Omiljena igra

First topic message reminder :



“Omiljena igra” je priča o mladom umjetniku Lorensu Brivmanu i njegovom odrastanju u Montrealu. Brivmanovi doživljaji se umnogome poklapaju sa događajima iz Koenovog života. Opisani su: očeva smrt, majčina neuroza, boravci u ljetnom kampu i Brivmanov prijatelj Kranc koji je sličan Koenovom prijatelju Mortu Rozengartenu, kasnije poznatom kanadskom vajaru. “Omiljena igra” je knjiga i o umjetničkom životu Montreala kroz prikaz odrastanja i pop-kulture u Kanadi 1950-ih, kao i portret senzibilnog pjesnika, muškog prijateljstva, prvih ljubavnih priča i otkrivanje žene. Mada je u roman uključena Brivmanova poezija, koja je u stvari Koenova poezija iz njegove druge knjige “Kutija sa začinima Zemlje”, sasvim je pogrešno pretpostaviti kako je riječ o autobiografskom romanu. Koen je to objasnio riječima: “Brivman nije i ne može biti Koen, ne samo zato što pripovijedač održava ironičnu distancu prema svome protagonisti, nego zato što Lorens Brivman nije ja. Ali smo učinili mnogo istih stvari.”

4


Noću je park bio njegovo carstvo.
Obilazio je sva igrališta i brdašca uzduž i popreko, kao neki paranoični veleposednik koji goni lovokradice. Leje sa cvećem, terase sa travom, delovali su nekako formalno, drugačije nego na dnevnoj svetlosti. Drveće je bilo više i starije. Teniski teren ograđen visokom žicom izgledao je kao kavez za neku ogromnu životinju bez krila, koja je ipak nekako uspela da utekne. Voda u jezercima bila je mirna i potpuno tamna. Svetiljke su plutale u vodi kao sijaset meseca.
Prolazeći kraj paviljona, setio se oporog muškog vonja opreme za hokej i donjeg veša i tupog zvuka klizaljki kad se gazi po daskama.
Po praznom terenu za bejzbol su kao magla lelujali veličanstveni duhovi. Čuo je muk sa tribina. Drveće kestena i zaštitna žičana ograda delovali su neobično pusti bez naslonjenih bicikala.
Koliko listova treba da zašušti zajedno da bi se začuo huk vetra? Pokušao je da razabere zvuk bagrema od zvuka javora.
Neposredno iza zelene površine uzdizale su se velike kamene kuće na Aveniji Vestmont. Tu su igrači bejzbola rasli dok su im tela spavala, a glasovi se odmarali. Pomislio je da može da ih nazre kroz zidove, u sobama na spratu, ili kroz čaršave u koje su se umotali, kako lebde nad ulicom poslagani u redove, kao kolonija učaurenih živuljki na mesečinom obasjanom drvetu. Mladi momci njegovih godina, plavokosi hrišćani, sanjaju o jevrejskim devojkama i karijerama bankara.
Park je bio hranilište za spavače iz okolnih zgrada. Park je bio zeleno srce. Park je za decu bio prostor sa opasnim žbunjem i herojskim brežuljcima gde mogu da maštaju o junaštvu. Park je za dadilje i guvernante bio prostor sa stazama za pešačenje gde mogu da maštaju o lepoti. Park je za mlade trgovačke prinčeve bio prostor sa lišćem zaklonjenim klupama i pogledom na fabrike, gde mogu da maštaju o moći. Park je za penzionisane brokere bio prostor sa skicom škotskih putića kuda šetaju zaljubljeni parovi, gde mogu da se oslone na svoje štapove za hodanje i maštaju o poeziji. Park je svima bio najbolji deo njihovog života. Niko ne dolazi u park iz rđavih pobuda, izuzev možda nekog seksualnog manijaka, ali ko može da kaže da ovaj ne misli o ružama u večnom cvatu dok otkopčava šlic i gleda Beatriče kako preskače lastiš?
Otišao je do japanskog jezerceta da se uveri da je zlatna ribica na sigurnom. Popeo se kroz bodljikavo grmlje i uzverao se preko zida da proveri da li je minijaturni vodopad u redu. Liza nije bila tu. Skotrljao se u kolutu niz brežuljak da vidi da li je i dalje dovoljno strm. Zar ne bi bila dobra fora kad bi od svih ljudi na svetu dole u podnožju čekala Liza? Prosuo je šaku peska u dečje igralište sa peskom kao zaštitu od poliomijelitisa. Izveo je jednu probnu vožnju niz tobogan, iznenadivši se da mu je tesan na kukovima. Bacio je jedan ozbiljan pogled sa osmatračnice da utvrdi vidik.
„Moj grad, moja reka, moji mostovi, serem se na vas, ne nisam tako mislio.“
Trebalo je još optrčati oko baza na terenu za bejzbol, pregledati gornja jezerca da vidi da nema nekih nasukanih brodića ili napuštene odojčadi ili silovanih belih dadilja. Dodirnuti stabla da se ohrabri drveće.
Imao je on svoje dužnosti prema društvu, prema naciji.
Svakoga časa je jedna devojka mogla da iskorači iz neke od cvetnih leja. Izgledaće kao da je upravo plivala i znaće sve o mojoj posvećenosti.
Prilegao je ispod jorgovana. Cvetova skoro da nije bilo, izgledali su kao neke makete molekula. Nebo je bilo beskrajno. Pokrij me crnom vatrom. Recite, stričevi, zašto izgledate tako samouvereno kada se molite? Zato što znate reči molitve? Kada se podignu zastori sa Kovčega zaveta, i kada se ukažu zlatotiskom ispisani svici Tore i kada su svi ljudi oko oltara u belim odorama, zašto vam se pogled ne posuvrati od rituala, zašto ne podlegnete neizdrživom napadu epilepsije? Zašto su vam ispovesti tako lake?
Mrzeo je ljude što u snu lebde u velikim kamenim kućama. Zato što im je život uređen a sobe uredne. Zato što svako jutro ustaju i rade društveno korisne poslove. Zato što neće eksplozivom dići u vazduh svoje fabrike i slaviti i goli plesati oko vatre.
Na Sent Lorensu su se videla svetla velika kao zvezde, a u vazduhu se osećao neki nestrpljivi spokoj. Drveće krhko kao noge jelena koji osluškuje. Svakoga trena sunce će se prolomiti iznad krovova kao stisnuta pesnica, goneći pregorne radnike i automobile što idu jednosmerno da zakrče ulice. Nadao se da neće biti prisutan kad na Aveniju Vestmont nagrnu saobraćajne horde. Noć se menja u dan.
„Zdravo.“
Krupan tridesetogodišnji muškarac u uniformi vojnog vazduhoplovstva stajao je iznad njega. Pre nekoliko dana, on je bio u središtu pažnje celog parka. Nekoliko dadilja se žalilo da je pokazivao previše zanosa u milovanju malih dečaka. Policajac ga je otpratio do izlaza iz parka i objasnio mu da treba da produži dalje.
„Mislio sam da vam je zabranjeno da ovamo ulazite.“
„Sad nema nikoga. Došlo mi je malo da popričam.“
Uniforma mu je bila utegnuta pod konac. Stvarno, delovao je previše čisto za ovaj jutarnji ili noćni ili kakav god bilo sat. Brivman je u vazduhu zasićenom mirisom jorgovana osetio losion za brijanje. Ustao je.
„Pričajte. Imate moje dopuštenje, ja idem kući.“
„Samo sam hteo...“
Brivman se osvrnuo preko ramena i doviknuo: „Pričajte! Zašto ne pričate? Park je prazan, stoji vam na raspolaganju!“ U svojoj ulici je video baštovane u izlizanoj odeći. Dozivali su jedan drugog dok su čistili, sve italijanska imena. Brivman je zagledao njihove metle od žicom upletenog pruća. Mora da je lepo koristiti se nečim tako opipljivim.

5


„Hoćeš li prestati da se dereš, Brivmane, ili se odmakni dalje. Ne čujem ama baš ništa šta govoriš.“
„Berta, rekao sam! Malopre sam video Bertu! Je l’ ona u gradu?“
„Koja Berta?“
„Oh, obesna i nesmotrena budalo. Berta iz našeg detinjstva, sa Drveta, koja se polomila kad je pala nama pred nosom.“
„Kako izgleda?“
„Lice joj je savršeno, stvarno, Kranc, bila je prelepa.“
„Gde si je video?“
„Kroz prozor autobusa.“
„Zdravo, Brivmane.“
„Ne prekidaj vezu, Kranc. Kunem se da je stvarno bila ona. Neću da kažem da se osmehivala. Bilo je to otvoreno lice plave kose bez ikakvih porodičnih crta, tako da si mogao da u njemu vidiš što god ti volja.“
„Idi, prati autobus, Brivmane.“
„Oh, ne, ona me je videla. Sačekaću ovde dok ne naiđe ponovo. Pomerala je usne.“
„Zdravo, Brivmane.“
„Kranc, ovo je jedna jako prijatna telefonska govornica u kojoj danas boravim. Ulica Šerbruk je prava revija na kojoj su svi koje sam ikada upoznao. Idem da se promuvam. Sve će mi one danas doći na noge, Berta, Liza. Niko, nijedno ime, nijedna ruka ili noga, neće nestati u oblaku prašine.“
„Gde si samo iskopao ta bivša imena?“
„Ja sam čuvar. Ja sam sentimentalni prljavi matorac koji stoji pred decom u učionici.“
„Zdravo, Brivmane, sad stvarno.“
Bila je to lepa telefonska govornica. Mirisala je na novu prolećnju boju i sveže lakirane nokte. Sunce se osećalo kroz armirano staklo. On je bio čuvar, on je bio stražar.
Berta, koja je zbog njega pala sa drveta! Berta, koja je svirala Grinslivs slađe nego što bi on ikada mogao! Berta, koja je pala zajedno sa jabukama i iščašila udove!
Ubacio je još jedan novčić i sačekao da počne muzika. „Kranc, došla je ponovo...“

6


Čekaj, čekaj, čekaj, Sve je trajalo tako dugo.
Ne mogavši više da ga zadrži, planina je, s bolom i otporom, pustila mesec da poput klobuka izbije napolje.
Tog leta Brivman je imao čudan osećaj da se vreme usporava.
Bio je u filmu, a mašina je brujala sve sporije i sporije.
Osam godina kasnije to je ispričao Šel, ali joj nije rekao sve, jer nije hteo da Šel pomisli da na nju gleda isto kao na devojku o kojoj joj je pričao – mesečinom obasjano telo u usporenom švedskom filmu, posmatrano iz daleka.
Kako se zvala? pitao je samoga sebe.
Zaboravio sam. Bilo je to slatko jevrejsko prezime sa značenjem sedefa ili ružičnjaka.
Kako smeš da zaboraviš?
Norma.
Kako je izgledala?
Nije važno kako je izgledala svakoga dana. Važno je samo kako je izgledala tog jednog bitnog trenutka. To pamtim i to ću ti reći.
Kako je izgledala svakoga dana?
U stvari, lice joj je bilo zgnječeno, nos spljošten i preširok. Jednu od njene dve babe mora da su oteli Tatari. Uvek je delovalo da je nešto opkoračila, neke šine ili ogradu, mašući svojim preplanulim rukama, oči joj se ne vide dok se smeje, u jurnjavi na neku proslavu ili masakr. Telo joj je bilo opušteno.
Zašto je bila komunista?
Zato što je svirala gitaru. Zato što su gospodari bakra ubili Džoa Hila. Zato što no tenemos ni aviones ni cañones, a njeni drugovi su poginuli kod Harame. Zato što je general Makartur bio zločinac koji je vladao Japanom kao privatnim feudom. Zato što su proleteri pevali u oblaku suzavca. Zato što je Sako voleo Vancetija. Zato što je od Hirošime osećala bol u očima pa je skupljala potpise za peticiju o zabrani atomske bombe, a često su joj govorili da ide nazad u Rusiju.
Je li ćopala?
Primećivalo se kad je bila veoma umorna. Obično je nosila duge meksičke suknje.
A meksički prsten?
Da, bila je verena za računovođu. Uveravala me je da je napredan. Ali kako neko ko čeka na revoluciju može da bude računovođa? To sam hteo da znam. I kako ona, sa svojim idejama o slobodi, može da se obaveže konvencionalnim brakom?
„Moramo da budemo efikasni u društvu. Komunisti nisu boemi. To je vestmontski luksuz.“
Jesi li je voleo?
Voleo sam da joj ljubim grudi, onih nekoliko puta kada mi je dopustila.
Koliko puta, koliko puta?
Dvaput. I smeo sam da pipam. Ruke, stomak, stidne dlake, skoro sam uspeo da dođem do dragulja za kojim sam tragao, ali su joj farmerke bile preuske. Bila je četiri godine starija od mene.
Bila je verena?
Ali ja sam bio klinac. Stalno mi je govorila da sam klinja. Tako da ništa što smo radili nije zaista bilo značajno. Zvala ga je međugradskom svake noći. Stajao sam pored nje dok je pričala s njim. Razgovarali su o stanovima i planovima za venčanje. Prozaičan svet odraslih, muzej poraza, a ja sa svim tim nisam imao ništa.
Kakvo joj je bilo lice kad je pričala s njim?
Mislim da sam joj na licu video krivicu.
Lažove.
Oboje smo se osećali užasno krivim, pretpostavljam. Pa smo se maksimalno trudili da skupimo što više potpisa. Ali smo voleli da ležimo jedno pored drugog pokraj vatre. Naš mali krug svetlosti činio se daleko od svega. Pričao sam joj priče. Ona je uradila bluz stvar Moj mali zlatni buržujčić prodao je kuću zbog mene. Ne, to je laž.
Šta ste radili tokom dana?
Išli smo stopom svuda po Laurentinskim planinama. Otišli bismo na plažu krcatu ljudima koji se sunčaju i onda bismo pevali. Bili smo preplanuli, lepo smo zvučali zajedno, ljudi su voleli da nas slušaju iako su sve vreme žmurili. Onda bih ja pričao.
„Ne pričam o Rusiji niti o Americi. Ne pričam čak ni o politici. Pričam o vašim telima, koja leže opružena ovde na plaži, koja ste upravo namazali uljem za sunčanje. Neki od vas imaju višak kilograma, neki od vas su previše mršavi, a neki od vas su mnogo ponosni. Svi vi poznajete svoja tela. Videli ste ih u ogledalu, željni ste da ih neko pohvali, ili da ih dotakne s ljubavlju. Želite li da se to što volite pretvori u kancer? Želite li da vam ostane puna šaka kose kad svoju decu pomilujete po glavi? Vidite, ja ne pričam o Rusiji niti o Americi. Pričam o vašim telima, a ona su sve što imamo, i nijedna vlada ne može da nam vrati ni jedan prst, jedan zub, jedan pedalj zdrave kože koju izgubimo zbog otrovanog vazduha...“
Jesu li slušali?
Slušali su i većina bi se potpisala. U očima sam im video da me slušaju i znao sam da bih mogao da postanem premijer. Nije važno ono što se izgovara samo ako se koriste dobro poznate reči i dobro poznati zapevajući ritam govora. Mogao sam da ih povedem da se ritualno udave...
Smesta prekini s tom fantazijom. Kakva su bila tela na plaži?
Ružna i bela i unakažena kancelarijama.
Šta ste radili noću?
Vodila me je do svojih golih grudi i po linijama svog tela ispod odeće.
Možeš da budeš malo konkretniji?
Ne mogavši više da ga zadrži, planina je, s bolom i otporom, pustila mesec da poput klobuka izbije napolje. Bio sam u filmu a mašina je brujala sve sporije i sporije.
Šišmiš je prohujao iznad vatre i tupo udario u stablo bora. Norma je zatvorila oči i čvršće stegla gitaru. Odsvirala je molski akord koji mu je prostrujao uz kičmu i iščezao u šumi.
Amerika je izgubljena, štrajkbreheri su svuda, soliteri od hromiranog metala nikada se neće povući, ali tu je Kanada, san detinjstva, zvezde su visoko i jasne i hladne, a neprijatelji su krhki i laki i engleski.
Svetlost vatre je plazila po njoj, izvlačeći nakratko iz mraka čas obraz, čas ruku, da bi ih zatim nanovo predala pomrčini.
Kamera se na njih spušta izdaleka, potom ide kroz šumu, hvata odblesak u očima rakuna, prilazi do vode, trske, sklopljenih vodenih cvetova, upliće se u izmaglicu i kamenje.
„Lezi pored mene“, Normin glas, možda Brivmanov.
Odjednom zumira na njeno telo, deo po deo, zadržavajući se na pregibima njenih bedara, koja deluju ogromna, obavijena senkom, plavi džins priljubljen uz telo. Lepezasti nabori izmedu njenih bedara. Kamera prelazi preko jakne prateći liniju njenih grudi. Izvlači paklu cigareta. Ova radnja se prati veoma pažljivo. Njeni prsti se mrdaju kao pipci. Cigaretom barata vešto i provokativno. Prsti su joj spori, nasilni, spremni da uhvate bilo šta.
Kao da lovi muvu u letu, on zapalaca pogledom i proguta oblik koji je uhvatio. Ona razvlači usta u obliku slova O i jezikom izbacuje kolut dima.
„Hajde da plivamo.“
Stoje, hodaju, sudaraju se uz glasno šuštanje odeće. Licem u lice zatvorenih očiju. Kamera se zadržava na oba lica, najpre jednom pa drugom. Ljube se naslepo, promaše gde su usta, pronalaze vlažne usne. Gube se u cvrčanju cvrčaka i toplim dahtajima.
„Ne, ovo je već previše ozbiljno.“ Kamera ih snima kako leže u tišini.
Pauza posle svake izgovorene reči traje.
„Hajde onda da plivamo.“
Kamera ih prati do vode. Kroz šumu se teško probijaju, publika je zaboravila kuda su to krenuli, to traje dugo, grane im stoje na putu.
„Oh, daj da te vidim.“
„Nisam tako lepa ispod. Stani tamo.“
Ona odlazi na drugi kraj polja pod trskom i sad više ne izlaze iz slike, poput kiše koja curi. Mesec je oblutak kraj vode koji je neki srećnik pronašao.
Ona izlazi mokra, naježila se pa joj se koža zategnula, a on je sav u sjajnom okviru ekrana, objektivu i mašineriji.
„Ne, ne dodiruj me. Tako je manje loše. Ne pomeraj se. Ovo nikad nikome nisam radila.“
Kosa joj je mokra na njegovom stomaku. Njegove misli su se raspršile u vidu razglednica.
Dragi Kranc
Šta mi je uradila šta mi je uradila šta mi je uradila
Draga Berta
Moraš da ćopaš kao ona ili možda čak da izgledaš znao sam da ništa nije izgubljeno
Dragi Hitleru,
Skloni baterijske lampe nisam kriv ovo sam morao da uzmem
„Hoćeš da me ispratiš do naselja? Obećala sam da ću se javiti a sad je sigurno već kasno.“
„Nećeš sad da ga zoveš?“
„Rekla sam da hoću.“
„I posle ovoga sad?“
Dotakla ga je po obrazu. „Znaš da je tako. Moram.“
„Sačekaću kod vatre.“
Čim je otišla, spakovao je vreću za spavanje. Nije mogao da nađe desnu mokasinu, ali nije bilo ni važno. U njenoj vojničkoj torbi je svežanj formulara za peticiju protiv atomske bombe. Čučnuo je pored vatre i nažvrljao gomilu potpisa.
I. G. Farben
Mister Univerzum
Džo Hil
Volfgang Amadeus Džolson
Etel Rozenberg
Čiča Toma
Brzi Gonzales
Rabin Sigmund Frojd
Ugurao je formulare u njenu vreću za spavanje, okrenuo se i otišao prema auto-putu, kojim su šarali farovi automobila. Ništa ne može poboljšati atmosferu.
Kako je izgledala u tom jednom bitnom trenutku?
U mojoj glavi ona je sama, nezavisna od tričavog narativa. Boja kože bila je iznenađenje, nalik beloj boji mlade grančice na kojoj zelena tek što nije izbila. Bradavice boje suvih usana. Mokra kosa kao snop svetlucajućih struna rasutih po njenim ramenima.
Bila je sva od puti i trepavica.
Ali rekao si da je ćopala, možda bi tako i Berta posle pada?
Ne znam.
Zašto ne možeš da kažeš Šel?
Moj bi je glas deprimirao.
Šel je dotakla Brivmana po obrazu.
„Ispričaj mi ostatak priče.“

7


Tamara je imala duge noge, sam Bog mi je svedok koliko su duge bile. Ponekad je na sastancima umela da zauzme tri stolice. Kosa joj je bila umršena i crna. Brivman je pokušao da se fokusira na jedan uvojak i da prati kuda vodi i gde mu je kraj. Od toga su ga oči zabolele kao da je zaronio u orman premrežen paučinom.
Kad bi pošli u lov na komunistkinje, Brivman i Kranc su oblačili specijalne kostime. Tamna odela, košulje i prsluci sa visokim zakopčavanjem, rukavice i kišobrani.
Nisu propuštali nijedan sastanak u Komunističkom klubu. Sedeli bi tamo gospodstveno među razdrljenim članovima kluba koji su za ručak mljackali svoje sendviče iz papirnih kesa.
Dok je neko držao dosadan govor o američkom pristupu biološkom ratu, Kranc je šapnuo: „Brivmane, zašto su papirne kese pune belog hleba tako odvratne?“
„Drago mi je da si to pitao, Kranc. To je pokazatelj propadljivosti čovekovog tela. Isto gađenje bi osećao kad bi džanki nosio zakačenu za rever iglu kojom se bode u venu. Kesa natrpana hranom je neka vrsta vidljivog želuca. Veruj boljševicima koji oznaku svog probavnog trakta nose na rukavu...“
„Dovoljno, Brivmane. Verovao sam da ćeš ti to znati.“
„Vidi je, Kranc!“
Tamara je zaposela još jednu stolicu da bi na nju smestila svoje misteriozne noge. Utom je predsedavajući sastanku prekinuo govornika i drvenim čekićem mahnuo prema Krancu i Brivmanu.
„Ako vas dvojica šaljivdžija ne prestanete sa pričom, ima smesta da letite napolje!“
Ustali su u znak formalnog izvinjenja.
„Sed’te, sed’te, samo da ćutite.“
Koreja je preplavljena jenkijevskim insektima. Oni imaju bombe u koje stavljaju zaražene komarce.
„Sad ja imam nekoliko pitanja za tebe, Kranc. Šta to ona ima ispod tih seljačkih bluzica i suknjica koje stalno nosi? Dokle joj sežu te noge? Šta ima iza tih zglobova koji joj uviru u rukave? Gde joj počinju grudi?“
„To je razlog što si tu, Brivmane.“
Tamara je išla u njegovu srednju školu, ali je on tad nije zapazio, jer je bila debela. Išli su u školu istim putem, ali je on nikad nije primetio. Njegove su oči bile istrenirane požudom da ne primećuju ništa što ne zove na ljubljenje.
Ali sada je bila vitka i visoka. Sočna donja usna joj je bila potcrtana sopstvenom senkom. Ipak se kretala tromo, kao da su joj udovi i dalje sputani suvišnim mesom kojeg se sećala sa gorčinom.
„Znaš koji je jedan od glavnih razloga zašto je želim?“
„Znam koji je glavni razlog.“
„Grešiš, Kranc. Razlog je to što živi jednu ulicu od mene. Ona mi pripada iz istog razloga iz kojeg mi pripada park.“
„Ti si baš poremećen, dečko.“
Minut nakon toga Kranc mu je rekao: „Ovi su ljudi delimično u pravu kad je o tebi reč, Brivmane. Ti si emocionalni imperijalista.“
„Baš si dugo to promišljao, je l’ da?“
„Izvesno vreme.“
„Dobro.“
Svečano su se rukovali. Razmenili su kišobrane. Doterali su jedan drugom kravate. Brivman je poljubio Kranca u jedan pa u drugi obraz kao francuski general kada dodeljuje ordenje.
Predsedavajući je lupao čekićem po stolu nastojeći da održi red na sastanku.
„Napolje! Ne zanima nas da gledamo vodviljsku predstavu. Idite na brdo da se šegačite!“
Brdo je značilo Vestmont. Odlučili su da poslušaju savet. Na vidikovcu su običavali da izvode ritual stepovanja u cipelama sa nečujnim đonom, uživajući u apsurdnosti tog čina. Brivman nikada nije savladao korake, ali mu se dopadalo da vrti kišobran.
„Znaš zašto volim komunistkinje?“
„Znam, Brivmane.“
„Opet grešiš. Volim ih zato što ne veruju u svet.“
Sedeli su na kamenom zidiću, leđima okrenuti reci i gradu.
„Vrlo uskoro, Kranc, vrlo uskoro, biću nasamo s njom u sobi. Ona i ja ćemo biti zajedno u sobi. Okolo nas će biti jedna soba.“
„Zdravo, Brivmane, moram da učim.“
Krancova kuća je bila blizu. I nije se zezao, stvarno je otišao. Bilo je to prvi put da je Kranc...
„Hej!“ viknuo ga je Brivman. „Prekinuo si razgovor.“ Bio je predaleko da bi ga čuo.

8


„Kako ne razumeš, Tamara, kako ne razumeš da obe strane, da obe strane u svakom sukobu, da sukobljene strane uvek primenjuju sredstva biološkog rata?“
Hodali su parkom iza njegove kuće, on joj je objašnjavao tajnu sukoba i navike zlatnih ribica noću i zašto su pesnici nepriznati zakonodavci sveta.
Onda se našao u sobi s njom, koju je svlačio. Nije mogao da poveruje šta to čine njegove rođene ruke. Iznenađenje poput onog kada se odmota srebrni celofan i pojavi se trouglasti komad grijera.
Onda je ona rekla ne i uzela stvari da njima sakrije grudi.
Osećao se kao arheolog koji posmatra kako pesak ponovo zatrpava ono što je bio iskopao. Navukla je grudnjak. Pomogao joj je oko drikera samo da bi joj pokazao da nije manijak.
Onda je upitao zašto četiri puta.
Onda je stajao kraj prozora.
Reci joj da je voliš, Brivmane. To želi da čuje. Prišao joj je i masirao joj leđa.
Sad je prešao na donji deo leđa.
Kaži volim te. Izgovori to. Jedan-dva-tri, sad.
Povremeno bi zavukao prst ispod lastiša.
Prekrstila je gležnjeve i delovala kao da stiska butinama u nekom intimnom obliku uživanja. Od tog njenog pokreta uz kičmu su ga podišli žmarci.
Onda je zaronio u njena bedra, lelujava i vlažna. Zapljusnula ga je put. Upotrebio je zube. Nije znao da li je mokro od krvi ili pljuvačke ili mirisne lubrikacije.
Onda su se čuli čudni malaksali glasovi koji su prešli u šapat, isprekidan i zadihan, kao da vreme radi protiv njih, da će im policija i roditelji gviriti kroz ključaonicu.
„Bolje da stavim ono.“
„Plašim se da sam uska.“
„Lepo je što si uska.“
Ko je ona, čije li je njeno telo?
„Vidiš da sam uska.“
„Oh, da.“
Čestitke su ga zasule kao pljusak šarenih konfeta, pa mu je sanjivost obuzela misli, ali je ipak čuo kako mu neki glas govori. „Kaži mi pesmu.“
„Daj da te prvo vidim.“
„Daj da ja tebe vidim.“
Onda ju je otpratio kući. Bili su to njegovi lični jutarnji časovi. Sunce je preteći nailazilo sa istoka. Raznosači novina su posrtali pod svojim sivim torbama. Trotoari su delovali novo.
Onda ju je uzeo za ruke i rekao joj ozbiljnim glasom punim poštovanja.
„Hvala ti, Tamara.“
Onda mu je ona lupila šamar rukom u kojoj je držala ključ.
„To zvuči tako grozno. Kao da sam ti dala nešto da uzmeš. Kao da si iz mene izvukao nešto.“
Zaplakala je taman toliko koliko je trebalo da mu se na obrazu pojavi tanak trag krvi.
Onda su se zagrlili da sve izglade.
Zatvorivši vrata, iznutra je priljubila usne na prozor i tako su se poljubili preko stakla. Hteo je da se ona prva okrene, a ona je htela da se on prvi okrene. Ponadao se da mu stražnjica dobro izgleda.
Hajde sad sve da vas vidim! Klicao je na putu do kuće, kao najnoviji član društva odraslih. Zašto svi ti spavači nisu izašli na prozore da ga pozdrave aplauzima? Zar ih nije oduševila njegova izvedba rituala ljubavi i prevare? Svratio je u svoj park, popeo se na brežuljak gde je rasadnik i odatle posmatrao sivu reku koja se pružala s one strane grada. Napokon se povezao sa spavačima, muškarcima koji idu na posao, zgradama, trgovinom.
Onda je uzeo da baca kamenčiće na Krancov prozor, jer mu se nije išlo u krevet.
„Mazni auto, Kranc. Vreme je za kinesku supu.“
Brivman je sve ispričao za tri minuta a onda su nastavili da se voze u tišini. Naslonio je glavu na prozor, očekujući da će staklo biti hladno, ali nije bilo.
„Znam zašto si snužden. Zato što si mi ispričao.“
„Da. Počinio sam dvostruku sramotu.“
„Dvaput sam je osramotio.“
Još gore od toga. Želeo je da je voli, mora biti da je tako lepo voleti je, i reći joj to, ne jednom ili pet puta, već joj to stalno ponavljati, jer znao je da će s njom provesti još dosta vremena po sobama.
I čemu uopšte sve te sobe, zar nisu sve iste, zar nije znao unapred kako će biti, zar nisu sve sobe u kojima su bili istovetne, svejedno je gde će žena da legne, čak je i šuma soba od stakla, zar nije bilo tako s Lizom, ispod kreveta i kad su se igrali Vojnika i Kurve, zar nije bilo isto, čak su osluškivali zvuke neprijatelja?
Šest godina kasnije, ponovo je ispričao tu priču Šel, ali je ovoga puta nije osramotio. Jednom, kad je otišao od Šel na neko vreme, napisao joj je:
„Mislim da kad bi mi se pred vratima zaustavila ognjena kola proroka Ilije, ili Apolonove kočije ili koji god mitski nebeski brod, tačno bih znao gde da sednem, i dok bismo tako leteli, ja bih se sa intimnom slašću prisećao svih naših oblaka i misterija.“

9


Tamara i Brivman su iznajmili sobu u istočnom kraju grada. Svojim porodicama su rekli da idu kod prijatelja van grada.
„Navikla sam da budem sama“, rekla je njegova majka. Poslednjeg jutra su se nagnuli kroz mali prozor, stisnuvši se u ramenima, vireći na ulicu ispod sebe.
Orkestar budilnika u pansionu dovršavao je svoju zvonjavu. Prepune kante za đubre nadzirale su prljave trotoare. Mačke su se smucale naokolo.
„Nećeš verovati, Tamara, ali nekada sam bio u stanju da ove mačke parališem na pločniku.“
„To je baš korisno, paralisana mačka.“
„Avaj, sada više ne mogu da tek tako učinim da se nešto dogodi. Sada se stvari meni događaju. Sinoć čak nisam mogao ni tebe da hipnotišem.“
„Ti si izgubljen slučaj, Lari, ali i dalje sam luda za tvojim mudima. Mljac.“
„Usne su mi otekle od ljubljenja.“
„I meni.“
Poljubili su se blago a onda mu je prstima dotakla usne. Često je znala da bude veoma nežna, što bi ga uvek iznenadilo, jer joj on nije to tražio.
Jedva da su i ustali iz kreveta u proteklih pet dana. Vazduh u sobi se osećao na korišćenu posteljinu, čak i uz širom otvoren prozor. Prizor zgrada u rano jutro izazivao je u njemu osećanje nostalgije, što nikako nije mogao da razume sve dok nije shvatio da su zgrade boje starih teniskih patika.
Protrljala je rame o njegovu bradu da oseti kako je neobrijan. Gledao joj je lice. Zažmurila je kako bi uživala u jutarnjem lahoru koji joj je milovao očne kapke.
„Hladno?“
„Ne ako ostaneš tu.“
„Gladna?“
„Ne bih podnela još jednu konzervu slanih inćuna a to je sve što imamo.“
„Nije trebalo da kupujemo tako skupe stvari. Ne ide baš uz ovu sobu, zar ne?“
„Ni mi ne idemo“, rekla je. „Izgleda da svi u kući ustaju za posao.“
„A evo i nas: izbeglice sa Vestmonta. Izneverila si svoje novo socijalističko nasleđe.“
„Možeš da pričaš šta hoćeš ako me pustiš da te njušim.“ Cigarete su bile zgužvane. Ispravio je jednu i zapalio joj. Izbacila je puna usta dima u jutro.
„Pušiti kad nemaš ništa na sebi – pravi luksuz.“
Stresla se od te reči. Poljubio ju je u potiljak i nastavili su sa svojim lenjim osmatranjem sa prozora.
„Hladno?“
„Volela bih da ostanem godinu dana“, rekla je.
„To se zove brak.“
„Nemoj odmah da se plašiš i rogušiš.“
Dogodila se jako važna stvar.
Primetili su nekog starca u preširokom kišnom mantilu kako stoji u ulazu preko puta ulice, sabivši se do vrata kao da se krije od nekoga.
Rešili su da ga posmatraju, tek da bi videli šta to radi.
Nagnuo se i pogledao uz i niz ulicu i, zadovoljan što nema nikoga, podavio skutove mantila oko sebe kao da je kabanica i zakoračio na trotoar.
Tamara je otresla nakupljeni pepeo kroz prozor. Pepeo je padao kao perce, a onda se dezintegrisao kada je dunuo vetar. Brivman je pratio njene male pokrete.
„Ne mogu da podnesem koliko je lepo tvoje telo.“
Osmehnula se i naslonila glavu na njegovo rame.
Starac u podvrnutom mantilu je kleknuo i zavirio ispod parkiranog automobila. Ustao je, otresao kolena i pogledao naokolo.
Vetar joj je šašoljio kosu, izvukavši jedan pramen koji se vijorio. Ugurala je ruku između njihovih tela i bacila opušak. I on je zavrljačio svoj. Leteli su kao sićušni padobranci koji idu u susret svome kraju.
Onda, kao da su opušci bili signal, sve je počelo da se događa brže.
Sunce se iznenada promolilo između dve zgrade, a istureni dimnjaci utonuli u senku.
Jedan građanin je ušao u auto i odvezao se nekuda.
Mačka se ukazala na nekoliko koraka od mesta gde je stajao starac i prošla ispred njega, ponosita, izgladnela i mišićava. Razmahnuvši skutovima mantila, starac je poskočio za životinjom. Mačka je gipko promenila pravac kretanja i elegantno otapkala niz kamenite stepenice do podrumskih vrata. Čovek se zakašljao i pošao za njom, zaustavio se, zbunjen, i vratio se ulicom praznih ruku.
Posmatrali su ga dokono, kao što se posmatra voda, ali su sad izoštrili pogled.
„Naježila si se, Tamara.“
Privezala je odbegli uvojak. Pratio je šta rade njeni prsti u tom zahvatu. Pamtio je kuda su sve ti prsti klizili po njegovom telu.
Pomislio je da bi bio zadovoljan kad bi morao da ovaj trenutak proživljava ponovo i ponovo sve do kraja života. Tamara naga i mlada, prstima prevrće pramen kose. Sunce upleteno u televizijskim antenama i dimnjacima. Jutarnji povetarac tera izmaglicu sa planine. Tajanstveni starac čiju tajnu ga nije zanimalo da otkrije. Zašto bi jurio za nekim boljim vizijama?
Nije bio u stanju da učini da se stvari događaju.
Na ulici, starac je legao potrbuške ispod branika automobila, istegavši se ne bi li dohvatio mačku koju je saterao u ćošak između ivičnjaka i točka. Džilitao se nogom od uzbuđenja, pokušavajući da uhvati mačku za zadnje noge, dok ga je ona grebala i frktala. Naposletku je uspeo. Izvukao je mačku iz mraka ispod automobila i podigao je iznad glave.
Mačka se koprcala i uvijala kao zastavica na olujnom vetru.
„Pobogu“, reče Tamara. „Šta joj to radi?“
Zaboravili su jedno na drugo i izvirili kroz prozor.
Starac se zateturao, ali nije ispuštao veliku mačku koja se batrgala. Lice je nabio sebi u grudi kako bi izmakao oštrim kandžama. Uspeo je da održi ravnotežu u hodu. Zamahujući životinjom kao kakvom sekirom, zauzevši položaj raširenih nogu, udario je mačkom o pločnik iz sve snage. Čak tu na prozoru su lepo čuli kako joj se raspukla glava. Grčila se kao riba na suvom.
Tamara je okrenula glavu na drugu stranu.
„Šta radi sad?“ htela je da zna.
„Stavlja je u kesu.“
Kleknuvši pored mačke koja se trzala, starac je iz svog širokog mantila izvukao papirnu kesu. Pokušao je da ugura mačku u kesu.
„Muka mi je“, rekla je Tamara. Sakrila je lice u njegove grudi. „Zar ne možeš da uradiš nešto?“
Brivmanu nije bilo palo na pamet da bi mogao da se umeša.
„Hej, ti!“
Starac je, prenut, pogledao naviše.
„Oui! Toi!“
Starac je zastao. Onda je pogledao u mačku. Ruke su mu drhtale od neodlučnosti. Odjednom se dao u beg niz ulicu, kašljući i praznih ruku.
Tamara je ispuštala neki klokotav zvuk. „Ispovraćaću se.“ Pohrlila je do lavaboa i povratila.
Brivman joj je pomogao da dođe do kreveta.
„Inćuni“, rekla je.
„Drhtiš. Zatvoriću prozor.“
„Samo lezi pored mene.“
Telo joj je bilo omlitavelo, kao da je poraženo u nekoj borbi. To ga je uplašilo.
„Možda nije trebalo da ga preplašimo“, rekao je.
„Kako to misliš?“
„Verovatno je bio izgladneo.“
„On je hteo da je pojede?“
„Pa, štitili smo svoj preosetljivi ukus.“
Čvrsto ga je stegla. Nije to bio zagrljaj kakav je on želeo. Nije tu bilo ničega putenog, samo bol.
„Nismo baš mnogo spavali. Probaj sad da odspavaš.“
„Hoćeš i ti da spavaš?“
„Da. Oboje smo umorni.“
Bili su odvojeni od jutarnjeg sveta, prodorni zvuci saobraćaja ostali su s one strane zatvorenog prozora, daleki kao istorija. Bili su dvoje ljudi u sobi, a tamo nije bilo ničega za gledanje.
Rukom joj je pogladio kosu i prešao preko očiju da zažmuri. Setio se tananog efekta vetra koji joj je rasplitao pramenove kose i igrao se njima. Nedelju dana je dosta vremena.
Usne su joj drhtale.
„Lorense?“
Znam šta ćeš reći i znam šta ću ja reći i znam šta ćeš ti reći...
„Ne ljuti se.“
„Neću.“
„Volim te“, izgovorila je prosto.
Sačekaću ovde.
„Ne moraš ništa da kažeš“, rekla je.
„Hvala“, rekao je.
„Hoćeš da me poljubiš?“
Poljubio ju je ovlaš u usta.
„Jesi ljut na mene?“
„Kako to misliš?“ slagao je.
„Zbog onoga što sam rekla. Znam da te je to pogodilo na neki način.“
„Ne, Tamara, to me je približilo tebi.“
„Srećna sam što sam ti rekla.“
Namestila se bolje i privila se bliže uz njega, ne radi intimnosti već radi toplote i zaštite. Držao ju je čvrsto, ne kao ljubavnicu već kao tužno dete. U sobi je bilo vruće. Dlanovi su mu znojavi.
Zaspala je. Proverio je da li je zaspala. Pažljivo se izvukao iz njenog zagrljaja. Samo da nije tako lepa usnula. Kako može da beži od ovog tela?
Obukao se kao da je lopov.
Okruglo sunce je sijalo iznad čađavih zgrada. Svi parkirani automobili već su se odvezli. Nekoliko starijih ljudi, sa metlama u rukama, stajalo je trepćući kraj kanti za đubre. Jedan je pokušavao da leš mačke pokupi drškom metle, jer nije hteo da je dodirne.
Beži, Vestmonte, beži.
Bilo mu je potrebno da se udalji od vrele sobe u kojoj nije bio u stanju da učini da se stvari dogode. Zašto je morala to da izgovori? Zar nije mogla da pusti sve kako jeste? Njen miris bio mu se zavukao u odeću.
Njeno telo je bilo uz njega, pustio je da mu se slika tog tela ukaže kao razlog da ne beži.
Trčim kroz vejavicu od njenih bedara, dramatizovao je u visokoparnom stilu. Njena bedra postepeno ispunjavaju celu ulicu. Jaka kao vejavica, masivna kao golemi zrakoplovi, njena vlažna bedra šire se preko oštrih krovova i drvenih balkona. Vetrokazi u obliku petlova i jedrilica utiskuju se u kožu. Lica poznatih statua sačuvana kao inkrustacije u kamenu...
Onda je pomislio na dva posebna bedra u jednoj posebnoj sobi. Biti obavezan opterećujuće je, ali je pomisao na telesnu samoću bila još gora.
Tamara je bila budna kad je otvorio vrata. Ponovo se brže-bolje skinuo i obnovio ono što umalo nije bio izgubio.
„Zar ti nije drago što si se vratio?“
Tri godine mu je Tamara bila ljubavnica, dok nije napunio dvadesetu.

10


Na trećoj godini koledža Brivman je otišao od kuće. On i Kranc su uzeli dve sobe u centru grada, u Ulici Stenli.
Kad je Brivman saopštio majci da namerava da nekoliko noći nedeljno prespava tamo, delovalo je kao da je mirno primila tu informaciju.
„Umeš da koristiš toster, je l’ da? Imamo jedan toster viška.“
„Hvala, majko.“
„I escajg, trebaće ti escajg.“
„Pa i neće, nećemo mi mnogo da kuvamo...“
„Trebaće ti dosta escajga, Lorense.“
Išla je od jedne do druge kuhinjske komode i vadila birane stvari koje je potom stavljala na gomilu na astal ispred njega.
„Majko, ne treba mi mutilica za jaja.“
„Otkud znaš?“
Izvrnula je na sto celu fioku sa srebrnim viljuškama za ribu. Mučila se s jednom fiokom koja se zaglavila, ali nije uspela da je izvuče.
„Majko, ovo je besmisleno.“
„Uzmi sve.“
Pošao je za njom u dnevnu sobu. Popela se na fotelju, gde se klatila nastojeći da održi ravnotežu dok je istovremeno skidala teške vezene zavese.
„Zašto to radiš?“
„Šta meni treba u praznoj kući? Uzmi sve!“
Šutnula je ka njemu zavese zgužvane na podu i pri tom se saplela na njih. Brivman je poleteo da je pridrži. Delovala je tako teško.
„Skloni se, šta meni uopšte treba, sve uzmi!“
„Prekini, majko, molim te.“
Penjući se uz stepenice, strgnula je sa zida persijsku minijaturu na plišanoj podlozi i zavrljačila je ka njemu.
„Imate tamo zidove, zar ne?“
„Molim te idi u krevet, majko.“
Onda je krenula da prazni plakar sa posteljinom, nabacujući brdo čaršava i ćebadi njemu pred noge. Propevši se na prste, povukla je hrpu stolnjaka, od kojih se jedan rastvorio, obavivši se oko nje tako da je izgledala prerušena u duha. Batrgala se ispod plahte. Pokušao je da joj pomogne, ali mu ona nije dala da joj priđe.
Uzmaknuo je korak unazad i gledao kako se bori sa tkaninom dok mu je celo telo obuzimala neka utrnulost.
Kad je napokon uspela da se oslobodi, pažljivo je raširila stolnjak na podu i otpuzala od jednog do drugog ugla kako bi ga lepo savila. Kosa joj je bila raščupana i nije mogla da dođe do daha.
Pratio je svaki njen pokret nemo i sa napregnutom pažnjom. On je u svojoj glavi presavio stolnjak već deset puta pre nego što je ona trijumfalno kleknula pred uredno složenim besprekorno belim kvadratom.

11


Kuća je bila sagrađena početkom veka. U ramovima je još stajalo poneko okno od bojenog stakla. Grad je u Ulici Stenli postavio modernu uličnu rasvetu sa fluorescentnim lampama koje su zračile utvarno žutom bojom. Svetlost je kroz plavo i zeleno viktorijansko staklo proizvodila utisak intenzivne artificijelne mesečine u kojoj je telo svake žene delovalo sveže i krepko.
Gitara mu je uvek bila pri ruci. Osećao je svežinu dodira kedrovog drveta na stomaku. Unutrašnjost gitare je mirisala kao one kutije za cigare koje je pušio njegov otac. Ton je bio izvrstan usred noći. U tim sitnim satima, čistota muzike ga je iznenadila i gotovo uverila u to da je na putu da stvori sakramentalnu vezu sa devojkom, gradom, tamo napolju, i samim sobom.
Brivman i Tamara su bili surovi jedno prema drugom. Koristili su neverstvo kao oružje za nanošenje bola i razbuktavanje strasti. I stalno bi se vraćali krevetu u Ulici Stenli i neobičnom svetlu koje se činilo da vaspostavlja nevinost njihovih tela. Ležali bi tamo satima, nesposobni da se dodirnu ili da govore. Ponekad bi on bio u stanju da je uteši, a ponekad ona njega. Koristili su svoja tela, ali je to postajalo sve teže i teže. Živeli su hraneći se jedno drugim, njihove su utrobe bile međusobno povezane crevima. Uzroci tome bili su previše duboki i osobeni da bi ih on spoznao.
Pamti užasne tišine i suze koje nije mogao da pojmi. Nije mogao ništa da uradi, ponajmanje da se obuče i ode odatle. Mrzeo je sebe što joj je nanosio bol i nju što ga je gušila.
Trebalo je da ode trkom onog svetlog jutra.
Činila ga je bespomoćnim. Činili su jedno drugo bespomoćnim.
Brivman je Tamari dao da vidi neke beleške za podužu priču koju je pisao. Likovi u priči zvali su se Tamara i Lorens, a radnja se dešavala u jednoj sobi.
„Kako si vatren“, rekla je Tamara teatralno. „Noćas si moj vatreni ljubavnik. Noćas smo plemići i životinje, ptice i gušteri, sluz i mramor. Noćas smo veličanstveni i bezvredni, viteški i skrhani, prelepi i gadni. Znoj je miomiris. Dahtaji su zvona. Ne bih ovo menjala ni za najlepšeg labuda za kojim ostaje pustoš. To je zacelo razlog zašto sam uopšte i došla tebi. Toje zacelo razlog zašto sam ostavila druge, sve njih koji su sakati hteli da mi se sviju oko nogu dok sam ja odjurila tebi.“
„Sranje“, rekoh.
Izvukla se iz moga naručja i uspravila se na krevetu. Pomislio sam na bedra kolosa od kamena, ali nisam rekao ništa.
Raširila je ruke u visini ramena.
„Isus Hrist sa Anda“, objavila je.
Klekao sam pred njom i zabio njušku u njeno međunožje.
„Isceli me, isceli me“, oponašao sam molitveni ton.
„Isceli ti mene.“ Nasmejala se i sručila se preko mene, položivši lice na moj stomak.
Kad smo se smirili i zaćutali, rekoh: „Ženo, isceljena si od uzetosti tvoje.“
Udarila je nogama o pod, pocupkujući otišla do stola i zapalila sveću u mom malom meksikanskom kandelabru. Držeći svećnjak iznad glave kao kakav religijski steg, otplesala je nazad do kreveta i uzela me za ruku.
„Pođi sa mnom, ljubavi moja, labude moj“, pevušila je. „Ogledalo, evnusi, ogledalo!“
Stali smo pred ogledalo.
„Ko sme da kaže da nismo prelepi?“ zaćikavala je.
„Vaistinu.“
Na časak ili dva posvetili smo se pregledanju naših tela. Spustila je kandelabr. Zagrlili smo se.
„Život nas nije mimoišao“, rekla je sa lažnom nostalgijom.
„Ah. Avaj. Tuga. Mesec. Ljubav.“
Probao sam da budem duhovit. Ponadao sam se da naše sentimentalno šegačenje neće dovesti do toga da pređe na ozbiljno razmišljanje. Taj proces ne bih mogao da podnesem.
Seo sam na stolicu ispred prozora, a ona mi je sela u krilo.
„Mi smo ljubavnici“, počela je kao da utvrđuje neke geometrijske aksiome pre nego što će izneti propoziciju. „Ako bi neko od tih ljudi tamo dole podigao pogled uvis, neko ko ima baš dobar vid, ugledao bi kako golu ženu drži nag muškarac. Taj čovek bi se momentalno uzbudio, zar ne? Kao što se mi uzbudimo kada pročitamo provokativan seksualni opis u nekom romanu.“
Žacnuo sam se na reč seksualan. Ne postoji reč koja je neprimerenija za ljubavnike.
„I to je razlog“, nastavila je, „zašto većina ljubavnika hoće da se gleda, čak i nakon što su odavno postali intimni.“
Intimni. Još jedna od tih reči.
„To je velika greška“, rekla je. „Draž onoga što je zabranjeno, draž onoga što je lascivno brzo se potroši i ljubavnici ubrzo dosade jedno drugom. Njihovi seksualni identiteti postaju sve zamagljeniji dok na kraju potpuno ne iščeznu.“
„A šta je alternativa?“ Počelo je da me kopka.
„Da se ono što je dopušteno učini uzbudljivim. Ljubavnik mora da bude potpuno prisan sa svojom ljubljenom. Mora da zna svaki njen pokret: kako mrda guzovima kada hoda, podrhtavanje pri svakom malom zemljotresu kada joj se nadimaju grudi, kako joj se bedra šire poput lave kada sedne. Mora da zna kako joj se najednom nutrina zgrči, trenutak pre nego što će dostići vrhunac, svaku granu u krošnji njene kose, plave ili crne, zemljopis pora na njenom nosu, kartograme pučine u njenim očima. Mora da je upozna skroz do kraja tako da ona zapravo postane njegova kreacija. O njoj je oblikovao ruke i noge, destilovao je njen miris. To je jedina uspešna vrsta seksualne ljubavi: ljubav stvaraoca prema svojoj kreaciji. Drugim rečima, ljubav tvorca prema samome sebi. Ta ljubav nikada ne može da se promeni.“
Dok je govorila, glas joj je bivao sve plahovitiji. Poslednje reči je izgovorila u svojevrsnoj pomami. Prestao sam da je milujem. Skoro da mi se smučilo od njene klinički hladne terminologije.
„Šta je bilo?“ upitala je. „Zašto me više ne grliš?“
„Zašto uvek moraš to da radiš? Upravo sam s tobom vodio ljubav. Zar to nije dovoljno? Zar moraš da vršiš operaciju, autopsiju? Seksualan, intimni, destilovati, zaboga! Ne želim da sve znam napamet. Želim da se s vremena na vreme iznenadim. Kuda si pošla?“
Stajala je preda mnom. Svetlost sveće je titrala na njenim ustima ukručenim od ljutnje.
„Iznenadiš! Ti si budala. Kao i svi oni muškarci s kojima sam još bila. Koji su hteli da vode ljubav u mraku, u tišini, zatvorenih očiju, zapušenih ušiju. Muškaraca kojima sam dosadila i koji su dosadili meni. A ti uzmičeš zato što ja želim nešto drugačije za nas. Ne znaš ni kakva je razlika između kreacije i masturbacije. A ima razlike. Nisi razumeo ništa od onoga što sam rekla.“
„Dvosmislice“, povikao sam, „dvosmislice, dvospratnice.“
Počeo sam da blebećem i pokrio lice. Kako sam se uopšte našao u ovoj sobi?
„Ne znamo šta govorimo“, rekla je pošto ju je prošao gnev.
„Zašto nisi mogla prosto da ležiš u mom naručju?“
„Oh, ti si beznadežan slučaj!“prasnula je nanovo. „Gde su mi stvari?“
Posmatrao sam je kako se oblači, bez ikakvih misli, obamro. Oblačila se, prekrivajući svoje telo deo po deo, dok je u meni obamrlost rasla, a u grlu mi zapeklo kao da sam udahnuo etar. Činilo se da mi se koža rastače i da se stapam sa vazduhom u sobi.
Otišla je do vrata. Čekao sam da čujem zvuk brave. Stajala je tamo, s rukom na kvaki.
„Ostani. Molim te.“
Potrčala je ka meni i pala mi u zagrljaj. Dodir njene odeće na mojoj koži delovao je smešno. Vrat i obrazi su mi bili mokri od njenih suza.
„Nemamo vremena da jedno drugom nanosimo bol“, šaputala je.
„Ne plači.“
„Ne možemo dosaditi jedno drugom.“
Dok je ona bila obuzeta bolom, ja sam se ponovo pribrao. Mnogo sam puta u životu primetio da se u sopstvenu stabilnost mogu posvedočiti samo kada vidim da drugi proživljava ekstremne emocije. Njen bol me je preporodio, učinio da se osetim muškarcem i budem saosećajan.
Odveo sam je do kreveta.
„Prelepa si“, rekao sam. „Uvek ćeš biti.“
Ubrzo mi je zaspala u naručju. Telo joj je bilo teže nego ranije. Činila se otežalom i nadutom od tuge. Sanjao sam kako mi je uplakan čovek na letećim kočijama preko ramena zabacio veliki ogrtač.
Ujutro je otišla, kao i obično, još pre nego što sam se ja probudio.
Tamara je pročitala s pažnjom.
„Ali ja ne govorim tako“, rekla je mekim glasom.
„Ni ja“, rekao je Brivman.
Pisanje priče bilo je dovršeno kada joj je dao rukopis. Više ga nije smatrao svojim vlasništvom.
„Ti baš govoriš tako, Lari. Ti govoriš kao oba lika.“
„U redu, ja govorim kao oba lika.“
„Molim te ne ljuti se. Pokušavam da shvatim zašto si to napisao.“
Ležali su u večnoj sobi u Ulici Stenli. Fluorescentna svetla s druge strane ulice bila su im mesečina.
„Baš me briga zašto sam napisao. Jednostavno sam napisao i to je to.“
„I dao meni.“
„Da.“
„Zašto? Znao si da će me to povrediti.“
„Trebalo bi da te zanima ono što radim.“
„Oh, Lari, znaš da me zanima.“
„Pa eto, zato sam ti dao.“
„Izgleda da nismo u stanju da razgovaramo.“
„Šta hoćeš da mi kažeš?“
„Ništa.“
Zavladao je muk. Krevet se pretvorio u zatvor ograđen električnom žicom. Nije bio u stanju da se digne iz kreveta, čak ni da se makne. Izjedala ga je pomisao da je to mesto gde pripada, tu na tom krevetu, obavijenom tišinom. To je ono što je zaslužio, ono za šta je bio sposoban.
Rekao je sebi da bi samo trebalo da otvori usta i da progovori. Jednostavno. Da izgovori reči. Da prekine tišinu bilo kakvom opaskom. Da kaže nešto o priči. Kad bi samo mogao da prekine tišinu. Onda bi mogli da vode ljubav toplo i prijateljski i da razgovaraju kao dva stranca sve do jutra. „Da li si hteo da mi poručiš da želiš da završiš s nama?“ Bio je to hrabar pokušaj s njene strane. Sada moram da pokušam da joj odgovorim. Reći ću joj da sam hteo da stavim njenu ljubav na iskušenje otrovnim jezikom. Ona će reći: Oh to sam htela da čujem, i zagrliće me da mi pokaže da otrov nije delovao.
Sve što treba da uradim jeste da se napregnem i otvorim gubicu, promrdam vilicom, zatreperim glasnim žicama. Jedna reč će biti dovoljna. Jedna reč će se zariti u tišinu kao klin i širom je rastvoriti.
„Probaj bar da kažeš nešto, Lari. Znam da je teško.“
Bilo kakav zvuk, Brivmane, bilo kakav zvuk, bilo kakav zvuk, bilo kakav zvuk.
Upotrebivši mozak kao kran, podigao je svoju dvadeset tona tešku ruku i spustio je na njene grudi. Poslao je prste da joj se uvuku kroz otvore za dugmad. Vrhovima prstiju je osetio toplinu njene kože. Voleo ju je što je tako topla.
„Oh, dođi ovamo“, rekla je.
Zbacili su odeću kao da im je neko za petama. Pokušao je da se jezikom i zubima iskupi za nedostatak reči. Morala je da mu glavu nežno odmakne od svoje bradavice. Slavio je njena bedra hvalospevom uzdaha.
„Molim te reci nešto ovoga puta.“
Znao je da će pod prstima osetiti suze ako joj bude dodirnuo lice. Ležao je skoro nepokretan. Činilo mu se da više nikada neće poželeti da se pomakne. Bio je spreman da ostane tako danima, ukočen.
Pomerila se kako bi ga dodirnula, a on je od tog njenog pokreta poskočio kao lansiran iz katapulta. Ovoga puta ga nije sprečila. Prepustila se njegovoj obamrlosti. Sve što je mogao rekao je telom.
Ležali su nepomično.
„Je l’ ti dobro?“ upitao je i najednom je iz njega pokuljala prava bujica reči.
Isprobao je sve svoje planove o opskurnoj slavi, pa su se smejali. Govorio joj je pesme, pa su odlučili da će on zasigurno postati veliki. Žalila je zbog njegove hrabrosti dok joj je opisivao demone koji su mu zaseli na ramena.
„Gubi se, odvratna matora spodobo.“ Poljubila ga je u vrat.
„Jedan mi je i na stomaku.“
Posle nekog vremena, Tamara je zaspala. To je bilo ono čemu je prigovarao. To što je utonula u san delovalo je kao izdaja. To bi se dogodilo uvek kad se on osećao najbudnijim. Sad je bio oran za davanje besmrtnih izjava.
Šaka joj je bila polegla na njegovoj ruci poput snega na lišću, spremna da sklizne ako bi se pomerio.
Ležao je kraj nje, u nesanici i vizijama neizmernih prostranstava. Mislio je o ogromnim pustinjskim rastojanjima kakva ne bi mogao da pređe nijedan Odabrani narod. Brojao je zrnca peska kao što se broje ovce, znajući da će to što radi trajati zauvek. Mislio je o poljima pšenice viđenim iz aviona, toliko visokim da nije mogao da razazna na koju stranu se klasje povijalo na vetru. Polarne teritorije i razdaljine koje se prelaze na saonicama.
Tolike oblasti kojima nikada neće proći, jer nije u stanju da se mrdne iz ovog kreveta.

12


Brivman i Kranc su se i dalje često vozili po celu noć. Slušali bi pop pesme na lokalnim radio stanicama ili klasike iz Sjedinjenih Država. Pošli bi na sever prema Laurentinskim planinama ili bi se zaputili u pravcu istočnih provincija.
Brivman je zamišljao kako odozgo izgleda auto u kojem se voze. Malena crna kuglica koja promiče preko lica zemlje. Slobodna kao meteorit i, možda, sa jednakom kobi.
Jezdili su kraj polja plavičastog snega. Ledena pokorica je treperila na mesečini kao što se svetluca namreškana voda. Grejanje su uključili na najjače. Nigde nisu morali da se pojave ujutro, izuzev na predavanjima, a to se ne računa. Sve što je štrčalo iznad snežnog prekrivača bilo je crno – drveće, brvnare, čitava sela.
Krećući se takvom brzinom, bili su oslobođeni svih obaveza. Mogli su da isprobaju sve mogućnosti. Prohujali bi pored stabala kojima je trebalo stotinu godina da izrastu. Projurili bi kroz gradiće u kojima su ljudi proživeli čitav svoj život. Znali su da je zemlja stara, da su planine najstarije na svetu. Sve su to preleteli pri brzini od osamdeset milja na sat.
Bilo je neke oholosti u toj brzini, oholosti prema eonima tokom kojih su se planine formirale, generacijama mišićavih ruku koje su raskrčile polja, radu koji je uložen u izgradnju modernog puta po kojem se oni voze. Bili su svesni ove oholosti. Mora da su se varvari osećali isto tako kad su gazili po rimskim putevima. Sada mi imamo vlast. Koga briga šta je bilo ranije?
A bilo je nečega zastrašujućeg u toj brzini. U gradu koji su ostavili iza sebe njihove su porodice rasle kao vinova loza. Ljubavnice su podučavale tuzi koja više nije lirska već klaustrofobična. Zajednica odraslih je insistirala da iz mnoštva lepih opštosti izabere jednu ružnu individualnost. Bežali su od takve većine, od stvarne bar micve, stvarne inicijacije, stvarnog i opakog čina obrezivanja koje je društvo težilo da nametne kroz ograničenja i dosadnu rutinu.
Govorili su nežno s francuskim devojkama koje su sretali po gostionicama u koje su usput svraćali. Bile su tako patetične, nosile su proteze i delovale krhko. Zaboravljali bi ih i pre no što bi prevalili sledećih dvadeset milja. Šta su radile za tim tezgama i šankovima? Sanjale o neonskim svetlima Montreala?
Auto-put je bio prazan. Samo su njih dvojica bili u bekstvu, a ta je spoznaja njihovo drugarstvo učinila još dubljim nego što je bilo pre. Brivman je bio oduševljen. Rekao je: „Kranc, sve što će o nama znati biće trag ulja na podu garaže u kojem čak neće biti ni duginih boja.“ Kranc je u poslednje vreme bio dosta ćutljiv, ali je Brivman bio siguran da i on misli na isti način. Svi koje su poznavali i koji su ih voleli sada su spavali miljama daleko za njihovim auspuhom. Ako bi sa radija svirao rokenrol, jasna im je bila čežnjivost ove muzike, ako bi svirao Hendl, jasna im je bila njegova veličanstvenost.
U nekom trenutku tokom vožnje Brivman je postavio stvari na sledeći način: Brivmane, ti si sposoban za mnogobrojna iskustva u ovom najboljem od svih mogućih svetova. Ima mnogo divnih pesama koje ćeš napisati i zbog kojih će te veličati, mnogo jalovih dana kada nećeš biti sposoban da napišeš ni retka. Biće mnogo bajnih pičaka da se u njih ugnezdiš, raznobojne puti da je ljubiš, brojnih orgazama da ih doživiš i mnogo noći kada ćeš bazati naokolo sa požudom, ogorčen i sam. Biće mnogo emocija i zanosa, jarkih sutona, ushićujućih spoznaja, stvaralačkog bola i mnogo ubistvenih momenata ravnodušnosti kada nećeš biti gospodar čak ni sopstvenog očajanja. Biće mnogo prilika u kojima ćeš moći da se pokažeš nemilosrdnim ili blagonaklonim, mnogo neizmernog neba da pod njim legneš i sebi čestitaš na skromnosti, mnogo časova kada ćeš se gušiti kao galeot u bukagijama. To je ono što te čeka. A sad, Brivmane, evo predloga: Hajde da pretpostavimo da bi ostatak života mogao da provedeš u svemu baš kao što ti je ovoga trena, u istom ovom automobilu koji hita prema zemlji šipražja, tačno na ovoj tački puta pored niza belih tabli i znakova, večno prolazeći kraj ovih znakova pri brzini od osamdeset milja na sat, sa radija trešti ista ova pesma o neuzvraćenoj ljubavi, pod istim ovim nebom sa oblacima i zvezdama, tvoj um čini ovaj trenutak ukrštenih sećanja šta bi izabrao? Još pedeset godina ove vožnje autom ili još pedeset godina uspeha i poraza?
Brivman se ni na trenutak nije dvoumio oko ovog izbora.
Da traje ovako kao što je sad. Da se brzina nikada ne smanji. Da sneg nikada ne okopni. Da se nikad ne okonča ovo prijateljstvo s mojim ortakom. Da nikada ne nađemo ništa drugo što bismo radili. Da nikada ne procenjujemo jedan drugog. Da mesec zauvek ostane s ove strane druma. Da devojke budu zlatna izmaglica u mojoj svesti, kao sjaj mesečine, ili neonski odsjaj iznad grada. Da električna gitara ne prestane da gruva uz vokal koji kaže:
Kad izgubih moju malu
Ja skoro izgubih razum.


Da valovita brda ostanu u prozračnom mraku praskozorja. Da drveće nikada ne obraste lišćem. Da crni gradovi spavaju u noći dugim snom poput Lezbijinog ljubavnika. Da monasi ostanu u nedovršenim manastirskim zdanjima u četiri sata izjutra čitajući molitve na latinskom. Da Pet Bun bude na prvom mestu top liste i da svim fabričkim radnicima u noćnoj smeni obznani:
Bio sam kod Ciganke
Koja mi sudbinu reče.


Da sneg zauvek krasi groblja starih automobila na putu do Ejerove litice. Da prodavci jabuka na svojim tezgama nikad ne iznesu izglancane voćke i flašice cidera.
Ali da zapamtim sve voćnjake koje pamtim. Da ne izgubim moju zericu fantazije i uspomena, sa svim slojevima koji se čitaju kao na uzorku geologa. Da kadilak ili folksvagen zapiči kao lud, sevne kao munja, bude kao bomba. Da reklamna poruka ne prekida pesmu koja svira do u beskonačnost:
E pa ljudi da vam kažem
Vesti baš i nisu dobre.


Vesti su fenomenalne. Vesti su tužne, ali to je samo u pesmi pa nije tako strašno. Pet piše sve moje pesme umesto mene. Ima pravi stih za mali milion ljudi. To je sve što sam hteo da kažem. Destilisao je tugu, u gluvoj sobi je glorifikovao. Ne treba mi moja pisaća mašina. To nije prtljag koji sam se odjednom setio da sam zaboravio. Bez olovaka, nalivpera, blokova. Ne želim da pišem čak ni po vodenoj pari koja se uhvatila na šoferšajbni. Mogu da smislim čitave sage u svojoj glavi sve do tamo do ostrva Bafin, ali ne želim da ih zapišem na hartiji. Pet, maznuo si mi posao, ali si skroz dobar tip, pravi lik iz stare priče o američkom uspehu, prostodušni velepobednik, to je u redu. Ljudi iz pi-ara su me ubedili da si skroman momak. Ne mogu da te mrzim. Jedino što ti zameram je sledeće: budi više očajan, probaj da zvučiš više paćenički, inače ćemo morati da nađemo nekog crnca da te zameni:
Rekla je tvoja draga te šutnula,
Ovaj put je otišla zauvek.


Ne daj da gitare uspore kao točkovi lokomotive. Ne daj da mi tip sa lokalnog radija govori šta sam upravo slušao. Slatki zvuci, ne odbacujte me. Da se reči pesme ne prekinu i da se protežu kao predeli iz kojih nikada nećemo izaći:
otišla zauvek
Oh, neka ova reč ne utihne. To je treptaj oka za koji sam trampio sve predsedničke fotelje. Stubovi sa telefonskim žicama igraju se kolariću-paniću. Sneg je nadošao poput Crvenog mora koje nam sa obe strane seže preko blatobrana. Niko nas ne očekuje i nikome ne nedostajemo. Sipali smo benzin za sve pare, natankovani smo kao kamile u Sahari. Automobil u jurnjavi, drveće, mesec i njegov sjaj što se preliva po snegom prekrivenim poljima, rezignirano glasni akordi pesme – sve se savršeno udesilo da bude smrznuto, spremno za večnost u astralnom muzeju.
vek
Zbogom, gospodine, gospođo, rabine, doktore. Ćao. Ne zaboravite svoju torbu trgovačkog putnika i svoje uzorke avantura. Moj drugar i ja, mi ćemo ostati ovde, sa stisnutom papučicom za gas, ne obazirući se na ograničenje brzine. Je l’ tako, Kranc, je l’ tako, Kranc, je l’ tako, Kranc?
„Hoćeš da stanemo na hamburger?“ upitao je Kranc kao da se bavio promišljanjem neke apstraktne teorije.
„Sad ili narednih dana?“

13


Brivman i Tamara su bili skroz beli. Svi ostali na plaži bili su pocrneli. Kranc je bio fino preplanuo.
„Osećam se totalno golom“, rekla je Tamara, „kao da sam zajedno sa odećom skinula i sloj kože. Volela bih da i oni svuku svoje.“
Odmarali su se na toplom pesku dok je Kranc nadgledao plivačke aktivnosti. Sedeo je na spasilačkoj stolici od belo ofarbanog drveta sa megafonom u jednoj ruci i pištaljkom u drugoj.
Voda je bila srebrnobela od tela koja su se praćakala. Zvuk njegove pištaljke zaparao je vazduh, nadjačavši žagor i smeh i odjednom je celim molom zavladala tišina. Na njegov znak, polaznici kampa su se razvrstali u parove, naizmenično dižući skupljene ruke iznad vode.
Onda su instruktori, poređani duž mola, graknuli: „Stop!“ Stotinu i pedesetoro dece stalo je ukopano u mestu. Kad je prošla bezbednosna provera, Kranc je ponovo dunuo u svoju pištaljku i opšta gungula se nastavila.
Brivman je bio iznenađen da vidi Kranca u ulozi onoga koji zavodi disciplinu. Znao je da je Kranc nekoliko leta radio u dečjem kampu, ali ga je uvek zamišljao (sad kad malo razmisli o tome) kao još jednog od dečaka, ili najboljeg od sve dece, koji noću smišlja maestralne planove, predvodnika u grupnim igrama jurnjave kroz šumu.
Ali evo njega, apsolutnog gospodara plaže, preplanulog, žmiri na suncu. I deca i voda su mu se povinovali. Na reski zvuk njegove pištaljke prestajali su i nanovo započinjali cika i vriska i prskanje vode. Činilo se da je Kranc mogao da prekine prirodno proticanje vremena, kao film koji se zaustavi na jednom kadru i onda ponovo nastavi da teče. Brivman nikada nije ni pomislio da bi Kranc mogao da komanduje.
Brivman i Tamara su bili gradski beli i po tome su odudarali od ostalih potamnelih tela, kao da su neki drugorazredni bezopasni gubavci.
Brivman je bio iznenađen kada je na Tamarinoj butini primetio sićušne zlaćane dlačice. Njena crna kosa bila je raspuštena i na jarkom suncu su se isticali prelivi metalne boje.
Nije stvar samo u tome što su bili beli – štaviše, bili su beli zajedno i ta njihova prebela put delovala je kao da ukazuje na to da su saučesnici u nekom nečistom ritualu koji se svakodnevno obavlja u zatvorenom prostoru.
„Kad crnci budu zavladali“, reče Brivman, „ovako ćemo se osećati sve vreme.“
„A zar nije Kranc stvarno fantastičan?“
Gledali su ga, kao da ga vide po prvi put.
Može biti da se usled ovog čudnovatog, Krancovom pištaljkom ispresecanog vremenskog toka Brivman prebacio u usporeni film koji mu se uvek odvijao negde u glavi.
Samoga sebe posmatra iz velike udaljenosti. Zvižduk je utišao larmu od igara u vodi. Čak su i lastavice delovale nepomično, zaustavljene u pokretu, pričvršćene na vrhu lestvica od vazduha.
U ovom delu filma ekspozicija je bila preduga. Oči ga bole od sećanja, ali sviđa mu se da gleda.
Preduga, dvostruka ekspozicija. Planinsko letnje sunce sija u pozadini svake slike, pa se na jednoj vide samo siluete, a na drugoj neka prozračna želatinasta svetlost.
Kranc skače u vodu. Presamitio se u vazduhu nad vodom, kao nož skakavac pola srebrn pola crn. Oko nogu mu se rasprskavaju kapljice poput čestica iz dubokog grotla.
Čuju se dečji povici dok se on penje na molo. Svaki njegov pokret pun je intenziteta, čak i najmanjim gestom ispoljava se snaga, u krupnom planu. Deca ga okružuju i pokušavaju da dodirnu njegova mokra ramena.
„A zar nije Kranc stvarno fantastičan?“
Kranc trči ka svojim prijateljima, dok mu se pesak lepi za tabane. Osmehuje im se srdačno.
Tamara ne dodiruje Brivmana, leži uz njega, ali ga ne dodiruje nijedan deo njenog tela.
Ona automatski ustaje, a Krancove i njene oči ispunjavaju ceo ekran, pa iz srdačnog izraza prelaze u začuđen, pa iz upitnog u strastan – tu se film prekida i postaje istačkan suncima – oni uništavaju sva ta tela na pesku, i u jednom dugom trenutku jure jedno ka drugom.
Lastavice prirodno padaju i uobičajeni haos se ponovo uspostavlja dok se Kranc smeje.
„Ljudi, vreme je da mi dođete u posetu.“
Sve troje se grle i pričaju kao ludi.

14


Tamara i Brivman su diplomirali na koledžu. Ostali su bez okvira za svoju već načetu vezu, koja je tako i propala. Imali su sreće da rastanak nije bio gorak. Oboma je bilo preko glave trpljenja i bola. Svako je spavao sa još po desetak ljubavnika, čija su imena potezali kao oružje. Bio je to spisak prijatelja i neprijatelja koji je služio za mučenje.
Naposletku su se razišli za stolom u nekom kafeu, gde se moglo dobiti vino u šoljama za čaj, ako ste znali vlasnicu lokala i ako biste zatražili na francuskom.
Sve vreme je znao da je nikada nije zaista upoznao i da nikada neće. Nije dovoljno diviti se nečijim bedrima. Nikada ga nije zanimalo ko je Tamara, samo ono što ona predstavlja. Priznao joj je i onda su razgovarali tri puna sata.
„Žao mi je, Tamara. Ja želim da ljude dodirujem kao čarobnjak, da ih promenim ili povredim, da ostavim svoj pečat na njima, da ih učinim lepim. Želim da budem hipnotizer koji ne rizikuje da sam padne u san. Želim da se ljubim jednog oka uvek otvorenog. Ili sam to želeo. Više ne želim.“ Volela je način na koji on govori.
S vremena na vreme su se, nezvanično, vraćali sobi u Ulici Stenli. Dvadesetogodišnjak ume da bude veoma nežan prema staroj ljubavnici.
„Znam da te nikada nisam stvarno video. Ja uvek ljude gledam nejasno. Nikada ne čujem šta mi govore...“
Nakon nekog vremena, psihijatar joj je rekao da bi za nju bilo bolje da ga više ne viđa.

15


Brivman je dobio stipendiju za rad na studiji iz engleskog jezika na Kolumbiji, ali je odlučio da je ne prihvati.
„O ne, Kranc, nigde tako ne zaudara na klanicu kao na akademskim seminarima. Ljudi sede za stolovima u malim učionicama, ruke su im krvave od zareza. I ostare tako, a pesnici su i dalje istih godina, dvadeset tri, dvadeset pet, devetnaest.“
„To ti ostavlja četiri godine života u spoljašnjem svetu, Brivmane.“
Njegova knjiga sa montrealskim skicama izašla je i bila dobro primljena. Viđao ju je na policama kod prijatelja i rođaka i to mu je smetalo. Njih se uopšte nije ticalo kako izgledaju Tamarine grudi pod veštačkom mesečevom svetlošću Ulici Stenli.
Kanadani očajnički žude za nekim Kitsom. Literarni soarei su forma kroz koju anglofili izražavaju emocije. Čitao je svoje skice pred malim kružocima, većim grupama na koledžu, prosvećenim crkvenim skupovima. Spavao je sa što više predsednica i direktorki. Odustao je od konverzacije. Samo je citirao samoga sebe. Bio je u stanju da za večerom namerno sedi u napetoj tišini za stolom kako bi domaćinova dražesna ćerka poverovala da se zaneo mislima o njenoj duši.
Jedina osoba s kojom je mogao da bude neozbiljan bio je Kranc.
Svet je bio nasamaren svrsishodnom melanholijom. Svaka je skica predstavljala čežnju kao vrlinu. Sve što je potrebno kako biste postali masovno voljeni jeste da objavite svoje lične strepnje i strahove. Čitava veština sa umetnošću sastoji se od proračunatog prikaza patnje.
Izlazio je sa bledim plavokosim devojkama i šetao niz Bulevar Vestmont. Govorio im je da on na kuće od kamena gleda kao na ruševine. Navodio ih je na ideju da bi mogle da dožive ispunjenje preko njega. Znao je da se nasloni na kamin u pozi nejasne tragike, nalik oslepelom Samsonu kada je stao između stubova Hrama.
U izvesnim komercijalnim jevrejskim krugovima izazivao je podozrivost, ali ipak nije bio prokažen. Bili su zapanjeni mogućnošću da bi ono čime se on bavi moglo da se ispostavi finansijski unosnim. To im je bilo kao prst u oko. Njegovo se ime pojavljivalo u novinama. Možda on nije bio idealan član zajednice, ali nisu to bili ni Dizraeli ni Mendelson, na čije se otpadništvo od vere gledalo kroz prste iz jevrejskog obzira prema uspehu. Štaviše, pisanje je suštinski deo jevrejske tradicije, što se ne može zanemariti čak ni u degradiranom modernom svetu. Ugled koji uživaju knjige i umetnost opstaće još generaciju ili dve. To ne može trajati zauvek ako se ne uspostavi nova posvećenost.
Nekim je gojima bio sumnjiv iz drugih razloga. Sa semitskim varvarstvom skrivenim pod plaštom Umetnosti, on je bio uljez na njihovim ritualnim koktelima. Javno su se obavezali da služe Kulturi (kao svi dobri Kanađani) ali je on bio pretnja po čistokrvnost njihovih kćeri. Zbog njih se osećao vitalnim poput crnca. Sa brokerima je ulazio u duge razgovore o prekomernom uzgajanju i gubitku kreativne vitalnosti. Govor bi protkao jevrejskim izrazima koje inače nikada ne bi upotrebio. Često je umeo da, bez ikakvog povoda, najednom odigra mali hasidski ples oko njihovih stočiča za čaj u dnevnim sobama.
Ulica Šerbruk postala je deo njegovog opšteg poseda. Verovao je da je razumeo njenu elegantnu tugu bolje nego bilo ko u celom gradu. Kad god bi ušao u neku od tamošnjih radnjica, uvek bi se setio da je to mesto gde je nekada ranije bio salon fine gradske kuće. Ispustio bi istorijski uzdah za vilama pretvorenim u pivnice i kancelarije osiguravajućih društava. Sedeo bi na stepeništu muzeja i posmatrao kako doterane žene idu u prodavnice elegantne odeće ili šetaju svoje bogataške kučiće ispred Rica. Gledao je kako ljudi čekaju na autobus, ulaze i odlaze. To je za njega uvek bila prava misterija. Ulazio je u nove banke nalik toaletima i čudio se šta svi ti ljudi rade tamo. Zverao bi u zabate sa uklesanim viticama vinove loze. Gorgone na crkvi od mrkog kamena. Iskićene drvene balkone na istočnoj strani od Parka. Na drugoj crkvi je rozeta bila špicasta zato da se golubovi ne bi tu gnezdili. Sve od starog kovanog gvožđa, stakla, kamena.
Nije imao nikakve planove za budućnost.
Rano jednoga jutra on i Kranc (prethodne noći uopšte nisu spavali) Šeli su na nizak kameni zidić na uglu ulica Makej i Šerbruk i delili ukore radnim ljudima koji idu na posao u osam i trideset.
„Igra je gotova“, vikao je Brivman. „Svršeno je. Vratite se svojim kućama. Ne krećite sa starta. Ne igrajte monopola. Idite pravo svojim kućama. Vratite se u krevet. Zar ne vidite da je gotovo?“
„Consummatum est“, sažeo je Kranc.
Posle mu je Brivman rekao: “Ne veruješ stvarno u to, zar ne, Kranc?“
„Ne tako suštinski kao ti.“
Nema planova za budućnost.
Mogao je da spusti ruku na haljinu sa dubokim dekolteom i niko ne bi zamerio. Bio je kao neki umereni Dilen Tomas, čiji su talenat i ponašanje prilagođeni kanadskom ukusu.
Osećao se kao da je masturbirao na televiziji. Nedostajala mu je privatnost, uzdržanost, diskrecija.
„Znaš šta sam ja, Kranc?“
„Znam, i ne moram da navodim ceo spisak.“
„Pastuv za nesrećne žene. Voajer viktorijanskih ruševina u sutonu. Buržujski poznavalac prokletih sindikalnih pesama. Rasno opsednuti egzibicionista koji večito maše svojim obrezanim udom. Papučić koji se šepuri.“
Stoga se, u skladu sa tradicijom klase kojoj pripada, iskupljivao fizičkim radom.
Za vreme jedne od šetnji po montrealskom pristaništu prošao je pored livnice bakra, male radionice koja je izrađivala opremu za kupatila. Bio je otvoren jedan prozor, pa je gvirnuo.
Unutra je od dima jedva moglo da se diše. Buka mašina koja ne jenjava. Uza zid su stajala brda peska boje blata. U dnu prostorije u velikim pećima sijali su se užareni kameni kotlovi. Radnici su bili skroz ulepljeni od prljavštine. Pumpali su vazduh u teške peščane kalupe. Kroz oblake dima izgledali su kao likovi sa neke od starih gravura koje prikazuju čistilište.
Onda su topioničari pomoću čekrka izvukli jedan užareni kotao iz peći i preneli ga do spremnih kalupa. Potom je posuda spuštena na zemlju i drozga pokupljena sa površine.
Tada je krupan muškarac sa azbestnom pregačom i zaštitnim naočarama preuzeo posudu. Preneo ju je do kalupa. Uz pomoć poluge iskrenuo je kameni kotao i nasuo istopljeni bakar u otvore na kalupima.
Brivman je kliknuo ugledavši masu usijanog rastopljenog metala. Bila je boje čistoga zlata. Lepa kao najlepša put. Bila je boje čistoga zlata kako ga je zamišljao kada bi tu reč pročitao u pesmama i molitvama. Bila je žuta, živa i vrišteća. Izlivala se u luku i beličastoj pari od dima i varnica. Gledao je kako se ova krasota rađa dok je čovek obilazio i premeštao kotlove po utvrđenom redu. Izgledao je kao monolitski idol. Ne, on je istinski sveštenik.
To je posao kakav je želeo, ali je dobio nešto drugo. Postao je izvlakač žičanog vlakna. Nekvalifikovan. Plata je iznosila sedamdeset pet centi na sat. Radno vreme je bilo od pola osam do pola šest, sa pola sata pauze za ručak.
Veličina vlakna određuje veličinu otvora za slavinu. Napravljeno je od sasušenog peska obmotanog celom dužinom žice. Stavlja se između dve polovine kalupa, a bakar se naliva okolo, tako da se formira otvor. Kada se kalupi razdvoje i grubo izlivene slavine izvade napolje, u njima još bude žice sa vlaknima.
Njegov posao se sastojao od toga da ovu žicu izvuče napolje. Sedeo je na kutiji nedaleko od dugih, niskih pokretnih stolova na kojima su se kalupi punili. Pokraj njega je gomila vrelih slavina na kojima sa oba kraja vire ova žičana vlakna. Levom rukom sa rukavicom bi dohvatio jednu i uvrnutu žicu kleštima iščupao napolje.
Izvlačio bi po nekoliko hiljada žica nedeljno. Zaustavio bi se jedino da pogleda kako se naliva bakar. Ispostavilo se da je kalupar bio crnac. S onoliko štroke na licu, bilo je nemoguće razaznati boju nečije kože. Eto mu herojske proleterske priče sa kakvom se nikada nije susreo.
Izvlači tu žicu, Brivmane.
Lepota bakra nikada nije iščezla.
Zauzimao je svoje mesto usred vatre i dima i peska. U livnici nije bilo klima uređaja, hvala bogu. Ruke su mu postale žuljevite kao kod mladih radnica, ali su mu ti žuljevi bili kao ordenje.
Sedeo je na svojoj kutiji i gledao oko sebe. Došao je na pravo mesto. Mašine za sečenje i buka velikih peći bili su najbolja moguća muzika za pročišćenje. Znoj i muzga na bubuljičavim muškim leđima nudili su sliku onoga u šta se telo pretvara. Vazduh je bio kužan: svaki nostalgični uzdah značio je da će vam grlo zaribati od udahnutih čestica metala. Prizor već ostarelih i još mladih muškaraca osuđenih da rmbaju oko brda peska davao je još jednu dimenziju njegovoj viziji sa jaganjcima, zverima i malom dečicom. Kroz prozore na krovu prodirao je pokoji tračak musave sunčeve svetlosti, koji bi potom iščezao u gustim isparenjima. Radili su u polutami ozračenoj plamenim crvenilom. Postao je deo gravire sa prizorom pakla koju je ugledao nekoliko nedelja ranije.
Preduzeće nije bilo član sindikata. Palo mu je na pamet da se obrati nadležnom sindikatu kako bi pomogao da se radnici na tom mestu organizuju. Ali to nije bio razlog zbog kojeg je on tu. On je tu od dosade i radi okajanja. Jednom irskom imigrantu otkrio je Volta Vitmena i nagovorio ga da se upiše u večernju školu. To je bio krajnji domet njegovog bavljenja socijalnim radom.
Dosada je bila ubistvena. Njegov um nije od fizičkog rada postao slobodan da luta svetom ideja. Rad mu je otupeo um, ali ova anestezija nije bila dovoljno jaka da bi ga spasila svesnosti. I dalje je shvatao da je u ropstvu. Iznenada bi pojmio da je već sat vremena bez prestanka pevušio jednu istu melodiju. Svaka je žica bila mala kriza a svaka izvučena žica mali trijumf. Nije mogao da ne bude svestan tog apsurda.
Što se on više dosađivao to je lepota bakra bivala sve više nehumana. Njegova svetlost je bila previše jarka za gledanje. Morale su se nositi zaštitne naočare. Bio je previše vreo kada mu se priđe blizu. Morala se nositi pregača. Svakoga dana je mnogo puta gledao metal koji se izliva, osećajući vrelinu čak i tu gde je sedeo. Luk rastopljenog metala predstavljao je intenzitet kakav on nikada neće moći da dostigne.
Godinu dana se svakoga jutra upisivao da je na vreme stigao na posao.

16


Njegov prijatelj je odlazio iz Montreala na studije u Engleskoj.
„Ali, Kranc, ti napuštaš Montreal, ovaj Montreal koji samo što nije postao veliki i veličanstven, kao Atina, kao Nju Orleans.“
„Galski petlići su opaki“, rekao je, „Jevreji su opaki, Englezi su apsurdni.“
„Zato mi i jesmo veliki, Kranc. Unakrsno oplođavanje.“
„Okej, Brivmane, ti onda ostani i budi hroničar ovdašnje renesanse.“
Bilo je rano leto, veče u Ulici Stenli. Brivman je već mesec dana radio u livnici. Devojke su prolazile gradom obnaženih ruku.
„Oh, Kranc, te ruke, te grudi, ti guzovi, kakva božanstvena kolekcija!“
„Bogami su se lepo raskomotile.“
„Kranc, je l’ znaš zašto je Ulica Šerbruk tako prokleto lepa?“
„Zato što hoćeš da karaš.“
Brivman je razmislio na trenutak.
„U pravu si, Kranc.“
Bilo je sjajno ponovo voditi dijalog s Krancom. U poslednjih nekoliko nedelja nije ga viđao često.
Ali on je znao da je ulica lepa iz drugih razloga. Zato što su tu radnje i ljudi koji žive u istim zgradama. Kad su tu samo radnje, naročito u onim zgradama sa modernim fasadama, one jezivo bazde na šićardžijsku bezosećajnost. Kad su tu samo stanovi, odnosno kad su kuće previše udaljene od radnji, one oko sebe šire neki otrovni sekret, kao sa nekog gnojišta ili klanice.
Ali ono što je Kranc rekao bilo je istina. Ne, nije karanje. Lepota na domašaj.
Nekoliko zgrada odatle, devojka je skrenula u Ulicu Šerbruk. Šetala se sama.
„Zapamti, Kranc, pre tri godine bismo pošli za njom sa svakakvim plotnim snovima u glavi.“
„I zaždili ako bi se ona slučajno okrenula.“
Devojka je hodala ispred njih pod svetlošću lampe, koja joj se slivala niz uvojke. Brivman je počeo da zvižduće „Lili Marlen“.
„Mi smo sad, Kranc, u nekom evropskom filmu. Ti i ja smo stari oficiri i na tragu smo nečega značajnog. Šerbruk je u ruševinama. Otkud ovaj osećaj kao da je rat upravo završen?“
„Zato što hoćeš da karaš.“
„Daj, Kranc, nemoj da si takav.“
„Brivmane, da nisam takav, ti bi precmizdrio svaku letnju noć.“
„Znaš šta ću da uradim, Kranc? Sad ću da priđem ovoj devojci i da budem veoma mio i ljubazan i pozvaću je da s nama pođe u malu šetnjicu oko sveta.“
„Samo napred, Brivmane.“
Ubrzao je korak i prišao devojci. To je to. Svekoliko saosećanje stranca. Okrenula je glavu i pogledala ga.
„Izvini“, rekao je i stao. “Greška.“
Okrenula se i produžila dalje, a on je sačekao Kranca da ga sustigne.
„Ta je divlja zverka, Kranc. Ne bi nam se dala. Uostalom, i nije bila neka riba.“
„Ovo nije naša noć.“
„Noć je još duga.“
„Moram rano da ustanem da stignem na brod.“
Ipak nisu otišli pravo nazad u Ulicu Stenli. Išli su polako prema kući preko ulica Juniverziti, Metkalf, Pil, Makteviš. Nazvane su tako po znamenitim ličnostima sa Britanskog ostrvlja. Prošli su pored kamenih kuća i ograda od crnog gvožđa. Sad je nemali broj kuća bio univerzitetski posed ili su bile pretvorene u pansione, mada je tu i tamo još mogao da se nađe poneki pukovnik i pokoja gospođa koji tu žive, održavaju travnjake i šimšir, još se penju uz kamenite stepenice kao da u celom komšiluku žive sve same aristokrate. Bazali su po univerzitetskom kompleksu. Noć je, kao vreme, svim zgradama davala dostojanstvenu patinu. Tu je bila biblioteka sa svojim ogromnim tovarom reči, tamna i kamena.
„Hajdemo odavde, Kranc. Ove zgrade počinju da me tište.“
„Kapiram te, Brivmane.“
Dok su tako išli nazad ka Ulici Stenli, Brivman je prestao da oseća da je u filmu. Sve što je hteo bilo je da stane i da Krancu poželi sreću, svu sreću ovoga sveta. Čoveku se ne može reći ništa više od toga.
Ispred zgrada gde su turisti, počeli su da se skupljaju taksisti. Nekoliko zgrada dalje niz ulicu mogao se popiti viski iz šoljica za kafu u ilegalnom baru kamufliranom kao klub za bridž. Gledali su taksiste kako prave polukružan zaokret u jednosmernoj ulici: policajci su njihovi drugari. Znali su sve krčmarice i piljarice i konobarice. Oni su stanovali u centru grada. A Kranc će sad odlepršati kao neka ptičurina.
„Znaš, Brivmane, da nisi paćenički rab grada Montreala.“
„Naravno da jesam. Zar ne vidiš da sam raspet na drvetu javorovom navrh Maunt Rojala? Čudesa su tek počela da se događaju. Ostalo mi je taman toliko daha da im izgovorim: Rekao sam vam, bagro svirepa.“
„Kakav si ti klipan, Brivmane.“
Uskoro će se njihov razgovor prekinuti. Stajali su na balkonu ćutke, gledajući kako se noćni život zahuktava. „Kranc, da li tvoj odlazak ima ikakve veze sa mnom?“
„Malo.“
„Žao mi je.“
„Moramo da prestanemo da tumaćimo svet jedan drugome.“
„Da... da.“
Zgrade su bile tako poznate a ulica tako bliska. Čak je i Gautama plakao kad je ostao bez prijatelja. Sutra više ništa neće biti isto. Jedva da je bio u stanju da to pojmi. Kranc neće biti tu. To će biti kao da je usred grada raspomamljeni buldožer krenuo da gazi sve pred sobom. Nisu oni ljudi koji će jedan drugome pisati pisma.
Kranc se lagano osvrnuo oko sebe. „Aha“, rekao je, poput matorog farmera u stolici za ljuljanje.
„Aha“, složio se Brivman ni sa čim.
„Pa, vreme je“, rekao je Kranc.
„Laku noć, Kranc.“
„Laku noć, Brivmane, matori.“
Osmehnuo se i stegao prijatelja za ruku.
„Laku noć, Kranc, matori“, uhvatili su se obema rukama i onda se razišli svako u svoju sobu.

17


Ceo Montreal je kao lud kupovao ploče Lidbelija i Viversa i hrlio u Džezu Hol da u vizonskim bundama sluša Pita Sigera kako peva socijalističke pesme. Brivman se na žurci našao zahvaljujući reputaciji koju je uživao kao folk pevač i donekle slavna ličnost. Voditeljka mu je preko telefona lepo napomenula da ponese gitaru, što on ipak nije učinio. Gitaru nije pipnuo mesecima.
„Lari! Mnogo mi je drago što te vidim! Prošlo je sto godina!“
„Izgledaš predivno, Liza.“
Već prvim pogledom punim simpatije posegao je za njom, jer su oboje živeli u istoj ulici, jer je znao koliko je bela, jer je njeno telo u uzmicanju bilo crvenom vrpcom vezano za njegovo. Oborila je oči.
„Hvala ti, Lari. Ipak si uspeo da postaneš slavan.“
„Ne baš slavan, mada je to dobra reč.“
„Gledali smo tvoj intervju na televiziji prošle nedelje.“
„U ovoj zemlji pisce intervjuišu na televiziji samo iz jednog razloga: da bi lepo zasmejali ostatak nacije.“
„Svi kažu da si jako pametan.“
„Svi se bave praznim naklapanjima.“
Doneo joj je piće pa su nastavili razgovor. Rekla mu je da ima decu, dva dečaka, pa su razmenili informacije o svojim porodicama. Muž joj je bio na poslovnom putu. On i njen otac su širom zemlje otvarali automatske kuglane. Saznanje da je te večeri sama dalo je maha Brivmanovim fantazijama. Naravno da je bila sama, naravno da ju je sreo upravo te noći, morala je da mu pripadne.
„Sad kad imaš decu, Liza, da li ponekad razmišljaš o svom detinjstvu?“
„Uvek sam se sebi zaklinjala da ću kad odrastem pamtiti sve kako je bilo i odnositi se prema svojoj deci imajući to na umu.“
„I je l’ uspevaš?“
„Veoma je teško. Iznenadio bi se koliko mnogo zaboraviš i koliko malo vremena imaš da se setiš. Obično radiš onako kako ti se učini u datom trenutku u nadi da si doneo najbolju odluku.“
„Sećaš li se Berte?“ bilo je prvo od pitanja koje je hteo da je pita.
„Da, ali zar ona nije...“
„Sećaš se mene?“
„Naravno.“
„Kakav sam bio?“
„Pretpostavljam da bi se nervirao kad bih ti rekla da si bio kao svaki desetogodišnji dečak. Ne znam, Lari. Bio si fin dečak.“
„Sećaš se Vojnika i Kurve?“
„Šta?“
„Sećaš se mojih zelenih pantalona?“
„Stvarno si blesav...“
„Voleo bih kad bi se sećala svega.“
„Zašto? Kad bismo se sećali svega, ne bismo bili u stanju ništa da uradimo.“
„Kad bi se sećala onoga čega se ja sećam, sad bi sa mnom bila u krevetu“, rekao je nasumice.
Liza je bila dovoljno fina, mudra ili raspoložena da ne napravi neku šalu na račun toga što je izgovorio.
„Ne, ne bih. Čak i kad bih to htela, ne bih. Previše sam sebična, ili uplašena, ili smerna ili što god, da bih stavila na kocku ono što imam. Želim da zadržim sve što imam.“
„I ja isto tako. Ne želim da zaboravim nikoga s kim sam ikada bio blizak u životu.“
„I ne moraš. Pogotovo mene. Drago mi je da sam te videla večeras. Moraš da nam dođeš i upoznaš Karla i decu. Karl mnogo čita, sigurna sam da bi uživao u razgovoru s njim.“
„Poslednje što mi se radi jeste da razgovaram o knjigama bilo s kim, uključujući Karla. Ja želim da spavam s tobom. To je vrlo prosto.“
Svojom preteranom smelošću hteo je da je što pre osvoji i razoruža, ali je uspeo jedino da razgovor učini pristojnijim.
„Meni to nije lako. Uopšte ne želim da budem duhovita. Zašto želiš da spavaš sa mnom?“
„Zato što smo se jednom držali za ruke.“
„I to je razlog?“
„Ljudi su srećni kad se s nekim zbliže na bilo kakav način, čak i preko stola za kojim sede.“
„Ali ne možeš se zbližiti sa svakim. Onda to ne bi ništa značilo.“
„Meni bi.“
„Ali da li je odlazak u krevet jedini način da se muškarac i žena zbliže?“
Brivman je odgovorio više flertujući nego iz stvarnog iskustva.
„A šta ima još? Konverziranje? Ja se bavim tim poslom i uopšte ne verujem u reči. Prijateljstvo? Kada nije zasnovano na seksu, prijateljstvo izmedu muškarca i žene ili je hipokrizija ili mazohizam. Kada vidim kako se lice žene preobražava orgazmom koji smo zajedno dostigli, tada znam da smo se prepoznali. Sve ostalo je izmišljotina. To je rečnik kojim danas govorimo. Jedini jezik koji je preostao.“
„Onda je to jezik koji niko ne razume. Postao je prazno blebetanje.“
„Bolje nego tišina. Hajdemo odavde, Liza. Svakoga časa neko će me pitati zašto nisam poneo gitaru, a ja onda treba da ga opalim po njušci. Hajde da popričamo uz kafu, negde.“
Nežno je odmahnula glavom. „Ne.“
Bilo je to najbolje ne koje je ikada čuo, jer je u njemu bilo i dostojanstva i naklonosti i jasnog odbijanja. To ga je smirilo i okončalo igru. Sad je mogao da uživa u razgovoru, da je posmatra, da se pita baš kao što se pitao onda kad su je mladići sa belim ešarpama saletali u svojim velikim automobilima.
„Nikada nisam čuo da je neko tu reč bolje izgovorio.“
„Mislila sam da je to ono što želiš da čuješ.“
„Kako si postala tako vraški mudra?“
„Pazi se, Lari.“
„Vidite šta smo našli.“ Voditeljka je blistala od zadovoljstva. Sa njom je bilo i nekoliko gostiju.
„Nikada te nisam čula kako sviraš“, rekla je Liza. „Baš bih volela.“
Uzeo je nepoznatu gitaru i naštimovao je. Gramofon je bio isključen i svi su primakli stolice oko njega ili posedali na debeli tepih.
Instrument je bio kvalitetan, španski, od veoma lakog drveta, sa rezonantnim bas žicama. Mesecima nije držao gitaru u rukama, ali čim je odsvirao prvi akord (a mol) bio je srećan što je pristao da svira.
Prvi akord mu je uvek od presudnog značaja. Ponekad zazvuči slabašno, bezizražajno, a najbolje što tad može da uradi jeste da odloži instrument, jer ton se nikad neće poboljšati, a svaka njegova misao stane da tandrče kao neki džingl. To se dešava kad se prema instrumentu ophodi bez dužnog poštovanja i ljubavi. Onda instrument reaguje sa negodovanjem kao frigidna žena koja udovoljava muškarcu.
Ali ima i onih dobrih trenutaka kada je ton čist i zvonak i tada ne može da poveruje da su to njegovi prsti što prebiraju po žicama. Gleda desnu šaku koja komeša i izvodi akrobacije i levu šaku čiji baletanski prsti plešu po pragovima na vratu gitare, pa se pita kakva je uopšte veza između svih tih pokreta i muzike koja se čuje, koja se čini da dopire iz drveta samog.
Tako je bilo kada je svirao i pevao samo za Lizu. Pevao je pesme iz Španskog građanskog rata, ne kao partizani, već kao tiresijski istoričar. Pevao je molske pesme o odsutnosti, misleći na Donove predivne stihove:
Ljubo najslađa, ne idem
što tebe se zamorih,


a to je suština svake ljubavne pesme. Reči skoro da i nije pevao, prosto ih je izgovarao. Ponovo je otkrio onu poeziju kojom se oduševljavao pre toliko godina, onu tananu nit koja se nehajno rasplitala da bi se onda, pre no što dospe do kraja, vratila na početak.
Radije bih u dolini tame bio
Gde zrak sunca nikada ne sija
Nego da jedina mi ljubav drugog ljubi
Kada znam da ona treba da je moja.3


Svirao je sat vremena, posvetivši Lizi svekoliku muziku. Dok je pevao, hteo je da razveže crvenu vrpcu i da je pusti. To je najbolji poklon koji joj je mogao dati.
Kad je završio, i gitaru pažljivo odložio u stranu, kao da se u gitari nalazi neki finiji deo njegovog bića, Liza je rekla: „To me je s tobom zbližilo više nego bilo šta što si rekao. Molim te dođi nam u kuću što pre.“
„Hvala ti.“
Ubrzo se iskrao sa žurke i otišao u šetnju planinom. Posmatrao je mesec koji se dugo nije pomakao s mesta.

18


Četiri dana kasnije zazvonio je telefon u pola dva posle ponoći. Brivman je poleteo prema telefonu, srećan što. će narušiti radni raspored. Znao je sve što će mu reći.
„Mislila sam da ne spavaš“, rekla je Liza.
„Ne spavam. Ali ti bi trebalo da spavaš.“
„Volela bih da te vidim.“
„I ja bih voleo tebe da vidim, ali imam bolju ideju. Spusti slušalicu i obiđi decu po sobama a onda lepo lezi u krevet.“
„Uradila sam to. Dvaput.“
Ovo je slobodna zemlja. Stari tabui su na rđavom glasu. Odrasli su ljudi i ne moraju da se vraćaju kući na večeru. Ona ima dvadeset i kusur godina, bogata je, bela, ima brza kola i muža koji je van grada, klasična komercijalna udovica. On je bio sam sa svojom nesanicom i lošim rukopisima.
Brivmane, ti lažni bludniče, soba ti je odvratno prazna kao i tvoj milosrdni osmeh. Znao sam da će da mi pripadne, Kranc.
Prekinula je tišinu. „Hoćeš da dođem?“
„Da.“
Nabio je sav veš u orman, a tanjir sa skorelom kajganom sakrio među čisto posuđe. Seo je za sto i polako spakovao rukopis, osetivši neobično zadovoljstvo u tome, kao da je sad imao neko posebno pravo da prezire hartiju.
Na sebi je imala obične pantalone, crna kosa joj je bila raspuštena, ali tek očešljana. Sa njom je u sobu ušao svež miris gorskog vazduha.
„Mirišeš kao da si se upravo spustila niz ski stazu.“
Sipao joj je čašu šerija. Nekoliko minuta potom već mu je ispričala svoju priču. Muž nije bio na putu po Kanadi gde je otvarao kuglane. Bio je u Torontu i živeo s drugom ženom, koja je radila u Radiodifuznom preduzeću Kanade.
„Moj otac ima celokupan izveštaj od detektiva. Nisam htela da znam detalje.“
„Dešava se, to je život“, rekao je Brivman, jedva promrmljavši poslednje reči svestan koliko su trivijalne.
Liza je pričala i sipala piće, sasvim mirno, hladna kao što je hladan vazduh koji je ušavši unela u sobu. Osećao je da je, zajedno sa svim svojim stvarima od vrednosti, kod kuće ostavila i sopstvena osećanja. Znala je da se to dešava, znala je da je to život, i šta s tim?
„Vratiće se.“
Liza mu je očima rekla da njenom mužu nije potrebno da ga Brivman brani.
„I ti ga voliš, Liza, i tvoju decu i tvoj dom. To je jasno kao dan kad te pogledam.“
Oborila je pogled i proučavala vinsku čašu u ruci. Pomislio je da se sigurno priseća kristalnih čaša poređanih na policama kod kuće i poredi rusvaj njegove sobe sa redom koji vlada u njenom domaćinstvu. Ali ona je sad došla po osvetu, a što su okolnosti odvratnije to je osveta slađa. Možda nije bila usamljena, možda je bila uvređena.
„Ne bih sad da pričam o Karlu.“
„Drago mi je što si došla. One večeri na žurci sam se osetio baš dobro zbog tebe, zbog toga što si me slušala. Mislio sam da te nikad više neću videti nasamo, a želeo sam.“
„Čudno je to što sam shvatila da si ti jedina osoba kod koje mogu da odem.“
Možda je svoju osvetu mogla da izvrši s njim zato što je on bio tajna, nije bio deo njenog života, ali nije bio ni potpuni stranac – kao kad se u nekoj stranoj zemlji sretnete s nekim iz vašeg grada.
Mogli su, dakle, da posede zajedno, možda je mogao da je drži za ruku, da pričaju o tome kako su čudni putevi Gospodnji. Mogli su da prošetaju Ulicom Šerbruk ruku podruku, bližio se kraj leta. Mogao je da joj ponudi svoje društvo i prijateljstvo kao utehu. Ili su mogli da smesta odu u krevet, nije bilo ništa izmedu toga.
Da li je bilo alternative? Zar nije postojala samo jedna neumitnost, pri tom krajnje zamorna? Prišao joj je i poljubio je u usta. Ustala je i zagrlili su se. Oboje su u tom trenutku osetili uzajamnu potrebu da zatru svaku misao i govor. Ona je bila umorna od uvrede. On je bio umoran od toga da se pita zašto želi njeno telo, ili ma koje telo.
Odigrali su ljubavni akt, kao što je to činio toliko puta ranije, prigovor sreći i slučaju. Hvalio je njenu lepotu i ski staze koje su joj tako fino oblikovale noge.
Ali on nije spavao s Lizom devojčicom. Nije se vratio u onaj park gde su dadilje motrile na decu moreplovce. Nije sagradio misteriozno zdanje nad njenim golim obličjem. Vodio je ljubav sa ženom. Ne sa Lizom. To mu je bilo jasno dok su ležali jedno pored drugog i pričali, konačno, o svom detinjstvu i gradu. Taj kontakt, koji je prekinuo sam Usud, nikada se neće ostvariti. To je žena s kojom je započinjao jednu ljubavnu vezu, može biti. Ova žena što mirno leži kraj njega nije bila dete koje je od njega otišlo sa grudima i velikim automobilima i cigaretama koje puše odrasli. To dete će mu večito izmicati i on će se uvek pitati šta je s njim.
Već je bilo svanulo kad se obukla i spremila se da krene.
„Odmori se“, rekla je. „Zvaću te sutra. Bolje da ne zoveš na kuću. Nikad nemoj zvati na kuću.“
Otišao je do prozora i posmatrao kako se njen auto udaljava. Otvorila je prozor i mahnula mu i najednom su tako mahali snažnije i duže nego što to ljudi inače čine. Plakala je i pozdravljala ga rukom u vazduhu, levo-desno, kao da šalje signalne poruke, kao da bi da na jutarnjem vazduhu izbriše, molim te, sva obećanja, zakletve, sporazume, stare i nove. Nagnuo se kroz prozor i rukom odaslao poruku koja je govorila da će pustiti noć da ode, da će pustiti nju da ide, jer on je od nje dobio sve što mu treba zgusnuto u jednom popodnevu.
19


Neki kažu da čovek nikada ne može da napusti Montreal, jer to je grad, kao i sama Kanada, isplaniran da sačuva prošlost, neku prošlost koja se odigrala negde drugde.
Ta prošlost nije očuvana u zgradama i spomenicima, koji lako uzmiču pred profitom, već u mislima njegovih stanovnika. Odeća koju nose, poslovi koje obavljaju, to su samo pomodne maske. Svaki čovek govori jezikom svoga oca.
Kao što ne postoje Kanađani, tako ne postoje ni Montrealci. Ako nekoga pitate ko je, reći će vam koje je rase.
Ulice se brzo menjaju, soliteri se uzdižu uvis kao siluete naspram Sent Lorensa, ali je to sve nekako nestvarno i niko ga ne uzima za ozbiljno, jer u Montrealu ne postoji sadašnje vreme, postoji samo prošlost koja odnosi pobedu.
Brivman je pobegao iz grada.
Majka ga je zvala telefonom svaki dan. Biia je sama, da li on zna šta to znači? Bole je leđa, noge su joj otekle. Ljudi je pitaju za sina a ona nema šta drugo da im kaže osim da je fabrički radnik.
Brivman je spustio slušalicu na krevet i pustio majku da priča. Nije imao snage ili sposobnosti da je uteši. Sedeo je pored slušalice, nemoćan da govori ili da razmišlja, svestan samo jednoličnog čangrljanja njenoga glasa.
„Pogledala sam se danas u ogledalo, nisam mogla da se prepoznam, bore od sekiracije, od neprospavanih noći kada sam mislila o svome sinu, jesam li to zaslužila, petnaest godina uz bolesnog čoveka, sin koga nije briga da li mu majka leži kao proštac, kao pseto, majka, jedina majka leži kao proštac, najobičnija prostitutka ne bi podnela to što ja podnosim od rođenoga sina, da li imam toliko mnogo, da li jedem čokoladu svaki dan, da li imam dijamante od svega što sam dala, petnaest godina, jesam li ikada tražila nešto za sebe, dve bangave noge iz Rusije, otečeni zglobovi na iznenađenje doktora, ali moj sin je previše zauzet da bi čuo istinu, iz noći u noć ovde ležim ispred televizora, da li je ikoga briga šta radim, bila sam tako vesela, bila sam lepotica, sad sam ružna, ljudi na ulici me ne prepoznaju, na šta sam potrošila život, bila sam tako dobra prema svima, majka – jednom u životu se ima majka, da li živimo večno, majka je nešto krhko, tvoj najbolji prijatelj, da li na celom svetu ima još neko ko brine šta je s tobom, mogao bi da tresneš na ulici a ljudi te samo zaobilaze, a ja ovde ležim kao proštac, svuda na svetu ljudi jure da vide svoje majke, ali je mome sinu svejedno, on može da nabavi drugu majku, jedan život imamo, sve je san, sreća...“
Kada je završila, rekao je: „Nadam se da se osećaš bolje, majko“, a onda joj je rekao zdravo.
Odlazila je kod psihijatra. Izgleda da joj nije bio od pomoći. Da li uzima pilule koje joj je prepisao? Glas joj je sad zvučao još histeričnije.
Pobegao je od majke i od familije.
Nekada je mislio da su njegovi visoki stričevi u crnim odelima prinčevi u nekom elitističkom bratstvu. Nekada je mislio da je sinagoga njihova kuća pročišćenja. Nekada je mislio da su poslovi kojima se bave kraljevstva u kojima vlada feudalno dobročinstvo. Ali je s vremenom shvatio da niko od njih ne teži tim stvarima. Oni su bili ponosni na svoj finansijski i društveni uspeh. Voleli su da budu prvi, da budu poštovani, da sede blizu do oltara, da ih pozivaju da podignu Toru. Nisu se zavetovali nijednoj drugoj ideji. Nisu verovali da je njihova krv sveta. Odakle njemu ideja da su to mislili?
Kada je video rabina i kantora kako se kreću u svojim belim odorama, svetlo na brokatnim slovima na njihovim molitvenim šalovima, kada je stajao sa stričevima i klanjao se zajedno s njima i svoj glas sjedinio s njihovim glasovima u zajedničkom odgovoru, kada je iz molitvenika čitao spisak svih veličanstava...
Ne, njegovi stričevi nisu bili dovoljno ozbiljni. Bili su striktni, ne i ozbiljni. Nisu razumeli koliko je ceremonija osetljiva. Oni su u njoj učestvovali nasumice, kao da će trajati doveka. Nisu razumeli koliko su oni bitni, ne samobitni, već bitni za kazivanje basni, oltar, obred. Oni nisu imali pojma o umeću posvećenosti. Oni su samo bili posvećeni. Nikada nisu pomislili koliko malo deli ceremoniju od haosa. Njihovo je plemstvo bilo nesigurno, jer se zasnivalo na nasleđivanju umesto na stvaranju iz trena u tren koje stoji nasuprot uništenju.
U najsvečanijem ili najradosnijem momentu obreda, Brivman je znao da bi sve očas moglo da se pretvori u jad i očaj. Kantor, rabin, odabrani mirjani stajali su ispred otvorenog Kovčega, sa položenim svicima Tore, izgledali su kao bandoglava kraljevska deca, vraćali su ih jednog po jednog na njihove zlatne stolice. Divna melodija se uzdizala i objavljivala da je Zakon drvo života i put mira. Zar nisu videli da ju je potrebno negovati? I svi ti ljudi koji su se klanjali, koji su vršili uobičajene pokrete, niko od njih nije bio svestan da su neki drugi ljudi napisali tu svetu melodiju, da su neki drugi ljudi stvorili te naizgled vanvremene pokrete od nespretnih i konfuznih kretnji. Oni su uzimali zdravo za gotovo ono što je na njihovim rukama odumiralo.
Ali šta je to njega briga? On nije Isaija, a ljudi ništa nisu iskali. Nisu mu se čak ni dopadali ti ljudi niti njihov bog kojeg su štovali. On nema šta da traži u toj priči.
Nije hteo nikoga da krivi. Zašto bi se osećao razočaran njihovom zaslugom? Bio je ogorčen zato što nije nasledio slavu koju su oni nesvesno objavljivali. Nije mogao da bude deo njihovog bratstva, ali je želeo da bude među njima. Nostalgija za solidarnošću. Zašto je očeva bol i dalje prisutna?
Okrenuo je leđa gradu. Zloupotrebio je ulice rečima hvale. Očekivao je previše od određenih ograda od kovanog gvožđa, naročitih apsurdnih kulica, stepenica koje vode u planinu, pogleda na mostove na Sent Lorensu u rano jutro. Bio je umoran od misterije koju je pokušavao da prenese na javne trgove i bašte. Bio je umoran od atmosfere u koju je pokušao da uvede Ulicu Pil i vile sa pansionima. Grad je odbijao da miruje pod plahtom melanholije kojom je on zaodenuo zgrade. Grad je potvrdio svoju ravnodušnost.
Stajao je sasvim mirno.
Njujork. Živeo je u zgradi Doma studenata sveta. Prozor mu je gledao na reku Hadson. Laknulo mu je što to nije njegov grad i što ne mora da piše o njegovoj rugobnoj veličanstvenosti. Hodao je ulicama kuda god je hteo, a da nije morao da njihova imena ubacuje u priče. Njujork je već bio opevan. I to su uradili veliki pesnici. To ga je učinilo slobodnim da promatra i probava kako mu volja. Svi su govorili nekakvim engleskim jezikom, nije bilo netrpeljivosti, svugde je mogao da razgovara sa ljudima. Bazao je po pijacama u rano jutro. Pitao je za imena riba, ukočenih i srebrnih u sanducima s ledom. Nije išao ni na jedno od predavanja.
Video je najlepše biće i krenuo za njom. Šel.

Knjiga III




1


Srednje ime joj je Maršel, po majčinim roditeljima, ali su je zvali Šel.
Njeni preci su prešli okean dovoljno rano da njenoj majci obezbede mesto među Kćerima američke revolucije. Njena porodica je iznedrila dva ne preterano značajna senatora i popriličan broj odličnih trgovaca. U poslednjih sedamdeset i pet godina svi muškarci (izuzev onih krajnje glupih) školovali su se na Vilijams koledžu. Od četvoro dece, Šel je po starosti bila treća. Stariji brat je bio jedan od tih nesrećnika koji nisu uspeli da se upišu na Vilijams. Da njegova sramota bude veća, pobegao je sa nekom baptistkinjom, što je ocu pružilo priliku da prilikom svađa sa svojom ženom oko obrazovanja dece u tome nađe izvesno jetko zadovoljstvo.
Šel je odrasla u velikoj beloj kući na obodu Hartforda, gde je njen pradeda po majčinoj liniji osnovao banku, koja se potom pokazala uspešnom. Imali su kamenu fontanu u bašti, mnogo hektara zemlje i potok u koji je njen otac pustio pastrmke. Nakon što se mlađi sin razborito oženio i odselio u Pitsburg, Šel i njena sestra dobile su dva konja. Sagrađena je štala, minijaturna reprodukcija same kuće. Otac je voleo da pravi minijaturne replike svoje kuće. Raštrkani između drveća bili su kokošinjac, kavez za zečeve, kuća za lutke i kućica za ptice, svi urađeni kao male kopije originalne kuće, koja je (na to su podsećali goste za vikend) bila za ljude.
Kućanski poslovi su se vodili sa mnogo ceremonije i etikecije. I majka i otac, pasionirani čitaoci američke istorije i kolekcionari kolonijalnog nameštaja, bili su ponosni na to što nikada nisu pali u iskušenje da otputuju u Evropu.
Svakoga proleća Šel je bila zadužena da u kamenu fontanu porine cvetne krunice. Ona je svoju devojačku ulogu shvatala veoma ozbiljno. Smatrala je da je njena sestra previše gruba, čudila se zašto majka diže glas, bila povređena kad bi protivrečila mužu. Ne samo da je verovala u bajke, već je eksperimentisala stavljajući zrna graška ispod dušeka.
Mrzela je svoju kosu, crnu, gustu i dugu. Kada bi oprala kosu, nije mogla da je ukroti pa su je zvali Zulu. Ali nije htela da je ošiša, možda se zanosila da kao kakva gospa zatvorena u visokoj kuli od vitica uplete lestve i pusti ih niz zidine. Nije volela svoje telo. To nije bilo telo jedne princeze, bila je sigurna u to. Ono nije raslo tamo gde treba. Zavidela je mlađoj sestri na grudima i njenoj ravnoj kestenjastoj kosi. Okomila bi se na svoju kosu naoružana jakom četkom i nije se smirivala pre no što bi joj zadala bar dvesta udaraca. Bila je zgranuta kad je jedan od sestrinih momaka pokušao da je poljubi.
„Zašto?“ htela je da zna.
Dečko nije znao da kaže zašto. Očekivao je da će ga odbiti ili prihvatiti, ne da će ga ispitivati.
„Zato što si lepa...“
To je izrekao kao pitanje. Šel se okrenula i pobegla. Trava je odjednom izgledala bela, drveće zeleno. Ispustila je cveće namenjeno za fontanu, jer je bilo belo i prljavo poput kostiju. Ona je pauk u polju pepela.
„Proleće“, rekao je Brivman kad je čuo ovu priču. „Ne Botičelijevo, već Đakometijevo.“
„Ne daš mi da bilo šta ostavim ružno?“
„Ne.“
Osim toga, Brivman nije mogao a da u sećanju ne prizove sliku ljupke američke devojčice koja trči kroz šumu, gazeći poljsko cveće.
Šel je volela rano jutro. Htela je sobu s velikim prozorom koji gleda na istok, koja je bila dečja soba. Mogia je da bira koje tapete želi. Sunce je mililo preko pamučnog prekrivača za krevet.
U životu očigledno nije sve kao kod Roberta Frosta i u Devojčicama.
Jednog nedeljnog jutra ležala je u majčinom krevetu. Slušali su dečji program. Snežne pahulje, krupne kao krunice maslačka, promicale su dijagonalno preko prozorskih okana. Skupljena crnom vrpcom, Šelina kosa je bila pitoma i mirna na njenim grudima. Majka joj je provlačila prste kroz kosu.
Na radiju je dete pevalo uprošćenu ariju.
„Tata je baš šašav. Kaže da svi rastete tako brzo da će kuća postati prevelika.“
„On nikada neće ostaviti svoje ribe i piliće.“
Majčini prsti su joj spokojno uplitali i preplitali kosu, ali sad su se još samo palac i kažiprst poigravali sa nekoliko pramenova. Pokret majčinih prstiju bio je nalik onome kad prevejani trgovac isprobava kakvoću nekog materijala, samo što je bio ritmičniji i duži.
Osmehivala se blago i netremice gledala Šel u lice, ali Šel nije mogla da uspostavi kontakt očima. Pod ovim prstima njena je kosa postala bezlična. To nije bila Šelina kosa. Prekrivač se mrdao. Majka je drugom rukom izvodila nešto ispod pokrivača. Ritam je bio isti.
Postoji izvesna tišina kojom odgovaramo na mane, poroke, sladostrasnost nama bliskih osoba. Nema to nikakve veze sa prekorevanjem. Šel je ležala sasvim mirno, posmatrala je sneg. Nalazila se između snega i majke, ne osećajući povezanost ni sa jednim ni sa drugim.
Voditelj je pozvao sve dečake i devojčice da se pridruže Karavanu iduće nedelje, kada će krenuti na put do daleke zemlje Grčke.
„E pa, ko je još video ovakvu lenjivicu...? Diž’ se, princezice krofnice...“
Šel je trebalo dosta vremena da se obuče. Kuća je delovala veoma stara, opsednuta duhovima starih uložaka, bačenih podvezica, potrošenih žileta za brijanje. Suočila se sa slabošću odraslih bez imalo dečje bezobzirnosti.
Šel je pomno posmatrala kada je otac, došavši sav crven i veseo sa pešačenja kroz šumu, poljubio majku. Bilo joj je žao što je otac doživeo neuspeh, shvativši da je to deo njegove ličnosti baš kao i njegova strast za minijaturnim kućicama, njegova briga i zanimanje za životinje.
Nije prošlo mnogo godina pre no što je njena majka počela da ostvaruje neotuđiva prava menopauze. Počela je da ne skida bundu i naočare za sunce u kući. Najpre je nagovestila, a onda i otvoreno ustvrdila da je žrtvovala karijeru koncertne pijanistkinje. Kada bi je pitali u čije ime, odbijala je da odgovori i smanjivala temperaturu na termostatu.
Muž je na njene bubice gledao kao na šalu, iako je povremeno znala opako da se ostrvi na mlađe ćerke. Dozvolio joj je da se u njihovoj kući pretvori u malu bebu i redovno bi je poljubio pre i posle svakog jela.
Šel ga je volela zbog načina na koji se odnosio prema majci, smatrala se srećnom što odrasta u takvoj atmosferi bračne ljubavi. Njegovo strpljenje i poljupci bili su svojevrsan način otplaćivanja duga za koji je znala da nikada neće moći da bude vraćen.
Rivalstvo između Šel i njene sestre javilo se kao štetna posledica ovog neurotičnog intermeca. Njihova majka je podsticala i ohrabrivala ovo suparništvo nepogrešivim instinktom kojim ljudi koji žive pod istim krovom znaju kako da povrede drugog.
„Ne sećam se s kojom od vas dve me je više bolelo“, razmišljala je. „Dobro je što niste bliznakinje.“
Šel je otac svakoga jutra vozio u školu. On je došao na ideju da devojčice idu u različite škole. To je za oboje bio divan deo dana.
Gledala je kako šuma promiče. Znala je koliko je srećan što je od njega nasledila ljubav prema drveću. To je bilo važnije od njenog ličnog uživanja i to ju je uvelo u svet odraslih žena.
Vozio je veoma pažljivo. Sigurno je izbegavao da okrene glavu da bi je pogledao, prevozio je tako dragocen tovar. Sigurno nije sasvim mogao da poveruje da on ima ikakve veze s njom, bila je tako lepa, sigurno se pitao zašto je verovala u ono što joj je govorio. Kad je navršila šesnaest godina, poklonio joj je auto, polovni ostin.
Škola je bila produžetak kuće. Bilo je mnogo drveća i potkresanog žbunja, mnogo vremenom nagriženih zgrada ili pak zgrada koje su sagrađene da izgledaju nagrižene vremenom. Za upis se okupio impresivan broj kolenovića, pa niko nije mogao da optuži vlasti za nekakve pretenzije kada su nov studentski dom zamaskirali fasadom u ranom američkom stilu.
Nastavni program nije bio osmišljen tako da stvara umetnike, revolucionare ili grnčare. Bila je to volstritovska verzija male crvene školice, gde su se devojčice obučavale da budu ukras društvu umesto da ga dovode u pitanje ili da ga podrivaju.
Šel se držala formalno. Sela je na travu sa knjigom ispred biblioteke i namestila haljinu preko kolena.
Recimo da je haljina bila bela a da je knjiga bila jedan od beskrajnih dijaloga Ajvi Kompton-Barnet, i recimo da joj je kosa ovaj put bila upletena u kike.
Ako bi poželela o nečemu da razmisli, pažljivo bi spustila knjigu i oslonila se na jednu ruku, možda bi jednim prstom odsutno okrenula stranu.
Znala je da predstavlja nešto besmrtno, bila je sigurna u to. Ona je bila devojka pred bibliotekom. Njene godine u prvom planu, njeno telo od petnaest leta, njena kosa na vetru koji bi povremeno zaduvao, to su bili instrumenti koji su veličali vreme i stare kamenove. Znala je to, pa je namestila prikladan izraz lica.
Mora da bude nepomična tako da nepoznati stariji muškarac koji prolazi drugom stranom četvorougaonog dvorišta, ako bi kojim slučajem bacio pogled u pravcu gde ona sedi, ugleda nešto savršeno, nešto spokojno, devojku ispred očuvanog portala, sliku koju srce ište. To je bila njena dužnost. Zato je bila ozbiljna, a svet se raspadao u plastiku.
Volela je horizontalnu popodnevnu svetlost. Činilo se da izvire baš iz samog žbunja i, na nekoliko dragocenih časaka, iz same zemlje.
Mora da nađe način da sedne u tu svetlost.

2


Brivman je bio ljut. Nije hteo da pomera krevet. Hteo je da legne u krevet, da je zagrli i da spava.
Vozili su se ceo dan. Nije znao gde se nalaze, verovatno negde u Virdžiniji, i nije znao kako se zove pansion gde su odseli.
Drvenarija je bila smeđe boje a ispod odlepljenih tapeta sa cirkuskim motivima možda su se skrivale opake bube. Bio je previše umoran da bi ga se to ticalo. Poslednjih sto milja njena usnula glava odmarala se na njegovom ramenu i pomalo joj je prebacivao što se izvukla od iskušenja na koje čoveka stavlja put.
„Kakve veze ima gde je prokleti krevet? Otići ćemo već pre osam ujutro.“
„Pomeriću ga sama.“
„Ne budi blesava, Šel.“
„Moći ćemo da vidimo drveće kad se probudimo.“
„Ne želim da vidim drveće kad se probudimo. Želim da vidim prljavi plafon i da mi komadići vinove loze od prljavog maltera upadnu u oči.“
Ružni mesingani krevet joj se opirao. Tolike generacije spavača su prošle kroz njega, a on nije promenio položaj. Brivman je zamišljao da se s donje strane uhvatila siva skrama od prašine. Uz glasan uzdah, stao je s druge strane kreveta.
„Nudila sam se da vozim“, rekla je kako bi opravdala svoj napad energije.
Ali on nije mogao da podnese da ga neko drugi vozi kroz noć, da sedi bespomoćno pored vozača dok ovaj pritiska gas. Ako mu već nije bilo druge do da jezdi tim autoputem, kraj neonskih motela i hamburgera koji su ga na neki apsurdan način privlačili poput neuhvatljivih slika koje mu se večito javljaju u umu, želeo je da makar drži dizgine haosa u svojim rukama.
„Osim toga, to je znak nepoštovanja kad se stvari tako premeštaju naokolo.“
Gurnula je jače, zglobovi su joj se beleli na mesinganoj šipki.
Brivmanu su se te šake učinile kao u opatice, isprane, rumene od svakodnevnih poslova u samostanu. Uvek ih je smatrao veoma delikatnim. Takvo joj je bilo telo. Na prvi pogled biste pomislili da je manekenka sa naslovne strane Voga, visoka, sa malim grudima, koščata i krhka. Ali onda su mu taj utisak izmenila njena jedra bedra i široka ramena, pa je tako u ljubavi spoznao da je zavisan od mekote. Nozdrve su joj bile malčice preširoke, tek da naruše prvi utisak savršene harmonije njenog lica i podstaknu požudu.
U njenom osobenom šarmu bilo je nečeg izuzetno postojanog, disciplinovanog i atletskog, što je često slučaj sa ženama koje ne misle da su lepe.
Da, mislio je Brivman, pomerila bi krevet sa mnom ili bez mene. Ona je Keri Nejšn Zlokobnih Cicanih Soba, a ja sam musavi pijanac koji se ceri preko gomile suvenira sa Nijagarinih vodopada. Pre trista godina naučila je da zamahuje svojom sekirom, raščistivši poljane Nove Engleske za useve.
Sad je krevet bio smešten ispod prozora. Seo je i raširenim rukama je pozvao da mu priđe. Zagrlili su se nežno i sa svojevrsnim strpljenjem, kao da su oboje čekali da iščile demoni koji su se sakupili u dugoj tišini tokom puta.
Napokon je ustala, časak prerano, pomislio je.
„Moram da namestim krevet.“
„Namestiš krevet? Krevet je savršeno namešten.“
„Mislila sam s druge strane. Nećemo moći ništa da vidimo.“
„Je l’ to radiš namerno?“
Prenerazila ga je mržnja u sopstvenom glasu. Ništa nije iščilelo.
Okrenula se i pogledala ga, u želji da dopre do njega. Moram da pročitam šta hoće da mi kaže, toliko ih volim, pomislio je u magnovenju, ali ga je ipak ophrvao gnev. Pogledao je prema koferima kako bi joj zapretio.
„Lorense, sad smo mi ovde. Večeras je ovo naša soba. Daj mi samo pet minuta.“
Dala se na sređivanje, hitro, okretno, prelazeći s jedne na drugu stranu kao da igra neki žetelački ples, dok su se oko nje čaršavi vijorili kao da su haljine. Znao je da je samo ona u stanju da kućne poslove pretvori u ritual.
Rastresla je jastuke i stavila ih tamo gde će im biti glave. Sklonila je jedan prekrivač i prebacila ga preko ogavne fotelje, umotavši je i ušuškavši u par brzih poteza tako da joj je promenila oblik. U plakar je ćušnula mali okrugli stočić zajedno sa podmetačima, vazom i slomljenom dekorativnom kutijicom iz koje je ptičica sa makazastim kljunom trebalo da vadi cigarete. Otvorila je pletenu korpu koju joj je on kupio i povadila njihove knjige, koje je nehajno spustila na veliki sto pored vrata.
„Šta ćeš uraditi sa umivaonikom? Porcelan je ispucao na par mesta. Zašto ne podigneš nekoliko podnih dasaka ili ga sakriješ ispod tepiha?“
„Ako ćeš mi pomoći.“
Poželeo je da može da ga iščupa sa zida i kao čarobnim štapićem učini da ga više nema, dogorela cigareta sa filterom, poklon za Šel. I poželeo je da ga izvali iz prljavog ležišta i da zamahne njime kao kakvim čeljustima i da skroz rasturi sobu koju je ona već počela da uništava.
Šel je izvadila njegov pribor za brijanje i svoj neseser sa kozmetikom koja je mirisala na limun. Otvorila je prozor pomalo trijumfalno i Brivman je začuo kako lišće šašolji u prolećnoj noći.
Promenila je sobu. Mogli su tu da opuste svoja tela. Bila je njihova, dovoljno dobra za ljubav i razgovor. Nije ona uredila mesto gde bi mogli da spavaju držeći se za ruke, ali je udesila sobu tako da odgovori na pitanje za koje je verovala da njihova ljubav postavlja. Brivman je znao da taj odgovor nije bio njegov. Poželeo je da oda priznanje njenom domaćičkom umeću, a odurna mu je bila sopstvena želja da je povredi zbog toga.
Ali zar nije razumela da on nije hteo da dira pepeljaru niti da pomera zavesu?
Gorelo je jedno malo svetlo. Stajala je u senci, skinula se i brzo se uvukla ispod pokrivača, pokrivši se do brade.
Soba je bolja zbog nje, pomislio je Brivman. Svako bi joj bio zahvalan na tome. Zaslužila je da se ko sultanija baškari u svili i kadifi. Što joj ja ne mogu priuštiti, jer ne želim da nad njenom posteljom podignem baldahin i da svoj grb uklešem u kamen iznad ognjišta.
„Dođi.“
„Da ugasim svetlo?“
„Da.“
„Sad nam je oboma soba ista.“
Legao je u krevet, pazeći da ne izbegava njen dodir. Znao je da mora da se suoči sa sopstvenim raspoloženjem. Kao kad čovek koji pati od hronične migrene, sav sumnjičav, odlazi kod masera koji ga uvek izleči, ležao je kraj nje sav stegnut.
Njegovo joj je telo odranije bilo poznato u ovom stanju. Ponekad bi nestao na dva ili tri dana, a kad bi se vratio telo bi mu bilo tako, oklopljeno, daleko.
Ponekad bi ga jedna pesma lansirala daleko od nje, ali je ona naučila kako da mu se približi, opremljena onim što ju je naučio o njenom telu i lepoti.
To je značilo odbijanje da bude tu gde je bio, da prihvati zidove oko sebe, sat, broj sobe na vratima, poznato ograničeno ljudsko biće u poznatoj ograničenoj stolici.
„Više bi ti se svidela da je prljavija“, rekla je blago. „Možda s bubašvabama u lavabou.“
„Nikada ih ne vidiš ako držiš svetlo upaljeno.“
„A kad je svetlo ugašeno, ionako ih ne vidiš.“
„Ali ima ono vreme između“, rekao je Brivman sa probuđenim interesovanjem. „Dođeš noću kući i upališ svetlo u kuhinji, a sudopera se crni od njih. Nestanu za par sekundi, ne obraćaš previše pažnju na to kuda su tačno otišle, a posle ti je porcelan tako blistavo beo kako nikad nisi pomislila da može da bude.“
„Kao onaj haiku o jagodama na belom tanjiru.“
„Još belje. I bez muzike.“
„Kako govoriš, pomislio bih da smo se tukli da izađemo iz najgoreg ćumeza.“
„I jesmo, ali nemoj mi tražiti da ti objašnjavam, jer će zvučati kao otrcana glupost jednog odveć privilegovanog buržuja.“
„Znam šta misliš i znam da misliš da nema šanse da znam.“
Dopreće do njega, bio je siguran u to. Otkriće ga tako da će moći da počne da je voli.
„Kuća je deo tog ćumeza jednako koliko i tvoj odvratni lavabo. Želiš da živiš u svetu u kojem je svetlo upravo upaljeno i gde se sve namah pomolilo iz sveopšteg crnila. To je sasvim u redu, Lorense, i čak može biti hrabro, ali ne možeš zauvek tu da živiš. Ja hoću da stvorim mesto gde ćeš se; vratiti i odmoriti se.“
„Odlično ti uspeva da razmaženom derištu daješ na važnosti.“
Nije poenta u tome da stvari propadaju, da su dela ljudskih ruku efemerna, verovao je da je proniknuo još dublje od toga. Stvari su po sebi bile propadanje, dela ljudskih ruku po sebi su kvarež, spomenici su napravljeni od crvotočine. Možda mu je ona bila drug s kojim deli istu viziju, spoznaju stranstvovanja.
„Nisi hteo ništa da pipneš kad smo došli ovamo. Hteo si samo da raskrčiš parče prostora za spavanje.“
„Za ljubljenje“, ispravio ju je Brivman.
„I mrzeo si me što sam preuredila krevet i premestila ga tamo odakle možemo da vidimo drveće i što sam sklonila ružni stočić, jer sve to znači da nismo u stanju da prosto podnesemo prljavštinu, trebalo je da se pomirimo sa situacijom.“
„Da.“
Pronašao je put do njene ruke.
„I stvarno si me mrzeo, jer sam te uvukla u to a da si bio sam bio bi slobodan, jutro sviće za svega nekoliko sati, auto je parkiran ispred...“
Bože, prošlo mu je kroz glavu kad se okrenuo ka njoj i zazmurio pred svim što je pamtio o njoj, ona sve zna.

3


Gospođica Makteviš je bila visoka, muškobanjasta, diplomac koledža Brin Mar, generacija 1921, i u potaji verovala da je u čitavoj Americi jedino ona stvarno razumela poeziju Džerarda Menlija Hopkinsa.
Takođe je verovala da akademski svet uopšte nije dostojan istinskog Hopkinsa i stoga nije bila rada da diskutuje o svojim teorijama. Iz istog osećanja superiornosti ostala je izvan univerziteta. Nije htela da učestvuje u profesorskoj uroti protiv Života i Umetnosti.
Iz istog osećanja superiornosti i zbog grotesknog oblika nosa nije se ni udavala. Znala je da muškarac koji je dovoljno jak, divalj i radostan da bude s njom u zajednici ne bi bio sposoban za porodični život, pošto se najverovatnije već posvetio monaškom životu ili alpinizmu.
Svoju strast je čuvala za pesme koje je čitala na časovima. Čak su i najciničniji studenti znali da se nešto veoma važno događa u tim trenucima kada se činilo da je zaboravila na sve njih. Šel ju je slušala kao prava posvećenica, znajući da pesme deluju još lepše zato što gospođica Makteviš ima tako smešan nos.
Gospođica Makteviš je volela da neogotičku biblioteku smatra svojim privatnim domom. Kad bi odlazila do registra kartica, činilo se da lebdi nad pognutim glavama čitalaca, poput domaćice koja pazi da na prijemu sve bude kako treba.
Jedne večeri, stojeći podno velikih vitraža, rekla je Šel nešto jako čudno. Nisu se mogle videti slike na staklu, samo izbočeni metalni pregraci. Boja svetlosti u prostranoj dvorani utonuloj u tišinu bila je kao kada bi se drvo mahagonija moglo učiniti prozračnim i upotrebiti kao filter. Bila je zima i Šel je imala utisak da pada sneg, nije bila sigurna, pošto nije izašla napolje celog popodneva.
„Posmatrala sam te, Šel. Ti si jedini aristokrata kojeg sam upoznala u životu.“ Na tren je ostala bez glasa. „Volim te zato što sam htela da budem kao ti, to je sve što sam oduvek želela.“
Šel je posegnula rukom kao da je pred sobom ugledala nekog ranjenika. Gospođica Makteviš se namah pribrala pošto se tako razgolitila i prihvatila Šelinu ispruženu ruku, stisnuvši je formalno, kao da su se upravo upoznale. Jedva primetno su se naklonile jedna drugoj nekoliko puta, što je nekom ko posmatra sa strane izgledalo kao da će zaplesati menuet. Obema im se pričinila ova slika, te su se zajedno nasmejale sa olakšanjem.
Napolju je padao sneg. Bez reči su se dogovorile da pođu u šetnju. Izvan dvorišta fakulteta, borovi su bili mrki, visoki i vitki poput prozora u biblioteci, s granama poleglim pod snegom, u noći su se razabirali kao nizovi uspravnih ribljih kostura.
Gospođica Makteviš je zviždukala deonicu iz nekog kvarteta.
Kvartet je završila teško dišući.
„Ovo nikada pre nisam uradila.“
Kada ju je poljubila u usta, Šel se nije pomakla, osetivši muški zadah na alkohol u profesorkinom dahu. Probala je da mislima prodre kroz sadašnji trenutak, da dopre do stvarne šume kroz koju se vozila sa svojim ocem, ali nije uspela.
„Ha, ha“, graknula je gospođica Makteviš, bacivši se poleđuške u sneg. „Hrabra sam. Baš sam hrabra.“
Šel joj je verovala. Žena se prevrtala u snegu, ponižavajući se. Mora biti hrabra, kao što su hrabre monahinje sa šibom ili pijani mornari usred bure. Ljudi koji odlaze u pustinju, prosjaci, sveci vape za onima koje ostavljaju za sobom, a ovi su vapaji uzvišeniji od pobedničkih pokliča vojskovođa. To je znala iz knjiga i iz kuće.
Nedaleko odatle prolazio je sporedni put. Samo su farovi jednog automobila presekli šumsku pomrčinu i iščezli, ostavivši ženu i devojku sa osnaženim osećanjem spoljašnjeg, regulišućeg sveta, za koji je Šel već znala da je napravljen tako da bude protivan izuzetnosti.
Gospođica Makteviš je uspela da skoro sasvim zaroni u snežni nanos. Šel joj je pomogla da se izvuče. Stajale su jedna spram druge kao onda u biblioteci. Šel je znala da bi njena profesorka sad radije stajala tamo, opozvavši svoje reči i poljubac.
„Dovoljno si stara za mene da ne kažeš ništa.“ Brivman je bio iznenađen saznavši da je Šel i dalje bila u kontaktu s njom.
„Jednom ili dvaput godišnje.“
„Zašto?“
„Do kraja škole sam sve vreme pokušavala da je uverim da se nije unizila u mojim očima i da je i dalje moja ista, najdraža profesorka engleskog.“
„Poznata mi je ta vrsta tiranije.“
„Hoćeš mi dati da joj pošaljem tvoju knjigu?“
„Ako smatraš da je dobročinstvo smarati stručnjaka za Hopkinsa.“
„To nije zbog nje.“
„Da ispuniš ono što si dužna...“
„Da.“
„...tako što ćeš postati ono što je ona htela da budeš.“
„Na neki način. Imam kralja.“
„Hmmm.“
Nije se dao ubediti.

4


Kada je Šel imala devetnaest godina, udala se za Gordona Ričija Simsa. Kao što je pisalo u zarukama objavljenim u Njujork tajmsu, on je bio na završnoj godini studija na Amherstu a ona je tek upisala prvu godinu na Smitu.
Kum im je bio Gordonov cimer, pobožni pripadnik episkopalne crkve, iz porodice bankara sa jevrejskim korenima. Bio je i sam delimično zaljubljen u Šel i sanjao da ima takvu ženu s kojom bi njegova asimilacija bila potvrđena i zacementirana.
Gordon je hteo da bude pisac pa se uglavnom i udvarao literarno. Uživao je da joj šalje opširna pisma iz Amhersta. Svake noći, pošto bi uložio hvale vredan trud na pisanje svog diplomskog rada, prelazio je na pisanje ličnijih poruka ljubavi, obećanja i nadanja, sa strašću ublaženom stilom koji je oponašao Henrija Džejmsa.
Pisma su se Šel urezala u srce. S pažnjom je birala mesta gde će čitati ove dugačke poruke, koje su bile mnogo uzbudljivije nego poglavlja nekog romana, jer je u njima ona bila glavni lik.
Gordon se zalagao za svet dostojanstva i reda i prefinjenosti i za povratak prostijem, uzvišenijem načinu života koji Amerikanci behu iskusili nekada ranije i koji on, posredstvom svoga imena i svoje ljubavi, namerava s njom da vaskrsne.
Šel je volela što je bio ozbiljan.
Za vreme sportskih vikenda, praktikovala je da tiho sedi kraj njega, prepuštajući se zadovoljstvu koje čine odgovornost i privrženost.
Bio je visok i blede puti. Nosio je naočare sa rožnatim okvirom, bez kojih bi njegovo zamišljeno lice imalo tek sanjalački izgled.
Na igrankama su se držali ćutljivo, pognute glave, pažljivo motreći oko sebe, tako da su delovali kao neki družbenici koji tu čekaju a ne kao da učestvuju u veselju. Činilo se kao da bi da kažu: „Hoćemo malo da budemo u društvu mladih, lako je izgubiti kontakt sa svetom.“
Šel je uz njega svoju očaravajuću mladalačku lepotu ždrebice zamenila onom dostojanstvenom senilnošću oličenom u kraljicama majkama i udovicama američkih predsednika.
Veridbu su objavili u leto, pošto su se častili jednom turom uzajamne masturbacije na senovitoj verandi kuće koju su Simsovi imali na jezeru Džordž.
Venčali su se, a on je diplomirao i otišao na odsluženje vojnog roka. Dok ga je vozila na železničku stanicu, pomislila je kako je on u stvari nikada nije video sasvim golu, da neke delove njenoga tela njegova ruka nikada nije dodirnula. Pokušala je da to pojmi kao nekakav kompliment.
Nije ga viđala često tokom naredne dve godine, ponekad vikendom, a on je uglavnom bio iznuren. Ali pisma joj je pisao redovno i neumorno, takoreći uznemirujuće. Svojim pismima on je zacelo ugrožavao spokoj njenog privremenog udovištva u koje se dragovoljno povukla.
Volela je svoje haljine, tamne i jednostavne. Uživala je u čestim odlascima u goste njegovoj i njenoj porodici. I osećala je mesto koje joj pripada u ovome svetu: njen dragan je bio vojnik.
Mislila je da bi možda bolje bilo da i ne otvara koverte. Netaknute, nabrekle, stajale su joj na toaletnom stočiću, na ogledalu u kojem je raščešljavala svoju dugu kosu, na dotrajalim komadima kolonijalnog nameštaja koji su počeli da skupljaju.
U otvorenim kovertama nije bilo onoga što je obećavao. Njegova su se pisma pretvorila u komplikovane pozive na telesnu ljubav, u kojima su figurirale svakakve rekvizite, kreme i balzami, ruž za usne, ogledala, peruške, igre u kojima se skriveni dugmići pronalaze na intimnim mestima.
I kad bi najzad osvanuo vikend kada bi uspeo da dođe u njihov stančić, on bi bio toliko umoran da je bio u stanju samo da spava i da razgovara i da izađe u neki restorančić.
A pisma nisu uopšte spominjali.

5


Šel je bila ubeđena u to da joj se u grudima širi kancer. Lekar joj je rekao da može da obuče bluzu.
„Vi ste potpuno zdrava žena. I lepa.“ Smatrao se dovoljno starim da može to da kaže.
„Osećam se tako glupavo. Ne znam gde su nestale te grudvice.“
Za to vreme, u montrealskoj fabrici poezije, Brivman je stažirao, vežbajući se da za nju postane Lekar za sve.

6


Kada je odslužio vojni rok, rešili su da se presele u Njujork gde su iznajmili prilično skup stan u Ulici Peri u Grinič Vilidžu. On je našao posao u Njuzviku, u književnoj redakciji, a povremeno je zarađivao i od tekstova koje je pisao za Saterdej rivju. Šel je bila devojka za sve poslove kod jednog od urednika u Harperovom bazaru. Nalazila je izvesno zadovoljstvo u tome što je odbila brojne ponude da radi kao manekenka.
Po mišljenju njihovih prijatelja, stan im je bio lepo uređen. Imali su veliki zidni časovnik bez kazaljki sa dekoracijama od drveta i ružama iscrtanim spreda. U uglu su imali masivan kredenac sa brojnim pretincima pod staklom u kojima su držali pića i vinske čaše. Morali su baš da se pomuče da ga lepo išmirglaju i ofarbaju.
Portret skromno odevenog deteta na crnoj pozadini, delo putujućeg slikara, bio je okačen iznad trpezarijskog stola i stvarao svečani utisak prilikom večernjih sedeljki koje su često pravili za mali krug gostiju.
Svi su oni bili dobra deca koja jedu smrznute krem čorbe sa škampima, spremali su se da preuzmu vlast u bankama, magazinima, Stejt Dipartmentu, Slobodnom svetu.
Jednom prilikom se Rodžer, nekadašnji Gordonov cimer, okuražio da Šel kaže nekoliko intimnih reči. U tome mu je bilo od pomoći šest čaša konjaka koje je popio.
„Ako ovo ikada propadne“, rukom je opisao krug kao da pobednički pokazuje inventar antikvarnice, „dođi k meni, Šel.“
„Zašto?“
„Volim te.“
„Znam da me voliš, Rodžere.“ Nasmešila se. „I Gordon i ja tebe volimo. Ali zašto bi ovo ikada propalo?“
Šel je u rukama držala prazan srebrni poslužavnik u kojem je između mrvica video njeno lice.
„Ja tebe ne volim iskreno, prijateljski, ne volem te starinski ljubezno, ne volim te slatka sektašice iz Sigme Či.“ Potrudio se da zvuči duhovito, a onda prešao na ozbiljan ton: „Želim te.“
„Znam.“
„Naravno da znaš.“
„Ne“, rekla je, zahvalna što drži poslužavnik. „To se ne radi svom najboljem prijatelju.“
„Nisi srećna.“
„Oh?“
Nešto mu nije bilo u redu sa odelom, pantalone su mu rđavo stajale, ubiće tog krojača, kuhinja je bila previše mala, nije delovao elegantno.
„On te uopšte ne dodiruje.“
„Kako možeš to da mi kažeš?“
„Rekao mi je.“
„Šta?“
„Isto je tako bilo i u školi. Ne može.“
„Zašto? Reci mi zašto!“
Informacija je bila najvažnija. Rodžer je očigledno mislio da će ga ona sada poljubiti, pošto je bio naučen da trguje. Umesto toga, osetio je udarac srebrnog poslužavnika po nosu.
„Ne može, prosto tako. Ne može. Nikad nije mogao. Stvarno ste smešni“, dopunio se, progovorivši svojim pravim glasom.

6


Kada je odslužio vojni rok, rešili su da se presele u Njujork gde su iznajmili prilično skup stan u Ulici Peri u Grinič Vilidžu. On je našao posao u Njuzviku, u književnoj redakciji, a povremeno je zarađivao i od tekstova koje je pisao za Saterdej rivju. Šel je bila devojka za sve poslove kod jednog od urednika u Harperovom bazaru. Nalazila je izvesno zadovoljstvo u tome što je odbila brojne ponude da radi kao manekenka.
Po mišljenju njihovih prijatelja, stan im je bio lepo uređen. Imali su veliki zidni časovnik bez kazaljki sa dekoracijama od drveta i ružama iscrtanim spreda. U uglu su imali masivan kredenac sa brojnim pretincima pod staklom u kojima su držali pića i vinske čaše. Morali su baš da se pomuče da ga lepo išmirglaju i ofarbaju.
Portret skromno odevenog deteta na crnoj pozadini, delo putujućeg slikara, bio je okačen iznad trpezarijskog stola i stvarao svečani utisak prilikom večernjih sedeljki koje su često pravili za mali krug gostiju.
Svi su oni bili dobra deca koja jedu smrznute krem čorbe sa škampima, spremali su se da preuzmu vlast u bankama, magazinima, Stejt Dipartmentu, Slobodnom svetu.
Jednom prilikom se Rodžer, nekadašnji Gordonov cimer, okuražio da Šel kaže nekoliko intimnih reči. U tome mu je bilo od pomoći šest čaša konjaka koje je popio.
„Ako ovo ikada propadne“, rukom je opisao krug kao da pobednički pokazuje inventar antikvarnice, „dođi k meni, Šel.“
„Zašto?“
„Volim te.“
„Znam da me voliš, Rodžere.“ Nasmešila se. „I Gordon i ja tebe volimo. Ali zašto bi ovo ikada propalo?“
Šel je u rukama držala prazan srebrni poslužavnik u kojem je između mrvica video njeno lice.
„Ja tebe ne volim iskreno, prijateljski, ne volem te starinski ljubezno, ne volim te slatka sektašice iz Sigme Či.“ Potrudio se da zvuči duhovito, a onda prešao na ozbiljan ton: „Želim te.“
„Znam.“
„Naravno da znaš.“
„Ne“, rekla je, zahvalna što drži poslužavnik. „To se ne radi svom najboljem prijatelju.“
„Nisi srećna.“
„Oh?“
Nešto mu nije bilo u redu sa odelom, pantalone su mu rđavo stajale, ubiće tog krojača, kuhinja je bila previše mala, nije delovao elegantno.
„On te uopšte ne dodiruje.“
„Kako možeš to da mi kažeš?“
„Rekao mi je.“
„Šta?“
„Isto je tako bilo i u školi. Ne može.“
„Zašto? Reci mi zašto!“
Informacija je bila najvažnija. Rodžer je očigledno mislio da će ga ona sada poljubiti, pošto je bio naučen da trguje. Umesto toga, osetio je udarac srebrnog poslužavnika po nosu.
„Ne može, prosto tako. Ne može. Nikad nije mogao. Stvarno ste smešni“, dopunio se, progovorivši svojim pravim glasom.

7


Kako bilo ko može solitere da uzima za ozbiljno? Brivman se tome čudio. I šta kada bi trajali deset hiljada godina, i šta kada bi ceo svet govorio kao Amerikanci? Gde da nađe utehu za današnji dan? A očev je dar svakim danom bivao sve teži – istorija, cigle, spomenici, imena ulica – sutrašnjica je već uništena!
Gde da nađe utehu? Gde da nađe rat da tu vojuje i da bude heroj? Gde da nađe svoju legiju? Sreo je ljude koji su na podlaktici nosili istetovirane brojeve, neki od njih su bili slomljeni, neki oštroumni i krajnje ćutljivi. Gde da nađe sebi izazova?
Da jede džank, da se pridruži neprijateljima policije, da stane na stranu kriminala? Da nasiljem natera Ameriku da se promeni? Da se zlopati u Vilidžu? Koncentracioni logori su, međutim, bili ogromni, nezamislivi. Činilo se da se na ljude spuštaju odnekud iz velikih visina. A Amerika je tako malena, napravljena po meri čovekovoj.
U svojoj sobi u Domu studenata sveta, Brivman se nalaktio na prozorsku dasku i posmatrao kako voda Hadsona plamti pod zracima sunca. To više nije reka otpada i đubreta, slivnik koji odnosi kondome, govna, industrijske otrove, ruta po kojoj se nižu nezgrapne barže.
Da li nešto može to da učini sa njegovim telom?
Mora da je nešto zapisano na toj plamenoj vodenoj površini. Otisak božjeg prsta. Precizna natalna karta. Mesto gde živi njegova savršena žena. Poruka koja mu objavljuje da je pozvan za slavu ili za mučeništvo.
Njegova soba se nalazi na poslednjem spratu, pored kućice za lift, pa stalno sluša potmule zvuke kablova i tegova. Mehanizam njegove ruke koja se napinje jednako je nezgrapan. Odblesak svetla u Hadsonu jednoličan je. Na Mauzoleju generala Granta čuči golub. Pored otvorenog prozora je hladno.

8


Gordon i Šel su razgovarali. Gordonu je odgovaralo da razgovaraju pošto je i to bio vid literarnog pristupa problemu. I pošto su utvrdili da problem leži u nepristupačnosti njihovih tela i definisali okvire teškog stanja u kojem se nalaze, mogli su da svoju vezu održavaju još neko vreme.
Imali su, kako je to Gordon rekao, čvrst, siguran krov nad glavom, pa zašto da ga razruše samo zato što ne mogu da uđu u jednu od odaja? Oboje su inteligentne osobe koje se vole, a ključ za tu bravu mora da postoji. Ali u međuvremenu, dok kao razborita bića traže rešenje, ne smeju da zanemare svekoliko pokućstvo u ostalim sobama.
I tako se njihova fino uređena egzistencija nastavila, zapravo procvetala. Šel je promenila krojačicu, Gordon se u svojim političkim stavovima pomerio više udesno. U Konektikatu su kupili nešto zemlje, zajedno sa torom za ovce koji su nameravali da ^drže. Konsultovali su se sa arhitektima.
Šel je prema njemu gajila nežna osećanja. Morala je da pribegava toj frazi kada bi htela da preispita ono što prema njemu oseća. Od toga joj se smučilo, jer nije želela da život posveti nežnim osećanjima. To nije bio spokoj kojem je težila. Plesni par zrači izvanrednom elegancijom pokreta, samo zato što njihova put odiše draži slatke borbe. U suprotnom je to igra lutaka na koncu – odvratno. Počela je da poima mir kao naknadni efekat.
Sad se činilo da je bila umorna isto kao i on. Večernje sedeljke su postale iskušenja s kojima se trebalo nositi. Kuća je bila jedan džinovski projekat. Morali su da idu na selo svaki drugi vikend, a saobraćaj van grada bio je katastrofalan. A sad je bio bolji trenutak za kupovinu, jer će sledeće godine cene biti još više. Kabaste stvari su sklanjali u ostavu, ali im je stan bio prenatrpan modlama za kolače, svećnjacima, stalcima za cipele, drvenim koritima, čak su imali i preslicu, koja je bila toliko lomljiva da nisu skidali oka s nje.
Šel je počela da veruje da je njihov život uveliko u ruševinama, kako se Gordon metaforično izrazio, i da su zabravljena vrata jedini izlaz koji vodi ka razboritosti i spokojstvu. Ali Gordon se iz petnih žila trudio da fino složi sve probleme, ne toliko da bi ih analizirao već da bi ih lakše bacio preko palube. Nije on bio jedan od onih čupavih strastvenih likova, to mu nije bilo u prirodi, on skoro da je mogao da veruje, ali je, poput svih nas, više sanjao. Istina koja se spoznaje u snovima jeste da se sva dobra dela čine bez nežnih milovanja.
Žena svoje telo gleda s nelagodom, kao da joj je to neki nepouzdani saveznik u borbi za ljubav. Šel je proučavala svoj lik u ogledalu u ramu iz osamnaestog veka.
Bila je ružna. Njeno telo ju je izneverilo. Grudi su joj bile pržena jaja. Uopšte nije bilo važno šta ona zna o Gordonu, kolika je njegova odgovornost za propast. Ono sa čime nije mogla savršeno da se nosi bio je teret njene kože i kostiju i kose. Ona je žena, propadljiv cvet, zašto njega kriviti za bilo šta?
Vidi kolika su joj bedra, zastrašujuće je kako se šire kada sedne. Gordon je bio visok, vitak, beloput, njene su noge sigurno glomaznije od njegovih. Stomak joj je bio naružen groznim ožiljkom od operacije slepog creva. Prokleti kasapin od lekara. Gordonu ne treba zamerati što je izbegavao da se približi tragu sasušene rane.
Zatvarala je oči u strasti, ne za Gordonom, ne za tamo nekim princom, već za čovekom muškarcem koji će je povratiti unutar opne vlastite kože i koji će sedeti kraj nje u popodnevnoj svetlosti.
Njene su prijateljice takođe imale svoje probleme. Jedna od njih je kod sedme ture martinija nazdravila izumrlom američkom muškarcu. Šel nije podigla svoju čašu, uostalom nije volela devojačke večeri. Devojka je u zdravici žalila zbog nestašice američkih seljaka, lovočuvara, i oplakivala nestanak pouzdanih taksista, konjušara, mlekadžija što su ustuknuli pred analitičarima i psihološkim kaubojcima. Opšta propast muškaraca nije ulivala Šel nimalo pouzdanja.
Šta su radili ti krojači? Zašto su sve te izmasirane ruke i noge bile umotane u skupocene tkanine? Masiranje nije nežno milovanje. Kojekakve frizure, rukavi sa prorezom da bi se videla nadlaktica, oči deteta naglašene ajlajnerom, čemu sve to? Koga to treba da ushiti? Mrtvilo ispod somota. Sobe su pametno uređene, tapete sa starinskim motivima, pokućstvo koje pokazuje dobar ukus, spaseni komadi viktorijanskog izobilja, šta je to što se želi uhvatiti? Početak je pogrešan. Nije došlo do sparivanja. To je ono što bi trebalo da nastane iz uzajamno isprepletanih tela.
Kada je bila puna. Potopila je telo u blagotvornu vodu, najpre čučnuvši i raširivši ruke iznad vode kao čovek koji u ledenoj sobi ispruži ruke iznad radijatora da bi se ugrejao, onda se zavalila, čak pokvasila kosu, potpuno se prepustivši dejstvu toplote i slatkastog mirisa finog limunovog sapuna.

9


Gomila sveta se ubrzano pela kamenim stepenicama. Možda će se njihov život promeniti kada stignu gore, do ulice, putevi će biti popločani zlatom, imaće nove domove i porodice koje ih željno čekaju.
Dvojica muškaraca su se kretala brže od ostalih koji su ih propuštali da prođu. Njihovi životi nisu bili izvan tunela.
Brivman se peo drugom brzinom, proučavao je grafite na zidu, pitao se koju bi sekretaricu tog popodneva mogao da odvede od njene kancelarijske rutine. Nije imao kuda da ide. Na predavanja na koja je u to vreme obično odlazio više nije išao, pošto ga je čuveni profesor pustio da napiše seminarski rad o sopstvenoj knjizi.
„Stoj!“
Makar mu je tako zvučalo. Brivman je stao, ali naredba nije bila upućena njemu.
„Brate!“
Poželeo je da može da razume šta govore. Otkud mu ideja da zna šta znače te reči? Dvojica muškaraca su se gušala na stepenicama, sabivši Brivmana skroz do zida. Jedva je uspeo da izvuče priklještenu nogu, kao da pokušava da se iskobelja iz živog peska.
Sve je to trajalo tek dve sekunde. Onda su se snažno zagrlili. Jedan je muklo zastenjao, Brivman nije bio siguran koji od njih dvojice. Onda je jedan ustao i otrčao nekud, dok je drugi ostao da leži sa glavom koja mu je visila preko ivice stepenika, nekako mlitavije nego što je to normalno. Preko grla mu je zjapila široka i duboka rasekotina.
Nekoliko glasova je dreknulo dozivajući policiju. Muškarac sa izgledom lekara kleknuo je pored tela oko kojeg se već napravila lokva krvi, filozofski odmahnuo glavom da pokaže da je on na takve stvari naviknut, ustao i otišao. Njegovo držanje je na čas umirilo okupljenu gomiiu, koja je u međuvremenu zakrčila prolaz, ali su se povici za policijom namah obnovili čim se ovaj izgubio iz vida.
Brivman je pomislio kako bi trebalo nešto da učini. Skinuo je jaknu, hteo je da prekrije žrtvu, ne preko lica, možda samo ramena. Ali zašto? To si uradio zbog šoka. Šok od prerezanog grla je već bio prošlost. Krv se lagano slivala stepenicama za podzemnu železnicu na uglu Četrnaeste ulice i Sedme avenije. Bilo je tačno jedan po podne. Siroti, jadni gradski matador. Kravata elegantno vezana na beloj košulji. Sveže uglancane braon-bele špicaste cipele.
Brivman je prebacio jaknu preko ruke. Samo bi se upleo u tu priču. Policija bi ga pitala zašto je jaknom prekrio leš. Krvava jakna nije prava stvar za suvenir. Sa ulice se čuju sirene. Gomila počinje da se razilazi pa i Brivman odlazi.
Nekoliko blokova dalje, Brivman je pomislio kako bi dve godine ranije to zaista i uradio. Mala smrt, kao kada otkriješ da više ne možeš da uđeš u stare pantalone ili drvenim čekičem udariš u zvono.
Zašto nije razmišljao o tom čoveku?
Dve godine ranije jaknu bi umrljao krvlju, pokušao da uradi nešto, umešao se u scenu. Da li je ritual iščezao? Da li je to korak dalje u morbidnosti?
Ukazala mu se slika nacističke omladine. Zlatokose glave postrojene u redovima prolaze pored ubijenog vojnika. Čete su spustile svoje barjake tu gde je pala krv i dale svečanu zakletvu. Brivman je osetio gorčinu u ustima.
Ali i dalje ga je mučilo pitanje iz podzemlja. Ko je taj čovek? Ponekad se pitanje javi zamagljeno tako da glasi: Gde je kupio cipele? Ili: Iz kog ih je ugla izvukao? Ko je taj čovek? Da li je to čovek koji je zaspao u metrou u tri sata posle ponoći, obučen u ganc novo odelo, sa izgrebanim belim cipelama. Da li se devojkama sviđalo ulje koje je stavljao u svoju plavu kosu? Iz koje dronjave sobe je izašao, sav svetlucav poput plastične Madone na toaletnom stočiću? Ko je taj čovek? Kuda je pošao? Oko čega su se zavadili, gde je devojka, koliko novca je u pitanju? Nož bačen u vodu sa nekog mosta u magli? Beri Ficdžerald i policajac novajlija hoće da znaju sve.
Zašto nije razmišljao o tom čoveku?
Brivman se naslonio na kantu za đubre i povraćao. Konobar Kinez izleteo je iz restorana.
„Povraćaj tamo na ulici. Ovde ljudi jedu.“
Od povraćanja se pročisti duša, pomislio je dok se udaljavao. Koračao je celim telom, koje je ponovo bilo lako i puno atletskog elana. Pun si otrova koji ti vrije u svakoj pori i opni, u svakom deliću utrobe, ti si močvarni glib, a onda odvratno čudo, ta-dam! I odjednom si prazan, slobodan, kreni, ponovo imaš drugu priliku, hladno je i vedro, hvala, hvala.
Zgrade, haustori, trotoari, pukotine, gradski drvoredi, svetleli su bistrim i preciznim sjajem. Tu je gde je, to je on, ispred perionice veša, opijen mirisom čiste odeće spakovane u smeđi najlon. Tu je i nigde drugde. U prozoru stoji bista muškarca u košulji od okrnjenog gipsa i sa naslikanom kravatom. Posmatrao ju je, ali ga nije podsećala ni na šta. Bio je strašno srećan što je tu gde je. Čist i prazan, bio je na mestu odakle može da krene, na ovom konkretnom mestu. Mogao je da reši da ode bilo kuda, ali nije morao da razmišlja o tome, jer je bio tu gde je, a svaki nesputani duboki udisaj značio je novi početak. Na trenutak je živeo u stvarnom gradu, onom koji ima gradonačelnika i đubretare i arhive sa statističkim podacima. Samo na trenutak.
Od povraćanja se pročisti duša. Brivman je pamtio kako se osećao. U Frajovoj papirnici je kupovao pribor za školu. Imao je deset godina. Cela nova školska godina skupila se kao u zmajevom gnezdu koje će na kraju osvojiti žutim olovkama marke igl. Nove gumice, kolone gumica koje vapiju da budu žrtvovane čistoti i zvezdama Urednosti. Naramci vežbanki zaslepljujuće belih bez ijedne greške, savršenije od Savršenstva. Navijeni kompasi, smrtonosni, sa milionima krugova, previše šiljati i tvrdi da budu spakovani u kartonsku kutiju. Mastilo za odrasle, crna nalivpera marke trijumf, neispravljive greške. Kožne torbe za posvećenu šetnju od kuće do škole, ruke su slobodne za grudvanje ili napad kestenima. Spajalice za papir iznenađujuće teške u nevelikoj kutijici, lenjiri sa oznakama komplikovanim i važnim poput komandne table u pilotskoj kabini, nalepnice sa crvenom ivicom da možeš svoje ime da zalepiš gde god. Sav pribor prijatan, nekorišćen. Ništa još ne ukazuje na poraz. Papirnica je mirisala na novo, svežije čak i od zimskih novina koje ujutro nalazimo ispred ulaznih vrata. A on je bio zapovednik svim tim svetlucavim oficirima.
Od povraćanja se pročisti duša, ali se štetni sokovi ubrzo ponovo nakupe. Njujork je iščezao u Brivmanovom ličnom gradu. Preko svega je bila navučena mrena, pa je kao i obično morao da zamišlja stvarni oblik stvari. Više se nije osećao poletno kao da se sprema za olimpijadu. Bista od oslikanog gipsa podsetila ga je na statue sa verskim predstavama koje je video u jednom izlogu nekoliko blokova ranije. Bile su drečave, plastične, blistave, vesele na svoj način. Bista je bila stara, prljava, bela boja je delovala kao uflekani donji veš. Pokušao je da ispljune gadan ukus u ustima. Gipsana tkanina, nebo, trotoar, sve je bilo boje sluzi. Ko je bio taj čovek? Zašto mu je njujorški folklor bio nepoznat? Zašto se nije setio onog članka o posebnom drveću koje se sadi u gradovima, izdržljivim stablima koja mogu da podnesu zagađen vazduh?
Na Sedmoj aveniji je ušao u pogrešan metro. Kada je izašao na ulicu, video je da su svi oko njega tamnoputi. Izlazak iz Harlema bio je previše komplikovan. Uhvatio je taksi i rekao da ga odveze na drugi kraj grada. Portorikanski liftboj u Domu studenata sveta odveo ga je u škripavoj kabini do jedanaestog sprata. Brivman je poželeo da može da razume reči pesme koje je ovaj pevušio. Rešio je mu na izlasku iz lifta kaže gracias.
„Izvolite.“
„Hvala“, rekao je Brivman na savršenom engleskom.
Znao je da će mu se njegova soba zgaditi još pre nego što otvori vrata. Bila je potpuno ista kao kad je izašao napolje. Ko je bio taj čovek? Nije hteo da kroz prozor gleda na generala Granta i njegovu gospođu, niti na Gabrijela na krovu crkve u Riversajdu, niti na blistavi Hadson, tuđ i dosadan.
Seo je na krevet, čvrsto stiskajući ključ u desnoj ruci, kao da ga još nije izvukao iz ključaonice, dok se kutnjacima grizao za unutrašnju stranu obraza. Zapravo i nije zurio u stolicu, mada je u njegovoj svesti postojala samo predstava ove stolice. Četrdeset pet minuta je sedeo potpuno nepomično. Utom mu je u strašnom magnovenju sinulo da će ostati zauvek tako sedeći ako ne bude uložio ogroman napor da ustane. Čistačica bi ga našla zaleđenog.
Dole u kafeteriji, hitri šanker mu je u pokretu pokazao na kusur.
„Je l’ daješ, profesore?“
„Ne, Seme, treba mi.“
„Zovem se Edi, profesore.“
„Edi? Drago mi je, Sem.“
Puko sam, pomislio je Brivman. Umalo nije zaslinio od sreće zbog razmene trivijalnih reči. Seo je za mali sto i šakama obgrlio šolju čaja, uživajući u njenoj toploti. Tada je prvi put ugledao Šel.
Neverovatna sreća, sedela je sama, ali ne, evo neki muškarac prilazi do njenog stola, pažljivo noseći po šolju u svakoj ruci. Šel je ustala da prihvati jednu šolju. Ima male grudi, sviđa mi se kako je obučena, nadam se da nema kuda da ide, molio se Brivman. Nadam se da će ostati tu da sedi celu noć. Gledao je naokolo po kafeteriji. Svi su je posmatrali.
Prislonio je palac i kažiprst na slepoočnice, oslonivši se laktom na sto, što je položaj koji je uvek smatrao folirantskim. Pukovnik u štabu potpisuje naredbu da se momci, njegovi momci, pošalju u samoubilačku misiju, a onda ga vidimo kako čeličnog izraza pregleda spisak žrtava, a sve sekretarice su već otišle kućama, ostao je sam sa svojim mapama načičkanim zastavicama, možda se ubaci i kadar mladića na vežbama, krupni plan mladih lica.
Sad je bio siguran. To je prvo što je nakon dugo vremena naučio o sebi. Nije hteo da zapoveda nikakvim trupama. Nije hteo da stoji na balkonu od mermera. Nije hteo da jaše zajedno sa Aleksandrom, da bude kralj dečak. Nije želeo da pesnicom vitla po gradu, da predvodi Jevreje, da ima vizije, da voli gomilu, da nosi beleg na čelu, da se ogleda u svakom ogledalu, jezeru, metalnoj ploči, ne bi li ugledao beleg u odrazu. Molim te, ne to. Hteo je utehu. Hteo je da bude utešen.
Dohvatio je gomilu salveta sa stola, višak mastila sa nalivpera obrisao o ćošak jedne salvete i nažvrljao devet pesama, verujući da ona neće otići pre no što ih on napiše. Salvete su se cepkale kako je u njih zarivao vrh pera, nije mogao da pročita dve trećine onoga što je naškrabao, ali čak i ako to možda nije ništa valjalo, to uopšte nije bilo važno. Đubre koje je napravio od hartije strpao je u džep jakne i ustao od stola. Bio je naoružan amajlijama.
„Izvini“, obratio se muškarcu koji je sedeo s njom, ne gledajući u nju.
„Da?“
„Izvini.“
„Da?“
Možda ću ovo izgovoriti još deset puta.
„Izvini.“
„Izvoli, šta ti treba?“ Već je počeo da pokazuje ljutnju. Naglasak mu nije američki.
„Mogu li – hteo bih da porazgovaram s osobom koja sedi s tobom.“ Srce mu lupa tako jako da mu se čini da otkucaji odjekuju poput džingla koji najavljuje dnevnik.
Čovek je u znak saglasnosti mahnuo otvorenim dlanom.
„Mislim da si prelepa.“
„Hvala.“
Nije to izgovorila naglas, samo je usnama oblikovala ove reči, pogledavši u svoje opuštene šake, prekrštene na ivici stola, kao neka devojčica.
Onda je izašao napolje, zahvalan što je to bila kafeterija i što je već platio račun. Nije znao ko je ona niti šta radi, ali nije imao ni najmanje sumnje da će je opet videti i upoznati je.

10


Šel je krajem pete godine braka našla ljubavnika. To je bilo nedugo pošto je krenula na novi posao. Znala je šta radi.
Razgovori sa Gordonom nisu urodili plodom. Njemu je bilo samo do priče. Ona je htela da oboje krenu kod psihijatra.
„Ma daj, Šel.“ Osmehivao joj se očinski, kao da je tinejdžerka koja recituje Rubaije previše se unoseći u stihove.
„Ozbiljno mislim. Osiguranje plaća.“
„Mislim da to nije neophodno“, pokušao je da ublaži, što je značilo da je to nešto najstrašnije što je ikada čuo.
„Ja mislim da jeste.“
„Čitao sam Simon de Bovoar“, rekao je s blagom dozom humora. „Znam da ovaj svet nije blagonaklon prema ženama.“
„Ja govorim o nama. Molim te, pričaj sa mnom. Nemoj da ova noć prođe tek tako.“
„Samo sekund, draga.“ Znao je da ga je u tom konkretnom trenutku čikala da joj izađe u susret. Podozrevao je da mu se sad tako suprotstavlja, poslednji put i nikada više. Znao je i da u sebi nema ništa s čim bi mogao da stane pred nju. „Zaista mislim da ne možeš da naš zajednički život okarakterišeš kao katastrofu.“
„Neću ja ništa da okarakterišem, ja samo želim da...“
„Imali smo dosta sreće.“ Njegova se skromnost pokazivala na njihovom stanu, Šelinom ormaru sa haljinama, planovima za dogradnju sprata, rasprostrtim na stolu, kojima je jedva čekao da se vrati.
„Hoćeš da ti zahvalim?“
„To nije pristojno.“ Dao joj je do znanja da je ljut time što je govorio sa blagim engleskim naglaskom. „Hajde da probamo da razumemo proces braka.“
„Molim te!“
„Nemoj da mi histerišeš. Hej, daj, Šel, hajde da odrastemo. Brak znači razne promene. Ne može večito da bude strast i zaklinjanja...“
Nikada nije ni bio. Ali kakve svrhe ima dizati dreku oko toga? On je izmislio da je na početku bila bura strasti i divlja, putena veza iz koje su onda stekli zrelost. Verovao je u to ili je hteo da ona poveruje u to. Nikada mu neće oprostiti tu neiskrenost.
„...to što sad imamo izuzetno je vredno...“
Odjednom joj nije više bilo do terapije, nije htela da spasava bilo šta. Gledala ga je kako govori s onom užasnom, pomnom pažnjom koja od partnera u krevetu može da načini potpunog stranca. Osećao je da joj se obraća sa neke velike udaljenosti. Ona je bila mlada novinarka u publici. Bilo je prekasno za lako bračno ćućorenje ili za prisnu tišinu. Znao je da se ona samo pretvara da ju je ubedio i bio joj je zahvalan što mu je pružila tu iluziju. Šta je drugo mogla da uradi – da plače, da poruši zidove? Bila je s njim u sobi.
Kasnije mu je rekla: „Pa, gde ćemo da stavimo paravan?“ Nagnuli su se nad crtežima kuće, igrajući se da prave kuću.
Brivman se često vraćao na ovu scenu. Šel mu ju je ispričala godinu dana pošto se odigrala. On ih vidi oboje kako su se nadvili nad zamašćenim stolom, leđima su okrenuti njemu, i vidi sebe u uglu starinski uređene sobe, zuri u tu čudesnu kosu, čekajući da ona oseti njegov pogled, da se okrene, ustane, priđe, dok je Gordon koncentrisan sa naoštrenom olovkom u ruci crta skice u kupatilu, uvređeno dete u zabavištu. Ona mu prilazi, nešto šapuću, ona se osvrće, zatim odlaze. A u nekim verzijama on joj kaže: „Šel, samo ti sedi tu, zidaj kuću, budi ružna.“ Ali njena lepota njega čini sebičnim. Ona mora da dođe.
Kada je odlučila da promeni posao, Gordon je smatrao da je to dobra ideja. Bilo joj je drago da se opet nađe u atmosferi akademskog života. To je bilo gledanje unazad, rekao je Gordon. Mogla je da ponovo pronađe svoje usmerenje. Šel jednostavno nije više mogla da podnese nijedan dan u Harperovom bazaru. Da gleda ta hladna tela, odeću.
Jedna njena prijateljica je nekoliko dana nedeljno popodne volontirala u Domu studenata sveta, posluživala čaj stranim studentima, kačila dekoracije, pokazivala Ameriku u njenom najlepšem, nasmešenom izdanju budućim ministrima iz crnih republika. Šel je javila da se pojavilo slobodno radno mesto u Odeljenju za rekreaciju. Kako je jedan porodični prijatelj bio direktor i dobrotvor organizacije, prijava i intervju su predstavljali puku formalnost. Uselila se u prijatnu zelenu, Uneskovim reprodukcijama ukrašenu kancelariju, koja je gledala na Park Riversajd, isti pogled kao sa Brivmanovog prozora, premda ne iz takve visine.
Dobro je radila svoj posao. Program za gostujuće govornike, program sa nedeljnim ručkom i program sa organizovanim obilascima, bili su bolji nego ikada pre. Pokazala se kao profesionalan organizator. Ljudi su je slušali. Možda nije bilo u redu da toliko dražesno stvorenje govori tako trezveno. Uspeh ju je prestravio. Možda je ona bila stvorena za to, a ne za ljubav, ne za intiman život. Ipak je volela da radi sa studentima, da upoznaje vršnjake koji su planirali i započinjali karijere. Osetivši da ju je obuzela prolećna atmosfera, primetila je da je i sama počela da pravi planove.
Bilo je neobično što se prema Gordonu oseća tako prijateljski. Zidanje kuće ju je fasciniralo. Zanimala se za svaki detalj. Iznajmili su kamion kako bi preneli neku lamperiju iz starog seoskog hotela koji je bio pred rušenjem. Gordon je svoju radnu sobu uradio u hrastovini. Šel je predložila da u dnevnoj sobi jedan zid bude od maltera, a da preostala tri ostave od cigala. Bila je i sama zbunjena što se toliko unosi.
Onda je shvatila da će ga ostaviti. Pokazivala je zainteresovanost kao neko ko se zanima za rođaka s kojim je odrastao i koga veruje da neće videti dugo vremena. Čoveku je veoma stalo da čuje sve što ima o svojoj porodici, ali ne i suviše dugo.
Kada je spavala sa Medom, to je samo bila tačka na kraju oproštajne poruke koju je pisala čitavih godinu dana.
Med je bio gostujući profesor iz Libana, izuzetno zgodan i mlad, pravi stručnjak za ova pitanja, koji će, u intimnim okolnostima, svojoj partnerki priznati da je stalna blizina „malih predmeta želje“ ono što ga je najviše privuklo akademskom životu. Bio je visok preko metar devedeset, vitak, zift crne kose pažljivo začešljane unazad da ne podivlja, crnih, uvek poluzatvorenih očiju, kao da čkilji u daljinu preko peščanog prostranstva, zagledan u velika dela koja mu predstoje. Bio je kao Lorens od Arabije, beduin sa oksfordskim akcentom i teatralno uglađenim manirima. Uopšte nije krio da je neprekidno gledao za suknjama, bio je toliko opsednut sopstvenim šarmom i nepobitno dobrim izgledom, toliko posvećen svom pozivu, toliko isfoliran da je, sve u svemu, bio naprosto očaravajući.
Šel mu je dopustila da joj se tri nedelje udvara na svoj ekstravagantni način. Nije bio u svom najboljem izdanju zato što je stvarno smatrao da je prelepa, a to se rđavo odrazilo na njegovu savršenu tehniku.
Poklonio joj je filigranski broš u obliku jatagana za koji je rekao da je pripadao njegovoj majci, a koji ona svakako ne bi primila da nije bila ubeđena da ima punu torbu istih takvih. Pristala je da joj da providnu crnu spavaćicu, kao one što se reklamiraju na zadnjim stranama Plejboja, za kojima, kako je ozbiljno verovao, žudi svaka američka devojka, a ona je bila oduševljena njegovom naivnošću.
Pošto se toliko dugo oglušivala o svoje seksualno pozvanje, koje zapravo nikada nije ni spoznala, sad je s punim pravom branila privilegiju da joj bude muka. A kako je on bio tako lep, tako apsurdan, ništa što bi ona s njim učinila nije moglo imati bogzna kakvu ozbiljnost ili važnost. Ono za šta je znala da će se dogoditi ne bi se stvarno moglo dogoditi. Osim što joj je preljuba bila potrebna kao detonator da sopstveni život raznese u paramparčad, da razori kuću koja se još gradila.
Čiji su to kukovi na koje je navlačila tanki crni kostim?
Kroz tkaninu su se videle stidne malje.
U ogledalu hotelskog kupatila na gornjem Brodveju. Ogledalo sa metalnim ramom i zarubljenim uglovima. Čije je to telo?
Med je rezervisao sobu na nedelju dana. Kritična nedelja. Nikada nije potrošio toliko novca na samo jednu avanturu.
Kupatilo je bilo blistavo čisto. Strepela je da će sa plafona visiti gola sijalica na kablu, da će pločice biti ispucale, da će na starom sapunu biti dlaka. Da li je ovo Šel? pitala se tupo zagledana u svoj lik, ne zato što je želela da zna, pa čak ni da otvori tu temu, već zato što je to pitanje bilo jedini način da se iskaže njena skromnost.
Med isprva nije mogao da govori. Pogrešio je: mogao je stvarno da je zavoli, što je za muškarce njegovog karaktera najbolnija moguća greška, koja se dogodi jednom ili dvaput u životu i za kojom ostane slomljeno srce. Soba je bila u polumraku. Svetlo je podesio da bude baš kako treba, uključio tranzistor i našao radio stanicu sa klasičnom muzikom. Ona kao da je boravila u nekoj svojoj tišini, stajala u sopstvenoj senci. Nije se uklapala u ambijent koji je napravio.
„Je l’ to Peta?“ napokon je progovorio.
„Ne znam.“
Dobro je znala koja je to simfonija. Reči koje je izgovorila bile su zapravo odgovor na pitanje postavljeno pred ogledalom.
„Mislim da jeste. Da, da da da da. Naravno da je Peta.“
Poželela je da on bude taj koji će da počne.
Nije osećala strast. To ju je činilo u isti mah zadovoljnom i zabrinutom. Morala bi da oseti silinu strasti prema ljubavniku. Med joj nije bio ljubavnik. Da ima strasti, ovo bi bilo nešto važno, a ovako nije važno, ne sme da bude važno. To je oružje, da, ali nije posebna noć u njenom srcu. Ne sa ovim klovnom. Pa ipak, i u tome je bila muka, on je muškarac a trebalo bi da ona posle ovoliko vremena čezne da bude u nečijem zagrljaju. Ona je sanjala o ljubavi, ujedima, predaji, ali ono što je sad osećala bila je samo zainteresovanost. Zainteresovanost! Možda je Gordon naposletku bio pravi partner za nju.
Medu je bilo dovoljno da se voajerski upozna s njenim telom da bi se uzbudio.
Nju je fasciniralo da muškarca vidi tako obuzetog strašću.
Šel, moli je Brivman, pošto mu je rekla za taj hotel, pošto je čuo taj njen glas koji ima kad želi sve da mu kaže. Šel, odleti nekuda. Skupljaj cveće u kamenoj fontani. Ti ne možeš biti sa Profesionalnom budalom, ne u sobi kakve su one što ih je gradio Brivman. Ne ti koja si nosila bele haljine.
Dok je Med ležao kraj nje, utvrđujući ćutke spisak stvari koje je stekao, Šel je preplavio tako jak talas mržnje da je morala da stegne zube. Nije znala šta je moglo biti razlog tome. Prvo je htela da uzročnika nađe u Medu. On je previše jednostavan. Osim toga, po prvi put otkako ga je upoznala, delovao je istinski tužan, a ne teatralno melanholičan. Pretpostavila je da se šeta muzejom mrtvih ženskih formi. Odsutno mu je masirala potiljak. Pokušala je da mrzi samu sebe, ali jedino što je mogla da mrzi bilo je njeno glupavo telo. Mrzela je Gordona! Bila je tu zbog njega. Ne, to nije istina. Ali ipak ga je mrzela i ova joj je istina otvorila oči i ona je u mraku videla potpuno jasno.
Posmatrala se dok se oblačila. Telo joj je delovalo kao nekakav blizanac, zanimljiv i tuđ, kao izraslina koju nije osećala svojom, kao bradavica na prstu.
Brivman se grizao za usne dok ju je slušao.
„Ne bi trebalo ovo da ti pričam“, kaže mu Šel.
„Da.“
„To nisam bila ja. To nisam bila ja koju sad grliš.“
„To jesi bila ti. To jesi ti.“
„Je l’ ti teško zbog toga?“
„Da“, kaže i ljubi je u oči. „Moramo jedno drugom da kažemo sve. Čak i o tome kad smo bili mrtvi.“
„Kapiram te.“
„Kapiram da kapiraš.“
Ako uvek budem mogao ovo da dešifrujem, razmišlja Brivman, onda ništa neće moći da nam se desi.
Naoružavši se preljubom, Šel je prišla svome mužu.
Čoveku je potrebno oružje da bi išao u lov na bližnje. Mora se posegnuti za stranim metalom. Svet je u bračnom domu previše sunđerast, poznat. Bol, koji je neizbežan, apsorbuje se. Moraju se otvoriti vrata drugim svetovima da bi se prekinula obamrlost.
Gordon je pustio toplu vodu da opere kutiju jagoda. Znao je da će biti ovako. To je rekao Odn. Nakon prvih nekoliko reči, kao da više nije čuo ništa od onoga što mu je govorila. Oduvek je znao da će se ovako završiti.
Nekoliko puta je rekao „shvatam“ i „naravno da razumem“ i „shvatam“. Ruka mu je ostala između toplog i hladnog. Bilo je vrlo važno da šareni omot ostane ceo.
I onda, odjednom, ona ga je ostavila. Ovoga časa u njegovom životu dolazi do promene.
„Želim da živim sama neko vreme.“
„Neko vreme?“
„Ne znam koliko dugo.“
„Drugim rečima, to bi moglo da bude veoma dugo.“
„Možda.“
„Drugim rečima, nemaš nameru da se vratiš.“
„Ne znam, Gordone. Zar ne vidiš da ne znam?“
„Ne znaš, ali imaš dosta jasnu predstavu.“
„Prestani, Gordone. Na taj način nećeš ništa dobiti od mene. Niti si ikada dobio.“
Šel je u tom trenutku shvatila da je zapodenuvši ovaj razgovor s njim zapravo htela ne da ga ostavi već da mu pruži još jednu, poslednju šansu.
„Ostani.“
Zatvorio je slavinu, oprezno sklonio kutiju u ugao sudopere, kao da pomera šahovsku figuru, i obrisao ruke. Kada je progovorio, glas mu je bio odbojan. Reči koje je izgovarao bile su manje od molbe a više od predloga.
„Ostani. Ne raskidaj nam brak zbog ovoga.“
„Zar je to tako malo?“
„Žene se upuštaju u razne avanture“, rekao je bez mnogo filozofiranja.
„Bila sam sa muškarcem“, rekla je nepoverljivo.
Ali ona je želela da ovo bude smak sveta. Htela je beleg na čelu kao dokaz da je savez propao. Bilo joj je teško da pojmi da se on u stvari bori za život. Ona je njegove reči tumačila kao vid nepoštovanja koje je svakodnevno pokazivao. Sada je hteo da ozvaniči slom.
„Neću se mešati. Neću ti postavljati pitanja.“
„Ne.“
Mislio je da se ona s njim cenka.
„Izbacićeš to iz svog sistema. Videćeš, prevazići ćemo ovo.“
„Ne!“
Nikada nije razumeo šta je imala na umu kad je viknula to „ne“.
Čak i muškarci ograničene imaginacije ponekad mogu da zamisle ono najgore. Otuda mora da nije bio zaista iznenađen kada ju je jednog dana video kako se pakuje i kada su se dogovarali oko toga ko će da uzme koju komodu i koji svećnjak i kada je telefonirao nosačima da organizuje selidbu kako ona ne bi morala da se gnjavi s tim. Godinama je znao da je ne zaslužuje, bilo je samo pitanje vremena. Sad je došao i taj čas, a on je već zamislio kako će odigrati svoju džentlmensku ulogu.
Šel je otišla u posetu roditeljima u Hartford. Oni su i dalje živeli u velikoj beloj kući, samo njih dvoje. Zvanično im je bilo žao zbog razlaza i nadali su se da će se ona ubrzo vratiti mužu i dozvati se pameti. Ona je, međutim, imala jedan dug razgovor s ocem dok su se šetali imanjem. Lišće je počelo da gubi zelenu boju, ali još nije sasvim izbledelo. Bila je iznenađena time što je tako lako mogla s njim da razgovara.
„Nije imao pravo“, bilo je sve što je rekao o Gordonu, ali to joj je govorio naočit stariji muškarac, koji je ipak proživeo nekakav muški život, i to ju je učvrstilo.
Pustio je nju da priča, podstičući je svojim ćutanjem i stazama po kojima ju je vodio. Kada je završila, rekao joj je kako je posadio mladice nekog drveća.
Nije mogla da se otme utisku da je njena majka raskid smatrala trijumfom nasledne zle kobi, poput hemofilije od koje oboli kraljevsko dete koje je delovalo da puca od zdravlja.
Bila je srećna što je mogla da iznajmi stančić na Dvadeset trećoj ulici. Nije htela da ide predaleko od Vilidža. Pored male kuhinjice, spavaće sobe i hodnika, živela je u jednoj sobi. Veliki časovnik je stavila do vrata za glavnu sobu. Zidove je ofarbala u boju lavande i na prozore okačila prozirne zavese iste boje, tako da je svetlost delovala eterično, razređeno, a vazduh u sobi odisao svežinom.
To nije bio njen dom, jednako kao što njeno telo nije osećala svojim. Ona je samo živela u njima. Posmatrala je sebe kako se kreće između lepih stvari. Nije verovala da je žena koja može da ima tako dobar posao i karijeru i da ostavi muža i da ima ljubavnika. To ju je prestravilo.
S Medom se, naravno, više neće videti, jednog popodneva u kafeteriji mu je rekla zašto. Ona nije stvorena za neku nevažnu avanturu. Njihov razgovor je prekinuo mladić čija ju je neobična izjava ganula preko razumne mere.

11


Brivman je mislio na nju sve vreme, ali nije osećao požudu prema njoj. To je bila novina. Mislio je o njoj bez ikakve žudnje. Ona je živa, njena lepota postoji, ona navlači rukavice ili zabacuje kosu unazad ili gleda film svojim krupnim očima. Nije želeo da u svojoj uobrazilji rasturi bioskop i da je izbavi iz tog sveta mračne fikcije. Ona je tamo. Ona je u gradu, u nekom gradu, na nekom vozu, u nekom zamku ili kancelariji. Znao je da će se njihova tela kretati zajedno. I to je najmanje što se može reći.
Sebe nije video kao ljubavnika. Znao je da će ležati usnama priljubljeni, srećniji, sigurniji, divljiji nego ikada pre. Jedna od uteha koju je pružala sama činjenica da ona postoji bilo je to da nije morao ništa da planira.
Jednom ili dvaput je sebi rekao da bi trebalo da je nađe, da pita ljude. Nije bilo neophodno. Bio je spreman da joj bude sluga verni, bez obzira na to hoće li je videti ponovo ili neće. Poput vordsvortovskog junaka, nije priželjkivao da bude njegova.
Čak joj ni lice nije zapamtio savršeno jasno. Nije ga proučio pažljivo. Pognuo je glavu i zario nalivpero u stihove na salvetama. Ona je bila ono na šta je čekao, ono što je oduvek čekao. Bilo je to kao kad se vratiš kući usred noći sa iscrpljujućeg putovanja. Na trenutak zastaneš u predsoblju. Sva su svetla još pogašena. Nije morao da ispituje crte njenog lica. Mogao je da je slavi vezanih očiju, pošto je njena lepota bila osigurana već prvim pogledom slobodnim od stega i oklopa.
To je bio poslednji put da je Brivman pustio prošlost i čvrsta obećanja koja jedva da je mogao da izrekne. Nije pisao. Samo se izgubio u sadašnjem trenutku. Čitao je arhitektonski pregled grada Njujorka i bio iznenađen sopstvenom zainteresovanošću i sposobnošću koncentracije. Slušao je predavanja ne misleći o profesorovoj ambiciji. Napravio je zmaja. Išao je Parkom Riversajd ne poželevši da mu se poda neka od usamljenih dadilja niti se zanoseći sudbinom dečice koja su se vozila u svojim automobilčićima. Drveće je bilo dobro takvo kakvo je, ništa mu nije smetalo što sa grana opada lišće, niti što im ne zna ni latinske ni obične nazive. Nije bilo ničeg posebno strašnog u starim ženama u crnim kaputima i pamučnim čarapama, ženama što su sedele na klupama na gornjem Brodveju niti u sakatim prodavcima olovaka i plastičnih šoljica. Nikada nije bio toliko spokojan.
Mnoge večeri je proveo u Muzičkoj sali Doma studenata sveta. Debeli plavi tepih, lamperija, masivni tamni nameštaj i znak da se poštuju red i tišina u sali. Kolekcija ploča je bila pristojna, ali je za njega to sve bilo otkriće. Pre toga nikada nije istinski slušao muziku. Ona je bila samo štimung za poeziju i razgovore.
Sada je slušao druge ljude. Kako su samo govorili! Sopstveni glas mu se učinio sićušnim, a telo je ponovo postalo delom svekolikog mnoštva ovoga sveta. Dok je slušao, nije video nikakve slike, nije bilo ničega što je mogao da ukrade za svoje pisane reči. To su bila njihova prostranstva u kojima je on bio gost.
Pratio je liniju flaute u Šubertovom kvartetu. Melodija se dizala i spuštala i ponovo uzdizala, na krilima moćnih gudača koji su je uznosili uvis i ponovo vodili naniže. Šel je otvorila vrata, ušla u prostoriju, okrenula se ka vratima i zatvorila ih polako i pažljivo. Hitro je i tiho prešla preko tepiha i sela u stolicu pored francuskog prozora, kroz koji je mogla da vidi kako se smračuje nad parkom, zidovima i ulicom.
Primetio je kako pokušava da opusti telo, da se namesti poput deteta koje sluša svoju omiljenu priču. Ali je na izrezbarenim drvenim rukohvatima stiskala šake i na hiljaditi delić sekunde to je bila električna stolica na kojoj se grčila. Onda je opet utonula u naslon i pokušala da se raspline u melodiji.
Neke žene svoju lepotu nose kao da je to preparirani sportski auto ili čistokrvni rasni konj. Onda je gaze do daske na svakom sastanku i odgovaraju na pitanja ne silazeći iz sedla. One srećnije dožive manje udese pa nauče da hodaju ulicom, jer niko ne želi da sluša arogantnu matoru gospođu. Neke žene svoju lepotu kriju pod slojem mahovine koju povremeno nešto uspe da ukloni – ljubavnik, trudnoća, možda smrt – pa se probije neverovatan osmeh, duboke radosne oči, savršena koža, ali to je samo privremeno i ubrzo sve ponovo obraste mahovinom. Neke žene lepotu proučavaju i falsifikuju. Razvile su se čitave industrije da bi se opslužile ove žene, a muškarci su istrenirani da im se one dopadnu. Neke žene svoju lepotu naslede kao porodičnu relikviju i postepeno nauče da je cene, kao što u nekoj velikoj familiji naslednik postane ponosan na neobičan oblik brade koji su imali njegovi brojni dični preci. A neke žene, mislio je Brivman, žene poput Šel, stvaraju lepotu u hodu, ne menjajući toliko svoj lik koliko zrak koji ih okružuje. One ukidaju stara pravila svetlosti, one se ne mogu tumačiti niti upoređivati. One svaki prostor čine jedinstvenim.
Verovao je da nju nešto muči, nekakav bol ili, pre, neuspeh. Delovalo je kao da se njena ljupkost buni protiv nje same, da joj izmiče, kao što ponekad pesma ume da se otima i podivlja dok je pišemo. On je njom svejedno bio oduševljen. Njeno delo je i dalje bilo zadivljujuće. U to se ne bi drznuo da dirne. Ali možda je mogao da joj se nekako nađe i pruži delimičnu utehu.
Prepoznala ga je i uzvratila mu pogledom, naučivši da je to najbolji način da se pozdravi javni zavodnik, i odmah uočila da u njegovim očima nema ničega što bi da od nje načini puko sredstvo, objekat. Ona je naprosto bila obožavana. Iz nekog čudnovatog razloga, setila se određene haljine koju je nosila u školi i poželela da je toga časa u njoj ili makar da zna gde je. Glava mu je bila nagnuta u stranu, osmehivao se. Može tako da me gleda celu noć, pomislila je. Da ne govori, da ne pita ništa. Pitala se ko li je on. Lice mu je bilo mladoliko, ali je imao neobično duboke bore od nozdrva do uglova usana. Kao da mu se tu sakupilo celokupno životno iskustvo. Bez tih linija čednosti, usne bi mu delovale previše pune i senzualne, kao kod onih hinduističkih božanstava sa idiotski debelim usnama za ljubakanje.
Nego, šta ju je samo spopalo da razmišlja o njegovim usnama? I šta joj je da sedi u toj stolici tako nepomično zbog njega? Trebalo bi da se vrati u stan, da razmišlja, razmatra budućnost, uči strani jezik, sređuje stvari ili šta već rade ljudi koji žive sami kada se noću vrate kući.
Shvatila je da je godinama unazad priželjkivala da bude gledana upravo ovako, uz muziku, kraj prozora, na svetlosti mekanoj u ambijentu od staroga drveta.
Uskoro više neće biti u stanju da razazna svaki kamen na zidu, niti da razluči gvozdenu ogradu od žbunja. Pločnici su bili od sedefa i znala je, iako nije mogla da vidi, da je sunce za sobom teglilo mrak koji je postepeno nadolazio preko ružičasto oivičenih obronaka Nju Džersija. Hoće li zauvek biti ovako meni okrenut?
Zatvorila je oči, ali je i dalje osećala njegov pogled. Doživljavala ga je kao kompliment za koji nema odbrane. On joj nije govorio da je lepa, ali joj je govorio da uživa u svojoj lepoti, što je razumljivije i ljudskije, a njoj je godilo da razmišlja o uživanju za koje je ona zaslužna. Ko je taj čovek koji je učinio da ovo oseća? Otvorila je oči i radoznalo mu se nasmešila. Ustao je i prišao joj.
„Hoćeš da pođeš sa mnom?“
„Hajde.“
„Skoro je mrak.“
Tiho su izašli iz prostorije, Brivman je pažljivo zatvorio vrata. Šapnuli su jedno drugom ime i nasmejali se shvativši da sad smeju da govore glasno.
Hodali su tamo-amo po betonom zaravnjenom prostoru ispred spomenika generalu Grantu. Ovo mesto deluje nekako formalno, noću bi moglo da bude privatna bašta nekog slavnog prijatelja. Išli su ukorak po velikim četvrtastim betonskim poljima.
„Grantovi su stvarno sjajni domaćini“, rekla je Šel.
„Uveče se povlače u sobu dosta rano“, rekao je Brivman.
„Zar ne misliš da im je kuća malčice pretenciozna?“ pitala je Šel.
„Fino rečeno. Ulazni hol izgleda kao prokleti mauzolej!“ rekao je Brivman. „A čuo sam i da pije.“
„I ona isto.“
Uhvatili su se za ruke i potrčali niz brdo. Šuškavo lišće im se drobilo pod nogama, a oni su gledali gde ga ima na gomili da tuda gaze i krckaju. Onda su posmatrali saobraćajnu gužvu dole na prilaznom putu, svetlost bezbrojnih farova. I na Hadsonu su se videla svetla, đinđuve na mostu Džordža Vašingtona, usporeni teretnjaci i tabla sa logoom Alkoa iznad vode. Vazduh je bio čist, zvezde krupne. Stajali su blizu i pripadalo im je sve.
„Moram sad da idem.“
„Ostani noćas kod mene! Ići ćemo na riblju pijacu. Tamo ima velikih divnih beštija spakovanih i zamrznutih. Ima kornjača, živih, za poznate restorane. Jednu ćemo spasti i na oklopu joj napisati poruke i pustiti je u more, Šel, školjkice morska. Ili ćemo otići na zelenu pijacu. Tamo imaju džakove pune glavica crnog luka koje izgledaju kao perle. Ili ćemo otići do Četrdeset druge ulice i pogledati deset filmova zaredom i kupiti fotokopirane brošure sa oglasima za posao u Pakistanu...“
„Sutra radim.“
„Što nema nikakve veze.“
„Ali bolje da sad krenem.“
„Znam da je to u Americi nešto nečuveno, ali ispratiću te kući.“
„Živim u Dvadeset trećoj ulici.“
„Baš sam se tome nadao. Do tamo ima više od sto blokova.“
Šel ga je uhvatila pod ruku, on je privio lakat preko njene šake i pošli su stopljeni u jedno, poput neke nežne sijamske zveri koja može da ide deset hiljada blokova. Posle nekog vremena izvukla je ruku a on se osetio prazno.
„Je l’ nešto nije u redu?“
„Umorna sam, valjda. Eno ga taksi.“
„Kaži mi nešto pre nego što uđemo u taksi.“
Pomislila je kako je previše teško da bi se dalo objasniti. Kada bi mu rekla, on bi mislio da je prava posesivna ženska budala. Nije htela da neobavezno šeta tako blizu do nekoga. I da li je muškarac trebalo da se izjasni o svojim namerama premda je poznaje ni celo jedno veče? A ona nije znala ni šta sama oseća. On je bio stranac. Samo je u jednu stvar bila sigurna. Nije mogla da se troši na neobavezne odnose. „Udata sam“, bilo je sve što je rekla.
Posmatrao joj je lice. Bilo je pravo iskušenje ne dovesti njenu lepotu u vezu sa prozaičnim ljudskim problemima. Svaki njen izraz lica bio je tako lep, kakve veze ima šta im je uzrok? Zar njene usne nisu savršene kad drhture? Onda se setio bola koji je u njoj naslutio dok je sedela tamo kraj prozora. Odmahnuo je glavom i odgovorio.
„Ne, ne, mislim da nisi.“
Rukom je pozvao taksi da stane, vozač se nagnuo i vrata su se otvorila iznutra, pre nego što se rukom mašio za kvaku. Tajms skver je bio iznenadan blesak svetlosti. Plavičaste vene su im se nazirale kroz kožu na licu i šakama i na ćelavoj lobanji taksiste. Prijao im je relativni mrak na Sedmoj aveniji. Nisu još bili dovoljno bliski da bi uživali u ružnoći.
Rekao je taksisti da sačeka i otpratio je do lifta.
„Neću te pozvati da se popneš“, rekla je Šel nimalo šarmantno.
„Znam. Imamo vremena.“
„Hvala ti što si to rekao. Šetnja je bila divna.“
Rekao je taksisti da može da ide, i peške se vratio stotinu blokova. Pazio je da ne nagazi na pukotine u asfaltu, što je bio maksimum napora koji je mogao da uloži. Osećao se udobno u sebi, a to je tako kad radiš ono što znaš da umeš.
Šel je brzo bila u krevetu. Dok je tako ležala u mraku, iznenada je shvatila da se nije očešljala.

12


Brivman je uvek zavideo starim umetnicima koji su služili velikim, opšteprihvaćenim idejama. U ono vreme bilo je moguće nanositi zlatnu boju na platno i lepotu opisati rečima. Smrt boga u purpuru i u jarkom zelenilu bitno je drugačija od pijanca koji posrće u plavom kafeu, bez obzira na to što propoveda andergraund književnost.
Sebe nikada nije predstavljao kao pesnika niti je ono što radi opisivao kao poeziju. Nije nikakva garancija to što reči u nizu ne dosegnu do kraja stranice. Pesništvo je suđenje, ne profesija. Mrzeo je da se raspravlja o tehnikama versifikacije. Pesma je nešto prljavo, krvavo, užareno, što se najpre mora ščepati golim rukama. Nekada se vatrom slavila Svetlost, prljavštinom Skromnost, a krvlju Žrtva. Sada su pesnici profesionalni gutači vatre, koji rad za nadnicu po vašarima i karnevalima. Vatra lako utuli i ne plamti u slavu nikome posebno.
Ranije je, neko vreme, delovalo da služi nečemu drugom osim samome sebi. To su bile jedine pesme koje je ikada napisao. Pesme su bile za Šel. Želeo je da joj povrati njeno telo.
U mojim šakama
tvoje male grudi
izvrnuti su trbusi
palih vrapčića dok dišu.4


Ali da li je njegov rad zaista bio za nju? Njemu je bilo lakše ako ona voli svoje telo. Krevet je bio mirniji. Uopšte nisu počinjale kao pesme, nego propaganda. Suđenje je bilo pesništvo. Ako bi i dalje sopstveno telo držala za tuđinca i neprijatelja, onda mu ne bi dala da je gleda onako kako je on želeo.
On je sklanjao čaršav s njenog usnulog tela da je gleda dok spava. U sobi nije bilo ničega drugog osim njenog otkrivenog tela. Nije morao ni sa čim da ga upoređuje. Kada bi kleknuo kraj nje i prstima joj prešao preko usana i dodirnuo svaku njenu oblinu, raščinili bi se svi zalasci sunca koje nije mogao da dotakne. Kada je bio u njoj, prožet mirom, srećno bi nestajala svaka ambicija i žudnja za postizanjem uspeha. To je bilo najveće dostignuće. Ali morala je da se oseti celovitom. Boginja ne sme da se vrpolji. Zato je do njega da je učini radosnom i smirenom. Otkrila je ustaljeni put do orgazma, a to je za ženu prvi korak da se oseti ponosnom i spokojnom.
Kada se naposletku svojim telom snebivljivo razmenila za njegovo, nipošto nije bila sigurna da mu neće biti odbojna. Gordon joj je govorio da je voli, ali se ustezao da je dodirne. Pet godina. Dopuštao je samo ograničen dodir. Ne svojim telom, već jednom šakom je mogla da ga povede putem koji će ga potajno vinuti do zadovoljenja. Zbog toga je njeno telo kopnelo. Svake noći je bivalo sve sivlje.
Brivman je razgrnuo svileni čaršav kao kakvu paučinu koja joj je polegla preko ramena. Ispustila je prigušen zvuk zadovoljstva i podavanja, kao da je sad znao šta je najgore. Spustio je glavu na njene grudi, taj stari položaj je najbolje govorio o njemu.
Brzo je učila, ali nema te žene koja je toliko lepa da ne bi htela da joj lepota bude iskazana i u stihovima. Bio je profesionalac, znao je kako da stvori ljubavnika koji će joj se udvarati.
Mislio je da pesme imaju moć da učine da se nešto zaista dogodi. Nije bio prezriv prema mehaničkom ljubavniku koji je svaku noć mogao da pretvori u karneval i svaki ručak u gozbu. On je bio brižljivo izrađen proizvod, a Brivman nije imao ništa protiv da bude taj ljubavnik. Blagonaklono je gledao na nežnosti ovog ljubavnika, čak mu je pomalo i zavideo na izvesnim stvarima koje je rekao, kao da je on neki duhoviti gost koga je Brivman pozvao na večeru.
Osmišljen s takvom pažnjom, ljubavnik je vodio svoj sopstveni život pa je često znao da Brivmana ostavi za sobom. Dolazio je kod Šel sa poklonom, recimo, nojevim perom kupljenim u nekoj radnji na Drugoj aveniji ili ružama čajevkama iz jedne od prodavnica na uglu Osme ulice. Seo bi za Šelin sto i krenuo da s njom neobavezno ćaska i pravi planove.
Kud god kreneš
čujem zvuke skupljenih krila
slomljenih krila
zanemeo sam
jer si kraj mene pala
jer tvoje su trepavice
bodlje nejake životinjice.


„Unovčili su mi ček u samoposluzi.“
„To je privilegija lepote. Poslednjeg visokog staleža u besklasnoj Americi.“
„Ne, isto su to uradili i jednoj maloj, staroj, crnoj gospođi.“
„Znači da se komšijske vrline još neguju.“
„Šta si ti radio?“
„Zacrneo sam stranu.“
Strahujem od časa
kad me tvoje usne
budu nazvale lovcem.


Ćaskali su neumorno, nadugačko. Priče o Hartfordu, kamenoj fontani, letima na jezeru Džordž, uspomenama na velike kuće. Priče o Montrealu, noćnim vožnjama s Krancom, očevoj smrti. A zajednički je život značio da su njihove priče rasle i narasle u mitove o prvom susretu, prvoj ljubavi, neizrečenim budućim putevima.
„Mogu nešto da ti pročitam?“
„Tvoje?“
„Znaš da ne podnosim tuda dela.“
Želela je da sedne pored nje na poseban omiljen način. „Je l’ o meni?“
„Pa, sačekaj da ti pročitam, do đavola.“
Slušala je krajnje ozbiljno. Tražila mu je da pročita ponovo. Nikada nije bila tako srećna. Počeo je onim svojim dubokim glasom koji uvek uzmiče pred značenjem reči, nikada nije insistirao na postizanju efekta. Volela je što je iskren, tu njegovu snagu koja je svaku stvar činila bitnom. „Oh, divna je, Lorense, stvarno je divna.“
„Dobro. To sam hteo.“
„Ali nije za mene, nije ni za koga.“
„Ne, Šel, za tebe je.“
Iznela mu je poslasticu, smrznute jagode.
Kad me zoveš bliže
da mi kažeš
da ti telo nije prekrasno
želim da pozovem
oči i skrivene usne
od kamena od svetla od vode
da svedoče protiv tebe.


Brivman je posmatrao kako je njegov zastupnik čini srećnom dok on sa strane gleda i gleda. Jedne noći posmatrao ju je kako spava. Hteo je da zna šta joj se dešava. Neki izrazi lica odumiru u snu. Usta omlitave. Oči iščeznu, ostane truplo. Ali ona je celovita i prekrasna, njena šaka tik pored usana, čvrsto je stegnula ivicu čaršava. Čuo je neku vrisku sa ulice. Odvukao se do prozora, ali ništa nije video. Vrisak je zazvučao kao da neko umire.
Želim
da se poklone pred tobom
drhtavom rimom na tvome licu
iz dubine njihovih kovčega.


Baš me briga ko je ubijen, pomislio je. Baš me briga za krstaške pohode koji se planiraju u istorijskim kafeima. Baš me briga za pokolje i živote izgubljene u sirotinjskim predgrađima. Hteo je da otkrije dokle seže njegova briga za ljude izvan zidova ove sobe. Sve što je iz sebe mogao da iznedri bilo je hladno saučešće prema ženama manje lepim od nje, piuškarcima manje srećnim od njega.
Pošto je bio pod dejstvom čarolije, pesme nisu presahle. Nije shvatio da je Šel osvojio ne svojim tekstovima već sveukupnom pažnjom koju joj je posvećivao.
„Mogu li da uđem?“
„Ne.“
„Zašto?“
„Oblačim se.“
„Baš zato.“
„Molim te, ne ulazi. Biću ti strašno dosadna. Sve knjige kažu da treba da sačuvam svoju tajanstvenost.“
„Hoću da te gledam kako se tajanstveno oblačiš.”
Bilo je sasvim razumljivo što je takvu posvećenost sebi tumačila kao ljubav.
Kad me zoveš bliže
da mi kažeš
da ti telo nije prekrasno
želim da moje telo i moje ruke
budu vrela
za tvoj pogled i tvoj smeh.

13


Šel je rešila da završi tu stvar sa razvodom. Gordon je pristao. Isprva se tome protivio, ali se obeshrabrio kada se pojavila kod njega u kancelariji. Bila je tako staložena i prijateljski raspoložena, raspitivala se kako mu je na poslu, bila srećna zbog njegovog uspeha. O braku je govorila s nežnošću, ali je bila odlučna da je vreme za kraj, kao da je to neka igra koje se deca igraju posle večere, u sumrak, pa sad moraju da idu kući na spavanje. Nije mu bilo teško da pogodi odakle joj snaga. Osim jednog popodneva kada je, dok su popunjavali neke papire za kraj, pokušao još jedan poslednji put da je zadrži, bio je radostan što je imao tu sreću da s njom provede pet godina. A njegova sklonost prema književnosti, koju mu Njuzvik nije uzvratio, za nekoliko će mu godina omogućiti da pomoću ove male tragedije sebe dramatizuje mlađim ženama.
„Ovo se tiče mene i Gordona“, rekla je Brivmanu. Kao pravi ljubavnici, mogli su da razgovaraju samo kad su jedno drugom u zagrljaju. „Zato nemoj da se spremaš.“
Živeli su zajedno skoro godinu dana. Nije htela da on razvod shvati kao znak da treba da je zaprosi. Naravno da je želela da se uda za njega. Ona nije umela da bude sa ljubavnicima, jer njena predstava ljubavi je u suštini značila privrženost, privrženost zasnovanu na strasti.
Ponekad je mislila da nema čoveka koji bi bio u stanju da pruži toliko nežnosti i pažnje, osim kao neku investiciju za budućnost. Ponekad je mogla da precizno locira bol u srcu i tada je znala da bi on mogao da pruži sve to samo ako se spremio da ode.
Već mu je dala sve, zavetovala se onako kako to uradimo jednom u životu. Želela je da bude slobodan u ljubavi prema njoj. To je najveći dar. Ona je isto tako bila odgajana u okrilju tradicije heroja i mučenika, pa je sebe, može biti, videla kao Eloizu. Samo je muškarac avanturista mogao istinski da pruži ljubav – to je njegovo pisanje – i samo je ona gospa dostojna koja se odrekla svoga doma i imena – to je društvo ustaljenih normi. Avanturisti napuštaju dom, gospe se vraćaju svome časnom imenu – ova spoznaja predstavlja iskušenje posle kojeg se sve drži na svome mestu.
Ne dešava se često da sretnemo nekoga s kim delimo istu viziju o tome šta bismo mogli da postanemo. Šel i Brivman, odnosno njegov zastupnik, gledali su jedno na drugo na taj plemeniti način.
Jednog popodneva došla je uplakana. Prihvatio joj je rukavice i tašnu, spustio ih na komodu od poliranog drveta i odveo je da sedne na zelenu sofu.
„Sve sam rekla Gordonu.“
„Morala si da mu kažeš.“
„Ne sve ono što sam mu rekla. Grozna sam.“
„Ti si grozna, zla veštica.“
„Rekla sam mu kako mi je dobro s tobom, to nisam morala. Htela sam samo da ga povredim.“
Razgovarali su celu noć, sve dok Šel nije uspela da izgovori: „Mrzim ga.“
Brivman je za sebe konstatovao da je očito bila znatno dalje od razvoda nego što je sama mislila. Žene krajnje ozbiljno shvataju svaki pokušaj unakazivanja svoga tela. Brivman nije shvatio da je bila oslobođena mržnje čim je ove reči izgovorila u njegovom zagrljaju.
Mučila ga je pomisao da Šel donosi stvarne odluke, da nešto preduzima, da menja sopstveni život. Želeo je da je posmatra dok se odmara. To ga je uvodilo u svet višespratnica i saobraćajnih znakova. Ona je bila na putu da postane autentičan građanin, koristeći se ljubavlju kao snagom.
Recimo da je uz nju išao u pravcu intimnosti življenja, udobnosti beskrajnih bračnih razgovora. Nije li se, ipak, odrekao nečega fundamentalnijeg i idealnijeg, premda se tome podsmevao, nečemu što bi njenu lepotu moglo da učini podesnom u realnosti ulica, saobraćaja, planina, da zapali čitavo to okruženje – kojim bi on ovladao kad bi bio sam? Nije li to razlog zašto je tako netremice gledao u nju, pomno pratio svaki njen pokret, izraz lica? A možda ga je samo mučilo to što je bio ubeđen da nije rođen za život u udobnosti? Mučilo ga je jer je bio sve manje ubeđen u to.
Bilo mu je veoma udobno. Počeo je da se ne opire uživanjima svoga zastupnika. Ovaj ljubavnik je bio nešto najuspešnije što je u svom životu uradio i bio je u iskušenju da mu obezbedi i novčanik i ličnu kartu pa da gazda Brivmana pusti niz vodu na nekom naročito štrokavom i đubretom zagađenom delu Hadsona.
Brivmanovsko oko, izvežbano za osmatranje vulkana, nebeskih sazvežđa, idealnih bedara, savršeno prilagođeno sadašnjem zadatku ispitivanja teritorije Šelinog tela, bilo je u opasnosti da ga ophrva san. Ljubavnik je sve više i više imao Šel za sebe. To je vreme koga se Brivman slabo seća, jer je bio veoma srećan.

14


Leto je bilo tek na početku.
Jesi li znao da je nezaboravak tako malecak?
Popeli su se uz brdo iza bungalova, osluškivali cvrkut ptica, pogledali vodič da utvrde kako se koja od njih oglašava.
Nije hteo da joj da sitne cvetiće, jer su oboje proveravali kako zvuče njihovi nazivi.
Razgovarali su o tome kako se treba ponašati prilikom rastanka. Ljubavnicima to deluje nepojmljivo daleko i nebitno, kao diskusija o odbrani od atomske bombe na nekoj predsedničkoj konvenciji.
„...i ako nekome od nas ne bude išlo, to moramo reći onom drugom.“
„...i da se nadamo da ćemo imati hrabrosti da budemo klinički precizni.“
Šel se oduševila nekim brezovim šumarkom.
„Drveće izgleda kao golo! Čini da šuma deluje mračna.“
Noću su osluškivali zvuk vode koja zapljuskuje peščar i kamenitu obalu jezera. Blistavi tamni nebeski pokrov od spaljene srebrne folije. Kliktaji ptica, već očajnih, nakvašenog perja, kao da se bore za hranu i život.
Šel je rekla da je svaki zvuk sa jezera drugačiji. Brivman je više voleo da ne ulazi u detalje, uživao je u rasplinutom osećanju sreće. Umela je da sluša pažljivije od njega. Sitnice su je činile bogatijom, njega su sputavale.
„Šel, ako ih snimiš kako ćurliču, pa onda to usporiš, čućeš najneverovatnije stvari. Ono što se golim uhom čuje kao jedan ton često su zapravo dva ili tri tona otpevana istovremeno. Ptica može da otpeva tri tona istovremeno!“
„Volela bih kad bih mogla tako da govorim. Volela bih kad bih mogla da izgovorim dvanaest stvari odjednom. Volela bih kad bih mogla da jednom rečju kažem sve što ima da se kaže. Mrzim sve ono što može da nastane između početka i kraja rečenice.“
Radio je dok je ona spavala. Kad bi je čuo kako lako diše, znao je da je stavljena tačka na dan i da može da krene sa svojim pisanjem.
Čudno izobličena iskrenost sprečava me da ti priđem...
Šel je umela da se probudi usred noći. Leptirice su udarale o prozorsko staklo iza kojeg je on radio. Domigoljila mu je iza leđa i poljubila ga u vrat.
Okrenuo se iznenađen, s olovkom u ruci, pomilovao je po obrazu. Ustao je, preturivši stolicu.
Stajali su licem u lice u hladnoj razlivenoj svetlosti petrolejske lampe. Noć je bila zaglušujuća. Leptirice su zujale i tupkale, petrolejka je šuštala, voda se prelivala preko oblutaka, noćne životinjice su lovile, sve je bilo u kretanju.
„Pomislio sam da sam...“ nije dovršio.
„Pomislio si da si sâm!“ jauknula je.
„Pomislio sam...“
„Pomislio si da si sâm“, zapisao je kad je ona ponovo zaspala.