Misterija Beograd – Izgubljeni Artefakt

First topic message reminder :



U sredu po podne, Mihailu, beogradskom profesoru srednjih godina, komšija vatrogasac donosi nagorele papire s čudnim znacima, koje je pokupio s mokrog poda jednog stana u zapaljenoj višespratnici. I dok Mihailo usput pokušava da dešifruje tajne znakove, oni misteriozno menjaju njegov usamljenički život u velikom stanu na Dorćolu: profesor iznenada počinje dobro i obilato da jede, a još bolje da pije, a u njegov život ulaze i vraćaju se žene. Uz tajnovite lepotice i još tajnovitije papire-artefakte, uz tužnog srpskog pesnika čije pesme recituje ovim fatalnim damama, uz muziku, knjige i filmove koji mu se javljaju, Mihailo će ići dalje – u svoju prošlost, otkrivajući skrivene tajne svog porekla – u drugi život, koji vodi na Savamali – među zvezde gde ga odvode crvene cipele koje zaverenički nose sve ove žene njegovog života.

U potrazi za značenjem čudnovatih artefakata, koji liče na vanzemaljske, ovaj dorćolski profesor sve više ulazi u ovozemaljsku stvarnost pravih tajni koje su mu bile nadohvat ruke, sukobljava se s misterijama Beograda kao što su: Gde je nestala Bajlonova pijaca? Šta se krije na potezu Nemanjina – Balkanska – Železnička stanica? Zašto više nema beogradskih ćevapa? I dok se on bavi tajnama, ljudi i žene iz njegovog života menjaju lica, pokrenuti kao i Mihailo tajanstvenim znakovima koji će na kraju biti pročitani, ali Mihailov život više nikada neće biti isti, kao ni Beograd u kome živi skupa s vama.

30
Utorak kasno veče:
ofsajd posle kiše

Gromovi udaraju, kiša pada i ja se budim iz ovog košmara. Valjda sam sve ovo sanjao pre utakmice. Svašta mi se pomešalo u glavi i ispao je grozan san. Čuje se muzika koja najavljuje utakmice Lige šampiona.
- The champions - peva hor. Ide reklama za pivo i onda se tek uključuju uživo iz studija. Čujem monotoni glas komentatora. Do utakmice ima najmanje još pola sata.
Konačno otvaram oči. Kakav luđački san! Sedim u fotelji ispred televizora u stanu u Balkanskoj. Žedan sam. Čujem Gabrijelu dok posluje u kuhinji, otvara frižider, premeće flaše piva koje sam stavio da se hladi i od toga sam još više žedan. Čudno se osećam.
- Pa ti nisi kupio jaja - viče Gabrijela i evo je na dovratku. Ljuta, ali vesela. Raspoložena.
- Trči kod Rajne, treba mi bar još tri komada, počela sam već - kaže ona i vraća se u kuhinju.
- Nemam vremena da čekam da se ti spremiš i siđeš dole, a i kiša pljušti - nastavila je ona.
Jedva ustajem. Svi mišići me bole, a dole me peče kao da sam pišao užareno kamenje. Ne znam šta mi je, ali računam, sigurno sam se loše namestio u fotelji, proći će me kada se malo razmrdam.
Klinac se u dresu Barselone u svojoj sobi igra s transformersima.
- Je li počelo, tata? - pita on tankim glasićem, a ja odmahujem glavom.
- Sad će tek da pričaju - kažem, i on radostan što može da završi borbu dobrih automobila robota i gadnih vanzemaljaca nastavlja s igrom. Ne smeta mu što grmi.
Teturam se do ulaznih vrata, noge su mi teške i jedva prolazim kroz hodnik dok sevaju munje. Onako po navici sam se uhvatio za kvaku kod Rajne. Ona nikada nije zaključavala vrata. Ljutila se i kad kucamo.
Ulazim unutra da pozajmim jaja, a Margareta i Rajna sede sa nekim mikrofončićima ispred usta ispred gomile računara i mobilnih telefona, koji stoje razbacani na Rajninom velikom trpezarijskom stolu, po komodama, stolicama, podu.
Iza njih dve, umesto zida - rupa. Ogromna, crna rupa s čijeg dna dopire slaba, žućkasta svetlost.
Nisam znao da je došla Margareta.
- Šta je ovo? - pitam dve žene koje me gledaju kao da mi nije dobro. - Neko sajber veštičarenje? Ili hot-lajn? Zarađujete pare, a?
- Klarisa, ovde je, imaš odrešene ruke sada - kaže Margareta.
Munja para nebo.
Posle tri-četiri sekunde strahovit udar groma. Pište alarmi parkiranih automobila.
- Pogodak, povlače se - kaže Margareta i nešto proverava po ekranima ispred sebe.
- Povlače se i iz gornjeg sloja - dodaje Rajna, a tek tad primetim da po ekranu njenog velikog televizora lete oni heksadecimalni znaci koje sanjam u košmarima. Sećam se ovog televizora, slike trotoara ispred ulaza i spanaća, ali to je u nekom drugom životu. Trake se smenjuju različitom brzinom, kao da smo na Volstritu, ali na nekoj drugoj planeti.
- Kо se povlači - ništa mi nije jasno, osećam da sve teže dišem. Hvatam se za grudi i sručim se na zeleni trosed. Margareta gleda u mene i očima daje znak Rajni koja odleti negde, a onda se vrati s gomilom nekih malih kuglica koje počne da lepipo meni. Kao i Deki u onom ružnom snu.
- Klarisa, nešto su mu sigurno ubacili, sada proveravamo -pričala je Margareta u mikrofon, a ja sam počeo da se tresem. - Funkcije padaju - kaže ona hladno i samo bulji u one svoje ekrane. Na licu nema ni traga emocijama.
Počinje da me boli u grudima. Rajna mi otkopčava košulju, a Margareta konačno ustaje i prilazi s nekom zlokobnom napravom koja mnogo liči na onu Žaninu. - Moraćemo ovde da probamo - kaže ona i prislanja spravu uz moje srce. Bol me celog obuzima. Ponovo urlam, odlazim.

- Aaaa - čujem samog sebe kako vičem i otvaram oči. Letim iz košmara u košmar. Sada sam opet na Dorćolu, u Stojanovom stanu. Ležim opružen na trosedu. Haos se nastavlja.
- The champions - odzvanja hor Lige šampiona kao iz grčke tragedije. Pogledam u televizor. Počinje drugo poluvreme. Prvo sam preskočio. I u snu, i u životu.
Struja je došla, više ne grmi, mislim da je i kiša prestala. Lavovi se ne čuju više. I dalje me boli u grudima, kao i u snu ali mnogo manje. Išao bih u kupatilo, međutim, ne usuđujem se da probam.
Pogledam u plafon. Onako iznenada, da ga prepadnem. Nema Spajdermen Klare na njemu. Oslušnem, nema onog bazzz, samo glas komentatora koji izgovara moju omiljenu rečenicu - nedostaje im brza pramena iz faze napada u fazu odbrane.
Danas se igra fudbal isključivo u fazama. Nema napada i odbrane kao nekada, nego faze. Sve je u fazama i svi smo fazni. Ja sam trenutno u fazi gluposti.
Iz kupatila izlazi Klara u Žaninom bademantilu, koji je još uvek visio tamo. Briše kosu i gleda me. Rekao bih da sam preskočio mnogo više od poluvremena.
- Dobro jutro, uspavana lepotice. Rekla sam ti da ću se vratiti - kaže ona.
- Po cenu života?
- Tako je - odgovorila je Klara i pogledala u televizor. Upravo su na usporenom snimku ponavljali primer uspešne ofsajd zamke.
Samo čijeg života?, pitam se dok ona briše kosu i pažljivo gleda fudbal. Klara ne pravi turban od peškira kao što to čine Žana i Olja.
- Možeš li ti meni da objasniš nešto? - kaže iskrivljene glave, nastavljajući da briše kosu.
- Reci? - očekujem sad nešto u vezi sa svim ovim čudesnim bazovanjem i paralisanjem ljudi oko nas. Nešto na šta sigurno neću moći da dam odgovor.
- A šta vam je taj ofsajd? - pita me ona, pošto je razgovor povela potpuno na drugu stranu.
- U trenutku kada lopta ide prema igraču on ne sme da bude najbliži golmanu protivničke ekipe - ispalim ja kao iz topa.
- Eno, onaj je sada najbliži - lovila je igrače Klara po ekranu.
- Ali lopta ne ide prema njemu.
- A sad? - viknula je kao da je dobila na lutriji.
- To je bio pasivni ofsajd, a da se lopta odbila...
- Ne shvatam - rekla je i pažljivo se zagledala u ekran, kao da se ništa nije dogodilo. Kao da pre sat vremena nije visila sa plafona. Kao da smo ne daj bože muž i žena, koji silom prilika zajedno gledaju utakmicu.
- Evo, sad su ova trojica ispred golmana - nastavila je ona da forsira ovu ofsajd priču, kao da je to odmara.
Nisam odgovorio, samo sam pokazao rukom na grudi. Nikada nijednoj ženi nisam uspeo da objasnim ofsajd. A sad baš nisam imao ni snage ni volje za neki uzaludan trud. Malaksao sam.
Utakmica je išla dalje, a Klara mi se skupila kod nogu i pažljivo gledala fudbal. Stan je izgledao sasvim normalno. Sve je bilo uobičajeno, osim što ovde nisu sedeli muškarci i navijali za Barsu. Ovo je bilo samo namešteno da izgleda normalno.
- A gde su ostali? - pitam onako usput. Kao da komentarišem dobro dodavanje.
- Pa, uglavnom su se razbežali kada su me videli. Nisam baš bila dobre volje - smeškala se Klara, ne skidajući pogled sa ekrana.
- Evo ga sad. Ofsajd, sudija! Ofsajd - povikala je i umalo što nije pala s kreveta. Pokušao sam da se nasmejem ali me je sve toliko bolelo da sam odustao. Uspešno je izbegavala temu.
- Kako sad nije ofsajd - okrenula se ka meni, sva zajapurena - kad je ovaj bio pet metara bliži golmanu. Ne bih voleo da sam na utakmici sa nekoliko hiljada ovako vatrenih navijačica na stadionu.
- I šta je bilo na kraju? - pitam je.
- Još nije kraj - kaže i pokazuje na ekran.
- Klarisa - nazvao sam je namerno onako kako sam čuo da je zove Margareta - ja ne mislim na utakmicu.
- Klara, Mihailo, Klara, ne verujem da bi želeo da upoznaš Klarisu, ona je malo divlja - rekla je mirno - a ni ja ne mislim na utakmicu. Kraj će biti kada ti odlučiš da je kraj.
- Ja? - ponovo je pitanje bilo vraćeno na mene.
- Da, Mihailo. Ti. Ovo je bila samo epizoda. Opipavanje pulsa.
- Čini mi se da sam mogao da umrem od tog opipavanja pulsa - rekao sam nezadovoljan njenim izvrdavanjem.
- Daleko si ti bio od umiranja, dečko moj - kazala je i opružila se gurnuvši kvarno noge između mene i naslona. Prijalo mi je, ali je reakcija izostala. Antiseks sa Tamarinom igračkom je ostavio traga.
- Nisi morao da praviš onaj manevar u ogledalu, ali to je tipično za tebe. Malo drame i teatra - rekla je nezainteresovano i protegla se, trljajući se na taj način о mene. - Ovaj vam je fudbal dosadan i sa i bez ofsajda.
- To sa ogledalom ćeš posebno da mi objasniš, kad budem malo pribraniji. I nemoj da se praviš luda. Ovde je pre sat vremena bila Kosovska bitka mojih komšija i nazovi prijatelja. Šta je sa Miletom, Persom, Momčilom? Odakle Žana ovde? Odakle ti, na plafonu?
Smeška se: - Izgledam opasno u onom kostimu, zar ne? - namigne mi i opet se protegne, gurka me stopalima, pa pošto vidi da ne reagujem, vrati pogled na televizor.
- Svi su zbrinuti - kaže - a i nije bilo težih povreda. Onaj tvoj Milovan, vatrogasac, imaće neko vreme problema s plućima i neće moći na posao, ali mislim da je dobro prošao. Njega smo morali da hospitalizujemo. Lingvista se baš zaneo sa svojom igračkicom.
- Sigurno je Persida s Miletom?
- Jeste. Bila je hrabra i srčana sinoć, ali za moj ukus ušla je u sukob lako naoružana. Ručni šok-udar je igračka. Ja sam ih sve pacifikovala za desetak sekundi. Malo sam i nju potkačila, ali je imala zaštitno odelo pa je bila tek ošamućena nekoliko minuta.
- A što nju, kada vidiš da me je branila?
- Misliš da sam u onom metežu ja mogla da vidim kо te od njih brani, а kо te napada? - okrenula se ka meni i pogledala me prilično neprijatno.
Malo me je podsetila na onu zver-zmiju sa plafona: Viktoria Secret Spajdermenku. Spustim ruku na njeno bedro i ona se vrati u normalu.
- Imala sam audio vezu sa Margo, kao i ti, ali ona je naučnica, informatički mag, nije za operativne akcije. Ne ume da navodi. Mnogo priča, a ništa ne kaže.
- Margo je Margareta?
- Da, Margareta - brecnula se, zaboravljajući da mi je samo pre tri dana rekla da ne poznaje nikakvu Margaretu, a ovde sad ispade Margo.
- Uostalom, tu su tvoj najbolji prijatelj i njegova devojka, tvoj šef sa fakulteta, tvoja stara komšinica i tvoja bivša devojka dok na podu leže tri čoveka kojima si opet ti jedini zajednički imenitelj. U takvim situacijama se ne bira strana. Uostalom, bio mi je potreban mir da bih završila posao do kraja.
- Pa si ih sve „pacifikovala".
- Nego šta - rekla je slavodobitno i gurnula me stopalom - otkud ja znam kо je od svih tih tvojih zaista tvoj, а kо nije. Sad je lako da ih razvrstamo.
- To me podseća na onu krstašku: „Ubij sve, a Bog će prepoznati koji su bili pravi Hrišćani."
- Vidi, Mihailo, šta je bilo, bilo je. Opasnost je otklonjena. Oni kojima je Žana htela da te proda dobili su informacije koje treba da dobiju da bi ti mogao mirno da živiš dalje i da postaneš ono što treba da budeš. To je najvažnije. Sve ostalo ćemo srediti.
Žana? Prodaja?
- Za Žanu ti dugujem objašnjenje - nastavila je Klara praksu čitanja misli - a i za Margo, donekle. Žana je u početku imala zadatak da pazi na tebe i da te kontroliše, a Margo je održavala HMS-ove u Beogradu.
- Stani - moram da je prekinem jer neću moći dalje da pratim. - Šta je HMS?
- Skraćenica - sačekao me je genijalan odgovor nakon duge dramske pauze. - Zgodna je i pokriva značenje na mnogim jezicima a u osnovi bi bilo Hexa Memory System, ili High Multiple Storage, mada su to samo približni nazivi.
- Može li to malo jasnije? - nisam uspevao da postignem njenu brzinu.
- Ovo su HMS-ovi - rekla je i podigla svežanj artefakata koji su stajali na podu.
- Artefakti? - rekao sam refleksno.
- To je pogrešan naziv. Jedini artefakt, ako ćemo bar donekle da se držimo arheoloških termina, jeste tvoje izranjanje iz nekih drugih vremena, prostora i dimenzija u Mihailu Mihailoviću, beogradskom profesoru. Ti si naš izgubljeni artefakt, koji tek treba da bude otkriven.
- Artefakt je izraz za predmet, Klarisa, za stvar izrađenu ljudskom rukom. Ne mogu ja da budem artefakt - pokušao sam da je otkačim profesorskim tonom.
- U tvom slučaju ćemo pojam proširiti - nasmejala se ona - i to od arheologije do kvantnog nivoa, na nešto što je bilo, neko vreme nestalo i sada se ponovo vraća. Ti si Izgubljeni Artefakt, Mihailo. Kvantno, istorijski, biološki. Možda se ne slaže u potpunosti s važećom terminologijom, ali ne znam da li bi ti nešto drugo više odgovaralo. Uostalom, i jezik je živa stvar, zar ne, i treba ga širiti.
- Pogotovo apsurdima na moj račun - zaključio sam kiselo, mada mi se svidelo. Mihailo A. Mihailović. Ono A malo razbija dosadu istog korena reći u imenu i prezimenu. Opet, malo je to i potcenjivački. Kao da sam neki stari kofer po kome pada prašina u Odeljenju izgubljeno-nađeno na trošnoj železničkoj stanici. I sad ću izroniti iz zaboravljene prošlosti.
- Stali smo kod Margarete i HMS-ova - prekidam novu bajlonovsku raspravu dok je vreme - i kod Žane koja me pazi i kontroliše.
- HMS-ove će ti Margareta objasniti, ona je bolja za te stvari. Ja sam više za nešto konkretno - rekla je i polako krenula rukom gde ne treba.
- Nemoj samo da mi ona nešto objašnjava, molim te - setio sam se lekcije о feromonima usred seksa i zaustavio Klarinu ruku na vreme.
- Imaš neke primedbe - trgao me je Margaretin glas iza leđa. Držala je u rukama moj telefon i malo prebirala po njemu belim, veštim prstićima, stojeći na vratima dnevne sobe, a malo ga gledala kao da nije normalna. Očigledno da je pogledom birala opcije. Na obrazu joj je bio zalepljen isti onaj mikrofončić kao kod Rajne u drugom životu, i na sebi je imala istu garderobu.
- Odakle ti?
- Tu sam sve vreme otkad si se vratio, samo sam tamo gledala nešto i završavala ono što moram, jer ja ne mogu da sredim sve za deset sekundi - ironisala je trošeći moj mobilni kao da je rasla s njim.
- Sve je poslato i potvrđeno je da je primljeno, a odmah je iskazano i veliko nezadovoljstvo rezultatima, što je pun pogodak - podigla je glavu da ovo saopšti Klari i onda je nastavila dalje da se bavi mojim telefonom. - I da znaš da je Klara potpuno u pravu, Mihailo. Ti jesi Izgubljeni Artefakt. Ako je i pretila opasnost da te pronađu, malopre sam te ja ponovo izgubila. Nego, reci mi, zašto ja tako loše objašnjavam?
- Nisam rekao loše nego...
- Nisi rekao ali si mislio - prekinula me je Klara hladno i ja sam zaćutao. Ni da sam u punom naponu snage ne bih mogao da nadgovorim njih dve. Bilo je ovo strateško povlačenje.
- HMS ću, da bi vam moje izlaganje bilo interesantnije, gospodine profesore, uporediti sa vašim USB prenosnim memorijama - počela je Margareta predavanje kao po komandi, još uvek ne podižući glavu s mobilnog.
- Uzmimo da je najbolji USB sa najvećim kapacitetom isto što i lep dečiji tricikl - započela je ona, a potom napravila pauzu. HMS je onda sigurno mlazni avion, dopunim je ja u mislima. Opet žmirkaju sijalice, ali se televizor nije ugasio. Trenutni pad napona.
- Evo ga - kaže Margareta, zaboravljajući na poređenje koje je počela, diže prst u vazduh pokazujući valjda na ovaj pad napona i prinosi moju breskvicu do Klare, koja iz bademantila vadi slično čudo.
- Fabrički je podešeno kako treba, ali ima i ovu opciju da aktivira sve HMS-ove u dometu - kaže Margareta potpuno zanesena spravicama koje upoređuje. - I izgleda da je tu bag, jer se opcija sama uključuje kada joj ponudiš više HMS-ova.
- Pa, kako se onda ovde nije ponovilo, Margo? - pita je Klara i pokazuje ka Stojanovoj sobi.
- Verovatno su arhivirani po protokolu - ona sleže ramenima - ne znam šta bi drugo moglo da bude.
Ćute. Razmišljaju. Kao da njihov Izgubljeni Artefakt nije tu.
- Šta je trebalo da se ponovi - remetim im koncentraciju i skočim jer mi se učinilo da je Barsa dala gol, a Margareta mi je pokrila drugu polovinu ekrana. Prćastom guzom, doduše, ali erotika za erotiku, a fudbal za gledanje.
- Gledamo kako ti je pošlo za rukom da očitaš deo HMS-ova - započela je Margareta.
- A da ne spališ zgradu - dovršila je Klara.

31
Utorak kasno uveče:
hologrami i ponuda koja se ne odbija

- Dugo sam razmišljala šta je moglo da izazove požar - rekla je Margareta - jer HMS tehnologija je potpuno bezbedna, a bilo mi je jasno da su oni izazvali požar jer su svi aktivirani u istom trenutku. To je ostalo ubeleženo na svim onim HMS-ovima koje mi je Klara donela iz stana.
- Ali kada se udruže gramzivost ambiciozne žene, koja je lepa, sujetna i misli da je mnogo pametna, kao što je naša draga Žana... - ubacila se Klara.
- I banalni bag u operativnom sistemu telefona - nastavila je Margareta, stvarajući mi utisak da govorim sa dvoglavom aždajom.
- Bukne instalacija i odoše stanovi ljudima - poentirala je Klara - a pojavi se naš Artefakt.
- HMS po sunčanom danu ne vuče okolnu energiju. Ali noću, kao u ovom slučaju, treba mu inicijalna energija da se pokrene, zato pada napon. On povlači u delu nanosekunde i otvara se - nastavlja Margareta, profesorka. - Nekoliko HMS-ova se ne oseti, ali više njih, koliko je aktivno u ovoj sobi, mnogo vuče odjednom, u istoj nanosekundi.
- Žana je prvo otkrila HMS-ove tamo u onoj sobi i onda ih je kopirala - započela je Margareta. - Onda joj se osladilo pa je počela da kopira HMS-ove koje je „pozajmljivala" od mene - naglasila je ovo „pozajmljivala", slatko pokazujući prstima znakove navoda. Imala je pravu američku gestikulaciju. Videlo se da nije odrasla ovde.
- Koliko sam ja shvatio, Žana je kopirala ove vaše HMS-ove i to je htela nekome da proda.
- Nije htela, nego je prodala. I to na više strana.
- I šta je prodavala. Spisak čokota vinove loze i prozora, ili istoriju prošlog veka i planove da Beograd postane evropski Vegas? - pitam s podsmehom.
Žene se zgledaju. Klarisa ne krije izraz gađenja na licu.
- Stvarno si me razočarao Mihailo - kaže ona.
Margareta je bila blaža.
- Znaš ono kada sam počela sa USB-om i triciklom.
- Znam, USB je dečiji tricikl, a HMS nadzvučni STELT mlaznjak - odmahnuo sam ja rukom, a Klara je već počela da koluta očima. Očekivao sam da se svaki čas i odmakne od mene.
- Nije Mihailo. HMS je svemirska krstarica Enterprajz sa vorp pogonom za hipersvemir u odnosu na USB tricikl. Tebi je Klara rekla samo jedan prevod HMS-a. Drugi bi mogao da bude Hologramska Matrica Svemira i tu nije kraj.
- Da, da - nisam mogao a da se ne nasmejem - sada će Kijanu Rivs s naočarima za sunce da iskoči iz Stojanovog ormana. Ti, Klaro, brzo oblači tvoj Victorias Secret kombinezon za deset sekundi akcije, a ti se Margo plakni malo, nikad se ne zna.
- Vidiš da je izgubljen slučaj - Klara je odmahnula rukom i dobro me ritnula. Ali lepu Margaretu niko nije mogao da prekine u edukativnom zanosu.
- Uzmimo na primer te prozore, koji su tebi potpuno neinteresantni. Koordinate, sastav, veličina, ugao. Apsolutna pozicija. U svakom trenutku. Što znači da onaj kо poseduje ove informacije može da osmotri svaki prozor, da kontroliše šta se iza prozora odvija, da preuzme s njega ono što je na staklu aktivirano, ali i da projektuje željenu sliku na te iste prozore i da stvori iluziju po svom nahođenju. Zar ne?
Sad sam i ja počeo malo ozbiljnije da razmišljam. Ovo mi je delovalo užasno.
- To je jedna, informativna strana HMS-a i Žana je u suštini najviše to i prodavala. Međutim, svaki HMS ima i drugu, gradivnu stranu.
Svaki HMS u svojoj suštini predstavlja jedan od elemenata koji svi zajedno čine definiciju sveta. Informatičku bazu njegovog tkanja.
- Ovo što mi pričate liči na modernu verziju Platona, samo što ja nisam u ruci imao njegovu ideju prozora nego HMS prozora, i što je Žana to prodala nekome. Grčki filozof u neoliberalnom armani odelu. Sa zlatnim lancem oko vrata. Već viđeno.
Klara je uzdahnula ali ništa nije rekla. Učiteljica Margo je sa anđeoskim strpljenjem samo malo nakrivila glavu i nastavila da drži čas.
- Kod Platona postoji jedna ideja prozora. Ovde ima puno HMS-ova prozora širom sveta i nisu svi jednaki. Tek svi oni, skupa sa svojim različitostima i pravim prozorima čine jedinstvo pojma i ideje prozora u kontinuumu prostora, vremena i ostalih dimenzija о kojima ću kasnije.
- Nemoj više, Margo, molim te, i nećemo da širimo priču kasnije - sada je uletela Klara iznenada i uhvatila se za glavu. - HMS-ova, Mihailo, о svemu i svačemu ima po celom svetu - nastavila je ona umesto nastavnice - i nisu bezveze razbacani. Postoji čitava mreža HMS-ova koja prekriva planetu i kao svaka mreža ona ima svoja čvorišta u kojima se niti mreže spajaju i učvršćuju. Beograd, Alba Greka, Singidunum, Kastelbjanko, Dar ul Džihad, Fehervar, Vajsenburg, kako god se zvao, ovaj grad i ovo mesto bili su jedno od tih čvorišta. Je li ti sada jasnije?
- Recimo da jeste - izvlačio sam se da ne ispadnem glup, a u suštini nisam baš shvatao HMS-ove. Još manje mi je bilo jasno šta oni rade kod Stojana u ormanu gde su ležali među dokumentacijom za nenapisane feljtone.
- HMS-ovi su jednostavno hologramski informacioni kod sveta oko nas, fazno multiplikovan na kvantnom nivou, da pokušam nekako da uprostim - pomogla mi je Margareta da shvatim, a Klara je opet zakolutala očima.
- Nemoj više da uprošćavaš. Ovo mu je bilo dovoljno.
- Da kažemo da mi treba malo vremena da shvatim faze i kontinuume i da to ostavimo po strani. Recite vi meni odakle i zašto su ti HMS-ovi bili i ranije kod mene u ormanu, koliko sam vas shvatio i zašto je Žana koja ih je ,,namirisala“ bila ovde da me pazi i kontroliše? Ja bih samo toliko. Veoma konkretno i određeno, ako ikako može - rekao sam tonom koji sam koristio na ispitima. A uspeo sam da stvorim ispitnu atmosferu.
- Žana je ovde bila po dužnosti jer si ti po opštoj proceni bio jedna od mogućnosti da se pojavi Izgubljeni Artefakt. Ona je bila tu da te proceni i da redovno uzima uzorke, koje je predavala Margareti na analizu - legla je na štos sa ispita Klara, što nisam očekivao.
- Čega uzorke? - nastavio sam kao pravi ispitivač.
- Pa nije ti puštala krv Mihailo. Šta ti je Žana radila najmanje tri puta nedeljno? Ponekad i svaki dan? - iskolačila je oči Klara i iskoristila pitanje da ga potkrepi jasnim spuštanjem ruke na dotični, sada bolni deo mog tela. Bilo je gotovo s ispitom.
- Ja sam već po boji tvoje sperme mogla da razlikujem šta si večerao - smejuljila se Margareta.
- Pošto to baš i nije neki posao za puno radno vreme, onda je Žana i Margareti pomagala oko HMS-ova, prikupljanja, distribucije, da bi s vremenom zastranila i bacila se u trgovinu.
- Međutim, očigledno je da su joj kupci HMS-ova obezbedili i dodatnu analizu onih količina semene tečnosti koje nisu išle kod mene - raširila je ruke Margareta. - Izgubljenji Artefakt je mnogo vrednija roba nego cela biblioteka HMS-ova.
Sad sam postao roba. Doduše, vrednija od starih matriks papira iz čvorišta, ali roba. Sa tržišnom cenom. Izgubljeni i Pogubljeni Artefakt.
- Meni je donosila stare ili modifikovane uzorke kojima su je snabdevali kupci - nastavila je Margareta pa se sada i ona guzom ugnezdila u ono malo preostalog prostora na trosedu.
- Na taj način je nama potpuno skrenula pažnju sa tebe - preuzela je sad kormilo Klara - prebacili smo je na drugi zadatak i tvoj slučaj stavili u fioku, sve do požara. Ona je za to vreme spremala predstavu koju si gledao sinoć.
- Ali je previdela glavnu glumicu - pomazio sam Klaru, a Margareta je uspešno krčila dalje sebi mesto na trosedu. - To sve oko Žane sam shvatio. Žana je preveslala i vas i mene, a onda je greškom spalila kuću i ostalo je istorija. Ne shvatam odakle ovde u Stojanovom ormanu vaši višefazni HMS-ovi, koje je ona kopirala i prodavala?
Klara je gledala u Margaretu koja je ćutala.
- Ne znam - rekla je Margareta na kraju. - Proverila sam sve HMS-ove koje ti ovde imaš. Osam je iz Klarinog stana. Svi ostali su odavde. Njih nema ni u jednoj evidenciji. Ni u mojoj, ni u evidenciji cele mreže. Jednostavno, ne postoje. Jedan HMS je zaključan, a to nikada nisam videla. Po energiji koju povlače, procenjujem da ih u okolnom prostoru ima još najmanje stotinak, ali me ne bi čudilo da ih ima i više.
- Šta ti možeš da nam kažeš о tome, Mihailo? Odakle ovde HMS-ovi kojih nema u evidencijama. Ogoljeni, zaključani. I gde su ti ostali? - unela mi se Klara u lice ne skidajući podsmeh s usana. Ruke su joj bile zaposlene na sve strane. Kao slučajno. I po meni i po Margo. Kvarno.
- Šta znači ogoljeni? - pokušavam da se izvučem i da ustanem. Više nema odlaganja. Morao sam u toalet, pa šta bude, a više nisam mogao ni da govorim koliko mi je grlo bilo suvo. Bilo je to najbolnije iskustvo koja sam imao u kupatilu ali je na kraju bol popustio i kao da se sve malo umirilo.
Klara mi je skuvala čaj koji se pušio na trpezarijskom stolu, dok sam se ja bavio higijenom, ali sam vreli čaj od nane zaobišao i otišao pravo do frižidera.
- Smem? - okrenuo sam se prema Klari sa flašom piva u ruci.
- Nisam ti ja mama - odgovorila je ona bez pardona.
- I nisi se rodio sam - kazala je Margareta i ubrzo smo sve troje pili iz flaša kao pijanci ispred prodavnice. Njih dve su to koristile za demonstraciju svoje neupućenosti u način na koji se pije iz flaše ali i u neke druge sposobnosti s istim grlićem te boce, koje bi muškarca naterale da previdi ovu manu.
- Sve ovo su ogoljeni HMS-ovi. A to se retko viđa. Oni u Klarinom stanu su takvi zato jer ih je Žana kopirala i imala je kupca pa nije morala da ih presvlači.
- A nije im ni cipele obuvala - pokušao sam da budem duhovit, međutim ove dve žene nisu padale na ovu vrstu humora. Pogotovo učiteljica Margo, koja se već zaletela.
- Običan HMS ne možeš na prvi pogled da razlikuješ od lista papira - rekla je ona. - Uvek je na njemu presvlaka na kojoj je odštampano nešto. Da je suprotno, odavno bismo imali na hiljade teorija zavere oko HMS-ova na koje bi ljudi slučajno nailazili. Od sredine sedamdesetih pa naovamo najčešće presvlake liče na izbledele fotokopije.
Setio sam se odmah svih papira koje smo prethodne noći Mile i ja pobacali i shvatio sam da su kese još uvek tu, pored Stojanovog kreveta. Ponekad je lenjost mudrija od vrednoće. Bacio sam samo novinske isečke pre nego što sam sreo Olju.
- A zar vam nije to sa papirima malo staromodno?
- HMS je opšti naziv. A ima ih različitih vrsta - zavrtela je narukvicu na desnoj ruci. Ovo je HMS-HS, zgodna spravica, mnogo moćnija od onoga što si ti video, ali ima jednu manu.
- Koju?
- Komunikacija. Način očitavanja i način upisa podataka. Za HMSL, koji je ovde kod tebe treba ti samo prozor i malo sunca - kaže i gleda opet u moju pičokiju po kojoj lete znaci.
- Tvoj prijatelj lingvista je zvanično doživeo nervni slom - kaže nam, ne skidajući pogled sa ekrana - i trenutno je na putu u odgovarajuću ustanovu. U poremećenom stanju je nasrnuo na šefa jedne od katedri sa Filološkog fakulteta i na svoju verenicu u njenom stanu. Oboje imaju povrede lica i lobanje i u besvesnom su stanju.
Shvatio sam da sa mobilnog očitava prekomponovane događaje iz moje dnevne sobe. Informacije za ostale.
- Žao mi je tog dečka. Sada će sve na njega da prevale - kaže Klara, a ja ćutim. Ne znam šta da mislim. Dugo je već nešto lebdelo između nas dvojice. Nešto neizrečeno.
- Za tvog komšiju vatrogasca je lako. On je doživeo nesreću na poslu i sada je u stabilnom stanju - kazala je Margareta.
- A Persa?
- Komšinica? Da vidimo. Komšinica pomaže medicinskim sestrama i obigrava oko muža, a one se bune.
- Opasna je Persa - smeškam se - sama je navalila na njih četvoro. Carica.
- Da, da - klimala je glavom Klara. - Tvoje lično obezbeđenje. Poslednja linija odbrane. A ne može tri amatera da pacifikuje - gunđa, ali ja ne obraćam pažnju.
- Naš doktor je odveo onog tvog što psuje kući i ženi ispričao da ste se napili. To bi bilo sve - završava Margo i ostavlja mi telefon.
- Kako sve? Šta je sa Žanom?
- Žana je pošla na jedan duži put. Kod tetke, ali ne u Pariz. Biće interesantno čuti šta sve ima da kaže.
- Sada će je ispitivati?
- Da, zabijaće joj zarđale eksere pod one lakirane nokte umesto manikira, a znojavi, bradati mučitelj pedikir, go do pojasa, će joj otkinuti prste na nogama, ako ne progovori - rekla je Klara ozbiljno. Margareta nije izdržala a da se ne nasmeje mom izrazu lica.
- Žana je je lepa i pametna žena, Mihailo, a pre svega trgovac. Sam si rekao da nas je sve pomalo vukla za nos. Biće lepo kada ponovo počne da radi za nas - kazala je Margo i opet smo se sve troje nekako smestili na trosed, iako su tu bile i dve fotelje.
Bile su suviše lepo raspoložene prema Žani. Kao da za nju nisu važila ista merila. A i ja sam, kurva muška, razmišljao о onom poljupcu pokvarene izdajnice. Bio je topao, čulan, zaljubljen. Ali je htela da ti vadi uzorak iz kičme, idiote, javio se Stojan u meni, a ja sam znao da će me od svih ovih misterija kosmosa najviše interesovati zašto me je ona onako ljubila?
U tom času je moj mobilni zvonio u Margaretinim rukama. Odavde vidim zlatni ram.
- Javi se, već te je tri puta zvala - kaže Margareta i naginje flašu kao da je ne interesuje. Pruža mi telefon.
Olja! Ustajem, a žene gledaju u stranu. Prave se lude iako su me pritisle na trosedu sa svih strana.
- Gde si, Mihailo - kaže ona zabrinuto, a ja se povlačim do spavaće sobe i javljam se.
- Tu sam - lupam da bih dobio na vremenu.
- Ovde, valjda, stalno kunjam pa sam te opet nešto ružno sanjala. A kad sam se probudila u bolnici, bilo mi je još gore. Izvini što te cimam. Je li sve u redu? - brine se ona iz bolnice za mene, umesto ja za nju.
- Jeste, Olja, nešto sam bio umoran, zaspao sam. Kako si ti?
- Ovako sam dobro, inače, malo sam slaba ali sam šetala popodne, verovatno će sutra i da me puste. Trebaju im kreveti. Ići ću kod mame, pa možeš tamo da dođeš. Volela bih da te vidim.
- Dobro. Videćemo se onda sutra. Laku noć i lepo spavaj.
- I ti, Mihailo - kaže ona, a onda zastane. - I pozdravi svoje komšije, kako su oni?
- Dobro su, pozdravili su i oni tebe - slažem je.
- Laku noć. Videćemo se sutra.
- Do viđenja.
Olja. I ona se iznenada pojavila niotkuda i promenila mi život u trenu. Drugačija, nežna. Kao i Žana. Malo te ljubi, malo ti vadi kičmenu moždinu.
- Da sam na tvom mestu, ja bih tu devojku zaobilazila u širokom luku - rekla je hladno Klara kada sam završio i vratio se u dnevnu sobu.
- I ona je deo Žanine zavere, samo bolnički odred, šok-soba odeljenje? - pitam ironično.
- Ne, dečko moj. Ona je za tebe potpuno bezopasna. Ona ti nikada neće naneti neko zlo. Ti od nje možeš samo da dobiješ. Opasan si ti za nju - rekla je i pogledala me tužno. - Zar ne vidiš to?
- Lepa je - kaže Margareta i gleda me čežnjivo - ali bi možda trebalo da je ostaviš na miru. Zbog sebe. Zbog nje.
Gledam u žene izvaljene na moj trosed. One u tišini gledaju u mene. Klara je odavno gola ispod bademantila. Margareta je sada razgolićena.
- Vi ste samo ljubomorne.
- Jesmo - kažu obe uglas i fiksiraju me očima.
Da li je moguće, pitam se, da je ovo poziv? Od svih desetina hiljada dana i stotina hiljada puta kada sam pomislio na seks sa dve žene istovremeno da se to dogodi baš večeras, kad su mi spržili i jaja i prostatu i pola srca, na dan kada su me od ranog jutra šamarali, optuživali me, bazovali, kontrabazovali i kо zna šta još čega se ne sećam? Je li moguće, Bože? Posle razgovora sa Oljom koja leži u bolnici? Ili baš zbog toga?
- Nema šanse - kažem, čitajući misli sad ja njima, a one ustaju i smeškaju se, potiskujući me ka spavaćoj sobi iz koje sam tek izašao.
- Nema teorije - podižem glas, ali već sam leđima prošao kroz vrata.
- Neće te boleti - kaže Klara.
- Mi imamo melem - šapuće Margo.
- Za sve rane - bademantil pada na pod, a ja na krevet.
I stvarno, ništa ne boli.
Šta li Olja sada sanja, pomislim i molim boga da su joj dali neko sredstvo za spavanje. Znam da se Stanoje sad sa drugog sveta smeška, a da Stojan vrti glavom, ne odobrava. Nekako znam i da Rade još uvek nije s njima.
Šta mogu kad sam samo čovek. Izgubljeni Artefakt.

32
Sreda pre podne:
kalemegdanska lasta i kapija na mostu

Kada sam se probudio bio je već uveliko dan. Na glavi napipam meku, svilenkastu tkaninu. Kao da je mokra i hladi ruku. Podignem je, a ona ima oblik ženskog tela. Prepoznajem Klarisin kostim seksi Spajdermena. Ovako prazan, najviše liči na zmijsku košuljicu.
Za veliku zmiju.
Setim se slike užasne žene na plafonu, Vojnikove žuči, plavih bazova i rečnika Matice Srpske. Setim se svega i shvatim da me mišići više ne bole, a i dole me više ništa ne peče. Čak osećam neki blaženi mir.
Oslušnem. Tišina. U stanu nema nikoga. Klara i Margareta su otišle i ne bi me čudilo da su već u Beču, Dubaiju, u paralelnom svetu, u Novom Amsterdamu. Počinjem da se privikavam na ove nagle odlaske. Valjda mora tako da bude.
Ustajem onako go, odem do kupatila, sredim se, obučem se i izađem u dnevnu sobu. A tamo stvari stoje kao da se ništa nije dogodilo. Pogledom pređem još jednom po stanu, procunjam i ništa. Stanje redovno.
Nema koferčića i epruveta, bazera. Ništa nije slomljeno. U Stojanovoj sobi donekle raspremljen onaj krš. Crne kese koje nisam poneo u đubre stoje tamo gde su ostavljene. Možda bi neki forenzičar sada ovde pronašao hrpu dokaza о jučerašnjim zbivanjima, ali golim okom se ne vidi ništa.
Ubija me to sa stvarima. Sve više me to jede. Čovek ode, a stvar ostane iza njega. Obična, svakodnevna stvar. Ti si mrtav već mesecima, a slanik na polici je samo prašnjav. Čak i soli još ima u njemu. One kojom nisi posolio.
Možda treba da budem srećan što sam i ja postao stvar? Artefakt. I to još izgubljen. U prostoru i vremenu. Ovde na Dorćolu, po meni pada prašina, na tom Jantaru igram glavni lik u svemirskoj tragediji, a dole u Balkanskoj gledam utakmice s klincem u dresu Barselone.
Shvatio sam da moram da izađem odavde. Što pre. Ali kad začujem Persino tiho kucanje na vratima znam da će to morati da sačeka.
- Samo da vidim kako si - kaže ona kada sam otvorio. Bleda, nenašminkana, s velikim podočnjacima ispod očiju.
- Ja sam dobro - kažem i puštam je unutra. - Kako je Mile?
Persa me gleda mutno. Oči joj suze. Kao da će pući od tuge.
Nije valjda, pomislim na ono najgore, a ona suznih očiju podigne suknju i pokaže mi modricu na dupetu. - Evo kako je! Misliš dušu će da ispusti, a on štipa. Pusti ti Mileta, kо ga ne zna skupo bi ga prodao. Nego, jesu li otišle one dve namazane?
- Ako misliš na Klaru i Margaretu, jesu.
- Matora zmija i mala zmijuljica - kaže Persa i primakne se tako da može da baci pogled na krevet u spavaćoj sobi. - Koje ste svinje vi muškarci - cokće i vrti glavom u neverici, ali ne komentariše dalje. Vraća se na Mileta.
- A da znaš da sam se zabrinula za onog mog Dorćolca, nikada ga nisam videla u takvom stanju - kaže zamišljeno Persida.
- Ne znam koliko puta ga je Vojnik onim bazerom oplavio, ali se sećam da je bazovao po njemu kao lud - lažem ja prisećajući se sinoćnjeg ludila.
- Ma, jak je Mile - nastavila je ona i dalje zamišljena - a i šok-udari su prolazna stvar. Meni je tvoj Toma misterija. On kao da je bio drogiran sinoć. Zombi, pravi zombi. I ne samo on. I ona njegova malecka, Tamara, nikako da padne, a nijedno ni drugo nisu imali zaštitno odelo.
- Klara kaže da si bila slabo naoružana - provociram je, a Persa ne reaguje.
- Da, da. Trebalo je da, kao i ona, na svadbi pucam iz protivavionskog topa. Lako je nekome spržiti mozak. Tvoj Vojnik će dugo biti fikus zbog njenog pravilnog naoružanja. Žao mi ga je.
Zastala je.
- Mada bih ga sinoć ja i više povredila da sam znala šta je uradio Miletu. Ovako je možda s njom bolje prošao. A inače se tvoj drugar već mesecima unazad čudno ponaša, ne znam da li si primetio. Nešto se navrzao na Mileta, hteo je kо žena da mu napakosti ono sa Inijestom i Mesijem u hodniku, kao da ja ne znam da Mile baca pokericu, ali ga puštam.
- Ja sam mislio da je ljubomora. Ali ja nisam primećivao ni šta Žana radi, a ne Vojnik - lanuo je jezik brži od pameti. Očekivao sam da sad Persa pita zašto bi Vojnik bio ljubomoran na Mileta.
- Znaš, Mihailo, ti često ništa ne primećuješ kod ljudi oko sebe - rekla je umesto toga Persa i prelistala HMS-ove koji su bili ostavljeni na stolu. Setiće se ona ovog mog lapsusa sutra, kada se odmori.
- A što se tiče Žane i meni su ove dve tvoje namazane ispričale neku krimi-bajku о njoj. Sve je to lepo i previše se slaže s događajima u kojima smo učestvovali ali ima jednu veliku manu.
- Koju?
- Nije Žana toliko pametna, Mihailo. Njih dve jesu, Žana nije. Ja bih se uvek pre čuvala zmije i zmijuljice nego nje - kazala je i izvukla jedan od HMS-ova.
- Hoćeš li konačno da mi objasniš šta je ovo? - zbunila me je sad Persa.
- Ja sam mislio tebe da pitam odakle ti HMS-ovi Stojanu.
- Stojanu? Odakle Stojanu koji je umro pre deset godina kada ih je Mile našao prošle nedelje u požaru? I šta ti je to HMS?
Stojimo i pažljivo posmatramo jedno drugo ne bi li otkrili kо od nas dvoje laže. A izgleda da i jedno i drugo govorimo istinu.
- Lepo ti ja kažem. Zmija i zmijuljica - prekine Persa ćutanje i krene prema vratima. - Umorna sam, Mihailo. Ne ljuti se. Ima vremena za misterije. Dovoljno nam je bilo i ono sinoć.
Ubrzo za njom izlazim i ja. Poludeču više u stanu, među HMS-ovima i fasciklama. Uronjen u prošlost koja mi se menja pred očima i paralelne svetove gde betonski zidovi na trećem spratu postaju ulazi u tunele. I mi Artefakti valjda imamo dušu, bez obzira na to koliko je izgubljena. Treba nam malo vazduha.
Dole na ulici, uobičajeno. Radni ljudi rade, studenti studiraju, a ostali uživaju. Dan je lep, pa i ovako rano pre podne ima ljudi po kafićima. Automobili prolaze i trube. Đubretari odnose đubre, ispred prodavnica još uvek istovaruju robu.
Kupim novine i nekoliko čokoladica na kiosku da zavaram glad i krenem prema Kalemegdanu. Peške. Uzbrdo. Da malo razbistrim glavu. Da odmaknem s Dorćola, a da ne odem do Savamale.
Usput prođem pored zgrade u kojoj sam upoznao Klaru. Rekao bih da još uvek nisu dobili struju. Ispred ulaza plakati, šatori. Ljudi protestuju. Jedan od stanara štrajkuje glađu.
Meni je nedelju dana prošlo a da se nisam okrenuo. U magnovenju, kao tren. Događaji su samo preticali jedni druge. Njima očigledno nije. Živeli su u stanovima koji smrde na paljevinu i u kojima nema struje. Živeli su u pećinama zbog nečije gramzivosti i baga u operativnom sistemu mobilnog telefona.
Da li bi bili srećniji da im kažem zašto su im spaljene instalacije? Da im pričam о HMS-ovima, artefaktima, vinovoj lozi u tkanju sveta i lepoj Žani? Ne, ne bi. Njima nisu potrebne teorije zavere nego služba koja će zameniti instalacije. Ništa im ne znači kvantni, polifazni matriks, suština sveta skupljena u narukvicu oko Margaretinog članka. Njima treba majstor da promeni žice i osigurače.
Nastavljam dalje jer ne mogu da pomognem i razmišljam kako da što pre stignem do Kalemegdana, da pređem nevidljivu, nepostojeću granicu Dorćola i stupim na sveto tlo Beogradske tvrđave.
Prelazim ulicu čim ugledam zelena stabla, prelazim šine i ulazim u park. Ovde na Kalemegdanu se osećam bezbedno, kao da mi niko ništa ne može. Lepo mi je. Spokojan sam. Ostao mi je osećaj iz detinjstva.
Kalemegdan. Luna-park. Zoološki vrt. Sladoled. Tenkovi i topovi kod Vojnog muzeja. Grob onog Turčina, kome nikada nisam zapamtio ime. Opservatorija. Tereni. Klupe. Staze. Spomenici.
I kučići. Mnogo sam se kao mali plašio kučića. I velikih i malih. Radetu je to bilo smešno, ali se uvek postavljao između mene i kučeta, nenametljivo, a Stanoje je panično vikao na njih, kao da će nas obojicu pojesti. Najmanje sam se plašio kučića kada sam bio s ocem. Od mog Jovana su oni imali neki ,,zort“, kako je to govorio Stanoje. - Strah je veliki, a zort je malo jače od onog kad se uprpiš, a manje nego kada se plašiš - stručno je objašnjavao ovaj starinski termin Stanoje, koji je, sad shvatam, delio sa mnom taj isti zort od kučića.
Na Kalemegdan su me svi vodili i dopunjavali su se. S mamom i tatom sam išao u zoološki vrt, sa Stojanom na topove i do Pobednika, sa Radetom i Brankom u luna-park i na sladoled. Oni su svi bili za period proleće-leto-jesen. Stanoje je bio za sneg. Za najluđe sankanje. Za grudvanje. Za kalemegdansku avanturu u belom. Mene i danas sneg podseća na njega. Na jednog od moja tri musketara, koje su ove nedelje hteli da mi uzmu.
Kao i sve ostalo. Shvatio sam da su Izgubljenom Artefaktu, koji i samog sebe traži po mraku, hteli sve da uzmu. Kao Džejms Vuds Robertu Deniru u Bilo jednom u Americi. Da promene sećanja, da izbrišu poreklo. Sinoć su mi i krv uzimali, a uzeli su mi i najboljeg druga.
Odlazim na Kalemegdansku terasu i sedam u restoran za omiljeni sto, sa pogledom na čitavo ušće. Ispod nas Sava još uvek ima svoju svetlosmeđu boju čak i kada je uveliko postala Dunav. Odavde jasno može da se vidi linija. Svetla Sava i sivi Dunav. Lepo ja kažem, ali mi niko ne veruje da se tek tamo, iza Pančevačkog mosta reke pomešaju i Dunav je Dunav. Ovde kod Kalemegdana je sve Sava, a Dunav prolazi pored. Trebalo je da se bavim geografijom, a ne književnošću.
Stavljam novine na sto. Onako značajno, znajući da ih neću ni otvoriti i gledam negde u daljinu.
Šta ja zaista znam о ljudima i ženama koje me okružuju, о Persidi na primer, koja se od dobre komšinice pretvara u kostimiranog nindža svetlećeg ratnika? О svom ličnom čuvaru, kako ju je nazvala Klara?
Poznajem je otkad znam za sebe, ali i Vojnika poznajem još od osnovne škole pa ne znam šta mu se mota po glavi. Ne znam da me Persa čuva i da je naoružana šokerima, bazovima i ostalim igračkama koje mogu da ti sprže pamet. U ovih nedelju dana je ispalo kao da ja ni о jednoj osobi u svom životu ne znam ništa.
Otac - možda je dete s Kozare, možda beogradski mališan pretekao od bombardovanja 6. aprila, a možda je i sin nekog Vermahtovca ili feldmaršala Romela, rođen u Africi. Možda je rat proveo kod nekih dobrih ljudi ili u sirotištima, a možda i nekoliko kilometara ispod savamalske kafane Podzemni raj, u kojoj su se okupljali esesovci i mađarske kelnerice bez kilotni.
Upada mi u oči da u svakom slučaju moj Jovan ima neke veze s Nemcima. Sa vojskom. Sa Afrikom. Uvek se on radovao kada je putovao u Afriku, kao da se vraća mestu gde se rodio. Bio sam klinac pa nisam mnogo pitao čime on to trguje tamo, a i on je nerado pričao о poslu. Bilo mi je važnije ono što donese iz fri-šopa.
Sada, kada se osvrnem na svoje poreklo po očevoj liniji, ispada da sam ja sin trgovca oružjem, čoveka nepoznatog porekla, koga su usvojili i odgajili moji baba Branka i deda Rade, jednako nepoznatog porekla kao i on i koga je neko drugi, takođe nepoznat, smakao na Ibarskoj magistrali. U toj jednačini je malo brojeva i mnogo nepoznatih.
A mama?
Moja mama najverovatnije nije Zvezdana, nego Ester, od majke Rahele i oca Moše. Jevrejska devojčica koju su Stojan i Natalija odgajili kao svoju. Šta je bilo s Mošom u vihoru rata? Šta je bilo s Rahelom? Da li je Zvezdana znala za pravog oca i majku? Da li je iko od mojih znao? Rade? Stanoje? Ili sam ja u potpunoj zabludi, a sve one fotografije sam pogrešno shvatio i Zvezdana zaista liči na moju čukunbabu Anđu, kao što su svi pričali?
Jevrejka ili Srpkinja, uopšte mi nije važno, kao što mi nije važno da li je Jovan dete s Kozare ili Nemac iz Afrike. Ona je bila moja mama. Moja nežna i dobra mama. I nju mi je uzeo taj neko nepoznati na Ibarskoj. Zajedno s mirnom Natalijom i opasnom Brankom. Čitav ženski deo familije.
I kako to da ni Mihailovići ni Stevanovići nemaju rodbinu? Ja nemam tetke, teče, ujake. Ni bliže ni dalje. Nikoga. Ni u Beogradu ni u nekom selu, kao svi ostali. Nema ih ni u inostranstvu. Pomrli su čak i Stojanovi kumovi. Odavno. Od tuberkuloze, još pre onog rata. Dece nisu imali.
Kо su onda bili svi ti veseli ljudi na Radetovim slavama? Iznajmljeni glumci?
Moji stari koreni, za koje sam mislio da su čvrsti, duboki, ukopani u ovaj Kalemegdan, Dorćol i Beograd, osušili su se za nedelju dana. Postali su neki drugi, drugačiji. Ožilavelo drvo duboko pod zemljom, proširilo se. Sada su u Africi. Među Jevrejima. Prešao sam granice Evrope i otišao na druge kontinente, u drugačije kulture. Kao da sam narastao.
I ne samo da sam promenio kontinente s kojih potičem. Menjao sam i svetove. Kao da mi nije dovoljno zbrke u ovom životu, imao sam još jedan, savamalski život umesto dorćolskog. Paralelan, jer izgleda da u jednom svetu neko upliće niti u HMS-ove, a u drugom od tih niti pravi tkaninu.
Nekako mi odavde, iz ove samoće, sve izgleda kao da je taj savamalski život bio bolji. Samo što ne znam koji je svet pravi, a koji odraz u ogledalu. Sličan, ali nikako isti. Uvek ogledalo promeni sliku. Tamo sam imao ženu i sina. Ovde sam bio sam. Tamo sam bio mirniji, potpuniji. Drugačiji. Kao da tamo nije bilo ovde uvek prisutnog nedostatka. Nekog nemira, dubokog osećaja da nešto ne valja.
Ne znam, možda grešim. Ali tamo imam onog malog u dresu Barselone, onoga što se boji grmljavine. Ono malo telo koje me ispunjava božanskim mirom dok se privija uz mene leđima, a na majci odmara ručice. Ali to je tamo u onom Beogradu, gde se Njujork zove Novi Amsterdam.
I neka taj Mihailo ostane tamo. Odmah pored Rajne i njenog zida koji se otvara. Možda mu nikada zid ne ustreba, možda njegova Rajna nema dijagnozu kao ova moja. Možda je tamo kod njega ostalo sve što valja, a ovde je zakopano loše.
Znam da sam u prolazu do kuhinje sinoć, tamo u savamalskom životu, video fotografiju na polici kod klinca u sobi. Odmah pored figure Jode iz Ratova zvezda. Na tren samo, krajičkom oka: klinac stoji na stepeništu ispred škole sa babom i dedom. Sa posedelim Jovanom i matorom Zvezdanom.
Zato, neka ovde ostane Ibarska magistrala i sve ostalo što ne valja. Neka ovde ostane onaj crni Toma Vojnik od sinoć. Neka sve to ostane meni, Dorćolcu. Neka Savamalac uživa u životu. Bez tih nepoznatih koji me opominju, opipavaju puls, traže Izgubljeni Artefakt.
Kо su to ti oni, а kо smo mi i šta hoćemo, i jedni i drugi? Ne znam. Gledam duboko u sebe. Gledan u Veliko ratno ostrvo. Gledam u Novi Beograd. I ne znam. Izgubio sam se i treba da se pronađem.
Novi Beograd. Moj Jantar! Jedanaest godina na njemu. Četvrtina života. Škola. Deo srednje. Odrastanje. Sa povremenim pauzama na Dorćolu kod Stojana i Natalije.
I nešto sam uvrteo sebi u glavu ovih dana da je za mene svemirska kapija na Brankovom mostu. Negde tamo kad se prođe kej s novobeogradske strane ušća. Kad bih prešao tu tačku mislim da bih izašao pravo na taj Jantar. Na kišu. Na onu ulicu na kojoj stoje crvene cipele i pokrivena tela. Tela bez glava.
Šta je tamo na Jantaru tražio moj deda Rade, ali ne kao deda nego kao mlad? U punoj snazi, skupa sa onim tankim crnim brčićima, kao holivudski glumac iz prve polovine prošlog veka? I sa nekim nepoznatim grbom na grudima.
Imam osećaj da je taj Jantar neka moja podsvesna igra, neko zastranjivanje uma koje ne mogu da protumačim. Ona kuća na Jantaru, ruralna, drvena, očigledno je bila iz Rajićeve pesme. Nepregledno zelenilo sam pokupio sa neke slike. Tu je i malo kradenih motiva iz gomile SF-romana koje sam pročitao i iz filmova koje sam gledao. Malo Džedaja i Darta Vejdera koji uništava svetove sa Zvezde smrti.
Jantar nije ludilo. Ni drugi svet. To sam ja. Moja lica. U prostoru, u vremenu. U različitim dimenzijama. I svi ljudi ih verovatno imaju u sebi, svako od nas nosi svoje izgubljene, zaturene artefakte. Problem je u tome što su se moja lica skupila ovde u jednom času, što se ta lica prepliću, utapaju jedno u drugom.
A tek žene koje dolaze s tim mojim licima. Žana, Klarisa, Margareta. Tamo Gabrijela. I Olja. Ljubav mog života u bolnici. Da, i ona žena na Jantaru kojoj nisam video lice. Samo crvene cipele i krv. Žena bez lika koji mi uvek izmiče, kao da ne mogu, ne smem da ga vidim. Opomena iz dalekog svemira? Podsvest?
Ne znam.
Šta da radim s Oljom?, prolazi mi glavom pitanje koje se posle ovih slobodnih misli postavlja samo od sebe. Po Klari bi s Oljom trebalo samog sebe da uteram duboko u patnju i dobrovoljno da proživim najpoznatiju pesmu svog omiljenog pesnika, pa da onda život završim njegovim stihovima, dok ona i Margo u Novom Amsterdamu jure trgovce HMS-ovima:

... I onda kada dođe ono doba
u kom će zemlja telo da mi skriva,
čućeš i opet sa dna moga groba:
Prosta ti bila moja ljubav živa!"

Trebalo bi ne samo da volim i recitujem Rajića nego i da ga živim. Ali teško je biti tako duboko nesrećan kao Rajić. Teško je, zaista, biti on. Jedan je bio Velja. Ima u meni neka crta koja to ne da, neko kо naređuje paljbu iz svih oružja. Neki crni džedaj. Neki mrak. Ono nešto što čeka u tami između zvezda.
To znam.
Gledam sunce, nebo. Vedar dan. Pišem Olji poruku. Opet moj pesnik. Olja me uvek povuče, uvek me podseti na njega, na tužnog Rajića:

Ništa ne bih ja želeo drugo,
do da glavu spustim ti na krilo,
i da plačem dugo, vrlo dugo
čini mi se, lakše bi mi bilo.

Poruku SMS-om poslao Mihailo Mihailović, sa Kalemegdanske terase, telefonom PeacHOKIA Universe M koji je mnogo dobar ali ponekad spali šestospratnicu. Provajder je RCC ili Romean Cable Centre iz onog Carigrada koji nikada nije postao Istanbul.
U poruci se ne vidi da Mihaila pomalo grize savest jer se taj Artefakt sinoć izgubio sa zmijom i zmijuljicom u višefaznom i višekvantnom matriksu. Veliki pesnici svojim stihovima uspešno pokriju sitne ljudske mane. Zato ih i citiraju.
Odgovor stiže brzo:

Izašla!
Može češkanje bez plakanja.
Krilo boli.

I kako ja sad nju da obilazim u širokom luku? Ovako sam i usamljen.

Dolazim. Gde si?

Novi Beograd, udara me poruka u glavu i ja plaćam kafu i onda idem do statue Pobednika, da osmotrim i ohrabrim se. Gledam u Novi Beograd s one strane reke. U zelenilo tog Jantara na levoj obali Save. Znam da moram tamo, iako mi se ne ide.
Znam da ću posle Novog Beograda, ako me svemirska kapija na Brankovom mostu ne baci na Jantar, morati da odem do Rajne da probam onaj zid. Znam da ima još opasnih fascikli u Stojanovom ormanu i HMS-ova za koje jedino ja imam ključ.
Znam da ću morati da pogledam tikete iz kladionice koje nosim u novčaniku i da konačno vidim da li to moja PeacHOKIA, koja nije od ovoga sveta, lebdi i kroz vreme. Znam da ću morati da otkrijem kо su to oni, а kо smo mi. Znam da sam opomenut i da tamo postoji neko nepoznat kо mi duguje za majku i oca. I da on zna da se spremam da naplatim dug.
Znam da u meni ima nešto što nije profesor književnosti, četvrti musketar, usamljeni zabezek i pivopija. Tu je u meni još neko. Beogradski mangup. Opasan kao Afrika. Strpljivi, istrajni Jevrejin. Dart Vejder i Velimir Rajić pod istim šlemom. Neko koga osećam ali ne umem da ga prepoznam.
Proleće lastavica. Dolazi ekskurzija iz unutrašnjosti. Neki mladić i devojka se nežno ljube na klupi. Pobednik gleda u daljinu. Ja stojim ispod njega a onaj Srbin u meni, moj tužni pesnik, vejderovskim pogledom iza crne maske, prati pticu, pa recituje tiho:

...I utka Gospod u suton i mreže
od lastavice lake ljute jade
i kada tkivo, po svršetku leže,
on sreza život i meni ga dade.

U telu mome živi strašni pauk
što siše mozak, srž i krvcu svezu;
u duši — suton, i u njemu jauk
to pišti lasta, sputana u mrežu...


NASTAVIĆE SE ...

О piscu
Srđan Krstić rođen je 1962. godine u Beogradu gde je diplomirao Opštu književnost i teoriju književnosti. Objavio je romane Mefisto i Zlatokosa, Škola Sreće i Ratnik i usne, Mefisto i Zlatokosa, verzija 2.01.2: ljubavni roman koji se menja kao život, u više izdanja. Knjige Mefisto i Zlatokosa i Škola Sreće prevedene su na engleski i objavljene u elektronskom izdanju. Roman Misterija Beograd: Izgubljeni Artefakt prvi je u novom nizu romana.
Živi, radi i piše u Beogradu.
U pripremi su romani Misterija Beograd: Pravo Ogledalo, Pomiritelj: Ratnik i usne, verzija 8.0 kao i priručnik Niste krivi što ste živi i trilogija iz Mefistovog niza romana romana: Veliki Hotel - Raj, Pad, Uskrsnuće.