Ava McCarthy - Insajder

Do nedavno je najteža stvar u životu Henrijete Martinez zvane Hari bilo prikrivanje turbulentne prošlosti. Ali sada se nekadašnji haker a sadašnji ekspert za bezbednost nalazi u opasnosti. Neko želi da je ubije...

Mojim roditeljima, Džimu i Meri Halpeni,
koji su nažalost preminuli dok sam pisala ovu knjigu.
Hvala vam za vašu bezuslovnu ljubav i vašu neprestanu podršku.

Zahvalnost
Od srca želim da se zahvalim svom agentu Lori Longrig, što je verovala u ovu knjigu, kao i celokupnom timu iz agencije MBA. Veliko hvala Džuliji Vizdom i mojoj urednici En O’Brajan iz Harperkolinsa, na njihovom entuzijazmu i dobrim savetima, kao i ostatku tima iz Harperkolinsa na njihovom trudu. Takođe se zahvaljujem Heleni Korner i z Kornerstouns literari konsaltensi što mi je pomogla da krenem ovim putem. Na kraju, s ljubavlju zahvaljujem posebno svome mužu Tomu, koji je uvek ozbiljno shvatao moje pisanje, i svojoj deci, Marku i Megan, što su imali razumevanja za moja česta odsustva.

1.

Hari se spremala da uradi nešto zbog čega bi mogla završiti u zatvoru. To nije bilo ništa neuobičajeno u vrsti posla kojim se bavila, ali dlanovi su joj se ipak znojili.
Odgurnula je kafu od sebe i zagledala se u staklena vrata zgrade prekoputa. Bleštavilo aprilskog sunca teralo joj je suze na oči. Prvi put je pokušala da uradi nešto slično pre šesnaest godina kad joj je bilo samo trinaest, i tada je za dlaku izbegla hapšenje. Ovog puta je bilo drugačije. Ovog puta je znala da će proći nekažnjeno.
Vrata prekoputa su se otvorila i ona se naglo uspravila u stolici. Bio je to samo kurir motociklista koga je videla ranije kako ulazi. Bio je jedini koji je ušao u zgradu u poslednjih dvadeset minuta. Promeškoljila se na čvrstoj aluminijumskoj stolici sigurna da će joj na leđima utisnuti pruge nalik venecijanerima.
Hteli ste još nešto?
Menadžer kafea je stajao ispred nje pogrbljen kao buldog ruku prekrštenih preko isflekane kecelje. Poruka je bila jasna. Bilo je vreme ručka a ona je sto na trotoaru držala zauzet već skoro sat vremena. Bilo je vreme za polazak.
Da, jesam. – Uputila mu je jedan od svojih razoružavajućih osmeha, najbolji koji je imala. – Kiselu vodu, molim.
Tresnuo je njenu tacnicu i šoljicu za kafu na poslužavnik i pokunjeno se vratio unutra. Vrata prekoputa su se ponovo otvorila i izašla je grupa od pet devojaka obučenih u istu teget-zelenu uniformu. Hodale su trotoarom i delile jednu cigaretu, udišući dim tako duboko da su izgledale kao ronioci na velike dubine koji dele poslednju bocu kiseonika. Kada im je videla lica, Hari se namrštila. Bile su previše mlade.
Naslonila se natrag i ispravila do tada prekrštene noge. Najlon čarape su je bockale ispod teget kompleta a stopala su počela da joj se grče. Tog jutra se dvoumila između običnih ravnih cipela i potpetica srednje visine sa zlatnim kopčama, međutim, kao i uvek, nije mogla da odoli nečemu što se sjaji. Nadala se da u sledećih četrdeset pet minuta
neće morati da trči.
Hari je razmrdavala stopala slušajući zveket pivskih burića koje su istovarivali u obližnjoj uličici. Kroz otvorena vrata paba osetila je miris ustajalog piva, buđavi miris podsećao je na trulo voće. Autobus se naglo zaustavio tačno ispred nje i zaklonio joj pogled na vrata.
Sranje, trebalo je da primeti autobusku stanicu pre nego što je tu sela. Motor je brujao dok su putnici izlazili jedan po jedan. Vazduh je treperio od vrućih isparenja dizela a autobus i zgrada iza njega su se prelamali kroz taj vazduh kao fatamorgana. Lupkala je prstima po stolu.
Pobogu, zar je ceo Dablin u ovom autobusu?
Pokušavala je kroz prašnjave prozore autobusa da vidi kancelarijsku zgradu iza, ali mogla je nazreti samo gornji okvir vrata. Sunčeva svetlost je blesnula reflektujući se o metalna vrata koja su se još jednom otvorila, ali Hari nije mogla da vidi ko je izašao.
Stolica je zaškripala kako ju je odgurnula i potrčala nekoliko metara niz ulicu kako bi opet imala dobar pogled na ulaz zgrade. Ispred ulaza nije bilo nikoga.
Hari je pogledala na sat. Vreme je isticalo ali nije smela da rizikuje da učini svoj sledeći korak. Ne još.
Autobus je zabrujao i uključio se natrag u saobraćaj. Hari je stisla pesnicu čekajući da se pomeri. Vidik joj se raščistio i spazila je ženu na pola puta niz ulicu koja se kretala u suprotnom smeru od onih devojaka malopre. Bila je starija od njih, možda u kasnim četrdesetim i bila je sama. Zastala je na ivičnjaku pre nego što će preći ulicu, i bacila je pogled iza sebe.
Harini prsti su se opustili. Žena je imala kosu sveže ofarbanu u pramenove, ali osim toga izgledala je baš kao na fotografiji s veb- stranice.
Sačekala je dok žena nije nestala iz njenog vidokruga. Potom je bacila nešto metalnog novca na sto i prešla ulicu.
S druge strane staklenih vrata je bilo svežije i mirnije. Hari je došla do recepcije osmotrivši usput okolinu. Uz jedan zid stajao je nizak stočić na kome su se nalazili poslovni časopisi. Sa svoje leve strane videla je
velika dupla vrata, i još jedna s desne. Jedini način da pobegne odatle, ako do toga bude došlo, bilo je istim putem kojim je ušla.
Za ovu priliku Hari je iz svog arsenala izabrala drugačiji smešak, grimasu nervozne poslovne žene koja nema vremena za izmotavanje.
Dobar dan, ja sam Katalina Dijego – rekla je devojci iza pulta. – Tražim Sandru Nejgl.
Devojka nije skidala pogled s monitora ispred sebe. – Upravo je otišla na ručak.
Ali ja imam s njom sastanak zakazan za dvanaest i trideset.
Devojka je grickala vrh olovke i slegnula ramenima. Usne su joj bile lepljive od užasnog ružičastog sjaja za usne čiji su tragovi ostajali na olovci.
Hari se nagla bliže preko pulta. – Došla sam da održim kurs obuke za podršku klijentima. Koliko dugo je neće biti?
Devojka je ponovo slegla ramenima i kliknula mišem svog kompjutera. Hari je poželela da joj ga otme iz ruku i njime je, za kaznu, klepi po prstima.
U redu, ionako ne mogu da je čekam – rekla je Hari. – Moraću da počnem bez nje.
Okrenula se ka vratima levo od sebe kao da zna kuda treba da ide.
Recepcionerka se pridigla sa stolice ispustivši olovku na sto.
Bojim se da ne mogu da vas pustim da uđete bez dozvole gospođe Nejgl.
Slušajte – Hari se okrenula i spustila pogled na devojčinu značku s imenom – Melani, bilo je potrebno mesec dana da se organizuje ovaj kurs. Ako sada odem, proći će još mesec dana dok ne budem mogla ponovo da dođem. Da li želite da objasnim Sandri zbog čega nisam mogla sada da počnem?
Hari je zadržala dah i pripremila se za najgore. Da je nju neko pokušao tako da maltretira, žestoko bi odreagovala. Ali Melani je samo trepnula i sručila se natrag u stolicu. Hari nije mogla da joj zameri na tome. Tog jutra je prvi put razgovarala sa Sandrom Nejgl kada je nazvala banku povodom neke izmišljene pritužbe. Našla je njeno ime i sliku na veb-stranici njene banke, u odeljku u kojem hvale svoj neprevaziđeni korisnički servis. Nakon dva minuta razgovora s njom
Hari je zaključila da se radi o pravoj kučki, i delovalo je da se Melani slaže s njom.
Melani je progutala priču i gurnula joj preko pulta registar posetilaca. – U redu, ali ćete prvo morati ovo da popunite. Ime i datum ovde, potpis ovde.
Dok je na brzinu popunjavala podatke, nešto je zaigralo u dnu Harinog želuca. Melani joj je dala identifikacionu značku i pokazala joj ka vratima sleva.
Kroz ta vrata. Otvoriću vam odavde.
Hari joj se zahvalila i zamislila kako sama sebi „baca kosku“. Setila se kako joj je otac uvek „bacao kosku“ kad god bi uspela da izblefira na pokeru. – Nema većeg uzbuđenja nego kad pobediš s nikakvim kartama – rekao bi joj namigujući.
Nikakve karte je upravo sada imala. Zakačila je značku za rever i krenula ka vratima. Sigurnosna brava je škljocnula i na kontrolnoj tabli se upalilo zeleno svetlo. Ispravila je ramena i odgurnula teška vrata. Ušla je.

2.

Leon Rič nije imao nikakav kontakt s Prorokom već više od osam godina, i molio se bogu da do tog kontakta više nikad ne dođe. Počešao je svoju dvodnevnu bradu i ponovo pročitao imejl.
Možda se neko lažno predstavlja. Na kraju krajeva, bilo ko može da se potpiše kao „Prorok“. Proverio je adresu pošiljaoca. Nije bila ista kao prošli put, ali bila je jednako nejasna: an763398@anon.obfusc.com. Razmišljao je da pokuša da uđe u trag pošiljaocu, ali je znao da bi bilo uzalud. Poslednji put kad su pokušali da ga nađu preko njegove elektronske pošte, došli su samo do nekog anonimnog sistema za prosleđivanje poruka. Ćorsokak. Ko god da je bio, umeo je da sakrije svoj identitet.
Osim njega, još samo troje ljudi je znalo za Proroka. Jedan od njih je bio u zatvoru, drugi je bio mrtav. Ostao je još samo Ralf.
Leon je okrenuo broj koji je poslednji put pozvao pre mnogo vremena.
Ja sam – rekao je.
Izvinite, ko je to?
Leon je čuo žamor muških glasova u pozadini. Ralf je verovatno bio na sastanku s važnim ljudima iz banke i probijao se kroz gužvu na zvaničnom prijemu firme. Bio je to svet u kom je nekada i on sam bio veoma uspešan.
Ne budi seronja, Ralfi.
Smeh muškaraca je odzvanjao kroz slušalicu, ali je potom sve više jenjavao dok na kraju nije čuo samo odjek praznog eha. Zvučalo je kao da je mali Ralfi prešao u toalet.
Je l’ ti sad udobno? – rekao je Leon.
Šta to radiš, dođavola?
Samo sam hteo da potražim stare drugare. Ovo kao da je dan za pozive iz prošlosti.
O čemu pričaš? Rekao sam ti da me više nikad ne zoveš.
Da, da, znam. Slušaj, Ralfić, jesi li blizu svoje kancelarije?
Usred sam sastanka upravnog odbora i ne mogu...
Dobro je. Šaljem ti imejl na tvoju privatnu adresu. Idi i pročitaj ga.
Molim? Jesi poludeo?
Samo uradi tako. Zovem te ponovo za pet minuta.
Leon je spustio slušalicu i ponovo se okrenuo ka svom PC-ju. Još jednom je otvorio taj imejl i prosledio ga na Ralfovu tajnu adresu. Okrenuo se u stolici ka prozoru i zagledao se u kontejnere za skupljanje flaša i kante za đubre na točkićima poređane uz ivicu malog parkirališta iza njegove kancelarije. Tačno preko puta gledao je u čađavi zadnji zid lokalnog kioska kineske hrane Golden tajgres. Kako otmeno ime za sumnjivu uslugu opasnu po zdravlje.
Mladi Kinez u belom radnom odelu je s mukom izašao na zadnja vrata i zafrljačio kesu s ko zna kakvim otpadom u kantu za smeće ispod Leonovog prozora. Namrštio se na smrad belog luka i stomak mu se stegnuo. Većina trgovaca iz kraja je zaudarala na taj isti odvratni smrad, koji bi ispunio Leonovu malu kancelariju svaki put kad bi došli kod njega sa svojim računima. Proradio mu je čir.
„Leon-lovator“, tako su ga nekad zvali. Njegov radni dan je trajao šesnaest sati i vodio je sve najunosnije ugovore. Tada je bio ozbiljan igrač s milionima u banci i glamuroznom ženom pod rukom. Sada je njegov dvadeset godina dug brak otišao dođavola zajedno s njegovim ugledom i kontom u banci.
Leon je čvrsto zažmurio. Razmišljanje o braku ga je uvek navodilo na misli o sinu, a to je bilo gore od čira. Usredsredio se na plamteći bol u stomaku, u pokušaju da izbriše iz uma sliku Ričarda na železničkoj stanici tog jutra. Bio je to prvi put da vidi sina nakon skoro godinu dana.
Prethodno je celu noć proveo igrajući poker i krenuo je na posao vozom prepunim putnika koji su isto tako putovali do grada na posao. Njihovi pogledi puni gađenja su mu govorili ono što je već i sam znao: da su mu oči zakrvavljene, da mu dah zaudara i da su bakterije u njegovim pazusima napravile darmar.
Njegov vagon se zaustavio pored grupe đaka na peronu u Blekroku. Dokono ih je posmatrao kroz prozor. A onda mu se odjednom dah zaprečio u grlu. Tamna kosa, okrugle oči, pege kao mrlje od blata. Ričard. Putnici su se gurali ispred Leona, ali on ih je odbijao laktovima
boreći se za još jedan pogled na svog sina. Kako je bio za glavu viši od ostalih dečaka, Ričarda je bilo lako uočiti. Porastao je. Leon je osetio kako mu se širi grudni koš. Dečak će biti visok kao njegova majka, ne zdepast kao on.
Leon se probio bliže vratima. Kada se prvi dečak iz Ričardove grupe probio i ušao u voz, Leon je mogao iz blizine da prepozna grb koledža Blekrok na njegovom džemperu. Namrštio se. Mora nije pomenula da ga je premestila u drugu školu. Ali opet, prošlo je mnogo vremena otkako su poslednji put pričali. Pitao se ko plaća školarinu.
Ričard je stajao na vratima voza. Leon je dopola podigao ruku čekajući trenutak da mu mahne. Začuo je otmeni izgovor kojim su pričali Ričardovi drugari. U isto vreme postao je svestan svoje ustajale odeće, isflekane vetrovke i neobrijane brade. Predomislio se, a ruka je ostala da mu lebdi u vazduhu.
Ričarde!
Dečak je okrenuo glavu natrag ka peronu. Leon je brzo spustio ruku i upiljio pogled kroz prozor. Čovek plave kose od četrdesetak godina trčao je ka vozu. Nosio je tamni vuneni kaput i u ruci crvenu sportsku torbu. Pružio ju je Ričardu i pomilovao ga po kosi. Leon je video širok osmeh na sinovljevom licu i osetio iznenadno oštro probadanje u stomaku, kao da je progutao izlomljeno staklo. Polako, Leon se okrenuo i progurao kroz gužvu do drugog kraja vagona. Ostao je tamo sakriven sve dok se nije uverio da je njegov sin izašao.
Zveket flaša trgnuo je Leona. Napolju, na parkiralištu, mladi Kinez je ponovo izašao, ovog puta je bacao staklene tegle u kontejner za skupljanje flaša. Leon je još jednom protrljao lice i duboko udahnuo pokušavajući da odagna grčenje u stomaku. Možda bi sutra mogao da se sredi. Možda bi mogao da ode da vidi Ričarda.
Pogledao je na sat. Bilo je vreme da ponovo nazove malog Ralfija.
Pročistio je grlo i okrenuo broj.
Jesi li ga pročitao? – rekao je kada se Ralf javio.
Je l’ ovo neka tvoja bolesna šala?
Uze mi reč iz usta.
Ti misliš da sam ja ovo poslao? Ne želim da imam nikakve veze s ovim. – Ralf je zvučao kao da su mu se usta osušila.
Šta je bilo, Ralfi? Jesi li se uplašio?
Nego šta nego sam se uplašio. Imam mnogo toga da izgubim, za razliku od tebe.
Leon je jače stegnuo slušalicu. – Zahvaljujući meni nisi sve izgubio pre osam godina, da ne zaboravimo to, u redu?
Ralf je uzdahnuo. – Šta tačno želiš, Leone? Još novca?
Dobro pitanje. Isprva je samo hteo da se uveri da Ralf nije poslao imejl, ali sada mu je druga ideja pala na pamet.
Pročitao si imejl, je l’ tako? – rekao je Leon.
Da, kaže da je kod devojke. Pa šta?
Pa, možda ga želim natrag.
Zar misliš da bi ti ga ona tek tako predala? I šta ako je pogrešio?
Prorok do sad nijednom nije pogrešio – rekao je Leon. – Kaže da ima dokaz.
Šta je s tobom? Je l’ želiš da obojica završimo u zatvoru?
Leon se ponovo zagledao kroz prozor. Možda to što mu se Prorok ponovo javio ipak nije tako loša stvar. Možda je ovo bio način da se ponovo vrati u igru.
Imam tog jednog tipa – rekao je Leon. – Već sam ga koristio ranije.
On će se pobrinuti za ovo.
Ne dopada mi se ovo.
I ne mora da ti se dopada, Ralfi.
Leon je zalupio slušalicu i ponovo pogledao kroz prozor. Ali sada nije video zidove išarane grafitima niti prepune kante za đubre. Video je sebe sveže obrijanog, s deset kilograma manje, u italijanskom odelu kako sedi na čelu stola upravnog odbora. Video je sebe u elegantnom vunenom kaputu kako bodri Ričarda dok igra ragbi za svoju školu. Leon je zaškrgutao zubima i stegnuo prste u pesnice.
Ova devojka je imala nešto što pripada njemu i on je to želeo natrag.

3.

Dobar dan, banka Šeridan...
... ne prikazuje se među vašim transakcijama, gospodine Kuk. Da li želite da proverim neki drugi račun za vas?
Jednoličan žamor nekih tridesetak različitih razgovora ispunjavao je prostoriju. Glasovi su bili većinom ženski i ispunjavali su prostoriju zvukom sličnim zujanju učtivih bumbara. Hari je prolazila između stolova zaklonjenih plavim tapaciranim paravanima, delom slušajući devojke koje su telefonirale. I ona sama je imala račun u Šeridanu. Možda će posle ovoga morati da promeni banku.
Bilo je dovoljno slobodnih stolova, ali Hari je želela neki u dnu prostorije. Došla je do kraja i zauzela slobodan sto u uglu. Spustila je torbu na stolicu i čekala da devojka okruglog lica za stolom pored završi s pozivom.
Još jednom se izvinjavamo zbog toga, gospođo Hejz. Doviđenja. – Devojka je počela da kuca nešto po svojoj tastaturi i namignula Hari. – Još jedna nezadovoljna mušterija.
Hari se nasmešila. – Zar postoji drugačija?
Ovde ne.
Hari je ispružila ruku. – Ja sam Katalina. Počinjem da radim ovde ovog popodneva.
Oh, sjajno. Ja sam Nađa. – Stegla je Harinu ruku. Nokti su joj bili dugi i tamnocrveni, a na svakom svom debeljuškastom prstu, pa čak i na palcu, nosila je srebrno prstenje.
Hari je pokazala na upražnjen sto. – Je l’ u redu da ovde sednem?
Naravno, slobodan je.
Hari je sela i uključila PC. – Mislim da me još nisu priključili na sistem. Je l’ ima neke šanse da se ulogujem preko tebe?
Nađa je oklevala. – Ne bi trebalo to da radim.
Samo budi ležerna. – Ah, u redu. Samo sam htela još jednom da bacim pogled na sistem za podršku klijentima pre nego što se gospođa Nejgl vrati s pauze za ručak.
Nađa se ugrizla za donju usnu a onda se osmehnula. – Što da ne? Ne
želimo da te uhvati nespremnu prvog dana, zar ne?
Skinula je slušalice s glave i došla do nje nagnuvši se kako bi ukucala svoje korisničko ime i šifru. Hari je osetila kalvin klajn parfem pomešan s mirisom peperminta.
Evo izvoli – rekla je Nađa.
Hvala, tvoj sam dužnik.
Hari je sačekala da se Nađa vrati za svoj sto i primi novi poziv. Pomerila je svoj monitor tako da niko ne može da vidi šta radi i bacila se na posao.
S nekoliko poteza po tastaturi uspela je da izađe iz desktop aplikacije za podršku klijentima i upadne u operativni sistem kompjutera. Hari je s neodobravanjem zavrtela glavom i zamalo glasno reagovala. Trebalo bi da postoji bolja zaštita.
Čeprkala je po PC-ju, pretražujući fajlove i direktorijume, ali u pitanju je bio standardni desktop na kome nisu bile pohranjene nikakve tajne. Kliknula je mišem i ubrzo je mogla videti sve mrežne konekcije:

F:\\Jupiter\shared G:\\Pluto\users H:\\Mars\system L:\\Mercury\backup S:\\Saturn\admin

To je već bilo ono što joj je trebalo. To je bio način da upadne u glavni kompjuter banke.
Hari je prolazila kroz listu umreženih računara pokušavajući da uđe u svaki. U neke je s lakoćom ulazila i pregledala fajlove, ali većina bi je blokirala već na prvom koraku. Nastavila je da kopa još dublje u potrazi za nečim što bi mogla iskoristiti. I onda je našla: sistemsku datoteku s lozinkama. U toj datoteci bila su pohranjena korisnička imena i šifre svih koji su bili na mreži. To je bio njen ključ za ulazak u sistem. Dvaput je kliknula mišem i pokušala da otvori datoteku. Zaključano.
Hari se namrštila i pogledala na sat. Puls joj se ubrzao. Ovde je već dvadeset minuta a ostalo joj je još mnogo toga da uradi. Zanemarila je
datoteku s lozinkama i počela da pretražuje čitavu mrežu rovareći po sistemu datoteka i njušeći svaki ugao. Znala je šta traži i to je moralo biti tu negde. Tako je i bilo, našla ju je skrivenu na zajedničkom disku dostupnu na uvid svakome: nezaštićenu rezervnu kopiju fajla s lozinkama.
Hari je osetila žmarce na potiljku. Uvek bi bilo tako kad god bi provalila u sistem za koji je važilo da je dobro zaštićen. Poželela je odsvira tuš lupajući po stolu kao po dobošu, ali sve ima svoje mesto i vreme.
Otvorila je rezervnu kopiju datoteke i pretražila sadržinu. Korisnička imena su bila ispisana tekstualno, ali su lozinke bile šifrovane. Hari je bacila pogled preko ramena. Nađa je pričala s klijentom preko telefona, lupkajući noktima po tastaturi.
Hari je zavukla ruku u džep jakne i izvukla CD koji je potom ubacila u kompjuter. Na njemu se nalazio program za razbijanje lozinki, u koji je onda ubacila rezervnu datoteku. Nagnula se nad priručnikom za kompjutere pretvarajući se da ga prelistava, dok je zapravo čekala da program završi s razbijanjem lozinki.
To je moglo da potraje, što se često dešavalo kod tih napada pomoću rečnika. Takav program ide korak po korak kroz ceo rečnik šifrujući pojedinačno svaku reč, koju onda upoređuje sa šifrovanim lozinkama iz datoteke tražeći poklapanje. Nakon toga, pokušava s kombinacijama slova i brojeva. Kad program završi, ona će imati sve lozinke koje su joj potrebne.
Hari je ponovo bacila pogled na sat. Koža na potiljku joj se naježila i ona ju je izmasirala prstima. Imala je možda još desetak minuta pre nego što se nadzornica vrati, a programu za razbijanje lozinki će možda trebati petnaest minuta. Biće tesno. No, upad na tuđi posed je uvek tesan. Upravo zbog toga je ovaj posao bio toliko neodoljiv.
Otac joj je uvek govorio da će završiti kao provalnik, još od dana kada je bacila ciglu kroz kuhinjski prozor i uspentrala se u kuću. Tog dana kada se vratila iz škole videla je da nema ključeve od kuće, a bila je previše nestrpljiva da vidi kakve rezultate je dalo skeniranje portova koje je tog jutra pokrenula na svom kompjuteru. Pokušala je kasnije to da objasni ocu dok je slomljeno staklo krckalo pod njegovim nogama u
kuhinji a na licu mu se ocrtavala neverica. Bila je sigurna da će joj konfiskovati PC, ali umesto toga, nabavio joj je bolji procesor i uručio joj njen lični komplet ključeva za kuću. Kod jedanaestogodišnje Hari, tog dana je osvojio veoma važne poene.
A ona je stekla novo ime, jer je od tada njen otac počeo da je zove Hari. Bilo je trenutaka kada je žudela da ima neko egzotično špansko ime, kao ono koje su dali njenoj sestri. Amaranta je bila visoka i imala je pepeljastoplavu kosu. Ona se rodila dok je Harina majka još uvek bila ludo zaljubljena u pola irski, pola španski šarm svog muža. Ali pre nego što će se Hari roditi, finansijski krah njenog oca ih je primorao da se presele iz vile u skučenu kuću spojenu s drugim kućama u nizu, a njena majka je izgubila interesovanje za zanimljiva dečja imena. Hari je nasledila očeve garave španske oči i indigo-crne kovrdže, ali to nije ostavilo nikakav utisak na njenu majku. Odbacujući sve imalo špansko, krstila je svoju ćerku Henrijeta, po svojoj majci, uštogljenoj ženi sa severa Engleske.
Ali ko je još čuo da se lopov zove Henrijeta? – Izjavio je njen otac nakon incidenta s prozorom i od tad nije prestao da je zove Hari. Sada je to bilo jedino ime na koje se odazivala.
Hari je proverila kako napreduje program za razbijanje lozinki. Još malo je ostalo do kraja. Pogledala je listu lozinki koje su već bile dešifrovane u običan tekst. Među njima je bila i Nađa. Korisničko ime
„nadiamc“, lozinka „dijamanti“. Zatim Sandra Nejgl: „sandran“, lozinka „istrajnost“. Zavrtela je glavom. Ne vredi. Bio joj je potreban nalog nekog mnogo uticajnijeg u banci, nekog s privilegovanim pristupom.
Kad eto ga, na dnu liste. Lozinka administratora mreže:
„asteroid27“. Promrdala je prste u cipelama. Sada je bila kao čuvar neke zgrade koji u ruci drži ključ što otvara sva vrata: mogla je da ide kud je htela. Mreža je bila njena.
Ulogovala se pod svojim novim privilegovanim statusom i odmah onesposobila program mreže za nadgledanje. Tako njene aktivnosti na mreži neće ostati zabeležene u zapisniku. Bila je nevidljiva.
U potaji je krstarila serverima i upadala u svaku datoteku koja bi joj se učinila interesantnom. Oči su joj se širom otvorile kad je videla neke
od podataka kojima je imala pristup: kreditni rejting klijenata, prihodi banke, plate zaposlenih. Mogla je da pročita svačiju elektronsku poštu, pa čak i poštu predsednika banke.
Uskočila je u sledeću bazu podataka i zastala pokušavajući da razume šta znače brojevi koje je videla na ekranu. Prsti su joj se ukočili na mišu kada je shvatila da gleda u najpoverljivije informacije koje banka ima o svojim klijentima: brojevi računa, PIN kodovi, podaci s kreditnih kartica, korisnička imena i lozinke. Sve ono o čemu hakeri sanjaju, a većina toga čak nije bila ni šifrovana.
Hari je pregledala bazu podataka. Bilo bi tako lako podići novac s tih računa. Niko čak ne bi ni znao da se to desilo. Bila je duh u sistemu, koji nije ostavljao nikakav trag iza sebe.
Vratila se ranije.
Hari je pogledala prekoputa u Nađu, koja joj je klimnula glavom ka drugom kraju prostorije. Sandra Nejgl je stajala kod ulaznih vrata i gledala u klipbord.
Sranje. Vreme je za pokret.
Harini prsti su leteli po tastaturi. Iskopirala je listu dešifrovanih lozinki na svoj CD a takođe je ubacila i nešto podataka o računima klijenata i sigurnosnih PIN-ova kao bonus.
Kopiranje je išlo sporo, podigla je pogled da proveri gde je Sandra Nejgl. Polako se kretala niz prostoriju zaustavljući se svakih nekoliko koraka kako bi proverila rad operatera podrške klijentima.
Hari je znala da je vreme da završava, znala je da rizikuje, ali ostala je još jedna stvar koju je morala da uradi. Upravljajući mišem, zamaskirala je jednu od svojih datoteka i sakrila je u nekom skrovitom uglu na mreži. Uvek je volela da ostavi svoju vizitkartu.
Žena je napravila još nekoliko koraka u njenom pravcu, dok je pisala beleške na svom klipbordu. Zaustavila se kako bi preslišala devojku koja je sedela na metar od Hari.
Hari je ispraznila sistemski dnevnik događaja kako bi izbrisala i najmanju mogućnost da joj se uđe u trag. Ponovo je pokrenula program za nadgledanje mreže i podigla pogled.
Sandra Nejgl je gledala pravo u nju.
Hari je osetila kapljice znoja pod pazuhom. Čula je šuštanje
najlonskih hulahopki dok je žena koračala ka njoj. Zatvorila je svoj pristup mreži i vratila aplikaciju za podršku klijentima na desktop baš u trenutku kada je Sandra Nejgl došla do njenog stola.
Žena je teško disala. Stajala je toliko blizu da je Hari mogla da vidi svetle dlačice na njenoj gornjoj usni.
Ko ste sad pa vi i šta radite ovde?
Jeste li vi Sandra Nejgl? – Hari je ustala i prebacila torbu preko ramena na brzinu izvadivši CD iz kompjutera i neprimetno ga vrativši u džep. – Čekala sam vas.
Šta...
Hari ju je zaobišla okrznuvši je i krenula ka vratima, ignorišući klecanje kolena.
Poslali su me iz IT sektora da proverim pouzdanost vaših sistema
rekla je. – Imate ozbiljnih problema s virusima ovde.
Sandra Nejgl ju je pratila u stopu. – Kako...
Ne morate baš odmah da prestanete s radom, ali za vaše dobro se nadam da ste se pridržavali antivirusnih procedura banke.
Žena je zastala. Hari se osvrnula preko ramena.
Dakle niste. Onda će vam se zasigurno u dogledno vreme obratiti neko iz IT sektora.
Gurnula je jedno krilo duplih vrata na izlazu ali nije mogla da otvori. Pokušala je s drugim. Zaključano.
Sačekajte malo, šta ste rekli, ko ste vi? – Sandra Nejgl je žustro koračala za njom.
Jebiga.
Hari je primetila taster za otvaranje vrata na zidu. Pritisnula ga je i čula škljocanje. Gurnula je vrata i ona su se otvorila. Projurila je pored recepcije. Melani je zurila u nju širom otvorenih usta.
Hari je izletela kroz staklena vrata na sunce i potrčala niz ulicu.

Naelektrisana od adrenalina, Hari je trčala pored kanala, dok su joj cipele lupale o pločnik a krv joj jurila kroz telo. Kada je bila sigurna da je niko ne prati, usporila je a onda se naslonila na bedem pored kanala kako bi predahnula.
Voda je žuborila između visokih rogoza uz obalu a blagi povetarac
joj je brisao lice. Kada joj je lupanje u grudima prestalo, izvadila je telefon iz torbe i okrenula broj.
Zdravo, Jane? Hari Martinez ovde, iz Lubra sekjuritija. Upravo sam završila penetracijski test na vašim sistemima.
Već?
Da, uspela sam da hakujem vaš sistem i da uzmem šta god mi je trebalo.
Pobogu. Hej, momci, jesmo imali ikakvih alarma na IDS-u?1
Hari je čula neko komešanje u pozadini. – Opusti se, Jane, tvoj sistem za otkrivanje upada u mrežu je u redu. Nisam upala u sistem spolja.
Nisi? Ali mi smo očekivali napad spolja.
Da, znam da ste to očekivali. – Hari je namignula. – Žao mi je.
Ah, pobogu, Hari.
Čuj, ogroman broj hakerskih zloupotreba dolazi iznutra. Morate se zaštititi.
Nemoj da pričaš.
Dakle, ušla sam preko mreže same banke, upala u nalog administratora...
Šta si uradila?
... i pronašla račune klijenata banke i PIN kodove.
Ah, sranje.
Recimo samo da vam obezbeđenje iznutra i nije baš najsjajnije. Ali nekoliko jednostavnih mera predostrožnosti će to srediti. Napisaću neke preporuke u izveštaju.
Ali kako si uspela da uđeš?
Uz malo društvenog inženjeringa i malo drskosti. Ako ti je za utehu, zamalo su me uhvatili.
Nije mi za utehu, ne. Kakvo sranje.
Žao mi je, Jane. Samo sam htela da te upozorim pre nego što vaše rukovodstvo čuje za to.
Dobro, hvala, cenim to. Ali ja sam u svakom slučaju nagrabusio.
Nije tako loše kao što zvuči. – Harin telefon je bipnuo. – Ostavila sam neke hakerske alatke sakrivene u sistemu, čisto da testiram vaš antivirusni softver. Ali možemo o tome kasnije, kada budemo čistili
sistem. – Telefon je još jednom zapištao. – Izvini, Jane, moram da prekinem. Čujemo se sutra.
Javila se na novi poziv.
Gde si, Hari, kako ide provalništvo?
Hari se osmehnula. Bila je to Imodžen Brejdi, inženjer podrške iz kancelarije Lubra sekjuritija. Zamislila je svoju drugaricu kako sedi za stolom jedva dodirujući pod nogama. Imodžen je izgledala kao čivava, s krupnim očima na patuljastom licu. Bila je jedan od najboljih hakera s kojima je Hari ikada radila.
Upravo sam završila – rekla je Hari. – Šta se dešava u kancelariji?
Gospodin Pun-kô-brod te traži.
Mislila je na njihovog šefa, Dilona Ficroja. Pričalo se da je postao multimilioner s dvadeset osam godina u vreme naglog procvata internet kompanija. To je bilo pre devet godina. Ubrzo nakon toga osnovao je kompaniju Lubra sekjuriti, koju je sve više širio stapajući je s drugim softverskim kompanijama dok nije postala jedna od najvećih u toj oblasti.
Šta on hoće? – kazala je Hari.
Ko zna? Možda da te pozove na sastanak?
Hari je zakolutala očima. Imodžen je možda izgledala kao da bi je laki povetarac oduvao, ali kad se radilo o iskopavanju tračeva, bila je kao terijer.
Samo mi prebaci vezu – rekla je Hari.
Oki-doki.
Nekoliko sekundi kasnije, čula je Dilonov glas na vezi.
Hari? Jesi li završila u banci Šeridan?
Sudeći po jakoj akustici u pozadini, nalazio se na metar od konferencijskog telefona i vikao je u njega.
Završila sam – rekla je Hari. – Ostao je još samo izveštaj.
Zaboravi na to. Imam drugi posao za tebe.
Sad odmah? – Bila je mrtva gladna i mamio ju je miris kafe i sendviča s prženom slaninom iz barova u Baget stritu. Uspravila se i počela da korača ka mostu preko kanala.
Da, sad odmah. Prosledi meni podatke o banci Šeridan, zadužiću Imodžen da napiše izveštaj. Ti mi trebaš za još jednu procenu ranjivosti.
Hari ga je u pozadini čula kako kuca po tastaturi. Kao i uvek, Dilon nikad nije propuštao priliku da radi više stvari istovremeno. Levom rukom je verovatno tipkao po tastaturi kao pijanista, dok je desnom zapisivao beleške u notes.
Dobro. Ko je sada u pitanju? – kazala je Hari.
IFSC,2 i klijent je tražio baš tebe. Rekao sam im da si ti najbolja.
Hvala, Dilone, baš si fin. – Sad joj je bilo drago što je obukla elegantnije cipele. IFSC je definitivno ekskluzivni klijent.
Zovi me kad završiš – rekao je Dilon. – Skoknućemo negde na večeru pa možeš da mi ispričaš kako je prošlo.
Oči su joj se raširile od uzbuđenja. Sad joj je bilo dvostruko draže zbog elegantnih cipela. – U redu. – Pre nego što je dopustila sebi da se zapita šta bi ta večera mogla da znači, rekla je: – Pa, reci mi nešto više o poslu u IFSC-u. Da li znamo kakve sisteme imaju?
Ne, to ćeš sve saznati kad se sastaneš sa njima... – Dilon je zastao. – Ako mene pitaš, mislim da prvo žele da te provere.
Hari se zaustavila nasred pločnika. – Zašto bi to želeli?
Dilon je oklevao koju sekundu. – Čuj, možda ovo ipak nije dobra ideja. Možda je bolje da dam ovaj posao Imodžen.
Hari je podigla ruku i zaklonila uvo kako bi čula od buke saobraćaja. – Dobro, šta se dešava? Ko je klijent?
Čula ga je kako udiše vazduh kroz zube dok smišlja šta da joj odgovori.
Dobro, dobro, bila je to glupa ideja – rekao je. – U pitanju je KVC. Adrenalin je navirao u Hari kao voda iz napukle glavne cevi.
Doteturala se do bedema kanala i spustila se na hladni kamen.
KVC. Klajn, Veberli i Kolfild, jedna od najprestižnijih investicionih banki u gradu, koja radi za neke od najbogatijih ljudi i korporacija u Evropi. Sedište im je bilo u Njujorku, a imali su predstavništva u Londonu, Frankfurtu i Tokiju, kao i ovde u Dablinu.
Osim toga, to je bila kompanija u kojoj je radio njen otac pre nego što je otišao u zatvor.

4.

Recite mi najgori scenario koji bi mogao da vam se desi – rekla je Hari. Čovek za konferencijskim stolom naspram nje pogledao ju je poluzatvorenih očiju. Imao je četrdesetak godina i prosedu, oštru,
kratko podšišanu kosu kao američki marinac.
Slegnuo je ramenima. – Da neko pristupi našim investicionim računima.
Gore od toga.
Naslonio se unatrag i prekrstio ruke zbog čega mu se košulja zategla preko grudi. – Šta može biti gore od toga da se neki haker dočepa para naših klijenata?
Vi to recite meni. – Hari je krajičkom oka pogledala vizitkartu koju joj je dao. Feliks Roš, IT nabavke, KVC. Zabeležila je na poleđini kartice: neprijateljski nastrojen.
Pogled joj je privukao prozor iza Feliksa. To nije bio samo prozor, već čitav stakleni zid, zahvaljujući kome su kejevi duž reke Lifi izgledali kao deo enterijera. U daljini je mogla da vidi pepermint-zelenu kupolu Carinarnice i talasasti krov na neboderu Liberti hol. Posao mora da cveta za KVC.
Feliks se nagnuo preko stola. – Dobro, evo ti najgori scenario – rekao je. Hari je mogla da oseti miris luka koji je jeo za ručak. – Recimo da neko vidi naše poverljive poslove iz sektora spajanja i akvizicija. Je l’ to dovoljno loše za vas?
Spajanja i akvizicije. Sektor u kojem je njen otac radio pre nego što su ga uhapsili. Hari je progutala knedlu dok je prevrtala svoje blokče po rukama. Potom je bacila pogled na Feliksa. Bledilo njegovog lica je delovalo nezdravo, kao stomak mrtve ribe. Bila je naviknuta na otpor ljudi iz tehničkog odeljenja, ali ovo je bilo nešto drugo. Rekla je Dilonu da može da obavi ovaj zadatak i da je KVC samo još jedan klijent. Sada više nije bila toliko sigurna u to.
Vrata su se otvorila i čovek od tridesetak godina je ušao u prostoriju. Bio je dobro građen, sa svetlosmeđom kosom i ramenima kojima je bilo mesto na terenu za ragbi.
Feliks ga je mrko pogledao što ih prekida.
Zdravo, Felikse, ovde sam da pratim sastanak. – Muškarac je namršteno pogledao Hari dok je sedao za sto.
Osetila je kako joj obrazi crvene od njegovog pogleda. Šta nije u redu s ovim ljudima? Ispravila je ramena i ustala.
Hari Martinez. – Ispružila je ruku.
Namršteni pogled je nestao i on se osmehnuo. – Izvinjavam se, očekivao sam muškarca. Verovatno vam se to stalno dešava, zar ne? – Rukovao se s njom. – Džud Tirnen. Radim ovde kao investicioni bankar. Ruka mu je bila topla a njegov citrusni afteršejv je osvežio prostoriju.
Šta radi investicioni bankar na sastanku IT sektora? Onda se setila Feliksovog zluradog komentara o poslovanju sektora za spajanja i akvizicije.
Da pogodim – rekla je. – Vi radite u sektoru spajanja i akvizicija?
Recimo da sektor spajanja i akvizicija radi za mene.
Hari se spustila natrag u stolicu shvativši šta hoće da kaže. Dakle, on je direktor odeljenja spajanja i akvizicija, baš kao njen otac. Zatvorska kazna njenog oca je ovom čoveku donela napredak u karijeri. Osetila je njihove poglede na sebi, kako je proučavaju. Njen otac je bio legenda u ovoj banci. Da li su je povezali s njim i zato hteli da je provere? Grizla je usnu izbegavajući njihove poglede.
Džud je stavio svoj mobilni telefon na sto i izvadio srebrno penkalo iz prednjeg džepa sakoa. Vrteo ga je oko prstiju jedne ruke a drugom dao znak Hari. – Molim vas, nastavite.
Zapravo, očekivala sam nekog iz IT bezbednosti na ovom sastanku – rekla je Hari. – Nekoga ko poznaje sisteme.
Feliks se brecnuo. – IT bezbednost. Ja poznajem ove sisteme bolje od ikoga. Maltene sam svojeručno napravio te proklete mašine.
Razumem. – Hari je još jednom pogledala njegovu vizitkartu. – I sada ste u sektoru IT nabavki?
Ljutito ju je pogledao. – U međuvremenu mi je karijera uznapredovala. Verujte mi da su ljudi iz IT bezbednosti drage volje meni prepustili ovaj prvi sastanak. Tako im je lakše.
Hari je duboko uzdahnula. Pogledala je u svoje blokče iako ništa nije zapisala.
Dobro onda, ne znam koliko vam je Dilon objasnio sve – rekla je. Prema onome što je videla, ne mnogo. – Moramo da odredimo opseg penetracijskog testa, i vidimo kakav pristup vama najviše odgovara.
Upoznaj igrače za stolom, učio ju je otac. Prilagodi svoj stil njima. Problem je bio što ove ljude uopšte nije poznavala, niti su joj oni odavali išta o sebi.
Pen test je gubljenje vremena – rekao je Feliks. – Naši sistemi su sigurni, to mogu lično da garantujem. – Besno je gledao Hari. – Onaj ko tvrdi suprotno, dovodi u pitanje moju ličnu profesionalnu kompetenciju.
Džud ga je ignorisao. – Šta se tačno dešava u tom pen testu, gospođice Martinez?
Feliks je uzdahnuo. – Ah, ma daj, Džude, već sam prošao kroz to s njom. Uostalom, obojica znamo da je ona ovde samo zato što je njen šef tvoj stari prijatelj, a on želi da budemo njegovi klijenti.
Hari je ponovo pogledala u svoje blokče. Nije ni čudo što su je uvalili nekome iz nabavki. Uopšte ih nije ni interesovao ovaj posao.
Džud je podigao ruku da utiša Feliksa i osmehnuo se Hari. – Učini mi. Ispričaj mi o pen testu.
Hari je posumnjala da on sprovodi neki svoj test. Nije mu uzvratila osmehom.
Penetracijski test je kada ja upotrebim svaki prljavi trik koji postoji kako bih hakovala vaše računarske sisteme – rekla je. – A kad uspem da uđem, pronjuškam okolo da vidim kakvu štetu mogu da napravim.
Džud je prestao da vrti olovku oko prstiju. – Drugim rečima, pretvarate se da ste haker.
Tako je.
Feliks se nagnuo napred. – A kakva ste vi vrsta hakera, gospođice Martinez? Crni šešir ili beli šešir?
Hari se ukrutila i ljutito ga pogledala.
Džud ih je posmatrao naizmenično, jedno pa drugo. – Hoće li mi neko objasniti o čemu se radi?
Hari je upala u reč Feliksu kako bi ga sprečila da je još jednom napadne. – Crni šeširi su zlonamerni hakeri kojima je cilj da nanesu štetu. Beli šeširi nisu destruktivni. Njih zanima samo tehnika i
pomeranje njenih granica.
Okrenula se prema Feliksu. – A da odgovorim na vaše pitanje, gospodine Roš, ja sam ekspert za bezbednost, ne haker.
Vidi vidi, haker s etikom – rekao je Feliks. – Ko bi rekao?
Džud je napisao nešto na svom notesu koji je potom doturio preko stola Feliksu. Hari je videla kako se Feliksu steže vilica dok čita poruku, i zapitala se da li je prošla test.
Zaintrigiran sam – rekao je Džud. – Pa, kako ćemo to izvesti?
Što se tiče pen testa, možemo da ga uradimo ili prema scenariju crne kutije ili scenariju bele kutije.
Kod vas je sve ili crno ili belo, zar ne? Hari ga je pogledala u oči. – Uglavnom. Izvio je obrve. – U redu, slušam.
Testiranje prema scenariju crne kutije je najpribližnije pravom hakerskom upadu spolja. Počinjem bez ikakvih informacija sem imena vaše firme. Koristim spoljašnje izvore informacija kako bih istražila vašu mrežu i onda upadam.
Zastala je kako bi bila sigurna da je razumeo. Klimnuo je glavom i osmehnuo se.
Za testiranje prema scenariju bele kutije, potrebno je da od samog početka znam sve o vašim unutrašnjim sistemima. Vaše zaštitne barijere, infrastrukturu vaše mreže, vaše baze podataka, sve – rekla je Hari. – Drugim rečima, napadam iznutra.
Vrata su zaškripala i muškarac u kasnim pedesetim je polako ušao u prostoriju. Kosa mu je stajala nakostrešeno s obe strane proćelave glave kao par krila.
Klovn Koko, pomislila je Hari.
Molim vas, nastavite – rekao je pridošlica i seo na stolicu naslonjenu na zid iza Hari.
Pobogu, koliko još ljudi će doći da blene u nju? Ocenila je da konferencijski sto može da primi dvadesetoro ljudi i uplašila se najgoreg.
Džud je nekoliko trenutaka posmatrao starijeg čoveka. Zatim je ponovo usmerio pažnju na Hari. – A koji pristup biste vi preporučili, gospođice Martinez?
Hari je pokušala da se skoncentriše. – Belu kutiju. Na osnovu mog iskustva, insajderi predstavljaju mnogo veću pretnju od spoljašnjih napadača.
A ti bi bar morala da znaš sve o insajderima, zar ne? – kazao je Feliks.
Svaki mišić u njenom telu je utrnuo. – Šta tačno hoćete da kažete, gospodine Roš?
Ma hajte, ljudi, stavimo karte na sto. Svi mislimo na isto. – Raširio je ruke kao da je čitava prostorija puna njegovih istomišljenika. – Tvoj tata je bio najveći insajder ikada, zar ne?
Hari je trepnula. Potom je spustila pogled i opet se poigrala svojim blokčetom, koncentrišući se da zadrži staložen glas. – To šta je moj otac možda počinio nije predmet ove diskusije.
Možda počinio? – rekao je Feliks. – Proglašen je krivim za insajdersko poslovanje, zar ne? Osuđen na osam godina.
Hari je primetila njegove stisnute pesnice i crte besa na njegovim obrazima. Zagledala se u njega. – Shvatate sve to prilično lično, zar ne?
Nego šta nego lično. Salvador Martinez je skoro bacio ovu kompaniju na kolena.
Felikse, preterao si. – Štrecnuo ju je glas klovna Kokoa iza nje. Džud se promeškoljio u stolici. Feliks je besno zurio u Hari;
izgledalo je kao da ima još nešto da kaže.
Hari nije htela da se okrene i prihvati neočekivanu podršku. Do đavola s ovim. Bilo joj je dosta. Spustila je dlanove na lakirani konferencijski sto. Bio je gladak i hladan, kao ogledalo. Odgurnula se i ustala kako bi im se suprotstavila.
Gospodine Roš, ja sam došla ovde da razgovaram s vama o sigurnosti vaših IT sistema, i to je jedino o čemu sam spremna da diskutujem s vama.
Zgrabila je torbu i krenula ka vratima. U tom trenutku joj je sinula jedna misao. Znala je da ne bi smela da je kaže naglas, ali je odlučila da ipak hoće. Stala je i okrenula se ka njima.
Ko zna, možda moj otac nije bio jedini ovde koji se bavio insajderskim poslovima. Možda je njegovo hapšenje samo pokvarilo zabavu ostalima.
Feliks je zinuo. Džud se uspravio na stolici, a usne su mu se pretvorile u zategnutu liniju.
Klovn Koko je ustao i podigao ruku. – Gospodo, molim vas...
Džud ga je prekinuo. – Nemojte optuživati druge za nešto za šta nemate dokaze, gospođice Martinez. – Stisnuo je srebrno penkalo u pesnici. – Neki od nas još uvek veruju u integritet naše profesije, iako vaš otac nije.
Vidi vidi, investicioni bankar s etikom – rekla je Hari. – Ko bi rekao?
Krenula je ka vratima što je brže mogla a da ne potrči. Prokleta prostorija je bila duža od teniskog terena. Svom silinom je otvorila vrata i zalupila ih za sobom.
Prošla je pola hodnika kada je shvatila da se trese. Tražeći izlaz, skrenula je na pogrešnu stranu. Prokletstvo, liftovi mora da su na drugoj strani hodnika. Njen osećaj za orijentaciju je bio naopak čak i u najboljim okolnostima, a ovo nikako nije trenutak da se izgubi i traži pomoć.
Krenula je nazad prateći putanju kojom je došla pored sale za sastanke i konačno je našla liftove. Pozvala je lift i hodala gore-dole dok ga je čekala.
Vrata sale za sastanke su se otvorila, i začula se vika iznutra. Pogledala je gde je lift. Još dva sprata. Brzo je osmotrila hodnik u nadi da će imati gde da se sakrije. Nikakvih vrata niti ormara. Ništa osim uglačanog mermernog poda.
Neko je izašao. Klovn Koko. Video ju je i klimnuo joj glavom.
Gospođice Martinez, molim vas prihvatite moje izvinjenje.
Krenuo je ka njoj i pružio joj ruku. Obrve na visokom čelu su mu bile nakrivljene u žalosnu grimasu.
Da se predstavim, Ešford – rekao je. – Generalni direktor KVC-a. Poneli su se veoma loše prema vama unutra i uveravam vas da će dotični pojedinci biti ukoreni zbog neprofesionalnog ponašanja.
Hari nije uzvratila na njegovu pruženu ruku. – Od kada generalni direktor prisustvuje rutinskim sastancima IT sektora?
Ešford je spustio ruku. – U pravu ste. Dobro, u redu, priznajem: bio sam radoznao. Želeo sam da vas upoznam.
Lift se oglasio i vrata su se otvorila. Hari je ušla unutra i pritisnula dugme za prizemlje.
Poznajem vašeg oca već više od trideset godina – rekao je Ešford. – Salvador je moj veliki lični prijatelj i dobar čovek. – Osmehnuo se. – Ličite mnogo na njega.
Ja poznajem svog oca čitav život – rekla je. – I uveravam vas da nimalo ne ličim na njega.

5.

Kameron je bio svestan da se baš i ne uklapa u okruženje. To je bilo zbog boje njegove kose. Za pola nijanse tamnija od albino-bele, kako ju je nazvala jedna devojka, kad je nasrnuo svom silinom na njeno mršavo telo. Posle toga je zategao svoje prste oko njenog vrata i stiskao dok nije prestala da se mrda.
Natukao je crnu vunenu kapu još niže preko čela kako bi sakrio obrve i pogledao na sat. Trebalo bi da se skloni odatle pre nego što ga neko primeti, ali njegove instrukcije su bile da sačeka još jedan sat.
Nikad pre nije bio u IFSC-u. Što se njega tiče, to je mesto gde su bogati ljudi dolazili kako bi se još više obogatili. Sećao se tog dela grada iz vremena kad još nije bio toliko izgrađen, kada su to bili samo dokovi Carinarnice. Više mu se dopadalo kako je bilo ranije; ogromna bezlična stovarišta koja su se prostirala pustim zemljištem. Sada je to bio grad unutar grada s uređenim zelenim površinama, gde su našle sedište banke iz celog sveta.
Kameron je zurio u višespratne poslovne zgrade, koje su u celosti bile prekrivene istim blokovima zelenog stakla koje se presijavalo na suncu. Kao prokleti Smaragdni grad iz Oza.
Naslonio se leđima na čeličnu ogradu uz ivicu Džordžovog doka. Nekada je to bio pravi dok kojim se širio miris katrana i mrtve ribe. Sada je pretvoren u ukrasno jezero. Mlazevi vode iz pet fontana obrušavali su se na površinu jezera. Buka je bila zaglušujuća, ali to je bila najbolja pozicija za prismotru na zgradu prekoputa.
Kameron se ispravio kad se mlada žena proteturala kroz okretna vrata. Uporedio ju je s opisom devojke po imenu Martinez. Visoka metar šezdeset, mršava, tamna kovrdžava kosa. Lice srcolikog oblika. Stezala je crnu torbu koju je nosila preko ramena, na kojoj je primetio nekakav srebrni logo. To je ona. Podsetila ga je na špansku konobaricu s kojom je bio u Madridu prošle godine. Osetio je kako mu se diže.
Kameron je počeo da korača iza nje. Bio je petak, kasno popodne, i grad je bio prepun ljudi. Pratio ju je pogledom ne trepćući, slep za sve drugo oko sebe.
Instrukcije je primio preko telefona, i dok je slušao poznati glas, utroba mu se stezala. To je bio glas čija je naređenja primio mnogo puta pre toga. Sebi je govorio da to radi zbog para, ali je znao da tu ima više od toga. Krv mu je kuljala kroz telo dok je slušao glas s druge strane žice, u iščekivanju lova.
Devojka se kretala kroz gomilu kao da je u autiću za sudaranje, kačeći ramenima druge pešake, ali je delovalo kao da ona to ne primećuje. Izašla je s poseda IFSC-a na gradske ulice. Kolone ljudi na trotoaru su se zbile, a on je nastavio da se probija između njih smanjujući razdaljinu između njih dvoje.
Da uradim to isto kao i prošli put? – pitao je preko telefona. S posebnim užitkom se prisećao tog poslednjeg puta; cika kočnica, miris spaljene gume, mučan zvuk lomljenja metala i kostiju. Ali glas mu je presekao tok misli.
Ne još. Potrebno mi je da bude prestravljena, ali i živa. – Kao da je osetio Kameronovo razočaranje, glas je nastavio. – Ali ne brini. Sledeći put ćeš moći da je ubiješ.
Sledeći put. Kameron je s mukom progutao pljuvačku dok se približavao tamnokosoj devojci. Zašto je uvek morao da sluša naređenja? Preuzimao je veliki rizik u izvršavanju instrukcija. Bila mu je potrebna nagrada, i to odmah.
Devojka je odjednom ubrzala, pa su njegovi koraci postali duži kako bi je sustigao. Prvu priliku će imati na prometnoj raskrsnici kod skulpture Večni plamen, gde su kola kružila pored Carinarnice pri velikim brzinama, ne obazirući se na pešake. Nalazili su se na dvadeset metara odatle i ona se kretala baš u tom pravcu.
Odjednom je stala i okrenula se u mestu. Pogledala je pravo u njega i potom krenula nazad u njegovom pravcu. Šta radi kog đavola? Nemoguće da ga je videla. Nastavio je da hoda.
Bili su licem u lice. Njene grudi su ga okrznule po ruci i osetio je njenu toplinu.
Izvinite – rekla je, ne pogledavši ga, i prošla pored njega. Prešao je jezikom preko usana dok ju je gledao kako se udaljava.
Kameron je sačekao da se udalji deset metara od njega i potom ponovo krenuo za njom. Išla je natrag ka reci, a zatim je prešla most.
Pratio ju je kada je skrenula levo i nastavila dalje popločanim kejom. Osetio je smrad polutrule morske trave koja je visila s bedema reke kao masne šiške u kosi.
Devojka je skrenula u usku ulicu oivičenu bednim kućercima i zapuštenim stambenim blokovima. Kameron se povukao na malo veću razdaljinu. Ovde je bilo manje ljudi, manje mogućnosti da se prikrije. Držao se podalje sve dok nije čuo dobro poznati zvuk užurbanog saobraćaja. Došli su do raskrsnice s Pirs stritom, kojom su tutnjili automobili ulazeći i izlazeći iz centra grada.
Devojka se pridružila grupi pešaka koji su stajali uz ivičnjak, a on se ugurao blizu iza nje.
Starija žena u kišnom mantilu se ugegala ispred njega. Nosila je plastičnu kesu punu starih patika, i zaudarala je na pisoar. Izgurao ju je sebi s puta i stao tačno iza devojke. Sada je mogao bolje da vidi logo na njenoj torbi. Reč Defkon je bila izgravirana u srebru, a unutar slova „O“ crna lobanja i ispod nje dve ukrštene kosti.
To mu ništa nije govorilo, niti je mario za to.
Bacio je pogled na semafor a zatim nazad na prometnu saobraćajnicu. Niz Pirs strit jurila su kola i motocikli. Svetla su se promenila iz zelenog u žuto. Projurio je crveni kamion. Iza njega, crni BMV je nagazio na gas spreman da takođe pokuša.
Kameron je osetio kako mu bridi koža glave. Podigao je ruku. Sad.
Lakat mu se zabio u ruku i poremetio mu pažnju.
Vidi kojom brzinom ide ovaj. Treba ga uhapsiti. – Starica mu se unela u lice. Osetio je miris ustajalog vina u njenom dahu.
BMV je protutnjao pored njih. Semafor za pešake je zapištao i gužva se prelila na kolovoz.
Kameron je besno pogledao smrdljivu prosjakinju koja ga je sprečila da doživi svoj klimaks. Ženine vlažne oči su se razrogačile i ustuknula je korak od njega. Naglo se okrenuo od nje i prešao ulicu, pogledom pročešljavajući gomilu.
Nigde ni traga od tamnokose devojke.
Kretao se kao u slalomu zaobilazeći tela, istežući se kako bi je ugledao. Onda je stao i zario nokte u dlanove, ignorišući pritisak gomile
dok je posmatrao protok pešaka, tražeći putanje kretanja. Jurili su oko njega kao pacovi, navirući sa svih strana. Ali svi su se kao jedan slivali u podzemni ulaz s leve strane.
Kameron se osmehnuo i opustio prste. Naravno: stanica Pirs. Da li je moglo ispasti bolje?
Zaleteo se kroz kolonu ljudi koji su blokirali ulaz i pretražio okolinu. Mora da je tu negde. Vozovi su tandrkali iznad glava a vazduh je bio mešavina prašine i znoja. Onda ju je spazio, s druge strane rampe za poništavanje karata. Stala je na pokretne stepenice koje vode do perona za južni smer.
Osmotrio je red za karte. Bio bi jedanaesti u redu, koji se nije pomerao. Mogao bi da preskoči rampu, ali tako bi izazvao pažnju. Mora da stigne do nje pre nego što uđe u voz.
Zaškiljivši, pogledao je malo bolje rampe za poništavanje karata. Sve su bile automatske rampe s obrtnim polugama, sve sem jedne na kraju. Putnici su tuda brzo prolazili pored sredovečnog muškarca u neurednoj plavoj uniformi, koji bi bacio pogled tek na svaku drugu kartu. Kameronu je to bila jedina šansa.
Pogledom je šarao po gužvi, tražeći nekoga iza koga bi se mogao sakriti. Dva japanska studenta su prošla pored njega u pravcu rampe na kraju. Viši momak od njih dvojice je držao veliku mapu Dablina, ruku ispruženih kao da čita novine. Kameron se sakrio iza njih. Stali su ispred konduktera i počeli da se rvu s mapom tražeći gde su stavili karte. Kameron je skliznuo neopažen iza njih kroz otvorenu rampu.
Potrčao je do perona za južni smer preskačući po dva stepenika na pokretnim stepenicama. Došao je do vrha i zadržao dah.
Stanica je bila ogromna, kao hangar za avione. Ljudi su se poređali s obe strane koloseka, i zurili u oba kraja tunela, odakle je dopirala dnevna svetlost.
Devojka je stajala blizu ivice perona, dvadesetak metara levo od njega. Odahnuo je, i poznati talas vreline mu je prožeo telo. Topio se od užitka.
Počeo je da joj se prikrada, bacajući pogled na ekran koji je odbrojavao vreme do dolaska sledećeg voza.
Dva minuta.
Prišao joj je bočno. Drugi putnici su zauzeli mesta na peronu pored njega. Pomerio se još malo napred kako niko ne bi mogao da stane između njih.
Sada je bio blizu. Dovoljno blizu da je dotakne. Osetio je njen cvetni parfem. Duboko je udahnuo, i postao svestan sopstvenog ustajalog kiselog mirisa pomešanog s njenim. Žudeo je da se pribije uz nju. Pomislio je šta će joj šapnuti baš pre nego što bude poletela preko ivice.
Vazduh se uskomešao. Šine su zaklepetale. Nešto malo je pretrčalo preko njih.
Pogledao je gore u ekran. Jedan minut. Podigao je ruku. Još samo koja sekunda.

6.

Ne prelazi liniju. Hari se nikad nije mnogo trudila da poštuje pravila, ali je ovo pravilo definitivno slušala. Ukrutila se pružajući otpor telima zbijenim iza nje koja su je gurala napred.
Golub je zgrčio kandže oko ivice perona naginjući se u metar duboku rupu zavirujući ka šinama. Njoj su se zgrčili prsti na nogama od samog prizora. Pogledala je na ekran: Danliri, jedan minut.
Opet je pomislila na sastanak u KVC-u i stresla se. Prokleti Dilon i njegova pop psihologija.
Mislio sam da bi ti možda pomoglo da odeš tamo – rekao joj je preko telefona, dok je ona čupkala mahovinu s bedema kanala. – Znaš, da se suočiš s tim.
Ako upotrebiš reč „katarzično“, vrisnuću – rekla je.
Ma daj, nikad ne pričaš o svom ocu. Nisi ga videla još otkako je otišao u zatvor. Koliko je to već, pet godina?
Šest, zapravo.
Eto, vidiš? Potrebna ti je katarza.
Nasmejala se. – Čuj, zahvaljujem na brizi, ali izboriću se s tim na svoj način.
Misliš, nikad nećeš pričati o tome i zauvek ćeš potisnuti tu temu.
Možda. – Bacila je komad baršunaste mahovine na obalu kanala. – Slušaj, tokom mog života, moj otac je stalno dolazio i odlazio. Sad je samo opet otišao. Ništa strašno.
Staviću nekog drugog da radi taj pen test.
Ne, Dilone, ja ću to odraditi. Samo si me iznenadio, to je sve.
Ozbiljno ti kažem, dobro sam.
Ali nije bila dobro. Bila je osetljiva i, što je još gore, pričljiva. To nije bila neuobičajena kombinacija za nju, prva bi priznala, ali je mrzela da razočara samu sebe na taj način. Pokušala je da odagna misli šetnjom i zato je odlučila da ne uđe u voz kod IFSC-a već se umesto toga vratila da ide peške pored reke Lifi. Odustala je posle deset minuta. Cipele s tankom štiklom jednostavno nisu pravljene za energične šetnje koje bistre um.
Hari je opet pogledala na ekran. Minut je prošao. Osetila je promaju na obrazu. Golub je zamahao krilima i poleteo kao da je upravo video mačku. Ljudi su nagrnuli oko nje. Neko se naslonio uz nju čitavom dužinom tela i odbacio je petnaest centimetara napred.
Hej! – Pokušala je da se okrene, ali su je opet gurnuli napred i potisnuli je još dalje na rub perona. Ugledala je crne šine ispod sebe i zažmurila. Ukopavajući pete u pod, naslonila se leđima unazad i zarila laktove u gomilu.
Neko iza nje je viknuo. – Prestani da se guraš!
Vreo dah joj je šapnuo nešto u uvo. Stegnuta pesnica ju je silovito udarila u krsta, i poletela je napred, izgubivši tlo pod nogama. Oči su joj se iskolačile i zamrzle. Čelične šine su jurnule ka njoj. Izbacila je ruke ispred sebe i pripremila se za pad.
Telo joj je tresnulo o zemlju. Oštro kamenje joj se zabilo u dlanove a koleno je krcnulo o betonski prag šina. Neko je vrisnuo.
Hari je podigla glavu i zinula u prugu koja je pred njom zavijala u krivinu. Udovi su joj se paralisali. Šine su škripale.
Beži odatle!
Uhvatila se za šine i počela da ustaje. Osetila je vrelo probadanje u kolenu i ono je popustilo pod njenom težinom. Ponovo je pala pružajući se preko šina.
Osetila je kako joj vibriraju pod rukom. Sirena je zapištala. Brzo je podigla glavu. Voz je tutnjio niz krivinu ka stanici zaslepljujući je farovima. Oblio ju je znoj.
Hari se bacila na zemlju i zakotrljala. Izubijala je ramena o gvožđe i kamen. Nešto ju je povuklo nazad. Pogledala je preko ramena. Torba joj se zakačila za klin na šini. Voz je grmeo ka njoj. Zbacila je kaiš torbe preko glave i bacila se sa šina u poslednjem trenutku.
Ležala je licem nadole, udišući miris prašine i metala i čvrsto se držeći za šine pruge za sever. Celo telo joj je drhtalo. Prvi vagon je protutnjao pored nje. Ljudi su vrištali ali nije mogla da se pomeri. Ne još.
Onda se začuo drugi zvuk. Postajao je sve glasniji. Šine su brujale pod njenim prstima. Naterala se da otvori oči, srce joj je tuklo kao ludo. Drugi voz se škripeći pojavio na drugom kraju stanice, a ona mu se
nalazila nasred puta.
Vrisak joj se zaledio u grlu. Nema vremena. Pogledala je ka peronu za sever. Nema šanse da stigne do njega. Iza nje, južni voz je i dalje šibao.
Nije imala kud.
Pogledala je prostor između dva koloseka. Bio je širok svega pola metra, ali nije imala izbora. Bacila se na kamenje koje je razdvajalo severni i južni kolosek. Znala je da mora da ostane priljubljena uz tlo. Bilo kakva greška i vozovi će je preseći napola.
Hari je okrenula lice u stranu, fiksirala pogled na crno kamenje i čekala. Skoro je prestala da diše.
Vozovi su počeli da se mimoilaze uz nesnosnu buku potpuno zaklonivši svaki tračak svetlosti, izlažući je svojoj unakrsnoj paljbi. Naleti vazduha su je šibali po licu. Grmljavina lokomotive protresla joj je čitavo telo, zbog čega je poželela da zguri ramena i pokrije uši. Ali morala je da ostane mirna.
Spojevi na šinama pored nje su škripali pod pritiskom ogromnih točkova. Usredsredila se na trap voza, isprepletanu gomilu gvozdenih blokova i rebrastih creva koji su promicali na samo desetak centimetara od njenog lica.
Kočnice su počele da stružu o šine a vagoni su zapištali, dok se dva voza konačno nisu zaustavila uz silnu buku. Hari je ostala da leži drhteći. Motori su tandrkali pored nje kao dva stara kamioneta. Usta su joj bila suva i osećala je ukus gvožđa i ugljene prašine.
Vrata su se uz tresak otvorila. Ljudi su vrištali. Koraci su se kretali ka njoj krckajući preko kamenja.
Bože! Gospođice? Jeste dobro?
Hari je zažmurila. Bila je to loša ideja. Istog trena je otvorila oči. Vrat joj je bio znojav a u ušima joj je sve odzvanjalo.
Bože, neće se valjda sad onesvestiti.
Snažne ruke su je podigle na noge i praktično je prenele preko šina.
Više ruku ju je zgrabilo i podiglo na peron.
Odmaknite se! Dajte joj prostora!
Neka neko pozove hitnu pomoć!
Polako, Hari se pridigla oslonivši se na ruke i kolena. Zadržala se
koji trenutak tako na sve četiri, njišući se dok joj se krv vraćala u mozak. Na tlu pored sebe videla je svoju izubijanu torbu. Mora da ju je neko našao na šinama i doneo. Ispružila je ruku da je dohvati dodirnuvši prstima srebrni logo Defkona.
Neko joj je stavio ruku na rame. – Jeste li dobro? Jeste vi to... je l’ to bio nesrećan slučaj?
Hari je progutala knedlu setivši se pesnice koja ju je udarila u krsta, i reči koje joj je neko šapnuo u uvo pre nego što je pala.
Novac od Sorohana... savez...
Zadrhtala je kada je pogledala u more nepoznatih lica. Nije bila u stanju da se nosi s njihovim pitanjima. Ne sada.
Da – rekla je. Bio je to samo nesrećan slučaj.

7.

Jesi li sigurna da je to rekao?
Hari se stresla i odmahnula glavom. – Trenutno nisam ni u šta sigurna.
Zažmurila je i utonula još dublje u sedište Dilonovih kola, pazeći da ne ostavi fleke na presvlaci. Odelo joj je bilo išarano prugama od čađi i crne prašine, kao da je izašla iz rudnika, a pretpostavljala je da joj je i lice podjednako prljavo. Celo telo ju je bolelo, a na desnom kolenu je imala otok veličine grejpfruta.
Krajičkom oka je pogledala Dilonov profil. Njegov nos ju je oduvek podsećao na nos Julija Cezara, čvrst i prav s visokim aristokratskim hrbatom. Kosa mu je bila crna, skoro kao njena, i sa svojih sto osamdeset dva centimetra visine komotno je popunjavao sedište leksusa.
Pa hajde, ponovi mi još jednom – rekao je. – Šta je tačno rekao taj tip?
To je zapravo bio više šapat. Malo grub i promukao.
Dilon se okrenuo i pogledao je. Imao je običaj da spoji usne u pravu liniju s jednim uglom blago zategnutim nagore, kao da zadržava osmeh. – Dobro, onda šta ti je šapnuo?
Nisam sigurna, ali nešto kao: „Novac od Sorohana, vrati ga savezu.“
Ali šta mu to znači?
Hari je slegla ramenima i pogledala u dlanove. I dalje su je pekli na mestima gde joj se šljunak s pruge zario u meso.
I ništa više nije rekao? – kazao je Dilon.
Nije bilo vremena išta više da kaže. U tom trenutku sam već padala, sećaš se?
Ne mogu da verujem da je neko pokušao da te gurne pod prokleti voz.
Ni ja sama ne mogu da dođem k sebi. Nisam sigurna ni da mi je policija poverovala.
Visoki mladi policajac s izraženom adamovom jabučicom došao je
na stanicu kako bi uzeo izjavu. Neko ju je uvio u ćebe koje je bockalo, i između gutljaja vrućeg zaslađenog čaja ispričala je sve što se desilo. Sve osim reči koje je čula pre nego što je pala. To je morala da zadrži za sebe, bar zasad. Kada ju je Dilon pozvao i insistirao da dođe po nju, po prvi put se drage volje prepustila tuđoj brizi. Dilon je iznenada zaokrenuo kako bi izbegao biciklistu, a Hari se stomak prevrnuo, i trebao joj je koji trenutak da joj se želudac vrati na mesto. Do sada je ovo bila vrlo nemirna vožnja. Dilon je gazio ili po gasu ili po kočnicama, bez ikakve pauze između. Ako ovako nastavi biće srećna ako izbegne povredu vrata.
Prošlo je manje od godinu dana otkako je počela da radi za Dilona. Prethodnog leta ju je preoteo od druge softverske kompanije, nakon upornog lova sa istom onom neumornom energijom s kojom je radio sve u životu. To je bio drugi put da su im se putevi ukrstili u poslednjih šesnaest godina. Prvi put su se susreli kad je njoj bilo tek trinaest.
Činilo joj se tako davno. Naslonila je glavu unazad i zažmurila, a pred očima joj je iskrsla slika nje s trinaest godina: stisnute pesnice, divlja kosa i život koji kao da se odvijao na dva paralelna koloseka. Kad malo bolje razmisli, možda se zapravo i nije mnogo promenila od tad.
Rano u detinjstvu je shvatila da će joj trebati nekakav beg od stvarnosti kako bi preživela u porodičnom domu. Njeno rešenje je bilo da živi dva života: jedan je bio život devojčice koju je zvala Hari Dosadnjaković, čija je majka otvarala njena pisma i čitala njene dnevnike, a njen otac bio nedovoljno prisutan da bi joj bio saveznik; a drugi je živela kao Pirata,3 noćna ptica koja je iz mraka svoje sobe krstarila elektronskim podzemljem gde je bila moćna i poštovana.
To je bilo kasnih osamdesetih, dok je internet još bio u povoju. Pirata je provodila vreme čekajući da spore modemske konekcije izokreću brojeve i spoje je s oglasnim tablama, centrima za elektronske poruke, gde su ljudi razmenjivali ideje i odakle su skidali hakerske alate. Do svoje jedanaeste godine je već naučila kako da upadne u skoro svaku vrstu sistema. Njeni upadi su bili bezazleni, nikad nije krala niti pravila štetu. Ali s trinaest je već bila spremna za sledeći nivo.
Hari se još sećala noći kad je to prvi put uradila. U sobi je vladao potpuni mrak osim zelenkastog zračenja monitora njenog kompjutera.
Bilo je dva ujutru kad je pokrenula napad automatskim biranjem brojeva, programiravši kompjuter tako da neprestano okreće brojeve jedan za drugim dok ne naiđe na neki na koji je mogla da se konektuje. Sedela je sklupčana na stolici, obgrlivši kolena rukama kako bi se zagrejala, i slušala tiho pištanje modema, koji je naizmenično okretao brojeve i prekidao vezu. Nije brinula o tome da će joj se roditelji popeti u sobu i zateći je. Bili su previše okupirani svojim problemima da bi obraćali pažnju na nju.
A onda odjednom, pogodak. Čula je dobro poznati zvuk koji je podsećao na mjaukanje kada dva modema razgovaraju. Neki kompjuter tamo negde je odgovorio na njen poziv. Ispravila se, iskucala komandu na tastaturi i pritisnula enter. Skoro istog trena drugi kompjuter joj je uzvratio porukom zbog koje se udarila šakom po ustima.

UPOZORENJE! Pristupili ste kompjuterskom sistemu Dablinske berze.
Neovlašćen pristup je zabranjen i može rezultirati disciplinskim postupkom.

Hari je opet podvukla stopala ispod sebe i počela da gricka nokte. Do tog trenutka, najviši profil od svih institucija u čije mreže je upala imao je Dablinski univerzitetski koledž. Njihovo obezbeđenje je bilo labavo, pre svega zato što nisu čuvali nikakve poverljive podatke. Berza, s druge strane, sigurno je bila krcata osetljivim informacijama. Znala je da bi joj bilo bolje da se diskonektuje. Ali umesto toga, spustila je noge na pod i gurnula stolicu bliže tastaturi.
Po karakterističnom promptu Ime korisnika: znala je da se radi o VMS operativnom sistemu. To je u isto vreme bilo i dobro i loše. S jedne strane, postojalo je mnogo načina da premosti obezbeđenje VMS-a nakon što se uloguje. Ali s druge strane, biće teško ulogovati se bez važećeg korisničkog imena i lozinke. A da stvar bude još teža, imala je samo tri pokušaja, nakon kojih će je sistem diskonektovati.
Prsti su joj lebdeli nepomično iznad tastature dok je smišljala moguća imena korisnika i lozinke. Najbolje je držati se očiglednog.
Ukucala je system. A u prompt Lozinka: ukucala je manager, i pritisnula enter. Istog trenutka se ponovo pojavio prompt Ime korisnika: pozivajući je da pokuša ponovo.
Prvi promašaj.
Onda je probala sa system i operator. Drugi promašaj.
Još samo jedan pokušaj. Promrdala je prste i u glavi premotala lozinke koje su joj u prošlosti dobro poslužile: syslib, sysmaint, operator. Mogla je da bude bilo koja od tih ali nije bilo nikakvih garancija. Možda je čak i ime korisnika system pogrešno.
Onda joj je sinula druga mogućnost; odmahnula je glavom – nema šanse. Ali bila je tako mala verovatnoća da je odlučila da pokuša. Ukucala je ime korisnika guest, polje za lozinku je ostavila prazno i pritisnula enter. Na ekranu se ukazala poruka:

Dobrodošli na VAX server Dablinske berze.

A u sledećem redu, čekajući učtivo njene instrukcije, stajao je toliko traženi prompt VMS $. Ulogovana je.
Zavalila se u stolicu sa širokim osmehom na licu. Administratori su nekad imali običaj da naprave nezaštićeni guest nalog za nove korisnike ili one koji su se retko logovali, ali takva praksa je bila krajnje rizična. Počela je da uviđa da je najslabija tačka bilo kog sistema lenj administrator.
Zasukala je rukave na pidžami i počela da kuca, zaobilazeći sigurnosne blokade i izbegavajući zamke na putu, ulazeći sve dublje u sistem. Svaki put kad je neka njena komanda nadmudrila drugi kompjuter, skakala je po stolici.
Kada je shvatila da se nalazi unutar servera baze podataka, podigla je oba palca ka ekranu u znak pobede. Superiška. Baze podataka su bile pune interesantnih informacija. Počela je da pretražuje fajlove. Dokumenti su izgleda predstavljali neke finansijske transakcije, ali nije mogla da razume detalje. Onda je naišla na listu akronima koji su joj bili odnekud poznati: NLD, CHF, DEM, HKD. Tek kad je na listi videla ESP i prepoznala da je to simbol za špansku pezetu, shvatila je u šta
gleda. Simboli stranih valuta. Mora da je nabasala na podatke o deviznim poslovima.
Hari je pregledala podatke i zatreptala kada je videla o kolikim sumama se radi. Koliko nula. Silno je poželela da ostavi neki trag, da im stavi do znanja da je bila tu. Kako bi to moglo da naškodi? Hitrim prstima dodala je nekoliko nula na neke od manjih transakcija.
Iz sistema je izašla istim putem kojim je ušla, isključila je modemsku konekciju i pobegla u krevet. Ali nije mogla da zaspi. Ovog puta je zagazila malo dublje u svet crnih šešira, i sada se pitala šta je izazvala.
Nije morala dugo da čeka kako bi saznala. U berzi su otkrili narušavanje bezbednosti i unajmili nezavisnog konsultanta da otkrije odakle je došao napad. Stručnjak kog su unajmili bio je dvadesetjednogodišnji diplomac koji je bio maher za bezbednost softvera. Trebalo mu je samo nedelju dana da je pronađe.
Njegovo ime je bilo Dilon Ficroj.

8.

Pričaj mi kako je bilo u KVC-u.
Hari je polako skrenula pogled s puta i videla da je Dilon posmatra.
KVC. Zar je to bilo danas?
Provrpoljila se i napravila grimasu. – Uprskala sam. Dilon se namrštio. – Šta se desilo?
U moju odbranu, oni su gomila kretena. – Onda se setila Džuda Tirnena, i osetila grižu savesti. Možda je bila nepotrebno gruba prema njemu. – Jedan od njih me je napao zbog mog oca. Odreagovala sam malo, kako bih rekla...
Nemoj mi reći. Drsko?
Žao mi je.
Sranje, Hari, to je mogao da bude veliki posao. Morao sam da povučem veze kako bih dobio taj sastanak.
Pa sam si mi prepisao katarzičnu terapiju, sećaš se?
Uzdahnuo je. – Ne brini, nazvaću ih, možda uspem da popravim stvar.
Hari nije odgovorila. Pustila je glavu da utone u naslon sedišta i ponovo zažmurila. Počeo je vrat da je boli i pomislila je kako joj je verovatno celo telo u modricama koje će je ujutru vraški boleti.
Ne bi trebalo da budeš sama večeras – rekao je Dilon. – Još uvek si u šoku.
I dalje je žmurila. – Dobro sam.
Dođi kod mene. Imam brendi, hranu i odeću u koju možeš da se presvučeš, strogo tim redom.
Hari ga je kratko pogledala. Nikad nije bila u njegovoj kući, ali prema Imodženinim izvorima, živeo je u velelepnoj vili van grada u ruralnom delu Eniskerija. Takođe, prema istim izvorima, bio je okoreli samac, zbog čega se Hari upitala odakle mu preobuka ženske odeće.
Pod drugačijim okolnostima možda bi dozvolila da je savlada radoznalost, ali trenutno je samo želela da zatvori vrata svog stana za sobom i razmisli.
Hvala, ali sada ne bih bila dobro društvo – rekla je. – Samo mi je
potrebno da se naspavam.
Osetila je kako joj proučava lice.
Znaš šta je hteo da kaže, zar ne? – rekao je.
Šta?
Čovek sa železničke stanice, novac od Sorohana, sve to. – Pogledao je kratko i brzo vratio pogled na put. – To ti znači nešto, zar ne?
Odmahnula je glavom i na silu slegla ramenima. – To je bio samo neki ludak.
Posmatrao ju je koji trenutak a onda brzo vratio pažnju na put. – Kako ti kažeš.
Umusio se. Dođavola. Ali sada nije ništa mogla da učini po tom pitanju. O nekim aspektima svog života još nije bila spremna da priča. Bar ne dok ih sama ne shvati malo bolje.
Dilon je skrenuo desno u Raglen roud. Harina napetost je počela da se topi dok su se vozili između drvoreda dobro poznate avenije. Viktorijanske kuće od crvene cigle čuvale su stražu s obe strane ulice, neke od njih bile su restaurirane u elegantne porodične kuće, ali je većina bila pretvorena u stanove. Prema ispucaloj farbi na engleskim prozorima lako se moglo videti koji stanovi su izdati.
Dilon je pogledao u kuće. – Koja je tvoja?
Hari je pokazala kuću na uglu, sa zelenkastožutim vratima. Sama ih je doterala premazavši ih novim slojem boje nedelju dana ranije. Jednog dana će uspeti da otkupi stan od vlasnika. U njenoj profesiji se dobro zarađivalo, i do sada je uštedela dovoljno da može da počne da razmišlja o hipoteci.
Dilon je zgazio kočnice i kola su u mestu stala okrznuvši ivičnjak.
Hari se izvukla iz kola i krenula prva ka ulaznim vratima.
Zgrada je imala podrum i tri sprata, a Hari je živela u stanu u prizemlju. Nekada je tu bio elegantan salon gde su batleri služili čaj. Sada je to bilo mesto gde je Hari doručkovala u krevetu kad god je htela.
Vukla se hodnikom svesna Dilona, koji joj je bio za petama. Došli su do njenog stana i Hari se sledila. Vrata su bila otvorena.
Polako je prišla pragu, oklevajući. Dilon je stajao iza nje gledajući preko njenog ramena. – Oh, bože – rekla je.
Njen stan je izgledao kao da je neko unutra zatvorio čopor divljih pasa i ostavio ih tu deset dana. Kauč je bio isečen, crna koža iskidana s komadima žutog sunđera koji su virili. Sve knjige s polica bile su pobacane na pod, gde su ležale u klimavim gomilama.
Hari je duboko udahnula. Zakoračila je unutra i počela da diže stvari s poda kako bi mogla da prođe kroz džumbus. Osećala se kao da hoda između tela starih prijatelja. Ogledalo koje je visilo iznad kamina bilo je bačeno na pod i razbijeno. Jedina slika koju je imala, šaljiva reprodukcija kučića koji igraju poker, bila je strgnuta sa zida, a malter odvaljen na mestu gde je bio ekser. Slika je stajala naslonjena na unakaženi kauč, a zaštitni smeđi papir na pozadini bio je izvađen. Hari je zurila u prizor, obgrlivši se.
Čula je Dilonov glas iz kuhinje: – Dođi da vidiš ovo.
Dovukla se do njega, i dok mu je prilazila, čula je neko krckanje između cipela i kamenih pločica. Ispostavilo se da je to šećer iz vreće koja je ležala prevrnuta na podu, zajedno sa svim ostalim što se nalazilo u kuhinjskim kredencima.
Hari je zinula. Čitava sadržina njene kuhinje – limene kutije, šerpe, tegle, hrana iz frižidera – ležala je na gomili nasred poda. Fioke s priborom su bile prevrnute i bačene na gomilu. Vrata kredenaca su bila širom otvorena, police ispražnjene. Kao da je neko poludeo i preterao s prolećnim čišćenjem.
Hari se naslonila leđima na ragastov. Pobogu, ko bi uradio ovako nešto? Dilon je zaobišao brdo hrane vrteći glavom. Ona je uzdahnula i krenula polako nazad hodnikom da pogleda spavaću sobu. Bila je u istom haosu kao i ostatak stana; fioke isprevrtane, odeća razbacana okolo. Nikad više neće obući ništa od toga.
Na telefonu pored kreveta trepnulo je crveno svetlo, nečujan zahtev za pažnju. Primetila je dobro poznatu izlizanu knjigu bačenu na njen krevet s koricama nagore. Bila je toliko razglavljena da je povez popustio i ležala je tamo kao ptica slomljenih krila. Podigla ju je, a neke stranice su izletele napolje. Tu knjigu joj je otac poklonio kad je imala dvanaest godina: Kako igrati poker i pobediti. Na unutrašnjim stranama korica s prednje i zadnje strane bile su ispisane zabeleške plavim markerom. Tu su bile zabeležene neke od partija pokera koje je igrala sa
svojim ocem. Tu naviku je pokupila od njega. Posle svake ruke, on bi pravio detaljne beleške zapisujući tačno koji potezi su bili odigrani. Nikad nije zaboravljao poteze niti je ikad dva puta izgubio od istog blefa.
Imala je šest ili sedam godina kada je otac počeo da je vodi sa sobom na poker, kada nije bila retkost da ostane budna do tri ili četiri ujutru. Na tim partijama je pokupila neke od svojih najboljih psovki. Obično bi na kraju zaspala na kauču dok bi je oči pekle od dima cigara. Kasnije, kada je bila tinejdžerka, vodio ju je u London da vide kazina u Sohou i na Pikadiliju. Tada joj se to činilo veoma odraslim i uzbudljivim, ali iz ove perspektive, rekla bi da je to samo primer lošeg roditeljstva.
Okrenula je prazan list s početka knjige koju je držala u ruci.
Posveta je i dalje bila tu, kao što je i znala da će biti.

A mi queridísima Hari,4
Ne budi nikad predvidljiva. Nekad odigraj nasumice i drži ih u neizvesnosti, ali uvek baci karte kad izvučeš 7-2 različitih boja.
Un abrazo muy fuerte,5 Papá

Prešla je nežno palcem preko krupnih slova njegovog rukopisa. Potom je zatvorila korice i pažljivo obuhvatila knjigu obema rukama kako se listovi ne bi razleteli.
Dilon je proturio glavu kroz vrata. – Radna soba i kupatilo su ti takođe rastureni.
Hari je opsovala. Dovoljno je videla. Tresnula je knjigom po noćnom stočiću i demonstrativno otišla natrag do dnevne sobe, ne obraćajući pažnju na žiganje otečenog kolena.
Dilon je pošao za njom. – Pozvaću policiju.
U redu je, ja ću.
Dilon je koračao gore-dole po sobi dok je ona telefonirala lokalnoj policijskoj stanici. Iznela je podatke predusretljivom policajcu koji je rekao da će poslati nekoga do nje. Potom je sklopila mobilni i počela da rovari po gomili knjiga na podu dok nije našla telefonski imenik Zlatne strane.
Dilon je prestao da korača i pogledao je. – Šta sad radiš?
Bravar. – Opet je uzela telefon i veoma ozbiljno razgovarala s ljudima iz firme Ekspres loksmit, koji su joj obećali da će njihov radnik biti kod nje u roku od deset minuta. Hari je osetila nalet energije. Apsurdno je kako preduzimanje bilo kakve akcije može da prevari čoveka da pomisli kako drži stvari pod kontrolom.
Naslonila se na kauč i počela da masira vrat i ramena, koji su joj se ukočili i boleli je kao da je na putu da se razboli od gripa. Onda se setila žmigajućeg svetla u spavaćoj sobi i vratila se da presluša poruke. Imala je samo jednu. Prepoznala je majčin grleni glas, koji je od godina intenzivnog pušenja postao dublji i prijatniji.
Hari, Mirijam ovde.
Usledila je pauza i čula je majku kako povlači dim. Hari se obraćala majci po imenu još od dana kada je završila školu. Kad je napunila osamnaest godina, kao po nekom prećutnom uzajamnom dogovoru, prestale su da se odnose jedna prema drugoj kao majka i ćerka.
Pokušavam da te dobijem ceo dan, a stalno mi se javlja ova prokleta mašina – nastavila je Mirijam. – Da li bi, molim te, mogla da izdvojiš koji minut da uzmeš telefon u ruke i zovneš me? – Hari je zažmurila stisnuvši usne u liniju. Onda je pritisnula dugme za brisanje poruka i vratila se u dnevnu sobu, gde je Dilon i dalje čuvao stražu.
Pogledala je na sat. – Kasno je. Kreni ti kući, nema potrebe da ostaješ.
Dilon joj je odmahnuo rukom. – Ostajem.
Osetila je blago stezanje u grudima i shvatila da joj je drago što ostaje. Onda je pogledala u uništeni stan oko sebe i usudila se da pređe granicu.
Je l’ još važi ta ponuda za brendi? – Rekla je to malo glasnije nego što je planirala.
Dilon se okrenuo k njoj s onim svojim prikrivenim smeškom na licu.
Naravno da važi. Ma neka bude dupli. Imala si težak dan.
Naglo se zaustavio ispred oštećene slike i sagnuo se kako bi je bolje pogledao. Proturio je ruku kroz procep na zaštitnoj poleđini. – Zašto bi neko ovo uradio?
Hari je slegnula ramenima i zavrtela glavom.
Dilon je prelazio pogledom po celoj prostoriji. – Sve ovo... kao da su tražili nešto.
Hari ga je oštro pogledala. – Tako ti se čini, je l’?
Zar tebi ne izgleda tako?
Uzdahnula je i protrljala oči. Kao da je imala pesak u očima. – Da, ali nadala sam se da grešim.
Polako se podigla s naslona za ruke na kauču i krenula ka kuhinji, pazeći da se ne oslanja previše na povređeno koleno. Naslonila se na dovratak i zagledala u hrpu svega i svačega na podu.
Šta su kog đavola tražili?
Onda je pomislila na čoveka sa železničke stanice, na njegov vreo dah na svojoj koži, i stresla se.

9.

I šta si našao? – rekao je Leon.
Progutao je knedlu i prešao prstom po unutrašnjem rubu kragne. Stajao je naslonjen na zadnja vrata paba O’Dauds, povijen preko svog telefona kao da ima grčeve u stomaku.
Ništa – bio je odgovor. – Rekao sam ti da će to biti jebeno traćenje vremena.
Iz bara, s drugog kraja hodnika, dopirala je velika galama. Uprkos promaji koja se probijala s ulice, Leon se znojio.
Jesi siguran? – rekao je Leon.
Naravno da sam siguran, jebote. Rasturio sam čitav stan iz čiste zabave, ali tamo nema ništa. – Usledila je pauza. – Kad ćeš mi platiti?
Prestani da brineš za svoje pare, u redu? Platiću ti.
Neko je otvorio vrata obližnjeg muškog toaleta i Leona je zapahnuo miris sredstva za dezinfekciju i ustajalog urina. Okrenuo je lice ka zidu i počeo tiše da priča.
Samo je ne ispuštaj iz vida. Hoću da znam sve šta radi. Ali pazi da ne priđeš preblizu. Ako te otkrije, dogovor otpada.
Prekinuo je vezu i prišao vratima na kojima je pisalo PRIVATNO. Zaustavio se ispred njih i otro dlanove o nogavice pantalona. Onda je polako otvorio vrata i zakoračio unutra.
Soba je bila veličine zatvorske ćelije i otprilike jednako umešno uređena. Svetlost jedne jedine sijalice koja je visila iznad glava izbeljivala je sa zidova i tepiha svaki trag boje. Vrata su se tresnuvši zatvorila za njim, i odjednom se osetio kao da je usisan u neki vakuum jer se više nije čuo nikakav zvuk spolja. Prišao je stolu prekrivenom zelenom čojom, za kojim je sedelo još četvoro ljudi.
Hajde, Leone, igraš ili ne? – Diler ga je pogledao namršteno, od čega mu se suncem opaljena koža skroz izborala. Zvao se Meti, i Leon je čuo da je većinu vremena provodio kao član posade na tuđim jahtama na Mediteranu. Preostalo vreme je provodio igrajući poker.
Leon je klimnuo glavom i vratio se na svoje mesto s Metijeve desne strane. Skljokao se na stolicu i zažmurio masirajući hrbat nosa. Jedini
zvuk u prostoriji bio je zvuk deljenja karata. Nije očekivao da neće ništa naći u devojčinom stanu. Negde je morao da postoji neki trag gde su pare. Gde ih je koji đavo sakrila?
Meti je bacio špil na sto pored njega. Leon se ispravio pokušavajući da se skoncentriše na igru. Nije pametno rasejanog uma igrati poker s velikim ulozima.
Igrali su teksas holdem bez limita. Svakom igraču se podele po dve karte, licem nadole, koje se onda kombinuju s pet zajedničkih karata kako bi se dobila ruka pokera. To je inače bila Leonova omiljena igra, svaki krug ulaganja je bio nova prilika da isprazni džepove nekoj budali. Ali večeras je izgleda on bio ta budala. I ako ne pobedi u sledećoj ruci, najebao je.
Privukao je svoje dve karte sebi i poravnao im ivice jednu preko druge. Zavirio je u donju kartu. Kralj pik. Pogledao je oko stola ali niko nije obraćao pažnju na njega. Izgurao je gornju kartu preko donje samo toliko da vidi jedan njen ugao. Još jedan kralj. Srce je počelo jače da mu lupa i morao je dobro da se potrudi da to prikrije.
Igrač s Leonove desne strane bacio je šaku žetona na sredinu stola. – Dižem hiljadu.
Leon ga je oštro pogledao. Tip je bio građen kao profesionalni rvač, sa sedom kosom pokupljenom u rep dugačak do polovine leđa. Njegov izraz lica nije ništa odavao.
Leon je glumio kako se koleba prevrćući žetone, ali nije previše odugovlačio. S dva kralja u ruci nameravao je da ih napadne svom silinom. – Pratim i dižem još hiljadu.
Meti je zavrteo glavom i bacio karte na sto. Matori ćelavi tip s njegove leve strane gledao je u svoje dobijene karte a potom ih bacio na gomilu uz Metijeve.
Sledeća na redu je bila Adel, jedina žena za stolom. Leon je već bio u prilici da igra s njom. Bila je plava i imala je četrdesetak godina, uvek se oblačila u elegantna poslovna odela i bila je jak protivnik. Nekoliko trenutaka je proučavala Leonovo lice a onda ispratila njegov ulog.
Leon je čekao da se rvač odluči da li igra dalje ili ne. Šta on to ima kog đavola? Leon nije bio raspoložen da to računa. Sal Martinez je te računice radio za tren oka, ali je Leona od takvih stvari bolela glava. On
je samo znao da pot sada iznosi preko osam hiljada evra, i da mu je preko potrebno da pobedi.
Problem je bilo i to što je skoro čitava svota s kojom je igrao pripadala njegovim klijentima. Nekoliko privatnika kojima je vodio knjige poslalo mu je čekove za uplatu na ime neizmirenog poreza na prihod, čekove koje je Leon morao da prosledi poreskoj upravi. U međuvremenu je novac nekako zalutao u njegov džep. Samo na nekoliko dana.
Rvačevi žetoni su se skotrljali na centar stola. – Pratim.
Leon je duboko udahnuo i istegao ramena. Osetio je krckanje kostiju u dnu vrata. Meti je na sto licem nagore bacio flop karte, prve tri od pet zajedničkih karata. Kralj, trojka i petica, sve različitih boja. Leon je osetio kako mu krv struji kroz telo. Sada je imao tri kralja.
Adel je ispratila ulog, ali nije izgledala srećno zbog toga. Onda je došao red na rvača. Šakama veličine rukavica za bejzbol, zgrabio je gomilu žetona i podigao ulog za dve hiljade evra.
Leon je proučavao lice drugog muškarca. Crte lica su mu bile nepomične, sve osim jedva vidljivog pulsa na kapku, koji je igrao kao peščana buva. Leonu je to bio dovoljan znak. Znao je da tip u najbolju ruku ima trojku i peticu, s kojima bi ukupno imao dva para. A to nije bolje od njegova tri kralja.
Ostale su još dve karte u deljenju. Da li da isprati ili preuzme rizik i još jednom podigne ulog? Igraj protiv čoveka, ne protiv karata, Martinez bi rekao. Ali opet, Martinez je bio poprilično sklon riziku kao igrač. Leon ga je viđao kako osvaja pola miliona samo u jednom potu, da bi to samo koji minut kasnije izgubio blefirajući s parom trojki.
Ma ko ga jebe, samopouzdanje je pola igre. Leon je podigao ulog za tri hiljade.
Adel je bacila karte na sto i zavalila se u stolicu da posmatra ostatak partije. Rvač se nije žurio. Prebirao je po svojim žetonima, te ih razdvajao slažući ih u visoke stubove, koje bi potom oborio svojim džinovskim prstima ponovo ih mešajući.
Pratim – rekao je konačno, gledajući Leona izazivački. – Ostali smo samo ti i ja.
Leonu se nije dopao njegov samozadovoljni izraz lica. Pot je sada
već narastao na skoro dvadeset hiljada evra, od čega je osam hiljada bilo njegovih. Ili tačnije, njegovih klijenata.
Leonu se zgrčio stomak. Pobogu. Spao je na potkradanje ušljivih vlasnika radnji. Šta mu se dođavola desilo? Pre devet godina je zarađivao milione špekulišući uz pomoć zlata vrednih insajderskih informacija. On i ostatak lanca bankara su ukupno zaradili preko dvadeset pet miliona evra za samo godinu dana. Tako unosni poslovi, svaki od njih. Naravno, sve do posla sa Sorohanom. Jebeni Martinez.
Duboko je udahnuo, i pokušao da se usredsredi na igru. Još uvek se nije obrijao i osećao je vonj sopstvenog tela. Vreme je za tern, četvrtu zajedničku kartu. Meti ju je bacio na sto. Još jedna petica. Leon je nepomično sedeo. Sada su na stolu bili kralj, trojka i dve petice. S njima je Leon imao ful kraljeva i petica.
Rvač je izgurao gomilu naslaganih žetona ka sredini stola. – Pet hiljada.
Leon je primetio zatezanje na usnama svog protivnika i odahnuo što je i dalje u prednosti. Rvač je mogao imati triling petica, koji je možda mogao popuniti dvema trojkama do fula, ali ništa više od toga. Pratio je.
A sada river, peta i poslednja karta. Leon je nemo gledao kako Met izbacuje peticu.
Sranje. Sad su bile tri petice na stolu. Ispitivao je rvačevo lice, tražeći neki znak koji bi ga odao. Da li je moguće da u rukama ima poslednju peticu?
Rvačevo čelo se presijavalo pod lampom koja im je visila iznad glava. Izgledao je kao voštana figura koja je počela da se topi. Izgurao je najveću gomilu žetona do sad. Šest hiljada evra. Sredina stola je izgledala kao maketa grada sa soliterima.
Leon je zurio u pot. Sada se tu nalazilo preko trideset pet hiljada. Zamalo je naglas zacvileo. Bio je svestan da mu onih trinaest hiljada koje je uložio više ne pripada. One su sada deo pota, a bilo bi krajnje glupo da sad pokuša da ih odbrani ulaganjem sopstvenih para. Mudar čovek bi bacio karte i odustao.
Leon je pokupio sve žetone koji su mu preostali i naslagao ih visoko na sredinu stola. – Pratim.
Rvač i on su ukrstili poglede. Vreme je bilo da pokažu dobijene karte. Rvač je išao prvi. Skoro kao usporeni snimak, okrenuo je kartu s vrha. Trojka tref. Zasada je imao samo ful petica i trojki. Leona je oblio znoj po leđima. Zurio je, očiju prikovanih za drugu kartu. Rvač ju je okrenuo. Petica karo. Jedina karta u špilu koja je mogla da ga pobedi.
Leon je potonuo u stolici. Četiri jebene nepobedive petice. Mučnina mu se prevrtala po stomaku kao jegulja. U glavi je počelo da mu bubnji i vid mu se zamaglio po rubovima. Taj jebeni Martinez – on ga je doveo dovde. On je sve upropastio. Leon je zaškrgutao zubima i ugušio u sebi urlik gneva. Ta njegova ćerka je zaslužila sve što će je snaći.

10.

Procenjeno vreme dolaska za petnaest minuta – rekao je Dilon.
Kako je gazio po gasu, Hari ne bi čudilo ni da stignu pre toga. Zaokrenuo je u spoljašnju traku, na šta je ona zgrabila dršku na vratima obema rukama. Ako je i primetio da se uplašila da će se sudariti, nije ništa rekao.
Leksus je klizio auto-putem i ubrzo je osetila kako joj se udovi opuštaju. U kolima je bilo toplo i huk motora je bio uspavljujuć. Hari je zažmurila i naslonila glavu na sedište.
U svom stanu je s policijom provela više od sat vremena. Stigla su dva policajca, jedan isti onaj mladi pripadnik Garde6 koji je pričao s njom na stanici Pirs, a drugi detektiv u civilu, koji se nije predstavio. Samo je mlađi policajac pričao s njom. Onaj drugi ju je samo posmatrao svojim mirnim sivim očima dok je odgovarala na pitanja o provali i još jednom objašnjavala kako je pala pod voz.
Hari se promeškoljila na mestu suvozača. Noge su joj postale teške i osetila je kako je hvata san. Kada je konačno otvorila oči, napolju je već bio mrkli mrak a auto-put se pretvorio u uzani seoski put oivičen gustom živicom.
Dilon je usporio i prošao kroz kapiju od kovanog gvožđa. – Stigli smo.
Hari je provirila kroz prozor. Električni fenjeri su osvetljavali put sve do samih ulaznih vrata. Bacali su svetlo nagore uz drveće i žbunje, osvetljavajući sve odozdo kao podna svetla pozornice u pozorištu.
Dilon je naglo zaustavio kola, a Hari je izašla ne skidajući pogled s veličanstvene kuće ispred njih. Bila je u obliku džinovskog slova L, sa strmim krovom, duž čijeg vrha su izvirivale badže kao oči. Osetila je miomiris kedrovine što se širio s četinara koji su kao straža stajali pored ulaznih vrata.
Dopada ti se? – rekao je Dilon.
Hari je vratila pogled na njega. Gledao ju je sa samozadovoljnim osmehom na licu, očigledno uživajući u njenoj reakciji na svoj velelepni dom.
Izvila je obrve. – Je l’ se ti to praviš važan?
Slegnuo je ramenima. – Možda. Šta da ti kažem? Nema poente imati para ako ne umeš da ih potrošiš. – Onda ju je poveo ka vratima dodirnuvši je rukom malo niže po leđima. – Hajde, idemo po taj brendi. Ulazni hol je bio veličine njenog čitavog stana. Dilon je krenuo prvi, vodeći je ka prostoriji u zadnjem delu kuće. Hari je oklevala, postavši
odjednom svesna svog izgleda.
Možda bi bilo bolje da se ipak prvo okupam. Osećam se nekako prljavo.
Pre nego što je stigao da joj odgovori, Dilonu je zazvonio telefon.
Proverio je identifikaciju poziva.
Ešford, iz KVC-a. Sačekaj, molim te. – Javio se na poziv. – Dilon Ficroj.
Slušao je glas s druge strane žice gledajući u pod. Hari je pokušavala da mu pročita lice i odjednom je počela da je hvata sramota kad je zamislila šta bi Ešford imao da kaže. Onda se setila Feliksove agresivnosti i isturila visoko bradu.
Zahvaljujem, hvala na razumevanju. – Dilon je pogledao popreko.
Nažalost, Hari je imala mali udes, ali poslaću vam drugog inženjera odmah u ponedeljak ujutro.
Dilon se iznenadio kad je čuo odgovor s druge strane žice. Hari je mahala rukama protestujući. Dođavola, sama može da završi taj posao. Ali Dilon ju je ignorisao.
Ne, ne, ona je dobro, nije ništa ozbiljno. – Ispalio je kratak pogled u njenom pravcu, zbunjenog izraza lica. – Da, siguran sam. Ne, nije u bolnici. Doći će u ponedeljak na posao da preda slučaj drugom inženjeru, Imodžen Brejdi.
Dilon je polako završio razgovor i konačno spustio slušalicu. Zurio je u nju.
Hari je i dalje držala bradu isturenu visoko. – Mogu sama da završim taj pen test.
Hajde da ne preterujemo, važi?
Šta je rekao?
Izvinjavao se za ono što se danas desilo, rekao je da ti nisi kriva ni za šta. – Prekrstio je ruke i posmatrao je koji trenutak. – Zvučao je
veoma zabrinuto za tvoje zdravlje. Bio je šokiran kad je čuo da si imala nezgodu. Je l’ se vas dvoje poznajete?
Hari se namrštila i odmahnula glavom. Ali onda je zastala. – Poznaje mog oca. Oni su izgleda stari drugari.
Ah. – Dilon je pogledao na sat. – Moram da obavim nekoliko telefonskih poziva. Ti se slobodno okupaj. Uza stepenice, druga vrata levo. U plakaru ima dovoljno odeće. – Zakoračio je ka prostoriji iza sebe i otišao.
Hari je počela da se penje uza stepenice gledajući se u ogledalima koja su prekrivala zidove. Pokvarena frizura, crne pruge po licu i izgužvana odeća. Izgledala je kao tinejdžerka koja je pobegla od kuće i uvalila se u nevolje.
Hari je našla spavaću sobu i zatvorila vrata za sobom. Pogledom je prešla po sobi i zazviždala. Odsedala je u hotelima od pet zvezdica koji nisu bili ovako raskošni. Bacila je torbu na poveći francuski krevet, i taman kad je htela da se rastegne pored njega, telefon joj je zazvonio.
Halo?
Halo, ovde Sandra Nejgl iz korisničkog servisa banke Šeridan. Da li razgovaram s gospođicom Hari Martinez?
Hari je trgla slušalicu od uva kao da ju je opekla. Sranje. Supervizor korisničke podrške s kojom se sukobila tog popodneva. Zar je moguće da je uspela da je nađe i da je sad zove da je izriba? Onda se setila da Sandra ne može da je vidi i vratila telefon na uvo.
Gospođice Martinez?
Izvinite, da to sam ja. – Hari se naslonila na ivicu kreveta.
Naši izveštaji ukazuju na izvesnu nepravilnost na vašem žiro računu. Ako dozvolite, proverila bih s vama nekoliko podataka.
Hari je trepnula. – Nepravilnost?
Samo mi je potrebna potvrda uplate koju ste danas izvršili na račun.
Kakve uplate?
Usledila je pauza. – Prema našim podacima, ovog popodneva je izvršena uplata od dvanaest miliona evra na vaš račun.
Hari se razrogačila. – Jeste li vi ozbiljni?
Da li je iznos netačan?
Je l’ ona poludela? – Naravno da je netačan. Nisam izvršila nikakvu uplatu.
Možda je uplatu izvršila treća strana.
Treća strana. Hari je osetila nešto hladno u stomaku. – Ne znam ništa o tom novcu. U vašim podacima sigurno možete da vidite odakle je novac došao?
Sandra je pročistila grlo. – Pa, plašim se da je to ta mala nepravilnost.
Kako to mislite?
Izgleda da su naši podaci nepotpuni. Upravo sada na ekranu ispred sebe imam vaše skorije transakcije, uplata je prikazana, ali bez ikakvih dodatnih informacija. Obično imamo uvid u to da li se radi o uplati putem čeka ili onlajn transferu i tako dalje, ali taj deo je prazan.
Zar vam ne pokazuje ništa? Broj filijale? Ime?
Ne, samo iznos. Dvanaest miliona.
Hari se srušila natrag na krevet. Šta se dođavola dešava?
Tih dvanaest miliona evra ne pripada meni – rekla je. – Ne želim ih na svom računu.
Skoro je mogla čuti drugu ženu kako se uspravlja.
Bojim se da ne mogu ništa da učinim povodom toga – rekla je Sandra. – Taj novac je uknjižen na vaš račun.
Ovo je neverovatno. – Hari je zažmurila i izmasirala hrbat nosa. – Ljudi ne mogu tek tako da izvrše uplatu od dvanaest miliona evra a da ne ostave neki trag o tome. Zar ne postoje limiti za koje radite proveru na ulazu i izlazu iz vaše banke? Zar niko ne pogleda malo podrobnije kad je ovolika suma novca u pitanju?
Tako je, da, upravo zbog toga vas i zovem. – Sandra je zvučala kao da priča kroz zube. – Očigledno postoji neki problem s podacima ove transakcije. Odmah ću angažovati tim iz sistemske podrške da to proveri. Ali u međuvremenu, novac ostaje na vašem računu.
Da li možete da mi prosledite izvod iz banke? Želela bih da pogledam podatke koje imate o ovome.
Naravno. – Žena je bila veoma uslužna.
Hari je spustila slušalicu. Potom je dohvatila svoju torbu, izvadila laptop i spojila ga na telefonski priključak u zidu. Za koji minut bila je
onlajn, ulogovana na svoj račun u banci Šeridan. Kliknula je na opciju stanja na računu i ostala da zuri u ekran. Pritisnula je dugme refresh i još jednom proverila. Isti odgovor.

12.000.120,42 €

Hari je utonula u baršunasti krevet. Mora da je neka greška u pitanju, neka pometnja u knjiženju. Takve stvari se dešavaju, zar ne?
Pogledala je dlanove. Posekotine od šljunka su izgledale kao tragovi zuba. Uzdahnula je i pridigla se. Koga ona to kog đavola zavarava? Možda nije želela s time da se suoči, ali sve što se danas dogodilo moralo je biti povezano. A instinkt joj je govorio da je sve to imalo veze s njenim ocem. Ako bi bila iskrena sa samom sobom, znala je to još od trenutka kada joj je čovek na stanici šapnuo na uvo. Sorohan je bilo ime koje je u njenim ušima odzvanjalo posebnom težinom od dana kad joj je otac uhapšen.
Sećala se naslova u novinama: Lanac insajderskog poslovanja razotkriven u prevari sa Sorohanom; Berza optužila vođu lanca iz KVC-a. Teskoba joj je pritiskala grudi. To je bilo pre skoro osam godina: tačnije sedmog juna 2001. Dan kad su se zauvek zatvorila vrata između nje i njenog oca.
Ali ko bi dođavola uplatio dvanaest miliona evra na njen račun? Sigurno ne njen otac. On je služio kaznu u zatvoru Arbor hil, a bilo bi teško poverovati da zatvorenici uživaju u pogodnostima elektronskog bankarstva. Zalupila je laptop. Ne samo da je neko sakrio gomilu novca na njen račun već je nekako uspeo to da uradi a da ne ostavi nikakav trag za sobom. Nije imalo nikakvog smisla.
Odgurnula se o krevet, ustala i odvukla se do kupatila u koje se ulazilo iz sobe. Bila je previše umorna da bi se petljala s džakuzi tušem koji je izgledao previše komplikovano, već je krenula pravo ka kadi ugrađenoj u pod u uglu i odvrnula slavinu do kraja.
Hari je svukla odeću i pregledala svoj odraz u ogledalu od glave do pete. Noge su joj bile prekrivene tamnim flekama, kao banane koje su počele da crne. Njeno čađavo lice s upalim očima imalo je uznemiren izraz i ogrebotine po obrazima. Izgledala je kao jedno od one siročadi
koje su slali da čiste dimnjake.
Spuštala se u vruću vodu malo-pomalo. Onda je zažmurila i pustila misli da joj odlutaju. Počela je da razmišlja ne o svom ocu, niti o dvanaest miliona evra, već o Dilonu. I to ne o Dilonu koji je sprat niže ugovarao neki posao preko telefona, već o mladiću od dvadeset jedne godine koji je jednom sedeo u njenoj sobi držeći je za ruku.

11.

Zašto želiš da hakuješ?
Trinaestogodišnja Hari je pokušavala da se seti odgovora koji bi impresionirao ovog zgodnog tamnokosog mladića s poluosmehom. Ništa joj nije palo na pamet pa mu je jednostavno rekla istinu.
Zato što mogu.
Čekala je njegovu reakciju, ali je ona izostala. Umesto toga, delovao je zaokupiran kolekcijom lemilica i šrafcigera razbacanih po policama njene spavaće sobe. Bio je obučen sav u crno, kao mladi sveštenik, s debelim šiškama koje su mu padale preko gustih obrva. Kamo sreće da ona nije bila u svojoj braon školskoj uniformi i ružnim cipelama na pertlanje.
Njena mama ga je dovela do njene sobe ponašajući se kao da im se FBI pojavio na vratima. Kada se predstavio kao Dilon Ficroj, istražitelj Dablinske berze, dašak straha je zatreperio njenim telom.
Posmatrala ga je kad je uzeo jedan od šrafcigera i počeo da tapše metalnim delom o dlan.
Pa, reci mi, zašto Pirata? – Rekao je misleći na njen hakerski pseudonim.
Pi-rrata – ispravila ga je, izgovarajući reč brzo, s duplim r. – To je na španskom pirat.
To joj je odjednom zazvučalo detinjasto, ali on je klimnuo glavom kao da je napravila logičan izbor. Pogledao ju je u oči i stisnuo usne u suzdržani osmeh. – Je li u redu što ti postavljam ova pitanja?
Klimnula je glavom osetivši kako joj vrelina navire u obraze. Sela je na krevet i uprla pogled u svoje glomazne cipele, čekajući da joj splasne užareno crvenilo s lica. Bila je živo svesna svoje majke, koja je stajala s druge strane vrata i upijala svaku reč.
Dilon je pogledom prešao po njenoj sobi, primećujući gomilu razmontirane kompjuterske opreme i rasklopljenih radio-
-aparata. – Praviš nešto?
Pokušala je nonšalantno da slegne ramenima. – Stavi me u prostoriju s kutijom u kojoj ima žica i ja ću je rastaviti na delove. – Onda
se ugrizla za usnu pokajavši se zbog svog neozbiljnog stava. Uvalila se u nevolje. Bila je svesna toga.
Dilon je privukao stolicu na točkiće koja je bila zavučena pod sto. Na njoj se nalazio veliki crveni paket. Hari ga je brzo sklonila sa stolice kako bi on mogao da sedne i nežno ga spustila u krilo. Seo je licem k njoj, prekrštenih ruku.
Shvataš zašto sam ovde, zar ne? – rekao je. Sad su prelazili na stvar. Zurila je u pod. – Aha.
Je l’ bi ti smetalo da pogledam? – Pokazao je rukom na njen PC.
Odmahnula je glavom, ali on se već bio okrenuo ka monitoru. Prsti su mu leteli po tastaturi. Hari se pomerala malo-
-pomalo niz ivicu kreveta dok nije bila dovoljno blizu da vidi šta radi. Tekst je leteo preko ekrana dok je prelistavao njene fajlove i pregledao njene hakerske alate.
Živiš u lepoj kući – rekao je ne pogledavši je.
Hari je izvila obrve. – Pretpostavljam. Ovde smo tek godinu dana. – Pogledala je u bele zavese s karnerima i čipkani prekrivač na krevetu. Soba kao za princezu. Bilo je apsurdno, ali joj je i dalje nedostajao skučeni preuređeni tavan koji je delila s Amarantom, s onim uzanim krevetima i vijačom za preskakanje koju je njena sestra raširila po podu kako bi odvojila svoju teritoriju. Ali njen tata je dobio taj novi posao. Majka je uporno trubila o tome kako mu se loše završio posao u Šrodingeru, ali je tata rekao da će ovog puta sve biti drugačije. Tu je bio u pravu.
Okrenula se Dilonu i zatekla ga kako je posmatra. Njegov pogled se spustio na njenu uniformu i potom zadržao na njenim cipelama, u kojima je izgledala kao da ima deformisana stopala. Zažmurila je od sramote.
Jesi li promenila i školu? – rekao je, vraćajući pogled na fajlove.
Nešto bi je žacnulo u stomaku čim bi pomislila na školu. Slegnula je ramenima, i napravila izraz lica koji je govorio da to nije toliko bitno.
Da, ali nije to toliki problem. Osim što pričaju samo o tome gde su išli na skijanje i o brendiranoj odeći. – Progovorila je tiše pokazujući prema vratima. – Mama misli da treba više da se družim.
Mamama je teško udovoljiti.
Na brzinu ga je prostrelila pogledom. Nije bilo naznaka ruganja u njegovim tamnim očima.
Pokazao je na paket u njenom krilu. – Poklon za Božić?
Povukla je paket u stranu. – To je za mog tatu. Nisam mu ga još dala.
Otišao je nekud?
Za Badnje veče je otišao da igra poker. Verovatno će se pojaviti za dan-dva.
Dilon je prekinuo ono što je radio. – Propustio je Božić? Hari je slegla ramena. – Propustio je većinu Božića.
Dilon je zaćutao. Gurnula je paket na krevet a sadržaj unutra je zazvečao. Kupila je svom ocu čitav komplet za poker: šeststo plastičnih žetona, dva špila karata i debelu knjigu s pravilima, sve složeno u sjajnu crnu kutiju. Mesecima je štedela za to.
Dilon se ponovo posvetio monitoru. Oči su mu se suzile dok je prolazio kroz jedan njen fajl, i Hari je privirila u monitor da vidi šta mu je pobudilo interesovanje. Bio je to kod za jedan od hakerskih alata koji je sama napisala. Stakato udarcima po tastaturi, Dilon je zatvorio taj fajl i otvorio drugi. Prošao ga je na brzinu pomerajući tekst mišem a potom je usporio kako bi ga pregledao red po red. Ispustio je tihi zvižduk očiju prikovanih za ekran.
Pokazao je na red koda. – Šta ovaj deo radi?
Hari je pročitala red i počela da objašnjava svoj koncept, reči su joj prestizale jedna drugu iz njene nestrpljivosti da podeli svoje ideje. Morala je da se nagne preko njega kako bi dosegla tastaturu, i postala je svesna topline njegovog tela i blago mirišljavog sapuna koji je koristio.
Kada je završila, dugo ju je posmatrao ispitujući njeno lice. – Jesi li ovo sve sama uradila?
Da. – Hari je duboko udahnula. – Je l’ mogu sad nešto da te pitam?
Naravno. – Nije skretao pogled s nje.
Kako si me našao?
To je bilo lako. Ostavila si previše podataka o svom poduhvatu na elektronskim oglasnim tablama. Momci iz bezbednosti stalno nadgledaju te stvari, znaš. I ako si dovoljno dugo povezana, opet možemo da te nađemo.
Hari se osećala kao idiot. Tako je jednostavno. Bila je nesmotrena. Ali to je bilo zato što nije navikla da se krije.
Dilon je pritisnuo nekoliko tastera i zatvorio njene fajlove. Potom se u stolici okrenuo k njoj. Ponovo je uzeo šrafciger i počeo da ga premeće po dužini na stolu.
Izmenila si neke podatke u poslovnim dokumentima koji pripadaju Dablinskoj berzi – rekao je. – Da li želiš da znaš šta se desilo kada su našli grešku?
Ne.
Administrator baze podataka je umalo izgubio posao. – Dilon se nagnuo napred strogog lica. – Ima samo dvadeset četiri godine i žena mu je trudna.
Hari je spustila glavu. Naježila se tako jako da je izgledalo kao da ima gadan osip. – Nisam razmišljala. Delovalo mi je kao sitnica to što sam promenila.
Dilon je zavrteo glavom. – Ovo nije samo prebiranje po kompjuterima, upropaštavaš živote ljudima.
Nije mogla da ga pogleda. – Žao mi je.
Reci mi koje si još sisteme oštetila.
Naglo je podigla glavu. – Ali nikad pre nisam uradila ništa ovakvo.
Ja ne oštećujem stvari, samo razgledam.
Posmatrao ju je koji tren. Nije mogla da proceni da li joj je poverovao. Potom je uz zveket bacio šrafciger na sto i prekrstio ruke, kao da je došao do konačnog zaključka.
Dobro, video sam kako hakuješ – rekao je. – Sada želim da znam zašto.
Ali rekla sam ti zašto.
Ne, nisi. Tvoj odgovor je bio izbegavanje teme. Reci mi ponovo.
Zašto želiš da hakuješ?
Hari je bila zatečena. Kakav odgovor on to traži? Osetila se kao da je opet u školi, i da joj profesor postavlja niz pitanja kojim pokušava da je navede na tačan odgovor. Ali koji?
Pokušala je da analizira kako se oseća kada započinje prodor. – Dobro, onda, možda volim da provaljujem stvari i budem negde gde ne bih smela da budem.
Znači voliš da rizikuješ. Zašto? Da li to čini da se osećaš moćno?
Hari se setila kako joj se dlake na potiljku uvek nakostreše kad god bi osetila da je blizu provaljivanja u sistem. Setila se ushićenja koje bi joj prostrujalo telom kao droga kad god bi otključavala poslednja vrata nečije mreže. Bio je u pravu. Hakovanje je činilo da se oseća moćno kao ništa drugo u njenom životu. Ali bilo je tu još nečega po sredi.
Zavrtela je glavom. – To je deo toga, pretpostavljam. Ali pre svega zato što ne verujem ljudima kad mi kažu da ne mogu da provalim u sistem. Samo zato što nešto piše u priručniku ne znači da je to tačno. – Protrljala je nos kao da joj to može pomoći da razbistri misli. – Znam da uvek postoji način da uđem, ako dovoljno dugo pokušavam.
Dakle radi se o tehnici? Želiš da otkriješ tačno kako radi?
Da, tako nekako. To je kao da... ne znam. – Pogledala ga je u oči. – To je kao da pronalazim istinu.
Dilonove oči su zasijale i odjednom se umirio u stolici. – Upravo to je suština hakovanja. Potraga za istinom.
Potom se nagnuo napred oslanjajući se laktovima na kolena i spojio je šake ispred sebe. Lice mu je bilo na nekoliko centimetara od njenog.
Ljudi misle da je cilj hakovanja uništavanje, ali to je daleko od istine. Suština je u istraživanju tehnike, u otkrivanju njenih krajnjih granica i širenju znanja. Pravi haker razmišlja van okvira onoga što piše u knjigama ili onoga čemu je naučen. Sam iznalazi način da nešto uradi onda kada je konvencionalni način razmišljanja zakazao. – Dilon se udubio u njene oči. – Hakovanje je dobro. Ljudi su ti koji su loši.
Uzeo je njene ruke u svoje. Talas vreline joj je zapljusnuo telo, a u grudima kao da je osetila udar struje.
Razmišljaj o hakovanju kao o stanju duha – rekao je. – Ne hakujemo samo kompjutere već naše čitave živote. – Stegnuo joj je ruke i stisnuo nekoliko puta radi naglaska, urezujući svoje oči u njene. – Nikad ne dozvoli da budeš ograničena onim što ti drugi ljudi govore. Nikad ne prihvataj njihovu verziju toga kako stvari moraju biti.
Hari je slušala, hipnotisana. Ograničena. To je tačno opisivalo kako se osećala svakog minuta svakog dana. Sputana od majke, koja je oduvek bila silno razočarana njome; obeležena u školi, gde nije ispunjavala očekivanja. U momentu prosvetljenja uvidela je da joj zapravo govori
kako da se uhvati u koštac sa sopstvenim životom.
Bez upozorenja, Dilon joj je pustio ruke i povukao se nazad kao da se odjednom postideo sopstvene vatrenosti. – Kraj lekcije. Hvala ti što si razgovarala sa mnom. – Skočio je na noge i krenuo ka vratima. – Sam ću izaći.
Hari je ustala zbunjena iznenadnom promenom. – Ali stani... šta će biti sa mnom?
Dilon je slegnuo ramenima. – Verovatno ništa. Moraću da obavestim tvoje roditelje o tome šta si uradila, ali niko neće sudski goniti trinaestogodišnju devojčicu. Samo, uradi to još jednom i bićeš u nevolji.
Stao je uhvativši kvaku, okrenuo se i pogledao je očima u kojima je još tinjala vatra. – Jednog dana imaću svoju firmu s najboljim inženjerima u zemlji. – Uglovi usana su mu se nakrivili i namignuo joj je. – Ako uspeš da izbegneš zatvor dovoljno dugo, možda te zaposlim.

12.

Kameron je stajao ispred kapije od kovanog gvožđa. Devojka se nalazila u kući i to već skoro sat vremena. Prislonio se uz šipke. Izgarao je od želje da završi ono što je započeo.
Zario je nokte u dlanove. Na železničkoj stanici je žestoko zajebao stvar. Bila je tako laka, kao dete. A istog trenutka kada je sklonio ruku s nje, gomila je nagrnula ispred njega i zaklonila mu pogled. Čuo je vozove kako pište, video je kad su protutnjali. Ali gužva ga je lišila prizora njene prestrašenosti.
Bez toga, nije bilo gotovo.
Provirio je kroz kapiju. Prilaz do kuće je izgledao kao pista za sletanje sa svim tim jebenim svetlima. Mogao je nazreti obris kuće malo iza, s dva prozora koja su sijala u mraku. Naslonio je lice na hladni metal i zamislio devojku u jednoj od tih soba. Vrelina mu je preplavila prepone.
Ali bilo mu je rečeno da se povuče.
Protresao je rešetku, proveravajući koliko je jaka. Bila je visoka bar tri i po metra, i s obe strane je bila prikovana za betonski zid koji se nastavljao niza senovit put. Kamera za video-nadzor montirana na stubu iznad njega počela je da se okreće natrag ka ulaznoj kapiji prateći prilaz kući. Kameron se sakrio u stranu van vidokruga kamere. Kuće ovog tipa bile su sve iste. Visoki zidovi kao zatvorski, senzori montirani na ogradu, infracrvene kamere. Maksimalna obezbeđenost terena. Mada im nije mnogo čemu služila. Uvek je postojao način da se uđe.
Počeo je da kruži oko zida poseda, prelazeći rukom preko bršljana uraslog između cigli. Osećao je miris vlažnog drveta iz šume koja ga je okruživala. Nešto je zašuštalo u šiblju, neki mali sisar je bio u pokretu. Kameron je došao do sporedne kapije i ponovo osmotrio kuću u obliku izduženog slova L. Kako bi spektakularno izgledala dok je guta plamen.
Ali bilo mu je rečeno kako ne sme da bude vatre. Ne još.
Malo je bilo ljudi koji su razumeli vatru kao Kameron. Većinom su je se plašili. Ali Kameron je proveo mnogo vremena prilazeći sve bliže
plamenu, čak toliko blizu da je skoro mogao da dodirne njegove plamteće boje i tanke jezičke.
Nastavio je da prati zid, dodirujući lišće bršljana. Toliko je veći užitak nekoga zarobiti u požaru nego ga gurnuti pod kamion. Tako možeš da ostaneš u senci i posmatraš posledice onoga šta si uradio. Ne kao kod nezgode na putu, gde se sve završava s jednim vriskom. Kod požara, to pojačavanje euforije je bilo postepeno, i završavalo se stanjem sličnom transu koje je moglo da utoli njegovu potrebu da gleda stvari kako gore.
Čuo je da su mnoge serijske ubice kao adolescenti podmetali požare.
„Semov sin“, na primer. On je podmetnuo na hiljade požara. Kameron se nasmešio. On sam još uvek nije bio u toj ligi. Jednog dana, možda.
Uhvatio se za kvaku na sporednoj kapiji. Bilo je zaključano, ali čelične šipke su delovale krto, i farba se ljuštila pod njegovim rukama. Osmotrio je pobliže. Ova kapija je bila starija od one druge, bila je zarđala i zavareni spojevi nisu bili toliko čvrsti. Kameronovo disanje se ubrzalo.
Jeste mu bilo rečeno da se povuče na neko vreme, ali to nije značilo da ne sme da joj se približi.

13.

Ispostavilo se da je plakar zapravo soba za garderobu veća od Harine spavaće sobe.
Dovukla se do šipke koja se protezala čitavom dužinom zida i počela da razgleda po vešalicama. Bilo je različitih veličina, ali sve su se odlikovale istim skupim markama i glamuroznim večernjim stilom. Hari je uzdahnula. Ništa od toga se ne bi slagalo uz njeno izubijano lice i pohabane cipele.
Okrenula se da pretraži police iza sebe i tu je našla par muških farmerki, široki kaiš i potpuno nove bele košulje još uvek u celofanskom pakovanju. Nekoliko minuta kasnije bila je obučena, košulju je upasala, a preširoke pantalone čvrsto je stegnula kaišem. Krenula je niza stepenice pitajući se ko su te žene koje su ovde ostavile svoju odeću.
Hari je našla sobu u zadnjem delu kuće u kojoj je ostavila Dilona i otvorila je vrata. Od njega ni traga ni glasa.
Razgledala je malo po sobi i pretpostavila da je uglavnom tu provodio vreme. Bila je to kombinacija kancelarije i momačke sobe, koja je mirisala na kožu i tople sendviče s kačkavaljem. Ispred televizora se nalazila ogromna fotelja u kompletu s tabureom i držačem za pivo. Hari je bilo teško da zamisli Dilona kako sedi s podignutim nogama i gleda televiziju.
Na jednom zidu dominirala je velika crno-bela fotografija, otprilike metar pedeset sa metar dvadeset. Bio je to skorašnji snimak Dilona iz ptičje perspektive. Uslikan je kako sedi u turskom sedu na pustoj plaži, dok su svuda oko njega u pesku bili iscrtani nizovi linija i spirala. Šara je podsećala na keltska obeležja i formirala je stilizovanu mrežu koja je zauzimala skoro pola plaže.
To je prosto povezani lavirint.
Hari se okrenula i zatekla Dilona kako stoji na vratima i posmatra je. Presvukao se u elegantne pantalone i plavu ragbi majicu, a u rukama je nosio srebrni poslužavnik. Klimnuo joj je u pravcu fotografije na zidu dok je ulazio u sobu.
Nekad sam imao običaj da ih iscrtavam gde god sam išao. U travi,
u snegu. Jednom sam čak sagradio jedan od ogledala.
Hari se vratila fotografiji. Zbunjujuće vijuge su se prespojile u puteve i ćorsokake i prepoznala je vrstu lavirinta koju je rešavala kao dete.
Šta znači prosto povezan? – rekla je.
Svaki put koji izabereš vodi ili na drugi put ili u ćorsokak. – Poslužavnik je zazvečao kad ga je spustio na stočić. – Putevi se nikad ponovo ne ukrštaju, tako da je to najjednostavnija vrsta lavirinta za rešavanje.
Hari se zaškiljila u lavirint i pokušala da isprati jedan od puteva, ali su oči počele da joj se ukrštaju pa je odustala.
Nisam znala da si toliko opčinjen lavirintima – rekla je.
Zar se nikad nisi zapitala kako sam izabrao ime svoje kompanije? Pogledala ga je upitno.
Lubra na irskom znači lavirint – rekao je. Hari se osmehnula. – Lepo.
Bacila je pogled na poslužavnik. Doneo je bocu brendija, dve kristalne balon čaše za brendi i tanjir s visoko naslaganim sendvičima. Stomak joj je zakrčao. Nije jela celog dana.
Poslužila se sendvičem i zavalila se u stolicu. Dilon joj je pružio brendi. Izvio je obrve primetivši mušku košulju i pantalone koje je obukla, ali nije ništa rekao.
Hari je otpila veliki gutljaj brendija. – Čuj, izvinjavam se zbog svega ovoga s Ešfordom. – Duboko je uzdahnula. – A izvini i zbog onoga ranije. Kad nisam htela da pričam s tobom. Takva sam ponekad.
Dilon je završavao sendvič. – U redu je, ne moraš da mi govoriš ništa ako to ne želiš.
Hari je uzdahnula. A što da mu jednostavno ne kaže o čemu se radi?
To je zbog mog oca. Mislim da on ima veze s ovim.
Dilon se namrštio. – Sa čim? S provalom?
Sa svim ovim.
I s tipom sa železničke stanice? Pa to je sumanuto. Zašto?
Zbog onoga šta je taj tip rekao. Posao sa Sorohanom, savez... sve to ukazuje na mog oca.
Ne razumem.
Gledala ga je u oči. – Posao sa Sorohanom se mom ocu obio o glavu i zbog njega je uhapšen.
Dilonov izraz lica se razbistrio. – Ah. Razumem. Ali šta...
Zavrtela je glavom. – Nemoj više ništa da me pitaš, ni sama nisam još sve povezala. Poenta je, znaš kakva sam kad se radi o mom ocu.
Dilon je prevrnuo očima. – Aha. Razdražljiva. Ona se osmehnula i slegla ramenima. – Pa, da.
Jesi li pomenula išta od ovoga policiji?
Hari se setila onog detektiva koji je te večeri bio u njenom stanu, koji nije progovarao. Odmahnula je glavom. – Ne mogu. Možda počnu ponovo da istražuju njegov slučaj.
Ali on je već u zatvoru. Šta bi još mogli da mu urade?
Hari je spustila sendvič. Odjednom više nije bila gladna. – Treba da izađe iz zatvora.
Mislio sam da je dobio osam godina.
Smanjenje kazne. – Hari je osećala kao da joj se grlo zatvara. – Mogao bi da izađe svakog trenutka.
Dilon je skopčao. – Znači ako se pokrene istraga protiv njega zbog ovoga, obustaviće smanjenje kazne?
Ili će ga potpuno odbaciti.
Nastupila je pauza. Osećala je Dilonov pogled na sebi.
Slušaj, moraš da popričaš s ocem – rekao je. – Govorim ti to već mesecima.
Odmahnula je glavom i zagledala se u čašu koju je držala u ruci. Obuhvatila ju je šakom i počela da vrti zlatnu tečnost ukrug po čaši. – Kad sam bila mala, mislila sam da je on divan. Davao je sva ta čudesna obećanja, i ona koja je ispunio bila su magična. – Noktom je pratila žleb romboidnog reza na kristalnoj čaši. – Skoro vredna svih razočaranja zbog obećanja koje je zaboravio da ispuni.
Zvuči kao da ste ti i on bili baš bliski.
Osmehnula se. – Moja sestra, Amaranta, bila je delom kriva za to. Kad sam imala pet godina, rekla mi je da su me roditelji kao bebu našli na ulici. Rekla je da su odlučili da me neko vreme zadrže ali da su planirali da me kasnije prodaju komšijama.
Dilon se nasmejao. – Tipičan štos starije sestre.
Problem je bio što sam joj poverovala. Provela sam četiri meseca osećajući se kao uljez u sopstvenom domu. Majka je ionako bila rezervisana prema meni, zbog nekih svojih razloga, tako da mi to nije mnogo pomoglo. Na kraju sam sve izbrbljala ocu i on mi je razjasnio stvar. Pretpostavljam da sam od tad počela da ga doživljavam kao neku vrstu saveznika.
Dilon je popio gutljaj brendija. – I to se sve promenilo kad su ga uhapsili?
Odmahnula je glavom. – Već mi ga je bilo dosta mnogo pre toga. Kad stalno trpiš razočaranja, posle nekog vremena ti dojadi. Kada su ga poslali u zatvor, to je nekako bio kraj. – Slegnula je ramenima i osmehnula se. – Ne možemo da biramo roditelje, zar ne?
Pretpostavljam da ne. Mada bi se moglo reći da su moji roditelji izabrali mene.
Hari je izvila obrve.
Ja sam usvojen – objasnio je. – Moji usvojitelji nisu mogli da imaju decu pa su uzeli mene kad sam bio beba. Međutim kada sam napunio dve godine, moja majka je nekim čudom ostala u drugom stanju.
Da pogodim, onda su tebe zapostavljali u korist biološkog deteta i zbog toga si razvio gomilu kompleksa.
Dilon je zastao. – Neko vreme, možda. Svakako znam kako je to kad se osećaš kao uljez u sopstvenom domu. – Slegnuo je ramenima. – Ali onda su nastojali da mi nadoknade to, pa su na kraju preterivali. Ja sam dobijao svu pažnju, a moj brat je taj koji je završio s kompleksima. Na kraju je skroz zastranio. Droga, zatvor i sve što obično ide s tim.
Ispila je svoj brendi nesigurna šta da kaže. – Znači oboje imamo porodice sa sumornom prošlošću.
Izgleda tako.
Hari je pokazala rukom na sobu. – Pa, nije ti uopšte naškodilo. Pogledaj ovu kuću. Neverovatna je. – Počelo je da joj zuji u ušima i zapitala se da se nije malo napila.
Nije loša. – Dilon je izgledao zadovoljan sobom.
Hari je razgledala po sobi. – Mada, izgleda da najviše vremena provodiš ovde.
Oteo mu se osmeh. – Ne kada imam goste, što je najčešće slučaj. A
kada nemam, mogu da se isključim iz sveta. Visoki zidovi, električne kapije – ako novac može nešto da kupi, to je privatnost.
Ili izolacija – rekla je Hari i istog trenutka se pokajala. Dilon se namrgodio i ustao.
Hajmo, izgledaš iscrpljeno. Treba da se odmoriš.
Uhvatio ju je za ruku i pomogao joj da ustane. Na tren su stajali licem u lice, samo nekoliko centimetara jedno od drugog, dok je između njih strujala toplina njihovih tela. On se onda okrenuo i krenuo ka francuskim vratima na drugom kraju sobe pozivajući je prstom da ga prati. – Ali pre toga hoću nešto da ti pokažem.

14.

Prvo što je Hari primetila kad je zakoračila van kuće bio je rezak miris koji ju je podsećao na božićne jelke. Zadržavao se u vazduhu kao eukaliptus, i odmah joj je razbistrio glavu.
Zagledala se u mrak čekajući da joj se oči naviknu na tamu. I onda ga je ugledala. Kao mastilo crn, na sredini travnjaka nazirao se ogroman zid od živice, visok možda tri i po metra i širi od fudbalskog terena.
Bože – rekla je Hari. – Je l’ to lavirint?
Kako je to rekla, mesečina se probila kroz oblake i mogla je da vidi gusta zimzelena stabla zasađena u obliku džinovskog ograđenog pravougaonika, koji se prostirao u dubinu isto koliko u širinu. Živica mora da je zauzimala površinu veću od jednog jutra zemlje.
Fenomenalno, zar ne? – rekao je Dilon. – Prethodni vlasnici su to posadili pre dvadesetak godina. Morao sam to da imam. Hajde, vodim te unutra.
Koračao je preko travnjaka, šušteći patikama po osušenoj travi. Hari ga je sledila, i zaustavila se ispred trouglaste crvene zastave koja je označavala ulaz u lavirint. Osetila je kako joj se mozak pretvara u kašu kao i svaki put kad bi se našla u situaciji koja zahteva dobru orijentaciju u prostoru.
Imam utisak da treba da bacim šesticu da bih izašla iz kućice – rekla je.
Dilon se nasmejao. – Hajmo, dok još ima mesečine. Hoću da ti pokažem šta sam napravio u centru.
Pošla je za njim. Prijatni miris borovine bio je još jači unutar lavirinta. Svuda oko nje bile su zaobljene živice visoke kao kule. Neravna zemljana staza bila je široka tek oko pola metra pa su morali da hodaju jedno iza drugog.
Dilon je naglo skrenuo levo i Hari je morala da potrči kako bi ga stigla. Put se nastavljao kroz uzani lučni prolaz i odjednom, Dilon je nestao. Mesečina je izbledela a Hari se naježila. Ubrzala je korak.
Šta radiš ako se neko izgubi ovde? – viknula je.
Navodimo ga do izlaza s osmatračnice. – Zvučalo je kao da je baš
blizu, samo koji metar ispred. – S nje se vidi ceo lavirint. Ali ako se izgubiš, samo primeni pravilo leve ruke.
Kakvo pravilo? – Držala se glavne staze ne podležući iskušenju da skrene levo ili desno.
Staviš levu ruku na živicu i samo hodaš prateći zid. Na kraju ćeš izaći.
Mesečina je u međuvremenu potpuno iščezla i zidovi živice su postali skroz crni. Hari je ispružila ruke napred, kako bi napipala put u okukama gde ništa nije videla.
Ne brini, izgleda mnogo gore nego što zapravo jeste – rekao je Dilon. – Najviše zbog optičkih varki.
Hari se zateturala. Optičke varke. Ta fraza je izazvala kratki spoj u njenom mozgu, i pred očima joj je iskrsao prizor onih dvanaest miliona evra na njenom bankovnom računu.
Kako to misliš?
Staze su osmišljene tako da navedu čoveka da skrene na pogrešan put. Psihološki trikovi. – Zvučao je kao da je na tri ili četiri metra od nje, ali da li levo ili desno, nije mogla da odredi. – Na primer, ljudi imaju tendenciju da izbegavaju puteve za koje im se čini da vode natrag odakle su došli. Takve stvari.
Hari se zapitala zašto ju je to navelo da pomisli na svoj bankovni račun. Da to nije možda bio samo neki trik? Odmahnula je glavom. Neki deo njenog mozga je povezao te dve stvari ali nije imala predstavu zašto.
Čula je iza sebe drljanje koraka po zemlji. Namrštila se. Je l’ to Dilon napravio krug i sad je bio iza nje? Bacila je pogled preko ramena ali videla je samo živicu. Osetila je žmarce po leđima i ubacila u brzinu.
Jesi ikad čula priču o kralju Minoju i njegovom Lavirintu? – Dilonov glas se čuo sve slabije.
Kom kralju?
Legenda iz stare Grčke. Kralj Minoj s Krita sagradio je ogromnu kompleksnu građevinu koju je nazvao Lavirint. Služila mu je kao zatvor za Minotaura.
Iz tmine iza nje, odjednom se začulo teško disanje. Naglo se okrenula da vidi i naletela je na živicu. Gde je pobogu Dilon?
Šta je to Minotaur? – viknula je, ali joj se nije dopao prizvuk panike u glasu.
Čudovište koje jede ljude, pola čovek, pola bik.
Trčala je uzanom stazom. Bat koraka iza nje je postajao sve glasniji i brži a disanje sve teže. Hari se opet okrenula i upiljila u mračnu praznu stazu.
Dilone? Jesi to ti?
Muk. Šumski golub grivnaš je zagukao negde iznad. Koraci se više nisu čuli. Da li su joj se samo pričinjavali?
Hari?
Okrenula se na zvuk Dilonovog glasa naprežući se da odredi odakle dolazi. Malo dalje levo od nje.
Sačekaj tu! – Zateturala se kroz oštro skretanje. – I nastavi da pričaš da mogu da te nađem.
Jesi dobro?
Samo pričaj! – Potrčala je dok joj je srce tuklo u grudima. – Nastavi priču o Minotauru.
Dobro. Dakle, kralj je zatvorio Minotaura u središte Lavirinta i svake godine je žrtvovao sedam mladića i sedam devica tako što ih je slao unutra. – Sada je čula njegov glas mnogo bolje, mora da ga je skoro stigla. – Oni bi se izgubili i na kraju bi ih Minotaur pojeo.
Neko je trčao stazom iza nje. Hari je pretrnula. Zašla je za okuku toliko dezorijentisana da joj se zavrtelo u glavi. Isprekidano dahtanje joj se sve više približavalo kroz mrak. Put je počeo da zavija u spiralu, okuke su bile toliko oštre da je videla samo korak ispred sebe. Nešto toplo i vlažno dodirnulo joj je rame otpozadi. Hari je vrisnula i otresla ga sa sebe, trčeći što je brže mogla dublje u lavirint.
Hari! Jesi li dobro? – Dilonov glas je zvučao blizu ispred. – Ostani tu gde si, naći ću te!
Hari se nekako iskobelja iz spiralno izuvijanog dela puta i naišla je na račvanje. Levo ili desno? Bat koraka iza nje je zvučao kao trk životinje. Čudovište koje jede ljude, pola čovek, pola bik. Potisnula je tu sliku iz uma, i potrčala levo kroz račvanje. Lavirint ju je zavitlao u još jedan izuvijani vrtlog.
Probijala se stazom rukama i nogama, hvatajući se za živicu. Oštre
grančice su joj se usecale u dlanove. Jedna grana se odlomila i ona je posrnula, a povređeno koleno ju je izdalo. Neko je lomio živicu iza nje, dahćući. Grabeći rukama podigla se na noge, a u glavi joj se vrtelo.
Kako bi odvratila pogled od vijugavog puta, usredsredila se na živicu. Hvatala se za drvene stabljike pridržavajući se u oštrim okukama. Odjednom, vijuganje je prestalo i isteturala se na širi deo puta. Potrčala je još brže i stuštila se u sledeću krivinu. Naletela je pravo na nečije grudi i vrisnula.
Hari! – Dilon joj je zgrabio ramena.
Srce joj je ludački tuklo. Uhvatila se za njega. – Tamo ima nekoga, neko trči.
Upro je pogled u stazu iza nje. Dahtanje i šuštanje živice je bilo bliže nego ikad. A onda odjednom, zvuci su utihnuli.
Šta je ovo, dođavola? – Dilon ju je gurnuo iza sebe i zakoračio napred ka zvucima.
Hari ga je povukla za ruku. – Ne! Ko zna šta se krije iza živice.
Pogledao je u nju, a zatim nazad u lavirint, oklevajući. Potom ju je zgrabio za ruku. – Ovuda.
Povukao je niz uzanu stazu i onda ih je oboje sproveo kroz čitav niz nasumičnih skretanja, ili se tako bar njoj činilo. Jurila je za njim dok ju je vodio cikcak kroz lavirint a da ga osećaj za orijentaciju nije izdao ni u jednom trenutku. Grane su je grebale po rukama i licu dok se odbijala o zidove živice. Potom se put ispravio i ispred njih se otvorio prolaz. Zajedno su izleteli napolje, izbivši s bočne strane lavirinta.
Dilon ju je vukao preko travnjaka. Bacila je pogled nazad ka masivnoj živici. Izvijala se visoko iznad nje kao crna šuma. Potom je požurila za Dilonom iza kuće, gde ih je čekao njegov leksus.

15.

Leon je prevrnuo koverat u ruci i počeo da ga proučava. Bio je tanak, bele boje, a preko dela od providnog celofana ispod kojeg se videla ispisana njegova adresa bila je ištampana reč LIČNO. Takav tip koverte bi obično bacao u ugao sa ostalim neplaćenim računima, osim što je ovaj imao jednu bitnu razliku. Ovaj je bio naslovljen na Hari Martinez.
Spustio se na ofucani kauč lupkajući kovertom po dlanu. Zavese u iznajmljenoj sobi su bile navučene iako je bilo skoro podne, a vazduh se osećao na ustajalu posteljinu i pomfrit iz papirne kese.
Kako je moguće da na pismu namenjenom Hari Martinez stoji njegova adresa?
Leon je počešao grudi preko majice. Bilo je krajnje vreme da se istušira, ali od same pomisli na gnusno kupatilo prekoputa njegove sobe, creva bi mu se svezala. Ionako je ustao samo da bi nazvao svoju ženu, posle čega je nameravao da se zavuče natrag u krevet. Ali onda je stigla pošta.
Leon je zažmurio. Otako se probudio, osećao je težinu ogromnog sinoćnog gubitka na pokeru kako ga pritiska kao tona mokrog peska. Napustio je pab O’Dauds s novčanikom olakšanim za više od osamdeset hiljada evra. Kad se to sabere s njegovim već postojećim pokeraškim dugom, njegov račun se penje na skoro četvrt miliona. A što je bilo najgore od svega, znao je da će se večeras opet vratiti u O’Dauds.
Škiljio je u koverat u ruci. Dohvatio je izbledele zavese i razmakao ih samo desetak centimetara, od čega su alke na kojima su visile zazvečale kao lanci. Snop dnevne svetlosti ga je na tren zaslepeo, a onda je podigao kovertu ka svetlosti. Video je samo talasaste plavo-bele linije, sadržina pisma se nije dala nazreti.
Za ovo je bio odgovoran Prorok, u to nema sumnje. To je njegov tipičan način rada. Neobjašnjiva pisma, anonimni imejlovi. Leon je još jednom okrenuo kovertu. Trebalo bi jednostavno da je otvori. Ionako više nema šta da izgubi.
Spustio je pismo na stočić i zurio u njega. Nije mu se dopadalo što Prorok zna gde živi.
Prvi put kad je Prorok kontaktirao s Leonom bilo je takođe preko pošte, deset godina ranije, 1999. U njegovu kuću u Kiliniju stigla je debela smeđa koverta koju mu je Mora donela u radnu sobu zajedno s čašom šampanjca.
Vreme je da se presvučeš u smoking – rekla mu je, spuštajući čašu pored njegovog lakta. Bili su pozvani na večeru kod direktora kompanije Merion i Bernstajn, koja se bavila investicionim bankarstvom i u kojoj je Leon radio.
Aha, za minut. – Uzeo je od nje smeđu kovertu i otvorio je. Unutra se nalazio neki naizgled zvanični dokument s propratnom porukom.
Kako izgledam? – Morin glas je bio zavodljiv kao med, i dok se vrtela, slojevi svilene haljine su otkrivali njene preplanule noge. Ne obazirući se na nju, Leon je pročitao poruku i namrštio se.
Mora se pobunila. – Leone?
Idi ti dole – rekao je, ne pogledavši je. – Silazim za minut.
Uzdahnula je. – Ričard želi da mu poželiš laku noć pre nego što kreneš.
Leon je odmahnuo glavom. – Reci mu da neću imati vremena.
Mora je neko vreme stajala nepomična. Potom se okrenula i demonstrativno izašla iz sobe. Leon je još jednom pročitao poruku. Bila je kratka i direktna.
Kupi akcije „Serbija“. Ponuda „Telteka“ je prihvaćena i biće objavljena sledeće nedelje. Stajao je potpis Prorok.
Leon je počeo da prelistava dokument, ali bilo je dovoljno da pređe samo nekoliko prvih pasusa kako bi shvatio u šta gleda. U pitanju je bio strogo poverljiv predlog ponude za neprijateljsko preuzimanje. Nalet zabranjenog uzbuđenja mu je zapalio prepone, i osetio se kao tinejdžer s prvim porno--časopisom.
Listao je stranice, proveravajući podatke. Preuzimanje je pokrenula kompanija pod nazivom Teltek internet solušns. Leon je izvio obrve. Čuo je za njih. Ko nije? Softverska kompanija s bazom u Dablinu, koja je nekoliko meseci ranije izašla na Nasdak, kojom prilikom su njeni osnivači u roku od nekoliko sati zaradili bogatstvo.
Meta preuzimanja bila je američka kompanija pod imenom Serbio softver, afirmisana organizacija koja je imala tu nesreću da posluje u
istoj oblasti elektronske trgovine kao Teltek. Leon je prelistao finansijski deo ponude kad mu se oteo zvižduk. Ovi ljudi iz Telteka imaju više para nego sam Bog. Gospode, šta je bilo u toj reči „internet“ što je nagonilo ljude na tako sumanute finansijske poduhvate? A sećao se kada su novoosnovane internet kompanije označavale skup neokupanih štrebera kompjuteraša. Sada su to bili rasadnici multimilionera. Činjenica da niko od njih još uvek nije ostvario nikakav profit kao da nikome nije smetala.
Leon je položio dokument na sto kao da svakog trena može da mu eksplodira u lice. Ko je dođavola ovaj tip, Prorok, kad može da dođe do ovako poverljivog dokumenta? I zašto je to njemu poslao?
Uzeo je da proveri koja je investiciona banka rukovodila ponudom, nadajući se svim silama da nije njegova. Ako se ispostavi da je u posedu informacija koje su procurele iz Merion i Bernstajna, biće do guše u govnima. Ali nije bilo potrebe da brine. Dokument je bio sačinjen u Džej-Eks Vorneru. Radio je za njih pre nekoliko godina, ali su oni počeli da cepidlače oko njegove poslovne etike i otpustili ga posle tri meseca.
Leon se okrenuo svom PC-ju da proveri cenu akcija Serbija na Nasdaku. Malo ispod osam dolara po akciji, dovoljno nisko da budu ranjivi na preuzimanje. Ponovo je pročitao poruku. Ko god bio ovaj Prorok, očigledno je očekivao da cena akcija skoči kada se objavi da će doći do preuzimanja. Ako do toga uopšte dođe.
Lupkao je prstima po stolu. Onaj ko bi sada kupio akcije Serbija, pre nego što cena skoči, kasnije bi zaradio bogatstvo. Ta ideja ga je mamila svojom jednostavnošću. Uzeo je dokument i još jednom bacio pogled na cifre. Onda ga je bacio natrag na sto. Rizik je bio prevelik. Odeljenje za kontrolu regularnosti poslovanja u Merion i Bernstajnu pažljivo je nadgledalo njegove lične aktivnosti na berzi. Insajdersko poslovanje je velika opasnost u ovom poslu i banke se svojski trude da ga izbegnu.
Proškrgutao je zubima i zaključao dokument u fioku. Pokušavao je da zaboravi na to, ali je tokom sledeće nedelje svakog dana pretraživao finansijske novine u potrazi za bilo kakvom naznakom o preuzimanju. Nije bilo ničega. Posle dve nedelje, zaključio je da je u pitanju bila dobro izvedena obmana, što je u njemu izazvalo neobičnu mešavinu olakšanja i razočaranja.
Ali onda, skoro tri nedelje pošto je primio smeđu kovertu, Leon je primetio naslov u poslovnoj štampi na koji je stisnuo pesnice.
„Nasdakov“ ljubimac „Teltek“ dao ponudu za „Serbio“.
Zaključao se u kancelariju i na svom PC-ju proverio cenu akcija Serbija. Deset dolara i penje se. Sipao je sebi veliku čašu viskija, olabavio kravatu i pripremio se za dugo čekanje. Sledećih nekoliko sati sedeo je hipnotisan cenama na Nasdakovom tikeru. Do kraja radnog vremena u Njujorku, što je po irskom vremenu bilo 9.30, cena akcija Serbija popela se na skoro dvadeset pet dolara. Leon je obavio računicu i ostao da zuri u cifre pred sobom. Na kupovini deonica u vrednosti od trideset hiljada, zaradio bi preko pola miliona dolara.
Dve nedelje kasnije, Leon je primio drugi smeđi koverat od Proroka i ovog puta nije oklevao. Otvorio je novi trgovinski konto koji nije prijavio u Merion i Bernstajnu, i zaradio je preko sedamsto hiljada dolara. S trećom kovertom, Prorok je poslao zahtev za udeo u zaradi i instrukcije kako da mu prosledi novac. I od tada je to tako funkcionisalo.
U zajedničkom kupatilu s druge strane hodnika neko je povraćao, i Leonu nije bio prvi put da je poželeo da spali svoju iznajmljenu sobu do temelja. Ruka mu je krenula ka beloj koverti na stolu, ali u poslednjem trenutku se uhvatio za telefon. Možda će ovoga puta stvari biti bolje kad popriča s Morom. Možda uspe da nađe način da se vrati. Bez bele koverte.
Obrisao je ruku o majicu i okrenuo svoj stari kućni broj. Zamišljao je Moru kako žuri da se javi na telefon, dok joj potpetice klepeću o mermerne crne i bele pločice postavljene kao na šahovskoj tabli u hodniku. Onda je začuo njen glas.
Halo?
Leon je ispravio ramena i usredsredio se na sirotinjski kamin na drugom kraju sobe. – Ja sam.
Usledila je kratka tišina. – Leone. Upravo izlazim iz kuće.
Oh, izvini. Želeo sam samo nakratko da popričam s tobom.
Zaista nemam mnogo vremena.
Podigao se s kauča i počeo da korača tamo-amo tih nekoliko koraka između kamina i kauča, poput unezverenog medveda u zoološkom
vrtu. – Mislio sam da svratim. Znaš, da vidim Ričarda.
Šta, sad? Imam dogovoren ručak.
Ne, naravno ne sad, znam da si zauzeta. Možda kasnije danas po podne.
Ričard ima ragbi trening.
Dobro, a šta kažeš onda na večeras? – rekao je. – Mogao bih da svratim na čaj.
Na trenutak je zaćutala. – Želiš da ti kuvam čaj?
Zaustavio se ispred kamina i zažmurio, hvatajući se za policu iznad kamina. – Ne, ne, nisam to mislio. Posle čaja onda. Doći ću posle čaja.
Ni to ne odgovara, on ima da uči. Polaže malu maturu ove godine, ako si zaboravio.
Leon je otvorio oči i zagledao se u prazan kamin. Bio je hladan i crn.
Naravno da nisam zaboravio. – Sranje, kako se toga nije setio? – Neću dugo ostati. Samo kratko da popričamo.
Slušaj, zaista ne bih volela da se uznemiri.
Leon se doteturao do neraspremljenog kreveta i seo. – Ma daj, budi fer, prošlo je već nekoliko meseci otkako sam ga poslednji put video.
Prošlo je više od nekoliko meseci, Leone.
Gledao je u čajnu kuhinju na drugom kraju sobe, s naslaganim prljavim suđem i kartonima od dostavljene hrane. – Da, pa, bio sam u gužvi.
Mogu misliti. – Glas joj je bio jednoličan i bez trunke sarkazma.
Da li pita za mene? – Leon se uhvatio za koleno.
Ne često.
Nešto mu se steglo u grlu i čitav minut nije mogao da progovori.
I da budem iskrena, ne podstičem ga u tome – rekla je Mora. – Ne znam šta bih mu rekla. „Tvoj otac je odlično, osim što se bavi privrednim kriminalom i ima taj mali problem s kockanjem?“ Nisi laka tema za razgovor.
Sranje. Osećao je da ih gubi, stvar mu je izmicala kontroli kao i uvek. Provukao je prste kroz proređenu kosu. – Ali to se sve menja, Mora, kunem se. – Pogled mu je pao na koverat na stolu. – Upravo sređujem sve to. Uskoro ću opet biti ono što sam nekad bio. Leon-lovator.
Stvarno moram da krenem.
Ali ozbiljno ti kažem. Sve će biti u redu.
Je l’ možemo da nastavimo o ovome neki drugi put?
Leon je nekoliko puta duboko udahnuo. – Naravno. Izvini. Nisam hteo da te zadržavam. Zvaću opet tokom nedelje.
Hajde da to ostavimo za kasnije, kad prođu ispiti.
Oh. – Bože, još dva cela meseca. – Znači tako. Dobro, ako ti misliš da je tako najbolje. Reci Ričardu da sam ga pozdravio.
Ali već je spustila slušalicu.
Leon se nalaktio na kolena i obesio glavu između ruku. Vrele suze su mu pekle oči, i protresao je glavu. Svaki put kad bi pričao s njom, ovako bi se završilo. Nije ni čudo što se kockao, ona ga je nagonila na to. Bolje da oseća uzbuđenje zbog pobede na kartama nego bol zbog neuspeha sa sinom. Podigao je glavu i pogledao oko sebe po trošnoj sobi opremljenoj starudijama izvađenim iz kontejnera. Nikada tu ne bi mogao da dovede Ričarda.
Pogled mu je završio na beloj koverti. Stisnuo je pesnice i vratio se natrag do kauča. Prstom i palcem je pratio liniju usana kao da pokušava da se odluči, ali znao je da je odluka već doneta. Uzeo je kovertu i otvorio je.
Unutra su bila dva lista bledoplavog papira. Leon ih je proučavao koji trenutak, a onda je shvatio. Ovo je bio Prorokov dokaz. Adrenalin je počeo da varniči njegovim telom kao upaljeni fitilj. Dakle novac je zaista bio kod devojke. E pa, ne zadugo. Čekaj samo da kaže malom Ralfiju za ovo.
Ali pre toga je imao da obavi jedan drugi razgovor. Ponovo se dohvatio telefona i ukucao do sada već dobro poznati broj.
Zvonilo je samo dva puta pre nego što se neko javio. – Gospodine Rič. Upravo sam hteo da vas zovem.
Šta se dešava? Gde je devojka sada? – Bilo je nečeg kod tog tipa zbog čega ga je podilazila jeza, ali mu je on trenutno bio jedina opcija.
Vratila se u svoj stan.
Slušaj, moramo nešto da preduzmemo. Ima novih dešavanja s ove strane.
Da, pa, i ovde se neke čudne stvari dešavaju.
Kako to misliš?
Mislim da to što planiraš da preduzmeš treba da preduzmeš što pre. – Nastupila je pauza. – Nismo jedini koji je pratimo.

16.

Hari se sklupčala uz šolju čaja razmišljajući o optičkim varkama. Sad me vidiš, sad me ne vidiš.
Kroz glavu joj je prošao prizor lavirinta, i osetila je stezanje u grudima. Odgurnula je šolju čaja i pohitala hodnikom da proveri ulazna vrata. I dalje je bilo zaključano. Potom je išla od sobe do sobe i proveravala prozore, osluškivala nepoznate zvuke. Bila joj je to četvrta patrola tog jutra.
Dilon ju je prethodne noći dovezao do stana i ostao s njom dok nije zaspala na kauču. Kada se probudila, zatekla je ćebe navučeno preko ramena i znake da je on spavao na podu. On je već bio budan i spremao se da krene na posao. Kleknuo je pored nje i pomazio je po kosi naredivši joj da uzme nekoliko slobodnih dana.
Prešla je pogledom po praznom stanu i zadrhtala. Provela je poslednjih nekoliko sati čisteći ga, ali i dalje nije imala osećaj da je to njen dom.
Kad su pobegli iz lavirinta, Dilon je iz kola pozvao policiju, ali dok su oni stigli, uljez je već davno bio otišao. Jedini trag koji su policajci našli bila je zarđala kapija razvaljena na šarkama.
Hari je ispružila ruku ka prozoru dnevne sobe da proveri da li je dobro zatvoren, ali u poslednjem trenutku je stegla pesnicu. Dođavola, dosta je bilo neurotičnih rituala. Otišla je natrag do kuhinje i skuvala sebi kafu dovoljno jaku da joj razbistri mozak. Šetala je po kuhinji dok ju je ispijala. Otečeno koleno je povratilo malo snage, a telo joj je bilo manje bolno. Potreba za akcijom joj je prostrujala telom kao elektricitet.
Sad su joj trebale činjenice. Šta se desilo u poslu sa Sorohanom? Ko su bili ostali članovi saveza? Kako je njen otac obavljao te poslove? Ako bi shvatila kako funkcioniše insajdersko poslovanje njenog oca, možda bi uspela da razluči odakle je došlo onih dvanaest miliona. I ko je progoni. A kad su u pitanju optičke varke, ona ih je posmatrala s tačke gledišta nauke i tehnike, a ne kao mađioničarske trikove. Dvanaest miliona evra nisu bili optička varka. Videla ih je na ekranu sopstvenim očima, i banka je to potvrdila. Nikakvih Hudinijevih trikova tu nije bilo.
Osim ako neko nije falsifikovao podatke na njenom računu.
Hari je usporila koračanje. Ali kako bi neko to mogao da uradi? I zašto? Sámo lažiranje baze podataka banke da prikaže nepostojeću uplatu na računu ne bi donelo nikakav stvaran novac. On bi se, naravno, privremeno pojavio u registru njenih transakcija, ali bankovne procedure usklađivanja podataka bi brzo ulovile grešku. Niti bi iko ikad mogao da pristupi tom novcu, ne kada je tolika suma u pitanju. Hari je odmahnula glavom. Nije imalo smisla. Novac je morao biti stvaran. Pitanje je bilo ko ga je stavio tamo.
Podigla je svoju torbu na kuhinjski sto i počela da pretura po njoj. Dilon joj je rekao da priča sa svojim ocem. Bio je u pravu. Bila su joj potrebna objašnjenja, i gde bolje da počne nego odatle? Ali nije mogla da se suoči s tim, ne još. Mora da postoji neki drugi način.
Izvukla je iz torbe šaku punu vizitkarti i pregledala ih dok nije našla onu koju je tražila. Posmatrala ju je grizući donju usnu. Već je imala sukob s tim tipom i biće joj neprijatno da mu traži bilo kakvu uslugu. Ali nije imala izbora. Osim njenog oca, on je bio jedini investicioni bankar kog je poznavala.
Okrenula je broj s kartice i čekala. Sigurno je bio u kancelariji iako je subota. Vikendi ne znače mnogo investicionim bankarima.
Halo, Džud Tirnen na vezi. – Glas mu je bio dubok kao neki drveni duvački instrument.
Sad, kad je bilo prekasno, Hari se setila da nije pripremila priču.
Moraće da se snađe na brzinu. – Oh, zdravo, ovde Hari Martinez.
Tišina s druge strane žice je potrajala koji trenutak duže. Podsetila ga je. – Upoznali smo se juče?
Ah, ne brinite, vrlo dobro vas se sećam – rekao je. – Samo ne mogu da verujem kako moram ponovo da pričam s vama.
Hari je zažmurila. Možda je zaslužila da joj to kaže. Odlučila je da se drži istine. – Čujte, dugujem vam izvinjenje. Verovatno sam bila nekorektna juče.
Ne samo da ste bili nekorektni već ste otvoreno vređali.
Hari je naglo otvorila oči planuvši. – Hej, bila sam ozbiljno isprovocirana, ako se sećate. Vaš kolega nije baš birao reči.
Feliks Roš je seronja, u tome se slažem s vama. Ali koliko se sećam,
u vaše optužbe ste uključili sve prisutne.
Hari se spustila na stolicu i uzdahnula. – Slušajte, možemo li da počnemo iz početka? Veoma bi mi značilo da popričam s vama o nečem drugom. – Počela je da čupka ugao njegove vizitkarte. – Radi se o mom ocu.
Usledila je pauza. – Nastavite.
Volela bih, ako mogu, da vam postavim neka pitanja o onome što je uradio.
Zašto ne pitate njega?
Hari se štrecnula. – To je malo komplikovano. Ako bismo mogli da se vidimo danas po podne, mogla bih da vam objasnim.
To neće biti izvodljivo. Zauzet sam čitavog dana, a onda idem na aerodrom. Pa, ako je to sve...
Juče me je neko gurnuo pod voz. – Prokletstvo, nije želela to tako da izlane. Nadala se više poslovnom tonu. – Tip koji me je gurnuo pomenuo je novac od Sorohana.
Još jedna pauza. – Dogovor o preuzimanju zbog kog je vaš otac uhapšen?
Da.
Ne razumem. A pogotovo ne vidim šta želite od mene. Jeste li obavestili policiju o tome?
Naravno da jesam. – Slagala je prekrstivši prste. – Ali ako bih mogla da vam postavim nekoliko pitanja, to bi mi mnogo pomoglo. Obećavam da vas neću previše zadržavati.
Kolebao se, i ona je znala da joj je to poslednja prilika da ga upeca. On je investicioni bankar. Možda mu nije stalo do toga da njoj pomogne, ali novac ga je sigurno interesovao. Udahnula je duboko.
Prema mojoj pretpostavci, plen od posla sa Sorohanom je iznosio oko dvanaest miliona evra, a ja znam tačno gde se nalaze.
S druge strane se čula samo tišina. Onda je kazao: – Možete da mi se pridružite u kolima do aerodroma. Pokupiću vas na parkingu ispred IFSC-a u šest. To je sve što mogu da uradim.
Naslonila se nazad u stolici. – Hvala, veoma mi znači što ćete mi izaći u susret.
Ah, ne radim to zbog vas, u to možete da budete sigurni. To radim
zbog vašeg oca. – Obratio joj se izazivačkim tonom. – Dopadao mi se.

17.

Arhiva Ajriš tajmsa. Molimo unesite podatke za pretragu.

Hari je gledala po sobici koju je koristila kao kancelariju, dok su joj prsti lebdeli iznad tastature. Onda je proškrgutala zubima i počela da kuca po tasterima. Salvador Martinez, Sorohan, insajdersko poslovanje. Dograbila je miša i kliknula search pre nego što je stigla da se predomisli.
Na ekranu se pojavila lista novinskih članaka o njenom ocu. Prvi članak je bio objavljen sedmog juna 2001. Viši investicioni bankar iz KVC- a uhapšen zbog insajderskog poslovanja. Poznati bol počeo je da je steže u grlu dok je čitala sledećih nekoliko novinskih naslova s liste: Bankar Martinez poriče optužbe; Otkriven lanac insajderskog poslovanja, velike investicione banke umešane; Martinez zaradio milione na insajderskim dogovorima. Hari je iščitavala listu prateći očevu silaznu putanju do potpunog kraha, dok nije došla do poslednjeg unetog članka. Bio je objavljen četrnaestog aprila 2003. Naslov je bio sveden, bez ikakvog senzacionalizma prethodnih članaka.
Salvador Martinez osuđen na zatvorsku kaznu.
Nalazila se u kuhinji svoje majke tog dana kad je saznala da su oca poslali u zatvor. Mirijam i Amaranta su se vratile iz suda, gde su prisustvovale izricanju kazne. Hari nije otišla s njima. Poslednjih nekoliko meseci je prestala da prisustvuje zasedanju suda pa čak i da čita novinske izveštaje sa suđenja. Iako nije više mogla da veruje u očevu nevinost, isto tako nije mogla da prihvati realnost njegove krivice.
Hari je stajala na vratima s rukama obgrljenim oko grudi kao da ima na sebi ludačku košulju. Mirijam je sedela uspravno za kuhinjskim stolom, prevrćući krpu za suđe po rukama. Njena proseda kosa bila je pokupljena u čvrsto stegnutu punđu koja joj je sasvim zategla kožu lica, otkrivajući skoro slovenske konture lica. Ne mogavši da pogleda majku u oči, usredsredila se na krpu za sudove. Imala je crvene i bele pruge, i podsećala je na kostim pastira koji je nosila u svojoj prvoj školskoj predstavi. Htela je da bude jedan od anđela s krilima i oreolom, ali joj je majka rekla da bi morala da bude plava da bi bila anđeo.
Tvoj otac je osuđen na osam godina u zatvoru Arbor hil – rekla je Mirijam. Pogledala je okolo po svojoj blistavoj kuhinji. – Čujem da tamo uglavnom šalju ubice i silovatelje.
Hari je zadrhtala setivši se toga, i pokušala je da se usredsredi na ekran ispred sebe. Vratila se na vrh strane i krenula još jednom da prelazi listu iz početka, ali ovog puta iščitavajući čitav tekst svakog članka. Malo-pomalo, sklopila je kockice cele priče, koja joj je uglavnom već bila poznata, ali neke delove nije čula ranije.
Posao sa Sorohanom je bio okidač za sve. Godine 1998, Sorohan softver je bio samo jedna od brojnih novoosnovanih kompanija, koja je imala kolosalnu podršku investitora i koja do tad nije izlazila na berzu. Nedostatak sigurnih prihoda je, međutim, nadoknađivala pametnim marketingom, i do 1999. kompanija je izašla na berzu ostvarivši rekordnu dobit prvog dana u opticaju. Skoro godinu dana, cene akcija Sorohana su prkosile gravitaciji.
A onda, u aprilu 2000. kompanija je bila gurnuta u stranu usled gomilanja internet kompanija. Kada je na globalnom nivou počela rasprodaja akcija kompanija iz oblasti elektronike, cena akcija Sorohana počela je da pada i kompanija je izgubila interesovanje investitora.
Doduše, tako je bilo samo sledećih šest meseci, jer su posle toga akcije iznenada doživele neverovatni promet menjajući vlasnike, što je bilo toliko neuobičajeno da je pobudilo pažnju Dablinske berze. Isprva su sproveli samo rutinsku istragu. Međutim, dve nedelje kasnije, štampa je objavila da će softverski gigant Aventus preuzeti Sorohan, i akcije Sorohana su počele da rastu neverovatnom brzinom. Berza je pojačala istragu angažujući svoje pravno odeljenje. Nanjušili su trag procurelih informacija i dali se u potragu za mešetarskim malverzacijama. Ispitivali su banke u kojima su bili otvoreni sumnjivi trgovinski računi. Intervjuisali su ključne igrače u Aventus–Sorohan akviziciji. Posle određenog vremena istraga ih je dovela do čoveka po imenu Leon Rič.
U jednom od novinskih članaka bila je objavljena Ričeva slika i Hari ju je sa zanimanjem prostudirala. Skrenuo je pogled od foto-aparata i isturio donju vilicu kao buldog koji reži dok je pokušavao da pobegne od novinara. Bio je u kasnim četrdesetim, nizak i zdepast, s desetak
kilograma viška.
Leon je bio investicioni bankar u Merion i Bernstajnu, firmi koju je angažovao Aventus da vodi preuzimanje Sorohana. Kada su istražitelji iz berze pregledali istorijat njegovih aktivnosti na berzi, otkrili su ne samo da je kupio velike količine akcija Sorohana pre zvaničnog obaveštenja o preuzimanju već su uočili i da sve njegove prethodne delatnosti na tržištu deonica slede isti sumnjivi obrazac. Slučaj je bio prosleđen direktoru javnog tužilaštva, i ubrzo nakon toga Leon je uhapšen.
Ali Leon nije imao nameru da u zatvor ide sam. Tvrdio je kako je on samo deo lanca insajderskog poslovanja, i bio je spreman da otkuca svoje kolege u zamenu za ublažavanje kazne na sudu. Tvrdio je da se u lancu nalaze ljudi iz tri vodeće investicione banke: KVC, Merion i Bernstajn i Džej-Eks Vorner. Ova mreža investicionih bankara je sklopila savez u okviru koga su razmenjivali poverljive informacije koje su zatim koristili na berzi kako bi ostvarili enormne profite. Specijalizovali su se za spajanja i akvizicije u sektoru elektronike i telekomunikacija, koristeći se činjenicom da je u tom sektoru lako dolazilo do naduvavanja cena akcija, i da su internet kompanije bogate gotovinom tako rešeno kupovale druge firme ne pitajući za cenu. Prema Leonovim rečima, savez je neprimećeno operisao skoro dve godine i zgrnuo je bogatstvo od preprodaje deonica od preko osamdeset miliona dolara.
Leon je uspeo sebe dobro da zaštiti. Sastavio je listu s imenima, koju je dopunio inkriminišućim dokumentima, imejlovima i snimljenim razgovorima, koje je predao vlastima. Lista imena nikad nije bila objavljena, ali se pričalo da sadrži neke od najznačajnijih ličnosti iz sveta bankarstva u zemlji. A jedan od njih bio je Salvador Martinez.
Hari je trepnula. Bez ikakvog upozorenja, na ekranu ispred nje se pojavilo lice njenog oca. Stajao je ispred zgrade suda osmehujući se u foto-aparat kao da je neka slavna ličnost. Kosa, koja je počinjala polako da sedi, i brada bili su mu uredno podšišani. A njegove crne obrve su odudarale do te mere da je izgledalo kao da su ofarbane crnim markerom. Osmeh mu je bio opušten i zračio je toplinom, isto kao i njegove braon oči koje su uvek delovale tako pouzdano.
Hari je rukom prekrila usta i zurila u ekran. Bio je to prvi put u više od šest godina da je videla očevo lice. Obgrlila se oko struka i dala sebi
koji tren da se primiri. Onda je mišem pomerila stranicu tako da se fotografija više nije videla na ekranu.
Pročitala je tekst članka. Novinar je opisivao njenog oca kao
„pristupačnog i ljubaznog, ali s držanjem nekoga ko veruje da je iznad zakona“. Hari se začudila i proverila ime autora iznad članka. Rut Vuds. Primetila je već to isto ime na mnogim člancima koje je pročitala. Hari se zapitala da li je gospođica Vuds ikada upoznala njenog oca.
Duboko je udahnula i kliknula na poslednji članak. Bio je sažet i jasan, i nudio je pregled golih činjenica stavljajući tačku na ovu priču, bar što se štampe tiče. Nakon dugog suđenja, koje je trajalo skoro dve godine, Harin otac i Leon Rič su bili proglašeni krivim po dvanaest tačaka optužnice za insajdersko dogovaranje. Obojici je bilo naloženo da isplate četrdeset miliona evra u vidu zaplene i novčanih penala, i bila im je izrečena kazna od osam godina zatvora. Uzevši kao olakšavajuću okolnost Leonovu saradnju s vlastima, njegovu kaznu su smanjili na godinu dana. Niko više nije bio uhapšen.
Hari je proučavala fotografiju pripojenu uz članak. Na njoj se video muškarac otprilike njenih godina, pogleda uprtog u foto-aparat na izlazu iz zgrade suda. Namrštila se posmatrajući tamnu kosu, pravilne crte lica i budne sive oči.
Ukrutila se. Izgledao je mlađe, ali to je bio on. Detektiv koji je bio u njenom stanu prethodnog dana. Oči su joj poletele ka naslovu: Detektiv Lin, Istražni biro Garde za prevare i malverzacije.
Prevare i malverzacije. Dakle on je radio na slučaju njenog oca pre devet godina. Ali šta radi detektiv iz jedinice za suzbijanje prevara u njenom stanu na rutinskoj istrazi provalništva? Setila se novca pohranjenog na njenom računu, novca koji je možda povezan s dogovorom oko Sorohana. Da li Lin još uvek radi na slučaju njenog oca?
Uzdahnula je i izmasirala slepoočnice. Onda se naslonila nazad i podigla noge na sto, slušajući zujanje laptopa i puštajući da se slegnu sve nove informacije. Iako je istraživanje novinskih članaka popunilo neke praznine, otvorilo je više pitanja nego što je dalo odgovora. Koja su bila ostala imena na Leonovoj listi? Šta se desilo s novcem od Sorohana? A i kad smo već kod toga, sa svim tim zaplenama i novčanim penalima, kako je uopšte moguće da je ostalo išta od tih para?
Razmišljala je o Leonovoj listi. A onda je pomislila na novinare i na to koliko blisko moraju da sarađuju s policijom kada izveštavaju o ovakvim događajima. Spustila je noge sa stola i potražila broj telefona Ajriš tajmsa. Potom je nazvala novinsku redakciju i tražila Rut Vuds.
Dok je čekala da joj prebace Rut, Hari se pitala kakvu strategiju da primeni s ovom novinarkom. Nije joj se otkrivao njen pravi identitet jer bi tako rizikovala da dâ povoda nacionalnoj štampi za nastavak priče. Bilo je vreme da Katalina ponovo stupi na scenu.
Katalina Dijego je počela kao njen izmišljeni prijatelj kada je Hari imala pet godina. Preuzimala je na sebe krivicu za mnoge Harine nestašluke, i imala je sve ono što Hari nikad nije: bila je plava i lepa, popularna u školi i imala je roditelje koji su je voleli. A imala je i super ime. Kako je Hari odrastala, polako je napuštala Katalinu u korist Pirate, ali joj se kasnije vratila u izmenjenoj verziji kada je počela sa svojim hakerskim šemama. Kad je Hari napunila četrnaest godina, Katalina je već imala svoju imejl adresu, vozačku dozvolu pa čak i kreditnu karticu.
Vuds. – Reč je prozviždala kao metak s drugog kraja žice.
Hari se privukla stolu i uzela olovku. Uvek je bolje lagala s olovkom u ruci i blokčićem za žvrljanje ispred sebe.
Dobar dan, Rut, ovde Katalina Dijego, ja sam novinar iz Dejli ekspresa i pitam se da li biste mogli da mi pomognete. Radim nastavak priče o Salu Martinezu. Sećate ga se, tip koji je...
Da, da, sećam se. Osuđen zbog insajderskog poslovanja. I?
Hari je mogla da zamisli kako žena s drugog kraja gestikulira
„hajde požuri“, i odlučila je da preskoči ćaskanje. – Tako je. Upravo taj. Dakle, potrebno mi je da potvrdim neke činjenice, a znam da ste vi u to vreme bili u toku s istragom. Mislila sam da bismo možda mogle da obavimo razmenu.
Usledila je pauza. Hari se nadala da će uspeti na brzinu da joj podvali svoju priču pre nego što Rut bude imala vremena da namiriše laž, ali je bilo očigledno da joj ova žena neće dozvoliti da je zbrza. Hari je nacrtala trodimenzionalni znak dolara na blokčetu ispred sebe dok je čekala da novinarka odgovori.
Dejli ekspres – konačno je rekla Rut. – Mislila sam da znam sve koji
tamo rade.
Prokletstvo, zapela je na samom startu. – Pa, ja tek od skoro radim ovde, ali nameravam da uzburkam javnost ovom pričom. Dakle, šta kažete na razmenu?
Kakvu razmenu?
Postoji novi obrt u priči. Novi dokazi.
I vi biste to podelili sa mnom?
Hari se nasmejala. – Ja jesam nova, ali nisam glupa. Mogla bih vam otkriti deo priče, u zamenu za informacije.
Delovalo je da Rut razmatra predlog. A onda je rekla: – Koje informacije?
Hari je stegla olovku u ruci i počela da podebljava konture znaka dolara. – Da li ste ikada videli listu imena koju je predao Leon Rič?
Nastupila je duga pauza. – Ne, nisam.
Ali mora da ste čuli glasine.
Pa šta i da jesam? Bilo je toliko dešavanja u vezi s tim slučajem, a mi nismo mogli pola toga da objavimo.
Hari se namrštila. – Zašto?
Vlasti su nam zapušile usta, da ne bismo ugrozili istragu. – Rutin ton je postao osoran. – Kao i moj urednik, da nas ne bi tužili zbog klevete.
O kakvim stvarima pričamo?
Rut se nije dala prevariti. – Prvo mi recite nešto više o tim novim dokazima koje imate.
Hari je čula zvuk listanja stranica i pretpostavila je da se novinarka sprema da hvata beleške. Preletela je u glavi sve podatke koje je do sad prikupila tražeći nešto dovoljno interesantno da namami novinarku da otkrije informacije a da pritom ne oda previše o sebi. Počela je da senči znak dolara u obliku slova S. – A šta ako vam kažem da je neko blizak Martinezu juče zamalo poginuo?
Pa? Ljudi ginu svakog dana. U čemu je vaša poenta?
Moja poenta je u tome da izgleda da je za to odgovoran savez bankara.
S druge strane se čula samo tišina i Hari je na tren pomislila da se veza prekinula. Onda je Rut pročistila grlo i rekla neubedljivo: – To je
nemoguće.
Hari se uspravila na stolici. Da ima antene na glavi, trenutno bi vibrirale od prijema signala. – Ma hajte, nešto znate. Dajte mi makar jedno ime.
Zaboravite na glupu listu. Ionako ništa ne smete da objavite bez dokaza.
Slušajte, a da vam ja kažem ime a vi mi samo recite da ili ne?
To je sumanuto. Vi nemate ništa da ponudite zauzvrat.
Saslušajte pa mi recite da li vam je dovoljno... – Hari se setila sastanka u KVC-u, i nacrtala veliko F i zaokružila ga. – Feliks Roš.
Još jedna duga pauza. Bilo je informacija u toj tišini, Hari je bila sigurna.
Onda je Rut rekla: – Dobro, ovo je gubljenje vremena. Ali znate šta? Nemam ništa pametnije da radim ovog popodneva pa ću vam zasada izaći u susret. Je l’ znate gde se nalazi bar Palas u Flit stritu?
Hari je prestala sa žvrljanjem. – Da.
Sačekajte me tamo za dvadeset minuta.

18.

Hari je platila taksisti i pogledala preko ulice na ulaz u bar Palas, zapitavši se kako će prepoznati novinarku.
Prebacila je torbu u levu ruku i krenula preko kaldrme. Ponela je svoj laptop jer nije želela da ostavi u stanu ništa od vrednosti. Bacila je pogled preko ramena proveravajući koga sve ima oko nje i tada je osetila da joj se ježi koža na rukama. Bio je to prvi put od incidenta na železničkoj stanici da je na ulicu izašla sama.
Gurnula je vrata i zakoračila sa suncem obasjanog pločnika u bar Palas. Unutra je bilo mračno i čudnovato tiho, i bila joj je potrebna koja sekunda da skopča koji zvuci nedostaju. Glasna muzika i galama. Čuo se samo zvuk kase, i s vremena na vreme žamor koji je dolazio od šačice gostiju za barom. Hari je pretražila njihova lica i shvatila da je jedina žena u prostoriji. Pogledala je na sat. Zakasnila je samo koji minut. Nije valjda Rut Vuds već otišla?
Proverila sam u Dejli ekspresu – rekao je glas iza nje. – Nisu nikad čuli za Katalinu Dijego.
Hari se okrenula. Mršava, tamnokosa žena od četrdesetak godina je piljila u nju glave izbačene napred kao kod ptice koja zagleda crva.
Ti si Rut Vuds?
Da. – Ženine oči su se suzile. Nosila je okrugle naočare s crnim okvirima, kosa joj je bila duga do brade, ošišana u bob frizuru, s ravnim šiškama koje su se završavale u visini obrva. Sveukupan efekat bio je takav da je izgledala kao da nosi elegantnu crnu kacigu i iste takve motociklističke naočare.
Uprla je prstom u Hari, od čega su joj zazvečale narukvice na ruci. – Ti si njegova ćerka, zar ne?
Sranje. Trebalo je da Hari predvidi da će se ovo desiti. Čitavog života joj govore koliko liči na oca. Čak je i sama to mogla da vidi. Iste tamne oči i obrve, isti prav nos. I, po rečima njene majke, isto zanemarivanje pravila i propisa.
Slegla je ramenima i klimnula glavom. – U redu, ja sam Hari Martinez. Je l’ to pravi neku razliku?
U svakom slučaju čini stvari mnogo zanimljivijim. Idi i zauzmi nam sto. – Ne sačekavši odgovor, Rut se okrenula i otišla do šanka.
Hari je pogledala oko sebe. Teško da će biti guranja za slobodan sto. Krenula je ka svom omiljenom delu paba, maloj kvadratnoj prostoriji pri dnu, s ishabanim drvenim podom i lučnim krovom. Na vrhu krova u obliku kupole nalazio se svetlarnik s vitražom, kroz koji je prodirala piramida svetlosti obasjavajući unutrašnjost prostorije poput fenjera. Prostorija je bila prazna.
Hari je sela za sto u uglu. Portret Brendana Bijana posmatrao ju je sa susednog zida, njegov rimski nos i taman izgled podsetili su je neočekivano na Dilona. Poželevši da je on tu s njom, osetila je iznenadan tup bol. A onda je otresla to od sebe. Nije bio njen uobičajeni stil da oseća potrebu za nekim.
Rut se vratila i spustila dve kafe na sto. Sela je i upiljila se u nju. Hari se naterala da joj uzvrati istim pogledom.
Napokon, Rut je rekla: – Otkud to da se ćerka Sala Martineza obraća meni za informacije?
Kada postavljaš ulog, neka to uvek bude samouvereno, govorio je uvek Harin otac. Pogotovo kada blefiraš. Uzela je kesicu šećera znalački je protresavši pre nego što će je otvoriti. – Zato što želim da znam pravu priču, sve ono što nikada nije bilo objavljeno. Bila si bliska istrazi, sigurno si svašta čula.
Naravno da sam svašta čula, ali zašto je sad to bitno? Tvoj otac je osuđen, i sada je u zatvoru, gde mu je i mesto.
Ali ostatak saveza je i dalje na slobodi.
Pa? Šta ti misliš, da pravda goni krivce dok ih sve ne počisti s ulice? – Rut je zavrtela glavom. – Uhvate ponekog od njih, glavne igrače, i završe s tim. Kraj priče.
Teško da je kraj priče ako savez pokušava da ubije ljude.
Rut je istraživala Harino lice primetivši ogrebotine na obrazima. – Dakle konačno prelazimo na stvar. A koga su to pokušali da ubiju? Tebe?
Hari se ugrizla za usnu. Samo bi joj to sada trebalo, da završi kao glavna tema na naslonim stranama časopisa. – Možda.
Rut je zanemarila njeno izbegavanje odgovora. – Što se ne obratiš
policiji?
Možda i hoću. Ali prvo želim da čujem šta znaš o Feliksu Rošu.
Rut je otpila kafu dajući sebi vremena da odgovori. – Ako ti kažem šta znam, želim ekskluzivna prava na celu priču.
Kada budem imala priču, tvoja je, garantujem. Dakle pričaj mi o Feliksu Rošu. Je li bio na listi koju je Leon Rič predao policiji?
Ne, policija je njega sama iskopala. Ali nisu uspeli ni za šta da ga optuže.
Ali kako se on uklapa u celu priču?
On je tada bio na niskoj poziciji administratora sistema u KVC-u, ali je imao neograničen pristup svemu. Imejlovima, dokumentaciji, svemu. Umislio je da je bog. Izgleda da je jednom prilikom presreo nekoliko imejlova i sasvim slučajno nabasao na savez.
Pa im se onda pridružio?
Ne, savez nikad nije ni znao za njega. On je jednostavno držao jezik za zubima i krišom zarađivao na njihovim poslovima. Svaki put kad bi uhvatio informaciju u prolazu, iskoristio bi je za trgovinu akcijama. Zaradio je pravo malo bogatstvo, bar sam tako čula.
Dakle kad se savez raspao, to je stavilo tačku na Feliksovo bogaćenje na tuđ račun. Nije ni čudo što je bio tako nabusit kada se Hari srela s njim. Bila je bliže istini nego što je pretpostavljala.
Kako to da ga nisu otpustili iz KVC-a?
Rut je slegla ramenima. – Nisu mogli da ga šutnu; nikad ništa nije bilo dokazano protiv njega. Uostalom, nisu želeli publicitet. Bilo je dovoljno loše što je otkriven jedan slučaj korupcije u njihovoj kompaniji, još jedan i izgledalo bi da je korupcija van svake kontrole. Čula sam da su ga umesto toga premestili, sklonili ga nekuda gde nije mogao da pristupi bilo kakvim osetljivim informacijama.
Da, zapravo sada je u IT nabavkama.
Rut se cinično osmehnula. – To mora da ga je dotuklo.
A ako on nije bio na Leonovoj listi, ko jeste?
Ja lično nisam videla listu, ali po onome što sam čula, na listi su bila tri imena. Tvoj otac je bio jedan od tri. Drugi je bio anonimni izvor koga su zvali Prorok. On je dostavio informacije za neke od najvećih poslova koje su izveli.
Prvi put čujem za njega. Kako to da ga nikad nisu pomenuli u novinama?
Policija nije dozvolila. Da mu ne bi odali da su mu na tragu. Pokušali su da ga nađu preko imejlova i pisama koje je slao, ali ih to nikuda nije odvelo.
Nemaju predstavu ko je on?
Insajderske informacije koje je dostavljao uvek su bile vezane za poslovanje Džej-Eks Vornera, tako da su pretpostavljali da je jedan od njihovih investicionih bankara.
Hari se setila da su novine pisale kako su umešane tri investicione banke. Počela je da ih broji na prste. – Dakle Leon je poslovao iz Merion i Bernstajna, moj otac im je bio kontakt u KVC-u, a Prorok je radio u Džej- Eks Vorneru?
Tako je. Pričalo se da je još jedan investicioni bankar umešan, neko s visoke pozicije, za koga je samo Leon znao, ali nisam čula nikakvo ime. Ko god bio, Leon ga nije uvrstio na listu i uvek je poricao da je postojao.
Zašto bi prećutao nekoga kad je već otkrivao sve što zna?
Možda je hteo da ima nekoga u rezervi, u slučaju da mu zatreba usluga kasnije, kad se situacija pogorša. Koliko sam ja stekla utisak o Leonu, njegov instinkt preživljavanja je bio prilično visoko razvijen. Umeo je da prikrije tragove mnogo bolje nego tvoj otac, to je sigurno.
Hari je skrenula pogled i stala da se igra drugom kesicom šećera.
Da li si ikada upoznala mog oca? – rekla je ne dižući pogled.
Pokušala sam. Zvala sam ga nekoliko puta. Bio je ljubazan, ali nije hteo da se sretne sa mnom. Obraćao mi se pola na španskom, što mislim da je bilo malo arogantno.
Hari to nije ni najmanje začudilo. Njen otac je uvek veoma držao do svog španskog porekla, svestan da mu je to davalo draž egzotike, posebno kod žena.
Onda sam ga konačno jednog dana ulovila na izlazu iz zgrade suda – nastavila je Rut. – Bio je samouveren i elegantan, vrlo galantan. – Ugao usana joj se zakrivio. – Rekao mi je da izgledam kao Kleopatra.
Zvučiš kao da mu se diviš.
Prezirem ga, kao i sve što je uradio. Ali sam i pored toga mogla da
prepoznam da ima šarma.
Hari je bacila kesicu šećera na sto. – Dobro, znači moj otac je bio šarmantan. Da se vratimo na Leonovu listu. Kažeš da su na njoj bila tri imena. Moj otac, Prorok i ko još?
Čovek po imenu Džonatan Spenser. Radio je u KVC-u s tvojim ocem. Policija je pokrenula istragu protiv njega, ali nisu mogli da ga izvedu pred sud.
Zašto?
Zato što je bio mrtav.
Hari je trepnula. – Šta mu se desilo?
Rut je još jednom gucnula kafu ne skidajući pogled s Harinog lica. – Reci mi, kad kažeš da je savez pokušao da te ubije... šta su tačno uradili?
Hari više nije videla razloga zašto da joj ne kaže istinu. – Neko me je gurnuo pod voz.
Rut je sedela nepomično neko vreme, a onda je klimnula glavom. – Ovaj tip Spenser, njega je neko gurnuo pod kamion nekoliko meseci pre nego što je tvoj otac uhapšen. Izleteo je na kolovoz usred saobraćajnog špica. Pljas. Nije imao nikakve šanse.
Na tren, Hari se našla natrag na šinama, lica priljubljenog uz hladan čelik i potpuno zgrčenog tela ophrvanog bukom nadolazećeg voza. Suzdržala se da ne zadrhti. – Gde se to desilo?
Odmah ispred IFSC-a, pored memorijalnog spomenika Večni plamen. Pošao je bio kući, išao je u pravcu stanice Konli. Policija je to tada otpisala kao nesrećni slučaj. A onda se njegovo ime pojavilo na Leonovoj listi.
Harino srce je na trenutak počelo da preskače. Setila se kojim putem je ona pošla kući tog dana posle sastanka u KVC-u. I ona se prvo zaputila ka prometnoj saobraćajnici pored Večnog plamena, ali je onda odlučila da se prošeta kako bi razbistrila glavu i krenula drugim putem ka stanici Pirs.
Rut je i dalje pričala. – Istraživala sam malo o tom tipu. Imao je dvadesetak godina, bio je oženjen, s malom decom, čist kao suza do tad. To mu je verovatno bio prvi put da je prekršio zakon. Ko zna zašto je to uradio. Zbog dugova možda. Kako god, bio je uvučen u taj savez, ali
posle nekoliko meseci se izgleda predomislio. Hteo je da izađe, i obratio se tvom ocu za pomoć.
Kad se to desilo?
U oktobru 2000. Otprilike u isto vreme kad je Prorok procureo informacije o preuzimanju Sorohana. Na tom poslu je savez trebalo da ostvari najveću zaradu do tada, ali im se onda Spenser odjednom oteo kontroli. Mogao je sve da im upropasti.
Hari je osetila hladno probadanje pri dnu kičme. – Pa su ga ubili?
Policija to nikad nije uspela da dokaže. – Rut ju je fiksirala pogledom. – Znam samo da je dan nakon što je pričao s tvojim ocem bio mrtav.

19.

Hari je stajala pored Večnog plamena skupljajući hrabrost da pređe ulicu do IFSC-a. Kola su zavijala jureći zaobilaznicom oko Carinarnice, gde su vozači samo gledali kako da se prestroje i ništa drugo ih nije zanimalo. Hari se štrecnula setivši se čoveka koji ju je gurnuo pod voz. Da li je njegov prvobitni plan bio da je katapultira na ovu trkačku stazu?
Zadrhtala je i povukla se nazad iza drugih pešaka, pretvarajući se da razgleda memorijalni spomenik kako bi dala sebi vremena da se sabere. Osećala je toplotu plamena koji je treperio unutar ogromne sferične konstrukcije od kovanog gvožđa. Pogledala je ljude oko sebe. Nekoliko sredovečnih muškaraca u odelima, mlađi čovek s vunenom kapom, žena s kolicima. Niko od njih nije izgledao kao da se sprema da je ubije.
Uz škripu kočnica vozila su se konačno zaustavila i pešaci su kao jedan krenuli preko ulice. Hari ih je pratila na odstojanju, dok joj je srce lupalo. Kad je stigla do ivičnjaka s druge strane, celo telo joj se treslo. Udaljivši se od ivice trotoara, osetila je da su joj usta potpuno suva. Gospode bože, hoće li ovako biti svaki put kada bude prelazila ulicu?
Pogledala je na sat. Poranila je. Spustivši torbu na pod između nogu, stala je da sačeka Džuda Tirnena.
Pre nego što je izašla iz bara Palas, pitala je Rut kuda je vodio trag novca od očevih protivzakonitih trgovanja akcijama, ali je novinarka samo slegla ramenima. Prema njenim izvorima, policija nije uspela da uđe u trag novcu. Harin otac i Leon Rič su bankrotirali kada su isplatili novčanu kaznu koju im je izrekao sud, a sada je bilo nemoguće ući u trag parama koje je ostatak saveza zaradio.
Hari je pomislila na dvanaest miliona evra deponovanih anonimno na njen račun. Možda će Džud znati da joj objasni kako je tačno savez izvršavao svoje finansijske malverzacije. Novac je morao negde da završi.
Ispred nje se uz prigušeno brujanje zaustavio srebrni jaguar, i prozor suvozača se spustio. Pošla je ka njemu i zaustavila se da
pogleda vozača. Prosedi čuperci kose su štrčali oko njegovog ćelavog temena. Bio je to Ešford, generalni direktor KVC-a.
Možemo li da popričamo nakratko? – rekao je.
Hari je oklevala. Setila se njihovog poslednjeg susreta, zbog čega su joj se zacrveneli vrhovi ušiju. Onda je odmahnula glavom napravivši izraz lica koji je govorio „rado ali ne mogu“.
Žao mi je, ali imam sastanak s nekim – rekla je.
Samo nakratko.
Hari je bacila pogled na saobraćaj, ali nije videla ništa što bi joj pomoglo, te je sela u kola. Ostavila je otvorena vrata i jednu nogu na ivičnjaku, kako bi pokazala da se neće zadržati.
Osetila je njegov pogled na svom licu i ogrebotinama koje je imala.
Koliko znam, imali ste nezgodu – rekao je. – Kakva nezgoda je u pitanju?
Ništa strašno, dobro sam.
Ali šta se desilo? Je li neko...
Niko ništa nije uradio. – Duboko je uzdahnula. – Čujte, mislim da vam dugujem izvinjenje.
Odmahnuo je glavom. – Razgovarao sam s vašim generalnim direktorom. Rekao sam mu da KVC u potpunosti prihvata odgovornost za ono što se desilo.
Da, znam. – Setila se koliko je bila nevaspitana prema Ešfordu ispred toaleta u KVC-u i nije mogla da ga pogleda u oči. – Zahvalna sam vam na tome.
Odmahnuo je rukom na to. – Poznajem vašeg oca veoma dugo. To je najmanje što mogu da učinim.
Promeškoljila se na sedištu na pomen svog oca. Zabolela ju je leva butina i zažalila je što je jednu nogu držala na ivičnjaku. Osećala je njegov pogled na sebi.
Želeo bih da vam kažem nešto u vezi s vašim ocem, ako mogu – rekao je koji tren kasnije.
Hari je pogledala u svoje ruke i osetila potrebu da pokrije uši.
On nikad nije bio neko ko se pridržava pravila, znate – rekao je Ešford. – Hrabar ili lakomislen, u zavisnosti od tačke gledišta. Ali bez sumnje genijalan. Radio je u Šrodingeru kada sam ga upoznao. Pre nego
što ste se vi rodili.
Hari se namrštila. Šrodinger. Ime joj je zvučalo poznato, ali nije se jasno sećala iz kog konteksta.
Ešford je pogledao napolje u vozila koja su promicala. – Jednom mi je spasao karijeru, znate.
Hari je stegla torbu još jače. – Čujte, trebalo bi da krenem...
Uvalio sam se bio do guše – nastavio je Ešford. – Uložio sam u akcije za koje sam verovao da je pravi trenutak da se kupe, uveren da će im na duže staze vrednost skočiti, da bih naknadno saznao da ih niko ne želi. Ševron, tako se zvala firma. – Vrteo je glavom. – Nikada nisam toliko rizikovao s nekim deonicama. Kada je počela da im pada cena, moja čitava karijera je bila u opasnosti. Ali onda mi je vaš otac pritekao u pomoć.
Hari je osetila kako joj se vilica steže. – Da pogodim. Ponudio vam je da otkupi te deonice od vas, a onda ih je prodao po visokoj ceni?
Zapravo, samo mi je rekao da budem strpljiv i da čitam novine. Hari ga je iznenađeno pogledala. Ešford je nastavio.
Dva dana kasnije, izašao je kratak članak koji je pisao o glasinama da KSA kupuje Ševron. To nije bilo tačno, ali je pokrenulo masovnu kupovinu akcija na berzi, što je bilo dovoljno da sledećih nekoliko dana cena raste. Uspeo sam da se otarasim tih akcija pre nego što im je cena opet pala.
Razumela je šta je hteo da kaže. – Znači moj otac je proturio lažnu informaciju novinama?
Klimnuo je glavom. – Znao je da bi mi bilo kakvo špekulativno poslovanje u Ševronu pomoglo. Jeste bilo neetički, ali mi je spaslo karijeru. A njega je moglo koštati njegove.
Pa, lepa priča. – Hari je uhvatila torbu i počela da izlazi iz kola. – Ali neetičko ponašanje nikad nije pretstavljalo naročitu žrtvu za mog oca, verujte mi.
Ešford je spustio ruku na njeno rame i ona se okrenula da ga pogleda. Srela je njegove krupne tužne oči.
Možda nije bio najbolji otac na svetu. I sam bog zna da je Mirijam zaslužila boljeg muža.
Hari se namrštila. – Poznajete moju majku?
Zastao je zagledavši se na trenutak negde sa strane. – Poznajem je vrlo dobro. I znam kroza šta je sve prolazila svih ovih godina. – Ponovo se usredsredio na nju. – Ali vidite, sve to vreme Sal je meni i dalje bio dobar prijatelj. I šta god vi pričali, zaista veoma ličite na njega.
Hari je zavrtela glavom. – To moja majka misli. Zbog toga joj se i ne dopadam preterano.
Ne obazirući se na njegov iznenađeni izraz lica, okrenula se da izađe. A onda je stala. Setila se Šrodingera.
Iz Šrodingera su ga na kraju ipak otpustili, zar ne? – rekla je, pogledavši ga ponovo.
Ešford je uzdahnuo i potvrdio pognuvši svoju veliku glavu. – Oko šest meseci kasnije. Zbog jedne druge epizode.
Druge epizode. Njena majka je s velikom gorčinom pričala o toj drugoj epizodi, i Hari je mogla da razume zašto. Njenog oca su uhvatili u proneveri novca njegovih klijenata. Banka ga je otpustila, i nijedna druga nije htela da ga zaposli. Ostao je bez prihoda, bez kuće i sa silnim dugovima zbog života na visokoj nozi. I pored malog deteta i trudne žene, njegovo rešenje problema bilo je da ode od kuće na nekoliko godina i posveti se obilaženju kockarskih krugova. Propustio je Harin dolazak na svet, i ostavio ženu da se sama snalazi. Nije ni čudo što je njena majka odustala od romantičnih španskih imena.
Hari se namrštila. – Vi ste mu pomogli da se vrati u bankarstvo nakon svega toga?
Klimnuo je glavom. – To je bilo mnogo godina kasnije. Putevi su nam se ukrstili, a do tada sam već bio u poziciji da mu pomognem. Bio sam mu dužan, pa sam mu pružio šansu.
Uzdahnula je. To je bio problem. Uvek je postojao neko spreman da njenom ocu dâ drugu šansu.
Uključujući nju samu.

20.

Kameron je otvorio paklu marlbora i izvadio dve cigarete. Jedna je bila za njega, zapaliće je kad bude bio spreman. Druga će mu pomoći da nekoga ubije.
Bacio je paklu na kuhinjski sto ispred sebe i položio obe cigarete na pepeljaru. Na sredini stola se nalazila staklena činija za voće. Privukao ju je sebi. U njoj je čuvao kolekciju promotivnih paketića šibica kao suvenire. Mešao je prstom gomilu kartonskih korica slušajući kako grebu po činiji. Do sada je sakupio više od dvadeset paketića, a svaki od njih je predstavljao posebnu uspomenu.
Nasumice je izabrao jedan paketić šibica i pogledao omot: bela ptica kao s religijskih slika, na zelenoj pozadini. Prevrnuo ga je u ruci i klimnuo glavom, setivši se. Bar i gril Dav, Galvej. Pre četiri godine. Mlada hostesa s kratkom plavom jež-frizurom, i britkim jezikom. Kameronova desna noga je počela da poskakuje gore-dole na peti. S tom devojkom je bilo naporno. Previše krvi.
Ponovo je promešao činiju i izvukao drugi paketić šibica. Na njegovim koricama se nalazio matador s podrugljivim osmehom, obučen u plavo, a iza njega bik pritupog izgleda uhvaćen na pogrešnoj nozi. Kameron se osmehnuo. El Torero. Pomilovao je korice šibica palcem prisećajući se tamnokose konobarice u Madridu. Ovo je bio drugi put u poslednja dva dana da je se setio. Telo mu je prožeo nevoljni drhtaj. S njom je koristio ruke, obavijajući ih oko njenog vrata. Stisnuo je svoje koleno, stežući ga što je jače mogao dok nije prestalo poskakivanje. Potom je ubacio španski paketić šibica natrag u činiju. Bilo bi šteta potrošiti ga. Dav će poslužiti zasad.
Kameron je privukao praznu metalnu kantu za papirne otpatke i smestio je između nogu. Nagnuo se preko nje oslanjajući se laktovima na kolena i otvorio zeleni paketić sa šibicama, savijajući poklopac unazad tako da je ostao skroz presavijen na drugu stranu. Unutra su bila dva reda šibica, pribijena usko jedan preko drugog. Počeo je da odiže šibice s vrha, jednu po jednu, praveći razmak između dva reda. Potom je odlomio jednu šibicu i zapalio prvu cigaretu, a za njom i
drugu, povlačeći duboko dim iz obe. Zažmurio je, uživajući na trenutak u udaru nikotina, od kog mu se zavrtelo u glavi.
Prvu cigaru je vratio na pepeljaru; drugu je uglavio po dužini u paketić između dva reda šibica. Namestio ih je tako da se redovi crvenih glava šibica sklope oko cigarete po dužini, ostavljajući da kraj koji je goreo viri napolje nekoliko centimetara s jedne strane. Potom je položio paketić vodoravno na dno kante i pogledao na sat: 18.35.
Kameron se naslonio nazad u stolici i povukao dim iz druge cigarete posmatrajući uvojke dima kako se izvijaju iz kante.
Poziv je primio ranije tog popodneva. Bio je u iskušenju da samo prekine vezu i sklupča se u fetusni položaj na stolicu. Ali već je predugo primao naređenja da bi sada mogao išta da odbije. A onda je čuo šta traže da uradi, i nije želeo da odbije.
Kameron je istresao pepeo od cigare na pod prešavši pogledom po skučenoj kuhinji. Čitava kuća je bila sagrađena u patuljastim razmerama. Bila bi odlična za neuhranjenog kepeca, ali s njegovom krupnom građom to je bilo jebeno mučenje. Kroz svoj patuljasti prozor imao je pogled na groblje Dinsgrejndž, i njegove tužne arhanđele i bezlične nadgrobne spomenike. Nije plaćao kiriju u ovoj kući za lutke; to je neko drugi radio za njega. Bez obzira na to, bilo je vreme da nađe drugi smeštaj. Možda bi to mogao da pomene prilikom sledećeg telefonskog poziva. Ugasio je cigaretu u pepeljari vrteći je levo-desno. Noga je ponovo počela da mu igra. To nikako nije mogao da izbegne. Uvek će biti sledećeg poziva.
Kameron se nagnuo da proveri dokle je stigla cigareta u kanti. Sivobeli pepeo je sad bio dug skoro dva centimetra. Posmatrao je kako usijani žar guta papirni omot cigarete, približavajući se sve više i više okruglim glavama šibica.
To je bilo krajnje jednostavno sredstvo za vremensko odlaganje, ali u tome je bila njegova čar. Ako napravite nešto previše komplikovano, sve su šanse da stvari krenu naopako. Poznavao je tipa koji je pokušao da zapali svoje skladište tako što je napunio balon parafinom, obesio ga o plafon, i onda ga ostavio da se ljulja iznad zapaljene sveće. Prema njegovoj teoriji, u trenutku kada balon prestane da se ljulja, plamen će istopiti rupu na njegovom dnu i parafin će iscureti i zapaliti se. Do tada
je naravno trebalo da on bude mnogo kilometara daleko, osiguravajući sebi alibi.
Naravno, sve je pošlo naopako. Jebeni idiot je u balon sipao toliko parafina da je pokuljao napolje u slapovima poput Nijagarinih vodopada i ugasio plamen sveće.
Mnogo je bolje držati se jednostavnih stvari. Kameron se već jednom poslužio paketićem šibica kao sredstvom paljenja, ali je pogrešno proračunao koliko vremena ima da se udalji na bezbednu razdaljinu. Nije stigao, plamen ga je pretekao i blokirao mu izlaz. Treperavi jezičci plamena su se boksovali s njim kao sa zamišljenim sparing partnerom dok je pokušavao da se probije pored njih, zadajući mu udarce svaki put kad bi se previše približio. Još uvek se sećao mirisa sopstvenog opečenog mesa. Spustio je pogled i izmasirao naboranu kožu na desnoj ruci gde ga je vatra žigosala. Imao je sreće što je izvukao živu glavu. Ovog puta će biti mnogo bolje pripremljen.
Kameron je ponovo proverio cigaretu. Pepeo je bio dug preko pet centimetara. To ga je podsetilo na način kako stari ljudi puše, tako što zalepe cigaru između usana i drže je tu sve dok pepeo ne naraste do dužine njihovih prstiju. Njegova majka je imala običaj to da radi. Gegala bi se iza svoje hodalice, škiljeći u njega s neodobravanjem kroz oblak dima koji se izvijao iz cigarete što joj je visila sa usne, dok bi pepeo stalno pretio da otpadne ali nikad ne bi završio na podu. Oduvek mu je izgledala staro. Toliko staro na kraju da joj je trebalo devetnaest minuta da se podigne i ustane sa stolice. Znao je tačno koliko zato što je jednom stajao pored nje i merio joj vreme.
Ponovo se nagnuo nad kantu. Užareni vrh je skoro stigao do paketića. Crvene glave šibica su čekale kao zrele bobice koje samo što se ne raspuknu. Pomerio se malo dalje, za svaki slučaj. Vreo narandžasti žar dodirnuo je prvu crvenu glavu. Šibica je zašištala i planula. Druga šibica je buknula, potom treća i četvrta, dok nisu sve gorele. Traka plamena visoka dva centimetra igrala je po paketiću šibica, a miris sumpora je ispunio vazduh.
Kameron je pogledao na sat: 18.44. Devet minuta. Klimnuo je glavom. Devet minuta da postavi ostatak goriva i izađe iz stana pre nego što izgori do temelja. Zažmurio je i osmehnuo se. Bilo mu je rečeno
da mora da izgleda kao nesrećni slučaj. Preplavio ga je talas užitka. Nikakav problem.
Na kraju krajeva, nesrećni slučajevi su bili njegova specijalnost.

21.

Hari je ostala da stoji na ivičnjaku gledajući za Ešfordom, koji je odjurio u svom jaguaru. Nije to bio prvi put da se zapitala kako je moguće da ljudi imaju tako oprečna viđenja njenog oca. Odan prijatelj naspram odsutnog oca; finansijski genije naspram bankrotiranog prevaranta. Ali opet, i njoj samoj je nekad bilo teško da razluči jedno od drugog.
Brzo, upadaj.
Aerodinamični crveni sab se uz tiho brujanje zaustavio ispred nje, i Hari je prepoznala Džudova razbacana ramena za volanom. Sela je na mesto suvozača spuštajući torbu u krilo. Pogledala je u Džuda, ali je on bio okrenut na drugu stranu i gledao saobraćaj. Njegovo telo ragbiste delovalo je previše krupno za ta kola. Uhvatio je menjač levom rukom, i zavrnuti rukav je otkrio glomazni sat i snažnu podlakticu. Bez burme.
Hari je slušala kuckanje žmigavca i pitala se koliko dugo namerava da je ignoriše. Konačno, Džud se prestrojio polako u spoljašnju traku dajući znak rukom vozaču iza. Neko vreme su se vozili u tišini.
Kako dođavola da izvuče bilo kakve informacije od ovako zadrtog tipa?
Onda je Džud klimnuo glavom ka torbi u njenom krilu i rekao: – Šta je to?
Moj laptop.
Ne, mislio sam na logo.
Ah. – Hari je prstima prebrisala srebrni amblem Defkona na svojoj torbi. Lobanja i ukrštene kosti ugravirane unutar slova O su nekada bile crne kao mastilo, ali su sada od nošenja izbledele i postale neravnomerno sive.
Defkon – rekla je. – To je skup hakera koji se održava svake godine u Las Vegasu. Torbu sam osvojila tamo na jednom takmičenju kad sam imala trinaest godina. Moj otac me je odveo.
Džud ju je pogledao s nevericom. – Otac te je odveo na konvenciju hakera?
Klimnula je glavom. – Da, pa, znao je da sam bila rešena da idem. Skovala sam komplikovani plan kako da pobegnem iz zemlje usred
noći. Noć pre toga sam dobila laringitis, ali čak me ni to nije pokolebalo. Na kraju me je sestra ocinkarila, ali umesto da mi zabrani da idem, on je pošao sa mnom.
Osmehnula se u sebi setivši se toga. Defkon je bio jedan od najpoznatijih godišnjih okupljanja hakera na svetu, i nju je obuzimala sramota od same pomisli da se tamo pojavi u pratnji roditelja. Ali dok su stigli do hotela Aleksis da se registruju za skup, sva njena ratobornost ju je napustila. S trinaest godina našla se u srcu Las Vegasa, gde su neonska svetla treperila dvadeset četiri časa dnevno i gde je vrućina bila tolika da se jedva disalo. Foaje hotela je vrveo od tinejdžera hakera, i talas uzbuđenja ju je preplavio od pomisli da je i ona deo toga.
Gledala je oko sebe upijajući svaki detalj. U to vreme muški pol je dominirao hakerskim podzemljem. Tipovi s tetovažama i u kožnim jaknama izmešani s klincima koji su izgledali kao da su ih mame obukle. Neki su sedeli u ćoškovima raspravljajući o poslednjim hakerskim alatima, dok su drugi bili pijani već u dva po podne.
Postojala su dva reda za registraciju; jedan za bele šešire i jedan za crne. Hari i njen otac su stali u uvaženi red za bele šešire, ali nije mogla da odoli da krajičkom oka opčinjena gleda loše momke u drugom redu. Prisluškivala je njihovo hvalisanje i prepoznala neke od najozloglašenijih hakera tog doba.
Vidiš onog tipa tamo? – rekla je svom ocu, gurkajući ga. – Onog u crnom? Zovu ga Tomahavk. On je upao u mrežu telefonije AT&T. Napravio je haos. – Ponovo ga je vukla za rukav. – A onaj pored njega što izgleda kao štreber? To je Apolo. Kažu da je uspeo da upadne u FBI.
Bilo joj je teško da sakrije strahopoštovanje u svom glasu, i nadala se da će laringitis to nekako prikriti.
Otac ju je posmatrao neko vreme. Potom ju je zgrabio za lakat i odveo je da se pridruži redu crnih šešira. – Hajde da živimo opasno, važi?
Neko je zatrubio negde ispred njih i Hari je povratila fokus na to gde se nalazi. S Džudovim mirnim stilom vožnje prešli su veliki deo puta i aerodrom nije bio daleko.
Ispred njih se napravio razmak i Džud je usporio kako bi propustio jedan mini-kombi da se ubaci u protok saobraćaja. Hari je nakratko
osmotrila njegov profil i primetila plave pramenove u njegovoj smeđoj kosi. Mogla se opkladiti da je oduvek ovako vozio: uviđavno i bez razmetanja, ali uzbudljivo poput kornjače.
Zar ti nikad ne ubrzavaš? – rekla je.
Ne kad je ovolika gužva. Ne bi bilo poente. A brzina je ionako opasna.
Hari je prevrnula očima.
A kakvo takmičenje je bilo u pitanju? – rekao je Džud.
Molim?
Torba. Kako si je osvojila?
Ah. Takmičenje u društvenom inženjeringu. – Videla je njegov bledi pogled pa je objasnila. – Društveni inženjering je kada hakeri prevare ljude da im odaju poverljive informacije. Nešto kao hakovanje ljudi umesto kompjutera.
Džud je izvio obrvu. – Ne bih rekao da je to baš etički.
Pa i nije. Zato je toliko zabavno. – Peckala ga je i bila je svesna toga.
Držao je pogled usredsređen na put ispred. – I šta si morala da uradiš?
Svakom od nas su dali po jedno ime i broj telefona, i pobednik je onaj ko prvi sazna podatke o bankovnom računu te osobe i njen PIN kod za bankomat.
Zvuči kao obuka za profesionalne prevarante.
Pretpostavljam da na neki način jeste. – Hari je posmatrala avion u niskom letu kako se sprema da sleti. Aerodrom je bio odmah ispred.
Dakle? – kazao je Džud. – Zar mi nećeš reći kako si to izvela?
Nije bilo teško. Pozvala sam tipa i rekla mu da zovem iz odeljenja banke za sprečavanje prevara. Laringitis je dodao nekoliko godina mom glasu tako da mi nije bilo teško da ga ubedim. Rekla sam mu da je neko u poslednjih nedelju dana koristio njegovu karticu za bankomat kako bi skidao pare s računa usred noći, da je sveukupno podignuto preko tri hiljade dolara i da zovem kako bih proverila da nije u pitanju malverzacija. Jadan čovek, umalo se nije onesvestio.
Ne krivim ga.
Ah, bila sam veoma saosećajna, ali sam napomenula da je i dalje
obavezan da izmiri dugovanje na svom računu. Onda sam mu rekla da bih možda mogla da prekršim pravila i otpišem dugovanja samo ovog puta. Zvučalo je kao da mu činim veliku uslugu. Trebalo je samo da mi dâ podatke svog bankovnog računa i svoj PIN kod za bankomat da bih ja odmah na mestu izbrisala dugovanja. Nije mi mogao brže izdiktirati brojeve.
Džud je vrteo glavom, i Hari se mogla zakleti da ga je čula da cokće.
I pobedila si? – rekao je.
U stvari, bila sam druga. Previše sam vremena potrošila na kraju uveravajući čoveka da to nije bilo stvarno, da sam zapravo sprovodila samo neku vrstu vežbe za sprečavanje prevara. Čak sam se i naljutila na njega. Zaista je morao da bude oprezniji. – Hari je vrtela glavom uz malo svog coktanja. – Ljudi nikad ne bi smeli tako da daju bankarske podatke preko telefona. On to neće ponoviti, to je sigurno.
Osetila je njegov pogled na sebi i uzvratila mu. – Znaš, sve ovo što sam ti ispričala nema veze s onim zbog čega sam se našla s tobom, a skoro smo stigli na aerodrom.
Gledao ju je u oči koji tren, kao da preispituje svoje mišljenje o njoj.
Potom je rekao: – Ne brini, imamo mnogo vremena.
Mislila sam da žuriš na avion.
Ko je pomenuo avion?

22.

Nalazili su se na delu aerodroma koji Hari nikad ranije nije videla, a sudeći po tome koliko je zapušteno delovao, pretpostavila je da ga je malo ko ikad video.
Krenuli su prvo glavnim putem ka terminalu za odlaske zajedno sa svim ostalim vozilima, ali je u poslednjoj sekundi Džud skrenuo levo na sporedni uzani put koji se udaljavao od glavnog aerodromskog objekta. Ne ponudivši nikakvo objašnjenje, vozio je jedno tri-četiri kilometara i sada su se truckali po neravnom putu na kojem nije bilo nikog drugog sem njih.
Hari je gledala okolo. – Kuda tačno idemo?
Zgrade aerodroma su sada već bile daleko iza njih, a ispred njih se prostirala divljina nepokošene trave, ispresecana trakama sivih pista, koje su izgledale kao da se retko koriste. Ovde nije bilo turista sa svojim setovima istih kofera.
Videćeš – rekao je Džud.
Skrenuo je sa zemljanog puta i krenuo preko džombastog terena. Ispred njih se nalazila građevina od talasastog lima koja je ličila na avionski hangar van upotrebe. Džud ga je zaobišao i zaustavio se s druge strane isključivši motor.
Šćućuren na platformi ispred hangara, stajao je helikopter nebo- plave boje, ugašenog motora, čiji su kraci elise padali nisko preko pilotske kabine.
Hajde – rekao je Džud i iskočio iz kola.
Hari je krenula za njim sporijim korakom, posmatrajući čoveka u zelenom kombinezonu koji je iskliznuo ispod helikoptera. Spazio ih je i mahnuo, a potom, podigavši oba palca, dao Džudu znak da je sve u redu, nakon čega je pošao natrag u hangar. Džud mu je mahnuo u znak pozdrava i prišao letelici. Ne osvrćući se ka Hari, podigao je vrata i popeo se unutra.
Hari je oklevala. Ali je onda prešla preko platforme i popela se u pilotsku kabinu odmah za njim. Sedeo je na pilotskom sedištu nagnut napred, proveravajući komandnu tablu kao da zna šta radi. Hari se
premestila u red sedišta iza njega, ali joj je Džud pokazao prstom da se vrati.
Sedi napred – rekao je. – Imaćeš bolji pogled.
Hari se štrecnula. Visina joj je išla jednako dobro kao navigacija, i već joj je bilo potrebno da nekoliko puta duboko udahne. Provukla se napred i sela pored Džuda. Imala je pogled od sto osamdeset stepeni na napuštene piste i ravan teren obrastao rastinjem. Osećala se kao da je na kraju sveta.
I kažeš neko te je gurnuo pod voz – rekao je Džud i dalje proučavajući ekrane i brojčanike ispred sebe. – O čemu se tu radi?
Hteli su da me uplaše – rekla je dok je razgledala kabinu. Izgledala je kao komandni most međugalaktičkog svemirskog broda, nešto čime svakako ne bi trebalo da upravlja uštogljeni bankar koji ne voli da dâ gas.
Nagnula se ka njemu sklopljenih ruku u krilu. – Zar ćeš stvarno pokušati da letiš ovim?
Pa, neko od nas dvoje će morati. – Džud joj se osmehnuo. – Ne brini, nećemo daleko. Hoću samo da je isprobam.
Dao joj je par ogromnih slušalica s prikačenim mikrofonom, što ju je na neki apsurdan način podsetilo na devojke iz kol centra koje su radile na podršci klijentima u banci Šeridan. Namestila je slušalice preko ušiju pomno posmatrajući Džuda dok je pomerao prekidače i pritiskao dugmiće. Okovratnik košulje i kravata bili su mu olabavljeni, a rukavi zavrnuti još više. Obris dobro razvijenog bicepsa formirao je oblinu ispod njegove bele pamučne košulje. Motor je počeo da pulsira od čega je čitavo Harino telo počelo da vibrira.
Zašto bi iko želeo da te uplaši? – Preko slušalica, Džudov glas je zvučao slabašno i udaljeno.
Misle da je kod mene novac koji pripada njima. Dvanaest miliona evra, da budem preciznija.
I jesu li kod tebe?
Možda.
Kraci elise su počeli da se okreću, od čega su se uzdigli i ispravili, urezujući senke u sunčeve zrake.
I kako se ja uklapam u sve to? – rekao je Džud.
Kraci su se okretali sve brže i brže, i njihovo tutnjanje je nadjačavalo buku motora. Hari se odupirala nagonu da zguri ramena. Čak i sa slušalicama, buka je bila skoro nepodnošljiva.
Ti se uklapaš zato što si investicioni bankar – rekla je trudeći se da ne viče. – Ti se razumeš u trgovinu na berzi, u tokove novca. – Celo telo joj je bridelo od vibriranja letelice, i stegla je rukohvate kako bi umirila ruke. – Prema rečima tipa koji me je gurnuo na šine, taj novac pripada savezu bankara koji su se bavili insajderskim poslovanjem, među kojima je bio moj otac.
Helikopter se vinuo u vazduh, a Hari je želudac završio na dnu stomaka. Džud ju je pogledao.
Jesi li se nekad ranije vozila u ovome? – rekao je.
Hari je odmahnula glavom, plašeći se da je glas ne izda. Na trenutak su lebdeli u vazduhu, a onda se oštro nagnuli ulevo. Hari je s mukom progutala knedlu. Tlo se uzdiglo ka njoj i nakratko je videla svet izvrnut na stranu.
Kada se helikopter izravnao, pogledala je ka Džudu. Upravljao je helikopterom u ravnoj putanji, delikatno dodirujući komande vrhovima prstiju. Nagnuo se napred kako bi pogledom pretraživao horizont, motrio je životne funkcije helikoptera, njegovo lice je odavalo budnost i odisalo inteligencijom.
Gde je nestala uštogljena kornjača koja ju je vozila do aerodroma?
Odakle savezu bankara dvanaest miliona evra? – rekao je.
Dobro, evo šta ja mislim – kazala je. – Savez bankara je dobio insajderske informacije da će Aventus uskoro preuzeti Sorohan. Kupovali su akcije Sorohana dok im je cena još bila niska, znajući da će uskoro skočiti, kada se sazna za preuzimanje. Zatim, kada je zvanično objavljena vest o preuzimanju, prodavali su ih po mnogo višoj ceni i zaradili bogatstvo... – Namrštila se. Šta se dalje dešavalo mogla je samo da nagađa, ali bila je sigurna da je u pravu. – Moj otac je nekako uspeo da sakrije deo ili čitav profit od tog posla. I sada ostatak saveza to želi natrag.
Hoćeš da kažeš da ih je tvoj otac prevario?
Ne bi me iznenadilo. Moj otac je sve varao.
Džud ju je posmatrao neko vreme. – Pa, mene nikad nije prevario.
Bio je jedan od najtalentovanijih investicionih bankara koje sam ikada znao, i previše pametan za takva sranja.
Prostrelila ga je pogledom. – Očigledno ne dovoljno pametan. Uhvatili su ga, ne zaboravi. – Spustila je pogled. – Uostalom, njegova krivica nije predmet ove rasprave.
Helikopter se naglo zaneo nadesno. Tlo je pohrlilo ka Hari i ona se sledila. U poslednjoj sekundi izdigli su se vrtoglavim vertikalnim pokretom izgubivši odjednom horizont iz vidika.
Harini udovi su utrnuli. – Je l’ možeš da prestaneš s tim mačo manevrima i jednostavno letiš pravolinijski?
Džud ju je pogledao iznenađeno. Izravnao je letelicu, vraćajući svet natrag na pravu osu. – Je li ovako bolje?
Da. Hvala. – Opustila je stisak ruke na sedištu i nekoliko puta duboko udahnula. Između njih je nastala tišina i Hari je počela da veruje da je s ovim tipom nemoguće pričati a ne iznervirati se.
Džud je pročistio grlo. – Dakle, ako su te pare kod tvog oca, možda ih je on stavio na tvoj račun.
Hari se promeškoljila na sedištu. Razmišljala je već o tome. Možda je njen otac ipak imao načina da pristupi svojim novčanim sredstvima iz zatvora. Na kraju krajeva, ako se u nešto razumeo, to je bio novac. Možda je morao da ga premesti, da ga sakrije kako ga ne bi otkrili. Bilo je moguće. U neku ruku je imalo smisla. To bi takođe značilo i da je njen otac spreman da dovede njen život u opasnost.
Možda – rekla je.
Možda zvuči očigledno, ali zašto ga jednostavno ne pitaš?
Da ga pitam. Ništa jednostavnije. Zvučalo je vrlo primamljivo, jednostavno otići i videti ga, izbrbljati sve što se desilo i potom se zagnjuriti u njegov topli medveđi zagrljaj, kao što je to nekad radila kad joj je bilo pet godina.
Hari je prekrstila noge pa ih spustila jednu do druge. Koga ona zavarava? Bila bi s jedne strane stola, njen otac s druge. – Ali ja ne znam ništa o tome, Hari, kunem ti se – rekao bi. Onda bi onako slegnuo ramena pokazujući dlanove, kao da je to moglo da dokaže da nema šta da krije.
Hari se okrenula ka Džudu i ironično mu se osmehnula. – Veruj mi,
nije dobra ideja da ga pitam.
Džud je uzdahnuo. – I šta želiš od mene?
Potrebno mi je da razumem kako su moj otac i ostali članovi saveza obavljali svoja insajderska poslovanja. Kako je novac dolazio i odlazio?
Pričaš kao da bi trebalo da ja to znam.
Slušaj, sve što tražim je da upotrebiš maštu. Zamisli da nisi takav pošteni investicioni bankar koji nikad ne krši pravila. Zamisli da si prevarant, lopov. – Hari je fiksirala pogled pravo ispred sebe. – Zamisli da si moj otac.
Neko vreme je ćutao. Onda je rekao: – Dobro. Hajde da zamislimo da sam investicioni bankar i imam osetljive informacije o ceni akcija te sada na njima želim da zaradim. Problem je u tome što ne mogu da koristim nijedan od svojih uobičajenih trgovinskih računa.
Zašto?
Zato što njih nadgledaju. Investicione banke proveravaju trgovinske račune svojih zaposlenih. Jedan sumnjivi posao i odmah bi se oglasila zvona za uzbunu.
I šta bi uradio umesto toga?
Džud je slegnuo ramena. – Da sam ja u pitanju, otvorio bih tajni račun, najverovatnije u nekoj švajcarskoj banci, i poslovao s njega.
Račun u švajcarskoj banci? – Hari je podigla obrvu. – Zar to nije nešto što pripada svetu špijunaže i pranja novca?
Ne mora da znači. Ne moraš biti kriminalac da bi otvorio račun u švajcarskoj banci. To može svako ko želi svoje finansije da zadrži privatnim.
I to je potpuno anonimno?
Džud je odmahnuo glavom. – Ne, to je samo mit. Ne postoji potpuno anoniman račun. Sve švajcarske banke znaju identitet svojih klijenata.
Ali šta je s računima identifikovanim samo brojem? Mislila sam da je čitava njihova poenta da ti se ime nigde ne pojavljuje?
Ne pojavljuje se. Ali banke i dalje negde u arhivama čuvaju fajl s tvojim imenom i adresom. Samo nekolicina viših rukovodilaca može da mu pristupi, ali on ipak postoji.
Ali on se ipak čuva u tajnosti?
Ah, apsolutno. – Kad je krenuo, Džud se raspričao na ovu temu. – Švajcarci su doneli zakon po kome banka čini krivični prestup ako bilo kome otkrije informacije o klijentu. Zaposleni u banci moraju u okviru svog ugovora da potpišu klauzulu o čuvanju tajne. Ako makar samo priznaju postojanje računa, rizikuju da odu u zatvor.
Hari je pomislila kako to mora da je dobar podstrek zaposlenima da drže jezik za zubima. – A ako se neka inostrana vlada obrati švajcarskoj banci s dokazima o kriminalnim radnjama na nekim od njenih računa, šta se desi?
Pa, Švajcarci imaju sopstvene ideje o tome šta predstavlja kriminalnu radnju. Utaja poreza i brakorazvodni sporovi ne bi imali neku prođu kod njih, ali bi verovatno sarađivali u slučajevima krivičnih dela kao što je trgovina narkoticima ili insajdersko poslovanje.
A kako se otvara takav račun? – Pogledala je kroz prozor. Ispod njih se menjao teren. Oskudno nisko rastinje je ustupilo mesto zelenim brežuljcima, a tačno ispred su bile blage padine Šugarloufa. Kretali su se na jug, ka Dablinskim planinama.
Džud je slegnuo ramena. – Skoro isto kao bilo koji račun u banci. Popuniš neke formulare, obezbediš dokaz identiteta, obično pasoš. Mnoge švajcarske banke insistiraju na razgovoru uživo. Ali osim tog dela o tajnosti, sve je uglavnom isto kao kod bilo kog drugog bankovnog računa. Možeš da dobiješ VISA karticu, karticu za bankomat, pristup računu preko interneta.
Dakle, ako moj otac ima takav račun, to znači da je morao otići u Švajcarsku kako bi ga otvorio?
Ili na Karibe. Bahame, Bermude, Kajmanska ostrva. Švajcarske banke tamo imaju filijale koje funkcionišu po istim zakonima o poverljivosti bankarskog poslovanja.
Hari se setila svih prekookeanskih poslovnih putovanja na koje je njen otac išao tokom godina i pretpostavila da je pre otvorio račun na Karibima nego u Evropi. – A kako je upravljao računom odavde? Kako je obavljao svoje transakcije preko njega?
Ako je Džud primetio prelaz s hipotetičkih „šta ako“ na direktna pitanja o poslovima njenog oca, to ničim nije pokazao.
Ako pretpostavimo da je imao numerisani račun, verovatno mu je
bio dodeljen lični bankovni zastupnik – rekao je. – Zovu ih menadžerima za odnose s klijentima. Tvoj otac bi najverovatnije svom bankovnom zastupniku preko telefona davao instrukcije za trgovinu.
To mi ne zvuči baš bezbedno. Bilo ko bi mogao da pozove predstavljajući se kao moj otac.
Ne baš. Morao bi da navede ne samo broj računa, nego i tajnu šifru kako bi potvrdio svoj identitet.
Tajnu šifru? – Sada su se opet vratili u svet špijunaže i dvostrukih agenata. – Kao na primer?
Kao bilo šta. Mogao je da se dogovori da sve instrukcije moraju da sadrže neku posebnu frazu, kao, ne znam... – Džud je slegao ramena. – Miki Maus ili abrakadabra. Bilo šta, samo da su on i menadžer za odnose s klijentima jedini koji znaju šta je u pitanju.
Hari ga je pogledala ispod oka. – Malo liči na Džejmsa Bonda, zar ne?
Ali poverljivo.
Šta bi njen otac upotrebio kao tajnu šifru? Nešto dovitljivo, što se lako pamti. Nešto povezano s bitnim delom njegovog života. Ali opet, njegov život je bio toliko raznovrstan: investicioni bankar, kriminalac, pokeraš, otac. Ne obavezno po tom redosledu prioriteta, naravno. Istini za volju, verovatno je bio bolji pokeraš nego kriminalac.
Pogledala je na poljane daleko ispod njih. Odjednom joj je pred očima iskrsla ogromna stambena kuća u obliku slova L, ali tek kad je videla živu ogradu izuvijanu u obliku keltskih znamenja, shvatila je da je to Dilonova kuća.
Lavirint kao da je kidisao na nju. Dah joj se zaledio u grlu, a puls je skočio u petu brzinu strujeći joj telom.
Jesi dobro? – Džud je zurio u nju.
Klimnula je glavom i pokušala da odvrati pogled od lavirinta, ali glava kao da joj je bila pritegnuta vratnom protezom. Helikopter je prilazio sve bliže džinovskoj živici i ona je počela da traži centar ne bi li ugledala šta se tu krije. Mogla je nazreti samo nešto veliko i tamno što je povremeno svetlucalo na suncu.
Džud je pogledao u šta ona gleda. – To je kuća Dilona Ficroja, zar ne?
Da. – Setila se da je Feliks rekao da su Džud i Dilon stari prijatelji. – Odakle se vas dvojica poznajete?
Bili smo zajedno na fakultetu. – I dalje je gledao dole ka kući. – Uvek je govorio kako će jednog dana imati vilu van grada. Zvao ju je svojom „Jebite se“ kućom.
Hari se iznenadila na ovu vulgarnost. Delovalo joj je tako čudno da čuje Džuda da kaže tako nešto.
Odakle mu to? – rekla je.
Džud je slegao ramenima. – On je usvojen, je l’ ti rekao to nekad?
Pa?
Ako mene pitaš, zbog toga je uvek osećao da mora nešto da dokaže. Ne pitaj me šta.
On ti se ne dopada preterano, zar ne?
Pogledao ju je letimice, a potom se obrušio helikopterom u oštri zaokret. – Vreme je da idemo nazad.
Dilonova kuća je nestala iz vidokruga. Hari se naslonila nazad u sedištu i duboko disala čekajući da joj se smiri puls.
Kako to da me nisi pitao ko su ostali članovi saveza – rekla je naposletku. – Zar ne želiš da znaš?
Džud je slegnuo ramenima. – Ako si nameravala da mi kažeš, pretpostavljao sam da bi mi sama rekla. Ako nisi, nema poente da pitam.
Hari ga je posmatrala nakratko, razmišljajući koliko da mu poveri. Na kraju krajeva, ipak je on investicioni bankar, baš kao i oni. Ali bilo joj je potrebno još nešto od njega.
Poznaješ neke od njih – rekla je konačno.
Stvarno?
Feliks Roš, pod jedan. Vaš čovek iz Nabavki.
Helikopter se zaneo nalevo. – Šta? Roš je bio član saveza bankara?
Ne baš – rekla je Hari, pažljivo posmatrajući njegovu reakciju. Savez nije ni znao za njega. On je špijunirao njihove imejlove i zarađivao na račun njihovih insajderskih informacija.
Džud se namrštio stežući komandne ručice dok je pokušavao da povrati ravnotežu helikoptera. – Gde si to čula? I ako je to tačno, kako to da ga nisu uhapsili?
Nedostatak dokaza. Policija verovatno nije mislila da je on mnogo bitan. Ali ja mislim. – Nagnula se napred. – Želim da vidim njegove fajlove. Njegove imejlove, arhive.
Zašto?
Zato što, iako je bio samo grebator, i dalje je imao pristup imejlovima članova saveza. Znao je ko su oni. Ili ako nije znao, onda ima informacije koje mogu da mi pomognu da ih nađem.
Ali ne možeš da vidiš njegove imejlove. To su poverljive informacije.
Uzdahnula je. Evo opet one kornjače. – Znam to. Zato mi je potrebna tvoja pomoć.
Mora da se šališ. Zašto misliš da bih ti pomogao da uradiš tako nešto?
Hari se okrenula od njega i pratila pogledom senku helikoptera koja ih je sledila preko osunčanih brežuljaka. – Jesi li ikada čuo za investicionog bankara iz KVC-a po imenu Spenser?
Džonatan Spenser? Kakve on ima veze s tim?
Poznavao si ga?
Naravno da sam ga poznavao. Pobeđivali smo jedan drugog u skvošu nekoliko puta mesečno. Bio je dobar momak. Poginuo je pre nekoliko godina u saobraćajnoj nesreći.
Neće biti.
Džud ju je pogledao kao da je poludela, ali mu je ona uzvratila pogled i nastavila.
Gurnuli su ga pod kamion kad su se uplašili da bi mogao da sabotira posao sa Sorohanom.
Džud je strgnuo slušalice s ušiju i spustio ih na vrat. Zaprepašćeno je zurio u nju koji trenutak i potom natukao slušalice na uši.
To je suludo – rekao je. – Ko ti je izvor informacija za sve ovo? Ne verujem ni reči.
Ako ja skončam pod vozom negde, hoćeš onda poverovati? Džud je zurio negde u daljinu pravo ispred, stegnutih usana.
Moram da vidim te fajlove – rekla je Hari blago. – Potrebna mi je tvoja pomoć da hakujem KVC.

23.

Verovatnoća je uvek na hakerovoj strani.
Na kraju krajeva, vreme radi za hakera. Hari bi često bili potrebni dani i sedmice da izvede neku akciju. Pretraživala bi internet u dugim izviđačkim akcijama, sakupljajući informacije o svojoj meti. Podrobno bi ispitala spoljašnju zaštitu sistema, proveravajući čvrstinu zidova, tražeći rupe. Potom bi prišla sasvim blizu, uhvatila bi kvaku na vratima i prodrmala bravu. Nešto bi neizbežno popustilo i ona bi se neopaženo provukla.
Ako mu se dâ dovoljno vremena, dobar haker može da provali skoro bilo gde. Ali ovog puta, Hari je smatrala da je vreme jedino čega nema.
Bacila je pogled na Džuda i delovalo joj je kao da stiska volan saba svom snagom. Usta su mu bila stisnuta kao da su mu usne priheftane jedna za drugu. Jedva je reč progovorio otkako su krenuli s aerodroma.
Čuj, nisam te pitala da opljačkaš banku – rekla je. – Sve što tražim od tebe jeste da mi pomogneš da se ulogujem i tako premostim obezbeđenje, a ja ću obaviti sve ostalo.
Nema šanse – rekao je Džud, naglasivši te dve reči karate udarcima po volanu – da te krišom uvedem u zgradu KVC-a. Ko zna kakvu bi štetu napravila.
Štetu? Bože, samo želim da pogledam Feliksove stare imejlove.
Verovatno su pohranjeni negde u nekoj arhivi. To će trajati pet minuta.
Žao mi je, ali previše je riskantno.
Hari se skljokala nazad na sedište i prekrstila ruke, lutajući pogledom po ulicama. U devet uveče mrak se zgušnjavao i počela su da sjaje prigušena svetla iz barova duž Taunzend strita. Bila je rešena da to uradi, s njim ili bez njega. Samo se ponadala da neće morati da ide težim putem.
Prošli su kolima pored paba Long stoun i njegove crvene fasade s keltskim slovima, pa pored bara Vajts i njegovih natpisa na kojima su reklamirali svoje koktele i bežični pristup internetu.
Hari je uhvatila Džuda za mišicu. – Stani.
Šta? Na duploj žutoj liniji?
Samo zaustavi kola.
Polako je skrenuo u sporednu ulicu i parkirao se na prazno mesto.
Hari je otvorila vrata pre nego što je stigao da isključi motor.
Hajde – rekla je. – Treba mi piće.
Povela ga je natrag ka baru Vajts. Bila je tamo samo jedanput pre toga, ali pamtila je niski tamni plafon i miris mokrih kaputa đubretaraca koji se osećao na sve strane. Imala je utisak kao da pije u medveđoj pećini.
Bacila je pogled preko ramena i ubrzala korak. Prvi put u poslednjih nekoliko sati nalazila se napolju, na otvorenom, potpuno nezaštićena, i od te pomisli je zamalo zacvilela. Pogledom je pretražila mračne ulice, ali nije videla ništa neuobičajeno. Iza sebe je mogla da čuje Džuda kako priča preko mobilnog telefona. Začudo, taj zvuk joj je ulivao sigurnost.
Odgurnula je vrata Vajtsa, i prvo što je osetila bio je miris sveže farbe. Zastala je na ulazu i osmotrila bar. Nestale su niske drvene grede i plafon je sada bio alabaster-beo. Reflektori su obasjavali kožne stolice krem boje, a po stolovima su bile rasute upaljene sveće koje su gorele kao da će upravo početi misa. Hari je zakoračila u prostoriju. Kuda su svi medvedi izlazili na piće ovih dana?
Budući da je bila subota uveče, mesto i nije bilo previše posećeno. Zaputila se ka stolu u uglu, dok je Džud išao odmah za njom i dalje pričajući preko telefona. Hari je sela na kožnu sofu i pomerila se malo duž nje tako da bude leđima okrenuta zidu. Odgurnuvši sveću u stranu, podigla je torbu na sto.
Moramo to danas da završimo – govorio je Džud. Stao je sa strane, poluokrenut od nje. Primetila je njegovu kosu, podšišanu u preciznoj liniji oko ušiju.
Izvadila je svoj laptop i dok je čekala da se uključi, razmatrala je svoje opcije. Postojalo je stotinak načina da ovo uradi, ali za većinu bi joj trebalo više vremena. Htela je da pristupi mreži KVC-a odmah. Imejlovi članova saveza bili su važni za otkrivanje njihovih identiteta. Već je znala za Leona Riča i Džonatana Spensera. Najviše ju je interesovao taj misteriozni tip, Prorok.
Proveri imejl, Frenk – rekao je Džud u slušalicu. – Iz Starkoma su nam poslali zapisnik sa sastanka danas po podne. Zovi me pre nego što
kreneš kući.
Hari ga je pogledala i nešto u njenom mozgu je škljocnulo. Očima je pratila njegov mobilni telefon dok ga je spuštao na sto.
Doneću nam pića – rekao je. – Šta želiš?
Trepnula je i podigla pogled ka njegovom licu. – Oh, belo vino.
Hvala.
Posmatrala ga je dok je odlazio do šanka. Izgledao je više kao izbacivač noćnog kluba nego investicioni bankar. U trenutku kad je bila sigurna da se neće okrenuti, dograbila je njegov mobilni telefon. Spustila ga je ispod stola i palcima napipavala dugmiće, tražeći ime poslednjeg poziva. Bacila je pogled ka šanku. Džud je davao novac barmenu. Krišom je opet pogledala u telefon. Eto ga. Frenk Bakli. Gurnula je telefon natrag preko stola baš kada se Džud vraćao s pićem.
Hari je ispružila ruku ka njemu. – Pozajmi mi još jednu svoju vizitkartu.
Namrštio se. – Zašto?
Samo mi daj, videćeš.
Izvadio je karticu iz novčanika i dao joj je. – Na njoj valjda nema ništa poverljivo.
Iznenadio bi se. – Proučila je podatke s kartice i vratila mu je.
Počela je da kucka po tastaturi. – Pogledaj je i reci mi šta vidiš.
Osmotrio je karticu i slegnuo ramenima, spuštajući se na stolicu prekoputa nje. – Moje ime, broj telefona i moja imejl adresa. Kontakt podaci u KVC-u.
Dobro. A sad da ti kažem šta haker vidi. – Hari je posegnula za karticom i pokazala na brojeve telefona. – Vidiš ovo? Broj glavne telefonske centrale je 2411200. A ovo je tvoja direktna linija: 2411802. To hakeru daje predstavu o tome koliki opseg brojeva vaša centrala podržava. U slučaju KVC-a, stotine.
Pa?
Pa, s toliko mnogo zaposlenih, postoji velika šansa da je neko od njih povezao kompjuter direktno na telefonsku mrežu preko modema. I to verovatno neovlašćeno i najverovatnije nezaštićeno.
A zašto bi neko to uradio?
Uglavnom zato da bi mogli da pristupe internetu tako da
kompanija ne može da nadgleda šta rade. Možda skidaju pornografiju, tako nešto. Sve što haker treba da uradi jeste da vrti brojeve centrale dok ne nabasa na modem. A onda, pogodak, povezan je na taj PC i tvoja mreža je njegova.
Bože. Hoćeš sad ti to da uradiš?
Hari je odmahnula glavom. – Ovog puta ne.
Prihvatila se tastature i počela da sastavlja imejl s naslovom Hitno: revidirani zapisnik sa sastanka sa „Starkomom“. Tekstu imejla je pripojila lažni dokument u vordu.
Džud se promeškoljio na stolici. – Šta tačno nameravaš da uradiš?
Samo šaljem imejl. – To je bila druga zgodna stvar kod vizitkarti. Otkrivaju kako kompanije formulišu svoje imejl adrese. Ako je Džudova adresa džud.tirnen@kvc.com, sve su šanse da adresa Frenka Baklija prati istu tu formu. Adresirala je poruku na frenk.bakli@kvc.com i pritisnula dugme send.
Zar ne moraš da imaš neke kablove? – rekao je Džud provirujući ispod stola.
Hari mu je pokazala na vaj-faj oznake na zidovima. – Bežični. – Onda je nakrivila glavu na stranu posmatrajući ga koji tren. – Ti ne znaš baš mnogo o kompjuterima, zar ne?
Otprilike isto koliko i ti o korporativnim finansijama. Spustila je glavu priznajući. – To je fer reći.
Hoćeš li mi reći šta radiš?
Hari se zagledala u njegovo lice i odlučila da nema razloga da mu ne objasni. Ionako sada ne bi mogao da je zaustavi. – Upravo ću nečiji PC inficirati RAT-om.
Džud se sledio, s kriglom na pola puta do usta. – Ratom?7
R-A-T,8 trojanac s daljinskim pristupom. – Osmehnula se njegovoj zbunjenosti. – Dobio je ime po drvenom konju iz Troje. To je zlonameran program koji uspeva da prođe kroz sistemsku zaštitu tako što se preruši u nešto bezazleno. U suštini, on uvodi neprijatelja u utvrđenje.
Trepnuo je, a potom potegao dobar gutljaj ginisa. Obrisao je usta nadlanicom i poprimio izraz lica kao da rešava zagonetku. – Znači tvoj je prerušen u imejl?
Klimnula je glavom. – Svakom drugom izgleda kao bezazleni vordov dokument. Ali istog trenutka kada ga onaj tip pokrene, RAT će se automatski aktivirati.
Džud je shvatio ali se onda opet namrštio. – Ali šta će onda taj tvoj RAT da uradi?
Prvo će pobeći i sakriti se u neki mračni ugao. Potom će mi otvoriti mala vrata na kompjuteru ovog tipa i pustiti me da uđem. – Nagnula se napred i osmehnula mu se. – A kada uđem, taj kompjuter je moj. Kao da sam provalila u kancelarije KVC-a i sedim za njegovom tastaturom.
Džud je prošao rukom kroz kosu napred-nazad, od čega su kratki čuperci ostali da mu stoje uspravno. – Nisam siguran da treba da sedim ovde i slušam ovo. – Još jednom je potegao gutljaj piva. – Zar ne postoje antivirusni skeneri ili nešto što će sprečiti tu stvar da uđe?
Ah, naravno. Oni će prepoznati svakog poznatog trojanca i odmah ga se otarasiti. – Nasmešila se. – Ali ne mogu da prepoznaju onog kog nikad ranije nisu videli. Ovaj mali RAT je zloupotreba nultog dana, tek izašao iz hakerskog podzemlja. Još uvek vrlo malo ljudi zna za njega. Ja obično ostavim nešto kao posetnicu kad upadnem u neki sistem. Nikad ne znaš kad će ti zatrebati da se ponovo ušunjaš unutra.
Virnula je u svoj laptop, ali još nije bilo signala od RAT-a. Hajde, Frenk Bakli, pročitaj svoj imejl.
Džud se igrao podmetačem za pivo, presavijajući ga napola nekoliko puta, dok nije bio veličine poštanske marke. – Da li stvarno misliš da je Feliks dovoljno glup da se umeša u insajdersko poslovanje? Mislim, šta ako je tvoja informacija netačna?
Zar se nikada nisi zapitao zašto je Feliks prebačen u Nabavke? – Hari ga je posmatrala dok je ispijala vino. – Kad smo bili na onom sastanku u KVC-u i kad se ponašao onako nesnosno, napisao si mu poruku. Šta je pisalo na njoj?
Trepnuo je, a onda se osmehnuo snuždeno. – Rekao sam mu da prestane da se ponaša kao toliki dripac. U pravu si: dovoljno je glup.
Uzvratila mu je osmehom i onda proverila ekran. Još ništa.
I pričaj mi o onom svom helikopteru – rekla je. – Je l’ to najnovija igračka investicionih bankara?
Odmahnuo je glavom. – Nikad nisam želeo da budem investicioni
bankar. Još od kad sam bio dete, jedino što sam želeo da budem jeste pilot helikoptera.
Zbog čega si se predomislio?
Slegnuo je ramenima. – Investiciono bankarstvo je deo porodične tradicije, pa je pritisak bio veliki.
I ti si tek tako popustio?
Ne. – Prostrelio ju je pogledom. – Sklopio sam dogovor s ocem. Rekao sam mu da ću to raditi godinu dana i da onda dajem otkaz. Posle toga ću izvaditi pilotsku dozvolu.
I šta se desilo?
Ispostavilo se da nisam želeo da dam otkaz. Činilo se da sam dobar investicioni bankar, a i tajno sam poprilično uživao u tome. Tako da sam ostao.
Ali ipak si izvadio pilotsku dozvolu? Klimnuo je. – Ranije sam stalno leteo.
Ranije?
Zastao je. – Imao sam težu nesreću zbog magle pre nekoliko godina.
Zagledao se u svoju kriglu piva i misli su mu se naizgled preusmerile ka unutra. Onda je podigao pogled. – Želiš da ti kažem iskreno? U tom helikopteru se userem od straha.
Šta? – Hari se setila kako je znalački upravljao letelicom. – Meni nije tako izgledalo. Pa zašto to onda radiš?
Slegnuo je ramenima. – Investiciono bankarstvo je previše sigurno.
Nekad ti je potrebno da radiš stvari koje te plaše.
Nakostrešila joj se kosa na potiljku. Pomislila je na svoje hakerske podvige, na uzbuđenje koje donosi rizik. Hari je bacila pogled na Džudovu mišićavu građu. Setila se njegove opreznosti u saobraćaju i akrobacija koje joj je priredio u vazduhu. Kornjača ili kaskader? Proučavala je njegovo lice. Šta li je od ta dva?
Njen laptop je iznenada zapištao i oči su joj poletele nazad na ekran. Njen RAT joj je poslao imejl. Pročitala ga je i odahnula. Poruka je sadržala detaljna uputstva za lociranje kompjutera Frenka Baklija preko interneta.
Mala vrata su bila otvorena i njen RAT je stajao u pripravnosti, spreman da je pusti da uđe.

24.

Gorivo, kiseonik, toplota; trougao vatre. Ako se jedan od tih sastojaka ukloni, vatra se gasi.
Kameron je oblizao usne i rukom potražio ranac na mestu suvozača pored sebe. Stisnuo je grubo platno među prstima kao da se uverava da je još tu. U njemu su bili svi sastojci koji će mu trebati.
Spustio se malo niže u sedištu posmatrajući iz prikrajka stan u prizemlju prekoputa. Svetla su bila ugašena, zavese razmaknute. Nije bilo nikoga kod kuće. Pogledao je na sat. Skoro deset sati. Desno koleno je počelo da mu se trza i on ga je ukleštio ispod volana kao bi ga umirio. Parkirao se ispod drveta kako bi se zaklonio od uličnog svetla.
Nikog nije bilo na ulici ali je ipak nosio vunenu kapu, koju je navukao skroz preko obrva. Bez nje, kosa bi mu svetlela kao bledi mesec.
Privukao je ranac sebi i još jednom proverio njegov sadržaj. Špatula, dva paketića šibica, primerak jučerašnjeg Ajriš tajmsa, par hirurških rukavica, dva gumena vakuumska držača i plastična flašica s parafinom. Sve to je bilo ugneždeno u najvećem predmetu, korpi od pruća za papirne otpatke. Takva korpa se zapali za tren oka pucketajući kao gomila suvih grančica.
Kameron je izvadio flašicu s parafinom i odvrnuo poklopac. Zažmurio je i duboko udahnuo opojna isparenja, puštajući da mu preplave mozak. Potom je vratio poklopac i pritegnuo ga. Boca je bila jedva dopola puna. Palikuće amateri skoro uvek upotrebe previše goriva, ali Kameron je znao da je dovoljna mala količina. Ako se upotrebi previše, izvesna količina može da prodre u podne daske ili tepih, gde ne bi sagorela u plamenu koji se uvek diže uvis, i tu bi poslužila kao dokaz istražiteljima paljevina. Kameron je ubacio bocu natrag u ranac i izvadio hirurške rukavice. Ovaj nesrećni slučaj neće ostaviti nikakvih forenzičkih dokaza.
Kiša je umrljala vetrobran, i Kameron je spustio prozor kako bi bolje video stan. Hladan vazduh je navirao unutra osvežavajući ustajali vazduh u kolima. Mogao je da čuje šljapkanje mokrih guma vozila u daljini, ali na ovom putu niko ga nije mimoišao otkako je stigao. Upiljio
se u zgradu prekoputa. Prozori su izgledali staro, git je bio popucao. Biće mu lako da uđe.
Začuo je lupkanje potpetica na pločniku iza sebe, i pogledao je u retrovizor. Mlada, tamnokosa žena u farmerkama i plavoj jakni prelazila je ulicu, u pravcu zgrade koju je nadgledao. Kameron se spustio još niže na sedištu, zaklanjajući lice rukom. Virio je između prstiju posmatrajući kako se penje stepenicama do ulaznih vrata. Pogled mu se zadržao na njenom sitnom telu, milujući joj uzani struk i vitke butine. Progutao je knedlu, i disanje mu se ubrzalo. Devojka je otključala ulazna vrata i ušla.
Kameron je u iščekivanju posmatrao prozore u prizemlju. Desno koleno mu je drhtalo udarajući o volan, te ga je stegnuo rukom. Disanje mu je postalo tako plitko da je skoro prestalo. Odjednom, svetla su se upalila u stanu na poslednjem spratu i video je devojku kako se proteže preko prednjeg prozora navlačeći zavese. Pridigao se na sedištu i pesnicom udario koleno. U prizemlju i dalje nije bilo nikog.
Kameron je duboko udahnuo i protrljao dlanove o farmerke. Počeo je da navlači gumene rukavice. Savio je prste i rastegao tanki, tesni lateks preko ruke, otpustivši ga tako da mu je pljesnuo oko ručnog zgloba. Ispod te bele gume, ruke su mu izgledale nekako neljudske. Izgledale su beskrvne i voštane, kao ruke njegove majke nekoliko sati pošto je umrla.
Ona mu je bila prvi nesrećni slučaj. I dalje je mogao da vidi njeno izlomljeno telo na dnu stepenica, s nogama savijenim pod neprirodnim uglovima, i hodalicom koja je stajala uspravno iznad nje kao kavez. Sećao se jezive mešavine opčinjenosti i straha koja ga je potpuno preplavila. To je bio prvi put da je ubio nekog.
Trzanje kolena mu se otelo kontroli i Kameron je počeo da drma nogu gore-dole kao dete kome se ide u klozet. Ponovo je pogledao u stan i pokušao da zamisli kako će izgledati kada ga proguta vatra: narandžasti i šafran-žuti plamenovi koji se uzdižu dvanaest metara u vazduh, crni dim koji kulja kroz prozore, miris nagorelog drveta, gromovita buka razaranja.
Ispustio je dugi izdisaj, zavalio se u sedište i protegao noge sasvim ih ispravivši. Koleno mu se konačno umirilo. Stan u prizemlju je i dalje
bio u mraku, ali je znao da može da čeka. Bio je siguran da će neko uskoro biti kod kuće.

25.

RAT je dobro obavio svoj posao. Hari je ukucala podatke za uspostavljanje veze i na kompjuteru Frenka Baklija, mala vrata su se širom otvorila. Klisnula je unutra i s nekoliko udaraca po tastaturi zaključala vrata za sobom. Nije moglo biti lakše ni da je provalnik koji koristi ključ od kuće da bi obio vrata.
Podigla je pogled ka Džudu. Vrteo je ostatak piva po čaši, proučavajući ga kao da gleda u šolju. Pab je bio skoro prazan, i čula je kako škripe i zvekeću čaše dok su ih glačali i sklanjali iza šanka.
Vratila se svojoj tastaturi, počela je pažljivo da prebira po fajlovima Frenka Baklija, zanemarujući privatne stvari, upućujući se pravo k njegovim mrežnim konekcijama. Odatle se ubacila u centralni kompjuter KVC-a i pokrenula potragu za arhiviranim imejlovima kompanije. Za svaki slučaj, pokrenula je i paralelnu potragu za fajlovima sa sistemskim lozinkama. Nije mislila da će joj trebati administrativni pristup, ali ništa ne bi smetalo da ga ima.
Šta tačno tražiš? – rekao je Džud, i dalje zureći u dno svoje čaše.
Ime čoveka koji hoće da me ubije.
Prestao je da bućka svoje pivo po čaši i zagledao se u nju. Onda je naglo skočio na noge i prešao na njenu stranu stola upiljivši se u ekran preko njenog ramena. Bilo je nečeg veoma muževnog u njegovoj mešavini mirisa citrusnog afteršejva i toplog piva.
Njena potraga za arhivama izbacila joj je stotine fajlova, poređanih po abecednom redu. Svaki je nosio ime određene osobe, a datumi na njima sezali su nazad sve do 1999.
Hej, to je lista zaposlenih u KVC-u – rekao je Džud naginjući se bliže.
Zapravo, to su arhive njihovih imejlova. – Pogledala ga je ozareno.
Čak je i tvoja tu.
Džud se posadio pored nje na sofu i gledao namrgođeno u ekran. Pogledala ga je krajičkom oka. Gledano iz određenog ugla, njegov masivni torzo podsećao ju je na superheroja iz crtaća.
Sigurno ti je potrebna lozinka da bi ovo otvorila? – Džudov glas je
odjekivao praznim pabom kao kad neko priča previše glasno u crkvi.
Čovek bi to pomislio, zar ne? – Hari je skrolovala listom dok nije naišla na nekoliko fajlova koji su pripadali Feliksu Rošu. Bilo ih je osam, po jedan za svaku godinu od 1999. do 2007. – Ljudi su toliko paranoični po pitanju svog imejla, sakrivaju ga pomoću korisničkog imena i lozinke. Ali kad se pravi rezervna kopija, često se dešava da ona završi u nekom fajlu koji svako može da pročita.
Pomerila je miša ostavivši ga da lebdi iznad arhive iz 2000. Godina u kojoj se desio posao sa Sorohanom. Ruka joj se ukočila na mišu. Celo telo joj je bilo stegnuto, i borila se da obuzda neodoljivu želju da pobegne kući i sakrije se. A onda je pomislila na mračne ulice i senovite prolaze koji su se nalazili između nje i njenog stana. Pokretom je oživela miša i otvorila fajl.
Prema rečima Rut Vuds, Feliks je špijunirao aktivnosti saveza tako što im je presretao poštu. Hari je bila spremna da se opkladi da je kopirao te imejlove direktno na svoj imejl. Pregledala je arhivu tražeći imejlove Leona Riča. Bilo ih je na desetine, iako nijedan nije bio namenjen Feliksu. Bila je u pravu.
Hari je otvorila prvi imejl. Bio je od sedamnaestog januara 2000, i adresiran na njenog oca, salvador.martinez@kvc.com. Želudac joj se stegao kada je ugledala očevo ime.

Sal,
„Merkjuri korp“ je danas potvrdio kupovinu „Kivera“. Još uvek nema javnog saopštenja! Pokupuj akcije „Kivera“ pa da se opet namlatimo para.
Leon

Džud se promeškoljio na sofi pored nje. – Ne mogu da verujem da Feliks nije obrisao nešto ovako inkriminišuće.
Hari je slegla ramenima. – Možda je mislio da će mu zatrebati kao polisa osiguranja.
Otvorila je drugi imejl, ovaj je bio od dvadeset osmog aprila. Sal,
Moj izvor kaže da je „Dajnamiks softver“ angažovao „Džej-Eks Vorner“ da im vodi akvizicije. Prva meta je ili „Zefir“ ili „Sejdž solušns“. Očekuj moju poruku.
Leon

Džud je sedeo uspravno kao sveća.
Hari ga je pogledala, pa vratila pogled na ekran. – Šta?
Dajnamiks. Ja sam radio na svim njihovim akvizicijama. O ovoj konkretno ništa nije bilo zvanično objavljeno bar do jula ili avgusta. Kako to da je ovo malo govno znalo za to još u aprilu?
Lampica se upalila u Harinoj glavi i nakratko se zagledala u njega. – Radio si za Džej-Eks Vorner?
Klimnuo je glavom ne skidajući pogled s ekrana. – Nekoliko godina.
Otišao sam posle posla s Dajnamiksom i prebacio se u KVC.
Želudac joj se prevrnuo kao kad promaši stepenik silazeći niza stepenice. Trudila se da zadrži nepromenjen izraz lica dok se prisećala šta je čula od Rut Vuds. Prema onome što joj je novinarka rekla, povlašćene informacije koje su stizale od Proroka uvek su bile povezane s poslovima Džej-Eks Vornera, i policija je bila uverena da je on investicioni bankar koji radi tamo. Sad se ispostavlja da se čovek kome se obratila za pomoć savršeno uklapa u taj opis.
Ali šta s tim? Mora da je u to vreme u Džej-Eks Vorneru radilo na desetine investicionih bankara. Svejedno, Hari se nije dopala ta podudarnost. Promatrala je Džuda dok je ljutito zurio u imejl.
Je l’ primećuješ još nešto kod ovog imejla? – rekla je.
Kao na primer?
Kucnula je noktom po ekranu, pokazujući na spisak primalaca imejla. Imejl je bio adresiran na njenog oca, ali je takođe bio upućen i Džonatanu Spenseru. Više nije bilo sumnje u njegovu umešanost.
Džudovo lice se odjednom zbrčkalo kao da mu je upravo rekla da mu je pas umro. – Ah, sranje.
Proučavala je njegov govor tela tražeći znake pretvaranja. Njen otac ju je naučio da čita blefove na pokeru kao profesionalac, i obično je mogla da primeti kad neko laže. Ali nije bilo ničeg lažnog u njegovom tonu i njegovo žaljenje je delovalo iskreno. I pored toga, uznemirivala ju
je činjenica da je radio u Džej-Eks Vorneru, i ostavila je zasad to po strani, planirajući da kasnije razmisli o tome malo bolje.
Sledećih četrdeset minuta su proveli iščitavajući ostatak Leonovih imejlova. Obim delovanja saveza bio je zaprepašćujuć. Iz posla u posao, iz transakcije u transakciju, Leon, Džonatan i njen otac su odavali jedni drugima povlašćene informacije i zloupotrebljavali ih zgrćući milione. Kada je došlo vreme da klikne mišem na poslednji imejl, bila je isceđena kao krpa. A u međuvremenu nije saznala ništa o identitetu Proroka.
Da ne poveruješ. – Džud je protrljao lice rukama. Izgledao je kao da ga je neko ošamutio udarcem bejzbol palice. – Kakvo bezočno kršenje etičkih normi.
Hari se skljokala nazad na naslon. – Etika mom ocu nikad nije bila prioritet, veruj mi.
Ljudi misle da je insajdersko poslovanje zločin bez žrtava, ali nije tako. – Pokazao je ka ekranu. – Takvo manipulisanje cenama potpuno uništava veru u funkcionisanje berze. Tako nema nimalo pravičnosti. – Trepnuo je i pogledao je preneraženo. – Ovo su tri viša investiciona bankara, veoma cenjena. Kako su mogli to da urade?
Tri viša investiciona bankara. S Prorokom, to je četiri. Hari je brzo vratila pogled na ekran. Bila je toliko usredsređena da nađe Proroka da je zaboravila na glasine o petom članu saveza; čiji je identitet Leon čuvao u tajnosti za slučaj da mu kasnije zatreba usluga. Mada i nije bilo toliko bitno. Ni Leon ga ne pominje u imejlovima.
Hajde – rekao je Džud. – Daj da pročitamo i taj poslednji imejl kad smo već tu.
Hari je kliknula mišem i otvorila Leonov poslednji imejl. Bio je datiran na osmi avgust 2000, i kao i većina ostalih, bio je adresiran na njenog oca i Džonatana Spensera.

Zašto se vas dvojica nikad ne javljate na telefon?? Dogovor između „Dajnamiksa“ i „Zefira“ je PROPAO! Otarasite se hitno deonica „Zefira“ ili ćemo svi završiti u govnima do guše!
Leon

U prilogu ovoj poruci stajao je drugi imejl, adresiran samo na Leona:
Leone,
„Dajnamiks“ ima poteškoća u prikupljanju finansijskih sredstava za kupovinu „Zefira“. Pregovori su obustavljeni. U pripremi je saopštenje za javnost. Predlažem da momentalno prestaneš da kupuješ deonice „Zefira“ i počneš da prodaješ one koje si kupio.
Prorok

Harin pogled je poleteo ka adresi pošiljaoca: 2877bp9@alias.cyber.net.
Prorok? – rekao je Džud. – Ko je sad taj?
Hari je oklevala, ali mu je onda ispričala sve što je znala, uključujući glasine o petom bankaru, čiji identitet nije otkriven. Naravno, palo joj je na pamet da njemu možda ništa od ovoga nije nepoznato, ali je zasada potisnula tu misao.
Je l’ taj tip, Prorok, onaj koji ti je sad za petama? – rekao je.
Slegnula je ramenima. – Možda. Može biti bilo ko od njih ili svi zajedno.
Džud je klimnuo ka ekranu. – Ta imejl adresa izgleda baš čudno.
Poslao ju je preko prosleđivača. – Pre nego što je stigao da je opet onako bledo pogleda, nastavila je: – Prosleđivač briše tvoje ime i adresu s imejla koji si poslao pre nego što ga prosledi, tako da ne postoje dokazi odakle je imejl poslat.
Sigurno ipak postoji neki način da otkriješ odakle je poslat?
Hari je odmahnula glavom. – Komplikovano je. Prosleđivači se obično lančano povezuju jedan na drugi, tako da tvoj imejl skače s jednog prosleđivača na drugi pre nego što stigne na konačno odredište. Svaki skok te može odvesti u neku drugu državu, gde ona ima nadležnost i svoje zakone o privatnosti. Treba se izboriti s tom noćnom morom od zakonskih zavrzlama.
Znači imejl je anoniman?
Pogledala ga je podrugljivo. – Otprilike isto koliko i tvoji švajcarski bankovni računi. U manje sigurnim prosleđivačima, uvek negde postoji baza podataka s tvojim pravim imenom. Haker može u nju da upadne ili može da se podmiti neko od zaposlenih da oda informaciju. –
Pokazala je na ekran. – Ali ovog prepoznajem. Sada je zatvoren, ali njega je bilo teško provaliti. Skakao je kroz dvanaest različitih zemalja i koristio napredne kriptografije. Ne čudi me što je vlastima bilo teško da nađu Proroka.
I šta sad?
Hari je uzdahnula i pogledala na sat u dnu ekrana. Bilo je skoro jedanaest. Protrljala je oči. Kao da su se osušile i žuljale su je, i celo telo ju je bolelo. Jedva je čekala da zaspi i zaboravi na sve, i prepusti svojoj podsvesti da se neko vreme bavi svim ovim. Ali još nije bila gotova.
Počela je da kuca po tastaturi pretražujući ponovo Feliksovu arhivu, ali je ovog puta tražila imejlove od Džonatana Spensera. Nije bilo nijednog. Čovek je očigledno bio neodlučan povodom svog učešća u tome. Onda se setila svoje pretrage za fajlovima sa sistemskim lozinkama. Proverila je rezultate pretrage. Ništa.
Ostala je još samo jedna stvar koju je morala da uradi. Znala je da više ne može da odgađa, te je promrdala prste i počela da kuca po tastaturi, pokrećući pretragu za imejlovima od svog oca.
Postojao je samo jedan, od petog oktobra 2000.

Leone,
Akcije „Sorohana“ su dotakle dno. Sada je vreme za kupovinu, pre nego što „Aventus“ pusti vest u štampu. Ovo je deljenje koje smo čekali. Hajde da podignemo ulog ovog puta.
Sal

Hari je osetila tup bol u grudima, kao da čeprka staru ranu. Dobri stari tata. Mogla je da ga zamisli: opušteni osmeh, lice pocrnelo na suncu; razigrana leva obrva uvek blago izvinuta kao da govori: Ko, ja?
Pogledala je Džuda. Škiljio je u ekran čitajući imejl još jednom, kao da je prvi put pogrešno razumeo. Bio joj je poznat taj osećaj.
Ne ulazi mi u glavu – rekao je. – Mislio sam da ga poznajem. Bio je moj mentor u KVC-u. Divio sam mu se, za ime boga. – Skrenuo je pogled s ekrana i okrenuo se k njoj. – Zašto je pobogu to uradio?
Hari je počela da razmišlja u sebi. Kako objasniti čoveka kao što je njen otac? Uspešan poslovan čovek; beskrupulozan prevarant; čovek
odan kockanju i preuzimanju rizika; čovek koga ni najmanje ne zanimaju posledice po druge ljude.
Slegla je ramena. – Zato što je mogao.
Džud se namrštio i zavrteo glavom. – Ali imao je toliko da izgubi.
U tome je delom bila draž. Što veći rizik, to bolje. – Igrala se nožicom svoje vinske čaše. – Jednom je u partiji pokera uložio našu kuću i izgubio. Nije bila neka kuća, bila je u prilično lošem kraju, ali to je ipak bio naš dom.
Džud ju je pogledao zgranuto. – Šta ste onda uradili?
Morali smo da se iselimo. Moja majka je odvela mene i moju sestru u neki pansion na tri meseca.
Hari je tada imala devet godina. Još uvek se sećala oronule kuće u Gardner stritu, i mirisa ustajalog kupusa i crnog luka na svakom spratu. Mogla je da vidi rasklimatani krevet koji je delila s Amarantom, i debelog čoveka hroptavog disanja koji je dolazio svakog petka da pokupi novac od njene majke.
A gde je bio tvoj otac? – rekao je Džud.
Odseo je u apartmanu hotela Džuris, gde je igrao poker.
Džud ju je dugo posmatrao a onda pokazao na ekran. – Nisam ti bio od neke pomoći u svemu ovome, zar ne?
Hari se osmehnula. – Pa i nisi. – Onda se setila skrivenog fajla sa sistemskim lozinkama i zagrizla donju usnu. – Postoji nešto što bi mogao da učiniš.
Je l’?
Klimnula je ka ekranu. – Znam šta se desilo pre devet godina. Ali šta se sad dešava? Šta se to desilo u poslednjih nekoliko dana što je sve opet pokrenulo?
Nagnula se napred pretražujući Džudovo lice. – Potrebno mi je da vidim Feliksove aktuelne imejlove. Moram da vidim da li je u skorije vreme presreo neki imejl od saveza.
Ali on ne radi više u IT bezbednosti. Kako sada može bilo šta da presretne?
Da li zaista misliš da bi tek tako napustio sve to znanje i moć a da sebi ne obezbedi način da se vrati nazad? Kladim se da je, pre nego što je otišao iz Bezbednosti, ostavio sebi nekoliko malih vrata.
Ali novi ljudi koji sada rade u Bezbednosti bi sigurno tako nešto primetili, zar ne?
Odmahnula je glavom. – Ne mora da znači. Ne zaboravi, on je izgradio taj sistem. Ne, veruj mi kad ti kažem, još uvek ima pristup. To je verovatno razlog što se onako oštro usprotivio tome da ja tamo njuškam. – Posmatrala je Džuda koji trenutak. – A evo gde ti stupaš na scenu: potrebno mi je da vidim Feliksove skorašnje imejlove. A za to mi je potrebna njegova lozinka.
Gledao je tupo. – Ali ja nemam njegovu lozinku.
Ne, ali možeš da je nabaviš. – Naslonila se nazad, prekrstila ruke i pogledala ga izazivački. – Mislim da si spreman da probaš malo društvenog inženjeringa.

26.

Vidi, vidi. Dakle mom starom drugu Džudu je potrebna usluga.
Feliksov glas je zvučao nerazgovetno i šištavo preko spikerfona Džudovog telefona. Hari se nagnula bliže. Sedela je za stolom svoje radne sobe. Džud je sedeo pored nje, a njegova građa telohranitelja činila je da njena soba izgleda mala. Ona je predložila da se prebace u njen stan. Za ovu fazu u igri bila je potrebna privatnost.
Ne dešava se često da nas dvojica tražimo jedan drugome uslugu, zar ne? – nastavio je Feliks.
Hari je mogla da načuje duboko ujednačeno brujanje u pozadini, kao da se Feliks nalazi u ogromnoj košnici. Bacila je pogled pored sebe na Džuda. Piljio je namršteno u telefon na stolu između njih, dok mu je donja vilica nabrekla od napetih mišića.
Dohvatila je olovku i blokčić, i napisala mu poruku. Budi fin. Na kraju krajeva, to je bio deo igre društvenog inženjeringa, zadobiti poverenje osobe koja je predmet obmane.
Džud ju je pogledao u oči i klimnuo glavom.
Treba mi samo pet minuta tvog vremena, Felikse – rekao je. – Imam mali problem koji možeš da mi pomogneš da rešim.
U ovo doba? I otkad radim vikendom za KVC?
Svestan sam da je kasno...
Kasno? Maltene je već sutra. – Feliks se zasmejao. To je počelo kao produženo bronhijalno hripanje, a završilo se tako žestokim kašljem da se Hari zapitala da nema tuberkulozu. Instinktivno se odmakla od telefona.
I dalje kašljući, Feliks je rekao: – Hej, Džudi, ’sam ti rekao da mi je danas rođendan?
Džud je izvio obrve pogledavši u Hari. – Ne, rekao bih da nisi.
Te seronje iz kancelarije. Rekô sam im da mi je rođendan, al’ se niko nije pojavio.
Hari je primetila njegovo zaplitanje jezikom i žagor mnogih glasova u pozadini. U kom god pabu da se Feliks nalazio, posao je očigledno cvetao.
I kakva usluga ti treba? – Hari je po Feliksovom tonu naslutila da će ga sa zadovoljstvom odbiti, o kakvoj god usluzi da je reč.
Nešto vrlo glupo – rekao je Džud. – U kancelariji sam i zaboravio sam svoju lozinku za pristup mreži. Odjednom mi je stao mozak.
Što mene gnjaviš time? Nazovi nekog od onih krelaca iz Bezbednosti, što su tek izašli iz puberteta.
Veruj mi, pokušao sam. Dobijam samo govornu poštu.
Pa, voleo bih da mogu da ti pomognem, stvarno bih voleo, ali ja sam sada samo običan radnik iz Nabavki.
Ne zezaj, Felikse. Ti znaš više o mreži KVC-a nego svi iz IT bezbednosti zajedno.
Feliks je zastao. – Laskaš mi, Džudi. Mora da si očajan.
Ma daj, pomozi mi, ne mogu ništa da uradim bez lozinke.
Pa onda idi kući. Setićeš se lozinke ujutru.
Ujutru ne dolazi u obzir. Rok mi ističe večeras, a hitno mi je potreban jedan dokument s mreže. Zar ne možeš da resetuješ moju šifru ili tako nešto?
Ne mogu bez laptopa, nikako. A veruj mi, ne planiram uskoro da napuštam ovaj stari pab.
Džud je pogledao upitno Hari, i ona je klimnula. Nagnuo se bliže telefonu. – Dobro, a da mi daš neku drugu identifikaciju s kojom mogu da se ulogujem? Neku s kojom bih imao pristup privatnim fajlovima na mreži.
Odjednom je sa spikerfona odjeknula prodorna dreka, praćena grajom muških glasova koji su se podrugljivo smejali. Hari se štrecnula, naprežući se da čuje Feliksa od galame.
Džud je spustio lice bliže telefonu. – Felikse? Jesi li tu?
Naravno da sam tu, Džudi. Ne bih te ostavio na cedilu. Hej, pogodi koliko sam godina danas napunio. Hajde, pogodi.
Džud je uzdahnuo i podigao pogled ka nebesima. Hari je počela frenetično da vrti rukama signalizirajući mu da odgovori. Nisu mogli da ga puste da se izvuče.
U redu – rekao je Džud. – Napunio si četrdeset.
Četrdeset pet. Danas sam napunio četrdeset pet. Znaš koliko dugo već radim u KVC-u?
Džud je slegnuo ramenima. – Deset, jedanaest godina?
Previše jebeno dugo, toliko dugo. Ali znaš šta? Više ne radim.
Odlaziš?
U velikom stilu. Imam neke planove.
Džud je duboko udahnuo. – Slušaj, Felikse, a da mi jednostavno daš lozinku administratora? To bi mi rešilo problem, zar ne?
Jesi ti poludeo? I da ti dam odrešene ruke nad čitavom mrežom?
Drži se ti svojih spajanja i akvizicija, a tehniku prepusti meni.
Daj, Felikse, treba mi pet minuta, samo da uđem i izađem.
Feliks je podrignuo u slušalicu tako prodorno i dugo da je ličilo na oglašavanje foke. – Džudi, ovaj razgovor počinje da me umara. Remetiš mi pijančenje.
Džud je pogledao Hari s očajanjem. Ona je nakratko zažmurila i potom mu nešto napisala na blokčetu, podvukavši dva puta: generalni direktor.
Ovo su već unapred ugovorili. Ako Feliks ne odgovori na uobičajene taktike ubeđivanja, moraće da mu priprete osobom od autoriteta.
Džud je povukao kravatu i olabavio je. – Slušaj, ako ne završim ovaj posao večeras, moraću da objasnim generalnom direktoru zašto. Veruj mi, ne želiš da ti Ešford sedi za vratom.
Ešford? Misliš da ga se plašim? Ovo oko čega tražiš da ti pomognem čak nema nikakve veze s mojim poslom. Uostalom, ne može mi ništa. Više ne.
Džud je nakrivio glavu na stranu i zaškiljio u telefon. Potom se okrenuo ka Hari, vrteći glavom, s grimasom zbunjenosti.
Hari je bacila olovku na sto i skljokala se nazad u stolicu. Znači to je to. Iskoristili su poslednju kartu. Zažmurila je i izmasirala vrat, okupirana tupim pulsirajućim bolom koji joj se peo kičmom udarajući na lobanju. Otvorila je oči i zatekla Džuda kako je posmatra. Odmahnula je glavom i pokušala da se osmehne, a onda mu je signalizirala rukom, praveći pokrete rezanja preko grla, da odustane. Ako Feliks ima informacije koje mogu da joj pomognu, moraće do njih da dođe nekim drugim putem.
Krenula je da isključi laptop kad se Džud ponovo približio telefonu.
Nadoknadio bih ti trud – rekao je.
Hari se sledila, i prostrelila ga pogledom. Usta su mu bila stegnuta, a mišić na njegovoj vilici je ponovo iskočio. Šta radi dođavola? Ovo nisu prethodno dogovorili.
Je l’? – rekao je Feliks. – Kako?
Napravićemo razmenu. Ti meni daš identifikaciju preko koje mogu da se ulogujem, a ja tebi informacije.
Kakve informacije?
Povlašćene informacije. Informacije koje niko drugi nema. Usledila je pauza. – Nastavi.
Hari je zadržavala dah, pogleda fiksiranog na Džuda.
Ovaj posao na kome upravo radim – rekao je. To je za Nektel.
Kupuju jednu kompaniju.
Za to svi znaju. Preuzimaju Bridžkom. Bilo je u svim novinama.
Više ne. Preusmerili su se na drugu metu. Upravo mi je to potvrdio generalni direktor Nektela. Digli su ruke od Bridžkoma i nameračili su se na nekog drugog.
Hari je čula Feliksovo isprekidano disanje preko telefona. Šta je Džudu padalo na pamet? Zar će zaista otkriti Feliksu povlašćene informacije? Dlanovi su joj bili vlažni od znoja. Znala je da bi morala da ga zaustavi, ali nije mogla da se pomeri. U isto vreme joj je prošlo kroz glavu da je ovo možda nešto što je već ranije radio.
Džud se nagnuo nad telefon, skoro ga dodirujući usnama. – Ovo neće izaći u javnost još mesec dana. Neko bi imao na raspolaganju čitavih mesec dana da se namlati para, a da pritom ne postoji ništa što bi ga povezalo s informacijom. – Pogledao je Hari u oči. – Daj mi identifikaciju koju mogu da iskoristim, Felikse.
Veza je šuštala od glasova u pozadini.
Mora da ti je očajnički potrebna – rekao je Feliks, trenutak kasnije.
Džud nije odgovorio. Imao je hladnokrvan izraz lica. Hari ga je posmatrala, opčinjena.
Onda se Feliks nasmejao. – Dobro, pristajem na razmenu. Ovo je zabavno. Reci mi ime mete i daću ti identifikaciju da se uloguješ. I, Džudi...?
Da?
Nemoj da me zajebeš, važi?
Časna bankarska.
Feliks je frknuo u slušalicu. – Da, baš. Pa, šta imaš?
Meta je Aslan teknolodži.
Aslan. Vidi ti to. U redu, mislim da je to vredno korisničkog imena i lozinke. Ali ne za nalog administratora.
Sranje. Hari je zažmurila. Bio joj je potreban pristup administratora. To je bio jedini siguran put do njegovog sadašnjeg imejla, ne računajući Feliksovu sopstvenu lozinku.
Nemam poverenja u tebe – nastavio je Feliks. – Sjebaćeš čitav sistem. – Pročistio je grlo teškim dubokim kašljem. – Možeš da upotrebiš moj nalog. Nema toliku moć kao admin, ali pročitaće tvoje fajlove.
Harine oči su se odjednom otvorile, i osetila je kako joj se krv vraća u lice. Mahala je Džudu podignutih palčeva i on joj se osmehnuo.
To je sjajno, Felikse – rekao je, gledajući je u oči. – Hvala.
Ime korisnika je froš. – Feliks mu je izdiktirao reč slovo po slovo. – A lozinka je rasputin45. A sad odjebi i nemoj me više zvati. Isključiću telefon. Samo što mi se nije posrećilo.
Veza se prekinula. Hari je zapisala podatke naloga i potom se osmehnula Džudu. Lice mu je bilo zajapureno i izgledao je zadovoljan sobom.
Impresionirana sam – rekla je. – Bio bi dobar haker. – Onda ju je nešto žacnulo u stomaku. – Ali šta bi s onim etičkim principima o kojima si pričao? Ili možda to što si rekao za Aslan nije tačno?
Bogami, tačno je. – Naslonio se nazad i prekrstio ruke iza glave. – Nektel je stvarno odustao od Bridžkoma i zaista se nameračio na Aslan. Ali nikad neće uspeti u tome. Činjenica je da je Nektel finansijski u govnima do guše i nema šanse da sakupe sredstva za bilo kakvo preuzimanje.
Znači Feliks neće profitirati na ovoj informaciji?
Jok. Ali dok on to sazna, biće prekasno.
Hari je posmatrala Džuda neko vreme. Ako on nema nikakav etički problem s ovom situacijom, onda nema ni ona. Ali znala je da mu je teško pala ta razmena.
Hvala – rekla je, okrećući se laptopu pre nego što stigne da
odgovori.
Ponovo je aktivirala svoju konekciju s kompjuterom Frenka Baklija preko RAT-a. Prsti su joj leteli po tastaturi, i ubrzo se odjavila s Frenkovog mrežnog naloga i ponovo se ulogovala kao Feliks Roš. U roku od nekoliko sekundi, otvorila je Feliksove aktuelne imejlove na ekranu.
Češljala je poruke, pregledala adrese, u potrazi za nečim relevantnim. Ako Feliks i dalje presreće imejlove, postoji šansa da je uhvatio nešto što bi joj bilo od pomoći.
I skoro istog časa je našla nešto. Bio je to imejl od Leona, s jučerašnjim datumom.

Mali Ralfi,
Je l’ znaš nešto o ovome?
Leon

Uz to je bila priložena druga poruka:

Leone,
Pojavio se novac od „Sorohana“. Kod ćerke je, Hari.
Poslaću ti dokaz. Mislim da taj novac pripada nama, a ti?
Prorok

Hari se stresla, zureći u sopstveno ime na ekranu. Želela je da se obgrli kako bi odagnala osećaj koji je imala, kao da ju je neko napastvovao.
Prorokova adresa je drugačija – rekao je Džud.
Hari je zaškiljila u ekran. Bio je u pravu. Prorokov imejl Leonu bio je poslat s adrese an7623398@anon.obfusc.com, a ne alias.cyber.net, koju je ranije koristio.
Počela je da masira čelo. – Promenio je prosleđivača. Morao je. Onaj drugi su zatvorili pre dve godine posle neke velike pravne gungule s nekoliko državnih uprava.
Ponovo je pročitala Leonov imejl. Ko je dođavola mali Ralfi? Proverila je primaoca. ww483554@realXremail.com. Još jedan
nerazumljivi alijas. Da li je mali Ralfi poslednji član saveza bankara?
U glavi joj je pulsirao oštar bol. Hitno joj je bilo potrebno da se sklupča u svom krevetu i prepusti se zaboravu.
Džud ju je dodirnuo po ramenu, a kad je progovorio, glas mu je bio nežan. – Izgledaš kao da ćeš se svakog trenutka srušiti. Treba da se odmoriš.
Hari nije imala prigovora na to, i pošla je da zatvori laptop, kad su joj se ruke odjednom ukočile. Tek sad je primetila sistemsku poruku prikazanu na vrhu imejla.

Poslali ste odgovor na ovu poruku, datuma 10/04/2009. Kliknite ovde za sve povezane poruke.

Feliks je odgovorio na imejl? Šta koji đavo radi, dopisuje se preko imejla sa savezom?
Hari je kliknula na žutu informacionu traku, i pred njom se pojavio imejl koji je Feliks Roš poslao prethodnog popodneva. Bio je adresiran na Prorokov anonimni imejl, an7623398@anon.obfusc.com.

Vidi vidi, gospodin Prorok. Pa evo konačno da vam se obratim. Odmah da vas obavestim da znam ko ste. Imam prijatelje u anon.obfuscu. Sigurnost im nije toliko dobra koliko bi trebalo da bude. Gospodin Prorok nije imao sreće.
Nedostaju mi stara vremena. Kupi po niskoj ceni, prodaj po visokoj. Vi momci ste bili baš dobri. Trebalo bi to da ponovite. Pre nego što neko otkrije ko ste.
Javiću se opet. Feliks

Preplavio ju je talas vrućine. Zgrabila je olovku i zapisala adresu prosleđivača. Potom je dohvatila Džudov telefon i pritisnula dugme za ponovno biranje. Ništa. Sranje. Feliks je isključio telefon.
Adrenalin je počeo da joj struji telom, i svaki bol koji je do tada osećala je nestao, bar zasada. Znači Feliks zna ko je Prorok.
Sutra će joj reći njegovo ime.

27.

Kameron se došunjao bliže vratima spavaće sobe. Bila su delimično otvorena, pa se približio i oslušnuo. Disanje je bilo duboko i ujednačeno, u sporom omamljenom ritmu nekoga ko je odavno utonuo u dubok san. Čekao je do posle ponoći da se upale svetla u stanu u prizemlju.
Zatim je čekao još sat vremena da prozore opet proguta mrak i da utihnu svi znaci kretanja. Nakon toga, dao se u pokret.
Kameron se polako odmakao od vrata spavaće sobe i navukao ranac još malo uz rame. Počeo je da se šunja kroz kratak hodnik napipavajući put u mraku. Prošao je vrata od kuhinje i kupatila, i nastavio ka dnevnoj sobi.
Mrak u njoj je bio gust i zagušljiv. Prema njegovoj proceni, prozor se nalazio tačno ispred njega, ali s ulice nije dopiralo nimalo osvetljenja da ga navede na pravi put. Kameron je zažmurio i prepustio ostalim čulima da ga vode. Krenuo je napred mic po mic, ruku ispruženih ispred sebe. Prstima je okrznuo nešto glatko i hladno: kožne presvlake. Nastavio je da se kreće.
Ruke su mu udarile u visoki okvir lagane strukture, koja se zanela i zamalo pala. Pomerio se korak udesno i polako krenuo napred. Neka kola su napolju projurila pored kuće, i čuo je gume kako šušte po mokrom putu. Kameron je rukama dodirnuo nabore debele tkanine, i otvorio je oči. Stigao je do prozora. Vukao je zavesu sve dok tračak svetlosti nije prodro u mrak, zaslepivši ga na trenutak. Potom se okrenuo da pogleda po sobi.
Gorivo, kiseonik, toplota; trougao vatre. Te reči su mu se vrtele u glavi kao mantra, hipnotičke i zavodljive. Zaškiljio je u pomrčinu, tražeći moguća mesta za paljenje vatre. Odabir pravog mesta, odakle vatra treba da počne da se širi, bio je od presudne važnosti. Kameron je znao da se vatra penje uvis kao i toplota. Ali plamen se mora hraniti. Kako se penje, tako mora stalno nailaziti na sveže gorivo kako bi preživeo.
Podigao je pogled ka visokoj viktorijanskoj tavanici. Vatra bi brže zahvatila nju nego bilo šta drugo u ovoj sobi, ali prvo mora da se popne
do nje. Opipao je zavese proveravajući njihovu dužinu. Protezale su se od poda do plafona. Kameron se osmehnuo. Bile su savršen provodnik.
Pružio je ruku i dodirnuo hladnu površinu zida i namrštio se. Čvrsti spoljni zidovi nikad nisu bili pogodni kao gorivo. Čim bi farba i tapete izgorele, vatra bi se obično gasila, osim ako nije imala nešto drugo za šta bi mogla da se uhvati. Proučio je susedni zid sporo klimajući glavom. Bio je obložen širokim drvenim letvicama, i pružao je savršenu potpalu koja je vodila pravo do ulaznih vrata. Tako se pobrinuo da nema izlaza iz stana.
Sada su se već mračne senke unutar sobe razbistrile u prepoznatljive oblike, i Kameron je video da je visoki okvir s kojim se sudario vertikalno sušilo za veš na kome je visilo nekoliko peškira. Kožne presvlake koje je osetio bile su zapravo sofa i dve fotelje glatkih modernih linija. To je bila dobra vest. Konjsku dlaku, kojom se punio stariji nameštaj, bilo bi teško upaliti, ali ispuna od pene koja se nalazila u ovom nameštaju gorela je bolje od suvog granja.
Kameron je oblizao usne. Gorivo, kiseonik, toplota.
Došao je do sušila, podigao ga i prineo do prozora. Potom je uhvatio najbližu fotelju i privukao je. Njeni točkići su zaškripali preko tepiha i Kameron se sledio. Bez daha je osluškivao da li će se nešto začuti iz spavaće sobe. Malo dalje niz hodnik čulo se zujanje frižidera, a negde iza njega pucketanje radijatora. Izbrojao je do trideset. Ništa. Polako je izdahnuo i obrisao dlanove o zadnje džepove farmerki. Onda je počeo da povlači i gura fotelju u kratkim trzajima dok nije dodirivala sušilo.
Kameron je skinuo ranac s leđa i kleknuo na pod. Izvadio je korpu od pruća, jučerašnje novine, cigare, paketić šibica i parafin. Postavio je praznu korpu između zavese i sušila. Potom je iscepao trake iz novina i zgužvao ih u korpu. Jedan od dva peškira je namestio tako da visi nekoliko centimetara iznad novina, a drugim peškirom je obuhvatio fotelju podvukavši ga ovlaš pod jastuk. Onda je podigao rub zavese i prebacio ga preko sušila, uplićući ga između žica.
Kameron se odmakao i kleknuo kako bi se divio svom učinku. Zavesa, sušilo i fotelja bili su međusobno izukrštani u smrtonosni zapaljivi lanac, s korpom u središtu, koju je sad samo trebalo upaliti.
Telo mu je gorelo od uzbuđenja.
Odvrnuo je poklopac boce s parafinom i sipao malu količinu tečnosti u čep. Oštar metalni miris mu je ispunio nozdrve dok je prosipao nekoliko kapljica po novinama, te po zavesi i peškirima koji su se širili odatle. Okrenuvši se od korpe, zapalio je cigaru i uglavio je u paketić šibica. Onda je postavio paketić na dno korpe za otpatke, pažljivo pomerajući loptice zgužvanih novina u stranu tako da ne dodiruju zapaljenu cigaretu.
Ustao je i pogledao na sat: 1.41. Imao je devet minuta da izađe odatle. Zavukao je ruku u džep i izvukao baterije koje je izvadio iz protivpožarnih alarma u stanu, i ubacio ih u ranac. Zatim je spakovao ostatak svojih stvari i zabacio ranac preko ramena. Prišao je prozoru i podigao ga petnaestak centimetara, tek toliko da uđe malo vazduha.
Gorivo, kiseonik, toplota.
Iskrao se kroz dnevnu sobu natrag do hodnika. Među senkama je mogao da nazre vrata male radne sobe kroz koju je provalio u stan. Da bi se tamo vratio, moraće da prođe pored spavaće sobe. Polako se kretao uza zid spuštajući stopala na pod čitavom površinom kako bi mu težina bila ravnomerno raspoređena.
Telefon je zazvečao kroz mrak, i on je poskočio. Zvonjava je uporno zvečala, dovoljno glasno da probudi čitavu zgradu. Telefon mora da je bio negde blizu, verovatno na stočiću u hodniku. Prisilivši udove da se pokrenu, pribio se uza zid. Ko dođavola zove telefonom u ovo doba?
Srce mu je divljački lupalo. Čekao je da se neminovno začuju zvuci iz spavaće sobe, i da blesak svetla osvetli hodnik. Izbrojao je da je telefon zvonio osam puta. Devet, deset. Vrućina koja mu se akumulirala ispod jakne zapuhnula mu je lice u vidu oštrog i kiselog smrada barenog crnog luka. Posle dvanaestog puta, telefon je prestao da zvoni.
Kameron je stajao paralisan. Izbrojao je do šezdeset i potom pogledao na sat. Imao je još tri minuta. Nastavio je da mili kroz hodnik, ukočenih udova, svestan da mora što pre da izađe odatle. Kada je stigao do vrata spavaće sobe, oklevao je, naprežući se da čuje disanje. Ritam je ostao nepromenjen. Udisaj, izdisaj, udahni, izdahni, kao da neko širi i skuplja mali meh.
Kameron je klisnuo u radnu sobu. Provukao se kroz prazan
prozorski okvir i dočekao se na šljunak ispod prozora. Prozorsko staklo je stajalo naslonjeno na zid gde ga je i ostavio, zajedno s vakuumskim držačima i špatulom. Uglavio je staklo natrag u okvir, i spakovao vakuumske držače i špatulu u ranac. Staklo nije bilo fiksirano u prozoru, ali to nije bilo bitno. Svaki dokaz provalništva uskoro će biti spaljen do temelja.
Pretrčao je ulicu i uleteo u kola bacajući ranac na suvozačko sedište. Šćućurio se iza volana i zažmurio. Adrenalin mu je strujio telom a vreli dah mu je strugao grlo. Zamislio je scenu koju je ostavio za sobom. Do sada su se glave šibica već upalile i njihov plamen je zahvatio novine. Korpa za otpatke mora da se rastvorila kao šećerna vuna na kiši. Zamišljao je kako se pobesneli plamen uzdiže i oblizuje rub zavese, kao da isprobava njen ukus, a onda se baca na nju i potom guta čitavu sobu. Kameron je otvorio oči i upiljio se u stan. Narandžasti sjaj treperio je između blago razmaknutih zavesa. Spustio je prozor na kolima. Kiša je prestala i na mokrom pločniku se već odražavao crveno-narandžasti odsjaj vatre. Posmatrao je kako plamen prerasta u razbuktalu stihiju, kako se vrtloži iza stakla dok njegovi jezičci obavijaju zavesu. Kameronovo disanje je postalo plitko i ubrzano dok ga je preplavljivalo bolesno ushićenje. Zasad će uživati u tome. Gnušanje nad samim
sobom će doći kasnije.
Posmatrao je vatru koliko je smeo. Prozori su se razbili, bljujući crni dim ka noćnom nebu. Plamen je cvrčao i pucketao izbacujući mlazeve varnica. Mogao je da oseti njegovu vrelinu na licu i slatki dimasti miris ugljenisanog drveta. Onda je začuo tutnjanje koje je postajalo sve jače i jače, kao kad flota mlaznih aviona preleće iznad glava, kada se deo tavanice urušavao. Plamen je buknuo kroz prozore, izvijajući se nekih devet do dvanaest metara u vazduh, dok su njegove zašiljene glave lebdele visoko iznad njega.
Pokušao je da zamisli usijanu vrelinu u stanu; davljenje, gušenje, otrovne gasove. I parališući strah od toga da bude živ zakopan. Kameron je zažmurio i nasmešio se.
Niko neće preživeti taj pakao.

28.

Feliks Roš je mrtav.
Hari se munjevito uspravila na krevetu izbacujući bose noge na pod.
Šta?
Njegov stan je sinoć izgoreo do temelja, dok je on bio unutra. – Džud je tiho pričao u slušalicu, kao da ne želi da ga niko čuje. – Policija je dolazila. Zasad sam uspeo da ne pomenem tvoje ime, ali nije bilo lako. Prokleti detektiv je kao mačka, samo te gleda i čeka da sam počneš da pričaš.
Lin. Mučnina joj se uskomešala na dnu stomaka i progutala je veliku knedlu. – Je l’ u pitanju nesrećan slučaj?
Zasad se samo to pominje kao mogućnost. Ali postavljali su gomilu pitanja.
Sranje, sranje, sranje. Hari je stisnula oči i rukom obgrlila struk. Kako je moguće da je Roš mrtav? Pre samo koji sat su pričali s njim.
Hari? Jesi li tu?
Mhm.
Povila je ramena i počela da se ljulja napred-nazad držeći se za stomak. Juče je Feliks Roš rekao Proroku da zna ko je on. Danas je mrtav.
Pokušala je da zamisli Roša: gojazan, astmatičan, antipatičan. Nije joj se naročito dopadao, ali nije želela da umre. I bilo joj je očajnički potrebno da razgovara s njim.
Onda se setila nečega, i prestala je da se ljulja. – Pozvala sam ga sinoć.
Nastupila je pauza s druge strane žice. – Šta si uradila?
Bilo je kasno, skoro dva ujutru. Nisam mogla da spavam. – Setila se kako je sedela na ivici kreveta u mraku, i čekala da telefon zvoni do isključenja, nadajući se da će naterati Feliksa da se javi.
Šta se desilo? – rekao je Džud.
Ništa. Nije se javio. – Noge su joj drhtale a majica joj je bila hladna i vlažna. Mučnina koja joj je gamizala u stomaku hvatala je zamah. – Misliš da je već bio mrtav?
Ko zna. Barem nisi pričala s njim.
Kamo sreće da jesam. Znao je ko je Prorok.
Meni se čini da što više znaš o tom Proroku, to si u većoj opasnosti.
Džudov glas je bio strog. – Da sam ja na tvom mestu, držao bih se podalje od njega.
Hari se namrštila na njegov ton. Da li je bio zabrinut za njenu bezbednost, ili je to bila pretnja? Zavrtela je glavom i duboko udahnula kroz nos. Džud joj je pomogao sinoć, za ime boga. Toliko je rizikovao kada je Feliksu onako odao povlašćene informacije. Time se stavio na milost i nemilost drugom čoveku. Zurila je u prste na nogama.
Osim ako, naravno, nije već znao da će Feliks biti mrtav za nekoliko sati.
Hoćeš li razgovarati s policijom? – pitao je Džud. Glas mu je bio drven, nije mogla da ga pročita.
Ne o mom ocu. Ne mogu. – Odjednom joj je bilo teško da govori. Usta su joj bila toliko suva da je zvučalo kao da reči izgovara kroz kliktanje.
Zar sad nije prekasno da brineš za njega? Uostalom, šta je tebe to briga? Mislio sam da ga mrziš.
Ne mrzim ga. – Da li je zaista to bilo tačno? – Ipak je on moj otac.
Čak i ako je umešan u ubistvo?
Hari se zanjihala, i na trenutak je pomislila da će se onesvestiti. Ispustila je telefon i otrčala do kupatila u poslednjem trenutku. Povraćala je u lavabo dok nije odrala grlo. Celo telo joj se treslo dok se držala za hladni keramički lavabo. Isprskala je lice vodom i potom se doteturala natrag do kreveta, i pokrila se jorganom. Tek onda je proverila telefon, ali Džud je već bio prekinuo vezu.
Šta sad? Nije joj ostao nijedan drugi trag koji bi mogla da istraži. Jedini čovek koji je znao identitet Proroka je mrtav. I imala je jak predosećaj da je ona sledeća.
Sklupčala se poput fetusa pokušavajući da ugreje ruke dahom. Udovi su joj bili teški zbog manjka sna. Nakon što je prethodne noći pozvala Feliksa telefonom, sela je za svoj laptop i dala se na proveru sigurnosti anon.obfusca, anonimnog prosleđivača koji je koristio Prorok. Iz sata u sat je ispipavala i čeprkala; pretraživala i eksperimentisala, ali
nije našla slabu tačku u njihovoj spoljašnjoj zaštiti. Društveni inženjering nije dolazio u obzir. Ljudi koji rade u prosleđivačima bili su prevejani stručnjaci za softversku bezbednost, i prozreli bi svaki pokušaj prevare. U pola sedam ujutru, došla je do zaključka da je Feliks morao imati lično poznanstvo s nekim iz kompanije, nekoga ko mu je odao informaciju. Ta misao ju je oneraspoložila. Prosleđivač je išao preko sedam zemalja; bilo bi praktično nemoguće provaliti i identifikovati Feliksovu krticu.
Hari se još više zavukla pod jorgan. Dnevna svetlost je prodirala kroz zavese. Zažmurila je braneći se od svetla. Zašto savez bankara jednostavno ne uzme svoje proklete pare i ne ostavi je na miru? Vratila bi im ga istog časa samo da dobije svoj život natrag.
Oči su joj se širom otvorile i ideja je počela da joj se javlja. Vratiti novac. Zašto da ne? Čim Prorok dobije svoj novac, ostaviće je na miru, zar ne? Ionako nije znala ko je on, nije mu predstavljala nikakvu pretnju.
Naglo se uspravila u krevetu. Mučnina u stomaku je popustila, i vlaga od znoja je isparila. Zbacila je jorgan na pod i proletela kratkim hodnikom do svoje kancelarije. Laptop je i dalje bio uključen od prethodne noći, pa je sela ispred njega istežući prste.
Ton imejla je bio presudan. Moralo je da zvuči kao da vlada situacijom, kao da zna šta radi. Uzbuđeno je disala dok je sastavljala imejl. Posle nekoliko pokušaja i dalje nije bila u potpunosti zadovoljna rezultatom, ali moraće da posluži. Pročitala ga je još jedanput.

Kod mene je tvojih dvanaest miliona evra. Reci mi gde da ih pošaljem i dobićeš ih nazad. Pod jednim uslovom: da opozoveš svoje plaćenike i ostaviš me na miru. Ne predstavljam nikakvu pretnju za tebe – ne bi bilo u interesu mog oca da se obratim policiji. A teško da bi bilo u tvom interesu da im ispostaviš moje mrtvo telo.
Hari Martinez.

Bilo bi joj draže da je zvučalo oštrije, ali istini za volju, njena pozicija i nije bila toliko jaka. Čim bude predala novac, nestaće svaka strateška
prednost koju je imala.
Ukucala je Prorokovu adresu s prosleđivača, i onda oklevala, ali samo na tren. Kliknula je na dugme za slanje.
Naslonila se nazad u stolicu i odahnula. Prvi put u poslednjih nekoliko dana osećala je kao da drži stvari pod kontrolom.
Telefon je zazvonio i odmah se javila. – Halo?
Hej. – Bio je to Dilon. Obgrlila se jednom rukom oko struka.
Hej i tebi.
Jesi li dobro?
Da, dobro sam. – Čak su i njoj te reči zazvučale neubedljivo.
Prokletstvo. Gde su joj veštine ubeđivanja kad joj trebaju?
Ne zvučiš dobro.
Ne brini. – Gledala je u svoj imejl. – Ali bi možda trebalo da uzmem dan-dva slobodno, ako je to u redu.
Nema potrebe da pitaš, Hari, znaš to. – Glas mu je bio blag. – Zaboravi na posao. Imodžen je završila izveštaj za Šeridan i poslala ga. Zadovoljni su, neće biti dalje provere, tako da slobodno uzmi koliko god vremena ti je potrebno.
Hari se namrštila. Neće biti dalje provere. Neka troma misao je počela da joj se probija do mozga ali nije htela da izađe na površinu. Nešto je ostalo nedorečeno. Misao je ostala zaglibljena kao mušica u melasi. Zavrtela je glavom i pustila je da joj pobegne.
Hvala – rekla je.
Dilon je zastao. – Je l’ bi imala dovoljno hrabrosti da večeras opet dođeš kod mene na večeru? Ja ću kuvati.
Hari je oklevala i zažmurila. Odjednom je bila ponovo u onoj tami, vrteći se u lavirintu. Usta su joj se sasušila.
Izvini, to je bilo glupo – rekao je Dilon na tišinu s njene strane. – To je poslednje mesto gde želiš da budeš. Samo... ne bih želeo da se plašiš moje kuće zauvek, znaš? U slučaju da bi nekad poželela ponovo da dođeš.
Srce joj je napravilo kolut od sreće u grudima, što se trudila da ne primeti. – Ne plašim se, bilo bi mi drago da opet dođem. A nisam znala da umeš da kuvaš.
Umem da podgrejem stvari. Moja kućna pomoćnica ume da kuva.
Čuo se blagi osmeh u njegovom glasu, i zamislila je njegove usne kako se jedva primetno osmehuju. – Pokupiću te u sedam, važi?
Hari se setila reli trke koju je doživela pre dva dana u njegovim kolima i stresla se. – Verovatno je bolje da dođem svojim kolima. Imam neke stvari da obavim pre toga. Mogu da budem tamo u pola osam?
Može u pola osam. Bolje da ti objasnim kako da dođeš. Prošli put si mi zaspala u kolima, sećaš se?
Hari je slušala njegovo kratko objašnjenje crtajući grubu mapu na poleđini koverte. Kada je spustila slušalicu, sela je na ivicu kreveta i počela da razmišlja šta da obuče. Bilo joj je teško da ne premotava film na kraj večere i da ne sluti unapred gde bi ih ona mogla odvesti. Trenutno bi joj verovatno bilo bolje da ne komplikuje sebi život ulazeći u aferu sa šefom.
Poslednji put je prethodnog leta brinula šta da obuče za Dilona. Nazvao ju je kao grom iz vedra neba da joj ponudi posao, petnaest godina pošto je sedeo u njenoj sobi i podučavao je etičkim normama hakovanja. Našli su se u foajeu hotela Šelborn, gde su pili kafu i jeli sendviče odmeravajući se međusobno.
Hari se još uvek sećala penušavog osećanja u grudima, koja kao da su bila puna šampanjca. Strastveni, zgodni dečak je izrastao u privlačnog, samopouzdanog muškarca, koji je delovao više nego zadovoljan samim sobom. Njegova vatrenost je sada bila pritajena, ali bi još uvek ponekad sevnula u njegovim očima. Pred njegovim samouverenim držanjem, Hari se osetila opet kao trinaestogodišnjakinja, koja se plaši da jede sendviče da joj ne bi ostalo nešto zeleno među zubima.
Laptop je zapištao, i ponovo je proverila imejl. Žmarci su je hvatali duž kičme. Jedna nova poruka.

Ti si razumna devojka, Hari. Tvoj tata ti ne bi bio zahvalan da si umešala policiju. Postoji gomila stvari oko posla sa „Sorohanom“ za koje on ne želi da se sazna.
Uradićemo to na tvoj način. Ja ću nazad dobiti svoj novac, ti ćeš nazad dobiti svoj život.
Ali nemoj me razočarati, Hari. Tvoj otac me je izigrao. Ne bih
voleo da pomislim da bi ti uradila isto. Budi pametna. Inače ćeš ti i svi do kojih ti je stalo biti u opasnosti.
Poslaću ti instrukcije šta da uradiš s novcem. Prorok

Harini dlanovi su bili vlažni, a disanje joj je postalo plitko. Da li je njen plan zaista upalio? Sporim teškim pokretima ulogovala se u svoj onlajn bankovni račun i proverila stanje na računu.
Pogledala je brojeve i trepnula. Potom je ponovo učitala veb-stranicu i još jednom pogledala brojeve. Bez promene. Osećala se kao da propada kroz zemlju, i skoro je prestala da diše.
Sad me vidiš, sad me ne vidiš. Novca više nije bilo.