Omiljena igra

“Omiljena igra” je priča o mladom umjetniku Lorensu Brivmanu i njegovom odrastanju u Montrealu. Brivmanovi doživljaji se umnogome poklapaju sa događajima iz Koenovog života. Opisani su: očeva smrt, majčina neuroza, boravci u ljetnom kampu i Brivmanov prijatelj Kranc koji je sličan Koenovom prijatelju Mortu Rozengartenu, kasnije poznatom kanadskom vajaru. “Omiljena igra” je knjiga i o umjetničkom životu Montreala kroz prikaz odrastanja i pop-kulture u Kanadi 1950-ih, kao i portret senzibilnog pjesnika, muškog prijateljstva, prvih ljubavnih priča i otkrivanje žene. Mada je u roman uključena Brivmanova poezija, koja je u stvari Koenova poezija iz njegove druge knjige “Kutija sa začinima Zemlje”, sasvim je pogrešno pretpostaviti kako je riječ o autobiografskom romanu. Koen je to objasnio riječima: “Brivman nije i ne može biti Koen, ne samo zato što pripovijedač održava ironičnu distancu prema svome protagonisti, nego zato što Lorens Brivman nije ja. Ali smo učinili mnogo istih stvari.”

Za moju majku



Ko magle što nema ni trag
Po zelenim brdima sad,
Tako moj ne ostaje trag
Na tvom telu nigde, nikad.


Vetar i soko kad su jedno,
Kuda minu taj tren i dan?
Tako na čas mi smo jedno
A onda tišina i san.


Ko zvezde noću nad nama
Što sjaje skrite u tami,
Tako svetlost je u nama
I kad smo daleko, sami.1

Knjiga I


1


Brivman zna devojku koja se zove Šel i koja je probušila uši da bi mogla da nosi viseće filigranske minđuše. Rupice su joj se zagnojile pa sad na obe resice ima mali ožiljak. Otkrio ih je skrivene pod njenom kosom.
Samo što se promolio iz rova, njegovom se ocu metak zario u meso na nadlaktici. Čoveku sa srčanom trombozom utešno je to što nosi ranu zadobijenu u boju.
Na desnoj slepoočnici Brivman ima ožiljak koji mu je Kranc napravio lopatom. Sukob oko Sneška Belića. Kranc je hteo da mu kao oči stavi kamenčiće. Brivman je bio i ostao protiv toga da se pri dekoraciji Sneška koriste bilo kakvi umeci. Bez vunenih šalova, kapa, naočara. Iz istog razloga se protivi tome da se u usta izrezbarene bundeve meću šargarepe ili da joj se nakalemljuju uši od krastavca.
Njegova je majka celo svoje telo smatrala jednim ožiljkom koji je srastao preko nekog pređašnjeg savršenog oblika, za kojim je tragala u ogledalima, i prozorima i sjajnim površinama.
Deca ožiljke pokazuju kao medalje. Ljubavnicima su to tajne koje će otkrivati. Ožiljak je ono što nastaje kada se reč otelotvori.
Lako je pokazati ranu, dične ožiljke iz boja. Teško je pokazati prišt.

2


Mlada Brivmanova majka vrebala je bore s lupom u ruci. Kada bi otkrila neku, posezala bi za jednom od brojnih pomada i krema poređanih na staklenoj polici i glasno uzdisala. Bora je bila pomazana svetom mašću bez prave vere.
„To nije moje lice, to nije moje pravo lice.“
„Gde je tvoje pravo lice, majko?“
„Pogledaj me. Da li ja ovako izgledam?“
„Gde je, gde je tvoje pravo lice?“
„Ne znam, tamo u Rusiji, kad sam bila devojčica.“
Sa police je izvukao veliki atlas sveta i pao s njim na pod. Okretao je strane kao rudar koji se dao na kopanje, sve dok je nije našao, svekoliku Rusiju, bledu i golemu. Pod kolenima su mu se prostirale nepregledne razdaljine, od kojih mu se naposletku zamutilo pred očima, pa su mu se jezera i reke i nazivi stopili u jedan nestvaran lik, maglovit i lep i lako isparljiv.
Dadilja je morala da ode po njega i da ga dovuče na večeru. Iznad srebrnog escajga i hrane lebdelo je fino žensko lice.

3


Njegov je otac uglavnom živeo u krevetu ili u bolničkoj postelji s aparatom za kiseonik. Kad je bio na nogama i pokretan, govorio je laži.
Uzeo bi svoj štap bez srebrne drške i poveo sina preko Maunt Rojala. Tamo je bio stari krater. Dva topa od gvožđa i kamena počivala su u blagoj, travom obrasloj useklini koja je nekada bila grotlo s ključalom lavom. Brivman je ostao zamišljen nad postojanjem fizičke sile.
„Doći ćemo opet kada mi bude bolje.”
Laž.
Brivman je naučio kako da potapše po njušci konje privezane ispred Šalea – prostranog paviljona na vrhu planine – i kako da im na ispruženom dlanu da kocku šećera.
„Jednoga dana ići ćemo na jahanje.“
„Ali ti teško dišeš.“
Otac se, ruke ispružene prema pilulama za lakše disanje, iste večeri skljokao preko svoje mape s pobodenim zastavicama, nad kojom je kovao ratne planove.

4


U ovom filmu sve vrvi od likova iz njegove familije.
Otac je upravio kameru na njegove visoke i ozbiljne stričeve, s cvetovima zadenutim za tamnim reverima, što prilaze previše blizu i nestaju u bezobličnoj izmaglici.
Njihove žene izgledaju zvanično i tužno. Njegova se majka povlači korak unazad, pokazujući strinama da uđu u kadar. U pozadini slike njen osmeh i ramena omlitaveli su. Misli da nije u fokusu.
Brivman zaustavlja film da je bolje osmotri dok joj lice nagriza mrlja narandžastih ivica, što se sve više širi kako se film topi.
Njegova baba sedi u senci kamenog balkona – strine joj prinose bebe. Srebrni komplet za čaj jarko blešti u bojama ranog tehnikolora.
Njegov deda vrši smotru dece u koloni, ali u tome naprečac biva prekinut, baš kad je klimnuo glavom u znak odobravanja dok ga proždire narandžasti plamen.
Deset godina ranije, Brivman je sastavio Kodeks Brivmanovih:
Mi smo viktorijansko plemstvo hebrejske veroispovesti.
Premda ne možemo biti apsolutno sigurni, prilično smo uvereni u to da su svi ostali Jevreji koji imaju novac te pare stekli na crno.
Ne želimo da budemo članovi hrišćanskih klubova niti da svoju lozu razvodnjavamo mešovitim brakovima. Želimo da na nas gledaju kao na sebi ravne, ujedinjene klasom, obrazovanjem, moći, sa različitim kućnim običajima.
Odbijamo da pređemo liniju koju čini obrezivanje.
Mi smo se prvi civilizovali i pijemo manje nego vi, gomilo šugavih, krvoločnih pijandura.

6


Pacov je življi od kornjače.
Kornjača je spora, hladna, mehanička, maltene igračka, oklop na nogama. Njihova se smrt ne računa. Ali beli pacov je hitar i topao u svom omotaču od kože.
Kranc je svoga pacova držao u praznoj kutiji radio-aparata. Brivman je svoga držao u dubokoj limenoj posudi za med. Kranc je otišao na raspust i zamolio Brivmana da mu pričuva pacova. Brivman ga je ubacio u posudu kod svoga.
Hranjenje pacova je ozbiljan posao. Mora se silaziti u podrum. Neko vreme je to sasvim smetnuo s uma. Uskoro nije želeo ni da razmišlja o posudi za med, pa je zaobilazio stepenice koje vode u podrum.
Naposletku je sišao u podrum, gde je iz posude izbijao užasan smrad. Pomislio je kako bi bilo dobro da se u posudi i dalje nalazi med. Zavirio je unutra, jedan pacov je drugom izjeo veći deo stomaka. Bilo ga je baš briga koji je od ta dva njegov. Preživeli pacov je đipio na njega, pa mu je bilo jasno da mora da je poludeo.
Posudu je zbog smrada držao podalje od sebe i u nju nasuo vode. Mrtvi pacov je plutao s rupom koja je zjapila između rebara i izvrnutim zadnjim nožicama. Živi pacov je grebao po zidu.
Zvali su ga na ručak, za predjelo su imali goveđu srž iz kuvane šuplje kosti. Otac je lupkao po kosti dok srž nije iskliznula iz nje. To je bila nutrina neke životinje.
Kada je ponovo sišao u podrum, u posudi su plutala dva tela. Ispraznio je posudu na put ispred kuće i sadržinu prekrio snegom. Ispovraćao se i to prekrio snegom.
Kranc je poludeo. Hteo je makar da obavi sahranu, ali nisu uspeli da nađu tela, jer je napadalo dosta snega.
Kada je došlo proleće, krenuli su da prevrću ostrvca prljavog snega pred kućom. Ništa. Kranc je rekao da mu, s obzirom na to kako stvari stoje, Brivman duguje novac za belog pacova. On mu ga je pozajmio a ovaj mu nije vratio ništa, čak ni kostur. Brivman je rekao da bolnica ne plaća ništa kad u njoj neko umre. Kranc je rekao da kad nekome nešto pozajmiš, a ta osoba to izgubi, onda za to mora da plati. Brivman je rekao da kad je nešto živo, onda to nije stvar a, osim toga, on mu je učinio uslugu kad je primio njegovog pacova. Kranc je rekao da i nije neka usluga kad ubiješ pacova, pa su se oko toga pokačili na mokrom putu. Onda su otišli u grad i kupili nove pacove.
Brivmanov pacov je pobegao i živeo u plakaru ispod stepenica. Video mu je oči kad ga je osvetlio baterijskom lampom. Nekoliko jutara je ispred vrata ostavljao pšenične pahuljice od kojih bi ostale samo mrvice, ali mu je to ubrzo dosadilo.
Kada je došlo leto i vreme da se postave žaluzine i razapnu mreže na prozorima, jedan od majstora pronašao je mali kostur. Na njemu je još bilo slepljenih pramenova dlake. Bacio ga je u kantu za đubre.
Čim je majstor otišao, Brivman ga je izvukao i otrčao do Kranca. Rekao je da je to kostur prvog pacova pa Kranc sad može da ga sahrani ako hoće. Kranc je rekao da mu ne treba smrdljivi stari kostur kad ima živog pacova. Brivman je rekao da je to u redu, ali da mora da prizna da su sad kvit. Kranc je priznao.
Brivman ga je sahranio ispod cvetova maćuhice, od kojih je njegov otac svakoga jutra uzimao po jedan i stavljao ga za rever. Brivmanu je sad bilo zanimljivije kakvog su mirisa.

7


Vrati se, neumoljiva Berta, vrati se i povedi me uz drvo mučeništva. Izvedi me iz ložnica s lakim ženama. Uzmi sve što ti pripada. Devojka s kojom sam bio sinoć vara čoveka koji joj plaća kiriju.
Tako je Brivman prizivao Bertin duh u mnoga jutra u svojim dvadesetim.
Onda su mu se kosti skupile na veličinu kokošijih. Nos impozantnih semitskih razmera smanjuje se na neznatne dimenzije gojskog deteta. Malje na telu s godinama nestaju kao ukleta oaza. Dovoljno je lak da ga izdrže rukohvati i grane jabukovog drveta. Japanci i Nemci su pogrešili.
„Berta, hoćemo sad da se igramo?“
Išao je za njom sve do najnestabilnijih grana na drvetu.
„Više!“ naređuje mu ona.
Čak i jabuke podrhtavaju. Sunčevi zraci su obasjali njenu flautu, polirano drvo pretvara se u trenutak hroma.
„Sad?“
„Prvo moraš da kažeš nešto o Bogu.“
„Bog je budala.“
„Ah, to nije ništa. Za to neću da se igram.“
Nebo je plavo a oblaci promiču. Nekoliko milja dalje na tlu leži gnjilo voće.
„Bog je kukac.“
„Nešto užasno strašno prljavo, kukavica-jeca, reci pravu reč.“
„Bog je kurac!“
Iščekuje da ga dohvati plameni vihor i da ga iščupa iz krošnje i da ga razbije o travu.
„BOG JE KURAC!“
Brivman je primetio Kranca koji leži opružen pored smotanog creva za zalivanje i po rukama premeće bejzbol loptu.
„Hej, Kranc, čuj ovo. BOG JE KURAC!“
Brivmanu se sopstveni glas nikada nije učinio tako kristalno jasan. Vazduh je mikrofon.
Berta je nestabilna dok menja položaj kako bi mu flautom dala ćušku po obrazu.
„Pogani jeziku!“
„To je bila tvoja ideja.“
Dala mu je još jednu ćušku iz razloga pobožnosti, pa se stropoštala kroz granje, usput kidajući jabuke. Nije ispustila ni glasa kad je tresnula.
Kranc i Brivman na trenutak ostaju proučavajući njeno telo izvijeno onako kako joj to nikada ne bi uspelo na gimnastici. Viču i traže telefon. Njeno bledo saksonsko lice deluje još obamrlije iza nepolomljenih stakala naočara s metalnim okvirom. Šiljasta kost probila je kroz kožu na ruci.
Po dolasku ambulantnih kola, Brivman šapuće.
„Kranc, ima nečega posebnog u mome glasu.“
„Ne, nema.“
„Ima, bogami. Mogu da učinim da se stvari dogode.“
„Ti si odlepio.“
„Hoćeš da čuješ šta sam rešio?“
„Ne.“
„Zaklinjem se da neću govoriti nedelju dana. Zaklinjem se da ću naučiti da se igram sam. Tako broj ljudi koji znaju da se igraju ostaje isti.“
„Čemu sve to?“
„Očigledno je, Kranc.“

8


Otac je rešio da ustane iz stolice.
„Tebi govorim, Lorense!“
„Otac ti govori, Lorense“, pojasnila je majka.
Brivman čini poslednji očajnički pokušaj i gestikulira.
„Slušaj samo kako ti otac diše.“
Brivman stariji je izračunao koliki je utrošak energije, prihvatio rizik, razvukao spoljašnji deo šake po sinovljevom licu.
Usne mu nisu bile toliko otečene da ne može da vežba setnu salonsku pesmu o „Starom crnom Džou“.
Preživeće ona, rekli su. Ali on nije digao ruke. On će biti poseban.

9


Japanci i Nemci su bili sjajni neprijatelji. Imali su isturene sekutiće i nosili stroge monokle i izdavali naredbe na šturom engleskom, dok im se na usnama hvatala pljuvačka. Rat su započeli, jer im je takva priroda.
Brodove Crvenog krsta treba bombardovati, a sve padobrance pobiti mitraljeskom vatrom. Uniforme su im krute i ukrašene lobanjama. Na molbe za milost reagovali su smehom i nastavljali dalje s jelom.
Sve što je u vezi s ratom radili su s naročitim, izopačenim ushićenjem.
Najbolje od svega je što su vršili torturu. Zato da bi došli do tajnih informacija, da bi napravili sapun, da bi dali primer herojskim gradovima. Ali su uglavnom mučili prosto iz zabave, jer im je takva priroda.
Zabava koja se nudila u stripovima, filmovima i radio emisijama zasnivala se na raznim predstavama mučenja. Dete ništa ne može tako da fascinira kao priče o mučenju. Besprekorno čiste savesti, sa patriotskim žarom, deca su maštala, pričala i upuštala se u prave orgije telesnog zlostavljanja. Njihova mašta je dobila krila da poleti put nepoznatih teritorija od Golgote do Dahaua.
Evropska deca su gladovala i gledala kako im se roditelji obmanjuju i ginu. Mi smo ovde odrasli igrajući se oružjem za decu. Rano smo upozoreni na naše buduće vođe, dečicu rata.

10


Imali su Lizu, imali su garažu, trebala im je vrpca, crvena vrpca radi krvi.
Nisu smeli da zalaze dublje u garažu bez crvene vrpce.
Brivman se setio kotura.
Od kuhinjskog kredenca vodi put do kante za đubre, odakle vodi put do uličnog kontejnera, odakle vodi put do velikog đubretarskog kamiona nalik oklopnjači s kranom, odakle vodi put do misterioznih smetlišta koja zaudaraju na obodu Sent Lorensa.
„Jesi za jednu finu šolju čokoladnog mleka?“
Pomislio je kako bi bilo dobro da majka pokaže malo poštovanja prema onome što je stvarno važno.
Ah, ovaj kuhinjski kredenac je zaista fantastičan, čak i kad si u strahovitoj žurbi.
Pored kutije sa umršenim koncima, tu su i patrljci sveća iz godina koje su se u večerima Šabata štedljivo palile dok se iščekivao nadolazeći uragan, mesingani ključevi za brave koje su odavno promenjene (nije lako baciti nešto tako precizno napravljeno kao što je metalni ključ), nalivpera sa sasušenim mastilom koja bi se mogla očistiti ako bi se neko potrudio da to uradi (majka je to naložila kućnoj pomoćnici), čačkalice koje se nikad nisu koristile (naročito ne za čačkanje zuba), makaze koje ne rade (nove makaze stajale su u drugoj fioci, a i posle deset godina još su ih zvali „novim makazama“), pohabani gumeni zatvarači za tegle u kojima se čuva zimnica (zeleni, opaki, ukiseljeni paradajz sa tvrdom ljuskom), dugmad, navrtnji i svi oni kućni otpaci koji se čuvaju iz razloga preterane štedljivosti.
Pipkao je naslepo po kutiji za konce pošto fioka nikad nije mogla da se otvori do kraja.
„Jedan keksić, fino parčence medenog kolača, ima cela kutija puslica s bademima?“
Ah! jarkocrveno.
Loptice skakuću po zamišljenom Lizinom telu.
„Jagode“, kaže majka umesto pozdrava.
Ima jedan poseban način na koji deca ulaze u garažu, ambar, tavan, isto kao što ulaze u velike dvorane i porodične kapele. Garaže, ambari i tavani uvek su stariji od kuća za koje su napravljeni. Svojim izgledom ogromnih, mračnih kuhinjskih kredenaca pobuđuju strahopoštovanje. To su dobroćudni muzeji.
Unutra je bilo mračno, zaudaralo je na ulje i prošlogodišnje lišće koje se raspadalo pod nogama. U vlažnom vazduhu su svetlucali komadi metala, krnjetci lopata i kanti.
„Ti si Amerikanka“, rekao je Kranc.
„Ne, nisam“, rekla je Liza.
„Ti si Amerikanka“, rekao je Brivman. „Dva protiv jednog.“
Brivman i Kranc su iz sve snage raspalili protivavionskom paljbom. Liza je izvela odvažan manevar kroz pomrčinu, širom raširenih ruku.
„Eheheheheheheh“, štektali su mitraljezi.
Pogođena je.
Krenula je da pikira u spektakularnom letu, pa se izvukla u poslednji tren. Klateći se s jedne na drugu nogu, uspevala je da se održi u letu, dok je gledala nadole, znajući da su joj časovi odbrojani.
Ona je savršen igrač, pomislio je Brivman.
Liza je gledala kako joj se fricevi približavaju.
„Achtung. Heil Hitler. Sada ste zarobljenik Trećeg rajha.“
„Progutala sam sva dokumenta.“
„Šnamo mi š takfima kao fi.“
Naložili su joj da legne potrbuške na poljski ležaj.
„Samo po dupetu.“
Opa, kako su beli, masivno beli.
Dobila je bezbolno šibanje crvenom vrpcom po guzovima.
„Okreni se“, naredio je Brivman.
„Pravilo glasi: samo po dupetu“, pobunila se Liza.
„To je bilo prošli put“, ustvrdio je legalista Kranc.
Morala je da skine i gornji deo, a onda je ležaj pod njom iščezao i ona je ostala da lebdi u jesenjoj polutami garaže, pola metra iznad kamenog poda.
Oho-ho-ho-ho.
Brivman je odustao od šibanja. Iz svake pore na telu rasli su joj beli cvetovi.
„Šta mu je? Sad se oblačim.“
„Treći rajh ne toleriše neposlušnost“, rekao je Kranc.
„Da je vežemo?“ pitao je Brivman.
„Dići će veliku galamu“, rekao je Kranc.
Prekinula je igru i primorala ih da se okrenu na drugu stranu dok se ne obuče. Kada je izlazila, prostoriju je obasjala sunčeva svetlost od koje se garaža preobrazila u garažu. Sedeli su u tišini, bez crvenog korbača.
„Idemo, Brivmane.“
„Ona je savršena, zar ne, Kranc?“
„Šta je tako savršeno na njoj?“
„Video si je. Ona je savršena.“
„Zdravo, Brivmane.“
Brivman je pošao za njim kroz dvorište.
„Ona je savršena, Kranc, zar nisi video?“
Kranc je zapušio uši prstima. Prošli su kraj Bertinog drveta. Kranc se dao u trk.
„Stvarno je savršena, moraš da priznaš, Kranc.“
Kranc je bio brži.

11


Jedan od Brivmanovih ranih grehova bio je da kriomice gleda pištolj. Otac ga je držao u fioci noćnog stočića koji je stajao između njegovog i ženinog kreveta.
Bio je to veliki kolt kalibra .38 u teškoj kožnoj futroli. Na burencetu su bili ugravirani ime, čin i regimenta. Smrtonosan, kockast, precizan, zračio je pretećom energijom iz mraka fioke. Metal je uvek bio hladan na dodir.
Mehanički zvuk koji se čuo kada bi Brivman povukao obarač bio je čudesni zvuk svih smrtonosnih dostignuća do kojih je došla nauka. Klik! kao škljocanje zupčanika.
Mali zatupljeni metkići odazvali su se na pokret palcem.
Kad bi sad Nemci naišli niz ulicu...
Kada se otac oženio, zakleo se da će ubiti svakog muškarca koji se bude udvarao njegovoj ženi. Majka je tu priču ispričala kao vic. Brivman nije nimalo sumnjao u očeve reči. U glavi je video sliku gomile leševa svih muškaraca koji su se ikada osmehnuli majci.
Otac je imao skupog doktora za srce koji se zvao Farli. Dolazio je toliko često da su slobodno mogli da ga zovu strika Farli, kad bi to bilo uobičajeno u njihovoj familiji. Dok se otac borio da dođe do vazduha prikopčan na aparat za kiseonik u bolnici Rojal Viktorija, doktor Farli je poljubio majku u hodniku njihove kuće. Bio je to nežan poljubac za utehu nesrećnoj ženi, poljubac dvoje ljudi koji se poznaju, jer su prošli kroz mnoge životne krize.
Brivman se pitao da li bi trebalo da ode po pištolj i završi s njim.
Ali ko bi onda iskrpio oca?
Pre nekog vremena, Brivman je posmatrao majku kako čita Star. Spustila je novine i licem joj je prešao blag čehovljevski osmejak izgubljenih višnjika. Upravo je videla Farlijevu čitulju.
„Kakav naočit muškarac.“ Izgledalo je da razmišlja o tužnim filmovima sa Džoan Kraford. „Hteo je da se udam za njega.“
„Pre nego što je otac umro ili posle toga?“
„Ne budi blesav.“
Otac je bio čovek koji je vrlo držao do reda, izvrnuo bi majčinu kutiju sa šivaćim priborom ako je smatrao da je u neredu, besneo ako svako od nas ne bi uredno stavio svoje papuče ispod kreveta.
Bio je debeo i smejao se od srca sa svima osim sa svojom braćom.
Bio je veoma debeo a njegova braća visoka i vitka i to nije bilo fer, nije fer, zašto je debeli morao da umre, zar nije već dosta istrpeo, tako debeo i bez daha, zašto ne neki od lepotana?
Pištolj mu je bio dokaz da je nekada bio ratnik.
Slike njegove braće izašle su u novinama povodom pregalaštva u ratno doba. Sinu je darovao prvu knjigu, Romansu o kraljevoj vojsci, debelu knjižurinu u kojoj su se veličale britanske regimente.
„K-K-K-Kejti“, kad je imao glasa, pevao bi pesmu o hrabrom vojniku koji zamuckuje kad se obrati devojci.
Njegova prava ljubav bile su mašine. Zapucao bi u neko mesto miljama daleko, samo da bi video mašinu koja cevi seče ovako, a ne onako. Porodica ga je smatrala budalom. Bez ikakvog pitanja pozajmljivao je novac prijateljima i zaposlenima. Za bar micvu je dobijao knjige poezije. Sad su knjige u kožnom povezu kod Brivmana, koji se iščuđava kad naiđe na dve spojene strane.
„Pročitaj i ove, Lorense.“
Kako raspoznati ptice
Kako raspoznati drveće
Kako raspoznati insekte
Kako raspoznati stene


Gledao je oca u uštirkanoj beloj postelji i uvek doteranog, još miriše na Vitalisov briljantin. U tom oslabelom telu bilo je neko oštećenje, neki neprijatelj, neka malaksalost srca.
Uzeo je da cepa knjige kad je otac počeo da kopni. Nije znao zašto mrzi precizne dijagrame i tabele u boji. Mi znamo. Hteo je da iskaže svoj prezir prema svetu podataka, informacija, preciznosti, sveg tog lažnog znanja koje nije u stanju da spreči raspadanje.
Brivman je bazao po kući iščekujući kada će odjeknuti pucanj. To bi im pokazalo, svima njima, slavnim velikaniina, rečitim govornicima, graditeljima sinagoga, svoj znamenitoj braći koja su već ušla u panteon slave. Čekao je kad će se začuti prasak kolta kojim će se raščistiti situacija u kući i označiti užasna promena do koje je došlo. Pištolj je stajao odmah pored kreveta. Čekao je da otac dokrajči svoje srce.
„Donesi mi ordenje iz najgornje fioke.“
Brivman je doneo ordenje do kreveta. Crvena i zlatna boja lenti slagale su se kao na akvarelu. Uz izvestan napor, otac je Brivmanu zakačio ordenje na džemper.
Brivman je stajao u stavu mirno, spreman da čuje oproštajni govor.
„Zar ti se ne sviđa? Stalno ga gledaš.“
„Oh, da.“
„Prestani da se tu skanjeraš kao neka budala. Tvoje je.“
„Hvala, oče.“
„Idi onda napolje i igraj se. Reci majci da ne želim nikoga da vidim, uključujući moju slavnu braću.“
Brivman je sišao niz stepenice i otključao plakar u kojem je stajao očev pribor za pecanje. Nekoliko časova je proveo u čudu, slažući dugačke štapove za hvatanje lososa, namotavao i odmotavao bakarnu žicu, premeštao opasne mušice i udice.
Kako je otac mogao da barata ovim prekrasnim teškim naoružanjem, kad mu je telo bilo onako naduto na uštirkanoj beloj postelji?
Gde je ono telo što je u gumenim čizmama gazilo po rekama?

12


Mnogo godina kasnije, Brivman je samome sebi upao u reč dok je prepričavao sve to.
„Šel, koliko muškaraca zna za tvoje male ožiljke na ušnim resicama? Koliko muškaraca osim mene, prvotnog arheologa ušnih resica?“
„Ne toliko koliko ti misliš.“
„Ne mislim na dvojicu ili trojicu ili pedesetoricu koji su ih poljubili svojim svagdašnjim usnama. Ali u tvojim maštarijama, koliko je njih svojim usnama uradilo nešto sasvim neverovatno?“
„Lorense, molim te, ležimo u krevetu. Je l’ to pokušavaš da nam upropastiš veče?“
„Ja bih rekao da ih je mnoštvo.“
Nije odgovorila ništa, a telo joj je od tišine postalo malo udaljenije.
„Pričaj mi još nešto o Berti, i Krancu i Lizi.“
„Sve što ti kažem jeste izgovor za nešto drugo.“
„Onda hajde da ćutimo.“
„Video sam Lizu pre onoga u garaži. Mora da smo imali pet ili šest godina.“
Brivman je gledao u Šel širom otvorenih očiju dok je opisivao Lizinu osunčanu sobu, krcatu skupocenim igračkama. Električni konjići koji se njišu napred-nazad. Lutke u prirodnoj veličini koje same hodaju. Nije bilo igračke koja ne bi zapištala ili zasvetlela kada se pritisne.
Sakrili su se u mraku ispod kreveta, imali su pune ruke lajni i novih mirisa, bili su na oprezu od posluge i posmatrali kako sunce klizi preko linoleuma sa urezanim bajkovitim slikama.
Džinovske cipele kućne pomoćnice protapkale su sasvim blizu.
„Baš divno, Lorense.“
„Ali to je laž. Dogodilo se, ali je laž. Bertino drvo je laž, lako je zaista pala s njega. Te noći, pošto sam se naigrao očevim štapovima za pecanje, ušunjao sam se u sobu svojih roditelja. Oboje su spavali, svako u svom krevetu. Mesec je sijao. Oboje su ležali u istom položaju, licem okrenuti plafonu. Znao sam da, ako viknem, samo bi se jedno od njih probudilo.“
„Te noći je umro?“
„Nevažno je kako se bilo šta događa.“
Uzeo je da joj ljubi ramena i lice, njegovi nokti i zubi bolno su joj se zarivali u kožu, ali se nije bunila.
„Tvoje telo nikada ne može biti prozaično.“

13


Posle doručka, šestorica muškaraca ušla su u kuću i unela kovčeg u dnevnu sobu. Bio je neočekivano glomazan, od tamnog drveta s godovima, sa bakarnim drškama. Na odeći su im bili tragovi snega.
Soba je najednom izgledala formalnije no što je Brivmanu ikada delovala. Majka je žmirkala.
Spustili su sanduk na postolje i krenuli da otvaraju poklopac poput vitrine.
„Zatvorite ga, zatvorite ga, nismo u Rusiji!“
Brivman je zatvorio oči i čekao da čuje reski zvuk poklopca. Ali ovi ljudi koji su za život zarađivali u svetu ožalošćenih imali su potpuno nečujne pokrete. Kada je ponovo otvorio oči, više ih nije bilo.
„Zašto si im rekla da zatvore, majko?“
„Dovoljno je ovako.“
Ogledala u kući bila su premazana sapunicom, kao da je staklom iznutra zavladao neki čudan mraz – pandan zimskoj studeni napolju. Majka je ostala sama u svojoj sobi. Brivman je sedeo ukočeno na svom krevetu i nastojao da se sopstvenoj srdžbi suprotstavi blažim osećanjima.
Kovčeg je stajao paralelno s kanabetom.
Ljudi koji su govorili šapatom počeli su da se grupišu u predsoblju i na balkonu.
Brivman i majka sišli su niz stepenice. Zimsko popodnevno sunce presijavalo se na majčinim crnim čarapama a ožalošćene na ulazu prelivalo zlatastim sjajem. Video je parkirane automobile i prljav sneg iznad njihovih glava.
Stajali su jedno do drugog, stričevi iza njih. Prijatelji i radnici iz porodične fabrike tiskali su se u predvorju, na balkonu, na putu. Stričevi, visoki i uglađeni, dodirnuli su ga po ramenu svojim manikiranim prstima.
Ali majka je bila skrhana. Kovčeg je stajao otvoren.
Bio je umotan u svilu, ogrnut srebrom protkanim molitvenim šalom. Brkovi su mu bili upadljivo divlji i crni naspram bledog lica. Delovao je uzrujano, kao da će se svakog časa probuditi, izaći iz nakinđurenog sanduka i nastaviti da spava na kudikamo udobnijem kanabetu.
Groblje je bilo kao kakav planinski gradić, s nadgrobnim pločama poput malih usnulih kućeraka. Kopači su u svojoj radnoj odeći izgledali nedolično opušteno. Prekrivač od veštačke trave razvučen je preko gomile iskopanog smrznutog blata. Kovčeg je spušten u raku pomoću čekrka i kotura.
Kod kuće su za posluženje izneti bejgl đevreci i tvrdo kuvana jaja, u čijem se obliku iskazuje večnost. Stričevi su se šalili s porodičnim prijateljima. Brivman ih je mrzeo. Pogledao je svog deda strica ispod brade i upitao ga zašto ne nosi kravatu.
On je bio najstariji sin najstarijeg sina.
Rodbina je otišla poslednja. Sahrane su tako zgodne. Sve što je ostalo za njima bili su mrvicama i semenkama kima natrunjeni tanjirići sa zlatnim rubom.
U naborima čipkane zavese zadržavalo se nešto svetlosti nevelikog zimskog meseca.
„Da li si ga pogledala, majko?“
„Naravno.“
„Delovao je srdito, zar ne?“
„Jadni moj dečače.“
„I brkovi su mu bili baš crni. Kao da su iscrtani krejonom.“
„Kasno je, Lorense...“
„Kasno je, nego šta. Više ga nikad nećemo videti.“
„Zabranjujem ti da se majci obraćaš tim tonom.“
„Zašto si im rekla da ga zatvore? Zašto? Mogli smo da ga gledamo još celo jedno jutro.“
„Idi u krevet!“
„Prokleta bila da si prokleta, prokletnice, veštice!“ improvizovao je vriskom.
Cele noći je čuo majku kako se vrzma po kujni, kako plače i jede.

14


Evo fotografije u boji, najveća slika na zidu načičkanom precima.
Otac ima odelo od engleskog tvida i svu onu englesku suzdržanost koja se da utkati u taj štof. Kravata s vinskim dezenom na kojoj čvor štrči kao neko gorgonsko biće sa gotičkih katedrala. Za reverom značka Kanadske legije, manje sjajna od nakita. Lice sa podvaljkom blista onom viktorijanskom razboritošću i pristojnošću, premda su kestenjaste oči nekako odveć mekane i izbuljene, usne previše pune, semitske, bolne.
Divlji brkovi nadvili se nad nežnim usnama kao podozrivi nadzornik.
U času umiranja je pljuvao krv, koja se sada ne vidi, ali se postepeno skuplja na bradi, dok Brivman proučava portret.
U Brivmanovoj ličnoj religiji, on je jedan od prinčeva, dvostruke prirode i arbitraran. On je proganjani brat, maltene pesnik, nevinašce u svetu mehaničkih igračaka, sudija koji uzdiše dok sluša, ali ne izriče kaznu.
On je i konvulzivni Autoritet, u oklopu od božanskog prava, koji nemilosrdno vrši nasilje nad svime što je slabo, zabranjeno, nebrivmanovsko.
Dok mu odaje počast, Brivman se misli da li je njegov otac zaista samo onaj što sluša ili je pak onaj čijim se pečatom overavaju dekreti i ukazi.
Sada je pasivno zauzeo svoje mesto unutar zlatnog rama, a izraz na licu mu je postao dalek kao na starinskim fotografijama. Odeća mu već izgleda staromodna, kao neki kostim. Sad može da se odmori. Brivman je nasledio sve njegove brige.
Dan nakon sahrane Brivman je rasparao jednu od očevih leptir mašni i u nju ušio poruku. Zakopao ju je u bašti, pod snegom, pored ograde gde se u leto prelivaju cvetovi komšijinog đurđevka.

15


Liza je imala ravnu, kao Kleopatra zift crnu kosu koja se u pramenovima odbijala o njena ramena kada bi potrčala ili skočila. Noge su joj bile duge i lepo oblikovane, izvajane prirodnom vežbom. Oči krupne, s velikim kapcima, sanjalačke.
Brivman je mislio da je možda kao i on sanjala o avanturama i velikim delima, ali ne, njene krupne oči su prostranstvima mašte bazale u potrazi za lepo uređenom kućom gde bi ona vodila glavnu reč, mladuncima koje bi ona podizala, čovekom koga bi ona ugrejala.
Dojadilo im je da se igraju igara napolju pored Bertinog drveta. Nisu hteli da se ganjaju između dve vatre. Nisu hteli da se preskaču u igri trule kobile. Nisu hteli da zapitkuju cara koliko ima sati. Stipu čupri. Limopa, šaputali su. ih je baš briga ko je ćorava baka.
Bolje je igrati se igara od krvi i mesa, ljubavi, radoznalosti. Dok su se ostali zamajavali oko šarenih jaja, oni su šmugnuli u park i Šeli na klupicu pokraj jezerca gde se dadilje skupljaju da tračare, a deca puštaju svoje plastične brodiće.
Hteo je da zna sve o njoj. Da li joj je bilo dopušteno da sluša Senku („Seme zločina rađa gorkim plodovima. Ko zna kakvo zlo čuči skriveno u ljudskim srcima? Senka zna, hahahahahahahaha“)? Zar Alen Jang nije strava? naročito onaj lik s drhtavim glasom „Tra-la-la, tra-la-la, hodi iz kose uzberi mi cvetića dva“. Zar nije jedini gotivan deo emisije sa Carlijem Makartijem onaj kada se pojavi Mortimer Snerd? Da li prati Krimi odred? Je l’ hoće da joj imitira zvuk auta Zelenog stršljena, koji vozi Kato, njegov verni sluga Filipinac, ili Zviždača? Zar to nije super melodija?
Da li su je ikada nazvali prljavom Jevrejkom?
Zaćutali su, pa su dadilje sa svojim plavokosim bebama ponovo uspostavile vlast nad kosmosom.
I kako je to kad nemaš oca?
Budeš više odrastao. Tranžiraš pečenje, sediš tamo gde je on sedeo.
Liza je slušala, a Brivman se, po prvi put, osetio dostojanstveno, odnosno, dramski. Očeva smrt ga je ogrnula tankim velom misterije, omogućila mu da bude u dodiru s nepoznatim. Mogao je da govori s posebnim autoritetom o pitanjima Boga i Pakla.
Dadilje su pokupile dečicu i njihove brodiće i otišle. Površina jezerceta sad je bila mirna. Kazaljke na satu na paviljonu približavale su se položaju za večeru, ali oni nisu prekidali priču.
Čvrsto se držeći za ruke, poljubili su se jednom, taman kad je postalo dovoljno mračno, dok se zlaćana svetlost probijala kroz bodljikavo grmlje. Polako su krenuli kući, rasplevši prste i rastavivši šake, ali su se podgurkivali telima.
Brivman je seo za sto, pokušavajući da shvati kako to da nije gladan. Majka je hvalila jagnjeće kotlete.
Kad god su mogli, igrali su se njihove velike igre, Vojnika i Kurve. Igrali su se u svakoj prostoriji gde su to mogli. On je bio na odsustvu, prispeo s fronta, a ona je bila kurva sa Ulice De Bulion.
Kuc, kuc, vrata se polako otvaraju.
Rukuju se, a on joj kažiprstom zagolica dlan.
Tako su mogli da učestvuju u onoj tajanstvenoj raboti čije detalje odrasli tako bojažljivo prikrivaju iza reči na francuskom, reči na jidišu, reči izgovorenih dopola. Taj zakamullirani ritual od kojeg komedijaši iz noćnih barova prave svoje fore i fazone, to nedokučivo znanje koje odrasli čuvaju za sebe kao jemstvo sopstvenog autoriteta.
U njihovoj igri je bilo zabranjeno govoriti opscenosti i ponašati se nasilnički. Nije im bila poznata prljava strana života po burdeljima, a ko će znati da li je uopšte ima? Mislili su da su to nekakve palate uživanja, mesta gde im je bespogovorno uskraćen pristup, kao i u montrealske bioskopske sale.
Kurve su idealne žene, baš kao što su vojnici idealni muškarci.
„Sad mi plati.“
„Evo ti sve moje pare, lepojko.“

17


Od sedme do jedanaeste je prilična komadeška života, u kojoj se mnogo otupi i zaboravi. Legenda kaže da tad polako gubimo sposobnost da govorimo sa životinjama, da nam ptice više ne dolaze na prozor da pričaju s nama. Kako nam se oči privikavaju na prizore sveta, postaju imune na čudesnost. Cvetovi, nekad visoki kao borovi, sažimaju se na veličinu saksije. Čak i užas uzmiče. Džinovi iz zabavišta smanjuju se u džangrizave učitelje i obične očeve. Brivman je zaboravio sve što je naučio iz Lizinog malog tela.
Oh, kako su im životi postali prazni u odnosu na ono vreme kad su ispuzali ispod kreveta i uspravili se na noge.
Sada su žudeli za znanjem, ali je golotinja bila greh. Zato su počeli da gutaju duplerice, pornografske časopise, erotske slike iz kućne radinosti koje su se valjale po školskim svlačionicama. Postali su poznavaoci skulpture i slikarstva. Znali su sve knjige iz biblioteke u kojima su bile najbolje reprodukcije, koje su najviše razotkrivale.
Kako izgledaju tela?
Liza je od majke iz predostrožnosti dobila knjigu u kojoj su uzalud tražili konkretne informacije. Knjiga je bila puna fraza kao što je „hram ljudskog tela“, koje su može biti istinite, ali gde je to telo, sa svojim maljama i pregibima? Želeli su da vide jasne slike, ne belu stranu s tačkom u sredini uz zapanjujuću napomenu: „Samo zamisli! Muški spermatozoid je hiljadu puta manji od ove tačke.“
Bili su lako obučeni. On je nosio zeleni šorc koji se njoj sviđao jer je bio tanak. Ona je nosila žutu haljinicu koja se njemu dopadala. Pod takvim okolnostima, Liza je izrekla svoju veliku lirsku spoznaju.
„Ti sutra obuci svoje zelene svilene pantalone, a ja ću obući svoju žutu haljinu, pa će biti bolje!“
Oskudica je majka pesništva.
Baš kad je hteo da naruči jedno izdanje koje se reklamiralo u modnom časopisu sa srceparateljnim ispovestima, za koje su tvrdili da će biti poštanski dostavljeno u običnom pakpapiru, kad je, tokom jedne od pretraga koje je periodično vršio po fiokama kućne pomoćnice, pronašao slajd projektor.
Bio je proizveden u Francuskoj, a pored njega je bila i pola metra dugačka traka filma. Kad je uspravite prema svetlu i okrećete ručicu, na njoj se sve lepo vidi.
Na ovom mestu treba da odamo hvalu tom filmu, koji se zajedno s kućnom pomoćnicom izgubio negde u kanadskoj divljini.
Film je imao očaravajuće prost naslov na engleskom jeziku „Trideset pozicija za jebanje“. Slike nisu bile nimalo nalik onim pornografskim filmovima koje je Brivman kasnije gledao i proučavao, sa razdražljivim golim muškarcima i ženama što izvode prljave radnje prema ulogama koje su im namenjene u nekom scenariju.
Glumci su bili lepi ljudi, srećni zbog svojih filmskih karijera. To nisu bili žgoljavi, lakoumni, prezreni, veseli očajnici koji izvode predstavu za gospodu s cigarama. Nije bilo pohotljivih osmeha za kameru, niti namigivanja i oblizivanja usana, niti zlostavljanja ženskih genitalija cigaretama i pivskim flašama, niti ingeniozno neprirodnih položaja tela.
Svaki kadar je zračio nežnošću i strasnim uživanjem.
Ovaj mali komad celuloidne trake bi, prikazan na kanadskim bioskopskim platnima, mogao da revitalizuje dosadne, isprazne brakove kojih, kako kažu, u našoj zemlji ima u izobilju.
Gde si, radna ženo sa čudotvornom spravom? Nacionalna komisija za film ne može bez tebe. Jesi li ostarila negde u Vinipegu?
Film se završava demonstracijom veličanstvenog, demokratskog, univerzalnog čina telesne ljubavi. Tu su zastupljeni indijski, kineski, crnački, arapski parovi, svi odreda oslobođeni svojih narodnih nošnji.
Vrati se, kućna pomoćnice, učini nešto za Svetski federalizam.
Okrenuli su projektor prema prozoru i svečano ga dodavali jedno drugom.
Znali su da se to radi tako.
Prozor je gledao na brežuljak Parka Mari, pa preko poslovnog centra grada, dole prema reci Sent Lorens, sve do američkih planina u pozadini. Kada nije bio njegov red, Brivman je promatrao vidik. Zašto uopšte bilo ko radi?
Oni su bili dvoje dece koja se grle kraj prozora, ostajući bez daha od mudrosti.
Nisu mogli da pohrle glavačke, tad, tamo. Nisu bili bezbedni od spoljnih upada. Ne samo to, deca poseduju visoko razvijen osećaj za ritual i konvencije. To je bitno. Morali su da odluče da li su zaljubljeni. Jer ako su one slike pokazivale ma šta, to je da moraš biti zaljubljen. Mislili su da su se zaljubili, ali su hteli da sebi daju još nedelju dana da budu sigurni u to.
Opet su se zagrlili, verujući da je to jedan od poslednjih puta da se grle tako, odeveni.
Kako bi Brivman mogao da se kaje? To je priroda sama umešala svoje prste.
Tri dana pre četvrtka, kada je služavka imala slobodan dan, našli su se na svom specijalnom mestu, na klupici kraj jezerceta u parku. Liza se držala stidljivo, ali je bila odlučna da bude otvorena i iskrena, što je u njenoj prirodi. „Nećemo moći da radimo ono.“
„Zar tvoji ne idu od kuće?“
„Nije to. Sinoć sam dobila mecu.“
Ponosito mu je dodirnula ruku.
„Oh.“
„Razumeš?“
„Naravno.“
Nije imao blage veze.
„Ali ćeš biti dobro, je l’ da?“
„Sad mogu da imam decu. Mama mi je sinoć sve ispričala. I sve mi je lepo spremila, uloške, tampone, sve.“
„Ma daj, bez zezanja?“
O čemu to ona priča? Učinilo mu se da je meca tu samo da njemu pokvari uživanje.
„Rekla mi je sve o tome, objasnila mi ono s filma.“
„Rekla si joj za film?“
Ne može se čovek pouzdati ni u koga, ni u šta na svetu. „Obećala je da neće reći nikome.“
„To je bila naša tajna.“
„Nemoj da si tužan. Baš smo dugo razgovarale. Rekla sam joj i za nas. Znaš, sad treba da se ponašam kao dama. Devojčice moraju da se ponašaju zrelije od dečaka.“
„Ma nisam tužan.“
Zavalila se u klupu i uzela ga za ruku.
„Pa zar nisi srećan što sam dobila?“ nasmejala se. „Sad imam mecu!“

18


Nedugo potom već je bila duboko zagazila u devojačko doba. Iz letnjeg kampa se vratila za pola glave viša od Brivmana, a grudi su joj se isticale čak i kroz debele džempere.
„Hej, Liza.“
„Zdravo, Lorense.“
Išla je u centar da se nađe s majkom, imala je avion za Njujork kuda je išla da kupi nešto za oblačenje. Bila je obučena na onaj asketski način koji od svake trinaestogodišnje devojčice može da stvori uzbudljivu lepoticu. Ni traga od one rugobne ekstravagancije kojoj se sada klanjaju Jevreji i goji sa Vestmonta.
Zbogom.
Gledao je kako se udaljava od njega, više sa čuđenjem nego sa tugom. S petnaest godina već je bila velika dama koja je tu i tamo stavljala ruž za usne i mogla da zapali pokoju cigaretu.
Seo je kraj njihovog starog prozora i gledao starije dečake kako je dozivaju vozeći se u automobilima svojih očeva. Čudio se da je uopšte uspeo da poljubi ta usta koja su sada ovladala cigaretama. Gledajući kako joj mladići s belim ešarpama otvaraju vrata da uđe u auto, gledajući je kako seda kao neka vojvotkinja u kočije dok oni za njom zatvaraju vrata i, puni sebe, hitro sedaju za volan, morao je samoga sebe da ubeđuje da je ikada imao bilo šta s tom lepotom i krasotom.
Hej, zaboravila si malo svog finog mirisa na mojim prstima.

19


Krznene rukavice na verandi.
Nekih godina se veranda, koja je zapravo bila zastakljeni balkon pridodat sa zadnje strane kuće, koristila za skladištenje zimske odeće.
Brivman, Kranc i Filip dolazili su u ovu prostoriju bez nekog posebnog razloga. Gledali bi kroz prozore na park i igrače tenisa.
Čuo se ujednačen zvuk reketa koji tuku po loptici odavde i odande i histeričan zvuk muve koja udara o prozorsko staklo.
Brivmanov otac je bio mrtav, Krancov je većinu vremena bio odsutan, ali je Filipov bio strog. Zabranjivao je Filipu da nosi visoko natapirane šiške. Filip je morao da kosu uredno češlja i zalizuje nadole nekim prepotopskim briljantinom.
Tog istorijskog popodneva Filip je pogledao naokolo, a ono što je uočio bio je par krznenih rukavica.
Navukao je jednu rukavicu i seo na gomilu ćebadi.
Brivman i Kranc, kao pronicljiva deca, odmah su shvatili da krznena rukavica nije sastavni deo dotične radnje.
Složili su se da to miriše na varikinu. Filip je rukavicu isprao u lavabou.
„Katolici veruju da je to greh“, opomenuo je.

20


Brivman i Šel su bili pored jezera. Večernja sumaglica zbijala se duž suprotne obale poput peščanih dina. Ležali su jedno uz drugo u vreći za spavanje pored vatre, koju su založili od granja sakupljenog tog popodneva kraj vode. Želeo je sve da joj kaže.
„Ja i sad to radim.“
„I ja“, rekla je.
„Pročitao sam da je i Ruso, sve do kraja života. Pretpostavljam da je to odlika izvesne vrste kreativnih ljudi. On po ceo dan radi na tome da disciplinuje svoju maštu, pa se tu najviše oseća na svome. Nijedna žena od krvi i mesa ne može mu priuštiti zadovoljstvo koje ima od sopstvene kreacije. Šel, nemoj da te plaši ovo što govorim.“
„Ali neće li nas to totalno razdvojiti?“
Čvrsto su se držali za ruke i gledali zvezde na tamnoj strani neba. Tamo gde je blistao mesec, zvezde su bile izbrisane. Rekla mu je da ga voli.
Gnjurac je kričao kao lud negde usred jezera.

21


Liza i Brivman su se retko susretali nakon tog čuvenog leta sa žutim suknjama i zelenim pantalonama. Ali su se jednom, iduće zime, rvali u snegu.
Ta epizoda je za Brivmana označila pun krug, bio je to svojevrstan ram za sliku u kojem je crnim okvirom bila odvojena od njegovih sećanja na nju.
Bilo je to posle časova hebrejskog. Potrefilo se da su zajedno krenuli kući. Presekli su kroz park. Mesec je bio skoro pun, a sneg je srebrno svetlucao.
Činilo se da svetlost dolazi odnekud ispod snega. Kad bi čizmama slomili snežnu pokoricu, ukazao bi se sitan, sasvim beo pršić.
Probali su da po tankoj snežnoj korici gaze tako da je ne slome. Svako je nosio svoje knjige iz hebrejskog, posebne odeljke iz Tore koje su imali da nauče kod kuće.
Sa takmičenja u hodanju po snežnoj pokorici prešli su na druge discipline: grudvanje, održavanje ravnoteže na skliskom ledu, guranje i, naposletku, borba prsa u prsa koja je započela šaljivo, da bi se potom pretvorila u ljuti boj.
To se odigralo na padini nedaleko od drvoreda s topolama. Brivman to pamti kao svojevrstan prizor sa nekog Brojgelovog platna: kroz smrznuto granje vide se dve malene figure, bore se u svojoj nevelikoj snazi zapletene u debelim kaputima.
U jednom momentu, Brivman je ustanovio da neće uspeti da je pobedi. Upinjao se da je obori na sneg, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Osetio je kako mu izmiče tlo pod nogama. I dalje su držali svoje knjige iz hebrejskog. Onda je on ispustio svoju pokušavši poslednjim atomom snage da je nadvlada, ali je i to bilo uzalud i završio je u snegu.
Sneg nije bio hladan. Liza je stajala nadnoseći se nad njim u nesvakidašnjem ženskom trijumfu. Usta su mu bila puna snega.
„I moraš da poljubiš molitvenik.“
Ako bi sveta knjiga pala na zemlju, bilo je neophodno da se poljubi.
„Đavola moram!“
Otpuzao je do svojih knjiga, pokupio ih s prezirom i digao se na noge.
Ono čega se Brivman najjasnije seća u vezi s tom borbom jeste hladna mesečina i hrskavo drveće i ne samo gorak već neprirodan i ponižavajući poraz.

22


Čitao je sve što mu je došlo pod ruku o hipnozi. Knjige je skrivao iza zavese i iščitavao ih pod baterijskom lampom.
Tu je bio pravi svet.
Naslov jednog dugog poglavlja glasio je „Kako hipnotisati životinje“. Grozne ilustracije pevaca zakrvavljenih očiju.
Brivman je sebe zamišljao kao borbenog Svetog Franju koji gospodari svetom uz pomoć svojih vernih stada, čopora i jata. Majmuni kao poslušni satrapi. Vihori golubova kao samoubice spremne da se obruše na neprijateljske avione. Hijene telohranitelji. Falange slavuja u trijumfalnom horu.
Tovariš, koji je dobio ime u vreme pre pakta Staljin-Hitler, spavao je na tremu na popodnevnom suncu. Brivman je čučnuo i zanjihao klatno koje je napravio od probušenog srebrnog dolara. Pas je otvorio oči, njušnuo da se uveri da nije hrana i nastavio da spava.
Ali da li je to bio prirodan san?
Komšije su imale strip o jazavičaru Konjaku. Brivman je u zlatnim očima tražio roba.
Uspelo je!
Ili je to samo zbog tromog i sparnog popodneva?
Morao je da preskoči ogradu da bi došao do Lizinog foksterijera, kojeg je paralisao u sedećem položaju na svega pedalj od činije sa psećom hranom.
Bićeš dobro počašćen, psu Lizin.
Nakon pete uspešne izvedbe, razgaljen što poseduje takvu crnu moć, išao je niz bulevar kao na krilima, trčeći naslepo i smejući se naglas.
Cela ulica puna zaleđenih pasa! Grad se podastro pred njim. Mogao bi da u svakoj kući ima svoga agenta. Sve što treba da uradi jeste da zvizne.
Možda je Kranc zaslužio jednu pokrajinu.
Da zvizne, to je sve. Ali nema svrhe dovoditi u pitanje jednu viziju takvom sirovom probom. Zabio je šake u džepove i odlepršao kući ispunjen tajnom sopstvene revolucionarne snage.

23


U ranom pubertetu, u to mračno doba, bio je skoro za glavu niži od većine svojih drugara.
Njegovi drugari, međutim, bili su poniženi kad je morao da se popne na hoklicu kako bi video preko predikaonice kad je pevao za svoju bar micvu. Nije mu bilo važno kako izgleda stojeći pred okupljenim svetom: sinagogu je podigao njegov čukundeda.
Niski dečaci su imali da izlaze s niskim devojčicama. Takvo je bilo pravilo. Znao je da bi visoke nemirne devojčice koje su mu se sviđale lako mogle da se umire pričama i razgovorom.
Njegovi drugari uporno su ponavljali da mu je visina strašan problem i uspeli su da ga ubede u to. Ubedili su ga svojim razlozima izraženim u santimetrima.
Nije znao njihovu tajnu kako tela rastu, kako vazduh i hrana rade u njihovu korist. Kako su uspeli tako da obrlate svemir? Zašto je nebo njemu to uskratilo?
Počeo je da sebe poima kao Malog zaverenika, Prepredenog patuljka.
Kao mahnit je budžio jedan par cipela. Sa nekih starih cipela odvalio je pete i pokušao da ih prikuca na ove. Ekseri se nisu baš dobro držali u gumi. Moraće da bude pažljiv.
To je bilo u dubinama podruma njegove kuće, tradicionalnoj radionici bacača bombi i remetilaca društva.
Stajao je tamo, dva santimetra viši, i osećao mešavinu stida i lukavštine. Ništa nije kao mozak, ha? Plesao je po betonskom podu u taktu valcera i pao na nos.
Potpuno je zaboravio na očajanje od pre nekoliko minuta. Sinulo mu je dok je sedeo tamo na podu, trepćući u golu sijalicu iznad sebe. Otpala peta na koju se sapleo ležala je nekoliko koraka dalje sklupčana kao neki glodar, šiljat i ekserčići štrčali su kao isukane kandže.
Žurka je bila na petnaest minuta odatle. A Slatkica je otišla sa grupom starijih, dakle viših dečaka.
Govorkalo se da je Slatkica u svoj grudnjak gurala papirne maramice. Rešio je da primeni istu taktiku. Pažljivo je napravio platformu od papirnih maramica u svakoj cipeli. Tako su mu se pete podigle skoro do gornje linije cipela. Spustio je pantalone naniže.
Napravio je nekoliko okreta po betonu i zadovoljno utvrdio da može da se kreće. Prestala je panika. Nauka je ponovo trijumfovala.
Fluorescentna svetla bila su zaklonjena lažnim frizom na tavanici. Kao što je uobičajeno, bio je tu i bar sa ogledalom sa flašicama i staklenim džidža-bidžama. Tapecirana fotelja stajala je do jednog zida, prekrivenog pastelnim muralom na kojem su bili oslikani pijanci različitih nacionalnosti. Brivmanovi nisu sa odobravanjem gledali na dovršene podrume.
Plesao je fino nekih pola sata a onda su počela da ga bole stopala. Maramice su mu se zgužvale pod tabanima. Posle još dve ploče odigrane uz poletni zvuk svinga, jedva je mogao da stoji. Otišao je do kupatila i probao da izravna maramice, ali su se one stvrdnule i sabile u gužvu. Palo mu je na pamet da ih izvadi, ali je pomislio kako bi se društvo iznenadilo i sablaznilo kad bi ga videli u smanjenom izdanju.
Gurnuo je stopalo dopola u cipelu, namestio lopticu ispod tabana, snažno zgazio i vezao pertlu. Oštar bol mu je prostrujao kroz gležnjeve.
Kad je igrao vozića, mislio je da će umreti. Usred te numere, stešnjen između devojke koju je držao za struk i devojke koja je njega držala za struk, uz glasnu i repetitivnu muziku, uz koju svi pevaju ćihu ćihu-hu, noge su počele da mu otkazuju od bola, pomislio je: mora da ovako izgleda pakao, večita igra vozića, sa otečenim stopalima, iz koje nikada ne možeš da izađeš.
Ona sa svojim lažnim sisama, ja sa svojim lažnim nogama, oh, ti, zloćudni proizvođaču papirnatih maramica.
Jedno od fluorescentnih svetala je žmirkalo. Bolest se krila u zidovima. Možda ovde svi, baš svako u ovoj skakutavoj povorci, koristi neku rekvizitu od papirnatih maramica. Možda imaju noseve od maramica i uši od maramica i ruke od maramica. Osetio se potišteno.
Sad je svirala njegova omiljena pesma. Hteo je da igra sa Slatkicom, da zažmuri i zaroni lice u njenu kosu, sveže opranu.
... devojka koju budem zvao svojom
Nosiće saten i čipku i mirisaće na kolonjsku vodu.


Ali on se jedva držao na nogama. Morao je neprestano da prebacuje težinu s jedne na drugu nogu kako bi raspodelio bol na jednake delove. Ovo prebacivanje težišta uglavnom je bilo u raskoraku sa ritmom muzike, te je njegove ionako ne baš savršene plesne korake učinilo još nezgrapnijim. Kako je njegovo hramanje postajalo sve očigiednije, morao je Slatkicu da steže sve čvršće i čvršće kako bi održao ravnotežu.
„Ne ovde“, šapnula mu je na uho. „Moji će se vratiti tek kasno.“
Čak ni ovako ugodan poziv nije mogao da mu ublaži osećaj neprijatnosti. Prilepio se uz nju i usmerio prema delu prostorije gde je bila veća gužva, tako da može da ograniči svoje kretnje s više razloga.
„Oh, Lari!“
„On ne gubi vreme!“
Čak i po sofisticiranim merilima ove starije grupe, pokazao je veliku smeonost ovim stiskavcem. Prihvatio je bolom nametnutu ulogu kavaljera i ugrizao je za uvo, pošto je čuo da je dobro gristi za uši.
„Utulimo ta svetla“, prozvao je sve muškarce da budu odvažni.
Otišli su sa žurke, a šetnja je za njega više bila nalik usiljenom maršu ranjenika. Hodajući priljubljen uz nju, od svog šepastog koraka je napravio znak prisnosti. Na uzbrdici su maramice skliznule nazad na svoje mesto ispod tabana.
Iz grada se, odjeknuvši sve do Vestmonta, sa reke oglasila brodska sirena za maglu, od čijeg zvuka su ga podišli trnci.
„Moram nešto da ti kažem, Slatkice. A onda moraš ti meni da kažeš.“
Slatkica nije htela da sedne na travu zbog suknje, ali možda je hteo da je pita da furaju. Ona bi to odbila, ali kako bi lep par mogli biti njih dvoje. Od priznanja koje se spremao da izgovori ubrzalo mu se disanje, pa je pobrkao strah sa ljubavlju.
Izuo je cipele, izvadio loptice papirnatih maramica i stavio joj ih u krilo kao neku tajnu.
To je bio početak Slatkičinog košmara.
„Sad ti izvadi svoje.“
„Šta pričaš?“ tražila je objašnjenje tonom koji je Brivmana iznenadio, jer je zvučala veoma nalik njegovoj majci.
Brivman je pokazao na njeno srce.
„Ne stidi se. Izvadi ih.“
Pošao je rukom ka najgornjem dugmetu na njenoj bluzi i dobio loptice od maramica u facu.
„Nosi se!“
Brivman je odlučio da je pusti da ode. Kuća joj nije bila daleko odatle. Promrdao je nožnim prstima i protrljao tabane. Naposletku, nije bio osuđen da se igra vozića, ne s tim ljudima. Bacio je maramice u slivnik i pojurio kući, s cipelama u ruci.
Skrenuo je preko parka i pošao trkom po vlažnoj zemlji sve dok ga nije zaustavio prizor. Odložio je cipele kraj nogu kao na urednost naučeno vojno lice.
Gledao je sa zadivljenošću u prostrano zelenilo noćnog lišća, resku svetlost grada, zagasit vodeni sjaj Sent Lorensa.
Grad je bio veliko dostignuće, mostovi su hvale vredni graditeljski poduhvati. Pa ipak, ulice, pristaništa, kameni tornjevi, sve je to na kraju nestajalo u širokom vidokrugu planina i neba.
Telom su mu prošli žmarci pri pomisli da je i on deo tajanstvenog ustrojstva grada i brda u tami.
Neznalica sam, Oče.
Ovladaće pravilima i procedurama u gradu, čemu služi jednosmerna ulica, kako funkcioniše berza, šta rade javni beležnici.
Nije to paklena igra vozića samo ako čovek ume ispravno da imenuje stvari. Proučiće lišće i koru drveta i otići da vidi kamenolome sad kad mu je otac mrtav.
Zbogom, svete papirnatih maramica.
Pokupio je cipele, krenuo kroz žbunje, preskočio ogradu koja njegovu kuću razdvaja od parka.
Crne linije, poput tušem urađenog crteža oluje, izronile su s neba njemu da budu od pomoći, mogao se u to zakleti. Kuća u koju je ušao imala je značaj muzeja.

24


Kranca je pratio glas da je divalj, pošto je u nekoliko navrata bio uhvaćen kako puši dve cigarete istovremeno po mračnim ulicama na Vestmontu.
Bio je mali i žilav, lice mu je bilo trouglasto, sa skoro orijentalnim očima. Na portretu u trpezariji njegove kuće, koji je, kako je njegova majka volela da kaže, uradio umetnik koji je „naslikao i guvernera“, vidi se dečak vilenjačkog izgleda sa špicastim ušima, crnom kovrdžavom kosom, leptirastim usnama kao s nekog Rosetijevog platna i izrazom dobroćudne superiornosti, izvesnom distanciranošću (već u tom uzrastu), koja deluje toliko smireno da nikoga ne uznemirava.
Jedne su noći sedeli na nečijem travnjaku, njih dvojica talmudista, uživajući u svojoj dijalektici koja je zapravo bila maska ljubavi. Razgovor je bio veoma žučan, kako dolikuje dvojici dečaka koji u razgovoru otkrivaju kako je dobro kad nisi sam.
„Kranc, znam da mrziš takva pitanja, ali ako bi izvoleo da se izjasniš ovako s nogu, to bi se znalo ceniti. Koliko je tebi poznato, odnosno, prema informacijama kojima raspolažeš, ima li ikoga na ovoj planeti ko je i približno toliko dosadan kao kanadski premijer?“
„Rabin Svort?“
„Kranc, da li iskreno misliš da rabin Svort, koji, kao što ceo svet zna, svakako nije mesija, pa čak ni nebeski izaslanik koji proriče dolazak Sudnjeg dana, da li ozbiljno tvrdiš da se rabin Svort može meriti sa krajnjom i apsolutnom nezanimljivošću našeg nacionalnog vođe?“
„Da, Brivmane, tako je.“
„Pretpostavljam da za to imaš svoje razloge, Kranc.“
„Imam, Brivmane, znaš da imam.“
Nekada su zemljom hodili divovi.
Zakleli su se da se neće dati prevariti velikim automobilima, filmskom ljubavlju, komunističkom pretnjom niti časopisom Njujorker.
Divovi u neobeleženim grobovima.
U redu, lepo je to što ljudi ne umiru od gladi, što su epidemije stavljene pod kontrolu, što se klasični romani sada rade u formi stripa, ali šta se dogodilo sa otrcanim starim istinama, kakve su ljubav i zabava?
Manekenska lepota nije predstavljala njihovu viziju dražesti, atomska bomba nije predstavljala njihovu viziju moći, obred za Šabat nije predstavljao njihovu viziju Boga.
„Kranc, da li je tačno da smo mi Jevreji?a
„Tako se priča naokolo, Brivmane.“
„Da li se osećaš jevrejski, Kranc?“
„U potpunosti.“
„Da li se tvoji zubi osećaju jevrejski?“
„Moji zubi naročito, a da ne pričam o levom jajcu.“
„Stvarno ne bi trebalo da se zezamo, to što smo rekli podseća me na slike iz logora.“
„Istina.“
Zar nije trebalo da budu sveti ljudi posvećeni čistoti, susretljivosti, duhovnom poštenju? Nisu li oni poseban narod?
Zašto se predstava o ljubomorno čuvanoj svetosti degenerisala u zluradi prezir prema gojima, kojem je strana svaka samokritika?
Roditelji su izdajnici.
Svoje osećanje sudbinskog poslanja prodali su za izraelsku pobedu u pustinji. Milosrđe je postalo društveno nadmetanje u kojem niko ne daje ništa što mu je zaista potrebno, kao krajcarice, a nagradu čini uživanje u statusu bogatstva i visokokotirana pozicija na Donatorskoj listi.
Samozadovoljni izdajnici koji su verovali da je duhovno ispunjenje dostignuto zato što su Ajnštajn i Hajfec Jevreji.
Kad bi samo mogli da nađu prave devojke. Onda bi sebi mogli da prokrče put iz ovog gliba. A ne devojke od papirnatih maramica.
Brivman se pita koliko su milja on i Kranc provozali i prepešačili montrealskim ulicama, vrebajući dve devojke koje su kosmičkim silama predodređene da im budu saputnice i ljubavnice. U tople letnje večeri provedene u bazanju kroz mnoštvo sveta u Parku Lafonten, gledajući oko sebe u mlade ženske oči, znali su da bi svakoga časa dve lepotice mogle da se izdvoje iz gomile i da ih uhvate pod ruku. Kranc za volanom očevog bjuika, u vožnji između snežnih nanosa koji se uzdižu sa obe strane uzanih, zabitih uličica na istočnom kraju grada, jedva su mileli kroz mećavu, znali su da će se dve drhturave figure promoliti iz nekog haustora, bojažljivo kucnuti o smrznuti prozor automobila i to će biti njih dve.
Kad bi u luna-parku Šeli na prava sedišta na vrtešci, lice bi im šašoljila devojačka kosa. Kad bi otišli na ski-vikend i smestili se u pravom hotelu na severu, čuli bi bajne zvuke devojaka koje se svlače u susednoj sobi. A kad bi hodali dvanaest milja duž Ulice Sent Katerin, ne može se ni zamisliti koga bi tamo sreli.
„Brivmane, večeras mogu da uzmem linkoln.“
„Super. Biće gužva u gradu.“
„Super. Vozićemo se okolo.“
I tako bi se vozikali, kao američki turisti koji bi nešto da privedu, skoro izgubljeni na prednjem sedištu jednog od Krancovih golemih automobila, sve dok se svi ne bi pokupili i otišli kućama i ulice ostale puste. Ali oni bi nastavili dalje sa svojom potragom, jer devojke koje oni traže možda više vole puste ulice. I onda, kad bi bilo sasvim jasno da se one neće pojaviti te noći, odvezli bi se do jezera i kružili oko mračne vode jezera Sent Luis.
„Kranc, šta misliš kako je to udaviti se?“
„Valjda izgubiš svest kad progutaš i malu količinu vode.“
„A koliko, Kranc?“
„Valjda bi mogao da se udaviš i u kadi.“
„U čaši vode, Kranc.“
„U mokroj krpi, Brivmane.“
„U vlažnoj papirnoj maramici. Hej, Kranc, to bi bio odličan način da ubiješ nekog tipa, vodom. Uzmeš pipetu i sipaš mu polako, kap po kap. I onda ga nađu udavljenog u radnoj sobi. Velika misterija.“
„Ne vredi, Brivmane. Kako bi ga naterao da miruje? Ostale bi mu masnice ili tragovi od kanapa kojim bi ga vezao.“
„Ali moglo bi. Nađu ga skljokanog preko radnog stola i niko ne zna kako je umro. Izveštaj mrtvozornika: smrt davljenjem. A deset godina nije bio na moru.“
„Nemci su dosta primenjivali vodu u mučenju. Nabili bi tipu crevo u bulju da bi ga naterali da propeva.“
„Super, Kranc. Japanci su imali nešto tako. Naterali bi tipa da pojede gomilu neskuvanog pirinča, a onda je morao da popije galon vode. Pirinač fino nabubri i...“
„Aha, čuo sam za to.“
„Nego Kranc, da čuješ najgore mučenje? A zasluga za to pripada Amerikancima. Gledaj ovako, uhvate Japanca negde na bojištu i nateraju ga da proguta pet ili šest šaržera municije. Onda ga nateraju da trči i skače. Municija mu prosto pocepa utrobu. Umre od unutrašnjeg krvarenja. Američki vojnici.“
„A šta ćemo s onim što su bacali bebe u vazduh i onda ih dočekivali bajonetima?“
„Ko je to radio?“
„Obe strane.“
„Ma daj, Kranc, ništa to nije, to su radili još u Bibliji. Blago onome koji uzme i razbije djecu tvoju o kamen2.“
Deset hiljada razgovora. Brivman ih se seća nekih osam hiljada. Nenormalne, užasne, čudovite stvari. I dalje razgovaraju. Otkako su stariji, užasi su postali mentalni, nenormalnosti seksualne, čudesa religiozna.
I dok su tako diskutovali, auto je šibao po krivudavim lokalnim putevima a disk-džokej vrteo ploče za čežnjive noćnike, dok su parovi, jedan za drugim, vozili dalje od Edžvotera, Mejpl Lifa, El Pasa. Nesigurne vode jezera Sent Luis mreškale su se odnevši tokom vikenda svoj danak utopljenih pomoraca amatera iz jedriličarskih klubova, montrealski ranoranioci su po navici udisali sveži, prohladni vazduh, a slika roditelja koji ih čekaju stajala im je nad glavama, učinivši časove provedene u razgovoru još slađim. Paradoksi, zabune i problemi razrešeni fascinantnim dijalektičkim metodom.
Fijuuuk, ne postoji ništa što je nedostižno.

25


Obešena posred tavanice, kugla sa ogledalima se okretala, bacajući snopove tačkaste svetlosti s jednog na drugi kraj prostrane dvorane Pale d’Or, dole na Ulici Stenli.
Zidovi su izgledali kao ogromni buđavi švajcarski sir koji se kreće.
Na uzdignutoj platformi grupa muzičara sa gelom u kosi sedela je iza masivnih crveno-belih notnih stalaka i svirala standarde.
Samo jedno mesto je za mene
Kraj tebe.
Kao da sam u raju je kad sam
Kraj tebe


zvuci pesme hladno su odjekivali nad raštrkanim plesačima. Brivman i Kranc su stigli previše rano. Mesto nije ulivalo nadu da će se dogoditi čarolija.
„Pogrešna plesna dvorana, Brivmane.“
Do deset sati je podijum za igru već bio krcat gizdavo obučenim parovima, koji su, posmatrani sa galerije, izgledali kao da se njišu i drmusaju direktno pod uticajem pulsirajuće muzike, na koju su oni delovali kao prigušivači. Bas i klavir i jednolični šum četkica po bubnju pretapali su se gotovo nečujno u njihova tela u kojima se zvuk pretvarao u pokret.
Samo je trubač, povijen unatrag, uzmičući od mikrofona i uperivši svoju trubu prema rotirajućoj svetlećoj lopti, uspeo da proizvede otegnut, prodoran pisak u dimom zasićenom vazduhu, gde se zvuk poput zmije uvijao nad glavama koje su se klimale. Onda je nestao kad je ponovo počeo refren.
„Prava plesna dvorana, Brivmane.“
U tim skitničarskim danima, prezirali su mnoga mesta javnog okupljanja, ali ipak nisu prezreli Pale d’Or. Bila je prevelika. Nije uopšte bilo isprazno to što je hiljadu ljudi potpuno obuzeto ritualom udvaranja, dok im po nepokretnim licima sa zatvorenim očima preleću titravi zraci svetlosti, boje ćilibara, zelene, ljubičaste. Nisu mogli da odole, bili su pod utiskom, fascinirani kanalisanim nasiljem i dobrovoljnom organizacijom.
Zašto su igrali uz tu muziku, pitao se Brivman s galerije, pokoravajući se njenom diktatu?
Na početku pesme, zauzimali su svoja mesta na plesnom podijumu, poslušno hvatali ritam, brz ili spor, a kad bi se pesma završila, ponovo su se razilazili u neredu, poput odreda koji se rasturi kada eksplodira bomba.
„Kranc, zbog čega su poslušni? Zašto ne raznesu podijum u paramparčad?“
„Hajdemo dole da pokupimo neke ženske.“
„Uskoro.“
„U šta si se zablenuo?“
„Smišljam pakleni plan.“
Ćutke su gledali plesače, a čuli roditelje kako im govore.
Plesači su bili katolici, francuski Kanađani, antisemite, antianglikanci, ratoborni. Svešteniku su govorili sve, Crkva ih je preplašila, klečali su pred buđavim oltarima što se osećaju na vosak, gde su ostavljene prljave štake i proteze. Svi su oni radili za jevrejskog proizvođača koga je on mrzeo, čekajuči na osvetu. Imali su kvarne zube jer su živeli na gaziranim napicima i Mej Vest čokoladnim kolačićima. Devojke su radile kao kućne pomoćnice ili kao pomoć u fabrici. Oblačile su previše svetle boje i tanke materijale kroz koje su im se providele bretele brushaltera. Kovrdžava kosa i jeftin parfem. Karali su se kao zečevi a sveštenik bi im na ispovedi dao oprost. Oni su bili svetina. Dajte im priliku i spaliće sinagogu. Galski petlići. Kikirezi. Kicoši.
Brivman i Kranc su znali da su im roditelji zatucani ljudi, pa su nastojali da izokrenu sva njihova stanovišta. Nisu baš uspeli u tome. Želeli su da budu deo tog žovijalnog sveta, ali su osećali da ima nečeg nečistog u tom zezanju, savatavanju devojaka, grohotnom smehu, štipanju za dupe.
Devojke možda jesu lepe, ali sve imaju kvarne zube.
„Kranc, mislim da smo ovde nas dvojica jedini Jevreji.“
„Ne, pre nekoliko minuta sam video neke zemljake koji traže nešto da privedu.“
„E pa, mi smo ovde jedini Jevreji sa Vestmonta.“
„Berni je tu.“
„Okej, Kranc, ja sam jedini Jevrejin sa Avenije Velington. Hajde sad da te vidim.“
„Okej, Brivmane, ti si jedini Jevrejin sa Avenije Velington u Pale d’Oru.“
„Distinkcija je važna.“
„Hajde da nađemo neke ženske.“
Na jednom prolazu u glavnoj dvorani stajala je grupica mladih ljudi. Prepirali su se nešto živahnim tonom na Irancuskom, podgurkujući se, šljapkajući se po guzicama, prskajući koka-kolom.
Prišli su im i smesta poremetili razdraganu atmosferu. Francuski momci su malo ustuknuli, a Kranc i Brivman su startovali devojke po svom izboru. Govorili su na francuskom, ali nikog nisu mogli da prevare. Devojke su se pogledale međusobno i sa ostalima iz društva. Jedan od francuskih momaka je velikodušno stavio ruku preko ramena devojke kojoj se Brivman bio obratio i prepustio je Brivmanu, potapšavši ga usput po ramenu.
Bili su ukočeni u plesu. U ustima joj je bila gomila plombi. Znao je da će osećati njen zadah cele noći.
„Često dolaziš ovamo, Ivet?“
„Pa onako, ponekad, iz zezanja.“
„I ja. Moi aussi.“
Rekao joj je da ide u srednju školu, da ne radi.
„Ti si Italijan?“
„Ne.“
„Englez?“
„Jevrejin.“
Nije joj rekao da je jedini iz Avenije Velington.
„Moja braća rade za Jevreje.“
„Aha?“
„Dobro je raditi za njih.“
Ples nije bio na zadovoljavajućem nivou. Nije bila zgodna, ali ga je kopkalo da istraži tajnu njenog roda. Vratio ju je njenim prijateljima. I Kranc je završio svoj ples.
„I, Kranc, kakva je?“
„Nemam pojma. Ne zna engleski.“
Ostali su još malo, ispijajući oranžadu, nalakćeni na ogradu galerije odakle su kibicovali gomilu koja se njihala dole na podijumu. Vazduh je već bio gust od dima. Bend je naizmenično svirao poletne sving ritmove i spore fokstrote, ali ništa izmedu. Posle svake numere, gomila je s nestrpljenjem pocupkivala iščekujući da zasviraju sledeću stvar.
Već je bilo kasno. Usedelice i samci koji su ostali praznih šaka te večeri više se nisu nadali čudu. Postrojeni uz tri zida, ravnodušnim pogledom blenuli su u naelektrisanu plesnu gomilu. Neke devojke su uzimale kapute i kretale kući.
„Uzalud su oblačile nove bluze, Kranc.“
Gledano odozgo, komešanje na podijumu za ples preraslo je u pravi džumbus. Ubrzo će trubač uperiti svoj instrument u oblak dima i oplesti poslednju stvar Hogija Karmajkla i to će biti kraj. Svaki muzički damar sad je valjalo uhvatiti kao protivtežu nastupajućem kraju i tišini. Usisati sanjalačke melodije punim plućima i zatvorenim očima. Nahraniti se ritmom bugi-vugija kao nebeskom manom i gibati se između tela što se zbijaju i razdvajaju jedna od drugih.
„Brivmane, hoćemo još jednu đusku?“
„S istim ribama?“
„Što da ne.“
Brivman se nagnuo preko ograde još časak i pomislio kako bi bilo dobro kad bi održao govor koji bi raspalio tu masu što se pod njim talasa.
...i morate me čuti, prijatelji, neznanci, jer ja povezujem različite generacije. O mali ljudi iz ulica bez imena i broja, lajte i urlajte, vaša mi se duga stepeništa uvijaju oko srca kao puzavica...
Sišli su s galerije i zatekli devojke u istom društvu. Odmah su znali da je to greška. Ivet je zakoračila ka Brivmanu kao da je htela nešto da mu kaže, ali ju je jedan od momaka povukao nazad.
„Sviđaju vam se devojke, a?“ rekao je tip, očito glavna faca u njihovom društvu. Osmehivao se pobednički, ne prijateljski.
„Naravno da nam se sviđaju. Je l’ to loše?“
„A gde ti živiš?“
Brivman i Kranc su znali šta ovi žele da čuju. Vestmont je mesto sa velikim kamenim kućama i mnogo zelenila, smešteno na vrh brda s naročitim razlogom da se ponize oni manje privilegovani.
„Vestmont“, rekli su u jedan glas.
„Pa nemate devojaka tamo na Vestmontu?“
Nije im se ukazala prilika da mu odgovore. Uočili su opasnost u njegovim očima tek trenutak pre no što su se preturili unatraške preko drugog tipa koji im je kleknuo iza leđa. Vođa grupe i još jedan koraknuli su ka njima i snažno ih gurnuli. Brivman je izgubio tlo pod nogama a tip iza njihovih leđa se u tom trenutku podigao i Brivman se najpre zakoprcao u vazduhu, a onda tresnuo pljoštimice o patos, dok je nekoliko devojaka koje je usput zakačio cičalo iznad njegove glave. Pogledao je nagore i video da Kranc stoji na nogama, levom pesnicom opaučivši nekoga posred nosa, dok mu je desna bila repetirana i spremna da raspali. Hteo je da se digne s poda, ali je debeli rešio drugačije i svom težinom se bacio na njega.
„Reste là, maudit juif!“
Brivman se batrgao ispod gomile mesa, i ne pokušavajući da savlada debelog, već samo da se nekako iskobelja i zauzme neki doličniji, uspravan položaj za borbu. I uspeo je da se izvuče. Gde je Kranc?
Mora da je bar dvadesetoro ljudi učestvovalo u opštoj tuči. Oko sebe je video devojke kako se sklanjaju na prstima, kao da su se prestravile ugledavši miša, dok su se momci gušali na podu između njihovih nogu.
Osvrnuo se oko sebe, očekujući napad. Debeli je sad gušio nekog drugog. Zavalio je pesnicom nekog neznanca. Bio je tek kap u moru istorije, bezimen, razgaljen, slobodan.
„O prijatelji mali, opala, pičvajz, ratnici mraka, tra la la, trt mrt!“ uzvikivao je sav srećan.
Niz stepenice su se stuštila trojica izbacivača iz kluba, ne uspevši da spreče da dođe do onoga čega su se najviše plašili. Makljaža se proširila na podijum za ples. Bend je glasno svirao sanjivu melodiju, koja je međutim počela da se gubi u sve većoj tresci i gunguli.
Brivman je zamahivao pesnicom i levo i desno, ali je pogađao vrlo retko. Izbacivači su bili na korak od njega, razdvajali su jednog po jednog protivnika u tuči. Na suprotnoj strani dvorane parovi su još igrali pripijeno i mirno, ali su oko Brivmana plesni pokreti ustuknuli pred pesnicama u letu, mlataranju rukama, udaranju naslepo i ženskoj vrisci.
Kao kompulzivni domari koji bi da suzbiju vlagu koja se sve više širi, izbacivači su pokušavali da obuzdaju nered, pa su izgrednike hvatali za kragnu i odvlačili ih u stranu i ponovo se vraćali na podijum koji je tonuo sve dublje u tučnjavu.
Jedan tip je utrčao na platformu za muzičare i viknuo nešto vođi benda, koji se osvrnuo oko sebe i slegnuo ramenima. Upalila su se bleštava svetla a zidovi u čudnim bojama iščezli. Muzika je prestala.
Svi su se razbudili. Digla se larma nalik lelekanju na dan nacionalne žalosti, a tuča je istovremeno zahvatila celu dvoranu poput oslobođenih molekula entropije. Gledati kako se gomilu plesača pretvara u gomilu tabadžija bilo je kao kad posmatramo krupnu životinju složenog organizma koja se uvija od grčeva u mišićima.
Kranc je zgrabio Brivmana.
„G. Brivman?“
„Vi ste sigurno Krancston.“
Krenuli su ka glavnom izlazu, uveliko zakrčenom od izbeglica iz kluba. Nikoga nije bilo briga gde mu je kaput.
„Nemoj ništa da kažeš, Brivmane.“
„Okej, neću ništa da kažem, Kranc.“
Izašli su baš kad je stigla policija, njih otprilike dvadesetorica sa automobilima i maricom. Ušli su s čudesnom lakoćom.
Čekali su na prednjem sedištu linkolna. Na Krancovoj jakni nedostajao je rever. Žrtve Pale d’Ora polako su izlazile napolje.
„Šteta za one momke unutra, Brivmane, i nemoj ništa da kažeš“, dodao je brzo, čim je Brivman složio svoju mističnu facu.
„Neću ništa da kažem, Kranc, neću čak ni da zucnem da sam celu frku isplanirao tamo na galeriji i da sam je izveo uz pomoć proste masovne hipnoze.“
„Morao si da kažeš, a?“
„Rugali su nam se, Kranc. Srušili smo stubove i razorili hram Filistejaca.“
Kranc je prebacio u drugu sa prenaglašenim zamorom. „Samo napred, Brivmane. Morao si da kažeš.“

26


Mnogo bi voleo da je slušao Hitlera ili Musolinija kako riču s mermernog balkona, da je video kako su ga partizani obesili naglavačke, da vidi kako hokejaška publika linčuje sudiju, da vidi kako horde crnih i žutih vraćaju milo za drago isturenim postajama njihovih kolonijalnih neprijatelja, da vidi kako uplakani seljani kliču graditeljima puteva snažnih vilica, da vidi kako fudbalski navijači razvaljuju prečku i stative, da je video kako prilikom čuvenog požara uspaničeni posetioci bioskopa u stampedu gaze montrealsku decu, da vidi kako petsto hiljada duša u jednom dahu salutira ma kome ili čemu, da vidi nepregledna arapska dupeta okrenuta ka zapadu, da vidi kako na nekom oltaru putiri podrhtavaju kad pastva uglas izgovori amin.
A ovo su mesta na kojima bi voleo da bude:
na mermernom balkonu
u reporterskoj kabini
u sali za projekcije
u loži za paradu
na minaretu
u Svetinji nad svetinjama
I želeo bi da na svim ovim mestima bude okružen svitom najbolje naoružanih, škiljavih, nemilosrdnih, lojalnih, visokih, u kožne jakne utegnutih, profesionalnih, mozgova ispranih, policijskih gorila koje se mogu platiti.

27


Ima li išta lepše od devojke sa lautom?
Nije to bila lauta. Heder, kućna pomoćnica kod Brivmanovih, opredelila se za ukulele. Došla je iz Alberte, govorila sa naglaskom, večito pevala neke tugovanke i pokušavala da jodluje.
Žice su bile previše tvrde. Brivman ju je uzeo za šaku i video da joj je koža na prstima sva iskidana od žica. Znala je sve zvezde kaubojske muzike i trampila se za njihove autograme.
Imala je dvadeset godina, bila je snažna i zgodna, sa obrazima rumenim kao u porcelanske lutke. Brivman ju je izabrao da mu bude prva žrtva koju će uspavati.
Prava pravcata kanadska seljančica.
Pokušao je da njegova ponuda deluje primamljivo.
„Osećaćeš se divno kad se probudiš.“
Naravno, zažmirila je i smestila se na kauč u krcatoj ostavi, dole u suterenu. Samo kad bi uspelo.
Mahao joj je žutom olovkom pred očima kao klatnom.
„Tvoji kapci su teški kao olovo...“
Njihao je olovkom deset minuta. Njeni krupni kapci su se pomerali sporo, otežali. Jedva je pogledom pratila kretanje olovke.
„Ti dišeš duboko i ravnomerno...“
Uzdahnula je, čujno, pa udahnula duboko i nastavila da diše poput pijanca, hripavo i s naporom.
Trepavice bi joj jedva zatreperile. Nije mogao da poveruje da je on prouzrokovao ovu promenu u njoj. Možda se ona samo pretvara.
„Ti padaš unazad, ti si malecko telo koje pada unazad, postaje sve manje i manje, i ne čuješ ništa osim moga glasa...u
Dah joj je bio mek, znao je da će mirisati na vetar.
Osećao se kao da joj je zavukao ruke ispod džempera, ispod kože i rebara, i da pod rukama oseća njena pluća, poput balona od svile.
„Ti spavaš“, zapovedio je šapatom.
Dodirnuo joj je lice s nevericom.
Da li on zaista ima takvu moć? Mora da se ona šegači.
„Da li spavaš?“
Iz njenih usta je doprlo jedno da, hrapavo i nerazgovetno, kao otegnut izdah.
„Ne osećaš ništa. Apsolutno ništa. Da li razumeš?“
Opet isto da.
Provukao joj je iglu kroz resicu na uvetu. Bio je oduševljen svojom novostečenom moći. Sva njena energija stoji njemu na raspolaganju.
Hteo je da trči ulicama i da to oglasi na sva zvona pred čitavim gradom punim cinika. U svetu se pojavio novi čarobnjak.
Nisu njega zanimale uši kroz koje su provučene igle.
Brivman je izučavao knjige. Subjekt se ne može naterati da uradi bilo šta što bi u budnom stanju smatrao nepristojnim. Ali ima načina. Na primer, smerna žena se može navesti da se obnaži pred muškom publikom ako joj medijum predoči da se nalazi u situaciji u kojoj je to sasvim normalno, recimo da se tušira u intimi svoga doma, ili da se gola sunča na nekom toplom mestu gde nema nikoga.
„Vrućina ti je, nikad ti nije bilo tako vruće. Džemper ti je pretežak. Sa tebe curi znoj...“
Dok se ona svlačila, Brivman se prisećao ilustracija iz petparačke knjige Hipnoza za vas koje je znao napamet. Crteži strašnih muškaraca koji se nadnose nad usnulim ženama koje se osmehuju. Elektricitet im izbija u cikcak ispod teških veđa ili sa vrhova prstiju u položaju kao da će zasvirati na klaviru.
Oh, ona je, ona je stvarno, ona je stvarno bajna.
Nikada ranije nije video ženu tako nagu. Prelazio joj je rukom po čitavom telu. Bio je zapanjen, srećan i uplašen pred svim spiritualnim autoritetima univerzuma. Nije mogao da odagna pomisao da činodejstvuje ritual Crne mise. Grudi su joj bile neobično ravne, jer je ležala na leđima. Iznenadio se bregom nad njenim uvirom, začuđeno ga je obujmio obema šakama. Dodirivao joj je telo drhtavim šakama kao kakvim gajgerovim brojačem. Onda je seo da je posmatra, kao kad je Kortes pred sobom ugledao prostranstvo novog okeana. To je bilo ono na šta je tako dugo čekao. Nije bio razočaran, nikada se nije razočarao. Svetlost sijalice bila je ista kao mesečina.
Otkopčao je šlic i rekao joj da u rukama drži štap. Srce mu je tuklo.
Bio je opijen osećanjem slobode, ispunjenja, krivice, spoznaje. Sperma mu je na pantalonama. Rekao je Heder da je upravo zazvonio budilnik. Jutro je, mora da ustane. Dodao joj je stvari i ona se polako obukla. Rekao joj je da se neće sećati ničega. Brzo ju je probudio. Hteo je da bude sam sa sobom i da promišlja sopstveni trijumf.
Tri sata kasnije začuo je smeh iz suterena i pomislio da se to Heder tamo zabavlja sa svojim drugaricama. Onda je oslušnuo malo bolje i shvatio da to nije smeh u društvu.
Strčao je niz stepenice. Hvala bogu da mu majka nije bila kod kuće. Heder je stajala nasred prostorije, raširenih nogu, sva zgrčena od stravičnog, histeričnog smeha. Oči su joj se izokrenule na unutra tako da su joj se videle sjajne beonjače. Glave zabačene unatrag, delovala je kao da će se sručiti na pod. Prodrmusao ju je. Bez ikakve reakcije. Smeh je zamenio užasni napad kašlja.
Zbog mene je poludela.
Pitao se kakva je zakonska kazna za to delo. Kažnjen je zbog ilegalnog orgazma i tajne moći koju poseduje. Da li da zove doktora, pa da njegov greh smesta bude obelodanjen? Da li iko zna kako da je izleči?
Skoro da ga je obuzela panika dok ju je vodio do kauča i smeštao da sedne. Možda bi trebalo da je sakrije u ormaru. Da je zaključa u prtljažniku i zaboravi na sve. One velike parne mašine sa očevim inicijalima ispisanim belom farbom.
Udario joj je dva šamara, najpre dlanom pa nadlanicom, kao oficir Gestapoa. Došla je do daha, a obrazi su joj se najpre zacrveneli pa ubledeli, kao da se postidela, pa je ponovo zakrkljala od istovremenog kašlja i smeha. Na bradi joj se nahvatala pljuvačka.
„Ćuti, Heder!“
Na njegovo veliko iznenađenje, prigušila je kašalj.
Tad je shvatio da je ona još bila pod hipnozom. Zapovedio joj je da legne i da zatvori oči. Ponovo je uspostavio kontakt s njom. Bila je u dubokom snu. Nije uspeo da je probudi, jer je taj pokušaj buđenja izveo suviše brzo. Sada ju je lagano doveo do potpuno budnog stanja. Biće osvežena i vesela. Neće se sećati ničega.
Ovaj put je došla sebi kako treba. Razmenio je nekoliko reči s njom tek da bude siguran. Ustala je začuđenog izraza lica i pogladila se po usnama.
„Hej! Moje gaćice!“
Zaturene između kauča i zida stajale su njene roze gaćice sa lasteksom. Zaboravio je da joj ih da kad se oblačila.
Navukla ih je vešto i sramežljivo.
Čekao je da usledi neprirodna kazna, poniženje gospodara, krah njegovog ponositog doma.
„Šta si to radio?“ pitala je prevejanim tonom, pomilovavši ga po bradi. „Šta se desilo dok sam spavala? A? A?“
„Čega se sećaš?“
Prislonila je šake na usne i osmehnula mu se širokim osmehom.
„Nikad nisam pomislila da to može da se desi, Nikad pomislila.“
„Ništa se nije desilo, Heder, kunem se.“
„A šta bi rekla tvoja majka? Traži novi posao, to bih ja morala.“
Pregledala je kauč, a onda ga pogledala s neusiljenim divljenjem.
„Jevreji“, uzdahnula je. „Obrazovanje.“
Nedugo nakon njegovog imaginarnog nasrtaja, pobegla je s vojnikom koji je dezertirao. Vojnik je potom došao po njene stvari, a Brivman je sa zavišću gledao kako odnosi njen kartonski kofer i ukulele. Nedelju dana kasnije, gđu Brivman je posetila vojna policija, ali ona nije znala ništa da im kaže.
Gde si, Heder, zašto nisi ostala da me uvedeš u tople, suštinske rituale? Mogao sam da izađem na pravi put. Da se manem pesama, postanem industrijski mogul, mogao sam da budem pošteđen knjiga u mekom povezu o verovatnoći i statistici iz pera bogatih njujorških analitičara. Zar ti nije bilo dobro kad sam te povratio iz sna?
Ponekad Brivman voli da misli da je ona tamo negde u svetu, ne posve budna, da još uvek spava pod njegovom vlašću. A muškarac u ofucanoj uniformi pita:
„Gde si, Heder?“

Knjiga II




1


Brivman voli slike Anrija Rusoa, način na koji čini da vreme stane.
Zauvek je reč koja se mora koristiti. Lav će zauvek njušiti ruho usnulog Ciganina, neće ga napasti, krv se neće proliti po pesku. To je izraz potpunog susretanja. Mesec, iako mu je suđeno da putuje, nikada neće zaći na ovoj slici. Ostavljena lauta ne vapi za prstima. Ona je bremenita svom muzikom koja joj je potrebna.
Usred guste šume leopard je zaskočio svoju žrtvu, čovek pada sporije od tornja u Pizi. Nikada neće dotaći tlo koliko god da ga gledamo, pa čak ni ako okrenete glavu na drugu stranu. Dobro mu je tako, poremećene ravnoteže. Dve figure su obujmljene isprepletanim lišćem i granjem, ni zloćudno ni dobroćudno, već samo prirodno, poput cvetova i voćnih plodova. Ali misterija nije umanjena time što je njena svrha prirodna. Kako su tkivo životinja i tkivo biljaka postali tako povezani?
Na sledećem prizoru korenje i žile čine okvir za sliku mladenaca ili porodični portret. Ti si fotograf, ali nikada nećeš promoliti glavu iznad crnog zastora fotoaparata niti stisnuti gumenu sijalicu niti ispustiti lik uhvaćen u mutnom staklu. Ima tu nasilja i nepokretnosti: ljudi su tu, osećaju se komotno na svakoj slici. To nije njihova šuma, njihova odeća je gradska, ali bi šuma bez njih bila prazna.
Gde god da su koncentrisani nasilje i nepomičnosti, tu je središte slike, ma koliko taj detalj bio sitan ili skriven. Ako ga prekrijete palcem, sve bujno zelenilo namah će odumreti.

2


Na prvoj godini koledža, u lokalu zvanom Svetilište, gde su dolazili da piju, Brivman je ustao sa podignutom čašom i ovom zdravicom:
„Jevrejske devojke nisu ništa strastvenije od gojskih devojaka iz ma kojeg društvenog sloja. Jevrejske devojke imaju baš ružne noge. Naravno, ovo je generalizacija. U stvari, nova američka Jevrejka odgaja se sa prekrasnim dugim nogama.
„Crnačke devojke su sjebane baš kao i sve ostale. Nisu ništa bolje od belih devojaka, izuzev, naravno, anglosaksonskih devojaka sa gornjeg Vestmonta, ali od njih su bolje čak i nadrogirane ovce. Jezici im nisu hrapaviji niti ih krasi neki poseban kvalitet u zoni lubrikacije. Lično znam crnkinju koja je najveća kraljica pušenja na svetu. Ta usta vrede četrdeset sedam hiljada dolara.
„A (tehnički) najbolja pušačica na svetu je francusko-kanadska kurva koju zovu Ivet. Možete je kontaktirati uz zlatni šato 2033. Ta usta vrede devedeset hiljada dolara.“ Visoko je podigao zamućenu čašu.
„Drago mi je da je ovde mogu preporučiti.“ Seo je praćen glasnim odobravanjem društva, iznenada umoran od sopstvenog glasa. Majka ga je očekivala kod kuće na večeri, ali joj se nije javio. Još jedna čaša sa apsintom bespogovorno se zabelela.
Kranc se nagnuo ka njemu i šapnuo:
„Čuli smo stvarno odličan govor od jednog šesnaestogodišnjeg devičanskog pupoljka.“
„Zašto me nisi cimnuo da sednem?“
„Mnogo im se svidelo.“
„Zašto me nisi zaustavio?“
„Zaustavi se, Brivmane.“
„Hajde, idemo odavde, Kranc.“
„Možeš da hodaš, Brivmane?“
„Ne.“
„Ni ja. Hajdemo.“
Pridržavali su jedan drugog nabadajući kroz dobro im poznate ulice i pasaže. Stalno su im ispadale knjige i vežbanke. Histerično su se smejali na taksije koji su prolazili preblizu njima. Pocepali su udžbenik iz ekonomije i spalili ga kao žrtvu prinetu na stepenicama banke u Ulici Šerbruk. Prostrli su se ničice na pločniku. Prvi je ustao Kranc.
„Zašto se ne moliš, Kranc?“
„Ide auto.“
„Vikni mu.“
„Policijski auto.“
Dali su se u trk kroz uski prolaz. Stali su osetivši božanstven miris koji je kroz ventilacioni otvor dolazio iz kuhinje nekog otmenog restorana. Olakšali su se među kantama za đubre.
„Brivmane, nećeš verovati na šta se umalo nisam ispišao.“
„Leš? Plavu periku? Protokole Sionskih mudraca?. Kesu punu bušnih kurtona...“
„Pst. Dođi ’vamo. Pazi.“
Kranc je kresnuo šibicu i u gomili đubreta ugledao dva sjajna oka žabe bukačice. Sve troje su poskočili istovremeno. Kranc ju je poneo umotanu u maramicu.
„Mora da je pobegla iz sosa sa belim lukom.“
„Idemo nazad da ih sve oslobodimo. Neka slobodne žabe preplave ulice grada. Hej, Kranc, imam kod sebe pribor za vivisekciju!“
Rešili su da izvedu svečanu ceremoniju ispred Spomenika herojima rata.
Brivman je rasprostro nekoliko listova sa lekcijom iz zoologije. Uhvatio je žabu za zadnje noge.
Kranc se umešao. „Znaš, ovo ima da nam upropasti noć. Bila je ovo baš prijatna noć, ali ovo ima da je upropasti.“
„U pravu si, Kranc.“
Stajali su u tišini. Noć je bila beskonačna. Farovi automobila klizili su niz Ulicu Dorčester. Poželeli su da sad nisu tu, poželeli su da su sad na žurci sa još hiljadu ljudi. Žaba je za seciranje bila primamljiva baš koliko i stari budilnik.
„Da počnem, Kranc?“
„Počni.“
„Noćas smo mi zaduženi za torturu. Redovni mučitelji imaju slobodno veče.“
Brivman je umešno zamahnuo glavom o izgraviranu ploču. Tresak živog tkiva nadjačao je buku saobraćaja.
„To će je bar onesvestiti.“
Položio je žabu na belu hartiju i priheftao je za knjigu iglama joj probivši krake. Skalpelom joj je proburazio beličasti trbuh. Izvadio je makazice iz pribora i napravio dug uzdužan rez na gornjem a onda i na donjem sloju kože.
„Sad bismo mogli da stanemo, Kranc. Mogli bismo da uzmemo konac i da je sredimo.“
„Mogli bismo“, rekao je Kranc sanjivim glasom.
Brivman je iglama pričvrstio rasporenu kožu. Nadneli su se bliže nad žabljom utrobom, osećajući jedan drugom zadah alkohola.
„Ovo je srce.“
Pridigao je organ ivicom skalpela.
„Znači to je srce.“
Mlečnosiva kesica se nadimala i splašnjavala dok su je posmatrali sa čuđenjem. Žaba je imala nogice kao kakva gospođica.
„Pretpostavljam da treba da nastavim sa operacijom.“
Vadio je organe jedan po jedan, pluća, bubrege. U stomaku su pronašli kamenčić i nesvarenu bubicu. Ukazali su se mišići u osetljivim butinama.
U transu su bili i onaj koji je vršio i onaj koji je pratio operaciju. Naposletku je izvadio srce, koje je već delovalo malaksalo i ostarelo, boje staračke pljuvačke, prvo srce na svetu.
„Ako ga staviš u slanu vodu može da kuca još neko vreme.“
Kranc se trgao.
„Je l’ tako? Hajde onda. Požuri!“
Brivman je u trku zavrljačio svesku zajedno sa ispražnjenim žabljim telom u žičanu kantu za smeće. Srce je držao u blago zakrivljenoj šaci, plašeći se da ga ne zgnječi. Restoran je bio na jedva minut odatle.
Nemoj da umreš.
„Požuri! Pobogu!“
Sve bi imalo još jednu šansu kad bi uspeli da je spasu.
Uleteli su u najdalji separe jarko osvetljenog restorana. Gde je ta prokleta konobarica?
„Gledaj. Još radi.“
Brivman je stavio srce u posudu sa toplom slanom vodom. Mekana masa se nadimala još jedanaest puta. Izbrojali su toliko, a onda su neko vreme ćutali, lica tik iznad astala, nepomični.
„Sad više ne liči ni na šta“, reče Brivman.
„A na šta treba da liči srce mrtve žabe?“
„Kapiram da se sva zla događaju tako, kao ovo noćas.“
Kranc ga je uhvatio za rame, najednom ozarenog lica.
„To je genijalno, to što si sad rekao je genijalno!“
Pljesnuo je drugara po leđima tako da je odjeknulo. „Ti si genije, Brivmane!“
Brivman je bio zbunjen promenom Krancovog do maločas sumornog raspoloženja. Ćutke je rekonstruisao njegove reči.
„Tako je! Tako je, Kranc! I ti si isto genije, jer si uvideo!“ Dohvatili su jedan drugog za ramena i stali da se tapšu po leđima preko plastificiranog stola, iz sveg glasa se časteći komplimentima i čestitkama.
„Ti si genijalac!“
„Ti si genijalac!“
Prosuli su slanu vodu, mada to nije ni važno. Prevrnuli su sto. Oni su genijalci! Znali su kako se to sve događa.
Šef ih je upitao da li bi izvoleli da izađu napolje.

3


Masivni zlatni ram sa očeve slike bio je prvo što je primetio. Delovao je kao još jedan prozor.
„Traćiš život u krevetu, zamenio si dan za noć“, vikala mu je majka s one strane vrata.
„Hoćeš da me pustiš na miru? Tek sam se probudio.“ Dugo je gledao u policu s knjigama, posmatrajući kako sunce klizi sa kožnog Čosera na kožnog Vordsvorta. Dobro sunce, u saglasju sa istorijom. Utešna misao za rano jutro. Izuzev što je već uveliko bilo popodne.
„Kako možeš da traćiš svoj život u krevetu? Kako možeš to da mi radiš?“
„Ja sam iz druge zone. Kasno ležem. Molim te me pusti.“
„Prekrasno sunce. Uništavaš zdravlje.“
„Svejedno spavam sedam sati, samo što tih sedam sati odspavam u drugo doba dana nego ti.“
„Prekrasno sunce“, cvilela je, „mogao bi da odeš do parka, da se prošetaš.“
Šta se ja tu raspravljam s njom?
„Ali majko, sinoć sam se šetao po parku. I onda je to bio park, iako je bila noć.“
„Zamenio si noć za dan, rasipaš svoje vreme, svoje dragoceno zdravlje.“
„Pusti me na miru!“
Teško joj je, samo hoće da razgovara, iskoristiće svaku majčinsku dužnost kao izgovor za beskrajnu raspravu.
Oslonio se laktovima na prozorsku dasku i pustio da mu se vidik utisne u svest. Park. Jorgovani. Dadilje u belom koje ćaskaju kraj ozelenelog drveća ili guraju crna kolica. Deca puštaju bele brodiće sa betonske obale plavog jezerceta, nadajući se dobrom vetru, sigurnoj plovidbi ili spektakularnom brodolomu.
„Šta hoćeš za branč? Jaja, kajganu, lososa, ima lepa šniclica, reći ću joj da ti napravi salatu, sa čim bi hteo, sa ruskim prelivom, kako da ti spremi jaja, ima i kafeni kolač, svež, frižider je pun, u ovoj kući uvek ima šta da se pojede, ovde nikada niko nije ostao gladan, hvala bogu, ima pomorandži uvezenih iz Kalifornije, hoćeš li soka?“
Otvorio je vrata i sa puno obzira rekao:
„Svestan sam koliko smo srećni. Uzeću malo soka kad mi se bude pilo. Nemoj da gnjaviš pomoćnicu niti bilo koga drugog.“
Ali ona se već stuštila do gelendera i vikala: „Meri, Meri, spremi g. Lorensu malo soka od pomorandže, iscedi tri pomorandže. Lorense, kako hoćeš da ti spremi jaja?“
Ovo poslednje pitanje mu je podmetnula na kvarno. „Hoćeš li prestati da me kljukaš? Čoveku se smuči život od te tvoje proklete hrane!“
Zalupio je vratima.
„Zalupio je majci vrata“, primetila je ogorčeno iz hodnika.
Kakav haos. Odeća mu je ležala razbacana svuda po sobi. Radni sto se nije video od hrpe rukopisa, knjiga, donjeg veša, fragmenata eskimskih skulptura. Pokušao je da jednu dopola spevanu sestinu skloni u fioku, ali je ova bila prepuna naškrabanih listova hartije, zgužvanih koverata, ostavljenih dnevnika.
Ovoj sobi je potrebno da je pročisti jedan dobar požar. Nije mogao da nađe gde mu je kimono, pa se zaklonio Njujork tajmsom i protrčao kroz hodnik u kupatilo.
„Baš lepo. Obukao je novine.“
Uspeo je nekako da se dovuče niz stepenice, ali ga je majka presrela u kuhinji.
„Je l’ to sve što ćeš pojesti, sok od pomorandže, a kuća je puna hrane, dok pola sveta gladuje i bori se za mrvice?“
„Majko, ne počinji opet.“
Širom je otvorila vrata frižidera.
„Pogledaj“, izazivala ga je. „Pogledaj sve ovo, jaja koja nisi hteo, pogledaj koliko ih je, sirevi, grijer, trapist, danski, kamamber, da uzmeš tost sa sirom, a ko će da popije sve ono vino, sramota je, Lorense, pogledaj, probaj kako je sočan ovaj grejpfrut, baš imamo sreće, pa još mesa, tri vrste, evo spremiću ga ja, probaj kako je sočno...“
Probaj i oseti poeziju, Brivmane, kakav divan asortiman, „Evo, probaj kako je sočno...“
Tresnuo joj je komad sirovog mesa pred noge, masni papir se razmotao po linoleumu.
„Je l´ nemaš ništa pametnije da radiš u životu nego da me nutkaš hranom? Nisam izgladneo.“
„Eto kako sin razgovara s majkom“, napomenula je celom svetu.
„Hoćeš sad da me pustiš na miru?“
„Eto kako sin razgovara, trebalo bi otac da te vidi, trebalo bi da je tu da vidi kako bacaš meso na pod, pa to ne rade ni najgori tirani, to može samo neko stvarno grozan, da se tako ponaša prema majci...“
Pošao je za njom iz kuhinje.
„Samo sam te zamolio da me pustiš na miru, da se lepo sam probudim.“
„Grozan, tako se s majkom ne ophodi ni ološ, grozan si kao neki tuđinac, da li bi iko tako bacao meso, a još su mi otečeni zglobovi, da te prebije, otac da te prebije, grozan sin...“
Pošao je za njom uz stepenice.
„Moglo bi da mi pozli od tvoje dreke.“
Zalupila je vrata sobe. Ostao je da stoji ispred i sluša kako otvara i zatvara velike fioke.
„Odlazi! Sin da tako razgovara s majkom, sin će uništiti majku, znam ja sve, sve što treba da čujem, izdajnik a ne sin, tako da mi se obraća, neće da se seti i da mi kaže...“
Čuo je kako otvara plakar sa haljinama. Prvo je na nekim starim penjoarima pocepala rukave. Saplela se na gomilu vešalica. Onda je prešla na jednu skupocenu haljinu kupljenu u Njujorku.
„Šta će mi ovo, šta će mi ovo, kad sin hoće da uništi majku...“
Čuo je svaki šušanj, obraza prislonjenog uz drvo.