Omiljena igra

First topic message reminder :



“Omiljena igra” je priča o mladom umjetniku Lorensu Brivmanu i njegovom odrastanju u Montrealu. Brivmanovi doživljaji se umnogome poklapaju sa događajima iz Koenovog života. Opisani su: očeva smrt, majčina neuroza, boravci u ljetnom kampu i Brivmanov prijatelj Kranc koji je sličan Koenovom prijatelju Mortu Rozengartenu, kasnije poznatom kanadskom vajaru. “Omiljena igra” je knjiga i o umjetničkom životu Montreala kroz prikaz odrastanja i pop-kulture u Kanadi 1950-ih, kao i portret senzibilnog pjesnika, muškog prijateljstva, prvih ljubavnih priča i otkrivanje žene. Mada je u roman uključena Brivmanova poezija, koja je u stvari Koenova poezija iz njegove druge knjige “Kutija sa začinima Zemlje”, sasvim je pogrešno pretpostaviti kako je riječ o autobiografskom romanu. Koen je to objasnio riječima: “Brivman nije i ne može biti Koen, ne samo zato što pripovijedač održava ironičnu distancu prema svome protagonisti, nego zato što Lorens Brivman nije ja. Ali smo učinili mnogo istih stvari.”

30


Krenuo je u obilazak montrealskih ulica u srcu grada. Ulice su se promenile. Viktorijanske pekare gde se prodaju medenjaci sa đumbirom nestajale su dok su na svakom drugom uglu nicali polupokriveni skeleti novih, jednolikih poslovnih zgrada. Grad se upinjao da bude moderan, kao da je iznenada prihvatio neku novu teoriju higijene, shvativši sa užasom da je nemoguće izribati svu prljavštinu nakupljenu po reljefnim gorgonama i vinovim lozama, pa je čvrsto rešio da čitav predeo zatre sa lica zemlje.
Ali one su bili lepe. One su bile jedina lepota, poslednja čarolija. Brivman je znao to što je znao, da njihova tela nikada ne umiru. Sve ostalo bilo je fikcija. To je bila lepota koju su nosile u sebi. Nijednu nije zaboravio, ništa nije bilo izgubljeno. Njima da služi. U mislima im je sastavljao hvalospeve, dok se penjao ulicom što ide uzbrdo.
Hederinom telu, koje je spavalo i spavalo.
Bertinom telu, koje je palo sa jabukama i flautom.
Lizinom telu, rano i kasno, koje je mirisalo na brzinu i na šumu.
Tamarinom telu, čija su ga bedra učinila fetišistom.
Norminom telu, naježenom, vlažnom.
Patrišinom telu, koje je tek trebalo da obuzda.
Šelinom telu, koje je u njegovom sećanju slatko u celosti, koje je voleo dok je hodao, male grudi o kojima je pisao, njena kosa tako crna da se prelivala plavičastim sjajem.
Svim telima u kupaćim kostimima i bez njih, u haljinama, vodi, dok se muvaju po sobama, leže u travi, ostavljaju otiske u travi, poslušno plešu, poskakuju na konju, rastu u ogledalu, osećaju se kao blago, za kojima se balavi, vara i laže, sva ta tela, velika baletska svita, u njima ulje, na njima sunčevi zraci, krema za sunčanje.
Hiljadu senki, jedna vatra, sve što se dogodilo, izobličilo prepričavanjem, sve je to doprinelo nastanku vizije, i u času kad ju je ugledao, našao se u samom središtu stvari.
Ne gledajući, popeo se drvenim stepenicama koje su vodile uz planinsku padinu. Zaustavio se kad je stigao do visokog bolničkog zida. Italijanske kule su delovale zlokobno. Njegova majka spavala je u jednoj od njih.
Okrenuo se i pogledao na grad pod sobom.
Srce grada nije bilo tamo dole medu novim zgradama i širokim ulicama. Ono je bilo tačno kod Instituta za mentalno zdravlje, gde su se, pomoću lekova i struje, poslovni ljudi održavali u normali, njihove žene odvraćale od samoubistva a njihova deca spasavala od mržnje. Bolnica je bila pravo srce grada, odakle su se ubrizgavale doze stabilnosti, i erekcije, i orgazma, i sna, u sve one koji su patili od komercijalne atrofije. Njegova majka je spavala u jednoj od kula. Sa prozorima koji se nisu otvarali.
Ugao ulica Stenli i Sent Ketrin bio je obasjan svetlošću restorana na kojoj se koža činila žutom a vene nabrekle. Restoran je bio veliki, sa ogledalima, pun kao i obično. Nije video nijednu ženu. Brivman je primetio da je dosta muškaraca koristilo gel za kosu, pa im je glava iz profila delovala sjajno i vlažno. Većinom su bili mršavi. Izgledali su skoro uniformisano. Uske pantalone kaki boje sa kaišem, džemperi sa V izrezom koji se nose bez majice.
Seo je za jedan sto. Bio je veoma žedan. Opipao je unutrašnjost džepa. Šel je bila u pravu. Nije imao bogzna koliko para.
Ne, neće otići u Njujork. Znao je to. Ali mora uvek ostati povezan s njom. To nikada ne sme biti dovedeno u pitanje. Sve će biti prosto samo ako bude povezan s njom, samo ako ne budu zaboravili.
Jednoga će dana postati svestan šta joj je uradio, devojčici, i tada će ga zapljusnuti takav talas kajanja da danima neće moći da se makne, sve dok ga ne budu odneli i prikačili ga na medicinske aparate da mu povrate sposobnost govora.
Ali danas nije taj dan.
Džuboks je cvileo. Mislio je da bolje od ma koga drugog razume čežnjive jeftine note. Vurlicer je opaka zverka, žmirkala je, bolna. To je neonska rana koju svako nosi. Trbuhozborac koji pati. Kućni ljubimac kakvog svi žele. Večni medved kojeg treba hraniti, sa električnom krvlju. Brivmanu je ostao novčić od 25 centi. Bio je golem, voleo je što je u lancima, halapljivo je gutao, mogao je cele noći da trune.
Brivman je samo hteo da sedne i da pijucka oranžadu. Odjednom mu je sinulo u sećanju, pa je od konobarice zatražio olovku. Na salveti je naškrabao:
Gospode! Upravo sam se setio šta je bila Lizina omiljena igra. Kad bi napadalo mnogo snega, otišli bismo u stražnje dvorište s nekoliko drugara. Prostor pod snegom bio je netaknut i beo. Berta je bila ringišpil. Uhvatili bismo je za ruke, a ona bi se okretala na petama, dok bismo mi kružili oko nje sve dok nam se noge ne bi odlepile od tla. Onda bi nas ispustila da poletimo u sneg. Ostajali smo nepomično u kakvom god položaju da smo sleteli u sneg. Kada bismo se svi našli tako bačeni u celac, počinjao je najlepši deo igre. Ustajali smo polako, pazeći da ne pokvarimo svoj otisak u snegu. Zatim smo poredili. Naravno da smo se maksimalno trudili da ateriramo u nekom sumanutom položaju, sa rukama i nogama koje štrče iz snega. Onda smo odlazili, ostavljajući na predivnoj beloj površini cvetolike figure sa stabljikama u obliku otisaka naših stopa.

Beleška o autoru


Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi.
Početkom šezdesetih, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966).
Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora.
Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006).
Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, kao i zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša.
Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd. Još jedna turneja započela je 2013. godine.
Za roman Omiljena igra Koen je 1964. dobio “The Quebec Literary Competition Prize”, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku.
Godine 2011, Koen je primio špansku Nagradu princa od Asturije za književnost.
Među književnim nagradama je i “Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence” (PEN nagrada za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine.
Poslednjih godina njegovo ime često se nalazi na listi pisaca nominovanih za Nobelovu nagradu za književnost.

1 Pesma „Ko magle što nema ni trag“ iz Koenove druge zbirke pesama Kutija sa začinima Zemlje [The Spice-Box of Earth] iz 1961. Ova pesma se u dužoj verziji pod naslovom „Prava ljubav ne ostavlja tragove“ [„True Love Leaves No Traces“] pojavljuje i na njegovom albumu Smrt donžuana [Death of a Ladies’ Man] iz 1977.
As the mist leaves no scar
On the dark green hill,
So my body leaves no scar
On you, nor ever will.


When wind and hawk encounter,
What remains to keep?
So you and I encounter
Then turn, then fall to sleep.


As many nights endure
Without a moon or star,
So will we endure
When one is gone and far.

2 Stari zavet, Psalmi Davidovi, 137 psalam, u prevodu Đure Daničića.
3
I’d rather be in some dark valley
Where the sun don’t never shine,
Than to see my true love love another
When I know that she should be mine.


(Ovi, kao i stihovi naredne pesme „U mojim šakama“, takođe su iz Koenove zbirke pesama Kutija sa začinima Zemlje.)
4
Beneath my hands
your small breasts
are the upturned bellies
of breathing fallen sparrows.


Wherever you move
I hear the sounds of closing wings
of falling wings.


I am speechless
because you have fallen beside me
because your eyelashes
are the spines
are the spines of tiny fragile mammals.


I dread the time
When your mouth
Begins to call me hunter.


When you call me close
to tell me
your body is not beautiful
I want to summon
the eyes and hidden mouths
of stone of light of water
to testify against you.


I want them
to surrender before you
the trembling rhyme of your face
from their deep caskets.


When you call me close
to tell me
your body is not beautiful
I want my body and my hands
to be pools
for your looking and laughing.



(Pesma „U mojim šakama“ iz zbirke Kutija sa začinima Zemlje.)


5 Stari zavet, Četvrta knjiga Mojsijeva, Brojevi 24:5, u prevodu Đure Daničića.


6 Ezra Paund, Cantos, LXXXI, preveo Milovan Danojlić (BIGZ Beograd, 1975).