Omiljena igra

First topic message reminder :



“Omiljena igra” je priča o mladom umjetniku Lorensu Brivmanu i njegovom odrastanju u Montrealu. Brivmanovi doživljaji se umnogome poklapaju sa događajima iz Koenovog života. Opisani su: očeva smrt, majčina neuroza, boravci u ljetnom kampu i Brivmanov prijatelj Kranc koji je sličan Koenovom prijatelju Mortu Rozengartenu, kasnije poznatom kanadskom vajaru. “Omiljena igra” je knjiga i o umjetničkom životu Montreala kroz prikaz odrastanja i pop-kulture u Kanadi 1950-ih, kao i portret senzibilnog pjesnika, muškog prijateljstva, prvih ljubavnih priča i otkrivanje žene. Mada je u roman uključena Brivmanova poezija, koja je u stvari Koenova poezija iz njegove druge knjige “Kutija sa začinima Zemlje”, sasvim je pogrešno pretpostaviti kako je riječ o autobiografskom romanu. Koen je to objasnio riječima: “Brivman nije i ne može biti Koen, ne samo zato što pripovijedač održava ironičnu distancu prema svome protagonisti, nego zato što Lorens Brivman nije ja. Ali smo učinili mnogo istih stvari.”

15


Jedne noći, dok ju je posmatrao, rešio je da će ujutro otići.
U suprotnom će zauvek ostati kraj nje i tako je gledati.
Bila je sredina juna. Radio je u maloj kancelarijskoj zgradi gde se zaposlio kao liftboj na određeno vreme. Zarađivao je još nešto sa strane tako što je petkom uveče čistio kancelarije. Lift je bio prilično razdrndan, maksimalne nosivosti pet putnika, i često se kvario ako bi otišao prenisko, ispod podrumskog nivoa.
Noći su bile vreme za Šel, pesme i dnevnik, dok ona spava.
Najveći deo vremena bio je srećan. Zbog toga je bio iznenađen i uznemiren, kao general koji se usplahiri kada period mira potraje predugo. Uživao je u vožnji liftom, koji se ponekad pretvarao u kočije, ponekad u Kafkinu spravu za mučenje, ponekad u vremeplov, a u najgorem slučaju je bio naprosto lift. Kada bi ga pitali kako se zove, odgovarao je da mu je ime Haron i da su dobrodošli na njegov brod.
A večeri su bile vreme za večeru sa Šel. Slamnate prostirke preko stola na rasklapanje od poliranog drveta. Sveće i miris pčelinjeg voska. Đakonije koje ljubavnici spremaju jedno drugom, poslastice zalivene vinom, zalogaji nanizani na čačkalice. I vesele jutarnje gozbe od konzervi i zamrznute hrane.
Vikendom su doručkovali jaja i mafine sa borovnicama i to je bilo vreme kada je Šel postajala kuhinjski genije na staroj farmi stolećima daleko od Njujorka, odakle su u svakom trenutku mogli da se prebace na bezvremenu zelenu sofu. Imali su i dane filmskih projekcija, mitoloških analiza vesterna C produkcije, istorijskih špagetija u Tonijevom baru, gde su razotkrili Bergmanovu isfoliranost.
Pesme su se nizale, u slavu njih dvoje. Pesme o rastanku koje muškarac piše ženi koju želi da gleda sve vreme. Imao ih je dovoljno za jednu podebelu knjigu, ali njemu nije trebala knjiga. To će doći kasnije, kada mu bude potrebno da sebe uveri da je živeo takvim životom u radu i ljubavi.
Brivman je njemu postao zastupnik. Svakih nekoliko dana proveo bi nekih sat vremena na svojoj osmatračnici, odakle je hvatao beleške. Pisao je brzo, naslepo, bez vere u to što radi, kao samoubica koji traži žilet pošto je već tri puta neuspešno pokušao sebi da oduzme život.
Bavio se isterivanjem demona slave. Ispisani listovi gomilali su se u fioci starinskog ormana, u koji Šel nije dirala. To je bila Pandorina kutija u kojoj su bile vize i avionske karte s kojima bi on nestao ako bi je ona otvorila. Onda bi se ponovo uvukao u topli krevet, tela su im zbog takve opasnosti bila još slađa.
Bože, kako je lepa. Zašto da ne ostane s njom? Zašto da ne postane građanin koji ima ženu i posao? Zašto da ne pristupi svetu? Lepota, koju je nekada zamišljao kao odmor između perioda samoće, sada ga je navodila na to da od usamljenosti zatraži stare odgovore.
Šta bi to izneverio kad bi ostao s njom? Nije imao smelosti da deklamuje nedopečene fraze. A sad je mogao da oseti ukus krivice koja će ga pratiti ako je bude ostavio. Ali on nije hteo da ode zauvek. Samo mu je bilo potrebno da bude sam sa sobom, da bi mogla da mu nedostaje, da bi stvari video u perspektivi.
Ćušnuo je avionsko pismo u pretrpanu fioku.
Gledao ju je kako spava, čvrsto stiskajući čaršav kao kakav talisman, kose rasute preko jastuka u talasima kao kod Hokusaija. Sigurno bi bio spreman da ubije zbog tog tela opruženog na postelji. To je jedina prava vernost. Zašto joj onda okrenuti leđa?
U mislima je rastanak već bio prošlost nad kojom je lamentovao. Pisao joj je iz velike daljine, iz budućnosti u kojoj je očajavao za nekim kožom tapeciranim stolom.
Najdraža moja Šel, u meni je neko izgubljen, neko koga sam glupo ugušio u opasnim igrama kojih sam se igrao nekada ranije – voleo bih da ti ga pokažem, bez pitanja bih postao deo tvojih maštarija, o tvojoj puti bih se brinuo kao pijani profesor, uz smeh i dragocene tajne beleške. Ali kao što rekoh, on se ugušio, ili je skrhan u kukavičkoj usnulosti, pod teškim lekovima, bez snova, uši su mu zapušene morskim algama ili vatom, ja ne znam ni gde se nalazi to telo, samo znam da se ponekad promeškolji kao gladan fetus u mome srcu, kad se setim tebe dok se oblačiš ili dok se motaš po kuhinji. To je sve što mogu da napišem. Voleo bih da sam ti ga pokazao, umesto ove hartije, umesto ove žalosti.
Podigao je pogled sa svoje knjižice ispisane u linijama. Zamislio je siluetu sebe sa Šel. Prava čestitka za Dan zaljubljenih iz vremena njegovih roditelja. Slika za njegovu kolekciju sa police. Da li bi mogao da je balsamuje radi lakšeg održavanja?
Okrenula se i privila beli čaršav čvrsto uz svoje telo, tako da se činilo da joj struk i bedra izranjaju iz grubo tesanog mermera. Bilo je to izvan svakog poređenja. Nije to bilo samo savršenstvo oblika, niti naprosto forma koja mu je dobro poznata. Nije to bila uspavana lepotica, princeza iz svačijih snova. To je bila Šel. To je bila jedna konkretna žena čije su držanje i crte lica bili određeni njenim porodičnim poreklom. Ona nije kaleidoskop koji menja izgled kako se okreće i obrće. Svaki njen izraz predstavljao je jedno osećanje. Kada se smejala, to je bilo zato. Kada bi ga uhvatila za ruku usred noći, to je bilo zato. Ona je razlog. To telo pripada Šel, onoj Šel koju poznaje. To telo joj se odaziva, to telo jeste ona. Ono nije stajalo njemu na usluzi na nekom pijedestalu. Sučelio se sa konkretnom osobom. Nije važno da li je lepa ili ne, niti da li će sutra možda propasti od zlobe. Šel je ona koju voli.
Kada je sunčeva svetlost dopola ispunila sobu, Šel je otvorila oči.
„Hej“, rekao je Brivman.
„Hej. Nisi uopšte spavao?“
„Ne.“
„Dođi.“
Sela je, izravnala posteljinu i zadigla jedan kraj da mu napravi mesta. Seo je na ivicu kreveta. Htela je da zna o čemu se radi.
„Šel, mislim da treba da odem u Montreal na neko vreme...“
„Odlaziš?“
Osetio je kako se zgrčila.
„Vratiću se. Kranc se vraća, pisao mi je i ponudio posao u kampu...“
„Znala sam da ćeš otići. Poslednjih nekoliko nedelja prosto sam to osećala.“
„To je samo preko leta...“
„Na koliko?“
„Tokom leta.“
„Koliko meseci?“
I pre nego što je stigao da joj odgovori, tiho je jauknula, prstima zaklonivši usta.
„Šta ti je?“ upitao je Brivman.
„Zvučim baš kao Gordon.“
Zagrlio ju je i rekao da to nipošto nije isto. Podsetila ga je da su se zakleli da će biti klinički precizni.
„Znaš da je to budalaština. Hajde da napravimo neki strava doručak.“
Ostao je još taj dan i sledećeg dana, a onda je trećeg dana otišao.
„Daj, Šel, pa to je samo jedno leto.“
„Ništa nisam rekla.“
„Voleo bih da ti je veći bedak.“
Osmehnula se.

Knjiga IV




1


Nešto u vezi s telima koja je Brivman izgubio. Nema tog detektiva koji će ih pronaći. Izgubio ih je u stanju njihove najveće lepote. To su:
pacov
Žaba
uspavana devojka
muškarac na planini
mesec
Ti i ja imamo svoja tela, ma koliko da su osakaćena vremenom i uspomenama. Brivman ih je izgubio u vatri u kojoj su i dalje celovita i savršena. Ova vrsta postojanja nikoga neće utešiti. Pošto su izgorela mnogo puta, pretvorila su se u beličasta sazvežđa u čijoj je moći, dok ona kruže po njegovom ličnom nebeskom svodu.
Moglo bi se reći da su sažegla u plamtećem grmu što raste u srcu svakoga od nas, mada se malo ko potrudi da razgori tu vatru.

2


Stajao je na travnjaku ispred Instituta za mentalno zdravlje „Alan Memorijal”, osmatrajući Montreal ispod sebe.
Ludaci imaju najbolji pogled u celom gradu.
Tu i tamo videle su se grupice ljudi okupljenih oko drvenih stolova i stolica na fino podšišanoj travi.
Mogao je to biti neki golf klub. Utisak su kvarile samo medicinske sestre. Stajale su tu, bele i uzorne, po jedna sestra uz svaku grupu, malo po strani – nisu se upuštale u razgovor, već su sa distance kontrolisale situaciju kao mesec u orbiti.
„Dobro veče, g. Brivman“, rekla mu je dežurna sestra. „Vaša majka će se radovati da vas vidi.“
Je li njen osmeh značio prekor?
Otvorio je vrata. U sobi je bilo sveže i mračno. Počelo je čim ga je majka ugledala. Seo je. Ovoga puta nije se potrudio ni da joj kaže zdravo.
„...i hoću da zadržiš kuću, Lorense, ona je za tebe, da imaš krov nad tom tvojom glavom, moraš da se zaštitiš, oni će sve oteti, oni nemaju srca, moje je vreme prošlo, sve sam radila za druge, a sad sam primorana da budem ovde s ludacima; ležim tu kao pas, ceo svet je napolju, ceo svet, ja poslednje pseto ne bih pustila da leži ovde, trebalo bi da sam u bolnici, da li je ovo bolnica? da li oni znaju kako me bole noge, da ne mogu da hodam? ali moj sin je previše zauzet, oh, on je veliki čovek, previše zauzet da nađe vremena za svoju majku, svetski pesnik, svetski...!“
Počela je već da viče. Niko se nije ni osvrnuo.
„...a za svoju majku on je previše zauzet, ali zato za svoju malu ne-Jevrejku, za svoju gojkinju uvek ima vremena, s njom ne gleda na sat, posle svega što je naš narod pretrpeo; morala sam da se krijem na tavanu za Uskrs, jurili su nas, kroz šta sam sve prošla, i dočekala da mi sin, da mi rođeni sin bude izdajica roda svoga, moram sve da zaboravim, ja nemam sina...“
Nastavila je tako još nekih sat vremena, bez predaha, u neprekinutoj bujici reči, zverajući u plafon.
Kad je otkucalo devet sati, rekao joj je: „Sad moram da krenem, majko, vreme je isteklo.“
„Lorense?“
„Da, majko?“
„Da li se čuvaš?“
„Da, majko.“
„Jedeš li dobro?“
„Da, majko.“
„Šta si danas jeo?“
Promrmljao je nekoliko reči. Pokušao je da smisli neki ručak koji bi njoj bio po volji. Jedva je mogao da govori, mada se ne može reći da je ona uopšte išta i čula.
„...nikad nisam uzela ni centa, uvek je sve bilo za mog sina, petnaest godina s bolesnim čovekom, jesam li za sebe tražila brilijante kao druge žene...“
Okrenuo se i pošao, a ona je govorila i dalje.
Napolju je trajala igranka u terapeutske svrhe. Preplašeni štićenici držali su se za medicinske sestre. Svirala je pop muzika, romantične su fantazije u ovom ambijentu zvučale još besmislenije:
Kad se laste vrate u Kapistrano
Tamo dalje, izvan kruga u kojem su se plesači vrteli u mekanoj svetlosti, uzdizala su se mrka brda Maunt Rojala. Dole, ispod njih, sjaktio se čitav grad trgovine i kapitala.
Posmatrao je plesače i, onako kako to činimo kad se suočimo s bespomoćnim ljudima, obasuo ih svom svojom unezverenom ljubavlju koju nije mogao da usmeri nigde drugde. Oni su živeli u stalnom užasu.
Poželeo je da ga nizbrdo isprati jedna od žena u bezgrešno belom.

3


Tamaru je viđao skoro svako veče tokom dve nedelje koliko je proveo u gradu.
Prestala je da odlazi kod psihijatra i počela da se zalaže za umetnost!, što je manje zahtevno i kudikamo jeftinije.
„Tamara, hajde da više ne otkrivamo ništa novo jedno o drugom.“
„Je l’ to lenjost ili prijateljstvo?“
„Ljubav!“
Izveo je teatralni pad u nesvest.
Živela je u neobičnom sobičku u Ulici Fort, gde su zgrade kao kućice za lutke. Imala je kamin u mermeru s reljefnim bakljama i srcima, iznad kojeg je stajalo uzano ogledalo oivičeno stubovima i arhitravima u drvetu, kao neki smeđi Akropolj.
„Ovo ogledalo nikome ne koristi tu gore.“
Skinuli su ga i smestili pored kauča.
Ekonomična domaćica prostor je izdelila na manje celine. Tamarina trećina je – zbog visokog plafona – izgledala kao da je izvrnuta postrance. Sviđalo joj se što je delovalo privremeno.
Tamara je sad bila slikarka i radila samo autoportrete. Na sve strane stajala su slikarska platna. Na svakom portretu je u pozadini bila ova soba gde živi. Ispod noktiju je imala tragove boje.
„Zašto slikaš samo sebe?“
„Možeš li da se setiš ikoga lepšeg, šarmantnijeg, inteligentnijeg, senzibilnijeg i tako dalje?“
„Sve si deblja, Tamara.“
„Onda mogu da slikam svoje detinjstvo.“
Kosa joj je i dalje bila zift-crna, nije je skraćivala.
Jedne noći su osnovali Klub sentimentalnih filistara, a članstvo je bilo ograničeno na dvoje. Klub je bio posvećen obožavanju prostote. Veličali su zakrilca na novom modelu kadilaka, branili Holivud i hit paradu, tapisone i goblene, polinežanske restorane, potvrđivali svoju privrženost Društvu izobilja.
Ruže na tapetama odlepljivale su se sa lozice štukature. Jedini komad nameštaja u sobi bio je kauč iz Vojske spasa, prekriven tapecirungom i prilično oštećen. Izdržavala se pozirajući kao model pa je jela samo banane, što je bilo glavno mišljenje za tu nedelju.
Poslednje noći pred njegov odlazak priredila mu je iznenađenje, njemu i svim privrženim sentimentalnim filistrima. Skinula je maramu s glave. Kosu je ofarbala u plavo, shodno proklamovanim ciljevima organizacije.
Zbogom staroj Tamari, zapisao je Brivman za svoje biografe, neka ti je svako dobro, imaš usta od trista hiljada dolara.

4


Kada će nastaviti stari dijalog s Krancom?
Jezero je uveče bilo predivno. Žabe su skakutale kao na oprugama.
Kada će sedeti kraj vode kao sitne figure na magličastoj slici sa svitka i razgovarati o svom dugom izgnanstvu? Hteo je sve da mu kaže.
Kranc je instruktorima u kampu održao predavanje o igrama koje se igraju u zatvorenom, u slučaju kiše. Kranc je napravio raspored slobodnih dana. Kranc je napravio novi sistem za dežurstva u paru na obali i podrobno sve objasnio instruktorima. Kranc je oko vrata nosio tablu za pisanje i pištaljku.
Ujutro ih nije budio reski pisak vojne trube nego razglas s kojeg su se čuli prvi taktovi Hajdnovog Koncerta za trubu. Krancova ideja! Ujutro, petog dana uvodnog trening programa koji je Kranc uveo za instruktore u kampu, Brivman je bio siguran da mu se ta kompozicija smučila za ceo život.
Ali, Kranc je bio zauzet. A tu je bila i jedna devojka, En, koja je s njim došla iz Engleske. Hvala bogu te nije bila lepa. Bavila se modernim plesom.
Pošto sve oko organizacije bude završeno i kad deca konačno budu stigla, stvari će se najzad vratiti na svoje i oni će nastaviti svoje nekadašnje razgovore o vaseljeni i svemu ostalom.
Kranc je objašnjavao pravila američkog bejzbola.
„Kada igrač uhvati loptu posle udarca, to znači da udarač ispada.“
„Zvuči logično“, rekla je En, pa su se zagrlili.
Nadao se da će njihov dijalog uskoro započeti, pošto mu se u kampu ništa nije sviđalo. Skaredno.
Osetio je to čim je stigao. Ima nečeg skarednog u vezi s kampom za bogatašku decu. Nečeg toliko očiglednog da je to odvratno. To je kao neki vašar, kao luna park s fliperima i aparatima za zabavu.
Gledao je svud oko sebe, na sva ta igrališta, terene za rukomet, bungalove, pedaline i ostale stvari koje decu treba da zamajavaju tokom leta, kako bi se roditelji odmorili. Porodicu je zahvatila gangrena. Montrealske trpezarije zaudarale su na izvitoperenu intimu.
Bilo mu je drago da ga je na četiri stotine milja odatle čekala Šel.
Instruktori su bili na obali, izležavali su se na suncu. Brivman je pogledom prešao preko opruženih tela.
Uskoro će preplanuti, koža devojaka pocrneće svuda oko bretela grudnjaka. Ali sad im je put još gradski bela. Mora da ih borovi preziru.
Brivman je gledao visoku devojku koja se zvala Vanda. Sedela je skroz na drugom kraju mola, mlatarajući stopalima po vodi. Imala je dobre noge i žućkaste maljice, ali ga nisu ložile. Ipak nije ona pripadala velikoj zlatnoj tradiciji.
Vanda, od Brivmana si bezbedna.
Sve su devojke izgledale krajnje obično. Ali u tome je bila fora. Znao je šta sve mogu da urade dva meseca u takvom društvu. Na kraju će svakoj pisati sonete. Osetio se umornim već od same pomisli na ove još nenapisane stihove.
Laurentinsko gorsko nebo bilo je zastrto zvezdama. Kako nije znao nazive sazvežđa, Brivman je nalazio da je nejasnost činila deo njihove lepote.
„Zbor instruktora“, pozvao je Kranc s balkona.
„Kranc, hajde da ne idemo.“
„Sjajna ideja... izuzev što sam ja predsednik.“
Dok su išli ka bungalovu za instruktore, pridružio im se Ed, brucoš prava na univerzitetu Makgil.
„Prvi koji kresne Vandu dobija“, predložio je Ed. “Mislim, to je pitanje vremena. Svi ćemo je kresnuti do kraja leta, tako je svake godine, a ovako će jedan od nas pokupiti kajmak.“
Brivman se gnušao takvog načina govora, tipičnog za mladog pastuva. Poželeo je da ima hrabrosti da mu razbije njušku. Možda će to učiniti Kranc. On je sad valjda bio pravi ljubavnik.
„Pretpostavljam da se pitate kako možemo biti sigurni kad prvi bude došao po novac.“ Tako je Ed, legalista, protumačio to što su druga dvojica ćutala. Brivman je u ćutanju tražio nekadašnje jedinstvo.
„Mislim da možemo verovati jedni drugima“, rekao je Kranc. „Brivmane?“
Brivman im je skrenuo pažnju na zvezdu padalicu.
„Ugovor od kosmičkog značaja.“
Složili su se da će biti sasvim dovoljno da svaki položi ulog od po pet dolara.
Šta si očekivao, Brivmane, bratimljenje na vetrovitom, brdu, ritual s kamama i puštanjem krvi?

5


Na autobuskoj stanici je bio totalni rusvaj od roditelja, dece, štapova za pecanje, teniskih reketa i izbezumljenih pasa koje su tu dovukli da svoje mlade gospodare isprate na put. Majke, koje su nedeljama čekale na taj veliki dan, sad su iznenada bile preneražene nepobitnom činjenicom da će njihove bebice gladovati kad njih nema. Jedna žena je Brivmanu tutnula u šaku specijalno sastavljen jelovnik i novčanicu od pet dolara.
„Znam da ćete brinuti o njemu“, dobacila mu je u žurbi, dok je pogledom prelazila preko okupljene gomile ne bi li spazila još nekoga koga bi mogla da podmiti.
Petnaest minuta pre utvrđenog vremena za polazak, Brivman se ušunjao u jedan od praznih autobusa spremnih da krenu. Zatvorio je oči i osluškivao žagor s druge strane prozora. Šta on uopšte radi tu, sa svim ovim ljudima?
„Zovem se Martin Stark. Piše se veliko S, malo t, malo a, malo r, malo k. Bez e.“
Brivman se okrenuo.
Na sedištu iza njega, ukrućen kao sveća, sedeo je dečak od nekih dvanaest godina. Beonjače su mu bile neprirodno bele, neverovatno bele, kao da je hteo da istakne koliko su mu velike. Od toga mu je izraz lica bio kao da je upravo video nešto užasno.
„Ponekad se potpišem sa e, pa onda moram da pocepam celu stranu i počnem ispočetka.“
Govorio je jednoličnim glasom, preterano naglašavajući svaku reč kao da vežba dikciju.
„Zovem se Brivman. Piše se veliko B, malo r, malo i...“
Upozorili su ga na Martina, dečaka koji je trebalo da bude u njegovoj grupi polaznika kampa. Ako je verovati Edu, Martin je napola ludak, a napola genije. Majka ga se, navodno, stidela. U svakom slučaju, nikada nije dolazila da ga vidi kad je dan za posete. Brivman je od dečaka saznao da je danas došla sat ranije i posadila ga u autobus rekavši mu da ne sme ni da se makne. Tako je izbegla da se susretne sa ostalim roditeljima.
„Ja ću ti ovoga leta biti instruktor, Martine.“
Martin uopšte nije reagovao na ovu informaciju. I dalje je zurio kroz Brivmana, sa nekim odsutnim, postojanim izrazom groze u očima. Imao je koščato lice sa orlovskim nosom. Kada nije govorio, uglavnom je stiskao zube, pa su linije vilice bile dosta izražene.
„Koja ti je omiljena radnja?“ upitao je Martin.
„Koja je tvoja?“
„Dionova. Koji ti je omiljeni parking?“
„Ne znam. Koji je tvoj?“
„Dionov parking.“
Martina je ovo očigledno zabavljalo, pošto je nastavio da u jednom dahu postavlja pitanja. „Koliko ima prozora na zgradi u kojoj je Dionova radnja?“
„Ne znam, Martine. Koliko?“
„Na svim zidovima?“
„Naravno, na svim zidovima. Šta vredi da znaš koliko je prozora samo na jednom zidu ili čak na tri zida?“
Martin je trijumfalno obznanio tačan broj prozora. Brivman je kao budala obećao da će proveriti sledeći put kad bude u gradu.
„Koliko je bilo automobila na Dionovom parkingu prošlog četvrtka?“
„Ti mi kaži.“
Pedeset kampera je nagrnulo u autobus. Nastala je otimačina i preganjanje oko toga ko će gde sesti, pa je opšta pometnja omela Brivmana u prisnom razgovoru sa dečakom. Martin je tokom vožnje sedeo mirno, mrmljajući sebi u bradu. Brivman je kasnije saznao da ima običaj da sam sebi zadaje zadatke sa množenjem četvorocifrenih brojeva.
Dok su se vozili na sever, Brivman ga je zapitao: „Je l’ ti se dopada pejzaž?“
„Tek kada ga proučim.“

6


Tri stotine vilica koje zajedno žvaću mogu da naprave priličnu buku. Klupe su uvek bile ili predaleko ili preblizu do stola, pa je trebalo udružiti snage u komplikovanoj akciji da bi se klupa namestila kako treba. Jednog kampera skoro da je ošamario, jer je duvao u šolju s mlekom i pravio mehuriće.
Posle ručka, Brivman i Ed su imali svoju tačku, Brivman je pleo komplikovane harmonije za koje je znao da nema ko da ih čuje, dok je Ed na harmonici drndao po visokim skalama da bi nadjačao galamu u trpezariji.
Brivman, koji je oduvek želeo mu u glavi svira Hendl, udarao je po metalnim žicama na pozajmljenoj gitari. Na prstima leve ruke nije imao žuljeve da otupe oštricu žica koje se usecaju u jagodice.
Njegova i Edova grupa kampera delile su bungalov u kojem su spavali, a instruktori su za sebe imali poseban deo unutar iste drvene kućice. Zajedno su odlučili da će se prvih nekoliko dana sprovoditi rigorozna disciplina. Onda će malo da olabave i da budu fini momci. Pošto su im bila predočena stroga pravila, dečaci su brzo polegali u krevet, svi izuzev Martina, kome je trebalo pola sata da se ispiški. Ed im je rekao da ujutro ima da budu tihi, bez obzira na to kad se ko budi.
Instruktori su ležali na svojim ležajima, vazduh je bio težak od strogih pravila. Martinov karakterističan, iseckan glas odjeknuo je prostorijom.
„Je l’ mogu veliku nuždu pre leganja?u „Možeš, Martine.“
„Je l’ mogu da obrišem nos?“
„Ako nije mnogo bučno.“
„Je l’ mogu da pišem bratu?“
Ed se nagnuo ka Brivmanu i šapnuo mu: „Nema brata.“
Kad su svi zaspali, otrčao je do kuhinje gde je bio telefon. Pozvao je Šel u Njujork. Želeo je da mu njen glas potre ceo protekli dan. Želeo je da je čuje kako mu kaže „najdraži“. Iz grada ju je već zvao nekih pet-šest puta i napravio veliki račun.
Nije joj ništa rekao, čekao je, prelistavajući brošuru telefonske kompanije sa uputstvom za međugradske pozive. Iznutra mu je neki glas dovikivao: ne radi, ne radi.
Šel mu je rekla da mnogo voli Džozefa Konrada.
Jedno drugom su nežno poželeli laku noć, a oboje su znali da su tri minuta bila proćerdana.
Dva sata joj je pisao, do detalja opisujući kako mu je protekao dan. Svrbele su ga ruke od ujeda muva pecara, pa je to zapisao. Njegova indijanska jakna sa resama bila mu je pretopla, ali nije hteo da je skine. I to je zapisao.

7


Martin ga je fascinirao. Smatrao je da je pogrešno protumačio Martinov izraz lica. Nije to bio užas praznine već suštinska zadivljenost. On je jedan od onih izuzetnih stvorova, dete blaženo u svome ludilu. Druga su deca prepoznavala njegovu izuzetnost i prema njemu se ophodila sa pomešanom zbunjenošću i strahopoštovanjem.
Jednog popodneva su se zabavljali tako što su ga okružili i po njemu osuli rafalnu paljbu velikih brojeva koje je on množio u letu.
Klatio se napred-nazad, kao vernik u molitvi, sklopljenih očiju. Zanesen, šakama se lupkao po butinama, kao neka neobična ptičurina koja bi da uzleti sa tla, ispuštajući neki neodređeni šum, nekakav bruj, kao da je njegov um mašina pod opterećenjem.
„Em-m-m-m-m-m-m-m-m... “
„Pazi ga kako šljaka!“
„Em-m-m-m-m-m-m-m-m...“
„Ajde, Martine, ’ajde!“
„Osamdeset jedna hiljada devetsto osamnaest.“ objavio je, otvorivši oči. Dečaci su klicali i grlili ga.
Onda je spazio jedan borić. Stao je kao paralisan, ne trepćući, i krenuo izvan kruga dečaka. Brivman je pošao za njim. „Jesi u redu?“
„Ah, da. Mislim da je bolje to da brojim.“
Sve do večere zanimao se time što je istraživao koliko iglica prosečno ima jedan omanji borić.
Kranc se naljutio kad je saznao kakvom se popodnevnom aktivnošću bavio Brivman.
„To nije ono za šta je gospođa Stark platila.“
„Nije?“
Bilo je neverovatno kako su se to našli u situaciji da jedan može da kažnjava drugog.
„Ne da joj sin služi kao cirkuska nakaza.“
„Za šta je gospođa Stark platila?“
„Ma daj, Brivmane. Znaš da je to nezdravo. Ona hoće da joj sin bude kao svi drugi, da ne štrči, da ne privlači pažnju. Dovoljno joj je problema ovako.“
„Okej, nateraćemo ga da igra bejzbol.“
„Kršenje discipline će se strogo kažnjavati, her Brivman.“

8


Iza spavaonica su se u polukrugu uzdizala brdašca. Na jednom bregu nalazio se amfiteatar s drvenim klupama i scenom. Služio je za predstave i priredbe, a za Šabat se pretvarao u Molitvenu kuću.
Kako su lijepi šatori tvoji, Jakove,
i kolibe tvoje, Izrailju!5


Pevali su na hebrejskom, glasovi su im se stapali u sutonu. Vazduh je bio prijatno svež, borovi visoki, vetrom šibani, tamni. Ceo kamp bio je obučen u belo.
Eto kako smo lepi, pomislio je, samo tad smo lepi, kad pevamo. Šturmbrigade, krstaški ratnici, banda smrdljivih robova, pravdoljubivi građani – podnošljivi samo kad im glasovi zazvone unisono. Svaka nesavršena pesma nagoveštaj je idealne melodije.
Ed je ispričao divnu priču Šolema Alejhema o dečaku koji je hteo da svira violinu, ali su mu to zabranjivali njegovi pravoverni roditelji. Brivman je na trenutak pomislio da će preterati, ali nije, njihao se i plesao sa svojom imaginarnom violinom i svi su mu verovali.
Isti onaj Ed za koga je devojačko telo bilo predmet opklade.
Brivman je sedeo i mislio kako on nikada ne bi mogao da bude tako dobar, nikada ne bi bio tako smiren i magičan. A to je upravo ono što je hteo da bude: nežni heroj koga će narod voleti, čovek koji priča sa životinjama, Bal Šem Tov koji decu nosi na krkače.
Nikada neće biti u stanju da jevrejske reči izgovara sa samopouzdanj em.
„Kranc“, šapnuo je, „zašto nismo smeli da prelazimo preko šina?“
Dvanaest pravdoljubivih lica reklo mu je šššš.
Pa ipak – a znao je da je to arogancija – ponekad je sebe smatrao pravim pravcatim Jevrejinom. Iz iskustva je naučio šta znači biti tuđin, i na tome je bio zahvalan. A sad je to iskustvo preneo i na sopstveni narod.
O čemu se tu uopšte radi? Usamljeni čovek u pustinji moli jedno lice da mu se nakloni.
En je izvela hasidski ples, grčevitim, ironičnim pokretima potirući svako zrno ženstvenosti u svome telu. Ali na nekoliko trenutaka bili su izgubljeni negde u Evropi, koža im je bila bela, u uzanim uličicama su čekali na čudo i priliku za osvetu koju nikada neće izvršiti.
Posle službe za Šabat jedan leptir kao da je išao za njim nizbrdo, da bi se onda izgubio kad je iz šumarka izbio na put prema toplom taboru. Zbog svega se osećao počastvovan ovim danom.

9


„Tako je teško“, oglasila se Šel. „Svi imaju telo.“
„Znam“, rekao je Brivman. „Ima jedan određen trenutak tokom večeri kad ono što nam je hitno i preko potrebno jeste da osetimo nečiju ruku na svome ramenu.“
„Tako mi je drago što još možemo da razgovaramo.“ Zbog svoje iskrenosti nije mogla da mu prećuti svoja iskušenja. Nije htela ništa da taji pred njim. Oboje su bili svesni opasnosti takvog pristupa: ima ljudi koji žele da budem njihova. Ako me ti nećeš, oni hoće.
Naslonio se na kuhinjski zid u mraku i oslušnuo. Kako je neobično što mu se neko obrati glasom tako blagim. Kako mu se samo dogodilo to čudo da mu se neko obrati glasom tako blagim? Bio je siguran da on nema moć da stvori tu čaroliju, doživljaj kao kad čitate svoje prve pesme. Ali ovde se šapatom izgovaralo njegovo ime.
Nad srcem mu se nadvila tamna senka, slutnja da će s tim šapćućim glasom završiti u hiljadu i jednom hladnom krevetu i da će ga tako ućutkati.
„Šel, sutra dolazim u Njujork!“
„Napuštaš kamp?“
„Ovo nije mesto za mene.“
„Oh, Lorense.“
Izašao je na ulicu, napolju je padala kiša, njen glas mu je još bio u glavi. Išao je ukrug oko jednog od igrališta. Visoki borovi oko terena i brda stvarali su utisak kao da je u nekom basenu. Jedno mračno brdo izgledalo je toliko nalik njegovom ocu da je izbegavao da ga pogleda dok ga je obilazio, zaplićući u hodu kao pijanac.
Sporadično postavljene lampe nazirale su se kroz izmaglicu od kiše. Ophrvalo ga je neopisivo osećanje stida. Njegov je otac bio prisutan u ovim brdima, hujao je kao vetar kada se probija kroz vlažno lišće.
Iznenada ga je obuzela jedna misao – on nije bez predaka! Njegovi su preci sezali daleko i još dalje u prošlost, poput cvetića ljubičice upletenih u venac. Hodao je ukrug i ukrug po blatnjavoj zemlji.
Sapleo se i pao, prosuvši se potrbuške po tlu. Ležao je nepomično, dok mu je voda polako natapala odeću. Nešto će se izuzetno važno tu dogoditi. Bio je siguran u to. Dogodiće se nešto neminovno i nužno, samo što do toga neće doći u sjaju zlata i svetlosti, već u ovom blatu i glibu. Morao je da bude tu kad se to bude desilo. Pomislio je kako to da mu nije hladno i momentalno počeo sav da drhti.
Šel je poslao vickast telegram.

10


Brivmanu je stiglo pismo od gospođe Stark, Martinove majke. Nije bilo uobičajeno da roditelji odgovaraju na zvanične izveštaje koje su instruktori bili dužni da im pošalju.
Poštovani g. Brivman,
Sigurna sam da se moj sin Martin nalazi u odličnim rukama.
Uopšte se ne brinem i ubuduće ne očekujem bilo kakva obaveštenja sa detaljnim opisom njegovog ponašanja.

Srdačno,

R. F. Stark

„Šta si joj kog đavola napisao?“ Kranc je želeo da zna. „Slušaj, Kranc, meni se klinac prosto sviđa. Mnogo sam se potrudio oko tog pisma. Pokušao sam da joj objasnim da smatram da je on izuzetno dragoceno ljudsko biće.“
„Ah, tako?“
„Šta je trebalo da kažem?“
„Ništa. Što je manje moguće. Rekao sam ti kakva je. Svake godine ima dva meseca priliku da ga ne gleda svakoga dana i da se pravi da je on sasvim normalan dečak koji radi sasvim normalne stvari s drugim sasvim normalnim dečacima u sasvim normalnom kampu.“
„E pa, nije tako. On je mnogo neobičniji i čudesniji.“
„Vrlo dobro, Brivmane, veoma saosećajno. Ali zadrži to za sebe, je l’ važi? Hteo si da se dodvoriš Brivmanu, a ne dečakovoj majci.“
Stajali su na balkonu upravne zgrade. Kranc se upravo spremao da preko razglasa najavi večernje aktivnosti.
Zar Kranc nije znao ono što on zna o Martinu? Ne, nije tačno. On ništa nije znao o dečaku, ali ga je voleo. On je božanski idiot. Zajednica bi svakako trebalo da se smatra počastvovanom što ga ima. Nije on neko koga treba tolerisati, već bi institucije trebalo izgraditi prema njemu, tradicionalno nejasnoj objavi proročišta.
Napolju, izvan ovih zidova, dejstva ublaženog dijalogom, to ne bi zvučalo tako ludački.
Kranc je pogledao na sat, koji je nosio s unutrašnje strane ručnog zgloba. Okrenuo se da krene i utom spazio ljudsku priliku koja je u mraku ležala licem okrenuta zemlji, pokraj žbunova u dnu travnjaka.
„Pobogu! Evo, Brivmane, o tome sam ti govorio.“ Brivman je brzo prešao preko travnjaka.
„Martine, šta to radiš?“
„Dvadeset hiljada dvadeset i šest.“
Brivman se vratio na terasu.
„Broji vlati trave.“
Kranc je zažmurio i stao da tapka po ogradi.
„Brivmane, koja ti je večernja aktivnost?“
„Igra skrivalice.“
„E pa, dovuci ga i neka se lepo igra sa ostalima iz grupe.“
„Njega ne zanima da se igra skrivalice.“
Kranc mu se primakao i sa jetkim osmehom rekao: „Ubedi ga. To je razlog zašto si tu.“
„Kakve veze ima da li će da ide naokolo da traži skriveni predmet ili da broji vlati trave?“
Kranc se sjurio niz stepenice, pomogao Martinu da se popne i ponudio mu da ga na krkače prenese preko poljane do mesta gde se okupila Brivmanova grupa. Martin mu se razdragano popeo na leđa, a onda, bez nekog posebnog razloga, prstima zapušio uši, čkiljeći očima kao da očekuje da će svakoga časa da se razlegne gromoglasna eksplozija.
Svake večeri, neposredno pre no što bi pošao na spavanje, Martin je imao običaj da obznani koliko mu je bilo zabavno toga dana. Ocenu je davao prema nekom misterioznom idealu.
„I, Martine, kakav je bio današnji dan?“ pitao ga je Brivman, sedeći na njegovom krevetu.
Mehanički glas odgovorio je bez oklevanja. „Sedamdeset pet procenata.“
„Je l’ to dobro?“
„Prihvatljivo.“

11


Bio je zadivljen time koliko dugo je mogao da leži tako nepomično.
Bio je nepomičniji od vode u kojoj se ogledalo planinsko zelenilo.
Vanda se vrpoljila, pretvarajući se da piše pismo pri sve slabijoj dnevnoj svetlosti. Njena duga plava kosa nije bila baš u skladu sa velikom tradicijom. Na njoj bi se mogla obožavati svaka vretenasta noga i ruka sa zlaćanim maljicama, ali sve zajedno nije tvorilo lepotu. Pa ipak, koliko je bedara mogao da obaspe poljupcima istovremeno?
Kada bih imao zaista ogromna usta.
Muve su bile prava napast. Mazali su se losionom sa lizolom. Vanda mu je ispružila ruku, ali joj je on samo dodao bočicu, umesto da joj ga sam utrlja na kožu. On fantazira: da joj losion utrljava na kožu od glave do pete u sve većem zanosu.
Slaba kišica je namreškala vodu, zastrvši je srebrnkastom mrežicom. S vremena na vreme bi do njih dopirala graja iz kampa, gde su se u trpezariji deca okupila da gledaju film o Lesi.
Kiša je uminula, a vodena površina ponovo postala mirna.
„U stvari, nikada nisam živela pored jezera“, rekla je Vanda, koja je volela da hoda bosa.
„Nemoj da romantizuješ, Vanda.“
Odsutno joj je pomilovao lice i kosu, bila je mekša nego što je zamišljao.
Uzdigavši se u visine iznad kućice na vodi tako da je stekao perspektivu zvezde repatice u usporenom letu, unutrašnjim okom je osmotrio malenu kutiju od šperploče u kojoj su dva sićušna stvorenja (insekti koji se pare?) izvodila neizbežni koloplet baletskih figura.
Vanda je pokušavala da izvije vrat tako da poljupcima dočeka njegove prste.
Napokon ju je poljubio u usta, usne, stomak, svugde.
Onda se dogodilo nešto krajnje uznemirujuće.
Lice joj se odjednom pretopilo u lice male Lizice, u kućici na vodi je bilo mračno, a Lizicin lik se pretopio u neki njemu nepoznat lik, koji se potom rasplinuo u Bertino lice, možda je to zbog plave kose. Napregnuto je posmatrao ne bi li to pretapanje prestalo, ne bi li ovo nepostojano obličje povratilo lik devojke kraj njega.
Ustima bi posegnuo prema različitim licima, ali nije uspeo da uhvati nijedno od njih. Vanda je ovaj njegov pokret pogrešno doživela kao pokazatelj strasti.
Vratili su se stazom uzbrdo. Nebo je bilo boje sleza. Mesec je izronio ispod paperjaste skupine oblaka. Koračali su stazom tapeciranom stotinama hiljada borovih iglica. Martin bi, možda, ustanovio koliko ih je.
Vanda je kihnula. Vlaga iz dasaka.
„Bilo je tako mirno dole, tako mirno.“
Brivman je bio u iskušenju da joj za kaznu što je to izgovorila tako trivijalno kaže da je njeno telo bilo predmet opklade.
„Znaš šta je najveća ambicija naše generacije, Vanda? Svi bismo da budemo kineski mistici koji žive u kolibama sa slamnatim krovom, s tim da možemo dosta da karamo.“
„Zar ne umeš da kažeš ništa što nije surovo?“ kriknula je i pobegla od njega.
Celu noć je presedeo budan da bi kaznio sebe što ju je povredio. Začuo se jutarnji cvrkut ptica. Kroz prozor se ukazala slaba sivkasta svetlost, drveće u pozadini još je bilo u mraku. Planina je bila u blagoj izmaglici, ali njemu nije bilo do toga.
Nekoliko dana kasnije shvatio je da je od Vande dobio nazeb. I uopšte nije mogao da shvati gde je kamperima mogla da stane sva ta hrana. Davili su se u mleku, koje im se s pljuvačkom slivalo niz bradu, tukli se za repete, pravili figurice od sredine hleba.
Brivman je pogledao Martina. Dečak ništa nije jeo. Kranc ga je upozorio da mora da obrati posebnu pažnju na Martinov režim ishrane. Ponekad bi štrajkovao glađu iz tajanstvenih razloga koje nikada nisu mogli da ustanove. Brivman je sada mogao da ga zagrli.
Glava mu je bila prepuna. Muve su bile prava pošast. Legao je u krevet kad i ostali kamperi, ali nije mogla da zaspi.
Ležao je tako dok su mu se po glavi motale glupave misli o Krancu i En i tronute misli o Šel.
Horizontalan položaj je klopka. Naučiće da spava stojećke, kao konji.
Jadni Kranc i En, tamo u šumi. Koliko dugo mogu da leže nagi pre no što ih napadnu muve pecare? Moraće da skloni ruke s njenog tela i kose da bi se počešao po glavi. “Je l’ mogu da uđem?“
To je Vanda. Naravno da može da uđe. U krevetu je okovan, nije li?
„Hoću samo da ti kažem zašto nisam htela da te vidim.“ Ugasila je svetlo kako bi imali jednake šanse protiv muva. Dok je govorila, prsti su im se isprepletali. Trenutak pre no što ju je privukao k sebi i ovlaš je poljubio, u uglu je primetio svica. Zasvetleo bi tek povremeno. Brivman je bio ubeđen da je skoro mrtav.
„Zašto me ljubiš?“
„Ne znam. Nisam zato došla. Naprotiv.“
Svitac mu je postao izuzetno zanimljiv. Još nije bio mrtav. „Kako ti do đavola nije jasno?“
„Super nam je konverzacija.“
„Pocepao si mi bretele na brusu.“
Nešto je nameštala ispod bluze.
„Bolje da krenem.“
„Bolje da kreneš. Bolje da krene. Bolje da krenemo. Bolje da krenu.“
„Izgleda da nisi u stanju ni sa kim da razgovaraš.“
Da li je sad trebalo da se oseti jadno? Ali nije. Usredsredio se na svičeve muke. Vremenski razmaci između kratkih svetlosnih treptaja bivali su sve duži. Kao Zvončica. Svako mora da veruje u čaroliju. Niko ne veruje u čaroliju. On ne veruje u čaroliju. Čarolija ne veruje u čaroliju. Molim te nemoj da umreš.
I nije. Svetlucao je još dugo pošto je Vanda otišla. Svetlucao je i kad je Kranc došao da pozajmi Edov primerak Tajma. Svetlucao je i kad je hteo da zaspi. Svetlucao je i dok je u mraku zapisivao nešto u dnevnik.
U-aa-u-aa-u-aa-u-aa-u-aa grcaju sva mala deca.

12


Bilo je tri sata posle ponoći, Brivmanu je bilo drago da svi spavaju. Tako je sve sređenije, kamperi i instruktori su u svojim krevetima, uredno postrojeni. Kad su budni, uvek ima previše mogućnosti, premnogo ega s kojim se treba nositi, odviše lica koja treba protumačiti, suviše svetova u koje treba proniknuti. Raznolikost je zbunjujuća. Dovoljno je teško susresti se s drugom osobom. Društvo je izgovor za neuspeh u individualnoj ljubavi.
Vedra noć, dovoljno je hladno da dah pređe u paru. Okolina je delovala u prisnoj vezi sa nebeskim svodom, kao da je u čvrstom zagrljaju visokih, ledenih sazvežđa. Drveće, brda, kućice od drveta, čak i plahta od niske izmaglice, sve je stajalo prikovano za stenovitu planetu. Činilo se da se više nikada ništa neće pomeriti, da se ništa ne može otrgnuti iz sveopšte pospanosti.
Brivman je išao između kućica ispunjenih tamom, kao da vrši smotru. Bio je radostan što se jedino on slobodno kreće u ovom zamrznutom svetu. Vanda je spavala, kosa joj je bila bezbojna. Martin je spavao – vilice su mu bile opuštene – smiren u svome užasu. En je spavala, plesačica u lošoj formi. Kranc je spavao. Naravno da je znao kako Kranc spava, kako mu se usne napuće pri svakom krkljavom izdisaju.
Koračao je između zidova, raščinjavajući ih umom. Spavanje je ove noći bilo neuobičajeno lišeno draži. Video je pohlepan izraz na licu spavača, izraz usamljenog proždrljivca za svečanom trpezom. Kada spava, svaki je čovek samo dete. Meškoljili su se, prevrtali, okretali, isturili bi u stranu lakat ili koleno, pa se opet meškoljili i prevrtali, kao neki rakovi koji su izmileli svaki na svoje privatno žalo.
Sva njihova ambicija, energija, brzina, individualnost, ušuškani u fini kamelhar, kao novogodišnji ukrasi brižljivo spakovani u kutijama. Svaki taj stvor je, u svojoj težnji ka moći, bio začauren u nekoj dalekoj detinjoj borbi. I činilo se da će ova noć, tako jasna i mirna, i ceo fizički svet, čekati tako nepokretni dok se svi ne budu vratili.
Izgubljeni ste, obratio im se Brivman naglas. Takmičenje u hipnozi, to je ovaj mali život koji živimo, a ja sam pobedio.
Rešio je da nagradu podeli s Krancom.
Na prozorskom oknu iznad Krancovog kreveta bio je navučen zastor. Brivman je lupnuo po zastoru, koji se zatresao uz prigušenu tutnjavu.
Kranc nije promolio glavu. Brivman je ponovo lupnuo. Krancov bestelesni glas javio se jednoličnim tonom.
„Gaziš po cveću, Brivmane. Ako pogledaš nadole, primetićeš da stojiš u cvetnoj leji. Zašto si stao na cveće, Brivmane?“
„Slušaj ovo, Kranc. Poslednje utočište u nesanici jeste osećaj superiornosti nad svetom usnulih.“
„Odlično, Brivmane. Laku noć.“
„Poslednja superiornost utočišta jeste usnuli osećaj u svetu nesanice.“
„Aha, sjajno.“
„Svet utočišta u superiornosti jeste poslednji osećaj usnulih u nesanici.“
„Hm. Da.“
Začulo se škripanje federa i časak potom Krancove oči su začkiljile kroz prozor. „Zdravo, Brivmane.“
„Sad lepo možeš ponovo da spavaš, Kranc. Samo sam hteo da te probudim.“
„A mogao bi sad da razbudiš ceo kamp. Brivmane, razbudi kamp! Ovo je noć za akciju.“
„Kakvu akciju?“
„Dečji krstaški pohod. Idemo na Montreal.“
„Znači ipak ima razloga za ovu disciplinu. Oprosti mi, Kranc, trebalo je da znam.“
Obuzeo ih je zlokobni zanos dok su planirali pohod na Montreal i veliko stradanje do kojeg će tada doći. Nakon četiri minuta razgovora, Brivman je prekinuo fantaziranje.
„Je l’ to mene radi, Kranc? Kao neka dobrotvorna terapija?“
„Idi do đavola, Brivmane!“
Krevet je ponovo zaškripao i koji trenutak potom Kranc je stajao napolju, u bademantilu i sa peškirom oko vrata. „Hajde da prošetamo, Brivmane.“
„Samo si mi povlađivao, Kranc.“
„Ne znam kako ti uspeva da u jednom momentu budeš tako vispren a onda slep kod očiju. Priznajem. Spavao sam i došlo mi je da ti kažem da odjebeš. Obaška što mi je En u krevetu.“
„Izvini, ja...“
„Ne, slušaj. Hoću da ti kažem nešto, sad. Već nekoliko nedelja pokušavam da popričam s tobom.“
„Šta?“
„Do tebe je apsolutno nemoguće dopreti, Brivmane. To ne mogu ja, ne može niko...“
Stajali su pored nosiljki sa poslaganim kanuima, razgovarali, slušali zvuk vode. Pesak je bio vlažan i bilo je mnogo hladno, ali ni jedan ni drugi nisu hteli da nasilno prekinu tek uspostavljenu komunikaciju, za koju su obojica znali da je i te kako krhka.
Tanki zmijoliki pramenovi sumaglice duž obale lagano su se uplitali i zgušnjavali, dok se mrklina na rubu nebeskog svoda prelivala bledoteget bojom.
Ispričali su jedan drugom o svojim devojkama, pomalo uzvišenim tonom, pazeći na to da izostave sve seksualne pikanterije.

13


Gledao je Martina kako briše nos, taj veliki orlovski nos koji je trebalo da smišlja istorijske pohode umesto što je prebrojavao vlati trave i borove iglice.
Svakoga jutra je ustajao pola sata ranije kako bi obavio svoj ritual.
Čačkalice, vata, vazelin, ogledala.
Brivman ga je pitao zašto.
„Volim da mi nos bude čist.“
Martin je zamolio Brivmana da mu pošalje pismo za brata. Gospođa Stark je naložila da se sva ta pisma oduzmu i unište. Brivman ih je pročitao i to mu je dečakovu muku učinilo bližom.
Dragi Dripče debeli Dripče ti prljavče
Primio sam tvoja poslednja trideset i četiri pisma u trenutku sam uvideo sve nebrojene laži. Nadam se da ćeš crći od gladi i da će ti se kita sparušiti i da ćeš da cviliš i da će da te bube pojedu pošto si joj rekao ono za mene. A što malo ne začepiš ta tvoja usta krpama i žiletima. Mama nije glupača krišom je videla sa baterijskom lampom i pročitala gnusno sranje koje si mi pisao ispod ćebeta.
voli te tvoj brat

Martin Stark

14


Slobodan dan. Iako je tokom vožnje u autobusu bilo vruće, bio je radostan što je ponovo u Montrealu. Ali ko su ti skotovi koji su odgovorni za to što su najlepši delovi grada srušeni?
Posetio je majku, nije uspeo da joj objasni da je neko vreme bio van grada. Isti užas, kao i uvek.
Išao je peške niz Ulicu Serbruk. Žene u Montrealu su lepe. Iznad sitnih gležnjeva sevaju nogama koje im poput raketa streme u nebeske visine njihove ženstvenosti.
Pravio je ludačke teorije o faltama i plisejima.
Beličasti i prolazni poput zvezda padalica, zglobovi su ga vukli u dubine izreza na njihovim rukavima. Noćas će morati da se potrude da bi raščešljale svoje kose u kojima su se njegove oči zapetljale.
U njihovim je grudima ostavio na stotine otisaka svojih ruku, poput sopstvenih menica.
Zbog toga je otišao da vidi Tamaru.
„’Ajde, matori, upadaj.“
Miris terpentina. Još jedna hrpa autoportreta u agoniji.
„Tamara, ti si jedina žena s kojom mogu da razgovaram. U protekle dve nedelje sam mislio na tebe svaki put kad legnem da spavam.“
„Kako je u kampu? Kako je Kranc?“
„Prosto cveta. Ali nikada neće biti sentimentalni.“
„Divno mirišeš. I tako si preplanuo. Mljac.“
„Hajde da budemo neskromni.“
„Odlična ideja za svaku situaciju.“
„Hajde da slavimo svoje genitalije. Zar ti nije mrska ova reč?“
„Kod žena. Dobra je kod muškaraca. Zvuči bizarno, nešto oklembešeno. Podseća me na luster.“
„Super si, Tamara. Bože, tako mi je dobro s tobom. Mogu da budem bilo šta.“
„I ja isto.“
Sinulo mu je da ga je Šel, svojim otvorenim poklonom, primorala na svojevrsnu plemenitost.
„Hajde da radimo sve.“
U pet sati izjutra izašli su napolje i pojeli džinovske porcije u kineskom restoranu. Smejali su se kao ludi, štapićima su hranili jedno drugo i na licu mesta odlučili da su zaljubljeni. Konobari su ih gledali. Nisu se potrudili ni da obrišu fleke od farbe.
Vraćajući se nazad, pričali su o Šel i o tome kako je prelepa. Brivman je pitao Tamaru da li bi joj smetalo ako bi telefonirao u Njujork.
„Naravno da ne bi. Ona je nešto posebno.“
Šel je bila pospana, ali joj je bilo drago da ga čuje. Glas joj je zvučao kao u male devojčice. Rekao joj je da je voli.
Vratio se u kamp prvim jutarnjim autobusom. Besmrtna Tamara, ispratila ga je do autobuske stanice. Posle samo jednog sata spavanja, to je prava ljubav.

15


Sad moramo da malo pažljivije pogledamo šta to piše u Brivmanovom dnevniku:
Petak uveče. Šabat. Ritualna muzika sa razglasa. Svjat, svjat, svjat, Gospod Savaot. Sva je zemlja puna slave tvoje. Samo kad bih mogao da ne mrzim. Kad bih mogao da verujem u ono što je zapisano i u svilu umotano i zlatom obrubljeno. Želim da napišem tu reč.
Tela su nam pocrnela. Sva su deca odevena u belo. Učini nas sposobnim da obožavamo.
Povedi me nazad kući. Podigni mi kuću ponovo. Primi me da u tebi budem. Prihvati moj bol. Ne mogu više ništa s njim. Zbog njega ništa ne biva lepim. Zbog njega lišće biva pepelom. Zbog njega voda biva kužnom. Zbog njega tvoje telo biva kamenom. Život u svetosti. Podaj mi tako da živim. Ne želim da mrzim. Podaj mi da procvetam. Podaj mi da san o tebi procveta u meni.
Brate, daj mi tvoja nova kola. Želim da se odvezem do moje ljubavi. Zauzvrat ti nudim ova invalidska kolica. Brate, daj mi sav svoj novac. Želim da kupim sve što moja ljubav ište. Zauzvrat ti nudim slepilo da ostatak života imaš apsolutnu kontrolu nad svim ljudima. Brate, daj mi svoju ženu. Ona je ta koju volim. Zauzvrat sam svim gradskim bludnicama naložio da ti zauvek daju na veresiju.
Ti. Pomozi mi da radim. Svekoliki rad mojih ruku tebi pripada. Učini da moji darovi ne budu tako jadni i bedni. Učini da ne pomerim pameću. Učini da ne poludim s tvojim imenom na usnama.
Ja želju nemam ni za kakvim telom do svojim.
Povedi me putem izvan sigurnosti. Tu gde se nalazim sigurnosti nema.
Kako dani moji da budu u slavu tvoju? Napokon sam to izrekao. Kako dani moji da budu u slavu tvoju?

16


Najdraža Šel,
Tvoja minđuša od žada sa srebrnim filigranskim ukrasima. Zamislio sam je na tvome uhu. Onda sam zamislio tvoju glavu iz profila i vetar u tvojoj kosi. Onda tvoje lice. I na kraju svu tvoju lepotu.
Onda sam se setio da si podozriva prema hvalospevima lepoti, pa sam spevao hvalu tvojoj duši, jedinoj u koju sam ikada poverovao.
Shvatio sam da je lepota tvojih očiju i tvojega tela samo svakidašnja odežda duše tvoje. Kada sam je pitao šta je obukla za Šabat, ona se pretvorila u muziku.
Ljubim te i volim,

Lorens

17


En i Brivman su zajedno radili noćnu smenu. Sedeli su na stepenicama jednog od bungalova i čekali instruktore da se prijave.
Da, da, Kranc je bio u gradu zbog obaveza u kampu.
Njena gusta pletenica je poput široke, zavojite reke. Svici, neki visoko gore u borovima, neki skroz dole u korenju.
Ovo je moja pesma tebi.
Ja te ne poznajem, En.
Ja te ne poznajem, En.
Ja te ne poznajem, En.
Večita tema: sitne mušice i noćne leptirice zaleću se i udaraju o sijalicu.
„Ovo je noć kada mi dođe da se napijem“, rekla je.
„Meni dođe da se otreznim.“
Počela je da sipi sitna kišica. Pogledao je uvis, u želji da se rastvori.
„Idem da se prošetam.“
„Mogu s tobom? Nije mi glupo da pitam, jer osećam da te poznajem. Kranc mi je toliko pričao o tebi.“
Kiša je padala deset sekundi. Išli su putem sve do sela. Zaustavili su se tamo gde je miris borovine bio najsnažniji. Odjednom je primetio da se njiše napred-nazad kao da je u sinagogi. Želeo ju je, i što ju je više želeo, to je više postajao delom izmaglice i drveća. Nikada se neću izvući iz ovoga, rekao je sam sebi. Ovde ću ostati. Sviđa mi se miris ovde. Sviđa mi se da budem tako blizu, a tako daleko. Osećao je da on pravi izmaglicu. Isparavala mu je kroz pore na koži.
„Ostaviću te ako hoćeš da budeš sam.“
Trebalo mu je hiljadu godina da odgovori.
„Ne, bolje da oboje krenemo.“
Nije se ni pomakao.
„Šta je to?“ upitala je pošto se začuo neki zvuk.
Počeo je da joj priča o lastavicama, onima što žive na liticama i onima što žive u ambarima. Znao je sve o lastavicama. Nekada se prerušavao u lastavicu i živeo medu njima da bi naučio sve o njihovom ponašanju.
Stajao je tik uz En, ali njegov radar nije hvatao nikakav signal koji bi mu poručio da je zagrli. Brzo se odmakao. Ponovo se približio. Povukao ju je za kiku. Bila je gusta, kao što je zamišljao. Ponovo se udaljio i iz žbunja kraj puta izvukao prut.
Zamahivao je prutom divljački, šibajući po lišću. Izudarao je tlo svuda oko njenih nogu. Ona je plesala i smejala se. Podigao je prašinu sve do kolena. Ali trebalo je ponovo napasti to žbunje, stabla drveća, nisku žućkastu travu, belinu noći. I onda još prašine, dok joj je prut fijukao oko gležnjeva. Hteo je da ih oboje prekrije gust oblak prašine, da im oštra šiba oboma raskomada telo.
Počela je da beži od njega. On je krenuo u trk za njom, šibajući je otpozadi po listovima. Oboje su vrištali i smejali se. Trčala je sve dok nije stigla do svetlosti iz kampa.

18


Draga En
voleo bih
da ti gledam
prste na nogama
kada si
gola.
Što joj je pogledom rekao hiljadu puta a da to nije pomislio.

19


„Pedeset centi da joj ruku staviš među noge.“
Kranc se sa Brivmanom šalio da će mu prodati En deo po deo. Brivmanu se nije svidela dosetka, ali se ipak smejao. „Skoro nova bradavica za sedamdeset pet centi?“
Oh, Kranc.
Posvađali su se oko toga kako se Brivman postavio prema Martinu. Brivman je kategorički odbijao da dečaka prisiljava da učestvuje u grupnim aktivnostima. Rizikovao je da izgubi posao.
„Znaš da sad ne možemo da tražimo zamenu, kad je sezona u toku.“
„U tom slučaju ćeš morati da me pustiš da se s njim pozabavim na svoj način.“
„Ne kažem ti da ga primoraš da se uključi, ali dajem glavu da ga ti podstičeš u sasvim suprotnom smeru.“
„Sviđa mi se njegovo ludilo. Njemu se sviđa njegovo ludilo. On je jedini slobodan čovek kojeg sam ikada sreo. To što on radi važnije je od svega što svi ostali rade.“
„Pričaš gluposti, Brivmane.“
„Verovatno.“
Onda je Brivman zaključio da ne može da održi slovo u subotu ujutro, kad je bio njegov red da govori pred kampom. Nije više imao šta da kaže bilo kome.
Kranc ga je gledao pravo u oči.
„Pogrešio si što si došao ovamo, je l’ tako?“
„A ti si pogrešio što si me pozvao. Svako je hteo da dokaže nešto drugo. A sad znaš da si svoj čovek, Kranc.“
„Da“, odgovorio je polako. „Znam.“
To je bio jedan trenutak, to je bio istinski susret, i Brivman nije ni pokušao da to iskoristi kao zalog nečega većeg. Sebe je izvežbao da uživanje pronalazi u fragmentu. „Ono što doista voliš, to ostaje, sve drugo je krš.“6
„Sigurno ti je jasno da se identifikuješ s Martinom i da samog sebe izopštavaš kad mu dopuštaš da se izdvaja od grupe.“
„Nemoj tim rečnikom, Kranc, molim te.“
„Svega se sećam, Brivmane. Ali ne mogu u tome da živim.“
„Dobro.“
Zato je Brivman obavezno morao da se smeje kad im je En prišla i Kranc rekao: „Guzovi su ekstra jeftini.“

20


Uveče je stajao nepomično na balkonu trpezarije. Kranc je krenuo da pusti ploču.
„Hej, En, hoćeš Mocartovu Četrdeset devetu?“ viknuo je. Potrčala je ka njemu.
Brivman je u travi pronašao detelinu, otkriće, dok je sumaglica plovila nad niskim planinskim vrhovima, kao na izbledeloj fotografiji. Talasići na namreškanoj vodi kretali su se u istom pravcu kao i sumaglica, prelivajući se iz crne u srebrnu i ponovo u crnu boju.
Stajao je potpuno nepomično, nije znao da li je savršeno miran ili paralizovan.
Stiv, Mađar, vozač traktora, prošao je ispod balkona i sa grma uzbrao beli cvetić. Spremali su se da izravnaju neko zemljište da bi tu napravili još jedno igralište, nasipajući zemlju u baruštinu.
Ptica je cvrkutala na flauti. Srušene dveri udno brda, pokraj gustog borovog šumarka.
Londonski most propada
propada
propada,
pevala su dečica u horu.
Dole niz borovim iglicama zastrtu stazu stajao je Martin, nepomičan kao i Brivman, ruke ispružene u fašističkom pozdravu, sa zavrnutim rukavom.
Čekao je komarce da slete.
Martin je imao novu opsesiju. Izabrao je sebe za Istrebitelja komaraca, pa ih je uredno brojao dok ih je tamanio. Svoju tehniku je sprovodio krajnje metodično. Ispružio bi ruku i mamio komarce. Kad bi mu jedan sleteo, tras! stigla bi ga druga ruka. „Mrzim te“, rekao bi svakom komarcu ponaosob i zaveo ga u svoju statistiku.
Martin je ugledao svog instruktora kako stoji na balkonu.
„Sto osamdeset“, doviknuo je u znak pozdrava.
Mocart je treštao sa razglasa, objedinjujući sve što je Brivman video oko sebe. Mocart je spajao, sjedinjavao dve figure nadnete nad pločama, sve što bi muzika dotakla, dete zarobljeno na Londonskom mostu, planinski vrh koji se gubi u sumaglici, praznu ljuljašku koja se njiše poput klatna, poslagane crvene kanue koji se presijavaju, igrače što se tiskaju ispod koša i skaču za loptom kao na fotografiji na kojoj se kapljica vode raspršila pod stroboskopom, sve što bi muzika dotakla ostalo bi zamrznuto kao slika na beskonačnoj tapiseriji. I on je bio na toj slici, jedna figura koja stoji uz ogradu.

21


Otkako je krenuo u borbu protiv komaraca, procentualni izraz Martinovog zadovoljstva vrtoglavo je porastao. Svaki dan je imao vrednost od otprilike devedeset osam posto. Razveseljavao je ostale dečake, pa je postao maskota njihovog bungalova, mogli su da ga pokazuju pred gostima, da mu se dive. Martin je bio samo bezazleni izvođač. Popodneva je uglavnom provodio dole kod baruštine, gde su traktori pripremali nove terene na kojima će se trčati i skakati. Ruka mu je bila sva otekla od ujeda. Brivman ga je namazao losionom sa kalaminom.
Kada je sledeći put imao slobodan dan, Brivman je uzeo kanu da vesla po jezeru. Crvenokrili drozdovi uzletali su uvis i obrušavali se u šaš. Rasporio je peteljku jednog lokvanja. Bila je prošarana ljubičastim žilicama punim pene.
Jezero je bilo glatko kao ogledalo. Povremeno je mogao da razazna zvuke iz kampa, preko razglasa je najavljen čas plivanja, muzika se probijala kroz filter od granja i lišća i puzala preko vode.
Krenuo je da se spušta niz rečicu dokle je mogao da stigne, dok mu se nisu isprečili peščani sprudovi. Vodena struja je mogla da se opazi jedino po algama na rečnom dnu. Crne školjkice prekrivene gustim slojem mulja – nečista hrana. Dok je klizio vodenom površinom, ispod kanua je namah promaklo duguljasto zeleno žablje telo. Nisko poleglo sunce bilo je zaslepljujuće. Kada je okrenuo kanu nazad prema kampu, veslo se obojilo zlatnim.
Založio je vatru, vreću za spavanje rasprostro u mahovini i spremio se da gleda nebo.
Sunce je uvek prisutno na nebu, dok je mesec sjajni, daleki stranac. Mesec. Stalno iznova ti privlači pogled, kao lepa žena u restoranu. Mislio je na Šel. U trenutku kada je pomislio da ima dovoljno pouzdanja da živi sam, pomislio je i da bi mogao da živi sa Šel.
Sumaglica je lagano promicala preko lelujavih odraza breza, već se nagomilala kao snežni nanos.
Četiri sata kasnije, naglo se trgao iz sna i dohvatio sekiricu.
„Ja sam, Martin Stark“, rekao je Martin.
Vatra je još tinjala, ali je bilo nedovoljno svetla. Uperio je baterijsku lampu u dečakovo lice. Na jednom obrazu je imao gadne posekotine od granja, ali se kezio od uva do uva.
„Koja ti je omiljena radnja?“
„Šta radiš tu usred noći?“
„Koja ti je omiljena radnja?“
Brivman je umotao dečaka u vreću za spavanje i protrljao mu kosu.
„Dionova radnja.“
„Koji ti je omiljeni parking?“
„Dionov parking.“
Kada su obavili ritual, Brivman se spakovao, podigao ga i smestio u kanu i zaveslao prema kampu. Nije hteo ni da misli o tome šta bi se desilo da ga Martin nije pronašao. Trebalo mu je sipati jod na taj obraz. Neke posekotine su se, izgleda, već inficirale.
Bilo je divno veslati nazad, trska je strugala o dno čamca, kao da udara o veliki, zvučni bubanj. Martin je čučao uz njega kao indijanski poglavica, umotan u vreću za spavanje. Nebom su se pretakala vatrena prostranstva.
„Kad budem kod kuće“, glasno je rekao Martin, „mene grizu pacovi.“
„Žao mi je, Martine.“
„Stotine i stotine pacova.“
Kada je ugledao svetla u kampu, Brivman je osetio strašan poriv da se ne zaustavlja, da nastavi da vesla dalje uz jezero sa dečakom, da se ulogori negde duž obale, među ogolelim granama belih breza.
„Budi tih, Martine. Ubiće nas ako nas budu čuli.“
„To bi bilo u redu.“

22


Zelena? Bež? Vozio se autobusom, pokušavajući da se seti koje je boje majčina soba. Na taj način je mogao da je ne zamišlja kako leži tamo. Neka nijansa sa blagotvornim dejstvom koja je izabrana na konferenciji medicinara.
U toj sobi ona provodi svoje vreme. Ima lep pogled na južne obronke Maunt Rojala. U proleće se oseća miris jorgovana. Čovek poželi da širom otvori prozore kako bi taj miris ispunio sobu, ali se to ne sme. Prozor se otvara samo dopola. Ovde niko ne bi hteo da neki samoubica naruži travnjak.
„Nismo vas videli neko vreme, gospodine Brivman“, rekla je glavna medicinska sestra.
„Je l’ nismo?“
Majka je zurila u plafon. I on je pogledao uvis. Možda se gore dešava nešto što niko ne zna.
Zidovi deluju razborito sivo.
„Da li se osećaš bolje, majko?“ dao joj je šlagvort.
„Da li se osećam bolje? zbog čega bolje? zbog toga da bih izašla napolje i videla šta je uradio od svog života? hvala, ali zbog toga uopšte ne moram da izlazim napolje, zbog toga mogu lepo da ležim ovde, u ovoj sobi, među ludacima, majka ti je u zavodu za mentalno zdravlje...“
„Znaš da nije tako, majko. Samo da imaš gde da se odmoriš...“
„Da se odmorim! Kako da se odmorim kad znam to što znam? sin izdajnik, misliš li da ne znam gde se nalazim? sa tim njihovim iglama i ljubaznim osmesima, majka mu čami a on ide tamo da pliva...“
„Ali, majko, nemoj da se potresaš...“
Šta to radi, našao je da se raspravlja s njom? Ispružila je ruku i stala da pipa po noćnom stočiću tražeći nešto, ali je sve već bilo sklonjeno.
„Ne prekidaj majku kad govori, nisam li dovoljno propatila? petnaest godina s bolesnim čovekom i šta sam dočekala? šta sam dočekala...?“
„Majko, molim te, nemoj da vičeš...“
„Oh! Sramota ga je rođene majke, majka će probuditi komšiluk, majka će uplašiti njegove male gojkinjice, izdajnik jedan! šta ste mi to učinili! majka mora da ćuti, bila sam lepa, kada sam došla iz Rusije, bila sam lepotica, ljudi su me gledali...“
„Dozvoli mi da ti kažem...“
„Ljudi su pričali sa mnom, a da li moje rođeno dete priča sa mnom? ceo svet zna da ležim ovde ko klada, lepotica, zvali su me ruska lepotica, posle svega što sam učinila za svoje dete, biti takav prema majci, teško mi je pri samoj pomisli, to da doživite od rođenog deteta, eto danas je utorak u celom svetu i to da doživite od rođenog deteta, to što sam ja doživela, guju u nedrima, ne mogu da verujem šta sam dočekala, da sam to doživela, bila sam tako dobra prema svojim roditeljima, majka je imala rak, lekar joj je držao ruku na stomaku, a ko će meni da pomogne? hoće li moj sin da mrdne prstom? Rak! rak! sve sam morala da vidim, morala sam život da posvetim bolesnicima, ovaj život nisam ja, sve ovo, kad bi tvoj otac samo video, ubio bi te, ja sam stara, ne prepoznajem svoje lice u ogledalu, bila sam lepa a sada imam bore ...“
Sedeo je, nije ni pokušavao da je prekine. Kad bi ga i pustila da nešto kaže, ne bi ga čula. U stvari nije ni znao šta bi to mogao da joj kaže kad bi znao da ga zaista sluša.
Hteo je da pusti mislima na volju, ali ga je svaki uzbudljivi detalj vraćao sebi, dok je čekao da istekne predviđeni sat vremena.
Pokucao je Tamari na vrata negde oko deset sati. Iznutra se čulo nekoliko šapatom izgovorenih rečenica. „Ko je?“ pitala je.
„Brivman došao sa severa. Ali vidim da si zauzeta.“
„Jesam.“
„Okej. ’Ku noć.“
„’Ku noć.“
Laku noć, Tamara. Skroz je u redu što svoje usne daješ i drugima. One pripadaju svima, kao park.
Napisao je dva pisma Šel a onda joj telefonirao da bi mogao da zaspi.

23


Očekivalo se da Edov bungalov pobedi u bejzbolu.
Linije terena bile su obeležene izraelskim zastavicama.
Kakvo on ima pravo da im zamera što koriste ovaj simbol? Nije mu bio izgraviran kao grb na štitu.
Dete je mahalo pepsi-kolom i navijalo za svoju ekipu.
Brivman je delio hot-dogove. Bilo mu je drago što je naučio da sumnja u čistotu bližnjih inoveraca, a ne da veruje u zastave. Sada je ovaj nauk mogao da primeni na svoj rod.
Houm-ran.
Pošaljite svoju decu u Aleksandriju na fakultete. Nemojte se začuditi ako se budu vratili kao Aleksandrinci.
Triput ura. Mazel tov.
Zdravo, Kanado, ti, velika Kanado, ti, dosadni, lepi svete resursa. Svi su Kanađani. Maska Jevrejina ne vredi.
Kada je došao Edijev red da bude sudija, Brivman je prešao preko terena i otišao do baruštine da gleda Martina kako ubija komarce. Traktoristi su ga dobro znali jer je često dolazio da gleda Martina kako sprovodi svoju misiju.
Poubijao je preko šest hiljada komaraca.
„Martine, mogu ja da ti doprinesem sa nekoliko mrtvih komaraca.“
„To ne utiče na moj skor.“
„Onda ću da počnem skor za sebe.“
„Nema šanse da me dobiješ.“
Martinu su bile mokre noge. Neki od ujeda su se definitivno inficirali. Trebalo bi da ga pošalje nazad u bungalov, ali je bilo očigledno da Martin beskrajno uživa u onome što radi. Svaki dan mu je imao vrednost devedeset devet posto.
„Hajde, čik da vidimo ko će imati bolji rezultat.“
Vraćajući se u kamp, svako sa svojom grupom, Ed mu je rekao: „Ne samo da si izgubio meč, Brivmane, nego mi još dođeš pet dolara.“
„Zašto?“
„Vanda. Sinoć.“
„Oh, bože, opklada. Zaboravio sam.“
Proverio je u svom dnevniku i sa zahvalnošću isplatio novac.

24


Svi su dani bili sunčani a tela preplanula. Samo je gledao u pesak i obnažena tela, čudeći se nežnoj, beloj gradskoj puti koja bi se ukazala kad spadnu bretele. Želeo je sve neobične nijanse puti.
Jedva da je ikada gledao u nebo. Iznenadila ga je ptica koja je promakla u niskom letu iznad plaže. Sa razglasa je tutnjao jedan od Brandenburških koncerata. Ležao je na leđima, zatvorenih očiju, predajući se razornoj vrelini i bleštavilu i muzici.
Najednom je neko kleknuo nad njim.
„Daj da ti iscedim“, čuo je Enin glas.
Otvorio je oči i zadrhtao.
„Ne, daj ja ću“, smejala se Vanda.
Ustremile su se da mu iscede miteser na čelu.
„Ostavite me na miru“, dreknuo je kao manijak.
Bile su preneražene silinom njegove reakcije.
Pravio se da se smeška, sačekao malo, tek koliko je pristojno, i strugnuo sa plaže. U bungalovu je bilo baš sveže. Noćni vazduh se još nije usijao. Osvrnuo se oko sebe po maloj kocki od drveta. Vreća s prljavim vešom bila je pretrpana. Smetnuo je s uma da je pošalje na pranje. To ne može biti u redu. To njemu nije u redu. Na prozorskoj dasci je stajala kutija Ricovih slanih krekera. Ne bi trebalo tako da se hrani. Izvadio je svoj dnevnik. Ne bi trebalo tako da piše.

25


Martin Stark je poginuo prve nedelje avgusta meseca 1958. Nesrećno je nastradao tako što je preko njega prešao buldožer koji je raščišćavao muljevito zemljište. Vozač buldožera, Mađar Stiv, nije uopšte konstatovao da je nešto pregazio osim uobičajenog granja i žbunja, korenja i kamenja. Martin se verovatno bio sakrio u čestaru kako bi neprijatelja lakše namamio u klopku.
Pošto se Martin nije pojavio za večeru, Brivman je pomislio da bi mogao da bude tamo. Zamolio je mlađeg instruktora da sedne za njegov sto. Bez žurbe je odšetao do baruštine, zadovoljan što je našao izgovor da pobegne iz bučne trpezarije.
Onda je začuo neki glas iz šipraga. Pretpostavio je da ga je Martin video kako prilazi, pa je hteo da se igra žmurke. Izuo je cipele i zagazio u plitku vodu. Zatekao ga je u jezivom stanju, zgnječenog, gusenica mu je zdrobila leđa. Ležao je licem nadole. Kad ga je Brivman okrenuo ka sebi, na usta su mu pokuljala creva.
Brivman se vratio do trpezarije i saopštio Krancu, koji je prebledeo. Saglasili su se da kamperi ne smeju da saznaju za to i da će telo odneti u tajnosti. Kranc je otišao do baruštine i vratio se posle nekoliko minuta.
„Ti ostani tamo dok svi u kampu ne budu zaspali. Ed će preuzeti tvoj bungalov.“
„Hoću da ja odem sa telom u grad“, rekao je Brivman.
„Videćemo.“
„Ne, nećemo videti. Ja idem s Martinom.“
„Nosi se do đavola, Brivmane, idi tamo i nemoj da polemišeš u ovakvoj situaciji. Šta je s tobom?“
Nekoliko sati je čuvao stražu. Niko nije naišao. Komarci su nemilosrdno ujedali. Pitao se šta se dešava sa telom od njihovih ujeda. Telo je bilo prekriveno komarcima kada ga je našao. Nije bilo mnogo mesečine. Čuo je starije kampere kako pevaju okupljeni oko logorske vatre. Negde oko jedan posle ponoći stigla je policija i hitna pomoć. Dali su se na posao pod svetlošću farova.
„Ja idem s njim.“
Kranc je upravo završio telefonski razgovor sa gospođom Stark. Zvučala je zapanjujuće smireno. Čak je spomenula da neće podići tužbu za zločin iz nehata. Kranc je bio prilično potresen.
„U redu.“
„I ne vraćam se.“
„Kako to misliš ne vraćaš se? Nemoj opet da počinješ, Brivmane.“
„Dajem otkaz.“
„Kamp traje još tri nedelje. Nemam nikoga da te zameni.“
„Ne tiče me se.“
Kranc ga je ščepao za ruku.
„Potpisao si ugovor, Brivmane.“
„Jebeš ugovor. Nemoj da me platiš.“
„Isfolirani mali gade, u ovakvoj situaciji...“
„I dođeš mi pet dolara. Prvi sam bio s Vandom. Jedanaestog jula, ako hoćeš, vidi u mom dnevniku.“
„Pobogu, Brivmane, o čemu ti pričaš? O čemu ti pričaš? Zar ne vidiš gde se nalaziš? Zar ne vidiš šta se dešava? Jedno dete je poginulo a ti pričaš o karanju...“
„Karanje. Tako ti govoriš. Pet dolara, Kranc. I palim odavde. Ja uopšte ne bi trebalo da budem ovde...“
Bilo je nemoguće ustanoviti ko je prvi počeo.

26


NE CEDI NIŠTA IZ TELA ONO TI NE DUGUJE NIŠTA bilo je sve što je zapisao.
Otkucao je to u autobusu dok se vozio za Montreal, sa pisaćom mašinom na kolenima.
To je bila najgora deonica puta, saobraćajni znaci i benzinske pumpe, vozačev potiljak ispred i ta prokleta isprana sintetička majica u kojoj je proključao.
Kad bi ga samo smrt uzela, došla mu kroz ovaj šljam i udostojila ga.
Šta su ono beše pevali na kraju knjige?
Snage! snage! obnovimo se!
Nikada neće naučiti nazive drveta kraj kojih je prošao, nikada neće ništa naučiti, uvek će nailaziti na tromu misteriju. Hteo je da bude visoki crni narikač koji će sve naučiti iz bezdna.
Žao mi je, Oče, ne znam latinske nazive leptirova, ne znam od kakvog je kamena napravljena osmatračnica.
Vozač je imao problema sa vratima. Možda se nikada neće otvoriti. Kako bi bilo ugušiti se u sintetičkoj majici?

27


Najdraža Šel,
Trebaće mi malo vremena da ti ovo kažem.
Dva je sata iza ponoći. Ti spavaš u zelenoj posteljini na štrafte koju smo zajedno kupili i tačno znam kako ti sad telo izgleda. Ležiš na boku, kolena su ti savijena kao da jašeš, jastuk si verovatno gurnula sa kreveta, kosa ti je poput kaligrafskog zapisa, jedna šaka ti je zaobljena kao abažur oko usana, ruka isturena preko ivice kreveta poput katarke, a prsti mlitavi kao da ih nosi voda.
Divno je što mogu da pričam s tobom, draga moja Šel. Mogu da budem miran, jer znam šta želim da kažem.
Plašim se samoće. Samo otiđi u ludnicu ili u fabriku, sedni u autobus ili u kafeteriju. Ljudi svuda žive u totalnoj samoći. Pretrnem pri pomisli na sve samotničke glasove što vape spram nebesa, u nadi da će izvući srećku. A njihova tela neumitno stare, srce im popušta kao dotrajala harmonika, otkazuju im bubrezi, sfinkter im se omlitavi kao stara gumica za tegle. To je ono što se događa i meni i tebi ispod zelenih štrafti. Zato želim da te držim za ruku. To je ono čudo zbog kojeg se novčićima hrane svi džuboksevi sveta. Da bismo digli glas protiv ovog hladnokrvnog masakra. Kada te držim za ruku, ja dižem svoj glas protiv toga. Voleo bih da si sad kraj mene.
Danas sam bio na pogrebu. To nije način da se sahranjuje dete. Njegova stvarna smrt potpuno odudara od uzvišene tajnovitosti kapele. Rabinovim ustima nisu priličile sve one lepe reči. Ne znam da li je moderni čovek sposoban nekoga da sahrani. Bol njegove porodice je bila stvarna, ali nije mogla da se izrazi u klimatizovanom vazduhu kapele. Osećao sam se grozno, gušio sam se jer nisam imao šta da kažem tom mrtvom telu. Kad su odneli maleni kovčeg, pomislio sam da su dečaku podvalili.
Ne znam kakav je nauk. Kad budeš čitala moj dnevnik, shvatićeš koliko mi je bliska ideja ubistva. Ne mogu o tome čak ni da mislim i ne mogu ni da se pomaknem. Mislim, doslovno. Ne mogu ni prstom da mrdnem. Sve što znam jeste da je zauvek razoren neki prozaični svet udobnosti i da je utvrđeno nešto bitno.
Nad ovim gradom se širi verski smrad koji svi mi udišemo. U Oratorijumu Svetog Josifa radovi su u toku, bakarna kupola je podignuta. Pri hramu Emanu-El-Bet Šoloma osnovan je građevinski fond. U verskom smradu se mešaju zadah buđave bogomolje i vonj tabernakula, sasušeni venci i natruli stolovi za Bar micvu. U klupama su se ustoličili dosada, novac, taština, krivica. Sveće, grobni spomeni, večna svetla što neuverljivo sjaje, poput neonskih sijalica, prostodušna kao reklamne poruke. Sasudi sa svetinjama rigaju kužni dim. Dobri ljubavnici se okreću na drugu stranu.
Ja nisam dobar ljubavnik, jer bih inače sad bio s tobom. Bio bih kraj tebe, umesto što ovu čežnju koristim kao potvrdu osećanja. Zbog toga ti pišem i šaljem letošnji dnevnik. Želim da saznaš nešto o meni. Pisao sam ga iz dana u dan. Najdraža Šel, ako bi mi dozvolila, zauvek bih te držao četiristo milja daleko i pisao ti lepe pesme i pisma. To je istina. Plašim se života koji se ne živi čekajući. Ja ne rizikujem život.
Početkom leta smo rekli da ćemo biti klinički precizni. Ne želim više ni da te vidim ni da te čujem. Voleo bih da ovim rečima dam kontrapunkt nežnošću, ali neću. Ne želim da budem vezan. Želim da počnem ispočetka. Mislim da te volim, ali više volim da okrenem novi list. Mogu sve ovo da ti kažem jer smo se toliko zbližili. Iskušenje reda i discipline čini me nemilosrdnim.
Želim da sad stavim tačku na ovo pismo. Ovo je prvo pismo od kojeg nemam kopiju. Fali mi tako malo da doletim tu do tebe i da ti uskočim u krevet. Molim te, nemoj mi pisati niti telefonirati. Nešto u meni htelo bi da započne.
Lorens

Šel mu je poslala tri telegrama na koja on nije odgovorio. Pet puta je pustio telefon da mu zvoni celu noć.
Jednoga jutra se iznenada probudila i nije mogla da dođe do daha. Lorens joj je uradio sve isto što i Gordon – pisma, sve!

28


Pili su strpljivo, čekajući na prekid stvarnosti.
„Tamara, ti, naravno, znaš da gubimo Hladni rat?“
„Ne!“
„Prosto ko pasulj. Znaš šta upravo ovoga časa radi kineska omladina?“
„Tope sirovo gvožđe po dvorištima?“
„Tačno. A Rusi uče trigonometriju u vrtićima. Šta kažeš na to, Tamara?“
„Crne misli.“
„Ali to nije bitno, Tamara.“
„Zašto?“
Pokušavao je da postavi bocu tako da stoji na grliću. „Reći ću ti zašto, Tamara. Zato što smo svi zreli za koncentracioni logor.“
To je bilo malo brutalno za trenutni stepen pijanstva. Mrmljao je nešto kraj nje na kauču.
„Šta pričaš?“
„Ne pričam ništa.“
„Nešto si pričao.“
„Hoćeš da znaš šta pričam, Tamara?“
„Aha.“
„Stvarno hoćeš da znaš?“
„Da.“
„U redu, reći ću ti.“
Tišina.
„Pa?“
„Reći ću ti.“
„Okej, reci mi.“
„Rekao sam ovo: ...“
Nastala je pauza. Skočio je, potrčao do prozora i pesnicom razbio staklo u paramparčad.
„Dovezi auto, Kranc“, urlao je. „Dovezi auto, dovezi auto...!“

29


Da prostudiramo još jednu senku.
Išao je prema Kot de Než. Patriša je spavala tamo u njegovoj sobi u Ulici Stenli, izolovana dubokim snom, crvena kosa joj je bila rasuta po ramenima, kao da se rasplela na botičelijevskom vetru.
Nije se mogao oteti pomisli da je previše lepa za njega, da on nije dovoljno visok ili stasit, da se ljudi ne okreću za njim i ne zagledaju ga u tramvaju, da on ne poseduje tu telesnu krasotu.
Ona zaslužuje nekoga, možda sportistu, čija je gracioznost pokreta jednaka njenoj, nekoga ko neposredno zavodi istu tiraniju lepote svojim licem i telom.
Upoznao ju je na žurci za kraj pozorišne sezone. Igrala je glavnu ulogu u Hedi Gabler. Hladnokrvna kučka, bila je odlična, sva ta ambicija i lovorike. Bila je lepa koliko i Šel, Tamara, jedna od najvećih. Tamara je iz Vinipega.
„Je l’ ima Umetnosti u Vinipegu?“
Kasnije te večeri popeli su se uz Ulicu Mauntin. Brivman joj je pokazao ogradu od kovanog gvožđa sa kaligrafski urađenim lastavicama, zečevima, prugastim vevericama. Brzo mu se otvorila. Rekla mu je da ima čir. Gospode bože, u njenim godinama.
„Koliko imaš godina?“
„Osamnaest. Znam da si iznenađen.“
„Iznenađen sam što možeš da budeš tako mirna i da živiš dok ti utrobu izjeda ne znam ni ja šta.“
Ali neka cena se mora platiti za to što su joj pokreti tako graciozni, što korača kao u taktu rane španske muzike, što joj izraz lica nadilazi svaki bol.
Te noći joj je pokazivao neobične delove grada. Pokušao je da svoj grad ponovo gleda očima osamnaestogodišnjaka. Tu je bio zid koji je nekada voleo. Tamo je bio ludački haustor sa filigranskim ukrasima koji je hteo da joj pokaže, ali je, kad su prišli, video da je zgrada srušena.
„Ou sont les neiges.“ rekao je teatralno.
Pogledala ga je pravo u oči i rekla: „Osvojio si me, Lorense Brivmane.“
A on je pomislio da je to upravo ono što je nastojao da postigne:
Ležali su jedno pored drugog kao dve cepanice. Ništa od onoga što su njegove ruke i usta mogli da učine nije mu moglo približiti njenu lepotu. Bilo je to kao pre mnogo godina s Tamarom, krevet za tiho mučenje.
Znao je da ne bi bio u stanju da ponovo krene u čitavu priču. Šta je bilo s njegovim planom? Napokon su našli reči koje im nedostaju i nežnost koja ide uz poraz.
Ostali su jedno s drugim u sobi.
Do kraja narednog dana napisao je mrtvorođenu pesmu o dve vojske koje odlaze u boj sa različitih krajeva zemlje. One se nikada neće sastati posred polja u borbi. Bataljoni se sve više osipaju na zimi, poput brokatne haljine koju su pojeli rojevi moljaca, ostavljajući miljama za sobom metalne tragove od artiljerije koja, bez tobdžija, leži rasuta oko smrznutih vojnika, besmisleni crtež na podu ogromnog kupatila. Potom će se, nakon više meseci, dvojica kaplara koji govore različitim jezicima susresti na zelenoj, čistoj poljani. Stopala su im umotana u krpe načinjene od pocepanih oficirskih uniformi. Polje na kojem su se našli isto je ono polje koje su moćni maršali iz daleka odredili da bude poprište slave. Pošto su stigli sa različitih strana, stali su licem u lice, ali su zaboravili kako su se ono beše tu našli.
Iduće noći ju je posmatrao dok se kretala po njegovoj sobi. Nikada nije video ništa tako lepo. Smestila se u smeđu stolicu, zadubljena u scenario. Setio se boje topljenog bakra koja ga je opčinila onomad u livnici. Kosa joj je bila iste takve boje koja se reflektovala na njenom toplom telu kao što se livčevo lice sjaji nad užarenim metalom.
PAUVRE GRANDE BEAUTÉ!
JADNA SAVRŠENA LEPOTO!
Izrekao je svu svoju bezglasnu hvalu njenim udovima, usnama, ne iz gromoglasne strasti, već iz čiste potrebe za savršenstvom.
Razgovarali su sa dovoljno nežnosti da bi se ona mogla obnažiti. Linija njenog trbuha podsećala ga je na oble likove koje je lovac umetnik crtao po zidovima svoje pećine. Setio se njene utrobe.
QUEL MAL MYSTÉRIEUX RONGE SON FLANC D’ATHLÈTE?
KAKVO TAJANSTVENO ZLO SUŽAVA JOJ GIPKE SKUTE?
Dok je ležao kraj nje, razuzdano je pomislio da će ih čudo spojiti u seksualnoj vezi. Nije znao zašto, jer oni su fini ljudi, prirodni jezik telesnosti, jer ona će sutra otići. Spustila mu je ruku na butinu, u tom dodiru nije bilo nikakve želje. Legla je da spava, a on je otvorio oči u mraku, soba mu nikada nije bila tako prazna niti je ijedna žena bila tako daleka. Slušao ju je kako diše. Bio je to zvuk motora neke bespoštedne mašine koja ih sve više i više udaljava jedno od drugog. San je bio njeno konačno uzmicanje, savršenije od bilo čega što je mogla da kaže ili da uradi. Usnula je bila još dražesnija nego kada se kreće.
Znao je da kosa ne oseća. Poljubio ju je u kosu.
Krenuo je prema Kot de Než. Noć je bila dostojna najčistije montrealske jeseni. Ograde od kovanog gvožđa belasale su se na lakoj kišici. Lišće je bilo precizno iscrtano na vlažnom asfaltu, plošno kao da je presovano u spomenaru. Listovi mladih bagremova u Ulici Makgregor razlivali su se na vetru. Hodao je starim putem kraj dobro mu poznatih ograda i vila.
Osetio je kako ga nekoliko trenutaka potreba za Šel probada kao sečivo. Osetio je da ga je zaista proburazilo oštro koplje čežnje. A sa čežnjom je osetio i teret usamljenosti za koji je znao da ga neće izdržati. Zašto su u različitim gradovima?
Trčeći je otišao do hotela Maunt Rojal. Čistačica mu se klečeći zahvalila na blatu.
Okretao je brojeve na telefonu, vikao na operatera da račun ide na primaoca poziva.
Telefon je zazvonio devet puta pre nego što se javila.
„Šel!“
„Nisam mislila da se javim.“
„Udaj se za mene! To je ono što želim.“
Usledila je duga tišina.
„Lorense, ne možeš se tako ponašati prema ljudima.“
„Hoćeš da se udaš za mene?“
„Pročitala sam tvoj dnevnik.“
Ah, glas joj je bio tako lep, nerazgovetan i bunovan. „Zaboravi na dnevnik. Znam da sam te povredio. Molim te da to zaboraviš.“
„Hoću da spavam.“
„Ne prekidaj vezu.“
„Neću da prekinem“, rekla je umorno. „Čekaću dok ne kažeš zdravo.“
„Volim te, Šel.“
Još jedna duga tišina, tokom koje mu se učinilo da je čuo kako plače.
„Volim te. Stvarno.“
„Idi, molim te. Ne mogu da budem to što tebi treba.“
„Možeš, možeš. Ti to jesi.“
„Niko ne može da bude to što tebi treba.“
„Šel, ovo je ludost, ovako da pričamo, šeststo kilometara daleko jedno od drugog. Dolazim u Njujork.“
„Imaš li para?“
„Kakvo je to pitanje?“
„Imaš li novca za kartu? Napustio si kamp, a znam da ti nije ostalo mnogo kad si pošao.“
Glas joj nikada nije zvučao tako ogorčeno. To ga je otreznilo.
„Dolazim.“
„Jer u suprotnom neću da te čekam.“
„Šel?“
„Da.“
„Nije sve izgubljeno?“
„Ne znam.“
„Pričaćemo.“
„U redu. A sad ću reći laku noć.“
Rekla je to svojim starim glasom, glasom koji ga je prihvatao i pomagao mu u njegovim težnjama. Rastužio se kada ga je čuo. U sebi, on je već iscrpeo osećanje koje ga je nagnalo da okrene telefon. Nije morao da ide u Njujork.