Rekvijem - Antonio Tabuki

Kada se o smrti govori veselim tonom Antonio Tabuki je bio dugogodišnji direktor Italijanskog kulturnog centra u Lisabonu. Priredio je i preveo celokupno delo velikog portugalskog pesnika Fernanda Pesoe na italijanski jezik. Upravo će ova autorova iskustva biti glavna inspiracija za mnoga njegova dela, a to se naročito odnosi na Rekvijem, koji je napisan upravo na portugalskom.Autor u Napomeni navodi da se ovaj roman i nije mogao napisati na nekom drugom jeziku. Okvirni hronotop romana Rekvijem je Lisabon, jedne vrele julske nedelje, na izmaku dvadesetog veka. Glavni junak, koji je istovremeno i pripovedno lice, govori o susretima sa neobičnim likovima: drogirani maldić, hromi prodavac lozova, stara Ciganka, prodavac priča. Junak se susreće i sa mrtvima iz svoje prošlosti: prijatelj Tadeuš, bivša ljubav Izadora, pesnik Fernando Pesoa... Svaki od tih susreta mogao bi da predstavlja jednu zasebnu narativnu celinu, koja se sa drugim celinama vezuje kroz ličnost glavnog junaka, koji je, kao i ostale ličnosti, prikazan sa izvesnim ironičnim prizvukom. Postupak podseća na stvaranje priče po principu omnibus filmova poput Noći na Zemlji Džima Džarmuša. Na prvom površinskom nivou, pisac je, dakle, zainteresovan za ljudske sudbine, za živote autsajdera, marginalaca, promašenih individua, ali i za one koji su umrli ne iskupivši se za grehove koje su počinili. Opisani živi i mrtvi junaci egzistiraju u istoj ravni, u kojoj se brišu prostorno-vremenske granice, što daje priči jednu drugu, višu ravan. Iz materijalne realnosti prelazi se u imaterijalnu, iz fizičkog prostora prelazi se u metafizički. Susret sa mrtvima i živima koji se odvija u istoj ravni jeste svojevrsna težnja da se prevaziđe dualizam duha i tela i nađe spona koja deli materijalni od duhovnog sveta. Ti prelazi, opštenja sa mrtvima, koji katkad podsećaju na dela pisaca magičnog realizma, motivišu se na razne načine - preobilnom i teškom hranom ili pićem (sarabuljo, porto, koktel), letnjom vrelinom, snom. Priče o ljudskim sudbinama, prerastaju tako u suštinska etička, estetička, filozofska pitanja.Hrana postaje jedan od bitnijih narativnih elemenata u ovom romanu, kao što je to slučaj i u romanima Izgubljena glava Damašena Monteira, Pereira tvrdi da... U romanu Rekvijem hrana se vaspostavlja kao materijalna kultura uz pomoć koje se leči duša, i njome se takođe pravi veza između dva sveta, pored toga što se opisivanjem tradicionalne portugalske kuhinje na zavodljiv način dočarava i sama Portugalija.U celini uzev, Rekvijem je "ispevan" za sene prošlosti sa kojima se svako mora suočiti, za zaboravljeni Portugal, za dvadeseti vek koji je iza nas.Neki od recepata koje nam otkriva glavni junak Rekvijema:SarabuljoPečenica se ispeče na jednake komade i začini sitno seckanim belim lukom, vinom, solju, biberom i kimom. Ovu smesu treba pripremiti dan ranije. Uzeti zemljanu posudu u koju se isecka loj i pustiti da se istopi na blagoj vatri. Zatim ubaciti kožure da porumene na jakoj vatri i ostaviti ih da se polako krčkaju. Kada meso bude skoro skuvano, izdinstati ga u marinadi od prethodnog dana, sve dok marinada ne ispari. U međuvremenu iseckati creva i džigericu i pržiti ih na masti dok ne dobiju zlatastu boju. Odvojeno na ulju propržiti iseckani crni luk i pomešati ga sa kuvanom krvlju i čašom belog vina. Na kraju sve to sipati u zemljani sud, začiniti sa još kima, ubaciti knedle ili pirinač.San zelenih prozora(Ovo je koktel koji je barmen Muzeja stare umetnosti u Lisabonu pripremio za glavnog junaka Rekvijema, pre nego što će otići da vidi čuvenu Bošovu sliku Iskušenje svetog Antona, koja se čuva u pomenutom muzeju.)3/4 votke, 1/4 soka od limuna, jedna kašika sirupa od nane. Sve to se stavi u šejker sa tri kocke leda, mućka se dok ruka ne zaboli i izvadi se led pre serviranja.
Milena Đorđijević

JEDNA HALUCINACIJA



NAPOMENA





Ova priča se dešava jedne nedelje u julu, u pustom i suncem sprženom Lisabonu, i ona je Rekvijem koji je ličnost koju sam nazvao „ja” morala da održi u ovoj knjizi. Kada bi me neko pitao zašto je priča napisana na portugalskom, odgovorio bih da je ovakva priča mogla biti napisana jedino na portugalskom - i tačka. Treba još nešto razjasniti. Po pravilu, rekvijem bi morao da bude napisan na latinskom, ili barem tako nalaže tradicija. Ja se, nažalost, ne snalazim baš najbolje u latinskom. Bilo kako bilo, shvatio sam da ne mogu da napišem rekvijem na svome jeziku, da to moram uraditi na nekom drugom, na jeziku koji za mene predstavlja prostor emocija i preispitivanja.


Pored toga što je „sonata”, ovaj Rekvijem je i san u kojem moja ličnost u istoj ravni sreće i žive i mrtve: ljude, stvari i mesta kojima je možda bila potrebna molitva, molitva kakvu je moja ličnost umela da izmoli samo na svoj način - pričom. Ali, pre svega, ova knjiga jeste omaž zemlji koju sam prihvatio kao svoju i koja je mene prihvatila kao svog, i omaž ljudima koji su me zavoleli i koje sam ja zavoleo.


Ukoliko neko primeti da ovaj Rekvijem nije izveden dovoljno svečano, kako to rekvijemu pristaje, mogu samo da se složim s tim. Naime, nisam želeo svoju muziku da odsviram na orguljama, instrumentu koji priliči katedralama, već na usnoj harmonici, koja staje u džep, ili na verglu, koji može da se nosi po ulici. Kao i Karlos Drumond de Andrade, uvek sam voleo jeftinu muziku i slažem se s njegovim rečima „ne želim Hendla za prijatelja, niti slušam jutarnja pojanja arhanđela. Dovoljno mi je ono što dolazi sa ulice, što nema poruku, ono što nestaje kao što nestajemo i mi”.


A. T.





Ličnosti koje se pojavljuju u ovoj knjizi:


Drogirani Mladić
Hromi Prodavac Lozova
Taksista
Šanker u Brazilejri
Stara Ciganka
Čuvar Groblja
Tadeuš
Gospodin Kazimiro
Žena Gospodina Kazimira
Recepcionar Pansiona Izadora
Izadora
Virijata
Mladi Otac
Barmen Muzeja Stare Umetnosti
Slikar Kopist
Kondukter
Svetioničareva Žena
Domaćin Alenteške Kuće
Izabela
Prodavac Priča
Marijica
Moj Gost
Harmonikaš

1.





*





Pomislih: ovaj tip se nikada neće pojaviti. A zatim pomislih: ne mogu tako da se odnosim prema njemu, on je veliki pesnik, možda najveći pesnik dvadesetog veka, odavno je umro, moram se odnositi prema njemu s poštovanjem, ili, još bolje, s poštovanjcem. Ali kako je vreme prolazilo, počinjao je da me nervira; sunce je peklo kako može peći samo krajem jula; pomislih još: na odmoru sam, tako mi je bilo lepo u Azejtau, na imanju kod prijatelja, zašto li sam pristao na sastanak ovde na keju? sve ovo deluje apsurdno. Pogledao sam pod nogama svoju senku, i ona mi se učinila apsurdnom, neskladnom, bez smisla, senka je bila kratka, spljoštena podnevnim suncem, i onda sam se setio: rekao je u dvanaest, ali možda je mislio u dvanaest uveče, jer duhovi se pojavljuju samo u ponoć. Ustao sam i prošetao lukom. Na ulici gotovo da nije bilo saobraćaja, prošao bi tek pokoji automobil, neki su u prtljažnicima imali suncobrane, sve su to bili ljudi koji su išli na plaže Kaparike, dan je bio paklen, pomislih: šta radim ja ovde poslednje nedelje jula? ubrzao sam korak ne bih li što pre stigao do Santosa, možda će u parku biti malo svežije.


Park je bio prazan, samo je prodavac novina stajao ispred svog kioska. Prišao sam i čovek se osmehnuo. Benfika je pobedila, reče uzbuđeno, jeste li videli vesti? Odmahnuo sam glavom, a čovek reče: igrali su sinoć u Španiji, u dobrotvorne svrhe. Kupio sam „Bolu” i seo na klupu. Baš sam čitao kako je tekla akcija iz koje je Benfika postigla odlučujući gol protiv madridskog Reala, kad neko reče: dobar dan, i ja podigoh pogled. Dobar dan, ponovi bradati mladić koji je stajao ispred mene, treba mi vaša pomoć. Kakva pomoć? upitah. Da jedem, reče mladić, već dva dana nisam jeo. Imao je dvadesetak godina, obučen u farmerke i košulju, i stidljivo je pružao ruku ka meni kao da prosi. Bio je plavokos i imao velike podočnjake. Dva dana se nisi drogirao, rekoh instinktivno, a mladić odgovori: to je isto, i to je hrana, barem za mene. U principu sam za sve vrste droga, rekoh, i za lake i za teške, ali samo u principu, u praksi sam protiv, izvini, ja sam gradski intelektualac pun predrasuda, ne mogu da dozvolim da uživaš droge ovde na javnom mestu i svojim prisustvom uznemiravaš prisutne, izvini, ali to je protiv mojih principa, možda ne bih imao ništa protiv da se drogiraš kod svoje kuće kao što se radilo nekada, sa svojim prijateljima intelektualcima, uz Mocarta ili Erika Satija. Uzgred, dodadoh, da li voliš Erika Satija? Drogirani Mladić me zapanjeno pogleda. Je 1’ to neki vaš prijatelj? upita. Ne, rekoh, to je jedan avangardni francuski muzičar, veliki muzičar epohe nadrealizma, ukoliko, naravno, prihvatamo da nadrealizam ima epohu; najviše je pisao dela za klavir, mislim da je bio vrlo neurotičan, kao ti i ja, možda, voleo bih da sam mogao da ga upoznam, ali pripadamo različitim epohama. Samo dvesta eskudosa, reče Drogirani Mladić, dovoljno mi je dvesta eskudosa, ostatak sam već skupio, za pola sata će Kamarao proći ovuda, on prodaje robu, moram da kupim jednu dozu, imam apstinencijalnu krizu. Drogirani Mladić izvadi maramicu iz džepa i snažno izduva nos. Oči su mu zasuzile. Vi ste loš čovek, reče Drogirani Mladić, mogao sam da budem agresivan, da vam pretim, mogao sam da se ponašam kao pravi narkoman, ali ne, bio sam prijatan i ljubazan, čak smo razgovarali i o muzici, a vi nećete da mi date ni dvesta eskudosa, ne mogu da verujem. Ponovo je izduvao nos i nastavio: povrh svega, novčanice od sto eskudosa su vrlo lepe, na njima je Pesoa, i sada ja vas pitam, da li volite Pesou? Mnogo ga volim, odgovorih, mogao bih čak da ti ispričam i jednu zanimljivu priču u vezi s njim, ali ne vredi, pomislio bi da sam lud, mada možda ti ipak mogu reći da upravo dolazim sa keja Alkantara i da tamo nema nikoga, ali planiram tamo da se vratim u ponoć, ne znam da li me razumeš? Ne razumem, reče Drogirani Mladić, ali nije ni važno, hvala. Stavio je u džep dvesta eskudosa koje sam mu dao i još jednom izduvao nos. Ovaj, reče, oprostite, moram da potražim Kamaraoa, izvinite, lepo mi je bilo da popričam sa vama, želim vam prijatan dan, zbogom, oprostite.


Naslonio sam se na klupu i zatvorio oči. Vrućina je bila ubistvena, izgubio sam volju da čitam „Bolu”, možda sam bio i malo gladan, ali nisam imao snage da ustanem i potražim neki restoran, lakše mi je bilo da ostanem u toj hladovini, jedva dišući.


Sutra je izvlačenje, reče jedan glas, hoćete li da kupite loz? Otvorih oči. Bio je to čovečuljak od nekih sedamdeset godina, skromno obučen, ali se na njegovom licu i u njegovim pokretima mogla prepoznati neka prohujala finoća. Krenuo je prema meni hramajući, i ja pomislih: znam ovog čoveka, te mu rekoh: samo čas, mi smo se negde već sreli, vi ste Hromi Prodavac Lozova, već sam vas negde sreo. Gde? upita čovek dok je sedao pored mene na klupu odahnuvši s olakšanjem. Ne znam, rekoh, ne mogu sada da se setim, imam neki čudan osećaj, čini mi se kao da sam vas sreo u nekoj knjizi, ali mora da je to od ove vrućine i gladi, ponekad vrućina i glad hoće ovako da se našale. Meni se čini da vi patite od nekih manija, reče starčić, oprostite što ću vam ovo reći, ali delujete mi malo manijački. Ne, rekoh, problem je druge prirode, problem je u tome što ne znam zašto sam ovde, kao da je ovo neka halucinacija, ne bih umeo da vam objasnim, niti baš znam šta pričam, recimo da sam bio u Azejtau, poznajete li Azejtao? bio sam na imanju kod prijatelja, ispod jednog velikog drveta koje tamo imaju, jednog duda, čini mi se, ležao sam u platnenoj ležaljci i čitao knjigu koju mnogo volim i u jednom trenutku sam se našao ovde, ah da, sada se sećam, čitao sam Knjigu nespokoja, ti si Hromi Prodavac Lozova koji je bezuspešno dosađivao Bernardu Soarešu, tu sam te sreo, u knjizi koju sam čitao ispod duda na imanju u Azejtau. Ja u sebi nosim nespokoj, reče Hromi Prodavac Lozova, a imam i utisak da sam izašao iz knjige sa bogatim ilustracijama, bogatim trpezama i bogatim salonima, ali bogatstva više nema, a Bernardo je bio moj brat, Bernardo Antonio Pereira de Melo, on je potrošio imanje, London, Pariz, kurve i - kraj priče, imanja na severu prodata su budzašto, ostatak je otišao na operaciju raka u Hjustonu, ušteđevina je potrošena, i eto mene ovde, prodajem lozove. Hromi Prodavac Lozova prikupi dah i nastavi: oprostite, ne bih želeo da se raspravljam, ali od početka vam persiram, tako da ne razumem zašto ste vi sa mnom na ti, dozvolite da se predstavim, Fransisko Maria Pereira de Melo, zadovoljstvo mi je upoznati vas. Izvinite, uzvratih, ja sam Italijan, tako da se ponekad prevarim u obraćanju, načini obraćanja u portugalskom jeziku veoma su komplikovani, molim vas oprostite mi. Ukoliko želite, možemo da razgovaramo na engleskom, reče Hromi Prodavac Lozova, u engleskom jeziku nema tih problema, uvek je you, ja dobro govorim engleski, a možemo i na francuskom, ni tu nema zabune, uvek je vous, i francuski vrlo dobro govorim. Ne, odgovorih, oprostite, radije bih pričao na portugalskom, ovo je portugalska avantura, ne želim da izađem iz svoje avanture.


Hromi Prodavac Lozova ispruži noge i nasloni se. Sada oprostite, reče, malo ću da čitam, svakoga dana deo vremena posvetim čitanju. Izvadio je knjigu iz džepa i počeo da čita. Bio je to časopis „Espri”, i on reče: čitam članak jednog francuskog filozofa o duši, čudan je osećaj čitati ponovo o duši, dugo je niko nije spominjao, barem ne od četrdesetih naovamo, sada se čini da je duša ponovo u modi, iznova je otkrivaju, nisam katolik ali verujem u dušu u suštinskom i kolektivnom smislu, možda sam tu najbliži Spinozi, da li vi verujete u dušu? To je jedna od retkih stvari u koje verujem, rekoh, barem u ovom trenutku, u ovom parku u kome sada razgovaramo, moja duša mi je obezbedila sve ovo, u stvari, ne znam zasigurno da li je duša, ili možda Nesvesno, jer me je moje Nesvesno dovelo ovamo. Čekajte malo, reče Hromi Prodavac Lozova, Nesvesno - šta hoćete da kažete? Nesvesno pripada bečkoj buržoaziji s početka veka, a mi se evo nalazimo u Portugaliji i vi ste Italijan, mi smo južnjaci, pripadamo grčko-rimskoj civilizaciji, nemamo nikakve veze sa miteleuropom, oprostite, ali mi imamo dušu. U pravu ste, rekoh, ja imam dušu, istina je, ali imam i Nesvesno, u stvari, već imam Nesvesno, znate, Nesvesno se pokupi, dođe mu kao neka bolest, ja sam pokupio virus Nesvesnog, dešava se.


Hromi Prodavac Lozova me pogleda kao da odustaje. Kasnije reče: da li želite da se menjamo? ja vama pozajmim „Espri”, a vi meni „Bolu”. Ali zar niste zainteresovani za dušu? primetih. Bio sam, reče on razočarano, ovo je poslednji broj na koji sam se pretplatio, ali sada se vraćam u svoju ulogu, pretvaram se u Hromog Prodavca Lozova; više me zanima kako je Benfika dala gol. Pa dobro, rekoh, ako je tako, i ja bih voleo da kupim jedan loz, da li imate neki koji se završava brojem devet? znate, deveti je moj mesec, rodio sam se u septembru, želeo bih loz sa brojem svog meseca. Naravno da imam, reče Hromi Prodavac Lozova, kada ste tačno rođeni? i ja sam se rodio u septembru. Rodio sam se na jesenju ravnodnevicu, odgovorih, u vreme kada je Mesec lud, a Okean otečen. To je srećan trenutak, reče Hromi Prodavac Lozova, bićete veoma srećni. Sreća mi je baš potrebna, rekoh plaćajući loz, ali ne za izvlačenje, već za današnji dan, danas mi je veoma neobičan dan, sanjam a čini mi se da je sve stvarno i moram da se nađem s nekim ljudima koji postoje samo u mom sećanju. Danas je poslednja nedelja u julu, reče Hromi Prodavac Lozova, grad je pust, temperatura u hladu je verovatno četrdeset, reklo bi se da je ovo pravi dan da se sretnu ljudi koji postoje samo u sećanjima, u vašoj duši, oprostite, u vašem Nesvesnom, imaćete mnogo posla u jednom ovakvom danu, želim vam prijatan dan i srećno.

2.





*





Žao mi je, reče Taksista, ali ne znam gde je ulica Pedras Negras, da li možete da mi date neka dodatna uputstva? Nasmejao se osmehom punim belih zuba i nastavio: izvinite, sa Sao Tomea sam, radim u Lisabonu tek mesec dana, ne poznajem ulice, u domovini sam bio inženjer, ali tamo nema posla za inženjere, tako da sada ovde vozim taksi a ne poznajem ulice, dobro poznajem grad, nikada se ne izgubim, ali ne znam nazive ulica. Ah, rekoh, to je ulica u koju sam odlazio pre dvadeset pet godina; ni ja se ne sećam kako se donde dolazi, ali znam da je u pravcu Kaštela. Onda ćemo u tom pravcu krenuti, reče Taksista smešeći se, i krenu.


Tek tada sam shvatio da se kupam u znoju. Košulja mi je bila skroz mokra, prilepljena za telo i na leđima i na grudima. Skinuo sam sako, ali sam i pored toga nastavio da se znojim. Čujte, rekoh, možda možete da mi pomognete, košulja mi je skroz mokra, moram da kupim drugu, da li možete da me posavetujete gde? Taksista zaustavi auto i pogleda me. Nije vam dobro? - upita me zabrinuto. Ne, odgovorih, ne znam, mislim da sam dobro, mora da je od vrućine, od vrućine i napada anksioznosti, ponekad anksioznost izaziva znojenje, bila bi mi potrebna čista košulja. Čovek je zapalio cigaretu i počeo da razmišlja. Danas je nedelja, reče, prodavnice su zatvorene. Pokušao sam da otvorim prozor sa svoje strane, ali je ručka bila zaglavljena. To me je još više uzbudilo, osetio sam kako mi znoj izbija iz čela i par kapi mi pade u krilo. Taksista me je zabrinuto gledao. Vidite, reče tada, imam jednu fantastičnu ideju, daću vam svoju košulju, ne želite moju košulju? Ne može tako, rekoh, ne možete da vozite goli. Imam potkošulju, uzvrati on, mogu da vozim u potkošulji. Ali mora da postoji neko mesto u Lisabonu gde može da se kupi košulja, rekoh, možda postoji neki tržni centar, ili pijaca, tako nešto. Karkavelos! uzviknu Taksista radosno, nedeljom bi trebalo da bude pijaca u Karkavelosu, tamo živim, i moja žena svake nedelje ide na pijacu u Karkavelos, ili to beše četvrtkom. Ne znam, rekoh, ali ne čini mi se da je to dobra ideja, Karkavelos ima plažu, a danas je nedelja, mora da je prepuno ljudi, vrlo je verovatno da je tamo danas pakao, ne možete da se setite ničega da je ovde u Lisabonu? Čovek se udari po čelu. Cigani! uzviknu, kako se ranije nisam setio Cigana! Ponovo je razvukao svoj široki dobronamerni osmeh i rekao: ništa ne brini, prijatelju, imaćeš novu košulju, setio sam se da svake nedelje Cigani prodaju robu na ulazu u Groblje Zadovoljstava, prodaju sve: cipele, čarape, košulje, potkošulje, hajmo kod Cigana, jedini problem je što ne znam kako tamo da stignem, da li bi ti prijatelju umeo da mi pomogneš? Da vidimo, rekoh, i ja sam malo zbunjen, hajde da sagledamo situaciju, gde smo sada? Na keju Sodre, reče Taksista, na aveniji, blizu železničke stanice. Odlično, rekoh, mislim da znam kako tamo da stignemo, ali hajmo prvo da se popnemo ulicom Alekrim, hoću da svratim do Brazilejre da kupim flašu pića. Taksista je napravio krug oko trga i krenuo uz ulicu Alekrim, uključio je radio i ispitivački me pogledao. Sigurni ste da vam nije zlo? upita. Umirio sam ga i on se opusti u sedištu. Sada sam stvarno bio skroz mokar. Otkopčao sam gornju dugmad i podvrnuo rukave. Čekaću vas sa uključenim motorom, reče mi čovek zaustavljajući kola na uglu Larga Kamoeš, ali požurite, molim vas, jer će me policija oterati ako me vidi ovde. Izašao sam iz taksija, Šijado je bio pust, jedna žena obučena u crno sa crnom najlon kesom u ruci sedela je ispod statue Antonija Ribejra Šijada, ušao sam u Brazilejru, šanker me je šaljivo odmerio, jeste vi to upali u Težo? upitao me je. Još gore, uzvratih, imam reku u sebi, imate li francuski šampanjac? Loran Perije i Vev Kliko, odgovori on, isto koštaju i lepo su ohlađeni. Šta mi vi savetujete? upitah. Čujte, reče on tonom nekoga ko zna znanje, Vev Kliko mnogo reklamiraju, i ako je verovati časopisima, on mu dođe najbolji šampanjac na svetu, ali meni je malo kiseo, a nešto ne volim ni udovice, nisam ih nikad ni voleo, na kraju krajeva, da sam na vašem mestu, kupio bih Loran Perije, a kao što rekoh, cena je ista. Dobro, rekoh, uzeću Loran Perije. Šanker otvori frižider, umota flašu, i stavi je u najlon kesu na kojoj je pisalo crvenim slovima: „Brazilejra du Šijadu, najstariji kafe u Lisabonu”. Platio sam, izašao na sunce, i ušao u taksi besramno se znojeći. Dobro, reče Taksista, sad morate da mi kažete put. Lako je, rekoh, uđi na Largo Kamoeš i onda tamo, gde je zlatar Silva, uđi u ulicu koja se spušta, to je Kalsada du Kombru, posle hvataj Kalsada da Eštrela, a kada stigneš do Largo da Eštrela kreni ulicom Dominguš Sikejra du Kampu de Ourike, pa tamo sa leve strane nađi Sarajva de Karvalju, koja će nas odvesti direktno do Groblja Zadovoljstava. Prijatelju, moraćete da mi govorite ulicu po ulicu, reče Taksista krećući, izvinite, morate biti strpljivi. Molim vas, rekoh, dozvolite mi da sklopim oči nekoliko minuta, nemam snage, lako se pamti: Kalsada du Kombru, Kalsada da Eštrela, Largo da Eštrela, Dominguš Sikejra, Kampu de Ourike, a kad stignemo na Kampu de Ourike reći ću vam kako dalje.


Najzad sam uspeo da otvorim prozor, ali je vazduh koji je ulazio bio kao iz rerne. Zatvorio sam oči i mislio na neke druge stvari, na detinjstvo, setio sam se kako sam leti biciklom išao po hladnu vodu sa flašom i cegerom od trske. Trgnulo me je naglo kočenje. Čovek je izašao iz taksija i uznemireno gledao okolo. Pogrešio sam, reče, nalazimo se na Kampu de Ourike, skrenuo sam levo kako ste mi rekli, ali mi se čini da ovo nije Sarajva de Karvalju, ušao sam u neku drugu ulicu u kontra smeru, vidite, sva kola su parkirana u suprotnom smeru, ušao sam u ulicu u pogrešnom smeru. Nema veze, uzvratih, bitno je da ste skrenuli levo, hajde da nastavimo u zabranjenom smeru i stići ćemo do groblja. Taksista se uhvatio za srce i zabrinuto rekao: ne mogu, izvinite me, ali stvarno ne mogu, još nisam regulisao dozvolu za taksiranje, ako me policija uhvati i naplati mi kaznu, šta ću da radim? moraću da se vratim na Sao Tome, eto to ću morati da uradim, izvinite, ali stvarno ne mogu. Vidite, rekoh, grad je pust, a i da se pojavi policajac, ja ću da razgovaram s njim, platiću kaznu, preuzeću svu odgovornost na sebe, obećavam vam, molim vas, zar ne vidite kako se znojim? potrebna mi je nova košulja, čak možda i dve, molim vas, ne želite valjda da mi pozli ovde u ovoj nepoznatoj ulici na Kampu de Ourike?


Nisam želeo da pretim, ozbiljno sam govorio, ali on je definitivno moje reči shvatio kao pretnju, jer je bez reči popustio i seo u taksi. Kako vi kažete, reče razočaranim glasom, ne želim da vam pozli u mom taksiju, nisam još regulisao dozvolu, zar ne razumete? za mene bi to bila propast. Prošli smo ulicu u nedozvoljenom smeru, možda je to i bila Sarajva de Karvalju, ne znam, i izašli na Largu duš Prazereš. Cigani su stvarno bili ispred ulaza u groblje, gde su improvizovali malu pijacu sa drvenim tezgama i čaršavima prostrtim po zemlji.


Izašao sam iz taksija i rekao čoveku da me sačeka. Prostor ispred groblja bio je pust, a Cigani su ležali na zemlji i spavali. Prišao sam tezgi koju je držala jedna stara Ciganka obučena u crno sa žutom maramom na glavi. Na tezgi je imala gomilu besprekornih Lakost majica kojima je falio samo krokodilčić. Ciganko, pozvao sam je, hoću nešto da kupim. Šta te je spopalo sine? upita Stara Ciganka kada vide moju košulju, imaš temperaturu? Ne znam šta imam, Ciganko, odgovorih, znojim se kao konj, treba mi čista košulja, možda dve. Posle ću ti reći šta imaš, reče Stara Ciganka, posle ću ti reći, ali prvo kupi majice sine, ne možeš da stojiš takav, razbolećeš se ako ti se osuši znoj na leđima. Šta mi preporučuješ, upitah je, košulju ili majicu? Stara Ciganka malo razmisli. Preporučujem ti Lakost majicu, reče zatim, one su najbolje za ovo vreme, ako hoćeš falš Lakost koštaće te petsto eskudosa, original je petsto dvadeset. Opa, rekoh, Lakost majica za petsto dvadeset eskudosa, to je, čini mi se, vrlo povoljno; nego, koja je razlika između lažne i originalne? Da bi imao originalnu Lakost majicu, reče Stara Ciganka, prvo moraš da kupiš lažnu, koja košta petsto eskudosa, onda kupiš krokodila, koji košta dvadeset eskudosa, on je samolepljiv, zalepiš ga na njegovo mesto i eto ti original majice. Prstom je pokazala u pravcu kesice sa krokodilima. U stvari, reče, za dvadeset eskudosa ću ti dati sine četiri krokodila, tako da imaš tri u rezervi, često se dešava da lepak nije dobar pa otpadnu. Čini mi se da je to valjan predlog, rekoh, kupiću dve originalne Lakoste, koju boju mi preporučuješ? Ja lično volim crvenu i crnu, jer su to ciganske boje, reče ona, ali crna baš i nije da se nosi po ovom suncu, ti mora da si mnogo nežan čovek, a crvena je suviše drečava, ti već nisi u godinama za ovu crvenu. Pa nisam baš ni mator, pobunih se, mogao bih da uzmem neku veselu boju. Ja ti savetujem plavu, reče Stara Ciganka, čini mi se da je plavo idealna boja za tebe, a sada ću ti sine moj reći šta ti je i zašto se tako mahnito znojiš, da ti kažem, za još dvesta eskudosa reći ću ti šta ćeš raditi i šta te čeka ove vrele nedelje, hoćeš da čuješ svoju sudbinu? Stara Ciganka zgrabi moju levu šaku i pažljivo se zagleda u dlan. Ovo je pomalo komplikovano, sine moj, reče Stara Ciganka, bolje ti sedi ovde na klupu. Seo sam, a ona nije ispuštala moju šaku. Sine, reče starica, slušaj me, ovo ne može ovako, ne možeš da živiš sa obe strane, i na strani stvarnosti i na strani sna, to izaziva halucinacije, ti si kao mesečar koji hoda sa ispruženim rukama i sve što dodirneš postaje deo tvog sna, evo i ja ovakva kakva sam, matora i debela, sa svojih osamdeset kila osećam se kao da se pretvaram u vazduh kada ti dotaknem ruku, kao da i ja postajem deo tvog sna. Šta treba da uradim? upitah, reci mi, Stara Ciganko. Sada ne možeš ništa, odgovori ona, današnji dan te čeka i ne možeš pobeći, ne možeš izmaći svojoj sudbini, biće to dan nedaća, ali i pročišćenja, možda ćeš na kraju naći mir sa samim sobom, sine moj, to ti ja barem želim. Stara Ciganka zapali tompus i proguta dim. Sada mi pruži desnu šaku, reče, da mogu da završim svoju priču. Pažljivo je pogledala dlan i pomilovala ga svojim ispucalim prstima. Vidim da treba da posetiš jednu osobu, reče, ali kuća koju tražiš postoji samo u tvom sećanju ili u tvom snu, možeš reći taksisti koji te čeka da te ostavi ovde, osoba koju tražiš je vrlo blizu, s one strane ove kapije. Pokazala je prstom na groblje i rekla: idi sine moj, idi na susret koji te očekuje. Zahvalio sam joj i otišao do Taksiste. Na kraju ću ipak ostati ovde, rekoh vadeći pare iz novčanika, mnogo ti hvala, bio si vrlo ljubazan. Te majice su odlične, reče Taksista pokazujući na savijene majice koje sam nosio pod miškom, odlično ste pazarili prijatelju. Platio sam čoveku i uzeo svoj sako i šampanjac. Taksista mi je energično stegao ruku i dao mi posetnicu. Ovo je moj broj telefona, prijatelju, reče, ako vam je potreban taksi, samo me pozovite, moja žena će primiti poruku, možete čak i da zakažete vožnju nekoliko dana unapred, ako želite. Kola krenuše, ali posle nekoliko metara se zaustaviše i vratiše u rikverc. Više vam nije zlo, zar ne? upita čovek kroz prozor. Nije, rekoh, sada mi je bolje, hvala. Taksista se nasmeja i kola nestadoše iza ugla.


Ušao sam u groblje. Nije bilo nikoga, samo je neka mačka šetala između grobova najbližih kapiji. S desne strane, odmah na ulazu, pored kapije, bila je jedna kućica čija su vrata stajala otvorena. Izvinite, rekoh, da li mogu da uđem? Zažmurio sam da bih se navikao na tamu, jer je u prostoriji bilo potpuno mračno. Uspeo sam da razaznam neke kovčege naslagane jedne na druge, ćup sa suvim cvećem, sto na koji je bila naslonjena neka nadgrobna ploča. Uđite, reče glas, i ja videh da u dnu sobe, pored monumentalnog ormana, stoji neki čovečuljak. Imao je naočare i nosio je sivi ogrtač, a na glavi mu je bio crni kačket sa plastičnim vizirom, kao što nose kondukteri u vozovima. Šta želite? upita me, groblje je zatvoreno, kasnije će biti otvoreno, sada je vreme ručka, ja sam čuvar. Tek tada sam primetio da ruča. Jeo je iz neke aluminijumske porcije, a ruka kojom je držao kašiku zaustavila mu se u vazduhu. Izvinite, rekoh, nisam hteo da smetam, nemojte se ljutiti. Poslužite se, reče Čuvar Groblja nastavljajući da jede. Hvala, prijatno, rekoh, ali ako vam ne smeta, sačekaću da završite s jelom, ili mogu da sačekam napolju. Pasulj, reče Čuvar Groblja, kao da me nije čuo, svakog dana pasulj, moja žena samo pasulj ume da skuva. Zatim nastavi: ni slučajno, ostanite ovde u hladovini, ne možete da čekate napolju na ovoj nepodnošljivoj vrućini, sedite, potražite gde ima mesta i sedite. Onda, rekoh, kada ste već tako ljubazni, zamoliću vas da se ovde presvučem, košulja mi je natopljena znojem pa sam kupio dve majice kod Cigana. Stavio sam šampanjac na jedan od kovčega, skinuo košulju i obukao „original Lakost”. Bolje sam se osećao, prestao sam da se znojim, a i u ovoj kućici je stvarno bilo sveže. Došao sam ovde kao mladić, reče Čuvar Groblja, pre pedeset godina, ceo život čuvam mrtve. Tako je to, odgovorih. Između nas se onda spustila tišina. Čovek je mirno jeo svoj pasulj, s vremena na vreme bi skinuo naočare pa ih opet stavio.


Bez naočara ne vidim ništa, a ni s naočarima, reče, sve vidim kroz neku izmaglicu, lekar kaže da je to kataplazma. Katarakta, rekoh, to se zove katarakta. Katarakta ili kataplazma, svejedno, reče Čuvar Groblja, sve je to isto sranje. Skinuo je kačket i počešao se po glavi. Kako vam je samo palo na pamet da sada dolazite na groblje, i to po ovoj vrućini, reče čuvar, teško da to može nekome da padne na pamet. Ma radi se o tome da je ovde jedan moj prijatelj, odgovorih, Ciganka mi je rekla, Ciganka koja prodaje majice tu ispred rekla je da ga potražim ovde, to je moj stari prijatelj, mnogo smo vremena proveli zajedno, bili smo kao braća, voleo bih da ga posetim, voleo bih nešto da ga pitam. Mislite da će vam odgovoriti? upita Čuvar Groblja, mrtvi su vrlo ćutljivi, da znate, slušajte mene, dobro ih poznajem. Probaću, rekoh, voleo bih da shvatim nešto što nikada nisam razumeo, umro je a da mi ništa nije objasnio. Žene? upita Čuvar Groblja. Ne, odgovorih, a on nastavi: uvek ima neka žena u takvim pričama. Ne baš uvek, rekoh, može da bude i zlobe, ne znam kako da objasnim, voleo bih da shvatim zlobu, ako je zlobe uopšte bilo, ne znam. Kako se zvao? upita Čuvar Groblja. Zvao se Tadeuš, odgovorih. Tadeuš Vaclav. Čudno neko ime, reče čuvar. Roditelji su mu bili Poljaci, uzvratih, ali on nije bio Poljak, bio je pravi Portugalac, čak je izabrao i portugalski pseudonim. A čime se bavio u životu? upita čuvar. Pa, rekoh, radio je, ali uglavnom je bio pisac, ispisao je divne stranice na portugalskom, možda divne nije baš najbolja reč, bile su to gorke stranice, bio je veoma emotivan čovek pun gorčine. Čuvar Groblja odmaknu porciju i ustade, priđe monumentalnom ormanu i izvadi jednu veliku knjigu koja je podsećala na školski dnevnik. Kako mu je prezime? upita. Slovacki, rekoh. Tadeuš Vaclav Slovacki. A da li je sahranjen pod pravim prezimenom ili pod pseudonimom, s pravom upita čuvar. Ne znam, odgovorih zbunjeno, ali mislim da je sahranjen pod pravim prezimenom, to mi logičnije zvuči. Silva, Silva, Silva, Silva, Silva... Slovacki, reče čuvar na kraju, evo ga, Slovacki Tadeuš Vaclav, prva aleja desno broj 4664. Čuvar skide naočare i nasmeja se. Ovaj broj je isti kada se čita i sleva nadesno i zdesna nalevo, vaš prijatelj je voleo da se šali? Voleo je, odgovorih, ceo život je smišljao neke smicalice, čak i samome sebi. Zapisaću ovaj broj, reče Čuvar Groblja, volim ovakve cifre, igraću je na lutriji, ponekad ovakvi čudni susreti kao što je naš umeju da donesu veliku sreću.


Zahvalio sam čoveku i pozdravio se. Uzeo sam šampanjac i ponovo uronio u vrelinu. Potražio sam prvu aleju desno i nesigurnim korakom krenuo njome. Ponovo sam bio uzbuđen i srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Grobnica je bila skromna, samo jedna položena ploča. Tu je bio on, sa uklesanim poljskim imenom, a iznad imena bila je njegova fotografija koju sam prepoznao. Na njoj se video ceo, na sebi je imao košulju s podvrnutim rukavima, naslanjao se na čamac, a u pozadini se videlo more. Tu sam fotografiju napravio ja hiljadu devetsto šezdeset i pete godine, bili smo na Kapariki, bio je septembar mesec, bili smo presrećni, on je nedelju dana pre toga izašao iz zatvora zahvaljujući pritisku stranog javnog mnjenja, jedne francuske novine su pisale: „Salazaristički režim mora da oslobodi pisce”, i eto njega tu, naslonjenog na čamac, sa francuskim no-vinama u rukama, približio sam se da vidim mogu li da razaznam koje su to novine bile, ali se nije videlo, bilo je mutno, bila su to druga vremena, pomislih, vreme je sve progutalo, i onda rekoh: zdravo Tadeuše, evo me, došao sam da te posetim. A onda sam glasno ponovio: zdravo Tadeuše, evo me, došao sam da te posetim.

3.





*





Onda uđi, reče Tadeušov glas, poznaješ kuću. Zatvorio sam vrata za sobom i krenuo niz hodnik. Hodnik je bio mračan i naleteo sam na gomilu nekih stvari koje sam oborio. Zadržao sam se podižući stvari koje su pale: knjige, jednu drvenu igračku, od onih koje se kupuju na pijaci, jednog petla iz Barselosa, malu figuru nekog sveca, jednog fratra iz Kaldasa sa ogromnim udom koji viri ispod mantije. Ti si specijalista za saplitanje, reče Tadeušov glas iz druge sobe. A ti si specijalista da gomilaš gluposti, uzvratih, nemaš para a kupuješ fratre sa ispalim kurcem, kada ćeš se opametiti, Tadeuše? Začuo sam glasan smeh, zatim se Tadeuš pojavi u dovratku u kontrasvetlu. Uđi, reče, uđi stidljivi moj, ovo je moja kuća oduvek, ovde si jeo, ovde si spavao, ovde si jebao, praviš se da je ne prepoznaješ? Ne, pobunih se, došao sam da razjasnim neke stvari, umro si a da mi ništa nisi rekao, već godinama me to muči, sada je došlo vreme da saznam, slobodan sam, danas doživljavam vrhunac slobode, znaš, čak sam izgubio i svoj Superego, ispario je, ozbiljno, osećam se slobodno i oslobođeno i zato sam došao. Jesi li ručao? upita Tadeuš. Ne, rekoh, samo sam doručkovao na imanju na kojem sam jutros bio, od onda ništa nisam jeo. Hajde onda da jedemo, reče Tadeuš, hajde da jedemo dole kod Kazimira, ne možeš ni da zamisliš šta te čeka, juče sam im naručio sarabuljo kako ga prave u Douru, da ti pamet stane, Kazimirova žena je iz Doura, njen sarabuljo je hrana za bogove, nešto zbog čega vredi umreti, ne znam da li sam dovoljno jasan. Ne znam ni šta je sarabuljo, rekoh, mora da je to neko od onih tvojih otrovnih jela, jer ti voliš samo tešku hranu, sigurno je neko jelo od svinjetine, ti obožavaš svinjetinu, čak i po ovoj vrućinštini jedeš svinjetinu, ali pre nego što odemo u restoran moram da razgovaram s tobom, čak sam doneo i flašu šampanjca, sada se sigurno već ugrejao, ali možemo da ga pijemo s ledom, evo ga, Loran-Perije, kupio sam ga u Brazilejri sa Šiada. Tadeuš ode po čaše. Pričaćemo u restoranu, ako ti ne smeta, reče mi iz kuhinje, strpi se malo, o stvarima o kojima ti želiš da pričaš bolje je razgovarati u restoranu, a ovde, uz šampanjac, možemo da pričamo o književnosti. Vratio se iz kuhinje sa čašama i ledom. Hajde da sednemo, reče, pijmo sedeći. Pružio se na kauč, a meni dao znak da sednem na fotelju koja je bila pored. Kao u stara vremena, reče, nemoj da mi dosađuješ svojim pridikama o hrani i svinjetini, za koju godinu treba da umrem od infarkta, a ti mi tu držiš pridike, pusti to, bre, mani se prazne priče. Dobro, rekoh, manuću se prazne priče, ali mislim da mi duguješ objašnjenje. Strpi se malo, reče Tadeuš, uskoro ćemo o tome uz sarabuljo, zar nećeš sada da pričamo o književnosti? čini mi se da je to lepše. Slažem se, odgovorih, pričajmo o književnosti, šta trenutno pišeš? Jedan kratak roman u stihovima, reče on, priču o ljubavnoj vezi jednog biskupa i časne sestre, dešava se u Portugaliji u sedamnaestom veku, mračna priča, možda čak i mučna, to je metafora dekadencije, kako ti se čini ideja? Ne znam, rekoh, je l’ se jede sarabuljo u toj tvojoj priči? ovako na prvi pogled čini mi se da je to priča koja podrazumeva sarabuljo. U svakom slučaju, u tvoje zdravlje, reče Tadeuš podižući čašu, ti si taj koji ima dušu, stidljivi moj, ja imam samo telo, i to ne zadugo. Ni ja više nemam dušu, uzvratih, sad imam Nesvesno, pokupio sam virus Nesvesnog, zato sam ovde kod tebe, zato sam uspeo da te nađem. Onda u zdravlje Nesvesnog, reče Tadeuš opet puneći čaše, još nekoliko gutljaja i idemo do Kazimira. Pili smo u tišini. Iz kasarne preko puta čula se truba. Na nekom je časovniku izbijao pun sat. Treba da krenemo, reče Tadeuš, inače će Kazimiro da zatvori. Ustao sam i nesigurnim korakom krenuo kroz hodnik, šampanjac je počeo da deluje. Izašli smo na ulicu i krenuli pločnikom. Mali trg je bio pun golubova. Jedan vojnik je ležao na klupi pored česme. Hodali smo držeći se podruku i u korak. Sada se Tadeuš činio ozbiljnijim, nije delovao onako šaljivo, kao da ga je nešto brinulo. Šta ti je, Tadeuše? upitao sam ga. Ne znam, reče, možda imam napad melanholije, čeznem za danima kada smo ovako hodali gradom, sećaš se? tada je sve bilo drugačije, sve je bilo nekako sjajnije, kao da je bilo čistije. To se zove mladost, rekoh, naše oči su tako videle. U svakom slučaju drago mi je da si došao da me vidiš, reče, to je najbolji poklon koji si mogao da mi daš, nije moglo da ostane na onakvom rastanku kakav smo imali, stvarno je bilo potrebno da porazgovaramo o toj glupoj priči koja nam se desila, u pravu si. Stao sam i zaustavio Tadeuša. Slušaj, Tadeuše, rekoh, najzagonetnija stvar, stvar koja me najviše muči jeste cedulja koju si mi dao onog dana kada si umro, sećaš se? gotovo da si na samrti, ležiš u krevetu svoje patnje, u Bolnici Santa Marija, pored tebe je ona monstruozna mašina na koju si priključen, imaš cevčicu u nosu i braunilu u desnoj ruci, prstom me pozivaš, ja se približavam, levom rukom praviš gest kao da hoćeš nešto da napišeš, ja nalazim papir i olovku i dajem ti ih, pogled ti je mutan, smrt ti je na licu, strašno se naprežeš dok pišeš levom rukom i daješ mi cedulju, a na njoj je ispisana jedna vrlo čudna rečenica, šta želiš njome da kažeš, Tadeuše? Ne znam, reče, ne sećam se, bio sam u agoniji, kako misliš da mogu da se setim? Osim toga, nastavi on, ne znam ni šta sam napisao, zašto mi ne kažeš tu rečenicu? Pa, rekoh, rečenica je glasila za sve je kriv herpes zoster, pa dobro, Tadeuše, da li ti to liči na oproštajnu rečenicu, rečenicu koja se ostavlja prijatelju u samrtnom času? Slušaj, stidljivi moj, reče, moguća su dva objašnjenja: ili sam potpuno van sebe i pišem stvari bez ikakvog smisla, ili te prosto-naprosto zavitlavam, znaš i sam da sam ceo život proveo praveći smicalice kako tebi, tako i svima ostalima, to je bila moja poslednja smicalica, i tako svršava Tadeuš, jednom piruetom, ole. Ne znam zašto, Tadeuše, rekoh, ali ovu sumanutu rečenicu uvek sam povezivao sa Izabel, zbog toga sam ovde, hoću o njoj da pričam. O njoj ćemo kasnije, reče on nastavljajući da hoda.


Stigli smo do restorana. Gospodin Kazimiro bio je naslonjen na dovratak ulaznih vrata, bela kecelja prekrivala mu je ogroman stomak. Dobar dan, Gospodine Kazimiro, pozdravi ga Tadeuš, imam jedno iznenađenje za vas, prepoznajete li ovog čoveka? ne sećate ga se? stvarno? to je moj stari prijatelj koji se pojavio niotkuda po ovom vrelom danu, došao je da se vidimo još jednom pre nego što odem do đavola, a ja sam ga pozvao na sarabuljo. Gospodin Kazimiro nam je učtivo otvorio vrata i pustio nas da prođemo. Odlična ideja, odlična ideja, uzviknu dok nas je pratio svojim kratkim koracima po velikoj sali u kojoj nije bilo nikoga, gde želite sesti? danas vam je ceo restoran na raspolaganju. Tadeuš je izabrao sto u uglu, blizu ventilatora. Bio je lep, taj restoran Gospodina Kazimira. Pod je bio popločan crnim i belim mermernim rombovima, a na zidovima su bile pločice s početka veka. U drugom kraju sale, blizu kuhinje, jedan papagaj je stajao na nekoj grani i s vremena na vreme uzvikivao: bolje tako! Gospodin Kazimiro je doneo hleb, puter i masline. Sa sarabuljom bi se moralo piti crno vino, reče, ali ne znam da li de se tvom prijatelju svideti, imam jedan flaširani „regengoš” koji iskreno preporučujem. Za mene jedan „regengoš”, odluči Tadeuš. Ja klimnuh glavom i uzdahnuh: i za mene, kad je bal, nek je bal.


Sarabuljo je bio poslužen u zemljanoj posudi, jednoj od onih koja se najčešće sreće, braon boje sa žutim reljefnim cvetovima. Delovao je odbojno na prvi pogled. U sredini posude bio je krompir, žut od masnoće, a oko njega kožure i creva. Taj aranžman bio je utopljen u neki smeđ sos, verovatno spravljen od vina ili kuvane krvi, ništa mi drugo nije padalo na pamet. Ovo je prvi put da jedem ovako nešto, rekoh, Portugaliju poznajem već dugo, prošao sam je uzduž i popreko i nikada nisam imao hrabrosti da probam ovo jelo, danas mi je očigledno suđeno da umrem, garantovano ću se otrovati. Nećeš se kajati zbog toga, reče Tadeuš sipajući mi jelo, jedi, stidljivi moj, i ne pričaj gluposti. Gotovo zatvorenih očiju, viljuškom sam nabo jednu kožuru i prineo je ustima. Bilo je odlično, hrana je bila prefinjenog ukusa. Tadeuš je primetio moju reakciju, oduševio se i u očima sam mu video osmeh. Ovo jelo je fantastično, rekoh, u pravu si, ovo je jedna od najboljih stvari koje sam probao u životu. Bolje tako! uzviknu papagaj. Potpisujem se ispod njegovih reči, reče Tadeuš dok mi je sipao „regengoš”. Jeli smo u tišini. Dobro, reče Tadeuš, zašto si došao, stidljivi moj? Već sam ti rekao, odgovorih, zbog cedulje koju ćeš napisati pred smrt, zato što me te reči opsedaju, čuješ li me, Tadeuše? jer želim da živim u miru, a želim da i ti počivaš u miru, želim mir za sve nas, Tadeuše, zbog toga sam ovde, i zbog još jedne stvari koja me opseda, a to je Izabela, ali o tome ćemo kasnije. Slažem se, reče Tadeuš i dade znak Gospodinu Kazimiru. Gospodine Kazimiro, morate da pozovete svoju ženu, reče Tadeuš, moramo da joj čestitamo. Gospodin Kazimiro nestade u kuhinji, odakle se ubrzo pojavila jedna žena u beloj kecelji. Bila je debela i imala je gotovo providne brkove. Dopalo vam se? upita sramežljivo. Poludeli smo, reče Tadeuš, moj prijatelj kaže da nikada ništa bolje u životu nije probao. Pogledao me je i rekao: potvrdi, stidljivi moj. Ja potvrdih, a Žena Gospodina Kazimira se još više posrami. To su jednostavna jela, reče ona, jela koja smo spravljali kod kuće u rodnom kraju, majka me je naučila. Jednostavna malo sutra, uzvrati Tadeuš, Kazimira, ne pričajte gluposti, ovo nije jednostavno jelo, ovo je umetničko delo. Gospodine Tadeuše, vi uvek volite da se šegačite, reče Žena Gospodina Kazimira, već sam vam rekla da se ne zovem Kazimira, moje ime je Maria da Konseisao. Kazimirova žena je Kazimira, ustvrdi Tadeuš, izvinite Kazimira, ali to je gotova stvar, a sada objasnite ovom mladiću kako se priprema sarabuljo a la Douro, da bi on mogao da ga pripremi kod kuće kada se vrati u svoju zemlju, jer tamo gde on živi jedu samo špagete. Stvarno? upita Žena Gospodina Kazimira. Časna reč, potvrdi Tadeuš, jedu samo špagete. Ne, ne, ispravi se Žena Gospodina Kazimira još više postiđena, ne pitam to, nego da li vaš prijatelj stvarno želi da čuje kako se pravi sarabuljo. Naravno da želim, rekoh, stvarno bih voleo da dobijem recept, ako to vama ne predstavlja problem. Izvinićete me, reče Žena Gospodina Kazimira, pravi sarabuljo se kod nas u rodnom kraju pravi sa kukuruznim knedlama, ali kako danas nisam imala kukuruznog brašna stavila sam krompir, no u svakom slučaju reći ću vam sastojke za pravi sarabuljo, ja nikada ništa ne merim, sve stavljam odoka, ukratko, vidite, treba vam svinjska pečenica, mast, salo, svinjska džigerica, creva, tegla kuvane krvi, glavica belog luka, čaša belog vina, glavica crnog luka, maslinovo ulje, so, biber i kim. Kazimira, sedite, reče Tadeuš, i popijte čašu ovog „regengoša” iz Monseraza koji će vam pomoći da bolje objasnite. Žena Gospodina Kazimira uz izvinjenje prihvati i jedno i drugo. E sad, reče Žena Gospodina Kazimira, ako gospodin želi da pripremi dobar sarabuljo, onda mora da pripremi meso jedan dan ranije, isečete pečenicu na jednake komade i začinite ih sitno seckanim belim lukom, vinom, solju, biberom i kimom, sutradan ćete zateći to mesce kako zanosno miriše, onda uzmete jednu zemljanu posudu u koju iseckate loj, to vam je ona masnoća koja spaja creva, i pustite je da se istopi na blagoj vatri, zatim ubacite kožure da malo porumene na jakoj vatri i onda pustite da se to polako krčka. Kada meso bude skoro skuvano, izdinstate ga u marinadi od prethodnog dana, sve dok marinada ne ispari. U međuvremenu gospodin može da isecka creva i džigericu i da ih prži na masti dok ne dobiju lepu zlatastu boju. Odvojeno na ulju propržite iseckani crni luk i pomešajte ga sa kuvanom krvlju. Na kraju sve to sipajte u zemljani sud i sarabuljo je gotov, ako volite, začinite sa još kima i ubacite krompiriće, knedle ili pirinač, ja lično volim knedle, kao što vam rekoh, zato što se tako jede u mom rodnom kraju, ali ne mora, može i ovo drugo.


Žena Gospodina Kazimira uzdahnu od napora i stavi ruku na umorne grudi. I gotovo, reče, nadalje uživa tibica, treba samo jesti. Bravo! uzviknu Tadeuš tapšući, znaš li kako se ovo zove, Kazimira? zove se prefinjena lekcija iz materijalne kulture, ja lično sam uvek više voleo materijalno od imaginarnog, ili još bolje, uvek sam voleo da podstaknem imaginarno materijalnim, može imaginarno, ali obazrivo, čak i kolektivno imaginarno, trebalo je reći gospodinu Jungu, pre imaginarnog dolazi zalogajčić. Ne razumem ništa što gospodin Tadeuš govori, reče zbunjeno Žena Gospodina Kazimira, ja nisam učila škole kao gospoda, odrasla sam na selu i svršila samo osnovnu školu. Vidi Kazimira, jednostavno je, reče Tadeuš, hoću da kažem da sam ja materijalista, ali ne dijalektički, i to me razlikuje od marksista, ta činjenica da nisam dijalektički materijalista. Dijalektični ste vi, i to mnogo, odgovori stidljivo Žena Gospodina Kazimira, uvek ste bili, otkad vas poznajem. Ova ti je bila dobra, nasmeja se Tadeuš udarajući dlanom o koleno, Kazimira je zaslužila još jednu čašu „regengoša”! Ni govora, reče Žena Gospodina Kazimira, hoćete da me napijete? To je ono što treba da uradite, reče Tadeuš, sigurno se niste nikada napili, je l’ tako? treba da popijete pola flaše „regengoša” pre nego što legnete u krevet sa Gospodinom Kazimirom, za vas bi to bio raj, a i za vašeg muža. Žena Gospodina Kazimira obori pogled i skroz pocrvene. Čujte, gospodine Tadeuše, reče, ako želite da se sprdate sa mnom, samo izvolite, vi ste učili škole a ja sam neuka, ali da mi govorite takve bezobrazluke, to već nije u redu, da znate, ako me ne budete poštovali, požaliću se svom mužu. Gospodina Kazimira to ne zanima, odgovori Tadeuš, on je još prostiji od mene, hajde-de, nemoj da se ljutiš, Kazimira, popij još jedan gutljaj i onda nam donesi nešto slatko, šta god ti želiš, kolač koji si danas napravila, imamo puno poverenje u tvoje kolače.


Tadeuš upali tompus i ponudi mi drugi. Ne, hvala, rekoh, suviše je to jako za mene. Ma daj, stidljivi moj, reče, probaj, posle sarabulja mora da ide tompus. Pušili smo u tišini. Papagaj kao da je bio zadremao na svojoj grani, čulo se samo šuštanje ventilatora. Reci mi, Tadeuše, rekoh, zašto se Izabela ubila? to želim da saznam. Tadeuš uvuče dim i ispusti ga u vazduh. Zašto nju ne pitaš? reče, kao što pitaš mene, možeš da pitaš i nju. Ne znam da li ću moći da je nađem ove julske nedelje, rekoh, a tebe jesam, našao sam te zahvaljujući Ciganki koja mi je pomogla, ali kako da nađem Izabelu? Ja mogu da ti pomognem, reče Tadeuš, možda je to lakše nego što misliš. Ali reci mi, insistirao sam, jesi li je ti nagovorio da abortira?


Gospodin Kazimiro je stigao sa slatkišima. Na tanjiru su bili žuti kolačići u obliku čamca. To su papuš de anzu iz Mirandele, reče ponosno Gospodin Kazimiro, žumance i slatko od voća, sve je domaće, nije da se hvalim, ali u celom Lisabonu nećete naći restoran u kome se jedu ovakvi papuš de anžu. Gospodin Kazimiro se svojim kratkim koracima vratio u kuhinju, a Tadeuš se prihvatio jednog papa de anža. A šta si ti hteo, stidljivi moj, reče odgovarajući na moje pitanje, da se rodi kopile sa dva oca? Ja nisam znao za tvoju vezu sa Izabelom, rekoh, tek sam mnogo kasnije saznao, prevario si me, Tadeuše. Zatim ga upitah: a je li bilo moje ili tvoje? Otkud znam, reče on, u svakom slučaju bilo bi to jedno nesrećno stvorenje. To ti misliš, uzvratih, ja mislim da je ono imalo pravo na život. Da, da bi stvorilo četiri nesrećnika, mene, tebe, sebe i Izabelu. Ona je u svakom slučaju postala nesrećna, insistirao sam, posle svega što se desilo pala je u depresiju, a zatim se od depresije i ubila, i baš to hoću da znam, da li si ti bio taj dobri savetnik. Već sam ti rekao da treba nju to da pitaš, branio se Tadeuš, ja ne znam, kunem ti se, ne znam ništa. Jasno mi je, rekoh, ti si bio taj dobri savetodavac. Ništa od toga nema nikakve veze sa njenom smrću, odgovori Tadeuš, ako želiš da saznaš zašto se ubila, moraš nju da pitaš. A gde mogu da je nađem? upitah strogo. Otkud ja znam, izaberi sam mesto, ovde, onde, njoj je svejedno. U Alenteškoj Kući, rekoh, u ulici Portaš de Santu Antao, šta misliš? Mislim da si dobro izabrao, reče on ironično, to je mesto koje bi sigurno volela da upozna, verovatno tamo nikad nogom nije kročila, ali što da ne? Vrlo dobro, rekoh, onda u devet uveče, možeš joj reći da je čekam u Alenteškoj Kući u devet uveče. Hajde da popijemo kafu, reče Tadeuš, hoću jednu kafu i jednu rakiju. Ali utom je Gospodin Kazimiro već doneo dve kafe i flašu prepečenice, staru flašu, zemljanu. Gospodine Kazimiro, samo da vam kažem, reče Tadeuš, sve stavite na moj račun. Ni u kom slučaju, pobunih se, ja častim. Gospodin Kazimiro se napravi da me nije čuo i ode. Mani se prazne priče, reče Tadeuš starateljski, nemaš mnogo novca, krenuo si iz Azejtaoa sa malo novca, čitao si ispod onog duda i nisi imao mnogo novca u novčaniku, znam sve, moraš da provedeš ceo dan u Lisabonu i biće ti potrebna lova, kažem ti, mani se prazne priče. Ustali smo i došli do vrata. Gospodin Kazimiro i žena izađoše iz kuhinje da se pozdrave. Čuj, Tadeuše, rekoh, treba da se odmorim sat-dva, moram da popijem lek od koga mi se spava, a posle ovog ručka kojim si me častio još sam pospaniji, ako ne odspavam sat vremena, srušiću se. Šta to piješ? upita me on. Jedan francuski lek na bazi amineptina, rekoh, izjutra smiruje i posle njega se osećam dobro, ali kasnije me ošamuti. Svi lekovi za dušu su đubre, reče Tadeuš. Duša se leči stomakom. Možda, rekoh, blago tebi kada si siguran u stvari koje tvrdiš, ja ni u šta nisam siguran. Zašto ne bi odspavao kod mene? upita me Tadeuš, u gostinskoj sobi imam odličan krevet. Neću, hvala, odgovorih, ovo je poslednji put da se vidimo, u svakom slučaju, čuj, stvarno nemam mnogo novca, ne mogu sebi da priuštim hotel, treba mi neki jeftin pansion, jedan od onih gde može da se iznajmi soba na sat ili dva, ti poznaješ takva mesta, možda možeš da mi pomogneš. To nije problem, reče on, idi u Pansion Izadora, on ti je odmah iza Prasa da Ribejra, idi tamo, traži Izadoru i reci da sam te ja poslao, ona će ti dati sobu, donde možeš tramvajem od Kaiš du Sodre, trebalo bi uskoro da stigne.


Tramvajska stanica je bila odmah ispred restorana, tako da smo se sklonili unutra, iza staklenih vrata i čekali, da izbegnemo vrućinu. Čuli smo da tramvaj stiže kada je ušao u krivinu, u tišini grada do nas je stigao zvuk točkova. Sigurno nećeš da odspavaš kod mene? upita me još jednom Tadeuš. Sigurno, odgovorih, zbogom Tadeuše, počivaj u miru, mislim da se nikada više nećemo videti. Bolje tako! uzviknu papagaj. Otvorio sam vrata, prešao ulicu i popeo se u tramvaj.

4.





*





Bila je to jedna stara zgrada izbledele ružičaste boje sa salonima koji su se raspadali. Pansion se nalazio između neke starinarnice i pomorske kompanije, a na pritvorenim staklenim vratima pisalo je: Pansion Izadora. Gurnuo sam vrata i ušao. Iza pulta je, u fotelji od trske, sedeo čovek koji je delovao kao da spava. Hrkao je, a „Koreju da manja” mu je prekrivao lice. Primakao sam se i blago se nakašljao, ali se čovek nije ni mrdnuo. Onda rekoh: dobar dan, a on je polagano sklonio novine s lica i pogledao me. Mogao je imati otprilike šezdeset pet godina, možda i više, lice mu je bilo bledo i imao je tanke brčiće. Jeste li vi vlasnik? upitah. Vlasnik nije tu, reče on s alenteškim naglaskom, umro je prošle godine, ja sam recepcioner. Mašio sam se za novčanik, izvadio ličnu kartu, stavio je na pult i upitao: hoćete neki dokument? Recepcioner Pansiona Izadora upitno odmeri ličnu kartu i sumnjičavo me pogleda. Dokument? reče, šta će mi? Otkud znam, rekoh, mislio sam da je takav običaj. Slušaj, prijatelju, reče, je l’ ti to hoćeš mene da isprovociraš? Ne želim nikoga da provociram, uzvratih strpljivo, samo vam dajem svoju ličnu kartu. Recepcioner Pansiona Izadora se podiže iz fotelje i polagano, veoma polagano uze ličnu kartu. Pa dobro, promrmlja, Italijan si, visok si metar i sedamdeset pet, imaš plave oči i smeđu kosu, sve je to vrlo zanimljivo. Spustio je ličnu kartu na pult i rekao: drago mi je da smo se upoznali, a sada me izvinite, moram u zahod, nažalost, imam problema s prostatom. Nestao je iza prljave zavese, a ja sam vratio ličnu kartu u novčanik i malo prošetao po holu gledajući slike na zidovima. Na prvoj slici je bila bazilika u Fatimi slikana iz helikoptera, fotografija iz pedesetih godina, možda, video se veliki trg i ogroman red ljudi koji su ulazili u crkvu. Ispod je pisalo: Vera nema granica. Druga slika bila je fotografija bračnog para seljaka, takođe iz pedesetih godina ili su bar takav utisak odavale boje na slici, a ispod je pisalo: Rodna kuća njegove ekselencije gospodina predsednika saveta. Na trećoj slici bila je jedna gola žena plave kose koja je držala u rukama plišanog medveda, a ispod slike ništa nije pisalo. Moje razgledanje prekinuo je glas iza zavese. Još ste tu? upita me glas Recepcionera Pansiona Izadora. Naravno, rekoh, još sam tu. Vratio sam se do pulta i pokušao da se nasmejem, ali se čovek ne nasmeja. Šta vi zapravo želite? upita me kao da mu dosađujem. Želim jednu sobu, rekoh, to je valjda očigledno. Sobu? ponovi on, sobu za šta? Sobu za spavanje, rekoh, moram da odspavam. Recepcioner Pansiona Izadora pogladi svoje tanke brkove, uozbilji se, počeša se po zadnjici i reče: prijatelju, ovo je ozbiljan pansion, ovde ne primamo osobe koje dolaze same, ne znam da li sam dovoljno jasan. Niste dovoljno jasni, rekoh ja tvrdoglavo, objasnite malo bolje. Samo uz pratnju, reče Recepcioner Pansiona Izadora, ne želimo voajere ni perverznjake ovde. Pa dobro, rekoh, ako je u tome problem, već sam rekao da hoću samo da odspavam, moram samo da se opružim na nekoliko sati i za to mi treba čista postelja. Zašto onda ne odete u neki hotel? upita on logično razmišljajući. Vidite, rekoh, mnogo bi vremena trebalo da vam objašnjavam, radi se o tome da moram da provedem ceo dan u Lisabonu a nemam mnogo novca, već sam vam rekao da hoću samo da odspavam nekoliko sati, povrh svega ručao sam tešku hranu, tako da će me mučiti gorušica celo popodne i veče ako ne odmorim, moram da spavam, ne želim nikome da smetam. Delovalo mi je kao da mi Recepcioner Pansiona Izadora nije baš poverovao. Ponovo je pogladio brčiće i upitao me: ali kako ste došli baš kod nas? Shvatio sam da sa njim nemam šanse te ga upitah: da li je Izadora tu? hoću sa njom da razgovaram, reci joj da me šalje jedan njen prijatelj. Recepcioner Pansiona Izadora ode do stepenica i povika: Izadora, dođi dole, traži te neki tip! Čuo sam teške korake u hodniku na spratu i Izadora se pojavi na stepeništu. Bila je to jedna stara kurva koja se s vremenom kultivisala i sada je delovala pristojno: naočare su joj visile oko vrata, a na sebi je imala crvenu bluzu. Kao neka direktorka škole, Izadora je sišla niza stepenice i prišla mi. Molim vas izvinite, reče smešeći se, ponekad je naš recepcioner malo neljubazan, ali znate kako je, sa svim ovim što se dešava danas u svetu bolje je biti nepoverljiv, ali ako ste želeli da razgovarate sa mnom, trebalo je odmah da kažete. Tadeuš me šalje, rekoh, ja sam njegov prijatelj, mnogo vas pozdravlja, treba mi soba da se odmorim nekoliko sati, jedan čist krevet, hteo sam samo da odspavam, upravo sam jeo sarabuljo sa Tadeušom i ne znam za sebe, povrh toga sinoć nisam spavao jer je pas na imanju lajao cele noći, a u ponoć imam dogovor na keju Alkantara. Lepi moj mladiću, reče Izadora, trebalo je sve to odmah da kažeš, daću ti jednu hladovitu sobu i čist krevet, ali zašto se Tadeuš nikada više nije pojavio? grom ga ubio. Ne znam, rekoh, verovatno je u nekim problemima. Izadora je pozvonila zvonom koje se nalazilo na pultu i u isto vreme pozvala: Virijata, Virijataaaa! Zatim se ponovo obrati meni: lepi moj mladiću, možeš da se popneš u sobu petnaest, to ti je na prvom spratu, pored kupatila, Virijata će odmah doći da namesti krevet. Da li treba moja lična karta? upitah. Ma šta ti je, reče ona, ni u snu. Popeo sam se stepenicama i ušao u sobu broj petnaest. Soba je bila prostrana, sa velikim bračnim krevetom. Nameštaj je bio kao u nekoj kući u unutrašnjosti: komoda sa velikim fiokama, orman sa ogledalom, nekoliko stolica tamne boje. U jednom od uglova, pored prozora, bio je umivaonik od kovanog gvožđa, sa bokalom vode. Spustio sam sako i Lakost majicu na komodu i čekao da dođe sobarica. Uskoro se začulo kucanje na vratima i ja joj rekoh da uđe. Dobar dan, reče devojka, ja sam Virijata. Bila je to jedna debeljuškasta devojka sa izuzetno kovrdžavim mini-valom i licem seljanke. Verovatno nije imala više od dvadeset pet godina, a izgledala je kao da ima četrdeset. Ja sam iz Alenteža, reče smešeći se, u ovom pansionu smo gotovo svi Alentežani, osim jedne male Španjolke koja se zove Mersedes, ali ona sada jednog dana radi drugog ne radi, zato što radi i na trgu Alegria, mislim da će biti džez pevačica. Počela je da presvlači krevet i rekla: i ja bih volela da budem pevačica, ali nikada nisam išla u muzičku školu, a Mersedes jeste, išla je u neku finu školu u Meridi, iz dobre je ona porodice. A ti? upitah, ti nikakve škole nisi učila? Ne ja, reče ona, samo sam naučila da čitam i pišem, mama mi je umrla kad sam ja imala osam godina a otac mi je bio beštija, celog života je bio pijan, je l’ se vama sviđa Alentežo? Mnogo mi se sviđa, rekoh, pomisli, baš sam jutros bio u Alentežu, u Azejtaou. Eh, reče ona, Azejtao nije pravi Alentežo, to je maltene Lisabon, da bi se upoznao Alentežo treba videti Bežu i Serpu, ja sam iz Serpe, kada sam bila mala čuvala sam ovce oko zidina Serpe, a na Badnje veče čobani su se okupljali po kućama da pevaju stare pesme, tako je bilo lepo, pevali su samo muški, žene su slušale i kuvale, jeli smo migas, asordu i sargaljetu, to su jela koja se više ne mogu naći ovde u Lisabonu, sada je Lisabon postao fini grad, zamislite kad sam juče otišla da jedem ovde u jednom restorančiću pored nas, ništa posebno, ali imaju odličnu ribu, naručim ribu list a konobar me pita na žaru ili sa bananama? Sa bananama? rekoh, odakle im to? To je na brazilski način, kaže konobar, ako nisi znala, sada znaš. Da, rekoh, svet je poludeo, pun je raznih pomodarstava, sve je to jedna velika zbrka. Virijata završi nameštanje kreveta tako što otkri jedan čošak kreveta uredno savijajući čaršav. Eto ga, reče, krevet je spreman, da li želite društvo? Ne, Virijata, odgovorih, hvala, ali samo hoću da odspavam sat i po, ne treba mi društvo. Veoma sam čista i vrlo mirna, reče Virijata, čak i ako hoćete samo da spavate, ja vam neću smetati, ležaću mirno pored vas, neću da mrdam. Hvala, rekoh, ali radije bih spavao sam. A da vam češkam leđa? reče Virijata, zar ne biste voleli da zaspite dok vam neko češka leđa? Nasmejao sam se i rekao: hvala ti Virijata, ti si jedno srce, ali niko ne treba da mi češka leđa, hoću samo da se smirim nekih sat i po, izvini Virijata, ali danas nije baš dan kada neko treba da mi češka leđa, nego hajde ti mene lepo probudi za sat i po, nemoj da zaboraviš, daću ti dobru napojnicu. Virijata tiho izađe, a ja pritvorih šalone, u sobi je bilo sveže, krevet čist, polako sam se skinuo, okačio pantalone na jednu od stolica, skinuo sam Cigankin Lakost i legao u krevet nag, bio je to lep osećaj, biti u tom krevetu, jastuk je bio mek, ispružio sam noge i zatvorio oči.


Koliko slova ima abeceda? upita glas moga oca. Pažljivo sam pogledao i u polumraku video svoga oca. Stajao je u dnu sobe, naslonjen na komodu, i gledao me šeretski. Bio je u mornarskom odelu, imao dvadeset i nešto godina, ali bio je to moj otac, bez sumnje. Tata, rekoh, šta radiš ovde, u pansionu Izadora, obučen kao mornar? Šta ti radiš ovde, uzvrati on, sada je hiljadu devetsto trideset i druga, ja služim vojni rok i moj brod je danas stigao u Lisabon, zove se Filiberto, to ti je jedna fregata. Ali tata, zašto mi se obraćaš na portugalskom? rekoh, i zašto mi stalno postavljaš sumanuta pitanja? kao da me proveravaš, prošlog meseca si mi se pojavio s pitanjem kada je mama rođena, ja ne pamtim datume, brkam ih, ne stojim dobro s ciframa, tata, a ti me progoniš tim pitanjima. Sine, reče, hoću da vidim da li si dobar sin, samo to, postavljam ti ta pitanja da bih video da li si dobar sin. Moj Mladi Otac skide mornarsku kapu i zaliza rukom kosu. Lep je bio moj Mladi Otac, imao je iskreno lice i plavu kosu. Tata, čuj, rekoh, ako hoćeš baš iskreno da ti odgovorim, ne sviđaju mi se ta tvoja pitanja, ti testovi, ne možeš tek tako da baneš kad ti padne na pamet, treba da prestaneš da me progoniš bosnaunited. Čekaj malo, reče, ovde sam jer želim nešto da saznam, želim da čujem kako ću završiti ovaj život, a ti si jedini koji to može znati, ti si u svojoj sadašnjosti, hoću sve da saznam danas, u nedelju tridesetog jula hiljadu devetsto trideset i druge. Šta ti vredi da znaš? rekoh, ništa ti ne vredi, život je ono što će se desiti, ništa se tu ne može, ostavi stvari kakve jesu, tata. Ne, ne, reče moj Mladi Otac, sve ću ja to zaboraviti kada izađem iz pansiona Izadora, čeka me jedna devojka u ulici Moeda, čim izađem sve ću zaboraviti, ali sada moram da znam, zbog toga te progonim. Dobro, tata, kako hoćeš, rekoh, pravo da ti kažem, loše si završio život, dokrajčio te je rak grla, a to je još čudnije ako se uzme u obzir da nikada nisi pušio, u svakom slučaju dobićeš taj rak, hirurg koji će te operisati direktor je klinike, priznati otorinolaringolog, kako je to komplikovana reč, ali po meni on je tip koji se razume samo u krajnike, ali kada je rak u pitanju ne zna ništa, bar tako mislim. I onda? upita moj Mladi Otac. Onda ćeš ostati u bolnici mesec dana, ja ću provoditi noći s tobom zato što medicinske sestre na klinici tog priznatog profesora imaju pametnija posla, niko nije dolazio kada bi im pozvonio, ostavili bi te kao psa da se ugušiš, tako da sam ja morao da budem pored tvog uzglavlja i da pazim na jednu odvratnu mašinu koja vadi krv iz grla, a mesec dana kasnije, dan pre nego što treba da izađeš iz bolnice, lekari su ti kroz nos uvukli jednu cevčicu koja ide skroz do stomaka da bi mogli da te hrane, i kažu: sve je u redu, pacijent može kući, ali nije sve u redu, ja izađem na kafu i pri povratku te zatičem kako umireš, lice ti je nateklo i poplavelo, ne možeš da dišeš, srce ti preskače. Šta se dešava s mojim ocem, pitam dežurnog lekara, jednog bezveznjaka. Otac vam je dobio infarkt, kaže on meni. Onda dovedite kardiologa, kažem ja njemu, ne verujem u to što ste rekli. Dolazi kardiolog, uradi ti elektrokardiogram i kaže: pacijent nema ništa na srcu, ima nešto na plućima, treba mu snimiti pluća. Onda te ja svojim rukama podižem, jer medicinske sestre sa klinike priznatog profesora imaju pametnija posla, i zovem hitnu pomoć, prevoze nas na radiološku kliniku na moju odgovornost, jer je onaj bezveznjaković od doktora rekao da možeš da izađeš samo ako ja preuzmem odgovornost, ja je preuzimam i radiolog mi posle snimanja kaže: vašem ocu je jedna cevčica probušila jednjak, prošla kroz medijastinum i prodrla u pluća, sada treba pulmolog da ga operiše inače će vam otac umreti. Kao što vidiš, tata, oni ugledni doktori su ti probili jednjak kada su ti ubacivali cevčicu u stomak i stigli do pluća, a ja sam te izvukao jer nisam verovao ni njima ni u njihovu stručnost: odmah sam zvao pulmologa, koji je napravio skalpelom rez na tvojim leđima, vazduh je izašao i plućno krilo je splasnulo, poslali su te na intenzivnu negu, to ti je ono gde pacijenti leže goli priključeni na neke cevčice sa svih strana, i posle petnaest dana si se izvukao, i moram reći da za sve vreme koje si bio u bolnici priznati doktor koji te je prvi bio operisao nijednom nije došao da te poseti, đubre jedno odvratno. I onda? upita moj Mladi Otac, šta se onda desilo? Onda sam, rekoh, našao jednog zaista dobrog hirurga, svog prijatelja koji radi u jednoj velikoj bolnici, on ti je uradio anastomozu, što će reći rekonstrukciju probušenog jednjaka, posle čega si živeo još tri godine, tri mirne godine, prijatne, normalno se hraneći, da bi se bolest ponovo pojavila, ovog puta u vidu metastaze, tako da si umro. Kako? reče moj Mladi Otac, hoću da znam kako, da li mi je smrt bila bolna, ili mirna, kakva je bila? to želim da znam. Topio si se kao sveća, tata, rekoh, jednog dana si legao i rekao: umoran sam i nisam gladan, i nikada više nisi ustao, niti si išta pojeo, uzimao si samo supicu koju ti je mama pripremala, ja sam ti dolazio u posetu svakog dana, i tako si živeo još mesec dana, pretvarao si se u kostura ali nisi patio, a kada si umirao mahnuo si mi pre nego što si ušao u tamu.


Moj Mladi Otac se nasmeja i prođe rukom kroz kosu. Ali ima još jedna priča koju bi trebalo da mi ispričaš, reče, još nisi završio. Nema šta više da se priča, odgovorih. Ne kapiraš baš brzo, reče on, hoću da znam da li si bio dobar sin, kako si reagovao kada je u pitanju doktor koji me je operisao. Vidi, tata, rekoh, ne znam da li sam dobro postupio, trebalo je možda da uradim drugačije, trebalo je možda da ga isprebijam, to bi bilo hrabrije rešenje, ali nisam tako uradio, i zato me grize savest, umesto da se suočim s njim napisao sam priču o našem razgovoru i on me je tužio zbog toga tvrdeći da to nije istina, ja nisam uspeo da ubedim sudiju u svoju priču i izgubio sam spor. Jesi li osuđen? upita moj Mladi Otac. Uložio sam žalbu, rekoh, tako da presuda nije pravosnažna, spor još traje, ali draže bi mi bilo da sam drugačije uradio, draže bi mi bilo da sam ga raspalio u glavu, to bi bila jedna časna i drastična mera, na starinski način. Nemoj da te to muči, sine, reče moj Mladi Otac, bolje je ovako, bolje je upotrebiti pero nego šake, to je elegantniji način da nekoga izudaraš. Dobro je da me tešiš, tata, rekoh, jer nisam zadovoljan sobom. Zato i jesam ovde u ovoj sobi, reče moj Mladi Otac, zato što sam hteo da te smirim, a i ti da smiriš mene, mirniji sam sada kada si mi sve ispričao. Nadam se da je tako, tata, rekoh, nadam se da mi se nećeš više pojavljivati na tako jeziv način kao što si običavao u poslednje vreme, već mi je cela ta priča postajala nepodnošljiva. U svakom slučaju dobro je da znaš jednu stvar, reče moj Mladi Otac, nisam se ja svojom voljom pojavio u ovoj sobi, tvoja me je volja prizvala, zato što si ti hteo da me sanjaš, a sada još imam vremena samo da ti kažem zbogom, zbogom sine, sobarica samo što nije pokucala na vrata, moram da idem.


Čuo sam kucanje na vratima i otvorio sam oči, Virijata je ušla i rekla: dobar vam dan, spavali ste tačno sat i po, kao što vidite tačna sam, nadam se da ste se dobro odmorili. Stavila mi je pantalone i majicu podno nogu i upitala: hoćete li prenoćiti ovde? Ne, Virijata, odgovorih, moram da idem, hoću da prošetam. Po ovoj vrućini? reče Virijata zapanjena. Neće to biti duga šetnja, rekoh, možda ću uhvatiti tramvaj, imam pred sobom celo popodne i želim da posetim jednu sliku. Da posetite sliku, reče Virijata, kakva je to suluda ideja. Stvar je u tome da nikada nisam uspeo da shvatim šta ta slika predstavlja, možda ću danas uspeti bolje da je shvatim, ko zna, danas je vrlo poseban dan. Onda vam neće smetati ako vas ispratim do tramvajske stanice, reče Virijata, i ja bih malo da prošetam. Biće mi veliko zadovoljstvo, Virijata, rekoh, ali prvo mi dodaj novčanik koji se nalazi u zadnjem džepu mojih pantalona. Virijata je odmah shvatila o čemu se radi, podiže ruke i uzviknu: nemojte ni na pamet da vam padne, neću nikakvu napojnicu, bili ste vrlo fini prema meni, a to je najbolji poklon koji se može dati nekome koga ne poznajete.

5.





*





Vaš „sumol” od ananasa, preko volje reče Barmen Muzeja Stare Umetnosti spuštajući čašu na moj stočić. Ovaj vrt je prava uživancija, rekoh ja tek da bih nešto rekao, čak je i po ovako vrelom danu ovde sveže, odlična je ideja bila otvoriti ovde kafe, ovom muzeju je baš bio potreban jedan kafe, u moje vreme nije bilo ničega. Da, reče on istim tonom, služimo alkoholna pića i sva ostala, ali nažalost mušterije piju „sumol” i limunadu. Ja pijem „sumol” jer mi pomaže pri varenju, rekoh, danas sam imao malo teži ručak i još ga nisam svario. Alkohol je bolji za varenje, reče Barmen Muzeja Stare Umetnosti, alkoholna pića pomažu varenju, vi ste stranac, trebalo bi to da znate. Zašto bi kao stranac to trebalo da znam? upitah. Zato što se tamo napolju zna sve, reče on bez pardona, ovde u ovoj zemlji ljudi ne znaju ništa, ljudi su primitivni, u tome je problem, malo putuju. Hoćete li da sednete? upitah nudeći mu stolicu. Barmen Muzeja Stare Umetnosti pogleda oko sebe. Dobro, reče, pošto nema nikoga, mogu malo da odmorim kosti, od jutros sam na nogama. Sede, prekrsti noge i povuče dim iz cigarete. Mnogo ste putovali? upitah ga nastavljajući razgovor. Živeo sam u Francuskoj, odgovori on, mnogo sam godina tamo proveo, tako mi je lepo bilo u Parizu, ali prošle godine sam rešio da se vratim i evo me kako služim limunade, znate šta, trebalo bi da radim u jednom od onih finih barova u Kaškaišu, u koji dolaze da piju Englezi i Francuzi, ali tamo nije bilo posla, u Kaškaišu i Eštorilu je nemoguće naći posao u poslednje vreme, a reći ću vam još nešto, tamo kao barmeni rade neki tipovi koji ne prave razliku između burbona i masiejre,1 tuga živa. Ne voliš da služiš limunadu? upitah. Pa, reče on, radi se o tome da sam ja po zanimanju barmen, ali pravi barmen, što će reći da pripremam pića, koktele, long-drinks, a evo mene ovde na poslu za koji sam previše stručan, bio sam barmen u Hari’s baru u Parizu, ne znam da li ste čuli za njega, jeste li čuli? Ne, nisam čuo, rekoh. Nalazi se u ulici Donu, blizu Opere, ako jednog dana budete prolazili onuda, pitajte za Danijela, recite da vas ja šaljem, on je najbolji barmen na svetu, mene je naučio svemu, sada je već malo mator, ali je i dalje najbolji, naručite jedan „aleksandar” i nećete se pokajati. Barmen Muzeja Stare Umetnosti ugasi cigaretu u pepeljari i uzdahnu. Da biste shvatili o čemu pričam, reče, sada služim limunade, a zamislite kako smo mi u Harijevom baru imali sto šezdeset vrsta viskija, ne znam da li shvatate, Hari’s bar je quartier général za Engleze i Amerikance u Parizu, to su ljudi koji izistinski piju, a ne Portugalci, koji piju samo oranžade. Dovršio sam svoj „sumol” sa određenim stidom i uzvratio: ne slažem se, što se pića tiče, i Portugalci konja za trku imaju. Možda vino, reče Barmen Muzeja Stare Umetnosti, što se vina tiče nema šta, slažem se, ali tu se priča završava. A tu je i rakija, dodadoh, s rakijom se dobro znaju. Tako je, reče razočarano Barmen Muzeja Stare Umetnosti, ali koktele ne vole, nemaju pojma ni šta je koktel. Ali zašto ste se vratili? rekoh, mogli ste da ostanete u Parizu. Morao sam da se vratim, uzdahnu on ponovo, tašta mi se razbolela, paralizovala se, živela je sama na Benfiki, moja žena je htela da bude pored nje, a i mojoj ženi se nikada nije dopadalo u Francuskoj, stalno su joj nedostajali šouriso i sardine, moja žena je prevelika Portugalka, sirotica, ali je dobra u duši, i šta da se radi, eto mene ovde kako služim limunade. Barmen Muzeja Stare Umetnosti zagleda se u moju praznu čašu i namignu mi. Jeste li završili s varenjem? upita. Mislim da jesam, rekoh, „sumol” je fantastičan za varenje, pogotovo „sumol” od ananasa. Onda bih sada mogao da vam preporučim jedno piće koje ja pravim, reče Barmen Muzeja Stare Umetnosti, to je koktel koji sam izmislio kada sam došao ovamo, ne biste nikada pogodili ko ga je juče pio, šta mislite, pogađajte. Ne znam, rekoh, nemam ni najmanju predstavu. Stvarno ne znate ko je bio ovde juče? upita razočarano Barmen Muzeja Stare Umetnosti, bilo je čak i u novinama, „Publiko Magazin” je napravio fantastičnu foto-reportažu, čak se i ja pojavljujem na jednoj od slika. Nisam jutros kupio novine, uzvratih, žao mi je, kupio sam samo „Bolu”. „Bolu”?! uzviknu on prezrivo, trebalo bi da kupujete „Publiko”, liči na francuske novine. Slažem se, ali kupio sam samo „Bolu”. Dobro, reče Barmen Muzeja Stare Umetnosti, probajte onda da pogodite. Šta da pogodim? upitah. Da pogodite ko je juče bio ovde, reče on. Otkud znam, rekoh, nemam pojma. Predsednik republike! uzviknu uzbuđeno Barmen Muzeja Stare Umetnosti, bio je ovde predsednik republike lično, doveo je jednog stranog gosta koji je u zvaničnoj poseti Portugaliji, premijera neke azijske zemlje, došli su da posete muzej. Barmen Muzeja Stare Umetnosti potapša me po ramenu kao da smo stari prijatelji. Nije da se hvalim, reče, ali znate šta mi je rekao? rekao mi je: dobar dan gospodine Manel, zamislite, obratio mi se po imenu, gospodine Manel. Oni imaju odličnu službu za informisanje, rekoh, pre nego što odu u neku posetu oni se dobro obaveste o tom mestu, sve znaju. Ne radi se o tome uopšte, dragi moj gospodine, pobuni se Barmen Muzeja Stare Umetnosti, ne radi se uopšte o tome, stvar je u tome što je predsednik republike jednom bio u Hari’s baru pre mnogo godina, kada je bio u egzilu u Parizu, i prosto naprosto me se setio, ima fantastično pamćenje, naš predsednik. Stvarno izvanredno, potvrdih, ali to je osnovni kvalitet koji mora da ima dobar političar, fantastično pamćenje. Pitao je kako ste gospodine Manel, ponovi Barmen Muzeja Stare Umetnosti, zar ne mislite da je to nešto posebno? Mislim, rekoh, a šta mu je odgovorio gospodin Manel? Stisnuo sam mu ruku, reče on, i pripremio mu jedan dobar koktel, jer znam da on to voli, on je jedan izuzetan čovek, naš predsednik, ali je halapljiv, voli da pojede i popije, zato sam mu pripremio jedno dobro piće, upravo ovo koje sam hteo da preporučim i vama, hoćete li da probate, sada kada ste svarili? Možda, rekoh, o kakvom je piću reč? Pravo da vam kažem, nije to ni pravi koktel, a ni pravi long-drink, recimo da je nešto između, to je piće koje sam ja izmislio, zove se San zelenih prozora.2 Dobro zvuči, rekoh, ali koji su sastojci? Vidite, dragi moj prijatelju, reče poverljivo Barmen Muzeja Stare Umetnosti, obično ne otkrivam sastojke svojih recepata, to je profesionalna tajna, ali vi ste stranac i reći ću vam, ide tri četvrtine votke, četvrtina soka od limuna i jedna kašika sirupa od nane, sve se to stavi u šejker sa tri kocke leda, mućka se dok ruka ne zaboli i izvadi se led pre serviranja, votka i sok od limuna su savršena kombinacija, a sirup od nane osim što daje miris, daje i zelenu boju koja je neophodna da bi se opravdalo ime, ne znam da li shvatate: zelena, Zeleni prozori, to je suština. E pa kad je tako, rekoh, mislim da ću da probam San zelenih prozora, baš mi se pripio. Dobar izbor, uzviknu Barmen Muzeja Stare Umetnosti, i reći ću vam još nešto: limunov sok gasi žeđ, alkohol daje snagu, što je potrebno u jednom ovako vrelom danu, a nana osvežava creva, dobar izbor. Užurbano je ustao i otišao za bar. Pogledao sam na sat i shvatio da je kasno, nisam imao vremena da vidim sliku. Barmen Muzeja Stare Umetnosti vratio se sa mojim Snom zelenih prozora i s trijumfalnim izrazom lica stavio čašu na stočić. Prineo sam piće ustima i pomislio da čak i ukoliko je neki bućkuriš ne smem to da pokažem, situacija je iziskivala pristojnost, ali na kraju nije bilo potrebe za tim, čak sam i coknuo jezikom o nepce i rekao: stvarno je dobar. Barmen Muzeja Stare Umetnosti ponovo sede pored mene i upita: je l’ tako? Jeste, potvrdih, stvarno je dobar. Zatim nastavih: čujte prijatelju, imam jedan problem, da li poznajete čuvare u muzeju? Sve, odgovori on bez razmišljanja, sve su to moji prijatelji. Onda vidite, rekoh, imam sledeći problem: došao sam ovamo da vidim jednu sliku, ali tek sada sam shvatio da se muzej upravo zatvara, ja moram da vidim tu sliku, ali deset minuta mi nije dovoljno, potreban mi je bar jedan sat, da li možete da razgovarate sa čuvarom sale u kojoj se nalazi ta slika, voleo bih da ostanem tamo barem jedan sat? Mogu da probam, saučesnički reče Barmen Muzeja Stare Umetnosti, osoblje ionako odlazi tek sat vremena posle zatvaranja, zbog čišćenja, možda biste mogli da ostanete u sali za to vreme. Zatim me je tihim glasom, kao da se radi o tajni, upitao: o kojoj se slici radi? Iskušenja svetog Antona, odgovorih mu. Nikada je niste videli? upita on. Video sam je nekoliko desetina puta, odgovorih. Zašto onda hoćete opet da je vidite? reče on, već je znate. Iz kaprica, rekoh, recimo da se radi o kapricu. Vrlo dobro, reče Barmen Muzeja Stare Umetnosti, kad je tako, ja imam razumevanja za sve kaprice, kaprici i alkohol su moja branša. Misliš li da bi neki bakšiš pomogao da se čuvar ubedi? upitah. Mislim da to nije dostojno, odgovori. On nestade, a ja dovrših svoj koktel i zamislih se. Stvarno sam hteo ponovo da vidim sliku, koliko je ono godina nisam video? Pokušao sam na prste da izračunam, ali nisam uspeo. Onda sam se setio onih zimskih popodneva provedenih u muzeju: nas četvoro i naši razgovori, naša razmatranja o simbolima, naše interpretacije, naš entuzijazam. Sada sam ponovo bio tamo i sve je bilo drugačije, samo je slika ostala ista i čekala me je. Ali da li je ostala ista ili se i ona promenila? U stvari, zar ne bi bilo moguće da se slika promenila samo zato što će je moje oči videti drugačije? Upravo sam se to pitao, kada se Barmen Muzeja Stare Umetnosti vratio. Veoma mirno mi se približio i namignuo. Gotovo, reče, sve je sređeno, čuvar se zove gos’n Žoakim, očekuje vas. Ustao sam i platio račun. Piće vam je zaista odlično, rekoh, hvala, sada se osećam mnogo bolje. Barmen Muzeja Stare Umetnosti mi stisnu ruku. Zbogom, reče, volim ljude koji umeju da uživaju u koktelima, i ako jednoga dana svratite u Hari’s bar, tražite Danijela, recite da vas je poslao Manel.


Čuvar mi je saučesnički mahnuo kada sam stigao, zahvalio sam mu se i rekao da ću se zadržati manje od sat vremena, on je odgovorio da nema nikakvih problema i ja sam ušao u salu. Na svoje veliko razočaranje videh da nisam sam, ispred Iskušenja stajao je neki slikar sa štafelajem i platnom i kopirao sliku. Ne znam zašto, ali nije mi prijalo da imam društvo, hteo sam da vidim sliku sam, bez drugih očiju koje je gledaju u isto vreme kad i moje, bez blago neprijatnog prisustva nekog neznanca. Možda sam baš zbog tog osećaja nelagodnosti, umesto da gledam sliku spreda, otišao da je pogledam sa zadnje strane, i počeo da zagledam pozadinu spoljnjeg levog krila, scene Hrista u vrtu. Pokušao sam da se skoncentrišem na tu scenu, možda u nekoj glupoj nadi da će čovek sklopiti štafelaj i otići. Ako želite da vidite sliku, morate da požurite, reče čovek s druge strane, muzej samo što se nije zatvorio. Klimnuo sam glavom i pokušao da se nasmejem. Dozvoljeno mi je da ostanem još jedan sat, rekoh, čuvar je bio vrlo ljubazan. U ovom muzeju su svi čuvari fini, reče čovek, zar ne? Prešao sam na drugu stranu slike i prišao mu. Pravite kopiju? upitah glupo. Kopiram samo jedan detalj, odgovori on, kao što vidite, to je samo jedan detalj, obično kopiram samo detalje. Bacio sam pogled na njegovo platno i video da je radio reprodukciju detalja desnog krila, na kojoj se vide jedan debeli čovek i jedna starica kako jezde nebom jašući ribu. Platno koje je on radio bilo je bar dva metra široko i metar visoko, a Bošove figure, uvećane do tih razmera, ostavljale su čudan utisak: posedovale su neku čudovišnost koja je naglašavala monstruoznost scene. Ali, šta to radite? upitah zapanjeno, šta to radite? Kopiram jedan detalj, reče on, zar ne vidite i sami? prosto naprosto kopiram jedan detalj, ja sam Slikar Kopist i radim kopije detalja. Nikada nisam video neki Bošov detalj ovih dimenzija, pobunih se, to je monstruozno. Možda, odgovori Slikar Kopist, ali ima ko voli. Oprostite na radoznalosti, rekoh, ali ne razumem zašto radite tako nešto? to nema nikakvog smisla. Slikar Kopist spusti četkicu i obrisa ruke krpom. Dragi moj prijatelju, reče, život je čudan i u njemu se dešavaju čudne stvari, a još povrh svega toga ova slika je čudna i nudi čudne stvari. Ispio je gutljaj vode iz plastične flaše koja je stajala u podnožju štafelaja i reče: danas sam baš mnogo radio, mogu da napravim pauzu, da porazgovaram malo sa vama, vi ste stručnjak za ovu sliku, ili kritičar? Ne, odgovorih, ja sam običan amater, poznajem ovu sliku već godinama, u jednom periodu sam čak dolazio svake nedelje da je gledam, ta slika me veoma kopka. Deset godina gledam ovu sliku, reče Slikar Kopist, deset godina radim sa njom. Auh, rekoh, deset godina je mnogo, šta ste radili sve te godine? Slikao sam detalje, reče Slikar Kopist, deset godina sam proveo slikajući detalje. To je stvarno čudno, rekoh, izvinite, ali stvarno mi je čudno. Slikar Kopist klimnu glavom. I meni je čudno, reče, cela priča je počela pre deset godina, tada sam bio zaposlen u Skupštini, radio sam u administraciji, ali pohađao sam kurs na likovnoj akademiji i uvek sam voleo da slikam, u stvari, voleo sam da slikam, ali nikada nisam imao šta, sve u svemu, nisam imao inspiraciju, a inspiracija je fundamentalna za slikarstvo. Baš tako, potvrdih, slikarstvo nije ništa bez inspiracije, kao ni ostale umetnosti. I tako, reče Slikar Kopist, kako nisam imao inspiraciju a voleo sam da slikam, svake nedelje sam dolazio u ovaj muzej i zanimao se kopirajući neku sliku. Popio je još jedan gutljaj vode i nastavio: jedne nedelje počeo sam da kopiram detalj sa ove slike, za mene je to bila zabava kao bilo koja druga, tako da sam, pošto volim ribe, izabrao ovu ražu ovde što se vidi na središnjem polju, vidite li ovu ražu koja se nalazi na grilu?


Na grilu? upitah, šta je grilo? Tako se zovu bića bez trupa koje je Boš slikao, reče Slikar Kopist, to je stari naziv koji su ponovo otkrili moderni kritičari kao što je Baltrusajtis, ali taj naziv u stvari potiče iz antičkih vremena, Antifil ga je izmislio, on je slikao takva bića, bića bez trupa, samo glava i ruke. Slikar Kopist sede na minijaturnu stolicu na sklapanje koja je stajala ispred slike i reče: umorio sam se. Zatim izvadi cigaretu i zapali je. Žoakim je već zatvorio salu, reče, mogu da zapalim jednu. Šta je onda bilo, insistirao sam, pričali ste o toj nedelji kada ste počeli da slikate ražu. Ah, da, reče, počeo sam da slikam ražu malo iz šale, a malo i zato što mi je palo na pamet da sliku prodam jednom restoranu, ponekad bih prodao neku sliku, na kojoj su bile ribe, restoranu Fortaleza, ne znam da li znate taj restoran, u Kaškaišu je, spremaju portugalsku i internacionalnu hranu i imaju fenomenalan pogled na zaliv, ponekad još naslikam neku sličicu za njih, ali sada mnogo ređe, u svakom slučaju, taj restoran je fantastičan, tamo se jede pareni jastog od koga staje pamet, ako se nađete u Kaškaišu nemojte propustiti priliku. Izvadio je posetnicu iz džepa i dao mi je, bila je to posetnica restorana. Zatvoren je sredom, dodade. Pogledao sam posetnicu i upitao: pa, šta bi sa tom ražom? Da, reče on, slikao sam ražu, bio sam skoro pri kraju, slika je bila odlična i spremao sam se da sklopim štafelaj, kada mi je prišao jedan gospodin, stranac, koji me je neko vreme posmatrao kako radim i rekao mi na portugalskom: hoću da kupim vašu sliku, plaćam u dolarima. Pogledao sam ga i rekao: ova slika ide u restoran Fortaleza u Kaškaišu, veoma mi je žao. Meni je veoma žao, uzvrati mi on, ali ova slika ide na moj ranč u Teksasu, ja sam Frensis Džef Silver i u Teksasu imam ranč veličine Lisabona, u kući nemam nijednu sliku a lud sam za Bošom, hoću ovu sliku za svoju kuću. Slikar Kopist baci opušak na pod, ugasi ga nogom i reče: tako je počela ova priča. Nisam baš najbolje razumeo, rekoh, kako se ta priča nastavlja? Jednostavno, reče on, Teksašanin je počeo da naručuje još slika, još detalja. On je želeo ogromne kopije detalja Iskušenja, tako da sam počeo da slikam detalje, već deset godina kopiram detalje Iskušenja, kao što sam vam rekao, Teksašanin ima punu kuću detalja širine dva metra, da znate, prošlog leta sam bio kod njega, pozvao me je, platio kartu, ne možete da zamislite, ogromna kuća, s terenom za tenis i dva bazena, kuća sa trideset soba praktično puna ogromnih detalja Bošovih Iskušenja. A vi? upitah, šta vi planirate da radite? Pa, reče Slikar Kopist, ja sam podneo za penziju u Skupštini, već mi je pedeset pet godina i ne privlači me više posao u administraciji, Teksašanin me lepo plaća i mislim da imam sigurno još deset godina posla kod njega, hoće da mu uradim i detalje sa zadnje strane, ima tu još dosta posla. Onda vi znate sve o ovoj slici, rekoh. Znam je kao svoj džep, reče on, na primer, vidite li ovo što sada slikam? do sada su kritičari tvrdili da je ova riba kernja, ali ova riba nikako nije kernja, ova riba je linjak, kad vam ja kažem. Linjak? upitah, linjak je slatkovodna riba, zar ne? Linjak je slatkovodna riba, potvrdi on, živi u močvarama i barama, to je riba koja voli blato, to je najmasnija riba koju sam u životu jeo, u mom kraju se pravi pirinač sa linjakom koji pliva u masnoći, to je valjda slično pirinču sa jeguljom, ali je mnogo masniji, treba ti ceo dan da ga svariš. Slikar Kopist napravi malu pauzu. I upravo na tom masnom linjaku ova dva lika idu u susret Đavolu, reče, vidite i sami, njih dvoje očekuje susret sa Đavolom, idu negde da prave sranja. Slikar Kopist otvori flašicu terpentina i pažljivo poče da čisti ruke. Boš je imao perverznu maštu, reče, on pripisuje tu maštu svetom Antonu, ali mašta je slikareva, on je smišljao sve te ružne stvari, to je očigledno, mislim da siroma’ sveti Anton nikada ne bi mogao tako nešto da zamisli, sveti Anton je bio jednostavan čovek. Ali bio je kušan, pobunih se, Đavo mu trpa te perverzije u glavu, Boš je naslikao oluju u duši sveca, naslikao je delirijum. Uza sve to ova slika je nekada imala čudotvorno dejstvo, reče Slikar Kopist, bolesni su dolazili u hodočašće pred ovu sliku očekujući da će neko čudo doneti kraj njihovim patnjama. Slikar Kopist prepozna zaprepašćenje na mom licu i upita: niste znali? Ne, odgovorih, stvarno nisam znao. E pa tako je bilo, reče on, slika je bila izložena u Bolnici reda svetog Antona u Lisabonu, u koju su smeštane osobe sa kožnim bolestima, a to su u najvećem slučaju bile venerične bolesti i strašna vatra svetog Antona, kako se nekada zvala jedna vrsta prenosivog osipa, a tako i danas ljudi sa sela zovu tu bolest, to je jedna užasna bolest jer se javlja ciklično i deo tela koji napada bude pun odvratnih plikova koji su veoma bolni, ali danas ta bolest ima jedno naučnije ime, identifikovana je kao virus i zove se herpes zoster. Srce je počelo ubrzano da mi lupa, osetih da se znojim, upitah: kako vi sve to znate? Ne zaboravite da već deset godina radim sa ovom slikom, odgovori on, za mene tu nema zagonetki. Pričajte mi onda o tom virusu, rekoh, šta znate o tom virusu? To je jedan vrlo čudan virus, reče Slikar Kopist, izgleda da ga svi nosimo u sebi, ali on se javlja samo kada oslabi odbrambeni sistem organizma, tada napada kao virus, zatim se smiruje i ponovo ciklično napada, čujte, da vam kažem nešto, ja lično mislim da je herpes malo kao griža savesti, sedi u nama i onda se jednog lepog dana probudi i napadne nas, onda se opet smiri jer uspemo da ga umirimo, ali zauvek ostaje u nama, ne može se ništa protiv griže savesti.


Slikar Kopist poče da sprema svoje četkice i paletu. Prekrio je sliku platnom i zamolio me da mu pomognem da prenese štafelaj do jednog zida u dnu sale. Dobro, reče, mislim da je za danas dosta, ne treba ni preterivati, moj mecena hoće ovu sliku za kraj avgusta i mislim da ću do tada završiti, šta mislite? Mislim da imate više nego dovoljno vremena, odgovorih, dosta ste uradili, slika samo što nije gotova. A vi, hoćete li još ostati? upita me Slikar Kopist. Ne, rekoh, mislim da neću, mislim da sam dovoljno gledao ovu sliku, a povrh toga danas sam o njoj naučio stvari koje nisam mogao ni da zamislim, sada ona za mene ima drugačije značenje nego ranije. Ja idem ka ulici Alekrim, reče Slikar Kopist. Odlično, odgovorih, ja hvatam voz za Kaškaiš na keju Sodre, možemo zajedno donde.

6.





*





Ni prav, ni nevin, reče Kondukter, da li znate šta bi to moglo biti? Kondukter sede ispred mene i pokaza mi ukrštene reči u novinama. Koliko slova? upitah. Četiri, reče on. Kriv, rekoh, trebalo bi da je kriv. Jao da, kriv! uzviknu Kondukter, kako se samo nisam setio? Teško je pogoditi kada se igraju rečima ili daju trik pitanja, rekoh, to je uvek teško.


Vagon je bio potpuno prazan, možda je i ceo voz bio prazan, možda sam bio jedini putnik.


Imate sreće što možete da rešavate ukrštene reči, primetih, danas nema nikoga u vozu. Sada ne, ali u povratku će biti, ima da bude ludilo. Prolazili smo upravo pored Oejraša i on mi pokaza plažu krcatu ljudima. Pesak se uopšte nije video, samo ljudska tela, jedna ogromna fleka od mesa koja je pokrivala plažu. Biće ludilo, ponovi Kondukter, biće svega, momaka i devojaka, bogalja i invalida, dece i trudnica, baba i deda, biće pakao. Da, rekoh, nedeljom je tako, svi idu na plažu. Nije tako bilo u moje vreme, primeti Kondukter, odmor se provodio u hladnijim krajevima, išlo se na selo, u posetu roditeljima, to je bio odmor, a sada uopšte nema više toga, svi hoće da pocrne, pa polude od vrućine, po cele dane leže na plaži i prže se kao girice, a povrh svega toga nije dobro biti na suncu, može da se dobije rak kože, to piše čak i u novinama, ali se niko ne obazire. Kondukter uzdahnu i pogleda kroz prozor. Bili smo na Altu da Bara, na pučini se video Bužio. I piju koka-kolu, dodade on, po ceo dan piju to đubre, ne znam da li ste nekada bili na plaži Oejraš ponedeljkom ujutru, sve je puno zapušača, napravi se tepih od zapušača. Zapušača? rekoh, ne poznajem tu reč. To je zatvarač flaše, reče Kondukter, tako ga narod zove. Čovek se uči dok je živ, rekoh. Zatim upitah: da li mogu da pušim? nema nikoga u vozu. Možete, možete; odgovori on, slobodno pušite, da znate, i ja pušim. U isto vreme smo se mašili svaki za svoje cigarete, ja sam ponudio njemu i on meni. Šta pušite, upita me Kondukter. Multifilter, odgovorih, tih cigareta nema u Portugaliji, veoma su slabe, gotovo kao da uvlačite vazduh, na pakli piše „activated charcoal filtration system”, što znači da ima malo nikotina i malo katrana, ali i to je zlo, pušenje izaziva rak, gore je nego sunce. Sve izaziva rak, uzvrati Kondukter, čak i tuga, imao sam jednog prijatelja koji je umro jer je bio nesrećan. Uzeo je cigaretu iz moje paklice i dao mi jednu iz svoje. Ja pušim Portugež suave, reče, ranije sam pušio Definitivuš, ali sada se teško nalaze, ukusi su se danas promenili, čak i u pušenju.


Prijalo bi mi da sam mogao da sklopim oči na koji minut, ali Kondukter je nastavio neumorno da priča. Prolazili smo ispred Sao Pedra i on me pozva. Hajde recite da li su mogli da naprave nešto ružnije, reče pokazujući kuće koje su se videle kroz suprotni prozor, da li ste ikada videli nešto ružnije? Da, stvarno je ružno, potvrdih, ko je izdao dozvolu da se tako nešto odvratno izgradi? Otkud znam, reče Kondukter, otkud znam, portugalske opštine su čudna mesta, sarađuju sa arhitektama koji vole lego kocke, sve su to nesposobnjakovići, a hoće da budu moderni. Vi ne volite moderne stvari, čini mi se, rekoh. Mrzim ih, odgovori on, mislim da je sve to odvratno, dobar ukus je otišao u kurac, izvinite na izrazu, jeste li videli mini suknju? zar ne mislite da je odvratna? na nekoj devojci još i može da prođe, ali na debelim ženama, sa onim njihovim kolenima, stvarno odvratno izgledaju, žene u njima gube draž, nestaje tajanstvenost koju imaju. Spustio je pogled na ukrštene reči i rekao: evo ga i ovde moderno, savremeno: savremeni arhitekta, suprotno od nizak, kao da ga izgovara mucavac, pet slova. Aalto,3 rekoh, to je ime jednog finskog arhitekte, Alvar Aalto. Alto, reče on, mora da je loš. Naprotiv, rekoh. Izgradio je Helsinki pedesetih godina i projektovao mnogo lepih zgrada širom Evrope, meni se sviđa. Bili ste u Helsinkiju? upita on. Bio sam, odgovorih, to je jedan vrlo zanimljiv grad, ceo grad je u cigli, sa zgradama koje je projektovao Aivar Aalto i okružen je šumama. A ljudi? upita on, kakvi su ljudi? Mnogo čitaju i mnogo piju, rekoh, simpatičan svet, volim ljude koji ozbiljno piju. Onda volite Portugalce, zaključi on nekako logično.


Voz je ulazio u Kaškaiš. Lep je, zar ne? reče Kondukter pokazujući na hotel Eštoril-Sol. Moderan, odgovorih, veoma moderan, i već star. Zatim upitah: mislite da taksi do puta za Ginšu može da košta više od petsto eskudosa? Mislim da ne može, reče on, taksi je još uvek jeftin u Portugaliji, vi koji živite napolju trebalo bi to da znate, da vam ispričam, jedan jedini put sam bio van Portugalije, išao sam u Švajcarsku da posetim sina koji živi u Ženevi, on živi van grada, uzeo sam taksi i potrošio sve pare koje sam poneo iz Portugalije, kad smo već kod toga, jeste vi Švajcarac? Švajcarac?! uzviknuh, šta vam pada na pamet, ja sam Italijan. Ali skoro da ste Portugalac, reče on, živite ovde već dugo, zar ne? Ne, rekoh, ali verovatno imam nekog pretka Portugalca za koga ne znam, čini mi se da je Portugalija upisana u moj genetski prtljag. Genetski prtljag? ponovi Kondukter, već sam pročitao taj izraz u Dijariu de notisijaš, to je ono sa znakovima, plus i minus, je 1’ tako? Moglo bi se reći, rekoh, ali da budem iskren, ni ja ne znam šta je genetski prtljag, mislim da je to narav, čini mi se da bi jednostavnije bilo nazvati ga narav. E, tu reč volim, reče Kondukter, moja žena uvek kaže da ja imam dobru narav, šta vi mislite? Mislim da imate odličnu narav, rekoh, baš mi je prijalo da pričam sa vama, da nije bilo našeg razgovora putovanje bi mi bilo dosadno.


Starica se pojavila na vratima i sumnjičavo me pogledala. Dobar dan, rekoh, došao sam da vidim kuću, hteo bih da obiđem kuću, ako vam ne smeta. Moju kuću? upita zapanjeno starica ne shvatajući. Ne, ispravih se, ne vašu kuću, veliku kuću, kuću pored svetionika. Kuća pored svetionika je zatvorena, reče starica strpljivo, tamo niko ne živi, zatvorena je već godinama. Znam, rekoh, zato sam i hteo da je obiđem, došao sam zbog toga iz Lisabona, vidite, tamo me čeka taksi. Pokazao sam joj taksi koji je stajao s druge strane ulice da bi videla da govorim istinu. Kuća je zatvorena, reče starica, žao mi je, ali kuća je zatvorena. Vi ste nastojnica? upitah. Ne, reče ona, ja sam svetioničareva žena, ali kada imam vremena brinem se i o kući, ponekad otvorim prozore i obrišem prašinu, znate, ovde pored mora sve propada, prozori i nameštaj, a na sve to vlasnici se ne interesuju, vlasnici i ne žive ovde, žive napolju, Arapi su. Arapi?! uzviknuh, sada je kuća u vlasništvu Arapa? Tako je, reče Svetioničareva Žena, prethodni vlasnik, koji ju je za bagatelu kupio od starih vlasnika, hteo je ovde da napravi hotel, ali mu je firma propala, izgleda da je bio neki prevarant, tako barem kaže moj muž, pa je prodao kuću Arapima. Arapima, rekoh, ni na kraj pameti mi nije bilo da bi kuća jednog dana mogla da pripada Arapima. Ova zemlja je na prodaju, reče Svetioničareva Žena, zar ne vidite da stranci sve kupuju? Da, rekoh, nažalost, a šta će Arapi da rade s kućom? Pa, reče Svetioničareva Žena, da vam iskreno kažem, mislim da čekaju da se sama sruši, jer ovako kako jeste opština im neće dati da izgrade hotel, ali ako se sama sruši onda je stvar drugačija, na tom mestu se sazida nova zgrada i gotovo. Pa hoće li se srušiti? upitah. Da vam kažem, reče Svetioničareva Žena, u aprilu, kada je bilo oluja, krov se urušio i u dve sobe probio plafon, sobe koje gledaju na more su u užasnom stanju, mislim da će na zimu ceo gornji sprat da se sruši. Zato sam i došao ovamo, iskoristih priliku da kažem, da vidim kuću pre nego što se sruši. Vi ste kupac? upita Svetioničareva Žena. Ne, rekoh, ne umem baš najbolje da objasnim, godinu dana sam živeo u toj kući, pre mnogo godina, tada vi još niste živeli ovde. To je onda bilo pre sedamdeset prve, reče Svetioničareva Žena, mi smo ovamo došli sedamdeset i prve, vi ste onda bili u vreme Vitaline i Fransiska. Da, Vitaline i Fransiska se vrlo dobro sećam, rekoh, bili su tu one godine kada sam ovde živeo, Vitalina se brinula za kuću i kuvala, pravila je rižoto sa grdobinom kao niko, šta je s njima? Fransisko je umro od ciroze jetre, reče Svetioničareva Žena, mnogo je pio, bio je brat od rođene tetke mog muža, a Vitalina živi kod sina na rtu Roka. Sve sami svetioničari u familiji, rekoh. Sve sami svetioničari, ponovi ona, i Vitalinin sin je svetioničar na rtu Roka, ali on sada vrlo dobro zarađuje, mislim da je Vitalini sada mnogo bolje nego kada je Fransisko bio živ, to nije bio život, stalno je bio pijan, ponekad se ona sama pela na svetionik jer on nije bio u stanju. Tako je, rekoh, jedne noći je čak došla mene da moli za pomoć, padala je kiša i magla je bila gusta, Fransisko je pijan ležao u krevetu i Vitalina je došla da me probudi, htela je da uključi radio, ali joj nije polazilo za rukom pa je došla da me probudi, celu noć sam proveo sa njom na svetioniku. Sirota Vitalina, reče Svetioničareva Žena, život joj je bio nesrećan, strašno je kada ti čovek misli samo na čašu. Ali Fransisko je bio simpatičan čovek, rekoh, mislim da je voleo svoju ženu. Da ju je voleo, voleo ju je, reče Svetioničareva Žena, nikada je nije tukao, ali je svake večeri bio mrtav pijan.


Taksista zatrubi pitajući šta da radi. Dao sam mu znak da sačeka i upitao Svetioničarevu Ženu: pa, hoćete li da mi pokažete kuću? Dobro de, reče ona, ali moramo da požurimo jer mi uskoro stiže sin sa porodicom, moja unučica danas slavi rođendan pa moram da završim s pripremanjem večere. Što se mene tiče nema nikakvih problema, rekoh, i ja treba da uhvatim voz u Kaškaišu, moram da budem u Lisabonu u devet. Svetioničareva Žena se izvini i uđe u kuću. Vratila se sa svežnjem ključeva i reče da možemo da idemo. Sada se ovuda ulazi, reče Svetioničareva Žena, u vaše vreme se verovatno ulazilo kroz vrata od terase, ali ta su se vrata raspala, sva stakla su polomljena. Ušli smo i odmah sam prepoznao miris kuće. Bio je to miris koji je pomalo ličio na miris Pariza zimi, bilo je to nešto na pola puta između buđi, firnajza i mahagonija, miris koji je samo ta kuća imala i sećanja su mi se vratila. Ušli smo u veliki salon i video sam klavir. Bio je pokriven čaršavom, ali sam ipak dobio želju da sednem za njega. Izvinite me, rekoh, ali moram nešto da odsviram, brzo ću, ja čak i ne znam da sviram. Seo sam i jednim prstom, pokušavajući da se setim, odsvirao refren jednog Šopenovog nokturna. Druge ruke, u drugim vremenima, svirale su tu melodiju. Setio sam se noći koje sam provodio gore, u svojoj sobi, slušajući Šopenove nokturne. Bile su to samotne noći, zimi je kuća bila obavijena maglom, prijatelji su mi bili u Lisabonu i nisu dolazili u posetu, niko nije ni svraćao ni telefonirao, ja sam pisao i pitao se zašto pišem, moja priča je luda priča, priča bez rešenja, kako mi je samo palo na pamet da napišem jednu takvu priču? kako sam se upustio u pisanje jedne takve priče? I još: ta priča mi je menjala život, promenila ga je, i pošto sam napisao tu priču, život mi nikada više nije bio isti. Tako sam sebi govorio, zatvoren na spratu pišući tu suludu priču, priču koju će neko kasnije imitirati u životu, preneti je u stvarnost: a ja to nisam znao, mada sam mogao da zamislim tako nešto, ne znam zašto sam smatrao da ne bi trebalo pisati takve priče, verovatno zato što se uvek pojavi neko ko imitira fikciju, ko uspe da je pretvori u stvarnost. A tako je zaista i bilo. Iste te godine neko je imitirao moju priču, ili još bolje, priča se otelotvorila, ovaplotila se i ja sam se našao u situaciji da moram da proživim tu suludu priču po drugi put, ali ovoga puta u stvarnosti, ovoga puta likovi iz te priče nisu bili od papira, bili su od krvi i mesa, ovoga puta se moja priča razvijala, tekla je, dan za danom, ja sam je pratio u kalendaru, mogao sam čak i da predviđam događaje unapred.


Da li tu godinu pamtite po dobru? upita me Svetioničareva Žena, mislim, da li vam je bilo lepo u ovoj kući? Bila je to začarana godina, odgovorih, neko je bacio čini. Verujete u veštice? upita Svetioničareva Žena, u principu ljudi kao što ste vi ne veruju u veštice, misle da je to narodno sujeverje. Ah, ja verujem, odgovorih, barem verujem u neke vradžbine, znate, nikada ne treba predlagati stvarima kako da se dese, jer će se stvarno tako desiti. Kada mi je sin bio u ratu u Gvineji otišla sam kod vračare, reče Svetioničareva Žena, bila sam vrlo zabrinuta jer sam sanjala nešto, sanjala sam da se nikada neće vratiti, onda sam razgovarala sa svojim mužem i rekla mu: čuj, Armando, moraš da mi daš pare da odem kod vračare, sanjala sam loše, da se Pedro nikada neće vratiti, hoću da mi kaže da li će se vratiti ili neće, uglavnom, otišla sam kod vračare i ona je poređala karte, onda je okrenula jednu i rekla mi: vratiće ti se sin, ali sakat, i Pedro se vratio, ali bez jedne ruke. Svetioničareva Žena otvori jedna staklena vrata i reče: ovo je trpezarija, da li ste ovde večeravali?


Trpezarija je ostala netaknuta: kamin, vitrina, nameštaj u indo-portugalskom stilu, veliki sto od tamnog drveta. Baš ovde, odgovorih, ja sam sedeo ovde, desno od mene jedna žena, a ovde, na ovom i ovom mestu, neki moji prijatelji. Da li vas je Vitalina posluživala? upita Svetioničareva Žena. Jeste, potvrdih, to jest, ona je iz kuhinje donosila hranu na poslužavniku koji je stavljala na sto, a mi smo se sami služili, Vitalina nije volela da služi za stolom, više je volela kuhinju, osim rižota od grdobine umela je da spravi i fantastičnu čorbu od škampa, ali specijalitet joj je bio alenteška supa. Zato što je ona Alentežanka, primeti Svetioničareva Žena, zato je umela da kuva alentešku supu. Da znate da mi je dan pun Alentežana, rekoh, sada tek shvatam da sam danas čitav dan sretao gotovo samo Alentežane. Alentežani su vrlo ponosni, primeti Svetioničareva Žena, ali meni se to sviđa, hoću reći, nema to nikakve veze sa mnom, ja sam iz Vijane de Kaštelu i imam sasvim drugačiju narav, ali volim Alentežane. Svetioničareva Žena očisti keceljom debeli sloj prašine s vitrine. Hoćete li da vidite sprat? upita me. Ako vam to ne bi bio problem, rekoh. Pazite na stepenice, reče ona, klizave su jer se drvo istrošilo, idem ja napred.


Otvorio sam vrata od sobe, pogledao gore i video nebo. Bilo je to vrlo plavo nebo, prozirno, zaslepljujuće. Delovala je neverovatno, ta soba, s krevetom, ormanom i noćnim stočićima, gotovo bez krova. Ovde je opasno, reče Svetioničareva Žena, onaj deo krova koji je preostao svakog časa može da padne, ne smemo ovde da se zadržavamo. Samo minut, rekoh, neće baš sada da padne. Ispružio sam se na krevet uz izvinjenje. Izvinite, rekoh, ali moram da se ispružim na trenutak u ovom krevetu, recimo da je to oproštaj, ovo je poslednji put da ležem na ovaj krevet. Svetioničareva Žena tiho izađe iz sobe kada me je videla da sam legao na krevet, a ja sam se zagledao u nebo. Kako je to čudno, u mladosti sam uvek mislio da je to plavetnilo moje, da mi pripada, ali sada je to bilo preterano i daleko plavo, kao neka halucinacija, i tada pomislih: ovo je nemoguće, nije moguće da ponovo ležim u ovom krevetu i umesto da gledam u plafon, kao što sam radio u tolikim noćima, gledam nebo koje mi je nekada pripadalo. Ustao sam i potražio staricu koja me je čekala u hodniku. Samo još jednu stvar vas molim, rekoh, želeo bih da vidim još jednu sobu. Gostinske sobe više nema, reče Svetioničareva Žena, kada je krov pao, sve je bilo uništeno pa je moj muž izbacio sve stvari iz nje. Hoću samo da provirim, rekoh. Ali ne možete da uđete, reče Svetioničareva Žena, moj muž kaže da je opasno čak i gaziti po podu. Ona otvori vrata i ja provirih. U sobi nije bilo ničega, krova uopšte nije bilo. Kroz prozor se video svetionik. Muž mi je tamo gore, reče Svetioničareva Žena, ali sada je verovatno zaspao, u ovo doba nema tamo šta da radi, ali on je tvrdoglav, umesto da bude kod kuće, on ide na svetionik i spava. Znate šta sam ja nekada radio sa ovim svetionikom? rekoh, sada ću da vam ispričam, smislio sam zabavu, ponekad, kada nisam mogao da zaspim, dolazio sam u ovu sobu i gledao kroz prozor, svetionik ima tri svetla koja trepću, belo, zeleno i crveno, igrao sam se sa tim svetlima, izmislio sam svetlosni alfabet i opštio sam putem svetionika. S kim ste opštili? upita Svetioničareva Žena. Pa, rekoh, opštio sam s određenim nevidljivim bićima, u ono vreme sam pisao jednu priču, recimo da sam opštio sa duhovima. Blagi Bože, uzviknu Svetioničareva Žena, imate hrabrosti da opštite sa duhovima? Ne verujem da mi je ikada uspelo, rekoh, nije preporučljivo opštiti s duhovima, to je nešto što ne treba raditi, ali ponekad se mora, ne umem to baš najbolje da objasnim, zbog toga sam i danas ovde.


Svetioničareva Žena krenu niza stepenice i ponovi mi da pripazim. Izašli smo napolje i ona zatvori vrata. E, pa mnogo vam hvala, rekoh, svako dobro, pozdravite muža. Hoćete da uđete nešto da popijete? reče ona, imam domaću višnjevaču koju sam sama pravila. Dobro, de, prihvatih, može jedna višnjevača, ali na brzinu, molim vas ne ljutite se, moram na voz da bih bio u Lisabonu u devet.

7.





*





SVI ZA ALENTEŽO / ALENTEŽO ZA DOMOVINU, pisalo je iznad vrata. Popeo sam se velikim stepeništem i izbio u dvorište uređeno u mavarskom stilu, sa fontanom i zidom od stakla, i nekoliko mermernih stubova osvetljenih crvenim svetiljkama sličnim onima koje se koriste u sakristijama. Bilo je to mesto besmislene lepote i tek tada sam shvatio zašto sam baš tamo dogovorio sastanak sa Izabelom: zato što je mesto bilo besmisleno. Produžio sam do kraja dvorišta i ugledao salon za čitanje, sa stočićima i novinama na drvenim držačima, kao u engleskim klubovima. U salonu nije bilo nikoga. Pogledao sam na sat i shvatio da do mog sastanka ima još dosta. Lagano sam prošetao dvorištem. Videh nekoliko vrata i otvorih jedna. Iza njih je bio ogroman salon u stilu osamnaestog veka, sa velikim staklenim vratima i polukružnim zidnim slikama iznad njih. Bio je to salon za ručavanje, monumentalna prostorija sa postavljenim stolovima i uglačanim krupnim parketom. U jednom kraju salona bilo je minijaturno pozorište, majušna zavesa od crvenog pliša koja se otvarala u prostoru ograničenom sa dva stuba i kojim su dominirale dve karijatide od žutog drveta, dve nage figure koje su mi se učinile nepristojnim, ne znam zašto, možda zato što su stvarno bile nepristojne. Zatvorio sam vrata sale i vratio se u dvorište. Noć je bila vrela i vlažna, sa ponekim daškom toplog vazduha koji je mirisao na more. Otvorio sam druga vrata i ušao u bilijar-salu. Bila je to prostrana sala, sveža, sa zidovima obloženim tkaninom. Jedan čovek u crnom sakou s mašnom je igrao sam. Kada me je ugledao prestao je, spustio štap na zemlju i rekao: pa, dobro veče, dobrodošli. Jeste li vi član? upitah. Čovek se nasmeja, premaza vrh štapa kredom i uzvrati: a vi? jeste li vi član? Nisam, odgovorih, ja sam posetilac, obična mušterija. Ova kuća je samo za članove, reče, ja sam domaćin, ali dobro je da ste ušli, danas niko nije došao, ceo dan sam proveo ovde sam, hvala Bogu da sam najzad ugledao ljudsko lice.


Čovek je mogao imati šezdesetak godina, bio je sićušan, sede kose i elegantnog držanja, imao je svetle oči i simpatično lice. Zakazao sam sastanak sa jednom osobom ovde u devet, rekoh, iz čiste gluposti, niti sam član, niti sam ikada bio ovde ranije, a osoba koja treba da dođe pripada mojim uspomenama. Domaćin Alenteške Kuće nasloni štap na sto i setno se nasmeja. Nema veze, reče, savršeno će se uklopiti u sve ovo, ovaj klub je samo jedna uspomena. Izvinite, ali kakve veze ima sve ovo sa Alentežom? Domaćin Alenteške Kuće se ponovo nasmeja i reče: to je malo duža priča, ovu kuću su osnovali vlasnici Alentežani, ljudi koji su imali posede i novca i koji su želeli da podignu jednu evropsku kuću, mislili su da Lisabon treba da bude kao London i Pariz, nekada, pre nego što ste se vi rodili, svi su dolazili ovamo da igraju bilijar sa prijateljima iz inostranstva, pili su porto i igrali bilijar, bila su to neka druga vremena, sada je ovo mesto drugačije, promenila se klijentela ali je kuća ostala, ponekad dođu ovde neki stari Alentežani, ali retko, ovo je mesto uspomena. Domaćin Alenteške Kuće se ponovo setno osmehnu. Ukoliko želite da večerate, nemate prevelik izbor, reče, kuvar je danas napravio samo jedno jelo, svakako odlično, jagnjetina u saftu à la Borba. Hvala, odgovorih, ali ne znam da li ću ovde večerati, za sada nisam gladan, možda ću nešto popiti, ali malo kasnije. Već vidim da niste neki ljubitelj alenteške kuhinje, reče. Baš naprotiv, odgovorih, obožavam kako u Alentežu pripremaju živinu, jednom sam u Elvašu jeo punjenu ćurku od koje pamet staje, to je najbolja ćuretina koju sam u životu probao. Potpuno ste u pravu, složi se Domaćin Alenteške Kuće, ali ja lično više volim supe, ne znam da li volite poežadu,4 priprema se na dva načina, jedan je sa mladim sirom, a drugi s jajima, kako se pravi u Donjem Alentežu, ja sam iz Donjeg Alenteža, kada se setim detinjstva ne mogu da se ne setim supe od mente sa jajima koju je pravila moja baba, naš kuvar je takođe priprema, ali, vidite, ovde u gradu sve ispadne nekako drukčije, uvek ta hrana ispadne nekako odveć fina, na kraju to nema gotovo nikakve veze sa poežadom, na kraju uvek ispadne potaž. Stvari iz detinjstva nikada se ne vraćaju, rekoh, uglavnom se o tome radi. Tako je, reče on, ne treba gajiti iluzije.


Domaćin Alenteške Kuće ponovo premaza vrh štapa kredom. Igrate li bilijar? upita me. Igram, potvrdih. Zašto onda ne bismo odigrali jednu partiju? reče on. Prihvatam, rekoh, ali jednu kratku, hoću u baru da dočekam osobu sa kojom bi trebalo da se sretnem. Domaćin Alenteške Kuće mi dodade štap, postavi pažljivo kegle i reče: igramo na starinski način, danas svi igraju na američki način, sa ogromnim kuglama, meni je to prostački. I ja mislim da je prostački, potvrdih.


Domaćin Alenteške Kuće izvede početni udarac i ponovo premaza vrh kredom. Igrao je precizno, naučnički, premeravajući sto brzim geometrijskim pogledima. U kretanju je bio štedljiv, pravio je samo neophodne pokrete: malo bi podesio lakat, malo bi namestio rame, a da pritom gotovo ne bi pomerio ni ruku ni rame. Vi ste profesionalac, primetih, u opasnu sam se igru upustio. Domaćin Alenteške Kuće osmehnu se melanholično. Koliko sam samo popodneva proveo ovde sam, reče, sam, igrajući sa samim sobom, moj život se svodi na to.


Shvatio sam da se nalazim u teškoj situaciji. Najmanja kugla bila je tačno između moje i njegove, bilo je nemoguće do nje doći, morao bih da izvedem neku akrobaciju i da se uzdam u veliku sreću. Zapalio sam cigaretu i proučio situaciju. Reklo bi se da sam gotov, rekoh, ali se neću predati, je l’ dozvoljen mase? Mase je dozvoljen, reče ironično Domaćin Alenteške Kuće, ali ako pocepate čoju, moraćete da je platite. Bez brige, rekoh, mislim da ću ipak probati mase. Polako sam pušio svoju cigaretu i napravio krug oko stola da bih sa druge strane sagledao putanju kojom bi moja kugla trebalo da prođe. Nešto bih vam predložio, reče Domaćin Alenteške Kuće. Pogledao sam ga, spustio štap i skinuo sako. Recite, rekoh. Taj potez zaslužuje opkladu, reče on, imam jednu flašu porta iz pedeset i druge, mislim da joj je baš sada vreme da se popije, ako pobedite, ja častim, ako izgubite, vi častite. Na brzinu sam izračunao koliko bi mogla da košta flaša porta iz pedeset i druge i koliko bi trebalo još novca da imam u džepu: definitivno nisam mogao sebi da priuštim tu opkladu. Domaćin Alenteške Kuće me je izazivački gledao. Plašite se? reče. Ne plašim se, odgovorih, ako bih nešto voleo da pijem večeras, onda je to porto iz pedeset i druge. Onda dozvolite, reče Domaćin Alenteške Kuće, i ode da pronađe flašu. Ja sam seo u fotelju i nastavio da pušim. Trebalo je tada da razmišljam, ali mi se nije razmišljalo. Hteo sam samo da sedim tu gde jesam, pušim, gledam u bilijarski sto na kome je bila ta čudna geometrijska kombinacija koju su kugle napravile na čoji i koju je trebalo da savladam. Ta čudna putanja koju je moja kugla morala da prođe da bi došla do protivnikove kugle učini mi se kao znak: bilo je očigledno, ta nemoguća parabola koju je trebalo da izvedem u bilijaru bila je jednaka onoj koju je trebalo da izvedem te noći, tako da sam se kladio sa sobom, ne baš kladio, u stvari, bila je to kletva, egzorcizam, molba sudbini, tad pomislih: ako uspem, Izabela će se pojaviti, ako ne uspem, nikada je više neću videti.


Domaćin Alenteške Kuće se vratio sa srebrnim poslužavnikom u rukama, na kome su bili flaša i dva pehara i stavio ga na sto pored bilijara. Dobro, reče, mislim da treba da popijemo po jednu čašu pre vašeg poteza, sigurno vam je potrebno malo kuraži. Pažljivo i veoma vešto otvorio je flašu i pedantno očistio vrh grlića salvetom uklanjajući komadiće plute koji su se tu zadržali. Napunio je čaše i pružio mi ih na poslužavniku. Imao je besprekorne manire, taj Domaćin Alenteške Kuće, njegov profesionalizam bio je preteran u jednoj ovakvoj situaciji koja je zahtevala neku vrstu saučesništva, blagosti, ili čak saosećanja. Ničega od toga nije bilo u njegovom držanju i ponašanju: pre je to bila profesionalna ljubaznost koja je samo naglašavala napetost trenutka. On podiže čašu i ja rekoh: vidite, dva sam se puta kladio, jednom stvarno, sa vama, i jednom u glavi, sam sa sobom, hajde da nazdravimo ovoj opkladi u mojoj glavi, ako vam ne smeta. Za vašu opkladu sa sobom, reče on ozbiljnim tonom, zatim dodade: već dugo želim da otvorim ovu flašu, ali se nikada nije ukazala savršena prilika.


Porto je bio fantastičan, blago kiseo, intenzivne arome. Domaćin Alenteške Kuće ponovo napuni čaše i reče: još jedan gutljaj, mislim da situacija zahteva još gutljaj. Dugo radite ovde? upitah. Pet godina, reče on, ali ranije sam radio u Tavaresu, ceo život sam proveo među bogatašima, prilično je bez veze stalno biti pored bogatih a ne biti bogat jer prihvatite njihov mentalitet, a ne možete da ih pratite, ja bih bez problema mogao da živim život bogataša, ali nemam sredstva za to, imam samo mentalitet. Mislim da to nije baš dovoljno, rekoh. U svakom slučaju popiću ovu čašu njima u inat, nastavi Domaćin Alenteške Kuće, boli me briga, izvinite na drskosti. Nije to drskost, rekoh, vas boli briga i imate puno pravo na to. Znate li u čemu je moj problem? upita on, moj problem je u tome što me celog života nije bolela briga, uvek mi je bilo bitno ovo ili ono, uvek sam se brinuo za bogate, kako im je, kako ih uslužuju, da li dobro jedu, da li dobro piju, da li im je bilo prijatno, pobogu, bogati su uvek dobro usluženi, uvek dobro jedu, uvek dobro piju, uvek se prijatno osećaju, lud sam što sam se uvek brinuo za njih, ali sada ću promeniti stav, promeniću način razmišljanja, oni su bogati a ja nisam, na to moram da mislim, nemamo mi ništa zajedničko. To se zove klasna svest, rekoh, pretpostavljam da bi moglo tako da se nazove. Ne znam šta je to, reče on zamišljeno, to mi miriše na politiku, a u nju se malo razumem, nikada nisam imao vremena za politiku, radio sam celog života.


Domaćin Alenteške Kuće ponovo napuni čaše i uznemireno prinese svoju ustima. Izvinite na iskrenosti, reče, izvinite na iskrenosti. Nema potrebe da se izvinjavate, rekoh, iskrenost dobro dođe, pomaže da čoveku bude lakše, u svakom slučaju, klasna svest je vrlo jednostavna stvar, vi ste shvatili da ne pripadate klasi bogatih, to je osnova. Reći ću vam još nešto, reče Domaćin Alenteške Kuće, na sledećim izborima neću da glasam za njihovu stranku, još od revolucije glasam za njihovu stranku, znate, smatrao sam se jednim od njih pa sam za njihovu stranku i glasao, ali sada je dosta šale, glasaću drugačije sada kada imam klasnu svest, je l’ stvarno mislite da je imam? Mislim, umirih ga, mislim da je vaša svest očigledno klasna svest, iako zakasnela. Bolje ikad nego nikad, uzdahnu on i opet napuni čaše. Ne preterujte, rekoh, ovo vino je mnogo jako, a za moj mase su mi potrebni brzi refleksi. Domaćin Alenteške Kuće se osmehnu setnim osmehom i upali cigaretu. Dozvoljavate? upita. Samo izvolite, rekoh.


Sedeli smo u foteljama u tišini. U daljini, negde napolju, čula se sirena hitne pomoći. Nekome je gore nego nama, filozofski reče Domaćin Alenteške Kuće, a zatim me upita: za koju stranku mislite da treba da glasam? To je prilično teško pitanje, rekoh, ne bih umeo da vas posavetujem u jednoj tako ličnoj stvari. Ali vi ste razumeli moj problem, reče on, možda možete nešto da mi predložite. Vidite, rekoh, ako baš morate da izaberete neku stranku, izaberite onu za koju vam srce kaže da je prava, izaberite po osećanjima, ili još bolje, izaberite stomakom, najbolje se bira stomakom. On se nasmeja i reče: hvala, mislim da je krajnje vreme da uradim tako nešto, imam šezdeset pet godina, ako sada ne budem birao stomakom, kada ću? Domaćin Alenteške Kuće začepi flašu i reče: ostatak je za pobednika, mislim da je došlo vreme da isprobate svoj mase.


Ustali smo i ja osetih da me noge baš i ne drže, pomislih da će u tom stanju biti čudo ako uopšte pogodim kuglu, ali ipak sam uzeo štap, premazao kredom vrh, i približio se stolu. Stao sam na prste da bih udario kuglu odozgo. Ruka mi je podrhtavala, bio mi je potreban oslonac, ali mase se udara bez oslonca, odozgo nadole. U prostoriji je vladala savršena tišina. Pomislih: sad ili nikad, zažmurio sam i udario. Moja kugla je počela da se vrti oko svoje ose, došla gotovo do sredine stola opasno okrznuvši kegle, zatim se kao nekim čudom vratila, napravila parabolu i veoma lagano, kao da je išla putanjom kojom je morala, dodirnula kuglu mog suparnika i prislonila se uz nju. Pobedili ste, reče s divljenjem Domaćin Alenteške Kuće, ovaj potez zaslužuje aplauz. Spustio je štap na sto i učtivo mi aplaudirao. U tom trenutku se začulo zvono na ulaznim vratima, on se izvinio i otišao da otvori. Ja sam maramicom obrisao znoj sa čela i pomislio da je sada trenutak da se još jednom presvučem, ponovo sam bio gola voda. Skinuo sam majicu, spustio je na jednu od fotelja i obukao drugu plavu majicu koju sam celog dana nosio pod miškom.


Traži vas jedna gospođa, reče Domaćin Alenteške Kuće vraćajući se u salon, predstavila se kao Dona Izabela. Otpratite je do bara, rekoh, odmah ću joj se pridružiti. I uzeh flašu porta.

8.





*





Noć je vrela, noć je duga, noć je fantastična za slušanje priča, reče čovek koji je prišao i seo pored mene u podnožje statue Don Žozea. Noć je stvarno bila fantastična, vrela i mekana, punog meseca, bilo je u njoj nečeg čulnog i čudesnog, na trgu skoro da nije bilo automobila, grad kao da je stao, sigurno su se ljudi duže zadržali na plažama pa će tek kasnije izaći, Terejro du Pasu je bio prazan, sa broda se čula sirena koja je najavljivala polazak, jedino svetlo koje se videlo na Težu bilo je njegovo, sve je bilo nepokretno kao da je došlo do nekakvog zagušenja, pogledao sam svog sagovornika, bio je to jedan mršavi beskućnik u patikama i žutoj majici, duge brade i gotovo ćelav, bio je mojih godina ili nešto stariji, pogledao me je i teatralno podigao ruku. Ovo je Mesec pesnika, reče, pesnika i pripovedača, ovo je idealna noć za slušanje priča, a i za pričanje, želite li da čujete jednu priču? A zašto bi trebalo da čujem priču? rekoh, ne vidim razlog. Razlog je jednostavan, odgovori on, zato što je ovo noć punog meseca i zato što ste ovde sami, gledate u reku, duša vam je usamljena i čežnjiva, a jedna priča bi mogla da vas oraspoloži. Ceo dan mi je pun priča, rekoh, mislim da mi ne treba još jedna. Čovek prekrsti noge, zamišljeno podupre bradu rukama i reče: uvek nam je potrebna neka priča, čak i kada nam se čini da nije. Ali zašto hoćete da mi ispričate priču? upitah, ne razumem. Zato što ja prodajem priče, reče on, ja sam prodavac priča, to mi je zanimanje, prodajem priče koje smišljam. Ne shvatam, rekoh. Vidite, reče, bila bi to duga priča, ali ne nameravam nju večeras da pripovedam, u principu ne volim o sebi da govorim, volim da pričam o junacima svojih priča. Ne, ne, usprotivih se, mene veoma zanima vaša priča, pričajte mi još o sebi. Nema tu šta, reče Prodavac Priča, ja sam propali pisac, to je moja priča. Izvinite, rekoh, ali stvarno ne razumem, da li biste mi malo detaljnije to ispričali? Pa, reče on, lekar sam, studirao sam medicinu, ali medicina nije bila nauka koju sam voleo da učim, dok sam studirao, provodio sam noći pišući priče. Kasnije sam diplomirao i bavio se medicinom, otvorio sam ordinaciju, ali su mi pacijenti bili dosadni, nisu me zanimali njihovi slučajevi, zanimalo me je samo da sedim za stolom i pišem priče, zato što imam bujnu maštu, koju ne mogu da obuzdam, ona me obuzme i tera da smišljam priče, priče svih vrsta, tragične, komične, dramatične, vesele, površne, duboke, a kada mi se mašta razleti toliko da gotovo ne mogu da živim, znojim se, zlo mi je, uznemiren sam, čudan, mogu da mislim samo na svoje priče, ni na šta drugo.


Prodavac Priča napravi malu pauzu i ponovi teatralni pokret rukom, kao da je hteo da pokupi Mesec. Šta je dalje bilo? upitah. Dalje? reče on, u jednom trenutku sam pomislio da bi trebalo da zapišem te priče koje me posećuju i tako napisah deset priča, jednu tragičnu, jednu komičnu, jednu tragikomičnu, jednu dramatičnu, jednu sentimentalnu, jednu ironičnu, jednu ciničnu, jednu satiričnu, jednu fantastičnu i jednu realnu i odnesoh taj svežanj papira u jednu izdavačku kuću. Tamo sam se sastao sa urednikom, gospodinom mladalačkog izgleda koji je nosio farmerke i žvakao žvaku. Rekao je da će sve pročitati i da dođem ponovo za nedelju dana. Vratio sam se posle nedelju dana i urednik mi je rekao: vidi se da nikada niste čitali američki minimalizam, izvinite, ali trebalo je da čitate američki minimalizam. Nisam se dao obeshrabriti i otišao sam kod drugog izdavača. Tamo me je dočekala jedna veoma elegantna gospođa s maramom vezanom oko vrata, ona mi je takođe rekla da se vratim za nedelju dana i ja sam se vratio. Imate previše plota u pričama, rekla mi je elegantna gospođa, jasno se vidi da niste čitali avangardiste, avangardisti su završili s plotom, dragi moj gospodine, danas samo konzervativni pisci imaju plot u priči. Nisam se dao zbuniti pa sam otišao kod trećeg izdavača. Tamo sam se susreo sa vrlo ozbiljnim gospodinom koji je pušio lulu, zamolio me je da dođem za nedelju dana i ja sam došao. Vi nemate predstavu o tome šta je pragma, reče mi vrlo ozbiljni gospodin, vaša realnost je potpuno dezintegrisana, vama je potreban psihijatar. Izašao sam iz njegove kancelarije i počeo da lutam gradom. Ordinacija mi je tada već bila prazna, niko više tamo nije dolazio, bio sam tužan i bez para, tužan, ali sa ogromnom željom da pričam svoje priče ljudima i tako sam šetajući pomislio: pa dobro, ako imam toliko priča da ispričam, verovatno ima ljudi koji bi želeli da ih čuju, ovo je veliki grad, i tako sam počeo da lutam gradom i pričam priče, sada tako zarađujem za život.


Prodavac Priča spusti ruku i pruži mi je kao da nešto nudi. Dajem vam večerašnji Mesec, reče, i dajem vam koju god hoćete priču, znam da želite da čujete neku priču. Sada je želim, rekoh, stvarno je želim, ali čujte, ne sme biti mnogo dugačka, imam sastanak uskoro na keju Alkantara i ne bih voleo da zakasnim. Nema problema, reče Prodavac Priča, samo izaberite žanr priče koju želite večeras da čujete. Vidite, rekoh, hteo bih pre toga da vas zamolim za informaciju, mislim da ću pozvati na večeru osobu s kojom se nalazim, vi sigurno dobro poznajete grad, možda biste mogli da mi kažete da li postoji neki pristojan restoran na Alkantari. Kako da ne, reče Prodavac Priča, baš na keju ima jedan restoran koji je nekada bio stanica ili nešto slično, sada je pretvoren u lokalni centar, ima restoran, bar, noćni klub, i ne znam šta još, to mesto je sada baš popularno, mislim da je to postmodernističko mesto. Postmodernističko? rekoh, u kom smislu postmodernističko? Ne bih baš umeo da vam objasnim, reče Prodavac Priča, to valjda znači da je to mesto u kome su izmešani mnogi stilovi, znate, to je restoran sa mnogo ogledala i hranom za koju se ne zna baš šta je, uostalom, to je mesto koje je raskinulo s tradicijom obnavljajući tradiciju, recimo da izgleda kao sinteza više različitih formi, tako ja bar vidim postmodernizam. Čini mi se da je to pravo mesto za mog gosta, rekoh, a zatim upitah: je li skup? nemam mnogo novca, a hteo bih i da čujem jednu vašu priču, ali ne znam da li imam dovoljno. Nije skup, reče Prodavac Priča, ako ne budete jeli dimljenu sabljarku ili ostrige, jer je to fini restoran pa u ponudi imaju i takva jela, neće vas izaći skupo, a povrh svega moje priče su jeftine, za vas će biti posebna cena s obzirom na to da je kasno i imajući u vidu vašu situaciju, u svakom slučaju moje priče variraju s cenom, u zavisnosti od žanra. Šta večeras imate na repertoaru? upitah. Vidite, reče on, imam jednu prilično sentimentalnu priču koja bi mogla da vam posluži kao uteha u ovakvoj noći. Sentimentalne priče ne želim da čujem, rekoh, dan mi je već bio vrlo sentimentalan, dosta mi je toga. Onda imam jednu vrlo zabavnu priču, reče on, priču od koje ćete se valjati od smeha. Ni to mi ne odgovara, rekoh, ne želim da se valjam od smeha. Prodavac Priča uzdahnu. Baš ste nezgodna mušterija, reče. Čujte, rekoh, nastavite da mi nudite svoju robu i govorite mi cene. Imam jednu oniričku priču za dvesta eskudosa, reče on, potpuno otkačena priča. Ni nju neću, rekoh, ne želim otkačene priče, dan mi je bio dovoljno otkačen. Za kraj imam jednu dečju priču za trista eskudosa, reče on, jednu od onih priča koje su se nekada pričale dečici pred spavanje, nije baš bajka, ali govori o jednom magičnom svetu, o sireni koja je radila u cirkusu i koja se zaljubila u ribara iz Eriserije, lepa je priča, malo melanholična, sa krajem za plakanje. Dobro, prijatelju, rekoh, možda sam večeras raspoložen da plačem malo, ispričaj mi priču o sireni, ja ću zatvoriti oči i slušati kao da sam dete koje treba da zaspi.


Brod koji je dolazio iz Kasiljasa zatrubio je pri pristajanju. Noć je stvarno bila fantastična, sa Mesecom koji je visio iznad lukova Terejra du Pasu, gotovo da je bilo dovoljno pružiti ruku i dohvatiti ga. Zagledao sam se u Mesec, zapalio cigaretu, i Prodavac Priča je počeo svoju priču.

9.





*





Konobaru je kosa bila vezana u mali konjski rep, a na sebi je imao vrlo tesne pantalone i roze košulju. Ja sam Marijica, reče sa ozarenim osmehom na licu, a zatim, obraćajući se mome gostu, upita: da nemate nešto protiv marijica? Moj Gost odmeri Marijicu od glave do pete i upita me: Is he crazy?5 Ne, odgovorih, mislim da nije, samo je veseo.Can a homosexual be merry?6 upita Moj Gost,what’s all this about?7 Boto8 je bio vesela osoba, pobunih se, to bi trebalo da znate, bio je vaš prijatelj. Botto wasn’t merry, reče on, he was an aesthet, it’s different.9
Je l' vaš prijatelj Englez? upita me Marijica, ne podnosim Engleze, tako su dosadni! Ne, rekoh, moj gost nije Englez, Portugalac je, ali živeo je u Južnoj Africi, voli da govori engleski, on je pesnik. Hvala Bogu, reče Marijica, obožavam ljude koji govore strane jezike, ja evo znam španski, naučila sam ga u Eštremozu, radila sam u jednom malenom hotelu koji se zove Santa Izabela, les gusta Estremoz, caballeros?10 Moj Gost ponovo pogleda Marijicu i reče: he’s crazy.11 Ne, rekoh, mislim da nije, kasnije ću vam objasniti. Bilo kako bilo, ovo je vinska karta, reče Marijica, a jela su sva ovde u mojoj glavici, kasnije ću vam sve izdeklamovati, kad dođe za to vreme, sada vas ostavljam, caballeros, moram da uslužim onu momčinu koja sedi tamo sama i sigurno umire od gladi.


Marijica se odnjihao do nekog gospodina koji je sam sedeo za stolom u uglu. Gde ste me ovo doveli? upita Moj Gost, kakvo je ovo mesto? Ne znam, odgovorih, prvi put sam ovde, jedan čovek mi ga je preporučio, izgleda da je ovo neko postmoderno mesto, izvinite što ću ovo reći, ali moguće je da vi imate određenu odgovornost za ovo, mislim na postmoderno. Ne razumem, reče Moj Gost. Bilo kako bilo, nastavih, razmišljao sam o avangardama, šta su avangarde uradile. I dalje ne razumem, reče Moj Gost. Dobro, rekoh, recimo ovako, avangarde su poremetile ravnotežu, takvi događaji ostavljaju traga. Ali sve ovo je nekako prosto, reče on, mi smo bili elegantni. Tako vi mislite, odgovorih, ne slažem se, futurizam je, na primer, bio prost, voleo je buku i rat, smatram da je imao jednu prostu côté, i čak bih još dodao da u futurističkim odama ima nečeg prostog. Da li ste zbog toga želeli da me vidite? upita on, da biste me vređali? Budimo precizni, nisam ja želeo da vidim vas, razjasnih, vi ste hteli da vidite mene. Reći ću vam samo da sam ja dobio vašu poruku, reče on. Ta vam je dobra, rekoh, jutros sam mirno čitao ispod drveta u Azejtau, vi ste mene pozvali. U redu, reče Moj Gost, kako vam drago, nećemo se raspravljati, recimo da me zanimaju vaše namere. U kom smislu? upitah. U odnosu na mene, na primer, reče Moj Gost, u odnosu na mene, to me zanima. Ne čini li vam se da ste malo egocentrični? upitah. Naravno da jesam, odgovori on, jesam egocentričan, ali šta da se radi, svi pesnici su egocentrični, moj ego ima jedan vrlo poseban centar, u stvari, kada bih poželeo da vam kažem gde se taj centar nalazi, ne bih to umeo da uradim. Koliko sam mogao sebi da dozvolim, smislio sam nekoliko pretpostavki, rekoh, celog života sam radio na pretpostavkama o vama i sada sam se umorio od tog posla, to sam želeo da vam kažem. Please, reče on, ne ostavljajte me s ljudima koji su sigurni u bilo šta, takvi ljudi su užasni. Ja vama nisam potreban, rekoh, nemojte sada tu da mi prodajete praznu priču, ceo svet vam se divi, vi ste meni bili potrebni, ali sada više ne želim da ste mi potrebni, samo toliko. Ne sviđa vam se moje društvo? upita on. Ne, rekoh, mnogo mi znači, ali me je uzrujalo, ili još bolje, recimo da me je uznemirilo. Eh da, potvrdi on, sa mnom je uvek tako, nego, zar ne mislite da je upravo to ono što bi književnost trebalo da radi, da uznemiruje? ja lično ne verujem u književnost koja smiruje savesti. Ni ja, složih se, ali vidite o čemu se radi, ja sam po prirodi vrlo uznemiren, vaš nemir se onda pridruži mome i stvori teskobu. Ja više volim teskobu nego ubuđali mir, potvrdi on, između ta dva, biram teskobu.


Moj Gost uze vinsku kartu i pažljivo je prouči. Kako možemo da izaberemo vino ako se nismo odlučili šta ćemo da jedemo? reče, ovaj restoran je stvarno čudan. Ovde gotovo isključivo služe ribu, rekoh, zato imaju samo belo vino, međutim, ako više volite crno, imaju domaće crno koje ne bi trebalo da je loše. Ne, ne, odgovori on, večeras ću i ja da pijem belo, ali morate mi pomoći pri izboru, ne poznajem nazive, svi su novi. Mlado ili zrelo? upitah. Zrelo, reče on, zrelo, ne volim penušava vina. Ne znam da li ste primetili da nude i jedan Kolareš Šita, vino iz vašeg vremena. Moj Gost potvrdi i reče: to je vino iz Azenjaš du Mar, hiljadu devetsto dvadeset i treće je dobilo zlatnu medalju u Rio de Žaneiru, tada sam živeo u Kampu de Ourik.


Marijica se vratio do našeg stola i ja naručih Kolareš. Hoćete li da naručite nešto za jelo? upita Marijica. Čujte, rekoh, ako vam ne smeta, popili bismo po čašu pre nego što naručimo jelo, žedni smo, a želimo i da nazdravimo. Meni je svejedno, reče Marijica, kuhinja radi do dva, a restoran do tri, kako god vi želite. Otišao je i ubrzo se vratio sa flašom vina i posudom leda. Večeras imamo književni meni, reče dok je otvarao flašu, Pedrinjo je nadevao imena, es el apocalipse, caballeros.12 Ko je Pedrinjo? upitah. Pedrinjo je momak koji nas savetuje u kuhinji, reče Marijica, vrlo obrazovan mladić, završio je kurs književnosti u Evori. Još jedan Alentežanin? upitah. Imate nešto protiv Alentežana? pobuni se Marijica ponosno, da znate samo da sam i ja Alentežanka iz Eštremoza. Ne, nemam ništa protiv, odgovorih, samo što mi je dan bio pun Alentežana, gde god sam bio, na njih sam nailazio. Alentežani su svetski ljudi, reče Marijica mlatarajući svojim konjskim repom i ostavljajući nas na miru.


Moj Gost podiže čašu. Hajde da nazdravimo, reče. Hajde, složih se, čemu? Narednom veku, reče on, biće vam potreban, ovo je bio moj vek i lepo smo se slagali, on i ja, ali nisam siguran da vi nećete imati problema sa vekom koji dolazi. Ko to vi? upitah. Vi, ljudi koji sada živite, odgovori on, vi, ljudi s kraja veka. Već imamo ogromne probleme, stvarno moramo da nazdravimo. Hteo bih da nazdravim i saudozizmu,13 reče Moj Gost ponovo podižući čašu, čeznem za saudozizmom, sirotim, niko više nije saudozista, ova zemlja postaje strašno evropska. Vi ste Evropljanin, rekoh, vi ste najevropskiji pisac dvadesetog veka, izvinite, ali vi ne bi trebalo to da kažete. Ali ja nikada nisam napuštao Lisabon, uzvrati on, nikada nisam napuštao Portugaliju, voleo sam Evropu, kako da nisam, ali samo na mentalnom planu, moram da priznam da sam druge slao po Evropi: jednog prijatelja u Englesku, drugog u Pariz, ali ja ne, ja sam mirno sedeo u kući svoje tetke. Udoban je to bio život, prokomentarisah, bilo vam je baš udobno. Pa jeste, nastavi on, možda sam uvek pomalo bio kukavica, da li me razumete? ali reći ću vam i to da je kukavičluk ispisao najhrabrije stranice našeg veka, setite se samo onog Čeha koji je pisao na nemačkom, ne mogu sada da mu se setim imena, zar ne mislite da je on ispisao stranice zapanjujuće hrabrosti? Kafka, rekoh, zvao se Kafka. Baš taj, reče on, a ipak je pomalo bio kukavica. Moj Gost otpi malo Kolareša i nastavi: njegov dnevnik ima jednu kukavičku notu, ali kakva je samo hrabrost bila potrebna da se napiše ona sjajna knjiga, znate na koju mislim? ona knjiga o krivici. Proces? upitah, trebalo bi da je Proces. Da, naravno, reče on, to je najhrabrija knjiga našeg veka, ta knjiga ima hrabrosti da tvrdi da smo svi krivi. Za šta smo krivi? upitah. Otkud znam, reče on, možda zato što smo se rodili, i zbog svega što se kasnije desilo, svi smo krivi.


Marijica nam se približio sav ozaren, puder mu se od vrućine lagano topio s lica, ali on je i dalje imao zadovoljan izraz. Pa, caballeros, sada ću vam izdeklamovati dnevni meni, malo je poetski, ali nouvelle cuisine zahteva poeziju, za početak vam nudimo supicu Amor de Perdisao i salatu Fernao Mendeš Pintu, šta kažete? Nazivi su slikoviti, rekoh, ali morate malo bolje da nam objasnite. Nema problema, reče Marijica, supica Amor de Perdisao je supa od korijandera sa mnogo korijandera i pilećih iznutrica, a salata Mendeš Pinto je jedna egzotična salata sa avokadom, račićima i klicama soje.Do you also blame the nouvelle cuisine on me?14upita me Moj Gost,I’m not responsible for these horrible names.15 Nouvelle cuisine je stvarno užas za sebe, rekoh, imate pravo. Vaš prijatelj govori samo engleski? prekide nas Marijica, stvarno je dosadan. Šta još nudite? upitah, šta nudite kao prvo jelo? Dakle, reče Marijica, da vidimo, imamo tragično-morsku kernju, intersekcionističku ribu list, jegulje iz Gafejre a la Delfin i šaljivog zloustog bakalara. Moj Gost podiže obrvu i tiho me upita: ask him how the sole was cooked.16 Ja upitah, a Marijica zaneseno objasni: punjen je suvim mesom, reče, odatle mu ime - intersekcionistički, zato što ima i ribe i mesa. Moj Gost se ironično nasmeja i potvrdno klimnu glavom. A jegulje a la Delfin? upitah, kako se one spremaju? Spremaju se u sopstvenoj moči, reče Marijica, to je specijalitet kuće. Ne znam šta je moča, rekoh, da li možete da mi objasnite? Vidite, reče Marijica, znate šta je pretop, je l’ tako? e pa dobro, moča je saft koji se vadi iz pretopa, reći ću vam kako se spravlja, spravlja se s jeguljinim iznutricama kojima se dodaju krupna so i sirće. Taj saft, koji je inače vrlo ukusan, dodaje se zatim jeguljama koje su u sopstvenom pretopu, to jelo liči na kaldeiradu od jegulja a la Murtoza, samo što je finije, zato ga zovemo jegulje iz Gafejre a la Delfin. Ali Gafejra ne postoji, rekoh, to je mesto iz mašte, iz književnosti. Nema veze, reče Marijica, Portugalija je puna jezera, uvek možete da naletite na neku Gafejru. Onda ću ja to probati, rekoh, ali mi donesite, molim vas, pola porcije, čisto da steknem predstavu kakvo je to jelo.


Marijica se udalji, a Moj Gost ponovo dosu vino. Ovo mesto je neverovatno, reče. Izvinite što menjam temu, rekoh, ali zamolio bih vas da mi pričate o svom detinjstvu, vrlo me kopka vaše detinjstvo. Moje detinjstvo?! uzviknu Moj Gost, nikada nikome nisam pričao o svom detinjstvu, nećemo o tome sada za večerom. Hajte, uzvratih, pričajte mi o svom detinjstvu, to je najzagonetniji period vašeg života, ovo je prvi i poslednji put da se vidimo, ne želim da propustim priliku. Vidite, reče Moj Gost, imao sam srećno detinjstvo, verujte. Istina, otac mi je umro, ali gotovo da me to nije pogodilo, pronašao sam drugog oca, jednog dobrog i tihog čoveka, on nije bio otac, bio je simbol, dobro je živeti sa simbolima. Kakav vam je bio odnos sa majkom? upitah, sa njom ste imali veoma jaku vezu, vaši kritičari, ili bar neki od njih, insinuiraju čak i neku vrstu edipovog kompleksa. Ma dajte, reče Moj Gost, naš odnos je bio divan, moja majka je bila jednostavna žena, nije umela da se pretvara, vidite, namerno sam pustio da misle kako sam imao misteriozno detinjstvo jer ga nikada nisam spominjao u svojim delima, ali sve su to priče, verujte, to sam učinio da kritičare navedem na pogrešan trag, kritičari su vrlo indiskretni, pa sam im se unapred podsmevao. Vi ste lažov, rekoh, jedan veliki lažov, možda ste prevarili kritičare, ali sada hoćete i mene da prevarite, ne igrate pošteno. Vidite, reče on, samo da znate da ja nisam pošten u smislu koji vi dajete toj reči, moje emocije postoje samo u istinitoj fikciji, smatram da je poštenje, u smislu koji vi dajete toj reči, neki oblik bede, uzvišena istina je pretvarati se, u to sam oduvek bio ubeđen. Preterujete, rekoh, sada dvostruko lažete, nije u redu. U redu je, uzvrati Moj Gost, bitno je osećati. Da, odgovorih, ubeđen sam da ste vi sve osećali, u stvari, uvek sam imao utisak da ste vi osećali stvari koje obični ljudi nisu mogli da osete, uvek sam verovao u vaše okultne moći, vi ste veštac, zato se u stvari i nalazim ovde i zato sam imao dan kakav sam imao. Pa jeste li zadovoljni danom koji ste imali? upita on. Ne bih znao reći, rekoh, osećam se mirnije, lakše. To vam je upravo i bilo potrebno, reče on. Veoma sam vam zahvalan, odgovorih.


Marijica je stigao sa supama. Na kraju su to bile dve supe od korijandera na tradicionalan način, nouvelle cuisine nije izmislila ništa novo, samo naziv. Moj Gost klimnu glavom i reče: nikada ne bih pomislio da u Alkantari može ovako dobro da se jede, u moje vreme u ovom kraju nije bilo restorana, samo jeftine krčme u kojima su služili kuvani bakalar. To je Evropa, rekoh, to su posledice Evrope. Dok sam bio živ, reče Moj Gost, Evropa je bila nešto udaljeno, bila je daleka, kao neki san. Jeste li maštali mnogo o njoj? upitah. Ne, odgovori on, nisam mnogo, moj prijatelj Mario jeste, mnogo je sanjao o njoj, ali je doživeo veliko razočaranje, ja sam, kao što znate, radije išao na stanicu Rosio da čekam vozove koji su dolazili iz Pariza, uživao sam da čitam putovanja sa lica ljudi. Tačno, primetih, uvek ste voleli da šaljete druge. A vi ne? primeti Moj Gost. U pravu ste, i ja, odgovorih.


Jelo je stiglo i počeli smo da jedemo. Pogledao sam Mog Gosta a on mi je uzvratio neutralnim pogledom. Kakvo je intersekcionističko jelo? upitah. Odmahnuo je glavom. Upravo ono što ste govorili o futurizmu, odgovori, možda ima jednu prostu côté. Ali ovako na prvi pogled izgleda dobro, rekoh. Odlično je, uzvrati on, zato je malo prosto.


Nastavili smo da jedemo u tišini. Začu se tiha muzika na klaviru, možda List. Barem je muzika dobra, primetih. Ne volim muziku, reče Moj Gost, nikada je nisam voleo. To me stvarno čudi, rekoh. Samo popularnu muziku volim, nastavi on, valcere i tako to, ali volim Vijana da Motu, da li ga i vi volite? Volim, rekoh, on možda malo podseća na Lista, zar ne? Možda, reče on, ali ima mnogo portugalskog u sebi.


Marijica je došao da pokupi tanjire. Nabrojao je poslastice sa slikovitim nazivima, ali Moj Gost nije bio zainteresovan. Prijatelj vam je depresivan, reče Marijica, tako je mračan, siroma’, beše Englez, je l’ tako? Već sam vam rekao da je Portugalac, uzviknuh pomalo iznerviran, ali voli da govori engleski. Ne ljutite se, caballero, uzvrati Marijica, i odnese tanjire.


Delujete mi umorno, primeti Moj Gost, hoćete li malo da me otpratite? Zaista mi je potreban vazduh, potvrdih, danas je bio dug dan, beskrajan. Pozvao sam Marijicu i zatražio račun. Dozvolite da ja platim, reče Moj Gost. Ne dolazi u obzir, pobunih se, ja sam predložio restoran, a povrh toga celog dana sam štedeo da bih imao za ovu večeru, ne insistirajte, molim vas. Marijica ugasi sveću na stolu i isprati nas do izlaza. Hasta la vista, caballeros, reče, gracias y buena noche. Good-bye sir, odgovori mu Moj Gost.


Prešli smo na drugu stranu ulice i prošli ispred stanice. Ja idem do kraja keja, reče Moj Gost, hoćete li sa mnom? Naravno, rekoh, idem sa vama. Pored stanične kapije stajao je jedan stari prosjak sa harmonikom na grudima. Kada nas je ugledao, ispružio je ruku i izdeklamovao neki nerazumljiv blagoslov. Dajte milostinju, za ime Boga, promumla na kraju. Moj Gost zastade i zavuče ruku u džep, izvadi novčanik i izvuče jednu staru novčanicu. Imam samo novac iz mog vremena, reče zbunjeno, možda možete da mi pomognete. Pretražio sam džepove i izvadio novčanicu od sto eskudosa. To su mi poslednje pare, rekoh, sada sam švorc, ali novčanica je lepa, zar ne? Pogledao je novčanicu i nasmejao se. Dao je novčanicu Harmonikašu i upitao ga: da li znate da svirate stare pesme? Znam Stari Lisabon, reče Harmonikaš svesrdno, znam svaki fado. Znate li još starije? upita Moj Gost, iz tridesetih godina, trebalo bi da ih se sećate, niste baš mladi. Možda znam, odgovori Harmonikaš, recite šta biste voleli da čujete. Na primer Tako su lepe oči tvoje, reče Moj Gost. Znam je, reče Harmonikaš, sav srećan, odlično je znam. Moj Gost mu dade sto eskudosa i reče: onda krenite za nama i svirajte tu pesmu, ali tiho, jer treba da razgovaramo. Zatim mi se tiho poveri na uvo: jednom sam na ovu melodiju igrao sa svojom devojkom, ali to niko ne zna. Umeli ste da igrate?! uzviknuh, to nisam mogao ni da zamislim. Bio sam izvrstan plesač, reče on, sam sam naučio da igram uz priručnik koji se zvao Savremeni plesač, uvek sam voleo takve priručnike koji su podučavali nečemu, vežbao sam noću, kada bih se vratio s posla, igrao sam sam, pisao pesme i pisma svojoj devojci. Mnogo ste je voleli. Ona je bila pokretačka snaga mog srca, odgovori on. Zaustavio se, zatim je zaustavio i mene. Zaustavio se i Harmonikaš, ali je nastavio da svira. Pogledajte Mesec, reče Moj Gost, to je isti Mesec koji sam posmatrao sa svojom devojkom kada smo šetali do Posu du Bišpu, zar to nije čudno?


Stigli smo do kraja keja. Dobro, reče, na ovoj klupi smo se našli i na ovoj klupi ćemo se rastati, mora da ste umorni, možete reći onom sirotom čoveku da ide. Seo je, a ja sam otišao da kažem Harmonikašu da nam više nisu potrebne njegove usluge. Starčić mi je poželeo laku noć, okretoh se i krenuh prema klupi i tek tada primetih da je Moj Gost nestao.


Na imanju je vladala potpuna tišina, počeo je da duva svež povetarac milujući listove duda. Laku noć, rekoh, ili još bolje: zbogom. Kome ili čemu sam rekao zbogom? Nisam baš bio siguran, ali poželeo sam da to kažem naglas. Zbogom i laku noć svima, ponovih. Zabacio sam glavu i zagledao se u Mesec.

1 Rakija od jabuke
2 Junelus Venles’ Dreum Lisabonski Muzej Stare Umetnosti se nalazi u ulici Zelenih prozora (Janelas Verdes). (prim. prev.)
3 Alto (port.) - visok (prim. prev.)
4 Supa od jedne vrste mente. (prim. prev.)
5 Je li on lud? (eng., prim. prev.)
6 Da li homoseksualac može biti veseo? (eng., prim. prev.)
7 Šta se ovde dešava? (eng., prim. prev.)
8 Antonio Boto (1897-1959) portugalski esteta i pesnik. Autor zbirke pesama „Kansoes” (1921), koja je izazvala skandal zbog otvorenog homoseksualnog sadržaja. (prim. prev.)
9 Boto nije bio veseo... on je bio esteta, to je nešto drugo. (eng., prim. prev.)
10 Da li vam se dopada Eštremoz, gospodo? (špan., prim. prev.)
11 On je lud. (eng. prim. prev.)
12 Ludilo, gospodo. (špan., prim. prev.)
13 Filozofsko-politički pokret aktivan između 1910. i 1920. Naziv je dobio po port. reči saudade - čežnja. (prim. prev.)
14 Da li sam ja kriv i za nouvelle cuisine? (eng., prim. prev.)
15 Ja nemam ništa sa ovim odvratnim nazivima. (eng. prim. prev.)
16 Pitajte ga kako je spremljena riba list. (eng., prim. prev.)