krijem kod Stojana u ormanu punom isečaka iz novina i požutelih feljtona о Obrenovićima?
A šta sam tek znao о Margareti?
Ništa.
- Mihailo? - prenuo me je Klarin glas.
- Bilo je mnogo čudnih stvari u vezi sa Margaretom i kod nje. Kao što i sa tobom ima čudnih stvari. Čak sam danas saznao i neke čudne stvari о svom rođenom dedi.
- О kom dedi, Mihailo? - bila je veoma zainteresovana.
- О Radetu, mom dedi po ocu.
Sada smo oboje ćutali, a operateri su trljali ruke jer su mobilni pičili po romingu kao besni psi po kuji lutalici.
- To je tek početak, mali moj - rekla je ona tužno, kao da me žali. Kao kad me je mama pratila u školu u drugom razredu. Prvi razred mi je bio lak i njega sam očas posla završio. Znao sam i da čitam i da pišem i da računam. Sve sam znao i pre škole. Mislio sam da je škola samo taj prvi razred. Meni je tek drugi bio trauma.
- I čuvaj se te Margarete. Budi oprezan s njom bar onoliko koliko si oprezan sa mnom. Ljubim te, a ono za guzu sam ozbiljno mislila. Ti si moj deflorator - rekla je i poslala mi poljubac preko telefona.
Budi oprezan, njene reči mi odzvanjaju u glavi.
Baš sam bio oprezan kada sam sa Klarom koju u suštini ne poznajem više puta spavao bez ikakve zaštite. Elem, sida i ostale boleštine, elem pravljenje dece. Mada bi njoj bilo malo teže napraviti dete. Bio sam oprezan i kada sam dopustio da mi neko stavi bubicu u mobilni koji mi je uvek nadohvat ruke. Oprezan sam i kada mi je jedina zaštita od provalnika, koji bi posle prisluškivanja hteli da uzmu artefakte iz mog stana, samo prašina u Stojanovom ormanu.
Nešto mi ta zaštita slabo ide. Zato mi pivo ide dobro. I klopa. Kroz nekoliko meseci biću debeli, nezaštićeni profa alkoholičar koga prate i prisluškuju. A žene me vole!
Nije to ni tako loše.
Gledam u telefon. Čudna naprava. Na početnom ekranu si mogao da biraš sa leve strane dve nacrtane šake, više majmunske nego ljudske, a sa desne moćno stilizovani znak sa šesnaest linija. Mi i Oni. Decimalno i heksadecimalno. Toliko sam kapirao. Za ovu napravu ti nije bila potrebna bubica. Ovaj te je telefon sam od sebe špijunirao.
Kliknuo sam na onaj superiorni znak. Pa neka bude šta bude.
I bi gomila ikonica i behu nepoznati znaci na njima. Nepoznati ali jasni. Nisam umeo da ih pročitam, ali sam znao šta znače. Jasnije od onih običnih na kojima recimo piše „aplikacije". Nije meni bilo jasno kome to apliciram kada igram igricu ili navijam budilnik da ne zakasnim na predavanja.
Ovde je umesto „aplikacije" bila neka kuka i kvaka koju ne prepoznajem kao simbol. Ali znam šta znači i čini mi se da ne aplicira nego omogućava. Nedvosmisleno. Kao jasna misao.
I sve sam nekako odmah kapirao ovaj mobilni, iako sam ga prvi put uključio. Jedan, dva, klik. I Margareta se pojavljuje na ekranu. Kristalno jasna slika. U pozadini se vidi neki normalno namešten stan, a ne onaj njen fensi, i figura žene u daljini. Poznat oblik glave, kosa, kostim.
- Konačno si ga uključio - smeška mi se lepa Margareta. Žena u pozadini se gubi iz kadra. Njen korak poznajem.
- Gde si - nastavlja radoznala Margareta. Isto pitanje kao i Klarino.
- U Moskvi, pijem pivo.
- Mnogo piješ - rekla je napola u šali, napola u zbilji. Jadan njen muž.
- Kо je ta žena u pozadini? - pitam je, a ona nestaje iz kadra, kamera se pomera kao da je odavde kontrolišem, švenk po sobi, zumiranje, izoštravanje. Vidi se potiljak.
- Gabrijela - Margareta zove ženu i ova se okreće.
U krupnom planu, na neobičnom ekranu neobičnog mobilnog, čudo od telefona, smeje se blistavim osmehom moja žena iz onog drugog života. Ona koju tamo volim i sa njom sam veoma srećan. Ona s kojom u snenom životu izgleda imam decu. Gabrijela. Mobilni odmah na ivici ekrana prikazuje zlatan okvir.
- Dobar dan, Mihailo - kaže mi glasom koji dobro poznajem, iako ga u ovom životu nisam čuo.
- Dobar dan, Gabrijela - odgovaram joj, ne uspevajući da sakrijem tugu u glasu.
I čini mi se kao da u par sekundi oboje proživljavamo taj život iz sna koji ponekad sanjamo. Svoj paralelni univerzum u kome smo srećni. Pomalo možda sivi i ubijeni, nije ni taj svet savršen, ali na neki skroman, ljudski način ipak - srećni.
Valjda. Nisam ja taj san dosanjao do kraja.
- Drago mi je da smo se upoznali. Margareta ne prestaje da priča о vama - bila je ljubazna plavuša.
- I meni je drago da sam upoznao vas - kažem onako blago gasiran, a odjednom sav fin, prosto masnjikav od finoće, iliti ljupkosti kako nas je stari profesor Vladeta Košutić ispravljao kada smo govorili to fin.
Ponovo Margareta. Sada je u spavaćoj sobi. Skromnoj. Prepoznajem novobeogradske solitere koji se naziru kroz prozor.
- Hoćeš li da svratiš večeras? - pita me Margareta ženski toplo i na neki poseban način željno. Poverljivo. Podatno.
I meni se, tragičaru, opet diže. Pomalo. A taman se smirio mutavko posle Klarinih priča о defloraciji one njene devojački čvrste guze od pola veka i koju godinu pride.
Ali ti si Votson Bond, tajni agent sa tri nule. Kazanova preko noći. Don Huan de Mihailo.
- Ako budem imao snage. Ja sam, ipak, profa u godinama - progovara ipak iz mene Stojan i štapom udara Stanoja u meni po glavi.
- Ja ću ti uliti snagu - kaže Margareta i ljubi ekran.
Mogu da se zakunem kako na usnama osećam njen poljubac. Još više i bolje ga osećam dole. Stojan je izgubio bitku. Mnogo je dobar ovaj heksadecimalni telefon.
- Moram da idem. Dođi. Tamo posle osam - rekla je i otišla.
- Je li vama dobro, gospodine - pita me kelner.
- Uživam, dobro mi je.
- Ne znam, izgledate mi nekako čudno - kaže on - kao da ste videli duha.
- Daj ti meni, bato, još jedno pivo i donesi polako račun. Video sam svoju ženu iz nekog drugog života - rekao sam kelneru, ozbiljno klimajući glavom.
Toliko о mojoj zaštiti podataka.
- Ja, bogami, ne bih moju gledao ni u ovom, ni u drugom životu. Kad bih imao drugi život odma bi ovu budalu dole skratio za glavu - kaže kelner filozof i uzima praznu kriglu. - Taj me je koštao svega. I mladosti i radosti. Sve sam zbog njega i za njega radio. A toliko ima lepih stvari na ovom svetu gde ti on ne treba. Pametni, bre, oni što se zamonaše. Ovako, sve njemu trpaš, a on samo ume decu da ti napravi, još da ti njih na grbaču natovari.
- Misliš, sve to radiš da bi njega trpao? - pustio sam prostačku asocijaciju da bih ispao balkanski duhovit.
- Bravo, profesore - nasmejao se keša i namignuo mi.
Gledam ga dok odlazi da donese račun i pivo. Pitam se odakle on zna da sam ja profesor, iako sam bio uveren da se prethodnih dana dogodilo toliko čuda koja su tražila odgovore.
Problem je u tome što ja odavno nemam koga bilo šta da pitam.

15
Nedelja po podne i dalje:
Tri musketara i mali Mihailo

Ja sam se navikao da uvek dobijem odgovor, pravi spoj iskustva i znanja. Neki drugačiji pogled na svet oko nas, ono čega nema u knjigama i što moji vršnjaci ne znaju, a često ne znaju ni njihovi roditelji. Navikao sam se na mudrace i učitelje, na moja tri musketara. Imam četrdeset i pet godina, profesor sam a oni mi nedostaju. Moji matori musketari.
Dugo sam živeo s trojicom deda. I to je na mene ostavilo trag. Živeo sam s tri mudre glave, od kojih je svaka bila pametna na svoj način. I isto tako uvrnuta.
Na svoj način.
Najviše i najduže sam živeo sa Stojanom. On je dočekao dvadeset i prvi vek i umro 2004. godine, tačno godinu dana pošto su ubili Đinđića. Njega je, inače, ovaj atentat potresao kao da su mu ubili sina koga nije imao. Kao da je ponovo proživljavao ubistvo Kneza Mihaila, po kome sam nosio ime.
To je ubistvo prelilo njegovu čašu. Da mu nije bilo cigareta, ne bi izdržao ni tu godinu. A mnogo godina je prevalio preko leđa mirni Stojan.
Rođen je u rano proleće 1915. u Beogradu. Varljivo doba između proterivanja Austrijanaca preko Save, posle Kolubarske bitke i povratka Austrougara skupa s velikom sestrom Nemačkom tamo s jeseni, kada će Beograd pasti u ruke Germana i onih njihovih južnih Slavena, koji će kasnije postati naša braća Jugosloveni.
Braća na određeno vreme.
- On ti je, sinko moj, namrčen i ozbiljan jer je ratno dete. Stanimir ga pravio između Balkanskih i Prvog svetskog rata. Pravio ga kad je isterao Turčina i Bugarinu pokazao gde mu je mesto, a pre nego što je u rat pošao da brani Srbiju od Švabe i njegovih prišipetlji. Kad se rodio nije se pucalo, ali Stojanu kad su krenuli zubi, od nemačkih haubica se nije čulo da plače. Od Pančeva do druge obale Save, kod Obrenovca, poredali su artiljeriju, pa udri po Beogradu, pa tuci po majci Radi koja drži Stojana u naručju - setno je pričao Stanoje koji je svog brata uvek kudio i zezao a voleo ga, čini mi se, više od svog života.
- Vidiš, ja sam ti zato kao ona prva Jugoslavija, kraljevina. Kraljevski sam pravljen na miru, tu u zimu osamnaeste. Rada pregurala okupaciju, bolesti i nemaštinu, podigla sina Stojana. Stanimir prešao Albaniju, bio na Krfu, na solunskom frontu i došao kući da zagrli ženu i uzme sina Stojana u naručje. Ja sam ti zato, sinko moj, kao nova zemlja posle rata, pun života - smejao se Stanoje. Uvek veseo, bleskast i neozbiljan. Ženskaroš, pomalo kockar i laki pijanac.
Nikada nisam video da Stanoje pije vodu. Kao da je i on bio neki vanzemaljac. Pre jela rakija, tokom jela vino ili pivo, posle jela špricer, kad je žedan, a ne bi da jede - opet pivo, a uz kafu obavezno konjak. Uvek nešto. Nikad voda. I nikada ga nisam video pijanog. Nikada nije uplitao jezikom jer je uvek pio, a nije se opijao.
Stojan je, za razliku od njega, vodu voleo. Knjaz Miloš, kiselu vodu, kako su nekada zvali ono što se danas zove gazirana mineralna voda, pre svih. Od alkoholnih pića pio je uglavnom onu svoju jednu jutarnju rakiju. Pivo kada odemo u kafanu. Na slavama - vino. Ostalo voda.
On je imao neki svoj red koji se opire principima savremene medicine. Pušio je redovno, kao da pije lekove. Oko osamdesete je imao onaj neuspešni pokušaj da se odvoji od duvana, a propušio je još sa osamnaest. Umro je od tuge.
Uvek je jeo masno. Ljuto i jako. Obavezno jaja, bar tri u toku dana i bar jedna papričica, tokom proleća i leta sveža, zelena ili ta ista pečena s jeseni ili feferonka u zimu. Obavezno slanina. Punomasni sir. Slano. I nikad nije imao visok pritisak, nikad povišen holesterol. Umro je od tuge.
Stojan je voleo jednu ženu. Moju baku, Nataliju. „Najbolju kuvaricu od terazijskog platoa do Dunava, a možda i do pola Zemuna“, tako joj je tepao. Predratnu lepoticu, koja mu je srce uzela. Umro je od tuge za Natalijom i za mojom majkom, ćerkom jedinicom Zvezdanom.
Od trenutka kada su one nastradale skupa s mojom drugom bakom Brankom i mojim ocem Jovanom u užasnoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali, Stojan je živeo zato što ima unuka Mihaila kome su ostali on, deda Rade i deda Stanoje. Dede u godinama. Da mene nije bilo on bi otišao na babin grob i tamo brzo svenuo. Od tuge.
Stojan je čekao, kada su otišli ostali, da se ja oženim, pa da i on počine. Ispratio je i mlađeg brata i Radeta koji je bio stariji od njega. Moju ženidbu nije dočekao. Ženidbe nije bilo.
Stanoje je prvi je umro, a bio je najmlađi i izgledalo je kao da je najzdraviji. Otišao je na onaj svet na zimsku kratkodnevicu 2000, što je za sve nas bio nenadani udarac. Potpuno neočekivano. Iako je, ruku na srce, imao osamdeset i jednu godinu, pa to i nije bilo tako neverovatno.
Međutim, matori švaler nas je zavarao. Mislili smo da se smirio s jednom pristojnom gospođom, a on se samo zakucavao na svoj omiljeni krst i svesno išao da na tom krstu skonča.
Bio je veoma srećan - zbog tebe Mihailo - govorio je, kada je te godine konačno video pad „zle kraljice sa cvetom u kosi, jebo je cvet“, kako je on od milošte zvao po njegovom mišljenju suštinsko zlo devedesetih u liku supruge Slobodana Miloševića. Ona mu je bila glavni krivac za ratove, za inflaciju, za bombardovanje, za nikada razjašnjena ubistva. Ona mu je bila kriva za sve.
Njega politika inače nije mnogo interesovala. Svaki sistem mu je bio prilika da ženama zalazi pod suknje, ispod pantalona ako ih nose ili hulahopki koje je prvo mrzeo jer su mu bile još jedna prepreka do cilja, a onda su mu se osladile, jer je posle njih slađe. Žene u politici su za Stanoja bile nešto kao svetogrđe. Jedina kojoj je to praštao bila je Margaret Tačer. Kad bi nju video na televiziji, samo bi duboko uzdahnuo, a po očima je moglo da se vidi šta bi on sa tadašnjim britanskim premijerom. Zato Slobinoj Miri nije praštao ništa, ni taj smešni cvet u kosi.
- Sloba je, bre, pravi papučić, kad ti kaže Stanoje. On ne ide da piša, a da od Mire ne dobije dozvolu. Napismeno - uveravao je on čak i Radeta, koji je po pitanju Slobe i Mire uglavnom mudro ćutao. Stari obaveštajac ih nije uzimao u usta.
Ponekad bi u svom maniru umeo da doda - nemoj Stanoje tako, nije cveće krivo, gde će ti duša - ili već nešto u tom maniru, što bi Stanoje masno začinio s nekom od svojih lascivnih teorija.
A onda bi se obojica do suza smejali svojim dosetkama. I ozbiljni Stojan se uvek smejao s njima, bez obzira na to kako ove dosetke bile odvratne. Mislim, ali ne mogu da garantujem, da su njih trojica smislili i onu čuvenu parafrazu jednog od glupljih slogana Mirine kvazikomunističke partije novopečenih ratnih profitera JUL-a, koji je u njihovoj obradi glasio levo, levo u debelo crevo.
Stojan je i Slobu i Miru mrzeo podjednako, onako svojski iz dna jedne dobre, namučene duše. Kao pravi Srbin, Obrenovićevac. I najžalije mu je bilo što ih nisu kao Čaušeskove negde šestog oktobra, najkasnije popodne, streljali u nekom svinjcu kod Požarevca. To mu je bio omiljeni šlagvort.
- Ne da vise na Terazijama, nego tamo u Požarevac, u svinjska govna - vajkao se on čitave te jeseni. Gunđao je tako sve dok nas Stanoje nije iznenadio i umro. Sa osmehom na licu.
„Dokaz da veliki jebači, sinko moj, kratko traju“, obistinila se jedna od Stanojevih usputnih pošalica na sopstveni račun, koja je imala i nastavak: „А vidiš, ni ovi slabojebi ne žive mnogo duže. Ne da se život ni jednima ni drugima, nego ovde važi ona filozofska о zlatnoj sredini, u srpskom narodu poznata kao zaigraj i za pojas zadeni. Ja bih ti, Mihailo, rekao - jebi ali ne najebi. A to je, sine moj, teško. Jer kod jebanja se nikad ne zna kо jebe, a koga jebu. Ne znaš ti da ti, dok guraš, ona ugurava mnogo više. Osladi ti se, pa to ti je. Hoće te žene, uđe voda u uši, i tu povratka nema.“
Stanoja su stvarno htele žene. Različite. Njegov ukus je bio nepostojeća kategorija. Lepotice, od kojih zastaje dah su se podrazumevale i to sam mogao da razumem. Bilo je tu zgodnih a ružnjikavih, visokih, malih, svakakvih. Ali Stanoje je išao na ekstreme.
Tako je i umro. Od ekstremne količine pilula. Samo što on nije preterao s pilulama za spavanje i smirenje. On je pod stare dane obarao neke svoje rekorde, a umro je od vijagre, koju je počeo da troši čim se pojavila. - Ja to zbog srca - govorio je Stojanu, koji je kao stari pušač odmah video da mu se brat navlači na opasnu drogu. Srce ga je na kraju i izdalo. Stojana je izdao život.
- Ovo ni nosorog ne bi izdržao - rekao je mladi lekar kada su mu majka, ćerka i majčina sestra kod kojih je Stanoje ispustio dušu objašnjavale šta je on sve trošio prethodnih nekoliko nedelja da bi mogao njih da troši. U trenutku smrti je bio sa sve tri, a mi smo sumnjali i na dobrodržeću baku i njenu mlađu polusestru što bi bio Stanojev idealni krst.
- To mu je bila opsesija tamo negde još od šesdesetih - pričao je Stojan na daći, - od vremena komuna i dece cveća. Žene po genetskoj vertikali i horizontali. To je za njega bio krst.
- E, moj Stanoje - rekao je deda Stojan na sahrani i gorko zaplakao, spustivši ruku na kovčeg mlađeg brata u kapeli na Novom groblju.
Samo toliko.
Dotle se držao kao i kada se dogodila nesreća. Držao se zbog mene.
Čak je i Rade tada rukom obrisao suzu. On i Stanoje su imali neku svoju priču. Švaler i špijun. Majstori svog posla.
Radetu nismo bili na sahrani, jer Radetove sahrane nije ni bilo. Niti će je ikada biti. Možda su ga sahranili negde daleko odavde, možda su ga neki od njegove fele stavili u neku kriptu kojoj pripada. A možda je, kao i nenadmašni Ćopić, koga je dobro poznavao, skočio s Brankovog mosta, ali noću, i to u reku da ga niko ne vidi i niko ne pronađe dok se ne udavi.
Međutim, nigde nije isplivao, a samoubistvo mi nekako i nije išlo uz Radeta. Mada, kada je reč о Radetu - sve je moguće.
Da nije još uvek živ?
Možda, ali je to malo verovatno. U vreme kada je nestao bio je veoma star i prilično bolestan, iako je to krio. Nije ga krasila ni preterana volja za životom. On je, za razliku od Stojana, shvatio da se ja neću uskoro ženiti i da će možda još dugo čekati na praunuke.
Bilo je pred njegov nestanak i nekih čudnih stvari.
Rušenje kula bliznakinja u Njujorku 2001. je ovaj stari komunista, iz meni potpuno nepoznatih razloga, primio kao kraj sveta koji on poznaje. A na neki način je bio i jako vezan za Njujork. Kod njega u kući si često mogao da vidiš i New York Times, ali i prilično lokalni New York Post, koji su mu redovno donosili piloti, dok je bilo redovne linije Beograd-Njujork. Često je on, poslom valjda, i odlazio u Njujork, na nedelju ili dve, pa je čak i mene vodio dva puta.
Te jeseni kada su kule bliznakinje srušene, on je i nestao. Jedanaestog septembra uveče doneo je dve torbe i ostavio ih kod nas. I od te večeri više nije spavao u svom stanu na Novom Beogradu. Manje-više se preselio u Stanojev stan ili je spavao kod nas u tom periodu, što nikada ranije nije radio.
Radomir Rade Mihailović, ako mu je to uopšte bilo pravo ime, rođen je po njegovim rečima 1908. godine u kući Mihailovića u Trstu.
To je bila njegova verzija.
Zvanično je rođen 1910. u Beču, ali je za nju uvek sam tvrdio da je lažna. Imao je i američku krštenicu iz 1911. iz Bruklina, koja mu je bila neobično draga i valjda odatle potiče ta njegova veza s Njujorkom.
Živeo je uglavnom u Beogradu i to negde od kraja pedesetih pa do nestanka, mada ima perioda od po nekoliko meseci za koje niko živ ne zna gde je on proveo. Dotle, dok se nije bar delimično skrasio ovde, valjda nema većeg grada i poznatijeg mesta u kome nije živeo. Rade je od početka do kraja bio misterija.
Uvek je imao neku svoju verziju istorije dvadesetog veka. Nikada nije pogrešio u procenama budućih događaja. Bio je crveni, komunjarić starog kova, od glave do pete - marksista donekle, lenjinista nikako, a Tito i Staljin su šloseri, a ne ideolozi - kako je sam voleo da kaže. Crkvu i popove je mrzeo iz dna duše, ali je slavio slavu. Svetog Arhangela Mihaila. I to po oba kalendara: i 8. novembra i 21. novembra.
Stanoje mi je pričao da je Tito, do pada Rankovića, negde oko ponoći dolazio kod njega da čestita slavu kad je bio u zemlji, i to uvek onu srpsku. I kaže da su ponekad ostajali da pričaju s Maršalom do zore. Posle je, navodno, nakratko navraćao samo na onu gregorijansku, a sedamdesetih je prestao da dolazi.
Stanoje je malo voleo lovačke priče, što u vezi sa ženama a što ove političke, ali to za Radetovu slavu i Tita sam više puta čuo. Priče о Radetu i Maršalu su mi inače bile omiljene. Bajkovite. A bilo ih je puno.
- Znaš, mali, svi oni koji su dobro znali kako se on useravao od Nemaca u Beogradu, Užicu, na Sutjesci ili u Drvaru, kako se gubio kad god je bilo gusto, odavno su u nekoj aleji, gledaju cveće odozdo. Sad, je li to aleja velikana ili je poljana, nije bitno - obično bi počeo da se brani Rade kada smo od njega tražili da nam priča svoje neverovatne dogodovštine koje nikada nećemo moći da proverimo.
Te Radetove slave su meni kao malom, a i kasnije, bile lepše od Nove godine. Čak i bez Tita, koga ja na tim slavama nikada nisam video. Stojanu nikada nije bilo jasno kako može slava da se slavi, a da ne nose kolač u crkvu.
- Vidi Stojane, crkva je od čoveka, a ne od boga, a popovi su njeni službenici. Bogu ta organizacija nikako ne treba, a ne treba ni ljudima, treba samo službenicima. Ona kvari prirodnu vezu čoveka s Bogom.
- Kako možeš tako da govoriš, Rade? I to za slavu.
- Ama, bre, Stojane, u dušu ih znam. Kvarni isto kao i ovi moji - podigao bi Rade glas, što znači da tek sad možeš pošteno da ga čuješ.
- Mada, kad pogledam, nikad ih nisam voleo, ali nijednom popu ja nisam ni šamar udario. Nisam ih ni popreko pogledao. Nisam ja u crkve nikada dirao. A ove naše, crvene, od srca volim, a mnoge sam za glavu skratio. Mnogima sam život uništio. Čudna je stvar ta mržnja, a ljubav pogotovo. Što iz ljubavi zla možeš da načiniš, to iz mržnje ne možeš nikada.
Nešto me je raznežilo ovo pivo u Moskvi, pa sam odlutao. U vremena tri musketara. Kod Aleksandra Dime: Atos, Aramis i Portos. Ovde Stojan, Stanoje i Rade. I mali Mihailo DArtanjan. Sami muškarci bez ženske ruke, bez čitave jedne generacije između njih.
Bilo mi je teško što sam u jednom danu, u jednom satu, izgubio i roditelje i obe bake. Svet mi se srušio. Izgubio sam porodicu, dom, budućnost. I ne znam kako bih taj užas preživeo da nisam imao dede. Stubove. Čvrste uzore. Filozofe i mudrace. Švalere, špijune i ljudine.
Bože, kako mi nedostaju, pomislio sam, svestan da bih sve ono što me muči ovih dana mogao da poverim jedino njima. Znakove Stojanu, žene Stanoju, mobilne i prisluškivanja Radetu. A onda svi skupa, za jednim stolom, kao što smo umeli nekad. Preferans i priča, do u sitne sate.
Setio sam se tih vremena, malo zaplovio na peni od piva i onda prizvao znake iz Stojanovog ormana i one koje sam u magnovenju ili snu video na oknima Margaretinih velikih prozora. Imao sam osećaj da ti znaci mogu da me povedu tamo gde bez njih ne mogu da stignem. I kao da je moj deda Rade, onako još uvek držeći kakvog ga se sećam dok sam bio mali, seo ispred mene na praznu stolicu.
Nisam halucinirao. U stvarnosti, naravno, nije nikog bilo ispred mene, nisam se gubio. Imao sam samo taj unutarnji glas, osećaj kao da je on tu. Kao da je moj mozak, nošen znakovima, sam iskombinovao neki umišljeni Radetov lik na osnovu sećanja i iskustava. Jedino što je to kombinovanje bilo nekako mnogo realistično. Na granici ludila.
- Kada već znaš da te prate, a živ si i niko još nije ni pokušao da te eliminiše, to znači da si im potreban. Dali su ti do znanja da motre na tebe, gledaju s kim se sastaješ, ali si im potreban živ. A to je najvažnije. Meci koji zvižde jesu jezoviti ali su dobri. Oni su prošli pored tebe. Taj što će te pogoditi u čelo, nikad ne čuješ, ali treba da ga osetiš i da se sagneš - bio je inače česti komentar, uvek stabilnog, zamišljenog Radeta.
Kad je bio onaj zemljotres u Rumuniji, 1977, svi su kao ludi trčali da izađu iz zgrada. Novobeogradski soliteri su se ljuljali kao ljuljaške. Ljudi su izletali bosi, u pidžamama. Rade se pojavio kod nas u odelu, s vezanom kravatom i termosom čaja.
- Branka je skuvala čaj za Mihaila - rekao je, sipao mi šolju vrelog čaja i iz džepa izvadio plazma keks.
- Gde je mama - pitao je moj otac.
- Znaš ti Branku. Digla noge na hoklicu i čita dve knjige na smenu.
- A zemljotres, čika Rade? - nije mogla da veruje mama.
- Treba njoj malo više od zemljotresa - smejao se on - a i ja sam samo zbog vas sišao. Znao sam da ćete da mi traumirate dete i da ga izvedete na ovu hladnoću. Onda mi je, da ćale i keva ne vide, doturio i čokoladu. To je bio kul Rade.
Baka Branka je tek bila carica.
Ako me je neko navukao na književnost to je bila Branka. Ako je neko imao još mutniju prošlost od Radeta, to je bila ona. Ako je neko bio još veći kuler od starog špijuna, to je bila moja baka Branka. A niko nije imao tako krupne, plave oči kao ona. I ničije oči nisu menjale boju kao njene.
Kristalno plave kad je vesela. Sive kad je ljuta, pa pocrne kad pobesni. Zelene kad je setna i puna ljubavi. Moja baka Branka. Valjda najgora kuvarica od Beograda pa daleko do iza Zemuna. Osim spanaća u mleku, koji je naučila da sprema pod stare dane - anđeo nebeski koji nada mnom bdi i odozgo s neba.
- Ovo sa kelnerom koji zna da si profesor ti slobodno možeš da protumačiš kao da je on deo neke velike zavere. Ali zavere iz holivudskog filma, gde oni po scenariju unapred znaju da ćeš ti doći u Malu Moskvu. Znaju oni, a ti nisi znao dva minuta pre nego što si ušao u kafanu. Ne pije to vodu, Mihailo. Jok. Kelner zna da si profa jer si mu negde dao dobar bakšiš i ti si njega zaboravio, ali on tebe nije. On pamti dobre mušterije, od toga živi. Ti ne pamtiš kelnere jer te oni samo služe.
Pogledao sam pažljivije kešu zalizane kose. Jeste mi bio poznat.
- Ljudi se najviše svađaju i jedni drugima se zameraju jer se ne razumeju. On je hteo da se pohvali kako te se seća, diskretno, da ne bude napadno, a ti si ga odmah proglasio za jednog od pijuna u velikoj zaveri protiv Mihaila Mihailovića, novobeogradskog Bulidže i mog Vejdera Džedaja.
Čak i u mojoj glavi, kao umišljeni lik, Rade je imao onaj umor u glasu koji ga je krasio kad god je govorio о stvarima koje su bile negde blizu njegovog posla.
- Bilo kako bilo, moraš da mu ostaviš bakšiš. Da se iskupiš što se ne sećaš čoveka koji se tebe seća, ili da zavereniku tutneš neki dinar. Dobro je ponekad i neprijatelja častiti. Para vrti, omekša. Veliki Miloš je na pari više turskih glava uzeo pod svoje nego što ih je Karađorđe posekao. Pare su svima mile. I prijatelju i neprijatelju. I svi vole da ih dobiju.
Zastao je umišljeni, a tako stvarni Rade u mojoj glavi.
- Ne baš svi. Ima onih kojima pare ne znače. Retki su, ali ih ima. I ti su najgori. Čim se uveriš da čovek pare ne voli, beži od njega što dalje možeš. Takvi ni život ne vole. Oni imaju neku svoju boljku, neku muku, ambiciju, nešto neljudsko u sebi. Takav će očas posla za glavu da te skrati. Pravi ljudi vole pare. I da ih imaju i da ih troše. Nemaš ti zlog trošadžiju. Kо paru čuva od njega se ti čuvaj.
Setio sam se savetovanja na Zlatiboru kada sam malo više oprobavao neku žutu dunjevaču iz Ljubiša. I domaći sir. I domaću pršutu. I proju. I duvan-čvarke. I pekarski krompir. I kajmak. A sve mi je to ovaj keša prinosio. Izbeglica. Srbin iz Dalmacije zaglavio u Ljubišu jer su Zlatiborci pobegli u Beograd. Svega sam se setio.
- Ljubiša - rekao sam mu kada je doneo pivo i račun, a čoveku se lice ozarilo. - Iz Dalmacije, beše - a on se istopio i odmah počeo da zanosi po dalmatinski.
- Ma, sitija si se profesore, zna san ja... - krenuo je opušteno zapadnu, morsku varijantu onog nekada jednog jezika koji smo sada pocepali kao slavski kolač, pa sad ima i jezika kojih nikada nije bilo. A mali, šaka jada, ne možeš ni da nas vidiš. Amerikanaca trista miliona, ali oni i dalje uporno pričaju engleski, dok mi sad imamo crnogorski, bošnjački i ostale.
Da su nešto kao mi, Amerikanci bi brzo pričali kentakijanski, masačusetski i viskonsinski. Za deset godina bi pola Amerikanaca na svoje jezike prevodilo ono što je druga polovina rekla. Samo što Amerikanci nisu kao mi. Nisu tako pametni. Tako obrazovani i fini. Oni se nisu pocepali nego su, budale, ostali svi zajedno u jednoj velikoj zemlji, i pričaju tuđ, engleski jezik. Ništa nisu naučili od nas.
Zapitao sam se i kojoj grupi pripadaju ovi vanzemaljci koji su pisali artefakte: da li su kao mi s Balkana ili oni iz Komonvelta? Da li su različiti ali mudro koriste jedan jezik i jedno pismo gde se reči ne pišu kako se izgovaraju nego kako pravilo pisanja nalaže ili su kao mi, pa imaju više jezika na kojima govore jedan te isti i pišu često iste reči različito.
Kelner i ja smo malo popričali, prisetili se Zlatibora, sećali se Dalmacije. Svako na svoj način. On se sećao svoje rodne grude, ja odlazaka na Jadran. A on se nakon početnog, dalmatinskog govora, vratio na beogradsku varijantu srpskog. Ne znam šta bih radio da je krenuo da zavija kao Zlatiborci. Platio sam i ostavio bakšiš.
Rade je bio u pravu. Nije sve zavera. Ima i običnih, dobrih ljudi, koji ti ne misle zlo.

16
Nedelja kasnije po podne:
mobilni telefon i Stojanov orman

Polako sam se prošetao do kuće. Počela je neka sitna kiša koja mi nije naročito smetala. Kao da je donela još malo smirenja u inače mirno nedeljno popodne, kada je ovaj grad postajao prijatniji. Beograd je oduvek bio najlepši nedeljom. Kao da se spremao za nedeljnu službu u crkvi na koju nikada nije otišao, već se iskrao i otišao da gleda fudbal.
Usput sam se trudio da nešto važno razmišljam, a zapravo su mi misli samo lutale dok ih je kiša spirala. Otkad je Žana otišla postao sam mnogo meditativan kad pada kiša. Pa čak i kada je ovako neznatna kiša. Kao da mi se duša otkači i zaplovi negde. Artefakti su sve to samo podigli na deseti stepen. Tek sad postajem svestan koliko me, zapravo, boli Žanin odlazak.
Pred kraj sam malo pružio korak. Kišica je prerastala u kišu koja je uzimala zalet za dobar pljusak, akumulirano pivo u meni je tražilo da se vrati majci prirodi, a i ovolika raznolika hrana je uzimala svoj danak, trčeći kroz organizam, pa sam filozofska i ostala razmišljanja zamenio paničnim planovima о što bržem pristizanju do klozetske šolje.
Ispred zgrade, baš pred ulazom, ukoso parkiran s jednim točkom na trotoaru stajao je neki novi, nacifrani auto, čist kao da je na sajmu automobila. Kiša samo klizi s njegove voskirane površine. Do krova je pun stvari i kesa. Jesam bio blago ošamućen od spanaća i brzih piva iz Male Moskve, poprilično mokar od uporne kiše i na granici da obojim gaće, ali sam se ipak setio da imamo novu stanarku.
Očigledno je da su nosači još juče obavili posao - kada ja, na svu sreću, nisam bio kod kuće - i da sada na red dolaze fine stvari, koje će gazdarica sama poneti, pa sam po ovoj kiši morao da joj oprostim što je gotovo zagradila ulaz. Provukao sam se između branika i dovratka i ušao unutra. U poslednji čas. Počeo je pljusak.

Sve više mi se dopada ovaj mobilni, razmišljam nešto dok ga drndam sedeći na WC šolji. Pogledam sat na ekranu, ovde znakić tamo heksadecimal, opa, cupa, eto mi ga soccerway.com, španci, englezi, klik, dum. Barsa igrala sinoć u devet ali zato imam Arsenal i nemačku ligu. Padajući heksa-meni, malo ovde probam nije, tamo, opcije i rezervisao sam lajv strim prenos bez reklama.
Ide mi mobilni sa onim znacima kao da sam se rodio s njim. U suštini, veoma jednostavna logika, pa mi onako, po osećaju, baš ide od ruke. Zabavna spravica.
Daje mi opcije za klađenje, procente verovatnoće po rezultatima, predloge za povezivanje sa ostalim parovima, uzimajući u obzir moje ranije posete sajtu. Sad, posećivao sam ga sa računara, pre nego što sam imao mobilni, ali verovatno sam se mobilnim negde ulogovao sa svog profila.
Ranije si morao da imaš špijune kao što je Rade, službe koje prisluškuju. Sada ti ništa od toga nije potrebno. Dovoljno je da se jednom uloguješ i lako se dozna gde si bio na internetu. Meni na mejl stiže mesečni izveštaj о mojim aktivnostima na mreži. Broj mejlova, serveri sa kojih su poslati, posete sajtovima, procenti, gomila podataka. Veliki brat sve zna.
I zato mi uopšte nije jasno odakle onolika frka oko praćenja na internetu kad sasvim legalno možeš da pratiš svoj nalog, što je i glupom, valjda, jasno šta znači. Nije internet carstvo privatnosti nego carstvo informacija.
Onda sam iz zezanja odabrao dvanaest parova iz četiri fudbalske lige i zadao da sam mobilni obavi svoju projekciju. Na ekranu su se pojavili znaci koje sam protumačio, kao: sad čekaj malo, ostavi me na miru i vadi me iz ovog smrada dok računam. Najviše su mi na to ličili.
Ostavio sam ga. Završio sam sve što valja. Čak sam se i istuširao na brzinu, a mali je još petljao. Možda se blokirao, razmišljam dok pristavljam sebi vodu za kafu.
U tom času muzika s telefona. Uzimam ga, prislanjam uz dlan, što mu aktivira sliku. Možda je izračunao? Kad na ekranu nisu projektovani rezultati utakmica nego Margareta.
- Šta radiš, mili - pita me, poprilično neraspoložena.
- Kuvam kafu i zezam se s mobilnim.
Preko lica joj prelazi osmeh.
- Dopada ti se?
- Sjajan je, koliko sam provalio do sad, ali sam ga, izgleda, blokirao sa dvanaest parova za klađenje. Baš me je zanimalo koliko će pogoditi.
- Kladiš se? Posećuješ kladionice?
- Ne. I ne znam kako to ide. Nemam osećaj. Gledao sam čisto da vidim ima li prenos Barselone, a kada sam ukapirao da su igrali sinoć, palo mi je na pamet klađenje.
- Hteo si da gledaš fudbal, a ne da dođeš kod mene - reagovala je odmah na moju neopreznu izjavu i uozbiljila se.
Žene i fudbal. Večita bitka. Ogromno nerazumevanje. Prođe mnogo vremena pre nego što žena shvati kako ne treba da bude ljubomorna na fudbal i kako je to zdrava navika zdravih muškaraca. Često se desi i da to nikada ne shvati.
- Ma, ne, samo sam rezervisao prenos - uvalio sam se još dublje - nije baš neka važna utakmica.
- Pravi si muškarac - odjednom joj se licem razlio vragolasti osmeh - fudbal i pivo, a ti, ženo, spremaj meze u kuhinji. Je li?
- Pa, sad, jedno dobro ne bih odbio - pridružio sam joj se.
- Moraćeš meze sam da praviš, a nema ništa ni od onoga što bi večeras dobio posle utakmice. Naše odeljenje u Japanu je preko vikenda imalo apdejt softvera u jednoj velikoj fabrici ali im je zapela nova instalacija. Njima počinje posao za nešto više od osam sati i svi moramo da pomognemo našim Japancima da do jutra, tamo kod njih, sve radi kako treba.
Nekako sam shvatio da moja Margareta nije ona ista kao kod Bulgakova. Kod ove je struka i nauka na prvom mestu.
- Odakle ćeš ti raditi, od kuće ili s posla? - pitao sam naivno.
- Ja sam već na aerodromu, čekam firmin avion kojim ću stići u evroazijsku centralu u Dubaiju. Tamo imaju kopiju softvera, a u avionu ćemo upriličiti sastanak.
- Dubai? - ponovio sam dok mi je na oči padala izmaglica. Verovatno sam u tom trenutku izgledao kao malo, iznenađeno dete, kome su rekli da večeras nema crtanog filma i nema flašice s toplim mlekom i udrobljenom plazmom. Bar sam se tako osećao.
Rano sam izgubio majku i oca i to je na mene ostavilo neizbrisiv trag. I ne samo majku i oca, već sve žene iz uže familije. Zato su mi ovi nagli, nenajavljeni odlasci žena iz mog života tako teško padali. Opet, one su odlazile onako kako su i ulazile u moj život. U jednom danu. Ili dva.
- Nadoknadiću ti to - rekla je i poslala mi još jedan onako čudesan poljubac.
I obe žene su obećavale povratak. Prema potpuno istom obrascu, uz obećanja seksualnih zadovoljstava, samo što Margareta nije pominjala guzu i sudbinski povratak po svaku cenu. Kao priča о malom zeki i velikoj šargarepi kojom mu mašu ispred nosa, dok ga ne odvuku do provalije.
- Sleteo je avion, moram da krenem, ćao - rekla je i nestala, poklonivši mi zaljubljen, nežan pogled. I to je bilo to. Gotovo. Nema više onog otegnuto tu-tu u slušalici, kao nekad. Jasan signal da si pušagija, korpa, luzer. Sad se čuje neko kratko kahffffg, što je umetnut ton kao kada se gasi skajp i ništa posle toga. Čak ni linija ne šušti. Sve je savršeno.
Sada, kada te ostavljaju, ostavljaju te elektronski precizno. Često i SMS porukom. Kratko i jasno, bez mnogo nepotrebnih rasprava. Izbrišu te iz spiska prijatelja na Fejsbuku, u telefonu strpaju među nepoželjne brojeve koje će telefon automatski odbiti i: „Laku noć.“
Mobilni je još uvek vrteo one rezultate u apsolutnoj tišini.
Dubai? Budimpešta? Beč? Pariz? Primećujem da se moje ostavljanje proširilo i na Istok, u Aziju. Dobiću kompleks od ovih međunarodnih odlazaka i postaću impotentan na pomen inostranih gradova. Svaka moja žena zapali u inostranstvo. Jedna u Beč, druga u Dubai, kao po komandi. Malo seksa, pa na put. Žani je, doduše, trebalo nekoliko godina da krene ali je i ona završila u Parizu. I to posle najboljeg seksa koji smo ikada imali. Valjda je znala da će otići pa se opraštala.
Kao da imam praćku, pa ih nategnem na praćku i katapultiram. Ah, oh, svršiću, ti si mi prvi posle pola veka, bum! Beč. Samo tako, samo tako rukom ispod gaćica, bum, tras! Dubai. Šta sam ja? Seksualna lansirna rampa? Čarter seks kompanija? Pokušavao sam da budem duhovit, ali mi sve ovo nimalo nije bilo smešno.
Nešto me je mnogo boleo ovaj Dubai, a pre toga sam razmišljao kako da možda eskiviram Margaretu večeras, bar u početku, i da gledam utakmicu, pa da joj se onda na kvarno ušunjam u krevet. Dopadala mi se pomisao da ipak nekako i ove noći zaspim s Margaretom. Ali mi se dopadalo i da gledam Arsenal.
Ovako, opet sam sam.
Mobilni je konačno izvrteo rezultate. A ja sam zapanjeno gledao. Ne samo da je mali izbacio kо će pobediti i gde će biti nerešeno, već je dao i kompletne rezultate, minute u kojima će biti postignuti golovi i, što je još luđe, imena strelaca, broj kornera, faulova, ofsajda, šuteva na gol, u okvir gola i procenat poseda lopte.
Bio je to lep pregled nečeg odigranog, ali je problem što utakmice nisu još ni počele, tako da nisam baš znao čemu ovo služi. Možda je samo ponovio neke prethodne rezultate istih timova da bih ja imao više podataka, pomislio sam.
Op, cup, ikonica, znakić. Tek, ja sam ovo što je sokoćalo provrtelo ubacio u PDF fajl, fajlić okačio na svoje Google Documents i rešio da probam. Ionako imaš kladionicu na svakom ćošku, a trebalo je i đubre da bacim i nešto mi nije bilo do samovanja, a ne bih se baš ni družio.
U suštini, popizdeo sam zbog Dubaija. I zbog Beča. I zbog Pariza. Zbog žena koje me ostavljaju i beže po svetu. Kladionica je idealno mesto da se lečim. Dim, pivo, nema žena, ali nije ni gej lokal. Bar se nadam daje tako.

***

U Beogradu ima kladionica koliko ti duša želi, ali je i njih kriza dokačila. Momak iza pulta mi je objasnio da postoji limit i da ta moja kombinacija od dvanaest rezultata prelazi limit, pa sam ga poslušao i odigrao šest kombinacija na tačne rezultate i šest na kraj utakmice.
- A koji vam je to mobilni - pitao me je dečko, primetivši da mu ja diktiram tiket s Margaretine skalamerije - nisam još video takav.
- Nisam ni ja. Danas sam ga dobio na korišćenje pošto mi se stari pokvario. Neki američki ili japanski, mislim, a iskreno da ti kažem možda je i Kinez. Ne bi me čudilo.
- Ne deluje jeftino - kazao je momak sa smeškom i pružio mi tikete.
- Da znaš da je dobar - rekao sam mu i po prvi put sam se zagledao u mala slova ugravirana na materijalu iznad ekrana. Zapravo, to je bilo nešto kao trodelni hologram. Breskvica, šiljati znakić i kugla koja pulsira u ekspanziji. Preko toga PeachOKIA u kombinaciji slova kao Apple i NOKIA i u nastavku nešto sitnije Universe M.
- Pičokija univerzum - rekao sam momku.
- Molim? - okrenuo se dečko prema meni kao da me nije dobro čuo.
- Telefon. Zove se Pičokija univerzum, neka kineska zajebancija definitivno. Breskva umesto jabuke, Hokija umesto Nokija, a Univerzum umesto Galaksi.
- A kako vas služi?
- Izvrsno - rekao sam ne sanjajući koliko će tek biti izvrstan ovaj telefon.
- Bogami će Kinezi svima da do’akaju. Osećam da je tri puta bolji od ovih izvikanih, a duplo jeftiniji. Ne bih ja imao ništa protiv takvog telefona - smejao se dečko i okrenuo se ka sledećem kockaru.
- Pičokija! E, čega se sve neće setiti braća Kinezi - smejao se momak i brojao pare.
Na mobilnom se pojavila njegova slika, sa zelenim ramom. Na ramu je promaklo nekoliko heksa-znakova ali to nije izgledalo kao nešto važno. I dok sam zurio u zeleni ram i sliku tipa iz kockarnice došao sam na jednu veoma zanimljivu ideju.
Kladionica mi nije baš ličila na neku zonu dužeg zadržavanja, a ideja mi je eksplodirala u svesti pa sam žurio da je što pre sprovedem u delo. Seo sam, nakratko, za jedan od stolova da proverim nešto i u gomili onih heksa-mogućnosti telefona, na nekom trećem, četvrtom nivou jednoga od njih, našao sam ikonicu koja je podsećala na artefakt!
- I šta kaže taj tvoj Kinez - pitao me je kolega kockar s druge strane stola, promuklim glasom. Neobrijani čovek se u mene zagledao staklastim pogledom.
- Arsenal večeras iz jedan u dva - rekao sam mu jedno od pičokijinih ponuđenih predviđanja.
- E, do mojega, kad ja od telefona tražim kombinaciju - rekao je čovek i ponovo se zadubio u tabele ispred sebe.
- A Lacio?
- Iz nule u keca - lupio sam prvo što mi je palo na pamet i ustao. On je i dalje gledao u svoje tabele naprežući se kao moji jadni studenti na pismenom ispitu. Otišao sam bez pozdrava, ali on to nije primetio. Brzo sam se zaputio ka kući, prčkajući usput po svom PeachOKIA Universe M, čudu. Bio sam nestrpljiv.
Usput sam opet pokisao jer je ponovo počela kiša, a kišobran nisam poneo pošto sam i onaj poslednji, mali kineski, po običaju negde izgubio. Kupio sam bio tri kišobrana kod jednog Kineza, ali sam sva tri izgubio za nekoliko meseci. Imao sam ja i kape za kišu koje nisu bile Kineske. Dve, i to postavljene. Ali sam i njih izgubio zimus.
Zaneseni profa.
Onaj auto je i dalje stajao ispred ulaza i ovako iz daljine mi se učinilo da neko kopa po njemu, videla su se samo savijena leđa na udaljenom kraju. Zvuk kočnica mi je skrenuo pogled i shvatio sam da stojim na ulici, a da me ponosni vlasnik automobila koji je stao na metar od mene psuje i pominje moju odavno mrtvu majku i neki svoj zatvor u koji bi mogao da ode.
Kada sam ponovo pogledao u auto pred ulazom, da vidim kо nam je nova stanarka, ona je već bila otišla. Znao sam to i po liftu koji sam čekao prilično dugo. A bio sam veoma nestrpljiv.
Kada sam se konačno dočepao stana odmah sam uleteo u Stojanov orman. Tu, u njegovoj sobi, potpetice nove komšinice su odzvanjale kao zvona katedrale. Tak-pak, tak-pak, na jednu stranu, tak-pak na drugu, trenutak-dva tišine, pa ponovo. A onda samo potmuo zvuk koraka. Škripa stvari koje se pomeraju. Izula se.
Stojim ispred Stojanovog ormana u tišini na koju sam navikao. Još od useljenja niko nije živeo u stanu iznad nas.
Stojanov orman, reč koja se uvek izgovarala u jednini, bio je naziv od milošte za čitav skup ormana koji je stajao na zidu s leve strane. Bila je to porodica ormana različitih stilova, veličina i načina izrade. Od starinskih hrastovih, sa vratima koja večno škripe, do novih od iverice, sa vratima koja otpadaju sama od sebe.
Tu sam krio artefakte, podučen legendarnim prvim delom Indijanci Džounsa, kada starozavetni kovčeg kriju tako što neobeleženu kutiju stavljaju negde u čitavo more sličnih. U moru Stojanovih papira, artefakte bi bilo veoma teško pronaći. Bio sam veoma ponosan na ovu domišljatost.
Na suprotnom zidu od ormana je bio Stojanov krevet, a iznad njega police s knjigama i u ćošku radni sto. Bile je to njegova soba, sve je na istom mestu otkad je otišao.
Opet potpetice odozgo. Koncentrisane na jednu kratku oblast, negde oko prozora. S obzirom na ritam koraka, koji se smenjivao s kratkim pauzama i na mesto gde se sve odvijalo mogao sam da se kladim da je tu bilo ogledalo. Taj zvuk isprobavanja stvari znao sam napamet jer mi je Žana ovaj ritual priređivala bar jednom dnevno i to po više sati.
Na nedeljnom nivou, ako uopšte ne računamo njeno dugotrajno šminkanje, ona je mnogo više vremena provodila pred ogledalom, gledajući sebe u različitim odevnim kombinacijama, nego što sam ja gledao fudbal. Njoj je fudbal uvek smetao. Šminkanje je bilo dogma.
Žana, koja se posebno udešavala i kada treba da izađe na terasu i vidi kakvo je vreme, da bi se tek onda spremala po propisu! I njeno pitanje koje obavezno sledi tokom dugotrajnog procesa ogledanja, inače mala muška smrt, zagonetka na koju nijedan muškarac nijednoj ženi nikada nije dao odgovarajući odgovor, a glasi: „Kako mi ovo stoji?“
Otvori se svemir i u njegovom središtu ogromna crna rupa. Ako refleksno kažeš ,,dobro“ jer je zaista tako, to ne valja jer je suviše mlako. Ako preteraš sa pohvalama i oduševljenjem zna da je lažeš i onda se naljuti što se nisi udubio. I, tako, u krug. Svaki tvoj odgovor ima i svoju drugu stranu i one uvek osluškuju, zapravo, ono što nisi rekao.
Moj najuspešniji odgovor je bio citat čuvene pretnje Bate Živojinovića - „Sad ću da te karam" - iz filma U raljama života i to sve sa pripadajućim naglaskom i tonom. Žana je bila zadovoljna. Prvi i jedini put. Kada sam pokušao da ponovim štos, ona je samo podigla nos. Fora je bila potrošena.
Kinematografija, iz koje sam često crpeo više upotrebljivih elemenata za svakodnevni život nego iz književnosti, ipak nije rupa bez dna. Svetska beletristika, po ovom pitanju, nije pružala korisne odgovore, kao ni domaća. Pisci se bave uzvišenijim stvarima i ne daju odgovore na svakodnevna pitanja.
Otvorio sam onaj prvi, najstariji škripeći orman i izvukao tri artefakta između papira i svezaka na donjoj polici. Stojanov orman, kao pojam, nije označavao mesto u kome on drži garderobu i veš. Za to je služio Stojanov šifonjer, a pomagala mu je Stojanova komoda. Stojanov orman je bilo skladište papirčina.
Stojan je pisao feljtone. U svojoj glavi. I u svojim sveskama, pomalo. Čitaoci, recenzenti a pomalo i koautori su bili Stanoje i Rade. A kada sam stasao, bio sam to i ja.
Dok je baba bila živa on je sakupljao građu i pretio babi kako će on jednoga dana sesti i napisati. Feljtone. Koje će objavljivati u novinama, i to u nastavcima. Stojan nije imao želju da napiše knjigu. On je hteo da napiše feljton. Jedino se lomio da li da ga objavi u Politici ili u Novostima.
Još jedan pogled na Stojanovu sobu, na uspomenu na starca koji me je podigao i trudio se koliko god to može da nadoknadi svu onu ljubav koju sam izgubio u sekundi, na Ibarskoj magistrali. A onda zatvaram vrata uspomenama i potpeticama koje su opet nakratko zakucale odozgo.
Stavljam prvi artefakt na sto, okrećem svoj PeachOKIA Universe M prema njemu i prčkam po znakovima, opet dolazim na onaj meni koji sam pronašao dole u kladionici, nekoliko sekundi se na displeju vrti breskvica i opa: sijalice u stanu se na trenutak gase, pada napon, gasi se televizor koji je ostao bez napajanja, frižider lupa iz istog razloga, a artefakti počinju da lude. Redovi na njima se nisu pokrenuli, oni kao da su odjednom proklizali brzinom svetlosti i kraj. Sve se umirilo.
Možda je slučajnost, pomislio sam i uključio ponovo televizor. Često se događalo da ovako pada napon. Pogotovo nedeljom. Pičokija radi, povezuje, nudi mi poznati PDF i nepoznati DPHMSS format. Ja čuvam podatke u oba, za svaki slučaj.
Spustim telefon na papir, pošto na displeju sada breskvica pulsira, što bi, otprilike, značilo da je veoma zauzet i da ja slobodno mogu da odem malo i da prošetam. I ja gde ću, prošetam daljinskim po sportskim kanalima i opet do klonje jer je još uvek u meni bilo onog silnog piva iz prethodnih dana i napolju je kiša padala. Stojim, spremam se da pustim mlaz, kad odozgo kreće lupnjava. Čujem zvuk koji se čuje kad neko povlači vodu i kotlić koji čangrće u prazno. Čuju se psovke.
Nisam navikao ni na potpetice odozgo, ni na prazne vodokotliće u kojima nema vode. Ali ponovo mi se javio stari Heraklit, koji me ovih dana često posećuje, i to sa pričom о nemogućnosti ulaska u istu reku, pa sam i ja shvatio da mi se menja kvalitet stanovanja. Komšinica je bila veselo bučna, što će Persa i ostale aždaje iz ulaza ubrzo spaliti svojim dahom uvežbanih džaftara.
Kada sam se vratio čekao me je i PDF i DPHMSS format, i malo je počela da me grize savest. Možda je ovo trebalo da probam sa Miletom i Vojnikom? Možda ne bi trebalo da sam nestrpljiv i sam ovo da radim, ali radoznalost je jača od savesti. Misli su se uskovitlale, povukla mi pičokija intelekt i on je sada poleteo s aerodroma ustajalih razmišljanja. Puna erekcija gornje glave. Put bez povratka.
Otvorio sam PDF opciju sa hiljadu i jednom pomisli šta mogu da očekujem, sa zebnjom da sada otkrivam tajnu sveta, svemirski kod postanja, da pišem novu istoriju čovečanstva, kad tamo tri ponuđene kategorije, nimalo vanzemaljske i biblijske: VINO, RAT-KLASA 41/64, PROZORI KVADRANT 1. Odaberem fajl VINO, koji je bio prvi po redu, i ispred mene se nižu gomile koordinata u nepreglednim redovima.
Probam DPHMSS format i on je bio mnogo bolji. Isti naslov, ali drugačiji, pregledniji fajl. Tabele, slike, bogatija varijanta, jasnija podela. Kopam i, koliko počinjem da shvatam, to je popis vinograda i čokota vinove loze, vinarija i buradi u njima, proizvodnja u poslednjih pedeset godina i procena budućeg roda grožđa i proizvodnje vina.
Na čitavom svetu. Svaki postojeći čokot, flaša, bure. Sve!
Najviše mi se u početku dopao odeljak о proceni upotrebljenih količina vode da bi se razredilo vino, koje posle ide u flaše. Bila je ispisana i formula za to ali je ona ostala heksamatematička mada je slobodno mogla da bude i obična, decimalna, ja bih je preskočio kao i ovu.
U prvi mah sam razmišljao о toj vodi koju mešaju sa vinom, znajući da su ga stari narodi samo tako i pili, krsteći ga vodom po volji i ukusu, ali mi je ovako globalno izgledalo neverovatno: koliko miliona tona vode ima u vinu koje se služi širom sveta. Bar po nepoznatim analitičarima koji su pravili ove nazovi artefakte. Razlika je u tome što su stari mešali sami, a nama, kao i sve drugo, ukus određuje industrija.
Kada sam dalje listao ovaj fajl, povremeno prekinut breskvicom koja se vrtela kao čigra, što je artefakt pratio kratkim ludovanjem u deliću sekunde, shvatio sam da svaki čokot vinove loza ima svoje koordinate. Tačnu geografsku širinu i visinu, kao i nadmorsku visinu i još nekoliko koordinata koje nisam mogao da razumem. Svako stablo na zemaljskoj kugli, izgleda, ovde je uredno popisano i ima svoju šifru i broj. Katalogizacija na delu.
Sad, nije mi bilo jasno kо bi u stabljiku popisivao čokote vinove loze, kako mu je to uopšte pošlo za rukom i koja je svrha ovog ludačkog napora, ali bih to donekle i mogao da shvatim kao neki sveobuhvatni popis. Međutim, ove koordinate su za mene bile misterija. Druga misterija na koju sam imao samo delimičan odgovor je: kako ova gomila podataka staje na jedan papir, ma koliko ga mi pogrešno zvali artefakt, zahvaljujući Vojnikovom arheološkom obrazovanju?
Krenuo sam na RAT-KLASA 41/64, ali je moj Universe M sa GoldenPeach operativnim sistemom, što sam s vremenom uspeo da shvatim, zavrteo breskvicu, a onda počeo da je smanjuje i uvećava, što je značilo da jako naporno radi. Opet mi se učinilo da je struja malo žmirnula, ali sam to možda i umislio.
Popis vinove loze je u meni probudio znatiželju da vidim šta je i na ostalim artefaktima. U meni se probudila faustovska glad za znanjem. Mislio sam da ću s više informacija lakše moći da dođem do odgovarajućih zaključaka jer mi ova proširena vinska karta ništa nije govorila. Jednostavno, đavo mi nije dao mira.
Otišao sam do Stojanovog ormana i počeo da kopam po onom najmlađem, od iverice, koji smo doneli sa Novog Beograda i u kojem je uvek bio najveći krš. Bio sam zamišljen, još sam po glavi motao flaše vina i koordinate biljki, tako da sam čudovištu prepunom papirčina pristupio neoprezno.
Artefakte sam bio zaglavio ispod nekih teških fascikli, pa sam se sad mučio da ih izvučem, žureći da to uradim što pre. Mrzelo me je da sklanjam fascikle i da ih vraćam, a to je bila velika greška. Nezgodno sam se oslonio, stigao sam na silu da izvučem dva komada, a onda su se plastični držači polica, koji su do tad decenijama prkosili zakonima fizike, polomili uz prasak i gornja polica se sručila na onu dole, pa je orman od iverice krenuo da se urušava kao kule bliznaki-nje u Njujorku, posle čega se Rade promenio.
Iz ormana su počele da kuljaju sveske, papiri, stare novine, fascikle, sva Stojanova decenijama gomilana građa. Stari orman bez jedne nogare koji je bio oslonjen na ovaj odmah je postao kolateralna šteta i iskrivio se, pri čemu je iz njegove napregnute utrobe istog časa počela da ispada gomila još starijih papirčina. Poremetio sam decenijsku ravnotežu koja je ovde vladala i sada se sistem raspadao.
Mogao sam samo da izađem što pre iz sobe koja je sada bila puna najfinije papirne prašine u kojoj su valjda još uvek živeli virusi iz vremena dok se za njih nije znalo, a prvi su otkriveni u devetnaestom veku, u vreme kada se navodno rodio odavno pokojni maršal Tito. О njemu je Stojan ovde imao bar sto kilograma različite dokumentacije. Tako da je sad u vazduhu bilo i kneževskih i kraljevskih virusa i parazita iz različitih dinastija, kao i okupacionih - i to iz dve okupacije: bilo je tu komunističkih bakcila i ovih najnovijih, laboratorijskih.
Stao sam između trpezarije i Stojanove sobe sa jedina dva artefakta koja sam uspeo da iščupam iz Indijana Džouns skladišta u sopstvenoj kući. Tamo, iza vrata, čekaju me razjapljeni ormani iz kojih se po podu razlio vodopad starih papira, među kojima se nalaze izgubljena braća ove dvojice u mojim rukama. Na stolu kineska pičokija i hm-hm fajlovi s ludim popisima.
Čime se ja to bavim ovako zaludan, sada već višestruko ostavljen zbog dalekih metropola, i sebi pravim posao u kasno nedeljno popodne? Kakve to duhove i priviđenja jurim?

17
Nedelja predveče:
sviraj Paint it Black, ponovo Sem

Čudilo me je što se nakon ovolike buke u nedelju, kada se pošten svet odmara, nije odmah kod mene skupilo pola komšiluka, ali sam shvatio da verovatno misle da buka dolazi od nove stanarke koja još uvek namešta stan i pomera stvari, pa se nisu mnogo uzbuđivali. Na pičokiji je čekao RAT-KLASA 41/64 što sam ubrzo shvatio kao naziv za period od juna 1903. do juna 1999, koliko je po autorima ove analize trajao taj 41/64 rat, a što je stajalo u zaglavlju menija.
Na brzinu sam pregledao odrednice i kliknuo na uvodni odeljak ali sam odmah odustao čim sam video gomilu teksta. Ovo je bila neka čudna istorijska analiza, koja nije mnogo podsećala na uobičajene. Sada za nju nisam baš imao mnogo strpljenja. Mučio me je onaj krš u ormanima. Prelazim na PROZORE KVADRANT 1 i primećujem dok se RAT gasi da su svi tekstualni delovi, zapravo, na tarzanskom engleskom, što bi rekle stare generacije ili, po novom: na gugl-prevodilačkom.
RAT 41/64 se dugo učitavao, valjda je bilo mnogo slika i video zapisa, koliko sam uspeo da vidim na brzinu, ali su PROZORI KVADRANT 1 brzo učitani, uz sasvim pouzdan ponovni pad napona. Posle istorije me je opet sačekao popis.
Brzo sam shvatio da je KVADRANT 1, severoistočna četvrtina zemaljske kugle, od Griniča do 180 stepeni istočno i u tom rasponu, od ekvatora do severnog pola. A PROZORI su doslovce bili prozori, svi prozori u ovom delu sveta koje si mogao da izlistaš po geopolitičkim odeljcima, toponimima, po adresama ili imenima vlasnika iz katastra, ali i po apsolutnim koordinatama kao i vinovu lozu, s tri poznate i još puno nejasnih cifara.
Postojali su podaci о visini, širini prozora a koordinate su podrazumevale tačku u kojoj se seku dijagonale povučene iz ugla prozora, ili središte, ukoliko je prozor bio kružni. Na početku je išlo nekoliko skica na kojima je sve bilo lepo pokazano. Čak i prozorčići na šupama su bili uredno popisani, koliko sam video na brzinu, pošto me je onaj krš u sobi sve više nervirao.
Za ona dva artefakta zbog kojih sam napravio haos više nisam imao strpljenja. Ratovi, prozori i grožđe? Nisu to baš bili podaci о nama nepoznatoj tehnologiji koja će nas vinuti u zvezde. Ovi nazovi-artefakti su bili smrtno dosadni, ali su baš usled te svoje luđački precizne dosade izgledali potmulo opasno.
I dok sam ja razmišljao, a moja PeachOKIA Universe M se odmarala od neprestanog premetanja po fajlovima i borbe s artefaktima na mestu gde su bili popisani prozori nekadašnje javne kuće u Gracu, sa pojedinim prizorima koji su se mogli videti kroz njih, primetio sam da se čitava dva reda heksa-koordinata, koje nisam prepoznao, lagano menjaju. Usred fajla. Polako, kao što se zemlja okreće oko ose i putuje kroz svemir.
Prvo me je prošla jeza, a onda sam shvatio da imam bujnu maštu, da sam pročitao mnogo naučnofantastičnih i ostalih knjiga i da sam gledao sve što vredi od SF filmova i serija. I da sam od svega toga prolupao, što je dodatno pojačano Žanama, Klarama i Margaretama mog života, koje su me ostavljale da ovako sedim sam i čekam invaziju vanzemaljaca.
Da je Žana ovde u Beogradu i da treba da se pojavi za sat-dva, ja bih uveliko skapavao tamo, u smradu papira, i raspremao svinjac koji sam napravio. U to ime, zaboravljam malo na dečačku zanesenost i invaziju letećih tanjira koji će nam popiti vino i polupati prozore i hrabro, kao pravi papučić, ulazim u Stojanovu sobu.
Stojim i pokušavam da osmislim neki lukav plan, iako znam da ovde ne pomaže mudrost nego mora da se zapne. Uostalom, nisam više mogao da bežim od onog što je neminovno i što je moralo da se dogodi kad-tad. Morao sam konačno da raspremim Stojanovu sobu.
Ako sam izdržao svih sedam Žaninih ofanziva na ovaj prostor i njegove papire, koje bi ona zamenila haljinama, cipelama, pomadama, flašicama nepoznate namene i ostalim ženskim sitnicama i krupnicama, u ovoj osmoj, ćopićevskoj, neočekivanoj, morao sam da kapituliram.
Sa Žanom sam krizirao na Sutjesci, peta ofanziva. Njene čuvene čarape! Žana je imala čarapa kao dva osrednja butika i još malo pride. Hulahopke, dokolenice i one seksi čarapice za koje sam ja, u suštini, jedino i bio zainteresovan. Žana je imala i fenomenalne noge, tako da sam ja razumeo tu njenu strast.
Razumeo sam što ona ima hulahopke u svim nijansama koje postoje na tržištu, svim debljinama i nekim denovima, о kojima je ona ozbiljno pričala, a sve to u varijanti sa likrom i bez nje. Razumeo sam što i u najlon dokolenicama, meni intimno odvratnoj kategoriji ženske garderobe, vlada ista, prekopirana, pa čak i proširena šarolikost hulahopki, što ima i one sa šarama i ukrasima u obe vrste.
Razumeo sam zašto, normalno, ima i pamučne čarape mada je samo njihov broj višestruko prelazio ukupan broj svih mojih čarapa, gaća i majica zajedno. Nisam razumeo jedino što je ona, pored tolikih čarapa, uglavnom išla bosa! Po kući obavezno bosa, bez obzira na godišnje doba, a napolju sve dok temperatura ne ode ispod nule. Onda je oblačila neke od onih najdebljih hulahopki i to uvek crne, tako da je komotno mogla da ima samo taj jedan par i eventualno drugi u rezervi.
Sve ostalo je bilo otpakovano i čekalo je svoju priliku koja se nikada neće ukazati. Doduše, one seksi čarapice je oblačila na svoje nesumnjivo lepe, predivne, negovane noge, koje su tako bile još lepše, samo kada bih jedno tri dana klečao na kukuruzu i molio, a zvezde i planete se namestile u poseban raspored. Ili kada joj se ćefne, pa me iznenadi.
Međutim, Žanu je sve to vređalo na neki njen uvrnuti način, jer je njoj izgledalo da ja mislim kako su joj noge lepše u čarapama nego gole. A to je bila smrtna uvreda.
Kada sam izdržao napad pobesnelih čarapa na Stojanovu sobu, probio se iz neprijateljskog obruča i stigao na slobodnu teritoriju, tu sam potpisao i ekstradiciju seksi veša iz našeg ljubavnog života. Naravno, sve do onih nekoliko meseci oproštajnog seksa, kada mi je Žana pokazala kakvu ću mačku izgubiti i šta ona sve ima od veša u svojim zalihama za koje ja i ne znam, a kakvu ribetinu će Pariz dobiti.
Sad kad gledam ovaj krš u sobi, shvatam da je i Stojan ove papirčine skupljao ovde kao Žana svoje čarape. Ona ih je pregledala, probala, prala i onda je opet izlazila bosa i slobodna. Tako je i Stojan, kao hrčak skupljao dokumenta, ali je čitao knjige, gledao televiziju ili šetao. Ponekad je on i ponešto zapisivao, rečenicu ili dve, ali je više gledao u zid iznad radnog stola nego što je pisao. A ja sam, održavajući njegovu sobu onakvom kakvu ju je on voleo, iskazivao poštovanje prema ovom dobrom čoveku.
Nisam mogao samo da uđem i da pobacam decenije njegovog truda. Međutim, silom prilika je došlo vreme da sredim dokumentaciju. Da sahranim poslednje ostatke Stojanovog života. U crne plastične kese, pa u đubre. Surovo, ali se mora.
Bilo je tu svega i svačega ali sam rešio da krenem od starih, požutelih novina koje je ostavljao da u njima nešto pročita i nikada ih nje pročitao, a što je vreme ili demantovalo ili ispravilo ili ga odložilo u zaborav. A bilo je isečaka iz novina na sve strane. I delova časopisa. Sa gomilama članaka kojima je odavno prošao rok i koji više nikoga ne interesuju.
Nekada je to sve što je sada na gomili ispred mene nekome bilo važno. Nekada se gubila glava zbog odvažnosti pisane reči. Kо zna koliko bola su naneli ovi papiri koje ja sada nemilosrdno trpam u kese. A možda i nije tako. Setio sam se pesme Rolingstonsa Yesterdays papers i stiha:

Who wants Yesterday’s papers,
Who wants Yesterdays girl.

Onda sam, pevušeći ovaj refren, napunio dve velike kese do vrha. Onako, u naponu snage, i još pod utiskom nagona za raspremanjem, sišao sam dole i ostavio kese pored kontejnera. Za drugare čergare, koji su sada sakupljači sekundarnih sirovina i koje smo u skladu s tolerancijom prekrstili iz Cigana u Rome. Kao što sad Šiptari više nisu sinovi orla, što Šiptari u prevodu znači, već tolerantno Albanci. Bar zvanično, u novinama i na televiziji.
Međutim, u celoj toj ujdurmi oko ravnopravnog i multietničkog tolerantnog novogovora najviše su napredovali direktori i homoseksualci. Direktori su nakratko bili menadžeri, a sada su egzekjutivi ili čif egzekjutivi, što je najnovije, pa preko toga još i ofiseri. Homoseksualci više nisu pogrdno pederi, nego su neko vreme bili gejevi, da bi odskora postali LGBT osobe, što je po meni mnogo gore nego da si peder i mnogo više liči na upadljivo označavanje. Peder je, kao i pizda, da parafraziram Radeta Šerbedžiju iz legendarnog filma Gorana Markovića Variola Vera, i dalje karakterna osobina.
Hoće me nešto danas asocijacije na filmove. Uglavnom mi idu domaći. I uopšte mi onoliko zurenje u artefakte budi moć povezivanja. Tako se setih da su u celoj ovoj raboti oko tolerancije, kod nas samo crnci ostali - crnci. Bilo bi stvarno debilno da smo i za njih nekritički preuzeli recimo kovanicu Afroamerikanci jer naši crnci nikako nisu Amerikanci.
Zadovoljan svojim dosetkama, filmskim asocijacima i vrednoćom, pomalo znojav i prašnjav, u majici koja je već počela da se oseća, iako sam se tuširao, blago orošen kišicom koja nije prestajala da pada, krenuo sam natrag. U tom času, kroz vrata ulaza se taman nazirala figura koja se kretala prema njima. Kada se onaj uglancani auto ispred oglasio sa pip-pip i kratkim bleskom četiri migavca, jer je otključan daljinskim, shvatio sam da ću verovatno upoznati novu stanarku.
Onda se ona pojavila na vratima.
Who wants Yesterday’s papers, Who wants Yesterday’s girl, pesma koju i dalje pevušim u tom nevinom času unutarnje duhovitosti i daljih filmskih asocijacija, naglo se zaustavlja. Staje mi u grlu. Disk džokej brzo menja pesmu, spušta najbližu ploču dok ne pronađe pravu, ako prave uopšte ima. Paint it Black, opet Rolingstonsi. Ta je blizu. I ta je prava.

... No colors anymore I want them to turn black...
... I look inside myself and see my heart is black...

Onda me je ona pogledala. Iznenađeno. Odglumljeno. S podignutom obrvom. Krupnim, svetlim očima. Zvezdanim farovima.
Sviraj to ponovo, Sem!, kaže glas u meni, onaj što je još u svetu filma. Sviraj Sem, šta čekaš, sviraj, umećem ja svoj scenario, a Paint it Black trešti u meni. Mešaju mi se Rolingstonsi i Kazablanka.
Dajte mi sad one sakupljače sekundarnih sirovina, ma dajte mi prave Cigane i cigare, dajte mi crno vino, rakiju, konjak. Slabo je pivo. Ne, ne, dajte mi travu, heroin, kokain.
Zaboravio sam kako ono Rade Šerbedžija, koga sam se malopre setio, traži hašiš od Dragana Nikolića i u kom filmu, samo znam da su Turci. Sada bih i ja kao on, tražio i hašiš i opijum kao Deniro?
Zbunile se filmske asocijacije, više ne rade kako treba. Uskoro će sve u meni da stane.
Zato, dajte mi nešto odmah u venu. Na recept ili bez njega, nešto što je trošio Majki Džekson, nešto čime dopinguju sportiste. Da nije obična injekcija za ljude. Neku mi dajte za konje, za nosoroge i slonove. Za bele kitove, ako ima.
Sviraj to ponovo, Sem. Sviraj When Times Goes By. Pustite na nebu Kazablanku i Hemfrija Bogarta. Onu njegovu kul facu kada svet tone, a on lagano cirka s cigaretom u ustima. Zar je od svih stanova, svih zgrada u svim gradovima ovoga sveta ona morala da kupi stan iznad mog?, hoću da urliknem i pitam boga, ako ga ima.
Olivera!
Oli.
Olja.
Oki.
Stoji na ulazu u moju zgradu. Znojava kao i ja.
- Odakle ti ovde, Mihailo - njen ironičan, potcenjivački osmeh. Kao da sam kuče, kao da je moja greška što sam se našao tu gde stanujem.
Kakav jadnik!
Baš mi je nedostajala ova njena ironija. I to baš danas!
- Ja živim ovde otkad su uselili ovu zgradu - odgovaram pokazujući na zdanje, a ona odlazi do kola i vadi kese iz njega.
- A, je li? - pitala je kao da je mnogo iznenađena. Videlo se da je to već znala.
- Da - odgovorio sam pokušavajući da zvučim čvrsto i shvatio sam da bih najradije da me nema. Možda ona samo pomaže drugarici koja je kupila stan, pomislio sam pružajući sebi ispraznu nadu. I to je već dovoljno loše.
- Bićemo komšije, onda - rekla je usiljeno veselo i ugurala mi kese u ruke.
- Samo mi pazi na te cipele. Nove su, a tek da vidiš kako mi stoje - kazala je zadovoljno i pogledala me je onako, do iza moje već sluđene, bogartovske svesti.
Olivera Atanasijević, zlatokosa, svetlooka, dugonoga, lepoguza žena, prćastih sisa, bila je moja mračna tačka, crni usud, emotivni krah, duševna bol. Poslednja osoba na ovom svetu koju je trebalo da sretnem danas. Onaj Bogartov Rik je bar imao svoj lokal u Kazablanki. Imao je i Sema da mu svira When Times Goes By. A ja imam prazan stan, popis grožđa, ratova i prozora, kao i Stojanove rasturene papire u njemu.
- Dobro izgledaš, nisi se mnogo promenio - rekla mi je veselo i u prolazu me poljubila u obraz. Meko, toplo, sočno. Olja me nikada do sada nije poljubila. - A i zgrada je super. Mesto je divno. Biće nam sjajno ovde.
Da. Biće mi fenomenalno kada budem gledao morone koji dolaze da kresnu ljubav mog života. Kada budem slušao kako plače tvoja beba, koju će ti napraviti neki debil. Biće dobro za moje samoubistvo. Idealna situacija da sebi prosviram mozak i razmažem ga po artefaktima.
- Šta si se ukipio? Nosi stvari gore u stan. I te cipele mi stavi na krevet u spavaću. Hoću da mi budu pri ruci. Vidiš da je počela kiša.
I ja sam se kao zombi okrenuo i pošao. Nisam ni osetio kišu koja me je natapala. Nisam ništa osećao. All my world is painted black... black as night.
Naša priča nije mnogo komplikovana. Nije ni srećna. Ja sam nju voleo. Ona mene nije. Ja sam se u nju zaljubio od prvog pogleda. Ona u mene nije. Ja sam zbog nje patio i patio i patio. Ona patila nije. Ja sam sve pokušao. Ona je sve odbila. Ja sam je jedva preboleo, ako sam je ikada preboleo. Ona me je zaboravila čim se okrenula.
Kada je reč о njoj, ja sam bio lud od ljubavi. Izbezumljen. Nenormalan. Za psihijatra. Kad je vidim, ja se izgubim od neke želje da je, ne znam, da je zagrlim i nekako obuhvatim, u dušu joj uđem, u sebe je unesem. Kao da je imala gravitaciju cele galaksije, kojom me privlači. Ma kakve galaksije. Celog univerzuma.
Ona je za mene bila crvenim slovima na jarko žutoj podlozi napisana: OPASNOST. Jedva sam preživeo tu ljubav. Jedva sam pretekao. Došao sebi. Vratio se među ljude.
Gde si sada Bogarte, gde si Seme, gde je moja Kazablanka? Utišajte taj Paint it Black Rolingstonsi.
Popeo sam se u njen stan, lako sam pronašao spavaću sobu i spustio kese na nov krevet. Na madracu je još uvek bio najlon iz radnje. Uokolo razbacane njene stvari. Nemarno, slobodno. Napolju je pljuštalo.
- Šta gledaš, perverznjaku jedan - zadirkivala me je, pošto je ušla iza mene u sobu.
- Nikada nisam bio u tvojoj spavaćoj sobi.
- Ovde osim mene niko nije ni bio - rekla je i bacila se na krevet.
- A osim tebe nikoga neću ni pustiti unutra - kazala je mazno, gledajući me onim svojim očima od kojih sam ja dobijao temperaturu.
Ovo nije ličilo na nju. OPASNOST!
Iz kese koju sam poneo gore ispale su cipele, dok je ona skakutala po krevetu. Izula je šminkerske patike koje je nosila i uska stopala s jarko crveno nalakiranim noktima smestila u cipele. A onda je počelo kuckanje ispred ogledala za koje sam pogodio da se nalazi pored prozora.
- Šta kažeš? Kako mi stoje? - išla je uokolo i šepurila se. Bila je u farmerkama do članaka, a opet izgledala mi je luđački privlačno.
Zlatna kosa. Duge noge. Usne. Nos. Njen glas. Njen pogled. Sve.
A cipele?
Hvala bogu! Nisu bile iste. Ni boja, ni model. Jedino sjaj. Način na koji ih ona nosi.
- Baš sam radosna što ćemo živeti zajedno, u istoj zgradi - rekla je kriveći stopala i glavu da iz svakog ugla što bolje vidi kako joj cipele stoje.
- I ja - slagao sam i seo na krevet.
- Je li ti dobro - prišla mi je. - Bled si.
Cipele i znakovi, pivo i ćevapi, stare novine i nov nameštaj, spanać i miris mazuta, dva života, tri žene. Sve mi se izmešalo. Pogledao sam je uplašeno. Izgubljeno. Kao davljenik obalu, kao žedan vodu. Kao Mihailo ljubav svog života, Oliveru.
Kiša me je odnela.

... Kiša pada danima. Bez prestanka. Rominja ili pljušti, već kako joj se prohte, ali ne prestaje. Kažu da je to ovde normalno i da je zato na severu uvek zeleno. Zbog kiše. Ovde pada kiša, a na jug teku reke.
I svi su srećni. Svi imaju vode.
Izašao sam na trem i udahnuo vazduh. Vlažan, čist, kiša je sprala i poslednju trun prašine iz njega.
Miriše drvo. Ovde sve grade od drveta. Ne propušta vlagu i ima ga u izobilju. Zdravo je. Lepo miriše i u ovakvoj kući se uvek budiš kao da si se ćele noći kupao u jezeru eteričnih ulja.
- Šta kažeš? Kako mi stoje? - pita me ona kada sam ušao unutra i šepuri se pred ogledalom.
Na nogama joj sijaju crvene cipele...

- Mihailo, Mihailo - Olja sedi na krevetu pored mene i gleda me krupnim, plavim očima. Ruka joj je na mom obrazu. Dodiruje me po čelu i prislanja svoj topao dlan na njega.
Proverava da li imam temperaturu.
- Prebledeo si - kaže mi i smeška se.
Ja ne znam gde sam. U kom svetu i u kom životu.
- Ludo jedna, baš si me uplašio - kazala je i zagrlila me.
Nikada me nije grlila.
Miriše na parfem i pomalo na znoj. Ženski. Mekan. Omamljujući. Njeni feromoni me uzdižu.
- Odlutao sam - kažem i udišem njen miris. Poznat, lep. Sanjan. - Otišao sam negde daleko. Kao da sam bio na drugoj planeti.
- Oduvek sanjar - rekla je i izmakla se iz zagrljaja. Majčinski instinkt u njoj je zamenila stara Olja. Čuje se i da neko ulazi na vrata.
- Hoće li to, majstore - obraća se pridošlici koji mi samo klimne glavom u prolazu i ide pravo do kupatila.
- Nedelja je gospođo, kasno popodne, ne rade više radnje. Nema baš mnogo dragstora po Beogradu za vodovodne ventile.
- Može jedna šljiva, majstore, imam neke rođake dole na jugu, domaća - rekla je ona kao da ne čuje šta joj priča vodovodžija i izvadila plastične čašice. - Pa da mi namestiš bar nešto privremeno dok se sutra ne otvore te tvoje radnje.
Meni je sipala bez pitanja i pružila mi oštru šljivovicu u plastici. Da me dotuče ovom dvostruko odvratnom kombinacijom, valjda.
- Znam da više voliš viski, ali probaj ovu. Kažu da je mnogo dobra.
Majstor nije odbio. A nisam ni ja. Teško da bih ja mogao da odbijem nešto iz njene ruke. Rakija me je u potpunosti vratila sa onog kišnog sveta u ovaj naš. Organizam je odmah upio šljivku i uopšte mi nije bilo muka.
- Dobra je, gazdarice - kaže majstor i snebiva se, a ona mu sipa još jednu. Sipa i meni.
- Vratila ti se boja. Kažem ti da je rakija dobra - smeška se Olivera.
Meni bi i mišomor sada bio dobar, pomislio sam i oslonio se na prilično nesigurne noge.
- Kako je, profesore? Čim me ne zovete, znači da sve drži od prošlog puta - kaže majstor i ja ga tek onda prepoznam. Persin vodovodžija Milanko.
- Drži, Milanko. Ti bi prvi znao da ima problema - kažem mu i krećem ka vratima.
- Treba li još nešto da se ponese? - pitam Olju u prolazu, a ona mi pruža ključeve.
- Ima još koja kesa na prednjem sedištu, ako ti nije teško - kaže ona. - Cipelice. Nove - usna joj poigrava, kao da hoće da suspregne osmeh - ako možeš, naravno. Bolje izgledaš sada.
- Pa, kome ne bi bilo bolje - dodaje matori Milanko i podiže plastičnu čašu.
Silazim do kola. Po dve kutije u svakoj kesi. Na jednoj od kutija odmaknut poklopac. Podignem ga da zatvorim kutiju i ugledam grimizno crvene cipele. Iste.
I šta sad čovek da pomisli? Šta da zaključi? Smrzneš se na cipele kao da si video duha u svojoj spavaćoj sobi. Ništa više. A meni u tom trenutku prođe glavom misao, Jantar, i odmah nestane. A taj Jantar, šta god to značilo bilo je ono mesto na kome kiša ne prestaje. Znam da zvuči pomalo nestvarno, ali to su mi nekako rekle ove Oljine cipele, uz pomoć jake šljivovice u venama, beogradske sitne kiše pljuckavice i saznanja da žena mog života od danas živi iznad mene.

18
Nedelja veče:
kajmak, kajsijevača i kupanje

Sedim za kuhinjskim stolom i osluškujem kako se gore pomera nameštaj, a Milanko čuka po cevima. Ispred mene znaci. Iznad mene Olivera. U Stojanovoj sobi krš. U meni neko bere kajsije još nedozrele. Umoran sam. Od svega. Trudim se da razmišljam jer ima toliko toga о čemu treba razmisliti, ali mi slabo ide. Pregoreli mi osigurači.
Nemam više volje da istražujem iako ima još dva čarobna papira koja treba dešifrovati. Nemam volje ni da raspremam. Nemam snage da otvorim frižider, da uzmem pivo i da se betoniram posle one rakije.
Zvoni običan telefon. Pišti i pičokija kao svemirski brod. Ni za internacionalne razgovore nemam snage. Iz daljine sam video da na pičokiji bleska naziv Novi Amsterdam, što je obećavalo još jednu nepoznatu u već komplikovanoj jednačini i odmah sam ga ugasio. Snagom volje, valjda, jer nisam znao kako se gasi.
Nisam ni pokušavao da dokučim šta bi mu to bio Novi Amsterdam i kо bi odande mogao da me zove. I otkad to mobilni telefoni pokazuju lokaciju. Olja sigurno nije, pošto sam je jasno čuo kako klapara štiklicama iznad mene. Ne bi me čudilo da su Margareta ili Klara produžile putovanje u neki novi deo Amsterdama, ali nisam imao kapaciteta za nove informacije. Uostalom, zar nije Novi Amsterdam staro ime Njujorka?
Pobrane su u meni i kajsije i breskve i zrele i nedozrele, obrstili su mi i lišće. I omalali me u crno ko u pesmi Rolingstonsa i u crveno, grimizno crveno kao ove ženske cipele koje me jure. Običan telefon sam izvukao iz zida. Što je sigurno, sigurno je.
Mile je doneo ovu kesu sa alijenfaktima, ufofaktima, misterifaktima, i šta li su već, u sredu predveče. Sada je tek nedelja. Mnogo neobičnih i malo verovatnih događaja u četiri dana. Kao da mi je neko ubacio raketno gorivo u motore koji guraju život u pravcu ubrzanog košmara.
Sedeo sam tako i zverao u prazno. Kao da sam jednom svojom polovinom bio ovde u Beogradu, na Dorćolu, a drugom negde drugde. Na tom Jantaru, valjda. Čudno sam se osećao. Pokušao sam da shvatim te crvene cipelice koje su bile neki feromon, neka poruka za mene, okidač za međuzvezdano putovanje. Na Klari uvod, Margaretine razrada, a Oljine veliko finale. Jedna, druga, treća dimenzija... Nešto sam motao po glavi, pokušavao da razmišljam, ali mi nije išlo.
Nije bilo bolje ni sa vinom, ratom i prozorima. Nisam više bio duhovit. Osim Kazablanke, nisam više imao asocijaciju ni na jedan film. Književnost? Jedino mi se iz podsvesti obraća davno, na sunčanoj terasi pročitani Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Majrinka i njegova Femme Fatalle: čarobnica, boginja, žena mačka, crna pantera, Izidina sveštenica, Asja Hotokalunginova. Knjigu sam čitao daleko pre nego što sam upoznao Olju i sećam se jedino tog ženskog lika zbog nje.
Ali sada mi književni mozak ne radi dalje od tog bledog sećanja, kao ni filmski, jedino mi se pesme smenjuju u glavi. Miletov Pink Flojd sad nastupa. The Wall:.

Is there anybody out there?

Ona kiša gore kod Olje, kada sam odlebdeo, ona žena i ja u toj mirisnoj kući od drveta. To je bilo stvarnije od ove stvarnosti. Puno vlage. Mirisa. Osećanja. Kao da sam ono tamo bio stvarno ja a ovo je samo san.
Poludeo sam. Opet TheWall i pesma The Trial:

Crazy, Over the rainbow, I am crazy...

- Kuc, kuc - neko je tiho kucao na vrata, pre kao da je na vratima sobe i da kuca tek da se najavi nego što bi da ga puste unutra.

Is there anybody out there?

Vraćam se i duhom i telom u trpezariju. Za sto iznad artefakata i isključenih telefona. Ovo je možda Persa, možda i Mile, pomislio sam, ali sam odmah od toga i odustao. Persa kuca drugačije. Nekako tiše. Kao da proba.
Opet kucanje.
- Mihailo - čuje se ženski glas, Oljin.
Tuče me u potiljak. U dušu. Neodbranjivo. Biće ovo jedno naporno stanovanje. Ali i tu ima leka. Ustajem. Odseliću se, pomišljam i znam da lažem samog sebe,
- Ja sam - kaže Olivera kada sam otvorio i puštam je unutra bez pogovora. I ne pokušavam da je zaustavim. U rukama su joj čist veš, peškiri, bademantil.
- Nije mi onaj majstor priključio vodu, pa sam mislila da se okupam kod tebe, a i šamponi ne znam u kojoj su kutiji. Valjda imaš neki - rekla je i šmugnula u pravcu kupatila.
Zaustio sam da joj nešto kažem.
- I da piškim - pretekla me je širom otvorivši oči, dajući mi do znanja da je stvar prilično hitna. Samo sam joj očima pokazao gde se pali svetio.
Čuje se žubor, onda vodokotlić, koji radi, zvuk vode i tuša na kadi.
- Ugasi mi bojler - dovikuje ona iz kupatila i ja poslušno gasim.
Žena u kući. Nedelja uveče. Kišica. Idila.
Kad sam je video da pruža čašicu Milanku znao sam da se večeras neće kod sebe vode napiti. Milanko je bio jako dobar majstor. Kad ne pije. A to se nije često događalo.
- Sutra će Milanko kupiti ventil, kad otvore radnje - doviknula mi je kao da mi čita misli i nestala ispod tuša. Ja sa ovim ženama uopšte nisam morao da razgovaram. One su komotno mogle same sa sobom da pričaju. Postave pitanje i odgovore umesto mene, pošto ionako znaju šta ću da kažem.
Radnje će se otvoriti, to je sigurno, ali je pitanje hoće li on dotle da se otrezni, pomislio sam u sebi, pomalo zlobno, a onda sam shvatio da će se dotle Olja kupati kod mene. Što i nije tako loše. Jeste mazohističko uživanje, ali je ipak neko uživanje.
Setio sam se da je na kadi ostala Žanina kolekcija polupraznih šampona. Ja sam ih koristio samo kada nisam imao svoje. Bilo je tu još onih raznih zezalica, balzama, regeneratora i ostalog. Sto puta sam hteo to da pobacam, ali mi se nekako nije dalo. Nekako mi je kupanje monotono kad nema tih flašica. Navikao sam se na njih. Šarene su, tajnovite, pojma nemaš čemu služe iako su ti sto puta objašnjavali. Čovek se na svašta navikne. Uđe mu pod kožu, a ne zna ni zašto.
- Imaš tu na kadi... - zaustio sam.
- Videla - bio je kratak, odsečan odgovor. Odmah je ona primetila artiljeriju neke druge žene, tajno punjenje za topove konstantnog flerta. I nije joj svejedno, zaključio sam sa zadovoljstvom.
- Uzmi ih posle slobodno, dok ne raspakuješ svoje - bio sam velikodušan. U svom maniru, Olja me je ostavila bez odgovora.
I tako je sad u mom kupatilu stajala gola žena mog života iza nezaključanih vrata, a ja sam se dovikivao s njom. Umesto da uđem da se zajedno tuširamo. Međutim, poznajući njenu sposobnost zaleđivanja daha na kojem plove reči, i sposobnost ubijanja najsitnijih delića mog voljnog elementa nisam ni pomišljao da glumim velikog osvajača.
Uostalom, i nije mi baš nešto bilo do seksa. Olja je valjda bila jedina žena na svetu s kojom bih ja, kao prava ženica, usedelica iz jeftinog romana, morao prvo da uspostavim emotivnu vezu, pa tek onda da idemo dalje. A nešto ne verujem da je ovo bio poziv na seks, ma kako to izgledalo u prvi mah.
Ovo je bilo odomaćivanje. A to mi se mnogo više dopadalo.
Olja je izašla iz kupatila kao da je neka stara, egipatska princeza, koja je otišla u hladnije krajeve. Imala je bademantil na sebi, a kosu je zavila u peškir koji je izgledao kao kruna kraljice Hatšepsut.
Žana je često ovako slično izgledala, ali je ona imala drugačiji stil vezivanja peškira na glavi. I drugačije je mirisala, iako je hemija koju je koristila bila ista. Zeznuta stvar su ti feromoni.
- Gladna sam - kazala je Olja u prolazu i otišla do frižidera kao da je već nekoliko godina ovde gazdarica. Proces odomaćivanja je bio završen. Sada već počinje žvanjkanje.
- Ne mogu da verujem - smejala se jadnoj unutrašnjosti mog frižidera. - Pravi muškarac. Kobasica i dva jajeta. Simbolično.
Slegnuo sam ramenima. Jutros nisam išao na pijacu, a voleo sam nedeljom, pogotovo u proleće da odem na Bajlonovo-Bajlonijevu. Onda sam obično punio frižider.
- Zato ima pet vrsta piva. Užas.
Sve žene ovoga sveta imaju predstavu kako treba da izgleda dom u kome neko živi. I ta predstava je dogma, sveto pravilo о kome se ne diskutuje. Svi muškarci ovog sveta ili se u to uklope ili žive sami. Treća varijanta je da oni imaju svoju dogmu, a ti muškarci po pravilu vole samo muškarce. Koji će se uklopiti u njihovu dogmu.
Kod homoseksualaca nikada nisam shvatao: zašto bi čovek kraj sebe imao ženu koja nije žena? Zašto bi neko trpeo ženske osobine muškarca? Sa muškarcima piješ pivo, gledaš fudbal, ako treba s muškarcima se i pobiješ. Zašto bi, bežeći od žena, upao u ruke muškarcu koji ima sve osobine žene?
Ili ja to grešim, ne shvatam, kao i mnogi drugi? Možda oni i više traže taj ženski princip sveta od nas, paćenika, koji za njim luduju u izvornoj formi. Traže ga i u sebi i u drugima. Možda kroz njih boginja ženstvenosti samo jače progovara? Osvaja i polja koja nisu bila pod njenom vlašću?
Olja me je samo pogledala svojim predivnim očima žene ispod čistog čela boginje, koje je sada uokvirio peškir i izvadila je mobilni iz džepa. Prvi put sam je video bez kose, koju sam često sanjao. Samo lice i beli peškir na glavi. I dodatno sam se zaljubio. U njeno visoko čelo. U lice bez šminke. U nju u mojoj kuhinji, pored praznog frižidera.
- Samo nemoj picu - uspeo sam da joj kažem, pošto sam se povratio iz zanesenosti, ali ona nije obraćala pažnju na mene.
- Mikane, radi se i nedeljom - čuo sam je kada je počela, a onda sam zapamtio, mešano tri vrste sira, kajmak, proja, salate...
- Dovodimo im goste i naručujemo za prijeme. Fenomenalni su - rekla mi je pošto je rukom pokrila slušalicu dok je Mikan s druge strane nešto proveravao.
- Imaš li ono tvoje crno, domaće - nastavila je oslonivši se rukom na sto na kome su stajali artefakti. Gledala je nekoliko sekundi u njih, a onda se ponovo koncentrisala na Mikana.
- Biće tu momak za pola sata - rekla je pošto je završila razgovor i sada se vratila znacima na mojim artefaktima.
- Čudno - rekla je - šta ti je ovo?
- To bih i ja voleo da znam - bio sam delimično iskren. Sada sam о njima ponešto i znao. Prišao sam i pokupio artefakte sa stola. Nije se bunila. Žene, po prirodi, slabo padaju na misteriozne zapise. Zato sam ja još kao klinac prešao sa baljezganja о izgubljenim manuskriptima na recitovanje pesama.
To Stanoje nije morao da mi kaže. Olja je pronašla daljinski upravljač i upalila televizor.
- A koju kablovsku ovde imamo? - pitala je i počela da šara po kanalima, preskačući odmah one sportske. - Baš sam umorna - rekla je ne dočekavši odgovor i pružila se na moj trosed ne ispuštajući daljinski iz ruku. Otišao sam i doneo joj frotirski pokrivač. Znao sam da će tražiti nešto da se pokrije i hteo sam da što pre sebi s vidika sklonim njene noge. Duge, vretenaste, uzbudljive.
- Kao da mi čitaš misli - rekla je zadovoljno. - Malo je zahladilo od ove kiše.

Kiša. Pokrivanje. Bose noge koje nestaju ispod prekrivača. Crvene cipele pored, na tlu. Jedna stoji uspravno, druga je položena. Crvene cipele. Kiša. Ništa više.
Jantar.

- Mihailo - čujem Oljin glas. - Opet si prebledeo. Јеl’ ti dobro. Da nisi bolestan? - pitala me je ona zabrinuto.
- Ne - slabo sam se nasmejao - dobro mi je.
Ćutali smo. Ja sam otišao do fotelje i seo. Kad ovako odem na taj Jantar izgubim snagu.
- Ili je to možda zbog mene - rekla je mazno, izazovno. Zadirkivala me je.
Ona je tada dobro znala koliko sam se zaljubio u nju. Znala je da me je pomerila iz korena, izbacila me iz ose postojanja. Nisam se trudio to da sakrijem, a ona je bila pametna devojka. Shvatila je dobro da se ne šalim, da bih ja sa njom samo ozbiljno.
Ja sam se s dubokim poštovanjem zaljubio u nju. Ona mi je tada s dubokim poštovanjem i beskrajno kulturno od prve do poslednje zajednički provedene sekunde davala do znanja da ne želi moju ljubav. Ne želi da provodi vreme sa mnom. Ne želi da joj recitujem Velimira Rajića, a ni Mostarske kiše, što je bio još jedan kec iz rukava.
- A padale su svu noć neke modre kiše - citirao sam zabrinuto deo ove pesme i ustao. Olja i kiša. Recept da ja odem negde među zvezde. Da zakoračim na onaj svet.
- To mi je poznato. Čula sam da lepo recituješ, profesore.
- Sad je ovo leto, sad sam sasvim drugi - odgovorio sam delom iste pesme.
- Volela bih da te čujem - nastavila je ona bez pardona. Ovo je bila neka druga Olja. Promenjena. Od godina i samoće, rekao bih. Nema više one oštre nadmenosti. Doduše, nisam ni stigao da joj predložim pesmu. Osam od deset žena je padalo na Peru Zupca i Kiše. Preostale dve, statistički, popuštale su pod Rajićem. Kao i Margareta. Valjda je sve već gotovo dok stigneš do recitovanja.
- Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini - pokazao sam rukom na nju u belom bademantilu i na sobu oko nas. - Аl’ nije htela to da čini. Nije htela ili nije smela, vrag bi joj znao.
Ostavio sam da poznate reči pesme lebde u vazduhu i da ona misli šta je pesnik hteo da kaže, pa sam otišao da iskoristim ono malo tople vode što je posle nje ostalo u bojleru. Mnogo su me ovi odlasci na taj Jantar pomerali. Toliko da sam čak rešio i po drugi put da se okupam u istom danu. A to nije slutilo na dobro.
Trebalo mi je da dođem sebi i da baš ne vonjam na znoj pored žene svog života. Ali stigao sam tek da se pokvasim i da na brzinu sperem sapunicu ledenom vodom jer je Olja svu toplu potrošila, a bojler nije uključila. Posle brijanja sam se umio dunavski hladnom česmovačom.
Kada sam izašao iz kupatila, donekle popravljen, Mikanov momak je upravo odlazio, a ona je postavljala sto. Vrata Stojanove sobe su bila otvorena. Artefakte je neko dirao i premeštao. Da sam neki paranoik, rekao bih da je dvoje manje-više nepoznatih ljudi upravo bilo samo u mom stanu i da su svašta mogli da urade s artefaktima za to vreme. Nisam ni čuo zvono kada je dolazio dečko koji je doneo klopu. Čuo sam samo neka objašnjenja za sir i vino.
Miris još uvek vrelog roštilja, salate, sira i proje, odagnao je sve moje paranoične misli о teoriji zavere. Gazda nam je poslao i nekoliko ledenih kajsijevača u zapečaćenim čokanjčićima.
- Zna Mikan da ja volim kajsiju - rekla je Olja i pružila mi moju rakiju. Flašica se orosila. Sva sreća što nije dunja, pomislio sam i kucnuo se sa egipatskom kraljicom u belom. Ne bih da me ukus rakije podseća na neku drugu ženu koja apdejtuje „naše Japance” iz Dubaija.
- Mostarske kiše - rekla je ona. - To je moj tata recitovao mami kada su se upoznali. Mama mi se zove Svetlana - smeškala se ona nekadašnja Olja. Vratila se. Da mi uzme ovo malo duševnog mira što mi je ostalo.
- Misliš, pesma je stara, ofucana.
- Ne - nasmejala se ona i otpila, ne skidajući taj ledeni pogled ispod peškira - obožavam je, ali je dugačka.
Ovo je već bio izazov.
- Idemo na nešto još starije ali malo kraće, umesto zdravice.
- Ja čekam, a veoma sam nestrpljiva i gladna - držala je podignuti čokanj iz kog je mirisala kajsija. Slučajnost ili namera?
Kо to u meni bere kajsije još nedozrele, ponovo mi se javio jedan od najlepših, vitmanovskih stihova našeg pesništva, ali neka napolju padaju neke modre kiše. Vreme je da u stvarnost vratim najnesrećniju dušu koja je na ovom jeziku pevala. A ovu sam pesmu oduvek želeo njoj da kažem:

U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte čedne.
I moje oči, zemne, slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je hteo
da izda tajne jedne duše bedne...

Nisam odrecitovao celu pesmu.
Otpila je gledajući me u oči.
- Ima još - rekao sam - ali ovo je najbolji deo. Pesma se zove Jedna Intimna Istorija.
- Ohladiće se - kazala je ona i sela. Nije htela ili nije smela da komentariše pesmu, vrag bi joj znao.
I ovo je bilo dovoljno za početak. Imao sam ja u rukavu i Bodlera za one najčvršće ženske duše. Ali samo polako. Nekako mi je nesrećni Rajić išao uz nju. Beskonačna tuga, najtužnijeg srpskog pesnika, koga su za života uvek gurali u stranu. A nije jadan bolje prošao ni kada je umro. Slavili su Disa, Rakića, Dučića, a Rajić je uvek bio po strani.
Ponekad ni smrt ne poravna račune. A ponekad te žena iz pesme tvog života, sa peškirom na glavi, sva mirisna i čista, nutka da probaš kajmak na vrućoj proji i vadi odnekud ledene čokanjčiće kajsijevače kao ti pesme iz rukava.
Ко to sada bere kajsije nedozrele dok padaju modre kiše? I gde ih bere? U nekom davno prošlom Mostaru ili na nekom dalekom Jantaru u koji ja odem kad me povuku Olja, kiša i crvene cipele. I da li neko te obrane kajsije broji kao ono grožđe i prozore о koje sada udara kiša. I da li se te pobrojane kajsije u meni obrane, sve sa svojim precizno ubeleženim koordinatama, tiho i bez zvuka, kao cifre koje se menjaju na displeju, kreću sada s nama kroz pomrčinu univerzuma?

19
Nedelja noć:
beogradske kiše i sidro u kosi

Otkako su ušli u moj život, artefakti su u njega uneli žene, hranu i piće i na tome im hvala. Uveli su i do sada meni nepoznate izlete u druge svetove i u druge živote, ali žene, hrana i piće su dominirali. S artefaktima sam duboko uronio u svet hedonizma. Preko noći.
I nije mi bilo žao. Dugo sam već bio na dijeti. Život sa Žanom nije bio baš hedonistički. Pritom ne mislim na seks. Mislim na sve ostalo, prvenstveno na piće i hranu. Žani je jelo bilo „da obavim”. U prolazu, što pre, što kraće, što brže. Nije važno ni kako, ni šta.
A u vezi s pićem, ovo je njena kategorizacija: pivo - seljačko piće; belo vino - od njega me boli glava, osim od tamjanike; crno vino - kiselo (čak i kad na flaši piše poluslatko); viski - kao prašak za bubašvabe (nikada nisam imao prilike da probam prašak za bubašvabe); rakija - skloni to od mene, smrdi, kako to možeš da piješ; Blagi džin-tonik - čisti prašak, bejlis i ostali likeri - muka mi je od tolikog šećera.
Sa Klarom sam zato uživao i u jelu i u piću, a još više u onome pre i posle. S Margaretom je sve i počelo jelom i pićem. Kao da me je neko pogledao odozgo i nagradio za muke. S Oljom sam jeo tako da mi je svaki zalogaj bio sladak. I ljuta paprika mi je sladila uz nju. S Oljom sam pio, a nisam bio pijan.
- Gledaj, kad ti je mrsko sa ženom da sedneš i da pojedeš i popiješ, onda će ti s njom biti mrsko i u krevetu - voleo je kao prilog svojoj teoriji relativiteta da kaže Stanoje.
- Kad sa ženom jedeš, a milo ti je, kada ti zalogaj klizi i sve ti je slatko i u krevetu će biti slatko. A, bogami i u životu. Jelo ti je intimno, nekada i intimnije od seksa. I u jelu i u seksu ulazi se u telo. Povezuješ se sa nekim drugim životom, sadašnjim, sa kojim uživaš ili okončanim da bi se tvoj održao.
- Na neki način, seks je kruna svakog jela - bio je onaj deo teorije koji odaje počast relativitetu i zamršenosti švalerskih teorija.
Olja i ja smo počistili gotovo sve sa stola. Slatko. A bilo je hrane za trojicu gladnih i da ostane malo da ponesu. Za kučiće. Ona je pravila pauze da ide i da suši kosu po nekoliko minuta. Ja sam onda samo pijuckao i solidarisao se s njom.
- Kakav ti je ono krš u sobi? - pitala je, pokazujući preko ramena. - Morala sam malo da procunjam - odgovorila je na moje neizgovoreno pitanje, a ja sam se već navikao na ove razgovore u kojima sam pasivni učesnik.
- To je bila soba mog dede Stojana.
- I što je u njoj onakav nered? Ne verujem da je tvoj deda bio tako neuredan čovek - preslišavala me je kao da sam školarac koji je zaboravio da raspremi igračke.
- Nešto sam tražio, a onda sam poremetio globalnu ravnotežu starih ormana i vidiš rezultat.
- To je, znači, bila ona lomljava danas - prisetila se i smazala mi poslednje parče sira pred nosem. - Prijalo mi je - rekla je na kraju i tu njenu izjavu smo zalili sa po čašom Mikanovog vina. Meko, slatkasto, a rezi. Odavno nisam pio nešto tako dobro. Moram da ga nađem u hm-hm fajlu i da mu stavim smajlija pored koordinata vinarije.
- Kо će sada da skida onaj najlon i da traži posteljinu, a nemam ni vode - kukala je ona, a ja sam bio pijan od nje. Skinula je peškir i sada je mahala grivom zlatne kose koja je rasterala sve ostale mirise.
- Što ne ostaneš ovde da spavaš? Daću ti čistu posteljinu. Ima vode, mogu da ti dam i neku pidžamu ako hoćeš - ohrabrio sam se. Ima u roštilju nečega što ohrabri moj duh.
Samo me je pogledala i podigla obrve.
- Pa, kad si se već kupala kod mene, jela, cunjala po stanu, što ne bi i spavala. Pritom mislim zaista na spavanje. Nemam drugih namera.
- Šta je, postao si gej? - nasmejala se ledeno. Opet sam seo na vrtešku u stilu „kako mi ovo stoji"! O, taštino! Žena ti je ime. Samo sam odmahnuo rukom.
- Umorni smo. Ti se seliš, a ja sam poslednjih nekoliko dana u potpunom haosu - rekao sam najiskrenije što sam mogao, pokušavajući da maksimalno obezbedim svoj predlog, koji je bio posledica njene provokacije о skidanju najlona.
Ona je, zapravo, predložila da bi bilo lepo kada bih joj ponudio da ostane i prespava, ali sam ja sada morao od nje da odbranim njenu sopstvenu zamisao. Komplikovana, ali uobičajena igra između žena i muškaraca. Stanoje je na ovom polju padao. Nije mu išlo od ruke.
- Misliš, da nismo umorni onda bi bilo seksa. Ne znam odakle ti to? - uozbiljila se. Opet nije valjalo, ali smo bili na dobrom putu. Otpor joj je bio nikakav.
- Pidžama, čista posteljina, udoban krevet, WC šolja i tekuća voda, gospođo. Ništa više - rekao sam i raširio ruke u znak predaje.
- Ima još nešto - dodala je, pošto se i po sopstvenoj proceni dovoljno folirala.
- Kažite, madam.
- Hoću da mi recituješ Mostarske kiše. Gde ti je posteljina?
U krevetu smo bili za petnaestak minuta. Čisti, siti i pospani. Ja sam našao knjigu pesama Pere Zupca, jer nisam bio siguran da bih u ovakvom stanju mogao napamet da ponovim čitavu poemu. Odavno je nisam recitovao čitavu.
- Malo ću prilagoditi stihove, a Pera se valjda neće ljutiti zbog toga.
Napolju je pljuštalo. U sobi je bilo toplo. Mirisno. Mnogo je lepo kad isključiš sve telefone i kada si u sobi sa ženom koju si nekada mnogo voleo.
- U Beogradu sam voleo neku Oliveru jedne jeseni - počeo sam izmenjenu pesmu. Bio je to moj stari štos, ali za nju je bio nov.
- Mogu li još nešto da te zamolim.
- Možeš, ali samo da znaš da ja ne mogu sad da ti recitujem о Svetlani u Mostaru.
- Ne, nije to - odugovlačila je. - Znaš, kad sam bila mala i kad su mi čitali mama i tata...
Zastala je. Nekad davno sam i ja bio mali. Imao sam i tatu i mamu. A to kao da je bilo u svetu mnogo daljem od tog nekog Jantara na kome uvek pada kiša. U nekom drugom životu.
- Češkali su me po glavi - rekla je kao da se stidi.
- U Beogradu sam voleo neku Oliveru, jedne jeseni - ponovo sam krenuo i počeo da je češkam, jedva uspevajući da prodrem prstima kroz gustu, zlatnu kosu.
- ... govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo ... - išla je pesma kao i moji prsti na njenom temenu.
- ... posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše... - šaputao sam, osluškujući njeno sve pravilnije disanje. Osluškujući kišu iza prozora. Ovu običnu, beogradsku.
Da li sam zaspao ili sam odlebdeo? Ne znam. Da li sam sanjao ili sam imao astralno putovanje? Ne znam. Na ovom svetu me je samo držala ruka, zarobljena u Oljinoj kosi. Šaka je bila moje sidro, a Olivera moje more.

Bilo je isto ovo veće i bila je ista ova kiša, samo tamo dole u stanu u nekadašnjoj Radetovoj zgradi. Ležao sam pored žene koju sam danas video na mobilnom telefonu. Pored plavokose Gabrijele, Margaretine sestre. Privio sam se uz nju, a ona je polako mrdala kukovima.
Vodili smo ljubav. Tiho. Meko. Ljubili smo se. Posle sam zaspao u tom snu ili životu. Zaspao sam ne napuštajući njeno telo.
Ta žena je bila okean mog drugog sveta.
Stajao sam u uniformi na tremu naše kuće od drveta. Mahnuo sam lepoj ženi u crvenim cipelama i svojoj ćerkici, kada su one ušle u lebdeće vozilo, koje je došlo po njih. Poslednje što sam video od žene bila je noga u crvenoj cipeli, koja je nestala u vozilu pre nego što će se zatvoriti vrata.
Onda su one otišle, a ja sam ostao sam. Sam sa kišom. Pogledao sam u nepregledno zelenilo oko sebe, u nebo sa koga oblaci nikada nisu odlazili i uhvatila me je neka teskoba. Obuzeo me je bezrazložni strah.

Otvorio sam oči. Oko mene Beograd, Dorćol. Napolju kiša još uvek rominja. Ne pljušti više. Olja duboko diše. Pomalo i hrče. Pesme mi pale na grudi i sad me pritiskaju ljubavne poeme. Slobodnom rukom hoću da sklonim knjigu, a ona mi se otvara pred očima i vidim stihove:

mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samiji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Olja se pomera u snu, namešta se, trlja glavom о moj dlan kao mačka koja prede i traže da je još maze. I ja nastavljam da je češkam dok pesme padaju pored kreveta. Sve sa nezrelim kajsijama i modrim kišama. Ponovo sam odlebdeo.

Velika, čudna prostorija, puna višeslojnih ekrana koji se menjaju, stapaju, rastvaraju i lebde. Slušam kako izdajem naredbe, polažem šake na ploču ispred sebe, trzam se. Ekrani postaju deo moje svesti. Ima ih puno, a svi su praćeni glasovima, mislima.
- Sve je spremno, komandante.
Ispod mene, u bezdanu, planeta. Oblaci, okeani. Manji delovi kopna. Zastajem, nakratko.
- Napad. Punom snagom. Iz svih oružja!
A onda je počelo da tutnji. Čujem grmljavinu eksplozija koju prenose senzori, postavljeni dole na tlu.

Otvaram oči. Grmi. Munje paraju nebo iznad Savamale. Na satu je 03:05 Ustajem i po mraku odlazim do dečije sobe.
- Tata, tata, plašim se - kaže moj mali sin i ja ga privijam uz sebe. Nosim ga u naš krevet.
- Ne boj se - teši ga njegova majka, moja žena, Gabrijela, ona udata dama sa mobilnog - tu su mama i tata.
- Tu su mama i tata - ponavljam momčiću, a on polako prestaje da drhti stisnut između nas.
I ja grlim svoju ženu i svog malog sina, dok gromovi udaraju iznad Save i Dunava. Štitim ih rukama.

Otvaram oči. Grmi. Munje paraju nebo. Na satu je 03:05. Olja se trza u snu, budi se taman toliko da privuče moju ruku bliže glavi i da promrmlja: - Dobro je što sam ostala. Umrla bih gore od straha.
Primiče mi se bliže. Nagonski. Dok gromovi udaraju iznad Savamale i Dorčola. Spava mi se, a plašim se da zaspim. Ne mogu više da bludim po svetovima i životima. Ja bih samo da sanjam. Neke obične snove. A može i onako duboko, bez snova, bez lutanja.
Ne znam šta me više plaši. Ono drhtanje malog dečaka između mene i nepoznate žene, taj drhtaj života u njemu, Pitao sam je da li bi volela malog sina, recimo plavog, javlja mi se opet stih iz Mostarskih kiša; ili su me uplašili ljudski krici koji se čuju u pozadini eksplozija na onoj planeti. Pravi. Puni straha od napada koji sam ja naredio.
A najviše se plašim onog osećaja samoće u zelenilu ispred prazne kuće. Na kiši koja ne prestaje.
Toj ženi na kiši nisam video lice. Kao da mi neki režiser ne daje da je prepoznam. Video sam samo kadrove. Kao na filmu. Figura žene i glava u izmaglici. Ruka koja maše. Negovani prsti, crveni nokti. Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre, ne ostavlja me na miru Pero Zubac.
I te proklete cipele. One su mi neprestano bile pred očima. Otpozadi, dok je prilazila kolima i dok su nestajale u tami vozila. Tu je i ona slika dve izuvene cipele na tlu, koja me je uzela u sebe, dok sam ja pokrivao Olju i dok je neko drugi pokrivao ženu kojoj ne vidim lice.
Nešto u tim kadrovima ne valja. Nedostaje. Nema glave. Nema lica. Kao da ih je neko uklonio. Isekao.
Pribio sam se uz Olju. Zagnjurio glavu u njenu kosu i duboko udahnuo. Sakrio sam se u oblaku njenih mirisa i tu mi se javio Majakovski, Oblak u pantalonama.

...Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije...

Kad pesme krenu i mozak počne da razmišlja pesnički, stihovi i zvuci sami idu. Rolingstonsi, Rajić, Kazablanka, dva tri stupca za Peru Zupca i Pink Flojd i Majakovski. Samo se uklapaju i uranjaju jedno u drugo, povezani nevidljivim, a snažnim strujama asocijacija. Paint it Black, Majakovski. Paint it Black.

...I ja sam, ogroman, na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika...

No colors anymore I want them to turn black,

...Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je - mala ili velika?...

I look inside myself and see my heart is black,

... Opet i opet čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše...

I have to turn my head until my darkness goes,

...Vasiona spava, položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uvo...

Zaspao sam i ja. Valjda.

20
Ponedeljak ujutro:
buđav lebac s narom i rukolom

Kada sam se tog jutra probudio, mislio sam da sam u raju. Soba je bila puna kristalne sunčeve svetlosti, vazduh rezak i prijatan kao posle kiše, a zlatna kosa, mirisna ležala je preko mog lica i grudi. Olja je spavala s glavom na mom ramenu. S kolenom prebačenim tamo gde je to opasno.
Bacam pogled na sat. Pomeram se. Ona se meškolji, mrda ono koleno. Vidi se da je namerno. 09:47 pokazuje sat, jedva se vidi, zasenilo ga ovo sunce.
- Koliko je sati - pita ona sneno i umesto kolena prislanja unutarnju stranu butine. Vrelo je.
- Još malo pa će deset. Ti ne ideš na posao? - kažem ja kao, praveći se lud, a on dole poskakuje.
- Uzela sam dva dana dok se ne sredim - kaže i lenjo pomera nogu. Gore-dole. Pravi se kao da se proteže, kao da ništa ne oseća iako se on lepi uz njenu butinu i sam ide na gore. Ne znam šta da radim. Sa Oljom nikad nisi načisto. Ne znaš je li provokacija ili stvarno misli.
- Hoćeš malo da ti pomognem - kaže ona, razrešivši sve moje dileme i rukom koja se brzo pokreće, u vazduhu pokazuje znak kao da ga drži u ruci. Smeška se.
Ostao sam bez teksta. Šta je svim ovim ženama?
- Zezaš me.
- Normalno - rekla je ona i ustala.
- Tako sam lepo spavala i toliko mi je bilo fino dok si me češkao da mi ni ona grmljavina nije smetala. Ovo bi sada sve pokvarilo - ponovo je pokazala rukom gore dole sa izrazom gađenja na licu - mada mogu ako baš hoćeš. Nije problem.
Odmorila se i vratila se stara Olja. Tipično njen stil. Ispalo je da ja tražim ono što je ona predložila da bi me zezala.
- Ne bih ja predjelo. S tobom Olja samo pun meni. Sa kafom na kraju - odgovorio sam i hladno ustao sve sa erekcijom. Trenutno bih jedino da imam seks sa WC šoljom. Pući ću.
- Glavno jelo služimo večeras, ako ne budem suviše umorna - rekla je i shvativši moju nameru preskočila preko kreveta i prva uletela u kupatilo.
Ostao sam u mestu. Bez jasne obrade onoga što sam čuo. Pesme sam juče potrošio. Nije sunčan dan za moj pesnički i muzički opus. A i Olja mi žubori s one strane vrata što mi ometa lepe misli i otežava mi stezanje petlje.
Dok sam tako cupkao ispred kupatila vratila su mi se jasna sećanja na mesta i živote koje sam noćas posetio i nejasni obrisi snova koje sam posle toga sanjao. Razlika između tih odlazaka i snova je bila velika.
- Molim te - progovorio sam slabim glasom.
Prostata mi je bila, hvala bogu, zdrava, ali je ipak imala kilometražu. Ako Olja ne bude izašla iz kupatila za desetak sekundi, krećem ka kuhinjskom lavabou. Bolje i to nego u gaće. Ona najzad otvara i izlazi muljajući prstom pastu po zubima.
- A kjakljo vljii tljo - pitala je, onako sve sa pastom, pokazujući na dignutog nestaška - kljad vam lje tljakavlj.
- Hoćeš da ti pokažem? - pitao sam je žureći pored nje.
- Hljoćlju - rekla je i naslonila se na ragastov gledajući u pravcu šolje, pošto je blokirala vrata. I dalje je prstom brljala pastu po zubima.
- Zezaš me.
- Nije.
Odjednom sam se našao u prilično nesvakidašnjoj situaciji. Mokrenje s erekcijom nije baš neki naročito srećan čin jer se onda mešaju dve funkcije jednog organa i mozak nije svoj na svome. Fiziološki gledano, to mu je neka falinka prirode grđa od onog jadnog slepog creva.
Tu je sve već po sebi naopako. Mlaz ide nagore umesto nadole, ako ga mnogo lomiš boli i neće da ide, a ionako teško ide. Ako sedneš na šolju kao žena on udara po onoj hladnoj gleđi i opet teško ide, moraš da se saviješ i da mu nađeš ugao, a to je poprilično nezgodno.
E, sad, kad čovek tome doda ženu svog života koja ga veoma zainteresovano posmatra dok se sprema na takav čin, stvari postaju ekstremne. Uputio sam joj pogled kučeta koje preklinje, a ona mi je samo dala znak glavom da nastavim.
Podigao sam dasku. Zažmurio sam i uradio to. Neka mi bog pomogne. Ona je ipak pritvorila vrata i ostala dama. Ovo me je ženski đavo samo iskušavao.
- Svlaka čjast, majlstore - rekla je kada sam povukao vodu i pokazala mi kao onaj čičica kuvar sa vegete, i to prstima belim od реnе, što je opet prešlo u vulgaran znak rukom gore-dole - jesi li siguran? Rekla bih da bi ti trebalo.
- Posle ovog blama, više nego siguran - rekao sam i izašao iz kupatila, zaboravljajući da i ja treba da operem zube. U najluđim snovima nisam mogao da pretpostavim kako će mi početi ova nedelja.
- Ovo ću ti zapamtiti - zlurado sam se smejao, nazirući slatku osvetu na vidiku.
U hodniku se čulo komešanje, a ubrzo sam prepoznao i Milankov glas. Raspitivao se kod Perse da li zna gde je nova komšinica, pošto je došao da menja ventile.
- Stigao ti je majstor - rekao sam i otvorio ulazna vrata. Znao sam da će ovo da je iznervira. Prebledela je.
- Evo, majstore, svratila komšinica kod mene na kafu - rekao sam Milanku i namignuo Persi. Olja se navrat-nanos oblačila i klimala glavom, mrmljajući sebi nešto u bradu. Blam za blam.
- Neka, neka - smeškao se Milanku brk - nego ja mislio da baš ne okasnim.
Malo smo proćaskali tu na vratima oko stanja vodovodnih instalacija u zgradi, a Persa me je sve vreme posmatrala kao da me vidi prvi put u životu. I što je najgore, ćutala je. Nije imala šta da primeti, a za divno čudo ni da doda.
- O, dobro jutro majstore - rekla je Olja najzad, pošto je prošla pored mene kao da ne postojim - ja mislila da popijem kafiću, ali neka, komšija ionako još nije pristavio. Skuvaću nam ja gore jednu.
- Dobroj’tro, gazdarice - ozario se Milanko - ja mislio da ćete da odspavate, pa nisam uranio.
Pošli su, a da se ona nije ni okrenula. Samo mi se učinilo da je još dok je prolazila pored mene pevušila stihove pesme SARSA: čik pogodi šta imam za večeru, buđav lebac, buđav lebac... Toliko о mom meniju večeras.
Ne znam zašto, ali mi je ovo bilo draže nego da smo sada tamo cepali posteljinu. Ovo intimiziranje s Oljom je išlo luđačkom brzinom, a nisam bio u iskušenju da upadnem u neku postkoitalnu grižu savesti. Brinula me je jedino Persa, koja me je ozbiljno gledala.
- Skuvaću nam ja jednu dobru, u velikim šoljama, pa ću da donesem - rekla je ona i uz neki kiseo smešak zatvorila vrata. Ajme mene joj, ajme mene joj, budjav lebac, budjav lebac. Dobio sam današnju pesmu. Od Majakovskog koji spava s vasionom do buđavog hleba - nije dug put.
Pogledao sam u sebe. Pogledao oko sebe. Shvatio sam da nema šanse da ovih dana idem na fakultet, i da predajem, i da držim konsultacije. Nema teorije. Potpuno sam razbijen. U suštini, i ne znam jesam li ovde ili negde drugde. A dolazi mi na red srpska književnost 18. veka, što mi ionako nije mnogo inspirativno.
Vratiću se na realiste i 19. vek. Ceo semestar se spremam da ponovo pravim šou-predavanje о Milovanu Glišiću kao preteči vampirske literature. Kad si pisac male književnosti ne znači ti puno da si u nečemu prvi, originalniji, bolji. Onaj izvikani Hemingvej, na primer, da je nešto Srbin ili Finac, ne bi imao ni pričicu u domaćim čitankama. Ali on je Amerikanac. Ima filmičan život. I eto ga na književnom nebu.
Uključio sam telefone. Pičokija sa breskvicom umesto jabuke je odmah poludela. Dok sam je držao u ruci i premišljao se da li da zovem sa nje ili sa fiksnog telefona, malo su me misli vukle i na Olju. Hteo sam da se vratim do sobe i pomirišem pidžamu koju je nosila iako sam bio natopljen mirisima njene kose. Navukao sam se na nju kao Stanoje na vijagru. Prija i ubija.
Odjednom mi je Oljin lik iskočio na ekranu, kao da je breskvica čitala moje misli i sama okrenula broj. Ona je gledala u svoj mobilni prilično začuđeno, a onda se odaljila malo, kao da joj nešto nije jasno, pa je slegla ramenima.
- Koji si ti navalentan tip - rekla mi je još uvek ljuta i zakolutala očima - odakle ti moj mobilni?
Kako sad da joj objasnim da nemam pojma. Ova moja kineska breskvica ima neke prilično neobjašnjive funkcije. Ako je uopšte kineska ili s ovog sveta. Telefon mi je sve više ličio na proizvod s nekog drugog mesta. Nema ovdašnjih Kineza, Amerikanaca ili Rusa koji imaju ovakvu tehnologiju. A sve i da imaju, ja bih bio poslednji čovek na svetu koji bi trebalo da zna za nju i da je šeta uokolo i pokazuje po kladionicama.
- Onaj moj mobilni, znaš - počeo sam da objašnjavam ovu zapetljanciju koju nije bilo moguće objasniti.
- Misliš, ona ružna cigletina, koja liči na maketu broda iz tvojih Ratova zvezda. Videla sam je.
- E, pa ta napravica je izgleda sa tvojim telefonom... - zastao sam
- Hoćeš da kažeš da su nam se bar telefoni tucali - odvalila je damica bez pardona - shvatila sam našu romantičnu priču.
Delovala je nezainteresovano, kao da negde žuri.
- Izvini, nisam namerno okrenuo.
- Ne, ja sam namerno - rekla je već primetno nervozna. I ovde se čulo da je Milanko nešto ispustio.
- Vidimo se - rekao sam i spremio se da prekinem vezu. Ako znam da je prekinem.
- Buđav lebac, dolaziš na večeru? - pitala je, iznenadivši me po običaju. Večera je ovde imala više značenja. I trebalo je da budem veoma, veoma oprezan da ne završim sam sa svoja dva jajeta i kobasicom.
- Dolazim. Koje vino da ponesem?
- Ne ide ti vino uz grejpfrut salatu sa malo nara i rukole - pogledala me je podigavši obrve, što je značilo da se uzdržim od komentara.
Sa buđavog hleba do grejpfruta i rukole u nekoliko minuta. Do večeri će biti musaka u rerni i kolač od čokolade.
- Kako gazdarica kaže - malo sam joj povlađivao.
- Bože, da znaš samo kako si bio smešan - zacerekala se i prekinula vezu, dajući mi do znanja da nije odmah zatvorila vrata. Ponekad sam se plašio od te ženske fascinacije muškim udom.
Žana je po tom pitanju bila pravi manijak, a Olja je pokazivala slične sklonosti. Međutim, koliko god da sam ja zazirao od Žaninih manijačenja, predmet njenih mračnih želja nije se bunio već je sa velikom predanošću puštao da mu ona radi šta god hoće.
Posle ovih razgovora s Oljom postajao sam sve pozitivniji. Svet mi se prolepšao, čak sam i о Žani počeo lepo da mislim. Oljina blizina i otvorenost ulivali su mi snagu. Sada sam imao njen broj u memoriji. Kako? Ne bih baš znao, ali ne znam baš detaljno ni kako funkcioniše televizija, pa ipak sam se nagledao fudbala na ekranu. Verovatno je princip bio isti po kome je mene čekao Klarin broj kada sam uključio stari telefon posle poslastičarnice. Inače, tokom razgovora s Oljom, okvir displeja je bio u nijansama zlatne, što sam primetio neposredno pre no što se veza prekinula.
Nazvao sam svog asistenta Momčila, popularnog Moću, kako su ga od milošte zvale studentkinje i kako ga nikada nije zvala žena. On je stanovao u bivšem Stanojevom stanu, u zgradi podignutoj na mestu kuće u kojoj je pre Prvog svetskog rata živeo nesrećni pesnik Velimir Rajić. Baš tu je bila napisana i jedna od naših, ako ne najboljih svakako jedna od najlepših, verovatno najiskrenija i gotovo sasvim izvesno najistinitija pesma: Na dan njenog venčanja.
Ova zgrada se nalazi u današnjoj Svetogorskoj, nekada Ulici Ive Lole Ribara, još jednog mladog nesrećnika koga su po svoj prilici njegovi dalekovidi saborci žrtvovali u svoju korist. On je imao jedno tužno pismo, ali nikada nije bio pesnik. Bio je samo lep, mladi komunista, suviše mlad i suviše lep da ne bi smetao matorim, ružnjikavim drugovima.
U vreme kada je nastala ova pesma, sa jednim od najtužnijih refrena u svetskoj ljubavnoj poeziji, koji glasi prosta ti bila moja ljubav živa, ulica je nosila naziv „Dva bela goluba”, po tada čuvenoj kafani, koja je nosila to ime. Stanoje je svoju ulicu uvek tako zvao: Dva bela goluba. On me je i navukao na Rajića. I Na dan njenog venčanja, koju je matori švaler recitovao kao zaljubljeni tetreb.
Čitavog života sam sumnjao da je moj deda Stanoje, picoljubac, imao neku svoju, za drugog udatu, kao i Rajić Kosaru, kojoj je ova pesma posvećena. I da je on, kao i pesnik, bar sahranjen blizu svoje drage, kada već nije bio sa njom za života. Opasna je to pesma iako će je mnogi svrstati u ljubavne limunade, opasna jer je napisana tako da je pesnik i iz groba peva, a Velja se u to razumeo. U bolesti, grobove i umiranja.
Problem je u tome što nije bio Parizlija kao Bodler, koga sreća nije volela za života ali mu se bar u smrti nasmejala. Ovog našeg ni u smrti neće. Godinu dana života sam izgubio boreći se da doktoriram na njemu, a onda su me pustili da radim disertaciju о SF-u. Kao da je taj tužni, pretužni Srbin, sa neke druge planete. Nekima se ne da. Nikako.
- Gde si, Moco, care - bio sam veseo kada se javio moj asistent sa mesta pesničkog zločina.
- E, jebiga, profesore - othuknuo je - nema teorije. Nema teorije.
Znao je šta sam hteo od njega.
- Što si se odmah demoralisao - pokušao sam da ga ipak malo smekšam.
- I to osamnaesti vek. Ne dolazi u obzir.
- Kо je to, Momčilo - čuo se glas njegove žene Dobrile.
Laknulo mi je. Sada će sve ići lakše.
- Daj mi Dobrilu, da razgovaram s njom kao muškarac s muškarcem - rekao sam mu pola u šali, a pola u zbilji.
- Jebite se oboje - bio je slikovit moj namćorasti asistent, koji je psovao samo u najužem krugu prijatelja i rodbine, ali je to radio majstorski. Bila mi je veoma interesantna ta njegova podvojena ličnost. S jedne strane, vrsni poznavalac srpske i svetske moderne, doktor nauka, s druge, pravi balkanski prostak. Doktor Moca i mister Momčilo. I navijač Barse.
Kada sam pogledao na mobilni, okvir za Momčila je bio plav. Ostao je takav i kada se javila Dobrila, njegova sadašnja žena, a naša bivša studentkinja. Jedno ambiciozno i otresito čeljade.
- Prostačino - rekla je i zbog toga verovatno primila od prostaka šamar po dupetu koje je bilo rođeno za šljepkanje. - Šta ste hteli, profesore? - prešla je Dobrila odmah na stvar, pošto je namirisala krv, da ne kažem pare. Ako se desi da nekome ispadne dinar iz džepa i zaglavi se ispod postave na fotelji, ona će ga namirisati i pronaći. Sva sreća što ne radi u banci.
- Hteo sam ovom tvom mamlazu da kažem da me menja ove nedelje - počeo sam cenjkanje s Dobrilom, dok je Moca u pozadini pljuvao i psovao na sav glas.
- Uhvatio da drnda neku lekturu za akademiju, znate da bar oni dobro plaćaju, a vama smo dužni kiriju još od početka godine - skočila mi je za vrat kao pas.
- Ajde, ne kukaj i kaži onom tamo da bar zapisuje te psovke. To je jedina knjiga na kojoj će zaraditi prave pare. Oprostiću vam zimu.
- Ma nije to, samo, nego moramo i struju i grejanje. Nije red da vam gomilamo račune - tvrdila je pazar.
- Slušaj pažljivo, Dobrila - rešio sam da prekinem ovo zezanje - jedna nedelja kad me menja, jedan mesec kirije i to je to. Zimu ste dobili gratis. I više ne bih da te zadržavam.
- Nije ni čudo što ste vi profesor - rekla je pošto je u mozgu obradila sve što treba. Momčilo će brzo popustiti kad ona sad krene u akciju.
- Ama, možete da mi ga duvate - čuo sam ga u pozadini, što je u njegovom slučaju moglo da se protumači kao pristanak. Kada hoće da kaže ne, tu je obično glagol jebati, pridev krvavo i poneko od članova rodbine ili delova tela. Meni je ćaleta i kevu uredno zaobilazio, ali zadnjicu, uši i ostale otvore na telu nije.
Sa mojim doktorom Dekijem, četvrtim jahačem apokalipse, kome sam izdavao naš stari stan na Novom Beogradu, sve je bilo lakše.
- Nismo te pisali za bolovanje od zimus, koliko ti treba?
- Ova nedelja.
- Okej. Koji bese broj kartona - rekao je Deki i zapisao broj.
- Imaš li vesti od Žane? - pitao je stari šmeker.
- Nemam.
- E, moj Mihailo, burazeru. Šta smo mi bogu zgrešili - kukao je, a ja sam znao da u stvari hoće da se pohvali.
- Nisi valjda opet spopao neku stažistkinju, pedofilu matori?
- Neko je specijalista za mlade piliće, a neko kuva supu samo od stare koke.
- Misliš da ja prevrćem samo one koje se sećaju Maršala, a?
- Predratne - zavukao mi je Deki i prozvao pacijenta.
- Ama, zezam te druže. Dokle god mi bacamo pod jaja, dobro je.
- Samo da tebe neki ljubomorni dečko ne baci pod točkove, Deki.
- Bar imam vezu na traumatološkom, a ne da ga veza dobro... -
Nije završio pošto mu je ušao pacijent. Dekija kao da je Stanoje pravio. S tim što se Stanoje nije ženio - to mu je bilo čvrsto pravilo - a Deki jeste, i to više puta. Međutim, kao i Stanoje, nije imao dece.
Pa ni ti nemaš decu, pomislio sam i setio se onog dečačića koji je drhtao između mene i Gabrijele dok je grmelo. Tamo, u drugom životu u koji sam noćas zavirio. I znao sam da nijedno biće na ovom svetu, u ovom životu, nisam tako voleo kao njega. Kao svog sina.

21
Ponedeljak pre podne:
kafica i zlatni okvir

Persa je tiho kucala na vrata i ja sam je pustio unutra. Iz velikih šolja je predivno mirisala kafa, a na tanjiriću pored šolja je bilo i nekih sitnih kolača. Persa se samo nasmešila i bez reći je ušla unutra, pošto je videla da telefoniram.
Zvao sam upravnika katedre.
- Dobar dan, kolega.
- Dobar dan, Mihailo.
Pauza. Pičokija blinka. Crveni okvir na ekranu se pali i gasi. E, da mi telefon nije dao znak ne bih znao da je dragi kolega Petar nešto kao moj arhineprijatelj. Čovek koji me mrzi, ne podnosi, ne ceni i najradije bi da me istera sa fakulteta i iz grada, a po mogućstvu i sa planete. Na putu da to uradi, bar što se fakulteta tiče, isprečio se naš dekan, sa kojim sam iste godine upisao fakultet i koji je bio dve godine podstanar kod deda Radeta.
- Nije mi dobro - rekao sam na kraju, prekidajući ovu glupu tišinu, koja je obično vladala između nas. - Dogovorio sam se sa Momčilom da me zameni.
Petar ništa nije rekao. Ćutao je po običaju.
- U redu. Kad očekujete da ćete se vratiti, kolega - izgovorio je jedva na kraju.
Kakvo glupo pitanje.
- Ne znam - odgovorio sam - baš mi nije dobro.
- Tražio vas je vaš prijatelj Tomislav. Zabrinuo se. Kaže, nema vas kod kuće, mobilni vam je isključen. Gde ste vi, Mihailo? U bolnici?
To bi ti i hteo, skote jedan, pomislio sam i rekao: - Ne, kod kuće sam. Nisam podizao slušalicu jer sam imao groznicu. Bilo mi je veoma loše.
- Lečite se, prijatelju moj, da nam se što pre vratite - rekao je hladno i prekinuo vezu. A pičokija je i dalje blinkala crveno.
Persa me je pažljivo posmatrala. Otpratila je pogledom i kada sam telefon spustio na sto. Prestao je da blinka, a ona je pružila ruku ka napravi.
- Odakle ti ovo - rekla je vrteći mobilni kroz ruke s nekim čudnim izrazom lica.
- Dala mi gaje na korišćenje jedna lepa gospođica - odgovorio sam.
- Nova komšinica?
- Ne.
- Ona elegantna, plavojka koja je pre neku noć bila ovde. Malo postarija gospođica - smeškala mi se Persida.
- Ne, Perso. Nije plava. Ova je crvenokosa i mlada. I nije bila ovde. I prestani da me propituješ kao da si oficir Gestapoa.
- Ne bi imala kada ni da dođe, s obzirom na frekvenciju - nastavila je, ne obazirući se i pokazala palcem ka plafonu, koji je odzvanjao od Oljinih papučica.
- Šta si ti? Čuvar moje čednosti?
- Ne - nasmejala se i pogledala me ispod oka, tek da i sam shvatim kakvu sam glupost izvalio. Persa i ja smo imali svoju istoriju, a ona u vreme mog stasavanja nije baš bila mnogo čedna.
Možda bi nekom sa strane ovo Persino propitivanje delovalo nametljivo, ali ona ima pravo da me ovako preslišava. Ona mi je jedina preostala spona sa vremenom kada sam imao familiju, jedina osoba koju sam poznavao kao mali i koja je još uvek kraj mene. Drugih nema više.
- Da li je ovo žensko čudo gore ONA Olja? - nastavila je s pitanjima, koristeći obilato svoje pravo.
- Jeste - rekao sam kao da sam kriv.
- I ta Olja se iz čista mira baš sad doselila u onaj stan koji zvrji prazan otkad su sagradili zgradu? I ona gospođa pre neku noć, slučajno je jedna od vlasnica stana u kome je Mile gasio požar? I od treće, lepe gospođice, koliko sam shvatila dobijaš ovo čudo i to je slučajno?
- Šta si ti Perso, srpski FBI za moje ribe?
Onda mi je na pamet pala genijalna ideja. Podigao sam mobilni prema njoj i - ništa. Telefon nije reagovao na Persu. Njoj nije dodeljivao okvir. Ona je stavila ruke ispod brade i žmirkala kao starleta.
- Zadovoljan? - pitala me je ironično.
Nisam znao šta da joj kažem. Pomalo sam ispao budala.
- I gde su sad te tvoje silne ribe? - ubola me je pravo u metu.
- Olja je gore, čuješ je, Klara, ona malo starija, u Beču, a Margareta, ona koja mi je dala telefon, u Dubaiju.
- A ja sam u drugom životu kraljica Engleske pa sad idem da primim premijera u protokolarnu posetu - rekla je i ustala. - Zezaš ti mene, Mihailo. Figurativno sam te pitala gde su, a ne doslovce. Ali Beč i Dubai? Kad pre odoše?
Držim još uvek u ruci pičokiju koja ne reaguje na Persu, dok ona izlazi i smeška se. Vidim da je na telefonu još uvek ostao otvoren onaj uvodni deo iz učitanog artefakta RAT 41/64. Zaglavio se.
Prelećem na brzinu preko redova dok nekako pokušavam da ga zatvorim. Nisam danas baš zainteresovan za neku uvrnutu istoriju ratnih klanica prošlog veka, sa posebnim osvrtom na „delovanja GA, НО, i TE grupacija" i njihovu vezu sa zločinima KLASA 5/16 i 85/128. Nikada nisam čuo ni za skraćenice ni za klase. I taman kada sam započeo rečenicu koja mi je bila interesantna moja PeachOKIA Universe M oglasila se da je iz memorije počistila sve delove DPHMSS fajla RAT KLASA 41/64.
Da bih ipak završio ovaj uvod, kao svaki temeljni filolog, a i zaintrigiran prekinutom rečenicom, otišao sam po artefakte koje je Olja pre večere uredno sklonila po njenom nepogrešivom, ženskom smislu za red na pravo mesto za njih, iako nikada pre toga nije bila u ovoj kući. Da mi sinoć nije pokazala pogledom gde ih je stavila, tražio bih ih duže od onih koji su ostali zakopani u Stojanovoj sobi.
Stavio sam prvi, koji mi se po sećanju učinio najsličniji tom klasifikovanom ratu, na vrh gomile i pritisnuo opciju na pičokiji. Artefakti su opet proklizali, ali po danu nije bilo problema sa strujom. Na displeju očitavam partijsko-birokratski naslov PLAN RAZVOJA TURISTIČKIH CENTARA. Kliknem reda radi, vidim podelu po kontinentima, što je već bilo interesantnije, pa odem na Evropu, odaberem Beograd označen kao regionalni centar i odmah zaboravim na RAT 41/64. Ovo je bilo mnogo zanimljivije.
Beograd, kao evropski Las Vegas na dve reke. Hoteli na obali Dunava od Starog Slankamena i ušća Tise negde do Batajnice, odakle počinju ogromni hoteli-kockarnice i tako do Grocke. Luksuzni restorani na obali, kupališta, uređene plaže na čitavom potezu, marine, pristaništa. Na Savi, od Umke do Ušća hoteli, kockarnice, splavovi.
Na celom potezu od Partizanovog i Zvezdinog stadiona gore, sve do Banjice, ogroman sportski centar, sa dva pokrivena stadiona, za sportove s loptom i atletiku, dve hale, s kompleksom bazena i mnoštvom manjih objekata, i sa podzemnim saobraćajem i garažama u više nivoa u okviru čitavog centra. Ogroman hipodrom sa više trkališta na današnjoj lokaciji Padinske skele i okoline, odmah u zaleđu hotela na Dunavu.
Prelećem preko fajla i ne mogu sve da upijem. Vidim procene, cifre, broj gostiju koji nadmašuje broj stanovnika, opcije mogućih neposrednih klađenja na poznate i meni nepoznate sportove. I vidim ogromne poletno-sletne staze na dva kraja grada. Ne liče baš mnogo na aerodrome.
Beograd je po ovoj zamisli jedan od tri grada u BWB (Belgrade-Wiena-Budapest) ponudi kontinentalnog turizma za svu onu publiku koja more više ne može da vidi očima, kao i za one iz „pretežno vodenih okoliša" koji vole dobro da popiju i pojedu nešto od „kvalitetnih kontinentalnih proizvoda", uz „uzbudljive sportsko-rekreativne sadržaje" i mogućnosti vrhunske zabave.
Prostitucija u širokoj paleti ponude je bila adut Budimpešte, a visoki umetnički standardi za one prefmjenog ukusa čekali su u Beču. Toliko sam shvatio jureći po fajlu što sam brže mogao jer je bio veoma obiman.
Taka-taka-tak. Taka-taka-tak. Zvuk Oljinih papučica me je prenuo iz Beos Vegasa i nešto me je ova projekcija hedonizma podsetila da treba da odem do spavaće sobe i da pomirišem pidžamu koju je ona nosila i jastučnicu na kojoj je spavala. I da me ispuni zlatna svetlost.
Detaljni popisi, klasifikovana istorija, razrađeni planovi? Kо to radi i kо to plaća? Sve se u meni nekako uzburkalo po ovom suncu i dnevnom svetlu. Mozak mi je ubrzao i znam da sada u podsvesti obrađuje i analizira sve podatke koje sam skupio ovih dana. Zato mi je bila potrebna Olja, njen miris, njen glas. Da me povuče iz vinograda i sa budućih hipodroma na današnji Dorćol.
- Treba li nešto da ti pomognem - pitao sam je kada se javila na telefon, sa facom kao da tera dosadnog komarca. Nije mi bilo baš najjasnije čime to moj telefon snima njeno lice i kako ga ja vidim s jedno metar razdaljine dok priča ali sam odavno shvatio da je ovo jedna dobra sprava.
- Da, da, tebi ću posebno da dam da mi raspakuješ donji veš, perverznjaku jedan. Kako si to samo smislio - smejala se ona. - Stižu mi dve drugarice za jedno pola sata, pa ćemo mi očas posla to da rasporedimo. A ti lepo zasuci rukave i onaj krš tamo u sobi raščisti malo.
- Razumem - rekao sam i hteo još nešto da dodam, da nekako opet pomenem tu našu večeru.
- Još uvek osećam tvoje prste u kosi, pokvareni, nežni čoveče - pretekla me je ona. - Zato ćeš ipak dobiti neko pristojno jelo. Zaslužio si. Ćao. Žurim.
Prekinula je vezu.
Napolju je sijalo sunce. A sijalo je i u meni. Bacio sam telefon na krevet i zasukao rukave, spreman da se sada suočim s baukom Stojanove sobe. Ne mogu više da se zamlaćujem artefaktima, ma koliko me interesovalo šta je na onom petom i da vidim detalje Beos Vegasa, i rata 41/64. Poznajući sebe, jutro bih mogao da dočekam nad njima.
Ulazim u Stojanovu sobu. Prvo sam osmotrio stanje i napravio analizu, kao da sam autor artefakata. Beznadežno, pomislio sam, shvativši u trenu da mi za ovo treba nekoliko dana. Najmanje. Bio je to posao koji sam odlagao skoro deset godina. Ali sam isto tako znao da je sada pravo vreme za ovakav rad, uz koji ću pokušati da složim heksa-trodimenzionalno-kvantno-fugovane kockice svih događaja u proteklih nekoliko dana. Od Mileta i Vojnika, preko mojih pobegulja i Olje, do Beos Vegasa koji se konačno spustio na reke.
Za sve to mora da postoji objašnjenje, pomislio sam i shvatio da mi treba nešto sigurno, nešto za šta mogu da se uhvatim i da se time bavim dok mi mozak u pozadini radi. Pogledao sam u razbacane papire, koji su provalili iz ormana i napunili celu sobu i osmehnuo sam im se. Ovo su znaci koje ja sigurno umem i sam da čitam.
Nisam pretpostavljao šta me tačno čeka na tom putovanju po sobi punoj papira, fascikli i knjiga. Slutio sam, poveden artefaktima u koje sam sve više buljio kao opčinjen, da neki odgovori leže baš tu, u ovom kršu od papira. I čekaju na mene godinama.
Shvatio sam da je prvo trebalo da dođem do artefakata, koji su se sakrili negde u ovoj gomili. Pokušao sam srpskom metodom - preko preče, naokolo bliže - pa sam nasumice krenuo da preturam i posle tone prevrnutih papirčina rezultat je bio nula, ili po hrvatskoj varijanti ovog istog jezika, ništica.
Meni je, inače, to razvlačenje i prisvajanje ovog jednog jezika bilo odvratno, što nije profesorski ali je ljudski. A najviše mi je smetalo što gubimo njegovu punoću i mogućnost da bude i nula i ništica, što i jeste i nije isto. Recimo, u teškim trenucima ponekad više odgovara hrvatska ,,sućut“ nego naše ,,saučešće“. Jer kod Srba je to nijansa zajedničkog učešća u bolu, a kod Hrvata unutarnje ćutnje u bolu za izgubljenim.
Ne bi ništa falilo da i jedni i drugi imamo te nijanse. Međutim, ovde na Balkanu nema sredine. Ili šahovnica ili ocilo, a može i ljiljan odnedavno. I to je to. Nema bogatstva. Nema sredine.
Prvi korak koji sam učinio u svojoj kućnoj varijanti potrage za izgubljenim blagom, bio je potpuni promašaj. Napravio sam samo još veći krš i podigao prašinu koja me svrbi u nosu. Rešio sam zato da upotrebim sistematičan pristup. Trebalo je da na brzinu pregledam Stojanovu dokumentaciju i da, kao i isečke iz novina pobacam sve što je nevažno, a da zadržim ono što je zanimljivo i da tako pronađem artefakte.
Uzeo sam prvu gomilu papira i odneo ih na kuhinjski sto gde su još uvek stajale Persine šoljice. Vratio sam se u sobu da donesem još jednu gomilu i dok sam se saginjao da pokupim papire, pažnju mi je privuklo odvaljeno dno onog najstarijeg ormana od hrastovine, koji se poprilično nakrivio.
Pružio sam ruku, cimnuo iz sve snage i ploča je popustila, a orman zaškripeo i još više se iskrivio onako težak pa udario u sledeći, ovaj u još jedan, i onda je čitava skalamerija svom snagom tresnula о zid. Bila je sreća što ormani nisu imali gde da padnu.
Ispod ploče koju sam povukao bilo je dosta fascikli različitih veličina. Neke od njih sam prepoznao, jer sam slične često viđao kod Radeta u kući. Ostale su mi uglavnom bile nepoznate. A koliko ih je Stojan imao, ne bi me čudilo da sam pre dvadeset godina danima buljio u neku od njih na njegovom stolu. Bilo mi je jasno da su iz ovog ili onog razloga ove bile sakrivene.
- Kuc, kuc - čuje se na vratima. Tika-taka iznad mene se utišalo. Pošto ne odgovaram, Persa sama hvata za kvaku i proviruje unutra.
- Jesi li živ, Mihailo?
- Jesam - kažem i izlazim zatvarajući vrata za sobom. Rukom pokazujem Persidi da uđe.
Zazvonila je moja breskvica, koju sam ostavio na krevetu u spavaćoj.
Sigurno je Olja, pomislio sam i otišao sam da je uzmem. Gore je vladala tišina. Verovatno je i Olja čula buku, pa me zove da proveri šta se dogodilo.
Uzimam telefon u ruke, smišljam šta da kažem mojoj komšinici i u poslednji čas na ekranu vidim sliku Margaretine sestre. Telefon je zapamtio poluprofil od juče. Prođoše me žmarci. Ja se njenog lika sećam od noćas, dok tonem u nju, duboko u ovu istu ženu.
- Ovo je moja žena iz drugog života о kojoj ti nisam pričao -okrenuo sam ekran prema Persidi, znajući da je radoznala i da će to shvatiti isključivo kao zezanje. Ponekad je istina najmanje uverljiva. Persa nije skidala taj neuobičajeno zabrinuti izraz s lica, koji je imala od jutros. Pogledala me je kao da sam idiot, razočarano je zavrtela glavom i izašla, noseći u ruci šoljice i poslužavnik.
- Dobar dan, Gabrijela - rekao sam sagovornici sa slike.
- Dobar dan, Mihailo, izvinite što vas uznemiravam. Znam da će vam to biti malo čudno, ali morala sam da vas pozovem.
- Nije nikakav problem.
- Znate, namerno sam vas pozvala kada Margareta nije u gradu. Ne bih htela pogrešno da me shvatite, ne želim ništa da skrivam od sestre, ali mi je ovako lakše.
- Ne bojte se - rekao sam ženi koju, u suštini, uopšte ne poznajem, ali sam noćas vodio ljubav s njom i tešio našeg sina. Šizofrena situacija. Potpuno.
- Volela bih nešto da vam ispričam. Ali najednom posebnom mestu.
- Gde god vi želite. Mislim da bih i ja imao šta da vam kažem. Gde želite da se vidimo?
- Početak Balkanske, dole kod železničke stanice, preko puta bivšeg vojnog arhiva.
Ovo je bilo pravo u metu.
- Znam koja je to zgrada. Pretpostavio sam da ćemo se tamo videti.
- Koliko vam vremena treba? - pitala je ona ljubazno nakon duže pauze. Kao da je bila u iskušenju da spusti slušalicu.
- Pola sata, možda četrdeset pet minuta.
- Ne morate toliko da žurite, da li vam odgovara da se vidimo za sat i po vremena? - kazala je blago ova žena.
- Savršeno - rekao sam i ona mi se nasmešila.
- Vidimo se - kratko je završila, a na ekranu je ostala njena slika. S čarobnim osmehom. I sa zlatnim ramom.
- Dum, dum - navratima. Proviruje zlatna griva iznad dva krupna oka.
- Jesi li živ? - pita Olja i smeši se. Istim čarobnim osmehom u zlatnom ramu od nemirne kose, koju sam milovao čitave noći.
Sličnost žene na displeju i žene na vratima bila je zapanjujuća. Mnogo veća od onog zlatnog okvira. Bila je suštinska. I nije lako mogla da se objasni.
Učestvovao sam jednom prilikom u neobaveznoj kafanskoj raspravi okupljenih filozofa, kompjuteraša, lingvista i nas književnih teoretičara о rečima i jeziku. I nekako su se na kraju svi složili da je sličnost jedan od pojmova koje je najteže objasniti, ma kako to izgledalo jednostavno.
Svako zna kada je nešto slično, jer slično nije isto, a nije ni različito. Dete ima ruku sličnu majci, ali je slična i očevoj, a opet je ruka detetova. Slično je negde između i izmiče jasnoj definiciji. Nije pola-pola, ne postoji tačan procenat istovetnosti koji dovodi do sličnosti. Kompjuteraši kažu da im to slično najviše sluđuje mašine.
Ova sličnost je moju mašinu u glavi sludela načisto.
- Alo, buđav lebac - mahala mi je s vrata i gledala me obećavajuće.
- Ćao, Olja - nasmešio sam joj se.
Kako je to izgledalo u stvarnosti, ne znam. U mojoj uobrazilji je bilo kao onaj osmeh Mikija Manojlovića u filmu Samo jednom se ljubi, pre nego što će pucati sebi u glavu. Ponovo su mi se vratile filmske asocijacije. Domaći film.
Ove dve žene sa zlatnim okvirom su se u mom životu pojavile u istom danu. U nedelju. Niotkuda. Jedna kao slika na mobilnom, druga kao komšinica. I u obe sam bio zaljubljen. Životno zaljubljen, dubinski, do kraja.
Ali u dva različita života.
Bio sam s obe, u isto vreme, na dva različita dela grada, jedne iste, kišne i olujne noći kada su udarali gromovi nad Beogradom, nad Dorćolom i Savamalom, nad Kalemegdanom koji je ležao između njih. I osećam se kao Kalemegdan. Rt afričke ploče zabijen u Savu i Dunav. Razdelnica, razmeđa, ušće. Stara tvrđava. Vekovno stanište. Pobednik. I grom.
Pukao sam.

22
Ponedeljak oko podneva:
druga žena i savamalska jabukovača

Čekao sam ispred istog onog ulaza ispred koga sam bio i juče, prvi put nakon više decenija. Kad sam poslednji put stajao ispred ove zgrade, preko puta je bio stražar JNA koja se raspala, napolju je besneo hladni rat, koji se više ne vodi, SSSR je bio supersila koja sada odavno ne postoji, a ovde su upravo izglasali ustav iz 74, i tako zabili kolac u srce jedne prilično lepe zemlje, koja je izgorela u vatrama baklji sa svog grba.
Sve je isparilo u hodnicima vremena. Umesto stražara, sad noću ovuda šetaju transvestiti i love mušterije. Napredak od stražara s puškom do žena s kitama, zgrade su prilično dobro preživele. Ostao je čitav kvart, konzerviran u vremenu i prostoru. Ljude niko nije mogao da konzervira. Oni nisu tako dobro podneli promene.
Ovde sam dolazio kao mali i uvek mi je bilo lepo. Ostavljali su me kod moje bake Branke da me čuva, kada je bila sama. A kad je Rade bio tu, i kada je bio slobodan, onda su me njih dvoje otimali od ostatka familije i dovodili me ovde. Da pokvare vaspitanje koje su mi ulivali roditelji i onaj drugi par, deda Stojan baba Natalija.
Išli smo pre podne u Pozorište „Boško Buha“ ili u bioskop na crtane filmove ako ih je bilo, pa na ćevape i koji gutljaj piva koje bi mi Rade prošvercovao ispod реnе, da ne vidi Branka, što je po modernim dečijim psiholozima verovatno presudno uticalo na ovu moju postojanu naklonost prema navedenom, inače najstarijem piću. Onda smo posle ručka obavezno išli na kesten-pire s jeseni, sladoled u leto ili žito, kada nije bilo kestenja, a sladolede još nisu počeli da prodaju.
Nije to bilo kao sada. Imaš sladoled cele godine. Imaš kesten-pire cele godine. I paradajz, i papriku. Sve stalno imaš i nikad ništa ne čekaš da dođe. Ne raduješ se prvom sladoledu posle duge zime. Sad možeš da kupiš tonu sladoleda i po najgoroj bljuzgavici. Zato on više nije onoliko sladak. Iako je mnogo bolji. Mnogo kvalitetniji. Kao tadašnji zapadni, američki о kojima smo samo slušali.
U suštini, danas su proizvodi uglavnom daleko kvalitetniji, ali su, nekim čudom, manje zdravi. I nisu onako suštinski slatki iako imaju više šećera nego pre. To mu je valjda neka crvotočina u univerzumu. Drugo objašnjenje nemam.
U ovoj zgradi mi je uvek bilo lepo. Uvek sam bio slobodan. Mogao sam da idem na spavanje kad hoću, da se budim kad hoću i da jedem slatkiše koliko hoću. Mogao sam Branki da se penjem na glavu i da je ceo dan teram da se igra sa mnom Čoveče ne ljuti se, Crnog Petra, kasnije remi i tabliće.
A onda je došao taj Novi Beograd. Tata je dobio stan, ja sam pošao u školu i sve se promenilo. U novobeogradskom stanu Radeta i Branke sam onda više radio domaće zadatke nego kod kuće, jer kod Branke nije bilo zezanja sa školom. Onda sam bežao na uživanciju kod Stevanovića, na Dorćol. Promenio sam stranu i tada su me Stojan i Nata kvarili. Novi Beograd mi je bio kazamat, Dorćol raj na zemlji. Tako sam zaboravio Balkansku i Savamalu.
Do juče.

Gabrijela je došla taksijem. Prvo sam video nogu u crvenoj cipeli, pa onda kolena i zgodnu plavokosu ženu, koju prvi put u ovom svetu vidim uživo, a u onom paralelnom sa njom imam čak i sina. Crvene cipele me više nisu čudile. Odavno sam shvatio da one same pričaju svoju priču. I one su neki multipleks 3D artefakt, samo što njega ni pičokija ne čita.
- Dobar dan, Mihailo - rekla je ona i pružila mi ruku.
- Dobar dan.
- Izvinite ako vas uznemiravam, ali morala sam da se vidim s vama - kaže ona blago. Blago je reč koja ovoj ženi u potpunosti pristaje.
- Znam - rekao sam i ja mirno i propustio je do vrata. Imala je ključ od ulaza. Ušli smo u lift i popeli smo se do trećeg sprata. Do stana koji sam sanjao.
- Znate li da sam juče bio ovde, i to baš u ovom stanu? - pitam je.
- Zaista? - bila je iznenađena.
- Rajna mi ga je pokazala. Rekla mi je da je na prodaju.
- Da, tetka Rajna ima ključeve - kazala je pomalo razočarano i porumenela je. Kao da se ponadala da ću ja reći nešto drugo.
- A šta ste vi mislili? - morao sam da je pitam.
- Ne znam, učinilo mi se... Pomislila sam...
Zbunila se i stala, spustivši glavu. Tišina. Ne pomeramo se. Čovek i žena u starom, napuštenom stanu. Ne poznajemo se, a dobro znamo jedno dugo. Ovde stranci, tamo muž i žena.
- Ja vas sanjam, Mihailo - rekla je ona na kraju i pogledala me u oči.
- Znam - odgovorio sam, ne obarajući pogled. - I ja sam vas sanjao. Telo joj se opustilo. Blagi osmeh zaigrao na usnama.
- Sanjam vas u ovom stanu, uvek u ovom stanu - prošaputala je - kao da smo u nekom drugom životu koji vodimo paralelno s ovim.
- Da - rekao sam ja - kao u paralelnom svetu. Kao san na javi. Sve je realistično i obično, svakodnevno. Ovo što nas dvoje sad stojimo u praznom stanu mnogo više liči na san od toga.
Gledala me je mirno. Staloženo.
- Znate, nemojte pogrešno da me shvatite, ja ovo sve moram da vam kažem, ali u tom snu, mi smo uvek u braku. Vi i ja, zamislite, muž i žena - sada se usiljeno smejala, kao da je naš brak nemoguća misija. Ha, ha.
- I imamo dete - nastavio sam ja s ponosom u glasu, da joj naglasim da mi taj brak nije teret, već dika.
- Sina - dopunila me je ona - lepog, pametnog sina.
- Zar vi već nemate decu? - prisetio sam se.
- O, da, imam dve ćerke, moje lepotice. Moj slatke dušice. Udata sam i imam muža koga volim - zastala je, kao da je nešto htela da kaže ali se predomislila.
- Stigli smo do muža koga volite - nisam izdržao.
- Da, volim svoju porodicu više od ičega na svetu - rekla je tiho i zagledala se negde u daljinu. Kroz prljave prozore stana.
- Malopre sam htela da kažem da svog muža volim koliko i vas volim u svom snu, ali to nije istina.
- Ja sam onaj muž iz sna koga mrzite - pokušao sam sve da okrenem na šalu.
- Ne - rekla je ona meko i pogledala me tužno.
- Vas i našeg sina volim drugačije. Potpuno drugačije.
Zaćutala je.
- Moji muški - nasmejala se na kraju i okrenula se ka meni. To drugačije je trebalo sam da shvatim. Način na koji smo prošle noći vodili ljubav ovde govorio mi je da je to bilo duboko. Do kraja. Volela me je u svetu snova kao i ja nju.
U nekom drugom životu.
- Moji muški, kojima nikada ne mogu da ispečem dovoljno prženica, da spremim dovoljno palačinki - smejala se zadovoljno i pošla ka kuhinji.
- Ovde je šporet, tamo frižider, a ovde...
Stala je.
- To je samo san. Ovde nema ničega - rekla je i osvrnula se oko sebe. - Samo jedan pust, napušten stan - njena ushićenost je splasla.
- A kako objašnjavate to što oboje imamo iste snove - pokušao sam da povratim njeno dobro raspoloženje.
- Možda ste vi samo ljubazni prema meni, a možda me i provocirate - povlačila se sada ona. - Mislite da sam neka luda žena i hoćete da vidite dokle to može da ode.
U paralelnom životu me je ona drugačije volela, ali u ovom mi čak nije ni verovala. Zazirala je od mene.
- Znate da je noćas grmelo? - pitao sam je, skrenuvši temu.
- Da, probudila me je grmljavina. Bilo je veliko nevreme.
- I u mom snu je grmelo - rekao sam i pokazao na stan, pa sam pošao do prostorije u kojoj je tamo bila naša spavaća soba. - Mi smo bili ovde - pokazao sam na mesto gde je stajao krevet.
- Ja sam ustao i doveo našeg sina koji je drhtao od straha - rekao sam, namerno preskočivši ono predivno vođenje ljubavi, pošto mi je po njenom rumenilu obraza bilo jasno da imamo iste snove.
Gledala me je čistim, otvorenim pogledom. - Tu su mama i tata - prošaputala je.
- Tu su mama i tata - uzvratio sam ja.
Odjednom sam sa ovom ženom, u praznom stanu, postao intimniji, povezan više no sa bilo kojom ženom u svom životu. A prvi put sam je sreo. Bilo je prirodno da se zagrlimo. Nežno, kao dva bića izgubljena između svetova. Kao dvoje ljubavnika koji nikada neće biti zajedno.
Kao Hemfri Bogart i Ingrid Bergman u Kazablanki. Opet mi se javlja taj film. Opet podsvest isto radi. Sviraj to ponovo, Sem. Sviraj, Sem, javilo mi se kao i kada sam sreo Olju. I kosa joj je mirisala na Olju. A nije bila ona. Bila je moja žena iz drugog života, u ovome nedostupna.
To što je Gabrijela plakala grlivši me, bilo je normalno. Žene u ovakvim situacijama plaču. Ali to što sam plakao i ja, nije baš zgodno za jednog muškarca. A grlio sam je i plakao kao malo dete. Grlio sam je kao majku koju sam izgubio, kao ženu koju nikada nisam imao, kao moje bake koje su zbrisane u istom danu. Kao što sam hteo da grlim Olju.
- Bože, deco - prekinuo nas je Rajnin glas - skratili ste mi život za tri godine. Kad smo je pogledali onako uplakani, samo se prekrstila.
- Ajde, ajde da malo sednete - pokazala nam je rukom ka vratima i gotovo nas je isterala iz stana. - E, svašta ću ja za života da vidim. Da sam vas zatekla ono da radite, pa da razumem. Lepi ste oboje, kao stvoreni jedno za drugo. Ali da mi tu plačete i ridate, e to, bogami, ne znam odakle vam.
- Duga priča, Rajna - rekao sam joj, krijući suze.
- Ne sumnjam, Mihailo, ali Rajna ima vremena za duge priče.
- Oprostite, tetka Rajna, oprostite - rekla je još uvek uplakana Gabrijela i vratila joj je ključeve od stana.
- Moram da idem - kazala je ona i strčala niz stepenice kao devojčica posle prvog sastanka. Pošao sam za njom, ali je nisam stigao.
Istrčala je na ulicu i zaustavila taksi. Mahnula mi je stidljivo, a onda mi se još jednom ponovila prošla noć.

Noga u crvenoj cipeli koja nestaje u vozilu. Jantar. Paralelni životi.
Druge planete. Kada ću se probuditi iz ovog sna i odleteti kao leptir? Znaci sa artefakata su podivljali i krenuli da huje kroz mene.
Opet sam otišao. Iz Balkanske ulice, pored železničke stanice, na veliki trg nekog velegrada na nepoznatoj planeti. Klečim na kiši pored crvenih cipela na tlu i plačem.
Tresem se, urlam.

- Mihailo, sine - trgao me je Rajnin glas i da me ova stamena žena nije pridržala, pao bih.
- Ajdemo gore - kazala je i odvukla me do otvorenih vrata lifta kojim je sišla za nama.
- Znala sam ja da tu nisu čista posla. Prvo si se ti pojavio juče, a onda je ona zvala rano jutros i došla po ključeve. Kо bajagi da pokaže stan kupcima. Kao da je neko lud da kupi onaj stan.
Gledam je dok nam sipa rakijicu i povezujem. Šljivka koju mi je dala nije mi smetala. Trebalo mi je nešto ovako oštro i počinjem da se navikavam na ovo srpsko mleko od šljive pod stare dane.
- Njena majka je ona Svetlana? - pitam pošto sam sve povezao.
- Da, i njena majka se zove Svetlana, ali... -
- I zbog nje su morali da odu Branka i Rade? -
Gledala me je bez reči. Konačno je Sirano de Votson odneo pobedu. Sve sam povezao. Rade se spetljao s tom Svetlanom, a Branka je poludela. Marina i Gabrijela onda mora da su Radetove ćerke! Užas!
Iako, u suštini, to nije bilo rodoskrvnuće jer je moj otac Jovan usvojen, opet je to nekako gadno. Ili nije? To je samo neki znak.
- Ti stvarno ne znaš? - pitala me je i nasula nam po još jednu čašicu.
- Ne, znam - rekao sam i trgnuo tu još jednu kao pijanci koji su se još od ranog jutra skupljali u Kolarcu i drmali svoju dozu dok smo se mi studenti tresli nad svojim čajem s limunom, prestrašeni od ispita koji nas tog dana očekuje.
- Dobra ti ova šljivka - prekinuo sam lažnu napetost jer nisam znao ni šta bi otprilike bilo to što ne znam. Nisam znao više ni na kojoj sam planeti ni u kom životu. Spavao sam sa svojim polusestrama!, prošlo mi je kroz glavu. Ne, još gore, sa svojim polutetkama!, odgovorio mi je Sirano de Votson koga je rakija očigledno vodila do lucidnih zaključaka. Pružio sam ruku za treću čašicu.
- Ovo je jabukovača, profesore. Sećam se ja da vi Mihailovići slabo podnosite šljivovicu. Tvoj Rade je mogao da popije bure mornarskog ruma, što bi svakom drugom spalilo stomak, ali nije mogao ni čašicu domaće šljive.
Ova mi je čaša zastala u grlu. A šta ako je Jovan zaista njegov sin? Zašto bismo i Rade i ja bili gadljivi na šljivovicu kada nismo u krvnom srodstvu?
- Vidim da ti mnoge stvari ne znaš, veliki, mali dečko moj - kazala je Rajna sličnim tonom i rečima kao Klara, pojačavši samo ovu moju paranoju.
- Hoćeš da mi kažeš da mi je Gabrijela polusestra, izvini, polutetka? Kao i njena sestra? - lupio je moj Sirano de Votson koji nije znao da pogodi ni vrstu rakije koju je pio.
- О čemu ti pričaš? - sad je ona zurila začuđeno u mene, a onda joj se lice u trenutku promenilo, kao da ga je neki duh iznutra prosvetlio i ona je počela da se smeje kao luda.
- Ti si mislio da su Gabrijelina majka i tvoj Rade - pa je kriveći se od smeha srednjim prstom jedne ruke par puta krenula kroz stisnuti kažiprst i palac na drugoj, što je u njenoj izvedbi simbolizovalo dugotrajni, više puta ponovljeni seksualni čin. Isto to je radila i Persa, a dobro sam znao još jednu svoju bivšu, novobeogradsku komšinicu, koja je umela često da pokaže isti znak. Prođoše me trnci, ali se nisam dao i vratio sam se na stari put.
- Pa, jesi li mi ti prošli put rekla...
- Šta sam ti rekla?
- Pa za Radeta i Svetlanu - kazao sam, a ona se uozbiljila.
- Rekla sam da su Rade i Branka morali da odu zbog te tvoje lepe Cece, koje se sećaš. A morala je da ode i ona. Posle nekoliko meseci se ovde uselio Franc František, Slovenac, koji se oženio klinkom koja se isto zvala Svetlana, maloletnom ćerkom gazdarice kod koje je Franc stanovao pre nego što mu je vojska dala ovaj stan. Zato im se ćerke i zovu Margareta i Gabrijela.
Pao mi je kamen sa srca i uopšte mi nije bilo žao što je Sirano de Votson doživeo još jedan poraz. I što se tiče Radeta, a i što se tiče rakije.
- Znači deda se petljao sa prvom Svetlanom? - pitao sam samo da potvrdim.
- Ne - rekla je ona odmahnuvši rukom i pogledala me ispod oka.
- Tebi je izgleda samo to na pameti?
- A šta bi moglo drugo da bude?
- Mislimo li ti i ja na istog Radeta - ponovo je nastavila pitanjem umesto da odgovori. Rajna je podizala ulog u razgovoru, potencirala dramski momenat.
- Skrati Rajna i pređi na stvar. Pojma nemam i ne pretpostavljam о čemu pričaš. Moj Rade i ta Svetlana koje se sećam, kakva je njihova priča?
- Tragična - rekla je ona i nasula nam opet do vrha. Da se preliva.
- Rade je ubio Svetlaninog muža - ispalila je kao grom. - I još jednog oficira. Navodno je on ranio i jednog tvog bivšeg kolegu, tada profesora na Filološkom fakultetu, koji je ostao u kolicima posle toga. Više nije predavao, postao je disident. A sve se događalo tamo, u stanu - rekla je i pokazala mi rukom.
- E, sad mi je pao kamen sa srca. Rade nije švaler nego je ubica - rekao sam i otpio. Ništa joj nisam verovao. Ni reč.
- A ja sam videla da su iz stana izneli još jedan leš. Ženski. Ni ja nikada nisam saznala kо je bila ta žena.
- I nju je Rade ubio - smeškao sam se kolutajući očima.
- Nije. Nju je smakla Branka, tvoja baka, mislim da je ona i ovog profesora ubogaljila, a ne Rade.
E, ovo je tek bila glupost.
- I kada se desio taj pokolj u kome su učestvovali moja baba Modesti Blejz i njen Vili Garvin? - nastavio sam ne krijući ironiju.
- Pred usvajanje ustava ’74. Posle falš obračuna sa hrvatskim nacionalistima i srpskim direktorima. U vreme kada se zaista raspala Jugoslavija. Ono posle, devedesetih, to je bio samo odloženi orgazam. Znaš, kao oni istočnjaci, odlažu ga, odlažu, pa posle kad prsne, mozak im iscuri kroz jajca - naglasila je poslednju reč, pomalo zastareli naziv za testise, koji odavno nisam čuo. Ali mi je i ovaj izraz bio poznat i ponovo sam se setio i Perse i te bivše komšinice s Novog Beograda.
Ove tri komšinice kao da su bile izlivene iz istog kalupa iako različite. Paralelni životi. Paralelne komšinice, vinova loza i Las Vegas u Beogradu. Ako nastavim ovako, poludeću.
- I sve to kad sam ja imao šest godina?
- Bio si mali, samo toga se sećam. Ne znam tačno koliko si imao godina, bilo je to davno. Nije Rajna baš sveznajuća - nasmejala se i ustala.
- Danas nemam ručak - rekla je - ali ću nam spremiti nešto na brzinu, grize ova rakija.
- Meni prija - odgovorio sam i uhvatio kristalnu flašu da sam natočim. Da se od rakije otreznim, jer mene ovde neko gore pijanstvo hvata.
- Znači, moj Rade, Vili Garvin, i njegova Modesti Blejz, Branka su pobili pola zgrade, a onda zapalili sa svojim unukom na Novi Beograd, kao da ništa nije bilo - zaključio sam.
- Otišli su, profesore moj, da te ispravim, a ništa nisu zapalili. Oni su navodno bili na dužnosti, a na nekoliko dana pred usvajanje tada novog ustava nikome nije bila potrebna vojno-obaveštajna afera. Sve je zataškano, novine nisu objavile ni redak. Tada se na televiziji i na radiju nije ni pričalo о sličnim stvarima. Svetlana, kojoj su Branka i Rade spasli život bila je dugo na VMA, a njenom mužu se zvanično srušio avion, profesor je navodno imao saobraćajnu nesreću i tako redom.
- Nego, gde ti radiš Rajna? - palo mi je na pamet da je pitam pošto sam video da je veoma dobro obaveštena о stvarima о kojima se ne govori često. Ili se ne govori nikad.
- Radim pola radnog vremena zbog astme - rekla je posle dužeg ćutanja.
- To sam shvatio, ali gde? - bio sam uporan pošto mi nije odgovorila.
- U civilnoj službi - rekla je na kraju, ma šta to značilo.
Oboje smo znali da ovaj odgovor neće moći da opstane. Opet tišina. Samo zveči kristal u mojim rukama.
- Ja sam kadar tvoje Modesti Blejz i njenog voljenog Vila Garvina, kao što si rekao. Mora da si video Brankine slike iz mladosti? Kao da je onu Modesti iz stripa neko preslikao s njih. Rade nema veze s onim muškarcem.
- Lupio sam, Rajna. Profesorska duhovitost.
- Podsvest je čudo, Mihailo. Sir, slanina i luk. Može? - rekla je i udarila me tim pitanjem opet pravo u podsvest. Opet je ovo poznato, već viđeno.
- I rakija mi je dovoljna - rekao sam kao pravi pijanac, ne uspevajući da kopam po svom mozgu ispod ovog leda od svesti koji se trenutno natapa jabukovačom. Ni sa ledenim bregom na vrhu ne znam šta ću, a ne da sad ronim i otapam onaj veći deo pod vodom.
- E, vi, Mihailovići, glave ćete mi doći - rekla je i uzela mi kristalnu flašu iz ruke.
- I šta je posle bilo sa tom prvom Svetlanom, osim što se ugojila - pitao sam preko zalogaja sira koji je u meni, ovako sa slaninom, probudio potpuno drugačije uspomene. Sećanja na tu novobeogradsku komšinicu i na nešto čemu sada nije bilo mesta.
- Preudala se. Upoznala je nekog inženjera Atanasijevića, čini mi se i posle nekoliko godina se udala za njega. Tamo krajem sedamdesetih su dobili i dete.
- Ćerku? - poslednji gutljaj rakije mi je zastao u grlu.
- Da. Ćerkicu. Slatko detence, kao anđeo. A bogami je porasla u lepu devojku. Skoro sam je videla. Obe Svetlane iz ovog stana su rodile lepe ćerke.
- A da ne znaš možda kako se zove - pitao sam, sluteći jedini mogući odgovor.
- Normalno da znam. Zove se Olivera Atanasijević. Olja.

23
Ponedeljak po podne:
beogradski trougao i stare fotografije

Namerno sam rekao taksisti da ne idemo Balkanskom, pa na Terazije i dole Francuskom, što je najkraći put, nego da obiđemo oko Kalemegdana, da idemo uz savsko pristanište za turiste, pa pored Nebojšine kule i Donjeg grada do Dušanove i Dorćola. Hteo sam da prođem Ušće i Kalemegdan, da bacim pogled i na Novi Beograd. Da potonem do kraja u Bermudski trougao svog života.
Savamala - Dorćol - Novi Beograd. Sava, Dunav, Kalemegdan.
Već mi je svega bilo dosta, a kod kuće su me tek čekale fascikle iz onog bunkera u ormanu, artefakti i Olja. Čekala me je ta večera sa gospođicom Atanasijević.
Ako mi je pao kamen sa srca kada sam shvatio da Margareta nije moja polusestra-tetka, kao ni čarobna Gabrijela, nisam mogao da se otresem misli da bez Radetove i Brankine neverovatne akcije u maniru strip junaka, ne bi bilo Olje.
Rajna mi je rekla da njoj i dan-danas nije baš najjasnije šta se zaista dogodilo. Svetlanin muž je bio pilot - bez ijedne mrlje u karijeri. I ranjeni profesor je bio čovek na svom mestu. Oni sigurno nisu bili ni strana, ni domaća agentura, kako se to tada zvalo, ali se jesu okupljali i jesu hteli s tom nepoznatom ženskom osobom da uklone Svetlanu. Lepu domaćicu iz naše zgrade. Oljinu majku.
Ženu su jedva spasli na VMA. Zašto su muž i ovi ljudi hteli da je uklone i da li je to uopšte prava istina - to niko ne zna, pa ni sama Svetlana nije znala. Ili nije smela da kaže. A onda su zaverenike moja Modesti Blejz i njen Vili Garvin, Rade, počistili.
- Znaš, tamo kad su srušili one dve zgrade u Njujorku, Rade je usred noći banuo ovde kod mene - rekla mi je na polasku Rajna. -Prvi put da sam ga videla stvarno zabrinutog. Tada mi je rekao da ćeš verovatno da dođeš jednog dana, i da ti onda slobodno kažem sve ono što me budeš pitao.
- Rade?
- Da, Rade. Ovde je prespavao i nekoliko noći pre nego što je otišao, tamo u jesen 2001.
- A gde je otišao?
- To mi nije rekao - slegla je ramenima. - Da znam, kazala bih ti. Kao što sam ti i ovo malo ispričala jer mi je Rade tako rekao.
Dok je govorila о Radetu uporno je gledala u zid. Setio sam se kamere i upaljenog televizora. Video-nadzor ulaza!
- Nemoj mi reći da si ti znala da ja dolazim?
- Očekivala sam. Nisam znala. Da sam znala, ne bih gledala noću kako dole u ulazu guze one sisate muškarce u suknjama, a oni mešaju kao da su žene. Mene to ne interesuje, mada nisam znala da vi muški tako lepo umete da ga primite - postala je lascivna i sada opet pokazala sličan znak rukama kao i malopre. Samo sada kažiprst nije stajao pravo uz palac, što je podsećalo na ženski polni organ. Sada je to bila okrugla rupica u koju je prst jedva ulazio. Opet poznato. Dugi, negovani prsti nalakiranih noktiju i nedvosmisleni znak.
- Pa, ja pre četrdeset i osam sati nisam ni pomišljao da ću doći ovamo. Nisam znao ni da li zgrada još uvek postoji. A Radeta nema više od deset godina - prenuo sam se od daljih upoređivanja njenih pokreta sa bivšim i sadašnjim komšilukom.
Približila mi se i lupila me nežno onim istim kažiprstom nekoliko puta po čelu.
- Sve je tu, dečko moj. Sve je tu.
- Ne, nisi mi odgovorila na pitanje. Kako si ti znala, a ja nisam znao da ću doći? - sad sam već počeo da se nerviram.
- Nisam znala - otresla me je ona prilično grubo, kao da se ljuti. - Bila sam spremna na to. Tamo negde od utorka, srede. Shvatila sam da je počelo.
- Šta je počelo, Rajna?
- Pa vidiš valjda - pokazala je prema stanu u kome sam bio sa Gabrijelom, na unutrašnjost zgrade u kojoj smo se nalazili, kao da pokazuje na sve ono što je počelo da se događa i da dobija na ubrzanju.
- Ja sam ovde i ne nameravam da idem - kazala je nevezano za našu priču, a onda počela da kašlje i da se guši. Dala mi je znak rukom da idem i zatvorila vrata.
Sada dok sedim u taksiju, zadovoljan što smo upali u popodnevni špic i što praktično milimo pored železničke stanice, pokušavam da se saberem ako je to uopšte moguće jer mi se čini da ću sve manje imati vremena za sabiranje, a sve više stvari i događaja koje treba sabrati.
Znači, od mojih ljubavno-erotskih vratolomija imao sam u nekoliko dana: deflorisanje jedne bake, plakanje sa lepoticom u praznom stanu, pogubljeni ručni seks sa njenom sestrom i celonoćno češkanje temena ženi u koju sam ranije bio nesrećno zaljubljen. Ono u poslastičarnici ne računam. Da, i saznao sam da su mi deda i baba ubijali po komšiluku u vreme kad su mene vodili da gledam Crvenkapu i Bambija.
Konačno smo izbili na pristanište. Dok polako idemo tramvajskim šinama, jer je tu valjda manje rupa, gledam u Novi Beograd i pokušavam da se setim kada sam poslednji put prešao Savu?
Breskvica se umilno oglašava. Zlatni ram. Gabrijela. Imam ton, nemam sliku.
- Izvolite - kažem i čujem u pozadini objavu polaska aviona na letu za Ljubljanu. Ne čudim se mnogo što Gabrijela odlazi. To je već uhodana šema.
- Hvala vam, Mihailo - kaže žena s druge strane - hvala vam puno. Ovo mi je mnogo značilo.
- I meni - rekao sam.
- Putujete negde? - pitam, zabave radi. Znam da putuje, odlazi, nestaje. Gabrijela je oborila rekord u brzini.
- Idem kući, u Maribor. Ovde smo se okupili kod mame za vikend.
- Srećan put - rekao sam, jer ništa drugo pametno nisam mogao da kažem ovoj ženi s kojom sam u drugom životu imao sina. S kojom sam bio intiman kao ni sa jednom drugom ovde. S kojom sam danas skupa plakao na mestu starog zločina.
- Mogu samo nešto da ti kažem - spustila je glas i prešla na ti.
- Reci - uzvratio sam joj, a spikerka na aerodromu je uputila po-slednji poziv.
- Mislim da to nije samo san. Da je to neki drugi život - rekla je ona.
- I jeste drugi život.
Pauza.
- Znaš li, onda, da sam opet trudna? - upitala me je. - Tamo u tom drugom životu. Ovde više ne mogu da ostanem u drugom stanju.
- Sada znam.
- Vidimo se onda ljubavi - kazala je zadovoljno - noćas.
I otišla je u Maribor, preko Ljubljane. A ja sam obrnuo krug oko Kalemegdana i taksi me je ostavio na Dorćolu. Na vetru koji je počeo da duva. Dobro je da bar ne pada kiša, pomislio sam i ona je tog časa počela da sipi. Po danu koji je osvanuo vedar i lep.
Opet zlatni okvir na telefonu. Opet ćerka jedne od dve Svetlane sa Savamale. Šta bi ovde rekao Pero Zubac? Na beogradske kiše, savamalske Svetlane i njihove ćerke?
Sumorno lice uokvireno zlatnom kosom pojavljuje se na displeju. Upućuje mi tužan, pijani pogled. Očekujem da je ovo najava za put u Singapur ili bar u Moskvu.
- Dobila sam - kaže Olja umesto toga - nema ništa od večere.
- Hoćeš da ti donesem nešto iz prodavnice ili apoteke? - pitam je.
- Tu su mi još drugarice, sve će mi srediti. Ako hoćeš, ti dođi malo kasnije - zastala je i pokrila usta da niko ne čuje - da me češkaš. - Dopustiću ti - sada se blago nasmejala i prekinula vezu, a ja sam namerno otišao do supermarketa da usput malo pokisnem i da napunim frižider. Ne znam kako bih podneo još jedan aerodrom u nekoliko minuta.
Nisam baš bio siguran kakva će sad biti večera kod Olje, pa sam se obezbedio da mogu da uletim s nekim svojim skromnim kulinarskim iznenađenjem. Naravno, ponestajalo je i piva.
Otključao sam vrata poprilično spolja mokar od kiše, iznutra od znoja zbog teških kesa koje sam teglio i ušao sam u topao stan u kome je vladao tihi RAT KLASE 1 na 1. Miris Oljine kose vladao je vazduhom spavaće sobe i kupatila kao potpuni gospodar, ali je ostalim delovima stana dominirao oštar zadah starih papira.
Sve me je ovo podsetilo na Žanu i Stojana, koji se nikada nisu sreli iako sam s oboje živeo u ovom stanu. Voleo sam kad ovako uđem da me zapahne miris žene i da ka meni priđe lelujava Žanina figura. Ona me je uvek ljubila kada bih se vratio kući, kao da sam dolazio s nekog dalekog puta. A imala je vragolast jezik, kao nijedna druga žena.
Stojan bi samo podigao ruku i nakašljao se, pažljivo bi me pogledao i rekao nešto u stilu: „Gde si, uzdanice moja, opet su te neke koke očerupale. E, da sam nešto mlađi, pa i mene da vodiš na čerupanje...“ Kao da i on i ja nismo znali da je Nata bila jedina u njegovom životu.
Taj je nepogrešivo znao kada sam bio u šteti, kada me neko iznervira ili kada me uhvate crne misli. Što se tiče privođenja riba, tu nikada nisam imao problema sa trojicom deda, a bilo je i onih useljivih, koje su me vukle kod sebe kući. Ovde je, uz sve Stojanovo gunđanje da sam dosta terao kera i da bi trebalo da se skrasim, godinama bio pravi defile žena.
Kako neka moja uđe na vrata, Stojan se pozdravi i pravo u svoju sobu. Onda je sedeo za stolom i ozbiljno premetao dokumenta, sređujući orman i pišući feljtone uglavnom u svojoj glavi, mada je umeo da zapiše i po koji red. Posle, kada ženska ode, a on otvori vrata, osećao se uvek ovaj reski miris starog papira.

Kada sam raspremio kese i još malo motao gomilu informacija i događaja po glavi, ne smotavši ništa što bi zdrava pamet mogla da prihvati, stao sam neodlučan između artefakata i onih tajnih fascikli, koje su bile skrivane u duplom dnu starog ormana. Možda je to što je bilo u njima i trebalo da ostane skriveno. Živeo sam i do sad bez ovih fascikli, ali sam isto tako živeo i bez popisa prozora i megalomanske sportsko-kockarske vizije Begrada na reci.
Artefakte sam bar načeo i znam о čemu govore, a ove fascikle, još posle razgovora s Rajnom, neprestano će me kopkati. I tako sam se odlučio za dno ormana, što je opet imalo veze s artefaktima jer da nisam njih krio u ormanu, ne bi se pojavile fascikle koje su ih sada pretekle na polju moje radoznalosti. Sigurno se ne bi samo od sebe otvorilo ovo dno i one bi još dugo ostale tu gde su ležale godinama.
Skrivenih fascikli je bilo poprilično. Dosta teških, debelih, i dve-tri tanke. Uzeo sam najveću, iz koje je kipelo, i najtanju. Najveća je bila od onih tamno-zelenih, kakve sam često viđao kod Radeta. On je uvek imao iste. Vojne, valjda. Tanka je bila od starog, narandžastog kartona.
Na brzinu sam pregledao kršinu od papira koju sam dovukao na kuhinjski sto pre nego što sam video to duplo dno i tu sam, onako na brzinu, pronašao tri artefakta, kao da su bili slepljeni. Nešto tamnocrveno su imali po ivicama ali je to odmah spalo s njih kao prašina.
Lako sam ih rastavio i pogledao. Nekako mi nisu ličili na one koje sam već počeo da prepoznajem. Ovi su mi bili drugačiji. Već na prvi pogled nisu bili onako uredni kao oni popisi vina i prozora.
Onda sam shvatio da je pored njih bilo još nekih musavih i sle-pljenih papira, koji su se s vremenom sjedinili s tom tamnocrvenom masom na njima. I sve me je ovo podsetilo na jednu od retkih svađa Stojana i Natalije, kada je on po običaju držao neke papirčine po stolu dok je ona pravila sirup od višanja.
Valjda je jedna flaša pukla ili ispala babi iz ruke, znam samo da sam ušao da vidim šta se događa i da sam zatekao pun sto papira koji plivaju u lepljivom sirupu. Deda je vikao, a dobra Natalija mu nije ostajala dužna. Pljuštale su optužbe, a onda se ona rasplakala i zalupila vrata njihove sobe za sobom dok je Stojan ostao da spasava dokumenta i briše prosuti sirup, ne dopuštajući mi da mu pomognem. Sad sam, kojih trideset godina kasnije gledao u artefakte koji su još uvek bili umrljani nečim što je podsećalo na zakoreli sirup.
Ne budali, pomislio sam koreći samog sebe. Mnogo sam počeo da tonem u prošlost. Ovi su se artefakti verovatno umrljali jer sam ih pritisnuo uz one flekave papire, zaključio je Sirano de Votson koji je opet nogama čvrsto stajao u 21. veku. Zasad sam imao osam od dvanaest. Prešao sam dve trećine puta, a to i nije bilo tako loše. Ostatak papira sam bez greške strpao u kesu. Fotokopije nekih starih knjiga i neobjavljenih feljtona drugih feljtonista, papirčine prepune prašine ne verujem da će ikada više nekoga zanimati.
Stavio sam pred sebe veliku zelenu fasciklu pričvršćenu po tadašnjem običaju gumicama, koje su se inače koristile za zimnicu. Gumice su bile krte i lako su popustile. Udahnuo sam vazduh i otvorio je. Video sam fotografiju teškog scania kamiona, kojem je otišao branik i malo se ulubio. Pogledao sam datum na poleđini slike i samo letimice bacio pogled na ostatak fascikle. Onda sam je zatvorio brže nego što su popustile stare gumice.
Kao dan-danas se sećam tog dana. Bilo je to u vreme kada nisu postojali mobilni telefoni. Vojnik i ja smo išli u bioskop Kozara da gledamo Bilo jednom u Americi, sa Robertom Denirom i Džejmsom Vudsom u glavnim ulogama. Ono kada prijatelj izdaje prijatelja. Film koji se završava Denirovim osmehom, koji je meni uvek bio simbol opraštanja sa svojim životom, dokaz da čovek u jednom životu može dva puta da umre.
Otpratio sam Vojnika do Zelenog venca, i tu smo dugo pričali о filmu, palili se, čudili kako je Vuds mogao onako sve da uzme Deniru, kleli se da nikada nešto tako ne bismo mogli da uradimo jedan drugom. Bili smo pod jakim utiskom filma i gotovo da mi je bilo žao što ne idemo zajedno kući, jer sam ja to veče ostajao kod Stojana da spavam.
Ćale, keva i obe babe su otišli na neku svadbu kod Jovanovog kolege s posla dan ranije, jer se njegova majka gadno razbolela spremajući svadbu, sestra nije stigla iz Nemačke zbog nekog štrajka, a buduća tašta se ukočila pa im je hitno bila potrebna pomoć iskusnih ženskih ruku. Trebalo je da mi muški idemo sutradan Radetovim kolima.
Nešto nisam bio lud za svadbama u to vreme, pa sam sa Vojnikom pravio plan kako da to eskiviram, mada sam znao da će biti teško.
A onda se nasred Zelenog venca, uz škripu kočnica, između autobusa zaustavio tamnoplavi BMW iz koga je izašao Rade belji od papira. Sa njim je bio Stanoje, oči mu upale, krvave, skupio se nekako, ne možeš da ga poznaš.
- Našli smo ga - Rade je rekao nekome u policijsku motorolu.
- Hvala bogu - zapanjilo me je što sam s druge strane čuo Stojanov glas.
- Odbacite ovog momka kući - rekao je Rade pokazujući na Vojnika nekom tipu koji je izašao iz drugih kola, a onda me je bez reči uhvatio u zagrljaj pa me je stegao kao da će mi isterati sav vazduh iz pluća.
- Šta je bilo, deda? - pitao sam ga, a on me je pogledao i rekao: - Ništa se ne boj, idemo kod Stojana.
- Je li baba Nata? - pitao sam sluteći šta je moglo da se dogodi i oči su mi zasuzile.
Stanoje je samo klimnuo glavom i seo u kola. Dok smo stigli do Dorćola, oči su mi bile pune suza. Stojan je sedeo ovde, u tada novoj kuhinji. Nije imao snage da ustane. Samo je raširio ruke i zaplakao. Suvo. Bez suza. Iz duše.
- Jeste li mu rekli? - čuo sam ga kako pita ovu dvojicu, koji su ćutali. Stanoje je seo i zario glavu u šake, a Rade je prišao i pomilovao me po glavi.
- Slušaj sine - kazao je - nemoj da se plašiš. Ništa. Neko ima majku, neko ima oca, a neko ima sve. Ti si imao sve. Sada imaš nas trojicu. Tri musketara.
Kako drugačije da kažeš klincu od sedamnaest godina da je izgubio oba roditelja i obe bake. U istom času. Na Ibarskoj. U sudaru s kamionom, kad je Jovan, najdosadniji vozač na svetu, u velikoj brzini na praznom putu prešao na drugu stranu.
Prve fascikle mi je bilo dovoljno. Odavno sam razmišljao о tome, о podudarnostima sa kasnijim, istovetnim događajima. A šta si očekivao?, pitam samog sebe i lakomim se oko one tanke, narandžaste fascikle koju sam izvukao skupa s ovom. Zelena mi je bila dovoljna.
Ipak, hrabro otvaram i narandžastu, znajući da ću se vratiti i na onu zelenu. Ova je tanka, računam, bolja za početak, dok se ne uhodam, i šta god da je u njoj ne može ga biti puno. Opet fotografija. Mnogo manja, mnogo starija od kamiona. Na njoj neka mlada žena, koja neverovatno podseća na moju majku Zvezdanu. Vidi se da je žena u drugom stanju, iako je u mantilu, a pored nje Natalija, lepa i vitka kao devojčica s jedne i markantni Stojan s druge strane. Smeju se, kao da razgovaraju s onim koji fotografiše.
Na poleđini izbledeli datum 2.3.1941. i umrljana slova u kojima se nazire reč „Beograd". Prepoznajem način na koji je Stojan pisao brojeve, ukoso, jednako, kao da ih štampa, prepoznajem i njegov rukopis, u onom „Beograd", a dobro znam da je on na svim fotografijama, kao stari arhivski službenik, uvek upisivao datume, kao i mesto na kome je snimljena fotografija.
Onda još jedna fotografija, malena, sa reckavim ivicama, starinska. Žena stoji u trpezariji u starom stanu na Dorćolu, u rukama drži bebu. Na pozadini slike ćiriličnim krasnopisom koji nije zvaničan, Stojanov već nekako razlistao, mekši piše:

Mome Moši,
Ester i Rahela.
26.03.1941.
Posle kiše dolazi sunce,
Naše malo sunce,
Naša Ester, naša Zvezda

A meni suze u očima. Srce mi se steglo još malopre, kada sam video onaj kamion. Kada sam prvi put video ubicu, kada sam se prisetio tog dana, sahrane, svega, ali nisam zaplakao. Zato sada plačem. Zbog Ester, zbog moje mame, Zvezdane, koje odavno nema više.
Tu je još jedan dokument, žućkasta, izlizana krštenica sa oznakom FNRJ, izdata 1946, pisana rukom: Zvezdana Stevanović 15.03.1941.
Prisetio sam se one gomile papira koju sam malo pre ovoga pobacao u kese i čitavog svežnja neke stare medicinske dokumentacije, koja se našla sa fotokopijom knjige о Titu i Rankoviću. Kopam po kesama i na dnu nađem žut, sav brašnjav list koji samo što se ne raspadne u ruci, bolnički dokument iz 1940, na ime Natalija Stevanović. Slova otkucana pisaćom mašinom su izbledela, jedva se poznaju.
Čim sam video prvu fotografiju one žene, Rahele, sve mi je bilo jasno. Kao da sam video moju Zvezdanu. Njeni obrazi, kosa, nos, oblik usta. Zvezdana nikada nije ličila na Stevanoviće, a baba Nata je na slici snimljenoj nekoliko dana pre Zvezdanog rođenja vitka. Nema stomak.
Gledam u sliku žene i bebe. Da li je moja majka ikada ovo videla? Da li je znala?, pitam samog sebe, a znam da nema kо da mi odgovori. Sve je pokopano. I svi oni su mrtvi. I mama, i moja Nata, i ova moja jevrejska baka Rahela, koju nikada nisam i nikada neću upoznati.
Onda sam sve još jednom pregledao, za svaki slučaj, da ne umišljam nešto i shvatio sam da datumi na fotografijama mogu da budu lažni, ali očigledno žena na njima nije. Prava je i Zvezdanina krštenica izdata tek nakon okupacije 1946. Onaj dokument iz bolnice nisam baš skroz shvatao, ali mi je jedna reč bila potpuno dovoljna: Hysterectomia.
Beograd. Okupacija. Mala, jevrejska beba i dvoje Srba koji se vole, ali ne mogu da imaju decu. Nije baš teško povezati. Na Dorćolu je, inače, pre Drugog svetskog rata bila jevrejska četvrt. Oni su vekovima pretežno živeli u tom kraju grada, ispisujući istoriju Beograda i Dorćola sve dok nije došao mrak i teror u liku nacističkih vojnika.
Znam da su Stojanu i Nataliji, dole u starom stanu, sve komšije bili Jevreji. Pominjali su oni tu Rahelu i Mošu, kako su pre rata zajedno išli na balove, u Košutnjak, kako su skupa pekli paprike i ostavljali zimnicu. Tek posle okupacije je iz izbeglištva došla Božana, Persina majka, sa svojom maćehom, u stan preko puta, gde su oni živeli.
Kako su izveli to opasno usvajanje i zadržali bebu? Ne znam. Znam samo da mi neko izmiče koren kojim sam ukopan u ovaj život. Kao da me čupa iz njega i hoće da me odvuče nekud.
Stojan nije moj pravi deda, prošlo mi je glavom dok sam stajao iznad njegove tanke fascikle. Nije onda ni Stanoje, shvatam i ne mogu s tim da se pomirim. Deda ti je Moša. Tako gledano, nije ni Rade, za njega se uvek znalo da je usvojio tatu i uvek mi je bio deda isto koliko i Stojan. Nijedan od njih mi nije bio rod po krvi, a od mene su napravili čoveka.
Bili su oni moji musketari. Trojica hrabrih. Trojica velikih. I baka Branka, i moja Nata. I moja mama. I moj tata. I dok su se neki crni oblaci ponovo skupljali nad Dorćolom, meni su, po kо zna koji put u tom danu, zasuzile oči. Sedeo sam i tiho plakao u tišini stana koji je mirisao na Olju i Stanojeve papire.

24
Ponedeljak predveče:
vizantijske poruke i mobilni u rerni

- Biiip, blink, blink - svetlela je i pištala moja mobilna breskvica i trgla me iz utapanja u moru tuge, pa sam je onako raznežen uzeo u ruke da je umirim. Bože gospode, pa ovaj mobilni je kao domaća životinja, pomislio sam kada se telefon smirio čim je stao u moj dlan. Kao da mu treba moj dodir. A i ja sam njega nekako zavoleo. Na prvi pogled i za jedan dan.
Gledam ga shvatajući da sam malo šenuo i nešto razmišljam da li se uopšte mi sećamo više kako je bilo bez mobilnih telefona. Kako je kad izađeš na ulicu i odeš da prošetaš, a nemaš mobilni u džepu? Ili, ne daj bože, da odeš negde, na put bez mobilnog?
Ja sam ga još i isključivao, često sam morao zbog predavanja da mu isključim ton, ali nisam ni đubre išao da bacim bez mobilnog u džepu. Nekako sam postao zavisnik od mobilnog. Što se tiče ove lude breskve, PeacHOKIA Universe M, ona kao da je stvarala još goru zavisnost.
Bilo kako bilo, vratila me je iz prošlosti, zaustavila suze. Telefon me je upozoravao da imam okruglu heksadecimalnu cifru propuštenih poziva, poruka i nepročitanih mejlova otkad je pičokija bila uključena. A to nije deset, nije ni sto, nego okruglo dvesta pedeset i šest.
A kako su me onda zvale Gabrijela i Olja?, pitao sam se, pošto su njihovi pozivi najnormalnije prolazili, da bih se brzo setio zlatnog rama i mog kratkog sinoćnjeg petljanja oko PeacHOKIE. Nešto sam mu očigledno uradio pa je propuštao samo one zlatne. U suštini sam jedino s njih dve i hteo da se čujem.
Propušteni pozivi 16, poruke 22, mejlovi 135, Fejsbuk 83. Mejlovi i Fejsbuk još od utorka, doduše, od kad nisam dohvatio računar, ali obrni-okreni puno. Puno za jednog živog čoveka, orijentisanog prema literaturi.
Gledam zamišljeno u telefon razmišljajući о ovom brdu od viška informacija i onda shvatim da mi Margareta nije dala punjač. Ne znam kako se supermobilni puni. Pažljivo ga sad razgledam i nigde rupice. Pritiskam sa svih strana, uzmem Stojanovu lupu i tek onda dole vidim nešto što liči na vratanca. Pipnem, ništa. Zadržim prst malo duže, vratanca ulegnu, otvore se i iz njih ispadne kuglica na tankoj niti s koje je lako skinem.
Deluje mi kao da je za uvo. Neka blutut slušalica sigurno. Probam i telefon je odmah prihvati. Super stvar.
Najviše propuštenih poziva je od Tome Vojnika. Okrećem ga tako što sad s ovom džidžom u uvetu samo pomislim okreni i fiksiram pogledom njegov broj. I telefon sluša. Kao kuče. Vojnik se javlja posle trećeg zvona.
- Šta je s tobom, čoveče. Jesi živ? Gde si, bre, Džedaj?
- Tu sam. Kod kuće. Petljam se sa našim artefaktima i Stojanovim fasciklama. Poispadala mi sva ona njegova stara dokumentacija u sobi.
- Nemoj mi reći da zbog ormana nisi došao na posao?
- Nije samo to...
Hteo sam da pomenem Olju, ali sam to preskočio. On je, inače, imao ispravno uverenje da se sa pojavom Olje moja ličnost pretvara u želatinoznu masu, a nisam mogao sad sve da mu objašnjavam preko telefona, zato sam se vratio na nešto što će ga sigurno zanimati.
- Dobio sam jedan opasan mobilni i on čita ove naše artefakte.
- Ne zezaj - bio je veštački ushićen, što je trebalo da me podseti na vreme kada smo bili klinci. U njegovom tonu glasa bilo je suviše ironije za Tomu Vojnika koga sam poznavao.
- Nemoj mnogo da se pališ, na prva četiri je popis vinograda, prozora, i istorija dvadesetog veka sa planovima da Beograd postane evropski Las Vegas. Kada ćeš doći, pa da pozovem Mileta? - prihvatio sam igru.
- Hoćeš sad da dođem? - bio je naizgled uobičajeno pun naučnog entuzijazma. Delovalo mi je kao da glumi samog sebe.
- Nije Mile tu, mislim da je dežuran - odgovorio sam.
- Jebeš Mileta - rekao je onako iskreno.
- Nije red da njega preskočimo - izvlačio sam se. Hteo sam da idem kod Olje - vidimo se sutra.
- Taman onda da gledamo revanš Barselone - Vojnik je ovo prilično bezbolno primio, što takođe nije ličilo na njega - znaš da sad igraju sreda-utorak?
- Prevideo sam, potpuno - rekao sam iskreno. U svemu ovome utakmica mi nije pala na pamet.
- Da - rekao je odsutno i on - sreda, utorak. Vreme brzo prođe.
- Onda sutra. I ponesi neku svoju kopiju Vojnićevog rukopisa. Možda na kraju i njega dešifrujemo.
Mala pauza. Ovo valjda nije očekivao.
- Vidimo se onda sutra, Vejdere. Nemoj da zaboraviš svoj džedajski mač. Možda ti ustreba - nasmejao se - kо zna šta može da bude ako dešifrujemo Vojnića.
Nije mi baš bila jasna ova šala sa mačem. A i Vojnik me nikada nije zvao Vejder. Samo deda Rade me je tako zvao. Rade me je prvi i vodio da gledam Ratove zvezda.
Ja sam, inače, u svom društvu bio čovek s najviše nadimaka. Vojniku je bilo lako, on je bio Vojnik, Deki je oduvek bio Deki, a Momčilo Moca. Mene su različito zvali.
Na Novom Beogradu sam imao neverovatno seljački nadimak Bulidža, po pravom seoskom đilkošu iz serije Građani sela Luga, koja se prikazivala kad sam ja bio mali, nekoliko godina pre nego što smo otišli na Novi Beograd. Da li se baš tad serija reprizirala ili se neko setio junaka - ne znam; tek, Bulidžu je igrao Bata Živojinović, obavezno sa šeširom na glavi. Ja sam valjda bio glavato dete, a Zvezdana me je uvek terala da nosim neke kapice da me ne uhvati sunčanica, pa su me klinci odmah prozvali Bulidža, što je kasnije preraslo u kraće Bule.
U školi sam do petog razreda tako bio Bule, u kraju striktno Bulidža. Onda su došli Ratovi zvezda, Stanoje mi je doneo džedajski mač sa jednog od svojih putovanja po Evropi i ja sam postao Džedaj. Pretežno u školskom i kasnije usmerenjačkom, srednjoškolskom okruženju.
Rade me je tada prozvao Vejder i uglavnom me je samo on tako zvao.
- Veruj mi da ima razloga - rekao je jednom prilikom, što mi nikada nije bilo jasno.
Kada sam dolazio na Dorćol nikako nisam pominjao Bulidžu, ali sam Dorćolcima iz sve snage pokušavao da prodam Džedaja, međutim to nije išlo. Na Dorćolu sam bio Mikser.
- Keva ti Dorćolka, a ćale Savamalac, ti si bato miksovan kao Mikser - rekao je jednom lokalni pijanac, matori Pera i meni je ostalo to Mikser.
Na fakultetu sam od nekih koleginica dobio ženskasti nadimak Mirni, i što je još gore Mimica. Na svu sreću pa se taj Mirni, nije mnogo odomaćio, pa čak ni na Filološkom, mada ga ponekad još uvek čujem, pogotovo kad neko hoće nešto da mi spusti. Onda sam obavezno Mirni.
Čim sam završio s Tomom, na tamnoj pozadini displeja pojavio se natpis New Amsterdam network i to samo na trenutak i onda ,,ping“, poruka о prispeću pošte. Otvorim.
Klara. Njena fotka u nekom tamnoljubičastom kostimu. Liči mi na uniformu. Fotka kao da je trodimenzionalna. Ima dubinu. Full recorded message kaže glas sa čudnim engleskim naglaskom.
- Samo da ti se javim, dečko moj. Da ne brineš. Morala sam posle sastanka dalje na put. U Njujork. Budi dobar i misli na mene. Ja sigurno znam da ću uvek misliti na tebe. I ne boj se. Ja ću doći.
- Po cenu života - šapnuo sam.
- Po cenu života - rekla je ona i onda se fajlić prekinuo.
Na kraju ostalih poruka koje su bile od nje i čekale da ja uključim telefon stajalo je:

Send to:
Constantinople, Romean Cable Centre.
Sender:
New Amsterdam Network, inc.

Ispod toga današnji datum. I to njeno, valjda, novoamsterdamsko vreme, da ne kažem njujorško.
Nju Amsterdam je bilo prvo ime Njujorka. Holandsko. Nešto kao Singidunum za Beograd, samo u američkom fazonu. Najpoznatiji Njuamsterdamac, po poreklu, jeste Ruzvelt. Njegovi preci su živeli u Novom Amsterdamu. Toliko sam znao. Ovaj natpis mi nije proširio vidike.
Constantinople, Romean Cable Centre mi baš nije jasno, ali sigurno je neka grčka zafrkancija, na šta upućuje taj Konstantinopolj, kako su oni ponekad zvali Carigrad, današnji Istanbul. Nešto u vezi sa Vizantijom, koju svi pogrešno zovu Vizantija kao kad bi Srbiju zvali recimo Mirijevija, po selu Mirijevu, koje je sada deo Beograda. Oni su ljudi sebe zvali Romeji. I bili su još jedan milenijum Rimsko carstvo. Problem je u tome što su njihovu istoriju pisali drugi, a oni više nisu mogli da se bune. Zbrisani su.
Poziva od Margarete nije bilo. Samo poruke i izveštaji о neuspeloj isporuci poruke. Kao da pokušava sa mnom da stupi u vezu ali ne uspeva. I uvek na kraju:

Error: no connection.
Failed connect to:
Constaninopole Romean Cable Centre.
Sender:
Dubai, Japan Imperium Cable Net.

U čitavoj ovoj zbrci, najmanji problem su mi poruke, ali radoznali um Sirana de Votsona je čudo. Ukucam Constaninopole Romean Cable Centre i spremim se da ga izguglam, čisto da vidim šta je i razmišljam da bih tako mogao i one TE, GA, НО da nađem makar u Vikipediji kad zatreperi zlatni ram. Moje detektivsko vreme je prošlo.
- Evo odoše, a baš su mi pomogle, ne znam šta bih bez njih - kaže Olja, što je bio jasan poziv.
- Dolazim - jedva sam progovorio a mobilni se gasi, onda se ponovo pali i blinka na sivkasto. Low energy, Low energy opominje me, a ja nemam punjač.
Kako si glup, pomislim, ne znajući je li to upućeno Siranu ili Votsonu, koji su inače pretrpeli teške poraze ovih dana, i u trenutku lucidnosti nađem gde je Help meni dok još ima koliko-toliko energije u telefonu i sve lepo pročitam. Tipična PeacHOKIA Enviromental Powered. Telefon se puni na suncu, a kad nema sunca može u rerni do 75 stepeni. Ili na peći.
Onako usput, Votson pogleda odeljak Backup u Help meniju. Ikonica jednog našeg artefakta sa kukama i kvakama. Detaljno objašnjenje kako se s mobilnog podaci prebacuju na artefakt koji ovde ima kuka-kvaka oznaku. Prikaz kako se artefakt i sa koje strane lepi na prozor. Slika prozora na kome su znaci kao onog jutra kod Margarete.
Sve je tu, na dohvat ruke. Samo da znaš gde ruku da pružiš. Misterija rešena. I to u običnom Helpu. Doduše, neobičnog telefona za koji sam sve više sumnjao da je kineski i sve više verovao da je svemirski.
Ispalo je da smo ono s prozorom i sunčanjem artefakata nekako sami otkrili. Ili baš nismo bili toliko pametni nego je neko od nas već znao sve ovo iz pičokijinog bekap odeljka u Helpu?
Dok ja razmišljam mobilni se ponovo gasi. Palim rernu, podešavam na malo više od 50 i stavljam ga unutra. Nek mu je Bog u pomoći poželim i žalosno ga pogledam dok se puni izvaljen na plehu kao da je svinjska plećka.
Artefaktima izgleda ne treba punjenje. Oni se savijaju i ispravljaju, ne cepaju se, ne gore, ne možeš boju da naneseš na njih. Otporni su na vatru. Znači - ne može im ništa visoka temperatura, možda je u tome tajna. Sigurne informacije, pomislim i krenem do Olje.
- Uđi - čulo se kroz vrata. Bilo je otključano.
Olja je ležala na krevetu u spavaćoj sobi sa koga još uvek nije bio skinut najlon. Ležala je zgrčena, na boku, leđima okrenuta vratima i vrtela kanale na televizoru. Ispod nje je bio samo ovlaš pružen čaršav, a preko sebe je imala tanko frotirsko ćebe.
- Čula sam da dolaziš, pa sam otvorila malopre kada sam izlazila iz kupatila, da ne ustajem ponovo. Opet sam morala da menjam uloške. Hočeš li moći da odeš i da mi kupiš još neko pakovanje. Nešto mi puno ide... I mnogo me boli.
- Ulošci sa koliko kapljica - pitao sam stručno - dnevni ili noćni?
Okrenula se i pogledala me mutno. Oči su joj bile zamagljene, lice belo i podbulo.
- Šta si ti, neki specijalista za menstruaciju?
- Muka, Olja, muka čoveka natera da svašta nauči.
- Ne tupi, profesore - rekla je i zajaukala - znam da si godinama živeo sa Lepom Žanom. Sigurno te je ona istrenirala.
- Ne bih ja to baš nazvao treningom. Nego, odakle ti znaš za Žanu?
Tišina, kanali se pale i gase. Već je dobila kablovsku.
- Pa, brzo si me preboleo. Saznala sam, valjda, istog dana kada su vas prvi put videli zajedno. Uvek imaš prijateljice koje požure da ti saopšte lepe vesti. Bila sam pomalo ljubomorna na tu tvoju Lepu Žanu - rekla je ona.
- Kako misliš preboleo?
- Lepo. Odmah si pronašao drugu.
- Pa, ti si mi rekla da te više ne zovem, da te ne gnjavim i da ne idem na mesta na koja ti izlaziš. Mislim da si bila veoma jasna.
- Jesam, ali nisam očekivala da ćeš baš tako brzo da me zaboraviš. I da ćeš me zameniti onakvom ribetinom.
- А kо ti kaže da sam te zaboravio?
- Pored Lepe Žane ja bih i na sebe zaboravila - nasmejala se usiljeno.
- Ne razumem.
- Što se praviš lud, Mihailo. Žana je lepotica. Kad god sam je videla na njoj je sve bilo kao da je sišla s naslovne strane nekog modnog časopisa. Od kose, garderobe, šminke, sve do boje laka na noktima, koja se obavezno slaže s tašnicom i sandalama. Perfektna. Od glave do pete. Da ne pričam da je stvarno lepa. I lepa, i zgodna, i pametna. Naravno da sam bila ljubomorna.
Ova priča о Žaninoj lepoti me je svuda pratila kao senka, a Olja me je ovim sandalama i lakom za nokte podsetila na nešto čega se često setim. Jednom prilikom mi je moj doktor Deki pokazao na Žanine noge u sandalama.
- Kao rubini - rekao je Deki perverznjak - ja u životu nisam video ovako lepa i negovana stopala. Savršen oblik noktiju, pravilni prsti, kao nacrtana. Iskreno da ti kažem, zavidim ti.
Zagrcnuo sam se pošto mi je piće zastalo u grlu i počeo sam da se smejem kao lud. Pogledao sam u Žanina stopala i onda sam se zacenio od smeha. Meni su njena stopala isključivo bila smešna.
Ja sam ih viđao s vatom između prstiju, s odvajačima za prste, pokrivena nekim zelenim, smrdljivim mazarijama, uvučena u debele naglavke da koža nešto upije, uvučena u tanke pamučne navlake da koža diše. Gledao sam kako ona bosa gega kroz kuću na petama dok se satima suše namazi laka na noktima i te savršene prste drži kao morž svoja nespretna peraja.
Ona ih je večito turpijala, seckala, prala, mazala, skidala lak, mazala lak, a onda je sve to radila njena pedikirka koja je dolazila redovno kod nas. Ja sam kod kuće njena stopala uglavnom viđao u nekim idiotskim stanjima. Zato su ostali mogli da vide crvene rubine.
Isto je bilo i sa kosom, licem, rukama, sa čitavom Žanom u javnosti. Oni su videli naslovnu stranu, ja sam uglavnom gledao pripreme, gde manekenke imaju masku na licu, sa dva parčeta krastavca na očima; sa kremom za celulit od koje peče u nosu, sa voskom iznad usne, epilacijama, depilacijama i ostalim ,,ijama“, ako ih ima.
- Ali ja bih tri Žane menjao za tebe - rekao sam iskreno Olji.
- To kažeš sada, kada je ona otišla - durila se - mada je ostavila i šampone i kreme za telo kao da će se svakog časa vratiti. Vi muškarci ste glupi!
- Olja, ja sam bio zaljubljen u tebe. U Žanu nisam.
- To ti misliš. I hvala ti na tome bio. Sve si rekao.
Nikad, ali nikad se ne raspravljaj sa ženom koja ima menstruaciju, bio je moj postulat, kao dodatak Stanojevim teorijama, a sad sam se neoprezno zaleteo. Vreme je za povlačenje. Ona ionako ustaje, ljutito napućivši usne i petlja nešto po svojoj tašnici.
- Molim te, ovo mi je poslednji par - kaže Olja i odlazi do kupatila. Ne pominjem da sam je lepo pitao šta joj treba ono kada sam se vratio od Rajne i kada sam bio u nabavci. Ne komentarišem ništa. Samo ćutanje muškarca spasava kada ona troši uloške.
- Šta bi volela za klopu? - pitam je, preskačući sve prethodne teme, a u glavi već imam kombinaciju da je zapanjim.
- Samo da nije crveno, ništa crveno. Bljak - doviknula mi je kroz zatvorena vrata.
Sišao sam dole i krenuo do prodavnice. Počela je neka sitna kiša, kao da je samo mene čekala da pusti prve kapi. Negde u daljini je blesnula munja i ja sam u trenutku otišao.

Kiša pljušti jače nego ikada. Oko mene kontrolni ekrani u slojevima lebde u prostoru. U vetrobranska stakla vozila koje huji kroz mrak kišne kapi se zabijaju kao strele. Na lebdećim ekranima isti trg, ista panika, iste eksplozije. U meni prazno, nema ničega. Samo kiša, kao zver, udara po staklima dok hujim kroz noć, gura me, kao da hoće da me vrati, da me spreči da odem tamo. Da vidim.

- Jebem li ti mater drogiranu - trgao me je glas i vratio na Zemlju, a u ušima mi je još odzvanjala škripa kočnica.
Stajao sam na kolovozu, a zadihana Persa me je držala pod ruku dok se ćelavi tip iz crnog audija naginjao kroz prozor i pretio mi pesnicom.
- Navario se čilager, pa malo da prošeta - smejao se drugi pored njega.
- Odvalila te gandža, matori, a, neka jeftinuša - sada se već smejao i ovaj vozač - i da ljubiš tu ženu u dupe, budalo jedna, nisam te ni video.
- Ma, pušite ga majmuni - prodrao se drugi kroz prozor onima iza njih koji su počeli da trube i njih dvojica odleteše niz ulicu.
- Odakle ti, Perso? - pitam komšinicu koja me povlači na trotoar.
- Da ti nije Perside sada bi te skupljali po Dorćolu - odgovorila je ona.
- Nisam te primetio kada sam izašao.
- Nisi ti primetio ni ovaj tenk koji je leteo na tebe, a ne Persu. Samo si izašao na ulicu kao mesečar. Ništa ti nisi video.
- Kiša, Perso, kiša - ništa mi pametnije nije palo na pamet. Ova gubljenja i odlasci postaju sve opasniji.
Ništa nije rekla. Pogledala me je u oči i dala mi je kišobran.
- Imam još nekoliko koraka do ulaza, a ti ćeš pokisnuti. Čuvaj se, Mihailo.
- Hoću - rekao sam prilično nesigurno i otišao u apoteku, probijajući se kroz kišu koja je sve jače padala.

Ja snivam, budan, malo, tiho mesto
tu mala kuća, mala - ali moja,
u travi, sniska, starinskoga kroja...

Javlja mi se još jedna Rajićeva pesma u glavi dok čekam da postarijem dedici ispred mene izdaju dve kese lekova koje mu je lekar prepisao. I pitam se odakle mi sad ova pesma usred haosa od Romeja, tajni mog porekla, žena i svemirskih bekapa? Zašto mi sad peva stari, tužni pesnik koga su zaboravili, a mozak nastavlja.

...rumenog sunca zrakposlednji nešto
života drevnog dah poslednji prestó...

Kupujem duo pakovanje sa sedam kapljica, noćne uloške i jedno pakovanje dnevnih. Tipična Žanina porudžbina koju ja automatski primenjujem na Olju. Da li je istina da ja to nisam bio zaljubljen u Žanu ili samo lažem sebe?

na travi, posle umora i znoja,
ja sedim, srećan; pokraj mene moja
malena draga, a međ nama mesto
gde naše dete skakuće i cupka ...

- Stigao sam - kažem dok ulazim u Oljin stan i nešto mi je čudno. Vidim da nje nema na krevetu.
- Olja - zovem je, ali se niko ne odaziva. Kucam na vrata kupatila. Nešto se čuje iznutra. Otvaram. Olja leži u lokvi krvi i nešto tiho mumla. Mašim se za džep da uzmem mobilni kad shvatim da se on peče dole u rerni.
- Perso, Mile - izlećem u hodnik i njih dvoje se ubrzo penju gore. Olja se trza. Ne znam šta da radim. Ona krvari dole, između nogu.
Savijam peškir i stavljam joj ispod glave.
- Pala sam - tiho kaže drhtavim glasom.
Uleću Mile i Persa. Mile odmah s vrata opet trči dole i očas posla se vraća s nekom svojom torbetinom, usput telefonira.
- Sad će odmah doći hitna, skinuli su ostale prioritete - kaže on. Čuje se sirena ispred ulaza. Ekspresno, i to zahvaljujući Miletu.
Stižu ljudi u crvenom, pozdravljaju se s njim, stavljaju Olju na nosila.
- Izgubila je mnogo krvi - rekla je doktorka. - А kо je našao devojku na podu?
- Ja - rekla je Persa i uhvatila me čvrsto za podlakticu.
- Trebaće nam njeni podaci - nastavila je doktorka.
- Nema problema - rekla je Persa i otišla s njima, gurnuvši me prilično jako u stranu. - Ovo su ženske stvari - kazala je u pola glasa tako da samo ja mogu da čujem.
- Bolje da Persa pođe sa njom - prihvatio me je Mile odmah i prosto odvukao dole do mog stana. - Ti i ja ćemo da sačekamo.
Olja na nosilima. Ćebe preko njenih bosih, krvavih nogu. U sobi dve crvene cipele. Jedna položena, druga stoji normalno. Kao da sad znam šta mi govore. Sa Jantara do mene dopire odjek kroz beskrajne prostore s one strane vremena, kroz usta zaboravljenog, nesrećnog pesnika:

... Al tad, glas jedan, kao prasak groma
u svesti jekne: „to je slika doma
što nikad, nikad, nikad biti neće. “

25
Ponedeljak noć i sledeće jutro:
tajna crvenih cipela i šamar

Hitna pomoć odlazi, a ja kao molitvu ponavljam opet Rajićeve stihove, ali iz druge, njegove najpoznatije pesme. Dolaze mi njegova pevanja sama od sebe kao da se duh njegov srodio sa mnom:

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis’o njoj, k’o ženi,
nek mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

I tako u nedogled u sebi ponavljam ono što je tužni Velimir velikog srca pisao svojoj nesrećnoj ljubavi, sve više shvatajući da žene koje volim, bez obzira na vrstu ljubavi, uvek odlaze nekud. Naglo. Sve brže. Majka i obe bake u smrt. Žana, Klara, Margareta, pa i moja supruga iz paralelnog života, Gabrijela. Sada i Olja u bolnicu, stradala od nekog nevidljivog nebeskog čekića koji je pao na nju.

- Biće dobro - rekla je Persa najzad kada se vratila iz bolnice i Rajićevi stihovi su umorni, otišli na počinak.
- Dali su joj transfuziju, zaustavili krvarenje, a sutra će da je ispitaju. Sada spava. Našla sam broj njene majke u mobilnom, a i ona je bila pri svesti neko vreme pa smo pozvali neku njenu drugaricu, doktorku koja je odmah došla. Objasnila mi je ona, dok smo išli u bolnicu, šta se dogodilo u kupatilu. Pozdravila te je i rekla da joj je mnogo žao zbog večere.
- Hvala bogu pa se sve dobro završilo - kazao je Mile, a videlo se da о nečemu intenzivno razmišlja.
- Mi smo ti se ovde siti naćutali - dodao je i pokazao na sto pun papirčina koje smo dovukli iz Stojanove sobe, raspremajući ovaj krš, svako sa svojim mislima.
- Kako si ti, Mihailo? - pitala me je brižna komšinica i sama vidno umorna.
- Užasno - bio sam iskren. - Dan koji je veselo počeo na kraju me je umlatio. Saznao sam da verovatno imam ženu i dete, koje u stvari nemam, da je Rade ubica, da mi Stojan, koji mi je trideset godina bio i otac i majka, u stvari nije ni pravi deda i na kraju je Olja koja mi je život ispunila svetlom nove nade završila u bolnici.
- Bingo - rekao je Mile, prekinuvši moju introspektivnu kuknjavu i između potpuno izbledelih fotokopija neke davno zaboravljene knjige о masonima između dva rata, izvukao čitav svežanj naših artefakata. Sedam komada.
- Bingo ili loto, ja bogami odoh u krevet - rekla je Persa na kojoj se videlo da je umorna - a vas dvojica radite šta hoćete. Ovo s novom komšinicom me je dotuklo. Bilo mi je dosta što sam tebe za dlaku izvukla da ne padneš pod točkove. Mnogo za jedno veče i ovako krhku ženicu.
- Mnogo - složio sam se i ja sa njom i zagledao se kroz prozor u kišu dok je Mile brojao artefakte. I to više puta. Onako, lizne kažiprst, pa jedan po jedan.
- Nego, Miksere sine, koliko smo mi ono ovih kerefeka imali.
- Artefakata.
- Nemoj me sada - uzvratio je nervozno - koliko naših papira?
- Dvanaest valjda. Kao dvanaest apostola.
- Ti si ovde imao osam od ranije i pre mene si večeras našao još dva. Јеl’ tako?
- Tako je.
- Pa, koliko je to kada se sve sabere, Miksere, sine?
- Sedamnaest - rekao sam i shvatio gde on cilja. Sirano de Votson je spavao dok sam vrteo Rajića u glavi.
- E, sad, ili se oni jebu pa se razmnožavaju - zastao je vatrogasac počevši da broji još jednom.
- Ili ih je bilo još u Stojanovom ormanu - završio sam ja zamišljeno rečenicu umesto njega.
Vatrogasac je prekinuo brojanje i još jednom olizao prst pomoću kog je brojao.
- I kerefeke imaju ukus višnje - rekao je i ustao - kao onaj sirup što je pravila tvoja pokojna baba. Nego, biće meni sutra i višnje i ove kerefeke kada budilnik krene da arlauče. Odoh Mikser. Hvala bogu, pa je sve kako treba sa ovom malom. A s ovim vanzemaljcima od višnje ćemo lako.

Izvesno vreme sam samo tako sedeo i blenuo u kišu koja je ujedala prozore kao da bi da prođe kroz njih i ščepa me.
Bzz-ing čujem iz rerne, a breskvica svetli kao jelkica za novu godinu. Rekao bih da je pun. Otvaram rernu i pružam ruku, a on hladan. Čudo je ova tehnologija, pomislim.
Pokušao sam prvo da nazovem Olju. Nije dostupna. Klara, error: no connect i ostalo po redu, Stara Vizantija hoće da čuje Novi Amsterdam, pa ne može brale, taj se film nije snimao i neće. Margareta, naravno, no connect. Toma Vojnik nije dostupan. Ostale nisam hteo da zovem. Gabrijela je sad sa svojom porodicom u ovom životu, a ne znam ni šta bih joj rekao.
Ne samo da su ove žene otišle iz mog života, nego više ne mogu ni da ih čujem. Gledam Žanin broj, premišljam se. Ruka ide, pa staje, pičokija se ukočila. Ipak odustajem. To je odavno gotova priča. A baška što sam imao utisak da bih tako prevario Olju koja leži u bolnici.
Skuvao sam sebi ogromnu kafu i bacio se kao furija na stare Stojanove papirčine. Na gomile gluposti slaganih godinama. I ubrzo je sve bilo počišćeno sa poda njegove sobe i veći deo tih nekada važnih informacija sada se nalazio u crnim kesama za đubre koje sam uredno naslagao pored njegovog kreveta.
Broj artefakata se nije povećavao. Međutim, ostale su mi fascikle. I one iz bunkera i ove druge, koje su bile u neredu naslagane na policama ormana i koje su sada na podu činile još uvek impresivnu gomilu. Rešio sam da ih bar složim kako bih mogao da prolazim kroz sobu i kada sam to već privodio kraju nisam izdržao a da ne provirim u jednu iz čitavog mnoštva crvenih fascikli koje su, sve do jedne, bile više puta vezane raznobojnim gumicama za turšiju. Bile su mi poznate jer su se neprekidno vukle po Stojanovom stolu.
Tako sam naleteo na njegov veliki feljton od koga je bio napisan samo naslov sa predlozima organizovanja nastavaka i mogućim naslovima ovih delova. („Feljtoni nemaju poglavlja jer izlaze u nastavcima", objašnjavao mi je). Čuveni nenapisani feljton se zvao:

„TITO: POSLEDNJI OBRENOVIĆ"

Ne uspevam a da se ne nasmejem. Sećam se Stojanovih rasprava s Radetom i Stanojem, koji nisu mogli da mu oćute. Kasnije sam ja morao da slušam njegove smele pretpostavke.
- Na koga tebi on liči onako glavat? - pitao bi recimo on i onda bi sam odgovarao: - Na Miloša, sine, na velikog Miloša Obrenovića. Oca Srbije. Iz Skupštine ga tamo osamdesete, kada je umro, nisu mrtvog vozili Bulevarom revolucije, nego Ulicom Kneza Miloša. Tita komunistu su kroz Miloševu ulicu u grob odveli, ej.
- I šta misliš, zašto su sve glavne ulice u Beogradu zadržale imena vladara Obrenovića, Miloševe loze Obrenovića, ne one leve linije Milana i Aleksandra, koje su odmah promenjene, nego Miloša i Mihaila. I misliš da je slučajno bilo što se dve žile kucavice Beograda, tada ulica Kneza Miloša, kao krst prelama s Ulicom maršala Tita koja eksplodira na Terazijama i preliva se u Knez Mihailovu? Misliš da je to bilo slučajno? Da nije jasna simbolika Obrenovića?
- A Tito, onako glavat i nabijen. Voleo je dobro da se obuče, dobro da popije i pojede, voleo je žene. Na koga te to podseća, na seljaka iz Kumrovca kojeg rođena majka ne može da prepozna ili na Velikog Miloša, dedu njegovog.
- A politika tek! Miloševa! Seča glava uvek na prvom mestu, čvrsta ruka ali popušta kad raja začuti! Sa velikima mudar, glavu na panj stavlja, a lukav kao lisica. E, moj brajko. To ti je krv Miloševa. Krv pravih Obrenovića, s nemačkom, arijevskom krvlju pomešana. I engleskom, čerčilovskom začinjena. To ti je Tito, poslednji Obrenović!
Stojan je bio pametan čovek i nikada nije padao u vatru. Osim kada je pričao о Obrenovićima. Tada je bio vulkan, a ne vatra. Otuda i jedan od predloženih naslova za nastavak: ZATIRANJE OBRENOVIĆA i UNIŠTENJE TRI CARSTVA. Međutim, nadmašio ga je tipično stojanovski nastavak: KARAĐORĐE I KARAĐORĐEVIĆI: STRADANJE SRBA I SRBIJE.
Ovo je bio pravi Stojan. Od kad znam za sebe, on nije imao ni jednu jedinu lepu reč za njih. Naprotiv. Stojanu su Karađorđevići bili opsesija. Zlo koje je palo na Srbe. I to svi oni, od prvog do poslednjeg. Time je njegova istorijska procena obično postajala ostrašćena.
Prelistao sam na brzinu dokumenta u tri velike fascikle da ne iskoči još neki artefakt i shvatio sam da ovo u dedinu čast zaista moram jednom ozbiljno da pogledam i da uredim kako treba. Bilo je tu nekih starih prepisa na nemačkom, krštenica, porodičnih stabala. Bilo je zanimljivih stvari, čak dovoljno materijala za neku nazoviistorijsku knjigu. Stojanu u čast. Ja nisam umeo da pišem feljtone.
Ono što mi je još privuklo pažnju u kršu na podu bila je jedna povelika kutija obložena zlatnim plišom, s baroknim šarama, koju nikada do tada nisam video i koja se jasno izdvajala od svega ostalog. Imala je čak i katančić, ali je valjda pod pritiskom papira pod kojima je bila skrivena popustila i nekoliko listova je izvirilo iz nje.

Najviše sam voleo kada me je kupala tetka Višnja, jer ona nikako nije trpela vrućinu, a za divno čudo nije mnogo marila ni za detinje videlo..., pisalo je u prva dva reda i ja sam odmah prepoznao elegantna slova Stanojeve olimpija pisaće mašine - mercedesa među pisaćim mašinama, kako je on zvao svoje čedo na kome je pisao poslovna pisma. Očigledno i još ponešto.
Gurnuo sam listove nazad, podigao kutiju i prodrmao je da bih pod rukom osetio da unutra, pod katancem, ima dosta listova papira i onda je pažljivo odložio u stranu. Mogao sam da se kladim da je to ispovedna i iskrena erotska literatura, što je značilo da će ovo remek-delo sačekati još neko vreme u sigurnosti svog plišanog zatočeništva.
Upada u oči da kod inače urednog Stojana nijedna od ovih fascikli nije spolja bila obeležena. On, koji je na svaku fotografiju stavljao datum i arhivu suda u kome je radio držao u savršenom redu, nije obeležavao sadržaj fascikli u svom sopstvenom ormanu. Kao da je i on u maniru Indijana Džounsa nešto krio u svom velikom skladištu, znajući kao stari arhivar kako da se snađe u tom namernom haosu.
Uzimam dve najveće zelene, sigurno Radetove fascikle iz bunkera i odnosim ih do stola. Jednostavno, moram da vidim šta je u njima i verujem da ove velike ne mogu da budu opasne kao ona tanka, s nekoliko fotografija i krštenicom. Artefakti mogu da sačekaju do sutra pa da ih pregledam zajedno s Vojnikom i Miletom.
Shvatam da je apsurd to što sam tražeći navodno vanzemaljske ispise na misterioznom materijalu njih gurao u stranu i sve više uranjao u ono što mi je godinama bilo pod rukom. Ponekad možda suviše gledamo u zvezde i ne primećujemo šta sve imamo u susednoj sobi.
Otvaram prvu zelenu fasciklu, svu nabubrelu od materijala koji krije, a u njoj fotografije razrušene Balkanske ulice. Nemački izveštaji o napretku istraživanja nazvanog po pesmi Lili Marlen. Nemačke skice i mape čitavog kraja, planovi. Ruski izveštaji iz oktobra 1944. Šifrovani. Njihove fotografije srušenih zgrada u donjem delu Balkanske gde je posle Rade stanovao, tamo gde sam ja danas bio s Gabrijelom.
Tu su dalje opisi žestoke nemačke odbrane ovog dela Beograda, koji su branili kao nijedan drugi. Mape vojnih operacija. Ispod toga nekoliko fotografija kafane koja se svala Podzemni raj, snimljenih tokom 1942. i 1943. Kafana je slikana iz više uglova spolja ali ima i fotografija bahanalija koje su se odigravale unutra. Nemački oficiri i žene koje liče na mađarice u čizmama.
Tu su tri fotografije kafane Mala Mara u ulici Milovana Milovanovića, koja tada seče Balkansku kod kafane Podzemni raj i neki zapis о šifrovanom značenju imena Mala Mara. Tu je i dokument sa saslušanja vlasnika kafane u Gestapou. Ima dosta fotografija kafane Večiti Ras u Nemanjinoj tokom okupacije i beleška da se pre dolaska Nemaca zvala Mali London, uz kriptografsku analizu oba imena.
Bilo je puno skica tunela i hodnika. Onda nacrti i planovi zgrada, kao da je neko pravio arhitektonsku analizu ovog kvarta. Poseban deo je posvećen pesmi Lili Marlen. Tu je faksimil naredbe Geringa koji zabranjuje puštanje ove pesme i pisma koje je feldmaršal Romel uputio Hitleru lično gde sam uspeo samo da prepoznam naziv pesme. Pored toga je bio priložen i rukom pisan listing datuma i vreme emitovanja Lili Marlen, najčešće 21.55. Onda reči pesme na nemačkom. Ime oficira koji je pesmu pustio 18. 8. 1941. što je i rođendan mog oca Jovana, primećujem.
Verovatno je taj datum Jovanovog rođenja bio izmišljen. Kо može sa sigurnošću da tvrdi kada se rodilo ratno siroče?
U drugoj fascikli je period posle rata. Dokumentovana gradnja bloka zgrada na mestu ruševina. Fotografisane sve faze gradnje. Opet neke silne mape i planovi. Potpuno neinteresantno. Jedino što mi je privuklo pažnju jeste popis imena prvobitnih stanara u Radetovoj zgradi. I onda popis stanara svake godine. Do 1974. I nigde Rajne. Samo imena i pored njih boja, plava, crvena, zelena, žuta. U početku drvene boje, kasnije flomaster.
I opet nigde nikakve Rajne ili Raje.
Okrećem još jedan list i onda me iz zasede, potpuno neočekivano, dočeka artefakt. Svetla žmirkaju, pada napon, znakovi luduju. Spuštam dlan na njega, kao da se branim a heksadecimalna bujica kulja u mene i nosi me. Napolju pada kiša, pomišljam na Olju, na Rajićevu pesmu о snu i odlazim iako sedim. Idem gore, među zvezde. Na Dorćolu ostaje samo telo Mihaila Mihailovića, nagnuto nad dedine tajne.

lzlećem iz vozila koje se spustilo na zemlju. Kiša me zasipa. Čuju se sirene. U daljini udari i eksplozije. Oko mene blešte visoke zgrade megalopolisa. Čuju se povici, ljudi beže.
Vidim grimizno crvene cipele na zemlji. Jedna stoji uspravno a druga položena pored nje. Odmah pokraj cipela je mantilom pokriveno telo. Viri stopalo, neprirodno iskrivljeno, kao da je otkinuto.
I čujem sebe kako urličem dok prilazim. Malo dalje samo košulja prebačena preko nečeg malenog što tu leži. I moj urlik je dublji, jači.
Ispred mene staje Rade, i to mlad, ne pamtim ga tako mladog. On je u beloj potkošulji mokroj od kiše, sa izvezenim grbom na mestu gde je srce.
- Nemoj - kaže a suze mu vidim čak i na kiši. - Nemoj, molim te - drži me, a ja urličem, padam na kolena. Prepoznajem njegov mantil i njegovu košulju na tlu preko beživotnih tela u lokvi krvi. Prepoznajem ono iskrivljeno stopalo. Kiša natapa tkaninu i ja naslućujem oblik onog malog tela, pored. Ne vidim glave. Samo krv. Crvenu kao one proklete crvene cipele.
Mladi Rade me pridiže.
- Ti imaš najviši čin. Ti si zapovednik, saberi se. Moraš. Moraš - govori mi on, a meni tamo negde na nekom Jantaru u nekom svemiru, u nekom vremenu daleko od ovog, tužni srpski pesnik bruji u ušima

Ja snivam, budan, malo, tiho mesto...

... Al tad, glas jedan, kao prasak groma
u svesti jekne: „to je slika doma
što nikad, nikad, nikad biti neće.“

I opet kiša i Rade kao mlad. Penjem se negde gore, među zvezde. Oko mene lebdeći ekrani. Ljudi i žene u uniformama. Svi ozbiljni, spremni. U meni recituje neki mali pesnik iz male zemlje nekog malog sveta, a svi oko mene očekuju velike odluke.
Na jednom od ekrana slika dva visoka tornja, koja se sužavaju pri vrhu. Odjednom one desetine lebdećih ekrana iz desetina uglova prikazuju istu sliku. Kamere zumiraju špicaste vrhove i ono što je nabodeno na njih. Na sto načina jedan isti užasan prizor. Čak je i pesnik zaćutao. Tamo su ležala tela, a ovde...
Okrećem glavu a u meni je zauvek nešto puklo. I opet tužni pesnik iz male Srbije, sa daleke Zemlje:

Što večno da sam slobodan a vezan?
Što da sam mrtav sred života živa?...

- Sve je spremno, komandante.
Ispod mene, u bezdanu, planeta. Oblaci, okeani. Manji delovi kopna. Zastajem, nakratko.
- Napad. Punom snagom. Iz svih oružja!
Počelo je da tutnji. U svesti čujem grmljavinu eksplozija koju prenose senzori, postavljeni dole na tlu.

Udari i eksplozije, još mi zvone u glavi i to sad postaje jasno: Dum! Dum! Dum! Lupnjava na vratima ovog običnog dorćolskog stana vraća me u Beograd. Na javu. Na ovaj svet.
Već je uveliko bio dan. Kiša je prestala. Ja sam obučen zaspao za stolom. Ustajem i otvaram još uvek drhteći od iznenadnog buđenja, još ukočen od spavanja za stolom. Krupna, plava žena uplakanih očiju stoji ispred vrata
- Mihailovići, Mihailovići, prokleti da ste, seme vam se zatrlo da bog da vam se zatrlo - povikala je i odvalila mi šamarčinu.
Dobro jutro, pomislio sam. Zamutilo mi se pred očima. A žena šišti od besa i pljuje me. Jednom, dvaput.
- I da nisi prišao mojoj Olji, ni slučajno. U tri života, u sto života, kopile Radetovo, da, kopile jedno prokleto - povikala je ova debela, što je odmah izvelo Persu pred vrata.
- Gospođo - prekinula je Persida zadihanu debelu ženu krvavih očiju.
- Izvinite, izvinite - rekla je ova zbunjeno, izvinjavajući se Persi umesto meni, kao da ju je neko trgao iz magnovenja, a onda je plačući otišla gore do Oljinog stana. Čuo sam je kako dumbara iznad mene, a čuo sam i Persu koja je otišla za njom. Odozgo su se ubrzo čuli samo jecaji.
Ja sam stajao s obe noge u Beogradu, lice mi je gorelo od šamara, duša mi se još nije vratila s Jantara, a onaj tužni Rajić je u meni pevao:

... jer svakog dana ja sam na noć čeko,
a svake noći izgled’o sam zoru;
jer dan mi, svaki, suncem dušu peko,
a noć mi, svaka, donosila moru...

26
Utorak ujutro:
sve kreće nizbrdo ka Savi

Otišao sam da se umijem, da se pogledam u ogledalo i da proverim da li sam to još uvek ja, ili je došao neki El Komandante koji puca iz svih oružja i to iz dubokog svemira. Kad ono, u ogledalu, ista moja poznata faca Mihaila Mihailovića, profesora književnosti. S tamnim podočnjacima i s pola lica svog crvenog od šamarčine koju je popio sabajle.
Ima jaku ruku ova Oljina majka, shvatio sam odmah kо je bila žena koja me je ošamarila. Nekada lepa teta Svetlana s punđom. Sada grmalj-žena koja je mogla glavu da mi odšrafi.
Ponovo neko udara na vrata. Još jače, čini mi se. Ovog puta oprezno provirujem kroz špijunku. Jedan šamar mi je bio dovoljan. Ispred stoji Momčilo i psuje sebi u bradu. Ako me on ošamari, potući ćemo se, pa šta bude.
Otvaram i on uleće unutra.
- Oblači se, jebo te patak blentavi da te jebô. Pa koj’ će tebi kurac sto telefona kada se ni na jedan ne javljaš! - psovao je više nego obično, što je jasno govorilo koliko je nervozan.
Pogledam propuštene pozive na breskvici za koju više ne znam ni kad ni kako radi. Telefon ima svoju ćud i takvog ga prihvatam. Nijedna od onolikih žena nije nazvala. Ni Olja, ni Klara, ni Margareta, ni Gabrijela. Nije se zeznula ni Žana da pozove i da pita me kako mi je bez nje. Sve pozivi sa fakulteta.
- Šta je bilo? - pitam Momčila i pokušavam da se prisetim šta smo mogli da zeznemo.
- Sranje. Ne znam tačno šta je, koji moj, ali da je sranje sranje je. Najebaće ti se Petar svega po spisku. I uzduž i popreko - bio je slikovit.
- Nisi valjda juče zeznuo stvar, Moco? Na vreme sam ti javio da me zameniš i Petru sam rekao.
- Nema veze sa mnom - kazao je bez psovke - požuri.

- O, dobar dan kolega - sačekao me je Petar Đorđević sa dozom ironije u glasu sedeći za stolom u svojoj prostranoj kancelariji.
- Dobar dan.
Pokazao je prstom prema svom licu, a prema mestu gde je meni stajao trag šamara - je li to neka alergija ili ste nezgodno spavali?
- Alergija.
- Čudno, meni deluje kao da vidim tragove prstiju, ali to nije moj problem. Imamo mi ovde većih problema.
- Kojih?
- Znate, kolega, ja nisam morao о ovome da vas obavestim pre nego što slučaj iznesemo pred kolegijumom. Nisam bio obavezan, a opet smatram kolege smo, izgledalo bi kao da vam radim iza leđa.
I radiš mi, pomislio sam.
- Znate, juče je kod nas bila jedna mlada koleginica, studentkinja. Razgovarala je prvo sa Mirom, a onda sa mnom.
- Dobro, i?
- Koleginica Lola - rekao je i značajno me pogledao.
- Bila je devojka kod mene na konsultacijama u petak, znam - odgovorio sam, ne shvatajući baš gde može da nas odvede ovaj razgovor koji je on namerno razvlačio uživajući u njemu.
- Vidite, gospođica Lola se žalila na vas.
- Nisam zadovoljio - ubacio sam ironično. Malecka je očigledno bila bolesno ambiciozno čeljade.
- Mislim da taj komentar nimalo ne priliči situaciji - suvo je rekao Petar i zagledao se u mene. - Načinom na koji mi se obraćate, uveravate me kolega da je devojka s razlogom došla da se žali, iako sam, moram vam priznati, u početku mislio suprotno.
- A zbog čega se to žalila? - pitao sam pokušavajući da se prisetim detalja konsultacija sa mladom Lolom. Ne znam zbog čega bi se žalila.
- Da li ste joj spominjali Lolitu, Nabokova, aludirajući na njeno ime i Hamberta Hamberta, aludirajući na sebe?
- Jesam. Spominjao sam Lolitu, a za Hamberta i sebe se ne sećam.
- A da li se sećate da ste tražili od nje da sedne tako da možete bolje da je vidite?
- Kao vuk crvenkapu? - odgovorio sam pitanjem. Ovo mi je već bilo pomalo smešno.
- Rekao sam vam da vam ironija neće mnogo biti od pomoći - suvo je nastavio on.
- Ne, to joj nisam rekao. Moj kabinet je mali i gde god da posetilac sedne, ma i u njegov najdalji ćošak, dovoljno je blizu da mogu sasvim dobro da ga vidim - aludirao sam na moje preseljenje u najmanji kabinet na odseku.
- Vidite, ona tvrdi da ste baš to tražili od nje, kao što tvrdi da ste tražili od nje da malo povuče suknju i da zažmuri ako misli da položi ispit kod vas - rekao je on značajno, a ja nisam mogao da poverujem u ono što čujem. Mala droljica!
- A što bi ona žmurila i povlačila suknju na konsultacijama, ne razumem - bio sam iskren. Tako nešto bi zaista bilo ispod mog nivoa.
- Ni ja to ne znam. Ali ona to tvrdi. I kaže da sve ima snimljeno.
Ovo je sad već postajalo neprijatno.
- Ona ima snimljeno da sam joj ja tražio da povlači suknju?
- Kaže da ima snimljeno i da ste od nje tražili da dok žmuri zamišlja da ima oralni seks sa vama i da to pokazuje ustima - smeškao se nadmoćno.
- Kao Harvi Kajtel u Lošem poručniku? - odmah mi je palo na pamet. Malecka nije imala pojma kо je Nabokov, ali je očigledno gledala scenu iz filma pa je smislila kako to da iskoristi.
- Vidim da ste upoznati s materijom - nastavio je sa ironijom.
- To je legendarna scena. Stari film.
- Znam, ali je lik koga igra Kajtel bio dovoljno pametan pa da ne ostavlja tragove, a vi ste ejakulirali koleginici po butinama - sada je i Petar pokazao svoje kinematografsko znanje. Ne bi me čudilo da joj je on i dao ideju za ovakvu optužbu. Ne liči mi to na onu klinku.
- Molim? Kakva ejakulacija i butine - rekao sam s istinskim gađenjem. Tog popodneva, kada je ona bila na konsultacijama, ja sam mogao da izbacim jedino još kičmenu moždinu. Klara mi je ćele noći naplaćivala pola veka čekanja.
- Kaže da ima i slike na mobilnom. Naravno, ima i suknju na kojoj su tragovi vašeg ejakulata.
E, tu se devojčica preračunala. Tragova mog ejakulata obično nigde nema.
- Petre, devojka me optužuje za seksualno zlostavljanje i preti slikama s mobilnog - uozbiljio sam se. - To zaista glupo zvuči i smešno je u suštini, ali može da bude veoma ozbiljno.
- Znam, kolega. Zato sam vas i zvao. Sva sreća pa je koleginica došla kod mene.
Da, baš sam srećan zbog toga.
- Mogla je da ode i u policiju - nastavio je on. - Naravno, ako ima sve te dokaze, kao što kaže.
- Da li vi zaista mislite, Petre, da bih ja na pet metara od Mire i šest metara od vas manijačio nad studentkinjom koja žmuri i pući usne?
- Ja ne znam šta da mislim, Mihailo. Ovo je meni, verujte mi, neprijatno kao i vama. Mnogi studenti su se žalili na vas u petak, kaže mi Mira, pošto ih je čula kada su pričali tu ispred vašeg kabineta. Imali ste neke ispade s Raskoljnikovim, koji nije u programu i eto s Lolitom, a to nema veze s vašim predavanjima.
- Tu priču о Raskoljnikovu je Nikola Milošević na antičkim poetikama...
- Pustite vi mene sa profesorskim legendama. Vi niste Nikola Milošević - sada je već režao na mene.
- Uostalom, vi znate šta ja mislim о vašoj stručnosti i to nikada nisam krio. Kako ste vi postali profesor, to sam bog zna, ali nije moje da о tome sudim.
Tišina. Petar Đorđević je oduvek bio moj protivnik. Najoštriji kritičar mojih predavanja. Otvoreni mrzitelj svega što sam radio.
- Ali uz sve moje ograde prema vašem znanju, ne mislim da ste manijak. I dotična Lola mi baš ne izgleda kao primer monaške čednosti, kao što mi čitav slučaj više liči na učenu nego na bilo šta drugo, ali su činjenice tu gde jesu i ja sam ovde gde sam.
- I šta sad? - pitam nervozno.
- Ne znam - rekao je on i raširio ruke. - Mislim da je najpametnije da malo duže ostanete na tom bolovanju, ako možete. Bar dok se dekan ne vrati. Devojčica je tražila da samo kod Momčila odlazi na konsultacije i da kod njega položi, ako može, preko reda.
- Ucena?
- Nije baš - odgovorio je on hladno i stavio svoj telefon na sto.
- Tako, tako, kako ga puši mala devojčica, pokaži mi kako ga puši - čuo se moj glas. Nekako čudan, kao ispeglan, ali moj.
Setio sam se Lole na svim svojim predavanjima u prvom redu. I uvek ispred nje telefon. Sve je snimano.
- Danas svaki klinac može to da montira na računaru i spakuje u mp3 fajl - kažem ja.
- Može - rekao je Petar s ironičnim osmehom kada se fajl prekinuo - ali je ovo, priznaćete kolega, nezgodno.
- Priznajem, majstorski je izvedeno, ali bi to na sudu moglo lako da se obori - uživeo sam se ja već u ulogu.
- Kо ovde priča о sudu? О nekoj istrazi? Valjda srpska policija ima pametnija posla nego da istražuje profesore koji drkaju na kolena studentkinja. Ovo je dovoljno da vas potpuno diskredituje. Da se pojavi u novinama, na Jutjubu. Ne treba vam sud. Osudiće vas javnost i pre nego što se okrenete.
Sada mi je pretio Petar, a ne više Lola.
- Ali neka za sada ostane na snimku i biće sve u redu. Naravno, moraću da izvestim dekana. Dotle bi bilo dobro da možda i produžite to bolovanje. Vidim vam po licu da ste zaista bolesni - likovao je.
- Naravno - rekao sam i ustao.
U tom času je Mira ušla u kancelariju.
- Došao vam je otac - rekla je Petru.
- Evo, odmah ću.
- Moje navodno čudno ponašanje i montirani dokazi, zar vam to ne liči na Albera Kamija i njegovog Stranca?
- Ne bih ja sad poredio život i literaturu - rekao je on i krenuo sa mnom ka vratima - pogotovo što je glavni junak u Strancu neslavno završio.
Neslavno je završio i Harvi Kajtel u Zlom poručniku. Valjda je isto tako bilo i u očajnom rimejku koji su kasnije napravili. Sva sreća, pa niko nije pravio rimejkove romana. Barem do sad.
Kada sam izašao iz Petrove kancelarije naleteo sam na postarijeg, sedokosog čoveka u kolicima.
- Moj otac - rekao je Petar, predstavljajući nas - moj kolega Mihailo.
- Aleksandar Đorđević - rekao je čovek i pružio mi ruku.
- Mihailo Mihailović - odgovorio sam i osetio da mi je starac nešto čvršće stegao ruku pri pomenu prezimena. Pogledao me je ispod oka i ništa nije rekao, ali to nije bio pogled ljubavi.
Nastala je neka mučna tišina.
- Znači i dalje ste na bolovanju, profesore - krenula je Mira onako ženski neobavezno - a baš nam nedostajete.
- Baš - rekao sam i naklonio se prisutnima.
- Doviđenja.
Starac se nije ni okrenuo. Imao sam utisak da nešto mrmlja, a da mu Petar rukom daje znak da bude tiši. Ništa nisam razumeo od onoga što je on izgovorio, ali ton glasa je jasno ukazivao da mi čovek ne misli dobro.

Jutro je počelo pravim šamarom bivše Savamalke. Onda je usledio još jedan šamar, ovog puta rečima. Harvi Kajtel i Alber Kami skupa, kao Ucena i Pretnja. Na kraju čovek u kolicima, verovatno onaj osakaćeni koga je Rajna pominjala kada sam saznao da mi je baba Modesti Blejz.
- Pa gde si ti nestao? - sačekala me je Persa pred samim vratima stana i ušla je sa mnom unutra.
- Morao sam da odjurim do fakulteta - nisam baš hteo da zalazim u detalje.
- Ono je bila Oliverina majka, što si verovatno shvatio ako je ne poznaješ od pre - kazala je.
- Znam je samo iz viđenja. Bila je Radetova i Brankina komšinica kada sam ja bio mali. Juče sam čuo da su zbog nje morali da se odsele na Novi Beograd, a čuo sam i još neke gluposti u vezi sa tim.
Persida je podigla obrve što je bio njen maksimalni komentar bilo čega u vezi sa Radetom. Po tom pravilu, koje je bilo u potpunoj suprotnosti s njenim temperamentom, samo bi primila informaciju k znanju i nastavila dalje. Radeta ne bi ni pomenula.
- Svetlana misli da si ti tukao njenu ćerku ili da si joj uradio nešto mnogo gore što je prouzrokovalo krvarenje, a da Olja to neće da prizna jer te se boji. Nešto je pominjala i vas Mihailoviće. Tad je nisam razumela, ali kada si mi sad pomenuo to о selidbi na Novi Beograd, mnogo mi je jasnije.
Gledala me je pažljivo, loveći i najmanji trag osećanja koji su na mom licu ostavljale njene reći. - A i ti si čudno izgledao ono sinoć na ulici. Izgubljeno. Nikada te nisam takvog videla - rekla je u pola glasa, ne skidajući pogled sa mene.
- Šta je bilo gore? Reci mi Mihailo - primakla se i unela mi se u lice kao da bi da me hipnotiše.
Nisam mogao da verujem. I Persida je mislila da sam ja manijak! Svi su od jutros krenuli na mene. Kao da je svet poludeo.
- Sedi - rekao sam joj i otišao da pristavim za kafu. Bila mi je neophodna jedna oštra, velika kafa.
- Znaš zašto sam bio na fakultetu? - pitam Persidu, koja se vrpolji na stolici. Neprijatno joj je. Shvata da se zaletela.
- Zašto?
- Zato što me je prijavila studentkinja za seksualno uznemiravanje. I sad moj arhimrzitelj Petar Đorđević, upravnik odseka, ima u šaci polugu kojom može da me uništi, što će verovatno i uraditi. Pre ili kasnije.
- Pa odakle ti sad pa to, crni Mihailo.
- Uzgred, sasvim slučajno je i njegov otac verovatno umešan u tu ujdurmu sa Radetom, Brankom i Svetlanom. I da, u petak sam se čudno ponašao kao i sinoć, zamisli, pitao sam studente za Raskoljnikova koji je ubio babu! A na suđenju će sigurno reći, da kao i Kamijev Merso nisam plakao za majkom.
- Plakao si kao kiša za Zvezdanom, to ja mogu uvek da posvedočim - rekla je Persa, koja baš nije hvatala književne asocijacije u letu. To što Merso nije plakao za majkom je olakšalo poroti da ga osudi na smrt.
- Ama koje čudno ponašanje, Perso? To što sam studente pitao isto što je pitao nas jedan stari profesor pre četvrt veka? Što sam napravio aluziju na roman Nabokova i što me umalo nije zgazio auto? To je moje čudno ponašanje, na osnovu koga ja odjednom silujem i bijem?
Gledala me je bez reči.
- Deluješ ti opasno kad se razbesniš, nisi ni svestan - rekla je Persa i ustala da ipak ona zakuva kafu. Nije volela moju, nikako. - Mada te pola nisam razumela - dodala je i nasmejala se.
- Izvini, Mihailo - kazala je i spustila kafu ispred mene - ne znam šta mi je bilo. Izvinila se jer je shvatila da je potpala pod isti uticaj kao i porota u Strancu.
Samo sam klimnuo glavom. Mene je počelo nešto drugo da brine, budući da je čak i Persa ovako reagovala.
- A šta ako to tamo na fakultetu neko poveže s ovim ovde? - pitala je ona, pokazujući na plafon.
Razmišljala je isto kao i ja. Jedno podmetanje i jedan nesrećni slučaj, kombinovani skupa i ja sam gotov, a da se nisam ni okrenuo. Za dan. Bez dokaza, bez suđenja, uz malo Fejsbuka, žute štampe i tvitera. Mogao bih samo da pišem rimejk Kamijevog Stranca sa Mihailom, umesto Mersoa, kao glavnim likom. Mihaila ne bi streljali jer se to više ne radi, ali javni linč bi bio istovetan.
Zamišljam naslov: LEPOTICA MU UTEKLA, A ON SILOVAO STUDENTKINJU I PRETUKAO KOMŠINICU. Uveren sam da bi i Žanin odlazak uspešno iskopali i uklopili u suđenje bez sudija. Za nekoliko dana bih od široj javnosti nepoznatog profesora postao univerzitetska zver, sramota za naš obrazovni i pravni sistem.
Mozak vrti moguće scenarije ali mi se neprestano vraća jedna misao: danas sam verovatno sreo dva aktera jednog mutnog događaja iz prošlosti, u koji je upletena i moja porodica. Kao da mi neko daje znak.
- Što je najgore, to izgleda i jeste povezano - rekao sam prekinuvši tišinu nad prvom kafom tog dana.
- Kako to misliš? - opet se zabrinula Persa.
- Vidiš, isti ovi koji meni verovatno podmeću na fakultetu, nekada davno su hteli da naude i Oljinoj majci, ali su ih Rade i Branka sprečili u tome. Kao da se sve ponavlja.
- Mnogo čitaš knjige, profesore - rekla je ona ne verujući u moje pretpostavke i nasmejala se s još manje uspeha. - U životu se takve stvari ne događaju.
- E, da je Rade živ - rekao sam onako iskreno. Svi današnji događaji su upućivali na njega. Još od sinoć, od onih fascikli о Balkanskoj, preko artefakta koji me je odveo na Jantar gde me je čekao mladi Rade u potkošulji pokraj beživotnih tela i Svetlane koja kune Mihailoviće, do zlog čičice u kolicima.
Persa me je pogledala kao da hoće nešto da mi kaže, ali se onda ugrizla za jezik i odnela svoju šoljicu u sudoperu. Čudno se ponaša. Gledam je i razmišljam. Možda se na Dorćolu rađaju pitanja, ali odgovori sigurno nisu ovde, na obali mutnog Dunava. Znao sam da je odgovor tamo, kod Save. U ravnom delu inače strme Balkanske.

27
Utorak pre podne:
dorćolska pitanja i savamalski odgovori

Sedim u taksiju i odlučno idem prema Rajni. Pored mene dve kese pune Radetovih fascikli. Zelenih. Balkanska i kamion.
Zvoni breskvica i odmah blinka zlatni ram. Olja je.
- Gde si, buđav lebac - kaže ona i pokušava da se nasmeši.
- Imam neka posla dole u Balkanskoj, pa sam krenuo to da razrešim. Unervozio sam se. Kako si ti? Pokušavao sam da te dobijem.
- Bolje mi je. Mislim da ću brzo kući. Ali idem kod mame, ne mogu da dođem tu kod tebe da ti skačem iznad glave.
- Znaš da me je tvoja mama posetila jutros? - rekao sam ironično s naglaskom na posetila.
- Znam, mnogo se uplašila za mene. Sve sam joj danas objasnila. Evo, malopre je otišla.
- A šta se to dogodilo juče, Olja?
- Ne znam, Mihailo. Čula sam kočnice i uplašila sam se pa sam otišla do prozora. Videla sam tebe i komšinicu s tvog sprata i nekog ćelavog tipa koji vam preti iz kola. To je poslednje čega se sećam.
- Ja sam te pronašao u kupatilu.
- Ne znam, ne sećam se - kaže ona pa zastane. - Sećam se munje koja je bljesnula iza mene u stanu, umesto napolju. Plava munja i parfem.
- Parfem?
- Novi parfem. Ženski. Probala sam tester pre neki dan u parfimeriji. Možda mi se baš to probanje urezalo u svest pa sam ponovo osetila miris kada mi je pozlilo. Srećom, brzo si se vratio i odmah ste zvali hitnu. Moglo je da bude gadno.
- Moglo je, ali hvala bogu pa nije. Kada ću moći da te vidim?
- Pusti da se keva malo oduva i da se smiri. Valjda ću uskoro da stanem na noge. Jednog dana ćemo i večerati - rekla je ona slabim glasom.
- Ćao, Mihailo. Zvaću te. Ovde stalno kunjam i telefon mi je isključen.
- Ćao. Čuvaj se.

- Čekala sam te - rekla je vidovita Rajna i otvorila vrata. Ja sam samo klimnuo glavom i ušao unutra. Bilo je logično da ću se vratiti.
- A šta ti je to? - pita me pokazujući na kese sa Radetovim fasciklama, što je bio dokaz da je svaka vidovitost ograničena. Ljudi su predvidivi, fascikle nisu.
- Ovo su pitanja.
- Teška, vidim - smeškala se ona.
- Teška.
- Danas sam upoznao Svetlanu Atanasijević, krupnu gospođu i Aleksandra Đorđevića, čoveka u kolicima. Pretpostavljam da je to onaj preživeli gospodin koga su Rade i Branka sredili.
- I, jeste li se ispričali? - bila je drska ona. Rajna jeste kašljala i delovala bolesno, ali je isto tako, svakim pokretom, svakim gestom i svakom rečju jasno stavljala do znanja da se nikoga i ničega ne boji.
- Pa, nismo baš dugo razgovarali. Nego, kako to da tebe nema u ovim Radetovim urednim spiskovima stanara? - počeo sam svoj strateški napad odmah s vrata i otvorio prvu fasciklu.
- Namerno me nema pod ovim imenom - rekla je ona hladno i nakašljala se, pregledajući spiskove koje sam joj poturio pod nos sa blagim osmehom na licu. - I naravno da sam tu, na svakom spisku, samo imena nisu ista.
- Šta si ti, Rajna, neki špijun kao Rade? - pitam otvoreno, čisto provociram jer je pitanje naivno.
- Nisam. A ni Rade nikada nije bio špijun. Špijunski posao je najgori. Špijunu niko ne veruje, ni oni koje špijunira, ni oni za koje špijunira. Kad špijun otkrije nešto što je zaista važno, to često propadne ili ne može da se iskoristi.
- Kako to misliš?
- U ona vremena, pre ovih kompjuterskih i satelitskih špijuniranja, tadašnji, pravi špijuni su, na primer, Staljinu na vreme javili da će ga Hitler napasti, ali im on nije poverovao. Nije hteo da im veruje. Nije on verovao ni kada mu je tri miliona vojnika stalo na granice. Više je verovao kolegi s brkovima.
- To znam.
- Ali sigurno ne znaš da je naš čovek, predratni kraljev oficir, kontraobaveštajac, lično Huveru dao podatke о planovima za napad na Perl Harbur, mesecima pre nego što su Japanci krenuli. I ništa. Mnogima je odgovaralo da Amerika uđe u rat, a on je jedva sačuvao živu glavu, ali ne od Nemaca koje je špijunirao već od Huvera i američkih agenata. Oni su mu postavili bombu pod automobil, a Englezi ga odlikovali. Naši ga najčešće i ne pominju.
- Pa, šta si ti onda, Rajna - prekinuo sam tiradu о srpskom Bondu.
- Kako bih ti to najbolje rekla - nasmejala se - ja sam ti nešto kao haj-tek babasera, znaš one gospođe što po starim kafanama održavaju toalete, samo moderna babasera. Isti princip: mala nužda jedan, a velika dva - e, kod mene je to, što bi vi deco rekli, sajber čišćenje klozeta i elektronski papir.
- Ne razumem te, Rajna - rekao sam iznerviran, shvativši da me ova žena zeza i da je moj strateški plan razotkrivanja zaglavio u cajnkrupu kod babasere.
- Razumećeš kad dođe vreme. Nego, odakle tebi baš danas i lepa Ceca i Аса Prikolica, pitam se? - nastavila je sada ona ozbiljnije.
- Ili je neverovatan splet okolnosti koji me inače nešto hoće ovih dana ili mi neko namešta neku igru, a ja ne znam ni kо je on ni zašto to radi - kazao sam zamišljeno.
- Taj izlizani izraz „neverovatan splet okolnosti" vučeš iz vremena Titovih pionira i samoupravnog socijalizma - rekla je ozbiljno. - Drugovima je to zvučalo onako knjiški naučno i dobro objašnjavao ono o čemu nisu imali pojma. Tebi je ovo od nedelje treći dolazak, a pre toga ovde u Balkanskoj nisi bio četrdeset godina. I njih dvoje upoznaš baš danas? Posle istih četrdeset godina. Nema tu ničeg neverovatnog - nastavila je sama da pretura po fasciklama koje sam izvadio na sto, pošto je ostavila spisak stanara koji je bio neki moj vrhunski dokaz, a ona ga je samo sklonila rukom s dnevnog reda.
Podigla je fotografiju teškog kamiona koju sam ja čuvao za kasnije
I okrenula je prema meni.
- Ovo ti je primer tog neverovatnog spleta okolnosti koje se pletu i upliću kao zmije, s vremena na vreme, po nečijoj naredbi - gledala me je u oči.
- Da je ovde prosečno informisan Srbin tvojih godina i da mu sada pokažemo ovaj kamion i spomenemo Ibarsku magistralu, šta bi on pomislio?
Ćutao sam jer dobro znam kuda ovo vodi.
- Sigurno ne na Jovana, Zvezdanu, Nataliju i Branku. О njima je odavno izašao samo jedan kratak članak u novinama. Postoji mnogo poznatije ubistvo na Ibarskoj magistrali, kada su pokušali atentat na jednog od vođa ondašnje opozicije i pobili njegovu pratnju, zar ne?
Pružio sam ruku i skupio hrabrost da pogledam ostale fotografije, ali je Rajna zaklopila fasciklu i privukla je ka sebi.
- Poznato je i neuspelo skretanje kamiona prema koloni premijera koga će ubrzo posle toga drugačije da ubiju, ali koliko puta si čuo glupu definiciju - vozilo je iz nepoznatih razloga skrenulo u suprotnu traku. Vozač kamiona je zadržan u pritvoru. I da Ii znaš kо su ljudi koji su nastradali i da li se sudilo vozaču koga su pritvorili?
- Hoćeš da kažeš da to nije bila nesreća? - pitao sam, znajući da je došlo vreme da se suočim sa istinom od koje sam bežao godinama.
- Naravno da nije - uzdahnula je ona. - Sve je bilo namešteno. I svadba, i auto, i kamion, a i svedoci pored puta, koji su imali pištolje s prigušivačima ispod seljačkih odela.
Ustala je i donela nam onu jabukovaču od juče.
- Nisu imali šanse. Prvo udar kamiona, onda aktiviranje eksploziva zakačenog ispod automobila, na kraju su svima pucali u glavu. Jovan i Natalija su stradali u kolima, ali bi Branka i Zvezdana preživele sudar - izgovorila je ona polako, ali bez zaustavljanja.
Pripala mi je muka, verovatno sam i prebledeo, a Rajna je sipala rakiju i donela kiselu vodu iz frižidera.
- Hočeš da se umiješ - pitala me je kao islednik i kada sam ja samo odmahnuo rukom i sasuo čašu ledenog knjaza u sebe, nastavila je. - Da oni tog dana nisu uklonili tvog Jovana i Zvezdanu mi verovatno ne bismo imali Miru i Slobu, po svoj prilici, ne bi bilo sve one krvi devedesetih.
- Kakve sad veze imaju moji mama i tata s bračnim parom Miloševič? - pitao sam i trgnuo rakiju da me malo prizovem svesti. - Ni Jovan ni Zvezdana se nisu bavili politikom, koliko se ja sećam.
- Pa, i Sloba je nekada bio bankar, a Mira profesorka na fakultetu. Do jednog određenog trenutka se ni oni nisu mnogo bavili politikom.
- I sada ispada da su njih dvoje smakli mog čaleta i kevu i obe babe? - rešio sam da ne verujem Rajni, mada se nisam usuđivao da joj uzmem fasciklu i da otkrijem šta je tamo.
- Ne, nisu oni. Isti neverovatan splet okolnosti je mogao i njih da saplete i da završe karijeru na nekoj drugoj magistrali, ali na onu stranu, prema Požarevcu. Identično. Takva je bila zemlja. Takvo je bilo vreme.
- Pa, kо je onda?
Slegla je ramenima. - I ja bih to volela da znam. Moje je bilo da pomognem Radetu da sakupimo ovaj materijal, a pošto ga je sačuvao i ostavio da ga ti pronađeš, iako unutra ima fotografija koje ne bi trebalo da vidiš, to znači da ni on čak nije uspeo da otkrije i kazni ubice.
Fasciklu je spustila ispod stola i gurnula je nogom. Od rakije mi je tek pripalo muka, pa sam otrčao do kupatila. Rajna mi je držala glavu dok sam povraćao. Malo rakije, mnogo žuči. Kada sam se umio, sredio i vratio u sobu, na stolu su me čekala dva parčeta tosta s puterom i vreo čaj. Ništa nisam jeo čitav dan.
- Isti si Jovan - kazala je - svilen ali simpatičan. Čudi me da nisi malo povukao one čvrstine na Stevanoviće.
Kako da joj sad objasnim da sam s te strane mogao da povučem samo na Mošu i Rahelu, kojima ni prezime ne znam.
- Nego, bio ti svilen ili ne, bojim se da sa te Ibarske magistrale duva stari vetar koji ti je naneo Svetlanu i Aleksandra. Pretpostavljam da će uz to upoznavanje sada ići i neka opomena - kazala je vračara Rajna, ne shvatajući koliko je u pravu.
- Prijavila me je studentkinja za seksualno zlostavljanje i umalo da me optuže da sam povredio Svetlaninu ćerku Olju, a ona je dobila krvarenje i jedva je izvukla živu glavu - saopštio sam joj svoju kamijevsku istoriju toga dana.
- Znala sam ja da je neka opomena - rekla je i pogledala me je očima u kojima je igrao đavolski smešak. - Ništa mi juče nisi rekao za Olju. Prevarantu mali. Samo si mi izvukao da je ona Svetlanina ćerka.
- А kо me to opominje? - prečuo sam ove njene komentare. Ne bih sad sa Rajnom da delim svoje ljubavne jade.
- Neko kо bi da te zaustavi, ako ti jesi onaj koji bi mogao da budeš. Ili da te iskoristi za svoje ciljeve. Trebalo je, inače, da mi kažeš juče za Olju.
- Ne razumem te, Rajna. Šta da ti kažem za Olju? Da sam bio zaljubljen u nju do ludila, a da ona nije marila za mene i da se pojavila sad posle desetak godina, kada sam mislio da sam je preboleo?
- Pa, recimo, i to. Nego, zar ti nije palo na pamet da se raspitaš о njenoj porodici, majci, ocu?
- Nije, nemam taj seoski mentalitet.
- Oh, Mihailoviću, kako si ti uobraženo derište. Arogantan gradski gospodičić koji ne vidi dalje od nosa - podigla je glas.
- Pa ti si pao u sve ovo kao da nikada nisi imao dva grama mozga i kao da nikada pre ovih fascikli nisi razmišljao о svom poreklu i svojima. Trebalo je nešto da te prodrma pa da pregledaš - iznervirala se sada Rajna, podigla hrpu papira i tresnula njome о sto.
- Da li ti je jasno da si mi sad doneo dokumenta koja su ti bila pri ruci, koliko? Deset, dvadeset godina? Preblediš mi tu, povraćaš, prenemažeš se. Ne mogu da verujem! Konjina matora, sprcao tolike godine u dupe, a pojma nema.
Hteo sam da joj kažem nešto i da je smirim, ali ona je bila u naletu.
- Da ostavim po strani Radeta i Branku, koji su posebna kategorija, nego da li si se ikada, recimo, pitao, kada su pričali о ratnim i poratnim godinama u Beogradu, kako to da tvoji Stojan i Natalija nisu imali sustanare u onom vašem ogromnom, starom stanu na Dorćolu?
Rajna je skakala s teme na temu gore od artefakata. Od Slobe i Ibarske do stana na Dorćolu. Mnogo mentalne šetnje za mene u ovakvom stanju. Priznajem da mi je to nekako bilo čudno kada sam poredio s romanima, filmovima i sa pričama ostalih ljudi о periodu četrdesetih godina prošlog veka, ali nisam baš mnogo razmišljao о tome.
- Živeli su u zgradi iz koje su bili internirani Jevreji. U smrt. U ispražnjenim stanovima su posle bili nemački oficiri, a kasnije su se uselili partizani i porodice bez krova nad glavom. I sve to vreme su se Stojan i Natalija, s malim detetom, baškarili u stanu od skoro sto kvadrata? Prvo u okupiranom Beogradu, pod Nemcima, pa u oslobođenom Beogradu s komunistima? A oboje samo obični činovnici u arhivi suda?
Jeste to sve bilo pomalo nelogično, ali se ja baš nisam mnogo bavio vremenom okupacije u Beogradu. Slušao sam njihove priče, ali nisam to sad baš mnogo analizirao i ne vidim da bih razmišljanjima na tu temu predupredio prijavu lude studentkinje koja je mnogo gledala Harvija Kajtela. Malo sam počeo i ja da gubim živce s Rajnom.
- A vidiš, jedan od oficira koji su živeli u stanu preko puta njih tokom rata bio je i poručnik Karl-Hajnc Rajntgen, čudan lik. On nije bio veliki heroj istočnog fronta, nije imao gvozdeni krst. Nije bio ni pripadnik nacističke partije. On je na Radio Beogradu 18.8.1941. godine prvi pustio Lili Marlen, pesmicu koja je postala simbol Drugog svetskog rata i koju su do kraja rata pevušili mnogi vojnici: i Nemci, i Englezi, i Rusi. Poznat ti je taj datum?
- Ćaletov rođendan - rekao sam i setio sam se da je u jednoj od fascikli bio spisak pojedinačnih vremena u kojima je puštana Lili Marlen. Radio Beograd se tada čuo i na delovima istočnog fronta i u Africi.
- Da, taj datum je u krštenici upisan kao rođendan tvog oca. A što se tiče pesme Lili Marlen, poručnik Rajntgen je imao hrabrosti da se suprotstavi neposrednoj Geringovoj zabrani te pesme, jer ona tobože demoralise trupe. Mali poručnik i moćni, ludi Gering.
- Mislim da je feldmaršal Romel imao presudnu ulogu da se pesma vrati na radio talase, a ne poručnik - prisetio sam se faksimila onog pisma i nečega što sam ranije čitao, ili sam gledao u Fazbinderovom filmu Lili Marlen.
- Kako mi je simpatično kad ti pomeneš Romela - smeškala se Rajna - feldmaršal. Retko kо zna da je on u nekoliko navrata tajno boravio u Beogradu i tokom afričke kampanje, a i kasnije dok je komandovao snagama u Grčkoj i Italiji. Trebalo je da dođe poslednji put u junu 1944. ali su ga saveznici pretekli iskrcavši se u Normandiji - kazala je ona značajno.
Shvatio sam da smo opet nekako skrenuli s teme.
- Mani me Rajna s Romelom, s Rendgenom i s Lili Marlen. Nisam raspoložen za naciste. Pogotovo ne danas. Kada sam otkrio da sam verovatno Jevrejin po majci, pomislio sam u sebi.
- U pravu si. Biće i za to vremena - odmahnula je ona rukom. Nego, da li si se nekad zapitao kako to da državni činovnik, službenik suda, arhivar u vreme Karađorđevića, otvoreno bude Obrenovićevac koji to ne krije? Kako to da ga prihvate u jevrejskoj zajednici kao da je jedan od njih, a onda se tokom okupacije lepo slaže s Nemcima, da bi ga posle rata komunisti ostavili da radi u sudu. I njega i tvoju Natu?
Rajna me je bombardovala pitanjima kao da zna kako će dodatno da ubrza moj mozak koji je morao da obrađuje sve više informacija.
- Kako je Stojana i Nataliju zaobišao i kraljevski i esesovski i crveni teror? I tajna policija Karađorđevića i Gestapo i OZNA? Kako je to bio dobar i s Jevrejima i s nacistima, a na kraju i s komunistima? Čime ih je, da oprostiš, držao za muda? Tvoj mirni, čestiti Stojan.
- Misliš, zašto ga nisu hapsili ni komunisti ni gestapo?
- Bravo, Mihailo! Zašto njega i tvoju babu čuvaju i krst i jevrejska zvezda i omražena svastika i crvena petokraka?
Nisam baš mnogo razmišljao zašto njega nisu hapsili. Razmišljao bih valjda da jesu. Koliko znam, nisu baš sve Beograđane ni pohapsili posle rata i nisu ih sve hapsili tokom rata.
Nisu hapsili ni Miletove, ni Vojnikove s ćaletove strane. Ni nacisti ni ovi drugi. Deda njegov je kao mlad bio u zatvoru, u vreme kralja Aleksandra, ali zato što se pijan tukao ispred stare šećerane. Ne osećam se krivim što Stojana nisu tukli u Gestapou, a što je živeo u miru s komšijama, Jevrejima, mojim precima.
- A da li si se pitao šta je zaista radio tvoj Stanoje, čime se on to bavio? Kojim poslom? - nastavila je Rajna ovu ofanzivu kao da je ona trebalo da postavlja pitanja, a ne ja.
- Trgovinom - odgovorio sam ponosno, srećan valjda što znam bar neki odgovor.
- Kojom? Ženskim gaćama i kombinezonima? - lukavo me je pogledala Rajna.
- To mi liči na njega, ali znam da nije. Radio je u nekoj državnoj ustanovi.
- Da, Stanoje je radio u državnoj ustanovi, ali u onoj namenskoj, koja se bavila prodajom oružja. I sam znaš koliko je on putovao po svetu, a vidiš, nije bio komunista. I to u onoj, nekadašnjoj SFRJ, gde nisi mogao da budeš šef samoposluge a da nisi drug član. Nemoj da si naivan Mihailo.
- Jesam. Naivan sam. Glup sam, naučili me da se Sava uliva u Dunav ispod Savskog mosta, baš taj Stanoje i Stojan i to ispod onog starog, nemačkog, i ja sam u to verovao dok se nisam zamomčio - setio sam se opet svoje misli od pre neki dan i sada mi je ovde dobro legla. - Nisam sanjao da Rade i Branka mene pre podne vode na kesten-pire, a uveče ubijaju po komšiluku koji će me danas misteriozno opominjati. Nemam pojma zašto nisu hapsili Stojana posle rata i zašto moja pokojna majka Zvezdana više liči na neku Rahelu sa stare fotografije nego na baba Nataliju. I ne znam kо je i zašto zbrisao pola moje porodice na Ibarskoj magistrali.
- Pa, razmisli malo. Razmisli о onome što najmanje znaš - povukla se ona, pogotovo kada sam pomenuo Rahelu.
- О čemu da razmišljam? О Romelu i Lili Marlen i о nacrtima ove zgrade i čitavog kraja? О fotkama nemačkih oficira u kafani Podzemni raj, koja je bila ovde na ćošku? I da pogađam zašto je to bilo toliko važno Radetu. Zašto je svaki detalj ovog kraja, koji su Nemci žestoko branili, ovde dokumentovan? Od ruševina još iz Prvog rata do izgradnje ove zgrade u kojoj se nalazimo - rekao sam rasturajući papire iz druge fascikle po stolu. Konačno sam došao na svoje.
- Zaboravio si ono misteriozno bombardovanje tada napuštene zgrade Ministarstva finansija, gore na ćošku 1999. Nju su, vidiš, tokom rata podigli okupatori, Nemci. A posle je NATO bombardovao baš tu zgradu. Jedna krstareća. Posebna. Mora da je Rade to vodio na drugom mestu - rekla je ona mrtva hladna, skupljajući dokumentaciju.
- Rajna, umoran sam od misterija. Od žena iz ovog života koje iz njega izlaze brže nego što su ušle, od drugih života po kojima lutam. Od tragedija sa nekih drugih planeta koje proživljavam na Dorćolu uz stihove srpskog pesnika šutnutog u stranu. Dođem kod tebe da čujem odgovore, a samo dobijam nova pitanja. Nigde odgovori, samo pitanja. Pitanja, pitanja.
- Ali tek je počelo, sine - rekla je Rajna - i pomilovala me po obrazu kao majka. - Tek je počelo.
- Šta je počelo Rajna?
Opet isti odgovor kao i prošli put, samo pokazuje pogledom i rukom oko sebe.
- Zašto smo mi sad ovde? Zašto si ti i u nekom drugom životu ovde? Zašto Nemci prvo žestoko bombarduju 1941. pa brane ovih nekoliko stotina metara 1944, zašto se ovde vraćaju njihovi oficiri koji su kao mladi inženjerci bili tu još od 1915. sve do povlačenja 1918? Zašto njih ovde saveznici bombarduju 1943? Zašto NATO šalje dubinsku bombu 1999. na ispražnjenu zgradu?
Ćutim i gledam je, a pitanja se samo množe.
- Zašto Titovi komunisti kopaju tunel, tamo na početku ulice Gavrila Principa, nema sto metara odavde, tamo gde je sada neka radnja za popravku kola? Kažu, krenuli su da kopaju beogradski metro još tada, pa stali kod jezera ispod Moskve. I Beograd, eto, još uvek nema metro, nego vulkanizersku radnju. I neće skoro ovaj grad imati pravi metro, ako ga ikada bude i imao. To Rajna u život može da se opkladi.
- Prosvetli me Rajna i ne muči me više. Zašto kopaju, bombarduju, brane, napadaju? Zašto Rade i Branka baš tu stanuju?
- Pa, očigledno nešto ima, Mihailo - rekla je i pogledala me je kao da mi je otkrila najveću tajnu na svetu i onda je uzela jednu od fotografija
- Podzemni raj - rekla je - zar ti to nije čudno ime za kafanu, pogotovo na ovom mestu. Kod železničke stanice. Kao da je neko upalio svetionik.
- Ne razumem te.
- Pa, recimo da jedan stari grad na ušću velike reke u drugu još veću reku, negde na sredini od ekvatora do severnog pola može da bude mesto koje se lako pronalazi. Mesto za okupljanje. Za predah. Može da bude i utočište. Tačka, čvorište.
- Može, mada bi bilo zgodnije da je negde na moru. Lakše se putuje.
- More je ćudljivo - rekla je Rajna - a do Beograda si uvek mogao i preko Crnog mora, pa Dunavom. A tu, pored grada je i planina Avala. Vulkanska. Rudarska. Kad Dunav zavije, tu je Vinča, i nisi tu džabe imao velika naselja dve hiljade i kusur godina pre piramida. Sve je nekako zgodno blizu.
- Dobro, Rajna, znam i za Avalu i za Vinčansku kulturu, ali ona je samo dobila ime po Vinči, nije joj ovde bio epicentar.
- Nije, zato što ne mogu da kopaju po Beogradu. Da malo dublje zabodu ašov tamo oko tvog kraja, i malo na gore prema Vasinoj, videli bi gde je taj tvoj epicentar. Ali ne mogu. Tu vekovima žive ljudi i umiru. Kuće se dižu i ruše. Slaže se građa jedna preko druge. Sećaš se šta je bilo samo kada su zagrebali ono kod renoviranja tramvajskih šina oko Kalemegdana?
- Nisam arheolog, Rajna i ne mogu sad s tobom još i о praistoriji. Romel i Lili Marlen su mi donja granica. Imam dobrog druga koji se bavio arheologijom pa mogu da ti ga dovedem da malo ćaskate о neolitu u Uzun Mirkovoj i Zmaja od Noćaja. A i ispod šina.
- Vidi, Mihailo - rekla mi je kao da počinje da gubi strpljenje sa mnom i pokazala mi na zid ispred nas - ovde je ulaz u svet ispod ovog grada, koji ja čuvam i otvaram po potrebi - ispalila je a da ne trepne.
- A gde taj ulaz vodi - pitao sam gledajući kao lud u običan, nekako masivan zid. Nisam tu video nikakav ulaz.
- Duboko ispod Beograda, mnogo dublje nego što možeš da pretpostaviš. I to u pravcu tvog Dorćola, pa dalje uz Dunav ka Vinči.
- Pa, zar ne bi bilo logično da je ulaz dole u podrumu, a ne na trećem spratu? - hvatam je u logičkim greškama.
- Svojevremeno se ulazilo iz Podzemnog raja, ali je taj ulaz odavno zatrpan. Sad je tamo prodavnica. Ovaj prolaz je građen po Radetovim nacrtima. Praktično se između dve postojeće zgrade krije jedna nevidljiva građevina od armiranog betona, ojačanog posebnim metalom koji su tada dovozili iz Afrike, sa svojim sopstvenim temeljima i konstrukcijom.
- I šta je u njoj? - pitao sam, gubeći polako živce.
- Stepenice. Okno - bio je prilično logičan odgovor.
- I dokle one vode? - nastavljam, rešen da isteram stvar na čistinu.
- Do vrata - ne da se Rajna.
- I šta je iza tih vrata? - morao sam da pitam iako sam imao utisak da me žena zeza i da se silno zabavlja zbog toga.
- Ne znam tačno. Nikada nisam bila iza njih. Nije to za mene. Znam da se ide veoma duboko pod zemlju. Moje je da do vrata dovedem onoga koga treba. Uostalom, kroz ta vrata ne može svako ni da prođe.
- A treba li mene da odvedeš tamo?
- To ćeš mi ti reći, Mihailo. Kada dođe vreme.
Opet poznati odgovor.
Rajna je bila kao proročište kod starih Grka. Uđeš sluđen, izađeš zbunjen. I misliš se: još sam dobro i prošao kako je moglo da bude.

28
Utorak popodne:
Lili Marlen i Levantska kuhinja

- Baš si mi pomogla Rajna. Sve si mi potanko ispričala i sada manje znam, čini mi se, nego kad sam došao kod tebe. Mnogo ti hvala - kažem ženi koja se nekoliko puta duboko nakašlje i bacim još jedan pogled na onaj zid.
Ravan. Okrečen. Zid kao zid. Nije meni to baš ličilo na neki tajni prolaz. Običan, beogradski zid na trečem spratu u Balkanskoj ulici.
- A tvoj pokojni otac, Jovan, da li ti uopšte znaš kо je on bio? - zamišljeno me je pitala gledajući kao i ja u onaj zid. Nekako je ovo njeno pitanje sve vreme lebdelo u vazduhu. Samo što sam ja svesno izbegavao da ga postavim.
- Znam samo da je on usvojen. To, začudo, niko nije krio. Branka i Rade su ga uzeli iz doma za ratnu siročad posle rata.
- I onda su živeli u zemlji od čokolade. I ja sam tamo bila i jela i pila i još mi je mokar jezik - rekla je podsmevajući mi se. - To je bajka, Mihailo.
- Meni su tako ispričali - kazao sam joj već pomalo uvređen što neprestano moram da se pravdam.
Ovih poslednjih nekoliko dana ja sam se osećao kao brucoš. Mladi, začuđeni student na prvim predavanjima, kada su gotovo svi profesori redom počinjali u maniru: E, sad, mlade moje kolege zaboravite sve što ste učili u gimnaziji i osnovnoj školi. Idemo od početka, onako kako treba. Stalno je ispadalo da treba da obrišem sva znanja о prethodnom životu i da krenem iz početka.
- Znam, Mihailo, opet tvoj problem sa Savom koja se uliva u Dunav ispod Savskog mosta. Shvatila sam malopre. Naučili te babe i dede, majka i otac i držali te pod staklenim zvonom, a ti još nikako da prodišeš.
- Možda je tako i bolje, Rajna. Postepeno otkrivaš svet. Prvo misliš uliva se Sava ispod savskog mosta, pa onda naučiš da je ušće dole. A kad razmisliš, suštinski, pored Dorćola prolazi isključivo savska voda, iako se ona tu već zove Dunav. Često se vidi jasna razlika u boji dve reke i tek tamo kod Pančevačkog mosta Dunav se raširi, a vode se skroz pomešaju tek kod Vinče.
- Možda si za to i u pravu. Pa da ti onda, tako gledano, negde kod Pančevačkog mosta kažem da tvoj otac nikada nije bio u domu za ratnu siročad. Imao je već nekoliko meseci kada su ga 18. avgusta 1941. spustili dole, kroz tadašnji prolaz iza Podzemnog raja. Beba je u pratnji lepe žene i dva visoka oficira Vermahta, stigla avionom Afričkog korpusa u Beograd. Na prtljagu je još uvek bio žuti pesak Sahare.
I opet pogled u prazan zid. Jovan, Afrika i Sahara.
- Sat vremena kasnije, na radio Beogradu su prvi put emitovali Lili Marlen, čiji stihovi završne strofe glase:

... Aus dem stillen Raume,
Aus der Erde Grund,
Hebt mich wie im Traume...

- A to bi ti u prevodu na naš jezik bilo doslovce nešto kao:

... Iz mog spokojnog postojanja
Iz dubine zemlje
Podiže me kao u snu...

- Ili pesnički, mnogo zgodnije:

Iznad ovog tihog mesta
Duboko pod zemljom
Uznose me kao u snu

- A pošto su pesmu prihvatili vojnici svih zaraćenih strana postoji i prepev na engleski koji možda najbolje ilustruje ono što hoću da ti kažem:

...Out of the silent space,
Out of the depths of the earth,
Lifts me as in a dream...

Održala mi je kratko jezičko-konspirativno predavanje, a da nije ni trepnula. Bio je to stih izvučen iz pesme koja je u većem delu Evrope bila simbol okupacije i nacističkog terora. Nisam baš mogao da je vežem uz mog ćaleta.
- Ispada da su stihovi neka šifra za mog Jovana, koji po tebi nije bio dete s Kozare, nego arijevski, plavokosi mališan iz Afrike, spakovan duboko ispod Beograda? I dok napolju stradaju milioni, on dole bezbedan siki kod lepe tete uz kodiranu Lili Marlen svakog dana u 21.55 okruglo?
Nije odgovorila na ovu moju opasku.
- Tada se zvao Johan, dok ga Rade nije izveo u oslobođeni Beograd i nije mu napravio krštenicu na ime Jovan Mihailović. U to vreme više nije bilo Afričkog korpusa. Romel je, navodno, izvršio samoubistvo posle, navodno, neuspešnog atentata na Hitlera. Mališan je ostao siroče.
Podigao sam ruku da je zaustavim. Namerno sam prečuo navodni atentat i navodno samoubistvo i izdržao da ništa ne pitam о tim navodima. Nešto mi je usred svega ovoga palo na pamet.
- Znaš, Rajna, ako uzmemo u obzir da mi se drugi, verovatno pravi, deda Jevrejin, koga sam otkrio juče, zvao Moše, ja bih mu onda bio nešto kao miks feldmaršala Romela i Moše Dajana, onog izraelskog vojnika s jednim okom, koga sam se nešto plašio kao klinac kada ga pokažu na televiziji. Dođem mu pustinjska lav-lisica. Ili još bolje Saharski Mikser, kako mi je nadimak na Dorćolu.
Nasmešila se i setno klimala glavom, buljeći u onaj glupi zid. I pomalo je kašljala. A ja sam u trenutku shvatio da sa njom buljim u običan beton od koga zamišljam skrovišta u utrobi zemlje i polako tonem u ludilo. U potpunu šizofreniju.
Romel i beogradski Podzemni raj. Lili Marlen i Rade koji ubija komšije. I sve vreme mene ova žena loži na to dok stojimo pred običnim zidom. Izmišlja bajke, prosipa mi neki srpski Da Vinčijev kod s profesorom Mihailom Džedajem umesto Roberta Langdona.
Koja si ti budala, pomislim i počnem da pakujem svoje fascikle. Ova Rajna mora da ima neku dijagnozu. Živi sama u staroj zgradi kao pustinjak, kašlje i čeka da joj naiđe neka dileja kao ja. I onda ga uvlači u svoje ludilo, plete paukovu mrežu. A ja sam se nalepio.
Ona zna moju familiju preko Radeta i Branke. Bila je na svim sahranama, poznaje me, a osetila je da sam trenutno labilan i sada samo štrika. Ako ostanem još pola sata ispašću još i vanbračni unuk iz navodnog Hitlerovog i Staljinovog gej braka, a uz to još potomak Merovinga i dinastije Ming, naslednik loze neolitskih vladara još iz doba kada su građene još uvek neotkrivene piramide vinčanske kulture ispod Beograda, zbog kojih ovaj naš drevni grad nikada neće imati metro.
- Bilo mi je dovoljno Rajna - kažem joj i spremam se na strateško povlačenje.
- Dobro, Mihailo, tu sam ja. Za prolaz znaš - povukla se i ona. Kao da se umorila i shvatila da sam je razotkrio.
- Znam, znam - rekao sam i pogledao u zid. Stvarno sam poludeo.
Rajna me ispraća do vrata, kašlje.
- Ovde je uvek bezbedno za tebe, tlo na kome ti niko ništa ne može - nastavljala je, ipak, ona svoju igru na rastanku, pokazujući na prostor oko nas, kao da smo u tvrđavi, a ne u običnoj zgradi. Izlazim na ulicu. Gledam gore, tražim pogledom da ipak prokljuvim tu tajnu građevinu, a stare zgrade tamo iz pedesetih stoje kao i uvek što su stajale. Iste. Razlika je jedino u prodavnicama i radnjama u prizemlju.
Gladan preko svake mere ulazim u prodavnicu brze hrane i ne mogu da verujem. Humus, baba ganuš, baklava, šašlik. Levantska kuhinja. Bliski istok. Hrana mojih davnih predaka. Uzmem od svega po malo, jedem polako i uopšte se ne obazirem što su mi ukusi potpuno novi.
- Kо sam ja? - pitam se dok s apetitom jedem.
Rajna je očigledno bila opičena i mora da je imala neku dijagnozu. Ali slika one Rahele nije imala dijagnozu. Zvezdana je mnogo ličila na tu ženu, na Nataliju nije ličila uopšte.
Sećam se da su kevi pričali kako je, u stvari, pljunuta Stojanova i Stanojeva baba Anđa i da je baš ta Stojanova baba bila tako visoka i štrkljasta. I baš je ta baba Anđa imala isti taj palac na nozi koji je cepao čarape i taj isti „egipatski" nos i sva je Zvezdana bila kao Anđa. Samo što nisu imali Anđinu fotku.
Jovanu nikada nisu govorili na koga liči. On je bio takav na svoje roditelje koji su nestali u vihoru Drugog svetskog rata. Sad kad malo bolje pomislim, Jovan je radio kod Stanoja u firmi, što znači da je moj mirni, dobri ćale koji nikada nije digao ruku na mene, verovatno bio trgovac oružjem.
Znam da je on često putovao. U Afriku. I Aziju. I ne znam mnogo о tome da li se bavio politikom ili nije. Ispada da, u suštini, ništa ne znam о svom poreklu i ljudima koji su me podigli.
Oglašava se pičokija, stavljam bubicu u uvo, gledam u telefon, samo neki dugačak broj i heksa-znaci.
- Mihailo - čujem Margaretin glas - da li me čuješ, Mihailo?
- Jedva - glupo mije da se derem u restoranu, još sa ovom bubom u uvetu koja se ne vidi, izgledaću kao potpuni luđak. Gori od Rajne.
- Slušaj, Mihailo, ja sam morala u centralu firme. Imamo velikih problema. Mihailo!
Isključujem blutut prinosim telefon usnama da me bolje čuje. Ljudi me već gledaju ispod oka. Misle da sam luđak s nekom dečijom igračkom u ruci.
- Mihailo, ne čujem te.
Izlazim napolje, derem se. Prolazi autobus.
- Daleko sam i smeta nam magnetna oluja. Ne mogu da lociram tačno, ali tri telefona sa tvog listinga imaju negativnu komunikaciju.
- Ne razumem te, Margareta - vičem, a buka u Balkanskoj kao da hoće da se nadvikuje sa mnom.
- Troje ljudi iz tvog imenika na tom telefonu.
- Šta s njima?
- Imaju negativnu komunikaciju. Visoki nivo.
- A gde si ti.
- Daleko - kaže ona. - Ljubim...
Prekinulo se i opet samo poruka:

Error: no connection.
Failed connect to:
Constaninopole Romean Cable Centre.
Sender:
Tokio, Japan Imperium Cable Net.

- Ljubim i ja tebe - kažem u praznu slušalicu. Kako ona zna šta pričaju ljudi koji su u mom telefonskom imeniku. Okrenem Klaru, za svaki slučaj. Ništa. Zaustavljam taksi. Pišem Olji poruku. Pregledam listing propušenih poziva.
Danas je utakmica, prolazi mi glavom, ali mi se nešto i ne gleda fudbal.
Zovem Vojnika.
- Ti imaš neki problem - kaže on kada se javi na telefon. Misli na to što danima gotovo nikome ne odgovaram na pozive.
- Imam. Ne mogu uvek da se javim.
- Čuo sam za frku od Mire - nije se dalje upuštao Vojnik u raspravu oko telefona, već je prešao odmah na temu koju sam ja hteo da izbegnem.
- Ne sumnjam da već ceo fakultet bruji.
- Znaš kako je, dobre vesti se brzo šire, a loše još brže. Ali to je ponekad i super stvar - izrazio se onako, super, kao estradni lingvista s dva fakulteta. Da li je on normalan.
- Baš je ,,super“ što svi na Filološkom misle da sam manijak - pridružio sam mu se i ja.
- Znaju i na Filozofskom, ali i u Prvoj beogradskoj - smejao se on.
- Baš je smešno.
- I jeste. Moca ima drugaricu s fakulteta koja predaje u Prvoj. Devojčica je još u gimnaziji probala da ucenjuje dva profesora. Petar se već telefonom čuo s njihovim direktorom.
- Znači, čist sam - laknulo mi je. Mada sam primetio da je Toma veoma dobro upoznat sa aktivnostima mog šefa katedre.
- Tako nekako - bio je veseo Vojnik. Nekako nervozno veseo.
- Dolaziš danas? - pitam ga.
- Doći ću na utakmicu - kaže, preskočivši namerno ono ostalo.
- Dođi, ali sat ranije, i ponesi obavezno neku kopiju Vojnića.
- Znam, rekao si mi - i dalje je glumio veselje.
- Vidimo se.
- Važi.
Bio je neprirodno dobro raspoložen, za razliku od prethodnih nedelja kada se samo nešto durio.
Okrenuo sam i Mileta i rekao mu da dođe oko pola osam, kako zna i ume.
- Nemoj da mi kažeš da si i juče znao ono da čitaš - ljutnuo se Mile, kada sam mu objasnio šta ga čeka. - A meni si uvalio da brljam po onim prašnjavim papirčinama, tetku li ti tvoju.
- Mile, oduvek mi psuješ tetku, a znaš da je nikada nisam imao.
- Pa, šta onda da ti psujem? - smejao se Mile, ne shvatajući koliko pogađa pravo u metu. Meni nisi imao koga da psuješ. Bio sam sam.
Rade i Branka nisu imali rodbinu. Ili je bar nisu imali ovde u Srbiji. Stojan i Stanoje su bili jedini od Stevanovića. Svi ostali su zbrisani još u prvom ratu.
Malo je to bilo čudno, ali je bilo tako. Opet me je radila Rajna, kao rakija. Na duge staze. Usmerila mi je mozak, ubrzala ga i on sad ne ume da stane. Sad mi je sve povezano. I jedva se suzdržavam da ne potražim Romelovu sliku na internetu. Zato i zivkam ljude, da pobedim Rajnu u sebi.
- Sad, bogami, tetku imaš Miksere, onu Bečlijku, pa što da ne psujem - smejuljio se Mile, vrativši me u realnost.
- Daće Persa tebi Bečlijku - uzvraćam mu ja.
- Puši ga, mali štreberu, tetku li ti onu bečku i da znaš da me živo interesuje šta ima na onim vašim kerefekama, stručnjaci. Tu sam u pola osam.
Od Momčila su stigle dve poruke. Jedna u kojoj me obaveštava da se prijava neće ni razmatrati, pri čemu uopšte nije pominjao svoju nemalu ulogu u tome. Druga poruka, očigledno brže pisana, glasila je: bli me stjko dgldm onepčce u gćma. Mm da rmbam.šljaj menj derp Eee Brsa ЕЕ, što je značilo da neće doći na utakmicu jer mora da radi. Napred Barsa! Naravno, uz po koji sočan izraz.
Deki kao da je u zemlju propao, što je na dan fudbala značilo da je našao neku čiji će muž gledati fudbal dok on bude igrao među njenim stativama. Ostao mi je Romel koji me je prosto pekao u prstima, ali smo, na sreću, već bili na Dorćolu.
Na ulasku u zgradu sam naleteo na krupnu plavušu, mama Sve-tlanu. Neprijatna situacija. Za oboje.
- Joj, sine, Mihailo - rekla je žena i raširila ruke skupa sa kesama koje je držala u njima, pa me privila na grudi.
- Izvini, sine, molim te, ne znam šta mi je bilo. Uplašila sam se za moju Okicu, za oči moje. Znaš. A bez tebe kо zna šta bi bilo, sine.
- Kako je? - pitam, pošto sam u nekoliko sati avanzovao od šamara do sina.
- Smirilo se sve. Ostavila sam je da spava, pa sam došla po neke stvari. Ti je obiđi sutra. Mislim da bi joj bilo drago. A meni oprosti, molim te - rasplakala se.
- Dobro je, tetka Svetlana. Dobro je - pokušavao sam da utešim ženu koja me je još jutros tukla.
- Bio si ti dobro dete - rekla je ona, onako kroz suze - a ne znam da li su nekoga deda i baba voleli više nego tebe. E, sine moj.
Onda mi je prešla rukom preko lica, tamo gde se valjda još uvek video trag šamara.
- Priznajem, jesam te jako udarila, a ti si valjda poslednji stvor na koga ja smem da podignem ruku. Grešna li sam!
Na svu sreću pa je njoj zazvonio telefon te sam nekako uspeo da se izvučem iz zagrljaja. Onako krupna i znojava, sa podbratkom i velikim stomakom, mirisala je veoma slično kao i ćerka. I bila je sveobuhvatno topla. Što nije zgodno.
- Evo, ovde sam sa Mihailom. U tvojoj zgradi. Jeste. Sve sam mu rekla... Nisam našla... To sam ponela... Evo ti ga - rekla je i pružila mi svoj telefon.
- Sanjala sam te, malopre - kaže Olja.
- Nadam se lepo - odgovorio sam ja - kako si?
- Kao nova, nego taj san, znaš - odugovlačila je kao da razmišlja da li da mi kaže ili ne.
- Šta je bilo u snu? - prekratio sam joj muke.
- Imao je miris onog parfema, što sam ti pričala, znaš.
- San s mirisom - nasmejao sam se. Bila je prava šoping damica.
- Ujela te je slatka, mala kuca koja je mirisala na onaj parfem, a onda je postala plava, kao neki neonski Štrumpf.
- Za nogu, sigurno- rekao sam pošto su mi razvejane brige о strašnom košmaru.
- Ne, nego za levo rame. Mala kuca, a zubi ogromni, plavi i pravo za rame.
- Neću se približavati kučićima. Tvoja mama mi je rekla da sutra mogu da te posetim - kazao sam.
- Volela bih - rekla je ona.
Pozdravio sam se sa Svetlanom i popeo se gore u stan. U jednom trenutku je danas sve bilo crno. Pretnja na fakultetu, Olja u bolnici. Sada kao da se sve umirilo. Zavladala je tišina.
Bio sam mrtav umoran. Ne znam jesam li noćas spavao ili sam lebdeo među svetovima. Navio sam telefon na pola osam i pao u krevet. Ja nisam sanjao parfimisane kučiće. Ni druge svetove. Ja sam sanjao samoću. U utrobi zemlje. Među zvezdama. Bio je mrak i bio sam sam.

29
Utorak predveče:
okupljanje nepozvanih gostiju u bojama duge

Sanjao sam samoću i probudio sam se sam. U Stojanovom stanu na Dorćolu. Uz zvukove tramvaja iz Dušanove, udaljenu riku lavova iz zoološkog vrta i muziku iz kafića niže niz ulicu. Kad lavovi ovako riču, uvek se nešto dogodi. Počne rat ili more odnese ljude i kuće, nastrada neko u zemljotresu.
Beogradski lavovi su kao barometar za nesreću. A možda riču samo zato što je sparno, vazduh je težak kao da će kiša i kasne im s večerom.
Vojnik je došao prvi. Bez piva. Bez gibanice. Samo s primerkom Vojnićevog rukopisa pod miškom i novom kutijom za olovke. Mile je stigao koji minut posle njega.
Seli smo za sto u kuhinji kao da igramo partiju pokera, kao da potpisujemo mirovni ugovor, kao zaverenici, kao tri potpuna ludaka koji nemaju pametnija posla nego da se zezaju s popisima čokota i prozora pre uzvratne utakmice polufinala Lige šampiona.
Vojnik je prelistao svežanj papira na stolu i upitno me pogledao.
- Šta je ovo? - rekao je i pružio ruku ka njima.
- Razmnožavaju se кô pacovi - uzvratio mu je Mile ironično.
- Ispalo iz Stojanovog ormana - rekao sam Vojniku i izvadio pičokiju. On je samo zamišljeno klimao glavom i levom rukom nervozno drndao onu kutiju za olovke, koju je krio od mene kada je razgovarao s Mirom u petak.
- Još prekjuče sam pročitao četiri od onih naših papira i rezultat je razočaravajući.
Moji zaverenici su me gledali kao da nisam normalan.
- I sve vreme ćutiš i praviš se lud - vajkao se Mile. - E, jesi...
Nije uspeo da završi.
- Peder - dopunio je Vojnik rečenicu umesto njega i brzo pružio onu ruku u kojoj mu je bila kutija s olovkama do Miletovog čela. - Bazzz - plavi krug svetlosti i Miletova glava pada na sto. Pogled tup, odsutan.
- Šta radiš - povikao sam i pridigao se, a Vojnik se već okrenuo dok je Miletu padala glava i ta kutija za olovke je bila na nekoliko santimetara od mog ramena.
- Bazzz - plavi krug.
Olja, pomišljam dok mi snaga ističe iz mišića, a neka sila me tera natrag u stolicu. San, pada mi na pamet i zaustavljam se u stolici, glava mi visi na jednu stranu. Munja u sobi. Gledam, ne trepćem. Osećam kako mi pljuvačka curi niz rub usne.
- A kako ovu vatru dišeš, vatrogasac - siktao je Vojnik kao da je lud i bazovao onom kutijom po Miletu, kome se telo trzalo pod udarima plave svetlosti.
Bazzzz, u rame. Bazzz u potiljak. Bazzz u vrat. Bazzz u rebra.
Vreme je da se probudim, pomišljam. Ovo mora da je neki glupi san. Sigurno je još uvek popodne i ja spavam. Tek ću sada zaista da se probudim.
- Misliš da ja ne znam kо si ti? - prišao mu je, uhvatio ga za kosu i okrenuo se ka meni.
- Tvoj anđeo čuvar, Džedaj - podsmešljivo mi je rekao i pustio da Miletova glava ponovo padne na sto.
- Tvoja poslednja linija odbrane - kazao je samozadovoljno i onda pozvao nekoga mobilnim telefonom.
Kakav anđeo čuvar? Linija odbrane? О čemu Vojnik priča?
Vojnik mi je izašao iz vidokruga. Gledao sam napred, u jednom pravcu, kao ispuštena video-kamera.
- U pravu si. Izgleda da ih ima još u ormanu i on može da ih dešifruje - pričao je vojnik s nekim. - Da, da, dao sam im znak. Znači, jedna zelena u desno rame - osetio sam po glasu da se okrenuo prema meni.
- Mile? Pa, jedno pet puta. Zaneo sam se, izvini. Dobro. Dobro.
Prilazi Miletu, zavali ga u stolicu kao lutku i gurne mu neku olovku u nozdrvu, onako, do mozga, mislim, i shvatam da polako počinjem da se gušim. Gotovo da ne dišem.
- A ti uvek imaš popust, tebe uvek štede, čuvaju te, maze - kaže Vojnik dok mi prilazi.
- Bazzz - u isto mesto, između ramena i ključne kosti s desne strane. Samo sada svetli zeleno.
- Čak i tvoji neprijatelji te čuvaju, hoće da ti bude udobno. Pa koji si ti to svilenko, Džedaj, i zašto si ti bolji od mene ili od ovog jadnog vatrogasca? Sa kim ja to živim sve ove godine?
Prodisao sam od zelenog bazovanja i bilo mi je lakše. Malo mi je i svest bila čistija. Počinjem da se privikavam da ovo ipak nije san.
- Večito svi oko tebe igraju, svi ti idu niz dlaku. Na kraju ti je čak i Olja došla pred noge. Pa, mamu li ti tvoju, Džedaj!
Stajao je pored mene i nisam mogao da podignem glavu i da mu vidim lice. Nisam mogao reči i postupke da povežem sa Tomom Vojnikom, svojim najboljim drugom, još iz detinjstva.
- Eto, rekao sam - kao da je uradio nešto veliko - pomenuo sam ti majku. A tebi niko ne srne da pomene ni majku ni oca jer si ostao siroče. Mamu li ti jebem da ti jebem!
Uneo mi se u lice. Prebledeo. Izobličen.
- I mene zovu Vojnik, a tebe Džedaj, ja sam prašinar a ti zvezdani ratnik. Samo što su džedaji izduvali kao i ti Bule, mamu li ti onu tvoju Zvezdanu.
Mišići su mi bili paralizovani od ovog bazovanja, to mi je bilo jasno. Ali svest mi je bila čista. Samo što nije mogla da obradi sve ovo što se događa. Ni reči, ni dela.
- I da znaš da sam kao klinac drkao na onu tvoju jebežljivu kevu. Jeste. Uvek je nosila one jebozovne gačice, male čipkaste, i uvek ih je držala u korpi za veš kod vas u kupatilu, na vrhu, da se vide. Namerno. Da se mi klinci palimo.
U meni je bes proključao i da sam mogao da govorim, imao bih šta da mu kažem. Ovako sam samo mogao da slušam i da razmišljam. Nemoćan, a besan,
- Onda tragedija. Jadni Mihailo. Mihailo ovo, Mihailo ono. Moja Melanija je tebi napravila više pita i kolača nego meni i sestri zajedno. Svi su samo tebi titrali. Tebi i onim tvojim starcima, idiotima. Udbaš Rade, švaler Stanoje i ludi obrenovićevac Stojan. Jebem vam mater svima.
Davio sam se u njegovoj žuči. U toj poplavi mržnje koju su lavovi s Kalemegdana osetili pre mene. I sada opet riču, podbunjuju tigrove.
- Uvalio si mi ovog Vojnića i život si mi sjebao s njim. I sad bi ti da ga s ovom ciglom od telefona pročitaš, dešifruješ. Glupi Toma potrošio život, a ti ćeš u dva poteza to da središ. Skote uobraženi.
Možda je on bio u pravu? Kao i Rajna. Možda sam ja samo išao kroz život i nisam se obazirao oko sebe. Uzimao sam stvari zdravo za gotovo. Opet, sve i da je tako, ovo nije normalno.
- I uvek si ti bio najvažniji. Uvek su najbolje ribe bile za tebe. Uvek si ti voleo, patio, zaljubljivao se, a ja sam bio štreber. Ti si i Olju prisvojio iako sam je prvi upoznao, iako sam ja prvi sa njom izašao. Ne, ti si je video i to je bila tvoja tragična ljubav, a ne moja. Čak si mi oduzeo i pravo da budem nesrećno zaljubljen u nju.
Živiš pored nekog skoro pola veka. Deliš s njim užinu u školi. Zajedno pravite planove о životu. Gledate fudbal. Jurite ribe. Zajedno radite, i ti pojma nemaš šta on misli.
Kucanje na vratima. Ulazi Deki. Nosi lekarsku torbicu. Ponadam se da će on sada da zavede red.
- Je li sve u redu? - pita doktor Vojnika.
- Valjda jeste, pogledaj ih. Mileta sam malo više potkačio. A ovoj pizdici sam morao da udarim jednu zelenu.
- Izvini, druže - kaže Deki i prilazi mi. Ne mogu da verujem. I on je sa Vojnikom. Ovo ipak mora da je san. Ovo nije normalno.
Deki mi sevne nekim blicem pred očima. Gleda. Otvara mi usta, viri. Gleda mi u uši. Onda sve to ponavlja s Miletom pa se vraća do mene, podvezuje mi podlakticu, zabada iglu i krv curi li curi.
- Šta je sa onom njegovom dropljom u bolnici? - Vojnik pita Dekija. Očigledno je da sve zna, iako mu ja ništa nisam rekao.
Moja dva najstarija druga.
- Ona nije naša briga - odgovorio je Deki. - Uostalom, s njom je sinoć završen posao. Tako mi je rečeno.
О čemu oni to govore?
Vojniku zvoni telefon. Okreće se i odlazi ka spavaćoj sobi. Pomera zavesu, gleda kroz prozor.
- Popnite se - pričao je s nekim - mogu da siđem da vam otvorim.
Deki mi je odmah u uvo stavio bubicu, čim se Vojnik okrenuo, a onda mi je zavukao ruku pod košulju i nalepio nekoliko nekih kuglica po telu.
Prestao je čim je Vojnik ponovo pogledao u našem pravcu.
- Otvorio sam ona vrata dole iz dvorišta. Čekamo vas - kazao je moj najbolji drug i sumnjičavo nas zagledao. Deki se pravio lud i promenio epruvetu. Krv je i dalje tekla. Vojnik je prišao kao da nešto kontroliše, a onda je otišao da otključa vrata.
- Mihailo - začuo se glas iz bubice u mom uvetu. Prepoznajem Margaretin glas.
- Ovo je zaštićena veza. Znamo da je u toku obiman napad. Imamo upad na svim nivoima, ali ne boj se, pomoć stiže.
О čemu sad pa ona priča? Kakav napad, nivoi, mi? I odakle odjednom Margareta? Ne stignem ni da razmislim, kad Vojnikova Tamara ulazi unutra sa dva koferčeta i stavlja ih na sto. Gurne Mileta sa stolice kao da je džak i šutne ga nogom dok ovaj nepomično leži na zemlji. Jednom, dvaput, špicastom cipelom pravo u rebra.
- Evo ti sad tvoja Bajlonova, seljačino jedna dorćolska.
- Smiri se, devojčice, i radi svoj posao - kaže joj Deki profesionalno i pruža joj prvu epruvetu moje krvi. Ne sećam se kada sam poslednji put vadio krv. Nešto mi se nije dalo, čini mi se još od fakulteta.
- Kada ti se vrati mišićna funkcija - kaže Margareta u svom maniru učiteljice - ne pokazuj da smo te povratili. Ostani da miruješ. Pa i nisam baš nešto vraćen da bih mogao to da pokažem, pomislio sam i shvatio da uopšte ne trepćem. Samo dišem posle onog zelenog bazovanja. Pomalo.
Tamara otvara kofere i petlja s prvom epruvetom. Deki joj pruža još dve, a onda mi uzima bris iz nosa i iz usta. Krv i dalje otiče.
- Naši su na putu. Ne boj se. Nećemo te ostaviti - hrabrila me je Margareta, a Deki mi stavlja neke federe oko kapaka i širom ih rastavlja.
Koje je ovo ludilo?
Ja ne znam ni kо su naši, ni kо su njihovi. Znam da su moja dva najbolja druga ovde i da me bazuju, puštaju mi krv, bodu me. Sada Deki petlja s nekim aparatićima oko mojih očiju, slika.
- A sperma? - rekla je Tamara hladno i ustala. U rukama je držala nešto što me je mnogo podsećalo na otvarač za vino.
- E, to će morati ženska ruka - kazao je Deki vampir i stavio još jednu epruvetu.
- Tipična balkanska homofobija - rekla je Tamara s podsmehom i prišla mi, a da me i ne pogleda. - A ti si pravi predstavnik, Dejane. Paničan strah od gejeva, promiskuitetno ponašanje, čist obrazac latentnog homoseksualca.
- Tomo, smiri je, molim te - rekao je Deki ozbiljno i napravio joj mesta.
Tamara mi je zavukla ruku u gaće, lepo me prihvatila, onako ženski nežno, a onda mi je onu napravicu prilično jako prislonila ispod testisa, tamo gde je otprilike prostata. Ubrzo sam osetio tako vreo, užasan bol u grču antiorgazma dok je iz mene isticalo seme, kao lava iz vulkana, da bih se sigurno onesvestio da me nisu već pre ovoga oni bazovali svojim plavim i zelenim zracima iz kutije za olovke.
- Mislim da mu je ovo bio najbolji orgazam u životu - rekla je zadovoljno ledena Tamara podigavši prepunu posudu - ali Mihailo to sad ne može da nam kaže.
Muškarci su ćutali. Valjda i u ovakvim trenucima postoji ta elementarna muška solidarnost. Zato se Margareta oglasila iz bubice u uvetu čim je Tamara odmakla.
- Registrujem bol u predelu slabina. Prostata, semenovodi - dosolila mi je Margareta iz one bubice kada se Tamara odmakla, ne bi li mi iz njenog vizantijskog Dubaija u paralelnom svetu stručno objasnila kako mi je neko spržio jaja. - Nije to ništa - završila je lakonski - proći će za dan-dva.
Baš mi je bila od pomoći. Imam osećaj da mi je ispod pupka sve spaljeno. Kao Miletovi požari. Čujem kako Vojnik ponovo otključava vrata i neko ulazi unutra.
- Nisam vas očekivao - kaže Vojnik.
- Ovo ne mogu da propustim - odgovara mu poznati glas i unutra ulazi moj arhineprijatelj Petar. Sada mi je sve jasno. Kockice su se složile.
- Ne pomeraj se, miruj - čujem Margaretin glas u slušalici, a ja ne mogu ni da se nasmejem, a kamoli da se pomerim. Deki konačno sklanja poslednju epruvetu i sada iz kutije vadi neki mamutski špric pun jarkožute tečnosti, prislanja ga uz iglu koja mi još uvek viri iz vene. Okleva.
- A govorili su da je mnogo opasan - smeje se Petar onim svojim unjkavim osmehom, koji mi je po automatizmu dizao pritisak. Ovog puta je dejstvo bilo jače nego obično i ja osećam kako mogu da pomerim prste.
- Vraćaš se, ostani miran - oglašava se Margareta, kao da me opominje. Tamara petlja s epruvetama, Deki maše punim špricem, a ona dva morona se sprdaju s mojom mrtvom majkom.
- Pričao mi je matori da se ta jebala s pola Dorćola pre nego što se udala za onog jadnika. A i posle mu je nabijala rogove. Kо zna čije je ovo kopile - smejuljio se Petar. - Šta kaže tvoja nauka, Tamara? Je li se Zveki zveketala s kim stigne ili je ono prvo kopile Mihailovića ubolo kad treba?
Stegao sam pesnicu. Vraćala mi se snaga, više iz besa nego iz straha.
- Molim vas, uozbiljite se - pokušala je da ih utiša mlada nastavnica. Ova dvojica prvo nastavljaju da se smeju, a onda naglo zaćute. Deki me uhvati za ruku kao da mi i on poput Margarete daje znak da mirujem. Tamara prestaje da se igra s mojom krvlju.
Tišina. Sve glave se okreću negde u pravcu mojih leđa. Ja prvo osetim miris parfema. Ženski. Jak. Poznat. Neko prolazi pored mene, a ovo troje, skrušeni povijaju glave, ne gledaju u pridošlicu, iako je očigledno da su svesni njenog prisustva. Deluju kao potčinjeni, kao robovi.
- Nisam zadovoljna - kaže žena i u moj vidokrug ulaze stopala u novim patikama. Odmah sam prepoznao parfem, prepoznao sam i glas, ali su mi patike na njenim nogama i u ovoj situaciji bile smešne.
Žana!
- Treba im vremena da izvrše analizu - priča mi Margareta - još uvek nisu sigurni. Još uvek nemaju zeleno svetio za polazak iz baze, a mi smo na putu.
Koji smo to mi, a koji su to oni?, ponovo se pitam i nikakav odgovor mi ne pada na pamet.
Žana, koja se kao duh stvorila iza mojih leđa, sada pruža ruku i negovanim, mirisnim prstom vadi bubicu iz mog uveta dok Margareta još uvek poverljivim glasom tajno saopštava nekorisne informacije. Nije mi bilo mnogo žao zbog toga.
- Interesantno - kaže Žana i okreče se prema Dekiju. - Nisam se tome od tebe nadala Dejane - izgovara ledeno i čuje se kako bubica puca pod njenim prstima.
- Ništa lično, Žana - odgovara moj doktor i pokušava da se pridigne, ali se čuje samo jedno ,,bazzz“, iz Žanine ruke, zatreperi plava svetlost i on se samo skljoka pored mene.
- Doktor, ljigavac i dvostruki agent. Patetično - kaže ona i preskoči ga.
- Šta ima, mala? - okrenula se prema Tamari i prošla pored dva muškarca kao da ne postoje, da bi se onda okrenula i rekla im: - Nekrofilija je, gospodo, krivično delo, a ne samo perverzija. Mrtve ostavite na miru.
Žana. Neprestano ponavljam njeno ime u sebi i vrtim po glavi vreme koje smo proveli zajedno. Zašto? I ovo pitanje ostaje bez odgovora.
- Na prvom nivou potpuno poklapanje - kaže Tamara. - Drugi nivo do sada devedeset i šest procenata. I treči probija devedeset i još uvek raste. Za ostale nam treba bar četrdeset pet minuta. Ne može brže.
- Zašto nije upaljen televizor? - Žana ledeno pita muškarce. - Kо to još gleda utakmicu na ugašenom televizoru? I zašto već niste sklonili vatrogasca? Sad imate dvojicu.
- Zaboravio sam - smeteno odgovara Vojnik i traži daljinski.
- Mislim da imamo bar sat vremena - rekla je Žana i okrenula se ka meni - da na miru utvrdimo da li je naš Mihailo onaj koji mislimo da jeste.
Uzela je maramicu, obrisala mi bale s kraja usana i onda se sagla da me poljubi. Punim ustima. Ugurala mi je jezik u usta i počela da svrdla njim. Umalo me nije ugušila jer sam ionako jedva disao.
Šta je sad pa ovo?, pitam se. Nikada ona mene nije ovako ljubila. Ako je već htela da se pozdravimo, mogli smo komotno da preskočimo uvod s bazovanjima, puštanjem krvi i ostalo.
Čuje se zvono na vratima u poslednji čas. Žana prekida poljubac i ja ponovo mogu da dišem. Udavila bi me jezikom.
Vojnik je na vratima, gleda kroz špijunku, daje neki znak. Žana odlazi u spavaću sobu i povuče Petra sa sobom. Deki još leži pored mene a šta je s Miletom - ne znam. Moja ukočena kamera ga ne hvata. Vrata se otvaraju i ulazi Momčilo.
Nije valjda on siva eminencija koja upravlja čitavom paradom? Moj asistent Momčilo, Moca, psovka na dve noge.
- Jebo ti mene i jebene pare. Boli me stojko da radim lekturu na polufinale. Predomislio sam se - galami on s vrata i ulazi u sobu. Brzo shvatim da je jadni Momčilo ovde upao neočekivan. On je ipak došao da gleda fudbal.
- Koji je ovo kurac? - kaže kad uđe u sobu i vidi prvo Tamaru, pa mene izvaljenog preko stola.
- Pozlilo im - snašao se Vojnik. - Dođi da mi pomogneš oko Mileta.
- Kakav Mile sad, u tri pizde lepe - bio je Momčilo u magnovenju i krenuo s Vojnikom ali nije završio.
- Materine - dovršio je Vojnik umesto njega što mu je prešlo u naviku. Čulo se bazzz, vazduh se zaplavio i krupni Momčilo se tiho skljokao pored Mileta, čime je ovaj stan i zvanično postao Kosovo Polje dorćolskih vitezova.
- Kо je tebi dao diplomu, stoko nekulturna - dobacio mu je Vojnik.
- Kolega je kod mene položio - oglasio se Petar - i to čistom desetkom. I mislim da je pismeniji od vas. Ja sam ga prvi put sada čuo da je opsovao.
U redovima zaverenika se pojavila pukotina. Ponadao sam se da će sada oko Moče da se pokrve i da se međusobno oplave od bazovanja, ali ništa od toga.
- Sklonite doktora odavde, a Mihaila prebacite na krevet u spavaćoj i okrenite ga na stomak - odmah ih je zaposlila Žana. - Moram da mu uzmem uzorak iz kičme.
U ruci je držala skalameriju prema kojoj je ona Tamarina delovala kao kašičica za kafu. Razvoj događaja mi se nije dopadao. Sada mi je već nedostajao Margaretin glas u uvetu da mi kaže kada će stići oni naši koji su pošli.
- Neće te boleti, dušo, ne boj se - kazala je Žana i dohvatila onaj Dejanov špric sa žutom tečnošću. Iz vene mi još uvek viri igla i ona samo da me priključi pa da požutim i da postanem dugin spektar. Plavi baz, zeleni baz, crvena krv i žuti špric. Ima me u svim bojama.
- Nisam mislila da ću te se ovoliko uželeti - šapnula mi je u uvo i jezikom olizala usnu školjku. Dah joj je bio vreo, pohotan, ali je to nije sprečavalo da nastavi sa špricem ka veni i igli.
Čuje se kucanje i žuti špric staje. Burleska se nastavlja. Svi su se utišali i podigli glave.
- Odmah u hodniku - Žana šapatom daje instrukcije Vojniku i ovaj odlazi do vrata. Špric stoji ispred igle.
- Kо je? - pita Toma dok prilazi vratima.
- Evo, ja ispekla neke slane kiflice - čuje se kroz zatvorena vrata Persa kako viče iz hodnika.
- Izvolite, izvolite - kaže Toma - mi se zagledali pa ne čujemo da kucate.
- Znam da vi muški uvek volite uz fudbal - čuo sam Persu dok je ulazila. Ona nikada nije pravila slane kiflice za nas kada s Miletom gledamo utakmicu. Ona zbog tih naših „triperaša u gaćama", koji mogu da nas kupe skupa sa ovom zgradom, nikada nije palila rernu.
Najveća usluga je bila da iseče kiseli kupus zimi i da ga začini uljem i alevom paprikom. Ovde nešto nije bilo u redu.
- Bazzz - tišina i onda tup zvuk tela koje pada.
Jadna Persa, pomislio sam. Možda se zaista rešila da nas obraduje.
- I četvrta se verovatno slaže - kaže Tamara i - bazzz, glava joj pada u kofer. Čuje se lomljava. Iza nje stoji Persa. Besna, oči joj gore.
- Ti? - siknula je Žana i povukla se.
- A šta si mislila, glupačo - Persa skače kao panter, ali Žana uspeva da je izbegne. Vojnik se nekim čudom pridigao, Petar uleće u sobu. Persida obojicu eskivira i bazuje, ali oni kao da ne reaguju, dok ona trpi plave udare bez problema.
- Bazzz, bazzz - sad samo vidim plave bleskove i čujem uzvike, pomešane s reklamama, koje su po običaju bile glasnije od ostatka programa. Bojim se da je Persida u manjini. Sada već mnogo bolje dišem. Uspevam da pomerim i oči. Pokušavam da vidim šta se događa i vidim Tamaru krvavog lica kako se pridiže s velikim rečnikom Matice Srpske u rukama i zamahuje prema Persi.
Pazi, izgovaram u sebi a rečnik, koji je dotle pridržavao vrata predsoblja, umesto na Peršinom potiljku završava na Petrovom licu. Komšinica se sagla kao da me je čula. Zato je šef katedre na Filološkom fakultetu dobio nekoliko kila srpskog jezika pravo u glavu. Mnogo efikasnija tehnika od bazovanja.
Nestaje struja. U isti mah blesak munje. Udar groma, zaglušujući, jak. Pljusak počinje. Čini mi se kao da je nešto krupno crno uletelo kroz prozor. Okrećem oči, čak i vrat pomalo. Ugledam Klaru, kako stoji na plafonu u položaju i kostimu nekog ženskog Viktorija sikret Spajdermena i sa licem Klare koja sada liči na mešavinu zveri i zmije.
E, sad znam da je san, umirila me je misao kada sam video da Klara gamiže po plafonu. Vreme je da se probudim.
- Aaa - uspevam konačno da čujem svoj glas.
Budim se valjda.
- Aaaa - sada već vičem i čujem samog sebe. Gotovo je.
Gotovo je.
Otvaram oči.