Ava McCarthy - Insajder

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:34 am



Do nedavno je najteža stvar u životu Henrijete Martinez zvane Hari bilo prikrivanje turbulentne prošlosti. Ali sada se nekadašnji haker a sadašnji ekspert za bezbednost nalazi u opasnosti. Neko želi da je ubije...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:35 am

Mojim roditeljima, Džimu i Meri Halpeni,
koji su nažalost preminuli dok sam pisala ovu knjigu.
Hvala vam za vašu bezuslovnu ljubav i vašu neprestanu podršku.

Zahvalnost
Od srca želim da se zahvalim svom agentu Lori Longrig, što je verovala u ovu knjigu, kao i celokupnom timu iz agencije MBA. Veliko hvala Džuliji Vizdom i mojoj urednici En O’Brajan iz Harperkolinsa, na njihovom entuzijazmu i dobrim savetima, kao i ostatku tima iz Harperkolinsa na njihovom trudu. Takođe se zahvaljujem Heleni Korner i z Kornerstouns literari konsaltensi što mi je pomogla da krenem ovim putem. Na kraju, s ljubavlju zahvaljujem posebno svome mužu Tomu, koji je uvek ozbiljno shvatao moje pisanje, i svojoj deci, Marku i Megan, što su imali razumevanja za moja česta odsustva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:35 am







1.

Hari se spremala da uradi nešto zbog čega bi mogla završiti u zatvoru. To nije bilo ništa neuobičajeno u vrsti posla kojim se bavila, ali dlanovi su joj se ipak znojili.
Odgurnula je kafu od sebe i zagledala se u staklena vrata zgrade prekoputa. Bleštavilo aprilskog sunca teralo joj je suze na oči. Prvi put je pokušala da uradi nešto slično pre šesnaest godina kad joj je bilo samo trinaest, i tada je za dlaku izbegla hapšenje. Ovog puta je bilo drugačije. Ovog puta je znala da će proći nekažnjeno.
Vrata prekoputa su se otvorila i ona se naglo uspravila u stolici. Bio je to samo kurir motociklista koga je videla ranije kako ulazi. Bio je jedini koji je ušao u zgradu u poslednjih dvadeset minuta. Promeškoljila se na čvrstoj aluminijumskoj stolici sigurna da će joj na leđima utisnuti pruge nalik venecijanerima.
Hteli ste još nešto?
Menadžer kafea je stajao ispred nje pogrbljen kao buldog ruku prekrštenih preko isflekane kecelje. Poruka je bila jasna. Bilo je vreme ručka a ona je sto na trotoaru držala zauzet već skoro sat vremena. Bilo je vreme za polazak.
Da, jesam. – Uputila mu je jedan od svojih razoružavajućih osmeha, najbolji koji je imala. – Kiselu vodu, molim.
Tresnuo je njenu tacnicu i šoljicu za kafu na poslužavnik i pokunjeno se vratio unutra. Vrata prekoputa su se ponovo otvorila i izašla je grupa od pet devojaka obučenih u istu teget-zelenu uniformu. Hodale su trotoarom i delile jednu cigaretu, udišući dim tako duboko da su izgledale kao ronioci na velike dubine koji dele poslednju bocu kiseonika. Kada im je videla lica, Hari se namrštila. Bile su previše mlade.
Naslonila se natrag i ispravila do tada prekrštene noge. Najlon čarape su je bockale ispod teget kompleta a stopala su počela da joj se grče. Tog jutra se dvoumila između običnih ravnih cipela i potpetica srednje visine sa zlatnim kopčama, međutim, kao i uvek, nije mogla da odoli nečemu što se sjaji. Nadala se da u sledećih četrdeset pet minuta
neće morati da trči.
Hari je razmrdavala stopala slušajući zveket pivskih burića koje su istovarivali u obližnjoj uličici. Kroz otvorena vrata paba osetila je miris ustajalog piva, buđavi miris podsećao je na trulo voće. Autobus se naglo zaustavio tačno ispred nje i zaklonio joj pogled na vrata.
Sranje, trebalo je da primeti autobusku stanicu pre nego što je tu sela. Motor je brujao dok su putnici izlazili jedan po jedan. Vazduh je treperio od vrućih isparenja dizela a autobus i zgrada iza njega su se prelamali kroz taj vazduh kao fatamorgana. Lupkala je prstima po stolu.
Pobogu, zar je ceo Dablin u ovom autobusu?
Pokušavala je kroz prašnjave prozore autobusa da vidi kancelarijsku zgradu iza, ali mogla je nazreti samo gornji okvir vrata. Sunčeva svetlost je blesnula reflektujući se o metalna vrata koja su se još jednom otvorila, ali Hari nije mogla da vidi ko je izašao.
Stolica je zaškripala kako ju je odgurnula i potrčala nekoliko metara niz ulicu kako bi opet imala dobar pogled na ulaz zgrade. Ispred ulaza nije bilo nikoga.
Hari je pogledala na sat. Vreme je isticalo ali nije smela da rizikuje da učini svoj sledeći korak. Ne još.
Autobus je zabrujao i uključio se natrag u saobraćaj. Hari je stisla pesnicu čekajući da se pomeri. Vidik joj se raščistio i spazila je ženu na pola puta niz ulicu koja se kretala u suprotnom smeru od onih devojaka malopre. Bila je starija od njih, možda u kasnim četrdesetim i bila je sama. Zastala je na ivičnjaku pre nego što će preći ulicu, i bacila je pogled iza sebe.
Harini prsti su se opustili. Žena je imala kosu sveže ofarbanu u pramenove, ali osim toga izgledala je baš kao na fotografiji s veb- stranice.
Sačekala je dok žena nije nestala iz njenog vidokruga. Potom je bacila nešto metalnog novca na sto i prešla ulicu.
S druge strane staklenih vrata je bilo svežije i mirnije. Hari je došla do recepcije osmotrivši usput okolinu. Uz jedan zid stajao je nizak stočić na kome su se nalazili poslovni časopisi. Sa svoje leve strane videla je
velika dupla vrata, i još jedna s desne. Jedini način da pobegne odatle, ako do toga bude došlo, bilo je istim putem kojim je ušla.
Za ovu priliku Hari je iz svog arsenala izabrala drugačiji smešak, grimasu nervozne poslovne žene koja nema vremena za izmotavanje.
Dobar dan, ja sam Katalina Dijego – rekla je devojci iza pulta. – Tražim Sandru Nejgl.
Devojka nije skidala pogled s monitora ispred sebe. – Upravo je otišla na ručak.
Ali ja imam s njom sastanak zakazan za dvanaest i trideset.
Devojka je grickala vrh olovke i slegnula ramenima. Usne su joj bile lepljive od užasnog ružičastog sjaja za usne čiji su tragovi ostajali na olovci.
Hari se nagla bliže preko pulta. – Došla sam da održim kurs obuke za podršku klijentima. Koliko dugo je neće biti?
Devojka je ponovo slegla ramenima i kliknula mišem svog kompjutera. Hari je poželela da joj ga otme iz ruku i njime je, za kaznu, klepi po prstima.
U redu, ionako ne mogu da je čekam – rekla je Hari. – Moraću da počnem bez nje.
Okrenula se ka vratima levo od sebe kao da zna kuda treba da ide.
Recepcionerka se pridigla sa stolice ispustivši olovku na sto.
Bojim se da ne mogu da vas pustim da uđete bez dozvole gospođe Nejgl.
Slušajte – Hari se okrenula i spustila pogled na devojčinu značku s imenom – Melani, bilo je potrebno mesec dana da se organizuje ovaj kurs. Ako sada odem, proći će još mesec dana dok ne budem mogla ponovo da dođem. Da li želite da objasnim Sandri zbog čega nisam mogla sada da počnem?
Hari je zadržala dah i pripremila se za najgore. Da je nju neko pokušao tako da maltretira, žestoko bi odreagovala. Ali Melani je samo trepnula i sručila se natrag u stolicu. Hari nije mogla da joj zameri na tome. Tog jutra je prvi put razgovarala sa Sandrom Nejgl kada je nazvala banku povodom neke izmišljene pritužbe. Našla je njeno ime i sliku na veb-stranici njene banke, u odeljku u kojem hvale svoj neprevaziđeni korisnički servis. Nakon dva minuta razgovora s njom
Hari je zaključila da se radi o pravoj kučki, i delovalo je da se Melani slaže s njom.
Melani je progutala priču i gurnula joj preko pulta registar posetilaca. – U redu, ali ćete prvo morati ovo da popunite. Ime i datum ovde, potpis ovde.
Dok je na brzinu popunjavala podatke, nešto je zaigralo u dnu Harinog želuca. Melani joj je dala identifikacionu značku i pokazala joj ka vratima sleva.
Kroz ta vrata. Otvoriću vam odavde.
Hari joj se zahvalila i zamislila kako sama sebi „baca kosku“. Setila se kako joj je otac uvek „bacao kosku“ kad god bi uspela da izblefira na pokeru. – Nema većeg uzbuđenja nego kad pobediš s nikakvim kartama – rekao bi joj namigujući.
Nikakve karte je upravo sada imala. Zakačila je značku za rever i krenula ka vratima. Sigurnosna brava je škljocnula i na kontrolnoj tabli se upalilo zeleno svetlo. Ispravila je ramena i odgurnula teška vrata. Ušla je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:35 am






2.

Leon Rič nije imao nikakav kontakt s Prorokom već više od osam godina, i molio se bogu da do tog kontakta više nikad ne dođe. Počešao je svoju dvodnevnu bradu i ponovo pročitao imejl.
Možda se neko lažno predstavlja. Na kraju krajeva, bilo ko može da se potpiše kao „Prorok“. Proverio je adresu pošiljaoca. Nije bila ista kao prošli put, ali bila je jednako nejasna: an763398@anon.obfusc.com. Razmišljao je da pokuša da uđe u trag pošiljaocu, ali je znao da bi bilo uzalud. Poslednji put kad su pokušali da ga nađu preko njegove elektronske pošte, došli su samo do nekog anonimnog sistema za prosleđivanje poruka. Ćorsokak. Ko god da je bio, umeo je da sakrije svoj identitet.
Osim njega, još samo troje ljudi je znalo za Proroka. Jedan od njih je bio u zatvoru, drugi je bio mrtav. Ostao je još samo Ralf.
Leon je okrenuo broj koji je poslednji put pozvao pre mnogo vremena.
Ja sam – rekao je.
Izvinite, ko je to?
Leon je čuo žamor muških glasova u pozadini. Ralf je verovatno bio na sastanku s važnim ljudima iz banke i probijao se kroz gužvu na zvaničnom prijemu firme. Bio je to svet u kom je nekada i on sam bio veoma uspešan.
Ne budi seronja, Ralfi.
Smeh muškaraca je odzvanjao kroz slušalicu, ali je potom sve više jenjavao dok na kraju nije čuo samo odjek praznog eha. Zvučalo je kao da je mali Ralfi prešao u toalet.
Je l’ ti sad udobno? – rekao je Leon.
Šta to radiš, dođavola?
Samo sam hteo da potražim stare drugare. Ovo kao da je dan za pozive iz prošlosti.
O čemu pričaš? Rekao sam ti da me više nikad ne zoveš.
Da, da, znam. Slušaj, Ralfić, jesi li blizu svoje kancelarije?
Usred sam sastanka upravnog odbora i ne mogu...
Dobro je. Šaljem ti imejl na tvoju privatnu adresu. Idi i pročitaj ga.
Molim? Jesi poludeo?
Samo uradi tako. Zovem te ponovo za pet minuta.
Leon je spustio slušalicu i ponovo se okrenuo ka svom PC-ju. Još jednom je otvorio taj imejl i prosledio ga na Ralfovu tajnu adresu. Okrenuo se u stolici ka prozoru i zagledao se u kontejnere za skupljanje flaša i kante za đubre na točkićima poređane uz ivicu malog parkirališta iza njegove kancelarije. Tačno preko puta gledao je u čađavi zadnji zid lokalnog kioska kineske hrane Golden tajgres. Kako otmeno ime za sumnjivu uslugu opasnu po zdravlje.
Mladi Kinez u belom radnom odelu je s mukom izašao na zadnja vrata i zafrljačio kesu s ko zna kakvim otpadom u kantu za smeće ispod Leonovog prozora. Namrštio se na smrad belog luka i stomak mu se stegnuo. Većina trgovaca iz kraja je zaudarala na taj isti odvratni smrad, koji bi ispunio Leonovu malu kancelariju svaki put kad bi došli kod njega sa svojim računima. Proradio mu je čir.
„Leon-lovator“, tako su ga nekad zvali. Njegov radni dan je trajao šesnaest sati i vodio je sve najunosnije ugovore. Tada je bio ozbiljan igrač s milionima u banci i glamuroznom ženom pod rukom. Sada je njegov dvadeset godina dug brak otišao dođavola zajedno s njegovim ugledom i kontom u banci.
Leon je čvrsto zažmurio. Razmišljanje o braku ga je uvek navodilo na misli o sinu, a to je bilo gore od čira. Usredsredio se na plamteći bol u stomaku, u pokušaju da izbriše iz uma sliku Ričarda na železničkoj stanici tog jutra. Bio je to prvi put da vidi sina nakon skoro godinu dana.
Prethodno je celu noć proveo igrajući poker i krenuo je na posao vozom prepunim putnika koji su isto tako putovali do grada na posao. Njihovi pogledi puni gađenja su mu govorili ono što je već i sam znao: da su mu oči zakrvavljene, da mu dah zaudara i da su bakterije u njegovim pazusima napravile darmar.
Njegov vagon se zaustavio pored grupe đaka na peronu u Blekroku. Dokono ih je posmatrao kroz prozor. A onda mu se odjednom dah zaprečio u grlu. Tamna kosa, okrugle oči, pege kao mrlje od blata. Ričard. Putnici su se gurali ispred Leona, ali on ih je odbijao laktovima
boreći se za još jedan pogled na svog sina. Kako je bio za glavu viši od ostalih dečaka, Ričarda je bilo lako uočiti. Porastao je. Leon je osetio kako mu se širi grudni koš. Dečak će biti visok kao njegova majka, ne zdepast kao on.
Leon se probio bliže vratima. Kada se prvi dečak iz Ričardove grupe probio i ušao u voz, Leon je mogao iz blizine da prepozna grb koledža Blekrok na njegovom džemperu. Namrštio se. Mora nije pomenula da ga je premestila u drugu školu. Ali opet, prošlo je mnogo vremena otkako su poslednji put pričali. Pitao se ko plaća školarinu.
Ričard je stajao na vratima voza. Leon je dopola podigao ruku čekajući trenutak da mu mahne. Začuo je otmeni izgovor kojim su pričali Ričardovi drugari. U isto vreme postao je svestan svoje ustajale odeće, isflekane vetrovke i neobrijane brade. Predomislio se, a ruka je ostala da mu lebdi u vazduhu.
Ričarde!
Dečak je okrenuo glavu natrag ka peronu. Leon je brzo spustio ruku i upiljio pogled kroz prozor. Čovek plave kose od četrdesetak godina trčao je ka vozu. Nosio je tamni vuneni kaput i u ruci crvenu sportsku torbu. Pružio ju je Ričardu i pomilovao ga po kosi. Leon je video širok osmeh na sinovljevom licu i osetio iznenadno oštro probadanje u stomaku, kao da je progutao izlomljeno staklo. Polako, Leon se okrenuo i progurao kroz gužvu do drugog kraja vagona. Ostao je tamo sakriven sve dok se nije uverio da je njegov sin izašao.
Zveket flaša trgnuo je Leona. Napolju, na parkiralištu, mladi Kinez je ponovo izašao, ovog puta je bacao staklene tegle u kontejner za skupljanje flaša. Leon je još jednom protrljao lice i duboko udahnuo pokušavajući da odagna grčenje u stomaku. Možda bi sutra mogao da se sredi. Možda bi mogao da ode da vidi Ričarda.
Pogledao je na sat. Bilo je vreme da ponovo nazove malog Ralfija.
Pročistio je grlo i okrenuo broj.
Jesi li ga pročitao? – rekao je kada se Ralf javio.
Je l’ ovo neka tvoja bolesna šala?
Uze mi reč iz usta.
Ti misliš da sam ja ovo poslao? Ne želim da imam nikakve veze s ovim. – Ralf je zvučao kao da su mu se usta osušila.
Šta je bilo, Ralfi? Jesi li se uplašio?
Nego šta nego sam se uplašio. Imam mnogo toga da izgubim, za razliku od tebe.
Leon je jače stegnuo slušalicu. – Zahvaljujući meni nisi sve izgubio pre osam godina, da ne zaboravimo to, u redu?
Ralf je uzdahnuo. – Šta tačno želiš, Leone? Još novca?
Dobro pitanje. Isprva je samo hteo da se uveri da Ralf nije poslao imejl, ali sada mu je druga ideja pala na pamet.
Pročitao si imejl, je l’ tako? – rekao je Leon.
Da, kaže da je kod devojke. Pa šta?
Pa, možda ga želim natrag.
Zar misliš da bi ti ga ona tek tako predala? I šta ako je pogrešio?
Prorok do sad nijednom nije pogrešio – rekao je Leon. – Kaže da ima dokaz.
Šta je s tobom? Je l’ želiš da obojica završimo u zatvoru?
Leon se ponovo zagledao kroz prozor. Možda to što mu se Prorok ponovo javio ipak nije tako loša stvar. Možda je ovo bio način da se ponovo vrati u igru.
Imam tog jednog tipa – rekao je Leon. – Već sam ga koristio ranije.
On će se pobrinuti za ovo.
Ne dopada mi se ovo.
I ne mora da ti se dopada, Ralfi.
Leon je zalupio slušalicu i ponovo pogledao kroz prozor. Ali sada nije video zidove išarane grafitima niti prepune kante za đubre. Video je sebe sveže obrijanog, s deset kilograma manje, u italijanskom odelu kako sedi na čelu stola upravnog odbora. Video je sebe u elegantnom vunenom kaputu kako bodri Ričarda dok igra ragbi za svoju školu. Leon je zaškrgutao zubima i stegnuo prste u pesnice.
Ova devojka je imala nešto što pripada njemu i on je to želeo natrag.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:36 am



3.

Dobar dan, banka Šeridan...
... ne prikazuje se među vašim transakcijama, gospodine Kuk. Da li želite da proverim neki drugi račun za vas?
Jednoličan žamor nekih tridesetak različitih razgovora ispunjavao je prostoriju. Glasovi su bili većinom ženski i ispunjavali su prostoriju zvukom sličnim zujanju učtivih bumbara. Hari je prolazila između stolova zaklonjenih plavim tapaciranim paravanima, delom slušajući devojke koje su telefonirale. I ona sama je imala račun u Šeridanu. Možda će posle ovoga morati da promeni banku.
Bilo je dovoljno slobodnih stolova, ali Hari je želela neki u dnu prostorije. Došla je do kraja i zauzela slobodan sto u uglu. Spustila je torbu na stolicu i čekala da devojka okruglog lica za stolom pored završi s pozivom.
Još jednom se izvinjavamo zbog toga, gospođo Hejz. Doviđenja. – Devojka je počela da kuca nešto po svojoj tastaturi i namignula Hari. – Još jedna nezadovoljna mušterija.
Hari se nasmešila. – Zar postoji drugačija?
Ovde ne.
Hari je ispružila ruku. – Ja sam Katalina. Počinjem da radim ovde ovog popodneva.
Oh, sjajno. Ja sam Nađa. – Stegla je Harinu ruku. Nokti su joj bili dugi i tamnocrveni, a na svakom svom debeljuškastom prstu, pa čak i na palcu, nosila je srebrno prstenje.
Hari je pokazala na upražnjen sto. – Je l’ u redu da ovde sednem?
Naravno, slobodan je.
Hari je sela i uključila PC. – Mislim da me još nisu priključili na sistem. Je l’ ima neke šanse da se ulogujem preko tebe?
Nađa je oklevala. – Ne bi trebalo to da radim.
Samo budi ležerna. – Ah, u redu. Samo sam htela još jednom da bacim pogled na sistem za podršku klijentima pre nego što se gospođa Nejgl vrati s pauze za ručak.
Nađa se ugrizla za donju usnu a onda se osmehnula. – Što da ne? Ne
želimo da te uhvati nespremnu prvog dana, zar ne?
Skinula je slušalice s glave i došla do nje nagnuvši se kako bi ukucala svoje korisničko ime i šifru. Hari je osetila kalvin klajn parfem pomešan s mirisom peperminta.
Evo izvoli – rekla je Nađa.
Hvala, tvoj sam dužnik.
Hari je sačekala da se Nađa vrati za svoj sto i primi novi poziv. Pomerila je svoj monitor tako da niko ne može da vidi šta radi i bacila se na posao.
S nekoliko poteza po tastaturi uspela je da izađe iz desktop aplikacije za podršku klijentima i upadne u operativni sistem kompjutera. Hari je s neodobravanjem zavrtela glavom i zamalo glasno reagovala. Trebalo bi da postoji bolja zaštita.
Čeprkala je po PC-ju, pretražujući fajlove i direktorijume, ali u pitanju je bio standardni desktop na kome nisu bile pohranjene nikakve tajne. Kliknula je mišem i ubrzo je mogla videti sve mrežne konekcije:

F:\\Jupiter\shared G:\\Pluto\users H:\\Mars\system L:\\Mercury\backup S:\\Saturn\admin

To je već bilo ono što joj je trebalo. To je bio način da upadne u glavni kompjuter banke.
Hari je prolazila kroz listu umreženih računara pokušavajući da uđe u svaki. U neke je s lakoćom ulazila i pregledala fajlove, ali većina bi je blokirala već na prvom koraku. Nastavila je da kopa još dublje u potrazi za nečim što bi mogla iskoristiti. I onda je našla: sistemsku datoteku s lozinkama. U toj datoteci bila su pohranjena korisnička imena i šifre svih koji su bili na mreži. To je bio njen ključ za ulazak u sistem. Dvaput je kliknula mišem i pokušala da otvori datoteku. Zaključano.
Hari se namrštila i pogledala na sat. Puls joj se ubrzao. Ovde je već dvadeset minuta a ostalo joj je još mnogo toga da uradi. Zanemarila je
datoteku s lozinkama i počela da pretražuje čitavu mrežu rovareći po sistemu datoteka i njušeći svaki ugao. Znala je šta traži i to je moralo biti tu negde. Tako je i bilo, našla ju je skrivenu na zajedničkom disku dostupnu na uvid svakome: nezaštićenu rezervnu kopiju fajla s lozinkama.
Hari je osetila žmarce na potiljku. Uvek bi bilo tako kad god bi provalila u sistem za koji je važilo da je dobro zaštićen. Poželela je odsvira tuš lupajući po stolu kao po dobošu, ali sve ima svoje mesto i vreme.
Otvorila je rezervnu kopiju datoteke i pretražila sadržinu. Korisnička imena su bila ispisana tekstualno, ali su lozinke bile šifrovane. Hari je bacila pogled preko ramena. Nađa je pričala s klijentom preko telefona, lupkajući noktima po tastaturi.
Hari je zavukla ruku u džep jakne i izvukla CD koji je potom ubacila u kompjuter. Na njemu se nalazio program za razbijanje lozinki, u koji je onda ubacila rezervnu datoteku. Nagnula se nad priručnikom za kompjutere pretvarajući se da ga prelistava, dok je zapravo čekala da program završi s razbijanjem lozinki.
To je moglo da potraje, što se često dešavalo kod tih napada pomoću rečnika. Takav program ide korak po korak kroz ceo rečnik šifrujući pojedinačno svaku reč, koju onda upoređuje sa šifrovanim lozinkama iz datoteke tražeći poklapanje. Nakon toga, pokušava s kombinacijama slova i brojeva. Kad program završi, ona će imati sve lozinke koje su joj potrebne.
Hari je ponovo bacila pogled na sat. Koža na potiljku joj se naježila i ona ju je izmasirala prstima. Imala je možda još desetak minuta pre nego što se nadzornica vrati, a programu za razbijanje lozinki će možda trebati petnaest minuta. Biće tesno. No, upad na tuđi posed je uvek tesan. Upravo zbog toga je ovaj posao bio toliko neodoljiv.
Otac joj je uvek govorio da će završiti kao provalnik, još od dana kada je bacila ciglu kroz kuhinjski prozor i uspentrala se u kuću. Tog dana kada se vratila iz škole videla je da nema ključeve od kuće, a bila je previše nestrpljiva da vidi kakve rezultate je dalo skeniranje portova koje je tog jutra pokrenula na svom kompjuteru. Pokušala je kasnije to da objasni ocu dok je slomljeno staklo krckalo pod njegovim nogama u
kuhinji a na licu mu se ocrtavala neverica. Bila je sigurna da će joj konfiskovati PC, ali umesto toga, nabavio joj je bolji procesor i uručio joj njen lični komplet ključeva za kuću. Kod jedanaestogodišnje Hari, tog dana je osvojio veoma važne poene.
A ona je stekla novo ime, jer je od tada njen otac počeo da je zove Hari. Bilo je trenutaka kada je žudela da ima neko egzotično špansko ime, kao ono koje su dali njenoj sestri. Amaranta je bila visoka i imala je pepeljastoplavu kosu. Ona se rodila dok je Harina majka još uvek bila ludo zaljubljena u pola irski, pola španski šarm svog muža. Ali pre nego što će se Hari roditi, finansijski krah njenog oca ih je primorao da se presele iz vile u skučenu kuću spojenu s drugim kućama u nizu, a njena majka je izgubila interesovanje za zanimljiva dečja imena. Hari je nasledila očeve garave španske oči i indigo-crne kovrdže, ali to nije ostavilo nikakav utisak na njenu majku. Odbacujući sve imalo špansko, krstila je svoju ćerku Henrijeta, po svojoj majci, uštogljenoj ženi sa severa Engleske.
Ali ko je još čuo da se lopov zove Henrijeta? – Izjavio je njen otac nakon incidenta s prozorom i od tad nije prestao da je zove Hari. Sada je to bilo jedino ime na koje se odazivala.
Hari je proverila kako napreduje program za razbijanje lozinki. Još malo je ostalo do kraja. Pogledala je listu lozinki koje su već bile dešifrovane u običan tekst. Među njima je bila i Nađa. Korisničko ime
„nadiamc“, lozinka „dijamanti“. Zatim Sandra Nejgl: „sandran“, lozinka „istrajnost“. Zavrtela je glavom. Ne vredi. Bio joj je potreban nalog nekog mnogo uticajnijeg u banci, nekog s privilegovanim pristupom.
Kad eto ga, na dnu liste. Lozinka administratora mreže:
„asteroid27“. Promrdala je prste u cipelama. Sada je bila kao čuvar neke zgrade koji u ruci drži ključ što otvara sva vrata: mogla je da ide kud je htela. Mreža je bila njena.
Ulogovala se pod svojim novim privilegovanim statusom i odmah onesposobila program mreže za nadgledanje. Tako njene aktivnosti na mreži neće ostati zabeležene u zapisniku. Bila je nevidljiva.
U potaji je krstarila serverima i upadala u svaku datoteku koja bi joj se učinila interesantnom. Oči su joj se širom otvorile kad je videla neke
od podataka kojima je imala pristup: kreditni rejting klijenata, prihodi banke, plate zaposlenih. Mogla je da pročita svačiju elektronsku poštu, pa čak i poštu predsednika banke.
Uskočila je u sledeću bazu podataka i zastala pokušavajući da razume šta znače brojevi koje je videla na ekranu. Prsti su joj se ukočili na mišu kada je shvatila da gleda u najpoverljivije informacije koje banka ima o svojim klijentima: brojevi računa, PIN kodovi, podaci s kreditnih kartica, korisnička imena i lozinke. Sve ono o čemu hakeri sanjaju, a većina toga čak nije bila ni šifrovana.
Hari je pregledala bazu podataka. Bilo bi tako lako podići novac s tih računa. Niko čak ne bi ni znao da se to desilo. Bila je duh u sistemu, koji nije ostavljao nikakav trag iza sebe.
Vratila se ranije.
Hari je pogledala prekoputa u Nađu, koja joj je klimnula glavom ka drugom kraju prostorije. Sandra Nejgl je stajala kod ulaznih vrata i gledala u klipbord.
Sranje. Vreme je za pokret.
Harini prsti su leteli po tastaturi. Iskopirala je listu dešifrovanih lozinki na svoj CD a takođe je ubacila i nešto podataka o računima klijenata i sigurnosnih PIN-ova kao bonus.
Kopiranje je išlo sporo, podigla je pogled da proveri gde je Sandra Nejgl. Polako se kretala niz prostoriju zaustavljući se svakih nekoliko koraka kako bi proverila rad operatera podrške klijentima.
Hari je znala da je vreme da završava, znala je da rizikuje, ali ostala je još jedna stvar koju je morala da uradi. Upravljajući mišem, zamaskirala je jednu od svojih datoteka i sakrila je u nekom skrovitom uglu na mreži. Uvek je volela da ostavi svoju vizitkartu.
Žena je napravila još nekoliko koraka u njenom pravcu, dok je pisala beleške na svom klipbordu. Zaustavila se kako bi preslišala devojku koja je sedela na metar od Hari.
Hari je ispraznila sistemski dnevnik događaja kako bi izbrisala i najmanju mogućnost da joj se uđe u trag. Ponovo je pokrenula program za nadgledanje mreže i podigla pogled.
Sandra Nejgl je gledala pravo u nju.
Hari je osetila kapljice znoja pod pazuhom. Čula je šuštanje
najlonskih hulahopki dok je žena koračala ka njoj. Zatvorila je svoj pristup mreži i vratila aplikaciju za podršku klijentima na desktop baš u trenutku kada je Sandra Nejgl došla do njenog stola.
Žena je teško disala. Stajala je toliko blizu da je Hari mogla da vidi svetle dlačice na njenoj gornjoj usni.
Ko ste sad pa vi i šta radite ovde?
Jeste li vi Sandra Nejgl? – Hari je ustala i prebacila torbu preko ramena na brzinu izvadivši CD iz kompjutera i neprimetno ga vrativši u džep. – Čekala sam vas.
Šta...
Hari ju je zaobišla okrznuvši je i krenula ka vratima, ignorišući klecanje kolena.
Poslali su me iz IT sektora da proverim pouzdanost vaših sistema
rekla je. – Imate ozbiljnih problema s virusima ovde.
Sandra Nejgl ju je pratila u stopu. – Kako...
Ne morate baš odmah da prestanete s radom, ali za vaše dobro se nadam da ste se pridržavali antivirusnih procedura banke.
Žena je zastala. Hari se osvrnula preko ramena.
Dakle niste. Onda će vam se zasigurno u dogledno vreme obratiti neko iz IT sektora.
Gurnula je jedno krilo duplih vrata na izlazu ali nije mogla da otvori. Pokušala je s drugim. Zaključano.
Sačekajte malo, šta ste rekli, ko ste vi? – Sandra Nejgl je žustro koračala za njom.
Jebiga.
Hari je primetila taster za otvaranje vrata na zidu. Pritisnula ga je i čula škljocanje. Gurnula je vrata i ona su se otvorila. Projurila je pored recepcije. Melani je zurila u nju širom otvorenih usta.
Hari je izletela kroz staklena vrata na sunce i potrčala niz ulicu.

Naelektrisana od adrenalina, Hari je trčala pored kanala, dok su joj cipele lupale o pločnik a krv joj jurila kroz telo. Kada je bila sigurna da je niko ne prati, usporila je a onda se naslonila na bedem pored kanala kako bi predahnula.
Voda je žuborila između visokih rogoza uz obalu a blagi povetarac
joj je brisao lice. Kada joj je lupanje u grudima prestalo, izvadila je telefon iz torbe i okrenula broj.
Zdravo, Jane? Hari Martinez ovde, iz Lubra sekjuritija. Upravo sam završila penetracijski test na vašim sistemima.
Već?
Da, uspela sam da hakujem vaš sistem i da uzmem šta god mi je trebalo.
Pobogu. Hej, momci, jesmo imali ikakvih alarma na IDS-u?1
Hari je čula neko komešanje u pozadini. – Opusti se, Jane, tvoj sistem za otkrivanje upada u mrežu je u redu. Nisam upala u sistem spolja.
Nisi? Ali mi smo očekivali napad spolja.
Da, znam da ste to očekivali. – Hari je namignula. – Žao mi je.
Ah, pobogu, Hari.
Čuj, ogroman broj hakerskih zloupotreba dolazi iznutra. Morate se zaštititi.
Nemoj da pričaš.
Dakle, ušla sam preko mreže same banke, upala u nalog administratora...
Šta si uradila?
... i pronašla račune klijenata banke i PIN kodove.
Ah, sranje.
Recimo samo da vam obezbeđenje iznutra i nije baš najsjajnije. Ali nekoliko jednostavnih mera predostrožnosti će to srediti. Napisaću neke preporuke u izveštaju.
Ali kako si uspela da uđeš?
Uz malo društvenog inženjeringa i malo drskosti. Ako ti je za utehu, zamalo su me uhvatili.
Nije mi za utehu, ne. Kakvo sranje.
Žao mi je, Jane. Samo sam htela da te upozorim pre nego što vaše rukovodstvo čuje za to.
Dobro, hvala, cenim to. Ali ja sam u svakom slučaju nagrabusio.
Nije tako loše kao što zvuči. – Harin telefon je bipnuo. – Ostavila sam neke hakerske alatke sakrivene u sistemu, čisto da testiram vaš antivirusni softver. Ali možemo o tome kasnije, kada budemo čistili
sistem. – Telefon je još jednom zapištao. – Izvini, Jane, moram da prekinem. Čujemo se sutra.
Javila se na novi poziv.
Gde si, Hari, kako ide provalništvo?
Hari se osmehnula. Bila je to Imodžen Brejdi, inženjer podrške iz kancelarije Lubra sekjuritija. Zamislila je svoju drugaricu kako sedi za stolom jedva dodirujući pod nogama. Imodžen je izgledala kao čivava, s krupnim očima na patuljastom licu. Bila je jedan od najboljih hakera s kojima je Hari ikada radila.
Upravo sam završila – rekla je Hari. – Šta se dešava u kancelariji?
Gospodin Pun-kô-brod te traži.
Mislila je na njihovog šefa, Dilona Ficroja. Pričalo se da je postao multimilioner s dvadeset osam godina u vreme naglog procvata internet kompanija. To je bilo pre devet godina. Ubrzo nakon toga osnovao je kompaniju Lubra sekjuriti, koju je sve više širio stapajući je s drugim softverskim kompanijama dok nije postala jedna od najvećih u toj oblasti.
Šta on hoće? – kazala je Hari.
Ko zna? Možda da te pozove na sastanak?
Hari je zakolutala očima. Imodžen je možda izgledala kao da bi je laki povetarac oduvao, ali kad se radilo o iskopavanju tračeva, bila je kao terijer.
Samo mi prebaci vezu – rekla je Hari.
Oki-doki.
Nekoliko sekundi kasnije, čula je Dilonov glas na vezi.
Hari? Jesi li završila u banci Šeridan?
Sudeći po jakoj akustici u pozadini, nalazio se na metar od konferencijskog telefona i vikao je u njega.
Završila sam – rekla je Hari. – Ostao je još samo izveštaj.
Zaboravi na to. Imam drugi posao za tebe.
Sad odmah? – Bila je mrtva gladna i mamio ju je miris kafe i sendviča s prženom slaninom iz barova u Baget stritu. Uspravila se i počela da korača ka mostu preko kanala.
Da, sad odmah. Prosledi meni podatke o banci Šeridan, zadužiću Imodžen da napiše izveštaj. Ti mi trebaš za još jednu procenu ranjivosti.
Hari ga je u pozadini čula kako kuca po tastaturi. Kao i uvek, Dilon nikad nije propuštao priliku da radi više stvari istovremeno. Levom rukom je verovatno tipkao po tastaturi kao pijanista, dok je desnom zapisivao beleške u notes.
Dobro. Ko je sada u pitanju? – kazala je Hari.
IFSC,2 i klijent je tražio baš tebe. Rekao sam im da si ti najbolja.
Hvala, Dilone, baš si fin. – Sad joj je bilo drago što je obukla elegantnije cipele. IFSC je definitivno ekskluzivni klijent.
Zovi me kad završiš – rekao je Dilon. – Skoknućemo negde na večeru pa možeš da mi ispričaš kako je prošlo.
Oči su joj se raširile od uzbuđenja. Sad joj je bilo dvostruko draže zbog elegantnih cipela. – U redu. – Pre nego što je dopustila sebi da se zapita šta bi ta večera mogla da znači, rekla je: – Pa, reci mi nešto više o poslu u IFSC-u. Da li znamo kakve sisteme imaju?
Ne, to ćeš sve saznati kad se sastaneš sa njima... – Dilon je zastao. – Ako mene pitaš, mislim da prvo žele da te provere.
Hari se zaustavila nasred pločnika. – Zašto bi to želeli?
Dilon je oklevao koju sekundu. – Čuj, možda ovo ipak nije dobra ideja. Možda je bolje da dam ovaj posao Imodžen.
Hari je podigla ruku i zaklonila uvo kako bi čula od buke saobraćaja. – Dobro, šta se dešava? Ko je klijent?
Čula ga je kako udiše vazduh kroz zube dok smišlja šta da joj odgovori.
Dobro, dobro, bila je to glupa ideja – rekao je. – U pitanju je KVC. Adrenalin je navirao u Hari kao voda iz napukle glavne cevi.
Doteturala se do bedema kanala i spustila se na hladni kamen.
KVC. Klajn, Veberli i Kolfild, jedna od najprestižnijih investicionih banki u gradu, koja radi za neke od najbogatijih ljudi i korporacija u Evropi. Sedište im je bilo u Njujorku, a imali su predstavništva u Londonu, Frankfurtu i Tokiju, kao i ovde u Dablinu.
Osim toga, to je bila kompanija u kojoj je radio njen otac pre nego što je otišao u zatvor.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:36 am




4.

Recite mi najgori scenario koji bi mogao da vam se desi – rekla je Hari. Čovek za konferencijskim stolom naspram nje pogledao ju je poluzatvorenih očiju. Imao je četrdesetak godina i prosedu, oštru,
kratko podšišanu kosu kao američki marinac.
Slegnuo je ramenima. – Da neko pristupi našim investicionim računima.
Gore od toga.
Naslonio se unatrag i prekrstio ruke zbog čega mu se košulja zategla preko grudi. – Šta može biti gore od toga da se neki haker dočepa para naših klijenata?
Vi to recite meni. – Hari je krajičkom oka pogledala vizitkartu koju joj je dao. Feliks Roš, IT nabavke, KVC. Zabeležila je na poleđini kartice: neprijateljski nastrojen.
Pogled joj je privukao prozor iza Feliksa. To nije bio samo prozor, već čitav stakleni zid, zahvaljujući kome su kejevi duž reke Lifi izgledali kao deo enterijera. U daljini je mogla da vidi pepermint-zelenu kupolu Carinarnice i talasasti krov na neboderu Liberti hol. Posao mora da cveta za KVC.
Feliks se nagnuo preko stola. – Dobro, evo ti najgori scenario – rekao je. Hari je mogla da oseti miris luka koji je jeo za ručak. – Recimo da neko vidi naše poverljive poslove iz sektora spajanja i akvizicija. Je l’ to dovoljno loše za vas?
Spajanja i akvizicije. Sektor u kojem je njen otac radio pre nego što su ga uhapsili. Hari je progutala knedlu dok je prevrtala svoje blokče po rukama. Potom je bacila pogled na Feliksa. Bledilo njegovog lica je delovalo nezdravo, kao stomak mrtve ribe. Bila je naviknuta na otpor ljudi iz tehničkog odeljenja, ali ovo je bilo nešto drugo. Rekla je Dilonu da može da obavi ovaj zadatak i da je KVC samo još jedan klijent. Sada više nije bila toliko sigurna u to.
Vrata su se otvorila i čovek od tridesetak godina je ušao u prostoriju. Bio je dobro građen, sa svetlosmeđom kosom i ramenima kojima je bilo mesto na terenu za ragbi.
Feliks ga je mrko pogledao što ih prekida.
Zdravo, Felikse, ovde sam da pratim sastanak. – Muškarac je namršteno pogledao Hari dok je sedao za sto.
Osetila je kako joj obrazi crvene od njegovog pogleda. Šta nije u redu s ovim ljudima? Ispravila je ramena i ustala.
Hari Martinez. – Ispružila je ruku.
Namršteni pogled je nestao i on se osmehnuo. – Izvinjavam se, očekivao sam muškarca. Verovatno vam se to stalno dešava, zar ne? – Rukovao se s njom. – Džud Tirnen. Radim ovde kao investicioni bankar. Ruka mu je bila topla a njegov citrusni afteršejv je osvežio prostoriju.
Šta radi investicioni bankar na sastanku IT sektora? Onda se setila Feliksovog zluradog komentara o poslovanju sektora za spajanja i akvizicije.
Da pogodim – rekla je. – Vi radite u sektoru spajanja i akvizicija?
Recimo da sektor spajanja i akvizicija radi za mene.
Hari se spustila natrag u stolicu shvativši šta hoće da kaže. Dakle, on je direktor odeljenja spajanja i akvizicija, baš kao njen otac. Zatvorska kazna njenog oca je ovom čoveku donela napredak u karijeri. Osetila je njihove poglede na sebi, kako je proučavaju. Njen otac je bio legenda u ovoj banci. Da li su je povezali s njim i zato hteli da je provere? Grizla je usnu izbegavajući njihove poglede.
Džud je stavio svoj mobilni telefon na sto i izvadio srebrno penkalo iz prednjeg džepa sakoa. Vrteo ga je oko prstiju jedne ruke a drugom dao znak Hari. – Molim vas, nastavite.
Zapravo, očekivala sam nekog iz IT bezbednosti na ovom sastanku – rekla je Hari. – Nekoga ko poznaje sisteme.
Feliks se brecnuo. – IT bezbednost. Ja poznajem ove sisteme bolje od ikoga. Maltene sam svojeručno napravio te proklete mašine.
Razumem. – Hari je još jednom pogledala njegovu vizitkartu. – I sada ste u sektoru IT nabavki?
Ljutito ju je pogledao. – U međuvremenu mi je karijera uznapredovala. Verujte mi da su ljudi iz IT bezbednosti drage volje meni prepustili ovaj prvi sastanak. Tako im je lakše.
Hari je duboko uzdahnula. Pogledala je u svoje blokče iako ništa nije zapisala.
Dobro onda, ne znam koliko vam je Dilon objasnio sve – rekla je. Prema onome što je videla, ne mnogo. – Moramo da odredimo opseg penetracijskog testa, i vidimo kakav pristup vama najviše odgovara.
Upoznaj igrače za stolom, učio ju je otac. Prilagodi svoj stil njima. Problem je bio što ove ljude uopšte nije poznavala, niti su joj oni odavali išta o sebi.
Pen test je gubljenje vremena – rekao je Feliks. – Naši sistemi su sigurni, to mogu lično da garantujem. – Besno je gledao Hari. – Onaj ko tvrdi suprotno, dovodi u pitanje moju ličnu profesionalnu kompetenciju.
Džud ga je ignorisao. – Šta se tačno dešava u tom pen testu, gospođice Martinez?
Feliks je uzdahnuo. – Ah, ma daj, Džude, već sam prošao kroz to s njom. Uostalom, obojica znamo da je ona ovde samo zato što je njen šef tvoj stari prijatelj, a on želi da budemo njegovi klijenti.
Hari je ponovo pogledala u svoje blokče. Nije ni čudo što su je uvalili nekome iz nabavki. Uopšte ih nije ni interesovao ovaj posao.
Džud je podigao ruku da utiša Feliksa i osmehnuo se Hari. – Učini mi. Ispričaj mi o pen testu.
Hari je posumnjala da on sprovodi neki svoj test. Nije mu uzvratila osmehom.
Penetracijski test je kada ja upotrebim svaki prljavi trik koji postoji kako bih hakovala vaše računarske sisteme – rekla je. – A kad uspem da uđem, pronjuškam okolo da vidim kakvu štetu mogu da napravim.
Džud je prestao da vrti olovku oko prstiju. – Drugim rečima, pretvarate se da ste haker.
Tako je.
Feliks se nagnuo napred. – A kakva ste vi vrsta hakera, gospođice Martinez? Crni šešir ili beli šešir?
Hari se ukrutila i ljutito ga pogledala.
Džud ih je posmatrao naizmenično, jedno pa drugo. – Hoće li mi neko objasniti o čemu se radi?
Hari je upala u reč Feliksu kako bi ga sprečila da je još jednom napadne. – Crni šeširi su zlonamerni hakeri kojima je cilj da nanesu štetu. Beli šeširi nisu destruktivni. Njih zanima samo tehnika i
pomeranje njenih granica.
Okrenula se prema Feliksu. – A da odgovorim na vaše pitanje, gospodine Roš, ja sam ekspert za bezbednost, ne haker.
Vidi vidi, haker s etikom – rekao je Feliks. – Ko bi rekao?
Džud je napisao nešto na svom notesu koji je potom doturio preko stola Feliksu. Hari je videla kako se Feliksu steže vilica dok čita poruku, i zapitala se da li je prošla test.
Zaintrigiran sam – rekao je Džud. – Pa, kako ćemo to izvesti?
Što se tiče pen testa, možemo da ga uradimo ili prema scenariju crne kutije ili scenariju bele kutije.
Kod vas je sve ili crno ili belo, zar ne? Hari ga je pogledala u oči. – Uglavnom. Izvio je obrve. – U redu, slušam.
Testiranje prema scenariju crne kutije je najpribližnije pravom hakerskom upadu spolja. Počinjem bez ikakvih informacija sem imena vaše firme. Koristim spoljašnje izvore informacija kako bih istražila vašu mrežu i onda upadam.
Zastala je kako bi bila sigurna da je razumeo. Klimnuo je glavom i osmehnuo se.
Za testiranje prema scenariju bele kutije, potrebno je da od samog početka znam sve o vašim unutrašnjim sistemima. Vaše zaštitne barijere, infrastrukturu vaše mreže, vaše baze podataka, sve – rekla je Hari. – Drugim rečima, napadam iznutra.
Vrata su zaškripala i muškarac u kasnim pedesetim je polako ušao u prostoriju. Kosa mu je stajala nakostrešeno s obe strane proćelave glave kao par krila.
Klovn Koko, pomislila je Hari.
Molim vas, nastavite – rekao je pridošlica i seo na stolicu naslonjenu na zid iza Hari.
Pobogu, koliko još ljudi će doći da blene u nju? Ocenila je da konferencijski sto može da primi dvadesetoro ljudi i uplašila se najgoreg.
Džud je nekoliko trenutaka posmatrao starijeg čoveka. Zatim je ponovo usmerio pažnju na Hari. – A koji pristup biste vi preporučili, gospođice Martinez?
Hari je pokušala da se skoncentriše. – Belu kutiju. Na osnovu mog iskustva, insajderi predstavljaju mnogo veću pretnju od spoljašnjih napadača.
A ti bi bar morala da znaš sve o insajderima, zar ne? – kazao je Feliks.
Svaki mišić u njenom telu je utrnuo. – Šta tačno hoćete da kažete, gospodine Roš?
Ma hajte, ljudi, stavimo karte na sto. Svi mislimo na isto. – Raširio je ruke kao da je čitava prostorija puna njegovih istomišljenika. – Tvoj tata je bio najveći insajder ikada, zar ne?
Hari je trepnula. Potom je spustila pogled i opet se poigrala svojim blokčetom, koncentrišući se da zadrži staložen glas. – To šta je moj otac možda počinio nije predmet ove diskusije.
Možda počinio? – rekao je Feliks. – Proglašen je krivim za insajdersko poslovanje, zar ne? Osuđen na osam godina.
Hari je primetila njegove stisnute pesnice i crte besa na njegovim obrazima. Zagledala se u njega. – Shvatate sve to prilično lično, zar ne?
Nego šta nego lično. Salvador Martinez je skoro bacio ovu kompaniju na kolena.
Felikse, preterao si. – Štrecnuo ju je glas klovna Kokoa iza nje. Džud se promeškoljio u stolici. Feliks je besno zurio u Hari;
izgledalo je kao da ima još nešto da kaže.
Hari nije htela da se okrene i prihvati neočekivanu podršku. Do đavola s ovim. Bilo joj je dosta. Spustila je dlanove na lakirani konferencijski sto. Bio je gladak i hladan, kao ogledalo. Odgurnula se i ustala kako bi im se suprotstavila.
Gospodine Roš, ja sam došla ovde da razgovaram s vama o sigurnosti vaših IT sistema, i to je jedino o čemu sam spremna da diskutujem s vama.
Zgrabila je torbu i krenula ka vratima. U tom trenutku joj je sinula jedna misao. Znala je da ne bi smela da je kaže naglas, ali je odlučila da ipak hoće. Stala je i okrenula se ka njima.
Ko zna, možda moj otac nije bio jedini ovde koji se bavio insajderskim poslovima. Možda je njegovo hapšenje samo pokvarilo zabavu ostalima.
Feliks je zinuo. Džud se uspravio na stolici, a usne su mu se pretvorile u zategnutu liniju.
Klovn Koko je ustao i podigao ruku. – Gospodo, molim vas...
Džud ga je prekinuo. – Nemojte optuživati druge za nešto za šta nemate dokaze, gospođice Martinez. – Stisnuo je srebrno penkalo u pesnici. – Neki od nas još uvek veruju u integritet naše profesije, iako vaš otac nije.
Vidi vidi, investicioni bankar s etikom – rekla je Hari. – Ko bi rekao?
Krenula je ka vratima što je brže mogla a da ne potrči. Prokleta prostorija je bila duža od teniskog terena. Svom silinom je otvorila vrata i zalupila ih za sobom.
Prošla je pola hodnika kada je shvatila da se trese. Tražeći izlaz, skrenula je na pogrešnu stranu. Prokletstvo, liftovi mora da su na drugoj strani hodnika. Njen osećaj za orijentaciju je bio naopak čak i u najboljim okolnostima, a ovo nikako nije trenutak da se izgubi i traži pomoć.
Krenula je nazad prateći putanju kojom je došla pored sale za sastanke i konačno je našla liftove. Pozvala je lift i hodala gore-dole dok ga je čekala.
Vrata sale za sastanke su se otvorila, i začula se vika iznutra. Pogledala je gde je lift. Još dva sprata. Brzo je osmotrila hodnik u nadi da će imati gde da se sakrije. Nikakvih vrata niti ormara. Ništa osim uglačanog mermernog poda.
Neko je izašao. Klovn Koko. Video ju je i klimnuo joj glavom.
Gospođice Martinez, molim vas prihvatite moje izvinjenje.
Krenuo je ka njoj i pružio joj ruku. Obrve na visokom čelu su mu bile nakrivljene u žalosnu grimasu.
Da se predstavim, Ešford – rekao je. – Generalni direktor KVC-a. Poneli su se veoma loše prema vama unutra i uveravam vas da će dotični pojedinci biti ukoreni zbog neprofesionalnog ponašanja.
Hari nije uzvratila na njegovu pruženu ruku. – Od kada generalni direktor prisustvuje rutinskim sastancima IT sektora?
Ešford je spustio ruku. – U pravu ste. Dobro, u redu, priznajem: bio sam radoznao. Želeo sam da vas upoznam.
Lift se oglasio i vrata su se otvorila. Hari je ušla unutra i pritisnula dugme za prizemlje.
Poznajem vašeg oca već više od trideset godina – rekao je Ešford. – Salvador je moj veliki lični prijatelj i dobar čovek. – Osmehnuo se. – Ličite mnogo na njega.
Ja poznajem svog oca čitav život – rekla je. – I uveravam vas da nimalo ne ličim na njega.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:36 am




5.

Kameron je bio svestan da se baš i ne uklapa u okruženje. To je bilo zbog boje njegove kose. Za pola nijanse tamnija od albino-bele, kako ju je nazvala jedna devojka, kad je nasrnuo svom silinom na njeno mršavo telo. Posle toga je zategao svoje prste oko njenog vrata i stiskao dok nije prestala da se mrda.
Natukao je crnu vunenu kapu još niže preko čela kako bi sakrio obrve i pogledao na sat. Trebalo bi da se skloni odatle pre nego što ga neko primeti, ali njegove instrukcije su bile da sačeka još jedan sat.
Nikad pre nije bio u IFSC-u. Što se njega tiče, to je mesto gde su bogati ljudi dolazili kako bi se još više obogatili. Sećao se tog dela grada iz vremena kad još nije bio toliko izgrađen, kada su to bili samo dokovi Carinarnice. Više mu se dopadalo kako je bilo ranije; ogromna bezlična stovarišta koja su se prostirala pustim zemljištem. Sada je to bio grad unutar grada s uređenim zelenim površinama, gde su našle sedište banke iz celog sveta.
Kameron je zurio u višespratne poslovne zgrade, koje su u celosti bile prekrivene istim blokovima zelenog stakla koje se presijavalo na suncu. Kao prokleti Smaragdni grad iz Oza.
Naslonio se leđima na čeličnu ogradu uz ivicu Džordžovog doka. Nekada je to bio pravi dok kojim se širio miris katrana i mrtve ribe. Sada je pretvoren u ukrasno jezero. Mlazevi vode iz pet fontana obrušavali su se na površinu jezera. Buka je bila zaglušujuća, ali to je bila najbolja pozicija za prismotru na zgradu prekoputa.
Kameron se ispravio kad se mlada žena proteturala kroz okretna vrata. Uporedio ju je s opisom devojke po imenu Martinez. Visoka metar šezdeset, mršava, tamna kovrdžava kosa. Lice srcolikog oblika. Stezala je crnu torbu koju je nosila preko ramena, na kojoj je primetio nekakav srebrni logo. To je ona. Podsetila ga je na špansku konobaricu s kojom je bio u Madridu prošle godine. Osetio je kako mu se diže.
Kameron je počeo da korača iza nje. Bio je petak, kasno popodne, i grad je bio prepun ljudi. Pratio ju je pogledom ne trepćući, slep za sve drugo oko sebe.
Instrukcije je primio preko telefona, i dok je slušao poznati glas, utroba mu se stezala. To je bio glas čija je naređenja primio mnogo puta pre toga. Sebi je govorio da to radi zbog para, ali je znao da tu ima više od toga. Krv mu je kuljala kroz telo dok je slušao glas s druge strane žice, u iščekivanju lova.
Devojka se kretala kroz gomilu kao da je u autiću za sudaranje, kačeći ramenima druge pešake, ali je delovalo kao da ona to ne primećuje. Izašla je s poseda IFSC-a na gradske ulice. Kolone ljudi na trotoaru su se zbile, a on je nastavio da se probija između njih smanjujući razdaljinu između njih dvoje.
Da uradim to isto kao i prošli put? – pitao je preko telefona. S posebnim užitkom se prisećao tog poslednjeg puta; cika kočnica, miris spaljene gume, mučan zvuk lomljenja metala i kostiju. Ali glas mu je presekao tok misli.
Ne još. Potrebno mi je da bude prestravljena, ali i živa. – Kao da je osetio Kameronovo razočaranje, glas je nastavio. – Ali ne brini. Sledeći put ćeš moći da je ubiješ.
Sledeći put. Kameron je s mukom progutao pljuvačku dok se približavao tamnokosoj devojci. Zašto je uvek morao da sluša naređenja? Preuzimao je veliki rizik u izvršavanju instrukcija. Bila mu je potrebna nagrada, i to odmah.
Devojka je odjednom ubrzala, pa su njegovi koraci postali duži kako bi je sustigao. Prvu priliku će imati na prometnoj raskrsnici kod skulpture Večni plamen, gde su kola kružila pored Carinarnice pri velikim brzinama, ne obazirući se na pešake. Nalazili su se na dvadeset metara odatle i ona se kretala baš u tom pravcu.
Odjednom je stala i okrenula se u mestu. Pogledala je pravo u njega i potom krenula nazad u njegovom pravcu. Šta radi kog đavola? Nemoguće da ga je videla. Nastavio je da hoda.
Bili su licem u lice. Njene grudi su ga okrznule po ruci i osetio je njenu toplinu.
Izvinite – rekla je, ne pogledavši ga, i prošla pored njega. Prešao je jezikom preko usana dok ju je gledao kako se udaljava.
Kameron je sačekao da se udalji deset metara od njega i potom ponovo krenuo za njom. Išla je natrag ka reci, a zatim je prešla most.
Pratio ju je kada je skrenula levo i nastavila dalje popločanim kejom. Osetio je smrad polutrule morske trave koja je visila s bedema reke kao masne šiške u kosi.
Devojka je skrenula u usku ulicu oivičenu bednim kućercima i zapuštenim stambenim blokovima. Kameron se povukao na malo veću razdaljinu. Ovde je bilo manje ljudi, manje mogućnosti da se prikrije. Držao se podalje sve dok nije čuo dobro poznati zvuk užurbanog saobraćaja. Došli su do raskrsnice s Pirs stritom, kojom su tutnjili automobili ulazeći i izlazeći iz centra grada.
Devojka se pridružila grupi pešaka koji su stajali uz ivičnjak, a on se ugurao blizu iza nje.
Starija žena u kišnom mantilu se ugegala ispred njega. Nosila je plastičnu kesu punu starih patika, i zaudarala je na pisoar. Izgurao ju je sebi s puta i stao tačno iza devojke. Sada je mogao bolje da vidi logo na njenoj torbi. Reč Defkon je bila izgravirana u srebru, a unutar slova „O“ crna lobanja i ispod nje dve ukrštene kosti.
To mu ništa nije govorilo, niti je mario za to.
Bacio je pogled na semafor a zatim nazad na prometnu saobraćajnicu. Niz Pirs strit jurila su kola i motocikli. Svetla su se promenila iz zelenog u žuto. Projurio je crveni kamion. Iza njega, crni BMV je nagazio na gas spreman da takođe pokuša.
Kameron je osetio kako mu bridi koža glave. Podigao je ruku. Sad.
Lakat mu se zabio u ruku i poremetio mu pažnju.
Vidi kojom brzinom ide ovaj. Treba ga uhapsiti. – Starica mu se unela u lice. Osetio je miris ustajalog vina u njenom dahu.
BMV je protutnjao pored njih. Semafor za pešake je zapištao i gužva se prelila na kolovoz.
Kameron je besno pogledao smrdljivu prosjakinju koja ga je sprečila da doživi svoj klimaks. Ženine vlažne oči su se razrogačile i ustuknula je korak od njega. Naglo se okrenuo od nje i prešao ulicu, pogledom pročešljavajući gomilu.
Nigde ni traga od tamnokose devojke.
Kretao se kao u slalomu zaobilazeći tela, istežući se kako bi je ugledao. Onda je stao i zario nokte u dlanove, ignorišući pritisak gomile
dok je posmatrao protok pešaka, tražeći putanje kretanja. Jurili su oko njega kao pacovi, navirući sa svih strana. Ali svi su se kao jedan slivali u podzemni ulaz s leve strane.
Kameron se osmehnuo i opustio prste. Naravno: stanica Pirs. Da li je moglo ispasti bolje?
Zaleteo se kroz kolonu ljudi koji su blokirali ulaz i pretražio okolinu. Mora da je tu negde. Vozovi su tandrkali iznad glava a vazduh je bio mešavina prašine i znoja. Onda ju je spazio, s druge strane rampe za poništavanje karata. Stala je na pokretne stepenice koje vode do perona za južni smer.
Osmotrio je red za karte. Bio bi jedanaesti u redu, koji se nije pomerao. Mogao bi da preskoči rampu, ali tako bi izazvao pažnju. Mora da stigne do nje pre nego što uđe u voz.
Zaškiljivši, pogledao je malo bolje rampe za poništavanje karata. Sve su bile automatske rampe s obrtnim polugama, sve sem jedne na kraju. Putnici su tuda brzo prolazili pored sredovečnog muškarca u neurednoj plavoj uniformi, koji bi bacio pogled tek na svaku drugu kartu. Kameronu je to bila jedina šansa.
Pogledom je šarao po gužvi, tražeći nekoga iza koga bi se mogao sakriti. Dva japanska studenta su prošla pored njega u pravcu rampe na kraju. Viši momak od njih dvojice je držao veliku mapu Dablina, ruku ispruženih kao da čita novine. Kameron se sakrio iza njih. Stali su ispred konduktera i počeli da se rvu s mapom tražeći gde su stavili karte. Kameron je skliznuo neopažen iza njih kroz otvorenu rampu.
Potrčao je do perona za južni smer preskačući po dva stepenika na pokretnim stepenicama. Došao je do vrha i zadržao dah.
Stanica je bila ogromna, kao hangar za avione. Ljudi su se poređali s obe strane koloseka, i zurili u oba kraja tunela, odakle je dopirala dnevna svetlost.
Devojka je stajala blizu ivice perona, dvadesetak metara levo od njega. Odahnuo je, i poznati talas vreline mu je prožeo telo. Topio se od užitka.
Počeo je da joj se prikrada, bacajući pogled na ekran koji je odbrojavao vreme do dolaska sledećeg voza.
Dva minuta.
Prišao joj je bočno. Drugi putnici su zauzeli mesta na peronu pored njega. Pomerio se još malo napred kako niko ne bi mogao da stane između njih.
Sada je bio blizu. Dovoljno blizu da je dotakne. Osetio je njen cvetni parfem. Duboko je udahnuo, i postao svestan sopstvenog ustajalog kiselog mirisa pomešanog s njenim. Žudeo je da se pribije uz nju. Pomislio je šta će joj šapnuti baš pre nego što bude poletela preko ivice.
Vazduh se uskomešao. Šine su zaklepetale. Nešto malo je pretrčalo preko njih.
Pogledao je gore u ekran. Jedan minut. Podigao je ruku. Još samo koja sekunda.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:36 am




6.

Ne prelazi liniju. Hari se nikad nije mnogo trudila da poštuje pravila, ali je ovo pravilo definitivno slušala. Ukrutila se pružajući otpor telima zbijenim iza nje koja su je gurala napred.
Golub je zgrčio kandže oko ivice perona naginjući se u metar duboku rupu zavirujući ka šinama. Njoj su se zgrčili prsti na nogama od samog prizora. Pogledala je na ekran: Danliri, jedan minut.
Opet je pomislila na sastanak u KVC-u i stresla se. Prokleti Dilon i njegova pop psihologija.
Mislio sam da bi ti možda pomoglo da odeš tamo – rekao joj je preko telefona, dok je ona čupkala mahovinu s bedema kanala. – Znaš, da se suočiš s tim.
Ako upotrebiš reč „katarzično“, vrisnuću – rekla je.
Ma daj, nikad ne pričaš o svom ocu. Nisi ga videla još otkako je otišao u zatvor. Koliko je to već, pet godina?
Šest, zapravo.
Eto, vidiš? Potrebna ti je katarza.
Nasmejala se. – Čuj, zahvaljujem na brizi, ali izboriću se s tim na svoj način.
Misliš, nikad nećeš pričati o tome i zauvek ćeš potisnuti tu temu.
Možda. – Bacila je komad baršunaste mahovine na obalu kanala. – Slušaj, tokom mog života, moj otac je stalno dolazio i odlazio. Sad je samo opet otišao. Ništa strašno.
Staviću nekog drugog da radi taj pen test.
Ne, Dilone, ja ću to odraditi. Samo si me iznenadio, to je sve.
Ozbiljno ti kažem, dobro sam.
Ali nije bila dobro. Bila je osetljiva i, što je još gore, pričljiva. To nije bila neuobičajena kombinacija za nju, prva bi priznala, ali je mrzela da razočara samu sebe na taj način. Pokušala je da odagna misli šetnjom i zato je odlučila da ne uđe u voz kod IFSC-a već se umesto toga vratila da ide peške pored reke Lifi. Odustala je posle deset minuta. Cipele s tankom štiklom jednostavno nisu pravljene za energične šetnje koje bistre um.
Hari je opet pogledala na ekran. Minut je prošao. Osetila je promaju na obrazu. Golub je zamahao krilima i poleteo kao da je upravo video mačku. Ljudi su nagrnuli oko nje. Neko se naslonio uz nju čitavom dužinom tela i odbacio je petnaest centimetara napred.
Hej! – Pokušala je da se okrene, ali su je opet gurnuli napred i potisnuli je još dalje na rub perona. Ugledala je crne šine ispod sebe i zažmurila. Ukopavajući pete u pod, naslonila se leđima unazad i zarila laktove u gomilu.
Neko iza nje je viknuo. – Prestani da se guraš!
Vreo dah joj je šapnuo nešto u uvo. Stegnuta pesnica ju je silovito udarila u krsta, i poletela je napred, izgubivši tlo pod nogama. Oči su joj se iskolačile i zamrzle. Čelične šine su jurnule ka njoj. Izbacila je ruke ispred sebe i pripremila se za pad.
Telo joj je tresnulo o zemlju. Oštro kamenje joj se zabilo u dlanove a koleno je krcnulo o betonski prag šina. Neko je vrisnuo.
Hari je podigla glavu i zinula u prugu koja je pred njom zavijala u krivinu. Udovi su joj se paralisali. Šine su škripale.
Beži odatle!
Uhvatila se za šine i počela da ustaje. Osetila je vrelo probadanje u kolenu i ono je popustilo pod njenom težinom. Ponovo je pala pružajući se preko šina.
Osetila je kako joj vibriraju pod rukom. Sirena je zapištala. Brzo je podigla glavu. Voz je tutnjio niz krivinu ka stanici zaslepljujući je farovima. Oblio ju je znoj.
Hari se bacila na zemlju i zakotrljala. Izubijala je ramena o gvožđe i kamen. Nešto ju je povuklo nazad. Pogledala je preko ramena. Torba joj se zakačila za klin na šini. Voz je grmeo ka njoj. Zbacila je kaiš torbe preko glave i bacila se sa šina u poslednjem trenutku.
Ležala je licem nadole, udišući miris prašine i metala i čvrsto se držeći za šine pruge za sever. Celo telo joj je drhtalo. Prvi vagon je protutnjao pored nje. Ljudi su vrištali ali nije mogla da se pomeri. Ne još.
Onda se začuo drugi zvuk. Postajao je sve glasniji. Šine su brujale pod njenim prstima. Naterala se da otvori oči, srce joj je tuklo kao ludo. Drugi voz se škripeći pojavio na drugom kraju stanice, a ona mu se
nalazila nasred puta.
Vrisak joj se zaledio u grlu. Nema vremena. Pogledala je ka peronu za sever. Nema šanse da stigne do njega. Iza nje, južni voz je i dalje šibao.
Nije imala kud.
Pogledala je prostor između dva koloseka. Bio je širok svega pola metra, ali nije imala izbora. Bacila se na kamenje koje je razdvajalo severni i južni kolosek. Znala je da mora da ostane priljubljena uz tlo. Bilo kakva greška i vozovi će je preseći napola.
Hari je okrenula lice u stranu, fiksirala pogled na crno kamenje i čekala. Skoro je prestala da diše.
Vozovi su počeli da se mimoilaze uz nesnosnu buku potpuno zaklonivši svaki tračak svetlosti, izlažući je svojoj unakrsnoj paljbi. Naleti vazduha su je šibali po licu. Grmljavina lokomotive protresla joj je čitavo telo, zbog čega je poželela da zguri ramena i pokrije uši. Ali morala je da ostane mirna.
Spojevi na šinama pored nje su škripali pod pritiskom ogromnih točkova. Usredsredila se na trap voza, isprepletanu gomilu gvozdenih blokova i rebrastih creva koji su promicali na samo desetak centimetara od njenog lica.
Kočnice su počele da stružu o šine a vagoni su zapištali, dok se dva voza konačno nisu zaustavila uz silnu buku. Hari je ostala da leži drhteći. Motori su tandrkali pored nje kao dva stara kamioneta. Usta su joj bila suva i osećala je ukus gvožđa i ugljene prašine.
Vrata su se uz tresak otvorila. Ljudi su vrištali. Koraci su se kretali ka njoj krckajući preko kamenja.
Bože! Gospođice? Jeste dobro?
Hari je zažmurila. Bila je to loša ideja. Istog trena je otvorila oči. Vrat joj je bio znojav a u ušima joj je sve odzvanjalo.
Bože, neće se valjda sad onesvestiti.
Snažne ruke su je podigle na noge i praktično je prenele preko šina.
Više ruku ju je zgrabilo i podiglo na peron.
Odmaknite se! Dajte joj prostora!
Neka neko pozove hitnu pomoć!
Polako, Hari se pridigla oslonivši se na ruke i kolena. Zadržala se
koji trenutak tako na sve četiri, njišući se dok joj se krv vraćala u mozak. Na tlu pored sebe videla je svoju izubijanu torbu. Mora da ju je neko našao na šinama i doneo. Ispružila je ruku da je dohvati dodirnuvši prstima srebrni logo Defkona.
Neko joj je stavio ruku na rame. – Jeste li dobro? Jeste vi to... je l’ to bio nesrećan slučaj?
Hari je progutala knedlu setivši se pesnice koja ju je udarila u krsta, i reči koje joj je neko šapnuo u uvo pre nego što je pala.
Novac od Sorohana... savez...
Zadrhtala je kada je pogledala u more nepoznatih lica. Nije bila u stanju da se nosi s njihovim pitanjima. Ne sada.
Da – rekla je. Bio je to samo nesrećan slučaj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:37 am




7.

Jesi li sigurna da je to rekao?
Hari se stresla i odmahnula glavom. – Trenutno nisam ni u šta sigurna.
Zažmurila je i utonula još dublje u sedište Dilonovih kola, pazeći da ne ostavi fleke na presvlaci. Odelo joj je bilo išarano prugama od čađi i crne prašine, kao da je izašla iz rudnika, a pretpostavljala je da joj je i lice podjednako prljavo. Celo telo ju je bolelo, a na desnom kolenu je imala otok veličine grejpfruta.
Krajičkom oka je pogledala Dilonov profil. Njegov nos ju je oduvek podsećao na nos Julija Cezara, čvrst i prav s visokim aristokratskim hrbatom. Kosa mu je bila crna, skoro kao njena, i sa svojih sto osamdeset dva centimetra visine komotno je popunjavao sedište leksusa.
Pa hajde, ponovi mi još jednom – rekao je. – Šta je tačno rekao taj tip?
To je zapravo bio više šapat. Malo grub i promukao.
Dilon se okrenuo i pogledao je. Imao je običaj da spoji usne u pravu liniju s jednim uglom blago zategnutim nagore, kao da zadržava osmeh. – Dobro, onda šta ti je šapnuo?
Nisam sigurna, ali nešto kao: „Novac od Sorohana, vrati ga savezu.“
Ali šta mu to znači?
Hari je slegla ramenima i pogledala u dlanove. I dalje su je pekli na mestima gde joj se šljunak s pruge zario u meso.
I ništa više nije rekao? – kazao je Dilon.
Nije bilo vremena išta više da kaže. U tom trenutku sam već padala, sećaš se?
Ne mogu da verujem da je neko pokušao da te gurne pod prokleti voz.
Ni ja sama ne mogu da dođem k sebi. Nisam sigurna ni da mi je policija poverovala.
Visoki mladi policajac s izraženom adamovom jabučicom došao je
na stanicu kako bi uzeo izjavu. Neko ju je uvio u ćebe koje je bockalo, i između gutljaja vrućeg zaslađenog čaja ispričala je sve što se desilo. Sve osim reči koje je čula pre nego što je pala. To je morala da zadrži za sebe, bar zasad. Kada ju je Dilon pozvao i insistirao da dođe po nju, po prvi put se drage volje prepustila tuđoj brizi. Dilon je iznenada zaokrenuo kako bi izbegao biciklistu, a Hari se stomak prevrnuo, i trebao joj je koji trenutak da joj se želudac vrati na mesto. Do sada je ovo bila vrlo nemirna vožnja. Dilon je gazio ili po gasu ili po kočnicama, bez ikakve pauze između. Ako ovako nastavi biće srećna ako izbegne povredu vrata.
Prošlo je manje od godinu dana otkako je počela da radi za Dilona. Prethodnog leta ju je preoteo od druge softverske kompanije, nakon upornog lova sa istom onom neumornom energijom s kojom je radio sve u životu. To je bio drugi put da su im se putevi ukrstili u poslednjih šesnaest godina. Prvi put su se susreli kad je njoj bilo tek trinaest.
Činilo joj se tako davno. Naslonila je glavu unazad i zažmurila, a pred očima joj je iskrsla slika nje s trinaest godina: stisnute pesnice, divlja kosa i život koji kao da se odvijao na dva paralelna koloseka. Kad malo bolje razmisli, možda se zapravo i nije mnogo promenila od tad.
Rano u detinjstvu je shvatila da će joj trebati nekakav beg od stvarnosti kako bi preživela u porodičnom domu. Njeno rešenje je bilo da živi dva života: jedan je bio život devojčice koju je zvala Hari Dosadnjaković, čija je majka otvarala njena pisma i čitala njene dnevnike, a njen otac bio nedovoljno prisutan da bi joj bio saveznik; a drugi je živela kao Pirata,3 noćna ptica koja je iz mraka svoje sobe krstarila elektronskim podzemljem gde je bila moćna i poštovana.
To je bilo kasnih osamdesetih, dok je internet još bio u povoju. Pirata je provodila vreme čekajući da spore modemske konekcije izokreću brojeve i spoje je s oglasnim tablama, centrima za elektronske poruke, gde su ljudi razmenjivali ideje i odakle su skidali hakerske alate. Do svoje jedanaeste godine je već naučila kako da upadne u skoro svaku vrstu sistema. Njeni upadi su bili bezazleni, nikad nije krala niti pravila štetu. Ali s trinaest je već bila spremna za sledeći nivo.
Hari se još sećala noći kad je to prvi put uradila. U sobi je vladao potpuni mrak osim zelenkastog zračenja monitora njenog kompjutera.
Bilo je dva ujutru kad je pokrenula napad automatskim biranjem brojeva, programiravši kompjuter tako da neprestano okreće brojeve jedan za drugim dok ne naiđe na neki na koji je mogla da se konektuje. Sedela je sklupčana na stolici, obgrlivši kolena rukama kako bi se zagrejala, i slušala tiho pištanje modema, koji je naizmenično okretao brojeve i prekidao vezu. Nije brinula o tome da će joj se roditelji popeti u sobu i zateći je. Bili su previše okupirani svojim problemima da bi obraćali pažnju na nju.
A onda odjednom, pogodak. Čula je dobro poznati zvuk koji je podsećao na mjaukanje kada dva modema razgovaraju. Neki kompjuter tamo negde je odgovorio na njen poziv. Ispravila se, iskucala komandu na tastaturi i pritisnula enter. Skoro istog trena drugi kompjuter joj je uzvratio porukom zbog koje se udarila šakom po ustima.

UPOZORENJE! Pristupili ste kompjuterskom sistemu Dablinske berze.
Neovlašćen pristup je zabranjen i može rezultirati disciplinskim postupkom.

Hari je opet podvukla stopala ispod sebe i počela da gricka nokte. Do tog trenutka, najviši profil od svih institucija u čije mreže je upala imao je Dablinski univerzitetski koledž. Njihovo obezbeđenje je bilo labavo, pre svega zato što nisu čuvali nikakve poverljive podatke. Berza, s druge strane, sigurno je bila krcata osetljivim informacijama. Znala je da bi joj bilo bolje da se diskonektuje. Ali umesto toga, spustila je noge na pod i gurnula stolicu bliže tastaturi.
Po karakterističnom promptu Ime korisnika: znala je da se radi o VMS operativnom sistemu. To je u isto vreme bilo i dobro i loše. S jedne strane, postojalo je mnogo načina da premosti obezbeđenje VMS-a nakon što se uloguje. Ali s druge strane, biće teško ulogovati se bez važećeg korisničkog imena i lozinke. A da stvar bude još teža, imala je samo tri pokušaja, nakon kojih će je sistem diskonektovati.
Prsti su joj lebdeli nepomično iznad tastature dok je smišljala moguća imena korisnika i lozinke. Najbolje je držati se očiglednog.
Ukucala je system. A u prompt Lozinka: ukucala je manager, i pritisnula enter. Istog trenutka se ponovo pojavio prompt Ime korisnika: pozivajući je da pokuša ponovo.
Prvi promašaj.
Onda je probala sa system i operator. Drugi promašaj.
Još samo jedan pokušaj. Promrdala je prste i u glavi premotala lozinke koje su joj u prošlosti dobro poslužile: syslib, sysmaint, operator. Mogla je da bude bilo koja od tih ali nije bilo nikakvih garancija. Možda je čak i ime korisnika system pogrešno.
Onda joj je sinula druga mogućnost; odmahnula je glavom – nema šanse. Ali bila je tako mala verovatnoća da je odlučila da pokuša. Ukucala je ime korisnika guest, polje za lozinku je ostavila prazno i pritisnula enter. Na ekranu se ukazala poruka:

Dobrodošli na VAX server Dablinske berze.

A u sledećem redu, čekajući učtivo njene instrukcije, stajao je toliko traženi prompt VMS $. Ulogovana je.
Zavalila se u stolicu sa širokim osmehom na licu. Administratori su nekad imali običaj da naprave nezaštićeni guest nalog za nove korisnike ili one koji su se retko logovali, ali takva praksa je bila krajnje rizična. Počela je da uviđa da je najslabija tačka bilo kog sistema lenj administrator.
Zasukala je rukave na pidžami i počela da kuca, zaobilazeći sigurnosne blokade i izbegavajući zamke na putu, ulazeći sve dublje u sistem. Svaki put kad je neka njena komanda nadmudrila drugi kompjuter, skakala je po stolici.
Kada je shvatila da se nalazi unutar servera baze podataka, podigla je oba palca ka ekranu u znak pobede. Superiška. Baze podataka su bile pune interesantnih informacija. Počela je da pretražuje fajlove. Dokumenti su izgleda predstavljali neke finansijske transakcije, ali nije mogla da razume detalje. Onda je naišla na listu akronima koji su joj bili odnekud poznati: NLD, CHF, DEM, HKD. Tek kad je na listi videla ESP i prepoznala da je to simbol za špansku pezetu, shvatila je u šta
gleda. Simboli stranih valuta. Mora da je nabasala na podatke o deviznim poslovima.
Hari je pregledala podatke i zatreptala kada je videla o kolikim sumama se radi. Koliko nula. Silno je poželela da ostavi neki trag, da im stavi do znanja da je bila tu. Kako bi to moglo da naškodi? Hitrim prstima dodala je nekoliko nula na neke od manjih transakcija.
Iz sistema je izašla istim putem kojim je ušla, isključila je modemsku konekciju i pobegla u krevet. Ali nije mogla da zaspi. Ovog puta je zagazila malo dublje u svet crnih šešira, i sada se pitala šta je izazvala.
Nije morala dugo da čeka kako bi saznala. U berzi su otkrili narušavanje bezbednosti i unajmili nezavisnog konsultanta da otkrije odakle je došao napad. Stručnjak kog su unajmili bio je dvadesetjednogodišnji diplomac koji je bio maher za bezbednost softvera. Trebalo mu je samo nedelju dana da je pronađe.
Njegovo ime je bilo Dilon Ficroj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:37 am




8.

Pričaj mi kako je bilo u KVC-u.
Hari je polako skrenula pogled s puta i videla da je Dilon posmatra.
KVC. Zar je to bilo danas?
Provrpoljila se i napravila grimasu. – Uprskala sam. Dilon se namrštio. – Šta se desilo?
U moju odbranu, oni su gomila kretena. – Onda se setila Džuda Tirnena, i osetila grižu savesti. Možda je bila nepotrebno gruba prema njemu. – Jedan od njih me je napao zbog mog oca. Odreagovala sam malo, kako bih rekla...
Nemoj mi reći. Drsko?
Žao mi je.
Sranje, Hari, to je mogao da bude veliki posao. Morao sam da povučem veze kako bih dobio taj sastanak.
Pa sam si mi prepisao katarzičnu terapiju, sećaš se?
Uzdahnuo je. – Ne brini, nazvaću ih, možda uspem da popravim stvar.
Hari nije odgovorila. Pustila je glavu da utone u naslon sedišta i ponovo zažmurila. Počeo je vrat da je boli i pomislila je kako joj je verovatno celo telo u modricama koje će je ujutru vraški boleti.
Ne bi trebalo da budeš sama večeras – rekao je Dilon. – Još uvek si u šoku.
I dalje je žmurila. – Dobro sam.
Dođi kod mene. Imam brendi, hranu i odeću u koju možeš da se presvučeš, strogo tim redom.
Hari ga je kratko pogledala. Nikad nije bila u njegovoj kući, ali prema Imodženinim izvorima, živeo je u velelepnoj vili van grada u ruralnom delu Eniskerija. Takođe, prema istim izvorima, bio je okoreli samac, zbog čega se Hari upitala odakle mu preobuka ženske odeće.
Pod drugačijim okolnostima možda bi dozvolila da je savlada radoznalost, ali trenutno je samo želela da zatvori vrata svog stana za sobom i razmisli.
Hvala, ali sada ne bih bila dobro društvo – rekla je. – Samo mi je
potrebno da se naspavam.
Osetila je kako joj proučava lice.
Znaš šta je hteo da kaže, zar ne? – rekao je.
Šta?
Čovek sa železničke stanice, novac od Sorohana, sve to. – Pogledao je kratko i brzo vratio pogled na put. – To ti znači nešto, zar ne?
Odmahnula je glavom i na silu slegla ramenima. – To je bio samo neki ludak.
Posmatrao ju je koji trenutak a onda brzo vratio pažnju na put. – Kako ti kažeš.
Umusio se. Dođavola. Ali sada nije ništa mogla da učini po tom pitanju. O nekim aspektima svog života još nije bila spremna da priča. Bar ne dok ih sama ne shvati malo bolje.
Dilon je skrenuo desno u Raglen roud. Harina napetost je počela da se topi dok su se vozili između drvoreda dobro poznate avenije. Viktorijanske kuće od crvene cigle čuvale su stražu s obe strane ulice, neke od njih bile su restaurirane u elegantne porodične kuće, ali je većina bila pretvorena u stanove. Prema ispucaloj farbi na engleskim prozorima lako se moglo videti koji stanovi su izdati.
Dilon je pogledao u kuće. – Koja je tvoja?
Hari je pokazala kuću na uglu, sa zelenkastožutim vratima. Sama ih je doterala premazavši ih novim slojem boje nedelju dana ranije. Jednog dana će uspeti da otkupi stan od vlasnika. U njenoj profesiji se dobro zarađivalo, i do sada je uštedela dovoljno da može da počne da razmišlja o hipoteci.
Dilon je zgazio kočnice i kola su u mestu stala okrznuvši ivičnjak.
Hari se izvukla iz kola i krenula prva ka ulaznim vratima.
Zgrada je imala podrum i tri sprata, a Hari je živela u stanu u prizemlju. Nekada je tu bio elegantan salon gde su batleri služili čaj. Sada je to bilo mesto gde je Hari doručkovala u krevetu kad god je htela.
Vukla se hodnikom svesna Dilona, koji joj je bio za petama. Došli su do njenog stana i Hari se sledila. Vrata su bila otvorena.
Polako je prišla pragu, oklevajući. Dilon je stajao iza nje gledajući preko njenog ramena. – Oh, bože – rekla je.
Njen stan je izgledao kao da je neko unutra zatvorio čopor divljih pasa i ostavio ih tu deset dana. Kauč je bio isečen, crna koža iskidana s komadima žutog sunđera koji su virili. Sve knjige s polica bile su pobacane na pod, gde su ležale u klimavim gomilama.
Hari je duboko udahnula. Zakoračila je unutra i počela da diže stvari s poda kako bi mogla da prođe kroz džumbus. Osećala se kao da hoda između tela starih prijatelja. Ogledalo koje je visilo iznad kamina bilo je bačeno na pod i razbijeno. Jedina slika koju je imala, šaljiva reprodukcija kučića koji igraju poker, bila je strgnuta sa zida, a malter odvaljen na mestu gde je bio ekser. Slika je stajala naslonjena na unakaženi kauč, a zaštitni smeđi papir na pozadini bio je izvađen. Hari je zurila u prizor, obgrlivši se.
Čula je Dilonov glas iz kuhinje: – Dođi da vidiš ovo.
Dovukla se do njega, i dok mu je prilazila, čula je neko krckanje između cipela i kamenih pločica. Ispostavilo se da je to šećer iz vreće koja je ležala prevrnuta na podu, zajedno sa svim ostalim što se nalazilo u kuhinjskim kredencima.
Hari je zinula. Čitava sadržina njene kuhinje – limene kutije, šerpe, tegle, hrana iz frižidera – ležala je na gomili nasred poda. Fioke s priborom su bile prevrnute i bačene na gomilu. Vrata kredenaca su bila širom otvorena, police ispražnjene. Kao da je neko poludeo i preterao s prolećnim čišćenjem.
Hari se naslonila leđima na ragastov. Pobogu, ko bi uradio ovako nešto? Dilon je zaobišao brdo hrane vrteći glavom. Ona je uzdahnula i krenula polako nazad hodnikom da pogleda spavaću sobu. Bila je u istom haosu kao i ostatak stana; fioke isprevrtane, odeća razbacana okolo. Nikad više neće obući ništa od toga.
Na telefonu pored kreveta trepnulo je crveno svetlo, nečujan zahtev za pažnju. Primetila je dobro poznatu izlizanu knjigu bačenu na njen krevet s koricama nagore. Bila je toliko razglavljena da je povez popustio i ležala je tamo kao ptica slomljenih krila. Podigla ju je, a neke stranice su izletele napolje. Tu knjigu joj je otac poklonio kad je imala dvanaest godina: Kako igrati poker i pobediti. Na unutrašnjim stranama korica s prednje i zadnje strane bile su ispisane zabeleške plavim markerom. Tu su bile zabeležene neke od partija pokera koje je igrala sa
svojim ocem. Tu naviku je pokupila od njega. Posle svake ruke, on bi pravio detaljne beleške zapisujući tačno koji potezi su bili odigrani. Nikad nije zaboravljao poteze niti je ikad dva puta izgubio od istog blefa.
Imala je šest ili sedam godina kada je otac počeo da je vodi sa sobom na poker, kada nije bila retkost da ostane budna do tri ili četiri ujutru. Na tim partijama je pokupila neke od svojih najboljih psovki. Obično bi na kraju zaspala na kauču dok bi je oči pekle od dima cigara. Kasnije, kada je bila tinejdžerka, vodio ju je u London da vide kazina u Sohou i na Pikadiliju. Tada joj se to činilo veoma odraslim i uzbudljivim, ali iz ove perspektive, rekla bi da je to samo primer lošeg roditeljstva.
Okrenula je prazan list s početka knjige koju je držala u ruci.
Posveta je i dalje bila tu, kao što je i znala da će biti.

A mi queridísima Hari,4
Ne budi nikad predvidljiva. Nekad odigraj nasumice i drži ih u neizvesnosti, ali uvek baci karte kad izvučeš 7-2 različitih boja.
Un abrazo muy fuerte,5 Papá

Prešla je nežno palcem preko krupnih slova njegovog rukopisa. Potom je zatvorila korice i pažljivo obuhvatila knjigu obema rukama kako se listovi ne bi razleteli.
Dilon je proturio glavu kroz vrata. – Radna soba i kupatilo su ti takođe rastureni.
Hari je opsovala. Dovoljno je videla. Tresnula je knjigom po noćnom stočiću i demonstrativno otišla natrag do dnevne sobe, ne obraćajući pažnju na žiganje otečenog kolena.
Dilon je pošao za njom. – Pozvaću policiju.
U redu je, ja ću.
Dilon je koračao gore-dole po sobi dok je ona telefonirala lokalnoj policijskoj stanici. Iznela je podatke predusretljivom policajcu koji je rekao da će poslati nekoga do nje. Potom je sklopila mobilni i počela da rovari po gomili knjiga na podu dok nije našla telefonski imenik Zlatne strane.
Dilon je prestao da korača i pogledao je. – Šta sad radiš?
Bravar. – Opet je uzela telefon i veoma ozbiljno razgovarala s ljudima iz firme Ekspres loksmit, koji su joj obećali da će njihov radnik biti kod nje u roku od deset minuta. Hari je osetila nalet energije. Apsurdno je kako preduzimanje bilo kakve akcije može da prevari čoveka da pomisli kako drži stvari pod kontrolom.
Naslonila se na kauč i počela da masira vrat i ramena, koji su joj se ukočili i boleli je kao da je na putu da se razboli od gripa. Onda se setila žmigajućeg svetla u spavaćoj sobi i vratila se da presluša poruke. Imala je samo jednu. Prepoznala je majčin grleni glas, koji je od godina intenzivnog pušenja postao dublji i prijatniji.
Hari, Mirijam ovde.
Usledila je pauza i čula je majku kako povlači dim. Hari se obraćala majci po imenu još od dana kada je završila školu. Kad je napunila osamnaest godina, kao po nekom prećutnom uzajamnom dogovoru, prestale su da se odnose jedna prema drugoj kao majka i ćerka.
Pokušavam da te dobijem ceo dan, a stalno mi se javlja ova prokleta mašina – nastavila je Mirijam. – Da li bi, molim te, mogla da izdvojiš koji minut da uzmeš telefon u ruke i zovneš me? – Hari je zažmurila stisnuvši usne u liniju. Onda je pritisnula dugme za brisanje poruka i vratila se u dnevnu sobu, gde je Dilon i dalje čuvao stražu.
Pogledala je na sat. – Kasno je. Kreni ti kući, nema potrebe da ostaješ.
Dilon joj je odmahnuo rukom. – Ostajem.
Osetila je blago stezanje u grudima i shvatila da joj je drago što ostaje. Onda je pogledala u uništeni stan oko sebe i usudila se da pređe granicu.
Je l’ još važi ta ponuda za brendi? – Rekla je to malo glasnije nego što je planirala.
Dilon se okrenuo k njoj s onim svojim prikrivenim smeškom na licu.
Naravno da važi. Ma neka bude dupli. Imala si težak dan.
Naglo se zaustavio ispred oštećene slike i sagnuo se kako bi je bolje pogledao. Proturio je ruku kroz procep na zaštitnoj poleđini. – Zašto bi neko ovo uradio?
Hari je slegnula ramenima i zavrtela glavom.
Dilon je prelazio pogledom po celoj prostoriji. – Sve ovo... kao da su tražili nešto.
Hari ga je oštro pogledala. – Tako ti se čini, je l’?
Zar tebi ne izgleda tako?
Uzdahnula je i protrljala oči. Kao da je imala pesak u očima. – Da, ali nadala sam se da grešim.
Polako se podigla s naslona za ruke na kauču i krenula ka kuhinji, pazeći da se ne oslanja previše na povređeno koleno. Naslonila se na dovratak i zagledala u hrpu svega i svačega na podu.
Šta su kog đavola tražili?
Onda je pomislila na čoveka sa železničke stanice, na njegov vreo dah na svojoj koži, i stresla se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:40 am



9.

I šta si našao? – rekao je Leon.
Progutao je knedlu i prešao prstom po unutrašnjem rubu kragne. Stajao je naslonjen na zadnja vrata paba O’Dauds, povijen preko svog telefona kao da ima grčeve u stomaku.
Ništa – bio je odgovor. – Rekao sam ti da će to biti jebeno traćenje vremena.
Iz bara, s drugog kraja hodnika, dopirala je velika galama. Uprkos promaji koja se probijala s ulice, Leon se znojio.
Jesi siguran? – rekao je Leon.
Naravno da sam siguran, jebote. Rasturio sam čitav stan iz čiste zabave, ali tamo nema ništa. – Usledila je pauza. – Kad ćeš mi platiti?
Prestani da brineš za svoje pare, u redu? Platiću ti.
Neko je otvorio vrata obližnjeg muškog toaleta i Leona je zapahnuo miris sredstva za dezinfekciju i ustajalog urina. Okrenuo je lice ka zidu i počeo tiše da priča.
Samo je ne ispuštaj iz vida. Hoću da znam sve šta radi. Ali pazi da ne priđeš preblizu. Ako te otkrije, dogovor otpada.
Prekinuo je vezu i prišao vratima na kojima je pisalo PRIVATNO. Zaustavio se ispred njih i otro dlanove o nogavice pantalona. Onda je polako otvorio vrata i zakoračio unutra.
Soba je bila veličine zatvorske ćelije i otprilike jednako umešno uređena. Svetlost jedne jedine sijalice koja je visila iznad glava izbeljivala je sa zidova i tepiha svaki trag boje. Vrata su se tresnuvši zatvorila za njim, i odjednom se osetio kao da je usisan u neki vakuum jer se više nije čuo nikakav zvuk spolja. Prišao je stolu prekrivenom zelenom čojom, za kojim je sedelo još četvoro ljudi.
Hajde, Leone, igraš ili ne? – Diler ga je pogledao namršteno, od čega mu se suncem opaljena koža skroz izborala. Zvao se Meti, i Leon je čuo da je većinu vremena provodio kao član posade na tuđim jahtama na Mediteranu. Preostalo vreme je provodio igrajući poker.
Leon je klimnuo glavom i vratio se na svoje mesto s Metijeve desne strane. Skljokao se na stolicu i zažmurio masirajući hrbat nosa. Jedini
zvuk u prostoriji bio je zvuk deljenja karata. Nije očekivao da neće ništa naći u devojčinom stanu. Negde je morao da postoji neki trag gde su pare. Gde ih je koji đavo sakrila?
Meti je bacio špil na sto pored njega. Leon se ispravio pokušavajući da se skoncentriše na igru. Nije pametno rasejanog uma igrati poker s velikim ulozima.
Igrali su teksas holdem bez limita. Svakom igraču se podele po dve karte, licem nadole, koje se onda kombinuju s pet zajedničkih karata kako bi se dobila ruka pokera. To je inače bila Leonova omiljena igra, svaki krug ulaganja je bio nova prilika da isprazni džepove nekoj budali. Ali večeras je izgleda on bio ta budala. I ako ne pobedi u sledećoj ruci, najebao je.
Privukao je svoje dve karte sebi i poravnao im ivice jednu preko druge. Zavirio je u donju kartu. Kralj pik. Pogledao je oko stola ali niko nije obraćao pažnju na njega. Izgurao je gornju kartu preko donje samo toliko da vidi jedan njen ugao. Još jedan kralj. Srce je počelo jače da mu lupa i morao je dobro da se potrudi da to prikrije.
Igrač s Leonove desne strane bacio je šaku žetona na sredinu stola. – Dižem hiljadu.
Leon ga je oštro pogledao. Tip je bio građen kao profesionalni rvač, sa sedom kosom pokupljenom u rep dugačak do polovine leđa. Njegov izraz lica nije ništa odavao.
Leon je glumio kako se koleba prevrćući žetone, ali nije previše odugovlačio. S dva kralja u ruci nameravao je da ih napadne svom silinom. – Pratim i dižem još hiljadu.
Meti je zavrteo glavom i bacio karte na sto. Matori ćelavi tip s njegove leve strane gledao je u svoje dobijene karte a potom ih bacio na gomilu uz Metijeve.
Sledeća na redu je bila Adel, jedina žena za stolom. Leon je već bio u prilici da igra s njom. Bila je plava i imala je četrdesetak godina, uvek se oblačila u elegantna poslovna odela i bila je jak protivnik. Nekoliko trenutaka je proučavala Leonovo lice a onda ispratila njegov ulog.
Leon je čekao da se rvač odluči da li igra dalje ili ne. Šta on to ima kog đavola? Leon nije bio raspoložen da to računa. Sal Martinez je te računice radio za tren oka, ali je Leona od takvih stvari bolela glava. On
je samo znao da pot sada iznosi preko osam hiljada evra, i da mu je preko potrebno da pobedi.
Problem je bilo i to što je skoro čitava svota s kojom je igrao pripadala njegovim klijentima. Nekoliko privatnika kojima je vodio knjige poslalo mu je čekove za uplatu na ime neizmirenog poreza na prihod, čekove koje je Leon morao da prosledi poreskoj upravi. U međuvremenu je novac nekako zalutao u njegov džep. Samo na nekoliko dana.
Rvačevi žetoni su se skotrljali na centar stola. – Pratim.
Leon je duboko udahnuo i istegao ramena. Osetio je krckanje kostiju u dnu vrata. Meti je na sto licem nagore bacio flop karte, prve tri od pet zajedničkih karata. Kralj, trojka i petica, sve različitih boja. Leon je osetio kako mu krv struji kroz telo. Sada je imao tri kralja.
Adel je ispratila ulog, ali nije izgledala srećno zbog toga. Onda je došao red na rvača. Šakama veličine rukavica za bejzbol, zgrabio je gomilu žetona i podigao ulog za dve hiljade evra.
Leon je proučavao lice drugog muškarca. Crte lica su mu bile nepomične, sve osim jedva vidljivog pulsa na kapku, koji je igrao kao peščana buva. Leonu je to bio dovoljan znak. Znao je da tip u najbolju ruku ima trojku i peticu, s kojima bi ukupno imao dva para. A to nije bolje od njegova tri kralja.
Ostale su još dve karte u deljenju. Da li da isprati ili preuzme rizik i još jednom podigne ulog? Igraj protiv čoveka, ne protiv karata, Martinez bi rekao. Ali opet, Martinez je bio poprilično sklon riziku kao igrač. Leon ga je viđao kako osvaja pola miliona samo u jednom potu, da bi to samo koji minut kasnije izgubio blefirajući s parom trojki.
Ma ko ga jebe, samopouzdanje je pola igre. Leon je podigao ulog za tri hiljade.
Adel je bacila karte na sto i zavalila se u stolicu da posmatra ostatak partije. Rvač se nije žurio. Prebirao je po svojim žetonima, te ih razdvajao slažući ih u visoke stubove, koje bi potom oborio svojim džinovskim prstima ponovo ih mešajući.
Pratim – rekao je konačno, gledajući Leona izazivački. – Ostali smo samo ti i ja.
Leonu se nije dopao njegov samozadovoljni izraz lica. Pot je sada
već narastao na skoro dvadeset hiljada evra, od čega je osam hiljada bilo njegovih. Ili tačnije, njegovih klijenata.
Leonu se zgrčio stomak. Pobogu. Spao je na potkradanje ušljivih vlasnika radnji. Šta mu se dođavola desilo? Pre devet godina je zarađivao milione špekulišući uz pomoć zlata vrednih insajderskih informacija. On i ostatak lanca bankara su ukupno zaradili preko dvadeset pet miliona evra za samo godinu dana. Tako unosni poslovi, svaki od njih. Naravno, sve do posla sa Sorohanom. Jebeni Martinez.
Duboko je udahnuo, i pokušao da se usredsredi na igru. Još uvek se nije obrijao i osećao je vonj sopstvenog tela. Vreme je za tern, četvrtu zajedničku kartu. Meti ju je bacio na sto. Još jedna petica. Leon je nepomično sedeo. Sada su na stolu bili kralj, trojka i dve petice. S njima je Leon imao ful kraljeva i petica.
Rvač je izgurao gomilu naslaganih žetona ka sredini stola. – Pet hiljada.
Leon je primetio zatezanje na usnama svog protivnika i odahnuo što je i dalje u prednosti. Rvač je mogao imati triling petica, koji je možda mogao popuniti dvema trojkama do fula, ali ništa više od toga. Pratio je.
A sada river, peta i poslednja karta. Leon je nemo gledao kako Met izbacuje peticu.
Sranje. Sad su bile tri petice na stolu. Ispitivao je rvačevo lice, tražeći neki znak koji bi ga odao. Da li je moguće da u rukama ima poslednju peticu?
Rvačevo čelo se presijavalo pod lampom koja im je visila iznad glava. Izgledao je kao voštana figura koja je počela da se topi. Izgurao je najveću gomilu žetona do sad. Šest hiljada evra. Sredina stola je izgledala kao maketa grada sa soliterima.
Leon je zurio u pot. Sada se tu nalazilo preko trideset pet hiljada. Zamalo je naglas zacvileo. Bio je svestan da mu onih trinaest hiljada koje je uložio više ne pripada. One su sada deo pota, a bilo bi krajnje glupo da sad pokuša da ih odbrani ulaganjem sopstvenih para. Mudar čovek bi bacio karte i odustao.
Leon je pokupio sve žetone koji su mu preostali i naslagao ih visoko na sredinu stola. – Pratim.
Rvač i on su ukrstili poglede. Vreme je bilo da pokažu dobijene karte. Rvač je išao prvi. Skoro kao usporeni snimak, okrenuo je kartu s vrha. Trojka tref. Zasada je imao samo ful petica i trojki. Leona je oblio znoj po leđima. Zurio je, očiju prikovanih za drugu kartu. Rvač ju je okrenuo. Petica karo. Jedina karta u špilu koja je mogla da ga pobedi.
Leon je potonuo u stolici. Četiri jebene nepobedive petice. Mučnina mu se prevrtala po stomaku kao jegulja. U glavi je počelo da mu bubnji i vid mu se zamaglio po rubovima. Taj jebeni Martinez – on ga je doveo dovde. On je sve upropastio. Leon je zaškrgutao zubima i ugušio u sebi urlik gneva. Ta njegova ćerka je zaslužila sve što će je snaći.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:43 am





10.

Procenjeno vreme dolaska za petnaest minuta – rekao je Dilon.
Kako je gazio po gasu, Hari ne bi čudilo ni da stignu pre toga. Zaokrenuo je u spoljašnju traku, na šta je ona zgrabila dršku na vratima obema rukama. Ako je i primetio da se uplašila da će se sudariti, nije ništa rekao.
Leksus je klizio auto-putem i ubrzo je osetila kako joj se udovi opuštaju. U kolima je bilo toplo i huk motora je bio uspavljujuć. Hari je zažmurila i naslonila glavu na sedište.
U svom stanu je s policijom provela više od sat vremena. Stigla su dva policajca, jedan isti onaj mladi pripadnik Garde6 koji je pričao s njom na stanici Pirs, a drugi detektiv u civilu, koji se nije predstavio. Samo je mlađi policajac pričao s njom. Onaj drugi ju je samo posmatrao svojim mirnim sivim očima dok je odgovarala na pitanja o provali i još jednom objašnjavala kako je pala pod voz.
Hari se promeškoljila na mestu suvozača. Noge su joj postale teške i osetila je kako je hvata san. Kada je konačno otvorila oči, napolju je već bio mrkli mrak a auto-put se pretvorio u uzani seoski put oivičen gustom živicom.
Dilon je usporio i prošao kroz kapiju od kovanog gvožđa. – Stigli smo.
Hari je provirila kroz prozor. Električni fenjeri su osvetljavali put sve do samih ulaznih vrata. Bacali su svetlo nagore uz drveće i žbunje, osvetljavajući sve odozdo kao podna svetla pozornice u pozorištu.
Dilon je naglo zaustavio kola, a Hari je izašla ne skidajući pogled s veličanstvene kuće ispred njih. Bila je u obliku džinovskog slova L, sa strmim krovom, duž čijeg vrha su izvirivale badže kao oči. Osetila je miomiris kedrovine što se širio s četinara koji su kao straža stajali pored ulaznih vrata.
Dopada ti se? – rekao je Dilon.
Hari je vratila pogled na njega. Gledao ju je sa samozadovoljnim osmehom na licu, očigledno uživajući u njenoj reakciji na svoj velelepni dom.
Izvila je obrve. – Je l’ se ti to praviš važan?
Slegnuo je ramenima. – Možda. Šta da ti kažem? Nema poente imati para ako ne umeš da ih potrošiš. – Onda ju je poveo ka vratima dodirnuvši je rukom malo niže po leđima. – Hajde, idemo po taj brendi. Ulazni hol je bio veličine njenog čitavog stana. Dilon je krenuo prvi, vodeći je ka prostoriji u zadnjem delu kuće. Hari je oklevala, postavši
odjednom svesna svog izgleda.
Možda bi bilo bolje da se ipak prvo okupam. Osećam se nekako prljavo.
Pre nego što je stigao da joj odgovori, Dilonu je zazvonio telefon.
Proverio je identifikaciju poziva.
Ešford, iz KVC-a. Sačekaj, molim te. – Javio se na poziv. – Dilon Ficroj.
Slušao je glas s druge strane žice gledajući u pod. Hari je pokušavala da mu pročita lice i odjednom je počela da je hvata sramota kad je zamislila šta bi Ešford imao da kaže. Onda se setila Feliksove agresivnosti i isturila visoko bradu.
Zahvaljujem, hvala na razumevanju. – Dilon je pogledao popreko.
Nažalost, Hari je imala mali udes, ali poslaću vam drugog inženjera odmah u ponedeljak ujutro.
Dilon se iznenadio kad je čuo odgovor s druge strane žice. Hari je mahala rukama protestujući. Dođavola, sama može da završi taj posao. Ali Dilon ju je ignorisao.
Ne, ne, ona je dobro, nije ništa ozbiljno. – Ispalio je kratak pogled u njenom pravcu, zbunjenog izraza lica. – Da, siguran sam. Ne, nije u bolnici. Doći će u ponedeljak na posao da preda slučaj drugom inženjeru, Imodžen Brejdi.
Dilon je polako završio razgovor i konačno spustio slušalicu. Zurio je u nju.
Hari je i dalje držala bradu isturenu visoko. – Mogu sama da završim taj pen test.
Hajde da ne preterujemo, važi?
Šta je rekao?
Izvinjavao se za ono što se danas desilo, rekao je da ti nisi kriva ni za šta. – Prekrstio je ruke i posmatrao je koji trenutak. – Zvučao je
veoma zabrinuto za tvoje zdravlje. Bio je šokiran kad je čuo da si imala nezgodu. Je l’ se vas dvoje poznajete?
Hari se namrštila i odmahnula glavom. Ali onda je zastala. – Poznaje mog oca. Oni su izgleda stari drugari.
Ah. – Dilon je pogledao na sat. – Moram da obavim nekoliko telefonskih poziva. Ti se slobodno okupaj. Uza stepenice, druga vrata levo. U plakaru ima dovoljno odeće. – Zakoračio je ka prostoriji iza sebe i otišao.
Hari je počela da se penje uza stepenice gledajući se u ogledalima koja su prekrivala zidove. Pokvarena frizura, crne pruge po licu i izgužvana odeća. Izgledala je kao tinejdžerka koja je pobegla od kuće i uvalila se u nevolje.
Hari je našla spavaću sobu i zatvorila vrata za sobom. Pogledom je prešla po sobi i zazviždala. Odsedala je u hotelima od pet zvezdica koji nisu bili ovako raskošni. Bacila je torbu na poveći francuski krevet, i taman kad je htela da se rastegne pored njega, telefon joj je zazvonio.
Halo?
Halo, ovde Sandra Nejgl iz korisničkog servisa banke Šeridan. Da li razgovaram s gospođicom Hari Martinez?
Hari je trgla slušalicu od uva kao da ju je opekla. Sranje. Supervizor korisničke podrške s kojom se sukobila tog popodneva. Zar je moguće da je uspela da je nađe i da je sad zove da je izriba? Onda se setila da Sandra ne može da je vidi i vratila telefon na uvo.
Gospođice Martinez?
Izvinite, da to sam ja. – Hari se naslonila na ivicu kreveta.
Naši izveštaji ukazuju na izvesnu nepravilnost na vašem žiro računu. Ako dozvolite, proverila bih s vama nekoliko podataka.
Hari je trepnula. – Nepravilnost?
Samo mi je potrebna potvrda uplate koju ste danas izvršili na račun.
Kakve uplate?
Usledila je pauza. – Prema našim podacima, ovog popodneva je izvršena uplata od dvanaest miliona evra na vaš račun.
Hari se razrogačila. – Jeste li vi ozbiljni?
Da li je iznos netačan?
Je l’ ona poludela? – Naravno da je netačan. Nisam izvršila nikakvu uplatu.
Možda je uplatu izvršila treća strana.
Treća strana. Hari je osetila nešto hladno u stomaku. – Ne znam ništa o tom novcu. U vašim podacima sigurno možete da vidite odakle je novac došao?
Sandra je pročistila grlo. – Pa, plašim se da je to ta mala nepravilnost.
Kako to mislite?
Izgleda da su naši podaci nepotpuni. Upravo sada na ekranu ispred sebe imam vaše skorije transakcije, uplata je prikazana, ali bez ikakvih dodatnih informacija. Obično imamo uvid u to da li se radi o uplati putem čeka ili onlajn transferu i tako dalje, ali taj deo je prazan.
Zar vam ne pokazuje ništa? Broj filijale? Ime?
Ne, samo iznos. Dvanaest miliona.
Hari se srušila natrag na krevet. Šta se dođavola dešava?
Tih dvanaest miliona evra ne pripada meni – rekla je. – Ne želim ih na svom računu.
Skoro je mogla čuti drugu ženu kako se uspravlja.
Bojim se da ne mogu ništa da učinim povodom toga – rekla je Sandra. – Taj novac je uknjižen na vaš račun.
Ovo je neverovatno. – Hari je zažmurila i izmasirala hrbat nosa. – Ljudi ne mogu tek tako da izvrše uplatu od dvanaest miliona evra a da ne ostave neki trag o tome. Zar ne postoje limiti za koje radite proveru na ulazu i izlazu iz vaše banke? Zar niko ne pogleda malo podrobnije kad je ovolika suma novca u pitanju?
Tako je, da, upravo zbog toga vas i zovem. – Sandra je zvučala kao da priča kroz zube. – Očigledno postoji neki problem s podacima ove transakcije. Odmah ću angažovati tim iz sistemske podrške da to proveri. Ali u međuvremenu, novac ostaje na vašem računu.
Da li možete da mi prosledite izvod iz banke? Želela bih da pogledam podatke koje imate o ovome.
Naravno. – Žena je bila veoma uslužna.
Hari je spustila slušalicu. Potom je dohvatila svoju torbu, izvadila laptop i spojila ga na telefonski priključak u zidu. Za koji minut bila je
onlajn, ulogovana na svoj račun u banci Šeridan. Kliknula je na opciju stanja na računu i ostala da zuri u ekran. Pritisnula je dugme refresh i još jednom proverila. Isti odgovor.

12.000.120,42 €

Hari je utonula u baršunasti krevet. Mora da je neka greška u pitanju, neka pometnja u knjiženju. Takve stvari se dešavaju, zar ne?
Pogledala je dlanove. Posekotine od šljunka su izgledale kao tragovi zuba. Uzdahnula je i pridigla se. Koga ona to kog đavola zavarava? Možda nije želela s time da se suoči, ali sve što se danas dogodilo moralo je biti povezano. A instinkt joj je govorio da je sve to imalo veze s njenim ocem. Ako bi bila iskrena sa samom sobom, znala je to još od trenutka kada joj je čovek na stanici šapnuo na uvo. Sorohan je bilo ime koje je u njenim ušima odzvanjalo posebnom težinom od dana kad joj je otac uhapšen.
Sećala se naslova u novinama: Lanac insajderskog poslovanja razotkriven u prevari sa Sorohanom; Berza optužila vođu lanca iz KVC-a. Teskoba joj je pritiskala grudi. To je bilo pre skoro osam godina: tačnije sedmog juna 2001. Dan kad su se zauvek zatvorila vrata između nje i njenog oca.
Ali ko bi dođavola uplatio dvanaest miliona evra na njen račun? Sigurno ne njen otac. On je služio kaznu u zatvoru Arbor hil, a bilo bi teško poverovati da zatvorenici uživaju u pogodnostima elektronskog bankarstva. Zalupila je laptop. Ne samo da je neko sakrio gomilu novca na njen račun već je nekako uspeo to da uradi a da ne ostavi nikakav trag za sobom. Nije imalo nikakvog smisla.
Odgurnula se o krevet, ustala i odvukla se do kupatila u koje se ulazilo iz sobe. Bila je previše umorna da bi se petljala s džakuzi tušem koji je izgledao previše komplikovano, već je krenula pravo ka kadi ugrađenoj u pod u uglu i odvrnula slavinu do kraja.
Hari je svukla odeću i pregledala svoj odraz u ogledalu od glave do pete. Noge su joj bile prekrivene tamnim flekama, kao banane koje su počele da crne. Njeno čađavo lice s upalim očima imalo je uznemiren izraz i ogrebotine po obrazima. Izgledala je kao jedno od one siročadi
koje su slali da čiste dimnjake.
Spuštala se u vruću vodu malo-pomalo. Onda je zažmurila i pustila misli da joj odlutaju. Počela je da razmišlja ne o svom ocu, niti o dvanaest miliona evra, već o Dilonu. I to ne o Dilonu koji je sprat niže ugovarao neki posao preko telefona, već o mladiću od dvadeset jedne godine koji je jednom sedeo u njenoj sobi držeći je za ruku.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:44 am





11.

Zašto želiš da hakuješ?
Trinaestogodišnja Hari je pokušavala da se seti odgovora koji bi impresionirao ovog zgodnog tamnokosog mladića s poluosmehom. Ništa joj nije palo na pamet pa mu je jednostavno rekla istinu.
Zato što mogu.
Čekala je njegovu reakciju, ali je ona izostala. Umesto toga, delovao je zaokupiran kolekcijom lemilica i šrafcigera razbacanih po policama njene spavaće sobe. Bio je obučen sav u crno, kao mladi sveštenik, s debelim šiškama koje su mu padale preko gustih obrva. Kamo sreće da ona nije bila u svojoj braon školskoj uniformi i ružnim cipelama na pertlanje.
Njena mama ga je dovela do njene sobe ponašajući se kao da im se FBI pojavio na vratima. Kada se predstavio kao Dilon Ficroj, istražitelj Dablinske berze, dašak straha je zatreperio njenim telom.
Posmatrala ga je kad je uzeo jedan od šrafcigera i počeo da tapše metalnim delom o dlan.
Pa, reci mi, zašto Pirata? – Rekao je misleći na njen hakerski pseudonim.
Pi-rrata – ispravila ga je, izgovarajući reč brzo, s duplim r. – To je na španskom pirat.
To joj je odjednom zazvučalo detinjasto, ali on je klimnuo glavom kao da je napravila logičan izbor. Pogledao ju je u oči i stisnuo usne u suzdržani osmeh. – Je li u redu što ti postavljam ova pitanja?
Klimnula je glavom osetivši kako joj vrelina navire u obraze. Sela je na krevet i uprla pogled u svoje glomazne cipele, čekajući da joj splasne užareno crvenilo s lica. Bila je živo svesna svoje majke, koja je stajala s druge strane vrata i upijala svaku reč.
Dilon je pogledom prešao po njenoj sobi, primećujući gomilu razmontirane kompjuterske opreme i rasklopljenih radio-
-aparata. – Praviš nešto?
Pokušala je nonšalantno da slegne ramenima. – Stavi me u prostoriju s kutijom u kojoj ima žica i ja ću je rastaviti na delove. – Onda
se ugrizla za usnu pokajavši se zbog svog neozbiljnog stava. Uvalila se u nevolje. Bila je svesna toga.
Dilon je privukao stolicu na točkiće koja je bila zavučena pod sto. Na njoj se nalazio veliki crveni paket. Hari ga je brzo sklonila sa stolice kako bi on mogao da sedne i nežno ga spustila u krilo. Seo je licem k njoj, prekrštenih ruku.
Shvataš zašto sam ovde, zar ne? – rekao je. Sad su prelazili na stvar. Zurila je u pod. – Aha.
Je l’ bi ti smetalo da pogledam? – Pokazao je rukom na njen PC.
Odmahnula je glavom, ali on se već bio okrenuo ka monitoru. Prsti su mu leteli po tastaturi. Hari se pomerala malo-
-pomalo niz ivicu kreveta dok nije bila dovoljno blizu da vidi šta radi. Tekst je leteo preko ekrana dok je prelistavao njene fajlove i pregledao njene hakerske alate.
Živiš u lepoj kući – rekao je ne pogledavši je.
Hari je izvila obrve. – Pretpostavljam. Ovde smo tek godinu dana. – Pogledala je u bele zavese s karnerima i čipkani prekrivač na krevetu. Soba kao za princezu. Bilo je apsurdno, ali joj je i dalje nedostajao skučeni preuređeni tavan koji je delila s Amarantom, s onim uzanim krevetima i vijačom za preskakanje koju je njena sestra raširila po podu kako bi odvojila svoju teritoriju. Ali njen tata je dobio taj novi posao. Majka je uporno trubila o tome kako mu se loše završio posao u Šrodingeru, ali je tata rekao da će ovog puta sve biti drugačije. Tu je bio u pravu.
Okrenula se Dilonu i zatekla ga kako je posmatra. Njegov pogled se spustio na njenu uniformu i potom zadržao na njenim cipelama, u kojima je izgledala kao da ima deformisana stopala. Zažmurila je od sramote.
Jesi li promenila i školu? – rekao je, vraćajući pogled na fajlove.
Nešto bi je žacnulo u stomaku čim bi pomislila na školu. Slegnula je ramenima, i napravila izraz lica koji je govorio da to nije toliko bitno.
Da, ali nije to toliki problem. Osim što pričaju samo o tome gde su išli na skijanje i o brendiranoj odeći. – Progovorila je tiše pokazujući prema vratima. – Mama misli da treba više da se družim.
Mamama je teško udovoljiti.
Na brzinu ga je prostrelila pogledom. Nije bilo naznaka ruganja u njegovim tamnim očima.
Pokazao je na paket u njenom krilu. – Poklon za Božić?
Povukla je paket u stranu. – To je za mog tatu. Nisam mu ga još dala.
Otišao je nekud?
Za Badnje veče je otišao da igra poker. Verovatno će se pojaviti za dan-dva.
Dilon je prekinuo ono što je radio. – Propustio je Božić? Hari je slegla ramena. – Propustio je većinu Božića.
Dilon je zaćutao. Gurnula je paket na krevet a sadržaj unutra je zazvečao. Kupila je svom ocu čitav komplet za poker: šeststo plastičnih žetona, dva špila karata i debelu knjigu s pravilima, sve složeno u sjajnu crnu kutiju. Mesecima je štedela za to.
Dilon se ponovo posvetio monitoru. Oči su mu se suzile dok je prolazio kroz jedan njen fajl, i Hari je privirila u monitor da vidi šta mu je pobudilo interesovanje. Bio je to kod za jedan od hakerskih alata koji je sama napisala. Stakato udarcima po tastaturi, Dilon je zatvorio taj fajl i otvorio drugi. Prošao ga je na brzinu pomerajući tekst mišem a potom je usporio kako bi ga pregledao red po red. Ispustio je tihi zvižduk očiju prikovanih za ekran.
Pokazao je na red koda. – Šta ovaj deo radi?
Hari je pročitala red i počela da objašnjava svoj koncept, reči su joj prestizale jedna drugu iz njene nestrpljivosti da podeli svoje ideje. Morala je da se nagne preko njega kako bi dosegla tastaturu, i postala je svesna topline njegovog tela i blago mirišljavog sapuna koji je koristio.
Kada je završila, dugo ju je posmatrao ispitujući njeno lice. – Jesi li ovo sve sama uradila?
Da. – Hari je duboko udahnula. – Je l’ mogu sad nešto da te pitam?
Naravno. – Nije skretao pogled s nje.
Kako si me našao?
To je bilo lako. Ostavila si previše podataka o svom poduhvatu na elektronskim oglasnim tablama. Momci iz bezbednosti stalno nadgledaju te stvari, znaš. I ako si dovoljno dugo povezana, opet možemo da te nađemo.
Hari se osećala kao idiot. Tako je jednostavno. Bila je nesmotrena. Ali to je bilo zato što nije navikla da se krije.
Dilon je pritisnuo nekoliko tastera i zatvorio njene fajlove. Potom se u stolici okrenuo k njoj. Ponovo je uzeo šrafciger i počeo da ga premeće po dužini na stolu.
Izmenila si neke podatke u poslovnim dokumentima koji pripadaju Dablinskoj berzi – rekao je. – Da li želiš da znaš šta se desilo kada su našli grešku?
Ne.
Administrator baze podataka je umalo izgubio posao. – Dilon se nagnuo napred strogog lica. – Ima samo dvadeset četiri godine i žena mu je trudna.
Hari je spustila glavu. Naježila se tako jako da je izgledalo kao da ima gadan osip. – Nisam razmišljala. Delovalo mi je kao sitnica to što sam promenila.
Dilon je zavrteo glavom. – Ovo nije samo prebiranje po kompjuterima, upropaštavaš živote ljudima.
Nije mogla da ga pogleda. – Žao mi je.
Reci mi koje si još sisteme oštetila.
Naglo je podigla glavu. – Ali nikad pre nisam uradila ništa ovakvo.
Ja ne oštećujem stvari, samo razgledam.
Posmatrao ju je koji tren. Nije mogla da proceni da li joj je poverovao. Potom je uz zveket bacio šrafciger na sto i prekrstio ruke, kao da je došao do konačnog zaključka.
Dobro, video sam kako hakuješ – rekao je. – Sada želim da znam zašto.
Ali rekla sam ti zašto.
Ne, nisi. Tvoj odgovor je bio izbegavanje teme. Reci mi ponovo.
Zašto želiš da hakuješ?
Hari je bila zatečena. Kakav odgovor on to traži? Osetila se kao da je opet u školi, i da joj profesor postavlja niz pitanja kojim pokušava da je navede na tačan odgovor. Ali koji?
Pokušala je da analizira kako se oseća kada započinje prodor. – Dobro, onda, možda volim da provaljujem stvari i budem negde gde ne bih smela da budem.
Znači voliš da rizikuješ. Zašto? Da li to čini da se osećaš moćno?
Hari se setila kako joj se dlake na potiljku uvek nakostreše kad god bi osetila da je blizu provaljivanja u sistem. Setila se ushićenja koje bi joj prostrujalo telom kao droga kad god bi otključavala poslednja vrata nečije mreže. Bio je u pravu. Hakovanje je činilo da se oseća moćno kao ništa drugo u njenom životu. Ali bilo je tu još nečega po sredi.
Zavrtela je glavom. – To je deo toga, pretpostavljam. Ali pre svega zato što ne verujem ljudima kad mi kažu da ne mogu da provalim u sistem. Samo zato što nešto piše u priručniku ne znači da je to tačno. – Protrljala je nos kao da joj to može pomoći da razbistri misli. – Znam da uvek postoji način da uđem, ako dovoljno dugo pokušavam.
Dakle radi se o tehnici? Želiš da otkriješ tačno kako radi?
Da, tako nekako. To je kao da... ne znam. – Pogledala ga je u oči. – To je kao da pronalazim istinu.
Dilonove oči su zasijale i odjednom se umirio u stolici. – Upravo to je suština hakovanja. Potraga za istinom.
Potom se nagnuo napred oslanjajući se laktovima na kolena i spojio je šake ispred sebe. Lice mu je bilo na nekoliko centimetara od njenog.
Ljudi misle da je cilj hakovanja uništavanje, ali to je daleko od istine. Suština je u istraživanju tehnike, u otkrivanju njenih krajnjih granica i širenju znanja. Pravi haker razmišlja van okvira onoga što piše u knjigama ili onoga čemu je naučen. Sam iznalazi način da nešto uradi onda kada je konvencionalni način razmišljanja zakazao. – Dilon se udubio u njene oči. – Hakovanje je dobro. Ljudi su ti koji su loši.
Uzeo je njene ruke u svoje. Talas vreline joj je zapljusnuo telo, a u grudima kao da je osetila udar struje.
Razmišljaj o hakovanju kao o stanju duha – rekao je. – Ne hakujemo samo kompjutere već naše čitave živote. – Stegnuo joj je ruke i stisnuo nekoliko puta radi naglaska, urezujući svoje oči u njene. – Nikad ne dozvoli da budeš ograničena onim što ti drugi ljudi govore. Nikad ne prihvataj njihovu verziju toga kako stvari moraju biti.
Hari je slušala, hipnotisana. Ograničena. To je tačno opisivalo kako se osećala svakog minuta svakog dana. Sputana od majke, koja je oduvek bila silno razočarana njome; obeležena u školi, gde nije ispunjavala očekivanja. U momentu prosvetljenja uvidela je da joj zapravo govori
kako da se uhvati u koštac sa sopstvenim životom.
Bez upozorenja, Dilon joj je pustio ruke i povukao se nazad kao da se odjednom postideo sopstvene vatrenosti. – Kraj lekcije. Hvala ti što si razgovarala sa mnom. – Skočio je na noge i krenuo ka vratima. – Sam ću izaći.
Hari je ustala zbunjena iznenadnom promenom. – Ali stani... šta će biti sa mnom?
Dilon je slegnuo ramenima. – Verovatno ništa. Moraću da obavestim tvoje roditelje o tome šta si uradila, ali niko neće sudski goniti trinaestogodišnju devojčicu. Samo, uradi to još jednom i bićeš u nevolji.
Stao je uhvativši kvaku, okrenuo se i pogledao je očima u kojima je još tinjala vatra. – Jednog dana imaću svoju firmu s najboljim inženjerima u zemlji. – Uglovi usana su mu se nakrivili i namignuo joj je. – Ako uspeš da izbegneš zatvor dovoljno dugo, možda te zaposlim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:44 am




12.

Kameron je stajao ispred kapije od kovanog gvožđa. Devojka se nalazila u kući i to već skoro sat vremena. Prislonio se uz šipke. Izgarao je od želje da završi ono što je započeo.
Zario je nokte u dlanove. Na železničkoj stanici je žestoko zajebao stvar. Bila je tako laka, kao dete. A istog trenutka kada je sklonio ruku s nje, gomila je nagrnula ispred njega i zaklonila mu pogled. Čuo je vozove kako pište, video je kad su protutnjali. Ali gužva ga je lišila prizora njene prestrašenosti.
Bez toga, nije bilo gotovo.
Provirio je kroz kapiju. Prilaz do kuće je izgledao kao pista za sletanje sa svim tim jebenim svetlima. Mogao je nazreti obris kuće malo iza, s dva prozora koja su sijala u mraku. Naslonio je lice na hladni metal i zamislio devojku u jednoj od tih soba. Vrelina mu je preplavila prepone.
Ali bilo mu je rečeno da se povuče.
Protresao je rešetku, proveravajući koliko je jaka. Bila je visoka bar tri i po metra, i s obe strane je bila prikovana za betonski zid koji se nastavljao niza senovit put. Kamera za video-nadzor montirana na stubu iznad njega počela je da se okreće natrag ka ulaznoj kapiji prateći prilaz kući. Kameron se sakrio u stranu van vidokruga kamere. Kuće ovog tipa bile su sve iste. Visoki zidovi kao zatvorski, senzori montirani na ogradu, infracrvene kamere. Maksimalna obezbeđenost terena. Mada im nije mnogo čemu služila. Uvek je postojao način da se uđe.
Počeo je da kruži oko zida poseda, prelazeći rukom preko bršljana uraslog između cigli. Osećao je miris vlažnog drveta iz šume koja ga je okruživala. Nešto je zašuštalo u šiblju, neki mali sisar je bio u pokretu. Kameron je došao do sporedne kapije i ponovo osmotrio kuću u obliku izduženog slova L. Kako bi spektakularno izgledala dok je guta plamen.
Ali bilo mu je rečeno kako ne sme da bude vatre. Ne još.
Malo je bilo ljudi koji su razumeli vatru kao Kameron. Većinom su je se plašili. Ali Kameron je proveo mnogo vremena prilazeći sve bliže
plamenu, čak toliko blizu da je skoro mogao da dodirne njegove plamteće boje i tanke jezičke.
Nastavio je da prati zid, dodirujući lišće bršljana. Toliko je veći užitak nekoga zarobiti u požaru nego ga gurnuti pod kamion. Tako možeš da ostaneš u senci i posmatraš posledice onoga šta si uradio. Ne kao kod nezgode na putu, gde se sve završava s jednim vriskom. Kod požara, to pojačavanje euforije je bilo postepeno, i završavalo se stanjem sličnom transu koje je moglo da utoli njegovu potrebu da gleda stvari kako gore.
Čuo je da su mnoge serijske ubice kao adolescenti podmetali požare.
„Semov sin“, na primer. On je podmetnuo na hiljade požara. Kameron se nasmešio. On sam još uvek nije bio u toj ligi. Jednog dana, možda.
Uhvatio se za kvaku na sporednoj kapiji. Bilo je zaključano, ali čelične šipke su delovale krto, i farba se ljuštila pod njegovim rukama. Osmotrio je pobliže. Ova kapija je bila starija od one druge, bila je zarđala i zavareni spojevi nisu bili toliko čvrsti. Kameronovo disanje se ubrzalo.
Jeste mu bilo rečeno da se povuče na neko vreme, ali to nije značilo da ne sme da joj se približi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:44 am





13.

Ispostavilo se da je plakar zapravo soba za garderobu veća od Harine spavaće sobe.
Dovukla se do šipke koja se protezala čitavom dužinom zida i počela da razgleda po vešalicama. Bilo je različitih veličina, ali sve su se odlikovale istim skupim markama i glamuroznim večernjim stilom. Hari je uzdahnula. Ništa od toga se ne bi slagalo uz njeno izubijano lice i pohabane cipele.
Okrenula se da pretraži police iza sebe i tu je našla par muških farmerki, široki kaiš i potpuno nove bele košulje još uvek u celofanskom pakovanju. Nekoliko minuta kasnije bila je obučena, košulju je upasala, a preširoke pantalone čvrsto je stegnula kaišem. Krenula je niza stepenice pitajući se ko su te žene koje su ovde ostavile svoju odeću.
Hari je našla sobu u zadnjem delu kuće u kojoj je ostavila Dilona i otvorila je vrata. Od njega ni traga ni glasa.
Razgledala je malo po sobi i pretpostavila da je uglavnom tu provodio vreme. Bila je to kombinacija kancelarije i momačke sobe, koja je mirisala na kožu i tople sendviče s kačkavaljem. Ispred televizora se nalazila ogromna fotelja u kompletu s tabureom i držačem za pivo. Hari je bilo teško da zamisli Dilona kako sedi s podignutim nogama i gleda televiziju.
Na jednom zidu dominirala je velika crno-bela fotografija, otprilike metar pedeset sa metar dvadeset. Bio je to skorašnji snimak Dilona iz ptičje perspektive. Uslikan je kako sedi u turskom sedu na pustoj plaži, dok su svuda oko njega u pesku bili iscrtani nizovi linija i spirala. Šara je podsećala na keltska obeležja i formirala je stilizovanu mrežu koja je zauzimala skoro pola plaže.
To je prosto povezani lavirint.
Hari se okrenula i zatekla Dilona kako stoji na vratima i posmatra je. Presvukao se u elegantne pantalone i plavu ragbi majicu, a u rukama je nosio srebrni poslužavnik. Klimnuo joj je u pravcu fotografije na zidu dok je ulazio u sobu.
Nekad sam imao običaj da ih iscrtavam gde god sam išao. U travi,
u snegu. Jednom sam čak sagradio jedan od ogledala.
Hari se vratila fotografiji. Zbunjujuće vijuge su se prespojile u puteve i ćorsokake i prepoznala je vrstu lavirinta koju je rešavala kao dete.
Šta znači prosto povezan? – rekla je.
Svaki put koji izabereš vodi ili na drugi put ili u ćorsokak. – Poslužavnik je zazvečao kad ga je spustio na stočić. – Putevi se nikad ponovo ne ukrštaju, tako da je to najjednostavnija vrsta lavirinta za rešavanje.
Hari se zaškiljila u lavirint i pokušala da isprati jedan od puteva, ali su oči počele da joj se ukrštaju pa je odustala.
Nisam znala da si toliko opčinjen lavirintima – rekla je.
Zar se nikad nisi zapitala kako sam izabrao ime svoje kompanije? Pogledala ga je upitno.
Lubra na irskom znači lavirint – rekao je. Hari se osmehnula. – Lepo.
Bacila je pogled na poslužavnik. Doneo je bocu brendija, dve kristalne balon čaše za brendi i tanjir s visoko naslaganim sendvičima. Stomak joj je zakrčao. Nije jela celog dana.
Poslužila se sendvičem i zavalila se u stolicu. Dilon joj je pružio brendi. Izvio je obrve primetivši mušku košulju i pantalone koje je obukla, ali nije ništa rekao.
Hari je otpila veliki gutljaj brendija. – Čuj, izvinjavam se zbog svega ovoga s Ešfordom. – Duboko je uzdahnula. – A izvini i zbog onoga ranije. Kad nisam htela da pričam s tobom. Takva sam ponekad.
Dilon je završavao sendvič. – U redu je, ne moraš da mi govoriš ništa ako to ne želiš.
Hari je uzdahnula. A što da mu jednostavno ne kaže o čemu se radi?
To je zbog mog oca. Mislim da on ima veze s ovim.
Dilon se namrštio. – Sa čim? S provalom?
Sa svim ovim.
I s tipom sa železničke stanice? Pa to je sumanuto. Zašto?
Zbog onoga šta je taj tip rekao. Posao sa Sorohanom, savez... sve to ukazuje na mog oca.
Ne razumem.
Gledala ga je u oči. – Posao sa Sorohanom se mom ocu obio o glavu i zbog njega je uhapšen.
Dilonov izraz lica se razbistrio. – Ah. Razumem. Ali šta...
Zavrtela je glavom. – Nemoj više ništa da me pitaš, ni sama nisam još sve povezala. Poenta je, znaš kakva sam kad se radi o mom ocu.
Dilon je prevrnuo očima. – Aha. Razdražljiva. Ona se osmehnula i slegla ramenima. – Pa, da.
Jesi li pomenula išta od ovoga policiji?
Hari se setila onog detektiva koji je te večeri bio u njenom stanu, koji nije progovarao. Odmahnula je glavom. – Ne mogu. Možda počnu ponovo da istražuju njegov slučaj.
Ali on je već u zatvoru. Šta bi još mogli da mu urade?
Hari je spustila sendvič. Odjednom više nije bila gladna. – Treba da izađe iz zatvora.
Mislio sam da je dobio osam godina.
Smanjenje kazne. – Hari je osećala kao da joj se grlo zatvara. – Mogao bi da izađe svakog trenutka.
Dilon je skopčao. – Znači ako se pokrene istraga protiv njega zbog ovoga, obustaviće smanjenje kazne?
Ili će ga potpuno odbaciti.
Nastupila je pauza. Osećala je Dilonov pogled na sebi.
Slušaj, moraš da popričaš s ocem – rekao je. – Govorim ti to već mesecima.
Odmahnula je glavom i zagledala se u čašu koju je držala u ruci. Obuhvatila ju je šakom i počela da vrti zlatnu tečnost ukrug po čaši. – Kad sam bila mala, mislila sam da je on divan. Davao je sva ta čudesna obećanja, i ona koja je ispunio bila su magična. – Noktom je pratila žleb romboidnog reza na kristalnoj čaši. – Skoro vredna svih razočaranja zbog obećanja koje je zaboravio da ispuni.
Zvuči kao da ste ti i on bili baš bliski.
Osmehnula se. – Moja sestra, Amaranta, bila je delom kriva za to. Kad sam imala pet godina, rekla mi je da su me roditelji kao bebu našli na ulici. Rekla je da su odlučili da me neko vreme zadrže ali da su planirali da me kasnije prodaju komšijama.
Dilon se nasmejao. – Tipičan štos starije sestre.
Problem je bio što sam joj poverovala. Provela sam četiri meseca osećajući se kao uljez u sopstvenom domu. Majka je ionako bila rezervisana prema meni, zbog nekih svojih razloga, tako da mi to nije mnogo pomoglo. Na kraju sam sve izbrbljala ocu i on mi je razjasnio stvar. Pretpostavljam da sam od tad počela da ga doživljavam kao neku vrstu saveznika.
Dilon je popio gutljaj brendija. – I to se sve promenilo kad su ga uhapsili?
Odmahnula je glavom. – Već mi ga je bilo dosta mnogo pre toga. Kad stalno trpiš razočaranja, posle nekog vremena ti dojadi. Kada su ga poslali u zatvor, to je nekako bio kraj. – Slegnula je ramenima i osmehnula se. – Ne možemo da biramo roditelje, zar ne?
Pretpostavljam da ne. Mada bi se moglo reći da su moji roditelji izabrali mene.
Hari je izvila obrve.
Ja sam usvojen – objasnio je. – Moji usvojitelji nisu mogli da imaju decu pa su uzeli mene kad sam bio beba. Međutim kada sam napunio dve godine, moja majka je nekim čudom ostala u drugom stanju.
Da pogodim, onda su tebe zapostavljali u korist biološkog deteta i zbog toga si razvio gomilu kompleksa.
Dilon je zastao. – Neko vreme, možda. Svakako znam kako je to kad se osećaš kao uljez u sopstvenom domu. – Slegnuo je ramenima. – Ali onda su nastojali da mi nadoknade to, pa su na kraju preterivali. Ja sam dobijao svu pažnju, a moj brat je taj koji je završio s kompleksima. Na kraju je skroz zastranio. Droga, zatvor i sve što obično ide s tim.
Ispila je svoj brendi nesigurna šta da kaže. – Znači oboje imamo porodice sa sumornom prošlošću.
Izgleda tako.
Hari je pokazala rukom na sobu. – Pa, nije ti uopšte naškodilo. Pogledaj ovu kuću. Neverovatna je. – Počelo je da joj zuji u ušima i zapitala se da se nije malo napila.
Nije loša. – Dilon je izgledao zadovoljan sobom.
Hari je razgledala po sobi. – Mada, izgleda da najviše vremena provodiš ovde.
Oteo mu se osmeh. – Ne kada imam goste, što je najčešće slučaj. A
kada nemam, mogu da se isključim iz sveta. Visoki zidovi, električne kapije – ako novac može nešto da kupi, to je privatnost.
Ili izolacija – rekla je Hari i istog trenutka se pokajala. Dilon se namrgodio i ustao.
Hajmo, izgledaš iscrpljeno. Treba da se odmoriš.
Uhvatio ju je za ruku i pomogao joj da ustane. Na tren su stajali licem u lice, samo nekoliko centimetara jedno od drugog, dok je između njih strujala toplina njihovih tela. On se onda okrenuo i krenuo ka francuskim vratima na drugom kraju sobe pozivajući je prstom da ga prati. – Ali pre toga hoću nešto da ti pokažem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu