Antonio Tabucchi - Pereira tvrdi

Autor Antonio Tabucchi započinje opis svog romana Pereira tvrdi riječima: "Pereira na portugalskom znači kruškovo drvo i, kao i sva druga imena voćki, prezime je židovskog podrijetla, baš kao što su u Italiji prezimena židovskog podrijetla imena gradova. Time sam želio iskazati počast narodu koji je ostavio dubok trag u portugalskom društvu i koji je u povijesti pretrpio velike nepravde. Ali još jedan razlog, ovaj put književne naravi, potaknuo me da odaberem to prezime: Eliotov mali intermeco pod naslovom What about Pereira? u kojem dvije prijateljice u razgovoru prizivaju tajanstvenog Portugalca po imenu Pereira o kojem se više ništa neće doznati. O svom Pereiri, međutim, polako sam doznao štošta..."

Ovo je početak objašnjenja jednog od najznačajnijih romana ovog talijanskog autora i stručnjaka za portugalsku književnost, koji je još od 2000.g. česti kandidat za Nobelovu nagadu za književnost.

“Pereira tvrdi” roman je čija veličina, hipnotična snaga i uvjerljivost proizlaze iz nečega što čitatelju ostaje tajnom. Zaista je malo takvih knjiga. Nemoguće ju je raskopati, rastaviti ili razumno objasniti ono što je Antonio Tabucchi proizveo kao estetsku, umjetničku i intelektualnu činjenicu. Taj roman stoji kao inherentna pojava, mimo žanra u kojemu je napisan, mimo vremena kada je napisan i vremena o kojem govori, pa čak i mimo osobe autora. Pritom, “Pereira tvrdi da” neočekivana je, u današnjoj Europi vrlo aktualna, rasprava o slobodi tiska i o građanskim slobodama uopće… Ali ni to nije važno. Mogao je to biti roman i o nečemu desetom, mogao je Pereira biti apotekar. Važno je, nečuveno važno, što je Pereira jedan od arhe-tipova i arhe-likova, poput Fausta ili Petra Pana, nastao u vremenu kada se, pogrešno, moglo učiniti da su svi arhetipovi odavno definirani i tipizirani."

Miljenko Jergović

1.


Pereira tvrdi da ga je upoznao jednog letnjeg dana. Bio je to predivan letnji dan, prozračan i obasjan suncem, a Lisabon je bleštao. Čini se da je Pereira bio u redakciji, nije znao šta da radi, njegov direktor je bio na odmoru, on je lupao glavu kako da uredi kulturni dodatak, jer je „Ližboa” sada već imala kulturni dodatak, koji su poverili njemu. A on, Pereira, razmišljao je o smrti. Tog divnog letnjeg dana, dok je atlantski povetarac milovao vrhove krošnji, sunce blistalo a grad svetlucao, doslovno svetlucao pod njegovim prozorom kupajući se u plavetnilu, onom plavetnilu što se retko viđa, tvrdi Pereira, tako oštrom da je bezmalo ranjavalo oči, on se prepustio mislima o smrti. Zašto? To Pereira ne bi znao da kaže. Možda zato što je njegov otac, kada je on bio mali, držao agenciju za pogrebne usluge koja se zvala Pereira La Doloroza, ili zato što je njegova žena pre samo nekoliko godina umrla od sušice, ili pak zato što je bio gojazan, patio od srca i imao visok pritisak i doktor mu je rekao da neće još dugo ako tako nastavi, tek, sušta je istina da je Pereira počeo da razmišlja o smrti, tvrdi. I slučajno, sasvim slučajno, počeo je da prelistava jedan časopis. Bio je to književni časopis koji je, međutim, imao i deo posvećen filozofiji. Jedan avangardni časopis, možda, u to Pereira nije bio sasvim siguran, čiji su saradnici većinom bili katolički orijentisani. I Pereira je bio katolik, ili se barem u tom trenutku osećao katolikom, i to dobrim katolikom, ali ujedno nikako nije mogao da poveruje u vaskrsnuće tela. Što se pak duše tiče, to da, naravno, jer bio je siguran da u njemu postoji duša; ali njegovo telo, sve to meso koje je obmotavalo njegovu dušu, ma hajde, molim te, ono zacelo neće vaskrsnuti, a uostalom, i zašto bi, pitao se Pereira. Sve to salo koje ga je svakodnevno pratilo, znoj, dahtanje dok se penjao uz stepenice, zašto bi vaskrsli? Ne, njih više nije želeo, Pereira, u nekom drugom životu, u večnosti, i nije želeo da veruje u vaskrsnuće tela. I tako, prelistavajući taj časopis, odsutno, iz dosade, tvrdi, naišao je na jedan članak u kojem je pisalo: „Iz teze koja je odbranjena prošlog meseca na Lisabonskom univerzitetu objavljujemo deo koji govori o smrti. Autor je Frančesko Monteiro Rosi, koji je diplomirao filozofiju s najvišom ocenom, i uz nadu da će u budućnosti ponovo sarađivati sa nama, ovde prenosimo samo jedan deo njegovog eseja.”
Pereira tvrdi da je isprva rasejano čitao taj članak, koji nije imao ni naslov, a onda se nesvesno vratio na početak i prepisao jedan deo. Zašto je to uradio? Pereira to nije u stanju da objasni. Možda zato što mu je taj avangardni katolički časopis išao na živce, možda zato što mu je tog dana bilo preko glave i avangarde i katoličanstva, premda se on sam duboko u sebi osećao katolikom, a možda i zato što je u tom trenutku, tog predivnog lisabonskog leta, zbog te svoje telesine koja ga činila tromim, mrzeo i samu pomisao na vaskrsnuće tela, tek, sušta je istina da je počeo da prepisuje članak, možda kako bi nakon toga mogao da baci časopis u korpu za otpatke.
Tvrdi da ga nije čitavog prepisao, prepisao je samo nekoliko redova koji glase ovako i koje može da priloži kao dokaz: „Odnos koji na najdublji način i u najznačajnijoj meri odslikava naš osećaj postojanja jeste odnos između života i smrti, budući da je ograničenost naše egzistencije smrću od presudne važnosti za razumevanje i vrednovanje života.” Potom je uzeo telefonski imenik i promrmljao: Rosi, kakvo čudno ime, zasigurno nema više od jednog Rosija u imeniku, tvrdi da je okrenuo broj, jer se tog broja odlično seća, i s druge strane žice začuo je glas koji je rekao: halo. Halo, rekao je Pereira, ovde „Ližboa”. A glas je rekao: da? Dakle, ovako, tvrdi da je kazao Pereira, „Ližboa” su lisabonske novine, osnovane su pre nekoliko meseci, ne znam da li ste ih videli, mi smo nezavisni i apolitični, međutim, verujemo u dušu, hoću da kažem, mi smo katolički orijentisani, nego, ja bih želeo da govorim sa gospodinom Monteirom Rosijem. Pereira tvrdi da je s druge strane žice nekoliko trenutaka vladao tajac, a potom je glas rekao da je on Monteiro Rosi i da ne razmišlja baš preterano o duši. Sada je Pereira na trenutak ućutao, jer mu se učinilo čudnim, tvrdi, da osoba koja je napisala tako značajne misli o smrti ne razmišlja o duši. I tada je pomislio da je posredi nesporazum, i to ga je odmah podsetilo na vaskrsnuće tela, što je inače bila njegova fiks-ideja, te je rekao da je čitao jedan članak Monteira Rosija o smrti, a potom je rekao da ni on, Pereira, ne veruje u vaskrsnuće tela, ako je to ono što je gospodin Monteiro Rosi hteo da kaže. Sve u svemu, Pereira se upetljao, tvrdi, i to ga je naljutilo, naljutila ga je prvenstveno sopstvena glupost, jer kako mu je uopšte moglo pasti na pamet da telefonira nekom nepoznatom čoveku i da mu priča o tim delikatnim stvarima, štaviše, tako intimnim kao što su duša i vaskrsnuće tela. Pereira se pokajao, tvrdi, i u trenutku je čak pomislio da spusti slušalicu, ali onda, ko zna zašto, smogao je snage da nastavi, i tako je rekao da se zove Pereira, profesor Pereira, i da uređuje kulturnu stranicu „Ližboe”, i da je „Ližboa” za sada, naravno, samo večernji list, zapravo list koji se, prirodno, ne može takmičiti sa ostalim listovima u prestonici, ali on je siguran da će kad-tad prokrčiti sebi put, doduše, „Ližboa” se za sada prevashodno bavi mondenskom hronikom, no eto, sada su odlučili da uvedu kulturni dodatak, koji će izlaziti subotom, a redakcija još nije oformljena, i zbog toga su mu potrebni ljudi, a naročito jedan spoljni saradnik koji će imati stalnu rubriku.
Tvrdi Pereira da je gospodin Monteiro Rosi istog časa promrmljao da će još koliko danas doći u redakciju, čak je rekao da ga posao zanima, da ga svi poslovi zanimaju, jer, znate kako je, trebalo bi da počne da radi, sada kada je završio studije i mora sam da se izdržava, ali Pereira mu je iz predostrožnosti rekao da u redakciju ne dolazi, ne još, za sada je bolje tako, bolje da se nađu negde drugde, da se sastanu u gradu. Tako je rekao, tvrdi, zato što nije želeo da jednog neznanca poziva u taj bedni sobičak u ulici Rodriga da Fonseke, gde je zujao astmatični ventilator i gde se neprekidno osećao smrad od prženja jer je kućepaziteljka, jedna oštrokonđa koja je svakoga podozrivo gledala, neprestano nešto pržila. A osim toga, nije želeo da jedan neznanac vidi da je kulturna redakcija „Ližboe” zapravo samo on, Pereira, čovek koji se u tom kokošinjcu preznojavao od vrućine i stešnjenosti, i tako, sve u svemu, tvrdi Pereira, upitao ga je da li mogu da se nađu u gradu, a Monteiro Kosi mu je odgovorio: večeras će, na trgu Alegrija, biti slavlje, sa pevanjem i gitarama, mene su pozvali da otpevam jednu napolitansku romansu, znate, ja sam poluitalijan, ali ne govorim napolitanski, pa ipak, vlasnik mi je rezervisao sto u bašti, na njemu će stajati kartica s imenom Monteiro Rosi, šta mislite da se nađemo tamo? I Pereira je rekao da pristaje, tvrdi, spustio je slušalicu, obrisao znoj, a onda mu je pala na pamet genijalna ideja da pokrene jednu kratku rubriku koju će nazvati „Sećanja”, i pomislio je da je štampa već naredne subote, i tako, gotovo nesvesno, možda zato što je razmišljao o Italiji, napisao je naslov: Pre dve godine umro je Luiđi Pirandelo. A onda, ispod, napisao je podnaslov: „Veliki dramaturg je predstavio Lisabonu svoj komad San, a možda i nije”.
Bio je dvadeset peti juli hiljadu devetsto trideset osme, i Lisabon je treperio u plavetnilu povetarca s Atlantika, tvrdi Pereira.

2.


Pereira tvrdi da se tog popodneva vreme promenilo. Atlantski povetarac je iznenada prestao da duva, s okeana je doplovila gusta maglena zavesa, a grad je pritisla teška omorina. Pre nego što je izašao iz svoje kancelarije, Pereira je pogledao u termometar, koji je kupio o sopstvenom trošku i okačio iza vrata. Pokazivao je trideset osam stepeni. Pereira je ugasio ventilator, na stepenicama je naleteo na kućepaziteljku, koja mu je rekla do viđenja profesore Pereira, ponovo ga je zapahnuo smrad od prženja koji se širio predvorjem i napokon je izašao napolje. Ispred kapije su stajale pijačne tezge pored kojih su bila parkirana dva kamioneta Republikanske nacionalne garde. Pereira je znao da je na pijacama vladala napetost, jer je samo dan ranije, u Alentežu, policija ubila seljaka koji je snabdevao pijace i koji je bio socijalista. Zbog toga je Republikanska nacionalna garda zauzela busiju ispred pijačnih kapija. Ali „Ližboa”, ili bolje reći zamenik direktora, nije imala hrabrosti da objavi tu vest, jer je direktor bio na odmoru, bio je u Busaku, gde je uživao u banji i svežem vazduhu, a ko je uostalom imao hrabrosti da objavi takvu jednu vest, da je jedan seljak socijalista izmasakriran u Alentežu, na svojim kolima, i da je svojom krvlju isprskao dinje koje je prevozio? Naravno niko, jer je država ćutala, ništa joj drugo nije preostajalo, dok su u međuvremenu ljudi umirali, a policija je izigravala vlast. Pereira je počeo da se preznojava jer su ga ponovo obuzele misli o smrti. I pomislio je: ovaj grad zaudara na smrt, čitava Evropa zaudara na smrt.
Uputio se u kafe „Orhideja”, koji je bio na dva koraka odatle, odmah iza jevrejske mesare, i seo za jedan stočić, doduše unutra, jer je tu barem bilo ventilatora, dok se napolju nije moglo disati od sparine. Naručio je limunadu, otišao do toaleta, oprao ruke i lice, zamolio da mu donesu cigaru, zatražio večernje novine, i Manuel, konobar, doneo mu je upravo „Ližbou”. Nije ih video u pripremi, toga dana, te je počeo da ih lista kao neke sasvim nepoznate novine. Na prvoj strani je pisalo: „Danas je iz Njujorka isplovila najluksuznija jahta na svetu”. Pereira je piljio u taj naslov, a zatim je pogledao fotografiju. Na njoj je bila grupa ljudi sa slamnatim šeširima, u košuljama, koji su otvarali flaše šampanjca. Pereira je počeo da se preznojava, tvrdi, i ponovo je pomislio na vaskrsnuće tela. Da li je moguće da ću ukoliko vaskrsnem, pomislio je, morati da budem u društvu s ovim svetom sa slamnatim šeširima? I zamislio je sebe kako se s tim svetom sa jahte nalazi u nekoj bezimenoj luci večnosti. I večnost mu se na trenutak ukazala kao kakvo nepodnošljivo mesto, zastrto pokrovom teške omorine, gde je svet govorio engleski i nazdravljao uzvikujući: ou, ou! Pereira je naručio još jednu limunadu. Pomislio je da bi možda trebalo da ode kući i okupa se u hladnoj vodi, ili da možda pokuša da pronađe svog prijatelja paroha iz crkve Merseš, don Antonija, kod koga se pre nekoliko godina ispovedio, onda kada mu je umrla žena, i koga je posećivao jednom mesečno. Pomislio je da je ipak bolje da poseti don Antonija, možda će mu to koristiti.
Tako je i učinio. Pereira tvrdi da je tog puta zaboravio da plati. Digao se odsutno, ne razmišljajući, i jednostavno izašao, ostavivši na stolu novine i svoj šešir, možda zato što na toj vrućini nije imao nikakvu želju da ga stavi na glavu, ili zato što je to ličilo na njega, da zaboravlja stvari.
Otac Antonio je bio utučen, tvrdi Pereira. Imao je tamne podočnjake i delovao iscrpljeno, kao da nije ni trenuo. Pereira ga je upitao šta se dogodilo i otac Antonio mu je rekao: zar je moguće da ne znaš, izmasakrirali su jednog Alentežanina na njegovim zaprežnim kolima, svuda su štrajkovi, ovde, u gradu i izvan, ali u kom ti svetu živiš, ti koji radiš u novinama, čuj, Pereira, mogao bi makar malo da se informišeš.
Pereira tvrdi da ga je taj kratki razgovor oneraspoložio, a posebno način na koji su se rastali. I sam se upitao: u kom to svetu ja živim? I pala mu je na pamet bizarna pomisao da on, možda, uopšte i ne živi, da je u stvari već mrtav. Otkako mu je umrla žena on je živeo kao da je mrtav. Ili, bolje rečeno: nije ništa drugo radio osim što je razmišljao o smrti, o vaskrsnuću tela, u šta nije verovao, i o sličnim glupostima, to što je on radio bilo je samo životarenje, imitacija života. I osetio je malaksalost, tvrdi Pereira. Uspeo je da se dovuče do najbliže tramvajske stanice i da uđe u tramvaj koji ga je povezao do Tereiro do Paso. Dok se vozio, kroz prozor je gledao kako pored njega lagano promiče njegov Lisabon, gledao je aveniju Liberdad, s njenim predivnim zdanjima, a potom trg Rosio, u engleskom stilu; izašao je na Tereiro do Paso i uzeo tramvaj koji se penjao do Tvrđave. Sišao je u visini Katedrale, budući da je stanovao u blizini, u ulici Saudad. Uz veliki napor savladao je uzbrdicu koja je vodila do njegove kuće. Pozvonio je kućepaziteljki jer ga je mrzelo da traži ključeve od kapije, i kućepaziteljka, koja mu je ujedno bila i kućna pomoćnica, došla je da mu otvori. Profesore Pereira, rekla je kućepaziteljka, ispržila sam vam šniclu za večeru. Pereira joj je zahvalio i polako se popeo uz stepenice, izvadio ključeve od kuće ispod otirača, gde ih je uvek držao, i ušao. U predsoblju je zastao pored biblioteke, gde je stajala slika njegove žene. Tu fotografiju je lično on snimio, hiljadu devetsto dvadeset sedme, tokom jednog izleta u Madrid, i u pozadini se ocrtavalo masivno zdanje Eskorijala. Oprosti ako sam malo zakasnio, rekao je Pereira.
Pereira tvrdi da je već neko vreme imao običaj da razgovara sa ženinom slikom. Pripovedao joj je šta je radio toga dana, poveravao joj svoje misli, tražio savete. Ne znam u kom to svetu živim, obratio se Pereira slici, to mi je rekao čak i otac Antonio, problem je u tome što ne prestajem da razmišljam o smrti, čini mi se da je čitav svet mrtav ili da će svakog časa umreti. A potom je Pereira pomislio na dete koje nikada nisu imali. On ga je zaista želeo, ali to nije mogao da traži od te krhke i napaćene žene, izmučene nesanicama, koja je provodila duge periode u sanatorijumu. I rastužio se. Jer da je sada imao sina, odraslog sina s kojim je mogao da sedi za stolom i razgovara, ne bi imao potrebu da razgovara s ovom slikom koja je pripadala nekom dalekom putovanju, kojeg se gotovo više nije ni sećao. I rekao je: šta je tu je, što je bio njegov uobičajeni pozdrav ženinoj slici. Potom je otišao u kuhinju, seo za sto i skinuo poklopac sa tiganja u kojem je bila šnicla. Bila je već sasvim hladna, ali on nije imao volje da je podgreva. Uvek je jeo hladnu večeru, nikada ne podgrevajući ono što mu je kućepaziteljka pripremila. Večerao je na brzinu, otišao u kupatilo, oprao se ispod pazuha, promenio košulju, uzeo crnu kravatu i stavio par kapi nekog španskog parfema koji je ostao na dnu bočice kupljene hiljadu devetsto dvadeset sedme u Madridu. Zatim je obukao sivi sako i izašao, uputivši se ka trgu Alegrija, jer je već bilo devet sati uveče, tvrdi Pereira.

3.


Pereira tvrdi da je grad vrveo od policije, te večeri. Bilo ih je svuda. Uzeo je taksi do Tereiro do Paso i pod svodovima zatekao kamionete i policajce s karabinkama. Možda su strahovali od protesta ili okupljanja na trgovima, i stoga su zaposeli strateške punktove grada. On je želeo da produži pešice, jer mu je kardiolog savetovao da se više kreće, ali nije imao hrabrosti da prođe pored tih zlokobnih vojnika, i tako je seo na tramvaj koji je išao ulicom Fankeiroš i završavao svoju vožnju na ligu Figeira. Tu je sišao, tvrdi, i opet naišao na policiju. Ovoga puta morao je da prođe pored čitavog odreda, i to ga je pomalo uznemirilo. Prolazeći, čuo je jednog oficira kako govori vojnicima: imajte na umu, momci, da prevratnici nikada ne spavaju, treba držati širom otvorene oči.
Pereira se osvrnuo oko sebe, kao da je taj savet bio upućen njemu, i nije mu se učinilo da treba držati širom otvorene oči. Avenija Liberdad je odisala spokojem, kiosk sa sladoledom je još uvek radio, a za stočićima su sedeli ljudi koji su pokušavali da se rashlade. On se mirno zaputio sredinom trotoara i u tom trenutku, tvrdi, začuo je muziku. Bili su to nežni i setni zvuci gitara iz Koimbre, i on je pomislio kako je čudan taj spoj muzike i policije. Zaključio je da dopire iz pravca trga Alegrija i tako je doista i bilo, jer, što se više približavao, muzika je bivala sve glasnija.
Trg baš i nije izgledao kao da je pod opsadnim stanjem, tvrdi Pereira, budući da nije video policiju, štaviše, video je samo jednog noćnog čuvara koji je izgledao kao da je pijan i koji je dremao na klupi. Trg je bio ukrašen papirnim vencima, žutim i zelenim sijalicama koje su visile na žici razapetoj između prozora. Napolju je bilo nekoliko stočića, a poneki par je plesao. Zatim je ugledao jedan transparent razapet između dva drveta na kojem je velikim slovima pisalo: Živeo Fransisko Franko. A ispod toga, manjim slovima: Živeli portugalski vojnici u Španiji.
Pereira tvrdi da je tek u tom trenutku shvatio da je to zapravo salazaristička svetkovina, i stoga nije bilo potrebe da je nadgleda policija. I tek tada je primetio da su mnogi na sebi imali zelenu košulju i maramu oko vrata. Zastao je užasnut, i kroz glavu mu je u trenutku proletelo više različitih stvari. Pomislio je da je Monteiro Rosi možda jedan od njih, pomislio je na alentežanskog seljaka koji je krvlju isprskao svoje dinje, pomislio je na ono što bi rekao otac Antonio kada bi ga video na tom mestu. Pomislio je na sve to, a potom seo na klupu na kojoj je dremao noćni čuvar i prepustio se mislima. Ili, bolje rečeno, prepustio se muzici, jer mu se, uprkos svemu, muzika dopadala. Svirala su dva starčića, jedan violu a drugi gitaru, svirali su čežnjive melodije iz Koimbre njegove mladosti, iz vremena kada je bio student i kada je o životu mislio kao o kakvoj prelepoj dogodovštini koja mu tek predstoji. I on je u to doba na studentskim zabavama svirao violu, i bio je vitak i okretan, devojke su se zaljubljivale u njega. Tolike prelepe devojke koje su izgarale za njim. A on je, međutim, izgubio glavu za jednom nežnom i bledunjavom devojčicom koja je pisala pesme i patila od čestih glavobolja. Potom je pomislio i na neke druge stvari iz svog života, ali Pereira o njima ne želi da govori, jer tvrdi da pripadaju njemu i samo njemu, i da nemaju nikakve veze s tom večeri i tom svetkovinom na kojoj se nažalost obreo. A zatim je, tvrdi Pereira, najednom video kako od jednog stola ustaje visok i vitak mladić u svetloj košulji i staje između dva stara muzikanta. I, ko zna zašto, osetio je kako mu se srce steže, možda zato što mu se učinilo da se u tom mladiću prepoznao, učinilo mu se da je iznova pronašao samog sebe iz vremena Koimbre, jer je mladić na izvestan način ličio na njega, ne toliko u crtama, već u načinu na koji se kretao, na koji je češljao kosu, s tim pramenom koji mu je padao na čelo. Mladić je zapevao jednu italijansku kanconu, O sole mio, čije reči Pereira nije razumeo, ali ta pesma je odisala snagom i životom, bila je prelepa i zvonka, i on je razumeo samo reči „о sole mio” i ništa drugo, a za to vreme mladić je pevao, ponovo je zaduvao blagi atlantski povetarac, veče je prijatno osvežilo, i sve mu se najednom učinilo lepim, njegov protekli život o kojem ne želi da govori, Lisabon, nebeski svod iznad raznobojnih sijalica, i osetio je neutaživu setu, Pereira, ali nije želeo da kaže za čim. Bilo kako bilo, shvatio je da je mladić koji peva osoba s kojom je tog popodneva razgovarao telefonom, i tako, kada je ovaj završio pesmu, Pereira je ustao sa klupe, jer je njegova radoznalost bila jača od opreza, prišao stolu i obratio se mladiću: gospodin Monteiro Rosi, pretpostavljam. Monteiro Rosi je napravio pokret kao da će ustati, pri čemu je udario o stočić, prevrnuo kriglu koja je stajala ispred njega i prolio pivo na svoje bele pantalone. Oprostite, promrmljao je Pereira. Ne, ne, ja sam nespretan, odvratio je mladić, to mi se često događa, vi ste profesor Pereira iz „Ližboe”, pretpostavljam, sedite, molim vas. I pružio mu je ruku.
Pereira tvrdi da je seo za sto s osećanjem nelagodnosti. Pomislio je da ovo mesto nije za njega, da je, štaviše, besmisleno što se s jednim neznancem sastao na toj nacionalističkoj svetkovini, da otac Antonio ne bi odobrio takav postupak; i poželeo je da je već u kući i da razgovara sa slikom svoje žene, moleći je da mu oprosti. I upravo su mu te misli dale snagu da izrekne jedno direktno pitanje, tek da bi započeo razgovor, te je ne okolišeći upitao: ovo je svetkovina salazarističke omladine, jeste li vi pripadnik salazarističke omladine?
Monteiro Rosi je sklonio pramen kose koji mu je padao na čelo i odgovorio: ja sam diplomirao filozofiju, zanimaju me filozofija i književnost, ali to se ne uklapa u „Ližbou”, zar ne? Uklapa se, tvrdi da je rekao Pereira, jer naš list je slobodan i nezavisan, i ne želimo da se mešamo u politiku.
U međuvremenu, dva starčića su ponovo zasvirali, iz njihovih instrumenata razlegli su se tugaljivi akordi jedne frankističke pesme, ali Pereira je, uprkos nelagodnosti, u tom trenutku shvatio da je igra već odavno počela i da mu ne preostaje ništa drugo nego da se u nju upusti. I, na svoje čuđenje, shvatio je da je za to sposoban, da u potpunosti vlada situacijom, jer on je bio profesor Pereira iz „Ližboe”, a ovaj mladić, koji je sedeo preko puta njega, upijao je svaku njegovu reč. I tako je rekao: pročitao sam vaš članak o smrti, smatram da je veoma zanimljiv. Napisao sam tezu o smrti, odgovorio je Monteiro Rosi, ali moram da vam predočim da nije sve to izašlo iz moje kuhinje, onaj deo koji je objavljen u časopisu sam prepisao, priznajem, delom od Fojerbaha, a delom od jednog francuskog spiritualiste, čak ni moj profesor to nije primetio, znate, profesori su veće neznalice nego što mislimo. Pereira tvrdi da se kolebao da li da postavi pitanje koje se čitavo veče spremao da postavi, i napokon se odlučio, no prethodno je zatražio od mladog konobara u zelenoj košulji da mu donese piće. Oprostite, rekao je Monteiru Rosiju, ali ja ne pijem alkohol, pijem samo limunade, uzeću jednu limunadu. I pijuckajući svoju limunadu, tiho je upitao, kao da bi neko mogao da ga čuje ili cenzuriše: nego, da li vas, oprostite, eto, hteo sam da vas pitam, da li vas zanima smrt?
Monteiro Rosi se široko osmehnuo, tvrdi Pereira, i to ga je zbunilo. Ma šta to pričate, profesore Pereira, uzviknuo je Monteiro Rosi zvonkim glasom, mene zanima život. A potom je, malo tiše, nastavio: čujte, profesore Pereira, meni je smrti preko glave, pre dve godine umrla mi je majka, bila je Portugalka i radila je kao učiteljica, umrla je u roku od nekoliko dana od aneurizme u mozgu, komplikovana reč koja u stvari znači da vam je pukao krvni sud, jednom rečju, od kapi, prošle godine mi je umro otac, koji je bio Italijan i koji je radio kao brodski inženjer u lisabonskom brodogradilištu, nešto malo mi je ostavio, ali to malo se već istopilo, imam još jednu baku, koja živi u Italiji, ali nisam je video od svoje dvanaeste godine i nemam nikakvu želju da idem u Italiju, čini mi se da je tamo još gore nego ovde, smrti mi je preko glave, profesore Pereira, oprostite što sam ovako iskren sa vama, ali najzad, čemu to pitanje?
Pereira je otpio gutljaj limunade, obrisao usta nadlanicom i rekao: jednostavno zato što u novinama treba da izlaze posmrtna slova o piscima, ili nekrolozi, kad god umre neki važan pisac, a nekrolog se ne može napisati od danas do sutra, treba ga već imati spremnog, ja tražim nekoga ko će mi unapred pisati nekrologe o velikim piscima naše epohe, zamislite da sutra umre Morijak, šta ja u tom slučaju da radim?
Pererira tvrdi da je Monteiro Rosi naručio još jedno pivo. Otkako je on došao, mladić je popio barem tri piva i sada je, po njegovom mišljenju, verovatno već bio pomalo pripit ili makar ošamućen. Monteiro Rosi je sklonio pramen kose sa čela i rekao: profesore Pereira, ja dobro govorim jezike i poznajem pisce naše epohe; ja volim život, ali ukoliko vi želite da pišem o smrti i za to mi platite, isto kao što su mi večeras platili da otpevam jednu napolitansku pesmu, ja ću to učiniti, eto, za prekosutra ću vam napisati posmrtno slovo o Garsiji Lorki, šta vi mislite o Garsiji Lorki? On je u suštini začetnik španske avangarde, isto kao što je naš Pesoa začetnik portugalskog modernizma, a uostalom, svestran je umetnik, bavio se poezijom, muzikom i slikarstvom.
Pereira tvrdi da je odgovorio kako mu se ne čini da je Garsija Lorka baš najpogodnija ličnost, pa ipak, moglo bi se probati, ukoliko bi se o njemu govorilo s merom i oprezom, s osvrtom isključivo na njegovu ulogu umetnika i bez pominjanja nekih drugih aspekata koji bi mogli biti delikatni, s obzirom na situaciju. I tada, kao da je to bila najprirodnija stvar na svetu, Monteiro Rosi mu je rekao: čujte, oprostite što to pominjem, ali s obzirom na to da ću vam uraditi posmrtno slovo o Garsiji Lorki, možete li makar nešto da mi date unapred, treba sebi da kupim nove pantalone, ove su potpuno isflekane, a sutra izlazim s jednom devojkom koja upravo sada treba da dođe i koju sam upoznao na fakultetu, to mi je koleginica i mnogo mi se dopada, želeo bih da je izvedem u bioskop.

4.


Devojka koja je došla, tvrdi Pereira, nosila je pleteni šešir. Bila je veoma lepa, svetle puti, zelenih očiju i vretenastih mišica. Na sebi je imala haljinu sa bretelama koje su se ukrštale na leđima i tako isticale njena nežna, lepo oblikovana ramena.
Ovo je Marta, rekao je Monteiro Rosi, Marta, dozvoli da ti predstavim profesora Pereiru iz „Ližboe”, večeras me je zaposlio, od sada sam novinar, kao što vidiš, našao sam posao. Ona je rekla: Marta, drago mi je. A potom, obraćajući se Monteiru Rosiju, rekla je: pitam se zašto sam došla na ovakvu jednu zabavu, ali kad sam već tu zašto me, ludice moja, ne pozoveš da plešemo, jer muzika je tako primamljiva, a veče tako zanosno?
Pereira je ostao sam za stolom, tvrdi, naručio je još jednu limunadu i natenane je ispijao, posmatrajući devojku i mladića koji su lagano plesali, obraz uz obraz. Pereira tvrdi da je u tom trenutku ponovo pomislio na svoj protekli život, na decu koju nikada nije imao, ali tu temu ne želi dalje da razrađuje. Nakon plesa, devojka i mladić su se vratili za sto i Marta je, onako usput, rekla: danas sam kupila „Ližbou”, nažalost, ništa ne govori o onom Alentežaninu koga je policija izmasakrirala na njegovim kolima, govori o nekoj američkoj jahti, nimalo zanimljiva vest, po mome mišljenju. I Pereira je, osetivši se bezrazložno krivim, odgovorio: direktor je na odmoru, u banji, ja sam zadužen samo za kulturni dodatak, jer, vidite, „Ližboa” će od sledeće nedelje imati kulturni dodatak, ja ga uređujem.
Marta je skinula šešir i stavila ga na sto. Po ramenima joj se prosuo slap kestenjaste kose sa crvenkastim odsjajima, tvrdi Pereira, činilo se da je nekoliko godina starija od mladića, mogla je imati dvadest šest ili dvadeset sedam godina, i tako ju je upitao: a šta vi radite u životu? Pišem poslovna pisma za jednu izvozno-uvoznu firmu, odgovorila je Marta, radim samo pre podne, tako da po podne mogu da čitam, šetam i da ponekad izađem s Monteirom Rosijem. Pereira tvrdi da mu je bilo čudno što je ona mladića zvala Monteiro Rosi, imenom i prezimenom, kao da su samo kolege, ali nije ništa pitao, promenio je temu i rekao, tek da nešto kaže: mislio sam da pripadate salazarističkoj omladini. A vi?, uzvratila je Marta. Ah, rekao je Pereira, moja mladost je odavno prošla, a što se politike tiče, osim toga što me preterano ne zanima, nisam ljubitelj fanatičnih ljudi, čini mi se da ovaj svet vrvi od fanatika. Treba praviti razliku između fanatizma i uverenja, odgovorila je Marta, jer čovek može imati ideale, na primer, da ljudi budu slobodni i jednaki, čak i braća, oprostite, očito citiram francusku revoluciju, da li vi verujete u francusku revoluciju? Teoretski da, odgovorio je Pereira; i pokajao se zbog onog teoretski, jer je želeo da kaže: praktično da; ali je u suštini rekao ono što je mislio. U tom trenutku, dva starčića, violista i gitarista, zasvirali su valcer u ef-duru i Marta je rekla: profesore Pereira, volela bih da ovaj valcer odigram sa vama. Pereira je ustao, tvrdi, ponudio joj ruku i poveo je do podijuma za igru. I plesao je taj valcer tako reći u zanosu, kao da su njegov stomak i sve ono salo kao kakvim čudom nestali. A za to vreme gledao je u nebo iznad raznobojnih sijalica na trgu Alegrija, i osetio se sićušnim, stopljenim sa univerzumom. Jedan gojazan čovek u godinama igra s jednom mladom devojkom na nekom bezimenom trgu, negde u univerzumu, pomislio je, a za to vreme zvezde se okreću, univerzum vri, i možda nas neko posmatra iz neke bezmerne opservatorije. Zatim su se vratili za sto, a Pereira je, tvrdi, razmišljao: zašto nisam imao decu? Naručio je još jednu limunadu, pomislivši da će mu prijati jer je tog popodneva, zbog one nesnosne vrućine, imao problema sa varenjem. A Marta je za to vreme opušteno čavrljala, govorila je: Monteiro Rosi mi je pričao o vašoj zamisli, deluje mi kao dobra ideja, čini se da postoji gomila pisaca koji bi već jednom trebalo da odu s ovog sveta, na svu sreću, onaj nepodnošljivi Rapanjeta, koji se prozvao D’Anunciom, nas je pre nekoliko meseci zauvek napustio, ali i onaj bogomoljac Klodel, i njega nam je već preko glave, zar ne mislite? A vaše bi novine, koje su, kako mi se čini, katolički orijentisane, svakako rado o tome pisale, a zatim i onaj nitkov Marineti, onaj gad, koji se, nakon što je opevao rat i haubice, slizao s Musolinijevim crnim košuljama, bilo bi dobro da nas i on već jednom napusti. Pereira je počeo blago da se preznojava, tvrdi, te je prošaputao: gospođice, pričajte malo tiše, ne znam koliko ste svesni na kakvom se mestu nalazimo. Tada je Marta stavila šešir i rekla: e, pa, meni je ovog mesta preko glave, ide mi na živce, videćete da će uskoro zasvirati vojne koračnice, bolje je da vas ostavim s Monteirom Rosijem, verovatno imate o mnogo čemu da pričate, ja odoh do Teža, potreban mi je svež vazduh, laku noć i do viđenja.
Pereira tvrdi da je osetio olakšanje; ispio je svoju limunadu i na trenutak pao u iskušenje da uzme još jednu, ali bio je neodlučan, jer nije znао koliko još dugo Monteiro Rosi namerava ovde da se zadrži. I tako je upitao: šta kažete da naručimo još jedno piće? Monteiro Rosi je pristao, kazao je da ima čitavo veče na raspolaganju i da bi voleo da razgovara o književnosti, nema baš puno prilike za to, uglavnom razgovara o filozofiji, poznaje samo ljude koji se bave isključivo filozofijom. Tada je Pereiri pala na pamet jedna rečenica koju je njegov ujak, inače promašeni pisac, rado ponavljao, i izgovorio ju je. Kazao je: čini se kao da se filozofija bavi samo istinom, ali nam možda daruje samo fantazije, dok se za književnost, naprotiv, čini da se bavi samo fantazijama, ali nam možda daruje istinu. Monteiro Rosi se nasmešio i rekao da mu se čini da ta misao dobro definiše ove dve discipline. Pereira ga je tada upitao: a šta mislite o Bernanosu? Monteiro Rosi je isprva delovao zatečeno, a onda je upitao: onaj katolički pisac? Pereira je klimnuo glavom, a Monteiro Rosi je tiho rekao: čujte, profesore Pereira, ja, kao što sam vam danas preko telefona rekao, ne razmišljam preterano o smrti, a takođe ne razmišljam preterano ni o katoličanstvu, znate, moj otac je bio brodski inženjer, bio je praktičan čovek koji je verovao u progres i u tehniku, tako je i mene vaspitao, bio je Italijan, to je tačno, ali možda me je donekle vaspitao u engleskom duhu, u duhu jedne pragmatične vizije realnosti; volim književnost, ali možda se naši ukusi ne podudaraju, barem kada je reč o izvesnim piscima, međutim, ja zaista moram da počnem da radim i spreman sam da pišem prevremene nekrologe za sve pisce koje poželite, zapravo koje poželi direkcija vaših novina. Na te reči se u Pereiri, tvrdi Pereira, probudio neki ponos. Nije mogao da podnese da mu ovaj mladić drži lekciju iz profesionalne etike, sve u svemu, ocenio je da je arogantan. I tada je odlučio da i on pređe na arogantan ton, te je uzvratio: ja u svom književnom izboru ne zavisim od svog direktora, kulturnu stranicu uređujem ja, i ja biram pisce koji me zanimaju, zbog toga sam odlučio da vam poverim taj zadatak i dajem vam odrešene ruke, mislio sam da vam predložim Bernanosa i Morijaka, zato što ih volim, ali, kad je već tako, neću ništa da vam sugerišem, odluka je na vama, radite šta god hoćete. Tvrdi Pereira da se istog časa pokajao što se do te mere izrekao, što se izložio riziku dajući potpunu slobodu ovom mladiću, koga nije ni poznavao i koji mu je čak otvoreno priznao da je svoju diplomsku tezu prepisao. Na trenutak se osetio kao da je u klopci, shvatio je da je sam sebe uvalio u krajnje glupavu situaciju. Ali, na sreću, Monteiro Rosi je nastavio razgovor, počevši da priča o Bernanosu, koga je očigledno veoma dobro poznavao. A potom je rekao: Bernanos je jedan hrabar čovek, ne plaši se da govori o najskrovitijim delovima sopstvene duše. Na tu reč, duša, Pereiri je laknulo, tvrdi, kao da ga je kakav čarobni napitak vratio u život i tako je, pomalo glupavo, upitao: da li vi verujete u vaskrsnuće tela? Nikada o tome nisam razmišljao, odgovorio je Monteiro Rosi, taj problem me ne zanima, uveravam vas da me taj problem ni najmanje ne zanima, mogao bih sutra da dođem u redakciju, mogao bih takođe da vam uradim prevremeni nekrolog za Bernanosa, ali, iskreno govoreći, radije bih napisao posmrtno slovo o Garsiji Lorki. Naravno, rekao je Pereira, redakcija sam ja, nalazim se u ulici Rodriga da Fonseke broj šezdeset šest, u blizini Alešandra Erkulana, na dva koraka od jevrejske mesare, ukoliko na stepenicama sretnete kućepaziteljku ne dajte se zbuniti, to je jedna oštrokonđa, kažite joj da imate sastanak sa profesorom Pereirom, i ne upuštajte se sa njom ni u kakav razgovor, mogla bi biti policijski doušnik.
Pereira tvrdi da ne zna zašto je to rekao, možda naprosto zato što je mrzeo i kućepaziteljku i salazarističku policiju, nesporno je, međutim, da mu je došlo da to kaže, ali ne zato da bi uspostavio neko tobožnje saučesništvo s ovim mladićem, koga još uvek nije poznavao: ne zbog toga, pravi razlog mu je nepoznat, tvrdi Pereira.

5.


Sutradan ujutru, kad je Pereira ustao, tvrdi, na stolu je zatekao kajganu sa sirom između dve kriške hleba. Bilo je devet sati, a spremačica je obično dolazila u osam. Kajganu mu je očigledno pripremila kako bi je poneo u redakciju i pojeo za ručak, Pijedad je veoma dobro znala šta on voli, a Pereira je kajganu sa sirom naprosto obožavao. Popio je šolju kafe, okupao se, obukao sako, ali je odlučio da ne stavi kravatu. Za svaki slučaj, gurnuo ju je u džep. Pre nego što će izaći zastao je ispred slike svoje žene i rekao joj: upoznao sam jednog mladića po imenu Monteiro Rosi i odlučio da ga primim kao spoljnjeg saradnika koji će mi pisati prevremene nekrologe, mislio sam da je veoma bistar, a sada mi se čini da je pomalo smeten, da smo imali sina, bio bi njegovih godina, pomalo liči na mene, pramen kose mu pada na čelo, sećaš li se da je i meni pramen kose padao na čelo, bilo je to u doba Koimbre, eh, da, ne znam šta da ti kažem, videćemo, danas će doći u redakciju, rekao je da će mi doneti jedan nekrolog, ima divnu devojku koja se zove Marta, sa kosom boje bakra, ali voli da izigrava mudricu i da priča o politici, šta je tu je, videćemo šta će dalje biti.
Uzeo je tramvaj do ulice Alešandra Erkulana, a zatim se s naporom pešice popeo do ulice Rodriga da Fonseke. Kada je stigao do kapije, bio je u golom znoju, jer dan je bio vreo. U predvorju, kao i obično, nabasao je na kućepaziteljku, koja mu je rekla: dobar dan, profesore Pereira. Pereira ju je pozdravio klimanjem glave i popeo se uz stepenice. Čim je ušao u redakciju, skinuo je sako i uključio ventilator. Nije znao šta da radi, a bilo je već podne. Pomislio je da pojede svoj hleb i kajganu, ali još je bilo rano. Tada se prisetio rubrike „Sećanja” i počeo je da piše. „Рrе tri godine umro je veliki pesnik Fernando Pesoa. Bio je engleski đak, ali je odlučio da piše na portugalskom, smatrajući da je portugalski jezik njegova domovina. Ostavio nam je predivne pesme rasute po časopisima i jednu poemu, Poruka, koja je povest Portugalije viđena očima jednog velikog umetnika koji je voleo svoju zemlju.” Pročitao je to što je napisao i zaključio da je odvratno, da, odvratno bi bila prava reč, tvrdi Pereira. Tada je bacio list u korpu i napisao: „Prošle su tri godine od kako nas je napustio Fernando Pesoa. Malo njih ga je primetilo, gotovo niko. U Portugaliji je živeo kao stranac, možda zato što je svugde bio stranac. Živeo je sam, u skromnim pansionima ili iznajmljenim sobama. Sećaju ga se prijatelji, istomišljenici, zaljubljenici u poeziju”.
Potom je uzeo hleb s kajganom i zagrizao. U tom trenu začulo se kucanje na vratima. Pereira je sakrio hleb s kajganom u fioku, obrisao usta pelir papirom i rekao: napred. Bio je to Monteiro Rosi. Dobar dan, profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi, oprostite, možda sam malo poranio, ali nešto sam vam doneo, hoću reći, sinoć, kada sam se vratio kući, dobio sam inspiraciju, a osim toga, mislio sam da se možda ovde u novinama može nešto prezalogajiti. Pereira mu je strpljivo objasnio da ova prostorija nisu novine već samo kulturna redakcija, i da je on, Pereira, kulturna redakcija, mislio je da mu je to već rekao, ovo je samo jedna prostorija sa pisaćim stolom i ventilatorom, budući da je „Ližboa” samo mali večernji list. Monteiro Rosi je seo i izvadio list papira, presavijen načetvoro. Pereira ga je uzeo i počeo da čita. Neobjavljiv, tvrdi Pereira, bio je to odista neobjavljiv članak. Opisivao je smrt Garsije Lorke, a počinjao je ovako: „Рrе dve godine, pod nerazjašnjenim okolnostima, napustio nas je veliki španski pesnik Federiko Garsija Lorka. Sumnja se na njegove političke protivnike, budući da je umro nasilnom smrću. Čitav svet se još uvek pita kako se moglo dogoditi takvo jedno divljaštvo”.
Pereira je podigao pogled sa lista i rekao: dragi moj Monteiro Rosi, vi ste odličan romansijer, ali moje novine nisu baš najpogodnije mesto za romane, u novinama se pišu stvari koje odgovaraju istini ili barem liče na istinu, vi ne treba da govorite o tome kako je neki pisac umro, pod kakvim okolnostima i zašto, treba jednostavno da kažete da je umro, a potom treba da pišete o njegovom delu, o romanima i pesmama, i tako sastavite nekrolog, ali u suštini treba da napišete kritiku, da dočarate portret čoveka i njegovog dela, ovo što ste vi napisali je posve neupotrebljivo, smrt Garsije Lorke je još uvek misteriozna, a šta ako se baš nije tako odvilo?
Monteiro Rosi je odgovorio da Pereira nije završio sa čitanjem članka, u daljem toku on govori o njegovom delu, njegovoj ličnosti, formatu čoveka i umetnika. Pereira je strpljivo nastavio da čita. Opasan, tvrdi, članak je bio opasan. Govorio je o onoj duboko skrivenoj Španiji, o onoj Španiji opterećenoj katoličanstvom koju je Garsija Lorka načinio metom svojih ubojitih kopalja u Kući Bernarde Albe, govorio je o „Ваraki”, pokretnom pozorištu koje je Garsija Lorka podario narodu. Bila ju to jedna velika pohvala španskom narodu, koji je žudeo za kulturom i pozorištem, i kojem je Garsija Lorka izašao u susret. Pereira je podigao glavu, tvrdi, zagladio kosu, zavrnuo rukave i rekao: dragi Monteiro Rosi, dopustite mi da budem iskren sa vama, vaš članak je neobjavljiv, uistinu neobjavljiv. Ja ne mogu da ga objavim, niti bi ijedan portugalski list mogao da ga objavi, pa čak ni italijanski, budući da ste vi poreklom Italijan. Dve su pretpostavke: vi ste ili naivni ili ste provokator, a današnje novinarstvo u Portugaliji ne podnosi ni naivne niti provokatore, i to bi bilo sve.
Pereira tvrdi da je, dok je ovo govorio, osećao kako mu kap znoja curi niz leđa. Zašto je počeo da se preznojava? Ko zna. To ne ume tačno da objasni. Možda zato što je bilo veoma vruće, u to nema sumnje, i ventilator nije mogao dovoljno da rashladi taj skučeni sobičak. A možda i zato što mu je bilo žao tog mladića koji ga je izgubljeno i razočarano gledao i koji je počeo da gricka nokte dok je on govorio. I stoga nije imao srca da kaže: šta je tu je, bila je to proba, ali nije uspela, do viđenja. Umesto toga, piljio je u Monteira Rosija prekrštenih ruku i Monteiro Rosi je tada rekao: napisaću ga ponovo, do sutra ću ga napisati ponovo. A, ne, Pereira je smogao snage da kaže, nema više Garsije Lorke, molim vas, ima suviše činjenica vezanih za njegov život i njegovu smrt koje se ne uklapaju u list kakav je „Ližboa”, ne znam da li uviđate, dragi Monteiro Rosi, da se u ovom trenutku u Španiji vodi građanski rat, da portugalske vlasti podržavaju generala Fransiska Franka i da je Garsija Lorka prevratnik, da, to je prava reč: prevratnik.
Monteiro Rosi je ustao, kao da ga je ta reč prepala, uzmakao prema vratima, zastao, ponovo koraknuo napred i rekao: ali ja sam verovao da sam našao posao. Pereira nije ništa odgovorio i osetio je kako mu kap znoja curi niz leđa. Šta sad da radim?, promrmljao je Monteiro Rosi glasom koji je preklinjao. Pereira je i sam ustao, tvrdi, i stao ispred ventilatora. Nekoliko trenutaka je ćutao, puštajući da mu hladan vazduh osuši košulju. Treba da mi uradite nekrolog za Morijaka ili Bernanosa, odgovorio je, odaberite sami, ne znam da li sam bio jasan. Ali radio sam čitavu noć, promucao je Monteiro Rosi, očekivao sam da ćete mi platiti, uostalom ne tražim mnogo, tek toliko da danas mogu da ručam. Pereira je poželeo da mu kaže kako mu je prethodne večeri već dao pare da kupi sebi nove pantalone, i kako očigledno ne može neprestano da mu da je pare, s obzirom na to da mu nije otac. Poželeo je da bude neumoljiv i čvrst. Ali, umesto toga je rekao: ako je vaš problem današnji ručak, pa dobro, mogu da vas pozovem na ručak, ni ja još nisam ručao i veoma sam gladan, rado bih pojeo ribu na žaru ili pohovanu šniclu, šta kažete na to?
Zašto je Pereira to rekao? Da li zato što je bio sam i što ga je ova soba gušila, ili zato što je doista bio gladan, ili zato što se setio slike svoje žene, ili iz nekog drugog razloga? To ne bi znao da kaže, tvrdi Pereira.

6.


Bilo kako bilo, Pereira ga je pozvao na ručak, tvrdi, odabravši jedan restoran na Rosiju. Učinilo mu se da je to pravi izbor, jer su njih dvojica u suštini bili intelektualci, a to je bio kafe i restoran gde su navraćali književnici, dvadesetih godina bio je veoma u modi, za njegovim stolovima nastajali su avangardni časopisi, jednom rečju, tu su svi dolazili, a poneki možda još uvek dolaze.
Ćuteći su se spustili niz aveniju Liberdad i stigli do Rosija. Pereira je odabrao sto unutra, jer je napolju, ispod tende, bilo prevruće. Osvrnuo se oko sebe, ali nije video nijednog književnika, tvrdi. Svi književnici su na odmoru, rekao je da bi razbio ćutanje, verovatno su nekud otišli, ko na more, a ko u prirodu, u gradu smo ostali jedino mi. Možda samo sede u svojim kućama, uzvratio je Monteiro Rosi, zasigurno ne izgaraju od želje da se šetkaju unaokolo s obzirom na to u kakvim vremenima živimo. Pereira je osetio neku tugu, tvrdi, dok je razmišljao o tim rečima. Shvatio je da su sami, da unaokolo nema nikoga sa kime bi mogli da podele svoju teskobu, u restoranu su bile dve gospođe sa šeširićima i, u uglu, četiri muškarca neobičnog izgleda. Pereira je odabrao jedan izdvojeni sto, zadenuo salvetu za okovratnik, kao što je to uvek činio, i naručio belo vino. Pije mi se aperitiv, objasnio je Monteiru Rosiju, obično ne pijem alkohol, ali sada mi je zaista potreban aperitiv. Monteiro Rosi je naručio točeno pivo i Pereira ga je upitao zar ne voli belo vino. Radije pijem pivo, odgovorio je Monteiro Rosi, više osvežava i lakše je, a uostalom, u vina se ne razumem. Šteta, promrmljao je Pereira, ako želite da postanete dobar kritičar treba da razvijate svoj ukus, treba da radite na sebi, treba da postanete poznavalac vina, jela, ljudi. A potom je dodao: i književnosti. U tom trenutku, Monteiro Rosi je prošaputao: hteo bih nešto da vam priznam, ali nemam hrabrosti. Slobodno kažite, rekao je Pereira, praviću se da nisam razumeo. Kasnije, rekao je Monteiro Rosi.
Pereira je naručio oradu na žaru, tvrdi, a Monteiro Rosi gaspačo, a potom rižoto s morskim plodovima. Rižoto je stigao u ogromnoj činiji od terakote i Monteiro Rosi je sipao tri puta, tvrdi Pereira, sve je slistio, premda je porcija odista bila ogromna. A zatim je sklonio pramen sa čela i rekao: rado bih pojeo jedan sladoled ili makar samo sorbet od limuna. Pereira je u sebi sračunao koliko će ga ovaj ručak koštati i došao do zaključka da će dobar deo njegove nedeljne plate otići na ovaj restoran gde je verovao da će zateći lisabonske književnike, a u stvari je zatekao samo dve starice sa šeširićima i četiri čudna tipa za stolom u uglu. Ponovo je počeo da se preznojava. Izvadio je salvetu zadenutu za okovratnik, naručio mineralnu vodu sa ledom i kafu, a onda pogledao Monteira Rosija pravo u oči i rekao: a sada mi priznajte ono što ste hteli da mi priznate pre ručka. Tvrdi Pereira da je Monteiro Rosi podigao pogled ka tavanici, zatim pogledao u njega i odmah skrenuo pogled, a potom se nakašljao, pocrveneo kao dete i rekao: malo mi je neprijatno, oprostite. Ne postoji ništa na ovom svetu čega bi se trebalo stideti, rekao je Pereira, osim ako niste krali ili osramotili oca i majku. Monteiro Rosi je obrisao usta salvetom kao da je želeo da onemogući rečima da izađu, sklonio pramen kose sa čela i rekao: ne znam kako da vam to kažem, znam da vi zahtevate profesionalizam, znam da bih morao više da koristim glavu, ali nema sumnje da sam ja odabrao da sledim neka druge razloge. Budite malo jasniji, zamolio ga je Pereira. Pa, eto, počeo je da muca Monteiro Rosi, eto, istina je, istina je da sam sledio razloge srca, možda nisam smeo, možda čak nisam ni želeo, ali bilo je to jače od mene, kunem vam se da bih bio u stanju da napišem nekrolog o Garsiji Lorki sa stanovišta razuma, ali bilo je to jače od mene. Ponovo je obrisao usta salvetom i dodao: a osim toga, zaljubljen sam u Martu. Kakve to sad veze ima?, upitao je Pereira. Ne znam, odgovorio je Monteiro Rosi, možda i nema, ali i to je stvar srca, zar vam se ne čini?, na izvestan način je i to problem. Problem je što vi ne biste smeli da upadate u probleme kojima niste dorasli, želeo je da odgovori Pereira. Problem je što je svet jedan veliki problem, koji svakako ne treba mi da rešavamo, želeo je da kaže Pereira. Problem je što ste mladi, suviše mladi, mogli biste da mi budete sin, želeo je da kaže Pereira, ali mi se ne dopada što se prema meni ponašate kao prema ocu, ja nisam ovde da bih rešavao vaše nedoumice. Problem je što između nas treba da postoji korektan i profesionalan odnos, želeo je da kaže Pereira, a vi biste morali da naučite da pišete jer, u protivnom, ako budete pisali sledeći razloge srca, upašćete u velike neprilike, to mogu da vam potpišem.
Ali ništa od svega toga nije rekao. Pripalio je cigaru, obrisao salvetom znoj koji mu je orosio čelo, otkopčao prvo dugme na košulji i rekao: razlozi srca su najvažniji, uvek treba slediti razloge srca, deset zapovesti ništa o tome ne kažu, ali ja vam kažem, međutim, treba držati širom otvorene oči, uprkos svemu, srce, to da, slažem se, ali takođe i širom otvorene oči, dragi moj Monteiro Rosi, i ovim završavam naš ručak, sledeća tri ili četiri dana nemojte me zvati, ostavljam vam vremena da razmislite i da napišete nešto dobro, ali zaista dobro, pozovite me sledeće subote na redakciju, oko podneva.
Pereira je ustao i pružio mu ruku, rekavši do viđenja. Zašto mu je sve to rekao kada je želeo da mu kaže nešto sasvim drugo, kada je želeo da ga prekori, možda čak i da ga otpusti? To Pereira ne ume da kaže. Možda zato što je restoran bio prazan, što nije video nijednog književnika, što se u ovom gradu osećao usamljenim i bio mu je potreban istomišljenik i prijatelj? Možda zbog svega toga, a možda i zbog nečeg drugog što on ne ume da objasni. Teško je imati jasan stav kad je reč o razlozima srca, tvrdi Pereira.

7.


Narednog petka, kada je stigao u redakciju noseći svoj zamotuljak sa hlebom i kajganom, Pereira je, tvrdi, video da iz poštanskog sandučeta „Ližboe” viri jedna koverta. Uzeo ju je i stavio u džep. Na odmorištu prvog sprata sreo je kućepaziteljku, koja mu je rekla: dobar dan, profesore Pereira, ima jedno pismo za vas, ekspresno, poštar ga je doneo u devet sati, morala sam ja da potpišem. Pereira je procedio kroz zube jedno hvala i nastavio da se penje uz stepenice. Preuzela sam na sebe tu odgovornost, nastavila je kućepaziteljka, ali ne bih volela da imam problema, budući da ne piše ko je pošiljalac. Pereira se vratio natrag tri stepenika, tvrdi, i upiljio se u nju. Slušajte, Selešt, rekao je Pereira, vi ste kućepaziteljka i to je sasvim dovoljno, vi ste plaćeni da budete kućepaziteljka i primate platu od stanara ove zgrade, među tim stanarima je i moj list, ali, vi imate tu manu da zabadate nos tamo gde mu nije mesto, dakle, kada sledeći put stigne ekspresno pismo za mene, nemojte ga potpisivati i nemojte ga gledati, kažite poštaru da navrati kasnije i uruči ga lično meni. Kućepaziteljka je naslonila na zid metlu kojom je čistila odmorište i stavila ruke na bokove. Profesore Pereira, rekla je, vi verovatno mislite da sa mnom možete tako da razgovarate zato što sam obična kućepaziteljka, ali treba da znate da ja imam prijatelje na visokim položajima, osobe koje mogu da me zaštite od vašeg neotesanog ponašanja. Pretpostavljam da je tako, štaviše, uveren sam u to, tvrdi da je rekao Pereira, to je upravo ono što mi se ne dopada, a sada do viđenja.
Kada je otvorio vrata svoje sobe, Pereira se osećao iscrpljeno i bio je u goloj vodi. Upalio je ventilator i seo za svoj radni sto. Odložio je hleb s kajganom na list papira za kucanje i izvadio pismo iz džepa. Na koverti je plavim mastilom pisalo: Profesor Pereira, „Ližboa”, ulica Rodriga da Fonseke 66, Lisabon. Rukopis je bio elegantan. Pereira je spustio pismo na sto, pored kajgane, i zapalio cigaru. Kardiolog mu je zabranio da puši, ali on je sada imao neodoljivu želju da povuče dva dima, pa makar je odmah potom ugasio. Pomislio je da pismo otvori kasnije, budući da je već bilo vreme da pripremi sutrašnju kulturnu stranicu. Pomislio je da pregleda članak o Pesoi, koji je napisao za rubriku „Sećanja”, ali je potom zaključio da ga ne treba menjati. Nakon toga je počeo da čita Mopasanovu priču koju je lično preveo, kako bi proverio da li treba nešto ispraviti. Nije trebalo. Priča je zvučala savršeno i Pereira je sam sebi čestitao. To mu je donekle popravilo raspoloženje, tvrdi. Onda je izvadio iz džepa Mopasanov portret koji je pronašao u nekom časopisu u Gradskoj biblioteci. Bio je to portret u olovci, delo nekog nepoznatog francuskog slikara. Mopasan je izgledao kao očajnik, s neurednom bradom i pogledom uprtim u prazno, i Pereira je pomislio da je kao stvoren da ide uz priču. Uostalom, bila je to priča o ljubavi i smrti, i pristajao joj je portret koji je u sebi imao nečeg tragičnog. Trebalo je uglaviti prozorčić u sredini članka, sa Mopasanovim osnovnim biografskim podacima. Pereira je otvorio Larus koji je držao na radnom stolu i počeo da prepisuje. Napisao je: „Gi de Mopasan, 1850-1893. Zajedno sa svojim bratom Erveom, nasledio je od oca veneričnu bolest koja ga je najpre odvela u ludilo, a potom, kao veoma mladog, u smrt. Sa dvadeset godina učestvovao je u Francusko-pruskom ratu, radio je u mornarici. Pisac raskošnog talenta, satirične vizije, u svojim pripovetkama opisivao je slabosti i licemerje određenog sloja francuskog društva. Pisao je takođe i romane koji su doživeli veliki uspeh, među kojima su Bel-Ami i fantastični roman Orla. U nastupima ludila lečio se na klinici doktora Blanša, gde je i umro u bedi i napušten od svih.”
Zatim je uzeo hleb s kajganom i pojeo tri-četiri zalogaja. Ostatak je bacio u korpu za otpatke jer nije bio gladan, bilo je isuviše vruće, tvrdi. Potom je otvorio pismo. Bio je to članak napisan mašinom na pelir papiru, a naslov je glasio: Umro je Filipo Tomazo Marineti. Pereira je na trenutak pretrnuo jer je, i ne okrenuvši stranu, shvatio da je članak napisao Monteiro Rosi i jer mu je istog časa bilo jasno da taj članak može da okači mačku o rep, bio je potpuno beskoristan, on je želeo nekrolog o Bernanosu ili Morijaku, koji su zasigurno verovali u vaskrsnuće tela, ali ovo je bio nekrolog o Filipu Tomazu Marinetiju, koji je verovao u rat, i Pereira je počeo da ga čita. Bio je to članak koji je trebalo da završi u korpi za otpatke, međutim, Pereira ga nije bacio, ko zna zašto ga je sačuvao, no upravo stoga sada može da ga priloži kao dokument. Počinjao je ovako: „Sa Marinetijem je umro jedan nasilnik, budući da je sila bila njegova muza. Počeo je 1909, kada je u jednom pariskom časopisu objavljen njegov Futuristički manifest, koji je veličao mitove o ratu i nasilju. Neprijatelj demokratije, ratoboran i ratni huškač, napisao je u slavu rata jednu nastranu poemu pod nazivom Tras bum bum, koja predstavlja fonetsku deskripciju rata u Africi za vreme italijanskog kolonijalizma. A njegova vera u kolonijalizam podstakla ga je da veliča italijanski pohod u Libiji. Između ostalog, napisao je i jedan oduran manifest: Rat, jedina higijena sveta. Njegove fotografije nam prikazuju čoveka arogantnog držanja, uvijenih brkova, u odori akademika načičkanoj medaljama. Italijanski fašizam ima na mnogo čemu da mu zahvali s obzirom na to da je Marineti bio njegov vatreni zagovornik. Dakle, zauvek nas je napustila jedna ljigava ličnost, jedan zaljubljenik u rat...”
Pereira je prestao da čita otkucani deo i prešao je na pismo, jer je članak bio propraćen pisamcetom napisanim rukom. Glasilo je ovako: „Uvaženi profesore Pereira, sledio sam razloge srca, ali krivica nije moja. Uostalom, i sami ste mi rekli da su razlozi srca važniji od svega. Ne znam da li je ovaj nekrolog objavljiv, a uostalom, Marineti bi mogao poživeti još dvadesetak godina, ko zna. U svakom slučaju, ako budete želeli nešto da mi pošaljete, bio bih vam zahvalan. Ja za sada ne mogu da navratim u redakciju, iz razloga koje vam neću objašnjavati. Ako budete želeli da mi pošaljete neku malu sumu, koju vi odredite, stavite je u kovertu sa mojim imenom i pošaljete na poštanski pregradak 202, Glavna pošta, Lisabon. Ja ću kontaktirati s vama telefonom. Primite moje srdačne pozdrave, vaš Monteiro Rosi.”
Pereira je odložio nekrolog i pismo u jednu fasciklu iz arhive i na omotu napisao: Nekrolozi. Potom je obukao sako, numerisao stranice Mopasanove priče, pokupio sve listove sa stola i izašao s namerom da odnese materijal u štampariju. Znojio se, osećao se nelagodno i nadao se da na stepeništu neće naleteti na kućepaziteljku, tvrdi.

8.


Tog subotnjeg jutra, tačno u podne, tvrdi Pereira, zazvonio je telefon. Pereira tog dana nije poneo u redakciju svoj hleb sa kajganom, s jedne strane zato što se trudio da s vremena na vreme preskoči pokoji obrok, kao što mu je savetovao kardiolog, a sa druge zato što je, ukoliko baš ogladni, uvek mogao da ode u kafe „Orhideja” i pojede omlet.
Dobar dan, profesore Pereira, rekao je glas Monteira Rosija, ovde Monteiro Rosi. Očekivao sam vaš poziv, rekao je Pereira, gde ste? Trenutno sam van grada, rekao je Monteiro Rosi. Oprostite, bio je uporan Pereira, gde to van grada? Van grada, odgovorio je Monteiro Rosi. Pereira se pomalo naljutio, tvrdi, zbog tog opreznog i zvaničnog tona. Od Monteira Rosija očekivao je više ljubaznosti, pa čak i više zahvalnosti, ali je savladao svoju ljutnju i rekao: poslao sam vam pare na vaš poštanski pregradak. Hvala, rekao je Monteiro Rosi, otići ću da ih podignem. To je bilo sve što je rekao. Tada ga je Pereira upitao: kada nameravate da dođete u redakciju?, možda je bilo bolje govoriti bez uvijanja. Ne znam kada ću moći da navratim do vas, odgovorio je Monteiro Rosi, istini za volju, upravo vam pišem poruku jer bih želeo da se negde sastanemo, bilo gde, samo ne u redakciji, ako je ikako moguće. U tom trenutku Pereira je shvatio da nešto nije u redu, tvrdi, i stišavši glas, kao da ga neko drugi osim Monteira Rosija može čuti, upitao: je l’ imate problema? Monteiro Rosi nije odgovorio i Pereira je pomislio da ga nije razumeo. Je l’ imate problema?, ponovio je Pereira. U izvesnom smislu da, rekao je glas Monteira Rosija, ali o tome nećemo preko telefona, sada ću vam napisati poruku kako bih ugovorio sastanak za sredinu nedelje, u stvari potrebni ste mi, profesore Pereira, potrebna mi je vaša pomoć, ali o tome ću vam pričati u četiri oka, a sada, oprostite mi, zovem vas s jednog mesta gde se ne osećam baš najprijatnije i moram da prekinem, strpite se, profesore Pereira, pričaćemo u četiri oka, do viđenja.
Iz telefona se začulo jedno klik i Pereira je takođe spustio slušalicu. Bio je uznemiren, tvrdi. Par trenutaka je mozgao šta da radi, a onda je napokon odlučio. Naime, otići će u kafe „Orhideja” na limunadu, a potom će pojesti i omlet. Zatim će, po podne, sesti na voz za Koimbru i otići u banju u Busaku. Tamo će zasigurno sresti svog direktora, to je bilo neizbežno, a Pereira nije baš izgarao od želje da priča sa njim, međutim, imaće dobar izgovor da ne bude u njegovom društvu, budući da je u banji boravio njegov prijatelj Silva, koji je bio na odmoru i stalno ga prizivao da mu se pridruži. Silva je bio njegov stari prijatelj sa studija u Koimbri, sada je na univerzitetu tog grada predavao književnost, bio je učen čovek, pametan, smiren, pri tom i neženja, biće pravo zadovoljstvo provesti sa njim dva-tri dana. A osim toga, piće blagotvornu banjsku vodu, šetaće parkom, a možda i otići nekoliko puta na inhalaciju, budući da mu je disanje bilo otežano: kada se penjao uz stepenice, bio je sada već prinuđen da diše na usta.
Na vrata je zakačio ceduljicu: „Vraćam se sredinom nedelje, Pereira.” Srećom, na stepeništu nije sreo kućepaziteljku i to ga je oraspoložilo. Izašao je na zaslepljujuću svetlost podneva i uputio se prema kafeu „Orhideja”. Kada se približio jevrejskoj mesari, ugledao je ispred nje gomilu sveta, te je i on zastao. Primetio je da je izlog razbijen u paramparčad, a zid iškraban parolama koje je mesar upravo premazivao belom farbom. Probio se kroz gomilu i prišao mesaru, dobro ga je poznavao, mladog Majera, dobro je poznavao i njegovog oca, sa kojim je često odlazio na limunadu u neki od kafea na obali reke. Potom je stari Majer umro i ostavio mesaru sinu Davidu, jednom krupnom momku vesele naravi i s prevelikim stomakom za svoje godine. Davide, upitao je Pereira približivši se, šta se dogodilo? Vidite i sami, profesore Pereira, odgovorio je David brišući o mesarsku kecelju ruke umrljane bojom, živimo u zlikovačkom svetu, ovo je delo zlikovaca. Jeste li zvali policiju?, upitao je Pereira. Ma, hajte, molim vas, odvratio je David, hajte, molim vas. I nastavio je da premazuje parole belom farbom. Pereira se uputio u kafe „Orhideja” i smestio se unutra, ispred ventilatora. Naručio je limunadu i skinuo sako. Jeste li čuli šta se dogodilo, profesore Pereira?, rekao je Manuel. Pereira je raširio oči i upitao: jevrejska mesara? Ma kakva jevrejska mesara, odgovorio je Manuel odlazeći, ima i goreg.
Pereira je naručio omlet s aromatičnim travama i počeo polako da ga jede. „Ližboa” će izaći iz štampe tek oko sedam, ali on neće imati vremena da je pročita jer će tada već biti u vozu za Koimbru. Mogao je možda da zatraži neke jutarnje novine, ali je sumnjao da bi portugalski listovi preneli vest koju mu je konobar nagovestio. Glasine su se naprosto širile, išle su od usta do usta, ukoliko si želeo da budeš obavešten, morao si da se raspituješ po kafeima, da osluškuješ prepričavanja, to je bio jedini način da budeš u toku, ili pak da kupiš neke strane novine na kiosku u Rua do Ouro, ali te strane novine, kada bi stigle, stigle bi sa tri do četiri dana zakašnjenja, bilo je besmisleno čekati na strane novine, najbolje je bilo raspitati se unaokolo. Ali Pereira nije imao želju da se raspituje, želeo je samo da ode u banju, da tamo provede nekoliko mirnih dana, da razgovara s profesorom Silvom, svojim prijateljem, i da ne misli na zlo koje postoji na ovom svetu. Naručio je još jednu limunadu, zatražio račun, izašao napolje, otišao u Glavnu poštu i poslao dva telegrama, jedan hotelu u banji kako bi rezervisao sobu, a drugi svom prijatelju Silvi. „Stižem u Koimbru večernjim vozom. Stop. Bio bih ti zahvalan ako možeš da dođeš po mene kolima. Stop. Grli te Pereira.” Zatim je pošao kući da se spakuje. Pomislio je kako će kartu kupili na samoj stanici, vremena je ionako imao na pretek, tvrdi.

9.


Kada je Pereira stigao na stanicu u Koimbri, grad se žario od jednog predivnog zalaska sunca, tvrdi. Pogledao je oko sebe po peronu, ali nije video svog prijatelja Silvu. Pomislio je da telegram nije stigao ili da je Silva već napustio banju. Međutim, kada je ušao u hol stanice, ugledao je Silvu kako sedi na klupi i puši cigaretu. U trenutku se raznežio i pošao mu u susret. Prošla je čitava večnost kako ga nije video. Silva ga je zagrlio i uzeo mu prtljag iz ruku. Izašli su i krenuli prema kolima. Silva je imao crni „ševrolet” sa sjajnim metalnim površinama, prostran i udoban.
Put za banju vodio je pored niza brežuljaka obraslih zelenilom i bio je sav u krivinama. Pereira je otvorio prozor jer je iznenada osetio mučninu, i svež vazduh ga je povratio, tvrdi. U toku vožnje jedva da su progovorili nekoliko reči. Kako ti ide?, upitao je Silva. Tako-tako, odgovorio je Pereira. Živiš sam?, upitao je Silva. Živim sam, odgovorio je Pereira. Mislim da to nije dobro za tebe, rekao je Silva, morao bi da nađeš neku ženu koja će ti praviti društvo i ulepšavati život, shvatam da si veoma privržen uspomeni na svoju ženu, ali ne možeš provesti ostatak života gajeći uspomene. Star sam, odgovorio je Pereira, predebeo sam i patim od srca. Uopšte nisi star, rekao je Silva, istih si godina kao ja, a što se ostalog tiče, mogao bi da držiš dijetu, da priuštiš sebi odmor i da malo više misliš na svoje zdravlje. Ma, rekao je Pereira.
Pereira tvrdi da je hotel u banji bio velelepan, jedno belo zdanje, jedna vila okružena ogromnim parkom. Popeo se u svoju sobu i presvukao se. Obukao je svetlo odelo i stavio crnu kravatu. Silva ga je čekao u holu, pijuckajući aperitiv. Pereira ga je upitao da li je video njegovog direktora. Silva je namignuo. Uvek večera s jednom plavokosom gospođom srednjih godina, gošćom hotela, izgleda da je sebi našao društvo. Odlično, rekao je Pereira, to će me spasti učtivih razgovora.
Ušli su u restoran. Bila je to tipična sala iz devetnaestog veka, s tavanicom oslikanom cvetnim vencima. Direktor je večerao za stolom u sredini sale, u društvu jedne gospođe u večernjoj haljini. Podigao je glavu i ugledao Pereiru, na licu mu se ocrtalo iznenađenje, a potom mu je i rukom dao znak da priđe. Pereira je prišao, dok je Silva otišao da sedne za drugi sto. Dobro veče, profesore Pereira, rekao je direktor, nisam očekivao da ću vas ovde videti, napustili ste redakciju? Kulturna stranica je izašla danas, rekao je Pereira, ne znam da li ste imali prilike da je vidite budući da novine verovatno još nisu stigle u Koimbru, ima jedna Mopasanova priča i jedna rubrika za koju sam se pobrinuo nazvavši je „Sećanja”, u svakom slučaju, biću odsutan samo nekoliko dana, u sredu ću ponovo biti u Lisabonu kako bih pripremio kulturnu stranicu za sledeću subotu. Gospođo, oprostite, rekao je direktor, obraćajući se dami za stolom, dopustite da vam predstavim profesora Pereiru, mog saradnika. A onda je dodao: gospođa Marija du Vale Santareš. Pereira se naklonio. Gospodine direktore, rekao je, voleo bih o nečemu da vas izvestim, ukoliko nemate ništa protiv, odlučio sam da primim jednog praktikanta koji će mi pomoći u pisanju prevremenih nekrologa velikim piscima koji svakoga časa mogu umreti. Profesore Pereira, uzviknuo je direktor, ja ovde obedujem u društvu jedne krhke i osećajne dame, s kojom vodim lak i zabavan razgovor, a vi mi dolazite s pričom o osobama koje samo što nisu umrle, to nije baš pristojno s vaše strane. Oprostite, gospodine direktore, tvrdi da je rekao Pereira, nisam želeo da govorim o poslu, ali u kulturnoj redakciji treba unapred razmišljati o tome da bi neki veliki umetnik mogao da umre, a ako bi on umro iznenada, bio bi veliki problem sastaviti nekrolog od danas do sutra, uostalom, sećate se kada je pre tri godine umro T. E. Lorens, nijedne portugalske novine nisu o tome pisale na vreme, nekrolozi su se pojavili tek nedelju dana kasnije, a ako želimo da budemo moderan list moramo munjevito da reagujemo. Direktor je lagano sažvakao zalogaj koji je imao u ustima, a potom rekao: u redu, u redu, profesore Pereira, uostalom, dao sam vam odrešene ruke kada je kulturna stranica u pitanju, želeo bih samo da znam da li će nas taj praktikant mnogo koštati i da li je osoba od poverenja. Što se toga tiče, odgovorio je Pereira, čini mi se da je jedan od onih koji se zadovoljava malim, to je jedan skroman mladić, a osim toga, diplomirao je na lisabonskom univerzitetu s tezom o smrti, dakle, u smrt se razume. Direktor je odlučno odmahnuo rukom, otpio gutljaj vina i rekao: slušajte, profesore Pereira, nemojte nam, molim vas, više pričati o smrti jer ćete nam u protivnom upropastiti večeru, što se kulturne stranice tiče, slobodno radite šta god vam je volja, imam poverenja u vas, radili ste hroniku trideset godina, a sada do viđenja i prijatno.
Pereira se uputio ka svome stolu i seo preko puta svog prijatelja. Silva ga je upitao da li želi čašu belog vina i on je odmahnuo glavom. Pozvao je konobara i naručio limunadu. Vino mi škodi, objasnio je, to mi je rekao kardiolog. Silva je naručio pastrmku s bademima, a Pereira odrezak a la Stroganof, s poširanim jajetom preko. Počeli su u tišini da jedu, a potom je, iznenada, Pereira upitao Silvu šta misli o svemu ovome. O čemu?, upitao je Silva. O svemu tome, odgovorio je Pereira, što se dešava u Evropi. Ah, ne sekiraj se, uzvratio je Silva, mi nismo u Evropi, mi smo u Portugaliji. Pereira tvrdi da je bio uporan: da, dodao je, ali čitaš valjda novine i slušaš radio, znaš šta se dešava u Nemačkoj i Italiji, to su fanatici, nameravaju da zapale svet. Ne sekiraj se, odgovorio je Silva, daleko su. U redu, produžio je Pereira, ali Španija nije daleko, na dva koraka je odande, a ti znaš šta se događa u Španiji, tamo je pravi pokolj, iako je postojala legitimna vlada, i sve to krivicom jednog licememog generala. I Španija je takođe daleko, rekao je Silva, mi smo u Portugaliji. Možda je tako, rekao je Pereira, ali ni ovde baš sve ne ide kako treba, policija izigrava vlast, ubija ljude, sprovodi pretrese, cenzure, ovo je totalitarna država, nikoga nije briga za narod, nikoga nije briga za javno mnjenje. Silva ga je pogledao i odložio viljušku. Slušaj me, Pereira, rekao je Silva, zar ti još uvek veruješ u javno mnjenje?, e pa onda upamti, javno mnjenje je obična prevara koju su izmislili Anglosaksonci, Englezi i Amerikanci, oni su ti koji su nas uvalili u govna, izvini na izrazu, s tom idejom o javnom mnjenju, mi nikada nismo imali politički sistem kao što je njihov, nemamo njihovu tradiciju, ne znamo šta su trade unions, mi smo narod sa juga, Pereira, i slušamo onoga ko je najglasniji, ko zapoveda. Mi nismo narod sa juga, pobunio se Pereira, u sebi imamo keltsku krv. Ali živimo na jugu, rekao je Silva, ova klima ne deluje povoljno na naše političke ideje, laissez faire, laissez passer, takvi smo kakvi smo, a osim toga, čuj, reći ću ti nešto, ja predajem književnost i u književnost se razumem, upravo radim jedan kritički esej o našim trubadurima, o „kantigaš de amigu”, ne znam da li ih se sećaš sa studija, dakle, mladići su odlazili u rat, a žene su ostajale kod kuće da liju suze, i trubaduri su skupljali njihove tužbalice, zapovedao je kralj, razumeš, zapovedao je vođa, a nama je uvek bio potreban neki vođa, čak i danas nam je potreban vođa. Ali ja sam novinar, uzvratio je Pereira. Pa šta?, rekao je Silva. To znači da moram da budem slobodan, rekao je Pereira, kako bih ispravno informisao ljude. Ne shvatam poentu, rekao je Silva, ti ne pišeš političke članke, baviš se kulturom. Sada je Pereira odložio viljušku i stavio laktove na sto. Sada ti mene dobro slušaj, odvratio je, zamisli da sutra umre Marineti, znaš ko je Marineti? Otprilike, rekao je Silva. E pa, produžio je Pereira, Marineti je jedan gad, počeo je sa hvalospevima ratu, pisao je u odbranu pokolja, to je jedan nasilnik, pozdravio je marš na Rim, Marineti je jedan gad i ja to moram da kažem. Idi u Englesku, rekao je Silva, tamo to možeš da govoriš koliko ti volja, imaćeš gomilu čitalaca. Pereira je pojeo poslednji zalogaj svog odreska. Odoh u krevet, rekao je, Engleska je suviše daleko. Zar nećeš uzeti desert?, upitao je Silva, ja bih rado pojeo parče torte. Slatkiši mi škode, odgovorio je Pereira, to mi je rekao kardiolog, a osim toga, umoran sam od puta, hvala što si me sačekao na stanici, laku noć, vidimo se sutra.
Pereira je ustao i udaljio se, ništa više ne rekavši. Osećao je strahovit umor, tvrdi.

10.


Sutradan se Pereira probudio u šest. Tvrdi da je popio kafu, premda je morao da bude veoma uporan kako bi je dobio, budući da je posluživanje u sobama počinjalo tek od sedam, a potom je otišao u šetnju po parku. Termalna kupatila su se takođe otvarala u sedam i Pereira je tačno u sedam bio ispred kapije. Silva nije bio tu, direktor nije bio tu, nije bilo praktično nikoga i Pereira je osetio olakšanje, tvrdi. Prvo je popio dve čaše vode koja je mirisala na pokvarena jaja, nakon čega je osetio blagu mučninu i komešanje u crevima. Poželeo je da popije jednu lepu, osvežavajuću limunadu, jer je uprkos ranom jutarnjem času bilo prilično toplo, ali je pomislio da ne bi trebalo da meša lekovitu vodu i limunadu. Tada se uputio ka termalnim kupatilima gde su mu skinuli odeću i navukli beli bademantil. Želite li blatnu kupku ili inhalaciju?, upitala ga je bolničarka. I jedno i drugo, odgovorio je Pereira. Smestili su ga u prostoriju gde se nalazila mermerna kada puna nekakve braonkaste tečnosti. Pereira je skinuo bademantil i uronio u nju. Blato je bilo mlako i delovalo je okrepljujuće. Posle izvesnog vremena ušao je jedan pomoćnik i upitao gde treba da ga masira. Pereira je odgovorio da ne želi masažu, hteo je samo kupku i želeo da ga ostave na miru. Nakon što je izašao iz kade, otišao je pod hladan tuš, ponovo obukao svoj bademantil i prešao u prostorije sa parom za inhalaciju. Ispred otvora za paru sedeli su ljudi s laktovima naslonjenim na mermernu ploču i udisali mlazeve toplog vazduha. Pereira je pronašao slobodno mesto i seo. Dok je punim plućima udisao paru, utonuo je u misli. Setio se Monteira Rosija i, ko zna zašto, slike svoje žene. Prošlo je gotovo dva dana kako nije razgovarao sa slikom svoje žene, i Pereira se pokajao što je nije poneo sa sobom, tvrdi. Zatim je ustao, otišao u svlačionicu, obukao se, vezao crnu kravatu, izašao iz termalnih kupatila i vratio se u hotel. U sali za ručavanje video je svog prijatelja Silvu kako doručkuje brioš i belu kafu. Direktor, na svu sreću, nije bio tu. Pereira je prišao Silvi, poželeo mu dobro jutro, ispričao mu da je bio u kupatilima, a potom rekao: oko podneva ima jedan voz za Lisabon, bio bih ti zahvalan ako bi me odvezao do stanice, ukoliko ne možeš, uzeću hotelski taksi. Šta, zar već ideš?, upitao je Silva, a ja sam se ponadao ćemo provesti zajedno makar nekoliko dana. Oprosti, slagao je Pereira, ali moram večeras da budem u Lisabonu, sutra treba da napišem jedan važan članak, a osim toga, znaš, ne volim što sam redakciju ostavio kućepaziteljki, bolje je da idem. Kako hoćeš, uzvratio je Silva, odvešću te.
U toku vožnje nisu progovorili ni reč. Pereira tvrdi da je Silva izgledao kao da je ljut na njega, ali on nije učinio ništa da olakša situaciju. Šta je tu je, pomislio je, šta je tu je. Stigli su na stanicu oko jedanaest i četvrt, voz je već bio postavljen. Pereira se popeo i mahnuo sa prozora. Silva mu je širokim pokretom odmahnuo, a potom se okrenuo i otišao. Pereira se smestio u kupe u kojem je sedela jedna gospođa i čitala knjigu.”
Gospođa je bila lepa, plavokosa, elegantna, sa drvenom nogom. Pereira je seo na sedište bliže hodniku kako joj ne bi smetao, budući da je ona sedela pored prozora, i tada je primetio da čita knjigu Tomasa Mana na nemačkom. To je probudilo njegovu znatiželju, ali u trenutku nije želeo ništa da pita, rekao je samo: dobar dan, gospođo. Voz je krenuo u jedanaest i trideset, i nakon samo nekoliko minuta prošao je konobar koji je primao rezervacije za vagon-restoran. Pereira je rezervisao mesto, tvrdi, zato što ga je mučio stomak i osećao je da mora nešto da pojede. Put nije bio dug, to je tačno, ali kad stigne u Lisabon biće već kasno, te nije želeo da po ovoj vrućini traži restoran.
Gospođa s drvenom nogom je takođe rezervisala mesto u vagon-restoranu. Pereira je primetio da portugalski govori pravilno, s jedva primetnim stranim akcentom. To je dodatno povećalo njegovu znatiželju, tvrdi, i ohrabrilo ga da upriliči svoj poziv. Gospođo, rekao je, oprostite mi, ne bih želeo da budem nametljiv, ali s obzirom na to da zajedno putujemo i da smo oboje rezervisali restoran, želeo bih da vam predložim da obedujemo za istim stolom, tako ćemo moći da razmenimo par reči i možda ćemo se osećati manje usamljeni, tužno je kada čovek jede sam, a posebno u vozu, dozvolite da vam se predstavim, ja sam profesor Pereira, urednik kulturnog dodatka „Ližboe”, lisabonskog večernjeg lista. Gospođa s drvenom nogom se osmehnula i pružila mu ruku. Drago mi je, rekla je, moje ime je Ingeborg Delgado, ja sam Nemica, ali portugalskog porekla, vratila sam se u Portugaliju da pronađem svoje korene.
Prošao je konobar mašući zvoncetom i pozivajući na ručak. Pereira je ustao i učtivo propustio gospođu Delgado ispred sebe. Nije imao smelosti da joj ponudi ruku, tvrdi, jer je pomislio da bi taj gest mogao da uvredi jednu gospođu s drvenom nogom. Ali gospođa Delgado se kretala sa zapanjujućom okretnošću uprkos tom veštačkom ekstremitetu, i tako je pošla ispred njega hodnikom. Vagon-restoran je bio blizu njihovog kupea tako da nisu morali dugo da hodaju. Smestili su se za jedan stočić u levom nizu. Pereira je zadenuo salvetu za okovratnik i istog časa osetio potrebu da zatraži izvinjenje zbog takvog ponašanja. Oprostite, rekao je, ali kada jedem, uvek uprljam košulju, moja kućna pomoćnica kaže da sam gori od deteta, nadam se da to nećete shvatiti kao nepristojnost. Pored prozora je promicao pitomi pejzaž središnje Portugalije: brežuljci zeleni od borova i bela mestašca. Povremeno bi ugledali vinograde i ponekog seljaka, poput kakve crne tačkice, koja se isticala na tom pejzažu. Da li vam se dopada Portugalija?, upitao je Pereira. Dopada mi se, odgovorila je gospođa Delgado, ali ne verujem da ću dugo ostati, posetila sam svoje rođake u Koimbri, pronašla sam svoje korene, ali ovo nije zemlja za mene, niti za narod kojem pripadam, trenutno čekam američku vizu i uskoro ću, barem se nadam, otputovati u Sjedinjene Države. Pereiri se učinilo da je shvatio, te je upitao: vi ste Jevrejka? Da, potvrdila je gospođa Delgado, a Evropa u današnje vreme nije baš najpogodnije mesto za moje sunarodnike, posebno Nemačka, ali ni ovde nas baš ne vole, to sam shvatila čitajući novine, možda su novine u kojima vi radite izuzetak, i pored toga što su toliko katolički orijentisane, suviše katolički za onoga ko nije katolik. Ova zemlja je katolička, tvrdi da je rekao Pereira, a i ja sam katolik, priznajem, iako na neki svoj način, nažalost, imali smo inkviziciju i to nam ne služi na čast, ali ja, na primer, ne verujem u vaskrsnuće tela, ne znam da li to nešto znači. Ne znam šta znači, odgovorila je gospođa Delgado, ali mislim da me to posebno ne zanima. Primetio sam da ste čitali Tomasa Mana, rekao je Pereira, to je pisac kog veoma volim. Ni on nije najsrećniji zbog onog što se događa u Nemačkoj, rekla je gospođa Delgado, ne bih rekla da je srećan. Ni ja možda nisam srećan zbog onog što se događa u Portugaliji, priznao je Pereira. Gospođa Delgado je otpila gutljaj mineralne vode i rekla: pa onda uradite nešto. Šta, na primer?, upitao je Pereira. Pa, rekla je gospođa Delgado, vi ste intelektualac, pričajte o onome što se dogada u Evropi, iskažite svoje slobodno mišljenje, jednom rečju, uradite nešto. Tvrdi Pereira da je poželeo mnogo toga da joj kaže. Poželeo je da kaže da on ima direktora koji je režimska figura, a osim toga, tu je i taj režim, sa svojom policijom i svojom cenzurom, i da su u Portugaliji svima zapušena usta, ukratko rečeno, da se sopstveno mišljenje ne može slobodno izreći, i da on svoje dane provodi u jednom bednom sobičku u ulici Rodriga da Fonseke, u društvu jednog astmatičnog ventilatora i pod stalnom prismotrom jedne kućepaziteljke koja je po svemu sudeći policijski doušnik. Ali ništa od svega toga nije rekao, rekao je samo: daću sve od sebe, gospođo Delgado, ali bojim se da to nije nimalo lako u zemlji kao što je ova, a posebno nekome kao što sam ja, jer, znate, ja nisam Tomas Man, ja sam samo anonimni urednik kulturne stranice jednog skromnog večernjeg lista, pišem tekstove u znak sećanja na slavne pisce i prevodim priče iz francuskog devetnaestog veka, više od toga se ne može učiniti. Shvatam, uzvratila je gospođa Delgado, ali možda se ipak sve može učiniti, dovoljno je hteti. Pereira je pogledao kroz prozor i uzdahnuo. Bili su u blizini Vile Franke, već se nazirala zmijugava traka Teža. Bila je lepa, ta mala Portugalija, miljenica mora i podneblja, ali sve je bilo tako komplikovano, pomislio je Pereira. Gospođo Delgado, rekao je, verujem da ćemo uskoro stići u Lisabon, već smo kod Vilo Franke, to je grad poštenih pregalaca, radnika, čak i mi, u ovoj maloj zemlji, imamo svoju opoziciju, to je doduše tiha opozicija, možda zato što nemamo Tomasa Mana, ali to je ono što mi možemo da učinimo, a sada bi možda bilo bolje da se vratimo u naš kupe i pripremimo prtljag, veoma mi je drago što sam vas upoznao i proveo ovo vreme s vama, dopustite da vam ponudim ruku, ali nemojte to shvatiti kao pomoć, to je samo kavaljerski gest, jer, znate, mi Portugalci smo veliki kavaljeri.
Pereira je ustao i ponudio ruku gospođi Delgado. Ona ju je s jedva primetnim osmehom prihvatila i ustala s izvesnim poteškoćama od uskog stočića. Pereira je platio račun i ostavio nekoliko novčića kao napojnicu. Izašao je iz vagon-restorana pod ruku s gospođom Delgado, osećajući izvestan ponos i ujedno nemir, ali nije znao zašto, tvrdi Pereira.

11.


Tvrdi Pereira da je narednog utorka, kada je došao u redakciju, zatekao kućepaziteljku sa ekspresnim pismom u ruci. Selešt mu ga je uručila s ironičnim izrazom na licu i rekla: prenela sam poštaru vaše instrukcije, ali on nije u mogućnosti da navrati kasnije pošto mora da obiđe čitav kvart, i tako je pismo ostavio meni. Pereira ga je uzeo, zahvalio klimanjem glave i pogledao da li piše ko je pošiljalac. Srećom, nije ništa pisalo, dakle, Selešt je ostala praznih šaka. Ali, odmah je prepoznao plavo mastilo Monteira Rosija i njegov lepršav rukopis. Ušao je u redakciju i uključio ventilator. Potom je otvorio pismo. Glasilo je: „Poštovani profesore Pereira, nažalost, prolazim kroz veoma težak period. Morao bih da razgovaram sa vama, hitno je, ali radije ne bih navraćao u redakciju. Čekam vas u utorak naveče, u osam i trideset, u kafeu ’Orhideja’, voleo bih da večeram sa vama i da vam ispričam svoje probleme. Očekujem da ću vas videti, vaš Monteiro Rosi.”
Tvrdi Pereira da je hteo da napiše kratak članak za rubriku „Sećanja” posvećen Rilkeu, koji je umro dvadeset šeste, dakle, bilo je dvanaest godina od njegove smrti. Međutim, ipak je odlučio da prevede jednu Balzakovu priču. Izabrao je Onorinu, koja je govorila o pokajanju i koju je nameravao da objavi u tri ili četiri nastavka. Nije znao zašto, ali verovao je da će ta priča o pokajanju biti neka vrsta poruke u boci koju će neko možda pronaći. Zato što je bilo mnogo stvari zbog kojih se trebalo kajati, i priča o pokajanju bila je naprosto neophodna, to je bio jedini način da prenese poruku nekome ko želi da je shvati. I tako je uzeo svoj Larus, ugasio ventilator i pošao kući.
Kada je taksijem stigao pred katedralu, vrućina je bila paklena. Pereira je skinuo kravatu i stavio je u džep. S naporom je prešao uzbrdicu koja je vodila do njegove kuće, otvorio kapiju i seo na stepenik. Teško je disao. Potražio je u džepu tabletu za srce koju mu je prepisao kardiolog i progutao je nasuvo. Obrisao je znoj, malo predahnuo, rashladio se u tom mračnom haustoru, a potom ušao u kuću. Kućepaziteljka mu nije ništa pripremila, otputovala je u Setubal, kod svojih rođaka, i vratiće se tek u septembru kao i svake godine. To ga je u suštini oneraspoložilo. Nije voleo da bude sam, sasvim sam, bez ikoga ko bi brinuo o njemu. Prošao je pored slike svoje žene i rekao joj: vraćam se za deset minuta. Otišao je u sobu, skinuo odeću i pripremio se za kupanje. Kardiolog ga je upozorio da se ne kupa u suviše hladnoj vodi, ali njemu je sada bila potrebna hladna kupka, i tako je napunio kadu hladnom vodom i uronio u nju. Dok je tako ležao u vodi, dugo se gladio po stomaku. Pereira, rekao je sam sebi, nekada je tvoj život bio drugačiji. Obrisao se i navukao pidžamu. Potom je otišao do predsoblja, stao ispred slike svoje žene i obratio joj se: večeras ću se videti sa Monteirom Rosijem, ne znam zašto ga ne otpustim ili ne pošaljem na ono mesto, ima problema i želi da ih svali na mene, to je bar jasno, a šta ti na to kažeš, šta treba da učinim? Slika njegove žene mu se nasmešila nekim dalekim osmehom. Dobro, rekao je Pereira, sada odoh malo da odremam, videću posle šta taj mali hoće. I otišao je da prilegne.
Tog popodneva, tvrdi Pereira, usnio je jedan san. Predivan san, o svojoj mladosti. Ali o njemu radije ne bi govorio, jer snovi ne smeju da se otkrivaju, tvrdi. Jedino priznaje da je bio srećan i da se nalazio zimi na jednoj plaži na severu, iznad Koimbre, u Granži, možda, a sa njim je bila jedna osoba čiji identitet ne želi da otkrije. Nesporno je, međutim, da se probudio dobro raspoložen, obukao je košulju s kratkim rukavima, nije stavio kravatu, uzeo je, doduše, lak pamučni sako, ali nije ga obukao, poneo ga je preko ruke. Veče je bilo toplo, ali je srećom pirkao blag vetrić. Na trenutak je pomislio da otpešači do kafea „Orhideja” ali onda mu se učinilo da je to ludost. Ipak, spustio se pešice do Tereiro do Paso i šetnja mu je prijala. Tu je seo na tramvaj i odvezao se do Alešandra Erkulana. Kafe „Orhideja” bio je gotovo prazan, Monteiro Rosi još nije bio stigao, ali je zapravo on došao pre ugovorenog vremena. Pereira se smestio za sto unutra, u blizini ventilatora, i naručio limunadu. Kada mu je konobar prišao, upitao ga je: šta ima novo, Manuele? Kako to da vi ne znate, profesore Pereira, vi koji radite u novinama?, uzvratio je konobar. Bio sam u banji, odgovorio je Pereira, i nisam čitao novine, na stranu što se iz novina nikada ništa ne može saznati, najbolje je raspitali se unaokolo, zbog toga pitam vas, Manuele. Đavolja posla, profesore Pereira, odgovorio je konobar, đavolja posla. I otišao.
U tom trenutku ušao je Monteiro Rosi. Prilazio je s onim zbunjenim izrazom na licu, obazrivo se osvrćući oko sebe. Pereira je primetio da na sebi ima lepu plavu košulju sa belim okovratnikom. Kupio ju je od mojih para, pomislio je u trenutku Pereira, ali nije imao vremena da produbi tu misao, jer ga je Monteiro Rosi ugledao i krenuo ka njemu. Pružili su jedan drugom ruku. Sedite, rekao je Pereira. Monteiro Rosi je seo za sto, ništa ne rekavši. Dobro, rekao je Pereira, šta biste želeli da pojedete? Ovde služe samo omlet s aromatičnim travama i riblje salate. Uzeću dva omleta s aromatičnim travama, rekao je Monteiro Rosi, oprostite, možda vam to deluje nepristojno, ali danas sam preskočio ručak. Pereira je naručio tri omleta s aromatičnim travama, a potom je rekao: a sada mi pričajte o svojim problemima, budući da je to reč koju ste upotrebili u pismu. Monteiro Rosi je sklonio pramen kose sa čela i taj pokret je na Pereiru ostavio neobičan utisak, tvrdi. Da, rekao je Monteiro Rosi gotovo šapatom, do guše sam u sosu, profesore Pereira, sušta je istina. Konobar je donео omlete i Monteiro Rosi je promenio temu. Rekao je: ali, kakva vrućina! Dok ih je konobar posluživao, razgovarali su o klimi i Pereira je ispričao da je bio u banji u Busaku i da je klima tamo odista veoma prijatna, na tim brežuljcima, sa svim onim zelenilom. Potom se konobar udaljio i Pereira je upitao: dakle? Dakle, ne znam odakle da počnem, rekao je Monteiro Rosi, do guše sam u sosu, to je cela istina. Pereira je odrezao parče omleta i upitao: je li Marta u pitanju?
Zašto je Pereira to upitao? Da li zato što je zaista mislio da bi Marta mogla uvaliti u nevolje ovog mladića, zato što je nalazio da je suviše neposredna i suviše drčna, zato što je želeo da sve bude drugačije, da su negde u Francuskoj ili Engleskoj, gde neposredne i drčne devojke mogu da izgovore sve što požele? To Pereira nije u stanju da kaže, međutim, sušta je istina da je upitao: je li Marta u pitanju? U neku ruku da, odgovorio je Monteiro Rosi tihim glasom, ali ne mogu da je krivim, ona ima svoje stavove i ti stavovi su veoma čvrsti. Pa?, upitao je Pereira. Pa, onda je došao moj rođak, odgovorio je Monteiro Rosi. To i nije neka tragedija, odvratio je Pereira, svi imamo rođake. Da, rekao je Monteiro Rosi gotovo šapatom, ali moj rođak je došao iz Španije, borio se u nekoj brigadi, na strani republikanaca, poslali su ga u Portugaliju da vrbuje dobrovoljce koji žele da pristupe nekoj internacionalnoj brigadi, ne mogu da ga držim u svojoj kući, on ima argentinski pasoš i vidi se na kilometar da je lažan, ne znam kuda ću s njim, ne znam gde da ga sakrijem. Pereira je osetio kako mu kap znoja curi niz leđa, ali je zadržao pribranost. Pa?, upitao je, nastavivši da jede svoj omlet. Pa, sada bi trebalo da vi, rekao je Monteiro Rosi, trebalo bi da se vi, profesore Pereira, pobrinete za njega, da mu nađete neki skroman smeštaj, može i neko skrovito mesto, šta god, ja ne mogu da ga držim u kući jer bi policija mogla da posumnja zbog Marte, možda bi počeli i da me prate. Pa?, ponovo je upitao Pereira. Pa, vi nikome niste sumnjivi, rekao je Monteiro Rosi, on ostaje samo nekoliko dana, onoliko koliko mu treba da stupi u kontakt s pokretom otpora, a onda se vraća u Španiju, morate da mi pomognete, profesore Pereira, morate da mu nađete neki smeštaj.
Pereira je završio svoj omlet, dao znak konobaru i naručio još jednu limunadu. Iznenađen sam vašom drskošću, rekao je, ne znam da li shvatate šta tražite od mene, i najposle, šta bih ja mogao da nađem? Neku sobu za iznajmljivanje, rekao je Monteiro Rosi, neki pansion, neko mesto gde mu neće zagledati dokumenta, vi mora da znate takva mesta, s obzirom na sva vaša poznanstva.
Sva moja poznanstva, pomislio je Pereira. A šta ako on, od svih onih koje poznaje, ne poznaje zapravo nikoga, poznaje oca Antonija, kome ne hi smeo ni da pomene takav jedan problem, poznaje svog prijatelja Silvu, koji je u Koimbri i na koga nije mogao da računa, i najzad, kućepaziteljku iz ulice Rodriga da Fonseke, koja je možda policijski doušnik. A onda mu je iznenada pao na pamet jedan mali pansion u Grasi, iznad Tvrđave, gde su odlazili parovi koji su se viđali krišom i gde nikome nisu tražili dokumenta. Pereira je znao za taj pansion jer ga je jednom prilikom njegov prijatelj Silva zamolio da mu rezerviše sobu na nekom diskretnom mestu gde je mogao da provede noć s jednom gospođom iz Lisabona koja je želela da izbegne skandal. I tako je rekao: pobrinuću se za to sutra ujutru, ali nemojte ni slučajno vašeg rođaka slati ili ga dovodili u redakciju, zbog kućepaziteljke, dovedite ga sutra ujutru u jedanaest kod mene, daću vam adresu, ali nemojte me zvati telefonom, najlepše vam molim, i potrudite se da dođete i vi, možda bi bilo bolje.
Zašto je Pereira to rekao? Zato što je prema Monteiru Rosiju osetio sažaljenje? Zato što je bio u banji i sa svojim prijateljem Silvom vodio razgovor koji ga je razočarao? Zato što je u vozu upoznao gospođu Delgado, koja mu je rekla da se nešto ipak mora učiniti? To Pereira nije znao, tvrdi. Znao je jedino da se uvalio u nevolju i da s nekim mora o tome da porazgovara. Ali tog nekog bilo je teško naći i tada je pomislio da će, čim stigne kući, popričati sa slikom svoje žene. Tako je i učinio, tvrdi.

12.


Tačno u jedanaest, tvrdi Pereira, oglasilo se zvonce na vratima. Pereira je već bio doručkovao, rano je ustao, i na sto u trpezariji stavio je bokal limunade sa kockicama leda. Prvo je ušao Monteiro Rosi sa zavereničkim izrazom na licu i promrmljao dobar dan. Pomalo zbunjen, Pereira je zatvorio vrata i upitao ga zar njegov rođak nije došao s njim. Jeste, došao je, odgovorio je Monteiro Rosi, ali nije hteo tek tako da bane, poslao је mene da izvidim situaciju. Šta da izvidite?, upitao je Pereira netrpeljivo, je l’ se vi to igrate lopova i žandara ili mislite da vas ovde čeka policija? Oh, nije u tome stvar, profesore Pereira, izvinio se Monteiro Rosi, ali moj rođak je toliko nepoverljiv, znate, nalazi se u veoma nezgodnom položaju, ovde je zbog delikatnog zadatka, ima argentinski pasoš i potpuno je sluđen. To ste mi već rekli sinoć, odvratio je Pereira, a sada budite ljubazni da ga pozovete, i prestanite više s tim budalaštinama. Monteiro Rosi je otvorio vrata i pozvao pokretom ruke. Dođi, Bruno, rekao je na italijanskom, sve je u redu.
Ušao je jedan mali i mršav čovečuljak. Imao je kratku kosu, svetle brkove i bio obučen u svetloplavi sako. Profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi, dozvolite da vam predstavim svog rođaka Bruna Rosija, međutim, u pasošu se zove Bruno Lugones i bilo bi poželjno da ga uvek zovete Lugones. Na kom jeziku treba da razgovaramo?, upitao je Pereira, da li vaš rođak zna portugalski? Ne, rekao je Monteiro Rosi, ali zna španski.
Pereira ih je smestio u trpezariju i poslužio ih limunadom. Gospodin Bruno Rosi nije ništa rekao, samo je nepoverljivo gledao oko sebe. Iz daljine se oglasila sirena bolničkih kola i gospodin Bruno Rosi se trgnuo i prišao prozoru. Kažite mu da se smiri, rekao je Pereira Monteiru Rosiju, nismo u Španiji, ovde nema građanskog rata. Gospodin Bruno Rosi je ponovo seo i rekao: perdone la molestia, pero estoy aqui por la causa republicana. Slušajte, gospodine Lugones, rekao je Pereira na portugalskom, govoriću polako kako biste me razumeli, mene ne zanima ni republikanska ni monarhistička stvar, ja uređujem kulturnu stranicu jednog večernjeg lista i sve to nema veze s mojim životom, ja ću vam naći bezbedan smeštaj, više od toga ne mogu da učinim, a vi i ne pomišljajte da me ponovo potražite, budući da ne želim ništa da imam niti sa vama ni ti sa vašom stvari. Gospodin Bruno Rosi se okrenuo prema svom rođaku i obratio mu se na italijanskom: nije onakav kako si mi ga opisao, ja sam mislio da je naš, da je drug. Pereira ga je razumeo i odgovorio je: ja nisam ničiji drug, živim sam i volim da budem sam, sam sebi sam jedini drug, ne znam da li sam bio jasan, gospodine Lugones, budući da je to ime koje stoji u vašem pasošu. Da, da, rekao je Monteiro Rosi zamuckujući, ali činjenica je, eto, da nam je potrebna vaša pomoć i vaša podrška, pošto nam trebaju pare. Šta hoćete time da kažete?, upitao je Pereira. Pa, ovaj, rekao je Monteiro Rosi, on nema para, a ako nam u hotelu zatraže da unapred platimo, mi to nećemo moći, za sada, ali posle ću se ja za to pobrinuti, odnosno, pobrinuće se Marta, reč je, dakle, samo o pozajmici.
U tom trenutku Pereira je ustao, tvrdi. Zamolio ih je za izvinjenje i rekao: sačekajte malo, potrebno mi je nekoliko časaka da razmislim, strpite se samo nekoliko sekundi. Ostavio ih je same u trpezariji i uputio se u predsoblje. Stao je ispred slike svoje žene i obratio joj se: slušaj, nije Lugones taj koji me brine, već Marta, po mom mišljenju je sve ovo ona zakuvala, Marta je devojka Monteira Rosija, ona sa kosom boje bakra, mislim da sam ti pričao o njoj, dakle, ona je ta koja je Monteira Rosija uvalila u nevolje, u to sam siguran, a on se dao uvaliti jer je zaljubljen, moram da ga upozorim, zar ne misliš? Slika njegove žene mu se nasmešila nekim dalekim osmehom i Pereira je poverovao da je razumeo. Vratio se u trpezariju i upitao Monteira Rosija: zašto Marta, kakve veze ima Marta? Ah, ovaj, promucao je Monteiro Rosi blago porumenevši, zato što Marta ima razne izvore, samo zato. Slušajte me dobro, dragi moj Monteiro Rosi, rekao je Pereira, mislim da ste se zbog jedne lepe devojke uvalili u nevolje, ali čujte, ja nisam vaš otac niti želim da se prema vama ponašam pokroviteljski, što biste vi možda mogli da protumačite kao potrebu da vas solim pamet, želim samo jedno da vam kažem: čuvajte se. Da, rekao je Monteiro Rosi, čuvaću se, nego, šta smo se dogovorili za pozajmicu? To ćemo rešiti, odgovorio je Pereira, ali zašto očekujete da vas baš ja finansiram? Čujte, profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi, izvukavši iz džepa list papira koji mu je potom pružio, napisao sam jedan članak i napisaću još dva sledeće nedelje, dao sam sebi slobodu da napišem jedan nekrolog, uradio sam D’Anuncija, pisao sam srcem, ali sam koristio i razum, kao što ste mi vi savetovali, i obećavam da ću naredni put uraditi dva katolička pisca, kao što ste vi želeli.
Tvrdi Pereira da je u tom času ponovo osetio kako mu raste pritisak. Čujte, odgovorio je, ja ne želim katoličke pisce po svaku cenu, ali vi, koji ste napisali tezu o smrti, mogli biste malo više da razmišljate o piscima koje je zanimao taj problem, odnosno, koje je zanimala duša, umesto što mi donosite sećanje na jednog zaljubljenika u život kao što je D’Anuncio, koji je možda i dobar pesnik, ali je svoj život protraćio na besmislice, ne znam da li sam dovoljno jasan, moj list ne podnosi neozbiljne ljude, ili ih barem ja ne podnosim. U redu, rekao je Monteiro Rosi, shvatio sam poruku. Dobro, rekao je Pereira, a sada idemo u pansion, pronašao sam jedan mali pansion u Grasi gde ne komplikuju previše, ja ću platiti predujam ako budu tražili, ali očekujem barem još dva nekrologa, dragi moj Monteiro Rosi, za njih ćete dobiti svoju polumesečnu platu. Čujte, profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi, sećanje na D’Anuncija sam uradio jer sam prošle subote kupio „Ližbou” i video da postoji jedna rubrika koja se zove „Sećanja”, nije bila potpisana, ali verujem da je radite vi, ako vam, međutim, bude potrebna pomoć, ja ću vam je rado pružiti, voleo bih da radim takvu jednu rubriku, postoji gomila pisaca o kojima bih mogao da pišem, a osim toga, budući da je rubrika anonimna, nema rizika da vas dovedem u nepriliku. Zašto to kažete, jeste li vi u neprilici?, tvrdi da je upitao Pereira. Pa, pomalo, kao što vidite, odgovorio je Monteiro Rosi, ali ako želite neko drugo ime, mogu da razmislim i o pseudonimu, kako vam zvuči Roksi? Zvuči mi odlično, rekao je Pereira. Sklonio je limunadu sa stola i stavio je u led, zatim je obukao sako i rekao: e pa, dobro, hajdemo.
Izašli su. Na malom platou ispred zgrade videli su jednog vojnika koji je spavao na klupi. Pereira im je rekao da nije u stanju peške da savlada uzbrdicu, te su sačekali taksi. Sunce je bilo neumoljivo, tvrdi Pereira, a vetrić je prestao da duva. Naišao je lagano jedan taksi i Pereira mu je mahnuo da stane. Tokom vožnje nisu progovorili ni reč. Sišli su kod granitnog krsta koji je bdio nad jednom malenom kapelom. Pereira je ušao u pansion, Monteiru Rosiju je, međutim, predložio da sačeka napolju, poveo je sa sobom gospodina Bruna Rosija i predstavio ga portiru. Portir je bio starčić koji je nosio naočare s debelim staklima i dremao iza pulta. Ovo je moj prijatelj Argentinac, rekao je Pereira, gospodin Bruno Lugones, ovo je njegov pasoš, međutim, on bi želeo da ostane anoniman, ovde je iz romantičnih razloga. Starčić je skinuo naočare i prelistao registar. Juče je jedna osoba telefonirala kako bi izvršila rezervaciju, rekao je, jeste li to bili vi? Jesam, potvrdio je Pereira. Imamo sobu s bračnim krevetom bez kupatila, rekao je starčić, ali ne znam da li gospodinu to odgovara. Sasvim mu odgovara, rekao je Pereira. Plaća se unapred, rekao je starčić, znate kako je. Pereira je uzeo novčanik i izvadio dve novčanice. Plaćam za tri dana unapred, rekao je, a sada do viđenja. Pozdravio je gospodina Bruna Rosija, ali mu nije pružio ruku, učinilo mu se da bi to bio znak preterane bliskosti. Prijatan boravak, rekao mu je.
Izašao je napolje i stao ispred Monteira Rosija, koji je čekao sedeći na ogradi fontane. Dođite sutra u redakciju, rekao je, danas ću pročitati vaš članak, imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Ali, ja, zaista..., rekao je Monteiro Rosi. Zaista, šta?, upitao je Pereira. Znate, rekao je Monteiro Rosi, pomislio sam da bi sada, kako stvari stoje, bilo bolje kad bismo se videli na nekom bezbednom mestu, recimo u vašem stanu. U redu, rekao je Pereira, ali ne u mom stanu, dosta je bilo mog stana, videćemo se sutra u jedan sat u kafeu „Orhideja”, je l’ se slažete? Slažem se, odgovorio je Monteiro Rosi, u jedan sat u kafeu „Orhideja”. Pereira mu je pružio ruku i rekao do viđenja. Pomislio je da ode peške do kuće, put je ionako skroz išao nizbrdo. Dan je bio predivan, srećom je počeo da duva i prijatan atlantski povetarac. Ali, on nije bio u stanju da uživa u tom danu. Osećao je nemir i imao je želju da s nekim porazgovara, možda s ocem Antoniom, ali otac Antonio je provodio dane pokraj uzglavlja svojih bolesnika. I tada je pomislio kako bi mogao da proćaska sa slikom svoje žene. I tako je skinuo sako i lagano krenuo put kuće, tvrdi.

13.


Pereira je proveo noć završavajući prevod i adaptaciju Balzakove Onorine, tvrdi. Bio je to zahtevan prevod, ali je na kraju, po njegovom mišljenju, prilično dobro ispao. Odspavao je tri sata, od šest do devet ujutru, potom je ustao, okupao se u hladnoj vodi, popio kafu i krenuo u redakciju. Kućepaziteljka, koju je sreo na stepenicama, uvređeno ga je pogledala i pozdravila ga klimanjem glave. On je promrmljao dobar dan sebi u bradu. Ušao je u svoju sobu, seo za radni sto i okrenuo broj doktora Koste, svog lekara. Halo, doktore, rekao je Pereira, ovde Pereira. Pa, kako je?, upitao je doktor Kosta. Teško dišem, odgovorio je Pereira, jedva se penjem uz stepenice i mislim da sam se udebljao par kila, kada hodam, srce samo što mi ne iskoči iz grudi. Slušajte, Pereira, rekao je doktor Kosta, ja jednom nedeljno posećujem kliniku za talasoterapiju u Paredeu, zašto ne odete tamo na nekoliko dana da se oporavite? Da odem u bolnicu, a zašto?, upitao je Pereira. Zato što klinika u Paredeu ima odličnu medicinsku negu, a osim toga, služe se prirodnim sredstvima u lečenju bolesnika od reume i srca, koriste kupke od algi, masaže i kure za mršavljenje i, najzad, tamo ima izvrsnih doktora koji su studirali u Francuskoj, vama bi dobro došao kratak odmor i malo stručne nege, Pereira, a klinika u Paredeu je upravo ono što vam treba, ako želite, mogu već za sutra da vam rezervišem sobu, jednu lepu i čistu sobicu sa pogledom na more, zdrav život, kupke od algi, talasoterapija, ja ću barem jedanput doći da vas posetim, tamo ponekad leže i tuberkulozni bolesnici, ali oni se nalaze u zasebnom paviljonu, nema opasnosti od zaraze. Ah, što se toga tiče, ja se tuberkuloze ne bojim, tvrdi da je rekao Pereira, proveo sam čitav život sa ženom koja je bolovala od tuberkuloze i nikada se nisam zarazio, ali problem nije u tome, problem je što su mi poverili kulturnu stranicu koja izlazi subotom, ne mogu da napustim redakciju. Čujte, Pereira, rekao je doktor Kosta, dobro me slušajte, Parede je na pola puta između Lisabona i Kaškaiša, odavde je udaljen samo desetak kilometara, ako vi budete želeli da pišete svoje članke u Paredeu i šaljete ih u Lisabon, znajte da na klinici postoji jedan poslužitelj koji ih svakoga jutra može odneti u grad, uostalom, vaša stranica izlazi jednom nedeljno, te ako pripremite dva-tri velika članka imaćete gotovu stranicu za dve subote unapred i, najzad, dopustite da vam kažem da je zdravlje važnije od kulture. To je tačno, rekao je Pereira, ali dve nedelje je previše, dovoljna mi je jedna nedelja odmora. Bolje išta nego ništa, zaključio je doktor Kosta. Pereira tvrdi da se već bio pomirio sa činjenicom da će nedelju dana provesti na klinici za talasoterapiju u Paredeu, i tako je dozvolio doktoru Kosti da mu rezerviše sobu za sutradan, ali je naglasio da prvo mora da obavesti svog direktora, budući da je to bila njegova dužnost. Spustio je slušalicu, a zatim je pozvao štampariju. Rekao je da je pripremio jednu Balzakovu priču koja treba da izađe u dva ili tri nastavka, te će, dakle, kulturna stranica biti zbrinuta za nekoliko nedelja. A rubrika „Sećanje”?, upitao je štampar. Za sada neće biti sećanja, rekao je Pereira, i nemojte da dolazite u redakciju po materijal budući da ja po podne neću biti tu, ostaviću vam ga u zapečaćenoj koverti u kafeu „Orhideja”, u blizini jevrejske mesare. Potom je pozvao centralu i zamolio da ga povežu sa banjom u Busaku. Zatražio je direktora „Ližboe”. Direktor se sunča u parku, rekao je telefonista, ne znam da li smem da ga uznemiravam. Slobodno ga uznemirite, rekao je Pereira, kažite mu da ga zove kulturna redakcija. Posle izvesnog vremena začuo se direktorov glas: halo, ovde direktor. Gospodine direktore, rekao je Pereira, preveo sam i adaptirao jednu Balzakovu priču koja će popuniti dva-tri broja, zovem vas zato što sam odlučio da odem na kliniku za talasoterapiju u Paredeu, imam problema sa srcem i lekar mi je savetovao lečenje, da li imam vašu dozvolu? A novine?, upitao je direktor. Kao što sam vam kazao, pokrivene su najmanje dve-tri nedelje, tvrdi da je rekao Pereira, i najzad, biću na dva koraka od Lisabona, ali ću vam za svaki slučaj ostaviti telefonski broj klinike, uostalom, ako se nešto dogodi, odmah ću dojuriti u redakciju. A praktikant?, upitao je direktor, zar ne biste mogli da ostavite praktikanta da vas zameni? Bolje ne, odgovorio je Pereira, uradio mi je nekoliko nekrologa, ali ne znam koliko su upotrebljivi, ukoliko umre neki važan pisac ja ću se za to postarati. U redu, rekao je direktor, slobodno idite na nedelju dana lečenja, profesore Pereira, uostalom, u novinama postoji i zamenik direktora, koji se u krajnjem slučaju može pobrinuti za sve. Pereira ga je pozdravio i rekao mu da prenese njegovo poštovanje milostivoj gospođi koju je upoznao. Spustio je slušalicu i pogledao na sat. Bilo je već vreme da ode u kafe „Orhideja”, ali je pre toga želeo da pročita sećanje na D’Anuncija, pošto nije imao vremena da to uradi prethodne večeri. Pereira može da ga priloži kao dokaz, budući da ga je sačuvao. Glasio je ovako: „Рrе tačno pet meseci, u osam sati uveče, prvog marta 1938, umro je Gabrijele D’Anuncio. Tada ove novine još nisu imale svoju kulturnu stranicu, ali čini nam se da je sada pravi čas da govorimo o njemu. Beše li veliki pesnik taj Gabrijele D’Anuncio čije je pravo ime, uzgred budi rečeno, bilo Rapanjeta? To je teško reći, jer je još rano da mi, njegovi savremenici, sudimo o njegovim ne tako davno nastalim delima. Možda bi bilo umesnije govoriti o njegovoj ličnosti, koja se prepliće sa njegovom umetničkom figurom. Pre svega, bio je pesnik prorok. Voleo je raskoš, mondenski život, visokoparnost, akciju. Bio je veliki dekadent, rušilac moralnih vrednosti, zaljubljenik u morbidnost i erotiku. Od nemačkog filozofa Ničea preuzeo je mit o natčoveku, ali ga je sveo na viziju volje za moć estetizovanih ideala predodređenih da obrazuju šareni kaleidoskop jednog neponovljivog života. Bio je zagovornik Prvog svetskog rata, ubeđeni protivnik mira među narodima. Preduzimao je ratoborne i provokativne poduhvate kao što su bili let nad Bečom 1918, kada je bacao italijanske letke na grad. Posle rata organizovao je okupaciju Rijeke, odakle su ga ubrzo potom oterale italijanske trupe. Povukavši se u Gardone, u vilu koju je nazvao Italijanska Pobeda, živeo je razuzdanim i dekadentnim životom, ispunjenim površnim ljubavima i erotskim avanturama. Podržavao je fašizam i ratne poduhvate. Fernando Pesoa ga je prozvao „solo trombon” i možda nije bio daleko od istine. Glas koji od njega dopire do nas zaista nije delikatni zvuk violine, već zaglušujući zvuk kakvog duvačkog instrumenta, kakve kričave i nadmene trube. Jedan neobičan život, jedan gromoglasan pesnik, jedan čovek prepun senki i kompromisa. Figura koju ne treba oponašati, i upravo stoga ćemo je i pamtiti. U potpisu: Roksi.”
Pereira je pomislio: neupotrebljivo, apsolutno neupotrebljivo. Uzeo je fasciklu s nekrolozima i odložio članak u nju. Ne zna zašto je to učinio, mogao je da ga baci, ali ga je ipak sačuvao. A onda, kako bi otklonio netrpeljivost koja ga je obuzela, odlučio je da napusti redakciju i ode u kafe „Orhideja”.
Kada je ušao u kafe, prvo što je ugledao, tvrdi Pereira, bila je riđa Martina kosa. Sedela je za stočićem u uglu, pored ventilatora, leđima okrenuta vratima. Imala je istu haljinu koju je nosila na onoj večernjoj proslavi na trgu Alegrija, s ukrštenim bretelama na leđima. Pereira tvrdi da je pomislio kako Marta ima predivna ramena, nežna, lepo oblikovana, savršena. Prišao joj je i stao ispred nje. Ah, profesore Pereira, rekla je Marta neusiljeno, došla sam umesto Monteira Rosija, on danas nije mogao da dođe.
Pereira je seo za sto i upitao Martu da li želi aperitiv. Marta je odgovorila da bi rado popila jedan suvi porto. Pereira je pozvao konobara i naručio dva porta. Nije smeo da pije alkohol, ali sutra ionako ide na kliniku za talasoterapiju gde će biti podvrgnut jednonedeljnoj dijeti. Pa?, upitao je Pereira, pošto ih je konobar poslužio. Pa, odgovorila je Marta, verujem da je ovo težak period za sve nas, on je otputovao u Alentežo, i za sada će ostati tamo, dobro je da neko vreme bude van Lisabona. A njegov rođak?, neoprezno je upitao Pereira. Marta ga je pogledala i osmehnula se. Znam da ste bili od velike pomoći Monteiru Rosiju i njegovom rođaku, rekla je Marta, profesore Pereira, bili ste zaista sjajni, bilo bi lepo da ste jedan od naših. Pereira je osetio blagu nervozu, tvrdi, i skinuo je sako. Slušajte, gospođice, odvratio je, ja nisam nijedan od vaših niti jedan od njihovih, više volim da budem slobodan strelac, uostalom, ne znam ko su ti vaši niti želim da znam, ja sam novinar i bavim se kulturom, upravo sam završio sa prevođenjem jedne Balzakove pripovetke, a što se tih vaših stvari tiče, radije bih da ostanem neobavešten, ja nisam hroničar. Marta je otpila gutljaj porta i rekla: mi se ne bavimo hronikom, profesore Pereira, to je ono što bih volela da shvatite, mi živimo Istoriju. Pereira je prvo ispio svoj porto, a potom uzvratio: slušajte, gospođice, istorija je krupna reč, svojevremeno sam i ja čitao Vika i Hegela, to nije zver koja se da pripitomiti. Ali možda niste čitali Marksa, prigovorila je Marta. Nisam ga čitao, rekao je Pereira, i ne zanima me, dosta mi je hegelijanske škole, uostalom, čujte, dopustite da ponovim ono što sam vam već rekao, ja se bavim isključivo sobom i kulturom, to je moj svet. Anarhoindividualista?, upitala je Marta, baš bi me zanimalo da čujem. Šta hoćete time da kažete?, upitao je Pereira. Eh, rekla je Marta, nemojte mi reći da ne znate šta znači anarhoindividualista, Španija ih je puna, u poslednje vreme anarhoindividualisti su u centru pažnje, i zaista su se hrabro poneli, iako im možda ne bi bilo na odmet više discipline, to je barem moje mišljenje. Slušajte, Marta, rekao je Pereira, ja u ovaj kafe nisam došao da bih pričao o politici, kao što sam vam već rekao politika me ne zanima budući da se bavim isključivo kulturom, imao sam sastanak sa Monteirom Rosijem, a vi mi sad dolazite s pričom da je u Alentežu, uostalom, šta on radi u Alentežu?
Marta se osvrnula kao da traži konobara. Hoćemo li da naručimo nešto za jelo?, upitala je, ja imam jedan sastanak u tri. Pereira je pozvao Manuela. Naručili su dva omleta s aromatičnim travama, a onda je Pereira ponovio: dakle, šta Monteiro Rosi radi u Alentežu? Otišao je sa svojim rođakom, odgovorila je Marta, koji je u poslednjem momentu dobio naredbu, uglavnom Alentežani idu da se bore u Španiji, u Alentežu postoji jaka demokratska tradicija, a takođe ima i mnogo anarhoindividualista poput vas, profesore Pereira, posla uvek ima, ukratko rečeno, Monteiro Rosi je morao da otputuje u Alentežo sa svojim rođakom, budući da se tamo vrbuju novi borci. Dobro, odgovorio je Pereira, poželite mu uspešno vrbovanje. Konobar je doneo omlete, te su počeli da jedu. Pereira je privezao salvetu oko vrata, pojeo zalogaj omleta i rekao: slušajte, Marta, ja sutra idem na kliniku za talasoterapiju u blizini Kaškaiša, imam problema sa zdravljem, kažite Monteiru Rosiju da je njegov članak o D’Anunciju apsolutno neupotrebljiv, u svakom slučaju, ostaviću vam telefon klinike u kojoj ću provesti nedelju dana, najbolje je da me zove u vreme obroka, a sada mi kažite gde je Monteiro Rosi. Marta je spustila glas i rekla: večeras će biti u Portalegreu, u kući prijatelja, ali bolje da vam ne dajem adresu, uostalom, to je samo privremena adresa, budući da će jedne večeri spavati ovde a druge tamo, moraće malo da se šetka po Alentežu, no ukoliko bude trebalo, on će stupiti u kontakt sa vama. U redu, rekao je Pereira, pruživši joj cedulju, ovo je moj broj telefona, klinka za talasoterapiju u Paredeu. Ja bih morala da krenem, profesore Pereira, rekla je Marta, oprostite, imam jedan sastanak, a treba da odem na sasvim suprotan kraj grada.
Pereira je ustao i oprostio se sa njom. Marta je pošla, stavivši na glavu svoj pleteni šešir. Pereira je ostao da gleda za njom, očaran tom prelepom siluetom koja se ocrtavala spram sunca. Osetio je olakšanje, gotovo i radost, ali nije znao zašto. Potom je dao znak Manuelu, koji je žurno prišao i upitao ga da li želi liker. Ali on je bio žedan, jer je tog popodneva bilo nesnosno toplo. Razmislio je trenutak, a potom rekao da želi samo limunadu. I naručio je hladnu limunadu, sa dosta leda, tvrdi Pereira.

14.


Sutradan je Pereira ustao rano, tvrdi. Popio je kafu, spakovao jedan mali kofer u koji je ubacio i Priče ponedeljkom Alfonsa Dodea. Možda ostane koji dan duže, pomislio je, a Dode je bio savršen za rubriku priča u kulturnom dodatku „Ližboe”.
Krenuo je u predsoblje, zastao ispred slike svoje žene i rekao: sinoć sam se video sa Martom, devojkom Monteira Rosija, imam utisak da ta deca srljaju u gadne nevolje, štaviše, da su već duboko zaglibila, u svakom slučaju, to nije moja stvar, meni je potrebno nedelju dana talasoterapije, to mi je preporučio doktor Kosta, uostalom, u Lisabonu se skapava od vrućine, a ja sam preveo sam Balzakovu Onorinu, polazim danas pre podne, sešću na voz na Kaiš de Sodre, vodim te sa sobom, ako dopuštaš. Uzeo je sliku i stavio je u kofer, ali licem nagore, zato što je njegovoj ženi čitavog života nedostajalo vazduha, te je pomislio da je tako i sa slikom. Zatim se spustio do malog trga s katedralom, sačekao taksi i odvezao se do stanice. Izašao je na trgu i pomislio da nešto pojede u Britiš baru na Kaiš de Sodre. Znao je da tu dolaze književnici i ponadao se da će sresti nekoga od njih. Ušao je i seo za jedan sto u uglu. I stvarno, za susednim stolom sedeo je pisac Akilino Ribeira na ručku sa Bernardom Markešom, avangardnim ilustratorom, onim koji je ilustrovao najbolje časopise portugalskog modernizma. Pereira im je poželeo dobar dan, a oni su otpozdravili klimnuvši glavom. Bilo bi lepo da ruča za njihovim stolom, pomislio je Pereira, i da im ispriča kako je prethodnog dana dobio jednu veoma negativnu kritiku o D’Anunciju, i da čuje šta oni misle o tome. Ali dvojica umetnika vodili su vrlo živ razgovor i Pererira nije imao hrabrosti da ih prekine. Shvatio je da Bernardo Markeš više ne želi da crta, a da pisac želi da ode u inostranstvo. I to ga je obeshrabrilo, tvrdi Pereira, jer nije očekivao da jedan takav pisac napusti svoju zemlju. Dok je pio svoju limunadu i mezetio morske puževe, do njega su dopirali odlomci razgovora. U Pariz, kazao je Akilino Ribeira, jedino pravo mesto je Pariz. A Bernardo Markeš je klimao glavom, dodajući: nudili su mi da crtam za raznorazne časopise, ali ja više nemam želju da crtam, ova zemlja je užasna, bolje ne sarađivati ni sa kim. Pereira je pojeo svoje puževe i popio svoju limunadu, digao se od stola i zastao kod dvojice umetnika. Gospodi želim ugodan ostanak, dozvolite da se predstavim, ja sam profesor Pereira iz kulturne redakcije „Ližboe”, čitava Portugalija je ponosna što ima dvojicu umetnika kao što ste vi, upravo ste nam vi potrebni.
Zatim je izašao na zaslepljujuću svetlost dana i krenuo na voz. Kupio je kartu do Paredea i pitao koliko dugo se putuje. Službenik je odgovorio da se stiže brzo i to ga je obradovalo. Bio je to voz na liniji za Eštoril i mahom je prevozio ljude koji su išli na odmor. Pereira je seo sa leve strane prolaza jer je želeo da gleda u more. Vagon je bio gotovo prazan, s obzirom na doba dana, i Pereira je izabrao sedište po svojoj volji, spustio malo zastor kako mu sunce ne bi išlo u oči, pošto je njegova strana bila okrenuta ka jugu, i zagledao se u more. Počeo je da razmišlja o svom životu, ali o tome mu se ne priča, tvrdi. Radije bi da kaže da je more bilo mirno i da je na plaži bilo kupača. Pomislio je koliko dugo se nije kupao u moru, i učinilo mu se da su prošli vekovi. Prisetio se vremena Koimbre kada je išao na plaže pored Porta, u Granžu ili u Išpinžu, na primer, gde su bili kockarnica i klub. Na tim plažama na severu, more je bilo veoma hladno, ali on je umeo da pliva satima, čitavo jutro, dok bi ga njegovi drugovi sa univerziteta, ukočeni od zime, čekali na plaži. Potom bi se presvukli, oblačili elegantne sakoe i odlazili u klub na partiju bilijara. Ljudi su im se divili, a šef sale ih je dočekivao rečima: evo studenata iz Koimbre! I davao im je najbolji bilijarski sto.
Pereira se prenu iz misli dok je prolazio pored plaže Santa Amara. Bila je to divna plaža, zakrivljena poput uvale, i videle su se kabine od prugastog, belo-plavog platna. Voz se zaustavio i Pereiri pade na pamet da siđe i da se okupa, ionako je mogao da uhvati sledeći voz. Bilo je to jače od njega. Pereira ne bi znao da kaže zašto je osetio taj poriv, valjda zato što je razmišljao o onim vremenima iz Koimbre i o kupanjima u Granži. Sišao je sa svojim malim koferom i prošao kroz podvožnjak koji je vodio na plažu. Kada je stigao do peska, izuo je cipele, skinuo čarape i produžio tako, noseći u jednoj ruci kofer, a u drugoj cipele. Odmah je primetio spasioca, preplanulog mladića koji je nadzirao kupače opružen na ležaljci. Pereira mu je prišao i rekao da želi da iznajmi kupaći kostim i kabinu. Spasilac ga je potuljeno odmerio od glave do pete i promumlao: ne znam da li imamo vaš broj, ali daću vam ključ od skladišta, to je ona najveća kabina, broj jedan. A onda ga je upitao nekako podsmešljivo, barem se tako učinilo Pereiri: treba li vam i pojas za spasavanje? Odlično plivam, odgovorio je Pereira, možda mnogo bolje od vas, ne brinite. Uzeo je ključ od skladišta i ključ od kabine, i otišao. U skladištu je bilo svega i svačega: bove, pojasevi za naduvavanje, ribarska mreža sa komadićima plute, kupaći kostimi. Pregledao je kostime ne bi li našao neki od onih staromodnih, iz jednog dela, koji bi mu pokrio stomak. Najzad ga je našao i obukao. Bio mu je malo tesan, od vune, ali boljeg nije bilo. Odneo je u kabinu svoj kofer i odeću, i prešao preko plaže do mora. Pored same vode grupa mladića se igrala loptom i Pereira ih je zaobišao. Ušao je u vodu bez žurbe, veoma polako, postepeno se prepuštajući zagrljaju njene svežine. A onda, kada mu je voda došla do pupka, bacio se i počeo da pliva kraul, polako i ravnomernim zamasima. Plivao je dugo, sve dok nije stigao do bova. Kada je obgrlio bovu, osetio je da mu ponestaje daha i da mu srce lupa kao pomahnitalo. Poludeo sam, pomislio je, nisam plivao sto godina a onda se tek tako bacim u vodu, kao neki sportista. Odmarao se čvrsto držeći bovu, a zatim je neko vreme plutao na leđima. Nebo iznad njegove glave ranjavalo je oči svojim plavetnilom. Pereira je povratio dah i polako se vratio na obalu, odmerenim zamasima. Prošao je ispred spasioca i poželeo da mu vrati milo za drago. Kao što ste videli, nije mi bio potreban pojas za spasavanje, rekao je, nego, kada prolazi naredni voz za Ištoril? Spasilac je pogledao na sat. Kroz četvrt sata, odgovorio je. Odlično, uzvratio je Pereira, onda pođite sa mnom jer treba još da se presvučeni i da vam platim, a nemam mnogo vremena. Presvukao se u kabini, izašao, platio spasiocu, začešljao ono malo kose češljićem koji je držao u novčaniku i pozdravio se. Do viđenja, rekao je, i pripazite na one momke što se loptaju, držim da ne znaju da plivaju, a i smetaju kupačima.
Prošao je kroz podvožnjak i seo na kamenu klupu, ispod nadstrešnice. Začuo je voz kako se približava i pogledao na sat. Bilo je kasno, pomislio je, verovatno su ga na klinici za talasoterapiju očekivali za ručak, jer se na klinikama uvek rano ruča. Pomislio je: šta je tu je. Ali, osećao se dobro, osećao se opušteno i osveženo, dok je voz ulazio u stanicu, uostalom, imao je dovoljno vremena za kliniku za talasoterapiju, ostaće tamo barem nedelju dana, tvrdi Pereira.
Kada je stigao u Parede, bilo je gotovo pola tri. Uzeo je taksi i rekao taksisti da ga vozi na kliniku za talasoterapiju. Onu za tuberane?, pitao je taksista. Ne znam, odgovorio je Pereira, na samoj je obali. Pa to je na dva koraka odavde, pobunio se taksista, do tamo možete i pešice. Slušajte, rekao je Pereira, umoran sam i pretoplo je, hajte, daću vam dobru napojnicu.
Klinika za talasoterapiju bila je jedna ružičasta zgrada sa velikim vrtom prepunim palmi. Bila je smeštena visoko, na stenama, i široke stepenice vodile su do puta, a odatle do plaže. Pereira se s naporom popeo uz stepenice i ušao u predvorje. Dočekala ga je punačka gospođa crvenih obraza, u belom mantilu. Ja sam profesor Pereira, kazao je Pereira, sigurno vas je zvao moj lekar, doktor Kosta, da mi rezerviše sobu. Ah, profesore Pereira, rekla je gospođa u belom mantilu, očekivali smo vas za ručak, zašto kasnite toliko, da li ste već ručali? Iskreno, jeo sam samo puževe na stanici, priznao je Pereira, i prilično sam gladan. Pođite onda za mnom, kazala je gospođa u belom mantilu, restoran je zatvoren, ali tu je Marija daš Doreš, koja može da vam spremi neku zakusku. Odvela ga je do sale za ručavanje, velike prostorije s francuskim prozorima koji su gledali na more. Bila je potpuno prazna. Pereira je seo za sto i odmah zatim je stigla jedna gospođa u kecelji, s naglašenim brčićima. Ja sam Marija daš Doreš, rekla je žena, kuvarica, mogu vam spremiti nešto lako s roštilja. Može list na žaru, kazao je Pereira, zahvaljujem. Naručio je i limunadu i stao da je pijucka s uživanjem. Skinuo je sako i zataknuo salvetu za okovratnik. Marija daš Doreš je došla noseći ribu na žaru. Nije više bilo lista, rekla je, spremila sam vam oradu. Pereira se s uživanjem bacio na jelo. Kupka od algi je u pet, rekla je kuvarica, ali ako vam nije do toga i želite malo da odremate, možete početi i sutra, vaš lekar je doktor Kardozo, doći će kod vas u sobu u šest po podne. Odlično, kazao je Pereira, mislim da ću otići da se malo odmorim.
Popeo se u svoju sobu, broj dvadeset dva, i tu zatekao svoj kofer. Zatvorio je žaluzine, oprao zube i opružio se na krevetu, ne oblačeći pidžamu. Prijatan atlantski povetarac pirkao je kroz žaluzine i nadimao zavese. Pereira je gotovo odmah zaspao. Usnio je divan san, san o svojoj mladosti, nalazio se na plaži u Granži i plivao je u okeanu koji je ličio na bazen, a na ivici tog bazena stajala je jedna bledunjava devojka koja ga je čekala s peškirom u rukama. Zatim je plivao nazad i san je tekao dalje, bio je to zaista predivan san, ali Pereira radije ne bi pričao šta je dalje bilo, jer njegov san nema nikakve veze sa ovom pričom, tvrdi.

15.


U pola sedam Pereira je začuo kucanje na vratima, ali je već bio budan, tvrdi. Bio je zagledan u trakastu senku žaluzina na tavanici, razmišljao o Balzakovoj Onorini, o pokajanju, i činilo mu se da bi i on trebalo zbog nečega da se pokaje, ali nije znao zbog čega. Odjednom je poželeo da porazgovara sa ocem Antoniom, jer njemu bi mogao da poveri da želi da se pokaje, ali nije znao zbog čega bi trebalo da se kaje, osećao je samo nostalgiju za pokajanjem, to je hteo da kaže, a možda mu se dopadala samo ideja o pokajanju, ko zna.
Da?, rekao je Pereira. Vreme je za šetnju, začuo se glas bolničarke iza vrata, doktor Kardozo vas očekuje u predvorju. Pereira nije bio raspoložen ni za kakvu šetnju, tvrdi, ali svejedno je ustao, raspakovao kofer, navukao pletene cipele, pamučne pantalone i široku košulju kaki boje. Stavio je sliku svoje žene na sto i rekao joj: e pa dobro, evo me, na klinici za talasoterapiju, ali ako mi bude dosadno, smesta se vraćam, srećom, poneo sam jednu knjigu Alfonsa Dodea, te mogu nešto da prevedem za novine, od Dodea smo naročito voleli Mališu, sećaš li se?, čitali smo ga u Koimbri i dirnuo nas je oboje, bila je to priča o jednom detinjstvu, a možda smo mislili i na dete koje na kraju nismo imali, šta je tu je, ali ipak sam poneo Priče ponedeljkom i uveren sam da bi jedna priča bila odlična za „Ližbou”, eto, a sad izvini, moram da idem, izgleda da me čeka neki doktor, da čujemo kakvo je to lečenje talasoterapijom, vidimo se kasnije.
Kada je sišao u predvorje, pored prozora je ugledao jednog gospodina u belom mantilu kako posmatra more. Pereira mu je prišao. Moglo mu je biti između trideset pet i četrdeset godina, imao je plavu šiljastu bradicu i svetloplave oči. Dobro veče, pozdravio ga je lekar, stidljivo se osmehnuvši, ja sam doktor Kardozo, a vi ste profesor Pereira, pretpostavljam, čekao sam vas, ovo je vreme kada se pacijenti šetaju plažom, ali ako vama više prija, možemo da ostanemo ovde ili da izađemo u vrt. Pereira je odgovorio da mu zapravo i nije do šetanja plažom, rekao je da je juče već bio na plaži, i ispričao mu o svom kupanju na plaži Santo Amaro. Ah, pa to je sjajno, uskliknuo je doktor Kardozo, mislio sam da imam posla s mnogo težim pacijentom, ali vidim da vas priroda još uvek privlači. Pre će biti da me privlače uspomene, kazao je Pereira. Kako to mislite?, upitao je doktor Kardozo. Jednom ću vam možda objasniti, rekao je Pereira, ali ne sada, možda sutra.
Izašli su u vrt. Da prošetamo?, predložio je doktor Kardozo, prijaće vam, a prijaće i meni. Iza palmi koje su rasle u vrtu između kamenja i peska, prostirao se divan park. Pereira je krenuo za doktorom Kardozom, koji je bio raspoložen za priču. Narednih dana ste u mojim rukama, kazao je lekar, treba da razgovaram s vama i da upoznam vaše navike, sa mnom ne biste smeli da imate tajni. Pitajte me sve što želite, prihvatio je Pereira spremno. Doktor Kardozo je čupnuo vlat trave i stavio je u usta. Da počnemo od vaših navika vezanih za ishranu, rekao je, kakve su? Ujutru popijem kafu, odgovorio je Pereira, a onda ručam i večeram, kao svi, vrlo jednostavno. A šta obično jedete, upitao je doktor Kardozo, hoću reći, koju vrstu hrane? Kajgane, poželeo je da mu odgovori Pereira, praktično jedem samo kajgane, zato što mi kućepaziteljka sprema hleb s kajganom i zato što u kafeu „Orhideja” služe samo omlet s aromatičnim travama. Ali, bilo ga je sramota i odgovorio je sasvim drugačije. Raznovrsnu hranu, rekao je, ribu, meso, povrće, prilično sam umeren u jelu i hranim se vrlo razumno. A kada ste počeli da se gojite?, upitao je doktor Kardozo. Pre nekoliko godina, odgovori Pereira, posle smrti moje žene. A šta je s kolačima, upitao je doktor Kardozo, da li jedete mnogo kolača? Nikada, odgovorio je Pereira, ne volim ih, pijem samo limunade. Kakve limunade?, nastavio je doktor Kardozo. Sveže, od ceđenog limuna, kazao je Pereira, volim limunade, osvežavaju me, a imam utisak i da prijaju mojim crevima, jer, znate, često imam problema sa crevima. Koliko na dan?, upitao je doktor Kardozo. Pereira se na trenutak zamislio. Zavisi od dana, odgovorio je, leti, na primer, desetak. Deset limunada na dan! uzviknuo je doktor Kardozo, profesore Pereira, pa to je ludost, a recite mi, da li stavljate šećer? Koliko god mogu, reče Pereira, pola čaše limunade, a pola šećera. Doktor Kardozo je ispljunuo travku koju je držao u ustima, odlučno odmahnuo rukom i presudio: od danas je gotovo sa limunadama, zamenićemo ih mineralnom vodom, negaziranom, po mogućstvu, ali ako više volite gaziranu, dobro, može i gazirana. Ispod kedrova u parku stajala je klupa i Pereira je seo, primoravši doktora Kardoza da i on sedne. Nego, oprostite mi, gospodine Pereira, rekao je doktor Kardozo, želeo bih sada da vam postavim jedno intimno pitanje: šta je sa seksualnom aktivnošću? Pereira se zagledao u krošnje drveća i rekao: budite jasniji. Žene, objasnio je doktor Kardozo, da li se viđate sa ženama, da li imate normalan seksualni život? Slušajte, doktore, odgovorio je Pereira, ja sam udovac, nisam više mlad i imam veoma odgovoran posao, nemam vremena i ne želim da tražim nikakve žene. Čak ni one lake?, upitao je doktor Kardozo, šta ja znam, neka avanturica, gospođa slobodnijeg ponašanja, s vremena na vreme. Ni to, kazao je Pereira, i izvadio cigaru, upitavši da li može da puši. Doktor Kardozo mu je dopustio. Neće prijati vašoj kardiopatiji, rekao je, ali ako baš ne možete da izdržite... To je zato što mi je nelagodno zbog vaših pitanja, priznao je Pereira. E pa onda, evo još jednog nelagodnog pitanja, rekao je doktor Kardozo, imate li noćne polucije? Ne razumem pitanje, rekao je Pereira. Dobro, uzvratio je doktor Kardozo, hoću da kažem da li možda sanjate erotske snove koji vas dovode do orgazma, imate li erotske snove, šta sanjate? Slušajte, doktore, odgovorio je Pereira, otac me je naučio da su naši snovi nešto najličnije na svetu i da ih ne treba otkrivati nikome. Ali, vi ste ovde na lečenju, a ja sam vaš lekar, rekao je na to doktor Kardozo, vaša psiha je povezana s vašim telom i ja moram znati šta sanjate. Često sanjam Granžu, priznao je Pereira. Je li to neka žena? Upitao je doktor Kardozo. To je jedno mesto, rekao je Pereira, plaža u blizini Porta, tamo sam odlazio kao mlad, dok sam studirao u Koimbri, a tu je bio i Išpinžu, otmena plaža sa bazenom i kockarnicom, često sam se tamo kupao i igrao bilijar, imali su divnu bilijarsku salu, tamo je dolazila i moja verenica, sa kojom sam se kasnije i venčao, ona je bila veoma bolesna, ali to tada još nije znala, samo je imala strašne glavobolje, bio je to divan period moga života i možda ga sanjam zato što volim da ga sanjam. Dobro, rekao je doktor Kardozo, to je sve za danas, voleo bih da večeras večeramo zajedno, možemo da pričamo o čemu god želite, ja pomno pratim književnost i primetio sam da vaš list daje dosta prostora francuskim piscima devetnaestog veka, znate, ja sam studirao u Parizu, u sebi nosim duh francuske kulture, večeras ću vam opisati sutrašnji program, naći ćemo se u restoranu u osam.
Doktor Kardozo je ustao i oprostio se. Pereira je ostao da sedi i podigao je pogled prema krošnjama drveća. Oprostite, doktore, dodao je, obećao sam vam da ću ugasiti cigaru, ali baš bih je popušio do kraja. Radite šta hoćete, dobacio mu je doktor Kardozo, od sutra počinjemo sa dijetom. Pereira je ostao sam da puši. Pomislio je kako mu doktor Kosta, koji je bio i njegov stari poznanik, nikada ne bi postavljao tako lična i poverljiva pitanja, očigledno da su mladi lekari koji su studirali u Parizu stvarno drugačiji. Pereira je osetio čuđenje i naknadno ga je preplavio snažan osećaj nelagodnosti, ali bolje da o tome ne razmišlja previše, pomislio je, ovo je očigledno bila jedna sasvim posebna klinika, tvrdi.

16.


Tačno u osam, doktor Kardozo je sedeo za stolom u restoranu. I Pereira je stigao na vreme, tvrdi, i uputio se ka stolu. Bio je obukao svoje sivo odelo i stavio crnu kravatu. Kada je ušao u salu, osvrnuo se oko sebe. Nije bilo više od pedesetak ljudi i svi su bili stariji. Stariji od njega, svakako, većinom bračni parovi u poodmaklim godinama, koji su večerali za istim stolom. Odmah se osetio bolje, tvrdi, jer kad se sve sabere, pomislio je, bio je jedan od mlađih i dopala mu se ideja da ipak nije toliko star. Doktor Kardozo mu se osmehnuo i krenuo da ustane. Pereira mu je pokazao rukom da ostane da sedi. Dobro, doktore Kardozo, kazao je Pereira, i večeras sam u vašim rukama. Čaša mineralne vode natašte, to je zdrava navika, rekao je doktor Kardozo. Gazirana?, upitao je Pereira. Neka bude, dopustio je doktor Kardozo, i sipao mu punu čašu. Pereira je ispio vodu s blagim gađenjem i poželeo limunadu. Profesore Pereira, rekao je doktor Kardozo, voleo bih da čujem kakvi su vaši planovi za kulturni dodatak „Ližboe”, veoma mi se dopalo sećanje na Pesou i Mopasanova priča, sjajno je prevedena. Ja sam je preveo, odgovorio je Pereira, ali ne volim da se potpisujem. Trebalo bi, rekao mu je doktor Kardozo, naročito važnije tekstove, nego, šta nam sledeće spremaju vaše novine? Reći ću vam, doktore Kardozo, odgovorio je Pereira, za naredna tri ili četiri broja imam jednu Balzakovu pripovetku, zove se Onorina, ne znam da li ste čuli za nju. Doktor Kardozo je odmahnuo glavom. To je priča o pokajanju, kazao je Pereira, jedna lepa priča o pokajanju, pa sam je ja čitao u autobiografskom ključu. Pokajanje velikog Balzaka?, prekinuo ga je doktor Kardozo. Pereira se na trenutak zamislio. Oprostite mi što vas ovo pitam, doktore Kardozo, rekao je, danas po podne ste mi kazali da ste studirali u Francuskoj, šta ste studirali, ako dopuštate? Diplomirao sam medicinu, a zatim sam završio dve specijalizacije, jednu iz dijetologije a drugu iz psihologije, odgovorio je doktor Kardozo. Ne vidim vezu između te dve specijalizacije, tvrdi da je rekao Pereira, oprostite, ali zaista ne vidim nikakvu vezu. Postoji, možda i veća nego što se pretpostavlja, rekao je doktor Kardozo, ne znam da li možete da zamislite sve veze koje postoje između našeg tela i naše psihe, ali ima ih više nego što možete zamisliti, nego pustimo to, kazali ste da je Balzakova priča autobiografska. Oh, nisam to hteo da kažem, odvratio je Pereira, hteo sam da kažem da sam je ja čitao u autobiografskom ključu, da sam se prepoznao. U pokajanju?, upitao je doktor Kardozo. Na neki način, rekao je Pereira, iako veoma indirektan, štaviše, prava bi reč bila graničan, recimo da sam se prepoznao na graničan način.
Doktor Kardozo je dao znak konobarici. Večeras jedemo ribu, rekao je doktor Kardozo, više bih voleo da uzmete ribu s roštilja ili barenu, ali može se spremiti i na neki drugi način. Ribu s roštilja sam jeo za ručak, branio se Pereira, a barenu baš ne volim, suviše me podseća na bolnicu, a ne volim da mislim da sam u bolnici, radije bih da verujem da sam u hotelu, rado bih poručio list na mlinarski način. Sjajno, reče doktor Kardozo, list na mlinarski način sa šargarepom na puteru, i ja ću isto. A zatim je nastavio: pokajanje na graničan način, šta to znači? Činjenica da ste studirali psihologiju ohrabruje me da razgovaram sa vama, rekao je Pereira, možda bi bilo bolje da o tome razgovaram sa svojim prijateljem, ocem Antoniom, sveštenikom, ali on možda ne bi razumeo, jer sveštenicima se ispovedaju sopstvene krivice, a ja se ne osećam krivim ni zbog čega posebno, svejedno, imam želju da se pokajem, osećam nostalgiju za pokajanjem. Možda bi o tome, profesore Pereira, trebalo ozbiljnije popričati, rekao je doktor Kardozo, a ako poželite da to učinite sa mnom, stojim vam na raspolaganju. Pa dobro, rekao je Pereira, to je neki čudan osećaj koji se nalazi na periferiji moje ličnosti i ja ga upravo zbog toga nazivam graničnim, stvar je u tome da sam, s jedne strane, zadovoljan što sam živeo onako kako sam živeo, zadovoljan sam što sam studirao u Koimbri, što sam se oženio bolesnom devojkom koja je život provela po sanatorijumima, što sam tolike godine uređivao crnu hroniku u jednom visokotiražnom listu i što sam sada prihvatio da uređujem kulturni dodatak u tim malim večernjim novinama, međutim, u isto vreme, kao da imam želju da se pokajem zbog svog života, ne znam da li sam jasan.
Doktor Kardozo se prihvatio svog lista na mlinarski način i Pereira je rešio da sledi njegov primer. Trebalo bi da saznam nešto više o poslednjim mesecima vašeg života, rekao je doktor Kardozo, možda se nešto dogodilo, možda je iskrsnuo neki događaj? Kakav događaj, upitao je Pereira, šta hoćete da kažete?, Događaj je pojam iz psihoanalize, rekao je doktor Kardozo, nije da sam veliki poklonik Frojda, ja sam pristalica sinkretizma, ali kada je događaj u pitanju smatram da je nesumnjivo u pravu, jednom rečju, događaj je konkretan slučaj koji se javlja u našem životu i koji narušava ili pomućuje naša ubeđenja i našu ravnotežu, događaj je epizoda koja nastaje u stvarnom životu i koja utiče na naš psihički život, trebalo bi da razmislite da li se u vašem životu desio neki događaj. Upoznao sam jednu osobu, tvrdi da je rekao Pereira, štaviše, dve osobe, mladića i devojku. Slobodno mi pričajte o njima, ponukao ga je doktor Kardozo. Dobro, reče Pereira, stvar je u tome što su mi za kulturni dodatak bili potrebni prevremeni nekrolozi posvećeni značajnim piscima koji bi svakog časa mogli preminuti, a mladić koga sam upoznao radio je tezu o smrti, koju je doduše delom prepisao, to je tačno, ali isprva mi se učinilo da se svakako razume u smrt, i tako sam ga primio kao praktikanta, da piše prevremene nekrologe, on je i napisao nekoliko, platio sam mu iz svog džepa jer nisam hteo da to bude na teret novina, ali nijedan nije za objavljivanje jer taj momak misli samo na politiku i svaki nekrolog mu je politički obojen, da budem iskren, mislim da je za to kriva njegova devojka i da mu ona puni glavu svim tim idejama, znate već, fašizam, socijalizam, španski građanski rat i tome slično, nijedan članak nije za objavljivanje, kao što rekoh, a ja sam mu dosad sve uredno platio. Nema ničeg lošeg u tome, odgovorio je doktor Kardozo, na kraju krajeva, rizikujete samo svoj novac. Nije to u pitanju, izjavi Pereira, stvar je u tome što mi se javio crv sumnje: a šta ako su ta deca u pravu? U tom slučaju su oni u pravu, rekao je spokojno doktor Kardozo, ali to će reći istorija, profesore Pereira, a ne vi. Da, odgovorio je Pereira, ali ako su oni u pravu, moj život ne bi imao smisla, ne bi imalo smisla to što sam studirao književnost u Koimbri i što sam oduvek verovao da je književnost najvažnija stvar na svetu, ne bi imalo smisla što uređujem kulturni dodatak u večernjim novinama u kojima ne mogu da kažem šta mislim i u kojima moram da objavljujem francuske priče iz devetnaestog veka, više ništa ne bi imalo smisla, i zbog toga osećam potrebu da se pokajem, kao da sam ja neko drugi a ne onaj Pereira koji je oduvek bio novinar, kao da treba nečega da se odreknem.
Doktor Kardozo je pozvao konobaricu i naručio dve voćne salate bez šećera i bez sladoleda. Hoću nešto da vas pitam, rekao je doktor Kardozo, znate li za medecins-philosophes? Ne, priznao je Pereira, ne znam, ko su oni? Najznačajniji su Teodil Ribo i Pjer Žane, rekao je doktor Kardozo, njihove tekstove sam proučavao tokom studija u Parizu, oni su lekari i psiholozi, ali i filozofi, podržavaju jednu teoriju koja mi se čini zanimljivom, teoriju o savezu duša. Pričajte mi o toj teoriji, reče Pereira. Elem, nastavi doktor Kardozo, verovati da je čovek „jedno” koje postoji samo za sebe, odvojeno od neizmemog mnoštva sopstvenih Ja, zapravo je zabluda, i to prilično naivna, o jednoj jedinoj duši iz hrišćanske tradicije, a doktor Ribo i doktor Žane vide ličnost kao savez različitih duša, jer mi u sebi nosimo različite duše, zar ne, savez koji se stavlja pod kontrolu jednog dominantnog Ja. Doktor Kardozo je napravio kraću pauzu, a onda nastavio: ono što obično nazivamo normom, ili našim bićem, ili normalnim, samo je rezultat, a ne premisa, i zavisi od stepena kontrole onog dominantnog Ja koje se nametnulo tom savezu naših duša; u slučaju da izroni neko drugo Ja, jače i moćnije, ono svrgava dominantno Ja i zauzima njegovo mesto, preuzimajući vlast nad kohortama duša, još bolje, nad savezom, i ta nadmoć traje sve dok ne dođe neko novo dominantno Ja i ne razvlasti ga, neposrednim napadom ili strpljivim razjedanjem. Vidite, doktore Pereira, zaključio je doktor Kardozo, možda postoji neko dominantno Ja koje se nakon strpljivog razjedanja upravo stavlja na čelo saveza vaših duša, i vi tu ne možete ništa, osim da mu se po potrebi povinujete.
Doktor Kardozo je pojeo svoju voćnu salatu i obrisao usta salvetom. Pa šta mi onda preostaje?, upitao je Pereira. Ništa, odgovorio je doktor Kardozo, da jednostavno čekate, možda postoji neko dominantno Ja koje u vama, nakon dugotrajnog razjedanja, posle svih tih godina provedenih u novinarstvu kao novinar crne hronike koji veruje da je književnost najvažnija na svetu, možda postoji neko dominantno Ja koje upravo preuzima kormilo nad savezom vaših duša, pustite ga da ispliva na površinu, ionako ne možete ništa drugo, ne biste uspeli i došli biste u sukob sa samim sobom, a ako želite da se pokajete zbog svog života, slobodno se pokajte, pa i ako osećate potrebu da to ispričate nekom svešteniku, samo napred, ispričajte mu, ukratko, profesore Pereira, ako počinjete da mislite da su ta deca u pravu i da je vaš dosadašnji život bio uzaludan, slobodno tako mislite, možda vam se od sada pa nadalje vaš život više neće činiti uzaludnim, prepustite se vodstvu svog novog dominantnog Ja i nemojte nadomeštati svoje probleme hranom i limunadama prepunim šećera.
Pereira je pojeo svoju voćnu salatu i skinuo salvetu koju je bio stavio oko vrata. Vaša teorija je veoma zanimljiva, kazao je, razmisliću o tome, sad bi mi prijala kafa, šta kažete na to? Kafa izaziva nesanicu, rekao je doktor Kardozo, ali ako vi ne želite da spavate, to je vaš problem, kupke od algi su dva puta na dan, u devet ujutru i u pet po podne, voleo bih da sutra ujutru budete tačni, uveren sam da će vam kupka od algi prijati.
Laku noć, promrmljao je Pereira. Ustao je i krenuo. Napravio je nekoliko koraka, a onda se okrenuo. Doktor Kardozo mu se smešio. Biću tamo tačno u devet, tvrdi Pereira da je rekao.

17.


Tvrdi Pereira da je u devet ujutru sišao niz stepenice koje su vodile na plažu klinike. U grebenima na samom rubu plaže bila su ukopana dva ogromna kamena bazena koja su obilato zalivali talasi s okeana. Kade su bile pune vijugavih, sjajnih i mesnatih algi koje su na površini vode obrazovale gustu skramu, i nekoliko osoba se već brčkalo u njima. Pored bazena bile su podignute dve drvene kolibe obojene u plavo: svlačionice. Pereira je spazio doktora Kardoza, koji je nadgledao pacijente uronjene u kade i davao im uputstva kako da se kreću. Pereira mu je prišao i poželeo dobro jutro. Bio je dobro raspoložen, tvrdi, i poželeo je da uđe u te kade iako je na plaži bilo prohladno, a temperatura vode možda i nije bila najidealnija za kupanje. Zamolio je doktora Kardoza da mu nađe neki kostim, jer zaboravio je da ga ponese, pravdao se, i zatražio da mu po mogućstvu nađe neki od onih starinskih, koji pokrivaju stomak i deo grudi. Doktor Kardozo je odmahnuo glavom. Žao mi je, profesore Pereira, rekao je, ali moraćete da pobedite svoju sramežljivost, blagotvorno dejstvo algi aktivira se pre svega u dodiru s epidermom, i treba da masiraju stomak i grudi, moraćete da obučete običan kupaći kostim, par kratkih pantalona. Pereira se pomirio sa sudbinom i ušao u svlačionicu. Ostavio je u garderobi pantalone i košulju kaki boje i izašao. Vazduh je zaista bio prohladan, ali je krepio. Pereira je umočio jednu nogu u vodu, ali je zaključio da nije tako ledena kao što bi se moglo očekivati. Ušao je oprezno, s neznatnim osećanjem gađenja zbog svih tih algi koje su mu se lepile po čitavom telu. Doktor Kardozo je prišao rubu kade i počeo da mu daje uputstva. Ruke pokrećite kao da radite gimnastičke vežbe, rekao mu je, i masirajte algama stomak i grudi. Pereira je poslušno radio kako mu je rečeno, sve dok nije osetio kako mu ponestaje daha. Zatim je prekinuo, voda mu je bila do grla, i počeo je polako da zamahuje rukama. Kako ste noćas spavali?, upitao ga je doktor Kardozo. Dobro, odgovorio je Pereira, ali sam čitao do kasno, poneo sam jednu knjigu Alfonsa Dodea, da li vam se dopada Dode? Slabo ga poznajem, priznao je doktor Kardozo. Razmišljao sam da prevedem jednu priču iz zbirke Priče ponedeljkom, želeo bih da je objavim u „Ližboi”, rekao je Pereira. Pričajte mi o tome, zamolio ga je doktor Kardozo. Pa, dobro, pristao je Pereira, zove se Poslednji školski čas, govori o učitelju u jednom francuskom selu u Alzasu, njegovi đaci su sinovi seljaka, siroti mališani koji moraju da rade u polju i koji propuštaju časove, te je učitelj očajan. Pereira se pomerio nekoliko koraka napred kako mu voda ne bi ulazila u usta. I najzad, nastavio je, dolazi poslednji dan škole, francusko-pruski rat je završen, učitelj beznadežno očekuje da se pojavi barem neko od đaka, a umesto njih, dolaze svi ljudi iz sela, seljaci, seoske starešine, želeći da odaju poštu francuskom učitelju koji odlazi, jer znaju da će sutra njihovu zemlju okupirati Nemci, onda učitelj ispisuje na tabli „Živela Francuska”, i odlazi tako, sa suzama u očima, ostavljajući za sobom ganuta lica seljana. Pereira je skinuo sa ruku dve dugačke alge i upitao: kako vam se čini, doktore Kardozo? Divno, odgovori doktor Kardozo, samo ne znam da li će danas u Portugaliji biti oduševljeni parolom „Živela Francuska”, s obzirom na ova naša vremena, nego, doktore Pereira, izgleda da vi to ipak pravite mesta svom novom dominantnom Ja, čini mi se da nazirem vaše novo dominantno Ja. Ma šta to pričate, doktore Kardozo, rekao je Pereira, pa ovo je priča iz devetnaestog veka, davno prošlo vreme. Da, uzvratio je doktor Kardozo, ali i kao takva ona je i dalje priča protiv Nemačke, a Nemačka se ne dira u zemlji kao što je naša, da li ste videli kako izgleda pozdrav na zvaničnim manifestacijama, svi pozdravljaju ispruženom rukom, kao nacisti. Videćemo, rekao je Pereira, uostalom, „Ližboa” su nezavisne novine. A zatim je upitao: mogu li da izađem? Još deset minuta, odvratio je doktor Kardozo, pošto ste već ovde, ostanite i završite do kraja terapiju, nego, oprostite, ali šta u Portugaliji tačno znači izraz nezavisne novine? One novine koje nisu vezane ni za jedan politički pokret, odgovorio je Pereira. Može biti, rekao je doktor Kardozo, ali direktor vaših novina je, dragi moj profesore Pereira, režimski čovek, pojavljuje se na svim zvaničnim skupovima, a po načinu kako pruža ruku uvis, reklo bi se da će je hitnuti poput koplja. To je tačno, složio se Pereira, ali on u suštini nije loš čovek, a što se tiče kulturnog dodatka, ostavio mi je odrešene ruke. Baš zgodno, primetio je doktor Kardozo, svejedno postoji preventivna cenzura, svakog dana, pre nego što izađu iz štampe, svi vaši tekstovi idu na preventivnu cenzuru i odobrenje za štampu, i ako ima nečeg što nije pogodno, ne brinite, sigurno se neće štampati, radije će ostaviti samo prazan prostor, već mi se dešavalo da vidim portugalske novine sa velikim praznim površinama, izazivaju strahovit bes i beskrajnu potištenost. Shvatam, rekao je Pereira, i ja sam ih viđao, ali u „Ližboi” se to još nije desilo. Može se desiti, uzvratio je doktor Kardozo šaljivim tonom, to zavisi od dominantnog Ja koje će preuzeti kormilo nad vašim savezom duša. A onda je dodao: znate šta ću vam reći, profesore Pereira, ako želite da pomognete tom dominantnom Ja koje se upravo pomalja, možda bi trebalo da odete negde drugde, da napustite ovu zemlju, verujem da ćete imati manje sukoba sa samim sobom, vi to uostalom možete da uradite, ozbiljan ste profesionalac, dobro govorite francuski, udovac ste, nemate dece, šta vas vezuje za ovu zemlju? Prošlost, odgovorio je Pereira, nostalgija, a vi, doktore Kardozo, zašto se vi ne vratite u Francusku, tamo ste, naposletku, studirali i u sebi nosite duh francuske kulture. Ne isključujem tu mogućnost, odgovorio je doktor Kardozo, pregovaram sa jednom klinikom za talasoterapiju u Sen Malou, svakog časa mogu da odlučim da odem. Da li sada mogu da izađem?, upitao je Pereira. Vreme je prošlo a da nismo ni primetili, rekao je doktor Kardozo, ostali ste na terapiji petnaest minuta duže, možete da se presvučete, šta kažete da ručamo zajedno? Vrlo rado, složio se Pereira.
Toga dana Pereira je obedovao u društvu doktora Kardoza, tvrdi, i po njegovom savetu uzeo je barenog oslića. Razgovarali su o književnosti, o Mopasanu i Dodeu, i o Francuskoj, koja je zaista izuzetna zemlja. Pereira se zatim povukao u sobu i leškario nekih četvrt sata, tek na tren zadremao, a onda se zagledao u trakastu senku žaluzina na tavanici. Kasnije tog popodneva je ustao, istuširao se, obukao, stavio crnu kravatu i seo ispred slike svoje žene. Našao sam jednog inteligentnog doktora, rekao joj je, zove se Kardozo, studirao je u Francuskoj, objasnio mi je svoju teoriju o ljudskoj duši, odnosno, to je francuska filozofska teorija, izgleda da u nama postoji savez duša i da se povremeno pojavi jedno dominantno Ja koje preuzima vodstvo nad savezom, doktor Kardozo tvrdi da ja upravo menjam svoje dominantno Ja, kao što zmija menja košuljicu, i da će to dominantno Ja promeniti moj život, ne znam koliko je sve to tačno, a da budem iskren, nisam baš previše ubeđen, al’ dobro, šta je tu je, živi bili pa videli.
Zatim je seo za sto i počeo da prevodi Dodeov Poslednji školski čas. Bio je poneo i svoj Larus, koji mu je mnogo pomagao. Ipak, preveo je samo jednu stranicu, zato što nije želeo da žuri i zato što mu je ta priča pravila društvo. I, zaista, čitave nedelje, koliko je Pereira ostao na klinici za talasoterapiju, svako poslepodne provodio je prevodeći Dodeovu priču, tvrdi.
Bila je to divna nedelja, sa dijetama, terapijama i odmorom, ulepšana razgaljujućim prisustvom doktora Kardoza, s kojim je sve vreme vodio žive i zanimljive razgovore, naročito o književnosti. Ta nedelja je protekla za tili čas, u subotu je u „Ližboi” izašao prvi deo Balzakove Onorine i doktor Kardozo mu je čestitao. Direktor ga nije nijednom pozvao što je značilo da je u novinama sve bilo u najboljem redu. Ni Monteiro Rosi nije davao glasa od sebe, a ni Marta. Poslednjih dana Pereira gotovo da nije ni pomislio na njih. A kada je napustio kliniku, da bi uhvatio voz za Lisabon, osećao se okrepljenim i u dobroj formi, i oslabio je četiri kilograma, tvrdi Pereira.

18.


Vratio se u Lisabon i dobar deo avgusta je protekao kao po starom, tvrdi Pereira. Njegova kućepaziteljka se još nije bila vratila, u poštanskom sandučetu zatekao je razglednicu iz Setubala na kojoj je pisalo: „Dolazim polovinom septembra jer moja sestra treba da operiše proširene vene, najsrdačniji pozdravi, Pijedad”.
Pereira se ponovo odomaćio u svom stanu. Na svu sreću, vreme se promenilo i nisu više bile onakve vrućine. S Atlantika se u predvečerje podizao nametljiv, hladan povetarac te je sako bio neizbežan. Vratio se u redakciju gde nije bilo nikakvih novosti. Kućepaziteljka se više nije durila i pozdravljala ga je srdačnije, ali se stepeništem i dalje širio odvratan smrad prženja. Pošte je bilo malo. Zatekao je račun za struju i prosledio ga glavnoj redakciji. Dobio je i jedno pismo iz Šaveša, od izvesne pedesetogodišnje gospođe koja je pisala priče za decu i predlagala mu da jednu od njih objavi u „Ližboi”. Priča je bila o vilama i elfima i nije imala nikakve veze s Portugalijom, mora da se gospođa vodila nekom irskom novelom. Pereira joj je napisao jedno učtivo pismo, predlažući joj da potraži nadahnuće u portugalskom folkloru zato što se, kazao je, „Ližboa” obraća portugalskim čitaocima, a ne anglosaksonskim. Pred kraj meseca stiglo je jedno pismo iz Španije. Bilo je naslovljeno na Monteira Rosija, a adresa je glasila: Senjor Monteiro Rosi, c/o Profesor Pereira, ulica Rodriga da Fonseke 66, Lisabon, Portugalija. Pereira je bio na ivici da ga otvori. Gotovo da je bio zaboravio na Monteira Rosija, ili je barem tako mislio, i prosto nije mogao da poveruje da taj mladić za svoju prepisku koristi adresu kulturne redakcije „Ližboe”. Potom ga je odložio u fasciklu „Nekrolozi”, ne otvorivši ga. Danju je obedovao u kafeu „Orhideja”, ali više nije naručivao omlete s aromatičnim travama, jer mu je doktor Kardozo to zabranio, i više nije pio limunade, jeo je riblje salate i pio mineralnu vodu. Završeno je objavljivanje Balzakove Onorine, koja je doživela veliki uspeh kod čitalaca. Pereira tvrdi da je povrh svega dobio i dva telegrama, jedan od Tavire i jedan od Ištremoza, u prvom je pisalo da je priča izvanredna, a u drugom da je pokajanje nešto o čemu bi svi trebalo da razmišljamo, i obojica su na kraju napisali „hvala”. Pereira je pomislio kako je možda neko uhvatio poruku iz boce, ko zna, i dao se na pripreme za konačno redigovanje priče Alfonsa Dodea. Direktor mu je jednog jutra telefonirao da mu čestita na Balzakovoj priči, rekao je da je glavna redakcija preplavljena čestitkama i pohvalama. Pereira je pomislio kako direktor sigurno nije mogao uhvatiti poruku iz boce, i to ga je razveselilo. Uostalom, to je zaista bila šifrovana poruka i samo onaj ko je mogao da je čuje mogao je da je primi. Direktor nije mogao ni da je čuje ni da je primi. A sad, profesore Pereira, upitao je direktor, šta nam sad spremate? Upravo sam završio prevod jedne Dodeove priče, odgovorio je Pereira, nadam se da će odgovarati. Nadam se da nije Arlezijanka, uzvrati direktor, zadovoljno se razmećući s ono malo znanja iz književnosti, ta priča je pomalo ose i ne znam da li bi se svidela našim čitaocima. Ne, kratko je uzvratio Pereira, to je pripovetka iz knjige Priče ponedeljkom, zove se Poslednji školski čas, ne znam da li ste čuli za nju, to je jedna rodoljubiva priča. Nisam čuo, odgovorio je direktor, ali ako je rodoljubiva, onda u redu, danas nam je svima potrebno rodoljublje, rodoljublje je zdravo. Pereira ga je pozdravio i spustio slušalicu. Upravo je bio posegnuo za otkucanim tekstom da ga odnese u štampariju, kad telefon ponovo zazvoni. Pereira je bio na vratima i već je obukao sako. Halo, rekao je ženski glas, dobar dan, profesore Pereira, ovde Marta, moram da vas vidim. Pereira se lecnuo i upitao: Marta, kako ste, kako je Monteiro Rosi? Posle ću vam ispričati, profesore Pereira, rekla je Marta, gde možemo večeras da se vidimo? Pereira se zamislio na trenutak i umalo joj nije rekao da dođe kod njega kući, a onda je pomislio da je ipak bolje da ne dolazi kod njega i odgovorio: u kafeu „Orhideja”, u pola devet. Dogovoreno, rekla je Marta, ja sam se ošišala i ofarbala u plavo, vidimo se u kafeu „Orhideja” u pola devet, u svakom slučaju, Monteiro Rosi je dobro i šalje vam jedan članak.
Pererira je izašao s namerom da ode u štampariju, i osećao je neko uznemirenje, tvrdi. Pomislio je da se vrati u redakciju i da sačeka vreme večere, ali je shvatio da mora otići do kuće da se okupa i osveži. Seo je u taksi i naterao ga da se popne uz uzbrdicu koja je vodila do njegove zgrade, taksisti obično nisu hteli da se pentraju uz tu uzbrdicu zato što je bila nezgodna za manevrisanje, tako da je Pereira morao da mu obeća napojnicu, i osećao je strašnu iscrpljenost, tvrdi. Ušao je u kuću i odmah napunio kadu hladnom vodom. Uronio je u vodu i pažljivo trljao stomak, kako ga je bio naučio doktor Kardozo. Potom je navukao bademantil i otišao u predsoblje do slike svoje žene. Ponovo se oglasila Marta, rekao joj je, izgleda da se ošišala i ofarbala u plavo, ko zna zašto, donosi mi članak Monteira Rosija, ali Monteiro Rosi očigledno i dalje tera po svom, ta deca me brinu, no, šta je tu je, ispričaću ti kasnije kako se razvijaju stvari.
U osam i trideset pet, tvrdi Pereira, ušao je u kafe „Orhideja”. Prepoznao je Martu u mršavoj plavoj devojci kratke kose koja je stajala pored ventilatora samo zato što je nosila onu istu haljinu, inače je nikada ne bi prepoznao. Marta se sasvim promenila, ta plava, kratka kosa, sa šaškama i šesticama kod ušiju, davala joj je neki nestašan izraz, ličila je na strankinju, recimo Francuskinju. Osim toga, mora da je oslabila najmanje deset kilograma. Od njenih leđa i ramena, kojih se Pereira sećao kao mekih i zaobljenih, ostale su samo dve koščate lopatice, kao dva pileća krilca. Pereira je seo nasuprot nje i rekao: dobro veče, Marta, šta se to desilo s vama? Odlučila sam da promenim svoj izgled, odgovorila je Marta, u nekim okolnostima to je neophodno, a pokazalo se da je neophodno da postanem neka druga osoba.
Ko zna zašto je Pereiri palo na pamet da joj postavi to pitanje. Ne bi mogao da objasni zašto je to učinio. Možda zato što je bila previše plava i previše neprirodna i on se naprezao da u njoj prepozna onu devojku koju je upoznao, možda zato što se svakog časa kradomice osvrtala oko sebe, kao da nekoga očekuje ili se nečega plaši, ali da skratimo, Pereira ju je pitao: da li se još uvek zovete Marta? Za vas sam Marta, naravno, odgovorila je Marta, ali imam francuski pasoš, zovem se Liz Delonej, po zanimanju sam slikarka a u Portugaliju sam došla da slikam pejzaže u akvarelu, ali pravi razlog je turizam.
Pereira je osetio nepodnošljivu želju da naruči omlet s aromatičnim travama i da popije limunadu, tvrdi. Šta kažete na to da poručimo dva omleta s aromatičnim travama?, upitao je Martu. Sa zadovoljstvom, odgovorila je ona, ali prethodno bih popila jedan suvi porto. I ja, rekao je Pereira, i naručio dva suva porta. Sve mi ovo miriše na nevolju, kazao je Pereira, vi ste u nevolji, Marta, slobodno mi kažite. Recimo da jesam, odgovorila je Marta, ali to su nevolje koje mi se dopadaju, osećam se dobro, na kraju krajeva, to je život koji sam izabrala. Pereira je raširio ruke. Ako je vama dobro, rekao je, a Monteiro Rosi, i on je u nevolji, pretpostavljam, zašto se više ne javlja, šta mu se to dešava? O sebi mogu da pričam ali ne i o Monteiru Rosiju, rekla je Marta, ja odgovaram samo za sebe, nije vam se javljao zato što je imao problema, za sada je i dalje van Lisabona, mota se po Alentežu, njegovi problemi su možda ozbiljniji od mojih, između ostalog potreban mu je i novac i zato vam šalje ovaj članak, kaže da je to neko sećanje, novac, ako želite, možete dati meni, ja ću se pobrinuti da stigne do njega.
Možeš misliti, njegovi članci, poželeo je da odgovori Pereira, nekrolozi ili sećanja, na isto mu dođe, ko šta radi ja tog Monteira Rosija plaćam iz svog džepa, ne razumem zašto ga ne otpustim, predložio sam mu da bude novinar, predvideo sam mu lepu karijeru. Međutim, nije rekao ništa od svega toga. Izvadio je novčanik i uzeo dve novčanice. Dostavite mu ih u moje ime, rekao je, a sada mi dajte članak. Marta je izvadila jedan list iz tašne i pružila mu ga. Slušajte, Marta, rekao je Pereira, hoću da napomenem da za neke stvari možete računati na mene, mada ne bih želeo da se upuštam u vaše probleme, kao što znate, politika me ne zanima, u svakom slučaju, ako se čujete sa Monteirom Rosijem, recite mu da se javi, možda i njemu mogu da pomognem, na svoj način. Vi ste velika pomoć svima nama, profesore Pereira, rekla je Marta, naša stvar to neće zaboraviti. Završili su omlet i Marta je kazala da ne može više da ostane. Pereira ju je pozdravio i Marta je otišla, hitro šmugnuvši između stolova. Pereira je ostao za stolom i naručio još jednu limunadu. Poželeo je da o svemu ovom porazgovara s ocem Antoniom ili sa doktorom Kardozom, ali otac Antonio je u ovo doba sigurno već spavao, a doktor Kardozo je bio u Paredeu. Ispio je svoju limunadu i platio račun. Šta se dešava?, upitao je konobara kad mu je ovaj prišao. Ćorava posla, odgovorio je Manuel, ćorava posla, profesore Pereira. Pereira ga je uhvatio za mišicu. Kako to mislite ćorava posla?, upitao je. Zar ne znate šta se dešava u Španiji?, odgovorio je konobar. Ne znam, rekao je Pereira. Izgleda da je neki veliki francuski pisac osudio frankističku represiju u Španiji, rekao je Manuel, izbio je skandal sa Vatikanom. A kako se zove taj francuski pisac?, upitao je Pereira. Hm..., zamislio se Manuel, ne mogu sad da se setim, vi ste sigurno čuli za njega, zove se Bernan, Bernadet, tako nekako. Bernanos, uskliknuo je Pereira, da nije Bernanos!? Tačno, odgovorio je Manuel, upravo se tako zove. On je veliki katolički pisac, kazao je ponosno Pereira, znao sam da će zauzeti stav, ima gvozdenu etiku. I palo mu je na pamet da bi možda u „Ližboi” mogao da objavi nekoliko poglavlja iz Dnevnika jednog seoskog popa, koji još nije bio preveden na portugalski.
Pozdravio je Manuela i ostavio mu dobru napojnicu. Poželeo je da razgovara sa ocem Antoniom, ali otac Antonio je u to doba spavao, svakog jutra ustajao je u šest da bi držao misu u crkvi Merseš, tvrdi Pereira.

19.


Sutradan ujutru, Pereira je ustao veoma rano, tvrdi, i otišao kod oca Antonija. Zatekao ga je u sakristiji crkve kako skida svešteničku odoru. U sakristiji je bilo veoma sveže, na zidovima su visile svete slike i zavetni darovi.
Dobar dan, oče Antonio, pozdravio ga je Pereira, evo mene kod vas. Pereira, zabrundao je otac Antonio, nestao si, gde se kriješ? Bio sam u Paredeu, branio se Pereira, proveo sam nedelju dana u Paredeu. U Paredeu!?, uzviknuo je otac Antonio, a šta si radio u Paredeu? Bio sam na klinici za talasoterapiju, odgovorio je Pereira, kupao sam se u algama i išao na prirodne terapije. Otac Antonio ga je zamolio da mu pomogne da skine stolu i rekao: tebi, dakle, svašta pada na pamet. Oslabio sam četiri kilograma, dodao je Pereira, i upoznao jednog doktora, koji mi je izneo vrlo zanimljivu teoriju o duši. Da li si zbog toga došao?, upitao je otac Antonio. Između ostalog, potvrdio je Pereira, ali želeo sam da popričamo i o nekim drugim stvarima. Pa, onda, pričaj, kazao je otac Antonio. Vidite, započeo je Pereira, to je teorija dva francuska filozofa koji su istovremeno i psiholozi, tvrde da mi nemamo samo jednu dušu već nešto poput saveza duša kojim upravlja jedno dominantno Ja, i to dominantno Ja se povremeno menja, tako da mi dostižemo normu, ali to nije postojana norma, to je promenljiva norma. Slušaj me, dobro, Pereira, rekao je otac Antonio, ja sam franjevac, vrlo jednostavan čovek, ali nešto mi govori da ti postaješ jeretik, ljudska duša je jedna jedina i nedeljiva, od Boga nam je podarena. Da, spremno je odgovorio Pereira, ali ako namesto duše, kao što kažu francuski filozofi, stavimo reč ličnost, eto, dok si trepnuo nema više jeresi, ja sam se uverio da u sebi ne nosimo samo jednu ličnost, imamo mnoštvo ličnosti koje istovremeno postoje pod vodstvom jednog dominantnog Ja. Čini mi se da je to varljiva i opasna teorija, primetio je otac Antonio, ličnost zavisi od duše, a duša je jedna jedina i nedeljiva, tvoja priča miriše na jeres. Ipak, ja se već nekoliko meseci osećam drugačije, priznao je Pereira, razmišljam o onome o čemu nikada ranije ne bih razmišljao, radim stvari koje nikada ranije ne bih radio. Mora da ti se nešto dogodilo, rekao je otac Antonio. Upoznao sam dve osobe, nastavio je Pereira, mladića i devojku, i možda je to poznanstvo uzrok promene u meni. Dešava se, rekao je otac Antonio, ljudi utiču jedni na druge, dešava se. Ne znam kako oni mogu da utiču na mene, rekao je Pereira, oni su samo dve jadne sanjalice bez budućnosti, ako baš hoćete, trebalo bi ja da utičem na njih, ja se brinem o njima, štaviše, tog mladića praktično izdržavam, ko šta radi ja mu dajem novac iz svog džepa, zaposlio sam ga kao praktikanta, ali nije mi još napisao nijedan članak koji bi se mogao objaviti, slušajte, oče Antonio, šta mislite, da li bi mi pomoglo da se ispovedim? Da li si grešio telom, upitao je otac Antonio. Jedino telo koje poznajem je ovo što nosim sa sobom, odgovorio je Pereira. Onda slušaj, Pereira, zaključio je otac Antonio, ne oduzimaj mi vreme, jer za ispovest moram da budem veoma sabran a i ne želim da se zamaram, uskoro idem da obiđem svoje bolesnike, pričajmo o čemu god hoćeš i o tvojim problemima uopšte, ali ne u vidu ispovesti, već kao prijatelji.
Otac Antonio je seo na klupu u sakristiji i Pereira se spustio pored njega. Slušajte me, oče Antonio, rekao je Pereira, ja verujem u Boga oca Svevišnjeg, pričešćujem se, poštujem zapovesti i trudim se da ne grešim, iako ponekad nedeljom ne idem na misu, ali to nije zlonamerno, to je samo lenjost, sebe smatram dobrim katolikom i svim srcem prihvatam slovo Crkve, međutim, trenutno sam malo zbunjen, a onda, i pored toga što sam novinar, nisam obavešten o onome što se dešava u svetu, i sad sam u priličnoj nedoumici jer čini mi se da se vodi nekakva velika polemika oko određivanja francuskih katoličkih pisaca prema španskom građanskom ratu, voleo bih da mi kažete nešto više o tome, oče Antonio, jer vi ste u te stvari upućeni, a ja bih želeo da znam kako da se ponašam da ne bih bio jeretik. Bože, u kom ti svetu živiš, Pereira, uzviknu otac Antonio. Pa, dobro, pokušao je da se brani Pereira, činjenica je da sam proveo nedelju dana u Paredeu i da ovog leta nijednom nisam kupio strane novine, a iz portugalskih ne može baš mnogo da se sazna, jedine novosti koje čujem su kafanska prepričavanja.
Tvrdi Pereira da je otac Antonio skočio na noge i stao ispred njega, kako mu se učinilo, s pretećim izrazom lica. Slušaj, Pereira, rekao je, teška su vremena i svako treba sam da izabere, ja sam čovek Crkve i moram da se povinujem crkvenim poglavarima, ali ti imaš svu slobodu da praviš svoje lične izbore, iako si katolik. Onda mi objasnite o čemu se radi, stao je da preklinje Pereira, jer bih voleo da pravim svoje lične izbore, ali nisam u toku. Otac Antonio je šmrknuo, prekrstio ruke na grudima i upitao: da li ti je poznat problem baskijskog klera? Ne, nije, priznao je Pereira. Sve je počelo s baskijskim klerom, rekao je otac Antonio, posle bombardovanja Gernike, baskijski kler, koji se smatrao najvećim hrišćanima u Španiji, stavio se na stranu republike. Otac Antonio je šmrknuo kao da ga je to potreslo i nastavio: u proleće prošle godine, dva štovana francuska katolička pisca, Fransoa Morijak i Žak Mariten, objavili su manifest u odbranu Baska. Morijak, uzviknuo je Pereira, lepo sam ja govorio da treba eventualno pripremiti nekrolog za Morijaka, on je sjajan čovek, ali Monteiro Rosi nije uspeo da ga napiše. Ko je Monteiro Rosi, upitao je otac Antonio. Praktikant koga sam zaposlio, odgovorio je Pereira, ali ne uspeva da napiše ni jedan jedini nekrolog za one katoličke pisce koji su se politički ispravno odredili. Čekaj malo, zašto hoćeš da mu pišeš nekrolog, upitao je otac Antonio, jadan Morijak, pusti ga da živi, on nam je potreban, zašto hoćeš da umre? Ma nije, neću da umre, taman posla, rekao je Pereira, nadam se da će živeti sto godina, ali pretpostavimo da nas iznenada napusti, ako ništa drugo, u Portugaliji će barem postojati novine koje će mu blagovremeno odati počast, a te novine će biti „Ližboa”, oprostite mi, molim vas, oče Antonio, samo nastavite. Dobro, rekao je otac Antonio, problem se zakuvao kada je Vatikan saopštio da su republikanci poubijali na hiljade španskih vernika, da su baskijski katolici u stvari „crveni hrišćani” i da ih treba izopštiti iz crkvene zajednice, što je i učinjeno, a na sve to se nadovezao Klodel, slavni Pol Klodel, takođe katolički pisac, koji je napisao odu „Španskim mučenicima” kao stihovan predgovor jednom besramnom propagandnom letku nekog nacionalističkog agenta u Parizu. Klodel, rekao je Pereira, Pol Klodel? Otac Antonio je ponovo šmrknuo. Upravo on, rekao je, šta bi ti, Pereira, o njemu rekao? Pravo da vam kažem, ne bih znao, odgovorio je Pereira, i on je katolik, zauzeo je drugačiji stav, napravio je svoj izbor. Kako to misliš, Pereira, ne bih znao, uzviknuo je otac Antonio, taj Klodel je najobičniji kurvin sin, eto šta je, i žao mi je što ove reči izgovaram na ovom svetu mestu, jer bih voleo da ih kažem nasred ulice, da me svi čuju. I onda? upitao je Pereira. Onda, nastavio je otac Antonio, onda su ostali poglavari španskog klera, na čelu sa kardinalom Gomaom, nadbiskupom Toleda, odlučili da upute otvoreno pismo biskupima u celom svetu, da li ti je jasno, Pereira, biskupima u celom svetu, kao da su biskupi u celom svetu oveštali fašisti poput njih samih, i kažu da je na hiljade hrišćana u Španiji uzelo oružje u ruke na svoju ličnu odgovornost, kako bi spasli načela religije. Da, reče Pereira, a španski mučenici, pobijeni vernici. Otac Antonio je na trenutak sedeo u tišini, a onda prozborio: možda i jesu mučenici, u svakom slučaju, to su bili ljudi koji su se urotili protiv republike, uostalom, slušaj, republika je bila ustavna, za nju je glasao narod, Franko je napravio državni udar, on je bandit. A Bernanos, upitao je Pereira, kakva je Bernanosova uloga u svemu tome, i on je katolički pisac. On je jedini koji zaista poznaje Španiju, reče otac Antonio, od trideset četvrte pa sve do prošle godine živeo je u Španiji, pisao je o frankističkim pokoljima, Vatikan ne može da ga smisli zato što je on istinski svedok. Znate, oče Antonio, rekao je Pereira, razmišljao sam da u kulturnom dodatku „Ližboe” objavim jedno ili dva poglavlja iz Dnevnika jednog seoskog popa, šta kažete na to? Sjajna ideja, odgovorio je otac Antonio, samo nisam siguran da će ti dozvoliti da ga objaviš, Bernanos nije baš omiljen u ovoj zemlji, nije se razmetao pohvalama kada je pisao o bataljonu Virijato, o portugalskom vojnom kontingentu koji je otišao u Španiju da se bori za Franka, a sada izvini, Pereira, ali moram da krenem u bolnicu, čekaju me moji bolesnici.
Pereira je ustao i oprostio se. Do viđenja, oče Antonio, rekao je, izvinite što sam vam oduzeo toliko vremena, sledeći put dolazim da se ispovedim. Nema potrebe, dobacio mu je otac Antonio, gledaj prvo da zgrešiš, a onda dođi, nemoj mi uzalud oduzimati vreme.
Pereira je izašao i s teškom mukom se popeo uz ulicu Imprensa Nasional. Kada se našao ispred crkve San Mameda, seo je na jednu klupu na malom trgu. Prekrstio se pred crkvom, a onda ispružio noge i prepustio se svežini vazduha. Pila mu se limunada, a baš je tu u blizini bio jedan kafe. Ipak se uzdržao. Zadovoljio se time da predahne u hladovini, izuo se kako bi rashladio noge. Zatim je laganim korakom pošao prema redakciji, razmišljajući o svojim uspomenama. Pereira tvrdi da je razmišljao o svom detinjstvu, detinjstvu provedenom u Povoa du Varzimu, sa bakom i dekom, o jednom srećnom detinjstvu, barem ga je on smatrao srećnim, ali ne želi da priča o svom detinjstvu, jer tvrdi da ono nema nikakve veze sa ovom pričom i s tim danom potkraj avgusta, kada se leto već gasilo a on osećao takvu zbrku u glavi.
Na stepeništu je zatekao kućepaziteljku, koja ga je srdačno pozdravila i rekla: dobar dan, profesore Pereira, jutros za vas nema pošte, a ni telefonskih poziva. Kako mislite ni telefonskih poziva, upitao je Pereira zaprepaščeno, zar ste ulazili u redakciju? Nisam, rekla je Selešt pobedonosno, nego su jutros došli radnici iz telefonske centrale zajedno s komesarom, povezali su vaš telefon sa portirnicom, rekli su da je dobro da neko ipak prima telefonske pozive ako nema nikoga u redakciji, kažu da sam ja osoba od poverenja. Vi ste osoba od prevelikog poverenja za te ljude, poželeo je da odgovori Pereira, ali nije rekao ništa. Samo je upitao: a ako ja treba da telefoniram? Morate preko centrale, odgovorila je Selešt samozadovoljno, sada sam ja vaša centrala, od mene morate da tražite brojeve, a ja to uopšte nisam htela, profesore Pereira, rintam čitavog jutra i moram da spremim ručak za četiri osobe, jer četvoro usta treba da nahranim, a pored dece, koja se ne bune, imam vrlo zahtevnog muža, kad se vrati s posla iz policije, u dva sata po podne, gladan je kao vuk i mnogo je zahtevan. To se oseća po vonju od prženja koji se širi stepeništem, odgovorio je Pereira, i nije rekao ništa više. Ušao je u redakciju, sklonio slušalicu sa telefona i izvadio iz torbe list papira koji mu je dala Marta prethodno veče. Članak je bio napisan rukom, plavim mastilom, a u zaglavlju je pisalo: Sećanja. Glasio je: „Рrе osam godina, 1930, u Moskvi je umro veliki pesnik Vladimir Majakovski. Ubio se hicem iz pištolja zbog ljubavnih jada. Beše sin šumarskog inspektora. Nakon što je veoma mlad pristupio boljševičkoj partiji, caristička policija ga je tri puta hapsila i mučila. Veliki zagovornik ideja revolucionarne Rusije, pripadao je ruskim futuristima, koji se politički razlikuju od italijanskih futurista, i putovao je po svojoj domovini u lokomotivi, recitujući po selima svoje revolucionarne stihove. Probudio je nadu i živost u narodu. Bio je umetnik, crtač, pesnik i čovek od teatra. Njegova dela nisu prevedena na portugalski, ali se mogu kupiti na francuskom u knjižari u Rua do Ouro u Lisabonu. Bio je prijatelj slavnog sineaste Ejzenštajna, sa kojim je sarađivao na nekoliko filmova. Ostavio nam je veliki broj proznih dela, stihova i pozorišnih tekstova. Ovde slavimo velikog demokratu i vatrenog protivnika carizma”.
Iako nije bila velika vrućina, Pereira je osetio kako ga obliva znoj po vratu. Došlo mu je da ovaj članak baci u koš zato što je bio previše budalast. Umesto toga, otvorio fasciklu „Nekrolozi” i ubacio ga unutra. Zatim je obukao sako i pomislio kako je vreme da ide kući, tvrdi.

20.


Te subote u „Ližboi” je izašao prevod Poslednjeg školskog časa Alfonsa Dodea. Cenzura je glatko pustila tekst i Pereira tvrdi da je pomislio kako se na kraju krajeva ipak može napisati „živela Francuska” i kako doktor Kardozo nije bio u pravu. Ni ovoga puta Pereira nije potpisao prevod. Tvrdi da je to učinio zato što je smatrao da nije prikladno da direktor kulturnog dodatka potpisuje prevode pripovetki, tako bi svi čitaoci shvatili da on zapravo sam uređuje tu stranicu, što mu je smetalo. Bilo je to pitanje ponosa, tvrdi.
Pereira je pročitao priču sa velikim zadovoljstvom, bilo je deset sati ujutru, nedelja, i on je već bio u redakciji, jer je ustao veoma rano, počeo je da prevodi prvo poglavlje Bernanosovog Dnevnika jednog seoskog popa i radio je s posebnim žarom. Utom je zazvonio telefon. Pereira bi ga obično isključio, jer otkada su ga povezali s kućepaziteljkom, mrzeo je i samu pomisao na to da mu ona prebacuje telefonske pozive, ali je tog jutra zaboravio. Halo, profesore Pereira, rekao je Seleštin glas, imate poziv, traže vas iz klinike za talasopirotiku iz Paredea. Talasoterapiju, ispravio ju je Pereira. Svejedno, tako nešto, rekao je Seleštin glas, ’oćete da vam prebacim vezu il’ da kažem da niste tu? Spojite me, rekao je Pereira. Čuo je kvrckanje preklopnika sa centrale i glas koji kaže: halo, ovde doktor Kardozo, želeo bih da govorim sa profesorom Pereirom. Ja sam, odgovorio je Pereira, dobar dan, doktore Kardozo, drago mi je da vas čujem. I meni takođe, rekao je doktor Kardozo, kako ste, profesore Pereira, da li se pridržavate moje dijete? Trudim se, priznao je Pereira, trudim se, ali nije lako. Čujte, profesore Pereira, rekao je doktor Kardozo, upravo krećem na voz za Lisabon, juče sam pročitao Dodeovu priču, zaista je sjajna, voleo bih da o tome porazgovaramo, šta kažete da zajedno ručamo? Da li znate gde je kafe „Orhideja”?, upitao je Pereira, u ulici Alešandra Erkulana, odmah posle jevrejske mesare. Znam, rekao je doktor Kardozo, u koliko, profesore Pereira? U jedan, rekao Pereira, ako vam odgovora. Odlično, odgovorio je doktor Kardozo, u jedan, do viđenja. Pereira je bio uveren da je Selešt odslušala čitav razgovor, ali nije se previše potresao, nije rekao ništa zbog čega bi trebalo da se plaši. Nastavio je da prevodi prvo poglavlje Bernanosovog romana, ali sada je isključio telefon, tvrdi. Radio je do četvrt do jedan, zatim je obukao sako, stavio kravatu u džep i izašao.
Kada je ušao u kafe „Orhideja”, doktor Kardozo još nije bio stigao. Pereira je zamolio da mu pripreme sto pored ventilatora i raskomotio se. Za aperitiv je naručio limunadu, jer je bio žedan, ali bez šećera. Kad je Manuel stigao s limunadom, Pereira ga je upitao: kakve su vesti, Manuel? Oprečne, odgovorio je konobar, izgleda da u Španiji trenutno vlada izvesna ravnoteža, nacionalisti su osvojili sever, ali republikanci pobeđuju u centralnom delu, izgleda da se Petnaesta internacionalna brigada hrabro pokazala u Saragosi, centralni deo je u rukama republike, a Italijani koji podržavaju Franka ponašaju se nečasno. Pereira se nasmešio i rekao: a vi, Manuel, koga vi podržavate? Malo jedne, malo druge, odgovorio je konobar, jer obe strane su jake, ali mi se uopšte ne sviđa ova priča s našom decom iz Virijata koja su otišla da se bore protiv republikanaca, najzad, i mi smo republikanci, oterali smo kralja hiljadu devetsto desete, ne vidim zbog čega bismo se borili protiv republike. Tačno, složio se Pereira.
U tom trenutku ušao je doktor Kardozo. Pereira ga je uvek viđao u belom mantilu, i videvši da tako, obučenog normalno, učinio mu se mlađim, tvrdi. Doktor Kardozo je nosio prugastu košulju i svetli sako, i delovao je zajapureno. Osmehnuo mu se, našta mu je Pereira uzvratio osmehom. Srdačno su se rukovali i doktor Kardozo je seo. Izvanredno, profesore Pereira, rekao je doktor Karodozu, izvanredno, to je zaista predivna priča, nisam verovao da Dode ima takvu snagu, došao sam da vam čestitam, ali šteta što niste potpisali prevod, voleo bih da vidim vaše ime u zagradi na kraju priče. Pereira mu je strpljivo objasnio da je to uradio iz skromnosti, štaviše iz ponosa, jer nije želeo da čitaoci shvate da kulturni dodatak u celosti uređuje samo on, koji je pri tom i direktor, želeo je da stvori utisak da novine imaju i druge saradnike, da su ozbiljne novine, ukratko: uradio je to zbog „Ližboe”.
Naručili su dve riblje salate. Pereira je u stvari želeo omlet s aromatičnim travama, ali nije imao hrabrosti da ga naruči pred doktorom Kardozom. Možda je vaše novo dominantno Ja dobilo nekoliko poena, šapnuo je doktor Kardozo. Kako to mislite?, upitao je Pereira. Tako što ste uspeli da napišete „živela Francuska”, rekao je doktor Kardozo, iako posredno, preko trećeg lica. Bilo mi je zadovoljstvo, priznao je Pereira, a zatim, praveći se da je obavešten, nastavio: da li znate da Petnaesta internacionalna brigada pobeđuje u centralnom delu Španije? Izgleda da se junački ponela u Saragosi. Ne zavaravajte se previše, profesore Pereira, na to će doktor Kardozo, Musolini je poslao Franku izvestan broj podmornica, a Nemci ga potpomažu avijacijom, republikanci neće uspeti. Ali imaju uza sebe Sovjete, usprotivio se Pereira, internacionalne brigade, sve te narode koji su nagrnuli u Španiju da pruže pomoć republikancima. Ja se ne bih previše zavaravao, ponovio je doktor Kardozo, hteo sam da vam kažem da sam se dogovorio sa klinikom iz Sen Maloa, odlazim za petnaest dana. Ne ostavljajte me, doktore Kardozo, poželeo je da kaže Pereira, molim vas, ne ostavljajte me. Umesto toga je rekao: ne ostavljajte nas, doktore Kardozo, ne ostavljajte naš narod, ovoj zemlji su potrebni ljudi poput vas. Istina je, nažalost, da joj nisu potrebni, odgovorio je doktor Kardozo, ili barem ona meni nije potrebna, mislim da je bolje da odem u Francusku pre katastrofe. Katastrofe, upita Pereira, kakve katastrofe? Ne znam, odgovori doktor Kardozo, očekujem neku katastrofu, sveopštu katastrofu, ali ne želim da vas uzrujavam, profesore Pereira, vi možda upravo razvijate svoje novo dominantno Ja i potreban vam je mir, ja u svakom slučaju odlazim, nego, šta je s onom vašom decom?, onom koju ste upoznali i koja sarađuju sa vašim novinama? Samo jedno od njih sarađuje sa mnom, odgovorio je Pereira, ali još mi nije napisao nijedan objavljiv članak, zamislite samo, juče mi je poslao tekst o Majakovskom u kojem slavi boljševičkog revolucionara, ne znam zašto mu i dalje dajem novac za neupotrebljive članke, možda zato što je u nevolji, u to se mogu zakleti, i njegova devojka je u nevolji, a ja sam im jedina tačka oslonca. Vi im pomažete, rekao je doktor Kardozo, nema sumnje, ali manje nego što biste stvarno želeli, ako vaše novo dominantno Ja izroni, možda ćete učiniti nešto više, profesore Pereira, oprostite mi što sam ovako iskren sa vama. E sad vi mene slušajte, doktore Kardozo, rekao je Pereira, zaposlio sam tog mladića da piše nekrologe i sećanja, slao mi je samo članke pune buncanja i revolucionarnog zanosa, kao da ne zna u kakvoj zemlji živimo, uvek sam mu davao novac iz svog džepa, da ne bi plaćale novine i zato što je bilo bolje da direktora ne uvlačim u sve to, štitio sam ga, sakrio sam njegovog rođaka, na koga sam se sažalio i koji se bori u internacionalnim brigadama u Španiji, ja mu i dalje šaljem novac, a on se smuca po Alentežu, šta mogu više da učinim? Mogli biste da ga potražite, mirno je odgovorio doktor Kardozo. Da ga potražim!, uzviknuo je Pereira, da trčim za njim po Alentežu, da pratim njegove tajne promene mesta boravka, uostalom, gde da tražim kad ne znam čak ni gde stanuje? Njegova devojka će sigurno znati, rekao je doktor Kardozo, uveren sam da njegova devojka zna ali vam ne govori jer nema bezrezervno poverenje u vas, profesore Pereira, ali vi biste možda mogli da zadobijete njeno poverenje, da budete manje sumnjičavi, vi imate izuzetno snažan superego, profesore Pereira, i taj superego se bori sa vašim novim dominantnim Ja, vi ste u sukobu sa samim sobom u toj bici koja se rasplamsava u vašoj duši, trebalo bi napustite svoj superego, da ga prepustite sopstvenoj sudbini, poput kakvog otpatka. I šta bi onda ostalo od mene?, upitao je Pereira, ja sam ono što jesam, sa svojim uspomenama, sa svojom prošlošću, sećanjima na Koimbru i na svoju ženu, sa životom koji sam proveo kao reporter u jednom visokotiražnom listu, šta bi ostalo od mene? Rad žalosti, rekao je doktor Kardozo, to je frojdovski izraz, oprostite, ja sam zagovornik sinkretizma i pokupio sam sa svih strana pomalo, ali vama treba rad žalosti, treba da kažete zbogom svom proteklom životu, treba da živite u sadašnjosti, čovek ne može da živi kao vi, profesore Pereira, razmišljajući samo o prošlosti. A moje uspomene, upitao je Pereira, sve ono što sam proživeo? Bile bi samo uspomene, odgovorio je doktor Kardozo, ali ne bi tako drsko zauzimale vašu sadašnjost, vi živite preneseni u prošlost, vi se ponašate kao da ste i dalje u Koimbri od pre trideset godina, kao da je vaša žena još živa, ako nastavite tako, postaćete svojevrsni idolopoklonik uspomena, nije isključeno da ćete početi da razgovarate sa fotografijom svoje žene. Pereira je obrisao usta salvetom i veoma tiho rekao: to već radim, doktore Kardozo. Doktor Kardozo se nasmešio. Video sam sliku vaše žene u vašoj sobi na klinici, rekao je, i pomislio sam: ovaj čovek u svojoj glavi razgovara sa slikom svoje žene, nije prošao kroz proces rada žalosti, baš sam to pomislio, profesore Pereira. Istini za volju, ne razgovaram s njom u svojoj glavi, dodao je Pereira, obraćam joj se naglas, pričam joj o svemu što mi se događa, a slika kao da mi odgovara. To su fantazije kojima upravlja superego, rekao doktor Kardozo, vi morate s nekim porazgovarati o stvarima kao što su ove. Ali ja nemam nikoga s kim bih razgovarao, priznao je Pereira, sam sam, imam jednog prijatelja, on je profesor na univerzitetu u Koimbri, išao sam da ga posetim u banji u Busaku i vratio sam se odmah sutradan jer nisam mogao da ga podnesem, svi univerzitetski profesori podržavaju ovu političku situaciju, ni on nije izuzetak, zatim je tu moj direktor, ali on učestvuje na svim zvaničnim manifestacijama s rukom ispruženom poput koplja, možete misliti kako bih s njim mogao da razgovaram, a tu je i kućepaziteljka iz redakcije, Selešt, ona je policijski doušnik, a sada i telefonista na centrali, i najzad imam Monteira Rosa, ali on je sada u ilegali. Njega ste upoznali?, upitao je doktor Kardozo. On je moj praktikant, mladić koji piše članke koje ne mogu objaviti. A vi ga potražite, na to će doktor Kardozo, kao što sam vam već rekao, potražite ga, profesore Pereira, on je mlad, on je budućnost, vi treba da se družite s nekim ko je mlad, iako piše članke koji se ne mogu objaviti u vašim novinama, prestanite da se družite s prošlošću, pokušajte da se družite s budućnošću. Kako to divno zvuči, reče Pereira, družiti se s budućnošću, kako to divno zvuči, nikada mi ne bi palo na pamet. Pereira je naručio limunadu bez šećera i nastavio: a tu ste i vi, doktore Kardozo, sa vama volim da razgovaram i sa vama bih rado razgovarao uvek, ali vi nas ostavljate, vi me ostavljate, ostavljate me ovde da samujem, kao što vidite, nemam nikoga osim slike svoje žene. Doktor Kardozo je ispio kafu koju mu je Manuel doneo. Ja mogu razgovarati sa vama u Sen Malou, profesore Pereira, ako me posetite, rekao je doktor Kardozo, ne znači da je ova zemlja savršena za vas, osim toga, prepuna je uspomena, pokušajte da bacite svoj superego u slivnik i napravite mesta za svoje novo dominantno Ja, možda ćemo se videti u nekim drugim okolnostima, a vi ćete tad biti neki drugi čovek.
Doktor Kardozo je bio uporan da plati ručak i Pereira je zahvalno pristao, tvrdi, jer nakon što je prethodne večeri dao Marti one dve novčanice, njegov novčanik se prilično istanjio. Doktor Kardozo je ustao i oprostio se. Do skorog viđenja, profesore Pereira, rekao je, nadam se da ćemo se ponovo videti u Francuskoj ili u nekoj drugoj zemlji ovog nepreglednog sveta, i molim vas, napravite mesta za svoje novo dominantno Ja, pustite ga da postoji, potrebno mu je da se rodi, potrebno mu je da se dokaže.
Pereira je ustao i pozdravio se. Gledao ga je kako se udaljava i osetio je neizmernu setu, kao da se rastaju zauvek. Razmišljao je o nedelji koju je proveo na klinici za talasoterapiju u Paredeu, o svojim razgovorima sa doktorom Kardozom, o svojoj usamljenosti. I, kada je doktor Kardozo zamakao iza vrata i nestao na ulici, on se osetio usamljenim, stvarno usamljenim, i pomislio da je onda kada se čovek oseća zaista usamljenim u stvari pravo vreme da se odmeri sa svojim dominantnim Ja, koje hoće da se nametne kohortama duša. Ali, iako je to pomislio, nije bio ubeđen, naprotiv, osetio je neizmernu nostalgiju, ne bi znao za čim, ali bila je to neizmerna nostalgija za jednim minulim i jednim budućim životom, tvrdi Pereira.

21.


Sutradan ujutru, Pereiru je probudila zvonjava telefona, tvrdi. Još je bio u svom snu, snu za koji mu se činilo da ga je sanjao čitave noći, dugačkom i srećnom, ali smatra da nije primereno da ga otkriva jer on nema nikakve veze sa ovom pričom.
Pereira je odmah prepoznao glas gospođice Filipe, sekretarice njegovog direktora. Dobar dan, profesore Pereira, rekla je Filipe umilno, daću vam gospodina direktora. Pereira se napokon razbudio i seo na ivicu kreveta. Dobar dan, gospodine Pereira, rekao je direktor, ovde vaš direktor. Dobar dan, gospodine direktore, odgovorio je Pereira, da li ste se lepo proveli na odmoru? Sjajno, rekao je direktor, sjajno, banja u Busaku je zaista veličanstveno mesto, no mislim da sam vam to već rekao, ako ne grešim, mi smo se već čuli. Ah, da, naravno, rekao je Pereira, čuli smo se kada je izašla Balzakova priča, oprostite, ali tek sam se probudio, još mi je mutno u glavi. Dešava se ponekad da je čoveku mutno u glavi, rekao je direktor s izvesnom oštrinom, pa verujem da se to i vama, profesore Pereira, može desiti. Upravo tako, odgovorio je Pereira, meni se to dešava naročito ujutru zato što mi varira pritisak. Smirite ga s malo soli, posavetovao ga je direktor, malo soli pod jezik i skakanje pritiska se smiri, ali ne zovem vas zato da bih raspredao o vašem pritisku, profesore Pereira, problem je što nikad ne svraćate u glavnu redakciju, to je problem, zatvorili ste se u onaj sobičak u ulici Rodriga da Fonseke i nikada ne dolazite da razgovarate sa mnom, ne pričate mi o svojim projektima, sve radite po svome. Ako ćemo zapravo, gospodine direktore, rekao je Pereira, oprostite, ali vi ste mi sami dali odrešene ruke, rekli ste da je kulturni dodatak samo moja briga, ukratko, rekli ste mi da mogu da radim po svom. To je u redu, nastavio je direktor, ali zar vam se ne čini da biste ponekad mogli da porazgovarate sa mnom? I meni bi bilo korisno, rekao je Pereira, jer sam zapravo sam, previše sam da bih pratio sve što se događa u kulturi, a vi ste mi rekli da nećete da se bavite kulturom. A šta je sa vašim praktikantom, upitao je direktor, zar mi niste rekli da ste zaposlili praktikanta? Da, odgovorio je Pereira, ali njegovi članci su nezreli, barem zasad, pritom nije umro nijedan zanimljiv književnik, osim toga, on je mlad momak, tražio je odmor, mora da se sad negde brčka, ima već mesec dana kako se ne javlja. A vi ga otpustite, doktore Pereira, rekao je direktor, šta će vam praktikant koji ne zna da piše i koji ide na odmor? Dajmo mu još jednu priliku, uzvratio je na to Pereira, u stvari treba da nauči zanat, on je samo neiskusan momak, od nečega mora da počne. U tom trenutku razgovor je prekinuo umilni glas gospođice Filipe. Oprostite, gospodine direktore, rekla je, imate poziv iz vlade, čini mi se da je hitno. Dobro, profesore Pereira, rekao je direktor, pozvaću vas za dvadesetak minuta, a vi se u međuvremenu lepo razbudite i rastopite malo soli ispod jezika. Ako hoćete, pozvaću ja vas rekao je Pereira. Ne, uzvratio je direktor, hoću da razgovaram na miru, pozvaću vas ja kada budem završio, do viđenja.
Pereira je ustao i požurio da se na brzinu istušira. Pripremio je sebi kafu i progutao jedan slani biskvit. Zatim se obukao i otišao u predsoblje. Zove me direktor, rekao je slici svoje žene, čini mi se da obigrava kao mačka oko slanine al’ nikako da kaže, ne znam šta hoće od mene, ali moraće da kaže, šta ti misliš o tome? Slika njegove žene nasmešila se onim dalekim osmehom i Pereira je zaključio: dobro, šta je tu je, da vidimo šta hoće direktor, ja nemam šta sebi da prebacim, barem kada su novine u pitanju, ko šta radi ja samo prevodim francuske pripovetke iz devetnaestog veka.
Seo je za sto u salonu i pomislio da napiše sećanje na Rilkea. Ali, kad sve sabere, nije imao želju da piše bilo šta o Rilkeu, tom pomodaru i snobu koji se kretao u visokom društvu, nek ide do đavola, pomislio je Pereira. Preveo je nekoliko rečenica iz Bernanosovog romana, bilo je teže nego što je mislio, barem na početku, a bio je tek na prvom poglavlju, još nije ušao u samu priču. U tom trenutku zazvonio je telefon. Dobar dan, još jednom, profesore Pereira, rekao je umilni glas gospođice Filipe, daću vam gospodina direktora. Pereira je sačekao nekoliko sekundi, a potom se začuo direktorov glas, strog i isprekidan: dobro, profesore Pereira, gde smo ono stali? Rekli ste mi da sam se zatvorio u svoju redakciju u ulici Rodriga da Fonseke, gospodine direktore, kazao je Pereira, ali ja u toj sobici radim, u njoj uređujem kulturu, u glavnoj redakciji ne bih znao šta ću sa sobom, novinare ne poznajem, hroniku sam radio dugi niz godina u drugim novinama, ali vi niste hteli da mi date taj posao, dali ste mi kulturu, a s političkim novinarima nemam nikakve veze, ne znam zbog čega bih dolazio u direkciju. Da li ste se izduvali, profesore Pereira?, upitao ga je direktor. Oprostite, gospodine direktore, nisam hteo da se izduvam, samo sam hteo da iznesem svoje razloge. Dobro, rekao je direktor, ali sad bih želeo da vam postavim jedno prosto pitanje, zašto nikada nemate potrebu da porazgovarate sa svojim direktorom? Zato što ste mi vi rekli da kultura nije vaš posao, gospodine direktore, odgovorio je Pereira. Slušajte, profesore Pereira, rekao je direktor, ne znam da li sedite na ušima ili zapravo nećete da čujete, problem je u tome što ja zovem vas, razumete?, a trebalo bi da vi povremeno tražite da razgovarate sa mnom, ali pošto tako stoje stvari, budući da vi nikako nećete da shvatite, ja tražim da razgovaram s vama. Stojim vam na raspolaganju, rekao je Pereira, u potpunosti na vašem raspolaganju. Dobro, zaključio je direktor, onda dođite u novine u pet sati, a sada do viđenja i prijatan dan, profesore Pereira.
Pereira je primetio kako polako počinje da se preznojava. Presvukao je košulju koja je bila mokra ispod pazuha i pomislio da ode u redakciju i tamo sačeka pet popodne. A onda je rekao sebi da u redakciji nema nikakvog posla, morao bi da se susretne sa Selešt i da isključi telefon, bolje da ostane kod kuće. Vratio se za sto u trpezariji i počeo da prevodi Bernanosa. To je svakako bio veoma složen roman, pa i spor, ko zna šta će misliti čitaoci „Ližboe” kad pročitaju prvo poglavlje. Uprkos svemu, nastavio je da radi i preveo nekoliko stranica. Kada je došlo vreme ručka, pomislio je da sam nešto spremi, ali u ostavi više nije bilo zaliha. Pereira tvrdi da je pomislio kako bi možda mogao da prezalogaji nešto u kafeu „Orhideja”, malo kasnije, pa da onda ode u novine. Obukao je svetlo odelo, stavio crnu kravatu i izašao. Otišao je tramvajem do Tereiro do Paso i tamo preseo za ulicu Alešandra Erkulana. Kada je ušao u kafe „Orhideja” bilo je već tri, i konobar je raspremao stolove. Samo izvolite, profesore Pereira, rekao je Manuel srdačno, za vas će se uvek nešto naći, pretpostavljam da još niste ručali, težak je novinarski život. Eh, da, odgovorio je Pereira, posebno za novinare koji ne znaju ništa kao što se nikad ništa ne zna u ovoj zemlji, ima li nekih novosti? Izgleda da su bombardovani engleski brodovi na pučini kod Barselone, odgovorio je Manuel, i da je jedan francuski putnički brod praćen sve do Dardanela, to su italijanske podmornice, Italijani sjajno upravljaju podmornicama, to im je specijalnost. Pereira je naručio limunadu bez šećera i omlet s aromatičnim travama. Izabrao je mesto u blizini ventilatora, ali toga dana ventilator je bio isključen. Isključili smo ga, rekao je Manuel, leto je već na izmaku, jeste li čuli onu oluju prošle noći? Nisam, odgovorio je Pereira, prespavao sam noć u jednom cugu, ali meni je i dalje vruće. Manuel je uključio ventilator i doneo mu limunadu. Šta kažete na malo vina, profesore Pereira, kada ću imati zadovoljstvo da vas poslužim vinom? Vino nije dobro za moje srce, odgovorio je Pereira, imaš li neke jutarnje novine? Manuel je doneo novine. Na naslovnoj strani je pisalo: Skulpture od peska na plaži Karkaveluša. Ministar Nacionalnog sekretarijata za propagandu otvara izložbu malih umetnika. Polovinu strane zauzimala je velika fotografija na kojoj su se videli radovi dece umetnika sa plaže: sirene, čamci, brodovi i kitovi. Pereira je okrenuo stranu. Tu je pisalo: Hrabar otpor portugalskog kontingenta u Španiji. Uvodni naslov glasio je: „Naši vojnici se ističu u još jednoj bici uz podršku italijanskih podmornica iz pozadine”. Pereira nije imao želju da pročita članak i odložio je novine na stolicu. Pojeo je svoj omlet i popio još jednu limunadu bez šećera. Zatim je platio račun, ustao, obukao sako, koji je bio skinuo, i krenuo peške prema glavnoj redakciji „Ližboe”. Kada je stigao, bilo je četvrt do pet. Ušao je u jedan kafe, tvrdi, i naručio lozu. Bio je siguran da će škoditi njegovom srcu, ali je pomislio: šta je tu je. Zatim se popeo stepeništem stare zgrade u kojoj se nalazila direkcija „Ližboe” i pozdravio gospođicu Filipu. Idem da vas najavim, rekla je gospođica Filipa. Nema potrebe, odgovorio je Pereira, najaviću se sam, tačno je pet, a gospodin direktor mi je zakazao u pet. Pokucao je na vrata i začuo direktorov glas: napred. Pereira je zakopčao sako i ušao. Direktor je bio preplanuo, veoma preplanuo, očigledno da se sunčao u banjskom parku. Evo mene, gospodine direktore, rekao je Pereira, stojim vam na raspolaganju, sve mi recite. To sve može stati u jednu rečenicu, Pereira, rekao je direktor, ima više od mesec dana kako se nismo videli. Videli smo se u banji, rekao je Pereira, i stekao sam utisak da ste zadovoljni. Odmor je odmor, grubo ga je presekao direktor, ne govorimo o odmoru. Pereira se smestio na stolicu ispred pisaćeg stola. Direktor je posegnuo za pisaljkom i stao da je vrti po stolu. Profesore Pereira, rekao je direktor, voleo bih da vam se obraćam sa ti, ako dopuštate. Kako god želite, odgovorio je Pereira. Slušaj, Pereira, rekao je direktor, mi se poznajemo odnedavno, otkako su osnovane ove novine, ali ja znam da si ti dobar novinar, gotovo trideset godina pratio si hroniku, dobro poznaješ život i uveren sam da ćeš me razumeti. Daću sve od sebe, rekao je Pereira. Vidiš, rekao je direktor, ovo poslednje nisam očekivao. A šta to?, upitao je Pereira. Onaj hvalospev Francuskoj, rekao je direktor, izazvao si prilično negodovanja u važnim krugovima. Koji hvalospev Francuskoj?, upitao je Pereira zaprepašćeno. Pereira! uzviknuo je direktor, objavio si priču Alfonsa Dodea koja govori o ratu sa Nemcima i koja se završava rečima: živela Francuska! To je priča iz devetnaestog veka, odgovorio je Pereira. Da, to je priča iz devetnaestog veka, nastavio je direktor, ali ona svejedno govori o ratu s Nemačkom, a tebi je sigurno poznato, Pereira, da je Nemačka naš saveznik. Naša vlada nije pravila nikakve saveze, usprotivio se Pereira, barem ne zvanično. Ma, hajde, Pereira, rekao je direktor, mućni malo glavom, ako nema saveza, ima barem naklonosti, velike naklonosti, mi razmišljamo kao Nemačka, u spoljnoj i u unutrašnjoj politici, i pružamo pomoć španskim nacionalistima kao što to čini Nemačka. Ali u cenzuri nije bilo primedbi, počeo je da se brani Pereira, priču su glatko pustili. U cenzuri sede seljačine, rekao je direktor, neznalice i polupismeni, direktor cenzure je pametan čovek, moj blizak prijatelj, ali on ne može lično da pročita probne otiske svih portugalskih novina, ostali su tek činovnici, jadni policajci plaćeni da spreče objavljivanje subverzivnih reči kao što su socijalizam i komunizam, oni nisu mogli da shvate Dodeovu priču koja se završava usklikom živela Francuska, mi smo ti koji treba da budu budni, da budu oprezni, mi, novinari s iskustvom u istoriji i kulturi, mi treba sami sebe da nadziremo. Ja sam taj koga nadziru, tvrdi da je rekao Pereira, zaista, ima neko ko me nadzire. Ne razumem, Pereira, rekao je direktor, šta time hoćeš da kažeš? Hoću da kažem da imam centralu u redakciji, rekao je Pereira, više ne primam direktne pozive, svi idu preko Selešt, kućepaziteljke zgrade. Tako je u svim redakcijama, uzvratio je direktor, ako si odsutan tu je neko ko prima pozive i odgovara umesto tebe. Da, rekao je Pereira, ali kućepaziteljka je policijski doušnik, u to sam siguran. Ma, hajde, Pereira, rekao je direktor, policija nas štiti, bdije nad našim snovima, trebalo bi da joj budeš zahvalan. Ja nisam nikome zahvalan, gospodine direktore, odgovorio je Pereira, zahvalan sam jedino na svom profesionalizmu i na uspomeni na svoju ženu. Zbog lepih uspomena treba uvek biti zahvalan, složio se direktor, nego, Pereira, pre nego što objaviš kulturni dodatak, moraš mi ga pokazati, to je ono što tražim. Ali, ja sam vam rekao da je reč o patriotskoj priči, navaljivao je Pereira, a vi ste me ohrabrili, uveravajući me da nam je patriotizam u ovom trenutku i te kako potreban. Direktor je zapalio cigaretu i počešao se po glavi. Portugalski patriotizam, rekao je, ne znam da li me pratiš, Pereira, portugalski patriotizam, ti uporno objavljuješ francuske priče, Francuzi nam nisu simpatični, ne znam da li me pratiš, nije ni važno, slušaj me dobro, našim čitaocima je potreban jedan valjan portugalski kulturni dodatak, u Portugaliji postoji na desetine pisaca među kojima možeš da biraš, pa i onih iz devetnaestog veka, za naredni broj izaberi neku priču Esa du Keiroša, koji je dobro poznavao Portugaliju, ili Kamila Kaštela Branka, koji je pevao o strasti i koji je vodio zaista sjajan, uzbudljiv život ispunjen brojnim ljubavima i tamnovanjem. „Ližboa” nije nikakav ksenofilan list, a ti treba da nađeš svoje korene, da se vratiš svojoj zemlji, kako bi rekao kritičar Burapotaš. Nisam čuo za njega, odgovorio je Pereira. On je kritičar nacionalista, objasnio je direktor, piše za našu konkurenciju, tvrdi da portugalski pisci treba da se vrate svojoj zemlji. Ja nikada nisam napuštao svoju zemlju, rekao je Pereira, zaboden sam tu poput klina. U redu, prihvatio je direktor, ali moraš da me pitaš svaki put kad nešto planiraš, ne znam da li si shvatio? Savršeno sam shvatio, rekao je Pereira i otkopčao prvo dugme na sakou. Dobro, završio je direktor, mislim da je naš razgovor završen, voleo bih da nas dvojica ostanemo u dobrim odnosima. Naravno, rekao je Pereira, i oprostio se.
Kada je izašao, napolju je duvao snažan vetar koji je povijao krošnje drveća. Pereira je krenuo peške, a zatim stao ne bi li uhvatio neki taksi. Bio je u nedoumici da li da večera u kafeu „Orhideja”, ali onda se predomislio i zaključio da je najbolje da kod kuće popije belu kafu. Taksija, nažalost, nije bilo ni za lek, te je morao da čeka dobrih pola sata, tvrdi.

22.


Narednog dana, Pereira je ostao kod kuće, tvrdi. Ustao je kasno, doručkovao i odložio Bernanosov roman, jer ga „Ližboa” ionako neće objaviti. Pretražio je biblioteku i našao sabrana dela Kamila Kaštela Branka. Izabrao je nasumice jednu novelu i počeo da čita prvu stranu. Zaključio je da je depresivna, nije imala onu francusku lakoću i ironiju, radnja je bila mračna, nostalgična, puna problema i s obiljem tragedija. Pereira se ubrzo zamorio. Poželeo je da porazgovara sa slikom svoje žene, ali je odložio razgovor za kasnije. Zatim je sebi napravio kajganu bez aromatičnih trava, pojeo je do poslednje mrvice i otišao da prilegne, ubrzo je zaspao i usnio divan san. Zatim je ustao i premestio se u fotelju da gleda u prozore. Sa prozora njegove kuće videle su se palme iz kasarne preko puta i povremeno bi se oglasila truba. Pereira nije umeo da razlikuje te zvonke poruke jer nije služio vojsku, pa su to za njega bili tek nepovezani zvuci. Zagledao se u listove palme što su se savijali pod naletima vetra i pomislio na svoje detinjstvo. Tako je proveo znatan deo popodneva, razmišljajući o svom detinjstvu, ali to je nešto o čemu Pereira ne želi da govori, jer nema nikakve veze sa ovom pričom, tvrdi.
Negde oko četiri po podne oglasilo se zvono na vratima. Pereira se trgnuo iz svog sanjarenja, ali se nije pomerio. Začudilo ga što neko zvoni na njegova vrata, pomislio je da se možda Pijedad vratila iz Setubala, da je njena sestra, nekom srećom, operisana pre roka. Zvono se ponovo oglasilo, uporno, dva puta dugačko. Pereira se pridigao i pritisnuo dugme koje je otvaralo kapiju. Sačekao je na stepeništu, čuo je kapiju kako se sasvim polako zatvara i korake koji se žurno penju. Kada je osoba koja je ušla stigla na odmorište, Pereira nije mogao da je prepozna zato što je na stepeništu bio mrak i zato što njegov vid više nije bio tako dobar.
Zdravo, profesore Pereira, rekao je glas koji je Pereira prepoznao, ja sam, mogu li da uđem? Bio je to Monteiro Rosi, Pereira ga je propustio i odmah zatvorio vrata. Monteiro Rosi je stao u predsoblju, u ruci je držao malu torbu, bio je u košulji kratkih rukava. Oprostite, profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi, kasnije ću vam sve objasniti, ima li koga u zgradi? Kućepaziteljka je u Setubalu, rekao je Pereira, stanari sa gornjeg sprata su ostavili prazan stan, preselili su se u Porto. Mislite da me je neko video?, upitao je Monteiro Rosi zabrinuto. Preznojavao se i pomalo zaplitao jezikom. Ne verujem, rekao je Pereira, ali šta radite ovde, odakle dolazite? Kasnije ću vam objasniti, profesore Pereira, rekao je Monteiro Rosi, morao bih odmah da se istuširam i promenim košulju, na izmaku sam snaga. Pereira ga je otpratio do kupatila i dao mu svoju čistu košulju, onu kaki boje. Biće vam malo široka, rekao je, al’ šta je tu je. Dok se Monteiro Rosi kupao, Pereira je otišao u predsoblje i stao ispred slike svoje žene. Želeo je da joj kaže neke stvari, tvrdi, da mu je Monteiro Rosi banuo u kuću, na primer, i još mnogo toga. Ali nije rekao ništa, odložio je razgovor za kasnije i vratio se u salon. Monteiro Rosi se pojavio u prevelikoj Pereirinoj košulji koja je landarala oko njega. Hvala, profesore Pereira, rekao je, mrtav sam od umora, hteo bih da vam ispričam puno toga, ali sam zaista mrtav umoran, možda bi trebalo da malo odremam. Pereira ga je odveo do spavaće sobe i rasprostro preko kreveta pamučni pokrivač. Ispružite se ovde, rekao mu je, izujte se, nemojte spavati obuveni jer se telo onda ne odmara, i ne brinite, ja ću vas kasnije probuditi. Monteiro Rosi je legao i Pereira je zatvorio vrata i vratio se u salon. Odložio je novele Kamila Kaštela Branka, ponovo je uzeo Bernanosa i bacio se na prevod ostatka poglavlja. Ako nije mogao da ga objavi u „Ližboi”, šta je tu je, pomislio je, možda je mogao da ga objavi u celosti, tako bi Portugalci barem dobili jednu dobru knjigu za čitanje, ozbiljnu knjigu, moralnu, koja se bavi suštinskim problemima, knjigu koja bi podstakla čitaoce da se pozabave svojom savešću, pomislio je Pereira.
U osam sati, Monteiro Rosi je i dalje spavao. Pereira je otišao u kuhinju, ulupao četiri jaja, stavio u njih kašičicu dižonskog senfa i mrvicu origana i majorana, želeo je da spremi ukusan omlet s aromatičnim travama, verovatno je Monteiro Rosi gladan kao vuk, pomislio je. Postavio je za dvoje u salonu, raširio beli stolnjak, stavio tanjire iz Kaldaš da Rainje, koje mu je poklonio Silva za venčanje, i stavio je dve sveće u dva svećnjaka. Zatim je pošao da probudi Monteira Rosija, ali je ušao u sobu veoma polako jer mu je u stvari bilo žao da ga budi. Momak je ležao na leđima i spavao, dok mu je jedna ruka visila s kreveta. Pereira ga je pozvao, ali Monteira Rosi je i dalje spavao. Pereira ga je zatim prodrmao po ruci i rekao: Monteiro Rosi, vreme je za večeru, ako nastavite da spavate, nećete moći noćas da zaspite, bolje da ustanete i stavite nešto u usta. Monteiro Rosi je skočio s kreveta, prestravljen. Ne brinite, rekao je Pereira, to sam ja, profesor Pereira, ovde ste na sigurnom. Otišli su u salon i profesor Pereira je upalio sveće. Dok je spremao omlet ponudio je Monteira Rosija paštetom iz konzerve koja je ostala od zaliha, i upitao ga iz kuhinje: šta vam se dogodilo, Monteiro Rosi? Hvala, odgovorio je Monteiro Rosi, hvala na gostoprimstvu, profesore Pereira, a hvala i na novcu koji ste mi poslali, Marta mi ga je prosledila. Pereira je izneo omlet na sto i namestio salvetu oko vrata. Dakle, Monteiro Rosi, upitao je, šta se dešava? Monteiro Rosi se bacio na hranu kao da danima ništa nije okusio. Polako, tako ćete se udaviti, rekao je Pereira, jedite polako, ima i sira, pričajte mi. Monteiro Rosi je progutao zalogaj i rekao: moj rođak je uhapšen. Gde, upitao je Pereira, u pansionu gde sam ga odveo? Ma kakvi, odgovorio je Monteiro Rosi, uhapšen je u Alentežu dok je vrbovao Alentežane, pravo je čudo što sam ja uspeo da pobegnem. I šta sad?, upitao je Pereira. Sad me progone, profesore Pereira, odgovorio je Monteiro Rosi, siguran sam da me traže po čitavoj Portugaliji, sinoć sam uhvatio autobus, stigao sam do Bareira, zatim sam išao trajektom, od Kaiš de Sodrea dovde došao sam peške jer nisam imao novca za prevoz. Zna li neko da ste ovde?, upitao je Pereira. Niko, odgovorio je Monteiro Rosi, čak ni Marta, nego, hteo bih da stupim u kontakt sa njom, želeo bih da javim barem Marti da sam na sigurnom, jer vi me nećete oterati, zar ne, profesore Pereira? Možete ostati ovde koliko god želite, odgovorio je Pereira, do polovine septembra sigurno, dok se ne vrati Pijedad, kućepaziteljka zgrade koja je i moja kućna pomoćnica, Pijedad je žena od poverenja, ali ona je kućepaziteljka, a kućepaziteljke razgovaraju s drugim kućepaziteljkama, vaše prisustvo ne bi ostalo neprimećeno. Pa dobro, rekao je Monteiro Rosi, do petnaestog septembra sigurno ću naći neki smeštaj, a sada bih mogao da razgovaram s Martom. Slušajte, Monteiro Rosi, rekao je Pereira, zaboravite sada Martu, dok ste u mojoj kući nećete razgovarati ni sa kim, smirite se i odmorite. A šta vi radite, profesore Pereira, upitao je Monteiro Rosi, da li se i dalje bavite nekrolozima i sećanjima? Povremeno, odgovorio je Pereira, ali članci koje ste mi poslali nisu za objavljivanje, stavio sam ih u jednu fasciklu u redakciji, ne znam zašto ih ne bacim. Vreme je da vam nešto priznam, promrmljao je Monteiro Rosi, oprostite mi što vam to govorim tek sada, ali ti tekstovi nisu baš roba iz mog dućana. A šta bi to tačno trebalo da znači?, upitao je Pereira. Pa, eto, profesore Pereira, istina je da mi je Marta mnogo pomogla, delom ih je ona napisala, osnovne ideje su njene. Čini mi se da je to veoma nedolično, primetio je Pereira. Ah, odgovorio je Monteiro Rosi, ne znam baš koliko, a vi, profesore Pereira, da li vi uopšte znate šta uzvikuju španski nacionalisti?, uzvikuju viva la muerte, a ja o smrti ne umem da pišem, ja volim život, profesore Pereira, i nikada ne bih bio u stanju da sam pišem nekrologe, da govorim o smrti, ja stvarno nisam u stanju da o tome govorim. U suštini vas razumem, tvrdi da je rekao Pereira, ni meni to više nije lako.
Spustila se noć i sveće su rasipale slabašnu svetlost. Ne znam zašto činim sve ovo za vas, Monteiro Rosi, rekao je Pereira. Možda zato što ste dobar čovek, odgovorio je Monteiro Rosi. Suviše je jednostavno, primetio je Pereira, svet je prepun dobrih ljudi koji ne idu unaokolo tražeći nevolje. Onda ne znam, rekao je Monteiro Rosi, zaista ne bih znao. Problem je u tome što ni ja ne znam, rekao je Pereira, do pre nekoliko dana postavljao sam sebi mnoga pitanja, ali možda je bolje da prestanem da se pitam. Izneo je na sto bocu s trešnjama u rakiji i Monteiro Rosi je ispio punu čašu. Pereira je uzeo samo jednu trešnju i malo soka, jer se plašio da ne pokvari svoju dijetu.
Pričajte mi kako je bilo, zamolio ga je Pereira, šta ste dosad radili u Alentežu? Obišli smo čitavu oblast, uzduž i popreko, odgovorio je Monteiro Rosi, zaustavljali smo se na proverenim mestima, tamo gde je bilo više komešanja. Oprostite, prekinuo ga je Pereira, ali vaš rođak mi ne liči na osobu koja je sposobna za to, ja sam ga samo jedared video, ipak delovao mi je pomalo izgubljeno, čak budalasto, a pritom još i ne govori portugalski. Da, kazao je Monteiro Rosi, ali on je po zanimanju slovoslagač, ume da izrađuje dokumenta, nema mu ravnog u falsifikovanju pasoša. Onda je mogao bolje da falsifikuje svoj, rekao je Pereira, imao je argentinski pasoš i na kilometar se videlo da je lažan. Taj nije radio on, usprotivio se Monteiro Rosi, dobio ga je u Španiji. I na kraju?, upitao je Pereira. Ništa, odgovorio je Monteiro Rosi, u Portalegru smo našli jednu proverenu štampariju i moj rođak se dao na posao, uradili smo veliku stvar, moj rođak je napravio priličan broj pasoša, dobar deo smo razdelili, ostatak je kod mene jer više nismo imali vremena. Monteiro Rosi se mašio za torbu koju je ostavio na fotelji i zavukao ruku u nju. Evo šta mi je ostalo, rekao je. Stavio je na sto svežanj pasoša, moglo ih je biti dvadesetak. Dragi moj Monteiro Rosi, potpuno ste sišli s uma, rekao je Pereira, šetate s tim u torbi kao da su karamele, ako vas uhvate s tim dokumentima, crno vam se piše.
Pereira je uzeo pasoše i rekao: sakriću ih. Pomislio je da ih stavi u neku fioku, ali mu to nije bilo dovoljno sigurno mesto. Zatim je otišao u predsoblje i ubacio ih iza knjiga u biblioteci, baš iza slike svoje žene. Oprosti, rekao je slici, ali ovde niko neće da zagleda, ovo je najsigurnije mesto u kući. Onda se vratio u salon i rekao: kasno je, možda je najbolje da pođemo na počinak. Ja moram da se čujem sa Martom, rekao je Monteiro Rosi, brine se, ne zna šta se desilo sa mnom, moguće je da misli da su i mene uhapsili. Slušajte, Monteiro Rosi, rekao je Pereira, sutra ću ja pozvati Martu i to iz javne govornice, bolje je da se večeras primirite i da idete u krevet, zapišite mi broj telefona na ovom listu. Ostaviću vam dva broja, rekao je Monteiro Rosi, ako se ne javi na jednom, sigurno će se javiti na drugom, ako se ne javi ona lično, tražite Liz Delonej, sada se tako zove. Znam, priznao je Pereira, sreo sam je ovih dana, osušila se kao prut, ne može je čovek prepoznati, taj život joj ne prija, Monteiro Rosi, sasvim će je uništiti, a sada laku noć.
Pereira je ugasio sveće i upitao se zašto je ušao u čitavu tu priču, zašto je primio Monteira Rosija, zašto da telefonira Marti i ostavlja šifrovane poruke, zašto da ulazi u stvari koje ga se ne tiču? Možda zato što je Marta toliko oslabila i što su joj na leđima štrčale dve koščate lopatice, kao dva pileća krilca? Možda zato što Monteiro Rosi nije imao oca i majku koji bi mu pružili utočište? Možda zato što je bio u Paredeu i što mu je doktor Kardozo izneo svoju teoriju o savezu duša? Pereira to nije znao, a ni danas ne bi mogao sebi da odgovori. Onda je ipak odlučio da ode na počinak jer je sutradan hteo da ustane rano i da valjano isplanira dan, ali pre nego što je otišao da legne, svratio je na trenutak u predsoblje i pogledao sliku svoje žene. I Pereira joj se nije obratio, samo joj je nežno mahnuo rukom, tvrdi.

23.


Tog jutra pred kraj avgusta Pereira se probudio u osam, tvrdi. U toku noći se budio nekoliko puta i čuo je kako pljušti kiša u krošnjama palmi u dvorištu kasarne preko puta. Ne seća se da je sanjao, spavao je rastrzano, na mahove je sigurno nešto i sanjao, ali se ne seća. Monteiro Rosi je spavao na kauču u salonu, u pidžami koja ma je praktično izigravala čaršav, s obzirom na veličinu. Spavao je sav zgrčen, kao da mu je hladno i Pereira ga je pokrio vunenim ćebetom sa škotskom šarom, nežno, da ga ne bi probudio. Kretao se kroz kuću na prstima, da ne pravi buku, spremio je sebi kafu i otišao u nabavku u bakalnicu na uglu ulice. Pazario je četiri konzerve sardina, tuce jaja, paradajz, dinju, hleb, osam kroketa od bakalara, onih gotovih, koje treba samo podgrejati u rerni. Onda je ugledao jednu malu dimljenu pršutu kako visi na kuki, uvaljanu u papriku, pa je i nju pazario. Rešili ste da obnovite zalihe, profesore Pereira, primetio je bakalin. Da znate da jesam, odgovorio je Pereiera, moja kućna pomoćnica neće doći pre polovine septembra, kod sestre je u Setubalu, pa moram sam da se snalazim, ne mogu da idem u nabavku svako jutro. Ako vam treba neko pošteno čeljade da vam malo pospremi po kući, imam pravu osobu za vas, rekao je bakalin, stanuje gore uz ulicu, prema Grasi, ima malo dete i muž ju je napustio, osoba je od poverenja. Ne hvala, odgovorio je Pereira, hvala gospodine Fransiško, radije ne bih, ne znam šta bi Pijedad na to rekla, kućne pomoćnice su ljubomorne jedna na drugu i mogla bi da se oseti odbačenom, možda na zimu, to možda nije loša ideja, ali sada je najbolje da sačekam da se vrati Pijedad.
Pereira je ušao u kuću i stavio namirnice u hladnjak. Monteiro Rosi je spavao. Pereira mu je ostavio ceduljicu. „Imate jaja s pršutom ili podgrejte krokete od bakalara, možete ih podgrejati u tiganju, ali sa veoma malo ulja, inače se pretvore u kašu, prijatan ručak i ne brinite, ja se vraćam predveče, razgovaraću s Martom, do skorog viđenja, Pereira.”
Izašao je iz kuće i uputio se u redakciju. Kada je stigao, zatekao je Selešt u svom kokošinjcu kako se zanima nekim kalendarom. Dobar dan, Selešt, javio se Pereira, ima li novosti? Ni poziva, ni pošte, odgovorila je Selešt. Pereira je odahnuo, dobro je da ga niko nije tražio. Popeo se u radakciju i isključio telefon, zatim je uzeo priču Kamila Kaštela Branka i pripremio je za štampariju. Oko deset je pozvao novine i javio mu se ljupki glas gospođice Filipe. Ovde doktor Pereira, rekao je Pereira, želeo bih da razgovaram sa direktorom. Filipe je prebacila vezu i direktor se javio: halo. Ovde profesor Pereira, rekao je Pereira, hteo sam samo da se javim, gospodine direktore. Dobro je, rekao je direktor, jer juče sam vas tražio, ali niste bili u redakciji. Juče mi nije bilo dobro, slagao je Pereira, ostao sam kod kuće zato što me je mučilo srce. Razumem, profesore Pereira, rekao je direktor, ali voleo bih da znam kakvi su vam planovi za sledeće kulturne dodatke. Objavljujem jednu priču Kamila Kaštela Branka, odgovorio je Pereira, kao što ste mi vi savetovali, gospodine direktore, mislim da će jedan portugalski pisac iz devetnaestog veka sasvim odgovarati, šta vi mislite? Savršeno, odgovorio je direktor, ali voleo bih da nastavite i sa rubrikom sećanja. Razmišljao sam o Rilkeu, odgovorio je Pereira, ali ništa nisam napisao, čekao sam vaš blagoslov. Rilke, kazao je direktor, ime mi nešto govori. Rajner Marija Rilke, objasnio je Pereira, rođen je u Čehoslovačkoj, ali je praktično austrijski pesnik, pisao je na nemačkom, umro je dvadeset šeste. Slušajte, Pereira, kazao je direktor, kao što sam vam već rekao, „Ližboa” postaje ksenofilan list, zašto ne napišete sećanje na nekog domaćeg pesnika, zašto ne napišete nešto o našem velikom Kamoišu? Kamoišu, na to će Pereira, ali Kamoiš je umro hiljadu petsto osamdesete, pre gotovo četiristo godina. Da, kazao je direktor, ali je on naš veliki nacionalni pesnik, uvek je veoma aktuelan, uostalom, znate li šta je uradio Antonio Feru, direktor Nacionalnog sekretarijata za propagandu, odnosno ministarstva kulture, pala mu je na pamet briljantna zamisao da spoji dan Kamoiša sa Danom nacije, toga dana se slavi veliki epski pesnik i portugalska nacija, a i vi biste mogli da napišete sećanje. Ali, dan Kamoiša je deseti juni, usprotivio se Pereira, gospodine direktore, kakvog smisla ima slaviti dan Kamoiša krajem avgusta? Desetog juna ionako još nismo imali kulturni dodatak, objasnio je direktor, to takođe možete napomenuti u tekstu, a Kamoiša možete slaviti uvek, on je naš veliki nacionalni pisac, pomenite i Dan nacije, dovoljno je nešto sasvim kratko kako bi čitaoci shvatili. Oprostite mi, gospodine direktore, odgovorio je skrušeno Pereira, ali slušajte, želim nešto da vam kažem, mi smo poreklom Luzijadi, zatim smo imali Rimljane i Kelte, a onda su došli Arapi, koju to tačno naciju mi Portugalci možemo da slavimo? Portugalsku naciju, odgovorio je direktor, izvinite Pereira, ali čini mi se da vaša primedba nije na mestu, mi smo Portugalci, otkrili smo svet, ostvarili smo najveće pomorske poduhvate na zemaljskoj kugli, a tad kada smo sve to radili, u šesnaestom veku, već smo bili Portugalci, mi to jesmo i vi to veličajte, Pereira. Direktor je zatim napravio pauzu, pa nastavio: Pereira, poslednji put smo bili na ti, ne znam zašto ti i dalje govorim vi. Kako god želite, gospodine direktore, odgovorio je Pereira, možda je kriv telefon. Biće da je tako, rekao je direktor, u svakom slučaju, slušaj me dobro, Pereira, hoću da „Ližboa” budu vrlo portugalske novine čak i po svom kulturnom dodatku i ako ti ne želiš da pišeš sećanje na Dan nacije, moraš uraditi barem sećanje na Kamoiša, i to je već nešto.
Pereira je pozdravio direktora i spustio slušalicu. Antonio Fero, pomislio je, taj strašni Antonio Fero, najgore je što je inteligentan i lukav, kad samo pomisli da je bio prijatelj Fernanda Pesoe, ali šta je tu je, zaključio je, i taj Pesoa je birao bajne prijatelje. Pokušao je da napiše sećanje na Kamoiša, i to ga je zamajalo do pola jedan. Onda je sve odložio. Do đavola i Kamoiš, pomislio je veliki pesnik koji veliča herojstvo Portugalaca, jako mi je to herojstvo, kazao je u sebi Pereira. Obukao je sako i uputio se prema kafeu „Orhideja”. Ušao je i seo za uobičajeni sto. Manuel mu je žurno prišao i Pereira je naručio riblju salatu. Jeo je polako, veoma polako, a onda je otišao do telefona. U ruci je držao ceduljicu sa brojevima koje mu je dao Monteiro Rosi. Prvi broj je zvonio dugo, ali se niko nije javljao. Pereira je pokušao ponovo, toliko puta mu se dešavalo da pogreši. Broj je zvonio dugo, ali se niko nije javljao. Onda je okrenuo drugi broj. Javio se neki ženski glas. Halo, rekao je Pereira, želeo bih da razgovaram sa gospođicom Delonej. Ne poznajem je, odgovorio je ženski glas sumnjičavo. Dobar dan, ponovio je Pereira, tražim gospođicu Delonej. Oprostite, a ko ste vi?, upitao je ženski glas. Slušajte gospođice, rekao je Pereira, ima hitnu poruku za Liz Delonej, dajte mi je, molim vas. Nema ovde nikakve Liz, rekao je ženski glas, čini mi se da ste pogrešili, ko vam je dao ovaj broj? Najmanje je važno ko mi ga je dao, odvratio je Pereira, uostalom, ako ne mogu da razgovaram sa Liz, onda mi dajte Martu. Martu?, začudio se ženski glas, koju Martu, na ovom svetu ima toliko Marti. Pereira se setio da ne zna kako se Marta preziva pa je jednostavno rekao: Marta je jedna mršava devojka plave kose koja se odaziva i na ime Liz Delonej, ja sam njen prijatelj i imam za nju važnu poruku. Žalim, rekao je ženski glas, ali ovde ne postoji nikakva Marta i nikakva Liz, do viđenja. Telefon je kliknuo i Pereira je stajao sa slušalicom u ruci. Prekinuo je vezu i vratio se za svoj sto. Čime mogu da vas uslužim?, upitao je Manuel, užurbano mu prilazeći. Pereira je naručio limunadu sa šećerom, zatim upitao: ima li zanimljivih novosti? Biće ih večeras u osam, rekao je Manuel, imam prijatelja koji hvata radio London, ako hoćete, sutra ću vam sve ispričati.
Pereira je popio svoju limunadu i platio račun. Izašao je i krenuo u redakciju. Zatekao je Selešt u svom kokošinjcu, i dalje zadubljenu u svoj kalendar. Ima li nešto novo?, upitao je Pereira. Bio je jedan telefonski poziv za vas, rekla je Selešt, neka žena, ali nije htela da kaže zašto zove. Da li se predstavila?, upitao je Pereira. Rekla je neko strano ime, odgovorila je Selešt, ali nisam zapamtila. Zašto niste zapisali?, prebacio joj je Pereira, vi radite na centrali, Selešt, treba da zapisujete poruke. Jedva da umem da pišem i portugalski, odgovorila je Selešt, a zamislite tek neko strano ime, bilo je to neko komplikovano ime. Pereira je osetio snažno uzbuđenje i upitao: i šta vam je rekla ta žena, šta vam je rekla, Selešt? Rekla je da ima nekakvu poruku za vas i da traži gospodina Rosija, kakvo čudno ime, ja sam odgovorila da ovde nema nikakvog Rosija, da je ovo kulturna redakcija „Ližboe”, onda sam zvala glavnu redakciju jer sam mislila da ću vas tamo naći, htela sam da vas obavestim, ali vas nije bilo i ostavila sam poruku da vas je tražila neka gospođa strankinja, izvesna Liz, sad sam se setila. I vi ste im rekli da su tražili gospodina Rosija?, upitao je Pereira. Ne, profesore Pereira, odgovorila je Selešt prefrigano, to nisam rekla, činilo mi se da nije važno, kazala sam samo da vas je tražila izvesna Liz, ne sekirajte se, profesore Pereira, ako im trebate, naći će vas. Pereira je pogledao na sat. Bilo je četiri po podne, odlučio je da se ne penje, te pozdravio Selešt. Slušajte, Selešt, rekao je, idem kući jer se ne osećam dobro, ako me neko traži, recite da zove na kuću, sutra možda neću doći u redakciju, vi preuzmite moju poštu.
Kada je stigao kući bilo je već sedam. Dugo se zadržao na Tereiro do Paso, na jednoj klupi, posmatrajući trajekte koji su polazili ka drugoj obali Teža. Bilo je predivno to kasno popodne, i Pereira je želeo da uživa u njemu. Zapalio je cigaru i žudno uvlačio dimove. Sedeo je na klupi okrenutoj prema reci i kraj njega je seo jedan prosjak s usnom harmonikom, koji mu je svirao stare pesme iz Koimbre.
Kada je Pereira ušao u kuću, nije odmah video Monteira Rosija i to ga je uzbunilo, tvrdi. Ali Monteiro Rosi je bio u kupatilu gde je obavljao ritualno kupanje. Upravo se brijem, profesore Pereira, doviknuo je Monteiro Rosi, biću gotov za pet minuta. Pereira je skinuo sako i postavio sto. Stavio je tanjire iz Kaldaš da Rainje, one od prethodne večeri. Doneo je na sto dve sveće koje je kupio tog jutra. Zatim je otišao u kuhinju, neodlučan šta da spremi za večeru. Ko zna zašto mu je palo na pamet da spremi neko italijansko jelo, on čak i ne poznaje italijansku kuhinju. Pomislio je da izmisli nešto, tvrdi Pereira. Odsekao je poveće parče pršute i iseckao ga na kockice, zatim uzeo dva jaja koja je ulupao, u to stavio strugani sir i pršutu, dodao origano i majoran, sve to izmešao, a onda pristavio lonac s vodom za špagete. Kada je voda provrila, stavio je špagete koje su odavno stajale u ostavi. Monteiro Rosi se pojavio svež kao ruža, u Pereirinoj košulji kaki boje, koja je kao čaršav lepršala oko njega. Pomislio sam da napravim neko italijansko jelo, rekao je Pereira, ne znam da li je zaista italijansko, verovatno je neka izmišljotina, ali je barem pastašuta. Kakva divota, uzviknuo je Monteiro Rosi, nisam je jeo čitavu večnost. Pereira je upalio sveće i poslužio špagete. Pokušao sam da telefoniram Marti, rekao je, ali na prvom broju se niko nije javljao, a na drugom se javila neka gospođa koja se pravila luda, rekao sam čak da želim da razgovaram sa Martom, ali ništa nije pomoglo, kada sam stigao u redakciju, kućepaziteljka mi je kazala da me je neko tražio, verovatno Marta, ali tražila je vas, možda je to bilo neoprezno sa njene strane, kako god bilo, neko sada možda zna da sam ja u kontaktu sa vama, mislim da će nam to doneti probleme. I šta ja sad da radim?, upitao je Monteiro Rosi. Ako imate neko sigurnije mesto, bilo bi bolje da odete, a ako nemate, ostanite ovde pa ćemo videti, odgovorio je Pereira. Izneo je na sto trešnje u rakiji i uzeo jednu, bez soka. Monteiro Rosi je napunio čašu. U tom trenutku začulo se kucanje na vratima. Udarci su bili snažni, kao da neko hoće da provali vrata. Pereira se zapitao kako su uspeli da otvore donju kapiju, i nekoliko sekundi je sedeo u tišini. Udarci su se ponovili, ovoga puta još silovitije. Ko je, upitao Pereira ustajući, šta hoćete? Otvorite, policija, otvorite vrata ili ćemo ih razneti mecima, odgovorio je jedan glas. Monteiro Rosi je navrat-nanos potrčao prema sobama, smogao je tek snage da izgovori: dokumenta, profesore Pereira, sakrijte dokumenta. Već su na sigurnom, umirio ga je Pereira, i pošao prema ulazu da otvori vrata. Kada je prošao pored slike svoje žene, dobacio je zaverenički pogled tom dalekom osmehu. A zatim je otvorio vrata, tvrdi.

24.


Tvrdi Pereira da ih je bilo trojica u civilnom odelu i da su bili naoružani pištoljima. Prvi koji je ušao bio je onizak i suvonjav, s brčićima i kestenjastom bradicom. Politička policija, rekao je suvonjavi čovečuljak naredbodavnim tonom, moramo da pretresemo stan, tražimo jednu osobu. Pokažite mi svoju legitimaciju, usprotivio se Pereira. Suvonjavi čovečuljak se obratio svojim kompanjonima, dvojici klipana u crnom, i rekao: hej, momci, jeste li čuli, šta velite na ovo? Jedan od njih uperio je pištolj prema Pereirinim ustima i procedio: je l’ ti ovo dovoljna legitimacija, mešino? Ajde, momci, rekao je suvonjavi čovečuljak, nemojte tako s našim profesorom Pereirom, on je dobar novinar, piše za jedan cenjeni list, možda previše katolički orijentisan, ne kažem, ali na liniji. A onda je nastavio: čujte, profesore Pereira, nemojte da nas zamajavate, nismo došli ovde da ćaskamo i ne volimo da gubimo vreme, uostalom, znamo da vi nemate nikakve veze sa tim, vi ste pošten čovek, jednostavno niste shvatili s kim imate posla, poklonili ste poverenje jednom sumnjivom tipu, ali ja ne želim da vam pravim probleme, samo nas pustite da radimo svoj posao. Ja uređujem kulturni dodatak „Ližboe”, rekao je Pereira, hoću da razgovaram sa nekim, hoću da pozovem svog direktora, da li on zna da ste u mojoj kući? Ma hajte, profesore Pereira, odgovorio je suvonjavi čovečuljak medenim glasom, zar mislite da mi u policiji o svojim akcijama prvo obavestimo vašeg direktora, ma o čemu vi to pričate? Ali vi niste policija, uzjogunio se Pereira, niste nadležni, u civilu ste, nemate nikakvu dozvolu za ulazak u moju kuću. Suvonjavi čovečuljak se ponovo, uz osmeh, obratio onoj dvojici klipana: domaćin je tvrdoglav, momci, pitam se šta treba da uradimo da ga ubedimo? Čovek koji je držao pištolj uperen u Pereiru, snažno ga je udario nadlanicom i Pereira se zateturao. Daj, Fonseka, nemoj tako, rekao je suvonjavi čovečuljak, ne smeš da maltretiraš profesora Pereiru, tako ćeš mi ga previše uplašiti, on je slabašan, i pored toga što je ovako debeo, njega zanima kultura, on je intelektualac, profesora Pereiru treba ubeđivati lepim jer će se inače upiškiti u gaće. Klipan po imenu Fonseka ponovo je zviznuo Pereiru nadlanicom i Pereira se ponovo zateturao, tvrdi. Fonseka, rekao je suvonjavi čovečuljak, smešeći se, previše si manuelan, moraću te nekako ukrotiti, inače ćeš mi pokvariti posao. Zatim se okrenuo Pereiri i kazao: profesore Pereira, kao što već rekoh, mi nismo ljuti na vas, došli smo samo da održimo jednu lekcijicu momku koji se nalazi u vašoj kući, tom tipu koji vapije da dobije jednu malu lekciju jer ne zna koje su vrednosti domovine, malo ih je zagubio, jadničak, i mi smo došli da mu pomognemo da ih pronađe. Pereira je protrljao obraz i promrmljao: nema ovde nikoga. Suvonjavi čovečuljak je bacio pogled oko sebe i rekao: čujte, profesore Pereira, olakšajte nam zadatak, tog vašeg mladog gosta treba samo nešto da pitamo, upriličićemo mu malo saslušanje ne bi li se prisetio patriotskih vrednosti, ne želimo ništa više, samo smo zato došli. Onda mi dopustite da telefoniram policiji, bio je uporan Pereira, neka oni dođu i neka ga vode u stanicu, tamo se obavljaju saslušanja, a ne u stanu. Ma, hajte, profesore Pereira, rekao je suvonjavi čovečuljak, smeškajući se, vi nemate nimalo razumevanja, vaš stan je kao poručen za privatno saslušanje kao što je ovo, vaša kućepaziteljka nije tu, komšije su otišle u Porto, veče je tiho i ova zgrada je prava bombona, diskretnija je od policijske stanice.
Zatim je dao znak klipanu koga je nazvao Fonseka i ovaj je odgurnuo Pereiru sve do trpezarije. Pogledali su oko sebe ali nisu videli nikoga, samo postavljen sto sa ostacima hrane. Ohoho, profesore Pereira, intimna večerica, rekao je suvonjavi čovečuljak, vidim da ste pripremili intimnu večericu sa svećama i svim ostalim što uz to ide, zaista romantično. Pereira nije odgovorio ništa. Čujte, profesore Pereira, rekao je suvonjavi čovečuljak uprepodobljeno, vi ste udovac i ne družite se sa ženama, kao što vidite znam sve o vama, da vi kojim slučajem ne volite golobrade dečake? Pereira je ponovo dodirnuo rukom svoj obraz i rekao: vi ste zaista gnusni i sve ovo je gnusno. Ma, hajte, profesore Pereira, nastavio je suvonjavi čovečuljak, ali muškarac je muškarac, to i vi vrlo dobro znate, i ako muškarac nađe kakvog slatkog golobradog plavušana sa slatkim dupencetom, to je sasvim razumljivo. A zatim je nastavio grubim i odlučnim glasom: da li moramo izvrnuti kuću naopačke ili ćete radije da se dogovorimo? Tamo je, odgovorio je Pereira, u radnoj ili u spavaćoj sobi. Suvonjavi čovečuljak je izdao naredbe dvojici klipana. Fonseka, kazao je, nemoj svom snagom, ne želim probleme, dovoljno je da mu održimo malu lekciju i da saznamo ono što hoćemo, a ti, Lima, da se lepo ponašaš, znam da si poneo pendrek i da ga nosiš ispod košulje, ali ne zaboravi da ne želim udarce po glavi, ako baš hoćeš udri po leđima i po grudima, to više boli, a ne ostavlja tragove. Razumem, komandante, odgovorila su dva klipana. Ušli su u radnu sobu i zatvorili vrata za sobom. Dobro, rekao je suvonjavi čovečuljak, dobro, profesore Pereira, da malo proćaskamo dok moji prijatelji rade svoj posao. Hoću da telefoniram policiji, ponovio je Pereira. Policija, nasmešio se suvonjavi čovečuljak, pa ja sam policija, profesore Pereira, ili je barem u ovom trenutku predstavljam, jer noću i naša policija spava, znate, naša policija nas štiti čitavog bogovetnog dana, ali uveče ide na spavanje jer je iscrpljena, pored svih zlikovaca koji se muvaju unaokolo, pored svih onih kao što je vaš gost, koji su izgubili osećaj za rodoljublje, nego kažite mi, profesore Pereira, zašto ste se upetljali u sve ovo? Nisam se upetljao ni u šta, odgovorio je Pereira, samo sam zaposlio praktikanta za „Ližbou”. Svakako, profesore Pereira, svakako, rekao je suvonjavi čovečuljak, ali prethodno ste morali da se obavestite, trebalo je da se obratite policiji ili svom direktoru, da dostavite lične podatke svog kandidata za praktikanta, dozvoljavate da se poslužim jednom trešnjom iz rakije?
Pereira tvrdi da je u tom trenutku ustao sa stolice. Bio je seo zato što je osetio da mu je srce u grlu, ali u tom trenutku je ustao i rekao: čuo sam krike, hoću da vidim šta se dešava u mojoj sobi. Suvonjavi čovečuljak mu je zapretio pištoljem. Da sam na vašem mestu, ne bih to radio, profesore Pereira, kazao je, moji ljudi obavljaju veoma delikatan posao i ne bi vam bilo prijatno da prisustvujete, vi ste osetljiv čovek, profesore Pereira, intelektualac, a pritom patite od srca, izvesni prizori vam ne prijaju. Hoću da telefoniram svom direktoru, bio je uporan Pereira, pustite me da telefoniram svom direktoru. Suvonjavi čovečuljak se ironično nasmešio. Vaš direktor sada spava, dobacio je, možda u naručju kakve lepotice, znate, vaš direktor je pravi muškarac, profesore Pereira, muškarac s mudima, a ne kao vi, kome trebaju dupenca golobradih plavušana. Pereira se tad nagnu prema njemu i udari mu šamar. Istog časa, suvonjavi čovečuljak ga mlatnu pištoljem i Pereiri poteče krv iz usta. Ovo niste smeli da uradite, profesore Pereira, rekao je čovek, kazali su mi da prema vama treba da se ponašam s poštovanjem, ali sve ima svoje granice, ako ste vi budala koja u kuću prima subverzivne elemente, nisam ja za to kriv, ja bih mogao da vam zakucam metak u čelo, i to bih vrlo rado učinio, sreća vaša što su mi rekli da budem fin i pun poštovanja, ali nemojte to da zloupotrebljavate, profesore Pereira, nemojte to da radite, jer bih mogao da izgubim strpljenje.
Pereira tvrdi da je tada čuo još jedan prigušen krik i da se ustremio prema vratima radne sobe. Ali, suvonjavi čovečuljak mu se isprečio na putu i odgurnuo ga. Udarac je bio veoma jak, te se Pereira, i pored svoje težine, zateturao. Slušajte, profesore Pereira, rekao je suvonjavi čovečuljak, nemojte me terati da upotrebim pištolj, rado bih vam sasuo koji metak u čelo ili možda ravno u srce, to vam je slaba tačka, ali to ne radim jer ovde ne želimo leševe, došli smo samo da održimo lekciju iz patriotizma, a ni vama ne bi škodilo malo patriotizma, pošto vaše novine ne objavljuju ništa drugo do francuskih pisaca. Pereira je ponovo seo, tvrdi, i rekao: francuski pisci su jedini koji u ovom trenutku imaju hrabrosti. Dozvolite mi da vam kažem da su francuski pisci govna, rekao je suvonjavi čovečuljak, trebalo bi ih sve uza zid, a kada crknu da se ispišamo po njima. Vi ste običan prostak, izustio je Pereira. Prostak, ali patriota, odvratio je čovek, nisam kao vi, gospodine Pereira, koji podršku traži u francuskim piscima.
U tom trenutku, dvojica klipana otvoriše vrata. Izgledalo je kao da su unervoženi i bili su zadihani. Mali nije hteo da progovori, kazali su, dali smo mu dobru lekciju, primenili smo nešto grublje metode, možda je bolje da se izgubimo odavde. Baš ste zabrljali?, upitao je suvonjavi čovečuljak. Ne znam, rekao je onaj po imenu Fonseka, mislim da je bolje da odemo. I ustremio se prema izlaznim vratima, zajedno sa svojim drugom. Čujte, gospodine Pereira, rekao je suvonjavi čovečuljak, vi nas niste nikada videli u svojoj kući, nemojte se praviti pametni, zaboravite na one svoje veze, imajte na umu da je ovo bila prijateljska poseta, jer bismo sledeći put mogli doći po vas. Pereira je zaključao vrata i neko vreme osluškivao korake koji su silazili niz stepenice, tvrdi. Zatim je pojurio u spavaću sobu i zatekao Monteira Rosija kako nauznak leži na tepihu. Pereira ga je potapšao po licu i rekao: Monteiro Rosi, ustanite, prošlo je. Ali Monteiro Rosi nije davao nikakve znake života. Tad je Pereira otišao u kupatilo, dobro nakvasio peškir i obrisao mu lice. Monteiro Rosi, ponovio je, gotovo je, otišli su, probudite se. Tek u tom trenutku opazio je da je peškir sav krvav i da je kosa Monteira Rosija ulepljena od krvi. Monteiro Rosi je imao širom otvorene oči i piljio je u tavanicu. Pereira ga je još jednom potapšao po obrazu, ali Monteiro Rosi se nije pomerio. Pereira mu je zatim opipao bilo, ali u venama Monteira Rosija više nije bilo života. Sklopio mu je svetle, širom otvorene oči i prekrio mu lice peškirom. Potom mu je ispravio noge da ne ostane zgrčen, ispravio ih je onako kako bi trebalo da budu ispružene u mrtvaca. I pomislio kako mora da požuri, zaista da požuri, sad već više nije imao mnogo vremena, tvrdi Pereira.

25.


Pereira tvrdi da mu je pala na pamet jedna sumanuta ideja, možda je mogao da je sprovede u delo, pomislio je. Obukao je sako i izašao. Odmah ispred katedrale nalazio se kafe koji je radio do kasno i odakle je moglo da se telefonira. Pereira je ušao i pogledao oko sebe. U kafeu je sedela grupa odocnelih gostiju koji su igrali karte sa gazdom. Konobar je bio jedan sanjivi momak koji je dremao iza šanka. Pereira je naručio limunadu, otišao do telefona i okrenuo broj klinike za talasoterapiju u Paredeu. Zatražio je doktora Kardoza. Doktor Kardozo se već povukao u svoju sobu, ko ga traži?, rekao je glas telefonistkinje. Ovde profesor Pereira, rekao je Pereira, moram hitno da razgovaram sa njim. Idem da ga pozovem, ali morate da sačekate nekoliko minuta, koliko mu treba da siđe, rekla je telefonistkinja. Pereira je strpljivo sačekao da doktor Kardozo siđe. Dobro veče, doktore Kardozo, rekao je Pereira, hteo bih da vam kažem nešto veoma važno, ali ne mogu sada. Šta se desilo, profesore Pereira, upitao je doktor Kardozo, da li vam je dobro? Da budem iskren, nije mi dobro, odgovorio Pereira, ali to sada nije najvažnije, znate, u mojoj kući se dogodilo nešto veoma ozbiljno, ne znam da li mi prisluškuju telefon, ali nije ni važno, za sada ne mogu ništa više da vam kažem, potrebna mi je vaša pomoć, doktore Kardozo. Recite kako mogu da vam pomognem, upitao je doktor Kardozo. Evo ovako, doktore Kardozo, rekao je Pereira, sutra u podne ću vas pozvati telefonom, vi treba da mi učinite uslugu, treba da se pravite da ste važna zverka iz cenzure, treba da kažete da je moj članak dobio zeleno svetlo, i to je sve. Ne razumem, odvratio je doktor Kardozo. Slušajte, doktore Kardozo, rekao je Pereira, zovem vas iz jednog kafea i ne mogu ništa da vam objašnjavam, kod kuće imam problem kakav ne možete ni da zamislite, ali sve će vam biti jasno kad otvorite sutrašnje izdanje „Ližboe”, tamo će sve pisati crno na belom, ali vi treba da mi učinite jednu zaista veliku uslugu, treba da potvrdite da je moj članak dobio vaš blagoslov, razumete, treba da kažete da portugalska policija ne strahuje od skandala, da je to poštena policija i da ne strahuje od skandala. Shvatio sam, rekao je doktor Kardozo, očekujem vaš poziv sutra u podne.
Pereira se vratio kući. Otišao je u spavaću sobu i sklonio peškir sa lica Monteira Rosija. Pokrio ga je čaršavom. Zatim je otišao u radnu sobu i seo za pisaću mašinu. Napisao je naslov: Ubijen novinar. Zatim je prešao u drugi red i počeo da kuca: „Zvao se Frančesko Monteiro Rosi, poreklom Italijan. Bio je saradnik naših novina, pisao je članke i nekrologe. Napisao je tekstove o velikim piscima našeg doba, kao što su Majakovski, Marineti, D’Anuncio, Garsija Lorka. Njegovi članci još nisu objavljeni, ali možda će jednoga dana biti. Bio je veseo mladić, voleo je život, a ipak mu je bilo suđeno da piše o smrti i pred tim zadatkom nije ustuknuo. Prethodne noći, smrt mu je došla u pohode. Sinoć, dok je večerao kod direktora kulturnog dodatka lista „Ližboa”, profesora Pereire, koji piše ove redove, tri naoružana čoveka upala su u stan. Predstavili su se kao politička policija, ali nisu pokazali nikakav dokument koji bi potvrdio njihove reči. Veruje se da nije reč o pravoj policiji zato što su bili u civilu i zato što se nadamo da policija naše zemlje ne koristi takve metode. Bile su to obične siledžije koje su se ponašale kao da iza njih stoji ko zna ko, i valjalo bi da se vlasti pozabave ovim sramotnim događajem. Vođa je bio jedan suvonjav, oniži čovečuljak, sa brkovima i bradicom, koga su druga dvojica oslovljavala sa „komandante”. Drugu dvojicu je komandant nekoliko puta oslovio po imenu. Ukoliko ta imena nisu lažna, oni se zovu Fonseka i Lima, obojica visoki i robustni, tamne puti, nisu delovali previše pametno. Dok je suvonjavi oniži čovečuljak držao na nišanu pištolja onoga koji piše ovaj članak, Fonseka i Lima odvukli su Monteira Rosija u spavaću sobu da ga saslušaju, kako su to oni sami izjavili. Onaj koji piše ovaj članak čuo je udarce i prigušene krike. Zatim su ta dva čoveka rekla da je posao obavljen. Njih trojica su žurno napustili stan onoga koji piše ovaj članak, zapretivši mu smrću ukoliko o svemu tome samo i pisne. Onaj koji piše otišao je u spavaću sobu i nije mu preostalo ništa drugo nego da konstatuje smrt mladog Monteira Rosija. Bio je krvavo pretučen, a udarcima pendrekom i drškom pištolja razmrskana mu je lobanja. Njegov leš se u ovom trenutku nalazi na drugom spratu u ulici Saudad broj 22, u stanu onoga koji piše ovaj članak. Monteiro Rosi je bio siroče i nije imao nikoga. Bio je zaljubljen u jednu lepu i milu devojku čije ime ne znamo. Poznato nam je samo da je imala kosu boje bakra i da je volela kulturu. Toj devojci, ako čita ovo, želimo da izjavimo svoje najiskrenije saučešće i da je najtoplije pozdravimo. Pozivamo nadležne organe da strogo povedu računa o ovakvim slučajevima nasilja koji se u njihovoj senci, a možda i dogovoru s nekim, dešavaju danas u Portugaliji.”
Pereira je prešao u novi red i ispod, sa desne strane, otkucao svoje ime: Pereira. U potpisu je stavio samo Pereira, jer su ga svi tako znali, po prezimenu, kako je godinama potpisivao sve svoje članke za crnu hroniku.
Podigao je pogled prema prozoru i video da zora rudi u vrhovima palmi u kasarni preko puta. Začuo je zvuk trube. Pereira se opružio u fotelji i utonuo u san. Kada se probudio, jutro je već bilo poodmaklo i Pereira je unezvereno pogledao na sat. Pomislio je kako mora da požuri, tvrdi. Obrijao se, umio hladnom vodom i izašao. Ispred katedrale je zaustavio taksi i odvezao se u svoju redakciju. Selešt je sedela u svom kokošinjcu i srdačno ga je pozdravila. Ništa za mene?, upitao je Pereira. Ništa novo, profesore Pereira, odgovorila je Selešt, samo to da su mi dali nedelju dana odmora. I pokazujući mu kalendar, nastavila je: vraćam se sledeće subote, moraćete da se snađete bez mene čitavu sedmicu, danas država štiti one najslabije, hoću da kažem, ljude kao što sam ja, ne držimo se mi uzalud zajedno. Potrudićemo se da nam ne nedostajete previše, promrmljao je Pereira i popeo se uz stepenice. Ušao je u redakciju i uzeo iz arhive fasciklu na kojoj je pisalo „Nekrolozi”. Stavio ju je u kožnu tašnu i izašao. Svratio je do kafea „Orhideja” i pomislio da možda ima vremena da posedi pet minuta i popije piće. Limunadu, profesore Pereira?, upitao je vredni Manuel, dok je on sedao za sto. Ne, odgovorio je Pereira, uzeću jedan suvi porto, da, radije ću suvi porto. To je novina, profesore Pereira, rekao je Manuel, i to u ovo doba, svejedno, drago mi je, to znači da vam je bolje. Manuel mu je pružio čašu i ostavio bocu na stolu. Slušajte, profesore Pereira, rekao je Manuel, ostavljam vam bocu, ako poželite još jednu čašicu samo se poslužite, i ako hoćete cigaru, odmah ću vam doneti. Donesi mi neku blažu, rekao je Pereira, nego da te pitam, Manuele, ti onomad reče da imaš prijatelja koji hvata radio London, kakve su vesti? Izgleda da su republikanci nagrabusili, rekao je Manuel, ali znate, profesore Pereira, dodade potom sasvim tiho, pominjali su i Portugaliju. A, je l’, rekao je Pereira, i šta kažu o nama? Kažu da živimo u diktaturi, odgovorio je konobar, i da policija muči ljude. A, šta ti kažeš, Manuele?, upitao je Pereira. Manuel se počešao po glavi. A, šta vi kažete, profesore Pereira, odvratio je, vi ste u novinarstvu i razumete se u te stvari? Ja kažem da su Englezi u pravu, izjavio je Pereira. Upalio je cigaru i platio račun, zatim izašao, seo u taksi i odvezao se u štampariju. Kada je stigao, zatekao je nadzornika štamparije kako hukće i pukće. Novine idu u štampu za jedan sat, rekao je nadzornik, odlično ste uradili, profesore Pereira, što ste stavili priču Kamila Kaštela Branka, to je pravi biser, čitao sam je kao dete u školi, ali još uvek je pravi biser. Moraćemo da je skratimo za stubac, rekao je Pereira, imam ovde članak kojim ćemo zatvoriti kulturni dodatak, u stvari to je nekrolog. Pereira mu je pružio list hartije, nadzornik ga je pročitao i počešao se po glavi. Profesore Pereira, rekao je nadzornik, ovo je vrlo delikatno, donosite mi ga u poslednji čas, a nema odobrenje cenzure, čini mi se da se ovde govori o ozbiljnim stvarima. Slušajte, gospodine Pedro, rekao je Pereira, mi se poznajemo gotovo trideset godina, još od vremena kada sam vodio crnu hroniku u najvažnijim lisabonskim novinama, da li sam vam ikada napravio neki problem? Nikada, odvratio je nadzornik, ali vremena su se promenila, nije više kao nekad, danas postoji sva ta birokratija, profesore Pereira, i ja moram da je poštujem. Čujte, gospodine Pedro, rekao je Pereira, u cenzuri su mi dali usmeno odobrenje, pre pola sata sam telefonirao iz redakcije, razgovarao sam sa majorom Lorensom, on se složio. Bilo bi ipak bolje da pozovemo direktora, usprotivio se nadzornik. Pereira je duboko uzdahnuo i rekao: u redu, gospodine Pedro, slobodno telefonirajte. Nadzornik je okrenuo broj dok je Pereira iščekivao sa srcem u petama. Shvatio je da nadzornik razgovara sa gospođicom Filipom. Direktor je izašao na ručak, rekao je gospodin Pedro, razgovarao sam sa sekretaricom, neće se vraćati pre tri. U tri su novine već gotove, rekao je Pereira, ne možemo čekati do tri. To je tačno, ne možemo čekati, rekao je nadzornik, ne znam šta da radimo, profesore Pereira. Slušajte, predložio je Pereira, najbolje je da zovemo direktno cenzuru, možda ćemo uspeti da dobijemo majora Lorensa. Majora Lorensa, uzviknuo je nadzornik kao da se plaši tog imena, baš njega lično? Znamo se, rekao je Pereira, glumeći neusiljenost, jutros sam mu pročitao svoj članak, on se potpuno slaže, čujemo se svakog dana, gospodine Pedro, to mi je posao. Pereira je uzeo telefon i okrenuo broj klinike za talasoterapiju u Paredeu. Začuo je glas doktora Kardoza. Halo, majore, rekao je Pereira, ovde profesor Pereira iz „Ližboe”, u štampariji sam, doneo sam onaj članak što sam vam jutros pročitao, ali štampar je neodlučan jer nema pismeno odobrenje, pokušajte da ga razuverite, evo, sad ću vam ga dati. Pružio je slušalicu nadzorniku i posmatrao ga dok je razgovarao. Gospodin Pedro je stao da klima glavom. Naravno, gospodine majore, ponavljao je, u redu, gospodine majore. Zatim je spustio slušalicu i pogledao Pereiru. Dakle? Upitao je Pereira. Kaže da se portugalska policija ne boji takvih skandala, rekao je štampar, da se unaokolo šetkaju zlikovci koje treba prijaviti i da vaš članak, profesore Pereira, mora da izađe danas, eto, to mi je rekao. A, onda je nastavio: i još mi je rekao, kažite profesoru Pereiri da napiše jedan članak o duši, jer to nam je svima preko potrebno, tako mi je kazao, profesore Pereira. Mora da se šalio, rekao je Pereira, u svakom slučaju, sutra ću ja pričati s njim.
Ostavio je svoj članak gospodinu Pedru i izašao. Osećao je iscrpljenost i njegova creva su se bunila. Pomislio je da se zaustavi u kafeu na uglu i pojede sendvič, ali je umesto toga naručio samo limunadu. Zatim je seo u taksi i odvezao se do katedrale. Ušao je u kuću oprezno, u strahu da ga neko ne čeka. Ali kod kuće nije bilo nikoga, vladala je samo duboka tišina. Otišao je u spavaću sobu i bacio pogled na čaršav koji je pokrivao telo Monteira Rosija. Potom je uzeo jedan mali kofer, stavio u njega one najpotrebnije stvari i fasciklu sa nekrolozima. Otišao je do biblioteke i stao da prelistava pasoše Monteira Rosija. Na kraju je našao jedan koji je mogao da prođe kao njegov. Bio je to lep francuski pasoš, odlično urađen, sa fotografijom jednog debelog čoveka s podočnjacima, a i godine su odgovarale. Zvao se Boden, Fransoa Boden. Pereiri se učinilo da je to lepo ime. Ubacio ga je u kofer i pokupio sliku svoje žene. Vodim te sa sobom, rekao joj je, bolje da pođeš sa mnom. Položio ju je licem nagore kako bi mogla da diše. Zatim se osvrnuo oko sebe i pogledao na sat.
Bolje da požuri, „Ližboa” će uskoro izaći i nije bilo vremena za gubljenje, tvrdi Pereira.
25. avgust 1993.

Beleška


Profesor Pereira posetio me je prvi put jedne septembarske večeri 1992. godine. Tada se još nije zvao Pereira, još nije bio jasan lik, bio je nešto neodređeno, neuhvatljivo i maglovito, ali je već želeo da postane protagonista neke knjige. Bio je samo lik u potrazi za piscem. Ne znam zašto je izabrao baš mene da ga ispričam. Jedna od mogućih pretpostavki je što sam mesec dana pre toga, jednog žarkog avgustovskog dana u Lisabonu, i sam bio u jednoj poseti. Vrlo se jasno sećam tog dana. Ujutru sam kupio dnevne novine i pročitao da je u bolnici Santa Marija u Lisabonu preminuo jedan stari novinar i da su njegovi posmrtni ostaci izloženi u kapeli te bolnice. Zbog diskrecije ne želim da navedem njegovo ime. Reći ću samo da je to osoba koju sam u prolazu upoznao u Parizu, potkraj šezdesetih, kada je kao portugalski izgnanik pisao za jedan pariski list. Bio je to čovek koji se bavio novinarstvom četrdesetih i pedesetih godina u Portugaliji, pod Salazarovom diktaturom. I pošlo mu je za rukom da se naruga salazarističkoj diktaturi tako što je u jednim portugalskim novinama objavio oštar članak protiv režima. Posle toga je, naravno, imao ozbiljnih problema sa policijom i morao je da izabere izgnanstvo. Znao sam da se posle sedamdeset četvrte, kada je u Portugaliji ponovo uspostavljena demokratija, i on vratio u zemlju, ali ga više nikada nisam sreo. Nije više pisao, bio je u penziji, ne znam kako je živeo, nažalost, bio je zaboravljen. U to doba Portugalija je živela grčevitim životom, punim previranja, životom zemlje koja ponovo uspostavlja demokratiju, posle pedeset godina diktature. Bila je to mlada zemlja koju su vodili mladi ljudi. Niko se više nije sećao nekog starog novinara koji se potkraj četrdesetih odlučno suprotstavio salazarističkoj diktaturi.
U dva sata po podne, otišao sam da mu odam poslednju poštu. Kapela bolnice bila je prazna. Sanduk je bio otvoren. Taj gospodin je bio katolik i na grudi su mu položili malo drveno raspeće. Zadržao sam se pored njega desetak minuta. Bio je krupan, štaviše, debeo. Kada sam ga upoznao u Parizu, imao je pedesetak godina i bio je okretan i živog duha. Starost, možda i težak život, načinili su od njega debelog i mlohavog starca. Udno sanduka, na malom stalku, stajala je otvorena knjiga u koju su se upisivali posetioci. Video sam nekoliko imena, ali nijedno mi nije bilo poznato. Možda su to bile njegove stare kolege, ljudi koji su zajedno sa njim vodili iste bitke, novinari u penziji.
U septembru, kao što sam pomenuo, u posetu mi je došao Pereira. Gotovo da nisam znao šta da mu kažem, ipak, uspeo sam da shvatim, premda u pometnji, da je taj neodređeni lik koji mi se prikazivao u obličju jednog književnog lika zapravo bio simbol i metafora: na neki način, bio je izmaštana projekcija starog novinara kome sam onomad odao poslednju poštu. Bio sam zatečen, ali sam ga prihvatio s nežnošću. Te septembarske večeri sam maglovito shvatio da sam jednoj duši koja luta nebeskim prostorom potreban kako bih je ispričao, kako bih opisao jedan izbor, jednu muku, jedan život. U onim povlašćenim trenucima koji prethode času kada uranjamo u san, a koji su po meni najbolje vreme za primanje poseta svojih likova, rekao sam mu da dođe ponovo, da mi se poveri, da mi ispriča svoju priču. I on se vratio, a ja sam mu odmah našao ime: Pereira. Na portugalskom Pereira znači drvo kruške, i kao sva imena voćaka, to je prezime jevrejskog porekla, kao što u Italiji prezimena jevrejskog porekla potiču od imena gradova. Ovim sam želeo da odam poštovanje jednom narodu koji je ostavio dubok trag u portugalskoj civilizaciji, i koji je pretrpeo velike nepravde Istorije. Ali, postojao je još jedan razlog, i on je književnog porekla, koji me je gurao ka ovom imenu: mali Eliotov intermeco What about Pereira?, u kojem se dve prijateljice, u razgovoru, prisećaju nekog tajanstvenog Portugalca po imenu Pereira, o kome se nikad ništa neće saznati. Ja sam, naprotiv, o svom Pereiri počeo da saznajem mnoge stvari. Za vreme svojih noćnih poseta, pričao mi je da je udovac, da pati od srca i da je nesrećan. Da voli francusku književnost, naročito katoličke pisce između dva rata, kao što su Morijak i Bernanos, da je opsednut idejom o smrti, da je njegov najbolji prijatelj jedan franjevac po imenu otac Antonio, kome se ispovedao u strahu da postaje jeretik jer nije verovao u vaskrsnuće tela. A onda su Pereirine ispovesti, podruku s maštom onoga koji piše, obavile ostatak posla.
Za Pereiru sam našao ključni mesec njegovog života, jedan žarki mesec, avgust 1938. godine. Razmišljao sam o Evropi na rubu užasa Drugog svetskog rata, o građanskom ratu u Španiji, o tragediji naše bliske prošlosti. A, leta devedeset treće, kada mi je Pereira, sad već stari prijatelj, ispričao svoju priču, mogao sam i da je napišem. I napisao sam je u Vekijanu, tokom dva jednako vrela meseca napornog i grozničavog rada. Pukim, ali srećnim slučajem, završio sam pisanje poslednje stranice 25. avgusta 1993. godine. I želeo sam da ovaj datum zabeležim na toj stranici zato što je on za mene veoma važan: to je rođendan moje ćerke. Učinilo mi se da je to znak, neko znamenje. Na taj radostan dan rođenja mog deteta, zahvaljujući snazi pisanja, rođena je i priča o životu jednog čoveka. U tom nedokučivom zapletu događaja koji nam bogovi daruju, sve ovo možda ima neki svoj smisao.
Antonio Tabuki