Smrt u Beču

Restaurator umetničkih slika i povremeni špijun Gabrijel Alon odlazi u Beč da otkrije istinu o eksploziji bombe u kojoj mu strada stari prijatelj, ali tamo nailazi na nešto što će njegov svet okrenuti naglavačke. To je lice – lice koje mu je poznato, koje ga proganja, koje mu ledi krv u žilama, i koje će ga naterati da žurno traga dalje ne bi li došao do imena, istorije, veze.
Svaka činjenica koju otkriva, međutim, samo otvara nova pitanja, a svaki sloj koji skine otkriva naredne slojeve. Slika se najzad nazire, ali je mnogo strašnija nego što je i mogao zamisliti – to je portret zla koje se proteže na šezdeset godina i hiljade života, i zadire u njegove lične košmare. Ubrzo potera za jednim čudovištem postaje traganje za mnogima. A čudovišta ne miruju...
Prepun inteligentno osmišljenih likova, izuzetno ispripovedan, zamršene radnje koja obiluje iznenadnim obrtima i žestinom, ovaj neobično uman triler delo je jednog od zaista najboljih pisaca.

Posvećeno onima koji ubicama
i njihovim suučesnicima ne daju mira,
mom prijatelju i uredniku Nilu Najrenu.
i kao i uvek, mojoj supruzi Džejmi
i mojoj deci Lili i Nikolasu.



Tamo gde se seku drva, mora biti i iverja, i to se ne može izbeći.
- SS GRUPENFIRER HAJNRIH MILER ŠEF GESTAPOA
Mi nismo izviđači. Da smo želeli da budemo izviđači, bili bismo u Izviđačkom savezu.
- RIČARD HELMS BIVŠI DIREKTOR CIA

PRVI DEO - ČOVEK IZ KAFEA CENTRAL



BEČ



KANCELARIJU nije bilo lako naći i namerno je tako urađeno. Smeštena je skoro na kraju uske krivudave uličice, u bečkoj četvrti poznatijoj po noćnom životu nego po svojoj tragičnoj prošlosti, a ulaz je obeležen jedino malom mesinganom pločom s natpisom Ratne odštete i istrage. Znatan i vrlo vidljiv sigurnosni sistem instalirala je neka nepoznata firma iz Tel Aviva. Kamera iznad ulaza preteći gleda. Niko ne može da uđe ukoliko nema zakazan sastanak i ne donese preporuku. Posetioci moraju proći kroz fino podešeni magnetometar. Torbe i aktentašne ozbiljno i spretno pregleda jedna od dve razoružavajuće lepe devojke. Jedna se zove Reveka, a druga Sara.
Kad uđe, posetilac se u pratnji, kroz klaustrofobični hodnik, ispunjen tamnosivim ormarima za spise, uvodi u veliku tipičnu bečku prostoriju svetlog patosa i visokih tavanica, gde su police ulegnute pod težinom bezbrojnih knjiga i fascikli. Nered nalik profesorskom je privlačan, mada ponekog uznemirava zelenkasto neprobojno staklo na prozorima koji gledaju na žalosno dvorište.
Čovek koji ovde radi neuredan je i lako ga je prenebregnuti. Za to je posebno nadaren. Ponekad, kad uđete, stoji na vrhu bibliotečkih merdevina i prelistava knjigu. Obično sedi za svojim stolom, obavljen dimom cigarete, zadubljen u hrpu spisa i fascikli koja se izgleda nikad ne smanjuje. Na miru završi rečenicu ili nažvrlja neodređenu belešku na margini spisa, pa ustaje i pruža sitnu šaku, a brze smeđe oči obasjaju posetioca. „Eli Lavon”, skromno kaže dok se rukuje, mada svi u Beču znaju ko je na čelu Ratnih odšteta i istraga.
Da nije Lavonovog čuvenog ugleda, njegov bi izgled – košulja stalno umrljana pepelom, otrcani crvenkasti džemper na raskopčavanje s ojačanjima na laktovima i odrpanim porubom – delovao uznemiravajuće. Neki pretpostavljaju da Lavon nema dovoljno sredstava, drugi za njega misle da je asketa ili čak pomalo lud. Jedna žena koja je htela pomoć pri povraćaju imovine od jedne švajcarske banke zaključila je da Lavon pati od nepovratno slomljenog srca. Kako drugačije objasniti to da se nikad nije ženio? Ucveljeni izraz koji se ponekad vidi kad on misli da ga niko ne gleda? Ma šta da pretpostavlja posetilac, ishod je obično isti. Većina ga se čvrsto drži plašeći se da im ne odlebdi.
Pokaže vam da sednete na udobnu sofu. Zamoli devojke da mu ne prebacuju telefonske pozive, a zatim spoji palac i kažiprst i prinese ih ka ustima. Kafu, molim. Kad se dovoljno odmaknu da posetioci ne mogu da ih čuju, devojke se raspravljaju na koju je red. Reveka je Izraelka iz Haife, maslinaste kože, crnooka, tvrdoglava i vatrena. Sara je imućna američka Jevrejka iz programa Bostonskog univerziteta za proučavanje holokausta, umnija od Reveke te stoga i strpljivija. Nije joj strano da posegne za obmanom ili čak otvorenom laži ne bi li izbegla posao za koji smatra da joj je ispod časti. Reveku, iskrenu i temperamentnu, lako je nadmudriti, pa je obično Reveka ta koja tresne srebrni poslužavnik na stočić za kafu i zlovoljno se povuče.
Lavon nema osmišljeni obrazac po kojem vodi svoje sastanke. Dopušta da posetilac odredi tok. Ne smeta mu da odgovara na pitanja o samom sebi i, ukoliko mora, objašnjava kako se dogodilo da se izuzetno darovit izraelski mladi arheolog opredelio da prebira po nezavršenim poslovima holokausta umesto po nemirnom tlu svoje otadžbine. Međutim, njegova voljnost da razgovara o svojoj prošlosti ide samo dotle. Ne priča posetiocima da je jedno kraće vreme, početkom sedamesetih, radio za poznatu izraelsku obaveštajnu službu. Ni da ga i dalje smatraju najboljim čovekom za uličnu prismotru koga je služba ikad imala. Ili da dvaput godišnje, kad ode u Izrael da vidi ostarelu majku, posećuje dobro obezbeđenu zgradu u severnom delu Tel Aviva gde svoje tajne odaje novom naraštaju. U službi se o njemu govori kao o Duhu. Njegov mentor, čovek po imenu Ari Šamron, uvek je govorio da Eli Lavon ume da nestane dok se rukujete s njim. To nije bilo daleko od istine.
Pred svojima je tih jednako kao i pored ljudi koje je uhodio za Šamrona. Cigarete puši jednu za drugom, ali uzdržaće se ukoliko to smeta gostu. Budući da je poliglota, sluša posetioce na kojem god jeziku im je zgodnije da se izražavaju. Pogled mu je saosećajan i staložen premda je moguće primetiti kako iza tih očiju delovi slagalice dolaze na svoje mesto. Ne postavlja pitanja dok posetilac ne iznese svoj slučaj. Njegovo vreme je dragoceno i odluke brzo donosi. Zna kad je u stanju da pomogne. Zna i kada je bolje ne dirati prošlost.
Ako prihvati vaš slučaj, traži mali novčani iznos za finansiranje početnih faza istrage. To čini s primetnom nelagodom, a ukoliko ne možete da platite, potpuno se odriče nadoknade. Glavninu operativnih sredstava prima od darodavaca, ali Ratne odštete teško da su profitabilno preduzeće pa je Lavon u hroničnoj novčanoj oskudici. Izvor njegovih sredstava je sporno pitanje u izvesnim krugovima u Beču, gde ga grde kao spoljnog smutljivca koga finansira međunarodna jevrejska zajednica i koji stalno gura nos tamo gde mu nije mesto. U Austriji bi mnogi voleli da Ratne odštete zauvek zatvore svoja vrata. Upravo zbog takvih Eli Lavon provodi dane iza zelenkastih stakala otpornih na metke.
U snežno veče početkom januara Lavon je bio sam u kancelariji, pognut nad hrpom fascikli. Tog dana nije bilo posetilaca.
U stvari, proteklo je mnogo dana otkako je Lavon prihvatio poslednji sastanak, pošto je gotovo sve svoje vreme posvetio jednom jedinom slučaju. U sedam sati je Reveka provirila kroz vrata. „Gladne smo”, reče bez ikakvog uvoda, što je tipično za Izraelce. „Daj nam nešto da jedemo.” Iako zadivljujućeg pamćenja, Lavon je često zaboravljao na hranu. Ne dižući pogled sa spisa, mahnuo je olovkom po vazduhu kao da piše – Spremi mi spisak, Reveka.
Trenutak kasnije zatvorio je fasciklu i ustao. Gledao je kroz prozor i posmatrao kako sneg lagano pada po crnim ciglama u dvorištu. Zatim je obukao kaput, dvaput obmotao šal oko vrata i na glavu, s proređenom kosom, stavio kapu. Hodnikom je otišao do sobe u kojoj su devojke radile. Revekin sto je bio zatrpan nemačkim vojnim fasciklama; Sara, večiti diplomac, krila se iza hrpe knjiga. Svađale su se kao i obično. Reveka je htela indijsku hranu iz restorana koji se nalazio odmah s druge strane Dunavskog kanala; Sara je žudela za pastom iz italijanskog kafea u Karntnerštrase. Ne obraćajaći pažnju na njih, Lavon je proučavao novi računar na Sarinom stolu.
„Kad je to stiglo?”, reče prekidajući im raspravu.
„Jutros.”
„Zašto imamo novi računar?”
„Zato što si stari kupio kad su još Habzburgovci vladali Austrijom.”
„Jesam li odobrio kupovinu novog računara?”
Pitanje nije bilo preteče. Devojke su vodile kancelariju. Papiri su mu stavljani pod nos i obično ih je potpisivao i ne gledajući.
„Ne, Eli, nisi ti odobrio kupovinu. Moj otac je platio računar.”
Lavon se osmehnu. „Tvoj otac je velikodušan čovek. Molim te, zahvali mu u moje ime.”
Devojke nastaviše svoju raspravu. Kao i obično, resile su je u Sarinu korist. Reveka je napravila spisak i pretila da će je prikačiti na Lavonov rukav. Umesto toga, ugurala mu ga je u džep kaputa i blago ga gurnula da krene. „I nemoj usput da piješ kafu”, reče. „Umiremo od gladi.”
Izaći iz zgrade Ratnih odšteta i istraga bilo je gotovo jednako teško kao i u nju ući. Lavon je ukucao niz brojeva u tastaturu na zidu pored ulaza. Kad se oglasio zvuk, otvorio je unutrašnja vrata i ušao u sigurnosnu odaju. Spoljna vrata se neće otvoriti dok ne prođe deset sekundi od zatvaranja unutrašnjih. Lavon prisloni lice uz neprobojno staklo i pogleda napolje.
Na suprotnoj strani ulice, skriven u senci na početku uskog prolaza, stajao je čovek širokih ramena, sa šeširom i u nepromočivom kišnom mantilu. Eli Lavon nije mogao da hoda ulicama Beča ili nekog drugog grada a da gotovo ritualno ne proverava prati li ga ko, i da ne primećuje lica koja se prečesto pojavljuju u previše različitih situacija. Bila je to profesionalna deformacija. Čak i izdaleka, čak i pri slaboj svetlosti, znao je da je ovog čoveka s druge strane ulice poslednjih dana video u nekoliko navrata.
Prebirao je po pamćenju, gotovo kao bibliotekar po karticama, dok se nije setio prilika u kojima ga je video. Da, tako je. Judenplac, pre dva dana. Ti si me pratio pošto sam popio kafu s onim novinarom iz Amerike. Zatim se setio druge prilike. Prozor bara u Šterngase. Isti muškarac, bez šešira, opušteno gleda iznad krigle piva kako Lavon žuri po biblijskom potopu posle sasvim propalog dana u kancelariji. Malo duže je trajalo dok se nije prisetio treće prilike, ali je ipak uspeo. Tramvaj broj dva, večernja gužva. Lavona je uz vrata prikovao rumeni Bečlija koji miriše na kobasice i kajsijevaču. Čovek sa šeširom je nekako uspeo da sedne i mirno je čistio nokte odsečkom tramvajske karte. On je čovek koji uživa u čišćenju, pomislio je tada Lavon. Možda zarađuje čisteći.
Lavon se okrenu i pritisnu interfon. Niko se nije javio. Hajdemo, devojke. Ponovo pritisnu dugme, pa se osvrnu. Muškarac u kišnom mantilu sa šeširom više nije bio tu.
Sa zvučnika se začu glas. Reveka.
„Jesi li već izgubio spisak, Eli?”
Lavon palcem pritisnu dugme.
„Izlazite! Smesta!”
Posle nekoliko sekundi Lavon je čuo bat koraka u hodniku. Devojke se pojaviše, od njega razdvojene staklenim zidom. Reveka je mirno ukucavala šifru. Sara je ćutke stajala pored nje s rukom na staklu, očiju uprtih u Lavonove.
Uopšte se nije sećao zvuka eksplozije. Reveku i Saru je progutala vatrena kugla, a zatim ih je odneo udarni talas. Vrata su izletela napolje. Lavon je odleteo uvis kao dečja igračka, raširenih ruku, leđa izvijenih kao kod gimnastičara. Njegov let je bio poput sna. Osetio je kako se okreće. Nije se sećao udarca. Znao je samo da leži na leđima u snegu i da po njemu kao grad pada slomljeno staklo. „Moje devojke”, šapnuo je dok je polako tonuo u tamu. „Moje lepe devojke.”

VENECIJA



CRKVA je bila mala, od terakote, građena za siromašnu parohiju sestiere Kanaređo. Restaurator zastade pored bočnog ulaza, iznad kojeg je u divnoj srazmeri urađena lineta[1], i izvadi ključeve iz džepa nepromočive jakne. Otključao je hrastova vrata, ukrašena velikim klinovima, i ušao. Obraze mu pomilova dašak hladnog vazduha prepun mirisa vlage i starog voska od sveca. Načas je nepomično zastao u polutami, a zatim krenuo prijatnim crkvenim brodom u obliku ravnokrakog krsta ka malenoj kapeli svetog Jeronima na desnoj strani crkve.
Restaurator se kretao lako, naizgled bez ikakvog napora. Blaga isturenost njegovih nogu upućivala je na brzinu i siguran korak. Dugo lice sužavalo se ka bradi, a tanki nos je izgledao kao istesan od drveta. Jagodice su mu bile široke, a u nemirnim zelenim očima nazirao se nagoveštaj ruskih stepa. Crna, kratko podšišana kosa na slepoočnicama bila je prošarana sedim vlasima. Bilo je to lice koje je moglo poticati s mnogih mesta, što je restaurator, uz svoj dar za jezike, valjano koristio. U Veneciji je bio poznat kao Mario Delvekjo. To mu nije bilo pravo ime.
Oltarsku ikonu zaklanjala je skela prekrivena nepromočivim platnom. Restaurator se uhvatio za aluminijsku cev i nečujno popeo. Platforma na kojoj je radio izgledala je isto kako ju je prethodnog popodneva ostavio – tu su mu stajali četkice i paleta, pigmenti i rastvarači. Uključio je niz fluorescentnih lampi. Slika, poslednja velika oltarska ikona Đovanija Belinija, blistala je pod jakim svetlom. S leve strane stoji sveti Kristofer a na ramenima mu sedi mali Hrist. Na suprotnoj strani je sveti Luj od Tuluze, s biskupskim obeležjima, štapom u ruci i kapom na glavi, i ogrtačem od crvenog i zlatnog brokata koji mu pada s ramena. Iznad svega toga, u drugoj naporednoj ravni, ispred otvorene Knjige psalama sedi sveti Jeronim, okružen treperavim plavim nebom prošaranim sivosmeđim oblacima. Sveci su jedan od drugog izdvojeni, stoje sami pred Bogom, toliko samotni da ih je gotovo bolno gledati. Ovo zadivljujuće delo naslikao je osamdesetogodišnjak.
Restaurator je nepomično stajao ispred visoke ploče, kao četvrta figura koju je oslikala Belinijeva vesta ruka, i prepuštao se prizoru. Posle nekoliko trenutaka izlio je malo rastvarača na paletu, dodao pigment pa razredio mešavinu arkosolvom dok nije postigao odgovarajuću gustinu i boju.
Zatim je ponovo pogledao sliku. Toplina i raskoš boja navele su istoričara umetnosti Rajmonda van Marlea na zaključak da je ovo delo Ticijanovih ruku. Uz sve dužno poštovanje, Van Marle je napravio žalosnu grešku, smatrao je restaurator. Retuširao je dela obojice umetnika i poznavao njihove poteze četkicom kao bore oko rođenih očiju. Oltarska slika u crkvi svetog Jovana Zlatoustog bio je rad Belinija i nikog drugog do Belinija. Osim toga, u vreme kad je nastala, Ticijan je očajnički nastojao da zauzme Belinijevo mesto najznačajnijeg venecijanskog slikara. Restaurator je iskreno sumnjao da bi Đovani pozvao mladog, tvrdoglavog Ticijana da mu pomaže u tako važnom poslu. Van Marle bi, da je sve dobro proučio, poštedeo sebe neprijatnosti zbog ovako besmislenog stava.
Restaurator je spustio uveličavajući vizir i usredsredio se na ružičastu tuniku svetog Kristofera. Slika je bila izložena višedecenijskom nemaru, velikim temperaturnim razlikama i stalnom uticaju dima tamjana i sveca. Kristoferova odeća izgubila je mnogo od prvobitnog sjaja, a videla su se oštećenja od pentimenti[2] koji su izbijali na površinu. Restaurator je dobio dozvolu da izvrši opsežnu popravku. Njegov zadatak bio je da povrati slici prvobitnu slavu. Pri tom je morao da se potrudi da to izvede tako da slika ne deluje kao da ju je jeftino i na brzinu uradio falsifikator. Ukratko, želeo je da dođe i ode ne ostavivši traga o svom prisustvu, da se čini kao da je retuširanje obavio Belini lično.
Dva sata je restaurator sam radio, a tišinu su narušavali samo bat koraka koji je dopirao s ulice i zveket podizanja aluminijumskih zaštitnih rolovrata. Prekidanja su počela u deset sati kad je pristigla Adrijana Zineti, u Veneciji čuvena po veštini s kojom je umela da očisti oltar. Provirila je iza restauratorovog zastora i poželela mu ugodno jutro. Ometen u radu, podiže uveličavajući vizir i pogleda preko ivice platforme. Adrijana se namestila tako da je bilo nemoguće izbeći pogled na njen dekolte i izuzetne grudi. Restaurator ozbiljno klimnu glavom posmatrajući je kako se, sigurna poput mačke, uspinje uz skelu. Adrijana je znala da on živi sa drugom ženom, Jevrejkom iz starog geta, ali je ipak u svakoj prilici flertovala s njim kao da će još jedan privlačan pogled ili još jedan „slučajan” dodir biti upravo onaj koji će mu srušiti odbranu. Ipak, zavideo joj je na jednostavnosti s kojom je gledala na svet. Adrijana je volela umetnost, venecijansku hranu i da je muškarci obožavaju. Izuzev toga, za malo šta je marila.
Zatim je došao mladi restaurator po imenu Antonio Politi, s naočarima za sunce i, reklo bi se, mamuran – rok zvezda koja stiže na još jedan intervju koji bi najradije otkazao. Antonio se nije potrudio da restauratoru poželi dobro jutro. Jedan drugog nisu voleli. U projektu Zlatousti Antonio je bio zadužen za glavnu oltarsku sliku Sebastijana del Pjomba. Restaurator je verovao da mladić za to nije spreman i svake večeri, pre no što bi otišao iz crkve, potajno bi se peo na Antonijevu platformu da proveri šta je uradio.
Frančesko Tijepolo, vođa projekta Sveti Jovan Zlatousti, poslednji je stigao, teška koraka, bradat, raspojasane bele košulje i svilenog šala oko snažnog vrata. Na venecijanskim ulicama turistima bi se često učinilo da je on Lučano Pavaroti. Venecijanci su retko pravili takvu grešku, jer je Frančesko Tijepolo vodio najuspešnije preduzeće za restauracije u čitavoj oblasti Veneto. U venecijanskim umetničkim krugovima Tijepolo je bio institucija.
„Buongiorno”, zapevao je Tijepolo dubokim glasom koji je odjekivao visoko u centralnoj kupoli. Zgrabio je restauratorovu platformu golemom šakom i snažno je zatresao. Restaurator, sličan gargojlu, poviri sa strane.
„Zamalo da mi uništiš sve što sam ćelo jutro radio Frančesko.”
„Zato koristimo izolacioni lak.” Tijepolo podiže belu papirnu kesu uvis. „Cornetto?”
„Popni se.”
Tijepolo zaglavi nogu na prvu prečku skele i podiže se. Restaurator je slušao kako se aluminijske cevi naprežu pod Tijepolovom ogromnom težinom. Tijepolo otvori kesu, pruži jedan cornetto sa bademima restauratoru, a sam uze drugi. U jednom zalogaju je pojeo pola. Restaurator je sedeo na platformi dok su mu noge visile preko ivice. Tijepolo je stajao ispred oltarske slike i pažljivo posmatrao njegov rad.
„Da ne znam, mislio bih da se sinoć ovamo ušunjao stari Đovani i sam naneo novu boju.”
„To i jeste cilj, Frančesko.”
„Jeste, ali samo retki imaju dar da u tome zaista uspeju.” Ostatak cornetto mu nestade u ustima. Otresao je šećer u prahu s brade. „Kad će biti gotovo?”
„Za tri meseca, možda četiri.”
„S moje tačke gledišta, bolje za tri nego za četiri. Ali bože sačuvaj da požurujem velikog Marija Delvekja. Ima li planova za putovanje?”
Restaurator besno pogleda Tijepola preko cornetto i lagano odmahnu glavom. Pre godinu dana je bio prisiljen da Tijepolu oda svoje pravo ime i zanimanje. Italijan je to poverenje opravdao i nikad nikome nije otkrio taj podatak mada je s vremena na vreme, kad su bili sami, i dalje molio restauratora da kaže nekoliko reci na hebrejskom samo da bi se podsetio da je legendarni Mario Delvekjo zapravo Gabrijel Alon, Izraelac iz Doline Jezrel.
Po krovu crkve iznenada zadobova pljusak. S vrha platforme, visoko u apsidi kapele, kiša je zvučala kao bubnjanje doboša. Tijepolo podiže ruke prema nebesima kao da ponizno moli.
„Još jedna oluja. Bog neka nam pomogne. Kažu da će aqua alta uskoro dostići metar i po. Nisam se ni od prošle osušio. Volim ovaj grad, ali čak ni ja ne znam koliko ću još ovo moći da izdržim.”
Bila je posebno teška sezona visoke vode. Venecija je poplavljena više od pedeset puta, a do kraja zime ostala su još tri meseca. Gabrijelova kuća je poplavljena toliko puta da je sve morao iz prizemlja da premesti i stavi vodootporne barijere oko vrata i prozora.
„Umrećeš u Veneciji, baš kao i Belini”, reče Gabrijel. „A ja ću te sahraniti ispod čempresa na San Mikele, u ogromnoj kripti, kako dolikuje čoveku tvojih postignuća.”
Tijepolu se izgleda ova slika dopala iako je znao da će i on, kao i većina savremenih Venecijanaca, morati da bude nedostojno sahranjen na kopnu.
„A ti, Mario? Gde ćeš ti umreti?”
„Uz malo sreće, to će biti u vreme i na mestu koje ću sam odabrati. To je najbolje čemu se čovek poput mene može nadati.”
„Učini mi samo jednu uslugu.”
„Koju?”
Tijepolo je razgledao oštećenu sliku. „Završi oltarsku sliku pre nego što umreš. Duguješ to Đovaniju.”

NEKOLIKO MINUTA POSLE ČETIRI SATA oglasiše se s vrha bazilike San Marko sirene za poplavu. Gabrijel je žurno očistio četkice i paletu, ali kad je sišao sa skele i crkvenim brodom prišao glavnom ulazu, ulicom je već tekla voda visine preko deset centimetara.
Vratio se unutra. Kao i većina Venecijanaca, i on je imao nekoliko pari gumenih čizama koje je držao na nekoliko strateških tačaka kako bi ih odmah imao na raspolaganju. Par koji je čuvao u crkvi bile su njegove prve gumene čizme. Pozajmio mu ih je Umberto Konti, najveći venecijanski restaurator kod koga je Gabrijel šegrtovao. Gabrijel je bezbroj puta pokušao da mu ih vrati, ali Umberto nikad nije hteo da ih uzme. Zadrži ih, Mario, kao i umeće koje sam ti dao. Dobro će ti poslužiti, veruj mi.
Navukao je Umbertove izbledele stare čizme i ogrnuo se zelenim nepromočivim pončom. Sledećeg trenutka je, do pola listova u vodi, gacao kroz Salicada San Đovani Krizostomo kao maslinastomrki duh. Na Strada Nova je gradska higijenska služba tek trebalo da postavi drvene brodske stepenice zvane passerelle – loš znak, Gabrijel je znao, jer to znači da se očekuje toliko snažna poplava da ćepasserelle otplutati.
Kad je stigao na Rio Tera San Leonardo, voda mu je stigla skoro do vrha čizama. Skrenuo je u uličicu u kojoj se nije čulo ništa izuzev šljiskanja vode, i stigao do privremenog pešačkog mosta preko Rio di Geto Nuovo. Grupa neosvetljenih stambenih zgrada uzdizala se pred njim, značajnih jer su bile više od svih ostalih u Veneciji. Pregazio je preplavljeni prolaz i izašao na veliki trg. Mimoišao se s dva bradata studenta ješive koji su preko poplavljenog trga na prstima išli ka sinagogi, a rese njihovih tallit katan[3] su im visile uz nogavice. Skrenuo je levo i prišao vratima s brojem 2899. Na maloj mesinganoj ploči je pisalo: „COMUNITA EBRAICA Dl VENEZIA” – JEVREJSKA ZAJEDNICA VENECIJE. Zazvonio je i s interfona se začu glas starice.
„Mario je.”
„Ona nije ovde.”
„Gde je?”
„Pomaže u knjižari. Jedna od devojaka se razbolela.”
Ušao je u stakleni dovratak nekoliko koraka dalje i navukao kapuljaču. Sleva mu je bio ulaz u najskromniji muzej u getu; zdesna – ugodna mala knjižara, topla i sjajno osvetljena. Devojka kratke plave kose sedela je na visokoj stolici za pultom, žurno prazneći kasu pre nego što je zalazak sunca spreči da rukuje novcem. Zvala se Valentina. Nasmešila se Gabrijelu i vrhom olovke pokazala prema velikom izlogu koji se protezao od patosa do tavanice i gledao na kanal. Žena je četvoronoške skupljala vodu koja je procurila kroz navodno nepropusne šavove kojima je staklo spojeno. Bila je upadljivo lepa.
„Rekao sam im da ovi šavovi neće izdržati”, reče Gabrijel. „Bilo je to pravo bacanje novca.”
Kjara oštro podiže pogled. U tamnoj i kovrdžavoj kosi bleskali su joj se crvenkasti i kestenjasti pramenovi. Jedva sputana šnalom na potiljku, neobuzdano joj se rasula po ramenima. Oči boje prženog šećera bile su joj prošarane zlatnim tačkicama. Menjale su boju u zavisnosti od njenog raspoloženja.
„Ne stoj tu kao idiot. Dođi ovamo i pomozi mi.”
„Ne očekuješ valjda od čoveka mojih sposobnosti…”
Beli peškir, natopljen vodom, bačen iznenađujućom snagom i preciznošću, pogodi ga posred grudi. Gabrijel ga iscedi u kofu i kleknu pored nje. „U Beču je eksplodirala bomba”, prošaputa Kjara usana stisnutih uz Gabrijelov vrat. „Došao je. Želi date vidi.”
VODA je zapljuskivala ulični ulaz kuće na kanalu. Kad je Gabrijel otvorio vrata, voda se zatalasa po mermernom hodniku. Pogledom obuhvati štetu a zatim umorno krenu stepenicama za Kjarom. Dnevna soba bila je u dubokoj senci. Starac je stajao u kišom poprskanom prozoru koji gleda na kanal, nepomičan kao figura s Belinijeve slike. Na sebi je imao tamno poslovno odelo i srebrnu kravatu. Ćelava glava mu je imala oblik metka; lice, veoma preplanulo i puno pukotina i vijuga, izgledalo je kao isklesano iz pustinjske stene. Gabrijel mu priđe. Starac ga nije primetio. Umesto toga, posmatrao je dizanje vode u kanalu, fatalistički namrštenog lica, kao da prisustvuje početku Velikog potopa koji stiže da uništi zlo u čoveku. Gabrijel je znao da će ga Ari Šamron obavestiti o nečijoj smrti. Smrt je s njima bila od početka i smrt je ostala temelj njihovog odnosa.

VENECIJA



U HODNICIMA i konferencijskim salama izraelskih obaveštajnih službi, Ari Šamron je bio legenda. I zaista, njega je iskovala služba. Prodirao je u kraljevske dvorove, krao tajne tiranima i ubijao neprijatelje Izraela, ponekad i golim rukama. Svoj krunski uspeh ostvario je jedne kišne noći maja 1960. godine u bednom predgrađu na severu Buenos Ajresa, kad je skočio sa zadnjeg sedišta automobila i zgrabio Adolfa Ajhmana.
Septembra 1972. premijer Golda Meir mu je naredila da pronađe i pobije palestinske teroriste koji su oteli i ubili jedanaest Izraelaca na Olimpijskim igrama u Minhenu. Gabrijel, tada student Umetničke škole Betsalel u Jerusalimu, koji je mnogo obećavao, nevoljno se pridružio Šamronovoj operaciji, prikladnog tajnog naziva Božji gnev. U hebrejskom rečniku operacije, Gabrijel je bio aleph, asasin. Naoružan jedino beretom kalibra dvadeset dva, u potaji je ubio šestoro ljudi.
Šamronova karijera nije bila glatki uspon uz stepenice slave. Usput je bilo dubokih dolina i pogrešnih putovanja po operativnom pustopolju. Stekao je ugled čoveka koji najpre puca pa onda razmišlja o posledicama. Nestalni temperament bio mu je jedna od najvećih odlika. Taj temperament je izazivao strah podjednako i kod prijatelja i kod neprijatelja. Neki političari nisu podnosili Šamronovu nepostojanost. Rabin je često izbegavao njegove pozive plašeći se vesti koje će rmožda čuti. Pereš ga je smatrao primitivnim i prognao ga je u judejsku divljinu, u penziju. Barak je, kad je Kancelarija počelai da tone, Šamrona rehabilitovao i vratio ga da spase brod.
Zvanično je sada bio u penziji a njegova voljena Kancelarija u rukama potpuno modernog i nečasnog tehinokrate Leva. Ali u mnogim krugovima Šamron će uvek biti Memuneh, glavni. Trenutni premijer mu je stari prijatelj i saputnik. Šamronu je dao neodređenu titulu i taman toliko autoriteta da od sebe pravi opštu napast. Neki iz Bulevara kralja Saula su se kleli da se Lev potajno moli da Šamron brzo umre – i da se Šamron, tvrdoglavi Šamron čelične volje, održava u životu samo da bi njega mučio.
Sada, stojeći ispred prozora, Šamron je staloženo rekao Gabrijelu šta zna o događajima u Beču. Prethodne večeri je eksplodirala bomba u Ratnim odštetarma i istragama. Eli Lavon je u dubokoj komi u jedinici za intenzivnu negu, u Bečkoj opštoj bolnici, a izgledi da preživi su u najboljem slučaju jedan prema dva. Njegove dve asistentkinje, Reveka Gazit i Sara Grinberg, poginule su u eksploziji. Odgovornost za napad preuzeo je ogranak Bin Ladenove organizacije Al Kaida, nepoznata grupa pod nazivom Islamske borbene ćelije. Šamron je s Gabrijelom razgovarao na engleskom, svojim ubistvenim naglaskom. U venecijanskoj kući na kanalu hebrejski nije bio dozvoljen.
Kjara je u dnevnu sobu unela kafu i rugelach[4], i smestila se između Gabrijela i Šamrona. Od njih troje, trenutno je jedino Kjara bila u službi Kancelarije. U svojstvu bat leveyha njen rad je podrazumevao ulogu ljubavnice ili supruge operativca. Kao i sve osoblje Kancelarije, bila je obučena za fizičku borbu i upotrebu oružja. Činjenica da je na poslednjem ispitu iz pucanja osvojila više poena od Gabrijela bila je izvor određene napetosti u njihovom domaćinstvu. Njeni tajni zadaci često su zahtevali izvesnu intimnost sa partnerom, kao što je pokazivanje prisnosti u restoranima i noćnim klubovima i spavanje u istom krevetu u hotelskim sobama ili sigurnim kućama. Romanse između operativaca i agenata koji su ih pratili zvanično su bile zabranjene, ali Gabrijel je znao da ih život u malom prostoru i stres koji prati rad na terenu često zbližava. I sam je jednom imao vezu sa svojom bat leveyha dok je bio u Tunisu. Ona je bila prelepa Jevrejka iz Marselja, zvala se Žaklin Delakroa i ta veza mu je bezmalo uništila brak. Kad bi Kjara odsustvovala, Gabrijel bi je često zamišljao u krevetu sa drugim muškarcem. Premda nije bio sklon ljubomori, potajno je željno iščekivao dan kada će u Bulevaru kralja Saula odlučiti da je terenski rad za Kjaru preopasan.
„Ko tačno predstavlja Islamske borbene ćelije?” upita.
Šamron napravi grimasu. „Uglavnom sitni operativci, aktivni u Francuskoj i još ponekim evropskim zemljama. Vole da pale sinagoge, skrnave jevrejska groblja i tuku jevrejsku decu na ulicama Pariza.”
„Ima li ičeg korisnog u izjavi o preuzimanju odgovornosti?”
Šamron odmahnu glavom. „Uobičajeno baljezganje o nevoljama Palestinaca i uništenju cionističke tvorevine. Najavljuju se neprestani napadi na jevrejske ciljeve u Evropi do oslobođenja Palestine.”
„Lavonova kancelarija je bila tvrđava. Kako je grupa koja koristi Molotovljeve koktele i konzerve boje u spreju uspela da ubaci bombu u Ratne odštete i istrage?”
Šamron prihvati solju od Kjare. „U austrijskoj državnoj policiji još nisu sigurni, ali veruju da je bomba možda bila sakrivena u računar koji je ranije u toku dana dopremljen u kancelariju.”
„Verujemo li mi da su Islamske borbene ćelije sposobne da sakriju bombu u računar i prokrijumčare je u bezbednu zgradu u Beču?”
Šamron je žustro promešao šećer u kafi i polako odmahnuo glavom.
„Pa ko je to onda uradio?”
„Očigledno je da bih i ja voleo da znam odgovor na to pitanje.”
Šamron je skinuo sako i zavrnuo rukave. Poruka je bila nedvosmislena. Gabrijel skrenu pogled sa Šamrona, koji ga je posmatrao ispod nadvijenih veđa, i pomisli na poslednji put kad ga je starac poslao u Beč. Bilo je to januara 1991. Kancelarija je doznala da irački obaveštajac, koji je radio u gradu, namerava da na izraelske ciljeve izvrši niz terorističkih napada koji će se poklopiti sa prvim ratom u Persijskom zalivu. Šamron je Gabrijelu naredio da prati Iračanina i, ukoliko bude potrebno, preduzme preventivne radnje. Ne želeći ponovo da bude dugo razdvojen od svoje porodice, Gabrijel je sa sobom poveo svoju suprugu Leu i malog sina Danija. Ne shvativši, uleteo je u zamku palestinskog teroriste po imenu Tarik al Hurani.
Izgubljen u sopstvenim mislima, Gabrijel posle podužeg trenutka najzad pogleda Šamrona. „Jesi li zaboravio da je Beč za mene zabranjeni grad?”
Šamron pripali jednu od svojih smrdljivih turskih cigareta i spusti ugašeno palidrvce na tanjirić pored kašičice. Gurnuo je naočari na čelo i skrstio ruke. Još su bile snažne, kao isprepleteni čelik ispod tankog sloja mlitave preplanule kože. Takve su mu bile i šake. Taj pokret je Gabrijel mnogo puta video. Šamron nepomerljivi. Šamron nesavladivi. Istu pozu je zauzeo kad je Gabrijela poslao u Rim da prvi put ubije. Čak je i tada bio starac. On zapravo nikad nije ni bio mlad. Umesto da juri devojke po plaži u Netanji, on je bio komandant jedinice Palmaha,[5] borio se u prvoj bici izraelskog rata bez kraja. Mladost su mu ukrali. Zauzvrat on je ukrao Gabrijelovu.
„Ponudio sam se da lično odem u Beč, ali Lev za to nije hteo ni da čuje. Zna da sam zbog naše, žaljenja vredne, tamošnje istorije ja nekakva vrsta parije. Računao je da bi Državna policija bolje sarađivala ukoliko nas zastupa manje ekstremna ličnost.”
„I tvoje rešenje je da pošalješ mene?”
„Naravno, ni u kakvom službenom svojstvu.” Ovih dana Šamron gotovo ništa nije radio u službenom svojstvu. „Ali ja bih se osećao mnogo bolje ukoliko neko kome verujem nadzire ono što se događa.”
„Imamo osoblje Kancelarije u Beču.”
„Imamo, ali njima je nadređen Lev.”
„On i jeste šef.”
Šamron sklopi oči kao da ga je Gabrijel podsetio na bolnu temu. „Lev trenutno ima previše drugih problema da bi ovome posvetio zasluženu pažnju. Dečak car u Damasku pravi nezgodnu buku. Iranske mule pokušavaju da naprave Alahovu bombu, a Hamas pretvara decu u bombe i diže ih u vazduh po ulicama Tel Aviva i Jerusalima. Jedna mala eksplozija bombe u Beču neće dobiti pažnju koju zaslužuje čak i ako je meta bio Eli Lavon.”
Šamron je samilosno posmatrao Gabrijela preko ruba šolje. »Znam da nemaš nikakvu želju da se vratiš u Beč, pogotovo ne posle još jedne eksplozije bombe, ali tvoj prijatelj leži u bečkoj bolnici i bori se za život! Mislio sam da želiš da saznaš ko ga je tamo smestio.”
Gabrijel pomisli na poludovršenu Belinijevu oltarsku sliku u crkvi svetog Jovana Zlatoustog i oseti kako mu izmiče. Kjara se okrenula od Šamrona i pažljivo ga je posmatrala. Gabrijel je izbegavao njen pogled.
„Ako idem u Beč”, tiho reče, „treba mi identitet.”
Šamron slegnu ramenima kao da kaže da postoji način -očigledan način, dragi dečko – da se prenebregne mali problem kao što je lažni identitet. Gabrijel je očekivao da će Šamron tako reagovati. Ispružio je ruku.
Šamron otvori aktentašnu i pruži mu žuti koverat. Gabrijel podiže preklop i istrese sadržaj na stočić za kafu: avionske karte, kožni novčanik, izraelski pasoš koji je odavao utisak da je vlasnik mnogo putovao. Otvorio je pasoš i ugledao sopstveno lice. Novo ime mu je bilo Gideon Argov. Oduvek mu se dopadalo ime Gideon.
„Čime se Gideon bavi?”
Šamron pokaza glavom na novčanik. Među uobičajenim predmetima – kreditnim karticama, vozačkom dozvolom, članskim kartama za teretanu i videoklub – pronašao je vizitkartu:

GIDEON ARGOV
RATNE ODŠTETE I ISTRAGE
MENDELEOVA17 JERUSALIM92147
5427618

Gabrijel pogleda Šamrona. „Nisam znao da EH ima kancelariju u Jerusalimu.”
„Sad ima. Pozovi broj.”
Gabrijel odmahnu glavom. „Verujem ti. Zna li Lev za ovo?” , „Još ne, ali nameravam da mu kažem čim stigneš u Beč.”
„Dakle, obmanjujemo i Austrijance i Kancelariju. Zadivljujuće, čak i za tebe, Ari.”
Šamron se sramežljivo osmehnu. Gabrijel otvori avionsku kartu i pregleda plan putovanja.
„Mislim da nije pametno da direktno odavde letiš za Beč. Otpratiću te ujutro u Tel Aviv – naravno, nećemo zajedno sedeti. Okrenućeš se i uhvatiti popodnevni let za Beč.”
Gabrijel podiže pogled i zamišljeno se zagleda u Šamrona. „A ako me prepoznaju na aerodromu i odvuku u sobu gde će mi ukazati naročitu austrijsku pažnju?”
„Ta mogućnost uvek postoji, ali postoji već trinaest godina. Osim toga, nedavno si bio u Beču. Sećam se našeg sastanka prošle godine u Elijevoj kancelariji u vezi sa neposrednom životnom opasnošću koja je pretila Njegovoj svetosti, papi Pavlu Sedmom.”
„Bio sam ponovo u Beču”, složi se Gabrijel podižući lažni pasoš. „Ali nikad ovako i nikad nisam sleteo na aerodrom.”
Gabrijel je očima restauratora malo poduže procenjivao lažni pasoš. Najzad ga zatvori i gurnu u džep. Kjara ustade i izađe iz sobe. Šamron ju je posmatrao kako odlazi a onda pogleda Gabrijela.
„Izgleda da sam opet uspeo da ti poremetim život.”
„Zašto bi sad bilo drugačije nego inače?”
„Želiš li da ga porazgovaram s njom?”
Gabrijel odmahnu glavom. „Preboleće”, reče. „Ona je profesionalac.”
U GABRIJELOVOM ŽIVOTU bilo je trenutaka, delića vremena, koje je slikao na platna i izlagao u podrumu svoje podsvesti. Svojoj galeriji sećanja dodao je i Kjaru dok ju je gledao sada, opkoračenu na svom telu, okupanu rembrantovskim svetlom uličnih svetiljki iza prozora njihove spavaće sobe, bokova prekrivenih satenskim pokrivačem, obnaženih grudi. Druge slike su se nametale. Šamron im je otvorio vrata a Gabrijel, kao i uvek, nije imao snage da ih odgurne.
Bio je tu Vadal Adel Cvajter, mršavi intelektualac u kariranom sakou, koga je Gabrijel ubio u predvorju stambene kuće u Rimu. Zatim, Ali Abdel Hamidi, koji je poginuo od Gabrijelove ruke u ciriškoj uličici, pa Mahmud alHurani, stariji brat Tarika al Huranija, koga je Gabrijel ubio u Kelnu pucajući mu u oko dok je ležao u naručju ljubavnice.
Bogata kosa pade preko Kjarinih grudi. Gabrijel pruži ruku i nežno je skloni. Kjara ga pogleda. Bilo je previše mračno da bi se videla boja njenih očiju, ali Gabrijel je osećao njene misli. Šamron ga je obučio da prepoznaje tuđa osećanja, baš kao što ga je Umberto Konti naučio da podražava stare majstore. Čak ni u naručju ljubavnice Gabrijel nije mogao da obuzda neprestanu potragu za upozoravajućim znacima izdaje.
„Ne želim da ideš u Beč.” Stavila je ruke na Gabrijelove grudi. Gabrijel je osećao kako mu srce kuca uz hladnu kožu njenog dlana. „Tamo nisi bezbedan. Šamron bi to više od svih morao znati.”
„Šamron je u pravu. To je bilo davno.”
„Da, bilo je, ali ako odeš tamo i počneš da se raspituješ o eksploziji bombe, staćeš na žulj austrijskoj policiji i službi bezbednosti. Šamron te koristi da bi ostao u igri. Ne misli štaje za tebe dobro.”
„Zvučiš kao čovek koji radi za Leva.”
„Stalo mi je do tebe.” Sagnula se i poljubila ga u usta. Usne su joj imale ukus behara. „Ne želim da odeš u Beč i izgubiš se u prošlosti.” Nakon trenutka oklevanja, dodade: „Bojim se da ću te izgubiti.”
„Zbog koga?”
Podigla je prekrivač do ramena i pokrila grudi. Leina senka pade među njih. Kjarina namera je bila da je pusti u sobu. Kjara je o Lei govorila jedino u krevetu gde je verovala da je Gabrijel neće slagati. Gabrijelov čitav život je bio laž; sa svojim ljubavnicama je uvek bio bolno iskren. Mogao je da vodi ljubav sa ženom jedino ukoliko je bila svesna da je ubijao ljude u ime svoje zemlje. Nikad nije lagao o Lei. Smatrao je svojom dužnošću da o njoj iskreno govori, čak i ženama koje su zauzele njeno mesto u krevetu.
„Znaš li uopšte koliko je ovo za mene teško?” upita Kjara. „Svi znaju za Leu. U Kancelariji je ona legenda, baš kao i ti i Šamron. Koliko treba da živim sa strahom da ćeš jednog dana odlučiti da ovako više ne možeš?”
„Šta želiš da uradim?”
„Oženi me, Gabrijele. Ostani u Veneciji i restauriraj slike. Reci Šamronu da te ostavi na miru. Telo ti je prepuno ožiljaka. Zar svojoj zemlji nisi dovoljno dao?”
Zatvorio je oči. Pred njim se otvoriše vrata galerije. Nevoljno je ušao i zatekao se na ulici u staroj Jevrejskoj četvrti u Beču, sa Leom i Danijem pored sebe. Upravo su večerali, pada sneg. Lea je na ivici živaca. U baru restorana nalazio se televizor, i sve vreme dok su večerali, gledali su kako irački projektili pljušte po Tel Avivu. Lea ne može da dočeka da se vrati kući i telefonira majci. Požuruje Gabrijelovu uobičajenu pretragu stajnog trapa njegovih kola. Hajde, Gabrijele, požuri. Hoću da razgovaram s majkom. Želim da joj čujem glas. On ustaje, Danija vezuje sigurnosnim pojasom za njegovo malo sedište, a Leu ljubi. Čak i sada može da oseti ukus maslina na njenim usnama. On se okreće i polazi prema katedrali gde, što mu je deo lažnog identiteta, restaurira oltarsku sliku na kojoj je predstavljeno mučeništvo svetog Stefana. Lea okreće ključ. Motor okleva. Gabrijel se okreće i viče joj da stane, ali Lea ga ne vidi jer je sneg napadao na vetrobran. Ponovo okreće ključ…
Čekao je da se slike vatre i krvi izgube u tami; zatim je rekao Kjari ono što je želela da čuje. Kad se vrati iz Beča, otići će u bolnicu da poseti Leu i objasniće joj da se zaljubio u drugu ženu.
Kjarino lice se smračilo. „Volela bih da postoji neki drugi način.”
„Moram da joj kažem istinu”, reče Gabrijel. „Ona drugo ne zaslužuje.”
„Hoće li razumeti?”
Gabrijel slegnu ramenima. Lea je patila od psihotične depresije. Njeni lekari su verovali da se noć, kad je eksplodirala bomba, neprestano vrti u njenom sećanju kao neprekidna videotraka. Tu nije bilo mesta za utiske i zvuke stvarnog sveta. Gabrijel se često pitao kako ga je videla te noći. Je li ga videla kako odlazi prema tornju katedrale, ili je mogla da oseti kako iz kola izvlači njeno pocrnelo telo? U jedno je bio siguran. Lea s njim nije htela da govori. Za trinaest godina mu nije rekla ni jednu jedinu reč.
„To radim zbog sebe”, reče. „Moram to da izgovorim. Moram da joj kažem istinu o tebi. Nemam čega da se stidim, a svakako se ne stidim tebe.”
Kjara spusti prekrivač i vatreno ga poljubi. Gabrijel joj oseti napetost u telu i u dahu ukus telesnog uzbuđenja. Kasnije je ležao pored nje milujući joj kosu. Nije mogao da spava, ne noć pre povratka u Beč. Ali bilo je tu još nečeg. Osećao se kao da je upravo počinio seksualnu izdaju. Kao da je bio u ženi drugog muškarca. Tada shvati, da je u mislima već postao Gideon Argov. Kjara mu je na trenutak bila potpuna neznanka.

BEČ



„Pasoš, molim.”
Gabrijel blago gurnu pasoš preko pulta, okrenuvši grb nadole. Službenik umorno baci pogled na pohabane korice i prelista stranice dok ne nađe vizu. Dodao je još jedan pečat – s malo više žestine nego što je potrebno, pomisli Gabrijel – i vratio ga bez reci. Gabrijel ubaci pasoš u džep kaputa i krenu niz hol za dolaske vukući za sobom kofer na točkićima.
Po izlasku iz aerodromske zgrade zauzeo je mesto u redu za taksi. Napolju je bilo veoma hladno, padao je sneg i duvao vetar. Do ušiju su mu dopirali delovi rečenica na nemačkom izgovorenih bečkim naglaskom. Za razliku od mnogih njegovih sunarodnika, Gabrijela zvuk nemačkih reci nije obespokojavao. Nemački mu je bio prvi jezik koji je naučio i ostao je jezik na kojem su mu se snovi odvijali. Govorio ga je savršeno, s berlinskim naglaskom kako je naučio od svoje majke.
Pomerio se na početak reda. Beli mercedes se zaustavi pred njim. Gabrijel zapamti broj registarskih tablica i smesti se na zadnje sedište. Torbu je stavio pored sebe, a vozaču dao adresu nekoliko ulica dalje od hotela u kojem je rezervisao sobu.
Taksi jurnu autoputem, kroz ružnu industrijsku zonu, pored fabrika, električnih centrala i gasnog postrojenja. Nedugo zatim, Gabrijel spazi kako se osvetljeni toranj katedrale svetog Stefana uzdiže iznad Inner Stadt, gradskog jezgra. Nasuprot većini evropskih gradova, Beč je u velikoj meri ostao neukaljan urbanim bolestima. Uistinu, njegov izgled i način života malo se promenio od prethodnog veka, kada je bio administrativni centar imperije koja se pružala centralnom Evropom i Balkanom. Još se popodne moglo provesti uz kolač i slatku pavlaku kod Demela, ili uz kafu i novine kod Landmana ili u Centralu. U Inner Stadt je najbolje zaboraviti na automobil i voziti se tramvajem ili hodati blistavim pešačkim bulevarima prepunim primera barokne i gotičke arhitekture i ekskluzivnih prodavnica. Muškarci su i dalje nosili suknena odela i tirolske šešire s perjem, a žene smatrale da je još pomodno nositi široke suknje stegnute u struku. Brams je govorio da živi u Beču jer više voli da radi na selu. Beč je i danas selo, pomisli Gabrijel, sa seoskim prezirom prema promenama i seoskom ozlojeđenošću na strance. Za Gabrijela će Beč uvek biti grad duhova.
Stigli su do Ringštrase, širokog bulevara koji okružuje jezgro grada. Lepo lice Petera Meclera, kandidata za kancelara iz ultracdesničarske Austrijske nacionalne stranke, smešilo se Gabrijelu sa uličnih stubova pored kojih su prolazili. Bilo je vreme izbora i avenija je bila oblepljena stotinama političkih plakata. U Meclerovoj bogato finansiranoj kampanji očito se nije štedelo. Lice mu se posvuda videlo, a pogled mu je bio neizbežan. Kao i njegov slogan: EINE NEUE ORDNUNG FUR EINNEUES OSTERREI’CH! NOVI POREDAK ZA NOVU AUSTRIJU! Austrijancima je, pomisli Gabrijel, suptilnost potpuno strana.
Gabrijel je iz taksija izašao u blizini zgrade opere i prepešačio kratku razdaljinu do uske ulice Vajburgase. Imao je utisak da ga niko ne prati iako je iz iskustva znao da je veštu prismotru gotovo nemoguće otkriti. Ušao je u mali hotel. Recepcioner je, videvši izraelski pasoš, zauzeo stav ožalošćenog i promrmljao nekoliko saosećajnih reci o „strašnoj eksploziji bombe u Jevrejskioj četvrti”. Igrajući ulogu Gideona Argova, Gabrijel provede nekoliko minuta ćaskajući s recepcionerom na nemačkom, a zatim se pope stepeništem u svoju sobu na drugom spratu. U sobi je drveni patos bio boje meda, a francuski prozor gledao na mračno unutrašnje dvorište. Gabrijel je navukao zavese i torbu ostavio na krevet, na vidno mesto. Pre no što je otišao, u dovratak je namestio znak koji će mu pokazati ukoliko neko u njegovom odsustvu bude ulazio u sobu.
Vratio se u predvorje hotela. Recepcioner se nasmešio kao da se nisu videli pet godina a ne samo pet minuta. Napolju je počeo da pada sneg. Hodao je mračnim ulicama Inner Stadt proveravajući da li ga neko prati. Zaustavljao se pred izlozima kako bi bacio pogled preko ramena, ušao u telefonsku govornicu pretvarajući se da razgovara, sve vreme pretražujući pogledom okolinu. U novinskom kiosku kupio je Die Presse, a potom ga, sto metara dalje, bacio u korpu za otpatke. Najzad je, uveren da ga niko ne prati, na Štefansplacu ušao u podzemnu železnicu.
Nije morao da gleda jasno osvetljene mape bečkog javnog prevoza pošto ih se sećao. Kupio je kartu iz automata, prošao kroz ulaz sa metalnim graničnikom i otišao na peron. Ušao je u vagon i popamtio lica oko sebe. Na petoj stanici, kod Vestbanhofa, prešao je u voz koji je linijom U6 išao na sever. Bečka opšta bolnica imala je zasebnu stanicu. Pokretnim stepenicama se polako popeo i izašao na sneg, nekoliko koraka od glavnog ulaza na adresi Veringer Girtel 18-20.
Više od trista godina je bolnica zauzimala ovo zemljište u zapadnom delu Beča. Car Leopold Prvi je 1693. godine, zabrinut nevoljama gradske sirotinje, naredio izgradnju Doma za siromahe i invalide. Vek kasnije car Jozef Drugi preimenovao je objekat u Opštu bolnicu. Stara zgrada je ostala nekoliko ulica dalje u Alzerstrašse, ali je oko nje podignut savremeni univerzitetski bolnički kompleks koji se pružao kroz nekoliko gradskih blokova. Gabrijel ga je dobro poznavao.
Čovek iz ambasade se sklonio pod trem ispod natpisa ŠAL 17-TIET SOLATIO AEGRORUM – „LEČITII UTEŠITI BOLESNE”. Diplomata je bio omalen, naoko nervozan i zvao se Zvi.
Rukovao se s Gabrijelom i pošto mu je letimično pregledao pasoš i vizitkartu, izrazio je žaljenje zbog smrti njegovih dveju koleginica.
Ušli su u glavno predvorje. Nije bilo nikog izuzev starca retke bele brade koji je sedeo u uglu sofe skupljenih nogu, sa šeširom na kolenima, nalik putniku koji čeka veoma zakasneli voz. Mrmljao je sebi u bradu. Dok je Gabrijel prolazio, starac podiže pogled i oči im se načas susretoše. Zatim Gabrijel uđe u lift i starac nestade kad se vrata zatvoriše.
Kad su se vrata lifta na osmom spratu otvorila, Gabrijela dočeka utešan prizor – visok, svetlokos Izraelac u dvodelnom odelu i s prislušnim uređajem u uvetu. Na ulazu u odeljenje za intenzivnu negu stajao je još jedan čovek iz obezbeđenja. Treći, nizak, tamnokos, u odelu koje mu nije dobro stajalo, bio je ispred vrata Elijeve sobe. Pomerio se kako bi propustio Gabrijela i diplomatu. Gabrijel zaslade i upita zašto ga niko nije pretresao.
„Vi ste sa Zvijem. Ne moram da vas pretresam.”
Gabrijel podiže ruke. „Pretresite me.”
Čovek iz obezbeđenja nakrivi glavu i pristade. Gabrijel je prepoznao obrazac pretresa. Obavljen je tačno po propisu. Međunožje bi pretraženo malo silnije no što je neophodno, ali Gabrijel je to očekivao. Kad je pretres završen, reče: „Pretresite svakoga ko ulazi u ovu sobu.”
Zvi, čovek iz ambasade, posmatrao je čitav prizor. Očigledno više nije verovao da je muškarac iz Jerusalima Gideon Argov iz Ratnih odšteta i istraga. Gabrijela to nije mnogo brinulo. Njegov prijatelj je bespomoćno ležao s druge strane vrata. Bolje da nekoga iznervira nego da dopusti da Eli umre zbog nečijeg samozadovoljstva.
Za Zvijem je ušao u sobu. Krevet se nalazio iza staklenog zida. Pacijent nije mnogo ličio na Elija, ali Gabrijela to nije iznenadilo. Kao i većina Izraelaca, i on je video šta bomba može da uradi ljudskom telu. Elijevo lice je sakrivala maska za kiseonik, na očima je imao povez od gaze, a glava mu je bila u zavojima. Vidljivi deo obraza i vilice govorio je da su mu u lice eksplodirali predmeti od stakla.
Bolničarka kratke crne kose i jasnoplavih očiju proveravala je infuziju. Pogledala je u deo za posetioce, kratko zadržavši pogled na Gabrijelu, i nastavila da radi. Njene oči ništa nisu odavale.
Pošto je Gabrijelu dopustio jedan trenutak, Zvi priđe i obavesti ga o stanju njegovog kolege. Govorio je sa preciznošću čoveka koji je na televiziji video previše serija s lekarima. Ne skidajući pogled s Elijevog lica, Gabrijel je čuo samo pola onoga što je diplomata govorio – dovoljno da shvati da mu je prijatelj u smrtnoj opasnosti i da, čak i ako preživi, nikad neće biti isti.
„Trenutno ga”, na kraju reče Zvi, „u životu održavaju aparati.”
„Zašto ima povez na očima?”
„Delići stakla. Većinu su uspeli da odstrane, ali u očima mu je ostalo još pet-šest komada.”
„Postoji li mogućnost da će biti šlep?”
„Ne znaju dok se ne bude osvestio”, reče Zvi. Zatim pesimistično dodade: „Ako se osvesti.”
U sobu uđe lekar. Pogleda Gabrijela i Zvija, žustro im klimnu glavom, pa otvori staklena vrata i uđe kod bolesnika. Sestra se odmaknula od kreveta a njeno mesto zauze lekar. Obišla je krevet i stala ispred stakla. Po drugi put je pogledala Gabrijela u oči, a zatim je oštrim pokretom ruke navukla zavesu. Gabrijel izađe u hodnik, a za njim i Zvi.
„Je li vam dobro?”
„Biće mi. Samo moram malo da budem sam.”
Diplomata se vrati u sobu. Gabrijel je sklopio ruke na potiljku, kao vojnik u stavu voljno, i polako koračao poznatim hodnikom. Prošao je pored sobe za bolničarke. Pored prozora je visila ista jeftina slika bečke ulice. I miris je bio isti – miris dezinfekcionog sredstva i smrti.
Stigao je do poluotvorenih vrata s oznakom 2602-C. Vrhovima prstiju ih blago odgurnu i vrata se nečujno otvoriše. U pustoj sobi je vladao mrak. Gabrijel se osvrnu. Nije bilo nijedne bolničarke. Uđe i zatvori vrata za sobom.
Nije upalio svetio, čekao je da mu se oči priviknu na mrak. Uskoro je razaznavao prostoriju – prazan krevet, niz neuključenih monitora, stolica prekrivena plastikom. Najneudobnija stolica u čitavom Beču. U toj stolici je proveo deset noći, uglavnom besanih. Lea je samo jednom došla svesti. Pitala je za Danija, a Gabrijel joj je nerazumno rekao istinu. Suze su joj lile niz izranavljene obraze. S njim više nikada nije progovorila.
„Ne smete da budete ovde.”
Iznenađen, Gabrijel se trgnu. Glas je pripadao bolničarki koja je malo ranije bila uz Elija. Obratila mu se na nemačkom. Odgovorio joj je na istom jeziku.
„Izvinite, samo sam…”
„Znam šta ste radili.” Poćutala je kratko. „Sećam vas se.”
Naslonila se na vrata i skrstila ruke. Glavu je nakrivila. Da nije imala vrećastu bolničarsku uniformu i stetoskop oko vrata, Gabrijel bi pomislio da flertuje s njim.
„Vaša supruga je pre nekoliko godina stradala u kolima od podmetnute bombe. Tada sam bila mlada bolničarka, tek sam počinjala. Noću sam se brinula o njoj. Ne sećate se?”
Gabrijel ju je za trenutak posmatrao. Najzad reče: „Verujem da ste pogrešili. Prvi put sam u Beču. I nikad nisam bio oženjen. Izvinite”, žurno dodade krenuvši ka vratima, „nije trebalo ovamo da ulazim. Samo mi je bilo potrebno da saberem misli.”
Dok je prolazio mimo nje, stavila je svoj dlan na njegovu ruku.
„Recite mi”, upita. „Je li živa?”
„Vaša supruga, naravno.”
„Izvinite”, reče odlučno, „ali vi ste me s nekim zamenili.”
Klimnula je glavom kao da kaže: Kako hoćete. Plave oči su joj bile vlažne i sjajne u polumraku.
„On vam je prijatelj, Eli Lavon?”
Da, jeste. Vrlo blizak prijatelj. Radimo zajedno. Ja živim u Jerusalimu.”
„Jerusalim”, ponovi kao da joj se dopada zvuk reci. „Volela bih jednom da odem u Jerusalim. Moji prijatelji misle da sam luda. Znate, zbog bombaša samoubica i svega ostalog…” Glas joj utihnu. „Ipak želim da odem.”
„I treba”, reče Gabrijel. „Grad je čudesan.”
Ponovo mu dodirnu ruku. „Vaš prijatelj ima ozbiljne povrede.” Glas joj je bio nežan, s prizvukom tuge. „Veoma će mu biti teško.”
„Hoće li preživeti?”
,Ja ne smem da odgovaram na takva pitanja. Jedino lekari mogu davati prognoze. Ali ako želite moje mišljenje, budite malo uz njega. Ispričajte mu nešto. Nikad se ne zna, možda će vas čuti.”
OSTAO je još jedan sat zureći kroz staklo u Elijevo nepomično telo. Bolničarka se vratila. Nekoliko minuta je proveravala Elijevo stanje, a zatim pokaza Gabrijelu da uđe u stakleni deo. „Ovo je protiv propisa”, zaverenički mu reče. „Paziću da neko ne naiđe.”
Gabrijel nije govorio Eliju, samo ga je držao za otečenu ruku prekrivenu modricama. Nema reči što bi izrazile bol koji je osećao gledajući kako u krevetu bečke bolnice umire još jedna osoba koju voli. Posle pet minuta bolničarka se vratila, spustila dlan na Gabrijelovo rame i rekla mu da je vreme da ode. Napolju, u hodniku, kazala je da se zove Margerit. „Radim sutra uveče”, reče. „Nadam se da ću vas tada videti.”
Zvi je otišao; na dužnosti je bila nova grupa stražara. Gabrijel se liftom spusti u prizemlje i izađe iz zgrade. Noć je bila studena. Zabio je ruke u džepove kaputa i ubrzao korak. Upravo je hteo da stupi na pokretne stepenice i siđe u stanicu podzemne železnice kad oseti nečiju ruku na ramenu. Okrenuo se očekujući Margerit, ali se, umesto s njom, nađe licem u lice sa starcem koji je u predvorju bolnice mrmljao sebi u bradu kad je Gabrijel stigao.
„Čuo sam kad ste govorili hebrejski s onim čovekom iz ambasade.” Njegov nemački s bečkim naglaskom zvučao je izbezumljeno, a oči su mu bile razrogačene i vlažne. „Vi ste Izraelac, zar ne? Prijatelj Elija Lavona?” Nije sačekao odgovor. „Zovem se Maks Klajn i za sve ovo sam ja kriv. Molim vas, morate mi verovati. Sve je ovo moja greška.”

BEČ



MAKS KLAJN JE ŽIVEO jednu tramvajsku stanicu dalje, u otmenoj staroj četvrti odmah iza Ringštrase. Stanovao je u lepoj staroj stambenoj zgradi, građenoj u bidermajer stilu, s prolazom koji vodi u veliko unutrašnje dvorište. Dvorište je bilo u mraku, obasjano samo blagim svetlom što dopire iz stanova iznad njihovih glava. Drugi prolaz je vodio u malo, uredno predvorje. Gabrijel baci pogled na spisak stanara. Negde na pola spazi reci: „M. Klajn – 3B”. Nije bilo lifta. Klajn se držao za drvenu ogradu dok se uporno peo uz stepenice, stupajući teškim korakom po izlizanoj prostirci. Na odmorištu, na trećem spratu naiđoše na dvoja drvena vrata sa „špijunkama”. Okrećući se ka desnim vratima, Klajn izvadi ključeve iz džepa kaputa. Ruka mu se toliko tresla da su ključevi zveckali kao kakav udarački instrument.
Otključao je vrata i ušao. Gabrijel je malo oklevao na pragu. Dok je sedeo u tramvaju s Klajnom, palo mu je na pamet da pod ovakvim okolnostima nikad nije imao poslovni sastanak. Iskustvo i surove lekcije su ga naučili da se čak i očit jevrejski osamdesetogodišnjak mora smatrati mogućom pretnjom. Međutim, Gabrijelove brige brzo su nestale dok je posmatrao kako Klajn pali praktično sva svetla u stanu. Tako nešto ne radi čovek koji priprema zamku, pomisli. Maks Klajn se plaši.
Gabrijel je ušao u stan i zatvorio vrata. Na jarkom svetlu ga je najzad jasno video. Klajnove crvene, vodnjikave oči uvećavao je par debelih crnih naočara. Čuperci bele brade više nisu skrivali tamnoljubičaste mrlje na obrazima. Gabrijel je znao, i pre nego što mu je Klajn ispričao, da je preživeo logor. Jednako kao i meci i vatra, i glad je ostavljala ožiljke. Gabrijel je video slična lica u svom poljoprivrednom gradu u Dolini Jezrel. I njegovi roditelji su imali takva lica.
„Skuvaču čaj”, reče Klajn pa nestade kroz dvostruka vrata u kuhinju.
Čaj u ponoć, pomisli Gabrijel. Ovo će biti duga noć. Prišao je prozoru i razmaknuo roletne. Sneg je zasad prestao i ulica je bila pusta. Seo je. Soba ga je podsećala na Elijevu kancelariju – visoka bidermajer tavanica, nasumičan raspored knjiga na policama. Otmen intelektualni nered.
Klajn se vratio i spustio srebrni čajni servis na niski sto. Seo je naspram Gabrijela i načas ga ćurke posmatrao. „Vrlo dobro govorite nemački”, reče napokon. „U stvari, govorite ga kao Berlinac.”
„Moja majka je iz Berlina”, iskreno reče Gabrijel, „ali ja sam rođen u Izraelu.”
Klajn ga je pomno proučavao kao da i on traži ožiljke na preživelom. Zatim upitno podiže dlanove kao da poziva Gabrijela da ispuni praznine. Gde je ona bila? Kako je preživela? Je li bila u logoru ili je pobegla pre ludila?
„Ostali su u Berlinu i na kraju su deportovani u logore”, reče Gabrijel. „Moj deda je bio prilično poznat slikar. Nikad nije verovao da će Nemci, narod za koji je smatrao da je među najcivilizovanijima na svetu, otići toliko daleko.”
„Kako vam se deda zvao?”
„Frankel”, odgovori Gabrijel opet govoreći istinu. „Viktor Frankel.”
Klajn zaklima glavom prepoznavši ime. „Video sam njegove radove. Bio je učenik Maksa Bekmana, zar ne? Izuzetno nadaren.”
„Da, tako je. Nacisti su veoma rano procenili da su mu slike izopačene, pa su mnoge uništene. Takođe je izgubio posao u berlinskom umetničkom institutu gde je predavao.”
„Ali je ostao.” Klajn zavrte glavom. „Niko nije verovao da se to može dogoditi.” Zastade na tren, misli mu odlutaše. „I šta se s njima desilo?”
„Deportovani su u Aušvic. Moju majku su poslali u ženski logor Birkenau gde je provela više od dve godine dok nije oslobođena.”
„A vaši baka i deda?”
„Usmrćeni su gasom odmah po dolasku.”
„Sećate li se datuma?”
„Verujem da se to desilo januara 1943”, reče Gabrijel.
Klajn pokri oči.
,Je li taj datum važan zbog nečega, her Klajn?”
„Jeste”, odsutno odgovori Klajn. „Bio sam tamo te noći kad je stigao transport iz Berlina. Vrlo dobro se sećam toga. Vidite, gospodine Argov, ja sam bio violinista u orkestru logora Aušvic. Svirao sam za đavole u orkestru prokletih. Svirao sam serenadu osuđenima dok su se polako vukli ka gasnoj komori.”
Gabrijelovo lice ostade mirno. Maks Klajn je očevidno čovek koji pati od ogromne grize savesti. Verovao je da snosi nekakvu odgovornost za smrt onih koji su prolazili mimo njega na putu ka gasnim komorama. Bila je to ludost, naravno. Njegova krivica nije bila ništa veća od krivice Jevreja koji su kulučili u ropskim fabrikama ili na poljima Aušvica ne bi li preživeli još jedan dan.
„Ali to nije razlog zbog kojeg ste mi se obratili večeras kod bolnice. Želeli ste da mi kažete nešto o eksploziji bombe u Ratnim odštetama i istragama?”
Klajn potvrdno klimnu glavom. „Kao što sam rekao, sve je to moja greška. Ja sam odgovoran za smrt onih dveju lepih devojaka. Zbog mene vaš prijatelj Eli Lavon leži na samrti u bolničkom krevetu.”
„Hoćete li da mi kažete da ste vi podmetnuli bombu?” Gabrijel je ovo namerno izrekao glasom punim neverice. Pitanje je trebalo da zazvuči kao prava besmislica.
„Naravno da nisam!” obrecnu se Klajn. „Ali bojim se da sam pokrenuo događaje koji su druge naveli da je tamo stave.”
„Zašto mi jednostavno ne ispričate sve što znate, her Klajn? Dozvolite mi da prosudim ko je kriv.”
„Jedino je Bog u stanju da sudi”, reče Klajn.
„Možda, ali ponekad je čak i Bogu potrebna mala pomoć.”
Klajn se nasmeši i nasu čaj. Zatim je priču ispričao iz početka. Gabrijel je čekao svoju priliku i nije požurivao sagovornika. Eli Lavon bi se isto tako ponašao. „Starcima je sećanje kao porculanski servis”, uvek je govorio Lavon. „Ako pokušaš da izvučeš tanjir iz sredine, ceo servis će se polomiti.”
STAN je pripadao njegovom ocu. Pre rata Klajn je živeo s roditeljima i dve mlađe sestre. Njegov otac Solomon bio je uspešan tekstilni trgovac i Klajnovi su živeli lepim životom više srednje klase: popodnevne štrudle u najboljim bečkim kafeterijama, večeri u pozorištu ili u operi, leta u skromnoj porodičnoj vili na jugu. Mladi Maks Klajn bio je violinista koji je obećavao – Nisam baš bio spreman za simfonijski orkestar ili operu, gospodine Argov, ali bio sam dovoljno dobar da nađem posao u manjim bečkim kamernim orkestrima.
„Čak i kad bi se umoran vratio nakon celodnevnog rada, moj otac je retko propuštao nastup.” Klajn se prvi put osmehnu sećajući se kako ga otac gleda dok svira. „Bio je izuzetno ponosan što mu je sin bečki muzičar.”
Njihov idilični život naglo se prekinuo 12. marta 1938. Bila je subota, sećao se Klajn, i za gotovo sve Austrijance pogled na trupe Vermahta, koje prolaze ulicama Beča, bio je razlog za slavlje. Za Jevreje, gospodine Argov… za nas, sam užas. Najveća strahovanja zajednice ubrzo su se ostvarila. U Nemačkoj se napad na Jevreje odvijao postepeno. U Austriji je bio trenutan i divljački. Za samo nekoliko dana sva jevrejska preduzeća obeležena su crvenom bojom. Svaki nejevrejin, koji bi u njih ušao, izložen je napadima „smeđih košulja” i SS-a. Mnogi su bili prisiljeni da nose kartone oko vrata s natpisom: „Ja, arijevska svinja, kupovao sam u jevrejskoj prodavnici.” Jevrejima je zabranjeno da poseduju nekretnine, da rade u bilo kojoj profesiji ili da zaposle nekog drugog, ulaze u restorane ili kafeterije, kroče nogom u bečke javne parkove. Jevrejima je zabranjeno da poseduju pisaće mašine i radioaparate pošto bi im to olakšalo veze sa spoljnim svetom. Jevreji su odvlačeni iz svojih domova i sinagoga i na ulicama prebijani.
„Gestapo je 14. marta razvalio vrata istog ovog stana i pokrao naše najveće dragocenosti – naše ćilime, srebro, slike, čak i naše menore. Moga oca i mene su nakratko pritvorili i prisilili da ribamo pločnike vrelom vodom i četkicama za zube. Rabin iz naše sinagoge isteran je na ulicu, a bradu su mu počupali s lica dok ga je gomila Austrijanaca gledala i ismevala. Pokušao sam da ih zaustavim, ali su me gotovo na smrt pretukli. Naravno, nisu mogli da me odvedu u bolnicu. To je po novim, antijevrejskim zakonima bilo zabranjeno.”
Za manje od nedelju dana razbijena je jevrejska zajednica u Austriji, jedna od najvažnijih i najuticajnijih u celoj Evropi: opštinski centri i jevrejska društva zatvoreni su, vođe pohapšene, sinagoge zatvorene, molitvenici spaljeni na lomačama. Stotinu istaknutih javnih ličnosti i poslovnih ljudi su 1. aprila deportovani u Dahau. Za mesec dana pet stotina Jevreja je odlučilo da se radije ubije nego da doživi još jedan dan mučenja, a među njima je bila i četveročlana porodica koja je živela u stanu do Klajnovih. „Ubili su se pištoljem, jedno po jedno”, reče Klajn. „Ležao sam u krevetu i sve čuo. Pucanj, pa jecaji. Još jedan pucanj, opet jecaji. Posle četvrtog pucnja nije preostao niko ko bi plakao, niko izuzev mene.”
Više od polovine zajednice odlučilo je da napusti Austriju i iseli se u druge zemlje. Maks Klajn je bio medu njima. Dobio je vizu za Holandiju i tamo otputovao 1939. Za nepunu godinu dana, ponovo će se naći pod nacističkom čizmom. „Moj otac je odlučio da ostane u Beču”, pričao je Klajn. „Vidite, verovao je u zakon. Mislio je da će, ukoliko se samo pridržava zakona, sve biti u redu i da će oluja na kraju i proći. Bilo je sve gore, naravno, a kad je konačno odlučio da ode, bilo je prekasno.”
Klajn je pokušao da sebi sipa još čaja, ali ruka mu se žestoko tresla. Gabrijel mu je nasuo čaj i nežno ga upitao šta se dogodilo s njegovim roditeljima i dve sestre.
„Ujesen 1941. deportovani su u Poljsku i zatvoreni u jevrejski geto u Lođu. Januara 1942. deportovani su poslednji put, u Helmno, logor za istrebljenje.”
„A vi?”
Klajn nakrivi glavu – A ja? Ista sudbina, drugačiji kraj. Uhapšen u Amsterdamu juna 1942. godine, pritvoren u tranzitni logor Vesterbork, a zatim poslan na istok, u Aušvic. Na železničkom peronu, polumrtav od žeđi i gladi, glas. Muškarac u zatvoreničkoj odeći pita ima li muzičara u vozu koji stiže. Klajn se hvata za glas, udavljenik se hvata za slamku. Ja sam violinista, kaže muškarcu u prugama. Imaš li instrument? Podiže pohabanu kutiju, jedino što je poneo iz Vesterborka. Pođi sa mnom. Danas ti je srećan dan.
„Moj srećan dan”, odsutno ponovi Klajn. „Naredne dve i po godine, dok ih je više od milion odlazilo u dim, moje kolege i ja smo svirali. Svirali smo na selekcijama pomažući nacistima da stvore iluziju kako novopridošli stižu na prijatno mesto. Svirali smo dok su osuđeni na smrt odlazili u prostorije gde su se skidali. Svirali smo u dvorištu dok su trajale beskrajne prozivke. Ujutro smo svirali dok su kolone robova odlazile na rad, a po podne, kad su se teturali nazad u svoje barake, dok im je iz očiju virila smrt, mi smo svirali. Čak smo svirali pre pogubljenja. Nedeljom smo svirali za komandanta i njegovo osoblje.
Samoubistva su neprestano proređivala naše redove. Uskoro sam ja dočekivao gomilu koja dolazi tražeći muzičare da popune prazna mesta.”
Jedne nedelje po podne – To je negde u leto 1942. godine, izvinite, gospodine Argov, ne mogu da se setim tačnog datuma – Klajn odlazi u svoju baraku posle nedeljnog koncerta. Jedan SS oficir mu prilazi otpozadi i obara ga na zemlju. Klajn ustane i stane u stav mirno izbegavajući pogled esesovca. Ipak, vidi mu lice dovoljno da shvati kako je tog čoveka jednom sreo. Bilo je to u Beču, u Centralnoj kancelariji za jevrejsku emigraciju, ali tog dana bio je u lepom sivom odelu i stajao je pored nikog drugog do Adolfa Ajhmana.
„Šturmbanfirer mi je rekao da želi da izvede eksperiment”, reče Klajn. „Naređuje mi da sviram Bramsovu Sonatu broj jedan za violinu i klavir u G-duru. Vadim violinu iz kutije i počinjem da sviram. Jedan logoraš prolazi pored nas. Šturmbanfirer ga pita za ime dela koje sviram. Logoraš kaže da ne zna. Šturmbanfirer vadi pištolj i puca logorašu u glavu. Zatim nalazi drugog logoraša i postavlja mu isto pitanje. Koji komad svira ovaj dobar violinista? I tako se nastavlja čitav sat. Oni koji su tačno odgovorili na pitanje pošteđeni su. Oni koji nisu znali, dobili su metak u čelo. Kad je završio, oko mene je ležalo petnaest tela. Kad je ugasio žeđ za jevrejskom krvlju, muškarac u crnom se nasmešio i udaljio. Legao sam pored mrtvih i za njih izgovorio kaddish.”[6]
KLAJN je dugo ćutao. Neki automobil prošišta ulicom. Klajn podiže glavu i opet poče da govori. Još nije bio sasvim spreman da poveže zverstvo u Aušvicu sa eksplozijom bombe u Ratnim odštetama i istragama, ali Gabrijel je već jasno osećao kuda vodi priča. Nastavio je redom, jedan po jedan porculanski tanjir kako bi Lavon rekao. Preživljavanje u Aušvicu. Oslobođenje. Njegov povratak u Be:…
Zajednica je brojaa 185.000 pre rata, rekao je. Holokaust je odneo šezdeset pet hiljada života. U Beč se 1945. posrćući vratilo hiljadu sedamso slomljenih duša da bi ih tu dočekalo otvoreno neprijateljsko i novi talas antisemitizma. Oni koji su se iselili pred nemačkm oružjem odgovarani su od povratka. Zahtevi za finansijsku nadoknadu nailazili su na tišinu ili su uz podsmeh upućivani na Berlin. Po povratku kući u Drugu četvrt Klajn je u stanu zateka: austrijsku porodicu. Kad ih je zamolio da napuste stan, odbili su. Deset godina je prošlo dok konačno nisu otišli. Posao sa tekalom kojim se bavio njegov otac zauvek je izgubljen i nikada me dobio nikakvo obeštećenje. Prijatelji su ga ohrabrivali da ode u Izrael ili u Ameriku. Klajn je odbio. Zakleo se da će ostati u Beču, kao živi spomenik onima koji su isterani ili pobijeni u logorima smrti. Ostavio je svoju violinu u Aušvicu i više nilad nije svirao. Izdržavao se radeći kao službenik u prehramberoj prodavnici, a kasnije kao agent osiguravajućeg društva. Ni pedesetu godišnjicu kraja rata, 1995. godine, vlada je pristala da svim preživelim austrijskim Jevrejima isplati po nekih šest hljada dolara. Klajn je Gabrijelu pokazao ček. Nikada ga nije unovčio.
„Nisam želeo njihov naovac” reče. „Šest hiljada dolara? Za šta? Za moju majku i oca? Za moje dve sestre? Za moj dom? Imetak?”
Bacio je ček na sto. Gabrijel kradom pogleda na svoj sat i shvati da je pola tri ujutrc Klajn se približavao svome cilju. Gabrijel je obuzdao želju da ga malo požuri, plašeći se da bi starac, onako nesiguran, mogao posrnuti da se nikada više ne povrati.
„Pre dva meseca sam otišao na kafu u kafe Central. Dobio sam divan sto pored štula. Naručio sam pharisaer.” Zastade nabravši čelo. „Znate li štaje pharisaer, gospodine Argov? Kafa sa šlagom, poslužena s milom čašicom ruma.” Izvinjavao se zbog alkohola. „Bilo je kasno popodne, vidite, i hladno.”
Jedan muškarac je ušao u kafe, visok, lepo odeven, nekoliko godina stariji od Klajna. Austrijanac, stara škola, ako znate šta hoću da kažem, gospodine Argov. Nadmenost u njegovom hodu je Klajna naterala da spusti novine. Konobar je pohitao da ga pozdravi kršeći ruke, skakućući s noge na nogu kao dečak kome se piški. Dobro veće, her Vogel. Već sam pomislio da vas danas nećemo videti. Vaš uobičajeni sto? Da pogađam – jedan einspanner? A nešto slatko? Kažu mi da je saher torta danas izvrsna, her Vogel…
I tada je starac izgovorio nekoliko reci, a Maks Klajn je osetio kako mu se krv ledi. Bio je to isti onaj glas koji mu je naredio da svira Bramsa u Aušvicu, isti onaj glas koji je mirno tražio od Klajnovih drugova logoraša da prepoznaju komad ili da snose posledice. I ovde je ovaj ubica, imućan i zdrav, naručivao einspanner i saher tortu u Centralu.
„Mislio sam da ću se ispovraćati”, nastavio je Klajn. „Bacio sam novac na sto i isteturao se na ulicu. Pogledao sam jednom kroz izlog i video kako čudovište zvano her Vogel čita svoje novine. Bilo je kao da se susret uopšte nikad nije ni odigrao.”
Gabrijel se jedva suzdržao da ne pita kako je posle toliko vremena Klajn mogao s takvom sigurnošću da tvrdi kako je čovek iz kafea Central isti čovek koji je pre šezdeset godina bio u Aušvicu. Je li Klajn bio u pravu ili ne, nije bilo toliko važno koliko ono što se zatim desilo.
„Šta ste uradili u vezi s tim, her Klajn?”
„Postao sam prilično redovan gost kafea Central. Uskoro su i mene pozdravljali po imenu. Uskoro sam i ja imao uobičajeni sto, odmah pored uvaženog her Vogela. Počeli smo jedan drugog da pozdravljamo. Ponekad smo, dok smo čitali novine, razgovarali o politici ili događajima u svetu. Uprkos godinama, bio je britkog uma. Rekao mi je da je poslovan čovek, da se bavi nekakvim investicijama.”
„I kad ste saznali koliko ste mogli pijući kafu pored njega, otišli ste kod Elija Lavona u Ratne odštete i istrage?”
Klajn polako klimnu glavom. „Saslušao me je i obećao da će se time pozabaviti. U međuvremenu me zamolio da ne odlazim n Central na kafu. Nije mi bilo milo. Plašio sam se da će opet pobeći. Ali sam uradio kako je vaš prijatelj tražio.”
„A onda?”
„Prošlo je nekoliko nedelja. Najzad sam primio telefonski poziv. Pozvala me jedna od devojaka iz kancelarije, Amerikanka koja se zvala Sara. Obavestila me da Eli Lavon ima vesti za mene. Zamolila me da narednog jutra u deset sati dođem u kancelariju. Rekao sam joj da ću doći i spustio slušalicu.”
„Kada je to bilo?”
„Istog dana kad je eksplodirala bomba.”
„Jeste li nešto od ovoga ispričali policiji?”
Klajn odmahnu glavom. „Kao što pretpostavljate, gospodin Argov, uniformisani Austrijanci mi nisu mili. Takođe dobro znam da moja zemlja ima prilično lošu ocenu kad je u pitanju krivično gonjenje ratnih zločinaca. Ćutao sam. Otišao sam u Bečku opštu bolnicu i posmatrao kako dolaze i odlaze izraelski službenici. Kad je ambasador stigao, pokušao sam da mu priđem ali me je odgurnuo njegov čovek iz obezbeđenja. I tako sam čekao da naiđe pravi čovek Učinilo mi se da ste to vi. Jeste li vi taj, gospodine Argov?”
STAMBENA KUĆA preko puta bila je bezmalo istovetna kao ona u kojoj je živeo Maks Klajn. Na drugom spratu je u zamračenom prozoru stajao muškarac držeći fotoaparat. Usmerio je teleobjektiv na osobu koja je iz prolaza Klajnove zgrade izašla na ulicu. Napravio je nekoliko snimaka, spustio fotoaparat i seo ispred kasetofona. U mraku mu je trebalo malo vremena da nađe dugme za preslušavanje trake.
… „tako sam čekao da naiđe pravi čovek. Učinilo mi se da ste to vi, jeste li vi taj, gospodine Argov?”
„Da, her Klajn. Ja sam taj. Ne brinite, ja ću vam pomoći.”
„Ništa se ne bi dogodilo da mene nije bilo. One devojke su mrtve zbog mene. Eli Lavon je u bolnici zbog mene.”
„To nije tačno. Ništa loše niste uradili. Ali s obzirom na ono što se zbilo, brinem se za vašu bezbednost.”
„I ja.
„Je li vas iko pratio?”
„Ne koliko znam, ali nisam siguran da bih znao i da jeste.”
„Jeste li dobijali preteče pozive?”
„Ne.”
,Je li iko pokušao da kontaktira s vama nakon eksplozije?”
„Samo jedna osoba, žena po imenu Renate Hofman.”
STOP. PREMOTAVANJE. PRESLUŠAVANJE.
„Samo jedna osoba, žena po imenu Renate Hofman.”
„Dali je poznajete?”
„Ne, nikad za nju nisam čuo.”
„Jeste li razgovarali s njom?”
„Ne, ostavila mi je poruku na telefonskoj sekretarici.”
„Šta je htela?”
„Da razgovara.”
„Je li ostavila svoj broj?”
„Da, zapisao sam ga. Sačekajte trenutak. Da, evo ga. Renate Hofman, pet-tri-tri-jedan-devet-nula-sedam.”
STOP. PREMOTAVANJE. PRESLUŠAVANJE.
„Renate Hofman, pet-tri-tri-jedan-devet-nula-sedam.”
STOP.

BEČ



KOALICIJA ZA bolju Austriju imala je sve osobine plemenitog ali u krajnjem slučaju beznadežnog cilja. Nalazila se na drugom spratu oronulog starog skladišta u Dvadesetoj četvrti; čađavi prozori gledali su na železničku manevarsku stanicu. Radni prostor bio je otvoren i zajednički, i nemoguće je bilo valjano ga zagrejati. Gabrijel, koji je stigao siedećeg jutra, zatekao je većinu mladog osoblja u debelim džemperima i vunenim kapama.
Renate Hofman bila je pravni direktor grupe. Gabrijel joj je ranije tog jutra telefonirao, predstavljajući se kao Gideon Argov iz Jerusalima, i ispričao joj za svoj susret prethodne večeri sa Maksom Klajnom. Renate Hofman je odmah pristala da se s njim sastane, a zatim prekinula vezu kao da ne želi da o tome razgovara telefonom.
Kancelarija joj je bila smeštena u mali boks. Kad su Gabrijela uveli, razgovarala je telefonom. Izgrizenim vrhom olovke pokazala mu je na praznu stolicu. Trenutak kasnije je završila razgovor i ustala da ga pozdravi. Bila je visoka i bolje odevena od ostalog osoblja – crni džemper i suknja, crne čarape, ravne crne cipele. Kosa joj je bila svetloplava i nije dosezala do četvrtastih, atletskih ramena. Razdeljena sa strane, padala joj je prirodno oko lica, a levom rukom je pridržavala neposlušni pramen dok se desnom rukovala s Gabrijelom. Na prstima nije imala prstenje, na privlačnom licu nije bilo šminke, niti je mirisala na nešto drugo izuzev na duvan. Gabrijel je procenio da još nije napunila trideset petu.
Ponovo su seli i ona postavi niz oštrih advokatskih pitanja. „Otkad poznajete Elija Lavona? Kako ste pronašli Maksa Klajna? Koliko vam je on rekao? Kad ste stigli u Beč? S kim ste se sastali? Jeste li o ovome razgovarali sa austrijskim vlastima? Sa zvaničnicima izraelske ambasade?” Gabrijel se pomalo osećao kao optuženik na klupi, ali odgovarao je učtivo i tačno koliko je mogao.
Pošto je završila unakrsno ispitivanje, Renate Hofman ga je načas sumnjičavo posmatrala. Zatim je naglo ustala i navukla dugi sivi kaput izrazito četvrtasto krojenih ramena.
„Hajde da prošetamo.”
Gabrijel pogleda kroz zagaravljeni prozor i vide da pada susnežica. Renate Hofman strpa nekoliko fascikli u kožnu tašnu i prebaci je preko ramena. „Verujte mi” reče osećajući da je zabrinut. „Bolje je da prošetamo.”
RENATE HOFMAN je na Zaleđenoj pešačkoj stazi Augartena objasnila Gabrijelu kako je postala najdragocenija pomoć Eliju Lavonu u Beču. Nakon što je na bečkom univerzitetu diplomirala kao najbolja u generaciji, zaposlila se u austrijskom državnom tužilaštvu gde je odlično radila sedam godina. Zatim je pre pet godina dala otkaz rekavši prijateljima i kolegama da žudi za slobodom privatne prakse. U stvari, Renate Hofman više nije mogla da radi za vladu koja je mnogo manje marila za pravdu nego za zaštitu interesa države i njenih najmoćnijih građana.
Slučaj Veler bio je presudan. Veler je bio detektiv Staatpolizei, sklon da od zatvorenika priznanja izvlači mučenjem i da lično sprovodi pravdu kad je smatrao da redovni sudski postupak nije valjan. Renate Hofman je pokušala protiv njega da podnese krivičnu prijavu nakon što je nigerijski azilant preminuo u njegovom pritvoru. Nigerijcu su ruke bile vezane a usta zapušena, i bilo je dokaza da je izlagan batinama i da se ugušio. Njeni nadređeni su stali na Velerovu stranu i odbacili prijavu.
Umorna od unutrašnje borbe protiv poretka, Renate Hofman je zaključila da se borba bolje vodi spolja. Osnovala je malu advokatsku kancelariju kako bi imala izvor prihoda, ali je glavninu vremena i snage posvetila Koaliciji za bolju Austriju, reformističkoj grupi posvećenoj buđenju čitave zemlje iz kolektivne amnezije o nacističkoj prošlosti. Istovremeno je sklopila tajni savez sa Ratnim odštetama i istragama Elija Lavona. Renate Hofman je i dalje imala prijatelje u državnom aparatu, prijatelje koji su voljni da joj čine usluge. Ti prijatelji su joj omogućili pristup državnim podacima i arhivama koji su Lavonu bili nedostupni.
„Čemu tajnost?”, upita Gabrijel. „Nevoljnost da se razgovara telefonom? Duge šetnje u parku po ovako očajnom vremenu?”
„Zato što je ovo Austrija, gospodine Argov. Nepotrebno je reći da mnogi u austrijskom društvu ne odobravaju ovo što mi radimo, baš kao ni ono što je Eli radio.” Shvati da je upotrebila prošlo vreme i brzo se izvinila. „Mi se ne dopadamo ekstremnoj desnici u ovoj zemlji, a njih mnogo ima u policiji i bezbednosnim službama.”
Obrisala je nekakve mrvice sa klupe pa su oboje seli. „Eli me je posetio pre dva meseca. Ispričao mi je za Maksa Klajna i muškarca koga je Klajn video u kafeu Central – her Vogela. Bila sam sumnjičava, najblaže rečeno, ali sam odlučila da to proverim, samo da bih pomogla Eliju.”
„Šta ste saznali?”
„Zove se Ludvig Vogel. On je direktor nečega što se zove Trgovinska i investiciona korporacija Dunavskog basena. Preduzeće je osnovano početkom šezdesetih, nekoliko godina nakon posleratne okupacije Austrije. Uvozio je stranu robu u Austriju i bio ovdašnji predstavnik kompanija koje su želele da posluju u Austriji, pogotovo nemačkih i američkih. Kad je austrijska ekonomija doživela procvat sedamdesetih godina, Vogel je bio u savršenom položaju da na najbolji način iskoristi situaciju. Njegovo preduzeće je obezbedilo početni kapital za stotine projekata. On sada poseduje znatan udeo u mnogim najprofitabilnijim austrijskim korporacijama.”
„Koliko mu je godina?”
„Rođen je u malom selu u Gornjoj Austriji 1925. i kršten je u tamošnjoj katoličkoj crkvi. Otac mu je bio običan radnik. Porodica je očigledno bila vrlo siromašna. Mlađi brat mu je umro od upale pluća kad je Ludvigu bilo dvanaest godina. Majka mu je dve godine kasnije umrla od šarlaha.”
„Hiljadu devetsto dvadeset pete? Znači da je 1942. imao samo sedamnaest godina i bio premlad da bi bio SS šturmbanfirer.”
„Tačno. A prema informacijama koje sam otkrila o njegovoj ratnoj prošlosti, on i nije bio u SS-u.”
„Kakvim informacijama?”
Počela je tiše govoriti i nagnula se ka njemu. Gabrijel je u njenom dahu osetio jutarnju kafu. „U prethodnom životu sam ponekad morala da proverim fascikle koje se čuvaju u Državnom arhivu Austrije. Tamo i dalje poznajem neke ljude koji su pod određenim okolnostima voljni da mi pomognu. Pozvala sam jednu takvu osobu koja je bila ljubazna da fotokopira dosije Ludviga Vogela kao pripadnika Vermahta.”
„Vermahta?”
Ona klimnu glavom. „Prema dokumentima iz Državnog arhiva, Vogel je regrutovan krajem 1944, kad je imao devetnaest godina, i poslan u Nemačku da služi u odbrambenim snagama Rajha. Borio se protiv Rusa u Bici za Berlin i preživeo. U poslednjim časovima rata pobegao je na zapad i predao se Amerikancima. Interniran je u pritvorsku jedinicu Američke vojske južno od Berlina, ali je uspeo da pobegne i vrati se u Austriju. Činjenica da je pobegao Amerikancima izgleda da ga nije omela pošto je od 1946. do 1955, do Državnog sporazuma,[7] Vogel radio kao građansko lice za američke okupacione vlasti.”
Gabrijel je naglo pogleda. „Američke? Kakav posao je obavljao?”
„Počeo je kao običan službenik u upravi da bi na kraju radio kao oficir za vezu između Amerikanaca i nove austrijske vlade.”
,Je li oženjen? Ima li dece?”
Odmahnula je glavom. „Večiti neženja.”
„Je li ikada imao nevolje? Nekakve finansijske nepravilnosti? Građanske parnice? Bilo šta?”
„Dosije mu je izuzetno čist. Imam prijatelja u Staatspolizei. Zamolila sam ga da proveri Vogela. Ništa nije našao što je samo po sebi značajno. Vidite, bezmalo svaki istaknuti građanin u Austriji ima Staatspolizei dosije. Ali ne i Ludvig Vogel.”
„Šta znate o njegovim političkim stavovima?”
Renate Hofman je jedan duži trenutak obazrivo posmatrala okolinu pre nego što je odgovorila. „Isto pitanje sam i sama postavila svojim kontaktima u hrabrijim bečkim novinama i časopisima, ljudima koji odbijaju da poslušno rade kako im vlada kaže. Ispostavilo se da Ludvig Vogel pruža značajnu finansijsku podršku Nacionalnoj partiji Austrije. U stvari, on je praktično sam finansirao kampanju Petera Meclera.” Zastala je za trenutak da pripali cigaretu. Ruke su joj se tresle od hladnoće. „Ne znam pratite li ovdašnju kampanju, ali ukoliko se nešto dramatično ne promeni u naredne tri nedelje, Peter Mecler će biti sledeći kancelar Austrije.”
Gabrijel je sedeo bez reci upijajući informacije koje je upravo čuo. Renate Hofman je povukla jedan jedini dim i bacila cigaretu na gomilicu prljavog snega.
„Pitali ste me zašto izlazimo po ovakvom vremenu, gospodine Argov. Sada vam je jasno.” ,
USTALA je bez upozorenja i pošla. Gabrijel ustade i krenu za njom. Smiri se, pomislio je. Zanimljiva teorija, mučne okolnosti, ali nije bilo dokaza izuzev jednog velikog i to oslobađajućeg. Prema podacima u Staatspolizei, Ludvig Vogel nikako ne može biti čovek za koga ga Maks Klajn optužuje da jeste.
„Je li moguće da je Vogel saznao da Eli istražuje njegovu prošlost?”
„Razmišljala sam o tome”, odgovori Renate Hofman. „Pretpostavljam da je mogao dobiti dojavu o mom istraživanju.”
„Čak i da Ludvig Vogel zaista jeste čovek koga je Maks Klajn video u Aušvicu, šta bi mu se najgore moglo dogoditi sada, šezdeset godina posle zločina?”
„U Austriji? Gotovo ništa. Što se tiče krivičnog gonjenja ratnih zločinaca, ponašanje Austrije je sramotno. Mišljenja sam da je Austrija bila utočište za nacističke ratne zločince. Jeste li ikad čuli za doktora Hajnriha Grosa?”
Gabrijel odmahnu glavom. Ispričala mu je da je Hajnrih Gros bio lekar u Špigelgrund klinici za hendikepiranu decu. Za vreme rata klinika je služila kao centar za eutanaziju gde je sprovedena nacistička doktrina o istrebljenju „patološkog genotipa”. Tu je ubijeno gotovo osam stotina dece. Posle rata je Gros nastavio istaknutu karijeru dečjeg neurologa. Glavnina njegovog istraživanja rađena je na moždanom tkivu koje je uzimao od žrtava u Špigelgrundu i čuvao u velikoj „biblioteci mozgova”. Austrijski državni tužilac je 2000. godine najzad odlučio da je vreme da se Gros privede pravdi. Optužen je za saučesništvo u devet ubistava izvršenih u Špigelgrundu i izveden pred sud.
„Jedan sat nakon što je postupak počeo, sudija je presudio da je Gros u početnoj fazi demencije i da nije u stanju da se brani pred sudom”, reče Renate Hofman. „Obustavio je predmet na neodređeno vreme. Doktor Gros je ustao, nasmešio se svom advokatu i izašao iz sudnice. Na stepeništu suda je o svom slučaju razgovarao s novinarima. Bilo je sasvim jasno da doktor Gros potpuno vlada svojim mentalnim sposobnostima.”
„Šta hoćete da kažete?”
„Nemci vole da kažu kako je jedino Austrija mogla da ubedi svet da je Betoven Austrijanac a da je Hitler Nemac. Volimo da se pretvaramo da smo bili prva Hitlerova žrtva a ne njegov dobrovoljni saučesnik. Odlučili smo da se ne sećamo da su Austrijanci pristupali nacističkoj partiji u jednakoj meri kao i naši nemački rođaci, i da je zastupljenost Austrijanaca u SS-u bila nesrazmerno velika. Odlučili smo da se ne sećamo da je Adolf Ajhman Austrijanac, da je osamdeset procenata njegovog osoblja bilo iz Austrije i da su Austrijanci predstavljali sedamdeset pet procenata komandanata u logorima smrti.” Zatim tiše reče: „Doktora Grosa su decenijama štitili austrijska politička elita i sudski sistem. Bio je uvaženi član Socijaldemokratske partije, a čak je radio i kao sudski psihijatrijski veštak Svi su u bečkoj lekarskoj zajednici znali izvor takozvane biblioteke mozgova dobrog doktora, i svi su znali šta je radio za vreme rata. Čovek poput Ludviga Vogela, čak i da bude razotkriven kao lažov, mogao bi očekevati da se i prema njemu isto ponašaju. Izgledi da mu u Austriji ikad bude suđeno za počinjene zločine ravni su nuli.”
„Pretpostavimo da je saznao za Elijevu istragu? Čega se mogao plašiti?”
„Ničega, izuzev sramote zbog razotkrivanja.”
„Znate li gde on živi?”
Renate Hofman zavuče nekoliko neposlušnih vlasi pod svoju beretku i pažljivo se zagleda u njega. „Ne nameravate da se s njim sastanete, zar ne, gospodine Argov? Pod ovim okolnostima to bi bilo neverovatno nepromišljeno.”
„Samo želim da znam gde živi.”
„Ima kuću u Prvoj četvrti i još jednu u bečkoj šumi. Prema katastarskim podacima, takođe poseduje nekoliko stotina jutara zemlje i vilu u Gornjoj Austriji.”
Nakon štoje kratko pogledao preko ramena, Gabrijel je upitao Renate Hofman može li da dobije kopiju svih dokumenata koje je sakupila. Pogledala je u vrhove svojih cipela kao da je očekivala pitanje.
„Recite mi nešto, gospodine Argov. Za sve godine koliko sam radila sa Elijem, nijednom nije spomenuo da u Jerusalimu postoji ogranak Ratnih odšteta i istraga.”
„Nedavno je otvoren.”
„Baš zgodno.” U glasu joj se jasno osećao sarkazam. „Nezakonito posedujem dokumenta. Ako ih predam agentu strane vlade, ovde ću biti u nezavidnom položaju. Ako vam ih dam, dajem li ih agentu strane vlade?”
Renate Hofman je, pomisli Gabrijel, veoma inteligentna i dovitljiva žena. „Dajete ih prijatelju, gospođice Hofman, prijatelju koji neće uraditi baš ništa čime bi ugrozio vaš položaj.”
„Znate li šta će se dogoditi ako vas Staatspolizei uhapsi i kod vas pronađe poverljiva dokumenta Državnog arhiva? Provešćete mnogo vremena iza rešetaka.” Pogleda ga pravo u oči. „A i ja ću ako saznaju od koga ste ih dobili.”
„Ne nameravam da me uhapsi Staatspolizei.”
„Niko nikad ne namerava, ali ovo je Austrija, gospodine Argov. Naša policija se ne ponaša po istim pravilima kao ostale u Evropi.”
Iz tašne je izvadila žuti koverat i pružila ga Gabrijelu. Koverat nestade ispod njegove jakne, a zatim nastaviše da hodaju.
„Ne verujem da ste vi Gideon Argov iz Jerusalima. Zato sam vam dala dokumenta. Ja s njima više ništa ne mogu učiniti, ne u ovakvoj klimi. Ipak mi obećajte da ćete biti vrlo oprezni. Ne želim da Koalicija i njeno osoblje dozive istu sudbinu kao Ratne odštete.” Zastala je i nakratko se okrenula ka njemu. „I još nešto, gospodine Argov. Molim vas, ne zovite me više.”
NA OBODU Augartena, u Vaznergase, stajao je kombi za prismotru. Fotograf je sedeo pozadi, sakriven iza stakla kroz koje se nije moglo pogledati u kombi. Napravio je poslednji snimak dok su se njegove mete razdvajale, pa slike prebacio na laptop i pregledao ih. Ona na kojoj se videlo preuzimanje koverta snimljena je otpozadi. Lep kadar, dobro svetlo, prava lepota.

BEČ



SAT KASNIJE, u nepoznatoj neobaroknoj zgradi u Ringštrase, fotografija je dostavljena u kancelariju čoveka koji se zove Manfred Kruz. Fotografiju u neobeleženom žutom kovertu Kruzu je bez reci predala njegova privlačna sekretarica. Kao i obično, na sebi je imao tamno odelo i belu košulju. Nepomično lice i oštre jagodice u spoju sa ubičajenom sumornom odećom davali su mu mrtvački izgled što je obespokojavalo potčinjene. Njegove mediteranske crte – skoro crna kosa, maslinast ten i tamnosmeđe oči – bile su povod za glasine unutar službe da mu je neko od predaka Ciganin ili možda čak i Jevrejin. Bila je to kleveta koju je ohrabrivala čitava legija njegovih neprijatelja, a Kruzu nije bila ni najmanje zabavna. Nije bio omiljen među osobljem, ali za to i nije mario. Kruz je imao dobre veze – jednom nedeljno je odlazio na ručak sa ministrom, a prijatelji su mu pripadali bogatim krugovima i političkoj eliti. Ako bi se čovek zamerio Kruzu, mogao bi završiti pišući kazne za parking u nekoj koruškoj zabiti.
Njegova jedinica je zvanično bila poznata kao Peto odeljenje, ali su je viši službenici Staatspolizei i njihovi gospodari u Ministarstvu unutrašnjih poslova zvali jednostavno – Kruzova banda. U trenucima samoveličanja, slabosti koju je Kruz po sopstvenom priznanju imao, sebe je zamišljao kao zaštitnika svega austrijskog. Kruzov posao se sastojao upravo u tome da spreči da problemi ostatka sveta procure preko granica u spokojnu Osterreich. Peto odeljenje bilo je odgovorno za kontraterorizam, kontraekstremizam i kontraobaveštajni rad. Manfred Kruz imao je moć da prisluškuje kancelarije i telefonske razgovore, otvara poštu i organizuje fizičku prismotru. Stranci koji su u Austriju dolazili u potrazi za nevoljom mogli su očekivati da ih poseti neko od Kruzovih ljudi. Jednako kao i rođeni Austrijanci čije su političke aktivnosti odstupale od propisanih smernica. Znao je za gotovo sve što se događa u zemlji, pa tako i da je u Beč nedavno stigao Izraelac koji tvrdi da je kolega Elija Lavona iz Ratnih odšteta i istraga.
Kruzovo urođeno nepoverenje prema ljudima odnosilo se i na njegovu ličnu sekretaricu. Sačekao je dok nije izašla, pa tek onda otvorio koverat i istresao fotografiju na svoju beležnicu. Pala je tako da je najpre video poleđinu. Okrenuo ju je, stavio pod oštro belo svetio halogene lampe i pažljivo posmatrao. Kruza nije zanimala Renate Hofman. Nju je Peto odeljenje redovno nadziralo, a Kruz se više nije ni sećao koliko je vremena proveo proučavajući fotografije snimljene tokom prismotre i slušajući transkripte razgovora koji su se odvijali u prostorijama Koalicije za bolju Austriju. Ne, Kruza je više zanimao tamni snažni muškarac koji je hodao pored nje, čovek koji se predstavlja kao Gideon Argov.
Potom je ustao i okrenuo bravu na zidnom sefu iza stola. Unutra se, uglavljen između hrpe predmetnih fascikli i svežnja ljubavnih pisama od devojke koja je radila u odeljenju za isplatu plata, nalazio videosnimak saslušanja. Kruz baci pogled na datum na nalepnici – JANUAR 1991 – pa namesti traku u videouređaj i pusti je.
Nekoliko trenutaka se vrtela prazna traka, a onda poče snimak. Kamera je bila nameštena visoko u uglu sobe za saslušanja, na spoju zida i tavanice, pa je pod oštrim uglom bila usmerena na ono što se odvijalo. Slika je bila unekoliko zrnasta, tehnologija prethodne generacije. Prostorijom je preteći sporo koračao mlađi Kruz. Za stolom je sedeo Izraelac, rukupocrnelih od vatre, očiju mračnih od smrti. Kruz je bio sasvim siguran da je to isti čovek koji se sad predstavlja kao Gideon Argov. Protivno običaju, prvo pitanje je postavio Izraelac, a ne Kruz. I sada, kao i onda, Kruza je iznenadio savršen nemački koji je Izraelac govorio s jasnim berlinskim naglaskom.
„Gde je moj sin?”
„Bojim se da je mrtav.”
„A moja žena?”
„Vaša žena je zadobila teške povrede. Neophodna joj je hitna medicinska nega.”
„Pa zašto je ne dobiju?”
„Najpre moramo da saznamo neke informacije pre nego što joj bude ukazana pomoć.”
„Zašto joj se odmah ne ukaže pomoć? Gde je ona?”
„Ne brinite, ona je u dobrim rukama. Samo su nam potrebni odgovori na izvesna pitanja.”
„Naprimer?”
„Za početak možete da nam kažete ko ste vi zapravo. I molim vas, nemojte nas više lagati. Vaša žena nema mnogo vremena.”
„Što puta ste me pitali kako se zovem! Vi znate moje ime! Bože moj, dozvolite da joj se ukaže pomoć.”
„Hoćemo, ali najpre nam recite svoje ime. Svoje pravo ime, ovog puta. Bez pseudonima i lažnih imena. Nemamo vremena, ne ako vaša žena treba da živi.”
„Zovem se Gabrijel, kopile jedno!”
„Je li vam to ime ili prezime?”
„Ime.”
„A prezime?”
„Alon.”
„Alon? Hebrejsko ime, zar ne? Vi ste Jevrejin. Pretpostavljam da ste i Izraelac.”
„Da, ja sam Izraelac.”
„Ako ste Izraelac, šta radite u Beču s italijanskim pasošem? Očigledno, vi ste agent izraelske obaveštajne službe. Za koga radite, gospodine Alon? Šta radite ovde?”
„Zovite ambasadora. On zna s kim će stupiti u kontakt “
„Pozvaćemo vašeg ambasadora. I vašeg ministra spoljnih poslova, vaseg premijera. Ali ovog trenutka, ako želite da vaša žena dobtje neophodnu medicinsku negu, reći ćete nam za koga radite i zašto ste u Beču. “
„Zovite ambasadora! Pomozite mojoj ženi, do đavola!”
„Za koga radite?”
„Njen život je u vašim rukama, gospodine Alon “
„Ti si mrtav, đubre jedno! Ako moja žena večeras umre tisi mrtav. Čuješ li me? Ti se, jebote, mrtav/”
Umesto slike pojavi se srebrnocrni sneg. Kruz je dugo sedeo ne mogavši da odvoji od od ekrana. Na kraju je prebaci telefon na sigurnu vezu i pozvao broj koji je napamet znao.
»Bojim se da imamo problem.”
„Kaži.” Kruz je rekao.
„Zašto ga ne uhapsiš? U zemlji je ilegalno, s krivotvorenim pasošem, i prekršio je dogovor između svoje i naše službe “
I sta onda? Da ga predam kancelariji državnog tužilaštva pa da ga izvedu na suđenje? Nešto mi govori da bi on tako nešto iskoristio u svoju korist kao odskočnu dasku.”
„Šta predlažeš?”
„Nešto malo suptilnije.”
»Smatraj da je Izraelac tvoj problem, Manfrede Resiea “
„A šta sa Maksom Klajnom?”
Veza se prekinula. Kruz je spustio slušalicu.

U MIRNOM zaleđu katedrale svetog Stefana, baš u senci severnog tornja katedrale, prolaz je bio toliko uzan da su njime mogli prolaziti jedino pešaci. Na početku prolaza, u prizemlju veličanstvene stare barokne kuće, nalazila se mala prodavnica gde se trgovalo isključivo antiknim časovnicima kakve kupuju kolekcionari. Znak iznad vrata je neupadljiv, radno vreme nepredvidivo. Nekim danima prodavnica uopšte nije bila otvorena. Nije bilo drugih zaposlenih izuzev vlasnika. On je jednom krugu ekskluzivnih klijenata bio poznat kao her Gruber. Drugom, kao Časovničar.
Bio je niskog rasta i mišićav. Radije je nosio džemper i široki sako od tvida jer mu košulja i kravata nisu najbolje stajali. Bio je skoro sasvim ćelav, izuzev venca kratko ošišane sede kose, dok su mu obrve bile guste i tamne. Nosio je naočari uokvirene kornjačevinom. Šake su mu bile veće nego kod mnogih u tom poslu, ali spretne i veoma vešte.
Radionica mu je bila uredna poput operacione sale. Na radnoj površini, pod snopom jake svetlosti, stajao je zidni časovnik nojšatel, star dvesta godina. Trodelno kućište, ukrašeno kamejama sa cvetnom šarom, bilo je u savršenom stanju kao i brojčanik od emajla sa rimskim ciframa. Časovničar je ušao u poslednju fazu opsežne popravke nojšatelovog mehanizma sa dva tega. Kad bude gotov, dostići će cenu od skoro deset hiljada dolara. Kupac, kolekcionar iz Liona, već je čekao.
Zvonce na vratima prodavnice prekinu Časovničara u poslu. Provirio je iza dovratka i video kako ispred vrata, na ulici, stoji čovek, kurir na motociklu, čija je kožna jakna na kiši blistala kao fokina koža. Pod rukom je držao paket. Časovničar priđe vratima i otključa ih. Kurir mu je bez reci predao paket, seo na motocikl i odjurio.
Časovničar opet zaključa vrata i vrati se za radni sto. Paket je otvorio polako zapravo je bezmalo sve radio polako i podigao poklopac kutije. U njoj se nalazio francuski zidni sat luj petnaesti. Vrlo lep. Odstranio je kućište i izvadio mehanizam. Unutra su bili sakriveni dosije i fotografija. Nekoliko minuta je pregledao dokument, a zatim ga sakrio u veliku knjigu pod nazivom Putni časovnici u doba kraljice Viktorije.
Luja petnaestog je dostavio Časovničarev najvažniji klijent. Časovničar nije znao njegovo ime, već samo da je bogat i da ima političke veze. Te dve osobine su krasile većinu njegovih klijenata. Ovaj je, međutim, bio drugačiji. Pre godinu dana je Časovničaru dao spisak imena, muškaraca rasutih od Evrope do Bliskog istoka i Južne Amerike. Časovničar je istrajno radio po spisku. Ubio je jednog čoveka u Damasku, drugog u Kairu. Ubio je Francuza u Bordou, jednog Španca u Madridu. Prešao je Atlantik da bi ubio dva bogata Argentinca. Na spisku je ostalo jedno ime, švajcarski bankar u Cirihu. Časovničar još nije dobio konačnu potvrdu da na njega krene. Dosije koji mu je večeras donet sadržao je novo ime, malo bliže njegovom domu nego što je voleo, ali mu to nije predstavljalo nikakvu teškoću. Odlučio je da prihvati zadatak.
Podigao je slušalicu i pozvao broj.
„Primio sam časovnik. Kada želite da bude gotov?”
„Smatrajte da je popravka hitna.”
„Hitne popravke se dodatno plaćaju. Pretpostavljam da, ste voljni da platite više?”
„Koliko više?”
„Moj uobičajeni honorar i još pola tog iznosa.”
„Za ovaj posao?”
„Hoćete li da se uradi ili ne?”
„Ujutro ću vam poslati pola sume.”
„Ne, poslaćete je večeras.”
„Ako zahtevate.”
Časovničar je spustio slušalicu dok je stotinu zvona u istom trenutku odzvonilo oglašavajući da je četiri časa.

BEČ



GABRIJEL NIKAD nije voleo bečke kafeterije. Smetalo mu je nešto u mirisu – mešavini ustajalog duvanskog dima, kafe i alkohola. I mada je po prirodi bio tih i miran, nije voleo dugo da sedi i gubi dragoceno vreme. Na javnim mestima nije čitao pošto se plašio da ga neprijatelji uhode. Kafu je pio jedino ujutro da se razbudi, a od teških kolača bilo mu je muka. Šaljiva ćaskanja išla su mu na živce, a skoro do ludila ga je dovodilo ukoliko mora da sluša tuđe razgovore, pogotovo pseudointelektualne. Za Gabrijela bi bilo ravno paklu kad bi ga zatvorili u sobu i prisilili da sluša kako o umetnosti raspravljaju ljudi koji o tome ništa ne znaju.
Prošlo je više od trideset godina kad je poslednji put bio u kafeu Central. Pokazalo se da je kafeterijabila mesto poslednje etape njegovog šegrtovanja kod Šamrona, portal između života koji je vodio pre Kancelarije i sveta sumraka gde će živeti posle. Šamron je na kraju Gabrijelove obuke osmislio poslednju proveru da vidi je li Gabrijel spreman za svoj prvi zadatak. Ostavljen u ponoć na obodu Brisela, bez dokumenata i bez ijednog santima u džepu, Gabrijel je imao naređenje da se narednog jutra susretne sa agentom na Lajdenskom trgu u Amsterdamu. Iskoristivši novac i pasoš koji je ukrao nekom američkom turisti, uspeo je da stigne jutarnjim vozom. Agent koji ga je čekao bio je Šamron. Oduzeo je Gabrijelu pasoš i preostali novac, a zatim mu rekao da sledeće popodne bude u Beču, odeven u drugu odeću. Sastali su se na klupi u Stadtpark i otišli u Central. Za stolom pored visokog zasvođenog prozora Šamron je dao Gabrijelu avionsku kartu za Rim i ključ za pretinac u aerodromskoj garderobi gde će naći pištolj beretu. Dve noći kasnije u predvorju stambene zgrade na Piazza Annabaliano Gabrijel je prvi put ubio.
I tada je, kao i sad, padala kiša kad je Gabrijel stigao u kafe Central. Seo je na kožom obloženu klupu, ugrađenu u zid, a na okrugli stočić stavio nekoliko novina na nemačkom jeziku. Naručio je schlagobers, crnu kafu sa šlagom. Poslužena mu je na srebrnom poslužavniku sa čašom ledene vode. Otvorio je prve novine, Die Presse, i počeo da čita. Udarna priča bila je eksplozija bombe u Ratnim odštetama i istragama. Ministar unutrašnjih poslova obećavao je da će počinioci biti brzo pohapšeni. Politička desnica je zahtevala strože imigracione mere kako bi se sprečilo da arapski teroristi, i drugi smudjivci, prelaze austrijske granice.
Gabrijel je pročitao prve novine. Poručio je još jedan schlagobers i otvorio časopis Profil. Pogledao je po kafeu. Mesta su brzo popunjavali bečki kancelarijski službenici koji su, odlazeći s posla kući, svraćali na kafu ili piće. Nažalost, niko nije ni približno izgledao onako kako je Maks Klajn opisao Ludviga Vogela.
Do pet časova Gabrijel je popio tri šolje kafe i počeo očajavati da Ludviga Vogela neće ni videti. Tada primeti kako konobar od uzbuđenja krši ruke i premešta se s noge na nogu. Prateći konobarovpogled, Gabrijel ugleda kako se na vratima pojavljuje stariji gospodin – Austrijanac, stara škola, ako znate šta hoću da kažem, gospodine Argov. Da, znam, pomisli Gabrijel. Dobar dan, her Vogel.
GOTOVO SASVIM BELU KOSU, koju je u velikoj meri izgubio, češljao je tako da mu je bila skoro zalepljena za glavu. Usta su mu mala i stroga, a odeća skupa i elegantna – sive flanelske pantalone, dvoredni sako, oko vrata crvenkastoljubičasta ešarpa. Konobar mu je pomogao da skine kaput i odveo ga za sto, nedaleko od Gabrijela.
„Jedan einspanner, Karl. Ništa više.”
Samouveren, baritonski glas naviknut da izdaje naređenja.
„Mogu li vam ponuditi saher tortu? Ili štrudlu od jabuka? Večeras je vrlo sveza.”
Umorno odmahnu glavom, jednom ulevo, jednom udesno.
„Danas ne, Karl. Samo kafu.”
„Kako želite, her Vogel.”
Vogel je seo. Istog trenutka, dva stola dalje, seo je i njegov telohranitelj. Klajn nije pominjao telohranitelja. Možda ga nije primetio. Možda ga ranije nije ni bilo. Gabrijel se prisili da spusti pogled na svoj časopis.
Raspored sedenja bio je daleko od savršenog. Slučaj je hteo da Vogel bude licem okrenut tačno ka Gabrijelu. Da je bio malo više okrenut, Gabrijel bi mogao da ga posmatra bez straha da će biti primećen. Štaviše, telohranitelj je sedeo odmah iza Vogela i budno posmatrao. Sudeći po izbočini na levoj strani njegovog sakoa, nosio je oružje u futroli o ramenu. Gabrijel je razmišljao da promeni sto, ali se plašio da bi to izazvalo Vogelovu sumnjičavost, pa je ostao gde jeste i povremeno preko ivice časopisa krišom bacao pogled na njega.
I to je tako trajalo narednih četrdeset pet minuta. Gabrijel je pročitao i poslednje novine i ponovo uzeo Die Presse. Naručio je četvrti schlagobers. U jednom trenutku je postao svestan da i njega posmatraju – ali ne telohranitelj, već sam Vogel. Narednog trena je čuo kako Vogel govori: „Večeras je prokleto hladno, Karl. Može li čašica rakije pre nego što krenem?”
„Naravno, her Vogel.”
„I jedna za gospodina za onim stolom tamo, Karl.”
Gabrijel podiže pogled i vide kako ga proučavaju dva para očiju, sitne mutne oči konobara ulizice, i Vogelove, plave i beskrajno duboke. Mala usta su se iskrivila u neveseli osmeh. Gabrijel nije bio siguran kako da reaguje a Ludvig Vogel je očigledno uživao u njegovoj nelagodi.
„Upravo se spremam da krenem”, reče Gabrijel na nemačkom, „ali vam u svakom slučaju veliko hvala.”
„Kako želite.” Vogel pogleda konobara. „Kad malo bolje razmislim, Karl, mislim da ču i ja krenuti.”
Vogel naglo ustade. Pruži konobaru nekoliko novčanica i priđe Gabrijelovom stolu.
„Hteo sam da vas častim pićem pošto sam primetio da me gledate”, reče Vogel. „Znamo li se odranije?”
„Ne, mislim da se ne poznajemo”, reče Gabrijel. „ A ako sam vas gledao, to nije ništa značilo. Jednostavno volim da razgledam lica u bečkim kafeterijama.” Zastao je a zatim dodade: „Čovek nikad ne zna koga može sresti.”
„Sasvim se slažem.” Još jedan neveseli osmeh. „Jeste li sigurni da se ne poznajemo? Vaše lice mi je vrlo poznato.”
„Zaista ne verujem da se poznajemo.”
„Novi ste u Centralu”, sa sigurnošću reče Vogel. „Dolazim ovamo svako popodne. Moglo bi se reći da sam Karlova najbolja mušterija. Znam da vas ovde nikad nisam video.”
„Obično pijem kafu u Sperl.”
„Ah, Sperl. Imaju odličnu štrudlu, ali bojim se da mi zvuk bilijarskih stolova narušava tok misli. Moram reći, ja volim Central. Možda ćemo se ponovo videti.”
„Možda”, odgovori Gabrijel neobavezno.
„Ovde je često sedeo jedan starac. Otprilike je mojih godina. Vodili smo lepe razgovore. Već neko vreme ga nema. Nadam se da je dobro. Kad je čovek star, začas nešto pođe naopako.”
Gabrijel slegnu ramenima. „Možda je samo promenio kafeteriju.”
„Možda”, reče Vogel. Zatim je Gabrijelu poželeo prijatno veće i izašao na ulicu. Telohranitelj ga je diskretno pratio. Gabrijel ugleda kroz staklo kako se mercedes sedan pomeri ka njemu. Vogel baci još jedan pogled ka Gabrijelu a onda se smesti na zadnje sedište. Vrata se zatvoriše i automobil odjuri.
Gabriiel je ostao da sedi još trenutak razmišljajući o pojedinostima neočekivanog susreta. Zatim je platio račun i izašao u hladno veče. Znao je da mu je upravo upućeno upozorenje. Takođe je bio svestan da mu je vreme u Austriji ograničeno.
AMERIKANAC je poslednji napustio kafe Central. U dovratku je zastao i podigao okovratnikbarberi mantila trudeći se da ne izgleda kao špijun, i posmatrao kako Izraelac nestaje u mračnoj ulici. Zatim se okrenu i ode u suprotnom smeru. Popodne je bilo zanimljivo. Hrabar potez Vogela, ali Vogel je uvek takav.
Ambasada se nalazila u Devetoj četvrti, što nije blizu, ali je Amerikanac mislio da je noć stvorena za šetnju. Voleo je da pešači po Beču. Odgovaralo mu je. Nije želeo ništa više izuzev da bude špijun u gradu špijuna i mladost je proveo pripremajući se za to. Nemački je naučio sedeći u bakinom krilu, a sovjetsku politiku u Harvardu, od najvećih umova na tom polju. Nakon što je diplomirao, vrata Agencije su mu bila širom otvorena. Zatim se Imperija srušila, a nova pretnja pojavila iz peska Bliskog istoka. Tečan nemački i diploma sa Harvarda nisu mnogo značili u novoj Agenciji. Današnje zvezde su mašine u ljudskom obliku koje su u stanju da žive na crvima i larvama i hodaju po sto pedeset kilometara s nekakvim brdskim plemenom ne požalivši se ni na žulj. Amerikanac je dobio Beč, ali Beč koji ga je čekao više nije imao svoj stari značaj. Odjednom je postao samo još jedna evropska bara, slepa ulica, mesto gde se karijera ne pravi već mirno završava.
Hvala bogu na slučaju Vogel. Uneo je malo živahnosti, makar i privremeno.
Amerikanac je skrenuo u Bolcmangase i zaustavio se ispred snažne sigurnosne kapije. Marinac na straži proverio je njegovu iskaznicu i dozvolio mu da uđe. Amerikanac je imao zvanično pokriće. Radio je u Odeljenju za kulturu. To je samo učvrstilo njegovo osećanje zastarelosti. Špijun koji kao paravan koristi posao u Odeljenju za kulturu u Beču. Baš zastarelo.
Liftom se popeo na četvrti sprat i zastao ispred vrata koja su imala bravu sa šifrom. Iza njih se nalazilo srce bečke ispostave Agencije. Amerikanac je seo za računar, uneo lozinku i otkucao kratku poruku za Upravu. Poruka je naslovljena na Kartera, zamenika direktora za operacije. Karter je mrzeo besmislene poruke. Naredio je Amerikancu da sazna jednu jedinu informaciju. Amerikanac je to izvršio. Poslednje što Karteru treba jeste detaljan izveštaj o njegovom mukotrpnom radu u kafeu Central. Nekad je to bilo privlačno. Više ne.
Otkucao je četiri reci – Abraham je u igri – i poslao ih u bezbedni etar. Čekao je odgovor. U međuvremenu se zabavljao analizom predstojećih izbora. Sumnjao je da je to neophodno štivo na sedmom spratu u Lengliju.
Računar mu se oglasi. Čekala ga je poruka. Pritisnuo je dugme i rčci se ukazaše na ekranu.
Motri na Eliju.
Amerikanac žurno otkuca poruku: Šta ako Elija ode iz grada?
Posle dva minuta: Motri na Eliju.
Amerikanac je prekinuo vezu. Odložio je izveštaj o izborima. Ponovo je u igri. Barem zasad.
GABRIJEL JE ostatak večeri proveo u bolnici. Margerit, noćna sestra, stigla je na posao sat nakon njega. Kad je lekar obavio pregled, dozvolila je Gabrijelu da sedi pored Elijevog kreveta. Ponovo mu je savetovala da priča Eliju, a zatim izašla iz sobe da mu omogući nekoliko trenutaka nasamo sa njim. Gabrijel nije znao šta da kaže, pa se sagnuo i Eliju na uvo na hebrejskom šaputao o slučaju: Maks Klajn, Renate Hofman, Ludvig Vogel… Eli je ležao nepomično, povezane glave, zavijenih očiju. Kasnije, u hodniku, Margerit je otkrila Gabrijelu da nema poboljšanja kod Elija. Gabrijel je u susednoj prostoriji sedeo još jedan sat, posmatrajući Elija kroz staklo, a zatim se taksijem vratio u hotel.
Seo je za sto u svojoj sobi i uključio lampu. U gornjoj noći je našao nekoliko listova papira i olovku. Na trenutak je sklopio oči i zamišljao Vogela onako kako ga je video tog popodneva u kafeu Central.
„Jeste li sigurni da se ne poznajemo? Vaše lice mi je vrlo poznato.”
„Zaista ne verujem da se poznajemo.”
Gabrijel otvori oči i poče da crta. Posle pet minuta ga je s papira gledalo Vogelovo lice. Kako li je izgledao kao mladić? Opet se baci na crtanje. Napravio mu je gušću kosu, uklonio podočnjake i bore s očiju. Izravnao brazde na čelu, zategnuo kožu na jagodicama i bradi, izbrisao duboke bore od nosa do uglova malih usta.
Zadovoljan, postavio je novi crtež pored prvog. Započeo je treći – Vogel u esesovskoj tunici s visokim okovratnikom i kapom sa širitom. Gledajući u završen crtež, osetio je kako mu vrelina nadire u glavu.
Otvorio je fasciklu koju mu je dala Renate Hofman i pročitao ime sela gde se nalazi Vogelova kuća. Na turističkoj mapi, koju je pronašao u noći, pogledao je gde se nalazi selo, pozvao agenciju za iznajmljivanje automobila i rezervisao jedna kola za ujutro.
Odneo je crteže u krevet, naslonio glavu na jastuk i zurio u tri različite verzije Vogelovog lica. Poslednje, lice Vogela u uniformi SS-a, bilo mu je odnekud poznato. Nije ga napuštao osećaj da je negde već video ovog muškarca. Sat kasnije je ustao i odneo crteže u kupatilo. Iznad umivaonika ih je spalio redom kojim ih je stvarao: Vogel kao uspešan bečki gospodin, Vogel pedeset godina mlađi, Vogel esesovski ubica…

BEČ



Narednog jutra Gabrijel je otišao u kupovinu u Kerntnerštrase. Nebo je ličilo na svetloplavu kupolu prošaranu alabasterom. Dok je išao preko Štefansplaca, umalo ga nije oborio vetar. Bio je to arktički vetar koji je, prešavši hladne fjordove i lednike Norveške i uhvativši zalet preko smrznutih ravnica Poljske, udarao na kapije Beča nalik varvarskoj hordi.
Gabrijel je ušao u robnu kuću, pogledao raspored odeljenja i pokretnim stepenicama se popeo do sprata gde su prodavali kapute i jakne. Tu je odabrao tamnoplavu skijašku jaknu, debeli vuneni džemper, teške rukavice i nepromočive čizme za pešačenje. Platio je i izašao šetajući po Kerntnerštrase i proveravajući prati li ga ko.
Agencija za iznajmljivanje automobila nalazila se nekoliko ulica od njegovog hotela. Srebrni opel karavan ga je čekao. Ubacio je torbe na zadnje sedište, potpisao neophodne papire i odjurio. Pola sata se vozio ukrug tražeći znakove nadzora, a zatim se odvezao na izlaz za autoput A l i uputio na zapad.
Oblaci su se postepeno zgušnjavali zaklanjajući jutarnje sunce. Kad je stigao u Linc, sneg je uveliko padao. Zaustavio se na benzinskoj pumpi i presvukao u odeću koju je kupio u Beču, pa nastavio vožnju autoputem i krenuo u Salcburg.
Stigao je po podne. Ostavio je opel na parkingu i ostatak popodneva proveo lutajući ulicama i trgovima starog grada izigravajući turistu. Popeo se uklesanim stepenicama koje su vodile na Menhsberg i uživao u pogledu na Salcburg s visine crkvenih tornjeva. Zatim je otišao na Univerzitetplac da vidi barokna remekdela Fišera fon Erlaha.[8] Kad je pao mrak, vratio se u stari grad i večerao tirolske raviole u zanimljivom restoranu po čijim su zidovima, obloženim tamnim drvetom, visili lovački trofeji.
U osam časova je ponovo seo za volan opela uputivši se istočno od Salcburga u srce Salckamerguta. Kako se autoput peo u planine, sneg je sve žešće padao. Prošao je kroz selo Hof na južnoj obali jezera Fušl, a nekoliko kilometara dalje naišao na jezero Volfgang. Gradić po kojem je nazvano, Sveti Volfgang, nalazio se s druge strane jezera. U mraku je jedva razaznao toranj crkve Hodočašća. Prisetio se da je u njoj jedna od najlepših gotičkih oltarskih slika u čitavoj Austriji.
U usnulom selu Cihenbahu skrenuo je udesno na uski put koji se oštro uzdizao uz planinsku padinu. Gradić je ostao za njim. Po krovovima kućica duž puta napadao je sneg, a iz dimnjaka se vio dim. Iz jedne istrča pas i zalaja dok je Gabrijel prolazio.
Prešao je preko mosta koji je imao samo jednu traku, a zatim usporio i stao. Drum je izgleda ovde posustao. Još uža staza, jedva dovoljna za jedan automobil, nastavljala se u brezovu šumu. Tridesetak metara dalje bila je kapija. Isključio je motor. Duboka tišina šume delovala je nepodnošljivo.
Iz pretinca za rukavice izvadio je baterijsku lampu i izašao. Kapija je bila do visine ramena i napravljena od starog drveta.
Znak je upozoravao da je vlasništvo s druge strane ograde privatno i da su lov i pešačenje, za koje su zaprećene novčane i zatvorske kazne, strogo verboten. Gabrijel stavi nogu na srednju prečagu, prebaci se i skoči u mekani sneg s druge strane ograde.
Uključio je baterijsku lampu i osvetlio stazu. Uzdizala se pod oštrim nagibom i krivudala udesno gubeći se iza reda breza. Nije bilo tragova ljudskih koraka niti automobilskih guma. Gabrijel ugasi lampu i zastade načas dok mu se oči nisu privikle na mrak, pa opet krenu.
Posle pet minuta izbio je na veliku čistinu. Na vrhu čistine, stotinak metara dalje, stajala je kuća, tradicionalna planinska vila, vrlo velika, kosog krova i s nadstrešnicom što dobrano prelazi spoljne zidove zgrade. Zastade na tren osluškujući je li njegovo prisustvo primećeno. Zadovoljan, produžio je rubom čistine držeći se drveća. Kuća je bila u potpunom mraku. Unutra, a ni spolja, nije gorelo nijedno svetio. Nije video nijedno vozilo.
Trenutak je oklevao razmišljajući da li da napravi krivično delo na austrijskom tlu i provali u kuću. Prazna vila je bila prilika da se zaviri u Vogelov život, prilika koja mu se sigurno neće ponovo u skorije vreme ukazati. Prisetio se sna koji je stalno sanjao. Ticijan želi da se s Gabrijelom posavetuje oko restauracije, ali Gabrijel to stalno odlaže jer veoma kasni s izvršenjem obaveza i nema vremena za sastanak. Ticijan je strašno uvređen i u besu odustaje od ponude. Gabrijel, sam pred beskonačnim platnom, napreduje bez pomoći majstora.
Krenu preko čistine. Bacivši pogled preko ramena, uverio se u ono što je već znao – za sobom je ostavljao očigledne tragove koraka od ivice drveća do zadnjeg ulaza u kuću. Ukoliko ubrzo ne padne sneg, tragovi će svima biti vidljivi. Nastavi dalje. Ticijan čeka.
Stigao je do zadnjeg dela vile. Duž spoljnog zida naslagano je isečeno drvo za ogrev. Na kraju gomile nalazila su se vrata.
Gabrijel je probao da ih otvori, ali su, naravno, bila zaključana. Skinuo je rukavice i izvadio tanko parče metala koje je uvek nosio u novčaniku. Polako ga je zavukao u ključaonicu i pomerao dok brava nije popustila. Pritisnuo je kvaku i ušao.
UPALIO JE baterijsku lampu i shvatio da stoji u sobici za odlaganje kaljave obuće. Tri para gumenih čizama stajala su uredno poslagana uza zid. Debeli vuneni kaput visio je s kukice. Gabrijel je pretražio džepove – sitnina, zgužvana maramica umazana starčevom pljuvačkom.
Prošao je kroz dovratak gde ga je sačekalo stepenište. Hitro se popeo, s lampom u ruci, i naišao na sledeća vrata. Nisu bila zaključana. Gabrijel ih je lako otvorio. Škripa nepodmazanih šarki naruši duboku tišinu u kući.
Obreo se u ostavi koja je izgledala kao da ju je poharala vojska u povlačenju. Police su bile gotovo sasvim prazne i prekrivene tankim slojem prašine. Susedna kuhinja predstavljala je spoj modernog i tradicionalnog – nemački uređaji spreda ojačani nerđajućim čelikom, a iznad velikog otvorenog ognjišta obešeni lonci od livenog gvožđa. Otvorio je frižider – poluprazna flaša austrijskog belog vina, komad sira pozeleneo od budi, nekoliko tegli prastarog džema.
Kroz dnevnu sobu je ušao u veliku lepu prostoriju. Pod svetlošću lampe ugleda antikni pisaći sto. Imao je jednu fioku. Izvitoperena od hladnoće, bila je čvrsto uglavljena. Gabrijel snažno povuče i gotovo je izvali iz žljeba. Osvetlio je sadržaj – penkala i olovke, zarđale spajalice, svežanj papira sa zaglavljem Trgovinskog i investicinog preduzeća Dunavskog basena, hartije sa ličnim zaglavljem, Sa radnog stola Ludviga Vogela…
Gabrijel zatvori fioku i osvetli sam sto. U drvenom držaču za papire bila je hrpa pisama. Prelistao ih je – nekoliko ličnih pisama, dokumenta koja se izgleda odnose na Vogelovo poslovanje. Uz neka dokumenta prikačeni su memorandumi, svi ispisani istim tankim iskošenim rukopisom. Uzeo je papire, presavio ih na pola i gurnuo u jaknu.
Telefon je imao ugrađenu automatsku sekretaricu i digitalni displej. Casovnik je pokazivao netačno vreme. Iz iskustva je znao da automatske sekretarice nikad u potpunosti ne izbrišu trake i da dobar tehničar s pravom opremom mnoge dragocene informacije koje se zadrže lako može otkriti. Izvadio je kasete i gurnuo ih u džep. Zatim je zatvorio poklopac i pritisnuo dugme za ponovno biranje poslednjeg pozvanog broja. Začu se glasan zvuk a za njim neskladna pesmica automatskog birača. Na displeju blesnu broj – 5124124. Broj u Beču. Gabrijel ga zapamti.
Zatim se čula jednolična zvonjava austrijskog telefona. Pre nego što je treći put zazvonilo, javio se muški glas.
„Halo… Halo… Koje to? Ludviže, ti si? Ko je to?”
Gabrijel prekinu vezu.
USPEO SE glavnim stepeništem. Koliko vremena ima dok čovek na drugom kraju veze ne shvati da je pogrešio? Koliko je brzo u stanju da sakupi svoje snage i započne protivnapad? Gabrijel je gotovo mogao čuti kako sat otkucava.
Na vrhu stepeništa nalazilo se predvorje, nalik niši, opremljeno kao mali prostor za sedenje. Pored fotelje je naslagana gomila knjiga, a na knjigama prazna čaša za konjak. S obe strane niše nalazila su se po jedna vrata koja su vodila u spavaće sobe. Gabrijel je ušao u sobu sa svoje desne strane.
Tavanica je bila kosa i odražavala ugao pod kojim je stajao krov. Na zidovima nije bilo ničega izuzev velikog raspeća iznad nenameštenog kreveta. Na noćnom stočiću budilnik je treptao 12:00… 12:00… 12:00… Sklupčana poput zmije, ispred časovnika ležala je brojanica od crnih perli. U dnu kreveta je na postolju stajao televizor. U rukavicama, Gabrijel je prstom prešao preko ekrana i ostavio tamnu liniju u prašini.
Nije bilo plakara, već samo jedan veliki edvardijanski garderobni ormar. Gabrijel je otvorio vrata i osvetlio unutrašnjost –uredno složeni džemperi, sakoi, svečane košulje i pantalone na vešalicama. Otvorio je fioku. Unutra ugleda filcom postavljenu kutiju za nakit – potamnela dugmad za manšete, prsteni pečatnjaci, antikni sat s kaišem od popucale crne kože. Okrenuo je sat i pregledao poleđinu. Erihu, s obožavanjem, Monika. Podigao je jedan prsten – teški pečatnjak od zlata ukrašen orlom. S unutrašnje strane ugravirana sitna slova – 1005, bravo, Hajnrih. Gabrijel pohrani sat i prsten pečatnjak u džep.
Izašao je iz spavaće sobe i zastao u niši. Brzo pogleda kroz prozor, ali se na stazi nije opažalo nikakvo kretanje. Uđe u drugu spavaću sobu. Tu ga dočeka težak, prepoznatljiv miris ruža i lavande. Patos je bio zastrt svetlim mekim tepihom, a krevet cvetnim perjanim prekrivačem. Edvardijanski ormar bio je istovetan kao i u prvoj spavaćoj sobi, ali je ovaj na vratima imao ogledala. Gabrijel unutra pronađe žensku odeću. Renate Hofman mu je ispričala da je Vogel večiti neženja. Kome li pripada ova odeća?
Gabrijel priđe stočiću pored kreveta. Na čipkanoj podlozi stajala je velika Biblija u kožnom povezu. Podigao je knjigu i žestoko je istresao. Jedna fotografija odleprša na patos. Gabrijel ju je zagledao pri svetlu baterijske lampe. Prikazivala je ženu, dečaka, tinejdžera, i sredovečnog muškarca kako u letnje doba sede na planinskoj livadi. Sve troje su se smešili prema fotoaparatu. Žena je prebacila ruku preko muškarčevih ramena. Premda je snimljena pre trideset-četrdeset godina, bilo je očito da je na fotografiji Ludvig Vogel. A žena? Erihu, s obožavanjem, Monika. Dečak, zgodan i lepo doteran, bio mu je neobično poznat.
Spolja se začu zvuk, prigušena buka, i Gabrijel žurno priđe prozoru. Razmaknu zavesu i ugleda farove kako se polako uspinju kroz drveće.
GABRIJEL GURNU fotografiju u džep i požuri niz stepenište. Farovi vozila već su osvetlili veliku sobu. Vratio se putem kojim je i došao – kroz kuhinju, ostavu, pa niz stepenice u zadnjem delu – dok se opet nije našao u predsoblju s gumenim čizmama. Odozgo je čuo bat koraka po patosu; neko je bio u kući. Otvorio je vrata i iskrao se pa ih tiho zatvori za sobom.
Držeći se strehe, prikradao se pročelju. Nekoliko metara od ulaza bilo je parkirano sportsko vozilo s pogonom na četiri točka. Farovi su bili upaljeni a vozačka vrata otvorena. Gabrijel je čuo elektronski zvuk alarma. Ključevi su bili u bravi. Prikrao se vozilu, izvadio ključeve i zavitlao ih u mrak.
Prešao je livadu i spuštao se niz planinsku padinu. Hod u teškim čizmama po napadalom snegu bio je deo njegovih košmara. Hladni vazduh mu je stezao grlo. Dok je išao poslednjom krivinom na stazi, video je da je kapija otvorena i da jedan muškarac stoji pored njegovih kola i baterijskom lampom osvetljava unutrašnjost.
Gabrijel se nije plašio suočavanja s jednim muškarcem. S dvojicom, međutim, to izgleda potpuno drugačije. Resio je da krene u napad pre nego što onaj u kući uspe da siđe s planine. Povika na nemačkom: „Vi tamo! Šta to radite s mojim kolima?”
Muškarac se krenu i uperi snop svetlosti na Gabrijela. Nijedan pokret nije upućivao da će posegnuti za oružjem. Gabrijel nastavi da trči izigravajući čoveka koji besni što mu neko dira kola. Zatim izvadi baterijsku lampu iz džepa i zamahnu ka muškarčevom licu.
Ovaj braneći se podiže ruku i ublaži udarac rukavom debelog kaputa. Gabrijel ispusti lampu i snažno ga udari u unutrašnju stranu kolena. Čovek zaječa od bola i izbezumljeno zamahnu. Gabrijel uzmaknu, lako izbegavši udarac, pazeći da ne izgubi ravnotežu u snegu. Njegov protivnik je krupan čovek, petnaestak centimetara viši od Gabrijela i barem dvadeset kilograma teži. Ako bi došlo do rvanja, pitanje je kako bi se završilo.
Muškarac još jednom snažno zamahnu sa strane i udarcem zakači vrh Gabrijelove brade. Čovek je izgubio ravnotežu, nagnuo se ulevo, a desna ruka mu je bila spuštena. Gabrijel mu ščepa ruku i zakorači napred. Laktom je muškarca dvaput udario u jagodicu pazeći da mu ne zada smrtonosan udarac pored uveta. Muškarac se ošamućen sruši u sneg. Gabrijel ga povrh toga udari baterijskom lampom po glavi i čovek izgubi svest.
Gabrijel se osvrnu i vide da na stazi nema nikog. Otkopčao je rasjferšlus na muškarčevoj jakni i tražio novčanik Pronašao ga je u unutrašnjem džepu. Unutra se nalazila iskaznica. Ime mu nije bilo važno, već za koga radi. Muškarac koji je bez svesti ležao u snegu bio je službenik Staatspolizei.
Gabrijel je pretražio ostale džepove onesvešćenog muškarca i u prednjem džepu u jakni pronašao malu policijsku beležnicu u kožnom povezu. Na prvoj strani, štampanim slovima, rukopisom poput dečjeg, bio je zapisan registarski broj automobila koji je Gabrijel iznajmio.

BEČ



NAREDNOG JUTRA, po povratku u Beč, Gabrijel je obavio dva telefonska razgovora. Najpre je pozvao broj u Izraelskoj ambasadi. Predstavio se kao Kugel, što je bilo jedno od brojnih imena koje je koristio u telefonskim razgovorima, i rekao da zove kako bi potvrdio sastanak sa gospodinom Rubinom iz Konzularnog odeljenja. Trenutak kasnije glas s druge strane upita: „Opernpassage – znate li gde je to?”
Gabrijel je, pomalo razdraženo, naznačio da zna. Opernpasaž je bio prljavi pešački prolaz ispod Karlsplaca.
„Uđite u prolaz sa severne strane”, reče glas. „Na pola puta, s vaše desne strane, videćete prodavnicu šešira. Prođite pored te prodavnice tačno u deset časova.”
Gabrijel prekinu vezu pa pozva stan Maksa Klajna u Drugoj četvrti. Nije se javljao. Vratio je slušalicu na mesto i načas stajao pitajući se gde bi Klajn mogao biti.
Imao je devedeset minuta do sastanka s kurirom. Odlučio je da vreme upotrebi korisno, vozeći se iznajmljenim kolima. Morao je raditi oprezno. Gabrijel je uzeo beležnicu službenika Staatspolizei. Da je nekim slučajem policajac uspeo da zapamti registarski broj nakon što je izgubio svest, trebalo bi mu svega nekoliko minuta da poveže vozilo sa agencijom za iznamljivanje u Beču, a zatim i sa Izraelcem po imenu Gideon Argov.
Gabrijel je prešao Dunav i vozio oko modernog kompleksa Ujedinjenih nacija, tražeći na ulici prostor za parking. Našao ga je na pet minuta hoda od ulaza u podzemnu železnicu i parkirao se. Podigao je haubu i otkačio kablove akumulatora pa ponovo seo za volan i okrenuo ključ. Motor je ćutao te je spustio haubu i otišao.
Iz telefonske govornice na stanici podzemne železnice pozvao je agenciju za iznajmljivanje kola i obavestio ih da je njihov opel pokvaren i da treba da ga preuzmu. Izgovorio je to pomalo ozlojeđenim glasom zbog čega se službenik zdušno izvinjavao. U službenikovom glasu nije bilo ničeg što bi upućivalo da je policija zvala agenciju zbog sinoćnjeg obijanja kuće u Salckamergutu.
U stanicu je ušao voz. Gabrijel sačeka i uđe u poslednji vagon. Petnaest minuta kasnije ušao je u Opernpasaž – sa severne strane, baš kako mu je naložio čovek iz ambasade. Prolaz je bio prepun jutarnjih putnika koji su pristizali iz podzemne stanice Karlsplac, a vazduh je mirisao na brzu hranu i cigarete. Neki Albanac narkomanskog pogleda zatražio je od Gabrijela evro da kupi hranu. Gabrijel prođe bez reci i krenu ka šeširdžiji.
Čovek iz ambasade je izlazio dok je Gabrijel prilazio. Plavokos i plavook, u nepromočivom kišnom mantilu, sa šalom čvrsto umotanim oko vrata. U desnoj ruci mu je bila plastična kesa s nazivom prodavnice šešira. Njih dvojica su se poznavali. Muškarac se zvao Ben Avraham.
Hodali su jedan pored drugog prema drugom kraju prolaza. Gabrijel je predao koverat sa svim materijalom koji je sakupio od svog dolaska u Austriju – dosije koji mu je dala Renate Hofman, sat i prsten koji je uzeo iz velikog ormara Ludviga Vogela, fotografiju skrivenu u Bibliji. Ben Avraham spustikoverat u plastičnu kesu.
„Pošalji to kući”, reče Gabrijel. „Hitno.”
Ben Avraham kratko klimnu glavom. „A ko je primalac u Bulevaru kralja Saula?”
„To ne ide u Bulevar kralja Saula.”
Ben Avraham zamišljeno nabra čelo. „Znaš pravila. Sve ide preko Uprave.”
„Ovo ne”, reče Gabrijel pokazujući glavom na plastičnu kesu. „To ide Starcu.”
Stigli su do kraja prolaza. Gabrijel se okrenu i pođe u suprotnom smeru. Ben-Avraham krenu za njim. Gabrijel je shvatio o čemu razmišlja. Da li da prekrši beznačajno pravilo Kancelarije i rizikuje Levov gnev – koji je više i od čega voleo da nameće beznačajna pravila Kancelarije – ili da učini malu uslugu Gabrijelu Alonu i Ariju Šamronu? Ben-Avraham se nije dugo premišljao. Gabrijel to nije ni očekivao. Lev nije bio čovek koji u svojim ljudima budi osećaj odanosti. Lev je bio čovek trenutka, a Šamron je Memuneh, a Memuneh je večan.
Gabrijel pogleda iskosa Ben-Avrahama dajući mu znak da se raziđu. Deset minua je hodao po Opernpasažu proveravajući da li ga neko prati, a zatim se vrati na ulicu. Iz javne govornice je ponovo pozvao broj Maksa Klajna. I dalje se nije javljao.
Ušao je u tramvaj koji je prolazio i vozio se centrom grada do Druge četvrti. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da pronađe Klajnovu zgradu. U predvorju je pozvonio na interfon, ali mu niko nije odgovorio. Nadstojnica, sredovečna žena u cvetnoj haljini, provirila je iz stana i sumnjičavo odmerila Gabrijela.
„Koga tražite?”
Gabrijel iskreno odgovori.
„Ujutro obično odlazi u sinagogu. Jeste li ga tamo tražili?”
Jevrejska četvrt nalazila se s druge strane Dunavskog kanala, na svega desetak minuta hoda. Kao i obično, sinagoga je bila pod stražom. I pored izraelskog pasoša, Gabrijel je pre ulaska morao da prođe kroz magnetometar. Iz korpe je uzeo kippah i stavio je na glavu pre no što je ušao u hram.[9] Nekoliko stariih muškaraca molilo se nedaleko od bimah[10] Maks Klajn nije hio među njima. U predvorju je pitao stražara je li pre podne video Klajna. Stražar odmahnu glavom i predloži Gabrijelu da ga potraži u centru zajednice.
Gabrijel je otišao do susednih vrata gde ga je dočekala ruska Jevrejka Natalija. Da, rekla mu je, Maks Klajn obično pre podne bude u centru, ali ga danas nije videla. „Ponekad stari odlaze na kafu u kafe Šotenring”, reče. „Nalazi se u broju devetnaest. Možda ćete ga tamo pronaći.”
U kafeu Šotenring)e zaista grupa starijih bečkih Jevreja pila kafu, ali Klajn nije bio među njima. Gabrijel ih je upitao je li Klajn dolazio a šest sedih glava odmahnuše kao jedna.
Uznemiren, ponovo je preko Dunavskog kanala otišao u Drugu četvrt i vratio se do Klajnove zgrade. Pozvonio je na interfon, ali ponovo nije dobio odgovor. Tada je zakucao na vrata nadstojničinog stana. Ugledavši Gabrijela i drugi put, lice joj se naglo uozbilji.
„Sačekajte ovde”, reče. „Uzeću ključ.”

NADSTOJNICA JE otključala vrata i pre no što je prekoračila prag, uzviknula Klajnovo ime. Kako nije bilo odgovora, ušli su u stan. Zavese su bile navučene, dnevna soba u dubokoj senci.
„Her Klajn?”, ponovo je uzviknula. „Jeste li kod kuće? Her Klajn?”
Gabrijel je otvorio dvostruka vrata koja su vodila u kuhinju i povirio unutra. Na malom stolu se nalazila večera Maksa Klajna, netaknuta. Otišao je niz hodnik, zastajući da proviri u prazno kupatilo. Vrata spavaće sobe bila su zaključana. Gabrijel pesnicom zalupa na vrata i pozva Klajna po imenu. Nije bilo odgovora.
Nadstojnica mu je prišla. Pogledali su jedno u drugo. Ona klimnu glavom. Gabrijel obema šakama zgrabi kvaku i ramenom gurnu vrata. Drvo se razlete, a on posrćući ulete u spavaću sobu.
Ovde su, kao i u dnevnoj sobi, zavese bila navučene. Gabrijel je rukom pipao po zidu tražeći u mraku prekidač. Mala noćna lampa osvetli telo koje je ležalo na krevetu.
Nadstojnica glasno uzdahnu.
Gabrijel krenu napred. Glava Maksa Klajna bila je pokrivena providnom plastičnom kesom, a vrat obavljen zlatom protkanim gajtanom. Otvorene oči zurile su kroz zamagljenu plastiku u Gabrijela.
„Pozvaću policiju”, reče nadstojnica.
Gabrijel sede na ivicu kreveta i zari lice u dlanove.

PRVI POLICAJCI su stigli posle dvadeset minuta. Njihovo ravnodušno ponašanje upućivalo je na to da pretpostavljaju da je u pitanju samoubistvo. U izvesnoj meri to je bila srećna okolnost za Gabrijela pošto bi sumnja na zločin značajno promenila prirodu susreta. Dvaput su ga saslušali, najpre uniformisani policajci koji su prvi odgovorili na poziv a zatim detektiv Griner iz Staatspolizei. Gabrijel je rekao da se zove Gideon Argov i da radi za jerusalimsku kancelariju Ratnih odšteta i istraga. Došao je u Beč posle eksplozije bombe kako bi bio sa svojim prijateljem Elijem Lavonom. Da je Maks Klajn stari prijatelj njegovog oca i da mu je otac predložio da potraži Klajna i vidi kako je starac. Nije spomenuo da se pre dve večeri video s Klajnom niti je policiju obavestio o Klajnovim sumnjama u vezi s Ludvigom Vogelom. Pasoš su mu pregledali kao i vizitkartu. Telefonske brojeve su zapisali u male crne beležnice. Izjavili saučešće. Nadstojnica je skuvala čaj. Sve je bilo vrlo uljudno.
Ubrzo posle podneva dvojica bolničara iz hitne pomoći došla su da preuzmu telo. Detektiv je Gabrijelu dao vizitkartu i rekao mu da može ići. Gabrijel je izašao na ulicu i skrenuo iza ugla. U mračnoj uličici se naslonio na čađave cigle i zatvorio oči. Samoubistvo? Ne, čovek koji je preživeo užase Aušvica nije izvršio samoubistvo. Ubijen je i Gabrijel se delimično osećao odgovornim. Bio je budala što je Klajna ostavio bez zaštite.
Krenuo je nazad u hotel. Slike čitavog slučaja vrtele su mu se u glavi kao delovi nedovršenog slikarskog dela: Eli Lavon u bolničkom krevetu, Ludvig Vogel u kafeu Central, čovek iz Staatspolizei u Salckamergutu, Maks Klajn leži mrtav s plastičnom kesom na glavi. Svaki događaj je nalikovao još jednom tegu dodatom na tas vage. Ravnoteža će se uskoro promeniti, a Gabrijel je pretpostavljao da će on biti sledeća žrtva. Bilo je vreme da ode iz Austrije dok još može.
Ušao je u hotel i zamolio službenika za recepcijom da mu spremi račun, a zatim se popeo u svoju sobu. Premda je na kvaku bila zakačena oznaka NE UZNEMIRAVAJ, vrata su bila odškrinuta, a iznutra su se čuli glasovi. Gurnuo ih je vrhovima prstiju. Dvojica muškaraca u civilnoj odeći upravo su podizala dušek s kreveta. Treći, očito njihov nadređeni, sedeo je za stolom posmatrajući prizor kao navijač koji se dosađuje na sportskom takmičenju. Videvši Gabrijela kako stoji u vratima, polako je ustao i stavio ruke na bokove. Poslednji teg je upravo spušten na tas.
„Dobar dan, Alone”, reče Manfred Kruz.

BEČ



„AKO RAZMIŠLJATE o mogućnostima za bekstvo, otkrićete da su svi izlazi blokirani i da je u dnu stepeništa veoma krupan čovek koji bi uživao u prilici da vas savlada.” Kruz se malo pomeri. Posmatrao je Gabrijela, kao mačevalac, preko ramena, i pomirljivo podigao dlan. „Nema potrebe da ovo izmakne kontroli. Uđite i zatvorite vrata.”
Glas mu je bio jednoličan, prigušen i neprirodno miran, nalik pogrebniku koji pomaže ožalošćenom rođaku da izabere kovčeg. Za ovih trinaest godina je ostario – bilo je više bora oko lukavih usana i poneki kilogram viška na vitkom telu – i sudeći po dobro skrojenom odelu i nadmenom stavu, unapređen je. Gabrijel je gledao pravo u Kruzove tamne oči. Osećao je da mu iza leđa stoji još jedan čovek Prekoračio je prag i snažno zalupio vrata. Čuo se udarac i psovka promrmljana na nemačkom. Kruz opet podiže dlan. Ovog puta je time naredio Gabrijelu da prestane.
„Jeste li naoružani?”
Gabrijel umorno odmahnu glavom.
„Ne smeta vam da proverim kako bih bio miran?”, upita Kruz. „Na kraju krajeva, vi uživate stanovit ugled.”
Gabrijel podiže ruke iznad ramena. Policajac koji je u hodniku stajao iza njega uđe u sobu i pretraži ga. Pretres je obavljen profesionalno i vrlo detaljno, počev od vrata pa do gležnjeva. Kruza je izgleda rezultat razočarao.
„Skinite kaput i ispraznite džepove.”
Gabrijel je oklevao, ali ga podstače bolni udarac u bubreg. Otkopčao je kaput i predao ga Kruzu koji je pretražio džepove i opipao postavu tražeći tajne pregrade.
„Izvrnite džepove pantalona.”
Gabrijel posluša. Iz džepova je ispalo nekoliko novčića i odsečak tramvajske karte. Kruz pogleda dvojicu policajaca koji su držali dušek i naredi im da nameste krevet. „Gospodin Alon je profesionalac”, reče. „Ništa nećemo naći.”
Policajci baciše dušek na krevet. Kruz im rukom mahnu da izađu iz sobe. Ponovo je seo za sto i pokazao na krevet.
„Izvolite, sedite.”
Gabrijel je i dalje stajao.
„Koliko ste već u Beču?”
„Recite vi meni.”
Kruz prihvati profesionalni kompliment kratko se osmehnuvši. „Stigli ste preksinoć letom s aerodroma Ben Gurion. Najpre ste otišli u hotel, pa u Bečku opštu bolnicu gde ste proveli nekoliko sati uz svog prijatelja Elija Lavona.”
Kruz zaćuta. Gabrijel se pitao šta Kruz još zna o njegovim aktivnostima u Beču. Zna li za sastanke sa Maksom Klajnom i Renate Hofman? Susret sa Ludvigom Vogelom u kafeu Central i izlet u Salckamergut? Ako i zna nešto više, verovatno neće reći. On nije od ljudi koji će bez ikakvog razloga nekome pružiti korisnu informaciju. Gabrijel ga je doživljavao kao hladnog i bezosećajnog kockara.
„Zašto me ranije niste uhapsili?”
„Ni sad vas ne hapsim.” Kruz pripali cigaretu. „Bili smo spremni da previdimo to što ste prekršili naš dogovor pošto smo mislili da ste došli u Beč kako biste bili uz povređenog prijatelja. Ali ubrzo je postalo jasno da nameravate da vodite ličnu istragu o eksploziji bombe. To ne mogu da dopustim iz očiglednih razloga.”
„Da”, složi se Gabrijel, „iz očiglednih razloga.”
Kruz je načas zamišljeno posmatrao dim koji se vio iz žara njegove cigarete. „Dogovorili smo se, gospodine Alon, da se u ovu zemlju ne vraćate ni pod kakvim okolnostima. Ovde niste dobrodošli. Ovde ne treba da budete. Baš me briga što ste potreseni zbog vašeg prijatelja Elija Lavona. Ovo je naša istraga i ne treba nam ni vaša ni pomoć vaše službe.”
Kruz pogleda na sat. „Avion ElAla poleće za tri sata. Vi ćete biti u tom avionu. Pravicu vam društvo dok se pakujete.”
Gabrijel pogleda svoju odeću razbacanu po patosu. Otvori kofer i ugleda isečenu postavu. Kruz slegnu ramenima – Šta si očekivao? Gabrijel se sagnu i poče da skuplja svoje stvari. Kruz je gledao kroz francuski prozor i pušio.
Trenutak kasnije Kruz upita: „Je li još živa?”
Gabrijel se polako okrenu i pogleda Kruzove sitne tamne oči: „Mislite li na moju ženu?”
„Da.”
Gabrijel lagano zavrte glavom. „Ne govorite o mojoj ženi, Kruz.”
Kruz se hladno osmehnu. „Nećete opet početi da pretite, Alone? Mogao bih doći u iskušenje da vas privedem i malo podrobnije ispitam o vašim ovdašnjim aktivnostima.”
Gabrijel ništa ne reče.
Kruz ugasi cigaretu. „Spakujte se, Alone. Ne želite da zakasnite na avion.”

DRUGI DEO - DVORANA IMENA





JERUSALIM



SVETLA AERODROMA Ben Gurion isticala su se u tami priobalja. Gabrijel je naslonio glavu na prozor i posmatrao pistu koja se lagano približavala. Asfalt je blistao poput stakla u kišnoj noći. Dok se avion zaustavljao, Gabrijel primeti čoveka iz Bulevara kralja Saula kako stoji pod kišobranom u podnožju stepenica. Postarao se da poslednji izađe iz aviona.
Ušli su u pristanišnu zgradu kroz poseban ulaz za više vladine službenike i strane zvaničnike. Čovek iz uprave bio je Levov đak, sav važan i savremeno opremljen, s držanjem kao da je iz upravnog odbora kakve velike korporacije, i uverenjem da su operativci jednostavno tupi predmeti kojima upravljaju viša bića. Gabrijel je išao korak iza njega.
„Šef želi da te vidi.”
„Siguran sam u to, ali dva dana nisam spavao i umoran sam.”
„Šefa baš briga što si umoran. Alone, šta misliš ko si ti, do đavola?”
Čak ni u sigurnosti aerodroma Ben Gurion Gabrijel nije voleo da mu se obraćaju njegovim pravim imenom. Brzo se okrenu. Čovek iz uprave podiže ruke kao da se predaje. Gabrijel se okrenu i nastavi da hoda. Čovek iz uprave imao je dovoljno razuma da ne ide za njim.
Napolju je kiša pljuštala po pločnicima. Levova posla, nema sumnje. Gabrijel se zakloni pod strehu taksi stanice i razmisli kuda da ide. U Izraelu nije imao stan; Kancelarija je bila njegov jedini dom. Obično je odsedao u nekom sigurnom stanu ili u Šamronovoj vili u Tiberijasu.
Crni pežo skrenu u kružni tok. Zbog težine zaštitnog metalnog sloja imao je nisko i teško vešanje. Automobil se zaustavio ispred Gabrijela, a neprobojno staklo zadnjeg prozora se spusti. Gabrijel oseti gorki, poznati miris turskog duvana. Zatim ugleda šaku, s tamnim pegama i izraženim venama, kako mu umorno pokazuje da se skloni s kiše.
AUTOMOBIL POJURI pre nego što je Gabrijel uspeo da zatvori vrata. Šamron nikada nije bio za mirovanje. Ugasio je cigaretu zbog Gabrijela i na nekoliko sekundi otvorio prozore da se kola provetre. Kad su prozori opet zatvoreni, Gabrijel mu ispriča o Levovom neprijatnom dočeku. Šamronu se najpre obratio na engleskom; a onda, setivši se gde se nalazi, pređe na hebrejski.
„Očigledno želi da razgovara sa mnom.”
„Da, znam”, reče Šamron. „I sa mnom hoće da se vidi.”
„Kako je saznao za Beč?”
„Izgleda da je Manfred Kruz ljubazno pozvao ambasadu posle tvoje deportacije i napravio scenu. Kažu mi da nije bilo lepo. Ministarstvo spoljnih poslova besni, a čitav poslednji sprat u Bulevaru kralja Saula traži moju krv – a i tvoju.”
„Šta mogu da mi urade?”
„Ništa, i to je razlog što si ti moj savršen saučesnik – to i tvoji očigledni talenti, naravno.”
Automobil je ubrzao izlazeći s aerodroma na autoput. Gabrijel se pitao zašto idu ka Jerusalimu, ali bio je preumoran da bi dalje o tome razmišljao. Malo kasnije su se uspinjali Judejskim planinama. Uskoro se kola ispuniše mirisom eukaliptusa i pokislih borova. Gabrijel je gledao kroz prozorsko okno, poprskano kišom, pokušavajući da se seti kad je poslednji put kročio u svoju zemlju. Bilo je to nakon što je pronašao Tarika al Huranija. Proveo je mesec dana u sigurnom stanu odmah izvan zidina Starog grada, oporavljajući se od rane u grudima koju je zadobio od metka. Od tada su prošle tri godine. Shvatio je da su oslabile niti koje ga vezuju za ovo mesto. Pitao se hoće li i on, kao Frančesko Tijepolo, umreti u Veneciji i nedostojno biti sahranjen na kopnu.
„Nešto mi govori da će se Lev i Ministarstvo spoljnih poslova malo manje ljutiti na mene kad saznajušstaje ovde.” Šamron podiže koverat. „Izgleda da si bio vredan za vreme kratkog boravka u Beču. Ko je Ludvig Vogel?”
Naslonivši glavu na prozor, Gabrijel je Šamronu ispričao sve, počev od susreta sa Maksom Klajnom do napetog suočavanja sa Manfredom Kruzom u hotelskoj sobi. Šamron je uskoro opet pripalio cigaretu i premda na zadnjem sedištu zamračene limuzine Gabrijel nije bio u stanju da mu jasno vidi lice, starac se zapravo smešio. Umberto Konti je možda i osposobio Gabrijela da postane veliki restaurator, ali Šamron je zaslužan za njegovo besprekorno pamćenje.
„Nije čudo što je Kruz jedva čekao da te izbaci iz Austrije”, reče Šamron. „Islamske borbene ćelije?” Podrugljivo se nasmeja. „Baš zgodno. Vlada prihvati izjavu o preuzimanju odgovornosti i čitav događaj sakrije pod tepih kao čin islamskog terora na austrijskom tlu. Stoga se trag ne približava previše Austrijancima – ni Vogelu i Mecleru, pogotovo kad su izbori ovako blizu.”
„Ali šta je s dokumentima iz Državne arhive? Sudeći po njima, Ludvig Vogel je sasvim čist.”
„Pa zašto je onda podmetnuo bombu u Elijevu kancelariju i ubio Maksa Klajna?”
„Ne znamo je li išta od toga on uradio.”
„Tačno, ali činjenice svakako upućuju na tu mogućnost. Možda ne možemo to dokazati na sudu, ali priču bi kupile mnoge novine.”
„Predlažeš da informacija procuri?”
„Zašto ne zapalimo vatru ispod Vogela i vidimo kako će reagovati?”
„Loša zamisao”, reče Gabrijel. „Sećaš se Valdhajma i otkrivanja njegove nacističke prošlosti? Sve je odbačeno kao strana agitacija i spoljno mešanje u austrijske poslove. Obični Austrijanci su se zbili oko njega, kao i austrijske vlasti. Afera je takode pojačala antisemitizam u zemlji. Pustiti da informacija procuri, Ari, ne bi bila dobra ideja.”
„Pa šta predlažeš da uradimo?”
„Maks Klajn je bio ubeđen da je Ludvig Vogel esesovac koji je počinio zverstva u Aušvicu. Prema dokumentima iz Državnog arhiva, Ludvig Vogel je bio premlad da bi mogao biti taj čovek – i bio je u Vermahtu a ne u SS-u. No, pretpostavimo da je Maks Klajn bio u pravu.”
„To bi značilo da je Ludvig Vogel neko drugi.”
„Tačno”, reče Gabrijel. „Hajde da otkrijemo koje zapravo on.”
„Kako nameravaš to da izvedeš?”
„Nisam siguran”, odgovori Gabrijel, „ali sadržaj te koverte može pružiti dragocene tragove ako bi bio u pravim rukama.”
Šamron zamišljeno klimnu. „U Jad Vašemu postoji čovek s kojim treba da se vidiš. On će moći da ti pomogne. Ujutro ću ti odmah zakazati sastanak”
„Ima još nešto, Ari. Moramo da izvedemo Elija iz Beča.”
„To sam i ja mislio.” Šamron uze slušalicu iz konzole i pritisnu dugme za brzo biranje. „Ovde Šamron. Moram da razgovaram s premijerom.”
JAD VAŠEM, smešten na Herclovoj gori u zapadnom delu Jerusalima, jeste zvanični izraelski spomenik podignut za šest miliona stradalih u Shoah.[11] To je takode vodeći svetski centar za istraživanje i dokumentaciju o holokaustu. Biblioteka sadrži preko sto hiljada tomova, što je na svetu najveća i najpotpunija zbirka literature o holokaustu. U arhivu se čuva više od pedeset osam miliona stranica originalnih dokumenta, uključujući i hiljade svedočenja, koje su u Izraelu i po čitavom svetu napisali, izdiktirali ili snimili videokamerom oni koji su preživeli Šoa.
Moše Rivlin ga je očekivao. Okrugli bradati akademik govorio je hebrejski s jakim bruklinskim naglaskom. Specijalnost mu nisu bile žrtve holokausta već njegovi počinioci – Nemci koji su opsluživali nacističku mašinu smrti i hiljade nenemačkih pomagača koji su dobrovoljno i poletno učestvovali u uništavanju evropskih Jevreja. Radio je kao plaćeni konsultant u Odeljenju za posebne istrage pri Ministarstvu pravde Sjedinjenih Država na prikupljanju dokaza protiv optuženih nacističkih ratnih zločinaca, i krstario Izraelom u potrazi za živim svedocima. Kad nije pretraživao arhiv Jad Vašema, Rivlin se obično mogao naći kako među preživelima traži nekoga ko se seća.
Rivlin je Gabrijela uveo u arhivsku zgradu. Otišli su u glavnu čitaonicu, iznenađujuće skučen prostor, ali dobro psvetljen zahvaljujući prozorima od patosa do tavanice koji gledaju na brežuljke zapadnog Jerusalima. Dvojica naučnika sedela su povijena nad otvorenim knjigama; treći je zapanjeno zurio u ekran uređaja za očitavanje mikrofilmova. Kad je Gabrijel predložio da popričaju negde nasamo, Rivlin ga je odveo u malu bočnu sobu i zatvorio debela staklena vrata. Verzija događaja koju je Gabrijel ispričao Rivlinu bila je vrlo „pročišćena”, ali dovoljno podrobna da ništa značajno ne bude izostavljeno. Pokazao je Rivlinu ceo materijal koji je prikupio u Austriji – fasciklu iz Državnog arhiva, fotografiju, ručni sat i prsten. Kad je Gabrijel pokazao reči ugravirane s unutrašnje strane prstena, Rivlin ih pročita i naglo podiže pogled.
„Neverovatno”, prošaputa.
„Šta to znači?”
„Moram da uzmem neka dokumenta iz arhiva.” Rivlin ustade. „Trebaće mi malo vremena.”
„Koliko?”
Arhivar slegnu ramenima. „Jedan sat, možda manje. Jeste li ikada bili u Memorijalnom centru?”
„Kad sam bio školarac.”
„Prošetajte.” Rivlin potapša Gabrijela po ramenu. „Vratite se za jedan sat.”
GABRIJEL JE išao stazom u senci borova i spustio se kamenim prolazom u tamu Dečjeg memorijalnog odeljenja. Pet sveca, čiji su se bezbrojni odrazi videli u ogledalima, stvaralo je iluziju zvezdane galaksije dok je snimljeni glas čitao imena mrtvih.
Vratio se na sunčevu svetlost i otišao u Dvoranu sećanja gde je nepomično stajao pred večnim plamenom što svetluca usred crnog bazalta na kojem su uklesana neka od najozloglašenijih imena na svetu: Treblinka, Sobibor, Majdanek, Bergen-Belzen, Helmo, Aušvic…
U Dvorani imena ne postoji plamen ni statue već samo bezbrojne fascikle prepune Stranica svedočenja od kojih svaka nosi priču jednog mučenika: ime, mesto i datum rođenja, imena roditelja, mesto boravka, zanimanje, mesto smrti. Blaga žena po imenu Šošana pronašla je u bazi podataka Stranice svedočenja za Gabrijelovog dedu i baku, Viktora i Saru Frankel. Odštampala ih je i tužno ih pružila Gabrijelu. U dnu svake strane nalazilo se ime osobe koja je dostavila podatke – Irena Alon, Gabrijelova majka.
Platio je malu nadoknadu za štampanje, dva šekela po strani, i otišao u susedni Muzej umetnosti Jad Vašema koji poseduje najveću svetsku zbirku umetničkih predmeta izrađenih za vreme holokausta. Dok je lutao iz galerije u galeriju, gotovo mu je bilo nemoguće da pronikne u besmrtni ljudski duh koji uspeva da stvara umetnička dela u uslovima opšte gladi, ropstva i nezamislivog zverstva. Odjednom mu se sopstveni rad učini beznačajnim i potpuno besmislenim. Kakav uopšte značaj imaju mrtvi sveci u muzeju neke crkve? Mario Delvekjo, nadmeni, gordi Mario Delvekjo delovao je sasvim nevažno.
U poslednjoj prostoriji bila je posebna izložba dečjih umetničkih radova. Jedan prizor ga je obuzeo kao da ga nešto guši – crtež ugljenom, bespolno dete šćućureno pred gorostasnim oficirom SS-a.
Pogledao je na ručni časovnik. Jedan sat je prošao. Izašao je iz Muzeja umetnosti i pohitao u arhiv da čuje šta je pronašao Moše Rivlin.
RIVLINA JE zatekao kako ispred arhivske zgrade uznemireno korača po dvorištu od peščara. Rivlin zgrabi Gabrijela za ruku i uvede ga u malu prostoriju gde su bili pre jednog časa. Čekale su ih dve debele fascikle. Rivlin otvori jednu i pruži Gabrijelu fotografiju – Ludvig Vogel u uniformi SS šturmbanfirera.
„To je Radek”, prošaputa Rivlin ne mogavši da obuzda uzbuđenje. „Mislim da ste zapravo pronašli Eriha Radekal”

BEČ



HER KONRAD BEKER, iz Bekera i Pula, Talštrase 26, Cirih, stigao je u Beč tog istog jutra. Bez zadržavanja je prošao pasošku kontrolu i izašao u hol za dolaske gde je pronašao uniformisanog vozača kako drži karton na kojem piše HER BAUER. Klijent je zahtevao dodatnu predostrožnost. Bekeru se klijent nije dopadao – niti je imao ikakvih iluzija o poreklu njegovog računa – no takva je priroda privatnog švajcarskog bankarstva, a her Konrad Beker je bio istinski vernik. Da je kapitalizam religija, Beker bi bio vođa ekstremističke sekte. Po Bekerovom učenom mišljenju, čovek ima božansko pravo da stvara novac neometan državnim propisima krijući ga gde god i kako god mu drago. Izbegavanje poreza nije bilo pitanje izbora već moralna obaveza. U tajanstvenom svetu ciriškog bankarstva bio je poznat po apsolutnoj diskreciji. To i jeste razlog zbog kojeg je Konradu Bekeru poveren ovaj račun.
Posle dvadeset minuta automobil se zaustavi ispred sivog kamenog zdanja u Prvoj četvrti. Po Bekerovim uputstvima, vozač je dvaput pritisnuo sirenu i nakon kratkog čekanja metalna kapija se otvorila. Dok su kola ulazila na prilazni put, na glavnom ulazu se pojavio čovek koji je sišao niz nekoliko stepenika. Poznih je četrdesetih godina, građen i kočoperan kao takmičar u spustu. Klaus Halder.
Halder je otvorio vrata automobila i uveo Bekera u predvorje. Kao i obično, zamolio je bankara da otvori aktentašnu kako bi je pregledao. Zatim je bankar morao da zauzme ponižavajući položaj i raširi i ruke i noge ne bi li ga podrobno pregledali ručnim magnetometrom.
Najzad je odveden u primaću sobu, svečani bečki salon, veliki i pravougaon, intenzivno žutih zidova sa bledožućkastom šarom u obliku krune. Barokni nameštaj bio je presvučen raskošnim brokatom. Pozlaćeni časovnik tiho je otkucavao na polici iznad kamina. Svaki komad nameštaja, svaka lampa i ukrasni predmet bili su u skladu sa susednim predmetom i čitavom prostorijom. Bila je to soba čoveka koji je očigledno imao i novca i ukusa u podjednakoj meri.
Klijent, her Vogel, sedeo je ispod portreta koji je, po mišljenju her Bekera, izgledao kao da je delo Lukasa Kranaha Starijeg.[12] Klijent polako ustade i ispruži ruku. Nisu izgledali kao prirodan par – Vogel, visok, germanski tip, jasnoplavih očiju i sede kose, a Beker – nizak i ćelav, sa kosmopolitskom sigurnošću nastalom iz raznovrsne prirode njegove klijentele. Vogel je pustio bankarovu šaku i pokazao na praznu stolicu. Beker je seo i iz aktentašne izvadio knjigu u kožnom povezu. Klijent strogo klimnu glavom. On nikada nije gubio vreme na učtivo ćaskanje.
„Sa današnjim danom”, reče Beker, „na računu je ukupno dve i po milijarde dolara. Otprilike jedna milijarda u gotovini, pola u dolarima a pola u evrima. Ostatak novca je uložen – uobičajeno u hartije od vrednosti i obveznice, a znatan iznos i u nekretnine. Pripremajući likvidaciju računa i raspodelu sredstava, započeli smo prodaju nekretnina. S obzirom na stanje globalne ekonomije, proces traje duže nego što smo očekivali.”
„Kada će taj proces biti završen?”
„Mi očekujemo da to bude krajem meseca. Čak i ako ne ostvarimo plan, raspodela novca će početi odmah po prijemu pisma iz kancelarovog kabineta. U tom pogledu instrukcije su veoma jasne. Pismo se mora lično dostaviti mojoj kancelariji u Cirihu najkasnije nedelju dana nakon što kancelar položi zakletvu. Mora biti napisano na kancelarskom memorandumu i nositi kancelarov potpis.”
„Uveravam vas da ćete kancelarove pismo dobiti.”
„U očekivanju pobede her Meclera započeo sam težak posao na pronalaženju svih koji očekuju isplatu. Kao što znate, raštrkani su od Evrope i Bliskog istoka do Južne Amerike i Sjedinjenih Država. Takođe sam stupio u vezu sa direktorom Vatikanske banke. Kao što možete pretpostaviti, s obzirom na trenutno finansijsko stanje Svete stolice, veoma rado je odgovorio na moj poziv.”
„A zašto i ne bi? Četvrt milijarde dolara je mnogo novca.”
Bankar se oprezno osmehnu. „Jeste, ali čak ni Sveti otac neće znati pravo poreklo novca. Što se Vatikana tiče, novac je dao bogati darodavac koji želi da ostane anoniman.”
„A tu je i vaš deo”, reče Vogel.
„Bančin deo je sto miliona dolara koje treba platiti nakon raspodele svih sredstava.”
„Sto miliona dolara plus svi troškovi za transakcije koje ste godinama naplaćivali i procenat koji uzimate od godišnjeg profita. Zahvaljujući ovom računu, postali ste veoma bogat čovek.”
„Vaši drugovi su bili izdašni prema onima koji im pomažu u ovom poslu.” Bankar zatvori knjigu proizvodeći prigušen udarac. Prekrstio je ruke posmatrajući ih načas zamišljeno, pa progovori: „Ali bojim se da ima nekih neočekivanih… komplikacija.”
„Kakvih komplikacija?”
„Izgleda da su neki od onih koji treba da dobiju novac nedavno preminuli pod tajanstvenim okolnostima. Poslednji je bio Sirijac. Ubijen je u jednom klubu za gospodu u Istanbulu, u naručju ruske prostitutke. I devojka je ubijena. Stravičan prizor.”
Vogel setno odmahnu glavom. „Sirijca je trebalo posavetovati da se kloni takvih mesta.”
„Naravno, kao nosilac broja računa i lozinke, vi ćete zadržati kontrolu nad svim sredstvima koja ne budu raspodeljena. Tako nalažu instrukcije.”
„Baš povoljno po mene.”
„Nadajmo se da Sveti otac neće doživeti sličnu nesreću.” Bankar je skinuo naočari i pregledao nečistoće na staklima. „Osećam se dužnim da vas podsetim, her Vogel, da sam ja jedina osoba ovlašćena za raspodelu sredstava. U slučaju moje smrti, ovlašćenje prelazi u ruke moga partnera, her Pula. Ukoliko umrem nasilnom ili sumnjivom smrću, račun će biti zamrznut dok se ne ustanove okolnosti moje smrti. Ako se okolnosti ne mogu odrediti, račun nećete moći da aktivirate. A vi znate šta se u Švajcarskoj događa s neaktivnim računima.”
„Na kraju postaju vlasništvo same banke.”
„Tako je. Oh, pretpostavljam da biste mogli da pokrenete sudski postupak, ali to bi izazvalo niz neprijatnih pitanja o poreklu novca – pitanja koja švajcarska bankarska industrija, a i vlasti, radije ne bi objavljivali javnosti. Kao što možete zamisliti, takva istraga bi bila neugodna za sve umešane.”
„Onda se, her Beker, molim vas, za moje dobro čuvajte. Meni su vaše dobro zdravlje i bezbednost od najveće važnosti.”
„Veoma mi je drago da to čujem. S radošću očekujem prijem kancelarovog pisma.”
Bankar je vratio knjigu računa u aktentašnu i zatvorio je.
„Izvinite, ali postoji još jedna formalnost koju sam smeo s uma. Kad razgovaramo o računu, neophodno je da mi kažete broj računa. Zvanično, her Vogel, hoćete li mi ga sada reći?”
„Da, naravno.” Zatim s nemačkom preciznošću: „Šest, dva, devet, sedam, četiri, tri, pet.”
„ A lozinka?”
„Jedan, nula, nula, pet.”
„Hvala vam, her Vogel.”
DESET MINUTA KASNIJE Bekerov automobil se zaustavi ispred hotela Ambasador. „Sačekajte ovde”, reče bankar vozaču. „Vraćam se za dva-tri minuta.”
Ušao je u hotelsko predvorje i liftom se popeo na četvrti sprat. Visoki Amerikanac u izgužvanom sakou i prugastoj kravati primio ga je u sobu 417. Ponudio je Bekeru piće koje je bankar odbio, a zatim i cigaretu na kojoj se takođe zahvalio. Beker nikad u životu nije pušio. Možda bi mogao da počne.
Amerikanac je ispružio ruku prema aktentašni. Beker mu je dade. Amerikanac je otvori i podiže lažnu kožnu postavu otkrivajući mikrokasetofon. Zatim izvadi traku i namesti je u mali plejer. Premotao je i pustio traku.
„Zvanično, her Vogel, hoćete li mi ga sada reći?”
„Da, naravno. Šest, dva, devet, sedam, četiri, tri, pet.”
„A lozinka?”
„Jedan, nula, nula, pet.”
„Hvala vam, her Vogel.”
STOP.
Amerikanac podiže pogled i osmehnu se. Bankar je izgledao kao da je upravo uhvaćen u preljubi s najboljom prijateljicom svoje žene.
„Odlično ste ovo obavili, her Beker. Zahvalni smo.”
„Upravo sam prekršio toliko švajcarskih bankarskih zakona o čuvanju tajne da ne mogu ni da ih prebrojim.”
„Tačno, ali to su govnjivi zakoni. Osim toga, ipak ćete dobiti sto miliona dolara. I svoju banku.”
„Ali to više nije moja banka, zar ne? Sada je to vaša banka.”
Amerikanac je seo i prekrstio ruke. Nije vređao Bekera poricanjem ove izjave.

JERUSALIM



GABRIJEL NIJE znao ko je Erih Radek. Rivlin mu je rekao.
Erih Vilhelm Radek rođen je 1917. u selu Alberndorf, pedeset kilometara severno od Beča. Radek, sin policajca, pohađao je lokalnu gimnaziju pokazujući izrazitu sklonost prema matematici i fizici. Dobio je stipendiju za Univerzitet u Beču gde je studirao mašinstvo i arhitekturu. Prema univerzitetskim podacima, Radek je bio nadaren student i imao visoke ocene. Takođe je bio aktivan u politici katoličke desnice.
Molbu za prijem u članstvo Nacionalsocijalističke partije podneo je 1937. Primljen je i dobio partijsku knjižicu s brojem 57984567. Radek je takođe postao član i Austrijske legije, ilegalne nacističke paravojne organizacije. Marta 1938, u vreme Anšlusa, prijavio se za SS. Plavog i plavookog, vitkog i atletske građe, Radeka je Komisija SS-a za rasna pitanja proglasila „čistim Nordijcem”, a nakon brižljive provere njegovog porekla, ustanovljeno je da u njemu ne kola jevrejska ili kakva druga nearijevska krv, te je primljen u elitno bratstvo.
„Ovo je kopija Radekovog partijskog dosijea i upitnika koji je popunio u vreme kad je predao molbu. Dosije je dobijen iz Berlinskog dokumentacionog centra, najvećeg svetskog depoa nacističkih i esesovskih dokumenata.” Rivlin je podigao dve fotografije, jednu slikanu spreda i jednu iz profila. „Ovo su njegove zvanične fotografije iz SS-a. Liči na našeg čoveka, zar ne?”
Gabrijel klimnu glavom. Rivlin vrati fotografije u fascikle i nastavi s lekcijom iz istorije.
Radek je u novembru 1938. napustio studije i radio u Centralnoj kancelariji za jevrejsku emigraciju, nacističku ustanovu koja je vodila kampanju terora i ekonomskog osiromašenja austrijskih Jevreja, osmišljenu da ih natera da „dobrovoljno” napuste zemlju. Radek je ostavio povoljan utisak na šefa Centralne kancelarije, nikog drugog nego Adolfa Ajhmana. Kad je Radek izrazio želju da ide u Berlin, Ajhman je pristao da mu pomogne. Uz to, Ajhman je imao sposobnog pomoćnika u mladom austrijskom nacisti Alojzu Bruneru, koji će na kraju biti umešan u deportaciju i ubistvo 128.000 Jevreja iz Grčke, Francuske, Rumunije i Mađarske. Maja 1939, na Ajhmanovu preporuku, Radek je premešten u Glavnu kancelariju bezbednosti Rajha u Berlinu, gde je dodeljen nacističkoj bezbednosnoj službi Sicherheitsdienst poznatoj kao SD[13] Uskoro mu je neposredni nadređeni postao ozloglašeni šef SD-a – Rajnhard Hajdrih.
Juna 1941. Hitler je započeo operaciju Barbarosa, invaziju na Sovjetski Savez. Erihu Radeku je dodeljena komanda u operacijama SD-a, u onome što je postalo poznato kao Ukrajinski komesarijat Rajha – veliki deo Ukrajine koji je uključivao oblasti Volina, Žitomira, Kijeva, Nikolajeva, Tavrije i Dnjepropetrovska. Radek je bio odgovoran za bezbednost na terenu i antipartizanske operacije. Takođe je stvorio kolaboracionističku Pomoćnu policiju Ukrajine i kontrolisao njihove aktivnosti.
Za vreme priprema za Barbarosu Hitler je tajno naredio Hajnrihu Himleru da istrebi Jevreje iz Sovjetskog Saveza. Dok je Vermaht nadirao na sovetsku teritoriju, četiri Ajnzacgrupen, pokretne jedinice za ubijanje, išle su neposredno za njim. Jevreji su hapšeni i transportovani na usamljena mesta – obično blizu protivtenkovskih rovova, napuštenih kamenoloma ili dubokih tesnaca – gde su ubijani mitraljeskom vatrom i na brzinu sahranjivani u masovnim grobnicama.
„Erih Radek je dobro znao za aktivnosti Ajnzacgrupen jedinica u Rajhskomesarijatu”, reče Rivlin. „Na kraju krajeva, to je bio njegov teren. A on nikako nije ubijao radeći birokratski posao za svojim stolom. Po svim podacima, Radek je zapravo uživao gledajući kako ubijaju na hiljade Jevreja. Međutim, njegov najznačajniji doprinos holokaustu tek dolazi.”
„U čemu se sastojao?”
„Odgovor na to pitanje imate u svom džepu. Ugraviran je s unutrašnje strane prstena koji ste uzeli iz kuće u Gornjoj Austriji.”
Gabrijel izvadi prsten iz džepa i pročita posvetu, 1005, bravo, Hajnrih.
„Pretpostavljam da Hajnrih nije niko drugi do Hajnrih Miler, šef Gestapoa. Ali za nas najvažniji podatak u toj posveti jesu ona četiri broja na početku – jedan, nula, nula, pet.”
„Šta ona predstavljaju?”
Rivlin otvori drugu fasciklu. Na njoj je bila oznaka – AKTION 1005.

Počelo je, prilično neobično, s pritužbama suseda.
Početkom 1942. prolećno otopljavanje otkrilo je niz masovnih grobnica u oblasti Vartegau, u zapadnoj Poljskoj, duž reke Ner. Hiljade leševa isplivalo je na površinu, a užasan smrad širio se kilometrima unaokolo. Neki Nemac koji je živeo u blizini poslao je anonimno pismo Ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu žaleći se na ovakvo stanje. U grobovima su bili posmrtni ostaci hiljada i hiljada Jevreja ubijenih u pokretnim vozilima na gas koja su u to vreme korišćena u Helmnu, logoru za istrebljivanje. Konačno rešenje, najbrižljivije čuvana tajna nacističke Nemačke, dovedeno je u opasnost da bude razotkriveno usled otapanja snežnog pokrivača.
Prvi izveštaji o masovnim ubistvima Jevreja već su dopirali do spoljnog sveta zahvaljujući sovjetskom diplomatskom telegramu koji je upozorio saveznike o strašnim nedelima koje nemačke snage vrše na poljskom i sovjetskom tlu. Martin Luter, koji je u ime nemačkog Ministarstva spoljnih poslova bio zadužen za „jevrejska pitanja”, znao je da otkriveni grobovi u blizini Helmna predstavljaju ozbiljnu pretnju tajnom Konačnom rešenju. Kopiju anonimnog pisma poslao je Hajnrihu Mileru u Gestapo i zatražio da se smesta nešto preduzme.
Rivlin je imao kopiju Milerovog odgovora Martinu Luteru. Stavio ju je na sto, okrenuo da Gabrijel može da vidi, i pokazao na važan odlomak:
Anonimno pismo poslano Ministarstvu spoljnih poslova u vezi s očiglednim rešenjem jevrejskog pitanja u oblasti Vartegau, koje ste mi dostavili 6. februara 1942, odmah sam prosledio kako bi se mogle preduzeti odgovarajuće mere. Rezultati će se videti blagovremeno. Tamo gde se seku drva, mora biti i iverja, i to se ne može izbeći.
Rivlin pokaza na zaglavlje u gornjem levom uglu memoranduma – IV B4 43/42 gRs [l 005].
„Adolf Ajhman je gotovo sigurno primio kopiju Milerovog odgovora Martinu Luteru. Vidite, Ajhmanovo odeljenje Glavne kancelarije bezbednosti Rajha pojavljuje se u naslovu pisma. Brojevi ‘43/42’ predstavljaju datum – četrdeset treći dan 1942. ili 28. februar. Slova ‘g-R-s’ označavaju da je predmet Geheime Reichssache strogo poverljivo pitanje Rajha. A ovde, u zagradi na kraju reda, stoje četiri broja koja će na kraju biti upotrebijena kao tajno ime za strogo poverljivu Aktion, jedan, nula, nula, pet.”
Rivlin vrati memorandum u fasciklu.
„Ubrzo pošto je Miler poslao ovo pismo Martinu Luteru, Erih Radek je razrešen komande u Ukrajini i premešten nazad u Glavnu kancelariju bezbednosti Rajha. Nakon što je dodeljen Ajhmanovom odeljenju, započeo je razdoblje intenzivnog proučavanja i planiranja. Vidite, prikrivanje najvećeg slučaja masovnog ubistva u istoriji nije bilo mali posao. U junu se po Milerovom neposrednom ovlašćenju vratio na istok i prionuo na posao.”
Upravu Sonderkommando 1005 Radek je smestio u poljskom gradu Lođu, osamdesetak kilometara od logora smrti Helmno. Tačna adresa je bila Geheime Reichssache, poznata samo nekolicini visokih ličnosti u SS-u. Sva prepiska išla je preko Ajhmanovog odeljenja u Berlinu.
Radek se odlučio za kremaciju kao najdelotvorniji metod za uklanjanje leševa. Spaljivanje je i ranije isprobano, obično pomoću bacača plamena, ali nije dalo zadovoljavajuće rezultate. Radek je dobro iskoristio svoje graditeljsko znanje i osmislio metod prema kojem se na visokim aerodinamičnim lomačama odjednom spaljivalo po dve hiljade leševa. Debele drvene grede, duge po sedam-osam metara, natapane su benzinom i postavljane na betonske blokove. Leševi su slagani između greda -leševi, grede, leševi, grede, leševi… Drvo za potpalu, natopljeno benzinom, stavljano je u osnovu konstrukcije i paljeno. Kad bi vatra izgorela, ugljenisane kosti drobila je i rasturala teška mašinerija.
Prljavi posao obavljali su Jevreji na prisilnom radu. Radek je Jevreje organizovao u tri ekipe – jedna je otvarala rake, druga donosila leševe iz grobova na lomaču, a treća prosejavala pepeo kako bi se izdvojile kosti i dragocenosti. Na završetku svake operacije teren je zaravnjen i pošumljen ne bi li se prikrilo ono što se tamo dogodilo. Zatim su prinudni radnici ubijani i njihova tela uklanjana. Na taj način je sačuvana tajnost Aktion 1005.
Kad je posao u Helmnu obavljen, Radek i njegov Sonderkommando 1005 krenuli su u Aušvic kako bi raščistili tamošnje grobnice koje su se velikom brzinom punile. Do kraja leta 1942. došlo je do velikih zagađenja i zdravstvenih problema u Belzecu, Sobiboru i Treblinki. Izvori nedaleko od logora, odakle su stražari i obližnje jedinice Vermahta dobijali pijacu vodu, zagađeni su usled blizine masovnih grobnica. U nekim slučajevima otvarao se tanki završni sloj zemlje pa bi nahrupio ubitačan zadah. U Treblinki se SS i ukrajinske ubice nisu ni trudili da sahrane sve leševe. Na dan kad je komandant logora Franc Štangl došao da preuzme dužnost, Treblinka se mogla namirisati s udaljenosti od trideset kilometara. Put do logora bio je prepun leševa, a na železničkom peronu dočekale su ga gomile raspadnutih tela. Štangl se pobunio da ne može početi da radi u Treblinki dok neko ne raščisti taj nered. Radek je naredio da se grobne jame otvore i leševi spale.
U proleće 1943. napredovanje Crvene armije prinudilo je Radeka da pažnju s logora za istrebljenje u Poljskoj skrene na istočnije locirana mesta ubistva, na okupiranoj sovjetskoj teritoriji. Uskoro se našao na domaćem terenu u Ukrajini. Radek je znao gde su tela sahranjena i to doslovno, pošto je dve godine ranije on koordinisao operacije Ajnzacgrupen odreda smrti. Krajem leta Sonderkommando 1005 premešta se iz Ukrajine u Belorusiju, a u septembru deluje u baltičkim državama Litvaniji i Letoniji gde je zbrisano celokupno jevrejsko stanovništvo.
Rivlin je zatvorio fasciklu i s gađenjem je odgurnuo.
„Nikad nećemo saznati koliko su leševa Radek i njegovi ljudi uklonili. Zločin je bio prevelik da bi se mogao u potpunosti prikriti, ali Aktion 1005 je uspela da izbriše mnogobrojne dokaze i doslovce onemogućila da se posle rata tačno proceni broj mrtvih. Radekov rad je bio toliko temeljan da u nekim slučajevima poljske i sovjetske komisije koje su istraživale holokaust nisu mogle naći nikakve tragove masovnih grobnica. U Babjem Jaru je Radekovo čišćenje bilo toliko podrobno da su Sovjeti posle rata mogli da ga pretvore u park. I sada, nažalost, ekstremne grupe nalaze nadahnuće upravo u tom nedostatku fizičkih posmrtnih ostataka tvrdeći da se holokaust nikad i nije dogodio. Radekova dela nas proganjaju do dana današnjeg.”
Gabrijel pomisli na Stranice svedočenja u Dvorani imena, jedinim nadgrobnim spomenicima za milione žrtava.
„Maks Klajn se kleo da je Ludviga Vogela video u Aušvicu u leto ili početkom jeseni 1942”, reče Gabrijel.
„To je sasvim moguće na osnovu onoga što ste mi vi ispričali.”
„Jeste, pod pretpostavkom, naravno, da su Vogel i Radek zapravo jedna te ista osoba. Radekov Sonderkommando 1005 je 1942. sigurno delovao u Aušvicu. Verovatno je nemoguće dokazati je li određenog dana Radek bio tamo.”
„Šta znamo o Radekovoj sudbini posle rata?”
„Ne mnogo, bojim se. Pokušao je da pobegne iz Berlina prerušen u kaplara Vermahta. Uhapšen je pod sumnjom da je pripadnik SS-a i interniran u logor za ratne zarobljenike u Manhajmu. Odatle je pobegao negde početkom 1946, kad mu se gubi svaki trag. Izgleda da je uspeo da pobegne iz Evrope. Navodno je viđen na uobičajenim mestima – u Siriji, Egiptu, Argentini, Paragvaju – ali ništa od toga nije pouzdano. Lovci na naciste tragali su za velikim ribama poput Ajhmana, Bormana, Mengelea i Milera. Radek je uspeo da nestane s radara. Uz to, tajna Aktion 1005 toliko je dobro čuvana da se o tome jedva i govorilo na suđenjima u Nirnbergu. Niko o tome zapravo nije mnogo znao.”
„Ko je vodio Manhajm?”
„To je bio američki logor.”
„Znamo li kako je uspeo da pobegne iz Evrope?”
„Ne, ali treba da pretpostavimo da je imao pomoć.”
„ODESA?”[14]
„Možda je bila ODESA ili neka druga tajna mreža za pomoć nacistima.” Rivlin je za trenutak oklevao, a onda reče: „Ili je možda u pitanju bila veoma poznata i stara ustanova sa sedištem u Rimu koja je u posleratnom periodu vodila najuspešnije pacovske kanale.”
„Vatikan?”
Rivlin klimnu glavom. „U pogledu finansiranja i obezbeđivanja puteva za bekstvo iz Evrope ODESA se nije mogla meriti s Vatikanom. Pošto je Radek bio Austrijanac, gotovo sigurno mu je pomagao biskup Hudal.”
„Koje Hudal?”
„Alojz Hudal je Austrijanac, antisemita i vatreni nacista. Koristio je svoj položaj rektora nemačkog semeništa u Rimu, Pontificio Santa Maria dell’Anima, kako bi pomogao stotinama SS oficira da izbegnu pravdu, uključujući i Franca Štangla, komandanta Treblinke.”
„Kakvu pomoć im je pružao?”
„Za početak, pasoš Crvenog krsta na novo ime i s vizom za ulazak u neku daleku zemlju. Takođe im je davao nešto novca i plaćao put.”
„Je li vodio evidenciju?”
„Izgleda da jeste, ali se njegovi papiri čuvaju pod ključem u Animi.”
„Treba mi sve što imate o biskupu Alojzu Hudalu.”
„Pripremiću vam predmet.”
Gabrijel uze Radekovu fotografiju i pažljivo je pogleda. Ovo lice mu je bilo poznato. To ga je mučilo sve vreme sastanka sa Rivlinom. Zatim pomisli na crteže ugljenom koje je ranije ujutro video u Muzeju umetnosti holokausta, na dete šćućureno pred čudovištem iz SS-a, i istog trenutka shvati odakle mu je poznato Radekovo lice.
Naglo ustade prevrnuvši stolicu.
„Šta nije u redu?” upita Rivlin.
„Ja poznajem ovog čoveka”, reče Gabrijel ne skidajući pogled s fotografije.
„Odakle?”
Gabrijel se ne osvrnu na pitanje. „Moram ovo da pozajmim”, reče. Zatim, ne sačekavši Rivlinov odgovor, umače kroz vrata i nestade.

JERUSALIM



NEKADA DAVNO bi išao brzim putem na sever preko Ramale, Nablusa i Dženina. Sada bi čak i čovek s Gabrijelovim umećem za preživljavanje bio bezuman kad bi pokušao da na takav put krene bez blindiranih kola i oružane pratnje. Stoga se uputio zaobilaznicom, niz zapadnu padinu Judejskih planina prema Tel Avivu, uz priobalje do Hadere, a zatim severoistočno, preko grebena planine Karmel do Megida – Armagedona.
Pred njim se ukazala dolina koja se pružala od Samarijskih gora na jugu do padina Galileje na severu, zelenosmeđa mešavina zasejanih njiva, voćnjaka i šuma koje su zasadili prvi jevrejski naseljenici u vreme britanskog mandata nad Palestinom.[15] Uputio se ka Nazaretu, pa na istok, u Ramat David, mali poljoprivredni grad na ivici Balfurove šume.
Trebalo mu je nekoliko minuta da pronađe svoje odredište. Prizemna kuća koja je sagrađena za Alonove porušena je i zamenjena jednospratnicom od peščara u kalifornijskom stilu, sa satelitskim tanjirom na krovu, a na prilaznoj stazi stajao je minikombi američke proizvodnje. Dok je Gabrijel posmatrao, vojnik se pojavi na vratima i žustro krenu travnjakom ispred kuće. U Gabrijelovom sećanju sinu uspomena. Video je svog oca kako jedne tople junske večeri ide istim putem, i premda u to vreme Gabrijel nije shvatio, tada je poslednji put oca video živog.
Pogledao je u susednu kuću. U toj kući je živela Ciona. Plastične igračke na travnjaku pred kućom govorile su da tu više ne živi Ciona, koja nije udata i nema dece. Ali kako Izrael zapravo najviše nalikuje široj, svadljivoj porodici, Gabrijel je bio uveren da će ga novi stanari makar usmeriti na pravi put.
Pozvonio je. Debeljuškasta mlada žena, koja je hebrejski govorila s ruskim naglaskom, nije ga razočarala. Ciona živi u Safedu. Ruskinja je imala njenu novu adresu.
JEVREJI SU još od drevnih dana živeli u centru Safeda. Otomanski Turci su mnogim Jevrejima dozvolili da se ovde nastane nakon što su 1492. proterani iz Španije, a grad je cvetao kao središte jevrejskog misticizma, učenosti i umetnosti. Za vreme Rata za nezavisnost Safed umalo nije pao pod nadmoćnim arapskim snagama, ali je zajednica, tada pod opsadom, dobila pojačanje u vidu voda boraca Palmaha koji su pod okriljem noći hrabro došli u grad iz garnizona na Hananejskoj gori. Vođa jedinice Palmaha dogovorio se sa najuticajnijim safedskim rabinima da se o Pashi radi na ojačanju gradske utvrde. Zvao se Ari Šamron.
Cionin stan nalazio se u Umetničkoj četvrti i do njega se dolazilo kaldrmisanim stepeništem. Ogromna žena, ogrnuta belim kaftanom, neobuzdane sede kose, imala je na rukama toliko narukvica da su glasno zazvečale kad je zagrlila Gabrijela. Uvukla ga je unutra, u prostoriju koja je bila i dnevna soba i grnčarska radionica, a zatim ga posela na kamenu terasu da gleda zalazak sunca nad Galilejom. U vazduhu se osećao miris zapaljenog lavandinog ulja.
Tanjir hleba i humusa,[16] masline i boca golanskog vina. Gabrijel se istog trena opustio. Ciona Levin je za Gabrijela bila nešto poput sestre. O njemu je vodila računa kad je njegova majka radila ili kad, bolesna od depresije, nije bila u stanju ni da ustane iz kreveta. Ponekad bi se noću iskradao kroz prozor i uvlačio u Cionin krevet. Zagrlila bi ga i držala u naručju kako njegova majka nikad nije mogla. Kad mu je otac poginuo u Junskom ratu, Ciona je bila ta koja je Gabrijelu obrisala suze.
Iz obližnje sinagoge dopirao je ritmični, hipnotički zvuk večernje molitve Ma’ariv. Ciona je u svetiljku dosula još lavandinog ulja. Pričala je o matsav, situaciji. O borbama na teritorijama i teroru u Tel Avivu i Jerusalimu.[17] O prijateljima koje su ubili shaheed,[18] i o prijateljima koji su odustali od traženja posla u Izraelu i odselili se u Ameriku.
Gabrijel je pio vino i posmatrao kako vatreno sunce zalazi nad Galilejom. Slušao je Cionu, ali je u mislima bio uz svoju majku. Prošlo je skoro dvadeset godina od njene smrti, i u tom razdoblju je sve manje i manje mislio na nju. Nije mogao da se seti njenog lica, kao mlade žene, lišenog boje i izlizanog poput starog izbledelog platna, izloženog nevremenu koje ga razjeda. U mašti je jedino mogao da vidi njenu samrtničku masku. Posle muka i bolova od raka, na iznurenom licu se video spokoj, kao u žene koja pozira za portret. Činilo se da je smrt s radošću dočekala. Konačno joj je pružila izbavljenje od patnji koje su besnele u njenom sećanju.
Je li ga volela? Sada je smatrao da jeste, ali tada je bila okružena zidovima i utvrđenjima koje on nije bio u stanju da savlada. Bila je sklona melanholiji i naglim promenama raspoloženja. Noću nije dobro spavala. Nije mogla da pokaže zadovoljstvo u radosnim prilikama niti je kušala jaku hranu i piće. Na levoj ruci uvek je nosila povez preko izbledelih brojeva utetoviranih u kožu. O njima je govorila kao o svom obeležju jevrejske slabosti, svom znamenju jevrejskog stida.
Gabrijel se počeo baviti slikanjem da bi njoj bio bliži. Uskoro ju je to vređalo kao nedopušten upad u njen lični svet; a zatim, kad je njegova nadarenost sazrela i postala izazov njenoj, nevoljno je priznala njegov očigledni talenat. Gabrijel ju je podstakao na nove poduhvate. Njen bol, tako vidljiv u životu, nalazio je izraza u njenom radu. Gabrijel je postao opsednut košmarnim prizorima koji su se iz njenog sećanja izlivali na platna. Počeo je da traga za izvorom.
U školi je saznao za mesto koje se zove Birkenau. Pitao ju je o povezu koji uvek nosi na levoj ruci, o bluzama s dugim rukavima koje nosi čak i po paklenoj vrućini u Dolini Jezrel. Pitao ju je šta joj se dogodilo za vreme rata, šta se dogodilo s njenim roditeljima. Najpre je odbijala da odgovori, ali je najzad popustila pod njegovim upornim pitanjima. Svoju priču je ispričala žurno i nerado; Gabrijel je, iako je bio veoma mlad, u njenim recima primetio ton izbegavanja i duboki trag grize savesti. Da, bila je u logoru Birkenau. Njeni roditelji su ubijeni istog dana kad su stigli. Ona je radila. Ona je preživela. To je sve. Željan da sazna više pojedinosti o onome što mu je majka preživela, Gabrijel je počeo da izmišlja sve moguće situacije koje bi opravdale to što je ona preživela. I on je počeo da oseća stid i grizu savesti. Njen jad je tako poput nasledne bolesti prenet i na sledeći naraštaj.
O tome više nikad nisu razgovarali. Kao da su teška čelična vrata s treskom zatvorena, kao da se holokaust nikada nije odigrao. Pala je u depresiju koja je trajala duže nego inače i mnoge dane provela ne listajući iz kreveta. Kad se najzad pojavila, povukla se u svoj atelje i počela da slika. Radila je neumorno, dan i noć. Gabrijel je jednom povirio kroz odškrinuta vrata i ugledao ju je kako leži na patosu, ruku umrljanih od boje i drhti pred platnom. To platno je bilo razlog što je sada stigao u Safed da se vidi sa Cionom.
Sunce je zašlo. Na terasi postade prohladno. Ciona je ogrnula ramena šalom i upitala Gabrijela namerava li ikad da se vrati kući. Gabrijel je promrmljao nešto u smislu kako mora da radi, kao Cionini prijatelji koji su se odselili u Ameriku.
„A za koga radiš ovih dana?”
Nije odgovorio na izazov. „Restauriram slike starih majstora. Moram da budem tamo gde su slike. U Veneciji.”
„U Veneciji”, reče podrugljivo. „Venecija je muzej.” Podigla je čašu s vinom prema Galileji. „Ovo je pravi život. Ovo je umetnost. Dosta više tih restauracija. Trebalo bi da sve svoje vreme i snagu usredsrediš na sopstveni rad.”
„Moj rad ne postoji. To je davno iz mene nestalo. Među najboljim sam restauratorima sveta. Za mene je to sasvim dobro.”
Ciona podiže ruke. Narukvice zazveckaše kao nanizani zvončići na vetru. „To je laž. Ti si laž. Ti si umetnik, Gabrijele. Dođi u Safed i pronađi svoju umetnost. Pronađi sebe.”
Postalo mu je neugodno zbog njenog navaljivanja. Mogao joj je reći da sada u njegovom životu postoji žena, ali to bi načelo čitavu novu temu koju je Gabrijel želeo da izbegne. Umesto toga dozvolio je da nastupi tišina koju je ispunjavao samo utešni zvuk večernje molitve.
„Šta radiš u Safedu?” najzad ga upita. „Znam da nisi došao čak ovamo da bi ti tvoja doda Ciona držala predavanje.[19]
Upitao je jesu li slike i crteži njegove majke još kod Cione.
„Naravno, Gabrijele. Čuvam ih sve ove godine i čekam da dođeš i uzmeš ih.”
„Nisam još spreman da ih uzmem. Moram samo da ih vidim.”
Prinela je svecućnjegovom licu. „Nešto od mene kriješ, Gabrijele. Ja sam jedina osoba na svetu koja zna kad ti nešto tajiš. Uvek je tako bilo, naročito kad si bio dečak.”
Gabrijel je sipao sebi još vina i ispričao Cioni šta se dogodilo u Beču.
OTVORILA JE vrata ostave i povukla uzicu kojom se palila visoko postavljena sijalica. Prostorija je od poda do tavanice bila ispunjena slikama i crtežima. Gabrijel je počeo da ih pregleda. Zaboravio je koliko mu je majka bila talentovana. Prepoznavao je uticaj Bekmana, Pikasa, Egona Šilea, i naravno – njenog oca, Viktora Frankela. Bilo je tu čak i varijacija na teme koje je Gabrijel svojevremeno istraživao u sopstvenom radu. Njegova majka ih je proširila, a u nekim slučajevima potpuno razrušila. Od njene nadarenosti je zastajao dah.
Ciona ga je pomerila i izvukla hrpu slika i dva velika koverta prepuna skica. Gabrijel je čučao na kamenom podu i pregledao ih dok mu je Ciona virila preko ramena.
Bili su tu prizori iz logora. Deca natrpana na uzane krevete. Žene robuju za mašinama u fabrikama. Leševi naslagani poput trupaca čekaju da ih zavitlaju u vatru. Zbijena porodica oko koje se obavija gas.
Poslednje platno prikazivalo je jednu jedinu figuru – esesovca odevenog od glave do pete u crno. Bila je to slika koju je Gabrijel video onog dana u majčinom ateljeu. Dok su ostali radovi bili mračni i apstraktni, ovde je težila realizmu i otkrovenju. Gabrijel je uhvatio sebe kako se divi njenom besprekornom zanatskom umeću i potezima kičice a zatim je najzad pogled spustio na lice naslikanog čoveka. Pripadalo je Erihu Radeku.

CIONA JE Gabrijelu namestila za spavanje sofu u dnevnoj sobi i ispričala mu priču iz Midraša o slomljenom sudu.[20]
„Pre no što je Bog stvorio svet, postojao je samo Bog. Kad je Bog odlučio da stvori svet, povukao se da bi najpre stvorio prostor za svet. U tom prostoru nastao je svet. No Boga sada u tom prostoru nije bilo. Bog je stvorio božanske iskre, svetlost koja će opet biti postavljena u Božijem delu. Kad je Bog stvorio svetlost i svetlost stavio u svoje delo, napravljeni su naročiti sudovi u kojima se čuvala. Ali dogodila se nesreća. Kosmička nesreća. Sudovi su slomljeni. Svet je ispunjen iskrama Božije božanske svetlosti i krhotinama slomljenih sudova.”
„To je divna priča”, reče Gabrijel pomažući Cioni da zavuče čaršav ispod jastuka sofe. „Ali kakve to ima veze s mojom majkom?”
„Midraš nas uči da zadatak stvaranja neće biti dovršen sve dok se ne prikupe iskre Božije svetlosti. Nama, Jevrejima, to je uzvišena dužnost. Mi to zovemo Tikkun Olam – Popravka sveta.”
„Ja mnogo štošta mogu da popravim, Ciona, ali bojim se da je svet preveliko platno s previše oštećenja.”
„Pa počni s malim delom.”
„Kako?”
„Prikupi iskre svoje majke, Gabrijele, I kazni čoveka koji je slomio njen sud.”
NAREDNOG JUTRA Gabrijel se iz Cioninog stana iskrao ne budeći je, i noseći pod miškom Radekov portret, nečujno sišao niz kaldrmisane stepenike na sivu svetlost koja u osvit dana ne baca senke. Žureći na jutarnju molitvu, jedan ortodoksni Jevrejin pomislio je za njega da je bezumnik i ljutito mu zapreti pesnicom. Gabrijel je sliku smestio u prtljažnik automobila i krenuo iz Safeda. Krvavocrveno sunce rađalo se iznad grebena. Ispod, u dnu doline, plamtelo je Galilejsko more.
Zaustavio se da doručkuje u Afuli i ostavio na telefonskoj sekretarici poruku Mošeu Rivlinu obaveštavajući ga da se vraća u Jad Vašem. Stigao je nešto pre podneva. Rivlin ga je čekao. Gabrijel mu pokaza platno.
„Ko je ovo naslikao?”
„Moja majka.”
„Kako se zvala?”
„Irena Alon, ali je njeno nemačko prezime glasilo Frankel.”
„Gde je bila?”
„U ženskom logoru Birkenau, od januara 1943. do kraja.”
„Marš smrti?”
Gabrijel klimnu potvrdno. Rivlin uhvati Gabrijela za ruku i reče: „Pođite sa mnom.”
RIVLIN JE Gabrijela smestio za sto u glavnoj čitaonici arhiva, a sam je seo za računalo. U bazu podataka je uneo reci „Irena Alon” i nestrpljivo dobovao zdepastim prstima po tastaturi čekajući odgovor. Posle nekoliko sekundi zapisao je pet brojeva na parče papira, i ne rekavši Gabrijelu ni reci, nestao kroz vrata što vode u skladišni prostor arhiva. Dvadeset minuta kasnije vratio se i stavio spis na sto. Kroz providan plastični omot videle su se reci ARHIVA JAD VAŠEMA i na hebrejskom i na engleskom, kao i broj spisa – 03/812. Gabrijel pažljivo otvori spis na prvu stranu. Kad ugleda naslov, naglo ga obuze studen – SVEDOČENJE IRENE ALON, DATO 19. MARTA 1957. Rivlin mu položi ruku na rame i iskrade se iz prostorije. Gabrijel je načas oklevao, a zatim spusti pogled i poče da čita.

SVEDOČENJE IRENE ALON, 19. MART 1957.



Neću ispričati sve što sam videla. Ne mogu. Barem toliko dugujem mrtvima. Neću vam pričati sve o neizrecivoj okrutnosti koju smo trpeli u rukama takozvane više rase niti ću vam govoriti o onome što su neki od nas činili ne bi li preživeli još samo jedan dan. Jedino će oni koji su to preživeli razumeti kako je zaista bilo, i mrtve ne želim još jednom ponižavati. Ispričaću samo ono što sam ja radila i ono što je meni učinjeno. Provela sam dve godine u logoru Aušvic-Birkenau, dve godine u dan, dve godine gotovo tačno u sat. Zovem se Irena Alon. Nekad sam se zvala Irena Frankel. Ovome sam bila svedok januara 1945. na maršu smrti iz logora Birkenau.
Da bi se razumela nesreća marša smrti, najpre morate znati ponešto od onoga što se prethodno dogodilo. Čuli ste priču od drugih. Ni moja se mnogo ne razlikuje. Kao i svi ostali, i ja sam stigla vozom. Naš je krenuo iz Berlina usred noći. Kazali su nam da idemo na istok, na rad. Verovali smo im. Rekli su nam da će voz biti pravi, sa sedištima. Uveravali su nas da ćemo dobiti hranu i vodu. Moj otac, slikar Viktor Frankel, spakovao je blok za skice i nekoliko olovaka. Otpustili su ga s mesta predavača, a njegov rad su nacisti proglasili „izopačenim”. Većina njegovih slika oduzeta je i spaljena. Nadao se da će mu nacisti dozvoliti da se na istoku opet bavi svojim radom.
Naravno, nije bilo pravih vagona sa sedištima i nije bilo ni hrane ni vode. Ne sećam se tačno koliko je trajalo putovanje. Zaboravila sam koliko je puta sunce izašlo pa zašlo, koliko puta smo putovali u mrak i iz njega izlazili. Nije bilo nužnika, već samo jedna kofa – jedna kofa za nas šezdesetoro. Možete zamisliti šta smo podneli. Možete zamisliti nesnosan smrad. Možete zamisliti za čim su posezali neki od nas kad nas je žeđ dovodila do bezumlja. Drugoga dana je umrla starica koja je stajala pored mene. Zatvorila sam oči i molila se za nju. Posmatrala sam svoju majku Hanu Frankel, i čekala da i ona umre. Gotovo polovina iz našeg vagona umrla je pre nego što se voz uz škripu zaustavio. Neki su se molili. Neki su zapravo zahvaljivali bogu što je putovanje najzad završeno.
Deset godina smo živeli pod Hitlerovom čizmom. Iskusili smo Nirnberške zakone.[21] Prošli smo košmar Kristalne noći. Gledali smo kako gore naše sinagoge. I pored svega toga, nisam bila pripremljena na prizor koji me dočekao kad su skinuli reze i vrata se najzad otvorila. Ugledala sam visoki konusni dimnjak od crvene opeke kako bljuje gusti dim. Ispod dimnjaka se nalazila zgrada užarena od pomamnog skakutavog plamena. U vazduhu se osećao užasan smrad. Nismo mogli da prepoznamo od čega potiče. I dandanas ga osećam u nozdrvama. Na peronu je stajao natpis. Aušvic. Tada sam shvatila da sam stigla u pakao.
„Juden, raus, raus!” Esesovac me bičem udara po butini. „Izlazite iz vagona, Juden.” Skačem na peron pokriven snegom. Noge mi popuštaju posle višednevnog stajanja. Esesovac me ponovo udara bičem, ovog puta po ramenima. Bol se ne može uporediti ni sa čim što sam dotad doživela. Ustajem. Nekako uspevam da ne zaplačem. Pokušavam da pomognem majci da siđe iz vagona. Esesovac me odgurne. Moj otac skače na peron i pada. Za njim i moja majka. Kao i ja, i oni ustaju pod udarcima biča.
Ljudi u prugastim pižamama penju se u voz i počinju da izbacuju naš prtljag. Pomislim, ko su ovi ludi ljudi koji pokušavaju da ukradu ovo malo stvari što su nam dozvolili da ponesemo? Izgledaju kao ljudi iz nekog azila za umobolne, obrijanih glava, upalih lica, trulih zuba. Moj otac se obraća oficiru SS-a: „Pogledajte, oni ljudi nam uzimaju stvari. Zaustavite ih!” Oficir SS-a mirno uzvraća da nam prtljag ne kradu, već ga vade kako bi ga složili. Dostaviće nam ga čim budemo smešteni. Moj otac zahvaljuje oficiru SS-a.
Palicama i bičevima nas razdvajaju, muškarce od žena, i kažu nam da se razvrstamo u redove po pet. Tada nisam znala, ali veliki deo naredne dve godine sam provela stojeći u redovima po pet. Uspevam da se probijeni i stanem pored svoje majke. Pokušavam da je uhvatim za ruku. Esesovac me palicom udara po ruci prekidajući naš dodir. Čujem muziku. Kamerni orkestar negde svira Šuberta.
Ispred vrste se nalazi sto i nekoliko oficira SS-a. Jedan se posebno ističe. Ima crnu kosu i kožu boje alabastera. Na lepom licu mu titra prijatan osmeh. Uniforma mu je uredno ispeglana, jahačke čizme blistaju pod jakim svetlom železničkog perona. Na rukama su mu rukavice od jareće kože, besprekorne, bele. Zvižduće valcer Na lepom plavom Dunavu. Dandanas ne mogu da podnesem da ga čujem. Kasnije ću saznati njegovo ime. To je Mengele, glavni lekar Aušvica. Mengele odlučuje ko je sposoban za rad a ko će odmah otići u gas. Desno i levo, život i smrt.
Moj otac dolazi na red. Mengele ga zviždućući pogleda i ljubazno kaže: „Levo, molim.”
„Rekli su mi da idem u porodični logor”, kaže moj otac. „Hoće li moja supruga ići sa mnom?”
„Da li biste to želeli?”
„Da, naravno.”
„Ko je vaša supruga?”
Moj otac pokazuje na moju majku. Mengele kaže: „Vi, tamo, izađite iz reda i idite s vašim mužem levo. Požurite, molim, nemamo ćelu noć.”
Gledam kako moji roditelji odlaze levo sledeći druge. Stari ljudi i mala deca, eto ko odlazi na levu stranu. Mladi i zdravi se šalju na desnu. Stajem ispred lepog muškarca u besprekornoj uniformi. Odmerava me od glave do pete, izgleda zadovoljno i bez reci pokazuje desno.
„Ali moji roditelji su otišli levo.”
Đavo se smeši. Prednja dva zuba su mu razmaknuta. „Ubrzo ćeš im se i ti pridružiti, ali veruj mi, zasad je bolje da ideš desno.”
Izgleda tako ljubazno, prijatno. Verujem mu. Odlazim desno. Preko ramena se osvrćem ne bih li ugledala roditelje, ali već ih je progutala masa prljavih iznurenih ljudi, koji u tišini, teškim korakom u redovima po petoro, odlaze prema gasu.
Nemoguće je da vam ispričam sve što se dogodilo u naredne dve godine. Nešto ne pamtim. Nešto sam odlučila da zaboravim. U logoru Birkenau vladao je nemilosrdan ritam, jednolična surovost koja se odvijala po strogom i vesšom rasporedu. Smrt je bila stalno prisutna pa je čak i ona postala jednolična.
Obrijani smo, ali nisu nam obrijane samo glave, već sve, ruke, noge, čak i stidne dlake. Izgleda da im je svejedno što nam se brijači zasecaju u kožu. Izgleda da ne čuju našu vrisku. Dodeljuju nam brojeve i tetoviraju levu ruku odmah ispod lakta. Prestajem da budem Irena Frankel. Sada sam oruđe Rajha poznato kao 29395. Prskaju nas dezinfekcionim sredstvom, daju nam zatvorsku odeću načinjenju od teške grube vune. Moja miriše na znoj i krv. Trudim se da ne dišem duboko. Naše „cipele” su komadi drveta sa kožnim remenima. Ne možemo da hodamo u njima. Ko bi i mogao? Dobijamo po metalnu zdelu i naređuju nam da je nosimo u svako doba. Ako zaturimo svoju zdelu, kažu nam da će nas odmah streljati. Verujemo im.
Odvode nas u barake koje nisu ni za životinje. Žene koje nas dočekuju nešto su manje od ljudskih bića. Izgladnele su, praznih očiju, usporenih pokreta i beživotne. Pitam se za koliko vremena ću i ja izgledati poput njih. Jedno od ovih poluljudskih bića pokazuje mi na prazan ležaj. Pet devojaka nagurano na drvenu policu gde je postelja tek malo slame zaražene bubama. Upoznajemo se. Dve su sestre, Roza i Regina. Druge dve se zovu Lena i Rahela. Sve smo Nemice. Sve smo ostale bez roditelja na rampi za selekciju. Te noći osnivamo novu porodicu. Držimo se jedna za drugu i molimo. Niko od nas ne spava.
Budimo se narednog jutra u četiri sata. Naredne dve godine ću se svakog jutra buditi u četiri sata, izuzev onih noći kad su posebne noćne prozivke pa nas teraju da satima stojimo u stavu mirno na ledenom dvorištu. Podeijene smo u kommandos i poslane na rad. Uglavnom marširamo do okolne seoske zemlje i prosejavamo pesak za gradnju ili radimo na logorskim poljoprivrednim projektima. Ponekad gradimo drumove ili premeštamo kamen s mesta na mesto. Ni jedan jedini dan ne prolazi a da ne dobijem batine – palicom, bičem preko leđa, udarac nogom u rebra. Prekršaj može biti kad mi ispadne kamen ili kad se predugo odmaram naslonjena na lopatu. Te dve zime su studene. Ne daju nam nikakvu dodatnu odeću da se zaštitimo od zime, čak ni kad radimo napolju. Leta su užasno vrela. Dobijamo malariju. Komarci ne prave razliku između nemačkih gospodara i jevrejskih robova. Čak i Mengele oboleva od malarije.
Ne daju nam dovoljno hrane da preživimo, samo toliko da nas polako izgladnjuju a da i dalje služimo Rajhu. Gubim menstruaciju, a zatim gubim i grudi. Uskoro i ja izgledam kao ona poluljudska bića koja sam videla prvog dana u logoru Birkenau. Za doručak nam daju sivu vodu koju zovu „čaj”. Za ručak užeglu supu, koju jedemo tamo gde radimo. Ponekad se nađe majušno parčence mesa. Neke devojke neće da ga jedu jer nije košer. Ja se u logoru Aušvic-Birkenau ne pridržavim propisa o ishrani. U logorima smrti Boga nema, a ja mrzim Boga što nas je prepustio našoj sudbini. Ako se u mojoj zdeli nađe meso, jedem ga. Za večeru nam daju hleb. To je uglavnom strugotina. Učimo da jedemo pola hleba uveče a ostatak sačuvamo za jutro kako bismo nešto imale u stomacima dok marširamo u polja na rad. Ako padnete dok radite, tuku vas. Ako ne možete da ustanete, bace vas na kolica i odvoze u gasnu komoru.
Takav je naš život u ženskom logoru Birkenau. Budimo se. Uklanjamo mrtve sa ležaja, srećne jer su mirno otišle u snu. Pijemo sivi čaj. Odlazimo na prozivku. Marširamo na rad u stroju po petoro. Ručamo. Tuku nas. Vraćamo se u logor. Odlazimo na prozivku. Jedemo hleb i čekamo da sve to ponovo počne. Primoravaju nas da radimo na sabat. Nedeljom, kad je njihov sveti dan, nema rada. Svake treće nedelje nas briju. Sve se odvija po rasporedu. Sve izuzev selekcija.
Naučili smo da ih predvidimo. Kao kod životinja, i naš nagon za opstanak je veoma izoštren. Broj logoraša najpouzdanije je upozorenje. Kad je logor prepun, biće selekcija. Nikada ih ne najavljuju. Posle prozivke nam narede da se postrojimo na Lagerštrase i sačekamo svoj red pred Mengeleom i njegovim timom za selekcije, da sačekamo priliku da dokažemo da smo još sposobni za rad, još vredni života.
Selekcije traju po čitav dan. Ne daju nam ni hranu ni piće. Do stola za kojim Mengele izigrava boga neki ni ne stignu. Njih su esesovski sadisti mnogo ranije „odabrali”. Zver zvana Taube s uživanjem nas tera da radimo „vežbe” dok čekamo kako bismo bili snažni pred selektorima. Primorava nas da radimo sklekove pa nam naređuje da lice gurnemo u blato i tako ležimo. Taube ima posebnu kaznu za svaku devojku koja se pomeri. Stane joj svom težinom na glavu i smrska joj lobanju.
Najzad stojimo pred našim sudijom. Odmerava nas, zagleda nam broj. „Otvori usta, Jevrejko. Podigni ruke.” Trudimo se da u ovom slivniku vodimo računa o zdravlju, ali to je nemoguće. Ako vas boli grlo, možete završiti u gasnoj komori. Melemi i masti suviše su dragoceni da bi se trošili na Jevreje, pa posekotina na ruci može biti karta za gasnu komoru kad naredni put Mengele odlučuje ko je dovoljno slab da ga odabere kao stoku za klanje.
Ako prođemo vizuelni pregled, naš sudija ima još jednu proveru. Pokaže na jarak i kaže: „Skači, Jevrejko.” Stojim pred jarkom i skupljam poslednje mrvice snage. Ako preskočim, živeću, makar do naredne selekcije. Upadnem li, baciće me na kolica i odvesti u gasnu komoru. Prvi put dok proživljavam ovo ludilo, razmišljam – ja sam nemačka Jevrejka iz Berlina, iz dobre porodice. Moj otac je poznati slikar. Zašto preskačem ovaj šanac? Posle toga, ne razmišljam ni o čemu nego samo kako da stignem na drugu stranu i dočekam se na noge.
Roza je prva iz naše nove porodice koja će biti odabrana. Ima nesreću da je teško obolela od malarije u vreme velike selekcije i nema načina da se to sakrije od Mengeleovog stručnog pogleda. Regina preklinje Đavola da i nju uzme kako joj sestra ne bi sama umrla u komori. Mengele se smeši, otkriva razmaknute zube. „Ići ćeš i ti uskoro, ali najpre moraš još malo da radiš. Idi desno.” Prvi put u životu se radujem što nemam sestru.
Regina prestaje da jede. Izgleda kao da ne primećuje kad je na poslu tuku. Prešla je liniju. Već je mrtva. Na sledećoj velikoj selekciji strpljivo čeka u beskrajnom redu. Izdržava Taubeove „vežbe” i zabija lice u blato da joj ne smrska lobanju. Kad najzad stigne do selekcionog stola, baca se na Mengelea i pokušava da mu u oko zabode dršku kašike. Esesovac joj puca u stomak.
Mengele je očigledno prestravljen. „Ne trošite gas na nju! Živu je bacite u vatru! Neka ispari kroz dimnjak!”
Bacaju Reginu na kolica. Gledamo kako odlazi i molimo se da umre pre nego što stigne u krematorijum.
Ujesen 1944. do nas dopiru zvuči ruskih topova. U septembru se u logoru prvi put oglašavaju sirene za vazdušni napad. Posle tri nedelje opet ih čujemo, a logorski protivavionski topovi ispaljuju prve hice. Istog dana diže bunu Zonderkomando u Krematorijumu IV. Napadaju esesovce čuvare pijucima i čekićima i uspevaju da zapale svoje barake i krematorijume pre nego što ih pobije mitraljeska vatra. Nedelju dana kasnije bombe padaju na sam logor. Naši gospodari pokazuju znake nemira. Više ne deluju nepobedivo. Ponekad čak izgledaju i pomalo uplašeno. Ovo nam pričinjava izvesno zadovoljstvo i mrvicu nade. Gasne komore se ne koriste. I dalje nas ubijaju, ali moraju to lično da čine. Zatvorenici izdvojeni na selekciji streljaju se u gasnim komorama ili blizu Krematorijuma V. Ubrzo počinju demontažu krematorijuma. Naše nade da ćemo preživeti sve više rastu.
Situacija se pogoršava tokom jeseni i zime. Svakoga dana mnoge žene padaju i umiru od izgladnelosti i iscrpljenosti. Tifus odnosi brojne žrtve. U decembru savezničke bombe padaju na I.G. Parben, fabriku za sintetička goriva i gumu. Posle nekoliko dana saveznici ponovo napadaju, ali ovoga puta nekoliko bombi pada na barake za bolesne esesovce koji se nalaze unutar logora Birkenau. Petorica esesovaca gine. Stražari su sve razdražljiviji, njihovo ponašanje sve nepredvidljivije. Izbegavam ih. Trudim se da budem nevidljiva.
Nova godina stiže, hiljadu devetsto četrdeset četvrtu smenjuje 1945. Osećamo da Aušvic umire. Molimo se da se to brzo dogodi. Razgovaramo šta nam je činiti. Treba li da čekamo da nas Rusi oslobode? Treba li da pokušamo da pobegnemo? I ako uspemo da pređemo preko bodljikave žice, kuda da idemo?
Poljski seljaci nas mrze upravo koliko i Nemci. Čekamo. Šta drugo možemo da činimo?
Sredinom januara osećam miris dima. Pogledam kroz vrata barake. Lomače bukte po čitavom logoru. Miris je drugačiji. Prvi put ne spaljuju ljude. Spaljuju papire. Spaljuju dokaze svojih zločina. Pepeo kao sneg pada na Birkenau. Prvi se put posle dve godine osmehujem.
Mengele odlazi 17. januara. Kraj je blizu. Nešto posle ponoći počinje prozivka. Govore nam kako se čitav logor Aušvic evakuiše. Rajhu su i dalje potrebna naša tela. Zdravi će se evakuisati peške. Bolesni će ostati i sačekati svoju sudbinu. Mi se postrojavamo i marširamo u redovima po pet.
Ujedan čas ujutro poslednji put prolazim kroz kapije pakla, tačno dve godine nakon dolaska, posle dve godine gotovo tačno u sat. Još nisam slobodna. Moram da izdržim još jedan ispit.
Sneg obilno i neumoljivo pada. U daljini čujemo grmljavinu artiljerijske borbe. Hodamo, naizgled beskrajan niz poluljudi, odevenih u prugaste rite i drvene cipele. Pucnjava je nemilosrdna kao i sneg. Trudimo se da brojimo pucnjeve. Sto… dvesta… trista… četiristo… petsto… Posle toga prestajemo da brojimo. Svaki pucanj predstavlja još jedan ugašeni život, još jedno ubistvo. Kad smo krenuli, bilo nas je sedam hiljada. Plašim se da ćemo svi umreti pre nego što stignemo na odredište.
Lena mi korača sleva, Rahela zdesna. Ne usuđujemo se da posrnemo. Sve koji posrću streljaju smesta i bacaju u jarak. Ne usuđujemo se da ispadamo iz reda i da zaostajemo. One kojima se to dogodi takođe ubijaju. Drum je zatrpan mrtvima. Preskačemo ih i molimo se da se ne spotaknemo. Jedemo sneg da ugasimo žeđ. Ničim ne možemo da se zaštitimo od užasne studeni. Neka žena se sažalila i dobacuje nam kuvane krompire. Oni koji su dovoljno nerazumni da ih podignu na mestu bivaju streljani.
Spavamo po štalama ili u napuštenim barakama. Oni koji pri buđenju ne ustanu dovoljno brzo bivaju streljani. Mislim da mi glad izjeda rupu u stomaku. Ovo je mnogo gore od gladi u logoru Birkenau. Nekako prikupljam snagu da stavljam nogu pred nogu. Da, želim da preživim, ali to je i pitanje prkosa. Oni žele da se srušim kako bi me streljali. Ja želim da vidim rušenje njihovog hiljadugodišnjeg Rajha. Želim da se radujem smrti Rajha baš kako se Nemci raduju našoj. Mislim na Reginu, kako se baca na Mengelea za vreme selekcije i pokušava da ga ubije svojom kašikom. Reginina hrabrost mi daje snage. Svaki korak predstavlja pobunu.
Trećega dana, kad padne mrak, on dolazi po mene. Na konju je. Sedimo na snegu pored puta, odmaramo se. Lena je naslonjena na mene. Oči su joj zatvorene. Bojim se da je gotova. Rahela joj pritiska sneg na usne ne bi li je oživela. Rahela je najjača. Praktično je nosila Lenu čitavo to popodne.
On me gleda. On je šturmbanfirer SS-a. Posle dvanaest godina života pod nacistima naučila sam da raspoznajem njihove oznake. Trudim se da budem nevidljiva. Okrećem glavu i posvećujem se Leni. On trgne uzde i namešta se tako da me još malo gleda. Pitam se šta vidi na meni. Da, nekad sam bila lepa devojka, ali sada sam odvratna, iznurena, prljava, bolesna, živi leš. Ni sama ne podnosim svoj smrad. Znam da će se loše završiti ukoliko nam se pogledi susretnu. Spuštam glavu na kolena i pravim se da spavam. Previše je pametan i prozreva me.
„Ti tamo”, dovikuje.
Podižem pogled. Čovek na konju pokazuje pravo na mene.
„Da, ti. Ustaj. Polazi sa mnom.”
Ustajem. Mrtva sam. Znam to. I Rahela to zna. Vidim joj to u očima. Više ni suza nema.
„Sećaj me se”, šapnem joj dok polazim za čovekom na konju u šumarak.
Na svu sreću ne traži da idem daleko, već samo nekoliko metara dalje od puta, pored velikog drveta koje je palo. Sjaše i vezuje konja. Seda na oboreno deblo i naređuje mi da sednem pored njega. Oklevam. Nijedan esesovac tako nešto nikad nije tražio. Tapše deblo dlanom. Sednem, ali petnaestak centimetara dalje nego što je zapovedio. Plašim se, ali me je i sramota što smrdim. Primiče se. U zadahu mu se oseća alkohol. Gotova sam. Pitanje je samo trenutka.
Gledam pravo ispred sebe. On skida rukavice i dodiruje mi lice. Za dve godine u Birkenau nijedan me esesovac nikada nije dodirnuo. Zašto me ovaj čovek, jedan šturmbanfirer, dodiruje? Izdržala sam mnoga mučenja, ali ovo je daleko najgore. Gledam pred sebe. Telo mi gori.
„Kakva šteta”, kaže. „Jesi li nekad bila lepa?”
Ne znam šta da kažem. Dve godine u Birkenau naučile su me da u ovakvim situacijama ne postoji pravi odgovor. Ako kažem da jesam, optužiće me za jevrejsku nadmenost i ubiti. Ako kažem da nisam, ubiće me što lažem.
„Odaću ti jednu tajnu. Oduvek su me privlačile Jevrejke. Da mene pitaš, trebalo je da pobijemo muškarce a žene iskoristimo za vlastita zadovoljstva. Jesi li imala dete?”
Mislim na svu decu koju sam gledala kako odlaze u gasnu komoru u logoru Birkenau. On zahteva odgovor tako što mi palcem i ostalim prstima stiska lice. Zatvaram oči i trudim se da ne zaplačem. Ponavlja pitanje. Odmahujem glavom a on popušta stisak.
„Ako si u stanju da preživiš nekoliko narednih sati, možda ćeš jednog dana imati dete. Hoćeš li tom detetu ispričati šta ti se dogodilo za vreme rata? Ili ćeš se i previše stideti?”
Dete? Kako je devojka u mom položaju mogla i da pomisli na rađanje deteta? Poslednje dve godine provela sam jednostavno pokušavajući da preživim. Dete mi nije ni padalo na pamet.
„Odgovori mi, Jevrejko!”
Glas mu je odjednom strog. Osećam kako će situacija svakog trenutka izmaći kontroli. Ponovo me hvata za lice i okreće ga ka sebi. Pokušavam da skrenem pogled, ali me trese; primorava me da ga gledam u oči. Nemam snage da mu se oduprem. Njegovo lice mi se trenutno urezuje u pamćenje. A i njegov glas i njegov nemački s austrijskim naglaskom. Još ga u mislima čujem.
„Šta ćeš ispričati svom detetu o ratu?”
Šta želi da čuje? Šta želi da kažem?
Stiska mi lice. „Govori, Jevrejko! Šta ćeš svom detetu reći o ratu?”
„Istinu, her šturmbanfireru. Svom detetu ću ispričati istinu.”
Ne znam odakle su ove reci stigle. Znam samo da ću umreti i da ću umreti s mrvicom dostojanstva. Mislim ponovo na Reginu kako se baca na Mengelea naoružana kašikom.
Popušta stisak. Čini se da je prva opasnost prošla. Duboko odahne kao da ga je iscrpeo celodnevni posao, a zatim vadi pljosku iz džepa šinjela i dobro poteže. Na svu sreću mene ne nudi. Vraća pljosku u džep i pali cigaretu. Ne nidi mi ni cigaretu. Imam duvan i piće, kaže mi. Ti nemaš ništa.
„Istinu? Štaje, Jevrejko, istina po tvom mišljenju?”
„Birkenau je istina, her šturmbanfireru.”
„Ne, draga moja, Birkenau nije istina. Birkenau je glasina. Birkenau su izmislili neprijatelji Rajha i hrišćanstva. To je staljinistička, ateistička propaganda.”
„A gasne komore? Krematorijumi?”
„Oni ne postoje u Birkenau.”
„Ja sam ih videla, her šturmbanfireru. Svi mi smo ih videli.”
„Niko u to neće poverovati. Niko neće verovaa da je moguće ubiti toliko mnogo ljudi. Hiljade? Naravno, smrt hiljada ljudi jeste moguća. Na kraju krajeva, ovo je bio rat. Stotine hiljada? Možda. Ali milione?” Povuče dim. „Da ti kažem istinu, video sam sve rođenim očima i čak ni ja ne mogu u to da poverujem.”
Pucanj odjekne šumom, a zatim još jedan. Još dve devojke su mrtve. Šturmbanfirer otpija još jedan – veliki gutljaj iz pljoske. Zašto pije? Pokušava li da se ugreje? Ili se priprema da me ubije?
„Ja ću ti reći šta ćeš pričati o ratu. Govorićeš da si prebačena na istok. Da si imala posao. Da si imala mnogo hrane i valjanu medicinsku negu. Da smo se prema tebi odnosili dobro i čovečno.”
„Ako je to istina, her šturmbanfireru, zašto sam onda ja živi les?”
Na to nema odgovor izuzev da izvadi pištolj i prisloni mi ga na slepoočnicu.
„Izdeklamuj mi šta ti se dogodilo za vreme rata, Jevrejko. Prebačena si na istok. Imala si mnogo hrane i valjanu medicinsku negu. Gasne komore i krematorijumi su boljševičko-staljinističke izmišljotine. Izgovaraj ove reci, Jevrejko.”
Znam da se iz ove situacije ne mogu izvući živa. Čak i da kažem ove reci, mrtva sam. Neću ih izgovoriti. Neću mu pružiti zadovoljstvo. Zatvaram oči i čekam da mi njegov metak napravi rupu u glavi i oslobodi me muka.
Spušta pištolj i dovikuje. Jedan esesovac dolazi trčeći. Šturmbanfirer mu naređuje da me čuva. Okreće se i hoda kroz drveće do puta. Kad se vrati, prate ga dve žene. Jedna je Rahela. Druga je Lena. Naređuje esesovcu da ode, a zatim stavlja pištolj Leni na čelo. Lena me gleda pravo u oči. Njen život je u mojim rukama.
„Izgovori reci, Jevrejko! Prebačena si na istok. Imala si mnogo hrane i valjanu medicinsku negu. Gasne komore i krematorijumi su boljševičko-jevrejske laži.”
Ne mogu da dozvolim da svojim ćutanjem ubijem Lenu. Zaustim, ali pre no što uspem da izgovorim reci, Rahela vikne: „Ne govori to, Irena. Ionako će nas ubiti. Ne daj mu to zadovoljstvo.”
Šturmbanfirer sklanja pištolj s Leninog čela i stavlja ga na Rahelino. „Kaži ih ti, jevrejska kučko.”
Rahela ga gleda pravo u oči i ćuti.
Sturmbanfirer povlači obarač i Rahela pada mrtva na sneg. Stavlja pištolj na Leninu glavu i ponovo mi naređuje da govorim. Lena lagano odmahuje glavom. Nas dve se opraštamo pogledima. Još jedan pucanj i Lena pada pored Rahele.
Na mene je red da umrem.
Sturmbanfirer uperi pištolj na mene. Sa puta se čuju uzvici. Raus! Raus! Esesovci teraju devojke da ustanu. Ja znam da je moj put završen. Znam da odavde neću otići živa. Na ovom mestu ću pasti, pored poljskog puta i ovde će me sahraniti, a moj grob neće obeležavati mazevoth[22].
„Šta ćeš reći svom detetu o ratu, Jevrejko?”
„Istinu, her šturmbanfireru. Svom detetu ću reći istinu.”
„Niko ti neće verovati.” Vraća pištolj u futrolu. „Tvoja kolona kreće. Treba da im se pridružiš. Znaš šta se dešava onima koji zaostanu.”
Uzjaše konja i povlači dizgine. Padam na sneg pored tela svojih dveju prijateljica. Molim se za njih i preklinjem ih za oproštaj. Kraj kolone prolazi. Teturam se kroz drveće i zauzimam mesto. Hodamo ćele te noći u urednim redovima po pet. Lijem suze od leda.
Pet dana nakon izlaska iz logora Birkenau stižemo do železničke stanice u šleskom selu Vođislavu. Uterani smo u otvorene vagone za prevoz uglja i putujemo čitavu noć izloženi žestokoj januarskoj zimi. Nemci više nisu morali da svoju dragocenu municiju troše na nas. U mom vagonu je samo od hladnoće pomrlo pola devojaka.
Stižemo u novi logor, Ravensbrik, ali za nove zatvorenike nema dovoljno hrane. Posle nekoliko dana neki od nas idu dalje, ovog puta kamionima. Završavam svoju odiseju u logoru u Nojštat Gleveu. Budimo se 2. maja 1945. i otkrivamo da su naši esesovski mučitelji pobegli iz logora. Kasnije toga dana oslobađaju nas američki i ruski vojnici.
Prošlo je dvanaest godina. Ne prođe nijedan jedini dan a da ne vidim lica Rahele i Lene – i lice čoveka koji ih je ubio. Njihova smrt mi je veliko breme. Da sam izdeklamovala šturmbanfirerove reci, možda bi one bile žive a ja ležala u neobeleženom grobu pored poljskog puta, kao tek još jedna bezimena žrtva. Na godišnjicu njihovog ubistva izgovorim kaddish za njih. Činim to iz navike a ne iz vere. Svoju veru u Boga izgubila sam u logoru Birkenau.
Zovem se Irena Alon. Nekad sam se zvala Irena Frankel. U logoru su me znali kao zatvorenicu broj 29395, a ovome sam bila svedok januara 1945. na maršu smrti iz logora Birkenau.

TIBERIJAS, IZRAEL



BIO JE SABAT. Šamron je Gabrijelu naredio da dođe na večeru u Tiberijas. Dok je lagano vozio strmom prilaznom stazom, Gabrijel je, pogledavši u Šamronovu terasu, ugledao kako plamen gasnih svetiljki poigrava na vetru koji dopire s jezera – a zatim spazi Šamrona, večnog stražara, kako polako korača između svetiljki. Pre nego što im je poslužila večeru, Gila je upalila dve svece u trpezariji i izgovorila molitvu.[23] Gabrijel je odrastao u kući u kojoj nije bilo religije, ali u tom trenutku pomisli kako ništa lepše nije video od Šamronove supruge koja, zatvorenih očiju, dlanovima privlači svetlost sveca ka svom licu.
Šamron je za vreme obroka bio ćutljiv i zaokupljen mislima te nije bio raspoložen za ćaskanje. Čak i sada pred Gilom ne govori o svom poslu, ne zato što joj ne veruje, već iz straha da će prestati da ga voli ako sazna sve što je uradio. Gila je povremeno prekidala tišinu pričajući o kćerki koja se odselila na Novi Zeland da bi pobegla od oca i živela s nekim čovekom na farmi pilića. Gila je znala da je Gabrijel nekako povezan sa Kancelarijom, ali nije bila svesna prave prirode njegovog posla.
Mislila je da je on nekakav službenik koji provodi mnogo vremena u inostranstvu i voli umetnost.
Poslužila ih je kafom i donela tanjir kolača i suvog voća, zatim pospremila sto i otišla da opere sudove. Gabrijel je, uz zvuke vode iz slavine i čangrljanja porcelana koji su dopirali iz kuhinje, ispričao Šamronu novosti. Razgovarali su tiho, a između njih su svetlucale subotnje svece. Gabrijel mu je pokazao spise o Erihu Radeku i Aktion 1005. Šamron je prineo fotografiju svetlosti svece i zaškiljio, a zatim podigao naočari za čitanje na ćelavu glavu i ponovo spustio strogi pogled na Gabrijela.
„Koliko znaš o onome što se mojoj majci dogodilo za vreme rata?”
Šamronov proračunati pogled preko šoljice kafe jasno je govorio da ne postoji ništa što ne zna o Gabrijelovom životu uključujući i ono što se dogodilo njegovoj majci za vreme rata. „Bila je iz Berlina”, reče Šamron. „Deportovana je u Aušvic januara 1943. i provela je dve godine u ženskom logoru Birkenau. Iz logora Birkenau otišla je na marš smrti. Za razliku od hiljada drugih, uspela je da preživi i oslobodili su je ruski i američki vojnici u Nojštat Gleveu. Jesam li nešto zaboravio?”
„Nešto joj se dogodilo na maršu smrti, nešto o čemu sa mnom nikad nije razgovarala.” Gabrijel podiže fotografiju Eriha Radeka. „Kad mi je Rivlin ovo pokazao u Jad Vašemu, znao sam da to lice odnekud poznajem. Trebalo mi je vremena da se setim, ali na kraju sam uspeo. Video sam ga, dok sam bio dečak, na platnima u ateljeu moje majke.”
„I zato si otišao u Safed kod Cione Levin.”
„Otkud znaš?”
Šamron uzdahnu i otpi gutljaj kafe. Uznemiren, Gabrijel ispriča Šamronu da je tog jutra ponovo posetio Jad Vašem. Kad je na sto stavio stranice sa svedočenjem njegove majke, Šamron je i dalje posmatrao Gabrijelovo lice. I Gabrijel tada shvati da je Šamron svedočenje već pročitao. Memuneh je znao za njegovu majku. Memuneh je znao sve.
„Trebalo je da ti bude dodeljen jedan od najvažnijih zadataka u istoriji Kancelarije”, reče Šamron. U glasu mu nije bilo ni traga kajanja. „Morao sam o tebi da saznam sve što sam mogao. U tvom vojnom psihološkom profilu opisan si kao vuk samotnjak, gord, emocionalno hladan kao rođeni ubica. Moj prvi susret s tobom je to i potvrdio premda sam ustanovio da si i nepodnošljivo neučtiv i bolesno stidljiv. Želeo sam da saznam zašto si takav. Mislio sam da bi bilo dobro početi od tvoje majke.”
„Pa si potražio njeno svedočenje u Jad Vašemu?”
Zatvorio je oči i kratko klimnuo glavom.
„Zašto mi nikad ništa nisi rekao?”
„Nije bilo moje da ti govorim”, reče Šamron bez nežnosti. „Jedino ti je majka mogla tako nešto ispričati. Očigledno je do smrti nosila užasno breme krivice. Nije želela da saznaš. Nije bila jedina. Bilo je mnogo njih koji su preživeli, baš kao tvoja majka, ali nikad nisu mogli da se prisile na istinsko suočenje sa svojim uspomenama. U godinama posle rata, pre nego što si se ti rodio, činilo se da je u ovoj zemlji podignut zid tišine. Holokaust? O tome se beskrajno raspravljalo. Ali oni koji su to zaista izdržali, očajnički su nastojali da pokopaju svoje uspomene i idu dalje. Bio je to drugi oblik preživljavanja. Nažalost, njihov bol je prenet narednom naraštaju, sinovima i kćerima preživelih. Ljudima poput Gabrijela Alona.”
Šamrona prekinu Gila koja je provirila u sobu i pitala žele li još kafe. Šamron podiže ruku. Gila shvati da razgovaraju o poslu i povuče se u kuhinju. Šamron je skrstio ruke i nagnuo se na sto.
„Sigurno si pretpostavljao da je dala izjavu. Zašto te tvoja urođena radoznalost nije odvela u Jad Vašem da sam potražiš?” Na Gabrijelovo ćutanje, Šamron sam odgovori na svoje pitanje. „Zato što si kao i sva deca preživelih uvek pazio da ne narušiš krhko emotivno stanje svoje majke. Plašio si se da ćeš je, ukoliko budeš mnogo navaljivao, gurnuti u depresiju iz koje se nikad neće izvući?” Zastade. „Ili zato što si strahovao šta ćeš otkriti? Jesi li se zaista plašio da saznaš istinu?”
Gabrijel naglo podiže pogled, ali ništa ne reče. Šamron se zagleda u kafu pa ponovo progovori.
„Da budem iskren prema tebi, Gabrijele, kad sam pročitao svedočenje tvoje majke, znao sam da si savršen. Ti za mene radiš zbog nje. Nije bila sposobna da te u potpunosti voli. Kako je i mogla? Plašila se da će te izgubiti. Oduzeti su joj svi koje je ikad volela. Izgubila je roditelje na rampi za selekciju, a devojke s kojima se sprijateljila u logoru su joj oduzete jer nije htela da izgovori reči koje joj je SS šturmbanfirer zapovedio da kaže.”
„Razumeo bih da je pokušala da mi ispriča.”
Šamron lagano odmahnu glavom. „Ne, Gabrijele, niko to ne može istinski da razume. Grizu savesti, stid. Tvoja majka je uspela da pronađe svoj put u ovom svetu posle rata, ali život joj se umnogome okončao te noći pored poljskog puta.” Spustio je dlan na sto dovoljno snažno da zazvecka preostalo posuđe. „Dakle, šta ćemo raditi? Hoćemo li se samosažaljevati ili nastaviti da radimo i otkriti je li ovaj čovek zaista Erih Radek?”
„Mislim da znaš odgovor na to pitanje.”
„Misli li Moše Rivlin da postoji mogućnost da je Radek umešan u evakuaciju Aušvica?”
Gabrijel klimnu glavom. „U januaru 1945. posao Aktion 1005 uglavnom je bio okončan pošto su sve osvojene teritorije na istoku preplavili Sovjeti. Moguće je da je otišao u Aušvic da poruši gasne komore i krematorijume i pripremi preostale zatvorenike za evakuaciju. Na kraju krajeva, oni su bili svedoci zločina.”
„Znamo li kako je to đubre uspelo da pobegne iz Evrope posle rata?”
Gabrijel mu je preneo Rivlinovu teoriju da je Radek, budući austrijski katolik, iskoristio usluge biskupa Alojza Hudala u Rimu.
„Zašto ne bismo pratili taj trag”, reče Šamron, „i videli da li se ponovo vraća u Austriju?”
„O tome sam i ja razmišljao. Mislio sam da počnem u Rimu. Želim da pogledam Hudalove papire.”
„To bi mnogi želeli.”
„Ali oni nemaju privatni broj čoveka koji živi na poslednjem spratu Apostolske palate.”
Šamron slegnu ramenima. „To je tačno.”
„Potreban mi je čist pasoš.”
„Nema problema. Imam vrlo dobar kanadski pasoš koji možeš da upotrebiš. Kakav ti je sad francuski?”
„Pas mal, maisje doispratiquer l’accent d’un Quebecois.[24]”
„Ponekad uspevaš da uplašiš čak i mene.”
„To nešto govori.”
„Noćas ostaješ ovde, a sutra odlaziš u Rim. Odvešću te u Lod. Usput ćemo svratiti do američke ambasade i porazgovarati s lokalnim šefom ispostave.”
„O čemu?”
„Prema spisima iz Državnog arhiva, za vreme okupacije Vogel je radio za Amerikance u Austriji. Zamolio sam naše prijatelje u Lengliju da pregledaju svoje podatke i provere pojavljuje li se Vogelovo ime. Mali su izgledi za uspeh, ali možda ćemo imati sreće.”
Gabrijel spusti pogled na svedočenje svoje majke: Neću ispričati sve što sam videla. Ne mogu. Barem toliko dugujem mrtvima…
„Tvoja majka je bila veoma hrabra žena, Gabrijele. Zato sam te odabrao. Znao sam da si izvrsnog roda.”
„Bila je mnogo hrabrija od mene.”
„Da”, složi se Šamron. „Bila je hrabrija od svih nas.”

PRAVO ZANIMANJE Brusa Kroforda bilo je jedna od najgore čuvanih tajni u Izraelu. Visoki otmeni Amerikanac bio je šef ispostave CIA u Tel Avivu. Kako su i izraelska vlada i palestinske vlasti znale šta radi, često je služio kao kanal između dve zaraćene strane. Retko bi prošla noć a da Krofordov telefon ne zazvoni u nekom nezgodnom trenutku. Bio je umoran, a tako je i izgledao.
Šamrona je dočekao odmah iza kapije ambasade u Ulici Harajkon i otpratio ga u zgradu. Krofordova kancelarija bila je velika i za Šamronov ukus preterano ukrašena. Više je ličila na kancelariju potpredsednika kakve korporacije nego na špijunsku jazbinu, ali takav je američki stil. Šamron je utonuo u kožnu fotelju i prihvatio čašu hladne vode s limunom koju mu je donela sekretarica. Razmišljao je da li da zapali tursku cigaretu, ali primeti znak ZABRANJENO PUŠENJE istaknut na prednjem delu Krofordovog stola.
Kroford se nije žurio da pređe na stvar. Šamron je to i očekivao. Među špijunima je postojalo nepisano pravilo – kad čovek od prijatelja zatraži uslugu, onda mora da bude spreman i da je uzvrati. Pošto je zvanično bio van igre, Šamron nije mogao da ponudi ništa opipljivo izuzev saveta i mudrosti čoveka koji je napravio mnogo grešaka.
Napokon, posle čitavog sata, Kroford reče: „U vezi sa onim Vogelom.”
Amerikanac utihnu. Primetivši notu neuspeha u Krofordovom glasu, Šamron se s iščekivanjem nagnu napred. Kroford je kupovao vreme vadeći spajalicu iz specijalnog magnetnog držača i marljivo je ispravljajući.
„Pregledali smo podatke koje imamo”, reče Kroford ne dižući pogled sa stola. „Čak smo poslali tim u Merilend da pretraži dodatni arhiv. Bojim se da smo promašili.”
„Promašili?” Šamron je smatrao da je upotreba američkog sportskog žargona neprimerena ozbiljnom poslu kao što je špijunaža. U Šamronovom poslu agenti nisu „promašivali”, „ispuštali loptu” ni „zakucavali”. Postojao je samo uspeh ili neuspeh, a cena neuspeha u okruženju kakvo je Bliski istok obično je bila krv. „Šta to tačno znači?”
„To znači”, reče Kroford kruto, „da ništa nismo našli. Žao mi je, Ari, ali ponekad se i to s ovakvim stvarima događa.”
Podigao je ispravljenu spajalicu zagledajući je pomno kao da se ponosi svojim postignućem.
GABRIJEL JE ČEKAO na zadnjem sedištu Šamronovog pežoa.
„Kako je bilo?”
Šamron pripali cigaretu i odgovori na pitanje.
„Veruješ li mu?”
„Znaš, da mi je rekao da su našli uobičajene lične spise ili izveštaj o bezbednosnoj proveri, možda bih mu poverovao. Ali ništa’? Šta on misli s kim razgovara? Uvređen sam, Gabrijele. Zaista sam uvređen.”
„Misliš da Amerikanci nešto znaju o Vogelu?”
„Brus Kroford nam je upravo to potvrdio.” Šamron besno pogleda na ručni sat od nerđajućeg čelika. „Do đavola! Bio mu je potreban jedan sat da se osmeli da me slaže, a sada ćeš još i ti zakasniti na let.”
Gabrijel pogleda na telefon u konzoli. „Uradi to”, promrmlja. „Izazivam te.”
Šamron zgrabi telefon i pozva broj. „Ovde je Šamron”, odbrusi. „El Al ima avion koji iz Loda leti za trideset minuta u Rim. Upravo je otkriven mehanički kvar pa će jedan sat kasniti u odlasku. Jasno?”
DVA SATA KASNIJE zazvrjao je telefon Brusa Kroforda. Prislonio je slušalicu na uvo. Prepoznao je glas. Javljao se čovek određen da prati Šamrona. Opasna igra, pratiti bivšeg šefa Kancelarije u njegovoj zemlji, ali Kroford je slušao naređenja.
„Po odlasku iz ambasade otišao je u Lod.”
„Šta je radio na aerodromu?”
„Odvezao je putnika.”
„Jesi li ga prepoznao?”
Čovek je dao do znanja da jeste. Bez spominjanja putnikovog imena, uspeo je da prenese činjenicu da je dotični muškarac istaknuti agent Kancelarije koji je nedavno radio u jednom gradu srednje Evrope.
„Jesi li siguran da je on?”
„Nema sumnje.”
„Kuda je otišao?”
Nakon što je čuo odgovor, Kroford prekinu vezu. Trenutak kasnije sedeo je za računarom i kucao šifrovanu poruku za Upravu. Tekst je bio kratak i jasan, baš kako primalac voli.
Elija ide u Rim. Stiže večeras letom El Ala iz Tel Aviva.

RIM



GABRIJEL NIJE ŽELEO da se s čovekom iz Vatikana sretne u njegovoj kancelariji na poslednjem spratu Apostolske palate već negde drugde. Dogovorili su se da se nađu u Pipernu, starom restoranu na mirnom trgu blizu Tibra, nekoliko ulica dalje od drevnog jevrejskog geta. Takvo decembarsko popodne može se doživeti jedino u Rimu, i Gabrijel se, stigavši prvi, odlučio da sedne napolju, na toplom blistavom suncu.
Nekoliko minuta kasnije na trgu se pojavio sveštenik i odlučnim, brzim korakom krenuo prema restoranu. Bio je visok i vitak, i zgodan kao italijanska filmska zvezda. Kroj njegovog crnog svešteničkog odela i okovratnika upućivao je da, premda skroman, nije sasvim lišen lične ili profesionalne taštine. I s dobrim razlogom. Monsinjor Luiđi Donati, lični sekretar Njegove svetosti pape Pavla Sedmog, bio je verovatno drugi najmoćniji čovek u Rimokatoličkoj crkvi.
Luiđi Donati je delovao hladno i nepopustljivo, pa je Gabrijelu bilo teško da ga zamisli kako krštava bebe ili miropomazuje bolesne u nekakvoj prašnjavoj umbrijskoj varoši. Tamne oči su zračile žestokom i neumoljivom inteligencijom, a odlučna brada otkrivala da bi bilo opasno prevariti ga. Gabrijel je iz ličnog iskustva znao da je to tačno. Prethodne godine, zahvaljujući slučaju na kojem je radio, dospeo je u Vatikan i u Donatijeve sposobne ruke, i zajedno su uništili ozbiljnu opasnost koja je pretila papi Pavlu Sedmom. Luiđi Donati je Gabrijelu dugovao uslugu. Gabrijel se mogao opkladiti da je Donati čovek koji ne ostaje dužan.
Donati je takođe bio čovek koji ni u čemu nije toliko uživao kao u tome da dva-tri sata provede u suncem obasjanom rimskom kafeu. Njegova zahtevnost donela mu je malobrojne prijatelje u Kuriji, a kao i njegov šef, i on bi se, kad god bi mogao, iskradao iz stega Vatikana. Gabrijelov poziv na ručak prihvatio je kao davljenik koji se hvata za slamku. Gabrijel je stekao snažan utisak da je Luiđi Donati usamljen čovek. Ponekad se Gabrijel pitao žali li Donati što je odabrao ovakav životni put.
Sveštenik pripali cigaretu zlatnim skupim upaljačem. „Kako posao?”
„Opet radim na Beliniju. Oltarska slika u crkvi svetog Jovana Zlatoustog.”
„Da, znam.”
Pre no što je postao papa Pavle Sedmi, kardinal Pjetro Lukezi bio je venecijanski patrijarh. Luiđi Donati je bio uz njega. I dalje je imao jake veze sa Venecijom. Malo toga se događalo u njegovoj staroj nadbiskupiji a da on za to nije znao.
„Verujem da Frančesko Tijepolo vodi računa o vama.”
„Naravno.”
„A Kjara?”
„Dobro je, hvala na pitanju.”
„Pomišljate li vas dvoje da… ozvaničite svoju vez?”
„Komplikovano je, Luiđi.”
„Jeste, ali šta nije komplikovano?”
„Znate, za trenutak ste zvučali kao pravi sveštenik.”
Donati zabaci glavu i nasmeja se. Počeo je da se opušta. „Sveti otac vas pozdravlja. Žao mu je što ne može da nam se pridruži. Piperno mu je jedan od omiljenih restorana. Preporučuje da najpre probamo filetti di baccola. Kune se da su najbolji u Rimu.”
„Da li se nepogrešivost odnosi i na preporuke za predjela?”
„Papa je nepogrešiv jedino kad je u svojstvu vrhovnog učitelja za pitanja vere i morala. Bojim se da se doktrina ne odnosi na pržene filete bakalara. Ali on zaista ima veliko svetovno iskustvo u ovim pitanjima. Da sam na vašem mestu, probao bih filetti.”
Priđe im konobar u belom sakou. Donati je poručio za obojicu. Uz fraskati se i Donati razgalio kao blago popodne. Nekoliko minuta je Gabrijela zabavljao kurijskim glasinama i pričama o zakulisnim kavgama i spletkama. Sve je to bilo veoma poznato. Vatikan se nije mnogo razlikovao od Kancelarije. Gabrijel je najzad usmerio razgovor ka temi koja je njega i Donatija prvobitno zbližila – ulozi Rimokatoličke crkve u holokaustu.
„Kako napreduje rad Istorijske komisije?”
„Dobro koliko se može očekivati. Mi ih snabdevamo dokumentima iz tajnih arhiva, oni ih analiziraju, a mi nastojimo da se što je moguće manje mešamo. Preliminarni izveštaj o njihovom radu očekuje se za šest meseci. Posle toga počinju da rade na višetomnoj istoriji.”
„Ima li naznaka kako će izgledati preliminarni izveštaj?”
„Kao što rekoh, trudimo se da se Apostolska palata što manje meša u rad istoričara.”
Gabrijel podozrivo pogleda Donatija preko vinske čaše. Da monsinjor nema svešteničko odelo i okovratnik, Gabrijel bi pretpostavio da je Donati profesionalni špijun. Pomisao da Donati među osobljem Komisije nema najmanje dva izvora bila je uvredljiva. Između gutljaja fraskatija, Gabrijel je monsinjoru Donatiju rekao šta misli. Sveštenik priznade.
„U redu, recimo da nisam u potpunom mraku u vezi s radom Komisije.”
„Izveštaj će uzeti u obzir ogromne pritiske na Pija, ali neće preterano laskavo opisati njegove postupke niti postupke nacionalnih crkava u centralnoj i istočnoj Evropi.”
„Ne zvučite staloženo, Luiđi.”
Sveštenik se nagnu preko stola i vrlo pažljivo probranim recima kaza: „Otvorili smo Pandorinu kutiju, prijatelju moj. Kad se jednom ovakav proces pokrene, nemoguće je predvideti gde će se završiti i na koje će druge oblasti Crkve uticati. Liberali koriste postupke Svetog oca i traže više – Treći vatikanski koncil. Nazadnjaci viču da je to jeres.”
„Nešto ozbiljno?”
Monsinjoru je ponovo trebalo neobično mnogo vremena da odgovori. „Dobijamo znake ozbiljnog nezadovoljstva od izvesnih nazadnjaka u francuskoj oblasti Langedok – nazadnjaka koji veruju da je Vatikan Dva bio delo Đavola i da je svaki papa posle Jovana Dvadeset Trećeg jeretik.”
„Mislio sam da je Crkva puna takvih ljudi. I sam sam imao sukob s ljubaznom grupom prelata i svetovnjaka koja se zove Crux vera.”
Donati se osmehnu. „Bojim se da je ova grupa od istog soja, osim što, za razliku od Crux vera, nema sedište moći unutar Kurije. Ovo su ljudi spolja, varvari koji udaraju na kapije. Sveti otac nad njima ima malo kontrole, a počelo je da se zakuvava.”
„Javite mi ako mogu nekako da vam pomognem.”
„Oprezno, prijatelju moj, mogao bih da vas držim za reč.”
Posluženi su filetti di baccala. Donati je nacedio limunov sok po tanjiru i ceo jedan filet strpao u usta. Ribu je zalio fraskatijem i zavalio se u stolicu, a na njegovom lepom licu se video izraz čistog zadovoljstva. Za sveštenika koji radi u Vatikanu, ovozemaljski svet nudio je malo lepših iskušenja od ručka na rimskom trgu okupanom suncem. Prešao je na drugi filet i upitao Gabrijela šta radi u gradu.
„Mislim da bih mogao reći da se bavim pitanjem povezanim sa radom Istorijske komisije.”
„Kako to?”
„Imam razloga da pretpostavim da je ubrzo po okončanju rata Vatikan možda pomogao traženom esesovcu Erihu Radeku da pobegne iz Evrope.”
Donati prestade da žvaće, a lice mu se naglo uozbilji. „Pazite na reci koje koristite i pretpostavke koje pravite, prijatelju moj. Sasvim je moguće da je ovome Radeku pomogao neko u Rimu, ali to nije bio Vatikan.”
„Verujemo da je u pitanju biskup Hudal iz Anime.”
Napetost na Donatijevom licu popusti. „Nažalost, dobri biskup jeste pomogao brojnim nacističkim beguncima. To se ne može poreći. Zašto mislite da je pomogao i ovom Radeku?”
„Logična pretpostavka. Radek je bio austrijski katolik. Hudal je bio rektor Nemačkog semeništa u Rimu i ispovednik nemačke i austrijske zajednice. Ako je Radek došao u Rim tražeći pomoć, logično je da se obratio biskupu Hudalu.”
Donati klimnu glavom složivši se. „To ne mogu da osporim. Biskup Hudal je želeo da zaštiti svoje sunarodnike od onoga za šta je verovao da su osvetničke namere savezničkih pobednika. Ali to ne znači da je znao da je Erih Radek ratni zločinac. Otkud je mogao znati? Italiju su posle rata preplavili milioni raseljenih lica i svi oni su tražili pomoć. Ako se Radek obratio Hudalu i ispričao mu tužnu priču, verovatno mu je pružio utočište i pomoć.”
„Zar Hudal nije trebalo da pita zašto je čovek poput Radeka u bekstvu?”
„Možda je trebalo, ali naivni ste ako mislite da bi Radek odgovorio istinito. Lagao bi, a biskup Hudal ne bi imao načina da sazna istinu.”
„Čovek ne postaje begunac bez ikakvog razloga, Luiđi, a holokaust nije bio nikakva tajna. Biskup Hudal je trebalo da shvati da ratnim zločincima pomaže da izbegnu ruku pravde.”
Donati je sačekao da im konobar posluži pastu, a zatim odgovorio: „Morate shvatiti da je u to vreme bilo mnogo organizacija i pojedinaca koji su pomagali izbeglicama – u Crkvi i izvan nje. Hudal nije bio jedini.”
„Gde je nabavljao novac za finasiranje svoje operacije?”
„Tvrdio je da je sav novac sa računa semeništa.”
„I vi ste u to poverovali? Svakom esesovcu kome je Hudal pomogao morala se obezbediti gotovina, put do broda, viza i novi život u stranoj zemlji, da ne spominjemo troškove njihovog utočišta u Rimu do trenutka kad su mogli da isplove. Za Hudala se smatra da je na taj način pomogao stotinama esesovaca. To je mnogo novca, Luiđi – stotine hiljada dolara. Teško mi je da poverujem da je Anima imala toliko novca koji je za to mogla izdvojiti.”
„Dakle, pretpostavljate da mu je novac neko dao”, reče Donati vesto namotavajući pastu na viljušku. „Neko poput Svetog oca, naprimer.”
„Novac je odnekud morao stići.”
Donati spusti viljušku i zamišljeno prekrsti ruke. „Postoje dokazi koji upućuju da je biskup Hudal zaista dobio sredstva od Vatikana za troškove njegovog rada s izbeglicama.”
„Oni nisu bili izbeglice, Luiđi. Barem ne svi. Mnogi su počinili neizrecive zločine. Hoćete da mi kažete kako Pije pojma nije imao da Hudal pomaže traženim ratnim zločincima da umaknu pravdi?”
„Recimo samo da bi, na osnovu raspoloživih dokaza i iskaza preživelih svedoka, takvu optužbu bilo veoma teško dokazati.”
„Nisam znao da ste proučavali kanonske zakone, Luiđi.” Gabrijel ponovi pitanje, polako, naglašavajući važne reci poput tužioca. „Je li papa znao da Hudal pomaže ratnim zločincima da umaknu pravdi?”
„Njegova svetost se protivila Nirnberškom suđenju jer je verovao da će ono samo još više oslabiti Nemačku a komuniste ohrabriti. Takođe je verovao da je saveznike zanimala osveta a ne pravda. Sasvim je moguće da je Sveti otac znao da biskup Hudal pomaže nacistima i da se s tim slagao. Dokazati tu tvrdnju, međutim, nešto je sasvim drugo.” Donati viljuškom pokaza na pastu koju Gabrijel nije ni dodirnuo. „Bolje jedite dok se ne ohladi.”
„Bojim se da sam izgubio apetit.”
Donati zaroni viljušku u Gabrijelovu pastu. „I štaje taj Radek navodno uradio?”
Gabrijel je u kratkim crtama opisao sjajnu karijeru SS šturmbanfirera Eriha Radeka, počev od rada u Ajhmanovoj Kancelariji za jevrejsku emigraciju u Beču pa do komande u Aktion 1005. Kad je Gabrijel završio priču, i Donati je izgubio apetit.
„Jesu li zaista verovali da mogu sakriti sve dokaze onako krupnog zločina?”
„Ne znam jesu li verovali da je moguće, ali su u velikoj meri uspeli. Zbog ljudi kakav je Erih Radek nikad nećemo saznati koliko je ljudi zaista stradalo u Shoah.”
Donati se zagleda u vino. „Šta želite da saznate o pomoći koju je Radek dobio od biskupa Hudala?”
„Možemo pretpostaviti da je Radeku bio potreban pasoš. Za to bi se Hudal obratio Međunarodnom crvenom krstu. Želim da znam na koje je ime pasoš izdat. Radeku je trebalo i mesto na koje će otići. I viza mu je bila potrebna.” Gabrijel zastade. „Znam da je to bilo davno, ali biskup Hudal je sačuvao podatke, zar ne?”
Donati lagano klimnu glavom. „Privatni spisi biskupa Hudala pohranjeni su u arhiv Anime. Kao što možete pretpostaviti, zapečaćeni su.”
„Ako postoji neko u Rimu ko ih može otpečatiti, onda ste to vi, Luiđi.”
„Ne možemo tek tako upasti u Animu i tražiti biskupove spise. Sadašnji rektor je biskup Teodor Dreksler, a on nije budala. Potreban nam je izgovor – paravan, kako kažu u vašem poslu.”
„Imamo ga.”
„A to je?”
„Istorijska komisija.”
„Predlažete da kažem rektoru da Komisija traži Hudalove spise?”
„Tačno.”
„A ako odbije?”
„Onda stupa na scenu ugledno ime.”
„A ko vi treba da budete?”
Gabrijel zavuče ruku u džep i izvadi plastifkiranu iskaznicu s fotografijom.
„Šmuel Rubenstajn, profesor komparativne religije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.” Donati vrati iskaznicu Gabrijelu i zavrte glavom. „Teodor Dreksler je briljantan teolog. Želeće da porazgovara s vama – možda o zajedničkim korenima dve najstarije religije zapadnog sveta. Sasvim sam ubeđen da ćete omanuti, a biskup će prozreti vašu malu predstavu.”
„Vaš je zadatak da to sprečite.”
„Precenjujete moje sposobnosti, Gabrijele.”
„Pozovite ga, Luiđi. Moram da vidim spise biskupa Hudala.”
„Hoću, ali najpre imam jedno pitanje. Zašto?”
Kad je čuo Gabrijelov odgovor, Donati pozva broj sa svog mobilnog i zatraži da ga povezu s Animom.

RIM



CRKVA Santa Marija del Anima nalazi se u Centra Storico, zapadno od Piazza Navona. Već je četiri veka to nemačka crkva u Rimu. Papa Hadrijan Četvrti, sin nemačkog brodograditelja iz Utrehta i poslednji neitalijanski papa pre Jovana Pavla Drugog, sahranjen je u veličanstvenoj grobnici desno od glavnog oltara. U susedno semenište ulazi se iz Via della Pače, i upravo su se tu narednog jutra, stojeći u hladu dvorišta ispred zgrade, susreli sa biskupom Teodorom Drekslerom.
Monsinjor Donati ga je pozdravio na odličnom nemačkom s italijanskim naglaskom i predstavio Gabrijela kao „učenog profesora Samuela Rubenstajna sa Hebrejskog univerziteta”. Dreksler je pod takvim uglom pružio ruku da Gabrijel načas nije bio siguran da li da se rukuje ili da poljubi prsten. Posle kratkog oklevanja čvrsto se rukovao. Koža je bila hladna poput crkvenog mermera.
Rektor ih je poveo na sprat u skromnu kancelariju obloženu knjigama. Sutana mu je šuškala dok se smeštao u najveću stolicu u delu za sedenje. Veliki zlatni naprsni krst blistao je na sunčevoj svetlosti koja je ukoso padala kroz visoke prozore. Bio je nizak i uhranjen, sedamdesetih godina, paučinaste bele kose i izrazito rumenih obraza. Uglovi tankih usana neprestano su mu bili podignuti u osmeh – čak i sad kad je očito bio nesrećan – a bledoplave oči blistale su od snishodljive inteligencije. Bilo je to lice koje je moglo utešiti bolesne i strah od Boga uterati u grešnika. Monsinjor Donati je bio u pravu. Gabrijel će morati da pazi na svaki pokret.
Donati i biskup su nekoliko minuta učtivo ćaskali o Svetom ocu. Biskup je obavestio Donatija da se moli za dobro zdravlje pontifeksa, a Donati je izjavio da je Njegova svetost izuzetno zadovoljna radom biskupa Drekslera u Animi. Biskupu se obraćao sa „Vaša milosti” koliko je god puta bilo moguće. Do kraja ovog dela razgovora Dreksler se toliko opustio da se Gabrijel uplašio da će skliznuti sa stolice.
Kad je monsinjor Donati najzad prešao na svrhu njihove posete Animi, Drekslerovo raspoloženje brzo se pomutilo kao da je oblak zaklonio sunce, premda mu je osmeh i dalje bio na licu.
„Ne razumem kako će polemičke proučavanje posleratnog rada biskupa Hudala sa nemačkim izbeglicama pomoći procesu isceljenja između rimokatolika i Jevreja.” Glas mu je bio blag i suv, a nemački je govorio s bečkim naglaskom. „Pravedna i uravnotežena istraga delovanja biskupa Hudala otkriće da je pomogao i brojnim Jevrejima.”
Gabrijel se nagnu napred. Bilo je vreme da se učeni profesor Hebrejskog univerziteta uključi u razgovor. „Hoćete da kažete, vaša milosti, da je biskup Hudal krio Jevreje za vreme hapšenja u Rimu?”
„Pre hapšenja i posle. Mnogi Jevreji su živeli unutar zidina Anime. Pokršteni Jevreji, naravno.”
„A oni koji nisu bili kršteni?”
„Oni se nisu mogli kriti ovde. To ne bi bilo ispravno. Oni su poslani na druga mesta.”
„Oprostite mi, vaša milosti, ali kako se tačno razlikovao kršteni Jevrejin od običnog Jevrejina?”
Monsinjor Donati prekrsti noge i pažljivo ispravi nabor na nogavici – signal Gabrijelu da prestane i odustane od ovakvih pitanja. Biskup udahnu i odgovori na pitanje.
“Moglo im se postaviti nekoliko jednostavnih pitanja o veri i katoličkoj doktrini. Moglo im je biti zatraženo da izgovore Očenaš ili Zdravo Marija. Obično je vrlo brzo postajalo očigledno ko govori istinu a ko laže ne bi li u semeništu dobio utočište.”
Umesto Luiđija Donatija razgovor je prekinulo kucanje na vratima. Mladi iskušenik je ušao unoseći srebrni poslužavnik. Sipao je čaj Donatiju i Gabrijelu. Biskup je pio vruću vodu s tankom kriškom limuna.
Kad je mladić izašao, Dreksler reče: „Ali siguran sam da vas ne zanimaju napori biskupa Hudala da zaštiti Jevreje od nacista, zar ne, profesore Rubenstajn? Vas zanima pomoć koju je pružio nemačkim oficirima nakon rata?”
„Ne nemačkim oficirima. Traženim esesovskim ratnim zločincima.”
„On nije znao da su zločinci.”
„Bojim se, vaša milosti, da to opravdanje naginje lakovernosti. Biskup Hudal bio je predani antisemita i pobornik Hitlerovog režima. Zar nije logično da bi rado pomogao Austrijancima i Nemcima posle rata, bez obzira na zločine koje su počinili?”
„Njegov otpor prema Jevrejima bio je teološke prirode, a ne društvene. Što se tiče njegove podrške nacističkom režimu, ne nudim nikakvo opravdanje. Biskupa Hudala osudile su sopstvene reči i spisi.”
„I njegov automobil”, dodade Gabrijel iskoristivši podatke koje mu je dao Moše Rivlin. „Biskup Hudal je na službenoj limuzini istaknuo zastavu ujedinjenog Rajha. Nije tajio kojoj strani je naklonjen.”
Dreksler je otpio gutljaj vruće vode s limunom i ukočeno Pogledao Donatija. „Kao i mnoge druge u Crkvi, i mene brine Istorijska komisija Svetog oca, ali iz poštovanja prema Njegovoj svetosti ja svoje brige zadržavam za sebe. Izgleda da je sada Anima pod mikroskopom. Moram da povučem liniju. Neću dozvoliti da se ugled ove velike institucije razvlači po blatu istorije.”
Monsinjor Donati je načas proučavao svoju nogavicu, a zatim podigao pogled. Ispod mirne spoljašnosti papski sekretar je ključao zbog rektorove drskosti. Biskup je napao; Donati se spremao da uzvrati napad. Nekako je uspeo da govori tiho kao da je u kapeli.
„Bez obzira na vaše brige u vezi s ovim, vaša milosti, želja Svetog oca je da se profesoru Rubenstajnu dozvoli pristup spisima biskupa Hudala.”
Zavlada duboka tišina. Dreksler je prstima prebirao po naprsnom krstu tražeći izlaz. Nije ga bilo; poslušnost je bila jedini častan postupak. Srušio je svoga kralja.
„Ne želim da prkosim Njegovoj svetosti u ovom pitanju. Ne ostavljate mi drugu mogućnost do da sarađujem, monsinjore Donati.”
„Sveti otac ovo neće zaboraviti, biskupe Dreksler.”
„Neću ni ja, monsinjore.”
Donati se načas ironično osmehnu. „Razumeo sam da su biskupovi lični spisi ostali ovde u Animi.”
„To je tačno. Pohranjeni su u našem arhivu. Biće potrebno nekoliko dana da ih pronađemo i organizujemo tako da ih može čitati i razumeti naučnik kakav je profesor Rubenstajn.”
„Vrlo pažljivo od vas, vaša milosti”, reče monsinjor Donati, „ali želeli bismo da ih vidimo sada.”
POVEO IH JE niz spiralno kameno stepenište koje je do te mere izlizalo vreme da su stepenici bili glatki poput leda. U dnu su stajala teška hrastova vrata ojačana kovanim gvozđem. Sagrađena su da izdrže napad „ovnom”, ali pokazalo se da ne mogu da odole svešteniku iz Veneta i „profesoru” iz Jerusalima.
Biskup Dreksler je otključao vrata i gurnuo ih ramenom. Načas je pipao po mraku, a zatim pritisnuo prekidač uz oštar prasak koji odjeknu. Niz sijalica što su se upalile iznad njihovih glava, zujeći od naglog dotoka struje, osvetlio je dugi podzemni prolaz s lučnim kamenim svodom. Biskup im ćutke dade znak da krenu.
Prolaz je bio sagrađen za ljude sitnije građe. Omaleni biskup je hodao prolazom ne menjajući držanje. Gabrijel je morao samo da povije glavu kako bi izbegao svetiljke, ali je monsinjor Donati, visok skoro sto devedeset centimetara, bio prisiljen da se povije u struku nalik čoveku koji boluje od ozbiljnog oštećenja kičme. Ovde je stanovalo institucionalno sećanje Anime i njenog semeništa, četvorovekovni izvodi iz knjiga krštenih, venčanih i umrlih. Podaci o sveštenicima koji su ovde radili i studentima koji su učili u semeništu. Neki su odloženi u ormare od borovine, neki u drvene sanduke ili obične kartonske kutije. Spisi novijeg datuma čuvani su u modernim plastičnim kutijama za dokumenta. Sve je prožimao miris vlage i truleži, a odnekud se u zidovima pojavio curak vode. Gabrijel, koji je ponešto znao o pogubnom uticaju hladnoće i vlage na papir, brzo je gubio nadu da će spise biskupa Hudala pronaći neoštećene.
Pred kraj prolaza nalazila se mala odaja nalik katakombi. U njoj je smešteno nekoliko velikih sanduka sa zarđalim katancima. Biskup Dreksler je imao alku s ključevima. Gurnuo je jedan u prvu bravu. Nije se okrenuo. Mučio se nekoliko trenutaka dok najzad nije predao ključeve „profesoru Rubenstajnu” koji nije imao poteškoće s otvaranjem starih brava.
Biskup Dreksler je načas obigravao oko njih nudeći se da im pomogne u potrazi za dokumentima. Monsinjor Donati ga je potapšao po ramenu i rekao da im ne treba pomoć. Gojazni mali biskup se prekrstio i polako otišao niz lučni prolaz.
DVA SATA KASNIJE Gabrijel je pronašao spis. Erih Radek je u Animu stigao 3. marta 1948. Papska komisija za pomoć, vatikanska organizacija za pomoć izbeglicama, izdala je Radeku 24. maja vatikansku ličnu kartu s brojem 9645/99 i imenom Oto Krebs. Tog istog dana, zahvaljujući biskupu Hudalu i vatikanskoj iskaznici, Oto Krebs je došao do pasoša Crvenog krsta. Naredne nedelje mu je odobrena viza za ulazak u Arapsku Republiku Siriju. Novcem koji je dobio od biskupa Hudala kupio je kartu drugog razreda i krajem juna isplovio iz italijanske luke Đenove. Krebs je u džepu imao pet stotina dolara. Biskup Hudal je sačuvao priznanicu za novac, s Radekovim potpisom. Poslednje u Radekovoj fascikli bilo je pismo s pečatom Sirije i poštanskom markom Damaska kojim zahvaljuje biskupu Hudalu i Svetom ocu za pomoć i obećava da će jednog dana dug vratiti. Pismo je potpisao Oto Krebs.

RIM



BISKUP DREKSLER je poslednji put preslušao audiosnimak, a zatim pozvao broj u Beču.
„Bojim se da imamo problem.”
„Kakav problem?”
Dreksler je muškarcu iz Beča rekao za posetioce koji su tog jutra došli u Animu – monsinjor Donati i neki profesor sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.
„Kako je rekao da se zove?”
„Rubenstajn. Kazao je da je istraživač iz Istorijske komisije.”
„Nije on nikakav profesor.”
„To sam shvatio, ali nikako nisam bio u položaju da dovedem u pitanje njegove bonafides. Monsinjor Donati je vrlo moćan čovek u Vatikanu. Samo je jedan moćniji od njega, a to je jeretik za koga Donati radi.”
„Šta su tražili?”
„Dokumentaciju o pomoći koju je biskup Hudal pružio izvesnom austrijskom izbeglici posle rata.”
Prošlo je mnogo vremena pre nego što je muškarac iz Beča postavio sledeće pitanje.
„Jesu li otišli iz Anime?”
„Jesu, pre jednog sata.”
„Zašto si toliko čekao da telefoniraš?”
„Nadao sam se da ću ti pružiti neke korisne informacije.”
„Možeš li to da učiniš?”
„Da, verujem da mogu.”
„Reci.”
„Profesor je odseo u hotelu Kardinal u Via Giulia. Sobu je uzeo pod imenom Rene Diran, s kanadskim pasošem.”
„TREBA DA preuzmeš časovnik u Rimu.”
„Kad?”
„Odmah.”
„Gde se nalazi?”
„U hotelu Kardinal u Via Giulia je jedan čovek. Prijavio se kao Rene Diran, ali ponekad se predstavlja kao Rubenstajn.”
„Koliko ostaje u Rimu?”
„Ne zna se i zato treba smesta da kreneš. Alitalija ima let za Rim za dva sata. Rezervisana ti je karta u poslovnoj klasi.”
„Ako putujem avionom, neću moći da ponesem alat neophodan za popravku. Neko u Rimu će morati da me snabde alatom.”
„Imam pravog čoveka za to.” Muškarac je izdiktirao broj telefona koji je Časovničar zapamtio. „Vrlo je profesionalan i što je najvažnije, veoma diskretan. Inače te ne bih slao kod njega.”
„Imate li fotografiju ovog čoveka, Dirana?”
„Za nekoliko trenutaka će ti stići faksom.”
Časovničar je spustio slušalicu i ugasio svetla ispred prodavnice. Potom je ušao u radionicu i otvorio ormar. Unutra je bila mala torba sa presvlakom i priborom za brijanje. Faks se oglasio. Časovničar je oblačio kaput i stavljao šešir dok se lice mrtvog čoveka pojavljivalo na papiru koji je lagano izlazio iz faksa.

RIM



GABRIJEL JE NAREDNOG JUTRA seo za sto u restoranu Đoni i poručio kafu. Posle pola sata ušao je jedan muškarac i otišao za šank. Kosa mu je bila nalik čeličnoj vuni, a na širokim obrazima videli su se ožiljci od bubuljica. Odeća mu jeste bila skupa, ali loše mu je stajala. Žurno je ispio dva espresa ne gaseći pri tom cigaretu. Gabrijel je spustio pogled na Republiku i nasmešio se. Simon Pazner je već pet godina bio Kancelarijin čovek u Rimu, ali je i dalje imao neljubaznu spoljašnost doseljenika iz Negeva.
Pazner je platio račun i otišao u toalet. Kad se vratio, nosio je naočari za sunce – signal da se mogu sastati. Izašao je kroz pokretna vrata, zastao na pločniku ulice Veneto, pa se okrenuo udesno i pošao. Gabrijel je ostavio novac na stolu i krenuo za njim.
Pazner je prešao Corso d’Italia i ušao u Vilu Borgeze. Gabrijel je produžio Korzom i sa drugog mesta ušao u park. Susreo je Paznera na pešačkoj stazi s drvoredom i predstavio se kao Rene Diran iz Montreala. Zajedno su išli ka galeriji. Pazner pripali cigaretu.
„Kola glasina da si pre neku noć imao bliski susret u Alpima.”
„Glasine brzo putuju.”
„Kancelarija je kao jevrejsko krojačko društvo, znaš to. Ali imaš veći problem. Lev je doneo zakon. Alon je dobio zabranu.
Ukoliko zakuca na vrata, Alona treba ostaviti na ulici.” Pazner pijunu na zemlju. „Ovde sam iz odanosti Starcu, a ne tebi, monsieur Duran. Bolje bi bilo da je ovo nešto dobro.”
Seli su na mermernu klupu ispred galerije Borgeze i pogledali u suprotnim smerovima proveravajući prati li ih ko. Gabrijel je Pazneru ispričao za esesovca Eriha Radeka koji je otputovao u Siriju pod imenom Oto Krebs. „Nije otišao u Damask da proučava drevnu civilizaciju”, reče Gabrijel. „Sirijci su ga s razlogom primili. Ako je bio blizak režimu, možda o njemu ima traga u dokumentaciji.”
„I želiš da proverim možemo li ga locirati u Damasku?”
„Tačno.”
„A kako očekuješ da tražim proveru a da Lev i Bezbednost za to ne saznaju?”
Gabrijel pogleda Paznera kao da pitanje smatra uvredljivim. Pazner se povuče. „U redu, recimo da možda imam jednu devojku u Odeljenju za istraživanje koja će zbog mene diskretno pregledati dokumentaciju.”
„Samo jednu devojku?”
Pazner slegnu ramenima i baci cigaretu na pošljunčanu stazu. „Ipak mi deluje da su mali izgledi za uspeh. Gde si odseo?”
Gabrijel mu reče.
„Na severnom kraju Campo dei Fiori nalazi se La Carbonara, blizu vodoskoka.”
„Znam gde je.”
„Budi tamo u osam sati. Rezervacija će biti napravljena za pola devet na ime Brunači. Ako je rezervacija za dvoje, znači da je provera propala. Ako je za četvoro, dođi na Pjacu Farneze.”
NA SUPROTNOJ obali Tibra, na malom trgu nekoliko koraka od Kapije svete Ane, Časovničar je sedeo u hladnoj senci kasnog popodneva ispred kafea i pijuckao kapućino. Za susednim stolom su dva sveštenika u odeždama bila zaneta živim razgovorom. Časovničar, koji nije govorio italijanski, pretpostavljao je da su vatikanske birokrate. Ulična mačka se povijenih leđa mazila oko Časovničarevih nogu moleći hranu. Stisnuo ju je gležnjevima, lagano povećavajući pritisak dok mačka nije ispustila urlik kao da se guši i pobegla. Sveštenici ga prekorno pogledaše; Časovničar ostavi novac na sto i ode. Zamislite samo, mačke u kafeu. Jedva je čekao da okonča posao u Rimu i da se vrati u Beč.
Hodao je uz ivicu Berninijeve kolonade i načas zastao zagledavši se niz široku Via della Conciliazione prema Tibru. Neki turista je gurao jeftini aparat ka njemu i molio na nekom nerazumljivom slovenskom jeziku da ga Časovničar slika ispred Vatikana. Austrijanac bez reci pokaza na svoj ručni sat dajući do znanja da kasni na sastanak i okrenu se na drugu stranu.
Prešao je veliki bučni trg odmah iza otvora u kolonadi. Nosio je ime jednog skorašnjeg pape. Premda ga je malo šta zanimalo izuzev antiknih satova, Časovničar je znao da je taj papa bio kontroverzna ličnost. Intrige koje su ga pratile Časovničaru su bile vrlo zabavne. Tačno, nije pomagao Jevrejima za vreme rata. Otkad je papina dužnost da pomaže Jevrejima? Na kraju krajeva, oni su neprijatelji Crkve.
Skrenuo je kroz ulaz u usku ulicu koja je vodila od Vatikana prema podnožju Janikulskog parka. Bila je u dubokoj senci a mrkožute zgrade prekrivala je fina prašina. Časovničar je koračao napuklim pločnikom tražeći adresu koja mu je ranije tog jutra saopštena telefonom. Pronašao ju je, ali je oklevao da uđe. Na čađavom staklu bile su ispisane reci ARTICOLIRELIGIOSI. Ispod, manjim slovima, stajalo je ime ĐUZEPE MONDIJANI. Časovničar pogleda parče papira na kojem je zapisao adresu. Via Borgo Santo Spirito broj 22. Došao je na pravo mesto.
Prislonio je lice na staklo. Unutra se videla prostorija prepuna raspeća, statua Bogorodice, izrezbarenih likova odavno mrtvih svetaca, brojanica i kolajni, i svaki predmet je imao potvrdu da ga je blagoslovio lično H papa. Činilo se da je sve prekriveno finom uličnom prašinom nalik brašnu. Premda odrastao u strogoj austrijskoj katoličkoj porodici, Časovničar se zapitao šta li nagoni neku osobu da se moli statui. Nije više verovao ni u Boga ni u Crkvu, a ni u sudbinu, božanske sile, zagrobni život ili sreću. Smatrao je da ljudi kontrolišu svoj životni put kao što rad točkica u časovniku kontroliše pomeranje kazaljki.
Otvorio je vrata i ušao praćen zveckanjem malog zvona. Iz stražnje sobe se pojavi muškarac, odeven u džemper boje ćilibara ispod kojeg nije nosio košulju, i bež gabardenske pantalone koje više nisu imale bug. Čak i na udaljenosti od nekoliko koraka, Časovničar namirisa muškarčev napadni losion nanet posle brijanja. Pitao se znaju li ljudi iz Vatikana da njihove blagoslovene religiozne predmete prodaje takvo jedno stvorenje dostojno svakog prekora.
„Izvolite?”
„Tražim sinjor Mondijanija.”
Čovek klimnu glavom kao da kaže Časovničaru da je pronašao onoga koga je tražio. Bledi osmeh otkri da mu nedostaje nekoliko zuba. „Vi mora da ste gospodin iz Beča”, reče Mondijani. „Prepoznajem vam glas.”
Pruži mu ruku. Bila je mekana i vlažna baš kako se Časovničar i plašio da će biti. Mondijani zaključa ulazna vrata i obesi na izlog natpis koji je, i na engleskom i na italijanskom, obaveštavao da je prodavnica zatvorena. Zatim povede Časovničara kroz dovratak i uz klimave drvene stepenice. Na kraju stepeništa nalazila se mala kancelarija. Zavese su bile navučene a vazduh zagušljiv od ženskog parfema. I još nečega, kiselkastog i nalik amonijaku. Mondijani pokaza na sofu. Časovničar spusti pogled i kroz glavu mu prolete slika. Nije seo. Mondijani slegnu uskim ramenima – Kako hoćeš.
Italijan je seo za sto, ispravio neke papire i zagladio kosu. Bila je ofarbana u neprirodnu nijansu narandžastocrne. Izgleda da je pored Časovničara, kome je od kose ostao sedi venac, bio svesniji svoje kose nego inače.
„Vaš kolega iz Beča kaže da vam treba oružje.” Mondijani otvori fioku u stolu, izvadi tamni metalni predmet i pažljivo ga položi na beležnicu umraljnu kafom, kao da je sveta relikvija. „Verujem da ćete ovim biti zadovoljni.”
Časovničar ispruži ruku. Mondijani mu stavi oružje na dlan.
„Kao što vidite, to je devetomilimetarski glok. Verujem da vam glok nije stran. Na kraju krajeva, proizvodi se u Austriji.”
Časovničar podiže pogled s pištolja. „Je li i njega blagoslovio Sveti otac kao i ostatak vašeg inventara?”
Sudeći po smrknutom licu, Mondijaniju primedba nije bila duhovita. Iz otvorene fioke je izvadio kutiju municije.
„Treba li vam još jedan šaržer?”
Časovničar nije nameravao da se upušta u revolveraški obračun, ali ipak, čovek se bolje oseća kad mu je u džepu rezervni okvir municije. Klimnuo je glavom i drugi okvir se pojavi na beležnici.
Časovničar otvori kutiju s municijom i poče da slaže metke u okvire. Mondijani ga upita treba li mu prigušivač. Ne dižući pogled, Časovničar potvrdno klimnu glavom.
„Za razliku od samog pištolja, ovo nije proizvedeno u Austriji. Ovde je napravljeno”, reče Mondijani s preteranim ponosom. „U Italiji. Veoma je delotvoran. Kad se puca, pištolj je neznatno glasniji od šapata.”
Časovničar primaknu prigušivač i pogleda niz cev. Zadovoljan izradom, stavi ga na sto pored ostalih predmeta.
„Treba li vam još nešto?”
Časovničar podseti Mondijanija da je zahtevao motocikl.
„Ah, da, motorino”, reče Mondijani podižući ključeve uvis. „Parkiran je ispred prodavnice. Ima dve kacige, kao što ste tražili, različitih boja. Odabrao sam crnu i crvenu. Nadam se da to odgovara.”
Časovničar baci pogled na svoj ručni sat. Mondijani shvati i ubrza se. Na beležnici je izgrizenom olovkom pripremio fakturu.
„Pištolj je čist i ne može mu se ući u trag”, reče škripeći olovkom po papiru. „Predlažem da ga bacite u Tibar kad završite. Policia di Stato ga tamo nikad neće naći.”
„A motocikl?”
„Ukraden” odgovori Mondijani. „Ostavite ga na javnom mestu s ključevima u bravi – na nekoj prometnoj pjaci, na primer. Siguran sam da će za nekoliko minuta dobiti novi dom.”
Mondijani zaokruži konačan iznos i okrenu beležnicu ka Časovničaru. Bio je izražen u evrima, hvala bogu. Uprkos činjenici da je i sam poslovan čovek, Časovničar je oduvek prezirao transakcije u lirama.
„Prilična suma, zar ne, sinjor Mondijani?”
Mondijani slegnu ramenima i počasti Časovničara još jednim odurnim osmehom. Časovničar uze prigušivač i pažljivo ga namesti na kraj cevi. „Ovaj iznos ovde”, reče Časovničar kuckajući po beležnici kažiprstom slobodne ruke. „Za štaje to?”
„To je moj honorar za posredovanje.” Mondijani je ovo uspeo da izgovori sasvim ozbiljno.
„Za glok mi tražite triput više nego što bih platio u Austriji. To je, sinjor Mondijani, vaš honorar za posredovanje.”
Mondijani prkosno skrsti ruke. „Tako radimo u Italiji. Želite li oružje ili ne?”
„Želim”, uzvrati Časovničar, „ali po razumnoj ceni.”
„Bojim se da su u Rimu cene sada ovakve.”
„Za Italijane ili samo za strance?”
„Možda je bolje da poslujete na nekom drugom mestu.” Mondijani ispruži ruku. Drhtala je. „Dajte mi pištolj, molim vas, i idite.”
Časovničar uzdahnu. Možda je ovako bolje. Uprkos uveravanjima čoveka iz Beča, Mondijani nije bio čovek koji uliva poverenje. Časovničar brzim pokretom gurnu okvir u glok i prvi metak skliznu u ležište. Sinjor Mondijani podiže ruke kao da se brani. Meci su mu najpre prošli kroz dlanove a zatim se zabili u lice. Dok je izlazio iz kancelarije, Časovničar shvati da je Mondijani u jednom bio iskren. Kad se puca, pištolj je neznatno glasniji od šapata.
IZAŠAO JE iz prodavnice i zaključao vrata za sobom. Sada je već skoro pao mrak; kupola bazilike je nestajala na sve tamnijem nebu. Stavio je ključ u bravu motocikla i upalio ga. Trenutak docnije jurio je niz Via della Conciliazione prema Anđeoskoj tvrđavi. Prevezao se preko Tibra, probijao se uskim ulicama istorijskog jezgra grada dok nije stigao do Via Giulia.
Parkirao se ispred hotela Kardinal, skinuo kacigu, ušao u predvorje pa skrenuo desno u mali bar nalik katakombi čiji su zidovi bili od drevnog rimskog granita. Od šankera je naručio koka-kolu – bio je uveren da ovaj podvig može da izvede ne otkrivajući svoj austrijsko-nemački naglasak – i odneo piće do malenog stola pored prolaza između hotelskog predvorja i bara. Čekajući da mu prođe vreme, grickao je pistaće i prelistavao italijanske novine.
U pola osam iz lifta je izašao muškarac – kratka tamna kosa, posedela na slepoočnicama, veoma zelene oči. Na recepciji je ostavio ključ i izašao na ulicu.
Časovničar je ispio koka-kolu i izašao napolje. Opkoračio je motorino sinjor Mondijanija i upalio ga. Crna kaciga je visila o remenu na volanu. Časovničar je iz stražnjeg spremišta izvadio crvenu kacigu i stavio je na glavu, a crnu odložio u spremište i zatvorio poklopac.
Podigao je pogled i video zelenookog muškarca kako lagano odlazi u mrak Via Giulia. Zatim blago dodade gas i polako krenu za njim.

RIM



REZERVACIJA U restoranu La Carbonara napravljena je za četvoro. Gabrijel je otišao na Pjacu Farneze i pronašao Paznera koji ga je čekao kod Francuske ambasade. Otišli su u AlPompiere i seli za miran sto u stražnjem delu restorana. Pazner je poručio crno vino i polentu a Gabrijelu pruži običan koverat.
„Trebalo je malo vremena” reče Pazner, „ali na kraju su našli da se Krebs pominje u izveštaju o nacisti po imenu Alojz Bruner. Znaš li mnogo o Bruneru?”
„Bio je Ajhmanov prvi pomoćnik”, odgovori Gabrijel, „stručnjak za deportacije, izuzetno vešt u uterivanju Jevreja u geto a zatim u gasne komore. Kasnije se u ratu bavio deportacijama u Solunu i višijevskoj Francuskoj.”
Očito zadivljen, Pazner nabode parče polente. „I posle rata je pobegao u Siriju gde je živeo pod imenom Georg Fišer i radio kao savetnik režima. Najvažnije karakteristike savremenih sirijskih obaveštajnih i bezbednosnih službi stvorio je Alojz Bruner.”
„Je li Krebs radio za njega?”
„Tako izgleda. Otvori koverat. I, usput budi rečeno, postaraj se da se prema tom izveštaju odnosiš s dužnim poštovanjem. Čovek koji ga je poslao platio je veliku cenu. Pogledaj tajno ime agenta.”
„MENAŠE” JE BILO tajno ime legendarnog izraelskog špijuna Elija Koena. Rođen 1924. u Egiptu, Koen je 1957. emigrirao u Izrael i odmah se dobrovoljno prijavio da radi za izraelsku obaveštajnu službu. Rezultati njegovog psihološkog testa bili su dvojaki. Pokazalo se da je izuzetno inteligentan i da ima izvanredno pamćenje kad su u pitanju pojedinosti. Ali uočena je i opasna crta, „preterana uobraženost”, pa je predviđeno da se Koen na terenu može izložiti nepotrebnom riziku.
Koenov dosije je skupljao prašinu do 1960. kada je sve veća napetost na sirijskoj granici navela ljude iz izraelske obaveštajne službe na odluku da im je očajnički potreban špijun u Damasku. Dugo ispitivanje kandidata nije dalo odgovarajuće rezultate. Tada je potraga proširena na one koji su bili odbijeni iz drugih razloga. Ponovo je otvoren Koenov dosije i on se uskoro našao na pripremama za zadatak koji će ga na kraju odvesti u smrt.
Posle šest meseci intenzivnog kursa Koen je, u ulozi Kamala Amina Tabita, poslan u Argentinu da stvori lažni identitet – uspešni sirijski biznismen, koji je čitav život proveo u inostranstvu, sada je jedino želeo da se preseli u otadžbinu. Zadobio je poverenje velike sirijske zajednice u Buenos Ajresu i stvorio važna prijateljstva s mnogima, uključujući i majora Amina al Hafeza koji će jednog dana postati predsednik Sirije.
Januara 1962. Koen se preselio u Damask i otvorio preduzeće za uvoz i izvoz. Snabdeven preporukama sirijske zajednice u Buenos Ajresu, ubrzo je postao omiljena ličnost na društvenoj i političkoj sceni Damaska i sklapao prijateljstva s visokim pripadnicama vojske i vladajuće partije Baat. Oficiri sirijske vojske vodili su Koena u obilaske vojnih objekata, pokazujući mu čak utvrđenja na strateški važnoj Golanskoj visoravni. Kad je major Al Hafez postao predsednik, nagađalo se da će „Kamal Amin Tabit” postati član kabineta, možda čak i ministar odbrane.
Sirijska obaveštajna služba nije ni slutila da je predusretljivi Tabit zapravo izraelski špijun koji neprestano šalje izveštaje svojim gospodarima s druge strane granice. Hitni izveštaji dostavljani su Morzeovom azbukom u obliku šifrovanih radioporuka. Duži i detaljniji izveštaji pisani su nevidljivim mastilom i sakrivani u sanduke s nameštajem iz Damaska i otpremani na izraelske adrese po Evropi. Obaveštajni podaci koje je Koen dostavljao pružili su izraelskim vojnim stratezima izuzetan uvid u političke i vojne prilike u Damasku.
Na kraju se pokazalo da su upozorenja o Koenovoj sklonosti prema nepotrebnom riziku tačna. Postao je nemaran pri upotrebi radiopredajnika, pa je poruke svakog jutra slao u isto vreme ili bi u jednom jedinom danu poslao više poruka. Slao je pozdrave porodici i žalio zbog poraza izraelske fudbalske reprezentacije u međunarodnoj utakmici. Sirijske bezbednosne snage, naoružane najnovijom sovjetskom opremom za otkrivanje radiotalasa, počele su da tragaju za izraelskim špijunom u Damasku. Pronašli su ga 18. januara 1965. i provalili u njegov stan dok je slao poruku svojim kontrolorima u Izraelu. Sirijska televizija je maja 1965. uživo prikazala Koenovo vešanje.
Gabrijel je prvi izveštaj pročitao uz svetlost svece koja je stajala na stolu. Poslan je preko evropskog kanala maja 1963. U detaljnom izveštaju o politici i spletkama unutar partije Baat nalazio se odlomak o Alojzu Bruneru:
Upoznao sam „her Fišera” na koktelu koji je priredio visoki zvaničnik partije Baat. Her Fišer nije izgledao veoma dobro pošto je nedavno u Kairu izgubio nekoliko prstiju na jednoj ruci pri otvaranju pisma bombe. Za pokušaj ubistva krivio je osvetoljubivo jevrejsko đubre iz Tel Aviva. Tvrdio je da će posao koji je obavljao u Egiptu više nego srediti račun sa izraelskim agentima koji su pokušali da ga ubiju. Her Fišer je te večeri bio u društvu čoveka po imenu Oto Krebs. Krebsa nikada pre nisam video. Bio je visok i plavook, izrazite germanske spoljašnosti, za razliku od Brunera. Neprestano je pio viski i delovao ranjivo, kao čovek koji bi se mogao ucenjivati ili preobratiti nekom drugom metodom.
„To je sve?”, upita Gabrijel. „Viđen je jednom, na nekom koktelu?”
„Očigledno, ali ne obeshrabruj se. Koen ti je dao još jedan trag. Pogledaj sledeći izveštaj.”
Gabrijel spusti pogled i pročita ga.
Prošle nedelje sam video „her Fišera” na prijemu u Ministarstvu odbrane. Pitao sam ga za njegovog prijatelja, her Krebsa. Rekao sam mu da smo Krebs i ja razgovarali o nekom poslu i da sam razočaran što mi se nije javio. Fišer je rekao da ga to ne iznenađuje pošto se Krebs nedavno odselio u Argentinu.
Pazner nasu Gabrijelu čašu vina. „Čujem da je u Buenos Ajresu u ovo doba godine predivno.”
GABRIJEL I PAZNER su se rastali na Pjaci Farneze nakon čega je Gabrijel sam pešačio duž Via Giulia ka svom hotelu. Tokom večeri je zahladnelo a na ulici je bilo vrlo mračno. Duboka tišina, u spoju s neravnim kamenini pločnikom pod njegovim nogama, navela ga je da zamišlja Rim kakav je bio pre sto pedeset godina, kada su ljudi iz Vatikana još imali vrhovnu vlast. Razmišljao je o Erihu Radeku kako hoda ovom istom ulicom, čekajući na pasoš i kartu za slobodu.
Ipak, je li zaista Radek bio taj koji je došao u Rim?
Prema spisima biskupa Hudala, Radek je došao u Animu 1948. i uskoro otišao kao Oto Krebs. Eli Koen smešta „Krebsa” u Damask 1963. Zatim se Krebs navodno seli u Argentinu. Činjenice su otkrile očiglednu, možda i nepomirljivu protivrečnost u slučaju Ludviga Vogela. Prema dokumentima austrijskog Državnog arhiva, Vogel je živeo u Austriji do 1946. gde je radio za američke okupacione vlasti. Ako je to tačno, onda Vogel i Radek nikako ne mogu biti ista osoba. Kako onda objasniti uverenost Maksa Klajna da je Vogela video u logoru Birkenau? Prsten koji je Gabrijel uzeo iz Vogelove vile u Gornjoj Austriji? 1005, bravo, Hajnrih… Ručni sat? Erihu, s obožavanjem, Monika… Je li neki drugi muškarac došao u Rim predstavljajući se kao Erih Radek? I ako jeste, zašto?
Mnogo pitanja, pomisli Gabrijel, a samo jedan mogući trag – Fišer je rekao da ga to ne iznenađuje pošto se Krebs nedavno odselio u Argentinu. Pazner je u pravu. Gabrijel nema druge mogućnosti do da nastavi potragu u Argentini.
Tešku tišinu naruši insektoidno zujanje jednog motorino. Gabrijel pogleda preko ramena dok je motocikl zaokretao iza ugla i skretao u Via Giulia. Tada naglo ubrza i pojuri prema njemu. Gabrijel stade i izvadi ruke iz džepova. Morao je da odluči. Da li da se ne pomera kao običan Rimljanin ili da se okrene i beži? Odluka mu se nametnula nekoliko sekundi kasnije kad je vozač s kacigom zavukao ruku u jaknu i izvadio pištolj s prigušivačem.
GABRIJEL JURNU u usku ulicu, a iz pištolja se triput ukaza plameni jezičak. Tri metka su pogodila temelje neke zgrade. Gabrijel pognu glavu i potrča.
Motorino je išao prebrzo da bi skrenuo. Zakočio je posle ulaza u ulicu, a zatim nesigurno napravio krug, što je Gabrijelu omogućilo nekoliko ključnih sekundi da se malo udalji od napadača. Skrenuo je desno, u ulicu paralelnu sa Via Giulia, a onda naglo ulevo. Nameravao je da stigne do Korza Vitorija Emanuela Drugog, jedne od najvećih saobraćajnica u Rimu. Na kolovozu će biti vozila a na pločnicima pešaka. Na Korzu će moći da nađe mesto gde će se sakriti.

Sve se glasnije čulo cviljenje motocikla. Gabrijel se brzo osvrnu. Motorino ga je i dalje pratio i opasno smanjivao razdaljinu. Gabrijel se dade u nagli trk, mašući rukama i dišući teško i isprekidano. Far motocikla ga osvetli. Ugleda sopstvenu senku na kamenom pločniku ispred sebe, nalik razmahanom bezumniku.
Drugi motor uđe u ulicu pravo ispred njega i zakoči u mestu. Vozač s kacigom izvuče pištolj. Dakle, tako će to izgledati – zamka, dvojica ubica, bez nade za beg. Osetio se kao meta u streljani, čekao da ga obore.
Nastavi da trči prema svetlu. Podigavši ruke načas ugleda sopstvene šake, iskrivljene i napete, nalik šakama izmučene figure na kakvoj espresionističkoj slici. Zvuk se odbijao od gipsanih radova i opeka okolnih zgrada i titrao mu u ušima pa više nije čuo zvuk motocikla iza sebe. Pred očima mu prolete slika – pored druma u Poljskoj na slepoočnicu njegove majke Erih Radek prislanja pištolj. Tek tada shvati da viče na nemačkom. Na jeziku svojih snova. Na jeziku svojih košmara.
Drugi asasin podiže pištolj i spusti vizir kacige.
Gabrijel začu svoje ime.
„Lezi! Lezi! Gabrijele!”
Shvati da je glas Kjarin.
Baci se na ulicu.
Kjarini meci mu prozviždaše iznad glave i pogodiše motorino koji je nailazio. Motocikl nekontrolisano skrenu i udari u zgradu. Asasin je odleteo preko upravljača i otkotrljao se na pločnik. Pištolj se zaustavi blizu Gabrijela koji posegnu za njim.
„Ne, Gabrijele! Ostavi ga! Požuri!’
Podiže pogled i ugleda kako mu Kjara pruža ruku. Pope se na motorino i kao dete se uhvati za njene bokove, i motocikl pojuri uz Korzo prema reci.
ŠAMRON je za sigurne kuće imao pravilo – nije smelo da bude fizičkog kontakta između muških i ženskih agenata. Te noći, u stanu Kancelarije u severnom delu Rima, gde je Tibar lagano skretao, Gabrijel i Kjara su prekršili Šamronovo pravilo sa žestinom kakvu rađa strah od smrti. Tek kasnije se Gabrijel potrudio da upita Kjaru kako ga je pronašla.
„Šamron mi je rekao da dolaziš u Rim. Molio me da ti čuvam leđa. Pristala sam, naravno. Lično mi je stalo da preživiš.”
Gabrijel se pitao kako nije primetio da ga prati italijanska boginja visoka sto sedamdeset centimetara, ali Kjara Zoli je svoj posao veoma dobro radila.
„Želela sam da ti se pridružim za ručak u Pipernu”, reče nestašno. „Mislila sam da to ne bi bila baš dobra zamisao.”
„Koliko znaš o slučaju?”
„Jedino da su se moji najveći strahovi o Beču obistinili. Zašto mi ne ispričaš ostalo?”
Tako je i uradio počevši od leta iz Beča do podataka koje je ranije te večeri saznao od Šimona Paznera.
„I, ko je poslao onog čoveka u Rim da te ubije?”
„Mislim da se sa sigurnošću može pretpostaviti da je ista osoba koja je osmislila ubistvo Maksa Klajna.”
„Kako su te pronašli ovde?”
Gabrijel se i sam pitao. Sumnjao je na rumenolikog austrijskog rektora Anime, biskupa Teodora Drekslera.
„I kuda ćemo dalje?” upita Kjara.
„Mi?”
„Šamron mi je rekao da ti čuvam leđa. Želiš da ne poslušam naređenje koje je izdao Memuneh lično?”
„Rekao ti je da na mene pripaziš u Rimu.”
„Zadatak nije time ograničen” odgovori, a u glasu joj se oseti prkos.
Gabrijel je načas ležao milujući joj kosu. Istina je da bi mu dobrodošao saputnik i još jedan par očiju na terenu. S obzirom na očigledan rizik, draže bi mu bilo da to ne bude žena koju voli. A s druge strane, ona se dokazala kao dragocen partner.
Na noćnom stočiću nalazio se telefon sa bezbednom vezom. Pozvao je Jerusalim i iz dubokog sna probudio Mošea Rivlina. Rivlin mu je dao ime čoveka u Buenos Ajresu, kao i broj telefona i adresu u barrio San Telmo.[25] Gabrijel je zatim pozvao predstavništvo argentinskog avioprevoznika i rezervisao dve karte u poslovnoj klasi u avionu koji poleće naredne večeri. Spustio je slušalicu. Kjara mu je naslonila glavu na grudi.
„Vikao si nešto tamo u onoj uličici kad si trčao prema meni”, reče. „Sećaš li se šta si govorio?”
Nije bio u stanju. Imao je osećaj kao da se probudio zbog sna kojeg ne može da se seti.
„Dozivao si je”, reče Kjara.
„Koga?”
„Tvoju majku.”
Setio se prizora koji mu je sevnuo pred očima dok je sumanuto bežao od muškarca na motociklu. Pretpostavljao je da je zaista moguće da je dozivao majku. Otkako je pročitao njeno svedočenje, uglavnom je na to i mislio.
„Jesi li siguran da je Erih Radek ubio te sirote devojke u Poljskoj?”
„Siguran koliko je to moguće šezdeset godina posle svega.”
„A ako je Ludvig Vogel zaista Erih Radek?”
Gabrijel podiže ruku i isključi lampu.

RIM



VIA DELLA PAČE je bila pusta. Časovničar je stao pred kapiju Anime i ugasio motorino. Pružio je drhtavu ruku i pritisnuo dugme na interfonu. Nije bilo odgovora. Ponovo je pozvonio. Ovog puta ga vrlo mladi glas pozdravi na italijanskom. Časovničar na nemačkom zatraži da vidi rektora.
„Bojim se da to nije moguće. Molim vas da telefonom ujutro zakažete sastanak i biskup Dreksler će vas rado primiti. Buonanotte, signore.”
Časovničar snažno pritisnu dugme interfona. „Biskupov prijatelj iz Beča mi je rekao da ovamo dođem. U pitanju je hitan slučaj.”
„Kako se zove taj prijatelj ?”
Časovničar iskreno odgovori na pitanje.
Tišina, a zatim: „Silazim za trenutak, sinjore.” Časovničar otkopča jaknu i pogleda nabore rane ispod desne ključne kosti. Vrelina metka spalila je površinske krvne sudove. Krvi je bilo malo, ali je usled šoka i groznice osećao snažno probadanje i hladnoću. Malokalibarski pištolj, pretpostavljao je, verovatno .22.[26] Takvo oružje ne nanosi teške unutrašnje povrede. Ipak, lekar mu mora izvaditi metak i potpuno očistiti ranu kako ne bi došlo do sepse.
Podiže pogled. U dvorištu ispred zgrade pojavila se osoba u svešteničkoj odeždi i oprezno prilazila kapiji – iskušenik, dečak od svojih petnaestak godina, s licem anđela. „Rektor kaže da nije zgodno da sada dolazite u semenište”, reče iskušenik. „Rektor predlaže da potražite neko drugo mesto za večeras.”
Časovničar izvadi glok i uperi ga u anđeosko lice.
„Otvaraj kapiju”, prošaputa. „Smesta.”
„DA, ALI ZAŠTO si ga poslao ovamo?” Biskup naglo podiže glas kao da upozorava pastvu na opasnosti greha. „Za sve umešane bolje bi bilo da on odmah napusti Rim.”
„Ne može da putuje, Teodore. Potreban mu je lekar i mesto na kojem će se oporaviti.”
„To mi je jasno.” Pogled mu se kratko zaustavi na muškarcu koji je sedeo s druge strane njegovog stola, čoveku s prosedom kosom i širokim ramenima cirkuskog snagatora. „Ali moraš shvatiti da dovodiš Animu u veoma neprijatnu situaciju.”
„Anima će biti u mnogo goroj situaciji ako naš prijatelj, profesor Rubenstajn uspe.”
Biskup teško uzdahnu. „Može da ostane ovde dvadeset četiri časa, ni minut duže.”
„I naći ćeš mu lekara? Nekog diskretnog?”
„Poznajem pravog čoveka. Pomogao mi je pre nekoliko godina kad je jedan od dečaka bio u nevolji s nekim rimskim siledžijom. Siguran sam da mogu računati na njegovu diskreciju premda prostrelna rana nije svakodnevna pojava u semeništu.”
„Siguran sam da ćeš smisliti kako to da objasniš. Snalažljiv si ti, Teodore. Mogu li s njim na trenutak da govorim?”
Biskup ispruži slušalicu. Časovničar je zgrabi krvavom rukom. Zatim pogleda prelata i glavom mu dade znak da izađe iz sopstvene kancelarije. Asasin prisloni slušalicu na uvo. Čovek iz Beča upita šta je pošlo naopako.
„Niste mi rekli da je meta pod zaštitom. Eto šta je pošlo naopako.”
Časovničar je opisao kako se iznenada pojavila druga osoba na motociklu. Za trenutak nastupi tišina a onda čovek iz Beča progovori glasom kao da se ispoveda.
„Žureći da vas pošaljem u Rim, zanemario sam da prenesam važan podatak o meti. Kad pogledam unazad, bila je to moja loša procena.”
„Važan podatak? A šta bi to moglo biti?”
Čovek iz Beča obznani da je meta nekad bila povezana sa izraelskom obaveštajnom službom. „Sudeći po večerašnjim događajima u Rimu”, reče, „te veze su i dalje jednako jake.”
Za ljubav Božiju, pomisli Časovničar. Izraelski agent? Nije to bila nekakva mala pojedinost. Pomisli da se vrati u Beč i ostavi starca da sam raščišćava ovu zbrku. Umesto toga, odluči da okrene situaciju u svoju finansijsku korist. No, postojalo je tu još nešto. Nikada dosad mu se nije desilo da ne izvrši zadatak. Nije u pitanju samo profesionalni ponos i ugled. Jednostavno je smatrao da nije pametno da potencijalnog neprijatelja ostavi tek tako, naročito ne neprijatelja povezanog sa nemilosrdnom obaveštajnom službom kakva je izraelska. Oseti kako ga probada bol u ramenu. Jedva je čekao da ispali metak u onog smrdljivg Jevrejina. I u njegovog prijatelja.
„Moja je cena za ovaj zadatak upravo porasla”, reče Časovničar. „Znatno.”
„To sam očekivao”, odgovori čovek iz Beča. „Udvostručiću honorar.”
„Utrostručite”, uzvrati Časovničar i posle trenutka kolebanja čovek iz Beča pristade.
„Ali, možete li ga opet pronaći?”
„Imamo jednu značajnu prednost.”
„ A ta je?”
„Mi znamo koji trag on prati i znamo kuda će sada otići. Biskup Dreksler će se postarati da vam rana bude zbrinuta. U međuvremenu se odmarajte. Siguran sam da ću vam se uskoro ponovo javiti.”

BUENOS AJRES



ALFONSO RAMIREZ je odavno trebalo da bude pokojni. Bio je nesumnjivo jedan od hrabrijih ljudi u Argentini i u čitavoj Latinskoj Americi. Novinar i pisac je u pravom krstaškom duhu posvetio život rušenju zidova oko Argentine i njene krvave prošlosti. Smatran i suviše kontroverznim i opasnim da bi radio za argentinske izdavače, svoja dela je uglavnom objavljivao u Sjedinjenim Državama i Evropi. Izuzev političke i finansijske elite, malo koji Argentinac je pročitao i reč onoga što je Ramirez napisao.
Lično je iskusio argentinsku brutalnost. Za vreme Prljavog rata je zbog protivljenja vojnoj hunti završio u zatvoru gde je proveo devet meseci i bio toliko mučen da je umalo umro.[27] Njegovu suprugu, levičarsku političku aktivistkinju, oteo je vojni odred smrti i živu je iz aviona bacio u ledene vode Južnog Atlantika. Da nije intervenisao Amnesti internešnel, i Ramirez bi sigurno doživeo istu sudbinu. Umesto toga, pušten je, skrhan i gotovo neprepoznatljiv, ali je nastavio svoj krstaški pohod na generale. Godine 1983. generali silaze s vlasti, a demokratski izabrana civilna vlada dolazi na njihovo mesto. Ramirez je doprineo da se vlada ohrabri i desetine oficira izvede na suđenje za zločine počinjene za vreme Prljavog rata. Među njima je bio i kapetan koji je suprugu Alfonsa Ramireza bacio u more.
Poslednjih godina Ramirez je svoje izuzetne veštine posvetio obelodanjivanju još jednog neprijatnog poglavlja argentinske istorije koje su vlasti, štampa i većina građanstva svesno zanemarivale. Posle pada Hitlerovog Rajha, hiljade ratnih zločinaca – Nemaca, Francuza, Belgijanaca i Hrvata – sjatilo se u Argentinu, što je Peronova vlada oduševljeno odobrila a Vatikan neumorno pomagao. Ramireza nisu podnosili u argentinskim četvrtima gde je i dalje vladao veliki uticaj nacista, a njegov rad se pokazao jednako opasnim kao i istraživanje o generalima. Dva puta je bombama izazvan požar u njegovoj kancelariji, a u pošti mu je bilo toliko pisama bombi da je poštanska služba odbijala da je prima. Da ih nije povezao Moše Rivlin, Gabrijel je sumnjao da bi Ramirez pristao da se sa njim sretne.
Ispostavilo se da je Ramirez rado prihvatio poziv na ručak i predložio obližnji kafe u San Telmu. U kafeu je crnobeli patos bio poput šahovske table, a četvrtasti drveni stolovi nisu bili složeni po nekom jasnom redu. Na zidovima, okrečenim u belo, visile su police s praznim vinskim bocama. Velika vrata su vodila na bučnu ulicu, a na pločniku, ispod platnene nadstrešnice, nalazili su se stolovi. S tavanice su tri ventilatora okretala zagušljivi vazduh. Pored šanka je dašćući ležao nemački ovčar. Gabrijel je stigao na vreme, u pola tri. Argentinac je kasnio.
U Argentini je u januaru sredina leta, pa je bilo nepodnošljivo vruće. Odrastao u Dolini Jezrel i provodeći leta u Veneciji, Gabrijel se navikao na vrelinu, ali svega nekoliko dana posle boravka u Austrijskim Alpima, klimatska promena predstavljala je pravo iznenađenje za njegovo telo. Kroz otvorena vrata kafea od saobraćaja su dopirali talasi vreline. Sa svakim kamionom koji je prošao temperatura kao da je rasla za stepen-dva.
Gabrijel nije skinuo naočari za sunce. Košulja mu je bila zalepljena za leđa.
Pio je hladnu vodu i žvakao limunovu koru gledajući na ulicu. Pogled mu se kratko zadržao na Kjari. Pijuckala je kampari i sodu i bezbrižno grickala empanade.[28] Na sebi je imala kratke pantalone. Duge noge je ispružila na suncu i butine su počele da joj gore. Kosu je uplela u nasumičnu punđu. Na levoj ruci je nosila sat. Bio je to unapred dogovoreni znak. Sat na levoj ruci značio je da nije otkrila da ih neko prati, ali je Gabrijel znao da će čak i agentu, vestom poput Kjare, biti teško da opazi profesionalca u podnevnoj gužvi San Telma.
Ramirez je stigao tek u tri. Nije se izvinio što kasni. Bio je krupan muškarac, snažnih podlaktica i tamne brade. Gabrijel je tražio ožiljke mučenja, ali ih nije zapazio. Kad je naručio dva odreska i bocu crnog vina, učinio je to ljubaznim glasom i toliko glasno da se učinilo da su zazveckale boce na policama. Gabrijel se pitao jesu li odrezak i vino mudar izbor s obzirom na veliku vrućinu. Ramirez ga je gledao kao da je pitanje smatrao skandaloznim. „Govedina je jedino što je u ovoj zemlji pravo”, reče. „Osim toga, kako privreda ide…” Ostatak njegove rečenice nadglasao je bučni kamion koji je prevozio cement.
Konobar je stavio vino na sto. Na zelenoj boci nije bilo etikete. Ramirez je sipao dve čaše i pitao Gabrijela za ime čoveka koga traži. Začuvši odgovor, Argentinac usredsređeno nabra obrve.
„Oto Krebs, a? Je li mu to pravo ili izmišljeno ime?”i
„Izmišljeno.”
„Jeste li sigurni?”
Gabrijel mu pruži dokumenta koja je uzeo iz Santa Marija del Anime u Rimu. Ramirez stavi umašćene naočari za čitanje koje je izvadio iz džepa košulje. Videći dokumenta tako otvoreno pokazana, Gabrijel se uznemiri. Bacio je pogled u Kjarinom pravcu. Sat joj je i dalje bio na levoj ruci. Kad je podigao pogled s papira, bilo je očigledno da je Ramirez zadivljen.
„Kako ste dobili pristup spisima biskupa Hudala?”
„Imam prijatelja u Vatikanu.”
„Ne, imate veoma moćnog prijatelja u Vatikanu. Jedini čovek koji može postići da biskup Dreksler milom otvori Hudalove spise jeste papa lično!” Ramirez podiže vinsku čašu u Gabrijelovom pravcu. „Dakle, 1948. SS oficir Erih Radek dolazi u Rim i pada u naručje biskupa Hudala. Posle nekoliko mesec odlazi iz Rima pod imenom Oto Krebs i isplovljava za Siriju. Šta još znate?”
Sledeći dokument koji je Gabrijel stavio na drveni sto izazvao je sličan izraz zaprepašćenja na licu argentinskog novinara.
„Kao što vidite, izraelska obaveštajna služba locirala je čoveka sada poznatog pod imenom Oto Krebs u Damasku čak 1963. Izvor je veoma dobar, niko drugi do Alojz Bruner. Prema Brunerovim recima, Krebs je 1963. napustio Siriju i došao ovamo.”
„I imate razloga da verujete da je možda još ovde?”
„To je ono što moram da saznam.”
Ramirez prekrsti snažne ruke i pogleda Gabrijela preko stola. Tišinu koja među njima zavlada ispuni vrelo zujanje uličnog saobraćaja. Argentinac je namirisao priču. Gabrijel je ovo očekivao.
„Dakle, kako jedan Rene Diran iz Montreala dolazi do tajnih dokumenata iz Vatikana i izraelske obaveštajne službe?”
„Očigledno imam dobre izvore.”
„Ja sam vrlo zauzet čovek, monsieur Duran.”
„Ako želite novac…”
Argentinac prekorno podiže ruku.
„Ne želim vaš novac, monsieur Duran. Mogu i sam da zaradim. Ono što ja želim jeste priča.”
„Objavljivanje moje istrage u novinama očigledno bi predstavljalo izvesnu smetnju.”
Ramirez je delovao uvređeno. „Monsieur Duran, uveren sam da imam mnogo više iskustva od vas u traženju ljudi kao što je Erih Radek. Ja znam kada da istražujem diskretno, a kada da pišem.”
Gabrijel je na trenutak oklevao. Nije bio voljan da uđe u odnos quidpro quo sa argentinskim novinarom, ali takođe je znao da se Alfonso Ramirez može pokazati kao dragocen prijatelj.
„Odakle počinjemo?” upita Gabrijel.
„Pa, pretpostavljam da treba da saznamo je li Alojz Bruner govorio istinu o svm prijatelju Otu Krebsu.”
„Što znači, je li Krebs uopšte i došao u Argentinu?”
„Tačno.”
„I kako ćemo to uraditi?”
U tom trenutku stiže konobar. Odrezak koji je stavio ispred Gabrijela bio je dovoljno velik da se nahrani četveročlana porodica. Ramirez se nasmeši i poče da seče.
„Bon appetit, monsieur Duran. Jedite! Nešto mi govori da će vam trebati snage.”
ALFONSO RAMIREZ JE VOZIO poslednji folksvagen tipa široko na zapadnoj hemisferi. Nekad je verovatno bio tamnoplav, ali je izbledeo do boje plavog kamena. Vetrobran je na sredini imao naprslinu u obliku munje. Gabrijelova vrata bila su ulubljena pa je trebalo dobro da zagrabi u osiromašene zalihe snage da ih otvori. Klimauređaj više nije radio, a motor je urlao kao propelerski avion.
Prozori na kolima bili su otvoreni dok su se vozili širokom Avenijom 9. jul. Oko njih su se uskovitlali papiri s beleškama. Ramirez izgleda nije primetio, ili mu nije bilo važno, kad je nekoliko stranica odletelo iz automobila. U kasno popodne bilo je još toplije. Gabrijela je od teškog vina bolela glava. Okrenuo je lice ka otvorenom prozoru. Bulevar je bio ružan. Fasade lepih starih zgrada kvario je beskrajan niz reklamnih panoa koji su nemačke luksuzne automobile i američka bezalkoholna pića nudili na prodaju stanovništvu čiji je novac naglo postao bezvredan. Grane drveća, koje je pružalo hlad, kao pijane su visile pod navalom zagađenja i vrućine.
Skrenuli su prema reci. Ramirez pogleda u retrovizor. Zahvaljujući bežanju od vojnih razbojnika i nacističkih simpatizera, usavršio je nagone za preživljavanje na ulici.
„Prati nas devojka na skuteru.”
„Da, znam.”
„Ako ste znali, zašto ništa niste rekli?”
„Zato što ona radi za mene.”
Ramirez se pažljivije zagleda u retrovizor.
„Prepoznajem te butine. Ta devojka je bila u kafeu, zar ne?”
Gabrijel lagano klimnu. U glavi mu je bubnjalo.
„Vi ste veoma zanimljiv čovek, monsieur Duran. l veoma srećan. Prelepa je.”
„Samo se usredsredite na vožnju, Alfonso. Ona će vam čuvati leđa.”
Pet minuta docnije Ramirez se parkirao u ulici uz obod luke. Kjara projuri mimo njih, pa se okrenu i zaustavi u senci drveta. Ramirez ugasi motor. Sunce je nemilosrdno peklo u krov automobila. Gabrijel je želeo da izađe, ali Argentinac je najpre hteo da ga uputi.
„Većina spisa o nacistima u Argentini čuva se pod ključem u Informacionom birou. I dalje su zvanično zabranjeni spisi za novinare i naučnike, iako je i tridesetogodišnja zabrana na otvaranje dosijea odavno istekla. Čak i da uspemo da uđemo u arhiv Informacionog biroa, verovatno nećemo pronaći mnogo podataka. Po svim izveštajima, Peron je sve spise koji su mogli naneti najviše štete uništio 1955, kad je u državnom udaru svrgnut s vlasti.”
S druge strane ulice jedan automobil je usporio, a muškarac za volanom je zagledao devojku na motociklu. I Ramirez je to primetio. Posmatrao je automobil u retrovizoru a zatim nastavio.
„Vlada je 1997. osnovala Komisiju za rasvetljavanje nacističkih aktivnosti u Argentini. Komisija je od samog početka naišla na veliki problem. Vidite, vlada je 1996. spalila sve opasne spise koje je još posedovala.”
„Čemu uopšte i osnivanje komisije?”
„Želeli su, naravno, da im se oda priznanje da su pokušali. Ali u Argentini potraga za istinom ide samo do izvesne granice. Istinska istraga pokazala bi pravu meru Peronovog saučesništva u posleratnom egzodusu nacista iz Evrope. Takođe bi otkrila činjenicu da mnogi nacisti i dalje ovde žive. Ko zna? Možda je i vaš čovek tu.”
Gabrijel pokaza na zgradu. „A štaje ovo?”
„Hotel za useljenike, prva stanica za milione useljenika koji su stigli u Argentinu u devetnaestom i dvadesetom veku. Vlasti su ih najpre ovde smeštale dok ne nađu posao i stan. Sada Imigraciona služba koristi zgradu kao skladište.”
„Za šta?”
Ramirez otvori pretinac za rukavice i izvadi gumene hirurške rukavice i papirne sterilne maske. „Ovo nije najčistije mesto na svetu. Nadam se da se ne plašite pacova.”
Gabrijel podiže kvaku pa ramenom gurnu vrata. Na drugoj strani ulice Kjara je ugasila motor i spremila se da čeka.
POLICAJAC koji se dosađivao stražario je na ulazu. Devojka u uniformi sedela je ispred pokretnog ventilatora u prijavnici i čitala modni časopis. Gurnula je knjigu posetilaca preko prašnjavog stola. Ramirez se potpisao i naznačio vreme. Dobili su dve plastificirane kartice s metalnim štipaljkama. Na Gabrijelovoj je bio broj 165. Pričvrstio je karticu za džep košulje i pošao za Ramirezom prema liftu. „Dva sata do zatvaranja”, doviknu devojka pa okrenu stranicu časopisa.
Ušli su u teretni lift. Ramirez zatvori sigurnosnu rešetku i pritisnu dugme za poslednji sprat. Lift se polako njihao uvis. Trenutak kasnije, kad su se uz tresak zaustavili, u vazduhu se osećala tolika vrelina i zagušljivost da se teško disalo. Ramirez navuče rukavice i stavi masku. Gabrijel učini isto.
Prostor u koji su ušli bio je otprilike veličine dva gradska bloka, prepun beskonačnih redova čeličnih polica povijenih pod teretom drvenih sanduka. Galebovi su uletali i izletali kroz polomljene prozore. Gabrijel je čuo grebanje malih šapica s kandžama i mjaukanje mačaka koje su se tukle. Miris prašine i papira koji se raspada prodirao je kroz zaštitnu masku. Podzemni arhiv Anime u Rimu delovao je kao raj u poređenju s ovim zapuštenim mestom.
„Šta je ovo?”
„Ono što Peron i njegovi duhovni naslednici u Menemovoj vladi nisu smatrali da treba uništiti.[29] U ovoj prostoriji su useljeničke kartice koje je popunio svaki putnik koji se iskrcao u luku Buenos Ajres od 1920. do sedamdesetih godina. Jedan sprat niže su spiskovi putnika sa svakog broda. Mengele, Ajhman, svi su oni ovde ostavili otiske prstiju. Možda i Oto Krebs.”
„Zašto je ovakav nered?”
„Verovali ili ne, bilo je i gore. Pre nekoliko godina je hrabra duša po imenu Čela složila kartice po abecednom redu i po godinama. Sada ovu prostoriju nazivaju Čelina soba. Imigracione kartice za 1963. godinu su ovamo. Za mnom.” Ramirez zastade i pokaza na patos. „Pazite na mačja govna.”
Prošli su pola gradskog bloka. Imigracione kartice za 1963. ispunjavale su nekoliko desetina čeličnih polica. Ramirez je pronašao drvene sanduke sa karticama putnika čije je prezime počinjalo na slovo K, pa ih skinuo sa police i pažljivo stavio na pod. Pronašao je četiri useljenika koji su se svi preživali Krebs. Nijedan se nije zvao Oto.
„Je li moguće da je odložena na pogrešno mesto?”
„Naravno.”
„Je li moguće da ju je neko uklonio?”
„Ovo je Argentina, prijatelju moj. Sve je moguće.”
Gabrijel se nasloni na police, obeshrabren. Ramirez je vratio imigracione kartice u sanduk a zatim ga podigao na policu. Tada pogleda na ručni sat.
„Imamo još sat i četrdeset pet minuta do zatvaranja. Vi počnite posle 1963. a ja ću pre. Ko izgubi plaća piće.”
GRMLJAVINA se začula, s reke. Kroz polomljeni prozor Gabrijel ugleda munju koja zasvetle između dizalica na obali. Teški oblak je zaklonio kasno popodnevno sunce. U Čelinoj sobi se gotovo ništa nije videlo. Kiša je počela kao eksplozija. Padala je kroz razjapljene prozore i natapala dragocene spise. Gabrijel, restaurator, zamisli razliveno mastilo, zauvek izgubljene podatke.
Pronašao je useljeničke kartice za još tri muškarca s prezimenom Krebs, jednu iz 1965. a dve iz 1969. Nijedan se nije zvao Oto. Tama je veoma usporila njihovo traganje. Da bi pročitao useljeničke kartice, morao je da tegli sanduke do prozora gde je još bilo malo svetlosti. Tu bi čučnuo leđima okrenut kiši i pretraživao kartice.
Devojka s prijavnice pojavila se i upozorila ih da za deset minuta moraju da završe. Gabrijel je stigao tek do 1972. Nije želeo da sutra ponovo dolazi. Ubrzao je rad.
Oluja je prestala naglo kao što je i počela. Vazduh je bio hladniji i svežiji. Tišinu je narušavao samo zvuk napadale kiše koja je grgotala niz slivnike. Gabrijel je i dalje pretraživao: 1973… 1974… 1975… 1976… Nije bilo putnika s prezimenom Krebs. Ništa.
Devojka se ponovo pojavila terajući ih napolje ovog puta. Gabrijel je vratio poslednji sanduk na policu gde je zatekao Ramireza i devojku kako ćaskaju na španskom.
„Išta?”, upita Gabrijel.
Ramirez odmahnu glavom.
„Dokle ste stigli?”
„Do kraja. Vi?”
Gabrijel mu reče. „Mislite li da vredi da i sutra dolazimo?”
„Verovatno ne.” Zagrli Gabrijela. „Hajdemo, vodim vas na pivo.”
Devojka je uzela njihove plastificirane oznake i spustila se teretnim liftom s njima. Prozori automobila ostavljeni su otvoreni. Oneraspoložen neuspehom, Gabrijel je seo na pokislo sedište. Grmljavina motora naruši tišinu ulice. Kjara je vozila za njima. Odeća joj je bila natopljena kišom.
Dva bloka od arhiva Ramirez iz džepa košulje izvadi useljeničku karticu. „Razvedrite se, monsieur Duran”, reče dajući karticu Gabrijelu. „Ponekad se u Argentini isplati primeniti istu nepoštenu taktiku koju koriste ljudi na vlasti. U onoj zgradi postoji samo jedan uređaj za kopiranje i na njemu radi devojka s prijavnice. Ona bi napravila jednu kopiju za mene, a drugu za svog šefa.”
„I Oto Krebs bi, ukoliko je još u Argentini i još živ, možda saznao da ga tražimo.”
„Tačno.”
Gabrijel podiže karticu. „Gde je bila?”
„U podacima za 1949. Pretpostavljam da je Čela jednu složila u pogrešnu kutiju.”
Gabrijel spusti pogled i poče da čita. Oto Krebs je u Buenos Ajres stigao decembra 1963. na brodu koji je doplovio iz Atine. Ramirez pokaza na broj u dnu rukom ispisan: 245276/62.
„To je broj njegove dozvole za iskrcavanje. Verovatno ju je izdao argentinski konzulat u Damasku. ‘Šezdeset dva’ na kraju broja je oznaka godine kad je dozvola odobrena.”
„Šta sad?”
„Znamo da je stigao u Argentinu.” Ramirez slegnu teškim ramenima. „Hajde da vidimo možemo li ga naći.”
ODVEZLI SU SE mokrim ulicama nazad u San Telmo i parkirali ispred stambene zgrade u italijanskom stilu. Poput mnogih zgrada u Buenos Ajresu, nekad je i ova bila lepa. Sada joj je fasada bila boje Ramirezovih kola, a zagađenje je ostavilo svoje tragove.
Uspeli su se uz slabo osvetljeno stepenište. Vazduh u stanu bio je ustajao i topao. Ramirez za njima zaključa vrata i širom otvori prozore puštajući da uđe večernja svežina. Gabrijel pogleda na ulicu i vide da se Kjara parkirala preko puta.
Ramirez nestade u kuhinji i vrati se noseći dve flaše argentinskog piva. Jednu je pružio Gabrijelu. Staklo se već orosilo. Gabrijel ispi pola flaše. Alkohol mu malo ublaži glavobolju.
Ramirez ga je uveo u svoju kancelariju. Izgledala je onako kako je Gabrijel i očekivao – velika i pohabana, kao i sam Ramirez, s knjigama naslaganim po stolicama i velikim stolom zatrpanim papirima koji je delovao kao da čeka svog para. Teške zavese prigušile su buku i svetla ulice. Ramirez je prišao da telefonira, a Gabrijel seo i ispio ostatak piva.
Ramirezu je trebalo sat i po da dođe do prvog traga. Oto Krebs se 1964. prijavio u ispostavi Nacionalne policije u Bariloceu u severnoj Patagoniji. Posle četrdeset pet minuta još jedan deo slagalice – 1972. u molbi za argentinski pasoš Krebs je kao adresu naveo Puerto Blest, gradić nedaleko od Bariločea. Do sledećeg podatka došli su za svega petnaest minuta. Pasoš je istekao 1982.
„Zašto?” upita Gabrijel.
„Zato što je vlasnik pasoša umro.”
ARGENTINAC je preko stola raširio mapu zavrnutih krajeva i škiljeći kroz umazane naočari za čitanje tražio po zapadnim delovima zemlje.
„Evo ga”, reče lupkajući po mapi. „San Karlos de Bariloče, ili skraćeno, samo Bariloče. Odmaralište u severnoj jezerskoj oblasti Patagoniji, koje su osnovali švajcarski i nemački doseljenici u devetnaestom veku. Još je poznato kao argentinska Švajcarska. Sada se tu zabavljaju skijaši, za naciste i njihove saputnike bilo je nešto poput Valhale. Mengele je obožavao Bariloče.”
„Kako da stignem donde?”
„Najbrže je avionom. Postoji aerodrom i svakog sata leti avion iz Buenos Ajresa.” Posle kratke stanke dodade: „Dug je put da bi se video jedan grob.”
„Želim da ga vidim rođenim očima.”
Ramirez klimnu: „Odsednite u hotelu Edelvajs.”
„Edelvajs?”
„To je nemačka enklava”, odgovori Ramirez. „Nećete verovati da ste u Argentini.”
„Zašto ne pođete i vi?”
„Bojim se da ću samo smetati. Ja sam persona non grata u izvesnim krugovima u Bariločeu. Proveo sam malo više vremena čačkajući tamo, ako znate na šta mislim. Moje lice i suviše dobro poznaju.”
Argentinčevo držanje naglo postade ozbiljno.
„I vi treba da čuvate leđa, monsieur Duran. Bariloče nije mesto gde se pitanja olako postavljaju. Oni ne vole strance koji se raspituju o izvesnim meštanima. Takođe treba da znate da ste stigli u Argentinu u napetom trenutku.”
Ramirez je prebirao po hrpi papira na svom stolu dok nije našao šta je tražio – primerak međunarodnog izdanja časopisa Njuzvik od pre dva meseca. Pružio ga je Gabrijelu i rekao: „Moj članak je na strani trideset šest.” Zatim je otišao u kuhinju da donese još dva piva.
PRVI je umro čovek po imenu Enrike Kalderon. Nađen je u spavaćoj sobi kuće u četvrti Palermo Ciko u Buenos Ajresu. Četiri metka u glavu, vrlo profesionalno. Gabrijel, koji nije mogao da čuje za ubistvo a da ne zamisli sam čin, skrenu pogled na Ramireza. „A drugi?” upita.
„Gustavo Estrada. Ubijen dve nedelje kasnije na poslovnom putu u Meksiko Sitiju. Telo mu je pronađeno u hotelskoj sobi pošto se nije pojavio na sastanku zakazanom u vreme doručka. Ponovo četiri metka u glavu.” Ramirez zastade. „Dobra priča, zar ne? Dva istaknuta poslovna čoveka, ubijena na zapanjujuće sličan način, jedan za drugim, u razmaku od dve nedelje. Argentinci vole takva sranja. Neko vreme je to svima skrenulo misli sa činjenice da im je životna ušteđevina propala a novac postao bezvredan.”
„Jesu li ubistva povezana?”
„Nikad nećemo sa sigurnošću znati, ali verujem da jesu. Enrike Kalderon i Gustavo Estrada nisu se dobro poznavali, ali njihovi očevi jesu. Alehandro Kalderon je bio blizak saradnik Huana Perona, a Martin Estrada bio je šef argentinske nacionalne policije u godinama posle rata.”
„I zašto su im sinovi ubijeni?”
„Da budem potpuno iskren, nemam pojma. U stvari, nemam nijednu teoriju koja bi imala nekakvog smisla. Ali ono što znam jeste da su optužbe letele na sve strane unutar stare nemačke zajednice. Živci su istanjeni.” Ramirez otpi veliki gutljaj piva. „Ponavljam, pazite na svaki korak u Bariločeu, monsieur Duran.”
Još su razgovarali dok se mrak lagano spuštao, a zvuči saobraćajne gužve zbog kiše dopirali s ulice. Gabrijelu se nisu dopadali mnogi ljudi koje je sretao u svom poslu, ali Alfonso Ramirez je bio izuzetak. Jedino je žalio što mora da ga obmanjuje.
Razgovarali su o Bariločeu, Argentini i prošlosti. Kad je Ramirez pitao za zločine Eriha Radeka, Gabrijel mu je ispričao sve što je znao. To je kod Argentinca izazvalo dugo ćutanje i zamišljenost kao da ga boli činjenica što ljudi poput Radeka mogu da nađu utočište u zemlji koju on toliko voli.
Dogovorili su se da popričaju nakon Gabrijelovog povratka iz Bariločea, a onda se rastali u mračnom hodniku. Napolju je barrio San Telmo počeo da oživljava na večernjoj svežini. Gabrijel je neko vreme hodao pločnicima kroz gužvu dok se devojka na crvenom motociklu nije zaustavila pored njega i potapšala sedište iza sebe.

BUENOS AJRES • RIM • BEČ



KONZOLA sofisticirane elektronske opreme proizvedena je u Nemačkoj. Mikrofoni i predajnici sakriveni u stanu mete bili su najboljeg kvaliteta – osmislila ih je i napravila obaveštajna služba Zapadne Nemačke na vrhuncu Hladnog rata kako bi pratila aktivnosti neprijatelja na istoku. Opremom je rukovao muškarac rođen u Argentini čije se poreklo moglo pratiti do austrijskog sela Braunau na Inu. Činjenica da je u tom istom selu rođen Adolf Hitler davala mu je izvestan ugled među drugovima. Kad je Jevrejin zastao na ulazu u stambenu zgradu, čovek koji ga je nadzirao slikao ga je fotoaparatom sa teleobjektivom. Malo kasnije, kad se devojka na motociklu odvezla od ivičnjaka, uspeo je i nju da slika, iako od toga nije bilo mnogo koristi pošto joj je lice sakrivala crna zaštitna kaciga. Proveo je nekoliko trenutaka razmatrajući razgovor obavljen u stanu mete, a zatim, zadovoljan, uzeo telefon. Broj koji je pozvao bio je u Beču. Zvuk nemačkog, s bečkim naglaskom, bio je najlepša muzika za njegove uši.
U PONTIFICIO Santa Maria dell’Anima u Rimu iskušenik je hitao hodnikom na drugom spratu spavaonice i zastao ispred vrata sobe u kojoj je odseo posetilac iz Beča. Oklevao je pre no što je pokucao, a zatim sačekao dozvolu da uđe. Snop svetlosti pade na snažnu figuru ispruženu na uzanom ležaju. Oči su mu u mraku blistale poput dva crna jezerceta ulja.
„Imate telefonski poziv.” Dečak je govorio ne gledajući ga. Svi u semeništu su čuli za sinocni događaj na ulaznoj kapiji. „Možete ga preuzeti u rektorovoj kancelariji.”
Muškarac se uspravi i jednim pokretom spusti noge na patos. Debeli mišići ramena i leđa nabraše se pod svetlom kožom. Načas je dodirnuo zavoj na ramenu, pa navukao džemper s rolkragnom.
Iskušenik je posetioca poveo niz kameno stepenište, pa preko malog dvorišta. Rektorova kancelarija je bila prazna. Na stolu je gorela jedna svetiljka. Telefonska slušalica ležala je na beležnici. Posetilac je podiže. Dečak nečujno izađe iz sobe.
„Pronašli smo ga.”
„Gde?”
Čovek iz Beča mu kaza. „Ujutro kreće u Bariloče. Čekaćeš ga kad stigne.”
Časovničar brzo pogleda na svoj sat i sračuna razliku u vremenu. „Kako je to moguće? Iz Rima avion leti tek po podne.”
„Zapravo, jedan avion kreće za nekoliko minuta.”
„O čemu pričate?”
„Koliko ti treba do Fjumičina?”
DEMONSTRANTI su čekali ispred hotela Imperijal kada su tri vozila u koloni stigla na skup odanih članova stranke. Peter Mecler, koji je sedeo na zadnjem sedištu limuzine marke mercedes, pogleda kroz prozor. Upozorili su ga, ali očekivao je uobičajenu bednu grupu a ne gomilu razbojnika, brojnu poput brigade i naoružanu transparentima i megafonima. Ovo je bilo neizbežno: blizina izbora; aura nepovredivosti sazdana oko kandidata. Austrijsku levicu obuzela je potpuna panika, kao i njihove pristalice u Njujorku i Jerusalimu.
Diter Graf, na sklopivom sedištu naspram Meclera, delovao je zabrinuto. A kako i ne bi? Dvadeset godina se borio da preobrazi Austrijski nacionalni front iz beživotnog saveza bivših SS oficira i neofašističkih sanjara u čvrstu i savremenu konzervativnu političku snagu. Gotovo je sasvim sam preoblikovao partijsku ideologiju i ulepšao javnu sliku stranke. Pažljivo je osmislio poruku koja je istrajno privlačila one austrijske glasače koje je oportuna koalicija Narodne i Socijaldemokratske stranke lišila prava glasa. Sada, sa Meclerom kao njegovim kandidatom, stajao je na pragu vrhunske nagrade u austrijskog politici – položaja kancelara. Poslednje što je Graf želeo sada, tri nedelje pre izbora, bio je gadan sukob sa gomilom levičarskih idiota i Jevreja.
„Znam o čemu razmišljaš, Ditere”, reče Mecler. „Misliš kako bi trebalo da igramo na sigurno – da izbegnemo ovu rulju ulazeći na zadnji ulaz.”
„To mi je zaista palo na pamet. U prednosti smo tri poena i to je stabilno. Ne bih voleo uzalud da potrošim dva od ta tri poena na gadnu scenu u Imperijalu koja se lako može izbeći.”
„Tako što ćemo otići na zadnji ulaz?”
Graf potvrdno klimnu. Mecler pokaza na televizijskog snimatelja i fotografe.
„I znaš kakvi bi naslovi osvanuli sutra u Die Presse? Meclera potukli bečki demonstranti! Reći će da sam kukavica, Ditere, a ja nisam kukavica.”
„Niko te nikad nije optužio za kukavičluk, Petere. Jedino je u pitanju trenutak.”
„Predugo smo ulazili na zadnja vrata.” Mecler zategnu kravatu i ispravi okovratnik košulje. „Uostalom, kancelari ne koriste zadnja vrata. Idemo na glavna, visoko podignute glave i brade spremne za borbu, ili ne idemo uopšte.”
„Postao si pravi govornik, Petere.”
„Imao sam dobrog učitelja.” Mecler se nasmeši i stavi ruku Grafu na rame. „Ali bojim se da je duga kampanja počela da mu utiče na instinkte.”
„Zašto to kažeš?”
„Pogledaj ove huligane. Većina čak i nisu Austrijanci. Pola transparenata je na engleskom a ne na nemačkom. Očito, ovaj mali protest su upriličili provokatori iz inostranstva. Ako budem imao sreće da se suočim s ovim ljudima, ujutro ćemo imati prednost od pet poena.”
„Nisam o tome tako razmišljao.”
„Samo kaži obezbeđenju da se opusti. Važno je da demonstranti izgledaju kao smeđe košulje’ – a ne mi.”
Peter Mecler otvori vrata i izađe iz kola. Iz gomile se podiže urlik besa, a transparenti zalelujaše.
»Nacistička svinjo!«
»Rajhsfirer Mecler!«
Kandidat je išao napred kao da ne primećuje nemire oko sebe. Mlada devojka, naoružana krpom, natopljenom crvenom bojom, oslobodi se iz gomile. Zavitlala je krpu na Meclera koji ju izbegao toliko vesto da se činilo da ni ritam koraka nije poremetio. Krpa udari policajca na oduševljenje demonstranata. Devojku, koja ju je bacila, zgrabiše dvojica policajaca i brzo je odguraše.
Mecler, miran, uđe u hotelsko predvorje i ode do balske sale gde je hiljadu pristalica tri sata čekalo njegov dolazak. Zastao je načas ispred vrata da se sabere, a zatim ušao u prostoriju koja je odzvanjala od veselih pozdrava. Graf se odmaknuo i posmatrao svog kandidata kako se s lakoćom kreće među obožavaocima. Muškarci su se gurali da mu stisnu ruku ili ga potapšu po leđima. Žene su ga ljubile u obraz. Mecler je svakako doprineo da konzervativci opet postanu seksi.
Put do čela prostorije trajao je pet minuta. Kad se Mecler popeo na podijum, lepa devojka u tirolskoj nošnji pružila mu je ogromnu kriglu piva. Podigao ju je iznad glave što je dočekano izbezumljenim urlikom odobravanja. Popio je malo piva – i to ne gutljajčić za fotografisanje, već dobar veliki austrijski gutljaj – a zatim prišao mikrofonu.
„Želim svima vama da zahvalim što ste večeras došli ovamo. I takode želim da zahvalim našim dragim prijateljima koji su priredili toplu dobrodošlicu ispred hotela.” Talas smeha prođe prostorijom. „Ono što ovi ljudi izgleda ne razumeju jeste da je Austrija za Austrijance i da ćemo mi izabrati sopstvenu budućnost na osnovu austrijskog morala i austrijskih merila pristojnosti. Stranci i kritičari iz inostranstva nemaju pravo da govore o unutrašnjim poslovima ove naše blagoslovene zemlje. Mi ćemo iskovati sopstvenu budućnost, austrijsku budućnost, a ta budućnost počinje za tri nedelje od večeras!”

BARILOĆE, ARGENTINA



SLUŽBENICA NA PRIJAVNICI u Barilocher Tageblatt odmerila je Gabrijela s više zanimanja od usputnog pogleda kad se pojavio na vratima i krenuo prema njoj. Imala je kratku tamnu kosu, svetloplave oči i privlačno preplanulo lice. „Izvolite?”, rekla je na nemačkom što nije bilo iznenađujuće s obzirom da su Tageblat, kako samo ime upućuje, novine na nemačkom jeziku.
Gabrijel joj je odgovorio na istom jeziku, vesto prikrivajući činjenicu da ga, kao i ona, govori tečno. Kazao je da je došao u Bariloče kako bi obavio genealoško istraživanje. Tražio je, tvrdio je, čoveka za koga je verovao da mu je ujak, čoveka po imenu Oto Krebs. Imao je razloga da veruje da je her Krebs umro u Bariločeu oktobra 1982. Da li bi bilo moguće da potraži u arhivi čitulju ili nekrolog?
Službenica mu se nasmešila, otkrivajući dva niza blistavih jednakih zuba, a zatim podiže slušalicu i ukuca trocifreni broj lokala. Gabrijelov zahtev je na brzom nemačkom prosleđen višem službeniku. Žena je nekoliko sekundi ćutala, a zatim spustila slušalicu i ustala.
„Pođite za mnom.”
Povela ga je kroz mali desk,[30] glasno lupkajući potpeticama po izbledelom linoleumu. Pet-šest zaposlenih, neformalno odevenih, lenstvovalo je u različitim stanjima opuštenosti, pušeći cigarete i ispijajući kafu. Niko izgleda nije obraćao pažnju na posetioca. Vrata koja su vodila u arhiv bila su poluotvorena. Službenica upali svetio.
„Sad imamo računare, pa se svi tekstovi automatski odlažu u bazu podataka koja se može pretraživati. Bojim se da to ide samo do 1998. Kad ste rekli da je čovek umro?”
„Verujem da je to bilo 1982.”
„Imate sreće. Svi nekrolozi su složeni po abecednom redu -ručno, naravno, na starinski način.”
Prišla je stolu i podigla korice debelog registratora u kožnom povezu. Stranice s linijama bile su prepune oznaka unetih sitnim rukopisom.
„Kako ste rekli da se zvao?”
„Oto Krebs.”„Krebs, Oto”, reče okrećući listove ka stranicama s podacima na slovo K. „Krebs, Oto… Ah, evo ga. Sudeći po ovome, umro je u novembru 1983. dalje želite da vidite nekrolog?”
Gabrijel klimnu glavom. Žena je zapisala referentni broj i otišla do niza kartonskih kutija. Prstom je prelazila po nalepnicama dok nije našla ono što je tražila, a zatim je zamolila Gabrijela da skine kutije naslagane iznad tražene. Kad je podigla poklopac, zapahnuo ih je miris prašine i starog papira. Isečci su čuvani u trošnim, požutelim fasciklama. Nekrolog napisan za Ota Krebsa bio je pocepan. Službenica ga spoji providnom lepljivom trakom i pokaza ga Gabrijelu.
„Je li to čovek koga tražite?”
„Ne znam”, iskreno odgovori Gabrijel.
Uzela je isečak od Gabrijela i brzo ga pročitala. „Ovde piše da je bio jedinac.” Pogledala je Gabrijela. „To ništa ne mora da znači. Mnogi su morali da izbrišu svoju prošlost kako bi zaštitili porodicu koja je ostala u Evropi. Moj deda je imao sreće. Makar je mogao da zadrži sopstveno ime.”
Ispitivački je pogledala Gabrijela u oči. „Bio je iz Hrvatske”, reče glasom u kojem se osećao saučesnički ton. „Posle rata su komunisti želeli da ga osude i obese. Srećom, Peron mu je dozvolio da dođe ovamo.”
Odnela je isečak do aparata za kopiranje i napravila tri primerka. Zatim je original odložila u fasciklu koju je vratila u odgovarajuću kutiju. Kopije nekrologa je dala Gabrijelu. Čitao je u hodu.
„Prema nekrologu, sahranjen je na katoličkom groblju u Puerto Blestu.”
Službenica klimnu glavom. „To je odmah s druge strane jezera, nekoliko kilometara od čileanske granice. Tamo je upravljao velikim estancia[31] I to piše u nekrologu.”
„Kako da stignem tamo?”
„Idite autoputem zapadno od Bariločea. Autoput ubrzo prestaje. Nadam se da imate dobar automobil. Pratite put uz jezero pa skrenite na sever. Stižete pravo u Puerto Blest. Ako odmah krenete, stići ćete pre mraka.”
Rukovali su se u predvorju. Poželela mu je sreću.
„Nadam se da je on čovek koga tražite”, reče. „A možda i nije. Mislim da se to u ovakvim situacijama nikad ne zna.”
NAKON ŠTO JE posetilac otišao, službenica je podigla slušalicu i pozvala jedan broj.
„Upravo je otišao.”
„Kako si to obavila?”
„Uradila sam ono što si mi rekao. Bila sam veoma ljubazna. Pokazala sam mu ono što je želeo da vidi.”
„A šta je želeo da vidi?”
Ona mu reče.
„Kako je reagovao?”
„Pitao je kako da stigne do Puerto Blesta.”
Veza se prekinu. Službenica polako spusti slušalicu. Odjednom je osetila prazninu u želucu. Znala je šta očekuje ovog čoveka u Puerto Blestu. Čekala ga je ista sudbina kao i druge koji su došli u ovaj kraj severne Patagonie u potrazi za ljudima koji nisu želeli da budu pronađeni. Nije joj ga bilo žao; smatrala ga je budalom. Zar je zaista mislio da ikoga može obmanuti onom luckastom pričom o genealoškom istraživanju? Šta on misli ko je? Sam je kriv. Ali uvek je tako s Jevrejima. Uvek sami sebi natovare nevolju na leđa.
U tom trenutku se otvoriše glavna vrata i u predvorje uđe žena u letnjoj haljini. Službenica je pogleda i osmehnu se.
„Izvolite?”

PEŠICE SU SE vraćali u hotel po jarkom suncu. Gabrijel je Kjari prevodio nekrolog.
„Piše da je rođen 1913. u Gornjoj Austriji, da je bio policajac i da ga je Vermaht regrutovao 1938. Učestvovao je u pohodima na Poljsku i Sovjetski Savez. Takođe piše da je dvaput dobio odlikovanje za hrabrost, jednom od firera lično. Pretpostavljam da je to nešto čime se može hvalisati u Bariločeu.”
„A posle rata?”
„Ništa do dolaska u Argentinu 1963. Dve godine je radio u hotelu u Bariločeu, a zatim se zaposlio na estancia blizu Puerto Blesta. Imanje je 1972. kupio od vlasnika i vodio ga do smrti.”
„Je li ovde ostao neko od porodice?”
„Prema ovome, nikada se nije ženio i nije imao živih rođaka.”
Stigli su u hotel Edelvajs. Sagrađen je u stilu švajcarske vile s kosim krovom i nalazio se dve ulice dalje od obale jezera na aveniji San Martin. Gabrijel je ranije ujutro na aerodromu iznajmio automobil tojotu s pogonom na četiri točka. Zamolio je čuvara parkinga da ga doveze iz garaže, a zatim skočio do hotelskog predvorja da pronađe mapu okolnih autoputeva. Puerto Blest se nalazio tačno gde je žena iz novina i rekla, na suprotnoj strani jezera, u blizini čileanske granice.
Krenuli su uz obalu jezera. Kako su se udaljavali od Bariločea, drum se postepeno pogoršavao. Velikim delom puta vodu je zaklanjala gusta šuma. A onda bi Gabrijel izašao iz krivine ili bi se šuma odjednom proredila, i ispod sebe bi načas ugledali jezero, blesak plavetnila koje bi ponovo nestalo iza drveća.
Gabrijel je obišao najjužniji kraj jezera i nakratko usporio posmatrajući eskadrilu ogromnih kondora koji su kružili oko visokog vrha Čero Lopez. Zatim je pratio zemljanu stazu preko otvorene zaravni prekrivene sivozelenim bodljikavim žbunjem i skupinama drveća arraydn[32] Na visokim livadama stada otpornih patagonijskih ovaca pasla se letnju travu. U daljini, prema čileanskoj granici, zasvetluca munja iznad vrhova Anda.
Kad su stigli u Puerto Blest, sunce je zašlo pa je selo bilo u senci i tišini. Gabrijel je ušao u neki kafe da se raspita za put. Šanker, nizak muškarac rumenog lica, izađe na ulicu i pokaza mu put služeći se pokretima ruku.
UPRAVO u tom kafeu, za stolom blizu vrata, Časovničar je pio pivo iz flaše i posmatrao sporazumevanje koje se odigravalo na ulici. Prepoznao je vitkog muškarca kratke crne kose posedele na slepoočnicama. Na suvozačkom sedištu tojote s pogonom na četiri točka sedela je žena duge tamne kose. Je li moguće da ga je u Rimu ona pogodila u rame? To i nije bilo toliko važno. Čak i da nije, uskoro će biti mrtva.
Izraelac je seo za volan tojote i odjurio. Šanker se vratio u kafe.
Časovničar upita na nemačkom: „Kuda su ovo dvoje krenuli?”
Šanker mu odgovori na istom jeziku.
Časovničar je ispio ostatak piva i ostavio novac na stolu. Čak i od najmanjeg pokreta, kao što je vađenje dve-tri novčanice iz džepa sakoa, osećao je vrelo pulsiranje u ramenu. Izašao je na ulicu i malo stajao na svežem večernjem vazduhu, a zatim lagano krenuo prema crkvi.

CRKVA NAŠE GOSPE OD PLANINA, mala, belo okrečena kolonijalna crkva sa zvonikom s leve strane zasvođeng trema, nalazila se na zapadnom obodu sela. Ispred crkve su dva platana bacala senku na kameno dvorište s ogradom od kovanog gvozda. Gabrijel je otišao iza crkve. Groblje se pružalo niz blagu padinu brežuljka, prema šumarku guste borovine. Hiljadu nadgrobnih ploča i spomenika virilo je iz zemlje obrasle korovom, nalik vojsci u povlačenju. Gabrijel je načas zastao, s rukama na bokovima, oneraspoložen mogućnošću da luta po groblju, po sve većem mraku, tražeći oznaku s imenom Ota Krebsa.
Vratio se pred crkvu. Kjara ga je čekala u senovitom dvorištu. Pritisnuo je kvaku na teškim hrastovim vratima i otkrio da su otključana. Kjara uđe za njim. Na licu oseti hladan vazduh i miris koji nije osetio otkako je otišao iz Venecije – mešavinu voska, tamjana, politure i plesni – osobeni miris katoličke crkve. Koliko se ovo razlikovalo od crkve svetog Jovana Zlatoustog u Kanaređu. Nema pozlaćenog oltara, ni mermernih stubova, niti visoke apside i veličanstvenih oltarskih slika. Strogo drveno raspeće visilo je nad neukrašenim oltarom, a niz sveca, upaljenih za pokoj duše, bacao je blagi odsjaj ispred statue Device. Boja vitraža na prozorima duž crkvenog broda bledela je u sve tamnijem sumraku.
Gabrijel je oklevajući pošao niz središnji prolaz između klupa. U tom trenutku tamna figura se pojavi iz sakristije i priđe oltaru. Zastade ispred raspeća, savi se u kolenima u znak poštovanja, pa se okrenu ka Gabrijelu. Bio je omalen i mršav, a na sebi je imao crne pantalone, crnu košulju kratkih rukava i sveštenički okovratnik. Kosa mu je bila uredno ošišana, seda na slepoočnicama, lice lepo i tamnoputo, a na obrazima tek nagoveštaj rumenila. Izgleda da ga prisustvo dvoje stranaca u njegovoj crkvi nije iznenadilo. Gabrijel mu je polako prišao. Sveštenik ispruži ruku i predstavi se kao otac Ruben Morales.
„Zovem se Rene Diran”, reče Gabrijel. „Iz Montreala sam.”
Sveštenik na to klimnu glavom kao da je navikao na posetioce iz inostranstva.
„Izvolite, monsieur Duran?.”
Gabrijel mu je ispričao isto što i ženi u listu Barilocher Tageblatt ranije tog jutra – da je došao u Patagoniju tražeći čoveka za koga je verovao da mu je ujak, čoveka po imenu Oto Krebs. Dok je Gabrijel govorio, sveštenik je prekrstio ruke i posmatrao ga toplim i blagim očima. Koliko se ovaj čovek sa sela razlikuje od monsinjora Donatija, profesionalnog birokrate Crkve, i biskupa Drekslera, jetkog rektora Anime. Gabrijelu je bilo neprijatno što ga obmanjuje.
„Dobro sam poznavao Ota Krebsa”, reče otac Morales. „I žao mi je što vam moram reći da on nikako ne može biti čovek koga tražite. Vidite, her Krebs nije imao ni braće ni sestara. Uopšte nije imao porodicu. Kad je najzad dospeo u položaj da može izdržavati ženu i decu, više nije bio…” Sveštenik utihnu. „Kako ovo da pažljivo sročim? Više nije bio tako dobra prilika. Godine su ostavile trag na njemu.”
„Je li ikad govorio o svojoj porodici?” Gabrijel zastade pa dodade: „Ili ratu?”
Sveštenik nabra čelo. „Bio sam mu ispovednik i prijatelj, monsieur Duran. Razgovarali smo o mnogim stvarima u godinama pre njegove smrti. Her Krebs je, kao i mnogi njegovi savremenici, video mnoge smrti i razaranja. Takođe je počinio dela kojih se duboko stideo i za koje je tražio oprost.”
„I vi ste mu taj oprost dali?”
„Dao sam mu mir, monsieur Duran. Čuo sam njegovu ispovest, zadao pokoru. U okvirima katoličke vere pripremio sam njegovu dušu za susret s Hristom. No, da li ja, običan sveštenik iz seoske parohije, zaista posedujem moć da za takve grehe dam oprost? Čak ni sam nisam u to siguran.”
„Smem li da vas pitam o čemu ste razgovarali?” pokuša Gabrijel. Znao je da je na klizavom teološkom tlu i očekivao je odgovor koji je dobio.
„Mnogi moji razgovori sa her Krebsom vođeni su pod pečatom ispovesti. Ostali su vođeni pod pečatom prijateljstva. S moje strane ne bi bilo u redu da sada vama prenosim prirodu tih razgovora.”
„Ali on je umro pre dvadeset godina.”
„Čak i mrtvi imaju pravo na privatnost.”
Gabrijel je čuo glas svoje majke, uvodnu rečenicu njenog svedočenja: Neću ispričati sve što sam videla. Ne mogu. Barem toliko dugujem mrtvima.
„Moglo bi mi pomoći da ustanovim je li taj čovek moj ujak”
Otac Morales se razoružavajuće osmehnu. „Ja sam običan seoski sveštenik, monsieur Duran, ali nisam baš sasvim budala. Takođe svoje parohijane veoma dobro poznajem. Verujete li zaista da ste prva osoba koja je ovamo došla pretvarajući se da traži izgubljenog rođaka? Sasvim sam siguran da Oto Krebs nikako ne može biti vaš ujak. Nisam toliko siguran da ste vi zaista Rene Diran iz Montreala. A sad, izvinite me.”
Kad je zakoračio, Gabrijel mu dodirnu ruku.
„Hoćete li mi makar pokazati njegov grob?”
Sveštenik uzdahnu, pa pogleda u prozore s vitražima. Postali su sasvim tamni.
„Mrak je”, reče. „Dajte mi trenutak.”
Prošao je pored oltara i nestao u sakristiji. Trenutak kasnije se pojavio noseći veliku baterijsku lampu, odeven u bledo-žućkastu vetrovku. Poveo ih je napolje kroz bočni ulaz, pa niz pošljunčanu stazu između crkve i župnog dvora. Na kraju staze se nalazila mala natkriljena kapija. Otac Morales podiže rezu, upali baterijsku lampu i uvede ih u groblje. Gabrijel je pored sveštenika hodao po uskoj stazi zarasloj u korov. Kjara je išla korak iza njih.
„Jeste li mu vi obavili pogrebni obred, oče Morales?”
„Jesam, naravno. U stvari, morao sam sve sam da pripremim. Nije imao ko drugi.”
Mačka skliznu iza grobne oznake i stade pred njih na stazu, a oči joj kao dva žuta svetionika zasjaše na svetlosti sveštenikove lampe. Otac Morales viknu na nju i mačka nestade u visokoj travi.
Približili su se šumarku u dnu groblja. Sveštenik skrenu ulevo i povede ih kroz travu visoku do kolena. Ovde je staza bila preuska da bi hodali rame uz rame, pa su se kretali jedno za drugim, Kjara oslanjajući se na Gabrijelovu ruku.
Primaknuvši se kraju jednog reda nadgrobnih spomenika, otac Morales zastade i uperi lampu pod uglom od četrdeset pet stepeni. Snop svetlosti pade na jednostavnu nadgrobnu ploču sa imenom Ota Krebsa. Pisalo je da je rođen 1913. a umro 1983. Iznad imena je ispod malog ovalnog stakla, izgrebanog i dotrajalog, stajala fotografija.
GABRIJEL čučnu i, obrisavši sloj fine prašine, zagleda se u lice. Fotografija je očigledno snimljena mnogo pre njegove smrti, jer je čovek na slici bio sredovečan, možda u poznim četrdesetim. Gabrijel je u jedno bio siguran. Ovo nije bilo lice Eriha Radeka.
„Pretpostavljam da to nije vaš ujak, monsieur Duran?”
„Jeste li sigurni da je ovo njegova fotografija?”
„Jesam, naravno. Lično sam je našao u sefu u kojem je bilo malo njegovih ličnih stvari.”
„Pretpostavljam da mi ne biste dozvolili da ih pogledam?”
„Više nisu u mom posedu. A čak i da jesu…”
Ne završivši misao, otac Morales pruži Gabrijelu baterijsku lampu. „Sada ču vas napustiti. Ja mogu da se snađem i bez lampe. Budite ljubazni pa je ostavite na ulazu u župni dvor kad budete odlazili. Drago mi je da sam vas upoznao, monsieur Duran.”
S tim rečima se okrenu i nestade među nadgrobnim spomenicima.
Gabrijel pogleda Kjaru. „Trebalo bi da bude Radekova slika. Radek je otišao u Rim i pribavio pasoš Crvenog krsta pod imenom Oto Krebs. Krebs je 1948. otišao u Damask a zatim 1963. emigrirao u Argentinu. Krebs se prijavio argentinskoj policiji u ovom okrugu. Ovo bi morao biti Radek.”
„Što znači?”
„Neko drugi je otišao u Rim predstavljajući se kao Radek.” Gabrijel pokaza na fotografiju na nadgrobnom spomeniku. „To je uradio ovaj čovek. Ovo je Austrijanac koji je otišao u Animu i zatražio pomoć od biskupa Hudala. Radek je negde drugde, verovatno se još krije u Evropi. Zašto bi se inače toliko trudio? Želeo je da ljudi veruju kako je odavno umro. A u slučaju da ga iko ikad bude tražio, pratiće trag od Rima do Damaska i Argentine i naći pogrešnog čoveka – Ota Krebsa, skromnog hotelskog radnika koji je jedva sakupio dovoljno novca da kupi nekoliko jutara zemlje pored čileanske granice.”
„I dalje imaš jedan veliki problem”, reče Kjara. „Ne možeš dokazati da je Ludvig Vogel zapravo Erih Radek.”
„Polako, jedno po jedno”, reče Gabrijel. „Učiniti da neko nestane nije baš jednostavno. Radeku je pomoć bila neophodna. Za ovo mora znati još neko.”
„Da, ali, je li još živ?”
Gabrijel se uspravi i pogleda prema crkvi. Video se obris zvonika. Zatim primeti kako kroz nadgrobne spomenike neko ide prema njima. Najpre je pomislio da je to otac Morales; ali je, kad se muškarac približio, shvatio da je neko drugi. Sveštenik je bio omalen i mršav. Ovaj čovek je bio zdepast i snažno građen, brzog i lakog koraka kojim se bez teškoća spuštao niz brežuljak mimo grobnih oznaka.
Gabrijel podiže baterijsku lampu i uperi svetlost u njega. Nakratko mu je video lice pre no što ga je muškarac zaklonio velikom šakom – ćelav, s naočarima, guste sedocrne obrve.
Gabrijel iza sebe začu šumove. Okrenu se i uperi svetlost ka drveću uz obod groblja. Dva muškarca u tamnoj odeći trkom su izlazila iz šumarka, s malim automatima u rukama.
Gabrijel još jednom osvetli muškarca koji je prilazio između nadgrobnih spomenika i ugleda kako iz jakne izvlači oružje. U tom trenutku čovek se iznenada ukopa u mestu. Pogled mu nije bio uprt u Gabrijela i Kjaru, već u onu dvojicu koja su izašla iz šumarka. Nepomično je stajao ne duže od sekunde – a onda naglo skloni oružje, okrenu se i potrča u suprotnom smeru.
Kad se Gabrijel ponovo okrenuo, dvojica s automatima su bila udaljena metar-dva i svom snagom trčala na njih. Prvi se sudario s Gabrijelom i pri tom ga oborio na tvrdu grobljansku zemlju. Kjara je uspela da zaštiti lice kad je drugi na nju naleteo i oborio je. Gabrijel je osetio kako mu šaka u rukavici zatvara usta, a zatim i vreo dah napadača u uvetu.
„Opusti se, Alone, među prijateljima si.” Govorio je engleski s američkim naglaskom. „Ne otežavaj nam ovo.”
Gabrijel smaknu ruku s usta i pogleda napadača u oči. „Ko ste vi?”
„Možeš nas smatrati anđelima čuvarima. Čovek koji vam je prilazio je profesionalni asasin i hteo je oboje da vas ubije.”
„A šta ćete vi s nama da uradite?”
Napadači pomogoše Gabrijelu i Kjari da ustanu i povedoše ih s groblja u šumarak.

TREĆI DEO - REKA PEPELA





PUERTO BLEST, ARGENTINA




ŠUMA SE OD OBODA groblja oštro spuštala u prazninu mračnog tesnaca. S naporom su silazili niz strmu padinu pažljivo koračajući između drveća. Veče je bilo bez mesečine, mrak potpun. Hodali su jedno za drugim, jedan Amerikanac na čelu, za njim Gabrijel i Kjara, a na kraju drugi Amerikanac. Amerikanci su nosili naočari pomoću kojih su mogli da vide u mraku. Kretali su se, po Gabrijelovom mišljenju, kao elitni vojnici.
Stigli su do malog, dobro sakrivenog logora – crni šator, crne vreće za spavanje, ni traga od vatre ili uređaja za kuvanje. Gabrijel je razmišljao otkad su ovde, koliko već osmatraju groblje. Ne dugo, sudeći po neobrijanim licima. Četrdeset osam sati, možda i manje.
Amerikanci počeše da se pakuju. Gabrijel je ponovo pokušao da ustanovi ko su i za koga rade. Umesto odgovora dobio je umorne osmehe i kamenu tišinu.
Za svega nekoliko minuta su rasformirali logor i uništili svaki trag svoga prisustva. Gabrijel se ponudio da ponese jedan od paketa. Amerikanci su odbili.
Ponovo su krenuli. Posle deset minuta stajali su u dnu tesnaca, u stenovitom koritu potoka. Čekalo ih je vozilo, sakriveno ispod kamuflažnog platna i borovih grana. Bio je to stari rover s rezervnom gumom pričvršćenom na haubi i metalnim rezervnim kantama benzina u zadnjem delu.
Amerikanci su odredili kako će sedeti – Kjara napred, Gabrijel pozadi, s pištoljem uperenim u stomak u slučaju da iznenada izgubi veru u namere svojih spasilaca. Nekoliko kilometara su se truckali po koritu potoka, pljuskajući po plitkoj vodi, a zatim skrenuli na zemljanu stazu. Malo kasnije su izašli na autoput koji je vodio iz Puerto Blesta. Amerikanac skrenu desno, prema Andima.
„Idete ka Čileu”, primeti Gabrijel.
Amerikanci se nasmejaše.
Deset minuta docnije – granica: jedan čuvar, drhti u stražarnici od opeke. Rover projuri preko granice i ne usporivši, i krenu niz Ande ka Pacifiku.
NA SEVERNOM kraju zaliva Ankud leži Porto Mont, letovalište i luka u koju svraćaju brodovi za krstarenje. Odmah izvan grada je aerodrom čija je pista dovoljno dugačka i za mlazni avion tipa Gulfstream G500. Upravo je takav, upaljenih motora, čekao pred hangarom kad je rover stigao. Sedokosi Amerikanac je stajao na ulazu. Gabrijelu i Kjari je poželeo dobrodošlicu u avion, a sebe predstavio, ne baš uverljivo, kao gospodina Aleksandra. Pre no što se smestio u udobno kožno sedište, Gabrijel upita kuda idu. „Idemo kući, gospodine Alon. Predlažem da vi i vaša prijateljica pokušate da se odmorite. Dug je let.”
ČASOVNIČAR JE telefonirao u Beč iz svoje hotelske sobe u Bariločeu.
„Jesu li mrtvi?”
„Bojim se da nisu.”
„Šta se dogodilo?”
„Da budem sasvim iskren” odgovori Časovničar, „jebiga, pojma nemam.”

PLEJNS,VIRDŽINIJA



SIGURNA KUĆA se nalazi u kutku virdžinijske zemlje, čuvene po konjima, gde se bogatstvo i povlastice susreću sa surovom zbiljom seoskog južnjačkog života. Do nje se dolazi krivudavim, talasastim drumom okruženim trošnim ambarima i kućama sklepetanim od dasaka u čijim dvorištima stoje pokvareni automobili. Na ulazu se nalazi kapija koja upozorava da je imanje u privatnom vlasništvu, ali se ne spominje da je, strogo govoreći, to zapravo državni posed. Pošljunčana staza duga je gotovo kilometar i po. Zdesna je gusta šuma, sleva – pašnjak s ogradom. Ova ograda je gotovo izazvala sablazan lokalnih zanatlija kad je „vlasnik” za njenu izgradnju unajmio preduzeće koje nije iz mesta. Na pašnjaku su živela dva crvenkastosmeđa konja, koja su, govorile su šaljivdžije iz Agencije, kao i svi ostali službenici jednom godišnje prolazili poligrafski test kako bi se proverilo jesu li otišli na drugu stranu, ma šta ta druga strana bila.
Kuća u kolonijalnom stilu nalazila se na najvišoj tački imanja, okružena visokim senovitim drvećem. Imala je krov od bakra i dve verande. Opremljena je rustično i udobno, i bila pravo mesto za saradnju i druženje. Ovde su odsedale delegacije iz prijateljskih službi. Takođe i ljudi koji su izdali svoju zemlju. Poslednji je bio Iračanin koji je pomagao Sadamu u pokušaju da napravi nuklearnu bombu. Njegova supruga se nadala stanu u čuvenoj zgradi Votergejt i sve vreme boravka ogorčeno je jadikovala. Njegovi sinovi su zapalili ambar. Uprava je bila presrećna kad su otišli.
Tog popodneva je po pašnjaku napadao nov sneg. Krajolik, čije se boje nisu mogle videti kroz vrlo zatamnjene prozore glomaznog džipa, Gabrijelu je delovao kao skica napravljena ugljenom. Aleksandar, koji se izvalio na prednje sedište, odjednom se trgnuo iz sna. Zevnuo je i zaškiljio gledajući u ručni sat, a zatim se namrštio shvativši da mu sat ne pokazuje lokalno vreme.
Upravo je Kjara, koja je sedela pored Gabrijela, spazila ćelavog muškarca sličnog stražaru koji je stajao pored ograde na gornjoj verandi. Gabrijel se nagnu preko zadnjeg sedišta da ga pogleda. Šamron podiže ruku i zadrža je tako načas, pa se okrenu i nestade u kući.
Dočekao ih je u ulaznom hodniku. Pored njega je stajao vitak muškarac, u somotskim pantalonama i džemperu na raskopčavanje, sedih kovrdža i sedih brkova. Smeđe oči su mu bile spokojne, a stisak ruke hladan i kratak Izgledao je kao profesor fakulteta, ili možda klinički psiholog. Nije bio nijedno ni drugo. U stvari, bio je zamenik direktora za operacije Centralne obaveštajne agencije i zvao se Adrijan Karter. Nije delovao zadovoljno, ali s obzirom na trenutno stanje u svetu, retko je i bio.
Pozdravili su se oprezno, kako su ljudi iz sveta tajni skloni da čine. Oslovljavali su se pravim imenima pošto su se svi međusobno poznavali, a upotreba njihovih radnih imena susretu bi dala atmosferu farse. Karterov spokojni pogled pao je načas na Kjaru kao da je ona nezvani gost za koga će se dodatno morati naći mesto. Nije ni pokušao da prikrije neodobravanje.
„Nadao sam se da će u ovome učestvovati samo stariji službenici” reče Karter. Govorio je tiho – da bi ga čuo, čovek je morao biti nepomičan i slušati pažljivo. „Takođe sam se nadao da će pristup podacima koje treba da podelim s vama biti ograničen.”
„Ona je moj partner”, reče Gabrijel. „Zna sve i ostaće sa nama.”
Karterov pogled polako s Kjare pređe na Gabrijela. „Posmatramo vas već izvesno vreme – tačnije, od vašeg dolaska u Beč. Naročito nam se dopala vaša poseta kafeu Central. Onako se, licem u lice, obratiti Vogelu bilo je ravno dobroj pozorišnoj predstavi.”
„Zapravo, Vogel se obratio meni.”
„Tipično za Vogela.”
„Ko je on?”
„Ti si taj koji je tragao. Zašto ti meni ne kažeš?”
„Verujem da je SS ubica po imenu Erih Radek i vi ga iz nekog razloga štitite. Ako moram da pogađam razlog, rekao bih da je bio vaš agent.”
Karter položi ruku Gabrijelu na rame. „Dođi”, reče. „Očigledno, vreme je da razgovaramo.”
LAMPA UPALJENA u dnevnoj sobi bacala je senke. U ognjištu je gorela velika vatra, a na stočiću uza zid bila postavljena uobičajena posuda s kafom. Karter je sebi sipao kafu i poput profesora se smestio u izdvojenu fotelju. Gabrijel i Kjara se seli na sofu, a Šamron, večiti stražar pred kojim je duga noć, koračao je po prostoriji.
„Želim da ti ispričam priču, Gabrijele”, započe Karter. „To je priča o zemlji koja je uvučena u rat u kojem nije htela da se bori, o zemlji koja je pobedila najveću vojsku koju je svet video, samo da bi se za svega nekoliko meseci našla u oružanom ćorsokaku sa svojim bivšim saveznikom, Sovjetskim Savezom. Istini za volju, usrali smo se bili od straha. Vidiš, pre rata nismo imali obaveštajnu službu – u svakom slučaju, ne pravu. Do đavola, vaša služba postoji koliko i naša. Pre rata su naše obaveštajno delovanje u Sovjetskom Savezu predstavljala dva-tri momka sa Harvarda i teleprinter. Kad smo se odjednom zatekli licem u lice sa ruskim baukom, ništa pod milim bogom o njemu nismo znali. Njegove jake strane, slabosti, namere. Štaviše, nismo ni znali kako da ih saznamo. Unapred je zaključeno da predstoji još jedan rat. A šta smo mi imali? Gotovo ništa. Nismo imali ni mrežu ni agente. Ništa. Bili smo izgubljeni, lutali po pustinji. Bila nam je potrebna pomoć. Tada se na horizontu pojavio Mojsije, čovek koji će nas povesti preko Sinaja u Obećanu zemlju.”
Šamron je načas zastao da kaže ime tog Mojsija – general Rajnhard Gelen, šef Istočnog ogranka nemačkog generalštaba za strane vojske. Hitlerov glavni špijun na ruskom frontu.
„Vodi ovog čoveka na piće.” Karter glavom pokaza na Šamrona. „Gelen je spadao u nekolicinu ljudi koji su imali muda da Hitleru kažu istinu o pohodu na Rusiju. Hitler je na njega toliko besneo da je pretio kako će ga zatvoriti u ludnicu. Kako se kraj bližio, Gelen je odlučio da spašava svoju kožu. Naredio je svom osoblju da arhivu Generalštaba, sakupljenu o Sovjetskom Savezu, prebaci na mikrofilmove i materijal zapečati u nepromočive buriće. Burići su zakopani u planinama Bavarije i Austrije, a potom su se Gelen i njegovo visoko osoblje predali timu Kontraobaveštajne službe.”
„A vi ste ga dočekali raširenih ruku”, reče Šamron.
„I ti bi isto uradio, Ari.” Karter je prekrstio ruke i načas se zagledao u vatru. Gabrijel ga je bezmalo čuo kako u sebi broji do deset i suspreže bes. „Gelen je bio odgovor na naše molitve. Čovek je radni vek proveo špijunirajući Sovjetski Savez, a sada je tome i nas trebalo da nauči. Doveli smo ga u ovu zemlju i smestili nekoliko kilometara odavde, u Fort Hant. Čitava američka bezbednosna elita jela mu je iz ruke. Rekao nam je ono što smo hteli da čujemo. Staljinizam je zlo kojem nema premca u ljudskoj istoriji. Staljin je nameravao da zemlje zapadne Evrope uruši iznutra, a onda i vojno krene na njih. Imao je globalne ambicije. Ne bojte se, rekao nam je Gelen. Ja imam mreže, ja imam spavače i ćelije koje su ostale pošto su svi otišli. Znam sve što se može znati o Staljinu i njegovim sledbenicima. Zajedno ćemo ga zdrobiti.”
Karter ustade i priđe stolu da naspe svežu kafu.
„Gelen je u Fort Hantu deset meseci bio u centru pažnje. Tražio je mnogo kad se pogađao, a moji prethodnici su bili toliko opčinjeni da su pristali na sve njegove zahteve. Organizacija Gelen je rođena. Preselio se u zidom opasano imanje nedaleko od Pulaha u Nemačkoj. Finansirali smo ga, davali mu direktive. Vodio je Organizaciju i angažovao agente. Organizacija je na kraju postala pravi produžetak Agencije.”
Karter se, noseći kafu, vratio u fotelju.
„Očigledno, pošto je prvenstveni cilj Organizacije Gelen bio Sovjetski Savez, general je angažovao ljude koji su tamo već imali iskustvo. Jedan od ljudi koje je želeo bio je pametni, energični mladi čovek po imenu Erih Radek, Austrijanac koji je bio šef SD-a u Ukrajinskom komesarijatu Rajha. U to vreme smo Radeka držali u logoru za internirana lica u Manhajmu. Oslobođen je i predat Gelenu, pa se uskoro našao iza zidina sedišta Organizacije u Pulahu i obnavljao svoju staru mrežu unutar Ukrajine.”
„Radek je bio u SD-u”, reče Gabrijel. „SS, SD i Gestapo su proglašeni za kriminalne organizacije posle rata i svi njihovi pripadnici morali su smesta biti uhapšeni, a vi ste Gelenu ipak dozvolili da ga angažuje.”
Karter lagano klimnu glavom kao kad učenik tačno odgovara na pitanje, ali ne shvata veći, važniji smisao. „U Fort Hantu se Gelen zavetovao da neće angažovati bivše pripadnike SS-a, SD-a i Gestapoa, ali to je bilo obećanje na papiru, a mi nismo ni očekivali da će ga Gelen ispuniti.”
„Jeste li znali da je Radek povezan s aktivnostima Ajnzacgrupen jedinica u Ukrajini?”, upita Gabrijel. „Jeste li znali da je ovaj pametni, energični mladi čovek pokušao da prikrije najveći zločin u istoriji?”
Karter odmahnu glavom. „Opseg nemačkih zverstava u to vreme nije bio poznat. Za pojam Aktion 1005 niko nije čuo, a Radekov SS dosije nije sadržao podatke o premeštaju u Ukrajinu. Za Rajh je Aktion 1005 bio strogo poverljivo pitanje, a strogo poverljiva pitanja nisu se stavljala na papir.”
„Ali, gospodine Karter”, reče Kjara, „valjda je general Gelen morao biti upoznat s Radekovim radom?”
Karter nabra čelo kao da je iznenađen što Kjara ume da govori. „Možda i jeste, ali sumnjam da bi to uticalo na Gelenovo mišljenje. Radek nije bio jedini bivši esesovac koji je na kraju radio za Organizaciju. Za nju je radilo još najmanje njih pedeset, uključujući neke, poput Radeka, koji su povezani sa Konačnim rešenjem.”
„Bojim se da to nije mnogo uticalo na mišljenje Gelenovih poslodavaca”, reče Šamron. „Odgovara im svako kopile, samo da je antikomunista. Zar to nije bilo jedno od vodećih načela Agencije u vezi s regrutovanjem agenata koji su radili za vreme Hladnog rata?”
„Po ozloglašenim recima Ričarda Helmsa: ‘Mi nismo izviđači. Da smo želeli da budemo izviđači, bili bismo u Izviđačkom savezu.’”
Gabrijel reče: „Ne zvučiš kao strašno potresen, Adrijane.”
„Teatralnost mi nije jača strana, Gabrijele. Ja sam profesionalac, kao ti i ovaj tvoj legendarni šef. Ja se bavim stvarnim svetom, a ne svetom kakav bih voleo da bude. Ja se ne izvinjavam zbog postupaka svojih prethodnika, baš kao što se ti i Šamron ne izvinjavate zbog svojih. Obaveštajne službe ponekad moraju koristiti usluge loših ljudi kako bi ostvarili dobre ciljeve – stabilniji svet, bezbednost otadžbine, zaštitu dragocenih prijatelja. Ljudi koji su odlučili da zaposle Rajnharda Gelena i Eriha Radeka igrali su igru koja postoji otkako je sveta, igru koja se zove realpolitik, i igrali su je dobro. Ne bežim od njihovih postupaka, a sasvim sigurno neću dozvoliti da ih od svih ljudi ti osuđuješ.”
Gabrijel se nagnu napred, prekrštenih ruku, laktovima oslonjen na kolena. Osećao je vrelinu vatre na licu. Ona je samo raspirila njegov bes.
„Nije isto kad se loši ljudi koriste kao izvori i kad se angažuju kao obaveštajni oficiri. A Erih Radek nije bio običan ubica, već masovni krvnik.”
„Radek nije bio neposredno umešan u istrebljenje Jevreja, već u događaje posle zločina.”
Kjara je vrtela glavom i pre no što je Karter dovršio rečenicu. On se namršti. Očito je počeo da žali što je uključena u raspravu.
„Želite da osporite nešto što sam rekao, gospođice Zoli?”
„Da, želim”, reče. „Očigledno ne znate mnogo o Aktion 1005. Koga mislite da je Radek koristio da otvori one masovne grobnice i uništi leševe? Šta mislite da je uradio s njima nakon što je posao obavljen?” U tišini koja je nastupila, ona objavi presudu. „Erih Radek je masovni ubica, a vi ste ga zaposlili kao špijuna.”
Karter lagano klimnu glavom kao da predaje utakmicu na poene. Šamron otpozadi priđe sofi i stavi ruku na Kjarino rame obuzdavajući je. Zatim pogleda Kartera i zatraži objašnjenje za Radekovo lažno bekstvo iz Evrope. Činilo se da je Karteru nova tema donela olakšanje. „Ah, da”, reče, „bekstvo iz Evrope. Ovde postaje zanimljivo.”
ERIH RADEK je ubrzo postao najvažniji zamenik generala Gelena. Želeći da svog blistavog štićenika zaštiti od hapšenja i sudskog progona, Gelen i njegovi američki šefovi stvorili su mu novi identitet – Ludvig Vogel, Austrijanac koga je Vermaht regrutovao i koji je poslednjih dana rata nestao. Radek je dve godine živeo u Pulahu pod imenom Vogel, i činilo se da je njegov novi identitet neprobojan. To se promenilo 1947. sa početkom Slučaja broj 9 u docnijem nirnberškom procesu, sudskog postupka za Ajnzacgrupen. Radekovo ime se stalno pominjalo za vreme suđenja, kao i šifra tajne operacije uništavanja dokaza o ubistvima Ajnzacgrupen jedinica – Aktion 1005.
„Gelen se uznemirio”, reče Karter. „Radek je zvanično voden kao nestalo lice i Gelen je želeo da tako i ostane.”
„Pa ste u Rim poslali čoveka koji se predstavio kao Radek”, reče Gabrijel, „i potrudili se da ostavite dovoljno tragova koji će svakoga ko ga bude tražio odvesti na krivi put.”
„Upravo tako.”
Šamron, i dalje hodajući po prostoriji, upita: „Zašto ste koristili Vatikanski put umesto svog Pacovskog kanala?”
„Misliš na Pacovski kanal Kontraobaveštajne službe?”
Šamron načas sklopi oči i klimnu glavom.
„Pacovski kanal Kontraobaveštajne službe korišćen je uglavnom za ruske dezertere. Da smo Radeka poslali tim putem, obelodanilo bi se da radi za nas. Upotrebili smo Vatikanski put kako bi bio uverljiviji kao nacistički ratni zločinac koji beži od savezničke pravde.”
„Mudro od vas, Adrijane. Izvini što sam te prekinuo. Molim te, nastavi.”
„Radek je nestao”, reče Karter. „Organizacija je povremeno dopunjavala priču o njegovom bekstvu proturajući raznim lovcima na naciste lažne glasine da je viđen, da se krije po prestonicama Južne Amerike. Živeo je u Pulahu, naravno, i radio za Gelena pod imenom Ludvig Vogel.”
„Bedno” promrmlja Kjara.
„To je bilo 1948”, reče Karter. „Tada je bilo drugačije. Nirnberška suđenja su okončana i sve strane su izgubile zanimanje za dalji sudski progon. Nacistički lekari su se vratili svom poslu. Nacistički su teoretičari ponovo predavali na univerzitetima. Nacističke sudije su opet bile u sudnicama.”
„A nacistički masovni ubica po imenu Erih Radek sada je bio značajan američki agent kome je bila potrebna zaštita” reče Gabrijel. „Kad se vratio u Beč?”
„Konrad Adenauer je 1956. Organizaciju pretvorio u zvaničnu obaveštajnu službu Zapadne Nemačke – Bundesnachrichtendienst, poznatiji kao BND. Erih Radek, sada poznat kao Ludvig Vogel, ponovo je radio za nemačku vladu. U Beč se vratio 1965. kako bi napravio mrežu i postarao se da zvanična neutralnost nove austrijske vlade i dalje naginje prema NATO-u i Zapadu. Vogel je bio zajednički BND-CIA projekat. Zajedno smo radili na njegovom lažnom identitetu. Doterali smo njegov dosije u Državnom arhivu. Stvorili smo mu kompaniju kojom će upravljati, Trgovinsku i investicionu korporaciju Dunavskog basena, i obezbeđivali mu dovoljno posla da preduzeće bude uspešno. Vogel je bio sposoban poslovni čovek pa je uskoro profit Korporacije finansirao sve naše austrijske mreže. Ukratko, Vogel nam je bio jedna od najvažnijih dragocenosti u Austriji – i jedna od najvećih u Evropi. Bio je vrhunski špijun. Kad je srušen Berlinski zid, njegov posao je okončan. Takođe je i ostario. Prekinuli smo odnos, zahvalili mu na dobro obavljenom poslu i rastali se.” Karter podiže ruke. „I tu se, bojim se, priča završava.”
„Ali to nije istina, Adrijane”, reče Gabrijel. „Inače ne bismo bili ovde.”
„Misliš na optužbe koje je Maks Klajn izneo protiv Vogela?”
„Znao si za to?”
„Vogel nas je upozorio da bismo mogli imati situaciju u Beču. Tražio je da posredujemo i zataškamo optužbe. Obavestili smo ga da to ne možemo učiniti.”
„Pa je stvar uzeo u svoje ruke.”
„Hoćeš da kažeš da je Vogel naredio da se postavi bomba u Ratnim odštetama i istragama?”
„Takođe hoću da kažem i da je naredio ubistvo Maksa Klajna kako bi ga ućutkao.”
Karter načas zastade pre no što je odgovorio. „Ako je Vogel umešan, radi preko toliko posrednika i predstavnika da nikada nećeš uspeti da mu prikačiš optužbu. Osim toga, eksplozija bombe i smrt Maksa Klajna austrijska su pitanja a ne izraelska, i nijedan austrijski tužilac neće protiv Ludviga Vogela pokrenuti istragu o ubistvu. To je slepa ulica.”
„Njegovo ime je Radek, Adrijane, a ne Vogel, a pitanje je zašto. Zašto je Radeka toliko zabrinula istraga Elija Lavona da je pribegao ubistvu? Čak i da su Eli i Maks Klajn mogli nesumnjivo dokazati da je Vogel zapravo Erih Radek, austrijski državni tužilac ga nikad ne bi izveo na suđenje. Prestar je. Previše je vremena prošlo. Nema svedoka, nikoga izuzev Klajna, a Radek nikako ne bi bio osuđen u Austriji na osnovu reči jednog starog Jevrejina. Dakle, zašto pribegavati nasilju?”
„Izgleda mi da imaš teoriju.”
Gabrijel pogleda preko ramena i promrmlja nekoliko reći Šamronu na hebrejskom. Šamron mu pruži fasciklu u kojoj je bio sav materijal koji je Gabrijel prikupio za vreme istrage. Gabrijel je otvori i izvadi jedan jedini predmet – fotografiju koju je uzeo iz Radekove kuće u Salckamergutu – Radek sa ženom i tinejdžerom. Stavio ju je na sto i okrenuo je kako bi je Karter video. Karter pogleda fotografiju pa Gabrijela.
„Ko je ona?” upita Gabrijel.
„Njegova žena, Monika.”
„Kad se njome oženio?”
„Za vreme rata”, odgovori Karter, „u Berlinu.”
„U njegovom dosijeu se nigde ne spominje brak koji je odobrio SS.”
„Mnogo toga nije dospelo u Radekov SS dosije.”
„A posle rata?”
„Nastanila se u Pulahu pod svojim pravim imenom. Dete je rođeno 1949. Kad se Vogel vratio u Beč, general Gelen je smatrao da nije bezbedno da Monika i njihov sin otvoreno idu s njim – a nije ni Agencija. Za nju je uređen brak sa čovekom koji je radio u Vogelovoj mreži. Živela je u Beču, u kući iza Vogelove. On ih je posećivao uveče. Na kraju su sagradili prolaz između kuća tako da su se Monika i dečak mogli slobodno kretati između dva stana ne plašeći se da će ih otkriti. Nikad nismo znali ko osmatra. Rusima bi bilo veoma drago da su ga kompromitovali i preobratili.”
„Kako se dečak zvao?”
„Peter.”
„A agent za koga se Monika Radek udala? Molim te, Adrijane, reci nam kako se on zove.”
„Mislim da već znaš kako se zove, Gabrijele.” Karter oklevajući zastade pa reče: „Njegovo ime je Mecler.”
„Peter Mecler, čovek koji treba da postane kancelar Austrije, sin je nacističkog ratnog zločinca koji se zove Erih Radek, a Eli Lavon je nameravao da obelodani tu činjenicu.”
„Čini se da je tako.”
„Meni to zvuči kao motiv za ubistvo, Adrijane.”
„Bravo, Gabrijele”, reče Karter. „Ali šta možeš da učiniš u vezi s tim? Da ubediš Austrijance da podnesu tužbu protiv Radeka? Srećno! Da obelodaniš da je Peter Mecler Radekov sin? Ako to uradiš, takođe ćeš otkriti činjenicu da je Radek bio naš čovek u Beču. To će Agenciji naneti veliku sramotu u javnosti u vreme kad je uključena u globalnu kampanju protiv sila koje žele da unište moju zemlju i tvoju. To će takođe dovesti do velikog zahlađenja u odnosima tvoje službe i moje u trenutku kada vam je naša podrška očajnički potrebna.”
„Meni to zvuči kao pretnja, Adrijane.”
„Ne, već samo dobar savet”, uzvrati Karter. „To je realpolitik. Ostavi se toga. Okreni glavu. Sačekaj da on umre i zaboravi da se to ikada dogodilo.”
„Ne”, reče Šamron.
Karterov pogled s Gabrijela pređe na Šamrona. „Zašto sam znao da će to biti tvoj odgovor?”
„Zato što sam ja Šamron, a ja nikad ne zaboravljam.”
„Onda pretpostavljam da treba da nađemo način na koji ćemo rešiti situaciju a koji moju službu neće odvući u nužnik istorije.” Karter pogleda na sat. „Kasno je. Ja sam gladan. Hajde da jedemo.”

NAREDNOG SATA uz pečenu pačetinu i divlji pirinač u trpezariji osvetljenoj svećama nije pominjano ime Eriha Radeka. Šamron je uvek govorio kako ovakve poslove prati ritual, ritam koji se ne sme prekidati ni požurivati. Postoji vreme za stroge pregovore i vreme da se opusti i uživa u društvu saputnika koji, kad se sve uzme u obzir, obično vodi računa o vašim interesima.
I tako je, uz veoma blagi Karterov podsticaj, Šamron za večerom dobrovoljno preuzeo ulogu zabavljača. Nakratko je igrao ulogu koja se od njega očekivala. Pričao je kako se noću prelazilo na neprijateljsko tle, o ukradenim tajnama i uništenim neprijateljima, o krahovima i nevoljama koje prate svaku karijeru, pogotovo kad je duga i promenljiva kao Šamronova. Karter je očaran spustio viljušku i ogrejao ruke na Šamronovoj vatri. Sa svog mesta u dnu stola, Gabrijel je ćutke posmatrao susret. Znao je da je svedok vrbovanja – a savršeno vrbovanje, kako je Šamron uvek govorio, u suštini je savršeno zavođenje. Počinje pomalo kao flert, otkrivanje osećanja o kojima je bolje ne govoriti. Tek kad je tle sasvim pripremljeno, sadi se seme izdaje.
Uz vruću pitu od jabuka i kafu, Šamron više nije pričao o svojim podvizima, već o sebi – detinjstvu u Poljskoj, žaoki žestokog poljskog antisemitizma, dolasku olujnih oblaka preko granice nacističke Nemačke. „Moji otac i majka su 1936. odlučili da iz Poljske odem u Palestinu”, kazao je Šamron. „Oni će ostati s moje dve starije sestre i sačekati da vide hoće li se stanje poboljšati. Kao i mnogi drugi, i oni su predugo čekali. Septembra 1939. na radiju smo čuli da su Nemci zauzeli Poljsku. Znao sam da više nikad neću videti svoju porodicu.”
Šamron načas zaćuta. Dok je pripaljivao cigaretu, ruke su mu blago podrhtavale. Njegov usev je zasejan. Njegov zahtev, iako neizrečen, bio je jasan. On iz ove kuće neće izaći a da Eriha Radeka nema u šaci, a Adrijan Karter će mu u tome pomoći.
KAD SU SE VRATILI u dnevnu sobu da započnu noćni deo sastanka, ispred sofe je na stočiću za kafu stajao magnetofon. Smestivši se opet u fotelju pored vatre, Karter je napunio lulu engleskim duvanom. Kresnuo je šibicu i držeći lulu u zubima, glavom pokazao prema magnetofonu i zamolio Gabrijela da ga uključi. Gabrijel pritisnu dugme. Dva muškarca započeše razgovor na nemačkom, jedan s naglaskom Švajcarca iz Ciriha, a drugi s bečkim. Gabrijel je prepoznao glas čoveka iz Beča. Čuo ga je pre nedelju dana u kafeu Central. Glas je pripadao Erihu Radeku.
„Sa današnjim danom, na računu je ukupno dve i po milijarde dolara. Otprilike jedna milijarda u gotovini, pola u dolarima a pola u evrima. Ostatak novca je uložen – uobičajeno u hartije od vrednosti i obveznice, a znatan iznos u nekretnine…”
DESET MINUTA DOCNIJE Gabrijel je isključio magnetofon. Karter je sadržaj lule istresao u kamin i lagano stavljao novi duvan.
„Ovaj razgovor se vodio prošle nedelje u Beču”, reče Karter. „Bankar se zove Konrad Beker. Iz Ciriha je.”
„A račun?”, upita Gabrijel.
„Posle rata se hiljade odbeglih nacista krilo po Austriji. Sa sobom su doneli plen nacističke pljačke vredan nekoliko stotina miliona dolara – zlato, gotovinu, umetnička dela, nakit, srebrninu, ćilime i tapiserije. Sve je bilo sakriveno u Alpima. Mnogi od ovih nacista želeli su da ožive Rajh i želeli su da im ova opljačkana sredstva u tome pomognu. Malobrojni su shvatili da su Hitlerovi zločini toliko veliki da će morati da stasa najmanje čitav jedan naraštaj pre no što nacionalsocijalizam opet bude politički održiv. Odlučili su da veliki iznos novca stave u cirišku banku i za račun dali jedinstvena uputstva. Račun može aktivirati jedino pismo austrijskog kancelara. Vidite, oni su verovali da je revolucija započela u Austriji sa Hitlerom i da će Austrija biti izvor njene obnove. U početku su petorici ljudi povereni broj računa i lozinka. Od njih su četvorica umrla. Kad se peti razboleo, potražio je nekoga ko će postati opunomoćenik.”
„Eriha Radeka.”
Karter klimnu glavom i zastade da pripali lulu. „Radek će sada dobiti svog kancelara, ali nikad neće videti ni novčić od tog plena. Za račun smo saznali pre nekoliko godina. Jedno je zatvoriti oči pred njegovom prošlošću 1945, ali nismo hteli da mu dozvolimo da oslobodi račun sa dve i po milijarde vrednim plenom, opljačkanim za vreme holokausta. Diskretno smo stupili u vezu sa her Bekerom i njegovom bankom. Radek to još ne zna, ali nikad neće videti ni delić tog novca.”
Gabrijel premota traku, pa je ponovo pusti:
„Vaši drugovi su bili izdašni prema onima koji im pomažu u ovom poslu. Ali bojim se da ima nekih neočekivanih… komplikacija. “
„Kakvih komplikacija?”
„Izgleda da su neki od onih koji treba da dobiju novac nedavno umrli pod tajanstvenim okolnostima…”
STOP.
Gabrijel upitno pogleda Kartera.
„Ljudi koji su račun stvorili želeli su da nagrade one pojedince i institucije koji su posle rata pomagali nacistima u bekstvu. Radek je smatrao da je to sentimentalno sranje. Nije nameravao da pokrene udruženje za dobrotvornu pomoć. Zavet nije mogao da promeni, pa je izmenio okolnosti na terenu.”
„Je li trebalo da Enrike Kalderon i Gustavo Estrada dobiju novac s ovog računa?”
„Vidim da si mnogo saznao dok si bio sa Alfonsom Ramirezom.” Karter se pokajnički osmehnu. „Pratili smo te u Buenos Ajresu.”
„Radek je bogat čovek kome nije preostalo mnogo života”, reče Gabrijel. „Poslednje što mu treba jeste novac.”
„Očigledno namerava da veliki deo s računa da svome sinu.”
„A ostatak?”
„Hoće da ga preda svom najvažnijem agentu za izvršenje prvobitnih planova ljudi koji su račun stvorili.” Karter zastade. „Verujem da ste se ti i on upoznali. Njegovo ime je Manfred Kruz.”
Karterova lula se ugasila. On je pogleda, namršti se i ponovo je pripali.
„To nas dovodi do našeg prvobitnog problema.” Karter dunu dim ka Gabrijelu. „Šta ćemo da uradimo s Erihom Radekom? Ako zatražite da ga Austrijanci izvedu na sud, oni će na tome lagano da rade i sačekaju da Radek umre. Ako kidnapujete starog Austrijanca na bečkim ulicama i odvezete ga u Izrael na suđenje, na vas će se stuštiti gomila govana. Ako mislite da sada imate nevolje s Evropskom zajednicom, vaši problemi će se udesetostručiti ako ga otmete. A ako mu se bude sudilo, njegova odbrana će nesumnjivo podrazumevati obelodanjivanje naših veza sa njim. Dakle, gospodo, šta da radimo?”
„Možda postoji i treće rešenje”, reče Gabrijel.
„A to je?”
„Ubediti Radeka da dobrovoljno dođe u Izrael.”
Karter je preko lule sumnjičavo posmatrao Gabrijela.
„A kako misliš da bismo mogli ubediti jedno prvoklasno govno kakvo je Erih Radek da to učini?”
RAZGOVARALI SU čitave noći. Plan je bio Gabrijelov pa je stoga on morao da ga iznese i odbrani. Šamron je dodao nekoliko dragocenih saveta. Karter, koji se najpre protivio, ubrzo je pristupio Gabrijelovoj družini. Privlačna mu je bila upravo smelost plana. Njegova služba bi verovatno ispalila metak u službenika koji bi izneo tako neuobičajenu zamisao.
Svaki čovek ima neku slabost, rekao je Gabrijel. Radek je svojim postupcima pokazao da poseduje dve: požudu za novcem skrivenim na ciriškom računu i želju da vidi kako mu sin postaje kancelar Austrije. Gabrijel je smatrao da je ova potonja navela Radeka da napadne Elija Lavona i Maksa Klajna. Radek nije želeo da mu na sina padne ljaga njegove prošlosti i dokazao je da će uraditi gotovo sve da ga zaštiti. Plan je podrazumevao i gorku pilulu – dogovor sa čovekom koji nema prava da zahteva ustupke – ali to je bilo moralno opravdano i donosilo je željeni ishod – Erih Radek će biti iza rešetaka za zločine koje je počinio protiv jevrejskog naroda. Vreme je bilo presudni faktor. Radek je morao biti u izraelskim rukama pre no što u Austriji počne glasanje. U suprotnom će njihova nadmoć nad njim nestati.
Pred svitanje je Karter postavio pitanje koje ga je mučilo otkako mu je na sto stigao prvi izveštaj o Gabrijelovoj istrazi. Zašto? Zašto je Gabrijel, asasin Kancelarije, toliko rešen da posle svih godina Radek bude izveden pred lice pravde?
„Želim da ti ispričam priču, Adrijane”, reče Gabrijel, najednom uzdržanog glasa i pogleda. „U stvari, možda je bolje da ti sama ispriča svoju priču.”
Pružio je Karteru kopiju svedočenja svoje majke. Sedeći pored vatre koja je gotovo zgasla, Karter ga je pročitao od početka do kraja ne progovorivši ni reci. Kad je najzad podigao pogled s poslednje strane, oči su mu bile vlažne.
„Pretpostavljam da je Irena Alon tvoja majka?”
„Bila mi je majka. Odavno je umrla.”
„Kako možeš biti siguran da je esesovac iz šumarka zaista bio Radek?”
Gabrijel mu ispriča za slike svoje majke.
„Pretpostavljam da ćeš ti biti taj koji će voditi pregovore s Radekom. A šta ako odbije da sarađuje? Šta onda, Gabrijele?”
„Njegov izbor će biti ograničen, Adrijane. U svakom slučaju, Erih Radek više nikad neće kročiti u Beč.”
Karter vrati svedočanstvo Gabrijelu. „Plan je izvrstan”, reče. „No hoće li vaš premijer pristati?”
„Siguran sam da će se neki glasovi protiviti”, reče Šamron.
„Lev?”
Šamron potvrdno klimnu glavom. „Moja umešanost će mu pružiti sve osnove koje su mu potrebne da na ovo stavi veto. Ali verujem da će Gabrijel moći da prikloni premijera našem načinu razmišljanja.”
„Ja? Ko je rekao da ću ja izvestiti premijera?”
,Ja”, reče Šamron. „Uostalom, ako si u stanju da ubediš Kartera da ti na tanjiru preda Radeka, sigurno si u stanju da premijera ubediš da prisustvuje gozbi. On je čovek ogromnog apetita.”
Karter ustade i protegnu se, a zatim polako priđe prozoru, poput lekara koji je čitavu noć proveo u operacionoj sali, a ishod operacije je pod znakom pitanja. Razmaknuo je zavese. U sobu se probi siva svetlost.
„Postoji još nešto, poslednje o čemu moramo razgovarati pre nego što krenemo u Izrael”, reče Šamron.
Karter se okrenu, obris u staklu. „Novac?”
„Šta ste tačno nameravali s njim da uradite?”
„Još nismo doneli konačnu odluku.”
„Ja jesam. Dve i po milijarde dolara je cena koju plaćate što ste koristili čoveka poput Eriha Radeka znajući da je ubica i ratni zločinac. Taj novac je ukraden od Jevreja na putu u gasne komore, a ja želim da se vrati.”
Karter se ponovo okrenu i pogleda na snegom pokriveni pašnjak.
„Ti si jedan bedni ucenjivač, Ari Šamrone.”
Šamron ustade i obuče kaput. „Bilo mi je zadovoljstvo poslovati s tobom, Adrijane. Ako se u Jerusalimu sve bude odvijalo po planu, videćemo se ponovo u Cirihu za četrdeset osam sati.”