Anne Enright-Obiteljsko okupljanje

First topic message reminder :



Želela bih da zabeležim ono što se dogodilo u kući moje bake onoga leta kad je meni bilo osam ili devet godina, iako nisam sigurna da se to zaista dogodilo. Moram da svedočim o događaju za koji je teško reći da li se uopšte odigrao. A osećam kako to nešto urla u meni – to što se možda nikada nije ni desilo. Ne znam ni kako to da nazovem. Mislim da bi se moglo reći da je to bio zločin puti1, ali put se davno raspala, a ne bih mogla da kažem da li kosti još čuvaju tragove bola.
Moj brat Lijam voleo je ptice i, kao svi dečaci, voleo je kosti uginulih životinja. Ja sinova nemam, pa kad naiđem na neku lobanjicu ili kostur, zastanem, pa se setim njega i kako se divio tim izuvijanim oblicima. Nekadašnjim krilima neke svrake koja štrče iz oneređenog perja; potpuno u čekinjama, a lagane, čiste. Tom rečju opisujemo kosti: čiste.
Kćerkama, jasno, kažem da se sklone dalje od lobanje nekog miša u šumarku, ili uginule zebe što trune kraj baštenskog zida. Nisam sigurna zbog čega to činim. Istina, ponekad na plaži nađemo sipinu kost, tako čistu da moram da je ćušnem u džep, pa setno gladim njen tajnoviti beli luk.
Ne možete, smatram, klevetati mrtve, jedino im možete ponuditi utehu.
I tako, Lijamu poklanjam ovu sliku: moje dve kćeri trče po peskovitom obodu kamenite plaže, pod usporenim, bremenitim nebom, naramenice njihovih kaputa kreću se u vazduhu za njima. A onda brišem sliku. Zažmurim i uvaljam se u bučni šum mora. Oči ponovo otvorim pre nego što ću pozvati devojčice da se vrate do kola.
Rebeka! Emili!
Nije važno... Istinu ne znam, ili ne znam kako istinu da saopštiti. Sve što su priče, misli koje me obnoć proganjaju, iznenadne spoznaje koje neizvesnost budi u meni. Sve što imam su ta mahnitanja duše, pre će biti. Volela ga je!, kažem. Mora da ga je volela! Čekam onaj neki smisao koji, posle neprospavane noći, sobom nosi zora. Ostajem u prizemlju dok moji hrču na spratu, i pišem, polažem sve te svoje čiste, bele kosti u lepe rečenice.

„Bože...” Kiti zuri preda se, kao da joj je to mesto pred očima. Potreban joj je odgovarajući ugao da bi krenula u napad. Svima nam je potreban. Neko vreme razgovaramo o kamatnim stopama i letovima za aerodrom Nok.34
A onda Ernest blago progovara: „Tamo nije skupo.”
„Pa, mislim da u tome i jeste caka”, kaže Ajvor. I istoga časa uviđa da su ga uhvatili u raskoraku.
„Ne znam”, kažem ja, „Nikada ne bih mogla da živim u tom usranom turističkom fazonu ‘ala je lep ovaj svet’.”
Kiti je pukla. „Stric Val za mesec dana potroši koliko košta tvoj sako. Koliko ti košta taj sako, jebote?”
„A i gej si, džiberu”, kaže Džem. „U mesta kao što je Maherbeg gejevi idu da izvrše samoubistvo u štali.”
„Aaaaa.... Tamo je to”, kaže Lijam. Prasnem u smeh, okrenem se da ga iznenadim, ali nema Lijama. Umro je. Izložen je u susednoj prostoriji.
Nastupa tišina, brzo, kao kad zalupiš vratima.
„Fini ti je sako”, kažem.
„Hvala”, kaže Ajvor, pokušavajući da se presabere. Nikad ga dosad niko iz porodice nije nazvao „gejem”. Nikada, ni jedan jedini put. Kao i ova boca što sad stoji nasred stola, i ta reč se pojavljuje samo negde drugde.
Mosi podiže obrve, celim licem uranja u čašu. još tako nagnut, pita: „A koja je – Pol Smit?”
„Mmm...”, kaže Ajvor, pa digne rever da pogleda unutrašnji džep. Kao da već ne zna.
Ni o novcu ne razgovaramo – daleka nam je sama pomisao da bi neko među nama, čak i neki ujak ili stric, mogao biti siromašan ili bogat. Nešto se desilo s ovom porodicom. Čvor je raspetljan. Ita se diže na zadnje šape, da se dobro protegne. „Da”, kaže, „baš fini sako.”
Tu smo, dakle. Ita već toliko dugo pije da se već u piću istreznila, i sada je sva usporena, i hoće da ujede. Neko grozovito otkriće na vrh joj je jezika, a ja se samo pitam šta li će to biti. Nikada mi niste rekli da sam lepa. Ili nešto još gore: Sedamdeset treće si mi ukrala najbolji rajf (a i jesam ga ukrala). Porodica greši, porodica ranjava, u tom beskrajnom čeprkanju po nečemu što je i nama samima teško da imenujemo. A ništa u celoj toj priči nije bitno, samo one uobičajene stvari tipa upropastio si mi život, ili a gde sam u svemu tome ja? – jer, tako vam je kod Hegartija: izjava nesreće uvek je i glasna osuda.
„Šta je?”, kažem. „Šta?”
Čime hoću da kažem: Šta će nam sad istina?
„Idem da posedim kod Lijama”, progovara najzad Ita, jer Hegartijevi i to vole – moralno da se uzvise. Ita se odbija od stola, taman pod onim uglom koji će joj omogućiti da nacilja pravo u vrata. To ona džin traži, uviđam. Gromopucatelni izlazak bio je tek izgovor da može da se udalji i pohara svoje tajne zalihe.
Sva u panici, posežem za flašom, sipam sebi još jednu čašu. Lijam me gleda, lupka se prstom po nosu. Ali, baš zato što je Lijam umro, moram to, zbog njega, da učinim. I ja sebe lupnem po nosu, tri puta.
„Šta je?”, kaže Kiti.
„Nos”, kažem.
„Šta – nos?”
„Ita. Radila nos.”
„Ma daj...”
„Samo ga frcnula”, kažem. „Frc!”
„I ja sam primetio”, kaže Ajvor, nadrndan sad pošto je ostao bez svoje kuće na selu.
„Kako se to ono kaže?”, pitam. „Retroussé?”35
Mosi će: „O. Čemu. To. Govorite?”
„Pa o hegartijevskom nosu”, kaže Kiti. „Ita je prepravila naš nos.”
„More, ja bi’ rek’o...”, kaže Mosi.
„Šta bi rek’o?”
„Stvarno bih rek’o. To je, u stvari, taman nos za nju. Ovo sad.”
I svi, ko zna zbog čega, zaurlamo od smeha.
A kad je smeh utihnuo, Kifi i Mosi bulje jedno u drugo preko stola. Što je dosta – dosta je, pomislim. Ne mogu ja sad da se uplićem ni u tu priču s Mosijem ni u bilo šta drugo. Da, tako je, Kiti, tukao nas je. Kad je imao petnaest godina. Sve nas je tukao.
Ustajem, idem do klozeta, kad na vratima naletim na Beu.
Ita je preuzela smenu kod leša. Stoji oslonjena o ragastov predsoblja dok prolazim; u ruci joj čaša guste vode. Plače. Ili to samo, možebiti, curi iz nje. Ne okreće se dok se penjem uz stepenice. Divno izgleda, s leđa. S leđa liči na Loren Bekol.
Odlazim u kupatilo, piškim, perem ruke, pa se ogledam u istom onom ogledalu na plakaru u kojem zatiče svoje lice poslednjih trideset ili tako nešto godina. Srebrni donji sloj ljušti se po obodima. Čudo da se već nije skroz izljuštio, pomislim pa se okrenem, idem dole, da se suočim sa svima onima.
Izlazim iz kupatila, a vrata majčine sobe otvorena, odškrinuta zapravo.
„Bea?”, čujem mamin glas kroz rupu. „Bea?”
„Nije Bea, mama, ja sam.”
Ulazim. Širom otvorivši vrata, zatičem je kako sedi na krevetu, čudno nekako, kao kad video snimak ubrzaš, pa stisneš pauzu.
„Šta je bilo, mama, jesi li dobro?”
„Mislila sam da je Bea”, kaže ona.
„Ne, mama, ja sam. Hoćeš da pozovem Beu? Je l’ ti Bea treba?”
Ali, ona sad i ne može da se seti.
„Hajde. U krevet, mama, u krevet”, i ona sluša, kao poslušno dete, što oduvek i jeste bila. Spava iskijučivo na svojoj strani kreveta, primećujem to. I dan-danas ostavija dovoljno prostora.
„Svi su sad otišli”, kaže ona pošto je spustila glavu na jastuk.
„Nisu, mama, nisu otišli.”
„Otišli... Svi.”
„Ja sam tu, mama. Da sednem kod tebe? Da posedim tu neko vreme?”
U sobi nema stolice. Smestim se na ivicu kreveta, preko pokrivača masiram majci gležanj i stopalo.
Eh-eh, izdiše ona kao žene kad plaču. Ou, ispušta vazduh iz sebe.
Eh-eh. Ou.
Eh-eh. Ou.
I tako, u grču, tone u san, dok ja sedim ophrvana mirisima njenog života: nivea kreme, parfema Ž revijen36 i starosti; i miris moga oca, da, i taj je miris još i te kako tu, u oprljenoj vuni električnog ćebeta, možda, i u blago užeglom tutkalu što još kako-tako lepi tapete za zidove.
Plačem, vidim sad. Majka ne spava, gleda u mene. Oči su joj, dok zuri preko ćebadi, širom otvorene i mlade.
„Oprosti, mama.” Ustajem, hoću da idem.
„Šta je bilo?”
„Ništa”, kažem pod pritiskom tog njenog ljubopitljivog, inteligentnog pogleda koji i dalje nikako da razluči ko sam tačno ja.
Ne gledajući u nju, kažem s vrata: „Sećaš se onog čoveka koji je dolazio kod bake?”
„Kog čoveka?” Očekivala je da ću je nešto pitati. A ovo pitanje joj se ne dopada.
„Nikog posebnog. Onog što je dolazio kod bake, što nam je petkom davao bombone. Kako se ono zvaše?”
„Gazda kuće?”
„Je l’ on bio gazda?”
„Uvek smo ga tako zvali”, kaže. I gleda me ravno u oči, da ravnije ne može biti.
„A što?”
„Jer je to i bio.”
I, pošto se najednom uzmuvala, podiže ćebe i izbaci noge s jedne strane kreveta, a njeno telo, koje se ni u obrisima ne razaznaje ispod spavaćice, migolji se, stiže do ivice dušeka i počinje da tumara naokolo. Prvo prilazi vratima ormara, otvara ih, pa ponovo zatvara. Brže-bolje vraća se do kreveta i odande žmirkajući motri na vrh ormara, za slučaj da gore nečeg ima.
„Ne znam”, kaže. „Šta hoćeš da kažeš?”
„Ništa, mama.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
Pogledam je.
Hoću da kažem da se, one godine kad si nas tamo poslala, tvom pokojnom sinu desilo nešto, a ti nisi bila tamo da ga utešiš ili zaštitiš, a to što mu se desilo bilo je sasvim dovoljno da ga pošalje putem koji se završava u onom sanduku dole. To hoću da kažem, ako te baš zanima.
„Lepe su bile te bombone, mama, ništa drugo. Hajde sad natrag u krevet. Samo sam se, eto, setila tih bombona.”
Jer, nema veće Božje šale od majčinske ljubavi. Sem toga – ko je pozvan da procenjuje koji je uzrok bio prvi, a koji ključni?
Žagor dopire odozdo, iz kuhinje, ima i smeha, a onda se čuje kako je neko tresnuo vratima. Opet Kiti, izjurila napolje.
„Ne znam.”
Mama seda na krevet. Umorna je već. I niko joj se više ne mili. „Ne znam gde je to”, kaže. „Ono sve, za kuću. Stoji negde gore. Na polici. Ne znam.”
Ali, ja sam je prihvatila za ramena, vodam je naokolo ne bih je privolela da legne.
„Reći ću ja Bei da dođe kod tebe.”
„Da”, kaže.
„Sad ću da joj kažem.”
Ali, ne činim to.
Zatvaram za sobom vrata i osvrćem se po hodniku na spratu. Odlazim do vrata spavaće sobe starijih devojčica, gledam po vrhovima ormara, otvaram plakare, a onda izlazim u hodnik, pa opet sve ispočetka u sobi koja je nekada bila moja. Pri sumornom žutom svetlu penjem se na Elisin krevet i skidam kutiju od keksa na kojoj je majčinim tanušnim, kitnjastim rukopisom ispisano „Papiri”. Tražim ono što ona nije uspela da nađe, ali u toj kutiji su samo neki dokumenti, svega i svačega ima; tu su crkvene krštenice; Kitina diploma iz irskog plesa i Ernestova iz besedništva koju je dobio u školi Fis Maitiu; moja diploma, što me prilično čudi – lepa podebela diploma s Nacionalnog univerziteta Irske; Lijamova diploma iz srednje škole, od koje sad ima silne vajde. Kao da je mama tu trpala svako bezvredno parče malo debljeg, urolanog papira. Razmišljam gde li bi se u toj kući moglo nalaziti ono što je važno, izvodi iz matičnih knjiga rođenih i umrlih, fotografije, ugovori i tapije. Znam ja gde to ona drži, pomislim najednom, i spustim onu kutiju na krevet.
Ali, usput sam uznemirila duhove. Eno duhova pred vratima sobe, okupili se kao što su se nekad, u mom detinjstvu, okupljali; iza istih tih vrata. Tu me, još jednom, čeka njihova priča, tu, u hodniku na Grifit Veju.
A koji su to?
Prvo Ada, pragmatično mrtva. Mršavo staro obličje, jedan od onih duhova što ti stalno izmiču. Adi smrt prosto leži. Prošlost je lokva oko njenih stopala.
I Čarli je tu, bezobziran i mrk. Čarli, u čijem srcu nije bilo zla, ali je ipak sve radio naopako – naopako se zaduživao, gazio obećanja, naopako spavao s prodavačicama, domaćicama i, tu i tamo, s nekom glumicom. Stalno je priželjkivao da ga konačno potera sreća, mada ga je sreča, u stvari, uvek terala, nije tu bilo skokova i padova. Čarli se u smrti nikako neće skrasiti sve dok mu Ada, jedina koju je istinski voleo, ne vrati milo za drago.
To je moja noćna mora. Kroz to moram da prođem pre nego što siđem dole, u prizemlje.
Hvatam se za kvaku, kad eto Njudženta, ljigavog i groznog, u hodniku. Kreće se po kući poput kakvog mirisa. Njudžent se igra sa svojom sestrom Lizi, sad kad su oboje mrtvi. Ljube se i u tome pronalaze utehu. Ne dišu; jezici im se mrse i palacaju, beskrajno, u bezvazdušju, studeni.
Prelazim još pola metra tepiha koliko me deli od stepeništa. Obrušavam se na njih, basamak po basamak. Devet mi je godina, šest mi je godina, evo, ponovo sam četvorogodišnjakinja. Ruku ne spuštam na ogradu, za slučaj da ne dodirnem nešto što ne znam šta je. Prekidač za svetlo u dnu stepeništa kao da mi beži: šta ja brže silazim, to on dalje izmiče. Ko li je isključio svetlo? Kako to da je u hodniku mrak kad u kući imamo leš?
Ono poslednje uvek biva i najgore. Eto mog ujka-Brendana, nosi dokolenice i šorts. Stoji u hodniku ispred sobe u kojoj su spavali blizanci, iste one sobe u kojoj je umro mali Stivi. Ujka-Brendanova glava je toliko puna svega i svačega što bi imao da kaže Adi, da hoće da pukne; a ona – neće ni reč od njega da čuje. Brendanove kosti smešane su s kostima drugih ljudi – komešaju se duše, mrmljaju i cvile onako odevene, a kad bi samo otkopčao šlic, nahrupile bi napolje urlajući; kad bi usta otvorio, pokuljale bi mu kroza zube. Ne daju Brendanu mira duše zaboravljenih koje su zacelo oduvek puzile i grbile se i cvilele tu, u njemu; zavlači šaku pod okovratnik i češe se, a pregršt duša izranja otuda, najzad na slobodi. Nema ih jedino u njegovim neprijatnim plavim očima, a Brendan bulji li bulji dok ja posežem za prekidačem, košulja mu se njiše, a iz ušiju mu cure počivši ludaci i nepodobni.
Svetlo se pali. Kao što to uvek biva. A moje telo je sad, pri svetlu, blagorodno tridesetdevetogodišnje telo, kakvo jeste. Ulazim u predsoblje – tišina. Lijamovom telu duhovi ne prave društvo, čak ni njegov sopstveni duh nije tu.
Sveće su skoro dogorele.
U niši, na drugom kraju sobe, odmah do prozora, nalazi se komad nameštaja – mislim da smo ga mi zvali „komoda”, komad masivne hrastovine, s policama za čaše i vaze, a dole mesto za odeću. Gledam unutra, nema ništa. Što će reći da ima svega: stari mikser u čistoj plastičnoj kesi, posiveloj od godina; nekoliko majčinih ploča na 78 obrtaja iz maglovitog vremena pre nego što se udala, „Jusi Bjerling” i „Diriguje Furtvangler”37; kockice sa slovima; igra koja se zove „Trka kamila”; mrežasta torba s četiri veštačke voćke naseckane na komade; steznik za nečije koleno, koje je odavno prestalo da boli. A onda mi padne na pamet da pogledam gore. I tamo, iza šustikle koja počiva na vrhu te naše komode, pronalazim neke kutije. Sklonim milje, popnem se i dohvatim neku zelenu kutiju za cipele. Gurnem je dva-triput, dohvatim je konačno, pa se neko vreme mučim s poklopcem, na kojem je moj otac svojevremeno zapisao reč „Brodston”. Silazim, potom, stajem na patos, pa otvaram kutiju.
Unutra je smeđa papirna kesa u kojoj se nalazi nekoliko fotografija, sve redom smeđe, u sepija tehnici. Tu su i neki računi – podsećaju me na one iz starovremskih kasapnica. Nalazim tu i debeli svežanj pisama na plavom papiru s vodenim žigom, baš onakvim kakve bi žena mogla da koristi, povezan gumicom. Više svezaka u plavom tvrdom povezu, svaka po visini obmotana onim što je Ada zvala „lastišem za gaće”, bez obzira na to za šta je taj lastiš upotrebljavala.
To je ona vodila knjige o zakupu kuće, počev od 1937, kad je mojoj majci bilo osam godina. Prva knjiga pokriva period od petnaest godina, po dvanaest nedelja na jednoj strani. Isti rukopis, isto naliv-pero, petak za petkom, svake godine malo poskupljenje. Naliv-perom je napisan i drugi tim, a tek u trećem prelazi na hemijsku olovku – u to vreme kirija je plaćana mesečno, a za pisanje koristi ili običnu olovku, ili crvenu hemijsku, ili šta joj već padne pod ruku.
Šta te knjige traže u našoj kući na Grifit Veju, šesnaest ili više godina pošto je ta žena umrla? Zašto bi iko čuvao te stvari, ako ne iz straha – straha od duge ruke zakona, ili poreske službe; za slučaj da neko dođe da istraži poreski status kuće koja nikada i nije bila ni u tvom vlasništvu, a ni, pre tebe, u vlasništvu tvoje majke? Dok zatvaram tu kutiju, s osećanjem mučnine slutim šta su te knjige značile onome ko ih poseduje, i na šta je taj sve, zato što ih ima, mogao da polaže prava.
Od 1975. pa naovamo nema ničega. Ređaju se stranice, a na njima – ništa. Pitam se nešto, da nije možda upravo te godine Njudžent umro? Uzimam knjigu i okrećem je da je pokažem Lijamu, kad eno Ade, gleda nas sa vrata. Tu li je. Nju ne vidim na isti način kao što sam „videla” duhove na stepeništu. Vidim je kao da preda mnom stoji prava pravcata žena od krvi i mesa.

Ne znam kako je ta noć prošla, ili ko je sedeo s Lijamovim telom pošto sam ja otišla; pretpostavljam da su gro tog posla obavili Bea i Ernest, mada su u jednom trenutku, priča mi Kiti, svi prešli u drugu sobu da igraju karte. Ja sam, po svemu sudeći, digla malu frku u predsoblju. Mosi mi je gurnuo neku kiselu pilulicu u usta, a Ernest je pokušao da se pomoli sa mnom, ali ja sam odbila – kraj priče! – da počinem u svom starom krevetu iz detinjstva, tako da su me spakovali u taksi i poslali kući.
Kakvo je olakšanje bilo ući u tu praznu kuću – mislim da to i jeste jedan od razloga što se sada noću šetam po njoj, upravo to, da prizovem to osećanje duševnog zdravlja i praznine, u tim prostorijama koje se tako lako, bez zazora, prelivaju jedna u drugu. I tako sam posedela tu neko vreme, a onda sam se popela na sprat i poslednji put spavala sa svojim mužem.
Nije mi to, naravno, bila namera. Posle te noći nije mi, prosto, bila namera da se bilo kada više upuštam u bilo kakav seks, a kamoli seks posle kojeg seksa više neće biti. Ali, uvukla sam se u krevet, i Tom je bio budan. A Tom je bio zaljubljen u mene. Nema, zaista, nikakvog smisla da se upuštam u njegove razloge: voleo me je; želeo je na silu da me vrati u zemlju živih. A možda je i, u tom času kad je moja duša bila tako mekana, poželeo na njoj da ostavi svoj trag. Ako duša i jeste, telo mi svakako nije bilo mekano. Pitam se kako on to uopšte nije primetio. Ja sam, međutim, odradila sve pokrete, prepustila sam mu se, nisam mu rekla da stane. Mora biti, znači, da sam i ja to želela, ili tako nešto otprilike.
On nije mogao znati šta se dogodilo na Grifit Veju pošto je on odande otišao. Nije mogao znati ni to da sam uzela pilulu (možda je to i bila pilula?), kao ni da se u tom času osećam kao upravo istranžirano meso, ma kako on, Tom, bio strašno ganut svime što se desilo. Ako je bio ganut. U svakom slučaju, mnogo je dahtao, sav se tresao, kao da su mu svi živci, do poslednjeg, u stanju pune borbene gotovosti.
A posle ležimo, licem u lice, do guša ušuškani u perinu. I previše smo toga minulih godina rekli jedno drugome. Sada razborito ćutimo.
Ali, on mora još nešto da mi kaže.
„Izvini”, čujem.
Pomislim na trenutak da hoće da se izvini zbog tog groznog seksa, a onda mi padne na pamet da mu je možda žao što sam izgubila brata, kad ono – izvinjava se zato što mi je jednom, davno, bio neveran – hoće da mi kaže koliko mu je ta neka tamo, u stvari, malo značila – a cela ta priča bila bi tako bezvezna i nepodnošljiva pod ovim okolnostima (upravo sam, uviđam to, poslednji put spavala sa svojim mužem), da ga ja brže-bolje preduhitrim rekavši: „U redu je. Sve je u redu.”
On to prihvata kao nekakav znak. Biće bolje. Kaže da bih mogla nešto da počnem da radim. Skraćeno radno vreme, recimo, ili bar da svakodnevno idem u šetnju – a šta mislim, kako bi bilo da uzmemo kuću, da je kupimo pa lepo sredimo, jer sada su povoljna kretanja na tržištu? Novac. Mogla bih da zarađujem novac. Kaže mi da je u poslednje vreme bio prezauzet, da je malčice kljoknuo, ali da smo sada konačno isplivali, i neće više biti kao što je bilo. A ja ću: „Kljoknuo?”
„Nemoj, molim te, sve ispočetka”, kaže on.
„Tvoje kćerke će spavati s muškarcima kao što si ti”, kažem. „S muškarcima koji će ih mrzeti samo zato što ih žele.”
A on će: „Šta?” Pa opet: „Isuse, znaš... Samo sam...”
„Samo si – šta?”
Mislim da hoće da kaže da u tim stvarima postoji neka granica, u tome kako muškarci razmišljaju. Da to nije baš tako. Da niko od tih misli, recimo, nije poginuo. Mislim da hoće da kaže da je ovo naše zajedništvo sve što imamo.
Verovatno je u pravu. I mi ležimo tako, zajedno, a ja osećam kako mi se širi bol po intimnim delovima tela.
„Mnogo je čudno muško telo”, kažem. „Ono nikada ne laže. Mora da je zgodno imati takvo telo. Mislim, napravljen si tako da govoriš istinu. Može/Ne može. Volim/Ne volim. Hoću/Neću.”
A Tom kaže: „Nije baš tako.” Ne postoji, kaže on, pouzdana veza između onoga što želiš ti i onoga što želi tvoj miško; ponekad je teško odrediti ko šta želi.
„O”, kažem ja, okrenem se na stranu i zaspim.

Ita je stajala na vratima, naravno, ne znam šta sam drugo i očekivala. Nije to bila Ada, već moja smetena starija sestra, poludela od pića, s tim glupim novim nosem.
Tako je se sećam.
Sećam se slike. Ne znam kako bih to drukčije nazvala. Slika mi je ostala u glavi: Ada kako stoji na vratima one lepe sobe u Brodstonu.
Meni je osam godina.
Adin pogled mi gamiže niz rame, pa niz leđa. Zloslutan je, nalik svetlu: koža mi se stvrdnjava i nabira pod njim, kao da me očima žeže. S druge moje strane je gostoprimljiva tama Lamberta Njudženta. Gledam u tu tamu i padam. U ruci držim njegov stari penis.
Ali, mnogo je čudna ta slika. Oslikana je rečima koje je opisuju. Mislim na „oko” njegovog penisa, i kako se on stiska uz moje oko. „Navlačim” ga, i on se izvrće, stremeći ka meni. „Sisam” ga, i iz njegovih usta izlazi duguljasta bombona od limuna.
Sve to potiče iz kutka u mojoj glavi gde su reči i postupci međusobno isprepleteni. Seže iz prapočetka, i ne umem da kažem da li je to istina. Niti mogu da kažem da li je stvarno tako bilo. Ali, muka mi je, svejedno, od njegovog zla, gušim se u tom zlu; od crnih trouglova ispod isturenih jagodica, pa kako lagano okreće glavu, a oči mu kolutaju, još sporije, u dupljama, prenute svetlom koje dopire s otvorenih vrata, gde stoji moja baba.
Ne verujem u zlo – verujem u to da smo ljudi, da smo padu skloni, da stvaramo i rušimo, kako to obično biva – pa ipak, to lagano okretanje njegovog lica prema vratima doživljavam kao zlo. Nekakav mehur raste u njegovim vremešnim grudima: nadima se nešto što bi, svakoga časa, moglo da mu izleti iz već poluotvorenih usta i da ufleka čitav svet.
Šta je to?
Ne mogu da se pomerim. U tom sećanju, ili snu, ne mogu ni da zaustavim ni da produžim tok događaja. Šta god to izašlo iz njegovih usta, ja ću se prestraviti, mada znam da mi nikako ne može nauditi. Preplaviće svet, ali ga neće obeležiti. To nešto već je tu, u vlažnom ćilimu i u mirisu germolena: osećanje da se Lamb Njudžent ruga svima nama; da čak i zidovi proziru njegov lukavi naum. Šara na tapetima ponavlja se da ti muka pripadne dok se, vrela na dodir, uspravna i – čak i s ovolike vremenske distance – predivna, nemušta Njudžentova sprava rita, ponosita i uplakana u mojoj šaci.
A reč koju izgovara u času kad su i vrata i njegova usta potpuno otvorena, taj mehur što izbija kroz njegove usne izvijene u O, usamljena je, jedna jedina reč:
„Ada.”
Naravno.
Sviđa li se njoj to što je upravo videla? Da li joj se to sviđa?
Kad pokušavam toga da se setim, ili zamišljam da se sećam šta se dogodilo, pa se zagledam u Adino lice dok mi se sperma Lamba Njudženta sliva niz dlan, polazi mi za rukom samo da prizovem nekakvu prazninu, ili njeno bezizrazno lice. U najboljem slučaju, preko Adinog lica ispisana je jedna reč, a ta reč je „ništa”.
To je za osudu. Uprljani vazduh nahrupio je iz Adine lepe sobe, a ona stoji na pragu, u žutom hodničkom svetlu. Upravo u tom trenutku shvatamo da je, sve vreme, za sve bila kriva Ada.
Za ludog sina i rasejanu kćerku. Za beskrajne, rasejane trudnoće rasejane kćerke, za to kako je svako od njenih, Adinih, unučića nekako rasejano zastranio u životu. To je taj trenutak kada se pitamo šta je to Ada učinila – jer mora biti, neizostavno, da nešto jeste učinila – kad je toliko smrti donela na ovaj svet.
Ali, ja je ne osuđujem. I ne znam zbog čega je ne osuđujem.
Moram da rasvetlim stvari, toliko dugujem Lijamu – da utvrdim šta se u Brodstonu dogodilo, a šta nije. Jer posledice postoje. To znamo. Znamo da stvarni događaji za sobom ostavljaju stvarne posledice. Za razliku od nestvarnih događaja. Ili onih gotovo stvarnih. Ili nazovite već kako hoćete sve one događaje koji se odigravaju u mojoj glavi. Znamo mi da postoji razlika između živog tela i zamišljenog tela, i da se, kad nekoga stvarno dodirneš, nešto stvarno i desi (ali, nekako, ne ono što si prethodno očekivao).
Šta god da se Lijamu desilo, nije se odigralo u lepoj Adinoj sobi – bez obzira na to kakvu ja sliku čuvala u glavi. Ne bi Njudžent bio toliko glup. Zlostavljao ga je u garaži, među automobilima i delovima motora koje je Lijam voleo. A Njudžent je bio grozan prema mom bratu, grozan na obične načine, ali tamo, ne u kući. Bilo je tu, sigurna sam, i sadizma, imao je on svoje metode. Moram to da razjasnim zato što, negde u mojoj glavi, u nekom jogunastom kutku moga bića od kojeg je i Bog digao ruke, mislim i dalje da su požuda i ljubav jedno te isto. Požuda i ljubav nisu jedno te isto, nisu, štaviše, ni u kakvoj vezi. Kad je žudeo za mojim bratom, Njudžent ga ni najmanje nije voleo.
Toliko znam.
Mogla bih takođe reći da i Lijam mora da je želeo njega.
Ili želeo nešto.
„Vidi sad šta imam za tebe”, govori Njudžent dok ja plačem i vozam se noću po osvetljenim dablinskim ulicama. „Vidi sad šta imam za tebe.”
Što se mene lično tiče – ne bih rekla da mi se ta garaža dopadala, pa nisam tamo često ni zalazila. Mada se ovih noći, kad vozim pa zaustavim kola, pitam, između ostalog, da se nije to isto desilo i meni.
Šta da kažem? Ne bih rekla.
Dodajem to ukupnom zbiru mog života, kao još jedan događaj, i pomislim: pa dobro, to bi i moglo da objasni neke stvari. Dodajem to ukupnom zbiru bratovljevog života, i to je ono ključno; to je ona tačka gde se svi uzroci sastaju sa svim posledicama, u samom središtu slova X. To, na izvestan način, i previše toga objašnjava.
Postoje, inače, i stvari koje znam.
Znam da je mog brata Lijama seksualno zlostavljao Lambert Njudžent. Ili da ga je verovatno seksualno zlostavljao Lambert Njudžent.
Postoje i stvari koje ne znam: da me je Lambert Njudžent dodirivao, da je isti taj Lambert Njudžent oterao mog ujaka Brendana u ludilo, a od moje majke napravio budalu, kao i da su se moja tetka Rouz i moja sestra Kiti nekako provukle. Ukratko, ništa više ne znam o Lambertu Njudžentu; ni ko je bio ni kako ga je Ada upoznala; ni šta je uradio, ili nije uradio.
Znam da bi on mogao da bude objašnjenje za sve naše živote, a i nešto još strašnije znam – da nije ni morao on da nas upropasti da bismo bili upropašćeni. Dovoljan je bio taj vazduh koji on diše. I to što smo bili primorani da dišemo njegov polovni vazduh.
Evo me opet u Sv. Dimpni, s mastilom na jeziku. Lijam i ja više ne spavamo u istom krevetu. Spavam s gaćicama. Onda ustanem pa navučem hulahopke. Ustanem pa obučem školsku bluzu; važno je biti spreman, kad dođe vreme. Ustajem ponovo i odlažem triko preko naslona stolice. Cipele stavljam pod stolicu, pa sve to zajedno okrećem prema vratima tako da, kad se budem oblačila, ne moram da se okrećem da bih izašla iz sobe. Ustajem, onda, i smotam ešarpu, pa je gurnem u desnu cipelu, a kraj se vuče za mnom po patosu. Ustajem, onda, i navučem triko, pa utonem u san.
A u školi mirišem na umor. Bretele od trikoa su mi skroz pohabane. Nikako ne uspevam da se oslobodim mirisa posteljine – čaršavski duhovi trljaju se i prianjaju uz triko dok se telo prevrće amo-tamo po krevetu. Lijam spava na drugom kraju sobe, Kiti spava pored mene. Preda mnom stoji sestra Benedikta i uči nas kako da se molimo:
Dok se sanku dajem ceo,
molim Boga za dan beo.
A umrem li pre svanuća,
Bog neka mi bude kuća.

Ako se devica Marija telom uznela na nebo, gde Ona ide u klozet?”
„Šta si rekla?” Tata me gleda.
„Ako se devica Marija telom uznela na nebo, gde Ona ide u klozet?” – i otac me udara a da nisam stigla ni da beknem.
Dogodilo se to ubrzo pošto smo se vratili od Ade, kad sam bila na vrhuncu religiozne faze.
Sećam se toga zato što, mada otac jeste stalno tukao nas, svoju decu, nekad manje, nekad više – u tome nikada nije bilo ničeg ličnog. Šljepnuo bi nas tako po troje odjednom, a četvrto bi pustio, ili bi uleteo među nas s dignutom rukom, a mi se, uz ciku, razbežimo. Drugačije je postupao prema dečacima, naravno, ali sve u svemu jeste nas tukao, ne zato što je on bio glavni, nego zato što smo mu se mi peli na glavu. Upravo zato ja, kad Kiti počne da se gađa optužbama u vezi s tim batinama, ne mogu baš sasvim da stanem na njenu stranu.
Ah – TRES! – i svaki zvuk bi ti isterao iz glave, pre nego što će nastupiti neka tupa tišina koju, malo kasnije, počne da remeti bol, koji se širi u krugovima.
S druge strane, pitanje koje sam mu postavila gotovo da i zaslužuje takvu ćušku – jer to je sad jedini dokaz kojim raspolažem da je otac bio katolik. Mama je, naravno, bila katolkinja, kao što sve mame to jesu, ali ja sam nekih četrnaest godina sedela pored, ili iza svog oca, na drvenoj crkvenoj klupi, svakog nedeljnog prepodneva, i za sve to vreme nijednom nisam videla da mu se usne miču. Nikada ga nisam čula da se naglas moli, niti ga videla da pogne glavu, ili učini bilo šta što bi se smatralo neobičnim da i ne sedi u crkvi, nego na gornjoj platformi u autobusu na sprat. Kad dođe vreme da se pričestimo, stao bi ukraj klupe dok mi svi prodefilujemo, kao da pušta ovce kroz kapiju, ali ne znam da li je ijednom s nama prišao ogradi. Moj otac je u crkvu odlazio kao po službenoj dužnosti. Ako bih i pokušavala da proniknem u naznake njegove lične vere, ne bih znala odakle da krenem, ili u kojem se to delu njegovog tela vera mogla nastaniti.
Razmišljam o njemu dok iznose Lijama. Ernest stoji kod oltara u svešteničkoj odeždi. Napred su mu izvezeni neki majanski motivi i izgleda veoma lepo.
Odumirući Hegartijevi sede u prvom redu, poređani po uzrastu. Ernest nam zapoveda da se molimo, i ja približavam očeve punačke šake, i trapavo ih prinesem očevim usnama, pa njegovim glasom kažem: „O, Gospode”, ali ništa od svega toga nije dovoljno ubedljivo – hoću reći, nije dovoljno ubedljivo da bi se otac sam u bilo šta ubedio. Otac nikada nije bio pobožan, a ja zapravo i ne bih rekla da se uopšte plašio paklenog ognja – tako da je on, dok je upražnjavao seks iz kojeg će se lzroditi dvanaestoro dece i sedam pobačaja koji su se odigrali u telu moje majke (a ona sad kleči na kraju reda), samo to u stvari i radio – upražnjavao seks. Nije to bilo ni na koji način povezano s onim što je čuo ili nije čuo od sveštenika, prosto je reč bila o njegovoj potrebi, ili njegovoj želji; o nečemu na šta je on, po vlastitom osećanju, polagao pravo.
A da je voleo majku – voleo je. Istrajava ta neugodna činjenica – činjenica da je moj otac voleo moju majku, kao i da mu je ona tu ljubav uzvraćala. Ali, nije on nju voleo dovoljno da bi je i ostavio na miru. Ne. Moj otac je, slutim, seks doživljavao isto kao njegova deca pijanstvo – što će reći, činio je to iako mu nije prijalo, ne, dakle, da bi uživao u piću, nego da bi sve to već jednom prestalo.
Bliže od toga ne mogu da prozrem pobudu koja je izrodila dete koje sad leži u mrtvačkom sanduku nasred crkvene lađe. Jer Lijam je, u tom svom kovčegu, ponovo dečak. Ne ispunjava više od tri četvrtine sanduka. Godine mu izmiču. Godine podležu metaboličkom procesu, a onda će ih u jednom trenutku, sve do poslednje, ispiškiti iz sebe dok stoji kraj ograde Bazena u Brodstonu, u svojoj devetoj godini.
Jeeee!
Sva deca Hegartijevih su mamurna, uključujući i ono u kovčegu. Vrlo je to ospokojavajuće, dragoceno osećanje; nadutost čula, nešto između bola i topline. Lijam ima najveći mamurluk, većeg nema, naravno, jer Lijam se najzad totalno razbio od pića. Olešio se. Konačno se Lijam obeznanio. Moraće ovoga puta dobro da odspava.
Eno mame, na začelju naše kolone; providna je od umilnosti i patnje. Bea stoji kraj nje, a Bea u crkvu, nalik tati svojevremeno, i inače ide kao po službenoj dužnosti. Do njih je Mosi, koji glasno izgovara reči molitve. Mi ostali mrmljamo ili ćutimo. Pored mene je s jedne strane Kiti, povila se, u zanosu (od čega li se zanosi – pitanje je sad), a s druge sedi Ita, mozak joj se uvoštio.
Nastojim da poverujem u nešto, kad je bal, nek’ je bal. Čerupam malo apsoluta iz vazduha, hvatam neku misao koja se širi, a koja će mi se rastvoriti u glavi poput etra – misao o Bogu, ili o budućnosti, ili o nekom višem dobru. Pognem glavu i pokušavam da poverujem da će ljubav popraviti sve, ili ako ljubav i ne uspe, da će deca popraviti sve. Iz visina padam u skrušenost, i uspevam da poverujem – više sekundi to traje – u to da sam mala i da je važno biti majka.
Ali, sve je to malčice fino za jednu Hegartijevu. Uviđam da nema vere bez nekog groznog pokretača – krvi, eksera, malo patnje.
I hvatam se za svoju patnju. Gledam u Lijamov sanduk i pokušavam da verujem u ljubav.
Nije lako.
A pamtim ja Božju ljubav, od one godine provedene kod Ade, kad je meni bilo osam, a Lijamu devet godina. Vrlo se jasno sećam te ljubavi. Sestra Benedikta nam je rekla da primimo Isusa „u naša srca” i ja sam ga primila, nema problema. Proveravam sad u kakvom mi je stanju srce i vidim da u njemu i dalje ima tog nekog osećanja, tog nečeg uzavrelog, što se bori. Prevrćem očima iza zatvorenih kapaka i osećam kako mi se nešto otvara nasred čela. Ono u grudima liči na očajničku potragu za rečima, a ovo u čelu je čisto i prazno, kao kad su sve reči potrošene.
Eto ti ga sad.
Vera. Imam ja to u sebi, biološki. Potrebno mi je samo nečim to da ispunim. Samo su mi reči potrebne.
Kad me je ono tata lupio po glavi, okrenuo se i otišao, ćuteći kao zaliven. Možda je i sam bio u šoku. Mene je svakako šokirao. Ali, istina je da ni tada već nisam verovala u raj, kao što nikada u njega nisam ni poverovala. A kad razmišljam o paklu, to je uvek, naprosto, neko vrlo tiho mesto.

Evo Ade, sedi na kauču u svojoj lepoj sobi u Brodstonu. Nešto drži u rukama, prost rad, mora biti da je uzela nešto da porubi ili zakrpi. U sobi je i jedna osmogodišnjakinja, to sam ja.
Sećam se linije njenih povijenih leđa; njenih ruku, što joj počivaju u krilu; pa kako prvo ubada, a onda podiže prste dok provlači: konac. Kauč na kojem sedi tamno je crvene boje, prekriven gomilom jastučića na koje se Ada, ipak, ne oslanja. Dve turske zemičke s kićankama iz scenografije nekog harema u pozorištu Gejt; okruglo jastuče od crvenog somota sa sitnim vezom duž poruba, nalik kakvoj niti na bajkovitom štofanom automobilu; niz malih panjeva, s jastučnicama od metalnog konca izvijenog u purpurne i smeđe strije, nalik kori drveta u nekoj pozorišnoj šumi.
Ona sedi ispred svih tih jastučića i naginje se blago nad svojim radom, zabacujući povremeno glavu unazad; poizdalje bolje vidi, jer godine čine svoje. Ali, meni ona ne izgleda stara. Izgleda zadovoljna, spokojna; izgleda mi baš kao prava ona. Prilazim, sedam pored nje, a ona ovlaš klimne glavom u mom pravcu – a kad završi bod ili šaru, pruži ruku, ne dižući pogleda sa šića, i čukljevima me protrlja po obrazu.
„Zdravo.”
Toga se sećam.
Niko nije izlazio, niko nije ulazio. Čarli je bio negde, gospodin Njudžent nije bio bitan, Lijam i Kiti su radili domaće zadatke, možda, za trpezarijskim stolom, a ja sam bila s Adom u hramu njene lepe sobe sa crvenim baršunastim zavesama koje gledaju na ulicu i potpisanim fotografijama na zidu, Džimi O’Di, pa sestre Adare, i crtež s natpisom „Otelo” na kojem je prikazan čovek sa smeđim licem i elegantnim, šiljatim stopalom. Sve su to bile figure iz predstave koja se odigrava negde drugde. A ovde, daleko od pozornice, tu se živelo, s Adom koja nije mogla biti niko drugi do ono što jeste, sve i da je pokušala; Ada, koja je, savršeno uljudno, kročila kroz svoj život, tiha, pomalo stroga katkad – mada nam nikada zapravo i nije pokazala koliko bi stroga mogla da bude kad bi htela. Ada sedi tu, duboko uronjena u sebe, i šije. Prošlost je za njom, budućnost je se slabo tiče. Brzinom koju je sama odredila, ide ka grobu.
A ja, načas obuzeta prizorom sukna u njenom krilu, odgledam još jedan, možda dva boda, pre nego što ću ustati i istrčati iz sobe.

Knjige o zakupu kuće počinju tek od 1939. godine što me, načas, navodi na pomisao da je kuća nekada bila Čarlijeva, ali da je izgubio na konjima, pa je prešla u Njudžentovo vlasništvo. Sumnjam da bi to mogla biti istina, ali mi je ostala slika: Čarli u Lepardstaunu, a Njudžent poviše njega, na ogradi, nadnosi se kao neka vrana dok mu se peševi kaputa vijore na povetarcu.
„Evo ti”, kaže Čarli, beznadežno bezbrižan, dok pruža poslednji papirić čoveku koji njegovu ženu voli ako ne više, a ono makar prepredenije od njega.
„Za konjsku dlaku.”
Njudžent, međutim, nije ličio na vranu, ličio je na običnog čoveka, toga se sećam, mada je apsolutno jedino čega se u vezi s njim sećam ona čudnovata izraslina u uhu, savršena loptica, glatka i ružičasta, kao i ono kad se zavali u fotelji, petkom, u lepoj Adinoj sobi.
Jedne subote dovodim kćerke kod moje majke, što redovno činim otkako je Lijam stradao, pa je pitam, onako najobičnije, gde je živela pre nego što su se doselili u Brodston; u kojoj su kući stanovali pre nego što će se preseliti u kuću koju znam.
„Šta?”, kaže ona, a gleda me kao da bih, na kraju krajeva, mogla da budem i neka neznanka.
„Kad si bila mala, mama. Gde ste živeli kad si bila mala?”
„Iza ćoška”, kaže ona, i ta je činjenica rastužuje. „Mislim da smo živeli iza ćoška.”
Nema sreće u prošlosti. A bol koju prošlost sobom nosi majci pripada, rekla bih, više nego što pripada meni. Ko sam ja da se pozivam na taj bol? Pa, moja sirota majka je rodila dvanaestoro. Nikako nije prestajala da rađa i rađa za budućnost. Još jedno, pa još jedno. Dvanaest budućnosti je rodila. Još. Možda joj je prijalo da nosi tolike bebe. Možda ima više prošlosti da sa njom raščisti od većine ljudi.
Pisma koja sam pronašla napisana su na plavom papiru, s vodenim žigom na kojem je zaštitni znak Bazildon Bonda.38 Ima ih možda petnaest sve zajedno, i svako je potpisano ili sa „L. Njudžent”, ili „Lambert Njudžent”, sve banalnije od banalnijeg. Ima i prekida, i belina, u kojima iščitavam gnev ili požudu. Ja bih ih tako ostavljala, tako ja radim kad pišem, ali ove beline su, ako ništa drugo, intrigantno neme.
Draga gospođo Spilejn,

Bojim se da neću biti u mogućnosti da vam dam bilo kakav popust na dug od šest šilinga, koji stoji od prošlog Uskrsa. To što ste, ne obavestivši me prethodno, menjali podne daske u hodniku ne može se smatrati „in lieu”.39 Kad dođe naredni rok, zahtevaću da mi se isplati celokupan iznos.
Iskreno vaš,
Lambert Njudžent

Draga gospođo Spilejn,

Verujte mi kad vam kažem da, što se tiče garaže u zadnjem delu dvorišta koja ionako izlazi na stazicu, upravo vaše interese imam u vidu.
Iskreno vaš,
Lambert Njudžent

Draga gospođo Spilejn,

Znate vi i sami šta hoću da kažem. Hoću da kažem da Božić ni na koji način nije uticao na celinu stvari, koje su, što se našeg pitanja tiče, iste kakve su oduvek bile.
Čovek sa cisternom doći će tu u utorak, a platiću ga ja. Prenesite moje srdačne pozdrave svom suprugu, gospodinu Spilejnu.
Vaš,
Lambert Njudžent

Draga gospođo Spilejn,

Što se tiče onih sedam šilinga i šest penija, može se lako desiti da ih vaš muž ima posle petog. Novac ću, svakako, toga dana tražiti.
Vaš,
L. Njudžent

Draga gospođo Spilejn,

Nisam u mogućnosti da vam izađem u susret što se tiče vaših zahteva u vezi sa zakupom. Time što u svojstvu zakupca primate gospodu Makevoj u podzakup vi kršite sve naše dogovore, i ja imam svako pravo, kao što i sami uviđate, da zatražim poskupljenje kirije, ili da pronađem nove stanare, sa čime ja, kao što znate, ne bih žurio. Na to imam puno pravo.
U nadi da ćemo s ovim aranžmanom nastaviti na zadovoljstvo svih zainteresovanih,
Vaš
Lambert Njudžent

Draga gospođo Spilejn,

Evo računa za tavanicu u devojačkoj sobi.
Vaš
L. Nj.

Draga gospođo Spilejn,

Sin mi kaže da ste se malčice uplašili i želim stoga da vam uputim svoje najsrdačnije pozdrave i lepe želje za brz oporavak. Neću Neta slati u petak, već bih, ako mogu, došao sam.
Iskreno vaš,
Lambert Njudžent

Mada je, naposletku, Njudžent umro prvi.
Imam utisak da se taj njihov odnos odlikovao nekom neočekivano uvredljivom, uskogrudom okrutnošću. Možda i grešim – možda se svi stanodavci tako obraćaju svojim podstanarima. Ali, ima tu i tog osećanja ugnjetenosti; Njudžent radi iza kuće u garaži, koja je njegova, pa odšeta do ulaznih vrata, koja su njegova, i pokuca. Samim tim i ritual s čajem i kolačićima poprima obrise blagog iživljavanja, s njegove strane, dok Ada, sa svoje strane, nastupa u najšarmantnijem izdanju – naj, moglo bi se reći, seksi izdanju – jer takve su žene kad ih uhvatite u raskoraku. Trideset osam godina svakonedeljnog prosipanja šilinga; čitav njen život prelio se u njegove šake. Trideset osam godina ga je vukla za nos koristeći svoje ženske draži, a on je sedeo i primao što mu se daje, i dopadalo mu se to, jer mislio je da na to polaže pravo.
A voleo je! – kažem ja, jadna budala kakva sam. Mora da je voleo!
Što se ljubavi tiče, Njudžent je, međutim, bio druga liga; nije on imao toliko ljubavi da bi se njome razbacivao. Imao je kuću, imao je manje-više ženu, a radio je šta je hteo s decom koja mu podlete pod ruku. Čak i zadovoljstva njegova bila su mala. Jer, deci u to vreme nije pridavan bogzna kakav značaj. Nama troma Hegartijevima u to vreme nije pridavan bogzna kakav značaj.
Kad ugleda dete, Njudžent bi u tom detetu video osvetu – u to ni najmanje ne sumnjam – ali i izlaz iz svega; iz čitave te monotone rabote međuljudskih odnosa koju čovek mora da otaljiga da bi dobio ono što možda želi.
Mislite o tome. O gorčini jednog čoveka i lepoti jednog dečaka.

Jedne noći odustajem od namere da sama upravljam kolima u ovom ili onom smeru, pa ih puštam da idu kuda ona žele, što je, kao i uvek, na sever, ovoga puta pored grbine Haut Deda, i dalje, magistralnim putem, sve do Portrejna.
Prolazim pored ludnice i skrećem nizbrdo, ka moru, a onda stajem na kapiju ispred jedne ograđene livadice; u gomili šuta koji je tu nabacan nalazi se i matematičarska glava moga ujaka. Više od pet hiljada ljudi sahranjeno je ovde, barem tako tvrdi Ernest, koji poznaje lokalnog sveštenika. Ne bi me to iznenadilo. Planina panike diže se iz ovih zidova. U vazduhu kod kapije može se oslušnuti isti onaj zuj koji čujete kad hodate ispod dalekovoda.
Stojim tu neko vreme, a sva mi se kosa digla na glavi.
Izašao mesec. U daljini se linija belog talasa odmotava duž žala, a ništa se ne čuje. More zapljuskuje stenje ispod mene, a remete ga bočne struje i neka daleka oluja. Vetra nema.
Stojim tu i mislim se nešto: nema za mene goreg mesta od ovoga. Ovo je najgore.
Što, sve i da jeste tako, i nije naročito loše. Ako luđa nego što sam sada ne mogu biti, onda i nije to neko preterano ludilo. Mojoj deci to ludilo neće nauditi, mada ću možda ja morati malo da izmenim život; da izlazim više, da prodam sab i kupim neka druga kola.
U ovonedeljnom izdanju dodatka za nekretnine – Tomovom malom uzdarju koje zatičem na kuhinjskom stolu – oglašena je i neka kuća na prodaju u Adinoj ulici. Nije to Adina kuća, ili još nije; ali danas svi prodaju, svi se sele, pa i Adina može doći na prodaju svaki čas. Mogla bih da uvrebam Adinu kuću. Mogla bih da kupim tu jednu kuću, u komšiluku, da je renoviram, i tako da teram sve dok ne dođe i taj dan – koji, sigurna sam, nije tako daleko – kada ću sedeti u Adinoj sobi, cimati ugao tapete i razgovarati s nekim finim arhitektom o tome kako ćemo da rasturimo celu kuću. Na sebi ću imati neupadljiv kostim s pantalonama i neverovatne, blesavo visoke potpetice, pa samo ima da kuckam po golim podnim daskama, dok govorim arhitekti da oljušti taj žuti plafon i hladne, vlažne zidove; da izbije ragastov u predsoblju, ali da u čajnoj kuhinji sačuva belfastsku sudoperu40, iznad koje sam, gledajući kroz prozor, naučila kako da zamišljam stvari. A onda ćemo zajedno, moj arhitekta i ja, da uskliknemo ugledavši malenu rozetu na plafonu i ljupki kamin u kojem su razne stvari spaljene: pisma, kladioničarske cedulje, svinjska mast, dlake iz Adine četke za kosu koje su cvrčale dok ih plamen guta. Zamoliću ga da celu kuću očisti nečim stvarno jakim, ne želim, reći ću, da mi se tu šetka neka žena s metlom, hoću tim muškaraca u radnim kombinezonima, s kanisterima na leđima i onim čeličnim cevima koje rade pod visokim pritiskom.
A garaža – garažu ćemo pretvoriti u radni prostor, sa svetlarnikom i belim zidovima, a ja ću preko starog cementa da stavim široke podne daske. Od hrastovine.
„Šta mislite o hrastovini?”, pitaću.
Iznajmiću kuću na neko vreme. I biću fina prema stanarima. A kad sve bude gotovo... Kad, mala, znaj, svemu dođe kraj... Kad načisto istamburam to mesto i ono počne da miriše onako, čudesno čisto, ali nekako staromodno, na sapun za drvo i božure – e, tada ću da ga prodam po dvostruko višoj ceni.
Može li tako, Lijame?
Evo ga. Došao do same vode i stoji, gleda u talase.
Je li može tako?
Liči na statistu iz nekog filma. Nosi preširoko smeđe odelo koje nikada ne bi obukao u pravom životu, a na mladu, kovrdžavu crnu kosu natakao kačket. Koža oko irskoplavih očiju naborana je u uglovima dok Lijam gleda u noć. Nije sam. Malo dalje duž obale ima još jedan čovek, a neki momak stoji na samom rtu; na svakoj čuki, na svakoj izbočini stoje ti osmatrači i gledaju u more.
Liči na reklamu za ginis, s tim što se niko ne pomera.
A gore, meni iznad glave, neki ogromni avion doleće na kopno. Prvi današnji, vuče za sobom arktički mraz. Njujork, Njufaundlend, Grenland, Portrejn. Šest je ujutro. Vreme da se vraćam kući.
Ulazim u kola, mašim se za ključ, a on se ohladio u bravi. Mart je. Prošlo je skoro pet meseci otkako je Lijam umro. Kjarina beba, s kojom se mimoišao, ima sada mesec dana. A moje najmlađe dete, ono koje bih mogla da rodim s Tomom, već se umorilo čekajući. Okrećem ključ i palim auto.
Lijam se okreće da me otprati pogledom. Ne zna ko sam ja, niti šta je more, niti kakvo bi mesto taj Brodston mogao da bude. Pun je svoje sopstvene smrti. Smrt ga ispunjava kao što meso šljive ispunjava kožicu. Čak su mu i oči pune. Ozbiljan je to posao, biti mrtav. Lijam bi želeo valjano da ga obavi. Okreće leđa zbunjujućoj svetlosti automobilskih farova i ponovo se zagleda u more.
Izbijam natrag na glavni put, ali kola neće kući. Umesto na tu stranu, skreću ka aerodromu i, posle nekog vremena, ja sedam u avion.

Samoubistva uvek privlače mnogo sveta. Ljudi se, tako, naguraju: zakrče vrata, tiskaju se pobočke napredujući kroz zadnje redove, okupljaju se po obodima crkve: dolaze iz principa, jer samoubica je sve žive namerno prevazišao.
Kamo sreće da su ostali kod svojih kuća.
Stojim pred ulazom u crkvu i čekam da s Grifit Veja stigne automobil sa članovima porodice. Tom ganja Emili oko klupe. Rebeka stoji pored mene i nikako da mi pusti ruku. Imam sreće te mi sred tolikog sveta, što neznanaca, što prijatelja, koji me samo pogledaju i neće da mi se jave, ili bar ne odmah, pažnju zaokupljaju deca. Majem se s klincima, grdim nešto Emili, pa ih predajem ocu, da ih on vodi do kovčega koji stoji u vrh prolaza između klupa: biće mu, bogami, potrebno fore da bi, sve s njima dvema, tamo na vreme stigao.
Neka žena se probija kroz masu u mom smeru. Znam je odnekuda – kad bih samo mogla da se setim odakle, možda bi mi sinulo i kako se zove i šta bi sad od mene mogla da traži. Vidi se da je plakala, što unosi nespokoj. Svako ima pravo, pomislim, da zaslini za tobom kad umreš.
Visoka je, bleda, crnokosa, i to bi trebalo da mi bude dovoljno, na osnovu toga već bih morala da je prepoznam, dok po njenom blago izbezumljenom izgledu zaključujem da je reč o ženi u isti mah pogođenoj i smirenoj. Osvrće se, a onda ugleda mene – znala sam istoga časa da upravo mene traži – i sad prilazi, probijajući se između okupljenih s nezgrapnom gracioznošću. Drusna je, na sebi ima drap kabanicu i bež haljinu od žerseja.
I tad je se setim: to je bio onaj grozni Lijamov dolazak, ono kad sam imala majstore u kući, kad su mi bili poskidali patose u dečjim sobama, i eto ti Lijama, usred tog rusvaja, stiže s tom ženom koja, kanda, ni o čemu nema ama baš nikakvo mišljenje. Čak ni o tome šta bi želela da pojede.
Ne znam koliko je dugo Lijam živeo sa njom, ili spavao sa njom u njenom krevetu samcu, ili šta je već radio što s njom, što sa svim ostalim propalim curama s kojima je bio. A ne mogu, da me sad streljaš, da se setim kako se ova žena zove. Ali, sećam se da mi se pomalo i svidela, ne odmah, nego vremenom, dok nisu krenuli za Mejo; svidela mi se s onim dugačkim, nervoznim šakama i kožom prošaranom plavim venama i kosom skupljenom u punđu iz koje vlasi ispadaju na sve strane. Sećam se da sam se ponadala da će mu ona pružiti kakav-takav mir.
Starija je sada, mada njena pojava i dalje odiše tom treperavom povređenošću dok svetlo od vitraža na prozorima crkve promiče preko njenih grudi i doseže joj do uglova očiju. Ali, evo je, stigla je do mene, i te igre svetla nestaje. Podiže glavu, i vidim po njenom licu da sva cepti od priče koju ima da mi ispriča. Kulja iz nje, to, nešto. Nije, u svakom slučaju, ona kriva što se ovo desilo. A ja još nikako da se setim kako se žena zove.
„Je l’ te Kiti dovezla?”, pitam. „Ima mnogo da se ide.”
I najednom se, dok obema šakama prihvatam njenu, osećam kao prava pravcata Irkinja, i zahvaljujem joj što se zaputila na tako dalek put, i želim joj dobrodošlicu, dajući joj, pri tom, odobrenje da se prepusti žalosti.
„Odsešćeš u hotelu? Znaš gde je hotel? Hoćeš da te povezem?”
„Tek sam stigla”, kaže ona. „Maločas sam došla.”
„Jesi li čula?”, kažem ja, misleći na njegovo samoubistvo, i ona klima glavom, kao da je ta napomena bila donekle izlišna.
„Ovo je Rouen”, kaže ona, pa prošara rukom iza sebe, da dohvati dete koje se skrilo iza njenih elegantnih nogu, a ja pogledam dole i, prvi put u životu, ugledam sina svoga brata.
Ima čudnu, veliku glavu, a telašce mu je nagnuto unapred, i tek trenutak kasnije shvatam da je takav zato što su mu tek tri godine. Da, samo su mu tri godine – sad će četiri – i vrti glavom na sve strane, prelepo, na peteljčici od vrata, a lice mu se nakosi čas na jednu, čas na drugu stranu dok me ispituje pogledom, onim plavim očima mog rođenog brata, da bi se, kad mu majka kaže: „Pozdravi tetu”, brže-bolje ponovo sakrio iza njene kabanice. Viri napolje, pa se ponovo zakloni, i meni padne na pamet da bi sad trebalo da se igram žmurke s tim detetom. Trebalo bi sad da se sagnem i da ga jurim oko uskih butina njegove majke. Pa to i radim. Kažem: „Zdravo, Rouene”, pa onda „Vozio si se avionom?”. Pa kažem, ponovo: „Zdravo, Rouene” i „Gde si, lutko moja”, a sve vreme se pitam kako da prevarim ili domamim to dete u zagrljaj pa da ga, posle nekog vremena, i poljubim, ili da ga pomirišem. Kako da mu iznudim, ili makar na prevaru iskamčim, dozvolu da mu pređem obrazom preko leđa, da ga pošašoljim po kičmi, da usnama gromko zaronim u mekoću njegovih nadlaktica? Možda i toga bude, ali moramo da se uhodamo. Možda ću biti u stanju tako nešto da uradim, ali kad se uhodam.
„O, strašno liči na njega”, kažem detetovoj majci, koja se, sinulo mi sada, zove Sara. Znala sam, u stvari, sve vreme da se žena tako zove.
„Liči”, kaže ona.
Pogled koji nas dve razmenjujemo krasi bezuslovni obzir. „Hoćeš li da sediš s nama?”, kažem, pokazujući na prednje redove, mada znam da ovo možda i nije idealan trenutak da se saopšti novost.
„Ne”, kaže ona. „O, ne. lzvini, tek sam stigla.”
„U redu je”, kažem. „Doći ćeš kasnije?”
„A, mislim da hoću”, kaže ona. „Mislim da bi trebalo.” „Da, trebalo bi da dođeš. Trebalo bi.”
Stiže auto sa članovima porodice, ali ja, jasno mi je to sada, ne mogu da se rastanem od tog dečaka. Čučnem dole i nasmešim mu se. On se opet sakrije. Pružam ruke, on uzmiče. Zna dete da je potreba koju za njim osećam prevelika. A ja, zla kakva sam, kažem: „Kasnije će, znaš, ako se vratiš kući sa svima nama, biti na tone i tone sladoleda.”
E, to mu se već svidelo.
Evo ih: moja majka, majušna, sva obla, poskakuje držeći se za Beinu elegantnu ruku. S druge strane je Mosi, takođe visok, i naočit onako kako naočiti bivaju profesionalci; pa njegova fina žena; njegovo troje i odveć savršene dece; usporena Ita; blizanci, Ajvor i Džem, koji se, dok prolaze kroz crkvu, sve vreme sudaraju i razdvajaju. Kiti, moja mlađa sestra, zastaje da me uzme za ruku, na neprimetan, a teatralan način. Dok se okrećem, Sara mi klimne glavom, dajući mi znak da neće tek tako ispariti, da je svesna i sebe same i razloga zbog kojeg je ovamo došla.
Probijam se napred kroz crkvu, i najednom me svu obuzima neko osećanje, ljubav ili tuga, koje mi plavi grudi. Lice mi se preobražava u masku žene koja plače, pri čemu je jedna njegova polovina iskrivljena u jecaj, kome se druga polovina opire. Suza nema. Kad vidim da su s jedne strane prolaza koji deli sedišta više zainteresovani za moj bol, ja izvijem glavu u suprotnom pravcu, tek da bol pokažem onima s druge strane. A sad... Usporeni marš preostalih Hegartijevih. Ne znam koju to ranu pokazujemo svim ovim ljudima, sem ako to nije naša, porodična rana. Jer, u tom času, dolazim do zaključka da je biti deo neke porodice zapravo najmučniji mogući način da se bude živ.
Tom se okreće i, videvši kakva sam u licu, zastaje. Pomaže mi da zauzmem sedište ispred njegovoga, a deca sedaju kraj mene.
„Sve u redu?”, kaže on lako mi spustivši dlan na šaku, dok se Emili okreće da se priljubi uz mene – ili da mi, istinu govoreći, miluje grudi dok se pravi da se divi presvučenim dugmićima mog lepog kaputa za sahrane (ili možda da tu dugmad uteši).
„Ostavi majku na miru”, kaže joj Tom.
Vala stvarno. I preterano su me ljudi dodirivali poslednjih nekoliko dana. Prekrštam noge setivši se kako smo vodili ljubav u noći bdenja. Odnosno, kako je Tom vodio ljubav. I čekam da počne opelo. Svako bi da štrpne komadić mene. I to nema nikakve veze s mojim eventualnim željama, ili onim što bi moje telo moglo želeti, šta god to bilo – Bog zna da je mnogo vremena prošlo otkad sam svojih želja u tom smislu bila svesna. Eto mene, sedim na crkvenoj klupi, u koži iz koje se ne može: išapetana, izraubovana, voljena i veoma usamljena.
Ja, u stvari, ne znam šta hoću. Hoću da se javi onaj koji me dodirnuo po krstima u maminoj kuhinji. Da mi kaže, još jednom, da će sve biti u redu. Jer, ja sam tad osetila nečiji dodir, i u tom dodiru bilo je ljubavi koja me je – ali totalno – umirila, pre nego što ću se okrenuti i shvatiti da tu nikoga nema.
A i Rouen – njega hoću. Čeznem za njim, i to ne čeznem usnama i rukama tek, već čitavim licem. Moja koža ga traži. Želim da se trljam nosom o njega, da me njegova paperjasta kosica golica po bradi. Hoću da ga trepavicama šašoljim po obrazu.
Ta maštarija, kojoj nema kraja, odvija se u mojoj glavi i za vreme opela, i govora glupog starog sveštenika i Ernestovih nekoliko reči upućenih okupljenima s oltara.
Lijama nikada nisu zanimale materijalne stvari, kaže Ernest. Imao je divan smisao za humor.
„Moj brat je vapio za pravdom”, kaže on, ne pominjući pri tom da je ta žudnja, pri piću, umela da se pretvori u šutiranje autobusa. Ali, govor je, sve u svemu, dovoljno dobar. Reči su dovoljno dobro odabrane, dok negde meni iza leđa moja velika tajna, koja će uskoro biti obelodanjena, urla: „Hej! Hej!”, s drugog kraja crkve, na upadljivom južnolondonskom akcentu.
Sve radnje radimo. Opet prolazimo između sedišta, za kovčegom, i čim izbijemo na čist vazduh, kažem Tomu šta imam.
„Sećaš se one devojke? One što je dolazila s njim poslednji, ili pretposlednji put kad je bio kod nas?”
„Koje devojke?”
„Sećaš se devojke koja nije htela da jede, što je stalno pravila face, ono, kad su nam radnici bili u kući?”
„Ne bih znao”, kaže Tom.
„Grozan je bio prema njoj.”
„A, da. Ona.”
„Trudna je bila”, kažem. „U to vreme je bila u drugom stanju.”
„Sa njim?”
„O, kad vidiš dete, nema ni trunke sumnje”, kažem. „Isti Lijam. Slika i prilika.”
Hegartijevi su zaglavili na vratima crkve, rukuju se sa petsto ljudi. Pola tog sveta uopšte ne poznajem, a i nije mi bitno. Čekam da se pojavi Sara pa da je odvedem u stranu i smislim kako ću to da izvedem.
„Mnogo mi je žao zbog ovoga što vas je zadesilo.”
„Hvala vam.”
„Mnogo mi je žao.”
„Veliki je to gubitak.”
I svi se oni izvinjavaju zbog činjenice da je neko koga ste voleli umro, dok je svet, eto, ostao pun ljudi koje ne volite.
„Nas dvojica smo išli zajedno u školu”, kaže mi jedan čovek koji se, kako izgovara tu reč, iz nepoznatog sredovečnog muškarca pretvara u Viloua, onog Viloua s pljoskom punom votke i prelepim starijim bratom. To je on, pravi pravcati Vilou, i prizor me zbunjuje. Ne mogu sad, kad znam da je to on, da prizovem natrag sliku sredovečnog muškarca koji stoji preda mnom.
„O, Vilou”, kažem ja, kao neka zablentavela šiparica. Jedno je ljubav, a nešto sasvim drugo saznanje da u ovom svetu postoji toliko ljudi koji bi nam mogli biti prosto dragi, a koje nikada nećemo sresti.
Opojna je ta rabota, sahranjivati mrtve.
Čekam dok ne stignemo u hotel, a i tada mi se ne mili da saopštim novost. Ne mogu Bei da kažem, njoj, vlasnici svih Hegartijevih. Ne mogu vest da izložim ni Ajvorovoj ironiji, pa ni Itinoj inteligenciji, ili Mosijevim čudesnim menadžerskim sposobnostima. Potrebno mi je neko dete, ili neko odraslo dete.
„Dođi ovamo, Džeme”, kažem svom mlađem bratu, najmlađem i najvoljenijem. I gledam ga kako zaobilazi ostale; sve, pa mamu na kraju. Bea pokušava da je natera da sedne, ali mama neće da sedi. Mama stoji i otkopčava gornje dugme na bluzi, a onda, unezverenog pogleda, skida kaput, zverajući naokolo; ruka joj se zaglavila u drugom rukavu. Opazi Saru i dete u času dok je Bea na silu izvlači iz rukava, pa pohita, potrči štaviše, da položi šake na detinja ramena prvo, a zatim na njegovo ljupko lice. U Saru gleda s užasnim grčem u oku, i Sara uzmakne malo, vrlo učtivo, pre nego što će se rukovati. A mama, kao da se ništa od svega toga nije dogodilo, samo se okrene.
Teško je opisati utisak koji je pojava tog dečaka ostavila na okupljene Hegartijeve.
„Rouen?”, ponavljaju. „Rouen.”
Kao da nikada u životu dete nismo videli. Mali ima hegartijevske oči, svi to naglas primećujemo – a sve smo nešto oduševljeni, kao da to nije kletva – i upinjemo se da proniknemo u to ljudsko biće koje nas kroz njih posmatra. Odveć je to, ipak, nedokučivo. Svi bi da ga dodirnu. Moraju, naprosto – pružaju ruke prema njemu, a on se snebiva; preza, štaviše. Od svih nas, dečak mirnu luku pronalazi u Mosiju, koji ga posadi na svoju dugačku nogu i ljulja ga, snažno, Điha-điha, četir' noge, a mi samo čekamo kad će mali da se prospe po patosu. Mosi, u kojem je Lijam video tamni odraz svoje ličnosti, odmah je zavoleo dečaka, a i dečak voli njega. Okupljaju se oko njih Mosijeva deca, i ja prvi put vidim koliko su oni u stvari srećni – zato.su, uostalom, i tako lepo vaspitani, sa svojom finom majkom i ocem koji je odlučan, ali pošten: deca su zadovoljna.
Ostaje čovek bez daha kad nešto tako zapazi kod rođenog brata, i to posle tolikih godina – to s Mosijem ostavlja me, maltene, još više bez daha nego činjenica da je među nama Lijamov sin. Možda je to stoga što je usud Lijamovog sina i previše bajkovit da bismo ga mogli u celini sagledati, tu, nasred hotelske recepcije, u predgrađu Dablina, gde dvesta ljudi koje otprilike poznajem sede, prvo uz supicu i meze, pre nego što stignu losos i govedina.
Jedemo sve živo. I pitu od jabuka i sladoled na kraju. I nikud ne žurimo. Obilato mažemo puter na inače loše bele zemičke, tražimo još po jednu šolju čaja. Ja lično sam za hranu i preterano zainteresovana. Podižem pogled sa tanjira da vidim Rouena, pa opet uranjam dole, da nabodem kroket od krompira.
Ima tu i drugih stvari koje vredi videti, i upadaju mi u oči kad god smognem snage da otrgnem pogled sa dečaka. Ajvor razgovara s Lijamovim drugom Vilouom, i taj razgovor traje nekoliko trenutaka duže nego što bi trebalo. Pa onda pogled koji njih dvojica razmenjuju dok sveštenik, ni manje ni više, uzima kaput i još jednom ih osmotri pre nego što će izaći napolje. Ni Ernestu taj pogled nije promakao, sve je video. Ita za to vreme sedi desno od Ernesta, obema rukama ga drži za nadlakticu i priča mu nešto na uvo, a njemu na licu onaj iznuren izraz poraženog čoveka, kao kad se ispoveda. Neko je Kiti dao mikrofon i ona ustaje, dok Mosi nožem kucka o čašu. Ona odlaže mikrofon na sto, podiže glavu, sad će da zapeva, umilno da umilnije ne može, Lijamovu omiljenu pesmu:
Zastanimo sred radosti
da i suze prebrojimo
dok jad žića s nevoljnim kusamo;
pesma jedna pretrajaće
doveka u uhu tvome;
zla vremena, nazad vam ne damo.

Čekaj malo. Uf, glupačo! Moram iz sve snage da zažmurim, suze naviru tako neočekivano i silovito.
Pesma ova, uzdah umornoga,
zla vremena, zla vremena,
da vas nigda ne došlo ovamo;
silne dane vi svijaste
gnezdo mrsko pred izbom nam;
zla vremena, nazad vam ne damo.

Elor se sabira u hrapavom saglasju, ali – nekim čudom – ipak je puštaju da otpeva sama: da, eto moje dosadne sestrice, gleda u plafon svojim bezazlenim očima dok udiše svaki ton i nežno ga polaže u vazduh oko nas.
Veselja nam srce ište,
sve divote i poja što znamo;
a na pragu – krhki stvori;
glasovi im slutnju bište,
pogled njin pizmu razori;
zla vremena, nazad vam ne damo.

Nema oka pod ovim krovom a da nije ovlažilo. Rouen se na Mosijevom kolenu uskopistio dok gleda kako mu majka briše suze.
„Zaveži”, kaže on najednom. Pa ponovi, glasnije: „Za-veeee-ži!”, onim slatkim engleskim akcentom, i svi prasnu u smeh. Nikad nisam bila na veselijoj sahrani.
Odgurnem stolicu i izlazim, da nađem cigaretu.
Mnoge su godine prošle otkad sam poslednji put zapalila. Svi smo batalili duvan, na ovaj ili onaj način, pošto je tata umro, i tako sad moram da priđem nekom iz komšiluka s tim čudnovato intimnim zahtevom.
„Je l’ bih mogla da dobijem jednu? Nećete zameriti?”
„Samo uzmi. Samo uzmi.”
Sednem u foaje i zapalim. Cigareta ima isti ukus kao prva cigareta koju sam u životu popušila, na Lijamovom madracu u baštenskoj kućici 1974.

Onog dana kad je čula da je Lambert Njudžent umro, Ada kod Bjulija naručuje šoljicu kafe – ništa luksuzno, običnu belu kafu s parčetom kolača i, kad je konobarica usluži, skida rukavice, s istom onom grčevitom preciznošču koja je svojevremeno Njudžentu zapala za oko, mnogo godina ranije. Umro je, dakle. Pijucka Ada kafu, secka kolač na sitne komadiće i jede ih, jedan za drugim, do poslednjeg.
Adu brine kirija – mada, što se kirije tiče, nema razloga za brigu; sve u vezi s kirijom joj je objašnjeno, davno još. Neki drugi čovek će dolaziti po nju – neko za kog ona ni na koji način neće mariti, a biće to isti taj novac, i ista ta kućica, i isti život koji u toj kućici vodi. Uprkos tome, ona ima utisak da se nešto otkačilo, da cigle, crepovi i granitne konzole sad brode po mirnom, sinjem moru.
Gotovo je. Šta god da je među njima bilo.
Stari Noli Mej.
Ili čak, kako su povremeno govorili, Noli Mej Tangerin – u smislu onog biblijskog „Ne dodiruj me”.41
A što da ne? Što da ga ne dodirne?
„Nije li pravi čudak?”, umela je da kaže za Lamba Njudženta kad bi on komentarisao ovo ili ono: kako je ona rasipna u kasapnici, ili zbog čega je važan Božič. „On je srce od čoveka”, imala je običaj da kaže, pri čemu je na umu imala kako će, onog dana kad Njudžent umre, ona na miru naručiti kolač kod Bjulija i slatko se u njemu nauživati.
Ada ima sedamdeset godina, što za određen tip žene i nije naročito mnogo. Uvek je u pokretu, stiče se utisak da je pred njom još dvadeset godina (mada dvadeset godina nije pred njom), a Ada godine ne broji. Sa svojih sedamdeset, ona leži u krevetu, kao i svi mi, i razmišlja o tome kako su tople i fine bile šake poslednjeg lekara koji ju je pregledao. Njene sopstvene šake, dok ih vadi iz crnih kožnih rukavica, koščate su i nemirne: koloplet žila, kvrga i kostiju, nalik brodskoj snasti. Kome još treba lekar, kad telo navire iz tebe, i samo kulja, da prikaže sve svoje delove koji rade? Ada je bolećiva prema svojim rukama, čak i pomalo ponosna na njih – toliko su vešte one bile svih tih godina. Što se ostatka tela tiče, neće ni da se zamara da proverava u kakvom je stanju, pošto je već odavno raskinula s ogledalom koje joj je, po svemu sudeći, više i nije davalo nikakve korisne informacije.
Ali ruke, dok lagano umače kašiku u tečnost, tako da kafa probija šećernu pokoricu – da, te ruke su joj dobro poslužile. Šile su i parale. Radile su kao insekti i menjale, onako kako mrav može da promeni, lice zemlje.
I dok Ada liže lepljivu kašičicu, eto pred njom Čarlija, naginje se s nekom papirnatom kesom u ruci i govori: „O, uteši me jabukama”, ono, na trkama u Ferihausu, pre sto godina.
Baš protestantski s njegove strane, pomisli ona najednom – da tek tako citira Stari zavet. I pita se ona, hiljaditi put se pita, da li je njen muž uopšte bio onaj za koga se izdavao.
Ako je Ada u ovom životu i došla do nekakvog zaključka, on je svakako bio neznatan. Ljudi se, razmišljala bi tako, ne menjaju, oni se samo pomalo otkrivaju. S nepatvorenim zadovoljstvom primenjivala je ovaj slogan na golube preletače među političarima, ali i na neverne supruge i razularene momčiće od kojih bi na kraju ispali uzorni ljudi. Primenjuje taj slogan i sada, suočena s uspomenom na Čarlija Spilejna i ono što je taj čovek u srcu zaista bio, a on je to, u njenim očima, sve više i bio kako su godine odmicale. Ako tek vreme ima tu moć da razotkrije ljude, onda je čovek koji je pred njenim bićem razotkriven u vidu Čarlija Spilejna bio beskrajno dobar – baš tako i nikako drugačije – sa svim njegovim vrdanjima i kajanjima, s njegovom sklonošću prema ženskinju i ambicijom u poslu, i sada joj je, otkako njega nema, mnogo jasnije šta je njen muž uistinu bio.
Velika je to misterija bila: dobrota.
Ada vrhom prsta pritiska poslednje mrvice s tanjira, pa ne uspe da pogodi usta. Obriše onda mrve, one popadaju na pod, i nedostaje joj u tom času muž, i nedostaju joj svi muškarci koje je poznavala, a koji sada nisu među živima. Svako od njih ostavio je za sobom neki beleg; nešto prepoznatljivo i teško uhvatljivo. Ako je i u šta verovala, Ada je verovala u to trajanje, koju bi drugi ljudi mogli nazvati dušom.
Što će reći da Lambert Njudžent dušu nije imao, ili barem ne tako da bi je i ona spoznala. Njudžent je bio od onih koji planu na tebe; plane, pa se ugasi, i onda jedva da ga uopšte viđaš. Žestok u mladosti, preplašen u zrelosti, podjaren belim plamenom pod stare dane; prezirala ga je u svim tim titrajima, a ostalo je bila samo pomrčina sitnih opaski i kriomičnih pogleda na stvari koje su pred očima iščezavale i pre nego što bi se pojavile.
A šta je to taj luckasti čovek uopšte imao da sakrije?
Kako je stario, Njudžent je bivao sve lakomiji na njene kolače, a upravo su njegov jezik i guša, cela ta aparatura za kušanje, kod njega bili najsuptilniji i najživahniji. Ponekad bi se Adi učinilo da je njemu, u stvari, više stalo do kolača nego do same kirije, toliko je voleo slatko. Pravo dete, eto šta je bio. Možda u tome i jeste tajna – u činjenici da je on celoga života imao pet godina. Ili dve godine.
O, Noli Mej.
Neka bi majka ovde i te kako morala da odgovara, razmišlja Ada. Smiluj se, Gospode, na njegovu dušu (ako je pronađeš).
Otpija gutljaj kafe pre nego što sažvakan zalogaj ode, i to joj, najednom, smeta. Adi je mrsko kad joj se stvari mešaju u ustima. Mrsko joj je kad joj se stvari mešaju kod kuće. I sve više njen život svodi se na njuškanje odeće u starom plakaru s fiokama, pre nego što će ih oprati još jednom, poslednji put. Sve češće ona kuhinjske krpe pere odvojeno od peškira, ili ih uopšte i ne stavlja u mašinu, nego ih iskuvava na štednjaku.
Ustaje, skuplja stvari i usput razmišlja o toj aneurizmi koja je na kraju dohakala Njudžentu, pa se pita da li ga je bolelo – sigurno u toj glavi nije bilo nerava koji bi bol osetili. Izuzev, naravno, mozga, koji se bolu isprečio na putu, pa je to, možebiti, i najgori način da se ode.
I tako ona izlazi u vrevu i blesak ulice Grafton, autobusi jure kraj nje, a ona je, u tom času, ponovo dete.
Ada sa koferom, onog dana kad joj je umrla majka.
Kako se samo okrenula i iznela kofer iz kuće. I sve što se činilo nemogućim postalo je, naposletku, moguće. Darovana su joj stopala, koja su stupala jedno pred drugo, tako da je mogla da ode odatle, a darovane su joj i ruke, da njima razgrće sebi put kroz život, i ona se nije osvrtala.

Na aerodromu Getvik ima jedan hotel gde bi čovek mogao da provede ostatak života. Da ostane tamo dok ga ne nađu, a nikad ga ne bi našli – zašto bi ga i tražili? Mogao bi čovek da se hrani ustajalim kroasanima s poslužavnika ostavljenih u holovima, da pere veš u lavaboima, da štrpne ponešto iz svake sobe kad prolazi čistačica s kolicima.
Hotel ima i kozmetički salon. Videla sam kad sam uzimala sobu. Ponovo sam otišla u radnje na Južnom terminalu i kupila sebi nešto odeće. I čarape sam uzela, i gaćice, a i tašnu, da imam sve to gde da strpam – prilično finu tašnu, sasvim jednostavnu, od one grube, nabrane kože. U povratku, dok sam prolazila pored recepcije s ključem-karticom u novčaniku, shvatila sam da, u stvari, ne umem da odem odatle.
Hotel ima tri restorana, ili bar tako piše na reklami u liftu, ali ne moram ni u jedan od njih da odem da bih nešto pojela. Mogu da naručim Cezarovu salatu i doneće mi je u sobu – nešto tako kao što je Cezarova salata uvek se može dobiti.42 Mogu da se šetkam po sobi – jer po sobi se uvek možete šetkati, samo ako ima dovoljno prostora. A u ovoj sobi ima taman toliko prostora da se prođe od kreveta do prozora, pa od televizora koji stoji na stočiću u uglu, pa onda do radnog stola, koji se nalazi ispod ogledala u kojem se vidi krevet. Tu možete da zastanete i pogledate uputstva, odštampana u povezu od skaja, a potom, isto tako, možete da se poslužite presom za pantalone i boksom s gajkama gde se valjda kače torbe, ukoliko torbe i kofere uopšte imate, budući da ih većina gostiju hotela Getvik nema; njihov prtljag kruži svetom bez njih, gore negde, na nebu. Boraviti u hotelu Getvik ne znači da ste ikud stigli. Naprotiv, to znači da vas glavni deo puta još čeka.
U foajeu se skupio ljudski teret boinga 747 kojem je motor zakazao na nebu iznad Kazahstana. Ovo im je druga noć na zemlji, i to u pogrešnoj zemlji; odeća im se izgužvala – vapije za peglom – a kože su im sive. Na pamet će im pasti topla kupka, a zadovoljiće se i tuširanjem, ali ne još, jer nemaju čistu preobuku. Zaviriće u ormare, proveriti da li radi lampa kraj uzglavlja, a onda će sesti na krevet, pa leći na njega, ili povući kratak jorgan i pokriti se; mada, svako od nas će se, posle nekog vremena, prevrnuti, ili otpuzati, ili se smuljati do zaboravljenog mini-bara, da proveri da li vredi para. I to i sve ostalo.
Nije ovo Engleska. Ovo je leteći grad. Igramo u zaustavnom vremenu.
San Migel, Gordon’s, Koka Kola, Šveps. Meni treba nešto preciznije – ovde nema ničeg dovoljno preciznog da se popije. Uzimam preskupu vodu i gutam, gutam, sve dok mi plastična boca, klonuvši, ne pucne u rukama. Trebalo bi lepo da izađem odavde i kupim litar te vode. Trebalo bi da iziđem i depiliram se u kozmetičkom centru. Moram nekako da organizujem ono što mi je preostalo od života. A ne mogu dlakavih nogu da organizujem ono što mi je od života preostalo. Pitam se da li postoji ikakva mogućnost da uđem u Klerinsovu prodavnicu u sektoru za odlaske, gde žena u belom mantilu, u sobičku pozadi, izvodi ozbiljnu masažu lica, mada ja posle masaže lica uvek izgledam kao očerupana. Pa opet, užasno žudim za tom ženom u uštirkanom belom mantilu čiji će mi prsti, što stiskaju i maze, opet nalepiti lice tamo gde mu je mesto, jer postoji opasnost da mi definitivno otpadne.
Vrlo sam staložena bila dok sam vozila prema dablinskom aerodromu. Osećala sam se sasvim zdravom u glavi i ispunjena svrhom. Vodila me je neka ideja, da ću videti Rouena možda, ili da ću hodati brajtonskom obalom, još jednom, poslednji put. Ali, onoga časa kad su avionski točkovi dotakli zemlju, znala sam zbog čega sam ovamo došla. Da spavam. San mi je bio potreban. I zato sam, naprosto, pratila znak na kojem je pisalo „Hotel” i on me je, kako to često biva, doveo do tvrdog kreveta, punog mini-bara i izanđalog daljinskog upravljača za televizor.
I spavam ja.
Budim se obučena od glave do pete, skidam se i uvlačim u hladnu, zategnutu posteljinu.
„Pokušavao sam da te uhvatim”, kaže mi čovek u snu. „Ali ti si bila u nekoj pogrešnoj godini.” To je Majkl Vajs. Čitave je decenije preplivao da bi me našao, probijao se kroz slojeve vremena. A sada, kad stojimo licem u lice, ja mu kažem: „Kako si, Majkl?”, a on će: „Dobro sam. Baš dobro.”
Budim se ponovo i ne mogu po svetlu koje dopire spolja da procenim da li je jutro ili posle podne. Nabadam palcem po sunđerastim dugmićima na daljincu ne bih li na vestima videla koliko je sati. Pola šest je, popodne. Spavala sam osam sati. Okrećem se na stranu, ponovo bih da zaspim, a onda, u panici, posežem za telefonom, da nazovem kćerke.
Javlja se Tom.
„Draga. Ćao. Gde si?” Vrlo smiren i staložen.
„Hoćeš da mi daš Rebeku?”, kažem i shvatam, u toku pauze koja sledi, da bi on sad apsolutno mogao da mi ne da Rebeku.
„Zdravo.” Ona zvuči mnogo mlađa nego što jeste.
„Zdravo, dušice.”
„Gde si ti?”
„Jesi li mi dobro?”, pitam. „Brzo se vraćam kući.”
„O... U redu.” Sva vesela. Nije ona za sve ovo odgovorna. I ima pravo da bude takva.
„Daj mi tvoju sestru da je čujem.”
Emili diše u slušalicu.
„Ćao!”, kažem. „Ćao.”
Još diše. Kilava je to rabota za Emili, taj telefon. („Ti nisi tu”, rekla mi je jednom. „Ja sam tu.”) Ovoga puta skontala je čemu ta prokletinja služi. Otprilike.
„Mama?”
„Ja sam, dušice.”
„Da ti kažem nešto”, kaže ona. „Evo: ‘Volim te’.”
„Da”, kažem najzad. „Da. To je lepo da se kaže.”
„Ćao!” I, da me poštedi gnjavaže, sama mi zalupi slušalicu.
Emili. Ne znam da li je to dete briljantno ili čudno – ne ume, nekako, da poveže stvari, ali kad ih ipak poveže, uvek se zadiviš. Stoga i ne brinem za nju, bar mislim tako, pre nego što ću uvideti da se ja, u stvari, nalazim na aerodromu Getvik. Pobegla sam od svoje kćerke. Ostavila sam je.
Ali, ne mogu ja svoje kćerke da ostavim, ne mogu nikako, one su uvek sa mnom. Prevrćem se u krevetu, tražim prstima finu Rebekinu kosicu koja se rasula po jastuku, a ona voli tako ponekad da se sklupča uz mene; vrebam mačiji pogled njene sestre, koja me motri iz nekog drugog dela sobe. Tako su mi lepe. Šta god da pipnem, pod prstima osećam te njihove svilenkaste kose i pomislim kako je to, u stvari, jedna velika, tiha pobeda, to, što su i njih dve na ovom svetu.
Rebeka Meri i Emili Rouz. Ne napuštaju me sad ni u snu. Veoma su strpljive. A onda, na neko vreme, odlaze nekud i ostavljaju me na miru.
Ponovo se budim, tuširam se. Oblačim nove gaćice, stare bacam u korpu za đubre. Odbacujem taj neki drugi život, ostavljam hotel za sobom.
Izašavši napolje, s iznenađenjem shvatam da sam još na aerodromu, da se san nastavlja. Otputovala sam i tako daleko stigla, a još sam ovde.
Palma
Barselona
Mombasa
Split

Sa table na kojoj objavljuju polaske, sva ta mesta na kojima nikada nisam bila dozivaju me kao što uličarke dozivaju mušterije, bezuslovno izložena mojim željama.
Fuerteventura
Viljnus
Pula
Kork

Kakav kurvarluk. Ljudi oko mene uopšte ne obraćaju pažnju na njih, što je uostalom sasvim ispravno s njihove strane, nego se bave kupovinom. Sledim ih do staklenog lifta, penjem se na sprat, pa potražim sitničarnicu, da kupim kćerkama neke drangulije, nešto što svetluca, ili nešto s cvetnim motivima. Posmatram ljude koji stoje u redu pred kasom i pitam se da li to oni idu kući, ili pak odlaze od ljudi koje vole. Nema trećeg, kad je o putovanjima reč. I mislim se nešto kako smo svi mi neke čudnovate izbeglice, mi, koji bežimo od roda najrođenijeg, ili hitamo ka rodu najrođenijem, a samo pulsiramo, čas na tamo, čas na ovamo, kroz te avetinjske vene što uvijaju svet u nekakvo krvno povesmo. To mi je, eto, na pameti dok stojim u redu u toj sitničarnici u Getvik vilidžu sa dva para japanki; jedne, za Emili, u plastičnom udubljenju imaju svilenu orhideju, a druge, Rebekine, ružičasti božur. Razmišljam o svetu uvijenom u krv, kao kad klupko umotaš u konac od kojeg je samo klupko smotano. I o tome da ću, ako nastavim kuda sam krenula, naposletku otkriti šta ja to, u stvari, želim da saznam.
Prema ili od.
Iskušenje da se vratim u hotel veoma je jako, ali primoravam sebe da posedim neko vreme u tom velikom holu, na spratu za polaske, i da pri tom kao razmišljam o odredištu za koje ću se opredeliti tamo, kad stignem do samih šaltera, a znam sve vreme da nikuda ja, u stvari, ne idem, već da se vraćam kući.
Nica
Đerba
Edinburg
Dablin

A gde je, inače, ta Đerba?
Ovoga puta avion će sleteti kako treba. Prosto imam utisak da nije sleteo kako treba kad sam poslednji put letela za Dablin. Kiti je cmizdrila pored mene, Lijam je sedeo tamo i sve vreme me optuživao, a i sama ta tačka u kojoj smo dodirnuli tle nije bila ona tačka na koju sam navikla. Možda se ništa od toga i nije desilo. Čini mi se kao da sam poslednjih pet meseci provela u vazduhu.
Nazovem Kiti, iznebuha.
„Jesi li dobro?”, pitam.
„Molim?”
„Jesi li dobro?” Časak kasnije, imam utisak da ona dobro zna o čemu govorim.
„Da, dobro sam. Jesi li ti dobro?”
„Jesam, dobro sam. Dobro sam i ja.”
A onda razgovaramo o drugim stvarima.
Znam šta moram da uradim – mada je sad prekasno za istinu, ja ću istinu reći. Spopašću Ernesta i ispričati mu šta se Lijamu dogodilo u Brodstonu, pa ću ga zamoliti da tu prastaru vest prenese ostatku porodice (ali nemoj da kažeš mami!), jer ja to sama ne mogu da uradim, nemam dovoljno argumenata. Ne bih, jednostavno, mogla da se suočim s Beinim negodovanjem, s Itinom memljivom potuljenošću, a ni s Ajvorom, koji bi jedro komentarisao: „Pa kako to da ste se samo vi provodili?” Bože, mrzim svoju porodicu, mrzim te ljude koje da volim nisam birala, ali ih volim svejedno.
A kako mi je ovo tek jadan pokušaj, ovo, da pobegnem od svih njih. Prokleti Getvik. Trebalo bi da sam u Barseloni, tamo da tražim neki znak. Trebalo hi da hodam ulicama Pariza i čekam da me neko nađe; neki muškarac koji bi mi prišao i rekao: „Tako te dugo čekam”, a kasnije, nedeljama potom, eto mene, gledam neku decu kako se igraju u Luksemburškom parku i najednom se prenem, uz vrisak: „Ne! Ne! Ovo ne može biti!”
Ali ja i ne želim drugačiju sudbinu od one koja me je dovela ovamo. Ne želim neki drugačiji život. Samo želim da budem u stanju da ga proživim, to je sve. Želim da se jutrom budim i da uveče utonem u san. želim ponovo da vodim ljubav sa svojim mužem. Jer, kad god bi on hteo da me obezvredi, ljubav bi me održala – održala, zapravo, nas. Kad bih samo svakog tog našeg dodira mogla da se setim. Kad bih mogla da se setim tih trenutaka kao što se čovek seti raznih mesta koja je svojim očima video – neka su čudesna, neka egzotična, ima ih zbunjujućih, ili spokojnih. Kad bih mogla sad da kažem kako je bilo onda kad je Rebeka začeta, ili kad je Emili obznanila svoje prisustvo. Ili ono jednom, pamtim to, popodne je bilo, on seo na ivicu kreveta, svetlo promiče kroz bele zavese, a on izgleda kao neko koga znam od samog početka, gde god taj početak mogao biti.
Stojim u redu za karte i najednom moram da zažmurim. Stojim tu čvrsto stisnutih kapaka, vozačku dozvolu stežem u jednoj ruci, a drugom rukom stiskam stomak, jer nešto mi se muti u stomaku, neku prazninu osećam – o, budućnosti, dođi opet malo da mi smetaš. Neka nova duša, s očima poput šljiva.
Dečak.
Ej, Tome, hajde da pravimo još jednu bebu. Samo još ovu. Ovu, čije ime već znamo. Daj, hajde. Razgaliće te, nema da misliš.
Da znaš... mada bi bilo divno roditi još jedno dete, nije mi to želja nad željama dok žmurećki stojim u tom redu na aerodromu Getvik: žena bez prtljaga, bez oštrih predmeta, bez ičega što nisam sama spakovala. Samo želim da se manje plašim. Ništa drugo. Jer upravo strah osećam, strah, dok se približavam šalteru, spremna da poletim danas ili, ako cena bude preterana, sutra ujutro. Ne znam da h bih bila u stanju da se uspnem uz te limene stepenice i uđem u avion.
Aerodrom Getvik nije baš najbolje mesto da vas obuzme strah od letenja. Ali, izgleda da se upravo to događa meni sada; jer toliko se čovek digne u nebesa kad ga sve te stvari zadese, a onda ga čeka tako dug put do zemlje. S druge strane, ja već mesecima samo padam i padam. Mesecima padam u svoj sopstveni život. I još malo pa ću udariti u njega.

Beleška o piscu



Kada je 16. oktobra 2007. godine u londonskom Gildholu pobirala aplauze i primila ček na 75.000 evra, irska književnica En Enrajt ostvarila je san mnogih pisaca, ali verovatno ne i svoj sopstveni. Jer, teško je i zamisliti da ova žena raskošnog, violentnog nesputanog uma uopšte može sanjati prizemne snove koji se vrte oko dobijanja nekakvih priznanja, makar to bila i prestižna književna nagrada Buker (odnedavno Men Buker), koja se od l969. godine dodeljuje najboljim piscima Velike Britanije, Irske i nekadašnjih britanskih kolonija, odnosno Komonvelta.
Enrajtova je Bukerom ovenčana za svoj četvrti roman a šestu knjigu, pod naslovom The Gathering (Okupljanje). Na književnu scenu odvažno je i uspešno stupila 1991. godine, objavivši zbirku priča The Portable Virgin (Portabl devica). Usledili su romani The Wig My Father Wore (Perika koju je nosio moj otac, 1995), What Are You Like? (Kako izgledaš?, 2000) i The Pleasure of Eliza Lynch (U čemu uživa Eliza Linč, 2002). Usledila je publicistička knjiga Making Babies: Stumbling Into Motherhood (Praviti bebe: Naglavce u materinstvo, 2004), da bi 2007. spisateljica obnarodovala svoj četvrti roman The Gathering, koji će joj doneti svetsku slavu. Nedavno je iz štampe izašlo novo romaneskno ostvarenje Enrajtove, Taking pictures (Slikamo se, 2008).
En Enrajt je rođena u Dablinu 1962. godine, a živi u Braju, u irskom okrugu Viklou, sa pozorišnim stvaraocem Martinom Marfijem, s kojim ima dvoje dece. U mladosti je radila na irskoj nacionalnoj televiziji kao producent i reditelj, ali joj posao u medijima nije odgovarao. Prisećajući se tog razdoblja, Enrajtova kaže da se neprestano borila s depresijom, a onda shvatila da je bolje u mladosti doživeti nervni slom pa raščistiti sam sa sobom, nego se prividno navići na narastajući stres i tako venuti pod bremenom očaja i beznađa. Raskrstivši sa TV karijerom, početkom devedesetih potpuno se posvetila pisanju.

1 Crime of the flesh, seksualni delikt
2 Svojevremeno elitni komad nameštaja koji svoj naziv duguje znamenitom američkom bračnom paru dizajnera, Čarlsu (Charles, 1907-1978) i Rej Imz (Ray Eames, 1912-1988)
3 Bullnose – bikovska njuška; popularni, deskriptivni naziv za čuveni model automobilske konstruktorske kuće „Moris“ iz 1913-14. godine
4 Bogomolja nazvana po ktitoru Aleksandru Fajndlejteru (1797—1873), uglednom vinaru
5 Misli se na tjudorski stil u arhitekturi, karakterističan za doba vladavine dinastije Tjudora (1485-1603), i tzv. stil kraljice Ane, koji je u ostrvskom graditeljstvu bio u modi osamdesetih i devedesetih godina XIX veka
6 Misli se na Severne i Južne brežuljke (North Downs, South Downs) u jugoistočnoj Engleskoj
7 Ričard Gilbert Dik Emeri (1915-1983), engleski zabavljač i glumac
8 Keri (Kerry) i Kler (Clare), okruzi na zapadnoj obali Irske
9 Odevni predmet od poliestera
10 University College Dublin (UCD), Univerzitetski koledž u Dablinu, visokoškolska ustanova u sastavu najstarijeg univerziteta u Irskoj, koja se smatra najprestižnijim koledžom u glavnom gradu te zemlje
11 Reč je o poznatoj nemačkoj marki Miele
12 Tradicionalna zabava u sklopu univerzitetske Krpene nedelje u martu mesecu
13 Charabanc (franc. char-r-banc), autobus bez krova sa dugačkim klupama za sedenje, kojim se najčešće išlo u razgledanje grada
14 Tuga (fran.)
15 Gaeltacht, množina gaeltachtai, oblasti u Irskoj gde se govori isključivo irskim, odnosno gelskim jezikom
16 Giveedore, originalni naziv Gaoth Dobhair, distrikt na atlantskoj obali irskog okruga Donegal
17 Elepbant and Castle (Slon i zamak), naziv velikog raskršća i celog jednog kraja u južnom Londonu
18 Coal Tar, u doslovnom prevodu ugljeni katran, produkt koji se dobija prilikom karbonizacije uglja, tj. pretvaranja uglja u koks; ovde je, konkretno, reč o šamponu smeđe ili crne boje s velikom koncentracijom viskoze koji miriše na naftalin, a koriste ga za saniranje posledica psorijaze ili drugih poremećaja kože glave; listerin, antiseptičko sredstvo za ispiranje usta nazvano po engleskom hemičaru i pronalazaču iz XIX veka Džozefu Listeru
19 Marka antiseptičkog sredstva
20 Fir Bolg ili Firbolg, drevna rasa iz keltske mitologije
21 Ljubav moja je mrka ptičica/ A ti je rani,/ Taneru
22 Ne misli se ovde na glasovitu američku zdravstvenu ustanovu, nego na irski okrug na obali Atlantskog okeana
23 Južno predgrađe Dablina
24 Kilkenny Design, poznata dablinska robna kuća poznata najviše po asortimanu tradicionalnih irskih odevnih predmeta
25 Kolokvijalni izraz za Johanesburg u Južnoafričkoj Republici
26 Materijal nazvan po poznatoj britanskoj firmi za prodaju nameštaja MFI, koja nudi najveći izbor kuhinjskih elemenata i nameštaja za kupatilo
27 Olupina (nem.)
28 More (franc.)
29 Pita s izdašnom, nezaslađenom penom od vanila krema koja se najčešće nadeva raznim povrćem, sirom ili morskim plodovima
30 Gust umak od mlevene leblebije, tahinija, ulja, limunovog soka i belog luka koji se služi uz razne vrste pita
31 Umak od usitnjenog avokada, s limunovim sokom, crnim lukom i raznim začinima, služi se gdekad i kao dodatak salatama
32 Pravi se od riblje mlađi, maslinovog ulja, s limunovim sokom i krompirom, odnosno vlažnom prezlom
33 Tanki japanski madrac ispunjen pamukom
34 Knock, vazdušna luka kraj grada Čarlstona, administrativnog središta irskog okruga Mejo
35 Podignut (nos); digla nos (franc.)
36 Je reviens (franc.) – vraćam se, vratiću se
37 Jussi Björling (1911-1960), švedski operski tenor, jedan od najznamenitijih pevača svog vremena; Wilhelm Furtwängler (1886— 1954), nemački kompozitor i dirigent
38 Basildon Bond, jedan od najpoznatijih britanskih proizvođača kancelarijskog materijala
39 Lieu (franc.) – mesto; izraz „in lieu“ prevodi se kao „umesno“, „na mestu“, ali ovde poprima značenje pojma „kompenzacija“
40 Vrsta sudopere prepoznatljivog četvrtastog, kvadratnog oblika
41 Neprevodiva igra rečima: tangerine (izgovara se „tendžerin“) na engleskom znači mandarina; ovde je to refleksija na latinski glagol tangere, „dodirivati“
42 Zakuska od listova zelene salate i komadića prepečenog hleba začinjena parmezanom, limunovim sokom, jajima, vorčester sosom i crnim biberom