Ava McCarthy - Kurir

First topic message reminder :



Obijanje sefova, plaćene ubice, krvavi dojamanti - sve to ide u rok službe Hari Martinez, u očaravajućem trileru koji pomera granice i ne ispušta se iz ruku! Ava Makarti poseduje pravo insajdersko znanje o svetu o kojem piše, što njenom delu daje verodostojnost koja je izdvaja od drugih.
Dovitljivi obrti i opasni zapleti posebno će se dopasti obožavaocima Džona Grišama i Endrua Gosa.Kada joj se supruga koja sumnja u muža obrati da obije njegov sef, Henrijeta Hari Martinez, nekadašnji haker, ne može da odoli izazovu.

Sada je njena klijentinja odmaglila s bogatstvom u dijamantima i ostavila Hari kao jedinog svedoka brutalnog ubistva, i sledeću na spisku okrutnog ubice, koji ne voli da ostavlja svedoke.Put tragom istine vodi je od vrhunske ergele trkačkih konja do krijumčarske mreže u južnoafričkom svetu nehumano stečenih dijamanata. No da li će Hari, sama i u stranoj zemlji, u svetu krvoločnih plaćenika i nemilosrdnog izrabljivanja, uspeti da izvede svoju najsmeliju krađu do sada?

30.
Hari je protrljala oči i zaškiljila u ekran.
FRANSIS (dole) (dole) ODBIJAM (razmak) DA (razmak) PRIJAVM (razmak) (levo) (levo) . (desno) (desno) STEDI (razmak) PGI (brisanje unazad) (brisanje unazad) (brisanje unazad) PEGI (razmak) DOK (razmak) NE (razmak) BUDE (razmak) SPREMNA.
Hari su se kapci spuštali, i nekoliko puta je izbečila oči poput pantomimičara boreći se da ih drži otvorene. Počela je da pregleda sledeći odeljak fajla svog programa za čitanje tastature, spajajući deliće teksta.
To je bio prvi izveštaj njenog špijunskog softvera kojim je napala Krugerov kompjuter. Izlistavao je svaki taster koji je Kruger pritisnuo u poslednjih dvanaest sati. Pročešljala je već većinu toga i sve što je našla bili su bezazleni mejlovi, praćeni brojnim primerima Krugerovog neveštog kucanja.
Istegla je leđa na luksuznoj kožnoj fotelji, i čula kako joj kičma krcka. Analgetici su konačno počeli da deluju, ublaživši bolove u ramenima i glavi. Još uvek je bila u očevom apartmanu, gde je mogla slobodno da se služi kompjuterom i internetom dok je on pratio Roz do prizemlja.
Hari je kuckala po tasteru za spuštanje stranice, iščitavajući fajl koji je preuzela sa svog mejla. Mozak joj je teško upijao informacije, kao mokar sunđer, dok se mučila da obradi sve što je čula od Roz. Ako je Harina pretpostavka tačna, Garvinovo snabdevanje tržišta velikim dijamantima mora da je pomrsilo konce Van Viksu. Prema Rozinim rečima, Van Viks se više od svega trudio da održi dve ključne stvari: paprenu cenu velikih dijamanata i mit da je takvo kamenje prava retkost. Garvinov dotok dragog kamenja predstavljao je ozbiljnu pretnju za obe.
Da li je to razlog njegovog ubistva?
Hari su obuzeli žmarci. Kačiti se s pokvarenim trgovcima dijamantima već je dovoljno loše, a suprotstavljanje tiraniji
medunarodnog kartela je u svakom slučaju previše za nju. Čim je Roz otišla, pozvala je Hantera, osećajući njoj stranu potrebu da ga zamoli za pomoć. Ali Hanter nije bio dostupan. Na kraju mu je ostavila poruku da joj se hitno javi.
Hari je pregledala ostatak fajla i videla da je Kruger pristupio internetu da proveri letove za Kejptaun. Potom je napisao još jedan sažet mejl jednom od svojih vlasnika i završio s potragom na guglu. Zurila je u upit koji je uneo u pretraživač:

HARI (razmak) MARTINEZ

Želudac joj se prevrnuo. Kruger ju je proveravao. Grickala je nokte, pogleđa prikovanog za ekran. Da li je samo radoznao? Ili se iza toga krije nešto drugo? Odmahnula je glavom i zatvorila fajl. Znala je šta mu je sve pretraga izbacila: ime njene kompanije, Blekdžek sekjuriti; izveštaje o njenim veštačenjima; i novinske članke koji je povezuju s očevim insajderskim poslovanjem.
Hari, potrebna mi je tvoja pomoć.
Okrenula se i ugledala oca kako ulazi u sobu sa sjajem u očima.
Protrljao je dlanove, što je radio kad god bi nešto naumio.
Razgovarao sam s Denom Krugerom – rekao je. – Izgleda da će Ti Džejeva udovica hteti da proda Onesta Bila. Idem da popričam o tome s Denom.
Hari se namrštila dok joj se želudac stezao pri pomisli da će njen otac biti u Krugerovoj ergeli,
Koliko to trkačkih konja nameravaš da kupiš? – rekla je.
Njen otac je slegnuo ramenima. – Ko zna? To je kao ruka u pokeru, Hari. Možda će sledeća biti dobitna. – Široko se osmehnuo.
Možeš li da me odvezeš do tamo?
Hari se razmišljala. Poslednje što je planirala bilo je da se vraća u Krugerovu ergelu. Kako da ode tamo kad je neko odande pokušao da je ubije? Počelo je da je steže u grudima. Pred očima joj je iskrsla slika Rotvejlerovih pomahnitalih kopita i setila se kako je skičao. Onda je zamislila oca tamo samog.
Naravno, odvešću te – rekla je, i pogledala na sat pomislivši na Hantera. Zašto je nije pozvao? – Morali bismo odmah da krenemo. Možda ću kasnije morati da se vratim na sastanak s nekim.
Sačekala je da otac obuče kaput i zajedno su krenuli prema kolima. Sledećih dvadeset minuta bilo je stani-kreni kroz zagušen saobraćaj i kad su konačno izašli na otvoren put, njen otac je zaspao.
Hari je odškrinula prozor. Hladan vazduh delovao je okrepljujuće, a sunce je bilo tako jako da je vazduh skoro svetlucao. Kako nije bilo potrebe za ćaskanjem, usredsredila se na vožnju i za sat i po stigli su do Kildera. Oči su joj se širom otvorile od iznenađenja. Po vlažnom vremenu, Kurag je izgledao kao drevna močvara, ali sada je pejzaž bio blistaviji, kao da ga je sunce ispoliralo brasom.9 Pod drugačijim okolnostima, verovatno bi joj popravio raspoloženje.
Sledila je deonicu puta koja je vodila do Krugerove ergele. Polako je skidala nogu s gasa, dok joj je srce kucalo kao ludo a prsti čvrsto stezali volan.
Tata, stigli smo.
Skrenula je levo kroz kapiju, dok joj je svaki atom u telu govorio da se vrati. Parkirala je kola iza kuće i nevoljno izašla.
Njen otac je izašao za njom. Vrata na kolima su odjeknula kada su ih zalupili, privlačeći poglede štalskih momaka iz dvorišta. Nizak prosed čovek izdvojio se iz grupe i požurio ka njima. Bio je to Vini Arnold.
On i njen otac su se rukovali kao stari drugari, energično protresajući ruke, a potom su srdačno potapšali jedan drugog po ramenu. Onda je Vini pokazao prema štalama.
Bili Boj je u svom boksu. Odvešću te do njega, a gazda će nam se kasnije pridružiti. – Polako je krenuo. – Izvini što te požurujem, ali imali smo malu nezgodu s Rotvajlerom. Mladi Edi, koji ga inače pazi, još nije došao, tako da nam nedostaje ljudi.
Harin otac se osmehnuo. – Ne brini, u redu je. Ideš li, Hari?
Odmahnula je glavom. Radije bi se izbola iglama nego što bi ikada više kročila u neku štalu. – Idi ti, čekaću te ovde.
Posmatrala ih je kako odlaze, usput na brzinu pogledavši po
dvorištu. Topot konja odzvanjao je ograđenim dvorištem dok su štalski radnici obletali oko njih kao dadilje. Hari je obuzimala jeza. I pored sve vreve, imala je neodoljivu želju da se pribije uza zid. Mogla se zakleti da je neko posmatra.
Otresavši taj osećaj, udaljila se od dvorišta i došetala do ograđenog manježa s druge strane kuće. Sledila je ogradu dok nije došla do kapije a onda je stala kao ukopana. Ispred nje u manježu bio je Kruger.
Trčao je po travi, a tamna kosa vijorila mu se na vetru. Konj bakarne boje kaskao je slobodno pored njega, njuškom skoro dodirujući Krugerovo rame. Nijedno od njih dvoje je nije primetilo. Kruger je odjednom stao izvijajući se. Konj je zakočio i okrenuo se, gledajući u Krugera. Tada je trener napravio zaokret i potrčao u suprotnom smeru. Konj je đipio za njim, a rep i griva su mu se rasipali na suncu poput zlatnih resa.
Hari se nalaktila na drvenu ogradu, opčinjena. Par je podsećao na dva drugara koja se igraju igre prati kolovođu.
Posmatrala je kad se Kruger opet zaustavio. Krenuo je unazad preko poljane sledeći putanju u obliku slova S. Konj se okrenuo i počeo da vijuga za njim, izvijajući telo kao ogromna riba, menjajući smer na najmanji trzaj Krugerovih kukova ili ramena. Konjska kopita su šuštala kroz visoku travu. Konj se držao ponosno, odražavajući uspravno držanje svog trenera, Bez upozorenja, Kruger se okrenuo i opet potrčao, ovoga puta u Harinom pravcu. Konj je skakutao za njim kao ogromni druželjubivi pas.
Hari je videla da ju je Kruger primetio. Usporio je i onda nastavio da hoda. Konj je prilagodio korak i obojica su prišla ogradi. Hari se uzvrpoljila, osetivši potrebu da objasni svoje prisustvo.
Dovezla sam oca – rekla je.
Razumem.
Stao je uz ogradu i podigao nogu na najnižu šipku. Preko farmerki je nosio par nogavica od mekane kože i tamnu radničku košulju, u čemu je izgledao kao dugonogi kauboj. Pokušala je da ga zamisli kako je zatvara u boks s Rotvajlerom, ali iz nekog razloga slika nije
dolazila.
Konj je promolio glavu preko Krugerovog ramena i Hart je osetila njegov topli dah na obrazima.
To je izgledalo zabavno – rekla je. – Vas dvojica mora da se već dugo poznajete.
Stigao je juče, tek sam počeo s dresurom. Hari je žmirnula. – Zadivljena sam.
Kruger je obujmio rukom meku konjsku njušku. – Komunikacija i poverenje, sve se svodi na to.
Kažete kao da je to tako lako.
Sa konjima jeste. Oni su iskreni, ne lažu. Ne kao ljudi.
Hari je skrenula pogled, akutno svesna činjenice da je upravo njuškala po njegovim mejlovima. Onda se setila njegove pretrage na guglu i zaključila da se i on sam bavio njuškanjem.
I kako to radite? – rekla je.
Kako komuniciram s konjima? – Slegnuo je ramenima. Morate da postanete dominantni konj.
Namrštila se. – Hoćete da kažete da imaju hijerarhiju čopora, kao vukovi?
Kruger je klimnuo glavom. – Svako krdo ima svog vođu, zaštitnika. On hoda ispršeno, ponosan i samouveren, a ostali ga poštuju.
A vođa postaje tako što potuče sve ostale u borbi?
Kruger je odmahnuo glavom. – Skoro nikad ne koristi fizičku snagu. Često nije čak ni najveći u krdu.
Hari se namrštila. – Kako onda postaje vođa?
Tako što ima poseban kvalitet. Moćan i dostojanstven nastup koji drugi konji jednostavno ne dovode u pitanje.
Cinično je izvila obrvu. – Mislite, harizmu?
Slegnuo ramenima. – Možete to tako da nazovete. On to koristi kako bi predvodio krdo govorom tela. Ima posebne signale za stani, promeni pravac, kruži oko predatora i slično. Krdo mu veruje. – Potapšao je konja pored sebe. – Kad uspete da projektujete dostojanstvo i signale dominantnog konja, pridobili ste njihovo
poverenje.
Znači, sve zavisi od govora tela?
Sve na vašem telu konju služi kao informacija. On čita vaše držanje isto kao što gluva osoba čita s usana.
Drugi put tog dana Hari je zamislila Krugera kao malog dečaka u svetu bez zvuka. Zagledala se u njegovo tamno ozbiljno lice pitajući se da li bi i ona mogla da ima poverenja u njega kao njegov konj. Šest meseci ranije, bila je sklona da podiže ljude na pijedestal, ali sada je svet posmatrala s preteranim podozrenjem. Mora da negde između te dve krajnosti postoji zlatna sredina, ali njoj je još uvek izmicala.
Kruger ju je proučavao koji tren a onda je rekao: – Hoćete da probate?
Hari ga je pogledala zabezeknuto. – Šta? Da razgovaram s konjem? Mora da se šalite.
Slobodno. Samo stojte uspravno, visoko podignute glave, samouvereno i on će stajati s vama. – Otvorio je kapiju i uveo Hari. – Zapamtite, svaki pokret je reč, zato budite mirni. Slušajte konja i pustite da on sluša vas.
Hari je polako ušla u manjež, vrteći glavom. – Nisam nimalo sigurna u ovo.
Kruger se opušteno naslonio na ogradu. – Samo stojte mirno.
Hari je promatrala konja ispred sebe. Uši su mu se trzale, a glavu je uzdigao visoko kao da njuši vazduh. Krugerovo opušteno držanje kao da je neutralisalo njegov uticaj, i konj je svu pažnju usmerio na Hari.
Krupna životinja se vrpoljila i zabacivala glavu. Hari je ispravila ramena i zauzela odlučan stav. Osetila je topao miris trave s njegove dlake i zapazila nabrekle mišiće na grudima i zadnjim nogama. U trenutku se setila Rotvajlerovih snažnih nogu, i preplavila su je sećanja na sopstvenu patnju i strah. Konj ispred nje se uzvrpoljio, pognuvši glavu. Mišići su mu podrhtavali i glava mu je klonula još niže. Onda je priljubio uši uz glavu i polako počeo da uzmiče, delujući potpuno unesrećeno.
Hari je trepnula. Kakve je to strahove prenela na jadnu životinju?
Kruger se odgurnuo od ograde i stao između Hari i konja. Osetila je toplotu njegovog tela. Okrenuo se prema konju uzdignuta čela i ispravljenih ramena, i životinja je istog trenutka reagovala. Konj je podigao glavu i načuljio uši, a u grlu mu je zabrujalo tiho rzanje. Kruger se okrenuo prema Hari, pogled mu je bio mračan i napregnut, a telo dovoljno blizu da ga dodirne.
Konj može da nanjuši na kilometar kad neko sumnja u sebe – rekao je. – Od ljudi to možda može da se sakrije, ali konja je nemoguće prevariti.
Njegove tamne oči su je netremice posmatrale i na trenutak joj se učinilo da bi mogao da joj priđe još bliže, da li da je dodirne ili da se izviče na nju, nije bila sigurna. Onda je videla kako mu pogled skreće nekud iza nje.
Dene, Vini te traži – Kesi je rekla oštro.
Hari se okrenula i zatekla je kako ih posmatra, streljajući Hari očima kao usijanim burgijama. Hari se setila osećaja da je neko posmatra, i zapitala se koliko je već dugo Kesi uhodi.

31.
Kalan se upiljio u objektiv i zumirao na Martinezovu. Čak i s tolike udaljenosti odmah ju je prepoznao: vitka figura, guste tamne kovrdže; držanje kao da je ništa ne može iznenaditi.
Nagnuo se, tražeći bolji ugao. Sunčeva svetlost mu je sevnula kroz lobanju, pojačavajući glavobolju. Zgrčio se i oči su mu zasuzile. Tada mu je riđokosa žena uplovila u vidno polje, zaklonivši devojku.
Sranje.
Kalan je promrdao prste i počeo da prelazi objektivom foto- aparata po dvorištu, dok se nije zaustavio na sedokosom čoveku uredno potkresane brade.
To mora da je njen otac. Iste tamne oči i obrve, ista maslinasta koža. Sličnost je bila više nego očigledna. Kalan se spustio malo niže i naslonio o lendroverov otvoreni krov, otvorio blendu i okinuo nekoliko snimaka. Onda je vratio objektiv nazad preko dvorišta i uhvatio snimak na kojem se videla Hari dok je pričala s riđokosom ženom.
To će poslužiti zasad.
Spustio se natrag u džip i izašao napolje, a potom ušao u prikolicu za konje. Zatvorio je vrata za sobom i ostao u mraku. U prikolici je bilo hladno i tamno, kao u pećini zaklonjenoj od sunca. Ovde mu je manje bubnjalo u glavi. Udahnuo je poznati miris konjske dlake i sena, ovog puta pomešanog s nečim drugim: sladunjavim smradom krvi.
Pogledao je telo na podu pored sebe. Uskoro će ga se otarasiti, baciće ga u jarak na pustom delu puta. Zadržao je pogled na iskasapljenom licu, unakaženoj masi lepljivoj od krvi. Prethodne noći je oteo mladića iz ergele. Zvao se Edi i bilo mu je dvadeset pet godina, mada je izgiedao kao da mu je tek šesnaest. Ali osim toga Kalan nije uspeo da izvuče iz njega nijednu pišljivu informaciju. Prebrzo je umro.
Kalan je pljunuo u seno. Jebeni patuljasti džokeji. Nisu izdržljivi.
Svi su slabi kao ptičice. I ranije je gubio mete tokom saslušavanja. Često bi preminuli pre nego što bi odali informaciju, ne zato što su bili heroji već zato što njihova tela jednostavno nisu mogla da izdrže.
Zato su mu bile potrebne fotografije. Uvek ih je snimao da bi ih pokazao klijentima, mada često nisu hteli da ih pogledaju. Ali sada će imati drugu svrhu.
Pregledao je snimke koje je upravo napravio. Pored stasite riđokose Martinezova je izgledala nejako. Bacio je pogled na Edija. U tome je problem. Višak fizičke snage može da ubije slabog zarobljenika pre nego što stigneš da ga ubediš da progovori. Ali kad im zapretiš mučenjem voljene osobe, obično odmah sarađuju. Pogled mu je pao na snimak devojčinog oca. Izgledao je opušteno, sa donekle usiljenim osmehom. Kalan je podigao foto-aparat, uperio ga u Edija i uslikao njegovo lice nekoliko puta iz blizine. Proverio je rezultat i klimnuo glavom. To će biti dovoljno podsticajno.
Gurnuo je foto-aparat u džep i obrisao lice o rame. Koža mu je bila masna od kreme za kamuflažu blek iz bjutiful, koju je naneo prethodne noći. Svi beli plaćenici su je koristili kako bi noću zacrnili lice. U Africi, Kalan ju je godinama nosio svakodnevno. Ponekad mu se i sad oslobađala iz pora.
Bol je opet sevnuo Kalanovom lobanjom, i on je čvrsto zažmurio. U trenutku je prikolica počela da mu se klacka, ljuljajući se kao brod u buri. Brzo je napipao zid, pokušavajući da se umiri. Želudac mu se prevrnuo i Kalan se srušio na pod, čekajući da vrtoglavica prođe.
Neispavanost, to je sve. Celu noć je proveo budan s tim glupanom Edijem. Otarasiće se tela i onda će ugrabiti malo sna u prikolici.
Duboko je udahnuo, nastojeći da potisne mučninu, i naslonio glavu na zid. Bilo bi mu lakše da ih sve pobije, umesto što pokušava da sazna ko je sve umešan. Koga boli dupe za malo kolateralne štete? Njegove poslodavce sigurno ne.
Kada su ga unajmili iz Van Viksa, bili su vrlo jasni. Likvidiraj sve. Niko ne sme da ti promakne. Šta bi više zadovoljilo njegove klijente nego da zbriše čitavu ergelu?
To nije bio prvi put da ga je unajmila neka rudarska kompanija. Njegovi klijenti su obično bile vlade, ili političke frakcije koje su htele da se domognu vlasti. Ali njegova jedinica iz Delte je čak u nekoliko prilika bila raspoređena na dijamantskim poljima Angole. Imao je naređenja da sve puteve zaseje nagaznim minama kako bi usmrtili svakog ko pokuša da prokrijumčari dijamante. Nema sumnje da velike korporacije vole da unajmljuju plaćenike isto koliko i vlade. Plaćenici rade nezvanično. Zbog čega je veoma lako zataškati stvar.
Kalan se pomerio na podu, proveravajući da li još ima vrtoglavicu. Prikolica je prestala da se ljulja. Nešto tvrdo zabilo mu se u kuk, što je odgurnuo. Laptop. Momak ga je nosio kada ga je Kalan zaskočio u dvorištu. Pokušao je da ga uključi, ali mu je prvo tražio prokletu šifru. Blesak ekrana mu je izazvao glavobolju.
Počeo je da masira čelo blago se njišući. Znao je šta te glavobolje i napadi panike predstavljaju, nije mu trebao jebeni terapeut da mu to kaže. To su bile uspomene. Ružne uspomene, iz afričkih bezdana smrti. Odblesak noža, kidanje mesa. Kalan se udario po čelu, izbijajući iz glave sliku koja ga je opsedala. Sijera Leone. Upali su u zasedu. Pobunjenici izbezumljeni od droge, postrojavaju ih nišaneći u njih puškama kupljenim dijamantima. Njihov vođa ide od zarobljenika do zarobljenika i kolje ih.
Kalan je bio poslednji u stroju i čekao je svoj red. Ali to se nije desilo. Došlo je pojačanje iz Delte, i oni su ih izbavili. Ali truli smrad straha još uvek mu se cedio iz pora, baš kao krema za kamuflažu.
Povio je ramena i nastavio da se ljulja, čvrsto zatvorenih očiju. Epizode su bivale sve učestalije. Duže su i trajale, i postajale sve intenzivnije, bacajući ga kao iz padobrana u živa sećanja, toliko stvarna da je mogao da oseti bol.
Kalan je zadrhtao. Šta ako je njegov komandant u pravu – Šta ako je sagoreo, i niko ga više nikada ne unajmi?
Prestao je da se ljulja i otvorio je oči. Polako ga je preplavio hladni spokoj. Možda je došlo vreme da izvadi polisu osiguranja.
Izvukao je foto-aparat iz džepa i drhtavim prstima počeo da
premotava slike unazad. Ovi ljudi se bave krijumčarenjem dijamanata. Velikih dijamanata, kako je rekao kurir u Kurumanu. I upravo se spremaju za sledeću isporuku. Zurio je u sliku Martinezove.
A što ne bi uzeo tu isporuku za sebe?
Skupio se ponovo uza zid, gledajući levo-desno. Van Viksu se to ne bi dopalo, ali ko kaže da oni moraju da znaju za to? Ipak će poštovati ugovor, i dalje će uklanjati krijumčarsku mrežu. Dijamanti će biti samo bonus.
Adrenalin mu je strujao telom dok mu se u glavi kristalizovao plan. Trebalo mu je još informacija. Kada će pošiljka biti isporučena? Gde i ko će je dostaviti?
Pogled mu je skrenuo na Edijevo unakaženo lice, pa se vratio na fotografiju devojke. Šteta. Privlačna je. Ali bio je red na nju.

32.
Šta vi uopšte radite ovde?
Hari je pogledala u Kesi, i onda se okrenula da zatvori rezu na kapiji manježa, ne žureći da odgovori na pitanje. Naposletku je rekla: – Čekam oca.
Kada je podigla pogled, Kesi je i dalje besno zurila u nju. Oći su joj imale neobičnu oker nijansu i gledala ju je ne trepćući kao mačka. Hari je primetila da je sačekala da se Kruger udalji pre nego što je počela drsko da je propituje.
Kesi je prekrstila ruke preko grudi. – Zainteresovali ste se za očeve konje?
Hari je izvila obrve. Istina je da, što manje veze ima s konjima to bolje, ali ženin način obraćanja probudio je inat u njoj.
Može biti – rekla je.
Zenine zelene oči odmerile su je od glave do pete. Hari se trudila da ne razmišlja o tome šta misli o njenim izbledelim farmerkama. Kesi se okrenula u mestu i energično zaputila preko dvorišta.
Na trenutak, Hari je posmatrala veterinarku kako odlazi, brzo se udaljavajući dugim koracima kao da je na točkovima. A onda je Hari požurila za njom.
Kesi? Mogu li nešto da vas pitam?
Veterinarka se nije obazirala. – Moram da se pobrinem za ranjenog konja.
Samo kratko. – Hari je potrčala kako bi je sustigla. – Radi se o Evi.
Kesi ju je odjednom pogledala. – Šta je s njom?
Koliko dugo već radi ovde?
Dve-tri godine. Zašto?
Da li njen očuh ikad dolazi u ergelu?
Kesi se zaustavila na ulazu u štalu, zbunjenog izraza lica. – Njen očuh?
Zove se Garvin Oliver. Jeste li ga ikad upoznali?
Ne. Jel’ on ima neke veze s ergelom?
Hari je slegnula ramenima, pokušavajući da pročita Kesino lice. – Čula sam da je Krugerov poslovni partner.
Kesi je skrenula pogled. – Den Kruger nema partnere, verujte mi. Ni poslovne ni bilo koje druge. Podigla je crnu torbu koja je stajala pored vrata i ušla u štalu. – A sada, ako nemate ništa protiv, unutra me čekaju rane koje moraju da se previju.
Hari se namrštila i požurila za njom. – Ali šta je s Ti Džejom? On mu je bio poslovni partner, zar ne?
Neko vreme. Ali Den se spremao da ga otkupi. – Kesi se okrenula i pogledala je pravo u oči, stisnutih usana. – Treba da znate jedno: Den je usamljenik. Uvek će to i biti.
Hari je trepnula. Kesi joj je okrenula leđa i ušla u obližnji boks. Nešto je šuškalo iza poluvrata boksa, krupna prilika gazila je po slami. Hari se naježila. Polako je prišla boksu i provirila preko vrata. Krupan crn konj stajao je dijagonalno u boksu. Glava mu je bila spuštena, ramena su mu se trzala, a noge i zadnjica su mu bili
išarani ranama koje su se presijavale. To je bio Rotvajler.
Hari je grickala usnu. Morala je priznati da nije ni pomislila na konja i na ono što mu se desilo pošto je pobegao iz dvorišta.
Ne prilazite. – Kesi ju je pogledala optužujuće, a onda se savila i počela da ubrizgava tečnost u posekotine na Rotvajlerovim nogama.
Uznemirićete ga. Ne sviđate mu se.
Hari je ustuknula. Bilo bi apsurdno da bude uvređena zbog toga šta neki konj misli o njoj. – Je li on dobro?
Manje-više. Našli smo ga jutros zalutalog na putu. – Kesi je nežno prešla rukom konju niz nogu, a onda mu je obuhvatila članak i coknula jezikom. Poslušno, Rotvajler je podigao kopito. – Provalio je iz svog boksa.
Hari je pogledala po boksu. Mirisao je sveže, na drvo, i otvarao se prema kosim krovnim gredama, a preko pregradnih zidova pružao se pogled na susedne boksove. Na jednom zidu, na metar i po – dva, iznad zemlje, visilo je dugačko ogledalo. Kesi je primetila njen pogled i odmahnula glavom.
Ne iz ovog boksa. Neki idiot ga je stavio u zatvorenu staju na kraju. – Polako je spustila Rotvajlerovu nogu na slamu, a zatim izvadila nekakvu vlažnu gazu iz torbe. – Svi znaju da mrzi da bude zatvoren. Imao je sreće, mogao je da se ubije.
Ili nekog drugog, pomislila je Hari.
Kesi je nastavila: – Razvalio je vrata staje udarajući ih nogama. Mora da je bila velika buka. Edi je bio jedini konjušar na dužnosti, ostali su slavili pobedu Bilija Boja. Den će ga ubiti kad se pojavi.
Hari se namrštila zamišljajući Edijevo upalo lice. Da li ju je on zaključao u staju s Rotvajlerom? Delovao je tako mlado.
Kesi je umotala Rotvajlerovu nogu i pričvrstila zavoj zelenom lepljivom trakom. Zivotinji su podrhtavali mišići, ali je podnosila, stoički kao magarac s turističkih plaža.
Čemu služi ogledalo? – pitala je Hari.
Den ga je okačio. Rotvajler je usamljen kad ostane sam, pa zato kada pogleda ulevo, uvek vidi još jedan par ušiju.
Hari se zaškiljila u konja. Okrenuo je glavu i na trenutak su razmenili poglede. Teško je pomiriti prizor životinje koja je sada izgledala tako bespomoćno sa sinoćnim gladijatorom iz pakla.
Kesi je ohrabrujuće mrmljala konju, dok su vazduh parali zvuci lepljive trake koju mu ju obmotavala oko noge. Hari se divila toj ženi koja je bila toliko opuštena u blizini kopita. Sinoć su bila kao sečiva u mraku.
Ne znam kako radite to što radite – rekla je Hari. Kesi ju je pogledala namršteno. – Kako to mislite?
Ovakav život, konji, sve to. – Hari je raširila ruke oko sebe pokazujući na štalu, i onda pogledala Kesi u oči. – Ja to ne bih mogla. Ne bih mogla da izađem na kraj sa svim tim.
Kesi je zastala, trepćući. – Zaista?
Ja sam gradska devojka, moglo bi se reći.
Kesi je sela na pete i posmatrala Hari. Njene čvrsto stisnute usne kao da su na tren smekšale. Onda je klimnula glavom i počela da stavlja drugi zavoj, blago zarumenjenih obraza. Pročistila je grlo.
Čujte, u vezi s onim ranije...
Nije važno.
Kesi je otvorila usta da nešto kaže, ali onda kao da se predomislila. Zvuk cepanja lepljive trake prekinuo je tišinu i Kesi je rekla: – Da li ste još nešto hteli da me pitate o Evi?
Hari je primetila promenu tona. Sad kad je borba za teritoriju oko Krugera izglađena, možda će dobiti neke informacije. Nalaktila se na poluvrata.
Pitala sam se otkud prezime Darsi. Jel’ udata?
Koliko sam ja čula, nije. Ako jeste, muž odavno nije tu; s Robom se zabavlja već više od dve godine.
Robom Devlinom?
Mhm. – Kesi je natapkala malo pomade konju na nogu.
Protivno mojim savetima, mogu da dodam.
Jel’?
Veza s džokejom nije za ljude sa slabim srcem, verujte mi. – Kesi se podigla na noge, otresajući slamu s pantalona.
To je, u najboljem slučaju, zastrašujuć život, a u najgorem je poguban.
Kao da govorite iz ličnog iskustva.
Kesi ju je pogledala izmučenim pogledom. – Jeste. Moj muž je bio džokej.
Hari je razrogačila oči. Posmatrala je stasitu figuru veterinarke pokušavajući da je zamisli pored džokeja. Kesi se osmehnula i slegnula ramenima.
Znam. Čudno, zar ne? Lu je, u stvari, bio prilično visok za džokeja, isto kao Rob, no ipak smo bili neobičan par.
Razvedeni ste?
Kesi je iščezao osmeh s lica. Čučnula je uz Rotvajlerovu prednju nogu da proveri da li su zavoji čvrsto na mestu. Kada je ponovo progovorila, glas joj je bio prigušen.
U početku sam mislila da je to normalno. Sve te dijete, saune. Da je to takav život. Lu je bio veoma uspešan džokej, kao i Rob. – Uzdahnula je i počela da pakuje torbu. – Međutim, činjenica je da lakši džokeji dobijaju više posla, i Lu je sve radio kako bi što više
smršao, Laksativi, izazivanje povraćanja, stimulativne droge. Radio je vežbe u plastičnim odelima i danima ništa nije jeo, nekad bi za jedno jutro izgubio dva i po do tri kilograma.
Opa.
Da. Često je trpeo takve grčeve i bio toliko dehidriran da je jedva funkcionisao. Ne znam kako je imao snage da jaše.
Hari se setila Robovog očaja u štali prethodne noći. – Da li svi oni to rade?
Prilično je uobičajeno. Lua je to odvelo u alkoholizam i depresiju.
Zavrtela je glavom. – Borio se s problemom težine koji jednostavno nije mogao da reši, vidite. Bio je previsok. Kao i Rob.
Šta mu se desillo?
Kesi je izašla iz boksa. – Policija ga je jednog jutra našla kako luta gradom, izgladneo, jedva stojeći na nogama. Uveli su ga u sobu za ispitivanje, i ostavili ga da me pozove. – Zatvorila je rezu na vratima boksa, gledajući u Hari. – Dok su oni bili napolju, on se obesio.
Hari se prenerazila. – Oh, bože.
Izvinjavam se, ne volim to tek tako da saopštim. Ja sam se već pomirila s tim; ima skoro tri godine otkad se to desilo. Ali znam da je ljudima neprijatno.
Malo je reći neprijatno. Hari je neko vreme ćutala. Onda je rekla: – Hoćete da kažete da se to dešava i Robu?
Ne znam. Ali ako mene pitate, postoje znaci da ide u istom smeru.
Rotvajler je šuškao po slami, okrećući se prema njima, i isturio glavu preko poluvrata. Kasi ga je pomazila po mekanoj njušci.
Pokušala sam da razgovaram s Evom – kazala je. – Ali ona je prilično tvrdoglava. Nikog ne sluša.
Potražila je nešto u džepu i zatim dala konju polovinu mentol bombone. Kako je počeo da sisa, čovek bi pomislio da je dobio ogromnu lizalicu. Kesi je nastavila.
Možda će se ta veza sama od sebe ugasiti. U najmanju ruku, može se reći da je burna. Mnogo svađe i vike, i onda jedno od njih besno odjuri. Obično Eva.
Kesi je slegnula ramenima i izašla iz štale, dobacivši preko ramena:
Ali čujte, šta ja znam? Možda su stvoreni jedno za drugo.
Hari je požurila za njom i zažmirila na sunčevoj svetlosti kad su izašle.
Kao vi i Kruger?
Kesi ju je kratko pogledala ali nije odgovorila. Hari se mučila da održi korak s dugonogom veterinarkom, i pokušala je s drugim pitanjem.
A koliko dugo se vi i Kruger poznajete?
Četri ili pet godina. Lu je ponekad jahao za njega.
Hari je počela da nagađa da li se Kesi viđala s Krugerom i pre suprugove smrti. Veterinarka mora da je to osetila jer je rekla:
U slučaju da se pitate, Kruger i ja smo započeli vezu tek prošle godine.
Hari je osetila kako crveni. – Nisam...
Jeste, pomislili ste. – Onda je Kesi odmahnula rukom.
Nije važno. Većina ljudi odmah pomisli isto. Pretpostavljam da je sočni trač zabavniji od istine.
Hari je zamislila Krugerovo tajanstveno lice i bilo joj je jasno šta ljude inspiriše na tračeve. Setila se jednostrane rasprave između njega i Kesi, koju je imala prilike da vidi kroz prozor.
Deluje kao muškarac s kojim je naporno imati vezu – kazala je Hari. – Nekako, teško ga je pročitati, ako znate na šta mislim.
Kao što sam rekla, Den je usamljenik. Nekad nisam sigurna da želi da bude s bilo kim. Ali ostajem s njim. – Kesi se kiselo osmehnula. – Glupo, zar ne?
Ne mora da znači. – Hari je pomislila da zvuči pomalo očajnički, ali nije bio trenutak da to kaže.
Gume su zašuštale u daljini. Podigla je pogled i ugledala kola kako ulaze u dvorište. Kesi je pročistila grlo.
Za vikend idem s njim u Kejptaun. Hari ju je pogledala. – Na aukciju?
Na odmor. Zajednički. Previše radi. – Kesi se nasmešila, a onda polako krenula prema kući. – Konačno sam uspela da ga
nagovorim.
Hari je zurila za njom. Imala je utisak da ceo svet ide u Kejptaun.
Vrata na kolima su se zalupila i ona je pogledala u pravcu dva muškarca koja su koračala prema njoj. Pogled joj se zaustavio na vitkijem od njih dvojice. Tršava dečačka frizura, vitko mišićavo telo. Stomak joj se stegao. To je bio Hanter.
Stao je ispred nje, skamenjenog izraza lica. Hari je progutala knedlu,
Dobili ste moju poruku? – rekla je.
Da. – Reč mu je izletela iz usta poput metka.
Htela sam da razgovaram s vama. Da razjasnim nekoliko stvari. Zaškiljio je. – Jel’ tako? Pa, mnogo toga treba da razjasnite,
gospođice Martinez, i sada vam je prilika da to uradite.
Pokazao je prema kolima. – Vodim vas u stanicu.

33.
Ne mogu da verujem, Jesam li uhapšena?
Hari se promeškoljila na tvrdoj drvenoj stolici upiljivši se u Hantera. On je stajao s druge strane stola, prekrštenih ruku, naslonjen ramenom na zid.
Ne još – rekao je.
Bio je bled, delovao je previše umorno za svoje dečačko lice. Tokom vožnje do stanice odbijao je da joj odgovori na pitanja, a onda ju je ostavio da čeka pola sata u prostoriji za ispitivanje. Hari je sklopila ruke i dala sve od sebe da izgleda što iskrenije.
Ionako sam htela da dođem da razgovaram s vama – rekla je. – Niste morali da dolazite po mene kao da sam neki begunac.
A, ne?
Hari je trepnula, i pokušala ponovo. – Šta sam ovog puta navodno skrivila?
Hanter se odgurnuo od zida, naslonio dlanove na sto i nagnuo se napred tako da mu je lice biio u visini njenog.
Pronašli smo vaše ime u fajlovima Garvina Olivera. Hari se trgla. Znala je da će kad-tad naći njeno ime, ali to ne znači da je imala spreman odgovor. Na brzinu je razmotrila mogućnosti. Ako prizna da je znala za Garvinove fajlove, Hanter će znati da je neovlašćeno čačkala po njegovima dokazima. Ako se napravi luda, ima izgleda da njena smicalica s laptopom ne izađe na videlo.
Ne razumem – rekla je.
Hanter je lupio šakom o sto, i ona se trgla.
Ne zezajte me. – Zaškiljio je. – Prema nalazima veštaka, neko je pristupio Garvinovom hard-disku malo pre nego što ste nam ga vi predali. – Pogled mu je bio neumoljiv. – Znate savršeno dobro šta se nalazi u tim fajlovima.
Hari se skvrčio stomak. Prokletstvo. Bar jednom je trebalo da ne blefira. Uzdahnula je i podigla ruke.
Dobro, napravila sam kopiju. Nije trebalo to da uradim i žao mi
je.
Žao vam je?
Čujte, u moju odbranu, vaša je greška što je laptop ostao kod mene, ne moja.
Hanter je stisnuo zube, pa je odlučila da odustane od te linije napada. Umesto toga, još jednom je podigla ruke kao da se predaje.
Dobro, to mi nije dalo za pravo da napravim kopiju. Ali jedini razlog što sam to uradila jeste da zaštitim sebe. Meni se činilo da mi ni reč nećete poverovati dok sama ne otkrijem ko je ta Bet.
Niste mogli nama da verujete da ćemo otkriti istinu?
Iskreno, ne. – Primetila je da je stisnuo usne i osetila je kako i njoj skače pritisak. – Hej, vi ste počeli da donosite pogrešne zaključke čim ste me zatekli u Garvinovoj kuči. Kad tome dodamo i insinuacije inspektora Lina, koji bi, uzgred rečeno, sve dao da me strpa iza rešetaka, kako da se ne osetim ugroženom.
Pronašli smo vas pored leša i praznog sefa, naravno da smo izvlačili jebene zaključke. – Pogledao ju je hladno. – Ništa od toga vam ne daje za pravo da neovlašćeno rukujete dokazima.
Morala sam nešto da preduzmem. Ko god je ubio Garvina, ustremio se zatim na mene. Vi niste hteli da me zaštitite. – Hari je zamahnula rukama. – Šta je trebalo da radim, da sedim i čekam da me nađe?
Hanter ju je nekoliko trenutaka besno gledao, a onda je naglo izvukao stolicu i seo,
Mnogo toga je upereno protiv vas, osim vaše problematične prošlosti s Linom.
Hari je isturila bradu. – Kao na primer?
Pričajte mi o Denu Krugeru. Provodite dosta vremena s njim u poslednje vreme.
Nije istina. Tek juče sam ga upoznala.
Kojim povodom?
Htela sam da saznam otkud moje ime u Garvinovim fajlovima. – Ignorisala je njegove skeptično izvijene obrve.
Don Lajt je bio jedini trag koji sam imala, i taj trag me je odveo
do Krugerove ergele.
Hari je postala svesna da izbegava da pomene očevo ime i nadala se da Hanter to neće namirisati.
A šta je s Tomom Džordanom? – rekao je Hanter. – Kako ste njega upoznali?
Nikad ga nisam upoznala. Nismo se poznavali. Gledao ju je pravo u oči. – Ali znate da je mrtav?
Slegnula je ramenima. – Pa šta ako znam? Bilo je na svim vestima.
Nakrivio je stolicu unazad i prekrstio ruke na grudima. – Jutros ste se vi i vaš otac videli sa ženom po imenu Roz Blumberg. U hotelu Vestburi.
Hari ga je pogledala zabezeknuto. – Pratili ste me?
Ona je veoma poznata u krugovima dijamantske industrije, kako sam čuo. E sada, zašto biste se vi našli s nekim kao što je ona?
Ona je stara poznanica, htela je da pomogne. – Hari su dlanovi bili vlažni od znoja. – Znala sam da je Garvin preprodavao krijumčarene dijamante, i poinisiila sam da bi Roz mogla, da mi pomogne da popunim neke praznine.
Ko vam je rekao da je Garvin krijumčario dijamante?
Hari se zbunjeno namrštila. – Vi. Rekli ste mi da se bavi nezakonitim poslovima, onog dana kad ste došli kod mene u kancelariju.
Hanter se klatio na zadnjim nogama stolice praveći se da nije čuo.
Možda ste to znali zato što ste bili umešani, Možda ste kopirali njegove fajlove zato što su vam potrebni da nastavite posao.
Hari je zavrtela glavom. Imala je osećaj kao da joj je neko izbrisao misli gumicom za brisanje. – To je suludo, nemoguće da u to verujete.
Hanter je pustio da mu stolica padne napred treskajući o pod. – Možda vi i ta njegova pastorka radite zajedno.
Ne! Rekla sam vam, sve vreme pokušavam da saznam ko je ona.
Znamo mi više nego što vi mislite, gospođice Martinez. Znamo da je Garvin nabavljao ilegalne dijamante u Kejptaunu, i znamo da je koristio Krugerove konje kako bi ih izneo. Eva obavlja taj deo
posla, mada sam bog zna kako. – Prezrivo je iskrivio usnu. – Možda ih natera da ih progutaju, ili im ih gurne u zadnjicu. Znamo za slučajeve gde su tako prenosili drogu.
Hari je srce brže zakucalo. – Slušajte, ja ne poznajem Evu Oliver, to jest Darsi, ili kako se već zove. Upoznala sam je prvi put kad me je unajmila da otvorim taj sef.
Cinično je izvio obrvu. – Stvarno? Kakva slučajnost, zar ne? Ona vas unajmi da otvorite Garvinov sef baš kada je vaš konj sledeći u redu za isporuku?
Hari je otvorila usta ali nije imala šta da kaže. Na kraju krajeva, bio je u pravu, jeste bila neverovatna siučajnost. Hanter je lupkao prstima po stolu.
Samo što to nije vaš konj, zar ne? – Proučavao joj je lice. – Pripada vašem ocu.
Hari se promeškoljila na stolici. – Pa, da, ali...
I vaš otac je poznanik tog takozvanog stručnjaka za dijamante, Roz Blumberg.
Sarađivali su pre mnogo godina, ali kakve to veze ima? On je sarađivao s mnoštvom ljudi.
Ah, znamo mi sve o poslovima vašeg oca. – Hanter se upiljio u nju. – Jel znate da za nekoliko dana putuje s Krugerom u Kejptaun?
Hari je srce bilo u grlu. Prvi put joj je sinulo da se njenom ocu jednako ljulja pod nogama kao i njoj.
Šta tačno hoćete da kažete? – rekla je
Hanter je slegnuo ramenima. – Činjenica je da, kao bivši robijaš, vaš otac uliva još manje poverenja nego vi.
Hoćete ovo da prikačite njemu samo zato što ne uliva poverenje?
Ima nepoznate izvore prihoda.
Kocka se, tako ovih dana zarađuje novac.
Tihi glas joj se ubacio u reč. – Kao vi na Bahamima?
Pogled joj je poleteo ka čoveku koji je stajao pored vrata. Posmatrala je njegovu tamnu kosu, pomalo pohabano odelo i kravatu. Inspektor Lin.
Hanter se namrštio i ustao. – Šta ti radiš ovde?
Čuo sam da si je doveo na saslušanje. – Lin je kročio u prostoriju, polako zatvorivši vrata za sobom. – Pa rekoh da svratim.
Hari je videla kako su se dva muškarca isprsila, spremna za okršaj. Hanter je stegao naslon stolice ukrutivši se. Lin je stajao pored vrata, tih i usredsređen. Kao lisica kad lovi petla.
Traže te napolju – rekao mu je Lin.
Hanter je oklevao, gledajući u Hari. Lin se osmehnuo.
Ne brini za nju. Ja ću joj praviti društvo dok se ti ne vratiš. Hanter je besno pogledao u svog kolegu i izmarširao iz prostorije.
Lin se okrenuo prema Hari.
Dakle, još uvek vas nije uhapsio. Da sam to bio ja, priveo bih vas još pre nekoliko dana.
Hari je stezala ruke, – Nema zašto da me uhapsi. Sve ovo je greška. – Čak su i njoj samoj ta poricanja zvučala neuverljivo.
Lin je prišao praznoj stolici i seo. Pokreti su mu bili glatki i bešumni, kao da je dobro podmazan.
Odlaže da uradi to – rekao je. – Donekle se pita da li govorite istinu.
Hari je zamalo frknula. – Ne deluje tako, verujte mi.
Zato što je oprezan. – Lin ju je pomno posmatrao. – To ne bi bio prvi put da je pogrešno procenio osumnjičenog.
Znam, rekao mi je.
Lin je nakrivio glavu. – A, rekao vam je?
Rekao je da je poverovao svedoku kada nije trebalo, da je bio preblag prema njoj. – Hari je prekrstila ruke. – Možete da budite sigurni da prema meni nije preblag.
To je rekao? Da je bio preblag prema njoj? – Lin se cinično nasmejao. – Interesantan izbor reči.
Hari se namrštila i promeškoljila na stolici. Nagnuo se malo bliže.
Hanter joj se uvlačio u krevet, to je radio. Kad god je stigao. Nije mogao da drži svoje napaljene ruke dalje od nje.
Hari se ukrutila. Lin je klimao glavom s prezrivom grimasom.
Tako je, tucao je glavnu osumnjičenu. Za koju se, uzgred budi rečeno, ispostavilo da je kriva. – Zaigrao mu je mišić pored desnog
oka. – Tvrdi da nije znao, ali žestoko je zajebao stvar. I to na mom slučaju. Malo je falilo da dobije otkaz, a ja umalo da najebem s njim.
Lin je stezao pesnice na stolu između njih. Kao da je to primetio, zavalio se nazad u stolicu, i počeo da šara pogledom po Harinom telu. Cvršće se obgrlila oko grudi, a njemu su se usne iskrivile u još jedan podrugljivi osmeh.
Hanter zna da izabere, što jest jest. I prethodna je dobro izgledala, – Pogledao je Hari prodornim pogledom. – Ili je možda samo slab na žene koje lažu.
Hari se naterala da ne skrene pogled. – Ja govorim istinu.
Vi ste vešt blefer, gospođice Martinez, to svi znamo. Kako biste inače zaradili tolike pare na pokeru?
Nije bilo sve na pokeru. – Dozvolila je sebi da trepne, odjednom umorna od takmičenja ko će duže da zadrži pogled. – Nešto je bilo i na blekdžeku.
Lin se upiljio u nju kao u kristalnu kuglu koja se neočekivano zamaglila. – Nadam se da nećemo otkriti još neku imovinu nepoznatog porekla u vašem posedu.
Hari je oborila pogled, dijamant u njenom džepu odjednom je goreo kao vreo žar. Napolju se začuo neki metež i spasao je da ne mora da odgovori na pitanje. Vrata su se širom otvorila i Hanter je stajao na pragu. Njegovo vitko telo ispunilo je okvir vrata, a svaki mišić mu je bio napet. Na trenutak, Hari ga je zamislila u krevetu s nekim i osetila kako joj koža bridi od vreline kao od osipa. Brzo je potisnula tu sliku.
Pronašli su telo – rekao je Hanter. Lin je ustao. – Čije?
Hanter ga nije ni pogledao i besno se upiljio u Hari. Duboke bore uokvirile su mu usta, dok su mu se nozdrve blago širile.
Zove se Edi Konvej, konjušar iz Krugerove ergele.
Hari je čula kako joj je dah zapeo u grlu. Mladi Edi, žgoljavi konjušar koji se brinuo o Rotvajleru. Hanter je zurio u nju streljajući je očima.
Vaš laptop je pronađen odmah pored njega.

34.
Mani je privukao poduprti pneumatski čekić do zida tunela. Težina mu je preopteretila ranu na ruci, i bol mu je prožeo čitavo telo. Osetio je kako se njiše, dok mu se mutilo pred očima. Oko njega, prašina se vrtložila kao crni smog.
Rana na ruci mu se menjala. Koža mu je bila upaljena i modra, a iz posekotine se lučio smrdljiv gnoj, Mani se setio Ezrine gangrene, trule i otrovne, i ne razmišljajući okrenuo se da potraži Takatu. Osvešćenje ga je udarilo poput groma.
Takata je mrtav.
Mani je bio ošamućen. Takata je primio metak i spasao Maniju život, kako bi on zauzvrat mogao da zaštiti Ašu. Ali kako da je spase kad je zarobljen ovde dole u rudniku?
Mani se skljokao leđima na ziđ, držeći se za povređenu ruku. S mukom je progutao knedlu u grlu, nastojeći da izbije iz glave Takatino dobrodušno lice. Starac je imao poverenja u njega, verovao je da ga neće izneveriti. Ali Mani je znao da već jeste.
Metal je odzvanjao po stenama dok su drugi rudari radili u tunelu. Mani se pridigao i mašio bušilice, održavajući je na potpornoj nozi. Poslednji put kad je bušio rupu Oker ga je izudarao palicom. Stražar je sada mrtav, a njegovo debelo telo leži negde nepokopano, zajedno s Manijevim dijamantima.
Mani se stegnuo i upalio motor. Burgija bušilice je zagrizla stenu.
Vibracije su mu protresale telo, nadražujući mu ranu.
Šta ako su drugi stražari već otkrili dijamante?
Preplavila ga je grozničava vrelina. Otpustio je okidač, obamrlih ruku. Ionako sad više nije bitno. Dosad je Okerovo telo verovatno već izneseno iz rudnika, a dijamanti daleko van njegovog domašaja.
Dos Santosi
Mani se okrenuo i zaškiljio kroz uskovitlanu prašinu. Stražar je stajao na ulazu u tunel, pokazujući mu cevkom puške da dođe. Mani je pogledao u ostale rudare, zatim prešao posrćući preko
odronjenog kamenja i izašao u glavno okno. Njegova rudarska lampa je rasterala senke sa stražarevog lica. To je bio mladi bledi vojnik koji se nije usudio da ubije učitelja.
Mladi stražar je zamahnuo puškom. – Ulazi u lift.
Polako, Mani se okrenuo i teška koraka došao do metalnog kaveza. Ruke su počele da mu se tresu. Da li su otkrili da je on ubio Okera? Hoće li upucati i njega, isto kao što su Takatu? Mani je ušao u lift, a stražar odmah za njim. Kavez je zveketao dok su se peli uvis, probijajući se kroz sve gušći stub vreline. Onda su se zaustavili uz škripu i Mani je iskoračio napolje na sunce.
Stražar je šutnuo torbu na zemlji. – Uzmi svoje stvari. – Onda je tutnuo Maniju snop papira u ruke. – Tvoj ugovor je istekao. Prođi kroz rendgen i izađi na glavna vrata.
Mani je svukao masku pod bradu, zureći u papire s odobrenjem za njegovo otpuštanje. Onda se zagledao u stražara. Koji trenutak, mladi vojnik je gledao njega, a onda mu dao znak puškom.
Polazi!
Mani je natrpao papire u radno odelo i uzeo svoju torbu. Kretao se koridorom oivičenim bodljikavom žicom do rendgenskog odeljenja. Desno od njega, iza bodljikave žice, nalazio se glavni izlaz i on je zurio u ogromnu kapiju koja kao da je zatvarala ulaz u neku tvrđavu. Ispred nje je čekao kamionet s upaljenim motorom, spreman za polazak. Malo dalje, iz pravca kasarne za bele radnike, dva muškarca su se kretala prema kamionetu. Teglili su između sebe nešto veliko i belo, pod čijom težinom su posrtali.
Vreća za leš.
Maniju je srce počelo silovito da tuče u grudima. Da li je Okerovo telo još uvek u rudniku? Mani je odlepio pogled od njih i pojurio u rendgensku salu, gde se predstavio operatoru u zaštićenoj kabini. Baš kako je i rekao, Voker više nije bio tu. Njegov zamenik je bio mlađi, neiskusan u poslu, s pokretima sporijim od kornjače. Mani je stiskao pesnice, premeštajući se s noge na nogu. Kad bi samo uspeo da stigne do kamioneta pre nego što ode, možda bi još uvek imao izgleda.
Operator je konačno podigao pogled i klimnuo glavom. Mani je bacio torbu na pokretnu traku rendgena i ušao u komoru. Vrata su se zatvorila i krak rendgena u obliku slova C se zatresao i počeo sporo da puzi uza zid.
Maniju je znoj curio niz lice. Skeniranje od glave do pete traje dvadeset pet sekundi, Valjda će kamionet još uvek biti tu. Pomislio je na belgijskog stražara, Zonvijea, koji je odlučio da se otarasi tela bez prijavljivanja policiji. Stražari nikad nisu pozivali u rudnik nadležne organe. Previše ubistava su počinili.
Krak rendgena je konačno škljocnuo vrativši se na mesto. Vrata od pleksiglasa su se otvorila i Mani je iskočio iz kapsule čekajući da operator otključa glavna izlazna vrata. Reze su se otvorile, brava je zazujala. Mani je prošao kroz metalnu ogradu u visini struka i uzeo torbu s pokretne trake. Ramenom je odgurnuo velika čelična vrata i izleteo na sunce.
Kamionet je još bio tu.
Mani se vukao do njega, boreći se protiv grčeva u udovima.
Kamion je zaturirao, a izlazna kapija je zaškripala.
Ćekajte! – Mani je potrčao ka vratima vozača. – Jel možete da me povezete?
Vozač se počešao po kosi s upletenim perlama i slegnuo ramenima. Pogledao je u svog suvozača i neko vreme su se dogovarali na jeziku isizulu. Onda se vozač okrenuo prema Maniju i osmehnuo se, otkrivši razmaknute krive zube.
Možeš da pođeš s nama. Ali veliki čovek iza zauzima mnogo mesta.
Dva muškarca su zabacila glave i grohotom se nasmejala. Mani im je zahvalio, prišao zadnjem delu kamioneta i ubacio svoju torbu u otvoreni teretni deo. Potom se popeo unutra i smestio uz ivicu prikolice. Vozač je bio u pravu. Okerovo telo i platnena putna torba su zauzimali večinu prostora.
Čelična kapija je zaškripala i kamion je polako ubacio u brzinu. Mani se naslonio uz ogradu prikolice, koja je vibrirala, i posmatrao široko nebo i rastinjem prekriveno prostranstvo ispred njega.
Udahnuo je jak sladak miris bagrema. Ubrzo će biti napolju, daleko od rudnika. Uskoro će moći da potraži dijamante.
Rafal pucnjeva zaparao je vazduh. Kamion se naglo zaustavio. Mani je brzo okrenuo glavu. Zonvije je stajao na dva metra od njih, nišaneći puškom Maniju u glavu.
Mani je polako podigao ruke. Stražareve oči su delovale sitno na njegovom licu u obliku lopate. Besno je zurio u Manija a onda mu se pogled spustio na Okerovo telo u vreći.
Opet je pogledao u Manija. – Ko je rekao da možeš da ideš? Mani je progutao knedlu, i počeo da traži otpusni nalog.
Imam sve papire, istekao mi je ugovor.
Zonvije ga nije slušao već je ponovo gledao u Okerovo telo. Na četvrtastoj vilici nabrekao mu je mišić. Onda se pomerio u stranu i doviknuo vozaču:
Vozi u rikverc! Ide na rendgen.
Mani je progutao kneđlu. – Ali ja sam već prošao.
Ne ti. – Zonvije je pljunuo na zemlju. – Telo.
Kamionet je počeo da zavija u rikverc prilazeći zadnjim delom rendgenskom odeljenju. Mani se držao za ogradu prikolice, dok mu se želudac prevrtao. Kamionet se zaustavio uz škripu i Zonvije je viknuo dvojici muškaraca napred u kamionetu.
Odnesite telo na rendgen. – Zonvije se upiljio u Maniju, – Ti!
Odnesi njegovu torbu.
Dva muškarca su iznela Okerovo telo iz prikolice i unela ga u rendgensko odeljenje vukući ga po zemlji. Mani je uzeo Okerovu torbu i sišao s kamioneta. Onda je drugi put tog dana zakoračio u rendgensku salu.
Spusti torbu na pokretnu traku.
Mani je uradio kako mu je rečeno, dok su se vozač i njegov prijatelj rvali s telom u zatvorenoj vreći smeštajući ga u kapsulu skenera. Ostavili su ga zaglavljenog uza zidove kapsule i izašli.
Zonvije je zgrabio Manija za košulju i gurnuo ga na zid iza zaštićene kabine. Cevkom puške nagnječio je Maniju grlo, toliko jako da je počelo da se grči.
Šta ti misliš? – Zonvije se uneo svojim širokim licem u Manijevo.
Iza njega su brujali motori skenera. – Hoće li naći nešto?
Mani se zagrcnuo i brzo udahnuo što je više mogao. Pluća su mu se nadimala boreći se protiv gušenja. Zonvije se iskezio i zabio pušku još dublje. Maniju se grlo zatvorilo, jezik mu je nabrekao. Čvrsto je zažmurio čekajući da pronađu dijamante.
Brujanje je prestalo. Mani je širom otvorio oči. Zonvije je pogledao u operatora rendgena.
Pa?
Operator je slegnuo ramenima. – Sve u redu.
Žonvije se naglo okrenuo prema njemu. – Šta pričaš ti?
Nema ničega. – Operator je pokazao ka ekranima. – Pogledaj sam.
Žonvije je zurio u monitore. Mani je iskrenuo glavu u tom pravcu. Iskrivljena silueta Okerovog tela izgledala je kao duh na ekranu. Pored njega, na snimku zrnaste strukture, videla se njegova putna torba.
Žonvije je zaurlao i nasrnuo opet na Manija bacivši ga na pod. – Ðubrad jedna, svi vi! – Pljunuo je Maniju u lice, okrenuo se i izleteo kroz vrata. – Utovarite ga natrag u kamionet!
Mani se podigao na noge, drhteći. Dva muškarca iz kamioneta su utrčala unutra i iznela Okerovo telo. Mani ih je pratio s torbom i ubacio ju je u prikolicu pored tela. Onda se popeo unutra i čučnuo u ugao.
Vozač je dao gas i kamion je ponovo krenuo prema izlazu tandrčući. Čelična kapija je zaškripala polako se razmičući. Mani je bio u pripravnosti, čekajući da ih neko zaustavi. Tada je kamion isplovio kroz kapiju, udarivši na zemljani put.
Mani je obgrlio kolena, dok mu je puls divljao. Pogled mu je bio prikovan za čeličnu kapiju i ograde od bodljikave žice. Nije bilo stražara da izjure za njim, ni oklopnih džipova. Kamion se truckao otvorenim putem. Zatvorski kamp se gubio u daljini, stapajući se s odblescima prašine i šipražja. Konačno, Mani je sklopio oči i odmorio čelo na kolenima. Ostao je tako sledeća tri ili četiri
kilometra. Onda je podigao glavu i osmotrio Okerovo telo zatvoreno u vreći.
Pomerio se bliže, bacivši krišom pogled na vozača i njegovog saputnika u kabini. Raspravljali su se ne obraćajući pažnju na svog slepog putnika. Mani je dohvatio Okerovu putnu torbu i otvorio rajsferšlus. Počeo je da pretura po njoj, kopajući između košulja, pantalona, čarapa i cipela. Mani je izvrnuo stvari napolje prepipavajući dno torbe.
Gde je?
Onda su mu se prsti sklopili oko nečeg hladnog. Izvadio ga je napolje i metal je blesnuo na suncu. Okerov nož.
Mani je stegao prste oko drške i vratio pogled na vreću s telom. Zaškrgutao je zubima, uhvatio kukicu rajsferšlusa i otvorio vreću. Ustajali smrad zapahnuo je Manijevo lice. Okrenuo se na drugu stranu sa želucem pod grlom. Pokrio je nos i usta pa svukao vreću s tela. Muve su zazujale vazduhom. Odvratan smrad trulog mesa ispunio je Maniju nozdrve. Prisilio se da pogleda u Okera. Telo je bilo naduveno, a koža je postala zelenkastoplava. Tečnost je curila iz njegovih izbečenih očiju, koje su utonule u lobanju.
Mani je zatvorio usta trudeći se da ne udiše. Čvršće je stegao nož. Drugom rukom je počeo da prepipava Okerov kaiš na oba boka. Namrštio se, potom je zavukao ruke ispod Okerovih leđa i podigao telo. S donje strane je bilo vlažno i gnjecavo. Pod telom je bila, još uvek zakačena za kaiš, Okerova drvena palica.
Mani ju je otkačio i izvukao, a onda pustio Okerovo telo da padne nazad. Pogledao je u palicu. Njena kruškasta glava bila je ojačana zaobljenom olovnom navlakom prišrafljenom na palicu. Mani je pomoću noža odvrnuo šrafove. Olovna kapa je skliznula, otkrivajući skraćeno telo palice koje je Mani sastrugao nožem.
Obrisao je nadlanicom znoj s lica i podigao olovnu kapicu s poda. Zvecnula mu je u ruci. U njoj su se nalazila četiri mutnobela dijamanta ugneždena kao jaja u košari.

35.
Ne ostavljaj tragove za sobom.
Prvo pravilo forenzike i Hari ga je uprskala. Prokletstvo. Udarila je pesnicom o volan.
Kada je kopirala Garvinov hard-disk, podesila je opremu da blokira bilo kakve upise na njegov disk. Ili je bar tako mislila. Ovako usplahirena, mora da nije to dobro uradila te je ostavila razotkrivajuće otiske svuda po njegovim fajlovima.
Mada to sada ionako nije bitno. Upalila je farove i polako se ukljućila u saobraćaj. Neovlašćeno rukovanje dokazima je manji prekršaj u poređenju s onim za šta je sad bila optužena.
Prvi nagon joj je bio da poriče da je laptop njen, ali bilo bi teško osporiti oznaku Blekdžeka. Na kraju je ispričala Hanteru za svoje iskustvo u Rotvajlerovom boksu, ali je mogla da nasluti na osnovu njegovog hladnog izraza lica da joj nije verovao. Rekla mu je da proveri njen karton u hitnoj pomoći, čak mu je pokazala nekoliko masnica. On je brzo skrenuo pogled na drugu stranu rekavši da će proveriti.
Hari je uzdahnula. Nekad je bolje govorila laži nego istinu.
Pred očima joj je odjednom bilo Hanterovo lice. Umorne oči boje lešnika; dečačka frizura koja je odudarala od čekinjave brade kao u pećinskog čoveka. Zavrtela je glavom. Morala je da prizna da su je Linova otkrića šokirala. Otkrio joj je stranu Hanterove ličnosti za koju nije bila sigurna da želi da je zna.
Prošla je pored Triniti koledža, nadmećući se s autobusom za mesto u unutrašnjoj traci. Saobraćaj je bio gust za to doba noći. Pred očima joj je iskrsla slika Edijevog tela, ostavljenog u mraku. Policija je rekla da je ležao u jarku cele noći. Teško je progutala knedlu. Jeste da ju je Edi zaključao u Rotvajlerov boks, ali joj je delovao previše mlad da bi uradio tako nešto na sopstvenu ruku. Po čijem naređenju onda?
Pomislila je na Krugera, prisećajući se hipnotičkog susreta s njim u
manježu; prišao joj je sasvim blizu i osetio njenu sumnju u samu sebe kao da je ona jedan od njegovih konja. Vrelina joj je pohrlila u lice. S tim čovekom je lakše izaći na kraj kad je hladan i nepristojan.
Možda je Rob taj koji je rekao Ediju šta da radi. Uostalom, džokej je te noći bio tamo. A još je i u vezi s Evom. Verovatno joj je on napravio masnicu na oku.
Hari je zamislila džokejevo lepo lice uokvireno plavom kosom i tanko žilavo telo. Onda se setila njegove patnje u boksu Bilija Boja. Da li je Kesi u pravu? Da li izaziva sudbinu svojim alkoholizmom i poremećajima u ishrani, rizikujući samouništenje? Takva karijera ne može dugo da traje.
Možda dijamantima hoće da osigura sebi penziju.
A onda je tu i Kesi. Ona je te večeri takođe bila u ergeli. Bliska je s Krugerom. Ili bar onoliko koliko je moguće zbližiti se s takvim čovekom. Ako je on umešan, po svoj prilici je i ona umešana.
Ili možda radi na svoju ruku, nezavisno od Krugera. Kesi je ostavila utisak jake žene. Da li je zaista tip koji bi ostao u propaloj vezi? Možda je to samo paravan, a njena veza s Krugerom način da bude blizu ergele.
Blizu dijamanata.
Hari se namrštila. Možda, možda. Koliko je znala, svi iz proklete ergele su možda umešani. Njene intuitivne antene i nisu baš brujale od signala. Brzine su zaribale kada je uletela prebrzo u sledeću okuku.
A i šta je sad sve to bitno, dođavola? Hanter je već počeo da sklapa kockice; nije mu bila potrebna njena pomoć. Znao je da je Krugerova ergela ono što sve povezuje: od Garvina, do Ti Džeja i sada Edija. A pošto je pronašao njeno ime u Garvinovim fajlovima, više nije imala šta da krije. Nema više njuškanja, niti mešanja. Od sada će samo da se primiri i čeka.
Kao i njen otac.
Pogledala je na sat. Pozvaće njegovu sobu kad stigne u hotel. Hanterov kolega ga je njenim kolima povezao natrag u Dablin i ostavio joj mini kod policijske stanice, pošto je ona tamo došla s
Hanterom. Rekla je ocu da radi na slučaju, ali nije bila sigurna da joj je poverovao. Mora da ga ubedi da otkaže put u Kejptaun. Bilo kakve veze s Krugerom bi ih sada oboje dodatno inkriminisale.
Hari je usporila pred sledeće skretanje. Opet je počelo da je boli rame, žigajući je do kostiju. Hanter ju je saslušavao više od tri sata pre nego što ju je konačno pustio. Želela je samo da legne i zaspi.
Kad je stigla u hotel Vestburi, bilo je već skoro deset sati. Spustila se na podzemni parking i zauzela prvo slobodno mesto. Onda je požurila da izađe iz tog pećinskog prostora, dok joj je svaki mišić u telu bio napet i spreman za bekstvo. Ali niko joj nije prišao da je uznemirava, i dva minuta kasnije bila je u holu hotela. Bio je blistavo osvetljen i pun ljudi, zbog čega se odmah osetila sigurnijom. Što je bila iluzija, znala je to, ali joj se raspoloženje popravilo.
Njena soba se nalazila na prvom spratu, pored liftova. Hodnik je bio tih, i jedini znak života bio je poslužavnik ostavljen ispred vrata. Potražila je karticu za otključavanje i gurnula je u bravu, kada ju je štrecnuo iznenadni oštri bol u ramenu.
Analgetici i spavanje, tim redom.
Otvorila je vrata. Soba je bila u mraku pa je počela da napipava po zidu. Gde je, dođavola, prekidač za svetlo?
Nešto je šušnulo u hodniku iza nje i nije stigla ni da se okrene kad je neka prilika naletela na nju. Udahnula je vazduh da vrisne. Snažne ruke su je odgurnule u sobu i oborile je na zemlju.
Tresnula je glavom o pod. Pokušala je da vrisne. Pesnica ju je udarila u grudi, izbivši joj vazduh iz pluća. Borila se da udahne. Nije mogla da diše. Pluća nisu htela da se rašire.
Vrata su se zalupila i soba je ostala u potpunom mraku. Nečije ruke su je prevrnule na stomak i zavrnule joj šake iza leđa. Rameni mišići su joj se prenapregli i jauknula je. Nešto je škljocnulo i osetila je hladan metal na koži. Napadač je zategao lisice, a zatim ju je naglo okrenuo licem prema sebi.
Zurila je u njegovo nabijeno telo, dok joj je srce ludački tuklo. Oči su mu sijale belim odsjajem u mraku. A iznad čela je štrčao vrh bejzbol kape.
Kao da ju je struja udarila. Htela je da vrisne, ali je on zamahnuo nogom i šutnuo je u rebra.
Hari se presamitila od bola koji ju je probadao s boka. Gospode.
Ubiće je. Nadvio se nad njom.
Da ti objasnim kako će ovo da ide. – Glas mu je bio hrapav i dubok. – Ja postavljam pitanja, ti odgovaraš.
Hari se sklupčala, prezirući jecaj koji joj se oteo iz grla. Muškarac s bejzbol kapom je nastavio.
Ako mi se ne dopadnu tvoji odgovori, imamo problem. Ako vrisneš, imamo problem.
Izvukao je nešto iz džepa i prineo joj licu. Hari se sledila. To je bio šiljati nož ubojitog izgleda.
Nasmešio se. – Dopada ti se?
Prišao je korak bliže. Hari je zastenjala i pridigla se brzo u sedeći položaj. Srce joj se uzlupalo u grudima.
To je komandoski bodež, veoma tanak. – Zamahnuo je nožem prema njoj trgnuvši je. – Dovoljno tanak da prođe između rebara. Ili da se zabode u oči.
Hari je ispustila prigušen jecaj. Ukopala je pete u pod i odgurnula se unazad. Odmah je naletela na zid. Čučnuo je pored nje. Iznenadni tračak mesečine osvetlio mu je lice. Bilo je izbrazdano kao kornjačina koža.
Vidiš? – Držao joj je nož tik uz lice. – Ima dvostruku oštricu, neobičano oštar.
Hari se pribila uza zid. – Šta hoćeš?
Šiljak noža, oštar kao igla, uperio joj je u očnu jabučicu.
Hoću imena. Informacije.
Ali ja ne znam ništa.
Pogrešan odgovor.
Približio je bodež njenom oku. Hari je zaječala i okrenula lice u stranu. Zgrabio ju je za bradu, ne dajući joj da se pomeri.
Ko transportuje dijamante?
Hari je progutala knedlu. – Ja nisam deo svega toga, kunem se.
Bila sam upletena igrom slučaja, ne znam ništa.
Počeo je da okreće nož kao šrafciger sve bliže i bliže njenoj očnoj jabučici. – Pokušaj ponovo.
Kunem se, ja nisam...
Odalamio ju je nadlanicom po licu, odgurujući joj glavu od noža. Onda ju je zgrabio za bradu i povukao je nazad. Nož je i dalje lebdeo u vazduhu, spreman da ubode. Čitavo telo počelo je da joj se trese.
Njegovi prsti su joj se stezali oko brade. – Jebeno loš početak.
Možda će ti ovo osvežiti pamćenje.
Odgurnuo joj je bradu u stranu i ustao. Hari je zažmurila, istiskujući vrele suze između trepavica. Prokleta bila Eva Darsi što ju je uvukla u sve ovo.
Pogledaj me!
Hari je brzo otvorila oči. Čovek s bejzbol kapom stajao je nad njom, držeći kovertu prislonjenu uz svoje četvrtaste grudi.
Baci pogled.
Izvadio je fotografiju i stavio joj je pred lice. Na slici se video tamnoput krupan čovek kako stoji pored nekakve letelice. Njegova crna talasasta kosa i zaobljeno lice ukazivali su na indijsko poreklo.
Ne znam ko je to – prošaputala je.
To je slika ’pre’. – Izvadio je još jednu fotografiju. – Ja više volim snimak ’posle’.
Nabio joj ju je u iice. Na njoj je bio isti muškarac, samo je ovog puta ležao na zemlji. Lice mu je bilo izbrazdano dubokim posekotinama, a tamo gde je trebalo da budu oči zjapile su prazne krvave duplje.
Hari se zamalo nije ispovraćala i okrenula se u stranu. Dragi gospode.
Gledaj!
Vratila je pogled na sliku. Pokazivao je drugu fotografiju. U nju je zurilo Edijevo mršavo lice, dok se u pozadini video crn konj. Zamenio ju je sledećim snimkom. Lice konjušara bilo je uprskano krvlju, nije imao desno oko.
Hari se prevrnuo želudac. – Molim te.
A vidi ovu?
Pokazao joj je još jednu fotografiju. Osetila je kako joj srce tone u pete. Na slici se video njen otac kako stoji u Krugerovom dvorištu.
Vrtelo joj se pred očima. Dragi bože, ne.
Vrtela je glavom ne prestajući. Policija ga je ispratila kući, nemoguće je da mu se nešto desilo. Tihi jecaji su joj se oteli iz grla.
Muškarac s bejzbol kapom je čučnuo pored nje i uneo joj se u lice.
Tvoj otac još uvek nema snimak ’posle’. – Prineo joj je nož očima.
Ali će ga imati ako ne dobijem odgovore.
Hari je zurila u bodež, dok joj je čitavo telo drhtalo. Verovatno će je ubiti šta god da mu kaže. Ali možda može da zaštiti oca.
U redu, u redu! – Zubi su joj cvokotali, – Jesam deo sindikata, i mogu da ti kažem šta te zanima. Nema potrebe da ga povrediš.
Upiljio se u nju. – Jesi li sigurna? Možda me lažeš, govoriš mi ono što hoću da čujem. – Uhvatio ju je za bradu, prignječivši joj vilicu. – Hoćeš da me napraviš budalom?
Ne! – Pomislila je na Hantera, i koliko je sati provela pokušavajući da ga ubedi da nema nikakve veze sa svim tim, a sada je morala da uveri ovog ubicu da jeste umešana.
Radila sam s Garvinom Oliverom. – Telo nije prestajalo da joj se trese. – Bili smo tim. Video si me u njegovom sefu, ne bih mogla da ga otvorim bez njegovog odobrenja, zar ne?
Prislonio joj je površinu sečiva na obraz, prinevši vrh tik uz ugao njenog desnog oka.
Šta još? – rekao je.
Hari je brzo razmišljala. – U mom džepu. Imam dijamant. Pripada sindikatu, ali možeš da ga uzmeš.
Pustio joj je bradu, držeći nož i dalje na istom mestu. Osetila je kako traži prstima po džepu njenih farmerki dok nije našao mali dijamant. Prineo ga je licu.
Šta je ovo, koji kurac? – Stisnuo je dijamant u pesnici. – Oh, daćeš ti meni dijamante, nego šta, ali ne jebene kamenčiće kao ovaj. Govori šta znaš o dijamantima!
Hari je premotavala film. – Konji. Dijamante unosimo pomoću konja.
Glupačo, to već znam. – Jače je pritisnuo sečivo. – Ko je još umešan?
Hari je udahnula duboko, odugovlačeći. – Šta će biti s njima ako ti kažem?
To se tebe ne tiče. Recimo samo da imam naređenja i da planiram da ih izvršim.
Naređenja od koga? Od Van Viksa?
Spazila je iskru prepoznavanja u njegovim očima i znala je da je pogodila. On je još jače pritisnuo na nož.
Dosta s jebenim pitanjima. Reci mi ko je umešan!
Hari je pomislila na Evu. Ako mu kaže njeno ime, ovaj čovek će je sigurno ubiti. Progutala je knedlu, očiju prikovanih za bodež.
Edi Konvej. – Edija sada niko ne može da povredi. – On je bio samo klinac, potrčko.
Muškarac s bejzbol kapom joj je uperio bodež u oko, zarivši joj prste ispod očiju, – Traćiš mi vreme.
Ne, čekaj! Eva! Eva Darsi.
Nešto malo skvrčilo se u njoj, ali nije imala izbora. Eva će morati da okuša svoju sreću. Muškarac s bejzbol kapom je počeo da vrti bodež između prstiju. Ako bi mu iskliznuo, rasekao bi joj rožnjaču.
Nastavi – rekao je.
Ona je Garvinova pastorka. Umešana je od samog početka.
A šta je s ergelom? Ko je tamo glavni?
Hari je stisnula zube. Kad bi znala koga da imenuje, uradila bi to. Ali da proizvoljno uperi prst u nekoga, bilo bi to kao da nasumice izriče smrtnu kaznu nekome.
Ne znam – prošaptala je.
Ako je to sve, onda mi nisi ni od kakve koristi. – Oštrica joj je okrznula trepavice. – A ni tvoj otac.
Obuhvatio joj je obraze slobodnom rukom i prislonio joj koleno na grudi. Onda joj je uperio bodež tačno u zenicu.
Hari je naglo udahnula. Sečivo joj je ispunilo vidno polje, kao zmija spremna da napadne. Mesečina je blesnula od metala. Muškarac s bejzbol kapom se trgnuo, i na sekundu je delovalo kao da okleva.
Oči su mu se zastaklile, kao da je više ne vidi. Znoj mu je izbijao po koži, i osetila je da mu mišići drhte. Nož joj je i dalje podrhtavao iznad oka.
Hari se blokirao rnozak. Reci nešto, bilo šta! Mora da postoji još nešto što bi mogla da iskoristi.
Dijamanti! – Procedila je reč kroz njegov gvozdeni stisak na obrazima. – Sledeća isporuka, mogu tebi da je dam.
Trepnuo je. Ponovo se usredsredio. Olabavio je stisak. Vrh noža joj je i dalje lebđeo ispred oka.
Zurio je u nju. – Nastavi.
Kejptaun. Stiže iz Kejptauna za nekoliko dana.
Gde u Kejptaunu? Ko ih transportuje iz zemlje?
Ja. – Hari je dahtala, kupujući vreme. Ako mu kaže za Kenilvort i Dona Lajta, neće više imati ništa za razmenu. – Eva mi javlja tačno vreme i mesto. Tamo se sastajem s jednim od naših kurira, i organizujem transport dragulja kući.
Zadržala je dah, paralisano zureći u bodež. Proučavao ju je koji tren.
Evo kako ćemo – rekao je naposletku. – Sačekaćemo ovde da se tvoja drugarica Eva javi. Onda ću ja otići tamo i sam preuzeti dijamante.
A mene ubiti? – Hari je liznula usne. – Tako neće moći. Naši kuriri tebe ne poznaju. Misliš da će tek tako uručiti dijamante nekom neznancu? Ako ne vide mene tamo, otkazaće isporuku.
Pljunuo je u mrak. – Misliš da ću da te pustim da odeš?
Moraćeš. – Hari je stisnula zube, nadajući se da će joj to prikriti strah u glasu. – Bez mene se nećeš nikad ni približiti dijamantima.
Zaškiljio je. Izmakao se, spustivši nož uz bok. Bez upozorenja udario ju je snažno u stomak. Hari se borila da dođe do daha i pokušala je da se savije, ali njegova težina ju je držala u mestu. Onda ju je zgrabio za kosu i podigao joj glavu.
A zašto bih ti verovao da ćeš mi doneti dijamante? Hari je zaječala od bola. – Zato što nemaš izbora.
Znam bolji razlog. – Zabacio joj je glavu i prineo joj oštricu noža
do vratne žile. Nešto toplo joj je kapnulo niz vrat.
Donećeš mi dijamante ili ti je otac mrtav čovek.

36.
Mani se teška koraka kretao pustim drumom. Trpeo je bol u kostima pri svakom koraku. Hodao je već skoro četiri sata, i naučio je da ne diže pogled. Nije mogao da podnese beskraj mraka, bez Kurumana igde na vidiku.
Hijena je zakevtala negde u daljini. Vrelina dana se odavno razišla, kad je mrak prelio sve kao prosuto mastilo. Mani je putovao kamionom dok su išli glavnim putem, a onda mu je vozač stao da siđe.
Ne idemo dalje – rekao je vozač. – Kuruman je trideset kilometara severno, samo prati asfaltirani put.
Mani je klimnuo glavom i posmatrao kako kamion silazi s auto- puta i nastavlja truckajući se zemljom obraslom rastinjem. U tom pravcu nema nikakvih naselja, niti drugih puteva. Samo spržena pustoš. Savršena za zakopavanje tela.
Mani je podigao torbu na rame razmišljajući o dijamantima koje je nosio u njoj. U poslednjem trenutku je odlučio da ih ne sakrije u Okerovo telo. Beli leševi su retko kad morali da prođu kroz rendgen, ali šta ako ovoga puta promene pravila? Tako je Mani izdubio vrh Okerove palice, kockajući se da rendgenski zraci neće prodreti kroz olovnu oplatu.
Gegao se ivicom puta, stružući nogama po pesku koji je vetar naneo iz pustinje Kalahari. Ruka ga je žigala, dok se iz toksične rane infekcija širila po celom telu. Od otrova ga je već hvatala nesvestica. Koliko mu je ostalo dok mu delirijum ne pomuti um?
Mani je duboko udahnuo. Još malo pa gotovo. Ubrzo će pronaći kurira po imenu Čandra i predati mu dijamante. I tada će Manijev posao biti završen. Ezra mu je rekao šta će se potom desiti.
Čandra će odneti dijamante u Kejptaun. Njegov kontakt će mu telefonom javiti mesto i vreme. – Ezra je odigao glavu od prljavog ležaja, gledajući ga molećivo. – Čim oni iz Kejptauna dobiju dijamante, gotovo je. Možeš da ideš. Povući će svoje ljude i bićemo
bezbedni. – Tada mu se pogled zamaglio. – Do sledećeg puta.
Mani je stisnuo zube, pogleda prikovanog za put. Neće biti sledećeg puta. Otići će do Ezrine smrdljive kolibe i nateraće svog brata i Ašu da se vrate s njim u Kejptaun. Mani je istrljao pesak iz očiju. Setio se kad je prvi put pitao Ašu da pođe s njim. Odbila je. Otac joj je star i bolestan, rekla je. Nije htela da ga ostavi. I tako je ostala tamo i udala se za Ezru.
Ali Takata je sada mrtav.
Vlažan kašalj razdirao je Maniju grudi. Presamitio se, grebalo ga je u plućima kao da su mu ispunjena srčom. Trenutak kasnije, napad kašlja je prestao. Uspravio se i produžio asfaltiraniin putem.
Poslednjih trinaest godina prašina mu oblaže utrobu sloj po sloj, još otkako je kao dete prvi put sišao u rudnik. Mani se trudio da ne razmišlja o tome kakva mu se bolest razvija u plućima.
Vukao se dalje, okružen sa svih strana polupustinjom. Posle sledeća tri kilometra podigao je pogled. Načičkane tačkice svetlile su u daljini.
Kuruman.
Adrenalin je prostrujao Manijevim nogama. Namestio je torbu na ramenu i ubrzao korak. Hodao je još šest kilometara pre nego što je stigao do grada. Zatim je, sledeći Ezrina uputstva, počeo da kruži ka zapadu po periferiji Kurumana, prošavši nakratko kroz saobraćaj i osvetljene ulice grada pre nego što se opet zaputio kroz trnovit južnoafrički šiprag.
Čovek po imenu Čandra vodio je posao s malog aerodroma devet kilometara van grada. Manija je put vodio između senki peščanih dina i humki azbesta iz napuštenih lokalnih rudnika. Prašina mu se skorila na usnama. Usamljeno svetlo gorelo je u daijini, i hodao je ne skidajuči pogled s njega. Ubrzo je mogao da nazre malu, jednospratnu zgradu i pored nje uzanu pistu.
Poslednjim atomima snage prešao je poslednjih nekoliko koraka. Kad je prišao zgradi, na otvorenim vratima pojavila se silueta muškarca.
Šta ti treba?
Mani je liznuo slanu koricu s usana. – Došao sam da vidim Radža Čandru.
Muškarac je zakoračio prema njemu. –Ja sam njegov brat, Sandžit, možeš meni da se obratiš.
Mani se zaškiljio u tamno mesnato lice. – Mislim da moram da razgovaram s Radžom.
Muškarac po imenu Sandžit zurio je u njega koji tren. Oči su mu bile okrugle, kosa gusta i kao da je bila nauljena. Onda se bez reči okrenuo i ušao nazad u zgradu.
Mani je stajao u mraku drhteći. Biće mu potrebna još tri dana hodanja do Ezrinog sirotinjskog naselja. Zapitao se da li će ga Aša zamrzeti kad joj kaže za njenog oca.
Sandžit se vratio sam. Stao je ispred Manija i pružio mu veliku čašu vode. Mani je oklevao a onda ju je uzeo i iskapio. Obrisao je usta drhtavom rukom.
Hvala.
Sandžit je klimnuo glavom i oborio pogled, čačkajući zlatan sat koji je nosio na ruci. Kaiš je izgledao preveliko na njemu, uprkos punačkim rukama. Pogledao je opet u Manija.
Moj brat je mrtav.
Mani se skamenio, voda mu je kao kamen pala na želudac. – Mrtav?
Prošle nedelje. Našao sam ga na pisti. – Sandžit se zagledao preko polupustinje, zbunjenog izraza lica. – Neko mu je iskopao oči. Maniju se vrtelo u glavi. Osećao se kao da je doputovao do kraja sveta samo da bi saznao da tamo nema ničega. Progutao je knedlu
suzdržavajući napad panike.
Ali imam nešto da isporučim – rekao je. – Nešto za Kejptaun.
Sandžit je slegnuo ramenima. – Ako imaš para, mogu da te odvedem gde hoćeš.
Ali tvoj brat, on ima vezu u Kejptaunu, nekoga ko...
Moj brat je imao mnogo veza, ali ih nikad nije delio sa mnom. – Sandžit je pokazao bradom u pravcu iz kog je Mani došao. – Imao je i veliku kuću u Kurumanu i skupa kola, pa ni to nije delio sa mnom.
Sandžit se igrao prevelikim kaišom sata. Kada je opet progovorio, glas mu je bio tih. – Ali sada sve što je imao pripada meni.
Graške znoja izbile su Maniju po glavi. Aša i Ezra neće biti bezbedni dok ti dijamanti ne budu isporučeni u Kejptaun. Ali ko tamo treba da ih preuzme?
Sandžit je pokazao iza ramena. – Mogu da ga spremim za poletanje za deset minuta.
Mani se upiljio u mrak. Jedva vidljivi obrisi lake letelice zauzimali su jedan kraj piste.
Brat mi nikad nije dozvoljavao da letim. – Osmeh je preleteo Sandžitovim licem. – Ali sada ja odlučujem.
Mani je plitko disao. Možda bi odmah trebalo da se vrati u kartonsko naselje i odvede Ašu i Ezru odande. Mogli bi da pobegnu, uzmu dijamante za sebe. Tada mu se želudac skupio. Po onome što je Ezra pričao o ljudima koji su umešani, znao je da bi ih pratili. I našli bi ih. Dijamanti su previše važni.
Zagledao se u Sandžita. Čovek nije znao ništa. Ako dijamanti treba da budu isporučeni u Kejptaun, Mani ih tamo sam mora odneti. Polako je skinuo torbu s ramena, počeo da pretura po njoj i izvadio najmanji od dijamanata koje je nosio. Pružio ga je Sandžitu, a njegove glatke fasete presijavale su se bisernim sjajem na mesečini.
Jel’ možeš da me odvedeš u Kejptaun? – kazao je Mani.
Sandžit je zurio u dijamant, oči su mu postale još okruglije. Uzeo je dijamant između prstiju i približio ga licu. Onda je pogledao u Manijevu torbu.
Mani se stegao. Sandžit je verovatno pretpostavio da ima više od jednog dijamanta. Ako odluči da uzme i ostatak, Mani ne bi mogao ništa da učini da ga spreči. Sada je bio preslab da bi se odbranio.
Sandžit je pogledao u letelicu, potom klimnuo glavorn i ubacio dijamant u džep. Pokazao mu je na zgradu pored piste.
Uđi. Možeš da se odmoriš dok ja sve pripremim. – Protrljao je dlanove i pogledao ka nebu. – Noć je vedra, trebalo bi da stignemo za dva sata. Krećemo za deset minuta.
Sandžit je održao reč. Za manje od petnaest minuta, Mani je sedeo
vezan u tesnom avionu dvosedu. Sandžit je sedeo napred i uključivao prekidače. Maniju je lupalo srce. Šta će da radi kad stigne u Kejptaun?
Motor je oživeo zabrujavši. Vibracije su strujale Manijevim telom. Stegao je torbu uza sebe i razmišljao o Kejptaunu, gradu koji mu je poslednje dve godine bio dom. Zamislio je univerzitet i zapitao se da li će se ikad više tamo vratiti.
Laki avion se truckao pistom, praveći krug kako bi zauzeo poziciju. Na trenutak se zaustavio brujeći u mestu. Onda je jurnuo napred, poskakujući po neravnoj površini. Motor je zavijao sve glasnije i glasnije, ubrzavajući. Mani se uhvatio za naslone za ruke, stegnuvši stomak. Poskočivši, letelica je krenula uvis, penjući se ka nebu.
Nešto je udarilo Manija u nogu. Pogledao je dole. Mobilni telefon je iskliznuo ispod pilotovog sedišta, ali ga je na nagnutom podu zadržao kabl na koji je bio prikačen. Mani je trepnuo.
Njegov kontakt će mu javiti telefonom mesto i vreme.
Mani se sagnuo i podigao telefon. Bio je glomazniji od običnih mobilnih telefona, s debelom antenom koja je štrčala s jednog kraja. Prema crticama na ekranu video je da se baterija puni, verovatno preko motora aviona.
Da li je to telefon Radža Čandre?
Mani je pogledao u Sandžita. Možda je to njegov mobilni telefon, međutim, dosad je ipak Radž upravljao tim avionom. Mani je ubacio telefon u torbu, ostavljajući ga zasad povezanog na punjač. Avion je počeo da se trese kad su naišli na vazdušne struje i Mani se čvrsto držao za naslone za ruke, pokušavajući da se seti šta mu je Ezra rekao o Kejptaunu. Zamislio je bratovljev osmeh pun krivih zuba.
Čandra ne priča mnogo o svom kontaktu. – Ezrini kapci su bili na pola koplja u kolibi punoj dima. – Samo da je žena koja se zove Eva.

37.
Hari je obgrlila kolena i zbila se uza zid. Telo joj je bilo teško, strah ju je pritiskao kao tona olova.
Muškarac s bejzbol kapom je već davno otišao, ali poslednjih pola sata nije mogla da se pomeri s mesta. Sedeći i dalje sklupčana na podu svoje hotelske sobe, osluškivala je zvuke, pitajući se hoće li se vratiti.
Telo joj je protresao plač bez suza. Neće se vratiti, nije morao.
Znao je da će ona uraditi sve što kaže.
Hari je drhtala u mraku razmišljajući o paktu koji je sklopila. Život njenog oca za dijamante. Poštena razmena. Osim što ona nije imala ništa za razmenu.
Gde joj je bila pamet, dođavola?
Naslonila je glavu na zid. Doduše, nije imala izbora. Laži su jedini razlog što je još uvek živa.
Protrljala je obraze, koža joj se zategla od sasušenih suza. Htela je da ustane, ali je osećala da još uvek nema snage za toliki napor. Uostalom, kuda bi išla? Trenutno su joj svi za petama. Hanter misli da radi s Evom, što sad misli i ubica iz Van Viksa. Za kartel je ona verovatno samo njuškalo, ali i oni hoće da je maknu s puta. Na kraju neko mora da joj dođe glave. Gotova je.
Hari je odmahnula glavom, pitajući se da nije u bunilu od zakasnelog šoka. Polako se podigla na noge, podupirući se o zid. Uganula je ručne zglobove, a osetljivost u trbuhu podsećala ju je na udarce koje je primila.
Oteturala se do kupatila i upalila svetlo, uplašivši se svog odraza u ogledalu. Izgledala je kao nekakav noćni demon. Kosa joj je bila raščupana i umršena, tamne oči ogromne na avetinjski bledom licu. Tanak mlaz osušene krvi krivudao joj je niz grlo, dajući joj vampirski izgled.
Odvrnula je česmu i počela da trlja vrat vlažnim peškirom. Bledoružičasta voda kružila je niz slivnik, a u glavi joj je iznenada
iskrsla slika Edijeve prazne očne duplje. Zanela se u stranu od nesvestice i zastenjala, držeći se obema rukama za umivaonik.
Diši!
Izbacila je jezivi prizor Edija iz glave. Krv je počela polako da joj se vraća u glavu i ona je lagano podigla pogled prema svom odrazu u ogledalu, Izgledala je iscrpljeno, a držanje joj je bilo pogureno i kukavičko. Baš kao onaj nesrećni konj u Krugerovom manježu nakon što ga je zarazila svojom sumnjom u sebe.
Stezala je hladni emajlirani umivaonik. Dođavola, dosta je bilo skrivanja. Ispljuskala je lice vodom i progutala još jednu dozu analgetika. Onda je potražila svoj rezervni laptop, prikačila ga na hotelski širokopojasni internet i počela da traži letove.
Na pomisao da putuje u Kejptaun podišla ju je jeza. Hanter joj nije rekao da ne sme da napusti grad, ali s ovim putovanjem na drugu zemljinu poluloptu verovatno je iskušavala sreću. A da ne pominje da nije imala blagu predstavu šta treba da radi kad stigne.
Ali morala je da ide. Prema njenoj priči, ona je u kartelu zadužena za sledeću isporuku iz Kejptauna. Van Viksov ubica sigurno očekuje od nje da otputuje tamo.
Kupila je avionsku kartu za sutrašnji let i rezervisala sobu u hotelu. Svratiće do svoje kuće van grada po pasoš na putu do aerodroma. Zatim je proverila imejl i skinula još jedan izveštaj čitača tastature s Krugerovog kompjutera. Pretraživala je podatke dok oči nisu počele da joj se ukrštaju, ali nije našla ništa zanimljivo. Sad kad je policija imala osnova da istraži njen laptop, sigurno će joj upasti u mejl i početi da preuzimaju te izveštaje za sebe. Možda će Hanter naći nešto korisno.
Hari se pažljivo naslonila nazad u stolicu, trpeći bol u rebrima pri svakom udahu. Kako se, dođavola, upetljala u sve ovo? Pre nekoliko sati njen plan je bio da se pritaji i čeka, a sada je bila umešana više nego ikada. Zažmurila je čeznući za snom, ali ostalo je još nešto što je htela da uradi. Izvadila je telefon i pozvala sobu svog oca.
Da?
Hari je trepnula. – Mirijam?
Ah. – Njena majka je zastala. – Hari. Tražiš oca, pretpostavljam?
U sebi, Hari je uzdahnula. Devojke bi trebalo da su bliske sa svojim majkama, da mogu s njima otvoreno da pričaju u svakom trenutku. Iz nekog razloga, u njenom slučaju nikad nije bilo tako.
Jel’ tu? – pitala je Hari. – Moram da razgovaram s njim.
Gde si? Tvoj otac je rekao da te je privela policija. – Majka je na poslednjoj reči povisila ton.
Nisu me „priveli”. Objasnila sam to već tati, samo su hteli da mi postave neka pitanja o slučaju na kojem radim.
Drugi glas joj je kritizerski dobacio iz pozadine. – Reci joj da je trebalo da se javi.
Njena sestra, Amaranta.
Hari je zažmurila i osetila kako u njoj raste netrpeljivost kao neki svrab. Zamislila je svoju sestru: plavuša pepeljaste kose, kao Mirijam, i jednako elegantna. Sigurno su bile zajedno u gradu u kupovini.
Amaranta je i dalje izdavala naređenja. – Reci joj da svrati ponekad, ne posećuje te dovoljno.
Hari nije htela da im kaže da je odmah tu niz hodnik. Požurila je da prebaci na svoju temu pre nego što razgovor postane neprijatan.
Čuj, mogu li da pričam s tatom? – rekla je,
Tvoj otac ne može da dođe do telefona. – Mirijamin glas je bio nepokolebljiv, kao da već neko vreme raspravljaju na tu temu. – Sad spava i ne nameravam da mu remetim san.
Hari se zaškiljila u telefon. Otkad se Mirijam ponaša kao očev zaštitnik?
Jel’ dobro?
Umoran je. Previše radi. Aii ne možeš njega ubediti u to, naravno.
Čula je kako Mirijam uvlači dim cigarete, i zamislila je njene duge, nalakirane nokte kako otresaju pepeo.
Majka je izdahnula u slušalicu. – Pretpostavljam da si čula za njegov suludi plan da leti za Kejptaun.
Baš o tome, između ostalog, želim da razgovaram s njim. Ne sme
da ide.
Rekla sam mu to, ali znaš kakav je. – Hari je čula kako uvlači još jednu dozu nikotina. – To ga samo još više podstiče.
Aii opasno je, previše se stvari tu dešava.
Neće da sluša, čak ni tebe, Hari. Sam bog zna da nikad nije bio previše okrenut budućnosti, ali otkako je izašao iz bolnice, gori je nego ikad. Zanima ga jedino ono što je ovde i sad.
Hari je grickala donju usnu. Njena majka je u pravu, više nego što je i slutila. Hari je razmišljala o tome da sve ispriča ocu, ali on ne samo što ne bi pristao da otkaže put, nego bi verovatno insistirao da se umeša. Doduše, verovatno će biti bezbedniji s njom u Kejptaunu. Tamo bi barem mogla da ga drži na oku.
Znaš li kad ima let? – pitala je.
Prekosutra.
Možeš li da mu kažeš da me pozove? Reci mu da ću ga ja čekati u Kejptaunu.
Mirijam se presekla. – Šta?
Zbog ovog slučaja na kom radim, moram da idem tamo. – Hari je brzo nastavila, kako bi predupredila dalja pitanja. – Treba mi još nešto od njega, i to odmah. Broj telefona njegovog poslovnog kontakta, ime joj je Roz Blumberg.
Hari je s napetošću iščekivala reakciju svoje majke. Da li je znala za Roz? Većina supruga bi znala, ali s druge strane, Mirijam je naučila da preživljava muževljeve izlete tako što se naprosto pravila da ne postoje.
Hari, neću da ga budim. To može da sačeka do sutra.
Ne može. Treba mi...
Sačekaj sekundu.
Telefon je tupnuo Hari u uvo. Stisla je zube, iznervirana majčinom grubošću. Nije očekivala srceparajuće izlive nežnosti, ali bilo bi lepo da bar ponekad smekša svoj stav prema njoj. S druge strane, Mirijam je oduvek bila hladna. Hari se nije sećala da ju je majka ikad pomazila, čak ni kao dete. Dugo je Hari sebe krivila za to. Znala je da je njena sličnost s ocem delovala razdražujuće na Mirijam, kao
stalni podsetnik na muža koji ju je izneverio. Međutim, Hari je nedavno saznala da nije samo to u pitanju.
Mirijam je imala vanbračnu vezu pre nego što se Hari rodila. Bila je spremna da rasturi brak kad je neočekivano zatrudnela s Hari. Sal je bio Harin otac, u to nije bilo sumnje, ali Mirijam je i pored toga htela da ga napusti. Njen ljubavnik se povukao. Nije bio spreman da preuzme brigu o detetu drugog muškarca, i prekinuo je vezu. Mirijam je izgubila priliku da se dokopa slobode i u njenim očima Hari je bila krivac za to. Klimav početak za bilo koju majku i dete.
Rozlin Blumberg, to joj je ime? Hari se trgla. – Da, to je ona.
Njena vizitkarta je bila na toaletnom stočiću.
Mirijam je izdiktirala broj i Hari ga je zapisala, osećajući se kao saučesnik u nekakvoj obmani uperenoj protiv majke. Dođavala s ocem i njegovim komplikovanim vezama!
Hari, jel’ sve u redu?
Zatečena neočekivanim pitanjem kao i majčinskom pronicljivošću koja se krila iza njega, Hari je osetila kako joj suze naviru na oči. Zatreptala je terajući ih od sebe.
Da, sve je u redu. – Progutala je knedlu, i uzvratila riskantnim pitanjem, – Ti i tata, jeste li vas dvoje...?
Ne budi smešna. – Mirijam je zastala. – Samo ga držim na oku.
Ah! Razumem.
Nelagodna tišina lebdela je između njih dve, i obe su požurile da je prekinu ljubazno se opraštajući. Hari je spustila slušalicu i ostala da zuri u telefon, pitajući se da li će ikada jedna od njih smoći hrabrosti da probije ljušturu one druge.
Onda je uzdahnula i odmahnula glavom. Možda je najbolje neke stvari ne dirati.
Pogledala je broj koji je zapisala i telefonirala Roz Blumberg. Kada je žena odgovorila, Hari se predstavila i izvinila što zove tako kasno uveče.
Nema problema – rekla je Roz. – Kako mogu da pomognem?
Sećate se da smo pričale o Džejkobu Fišeru, brusaču dijamanata
iz Kejptauna? Rekli ste da se odavno poznajete.
Da, jesam, mi smo dobri prijatelji.
Da li mislite da biste mogli da ga ubedite da se sastane sa mnom? Sutra idem za Kejptaun, i nadala sam se da bi on mogao da mi odgovori na neka pitanja.
Ideš u Kejptaun? I ja idem tamo za nekoliko dana, na Van Viksov
sajt. Što me ne bi sačekala, pa da ga zajedno posetimo?
Nažalost, u ovom slučaju imam rok. Zaista treba da ga vidim što pre.
Pa, pokušaću. – Roz je zvučala nesigurno. – Ali moram da te upozorim, Džejkob je veoma zauzet čovek. Čak i njegovi najbogatiji klijenti moraju da zakažu sastanak nedeljama unapred. Prepusti to meni, videću šta mogu da uradim.
Hari joj je zahvalila i završila razgovor. Onda se odvukla do sobe, držeći se za ugruvani trbuh. Polako se spustila na krevet, i zagledala se u tavanicu. U ovom trenutka nije bila sigurna kako bi Fišer mogao da joj pomogne, ali njegovo ime se nalazilo u Garvinovim sakrivenim fajlovima, među podacima o isporukama dijamanata.
Nešto joj je kvrcnulo u glavi kad je pomislila na Garvinove fajlove. Namrštila se jureći misao, ali što je više pokušavala da je uhvati, više joj je izmicala.
Zažmurila je i zaboravila na to. Verovatno nije ništa bitno. Fišer je ionako pucanj u prazno. Kada stigne u Kejptaun, prioritet joj je da pronađe dijamante.
A da bi to uradila, mora da pronađe Evu.

38.
Hari nije bila sigurna šta očekuje od Kejptauna, ali ovo svakako nije očekivala.
Milila je auto-putem N2 u kolima koje je iznajmila na aerodromu, pritešnjena između vozila u jutarnjem špicu. Nabubreli oblaci obgrlili su liniju horizonta, kao naduvana cerada razapeta iznad grada. Pneumatske bušilice odzvanjale su u ujednačenim intervalima, dok su putari probijali rupe na putu. Na tmurnom svetlu pod oblacima sve je izgledalo oronulo i sivo.
Bilo je teško poverovati da se nalazi na samom dnu Afrike.
Kapci su joj se spuštali. Bilo je osam ujutru i putovala je šesnaest sati bez prestanka. Spustila je prozor, lutajući pogledom po sprženoj pustoši koja se prostirala sa obe strane auto-puta. Vreli vazduh ljubio joj je obraze. Prema instrument-tabli temperatura napolju već je bila dvadeset osam stepeni.
Hari je pogledala u mapu na sedištu pored. Podrobno ju je proučavala u avionu, pamteći rutu kojom treba da ide, kao da buba za ispit. S aerodroma idi auto-putem N2, sledi znake za Voterfront do Istočnog bulevara, potom pređi Aveniju Koen Stejtler. Recitovala je uputstva šapućući sebi u bradu, i sva se napela kada je vratila pogled na saobraćaj. Navigacioni izazovi su joj uvek zadavali glavobolje.
Pre nego što je otišla iz Dablina, Hari je pokušala da pozove Krugera. Nadala se da će saznati gde je Eva odsela, ali je dobila samo govornu poštu. Pokušaće ponovo da ga dobije kad stigne u hotel. Još uvek nije smislila izgovor za svoje raspitivanje, ali o tome će brinuti kasnije.
Hari je polako napredovala auto-putem u talasu stani-kreni vožnje, zahvalna zbog sporog kretanja koje joj je ostavljalo vremena da pročita sve znake. Istezala je vrat gledajući oko sebe u nastojanju da se orijentiše. Pust krajolik sleva se menjao, odjednom je bio načičkan nizovima trošnih metalnih baraka. Izgledale su kao rasklimane
baštenske šupe, sklepane od komada kartona i talasastog lima. Konopci za veš vijugali su kroz uzan prostor između njih, a odeća na njima lepršala je na plavičastoj izmaglici koju su stvarale vatre zapaljene na otvorenom.
Sirotinjska naselja Kejp Fletsa.
Hari je zurila u dva mala dečaka koja su se igrala zarđalim kolicima iz supermarketa. Znala je samo površno za tu oblast, ali njen vodič je popunio praznine.
Flets je tokom aparthejda služio kao mesto za raseljavanje. Afričkim radnicima je bilo zabranjeno da žive u gradu. Ali pošto je belim ljudima u Kejptaunu i dalje trebala njihova radna snaga, Afrikanci su saterani u predgrađa na obodima grada, koja su ubrzo izrasla u nepregledna kartonska naselja. Kejptaun je prisilio hiljade svojih stanovnika da se presele u Flets, nakon što je vlast buldožerima srušila njihove domove i odredila te oblasti isključivo za belce.
Hari je posmatrala dva dečaka kako se penju u kolica. Iza njih se nalazila plava kabina, kao telefonska, govornica bez vrata. Stariji čovek je urinirao u njoj.
Neko je zatrubio i Hari se trgla. Mahnula je vozaču iza izvinivši se, i prešla razmak koji se otvorio ispred nje. Zaškiljila je kroz vetrobransko staklo. Oblaci su se razišli, otkrivši duboko plavo nebo. Talas vreline peo joj se uz kičmu. Negde u ovom nepoznatom gradu Eva se sprema da preuzme sledeću pošiljku dijamanata. A Hari je nekako morala da presretne tu isporuku.
Bacila je pogled na retrovizor. Nije primetila ni traga od Van Viksovog ubice ni na aerodromu ni u avionu, ali lako je mogao da joj promakne u gužvi. Želudac joj se stegao. Teško da bi je pustio da ode a da je ne prati.
Zašla je za okuku i pogledala mapu. Na nebu iznad nje razilazili su se poslednji oblaci. Ogromna siva masa pomaljala se na horizontu. Bila je nepregledna i kamenita i nadvijala se nad zemljom kao King Kong, dominirajući gradom. Svemoćna planina Tejbl.
Hari je širom otvorila oči. Bila je dovoljno blizu da vidi njene
kamenite padine i drveće u trajnom nagibu koji je izdubio vetar. Vozila je dalje, dok ju je planina pratila mrkim pogledom kao džinovski nadzornik.
Zakrčenje na auto-putu se konačno raščistilo i malo potom zdesna su se ukazali dokovi. Odahnula je s olakšanjem što je konačno prepoznala jedan od orijentira sa svoje trase. Sledila je automobile koji su se zaputili u centar grada. Glavne ulice su bile široke, arhitektura mešovita. Stroge viktorijanske građevine, kitnjasti holandski zabati, moderni soliteri. Hari se držala svoje mape kao davljenik splava, škiljeći u dvojezične znake na engleskom i afrikansu. Deset minuta kasnije bila je na parkiralištu hotela Sadern san.
Dovukla je kofere do ulaza pazeći da ne napreže povređeno rame i rebra. Vetar prokuvao na suncu duvao joj je u lice kao fen za kosu, ali hotelski hol je bio blagotvorno rashlađen. Iznad glava su se caklili lusteri, a ogromne mermerne ploče pod nogama bile su uglačane do visokog sjaja.
Hari je prošla holom do recepcije, prijavila se i otišla do svoje sobe na dvanaestom spratu. Soba je bila mala, ali je ispunjavala očekivanja od hotela s četiri zvezdice. Bacila je kofer na krevet, zajedno s laptopom i forenzičkom opremom za rad na terenu koju je pokupila iz kancelarije pre nego što je otišla.
Farmerke su joj se lepile za telo kao rastopljen katran, pa je oljuštila odeću sa sebe i uskočila pod tuš. I kupatilo je bilo popločano uglačanim mermernim pločama, a Hari se odjednom setila starca i pisoara na otvorenom. Pred očima joj je izronilo more trošnih baraka. Sklupčala se pod vodom, s neprijatnim osećanjem griže savesti, od koje je osetila bol kao da je pokvarila stomak.
Aparthejd je očigledno ostavio u nasleđe svet krajnosti. U zemlji je tek sat vremena a svest o tome već joj je svezala stomak.
Podigla je lice prema mlazu vode, pokušavajući da spere sliku ruševnih straćara. Onda se obrisala peškirom, navukla pamučnu belu letnju haljinu i sela na krevet da prouči mapu. Ako je dobro procenila razmeru, kratka šetnja će biti dovoljna da stigne do četvrti
Viktorija i Alfred voterfront. Uzela je torbu i izašla na vrata. Doručak će je okrepiti.
Van hotela, jarko sunce joj je pržilo gola ramena. Krivudala je mrežom ulica, tiskajući se među turistima i terajući od sebe žmarce koji su je podilazili zbog osećaja da je neko posmatra.
Vazduh je odjednom postao slan, ispunjen oštrim mirisom ribe. S doka u luci jarboli i dizalice su kao žirafe virili iznad krovova. Na drugom kraju, džez i marimba orkestri stvarali su karnevalsku atmosferu između restorana i barova načičkanih iza šetalište.
Hari je prešla pešački most iznad kejeva i našla mesto u bašti najbližeg kafea. Galebovi su kreštali iznad glava, sprovodeći vazdušne napade na remorkere ukotvljene uz obalu. Konobar je došao i naručila je kafu i omlet. Tada je duboki glas iza nje rekao:
Mogu li da ti se pridružim?

39.
Hari se brzo okrenula. Rob Devlin je stajao iza nje posmatrajući je. Adrenalin joj je projurio venama.
Da li ju je pratio?
Na silu mu se osmehnula. – Kako si saznao da sam ovde?
Ironično je izvio obrvu. – Zar to ne može da bude slučajnost? Pre ili kasnije, svi završe na dokovima, a oni nisu baš veliki.
Hari je pogledala oko sebe po luci. Šetalište je vrvelo od turista, koji su se prelivali iz restorana i prodavnica afričkih rukotvorina. Bila bi i te kakva slučajnost da ovde naleti na poznanika.
Zamrzla je osmeh na licu dok se smeštao na stolicu prekoputa. Bio je prikladno obučen za jako sunce, majica s kratkim rukavima i bermude otkrivale su njegove čvrste žilave udove. Od konobara koji je prošao naručio je sok od pomorandže, a onda se nalaktio na sto i upiljio u nju.
U poslednje vreme se nešto često viđamo. – Odmerio ju je pogledom. – Nije da se žalim.
Hari je prekrstila ruke preko grudi. Bilo je nečeg agresivnog u njegovom flertovanju. To je ona vrsta odbojne muškosti koja nema nikakve veze s ljubavlju prema ženama.
Došla si da kupiš još jednog konja? – rekao je.
Moj otac kupuje konja. On stiže sutra. Ja ću samo da mu pravim društvo.
Dođi da me gledaš na trci u subotu. Međunarodni džokejski šampionat. – Zavalio se nazad u stolicu i raširio ruke. – Obrati pažnju. Šampion džokej dve godine zaredom, a uskoro i tri.
Čestitam.
To je zvučalo malo hladnije nego što je nameravala, ali njemu, začudo, nije zasmetalo. Nacerio se.
Da, znam, ja sam uobraženo malo govno. Ali sam i jedan od najboljih džokeja na svetu.
Hari mu je iznenada pozavidela na drskom samopouzdanju.
Mala krstarica plovila je lukom, trubeći sirenom kao tubom. Rob se okrenuo da pogleda i ona je iskoristila priliku da ga prouči. Obrazi su mu bili izgoreli na suncu, a plava kosa mu se ustalasala od vetra. Žene plaćaju frizerima malo bogatstvo da bi postigle isti efekat.
Stigao je njegov sok od pomorandže. Kada je konobar otišao, Rob je izvukao pljosku iz džepa i izručio pola sadržine u svoje piće. Nazdravio joj je čašom, gledajući je izazivački, i potom otpio dobar gutljaj.
Hari ga je posmatrala. Sive oči bile su mu bistre, a obrazi su mu se crveneli, možda više zbog ispucalih kapilara nego zbog preteranog izlaganja suncu. Spustio je čašu i zaškiljio u nju.
Jesi li ikad jahala konja u punoj brzini?
Nisam nikad jahala konja.
Pogledao ju je podrugljivo, kao da je upravo priznala da nikad nije vozila kola.
Ne postoji ništa slično. – Pogled mu se zamaglio. – Letite stazom kao da ste jedno. Samo ti i konj. Možete da čitate jedno drugom misli.
Kao Kruger?
Možda.
Kako?
Slegnuo je ramenima. – Po malim stvarima. Kako drži glavu, kako steže mišiće zadnje lože. Koliko zateže uzde. Uvek znam koliko mu je goriva ostalo u rezervoaru. I kada je pravi trenutak da mu tražim da da gas.
Zvuči uzbudljivo.
Upro je prst u nju. – To je prava reč. Uzbudljivo.
Konobar je došao s Harinim omletom i slasna aroma odmah joj je naterala vodu na usta. Rob je ukočeno gledao u njen tanjir, potom je ispio svoje piće i zvecnuo čašom punom leda prema konobaru.
Još jednom isto – rekao je.
Hari je oklevala. Delovalo joj je malo grubo da sada navali na doručak pred nekim ko se izgladnjuje, ali ju je na kraju nadvladala glad. Viljuškom je nabola veliki zalogaj kajgane. Tada joj je sinulo da
on verovatno zna gde je Eva odsela.
U kom hotelu si smešten? – pitala je, između zalogaja.
Vestern lodž. Bolji hoteli su bili već popunjeni, u gradu se održava neki kongres juvelira.
Hari je pomislila na Roz i Van Viksov sajt. Draguljari su počeli da se okupljaju. Nastavila je nehajnim tonom.
Jel’ i Eva tamo odsela?
Nije. – Odvratio je pogled od njenog tanjira. – Nisam siguran gde je.
Zar se nije javljala?
Namrštio se, ali je tad stigao konobar s njegovim pićem i omeo ga u odgovoru. Začinio je piće iz svoje pljoske, potom otpio veliki gutljaj i zavalio se nazad u stolicu. Hari je taman htela da ponovi pitanje kada je rekao:
Niko se nije čuo s Evom otkako je otišla.
Hari je zaustavila viljušku na pola puta do usta. – A Kruger? On mora da je bio u kontaktu s njom.
Već sam ga zvao. – Rob je procedio kroza zube. – Ni on ne zna gde je ona.
Hari se oduzela. – Hoćeš da kažeš da je nestala?
Naravno da nije nestala. Verovatno samo izigrava turistu na nekoliko dana, ne odgovara na telefon, to je sve.
Jel’ to uobičajeno?
Promeškoljio se na stolici. – Ne baš.
Hari je naglo spustila viljušku na sto, izgubivši apetit, Eva joj je trebala, a to što niko ne zna gde je nije dobar znak, Rob se upiljio u nju,
Otkud toliko zanimanje za Evu?
Nema razloga.
Nagnuo se napred, sevajući očima. – Jel’ znaš nešto što ja ne znam?
Ne, ja...
Jer ako znaš, i ja to otkrijem, onda neće samo Eva biti u nevolji. Hari je trepnula. Alkohol je izgleda potpirio u njemu neki
unutrašnji bes, i nije bila potpuno sigurna kako da reaguje. Ćutanje se činilo kao najbolja ideja.
Ugao oka mu je zaigrao. Na licu mu se videlo kao da je registrovao da je prešao granicu. Naslonio se nazad i podigao ruke uvis.
Hej, izvini. Ne znam šta me je spopalo. Možda sam zabrinut za Evu. – Pogledao ju je snuždeno. – Posvađali smo se, ako hoćeš da znaš. Otišla je besna.
Gledao je njenu reakciju, očekujući da se sažali, ali Hari nije bilo briga za njegove probleme u kući.
Ali očekuješ da se vrati, zar ne? – rekla je.
Naravno. Stalno se svađamo, ali ona se uvek vrati. – Spustio je pogled i zagledao se u svoje piće. – Nisam ja kriv, znaš. Nekad preteram, ali ona je toliko tvrdoglava da me jednostavno izludi.
Hari se namrštila. Ljudi joj često govore da je tvrdoglava. Time obično misle na to da neće da uradi ono što oni hoće. Gledala je kako se Robove pesnice stežu oko čaše, dok su mu žile na rukama poiskakale kao korenje drveta. Setila se Evinih modrica na vratu i stresla se.
Telefon joj je zapištao na dnu torbe. Iskopala ga je. Skriveni broj.
Možda je zove Roz s vestima od Fišera.
Halo?
Pogledaj prema mostu.
Hari je ostala bez daha. Od tog grubog glasa zgrčio joj se stomak.
Rekao sam, pogledaj!
Brzo je pogledala prema pešačkom mostu iza Roba. Presekla se. Krupan muškarac stajao je na šetačkoj stazi, siva majica napela mu se oko nabijenih bicepsa. Podigao je bejzbol kapu i mahnuo joj.
Kako je prošao let?
Taj glas joj je parao uvo. Van Viksov ubica. Ispod kape, seda kosa ošišana na jedinicu presijavala se na suncu. Zalelujalo joj se pred očima. Gledala je kako namešta kačket nazad na glavu.
Šta hoćeš? – prošaptala je.
Jel’ taj plavušan umešan u ovo?
Hari je kratko pogledala u Roba. Pažnja mu je bila usredsređena
na čašu u ruci. – Nije.
Lažeš.
Hari je besno pogledala ka pešačkom mostu. Muškarac s bejzbol kapom stajao je naslonjen na ogradu, s jednom rukom savijenom preko četvrtastih grudi. Kada je progovorio, procedio je kroza zube.
Želim te dijamante.
Nemam ih još.
Kada?
Hari je lupalo srce. – Te stvari zahtevaju vreme.
Ti nemaš vremena. A ni tvoj otac.
Hari je pokušala da proguta, ali usta su joj bila sasvim suva. – Znaću sutra. Ona će me pozvati i reći će mi gde i kada.
Rob je naglo podigao glavu, pogleda oštrog kao britva. Glas u slušalici je postao još grublji.
Znaš šta će se desiti ako pokušaš da me zezneš.
Neću, kunem se.
Nije odgovorio. Znoj joj je u talasima oblivao celo telo. Konačno je progovorio:
Imaš dva dana. Veza se prekinula.

40.
Hari je hodala nasumice kroz gužvu na šetalištu, dok joj je krv bubnjala u ušima.
Dva dana.
Oblio ju je znoj. Dva dana da nađe Evu u ovom nepoznatom gradu. Okrenula se oko sebe potpuno dezorijentisana. U blizini, ulični zabavljači su svirali dobujući po bubnjevima, pevajući u složenim ritmovima. Akrobate su pokličima podsticale publiku, turisti su tapšali. Harine misli su se vrtele u mestu, bez kormila i bez predstave kuda dalje.
Pokušavala je da opazi, među hordama turista, Robovu kosu boje pšenice, ali nigde ga nije bilo. Čim je Van Viksov ubica otišao, promrmljala je neki izgovor i pobegla iz kafea. Sad joj je bilo žao što nije ostala. Rob bar poznaje grad.
Bila je na ivici suza. Brzo je potražila telefon u torbi. Njen otac. Još nije prekasno da ga pozove i upozori ga da ne dolazi. Zašto je uopšte mislila da bi ovde mogla da ga zaštiti, kad nije u stanju da zaštiti ni samu sebe? Ruke su joj se tresle dok je zvala očevu hotelsku sobu.
Niko se nije javio.
Sranje. Zamutilo joj se pred očima, a tlo pod nogama joj se nakrivilo. Zateturala se do ograde uz ivicu šetališta. Voda je zapljuskivala zid ispod nje, a u daljini se oglasila sirena s jahte. Udahnula je slani lučki miris, čekajući da joj se razbistri u glavi. Onda joj je mobilni telefon zazvonio u ruci.
Hari se ukočila. Pogledala je u ekran. Skriveni broj. Progutala je knedlu i odgovorila na poziv.
Da?
Usledila je pauza. – Hari, jesi li to ti?
Hari je odahnula naslonivši se na ogradu. – Roz. Oh, hvala bogu.
Jesi li dobro? Zvučiš čudno.
Dobro sam. – Hari se zamalo nasmejala, ošamućena od olakšanja
što čuje poznat glas. – Samo mi je drago što te čujem.
Gde se nalaziš?
Hari je pogledala oko sebe, tražeći orijentir, i onda odustala. – Negde na dokovima.
U Kejptaunu? Dobro je. Razgovarala sam s Džejkobom Fišerom, može da se sastane s tobom sada ako si slobodna. Ima zakazan sastanak, ali će ga pomeriti za pola sata zbog tebe. – Roz je zvučala začuđeno. – Imaš sreće, obično ne menja svoj raspored ni zbog koga.
Odlično. – U ovom trenutku Hari nije znala kako Fišer može da joj pomogne, ali je bila u takvoj situaciji da joj nije preostalo ništa drugo. – Imaš li njegovu adresu? Nemam je kod sebe.
Nalazi se na Aveniji Koen Stejtler, prekoputa Kongresnog centra. To je veliki izložbeni prostor s mermernom fasadom, ne može ti promaći.
Odmah krećem tamo.
Roz je zastala. – Znaš, Džejkob i Garvin Oliver su se poznavali godinama. Mislim da zato želi da razgovara s tobom.
Hari je osetila da se ježi po rukama. Ime Džejkoba Fišera se pojavljuje samo jednom u Garvinovim skrivenim fajlovima, kao ime kupca dijamanta od dvesta sedamdeset karata. Teško je proceniti koliko je umešan, ali u ovom trenutku nikome ne sme da veruje.
Zahvalila se Roz, prekinula vezu i potom izvadila mapu iz svoje torbe. Koliko se seća, Avenija Koen Stejtler nije daleko od hotela. Prešla je s dokova na prometne glavne saobraćajnice. Jako podnevno sunce joj je pržilo kožu. Saobraćaj je tutnjao treperavim ulicama, a iznad njih se uzdizala planina Tejbl, plavosiva i stenovita. Hari je zadrhtala. Izgledala je kao mesto gde žive divovi i trolovi.
Dok je našla Fišer dajmond haus, leđa su joj bila mokra od znoja. Roz je bila u pravu, izložbeni prostor juvelirnice bi bilo teško ne primetiti. Pročelje od sivog i belog mermera s urezanim srebrnastim logotipima u obliku dijamanata. Ulazna staklena vrata bila su zaključana, ali je Hari našla zvono i predstavila se kad je interfon zakrčao. Vrata su zazujala i otvorila se i ona je ušla. Istog trenutka
temperatura je pala za petnaest stepeni i Hari je odahnula s olakšanjem.
Žena koja joj je otvorila vrata prišla je noseći poslužavnik sa sokom od pomorandže i visokom uzanom čašom šampanjca. – Gospodin Fišer će vam se ubrzo pridružiti. Da li biste želeli neko osveženje?
Hari joj je zahvalila i uzela sok od pomorandže, razgledajući po prostoriji dok ga je ispijala. Centralno mesto zauzimala je kružna vitrina, u kojoj su fokusirani reflektori obasjavali nizove dragog kamenja. Duž zidova su se takođe protezale vitrine, a čitava postavka bila je pod nadzorom diskretno postavljenih kamera.
Na drugom kraju prostorije otvorila su se vrata i bradati čovek se zagegao prema njoj. Bio je okrugao kao lopta za plažu i imao je bar pedeset kilograma viška. Butine su mu se trljale jedna o drugu pri svakom koraku, povlačeći mu kolena na unutra, zbog čega je hodao kao pingvin, Sudeći po čeličnosivoj kosi i bradici, rekla bi da je u kasnim pedesetim, mada je bilo teško proceniti pod svim tim slojevima sala. Pružio je ruku.
Džejkob Fišer, drago mi je. Roz je rekla da ćete navratiti. – Zadihao se posle kratke razdaljine koju je prešao s drugog kraja prostorije. Ne sačekavši odgovor, okrenuo se oko sebe nagnuvši se kao brod u kružnom manevru i počeo da se vraća putem kojim je došao. – Nadam se da vam ne smeta što ću morati da radim dok budemo razgovarali.
Ne mari. – Hari je požurila za njim, primetivši tanak rep koji mu je visio do pola leđa i malu zlatnu alku na uvu. – Zahvalna sam što ste me uopšte primili.
Sledila ga je kroz neobeležena vrata i niz uzan hodnik. Nogavice su mu fijukale pri hodu. Hari se nakostrešila. Sigurno ima problem s guljenjem kože od trenja. Pogledao je prema njoj preko ramena.
Roz je rekla da imate pitanja o Garvinu Oliveru. – Imao je izraženiji izgovor od Krugera, vokali su bili grublji, ’r’ izraženije.
Tako je – rekla je Hari. – Nadala sam se da možete da mi objasnite ponešto.
Radite za policiju?
Ne baš. – Hari je ukrstila prste. – Ja sam forenzički istražitelj, Garvin se pojavljuje u jednom slučaju na kojem radim.
Zastao je pored metalnih vrata posmatrajući je na tren. Češljao je prstima bradu, dok su mu pluća hripala. Nadala se da neće tražiti da vidi nikakav lični dokument, međutim, on je izgledao zaokupljen nekim svojim zamršenim brigama. Onda je oblizao usne.
Možete li mi reći nešto više o tome kako je umro?
Upucan je u svojoj kući. Još nisu sigurni ko je to uradio.
Džejkob je klimnuo glavom, čelo mu se presijavalo od znoja. Pritiskao je tastere na bravi sa šifrom pored vrata i Hari je primetila da mu se prsti tresu.
Dobro ste poznavali Garvina? – pitala je.
Džejkob je slegnuo ramenima. – Zajedno smo studirali gemologiju pre trideset godina. Ostali smo u kontaktu.
Ušetao je tromo ispred nje u dugačku uzanu radionicu, gde je nekoliko muškaraca sedelo povijeno nad drvenim radioničkim stolovima. Hari ga je pratila u stopu. Prostorija je mirisala na kutiju za alat, punu ulja i prašine.
Jeste li ikad kupovali neobrađene dijamante od Garvina? – Morala je da povisi glas kako bi je čuo od zujanja motora i mašina za brušenje.
Ponekad – rekao je Džejkob. – Malo sirovo kamenje, uglavnom dobrog kvaliteta. Nije svako hteo da posluje s njim, ali ja bih mu s vremena na vreme dobacio pojas za spasavanje.
Zašto?
Zato što sam mogao. – Polako se zaustavio pored jednog radnika. – Garvin je jedan od najbaksuznijih ljudi koje sam ikad znao.
Zaista? Prvi put čujem da ga neko tako opisuje.
Džejkob nije odgovorio. Nagnuo se nad sto kako bi pregledao malu kovertu veličine kesice za šećer. Prosuo je sadržinu koverte, sićušnu gomilicu kristala, ne veću od prstohvata soli. Pritisnuo ju je prstima i kristali su mu se zalepili za kožu. Zatim je uglavio lupu na oko i počeo pažljivo da ih razgleda. Hari je primetila da zadržava
vazduh, verovatno iz straha da dahom ne rasprši čestice.
Promrmljao je nešto i istresao kristale nazad na gomilicu. Nastavio je gegajući se do sledećeg radioničkog stola, obrativši joj se preko ramena. – Sve što je Garvin radio pretvaralo se u sranje.
Prema utisku koji sam stekla, čini mi se da je to bilo uglavnom njegovom krivicom.
– Ja, bilo je. Ali nekada su mu išle po zlu i stvari na koje nije mogao da utiče. Pa čujte, upucali su ga, zar ne?
– Hoćete da kažete da niste iznenađeni što je mrtav?
Džejkob je slegnuo ramenima. – Kao što sam rekao, čovek nije imao sreće.
Zastao je pored sledećeg radioničkog stola. Radnik je prineo komplikovana čelična klešta do lupe na oku. Na stolu ispred njega vrteo se disk obložen finim crnim prahom. Radnik je prislonio vrh klešta na disk, pustio ga da brusi neko vreme, zatim ga opet podigao do lupe. Ponavljao je tu radnju svakih nekoliko sekundi.
Džejkob je uhvatio njen pogled. – Brusi fasete na dijamantu.
Tačnije, pedeset osam faseta.
Hari je razrogačila oči. Pedeset osam ugaonih površina na toliko malom kamenu da nije mogla ni da ga vidi. Zabezeknuto je pogledala u radnika, a onda se vratila Džejkobu.
Ali vi se ne bavite samo trgovinom malim dijamantima, zar ne? Kupili ste barem jedan veliki neobrađen od Garvina. Od koliko beše, dvesta sedamdeset karata?
Džejkob je pogledao u obližnje radnike, a onda se upiljio u Hari. Neko vreme je disao teško kroz nos. Onda se okrenuo i odmarširao do kancelarije u koju se ulazilo iz radionice, dajući znak Hari da ga sledi. Zatvorio je vrata a onda se sručio u stolicu iza stola. Tamni krugovi znoja pojavili su mu se na košulji ispod pazuha.
Gde ste to čuli? To su gluposti – rekao je.
Postoji evidencija transakcije u Garvinovim fajlovima. Veliki beli neobrađeni dijamant, dvesta sedamdeset karata. – Hari je sela na stolicu. – Kupili ste ga pre jedno godinu dana.
Ne zanima me šta piše u njegovoj evidenciji, to su i dalje
gluposti. – Brzo je skrenuo pogled, a usta su mu bila stisnuta u liniju.
Prokletstvo. Trebao joj je brbljiv, a ne uplašen, s jezikom za zubima. Slegla je ramenima i nastavila bezbrižnim tonom.
Čujte, policija ima njegove fajlove, oni znaju s kim je poslovao. Nama je, pravo da vam kažem, svejedno gde nabavljate dijamante. – Ako je primetio usput pomenuto ’mi’, nije to pokazao. – Interesuju nas samo informacije o Garvinu.
Džejkob je izvukao maramicu iz džepa košulje i potapkao čelo. – Bila je to greška u proceni s moje strane. Nije trebalo da ga kupujem.
Da?
Kleo se da je legalan, rekao je da je već mesecima slao iste takve u Antverpen. – Ponovo je obrisao lice. – Naravno, u Antverpenu nikad ne postavljaju prevše pitanja.
Niste znali da je dijamant nabavio na nelegalan način?
Izbegavao je njen pogled. – Znao sam da je to Van Viksov dijamant. I znao sam da je nemoguće kupiti kamen te veličine u slobodnoj prodaji. U Van Viksu su smanjili proizvodnju velikih neobrađenih dijamanata, a u nekim svojim kopovima su je potpuno obustavili,
Što znači da je prokrijumčaren direktno iz rudnika? Džejkob je klimnuo glavom. – Takav dijamant mogli biste da nađete još samo u Van Viksovim zalihama,
– Toliko retko se sreće?
Nekoliko trenutaka nije odgovarao. Onda je podigao pogled, tamne oči su mu se caklile.
Hoćete da ga vidite?

41.
Hari je zurila u vrećicu od jelenske kože svezanu pantljikom, koju je Džejkob stavio na sto. Obujmio ju je dlanom, gladeći mekanu tkaninu kao da je mače.
Kada mi je Garvin prvi put pokazao ovaj dijamant, ostao sam bez daha – rekao je.
Iznenađena sam što ga još uvek imate. Pomislila sam da ste ga dosad već prodali.
Kao da ga je ta pomisao šokirala. – S takvim kamenom se ne sme žuriti, Potrebno je mnogo vremena da se iseče. I živaca.
Osmehnuo joj se snebivljivo. – Istinu govoreći, plašio sam ga se. Veliki dijamanti mogu biti varljivi. Čvrsti su ali krti. Ako pogodite pukotinu u strukturi, mogu da se raspadnu u prah.
Hari se setila fotografije u Garvinovom fajlu; veliki zamagljeni kristal veličine jajeta. Džejkob je dodirivao vrećicu.
Proučavao sam ga nedeljama, ne usuđujući se da počnem da sečem – nastavio je. – Postojala je mala inkluzija, za koju nisam mogao da budem siguran koliko duboko ide. Na kraju sam isekao prozor iznad nje, malu fasetu kroz koju sam mogao da zavirim unutra. Inkluzija nije bila duboka, a unutrašnjost bistra. Puna svetla.
Džejkob je liznuo usne, ljubomorno čuvajući vrećicu u ruci. Hari se zapitala da se nije predomislio i da joj ipak neće pokazati šta je unutra. Pustila ga je da priča, pitajući se šta je naumio.
Napravio sam nekoliko plastičnih modela, eksperimentisao na njima dok nisam bio spreman – govorio je. – Trebalo mi je skoro godinu dana da izbrusim ovaj kamen. Svojeručno sam ga izbrusio. Sto devedest sedam faseta.
Hari je izvila obrve, nije znala šta da kaže. Prsti su mu bili predebeli da drže nož i viljušku, a kamoli da urezuju sićušne uglove u dijamant. Džejkob je odrešio pantljiku na vrećici.
Ljudi misle da se posao draguljara svodi na prodaju kamenja, ali greše.
Kako to?
Podigao je prst. – Draguljari prodaju svetlost. Brilijantsku svetlost, oslobođenu iz sirovog kamena. Ona se odbija unutar brušenog kamena reflektujući se s faseta. Što je bolje izbrušen, veća je količina odsjaja. – Stisnuo je pesnicu. – To je ono što dijamantu daje plamen.
Hari je trepnula. Bila je iznenađena kako se generacijama negovano umeće i veština prenelo na ovog čoveka za koga se nikad ne bi reklo da je vrhunski brusač. Džejkob je ponovo spustio ruku na vrećicu i uvukao prste unutra.
Brusač mora da razmišlja kao zrak svetla, mora da zamisli sebe unutar kamena. – Izvadio je nešto iz vrećice, obuhvatajući to pesnicom. – Brusač mora da pretvori kamen u dragulj.
Pogledao je Hari pravo u oči, i podigao kamen držeći ga između palca i kažiprsta. Hari je ostala bez daha. Nije mogla da se suzdrži. Dijamant je bio zaobljena piramida svetlosti, veličine loptice za golf. Džejkob ga je okretao zdepastim prstima. Njegova treperava površina brojala je bezbroj faseta, koje su razbacivale odbleske blistave svetlosti.
Hari je poskočilo srce. – Divan je.
Zurila je netremice u iskričavi dragulj i pomislila na sve strahote koje kaljaju trag dijamanata. Želudac joj se zgrčio. Pomislila je na masivne zalihe sakrivene u korporacijama; na prepreden marketing i obmanu širokih razmera koja je navela čitav svet da misli da su dijamanti retki. Kamen je sijao prelamajući svetlost. Da li je njena reakcija na lepotu dijamanta instinktivna? Ili je to uslovni refleks?
Skrenula je pogled, prezirući pomisao na to da se čitavog života neko poigrava njome kao da je ona jedan od Pavlovljevih pasa. Pročistila je grlo.
Koliko vredi?
Pitanje je zvučalo previše prizemno pred takvim primerom majstorstva, ali tu je bila na sigurnijem tlu.
Džejkob je slegnuo ramenima. – Izgubio je dosta težine pri brušenju, ali opet ima skoro sto osamdeset karata.
I, koliko?
Uzdahnuo je. – Četrnaest, petnaest miliona. Hari je razrogačila oči. – Randa?
Američkih dolara.
Hari ga je gledala zapanjeno računajući u glavi. Kupio ga je od Garvina za pet miliona evra; što je oko sedam miliona dolara. I s najnepovoljnijim deviznim kursom to je udvostručilo njegovu investiciju.
Nije loša zarada za godinu dana posla – rekla je.
Džejkob je zavrteo glavom i vratio kamen u vrećicu. – Već me je koštao više od toga. Skupo sam platio ovaj kamen, mnogo više nego što sam platio Garvinu.
Hari se namrštila. – Kako to?
Van Viks. Saznali su da sam ga kupio. – Slegnuo je ramenima pokazavši dlanove. – Nisu bili srećni zbog toga.
Ali šta su oni mogli da urade?
Ja sam sajtholder, oni kontrolišu moje snabdevanje Van Viksovim
dijamantima. Pobrinuli su se da platim za svoju grešku.
Ne razumem.
Džejkob je uzdahnuo i okrenuo se na stolici, ropćući dok je vraćao vrećicu u mali sef iza sebe. Ispravio se zadihan od naprezanja, a onda zavalio na naslon stolice.
Izribali su me, pretili mi isključenjem iz sajta u Kejptaunu. Nisu to uradili, ali mesecima nakon toga, moje sajt kutije su bile pune smeća. Mali dijamanti, loše boje. Bezvredni ostaci. Dva ili tri miliona dolara bačenih u đubre svaki put.
Naterali su vas da plaćate milione za bezvredno kamenje?
Cena sajtkutije je fiksna, nema cenkanja. Uzmi ili ostavi.
Pa što je niste ostavili?
Džejkob je frknuo. – Pa da izgubim jedini kanal snabdevanja? Ako se požališ ili odbiješ da kupiš, ispadaš zauvek, izbačen si iz sajta.
Zar ne postoje drugi izvori snabdevanja?
Ne za Van Viksove sirove dijamante. Oni su veoma visoke klase, izvanrednog kvaliteta. A veliki dijamanti su toliko retki da su prihodi od maloprodaje astronomski. Sajt u Kejptaunu je jedino
mesto gde mogu da se nabave.
Hari je zavrtela glavom, zapanjena igrama za premoć. – A ko odlučuje koji draguljar će šta dobiti?
Direktor nabavke, Montgomeri Njuman. On mi je pretio da će me izbaciti. Zapravo, baš s njim imam sastanak sad.
Džejkob je frknuo. – Malo lizanja dupeta u poslednji čas da se osiguram da nisam više u nemilosti.
Dakle, ipak ste se iskupili kod njega? Kako?
Promeškoljio se na stolici. – Recimo samo da sam morao da dokažem lojalnost.
Hari mu je proučavala lice. Sićušni živac pulsirao mu je ispod oka, i zapitala se šta li mu je to Van Viks tražio da uradi. Primetila je da je krišom bacio pogled na sat, i brzo je u glavi premotala pitanja koje je htela da mu postavi.
Samo još nekoliko stvari – rekla je. – Da li ste ikada čuli za kupca po imenu Grej?
Džejkob se namrštio. – Ne bih rekao. Ko je on?
To pokušavam da saznam. Izgleda da je imao ekskluzivan dogovor s Garvinom. Osim dijamanta koji je vama prodao, Garvin je sve svoje velike neobrađene dijamante prodao Greju.
Džejkob je prestao da se mršti i odmahnuo glavom. – Možete biti sigurni da nije bilo nikakvog kupca po imenu Grej. To je Van Viks poslovao inkognito. Kada su mene ribali, rekli su mi da će počistiti njegove dijamante.
Hari je nabrala čelo. – Šta?
Čišćenje... to je uobičajena praksa rudarskih korporacija, i to decenijama unazad. Van Viks je otkupljivao nazad sopstvene prokrijumčarene dijamante.
Ali zašto?
Iz istog razloga zbog kog rade maltene sve ostalo. Da bi kontrolisali cenu. Da ih oni nisu otkupili, dijamanti bi preplavili tržište i cena bi im pala. Čišćenje je nešto što se redovno praktikuje. Velike rudarske kompanije su nekada trošile petnaest miliona dolara nedeljno na čišćenje dijamanata u Angoli.
Mislite da je Garvin znao za to?
Ne verujem. Van Viks je verovatno angažovao treće lice iz Antverpena kako Garvin ne bi povezao konce. A i da je pretpostavljao, pa šta? Verovatno su mu plaćali dobru cenu, šta ga briga?
Hari je osetila trnce u dnu kičme. Van Viks je imao ogromnu moć, potpunu kontrolu. Nametali su svoju volju najprestižnijim svetskim juvelirima, maltretirali ih kao što male debele siledžije kinje decu na igralištu. Van Viks je propisivao sva pravila, delio kazne. Tiranija kartela je bila apsolutna.
Grickala je usnu pitajući se šta ih je nagnalo da likvidiraju Garvina. Naravno, bio im je trn u oku, ali ako je istina ono što je Džejkob rekao, proteklih godinu dana su ga držali pod kontrolom. Uspešno su preusmerili njegove kradene dijamante nazad u sopstvene zalihe. I šta se promenilo kad su morali da ga ubiju?
Džejkob je pogledao na sat i ustao. – Ako nemate ništa protiv, otpratio bih vas do izlaza. Ne smem da zakasnim na taj sastanak.
Vodio ju je nazad kroz prašnjavu radionicu, njegov obimni struk talasao se pri svakom koraku. Kada su došli do hodnika, Hari je kazala:
Da li ste ikada poslovali s Garvinovom pastorkom, Evom?
Nikad nisam upoznao njegovu porodicu, nije to bila ta vrsta prijateljstva.
Hari ga je teška koraka sledila do izložbenog prostora. Pitanje je bilo nategnuto, ali postojala je mogućnost da nabasa na neki trag koji je Eva ostavila za sobom. Namestila je tašnu na rame, spremajući se da se rukuje s njim dok je čekao pored staklenih vrata. A onda joj je nešto sinulo.
Da li vam se Garvin ikada ponovo obratio?
Pogled mu je skliznuo u stranu. – Niikad više nisam kupio nijedan veliki dijamant od njega.
No da li vam ih je ponudio?
Usisao je vazduh i spustio pogled na cipele, mada verovatno nije mogao da ih vidi od stomaka. Onda je rekao: – Došao je još jednom.
Pre dva meseca. Ali sam mu rekao da nisam zainteresovan.
Zašto se vratio? Dojadilo mu je da prodaje dijamante Greju?
Džejkob je obrisao dlanove o pantalone, a zatim pritisnuo dugme i otvorio staklena vrata. – Možda.
Pomerio se u stranu, pokazujući joj da može da izađe. Hari se nije mrdala.
Znači hteo je da proširi klijentelu. Van Viksu se to sigurno nije dopalo.
Zagledao se preko njenog ramena niz ulicu. – Možda nisu znali.
Upiljila se u njegovo lice. Presijavalo se od znoja. Van Viks jeste znao, Hari je bila sigurna u to. Znali su da se sprema da proda dijamante na drugom mestu. I kad su shvatili da ne mogu više da ga drže pod kontrolom, odlučili su da ga uklone.
Džejkob je i dalje izbegavao njen pogled. Mogla je da se opkladi da je on obavestio Van Viks o Garvinovoj promeni plana. Izdao je Garvina da bi dokazao odanost kartelu.
Džejkob je bio u pravu. Njegov bajni dijamant ga je skupo koštao.
Zahvalila mu je što joj je posvetio vreme i izašla je. Vreli vazduh ju je obmotao, cedeći joj znoj iz pora. Premotavala je u glavi sve što je saznala, ali je bila svesna da nije ništa bliže pronalaženju Eve.
Pešačila je uzavrelim ulicama, vraćajući se u hotel. Možda će joj san i hrana pokrenuti vijuge. Utom joj je zazvonio telefon s dna torbe, trgnuvši je. Sklonila se u senku višespratne poslovne zgrade kako bi videla identifikaciju poziva. Telo joj se opustilo i odgovorila je na poziv.
Imodžen? Baš sam mislila da ti se javim.
Kako da ne. Dva dana mi se ne javljaš, gde si ti? Hari se spremila za grdnju. – U Kejptaunu.
Kejptaunu? Šta radiš ti tamo, pobogu?
Malo je zapetljano da bih ti objasnila preko telefona.
Imodženje zastala. – Još uvek pokušavaš da pronađeš onu ženu, Oliver, jel’?
Da. – Hari se ugrizla za usnu, osetivši grižu savesti. Nije bila dobar prijatelj prema Imodžen u poslednje vreme, nije je upućivala
u to što se dešava i danima se nije pojavljivala u kancelariji. Ali situacija je bila preopasna da bi sada umešala i Imodžen. – Moraću da ostanem ovde još nekoliko dana. Jel’ možeš ti da se snađeš u kancelariji?
Je li ti zato trebao satelitski fon?
Molim?
Stelitski telefon. Brojevi ižvrljani ovde na tvom bloku...
Kroz maglu, Hari se sećala da je nešto prepisala dok je pretraživala Garvinov hard-disk. Neobični dvanaestocifreni broj koji je sačuvao u sakrivenom fajlu.
...881677273934 – Imodžen je deklamovala. – To je broj satelitskog telefona, zar ne?
Hari je trepnula. – Kako znaš?
Ja i Šejn smo se dogovarali da odemu u Afriku na safari za medeni mesec. U udaljenim područjima mrežna pokrivenost je veoma ograničena, tako da smo se raspitali o satelitskim telefonima
Imodžen je frknula. – Sad mi neće trebati, zar ne? U svakom slučaju, 881 je pozivni broj izdvojen za satelitske telefone. Rekla bih da tvoj broj pripada mreži Iridijum.
To nije moj broj i zato nemoj da ga zoveš. – Hari je izustila to oštrije nego što je nameravala. – Izvini. Jel’ možeš još jednom da mi ga pročitaš?
Potražila je u torbi olovku i papir. Imodžen je ponovila broj napetim glasom, a zatim rekla:
Šta se dešava? Jesi li dobro?
Hari je zažmurila i progutala knedlu koja joj se popela u grlo. Sve bi dala da može da se poveri Imodžen; da pusti nekoga da joj kaže šta da radi, da je uveri da nije sama. Mozak su joj preplavile slike: Edijeve stravične prazne očne duplje, nasmešeno lice njenog oca. Širom je otvorila oči. Nije smela da rizikuje.
Izvini, Imodžen, znam da sam naporna, ali nadoknadiću ti, obećavam. Moram da idem, zvaću te kasnije.
Hari je prekinula vezu, duboko uzdahnuvši. Onda se namrštila gledajući brojke koje je zapisala. Zašto bi Garvin čuvao broj
satelitskog telefona na spisku konja kojima je transportovao svoje dijamante? Je li tako komunicirao sa svojim kuririma na terenu? Je li tako održavao kontakt s Evom?
Zurila je u broj pitajući se ko bi se javio kad bi ga okrenula.

42.
Mani je otvorio oči. Koliba je bila mračna i tiha.
Okrenuo se na tvrdom ležaju, bolnih kostiju. Svetlo se probijalo kroz zid između talasastih limova, i polako je počeo da nazire stvari oko sebe: šerpe, odeća, sudovi i burad za vodu. Uz jedan zid bila je naslonjena zarđala bočna strana školjke auta.
Podigao se i seo na ivicu kreveta. Znoj mu se slivao niz leđa, a iz rane na ruci se širio miris trulog voća.
Njegova torba je ležala spljeskana na krevetu pošto je spavao na njoj. Počeo je da napipava unutra proveravajući da li su tu dijamanti i glomazni mobilni telefon koji je uzeo iz Sandžitovog aviona. Još su bili tu.
Sandžit ga je ostavio na improvizovanoj pisti nekoliko kilometara od Kejp Fletsa. Mani se teturao ravnicom brisanom vetrovima, pitajući se kuda da ide. Nije dolazilo u obzir da se vrati u svoj studentski smeštaj. Više ne pripada tamo. Na kraju se zaputio ka sirotinjskom kraju blizu auto-puta N2. Takata je imao rođake tamo, porodicu koja bi mogla da pomogne.
U kolibi su se začuli ženski glasovi koji su dopirali spolja. Mani je zabacio torbu preko ramena i ustao, gazeći obazrivo po neravnom tlu. Iskoračio je na svetlost dana, škiljeći.
Zdepasta žena stajala je pored vrata, ispirajući tanjire u plastičnoj činiji. Sedi čuperci virili su joj ispod plave marame. Okrenula se prema njemu razrogačenih očiju.
Šta radiš napolju? – Mahnula je krpom prema njemu.
Vidi na šta ličiš, zašto ne ideš da legneš kako sam ti rekla?
Mani je pokušao da se osmehne. Zvala se Fatima. Bila je Takatina rodaka, mada je izgledala mnogo starije od njega, verovatno je bila u sedamdesetim. Trepćući, podigao je pogled ka suncu.
Mislim da mi treba vazduha. Malo ću se prošetati.
Podbočila se pesnicama. – Kako misliš da hodaš? Moraš da se odmaraš.
Neću daleko.
Skrenuo je niz prašnjavu stazu koja je vodila između baraka. Fatima je progunđala za njim, izručivši vodu u činiju. Poželeo je da ima nešto da joj da. Živela je u kartonskom naselju već više od četrdeset godina. Pre toga, odrasla je u Šestom okrugu, nedaleko od dokova Kejptauna. Iselili su je u Flets kada je vlada srušila njen dom, proglasivši ga zonom za belce. Sada je prostor od dva i po s tri metra delila s devet članova porodice.
Mani je nabasao na džombast zemljani put. Hvatala ga je vrtoglavica. Možda je Fatima u pravu, možda nije u stanju da hoda. Stezao je torbu, napipavajući obrise telefona u njoj. Baterija mu se praznila. Tokom noći ga je isključio, kako bi što duže trajala. Stezalo ga je u grudima. Možda je već propustio poziv.
Teško koračajući prošao je pored skladišnog kontejnera koji se u naselju koristio kao škola. Vazduh je bio težak od ugljenisanog vonja vatri i prokiselog smrada otvorenih nužnika. To kartonsko naselje veoma je ličilo na ono blizu rudnika, u kojem je živeo od desete godine. Mani je posmatrao grupu preduzimljivih žena koje su prodavale ovčije glave na sledećem ćošku. Zujave muve lepile su se za meso u rojevima. Osetio je mučninu u stomaku i oborio je pogled, osećajući se kao izdajnik. Ovi ljudi imaju hrabrosti. Nade, čak. Ali on je znao da ne bi podneo da opet živi na takvom mestu.
Odjednom je osetio da mu torba vibrira pod rukom. Telefon je zvonio i Mani ga je brzo izvadio. Zurio je u ekran. Broj je počinjao sa 021, prefiks za područje Kejptauna.
Progutao je knedlu i primio poziv. Bez reči je prislonio telefon na uvo. Iz njega je dopirao prazan odjek. Niko nije prozborio.
Srce mu je tuklo u grudima. Ko god da zove, očekivao je Čandru. Možda postoji neka lozinka, nešto što je trebalo da kaže. Kako da zna? Moraće da objasni ko je pre nego što prekinu vezu.
Halo? – Liznuo je usne. – Da li je to Eva? Zakrčalo mu je u uvo. Brzo je nastavio.
Radž Čandra je mrtav, ali ja sam tu umesto njega. Nije bilo odgovora.
Ja sam Mani dos Santos, Ezrin brat. Doneo sam dijamante.
Začuo je nekakvo komešanje s druge strane. Onda je žena progovorila.
Imate dijamante?
Glas joj je bio mek. Oprezan. Mani je stisnuo telefon.
Da. Tri dijamanta, svaki preko dvesta karata. Žena je zastala. – Šta se desilo s Radžom?
Imala je blag strani naglasak, mekan. Mani je progutao knedlu.
Neko ga je ubio, iskopao mu oči. Ne znam ko.
Shvatio je da je zanemela. Pošto nije odgovorila, rekao je:
Ja sam tu da ispunim Ezrin deo pogodbe. Molim vas, samo mi recite gde da odnesem dijamante.

Hari je sedela na krevetu, držeći slušalicu hotelskog telefona pribijenu uz uvo. U glavi joj je bila zbrka. Ovaj čovek misli da je ona Eva.
Nekoliko sati je koračala po svojoj hotelskoj sobi dok nije skupila hrabrost da pozove. Na kraju je odlučila da samo okrene broj i sluša.
Molim vas – rekao je ponovo. – Kažite mi šta treba da radim.
Zvučao je nesigurno, kao da ne zna pravila igre. Kao ni ona. Srce joj se popelo pod grlo. Odlučila je da odugovlači.
Kako da znam da me ne lažete?
Govorim istinu, kunem vam se! Radim u Van Viksovom rudniku, kao i Ezra. Izneo sam dijamante za vas. Molim vas, kunem se.
Hari je progutala knedlu. Zvučao joj je mlado. Dakle, on je rudar i prokrijumčario je dijamante iz rudnika. Ali nešto u njegovom glasu razlikovalo se od onog što je očekivala da čuje. Zvučalo joj je poznato, ali nije mogla tačno da odredi o čemu se radi.
Rudar se zakašljao s druge strane, vlažnim, promuklim kašljem koji se pretvorio u napad. Zvučao je kao da trpi bol.
Azbest, kako ga ti i ja znamo. To je užasna, spora smrt.
Hari je čvrsto sklopila oči i obuhvatila se rukom oko struka. Istrzani kašalj odzvanjao je preko slušalice. Zgrčenih prstiju ukopala je bosa stopala u mekani tepih. Da li je ovo greška? Ili način da dođe
do dijamanata? Možda joj Eva više nije potrebna. Ova osoba po imenu Mani predaće joj dijamante, a ona će ih proslediti Van Viksovom ubici, Krug zatvoren, kraj igre.
Hari se stresla. Nešto joj je govorilo da neće biti tako jednostavno. Napad kašlja je prošao i Mani je graknuo u slušalicu. – Molim vas,
jeste li tu?
Ona se zgurila i počela da se klati na krevetu. – Tu sam.
Kažite mi šta da radim.
Hari je masirala čelo. – Gde ste sad?
U Kejp Fletsu. Mogu da dođem gde god vi kažete.
Hari je zamislila barake od talasastog lima pored auto-puta. Brzo je mozgala smišljajući šta joj je činiti. Ovaj čovek možda zna više nego što ona misli. Ako odluči da se sastane s njim, možda bi bilo mudro da se drži mesta koje bi Eva najverovatnije odredila. Pomislila je na Dona Lajta, sledećeg kurira u lancu.
Karantinska stanica na Kenilvortu – rekla je. – Znate li gde je?
Naći ću je.
Hari je pogledala na sat. Bilo je skoro sedam uveče. Hipodrom je verovatno zatvoren, uskoro će i mrak. Biće previše mračno za sastajanje s nepoznatim ljudima.
Sutra ujutru, u jedanaest.
Biću tamo. – Mani je nastavio promuklim glasom: – Molim vas, preklinjem vas, nemojte da povredite moju porodicu,
Hari je prestala da se klati, preneražena. Mani je nastavio:
Ja ću ispuniti Ezrin deo dogovora, doneću dijamante. Već ste ubili moju majku, znate da ću uraditi sve što kažete. Molim vas, nemojte povrediti ostatak moje porodice.
Hari je prekrila rukom usta. Već ste ubili moju majku.
Zavrtelo joj se u glavi, i pred očima joj je iskrslo lice njenog oca. Osetila je stezanje u grudima. Sad je znala šta je to prepoznala u Manijevom glasu. Znala je jer je to i nju izjedalo.
To je bio strah.

43.
Hari je stezala volan.
Molim vas, nemojte da povredite moju porodicu.
Još uvek je mogla da čuje njegov glas, slab i uplašen. Mani je žrtva, kao i ona. Ako ne uspe da isporuči dijamante Evi, njegova porodica će biti kažnjena? Drhtala je od straha. Pomislila je na to šta se sprema da mu uradi, ali misli su joj brzo letele, tražeći neko sigurnije mesto za prizemljenje.
Mapa. Usredsredi se na mapu.
Zaškiljila je u put, pokušavajući da se usredsredi na marš-rutu. Hipodrom Kenilvort zabačen u južnim predgrađima Kejptauna. Ulice se ukrštaju pod pravim uglom, pa je trebalo da joj bude lako da se snađe, međutim, bila je na ivici živaca i već nekoliko puta je pogrešno skrenula.
Zurila je kroz vetrobransko staklo, tražeći znake na putu. Predgrađe je bilo okruženo vinogradima i vrtovima, što znači da je to sigurno skup kraj. Kuće su bile velike i lepe, i sve su bile zaštićene električnim ogradama i znacima na kojima je pisalo: „Upozorenje! Objekat je pod zaštitom JOO-a.” Hari je morala da prođe pored nekoliko znakova kako bi pročitala sitna slova. JOO je skraćenica zajedinicu za oružanu zaštitu.
Uzdrhtala, zaprepašćena napetošću koja razdire ovaj grad. Čemu velelepna vila ako moraš da živiš u strahu?
Posle mnogo skretanja izašla je na Aveniju Rozmid i konačno zdesna ugledala ulaz na hipodrom. Ušla je, polako tražeći mesto na parkingu. Bio je skoro pun. Ugrabila je slobodno mesto i izašla iz kola. Jutarnje sunce je pržilo kao u pećnici i već je osetila kako joj se znoj probija pod miškama. U blizini su se zalupila vrata od kola i pored nje je prošla grupa žena u svečanim dugim haljinama koje su lepršale na vetru. Iza njih, tri muškarca su nosila korpu za piknik veličine putne torbe.
Hari se namrštila. Prokletstvo. Nije joj palo na pamet da je trkački
dan.
Sledila je izletnike do trkališta. Gužva je bila ogromna, pa je, kako bi je izbegla, sišla s asfaltirane staze i nastavila zaobilaznim putem preko trave. Trava je bila mekana kao sunđer pod njenim nogama, a u vazduhu se osećao miris cveća iz žardinjera postavljenih tu i tamo. Ljudi željni zabave rasprostrli su stvari po nizovima plavih i belih klupa, i već su otvarali šampanjac i prenosive frižidere iako je bilo tek deset ujutru.
Hari je osmatrala okolinu, tražeći karantinsku stanicu. Znala je samo da se nalazi negde na hipodromu. Probijala se između ljudi. Žene, u svojirn jarkim letnjim haljinama, delovale su poput leptira, dok su muškarci bili ležernije obučeni, mada je bilo očigledno da svi nose firmiranu odeću. Svi su se malo preusiljeno smejali, trudeći se da pokažu kako se dobro provode.
Hari je prošla pored praznog galopskog padoka, besprekorne zelene površine ovalnog oblika, i zaustavila se uz ivicu trkačke staze. Pogledom je češljala okolinu. Sleva su bile tribine, ogroman mozaik plavih i žutih sedišta. Iza nje, zdesna, planina Tejbl, nadvijala se poput filmskih kulisa. Nije znala kako izgleda karantinska stanica, ali ništa ovde nije ličilo na to.
Hari?
Okrenula se. Den Kruger je zurio u nju s druge strane galopskog padoka. Osetila je kako u njoj raste napetost dok joj prilazi, i suzdržavala se da ne ustukne.
Šta radiš ovde? – rekao je.
Poslednji put kada ga je videla izgledao je kao kauboj, u farmerkama i kožnim nogavicama. Danas je svoj rančerski izgled zamenio za komotno belo odelo za kriket. Hari je morala priznati da dobro pristaje njegovoj izduženoj figuri. Podigla je pogled prema njemu zaškiljivši.
I ja bih to tebe mogla da pitam. Tvoj avion je sleteo pre samo nekoliko sati, zar ne?
Slegnuo je ramenima. – Sal je ostao u hotelu da se odmori, ali ja nisam umoran.
Na pomen oca, Hari se stegao želudac. – U kom je hotelu?
Komodor. Kako je izgledao, rekao bih da će prespavati skoro ceo dan.
Hari je grickala usne. Njenom ocu je zasad verovatno najsigurnije da ostane u hotelu. Skrenuia je pogled s Krugera na visoku ženu koja im je prilazila krupnim koracima. Kesi.
Veterinarkina letnja haljina lepršala joj je oko dugih nogu, a mišići na njenim golim rukama delovali su zategnuto. Riđa kosa joj je bila podignuta u visoku u punđu, zbog čega je izgledala još viša. Sve u svemu, odavala je utisak graciozne skladno građene sportistkinje.
Kesi je stala pored Krugera, uhvativši ga pod ruku. Pozdravilaje Hari i pitala je kako je putovala. Zatim je rekla:
Zar to nije predalek put za nekoga ko ne voli konje?
Hari se namrštila. Veterinarka je osmehom ublažila izgovorene reči, ali Hari je ipak primetila promenu tona. Zapitala se šta se to promenilo otkad su se poslednji put videle.
Došla sam da pravim društvo ocu. – Hari je gledala čas u jedno čas u drugo. – Da li je neko od vas razgovarao s Evom?
Kruger je oklevao, pogledavši u Kesi. Onda je rekao – Ne, zašto?
Srela sam Roba juče. Rekao je da niko ne zna gde je ona.
Kesi je odmahnula, polako se udaljavajući. – Pojaviće se. Opet su se posvađali, to je sve. Nije prvi put, a sigurno ne i poslednji.
Veterinarka je delovala napeto, i jedva je čekala da ode. Da li zbog napetosti koja ju je obuzela, Hari je odjednom posumnjala u Kesin razlog dolaska u Kejptaun. Da li je došla samo da bi bila s Krugerom? Ili tu ima još nečeg?
Na kraju krajeva, Kesi je štalski veterinar. Verovatno pregleda novonabavljene konje u ergeli i ima više prilika od bilo koga da izvadi sakrivene dijamante. Ako je i ona u sindikatu, možda joj Evin nestanak s radara uliva nervozu. Možda je Kesi došla da je nađe.
Odjednom je zakrčao glas preko razglasa najavljujuči takmičare u sledećoj trci. Kruger se okrenuo prema Kesi.
Što ne odeš da uložiš opkladu? – Pomazio ju je po ruci razvejavajući otpor u njenom pogledu. – Naći ćemo se na tribini.
Nežno je izvukao ruku iz njene, a ona se polako odmakla sa sumnjičavim izrazom lica. Kada je nestala u gužvi, Kruger je rekao:
Htela je da se odmorimo od svega ovoga, da malo obiđemo grad.
Kao da ga je zbunjivala ta zamisao. Pogledao je po trkalištu, i odmah se opustio. – Radije bih da budem ovde. Uostalom, trči jedan trogodac kojeg želim da pogledam. I Rob jaše u džokejskoj trci za sat vremena. Hoćeš da gledaš?
Mislim da neću imati vremena. Imam sastanak.
Pogledao ju je radoznalo. – Došla si da pratiš aukciju konja?
Po njegovom tonu je mogla da zaključi da bi ga iznenadio potvrdan odgovor.
Ne baš. – Brzo je smišljala šta da mu kaže, pre nego što nastavi da je ispituje. – Koliko grla planiraš da kupiš?
Dva. Možda četiri. Nikad ne kupujem neparan broj. Hari je izvila obrve. Nije joj delovao kao sujeveran tip. Nasmešio se i odmahnuo glavom.
To je više iz profesionalnih razloga. Uvek uvećavam krdo za dva grla. lako imaju svoju hijerarhiju čopora, konji vole da sklapaju prijateljstva. Obično imaju jednog posebnog drugara, drugog konja iz krda kome mogu da veruju. – Pogledao ju je pravo u oči. – Skoro kao ljudi, na neki način.
Hari je skrenula pogled, ne znajući šta da odgovori. Bez obzira na ono što je rekla Kesi kad su prošli put razgovarale, nije mogla poreći da ima nečeg očaravajućeg u ovom muškarcu. Prekrstila je ruke preko grudi.
Zar nisi nimalo zabrinut za Evu?
Ona ume da se brine o sebi. Eva je jedna od najžilavijih žena koje poznajem, nikad je nisam video uplašenu. Trebalo je da bude džokej. – Krugerov pogled je lutao po gomili. – Javiće se. Ionako tek u nedelju treba da se vrati s Donom Lajtom.
Don Lajt je u karantinu, zar ne? Negde na trkalištu?
Klimnuo je glavom i pokazao preko staze. – Tamo, na suprotnoj strani trkališta.
Hari se upiljila preko ograđene trkačke staze. Otprilike kilometar
dalje videla je niz niskih zgrada, zelenkastosivih, koje su se stapale s okolinom. Posmatrala je prostor oko staze, tražeći put kojim bi mogla da prođe do tamo.
Kako se stiže tamo?
Kolima. Postoji zadnji ulaz na hipodrom s Veton rouda, i onda samo pratiš zemljani put. Ali nećeš moći da vidiš Dona Lajta. Neće te pustiti da uđeš. On je pod strogim nadzorom.
Hari je klimnula glavorn, i pogledala na sat: deset i petnaest.
Vreme je da pođe.
Glas sa razglasa se razlegao nad publikom jer je počeo prenos trke.
Kruger ju je pogledao.
Jesi li ikada gledala trku?
Hari se setila kako je kao dete išla na Lepardstaun s ocem. Nejasno se sećala kako viri između nogu odraslih i bodri konje u baru Medigans.
Davno, da.
Ali iz blizine. Da li si ikada gledala trku izbliza?
Slegnula je ramenima i odmahnula glavom. Zurio je u nju, napetog pogleda. Onda kao da je nešto odlučio i povukao ju je za ruku.
Dođi.
Šta...
Stisak njegove ruke je bio topao i čvrst. Vukao ju je uz ogradu ne osvrćući se. Ona je posrtala za njim, sudarajući se s ljudima u gužvi, držeći torbu. Nastavio je da je vuče, dok nije stigao do ciljnog stuba. Privukao ju je ka sebi, a zatim se naklatio na ogradu. Od blizine njegovog tela osetila je naboj elektriciteta.
Gledaj – rekao je.
Gomila ju je pritisla otpozadi, opkolivši je. Uhvatila se za ogradu, nije joj preostalo ništa drugo nego da sačeka da nalet prođe. Komentator je mahnito nabrajao pozicije grla, njegov sve viši ton raspaljivao je uzbuđenje u publici. Čovek koji je stajao pored Hari dreknuo joj je u uvo:
Napred, Bluberde!
Osetila je podrhtavanje tla. Stegla je prstima ogradu i osetila kako
vibrira. Sleva je nadolazila potmula grmljavina.
Napred, Bluberde! Napred!
Publika je nagrnula napred, prignječivši Hari uz ogradu. Napeti muški glasovi su urlali.
Napred, Bluberde! Napred, Bluberde!
Tlo joj je vibriralo pod nogama potmulo brujeći. Tutnjanje sleva postajalo je sve glasnije, zvuk gruvanja kopita koja su drobila zemlju u punoj brzini. Publika je mahnito klicala, zaglušujući komentatora. Odjednom, desetak konja zagrmelo je pored nje obrušivši se sirovom snagom i brzinom. Zapljusnuo ju je topot kopita koja su tukla po zemlji poput maljeva, prožimajući joj čitavo telo. Džokeji su bili samo šarene mrlje, pognuti kako bi smanjili otpor vazduha: stomaka pripijenih uz ramena konja, lica zagnjurenih u njihove grive. Hari je osetila kako joj telom struji neočekivan nalet adrenalina, a jagodice prstiju su je golicale od uzbuđenja.
A onda se sve jednako brzo i završilo. Konji su se sjurili dalje niz trkačku stazu, zaglušujuća buka se stišala. Gužva se proredila i Hari je konačno mogla da se odvoji od ograde, komentator se povratio od silnog uzbuđenja.
Okrenula se prema Krugeru. Oči su mu sijale i bio je rumen u licu. Upitala se da li i ona tako izgleda. Pogledao ju je kao da kaže: Šta sam ti rekao?
Osmehnula se i klimnula glavom. A zapravo nije bila sigurna na šta je mislio. Ali možda je na tren iskusila ono zbog čega su Rob i Kruger toliko zagriženi za trke.
Neodređeno je mahnula. – Trebalo bi da krenem. Moram da se nađem s nekim.
Klimnuo je glavom, još uvek usplamtelog pogleda. Pogledala je na sat. Želudac joj se stegao od pomisli na ono što se sprema da uradi. Okrenula se i zapešačila preko guste trave. Kada je stigla do galopskog padoka, osvrnula se ka Krugeru. Gledao je u svoju knjigu obrazaca, popunjavajući je olovkom. Iza njega, mutni obrisi karantinske stanice svetlucali su na suncu. Delovala je turobno i izolovano, kao stražarska ispostava u kakvoj močvari.
Duboko je udahnula, okrenula se i pošla ka svojim kolima.

44.

KARANTIN – SAMO ZA SLUŽBENA LICA

Srce joj se popelo pod grlo. Setila se znaka NE ULAZI s Krugerove kapije. Da je tada poslušala, možda sada ne bi bila na ovakvim mukama.
Sedela je u upaljenim kolima, zureći u žuti znak sa crnim tekstom.
Dokle god je u autu, može da se predomisli i pobegne, zar ne?
Stezala je volan osmatrajući ogradu od pletene čelične žice. Iza ograde se video niz od pet-šest zgrada, nalik malim skladištima od cigle. Naspram njih se nalazila nekakva džinovska vrteška: rotirajuća platforma zatvorena ogradom, u kojoj je usamljeni konj klancao ukrug. Nije delovao preterano oduševljen svojim jutarnjim treningom.
Osim konja, drugih znakova života nije bilo.
Hari se zavukla kolima pod krošnje obližnjeg drveća, hvatajući hladovinu. Onda je isključila motor. Stigla je pola sata ranije, ali je iz nekog razloga bila sigurna da je on već tu. Po lako je otvorila vrata i izašla, pretražujući pogledom okolinu. Čelična ograda je zavijala u nedogled, okružujući karantinsku stanicu. U daljini, sleva, jedva se nazirala tribina, a glas komentatora se čuo kao zujanje komarca.
Došla je do kapije i videla interfon sa crvenim dugmetom. Zavirila je između šipki. S pokretne trake za trening odjekivao je bat teških kopita, dok se vazduhom širio travnati miris konja. Nešto se pomerilo s desne strane. Na jednoj od niskih zgrada otvorila su se vrata, i Hari se ukočila. Izašao je mlad tamnoput muškarac u zelenom radnom kombinezonu, zaštitnim rukavicama i čizmama. Pogledao ju je kratko i skrenuo pogled, sagnuvši se da napuni kofu na obližnjoj česrni. Zatim je ukucao šifru na numeričkoj tastaturi pored vrata i vratio se u zgradu.
Hari je pogledala na sat i polako krenula uz ogradu. Kolena su joj
klecala i pokušala je da se seti Manijevog glasa. Verovatno se on više plaši nje nego ona njega. Kao pauci. Udahnulaje duboko. Strah joj je stvarao zbrku u glavi.
Eva?
Hari je pretrnula brzo se okrenuvši. Muškarac je stajao navaljen na ogradu prstiju provučenih kroz pletenu žicu. Bio je mlad, imao je dvadesetak godina. Zapravo, još je bio dečak. Koža mu je bila boje muškatnog oraščića a lice obliveno znojem.
Hari je oklevala. – Mani? Jesi li ti Mani?
Zažmurio je i klimnuo glavom. Onda su mu ruke zadrhtale i prsti su mu skliznuli sa žice. Sručio se niz ogradu i seo zguren na zemlju.
Hari se trgla, zakoračila prema njemu i stala. Izgledao je bolesno. Lice mu je bilo iskrivljeno u bolnu grimasu. Ali kako da zna da je neće povrediti?
Malaksalo je mahnuo rukom pokazujući na torbu koju je nosio na ramenu. – Os diamantes.
Glas mu je bio jedva čujan. Prišla mu je bliže. Podigao je teške kapke gledajući u nju. Oči su mu bile grozničave, previše zamagljene da bi je uopšte video.
– Os diamantes – prošaptao je.
Hari je zaškiljila u njega. Mišići su joj bili napeti, spremni za beg.
Mani je prešao jezikom preko ispucalih usana.
Meu irmao Ezra me enviou.
Hari se namrštila. Zvučalo je kao španski, ali nije bio španski. Intuitivno je naslutila značenje njegovih reči. Poslao me je moj brat Ezra.
– Pegue isso – rekao ja Mani.
Ugrizla se za usnu i odmahnula glavom. Prenaglašeno je slegnula ramenima pokazujući mu da ne razume. – Lo siento, no le entiendo.10
Zažmirio je ka njoj i nekoliko trenutaka kao da ju je gledao zainteresovano. Onda mu je glava pala nazad na ogradu ljuljajući se s jedne strane na drugu.
– Meu irmao Ezra me enviou.
Glas mu je zvučao očajnički. Da li je bio u bunilu? Suglasnike je
izgovarao s blagim ruskim prizvukom, gutajući vokale. Tada je Hari shvatila. Nije govorio španski, već portugalski.
– Molim vas. – Sklopila je ruke, kršeći prste. – Možemo li da razgovaramo na engleskom?
Pogledao ju je pometeno. – Ja... Da. Izvinjavam se.
Pogurio se i zakašljao. Pluća su mu pucketala kao drvo za ogrev i Hari se nakostrešila. Primetila je da na levoj ruci ima zavoj blizu ramena, obloga je bila skoro natopljena. Kad bi se nakašljao, smeđa tečnost curila je kroz zavoj.
Isprekidani kašalj se smirio. Mani je potražio torbu i počeo desnom rukom da napipava po unutrašnjosti. Leva ruka mu je, čini se, bila neupotrebljiva.
Dijamanti – rekao je. – Imam ih, ovde su.
Izvadio je komad prljave tkanine uvezane kanapom. Bacio ju je na zemlju prema Hari, gledajući je molećivo.
Uzmite.
Hari je zurila u mali svežanj. Nije mogla da se pomeri.
Mani je opet potražio nešto u torbi i izvadio flašu vode. Pokušao je da odvrne čep zubima, dok mu je leva beživotno visila uz bok, ali flaša mu je iskliznula iz ruke i pala na zemlju, Hari je poletela.
Evo, pusti mene.
Odvrnula je čep i klekla pored njega kako bi mu pridržala flašu dok pije. Iz blizine je videla da mu je povijena ruka prilično potamnela, a natečeno meso je vonjalo na trule banane.
Mani je klimnuo glavom i otvorio širom oči pokazujući joj da je dosta. Dala mu je flašu i pridigla se u čučanj.
Nije ti dobro – rekla je. – Moraš kod lekara.
Zaškiljio se podigavši pogled u nju. Oči su mu bile oprezne. – Imam prijatelje ovde, oni će mi pomoći. Molim vas, samo uzmite dijamante.
Hari je pogledala u smotuljak pored sebe, dok joj je u stomaku kuvalo. Te dijamante je doneo Evi, da bi zaštitio svoju porodicu. Kako da ih uzme i ostavi ga ovde takvog?
Stisnula je pesnice i na brzinu pogledala oko sebe. Nije bilo nikoga
i čuo se samo topot kopita i Manijevo vlažno disanje. Spustila je smotuljak sebi u krilo. Drhtavim prstima odvezala je kanap i razmakla tkaninu. Unutra su bila tri bisernosiva dijamanta. Podigla je jedan. Bio je hladan i mastan na dodir, kao mali dijamant koji je dobila od Eve, i istog oktaedarskog oblika. Samo što je bio veći. Mnogo veći. Toliko velik da je jedva mogla da ga obuhvati šakom.
Pogledala je u Manija. – Ovo je Van Viksovo kamenje?
Širom je otvorio oči. – Da, kunem se. Kao i ostalo. Ezra mi je rekao gde da ga tražim.
Gde ga nalaziš?
U jamama, jamama za jalovinu, blizu okna.
Zurio je u nju, očiju razrogačenih u panici, dok je odgovarao na njena pitanja kao da je na ispitu. Pogledala je u svoje krilo. Mrzela je što ga plaši, ali je htela da sazna neke stvari.
Ima li ih još?
Ima ih još mnogo. – Bora mu se urezala između obrva. – U Van Viksu sigurno da znaju za to, ali ne žele da ih iskopavaju.
Šta se dešava s tim dijamantima?
Zatrpavaju ih. Ispod tona jalovine. – Glas mu je postajao sve slabiji. – Kao da... kao da ne žele da ljudi znaju za njih.
Hari je zurila u ogroman dijamant u svojoj ruci. Trebalo je da bude jedinstven, čudo prirode koje ostavlja bez daha. Ali Van Viks ih ima toliko da neće ni da ih iskopava.
Jesi li ih ti prvi našao? – rekla je.
Ne, ne, Ezra je bio prvi. Ezra ih uvek traži. – Mani je ispustio zvuk kao da se guši, pola smeh, pola kašalj. – Za mog brata uvek postoji još jedan kamen.
Uvek još jedan kamen. Taj izraz je Hari upalio lampicu u glavi. Pred očima joj je bio očev bezbrižni osmeh. Uvek još jedna ruka. Uvek još jedno grlo.
Kockarska mantra – rekla je, maltene samoj sebi. Podigla je pogled i zatekla Manija kako zbunjeno zuri u nju.
Niste ono što sam očekivao – prošaptao je naposletku,
Hari je oborila pogled, u stomaku joj se komešalo, a onda je
ponovo umotala dijamante u tkaninu. Nikad nije toliko mrzela sebe. Mani ju je uhvatio za ručni zglob. – Moja porodica, molim vas,
održaćete obećanje? Ništa im se neće desiti?
Hari nije mogla da ga pogleda u oči, Nije imala šta da kaže.
Molim vas! – Stegao ju je. – Uradio sam šta ste tražili!
Hari se usredsredila na lice svog oca. Stisnula je zube i odmakla se. Znala je da posle ovoga više nikad neće naći mir, ali trenutno nije imala izbora.
Mani je pružio ruku prema njoj. – Recite mi da ih nećete povrediti, molim vas!
Glas mu je zapeo u grlu. Hari se povukla. Želela je da skupi ramena i zapuši uši. Bilo šta samo da ga ne čuje. U sebi je vrištala.
Žao mi je – prošaptala je.
Mani ju je zapanjeno pogledao. Onda se srušio nazad na ogradu. Krkljanje njegovih pluća zaparalo je tišinu između njih. Nekoliko trenutaka kasnije, rekao je:
Vi niste Eva, zar ne?
Hari je rukom prekrila usta, polako uzmičući. Nije mogla da govori. Tada je tih glas iza nje kazao:
Ne, ona nije Eva. – Metal je škljocnuo. – Ja sam.

45.
Hari je oblio hladan znoj. Eva je stajala nekoliko metara dalje, nišaneći pištoljem u Harino lice.
Drago mi je što te opet vidim, Hari.
Bila je sitnija nego što ju je Hari pamtila, s grudima i kukovima tankim i pravim kao strela. Majicu i šorts kao da je kupila na dečjem odeljenju, dok je pištolj izgledao prevelik u njenim rukama.
Hari je duboko uzdahnula. Njen ponovni susret s Evom joj se na neki neobjašnjiv način činio neizbežnim. Na kraju krajeva, s tom ženom je sve i počelo; Hari je iz nekog razloga oduvek znala da će je opet sresti.
Zdravo, Evo. – Udovi su joj odjednom postali teški, kao da je stigla na kraj dugog puta. – Već danima te tražim.
Ne sumnjam.
Eva je zaškiljila, što je još više istaklo njene iskošene istočnjačke oči. Modrice su joj dosad već izbledele i postale limun-žute. Bičevi kratke kose nakostrešili su joj se na temenu, i podsetili Hari neočekivano na Hantera. Zapitala se hoće li joj konačno poverovati kad pronađe njeno telo izrešetano mecima.
Kako si znala da sam ovde? – rekla je Hari.
Recimo samo da mi je rekao prijatelj.
Prijatelj. Rob? Kruger? Ili možda čak Kesi. Mogao je da bude bilo ko od njih. Hari nije mogla da razmišlja. Toliko puta je postavila sebi ista pitanja otkakoje sve pošlo nizbrdo. Ali u ovom trenutku to više nije bilo važno.
Eva je pokazala kratko prema Maniju pištoljem. – Ko je to?
Hari je pogledala njegovo lice, osećajući se čudno zaštitnički. Oči su mu bile skoro sklopljene, disanje otežano. Nehajno je slegnula ramenima. Ako Eva ne zna njegovo ime, ona joj ga sigurno neće otkriti.
Ti bi to trebalo da znaš, on je jedan od tvojih kurira.
Eva se zlobno osmehnula. – Ma nemoj. Misliš da sve znaš, jel’?
Nikad ga dosad nisam videla.
Ah, da, tako je, zaboravila sam. Ti sarađuješ s Radžom Čandrom, zar ne?
Zlobni osmeh je nestao kao gumicom izbrisan. Eva je jače stegla pištolj obema rukama. Stajala je raskoračeno, ispruženih i zategnutih ruku. Sudeći po njenoj sitnoj građi, podsećala je na dete koje se domoglo oružja odraslih. Ali njen stav je govorio da zna šta radi.
Eva je procedila kroza zube. – Ne znaš ti ništa.
Bila bi iznenađena kad bi shvatila šta sve znam. – Hari se pomerila malo ulevo. – Na primer, znam da ja Garvin krijumčario velike dijamante iz Van Viksovih rudnika. I znam da Krugerovi konji služe kao paravan za transport. A tu, naravno, ti stupaš na scenu.
Eva je zauzela stabilniji stav i nije odgovorila. Hari se pomerila još malo levo. Kapija sa crvenim dugmetom je bila samo metar od nje. Nastavila je da priča.
Čak znam i ko je još umešan. Tom Džordan, Edi Konvej. – Posmatrala je Evino lice. – A razgovarala sam i s Robom i s Krugerom.
Eva je zažmirila. – Nije važno šta znaš, zakasnila si.
Razgovarala sam s policijom, već neko vreme istražuju ovaj slučaj. – Dugme je bilo blizu. Kad bi samo mogla da se pomeri malo unazad, možda bi mogla da ga pritisne ramenom. – Verovatno te već traže.
Eva je hitro zakoračila prema njoj. – Ne mrdaj!
Hari je stalo srce. Evine ruke su bile ispružene, pištolj čvrsto uperen. Cev je bila uperena u Hari u visini očiju i ona je piljila u hipnotišući crni tunel. Zaledila se.
Eva je cimnula glavom u stranu. – Skloni se od interfona. Odmah!
Hari se pomerila napred, paralisano gledajući u pištolj. Kad joj je ograda bila van domašaja, Eva je rekla:
Sada spusti zavežljaj na zemlju i pomeri se tamo do svog prijatelja.
Hari je oklevala. Krajičkom oka je videla da se s Manijem nešto
dešava. Na brzinu je pogledala u njegovo lice. Kapci su mu igrali zatvarajući se, dok su mu se usne pomicale. Nikakav zvuk nije izlazio, ali Hari je znala šta želi. Zeli da joj kaže da da dijamante Evi. Kao da je imala izbora.
Vratila je pogled na pištolj. Onda je polako spustila svežanj pored nogu. Ruke su joj se tresle. Smotuljak je izgledao mali i prljav u prašini. Želela je da ga zgrabi i potrči prema kolima. Umesto toga, udaljila se nesigurnim korakom i stala pored Manija.
Eva se sagla da uzme zavežljaj, ne spuštajući ni pogled ni pištolj s Harinog lica. Pritiskala je tkaninu između prstiju. Dijamanti su se sudarali unutra. Njene iskošene oči obuzela je groznica.
Biće da mi je ovo srećan dan.
Hari nije odgovorila. Nije bila u stanju. Pored nje, Mani se onesvestio, dok su mu pluća krkljala kao lupkanje grada po prozoru. Eva se uspravila i nastavila.
Pošto je Garvin mrtav a Radž se ne javlja na telefon, mislila sam da neće biti pošiljke. – Odmerila je težinu svežnja u ruci i nasmejala se. – Znala sam da te treba držati na oku.
Izgledala je bunovno, skoro opijeno, kao da je dodir dijamanata u njoj pokrenuo navalu endorfina. Lupkanje kopita, negde iza Hari, ubrzalo se, kako je konj pojačao trening. Koliko je ona znala, to je mogao da bude i Don Lajt. Zaškiljla je u Evu.
Ako smem da pitam, kako funkcioniše taj deo s konjima?
Eva je slegnula ramenima. – Kako kad. Rektalni čepići. Vaginalni umeci za kobile. Nekad ih zatrpam u njihovoj hrani. Ko bi tu proveravao? Konji su savršen paravan za prenošenje iz zemlje u zemlju.
I sad ćeš to da otpremiš preko Dona Lajta?
Eva se nasmejala. – Ah, ovi nisu za otpremanje. Bar ne uobičajenim kanalima. – Privila je zavežljaj na grudi. – Ovi su za mene.
Hari je žmirnula. – Prevarićeš sindikat?
Sindikat? – Eva je frknula. – Tako ih zoveš? Zvuči tako ugledno.
Oni? Zar ti nisi deo njih?
Eva se gorko osmehnula. – Već dugo pokušavam da izađem. Sad konačno imam priliku.
Zato što je Garvin mrtav?
Eva je skrenula pogled. – Nije on jedini koji odlučuje.
Ko je još umešan? – Hari je pogledala u Evinu žutozelenu modricu. – Ista osoba koja ti je napravila tu masnicu na oku?
Eva se premestila s noge na nogu. – Kao što sam rekla poslednji put kad smo se videle, nekad je opasnije otići nego ostati. Ako te uhvate u pokušaju, mrtav si. To moraš dobro da isplaniraš. Moraš da imaš para da bi mogao da nestaneš, mnogo para.
Zato si provalila u Garvinov sef?
Ti si provalila u Garvinov sef, Hari, ne zaboravimo to. Iza tog malog nestašluka ostali su samo tvoji otisci prstiju, sećaš se? Čak sam ostavila tvoju vizitkartu na mestu gde je svako mogao da je vidi.
Hari je zažmurila i klimnula glavom. Znači, bila je u pravu. Eva joj je smestila.
Dakle, ja sam ti poslužila kao žrtveni jarac? – Hari nije mogla da izbegne gorčinu u glasu.
Pre bih rekla kao dimna zavesa. – Eva je zavrtela glavom i nasmejala se. – Konačno je sreća na mojoj strani. Upoznala sam tvog oca kad je prvi put došao da se vidi s Krugerom. Prijatan čikica, zar ne? Rekao je da će izvoditi Dona Lajta na trke pod tvojim imenom.
On ima svoje razloge za to.
Znam, proverila sam ga. Prilično mutna prošlost, bila sam iznenađena. Stalno je pričao o tebi. Kako si silni mađioničar za kompjutere, kako čak imaš sopstvenu bezbednosnu kompaniju. – Pogledala je Hari radoznalo. – Mora da je lepo imati oca koji je toliko ponosan na tebe.
Hari je progutala knedlu ne odgovorivši. Eva je nastavila:
U svakom slučaju, to me je navelo na razmišljanje, pa sam i tebe proverila. I eto nje, direktor kompanije Blekdžek sekjuriti, i sada vlasnik Dona Lajta. Čak je i tvoja prošlost mutna, ako je bar pola od onoga što sam pročitala o tebi tačno. Bila si savršena.
Hvala.
Ako je Eva primetila njen ton, nije to ničim pokazala. – Policija nam je već bila na tragu, počeli su da istražuju neke vlasnike. Ti Džeja, između ostalog. On je prilično nervozan zbog toga.
Hari se namrštila na upotrebu sadašnjeg vremena. Zar ne zna da je on mrtav? Eva je i dalje govorila.
Morala sam da uđem u taj sef, ali nisam smela da ostavim nikakav trag. Otuda ti u celoj priči. Znala sam da će policija biti toliko zauzeta tobom, da ću ja uveliko zbrisati kad me se sete.
Hari je klimnula glavom. Kao način unošenja pometnje, to je bilo više nego dovoljno. Eva se osmehnula.
Igrom slučaja, sve je ispalo i bolje nego što sam očekivala. Sve osim jednog.
Čega?
Garvinov sef je imao gomilu bezvrednog đubreta. Hrpa klikera.
Osmehnula se kiselo. – To nije bilo dovoljno. Trebali su mi veliki dijamanti, kao ovi.
Pa si ostala da sačekaš sledeći tovar?
Baš tako.
Hari je znoj curio niz leđa. Sunce ju je pržilo kroz haljinu, koja se sad već lepila za nju kao mokar čaršav. Osmotrila je Evu. Majica joj je bila potpuno suva, ali su joj se uz ivicu čela presijavale kapljice znoja. Hari je klimnula glavom pokazujući na pištolj.
To mora da ti je sve teže, sad kad ti je druga ruka zauzeta.
Eva je jače stegla pištolj, toliko da su joj zglavci prstiju pobeleli. – Ne brini za mene, upravo odlazim. Baci mi svoje ključeve od kola.
Šta?
Ključeve od kola, daj mi ih!
Hari je trepnula. – Ostavila sam ih unutra.
Eva je koračala postrance prema kolima, pogleda prikovanog za Harino lice. Uprkos vrelini koja je pržila, Hari je prošla jeza. Šta je Eva naumila, da je ubije i odveze se njenim kolima?
Jedno ne razumem, – Hari se trudila da zadrži neobavezan ton. Kao da su njih dve stare drugarice, došle na partiju ćaskanja. Kako je ona to videla, što duže bude pričala, duže će ostati živa. – Kako si
mogla da sarađuješ s čovekom kao što je Garvin? Maltretirao je tvoju majku, zar ne?
Moja majka se udavala za nasilne muškarce. – Eva je provirila kroz prozor vozača i brzo vratila pogled na Hari. – Moj otac ju je tukao. I mene je nekad prebijao. Umro je kad sam imala deset godina, hvala bogu.
Jel’ se on zvao Darsi?
Eva je klimnula glavom. Spustila je svežanj dijamanata na krov kola i otvorila vrata. – Posle njega je došao Garvin. Uselio se, uzeo joj sve pare, i još je tukao do besvesti. – Nagnula se i izvukla ključeve iz kontakt-brave. Nije skidala pogled s Hari. – Samo što ovog puta ja to nisam znala. Majka me je poslala u internat. Pretpostavljam da je htela da me zaštiti.
Hari se namrštila. – Ali na kraju si ipak saznala, zar ne?
Pre nekoliko meseci. Našla sam je kako leži na podu u kuhinji. Rebra su joj bila polomljena. – Eva je s mukom progutala knedlu. – Polomio ih joj je kuhinjskom stolicom.
Stisnula je ključeve u ruci i podigla pesnicu. Njena mršava pluća su se raširila. Onda je bacila ključeve visoko preko žičane ograde. Pali su zvecnuvši na zemlju negde van vidokruga. Potom je zalupila vrata kola i uzela svoj svežanj dijamanata.
Tada mi je sve ispričala. Rekla je da joj je konačno dosta svega, i da ga napušta. Onda je umrla. – Eva je zavitlala svežnjem kao pesnicom prema Hari. – Nije se pripremila, vidiš, nije imala plan. Mislila je da će je pustiti da ode, tek tako.
Hoćeš da kažeš da ju je on ubio?
Ne bi me iznenadilo. Neki su govorili da je to bilo samoubistvo, ali ja ne verujem u to. Umrla je pokušavajući da pobegne od njega, to je sve što znam. U mojim očima, to ga svakako čini ubicom. – Pogledala je Hari pravo u oči. – Pitala si me pre nekoliko dana da li mi je drago što je mrtav. Odgovor je, nego šta nego mi je drago.
Hari je zurila u Evu. Sitno telo joj je podrhtavalo dok je iz nje kao para kipela mešavina besa i straha.
Ko ti je napravio te masnice, Evo? Je li Rob? Ili si bila u vezi s
nekim drugim? S Krugerom, možda?
Eva je dodirnula kožu pored oka. – Kakva majka, takva ćerka, tako kažu, zar ne?
Gluposti. Mislila sam da si pametnija.
I jesam. – Eva je isturila bradu. – Ja izlazim iz svega ovoga, zar si zaboravila?
Pogledala je preko ramena i krenula unazad ka zelenom džipu parkiranom malo dalje niz put. Pištolj je i dalje bio uperen Hari u lice. Eva je kroz prozor sa suvozačeve strane ubacila svežanj u kola. Hari je poletela kao da ju je povukla neka nevidljiva spona.
Čekaj! – Dijamanti. Nije mogla da je pusti da ih odnese. – Zar ne želiš da znaš ko je ubio Garvina?
Eva je obuhvatila pištolj obema rukama i prešla do vozačeve strane. – Imao je mnogo neprijatelja, može biti bilo ko.
I Ti Džej je mrtav, jel’ znaš to?
Eva se skamenila, držeći ruku na vratima. – Ne verujem ti.
To se desilo istog dana kada si opelješila Garvinov sef. Upucali su ga na Lepardstaunu. Ti si tad verovatno već bila otišla.
Eva je zaškiljila ne progovarajući. Hari je brzo nastavila:
Onda su, već sledećeg dana, ubili Edija Konveja. Neko mu je iskopao oči.
Eva se prenerazila. – To je laž! Edi je bio samo klinac, nije imao gotovo nikakve veze s tim.
Dovoljno da bude ubijen.
Ali nije znao ništa! Pomagao mi je ponekad da izvadim dijamante, to je sve. Trebao mi je neko da drži glavu konju.
Znači znao je za dijamante.
Sumnjam da ih je prepoznao. On je morao samo da mi pomogne kad nema nikog drugog, i da drži jezik za zubima.
Ko bi osim njega mogao da ti pomogne?
Eva je obavila i drugu ruku oko pištolja. – I dalje mislim da lažeš.
Zašto bih ti verovala?
Bilo ko iz ergele će ti to potvrditi. A šta je s Radžom? Šta misliš, zašto se ne javlja na telefon? Zašto ti on nije doneo dijamante? Zato
što je i on mrtav, eto zašto. Svi oni su mrtvi. Van Viks je unajmio nekoga da ukloni sindikat, Ubija ih jednog po jednog, Evo. I sada dolaze po tebe.
Eva nije odgovorila. Pištolj joj se tresao u ruci. Hari joj je polako prišla bliže, srce samo što joj nije iskočilo iz grudi.
Daj mi jedan dijamant, Evo. Samo jedan bi mi bio dovoljan, ne trebaju ti svi. – Još malo se približila. Malim koracima, da je ne bi koštalo života. – Van Viksov ubica misli da sam ja jedna od vas. Mogu da ga potkupim. Već sam napravila dogovor. Ako mu dam dijamante, povući će se,
Eva je odmahnula glavom. Teško je disala. – Lažeš. Ovo su moji dijamanti, zaslužila sam ih.
Onda je naglo otvorila vrata džipa.
Čekaj! – Hari je pokazala na Manija. – Šta će biti s njim? S njegovom porodicom?
Molim?
To je deo dogovora, zar ne? Ako donese dijamante, njegova porodica će biti bezbedna?
Eva je slegnula ramenima. – Ja ne znam ništa o tome. Moj posao je samo da transportujem dijamante preko granice.
Ko zna onda? Reci mi ko je još umešan!
Eva je sela u džip i upalila motor. Skrenula je polukružno, zastrugavši gumama po prašini. Hari je potrčala ka otvorenom prozoru sa suvozačeve strane i uhvatila se za okvir vrata. Džip ju je cimnuo za ruke i poletela je za njim, vičući kroz otvoreni prozor:
Sindikat će saznati šta si uradila, zar ne? Ko god da je taj od koga bežiš, juriće te zbog dijamanata.
Džip se naglo zaustavio. Eva je pogledala ka njoj, turirajući, sa svežnjem dijamanata u krilu.
Neće ako kažem da si ih ti uzela. – Prostrelila je Hari pogledom.
Onda će juriti tebe, zar ne?

46.
Hari se zateturala kroz obrtna vrata klinike Kejptaun mediker.
Vreli vazduh prianjao joj je uz kožu, raskravijujući u njoj hladnoću koja ju je obuzela posle pada adrenalina u krvi. Ambulantna kola su prošla zavijajući sirenom i s uključenim rotacionima svetlima i pomislila je na Manija i u kakvom stanju ga je ostavila, vezanog za krevet, s maskom za kiseonik na licu. Pluća su mu krčala kao da će se raspući,
Potražila je ključeve od kola u džepu. Mladić iz karantina joj ih je našao. Takođe je pozvao hitnu pomoć, nakon što nije prestajala da zvoni preko interfona i vrištala dok je grlo nije zaboielo.
Vozač ambulantnih kola je zacoktao kad je video Manija. – Ne izgleda kao da ima zdravstveno osiguranje, zar ne?
Hari ga je prestravljeno pogledala. – Ali možete da ga odvezete u bolnicu, zar ne?
Samerset će ga verovatno primiti.
Hoće li se tamo pobrinuti za njega?
Vozač je pognuo glavu i pogledao je preko ivice naočara. – Daće sve od sebe. – Zvučao je neubedljivo. – Ali to je državna služba hitne pomoći. Prenatrpana je i nedostaje im sredstava.
Hari mu je onda naložila da odveze Manija do najbliže privatne bolnice. Pratila ga je svojim kolima i poslednjih pola sata je provela popunjavajući obrasce. Znala je samo Manijevo ime, ali ispostavilo se da to nikome ne smeta jer imaju broj njene kreditne kartice.
Otključala je kola i sela unutra. Biio je zagušljivo i smrdelo je na rastopljenu plastiku. Pomislila je na Evu pitajući se kuda je otišla. Mada to i nije bilo važno. Ništa više nije važno, sada kad je ostala bez dijamanata.
Zatvorila je oči i utonula nazad u sedište. Bilo joj je previše teško da upali kola. I kuda bi išla? Nazad u hotel, pun nepoznatih ljudi? Ili dole na dokove da čeka Van Viksovog ubicu?
Odjednom je otvorila oči i potražila telefon. Pozvala je informacije,
odakle su je povezali s hotelom Komodor. Nekoliko sekundi kasnije, na vezi se začuo glas njenog oca.
Halo? – Zvučao je ošamućeno.
Tata, ja sam.
Hari, ljubavi. – Nešto je zaškripalo, kao da se pridizao u krevetu.
Jesi li u Kejptaunu?
Da. – Knedla je počela da joj se penje u griu. – Jesi li dobro?
Spavao sam. – Zvučao je pomalo iznenađeno.
Ostani u krevetu, treba da se odmoriš.
Ne mogu da verujem da si ovde, mislio sam da tvoja majka izmišlja.
Stigla sam juče. – Primetila je da štedi na rečima. Tako su manje šanse da je izda glas.
Hari, jel’ sve u redu s policijom? Tvoja majka je rekla...
Da, sve je u redu. Čuj, tata, moraš da ostaneš u hotelu, Nemoj da cunjaš okolo.
Koješta, Kejptaun je sasvim bezbedan. Ali ostaću još neko vreme u Komodoru. Kesi Bergin će mi se pridružiti na ručku. Veterinarka, jesi li je već upoznala?
Hari je trepnula. – Da.
Na trkama je s Denom, ali među nama, mislim da ju je ostavio na cedilu, pa se vraća u hotel. Hoćeš li da nam se pridružiš?
Ne mogu, žao mi je.
Hari je zagrizla donju usnu kako se ne bi tresla. Da joj otac svojevremeno nije pao u komu, sad bi mu verovatno sve ispričala. Ali delovao je previše krhko.
Usledila je pauza. – Hari, jesi li sigurna da si dobro?
Da. – jedva je izgovorila. – Samo sam u nekom škripcu, to je sve.
Ah! Škripac. Znam sve o tome.
Hari je čvrsto sklopila oči i pokušala da se nasmeje. – U to ne sumnjam.
Šta bi uradila da se ne plašiš? To moraš da se zapitaš. Ja to stalno radim. Da se ne plašim, da li bih podigao ulog? Odigrao još jednu ruku? Da li bih udvostručio ulog u blekdžeku,
Ovde se ne radi o kartama, tata.
Zastao je. – Jesam li ti ikada rekao da sam, kada sam se probudio iz kome, bio smrtno uplašen?
Hari je odjednom otvorila oči. – Ne. Nisi mi to rekao.
Znaš, povrede mozga te promene. Neki ljudi postanu depresivni, nasilni čak. Drugi odu kući i moraju da nose sa sobom podsetnike kad idu u kupovinu. Plašio sam se da napustim bolnicu.
Nikad to nisi rekao.
Najteže mi je bilo kad se nađem u gužvi. Nisam to mogao da podnesem. A neki od mojih najstarijih prijatelja su mi postali stranci. Osećao sam se izopšteno, kao da sam sleteo na Mesec. Da budem iskren, još uvek se tako osećam.
Ja... Nisam imala predstavu.
Zato se stalno na silu teram da radim uobičajene stvari i samopouzdanje mi, malo-pomalo, raste. Moramo da izbacimo strah iz rečnika, Hari. Inače nikad ništa nećemo uraditi,
Hari je klimnula glavom iako je bila svesna da je on ne vidi. Potom je pročistila grlo, maskirajući izdajničko drhtanje glasa,
U pravu si, tata. Znam.
Dobro je. – Čula mu je osmeh u glasu. – Hoćeš da dođeš na ručak?
Ne mogu, žao mi je. Čuvaj se. Zvaću te kasnije.
Pozdravili su se i Hari je prekinula vezu. Steglo ju je u grudima pri pomisli da njen otac živi sa strahom. Kako sad da mu staje na muku?
Nagnula se i upalila auto, zatim krenula polako s parkinga ka glavnom putu. Telo joj je bilo utrnulo. Gotovo nesvesno je našla put do svog hotela. Telo joj je bilo u režimu usporenog rada i odbijalo je da se bavi bilo čime osim najosnovnijim kretanjem kroz prostor.
Kad je stigla do hotela, bilo je već skoro dva sata. Ušla je u sobu i srušila se na krevet, i kad joj je telefon zazvonio, javila se skoro odsutno.
Halo?
Vreme ti je skoro isteklo.
Preseklo ju je u stomaku i skočila je, uspravljajući se na krevetu. – Ko je to?
Znaš ti ko je.
Niz leđa su joj klizile kapljice znoja. Zamislila je čvrste bicepse, bejzbol kapu. Imala je osećaj da će povratiti.
Šta hoćeš? – prošaptala je.
Jel’ imaš dijamante?
Hari je liznula usne. Bile su joj suvlje od pepela. – Treba mi još vremena.
Rekao sam ti da imaš dva dana. A onda ti je vreme isteklo.
Ali...
Sutra uveče, u sedam. Planina Tejbl. Idi žičarom do vrha. Naći ću te tamo.
Veza se prekinula. Telefon joj je bio kao užaren na uvu, a u glavi joj je bubnjalo od podivljalog pulsa. Prekrila je rukom usta.
Gospode!
Soba se vrtela oko nje. Ispustila je telefon i obgrlila se oko struka.
Šta, dođavola, sad da radi?
Šta bi uradila da se ne plašiš?
Hari je zažmurila i zamislila svog oca, Vedar osmeh, snežnobela brada, više ne tako mirne ruke.
Osetila je kako joj se pesnice stežu. Mora da postoji neki način da se izvuče iz ovoga. Naglo je otvorila oči, skočila na noge i počela da korača po sobi.
Mućni glavom!
Sad su joj svi za petama. Van Viksov ubica. Dijamantski sindikat.
Svi žele Manijeve dijamante.
Hari se iznenada zaustavila ispred prozora. Planina Tejbl je ispunjavala vidik i ona ju je gledala ukočenim pogledom. Nadvijala se, golema i drevna, s vrhom sravnjenim kao da ga je neko odsekao satarom. Preko vrha su se prelivali penušavi oblaci ključajuči kao dim iz vulkana.
Hari se stresla. Sutra će otići gore. Ali prvo mora da nadomesti Manijeve dijamante. Okrenula se od prozora, uzela telefon i
okrenula Rozin broj.
Roz? Hari ovde. Izvini, ali treba mi još informacija.
Jesi li dobro? Zvučiš uzrujano.
Dobro sam. – Hari je hodala gore-dole pored kreveta, toliko nervozna da nije mogla da sedi, – Pa, možda jesam malo napeta. Slušaj, moram da nabavim neke dijamante.
Obratila si se pravoj osobi.
Van Viksove dijamante, velike. Tri ili četiri, neobrađena.
Koliko velike?
Ne znam. – Hari je zamislila dijamante koji su zveckali u Manijevorn zavežljaju. – Toliko velike da jedva možeš da ih obuhvatiš šakom. Koliko je to, dvesta karata?
Nastupila je pauza. – Hari, jesi li sišla s uma? Zar nisi slušala ništa što sam ti govorila? Van Viks skoro uopšte ne vadi dijamante te veličine. Čak i kad bi mogla da nabaviš jedan, imaš li ikakvu predstavu o tome koliko bi to koštalo?
Hari je stisla pesnicu setivši se koliko je Džejkob platio svoj dijamant. – Mnogo, jel da?
Šest, sedam miliona minimum.
Sranje. Harina ušteđevina s Bahama je lepa suma, ali ne bi mogla to da pokrije. Nastavila je da korača, krv joj je uzburkano jurila kroz vene.
Rekla si da ih Van Viks skoro uopšte ne vadi. Šta rade s onima koje izvade?
Prodaju ih odabranim juvelirima na sajtu u Kejptaunu.
Kao na primer tebi?
Roz se nasmejala. – Stvarno me uopšte nisi slušala, je li? Rekla sam ti, ovih dana, ja sam parija u Kejptaunu. Moje sajt kutije su pune tričarija.
Ko ih dobija onda?
Obično Džejkob, ali ne i u poslednje vreme. Bram Birkens je donekle postao miljenik, pa i Jan de Roj. Obojica su u Antverpenu, Ali nema veze ko ih dobija, Hari. Čak i da imaš dovoljno para, nijedan juvelir ti ne bi prodao neobrađeni Van Viksov dijamant.
Prokletstvo, zašto?
To je strogo pravilo sajta. Nikome nije dozvoljeno da preprodaje sadržinu svoje kutije u neobrađenom obliku.
Ne razumem.
Time se Van Viks osigurava da će zadržati kontrolu nad snabdevanjem tržišta. Ako bi dopustili ljudima da preprodaju svoje kutije, onda bi neko spolja mogao da počne da pravi zalihe sirovog kamenja u velikim količinama, što bi ugrozilo Van Viksov monopol.
Hari je zastala i sela na krevet. – Gospode. Stvarno vas drže sve za gušu, zar ne?
Još kako.
Dakle, hoćeš da kažeš da mogu da kupim samo brušene dijamante? Jel’ bih mogla da nađem neki te veličine?
Takvih nema mnogo, ali je cena, u svakom slučaju, duplo veća.
Hari je čvrsto sklopila kapke osećajući kako joj se u grudima nastanjuje neka hladnoća. Kupovina je jednostavno bila neizvodljiva. Roz je progovorila prekinuvši tišinu.
Jesi li u nevolji, Hari? Hoćeš li da se nađemo? Hari je otvorila oči. – Ti si u Kejptaunu?
Jutros sam stigla. Rekla sam ti, došla sam na sajt.
Kada je to, danas?
Počelo je juče. Traje tri dana. S obzirom na to da dođe sto pedeset juvelira, moraju da ga razvuku. Ja imam zakazano za sutra.
Polako, Hari se podigla na noge i prišla prozoru. Zurila je u moćnu planinu. – Gde se taj sajt održava?
U Van Viksovoj zgradi u Gudvudu, odmah izvan grada. Hari su prošli žmarci po rukama i nogama. Setila se šta je Džejkob Fišer rekao. Takav dijamant mogli biste da nađete još samo u Van Viksovim zalihama.
Skoro je mogla da oseti kako vijuge u mozgu počinju da joj rade.
Da li tu Van Viks čuva sve svoje dijamante? – pitala je.
Da. U podzemnom trezoru.
Tu je sigurno jako obezbeđenje.
Mesto je kao tvrđava. Naoružana straža, identifikacione kartice,
nadzorne kamere, alarmi. Složen sistem zaštite. I to je samo na kancelarijskim spratovima. Nikad nisam bila u trezoru, ali sigurno je u pitanju najsavremenija oprema.
Hari je stisnula kapke. – Kakve identifikacione kartice?
Molim?
Identifikacione kartice. Da li ih provučeš kroz aparat ili ih prineseš čitaču.
Ne znam, nikad je nisam imala. One su za zaposlene. Ja dobijam samo propusnicu za posetioce.
Ali mora da si videla druge kako ih koriste. Razmisli, Roz, molim te, važno je.
Roz je uzdahnula i nakratko zaćutala. Hari je mogla da je zamisli nabranog čela dok razmišlja. Konačno, Roz je kazala:
Prinose ih. Na zidu ima nekakav kontrolni pano.
Hari su se nakostrešile dlake na potiljku. – Jel’ možeš da mi učiniš uslugu, Roz?
Još jednu?
Moram da obiđem tu zgradu. – Hari je držala fige. – Možeš li da me uvedeš?
Šta?
Zakaži sastanak s tim tipom koji prodaje dijamante. Nekim Montgomerijem.
Monti? Kako znaš za njega?
Traži da se vidiš s njim danas. Reci mu da hoćeš da razgovaraš o statusu tvoje sajtkutije. Reci mu bilo šta. Samo me povedi sa sobom.
Ne sviđa mi se kako ovo zvuči. Šta nameravaš, Hari?
Molim te, Roz.
Usledila je pauza. – Ovde se ne radi samo o nekom slučaju na kojem radiš, zar ne? Šta se dešava, Hari?
Hari je zažmurila. – Ušla sam u okršaj s kartelom, to je sve što mogu da kažem. Možeš li samo da mi veruješ? Molim te. Potrebna mi je pomoć.
Zna li Sal za ovo?
Hari je širom otvorila oči. – Ne, i ne smeš da mu kažeš. Već mu je
dovoljno teško. Obećaj mi da mu nećeš reći.
Roz je ćutala neko vreme. Hari je skoro mogla da je čuje kako vaga odluku. Onda je Roz rekla:
Videću šta mogu da uradim.

47.
Reći ćemo da si moj asistent – rekla je Roz. – Samo nemoj ništa da govoriš.
Hari je klimnula glavom. Stomak joj se vezao u čvor. Sedele su u Rozinim kolima i vozile su se na istok van grada ka Gudvudu. Uprkos razumu, Roz je udesila sastanak s Montgomerijem Njumanom u tri i petnaest tog popodneva.
Hari je čačkala kaiš svoje torbe. – Možda bi bilo bolje da ne koristimo moje pravo ime. – Nije imala predstavu da li u Van Viksu znaju za nju, ali joj se činilo pametnim da prikrije tragove. – Reći ćemo da se zovem Katalina Dijego, u redu?
Roz ju je pogledala iznenađeno i Hari je oborila pogled na svoje ruke.
To je ime koje koristim s vremena na vreme.
Da, znam. – Roz joj se nežno osmehnula. – Sećam se da je ponekad išla s nama u park.
Hari se zabezeknula. Mislila je da se više niko ne seća Kataline.
Katalina Dijego je bila njena imaginarna drugarica kada je Hari bilo pet godina. Imala je plavu kosu i anđeosko lice i preuzimala je krivicu za skoro svaki Harin nestašluk. Odrasla je s Hari i od drugarice iz detinjstva postala lažno ime za njene hakerske podvale. Hari se promeškoljila u sedištu. Opkladila bi se da se čak ni Mirijam ne bi setila Kataline. Pogledala je u Roz, i uspomene su počele da naviru. Čajanka na travi; Roz sipa mleko Katalini krajnje
ozbiijna.
Hari je pročistila grlo. – Pa, reci mi nešto više o tom Montiju.
Nije bila sigurna šta želi da zna, ali je morala da promeni temu.
Roz je pogledala u retrovizor i prestrojila se u spoljnu traku.
On je direktor Van Viksa, i radi za njih preko četrdeset godina.
Većina ljudi ga se plaši, mada to verovatno ne bi priznali.
Promenila je brzinu, s lakoćom upravljajući moćnim mercedesom. Nosila je tamnoplavu platnenu haljinu bez ikakvih ukrasa. Izgledala
je damski i poslovno.
Hari je uvijala kaiš torbe između prstiju. – On odlučuje o tome ko će šta dobiti u svojoj sajtkutiji, zar ne?
Tako je. U skladu s globalnim tržištem, naravno. Ako postoji višak žutih dijamanata na tržištu, na primer, onda se takvi uopšte neće naći na sajtu.
Da ne bi oborili cenu?
Roz se nasmešila. – Bravo, učiš. Ponuda i potražnja.
Hari je zakolutala očima. – I šta onda? Najbolje dijamante dodeljuje uobičajenim miljenicima?
Zapravo, ta povlašćena manjina može da se promeni u bilo kom trenutku. Nikad nisi sasvim načisto na čemu si s Montijem. Nekad unosi promene u svoj spisak sve do poslednjeg dana pred sajt. Ali niko se ne usuđuje da se požali, čak ni miljenici. Ako samo zucneš nešto o svojoj kutiji, letiš napolje.
Roz je polako skrenula kolima za krivinu. Trošno kartonsko naselje uplovilo je u vidik, naslanjajući se na ivicu auto-puta. Načičkane oronule udžerice kao da su bile spremne za rušenje. Cigle i automobilske gume držale su krovove na mestu, a neko je na jednorn od zidova od talasastog lima sprejom ispisao „Dobro došli u pakao”.
Hari je počela da se osvrće oko sebe. Prvi put nije mogla da vidi prokletu planinu.
Stigli smo – rekla je Roz.
Hari je brzo okrenula glavu. Malo napred, usamljen moderan oblakoder uzdizao se visoko iznad puste zemlje. Sunčeva svetlost se odbijala sa svake površine. Hari je izbrojala osamnaest spratova, svi u staklu.
Progutala je knedlu, odvrativši pogled. Dlanovi su joj bili vlažni. Roz je skrenula na sledećem isključenju i nastavila dalje dugom avenijom, dok se konačno nije zaustavila na parkingu ispred kule. Hari je izašla iz kola škiljeći uvis. Nije bilo nikakvih znakova, niti korporacijskih logotipa; ničega što bi uputilo na to šta se tu nalazi. Uglancani prozori reflektovali su odraz plavog neba, kao da se radi
o svesnom pokušaju da se stope s okolinom.
Kamion je zabrujao sleva. Pogledala je i stala kao ukopana. Sto metara dalje, na ograđenom zemljištu, nalazio se ogroman betonski bunker. Bio je veći od fudbalskog stadiona i okružen naoružanim stražarima. Vojna oklopna vozila tutnjala su ulazeći i izlazeći, zaustavljajući se na kontrolnim punktovima uz zvuke repetiranja oružja.
Hari se prevrnuo želudac. Dakle, ovo je komandni štab Van Viksovog kartela. Zurila je u stražare i njihove glomazne automate i redenike s municijom velikog kalibra. Odjednom se zapitala šta to, dođavola, radi.
Zavukla je drhtavu ruku u torbu. Prstima je obuhvatila mali crni uređaj koji je pokupila u hotelu iz svoje opreme za rad na terenu. Po obliku i veličini ličio je na špil karata, a duž ivice je napipala prekidač. Uključila ga je i prateći Roz prošla kroz ulaz u kulu.
Prostor oko recepcije je bio uređen kao hotel od pet zvezdica, ako se izuzmu naoružani stražari. Sjajni podovi, svetiljke pozlaćenih ivica, dovoljno umetničkih dela da se napuni galerija. Prijavili su se recepcionerki, koja im je zatim dala plastične identifikacione kartice. Hari je svoju zakačila za džep košulje i sledila Roz do sofa smeštenih pored prozora.
Naslonila se na naslon za ruke, previše nervozna da bi sela. Šarala je očima levo-desno promatrajući okruženje. Desno od recepcijskog pulta nalazila su se teška metalna vrata. Čuvao ih je naoružan stražar i, koliko je mogla da vidi, izuzev glavnog ulaza, to su bila jedina vrata.
Okrenula se na naslonu sofe i primetila druge posetioce koji su na recepciji vraćali svoje propusnice napuštajući zgradu. Ona je već odlučila da će zadržati svoju.
Odjednom, metalna vrata su se otvorila i pojavio se muškarac u kasnim tridesetim, koji je zakoračio u recepciju. Imao je uska ramena, proređenu riđu kosu i ten koji je upućivao na anemiju. Na času fizičkog u školi ga verovatno niko nije želeo u svom timu.
Prišao je Roz s ispruženom rukom i arogantnim smeškom na licu.
Roz. Gospodin Njuman te očekuje gore.
Roz je ustala i rukovala se s njim. – Vizli, vidim, još uvek radiš kao Montijev potrčko.
Stisnuo je usne ali nije odgovorio. Okrenuo je svoj hladni pogled prema Hari i Roz ih je upoznala, On je klimnuo glavom, okrenuo se oko sebe i zaputio nazad prema metalnim vratima.
Sledite me, molim vas.
Izgovor mu je bio više engleski nego južnoafrički. Hari ga je posmatrala kako skida identifikacionu karticu s kaiša i prinosi je čitaču na zidu. Crvena lampica na kontrolnom panou je postala zelena, i vrata su škljocnula otvarajući se.
Nešto što imaš, nešto što znaš, nešto što jesi.
Kroz glavu joj je prošlo opšte načelo sigurnosne zaštite dok je pratila Vizlija kroz vrata u malo predsoblje ispred liftova. Ponovo je skenirao svoju karticu, ovog puta kako bi pozvao lift. Hari je krišom pogledala karticu.
Nešto što imaš.
Dodirnula je svoju torbu i osetila obrise crnog uređaja. To je bio skener radio-frekvencija. Poslednji put ga je koristila u Dablinskoj banci. Izvršni direktor banke ju je unajmio da proveri bezbednost zgrade, a kao i mnoge organizacije i oni su koristili beskontaktne kartice. Te kartice odašilju svoju identifikaciju u radio-signalima, koje primaju čitači na zidu. Baš kao Vizlijeva.
Ali radio-signali su lak plen, i bilo ko sa skenerom može da ih pročita. Treba samo da se dovoljno približi.
Vrata lifta su se otvorila i Vizli je ušao, pritisnuvši dugme za peti sprat, poslednji na panelu. Hari je ušla za njim i ugurala se tako da mu stoji sa strane na kojoj mu je kartica. Mirisao je na sapun i štirak u spreju. I Hari je odmah zamislila neku predanu majku kako mu vredno pere rublje.
Pogledao ju je kratko. Lift nije bio tesan, i nema sumnje da se pitao zašto mu narušava lični prostor. Osmehnula mu se, čekajući da čuje pištanje svog skenera, koje je značilo da je završio.
Ništa.
Vizli se polako odmakao, okrenuvši se prema Roz. – Uzalud trošiš vreme s gospodinom Njumanom, znaš to.
Roz je izvila obrvu. – Misliš?
Naravno. – Opet je na licu imao onaj arogantni smešak.
Kad bi prestala da šuruješ sa svim onim ucveljenim borcima za prava, možda bi bio voljan da te sasluša.
Roz se osmehnula. Hari je oprezno skinula torbu s ramena i spustila je malo niže.
Poznaješ me, Vizli – rekla je Roz. – Čim vidim nepravdu, moram o tome da progovorim.
Uzdahnuo je. – Ah, poznajem te, vrlo dobro.
Hari mu se polako primicala, držeći torbu u ravni s njegovim kaišem.
Bip.
Vizli se namrštio. Hari je zakoračila unazad.
Izvinjavam se – kazala je. – Baterija na telefonu mi se ispraznila.
Hari su prošli žmarci po vratu. Njen skener je upravo iskopirao signal s Vizlijeve kartice. I sada će moći da je klonira kad god bude htela. Nije bila sigurna da će joj trebati, ali nije naodmet da se pripremi.
Lift se meko zaustavio i izašli su u dugačak prazan hodnik s nizom vrata s obeju strana. Zujanje štampača i žamor glasova govorio je Hari da su to verovatno kancelarije. Vizli je prišao zatvorenim vratima prekoputa liftova. Na zidu pored njih bila je postavljena mala numerička tastatura. Hari je osetila peckanje na vrhovima prstiju.
Nešto što znaš.
Vizli je pristupio tastaturi, a Hari mu se prišunjala iza leđa, vireći mu preko ramena. Uprla je pogled i zadržala dah. Kažiprst mu je lebdeo nad središtem tastature. Tek onda se setio da ga sakrije preklapajući ga drugom rukom, i potom ukucao četiri broja. Ruke su mu zaklonile brojeve, ali Hari je prozrela putanju pokreta. Četiri ugla romba.
Špijuniranje PIN-ova ljudima preko ramena je bio stari cirkuski
trik, koji je svaki haker novajiila mogao da izvede kao od šale. A Hari je imala vid izoštreniji od većine ljudi. Ako može da prati skup karata kroz šest spojenih špilova tokom mešanja, onda sigurno može lako da isprati putanju od četiri cifre.
Zamislila je tastaturu i u glavi iskopirala istu putanju u obliku romba. 2684, ili 2604 ako je pogrešila. Sledila je Vizlija kroz vrata u još jedan lift, dok je Roz išla poslednja. Hari se naslonila leđima na rukohvat.
Imate prilično komplikovan sigurnosni sistem.
Vizli je pritisnuo dugme za deseti sprat, što je bio poslednji do kog je lift išao, i pogledao je uobraženo.
Ovo nije ništa. Ovo služi sarno za razdvajanje internog osoblja. Spratovi koje smo upravo napustili u celosti su rezervisani za administrativno osoblje, a kome treba da mu se osoblje vrzma po zgradi? Sledeći je sektor prodaje, njih držimo opkoljene na pet spratova u sredini. – Pogledao je uvis. –Na vrhu je sektor za strategiju i korporativni razvoj. Tu ja radim s gospodinom Njumanom.
Spustio je kratko pogled na nju, giedajući njenu reakciju. Hari ga je pogledala širom otvorenih očiju, nastojeći da deluje zadivljeno njegovom visokom pozicijom u lancu ishrane. Klimnuo je glavom i nastavio:
Ali kao što sam rekao, ovo nije ništa. Naše pravo obezbeđenje je koncentrisano u podzemnim trezorima.
To je ona betonska tvrđava koju sam videla napolju?
Tako je. Neprobojna je, verujte mi na reč. Najbolja zaštita na tržištu. Seizmički senzori, radar, termički detektori, magnetna polja, sigurnosne kamere. Da ne pominjem uvek prisutnu oružanu stražu.
Roz je pročistila grlo, kao da ga opominje zbog brbljivosti. Ne obazirući se na nju, nastavio je da navodi pojedinosti:
Betonski zidovi, čelična vrata od tri tone, brave s preko stotinu miliona kombinacija. Čak su i za kasete unutar trezora potrebni posebni ključevi i pristupne šifre. – Pogledao je Hari zagonetno. – Plus još mnogo toga o čemu ne smem da govorim.
Hari ga je i dalje gledala glumeći zadivljenost. Mogla je da se kladi da zapravo i ne zna ništa više, i verovatno ga izjeda to što nema pristup najvišim nivoima bezbednosti, Vrata lifta su se otvorila i izašla je za njim, klonulog duha. U jednom je bio u pravu. Taj prokleti trezor kao da je neprobojan. Ali šta je drugo, dođavola, mogla i da očekuje?
Izašli su na još jedan sprat s kancelarijama, identičan onom ispod. Isti sivosmeđi tepih, isti goli zidovi. Vizli je prešao hodnik do još jednih vrata, koja su ovog puta verovatno vodila do sektora za strategiju i razvoj. Bila su zaštićena poznatim uređejem za unos podataka veličine cigle, s udubljenjem za senzorsko polje. Hari se ukočila. Biometrijski skener.
Nešto što jesi.
Osmotrila je logo: srebrna zvezda, i u nju upisano ’Axis5’. Obeshrabrila se. Axis su stručnjaci za detekciju živog prsta. Njihovi senzori proveravaju puls, toplotu i znojenje svojstveno samo živom prstu. Suština je u tome da se lopovi odvrate od odsecanja prstiju ljudima.
Posmatrala je Vizlija kako stavlja palac na pločicu. Upalila se zelena lampica i vrata su škljocnula. Podigao je prst, i mali automatski brisač uklonio je nevidljivi otisak prsta koji je ostavio za sobom.
Hari je uzdahnula. Ovaj neće moći da hakuje pomoću gumenog mede. Mada to ionako nije važno. Zašto bi provaljivala ovde, kada su svi dijamanti zaključani u trezoru?
Vizli ih je poveo kroz široki hodnik. Hari se iznenadila onim što je videla. Sektor za strategiju je imao povelik budžet za opremanje prostora. Tepisi su bili debeli i mekani kao sunđer pod nogama, a na zidovima su visile ogromne slike, tako sumorne da su verovatno bile neprocenjive. Minijaturni kristalni lusteri nadoknađivali su nedostatak prozora obasipajući sve unaokolo zlatnim sjajem.
Prošla je pored otvorenih vrata na kojima je pisalo ’Milenijumski apartman’, i u prolazu je opazila veliku konferencijsku salu, u kojoj se grupa muškaraca gostila jastogom i šampanjcem. Neki su nosili
identifikacije za posetioce, kao i ona. Izvila je obrve. Kladila se da bi i ljudi iz administracije voleli da se počaste.
Vizli je zastao ispred vrata na kraju hodnika. Obrisao je dlanove o pantalone i pokucao jednim prstom. Polako je otvorio vrata, provirio unutra i okrenuo se prema Roz i Hari zamahnuvši rukom.
Gospodin Njuman je sigurno izašao. Sačekaćemo ga unutra.
Kancelarija je bila veća od Harine kuće u Kiliniju, a šišala ju je i u luksuzu, Sve je bilo presvučeno krem i zlatnim bojama. Pod je bio od tamnog uglačanog drveta, zastrt orijentalnim tepisima. Vizli im je pokazao da sednu.
Da budem iskren, iznenađen sam što je Monti danas odvojio vremena da se vidi s tobom. – Delovalo je kao da ga prvi put tako oslovljava, i to smišljeno, ne bi li čuo kako zvuči. – Večeras leti za Tel Aviv, pa ima prilično gust raspored.
Iza njega na zidu visio je veliki televizor s ravnim ekranom. Hari je obratila pažnju. Prikazivao je dugačak beo radionički sto prekriven brežuljcima sitnih dijamanata. Žena se naginjala nad stolom, pregledajuči jednu od gomila.
Vizli je primetio njen pogled. – To je prenos kamere za video nadzor iz prostorije za sortiranje. Monti voli da drži stvari na oku.
Hari je posmatrala ženu kako podiže dijamant pincetom i ubacuje ga u plastičnu kovertu s patent-zatvaračem, koju potom stavlja u nešto što je ličilo na žutu plastičnu kutiju za užinu.
To je sajtkutija – rekla je Roz. – Pripremaju ih za juvelire koji imaju zakazano za večeras.
Zar nije to malo u poslednjem trenutku?
Uvek je tako. Monti voli da unosi izmene do poslednjeg časa.
Sutrašnju seriju će spremiti ujutru.
Kockice su počele da se slažu u Harinoj glavi. Uprla je pogled u televizor. Žena se pomerila niz sto, gledajući u list papira koji je držala u ruci. Onda se nagnula nad sledeću gomilicu dijamanata.
Vizli je pokazao daljinskim upravljačem na ekran. – To je Andrea, naš glavni sortirač.
Jel’ se ona to nalazi u trezoru? – pitala je Hari.
Vizli je klimnuo glavom. – U prizemlju bunkera. Umanjio je zum, obuhvatajući još nekoliko radnih stolova i sortirača u prostoriji. – To je jedino mesto koje dobija imalo prirodnog svetla. Kroz neprobojne prozore, naravno.
Naravno. – Hari ga je slušala na jedno uvo, gledajući hipnotisano u gomilice svetlucavih kamenčića.
Odjednom su iza nje škljocnula vrata. Okrenuia se i ugledala visokog sedokosog čoveka na pragu. Gledao je pravo u nju.
Vizli, pozovi mi kola. – Govorio je s izrazitim južnoafričkin akcentom.
Da, gospodine Njumane. – Vizli je požurio do stola i brzo uzeo slušalicu.
Montgomeri Njuman je kročio u prostoriju, ne skidajući pogled s Hari. Oteo joj se nevoljni drhtaj. Po njenoj proceni imao je oko šezdeset pet godina, otprilike koliko i njen otac. Ali tu je bio kraj svakoj sličnosti. Ovaj čovek je bio krupan i veoma preplanuo, sa širokim licem, s kog su mu visili prevoji viška kože kao kod buldoga.
Okrenuo se prema Roz. – Izvinjavam se, ali moraću da otkažem naš sastanak. Ubrzo moram da budem na aerodromu.
Blago se osmehnuo, mada se osmeh maltene izgubio u naborima kože. Hari je stekla utisak da je sve vreme znao da neće imati vremena da razgovara s njima.
Roz se osmehnula. – Drugi put onda, Monti.
Odmahnuo je glavom. – Oboje znamo da nemamo o čemu da diskutujemo. Cena tvoje kutije je fiksirana. Šesto hiljada, kao i uvek.
Za sadržinu koja vredi duplo manje.
Monti je slegnuo ramenima. – Znaš šta treba da uradiš, draga moja.
Opet se okrenuo prema Hari. Oči su mu bile sitne, zbijene uz hrbat nosa. Hari mu je uzvratila pogled trudeći se da ne trepne, i osetila kako se ježi.
Pomislila je na sve ono što je saznala o Van Viksovom načinu poslovanja: manipulacije na tržištu, potajno gomilanje zaliha, podmukli marketing; gušenje proizvodnje, čišćenje i držanje juvelira
u bezizlaznoj situaciji. Da ne pominje ubijanje svih onih koji nelegalno trguju njihovim dijamantima. Hari je savladala drhtaj u sebi.
Ovo je lice Van Viksovog kartela?
Iznenada im je okrenuo leđa i pošao ka vratima, pucnuvši prstima Vizliju. – Reci Andrei da je sutrašnja lista spremna.
I isprati ove ljude.
Hari je zurila za njim, dok joj je srce ubrzano tuklo. Roz i ona su razmenile poglede a potom krenule za Vizlijem, koji ih je sproveo nazad kroz besmisleno dugu i komplikovanu proceduru sigurnosnih liftova i vrata. Prošle su kroz recepciju i izašle napolje na sunce. Nijedna nije progovarala dok nisu došle do kola. Onda se Hari okrenula prema Roz i rekla:
Treba mi još jedna usluga. Moraš da mi prodaš svoju sajtkutiju.

48.
Hari, jesi li poludela?
Roz ju je gledala zapanjeno preko krova kola. Hari je zavrtela glavom, i na brzinu pogledala oko sebe. Čizme su škripale po šljunku u obližnjem utvrđenju, i oklopni kamioni su grmeći ulazili i izlazili. Hari je primetila kamere za nadzor i sela u mercedes, mahnuvši Roz da uradi isto. Kad su obe bile unutra, kazala je:
Platiću ti svih šeststo hiljada dolara, nećeš biti na gubitku.
Roz se okrenula licem prema njoj, i pogledala je ozbiljno tamnim oćima. – Žao mi je, ali ovog puta ne mogu da ti pomognem.
Zašto?
To je protiv pravila sajta, rekla sam ti već.
Pusti tu priču, Roz, ti ne igraš po pravilima ništa više nego ja. Roz je zaškiljila promatrajući je na tren. – Za šta ti uopšte trebaju?
Moja sajtkutija će biti puna trećerazrednih dijamanata.
Možda. – Hari je sklopila ruke. – Ali moraš da mi obećaš da ćeš mi je dati šta god da bude unutra.
Roz je lupkala prstima po volanu. Hari je osetila da njena odlučnost popušta i rešila je da je pogura u pravom smeru.
Hajde, i tebi se tako više isplati – rekla je. Umesto da budeš na nuli. Mogu da platim i više, ako hoćeš. Samo reci koliko.
Roz je stisnula usne. – Ovde se ne radi o parama. Sve vreme ti pomažem zato što mi je stalo do tvog oca. Zato što mi je stalo do tebe. – Okrenula se i upalila auto, – Misilla sam da si razumela to.
Roz je jurnula kolima unazad i naglo izletela s parking-mesta.
Hari je oborila pogled na ruke. – Čuj, izvini. Nisam htela da te uvredim. Ponudila sam iz dobrih namera, i zahvalna sam na svemu što si uradila, zaista. – Zarila je nokte u dlanove. – Ali moram da imam tu sajtkutiju.
Roz ju je kratko pogledala. – Ovo nije samo neki tvoj slučaj, zar ne? Nešto drugo je posredi.
Hari se ugrizla za usnu premišljajući se da li da kaže Roz istinu.
Sad već nije bilo razloga da joj ne kaže i bog zna da bi joj dobro došlo da nekome otvori dušu. Pogledala je u Rozin tamni profil.
Van Viksov kartel je ubio Garvina Olivera. Mercedes se zaneo na putu. – Šta?
Bila si u pravu kad si rekla da se Garvin upleo u nešto opasno. Njegovo snabdevanje tržišta velikim sirovim dijamantima je mrsilo konce Van Viksu.
Roz ju je pogledala razrogačeno. – Pa su ga ubili?
Hari je klimnula glavom. Neko iza je zatrubio na Rozinu sve nestabilniju vožnju.
Zna li policija za to? – pitala je.
Svakog trenutka će povezati konce. – Hari je pomislila na Hantera, i odmah se ukočila. – Ali nemam vremena njih da čekam.
Kako to misliš?
Hari je oklevala. – Ubica kojeg je unajmio Van Viks misli da sam ja umešana u Garvinov posao.
Šta?
Komplikovano je. – Hari je bila iznenađena s kakvom prirodnošću je govorila. – Ako mu sutra ne isporučim pošiljku velikih dijamanata, ja sam sledeća na listi. – Spustila je pogled. – Kao i moj otac.
Roz je ostala bez daha. Zgazila je na kočnicu, na šta su ljudi iza počeli oštro da trube, i skrenula u sporiju traku. Pogledala je kratko u Hari, razrogačivši oči od straha.
Ali, Hari, moraš da odeš u policiju!
Nema dovoljno vremena, zar ne shvataš? – Hari je stisla pesnice.
Molim te, Roz. Potrebna mi je tvoja sajtkutija. Ne pitam koliko košta.
Roz je na to odmahnula rukom. – Ali kako će ti to pomoći?
Dobićeš samo šrapnel, sićušne kamenčiće,
Pusti mene da brinem o tome. Samo me povedi sa sobom na sajt sutra. – Hari je napregnuto posmatrala Rozino lice. – Uhvatila sam se ukoštac s kartelom, misiila sam da ćeš biti na mojoj strani.
Roz je stegla volan, pa opustila prste. – Kartel je vrlo moćan. Ne
znaš u šta se upuštaš.
Hočeš li mi pomoći ili ne?
Neko vreme Roz nije odgovarala. Hari je ćutke iščekivala odgovor.
Tada je Roz zavrtela glavom.
Uvek si bila uporna, čak i kao dete. Ne dopada mi se ovo, Hari, nimalo mi se ne dopada. – Oči su joj postale zagasite od strepnje. – Ali učiniću šta mogu za tebe.
Hari se zavalila u sedištu. – Hvala ti.
Zurila je kroz prozor, izbegavajući Rozin pogled. Dobila je šta je htela, ali savest joj nije davala mira. Tražila je mnogo od Roz; mnogo više nego što je starija žena znala. Harin plan je mogao da je dovede u ozbiljnu opasnost ako ga ne sprovede kako treba.
Sledećih dvadeset minuta vozile su se u tišini. Napetost je strujila Harinim telom. Zažmurila je i pokušala da se opusti, puštajući da je uhvati dremež od uspavljujućeg brujanja motora. Kad je Roz zaustavila kola ispred hotela Sadern san, Hari je već skoro savladao san. Prenula se i uhvatila se za kvaku, kad je osetila Rozinu ruku na ramenu. Hari se okrenula i pogledala je.
Bore oko ženinih čiju su se produbile, a čelo joj se namreškalo od brige. Hari je zaboravila da je ona gotovo vršnjakinja njenog oca.
Budi oprezna – rekla je Roz.
Hari je osetila kako joj suze naviru na oči, uhvativši je nespremnu. Vrelina joj je ispunila sinuse i osetila je kako joj se knedla diže u grlu. Neočekivana majčinska briga uvek je tako delovala na nju, kao talas tuge koji je zapljusne niotkuda kad najmanje očekuje. U trenutku je pomislila kako bi bilo da ima majku kao što je Roz. Tada se griža savesti uzmigoljila u njoj kao dugonogi pauk i najurila joj tu misao iz glave.
Hari je trepnula, klimnula glavom i pokušala da se osmehne.
Nekako će smisliti način da zaštiti Roz.
Izašla je iz kola i dovukla se do ulaza u hotel. Pogled joj je pao na karticu s imenom koja joj je još uvek visila na košulji. Skinula ju je i gurnula u tašnu, okrznuvši prstima skener radio-frekvencija. Setila se signala koji je klonirala i odmahnula glavom.
Vizli je u pravu. Nema šanse da bi iko mogao da provali u taj trezor, i nije imala nameru da pokušava. Van Viks je potrošio milione kako bi zaštitio svoje dragocenosti u tom bunkeru. Međutim, ako je Hari u pravu, imali su još nešto od vrednosti, što nije pohranjeno u trezoru.
Hodala je holom prema liftovima, dok ju je rashlađeni vazduh iz klima-uređaja oblivao kao hladan tuš. Misli su joj se vratile na ženu u Van Viksovoj prostoriji za sortiranje, i na list papira u koji je gledala dok je punila žute sajtkutije dijamantima.
Montgomeri Njuman je negde čuvao listu na kojoj je pisalo ko će šta dobiti, i Hari je nameravala da je pronađe.

49.
Dobar dan, dobili ste korporaciju Van Viks, kako mogu da vam pomognem?
Hari je sedela na krevetu. Njene laži su iz nekog razloga zvučale uverljivije kad je imala pravo držanje. – Dobar dan, ovde Katalina Dijego iz Smart kard sistemsa. Mogu li da dobijem osobu zaduženu za fizičko-tehničko obezbeđenje objekta, moliću?
Samo trenutak. – Usledila je pauza, verovatno dok je recepcionerka proveravala spisak odeljenja. – To je Teodor de Jager iz IT zaštite. Da li želite da vas povežem?
Da, moliću.
Hari je pridržala telefon ramenom i zapisala ime, a zatim kuckala po tastaturi, koju je držala u krilu, dok je čekala da joj prebace vezu.
Teodor de Jager – rekao je kao iz topa, spojivši sve u jednu reč. Bože, ovo mora da je neka važna faca. Previše je zauzet čak i da bi izgovorio vokale.
Hari je sačekala malo. – Oh, izvinjavam se, mora da sam dobila pogrešan lokal, Treba mi kadrovska služba?
Coknuo je i frknuo. Bila je sigurna i da je zakolutao očima. – Četiri- jedan-devet-osam.
Spustio je slušalicu pre nego što je stigla da mu zahvali. Zabeležila je broj i okrenula direktan broj za kadrovsku službu koji joj je dao. Na poziv su joj odgovorili posle prvog zvona.
Dobar dan, Heder Baret na telefonu.
Hari se uvek čudila kako ljudi tako nepromišljeno otkrivaju svoj identitet potpunim strancima. Sa stanovišta bezbednosti, dobri maniri predstavljaju slabu tačku, ali svakako olakšavaju posao prevarantima. Hari je zapisala ime i počela da kuca po tastaturi.
Dobar dan, Heder, ovde Katalina, radim s Teodorom de Jagerom iz IT zaštite na onim neispravnim RFID karticama.
RFID?
Radiofrekventna identifikacija. Znate, identifikacione kartice?
Ah, dobro. – Južnoafrički izgovor opet je došao do izražaja. – Jel’ imamo nekih problema s njima?
Ispostavilo se da su kartice iz poslednje serije neispravne, pa moramo da ih povučemo.
Ah, kakva gnjavaža, a? – Hederin glas je bio veseo i melodičan.
Zvučala je mlado, kao da joj je dvadesetak godina.
Hari je bolje namestila telefon uz rame i nastavila da kuca obema rukama po tastaturi. – Pa, u pitanju su samo one novije, izdate u proteklih nekoliko nedelja, ali treba ih izbrisati i reaktivirati.
Ah, dobro, moja je starija, imam je više od godinu dana.
Ah, ne, vaša je u redu. Zovem samo da uzmem imena novih ljudi, zaposlenih u toku poslednjeg meseca, da bih mogla da ih zamolim da ostave svoje kartice kod Teodora.
Heder je zastala. – Zar ne možete da uzmete imena iz vaše evidencije?
Pa, inače bih mogla, ali sistem nam je upravo pao, i ovde je nastao opšti haos. Trenutno nisam u kancelariji, ali Teodor želi da ih sve obavestim pre vikenda.
Nisam sigurna. – Heder je zvučala podozrivo. – Zaista bi trebalo da proverim s gospođom Endruz, a ona danas nije na poslu.
Ah, razumem. – Hari je odglumila pokunjeni ton. – Samo, osećala bih se stvarno loše da neko od ovih ljudi dođe preko vikenda na prekovremeni rad, a da ne može ni da uđe u zgradu,
Oh! – Heder je zaćutala, verovatno dok je zamišljala red kivnih zaposlenih koji ne mogu da uđu u svoje kancelarije. – Pa, možda mogu nešto da iskopam. Sačekajte minut.
Telefon je zakrčao Hari u uvo kad je Heder negde spustila slušalicu. Hari je iščekivala obuzeta neizvesnošću, držeći olovku spremnu. Lupkala je njom po blokčetu. Šta ako nema novih zaposlenih?
Odjeknulo je šuštanje s druge strane žice kad se Heder ponovo javila. – Oktobar je bio miran mesec što se tiče zapošljavanja.
Hari se ukočila. – Da?
– Ja, samo tri nova regruta, to vam već mnogo olakšava posao.
Hari je odahnula. – Odlično, verovatno mogu sve da ih uhvatim pre nego što odu kući. Jel’ možete da mi izdiktirate njihova imena?
Jedan je u računovodstvu, to je Džonatan Bota, zatim Linet Kemp u sektoru prodaje i Danijel Mosako u IT-ju.
Hari je dodala imena na svoju listu. Do sad ih se već prikupilo dosta na njenom spisku.
Odlično, Heder. Možeš li mi dati brojeve njihovih lokala i imejlove? Nemam ovde telefonski imenik kompanije, a zaista bi trebalo što pre da ih obavestim.
Heder je izdiktirala podatke i Hari ih je zapisala. Zatim joj je zahvalila i prekinula vezu.
Prsti su joj leteli po tastaturi. Dosad je već otvorila lažne imejl naloge na Jahuu za svakog zaposlenog čije je ime nabavila, uključujući Montgmerija Njumana i Vizlija. Završila je otvaranje naloga za tri nova zaposlena, a onda je počela da ih razmatra jedan po jedan.
Danijel Mosako nije dolazio u obzir. Bilo ko iz IT-ja bi sigurno prozreo vrstu trikova koje je Hari izvodila. Ali drugo dvoje je moglo da dođe u obzir.
Okrenula je broj Džonatana Bote, i pustila da zvoni desetak sekundi. Nije bilo odgovora. Zatim je pokušala da dobije Linet Kemp i žena se odmah javila na telefon. Hari je bez reči vratila slušalicu na mesto i podvukla Linetino ime.
Kuckala je olovkom po zubima, osmišljavajući redosled šahovskih poteza koje je imala u glavi. Onda je poslala Linet prazan imejl s naslovom „Saopštenje kompanije zaposlenima, koristeći nalog na jahuu koji je napravila za Montgomerija Njumana.
Hari je pogledala na sat. Onda je spustila laptop sa strane i skočila s kreveta. Ako pozove Linet previše brzo nakon prekida veze, žena bi mogla nešto da posumnja.
Hari je prišla balkonu i širom otvorila vrata. Prijatan topao vazduh zapahnuo joj je obraze, a ispod nje saobraćaj je nadolazio i povlačio se poput plime i oseke. Planina Tejbl je čuvala stražu u daljini, Magla se sad već skotrljala s njenog platoa, otkrivši surove okomite
litice.
Hari je zadrhtala. Odlepila je pogled od planine i vratila se u sobu, a onda je uzela telefon i pozvala kliniku Kejptaun mediker. S njihove telefonske centrale su je neko vreme prebacivali od jedne do druge osobe, ali je na kraju dobila sestru s Manijevog odeljenja. Hari je očekivala da neće hteti da daju informacije, ali žena je bila ljubazna i predusretljiva. Još uvek rade ispitivanja, rekla je, ali zasad, Mani je u stabilnom stanju. Pomenula je sepsu i silikozu, ali je priznala da lekari u ovoj fazi ne žele da daju konačnu prognozu. Hari joj je zahvalila i prekinula vezu. Stajala je pored kreveta, očekujući nekakvu emotivnu reakciju. Ali osećala je samo otupljujuću jezu.
Spustila se na krevet i pogledala na sat. Daće Linet još dva minuta. Odabir mete je najvažniji deo bilo kakve prevare. Ako izabereš nekoga s pogrešnim stavom, igra je gotova pre nego što je i počela. Zaposleni u korisničkom servisu su obično dobar izbor. Oni su ipak obučeni da izlaze ljudima u susret. Ali i novi službenici imaju potencijala. Žele da ostave dobar utisak, dok se tek navikavaju na novo okruženje. Uz to, nisu još uvek potpuno upoznati s
protokolima kompanije, niti sa zaposlenima.
Hari je opet pogledala na sat i okrenula Linetin broj.
Halo? – Linet je zvučala mlado i pomalo neodlučno.
Dobar dan, Linet? Ovde Katalina iz IT zaštite. Zovem povodom onog upozorenja na virus koji smo ranije poslali.
Upozorenje na virus?
Hari je nakratko zaćutala. – Na imejl zaražen virusom. Zar niste dobili obaveštenje od Teodora de Jagera o tome?
Ne. Ne, nisam.
Hari je napravila malo dužu pauzu. – Nezgodno.
Da li postoji neki problem?
Moglo bi se reći. Čujte, jeste li dobiii danas imejl od Montgomerija Njumana?
Da, pre nekoliko minuta.
Sranje.
Upravo sam ga otvorila, ali je prazan. Nešto nije u redu?
Otvorili ste ga?
Sad je bio red na Linet da zaćuti. Onda je progovorila utanjenim glasom. – Da. Izvinjavam se, zar nije trebalo?
Gospode. Sačekajte minut. – Hari je odmakla telefon od sebe prekrivši rukom mikrofon. Izbrojala, je do deset i vratila telefon na uvo. – Ovo je gore nego što sam mislila. Kako tako ne razmišljate, dođavola!
Ne razumem.
To nije imejl od gospodina Njumana. Pogledajte ga. Zašto bi koristio nalog na Jahuu? To je crv. Virus. Zar vam nije rečeno da ne klikćete na sumnjive priložene fajlove?
Ali nije bilo nikakvih priloženih fajlova, samo prazan mejl.
Nisam ništa kliknula, kunem se.
Od trenutka kad ste ga otvorili, taj crv ne prestaje da pronosi hiljade zaraženih mejlova po mreži. Za deset minuta čitava kompanija će biti na kolenima. Gospodin Njuman će pobesneti zbog ovoga, budite uvereni u to.
Oh, bože. – Linetin glas se pretvorio u šapat.
Hari je uzdahnula, dozvolivši sebi notu ogorčenosti. – Vi ste novi ovde, zar ne? Zar vam Teodor još nije održao uvodni kurs o bezbednosti?
Pa, izdao mi je moju identifikacionu karticu, ali osim toga...
Popričaću s Heder iz kadrovske o tome. U međuvremenu, ovde je potpuna ludnica. Žao mi je što to moram da kažem, ali izgleda da ste vi bili okidač.
Oh, bože. Nisam imala pojma.
Hari je zamislila Linet kako se drži za glavu, i osetila grižu savesti. Imala je utisak da je bezdušna, i mada je zapravo trebalo još da je pritiska, nije imala srca da nastavi. Umesto toga, bacila se na tastaturu, i počela da povlači udicu.
Čujte, nije ovo zapravo vaša krivica. – Hari je ublažila ton. – Ko zna, možda čak neću morati da im kažem da ste to bili vi.
Stvarno? – Linet je rekla s nadom u glasu.
Moj posao je da pronađem izvor zaraze, ali možda ne moram da
zalazim previše u detalje. – Onda je Hari coknula jezikom. – Problem je samo što tamo gde se pojavi jedan od ovih crva obično ih bude još, a to može samo da pogorša stvar. Iznenađena sam što vam nije stiglo više ovakvih mejlova.
Pa, samo da proverim. – Linet je udahnula. – Oh, ne, ima ih na desetine i dalje stižu. Ima još imejlova od gospodina Njumana, i nekoga po imenu Vizli Piters. Gomila od Teodora de Jagera, Džonatana Bote. I od nekog Danijela. Polovinu tih ljudi čak i ne poznajem.
Za ime boga, ne otvarajte ih.
Ne brinite, neću. – Po Linetinom tonu bi se reklo da više nikada neće poželeti da otvori nijedan imejl.
Ovo ne valja – rekla je Hari. – Moramo da vam ažuriramo antivirusni softver, da instaliramo još jedan filter da blokira crva. Ako to sada sredimo, možda nećemo morati da spominjemo vaše ime.
Kako to da uradim?
Moraćete da skinete filter s neta. Da li još uvek imate pristup internetu, ili vam je kompjuter već crkao?
Oh, bože. Sačekajte. – Hari je čula frenetično lupkanje po tastaturi, a onda se Linet vratila na vezu. – U redu je, još uvek sam povezana.
Hvala bogu. Dakle, postoji sajt na koji treba da odete, i link na koji treba da kliknete kako biste preuzeli novu verziju.
Samo mi recite šta da radim.
Reči koje svaki prevarant najviše voli da čuje. Hari je uputila Linet na sajt s antivirusima, potiskujući osmeh, Naravno, to nije bio pravi sajt. Pripadao je firmi Blekdžek, i Hari je u njemu uvek imala spreman asortiman hakerskih alata, prerušenih u pouzdane softverske pakete. Uz malo pažljivog navođenja, Linet je ne znajući preuzela program za otvaranje zadnjih vrata i pokrenula ga u Van Viksovoj mreži.
Hari je zamahnula pesnicom kroz vazduh, a zatirn pritisnula taster na laptopu. – Trebalo bi da su sad mejlovi prestali da stižu.
Sačekajte. – Usledela je pauza. – U pravu ste, ne stižu više. Oh, hvala bogu.
Odlično. Neka onda ovo ostane među nama i možda ćemo se izvući. I ubuduće pazite na šta klikćete, u redu?
Hari je završila razgovor s Linet, koja je zvučala malaksalo od olakšanja. Potom se vratila svom laptopu, osećajući trnce u jagodicama prstiju. Sada je imala slobodan prolaz u mrežu.
Van Viks je verovatno trošio milione na sistem spoljne zaštite. Komplikovane mrežne barijere, sistemi za otkrivanje upada, antivirusni softver. Ali mrežna barijera je kao izbacivač u noćnom klubu, i pati od istih ograničenja. Prilično delotvorno brani vrata mreže, slobodno propuštajući saobraćaj pod uslovom da ne izgleda kao pretnja. A nema sumnje da će na prvi znak nevolje, uljez biti izbačen naglavačke napolje. Problem je što izbacivač čuva samo otvorena vrata. Uostalom, zašto traćiti vreme na čuvanje onih koja su već zaključana iznutra?
Ali Harin lupeški softver se dosad već prikrao jednim zaključanim vratima i tiho ih otključao. Ostavio je ključ ispod otirača, pozivajući Hari da uđe. S nekoliko veštih udaraca po tastaturi, prokopala je sebi put kroz mrežnu barijeru i uskočila u Van Viksovu mrežu.
Slobodno se šetala mrežom, kopajući po fajlovima. Prioritet joj je bio da nađe Montijevu listu sajtholdera, i ukucala je sva imena koja je znala: Roz Blumberg, Džejkob Fišer, Bram Birkens, Jan de Roj, mada nije bila sigurna kako se tačno pišu poslednja dva. Tražila je bilo kakve fajlove u kojima se pojavljuju ta imena, ali je ostala praznih ruku.
Hari je osetila da joj polet splašnjava. Pokušala je s različitim načinom pisanja, ali ni to nije pomoglo.
Prokletstvo, morao je negde da ima tu listu s imenima. Razbijala je glavu razmišljajući koje bi još ključne reči mogla da ukuca. Pokrenula je još jednu potragu, ovog puta uključivši i Montijevo ime na listu, kao i Vizlijevo, za svaki slučaj.
Nešto je pronašla. Baza podataka. Puls joj se ubrzao. Uskočila je unutra i počela da pretražuje podatke. Onda je odmahnula glavom i
namrštila se. Nije bilo imena nijednog od sajtholdera. To je bila samo neka baza podataka zaposlenih u Van Viksu, ništa više.
Malaksala je. Prolazila je listom imena, zamućenog pogleda. Ako se ispostavi da je u pitanju baza podataka s platnim spiskom, povećaće Linetinu platu. To bi joj bar umirilo savest.
Hari je izdahnula kroz nos i setila se šta je Vizli rekao o razdvajanju kadrova. U tom slučaju, verovatno imaju i razdvojene mreže. Sektoru za stretegiju je sigurno sprečen pristup jer je izolovan na odvojenoj, zaštićenoj infrastrukturi. Zajedno sa svim Montijevim fajlovima.
Odjedriom joj se pogled izoštrio. Neki od naslova među podacima navedenim pored imena zaposlenih delovali su joj poznato. Završetak brazde, udubljenje, račvanje. Reči su je kljucale u potiljak poput detlića. Onda joj je srce odjednom poskočilo. To su karakteristike otiska prstiju. Gledala je u biometrijsku bazu podataka.
Brzo je preletela spisak imena. Montijev je bio tu, kao i Vizlijev, zajedno s nekoliko desetina drugih. Pored svakog imena nalazio se skup biometrijskih podataka koji se koristi za potvrdu identiteta.
Gospode. Da li je to nabasala na sistem koji kontroliše pristup kancelarijama sektora za strategiju?
Odjednom su joj se popalile lampice u mozgu. A ako bi nekako uspela da ubaci sopstveni otisak prsta u sistem? Mogla bi da se ušunja pravo u Montijevu kancelariju i pristupi fajlu odande.
Počela je da proučava podatke ispred sebe, prisećajući se svega što je znala o biometrijskim sistemima. Jedno je sigurno, ne bi bilo svrhe da pokuša da proturi skeniran snimak svog palca, čak i kad bi imala sve što je za to potrebno. Otisci prstiju se ne čuvaju na taj način.
Umesto toga, sistem pravi listu karakterističnih obeležja, kao što su nepravilnosti na brazdama i udubljenjima. Kada se prst stavi u pristupni uređaj, sistem traži poklapanje s karakteristikama sačuvanim u arhivi.
Hari je grickala usnu. Naravno, nemoguće je dobiti savršeno podudaranje. Ako bi se to desilo, to bi bio siguran znak prevare. U
stvarnosti, ljudi prislanjaju prst svaki put u različitom položaju i pod drugačijim uglom; koža se razvuče, karakteristična obeležja se pomere za nekoliko piksela. Tako da sistem mora da se zadovolji manje preciznim poklapanjem. Koliko će tačno insistirati na preciznosti zavisi od unapred definisane norme. Za normu od devedeset odsto, na primer, prst koji zadovolji kriterijume u procentu od devedeset odsto ili više smatra se ispravnim. Ako je procenat manji od toga, prst je odbijen.
Hari je škljocnulo u glavi. Nadvila se nad tastaturu pretresajući bazu podataka dok nije našla stavku koji je tražila.
Norma poklapanja.
Trentno je bila podešena na devedeset pet odsto.
Vrhovi prstiju su joj brideli. A kad bi je spustila na nulu? Svaki ponuđeni prst bi odmah imao poklapanje, bez obzira da li se njegove karakteristike nalaze u arhivi ili ne. Premošćavanje korelacije.
Duboko je udahnula i počela da kuca.

50.
Hari je zurila u kulu korporacije Van Viks osećajući hladnu teskobu u grudima.
Oblaci su plovili preko prozora kao u ogledalu, i čitavu zgradu prekrivao je odraz neba kao da je samo njeno postojanje iluzija. Progutala je knedlu i pogledala ulevo. Iza žičane ograde, naoružani stražari su patrolirali oko betonskog bunkera, dok se čulo krčanje njihovih toki-vokija. Oružje su držali preko grudi, spremni da u svakom trenutku presretnu uljeze.
Hari se stegao želudac. Podigla je kaiš torbe za laptop uz rame, i izvadila iz džepa svoju sveže napravljenu identifikacionu karticu. Bilo joj je lako da je klonira. Priključila je RFID skener na svoj laptop, iskopirala Vizlijeve podatke, i potom ih presnimila na praznu karticu. Kao da ju je fotokopirala.
Karticu je prekrila dlanom. Na Vizlijevoi kartici je s jedne strane bila elektronski utisnuta njegova slika, ali to ne bi trebalo da bude problem osim ako joj neko ne zatraži da vidi karticu. Sada je trik u tome da izgleda kao da tu pripada.
Iskopala je telefon iz torbe, prislonila ga na uvo i odlučno ušetala kroz automatska vrata.
Razumem šta mi govoriš, Vizli, ali ionako već kasnim.
Namrštila se iskrenuvši lice na suprotnu stranu od recepcije kao da se napreže da čuje glas s druge strane žice. – Šta? To je nemoguće. Trebalo je ranije da misliš na sve ovo.
Ljutito je dunula kroz nos, oborenog pogleda i sigurna koraka krenula je prema teškim čeličnim vratima. Stražareve noge i stopala su joj skliznule u perifernu zonu vida.
Ne, ne mogu tek tako da batalim sve što radim. – Trudila se koliko je mogla da zvuči pobesnelo. Iz iskustva je znala da niko ne voli da prekida nekog usred svađe. – Upravo se penjem u kancelariju, Monti želi da ovo bude gotovo pre nego što stigne u Tel Aviv.
Prinela je karticu do čitača na zidu, zaklonivši je dlanom kao mađioničar kad izvodi trik. Znoj joj je izbijao ispod pazuha. Upalila se zelena lampica. Vrata su škljocnula i otvorila se. Gurnula ih je. Nastavi da pričaš.
Odmah ću pozvati Montija da raščistim ovo.
Nešto joj je zazujalo iznad glave. Pogledala je gore baš u trenutku kada se sigurnosna kamera trznula u njenom pravcu. Motor kamere je zujao, i zamislila je kako objektiv zumira njeno lice. Osetila je žmarce između lopatica na leđima. Brzo je prošla kroz vrata u malo predsoblje ispred liftova.
Vrata su se zatvorila iza nje i duboko je udahnula. Zarad potencijalno skrivenih kamera, završila je svoj fiktivni telefonski razgovor, i potom prevukla karticu preko čitača pored liftova. Vrata prvog lifta su se otvorila, pa je ušla i pritisnula dugme za peti sprat.
Zasad sve ide dobro.
Zavukla je ruku u džep i izvadila identifikacionu karticu za posetioce sa svojim imenom, koju je zakačila za košulju. Posetilac sa sopstvenom identifikacionom karticom bi pobudio sumnje na recepciji, ah sada kad je ušla, kartica za posetioce može da joj posluži kao pokriće da se slobodno kreće.
Lift se otvorio i izašla je u poznati sumorni hodnik. Iz obližnje prostorije se začulo škripanje stolica o pod, i žamor glasova koji se približavao vratima. Hari je brzo prišla tastaturi na zidu. Ukucala je brojeve, 2684.
Ništa. Lampica je ostala crvena.
Sranje. Puls joj je ubrzao. Vrata su se otvorila iza nje i hodnikom je odjeknula provala muškog smeha. Hari je drhtavim prstima ukucala svoju drugu opciju. 2604.
Upalila se zelena lampica.
Nagrnula je na vrata i uletela u sledeći lift, stiskajući dugme za deseti sprat. Onda se skljokala uza zid, dok joj je srce tuklo u grudima. Dva lifta je prošla, ostao je još jedan.
Vrata lifta su se razmakla, i provirila je napolje. Telefoni su zvrndali negde niz hodnik, a u vazduhu se osećao miris zagorele
kafe. Prema Vizlijevim rećima, ovde se nalaze ljudi iz prodaje. Hari se zapitala da li je Linet tu, i da li se preznojava zbog greške sa crvom.
Prišunjala se vratima koja vode do sektora za strategiju, osmotrila biometrijski čitač na zidu. Obrisala je dlanove o nogavice pantalona.
Nije bilo garancija da će njeno spuštanje norme upaliti. Ono je mogla da bude pogrešna baza podataka. Možda neka rezervna kopija, ili sistem za testiranje na čekanju. Hari je zadržala dah i naslonila prst na pločicu senzora.
Zamislila je kako program traži karakteristična obeležja na njenom prstu, i poredi ih sa svim karakteristikama iz arhive. Neće naći poklapanje. Nulta korelacija. No hoće li je pustiti da uđe?
Odgovor je čekala manje od dve sekunde. Zelena lampica.
Hari je polako odškrinula vrata. Bilo je tiše nego na prethodna dva sprata. Nije bilo buke štampača, ni zvonjave telefona. Šampanjski odsjaj s lustera davao je svemu raskošan i umirujuć izgled.
Počela je da se prikrada ivicom zida, a zvuk njenih koraka bio je prigušen debelim tepihom. Već je bilo kasno i većina ljudi je verovatno otišla kući. Nekoliko metara napred, vrata milenijumskog apartmana bila su poluotvorena. Činilo joj se da unutra nema nikoga. Na drugom kraju hodnika nalazila se Montijeva kancelarija. Dvokrilna vrata su bila zatvorena, ali je kroz njih mogla da čuje žamor glasova.
Hari je polako nastavila dalje niz hodnik. Kvaka na vratima Montijeve kancelarije je zaškripala okrećući se. Ona se ukočila. Onda je brzo pretrčala hodnik i uletela u milenijumski apartman.
Gospodinu Njumanu će biti drago. Javiću mu sledeće nedelje.
To je zvučalo kao Vizli. Sranje. Hari se priljubila uza zid iza vrata. Da je bilo ko drugi, verovatno bi mogla nekako da se izvuče na blef, ali Vizli bi odmah znao da ona nema šta tu da traži.
Plitko je disala osećajući blag miris ribe u prostoriji. Verovatno od jastoga koji su ranije jeli za ručak. Vizli je i dalje pričao ispred u hodniku, ali glas mu je postajao sve tiši i tiši. Na kraju su se vrata
negde zatvorila i više se nije čuo.
Hari je odahnula odmaknuvši se od zida, a onda nakratko osmotrila okruženje. Sredinu prostorije zauzimao je uglačan konferencijski sto, s desetak stolica raspoređenih s obeju strana. Na jednom kraju stajala je bela tabla ižvrljana crvenim markerom. Bila su nacrtana dva preklopljena kruga, u jednom je pisalo Van Viks, u drugom GM marketing, a u delu u kom su se preklapali bilo je upisano „sinergija”. Dvaput podvučeno. Hari je zakolutala očima. Idiotske korporativne kovanice su iste svuda u svetu.
Nakrivila je glavu osluškujući zvuke iz hodnika. Potom se spustila na kolena i zavukla ispod konferencijskog stola. Nozdrve su joj ispunila hemijska isparenja iz novog tepiha. Negde na sredini, u pod je bila ugrađena konzola s električnim priključcima: utičnice za struju, telefonski konektori i mnoštvo mrežnih priključaka.
Hari se udobnije smestila, izvadila laptop i upalila ga, stalno pogledajući ka vratima. Osećala se kao životinjica sakrivena u pećini. Izvadila je kabl iz torbe i jedan kraj ubacila u laptop a drugi u najbliži mrežni priključak. Kad je videla da gori zelena lampica za mrežu na laptopu, u mislima je podigla dva palca. Mrežni priključak radi.
Izvukla je kabl iz priključka, dohvatila torbu i izvadila iz nje malu kutiju. Bila je veličine video-kasete i imala je dve antene, koje su virile sa suprotnih krajeva. Uključila je adapter za napajanje u struju, a drugi kabl gurnula u mrežni priključak od malopre. Lampice s bočne strane kutije su zasijale kao osvetljenje na novogodišnjoj jelci.
To je bila stanica za bežični pristup, vrlo slična onoj iz Krugerove kancelarije, samo što je Harina imala usmerenu antenu s velikim pojačivačem signala.
Pre nego što je krenula iz hotela, shvatila je da prekomerno zadržavanje u prostorijama sektora za strategiju nije baš sjajna ideja. Posao koji mora da obavi mogao bi da se oduži i teško da bi uspela da ga završi pre nego što je neko prekine. Ovakva situacija zahteva strategiju ulaska i izlaska na prepad.
Zavukla je ruku u torbu i ovog puta izvadila rolnu samolepljivih
etiketa. Jednu je odlepila i nalepila na kutiju, ispisavši crvenom olovkom velikim slovima: ,,Ne uklanjati. Vlasništvo IT zaštite.” Onda je spakovala laptop, i pregledala svoju rukotvorinu.
Njena piratska pristupna stanica je bila priključena direktno na mrežu sektora za strategiju. Već je slala pozive za pristup mreži svakome ko je slušao. Bila je potrebna samo lozinka, koju je Hari naravno znala, s obzirom na to da je to njena pristupna stanica. Pod uslovom da signal doseže dovoljno daleko, moći će da završi posao s bezbedne udaljenosti u svojim kolima.
Izvukla se ispod stola i uspravila se, a zatim stala pored vrata i oslušnula. Ništa. Izašla je i krenula prema izlazu.
Izvinite.
Hari je stala kao ukopana i okrenula se. Graciozna žena u odelu je zurila u nju s drugog kraja hodnika. Bila je mršava kao foto-model i napadno našminkana. Upiljila se u nju očima uokvirenim crnim krejonom.
Mogu li da vam pomognem?
Hari se osmehnula i odmahnula glavom, uzmičući polako ka vratima. – Ne treba, hvala, upravo izlazim,
Žena se namrštila i krenula hodnikom prema njoj. lz blizine, lice joj je izgledalo prašnjavo od pudera, kao da ga je zagnjurila u vreću brašna. Upiljila se u Harinu identifikaciju posetioca. Ona sama nosila je svoju identifikacionu karticu zakačenu na reveru.
Kod koga ste došli? – rekla je.
Hari brzo smišljala odgovor. – Ja sam iz GM marketinga. Jedan od naših ljudi je zaboravio ovde svoj laptop, pa su me poslali da ga uzmem. – Podigla je svoju torbu i pokušala da se osmehne zaverenički. – Mislim da mu je onaj jastog za ručak udario u glavu.
Žena je klimnula glavom, ali nije uzvratila osmehom. Možda se plašila da bi joj od toga otpali slojevi šminke. Hari je krenula postrance prerna vratima, dok joj je krv zujala u ušima. Onda je žena rekla:
Samo trenutak.
Hari je progutala knedlu i ponovo pogledala prema njoj. Žena je
izvadila telefon iz džepa i prostrelila Hari pogledom. Onda joj je iznenada pružila telefon.
Kad ste već ovde, možete i ovo da im odnesete. – Puder joj je popucao na licu kad se blago osmehnula. – Izgleda da ga je jedan od njih ostavio u muškom toaletu.
Hari je uzela telefon, a srce joj je poskočilo od olakšanja.
Hvala, pobrinuću se da ga dobije.
Pritisnula je dugme za otvaranje vrata i ušla u predsoblje s liftovima, kupajući se u znoju. Za manje od dva minuta, bila je u prizemlju i prolazila je kroz recepciju izlazeći na parking. Našla je svoja kola i sela na mesto vozača, spustivši laptop u krilo.
Disala je isprekidano. Krišom je pogledala oko sebe. Do sada je većina kola otišla i bila je više nego svesna sigurnosnih kamera koje su češljale okolinu. Ako se zadrži još dugo, počeće da bode oči.
Hari je udarila nekoliko tastera. Njena piratska pristupna stanica je vredno radila nudeći konekciju, koju je njen laptop već prihvatio. Pojavio se zahtev za unos lozinke, ukucala ju je i uskočila u tunel koji je sebi prokopala do mreže sektora za strategiju.
Pogodak. Prošla je mrežnu barijeru.
Kuckala je po tastaturi pokrećući program za nadgledanje protoka podataka koji će prisluškivati mrežni saobraćaj. Osetljivi podaci se stalno prenose mrežom. Korisnička imena i lozinke, poverljivi mejlovi, izveštaji, fajlovi. Bilo je samo pitanje vremena kad će nanjušiti korisnički identitet koji joj odgovara.
Nije morala dugo da čeka. Deset minuta kasnije, Vizlijevi korisnički identifikatori prostrujali su mrežom. Uhvatila je njegovo korisničko ime i lozinku i odmah se ulogovala pod njegovim imenom. Sada je imala ključeve od kraljevstva.
Krstarila je mrežom, istražujući okolinu. Setila se šta je Monti rekao. Kali Andrei da je lista za sutra spremna. Mora da se nalazi negde odakle glavni sortirač može da je preuzme. Možda ju joj je poslao mejlom, mada nije tako zvučalo.
Hari je pokrenula potragu ukucavši imena sajtholdera: Roz Blumberg, Džejkob Fišer, Bram Birkens, Jan de Roj. Ovog puta je
uspela. Fakture, memorandumi, izvodi iz računa, podaci o naplati. Skupila je prste na nogama. Osećala je da je blizu.
Preskačući po mreži, njuškala je po ćoškovima i krčila sebi put pokrećući jednu pretragu za drugom. Jedna od njih je iznedrila folder naslovljen „Sajtovi 2009”. Hari su se u trenutku zamrzli prsti. Onda ga je otvorila i našla još jedanaest foldera, svaki je bio označen mesecom u godini od januara do novembra. Ustremila se na novembarski folder. U njemu su se nalazila tri fajla, obeležena datumom: po jedan za juče, danas i sutra.
Otvorila je sutrašnji fajl i pregledala ga. Zapljusnuo ju je talas adrenalina. Gledala je u spisak sajtholdera. Rozino ime je bilo tu. Kao i Džejkobovo i Jana de Roja. Pored imena svakog sajtholdera nalazila se svota u američkim dolarima, kao i detaljna lista dijamanata. Preletela je neke od unosa za Jana de Roja:
Žuti zatvoreni oktaedar, petnaest karata. Mlečnobeli dodekaedar, deset karata, tačkast.
Plavičastobeli zatvoreni oktaedar, dvesta deset karata. Ledenobeli rombododekaedar, dvesta pet karata.
Razrogačila je oči i pogledala sumu unetu pored imena. Milion dvesta pedeset hiljada dolara. Tiho je zviznula. Ako je samo toliko morao da plati, dobro je prošao. Iz onoga što je saznala, dijamant od dvesta deset karata sam vredi šest ili sedam miliona.
Hari je letimično pregledala ostatak liste, obrativši pažnju na kamenje dodeljeno Džejkobu. Večina njegovih dijamanata je bila mala, ali je uspeo da dobije veliki oktaedar težak dvesta karata. Što mu je verovatno bila nagrada za potkazivanje Garvina, gest kartela kojim su mu stavili do znanja da je opet u igri. Osim Džejkoba i Jana De Roja, samo su još dva sajtholdera zaradila velike dijamante: Bram Birkens i juvelir po imenu Sol Rubinek.. Kao i De Roj, obojica su prigrabila po dva divovska bela dijamanta.
Rozino ime je bilo na dnu liste. Njeni dijamanti su uglavnom težili ispod tri karata, s velikom hrpom kamenja grupisanog i označenog kao „roba slabijeg kvaliteta”. Hari je izvila obrve. Roz se nije šalila kad je rekla da je crna ovca.
Hari je držala prste iznad tastature. Proverila je kada je fajl poslednji put ažuriran. U dva sata i pedeset pet minuta tog popodneva, tačno pre nego što je susrela Montija u njegovoj kancelariji.
Kaži Andrei da je sutrašnja lista spremna.
Ovo mora da je taj fajl. Hari je grickala donju usnu. A onda su joj se prsti razleteli po tastaturi, dok je razmeštala neke stavke. Trampila je po jedan dijamant od de Roja, Birkensa, Rubineka i Džejkoba. Za manje od jednog minuta, četiri velika dijamanta, svaki preko dvesta karata, bila su preneta na Rozino ime.
Hari je sačuvala fajl, zatvorila ga i isključila laptop. Upalila je auto drhtavim rukama i izašla s parkinga, opirući se želji da da gas i odjuri.
Ako je njen plan uspeo, Rozina sajtkutija sada vredi skoro trideset miliona dolara.

51.
Tri naoružana stražara sprovodila su Hari duboko u bunker. Čizme su im usklađeno udarale o betonski pod, i pri savkom koraku se čuo zveket vatrenog oružja. Kapljica znoja slivala se Hari niz leđa.
Roz je hodala iza nje, i sama u pratnji tri stražara. Hari ju je pogledala zabrinuto, ali ona je delovala ravnodušno. Roz je danas nosila bledozeleni komplet, još jednu kreaciju francuske visoke mode. Izgledala je kao prva dama u zvaničnoj poseti.
Hari je ispravila ramena i sledila stražare krivudavim hodnikom. Bio je uzan i slabo osvetljen, prava tvrđava bez prozora. Pomislila je na sve draguljare koji doleću ovamo iz svih krajeva sveta: Njujorka, Tel Aviva, Bombaja, Antverpena, Hong Konga. Očekivala je da se sajt u najmanju ruku održava u nekoj kancelariji, ne duboko unutar tajnog bunkera.
Naravno, u juvelirskom poslu, tajnost je ključ uspeha. Prikrivanje rekordnih rezervi dragog kamenja; tajno gušenje ponude sirovih dijamanata. Sve smišljeno kako bi se potkrepila iluzija o njihovoj retkosti.
Stigli su do ogromnih čeličnih vrata, sa zakivcima veličine podmetača za čaše. Još četiri stražara bila su raspoređena na krilnim pozicijama s obe strane vrata. Čim su spazili Hari i njenu pratnju, škljocnuli su puškama na gotovs.
Hari je progutala knedlu. Zapazila je maskirnu vojnu uniformu, teško naoružanje, oguglale poglede. Srce joj je lupalo. Ovo nisu obični radnici obezbeđenja. Ovo su obučeni vojnici, verovatno plaćenici. Pomislila je na muškarca s bejzbol kapom. Gospode. Van Viks ima sopstvenu privatnu vojsku.
Hiadnoća ju je stegla u grudima. Pripadnici kartela su moćni, njihova tiranija je iznad zakona. Kako je uopšte mogla da pomisii da će uspeti da ih nadmudri?
Bacila je pogled oko sebe dok se grupa stražara dogovarala. Kamere za video-nadzor su je pomno pratile pri svakom koraku iz
svakog ugla. Kameni zidovi bili su načičkani malim četvrtastim uređajima, verovatno termičkim ili radarskim senzorima.
Čelična vrata su zaškripala otvarajući se kao ulaz u neku drevnu tamnicu. Izgledala su dovoljno debelo da izdrže mesec dana neprestanog bušenja. Hari je ušla za čuvarima kroz vrata, dok su neprobojni kameni zidovi odbijali zvuk njihovih koraka. Prošla ju je jeza. Staklena kula napolju služila je samo za ukras. Pravo obezbeđenje je bilo ovde dole.
Kročila je u ogoljeno predsoblje, gde su kameni pod i zidovi pojačavali jezivi osećaj tamnovanja. Ispred nje se nalazio dugačak zastakljen pult, za kojim su sedeli uslužitelji kao bankovni blagajnici. Jedan od stražara je proturio list papira ispod stakla. Uslužitelj je namršteno pogledao u Hari preko svojih naočara, a onda tiho rekao nešto stražaru.
Ne brini. – Roz je prišla i stala pored nje. – Unapred sam jamčila za tebe.
Hari ju je pogledala. Delovala je staloženo i smireno i Hari je osetila grižu savesti što je zloupotrebila ženino poverenje. Ali Roz će biti bezbedna. Hari će se pobrinuti za to.
Još jedan odred stražara umarširao je u hodnik, sprovodeći visokog sredovečnog muškarca do pulta. Imao je visoko čelo, a na temenu mu je kao kapče počivao jedini preostali uvojak kose. Pogledao je u Roz i klimnuo joj glavom umesto pozdrava. Bilo je nečeg skoro aristokratskog u njegovom nadmenom pogledu.
Roz – promrmljao je u prolazu.
Jane. – Ljubazno mu se osmehnula. – Drago mi je što te vidim.
Hari je izvila obrve kad je čula to ime. Pogledala je brzo u njegovom pravcu i videla samo leđa dok su ga stražari uvodili na druga vrata.
Ko je to? – prošaptala je.
Jan de Roj. Jedan od Montijevih miljenika.
Hari je razrogačila oči. Pomislila je na džinovski dijamant koji je maznula iz kutije Jana de Roja, i pitala se kako li će reagovati. Mada to i nije bitno. Možda će, ovog puta, de Roj imati manje obilan ulov
nego inače, no ipak je dobio jedan veliki dijamant, kao i Birkens i Rubinek. Džejkob je jedini završio s mršavim plenom, ali on teško da je u poziciji da se žali. Staviše, niko neće ni pisnuti, čak ni mezimci. Izbacivanje je previsoka cena koju bi morali da plate.
Stražar se vraćao prema njoj, hladnog i beživotnog pogleda. Hari je osetila kako joj raste napetost. Šta ako je pogrešila? Šta ako su već otkrili njenu prevaru? Možda su je doveli ovamo da je upozore, a ne da joj uruče kutiju dijamanata. Stražar joj je dao znak svojom puškom ubojitog izgleda.
Krenite za mnom.
Hari i Roz su poslušale i požurile za njim dok ih je vodio do neobeleženih vrata. Otvorio ih je i pokazao im da uđu.
Sačekaćete unutra.
Hari je zakoračila u prostoriju sa žmarcima u leđima. Roz je ušla za njom i stražar je zatvorio vrata za njima. Prostorija je bila mala i bezlična, s tepihom ništa vedrijim od hladnog kamena napolju. Ali ova prostorija je bar imala prozor, koji je bacao snop svetlosti na mali okrugli sto. Beli listovi papira prekrivali su površinu stola, na kojem su se nalazili još i elektronska vaga, lampa, juvelirska lupa i telefon.
Hari je pogledala u Roz. – Šta sad?
Sad čekamo. Doneće nam kutiju, i onda će nas ostaviti da je pregledamo u privatnosti, i da se konsultujemo s partnerima preko telefona ako želimo. – Roz je napravila ironičnu grimasu. – To je sve šarada. Niko nikad ne kaže ne.
Hari je sklopila ruke i počela da hoda po prostoriji. Nema nikakvih garancija da će ovo uspeti. Može biti da je pristupila pogrešnoj listi. Ili ju je eventualno Monti poslao Andrei imejlom pre nego što je otišao. Koliko ona zna, možda je odštampao prokletu listu i ostavio je na njenom stolu.
U glavi je premotala film na sastanak koji je čeka na planini Tejbl. Za nekoliko sati mora da isporuči dijamante. Ali čak i ako uspe u tome, ima li izgleda da je Van Viksov ubica pusti da ode? Mozak joj se blokirao, sinapse su trokirale. Nije mogla da razmišlja o tome, ne
sad.
Ovo će biti moj poslednji sajt. Hari se zaustavila. – Šta?
Zbog Garvina. Ne mogu da pređem preko toga. – Roz se obgrlila oko grudi. – Korumpirani kartel je jedno, ali da poslujem s bandom ubica... Pa, jednostavno ne mogu da budem deo toga.
Hari je donekle laknulo. Što je Roz dalje od Van Viksa, to bolje.
Roz ju je pogledala pravo u oči. – Ali tebi sam dala reč za danas i održaću je. Možeš da uzmeš moju sajtkutiju, mada i dalje ne znam kakve ćeš koristi imati od nje.
Hari ju je neko vreme gledala u oči, a onda je klimnula glavom. Već je naložila da se šeststo hiljada dolara prebaci na Rozin račun, uprkos ženinom protivljenju. Verovala je da će održati reč, čak i bez para.
Bore zabrinutosti su se urezale između Rozinih obrva. – Jesi li sigurna da se nećeš predomisliti? Da ne želiš da se obratiš policiji za pomoć?
Hari je odmahnula glavom. – Prekasno je. Čak i kad bi mi poverovali, sad ne bi mogli da mi pomognu.
Ali, Hari...
Vrata su se otvorila, prekinuvši Roz usred rečenice. Sedokosi čovek u tamnom odelu bešumno je ušetao u prostoriju noseći ispred sebe malu žutu kutiju kao da prinosi žrtvu na oltar. Kutija je bila ista kao ona koju je Andrea punila. Spustio ju je na sto, pažljivo je postavivši u sam centar, i potom je palcima otkačio bravice. Nosio je bele rukavice i rukovao krajnje pažljivo, kao sudija u snukeru kad vraća crnu kuglu na prvobitnu poziciju. A onda je, ne rekavši ništa i ne pogledavši nijednu od njih dve, napustio prostoriju.
Hari je zurila u sajtkutiju. Oblivao ju je talas znoja. Ona i Roz su se primakle stolu i polako podigle poklopac.
Na vrhu je ležao list papira. Hari ga je podigla. Na njemu je velikim slovima bilo odštampano Rozino ime, zajedno s cenom njene kutije: šeststo hiljada dolara.
Hari je spustila list papira sa strane i primorala se da pregleda
ostatak sadržine. Kutija je bila ispunjena naslaganim zip-kesicama punim dragog kamenja. Podigla je prvu s vrha i opipala dijamante kroz plastiku. Bili su zagasitosivi, kao komadići asfalta. Hari je pročitala etiketu na kesici: šesnaest bledosivih dodekaedara, ukupno sedamnaest zarez osam karata.
Sledeća kesica je sadržala desetak smećkastih dijamanata, trouglastog oblika, poput sićušnih vrhova strela. Prema etiketi, to su bili bledosmeđi kristalni blizanci, ukupne težine od četrnaest karata. Roz je izvadila sledećih nekoliko kesica i spustila ih na sto. Sadržali su desetine dijamanata, svaki manji od pomorandžine semenke.
Rozina ruka se ukočila iznad sledeće kesice, i Hari je čula njen uzdah. Gledala je dok ju je Roz vadila iz kutije.
Sadržala je samo jedan dijamant. Srebrnastobeli geometrijski oblik, s fasetama koje su se presijavale kao da su presvučene prozirnim filmom. Roz je polako otvorila patent-zatvarač vrećice i uzela dijamant u ruku. Bio je velik kao bilijarska kugla.
Hari je progutala knedlu. Oči su joj poletele nazad na kutiju. Brzo je počela da vadi preostale vrećice: jedna je sadržala malu količinu dijamanta veličine semenki; druga, šaku nečega što je izgledalo kao olovna sačma. Onda je stigla do poslednja tri zavežljaja koja su pokrivala dno kutije. Nisu ležali ravno kao ostale kesice. Pojedinačni dijamanti u njima su bili preveliki za to.
Hari je pogledala u Roz. Juvelirka je položila svoj dijamant na beli papir i posmatrala ga kroz lupu. Hari je izvadila jednu od preostalih kesica i zurila u dijamant u njoj. Izgledao je kao povelik komad slomljenog stakla. Pročitala je etiketu: plavičastobeli zatvoreni oktaedar, dvesta deset karata.
Dijamant Jana de Roja.
Šta si to uradila, Hari?
Hari je naglo podigla glavu. Roz ju je streljala pogledom, s hladnim izrazom na licu.
Hari je trepnula. – Rekla sam ti, trebaju mi veliki dijamanti, moram da...
Znam šta si mi rekla. Sada se pitam da li je išta od toga istina.
Hari je ostala bez daha. – Naravno da je istina.
Ne znam kako si ovo uradila. – Roz je pokazala rukom na velike dijamante. – Možda si me samo koristila da ukradeš dijamante. Jel’ o tome reč?
Hari je primila te reči kao udarac u stomak. Zavrtelo joj se u glavi. Na trenutak nije mogla da progovori. Potom je rekla: – Sve što sam ti rekla istina je. Potrebni su mi ovi dijamanti, Roz, inače će ubica...
Da, znam šta si mi rekla o nekom tamo ubici. – Rozin pogled je bio leden. – Iskreno, ne znam u šta da verujem.
Pobogu, Roz, molim te...
Ne brini, održaću obećanje. Zbog tvog oca, ne zbog tebe.
Čuj, meni su potrebni samo veliki dijamanti. Možeš da uzmeš ostatak, Roz, molim te.
Možeš da zadržiš celu prokletu kutiju i sve u njoj. – Roz je uzela telefon. – Izvršiću uplatu. Samo uzmi dijamante i idi.
Hari se zgrčio želudac. Slušala je kako Roz izdaje nalog za uplatu preko telefona. Ženin profil je bio jak i matrijarhalan, ali nije htela da pogleda Hari u oči.
Hari se okrenula na drugu stranu. Boli kad neko kome se diviš ima tako loše mišljenje o tebi, ali ipak trebalo bi da se već navikla na to. Psihodinamika između nje i njene majke je bila takva čitavog njenog života. Stisnula je pesnice. Dođavola s tim. Nije bitno šta Roz misli. Sad mora da se pozabavi nečim prečim.
Kupila je plastične kesice, pakujući ih u sajtkutiju, dok je Roz završavala razgovor preko telefona. Čovek s belim rukavicama se vratio u prostoriju kako bi zaključio formalnosti oko finansijske transakcije s Roz. Deset minuta kasnije, užurbano su se vraćale tunelima bunkera, koji su odzvanjali od njihovih koraka, dok ih je njihova šestočlana straža pratila u stopu.
Kutija koju je nosila kao da joj se zažarila u rukama. Koračala je napetih mišića, u stanju pripravnosti, očekujući da zazvone alarm i sirene. Roz je hodala ispred nje, ne progovarajući, i po njenim ukočenim ramenima Hari je znala da bi uzalud trošila vreme ubedujući je u svoju nevinost.
Prošle su kroz džinovska čelična vrata i izašle napolje kroz lavirint tunela. Vojnici su ih propustili na izlazu, i opet na rampi, koja je bila pod vojničkom stražom. Konačno, Hari je bila van prostora jakog obezbeđenja. Metalne kapije su zazvečale zatvorivši se iza nje. Telom joj je prošao talas zebnje.
Upravo je ukrala od svemoćnog kartela.

52.
Čekaj, čekaj i karte će doći.
Harin otac je namignuo, i gledala je kako od delioca dobija keca na tref kralja. Još jedan blekdžek.
Na silu mu je uzvratila osmeh. Poslednjih pola sata je pokušavala da ga nagovori da napusti kazino i vrati se u hotel gde bi bio bezbedniji, ali po njegovom grozničavom izrazu lica znala je da su ga karte već uzele pod svoje. Sad se neće pomeriti s mesta dok ga ne napuste i sreća i novac.
Žetoni su zveckali po mekanoj zelenoj čoji, dok je prostoriju ispunjavao šum mašina za sortiranje. Hari se premestila s noge na nogu i pogledala na sat. Bilo je skoro vreme da krene. Želudac joj je treperio od nervoze. Pred očima joj se ukazala planina Tejbl, negostoljubiva i turobna. Pritegla je torbu uza sebe, i osetila nepravilne konture četiri džinovska Van Viksova dijamanta.
Hari je promatrala očevo lice. Obrazi su mu bili zajapureni, oči zažarene kao sveće. Srce joj se cepalo. Želela je da ostane s njim, da ga zaštiti. Ali nije mogla.
Delilac je podelio još karata preko čoje. Njen otac je kucnuo po stolu i izvukao još jednog keca.
Pozvao sam Roz da nam se pridruži na večeri – rekao je, delimice namršteno. – Ali promenila je let. Otišla je ranije kući.
Hari je pogledala u ruke. Na putu do hotela Roz nije rekla ni reč. Ne iznenađuje što nije htela da večera s nekim za koga misli da je lopov. Hari nije mogla mnogo da je krivi. Možda nije lopov, bar ne u sopstvenim očima, ali iskrenost je vrlina koju je imala običaj da zaobiđe. I evo dokle ju je to dovelo. Da je samo bila iskrena prema Hanteru od samog početka, možda se ništa od ovoga ne bi dogodilo. Bar je Roz van opasnosti. Čim su se rastale, Hari se vratila do Van Viksove zgrade. S bezbedne udaljenosti na parkingu još jednom je prokopala sebi put do Montijeve liste i vratila stavke na svoja mesta, ostavivši Rozinu kutiju u prvobitnom stanju s dijamantima lošeg
kvaliteta. Jedino svedočanstvo o zameni bila je Andreina kopija fajla, ako se pretpostavi da je napravila kopiju. Ali zašto bi neko to uopšte proveravao? Van Viksove transakcije su ostale netaknute: novac od sajtkutija je primljen, dijamanti su predati, bez obzira na to ko je šta dobio. I pritom, niko od juvelira se neće usuditi da se požali. Što se Hari tiče, njen trik prodavanja magle nikada ne bi trebalo da izađe na videlo.
Sklopila je oči i osetila težinu u glavi. Karte su šaputale klizeći preko filca, i jednoličan govor igrača žamorio se prostorijom. Zvuci su je uljuljkivali, poput toplog ćebeta, i nije želela da ide. Jedva je odlepila kapke i provirila na sat. Želudac joj se stegao.
Hari. Opet se srećemo.
Okrenula se. Den Kruger ju je posmatrao ispod tamnih obrva. Vratio se na svoj kaubojski izgled, radna košulja i farmerke odmah su u njoj pobudile sećanje na njegovo hipnotičko zbližavanje s konjima.
Srce joj je tuklo kao ludo. Otkud on, kog đavola, u kazinu?
Setila se Evine pretnje na rastanku. Da li je rekla sindikatu da su njihovi dijamanti kod Hari? Ako im je rekla, onda je samo pitanje vremena kada će je potražiti. Je li to razlog Krugerovog dolaska?
Progutala je knedlu i pokušala da se nasmeši. – Nikad ne bih rekla da ti dolaziš na ovakva mesta.
U pravu si. Ali Kesi i neki od vlasnika su hteli da dođemo.
Lutao je pogledom po prostoriji, ne gledajući zapravo ništa, a onda se opet zagledao u Hari. Izdigao je glavu, odmeravajući je, kao da pokušava da predvidi kako će se pokazati na trci.
Ona se nakostrešila od njegovog pogleđa. – Šta?
Izgledaš tako napeto. – Osmehnuo se. Kao konj pod komandom startera.
Pre nego što je Hari stigla da odgovori, Kesi im je prišla i spustila ruku na Krugerovo rame, Raspuštena kosa boje konjaka padala joj je preko ramena, a oker košulja isticala joj je maslinastozelenu nijansu očiju,
Traže te tvoji vlasnici, Dene. – Kesi se okrenula prema Hari.
Osmeh joj je bio iskren i srdačan, ali je ipak rukom na Krugerovom ramenu štitila svoju teritoriju. – Den nije trener za život na visokoj nozi, to je njegov problem. Nije dobar u pridobijanju klijenata.
Kruger se namršto. – Traćenje vremena.
Vidiš? – Kesi je zakolutala očima zaverenički pogledavši Hari. – Moraš da naučiš da pridobijaš klijente, Dene. Ili unajmi nekog da to radi umesto tebe.
Hari ih je posmatrala, kao da ih gleda s velike udaljenosti. Njihovo prepucavanje je ličilo na tipičan ritual parenja; žena koja ne odustaje, muškarac koji se opire. Uprkos Krugerovom prividnom opiranju, Hari je ponovo zapalo za oko koliko dobro idu jedno uz drugo. Stajali su ruku podruku, oboje visoki i dobro građeni, i u trenutku su joj delovali kao ujedinjeni front protiv nje.
Hari se naježila.
Kesi je klimnula glavom prema stolovima za blekdžek.
Tvoj otac mi pravi društvo kad god se Den negde izgubi.
Hari se okrenula i pogledala prema stolu. Njen otac je sve vreme šarmirao okolinu zbijajući šale, ali je po njegovom uprtom pogledu znala da mu ispod svega toga mozak radi punom parom. Krišom je bacila pogled na sat. Morala je da krene, ali nije želela da ga ostavi.
Odjednom se negde iza nje razbilo staklo. Okrenula se i ugledala Roba Devlina kako se odmiče od stola za blekdžek otresajući rukom odeću. Pogledao je u njihovom pravcu, i lice mu se iskrivilo od besa. Okrenuo se i nabusito odmarširao dalje od njih. Kesi je coknula jezikom.
Juče je bio diskvalifikovan iz trke. Nadzornici su ga ukorili zbog neodgovornog jahanja. – Čelo joj se naboralo od brige. – Ponaša se kao idiot. To se neće dopasti vlasnicima.
Kruger je stisnuo vilice. – Ne dopada se ni prokletom treneru. Već sam mu rekao da više nikad neće jahati Bilija Boja.
Hari je pratila pogledom Robovo čvrsto, žilavo telo dok se probijao kroz gužvu do bara. Pesnice su mu bile stisnute, i iz tela mi je izbijala otrovna agresija.
Stegla je torbu osetivši kako joj znoj curi niz leđa. Jedna od ovih
osoba verovatno je naredila Ediju da je zaključa u Rotvajlerev boks. Svi su bili tamo te noći; bilo ko od njih je mogao to da uradi. Ali instinkti joj nisu radili, primala je pomešane signale. Kako da zna kome da veruje?
Kesi je odvela Krugera da se pridruže grupi od trojice muškaraca koji su igrali rulet. Hari ih je gledala dok su odlazili, a onda je prišla ocu, odlažući trenutak kad će morati da kaže zbogom. Delilac je držao po špil karata u obema rukama i mešao ih propuštajući ih između palčeva, a potom ih slagao na gomilu. Njen otac je sedeo nepomično, upijajući pogledom karte.
Hari ga je pogledala. Pratio je karte.
Delilac je prevrnuo gomilu od šest naslaganih špilova na stranu i ponudio njenom ocu plastičnu kartu za sečenje. Mirne ruke i ne trepćući, uzeo ju je između prstiju. Ubacio ju je precizno u sredinu bloka, i skrenuo pogled na Hari. Namignuo joj je.
Čekaj, čekaj i karte će doći.
Hari je osetila kako joj je struja prodrmala telo. Bacila je pogled ka tavanici u mraku, prema svevidećem oku. Kamere za video-nadzor bile su postavljene svuda po kazinu, pozicionirane tako da mogu da nadgledaju pojedinačne igrače iz dovoljne blizine da im vide boju očiju. Pretražila je pogledom prostoriju, osmatrajući ostale kamere i diskretne pripadnike obezbeđenja.
Oko očevog stola se već okupila mala grupa ljudi. Ali čim se zbir popne, ili kad se pojave karte koje je pratio, njen otac će podići ulog i gužva će se umnožiti tri ili četri puta. Sigurnosne kamere će ga zumirati, sjatiće se šefovi partera, a obezbeđenje će biti upozoreno na ogromne dobitke za stolom pet. U roku od nekoliko minuta biće okružen najboljim obezbeđenjem koje postoji u kazinu.
Šta bi moglo biti bezbednije od toga?
Proučavala je očevo lice. Trenutno je delovao smireno, ali pitanje je koliko će moći da nastavi tako?
Stegla je torbu. – Tata?
Mmm? – Pogled mu je i dalje bio prikovan za karte.
Moraš da vladaš igrom za ovim stolom sledeća dva sata. Možeš li
to da uradiš?
Pogledao ju je prodorno, i ona mu je prišla bliže, prozborivši tiše:
Važno je, veoma važno. Moram da se nađem s nekim na planini Tejbl, niko ne sme da zna za to. Ali potrebno mi je da ti ostaneš ovde, u središtu pažnje. – Progutala je knedlu. – Misliš da ćeš moći to da uradiš?
Gledali su se u oči neko vreme. – Jesi li još uvek u škripcu, ljubavi? Grlo joj se zatvorilo, i kad je progovorila, mogla je samo da šapuće.
Da.
Onda ću moći. Još nisam ispao iz forme, znaš. Veruj mi.
Zažmurila je i klimnula glavom, a onda se nagnula i poljubila ga u bradati obraz. – Verujem ti, tata.
I kako joj ne bi video suze, okrenula se i pošla prema vratima.

53.
Hari je znala da su joj šanse da preživi planinu Tejbl mršave. Nije imala nikakvo oružje. Ni saveznika na koga bi mogla da računa. Niti ikakav skriveni adut. Sve što je imala bili su dijamanti.
Stegla je volan, ruke su joj podrhtavale od siline otkucaja srca. Kola su se mučila uzbrdo, pa je promenila brzinu, prateći putokaze do žičare. Škiljila je pod bleštavilom sunca, Za sat vremena sunce će zaći; izgubiće još jednog saveznika.
Dodala je gas, terajući kola strmim usponima u podnožju. Planina Tejbl se uzdizala pred njom kao granitni zid, njeni bočni vrhovi naizmenično su izvirivali kako je zavijala okukama. Zapadno od platoa bilo je brdo Lavlje sapi. Istočno, Ðavolji vrh, šiljat i obavijen vunastom maglom.
Hari je grizla donju usnu. Šta ako žičara ne radi? Prema onome što je čitala, planinski venac je poznat po nepredvidivoj ćudi. I sama je to videla; magla je znala da se spusti za tren oka, prelivajući se preko vrha kao suvi led. Služba žičare pazi na maglu i jake vetrove te prizemljuje kabine ako uslovi nisu bezbedni.
Motor kola je zapinjao savladavajući još jednu okuku, kad joj je u vidokrug ušla kockasta siva zgrada. Hari se stegao želudac. Stanica žičare. Pronašla je parking-mesto uz ivicu prepunu kola i pešice prešla ostatak puta. Vetar je duvao između drveća, noseći joj kosu. Uhvatila je torbu obema rukama.
Red za karte vijugao je uza stepenice zgrade. Kabine su bile u pokretu i shvatila je da se nadala da žičara neće raditi.
Glupo. Zar je mislila da će ubica otkazati čitavu stvar samo zato što ona nema prevoz?
Stala je u red, primetivši usput znake upozorenja turistima. U slučaju lošeg vremena oglasiće se sirena, pozivajući sve da se ukrcaju u poslednju kabinu s vrha. Ko je propusti, ostaje prepušten sam sebi. Hari je zaškiljila u nebo. Zasad, uprkos magli na Ðavoljem vrhu, zaravnjena površina stola, po kojoj planina nosi ime, delovala
je vedro.
Češljala je pogledom sve manju gužvu oko sebe, tražeći čoveka s bejzbol kapom. U glavi je premotala film unapred, pokušavajući da predvidi njegov sledeći korak. Da li je on već čeka gore? Ili je iza nje, prati njen trag? Stegla je jače torbu, Predaće mu dijamante, a onda? Hoće li je zaista tek tako pustiti da ode? Sem toga, kako će da je ubije usred bela dana, okruženu gomilom turista?
Hari je drhtala, svaki živac u telu vikao joj je da se okrene i beži.
Ali kuda bi otišla? Kako je drugačije mogla da završi s ovim?
Kupila je kartu i popela se stepenicama do platforme s kabinama. Zajedno s ostalim turistima ugurala se u gondolu koja ih je čekala, zagledajući svako lice. Nikog nije prepoznala.
Vrata su se zatvorila i gondola se zanela uvis. Hari se prevrnuo želudac. Držala se čvrsto za dršku, dok su joj stopala trnula pri pomisli da visi na jednoj jedinoj razapetoj žici. Gondola je počela da se uspinje uz vertikalne kamene litice, dok su im kablovi škripali iznad glava a sajla škljocala preko zupčanika koji su ih dizali uvis. Hari je zurila u nemilosrdne granitne vrleti i njihove izuvijane naslage stena, koje su svedočile o geološkom previranju starom koliko i sama Zemlja.
Prebacila je ruku na vertikalnu šipku. Pod se zarotirao, verovatno kako bi svi imali priliku da vide panoramski pogled. Ðavolji vrh joj je uplovio u vidno polje. Magla oko njega se zgusnula, i kao da je lebdela u njihovom pravcu. Oko nje, svi turisti su se divili zalivu Tejbl i pogledu na grad iz vazduha, ali Hari nije mogla da pogleda dole. Prsti su joj se sledili.
Uprla je pogled uvis. Stanica žičare na vrhu čekala je da ih primi poput razjapljenih usta, i gondola se dizala do nje, mimoišavši se s drugom koja je jurila nizbrdo. Primetila je kretanje na udaljenim obroncima: izletnici su teško gazili penjući se uza strmu klisuru, odvažne prilike koje su izabrale da se pešice popnu stazama koje prosecaju litice.
Konačno, gondola je zaškripala pristajući u senci stanice, zupčanici dizalice su zastrugali zaustavijajući kabinu u mestu. Otvorila su se
vrata.
Hari je polako izašla zajedno s ostalim putnicima i ponovo iskoračila na sunce. Gledala je levo-desno. Pred njom se pružalo prostranstvo stena, staza i gustog zelenog šiblja. Zaravan nije bila šira od nekoliko stotina metara. Turisti su sve to beležili foto- aparatima, nišaneći i škljocajući. Hari je polako krenula dalje uz planinu.
Ako se izuzme vetar, bilo je neobično tiho. Vetar joj je fijukao oko ušiju, i temperatura je pala. Privila je torbu uza se. Promatrala je vrh planine, tražeći muškarca s bejzbol kapom. Od njega nije bilo ni traga.
Popela se na neke stene, kako bi osmotrila okolinu, i nastavila prema zidu u visini struka koji je ograđivao zaravan s desne strane. Gusti tepih magle navirao je na plato zadržavajući se nisko pri zemlji. Imala je osećaj da stoji na oblaku. Provirila je preko zida i ostala bez daha. Litica je padala okomito u vrtoglavi vertikalni ponor prekriven nazubljenim stenama.
Zavrtelo joj se pred očima i brzo se povukla. U daljini je videla nepregledni Kejptaun i lukobrane na dokovima koji su zavijali u okean kao rakova klešta. Onda je vetar naneo još jedan sloj magle, ogrnuvši njome vidik.
Kabine žičare škripale su iza nje, dovozeći i odvozeći turiste. Okrenula se od zida. Magla se slivala na vrh planine kao tečni oblak. Vidljivost je opadala, i ljudi su počeli da žure prema stanici.
Gde je on?
Vetar je duvao sve jače. Šibao joj je oko glave, zanoseći je unazad. Zgurila se nasuprot vetru, privijajući i dalje torbu uz grudi. Sunce je počelo da zalazi, rasipajući narandžastu svetlost kroz sve gušću izmaglicu, ali turisti koji su došli da gledaju zalazak biće razočarani. Ako magla nastavi da se spušta, na platou se uskoro neće videti prst pred okom.
A šta ako se on ne pojavi? Možda se nešto desilo. Možda ga je Van Viks opozvao. Adrenalin joj je prostrujao telom. Mogla bi da se spusti sledećom kabinom žičare, ode s ocem na aerodrom i sedne na
prvi let bilo kuda.
Okretala se, tražeći Van Viksovog ubicu. Jedva je videla na metar ispred sebe. Pogled na Kejptaun je sada bio potpuno zaklonjen. Magla se spustila kao gvozdena rešetka na kapiji nekog utvrđenja.
Sirena se zaorila planinskim vrhom. Hari je tuklo srce. Radnici žičare su vikali kroz maglu, okupljajući ljude. Njihovi glasovi nošeni vetrom gubili su se u daljini.
Hari je oklevala, drhteći na vetru. Van Viksov ubica neće doći. Sirena je opet zapištala, dugim hitnim odjecima. Morala je da krene. Zakoračila je ka zvuku. Tada joj se nešto čvrsto zabilo u kičmu.
Ne mrdaj.

54.
Hari se zaledio dah u grlu. Stala je kao ukopana, slušajući žalosnu škripu kablova dok je poslednja gondola napuštala stanicu. Zavrtelo joj se u glavi.
Ostala je s ubicom, prepuštena sama sebi u ovom planinskom bespuću. Osetila je kiseli vonj njegovog znoja, i čvrst čelik oružja koje joj je gurao u kičmu.
Okreni se!
Polako je uradila šta je tražio. Odmakao se korak unazad i pramenovi magle ispunili su metar razdaljine između njih. Ovog puta nije nosio bejzbol kapu.
Nakostrešena kosa ošišana na jedinicu mreškala mu se na sve jačem vetru. Ogrubela koža lica bila mu je bleda i vlažna od znoja, kao da mu je loše. Držao je isti pištolj kojim je pucao u Garvina Olivera.
Pred očima joj je iskrsao prizor Garvinovog tela, njegovih beživotnih palčeva uglavljenih u senzor vlastitog trezora. Mrtvački prsti. Hari se stresla i pokušala da se usredsredi. Vlažna magla peckala ju je po koži kao kiša.
Nišanio joj je pištoljem u grudi, dok su mu ruke blago podrhtavale.
Gde su dijamanti?
Hari je stegla prste oko torbe. Malo je uzmakla.
Šta je s našim dogovorom? – Rekla je to previše tiho. Progutala je i pokušala ponovo. – Ako ti donesem dijamante, pustićeš me da idem, jel’ tako?
Nije tako. Pogledaj oko sebe. Kuda si mislila da ideš?
Hari je pogledala levo-desno. Vetar se pojačavao, hvatajući obližnje žbunje u kovitlac. Još jedan sloj niskih oblaka je nadirao, obavijajući plato. Zid iznad litice je bio dovoljno blizu da ga dodirne, ali jedva je mogla da ga vidi.
Bio je u pravu. Nije imala kud.
Znači, zato si me doveo ovamo. – Govorila je kao da se pomirila
s neizbežnim, a tako se i osećala.
Pusto, zar ne? – Kapi znoja su mu klizile niz lice. – Uvek je tako kad odu poslednja kola. Magla je ovog puta samo ubrzala stvar. – Skupio je oči. – Sad mi daj te jebene dijamante.
Hari je polako otvorila torbu. Šireći prste kako bi pokazala da nema šta da krije, izvadila je kesu s patent-zatvaračem. Bila je veća od originalnih Van Viksovih kesica i uspela je da uglavi sva četiri dijamanta u nju. Podigla je vreću do očiju. Dijamanti su izgledali nezanimljivo i neprivlačno na sumraku, ali ubici su zasijale oči.
Spusti ih na zemlju. – Sada se tresao, kao da ga je uhvatila groznica. – I odmakni se.
Hari je stegla vreću u ruci. Obuzimala ju je panika. Dijamanti su njena amajlija. Još uvek je živa zahvaljujući njima. Ako ih sada prepusti, to će biti kao da predaje sopstvenu dušu.
Iznenada je izbacila ruku preko zida, ispruživši je tako da kesa visi tačno iznad provalije.
Poleteo je prema njoj. – Šta dođavola...
Pustiću ih! – vrisnula je.
Zaledio se u mestu. Pogled mu je bio prikovan za vrećicu. Klatila se napred-nazad u Harinoj ruci pod udarima vetra. Pokušala je da lizne usne, ali su joj usta bila potpuno suva.
Samo jedan pokret i kunem se, baciću ih preko ivice – rekla je. – A ako me upucaš, sami će mi ispasti.
Lice mu se iskrivilo od besa. Stezao je prste oko pištolja, zureći u kesu. Ispod kapka mu je igrao živac, poput insekta uhvaćenog u zamku. Hari je progovorila glasnije kako bi nadjačala vetar.
Evo šta ćemo. Saćekaćemo da se kabina vrati. Otići ćemo do nje i daću ti kesu. Onda ću ja ući zajedno s ostalim finim turistima i tu ćemo se rastati.
Stisnula je usne stegnuvši vilice kako se ne bi čulo cvokotanje zuba. Osluškivala je zvuke sa žičare. Ništa sem fijuka vetra.
I dalje joj je nišanio pištoljem u grudi. – Imam naređenja. Dobar vojnik uvek izvršava naređenja.
Tada je zakoračio prema njoj.
Hari se ukočila, u glavi joj je zazvonio nagon za begom. Počela je da uzmiče, okrznuvši rukom zid. Razmišljaj! Mora da postoji drugi način da siđeš s planine.
Onda se setila. Izletnici.
Popela se zadnjicom na zid, i dalje držeći kesu iznad provalije.
Zaškiljio je.
Šta to radiš?
Hari nije odgovorila. Podigla se na kolena pridržavajući se slobodnom rukom za zid. Vetar je navaljivao na nju pokušavajući da je preturi. Virnula je preko ivice, i osetila želudac u grlu. Osim nekoliko oštrih ogoljenih stena, litica se obrušavala strmoglavo do samog dna.
Hari se kupala u znoju. Možda odavde postoji staza, možda ne. Ali radije će umreti boreći se za poslednju slamku spasa nego ponizno čekati metak u grudi.
Pazeći na ivicu zida, prišla joj je bliže. A onda je Van Viksov ubica jurnuo na nju.
Hari je vrisnula, uzmičući. Naleteo je na nju i oborio je na bok preko zida. Gornji deo tela joj je visio preko ivice. Pogledala je dole i zavrtelo joj se u glavi, strmoglava provalija nakrivila se pod njom. Uhvatio ju je za ispruženu ruku. Grčevito se držala za zid slobodnom rukom, koja se tresla. Tada se pucanj prolomio vazduhom.
Osetila je kako se trznuo, i ostao nepomičan. Vetar joj je fijukao oko ušiju. Pogledala ga je u oči. Bile su divlje, na ivici ludila, Izvukla je ruku iz njegovog stiska, tutnula kesu u košulju i uhvatila se za zid obema rukama. Onda je ponovo nasrnuo, navalivši se preko nje. Još jedan pucanj prasnuo je kroz maglu. Naglo je cimnuo glavom unazad. Hari je vrisnula olabavivši stisak. Vetar je naleteo na nju kao odbrambeni igrač u ragbiju i izbacio je iz ravnoteže. Litica joj je poletela u susret i stropoštala se pravo preko ivice.
Zamlatarala je rukama. Ne dišući. Provalija je jurnula ka njoj u kovitlacu. Hvatala se noktima za zid. Zagrebala. Skliznula. Oderala kožu. Zarila nokte. Zapela i zakačila se vrhovima prstiju. Ramena su
joj se istrgnula. Noge su joj se divlje zanjihale, jedno stopalo je upalo u pukotinu. Naglo se zaustavila, više nije padala. Pritisnula je lice na hladni kamen. Držala se drhteći, čvrsto zatvorenih očiju. Trudila se da ne misli na smrtonosni ponor ispod sebe.
Hari!
Širom je otvorila oči. Udisala je miris vlažnog granita. Čula je kako neko zadihano govori iznad nje.
Hari! Gospode.
Nije mogla da pogleda gore, nije se usuđivala da pomeri glavu. Ali znala je da je to Den Kruger.
Čula je kretanje po kamenju. Stenjao je. A onda:
Hari, uhvati me za ruku!
Nekako je ipak provirila uvis. Protegao se preko ivice, nudeći joj ruku. Bila je na pola metra iznad nje.
Progutala je knedlu. – Ne mogu.
Možeš. Samo podigni ruku.
Glas mu je bio jaki siguran. Oblio ju je hladan znoj. Otkud on ovde? Ponovo je pritisnula lice uz liticu. Nešto ju je grebalo po bradi. Kesa s patent-zatvaračem, virila joj je iz košulje. Znala je da on može da je vidi.
Ruke su joj se tresle, žigalo ju je levo rame. Razmišljala je da ga uhvati za ruku, ali nije smela da se pomeri. Mukli zvuk joj se oteo iz grla. Kada je osetila da može da govori, rekla je:
Pratio si me dovde?
Ne, pratio sam Roba. Hajde, Hari, daj mi ruku.
I baš na pomen njegovog imena, Robov glas je dopro do nje, nošen vetrom.
Gde je ona, Krugeru? Reci mi gde je!
Čula je kako se Kruger pomera po kamenju iznad. – Dolazi ovamo, Robe! Drži me za struk!
Gospode.
Hari je provirila uvis. Rob je zurio u nju razrogačenih očiju. Onda se protegao preko zida pruživši joj ruku.
Evo, uhvati me, bliži sam!
Za ime boga, Robe. – Kruger je procedio kroza zube. Hari je zažmurila, trpeći vreli bol u prstima,
Čula je nekakvo pomeranje iznad. Cipele su grebale po kamenu. Kamenčići su joj se rasipali na glavu. Pogledala je gore. Kruger je stajao na uzanom grebenu koji je štrčao s vrha litice. Držao se za zid, spustivši drugu ruku prema njoj.
Hajde, Hari, samo se istegni.
Ruke su joj se tresle od zamora. Zaškiljila je u Krugera, zatim u Roba. Unezverena. Kojem da pruži ruku?
Rob je dalje. On je slabiji i lakši. Možda čak nije ni trezan. Da li bi on imao snage da je podigne? I ako bi imao, šta bi ga sprečilo da ugrabi dijamante i gurne je niz liticu? Šta bi sprečilo Krugera da uradi to isto?
Uhvatio ju je grč u nozt. Izmakao joj se oslonac pod nogom, odronivši se. Zakoprcala se i našla uporište nožnim prstima. Srce joj je ludački tuklo kad je naslonila lice uz hladnu stenu. Gospode! Koliko će još moći da izdrži? Majčin lik joj je isplivao pred očima. Mama, umreću.
Uhvati se za mene! – Rob je viknuo. – Hajde, mogu da te izvučem!
Nije mogla da odluči. Rob je u vezi s Evom, mogao bi da bude deo sindikata, Ali Kruger upravlja ergelom. Da li upravlja i sindikatom? Bol joj je parao prste i zglobove, nagrizao joj ruke. Sada, više nego ikad, trebali su joj njeni instinkti.
Prislonila je obraz na grubi granit. – Eva te je izigrala, znaš. – Govorila je u stenu, obraćajući se obojici. – Otišla je. Pobegla.
Rob je opsovao. – Kučka! Znao sam.
Kruger se protegao još niže. – Hajde, Hari, samo pruži ruku.
Hari su drhtali prsti. Titraji su joj protresali ruke. Bila je tako umorna. Zavodljiv glas u glavi joj je rekao da se samo pusti.
Samo odstupi, prepusti se.
Hari je osetila da joj se oči zatvaraju. U trenutku, udovi su joj se opustili, ali je naglo je otvorila oči. Bicepsi su joj podrhtavali. Zurila je u ruke koje su se pružale ka njoj. Stopalo joj je klizilo, oslonac pod
prstima samo što joj se nije izmakao.
Izaberi!
Poslednjim atomima snage, bacila se uvis izbacivši ruku. Na trenutak je bila u bestežinskom stanju, lebdela je u vazduhu. Ambis pod njom je čekao da je proguta. Utom je zgrabila Robovu ruku.
Obuhvatio je njenu šaku svojom. Klizila je. Ponovo ju je stegao. Podigao ju je desetak centimetara. Kruger se uspentrao natrag preko zida, nagnuo se preko Roba, uhvatio je za struk i podigao je. Zajedno su je izvukli na vrh litice i preneli je preko zida. Srušila se na zemlju, slaba i uzdrhtala, ruke su joj se i dalje tresle. Pogledala je u dvojicu muškaraca koji su stajali nad njom, na njihovim licima videla je mešavinu šoka i besa.
Onda se Kruger okrenuo prema Robu, izvukao pištolj iz džepa i upucao džokeja u glavu.

55.
Rob se srušio na zemlju.
Hari je vrisnula odgurnuvši se unazad po zemlji. Kruger je okrenuo pištolj prema njoj, i ona se skamenila. Prišao je bliže.
Sad je na tebe red.
Nadvio se nad njom, držeći pištolj obema rukama. Jakna mu je lepršala na vetru. Hari je zadržala dah. Pištolj je bio na desetak centimetara od njenog lica, i njegov opori miris ispunio joj je nozdrve.
Iznenada se sagnuo i izvadio kesu iz njene košulje. Zatim se odmakao.
Ali prvo hoću odgovore – rekao je.
Hari je prodisala. Posmatrala ga je kako odmerava težinu kese u ruci, opipavajući dijamante kroz plastiku. Držao joj je pištolj uperen između očiju, ali izraz njegovog lica ju je uplašio više od bilo čega. Upravo je ubio čoveka, ali je izgledao isto kao i uvek. Dalek.
Pogledala je u Robovo skljokano telo. Prozračna magla obavijala ga je poput vela, ali je ipak mogla da vidi tamnu lokvu koja mu se širila oko glave. Žal za njim stegao ju je u grudima. Pokušao je da joj pomogne a sada je mrtav. Zavrtela je glavom, ošamućena, van sebe.
Kruger je stezao prste oko pištolja. – Ko je ubio Garvina Olivera? Trepnula je, i prevukla pogled na njega. –Ti ne znaš?
Samo odgovori na pitanje. Jesi li ga ti ubila?
Ja? Ne, to je bio Van Viks, oni stoje iza toga, oni su ih sve ubili. – Prezirala je panično mucanje u svom glasu.
Oni su ubili Ti Džeja? I Edija?
Klimnula je glavom i osetila kako joj se pale lampice. Možda ima mnogo toga što Kruger ne zna. Možda će, ako uspe da ga zagovori, moći da kupi sebi malo vremena. Vetar se razgoropadio, i morala je da viče kako bi je čuo.
Radž Čandra je takođe mrtav.
Krugeru se lice ukrutilo. Svaka čestica u Harinom telu vikala joj je
da beži. Negde iza nje se nalaze staze. Neke od njih mora da vode s planine. Nastavila je da priča.
Sada će krenuti za tobom. – Počela je da uzmiče, sitnim pokretima. – I za Evom. I za Kesi, ako je umešana.
Kruger je prezrivo iskrivio usnu. – Kesi? Ona nije deo ovoga. Od kakve koristi bi nam ona bila?
Van Viks te neće pustiti da se izvučeš.
Stisnuo je usne. – Ti radiš za njih? Zato si njuškala unaokolo?
Zar ti Eva nije rekla? Za nju sam radila. Unajmila me je da provalim u Garvinov sef. – Hari je savila kolena, polako zavukla noge ispod sebe. – Rekla sam ti, htela je da te izigra.
Kruger se besno upiljio u nju, stežući vilice. – Možda si ti htela nju da izigraš. Pozvala me je pre nekoliko sati i rekla mi da su dijamanti kod tebe. Rekla je da planiraš da ih izručiš Van Viksu.
Hari je osetila kako joj želudac tone. Dakle, Eva je ispunila svoju pretnju. Hari se oslonila na dlanove, kamenje joj se zarilo u kožu. Kad bi samo uspela da ustane, mogla bi da potrči. On bi pucao, ali magla je gusta. Sigurno postoji šansa da promaši?
Kruger je zaškiljio, nišaneći. Oblio ju je hladan znoj. Reci nešto, bilo šta!
Jesi li ti rekao Ediju da me zaključa s Rotvajlerom? Nasmešio se. – Mladi Edi. Umeo je da bude koristan.
Dobro sam ga plaćao, ali on je bio spreman da uradi šta god mu ja kažem, čak i bez nadoknade. Idiot je i dalje hteo da bude šampionski džokej. Mislio je da bih ja to mogao da mu ostvarim.
Ciljao joj je pravo u oči. Pogledala je u Robovo povijeno telo, liznula usne.
Rekao si da si pratio Roba dovde, ali to nije tačno, zar ne?
Kruger je odmahnuo glavom. – Rob je pratio mene. Budala, mislio je da ću se sastati s Evom, znao je da je tucam.
Bio si u vezi s Evom?
Kruger je slegnuo ramenima. – To je bio jedan od načina da je nateram da radi ono što joj se kaže.
Hari je pomislila na masnicu na njenom oku i zapitala se koje je još
načine koristio. – Jel’ Rob znao za dijamante?
Još jedno prezrivo krivljenje usne. – On je bio preslab od čišćenja creva da bi išta znao.
Znači, pratio si me dovde?
Nisam morao. Znao sam kuda ideš, video sam kad si rekla Salu.
Hari se namrštila. Kruger je bio udaljen pedeset metara kada je pričala s ocem. Nije mogao da čuje. Onda je mrštenje nestalo i videla ga je kako klima glavom.
Tako je, još uvek znam da čitam s usana – rekao je. – Dobro dođe, s vremena na vreme.
Zurila je u njegov tamni bezosećajni izraz lica i pomislila na dete lišeno sluha. Zadrhtala je. Oči su mu bile hladne i bezizrazne. Izolovanost je možda podstakla njegovu bliskost s konjima, ali je možda i umrtvila njegovo saosećanje s ljuđima. Pomislila je na Manija i njegovo strahovanje za svoju porodicu,
Jesi li ti smislio da pretite rudarima? – rekla je. – Da kažete kako ćete im pobiti porodice ako ne donesu dijamante?
Slegnuo je ramenima. – Ðubrad lopovska, pokušali su da ukradu dijamante za sebe. Tako da, ja, ubili smo jedno ili dvoje za primer, čisto da ih dovedemo u red. Garvin je to organizovao. U Južnoj Africi ima nasilnih muškaraca koje možeš da unajmiš.
Hari se ledila krv u žilama. Setila se Krugerove hipnotičke komunikacije s njegovim konjima. Njegova dostojanstvena, snažna spoljašnjost prevarila ju je da pomisli da postoji nešto duboko u njemu. A zapravo nije bilo ničeg sem ravnodušnosti.
Kruger je zatresao kesu s dijamantima. – Možda mi je Van Viks
učinio uslugu.
Kako to misliš?
Podigao je kesu. – Sad kad su svi mrtvi, ne moram da ih delim. Hari je progutala knedlu. Napregla je ruke. Ukrutila laktove.
Vrebala priliku. Klimnula je glavom prema kesi.
Ti dijamanti vrede trideset miliona dolara – rekla je. – Koliko jednoj osobi treba?
Nemaš ti pojma šta meni treba.
Mislila sam da imaš uspešnu ergelu.
Kruger je pljunuo na zemlju. – Niko više nama para za trkačka grla. Ona su luksuzni artikal. – Lice mu se iskrivilo u podrugljivu grimasu. – Novopečeni bogataši s džepovima punim gotovine danas su retkost. Kad privreda poklekne, isto se desi s industrijom rasnih grla.
Lice mu je poprimilo zamišljen izgled. Hari je ukrutila noge, mišiči su joj bili zapeti ko puška. Kruger je nastavio s pričom.
Vlasnici napuštaju svoje konje. Ždrebad se uništava zato što nema ko da ih kupi. – Pogledao je u dijamante. – Imam ergelu punu čistokrvnih grla, milioni su u pitanju, a sad nema ko to da plati.
Zurio je u kesu, odmeravajući težinu. Kako su mu misli odlutale, pištolj je neznatno zaokrenuo u stranu. Elektricitet je sevnuo Harinim telom. Ovo joj je možda jedina prilika.
Skočila je na noge, okrenula se i potrčala. Bila je svesna da se Kruger prenuo, da nišani. Zakrivudala je u cikcak. Pucanj je odjeknuo vazduhom. Vreli metal joj se zario u rame. Trgnula se, vrisnuvši. Koža joj je plamtela od bola. Teturala se još nekoliko koraka. Tada se spotakla o nešto na zemlji i pala preko toga. Bilo je poveliko i hladno. Pogled joj je skliznuo nadesno i susrela se s iskolačenim očima Van Viksovog ubice.
Želudac joj se popeo u grlo. Koža mu je bila vlažna od znoja, košulja mokra. Ležala je preko njega, gutajući njegov ustajali miris.
Kaži zbogom, Hari.
Okrenula je glavu. Kruger je stajao iznad nje, s pištoljem uperenim pravo u njeno lice. Srce joj je tuklo. Obuhvatila je rukom hladnu kožu. Zakotrljala se, stežući mrtvačku ruku, nišaneći njegovim pištoljem u Krugera. Stisnula je beživotni prst na okidaču i opalila.
Mrtvački prsti.
Prvi pucanj je prošao mimo cilja. Okrznuo je Krugera po ruci, katapultiravši vreću s dijamantima u vazduh. Kruger je nemo gledao kako vreća pada na zid. Okrenuo se prema Hari. Stisnula je mrtve prste i ponovo opalila. On se zaneo unazad, a iz grudi mu je šiknula krv. Ispustio je pištolj na stenje. Hari je zaječala, stisnula još
jednom, i nastavila da stiska dok se pištolj nije ispraznio i Kruger srušio na zemlju.
Tihi jauk oteo se Hari iz grla. Odgurnula je mrtvačku ruku od sebe, udaljila se natraške i ustala. Obgrlila se oko grudi, drhteći čitavim telom, trpeći vreli bol u desnoj ruci. Vetar se kovitlao oko nje i gledala je kako gurka kesu s dijamantima na zidu. Plastika je lepršala i uvijala se, kad ju je vetar pokupio i prebacio preko zida niz liticu.
Hari nije ni prstom mrdnula da to spreči.
Odstupila je i sklupčala se uza stenu, držeći se za ranjenu ruku. Žičara sada sigurno neće proraditi, previše je kasno. Ostala je da čeka, drhteći, dok se vetar konačno nije stišao i magla se digla.
Onda je, pod svetlom mesečine, započela dugo spuštanje s planine.

56.
Mani je začuo glasove.
Okrenuo je glavu i osetio masku preko nosa i usta. Sve je bilo mračno.
Panika ga je stegla u grudima. Opet je u rudniku.
Onda je čuo Ašin glas. Bio je staložen. Gubio se i vraćao. Osetio je hladne čaršave. Tada se setio, i grudi su mu se opustile.
Mašina je ujednačeno pištala pored njegovog kreveta. On – da je čuo kako Aša izgovara ima njegove majke. Onda Ezrino. Borio se protiv težine u kapcima. Zašto ne može da otvori oči?
Čuo je još jedan glas. Mek i blag. Pomerio je glavu. Već ga je ranije čuo. Devojka iz Kenilvorta.
Šta ona radi ovde?
Pokušala je da mu uzme dijamante. Onda je gledao kako ih predaje ženi po imenu Eva. Brzo nakon toga ga je ophrvala nesvestica, ali su mu sestre opisale mladu tamnokosu ženu koja ga je smestila u bolnicu. Ženu koja plaća njegov bolnički račun.
Šta ona hoće?
Ašin glas je dopirao do njega u talasima. Pričala je o dijamantima.
O čoveku koji preti da ih ubije.
Zatreptao je. Linija svetla probila se između kapaka. Odlepio ih je.
Nije mogao da izoštri pogled, soba se činila dalekom.
Aša je sedela pored njega i vrtela glavom, zgurenih mršavih ramena. Poslednji put kad se probudio, rekao joj je za Takatu. Neko vreme je plakala i potom otišla. Nije očekivao da će se vratiti.
Zadržao je pogled na poznatom licu i ponovo je osetio nadimanje u grudima. Trepnuo je polako, kao da je pod vodom, i upitao se da li je i Ezra tu.
Tamnokosa devojka je sedela s druge strane kreveta. Oči su joj izgledale ogromno, lice kao bez kapi krvi. Govorila je nešto Aši, nagnuta, s rukom na njenom ramenu. Aša je stegla devojčinu šaku.
Da li ona to plače?
Manija je žigao vreli bol u levoj ruci. Pokušao je da skine masku s lica. Hteo je da govori. Ali ruke su mu bile teške kao olovo.
Tamnokosa devojka se okrenula prema njemu. Tek tad je primetio krv na njenoj odeći i sveže zavoje na ramenu. Na desnom ramenu.
Kao da gleda odraz u ogledalu. I ona je ranjena.
Namrštio se, i okrenuo glavu u stranu. Zavrtelo mu se. Zašto mu ne daju da govori?

Je li budan?
Hari je posmatrala Ašu kad se okrenula prema Maniju. Bilo je nečeg nalik egipatskim profilima u devojčinim visokim jagodicama i krupnim bademastim očima. Kao Nefertiti.
Hari se spustila natrag u svoju stolicu. U glavi joj je zujalo od umora, i povremeno bi joj soba zaigrala pred očima kao slika s izgrebanog DVD-a.
Trebalo joj je skoro tri sata da se spusti pešice s planine. Verala se po kamenju niz kosu liticu, a potom nastavila utabanom stazom koja se spuštala u cikcak. Dok je stigla do podnožja, bila je ukočena od hladnoće i iscrpljenosti.
Do nje su dopirali umirujući zvuci Ašinog glasa upućeni Maniju. Hari je jedva držala oči otvorene. Pogled joj je pao na Manijevo lice. Zagasita koža bila je oblivena znojem.
Aša joj je objasnila, mirnim, sporim glasom, kako je Mani pokušao da pomogne bratu. Ispričala je Hari za ljude koji su ih prisiljavali da rizikuju živote iznoseći dijamante iz rudnika. I pretili da će ih ubiti ako to ne urade. Već su ubili Manijevu majku, samo da bi pokazali na šta su spremni.
Hari je zažmurila, grozeći se pred prizorima koje je Aša opisala.
Krvavim i brutalnim. Prizori dijamanata i smrti.
Ruka joj je pulsirala tupim bolom, koji ju je podsećao na to koliko se i sama približila smrti. Doktor koji se pobrinuo za nju nekoliko sati ranije bio je iznenađen količinom krvi na njenoj odeći. Bila je to
površinska rana, metak ju je samo okrznuo, ali ona mu je rasprela priču ne pominjući nikakve metke. Takođe je preskočila da objasni da nije sva ta krv njena. Košulja joj se nakvasila krvlju Van Viksovog ubice dok je ležala preko njegovog leša.
Promeškoljla se u stolici, odagnavši sećanje.
Mani se uzvrpoljio. Na jednu ruku mu je bila prikačena infuzija. Zdravom rukom je pokušavao da skine s lica masku s kiseonikom i posle nekoliko trenutaka Aša ju je pomerila.
Samo nakratko – rekla je.
Njegovo hrapavo disanje nadjačavalo je pištanje monitora. Prema rečima lekara, sepsu su obuzdali. Toksini koji su mu trovali krv povlačili su se, a inficirana rana je zaceljivala. Ali oštećenja na plućima su bila nepopravljiva. Na kraju se može ispostaviti da ga je spaslo njegovo školovanje. Periodična odsustvovanja iz rudnika ograničila su izloženost prašini. Uz pomoć lekova i terapije, ima izgleda da nastavi normalan život.
Mani je uhvatio Ašu za ruku. Kada je progovorio, glas mu je bio promukao. – Jel’ Ezra dobro?
Devojka je skrenula pogled. – Vratio se u rudnik.
Ali bolestan je.
Hari se nagnula. – Aša, rekla sam ti, ne mora da se vraća tamo.
Više ne.
Devojka je polako odmahnula glavom. – To nema veze. Ezra će se uvek vraćati dijamantima. – Stegla je Manijevu ruku. – Ali ja se ne vraćam.
Hari je pogledala u Manija, svesna koliko joj je teško da ga pogleda u oči. – Rekla sam Aši. Gotovo je. Ljudi koji su vam pretili mrtvi su.
Žmirkao je ka njoj, pokušavajući da izoštri vid. – Otkud znaš?
Videla sam kad su poginuli.
Zašto bih ti verovao?
Hari je oborila pogled na svoje šake. – Ne znam. Žao mi je. – Naterala se da ga opet pogleda u oči. – Pretili su da će ubiti i mog oca.
Mani je zurio u nju neko vreme, zatim spustio pogled na zavoj na
njenom ramenu. Ona je gledala isti zavoj na njegovom. Aša joj je ispričala kako je krio male dijamante ispod kože. Hari je progutala knedlu. Mani je prokopao put iz dubina zemlje, dok je ona sledila trag juvelira. Dva sveta, dva nasumična dela jedne celine.
Dve polovine istog okrutnog haosa.

57.
Hari je razgledala oko sebe po dokovima. Kafei su bili dupke puni, a luka je predstavljala šumu jarbola s nanizanim trouglastim zastavicama, Poslednji put kad je tu sedela nabasala je na Roba Devlina.
Promešala je kafu. – Jel’ ovo još jedan informativni razgovor?
Hanter je odmahnuo glavom, i u šali salutirao pivom. – Nisam na dužnosti. Večeras letim nazad.
Potegao je dobar gutljaj. Čuo se zvuk sirene jahte u blizini, i skladno pevanje uličnih zabavljača na šetalištu.
Završio si ovde, znači? – pitala je Hari.
Moji nadređeni misle da je posao završen.
Igrao se podmetačem za pivo, pruživši joj priliku da ga pogleda malo bolje. Za promenu, bio je sveže obrijan. Lice mu je uhvatilo malo boje i toplina njegovih očiju boje lešnika još više je došla do izražaja.
Podigao je pogled i uhvatio je kako ga posmatra. Ona se brzo mašila šoljice s kafom.
A ti? – rekla je. – Šta ti misliš?
Hanter je slegnuo ramenima. – Zar je to važno? U poslednje vreme radim šta mi se kaže.
Hari se namrštila, pokušavajuči da proceni njegov ton. Već nedeljama ju je podvrgavao ispitivanjima zajedno s lokalnom policijom, sve otkad su pronađena tela na planini. Ovo je prvi put da njegova ljutnja nije usmerena na nju, Možda se zasitio.
Policija je razgovarala sa svima u Kejptaunu koji su bili povezani s Krugerom ili Robom: s Kesi, vlasnicima grla, Harinim ocem. A samim tim i s Hari. Sakrila je svoju ranu od njih i ispričala im onoliko koliko je mogla. O svom prvom susretu s Evom, kada je bila svedok Garvinovog ubistva; o Garvinovoj nelegalnoj trgovini dijamantima i njegovim vezama s Krugerovom ergelom; i o pretnjama njoj i njenom ocu koje joj je uputio Van Viksov ubica.
Ali nije im rekla sve. Nije bilo razloga da pominje Manija, niti ulogu koju je on imao u rudniku. Već ga je jednom izdala. Nije nameravala da to ponovi.
Hanter je sasuo još jedan gutljaj piva u grlo. – Kejptaunska policija je zadovoljna. Krijumčari dijamanata su se međusobno poubijali u obračunu na planini Tejbl. Što se njih tiče, ništa nije ostalo nerazjašnjeno.
Hari je pazila da joj lice ostane bezizrazno. Poznat joj je bio zvanični stav. Kruger je upucao Roba i Van Viksovog ubicu. Ubica je nekako uspeo da puca u Krugera pre nego što je umro. Hari ih nije ispravila. Bilo je dovoljno blizu istini, i bila je zadovoljna svakim scenarijem koji nije uključivao nju.
I Hanter je trebalo da bude zadovoljan. Pronašli su metke koji se podudaraju s mecima iz pištolja kojim su ubijeni Garvin i Ti Džej. Mogli su da dokažu da je Van Viksov ubica čovek kojeg su tražiii
Pijuckala je kafu. – Šta Lin misli?
On misli da treba da te uhapsim. Hari se ukočila. – Zbog čega?
Zbog neovlašćenog rukovanja dokazima, ometanja zakonskog postupka.
– I hoćeš li?
Hanter je ponovo slegnuo ramenima. – Ne vidim svrhu. Angažovao bih sredstva, napravio brdo papira. Čemu? – Udubio se u njene oči. – Nikog nisi ubila, zar ne?
Hari je trepnula, odmahnula glavom. Mrtvački prsti.
Naježila se. Premetala je šoljicu po rukama, ne usuđujući se da je ponovo podigne. Poželela je da je to pivo umesto kafe.
Hanter se nagnuo ka njoj. – Kuda si otišla pošto si izašla iz kazina?
Rekla sam ti, vratila sam se u hotel.
Isto pitanje joj postavlja već nedeljama, i znala je da joj ne veruje. Ali to nije važno. Niko ne može da dokaže da je bila na planini. Turisti koji su se peli na planinu s njom bili su prezauzeti divljenjem pogledu da bi primetili usamljenog putnika. A osim guštera niko je
nije video tokom njenog napornog spuštanja s planine, I niko neće naći njene otiske prstiju na pištolju.
Prinela je šoljicu ustima, iznenađena što su joj ruke mirne. Jednom je već nastradala zbog posrednih dokaza. Kako god da se gleda, ne bi bilo dobro po nju da je nađu pored tri leša.
I njen otac je bio oslobođen sumnje. Ostatak večeri je proveo muzeći kazino na blekdžeku, čime je privukao neprijateljsku pažnju svevidećeg oka u kazinu. Snimci sigurnosnih kamera su potvrdili da je još uvek bio tu dugo posle prestanka rada žičare. Ni na koji način nije mogao da ode na planinu.
Ušli su Evi u trag. Hari se ukočila. – Gde?
Sigurnosne kamere su je snimile kad se ukrcavala na let za Najrobi veče nakon što je Kruger ubijen. Putovala je s pasošem Bet Oliver.
Jel’ uhapšena?
Hanter ju je posmatrao. – Izgubili su joj trag na drugom kraju.
Hari je spustila pogled skrivajući olakšanje. Ne bi mogla da objasni svoj susret s Evom u Kenilvortu a da ne izda Manija. Eva je želela nov početak, pokušala je da napusti sindikat. I Krugera. Hari se ugrizla za usnu. Eva ju je prodala, ali Hari je na izvestan način želela da ona uspe.
Pogledala je u Hantera. Da li veruje da joj je Eva bila kiijent?
Odjednom, nije bila sigurna da je to uopšte bitno.
Kruger je bio u dugovima do guše, znaš – Hanter je rekao. – Zemlja u Kilderu je mrtvi kapital. I prema proceni poznavalaca, na današnjem tržištu, praktično je nemoguće prodati sve te konje. Dugovao je bankama preko osamnaest miliona evra. – Hanter se zavalio u stolicu i ukrstio šake iza glave. – Ne razumem samo šta je tražio na toj prokletoj planini.
Hari je slegnula ramenima, osećajući da je na sigurnijem terenu. – Mora da ga je Van Viksov ubica nekako namamio gore. Znamo da je imao misiju da ukloni članove dijamantskog sindikata. Garvina, Ti Džeja, Radža Čandru. – Ispričala mu je za fotografije koje joj je ubica
pokazao. – Možda je bio red na Krugera.
A Rob?
On nije bio umešan, sigurna sam u to. – Pogledala ga je staloženo u oči i prepričala mu ono što je saznala na planini.
Rekao mi je da sumnja da je Kruger u vezi s Evom. Povremeno je pratio Krugera, pokušavajući da ih uhvati na delu. Možda ga je pratio na planinu, i bio sasvim slučajno uvučen.
Hanter je ironično izvio obrvu. – Na pogrešnom mestu u pogrešno vreme?
Pogledala ga je ljutito. – Dešava se.
Klimao je polako glavom ne skidajući pogled s nje. – Teško je poverovati da je bio u vezi sa ženom a da nije znao da ona nešto muti.
Hari je pred očima iskrsao prizor Hantera u krevetu s osumnjičenom, i naježila se. – Zar je to toliko neverovatno? Prema Linovim rečima, ti si tvrdio da ti se upravo to dogodilo.
Stisnuo je usne i ponovo spustio laktove na sto. Hari je skrenula pogled.
Izvini – rekla je. – To se mene ne tiče.
U pravu si, ne tiče te se. – Provukao je ruku kroz kosu.
Ali razumem smisao.
Nakratko nisu progovarali. Onda je Hari rekla:
O kakvoj prevari se radilo?
Hanter je podigao pogled s piva. – Šta?
Ta žena. Tvoj osumnjičeni.
Zavrteo je glavom. – Šta god ti padne na pamet. Prevare s osiguranjem, lažni čekovi, krađe identiteta.
I nisi znao?
Lagala me je, a ja sam zagrizao. – Slegnuo je ramenima. – Zagrizao za nju.
Ispio je čašu i ustao. Podigla je pogled žmirkajući u njega. Vetar mu je mrsio krajeve kose i pripijao mu se uz košulju s kratkim rukavima. Beli pamuk mu je prianjao uz bicepse, i komotno padao oko trupa. Hari je osetila kako joj se telo budi.
Nakrivila je glavu pokušavajući da mu pročita lice. – Lin kaže da si slab na žene koje lažu.
Uputio joj je dug pogled, vatren i pun nagoveštaja. Obrazi su joj se ugrejali. Tada je zakoračio unazad, ne skidajući pogled s nje.
Možda je u pravu.

58.
Hari je spustila prozor svojih kola. Osećala je vrelinu afričkog sunca na koži i uživala u toploti. Prvi put u poslednjih nekoliko nedelja mogla je da vozi a da ne trpi bol u ramenu.
Pogledala je u žutu sajtkutiju na mestu suvozača, i hrpu novina naslaganih ispod, Dnevna štampa se još uvek bavila pričom raspredajući melodramu o telima pronađenim na planini. Rob. Kruger. Van Viksov ubica.
Hari ga je još uvek tako zvala, iako je sada znala njegovo ime. Majkl Džozef Kalan.
Prema napisima u štampi, bilo mu je pedeset pet godina, bivši padobranac i komandant specijalnih jedinica, otpušten iz vojske zbog nenavedenih prestupa. Poslednjih dvadeset godina bio je vojni plaćenik, koji je radio po ratom zahvaćenim zemljama Afrike. Pripadnici URF-a mučili su ga u Sijera Leoneu, a njegovi mučitelji bili su uglavnom deca i tinejdžeri. Kasnije je unajmljen da obučava vojsku Angole tokom brutalnog građanskog rata. Nedostajalo im je regruta, pa su tražili da obučava decu. Kalan je odbio.
Od tada, ne postoji nikakva dokumentacija o njegovim tajnim misijama, ili bar novine nisu uspele da je iskopaju. Niko nije postavljao pitanja o identitetu njegovog poslednjeg klijenta.
Hari se setila lica Montija Njumana: oklembešeni podvaljak, koža kao uštavljena. Stresla se i pokušala da se usredsredi na drum, prateći putokaze za istočni auto-put iz grada.
Pomislila je na četiri velika dijamanta, ostavljena na zabitim vrletima planine. Džejkob joj je rekao da su dijamanti krti. Možda ih je vetar bacio na stene, smrskavši ih u komadiće? Hoće li ih neki srećni izletnik pronaći, jednog dana, dok se bude uspinjao strmim stazama? Ili će ostati da leže neotkriveni, i na kraju se stopiti s drevnim planinskim naborima i naslagama? Ideja joj se činila sanjarskom, ali Hari je nekako osećala da tamo pripadaju.
Pogledala je u retrovizor. Tog dana je na planinskoj zaravni bilo
vedro. Nešto ju je steglo u grudima. Nije mogla da pogleda planinu Tejbl a da se ne seti Roba. Zamislila je njegov bezbrižni osmeh, neuhranjeno telo. Možda je već bio na putu samouništenja, ali to ne znači da mu je bilo vreme da ode.
Dunula je nastojeći da otera suze. Razmišljaia je mnogo o izboru koji je napravila na planini, pitajući se šta ju je nagnalo da uhvati Robovu ruku. Možda to što je Kruger nije pitao gde je Eva, što je značilo da je već razgovarao s njom. Ili možda to što je bila svedok Robove patnje one noći kada se poverio Biliju Boju. Ko zna? Ali nešto u njoj je napravilo intuitivni iskorak. Možda su joj nagoni konačno proradili kako treba.
Pomislila je na Kesi, i na to što bi se moglo reći za njene instinkte. Ranije tog dana, Hari ju je odvezla do aerodroma. Otkad su pronađena tela, njih dve nisu mnogo razgovarale, i vožnja kolima je bila nelagodna. Kesi je skoro sve vreme gledala kroz prozor, prekrštenih ruku, stisnutih usana. Kao da je nekako Hari kriva što je ona htela da gradi život sa sociopatom.
Kada su konačno stigle na aerodrom, Kesi se okrenula prema njoj i rekla:
Osećam se kao idiot.
Hari je iznenađeno izvila obrve. – Zašto?
Kako sam mogla da budem u vezi s nekim takvim? Kako sam mogla da ne znam kakav je?
Kesi se obgrlila snažno oko grudi, na licu joj se ocrtavalo samopreispitivanje. Hari se setila drugih zaslepljenih veza: Rob i Eva; Hanter i njegova osumnjičena; da ne pominje fijasko iz svoje nedavne prošlosti. Kada je reč o ljubavi, ljudi vide ono što žele da vide.
Nemoj sebe da mučiš zbog toga – rekla je Hari. – Nisi mogla da znaš.
Kesi nije htela da je pogleda u oči. Hari je nastavila.
Ako ti je za utehu, nisi prva od nas dve koja se ne znajući zaljubila u ubicu.
Kesi ju je zbunjeno pogledala. Hari je slegnula ramenima
osmehnuvši se, i videla kako je veterinarka razrogačila oči kad je shvatila šta hoće da kaže. Onda je Kesi rekla:
Čuj, dugujem ti izvinjenje. Nisam sumnjala u tebe, već u njega. Delovao je veoma zainteresovano za tebe. Kad god bi se pomenulo tvoje ime, on bi se pretvorio u uvo. – Pogledala je Hari u oči. – Tražio te je na guglu, znaš?
Zapravo znam, ali kako si ti to saznala?
Njuškala sam. – Kesi je skrušeno slegnula ramenima. – To je jedino što ti preostaje kad ti je veza zasnovana ni na čemu.
Posle toga, nisu više imala šta da kažu jedna drugoj. Kesi je teška koraka ušla u aerodromsku zgradu a Hari je gledala za njom pitajući se kuda će sad otići kad nema više Krugerove ergele.
Sirena je zatrubila negde iza nje i Hari se prenula i usredsredila na put. Skoro je stigla. Dala je gas na auto-putu, tražeći na horizontu prepoznatljivu visoku zgradu. Isključenje s auto-puta nije bio daleko. Ponovo je pogledala u žutu sajtkutiju pored sebe.
Južnoafrička policija se još uvek raspitivala, ali zasad, osim Roz, niko nije znao za trampu koju je napravila u Van Viksu. I planirala je da tako i ostane ako je moguće.
Osmotrila je zgradu koja se ukazala u daljini i skrenula na sledećem izlazu s auto-puta. Pomislila je na svoj dom i na ono što je tamo čeka. Kamena koiiba. Barijere između nje i njene majke. Hanter?
Pogledala je u vatrenu loptu na nebu. Možda je vreme da se vrati.
Spustila se polako sporednim putem, zatim skrenula levo na parking i našla mesto blizu vrata. Onda je podigla žutu kutiju u krilo. Golicali su je vrhovi prstiju.
Objašnjavala je južnoafričkoj policiji kako je Van Viks unajmio Majka Kalana. Oni su klimali glavom, ne progovarajući, nisu čak ništa ni zapisali. To se nikad više nije spomenulo. Kartel je opstao, i sumnjala je da će ikad biti pozvani na odgovornost. Sila boga ne moli, i možda je kartel jednostavno prevelik da bi mogao da bude poražen. Stisnula je pesnice iz osećaja bespomoćnosti. Krugera i Kalana je možda stigla neka vrsta pravde, ali gde je vlast da sruši
tirane?
Zavrtela je glavom. Onda je otvorila žutu kutiju. Unutra je bilo naslagano pet-šest kesica sa patent-zatvaračem, dijamanti koje je Roz odbacila kao bezvredne kamenčiće. Otvorila je vreću s vrha i izručila je na dlan. Kamenje se izlilo kotrljajući se, hladno i glatko na dodir.
Šeststo hiljada evra koje je dala Roz bile su maltene poslednje pare koje je imala. Nakrivila je glavu, posmatrajući kako svetlost igra po maglovitim fasetama. To možda nisu bili dijamanti visokog kvaliteta, ali je ostatak Rozine sajtkutije ipak vredeo nekoliko stotina hiljada dolara.
Zaškiljila je u njih, pokušavajući da shvati smisao. Kad se bolje pogleda, ukrasni dijamanti su potpuno beskorisni, zar ne? Lepe drangulije, bez istinske vrednosti. Ali ipak, kartel je uspeo da natera ljude da misle da su im potrebni, a onda izmislio da su retki.
Zurila je u fragmente nepravilnog oblika, bez sjaja, pitajući se u šta zapravo gleda. U dijamante neprocenjive lepote? Ili u jednu od najciničnijih svetskih podvala?
Uzdahnula je i vratila dijamante u vrećicu. Zatim je ispraznila sajtkutiju, natrpavši sve u svoju torbu. Izašla je iz kola i krenula ka glavnom ulazu, dok ju je vrelina sunca obmotavala poput jorgana.
Možda je trebalo da vrati dijamante Roz, ali nekako je znala da im tamo nije mesto. Gurnula je vrata i zakoračila u kliniku Mediker.
Ovi dijamanti pripadaju Maniju.

Beleška o autoru:
Ava Makarti je rođena u Dablinu i diplomirala je fiziku i nuklearnu medicinu pre nego što se zaposlila na Londonskoj berzi, gde je radila šest godina kao analitički programer. Danas radi u softverskoj industriji u Dablinskom okrugu, gde živi s mužem Tomom i dvoje dece.