Antonio Tabuki-Linija horizonta

Ono što je bilo pripada na izvestan način
nekoj „trećoj vrsti”, radikalno drugačijoj
i u odnosu na ono što jeste i u odnosu na ono što nije.

Vladimir Jankelevič

1.



Da bi se metalne fioke otvorile, treba snažno pritisnuti i okrenuti ručicu u obliku poluge. Opruga se tad opusti, mehanizam se otkoči uz lako metalno klik, automatski se stavljaju u pokret kuglični ležajevi, fioke su neznatno nagnute i same klize po malim šinama. Prvo se pojave noge, zatim stomak, pa trup, a onda glava leša. Ponekad, kod leševa na kojima nije obavljena obdukcija, treba pripomoći mehanizmu vukući rukama jer nekima je stomak naduven pa zapinje za gornju fioku i zagljavljuje se. Oni, pak, na kojima je obavljena obdukcija su suvonjavi, kao prosušeni, s onim svojevrsnim rajsferšlusom preko stomaka i utrobom ispunjenom piljevinom. Podsećaju na velike lutke, marionete iz neke završene predstave bačene na otpad starih stvari. Ako ćemo pravo, ovo i jeste nekakvo skladište života. Ostaci prikaza se, pre konačnog nestajanja, ovde poslednji put zaustavljaju u iščekivanju jedne prikladne klasifikacije, jer ne mogu se prenebregnuti uzroci njihove smrti. Zbog toga se zadržavaju ovde, a on se o njima brine i čuva ih. Vodi računa o predsoblju konačnog nestanka njihovog vidljivog lika, registruje njihov ulazak i izlazak, razvrstava ih, obeležava brojevima, ponekad ih fotografiše, popunjava obrasce koji im omogućavaju da nestanu iz sveta čulnosti, uručuje im poslednju kartu. On je njihov poslednji pratilac, i nešto više, nešto poput naknadnog staratelja, hladnokrvnog i nepristrasnog.
Uostalom, da li je rastojanje koje razdvaja žive i mrtve zaista tako veliko? - razmišlja povremeno. I ne ume da odgovori. Zajednički život, da ga tako nazovemo, u svakom slučaju pomaže da se ono smanji. Oni moraju da nose karticu okačenu o nožni palac na kojoj je ubeležen matični broj, ali on je uveren da u svom preostalom prisustvu oni mrze da budu razvrstani pod nekim brojem kao predmeti. Zbog toga ih u sebi naziva šaljivim nadimcima, katkad bez ikakve osnove, katkad potaknutim izvesnom sličnošću ili situacijom koja im je zajednička sa likovima iz nekog starog filma: Me Vest, Profesor Unrat, Marselino Hleb i Vino. Marselino je, na primer, isti kao Pablito Kalvo: okruglo lice, isturena kolena, crne i sjajne šiškice. Trinaest godina, pao sa skele, rad na crno. Oca ne mogu da nađu, majka živi na Sardiniji i ne može da dođe, sutra će joj ga poslati.
Od prvobitne bolnice, samo su hitna pomoć i mrtvačnica ostale u ovom starom delu grada, koji inače zovu istorijski centar, odavno u fazi projektovanja i obnove. Ali godine prolaze, opštinske vlasti se smenjuju, interesi se menjaju, a deo koji treba obnoviti sve se više razboljeva. Pri tom ovaj grad preteći pritiska s raznih strana, odvlači pažnju stručnjaka negde drugde, tamo gde se zgušnjava „рrоizvodno” stanovništvo, gde su nikle nepregledne spavaonice. Tamo su zgrade kojima je potrebna pomoć tehničkih službi: ponekad zemljište klizi kao da želi da se obruši preko tih ružnih inkrustacija, i tad se preduzimaju hitne mere, i odobravaju vanredna sredstva; zatim su tu putevi koje treba popraviti, cevovodi koje treba povezati, škole, jaslice, prihvatilišta. Ovde, međutim, vlada sveobuhvatna agonija, usporena guba koja napada zidove i kuće čije je propadanje podmuklo i neumitno, poput kazne. Tu stanuju starci i kurve, lutalice, prodavačice ribe, barabe besposličari, dučandžije s mračnim i prastarim dućanima, vlažnim, koji odišu mirisom začina i bakalara, na čijim vratima se jedva naziru izbledeli natpisi: „Vino-Kolonijalna Roba-Duvan”. Đubretari svraćaju retko, i oni preziru otpatke tog nižeg življa. Uveče se po tesnim uličicama cakle špricevi, plastične kese, neprepoznatljiva masa ponekog crknutog pacova u nekom ćošku, gde fluorescentni letak firme Pest-Control upozorava da se ne dodiruju zelenkastobakarni zalogaji rasuti po zemlji.
Sara je više puta navaljivala da dođe po njega onih večeri kada mu se smena završava u deset, ali je on uvek bio protiv. Ne toliko zbog ljudi; noću u ulici obitavaju samo tri nenasilne prostitutke koje imaju svoje zaštitnike na prozorima prvih spratova. Najviše se plaši bandi pacova koji noću lutaju agresivni, teško je i zamisliti koliki su, Sara bi se sigurno izbezumila, ona ni ne sanja da postoje. Tačno je da ovaj grad ne oskudeva u pacovima, ali u ovom kraju postoji posebna vrsta. Spino ima svoju teoriju, ali nikada je nikome nije rekao, a ponajmanje Sari. Veruje da ih uzbuđuje prisustvo mrtvačnice.

2.





Subotom uveče obično idu u Čarobnu Lanternu. To je kino-klub na vrhu uličice Viko dei Karbonari, u malom dvorištu koje liči na neki seoski kutak, u sećanje priziva težačke vajate na veleposedima, obode sela, neka druga vremena. Dole se vidi luka, otvoreno more, klupko uzanih ulica starog jevrejskog geta, ružičasti zvonik jedne crkve pritešnjene između zidina i kuća, nevidljive s drugih mesta, neočekivane. Treba se uspeti stepeništem od cigala izlizanih od upotrebe, sa dugačkim sjajnim železnim rukohvatom koji se izvija na trošnom oguljenom zidu preplavljenom busenovima kapre koji su zaklonili izbledele natpise. Još se nazire: Živeo Kopi; Prevarantski zakon neće proći. Davno prošla vremena. Letnjih večeri, nakon bioskopa, završavaju u jednom malom kafeu koji se nalazi na samom kraju tesne ulice gde dva granitna međaša s lancem omeđavaju terasicu okruženu nesigurnim zidom, ispod pergole. Četiri mermerna stočića, s nogarima od zelenog železa, na kojima krugovi od vina i kafe, koje je mermer upio i prisvojio, iscrtavaju hijeroglife, figurine za tumačenje, arheologiju jednog blisko prošlog vremena nekih drugih posetilaca, drugih večeri, možda pijančenja i bdenja uz karte i pesmu.
Ispod njih survava se neuredna geometrija grada, svetla malih mesta u zalivu, svet. Sara uzima granitu od nane, koju ovde još prave jednom staromodnom spravicom, strugajući štanglu leda strugalicom zatvorenom u aluminijumskoj kutijici u kojoj se sastrugani led zgusne u kompaktnu i paperjastu masu, poput snega. Vlasnik je jedan debeli čovek, s podočnjacima i tromog koraka, nosi belu pregaču koja mu ističe stomak, osmehuje se, uvek daje šture prognoze: „Sutra hladnije, ovo je istočnjak”; ili: „Ova zapara sluti kišu”. Pravi se da poznaje vetrove i vreme, u mladosti je bio mornar, plovio je na parobrodu na liniji za Ameriku.
Sara prekršta noge i ogrće se šalom preko ramena, čak i kad je toplo, jer noćni vazduh smeta njenoj artrozi. Gleda u more, mračnu masu koja bi mogla biti i noć da nepomična svetla brodova što čekaju da uđu u luku ne ukazuju da je to more. „Kako bi bilo lepo otputovati”, kaže, „zar ne?” Ima deset godina kako Sara govori da bi bilo lepo otputovati, a on joj odgovara da bi jednog dana, pre ili kasnije, to možda trebalo i učiniti. Kao po nekom prećutnom sporazumu, razgovor o tome nikada nije išao dalje od te dve ritualne rečenice: pa ipak, on i pored toga zna kako Sara snovidi njihov nemoguć odlazak. Zna, jer mu nije teško da se približi njenim sanjama. Postoji jedan prekookeanski brod, u njenim maštanjima, sa ležaljkom na palubi i vunenim ćebetom da se zaštiti od morskog povetarca: a gospoda u belim pantalonama, u dnu mosta, igraju neku englesku igru. Potrebno je dvadeset dana da se stigne do Južne Amerike, ali u koji grad, nije tačno naglašeno: Mar del Plata, Montevideo, Salvador de Baija, svejedno je: Južna Amerika je mala u prostoru jednog sna. To je film sa Mirnom Loj koji se Sari veoma dopao: večeri su elegantne, na brodu se pleše, most je osvetljen vencima od svetiljki a orkestar svira What a night, what a moon, what a girl ili neki tango iz tridesetih godina, kao Por una cabeza. Ona nosi večernju haljinu s belom ešarpom, dopušta da joj se udvara predusretljivi kapetan i čeka da njen muškarac završi s ambulantom i dođe da je pozove na ples. Jer, naravno, osim što je njen muškarac, Spino je i brodski lekar.
Ako Sarin san nije baš takav, u svakom slučaju se ne razlikuje mnogo. One večeri kada su gledali Južna mora učinilo mu se da je tako setna; privijala se uz njegovu ruku, a onda, dok je krckala granitu vratila se na staru priču o diplomi koju nije stekao. Sad više nema ni smisla da on poteže argument godina; hoće li jednom za svagda da shvati da čovek u njegovim godinama više nema želju da se vrati u školsku klupu? Pa onda indeks, birokratija, stari fakultetski drugovi koji bi ga sada ispitivali: deluje mu nepodnošljivo. Ništa to ne vredi, ona je uporna: kako je život dugačak, možda mnogo duži nego što se misli, i čovek nema pravo da ga protraći. On tad više voli da se zagleda u daljinu, ne odgovara, zaćuti puštajući da takvi razgovori zamru kako ne bi iskrsla neka tema u vezi sa njegovom nikad stečenom diplomom. To je pitanje koje ga muči: pri tom sasvim dobro razume šta ona oseća. Ali šta se tu može? Svakako da je u njihovim godinama život tajnih ljubavnika pomalo neobičan; ali tako je teško prekinuti navike, odjednom se prebaciti na bračni život. Uostalom, užasava ga i pomisao da postane otac onog neshvatljivog osamnaestogodišnjaka, s tim njegovim besmislenim načinom govora i tim ravnodušnim i aljkavim izgledom. Ponekad ga vidi kad se vraća iz škole i pomisli: bio bih tvoj otac, staratelj u svojstvu oca.
To svakako nije ono o čemu želi da razgovara. Ali ni Sara to ne želi; volela bi kad bi on želeo. Te tako ni ona ne priča o tome; priča, međutim, o filmovima. Čarobna Lanterna je napravila dve retrospektive posvećene Mirni Loj i Bogartu, čak su dali Strogo poverljivo: ima obilje materijala za ogovaranje. Da li je primetio ešarpe koje nosi Mirna Loj? Naravno da ih je primetio, pobogu, tako su upadljive; ali i Bogartove, uvek pufnaste i na tačkice, zaista nepodnošljive... ponekad mu se čini da s platna u talasima stiže miris kolonjske vode i brilijantina. Sara se smeje tiho, uz ono svoje blago štucanje. A što ne naprave i retrospektivu filmova Virdžinije Majo?, taj Bogart se prema njoj ponašao kao prema psu, bednik, ona ima posebnu naklonost prema Virdžiniji Majo, umrla je uništena alkoholom u sobi nekog motela jer ju je on ostavio. Nego, tim povodom, zar ono u luci nije prekookeanski brod? ona misli da je previše osvetljen da bi bio trgovački. On je neodlučan, tja, ne bi znao da kaže; a možda nije, prekookeanski brodovi se sad već više ne koriste, svi čame napušteni, ostao je poneki za krstarenja, ljudi uglavnom putuju avionom, ko bi sad putovao prekookeanskim brodom. Ona kaže: „е da, u pravu si”, ali on po tonu oseća da se ne slaže, samo je odustala. Za to vreme, vlasnik kafea se mota s krpom u ruci brišući prazne stočiće. To je nema poruka: ako bi bili tako dobri da krenu, on bi zatvorio radnju i išao na spavanje, na nogama je još jutros od osam a godine su teže od stomaka. I povetarac je postao svežiji, noć pritiska tišinom i vlagom, oseća se slana koprena na rukohvatima stolica, možda je stvarno bolje da pođu, Sara se slaže, oči joj se cakle, on nikad ne zna da li od uzbuđenja ili prosto zbog umora. „Volela bih da noćas spavaš sa mnom”, kaže mu. Spino kaže da bi i on voleo. Međutim, sutra je njegov slobodan dan, ona će doći kod njega ujutru i biće zajedno sve do večeri, on će na brizinu spremiti nešto da pojedu u kuhinji i provešće čitav dan u krevetu; ona će mu šapnuti da je šteta što su se upoznali tako kasno, kad su karte već bile podeljene; uverena je da bi s njim bila srećna; možda i on to misli, ali da bi je utešio reći će joj da nije tačno, jedno je biti ljubavnici a drugo supružnici, svakodnevica je najgori neprijatelj ljubavi, jednostavno je melje.
Vlasnik kafea već spušta metalnu roletnu i uzdržano mrmlja laku noć.

3.





Doneli su ga usred noći, ambulantna kola su stigla u tišini, ugašenih farova, i Spino je odmah pomislio: desilo se nešto strašno. Činilo mu se da spava, a zapravo je nepogrešivo čuo zvuk motora ambulantnih kola koja su skretala u usku uličicu suviše polako, kao da više nema pomoći, i on je shvatio da smrt dolazi polako i da je to prava mera smrti, bez žurbe i neumoljiva.
U to doba grad spava, ovaj grad koji se za dana ne smiruje, utihnjuje buka saobraćaja, s vremena na vreme usamljeni urlik nekog kamiona koji putuje priobalnom magistralom, u prostranstvima noćne tišine ostaje zujanje čeličane koja čuva grad na zapadu poput kakvog sablasnog stražara s lunarnim svetlima; vrata ambulantnih kola umorno su odjeknula u dvorištu, zatim je čuo kako se otvaraju klizna vrata i učinilo mu se da oseća vonj kojim noćna svežina natapa odeću ljudi, kao onaj kiselkast i pomalo neprijatan miris koji ostane u nekim spavaćim sobama kad u njima prespava muškarac. Policajaca je bilo četvorica i svi su bili zemljani u licu, četiri mladića tamne kose i kretnji poput mesečara, nisu rekli ništa, peti koji je ostao napolju promucao je u mraku nešto što Spino nije razumeo; zatim su ona četvorica izašli držeći se kao neko ko ne razume baš najbolje što radi, učinilo mu se da prisustvuje nekom ljupkom i žalosnom baletu čije zakonitosti nije poznavao.
Onda su ponovo ušli s telom na nosilima i sve se odvilo u tišini: skinuli su telo sa nosila i on ga je smestio na ploču od nerdajućeg čelika, raširio je zgrčene ruke, zavojem je pritegao vilicu uz teme: nije pitao ništa, jer sve je već nosilo pečat konačnosti, i zar je uopšte bilo važno kako se sve dogodilo? Upisao je u registar čas ulaska, pritisnuo zvonce koje zvoni na prvom spratu kako bi dežurni lekar došao da konstatuje smrt, četiri mladića su seli na lakiranu klupu i pušili, izgledali su kao brodolomnici, zatim je sišao lekar, počeo je da govori i da piše, pogledao je petog mladića koji je bio ranjen i tiho ječao; Spino je telefonirao u Novu bolnicu i rekao da hitno spreme operacionu salu, odmah će im poslati ranjenog. „Ovde nemamo ni instrumente”, rekao je, „sad smo samo mrtvačnica i ništa više.”
Lekar je zatim izašao na pomoćne stepenice i neko je zajecao, neko od mladića, i promrmljao: „mama”, dlanovima pritiskajući oči kao da hoće da izbriše neki prizor koji je tu ostao urezan; i tad je on osetio težinu nekog nepodnošljivog umora, kao da mu se na leđa navalio umor svega onog što ga je okruživalo, izašao je u dvorište i osetio da je i dvorište umorno, i zidovi te stare bolnice bili su umorni, i prozori, i grad, i sve; pogledao je uvis i učinilo mu se da su i zvezde umorne, i poželeo je da postoji neki izuzetak za sve ono što jeste, nešto kao odlaganje ili zaborav.

4.





Šetao je čitavog jutra duž luke, stigao je do carine i trgovačkih molova. Tu je stajao jedan ružan brod sa natpisom Liberia na krmi, s kojeg su istovarivani džakovi i sanduci. Crnac koji je nadgledao istovar naslonjen na ogradu, klimnuo mu je u znak pozdrava i on mu je uzvratio. Onda su s mora nadošli gusti niski oblaci koji su u trenutku osvojili zemlju obavijajući svetionik i dizalice koji su se izgubili u magli; luka je postala tmurna a železo sjajno. Prešao je preko Pjaca dele Vetovalje i otišao do dizala koja se penju sve do okolnih brda, izvan pojasa palata što opasavaju grad poput svojevrsne tvrđave. U to doba u dizalima nema nikoga, pune se tek kasno popodne, kad se ljudi vraćaju kući s posla. Njima upravlja jedan starčić u dimcrnoj uniformi, sa drvenom rukom, na reveru jakne nosi značku ratnog invalida, neobično vešto jednom rukom pokreće poluge i onaj čudan železni obruč nalik tramvajskom zvonu. Pored prozora kabine, koja se u prvom delu puta kreće po užadima kao uspinjača, promiču potporni zidovi kuća, mali mračni trgovi nastanjeni mačkama, kapije dvorišta u kojima se vidi kadica, zarđali bicikl, muškatle i bosiljak zasađeni u konzervama od tunjevine. Onda se zidovi iznenada raskriljuju: kao da je uspinjača probila krovove i kreće pravo u nebo, na trenutak se čovek oseća kao da visi u praznini, pogonska užad nečujno klize, luka i zgrade gube se u dubini, deluje kao da uspinjanje nikada neće prestati, sila zemljine teže izgleda kao neki besmislen zakon a grad kao igračka koja, kad se od nje odviknete, donosi olakšanje.
Zaustavlja se ispred jedne skromne bašte s nadstrešnicom, nalik na planinsku postaju, tu je i drvena klupa izdeljana od starog debla, ako se čovek ne okrene da pogleda more, mogao bi pomisliti da je u Švajcarskoj ili na brežuljcima nekog nemačkog jezera. Odatle polazi staza koja vodi do jedne mađarske krčme, tako se zove, Mađarska, tamo živi jedna lepa starija žena sa razdražljivim mužem, s gostima govore neki nesiguran italijanski a svađaju se na mađarskom, ko zna zašto su tako uporni i tvrdoglavo održavaju tu jadnu planinsku kućicu, svaki put kad Spino dođe mesto je prazno, starica je predusretljiva i zove ga gospon kapetane, baš je šašavo, uvek ga je zvala gospon kapetane.
Seo je za sto pored prozora, neverovatno kako na toj visini zvuk brodskih sirena stiže jasnije nego da ste tik pored njih, naručio je neko jelo a onda kafu koju žena sprema na turski način, služeći je u velikim šoljama od plavog porcelana koje su možda pripadale njenoj mađarskoj mladosti.
Posle obeda se malo odmarao, otvorenih očiju i glave naslonjene na šake, ali ništa nije primećivao, baš kao da spava. Sedeo je tako i osluškivao vreme koje protiče laganim korakom, kukavica iz sata iznad kuhinjskih vrata pomolila se i oglasila pet puta, starica je došla i donela mu čajnik umotan u filcanu krpu; on je dugo srkutao čaj; starac je ređao pasijans za susednim stolom i povremeno bi ga pogledao svojim mongolskim okicama, namigujući s osmehom na karte koje se nisu slagale. Pozvao ga je da mu se pridruži i odigrali su jednu briškulu, obojica vrlo predani igri, kao da je to najvažnija stvar na svetu i od nje zavisi sudbina nekog njima nepoznatog događaja za koji su pak slutili da je daleko iznad stvarnosti njihovog postojanja. Spustio se plavičasti sumrak i starica je upalila lampe iza bara, s dva abažura od pergamenta prošarana muvljim ispljuvcima koje pridržavaju dve preparirane veverice, pomalo besmislene u toj krčmi koja gleda na jedan primorski grad.
Zatim je telefonirao Koradu, ali on nije bio u redakciji, onda su uspeli da ga iskopaju u štampariji, učinilo mu se da je malo uzbuđen, „ama gde si nestao?” vikao je Korado ne bi li nadglasao zvuk mašina „tražim te čitav dan.” Spino mu je rekao da je u Mađarskoj, ako hoće da mu se pridruži, rado bi ga video, sam je. Korado je odgovorio da ne može i glas mu je zvučao odsečno, možda ljutito. Pravdao se da novine upravo idu u štampu a članak je izgledao kao zvanično saopštenje, s obzirom na onaj strašan događaj o kojem će sutra čitati ceo grad; čitavog dana pokušava da rekonstruiše šta se dogodilo ne uspevajući da sastavi jedan pristojan tekst, novinar koga je poslao na lice mesta vratio se s nekom smušenom pričom, građani nisu ništa znali a u policiji je bilo gore nego tumaranje po mraku, da je barem uspeo da ga nađe malo ranije, pitao bi ga za neke stvari, saznao je da je on bio dežuran. „Nisu čak hteli da mi kažu ni kako se zove”, završio je razdražljivo, „znam samo da je imao lažna dokumenta.”
Spino je ćutao i Korado se smirio. Kroz slušalicu je čuo zvuk mašina, jednoličan i tečan poput talasa. „Skokni dovde, molim te”, nastavio je Korado iznenada razoružavajućim glasom; i njemu se učinilo da vidi onaj dečiji izraz koji Koradovo lice poprimi u trenucima pometenosti.
„Ne mogu”, rekao je, „žao mi je, Korado, ali večeras baš ne mogu. Možda sutra ili prekosutra, javiću ti se.”
„Dobro”, rekao je Korado, „sad ionako ne bih stigao da izmenim tekst, bilo bi mi dovoljno barem ime, ti nisi ništa čuo, sinoć, sećaš li se da li je neko pomenuo neko ime?”
On je gledao kroz prozor i noć se već bila spustila, brdom su se valjali slapovi svetla: automobili koji su silazili u grad. Na trenutak je pomislio na proteklu noć i ničega se nije sećao, čudno, jedina slika koja mu je pala na pamet bila je diližansa iz nekog starog filma koja se pojavljivala s desne strane platna i uvećavala se u prvom planu kao da se namerila na njega, dete koji je gledao iz prvog reda bioskopa Aurora, jedan maskirani jahač ju je pratio u galopu, onda je kočijaš poštanske kočije dohvatio pušku i s platna se razneo gromoglasan pucanj dok je on pokrio oči.
„Zovi ga Kid”, rekao je.

5.





Članak u „Gazeti del Mare”, nepotpisan i najavljen na prvoj strani, nalazio se na stranicama hronike, na dva stupca: malo prostora u središnjem logu novina. Ali zato sa fotografijom umrlog. To je fotografija koju je napravila policija, Korado je uspeo da je iskamči, uostalom i istražiteljima ide u prilog da bude objavljenja, ako hoće da saznaju ko je. Ispod fotografije je pisalo: Razbojnik bez imena.
Raširio je novine na stolu sklanjajući ostatke doručka dok je Sara nešto petljala po drugim prostorijama. „Jesi li video?” doviknula mu je iz kuhinje „izgleda da ga niko ne poznaje. Ali deluje mi da članak nije Koradov, nije čak ni potpisan.”
On zna da nije Koradov, podatke je prikupio neki mladi i preduzimljivi novinar hronike koji se pre nekoliko meseci bavio korupcijom u luci izazvavši opšti urnebes. Pročitao je samo sredinu teksta, preskačući uvod o borbi protiv kriminala, prepun opštih mesta.
„Sinoć je u našem gradu došlo do tragičnog oružanog sukoba, u prigradskoj četvrti Arsenal, u stanu na poslednjem spratu jedne stare zgrade u ulici Kazedipinte. Na dojavu lica čiji identitet istražitelji drže u najstrožijoj tajnosti, petorica iz Specijalnog Odreda snaga reda provalili su u pomenuti stan nešto malo posle ponoći. Na naredbu ’Otvaraj, policija!’, stanari, u neutvrđenom broju, zapucali su kroz vrata teško ranivši jednog agenta. Reč je o agentu Antoniju Di Noli, dvadeset šest godina, od pre dva meseca na službi u našem gradu, koji je podvrgnut osetljivom hiruškom zahvatu. Prestupnici su se potom zabarikadirali u jednu sobicu pored ulaza kroz čiji prozor su pobegli preko krovova. Ali pre nego što su umakli (i to je možda najzagonetnija strana događaja) pucali su u svog druga. Čovek je izdahnuo pre nego što je stigao u Staru Bolnicu, gde je hitno prevezen. Ne zna se ništa o njemu. Jedino da je imao lažna dokumenta. Reč je o mladiću od oko dvadeset/dvadeset pet godina, kestenjaste brade, plavih očiju, mršavom, srednje visine. Komšije iz kraja zapravo ga ne poznaju, iako je tu stanovao nekih godinu dana. Predstavljao se kao Karlo Noboldi i tvrdio je da studira, ali ga u univerzitetskom registru nema. Bakalini iz četvrti tvrde da je bio ljubazan i pristojan, uvek je na vreme plaćao račune. Stan, koji se sastoji od dve sobe i izdignute galerije, pripada jednom verskom redu koji je primio mladića prošle godine, kada je kod njih stigao kao ubogi povratnik iz inostranstva. Starešina reda, kome je tobožnji Noboldi plaćao krajnje simboličnu stanarinu, odbio je da da bilo kakvu izjavu novinarima. Novi zločin, koji još jednom tragično dovodi naš grad na stranice hronika nasilja, unosi dodatni strah u svest naših sugrađana, već dovoljno uzburkanu događajima u poslednje vreme.”
Sara mu je prišla iza leđa i tako nagnuta počela da čita glave tik uz njegovu. Prolazi mu rukom kroz kosu i taj pokret je pun razumevanja i nežnosti. Na trenutak ostaju tako zadubljeni u fotografiju neznanca, a onda njoj nehotice izleće rečenica koja u njemu izaziva neku zbunjenost. „S bradom i dvadeset godina manje, mogao bi da budeš ti”, kaže.
On ne odgovara, kao da se radi o neko nevažnoj primedbi.

6.





Na kliznim vratima stajala je Paskvaleova poruka: vraćam se odmah. U jedanaest pre podne, Paskvale uvek ide na kafu. Umesto da ga sačeka u dvorištu, Spino je radije odlučio da mu se pridruži, ionako zna gde će ga naći. Sunce je bilo divno, ulice prijatne, izašao je iz bolnice i prošao mračnom uzanom uličicom koja izlazi na mali trg gde se nalaze stočići jednog kafea s terasom. Paskvale je sedeo i čitao novine. Mora da ga je uplašio, jer kad mu se obratio prišavši mu s leđa, lako je poskočio, a onda je s olakšanjem presavio novine ostavljajući nekoliko novčića na stolu. Hodali su polako, kao da šetaju, zatim je Paskvale rekao da je to tužna priča i Spino je odgovorio: „baš”, našta je Paskvale dodao: „Želim da me sahrane u mom selu, tamo hoću da počivam, ispod planine.”
Prošao je autobus i buka je zaglušila njihove poslednje reči. Pošli su kroz parkić gde su koraci ljudi utabali stazu između aleja koje je zabranjeno gaziti. Spino je rekao da neće ići na odeljenje, hteo je samo da sazna da li se neko pojavio: neki rođak, poznanik. Paskvale je zgađeno odmahnuo glavom i rekao: „Kakav svet.” Spino ga je zamolio da ne izbiva dugo, ako može, i Paskvale je uzvratio da ako se rođaci i pojave najpre će se obratiti policiji, svakako neće doći u bolnicu. Rastali su se na raskrsnici gde staza parka uranja među kuće istorijskog dela grada, i on se uputio ka stanici tridesetšestice.
Korada nije bilo, kako se Spino i pribojavao. Pretpostavio je da će lično otići i pokušati da sazna nešto više: očigledno da ga nisu zadovoljile informacije do kojih je došao njegov izveštač. Malo se motao po redakciji, pozdravio se s poznatima, ali niko na njega nije obratio posebnu pažnju. U vazduhu se osećalo neko nestrpljenje i razdražljivost, pomislio je kako taj događaj, svojom tragičnom težinom, pritiska tu prostoriju pretvarajući prisutne u grozničave i ranjive ljude. Onda se neki čovek pojavio na jednim vratima mašući listom hartije i viknuo da su tenkovi prešli granicu, i pomenuo ime nekog grada u Aziji, možda nemogućeg; a ubrzo zatim drugi novinar koji je radio na teleksu prišao je svom kolegi i rekao mu da je dogovor potpisan, i pomenuo ime nekog drugog dalekog i nepoznatog grada, možda mogućeg tamo u njegovoj Africi ali ovde jednako nemogućeg kao i prvo: i Spino je shvatio da onaj mrtvac o kojem je razmišljao ne zanima nikoga, bila je to tek neka nevažna smrt u ogromnoj utrobi sveta, beznačajan leš bez imena i bez priče, otpadak ustrojenog poretka stvari, puki škart. I kad je to shvatio, zvuk te moderne prostorije pune mašina se ugasio, kao da je njegov zaključak pritisnuo neki prekidač koji je u tišini poravnavao glasove i pokrete. U toj tišini imao je utisak da se kreće poput ribe uhvaćene u mrežu, njegovo telo je načinilo jedan nesmotren pokret i rukom je udario praznu šoljicu kafe na jednom stolu. Zvuk razbijanja i krhotine na podu ponovo su uključili zvuk u prostoriji, Spino se izvinio vlasniku šolje, ovaj mu se osmehnuo kao da je hteo da kaže nema veze i on je izašao.

7.





Još uvek bez imena mrtvac iz ulice Kazedipinte. Naslov je Koradovog članka, na kraju se nalaze njegovi inicijali. Tekst je mlak i umoran, prepun opštih mesta: rešetanje istražitelja, pretreseni svi tragovi, istraga na mrtvoj tački.
Spino je primetio nehotičnu ironiju: mrtva tačka. Razmišlja da postoji jedan istinski mrtvac i niko ne zna ko je on, tako da ne može čak ni da bude proglašen zakonski mrtvim. Postoji samo leš jednog mladića s gustom bradom i koščatim nosem. Spino se prepušta maštarenju. U bolnicu je stigao mrtav, ali možda je u kolima nešto izustio: neku kletvu, molbu, neko ime. Možda je dozivao majku, što je prirodno, ili ženu, ili dete. Mogao bi da ima dete, oženjen je, na prstu nosi burmu, pod pretpostavkom da je prsten njegov; pa naravno da je njegov, niko na svom prstu ne nosi tuđi prsten.
Ne, kaže Korado u svom članku, za vreme vožnje do bolnice nije rekao ništa, bio je u komi, praktično je već bio mrtav, to su potvrdili policajci koji su učestvovali u pucnjavi.
Spino je uzeo hemijsku olovku i podvukao rečenice koje su ga najviše zanimale.
Istražitelji su poslali njegovu fotografiju svim stanicama policije u Italiji, ali izgleda da u policijskim arhivama nema nikakvih podataka o njemu... Ako je mladić bio član neke prevratničke organizacije, pretpostavlja se da bi njegovi drugovi već našli neki način da se oglase... U ovoj fazi istrage ne može se sa sigurnošću tvrditi da je mladić bio terorista... U pravosudnim krugovima čuju se pretpostavke i da bi dojava koja je stigla u policiju mogla biti plod neke osvete iz redova običnog ili organizovanog kriminala... Lična karta pronađena kod neznanca pripada gospodinu I. F. iz Torina; izgubio ju je pre dve godine i uredno prijavio... I na kraju, tu je i neobična pojedinost u vezi sa pločicom na vratima. To je plastična pločica, od onih koje s odgovarajućom spravicom može svako da napravi, i na njoj piše: Karlo Nobodi (a ne Noboldi kako smo greškom preneli juče). Očigledno da se radi o lažnom imenu, značenjski preuzeto iz engleskog „nobody” („niko”, n. r.)...
U jednom trenutku pao mu je na pamet prsten. Telefonirao je na odeljenje i javio mu se Paskvaleov glas.
„Ima li još prsten?”
„Kо je to? Šta hoćete?“
„Spino. Hoću da znam da li još ima prsten.”
„Kakav prsten? Šta to pričaš?”
„Nije važno”, rekao je Spino, „evo me, stižem.”
„Niko se nije pojavljivao?”, pita ga Spino. Paskvale odrečno odmahuje glavom i podiže pogled prema tavanici s pomirljivim izrazom, kao da hoće da kaže da mrtvac i dalje ostaje tu gde je. Odeća je u ormariću, kriminalistička ju je ostavila jer ne smatra da je mnogo značajna, nisu se čak potrudili ni da je pretraže kako valja, inače bi pronašli fotografiju koju je imao u unutrašnjem džepu, pokazuje je, zavukao ju je pod staklo na stolu, to je probna fotografija, od onih veličine poštanske marke, mora da je stara, u svakom slučaju trebalo bi da je preda dežurnom policajcu, sad ga nema, proveo je tu pola dana a onda su ga pozvali na neku hitnu intervenciju, taj mladić radi i u patroli.
Suprotno svojim očekivanjima, Spino je lako skinuo prsten. Ruke se nisu nadule a burma je izgleda šira od prsta. S unutrašnje strane, kao što se moglo pretpostaviti, stoji ime i datum: Pjetro, 12. 4. 1939. Paskvale se trgnuo iz svoje usnulosti i radoznalo prišao da osmotri. Žvaće bombonu, mrmlja nešto nerazumljivo, Spino mu pokazuje prsten i on ga gleda upitno.
„Ма šta to tražiš”, šapatom pita Paskvale, „zašto te toliko zanima da saznaš ko je?”

8.





Ušli su u autobus na Pjaci del Parlasolo, ispod zvonika, sat je pokazivao osam, nedeljom je trg tih, gotovo prazan, tri autobusa su stajala jedan iza drugog s upaljenim motorom, svaki je na šoferšajbni imao tablu na kojoj je bilo ispisano odredište. Sat je otkucao osam puta i vozač je istog trenutka presavio svoje novine, pritisnuo dugme za automatsko zatvaranje vrata i ubacio u brzinu. Seli su napred, iza vozača, Sara pored prozora. Pozadi, na spojenim sedištima, sedela je grupa izviđača, u sredini dvoje staraca u prazničnom odelu, zatim oni.
Sara je ponela sendviče i na kolenima je držala vodič u boji sa kamenom rozetom na naslovnoj strani: Romaničke crkve u našem regionu. Išli su polupraznom magistralom pored mora, semafori još nisu radili i vozač je usporavao na raskrsnicama. Posle pijace cveća ušli su u jednu široku ulicu koja se strmo uspinje u širokim zavojima, za nekoliko minuta našli su se na sredini obronka, već izvan grada, pokraj ruševina starog akvadukta. I u trenu se stvorio seoski krajolik, sa šumarcima i terasastim baštama; masline, akacije i mimoze koje izgledaju kao da će procvetati i van sezone. Ispod njih videli su more i obalu, obavijene nekom plavičastom izmaglicom koja se u gradu nije primećivala.
Sara je zažmurila i možda je spavala, i on je sklopio oči prepuštajući se dremljivom ljuljuškanju, izviđači su izašli jednu stanicu pre seoceta, kod jednog zavetnog kipa, zatim je autobus prošao kroz seoce i okrenuo se na trgu zaustavljajući se u žutom pravougaoniku obeleženom na kaldrmi. Pre nego što su počeli da se penju, popili su kafu u mlečnom restoranu na trgu, ženica iza pulta gledala ih s radoznalošću koju su oni zadovoljili raspitujući se za put do svetilišta, govorila je nekim oporim i pomalo divljim narečjem, otkrivajući pokvarene zube, koliko se razumelo preporučivala je da se okrepe u krčmi koju drži njena ćerka, gde je kuhinja dobra a cene niske.
Ipak su rešili da se popnu putem naznačenim u vodiču kroz Pjeve, koji je obećavao strmu ali živopisnu stazu, duž koje se povremeno otvara pogled na zaliv i na unutrašnjost kopna. Iznenada je iz crnike iskrsnuo ružičastobeli zvonik, Sara je uhvalila Spina za ruku, povukavši ga za sobom kao što se deca vuku kad izlaze iz škole.
Crkvena porta je popločana kamenom i trava raste u pukotinama između ploča, sa zidićem od cigala koji je deli od strmine. Odozgo pogled obuhvata širok horizont, od zaliva do zaliva, i s mora dopire neustrašiv povetarac. Na pročelju, kraj portala, kamena ploča obaveštava da je leta gospodnjeg MCCCXXV statua Bogorodice koja se čuvala u svetilištu, i nosila u procesiji do mora, savladala strašnu pošast koja je harala dolinom, te da ju je otad narod izabrao za zaštitnicu zaliva. Prvi kamen naknadno dodatog manastira postavljen je 12. juna МСССХХУ i ploča čuva pomen na taj dan. Sara je naglas čitala svoj vodič zahtevajući od njega da je pažljivo sluša.
Sunce je bilo jako, ispružili su se, da pojedu sendviče, na zaravan obraslu travom u dnu crkvene porte gde železni krst na kamenom postolju seća na zvaničnu biskupsku posetu iz Hiljadu devetsto osamnaeste - zahvalnica za okončanje rata - piše - i za Pobedu. Jeli su polako, zadovoljno uživajući što su tu gde su, a kad je sunce počelo da zamiče iza rta ostavljajući na obali magličastu svetlost, ušli su u crkvu kroz bočna vrata pored apside gde se nalazi freska na kojoj jedan vitez na belom konju prolazi kroz krajolik kojim preovladava jednostavan alegorijski prikaz, s pozadinom od majskih plodova i svečanosti sa leve, i požara i vešanja sa desne strane. Zatim su se prošetali po brodovima, gledajući zavetne sličice okačene na zidovima. Većina je posvećena moru i morskim pričama: brodolomi, čudesna prikazanja koja spasavaju od oluje, jedrenjaci s katarkama koje su munje izlomile i koji se vraćaju na pravi put zahvaljujući zaštiti Bogorodice. Obožavani lik uvek je prikazan u bleštavim oblacima, glave pokrivene plavičastim velom u skladu sa narodnom ikonografijom i s desnom rukom koja se probija kroz oblake u zaštitničkom pokretu prema lađi prepuštenoj na milost i nemilost talasa. Jednostavni rukopisi zabeležili su na slikama zavetne rečenice.
Zatim se oglasio zvonik i iz sakristije je ušao starešina da održi popodnevnu službu. Oni su seli sa strane, pored ispovedaonice, čitajući natpise na zidnim pločama. Pridružili su se starešini u sakristiji dok je skidao svetu odeždu, i on ih je poveo u svoju radnu sobu, odmah pored nenastanjenih manastirskih ćelija, iza trpezarije. Možda je pomislio da su precvali mladenci koji žele neki savet, ko zna, ili dvoje radoznalih turista. Ponudio im je da sednu na jedan neveliki divan u skromnoj sobi: taman sto, male orgulje, vitrina puna knjiga. Na stolu, s kestenovim listom među stranicama, ležala je knjiga koja govori o sudbini i tarotu. I onda je Spino rekao da je došao zbog jednog mrtvaca, i sveštenik je odmah shvatio i pitao da li su rođaci ili poznanici. Ništa, rekao je on, upoznao ga je već mrtvog, i sad je na čuvanju u frižideru, poput ribe, ali ga treba sahraniti. Sveštenik je potvrdno klimao glavom, jer je sa svoje tačke gledišta verovao da razume, a možda mu se u rečima tog drugog svidela vlastita samilost čoveka koji veruje. Pa šta je mogao reći? Da, poznavao ga je, ali ne u smislu ličnih podataka, uvek je verovao da se zove Karlo - a možda se stvarno tako zvao. O njemu je mogao reći da je bio drag mladić, voleo je učenje, rekao je da je siromašan, Red mu je pomogao. Nije pouzdano znao da li je zaista rođen u Argentini, on je tako rekao, nikada u to nisu posumnjali, uostalom, zašto bi? U toku dva meseca koliko je ostao u manastiru mnogo je čitao, a mnogo su i razgovarali. Zatim se preselio u grad radi studija i Red je nastavio da mu pomaže tim nenametljivim milosrđem. Žao mu je bilo što je otišao, bio je to mladić blistave inteligencije.
Pogledao ih je u oči prodorno, kako to ponekad umeju sveštenici. „Zašto vas on zanima?”, upitao je.
„Zato što je on mrtav a ja sam živ”, rekao je Spino.
Ne zna baš tačno zašto je tako odgovorio, učinilo mu se da je to jedini prihvatljiv odgovor, jer zapravo ne postoji nijedno drugo zato. Sveštenik je tad sklopio ruke na stolu i dok ih je pružao ispred sebe bela mantija je otkrila zapešća, takođe bela, a njegovi prsti su se neko vreme poigravali, tapkajući jedni preko drugih.
„Pisao mi je”, rekao je sveštenik, „mislim da ću vam pokazati to pismo.” Otvorio je jednu fioku i izvadio plavi koverat koji je u sebi nosio pogled na grad koji Spino gleda svakodnevno. Pružio mu ga je i on je pročitao ono malo redova ispisanih razvučenim, gotovo dečijim rukopisom. Spino je tad upitao da li ga je već pokazao nekome i sveštenik je odmahnuo glavom osmehujući se kao da je hteo da kaže da se niko nije potrudio da ga potraži. „Ne bih mnogo pomogao istrazi”, rekao je, „osim toga, suviše je naporno popeti se dovde.”
Razmenili su nekoliko uobičajenih rečenica o lepoti mesta i istoriji Pjevea, Sara je zapodenula sa sveštenikom prijazan razgovor o freskama, Spino se zadovoljio da bez reči svedoči njihovoj stručnosti dok su ležerno pominjali Viteza, Anđela, Smrt, Obešenog; i rekao je kako je zanimljivo, izgledali su kao likovi iz tarota, i pokazao knjigu na stolu. „Ne znam da li će vam se dopasti, oče”, dodao je, „to je knjiga koja govori o neobičnim kombinacijama života.”
Sveštenik se osmehnuo i pogledao ga blagonaklono. „Samo Bog poznaje sve kombinacije postojanja, ali je na nama da od svih mogućih izaberemo svoju”, rekao je, „samo na nama.” I govoreći to, gurnuo je knjigu prema svom sagovorniku.
Spino ju je tad, igre radi, uzeo i otvorio nasumice, ne gledajući. Kazao je: „Strana četrdeset šesta”, i ozbiljnim glasom, kao da se pretvara da je gatara, pročitao prvi pasus. Smejali su se iz pristojnosti, kako i priliči posle neke šaljive primedbe, i taj njihov smeh značio je i pozdravljanje, što je bilo očigledno; tako su se oprostili i sveštenik ih je otpratio do vrata, nebo je tamnilo i požurili su da što pre siđu jer su čuli sirenu autobusa koji je sa seoskog trga najavljivao predstojeći povratak.
Sara se zavalila u sedište uz zadovoljni uzdah i izazovno je namestila kosu. „Treba da odemo na odmor”, rekla je, „potreban nam je odmor.” On je klimnuo ne rekavši ništa i naslonio glavu na sedište. Vozač je ugasio svetla i autobus je hitro napustio seoce klizeći sredinom obronka. Spino je sklopio kapke i razmišljao o sudbini, o rečenici iz one knjige koju je pročitao, o beskrajnim kombinacijama života. A kad ih je ponovo otvorio, autobus je već klizio kroz duboku noć a Sara je spavala glave naslonjene na njegovo rame.

9.





Videvši ga tako utonulog iza pisaćeg stola, s onim izrazom namrštenog deteta koji Korado ponekad dobije kad ima previše posla, Spino je pomislio da kao i uvek Korado voli da pomalo glumi ulogu ciničnog urednika rubrike, lik koga su u bioskopu zajedno gledali bezbroj puta. Spino je došao spreman da ga izvesti o svom nedeljnom izletu. Jutarnje izdanje, kao i svakog ponedeljka, govorilo je samo o fudbalu i nije donosilo nikakve značajne vesti. Želeo je da kaže Koradu da Sara verovatno ide na kratak odmor te ako hoće da ga zaposli kao privatnog detektiva, bez nadoknade, to je bila prilika koju svakako ne bi trebalo da propusti.
Ali kad mu je Korado rekao: „Još jedan”, pokazujući mu kažiprstom i srednjim prstom broj dva, njegovo raspoloženje je iznenada splasnulo i seo je nemajući hrabrosti da progovori, čekajući.
„Sinoć je umro policajac”, rekao je, i napravio odsečan pokret rukom, kao da je hteo da kaže: izjednačenje; ili: kraj priče. Nastupila je duga tišina i Korado se zadubio u listanje papira iz jedne fascikle, kao da je tema iscrpljena. Zatim je skinuo naočare i mirno rekao: „Sahrana će biti sutra, telo pokojnika leži u posmrtnoj odaji koja je pripremljena u kasarni, novinske agencije su već poslale vlastima telegrame saučešća.” Vratio je onu fasciklu na policu i uvukao papir u pisaću mašinu. „Ја moram da napišem tekst”, rekao je, „pišem ga sam jer ne želim nikakvo rasplinjavanje, samo puki izveštaj, bez pretpostavki i baladiranja.”
Spremao se da počne da piše, ali Spino je stavio ruku na mašinu. „Slušaj, Korado”, rekao mu je, „juče sam razgovarao sa sveštenikom koji ga je poznavao, video sam jedno njegovo pismo, bio je veoma osećajna osoba, stvar nije tako jednostavna kao što može da izgleda.”
Korado je naglo ustao, prišao je vratima svoje zastakljene sobice i zatvorio ih. „Ah, bio je osećajna duša!”, uzviknuo je, zacrvenevši se u licu. Spino nije odgovorio, odmahnuo je glavom u znak neslaganja, kao da ne shvata. A onda je Korado rekao da ga dobro sluša, jer postojale su samo dve pretpostavke. Prva pretpostavka: kad su policajci stigli, mrtvac je već bio mrtav. I stvarno, Kid je umro na ulaznim vratima. E sad, pištolj koji je ubio njega i policajca, i iz kojeg nedostaje šest metaka, nađen je na terasi kuhinje, na kraju malog hodnika. Kako se to jedan mrtvac vraća kroz čitav hodnik i izlazi na terasu da ostavi pištolj? Druga pretpostavka: pištolj, s nekim ko ga je držao, bio je na terasi, u iščekivanju. Kid je to znao ili nije znao, nemoguće je utvrditi. U nekom trenutku policija je zalupala na vrata i Kid je mirno pošao da otvori. U tom času pištolj je izronio iz noći i zapucao na Kida i na policajce. Dakle, ko je bio mrtvac? Nesvesni mamac? Svesni mamac? Jadna budala? Neko ko nije imao nikakve veze? Nezgodan svedok? Ili nešto sasvim drugo? Sve pretpostavke su moguće. Da li je reč o terorizmu? Možda. Ali moglo bi da bude i nešto drugo: osvete, prevare, neka tajna posla, ucene, ko zna. Možda je Kid bio ključ svega, a moguće da je bio samo žrtveni jarac, ili neko ko se zatekao na raskrsnici sudbine. U jednu stvar Korado je bio siguran: da je bilo bolje dići ruke od svega.
„Ali ne može se dopustiti da ljudi umiru u prazno”, rekao je Spino, „to je kao da neko umre dva puta.”
Korado je ustao i uhvatio prijatelja za ruku vukući ga blago prema vratima. Napravio je nestrpljiv izraz lica pokazujući sat na zidu. „А šta li ti tražiš?”, rekao mu je izgurujući ga napolje.

10.





Miholjsko leto, i zime eto. Neko je govorio, kad je bio mali, i uzalud se Spino mučio da se seti ko to beše. Pomislio je to na pločniku stanice kojom je brisao hladan vetar u naletima, mašući rukom, dok se voz nadimao u krivini. Pomislio je i da se za tri dana može svašta dogoditi. A u njemu je neki dečiji glas ponavljao smejući se: tri mala siročića!, tri mala siročića! Glas je bio kreštav i zloban, ali njemu nepoznat, izvučen iz nekih davnih vremena, od kojih u sećanju ostaje sačuvano uznemirenje ali ne i sam događaj koji ga je izazvao. Izlazeći, okrenuo se da pogleda svetleći kvadrat sata na pročelju i rekao sebi: sutra je novi dan.
Sara je otišla na odmor. Njena škola je organizovala trodnevni izlet na jezero Mađore i Spino joj je savetovao da im se pridruži. Zamolio je da mu šalje razglednice iz Duina i ona se nasmešila saučesnički, jer je razumela njegov lapsus. Da su imali više vremena, porazgovarali bi o tome, nekada su često razgovarali o Rilkeu; i sad se njemu razgovaralo o jednoj pesmi koja govori o fotografiji oca i koju je čitavog dana ponavljao u sebi.
Kod kuće je namestio instrumente u kuhinji, da bi mu bilo prijatnije za rad nego u onom ćumezu gde drži mračnu komoru. Popodne se snabdeo zalihama reagensa i kupio plastičnu kadicu na odeljenju za baštovanstvo u robnoj kući. Namestio je okvir svetla na trideset puta četrdeset centimetara i ubacio negativ probne fotografije koju je dao da se ponovo fotografiše u jednoj pouzdanoj laboratoriji.
Odštampao je čitavu fotografiju, ostavljajući aparat za povećanje upaljen nekoliko sekundi više nego što je potrebno jer je probna fotografija imala preveliku ekspoziciju. U kadi s reagensom, izgledalo je kao da se ivice s mukom uobličavaju, kao da se neka daleka i prošla, nepovratna stvarnost opire da oživi, protivi se da je skrnave radoznali i nepoznati pogledi, nakon buđenja u jednom okruženju koje joj ne pripada. Ta porodična skupina, osećao je, odbijala je da se vrati i pokaže na pozornici likova samo da bi zadovoljila radoznalost neke nepoznate osobe, na nekom nepoznatom mestu, u nekom vremenu koje nije bilo njeno. Shvatio je i da priziva sablasti, da pokušava da iz njih izvuče, sramnom strategijom hemije, prisilno saučesništvo, sumnjivu nagodbu koju su oni, neupućeni ugovarači, potpisali jednom nenameštenom pozom koju su pružili nekom tadašnjem fotografu. Mračna sposobnost nenameštenih fotografija! Osmehuju se. I taj osmeh je sada upućen njemu, iako oni to ne žele. Prisnost jednog neponovljivog trenutka njihovog života sada je njegova, produžena u vremenu i uvek verna sebi; i može se videti beskrajno mnogo puta, dok se cedi okačena na konopcu razvučenom preko kuhinje. Jedna ogrebotina, koju je aparat za povećanje prekomerno uveličao, poput brazde preseca po dijagonali njihova tela i njihov krajolik. Je li to nehotična ogrebotina noktom, neizbežno habanje, trag nekog metalnog predmeta (ključ, sat, upaljač) s kojim su ta liса delila prostor po džepovima i fiokama? Ili je nameran trag jedne ruke koja je htela da poništi tu prošlost? Ali sad je ta prošlost, svejedno, u nekoj drugoj sadašnjosti, i protiv svoje volje nudi se da bude odgonetnuta. To je veranda jedne skromne kuće iz predgrađa, stepenice su od kamena, izuvijana, oko arhitrava raste kržljava puzavica koja je rastvorila svetle zvončiće; mora da je leto: nazire se bleštava svetlost a fotografirane osobe nose laganu odeću. Na licu čoveka čita se iznenađenje, a ujedno i nehaj. Nosi belu košulju zavrnutih rukava, sedi za mermernim stočićem, pred sobom ima stakleni bokal na koji su naslonjene novine presavijene na pola. Sigurno je čitao, i nevešti fotograf mu je nešto rekao da bi ga naterao da podigne pogled. Majka se pojavljuje na vratima, samo što je ušla u fotografiju i nije ni primetila. Ima malu kecelju s cvetićima, suvonjavo lice. Još je mlada, ali čini se da je njena mladost prošla. Dvoje dece sede na stepenicama, ali odvojeno, kao kakvi tuđinci. Devojčica ima dve kike opaljene suncem, naočare za vid s plastičnim ramom, klompice. U krilu drži krpenu lutku. Dečak nosi sandale i kratke pantalone. Laktovima je naslonjen na kolena a bradom na šake. Ima okruglo lice, kosu s pokojim sjajnim pramenom, musava kolena. Iz džepa pantalona viri račva praćke. Gleda ispred sebe, ali mu je pogled zalutao negde izvan objektiva, kao da u vazduhu prati neko prikazanje, neki događaj koji druge fotografisane osobe ne vide. Gleda malo uvis, to se nepogrešivo vidi po njegovim zenicama. Možda posmatra kakav oblak, krošnju nekog drveta. U desnom uglu, gde zemljište prelazi u popločanu stazu na koju nadstrešnica verande baca stepenastu senku, nazire se sklupčano telo psa. Oko fotografa, ravnodušno prema njegovom prisustvu, slučajno ga je uhvatilo u kadar i na fotografiji mu se ne vidi glava. To je jedan kučak s crnim flekama koji liči na foksa, ali je nesumnjivo mešanac.
Ima nešto što ga uznemirava na toj spokojnoj fotografiji neznanaca; nešto što mu izmiče i ne uspeva da odgonetne: neki skriveni znak, neka naizgled nevažna sitnica koja ipak pogađa suštinu. Onda se primiče bliže, privučen jednim detaljem. Kroz staklo bokala, talasasta zbog prelamanja vode, slova presavijenih novina koje čovek ima ispred sebe uobličuju reč: Sur. Oseća uzbuđenje i kaže sebi: Argentina, u Argentini smo, čemu to uzbuđenje?, kakve veze ima Argentina? Ali sada zna u šta se zagledao dečak. Iza fotografovih leđa, uronjena u zelenilo, nalazi se ružičastobela vlastelinska kuća. Dečak pilji u prozor sa zatvorenim šalonima, jer ti šaloni mogu polako da se odškrinu, i onda...
I onda šta? Zašto su mu misli obuzete tom pričom? Šta izmišlja njegova mašta koja se izdaje za sećanje? Ali upravo u tom trenutku, ne kobojagi, već stvarno u njemu, jedan dečiji glas jasno doziva: „Kolačiću! Kolačiću!” Kolačić je ime psa, drugačije ne može biti.

11.





Kad stignete na vrh ulice Via dela Salita Vekija, grad se rasipa u kopneno zaleđe, mirno počiva u naboranoj ravnici koju bedem od brežuljaka ne bi nikada dao naslutiti. Ovde još nisu stigle reke betona i preživele su građevine iz dvadesetih godina koje su bombe za vreme rata poštedele: male vile u hirovitom i malograđanskom deco stilu koje su naslage vremena na neki način uspele da oplemene. A onda skromnije kućice, opasane zidovima i bašticama, s ponekim busenom žutih trski uz žičane ograde koje ih razdvajaju, nalik selu. Glavni put je obrubljen s dva reda istovetnih i preslikanih kuća, na dva sprata, sa spoljnim stepenicama od cigala i maleckim prozorima. Te kuće su podignute u doba fašizma, taj kraj je nastao kao stambena četvrt za zaposlene u opštinskim firmama, službenike, male preduzetnike. Od tog doba i tog sveta, mesto je sačuvalo dostojanstvo i tugu. Međutim, u krajoliku ima nečeg ljupkog: tu je mali trg s fontanom, aleje i pokoja zarđala ljuljaška, klupica na kojoj čavrljaju dve starije gospođe s cegerima. I ta skromna i okamenjena ljupkost u njemu izaziva osećaj da nije verodostojan: i da je tako neverovatan, da možda ne postoji, to je ono što traži. F. Poerio, Krojač, ul. Kadorna 15: tako kaže telefonski imenik. Mrtvačev sako je stari sako od tvida s kožnim zakrpama na laktovima, može mu biti deset godina, ili petnaest: suviše beznačajan trag da bi se došlo do nečega. Uostalom, ko može da tvrdi da se radi o istom krojaču, možda ima i drugih Poerija koji rade kao krojači u raznim italijanskim gradovima.
Za to vreme ide ulicom R. Kadorna, uzanom ulicom s drvoredom od lipa, unaokolo male dvospratne vile s tragovima nekadašnjeg blagostanja, mnogima je potrebno krečenje zidova i farbanje šalona, bledunjave bašte pokazuju znake nebrige a ispod nekih prozora suši se prostrto rublje. Broj petnaest je kuća s velikom kapijom od kovanog gvožđa koja je obrasla u divlji bršljan. Ulaz je zaštićen nadstrešnicom, takođe od kovanog gvožđa, koja maglovito podseća na one istočnjačke. Na staklenoj ploči piše: Krojačka radnja Poerio. Slova natpisa, nekada pozlaćena, sad su nagrizena i puna mrljica, poput kakvog starog ogledala.
Gospodin Poerio ima prijatan osmeh, naočare s debelim staklima zbog kojih mu oči izgledaju sićušne i daleke. Čini se da ga štiti neka nedodirljiva prostodušnost, mora da su godine, poput svesti da si već prošlost. Staklena vrata vode u prostranu odaju prljavoružičastih zidova, sa uzanim prozorima i viticom loze naslikanom duž okvira tavanice. Nameštaj jednostavan, u funkciji prostorije: mali divan iz osamnaestog veka, pletena klupica, u jednom uglu krojački sto. Zatim krojačke lutke, nekoliko uspravnih bista na štapu, raspoređenih bez ikakvog reda, razbacanih po sobi: i na trenutak on pomišlja da su to klijenti gospodina Poerija, osobe iz nekog proteklog vremena, iz samilosti pretvorene u drvene lutke. Među njima ima nekih koji izgledaju kao pravi ljudi, s gipsanim licem ružičaste boje koja je postala gotovo kestenjasta, i sićušnim belim mrljama na jagodicama ili na nosu. Muškarci s četvrtastim vilicama i kratkim zulufima, frizurama u gipsu koje prikazuju napomađene kose, tankim usnama i pomalo čežnjivim očima. Gospodin Poerio mu pokazuje nekoliko kataloga radi izbora modela. Mora da su iz šezdesetih godina, pantalonе su uzane a reveri na sakoima su ušpiceni. On se zadržava na jednom modelu koji je manje smešan, pre neupadljiv, zatim namešta mrtvačev sako na jednu lutku i pokazuje ga krojaču. Možda bi mogao da mu napravi sličan, šta misli? Gospodin Poerio razmišlja, zbunjen je, krivi usta. „То je sportski sako”, kaže sumnjičavo, „ne znam da li bi išao uz odelo kakvo vi želite.” On se slaže, ali taj stari sako ima tako savršen kroj da ga ne bi obrukao ni kao odelo za večernje prilike. Pokazuje mu markicu s unutrašnje strane sakoa, zašivenu na džepu, gospodin Poerio je bez muke prepoznaje, to je vaša markica, ali u ovom trenutku ga se ne seća, to je stari sako, sašio je toliko sakoa u svom životu...
On kaže da shvata; međutim, ako bi hteo, da li bi mogao da se seti?, odnosno, da nađe račun... možda staru knjigu računa. Gospodin Poerio razmišlja, uhvatio je jedan kraj sakoa kažiprstom i palcem i zamišljeno trlja materijal. U jedno je uveren, taj sako je sašio šezdesete godine, to može pouzdano da tvrdi, deo je jedne male trube štofa, odlično se seća, restl koji je kupio jeftino jer je bio višak u magacinu i isporučilac je hteo da ga se otrese. Gospodin Poerio sad pokazuje izvesnu sumnjičavost, nije mu baš najjasnije šta hoće od njega. „Vi ste iz policije?”, pita. Odjednom je postao oprezan, sigurno se plaši nečega što bi mu moglo nauditi.
On pokušava nekako da ga razuveri: kaže da nije, štaviše, hteo bi odmah da ostavi kaparu; a onda sriče neko čudno objašnjenje. To objašnjenje je prilično zbrda-zdola, gospodin Poerio uopšte ne izgleda kao da je razuveren; i pored toga pristaje da sarađuje, koliko je u njegovoj moći: još uvek čuva malu arhivu starih klijenata, eh, mnogi su sigurno preminuli, zapravo ima već osam godina kako je zatvorio radnju, otpustio je šegrte i otišao u penziju, nije više imao zašto da drži krojačku radnju.
„Dakle, da vidimo... da vidimo...”, šapuće nehotice prelistavajući blokove priznanica, „ovo je pedeset deveta, ali tu je i poneka narudžba iz šezdesete....” Pažljivo čita držeći blokove na deset centimetara od nosa, skinuo je naočare i oči su mu sada dečije. „Rekao bih da je ovo”, kaže s izvesnim zadovoljstvom, „sako od pravog tvida, ne može biti ništa drugo.” Nastala je mala stanka. „Komercijalista Faldini Guljelmo, Tirenika, Via dela Dogana 15 crven.” Podiže pogled sa bloka i stavlja naočare. Kaže da kad bolje razmisli ne bi mogao da mu sašije odelo. Vid mu tako oslabio da više ne uspeva ni konac u iglu da uvuče. A ne bi ni umeo da sašije odeću kakva se danas nosi.

12.





Komercijalista Faldini ga prima u prašnjavoj kancelariji gde na izlizanom natpisu na jednim staklenim vratima koja vode u mračan hodnik piše: „Tirenka Import-Eksport”. S prozora se vide dizalice u luci, baraka od limova i jedan tegljač koji brekće na vodi prekrivenoj mrljama od nafte. Komercijalista Faldini ima lice čoveka koji je čitavog života pisao pisma u daleke zemlje gledajući s prozora krajolik od dizalica i kontejnera. Njegov pisaći sto, ispod staklene ploče, obložen je razglednicama, a iza leđa veoma živopisan kalendar veliča letovanje u Grčkoj. Izgleda spokojno, oči su mu velike i vodnjikave, kosa sivkasta i podšišana kratko kako se nekada nosilo. Zaista je iznenađen što vidi taj svoj stari sako, izgubio ga je pre mnogo godina, ne bi umeo ni da kaže koliko, tja, dvadesetak, možda.
„Baš izgubio?”
Komercijalista Faldini se igra olovkom na stolu, tegljač se pomerio i ušao u okvir prozora ostavljajući plavičaste mrlje na vodi. Teško je reći, ne zna, Štaviše, misli da nije, recimo da je nestao, čini mu se. Iz luke, izdaleka, dopire pisak sirene, komercijalista Faldini gleda posetioca s izvesnom radoznalošću, sad se svakako pita kakva je to uopšte priča o njegovom starom sakou, kakve veze ima taj čovek, šta hoće. A Spinu je toliko teško da bude uverljiv, i ne želi da bude uverljiv. Komercijalista Faldini ga gleda spokojno, u knjizi računa koju drži otvorenu ispred sebe sigurno se nalaze brojevi koji označavaju grad iz snova kao Samarkand, gde ljudi možda imaju neki drugi način da budu ljudi. Spino oseća da mora da mu kaže istinu, ili nešto slično istini; eto, to je istina, jer stvari tako stoje. Razumete vi to, gospodine komercijalista? Možda. Ili možda, još bolje, razabira on to, onako kako nesumnjivo uspeva da razabere svoje snove ukotvljenog čoveka. Ali nije važno, da, seća se, bila je pedeset deveta ili šezdeseta, sako je uvek držao tamo, gde sad stoji njegov sadašnji sako, na čiviluku iza vrata, kancelarija je bila baš ovakva, ista kao danas. Napravio je neodređeni pokret u vazduhu; jedino što je drugačije u njegovom sećanju, to je on, mladi komercijalista Faldini koji nikada neće otići u Samarkand. Bio je tu i neki težak, nešto kao nosač, često je ulazio u kancelariju, brinuo se o svemu pomalo, radio je taj posao jer mu je bilo potrebno da radi, ali pre toga je radio na carini, ako ga sećanje ne vara, ne zna zašto je izgubio to mesto, u njegovom životu desila se neka strašna nesreća, ne bi znao kakva, bio je ćutljiv i ljubazan čovek, možda bolestan, nije bio za poslove nosača, zvao se Fortunato, ponekad su imena baš prava ironija, ali svi su ga zvali Kordoba, prezimena se ne seća, zvali su ga Kordoba jer je bio u Argentini ili u nekoj zemlji u Latinskoj Americi, da, njegova žena je umrla u Argentini i on se vratio u Italiju sa sinom, dečačićem, uvek je pričao o svom dečaku, ono malo puta kad bi progovorio, ovde nije imao rodbinu i smestio ga je u internat, odnosno nije bio baš internat, bio je to pansion jedne usedelice koja je držala nekoliko dece, neka vrsta privatne škole ali u skromnoj varijanti, gde se nalazila ne bi znao da kaže, možda blizu crkve Santo Stefano, ima utisak, dete se zvalo Karlito, Kordoba je stalno pričao o Karlitu.
Zvoni telefon u susednoj prostoriji. Komercijalista Faldini je ućutao, vraćajući se u svoju sadašnjost, zabrinuto pogledava ka vratima a onda u svoje knjige: i prepodne prolazi munjivitom brzinom, govore sada njegove oči u kojima Spino hvata i obzir i zbunjenost. Dobro, samo još nešto i on će otići; ako hoće da baci pogled na ovu fotografiju, ovaj čovek što sedi na tremu, da li bi mogao da bude Kordoba?, da li ga prepoznaje? A dečak? Komercijalista Faldini pažljivo drži fotografiju između kažiprsta i palca, odmiče je od lica, dalekovid je, ne, kaže, nije Kordoba, međutim, baš čudno, veoma liči na njega, mogao bi da bude njegov brat, ali ne zna da li je Kordoba imao brata, a što se tiče dečaka, Karlita nikada nije video.
Sad se komercijalista Faldini već nervozno poigrava olovkom, čini se da je zamišljen. Eto, ne bi hteo da ga pogrešno razume; eh, stvari, uvek su tako privremene te naše stvari, menjaju mesto, prevare čak i sećanje. Kako se samo nije odmah setio? Svejedno, sad se odlično seća, taj sako je poklonio Kordobi, jednog dana mu ga je dao na poklon, Kordoba je uvek išao odrpan, a bio je pristojna osoba.

13.





„Kažu da sam luda, jer živim sama sa svim ovim mačkama, ali šta to mene briga. A da vi niste možda došli zbog kapije? Ulazne kapije, morala sam ponovo da je farbam jer ju je komunalni kombi čitavu ulubio dok se okretao, ima tome već dosta, trebalo bi da znate bolje od mene, zar ne? Kako god bilo, naravno da se sećam Karlita. Ali nisam uverena da je to taj isti dečak s vaše fotografije, vidite, ovde mi izgleda previše plav da bi bio on, uostalom nikad ne možete da tvrdite. Karlito koji je dolazio ovde kod mene bio je veseo dečak, voleo je majušna stvorenja sa ove zemlje: stršljenove, mrave, svice, zelene i žute gusenice, one s buljavim očima i ponekom dlačicom...”
Mačka koja je sklupčana ležala u njenom krilu trgnu se i u jednom skoku pobeže. I ona ustaje, još uvek ima neke fotografije, ona nikad ništa ne baca, voli da čuva stvari, iz jedne ladice vadi kutijice, trake, brojanicu, album od sedefa. Poziva ga da prelista album sa njom, u dvoje se bolje vidi. Tu su požutele fotografije mrzovoljnih muškaraca, oslonjenih na ograde od kartona, s imenom fotografa utisnutim ispod nogu fotografisanih; pa jedan bersaljer nesrećnog izraza lica, s posvetom rukom ispisanom ukoso, varoš Vitorio Veneto iz hiljadu devetsto osamnaeste, jedna starica koja sedi u pletenoj fotelji, jedna Firenca kroz koju prolaze kočije, jedna crkva, porodični skup fotografisan s prevelike razdaljine, jedna devojčica s belim rukavicama i sklopljenih ruku, sećanje na prvo pričešće. Ima praznih stranica, jedan pas s tugaljivim očima, kuća s glicinijom i salonima na kojoj ženskim rukopisom piše miris jednog leta. Na poslednjoj stranici nalazi se grupa dece, poređani su stepenasto u jednom malom dvorištu, oni napred čuče, zatim jedan red stoji, i na kraju najviši red, možda ih je popela na neku klupu. On ih broji, ima ih dvadeset četvoro; s njihove desne strane, stojeći uspravno prekrštenih ruku, vidi se nekadašnja gospođica Elvira, mada razlika nije baš prevelika. Postavljeni su predaleko od objektiva da bi se njihova lica mogla stvarno raspoznati: jedini koji bi mogao da pokaže izvesnu sličnost s likom koji on traži je jedan plavušan u prvom redu, zauzeo je isti položaj tela, jednom rukom pridržava bradu oslanjajući lakat na kolena, ali nemoguće ga je prepoznati.
A da li se sećate oca tog dečaka, gospođice Elvira? Ne, oca se ne seća, zna samo da je umro, a i majka, ostao mu je samo neki ujak, ali da li je siguran da se zove Karlito?, njoj se čini Karlino, uostalom to nije važno, bio je veseo dečak, voleo je stvorenjca sa ove zemlje, stršljenove, mrave, svice, zelene i žute gusenice...
I tako, evo kako ponovo luta u potrazi ni za čim, zidovi ovih uskih uličica kao da mu obećavaju nagradu do koje ne uspeva da dođe, kao da prati putanju na nekoj tabli igre čoveče ne ljuti se sačinjenu od praznih kućica i zamki po kojoj on nastavlja da kruži nadajući se da će točak jednom da se zaustavi a loptica da padne na broj koji će svemu dati značenje. A dotle, tamo je more, koje on posmatra. Po njemu klize obrisi brodova, nad njim pokoji galeb, oblaci.

14.





Ima dana kad izgleda kao da se lepota ljubomorna na ovaj grad iznenada razotkrije: za čistih vetrovitih dana, na primer, kad povetarac koji prethodi lebiću počisti ulice bubnjajući kao zategnuto jedro. Tad kuće i zvonici zablešte previše stvarno, suviše jasnih obrisa, poput kakvog negativa, svetlost i senka se nadmeno sukobljavaju, bez stapanja, iscrtavajući crnobele šahovske ploče od mrlja senki i zaslepljujućih blesaka, uzanih uličica i malih trgova.
Nekada je birao baš ovakve dane da tumara po starim dokovima, kad nije imao šta da radi, i misli o tom vremenu spopale su ga dok je išao zapuštenim šinama za teretna kolica na molu, vraćajući se peške ka gradu. Mogao je da uhvati autobus koji se vraća za grad od tunela na zaobilaznici, ali radije je izabrao da prođe dokovima prateći zavoje keja, imao je želju da lenstvuje u tom neuglađenom krajoliku od železa koji ga je podsećao na detinjstvo, skakanje sa splava okićenog sa svih strana gumama, ona siromašna leta koja su mu ostala urezana u sećanje poput kakvog ožiljka.
Na napuštenom gradilištu, gde su nekada popravljali parobrode, ugledao je olupinu nekog švedskog broda nagnutu na jednu stranu: zove se Ula, a žuta slova, neobično, spasla su se od plamena koji je uništio brodsko korito ostavljajući ogromne nagorele mrlje na farbi. Učinilo mu se da je taj debelokožac kojem se primiče poslednji trenutak uvek zauzimao to mesto na dokovima. Malo dalje naišao je na razvaljenu telefonsku govornicu, pomislio je da telefonira Koradu i da mu sve ispriča, uostalom bilo je ispravno da ga obavesti, taj susret je na neki način dugovao njemu.
„Korado”, rekao je, „ја sam, uspeo sam da razgovaram.”
„Gde si ti, zašto si tako nestao?”
„Nisam uopšte nestao, na dokovima sam, ne brini.”
„Tražila te Sara, ostavila ti je poruku ovde u redakciji, kaže da produžavaju izlet za još tri dana, idu u Švajcarsku.”
Jedan galeb, koji je već neko vreme kružio, spustio se na ručicu pumpe za vodu, baš pored telefonske govornice, i stao mirno da ga posmatra, bišteći kljunom perje.
„Pored mene je jedan galeb, baš ovde pored telefonske govornice, izgleda da me poznaje.”
„Šta kažeš?... Slušaj me, gde si ga našao, šta ti je rekao?”
„Ne mogu sad da ti objašnjavam, ovde je jedan galeb s načuljenim ušima, mora da je neki špijun.”
„Ne budali, gde si, gde si ga našao?”
„Rekao sam ti, na dokovima. Našli smo se u nautičkom klubu, tu izdaju čamce i otišli smo na izlet čamcem.”
Koradov glas je postao uzdržaniji, možda je neko ušao u kancelariju. „Ne veruj nikom”, rekao je, „nemoj ništa da radiš iz poverenja.”
„Ne radi se o tome da li verovati ili ne, dao mi je neke smernice i ja pokušavam, on nije znao ništa o priči, međutim postoji neko ko možda zna nešto i on mi je rekao ko je to.”
„I, ko je?”
„Rekao sam ti da ne mogu da ti kažem, neću da razgovaram preko telefona.”
„Ovde nema nikog ko bi mogao da te čuje, a s mog telefona mogu da pričam, kaži mi ko je.”
„Izvini, molim te, zar misliš da mi je on izdeklamovao ime i prezime? Veoma je lukav, samo mi je nagovestio.”
„Е onda i ti meni nagovesti.”
„Ne bi shvatio.”
„А kako si ti shvatio?”
„Zato što je to neko koga sam slučajno upoznao pre mnogo godina, jedan muzičar.”
„Gde svira?”
„Korado, zaboga, ne mogu ti ništa reći.”
„Kako hoćeš, ipak, ništa mi se to ne sviđa, a ti si previše lakoveran, jel’ ti jasno? To je prava močvara, gde god da staviš nogu možeš da potoneš.”
„Izvini Korado, sad te pozdravljam, već je kasno. Uostalom i galeb se uzvrpoljio, hoće da telefonira, daje mi besne znake kljunom.”
„Dođi smesta, čekam te u redakciji, ne idem kući dok te ne vidim.”
„Možda sutra, šta kažeš? danas sam umoran, a imam i nešto da uradim večeras.”
„Obećaj mi da se nećeš uzdati ni u koga.”
„Dobro, čujemo se sutra.”
„Čekaj malo, saznao sam nešto što bi te možda zanimalo. Sudija je izdao nalog za sahranu, slučaj je zaključen.”

15.




Рrе dvadeset godina Tropikale je bio mali noćni klub sumnjive reputacije koji su posećivali američki mornari; sad je to piano-bar i zove se Luizijana, s malim divanima i svetiljkama na stočićima. Na karti pića, pored ulaznih vrata, u vitrini postavljenoj zelenim baršunom, piše: Pepe Harpo, klavir.
Pepe Harpo je Đuzepe Antonio Arpeti, Sestri Levante 1929, izbačen iz lekarske komore 1962. zbog prevelike sklonosti ka izdavanju recepata za opojne droge; dok je bio na fakultetu svirao je klavir na proslavima, imao je izvestan dar i odlično je oponašao Erola Garnera. Nakon tog skandala počeo je da svira u Tropikaleu, izvodio je mambe i pesmice u večerima prepunim dima, konzumacija petsto lira; izlaz za slučaj opasnosti, iza separea, vodio je na stepenišni prostor gde su se nalazila vrata s neonskom lampom iznad dovratka i pločicom: Sobe - Zimmer - Rooms. Zatim je u nekom trenutku nestao na pet-šest godina, rekoše da je u Americi, kad se ponovo pojavio imao je okrugle naočare i prosede brkove, postao je Pepe Harpo, džez pijanista. S njegovim povratkom Tropikale je postao Luizijana. Neko reče da je on otkupio lokal, da je zaradio pare svirajući u američkim orkestrima. Da je zaradio pare, nije im bilo neverovatno, delovao je sposoban za tako nešto; da ih je zaradio udarajući po klaviru, u to su mnogi posumnjali.
Spino je seo za jedan stočić po strani i naručio džin tonik. Harpo je svirao In a little spanish town i učinilo mu se da ga nije primetio, ali onda mu je piće stiglo bez računa. Dugo je sedeo sam, polako pijuckajući svoje piće i slušajući stare melodije. Žalim je oko jedanaest Harpo napravio pauzu i klavir je zamenila kaseta s muzikom za igru. Dok je Harpo prilazio provlačeći se između stolova, Spino je imao utisak da mu je na licu prisutan pokajnički ali istovremeno odlučan izraz: pitaj me sve ali to ne, to ne mogu da ti kažem. Zna, neki unutrašnji glas mu je šapnuo, Harpo zna. U jednom trenutku Spino je pomislio da stavi na sto fotografiju deteta Kid i da ne kaže ništa, osmehujući se potuljeno kao neko ko zna šta radi; međutim, rekao je jednostavno da je došao trenutak da mu Harpo uzvrati uslugu, da mu oprosti što je tako otvoren, hteo je da mu pomogne da pronađe jednu osobu, kao što je on jednom njemu pomogao. Izraz Harpovog lica odavao je zaprepašćenost koja je delovala iskreno, dok je čekao nastavak ne progovarajući ni reči; i tad je Spino izvadio grupnu fotografiju. „Ovaj”, rekao je pokazujući dečaka.
„Je l’ to neki tvoj rođak?”
On je odrečno odmahnuo glavom.
„Ko je to?”
„Ne znam, to hoću da saznam, možda se zove Karlito.”
Harpo ga je sumnjičavo gledao, kao da očekuje neku prevaru ili se plaši da ga zavitlava. Da nije poludeo? Ti ljudi su nosili odeću od pre nekih pedeset godina, fotografija je bila stara, taj dečak je danas čovek, hajde, zaboga.
„Dobro si razumeo”, rekao mu je Spino. „Sada ima tamnu bradu, i kosa mu je tamna, nije više tako plava kao na slici, ali lice još uvek čuva nešto dečije, bio je nekoliko dana kod mene pod ledom, osobe koje su ga poznavale ćute kao zaliveni, ništa, ni anonimni poziv, kao da nikada nije postojao, upravo mu brišu prošlost.”
Harpo se osvrtao s izvesnom nelagodnošću. Jedan par, za susednim stolom, posmatrao ih je sa zanimanjem. „Ne govori glasno”, rekao je, „nema potrebe da uznemiravamo goste.”
„Slušaj, Harpo”, rekao je on, „ako čovek nema hrabrosti da pređe granicu nikada neće razumeti, biće jednostavno prinuđen da čitavog života igra ne shvatajući zašto.”
Harpo je pozvao konobara i naručio piće. „А šta je on za tebe?”, pitao je tiho, „običan neznanac, ne predstavlja ništa u tvom životu.” Govorio je šapatom, bio je smušen i ruke su mu bile nemirne.
„А ti?”, kazao mu je Spino, „šta si ti za sebe? Ako jednog dana budeš poželeo da otkriješ, znaš li da ćeš morati da potražiš sebe unaokolo, da se iznova izgradiš, preturaš po starim fiokama, prikupljaš tuđa svedočanstva, otiske rasute na sve strane i izgubljene? Sve je u mraku, treba da napipavaš.”
Harpo je progovorio još tišim glasom i rekao mu da proba na jednoj adresi, ali on nije siguran. Na njegovom licu je pisalo da je time usluga vraćena zauvek.

16.





Zove se „Kod Eglea”. To je jedna stara pekara, kako je čuo od nekoga; zidovi su popločani belim pločicama a tu je i pocinkovana tezga iza koje gospođa Egle, petljajući oko male peći na drva, služi torte i lepinjice od sočiva. Spino je seo za jedan od mermernih stočića i jedna služavka ispijenog lica i sa sivom pregačom poput kakve pitomice prišla je s krpom da sa stola obriše mrvice od prethodnog posetioca. Naručio je tortu od sočiva a onda je na sto stavio „Službeni list” da se lepo vidi, u skladu sa dobijenim uputstvima. Stao je da posmatra goste i da nagađa. Za susednim stolom sede dve starije plavuše koje tiho ćaskaju i povremeno prsnu u piskav smeh. Odaju utisak imućnih osoba, u prostačkoj i skupoj odeći: mogle bi biti dve kurve u penziji koje su pametno upravljale svojim prihodima i sad vode neku radnju ili neki posao povezan sa svojim prethodnim zanatom, ali oplemenjen fasadom malograđanskog morala. U jednom uglu sedi mladić umotan u veliku jaknu i zadubljen u čitanje nekog časopisa na čijoj naslovnoj strani jedan debeli guru u narandžastom preteći upire prstom u tanjir sa lepinjicom od sočiva koji se nalazi ispred njega. Zatim je tu jedan živahan dekica, kose ofarbane u crnu boju koja na slepoočnicama ima crvenkasti odsjaj, što je često slučaj s lošim farbama, sa šljaštećom kravatom i zumbanim cipelama u beloj i braon boji. Švercer, svodnik, udovac obuzet pustolovnim ludilom? Sve je moguće. I najzad, tu je jedan dugonja naslonjen na pult. Ćaska sa gospođom Egle i osmehuje se pokazujući ogromnu rupu u predelu gornjeg niza zuba. Ima konjski profil i napomađenu kosu, sako koji mu otkriva mršava zapešća, radne pantalone. Izgleda kao da gospođa Egle odbija nešto što je dugonja uporno moli; onda se predaje i stavlja ploču na dotrajali gramofon na kraju pulta koji je izgledao kao da ima samo ukrasnu funkciju. To je ploča na 78 obrtaja, kreštava, čuje se nekoliko prigušenih taktova orkestra a onda ulazi jedan glas u falsetu sav iscepkan od ogrebotina koje ploča nosi u svojim brazdama. Neverovatno, to je Tango crnoglavki koji peva Rabaljati, dugonja daje saučesnički znak sluškinjici i ona se krotko, ali u isto vreme uzbuđeno, prepušta jednom tangu dugih koraka koji odmah privlači pažnju posetilaca. Devojka naslanja obraz na grudi svog kavaljera, koliko joj dopušta njena visina, ali s velikom mukom prati njegove silovite korake dok je samouvereno vodi po lokalu. Završavaju s živopisnim casque, i svi tapšu. I Spino pljeska, zatim otvara novine odgurujući tanjir i pravi se da je zadubljen u čitanje „Službenog lista”.
Za to vreme, mladić s guruom je ustao odsutnog izraza i plaća račun. Izlazeći, nikoga nije udostojio pogleda, kao da mu se silne misli motaju po glavi. Dve pozamašne plavuše popravljaju šminku a dve cigarete s tragom ruža na filteru dogorevaju u njihovoj pepeljari. Izlaze smejuljeći se, аli nijedna ne pokazuje posebno zanimanje za Spina ni za novine koje čita. Spino diže pogled s novina i on se ukršta s pogledom matorog petlića. To je dug i značajan pogled, i Spino oseća laganu koprenu znoja na dlanovima. Savija novine i odlaže ih na paklicu cigareta, očekujući prvi korak. Možda bi trebalo da uradi nešto, razmišlja, ali ne zna baš šta. Za to vreme devojka je završila sa sklanjanjem i počela da posipa vlažnu piljevinu po podu raspršujući je po pločicama četkom koja je bila veća od nje. Gospoda Egle računa iza pulta, lokal je utonuo u tišinu i zavladala je otužna atmosfera bremenita ljudskim isparenjima, cigaretama i sagorelim drvima. Zatim se ocvali petlić osmehuje: to je namešten i mehanički osmeh, praćen neznatnim pokretom glave i vrlo rečitom kretnjom. Spino shvata nesporazum koji je pothranio, u trenutku ga obliva crvenilo od stida, onda oseća kako u njemu raste neki nemušti bes i netrpeljivost prema tom mestu i sopstvenoj gluposti. Daje znak devojci da dođe i traži račun. Ona mu umorno prilazi brišući ruke o pregaču. Pravi mu račun na papirnoj salveti, njene ruke su podbule i crvene s tankim nanosom sitne piljevine na nadlanici, izgledaju kao dve pohovane krmenadle. Zatim ga drsko posmatra i kaže mu tiho, bezličnim tonom: „Opada vam kosa, čitanje posle jela podstiče opadanje kose.” Spino je gleda preneraženo, kao da ne veruje u ono što je čuo. Nemoguće da je ona, razmišlja, nemoguće; i gotovo da mora da se obuzda da ne nasrne na to malo čudovište koje ga i dalje posmatra s visine. Ali ona mu, ne menjajući profesionalan i ravnodušan ton, govori o nekom travaru koji prodaje eliksire za kosu u uličici Viko Spacavento.

17.





Viko Spacavento je ime koje savršeno odgovara ovom ćorsokaku stešnjenom između zidova prepunih ožiljaka. Vetar se vrtloži upravo na mestu gde jedan zrak sunca, prolazeći kroz tesnace i lepršavo rublje što se nadima uvis spram uzanog nebeskog hodnika, obasjava gomilicu otpadaka što se kovitla: venčić od suvog cveća, novine, jedna najlonska čarapa.
Radnja je podrum s dvokrilnim vratima, liči na jazbinu nekog ugljara, i stvarno, na podu ima i vreća s ugljem, iako na gredi iznad ulaza jasno piše: „začini - boje”. Na pultu stoji hrpa novina za uvijanje robe, jedan starčić je dremao na maloj slamnatoj hoklici, pored uglja, ustao je, Spino je prvi pozdravio, on je promrmljao dobar dan, naslonio se na pult s bezvoljnim izrazom i kao da je odsutan.
„Čuo sam da se ovde prodaju losioni za kosu”, rekao je Spino.
Starac je stručno odgovorio, malo se nagnuo preko pulta i pogledao mu kosu, naveo je proizvode neobičnih imena, zofleks, katranina; a onda bilje i korenje: žalfija, kopriva, rabarbar, crveni kedar. Misli da je crveni kedar ono što mu treba, onako odoka, mada bi trebalo napraviti analizu vlasi.
On je odgovorio da je možda crveni kedar u redu, ne zna, ne poznaje lekovita svojstva crvenog kedra.
Starac ga je pogledao sumnjičavo, imao je okrugle naočare s metalnim okvirom bez drški i bradu od dva dana. Nije rekao ništa. Spino se trudio da se odupre teskobi, objasnio je mirno da nije proverio tip svoje kose, jednostavno je krhka, u svakom slučaju, ne želi neki komercijalni proizvod, hoće jedan poseban losion, naglasio je reč poseban, čiju recepturu zna samo on, došao je na preporuku pouzdane osobe, čudo da ga nisu obavestili.
Starac je odmakao jednu zavesu, rekao da sačeka i nestao. Njegov pogled je na trenutak obuhvatio jedan budžak s rešoom na gas i jednu upaljenu sijalicu, ali nije video nikoga. Starčić je počeo da govori, na nekoliko metara od Spina, šapatom. Odgovorio mu je neki ženski glas, možda glas neke starice. Onda su ućutali. Zatim su počeli ponovo da pričaju, vrlo tiho, bilo je nemoguće razaznati šta su govorili, zatim se čulo neko škripanje kao da se otvara neka fioka, a onda ponovo tišina.
Minuti su sporo prolazili, odande se više nije čuo nikakav zvuk, kao da su ono dvoje izašli na neka druga vrata ostavljajući ga da tako glupavo čeka. Spino se razmetno nakašljao, zaškripao je stolicom, i tad se starčić pojavio iza zavese i prekorno ga pogledao. „Strpite se”, rekao je, „još malo.”
Obišao je pult i otišao da zabravi dvokrilna vrata koja vode na ulicu. Kretao se s izvesnom obazrivošću, pogledao je mušteriju, upalio malu cigaru, vratio se iza zavese. Glasovi su nastavili da šapuću, još tiše nego ranije. Radnja je bila gotovo u mraku, dnevna svetlost koja je ulazila kroz prozor s rešetkama polako se gasila, vreće s ugljem duž zidova izgledale su kao ljudska tela prepuštena snu. Spino nije mogao da se otrgne od pomisli da je i neznanac nekada bio ovde i da je kao on čekao u polumraku, možda ga je starčić dobro poznavao, možda je znao ko je, bio upućen u njegove nedoumice, njegove razloge.
Najzad se čovečuljak vratio s osmehom, u ruci je držao braonkastu bočicu poput onih u kojima apoteke prodaju tinkturu joda, pažljivo ju je umotao u parče novina i pružio mu je preko pulta u tišini. Spino ga je pogledao, oklevao je, možda se nasmešio. „Pazite da se ne prevarite”, rekao je, „stvar je vrlo važna.”
Starac je otvorio katanac, vratio se na svoju hoklicu i nastavio gde je stao. Otvoreno se napravio da ga nije čuo. „Idite sad”, rekao je, „uputstva su na nalepnici.”
Stavio je bočicu u džep i krenuo odatle, pozdravio ga je, starac je odgovorio da je u proizvod stavio i žalfiju, da mu da miris; i Spinu se učinilo da se opet smeška. U uličici Viko Spacavento nije bilo nikoga, imao je utisak da vreme nije prošlo, da se sve odvilo previše brzo, kao neki događaj koji se dogodio davno i sad ga se munjevito prisećamo.

18.





Pitao je čuvara da li zna neki spomenik sa anđelom i ćukom; ovaj je pogledao posetioca praveći se da razmišlja, a zapravo je bilo više nego jasno da nema pojma, svejedno je rekao da bi trebalo da bude u Zapadnom krilu, samo da se ne obruka, a onda se za utehu pohvalio podatkom koji mu niko nije tražio. „Treba da je jedna od prvih grobnica”, rekao je, „u romantičarsko doba, ćuk je bio u modi.” Zatim, dok se Spino udaljavao u smeru ispružene ruke, čuvar ga je podsetio da se groblje zatvara u pet, i da vodi računa da ne ostane zatvoren. „Uvek neko ostane, znate”, dodao je kao da hoće da ublaži bespogovornost svog upozorenja.
Dao je znak da razume i krenuo asfaltiranom stazom koja po širini preseca središnje parcele. Groblje je bilo gotovo pusto, možda zbog sata i ružnog vetrovitog dana. Nekoliko starica u crnom, u sredini parcela, bile su zaposlene sređivanjem grobova. Zanimljivo kako čovek može da provede život u jednom gradu a da ne upozna jedan od njegovih najslavnijih delova. On nikada nije kročio na ovo monumentalno groblje opisano u svim turističkim vodičima. Pomislio je da ako želimo da upoznamo neko groblje možda treba da na njemu imamo svoje mrtve, a njegovi mrtvi nisu bili ni na tom niti na bilo kom drugom mestu; sad ga je eto pohodio jer je stekao jednog tuđeg mrtvog, koji međutim nije bio tu, za koga ga nisu vezivale ni uspomene iz prošlog života.
Stao je da šeta između grobova, odsutno čitajući nadgrobne ploče nedavno preminulih; onda ga je radoznalost gurnula prema stepeništu ružnog neoklasičnog hrama u kojem se nalaze urne nekih velikih ljudi iz doba preporoda i na čijem frontonu jedan latinski natpis uspostavlja neprimerenu vezu između Boga i domovine. Prošao je kroz jedan deo istočnog krila gde se uzdižu grobnice u bizarnom kopedeovskom stilu sa vretenastim tornjevima i piramidama pored strogih neogotičkih palata, i nije mogao da ne primeti da su se u ovom delu u jednoj određenoj epohi sabrali svi titulari grada: aristokrate, kraljevi senatori, admirali, biskupi; pa onda porodice kojima je imovinska plemenitost nadoknadila nedostatak krvne plemenitosti: brodovlasnici, trgovci, prvi industrijalci. Po pronaosu hrama može se prepoznati prvobitna geometrija groblja koju su naknadni zahvati znatno izmenili. Ali ideja koju je ona odražavala ostala je nepromenjena: na jugu i na istoku parcele za aristokratiju; na severu i na zapadu monumentalne grobnice trgovačke buržoazije; u središnjim parcelama, na zemlji, staništa za narod. Zatim je tu nekoliko zona za nestalne klase, neprilagođene; video je čitavu jednu aleju filantropa, pored stepeništa hrama: dobrotvori, naučnici, intelektualci različitog nivoa. Zanimljivo kako je preko koreografije smrti Italija devetnaestog veka verno prikazala klasnu razdvojenost koja je postojala u životu. Zapalio je cigaretu i seo na vrh stepenica, zadubljen u svoje misli. Pala mu je na pamet Oklopnjača Potemkin, kao uvek kada vidi široko i belo stepenište, a zatim i jedan film čija je radnja smeštena u doba fašizma, koji mu se dopao zbog svoje scenografije. Na trenutak mu se učinilo da i on proživljava scenu iz nekog filma i da ga neki reditelj odozdo, iza nevidljive kamere, snima kako sedi tu i razmišlja. Pogledao je na sat i zaključio da je tek četiri i petnaest, dakle imao je još petnaest minuta do sastanka. Pošao je duž Zapadne aleje zaustavljajući se da razgleda spomenike i čita natpise. Dugo je stajao ispred prodavačice lešnika, pažljivo je razgledajući. Njeno lice je prikazano s realizmom koji ne predviđa nikakav oprost za crte pučkog lica. Očigledno da je starica pozirala vajaru u svojoj prazničnoj odeći: čipkana bluza viri ispod narodnog šala, elegantna suklja pokriva teške nabore jedne druge suknje, na nogama papuče. Oko ruku nosi vence lešnika koje je prodavala čitavog života, stojeći na uglu neke ulice, da bi naručila da joj se iskleše ova statua koja sada, u prirodnoj veličini, gleda posetioca s ponosom. Malo dalje odatle, jedan natpis na bareljefu koji nespretno podseća na presto Ludovizija obaveštava da je Matilde Đapikeli Romanengo, časna i plemenita žena, tek zašla u šesto petoleće, ostavila u suzama supruga i devojčice Lukreciju i Federigu. To se dogodilo dana 2. septembra 1886, i dve devojčice, koje s tugom drže prekrivač odakle se gospođa Matilde uzdiže ka nebu, poručuju sa natpisa: Ah, mila mamice, čime da te darujemo, ako ne molitvama i cvećem?
Polako je prošao čitavom alejom sve dok nije našao grobnicu sa anđelom i ćukom. Primetio je da jedan usamljeni galeb, možda poteran lebićem, kruži nepomičnih krila iznad parcela kao da hoće da se spusti. U ovakvim danima, kada lebić silovito duva, nije retko videti galebove čak i u još dubljim delovima grada: u jatu uzlete uz kanal pun otpadaka a onda se vrzmaju po kopnu u potrazi za hranom. Bilo je tačno pola pet, Spino je seo na zidić aleje leđima okrenut spomeniku i zapalio još jednu cigaretu. U aleji nije bilo nikoga, a starice u središnjim parcelama su se proredile. S druge strane parcela, u jednom kutku nedaleko od čempresa, video je čoveka koji je delovao kao da je utonuo u misli pored jednog krsta i stao je netremice da ga posmatra. Minuti su prolazili polako a da se ovaj nije pomerio, zatim je hitro ustao i uputio se prema otvorenom trgu ispred ulaza. Spino se osvrnuo oko sebe i nije video nikoga. Na njegovom satu je već bilo petnaest do pet i on je shvatio da sad više niko neće doći na taj neobičan sastanak. Ili, možda niko nije ni trebalo da dođe: hteli su samo da znaju da li će on doći, i sad ga je neko koga on nije mogao da vidi možda posmatrao, zaključujući da je zaista spreman. Bila je to neka vrsta probe na koju su ga stavili.
Galeb se, s lakoćom, spustio na zemlju na nekoliko metara od njega i počeo nespretno da tabana između grobova s radoznalim i spokojnim izrazom, poput kakve domaće životinje. On je pretražio džepove i bacio mu karamelu koju je životinja spremno progutala, zadovoljno klateći glavom i kostrešeći perje. Onda se bacio u kratak let, gotovo skok, i smestio na rame nekog onižeg vojnika iz Prvog svetskog rata, gledajući ga spokojno. „Kо si ti?”, rekao mu je Spino šapatom. „Kо te šalje? I na dokovima si me uhodio, šta hoćeš?”
Nedostajalo je dva minuta do pet. Spino je brzo ustao i njegov nagli pokret uplašio je galeba koji je odleteo ukoso i otišao da lebdi iznad druge parcele, pored stepenica. Pre nego što je otišao Spino je još jednom pogledao u pravcu spomenika s anđelom i ćukom i pročitao natpis koji je u nemiru iščekivanja prevideo. Tek tada shvati da je zapravo neko hteo da on pročita taj natpis, da se sastanak sastojao u tome, da je to bila poruka. Ispod nekog stranog imena, na svitku hartije u bareljefu, bio je ispisan jedan navod na grčkom pored kojeg je stajao prevod na italijanskom: Umire telo čovečije, vrlina ne umire.
Počeo je da trči i zvuk njegovih koraka snažno je odzvanjao ispod lučnih svodova aleje. Kad je stigao do izlaza, čuvar je upravo gurao kapiju po tankoj šini i on ga je u prolazu pozdravio. „Ostao je galeb” rekao mu je, „mislim da namerava da prespava.” Čovek nije rekao ništa, skinuo je kapu s širitom i zagladio kosu na gotovo ćelavoj glavi.

19.





Našao je poruku u poštanskom sandučetu, na povratku: ceduljica napisana štampanim slovima sa naznakom mesta i vremena.
Stavio ju je u džep i popeo se uz stepenice svoje stare zgrade; dok je ulazio u kuću, zvonik San Donata počeo je da otkucava šest sati, on je potrčao prema vratima od terase i širom ih otvorio jer je želeo da taj zvuk uđe u kući i čitavu je ispuni. Skinuo je kravatu i sručio se u fotelju dižući noge na stočić. Iz tog položaja video je samo profil zvonika, škriljac jednog krova i onda komad horizonta. Uzeo je prazan list papira i napisao takođe štampanim, velikim slovima: „Plače? Ko je Hekuba za njega?”
Položio je list pored ceduljice i razmišljao šta ih to povezuje. Bio je u iskušenju da telefonira Koradu i da mu kaže: „Korado, sećaš se ovog stiha? Sad mi je jasno šta znači.” Gledao je u telefon ali se nije mrdnuo, shvatio je da ne bi uspeo da se izrazi na pravi način; možda će napisati Sari, ali bez mnogo objašnjenja, jednostavno tako kako je on sada shvatio uz pomoć intuicije, a onda će i ona shvatiti da je bednik koji je plakao (ali ko to beše?), premda u drugom obliku i na drugi način, u Hekubi video sebe. Razmišljao je kako stvari imaju tu moć da se vraćaju i koliko od sebe samih vidimo u drugima. I poput talasa koji ga je zapljusnuo topao i silovit, u sećanje mu se vratila jedna samrtna postelja i jedno dato ali nikad ispunjeno obećanje. I sad je to obećanje tražilo svoje ispunjenje, pa naravno, u njemu, u toj istrazi, nalazilo je neki svoj način da se ispuni: neki drugačiji i neprikladan način koji je međutim poštovao jednu logiku neumoljivu poput kakve nepoznate geometrije: nešto što se da naslutiti ali ga je nemoguće uobličiti u neki racionalni poredak ili razlog. I razmišljao je da postoji poredak stvari i da se ništa ne događa slučajno; i da je slučaj upravo to: naša nemogućnost da uhvatimo prave veze među stvarima koje jesu, i osetio je prostotu i oholost s kojom spajamo stvari koje nas okružuju. Osvrnuo se oko sebe i pomislio kakva je veza između bokala na komodi i prozora. Nije ih ništa vezivalo, bili su jedno drugom strani; njemu se taj spoj činio verodostojnim samo zato što je jednog dana, pre mnogo godina, kupio taj bokal i stavio ga na komodu pored prozora. Jedina veza, između ta dva predmeta, bile su njegove oče koje su ih gledale. Ali nešto je, nešto više od toga, moralo voditi njegovu ruku da kupi baš taj bokal: ta zaboravljena i užurbana kretnja bila je ona prava veza; i u toj kretnji je bilo sve, svet i život, i čitava vaseljena.
I ponovo je pomislio na onog mladića, i tad je jasno video scenu: tako se sve dogodilo, i on je to znao. Video ga je kako izlazi iz svog skrovišta i kako dobrovoljno staje na put mecima tražeći onu preciznu balistiku koja će mu doneti smrt; video ga je kako dolazi hodnikom s proračunatom odlučnošću, kao neko ko prati geometriju jedne putanje da bi izvršio čin okajanja ili uspostavio jednostavnu vezu između događaja. Tako je učinio Karlo Nobodi, koji se u detinjstvu zvao Karlito: uspostavio je vezu; preko njega su stvari koje jesu našle način da ispletu svoju potku.
I tako je uzeo list papira na kojem je napisao pitanje o Hekubi i štipaljkom ga okačio na konopac za rublje na terasi, vratio se i seo u isti položaj i posmatrao ga. List je lepršao poput zastave na snažnom vetru, bio je svetla i praskava mrlja spram noći koja se spuštala. Dugo ga je posmatrao, uspostavljajući ponovo vezu između lista koji je lelujao u polusenci i linije horizonta koja je lagano nestajala u mraku. Pridigao se polako jer ga je ophrvao neki stoletni umor: ali bio je to spokojan i blag umor koji ga je vodio za ruku ka krevetu kao da je ponovo bio dete.
Te noći je usnio jedan san. Bio je to san koji mu se već godinama nije vraćao, previše godina. Bio je to dečiji san, a on je bio lak i nedužan; i dok je sanjao imao je čudnu svest o tome da je našao svoj izgubljeni san, i to je uvećavalo njegovu nedužnost, poput kakvog oslobođenja.

20.





Dan je proveo slažući svoje knjige. Neverovatno koja količina novina i hartije može da se nakupi u kući: izbacio je čitave hrpe, čisteći divan i ćoškove gde su se nagomilavale tokom godina. Završili su u smeću i sadržaji sa dna fioka, stare stvari, sitnice koje čovek nije u stanju da baci zbog lenjosti ili zbog one neodređene žalosti koju izazivaju predmeti vezani za prošlost našeg života. Kada je završio, kuća je izgledala drugačije, ko zna kako će se dopasti Sari, jadnica, toliko vremena je trpela onaj neopisiv nered. Predveče joj je napisao pismo i zatvorio ga u kovertu na koju je već zalepio marku, s namerom da ga pošalje kad bude krenuo na sastanak. Zatim je telefonirao Koradu, ali mu je odgovorila telefonska sekretarica. Morao je da spusti slušalicu jer u trenutku nije bio u stanju da ostavi poruku koju je tražio snimljeni glas; onda je pripremio jednu rečenicu i ponovo okrenuo broj. „Ćао, Korado”, rekao je, „ovde Spino, hteo sam samo da te pozdravim i da ti kažem da mislim na tebe s radošću.” Kad je prekinuo vezu, setio se jednog dana pre mnogo godina, zatim je ponovo okrenuo broj i rekao: „Korado, ponovo sam ja, sećaš se onog dana kad smo išli da gledamo Piknik i zaljubili se u Kim Novak?” Tek kad je spustio slušalicu shvatio je da je rekao nešto glupavo i smešno, ali više nije mogao ništa da popravi. Onda je pomislio da za Korada možda neće biti glupavo, možda će mu samo biti neobično da to čuje na telefonskoj sekretarici.
Za večeru je sebi spremio zakusku od konzerve lososa koju je držao u frižideru ko zna od kada i ananasa natopljenog portom. Kad je palo veče uključio je radio ne paleći svetla i sedeo tako u mraku i pušio gledajući kroz prozor svetla iz luke. Pustio je da vreme teče, voli da sluša radio u mraku, to mu je uvek davalo osećaj daljine. Onda je zvonik San Donata otkucao jedanaest i on se trgnuo. Oprao je sudove i pospremio kuhinju uz svetlost sveće jer se plašio siline električnog svetla. Izašao je u pola dvanaest, zaključao vrata i ostavio ključ ispod saksije sa cvećem na balkonu zgrade, gde ga uvek ostavlja zbog Sare.
Ubacio je pismo u poštansko sanduče pored novinarnice, krenuo ulicom Viko dei Kalafati i sišao niz stepenice do obale. Krčme u luci su polako zatvarale; jedan starčić uronjen u dve gumene čizme koje mu sežu do kukova upravo je crevom prao svoju ribarsku tezgu. Prošao je ispod kolonade Ripa do lučke stanične zgrade, zatim je prešao ulicu i nastavio duž tramvajskih šina koje su preživele asfalt, pored zaštitne ograde. Njemu u susret spuštao se noćni čuvar na mopedu, prošao je pored njega i poželeo mu dobro veče; sačekao je da se udalji i ušao na teren luke kroz mala kružna vrata smeštena pored velike carinske kapije. U zgradi carine svetla su još bila upaljena. Odlučio je da preseče kroz kratki lavirint kontejnera da se ne bi izložio riziku da bude viđen, prošao kejom gde je bio privezan patrolni čamac finansijske policije i našao se na trgovačkim dokovima. Prošao je iza Starog Doka, pretrpanog balama pamuka, i zaustavio se ispred suvih dokova. Pred njim nije više bilo ni traga ljudskog prisustva; sva svetla su mu ostala za leđima: svetlo jednog broda ukotvljenog na doku i dva osvetljena prozora na lučkoj staničnoj zgradi. Hodao je nekih petsto metara, orijentišući se prema trepćućem semaforu na ulici pored obale, sa njegove desne strane. Na svetlosti šibice još jednom je pročitao kojim putem treba da ide, zatim je zgužvao ceduljicu i bacio je u vodu. Video je mračni obris magacina, ispod kostura metalnih mostova; seo je na neke metalne lestvice, pored vode, i zapalio cigaretu. Zvonik San Donata je odzvonio ponoć. Odugovlačio je još nekoliko minuta gledajući mračno more i neku slabašnu svetlost na horizontu. Da bi stigao do magacina morao je da zaobiđe nekoliko ogromnih kontejnera ostavljenih na doku bez ikakvog reda. Zaravan je bila osvetljena žutim farovima protiv magle koji su iz njegovog tela izvlačili četiri senke, sve četiri u suprotnom pravcu jedna od druge, kao da su pri svakom koraku htele da pobegnu od njega. Stigao je iza magacina prošavši sa strane koja je bila izložena finoj bledunjavoj prašini svetla farova. Na kvaki kapije stajao je lanac bez katanca koji je provukao kroz prstenove. Odškrinuo je krilo kapije i u mrak unutrašnjosti ušla je dugačka traka žute svetlosti koja se prelomila na pravom uglu gomile naslaganih sanduka. Nakašljao se tri puta, u razmacima i odlučno, kako je i trebalo da uradi, ali iznutra nije dobio nikakav odgovor. Ostao je da stoji nepomično u traci svetla, ponovo se nakašljao, niko nije odgovorio.
„Ja sam”, rekao je tiho, „došao sam.”
Sačekao je malo, zatim je potom ponovi nešto glasnije: „Ја sam, došao sam.” I tek tad je bio sasvim siguran da na tom mestu nije bilo nikoga. I protiv svoje volje stade da se smeje, najpre tiho, a zatim sve jače i jače. Okrenuo se i pogledao u vodu, na nekoliko metara odatle. A onda je zakoračio u tamu.

NAPOMENA NA MARGINI


Svoje postojanje ova knjiga duguje jednom gradu, jednoj izuzetno hladnoj zimi i jednom prozoru. Njeno pisanje nije mi donelo preteranu radost. Svejedno sam primetio da se čovek s godinama sve više smeje sam; i čini mi se da je to korak ka jednoj složenijoj i na neki način samodovoljnoj komičnosti.
Spino je ime koje sam izmislio, i ime koje mi je veoma drago. Neko će možda primetiti da je to skraćeno ime filozofa Spinoze koga bez ikakve sumnje, ne poričem, veoma volim; ali svakako znači i nešto drugo. Spinoza je, uzgred rečeno, bio Sefard, i kao mnogi iz njegovog naroda, liniju horizonta je nosio u očima. Linija horizonta je, zapravo, geometrijska linija, jer se pomera kako se mi pomeramo. Mnogo bih voleo da ju je nekom čarolijom moj lik sustigao, jer i on ju je nosio u očima.
A. T.



UZ LINIJU HORIZONTA


Možda najzagonetnija Tabukijeva knjiga, po atmosferi svakako najgušća, puna kontrasta, ali kao i uvek, kad je u pitanju ovaj italijanski pripovedač i romansijer, zavodljivo napisana. Objavljen 1986. godine, ovaj kratki roman je donekle nepravedno ostao u senci romana poput Pereira tvrdi da..., Izgubljena glava Damaskena Monteira, ili Indijski nokturno. Ipak, ubrzo je širom sveta našao svoje čitaoce, pa je čak reditelj Fernando Lopes, u francusko-portugalskoj produkciji, snimio film po njemu 1993. godine, koji će na Festivalu u Amijenu dobiti veliku nagradu i još nagradu za glavnu mušku ulogu.
Tema je univerzalna. Radnja se može odigravati bilo gde u svetu. Antonija Tabukija nikad nije ni zanimalo da se bavi hronikom neposrednog, vezanom za mesto i vreme u kojima živi; uvek je tragao za opštim ispoljavanjima čoveka, njegovih ljubavi, tuga, radosti, želja, i zato mu s pravom pripada naziv pisca sveta. Ovog puta je u pitanju traganje za sopstvenim identitetom time što će se tragati za podacima o izvesnom lešu. To je filozofski poduhvat. Možda se zato lekar patolog zadužen za obdukciju i zove Spino. Leš pred njim je od čoveka za koga zna jedino da je poginuo u izvesnom policijskom okršaju i da mu je ime Karlo Noboldi ili Nobodi. Ime je verovatno lažno, i moglo bi da znači, s obzirom na engleski jezik (Nobody), Niko. Možda je lažno i sve ostalo. Mrtvac i njegova sudbina jesu enigma sa kojom se Spino suočava, i prelazi u akciju koja je zapravo opredeljenje nalik onome sa kojim nas je davno upoznao filozof Spinoza. Jedno ništavno telo, beznačajna smrt i nevažna lična istorija u Spinovim očima postaju nešto nezaobilazno, bivaju zalog bezmalo nedostižnog cilja: spoznati sebe.
Linija traganja je ovde poput linije horizonta. Koliko god joj se približavali, ona ostaje podjednako daleka. Tako je i sa istinom do koje je stalo Spinu. On istražuje smrt, ali putokazi mu beže, kao da logika istraživanja ne odgovara načelima razuma, pa tako i sam istraživač gubi tlo pod nogama. Spino želi da zna, ne pristaje da odustane od svoje želje, jer mu nije dopušteno da prihvati umiranje ljudi, tek tako, u praznini, u ništavilu. Naposletku, u tom gradu na moru, koji bi mogao biti Đenova, kao i svaki drugi grad ili mesto na svetu, prvobitno istraživanje se promeće u traganje za razlozima života, u bezmalo potresno istraživanje graničnih rubova, odstojanja, izgnanstava. A oni, razlozi života, takođe, beže iz našeg dometa baš kao linija horizonta.
Premda roman nema lakoću na koju smo navikli kod Tabukija, njegova snaga, pristupačnost i efektnost nisu manji. Naprotiv, roman se čita sa istinskim uzbuđenjem izazvanim jednako njegovim skrovitim pitanjima i romanopiščevom umetnošću.
Vrednost prevedenog dela istaknuta je i činjenicom da prevod dolazi iz radionice iskusne prevoditeljice čije je poznavanje Tabukijevog pisanja, recimo, besprekorno.
J. Aćin