Smrt u Beču

First topic message reminder :



Restaurator umetničkih slika i povremeni špijun Gabrijel Alon odlazi u Beč da otkrije istinu o eksploziji bombe u kojoj mu strada stari prijatelj, ali tamo nailazi na nešto što će njegov svet okrenuti naglavačke. To je lice – lice koje mu je poznato, koje ga proganja, koje mu ledi krv u žilama, i koje će ga naterati da žurno traga dalje ne bi li došao do imena, istorije, veze.
Svaka činjenica koju otkriva, međutim, samo otvara nova pitanja, a svaki sloj koji skine otkriva naredne slojeve. Slika se najzad nazire, ali je mnogo strašnija nego što je i mogao zamisliti – to je portret zla koje se proteže na šezdeset godina i hiljade života, i zadire u njegove lične košmare. Ubrzo potera za jednim čudovištem postaje traganje za mnogima. A čudovišta ne miruju...
Prepun inteligentno osmišljenih likova, izuzetno ispripovedan, zamršene radnje koja obiluje iznenadnim obrtima i žestinom, ovaj neobično uman triler delo je jednog od zaista najboljih pisaca.

JERUSALIM



SASTANAK je sazvan te večeri za deset časova. Šamron, Gabrijel i Kjara, ometeni vremenskim prilikama, stigli su posle besomučne vožnje s aerodroma Ben Gurion dva minuta ranije, da bi ih dočekao pomoćnik koji im je saopštio da premijer kasni. Očigledno je došlo do još jedne krize u njegovoj krhkoj vladajućoj koaliciji pošto se u predsoblju ispred njegove kancelarije osećala atmosfera privremenog utočišta pre propasti. Gabrijel je izbrojao ništa manje nego pet zvaničnika kabineta, a svaki je bio okružen svitom pomoćnika i slepih pristalica. Svi su vikali jedni na druge poput posvađanih rođaka na porodičnom venčanju, a u vazduhu je visila zavesa duvanskog dima.
Pomoćnik ih je uveo u prostoriju rezervisanu za bezbednosno i obaveštajno osoblje i zatvorio vrata. Gabrijel zavrte glavom.
„Izraelska demokratija na delu.”
„Verovao ili ne, večeras je mirno. Obično je gore.” Gabrijel se srušio u fotelju. Odjednom je shvatio da se dva dana nije ni istuširao ni presvukao. Pantalone su mu bile umrljane prašinom groblja u Puert Blestu. Kad je ovo rekao Šamronu, starac se nasmeši. „To što si prekriven prljavštinom Argentine samo povećava verodostojnost tvoje poruke”, reče Šamron. „Premijer je čovek koji ume da ceni takve stvari.”
„Nikada ranije nisam podnosio izveštaj premijeru, Ari. Voleo bih da sam makar mogao da se istuširam.”
„Ti si stvarno nervozan.” Ovo je izgleda zabavljalo Šamrona. „Mislim da te nikad nisam video nervoznog. Dakle, ipak si ljudsko biće.”
„Naravno da sam nervozan. On je luđak.”
„U stvari, on i ja smo sličnog temperamenta.”
„Da li to treba da me umiri?”
„Mogu li da ti dam savet?”
„Ako moraš.”
„On voli priče. Ispričaj mu dobru priču.”
Kjara se smesti na oslonac za ruke na Gabrijelovoj fotelji. „Ispričaj sve premijeru onako kako si meni ispričao u Rimu”, reče sotto voće.
„Tada si mi bila u naručju”, odgovori Gabrijel. „Nešto mi govori da će večerašnji brifing biti malo zvaničniji.” Osmehnu se pa reče: „Barem se nadam.”
Bila je skoro ponoć kad je premijerov pomoćnik provirio u čekaonicu i objavio da je veliki čovek najzad spreman da ih primi. Gabrijel i Šamron ustadoše i krenuše ka otvorenim vratima. Kjara je ostala da sedi. Šamron se zaustavi i okrenu prema njoj.
„Šta ti čekaš? Premijer je spreman da nas primi.”
Kjara razrogači oči. „Ja sam samo bat leveyha, pobuni se. „Ja ne idem tamo da podnosim izveštaj premijeru. Bože moj, nisam čak ni Izraelka.”
„Svoj život izlažeš opasnosti u odbrani ove zemlje”, mirno reče Šamron. „Imaš sva prava da budeš u njegovom društvu.”
Ušli su u premijerovu kancelariju. Bila je prostrana i neočekivano jednostavna, u mraku, izuzev osvetljenog dela oko radnog stola. Lev je nekako uspeo da se uvuče pre njih. Njegova ćelava koščata lobanja sijala se na slabom svetlu, a duge šake sklopio je ispod prkosne brade. S naporom je ustao i rukovao se bez oduševljenja. Šamron, Gabrijel i Kjara sedoše. Pohabane kožne fotelje još su bile tople od tela prethodnih posetilaca.
Premijer je bio u košulji kratkih rukava i delovao umorno posle duge noći političke borbe. I on je, kao i Šamron, bio nepopustljiv ratnik. Pravo je čudo kako je uspevao da upravlja toliko raznolikim i neposlušnim mestom kao što je Izrael. Pogled mu odmah pade na Gabrijela. Šamron je na ovo navikao. Gabrijelov upadljivi izgled bio je jedino što je Šamrona brinulo kad ga je vrbovao za operaciju Božji gnev. Ljudi su Gabrijela gledali.
Gabrijel i premijer su se već jednom sreli iako pod veoma drugačijim okolnostima. Premijer je bio načelnik štaba Izraelskih odbrambenih snaga u aprilu 1988. kada je Gabrijel, u pratnji tima komandosa, provalio u vilu u Tunisu i izvršio atentat na Abu Džihada, zamenika komandanta PLO-a, pred njegovom ženom i decom. Premijer je bio u specijalnom avionu za komunikacije koji je kružio iznad Sredozemnog mora, a pored njega se nalazio Šamron. Čuo je kako se atentat odvijao preko mikrofona koji je Gabrijel nosio za komunikaciju. Takođe je slušao kako je Gabrijel, posle ubistva, nekoliko dragocenih sekundi odvojio da uteši histeričnu ženu i kćerku Abu Džihada. Gabrijel je odbio odlikovanje koje mu je dodeljeno. Sada je predsednik vlade hteo da zna zašto je to učinio.
„Smatrao sam da nije prikladno, predsedniče, s obzirom na okolnosti.”
„Abu Džihad je na svojim rukama imao mnogo jevrejske krvi. Zaslužio je da umre.”
„Jeste, ali ne pred svojom ženom i decom.”
„Sam je izabrao život koji je vodio”, reče premijer. „Njegova porodica nije trebalo da bude tamo s njim.” A tada, kao da je odjednom shvatio da je zalutao na minsko polje, pokuša da izađe na prstima. Njegova veličina i urođena grubost neće mu omogućiti da se neopaženo izvuče. Stoga se odlučio za naglu promenu teme. „Dakle, Šamron mi kaže da hoćeš da kidnapuješ nacistu”, reče premijer.
„Da, predsedniče.”
On podiže dlanove kao da kaže, Da čujemo.
AKO JE I BIO nervozan, Gabrijel to nije pokazao. Njegovo izlaganje je bilo jasno, kratko i samouvereno. Premijer, poznat po strogosti prema podnosiocima izveštaja, sve vreme je sedeo kao opčinjen. Čuvši kako Gabrijel priča da su u Rimu pokušali da ga ubiju, premijer se napetog lica nagnu napred. Priznanje Adrijana Kartera da su Amerikanci umešani, vidljivo ga je rasrdilo. Kad je došao trenutak da otkrije dokumentovane dokaze, Gabrijel je stao pored premijera i jedan po jedan stavljao na njegov sto osvetljen lampom. Šamron je bez reci sedeo stiskajući naslone za ruke kao čovek koji se muči da ne prekrši zavet ćutanja. Lev je ostavljao utisak kao da se nadmeće da ne skrene pogled pred Teodorom Herclom,[33] čiji je veliki portret visio na zidu iza premijerovog stola. Beleške je pisao zlatnim penkalom i jednom s dosadom pogledao na svoj ručni sat.
„Možemo li ga uhvatiti”, upita premijer a zatim dodade „a da pri tom ne nastane pakao?”
„Da, gospodine, verujem da možemo.”
„Kažite mi kako nameravate to da učinite.”
Gabrijel je detaljno izložio plan. Premijer je ćutke sedeo, punačkih ruku prekrštenih na stolu, pažljivo slušajući. Kad je Gabrijel završio, premijer jednom klimnu glavom i skrenu pogled na Leva kao da kaže: Pretpostavljam da se ti s ovim ne slažeš?
Lev, večiti tehnokrata, na trenutak je sređivao misli pre nego što je odgovorio. Kad je to najzad učinio, govorio je bezosećajno i metodično. Da je nekako mogao da nacrta grafikon na tabli, Lev bi sigurno ustao s pokazivačem u ruci i jednoličnim glasom pričao do zore. Ovako je ostao da sedi i ubrzo svoje prisustvo sveo na mučnu dosadu. Rečenice je prekidao zastajući da ukrštene kažiprste prisloni uz beskrvne usne.
Zadivljujući istražni rad, rekao je Lev, nerado odajući priznanje Gabrijelu, no sada nije trenutak da se gubi dragoceno vreme i politički kapital tako što će se izmirivati računi s ostarelim nacistima. Osnivači su, izuzev u Ajhmanovom slučaju, odoleli želji da se love počinioci holokausta jer su znali da će to umanjiti prvenstvenu ulogu Kancelarije, što je zaštita države. Ista načela važe i danas. Radekovo hapšenje u Beču dovelo bi do povratne reakcije u Evropi gde podrška Izraelu visi o koncu. To će takođe ugroziti malu bespomoćnu jevrejsku zajednicu u Austriji, gde su antisemitističke struje snažne i duboke. Šta ćemo ako Jevreje napadnu na ulicama? Mislite li da će austrijske vlasti i prstom mrdnuti da to spreće? I najzad, njegov adut – zašto je dužnost Izraela da sudi Radeku? To treba prepustiti Austrijancima. Što se tiče Amerikanaca, neka kusaju čorbu koju su sami skuvali. Radeka i Meclera treba razotkriti i udaljiti se. Cilj će biti postignut, a posledice neće biti toliko teške kao operacija kidnapovanja.
Premijer je nekoliko trenutaka ćuteći razmišljao a zatim pogleda Gabrijela. „Nema sumnje da je ovaj čovek, Ludvig Vogel, zaista Radek?”
„Ni najmanje, predsedniče.”
Obrati se Šamronu. „I sigurni smo da se Amerikanci neće predomisliti?”
„Amerikancima je takođe stalo da se ovo pitanje razreši.”
Premijer spusti pogled na dokumenta pred sobom, a zatim izreče svoju odluku.
„Prošlog meseca sam obilazio Evropu”, reče. „Dok sam bio u Parizu, posetio sam sinagogu koja je nekoliko nedelja ranije zapaljena. Sutradan je u jednim francuskim novinama osvanuo uvodnik u kojem me optužuju da kopam po ranama antisemitizma i holokausta kad god to odgovara mojim političkim ciljevima. Možda je vreme da podsetimo svet zašto živimo na ovom pojasu zemlje, okruženom morem neprijatelja i borimo se za opstanak. Dovedite Radeka ovamo. Neka svetu ispriča o zločinima koje je počinio da bi zataškao holokaust. Možda će to jednom zauvek ućutkati one koji tvrde da je to zavera koju su izmislili ljudi poput Arija i mene kako bi opravdali svoje postojanje.”
Gabrijel se nakašlja. „Ovde nije reč o politici, predsedniče. Ovde je reč o pravdi.”
Premijer se osmehnu na neočekivani izazov. „Tačno, Gabrijele, ovde jeste reč o pravdi, ali pravda i politika često idu ruku pod ruku, a kad pravda služi političkim potrebama, u tome nema ničeg nemoralnog.”
Izgubivši prvu rundu, Lev je pokušao da pobedi u drugoj grabeći se za kontrolu nad operacijom. Šamron je znao da mu je cilj isti – da je uništi. Na nesreću po Leva, toga je i premijer bio svestan.
„Gabrijel nas je dovde doveo. Neka Gabrijel i završi.”
„Uz sve dužno poštovanje, predsedniče, Gabrijel je kidon[34] od kojeg boljeg nema, ali nije operativni planer, a to je ono što nam treba.”
„Njegov operativni plan meni zvuči dobro.”
„Da, ali može li ga pripremiti i sprovesti?”
„Sve vreme će imati Šamrona uz sebe.”
„Toga se i plašim”, jetko reče Lev.
Premijer ustade, a i ostali za njim.
„Dovedite Radeka ovamo. I šta god da radite, ne pomišljajte da pravite nered po Beču. Dovedite ga bez gužve, bez krvi, bez srčanih napada.” Zatim se obrati Levu: „Postaraj se da imaju sve što im je potrebno da ovaj posao obave. Nemoj da misliš da ćeš guzicu izvući zato što si glasao protiv plana. Ako Gabrijel i Šamron padnu, i ti ćeš pasti s njima. Dakle, bez birokratskih budalaština. Svi ste u ovome zajedno. Skalom.”

PREMIJER uhvati Šamrona za lakat dok je izlazio i povuče ga u ugao. Jednu rukuje stavio na zid, iznad Šamronovog ramena, preprečivši mu tako svaki pravac za bekstvo.
„Je li dečak sposoban za ovo, Ari?”
„On nije dečak, predsedniče, više nije.”
„Znam, ali može li ovo da uradi? Može li zaista da ubedi Radeka da dođe ovamo?”
„Jeste li pročitali svedočenje njegove majke?”
„Jesam, i znam šta bih ja uradio na njegovom mestu. Bojim se da bih ja ispalio metak u glavu tog đubreta kao što je Radek mnogima uradio, i na tome bi se završilo,”
„Da li bi takav postupak, po vašem mišljenju, bio opravdan?”
„Postoji pravda civilizovanih ljudi, pravda koju u sudnicama dele ljudi u togama, a opet, postoji pravda proroka. Božja pravdu. Kako se može deliti pravda za tako velike zločine? Koja kazna bi bila prikladna? Život u zatvoru? Bezbolna egzekucija?”
„Istina, predsedniče. Istina je ponekad najbolja osveta.”
„A ako Radek ne prihvati dogovor?”
Šamron slegnu ramenima. „Dajete li mi uputstva?”
„Ne treba mi još jedna afera Demjanjuk. Ne treba mi šou suđenje za holokaust koje će se pretvoriti u međunarodni medijski cirkus. Bilo bi bolje da Radek jednostavno izbledi.”
„Izbledi, predsedniče?”
Premijer teško uzdahnu Šamronu u lice.
„Jesi li siguran da je to on, Ari?”
„U to nema sumnje.”
„Onda ga, ako bude potrebno, uklonite.”
Šamron pogleda prema svojim cipelama, ali ništa nije video izuzev premijerovog izbočenog trbuha. „On nosi teško breme, naš Gabrijel. Bojim se da sam ga ja tamo stavio 1972. Nije sposoban za atentat.”
„Erih Radek je to breme naturio Gabrijelu mnogo pre no što si se ti pojavio, Ari. Gabrijel sada ima priliku da ga se jednim delom oslobodi. Da jednostavno izrazim svoje želje. Ako Radek ne pristane da dođe ovamo, reci princu ognja da ga ukloni i ostavi da mu se psi napiju krvi.”

BEČ



PONOĆ U Prvoj četvrti, potpuni mir, tišina moguća samo u Beču, veličanstvena praznina. Za Kruza je to bilo umirujuće. Osećanje nije dugo potrajalo. Starac ga je retko zvao na kućni broj i nikada ga usred noći nije izvlačio iz kreveta. Kruz nije verovao da će čuti dobre vesti.
Pogledao je niz ulicu i nije video ništa neobično. Pogled u retrovizor ga je uverio da ga niko nije pratio. Izašao je iz kola i prišao kapiji starčeve veličanstvene kuće od sivog kamena. U prizemlju su iza navučenih zavesa gorela svetla. Na drugom spratu bilo je upaljeno samo jedno. Kruz pozvoni. Imao je osećaj da ga nešto gotovo neprimetno posmatra, poput daha za vratom. Osvrnu se. Ništa.
Ponovo je posegnuo da pozvoni, ali pre nego što je pritisnuo zvonce, automatska brava se oglasi i otključa. Otvorio je kapiju i krenuo dvorištem. Kad je stigao do trema, vrata se širom otvoriše i na pragu se ukaza čovek u otkopčanom sakou i razvezane kravate. Nije se trudio da sakrije kako mu s ramena visi crni kožni remen u kojem je pištolj glok. Kruza prizor nije uznemirio; muškarca je dobro poznavao. Bio je to bivši službenik Državne policije, Klaus Halder. Upravo ga je Kruz zaposlio kao starčevog telohranitelja. Halder je pratio starca jedino kad bi ovaj izlazio ili očekivao posetioce u kući. Njegovo prisustvo u ponoć, kao ni telefonski poziv Kruzovoj kući, nije bilo dobar znak.
„Gde je on?”
Halder bez reci pogleda u pod. Kruz razveza kaiš na kišnom mantilu i uđe u starčevu radnu sobu. Lažni zid se pomeri u stranu. Mali lift, nalik kapsuli, čekao je. Uđe unutra i pritiskom na dugme lagano poče da se spušta. Vrata se otvoriše posle nekoliko sekundi otkrivajući malu podzemnu odaju ukrašenu nežnim žutilom i pozlatom starčevih omiljenih baroknih predmeta. Amerikanci su mu je sagradili kako bi važne sastanke mogao održavati ne plašeći se da ga Rusi prisluškuju. Sagradili su i prolaz, onaj do kojeg se dolazilo kroz zaštitna vrata od nerđajućeg čelika na kojima se nalazila brava sa šifrom. Kruz je bio jedan od šačice ljudi u Beču koji je znao kuda prolaz vodi i ko živi u kući na drugom kraju prolaza.
Starac je sedeo za malim stolom, a ispred njega se nalazila čaša s pićem. Kruz je video da je starac uznemiren pošto je okretao čašu pred sobom, dvaput udesno, dvaput ulevo. Desno, desno, levo, levo. Čudna navika, pomisli Kruz. Đavolski opasna. Mislio je da ju je starac stekao u prethodnom životu, u drugom svetu. U Kruzovim mislima iskrsnu prizor: ruski komesar lancem privezan za sto za saslušanje, starac sedi s druge strane, od glave do pete odeven u crno, okreće čašu s pićem i onim beskrajno dubokim plavim očima zuri u svoj plen. Kruz oseti kako mu srce zatreperi. Sirota kopilad su se verovatno useravala i pre no što bi došlo do grubosti.
Starac podiže pogled prestajući da okreće čašu. Hladni pogled mu se zaustavi na Kruzovoj košulji. Kruz pogleda i primeti da mu dugmad nisu dobro zakopčana. Oblačio se u mraku kako ne bi probudio svoju suprugu. Starac pokaza na praznu stolicu. Kruz dotera dugmad na košulji i sede. Okretanje opet poče, dvaput udesno, dvaput ulevo. Desno, desno, levo, levo.
Progovorio je bez pozdrava i uvoda. Činilo se kao da su nastavili razgovor koji je prekinulo kucanje na vratima. U poslednja sedamdeset dva sata, rekao je starac, dvaput je pokušano ubistvo Izraelca, najpre u Rimu a zatim u Argentini. Nažalost, Izraelac je oba puta preživeo. U Rimu ga je očigledno spasao kolega iz izraelske obaveštajne službe. U Argentini su stvari bile složenije. Bilo je dokaza koji su upućivali na to da su sada Amerikanci umešani.
Kruz je prirodno imao pitanja. Pod običnim okolnostima držao bi jezik za zubima i čekao da starac kaže šta ima. Sada, trideset minuta nakon što je izvučen iz postelje, nije ispoljio svoje uobičajeno strpljenje.
„Šta je Izraelac radio u Argentini?”
Starčevo lice kao da se ukočilo, a ruka mu se umiri. Kruz je prekoračio liniju, liniju koja je delila njegova saznanja o starčevoj prošlosti i ono što nikad neće saznati. Oseti kako ga u grudima steže pod pritiskom netremičnog pogleda. Nije se svakog dana događalo da neko uspe da naljuti čoveka koji je u stanju da za sedamdeset dva sata organizuje dva pokušaja atentata na dva kontinenta.
„Nije neophodno da ti znaš zašto je Izraelac bio u Argentini ni čak je li uopšte i bio tamo. Ono što treba da znaš jeste da je u ovom poslu došlo do opasnog preokreta.” Okretanje čaše se nastavi. „Kao što možeš da pretpostaviš, Amerikanci znaju sve. Moj pravi identitet, ono što sam radio za vreme rata. Od njih se ništa nije krilo. Bili smo saveznici. Zajedno smo radili na krstaškom pohodu protiv komunista. U prošlosti sam uvek računao na njihovu diskreciju, ali ne iz osećanja odanosti prema meni, već iz jednostavnog straha od sramote. Ja nemam nikakvih iluzija, Manfrede. Za njih sam ja kao kurva. Meni su se obratili kad su bili sami i u nevolji, ali sad, kad se Hladni rat završio, ja sam kao žena koju bi rado zaboravili. A ako sada sarađuju na isti način s Izraelcima…” Nije završio misao. „Shvataš li šta govorim, Manfrede?”
Kruz klimnu glavom. „Pretpostavljam da znaju za Petera?”
„Oni znaju sve. Imaju moć da unište i mene i mog sina, ali jedino ako su voljni da istrpe bol koji će sami sebi naneti. Nekad sam bio sasvim siguran da nikada neće krenuti protiv mene. Sada više nisam.”
„Šta želite da uradim?”
„Stavi izraelsku i američku ambasadu pod stalni nadzor. Organizuj fizičko praćenje sveg poznatog obaveštajnog osoblja. Osmatraj aerodrome i železničke stanice. Takođe, stupi u kontakt sa svojim doušnicima u novinama. Mogli bi da pribegnu štetnom novinskom izveštavanju. Ne želim da me zateknu nespremnog.”
Kruz pogleda u sto i na uglačanoj površini ugleda sopstveni odraz. „A kad me ministar upita zašto tolike snage posvećujem Amerikancima i Izraelcima, šta da mu kažem?”
„Treba li da te podsećam šta je u opasnosti, Manfrede? Šta ćeš reći ministru tvoja je stvar. Samo obavi ovo. Neću dopustiti da Peter izgubi na ovim izborima. Razumeš li me?”
Kruz pogleda u neumoljive plave oči i ponovo ugleda čoveka od glave do pete odevenog u crno. Zatvori oči i klimnu glavom.
Starac prinese čašu usnama i pre no što je otpio, nasmeši se. Osmeh je bio prijatan koliko i iznenadno pucanje prozorskog okna. Zavukao je ruku u gornji džep sakoa, izvadio parče papira i bacio ga na sto. Kruz pogleda papir koji se okrenu na stolu, pa podiže pogled.
„Šta je to?”
„Telefonski broj.”
Kruz ne dodirnu papir. „Telefonski broj?”
„Nikad se ne zna kako se ovakva situacija može razrešiti. Možda će biti potrebno da se pribegne nasilju. Sasvim je moguće da neću biti u položaju da naredim da se preduzmu takve mere. U tom slučaju, Manfrede, odgovornost će pasti na tebe.”
Kruz uze parče papira i podiže ga uvis držeći ga s dva prsta. „Ako pozovem ovaj broj, ko će se javiti?”
Starac se osmehnu. „Nasilje.”

CIRIH



HER KRISTIJAN CIGERLI, koordinator za posebne prilike u hotelu Dolder Granđ, umnogome je nalikovao samom hotelu - gord i uzvišen, odlučan i umeren, čovek koji je uživao u svom visokom položaju koji mu je omogućavao da na druge gleda s visine. Takode je bio i čovek koji nije voleo iznenađenja. Po pravilu je zahtevao da se posebne rezervacije i konferencije najave sedamdeset dva sata ranije, ali kad je Preduzeće Heler izrazilo želju da konačne pregovore o kupovini kompanije Sistek Vajrles vodi u Dolderu, her Cigerli je pristao da prenebregne odredbu o sedamdeset dva sata u zamenu za dodatnih petnaest procenata. Umeo je da bude predusretljiv kad je hteo, ali predusretljivost je, kao i sve ostalo u Dolderu, imala svoju cenu.
Preduzeće Heler je želelo da kupi Sistek Vajrles, pa je Heler napravio rezervaciju – naravno, ne stari Rudolf Heler lično, već blistava Italijanka, lična asistentkinja, koja se predstavila kao Elena. Her Cigerli je brzo stvarao mišljenje o ljudima. Tako, umeo je da kaže, čini svaki dobar hotelijer. U načelu nije voleo Italijane, a agresivna i zahtevna Elena hitro je stekla visoko mesto na njegovoj dugoj listi neomiljenih klijenata. Preko telefona je govorila glasno, što je za njega predstavljalo težak prestup, i čini se da je verovala kako joj sam čin trošenja ogromnih iznosa novca njenog gazde donosi posebne povlastice. Zaista je delovalo da dobro poznaje hotel – čudno, pošto se her Cigerli, čije je pamćenje bilo izuzetno, nije mogao setiti da je ikada odsela u Dolderu – a njeni zahtevi su bili do mrcvarenja precizni. Tražila je četiri susedna apartmana blizu terase što gleda na golf stazu, s dobrim pogledom na jezero. Kad ju je her Cigerli obavestio da je to nemoguće – dva i dva, ili tri i jedan, ali ne četiri apartmana u nizu – pitala je mogu li se trenutni gosti preseliti kako bi se njoj izašlo u susret. Hotelijer je rekao da mu je žao, ali da Dolder Grand nema običaj da od svojih gostiju pravi izbeglice. Na kraju je pristala na tri susedna apartmana i jedan malo dalje niz hodnik. „Delegacije stižu sutra po podne u dva sata”, rekla je. „Žele da im se posluži lagani radni ručak” Zatim je deset minuta govorila šta se misli pod „laganim radnim ručkom”.
Kad je jelovnik bio gotov, Elena mu je postavila još jedan zahtev. Ona će doći četiri sata pre delegacija, u društvu Helerovog šefa obezbeđenja, kako bi pregledala sobe. Kad pregled bude gotov, više niko od hotelskog osoblja neće moći da uđe unutra izuzev u pratnji Helerovog obezbeđenja. Her Cigerli je duboko uzdahnuo i pristao, a zatim spustio slušalicu i, zatvorivši i zaključavši vrata svoje kancelarije, izveo niz vežbi dubokog disanja ne bi li smirio živce.
Jutro kada će pregovori početi, osvanulo je sivo i hladno. Skladne stare kule Doldera prekrila je ledena magla, a savršeni asfalt na prilaznoj stazi sijao se poput uglačanog crnog granita. Her Cigerli je stražario u predvorju, odmah iza blistavih staklenih vrata, stopala razdvojenih u širini ramena, ruku uz telo, spreman za borbu. Zakasniće ona, mislio je. Uvek kasne. Trebaće joj još neki apartman. Želeće da promeni jelovnik. Biće sasvim užasna.
Crni mercedes sedan bešumno se pojavi na stazi i zaustavi ispred ulaza. Her Cigerli diskretno pogleda na ručni sat. Tačno deset sati. Zadivljujuće. Vratar je otvorio zadnja vrata automobila, i prvo što je ugledao bila je crna čizma od glatke kože - Bruno Malji, zapazi Cigerli – a potom se ukaza lepo koleno pa butina. Her Cigerli se blago nagnu napred prebacivši težinu na prednji deo stopala i zagladi kosu preko ćelavog mesta na glavi. Video je mnoge lepe žene kako ulaze na čuvena vrata hotela Dolder Grand, ali ih je malo to učinilo sa više ljupkosti i stila od lepe Elene iz Preduzeća Heler. Imala je bujnu kestenjastu kosu, prikupljenu šnalom na potiljku, i kožu boje meda. Smeđe oči su joj bile poprskane zlatnim tačkicama, a izgledalo je da su posvetlele kad se s njim rukovala. Njen glas, bučan i zahtevan preko telefona, sada je bio nežan i uzbudljiv, kao i njen italijanski naglasak. Pustila mu je ruku i okrenula se ka pratiocu ozbiljnog lica. „Her Cigerli, ovo je Oskar. Oskar je zadužen za obezbeđenje.”
Oskar izgleda nije imao prezime. I ne treba mu, pomisli Cigerli. Bio je građen kao rvač, imao crvenkastoplavu kosu i pege na širokim obrazima. Her Cigerli, izvežbani posmatrač ljudskog tela, ugledao je nešto prepoznatljivo u Oskaru. Saplemenika. Mogao ga je zamisliti kako pre dva veka, odeven kao šumar, grabi stazom kroz Crnu šumu. Kao i svi umešni ljudi iz obezbeđenja, Oskar je pustio da govore njegove oči, a one su her Cigerliju rekle da jedva čeka da se baci na posao. „Odvešću vas u vaše sobe”, reče hotelijer. „Molim vas, pođite za mnom.”
Her Cigerli je odlučio da ih povede stepenicama a ne liftom. Te stepenice su bile jedna od najlepših odlika Doldera, a šumar Oskar nije delovao kao neko ko uživa čekajući liftove kad postoji stepenište. Sobe su se nalazile na četvrtom spratu. Na odmorištu je Oskar ispružio ruku tražeći elektronske kartice za otključavanje. „Ako nemate ništa protiv, odavde ćemo ići sami. Nema potrebe da nas vodite u sobe. Svi smo i ranije odsedali u hotelima.” Znalački mig, srdačno tapšanje po ramenu. „Samo nam pokažite kuda da idemo. Mi ćemo se snaći.”
I hoćeš, pomisli Cigerli. Oskar je bio čovek koji je izazivao poverenje drugih ljudi. A i žena, pretpostavljao je Cigerli. Pitao se je li slatka Elena – o kojoj je već mislio kao o svojoj Eleni - bila jedna od onih koje je Oskar osvojio. Cigerli položi kartice na Oskarov ispruženi dlan i pokaza im kuda da idu.
Her Cigerli je bio čovek mnogih izreka – jedna od omiljenih mu je bila: „Ćutljiv gost je zadovoljan gost” – i stoga je ćutanje koje je usledilo na četvrtom spratu protumačio kao dokaz da su Elena i njen prijatelj Oskar zadovoljni smeštajem. To mu je izazvalo zadovoljstvo. Sada mu se dopadalo da Elenu čini srećnom. Ostatak jutra je obavljao druge dužnosti, ali mu je ona ostala u mislima, kao i trag njenog parfema koji mu se zadržao na dlanu. Uhvatio je sebe kako žudi za nekakvim problemom, nekakvom luckastom pritužbom koja bi iziskivala razgovor s njom. Ali nije bilo ničeg izuzev tišine zadovoljstva. Sada je imala svoga Oskara. Nije joj bio potreban koordinator za posebne događaje u najboljem evropskom hotelu. Her Cigerli je još jednom svoj posao obavio i previše dobro.
Nije ih čuo ni video do dva sata po podne, kad su se okupili u hotelskom predvorju i napravili neprirodan odbor za doček delegacija. Ispred hotela se sada kovitlao sneg. Cigerli je smatrao da nevreme samo naglašava privlačnost hotela koji je delovao poput utočišta od oluje, kao i sama Švajcarska.
Prva limuzina se zaustavila i iz nje su izašla dva putnika. Jedan je bio sam her Rudolf Heler, onizak, postariji gospodin u skupom tamnom odelu sa srebrnkastom kravatom. Blago zatamnjene naočari su otkrivale stanje njegovog vida; žustar, nestrpljiv hod ostavljao je utisak muškarca koji je, uprkos odmaklim godinama, u stanju da se sam o sebi stara. Her Cigerli mu je poželeo dobrodošlicu u Dolder i prihvatio ispruženu ruku. Činilo se kao da je napravljena od kamena.
Her Heler je stigao u društvu smrknutog her Kepelmana. Bio je možda dvadeset pet godina mlađi od Helera, i imao kratko podšišanu kosu, prosedu na slepoočnicama i izrazito zelene oči. Her Cigerli je video dovoljno telohranitelja u Dolder u, a her Kepelman je izvesno delovao kao jedan od njih. Miran ali oprezan, tih poput crkvenog miša, pouzdan i snažan. Smaragdnozelene oči bile su spokojne ali u neprestanom pokretu. Her Cigerli je pogledao Elenu i vide kako joj pogled počiva na her Kepelmanu. Možda je pogrešio za Oskara. Možda je ćutljivi her Kepelman najsrećniji čovek na svetu.
Zatim su stigli Amerikanci – Bred Kantvel i Šelbi Somerset, izvršni i operativni direktori kompanije Sistek komunikacije iz Restona u Virdžiniji. Delovali su prefinjeno na šta Cigerli nije navikao kad su Amerikanci u pitanju. Nisu bili preterano srdačni niti su kao volovi rikali na mobilne telefone pri ulasku u predvorje. Kantvel je govorio nemački jednako dobro kao i her Cigerli i izbegavao je pogled. Somerset je bio pristupačniji. Putni plavi blejzer i blago pogužvana prugasta kravata, kao i blago otegnuti govor više klase, otkrivali su da je iz bogate kuće sa Istočne obale.
Her Cigerli i njima uputi nekoliko rečenica u znak dobrodošlice, a zatim se povuče u drugi plan. To je činio izuzetno vesto. Dok je Elena vodila grupu ka stepeništu, otišao je u svoju kancelariju i zatvorio vrata. Zadivljujuća grupa ljudi, pomislio je. Očekivao je velike stvari od ovog posla. Njegova uloga u svemu ovome, iako mala, odigrana je tačno, mirno i umešno. U današnjem svetu su takve odlike imale malu vrednost, ali su u mikrokosmosu her Cigerlija predstavljale kamen temeljac. Pretpostavljao je da verovatno isto misle i ljudi iz Preduzeća Heler i Sistek komunikacija.
U CENTRU CIRIHA, u mirnoj ulici blizu mesta gde teške zelene vode reke Limat utiču u jezero, Konrad Beker je u svojoj privatnoj banci završavao poslove za to veče kad je telefon na njegovom stolu nežno zapreo. Zapravo, pošto je ostalo još pet minuta do zatvaranja banke, bio je u iskušenju da se ne javi lično, već da poziv zabeleži telefonska sekretarica. Iz iskustva je znao da tako kasno po podne zovu samo problematični klijenti, a on je ionako već imao težak dan. No, kao svaki dobar švajcarski bankar, podigao je slušalicu i kao robot je prineo na uvo.
„Beker i Pul.”
„Konrade, ovde Šelbi Somerset. Kako si, do đavola?”
Beker proguta knedlu. Somerset je bilo ime Amerikanca iz CIA – barem se predstavljao kao Somerset. Beker je duboko sumnjao da mu je to pravo ime.
„Izvolite, gospodine Somerset?”
„Za početak možeš da izostaviš formalnosti, Konrade.”
„A zatim?”
„Možeš da izađeš na Talštrase i sedneš pozadi u srebrni mercedes koji tamo čeka.”
„Zašto bih to uradio?”
„Treba da se vidimo s tobom.”
„Kuda će me taj mercedes odvesti?”
„Na prijatno mesto, uveravam te.”
„Kako da se obučem?”
„Poslovno odelo je prihvatljivo. I, Konrade?”
„Da, gospodine Somerset?”
„Ne pomišljaj da se prenemažeš. Ovo je stvarnost. Izađi iz zgrade. Uđi u kola. Posmatramo te. Mi te uvek posmatramo.”
„Sad mi je lakše, gospodine Somerset”, reče bankar, ali se veza već prekinula.
DVADESET MINUTA DOCNIJE her Cigerli je stajao kod recepcije kad je primetio jednog od Amerikanaca, Šelbija Somerseta, kako nestrpljivo korača po prilaznoj stazi. Već narednog trenutka se pojavio srebrni mercedes na čijem zadnjem sedištu je sedeo sitan ćelavi muškarac. Sjajne balijeve mokasine, aktentašna otporna na eksplozije. Bankar, pomisli Cigerli. Kladio bi se u svoju platu da je tako. Somerset se pridošlici drugarski osmehnu i potapša ga po ramenu. Uprkos srdačnom dočeku, omaleni muškarac je izgledao kao da ga vode na pogubljenje. Ipak, računao je her Cigerli, razgovori teku dobro. Stigao je čovek s novcem.

„DOBAR DAN, HER BEKER. Drago mi je da vas vidim. Ja sam Heler. Rudolf Heler. Ovo je moj saradnik, gospodin Kepelman. Onaj čovek tamo je naš američki partner, Bred Kantvel. Vi i gospodin Somerset se očigledno već poznajete.”
Bankar brzo zatrepta nekoliko puta, a zatim pronicljivo pogleda Šamrona kao da pokušava da odredi kolika mu je neto vrednost. Držao je aktentašnu ispred genitalija kao da očekuje neminovni napad.
„Moji saradnici i ja se spremamo da započnemo zajednički posao. Problem je u tome što ga ne možemo obaviti bez vaše pomoći. To je ono što bankari rade, zar ne, her Beker? Pomažu da se započnu veliki poslovi? Pomažu ljudima da ostvare svoje snove i svoje mogućnosti?”
„Zavisi od posla, her Heler.”
„Shvatam”, reče Šamron smešeći se. „Na primer, pre mnogo godina kod vas je došla grupa ljudi. Nemci i Austrijanci. Oni su takođe želeli da započnu veliki posao. Poverili su vam ogroman iznos novca i ovlastili vas da ga pretvorite u još veći iznos. Posao ste obavili izvanredno dobro. Taj iznos ste pretvorili u brdo novaca. Pretpostavljam da pamtite tu gospodu? Takođe pretpostavljam da znate kako su došli do tog novca?”
Švajcarčev pogled otvrdnu. Izračunao je Šamronovu vrednost.
„Vi ste Izraelac, zar ne?”
„Volim da o sebi mislim kao o građaninu sveta”, odgovori Šamron. „Živim na mnogim mestima, govorim jezike mnogih zemalja. Moja odanost, kao i moji poslovni interesi, ne poznaje državne granice. Uveren sam da vi kao Švajcarac razumete moje gledište.”
„Razumem ga”, reče Beker, „ali vam ništa ne verujem.”
„A da sam zaista iz Izraela?”, upita Šamron. „Da li bi to uticalo na vašu odluku?”
„Bi.”
„Kako?”
„Ne volim Izraelce”, bez uvijanja reče Beker. „A ni Jevreje kad smo već kod toga.”
„Žao mi je što to čujem, her Beker, ali svako ima pravo na svoje mišljenje i neću vam to zameriti. Nikad ne dozvoljavam da mi se politika mesa u poslove. Meni treba pomoć u poslu, a vi ste jedina osoba koja mi može pomoći.”
Beker upitno podiže obrve. „Kakva je tačno priroda vašeg posla, her Heler?”
„Zapravo je vrlo jednostavna. Želim da mi pomognete da kidnapujem jednog od vaših klijenata.”
„Verujem, her Heler, da bi posao koji predlažete predstavljao kršenje švajcarskih bankarskih zakona o tajnosti – a i još nekoliko drugih švajcarskih zakona.”
„Onda pretpostavljam da ćemo vašu umešanost čuvati kao tajnu.”
„A ako odbijem da sarađujem?”
„Tada ćemo biti prisiljeni da kažemo svetu da ste bankar ubica, da čuvate plen u vrednosti dve i po milijarde dolara koji je opljačkan za vreme holokausta. Pustićemo na vas pse tragače iz Svetskog jevrejskog kongresa. Kad oni završe s vama, vi i vaša banka ćete ostati u dronjcima.”
Švajcarski bankar molećivo pogleda Šelbija Somerseta. „Imali smo dogovor.”
„I još ga imamo”, otezao je visoki mršavi Amerikanac, „ali se oblik našeg dogovora promenio. Tvoj klijent je veoma opasan čovek. Moraju se preduzeti mere da se on onesposobi. Potreban si nam, Konrade. Pomozi nam da raščistimo nered. Hajde da zajedno učinimo nešto dobro.”
Bankar je dobovao prstima po aktentašni. „U pravu ste. On jeste opasan čovek, a ukoliko vam pomognem da ga kidnapujete, mogu i da iskopam sopstveni grob.”
„Mi ćemo biti pored tebe, Konrade. Mi ćemo te štititi.”
„A šta ako se ‘oblik dogovora’ opet promeni? Ko će me onda zaštititi?”
Šamron se umeša. „Trebalo je da dobijete sto miliona dolara nakon raspodele sredstava sa računa. Sada neće biti konačne raspodele sredstava pošto ćete sav taj novac dati meni. Ako budete sarađivali, dozvoliću vam da zadržite polovinu od onoga što je trebalo da dobijete. Pretpostavljam da umete da izračunate, her Beker?”
„Umem.”
„Pedeset miliona dolara je više nego što zaslužujete, ali voljan sam da vam ih dam kako bih vas pridobio za saradnju na ovom poslu. Za pedeset miliona se može kupiti mnogo obezbedenja.”
„Želim to napismeno, garancijsko pismo.”
Šamron tužno zavrte glavom kao da kaže da se neke stvari – A ti bi to, dragi moj prijatelju, morao da znaš bolje od svih - ne stavljaju na papir.
„Šta želite od mene?” upita Beker.
„Pomoći ćete nam da uđemo u njegov dom.”
„Kako?”
„Moraćete hitno da ga vidite u vezi s računom. Možda zbog nekih papira koje treba potpisati, nekih konačnih pojedinosti u pripremi za likvidaciju i raspodelu sredstava.”
„A kad budem ušao u kuću?”
„Vaš posao je završen. Vaš novi pomoćnik će posle toga sve uraditi.”
„Moj novi pomoćnik?”
Šamron pogleda u Gabrijela. „Možda je vreme da her Bekera upoznamo s njegovim novim partnerom.”
IMAO je mnoga imena i identitete. Her Cigerli ga je znao kao Oskara, šefa Helerovog obezbedenja. Kućepazitelj njegovog stana u Parizu, gde je povremeno boravio, znao ga je kao Vinsenta Lafonta, honorarnog putopisca poreklom iz Bretanje, koji je uglavnom živeo putujući. U Londonu je bio poznat kao Klajd Bridžiz, evropski marketinški direktor nepoznatog kanadskog proizvođača poslovnih softvera. U Madridu je bio Nemac koji je živeo od sredstava što su mu donosile investicije i imao nemirnu dušu, pa je sate i sate provodio lenstvujući po kafeima i barovima i putovanjima razbijao dosadu.
Njegovo pravo ime bilo je Uzi Navot. U hebrejskom rečniku izraelske tajne obaveštajne službe Navot je bio katsa, obaveštajac na terenu. Njegov teren je bila zapadna Evropa. Naoružan znanjem niza jezika, nestašnim šarmom i fatalističkom nadmenošću, Navot je prodirao u palestinske terorističke ćelije i vrbovao agente u arapskim ambasadama po čitavom kontinentu. Imao je izvore u bezmalo svim evropskim bezbednosnim i obaveštajnim službama i nadzirao veliku mrežu sayanim, dobrovoljnih pomoćnika regrutovanih iz lokalnih jevrejskih zajednica. Uvek je mogao računati da će dobiti najbolji sto u pariškom Ricu pošto je šef restorana bio plaćeni doušnik jednako kao i šef sobarica.
„Konrade Bekeru, predstavljam vam Oskara Langea.”
Bankar je poduže nepomično sedeo kao da se iznenada pretvorio u bronzani kip. Zatim se pametne sitne oči zaustaviše na Šamronu i tada podiže ruke izražavajući zapitanost.
„Šta treba da uradim s njim?”
„Recite vi nama. On je veoma dobar, naš Oskar.”
„Može li da odglumi advokata?”
„Uz dobru pripremu, mogao bi da odglumi i vašu majku.”
„Koliko treba da traje ova šarada?”
„Pet minuta, možda i kraće.”
„Kad ste sa Ludvigom Vogelom, pet minuta izgleda kao večnost.”
„Čuo sam”, reče Šamron.
„A šta ćemo sa Klausom?”
„Klausom?”
„Vogelovim telohraniteljem.”
Šamron se osmehnu. Otpor je nestao. Švajcarski bankar se pridružio timu. Sada se zakleo na vernost zastavi her Helera i njegovom plemenitom cilju.
„On je vrlo profesionalan”, reče Beker. „Bio sam u kući pet-šest puta, ali on me svaki put detaljno pregleda i traži da otvorim aktentašnu. Dakle, ako mislite da unesete oružje u kuću…”
Šamron ga prekinu. „Nemamo nameru da unosimo oružje u kuću.”
„Klaus je uvek naoružan.”
„Sigurni ste u to?”
„Glok, rekao bih.” Bankar se potapša po levoj strani grudi. „Upravo ovde ga nosi. I ne trudi se da ga sakrije.”
„Lepa pojedinost, her Beker.”
Bankar prihvati kompliment blago nagnuvši glavu, kao da kaže, Pojedinosti i jesu moj posao, her Heler.
„Izvinjavam se ako sam drzak, her Heler, ali kako se zapravo može kidnapovati čovek koga štiti telohranitelj ako je telohranitelj naoružan a kidnaper nije?”
„Her Vogel će iz kuće izaći dobrovoljno.”
„Dobrovoljno kidnapovanje?” Bekerov glas je odavao nevericu. „Jedinstveno. A kako se neko može nagovoriti da bude dobrovoljno kidnapovan?”
Šamron skrsti ruke. „Samo omogućite da Oskar uđe u kuću, a ostalo prepustite nama.”

MINHEN



BILA JE TO STARA stambena zgrada u lepoj maloj minhenskoj četvrti Lehel, s kapijom na ulici i glavnim ulazom iz urednog dvorišta. Lift je bio nepouzdan i nesiguran, pa su češće, umesto liftom, na treći sprat stizali zavojitim stepeništem. Nameštaj je delovao bezlično kao u hotelskoj sobi. U spavaćoj sobi su se nalazila dva kreveta, a sofa u dnevnoj sobi mogla se rastvoriti u krevet za spavanje. U plakaru su bila još četiri poljska kreveta. Ostava je bila prepuna nekvarljive hrane, a u kuhinjskim ormarićima tanjiri i pribor za osmoro. Prozori dnevne sobe gledali su na ulicu, ali su roletne uvek bile spuštene pa je u stanu vladalo beskrajno veče. Telefoni nisu imali zvono, već su opremljeni crvenim lampicama koje su svetlele najavljujući nečiji poziv.
Na zidovima dnevne sobe visile su mape – centar Beča, grad Beč s predgrađima, istočna Austrija, Poljska. Na zidu naspram prozora stajala je veoma velika mapa centralne Evrope na kojoj se videla čitava putanja za bekstvo, koja se protezala od Beča do baltičke obale. Šamron i Gabrijel su se kratko raspravljali o boji dok se nisu dogovorili za crvenu. Iz daljine je izgledala kao reka krvi, a upravo je zato Šamron i želeo da bude crvena – reka krvi koja je tekla kroz ruke Eriha Radeka.
U stanu su govorili jedino nemački. Šamron je tako odlučio. O Radeku se govorilo isključivo kao o Radeku i nikako drugačije nego kao o Radeku; Šamron ga neće oslovljavati imenom koje je kupio od Amerikanaca. Šamron je i druge odluke doneo. Ovo je bila Gabrijelova operacija i stoga će je Gabrijel i voditi. Gabrijel je berlinskim naglaskom svoje majke dao uputstva timovima, Gabrijel je pregledao izveštaje o prismotri iz Beča, i Gabrijel je donosio sve konačne operativne odluke.
Prvih nekoliko dana Šamron se mučio da prihvati sporednu ulogu, ali kako je njegovo poverenje u Gabrijela raslo, bilo mu je sve lakše da se povuče u pozadinu. Ipak, svaki agent koji je prošao kroz sigurni stan primetio je tamni veo koji ga je obavijao. Izgledalo je da nikad ne spava. Satima je stajao ispred mapa ili sedeo za kuhinjskim stolom u mraku, paleći cigaretu za cigaretom, kao čovek koga muči nečista savest. „Izgleda kao pacijent na samrti koji priprema sopstvenu sahranu”, primetio je Oded, agent veteran koji je govorio nemački i koga je Gabrijel odabrao da vozi kola kojima će pobeći. „A ako ovo ode do đavola, uklesaće mu to na nadgrobni spomenik, odmah ispod Davidove zvezde.”
U idealnim okolnostima ovakva operacija bi se nedeljama pripremala. Gabrijel je, pak, na raspolaganju imao dane. Dobro ga je pripremila operacija Božji gnev. Teroristi Crnog septembra neprestano su se kretali, pojavljivali se i nestajali s izluđujućom učestalošću. Kad bi jedan bio lociran i pouzdano identifikovan, tim za egezekuciju bi se brzinom svetlosti bacio na posao. Timovi za prismotru bi se sjatili, vozila i sigurni stanovi bi bili iznajmljeni, putevi za bekstvo planirani. Ta riznica iskustva Gabrijelu je dobro služila u Minhenu. Malo obaveštajaca je o planiranju i brzim akcijama znalo više od njega i Šamrona.
Uveče bi gledali vesti na nemačkoj televiziji. Izbori u susednoj Austriji bili su u žiži interesovanja nemačkih gledalaca. Mecler je napredovao. Svetina koja se pojavljivala na mestima prema planu kampanje rasla je iz dana u dan kao i njegovo vodstvo, prema anketama. Austrija je izgleda bila na ivici da učini nezamislivo, da izabere kancelara iz redova krajnje desnice. U minhenskom stanu su se Gabrijel i njegov tim našli u čudnoj situaciji da se raduju Meclerovom usponu, jer bi im se bez Meclera zatvorila vrata koja vode do Radeka.
Ubrzo pošto bi se vesti završile, redovno bi se javio Lev iz Bulevara kralja Saula i Gabrijela podvrgavao zamornom unakrsnom ispitivanju o događajima toga dana. To je bilo jedino vreme kada je Šamron osećao olakšanje što ne nosi teret rukovođenja operacijom. Gabrijel bi koračao držeći slušalicu na uvetu i strpljivo odgovarao na svako pitanje koje bi Lev postavio. I ponekad, kad bi svetio bilo pogodno, Šamron bi video Gabrijelovu majku kako korača pored njega. Ona je bila jedini član tima koga niko nikad nije spominjao.
JEDNOM DNEVNO, obično kasno po podne, Gabrijel i Šamron bi utekli iz sigurnog stana da prošetaju po Engleskim vrtovima. Nad njih se nadvijala senka Ajhmana. Gabrijel je pretpostavljao da je od početka bio prisutan. Došao je u Beč one noći kad je Maks Klajn ispričao Gabrijelu priču o oficiru SS-a koji je ubio desetinu zatvorenika u logoru Birkenau a sada svako popodne uživao u kafi u kafeu Central. Ipak, Šamron je zdušno izbegavao da mu čak i ime izgovori, sve do sada.
Gabrijel je mnogo puta slušao priču o hvatanju Ajhmana. Šamron ju je iskoristio septembra 1972. kako bi podstaknuo Gabrijela da se pridruži timu za operaciju Božji gnev. Verzija koju mu je Šamron ispričao za vreme ovih šetnji pešačkim stazama među drvoredima Engleskih vrtova bila je detaljnija od svih koje je Gabrijel ranije čuo. Gabrijel je znao da ovo nije puko brbljanje starca koji pokušava ponovo da proživi staru slavu. Šamron se nikada nije hvalisao sopstvenim uspesima i izdavači će uzalud čekati na njegove memoare. Gabrijel je znao da mu Šamron o Ajhmanu kazuje s razlogom. Ja sam prošao put kojim ti treba da kreneš, govorio je Šamron. U drugo vreme, na drugom mestu, u društvu drugih ljudi, ali postoje stvari koje treba da znaš. Gabrijel se povremeno nije mogao otresti osećaja da seta s istorijom.
„Najteži deo je čekanje da stigne avion za bekstvo. Bili smo zarobljeni u sigurnoj kući s ovim pacovom od čoveka. Neki iz tima nisu mogli ni da ga pogledaju. Ja sam morao iz noći u noć da sedim u njegovoj sobi i da ga čuvam. Lancem je bio vezan za gvozdeni krevet, u pižami, s mutnim naočarima na nosu. Bilo nam je strogo zabranjeno da s njim razgovaramo. Jedino je ispitivaču bilo dozvoljeno da s njim priča. Nisam mogao da poslušam ta naređenja. Vidiš, morao sam da znam. Kako je ovaj čovek kome pozli kad vidi krv ubio šest miliona ljudi iz mog naroda? Moju majku i oca? Moje dve sestre? Pitao sam ga zašto je to uradio. I znaš šta je rekao? Kazao mi je da je to uradio zato što je to bio njegov posao – njegov posao, Gabrijele – kao da nije bio ništa više od bankarskog činovnika ili konduktera železnice.”
I kasnije, stojeći pored balustrade krivog mosta iznad reke: „Samo jednom sam poželeo da ga ubijem, Gabrijele – kad je pokušao da mi kaže da ne mrzi jevrejski narod, da zapravo voli jevrejski narod i divi mu se. Kako bi mi pokazao koliko mu je stalo do Jevreja, počeo je da govori naše reci: Shema, Visrael, Adonai Eloheinu, Adonai Echadl[35] Nisam mogao da podnesem da te reci izgovaraju ta usta, usta koja su izdala naređenje da se ubije šest miliona. Šakom sam mu stegnuo lice dok nije ućutao. Počeo je da se trese i grči. Mislio sam da sam mu izazvao srčani napad. Pitao me je hoću li ga ubiti. Molio me da mu ne povredim sina. Ovaj čovek, koji je otimao decu iz roditeljskog naručja i bacao ih u vatru, brinuo se za svoje dete kao da ćemo se mi ponašati poput njega, kao da bismo mi ubijali decu.”
Pa za izgrebanim drvenim stolom, u opusteloj pivnici:
„Želeli smo da pristane da se s nama dobrovoljno vrati u Izrael. Naravno, nije hteo da ide. Želeo je da mu se sudi u Argentini ili u Nemačkoj. Rekao sam mu da to nije moguće. Ovako ili onako, sudiće mu se u Izraelu. Svoju karijeru sam doveo u opasnost dozvolivši mu da popije malo crnog vina i da popuši cigaretu. Nisam pio sa krvnikom. Nisam mogao. Uveravao sam ga da će dobiti priliku da ispriča svoju stranu priče, da će mu se propisno suditi i da će imati valjanu odbranu. Nije imao zabluda o ishodu, ali zamisao da sebe objašnjava svetu nekako mu se dopala. Takođe sam istakao kako će dostojno saznati da će umreti, što je on uskratio milionima koji su otišli u svlačionice i gasne komore dok im je Maks Klajn svirao. Potpisao je pismo, stavio datum na njega kao pravi nemački birokrata i tako se okončalo.”
Gabrijel je pažljivo slušao, podignutog okovratnika, ruku nabijenih u džepove. Šamron je sa Adolfa Ajhmana prešao na Eriha Radeka.
„Ti si u prednosti pošto si se s njim već jednom video licem u lice, u kafeu Central. Ja sam Ajhmana video samo jednom izdaleka dok smo motrili na njegovu kuću i pripremali otmicu, ali zapravo nikad nisam razgovarao s njim niti čak stajao pored njega. Tačno sam znao koliko je visok, ali nisam mogao da ga zamislim. Imao sam osećaj kako će mu glas zvučati, ali nisam stvarno znao. Ti poznaješ Radeka, ali nažalost, zahvaljujući Manfredu Kruzu, i on zna ponešto o tebi. Želeće više da sazna. Osetiće se ogoljeno i ugroženo. Pokušaće da postavljanjem pitanja i on dobije priliku. Želeće da zna zašto ga goniš. Ni pod kakvim okolnostima se ne upuštaj ni u šta nalik običnom razgovoru. Ne zaboravi, Erih Radek nije bio nikakav logorski čuvar niti radnik u gasnoj komori. On je bio pripadnik SD-a, vest ispitivač. Pokušaće da još jednom, poslednji put iskoristi te veštine kako bi izbegao svoju sudbinu. Ne dozvoli da mu padneš u ruke. Sada ti sve kontrolišeš. Takav obrt će za njegov sistem biti šok”
Gabrijel spusti pogled kao da čita reci urezane u sto.
„A zašto Ajhman i Radek zaslužuju pravedan postupak”, najzad reče, „a Palestinci iz Crnog septembra samo odmazdu?”
„Ti bi, Gabrijele, lepo proučavao Talmud.”
„A ti izbegavaš da odgovoriš na moje pitanje.”
„Očigledno, naša odluka da ubijemo teroriste iz Crnog septembra delimično jeste čista odmazda, ali nije bila samo to. Oni su predstavljali stalnu opasnost. Da mi nismo ubili njih, oni bi ubili nas. To je bio rat.”
„Zašto ih nismo uhapsili, sudili im?”
„Pa da iz izraelskog suda bljuju svoju propagandu?” Šamron lagano odmahnu glavom. „To su već uradili” – podiže ruku i pokaza na toranj koji se uzdiže nad Olimpijskim parkom –„upravo ovde, u ovom gradu, pred kamerama čitavog sveta. Naš posao nije bio da im pružimo još jednu priliku da opravdaju masakr nedužnih žrtava.”
Spustio je ruku i nagnuo se preko stola. Tada je saopštio Gabrijelu premijerove želje. Dah mu se ledio dok je govorio.
„Ne želim da ubijem starca”, reče Gabrijel.
„On nije starac. On nosi staračku odeću i krije se iza staračkog lica, ali on je i dalje Erih Radek, čudovište koje je ubilo desetinu ljudi u Aušvicu zato što nisu prepoznali Bramsov komad. Čudovište koje je ubilo dve devojke pored poljskog puta zato što nisu htele da poriču zverstva koja su se dogodila u logoru Birkenau. Čudovište koje je otvorilo grobove miliona i izvrglo njihova tela još jednom, poslednjem poniženju. Nemoć ne opravdava takve grehove.”
Gabrijel podiže pogled i susrete se sa Šamronovim postojanim zurenjem. „Znam da je čudovište. Samo ne želim da ga ubijem. Želim da svet sazna šta je ovaj čovek uradio.”
„Onda se bolje pripremi da se s njim boriš.” Šamron besno pogleda na svoj ručni sat. „Dovodim nekoga ko će ti pomoći da se pripremiš. U stvari, trebalo bi uskoro da stigne.”
„Zašto mi se ovo tek sad saopštava? Mislio sam da ja donosim sve operativne odluke.”
„I donosiš”, reče Šamron. „Ali ponekad moram da ti pokažem put. Tome starci služe.”
NI GABRIJEL ni Šamron nisu verovali u predznake i znamenja. Da jesu, operacija koja je dovela Mošea Rivlina iz Jad Vašema u sigurnu kuću u Minhenu bacila bi sumnju na sposobnost tima da izvrši zadatak koji im predstoji.
Šamron je želeo da se Rivlinu priđe bez mnogo buke. Nažalost, Bulevar kralja Saula je poverio zadatak dvojici novajlija, tek izašlih sa Akademije, i oba izrazito sefardske spoljašnosti. Odlučili su da priđu Rivlinu kad ide kući iz Jad Vašema u stan blizu Jehudine pijace. Rivlin, koji je odrastao u bruklinskom kraju Bensonherst, i dalje oprezan kad hoda ulicom, brzo je primetio da ga prate dvojica u kolima. Pretpostavio je da su bombaši samoubice iz Hamasa ili ulični kriminalci. Kad su se kola zaustavila pored njega i čovek sa suvozačkog sedišta zamolio da porazgovaraju, Rivlin se dao u nepravilan trk. Na opšte iznenađenje, punački arhivar se pokazao kao neuhvatljiv plen i nekoliko minuta izmicao hvatačima dok ga najzad u Ulici Ben Jehuda nisu nahvatala dva agenta Kancelarije.
Stigao je u sigurni stan u Lehelu kasno te večeri noseći dva kofera prepuna istraživačkog materijala i ljut zbog načina na koji je pozvan. „Kako očekujete da otmete čoveka poput Eriha Radeka ako ne možete da uhvatite jednog debelog arhivara? Hajdemo”, reče povlačeći Gabrijela u mir spavaće sobe na kraju stana. „Imamo mnogo posla a malo vremena da sve uradimo.”
SEDMOG DANA je u Minhen stigao Adrijan Karter. Bila je sreda; u sigurni stan je došao kasno po podne dok je sumrak prelazio u mrak. Pasoš u džepu njegovog barberi mantila i dalje je glasio na ime Breda Kantvela. Gabrijel i Šamron su se upravo vraćali iz šetnje po Engleskim vrtovima i bili su umotani u kape i šalove. Gabrijel je ostatak tima poslao na položaje koje će zauzimati u poslednjoj fazi operacije, pa u sigurnom stanu nije bilo osoblja Kancelarije. Ostao je samo Rivlin. U košulji koju nije uvukao u pantalone i bez cipela na nogama, pozdravio je zamenika direktora CIA i predstavio se kao Jakov. Arhivar se dobro prilagodio disciplini koju je operacija iziskivala.
Gabrijel je skuvao čaj. Karter je otkopčao sako i sam detaljno obišao stan. Dugo se zadržao ispred mapa. Karter je verovao mapama. Mape nikad ne lažu. Mape nikad ne govore ono što se očekuje da čovek želi da čuje.
„Dopada mi se kako ste uredili stan, her Heler.” Karter je napokon skinuo mantil. „Neomodernistička beda. I miris. Siguran sam da ga mogu prepoznati. Hrana doneta iz Bečke šume, malo dalje niz ulicu ako se ne varam.”
Gabrijel mu pruži solju s kesicom čaja čiji je končić visio preko ivice. „Zašto si ovde, Adrijane?”
„Mislio sam da svratim i vidim mogu li da pomognem.”
„Gluposti.”
Karter napravi mesta na sofi i umorno sede, kao trgovački putnik posle dugog i neuspešnog putovanja. „Istini za volju, ovde sam po zapovesti svog direktora. Izgleda da ima ozbiljan napad uzbuđenja pred operaciju. Misli da smo zajedno izloženi opasnosti, a da ste vi, momci, oni koji drže motornu testeru. Želi da Agencija bude uključena.”
„Što znači?”
„Želi da zna plan igre.”
„Ti znaš plan igre, Adrijane. Rekao sam ti plan u Virdžiniji. Nije se promenio.”
„Znam okvire plana”, reče Karter. „Sada bih želeo da vidim detaljnu razradu.”
„Hoćeš da kažeš da tvoj direktor želi da pregleda plan i odobri ga.”
„Tako nešto. Takođe želi da budem pored Arija kad plan propadne.”
„A ako mu kažemo da ide do đavola?”
„Rekao bih da su šanse pedeset-pedeset da će Erihu Radeku neko došapnuti upozorenje pa ćete ga izgubiti. Igraj s direktorom, Gabrijele. Jedino ćeš tako doći do Radeka.”
„Mi smo spremni za akciju, Adrijane. Sada nije vreme za korisne savete sa sedmog sprata.”[36]
Šamron je seo pored Kartera. „Da tvoj direktor ima mrvicu mozga, od ovoga bi se držao što dalje može.”
„Pokušao sam da mu to objasnim – ne tim recima, naravno, ali slično. Neće ni da čuje. On je stigao iz Vol strita, naš direktor. Voli o sebi da misli kao o nekome ko je lično uključen, ko ima kontrolu. Uvek je znao šta koje odeljenje u kompaniji radi. Pokušava da vodi i Agenciju na isti način. A kao što znate, predsednikov je prijatelj. Ako ga naljutite, pozvaće Belu kuću, i svemu će biti kraj.”
Gabrijel pogleda Šamrona koji zaškrguta zubima i klimnu glavom. Karter je dobio izveštaj. Šamron je nekoliko minuta sedeo, a zatim ustao i hodao po sobi, kao kuvar čiji se tajni recepti daju konkurentu u obližnjem restoranu. Kad se to završilo, Karter je polako napunio lulu duvanom.
„Meni izgleda da ste vi, gospodo, spremni”, reče. „Šta čekate? Da sam ja na vašem mestu, pokrenuo bih operaciju pre nego što moj direktor, koji voli da bude lično uključen, poželi da bude deo tima za otmicu.”
Gabrijel se složio. Podigao je slušalicu i pozvao Uzija Navota u Cirihu.

BEČ • MINHEN



KLAUS HALDER je nežno zakucao na vrata radne sobe. Glas s druge strane dade mu dozvolu da uđe. Otvorio je vrata i ugledao starca kako sedi u polutami, očiju uperenih u treperavi televizijski ekran – Meclerov miting tog popodneva u Gracu, gomila obožavalaca, govor koji se već pretvara u stvaranje Meclerovog kabineta. Starac ugasi televizor daljinskim upravljačem i okrenu plave oči na telohranitelja. Halder baci pogled na telefon. Zelena lampica je treptala.
„Koje?”
„Her Beker, zove iz Ciriha.”
Starac podiže slušalicu. „Dobro veče, Konrade.”
„Dobro veče, her Vogel. Izvinjavam se što vas uznemiravam ovako kasno, ali bojim se da ne može da čeka.”
„Nešto nije u redu?”
„Ah, ne, upravo suprotno. S obzirom na nedavne vesti o izborima iz Beča, odlučio sam da ubrzam svoje pripreme i postupam kao da je pobeda Petera Meclera/«/Yaccompli.”
„Mudra odluka, Konrade.”
„Slutio sam da ćete se složiti. Imam neka dokumenta koje treba da potpišete. Mislio sam da je bolje da sada započnemo postupak nego da čekamo do poslednjeg trenutka.”
„Kakva dokumenta?”
„Moj advokat će moći da vam to objasni bolje od mene. Ako se slažete, došao bih u Beč na sastanak. Potrebno nam je svega nekoliko minuta.”
„Možeš li u petak?”
„Odgovara mi u petak, ali samo da bude kasno po podne. Ujutro imam sastanak koji ne mogu da odložim.”
„U četiri sata?”
„Meni više odgovara u pet, her Vogel.”
„U redu, onda u petak u pet.”
„Vidimo se.”
„Konrade?”
„Da, her Vogel.”
„Ovaj advokat – kaži mi, molim te, kako se zove.”
„Oskar Lange, her Vogel. Vrlo je nadaren. Ranije sam često koristio njegove usluge.”
„Pretpostavljam da je čovek koji razume značenje reci ‘diskrecija’?”
„Za njega je malo reći da je diskretan. Vi ste u vrlo sposobnim rukama.”
„Do viđenja, Konrade.”
Starac spusti slušalicu i pogleda Haldera.
„Dovodi nekoga sa sobom?”
Lagano klimanje glavom.
„Ranije je uvek dolazio sam. Zašto sad odjednom dovodi pomoćnika?”
„Her Beker će za neki dan dobiti sto miliona dolara, Klause. Ako postoji iko na svetu kome možemo verovati, onda je to ovaj gnom iz Ciriha.”
Telohranitelj krenu ka vratima.
„Klause?”
„Da, her Vogel?”
„Možda si u pravu. Pozovi naše prijatelje u Cirihu. Pogledaj je li iko čuo za advokata Oskara Langea.”
SAT DOCNIJE snimak Bekerovog telefonskog razgovora je iz kancelarije Beker i Pul u Cirihu preko bezbednog predajnika poslat u sigurni stan u Minhenu. Preslušali su ga jednom, pa ponovo, pa još jednom. Adrijanu Karteru se nije dopalo ono što je čuo.
„Shvatate da je Radek, čim je spustio slušalicu, pozvao broj u Cirihu da proveri Oskara Langea. Nadam se da ste na to računali.”
Šamron je izgledao razočaran Karterom. „Šta misliš, Adrijane? Da ovako nešto nikad nismo radili? Da smo deca koju treba učiti?”
Karter prinese šibicu luli i ispusti dim čekajući odgovor.
„Jesi li ikad čuo pojam sayan?”, upita Šamron. „Ili sayanim*.”
Karter klimnu glavom ne ispuštajući lulu iz zuba. „Vaši mali dobrovoljni pomagači”, reče. „Hotelski službenici koji vam daju sobe a ne prijave vas u knjigu gostiju. Službenici u agencijama za rentiranje kola koji vam daju vozila kojima se ne može ući u trag. Lekari koji lece vaše agente kad imaju rane koje bi mogle izazvati teška pitanja. Bankari koji vam daju hitne pozajmice.”
Šamron potvrdno klimnu glavom. „Mi smo mala obaveštajna agencija, hiljadu dvesta stalno zaposlenih službenika, to je sve. Ne bismo mogli da činimo to što činimo bez pomoći sayanim. Oni su jedna od nekoliko prednosti dijaspore, moja privatna vojska malih dobrovoljnih pomagača.”
„A Oskar Lange?”
„On je ciriški advokat za poreze i nekretnine. Takođe je Jevrejin. To je nešto o čemu on ne priča mnogo u Cirihu. Pre nekoliko godina sam Oskara odveo na večeru u mirni restorančić na jezeru i dodao ga na spisak mojih pomagača. Prošle nedelje sam ga zamolio za uslugu. Želeo sam da pozajmim njegov pasoš i kancelariju i da on nestane na nekoliko nedelja. Kad sam mu rekao zašto to tražim, bio je više nego voljan da pomogne. U stvari, hteo je lično da ide u Beč i pomogne u hvatanju Radeka.”
„Nadam se da je na bezbednom mestu.”
„Moglo bi se reći, Adrijane. On je ovog trenutka u sigurnom stanu u Jerusalimu.”
Šamron premota magnetofonsku traku, zaustavi je i ponovo pusti:
„Možeš li u petak?”
„Odgovara mi u petak, ali samo da bude kasno po podne. Ujutro imam sastanak koji ne mogu da odložim.”
„U četiri sata?”
„Meni više odgovara upet, her Vogel.”
„U redu, onda u petak u pet.”
STOP.

MOŠE RIVLIN je otišao narednog jutra iz sigurnog stana i vratio se letom El Ala u Izrael, a na sedištu pored njega putovao je telohranitelj iz Kancelarije. Gabrijel je ostao do sedam sati u četvrtak uveče, kada se folksvagenov kombi sa dva para skija pričvršćenih na krov zaustavio ispred stana i dvaput pritisnuo sirenu. Zadenuo je beretu za pojas pantalona. Karter mu je poželeo sreću; Šamron ga je poljubio u obraz i poslao ga napolje.
Šamron je rastvorio zavese i pogledao na mračnu ulicu. Gabrijel se pojavio iz prolaza i prišao vozačevom prozoru. Posle kratkog razgovora, vrata su se otvorila i izašla je Kjara. Obišla je spreda kombi i načas su je osvetlili farovi pre nego što je sela na mesto suvozača.
Kombi je krenuo. Šamron ga je pogledom pratio dok krvavocrvena zadnja svetla nisu nestala iza ugla. Nije se pomerio. Čekanje. Uvek čekanje. Njegov upaljač blesnu i uz staklo se privi oblak dima.

CIRIH



KONRAD BEKER i Uzi Navot izašli su iz prostorija Bekera i Pula tačno u jedan sat i četiri minuta u petak po podne. Osmatrač iz Kancelarije po imenu Zalman, u sivom fijatu sedanu na suprotnoj strani Talštrase, zabeležio je i vreme i vremenske prilike, užasan pljusak, a zatim poslao vest Šamronu u sigurni stan u Minhenu. Beker je bio odeven za pogreb, sivo prugasto odelo i tamnosiva kravata. Oponašajući stil odevanja Oskara Langea, Navot je nosio Armanijevo odelo, odgovarajuću svetlo-plavu košulju i kravatu. Beker je naručio taksi do aerodroma. Šamronu bi bilo draže da ih privatnim kolima vozi čovek iz Kancelarije, ali Beker se uvek do aerodroma vozio taksijem a Gabrijel nije želeo da se taj običaj sada prekida. I tako su se iz centra Ciriha, preko reke obavijene maglom, odvezli do aerodroma Kloten običnim gradskim taksijem za čijim volanom je bio Turčin, doseljenik, dok ih je pratio Gabrijelov osmatrač.
Ubrzo su se suočili s prvom neprilikom. Hladni talas se nadvio nad Cirih i kišu pretvorio u bljuzgavicu i led primoravajući nadležne na aerodromu Kloten da nakratko obustav rad. Međunarodni let švajcarske aviokompanije broj 1578 z Beč ukrcao se na vreme, ali je stajao na pisti. Prateći situacij na računarima u minhenskom sigurnom stanu, Šamron i jan Karter su razgovarali o narednom potezu. Treba li da keru da pozove Radeka i upozori ga na kašnjenje? Šta ako Radek ima druge planove pa odluči da otkaže sastanak i zakaže za drugi put? Timovi i vozila nalazili su se na položajima za oslednju fazu operacije. Privremeni zastoj će ugroziti bezbednost operacije. Šamron je savetovao da čekaju, pa su i čekali.
Vremenske prilike su se poboljšale u pola tri. Kloten je ponovo otvoren i let broj 1578 zauzeo je mesto u redu na kraju piste. Šamron je računao. Let do Beča traje kraće od devedeset minuta. Ako uskoro polete, još mogu na vreme da stignu u Beč.
Avion je poleteo u dva i četrdeset pet i propast je sprečena. Šamron je obavestio tim za doček na bečkom aerodromu Švehat da je paket krenuo.
Oluja iznad Alpa zaslužna je što je let do Beča prošao s mnogo više turbulencija nego što se Bekeru dopalo. Da bi smirio živce, popio je tri minijaturne bočice stoličnaje i dvaput bio u toaletu, što je sve primetio Zalman koji je sedeo tri reda dalje. Navot, slika i prilika koncentracije i spokoja, gledao je kroz prozor u more crnih oblaka i ne načevši svoju kiselu vodu.
Na Svehat su sleteli nekoliko minuta posle četiri sata po prljavosivom sumraku. Zalman ih je pratio terminalom prema pasoškoj kontroli. Beker je još jednom otišao u toalet. Gotovo neprimetnim pokretom očiju, Navot je zapovedio Zalmanu da krene za Bekerom. Nakon što se poslužio toaletom, bankar je tri minuta proveo doterujući se pred ogledalom – vanredno dugo, pomislio je Zalman, za muškarca koji nema ni dlake na glavi. Osmatraču je palo na pamet da Bekera šutne u gležanj Kako bi ga ubrzao, ali odlučio je da ga ne ometa. Ipak je Beker amater pod prinudom.
Pošto su prošli pasošku kontrolu, Beker i Navot su stigli u deo Za dolaske. Tu je u gomili stajao visoki, mršavi stručnjak za prismotru Mordekaj. Na sebi je imao neupadljivo crno odelo a rukama karton na kojem je pisalo BAUER. Njegov automobil veliki crni mercedes sedan, čekao ih je na parkingu za kraća zadržavanja. Dva mesta dalje nalazio se srebrni audi sa zadnjim vratima. Ključevi su bili u Zalmanovom džepu.
Zalman ih je izbegavao za vreme vožnje do Beča. Pozvao je sigurni stan u Minhenu i u nekoliko pažljivo probranih reci dao Šamronu do znanja da su Navot i Beker stigli na vreme i da su krenuli ka meti. Mordekaj je u četiri i četrdeset pet stigao do Dunavskog kanala. U četiri i pedeset minuta prešao je granicu Prve četvrti i probijao se kroz saobraćajnu gužvu na Ringštrase. Skrenuo je desno, u usku kaldrmisanu ulicu, a zatim u prvu levo. Trenutak docnije zaustavio je kola ispred ukrašene gvozdene kapije Eriha Radeka. Zalman je skrenuo levo i nastavio da vozi.
„UKLJUČITE NAČAS FAROVE”, reče Beker, „i telohranitelj će vas pustiti.”
Mordekaj učini kako mu je rečeno. Kapija se nekoliko napetih sekundi nije pomerala; zatim se začuo oštar metalni zveket a za njim i šum motora. Dok se kapija lagano otvarala, Radekov telohranitelj se pojavi na ulazu, glave i ramena okruženih jakom svetlošću lustera kao oreolom. Mordekaj je čekao da se kapija sasvim otvori a onda lagano krenuo napred, na malu stazu u obliku potkovice.
Najpre je izašao Navot a potom i Beker. Bankar se rukovao sa telohraniteljem i predstavio „svog saradnika iz Ciriha, her Oskara Langea”. Telohranitelj klimnu glavom i dade im znak da uđu. Ulazna vrata se zatvoriše.
Mordekaj pogleda na ručni sat – četiri i pedeset osam minuta. Uzeo je mobilni telefon i pozvao broj u Beču.
„Zakasniću na večeru”, reče.
„Je li sve u redu?”
„Jeste”, odgovori. „Sve je u redu.”

NEKOLIKO SEKUNDI DOCNIJE u Minhenu je na Šamronovom računaru blesnuo signal. Šamron pogleda na svoj sat.
„Koliko ćeš im vremena dati?”, upita Karter.
„Pet minuta”, odgovori Šamron, „i ni sekund više.”
CRNI AUDI SEDAN s visokom antenom na prtljažniku nalazio se nekoliko ulica dalje. Zalman se parkirao iza njega, izašao i prišao suvozačkim vratima. Za volanom je sedeo Oded, snažni muškarac blagih smeđih očiju i bokserskog spljoštenog nosa. Smeštajući se pored njega, Zalman mu u dahu oseti napetost. Zalman je bio u prednosti pošto je po podne proveo aktivno; Oded je bez ikakvog posla bio zarobljen u sigurnom stanu u Beču i samo je razmišljao o posledicama neuspeha. Na sedištu je ležao mobilni telefon, veza sa Minhenom već uspostavljena. Zalman je čuo Šamronovo ravnomerno disanje. U mislima mu iskrsnu prizor – Šamron iz mlađih dana maršira po argentinskom pljusku, Ajhman izlazi iz gradskog autobusa i hoda ka njemu iz suprotnog smera. Oded upali kola. Zalman se vrati u sadašnjost. Pogleda na časovnik na kontrolnoj tabli – pet i tri minuta…
E461, AUSTRIJANCIMA poznatiji kao Brinerštrase, jeste put s dve trake koji vodi severno iz Beča preko talasastih brežuljaka Weinviertel, austrijskog vinogradarskog kraja. Nalazi se na osamdeset kilometara od češke granice. Prelaz, zaštićen visokom lučnom nadstrešnicom, čuvaju dva graničara koja nerado napuštaju udobnost svoje kućice od aluminijuma i stakla ne bi li čak i najpovršnije pregledali vozila koja izlaze iz zemlje. Na češkoj strani graničnog prelaza pregled putnih isprava obično traje malo duže premda se saobraćaj iz Austrije uglavnom dočekuje raširenih ruku.
Kilometar i po od granice, usidren u brda Južne Moravske, stoji stari grad Mikulov. To je pogranični grad u kojem vlada nepoverljivost uobičajena za pogranične gradove. Odgovarao je Gabrijelovom raspoloženju. Stajao je iza parapeta od opeke u srednjovekovnom zamku, visoko iznad crvenih krovova starog grada, ispod dva bora povijena od vetra. Hladna kiša se kotrljala poput suza po njegovom nepromočivom kaputu. Posmatrao je padinu brežuljka, prema granici. U mraku su se videla jedino svetla na autoputu, bela svetla koja su se uspinjala ka njemu, crvena svetla što se gube ka austrijskoj granici.
Pogleda na ručni sat. Sada ulaze u Radekovu vilu. Gabrijel je mogao da zamisli otvaranje aktentašni, sipanje kafe i pića. Zatim se pojavi druga slika, niz žena odevenih u sivo, probija se po snežnom drumu natopljenom krvlju. Njegova majka lije suze od leda.
„Šta ćeš reći svom detetu o ratu, Jevrejko?”
„Istinu, her šturmbanfireru. Svom detetu ću reći istinu.”
„Niko ti neće verovati.”
Nije mu rekla istinu, naravno. Umesto toga, istinu je stavila na papir i zaključala je u arhivu Jad Vašema. Možda je Jad Vašem i najbolje mesto za to. Možda su neke istine toliko zapanjujuće da je bolje da ostanu zatvorene u arhivu užasa, izolovane od nezaraženih. Nije mogla da mu ispriča da je Radekova žrtva, baš kao što ni Gabrijel njoj nikad nije mogao kazati da je Šamronov dželat. No, ona je oduvek znala. Ona je upoznala lice smrti i videla je smrt u Gabrijelovim očima.
U džepu kaputa mu uz bok nečujno zatreperi telefon. Polako ga prinese uvetu i začu Šamronov glas. Vrati telefon u džep i stade začas posmatrajući farove koji su crnom austrijskom ravnicom lebdeli ka njemu.
„Šta ćeš mu reći kad ga vidiš?”, pitala ga je Kjara.
Istinu, pomisli Gabrijel sada. Reći ću mu istinu.
Niz uzane kamene stepenike drevnog grada krenu u tamu.

BEČ



UZI NAVOT je znao ponešto o pretresanju ljudi. Klaus Halder je veoma dobro obavljao svoj posao. Počeo je od okovratnika Navotove košulje, a završio sa manšetama na Armanijevim pantalonama. Zatim se usredsredio na aktentašnu. Radio je lagano, kao čovek koji ima sve vreme ovoga sveta, s monaškom posvećenošću detaljima. Kad je pretres najzad završen, pažljivo je poravnao sadržaj tašne i zatvorio je. „Her Vogel će vas sada primiti”, rekao je. „Molim vas, pođite za mnom.”
Glavnim hodnikom su stigli do dvostrukih vrata kroz koja su ušli u salon. U sakou tkanja „riblja kost”, sa kravatom boje rđe, Erih Radek je sedeo blizu kamina. Gostima je kratko klimnuo uzanom glavom i ne pokušavajući da ustane. Radek je, shvati Navot, čovek koji posetioce prima sedeći.
Telohranitelj se ćutke povuče iz sobe i za sobom zatvori vrata. Beker je smešeći se prišao i rukovao se s Radekom. Navot nije želeo da dodirne krvnika, ali s obzirom na okolnosti, nije imao izbora. Pružena ruka bila je hladna i suva, stisak čvrst, bez drhtanja. To rukovanje je predstavljalo proveru. Navot oseti da je prošao.
Radek pucnu prstima ka praznim foteljama, pa ponovo prinese ruku čaši s pićem koja je stajala na njegovoj fotelji, na naslonu za ruke. Počeo je okretati čašu, dvaput udesno, dvaput ulevo. Nešto u tom pokretu pokrenu kiselinu u Navotovorn želucu.
„Čujem veoma dobre stvari o vašem radu, her Lange”, iznenada reče Radek. „Imate dobar ugled među kolegama u Cirihu.”
„Sve same laži, uveravam vas, her Vogel.”
„Preterano ste skromni.” Okrenu čašu. „Obavili ste izvestan posao za mog prijatelja pre nekoliko godina, za gospodina koji se zove Helmut Šnajder.”
A ti pokušavaš da me namamiš u klopku, pomisli Navot. Pripremio se za ovakve smicalice. Pravi Oskar Lange je spisak klijenata za koje je radio u poslednjih deset godina dao Navotu da nauči napamet. Ime Helmut Šnajder nije bilo na tom spisku.
„U poslednjih nekoliko godina sam imao prilično veliki broj klijenata, ali bojim se da ime Šnajder nije medu njima. Možda me je vaš prijatelj pomešao s nekim.”
Navot spusti pogled, otvori aktentašnu i podiže poklopac. Kad je ponovo podigao pogled, Radekove plave oči su svrdlale kroz njegove, a čaša se kretala na naslonu za ruke. U tim očima se videla zastrašujuća ukočenost. Navot je imao utisak kao da ga proučava kakav portret.
„Možda ste u pravu.” Radekov pomirljivi ton nije odgovarao izrazu njegovog lica. „Konrad je rekao da vam je neophodan moj potpis na nekim dokumentima u vezi s likvidacijom računa.
„Da, tako je.”
Navot izvadi fasciklu iz aktentašne, a tašnu spusti na pod pored svojih nogu. Radek je pogledom pratio spuštanje tašne a zatim se opet zagledao u Navotovo lice. Navot otvori fasciklu i podiže pogled. Zaustio je da progovori, ali ga je prekinula zvonjava telefona. Oštar elektronski zvuk je Navotovim osetljivim ušima zvučao kao vrisak u groblju.
Radek se nije pomerio. Navot baci pogled na sto u stilu bidermajer, a telefon ponovo zazvoni. Treće zvono je naglo prekinuto kao krik prigušen u pola. Navot je čuo Haldera, telohranitelja, kako govori koristeći telefon u hodniku.
„Dobro veće… Ne, žao mi je, ali her Vogelje trenutno na sastanku.”
Navot izvadi prvi dokument iz fascikle. Radeku je pažnja sada bila vidljivo skrenuta, a pogled odsutan. Osluškivao je telohraniteljev glas. Navot se u stolici malo pomeri napred i podiže papir da Radek može da ga vidi.
„Ovo je prvi dokument koji mora…”
Radek podiže ruku zahtevajući tišinu. Navot ču korake u hodniku a za njima i otvaranje vrata. Telohranitelj uđe u sobu i priđe Radeku.
„Zove Manfred Kruz”, promrmlja glasom primerenim tišini u crkvi. „Želeo bi da razgovara s vama. Kaže da je hitno i da ne može da čeka.”
ERIH RADEK lagano ustade i priđe telefonu.
„Šta je bilo, Manfrede?”
„Izraelci.”
„Šta s njima?”
„Obaveštajni podaci upućuju da se u poslednjih nekoliko dana u Beču okupio veliki tim operativaca kako bi vas kidnapovao.”
„Koliko su pouzdani tvoji obaveštajni podaci?”
„Dovoljno su pouzdani da se zaključi kako za vas nije bezbedno da ostanete u svom domu. Poslao sam jedinicu Staatspolizei da dođe po vas i odvede vas na bezbednu lokaciju.”
„Ovamo niko ne može da uđe, Manfrede. Samo postavi naoružanog stražara ispred kuće.”
„Imamo posla sa Izraelcima, her Vogel. Želim da izađete iz kuće.”
„U redu, ako navaljuješ, ali kaži svojoj jedinici da se povuče. Ovo može da završi Klaus.”
„Jedan telohranitelj nije dovoljan. Ja sam odgovoran za vašu bezbednost i ja želim da budete pod zaštitom policije. Bojim se da ću na ovome morati da insistiram. Obaveštajni podaci koje imam veoma su podrobni.”
„Kada će tvoji policajci stići ovamo?”
„Svakog trenutka. Spremite se da pođete.”
Spustio je slušalicu i pogledao u dvojicu muškaraca koji su sedeli pored kamina. „Izvinite, gospodo, ali plašim se da je iskrslo nešto hitno. Moraćemo ovo da završimo drugi put.” Obratio se telohranitelju: „Otvori kapije, Klause, i donesi mi kaput. Smesta.”
ZAČU SE RAD motora koji je pokretao ulaznu kapiju. Sedeći za volanom mercedesa, Mordekaj pogleda u retrovizor i vide kako automobil, s plavim rotacionim svetlom na kontrolnoj tabli, skreće iz ulice na stazu. Zaustaviše se naglo prikočivši iza njega. Dvojica muškaraca istrčaše iz kola i pojuriše uz stepenište. Mordekaj lagano upali kola.
ERIH RADEK uđe u hodnik. Navot je spakovao aktentašnu i ustao. Beker se ukočio na svom mestu. Navot zavuče prste bankaru pod pazuh i podiže ga na noge.
Za Radekom su izašli u hodnik. Plava rotaciona svetla bleskala su po zidovima i tavanici. Radek je stajao pored svog telohranitelja i tiho mu govorio na uvo. Telohranitelj je pridržavao kaput i delovao napeto. Dok je pomagao Radeku da obuče kaput, gledao je u Navota.
Na vratima se začu kucanje, dva oštra praska odjeknuše odbijajući se o visoku tavanicu i mermerni pod hodnika. Telohranitelj ostavi Radekov kaput i otključa rezu. Dva muškarca u civilu grunuše u kuću.
„Jeste li spremni, her Vogel?”
Radek klimnu glavom, pa se okrenu i još jednom pogleda Navota i Bekera. „Ponovo se izvinjavam, gospodo. Veoma mi je žao zbog ove neprijatnosti.”
Radek krenu ka vratima, Klaus odmah pored njega. Jedan od policajaca mu prepreci put i stavi ruku na telohraniteljeve grudi. Telohranitelj mu odgurnu ruku.
„Šta vi mislite da radite?”
„Her Kruz nam je dao izričita uputstva. Na sigurno mesto treba da odvedemo jedino her Vogela.”
„Kruz nikad ne bi dao takvo naređenje. On zna da ja idem kuda god on ide. Uvek je tako.”
„Žao mi je, ali naša naređenja su ovakva.”
„Pokažite mi značku i iskaznicu.”
„Nema vremena. Molim vas, her Vogel. Pođite s nama.”
Telohranitelj koraknu unazad i zavuče ruku pod sako. Kad se ukaza pištolj, Navot se baci napred. Levom rukom zgrabi telohraniteljevo doručje i pritisnu mu pištolj na trbuh. Desnom mu zadade dva opaka udarca otpozadi po vratu. Od prvog udarca Halder se zatetura a od drugog mu poklekoše kolena. Ruka mu se opusti i glok zazveketa po mermernom podu.
Radek pogleda pištolj i načas pomisli da ga dohvati. Umesto toga se okrenu i pojuri kroz otvorena vrata radne sobe i zalupi ih za sobom.
Navot zgrabi kvaku. Zaključano.
Odmaknu se nekoliko koraka i zatrčavši se, razvali ramenom vrata. Drvo se rascepi, a on se ukotrlja u zamračenu sobu. Podiže se i ugleda Radeka koji se već udaljio od lažne police za knjige i stajao u malom liftu veličine telefonske govornice.
Navot se baci napred kad su vrata lifta počela da se zatvaraju. Uspeo je da proturi obe ruke i zgrabi Radeka za revere kaputa. Kako su vrata udarila Navota po levom ramenu, Radek ga zgrabi za zglobove pokušavajući da se oslobodi. Navot ga je čvrsto držao.
Oded i Zalman mu priskočiše u pomoć. Zalman, viši od Odeda, postavi ruke iznad Navotove glave. Oded se provuče između Navotovih nogu i pritisnu odozdo. Pod navalom vrata se najzad opet otvoriše.
Navot izvuče Radeka iz lifta. Sada nije bilo vremena za okolišanje i obmane. Navot šakom pritisnu starčeva usta, Zalman ga uhvati za noge i podiže s poda. Oded pronađe prekidač i ugasi svetio.
Navot brzo pogleda Bekera. „Ulazi u kola. Kreći, idiote.”
Radeka su kao zavežljaj spustili niz stepenice i krenuli prema audiju. Radek je vukao Navotovu ruku pokušavajući da se oslobodi šake koja mu je stezala usta poput stege, i snažno udarao nogama. Navot je čuo kako Zalman tiho psuje. Nekako, čak i u jeku borbe, uspevao je da psuje na nemačkom.
Oded otvori zadnja vrata pa trkom obiđe kola i sede za volan. Navot je Radeka naglavačke gurnuo u stražnji deo kola i pribio ga uz sedište. Zalman se ugura unutra i zatvori vrata. Beker se smesti na zadnje sedište mercedesa. Mordekaj naglo dade gas i pojuri na ulicu a odmah za njim i audi.
RADEKOVO TELO se odjednom umiri. Navot skloni dlan s Radekovih usta, a Austrijanac požudno udahnu vazduh.
„Ozleđuješ me”, reče. „Ne mogu da dišem.”
„Pustiću te, ali moraš da obećaš da ćeš se lepo ponašati. Ne pokušavaj više da bežiš. Obećavaš?”
„Samo me pusti. Smrskaćeš me, budalo.”
„Hoću, starće. Samo mi najpre učini uslugu. Kaži mi kako se zoveš, molim te.”
„Znaš kako se zovem. Moje ime je Vogel. Ludvig Vogel.”
„Ne, ne, ne to ime. Tvoje pravo ime.”
„To mi je pravo ime.”
„Želiš li da sedneš i odeš iz Beča kao čovek ili ću sve vreme morati da sedim na tebi?”
„Hoću da sednem. Povređuješ me, do đavola!”
„Samo mi reci svoje ime.”
Za trenutak je ćutao, a onda promrmlja: „Zovem se Radek.”
„Izvini ali nisam te čuo. Možeš li, molim te, da ponoviš svoje ime? Ovog puta glasno.”
Duboko udahnu, a telo mu se ukoči kao da ne leži na zadnjem sedištu automobila, već stoji u stavu mirno.
„Moje – ime – je – šturmbanfirer – Erih Radek!”
U SIGURNOM STANU u Minhenu poruka blesnu na monitoru Šamronovog računara: PAKET JE PRIMLJEN.
Karter ga lupi po leđima. „Nek sam proklet! Uhvatili su ga. Zaista su ga uhvatili.”
Šamron ustade i priđe mapi. „Uhvatiti ga je od početka bio najlakši deo operacije, Adrijane. Izvesti ga napolje nešto je sasvim drugo.”
Zagleda se u mapu. Osamdeset kilometara do češke granice. Vozi, Odede, pomisli. Vozi kao što nikad u životu nisi vozio.

BEČ



ODED JE VOZIO ovim drumom desetinu puta, ali nikad ovako – nikad sa sirenom koja zavija i plavim rotacionim svetlom na kontrolnoj tabli, i nikad ga iz retrovizora nisu gledale oči Eriha Radeka. Bekstvo iz centra grada prošlo je bolje nego što se očekivalo. Večernja saobraćajna gužva jeste bila postojana, ali nikad toliko velika da se automobili ne bi razmakli pred njegovom sirenom i bleskanjem svetla. Radek se dvaput pobunio. Obe pobune su Navot i Zalman nemilosrdno ugušili.
Jurili su na sever autoputem E461. Bečki saobraćaj su ostavili za sobom, kiša je uporno padala i ledila se po ivicama vetrobranskog stakla. Blesnu saobraćajni znak: REPUBLIKA ČEŠKA 42 KM. Navot je poduže gledao kroz zadnje staklo, a tada, na hebrejskom, reče Odedu da ugasi sirenu i svetio.
„Kuda idemo?” upita Radek teško dišući. „Kuda me vodite? Kuda?”
Navot ništa ne odgovori, baš kako mu je Gabrijel i naložio. „Neka postavlja pitanja dok ne poplavi”, kazao je Gabrijel. „Samo mu ne daj zadovoljstvo da dobije odgovor. Neka mu nesigurnost podriva misli. To bi on uradio da su uloge obrnute.”
Navot je kroz prozor posmatrao sela pored kojih su jurili – Mistelbah, Vilfersdorf, Erdberg – i mislio samo na jedno, na telohranitelja koga je ostavio da leži u nesvesnom stanju na ulazu Radekove kuće u Stebergase.
Pred njima se ukaza Pojsdorf. Oded projuri kroz selo, pa skrenu na dvosmerni put i uputi se na istok kroz borove prekrivene snegom.
„Kuda idemo? Kuda me vodite?”
Navot više nije mogao da istrpi njegova pitanja u tišini.
„Mi idemo kući”, obrecnu se. „A ti ideš s nama.”
Radek se ledeno osmehnu. „Večeras ste napravili samo jednu grešku, her Lange. Trebalo je da ubijete mog telohranitelja kad ste imali priliku.”
KLAUS HALDER OTVORI jedno, pa drugo oko. Vladao je potpuni mrak. Na trenutak je ležao sasvim mirno pokušavajući da odredi položaj svog tela. Pao je napred, ruke su mu bile uz telo, a desni obraz pritisnut uz hladni mermer. Pokuša da podigne glavu, ali mu munjevit bol sevnu niz vrat. Sada se prisetio trenutka kad se to dogodilo. Posezao je za pištoljem kad je dvaput udaren otpozadi. To je uradio onaj advokat iz Ciriha, Oskar Lange. Očigledno, Lange nije samo advokat. Bio je umešan u ovo, baš kako je Halder strahovao od početka.
Podigao se na kolena pa seo uza zid. Zatvorio je oči i čekao da prestane da mu se vrti, a zatim protrljao potiljak. Otok je bio veličine jabuke. Podigao je levu ruku i škiljeći pogledao na svetleći brojčanik na ručnom satu – pet i pedeset sedam. Kad se to dogodilo? Nekoliko minuta posle pet, najkasnije u pet i deset. Ukoliko ih na Štefansplacu nije čekao helikopter, svi su izgledi da su još u Austriji.
Pipnuo se po desnom prednjem džepu i otkrio da mu je mobilni telefon još tu. Izvadio ga je i ukucao broj. Dva zvona. Poznati glas.
„Ovde Kruz.”
TRIDESET SEKUNDI KASNIJE Manfred Kruz je zalupio slušalicu i razmislio o mogućnostima. Najočiglednije rešenje bi bilo da uključi zvona za uzbunu, obavesti svaku policijsku jedinicu u zemlji da su izraelski agenti oteli starca i zatvori granice i aerodrom. Očigledno, da, ali veoma opasno. Takav potez bi izazvao mnogo neprijatnih pitanja. Zaštoje her Vogel kidnapovan? Koje on zapravo? Kandidatura Petera Meclera bi bila uništena, kao i Kruzova karijera. Čak su i u Austriji takve afere išle svojim tokom, a Kruz ih je video dovoljno i znao je da istraga ne bi završila samo na Vogelovom pragu.
Izraelci su znali da će biti onesposobljen i dobro su izabrali trenutak. Kruz je morao da smisli kako da se suptilnije umeša a da pri tom ne uništi sve. Podigao je slušalicu i okrenuo broj.
„Ovde je Kruz. Amerikanci su nas obavestili da će možda tim Al Kaide večeras automobilom proći kroz našu zemlju. Pretpostavljaju da članovi Al Kaide putuju sa evropskim simpatizerima kako bi se bolje uklopili u okruženje. Od ovog trenutka dajem znak za uzbunu antiterorističkoj mreži. Podignite bezbednost na granicama, aerodromima i železničkim stanicama na nivo dva.”
Prekinuo je vezu i zagledao se kroz prozor. Bacio je starcu pojas za spašavanje. Pitao se hoće li biti u stanju da ga dohvati. Kruz je znao da će se, ukoliko uspe, uskoro suočiti s još jednim problemom – šta uraditi sa izraelskim otmičarskim timom. Zavukao je ruku u prednji džep sakoa i izvadio parče papira.
„Ako pozovem ovaj broj, ko će se javiti?”
„Nasilje.”
Manfred Kruz podiže telefonsku slušalicu.

OTKAKO SE VRATIO u Beč, Časovničar je jedva nalazio razlog da napušta sigurnost svoje male prodavnice u četvrti oko katedrale svetog Stefana. Zbog čestih putovanja bio je u velikom zaostatku sa poslom, uključujući i rad na bečkom zidnom bidermajer časovniku koji je 1840. napravio čuveni časovničar Ignac Marenceler. Kutija izrađena od mahagonija bila je u savršenom stanju, ali je posrebreni brojčanik iz jednog dela zahtevao sate i sate restauratorskog rada. Originalni, ručno rađeni bidermajer mehanizam, sa oprugom koja omogućava da sat, kad je potpuno navijen, radi sedamdeset pet dana, ležao je u nekoliko pažljivo raspoređenih delova na njegovom radnom stolu.
Telefon zazvoni. Časovničar utiša prenosivi CD plejer i Bahov Četvrti brandenburški koncert pređe u šapat. Nemaštovit izbor, Bah, ali Časovničar je smatrao da preciznost Bahove muzike savršeno prati rasklapanje i ponovno sklapanje mehanizma stare sprave za merenje vremena. Levu ruku je pružio ka telefonu. Talas bola mu krenu niz ruku, podsećajući ga na doživljaje u Rimu i Argentini. Slušalicu je prislonio na desno uvo i pridržavao je ramenom. „Da”, reče rasejano. Ruke su mu već ponovo bile uposlene.
„Dobio sam vaš broj od zajedničkog prijatelja.”
„Shvatam”, reče Časovničar neobavezno. „Izvolite?”
„Pomoć ne treba meni, već našem prijatelju.” Časovničar spusti alat. „Našem prijatelju?”, upita. „Obavili ste neke poslove za njega u Rimu i Argentini. Pretpostavljam da znate na koga mislim?”
Časovničar je znao. Starac ga je dva puta prevario i na terenu ga dva puta doveo u opasnu situaciju. Sada je počinio smrtni greh dajući njegovo ime strancu. Očigledno je u nevolji. Časovničar je pretpostavljao da to ima neke veze s Izraelcima. Odlučio je da je sada izvrstan trenutak da prekine njihov odnos. „Žao mi je”, reče, „ali mislim da ste me pomešali s nekim drugim.”
Čovek na drugom kraju veze pokuša da se usprotivi. Časovničar spusti slušalicu i pojača zvuk na CD plejeru dok Bahovi tonovi ne ispuniše čitavu radionicu.
U SIGURNOM STANU u Minhenu, Karter je spustio telefonsku slušalicu i pogledao Šamrona koji je i dalje stajao ispred mape kao da zamišlja Radekov put na sever prema češkoj granici.
„Zvali su iz naše ispostave u Beču. Nadziru austrijsku komunikacionu mrežu. Izgleda da je Manfred Kruz pripravnost za terorističku uzbunu podigao na nivo dva.”
„Nivo dva? Šta to znači?”
„Znači da ćete verovatno imati malo nevolja na granici.”
NA ZAUSTAVNOJ TRACI, uz zamrznuto rečno korito, stajala su dva vozila – opel sedan i folksvagenov kombi. Kjara je bila za volanom folksvagena, čija su svetla i motor bili ugašeni, a u krilu je osećala utešnu težinu berete. Nije bilo drugih znakova života, ni svetala iz sela, ni tutnjave saobraćaja na autoputu, izuzev dobovanja susnežice po krovu kombija i zvižduka vetra u vrhovima jela.
Osvrnula se i pogledala u zadnji deo folksvagena koji je bio pripremljen za Radekov dolazak. U stražnji deo je postavljen krevet na rasklapanje. Ispod kreveta je bio posebno napravljen odeljak u kojem će Radek biti sakriven dok budu prelazili granicu. Tu će mu biti udobno, mnogo udobnije nego što zaslužuje.
Pogledala je kroz vetrobran. Nije bilo mnogo šta da se vidi, uzani put koji se uspinjao u mrak prema grebenu u daljini. Tada se, odjednom, pojavi svetio, jasan beli odsjaj koji obasja horizont i pretvori drveće u crne minarete. Na nekoliko sekundi moglo se videti kako se susnežica kovitla kao roj mušica na vetru. Zatim se pojaviše farovi. Automobil se pope na brdo i farovi je osvetliše bacajući senke na drveće s jedne pa s druge strane. Kjara obavi ruku oko berete i stavi kažiprst na obarač.
Automobil se zaustavi pored kombija. Kjara poviri na zadnje sedište i ugleda ubicu, kako sedi između Navota i Zalmana, krut komesar koji čeka krvavu čistku. Kjara se uvuče u stražnji odeljak da još jednom sve proveri.
„SKIDAJ KAPUT” zapovedi Navot.
„Zašto?”
„Zato što sam ti kazao da tako učiniš.”
„Imam pravo da znam zašto.”
„Nemaš ti nikakva prava! Samo uradi kako ti kažem.”
Radek je nepomično sedeo. Zalman ga zgrabi za rever kaputa, ali je starac sedeo ruku čvrsto skrštenih preko grudi. Navot duboko uzdahnu. Ako matoro đubre hoće još jedno nadmetanje u rvanju, dobiće ga. Navot mu raširi ruke a Zalman mu skinu desni a zatim i levi rukav. Potom je na red došao sako a onda mu Zalman pocepa rukav košulje i razgoliti obešenu kožu ruke. Navot izvadi špric napunjen sedativom.
„Ovo je za tvoje dobro”, reče Navot. „Blag je i vrlo kratko traje. Putovanje će ti biti mnogo podnošljivije. Bez klaustrofobije.”
„Nikad nisam bio klaustrofobičan.”
„Ne zanima me.”
Navot zabode iglu u Radekovu ruku i uštrca tečnost. Posle nekoliko sekundi Radekovo telo se opusti, glava mu pade u stranu, a vilica omlitavi. Navot otvori vrata i izađe. Dohvati tromo telo ispod pazuha i izvuče ga iz kola.
Zalman mu prihvati noge i zajedno ga odnese do folksvagena kao da odnose poginulog s ratišta. Unutra je čučala Kjara držeći bocu s kiseonikom i providnu plastičnu masku. Navot i Zalman položiše Radeka na patos folksvagena pa mu Kjara namesti masku na nos i usta. Plastika se odmah zamagli pokazujući da Radek dobro diše. Proverila mu je puls. Ravnomeran i jak. Smestiše ga u odeljak i zatvoriše poklopac.
Kjara je sela za volan i upalila motor. Oded zatvori bočna vrata kombija i lupnu dlanom o staklo. Kjara ubaci menjač u brzinu i krenu prema autoputu. Ostali uđoše u opel i krenuše za njom.
PET MINUTA DOCNIJE na horizontu se poput svetionika ukazaše svetla granice. Kako se Kjara približavala, ugleda malu kolonu, pet-šest vozila, koja čekaju da pređu granicu. Jasno su se videla dva pogranična policajca. Imali su baterijske lampe, proveravali pasoše i gledali kroz prozore u vozila. Kjara baci pogled preko ramena. Vrata odeljka bila su zatvorena. Radek se nije čuo.
Automobil ispred nje je proveren i pušten na češku stranu. Pogranični policajac joj mahnu da priđe. Otvorila je prozor i nasmešila se.
„Pasoš, molim.”
Predala ga je. Drugi policajac je obišao kombi i došao do suvozačkih vrata i Kjara vide kako lampom osvetljava unutrašnjost.
„Nešto nije u redu?”
Pogranični policajac spusti pogled na njenu fotografiju i ne reče ništa.
„Kad ste ušli u Austriju?”
„Danas.”
„Odakle?”
„Iz Italije, kod Tarvizija.”
Kratko je upoređivao njeno lice i fotografiju u pasošu. Zatim otvori prednja vrata i pokaza joj da izađe iz kombija.
UZI NAVOT je prizor posmatrao sa suvozačkog sedišta u opelu. Pogleda Odeda i tiho opsova. Zatim mobilnim telefonom pozva sigurni stan u Minhenu. Šamron se javi na prvo zvono. „Imamo problem”, reče Navot.
NAREDIO joj je da stane ispred kombija i uperio joj svetio u lice. Kroz snop svetlosti je videla kako drugi graničar otvara bočna vrata folksvagena. Prisilila se da gleda u policajca koji ju je ispitivao. Trudila se da ne misli na beretu koja joj je pritiskala kičmu. Ni na Gabrijela koji čeka s druge strane granice u Mikulovu. Ni na Navota, Odeda i Zalmana koji bespomoćno posmatraju iz opela.
„Kuda putujete večeras?”
„U Prag” reče.
„Zašto idete u Prag?”
Kjara ga pogleda kao da kaže: Ne tiče te se. Zatim izgovori: „Idem u posetu svom mladiću.”
„Mladiću” ponovi policajac. „A šta vaš mladić radi u Pragu?”
„Predaje italijanski”, rekao je Gabrijel.
Kjara odgovori na pitanje.
„Gde predaje?”
„Na praškom Institutu za jezike”, rekao je Gabrijel.
Opet je odgovorila kako joj je Gabrijel naložio.
„A koliko već predaje na praškom Institutu za jezike?”
„Tri godine.”
„Da li ga često viđate?”
„Jednom mesečno, ponekad dvaput.”
Drugi policajac je ušao u kombi. Kroz glavu joj prolete slika Radeka, zatvorenih očiju, s maskom za kiseonik na licu. Ne budi se, pomisli. Ne pomeraj se. Ne puštaj glasa. Bar jednom u svom ogavnom životu učini nešto pristojno.
„A kad ste ušli u Austriju?”
„Već sam vam rekla.”
„Kažite mi opet, molim vas.”
„Danas.”
„U koliko sati?”
„Ne sećam se koliko je bilo sati.”
„Ujutro? Po podne?”
„Po podne.”
„Rano po podne? Kasno po podne?”
„Rano.”
„Još je bilo dnevnog svetla?”
Oklevala je. On je ponovo upita: „Je li? Je li još bilo dnevnog svetla?”
Potvrdno klimnu glavom. Iz kombija se čulo kako se otvaraju vrata u stražnjem delu. Kjara se prisili da gleda pravo u oči čoveka koji ju je ispitivao. Njegovo lice, zaklonjeno jakom svetlošću, poče da poprima lik Eriha Radeka – ne ovog bednog Radeka koji u nesvesti leži u zadnjem delu kombija, već Radeka koji je izvukao dete po imenu Irena Frankel iz redova onih koji su 1945. iz logora Birkenau krenuli na marš smrti i odveo je u poljsku šumu da je i u tom poslednjem trenutku muči.
„Izgovori reci, Jevrejko! Prebačena si na istok. Imala si mnogo hrane i valjanu medicinsku negu. Gasne komore i krematorijumi su boljševičko-jevrejske laži.”
Mogu da budem jaka kao i ti, Irena, pomisli Kjara. Mogu ovo da da uradim. Za tebe.
„Jeste li se zaustavljali u Austriji?”
„Ne.”
„Niste iskoristili priliku da posetite Beč?”
„Bila sam u Beču ranije”, reče. „Ne dopada mi se.”
Načas joj je ispitivački gledao lice.
„Vi ste Italijanka, je li?”
„Moj pasoš vam je u rukama.”
„Ne mislim na vaš pasoš. Mislim na vašu etničku pripadnost. Na vaše poreklo. Jeste li italijanskog porekla ili ste doseljenik, recimo, sa Bliskog istoka ili iz Severne Afrike?”
„Ja sam Italijanka”, uveravala ga je.
Drugi policajac izađe iz folksvagena i odmahnu glavom. Ispitivač joj pruži pasoš. „Izvinite što smo vas zadržali”, reče. „Srećan put.”
Kjara sede za volan folksvagena, ubaci u brzinu i pređe granicu. Krenuše joj suze, suze olakšanja, suze gneva. Najpre se trudila da ih zaustavi, ali nije koristilo. Drum joj se zamagli, zadnja svetla automobila ispred nje razliše se u crvene trake, a suze nisu prestajale da teku.
„Za tebe, Irena”, reče glasno. „Ovo sam uradila za tebe.”
ŽELEZNIČKA STANICA u Mikulovu nalazi se ispod starog grada, gde se bregovi spajaju s ravnicom. Postoji samo jedan peron koji je izložen gotovo neprestanim udarima vetra što se obrušava sa Karpata, a po kiši se čamotni pošljunčani parking pretvara u baru. Blizu biletarnice nalazi se nadstrešnica za autobuse, išarana grafitima, i tu je, stisnut u zavetrini, čekao Gabrijel, ruku nabijenih u džepove nepromočive jakne.
Podigao je pogled kad je kombi skrenuo na parking i šljunak pod gumama zakrckao. Čekao je dok se kombi nije zaustavio, a onda zakoračio ispod autobuske nadstrešnice na kišu. Kjara mu otvori suvozačka vrata. Kad se upalila lampica u kabini, vide da joj je lice mokro.
„Jesi li dobro?”
„Dobro sam.”
„Želiš li da ja vozim?”
„Ne, mogu da vozim.”
„Sigurna si?”
„Samo uđi, Gabrijele. Ne mogu da podnesem da budem sama s njim.”
On uđe i zatvori vrata. Kjara okrenu volan i krenu nazad na autoput. Trenutak kasnije jurili su na sever, u Karpate.
POLA SATA im je trebalo da stignu u Brno, a još sat da dođu do Ostrave. Gabrijel je dvaput otvarao poklopac odeljka da proveri Radekovo stanje. Bilo je skoro osam sati kad su stigli na granicu s Poljskom. Ovog puta nije bilo bezbednosne provere, ni kolone vozila, samo šaka koja se ukazala iz bunkera od opeke i mahnula im da pređu granicu.
Gabrijel pređe u stražnji deo kombija da izvuče Radeka iz odeljka. Zatim otvori fioku i izvadi špric. U njemu je sada bila mala doza stimulanta, dovoljna da ga blago vrati u svesno stanje. Gabrijel iglu zavuče u Radekovu ruku, ubrizga sredstvo, izvadi iglu i mesto uboda obrisa alkoholom. Radekove oči se polako otvoriše. Na trenutak je gledao oko sebe a zatim mu se pogled zaustavi na Gabrijelovom licu.
„Alon?” promrmlja kroz masku za kiseonik.
Gabrijel lagano klimnu glavom.
„Kuda me vodite?”
Gabrijel ništa ne reče.
„Hoću li umreti?”, upita, ali pre no što je Gabrijel i mogao da odgovori, Radek još jednom izgubi svest.

 ISTOČNA POLJSKA



BARIJERA IZMEĐU svesnog stanja i kome nalikovala je pozorišnoj zavesi kroz koju je mogao da prođe kad je hteo. Nije znao koliko puta je prolazio kroz tu zavesu. Za njega je vreme izgubljeno, kao i njegov stari život. Njegova lepa kuća u Beču izgledala je kao kuća nekog drugog čoveka, u gradu nekog drugog čoveka. Nešto se dogodilo kad je Izraelcima doviknuo svoje pravo ime. Sada mu je Ludvig Vogel bio stranac, poznanik koga nije video niz godina. Ponovo je bio Radek. Nažalost, vreme prema njemu nije bilo blagonaklono. Visoki lepi muškarac u crnom sada je bio zarobljen u nejakom, sve slabijem telu.
Jevrejin ga je smestio na krevet na rasklapanje. Ručni zglobovi i gležnjevi bili su mu uvezani debelom srebrnkastom trakom za pakovanje, i bio je privezan za krevet kao duševni bolesnik. Ručni zglobovi su mu sada služili kao portal između njegova dva sveta. Trebalo je samo da ih uvrne pod određenim uglom pa da mu se traka bolno useče u kožu i kroz zavesu iz snova prođe u svet stvarnosti. Snovi? Je li u redu onakve vizije nazivati snovima? Ne, bile su i suviše tačne, i suviše istinite. Bile su to uspomene nad kojima nije imao nikakvu kontrolu, samo moć da ih prekine na nekoliko trenutaka nanoseći sebi bol Jevrejinovom lepljivom trakom.
Lice mu je bilo blizu prozora a staklo ničim zaklonjeno. Kad je bio budan, mogao je da vidi beskrajna crna polja i sumorna, zamračena sela. Mogao je i da pročita znakove pored puta. Nisu mu bili potrebni znakovi da bi znao gde je. Nekad, u nekom drugom životu, bio je gospodar mraka u ovoj zemlji. Sećao se ovog puta: Dahnov, Zukov, Narol… Znao je ime narednog sela, čak i pre no što je promaklo pored prozora – Belzec…
Zatvorio je oči. Zašto sada, nakon toliko godina? Posle rata nikoga nije preterano zanimao jedan oficir SD-a koji je služio u Ukrajini – nikog izuzev Rusa, naravno – a kad je njegovo ime isplivalo na površinu u vezi sa Konačnim rešenjem, general Gelen je organizovao njegovo bekstvo i nestanak. Bezbedno je za sobom ostavio svoj stari život. Oprostili su mu i Bog i Crkva pa čak i njegovi neprijatelji koji su požudno koristili njegove usluge kad su osećali da ih ugrožava jevrejski boljševizam. Vlasti su uskoro izgubile zanimanje za suđenja takozvanim ratnim zločincima, a amateri poput Vizentala usredsredili su se na velike zverke kao što su Ajhman i Mengele, nenamerno pomažući sitnoj ribi, kao što je on, da nađe utočište u mirnim vodama. Samo je jednom postojala ozbiljna pretnja. Sredinom sedamdesetih je neki američki novinar, Jevrejin dakako, došao u Beč i postavljao mnoga pitanja. Na putu koji vodi južno od Salcburga završio je u dubokoj klisuri i pretnja je eliminisana. Od tada je delovao bez oklevanja. Možda je trebalo da i Maksa Klajna na prvi znak nevolje baci u klisuru. Primetio ga je onog dana u kafeu Central, a i narednih dana. Nagonski je osetio da je Klajn nevolja. A onda je Klajn svoju priču ispričao Jevrejinu Lavonu i bilo je prekasno.
Ponovo je prošao kroz zavesu. Bio je u Berlinu, sedeo u kancelariji grupenfirera Hajnriha Milera, šefa Gestapoa. Miler je sa zuba skidao komadić hrane zaostale od ručka i mahao pismom koje je upravo dobio od Lutera iz Ministarstva spoljnih poslova. Bilo je to 1942.
„Izgleda da su glasine o našim aktivnostima na istoku počele stizati do ušiju naših neprijatelja. Takođe imamo problem i na jednom od položaja u oblasti Vartegau. Nekakve pritužbe na zagađenje.”
„Ako mogu da postavim očigledno pitanje, her grupenfireru, kakve veze ima što glasine dopiru do Zapada? Ko će poverovati da je tako nešto zaista moguće?”
„Glasine su jedno, Erih. Dokazi – nešto sasvim drugo.”
„Ko će otkriti dokaze? Neki glupavi poljski kmet? Neki razroki ukrajinski kopač jaraka?”
„Možda Ivani.”
„Rusi? Kako bi oni uopšte…”
Miler podiže zidarsku ruku. Razgovor je završen. I tada je shvatio. Firerova ruska pustolovina nije tekla po planu. Pobeda na istoku više nije bila izvesna.
Miler se nagnuo napred presavivši se u struku. „Šaljem te u pakao, Erih. Žabicu to tvoje nordijsko lice toliko duboko u govna da više nikad nećeš ugledati svetlost dana.”
„Kako vam mogu zahvaliti, her grupenfireru?”
„Raščisti haos. Sve. Svuda. Tvoj je posao da ovo ostane samo puka glasina. A kad se operacija završi, želim da ti budeš jedini preživeli.”
Probudio se. Milerovo lice nestade u poljskoj noći. Čudno, zar ne? Njegov pravi doprinos Konačnom rešenju nije bilo ubijanje, već prikrivanje i bezbednost, a ipak je sada u nevolji, šezdeset godina kasnije, zbog budalaste igre u koju se upustio u pijanstvu jednog nedeljnog popodneva u Aušvicu. Aktion 1005? Da, to je bila njegova predstava, ali nijedan preživeli Jevrejin nikad neće svedočiti o njegovom prisustvu na obodu jame za ubijanje, zato što nema preživelih. On je svoju operaciju strogo vodio. Trebalo je da i Ajhman i Himler tako učine. Bili su budale što su dopustili da toliki prežive.
Sećanje se javi – januar 1945. Kolona bednih Jevreja tetura putem veoma nalik ovom sada. Putem iz logora Birkenau.
Hiljade Jevreja, svaki ima da ispriča priču, svaki je svedok. Zagovarao je likvidaciju svih logoraša pre evakuacije. Ne, rečeno mu je. U Rajhu je hitno potrebna robovska radna snaga. Radna snaga? Većina Jevreja koje je video da odlazi iz Birkenaua jedva je mogla da hoda, a kamoli da rukuje pijukom ili lopatom. Nisu bili prikladni za rad, već samo za klanje, a i sam ih je nekolicinu ubio. Zašto su mu, za ime Boga, naredili da čisti jame a onda dozvolili da hiljade svedoka izvede iz mesta kakvo je Birkenau?
Prisili se da otvori oči i pogleda kroz prozor. Vozili su se uz obalu reke, nedaleko od ukrajinske granice. Znao je ovu reku, reku pepela, reku kostiju. Pitao se koliko stotina hiljada je dole, talog u koritu reke Bug.
Zatvoreno selo – Uhrusk. Pomisli na Petera. Upozorio je da će se ovo dogoditi. „Ako ikad postanem ozbiljan kandidat za kancelara”, rekao je Peter, „neko će pokušati da nas razotkrije.” Znao je da je Peter u pravu, ali je takođe verovao da se može izboriti sa svakom pretnjom. Pogrešio je, i sada je njegovom sinu pretilo nezamislivo izborno poniženje, sve zbog njega. Činilo se kao da su Jevreji doveli Petera na ivicu jame za ubijanje i stavili mu pištolj na čelo. Pitao se ima li snage da ih spreči da povuku obarač, može li da isposluje još jedan dogovor, osmisli još jedan beg.
A ovaj Jevrejin, koji me sada gleda ovim zelenim očima u kojima nema oproštaja? Šta on očekuje da uradim? Da se izvinim? Da se skršim i plačem i bljujem sentimentalnosti? Ono što ovaj Jevrejin ne razume jeste da ne osećam grizu savesti zbog onoga što sam radio. Vodila me je ruka Boga i učenje Crkve. Zar nam nisu sveštenici govorili da su Jevreji ubice Boga? Zar nisu Sveti otac i njegovi kardinali ćutali, a dobro su znali šta mi radimo na istoku? Očekuje li ovaj Jevrejin od mene sada da odjednom sve opovrgnem i kažem da je sve to bila užasna greška? I zašto me tako gleda? Poznate su mu te oči. Negde ih je video ranije. Možda mu se čini pod dejstvom stredstva koje su mu ubrizgali. Nije mogao ni u šta biti siguran. Nije čak bio siguran ni da je živ. Možda je već mrtav. Možda ovo uz reku Bug putuje njegova duša. Možda je u paklu.
Još jedan zaselak – Vola Uhruska. Znao je naredno selo. Sobibor…
Zatvori oči, somot zavese ga obavi. Proleće je 1942. Vozi se iz Kijeva na putu za Žitomir sa zapovednikom Ajnzacgrupen jedinice. Krenuli su da pregledaju jarugu koja je postala nekakav bezbednosni problem, mesto koje Ukrajinci zovu Babij Jar. Kad su stigli, sunce se ljubilo s horizontom i gotovo je bio suton. Ipak, bilo je još dovoljno svetla da se vidi neobična pojava u dnu jaruge. Zemlja je izgledala kao da se uvija u epileptičnom napadu. Tlo se grčilo, gas šikljao u vazduh, zajedno sa gejzirima gnjile tečnosti. Smrad! Isuse, smrad. I sad ga oseća.
„Kad je ovo počelo?”
„Nedugo posle kraja zime. Zemlja se otopila, a zatim i leševi. Raspadali su se veoma brzo.”
„Koliko ih je dole?”
„Trideset tri hiljade Jevreja, nekoliko Cigana i isto toliko sovjetskih zarobljenika.”
„Postavite kordon oko čitave jaruge. Uradićemo ovo što brže možemo, ali su trenutno druga mesta važnija.”
„Koja druga mesta?”
„Mesta za koja nikad nisi čuo: Birkenau, Belzec, Sobibor, Treblinka. Naš posao je ovde završen. Na drugim mestima očekuju skori dolazak novopridošlica.”
„Šta ćete da uradite ovde?”
„Otvorićemo jame i spaliti leševe, a onda ćemo zdrobiti kosti i razbacati deliće po šumama i rekama.”
„Spaliti trideset hiljada leševa? Pokušali smo to da izvedemo za vreme ubijanja. Koristili smo bacače plamena, zaboga. Masovne kremacije pod vedrim nebom nisu uspele.”
„Zato što niste napravili valjanu lomaču. U Helmnu sam dokazao da je to izvodljivo. Veruj mi, Kurte, jednog dana ovo mesto zvano Babij Jar biće samo glasina, baš kao i Jevreji koji su nekad ovde živeli.”
Okrenuo je zglobove. Ovoga puta bol nije bio dovoljan da se probudi. Zavesa nije htela da se razmakne. Ostao je zaključan u tamnici uspomena i gacao rekom pepela.
PLOVILI SU kroz noć. Vreme je bilo uspomena. Lepljiva traka mu je prekinula krvotok. Više nije osećao šake i stopala. Jednog trenutka mu je bilo grozničavo vruće, a već sledećeg bi se tresao od zime. Imao je utisak da su jednom stali. Namirisao je benzin. Jesu li punili rezervoar? Ilije to samo sećanje na benzinom natopljene železničke pragove?
Dejstvo ubrizganog sredstva najzad je iščilelo. Sada je bio budan, oprezan i svestan, i sasvim siguran da nije mrtav. Nešto mu je u odlučnom držanju Jevrejina govorilo da se bliže kraju putovanja. Prošli su kroz Sjedlce, a zatim, kod Sokolova Podlaskog, skrenuli na manji seoski drum. Naišli su na Dibov, pa na Kosov Lacki.
Skrenuli su s glavnog puta na zemljanu stazu. Kombi se tresao: dum-dum… dum-dum. Stara železnička pruga, pomisli – još je tu, naravno. Pratili su prugu do gustih jela i breza i zaustavili se trenutak kasnije na malom, popločanom parkingu.
Drugi automobil, ugašenih farova, pojavio se na proplanku. Tri muškarca su izašla iz kola i prišla kombiju. Prepoznao ih je. To su oni koji su ga izveli iz Beča. Jevrejin se nadvi nad njega i pažljivo preseče trake i razveza kožne remene. „Dođite”, ljubazno reče. „Hajde da prošetamo.”

TREBLINKA, POLJSKA



IŠLI SU STAZOM između drveća. Sneg je počeo da pada. Pahuljice su sletale kroz mirni vazduh na njihova ramena poput pepela s nekakve udaljene lomače. Gabrijel je Radeka pridržavao za lakat. Najpre je nesigurno koračao, ali uskoro mu je krv ponovo nadošla u stopala i insistirao je da hoda bez Gabrijelove pomoći. Teški dah mu se ledio. Mirisao je na kiselinu i strah.
Zašli su dublje u šumu. Staza je bila peščana i prekrivena finim slojem borovih iglica. Oded je bio na nekoliko koraka ispred njih, jedva vidljiv kroz sneg. Zalman i Navot su postrojeni hodali iza njih. Kjara je ostala na proplanku i čuvala vozila.
Zastali su. Čistina između drveća, oko pet metara široka, pružala se u mrak. Gabrijel je osvetlibaterijskom lampom. Sredinom staze je na ravnomernoj udaljenosti bilo raspoređeno nekoliko velikih uspravnih kamenih ploča. Kamenje je obeležavalo staru liniju ograde. Stigli su na obod logora. Gabrijel ugasi baterijsku lampu i povuče Radeka za lakat. Radek pokuša da se odupre pa posrnu napred.
„Samo uradite kako kažem, Radek, i sve će biti u redu. Ne pokušavajte da bežite jer nema načina da pobegnete. Ne trudite se da dozivate pomoć. Vaše krike niko neće čuti.”
„Pričinjava li vam zadovoljstvo da me vidite kako se plašim?”
„Od toga mi je zapravo muka. Ne dopada mi se da vas dodirujem. Ne dopada mi se ni boja vašeg glasa.”
„I, zašto smo ovde?”
„Samo želim da vidite nešto.”
„Ovde nema šta da se vidi, Alone. Samo poljski memorijal.”
„Tačno.” Gabrijel ga povuče za lakat. „Hajde, Radek. Brže. Morate brže da hodate. Nemamo mnogo vremena. Uskoro će svanuti jutro.”
Časak kasnije su ponovo stali ispred železničke pruge bez šina, ispred starog ogranka kojim su transporti sa stanice Treblinka stizali u sam logor. Pragove, rekonstruisane u kamenu, pokrio je novi sneg. Prateći prugu, ušli su u logor i stali na mestu gde se nekad nalazio peron. I on je bio predstavljen u kamenu.
„Sećate li se, Radek?”
Stajao je ćuteći, opuštene vilice, isprekidano disao.
„Hajde, Radek. Mi znamo ko ste vi, mi znamo šta ste radili. Ovoga puta nećete pobeći. Nema svrhe da igrate igre i pokušavate bilo šta da poreknete. Nema vremena, nema ukoliko želite da spasite svog sina.”
Radek lagano okrenu glavu. Usta mu se skupiše u tanku liniju a pogled veoma otvrdnu.
„Povredili biste mog sina?”
„Zapravo vi ćete to obaviti umesto nas. Sve što ćemo morati da uradimo jeste da svetu ispričamo ko mu je otac i to će ga uništiti. Zato ste postavili bombu u kancelariju Elija Lavona – da zaštitite Petera. Niko vam ništa nije mogao, ne na mestu kakvo je Austrija. Za vas je ta mogućnost odavno nestala. Bili ste bezbedni. Jedina osoba koja može da plati cenu za vaše zločine jeste vaš sin. Zato ste pokušali da ubijete Elija Lavona. Zato ste ubili Maksa Klajna.”
Okrenuo se od Gabrijela i zagledao u tamu.
„Šta želite? Šta želite da znate?”
„Pričajte mi o tome, Radek. Čitao sam o tome, mogu da vidim memorijal, ali ne mogu da zamislim kako je to zapravo izvedeno. Kako je bilo moguće pretvoriti voz pun ljudi u dim za svega četrdeset pet minuta? Četrdeset pet minuta, od jednih do drugih vrata, zar se nije time na ovom mestu hvalisalo osoblje SS-a? Mogli su jednog Jevrejina da pretvore u dim za četrdeset pet minuta. Dvanaest hiljada Jevreja dnevno. Osam stotina hiljada ukupno.”
Radek se neveselo zacereka, kao ispitivač koji ne veruje iskazu svog zarobljenika. Gabrijel je osećao kamen na srcu.
„Osam stotina hiljada? Odakle vam taj broj?”
„To je zvanična procena poljskih vlasti.”
„ A vi mislite da je gomila nižih bića kao što su Poljaci u stanju da vam kaže šta se dogodilo u ovim šumama?” Glas mu je odjednom zvučao drugačije, mladalački i zapovednički. „Molim vas, Alone, ako ćemo da razgovaramo, razgovarajmo o činjenicama a ne o poljskim idiotizmima. Osam stotina hiljada?” Zavrte glavom i zapravo se osmehnu. „Ne, nije bilo osamsto hiljada. Pravi broj je mnogo veći.”
NAGLI NALET vetra uskomeša vrhove drveća. Gabrijelu je izgledao kao šum vode na brzacima. Radek ispruži ruku i zatraži baterijsku lampu. Gabrijel je oklevao.
„Ne mislite da ću vas njome napasti, zar ne?”
„Znam ponešto od onoga što ste uradili.”
„To je bilo davno.”
Gabrijel mu pruži baterijsku lampu. Radek uperi snop svetlosti ulevo i osvetli četinare.
„Ovaj deo su zvali donji logor. Baš tamo se nalazilo konačište SS-a. Iza njega je po obodu bila postavljena ograda. Ispred je bio popločan put sa žbunjem i cvećem u proleće i leti. Možda vam je teško da poverujete, ali bilo je veoma prijatno. Naravno, nije bilo ovoliko drveća. Drveće smo zasadili nakon što smo logor sravnili sa zemljom. Tada su to bile tek mladice. Sada je potpuno razvijeno, prilično lepo.”
„Koliko je bilo esesovaca?”
„Obično četrdesetak. Jevrejske devojke su im čistile, ali su im Poljakinje kuvale, tri devojke koje su dolazile iz okolnih sela.”
„A Ukrajinci?”
„Oni su bili smešteni s druge strane puta, u pet kasarni. Štanglova kuća se nalazila između, na raskrsnici dva druma. Imao je divan vrt. Uredio mu ga je jedan čovek iz Beča.”
„Ali pridošlice nikad nisu videle taj deo logora?”
„Ne, ne, svaki deo logora je od drugih pažljivo bio odvojen ogradom u koju su bile upletene borove grane. Kad su stizali u logor, videli su ono što je nalikovalo običnoj seoskoj železničkoj stanici, na kojoj je bio istaknut čak i lažni red vožnje sa polascima vozova. Iz Treblinke, naravno, niko nije odlazio. Sa ovog perona su odlazili jedino prazni vozovi.”
„Bila je tu i jedna zgrada, zar ne?”
„Podignuta je da izgleda kao obična stanična zgrada, ali je, u stvari, bila prepuna dragocenosti oduzetih od onih koji su stigli ranije. Taj deo, tamo, zvali su Stanični trg. Onamo je bio Trg za prijem ili Trg za razvrstavanje.”
„Jeste li ikada videli kako transporti stižu?”
„S tim nisam imao ništa, ali, jesam video kako stižu.”
„Postojala su dva različita postupka za dolaske? Jedan za Jevreje iz zapadne Evrope, a drugi za Jevreje s istoka?”
„Da, to je tačno. Zapadnoevropske Jevreje su dočekivale velike obmane i laži. Nije bilo bičeva ni vikanja. Učtivo su zamoljeni da izađu iz voza. Medicinsko osoblje u belim uniformama čekalo je na Trgu za prijem da pomogne nemoćnima.”
„Ali sve je, naravno, bilo prevara. Stari i bolesni su odmah odvođeni i ubijani.”
Klimnu potvrdno.
„A Jevreji sa istoka? Kako su oni dočekivani na peronu?”
„Njih su čekali ukrajinski bičevi.”
„A posle?”
Radek podiže baterijsku lampu i osvetli mesto nedaleko od proplanka.
„Ovde se nalazila ograda od bodljikave žice. Iza žice su bile dve zgrade. U jednoj su se svlačili. U drugoj zgradi su Jevreji koji su radili sekli kosu ženama. Kad bi tu završili, odlazili su onuda.” Radek lampom osvetli stazu. „Ovde je bio prolaz od bodljikave žice i borovih grana, sličan prolazu za stoku, otprilike metar širok. Zvali su ga cev.”
„Ali esesovci su mu nadenuli posebno ime, zar ne?”
Radek klimnu glavom. „Zvali su ga Put u raj.”
„I kuda je vodio taj Put u raj?”
Radek podignu snop svetlosti. „U gornji logor”, reče. „Logor smrti.”
OTIŠLI SU DALJE na veliku čistinu zasutu stotinama stena, a svaki kamen je predstavljao po jednu jevrejsku zajednicu uništenu u Treblinki. Na najvećem je pisalo VARŠAVA. Gabrijel pogleda iznad kamenja, prema nebu na istoku. Polako se naslućivala svetlost.
„Put u raj je vodio pravo u zgradu od opeke u kojoj su bile smeštene gasne komore”, reče Radek prekidajući tišinu. Odjednom se učinilo kao da žudi da govori. „Svaka komora bila je veličine četiri sa četiri metra. U početku su bile samo tri, ali ubrzo su otkrili da im treba veći kapacitet da bi se zadovoljile potrebe. Dodato je još deset komora. Dizel motor je ispumpavao ugljen-monoksid u komore. Gušenje bi usledilo za manje od trideset minuta. Nakon toga su tela uklanjana.”
„Šta je s njima urađeno?”
„Nekoliko meseci su bili zakopani tamo, u velikim jamama. Ali jame su veoma brzo prepunjene, pa je raspadanje leševa zagadilo logor.”
„A tada ste vi stigli?”
„Ne odmah. Treblinka je bila četvrti logor na našem spisku. Najpre smo očistili jame u logoru Birkenau, zatim u Belzecu i Sobiboru. U Treblinku smo došli tek marta 1943. Kad sam stigao…” Glas mu utihnu. „Strašno.”
„Šta ste uradili?”
„Otvorili smo jame, naravno, i izvadili leševe.”
„Ručno?”
Odmahnuo je glavom. „Imali smo mehaničku lopatu. Posao se tako mnogo brže obavljao.”
„Pandža, tako ste je zvali, zar ne?”
„Da, tačno.”
„A kad su tela izvađena?”
„Spaljivana su na velikim gvozdenim rešetkama.”
„I za rešetke ste imali posebno ime, zar ne?”
„Roštilj”, odgovori Radek. „Zvali smo ih roštilj.”
„A nakon što su tela spaljena?”
„Drobili smo kosti i ponovo ih zakopavali u jame ili smo ih kolima odvozili do Buga i bacali u reku.”
„A kad su stare jame sasvim ispražnjene?”
„Posle toga su leševi odmah iz gasnih komora donošeni na roštilj. Tako je išlo do oktobra te godine, kad je logor zatvoren i svi tragovi njegovog postojanja uništeni. Radio je nešto duže od godinu dana.”
„No ipak su uspeli da ubiju osam stotina hiljada.”
„Ne osam stotina hiljada.”
„Koliko, onda?”
„Preko milion. To je nešto, zar ne? Više od milion ljudi na malenom mestu kakvo je ovo, usred poljske šume.”
GABRIJEL MU UZE baterijsku lampu i izvadi beretu. Gurnu Radeka napred. Išli su pešačkom stazom kroz polje kamenja. Zalman i Navot su ostali u gornjem logoru. Gabrijel je čuo kako šljunak krčka pod Odedovim nogama.
„Čestitke, Radek. Zahvaljujući vama, ovo je tek simbolično groblje.”
„Hoćete li me sada ubiti? Zar vam nisam rekao ono što ste hteli da čujete?”
Gabrijel ga gurnu na stazu. „Vi se možda u izvesnoj meri ponosite ovim mestom, ali ono je za nas sveta zemlja. Zar zaista mislite da ću je isprljati vašom krvlju?”
„Pa u čemu je svrha ovoga? Zašto ste me ovamo doveli?”
„Morali ste još jednom ovo videti. Morali ste doći na mesto zločina da osvežite pamćenje i pripremite se za predstojeće svedočenje. Tako ćete svog sina poštedeti poniženja što za oca ima čoveka kakav ste vi. Idete u Izrael i platićete za svoje zločine.”
„To nije bio moj zločin! Nisam ih ja ubijao! Radio sam samo ono što mi je Miler naređivao. Raščišćavao sam nered!”
„Dovoljno ste i vi ubili, Radek. Pamtite li svoju malu igru sa Maksom Klajnom u logoru Birkenau? A marš smrti? I tamo ste bili, zar ne, Radek?”
Radek uspori i okrenu glavu. Gabrijel ga gurnu u leđa, između lopatica. Došli su do velike, pravougaone udubine gde je nekad bila jama za spaljivanje. Sada je ispunjena komadima crnog bazalta.
„Ubijte me sad, do đavola! Ne vodite me u Izrael! Uradite to jednostavno sad i završite s tim. Ustalom, to je ono što vi dobro radite, zar ne, Alone?”
„Ne ovde”, reče Gabrijel. „Ne na ovom mestu. Ne zaslužujete ni da stupite nogom ovamo, a kamoli da umrete ovde.”
Radek pade na kolena pred jamom.
„A ako pristanem da pođem s vama? Kakva me sudbina čeka?”
„Čeka vas istina, Radek. Sudiće vam se pred izraelskim narodom i priznaćete svoje zločine. Svoju ulogu u Aktion 1005. Ubistva zatvorenika u logoru Birkenau. Ubistva koja ste izvršili za vreme marša smrti iz logora Birkenau. Sećate li se uopšte devojaka koje ste ubili, Radek?”
Radek iskrivi glavu. „Kako vi…”
Gabrijel ga prekinu. „Neće vam se suditi za vaše zločine, ali ćete ostatak života provesti iza rešetaka. Dok ste u zatvoru, radićete sa timom proučavalaca holokausta iz Jad Vašema kako bi se sastavila podrobna istorija Aktion 1005. Onima koji negiraju i sumnjaju reći ćete tačno šta ste radili da biste prikrili najveći slučaj masovnog ubistva u istoriji. Prvi put u svom životu ćete reći istinu.”
„Čiju istinu, moju ili vašu?”
„Postoji samo jedna istina, Radek. Treblinka je istina.”
„A šta dobijam zauzvrat?”
„Više nego što zaslužujete”, reče Gabrijel. „Nećemo ništa otkriti o Meclerovom sumnjivom poreklu.”
„Voljni ste da progutate austrijskog kancelara iz krajnje desnice kako biste došli do mene?”
„Nešto mi govori da će Peter Mecler postati veliki prijatelj Izraela i Jevreja. Neće želeti da učini ništa što bi nas naljutilo. Na kraju krajeva, mi ćemo držati ključeve njegovog uništenja još dugo nakon što vi umrete.”
„Kako ste ubedili Amerikance da me izdaju? Ucenom, pretpostavljam – tako Jevreji rade. Ali moralo je biti još nešto. Sigurno ste se zakleli da mi nikad nećete pružiti priliku da govorim o svojoj pripadnosti Organizaciji Gelen i CIA. Pretpostavljam da i vaša istinoljubivost ima granice.”
„Dajte mi odgovor, Radek.”
„Kako mogu da verujem vama, jednom Jevrejinu, da ćete ispuniti svoj deo pogodbe?”
„Jeste li ponovo čitali Der Sturmer[37]? Verovaćete mi jer drugog izbora nemate.”
„I kakva je korist od toga? Hoće li to vratiti ma i jednu osobu koja je umrla na ovom mestu?”
„Ne”, složi se Gabrijel, „ali će svet znati istinu, a vi ćete poslednje godine života provesti tamo gde vam je mesto. Prihvatite ponudu, Radek. Prihvatite je zbog svog sina. Mislite na to kao na svoje poslednje bekstvo.”
„To neće zauvek ostati tajna. Jednog dana će istina o ovom izaći na videlo.”
„Na kraju hoće”, reče Gabrijel. „Pretpostavljam da se istina ne može večno kriti.”
Radek okrenu glavu i prezrivo pogleda Gabrijela. „Da ste pravi muškarac, sami biste to učinili.” Podrugljivo se osmehnu. „A što se tiče istine, nikoga nije zanimalo ni kad je ovo mesto radilo, i nikoga ni sad neće zanimati.”
Okrenu se i pogleda jamu. Gabrijel stavi beretu u džep i udalji se. Oded, Zalman i Navot nepokretno su stajali na stazi iza njega. Gabrijel bez reci prođe pored njih i krenu kroz logor do železničkog perona. Pre no što je zamakao u drveće, načas se osvrnu i ugleda kako se Radek, držeći se za Odedovu ruku, polako podiže na noge.

ČETVRTI DEO - ZATVORENIK ABU KABIRA





JAFA IZRAEL



DOŠLO JE DO prilične rasprave o njegovom smeštaju. Lev ga je smatrao bezbednosnim rizikom i želeo je da ga stavi pod stalni nadzor Kancelarije. Šamron je, kao i obično, zauzeo suprotan stav, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što nije želeo da se njegova voljena služba upušta u zatvorsku delatnost. Premijer je, samo u polušali, predložio da se Radek natera na marš kroz Negev gde će ga čuvati škorpioni i lešinari. Na kraju je Gabrijel razrešio stvar. Najgora kazna za osobu kakva je Radek, tvrdio je Gabrijel, jeste da se prema njemu odnose kao prema običnom kriminalcu. Tražili su prikladno mesto da ga zatvore i odlučili se za policijski pritvorski objekat, koji su prvobitno podigli Britanci za vreme svoje uprave u bednoj četvrti Jafe, još poznatoj pod svojim arapskim nazivom – Abu Kabir.
Prošlo je sedamdeset dva sata pre nego što je javnosti objavljeno da je Radek uhvaćen. Premijerovo saopštenje bilo je sažeta i namerna obmana. Veoma se vodilo računa da se Austrijancima ne nanese nepotrebna sramota. Radek je, saopštio je premijer, otkriven pod lažnim imenom u jednoj zemlji. Nakon Pregovora pristao je da dobrovoljno dođe u Izrael. Po uslovima sporazuma, neće mu se suditi pošto bi, po izraelskom zakonu, jedina moguća kazna bila smrt. Umesto toga, biće u stalnom pritvoru i „priznaće krivicu” za svoje zločine protiv čovečnosti tako što će raditi sa timom istoričara iz Jad Vašema i sa Hebrejskog univerziteta kako bi se uobličila konačna istorija Aktion 1005
Bilo je malo fanfara i nimalo oduševljenja kakvo je pratilo vest o Ajhmanovoj otmici. Vest o Radekovom hvatanju je za samo nekoliko sati zasenio bombaš samoubica koji je na jerusalimskoj pijaci ubio dvadeset petoro ljudi. Lev je iz toga izvukao izvesno sirovo zadovoljstvo jer je izgledalo da to dokazuje njegovu tvrdnju da država ima važnija posla od lova na stare naciste. O događaju je počeo da govori kao o „Šamronovoj ludoriji” mada se ubrzo pokazalo da je u raskoraku s običnim ljudima u svojoj službi. U Bulevaru kralja Saula Radekova otmica je izgleda raspirila stare vatre. Lev je prilagodio svoj stav preovlađujućem raspoloženju, ali bilo je prekasno. Svi su znali da su Radekovo hvatanje osmislili Memuneh i Gabrijel, i da je Lev pokušavao da ih ometa na svakom koraku. Levov ugled među pešacima pao je na opasno niske grane.
Malodušni pokušaj da se prikrije Radekov austrijski identitet osujetio je videosnimak njegovog dolaska u Abu Kabir. Bečka štampa je brzo i tačno prepoznala zatvorenika kao Ludviga Vogela, austrijskog poslovnog čoveka od izvesne važnosti. Je li zaista dobrovoljno pristao da napusti Beč? Ili je zapravo kidnapovan iz svog doma, nalik tvrđavi, u Prvoj četvrti? Narednih dana novine su bile prepune članaka o Vogelovoj tajanstvenoj karijeri i političkim vezama. Novinarska istraga opasno se približila Peteru Mecleru. Renate Hofrnan iz Koalicije za bolju Austriju zatražila je zvaničnu istragu i nagovestila da je Radek možda povezan sa eksplozijom u Ratnim odštetama i istragama i tajanstvenom smrću starog Jevrejina Maksa Klajna. Na njene zahteve su se uglavnom oglušili. Eksplozija je delo islamskih terorista, rekle su vlasti. A što se tiče nesrećne smrti Maksa Klajna, to je bilo samoubistvo. Dalja istraga, rekao je ministar pravde, bila je besmislena.
Novo poglavlje u aferi Radek neće se odigrati u Beču, već u Parizu gde se na televiziji pojavio ostareli bivši službenik KGB-a rekao da je Radek moskovski čovek u Beču. Bivši vrhunski špijun Štazija, koji je postao nešto nalik književnoj senzaciji nove nemačke, takođe je polagao pravo na Radeka. Šarnron je najpre pretpostavljao da su tvrdnje deo usklađenog dezinformisanja osmišljenog da se CIA vakciniše protiv virusa Radek – što upravo ono što bi on uradio da je bio na njihovom mesti. Zatim je saznao da su nagoveštaji da je Radek možda igrao na gube strane izazvali izvesnu paniku u Agenciji. Dosijei su izvliičieni iz starih kutija; tim postarijih sovjetskih glava na brzinu je sakupljen. Šamron je potajno uživao u zabrinutosti svojih kolega iz Lenglija. Kad bi se ispostavilo da je Radek bio dvostruki agent, rekao je Šamron, to bi bilo istinski pravedno. Adrijan Karter tražio je dozvolu da Radeka ispituju nakon što Izraelski istoričari s njim završe. Šamron je obećao da će ozbiljno o tome razmisliti.
ZATVORENIK Abu Kabira uglavnom nije primećivao oluju koja se uskovitlala oko njega. Zatvorenički život provodio je -usamljenički, ali ne i prekomerno neprijatno. Svoju ćeliju, odeću uredno je održavao, uzimao je hranu i malo se žalio ako su za tim čeznuli, njegovi stražari nisu mogli da ga mrze. U duši je bio policajac, a njegovi tamničari su u njemu vidli nešto što im je bilo poznato. Prema njima se uljudno ophodio, a zauzvrat su se i oni prema njemu ponašali učtivo. Bio je kao kakvo čudo. U školi su učili o ljudima poput njega i prolazili bi pored njegove ćelije u svako doba ne bi li ga samo videli. Radek se sve više osećao kao da je eksponat u muzeju.
Postavio je samo jedan zahtev – da svakodnevno dobiji novine kako bi bio u toku sa dešavanjima. Zahtev je stigao do samog Šamrona, koji je dao svoju saglasnost pod uslovom da su novine izraelske a ne nemačke publikacije. Svakog jutra li Džeruzalem post stizao na poslužavniku uz doručak. Običro je preskakao tekstove o sebi – ionako su uglavnom bili netačii – i odmah prelazio na međunarodni deo kako bi saznao šta se događa na austrijskim izborima.
Moše Rivlin je u nekoliko navrata posetio Radeka da pripremi njegovo predstojeće svedočenje. Odlučeno je da se ovi sastanci snimaju i noću prikazuju na izraelskoj televiziji. Radek je delovao sve uznemirenije kako se bližilo njegovo prvo pojavljivanje u javnosti. Rivlin je diskretno zamolio šefa pritvorske jedinice da zatvorenik bude pod nadzorom kako ne bi izvršio samoubistvo. U hodniku je postavljen čuvar, odmah ispred rešetaka Radekove ćelije. Radek se najpre bunio protiv nadzora, ali ubrzo mu je bilo drago što ima društvo.
Na dan Radekovog svedočenja Rivlin ga je još jednom posetio. Zajedno su proveli jedan sat; Radek je bio zaokupljen mislima i prvi put uglavnom nije sarađivao. Rivlin je spakovao dokumenta i beleške i zatražio od čuvara da otvori vrata ćelije.
„Želim da ga vidim”, odjednom reče Radek. „Pitajte ga bi li mi učinio čast da me poseti. Recite mu da želim da mu postavim nekoliko pitanja.”
„Ništa ne mogu da vam obećam”, odgovori Rivlin. „Nisam povezan sa…”
„Samo ga pitajte”, kaza Radek. „U najgorem slučaju može da odbije.”
ŠAMRON JE ZATRAŽIO od Gabrijela da ostane u Izraelu do prvog dana Radekovog svedočenja, i Gabrijel je nerado pristao premda je želeo da se što pre vrati u Veneciju. Odseo je u sigurnom stanu blizu Cionske kapije i svakog jutra se budio uz zvuke crkvenih zvona iz Jermenske četvrti. Sedeo bi uz kafu i novine u hladu terase koja je gledala na zidine Starog grada. Pomno je pratio Radekov slučaj. Bio je zadovoljan što je za hvatanje vezivano Šamronovo a ne njegovo ime. Gabrijel je živeo u inostranstvu, pod lažnim imenom, i nije želeo da mu se pravo ime povlači po novinara;. Osim toga, nakon svega što je Šamron učinio za svoju zenijt, zaslužio je još jedan blesak slave.
Kako su dani puko prolazili, Gabrijel je shvatio da mu Radek sve više deluje kao stranac. Premda je imao sreću da poseduje bezmalo bografsko pamćenje, Gabrijel se mučio da se jasno seti Radekrog lica i boje njegovog glasa. Treblinka mu se činila kao mesto iz košmara. Pitao se je li se tako osećala i njegova majka. Bi li Radek ostao u sobama njenog pamćenja kao nezvani gost ili se prisiljavala da ga se priseti kako bi mu lik prenela na platno? Je li ovako bilo i svima onima koji su se susreli sa ovako strašnim zlom? Možda to objašnjava tišinu koja zavlada nad prelvelima. Možda su imali sreće da im oslobođenje od bolnih sećanja bude sredstvo samoodržanja. Jedna misao mu se nepresano vrtela po mislima. Da je Radek onog dana u Poljskoj ubio njegovu majku a ne druge dve devojke, Gabrijel nikad ne postojao. I on je počinjao da oseća grizu savesti što je živ.
U jedno je bio sguran – nije bio spreman da zaboravi. I bilo mu je drago kad mu je jednog popodneva telefonirao neki Levov pomoćnik i pitao ga bi li bio voljan da napiše zvaničnu istoriju slučaja. Gabrijel je prihvatio pod uslovom da može i da napravi verziju dogđaja bez neprijatnih pojedinosti, koja bi se čuvala u arhivu JacPašema. Dugo su se dogovarali o tome kada bi takav dokumen: nogao da se objavi. Na kraju su se dogovorili da se može oljaviti za četrdeset godina i Gabrijel je prionuo na posao.
Pisao je na kuhiijskom stolu, na laptopu koji je obezbedila Kancelarija. Svake večeri je računar zaključavao u podni sef ispod sofe u dnevnij sobi. Nije imao iskustva u pisanju pa je nagonski pristupio projektu kao da je slika. Počeo je s osnovnom skicom, širokom i bezobličnom, a onda polako dodavao slojeve boje. Koristio je jednostavnu paletu, a njegovi potezi su bili pažljivi. Kako si dani odmicali, Radekov lik mu se vratio jasno kao što ga je naslikala ruka njegove majke.
Radio bi do ranog popodneva, zatim napravio pauzu i otišao u Univerzitetsku bolnicu Hadasa, gde je, posle mesec dana u besvesnom stanju, Eli Lavon pokazivao znake da bi se mogao probuditi iz kome. Gabrijel bi uz Lavona provodio otprilike jedan sat pričajući mu o slučaju. Zatim bi se vratio u stan i radio do mraka.
Na dan kad je završio izveštaj, u bolnici se zadržao do rane večeri i zadesio se pored bolničkog kreveta kad je Lavon otvorio oči. Lavon je na trenutak bezizrazno zurio, a zatim mu se stara radoznalost vratila u pogled koji je skakutao po nepoznatom okruženju bolničke sobe dok se na kraju nije zaustavio na Gabrijelovom licu.
„Gde smo? U Beču?”
„U Jerusalimu.”
„Šta ti radiš ovde?”
„Radim na izveštaju za Kancelariju.”
„O čemu?”
„Hvatanju nacističkog ratnog zločinca Eriha Radeka.”
„Radeka?”
„Živeo je u Beču pod imenom Ludvig Vogel.”
Lavon se nasmeši. „Sve mi ispričaj”, promrmlja, ali pre no što je Gabrijel uspeo da izusti ijednu reč, ponovo je zaspao.
KAD SE GABRIJEL te večeri vratio u stan, na automatskoj sekretarici je treperila sijalica. Pritisnuo je dugme i začuo glas Mošea Rivlina.
„Zatvorenik Abu Kabira želeo bi da porazgovara s tobom. Ja bih mu rekao da ide do đavola. Ti odluči.”

JAFA, IZRAEL



CENTAR ZA PRITVOR okružen je visokim zidom boje peščanika, a na samom vrhu namotana je bodljikava žica. Gabrijel se narednog jutra pojavio na ulazu i smesta su ga primili. Da bi stigao u unutrašnji deo, morao je da prođe kroz uzani, ograđeni prolaz koji ga je i previše podsećao na Put u raj u Treblinki. Čuvar ga je sačekao na drugom kraju. Ćutke je odveo Gabrijela u strogi zatvor, a zatim u sobu za saslušanje koja nije imala prozore i čiji su zidovi načinjeni od betonskih blokova. Radek je sedeo kao statua za stolom, odeven za svedočenje u tamno odelo i kravatu. Ruke, u lisicima, stavio je na sto. Gabrijela je pozdravio gotovo neprimetnim klimanjem glave, ali nije ustao.
„Skinite lisice”, Gabrijel se obrati stražaru.
„To je protiv pravila.”
Gabrijel besno pogleda stražara i trenutak kasnije lisice nestadoše.
„Radite ovo vrlo dobro”, reče Radek. „Je li to bila još jedna vaša psihološka smicalica? Pokušavate li da mi pokažete svoju vlast nada mnom?”
Gabrijel izvuče jednostavnu gvozdenu stolicu i sede. „Mislim da tako nešto pod ovakvim okolnostima nije potrebno pokazivati.”
„Pretpostavljam da ste u pravu’’, reče Radek. „Ipak, divim se načinu na koji ste obavili ceo slučaj. Mislim da bih i sam isto uradio.”
„Za koga?”, upita Gabrijel. „Za Amerikance ili za Ruse?”
„Mislite na optužbe koje je u Parizu izneo onaj idiot Belov?”
„Jesu li istinite?”
Radek je ćutke posmatrao Gabrijela i na samo nekoliko sekundi stara snaga se pojavi u plavim očima. „Kad neko igra igru ovoliko dugo kao ja, onda stvara mnoge saveze i upušta se u tolike obmane da je na kraju teško ponekad razlučiti gde prestaje istina a gde počinje laž.”
„Izgleda da je Belov siguran da zna istinu.”
„Da, ali bojim se da je to sigurnost budale. Vidite, Belov nije bio u položaju da zna istinu.” Radek promeni temu. „Pretpostavljam da ste videli jutrošnje novine?”
Gabrijel potvrdno klimnu glavom.
„Pobedio je ubedljivije nego što se očekivalo. Izgleda da je moje hapšenje u izvesnoj meri uticalo. Austrijanci nikad nisu voleli da im se stranci mešaju u poslove.”
„Ne likujete valjda?”
„Naravno da ne”, reče Radek „Žao mi je samo što se nisam više pogađao u Treblinki. Možda nije trebalo da pristanem tako lako. Nisam baš ubeđen da bi moje hapšenje izbacilo Peterovu kampanju iz koloseka.”
„Postoje neke stvari koji su politički neprijatne čak i u zemlji poput Austrije.”
„Potcenjujete nas, Alone.”
Gabrijel je pustio da zavlada tišina. Već je počeo da se kaje što je odlučio da ovamo dođe. „Moše Rivlin je rekao da ste hteli da me vidite”, reče prezrivo. „Ja nemam mnogo vremena.”
Radek se malo uspravi na stolici. „Pitao sam se možete li mi učiniti profesionalnu ljubaznost i odgovoriti na nekoliko pitanja.”
„To zavisi od pitanja. Vi i ja imamo različite profesije, Radek.
„Da”, reče Radek. „Ja sam bio agent američke obaveštajne službe a vi ste asasin.”
Gabrijel ustade s namerom da ode. Radek podiže ruku. „Čekajte”, reče. „Sedite. Molim vas.”
Gabrijel se vrati na mesto.
„Čovek koji je telefonom pozvao moju kuću one noći kad sam kidnapovan…”
„Mislite, kad ste uhapšeni?”
Radek pognu glavu. „U redu, kad sam uhapšen. Pretpostavljam da je varalica?”
Gabrijel klimnu.
„Bio je veoma dobar. Kako je uspeo da oponaša Kruza onako dobro?”
„Ne očekujete valjda da vam na to odgovorim, Radek?” Gabrijel pogleda na sat. „Nadam se da me niste dovukli sve do Jafe samo zbog jednog pitanja.”
„Ne”, reče Radek. „Ima još nešto što bih želeo da znam. U Treblinki ste spomenuli da sam učestvovao u evakuaciji zatvorenika iz Birkenaua.”
Gabrijel ga prekinu. „Možemo li, molim vas, konačno da izbegnemo eufemizme, Radek? To nije bila evakuacija. To je bio marš smrti.”
Radek načas zaćuta. „Takođe ste spomenuli da sam lično ubio neke zatvorenike.”
„Ja znam da ste ubili najmanje dve devojke”, reče Gabrijel. „Siguran sam da ih je bilo više.”
Radek zatvori oči i lagano klimnu glavom. „Bilo ih je više”, reče odsutno. „Mnogo više. Sećam se tog dana kao da se odigrao prošle nedelje. Već neko vreme sam znao da se bliži kraj, ali kad sam video onu kolonu zatvorenika kako maršira prema Rajhu… Tada sam shvatio da je Gotterdammerung. Bio je to zaista Sumrak bogova.”
„Pa ste počeli da ih ubijate?”
Ponovo je klimnuo potvrdno. „Poverili su mi zadatak da čuvam njihovu strašnu tajnu, a onda su pustili da nekoliko hiljada svedoka živi izađu iz Birkenaua. Siguran sam da možete zamisliti kako sam se osećao.”
„Ne”, iskreno uzvrati Gabrijel. „Ne mogu ni da zamislim kako ste se osećali.”
„Bila je jedna devojka”, reče Radek. „Sećam se da sam je pitao šta će svojoj deci reći o ratu. Odgovorila je da će im reći istinu. Naredio sam joj da laže. Odbila je. Ubio sam dve druge devojke a ona mi je i dalje prkosila. Iz nekog razloga sam je pustio da ode. Posle toga sam prestao da ubijam zatvorenike. Pošto sam video njene oči, znao sam da je besmisleno.”
Gabrijel spusti pogled na svoje ruke odbijajući da zagrize Radekov mamac.
„Pretpostavljam da vam je ova žena bila svedok?”, upita Radek
„Da, bila je.”
„Čudno”, reče Radek, „ali imate njene oči.”
Gabrijel podiže pogled. Oklevao je a zatim reče: „Tako mi kažu.”
„Ona je vaša majka?”
Još jedno oklevanje, a onda istina.
„Rekao bih vam da mi je žao”, reče Radek, „ali znam da vam moje izvinjenje ne bi ništa značilo.”
„U pravu ste”, reče Gabrijel. „Ne izgovarajte ga.”
„Dakle, uradili ste ovo zbog nje?”
„Ne”, reče Gabrijel. „Zbog svih njih.”
Vrata se otvoriše. Stražar stupi u sobu i saopšti da je vreme da se krene u Jad Vašem. Radek polako ustade i ispruži ruke. Oči su mu i dalje bile prikovane za Gabrijelovo lice dok su mu se lisice stezale oko zglobova. Gabrijel ga je pratio do ulaza a onda ga posmatrao kako ide kroz ograđeni prolaz i ulazi u kombi koji je čekao. Sada je samo želeo da zaboravi.

PO ODLASKU IZ ABU KABIRA Gabrijel se odvezao u Safed u posetu Cioni. Ručali su u maloj ćevabdžinici u Umetničkoj četvrti. Trudila se da ga uvuče u razgovor o slučaju Radek, ali Gabrijel, svega dva sata pošto se rastao od ubice, više nije bio raspoložen da o njemu dalje razgovara. Zakleo je Cionu da nikom ne govori o njegovoj umešanosti u slučaj, a zatim žurno promenio temu.
Neko vreme su pričali o umetnosti i najzad o Gabrijelovom životu. Ciona je znala da nekoliko ulica od njenog doma postoji prazan stan. Dovoljno je veliki da se u njega smesti atelje, a svetio u njemu je najbajnije u Gornjoj Galileji. Gabrijel obeća da će razmisliti, ali Ciona je znala da se jednostavno trudi da je umiri. Nemir mu se vratio u oči. Bio je spreman za odlazak.
Uz kafu joj je ispričao da je pronašao mesto za neke radove svoje majke.
„Gde?”
„U Muzeju umetnosti holokausta u Jad Vašemu.”
Cioni suze grunuše na oči. „Baš savršeno”, reče.
Posle ručka su se kaldrmisanim stepenicima popeli u Cionin stan. Otključala je ostavu i pažljivo izvadila slike. Jedan sat su proveli birajući dvadeset najboljih radova za Jad Vašem. Ciona je otkrila još dva platna s likom Eriha Radeka. Upitala je Gabrijela šta želi da uradi sa njima.
„Spali ih”, odgovorio je.
„Ali sada verovatno vrede veoma mnogo.”
„Baš me briga koliko vrede”, reče Gabrijel. „Ne želim da mu ikad više vidim lice.”
Ciona mu je pomogla da prenese slike u kola. Krenuo je u Jerusalim pod plavim nebom bez oblačka. Najpre je otišao u Jad Vašem. Kad je kustos preuzeo slike, požurio je unutra da gleda početak svedočenja Eriha Radeka, kao i, činilo se, svi ostali u zemlji. Gabrijel se vozio mirnim ulicama ka Maslinovoj gori. Stavio je kamen na majčin grob i izgovorio kaddish za nju. Isto je učinio i na očevom grobu. Zatim se odvezao na aerodrom i večernjim letom otputovao u Rim.

VENECIJA • BEČ



NAREDNOG JUTRA, u sestiere Kanaređo, Frančesko Tijepolo uđe u crkvu svetog Jovana Zlatoustog i lagano zakorači crkvenim brodom. Provirio je u kapelu svetog Jeronima i ispod pokrivke na skeli ugledao svetlo. Prišunjao se, ščepao skelu svojom medveđom šapom i jednom je žestoko zatresao. Restaurator podiže uveličavajući vizir i pogleda ga sličan gargojlu.
„Dobro došao kući, Mario”, doviknu Tijepolo. „Počeo sam da se brinem za tebe. Gde si bio?”
Restaurator spusti vizir i opet uperi pogled na Belinijevu sliku.
„Prikupljao sarn iskre, Frančesko.”
Prikupljao iskre? Tijepolo je znao da je bolje da ne pita. Jedino mu je bilo važno da se restaurator najzad vratio u Veneciju.
„Kad ćeš završiti?”
„Za tri meseca’”, odgovori restaurator. „Možda četiri.”
„Bolje bi bilo za tri.”
„Da, Frančesko, znam da bi bolje bilo za tri. Ali ako nastaviš da mi drmaš platformu, nikad neću završiti.”
„Ne nameravaš da obavljaš još neke posliće, je li, Mario?”
„Samo jedan” ireče zastavši s četkicom ispred platna. „Ali neću se dugo zadržati. Obećavam.”
„To uvek kažeš.”
TAČNO tri nedelje kasnije paket je u časovničarsku radnju, u Prvoj četvrti Beča, doneo kurir na motociklu. Časovničar je pošiljku lično preuzeo. Potpisao je dostavnicu i kuriru dao malu napojnicu. Zatim je odneo paket u radionicu i stavio ga na sto.
Kurir se popeo na motocikl i odjurio, usporivši malo na kraju ulice, tek toliko da ženi za volanom renoa sedan da znak. Žena je ukucala broj u mobilni telefon i pritisnula dugme za poziv. Časak kasnije Časovničar se javio.
„Poslala sam vam časovnik”, reče. „Jeste li ga primili?”
„Ko je to?”
,Ja sam prijateljica Maksa Klajna”, prošaputa. „I Elija Lavona. I Reveke Gazit. I Sare Grinberg.”
Spustila je telefon, brzo ukucala četiri broja i glavu okrenula na vreme da vidi jarkocrvenu vatrenu loptu koja je izbila iz Časovničareve prodavnice.
Spustila je kola s ivičnjaka, drhtavim rukama držeći volan, i krenula ka Ringštrase. Gabrijel je ostavio motocikl i čekao na uglu. Zaustavila se nakratko da on uđe u kola a zatim skrenula na široki bulevar i nestala u večernjoj saobraćajnoj gužvi. Policijska kola proleteše u suprotnom smeru. Kjara nije skidala pogled s druma.
„Jesi li dobro?”
„Mislim da mi se povraća.”
„Da, znam. Hoćeš da ja vozim?”
„Ne, mogu i ja.”
„Trebalo je da me pustiš da ja pošaljem signal za detonaciju.”
„Nisam želela da se osećaš odgovornim za još jednu smrt u Beču.” Žustro je obrisala suzu s obraza. „Jesi li mislio na njih kad si čuo eksploziju? Jesi li pomislio na Leu i Danija?”
Oklevao je, a zatim odmahnu glavom.
„Na šta si mislio?”
Ispružio je ruku i obrisao joj novu suzu. „Na tebe, Kjara”, nežno reče. „Mislio sam samo na tebe.”

BELEŠKA AUTORA



Smrt u Beču završava ciklus od tri romana u kojima se govori o otvorenim pitanjima holokausta. Nacistička pljačka umetničkih dela i saradnja švajcarskih banaka sa neprijateljem okvir su Engleskog asasina. Nadahnuće za Ispovednika pružili su uloga Katoličke crkve u holokaustu i ćutanje pape Pija Dvanaestog.
Smrt u Beču, kao i njeni prethodnici, u izvesnoj meri je zasnovana na stvarnim događajima. Hajnrih Groš zaista je za vreme rata bio lekar u ozloglašenoj klinici Špigelgrund i opis mlakog austrijskog pokušaja da ga izvedu na suđenje 2000. godine u potpunosti je tačan. Te iste godine Austriju su uzdrmale optužbe da službenici policije i bezbednosnih službi rade u ime Jerga Hajdera i njegove ultradesničarske Slobodarske partije kako bi se diskreditovali kritičari i politički protivnici.
Aktion 1005 zaista je bilo tajno ime nacističkog programa za prikrivanje dokaza o holokaustu i uništavanje posmrtnih ostataka miliona pobijenih Jevreja. Vođa operacije, Austrijanac Paul Blobel, u Nirnbergu je osuđen na smrt zbog svoje uloge u masovnim ubistvima koja su izvršile Ajnzacgrupen jedinice. Obešen je u zatvoru Landsberg juna 1951. a da nikad detaljno nije saslušan u vezi s ulogom koju je imao kao zapovednik Aktion 1005.
Biskup Alojz Hudal zaista je bio rektor Pontificio Santa Maria dell’Anima, i pomogao je stotinama nacističkih ratnih zločinaca da pobegnu iz Evrope, uključujući i komandanta Treblinke Franca Štangla. Vatikan tvrdi da je biskup Hudal radio bez odobrenja i znanja pape ili nekog drugog visokog zvaničnika Kurije.
Argentina je, naravno, bila poslednje odredište za hiljade traženih ratnih zločinaca. Moguće je da jedan manji broj njih i danas tamo živi. Tim informativne emisije televizije ABC otkrio je 1994. da bivši SS oficir Erih Pribke ne krijući se živi u Bariločeu. Pribke se očito u Bariločeu osećao toliko sigurno da je na pitanje dopisnika ABC-ja Sema Donaldsona sam priznao da je imao glavnu ulogu u masakru koji je marta 1944. počinjen u Ardeatinskim pećinama. Pribke je isporučen Italiji i osuđen na doživotnu robiju premda mu je dozvoljeno da kaznu služi u „kućnom pritvoru”. U toku nekoliko godina pravnog manevrisanja i podnošenja žalbi, Katolička crkva je dozvolila Pribkeu da živi u jednom manastiru pored Rima.
U svojim znamenitim memoarima iz 1947. o opstanku u Aušvicu, Olga Lendel je napisala: „Svako ko je svoje ruke neposredno ili posredno uprljao našom krvlju, dakako mora platiti za svoje zločine. Sve manje od toga bilo bi uvreda za milione nedužnih žrtava.” Njena strasna molba za pravdu, međutim, uglavnom je prošla nezapaženo. Samo je mali procenat onih koji su sprovodili Konačno rešenje ili imali ulogu pomagača i kolaboracionista bio kažnjen za svoje zločine. Desetine hiljada je našlo utočište u stranim zemljama, uključujući i Sjedinjene Države; drugi su se jednostavno vratili kući i nastavili svoje živote. Neki su se zaposlili u obaveštajnoj mreži generala Rajnharda Gelena čiji je pokrovitelj bila CIA. Koliki uticaj su ljudi poput ovih imali na sprovođenje američke spoljne politike u ranim godinama Hladnog rata? Odgovor se možda nikada neće u potpunosti saznati.

IZJAVE ZAHVALNOSTI


Kao i prethodne knjige iz serijala o Gabrijelu Alonu, Smrt u Beču ne bi mogla biti napisana bez podrške, mudrosti i prijateljstva Dejvida Bula. Dejvid je zaista među najboljim svetskim restauratorima umetničkih dela i istoričarima umetnosti, a naše konsultacije, obično vođene uz žurno spremljenu pastu i bocu crnog vina, obogatile su moj život.
U Beču mi je pomoglo mnogo izuzetnih osoba koje se bore protiv najnovijeg talasa antisemitizma u Austriji. Nažalost, zbog ozbiljnosti situacije, ne mogu im poimence zahvaliti, premda su njihov duh i smelost sigurno pronašli put do stranica ove priče.
U Jerusalimu sam Gabrijelovo putovanje kroz Memorijalni centar Jad Vašem proveo u društvu Dine Šefet, istoričara holokausta, koja je zabeležila sećanja brojnih preživelih. Pokazala mi je kako se mogu pronaći i odštampati Stranice svedočenja koje se čuvaju u Dvorani imena na primeru svojih dede i bake koji su 1942. ubijeni u Treblinki. Osoblje arhiva Jad Vašema, a naročito Karin Dengler, nije moglo biti od veće pomoći nego što je bilo. Gabrijel Mockin, dekan Fakulteta humanističkih nauka na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, i njegova supruga Emili Bilski, istoričar umetnosti i kustos, veoma su vodili računa o meni i produbili moje razumevanje savremenog izraelskog društva.
Posebnu zahvalnost upućujem bibliotekarskom osoblju u Memorijalnom muzeju holokausta u Sjedinjenim Državama, Naomi Mazin iz Lige za antidefamaciju u Njujorku, Mošeu Foksu iz Izraelske ambasade u Vašingtonu i dr Efraimu Zurofu, pravom lovcu na naciste iz Centra Simon Vizental u Jerusalimu koji do dana-današnjeg neumorno traži pravdu za sve žrtve holokausta. Podrazumeva se da je stručno mišljenje njihovo, a greške i dramska sloboda isključivo moje.
Moj prijatelj Luis Toskano pročitao je rukopis i doprineo da tekst bude nemerljivo bolji. Dorijan Hejstings, moj lektor, poštedeo me je velikih neprijatnosti. Premda toga nije uvek bila svesna, Elenor Pelta mi je pomogla da bolje razumem šta znači biti dete preživelih logoraša. Od Merilin Goldhamer, direktorke verske škole Sinajskog hrama u Vašingtonu, moja deca i ja smo naučili priču iz Midraša o slomljenom sudu. Dan Raviv, autor uzbudljive istorije Mosada, Svaki špijun - princ, i njegova supruga Dori Faf bili su mi nepresušni izvor svega izraelskog. Glumac i zabavljač Majk Berstin otvorio mi je mnoga vrata, a njegova supruga Ciona mi je dozvolila da pozajmim hebrejsku verziju njenog prelepog imena.[38]
Dok sam pripremao rukopis, pregledao sam na stotine knjiga, novinskih članaka i vebstranica. Previše ih ima da ih poimence navodim, ali bih bio nemaran ukoliko ne bih spomenuo senzacionalni Povratni udar Kristofera Simpsona, koji dokumentuje kako je američka obaveštajna služba koristila nacističke ratne zločince u godinama posle Drugog svetskog rata, i Pravu Odesu Ukija Gonjija koji je gotovo bez ičije pomoći primorao Argentinu da preispita svoju prošlost. Mnogi preživeli zatočenici logora Aušvic-Birkenau tek su kasnije u životu skupili hrabrost da zabeleže svoja iskustva – u vidu knjige, videozapisa ili iskaza datih Jad Vašemu i drugim mestima na kojima se čuvaju sećanja na holokaust – njihove reci sam posudio kako bih stvorio izmišljeno svedočenje Irene Alon. Dve knjige su mi naročito pomogle – Pet dimnjaka Olge Lenđel i Renino obećanje Rene Kornrajh Gelisen. Oba dela dokumentuju putovanje mladih žena kroz užase logora Birkenau i marša smrti.
Ništa od svega ovoga ne bi bilo moguće bez prijateljstva i podrške mog književnog agenta Ester Njuberg iz International Creative Management. Takođe, od srca hvala izuzetnom timu u Penguin Putnam: Kerol Baron, Danijel Harvi, Merilin Daksvort, a posebno mom uredniku Nilu Najrenu, koji mi je nenametljivo pomogao da nekoliko nasumičnih razmišljanja pretvorim u roman.

O AUTORU


Danijel Silva (1960) je rođen u Mičigenu, odrastao i školovao se u Kaliforniji. Završio je Državni univerzitet u San Francisku, odsek međunarodni odnosi. Karijeru je započeo kao novinar koji prati bliskoistočne teme, a jedan od najozbiljnijih zadataka mu je bilo izveštavanje sa iransko-iračkog ratišta. U vreme sukoba u Golfskog zalivu upoznao je svoju životnu saputnicu Džejmi Gangel, reporterku NBC News za emisiju Today. Godine 1988. par se venčao, a Silva je prešao u Vašington da radi za CNN. Sredinom devedesetih godina posvetio se pisanju knjiga. Rukopis prvog romana The Unlikely Spy završio je 1996. godine. Knjiga je doživela veliki uspeh kod kritike i čitalaca, pa je Silva odlučio da 1997. godine napustio CNN i u celosti se posveti pisanju.
Ubrzo je svrstan među najbolje američke pisce špijunskih romana današnjice. U dosadašnjoj karijeri Silva ne samo da se našao u kategoriji najprodavanijih pisaca, već ga je kritika svrstala u red pisaca kao što je Grejam Grin.
Danas sa suprugom i blizancima Džordžom i Lili živi u Džordžtaunu nedaleko od Vašingtona.
Romani ovog autora su prevedeni na preko 25 jezika širom sveta.

[1] Fr. Lunette – kod nas „luneta” ili „lineta” – polukružni deo iznad vrata ili prozora oivičen kamenim okvirom, oslikan ili ukrašen reljefom; mali prozor na svodu ili iznad vrata u obliku polumeseca. (Prim. prev.)
[2] Ital. pentimento (mn. pentimenti) – u slikarstvu, skica, crtež ili donji sloj preko kojeg je slikano i koji s vremenom izbija na površinu. (Prim. prev.)
[3] Hebr. tallit katan – „mali talit”, molitveni ogrtač. (Prim. prev.)
[4] Rugelach – hebr. kiflice od testa koje se prave sa krem sirom ili, češće, bez mlečnih dodataka pa se jedu uz jela od mesa ili posle njih. Pune se orasima, suvim grožđem, čokoladom, marcipanom ili džemom od kajsija. (Prim. prev.)
[5] Hebr. Palmach – akronim za Plugot Mahatz, regularne borbene snage Hagane, nezvanične vojske Jevrejske zajednice za vreme britanske uprave u Palestini, osnovane maja 1941. za odbranu Palestine od nacističke Nemačke, i kao pomoć saveznicima u planiranoj invaziji na Siriju i Liban, tada pod vlašću višijevske Francuske. Značajne vode Palmaha bili su, između ostalih, Moše Dajan i Jicak Rabin. (Prim. prev.).
[6] Hebr. kaddish – jevrejska molitva za mrtve. (Prim. prev.)
[7] Državni sporazum, potpisan 15. maja 1955, zabranio je ujedinjenje sa Nemačkom, obnovu habzburške vlasti i nalagao zaštitu hrvatske i slovenačke nacionalne manjine. Austrijski ustav je izmenjen zakonom donetim 26. oktobra 1955. kojim se zabranjuje postojanje stranih vojnih baza na austrijskoj teritoriji i proglašava trajna neutralnost Austrije. Potpisivanje ovih akata omogućilo je prekid savezničke okupacije i povlačenje savezničkih snaga iz Austrije. Zbog političkog sukoba 1948. Jugoslavija je izgubila podršku Sovjetskog Saveza i u okviru ovog sporazuma nije ostvarila svoje teritorijalne zahteve prema Austriji. (Prim. prev.)
[8] Johann Bernard Fischer von Erlach (1656-1723) – izuzetno značajan austrijski barokni arhitekta. Pored crkve Svetog Trojstva i Univerzitetske crkve u Salcburgu, na koje se ovde misli, i ostalih dela, po njegovom projektu je sagrađen i čuveni dvorac Šenbrun. (Prim. prev.)
[9] Hebr. kippah – kapica koju Jevreji nose u određenim prilikama ili uvek ukoliko se radi o ortodoksnim vernicima. (Prim. prev.)
[10] Hebr. bimah – postolje u sinagogi sa kojeg se čitaju svici Tore. (Prim. prev.)
[11] Hebr. shoah – doslovce „nesreća, propast”. Upotrebljava se u značenju „holokaust” ili „genocid”. (Prim. prev.)
[12] Lucas Cranach (1472-1553), nemački slikar. (Prim. prev.)
[13] Sicherheitsdienst (Ziherhajtsdinst) – „Služba bezbednosti”, obaveštajna služba SS-a. Prva obaveštajna služba Nacističke partije. Smatrana je sestrinskom službom Gestapoa. Osnovao ju je Rajnhard Hajdrih 1932. (Prim. prev.)
[14] ODESSA (akronim izveden iz nemačkog naziva Organisation der ehe-maligen SS-Angehorigen) – Organizacija za bivše pripadnike SS-a. Međunarodna nacistička mreža koju je grupa SS oficira navodno osnovala pred kraj Drugog svetskog rata kako bi izbegla suđenja za ratne zločine. Za razliku od Simona Vizentala, koji je smatrao da je stvorena 1946. i da je jedinstvena organizacija, drugi izvori, poput nemačke televizije ZDF, upućuju da ODESA obuhvata nekoliko organizacija, uključujući CIA, vlade nekoliko latinoameričkih država i mrežu katoličkih sveštenika sa sedištem u Italiji. (Prim. prev.)
[15] Status Palestine regulisan je odlukom Društva naroda koje je 1919. u Versaju ratifikovalo deklaraciju lorda Balfura, tadašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova, iz 1917. i poverilo Engleskoj mandat da upravlja Palestinom. (Prim. prev.)
[16] Humus – namaz od leblebija rasprostranjen u zemljama Bliskog istoka i Mediterana. (Prim. prev.)
[17] Teritorije – misli se na područje koje obuhvata Zapadnu obalu, pojas Gaze i istočni Jerusalim. (Prim. prev.)
[18] Arap. shaheed – doslovce „svedok”; upotrebljava se u značenju „mučenik” i ovde se odnosi na bombaše samoubice koji ovaj naziv stiču posle smrti. (Prim. prev.)
[19] Hebr. doda – tetka, teta. (Prim. prev.)
[20] Hebr. tnidrash – „tumačenje”. Ogromna zbirka parabola, priča i propovedi u klasičnom judaizmu, zasnovanih na obrazlaganju biblijskih tekstova. (Prim. prev.)
[21] Nem. Nurnberger Gesetze – Zakon o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti i Zakon o građanima Rajha, doneti 1935. (Prim. prev.)
[22] Hebr. mazevoth – nadgrobni spomenik. (Prim. prev.)
[23] Pažljiviji čitalac će primetiti da se Šamronova žena u prethodnom romanu, Ispovednik, zove Geula, a u ovom Gila. Do promene je došlo po odluci autora. (Prim. prev.)
[24] Franc. ;,Nije loš, aH Mbfota da vežbam kvebečki naglasak” (Prim. prev.)
[25] Špan. barrio – četvrt, kraj grada. (Prim. prev.)
[26] Oznaka „.22” zapravo znači „22 stota dela inča” što je 5,6 milimetara. (Prim. prev.)
[27] Prljavi rat – uobičajeni naziv za vojnu diktaturu od 1976. do 1983. godine, obeleženu teškim kršenjem ljudskih prava, hapšenjima i ubi-stvima. Prema umerenijim procenama, u Argentini je u ovom razdoblju uhapšeno ili tajno bez suđenja ubijeno između deset i trideset hiljada ljudi. (Prim. prev.)
[28] Empanada – testo polukružnog oblika punjeno mesom, ribom ili povrćem kao slano predjelo, odnosno voćem ako se služi kao dezert. Argentinske empanade obično se pune mlevenom ili seckanom govedinom. Takođe je popularna empanada gallaga, kod nas poznata i pod nazivom „galicijska pita”. (Prim. prev.)
[29] Carlos Saul Menem (rođen 1930) – predsednik Argentine od 1989. do 1999. Sin sirijskih imigranata muslimana, prešao u katoličanstvo da bi mogao postati predsednik države. Resio teritorijalni sukob sa Čileom i obnovio diplomatske odnose sa Velikom Britanijom. Ozloglašen je i kritikovan zbog korupcije, pomilovanja bivših diktatora Videie, Masere i drugi osuđenih zločinaca iz Prljavog rata, neuspešne ekonomske politike koja je dovela do najveće recesije u istoriji Argentine, kao i sumnjivog vođenja istrage o bombaškom napadu na Izraelsku ambasadu 1992. i zgradu Izraelsko-argentinskog društva 1994. (Prim. prev.)
[30] Engl. desk – doslovce, „radni sto”; kod nas odomaćen izraz za prostoriju u štampanim i elektronskim medijima u kojoj se obavljaju priprema i izbor vesti za objavljivanje. (Prim. prev.)
[31] Špan. estancia – imanje, posed. (Prim. prev.)
[32] Špan. arrayan – mirta. (Prim. prev.)
[33] Binyamin Ze’ev Herzl (1860-1904) – jevrejski novinar i pisac, pokretač cionizma i začetnik ideje o izraelskoj državi. Zanimljivo je da je rođen u Budimpešti, u porodici iz Zemuna koji je u to vreme bio pod Austro--Ugarskom. U Zemunu se i danas nalaze grobovi dede i bake Teodora Hercla. (Prim. prev.)
[34] Hebr. kidon – doslovno „bajonet” – pripadnik Mosadove supertajne jedinice asasina. (Prim. prev.)
[35] Shema, Yisrael, Adonai Eloheinu, Adonai Echadl (U prevodu Đure Dani-čića: „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.”) – stih 6:4 iz Pete knjige Mojsijeve. Pojam Shema odnosi se na čitav deo jutarnje molitve koja počinje sa Shema, Visrael i sastoji se od stihova 6:4-9 i 11:13-21 iz Pete knjige Mojsijeve (koja se zove Ponovljeni zakoni) i 15:37-41 iz Četvrte knjige Mojsijeve (koja se zove U pustinji ili Brojevi). Ove reci su okosnica svih jutarnjih i večernjih molitvi i smatraju se najvažnijom molitvom u Judaizmu. (Prim. prev.)
[36] Misli se na kancelariju direktora koja se nalazi na sedmom spratu u zgradi Centralne obaveštajne agencije. (Prim. prev.)
[37] Der Sturmer – novine izrazito antisemitskog sadržaja, spornog čak i u nacističkim krugovima. Njihov izdavač Julius Štrajher, istaknuti nacista, na suđenju u Nirnbergu je osuđen na smrt. (Prim. prev.)
[38] U prevodu se zbog transkripcije ne vidi razlika između hebrejske (Tziona) i engleske (Cyona) verzije imena Ciona. (Prim. prev.)