Ava McCarthy - Kurir

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:07 am

First topic message reminder :



Obijanje sefova, plaćene ubice, krvavi dojamanti - sve to ide u rok službe Hari Martinez, u očaravajućem trileru koji pomera granice i ne ispušta se iz ruku! Ava Makarti poseduje pravo insajdersko znanje o svetu o kojem piše, što njenom delu daje verodostojnost koja je izdvaja od drugih.
Dovitljivi obrti i opasni zapleti posebno će se dopasti obožavaocima Džona Grišama i Endrua Gosa.Kada joj se supruga koja sumnja u muža obrati da obije njegov sef, Henrijeta Hari Martinez, nekadašnji haker, ne može da odoli izazovu.

Sada je njena klijentinja odmaglila s bogatstvom u dijamantima i ostavila Hari kao jedinog svedoka brutalnog ubistva, i sledeću na spisku okrutnog ubice, koji ne voli da ostavlja svedoke.Put tragom istine vodi je od vrhunske ergele trkačkih konja do krijumčarske mreže u južnoafričkom svetu nehumano stečenih dijamanata. No da li će Hari, sama i u stranoj zemlji, u svetu krvoločnih plaćenika i nemilosrdnog izrabljivanja, uspeti da izvede svoju najsmeliju krađu do sada?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:22 am





30.
Hari je protrljala oči i zaškiljila u ekran.
FRANSIS (dole) (dole) ODBIJAM (razmak) DA (razmak) PRIJAVM (razmak) (levo) (levo) . (desno) (desno) STEDI (razmak) PGI (brisanje unazad) (brisanje unazad) (brisanje unazad) PEGI (razmak) DOK (razmak) NE (razmak) BUDE (razmak) SPREMNA.
Hari su se kapci spuštali, i nekoliko puta je izbečila oči poput pantomimičara boreći se da ih drži otvorene. Počela je da pregleda sledeći odeljak fajla svog programa za čitanje tastature, spajajući deliće teksta.
To je bio prvi izveštaj njenog špijunskog softvera kojim je napala Krugerov kompjuter. Izlistavao je svaki taster koji je Kruger pritisnuo u poslednjih dvanaest sati. Pročešljala je već većinu toga i sve što je našla bili su bezazleni mejlovi, praćeni brojnim primerima Krugerovog neveštog kucanja.
Istegla je leđa na luksuznoj kožnoj fotelji, i čula kako joj kičma krcka. Analgetici su konačno počeli da deluju, ublaživši bolove u ramenima i glavi. Još uvek je bila u očevom apartmanu, gde je mogla slobodno da se služi kompjuterom i internetom dok je on pratio Roz do prizemlja.
Hari je kuckala po tasteru za spuštanje stranice, iščitavajući fajl koji je preuzela sa svog mejla. Mozak joj je teško upijao informacije, kao mokar sunđer, dok se mučila da obradi sve što je čula od Roz. Ako je Harina pretpostavka tačna, Garvinovo snabdevanje tržišta velikim dijamantima mora da je pomrsilo konce Van Viksu. Prema Rozinim rečima, Van Viks se više od svega trudio da održi dve ključne stvari: paprenu cenu velikih dijamanata i mit da je takvo kamenje prava retkost. Garvinov dotok dragog kamenja predstavljao je ozbiljnu pretnju za obe.
Da li je to razlog njegovog ubistva?
Hari su obuzeli žmarci. Kačiti se s pokvarenim trgovcima dijamantima već je dovoljno loše, a suprotstavljanje tiraniji
medunarodnog kartela je u svakom slučaju previše za nju. Čim je Roz otišla, pozvala je Hantera, osećajući njoj stranu potrebu da ga zamoli za pomoć. Ali Hanter nije bio dostupan. Na kraju mu je ostavila poruku da joj se hitno javi.
Hari je pregledala ostatak fajla i videla da je Kruger pristupio internetu da proveri letove za Kejptaun. Potom je napisao još jedan sažet mejl jednom od svojih vlasnika i završio s potragom na guglu. Zurila je u upit koji je uneo u pretraživač:

HARI (razmak) MARTINEZ

Želudac joj se prevrnuo. Kruger ju je proveravao. Grickala je nokte, pogleđa prikovanog za ekran. Da li je samo radoznao? Ili se iza toga krije nešto drugo? Odmahnula je glavom i zatvorila fajl. Znala je šta mu je sve pretraga izbacila: ime njene kompanije, Blekdžek sekjuriti; izveštaje o njenim veštačenjima; i novinske članke koji je povezuju s očevim insajderskim poslovanjem.
Hari, potrebna mi je tvoja pomoć.
Okrenula se i ugledala oca kako ulazi u sobu sa sjajem u očima.
Protrljao je dlanove, što je radio kad god bi nešto naumio.
Razgovarao sam s Denom Krugerom – rekao je. – Izgleda da će Ti Džejeva udovica hteti da proda Onesta Bila. Idem da popričam o tome s Denom.
Hari se namrštila dok joj se želudac stezao pri pomisli da će njen otac biti u Krugerovoj ergeli,
Koliko to trkačkih konja nameravaš da kupiš? – rekla je.
Njen otac je slegnuo ramenima. – Ko zna? To je kao ruka u pokeru, Hari. Možda će sledeća biti dobitna. – Široko se osmehnuo.
Možeš li da me odvezeš do tamo?
Hari se razmišljala. Poslednje što je planirala bilo je da se vraća u Krugerovu ergelu. Kako da ode tamo kad je neko odande pokušao da je ubije? Počelo je da je steže u grudima. Pred očima joj je iskrsla slika Rotvejlerovih pomahnitalih kopita i setila se kako je skičao. Onda je zamislila oca tamo samog.
Naravno, odvešću te – rekla je, i pogledala na sat pomislivši na Hantera. Zašto je nije pozvao? – Morali bismo odmah da krenemo. Možda ću kasnije morati da se vratim na sastanak s nekim.
Sačekala je da otac obuče kaput i zajedno su krenuli prema kolima. Sledećih dvadeset minuta bilo je stani-kreni kroz zagušen saobraćaj i kad su konačno izašli na otvoren put, njen otac je zaspao.
Hari je odškrinula prozor. Hladan vazduh delovao je okrepljujuće, a sunce je bilo tako jako da je vazduh skoro svetlucao. Kako nije bilo potrebe za ćaskanjem, usredsredila se na vožnju i za sat i po stigli su do Kildera. Oči su joj se širom otvorile od iznenađenja. Po vlažnom vremenu, Kurag je izgledao kao drevna močvara, ali sada je pejzaž bio blistaviji, kao da ga je sunce ispoliralo brasom.9 Pod drugačijim okolnostima, verovatno bi joj popravio raspoloženje.
Sledila je deonicu puta koja je vodila do Krugerove ergele. Polako je skidala nogu s gasa, dok joj je srce kucalo kao ludo a prsti čvrsto stezali volan.
Tata, stigli smo.
Skrenula je levo kroz kapiju, dok joj je svaki atom u telu govorio da se vrati. Parkirala je kola iza kuće i nevoljno izašla.
Njen otac je izašao za njom. Vrata na kolima su odjeknula kada su ih zalupili, privlačeći poglede štalskih momaka iz dvorišta. Nizak prosed čovek izdvojio se iz grupe i požurio ka njima. Bio je to Vini Arnold.
On i njen otac su se rukovali kao stari drugari, energično protresajući ruke, a potom su srdačno potapšali jedan drugog po ramenu. Onda je Vini pokazao prema štalama.
Bili Boj je u svom boksu. Odvešću te do njega, a gazda će nam se kasnije pridružiti. – Polako je krenuo. – Izvini što te požurujem, ali imali smo malu nezgodu s Rotvajlerom. Mladi Edi, koji ga inače pazi, još nije došao, tako da nam nedostaje ljudi.
Harin otac se osmehnuo. – Ne brini, u redu je. Ideš li, Hari?
Odmahnula je glavom. Radije bi se izbola iglama nego što bi ikada više kročila u neku štalu. – Idi ti, čekaću te ovde.
Posmatrala ih je kako odlaze, usput na brzinu pogledavši po
dvorištu. Topot konja odzvanjao je ograđenim dvorištem dok su štalski radnici obletali oko njih kao dadilje. Hari je obuzimala jeza. I pored sve vreve, imala je neodoljivu želju da se pribije uza zid. Mogla se zakleti da je neko posmatra.
Otresavši taj osećaj, udaljila se od dvorišta i došetala do ograđenog manježa s druge strane kuće. Sledila je ogradu dok nije došla do kapije a onda je stala kao ukopana. Ispred nje u manježu bio je Kruger.
Trčao je po travi, a tamna kosa vijorila mu se na vetru. Konj bakarne boje kaskao je slobodno pored njega, njuškom skoro dodirujući Krugerovo rame. Nijedno od njih dvoje je nije primetilo. Kruger je odjednom stao izvijajući se. Konj je zakočio i okrenuo se, gledajući u Krugera. Tada je trener napravio zaokret i potrčao u suprotnom smeru. Konj je đipio za njim, a rep i griva su mu se rasipali na suncu poput zlatnih resa.
Hari se nalaktila na drvenu ogradu, opčinjena. Par je podsećao na dva drugara koja se igraju igre prati kolovođu.
Posmatrala je kad se Kruger opet zaustavio. Krenuo je unazad preko poljane sledeći putanju u obliku slova S. Konj se okrenuo i počeo da vijuga za njim, izvijajući telo kao ogromna riba, menjajući smer na najmanji trzaj Krugerovih kukova ili ramena. Konjska kopita su šuštala kroz visoku travu. Konj se držao ponosno, odražavajući uspravno držanje svog trenera, Bez upozorenja, Kruger se okrenuo i opet potrčao, ovoga puta u Harinom pravcu. Konj je skakutao za njim kao ogromni druželjubivi pas.
Hari je videla da ju je Kruger primetio. Usporio je i onda nastavio da hoda. Konj je prilagodio korak i obojica su prišla ogradi. Hari se uzvrpoljila, osetivši potrebu da objasni svoje prisustvo.
Dovezla sam oca – rekla je.
Razumem.
Stao je uz ogradu i podigao nogu na najnižu šipku. Preko farmerki je nosio par nogavica od mekane kože i tamnu radničku košulju, u čemu je izgledao kao dugonogi kauboj. Pokušala je da ga zamisli kako je zatvara u boks s Rotvajlerom, ali iz nekog razloga slika nije
dolazila.
Konj je promolio glavu preko Krugerovog ramena i Hart je osetila njegov topli dah na obrazima.
To je izgledalo zabavno – rekla je. – Vas dvojica mora da se već dugo poznajete.
Stigao je juče, tek sam počeo s dresurom. Hari je žmirnula. – Zadivljena sam.
Kruger je obujmio rukom meku konjsku njušku. – Komunikacija i poverenje, sve se svodi na to.
Kažete kao da je to tako lako.
Sa konjima jeste. Oni su iskreni, ne lažu. Ne kao ljudi.
Hari je skrenula pogled, akutno svesna činjenice da je upravo njuškala po njegovim mejlovima. Onda se setila njegove pretrage na guglu i zaključila da se i on sam bavio njuškanjem.
I kako to radite? – rekla je.
Kako komuniciram s konjima? – Slegnuo je ramenima. Morate da postanete dominantni konj.
Namrštila se. – Hoćete da kažete da imaju hijerarhiju čopora, kao vukovi?
Kruger je klimnuo glavom. – Svako krdo ima svog vođu, zaštitnika. On hoda ispršeno, ponosan i samouveren, a ostali ga poštuju.
A vođa postaje tako što potuče sve ostale u borbi?
Kruger je odmahnuo glavom. – Skoro nikad ne koristi fizičku snagu. Često nije čak ni najveći u krdu.
Hari se namrštila. – Kako onda postaje vođa?
Tako što ima poseban kvalitet. Moćan i dostojanstven nastup koji drugi konji jednostavno ne dovode u pitanje.
Cinično je izvila obrvu. – Mislite, harizmu?
Slegnuo ramenima. – Možete to tako da nazovete. On to koristi kako bi predvodio krdo govorom tela. Ima posebne signale za stani, promeni pravac, kruži oko predatora i slično. Krdo mu veruje. – Potapšao je konja pored sebe. – Kad uspete da projektujete dostojanstvo i signale dominantnog konja, pridobili ste njihovo
poverenje.
Znači, sve zavisi od govora tela?
Sve na vašem telu konju služi kao informacija. On čita vaše držanje isto kao što gluva osoba čita s usana.
Drugi put tog dana Hari je zamislila Krugera kao malog dečaka u svetu bez zvuka. Zagledala se u njegovo tamno ozbiljno lice pitajući se da li bi i ona mogla da ima poverenja u njega kao njegov konj. Šest meseci ranije, bila je sklona da podiže ljude na pijedestal, ali sada je svet posmatrala s preteranim podozrenjem. Mora da negde između te dve krajnosti postoji zlatna sredina, ali njoj je još uvek izmicala.
Kruger ju je proučavao koji tren a onda je rekao: – Hoćete da probate?
Hari ga je pogledala zabezeknuto. – Šta? Da razgovaram s konjem? Mora da se šalite.
Slobodno. Samo stojte uspravno, visoko podignute glave, samouvereno i on će stajati s vama. – Otvorio je kapiju i uveo Hari. – Zapamtite, svaki pokret je reč, zato budite mirni. Slušajte konja i pustite da on sluša vas.
Hari je polako ušla u manjež, vrteći glavom. – Nisam nimalo sigurna u ovo.
Kruger se opušteno naslonio na ogradu. – Samo stojte mirno.
Hari je promatrala konja ispred sebe. Uši su mu se trzale, a glavu je uzdigao visoko kao da njuši vazduh. Krugerovo opušteno držanje kao da je neutralisalo njegov uticaj, i konj je svu pažnju usmerio na Hari.
Krupna životinja se vrpoljila i zabacivala glavu. Hari je ispravila ramena i zauzela odlučan stav. Osetila je topao miris trave s njegove dlake i zapazila nabrekle mišiće na grudima i zadnjim nogama. U trenutku se setila Rotvajlerovih snažnih nogu, i preplavila su je sećanja na sopstvenu patnju i strah. Konj ispred nje se uzvrpoljio, pognuvši glavu. Mišići su mu podrhtavali i glava mu je klonula još niže. Onda je priljubio uši uz glavu i polako počeo da uzmiče, delujući potpuno unesrećeno.
Hari je trepnula. Kakve je to strahove prenela na jadnu životinju?
Kruger se odgurnuo od ograde i stao između Hari i konja. Osetila je toplotu njegovog tela. Okrenuo se prema konju uzdignuta čela i ispravljenih ramena, i životinja je istog trenutka reagovala. Konj je podigao glavu i načuljio uši, a u grlu mu je zabrujalo tiho rzanje. Kruger se okrenuo prema Hari, pogled mu je bio mračan i napregnut, a telo dovoljno blizu da ga dodirne.
Konj može da nanjuši na kilometar kad neko sumnja u sebe – rekao je. – Od ljudi to možda može da se sakrije, ali konja je nemoguće prevariti.
Njegove tamne oči su je netremice posmatrale i na trenutak joj se učinilo da bi mogao da joj priđe još bliže, da li da je dodirne ili da se izviče na nju, nije bila sigurna. Onda je videla kako mu pogled skreće nekud iza nje.
Dene, Vini te traži – Kesi je rekla oštro.
Hari se okrenula i zatekla je kako ih posmatra, streljajući Hari očima kao usijanim burgijama. Hari se setila osećaja da je neko posmatra, i zapitala se koliko je već dugo Kesi uhodi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:22 am






31.
Kalan se upiljio u objektiv i zumirao na Martinezovu. Čak i s tolike udaljenosti odmah ju je prepoznao: vitka figura, guste tamne kovrdže; držanje kao da je ništa ne može iznenaditi.
Nagnuo se, tražeći bolji ugao. Sunčeva svetlost mu je sevnula kroz lobanju, pojačavajući glavobolju. Zgrčio se i oči su mu zasuzile. Tada mu je riđokosa žena uplovila u vidno polje, zaklonivši devojku.
Sranje.
Kalan je promrdao prste i počeo da prelazi objektivom foto- aparata po dvorištu, dok se nije zaustavio na sedokosom čoveku uredno potkresane brade.
To mora da je njen otac. Iste tamne oči i obrve, ista maslinasta koža. Sličnost je bila više nego očigledna. Kalan se spustio malo niže i naslonio o lendroverov otvoreni krov, otvorio blendu i okinuo nekoliko snimaka. Onda je vratio objektiv nazad preko dvorišta i uhvatio snimak na kojem se videla Hari dok je pričala s riđokosom ženom.
To će poslužiti zasad.
Spustio se natrag u džip i izašao napolje, a potom ušao u prikolicu za konje. Zatvorio je vrata za sobom i ostao u mraku. U prikolici je bilo hladno i tamno, kao u pećini zaklonjenoj od sunca. Ovde mu je manje bubnjalo u glavi. Udahnuo je poznati miris konjske dlake i sena, ovog puta pomešanog s nečim drugim: sladunjavim smradom krvi.
Pogledao je telo na podu pored sebe. Uskoro će ga se otarasiti, baciće ga u jarak na pustom delu puta. Zadržao je pogled na iskasapljenom licu, unakaženoj masi lepljivoj od krvi. Prethodne noći je oteo mladića iz ergele. Zvao se Edi i bilo mu je dvadeset pet godina, mada je izgiedao kao da mu je tek šesnaest. Ali osim toga Kalan nije uspeo da izvuče iz njega nijednu pišljivu informaciju. Prebrzo je umro.
Kalan je pljunuo u seno. Jebeni patuljasti džokeji. Nisu izdržljivi.
Svi su slabi kao ptičice. I ranije je gubio mete tokom saslušavanja. Često bi preminuli pre nego što bi odali informaciju, ne zato što su bili heroji već zato što njihova tela jednostavno nisu mogla da izdrže.
Zato su mu bile potrebne fotografije. Uvek ih je snimao da bi ih pokazao klijentima, mada često nisu hteli da ih pogledaju. Ali sada će imati drugu svrhu.
Pregledao je snimke koje je upravo napravio. Pored stasite riđokose Martinezova je izgledala nejako. Bacio je pogled na Edija. U tome je problem. Višak fizičke snage može da ubije slabog zarobljenika pre nego što stigneš da ga ubediš da progovori. Ali kad im zapretiš mučenjem voljene osobe, obično odmah sarađuju. Pogled mu je pao na snimak devojčinog oca. Izgledao je opušteno, sa donekle usiljenim osmehom. Kalan je podigao foto-aparat, uperio ga u Edija i uslikao njegovo lice nekoliko puta iz blizine. Proverio je rezultat i klimnuo glavom. To će biti dovoljno podsticajno.
Gurnuo je foto-aparat u džep i obrisao lice o rame. Koža mu je bila masna od kreme za kamuflažu blek iz bjutiful, koju je naneo prethodne noći. Svi beli plaćenici su je koristili kako bi noću zacrnili lice. U Africi, Kalan ju je godinama nosio svakodnevno. Ponekad mu se i sad oslobađala iz pora.
Bol je opet sevnuo Kalanovom lobanjom, i on je čvrsto zažmurio. U trenutku je prikolica počela da mu se klacka, ljuljajući se kao brod u buri. Brzo je napipao zid, pokušavajući da se umiri. Želudac mu se prevrnuo i Kalan se srušio na pod, čekajući da vrtoglavica prođe.
Neispavanost, to je sve. Celu noć je proveo budan s tim glupanom Edijem. Otarasiće se tela i onda će ugrabiti malo sna u prikolici.
Duboko je udahnuo, nastojeći da potisne mučninu, i naslonio glavu na zid. Bilo bi mu lakše da ih sve pobije, umesto što pokušava da sazna ko je sve umešan. Koga boli dupe za malo kolateralne štete? Njegove poslodavce sigurno ne.
Kada su ga unajmili iz Van Viksa, bili su vrlo jasni. Likvidiraj sve. Niko ne sme da ti promakne. Šta bi više zadovoljilo njegove klijente nego da zbriše čitavu ergelu?
To nije bio prvi put da ga je unajmila neka rudarska kompanija. Njegovi klijenti su obično bile vlade, ili političke frakcije koje su htele da se domognu vlasti. Ali njegova jedinica iz Delte je čak u nekoliko prilika bila raspoređena na dijamantskim poljima Angole. Imao je naređenja da sve puteve zaseje nagaznim minama kako bi usmrtili svakog ko pokuša da prokrijumčari dijamante. Nema sumnje da velike korporacije vole da unajmljuju plaćenike isto koliko i vlade. Plaćenici rade nezvanično. Zbog čega je veoma lako zataškati stvar.
Kalan se pomerio na podu, proveravajući da li još ima vrtoglavicu. Prikolica je prestala da se ljulja. Nešto tvrdo zabilo mu se u kuk, što je odgurnuo. Laptop. Momak ga je nosio kada ga je Kalan zaskočio u dvorištu. Pokušao je da ga uključi, ali mu je prvo tražio prokletu šifru. Blesak ekrana mu je izazvao glavobolju.
Počeo je da masira čelo blago se njišući. Znao je šta te glavobolje i napadi panike predstavljaju, nije mu trebao jebeni terapeut da mu to kaže. To su bile uspomene. Ružne uspomene, iz afričkih bezdana smrti. Odblesak noža, kidanje mesa. Kalan se udario po čelu, izbijajući iz glave sliku koja ga je opsedala. Sijera Leone. Upali su u zasedu. Pobunjenici izbezumljeni od droge, postrojavaju ih nišaneći u njih puškama kupljenim dijamantima. Njihov vođa ide od zarobljenika do zarobljenika i kolje ih.
Kalan je bio poslednji u stroju i čekao je svoj red. Ali to se nije desilo. Došlo je pojačanje iz Delte, i oni su ih izbavili. Ali truli smrad straha još uvek mu se cedio iz pora, baš kao krema za kamuflažu.
Povio je ramena i nastavio da se ljulja, čvrsto zatvorenih očiju. Epizode su bivale sve učestalije. Duže su i trajale, i postajale sve intenzivnije, bacajući ga kao iz padobrana u živa sećanja, toliko stvarna da je mogao da oseti bol.
Kalan je zadrhtao. Šta ako je njegov komandant u pravu – Šta ako je sagoreo, i niko ga više nikada ne unajmi?
Prestao je da se ljulja i otvorio je oči. Polako ga je preplavio hladni spokoj. Možda je došlo vreme da izvadi polisu osiguranja.
Izvukao je foto-aparat iz džepa i drhtavim prstima počeo da
premotava slike unazad. Ovi ljudi se bave krijumčarenjem dijamanata. Velikih dijamanata, kako je rekao kurir u Kurumanu. I upravo se spremaju za sledeću isporuku. Zurio je u sliku Martinezove.
A što ne bi uzeo tu isporuku za sebe?
Skupio se ponovo uza zid, gledajući levo-desno. Van Viksu se to ne bi dopalo, ali ko kaže da oni moraju da znaju za to? Ipak će poštovati ugovor, i dalje će uklanjati krijumčarsku mrežu. Dijamanti će biti samo bonus.
Adrenalin mu je strujao telom dok mu se u glavi kristalizovao plan. Trebalo mu je još informacija. Kada će pošiljka biti isporučena? Gde i ko će je dostaviti?
Pogled mu je skrenuo na Edijevo unakaženo lice, pa se vratio na fotografiju devojke. Šteta. Privlačna je. Ali bio je red na nju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:23 am





32.
Šta vi uopšte radite ovde?
Hari je pogledala u Kesi, i onda se okrenula da zatvori rezu na kapiji manježa, ne žureći da odgovori na pitanje. Naposletku je rekla: – Čekam oca.
Kada je podigla pogled, Kesi je i dalje besno zurila u nju. Oći su joj imale neobičnu oker nijansu i gledala ju je ne trepćući kao mačka. Hari je primetila da je sačekala da se Kruger udalji pre nego što je počela drsko da je propituje.
Kesi je prekrstila ruke preko grudi. – Zainteresovali ste se za očeve konje?
Hari je izvila obrve. Istina je da, što manje veze ima s konjima to bolje, ali ženin način obraćanja probudio je inat u njoj.
Može biti – rekla je.
Zenine zelene oči odmerile su je od glave do pete. Hari se trudila da ne razmišlja o tome šta misli o njenim izbledelim farmerkama. Kesi se okrenula u mestu i energično zaputila preko dvorišta.
Na trenutak, Hari je posmatrala veterinarku kako odlazi, brzo se udaljavajući dugim koracima kao da je na točkovima. A onda je Hari požurila za njom.
Kesi? Mogu li nešto da vas pitam?
Veterinarka se nije obazirala. – Moram da se pobrinem za ranjenog konja.
Samo kratko. – Hari je potrčala kako bi je sustigla. – Radi se o Evi.
Kesi ju je odjednom pogledala. – Šta je s njom?
Koliko dugo već radi ovde?
Dve-tri godine. Zašto?
Da li njen očuh ikad dolazi u ergelu?
Kesi se zaustavila na ulazu u štalu, zbunjenog izraza lica. – Njen očuh?
Zove se Garvin Oliver. Jeste li ga ikad upoznali?
Ne. Jel’ on ima neke veze s ergelom?
Hari je slegnula ramenima, pokušavajući da pročita Kesino lice. – Čula sam da je Krugerov poslovni partner.
Kesi je skrenula pogled. – Den Kruger nema partnere, verujte mi. Ni poslovne ni bilo koje druge. Podigla je crnu torbu koja je stajala pored vrata i ušla u štalu. – A sada, ako nemate ništa protiv, unutra me čekaju rane koje moraju da se previju.
Hari se namrštila i požurila za njom. – Ali šta je s Ti Džejom? On mu je bio poslovni partner, zar ne?
Neko vreme. Ali Den se spremao da ga otkupi. – Kesi se okrenula i pogledala je pravo u oči, stisnutih usana. – Treba da znate jedno: Den je usamljenik. Uvek će to i biti.
Hari je trepnula. Kesi joj je okrenula leđa i ušla u obližnji boks. Nešto je šuškalo iza poluvrata boksa, krupna prilika gazila je po slami. Hari se naježila. Polako je prišla boksu i provirila preko vrata. Krupan crn konj stajao je dijagonalno u boksu. Glava mu je bila spuštena, ramena su mu se trzala, a noge i zadnjica su mu bili
išarani ranama koje su se presijavale. To je bio Rotvajler.
Hari je grickala usnu. Morala je priznati da nije ni pomislila na konja i na ono što mu se desilo pošto je pobegao iz dvorišta.
Ne prilazite. – Kesi ju je pogledala optužujuće, a onda se savila i počela da ubrizgava tečnost u posekotine na Rotvajlerovim nogama.
Uznemirićete ga. Ne sviđate mu se.
Hari je ustuknula. Bilo bi apsurdno da bude uvređena zbog toga šta neki konj misli o njoj. – Je li on dobro?
Manje-više. Našli smo ga jutros zalutalog na putu. – Kesi je nežno prešla rukom konju niz nogu, a onda mu je obuhvatila članak i coknula jezikom. Poslušno, Rotvajler je podigao kopito. – Provalio je iz svog boksa.
Hari je pogledala po boksu. Mirisao je sveže, na drvo, i otvarao se prema kosim krovnim gredama, a preko pregradnih zidova pružao se pogled na susedne boksove. Na jednom zidu, na metar i po – dva, iznad zemlje, visilo je dugačko ogledalo. Kesi je primetila njen pogled i odmahnula glavom.
Ne iz ovog boksa. Neki idiot ga je stavio u zatvorenu staju na kraju. – Polako je spustila Rotvajlerovu nogu na slamu, a zatim izvadila nekakvu vlažnu gazu iz torbe. – Svi znaju da mrzi da bude zatvoren. Imao je sreće, mogao je da se ubije.
Ili nekog drugog, pomislila je Hari.
Kesi je nastavila: – Razvalio je vrata staje udarajući ih nogama. Mora da je bila velika buka. Edi je bio jedini konjušar na dužnosti, ostali su slavili pobedu Bilija Boja. Den će ga ubiti kad se pojavi.
Hari se namrštila zamišljajući Edijevo upalo lice. Da li ju je on zaključao u staju s Rotvajlerom? Delovao je tako mlado.
Kesi je umotala Rotvajlerovu nogu i pričvrstila zavoj zelenom lepljivom trakom. Zivotinji su podrhtavali mišići, ali je podnosila, stoički kao magarac s turističkih plaža.
Čemu služi ogledalo? – pitala je Hari.
Den ga je okačio. Rotvajler je usamljen kad ostane sam, pa zato kada pogleda ulevo, uvek vidi još jedan par ušiju.
Hari se zaškiljila u konja. Okrenuo je glavu i na trenutak su razmenili poglede. Teško je pomiriti prizor životinje koja je sada izgledala tako bespomoćno sa sinoćnim gladijatorom iz pakla.
Kesi je ohrabrujuće mrmljala konju, dok su vazduh parali zvuci lepljive trake koju mu ju obmotavala oko noge. Hari se divila toj ženi koja je bila toliko opuštena u blizini kopita. Sinoć su bila kao sečiva u mraku.
Ne znam kako radite to što radite – rekla je Hari. Kesi ju je pogledala namršteno. – Kako to mislite?
Ovakav život, konji, sve to. – Hari je raširila ruke oko sebe pokazujući na štalu, i onda pogledala Kesi u oči. – Ja to ne bih mogla. Ne bih mogla da izađem na kraj sa svim tim.
Kesi je zastala, trepćući. – Zaista?
Ja sam gradska devojka, moglo bi se reći.
Kesi je sela na pete i posmatrala Hari. Njene čvrsto stisnute usne kao da su na tren smekšale. Onda je klimnula glavom i počela da stavlja drugi zavoj, blago zarumenjenih obraza. Pročistila je grlo.
Čujte, u vezi s onim ranije...
Nije važno.
Kesi je otvorila usta da nešto kaže, ali onda kao da se predomislila. Zvuk cepanja lepljive trake prekinuo je tišinu i Kesi je rekla: – Da li ste još nešto hteli da me pitate o Evi?
Hari je primetila promenu tona. Sad kad je borba za teritoriju oko Krugera izglađena, možda će dobiti neke informacije. Nalaktila se na poluvrata.
Pitala sam se otkud prezime Darsi. Jel’ udata?
Koliko sam ja čula, nije. Ako jeste, muž odavno nije tu; s Robom se zabavlja već više od dve godine.
Robom Devlinom?
Mhm. – Kesi je natapkala malo pomade konju na nogu.
Protivno mojim savetima, mogu da dodam.
Jel’?
Veza s džokejom nije za ljude sa slabim srcem, verujte mi. – Kesi se podigla na noge, otresajući slamu s pantalona.
To je, u najboljem slučaju, zastrašujuć život, a u najgorem je poguban.
Kao da govorite iz ličnog iskustva.
Kesi ju je pogledala izmučenim pogledom. – Jeste. Moj muž je bio džokej.
Hari je razrogačila oči. Posmatrala je stasitu figuru veterinarke pokušavajući da je zamisli pored džokeja. Kesi se osmehnula i slegnula ramenima.
Znam. Čudno, zar ne? Lu je, u stvari, bio prilično visok za džokeja, isto kao Rob, no ipak smo bili neobičan par.
Razvedeni ste?
Kesi je iščezao osmeh s lica. Čučnula je uz Rotvajlerovu prednju nogu da proveri da li su zavoji čvrsto na mestu. Kada je ponovo progovorila, glas joj je bio prigušen.
U početku sam mislila da je to normalno. Sve te dijete, saune. Da je to takav život. Lu je bio veoma uspešan džokej, kao i Rob. – Uzdahnula je i počela da pakuje torbu. – Međutim, činjenica je da lakši džokeji dobijaju više posla, i Lu je sve radio kako bi što više
smršao, Laksativi, izazivanje povraćanja, stimulativne droge. Radio je vežbe u plastičnim odelima i danima ništa nije jeo, nekad bi za jedno jutro izgubio dva i po do tri kilograma.
Opa.
Da. Često je trpeo takve grčeve i bio toliko dehidriran da je jedva funkcionisao. Ne znam kako je imao snage da jaše.
Hari se setila Robovog očaja u štali prethodne noći. – Da li svi oni to rade?
Prilično je uobičajeno. Lua je to odvelo u alkoholizam i depresiju.
Zavrtela je glavom. – Borio se s problemom težine koji jednostavno nije mogao da reši, vidite. Bio je previsok. Kao i Rob.
Šta mu se desillo?
Kesi je izašla iz boksa. – Policija ga je jednog jutra našla kako luta gradom, izgladneo, jedva stojeći na nogama. Uveli su ga u sobu za ispitivanje, i ostavili ga da me pozove. – Zatvorila je rezu na vratima boksa, gledajući u Hari. – Dok su oni bili napolju, on se obesio.
Hari se prenerazila. – Oh, bože.
Izvinjavam se, ne volim to tek tako da saopštim. Ja sam se već pomirila s tim; ima skoro tri godine otkad se to desilo. Ali znam da je ljudima neprijatno.
Malo je reći neprijatno. Hari je neko vreme ćutala. Onda je rekla: – Hoćete da kažete da se to dešava i Robu?
Ne znam. Ali ako mene pitate, postoje znaci da ide u istom smeru.
Rotvajler je šuškao po slami, okrećući se prema njima, i isturio glavu preko poluvrata. Kasi ga je pomazila po mekanoj njušci.
Pokušala sam da razgovaram s Evom – kazala je. – Ali ona je prilično tvrdoglava. Nikog ne sluša.
Potražila je nešto u džepu i zatim dala konju polovinu mentol bombone. Kako je počeo da sisa, čovek bi pomislio da je dobio ogromnu lizalicu. Kesi je nastavila.
Možda će se ta veza sama od sebe ugasiti. U najmanju ruku, može se reći da je burna. Mnogo svađe i vike, i onda jedno od njih besno odjuri. Obično Eva.
Kesi je slegnula ramenima i izašla iz štale, dobacivši preko ramena:
Ali čujte, šta ja znam? Možda su stvoreni jedno za drugo.
Hari je požurila za njom i zažmirila na sunčevoj svetlosti kad su izašle.
Kao vi i Kruger?
Kesi ju je kratko pogledala ali nije odgovorila. Hari se mučila da održi korak s dugonogom veterinarkom, i pokušala je s drugim pitanjem.
A koliko dugo se vi i Kruger poznajete?
Četri ili pet godina. Lu je ponekad jahao za njega.
Hari je počela da nagađa da li se Kesi viđala s Krugerom i pre suprugove smrti. Veterinarka mora da je to osetila jer je rekla:
U slučaju da se pitate, Kruger i ja smo započeli vezu tek prošle godine.
Hari je osetila kako crveni. – Nisam...
Jeste, pomislili ste. – Onda je Kesi odmahnula rukom.
Nije važno. Većina ljudi odmah pomisli isto. Pretpostavljam da je sočni trač zabavniji od istine.
Hari je zamislila Krugerovo tajanstveno lice i bilo joj je jasno šta ljude inspiriše na tračeve. Setila se jednostrane rasprave između njega i Kesi, koju je imala prilike da vidi kroz prozor.
Deluje kao muškarac s kojim je naporno imati vezu – kazala je Hari. – Nekako, teško ga je pročitati, ako znate na šta mislim.
Kao što sam rekla, Den je usamljenik. Nekad nisam sigurna da želi da bude s bilo kim. Ali ostajem s njim. – Kesi se kiselo osmehnula. – Glupo, zar ne?
Ne mora da znači. – Hari je pomislila da zvuči pomalo očajnički, ali nije bio trenutak da to kaže.
Gume su zašuštale u daljini. Podigla je pogled i ugledala kola kako ulaze u dvorište. Kesi je pročistila grlo.
Za vikend idem s njim u Kejptaun. Hari ju je pogledala. – Na aukciju?
Na odmor. Zajednički. Previše radi. – Kesi se nasmešila, a onda polako krenula prema kući. – Konačno sam uspela da ga
nagovorim.
Hari je zurila za njom. Imala je utisak da ceo svet ide u Kejptaun.
Vrata na kolima su se zalupila i ona je pogledala u pravcu dva muškarca koja su koračala prema njoj. Pogled joj se zaustavio na vitkijem od njih dvojice. Tršava dečačka frizura, vitko mišićavo telo. Stomak joj se stegao. To je bio Hanter.
Stao je ispred nje, skamenjenog izraza lica. Hari je progutala knedlu,
Dobili ste moju poruku? – rekla je.
Da. – Reč mu je izletela iz usta poput metka.
Htela sam da razgovaram s vama. Da razjasnim nekoliko stvari. Zaškiljio je. – Jel’ tako? Pa, mnogo toga treba da razjasnite,
gospođice Martinez, i sada vam je prilika da to uradite.
Pokazao je prema kolima. – Vodim vas u stanicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:23 am



33.
Ne mogu da verujem, Jesam li uhapšena?
Hari se promeškoljila na tvrdoj drvenoj stolici upiljivši se u Hantera. On je stajao s druge strane stola, prekrštenih ruku, naslonjen ramenom na zid.
Ne još – rekao je.
Bio je bled, delovao je previše umorno za svoje dečačko lice. Tokom vožnje do stanice odbijao je da joj odgovori na pitanja, a onda ju je ostavio da čeka pola sata u prostoriji za ispitivanje. Hari je sklopila ruke i dala sve od sebe da izgleda što iskrenije.
Ionako sam htela da dođem da razgovaram s vama – rekla je. – Niste morali da dolazite po mene kao da sam neki begunac.
A, ne?
Hari je trepnula, i pokušala ponovo. – Šta sam ovog puta navodno skrivila?
Hanter se odgurnuo od zida, naslonio dlanove na sto i nagnuo se napred tako da mu je lice biio u visini njenog.
Pronašli smo vaše ime u fajlovima Garvina Olivera. Hari se trgla. Znala je da će kad-tad naći njeno ime, ali to ne znači da je imala spreman odgovor. Na brzinu je razmotrila mogućnosti. Ako prizna da je znala za Garvinove fajlove, Hanter će znati da je neovlašćeno čačkala po njegovima dokazima. Ako se napravi luda, ima izgleda da njena smicalica s laptopom ne izađe na videlo.
Ne razumem – rekla je.
Hanter je lupio šakom o sto, i ona se trgla.
Ne zezajte me. – Zaškiljio je. – Prema nalazima veštaka, neko je pristupio Garvinovom hard-disku malo pre nego što ste nam ga vi predali. – Pogled mu je bio neumoljiv. – Znate savršeno dobro šta se nalazi u tim fajlovima.
Hari se skvrčio stomak. Prokletstvo. Bar jednom je trebalo da ne blefira. Uzdahnula je i podigla ruke.
Dobro, napravila sam kopiju. Nije trebalo to da uradim i žao mi
je.
Žao vam je?
Čujte, u moju odbranu, vaša je greška što je laptop ostao kod mene, ne moja.
Hanter je stisnuo zube, pa je odlučila da odustane od te linije napada. Umesto toga, još jednom je podigla ruke kao da se predaje.
Dobro, to mi nije dalo za pravo da napravim kopiju. Ali jedini razlog što sam to uradila jeste da zaštitim sebe. Meni se činilo da mi ni reč nećete poverovati dok sama ne otkrijem ko je ta Bet.
Niste mogli nama da verujete da ćemo otkriti istinu?
Iskreno, ne. – Primetila je da je stisnuo usne i osetila je kako i njoj skače pritisak. – Hej, vi ste počeli da donosite pogrešne zaključke čim ste me zatekli u Garvinovoj kuči. Kad tome dodamo i insinuacije inspektora Lina, koji bi, uzgred rečeno, sve dao da me strpa iza rešetaka, kako da se ne osetim ugroženom.
Pronašli smo vas pored leša i praznog sefa, naravno da smo izvlačili jebene zaključke. – Pogledao ju je hladno. – Ništa od toga vam ne daje za pravo da neovlašćeno rukujete dokazima.
Morala sam nešto da preduzmem. Ko god je ubio Garvina, ustremio se zatim na mene. Vi niste hteli da me zaštitite. – Hari je zamahnula rukama. – Šta je trebalo da radim, da sedim i čekam da me nađe?
Hanter ju je nekoliko trenutaka besno gledao, a onda je naglo izvukao stolicu i seo,
Mnogo toga je upereno protiv vas, osim vaše problematične prošlosti s Linom.
Hari je isturila bradu. – Kao na primer?
Pričajte mi o Denu Krugeru. Provodite dosta vremena s njim u poslednje vreme.
Nije istina. Tek juče sam ga upoznala.
Kojim povodom?
Htela sam da saznam otkud moje ime u Garvinovim fajlovima. – Ignorisala je njegove skeptično izvijene obrve.
Don Lajt je bio jedini trag koji sam imala, i taj trag me je odveo
do Krugerove ergele.
Hari je postala svesna da izbegava da pomene očevo ime i nadala se da Hanter to neće namirisati.
A šta je s Tomom Džordanom? – rekao je Hanter. – Kako ste njega upoznali?
Nikad ga nisam upoznala. Nismo se poznavali. Gledao ju je pravo u oči. – Ali znate da je mrtav?
Slegnula je ramenima. – Pa šta ako znam? Bilo je na svim vestima.
Nakrivio je stolicu unazad i prekrstio ruke na grudima. – Jutros ste se vi i vaš otac videli sa ženom po imenu Roz Blumberg. U hotelu Vestburi.
Hari ga je pogledala zabezeknuto. – Pratili ste me?
Ona je veoma poznata u krugovima dijamantske industrije, kako sam čuo. E sada, zašto biste se vi našli s nekim kao što je ona?
Ona je stara poznanica, htela je da pomogne. – Hari su dlanovi bili vlažni od znoja. – Znala sam da je Garvin preprodavao krijumčarene dijamante, i poinisiila sam da bi Roz mogla, da mi pomogne da popunim neke praznine.
Ko vam je rekao da je Garvin krijumčario dijamante?
Hari se zbunjeno namrštila. – Vi. Rekli ste mi da se bavi nezakonitim poslovima, onog dana kad ste došli kod mene u kancelariju.
Hanter se klatio na zadnjim nogama stolice praveći se da nije čuo.
Možda ste to znali zato što ste bili umešani, Možda ste kopirali njegove fajlove zato što su vam potrebni da nastavite posao.
Hari je zavrtela glavom. Imala je osećaj kao da joj je neko izbrisao misli gumicom za brisanje. – To je suludo, nemoguće da u to verujete.
Hanter je pustio da mu stolica padne napred treskajući o pod. – Možda vi i ta njegova pastorka radite zajedno.
Ne! Rekla sam vam, sve vreme pokušavam da saznam ko je ona.
Znamo mi više nego što vi mislite, gospođice Martinez. Znamo da je Garvin nabavljao ilegalne dijamante u Kejptaunu, i znamo da je koristio Krugerove konje kako bi ih izneo. Eva obavlja taj deo
posla, mada sam bog zna kako. – Prezrivo je iskrivio usnu. – Možda ih natera da ih progutaju, ili im ih gurne u zadnjicu. Znamo za slučajeve gde su tako prenosili drogu.
Hari je srce brže zakucalo. – Slušajte, ja ne poznajem Evu Oliver, to jest Darsi, ili kako se već zove. Upoznala sam je prvi put kad me je unajmila da otvorim taj sef.
Cinično je izvio obrvu. – Stvarno? Kakva slučajnost, zar ne? Ona vas unajmi da otvorite Garvinov sef baš kada je vaš konj sledeći u redu za isporuku?
Hari je otvorila usta ali nije imala šta da kaže. Na kraju krajeva, bio je u pravu, jeste bila neverovatna siučajnost. Hanter je lupkao prstima po stolu.
Samo što to nije vaš konj, zar ne? – Proučavao joj je lice. – Pripada vašem ocu.
Hari se promeškoljila na stolici. – Pa, da, ali...
I vaš otac je poznanik tog takozvanog stručnjaka za dijamante, Roz Blumberg.
Sarađivali su pre mnogo godina, ali kakve to veze ima? On je sarađivao s mnoštvom ljudi.
Ah, znamo mi sve o poslovima vašeg oca. – Hanter se upiljio u nju. – Jel znate da za nekoliko dana putuje s Krugerom u Kejptaun?
Hari je srce bilo u grlu. Prvi put joj je sinulo da se njenom ocu jednako ljulja pod nogama kao i njoj.
Šta tačno hoćete da kažete? – rekla je
Hanter je slegnuo ramenima. – Činjenica je da, kao bivši robijaš, vaš otac uliva još manje poverenja nego vi.
Hoćete ovo da prikačite njemu samo zato što ne uliva poverenje?
Ima nepoznate izvore prihoda.
Kocka se, tako ovih dana zarađuje novac.
Tihi glas joj se ubacio u reč. – Kao vi na Bahamima?
Pogled joj je poleteo ka čoveku koji je stajao pored vrata. Posmatrala je njegovu tamnu kosu, pomalo pohabano odelo i kravatu. Inspektor Lin.
Hanter se namrštio i ustao. – Šta ti radiš ovde?
Čuo sam da si je doveo na saslušanje. – Lin je kročio u prostoriju, polako zatvorivši vrata za sobom. – Pa rekoh da svratim.
Hari je videla kako su se dva muškarca isprsila, spremna za okršaj. Hanter je stegao naslon stolice ukrutivši se. Lin je stajao pored vrata, tih i usredsređen. Kao lisica kad lovi petla.
Traže te napolju – rekao mu je Lin.
Hanter je oklevao, gledajući u Hari. Lin se osmehnuo.
Ne brini za nju. Ja ću joj praviti društvo dok se ti ne vratiš. Hanter je besno pogledao u svog kolegu i izmarširao iz prostorije.
Lin se okrenuo prema Hari.
Dakle, još uvek vas nije uhapsio. Da sam to bio ja, priveo bih vas još pre nekoliko dana.
Hari je stezala ruke, – Nema zašto da me uhapsi. Sve ovo je greška. – Čak su i njoj samoj ta poricanja zvučala neuverljivo.
Lin je prišao praznoj stolici i seo. Pokreti su mu bili glatki i bešumni, kao da je dobro podmazan.
Odlaže da uradi to – rekao je. – Donekle se pita da li govorite istinu.
Hari je zamalo frknula. – Ne deluje tako, verujte mi.
Zato što je oprezan. – Lin ju je pomno posmatrao. – To ne bi bio prvi put da je pogrešno procenio osumnjičenog.
Znam, rekao mi je.
Lin je nakrivio glavu. – A, rekao vam je?
Rekao je da je poverovao svedoku kada nije trebalo, da je bio preblag prema njoj. – Hari je prekrstila ruke. – Možete da budite sigurni da prema meni nije preblag.
To je rekao? Da je bio preblag prema njoj? – Lin se cinično nasmejao. – Interesantan izbor reči.
Hari se namrštila i promeškoljila na stolici. Nagnuo se malo bliže.
Hanter joj se uvlačio u krevet, to je radio. Kad god je stigao. Nije mogao da drži svoje napaljene ruke dalje od nje.
Hari se ukrutila. Lin je klimao glavom s prezrivom grimasom.
Tako je, tucao je glavnu osumnjičenu. Za koju se, uzgred budi rečeno, ispostavilo da je kriva. – Zaigrao mu je mišić pored desnog
oka. – Tvrdi da nije znao, ali žestoko je zajebao stvar. I to na mom slučaju. Malo je falilo da dobije otkaz, a ja umalo da najebem s njim.
Lin je stezao pesnice na stolu između njih. Kao da je to primetio, zavalio se nazad u stolicu, i počeo da šara pogledom po Harinom telu. Cvršće se obgrlila oko grudi, a njemu su se usne iskrivile u još jedan podrugljivi osmeh.
Hanter zna da izabere, što jest jest. I prethodna je dobro izgledala, – Pogledao je Hari prodornim pogledom. – Ili je možda samo slab na žene koje lažu.
Hari se naterala da ne skrene pogled. – Ja govorim istinu.
Vi ste vešt blefer, gospođice Martinez, to svi znamo. Kako biste inače zaradili tolike pare na pokeru?
Nije bilo sve na pokeru. – Dozvolila je sebi da trepne, odjednom umorna od takmičenja ko će duže da zadrži pogled. – Nešto je bilo i na blekdžeku.
Lin se upiljio u nju kao u kristalnu kuglu koja se neočekivano zamaglila. – Nadam se da nećemo otkriti još neku imovinu nepoznatog porekla u vašem posedu.
Hari je oborila pogled, dijamant u njenom džepu odjednom je goreo kao vreo žar. Napolju se začuo neki metež i spasao je da ne mora da odgovori na pitanje. Vrata su se širom otvorila i Hanter je stajao na pragu. Njegovo vitko telo ispunilo je okvir vrata, a svaki mišić mu je bio napet. Na trenutak, Hari ga je zamislila u krevetu s nekim i osetila kako joj koža bridi od vreline kao od osipa. Brzo je potisnula tu sliku.
Pronašli su telo – rekao je Hanter. Lin je ustao. – Čije?
Hanter ga nije ni pogledao i besno se upiljio u Hari. Duboke bore uokvirile su mu usta, dok su mu se nozdrve blago širile.
Zove se Edi Konvej, konjušar iz Krugerove ergele.
Hari je čula kako joj je dah zapeo u grlu. Mladi Edi, žgoljavi konjušar koji se brinuo o Rotvajleru. Hanter je zurio u nju streljajući je očima.
Vaš laptop je pronađen odmah pored njega.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:24 am




34.
Mani je privukao poduprti pneumatski čekić do zida tunela. Težina mu je preopteretila ranu na ruci, i bol mu je prožeo čitavo telo. Osetio je kako se njiše, dok mu se mutilo pred očima. Oko njega, prašina se vrtložila kao crni smog.
Rana na ruci mu se menjala. Koža mu je bila upaljena i modra, a iz posekotine se lučio smrdljiv gnoj, Mani se setio Ezrine gangrene, trule i otrovne, i ne razmišljajući okrenuo se da potraži Takatu. Osvešćenje ga je udarilo poput groma.
Takata je mrtav.
Mani je bio ošamućen. Takata je primio metak i spasao Maniju život, kako bi on zauzvrat mogao da zaštiti Ašu. Ali kako da je spase kad je zarobljen ovde dole u rudniku?
Mani se skljokao leđima na ziđ, držeći se za povređenu ruku. S mukom je progutao knedlu u grlu, nastojeći da izbije iz glave Takatino dobrodušno lice. Starac je imao poverenja u njega, verovao je da ga neće izneveriti. Ali Mani je znao da već jeste.
Metal je odzvanjao po stenama dok su drugi rudari radili u tunelu. Mani se pridigao i mašio bušilice, održavajući je na potpornoj nozi. Poslednji put kad je bušio rupu Oker ga je izudarao palicom. Stražar je sada mrtav, a njegovo debelo telo leži negde nepokopano, zajedno s Manijevim dijamantima.
Mani se stegnuo i upalio motor. Burgija bušilice je zagrizla stenu.
Vibracije su mu protresale telo, nadražujući mu ranu.
Šta ako su drugi stražari već otkrili dijamante?
Preplavila ga je grozničava vrelina. Otpustio je okidač, obamrlih ruku. Ionako sad više nije bitno. Dosad je Okerovo telo verovatno već izneseno iz rudnika, a dijamanti daleko van njegovog domašaja.
Dos Santosi
Mani se okrenuo i zaškiljio kroz uskovitlanu prašinu. Stražar je stajao na ulazu u tunel, pokazujući mu cevkom puške da dođe. Mani je pogledao u ostale rudare, zatim prešao posrćući preko
odronjenog kamenja i izašao u glavno okno. Njegova rudarska lampa je rasterala senke sa stražarevog lica. To je bio mladi bledi vojnik koji se nije usudio da ubije učitelja.
Mladi stražar je zamahnuo puškom. – Ulazi u lift.
Polako, Mani se okrenuo i teška koraka došao do metalnog kaveza. Ruke su počele da mu se tresu. Da li su otkrili da je on ubio Okera? Hoće li upucati i njega, isto kao što su Takatu? Mani je ušao u lift, a stražar odmah za njim. Kavez je zveketao dok su se peli uvis, probijajući se kroz sve gušći stub vreline. Onda su se zaustavili uz škripu i Mani je iskoračio napolje na sunce.
Stražar je šutnuo torbu na zemlji. – Uzmi svoje stvari. – Onda je tutnuo Maniju snop papira u ruke. – Tvoj ugovor je istekao. Prođi kroz rendgen i izađi na glavna vrata.
Mani je svukao masku pod bradu, zureći u papire s odobrenjem za njegovo otpuštanje. Onda se zagledao u stražara. Koji trenutak, mladi vojnik je gledao njega, a onda mu dao znak puškom.
Polazi!
Mani je natrpao papire u radno odelo i uzeo svoju torbu. Kretao se koridorom oivičenim bodljikavom žicom do rendgenskog odeljenja. Desno od njega, iza bodljikave žice, nalazio se glavni izlaz i on je zurio u ogromnu kapiju koja kao da je zatvarala ulaz u neku tvrđavu. Ispred nje je čekao kamionet s upaljenim motorom, spreman za polazak. Malo dalje, iz pravca kasarne za bele radnike, dva muškarca su se kretala prema kamionetu. Teglili su između sebe nešto veliko i belo, pod čijom težinom su posrtali.
Vreća za leš.
Maniju je srce počelo silovito da tuče u grudima. Da li je Okerovo telo još uvek u rudniku? Mani je odlepio pogled od njih i pojurio u rendgensku salu, gde se predstavio operatoru u zaštićenoj kabini. Baš kako je i rekao, Voker više nije bio tu. Njegov zamenik je bio mlađi, neiskusan u poslu, s pokretima sporijim od kornjače. Mani je stiskao pesnice, premeštajući se s noge na nogu. Kad bi samo uspeo da stigne do kamioneta pre nego što ode, možda bi još uvek imao izgleda.
Operator je konačno podigao pogled i klimnuo glavom. Mani je bacio torbu na pokretnu traku rendgena i ušao u komoru. Vrata su se zatvorila i krak rendgena u obliku slova C se zatresao i počeo sporo da puzi uza zid.
Maniju je znoj curio niz lice. Skeniranje od glave do pete traje dvadeset pet sekundi, Valjda će kamionet još uvek biti tu. Pomislio je na belgijskog stražara, Zonvijea, koji je odlučio da se otarasi tela bez prijavljivanja policiji. Stražari nikad nisu pozivali u rudnik nadležne organe. Previše ubistava su počinili.
Krak rendgena je konačno škljocnuo vrativši se na mesto. Vrata od pleksiglasa su se otvorila i Mani je iskočio iz kapsule čekajući da operator otključa glavna izlazna vrata. Reze su se otvorile, brava je zazujala. Mani je prošao kroz metalnu ogradu u visini struka i uzeo torbu s pokretne trake. Ramenom je odgurnuo velika čelična vrata i izleteo na sunce.
Kamionet je još bio tu.
Mani se vukao do njega, boreći se protiv grčeva u udovima.
Kamion je zaturirao, a izlazna kapija je zaškripala.
Ćekajte! – Mani je potrčao ka vratima vozača. – Jel možete da me povezete?
Vozač se počešao po kosi s upletenim perlama i slegnuo ramenima. Pogledao je u svog suvozača i neko vreme su se dogovarali na jeziku isizulu. Onda se vozač okrenuo prema Maniju i osmehnuo se, otkrivši razmaknute krive zube.
Možeš da pođeš s nama. Ali veliki čovek iza zauzima mnogo mesta.
Dva muškarca su zabacila glave i grohotom se nasmejala. Mani im je zahvalio, prišao zadnjem delu kamioneta i ubacio svoju torbu u otvoreni teretni deo. Potom se popeo unutra i smestio uz ivicu prikolice. Vozač je bio u pravu. Okerovo telo i platnena putna torba su zauzimali večinu prostora.
Čelična kapija je zaškripala i kamion je polako ubacio u brzinu. Mani se naslonio uz ogradu prikolice, koja je vibrirala, i posmatrao široko nebo i rastinjem prekriveno prostranstvo ispred njega.
Udahnuo je jak sladak miris bagrema. Ubrzo će biti napolju, daleko od rudnika. Uskoro će moći da potraži dijamante.
Rafal pucnjeva zaparao je vazduh. Kamion se naglo zaustavio. Mani je brzo okrenuo glavu. Zonvije je stajao na dva metra od njih, nišaneći puškom Maniju u glavu.
Mani je polako podigao ruke. Stražareve oči su delovale sitno na njegovom licu u obliku lopate. Besno je zurio u Manija a onda mu se pogled spustio na Okerovo telo u vreći.
Opet je pogledao u Manija. – Ko je rekao da možeš da ideš? Mani je progutao knedlu, i počeo da traži otpusni nalog.
Imam sve papire, istekao mi je ugovor.
Zonvije ga nije slušao već je ponovo gledao u Okerovo telo. Na četvrtastoj vilici nabrekao mu je mišić. Onda se pomerio u stranu i doviknuo vozaču:
Vozi u rikverc! Ide na rendgen.
Mani je progutao kneđlu. – Ali ja sam već prošao.
Ne ti. – Zonvije je pljunuo na zemlju. – Telo.
Kamionet je počeo da zavija u rikverc prilazeći zadnjim delom rendgenskom odeljenju. Mani se držao za ogradu prikolice, dok mu se želudac prevrtao. Kamionet se zaustavio uz škripu i Zonvije je viknuo dvojici muškaraca napred u kamionetu.
Odnesite telo na rendgen. – Zonvije se upiljio u Maniju, – Ti!
Odnesi njegovu torbu.
Dva muškarca su iznela Okerovo telo iz prikolice i unela ga u rendgensko odeljenje vukući ga po zemlji. Mani je uzeo Okerovu torbu i sišao s kamioneta. Onda je drugi put tog dana zakoračio u rendgensku salu.
Spusti torbu na pokretnu traku.
Mani je uradio kako mu je rečeno, dok su se vozač i njegov prijatelj rvali s telom u zatvorenoj vreći smeštajući ga u kapsulu skenera. Ostavili su ga zaglavljenog uza zidove kapsule i izašli.
Zonvije je zgrabio Manija za košulju i gurnuo ga na zid iza zaštićene kabine. Cevkom puške nagnječio je Maniju grlo, toliko jako da je počelo da se grči.
Šta ti misliš? – Zonvije se uneo svojim širokim licem u Manijevo.
Iza njega su brujali motori skenera. – Hoće li naći nešto?
Mani se zagrcnuo i brzo udahnuo što je više mogao. Pluća su mu se nadimala boreći se protiv gušenja. Zonvije se iskezio i zabio pušku još dublje. Maniju se grlo zatvorilo, jezik mu je nabrekao. Čvrsto je zažmurio čekajući da pronađu dijamante.
Brujanje je prestalo. Mani je širom otvorio oči. Zonvije je pogledao u operatora rendgena.
Pa?
Operator je slegnuo ramenima. – Sve u redu.
Žonvije se naglo okrenuo prema njemu. – Šta pričaš ti?
Nema ničega. – Operator je pokazao ka ekranima. – Pogledaj sam.
Žonvije je zurio u monitore. Mani je iskrenuo glavu u tom pravcu. Iskrivljena silueta Okerovog tela izgledala je kao duh na ekranu. Pored njega, na snimku zrnaste strukture, videla se njegova putna torba.
Žonvije je zaurlao i nasrnuo opet na Manija bacivši ga na pod. – Ðubrad jedna, svi vi! – Pljunuo je Maniju u lice, okrenuo se i izleteo kroz vrata. – Utovarite ga natrag u kamionet!
Mani se podigao na noge, drhteći. Dva muškarca iz kamioneta su utrčala unutra i iznela Okerovo telo. Mani ih je pratio s torbom i ubacio ju je u prikolicu pored tela. Onda se popeo unutra i čučnuo u ugao.
Vozač je dao gas i kamion je ponovo krenuo prema izlazu tandrčući. Čelična kapija je zaškripala polako se razmičući. Mani je bio u pripravnosti, čekajući da ih neko zaustavi. Tada je kamion isplovio kroz kapiju, udarivši na zemljani put.
Mani je obgrlio kolena, dok mu je puls divljao. Pogled mu je bio prikovan za čeličnu kapiju i ograde od bodljikave žice. Nije bilo stražara da izjure za njim, ni oklopnih džipova. Kamion se truckao otvorenim putem. Zatvorski kamp se gubio u daljini, stapajući se s odblescima prašine i šipražja. Konačno, Mani je sklopio oči i odmorio čelo na kolenima. Ostao je tako sledeća tri ili četiri
kilometra. Onda je podigao glavu i osmotrio Okerovo telo zatvoreno u vreći.
Pomerio se bliže, bacivši krišom pogled na vozača i njegovog saputnika u kabini. Raspravljali su se ne obraćajući pažnju na svog slepog putnika. Mani je dohvatio Okerovu putnu torbu i otvorio rajsferšlus. Počeo je da pretura po njoj, kopajući između košulja, pantalona, čarapa i cipela. Mani je izvrnuo stvari napolje prepipavajući dno torbe.
Gde je?
Onda su mu se prsti sklopili oko nečeg hladnog. Izvadio ga je napolje i metal je blesnuo na suncu. Okerov nož.
Mani je stegao prste oko drške i vratio pogled na vreću s telom. Zaškrgutao je zubima, uhvatio kukicu rajsferšlusa i otvorio vreću. Ustajali smrad zapahnuo je Manijevo lice. Okrenuo se na drugu stranu sa želucem pod grlom. Pokrio je nos i usta pa svukao vreću s tela. Muve su zazujale vazduhom. Odvratan smrad trulog mesa ispunio je Maniju nozdrve. Prisilio se da pogleda u Okera. Telo je bilo naduveno, a koža je postala zelenkastoplava. Tečnost je curila iz njegovih izbečenih očiju, koje su utonule u lobanju.
Mani je zatvorio usta trudeći se da ne udiše. Čvršće je stegao nož. Drugom rukom je počeo da prepipava Okerov kaiš na oba boka. Namrštio se, potom je zavukao ruke ispod Okerovih leđa i podigao telo. S donje strane je bilo vlažno i gnjecavo. Pod telom je bila, još uvek zakačena za kaiš, Okerova drvena palica.
Mani ju je otkačio i izvukao, a onda pustio Okerovo telo da padne nazad. Pogledao je u palicu. Njena kruškasta glava bila je ojačana zaobljenom olovnom navlakom prišrafljenom na palicu. Mani je pomoću noža odvrnuo šrafove. Olovna kapa je skliznula, otkrivajući skraćeno telo palice koje je Mani sastrugao nožem.
Obrisao je nadlanicom znoj s lica i podigao olovnu kapicu s poda. Zvecnula mu je u ruci. U njoj su se nalazila četiri mutnobela dijamanta ugneždena kao jaja u košari.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:24 am





35.
Ne ostavljaj tragove za sobom.
Prvo pravilo forenzike i Hari ga je uprskala. Prokletstvo. Udarila je pesnicom o volan.
Kada je kopirala Garvinov hard-disk, podesila je opremu da blokira bilo kakve upise na njegov disk. Ili je bar tako mislila. Ovako usplahirena, mora da nije to dobro uradila te je ostavila razotkrivajuće otiske svuda po njegovim fajlovima.
Mada to sada ionako nije bitno. Upalila je farove i polako se ukljućila u saobraćaj. Neovlašćeno rukovanje dokazima je manji prekršaj u poređenju s onim za šta je sad bila optužena.
Prvi nagon joj je bio da poriče da je laptop njen, ali bilo bi teško osporiti oznaku Blekdžeka. Na kraju je ispričala Hanteru za svoje iskustvo u Rotvajlerovom boksu, ali je mogla da nasluti na osnovu njegovog hladnog izraza lica da joj nije verovao. Rekla mu je da proveri njen karton u hitnoj pomoći, čak mu je pokazala nekoliko masnica. On je brzo skrenuo pogled na drugu stranu rekavši da će proveriti.
Hari je uzdahnula. Nekad je bolje govorila laži nego istinu.
Pred očima joj je odjednom bilo Hanterovo lice. Umorne oči boje lešnika; dečačka frizura koja je odudarala od čekinjave brade kao u pećinskog čoveka. Zavrtela je glavom. Morala je da prizna da su je Linova otkrića šokirala. Otkrio joj je stranu Hanterove ličnosti za koju nije bila sigurna da želi da je zna.
Prošla je pored Triniti koledža, nadmećući se s autobusom za mesto u unutrašnjoj traci. Saobraćaj je bio gust za to doba noći. Pred očima joj je iskrsla slika Edijevog tela, ostavljenog u mraku. Policija je rekla da je ležao u jarku cele noći. Teško je progutala knedlu. Jeste da ju je Edi zaključao u Rotvajlerov boks, ali joj je delovao previše mlad da bi uradio tako nešto na sopstvenu ruku. Po čijem naređenju onda?
Pomislila je na Krugera, prisećajući se hipnotičkog susreta s njim u
manježu; prišao joj je sasvim blizu i osetio njenu sumnju u samu sebe kao da je ona jedan od njegovih konja. Vrelina joj je pohrlila u lice. S tim čovekom je lakše izaći na kraj kad je hladan i nepristojan.
Možda je Rob taj koji je rekao Ediju šta da radi. Uostalom, džokej je te noći bio tamo. A još je i u vezi s Evom. Verovatno joj je on napravio masnicu na oku.
Hari je zamislila džokejevo lepo lice uokvireno plavom kosom i tanko žilavo telo. Onda se setila njegove patnje u boksu Bilija Boja. Da li je Kesi u pravu? Da li izaziva sudbinu svojim alkoholizmom i poremećajima u ishrani, rizikujući samouništenje? Takva karijera ne može dugo da traje.
Možda dijamantima hoće da osigura sebi penziju.
A onda je tu i Kesi. Ona je te večeri takođe bila u ergeli. Bliska je s Krugerom. Ili bar onoliko koliko je moguće zbližiti se s takvim čovekom. Ako je on umešan, po svoj prilici je i ona umešana.
Ili možda radi na svoju ruku, nezavisno od Krugera. Kesi je ostavila utisak jake žene. Da li je zaista tip koji bi ostao u propaloj vezi? Možda je to samo paravan, a njena veza s Krugerom način da bude blizu ergele.
Blizu dijamanata.
Hari se namrštila. Možda, možda. Koliko je znala, svi iz proklete ergele su možda umešani. Njene intuitivne antene i nisu baš brujale od signala. Brzine su zaribale kada je uletela prebrzo u sledeću okuku.
A i šta je sad sve to bitno, dođavola? Hanter je već počeo da sklapa kockice; nije mu bila potrebna njena pomoć. Znao je da je Krugerova ergela ono što sve povezuje: od Garvina, do Ti Džeja i sada Edija. A pošto je pronašao njeno ime u Garvinovim fajlovima, više nije imala šta da krije. Nema više njuškanja, niti mešanja. Od sada će samo da se primiri i čeka.
Kao i njen otac.
Pogledala je na sat. Pozvaće njegovu sobu kad stigne u hotel. Hanterov kolega ga je njenim kolima povezao natrag u Dablin i ostavio joj mini kod policijske stanice, pošto je ona tamo došla s
Hanterom. Rekla je ocu da radi na slučaju, ali nije bila sigurna da joj je poverovao. Mora da ga ubedi da otkaže put u Kejptaun. Bilo kakve veze s Krugerom bi ih sada oboje dodatno inkriminisale.
Hari je usporila pred sledeće skretanje. Opet je počelo da je boli rame, žigajući je do kostiju. Hanter ju je saslušavao više od tri sata pre nego što ju je konačno pustio. Želela je samo da legne i zaspi.
Kad je stigla u hotel Vestburi, bilo je već skoro deset sati. Spustila se na podzemni parking i zauzela prvo slobodno mesto. Onda je požurila da izađe iz tog pećinskog prostora, dok joj je svaki mišić u telu bio napet i spreman za bekstvo. Ali niko joj nije prišao da je uznemirava, i dva minuta kasnije bila je u holu hotela. Bio je blistavo osvetljen i pun ljudi, zbog čega se odmah osetila sigurnijom. Što je bila iluzija, znala je to, ali joj se raspoloženje popravilo.
Njena soba se nalazila na prvom spratu, pored liftova. Hodnik je bio tih, i jedini znak života bio je poslužavnik ostavljen ispred vrata. Potražila je karticu za otključavanje i gurnula je u bravu, kada ju je štrecnuo iznenadni oštri bol u ramenu.
Analgetici i spavanje, tim redom.
Otvorila je vrata. Soba je bila u mraku pa je počela da napipava po zidu. Gde je, dođavola, prekidač za svetlo?
Nešto je šušnulo u hodniku iza nje i nije stigla ni da se okrene kad je neka prilika naletela na nju. Udahnula je vazduh da vrisne. Snažne ruke su je odgurnule u sobu i oborile je na zemlju.
Tresnula je glavom o pod. Pokušala je da vrisne. Pesnica ju je udarila u grudi, izbivši joj vazduh iz pluća. Borila se da udahne. Nije mogla da diše. Pluća nisu htela da se rašire.
Vrata su se zalupila i soba je ostala u potpunom mraku. Nečije ruke su je prevrnule na stomak i zavrnule joj šake iza leđa. Rameni mišići su joj se prenapregli i jauknula je. Nešto je škljocnulo i osetila je hladan metal na koži. Napadač je zategao lisice, a zatim ju je naglo okrenuo licem prema sebi.
Zurila je u njegovo nabijeno telo, dok joj je srce ludački tuklo. Oči su mu sijale belim odsjajem u mraku. A iznad čela je štrčao vrh bejzbol kape.
Kao da ju je struja udarila. Htela je da vrisne, ali je on zamahnuo nogom i šutnuo je u rebra.
Hari se presamitila od bola koji ju je probadao s boka. Gospode.
Ubiće je. Nadvio se nad njom.
Da ti objasnim kako će ovo da ide. – Glas mu je bio hrapav i dubok. – Ja postavljam pitanja, ti odgovaraš.
Hari se sklupčala, prezirući jecaj koji joj se oteo iz grla. Muškarac s bejzbol kapom je nastavio.
Ako mi se ne dopadnu tvoji odgovori, imamo problem. Ako vrisneš, imamo problem.
Izvukao je nešto iz džepa i prineo joj licu. Hari se sledila. To je bio šiljati nož ubojitog izgleda.
Nasmešio se. – Dopada ti se?
Prišao je korak bliže. Hari je zastenjala i pridigla se brzo u sedeći položaj. Srce joj se uzlupalo u grudima.
To je komandoski bodež, veoma tanak. – Zamahnuo je nožem prema njoj trgnuvši je. – Dovoljno tanak da prođe između rebara. Ili da se zabode u oči.
Hari je ispustila prigušen jecaj. Ukopala je pete u pod i odgurnula se unazad. Odmah je naletela na zid. Čučnuo je pored nje. Iznenadni tračak mesečine osvetlio mu je lice. Bilo je izbrazdano kao kornjačina koža.
Vidiš? – Držao joj je nož tik uz lice. – Ima dvostruku oštricu, neobičano oštar.
Hari se pribila uza zid. – Šta hoćeš?
Šiljak noža, oštar kao igla, uperio joj je u očnu jabučicu.
Hoću imena. Informacije.
Ali ja ne znam ništa.
Pogrešan odgovor.
Približio je bodež njenom oku. Hari je zaječala i okrenula lice u stranu. Zgrabio ju je za bradu, ne dajući joj da se pomeri.
Ko transportuje dijamante?
Hari je progutala knedlu. – Ja nisam deo svega toga, kunem se.
Bila sam upletena igrom slučaja, ne znam ništa.
Počeo je da okreće nož kao šrafciger sve bliže i bliže njenoj očnoj jabučici. – Pokušaj ponovo.
Kunem se, ja nisam...
Odalamio ju je nadlanicom po licu, odgurujući joj glavu od noža. Onda ju je zgrabio za bradu i povukao je nazad. Nož je i dalje lebdeo u vazduhu, spreman da ubode. Čitavo telo počelo je da joj se trese.
Njegovi prsti su joj se stezali oko brade. – Jebeno loš početak.
Možda će ti ovo osvežiti pamćenje.
Odgurnuo joj je bradu u stranu i ustao. Hari je zažmurila, istiskujući vrele suze između trepavica. Prokleta bila Eva Darsi što ju je uvukla u sve ovo.
Pogledaj me!
Hari je brzo otvorila oči. Čovek s bejzbol kapom stajao je nad njom, držeći kovertu prislonjenu uz svoje četvrtaste grudi.
Baci pogled.
Izvadio je fotografiju i stavio joj je pred lice. Na slici se video tamnoput krupan čovek kako stoji pored nekakve letelice. Njegova crna talasasta kosa i zaobljeno lice ukazivali su na indijsko poreklo.
Ne znam ko je to – prošaputala je.
To je slika ’pre’. – Izvadio je još jednu fotografiju. – Ja više volim snimak ’posle’.
Nabio joj ju je u iice. Na njoj je bio isti muškarac, samo je ovog puta ležao na zemlji. Lice mu je bilo izbrazdano dubokim posekotinama, a tamo gde je trebalo da budu oči zjapile su prazne krvave duplje.
Hari se zamalo nije ispovraćala i okrenula se u stranu. Dragi gospode.
Gledaj!
Vratila je pogled na sliku. Pokazivao je drugu fotografiju. U nju je zurilo Edijevo mršavo lice, dok se u pozadini video crn konj. Zamenio ju je sledećim snimkom. Lice konjušara bilo je uprskano krvlju, nije imao desno oko.
Hari se prevrnuo želudac. – Molim te.
A vidi ovu?
Pokazao joj je još jednu fotografiju. Osetila je kako joj srce tone u pete. Na slici se video njen otac kako stoji u Krugerovom dvorištu.
Vrtelo joj se pred očima. Dragi bože, ne.
Vrtela je glavom ne prestajući. Policija ga je ispratila kući, nemoguće je da mu se nešto desilo. Tihi jecaji su joj se oteli iz grla.
Muškarac s bejzbol kapom je čučnuo pored nje i uneo joj se u lice.
Tvoj otac još uvek nema snimak ’posle’. – Prineo joj je nož očima.
Ali će ga imati ako ne dobijem odgovore.
Hari je zurila u bodež, dok joj je čitavo telo drhtalo. Verovatno će je ubiti šta god da mu kaže. Ali možda može da zaštiti oca.
U redu, u redu! – Zubi su joj cvokotali, – Jesam deo sindikata, i mogu da ti kažem šta te zanima. Nema potrebe da ga povrediš.
Upiljio se u nju. – Jesi li sigurna? Možda me lažeš, govoriš mi ono što hoću da čujem. – Uhvatio ju je za bradu, prignječivši joj vilicu. – Hoćeš da me napraviš budalom?
Ne! – Pomislila je na Hantera, i koliko je sati provela pokušavajući da ga ubedi da nema nikakve veze sa svim tim, a sada je morala da uveri ovog ubicu da jeste umešana.
Radila sam s Garvinom Oliverom. – Telo nije prestajalo da joj se trese. – Bili smo tim. Video si me u njegovom sefu, ne bih mogla da ga otvorim bez njegovog odobrenja, zar ne?
Prislonio joj je površinu sečiva na obraz, prinevši vrh tik uz ugao njenog desnog oka.
Šta još? – rekao je.
Hari je brzo razmišljala. – U mom džepu. Imam dijamant. Pripada sindikatu, ali možeš da ga uzmeš.
Pustio joj je bradu, držeći nož i dalje na istom mestu. Osetila je kako traži prstima po džepu njenih farmerki dok nije našao mali dijamant. Prineo ga je licu.
Šta je ovo, koji kurac? – Stisnuo je dijamant u pesnici. – Oh, daćeš ti meni dijamante, nego šta, ali ne jebene kamenčiće kao ovaj. Govori šta znaš o dijamantima!
Hari je premotavala film. – Konji. Dijamante unosimo pomoću konja.
Glupačo, to već znam. – Jače je pritisnuo sečivo. – Ko je još umešan?
Hari je udahnula duboko, odugovlačeći. – Šta će biti s njima ako ti kažem?
To se tebe ne tiče. Recimo samo da imam naređenja i da planiram da ih izvršim.
Naređenja od koga? Od Van Viksa?
Spazila je iskru prepoznavanja u njegovim očima i znala je da je pogodila. On je još jače pritisnuo na nož.
Dosta s jebenim pitanjima. Reci mi ko je umešan!
Hari je pomislila na Evu. Ako mu kaže njeno ime, ovaj čovek će je sigurno ubiti. Progutala je knedlu, očiju prikovanih za bodež.
Edi Konvej. – Edija sada niko ne može da povredi. – On je bio samo klinac, potrčko.
Muškarac s bejzbol kapom joj je uperio bodež u oko, zarivši joj prste ispod očiju, – Traćiš mi vreme.
Ne, čekaj! Eva! Eva Darsi.
Nešto malo skvrčilo se u njoj, ali nije imala izbora. Eva će morati da okuša svoju sreću. Muškarac s bejzbol kapom je počeo da vrti bodež između prstiju. Ako bi mu iskliznuo, rasekao bi joj rožnjaču.
Nastavi – rekao je.
Ona je Garvinova pastorka. Umešana je od samog početka.
A šta je s ergelom? Ko je tamo glavni?
Hari je stisnula zube. Kad bi znala koga da imenuje, uradila bi to. Ali da proizvoljno uperi prst u nekoga, bilo bi to kao da nasumice izriče smrtnu kaznu nekome.
Ne znam – prošaptala je.
Ako je to sve, onda mi nisi ni od kakve koristi. – Oštrica joj je okrznula trepavice. – A ni tvoj otac.
Obuhvatio joj je obraze slobodnom rukom i prislonio joj koleno na grudi. Onda joj je uperio bodež tačno u zenicu.
Hari je naglo udahnula. Sečivo joj je ispunilo vidno polje, kao zmija spremna da napadne. Mesečina je blesnula od metala. Muškarac s bejzbol kapom se trgnuo, i na sekundu je delovalo kao da okleva.
Oči su mu se zastaklile, kao da je više ne vidi. Znoj mu je izbijao po koži, i osetila je da mu mišići drhte. Nož joj je i dalje podrhtavao iznad oka.
Hari se blokirao rnozak. Reci nešto, bilo šta! Mora da postoji još nešto što bi mogla da iskoristi.
Dijamanti! – Procedila je reč kroz njegov gvozdeni stisak na obrazima. – Sledeća isporuka, mogu tebi da je dam.
Trepnuo je. Ponovo se usredsredio. Olabavio je stisak. Vrh noža joj je i dalje lebđeo ispred oka.
Zurio je u nju. – Nastavi.
Kejptaun. Stiže iz Kejptauna za nekoliko dana.
Gde u Kejptaunu? Ko ih transportuje iz zemlje?
Ja. – Hari je dahtala, kupujući vreme. Ako mu kaže za Kenilvort i Dona Lajta, neće više imati ništa za razmenu. – Eva mi javlja tačno vreme i mesto. Tamo se sastajem s jednim od naših kurira, i organizujem transport dragulja kući.
Zadržala je dah, paralisano zureći u bodež. Proučavao ju je koji tren.
Evo kako ćemo – rekao je naposletku. – Sačekaćemo ovde da se tvoja drugarica Eva javi. Onda ću ja otići tamo i sam preuzeti dijamante.
A mene ubiti? – Hari je liznula usne. – Tako neće moći. Naši kuriri tebe ne poznaju. Misliš da će tek tako uručiti dijamante nekom neznancu? Ako ne vide mene tamo, otkazaće isporuku.
Pljunuo je u mrak. – Misliš da ću da te pustim da odeš?
Moraćeš. – Hari je stisnula zube, nadajući se da će joj to prikriti strah u glasu. – Bez mene se nećeš nikad ni približiti dijamantima.
Zaškiljio je. Izmakao se, spustivši nož uz bok. Bez upozorenja udario ju je snažno u stomak. Hari se borila da dođe do daha i pokušala je da se savije, ali njegova težina ju je držala u mestu. Onda ju je zgrabio za kosu i podigao joj glavu.
A zašto bih ti verovao da ćeš mi doneti dijamante? Hari je zaječala od bola. – Zato što nemaš izbora.
Znam bolji razlog. – Zabacio joj je glavu i prineo joj oštricu noža
do vratne žile. Nešto toplo joj je kapnulo niz vrat.
Donećeš mi dijamante ili ti je otac mrtav čovek.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:25 am





36.
Mani se teška koraka kretao pustim drumom. Trpeo je bol u kostima pri svakom koraku. Hodao je već skoro četiri sata, i naučio je da ne diže pogled. Nije mogao da podnese beskraj mraka, bez Kurumana igde na vidiku.
Hijena je zakevtala negde u daljini. Vrelina dana se odavno razišla, kad je mrak prelio sve kao prosuto mastilo. Mani je putovao kamionom dok su išli glavnim putem, a onda mu je vozač stao da siđe.
Ne idemo dalje – rekao je vozač. – Kuruman je trideset kilometara severno, samo prati asfaltirani put.
Mani je klimnuo glavom i posmatrao kako kamion silazi s auto- puta i nastavlja truckajući se zemljom obraslom rastinjem. U tom pravcu nema nikakvih naselja, niti drugih puteva. Samo spržena pustoš. Savršena za zakopavanje tela.
Mani je podigao torbu na rame razmišljajući o dijamantima koje je nosio u njoj. U poslednjem trenutku je odlučio da ih ne sakrije u Okerovo telo. Beli leševi su retko kad morali da prođu kroz rendgen, ali šta ako ovoga puta promene pravila? Tako je Mani izdubio vrh Okerove palice, kockajući se da rendgenski zraci neće prodreti kroz olovnu oplatu.
Gegao se ivicom puta, stružući nogama po pesku koji je vetar naneo iz pustinje Kalahari. Ruka ga je žigala, dok se iz toksične rane infekcija širila po celom telu. Od otrova ga je već hvatala nesvestica. Koliko mu je ostalo dok mu delirijum ne pomuti um?
Mani je duboko udahnuo. Još malo pa gotovo. Ubrzo će pronaći kurira po imenu Čandra i predati mu dijamante. I tada će Manijev posao biti završen. Ezra mu je rekao šta će se potom desiti.
Čandra će odneti dijamante u Kejptaun. Njegov kontakt će mu telefonom javiti mesto i vreme. – Ezra je odigao glavu od prljavog ležaja, gledajući ga molećivo. – Čim oni iz Kejptauna dobiju dijamante, gotovo je. Možeš da ideš. Povući će svoje ljude i bićemo
bezbedni. – Tada mu se pogled zamaglio. – Do sledećeg puta.
Mani je stisnuo zube, pogleda prikovanog za put. Neće biti sledećeg puta. Otići će do Ezrine smrdljive kolibe i nateraće svog brata i Ašu da se vrate s njim u Kejptaun. Mani je istrljao pesak iz očiju. Setio se kad je prvi put pitao Ašu da pođe s njim. Odbila je. Otac joj je star i bolestan, rekla je. Nije htela da ga ostavi. I tako je ostala tamo i udala se za Ezru.
Ali Takata je sada mrtav.
Vlažan kašalj razdirao je Maniju grudi. Presamitio se, grebalo ga je u plućima kao da su mu ispunjena srčom. Trenutak kasnije, napad kašlja je prestao. Uspravio se i produžio asfaltiraniin putem.
Poslednjih trinaest godina prašina mu oblaže utrobu sloj po sloj, još otkako je kao dete prvi put sišao u rudnik. Mani se trudio da ne razmišlja o tome kakva mu se bolest razvija u plućima.
Vukao se dalje, okružen sa svih strana polupustinjom. Posle sledeća tri kilometra podigao je pogled. Načičkane tačkice svetlile su u daljini.
Kuruman.
Adrenalin je prostrujao Manijevim nogama. Namestio je torbu na ramenu i ubrzao korak. Hodao je još šest kilometara pre nego što je stigao do grada. Zatim je, sledeći Ezrina uputstva, počeo da kruži ka zapadu po periferiji Kurumana, prošavši nakratko kroz saobraćaj i osvetljene ulice grada pre nego što se opet zaputio kroz trnovit južnoafrički šiprag.
Čovek po imenu Čandra vodio je posao s malog aerodroma devet kilometara van grada. Manija je put vodio između senki peščanih dina i humki azbesta iz napuštenih lokalnih rudnika. Prašina mu se skorila na usnama. Usamljeno svetlo gorelo je u daijini, i hodao je ne skidajuči pogled s njega. Ubrzo je mogao da nazre malu, jednospratnu zgradu i pored nje uzanu pistu.
Poslednjim atomima snage prešao je poslednjih nekoliko koraka. Kad je prišao zgradi, na otvorenim vratima pojavila se silueta muškarca.
Šta ti treba?
Mani je liznuo slanu koricu s usana. – Došao sam da vidim Radža Čandru.
Muškarac je zakoračio prema njemu. –Ja sam njegov brat, Sandžit, možeš meni da se obratiš.
Mani se zaškiljio u tamno mesnato lice. – Mislim da moram da razgovaram s Radžom.
Muškarac po imenu Sandžit zurio je u njega koji tren. Oči su mu bile okrugle, kosa gusta i kao da je bila nauljena. Onda se bez reči okrenuo i ušao nazad u zgradu.
Mani je stajao u mraku drhteći. Biće mu potrebna još tri dana hodanja do Ezrinog sirotinjskog naselja. Zapitao se da li će ga Aša zamrzeti kad joj kaže za njenog oca.
Sandžit se vratio sam. Stao je ispred Manija i pružio mu veliku čašu vode. Mani je oklevao a onda ju je uzeo i iskapio. Obrisao je usta drhtavom rukom.
Hvala.
Sandžit je klimnuo glavom i oborio pogled, čačkajući zlatan sat koji je nosio na ruci. Kaiš je izgledao preveliko na njemu, uprkos punačkim rukama. Pogledao je opet u Manija.
Moj brat je mrtav.
Mani se skamenio, voda mu je kao kamen pala na želudac. – Mrtav?
Prošle nedelje. Našao sam ga na pisti. – Sandžit se zagledao preko polupustinje, zbunjenog izraza lica. – Neko mu je iskopao oči. Maniju se vrtelo u glavi. Osećao se kao da je doputovao do kraja sveta samo da bi saznao da tamo nema ničega. Progutao je knedlu
suzdržavajući napad panike.
Ali imam nešto da isporučim – rekao je. – Nešto za Kejptaun.
Sandžit je slegnuo ramenima. – Ako imaš para, mogu da te odvedem gde hoćeš.
Ali tvoj brat, on ima vezu u Kejptaunu, nekoga ko...
Moj brat je imao mnogo veza, ali ih nikad nije delio sa mnom. – Sandžit je pokazao bradom u pravcu iz kog je Mani došao. – Imao je i veliku kuću u Kurumanu i skupa kola, pa ni to nije delio sa mnom.
Sandžit se igrao prevelikim kaišom sata. Kada je opet progovorio, glas mu je bio tih. – Ali sada sve što je imao pripada meni.
Graške znoja izbile su Maniju po glavi. Aša i Ezra neće biti bezbedni dok ti dijamanti ne budu isporučeni u Kejptaun. Ali ko tamo treba da ih preuzme?
Sandžit je pokazao iza ramena. – Mogu da ga spremim za poletanje za deset minuta.
Mani se upiljio u mrak. Jedva vidljivi obrisi lake letelice zauzimali su jedan kraj piste.
Brat mi nikad nije dozvoljavao da letim. – Osmeh je preleteo Sandžitovim licem. – Ali sada ja odlučujem.
Mani je plitko disao. Možda bi odmah trebalo da se vrati u kartonsko naselje i odvede Ašu i Ezru odande. Mogli bi da pobegnu, uzmu dijamante za sebe. Tada mu se želudac skupio. Po onome što je Ezra pričao o ljudima koji su umešani, znao je da bi ih pratili. I našli bi ih. Dijamanti su previše važni.
Zagledao se u Sandžita. Čovek nije znao ništa. Ako dijamanti treba da budu isporučeni u Kejptaun, Mani ih tamo sam mora odneti. Polako je skinuo torbu s ramena, počeo da pretura po njoj i izvadio najmanji od dijamanata koje je nosio. Pružio ga je Sandžitu, a njegove glatke fasete presijavale su se bisernim sjajem na mesečini.
Jel’ možeš da me odvedeš u Kejptaun? – kazao je Mani.
Sandžit je zurio u dijamant, oči su mu postale još okruglije. Uzeo je dijamant između prstiju i približio ga licu. Onda je pogledao u Manijevu torbu.
Mani se stegao. Sandžit je verovatno pretpostavio da ima više od jednog dijamanta. Ako odluči da uzme i ostatak, Mani ne bi mogao ništa da učini da ga spreči. Sada je bio preslab da bi se odbranio.
Sandžit je pogledao u letelicu, potom klimnuo glavorn i ubacio dijamant u džep. Pokazao mu je na zgradu pored piste.
Uđi. Možeš da se odmoriš dok ja sve pripremim. – Protrljao je dlanove i pogledao ka nebu. – Noć je vedra, trebalo bi da stignemo za dva sata. Krećemo za deset minuta.
Sandžit je održao reč. Za manje od petnaest minuta, Mani je sedeo
vezan u tesnom avionu dvosedu. Sandžit je sedeo napred i uključivao prekidače. Maniju je lupalo srce. Šta će da radi kad stigne u Kejptaun?
Motor je oživeo zabrujavši. Vibracije su strujale Manijevim telom. Stegao je torbu uza sebe i razmišljao o Kejptaunu, gradu koji mu je poslednje dve godine bio dom. Zamislio je univerzitet i zapitao se da li će se ikad više tamo vratiti.
Laki avion se truckao pistom, praveći krug kako bi zauzeo poziciju. Na trenutak se zaustavio brujeći u mestu. Onda je jurnuo napred, poskakujući po neravnoj površini. Motor je zavijao sve glasnije i glasnije, ubrzavajući. Mani se uhvatio za naslone za ruke, stegnuvši stomak. Poskočivši, letelica je krenula uvis, penjući se ka nebu.
Nešto je udarilo Manija u nogu. Pogledao je dole. Mobilni telefon je iskliznuo ispod pilotovog sedišta, ali ga je na nagnutom podu zadržao kabl na koji je bio prikačen. Mani je trepnuo.
Njegov kontakt će mu javiti telefonom mesto i vreme.
Mani se sagnuo i podigao telefon. Bio je glomazniji od običnih mobilnih telefona, s debelom antenom koja je štrčala s jednog kraja. Prema crticama na ekranu video je da se baterija puni, verovatno preko motora aviona.
Da li je to telefon Radža Čandre?
Mani je pogledao u Sandžita. Možda je to njegov mobilni telefon, međutim, dosad je ipak Radž upravljao tim avionom. Mani je ubacio telefon u torbu, ostavljajući ga zasad povezanog na punjač. Avion je počeo da se trese kad su naišli na vazdušne struje i Mani se čvrsto držao za naslone za ruke, pokušavajući da se seti šta mu je Ezra rekao o Kejptaunu. Zamislio je bratovljev osmeh pun krivih zuba.
Čandra ne priča mnogo o svom kontaktu. – Ezrini kapci su bili na pola koplja u kolibi punoj dima. – Samo da je žena koja se zove Eva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:25 am



37.
Hari je obgrlila kolena i zbila se uza zid. Telo joj je bilo teško, strah ju je pritiskao kao tona olova.
Muškarac s bejzbol kapom je već davno otišao, ali poslednjih pola sata nije mogla da se pomeri s mesta. Sedeći i dalje sklupčana na podu svoje hotelske sobe, osluškivala je zvuke, pitajući se hoće li se vratiti.
Telo joj je protresao plač bez suza. Neće se vratiti, nije morao.
Znao je da će ona uraditi sve što kaže.
Hari je drhtala u mraku razmišljajući o paktu koji je sklopila. Život njenog oca za dijamante. Poštena razmena. Osim što ona nije imala ništa za razmenu.
Gde joj je bila pamet, dođavola?
Naslonila je glavu na zid. Doduše, nije imala izbora. Laži su jedini razlog što je još uvek živa.
Protrljala je obraze, koža joj se zategla od sasušenih suza. Htela je da ustane, ali je osećala da još uvek nema snage za toliki napor. Uostalom, kuda bi išla? Trenutno su joj svi za petama. Hanter misli da radi s Evom, što sad misli i ubica iz Van Viksa. Za kartel je ona verovatno samo njuškalo, ali i oni hoće da je maknu s puta. Na kraju neko mora da joj dođe glave. Gotova je.
Hari je odmahnula glavom, pitajući se da nije u bunilu od zakasnelog šoka. Polako se podigla na noge, podupirući se o zid. Uganula je ručne zglobove, a osetljivost u trbuhu podsećala ju je na udarce koje je primila.
Oteturala se do kupatila i upalila svetlo, uplašivši se svog odraza u ogledalu. Izgledala je kao nekakav noćni demon. Kosa joj je bila raščupana i umršena, tamne oči ogromne na avetinjski bledom licu. Tanak mlaz osušene krvi krivudao joj je niz grlo, dajući joj vampirski izgled.
Odvrnula je česmu i počela da trlja vrat vlažnim peškirom. Bledoružičasta voda kružila je niz slivnik, a u glavi joj je iznenada
iskrsla slika Edijeve prazne očne duplje. Zanela se u stranu od nesvestice i zastenjala, držeći se obema rukama za umivaonik.
Diši!
Izbacila je jezivi prizor Edija iz glave. Krv je počela polako da joj se vraća u glavu i ona je lagano podigla pogled prema svom odrazu u ogledalu, Izgledala je iscrpljeno, a držanje joj je bilo pogureno i kukavičko. Baš kao onaj nesrećni konj u Krugerovom manježu nakon što ga je zarazila svojom sumnjom u sebe.
Stezala je hladni emajlirani umivaonik. Dođavola, dosta je bilo skrivanja. Ispljuskala je lice vodom i progutala još jednu dozu analgetika. Onda je potražila svoj rezervni laptop, prikačila ga na hotelski širokopojasni internet i počela da traži letove.
Na pomisao da putuje u Kejptaun podišla ju je jeza. Hanter joj nije rekao da ne sme da napusti grad, ali s ovim putovanjem na drugu zemljinu poluloptu verovatno je iskušavala sreću. A da ne pominje da nije imala blagu predstavu šta treba da radi kad stigne.
Ali morala je da ide. Prema njenoj priči, ona je u kartelu zadužena za sledeću isporuku iz Kejptauna. Van Viksov ubica sigurno očekuje od nje da otputuje tamo.
Kupila je avionsku kartu za sutrašnji let i rezervisala sobu u hotelu. Svratiće do svoje kuće van grada po pasoš na putu do aerodroma. Zatim je proverila imejl i skinula još jedan izveštaj čitača tastature s Krugerovog kompjutera. Pretraživala je podatke dok oči nisu počele da joj se ukrštaju, ali nije našla ništa zanimljivo. Sad kad je policija imala osnova da istraži njen laptop, sigurno će joj upasti u mejl i početi da preuzimaju te izveštaje za sebe. Možda će Hanter naći nešto korisno.
Hari se pažljivo naslonila nazad u stolicu, trpeći bol u rebrima pri svakom udahu. Kako se, dođavola, upetljala u sve ovo? Pre nekoliko sati njen plan je bio da se pritaji i čeka, a sada je bila umešana više nego ikada. Zažmurila je čeznući za snom, ali ostalo je još nešto što je htela da uradi. Izvadila je telefon i pozvala sobu svog oca.
Da?
Hari je trepnula. – Mirijam?
Ah. – Njena majka je zastala. – Hari. Tražiš oca, pretpostavljam?
U sebi, Hari je uzdahnula. Devojke bi trebalo da su bliske sa svojim majkama, da mogu s njima otvoreno da pričaju u svakom trenutku. Iz nekog razloga, u njenom slučaju nikad nije bilo tako.
Jel’ tu? – pitala je Hari. – Moram da razgovaram s njim.
Gde si? Tvoj otac je rekao da te je privela policija. – Majka je na poslednjoj reči povisila ton.
Nisu me „priveli”. Objasnila sam to već tati, samo su hteli da mi postave neka pitanja o slučaju na kojem radim.
Drugi glas joj je kritizerski dobacio iz pozadine. – Reci joj da je trebalo da se javi.
Njena sestra, Amaranta.
Hari je zažmurila i osetila kako u njoj raste netrpeljivost kao neki svrab. Zamislila je svoju sestru: plavuša pepeljaste kose, kao Mirijam, i jednako elegantna. Sigurno su bile zajedno u gradu u kupovini.
Amaranta je i dalje izdavala naređenja. – Reci joj da svrati ponekad, ne posećuje te dovoljno.
Hari nije htela da im kaže da je odmah tu niz hodnik. Požurila je da prebaci na svoju temu pre nego što razgovor postane neprijatan.
Čuj, mogu li da pričam s tatom? – rekla je,
Tvoj otac ne može da dođe do telefona. – Mirijamin glas je bio nepokolebljiv, kao da već neko vreme raspravljaju na tu temu. – Sad spava i ne nameravam da mu remetim san.
Hari se zaškiljila u telefon. Otkad se Mirijam ponaša kao očev zaštitnik?
Jel’ dobro?
Umoran je. Previše radi. Aii ne možeš njega ubediti u to, naravno.
Čula je kako Mirijam uvlači dim cigarete, i zamislila je njene duge, nalakirane nokte kako otresaju pepeo.
Majka je izdahnula u slušalicu. – Pretpostavljam da si čula za njegov suludi plan da leti za Kejptaun.
Baš o tome, između ostalog, želim da razgovaram s njim. Ne sme
da ide.
Rekla sam mu to, ali znaš kakav je. – Hari je čula kako uvlači još jednu dozu nikotina. – To ga samo još više podstiče.
Aii opasno je, previše se stvari tu dešava.
Neće da sluša, čak ni tebe, Hari. Sam bog zna da nikad nije bio previše okrenut budućnosti, ali otkako je izašao iz bolnice, gori je nego ikad. Zanima ga jedino ono što je ovde i sad.
Hari je grickala donju usnu. Njena majka je u pravu, više nego što je i slutila. Hari je razmišljala o tome da sve ispriča ocu, ali on ne samo što ne bi pristao da otkaže put, nego bi verovatno insistirao da se umeša. Doduše, verovatno će biti bezbedniji s njom u Kejptaunu. Tamo bi barem mogla da ga drži na oku.
Znaš li kad ima let? – pitala je.
Prekosutra.
Možeš li da mu kažeš da me pozove? Reci mu da ću ga ja čekati u Kejptaunu.
Mirijam se presekla. – Šta?
Zbog ovog slučaja na kom radim, moram da idem tamo. – Hari je brzo nastavila, kako bi predupredila dalja pitanja. – Treba mi još nešto od njega, i to odmah. Broj telefona njegovog poslovnog kontakta, ime joj je Roz Blumberg.
Hari je s napetošću iščekivala reakciju svoje majke. Da li je znala za Roz? Većina supruga bi znala, ali s druge strane, Mirijam je naučila da preživljava muževljeve izlete tako što se naprosto pravila da ne postoje.
Hari, neću da ga budim. To može da sačeka do sutra.
Ne može. Treba mi...
Sačekaj sekundu.
Telefon je tupnuo Hari u uvo. Stisla je zube, iznervirana majčinom grubošću. Nije očekivala srceparajuće izlive nežnosti, ali bilo bi lepo da bar ponekad smekša svoj stav prema njoj. S druge strane, Mirijam je oduvek bila hladna. Hari se nije sećala da ju je majka ikad pomazila, čak ni kao dete. Dugo je Hari sebe krivila za to. Znala je da je njena sličnost s ocem delovala razdražujuće na Mirijam, kao
stalni podsetnik na muža koji ju je izneverio. Međutim, Hari je nedavno saznala da nije samo to u pitanju.
Mirijam je imala vanbračnu vezu pre nego što se Hari rodila. Bila je spremna da rasturi brak kad je neočekivano zatrudnela s Hari. Sal je bio Harin otac, u to nije bilo sumnje, ali Mirijam je i pored toga htela da ga napusti. Njen ljubavnik se povukao. Nije bio spreman da preuzme brigu o detetu drugog muškarca, i prekinuo je vezu. Mirijam je izgubila priliku da se dokopa slobode i u njenim očima Hari je bila krivac za to. Klimav početak za bilo koju majku i dete.
Rozlin Blumberg, to joj je ime? Hari se trgla. – Da, to je ona.
Njena vizitkarta je bila na toaletnom stočiću.
Mirijam je izdiktirala broj i Hari ga je zapisala, osećajući se kao saučesnik u nekakvoj obmani uperenoj protiv majke. Dođavala s ocem i njegovim komplikovanim vezama!
Hari, jel’ sve u redu?
Zatečena neočekivanim pitanjem kao i majčinskom pronicljivošću koja se krila iza njega, Hari je osetila kako joj suze naviru na oči. Zatreptala je terajući ih od sebe.
Da, sve je u redu. – Progutala je knedlu, i uzvratila riskantnim pitanjem, – Ti i tata, jeste li vas dvoje...?
Ne budi smešna. – Mirijam je zastala. – Samo ga držim na oku.
Ah! Razumem.
Nelagodna tišina lebdela je između njih dve, i obe su požurile da je prekinu ljubazno se opraštajući. Hari je spustila slušalicu i ostala da zuri u telefon, pitajući se da li će ikada jedna od njih smoći hrabrosti da probije ljušturu one druge.
Onda je uzdahnula i odmahnula glavom. Možda je najbolje neke stvari ne dirati.
Pogledala je broj koji je zapisala i telefonirala Roz Blumberg. Kada je žena odgovorila, Hari se predstavila i izvinila što zove tako kasno uveče.
Nema problema – rekla je Roz. – Kako mogu da pomognem?
Sećate se da smo pričale o Džejkobu Fišeru, brusaču dijamanata
iz Kejptauna? Rekli ste da se odavno poznajete.
Da, jesam, mi smo dobri prijatelji.
Da li mislite da biste mogli da ga ubedite da se sastane sa mnom? Sutra idem za Kejptaun, i nadala sam se da bi on mogao da mi odgovori na neka pitanja.
Ideš u Kejptaun? I ja idem tamo za nekoliko dana, na Van Viksov
sajt. Što me ne bi sačekala, pa da ga zajedno posetimo?
Nažalost, u ovom slučaju imam rok. Zaista treba da ga vidim što pre.
Pa, pokušaću. – Roz je zvučala nesigurno. – Ali moram da te upozorim, Džejkob je veoma zauzet čovek. Čak i njegovi najbogatiji klijenti moraju da zakažu sastanak nedeljama unapred. Prepusti to meni, videću šta mogu da uradim.
Hari joj je zahvalila i završila razgovor. Onda se odvukla do sobe, držeći se za ugruvani trbuh. Polako se spustila na krevet, i zagledala se u tavanicu. U ovom trenutka nije bila sigurna kako bi Fišer mogao da joj pomogne, ali njegovo ime se nalazilo u Garvinovim sakrivenim fajlovima, među podacima o isporukama dijamanata.
Nešto joj je kvrcnulo u glavi kad je pomislila na Garvinove fajlove. Namrštila se jureći misao, ali što je više pokušavala da je uhvati, više joj je izmicala.
Zažmurila je i zaboravila na to. Verovatno nije ništa bitno. Fišer je ionako pucanj u prazno. Kada stigne u Kejptaun, prioritet joj je da pronađe dijamante.
A da bi to uradila, mora da pronađe Evu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:25 am





38.
Hari nije bila sigurna šta očekuje od Kejptauna, ali ovo svakako nije očekivala.
Milila je auto-putem N2 u kolima koje je iznajmila na aerodromu, pritešnjena između vozila u jutarnjem špicu. Nabubreli oblaci obgrlili su liniju horizonta, kao naduvana cerada razapeta iznad grada. Pneumatske bušilice odzvanjale su u ujednačenim intervalima, dok su putari probijali rupe na putu. Na tmurnom svetlu pod oblacima sve je izgledalo oronulo i sivo.
Bilo je teško poverovati da se nalazi na samom dnu Afrike.
Kapci su joj se spuštali. Bilo je osam ujutru i putovala je šesnaest sati bez prestanka. Spustila je prozor, lutajući pogledom po sprženoj pustoši koja se prostirala sa obe strane auto-puta. Vreli vazduh ljubio joj je obraze. Prema instrument-tabli temperatura napolju već je bila dvadeset osam stepeni.
Hari je pogledala u mapu na sedištu pored. Podrobno ju je proučavala u avionu, pamteći rutu kojom treba da ide, kao da buba za ispit. S aerodroma idi auto-putem N2, sledi znake za Voterfront do Istočnog bulevara, potom pređi Aveniju Koen Stejtler. Recitovala je uputstva šapućući sebi u bradu, i sva se napela kada je vratila pogled na saobraćaj. Navigacioni izazovi su joj uvek zadavali glavobolje.
Pre nego što je otišla iz Dablina, Hari je pokušala da pozove Krugera. Nadala se da će saznati gde je Eva odsela, ali je dobila samo govornu poštu. Pokušaće ponovo da ga dobije kad stigne u hotel. Još uvek nije smislila izgovor za svoje raspitivanje, ali o tome će brinuti kasnije.
Hari je polako napredovala auto-putem u talasu stani-kreni vožnje, zahvalna zbog sporog kretanja koje joj je ostavljalo vremena da pročita sve znake. Istezala je vrat gledajući oko sebe u nastojanju da se orijentiše. Pust krajolik sleva se menjao, odjednom je bio načičkan nizovima trošnih metalnih baraka. Izgledale su kao rasklimane
baštenske šupe, sklepane od komada kartona i talasastog lima. Konopci za veš vijugali su kroz uzan prostor između njih, a odeća na njima lepršala je na plavičastoj izmaglici koju su stvarale vatre zapaljene na otvorenom.
Sirotinjska naselja Kejp Fletsa.
Hari je zurila u dva mala dečaka koja su se igrala zarđalim kolicima iz supermarketa. Znala je samo površno za tu oblast, ali njen vodič je popunio praznine.
Flets je tokom aparthejda služio kao mesto za raseljavanje. Afričkim radnicima je bilo zabranjeno da žive u gradu. Ali pošto je belim ljudima u Kejptaunu i dalje trebala njihova radna snaga, Afrikanci su saterani u predgrađa na obodima grada, koja su ubrzo izrasla u nepregledna kartonska naselja. Kejptaun je prisilio hiljade svojih stanovnika da se presele u Flets, nakon što je vlast buldožerima srušila njihove domove i odredila te oblasti isključivo za belce.
Hari je posmatrala dva dečaka kako se penju u kolica. Iza njih se nalazila plava kabina, kao telefonska, govornica bez vrata. Stariji čovek je urinirao u njoj.
Neko je zatrubio i Hari se trgla. Mahnula je vozaču iza izvinivši se, i prešla razmak koji se otvorio ispred nje. Zaškiljila je kroz vetrobransko staklo. Oblaci su se razišli, otkrivši duboko plavo nebo. Talas vreline peo joj se uz kičmu. Negde u ovom nepoznatom gradu Eva se sprema da preuzme sledeću pošiljku dijamanata. A Hari je nekako morala da presretne tu isporuku.
Bacila je pogled na retrovizor. Nije primetila ni traga od Van Viksovog ubice ni na aerodromu ni u avionu, ali lako je mogao da joj promakne u gužvi. Želudac joj se stegao. Teško da bi je pustio da ode a da je ne prati.
Zašla je za okuku i pogledala mapu. Na nebu iznad nje razilazili su se poslednji oblaci. Ogromna siva masa pomaljala se na horizontu. Bila je nepregledna i kamenita i nadvijala se nad zemljom kao King Kong, dominirajući gradom. Svemoćna planina Tejbl.
Hari je širom otvorila oči. Bila je dovoljno blizu da vidi njene
kamenite padine i drveće u trajnom nagibu koji je izdubio vetar. Vozila je dalje, dok ju je planina pratila mrkim pogledom kao džinovski nadzornik.
Zakrčenje na auto-putu se konačno raščistilo i malo potom zdesna su se ukazali dokovi. Odahnula je s olakšanjem što je konačno prepoznala jedan od orijentira sa svoje trase. Sledila je automobile koji su se zaputili u centar grada. Glavne ulice su bile široke, arhitektura mešovita. Stroge viktorijanske građevine, kitnjasti holandski zabati, moderni soliteri. Hari se držala svoje mape kao davljenik splava, škiljeći u dvojezične znake na engleskom i afrikansu. Deset minuta kasnije bila je na parkiralištu hotela Sadern san.
Dovukla je kofere do ulaza pazeći da ne napreže povređeno rame i rebra. Vetar prokuvao na suncu duvao joj je u lice kao fen za kosu, ali hotelski hol je bio blagotvorno rashlađen. Iznad glava su se caklili lusteri, a ogromne mermerne ploče pod nogama bile su uglačane do visokog sjaja.
Hari je prošla holom do recepcije, prijavila se i otišla do svoje sobe na dvanaestom spratu. Soba je bila mala, ali je ispunjavala očekivanja od hotela s četiri zvezdice. Bacila je kofer na krevet, zajedno s laptopom i forenzičkom opremom za rad na terenu koju je pokupila iz kancelarije pre nego što je otišla.
Farmerke su joj se lepile za telo kao rastopljen katran, pa je oljuštila odeću sa sebe i uskočila pod tuš. I kupatilo je bilo popločano uglačanim mermernim pločama, a Hari se odjednom setila starca i pisoara na otvorenom. Pred očima joj je izronilo more trošnih baraka. Sklupčala se pod vodom, s neprijatnim osećanjem griže savesti, od koje je osetila bol kao da je pokvarila stomak.
Aparthejd je očigledno ostavio u nasleđe svet krajnosti. U zemlji je tek sat vremena a svest o tome već joj je svezala stomak.
Podigla je lice prema mlazu vode, pokušavajući da spere sliku ruševnih straćara. Onda se obrisala peškirom, navukla pamučnu belu letnju haljinu i sela na krevet da prouči mapu. Ako je dobro procenila razmeru, kratka šetnja će biti dovoljna da stigne do četvrti
Viktorija i Alfred voterfront. Uzela je torbu i izašla na vrata. Doručak će je okrepiti.
Van hotela, jarko sunce joj je pržilo gola ramena. Krivudala je mrežom ulica, tiskajući se među turistima i terajući od sebe žmarce koji su je podilazili zbog osećaja da je neko posmatra.
Vazduh je odjednom postao slan, ispunjen oštrim mirisom ribe. S doka u luci jarboli i dizalice su kao žirafe virili iznad krovova. Na drugom kraju, džez i marimba orkestri stvarali su karnevalsku atmosferu između restorana i barova načičkanih iza šetalište.
Hari je prešla pešački most iznad kejeva i našla mesto u bašti najbližeg kafea. Galebovi su kreštali iznad glava, sprovodeći vazdušne napade na remorkere ukotvljene uz obalu. Konobar je došao i naručila je kafu i omlet. Tada je duboki glas iza nje rekao:
Mogu li da ti se pridružim?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:25 am




39.
Hari se brzo okrenula. Rob Devlin je stajao iza nje posmatrajući je. Adrenalin joj je projurio venama.
Da li ju je pratio?
Na silu mu se osmehnula. – Kako si saznao da sam ovde?
Ironično je izvio obrvu. – Zar to ne može da bude slučajnost? Pre ili kasnije, svi završe na dokovima, a oni nisu baš veliki.
Hari je pogledala oko sebe po luci. Šetalište je vrvelo od turista, koji su se prelivali iz restorana i prodavnica afričkih rukotvorina. Bila bi i te kakva slučajnost da ovde naleti na poznanika.
Zamrzla je osmeh na licu dok se smeštao na stolicu prekoputa. Bio je prikladno obučen za jako sunce, majica s kratkim rukavima i bermude otkrivale su njegove čvrste žilave udove. Od konobara koji je prošao naručio je sok od pomorandže, a onda se nalaktio na sto i upiljio u nju.
U poslednje vreme se nešto često viđamo. – Odmerio ju je pogledom. – Nije da se žalim.
Hari je prekrstila ruke preko grudi. Bilo je nečeg agresivnog u njegovom flertovanju. To je ona vrsta odbojne muškosti koja nema nikakve veze s ljubavlju prema ženama.
Došla si da kupiš još jednog konja? – rekao je.
Moj otac kupuje konja. On stiže sutra. Ja ću samo da mu pravim društvo.
Dođi da me gledaš na trci u subotu. Međunarodni džokejski šampionat. – Zavalio se nazad u stolicu i raširio ruke. – Obrati pažnju. Šampion džokej dve godine zaredom, a uskoro i tri.
Čestitam.
To je zvučalo malo hladnije nego što je nameravala, ali njemu, začudo, nije zasmetalo. Nacerio se.
Da, znam, ja sam uobraženo malo govno. Ali sam i jedan od najboljih džokeja na svetu.
Hari mu je iznenada pozavidela na drskom samopouzdanju.
Mala krstarica plovila je lukom, trubeći sirenom kao tubom. Rob se okrenuo da pogleda i ona je iskoristila priliku da ga prouči. Obrazi su mu bili izgoreli na suncu, a plava kosa mu se ustalasala od vetra. Žene plaćaju frizerima malo bogatstvo da bi postigle isti efekat.
Stigao je njegov sok od pomorandže. Kada je konobar otišao, Rob je izvukao pljosku iz džepa i izručio pola sadržine u svoje piće. Nazdravio joj je čašom, gledajući je izazivački, i potom otpio dobar gutljaj.
Hari ga je posmatrala. Sive oči bile su mu bistre, a obrazi su mu se crveneli, možda više zbog ispucalih kapilara nego zbog preteranog izlaganja suncu. Spustio je čašu i zaškiljio u nju.
Jesi li ikad jahala konja u punoj brzini?
Nisam nikad jahala konja.
Pogledao ju je podrugljivo, kao da je upravo priznala da nikad nije vozila kola.
Ne postoji ništa slično. – Pogled mu se zamaglio. – Letite stazom kao da ste jedno. Samo ti i konj. Možete da čitate jedno drugom misli.
Kao Kruger?
Možda.
Kako?
Slegnuo je ramenima. – Po malim stvarima. Kako drži glavu, kako steže mišiće zadnje lože. Koliko zateže uzde. Uvek znam koliko mu je goriva ostalo u rezervoaru. I kada je pravi trenutak da mu tražim da da gas.
Zvuči uzbudljivo.
Upro je prst u nju. – To je prava reč. Uzbudljivo.
Konobar je došao s Harinim omletom i slasna aroma odmah joj je naterala vodu na usta. Rob je ukočeno gledao u njen tanjir, potom je ispio svoje piće i zvecnuo čašom punom leda prema konobaru.
Još jednom isto – rekao je.
Hari je oklevala. Delovalo joj je malo grubo da sada navali na doručak pred nekim ko se izgladnjuje, ali ju je na kraju nadvladala glad. Viljuškom je nabola veliki zalogaj kajgane. Tada joj je sinulo da
on verovatno zna gde je Eva odsela.
U kom hotelu si smešten? – pitala je, između zalogaja.
Vestern lodž. Bolji hoteli su bili već popunjeni, u gradu se održava neki kongres juvelira.
Hari je pomislila na Roz i Van Viksov sajt. Draguljari su počeli da se okupljaju. Nastavila je nehajnim tonom.
Jel’ i Eva tamo odsela?
Nije. – Odvratio je pogled od njenog tanjira. – Nisam siguran gde je.
Zar se nije javljala?
Namrštio se, ali je tad stigao konobar s njegovim pićem i omeo ga u odgovoru. Začinio je piće iz svoje pljoske, potom otpio veliki gutljaj i zavalio se nazad u stolicu. Hari je taman htela da ponovi pitanje kada je rekao:
Niko se nije čuo s Evom otkako je otišla.
Hari je zaustavila viljušku na pola puta do usta. – A Kruger? On mora da je bio u kontaktu s njom.
Već sam ga zvao. – Rob je procedio kroza zube. – Ni on ne zna gde je ona.
Hari se oduzela. – Hoćeš da kažeš da je nestala?
Naravno da nije nestala. Verovatno samo izigrava turistu na nekoliko dana, ne odgovara na telefon, to je sve.
Jel’ to uobičajeno?
Promeškoljio se na stolici. – Ne baš.
Hari je naglo spustila viljušku na sto, izgubivši apetit, Eva joj je trebala, a to što niko ne zna gde je nije dobar znak, Rob se upiljio u nju,
Otkud toliko zanimanje za Evu?
Nema razloga.
Nagnuo se napred, sevajući očima. – Jel’ znaš nešto što ja ne znam?
Ne, ja...
Jer ako znaš, i ja to otkrijem, onda neće samo Eva biti u nevolji. Hari je trepnula. Alkohol je izgleda potpirio u njemu neki
unutrašnji bes, i nije bila potpuno sigurna kako da reaguje. Ćutanje se činilo kao najbolja ideja.
Ugao oka mu je zaigrao. Na licu mu se videlo kao da je registrovao da je prešao granicu. Naslonio se nazad i podigao ruke uvis.
Hej, izvini. Ne znam šta me je spopalo. Možda sam zabrinut za Evu. – Pogledao ju je snuždeno. – Posvađali smo se, ako hoćeš da znaš. Otišla je besna.
Gledao je njenu reakciju, očekujući da se sažali, ali Hari nije bilo briga za njegove probleme u kući.
Ali očekuješ da se vrati, zar ne? – rekla je.
Naravno. Stalno se svađamo, ali ona se uvek vrati. – Spustio je pogled i zagledao se u svoje piće. – Nisam ja kriv, znaš. Nekad preteram, ali ona je toliko tvrdoglava da me jednostavno izludi.
Hari se namrštila. Ljudi joj često govore da je tvrdoglava. Time obično misle na to da neće da uradi ono što oni hoće. Gledala je kako se Robove pesnice stežu oko čaše, dok su mu žile na rukama poiskakale kao korenje drveta. Setila se Evinih modrica na vratu i stresla se.
Telefon joj je zapištao na dnu torbe. Iskopala ga je. Skriveni broj.
Možda je zove Roz s vestima od Fišera.
Halo?
Pogledaj prema mostu.
Hari je ostala bez daha. Od tog grubog glasa zgrčio joj se stomak.
Rekao sam, pogledaj!
Brzo je pogledala prema pešačkom mostu iza Roba. Presekla se. Krupan muškarac stajao je na šetačkoj stazi, siva majica napela mu se oko nabijenih bicepsa. Podigao je bejzbol kapu i mahnuo joj.
Kako je prošao let?
Taj glas joj je parao uvo. Van Viksov ubica. Ispod kape, seda kosa ošišana na jedinicu presijavala se na suncu. Zalelujalo joj se pred očima. Gledala je kako namešta kačket nazad na glavu.
Šta hoćeš? – prošaptala je.
Jel’ taj plavušan umešan u ovo?
Hari je kratko pogledala u Roba. Pažnja mu je bila usredsređena
na čašu u ruci. – Nije.
Lažeš.
Hari je besno pogledala ka pešačkom mostu. Muškarac s bejzbol kapom stajao je naslonjen na ogradu, s jednom rukom savijenom preko četvrtastih grudi. Kada je progovorio, procedio je kroza zube.
Želim te dijamante.
Nemam ih još.
Kada?
Hari je lupalo srce. – Te stvari zahtevaju vreme.
Ti nemaš vremena. A ni tvoj otac.
Hari je pokušala da proguta, ali usta su joj bila sasvim suva. – Znaću sutra. Ona će me pozvati i reći će mi gde i kada.
Rob je naglo podigao glavu, pogleda oštrog kao britva. Glas u slušalici je postao još grublji.
Znaš šta će se desiti ako pokušaš da me zezneš.
Neću, kunem se.
Nije odgovorio. Znoj joj je u talasima oblivao celo telo. Konačno je progovorio:
Imaš dva dana. Veza se prekinula.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:26 am



40.
Hari je hodala nasumice kroz gužvu na šetalištu, dok joj je krv bubnjala u ušima.
Dva dana.
Oblio ju je znoj. Dva dana da nađe Evu u ovom nepoznatom gradu. Okrenula se oko sebe potpuno dezorijentisana. U blizini, ulični zabavljači su svirali dobujući po bubnjevima, pevajući u složenim ritmovima. Akrobate su pokličima podsticale publiku, turisti su tapšali. Harine misli su se vrtele u mestu, bez kormila i bez predstave kuda dalje.
Pokušavala je da opazi, među hordama turista, Robovu kosu boje pšenice, ali nigde ga nije bilo. Čim je Van Viksov ubica otišao, promrmljala je neki izgovor i pobegla iz kafea. Sad joj je bilo žao što nije ostala. Rob bar poznaje grad.
Bila je na ivici suza. Brzo je potražila telefon u torbi. Njen otac. Još nije prekasno da ga pozove i upozori ga da ne dolazi. Zašto je uopšte mislila da bi ovde mogla da ga zaštiti, kad nije u stanju da zaštiti ni samu sebe? Ruke su joj se tresle dok je zvala očevu hotelsku sobu.
Niko se nije javio.
Sranje. Zamutilo joj se pred očima, a tlo pod nogama joj se nakrivilo. Zateturala se do ograde uz ivicu šetališta. Voda je zapljuskivala zid ispod nje, a u daljini se oglasila sirena s jahte. Udahnula je slani lučki miris, čekajući da joj se razbistri u glavi. Onda joj je mobilni telefon zazvonio u ruci.
Hari se ukočila. Pogledala je u ekran. Skriveni broj. Progutala je knedlu i odgovorila na poziv.
Da?
Usledila je pauza. – Hari, jesi li to ti?
Hari je odahnula naslonivši se na ogradu. – Roz. Oh, hvala bogu.
Jesi li dobro? Zvučiš čudno.
Dobro sam. – Hari se zamalo nasmejala, ošamućena od olakšanja
što čuje poznat glas. – Samo mi je drago što te čujem.
Gde se nalaziš?
Hari je pogledala oko sebe, tražeći orijentir, i onda odustala. – Negde na dokovima.
U Kejptaunu? Dobro je. Razgovarala sam s Džejkobom Fišerom, može da se sastane s tobom sada ako si slobodna. Ima zakazan sastanak, ali će ga pomeriti za pola sata zbog tebe. – Roz je zvučala začuđeno. – Imaš sreće, obično ne menja svoj raspored ni zbog koga.
Odlično. – U ovom trenutku Hari nije znala kako Fišer može da joj pomogne, ali je bila u takvoj situaciji da joj nije preostalo ništa drugo. – Imaš li njegovu adresu? Nemam je kod sebe.
Nalazi se na Aveniji Koen Stejtler, prekoputa Kongresnog centra. To je veliki izložbeni prostor s mermernom fasadom, ne može ti promaći.
Odmah krećem tamo.
Roz je zastala. – Znaš, Džejkob i Garvin Oliver su se poznavali godinama. Mislim da zato želi da razgovara s tobom.
Hari je osetila da se ježi po rukama. Ime Džejkoba Fišera se pojavljuje samo jednom u Garvinovim skrivenim fajlovima, kao ime kupca dijamanta od dvesta sedamdeset karata. Teško je proceniti koliko je umešan, ali u ovom trenutku nikome ne sme da veruje.
Zahvalila se Roz, prekinula vezu i potom izvadila mapu iz svoje torbe. Koliko se seća, Avenija Koen Stejtler nije daleko od hotela. Prešla je s dokova na prometne glavne saobraćajnice. Jako podnevno sunce joj je pržilo kožu. Saobraćaj je tutnjao treperavim ulicama, a iznad njih se uzdizala planina Tejbl, plavosiva i stenovita. Hari je zadrhtala. Izgledala je kao mesto gde žive divovi i trolovi.
Dok je našla Fišer dajmond haus, leđa su joj bila mokra od znoja. Roz je bila u pravu, izložbeni prostor juvelirnice bi bilo teško ne primetiti. Pročelje od sivog i belog mermera s urezanim srebrnastim logotipima u obliku dijamanata. Ulazna staklena vrata bila su zaključana, ali je Hari našla zvono i predstavila se kad je interfon zakrčao. Vrata su zazujala i otvorila se i ona je ušla. Istog trenutka
temperatura je pala za petnaest stepeni i Hari je odahnula s olakšanjem.
Žena koja joj je otvorila vrata prišla je noseći poslužavnik sa sokom od pomorandže i visokom uzanom čašom šampanjca. – Gospodin Fišer će vam se ubrzo pridružiti. Da li biste želeli neko osveženje?
Hari joj je zahvalila i uzela sok od pomorandže, razgledajući po prostoriji dok ga je ispijala. Centralno mesto zauzimala je kružna vitrina, u kojoj su fokusirani reflektori obasjavali nizove dragog kamenja. Duž zidova su se takođe protezale vitrine, a čitava postavka bila je pod nadzorom diskretno postavljenih kamera.
Na drugom kraju prostorije otvorila su se vrata i bradati čovek se zagegao prema njoj. Bio je okrugao kao lopta za plažu i imao je bar pedeset kilograma viška. Butine su mu se trljale jedna o drugu pri svakom koraku, povlačeći mu kolena na unutra, zbog čega je hodao kao pingvin, Sudeći po čeličnosivoj kosi i bradici, rekla bi da je u kasnim pedesetim, mada je bilo teško proceniti pod svim tim slojevima sala. Pružio je ruku.
Džejkob Fišer, drago mi je. Roz je rekla da ćete navratiti. – Zadihao se posle kratke razdaljine koju je prešao s drugog kraja prostorije. Ne sačekavši odgovor, okrenuo se oko sebe nagnuvši se kao brod u kružnom manevru i počeo da se vraća putem kojim je došao. – Nadam se da vam ne smeta što ću morati da radim dok budemo razgovarali.
Ne mari. – Hari je požurila za njim, primetivši tanak rep koji mu je visio do pola leđa i malu zlatnu alku na uvu. – Zahvalna sam što ste me uopšte primili.
Sledila ga je kroz neobeležena vrata i niz uzan hodnik. Nogavice su mu fijukale pri hodu. Hari se nakostrešila. Sigurno ima problem s guljenjem kože od trenja. Pogledao je prema njoj preko ramena.
Roz je rekla da imate pitanja o Garvinu Oliveru. – Imao je izraženiji izgovor od Krugera, vokali su bili grublji, ’r’ izraženije.
Tako je – rekla je Hari. – Nadala sam se da možete da mi objasnite ponešto.
Radite za policiju?
Ne baš. – Hari je ukrstila prste. – Ja sam forenzički istražitelj, Garvin se pojavljuje u jednom slučaju na kojem radim.
Zastao je pored metalnih vrata posmatrajući je na tren. Češljao je prstima bradu, dok su mu pluća hripala. Nadala se da neće tražiti da vidi nikakav lični dokument, međutim, on je izgledao zaokupljen nekim svojim zamršenim brigama. Onda je oblizao usne.
Možete li mi reći nešto više o tome kako je umro?
Upucan je u svojoj kući. Još nisu sigurni ko je to uradio.
Džejkob je klimnuo glavom, čelo mu se presijavalo od znoja. Pritiskao je tastere na bravi sa šifrom pored vrata i Hari je primetila da mu se prsti tresu.
Dobro ste poznavali Garvina? – pitala je.
Džejkob je slegnuo ramenima. – Zajedno smo studirali gemologiju pre trideset godina. Ostali smo u kontaktu.
Ušetao je tromo ispred nje u dugačku uzanu radionicu, gde je nekoliko muškaraca sedelo povijeno nad drvenim radioničkim stolovima. Hari ga je pratila u stopu. Prostorija je mirisala na kutiju za alat, punu ulja i prašine.
Jeste li ikad kupovali neobrađene dijamante od Garvina? – Morala je da povisi glas kako bi je čuo od zujanja motora i mašina za brušenje.
Ponekad – rekao je Džejkob. – Malo sirovo kamenje, uglavnom dobrog kvaliteta. Nije svako hteo da posluje s njim, ali ja bih mu s vremena na vreme dobacio pojas za spasavanje.
Zašto?
Zato što sam mogao. – Polako se zaustavio pored jednog radnika. – Garvin je jedan od najbaksuznijih ljudi koje sam ikad znao.
Zaista? Prvi put čujem da ga neko tako opisuje.
Džejkob nije odgovorio. Nagnuo se nad sto kako bi pregledao malu kovertu veličine kesice za šećer. Prosuo je sadržinu koverte, sićušnu gomilicu kristala, ne veću od prstohvata soli. Pritisnuo ju je prstima i kristali su mu se zalepili za kožu. Zatim je uglavio lupu na oko i počeo pažljivo da ih razgleda. Hari je primetila da zadržava
vazduh, verovatno iz straha da dahom ne rasprši čestice.
Promrmljao je nešto i istresao kristale nazad na gomilicu. Nastavio je gegajući se do sledećeg radioničkog stola, obrativši joj se preko ramena. – Sve što je Garvin radio pretvaralo se u sranje.
Prema utisku koji sam stekla, čini mi se da je to bilo uglavnom njegovom krivicom.
– Ja, bilo je. Ali nekada su mu išle po zlu i stvari na koje nije mogao da utiče. Pa čujte, upucali su ga, zar ne?
– Hoćete da kažete da niste iznenađeni što je mrtav?
Džejkob je slegnuo ramenima. – Kao što sam rekao, čovek nije imao sreće.
Zastao je pored sledećeg radioničkog stola. Radnik je prineo komplikovana čelična klešta do lupe na oku. Na stolu ispred njega vrteo se disk obložen finim crnim prahom. Radnik je prislonio vrh klešta na disk, pustio ga da brusi neko vreme, zatim ga opet podigao do lupe. Ponavljao je tu radnju svakih nekoliko sekundi.
Džejkob je uhvatio njen pogled. – Brusi fasete na dijamantu.
Tačnije, pedeset osam faseta.
Hari je razrogačila oči. Pedeset osam ugaonih površina na toliko malom kamenu da nije mogla ni da ga vidi. Zabezeknuto je pogledala u radnika, a onda se vratila Džejkobu.
Ali vi se ne bavite samo trgovinom malim dijamantima, zar ne? Kupili ste barem jedan veliki neobrađen od Garvina. Od koliko beše, dvesta sedamdeset karata?
Džejkob je pogledao u obližnje radnike, a onda se upiljio u Hari. Neko vreme je disao teško kroz nos. Onda se okrenuo i odmarširao do kancelarije u koju se ulazilo iz radionice, dajući znak Hari da ga sledi. Zatvorio je vrata a onda se sručio u stolicu iza stola. Tamni krugovi znoja pojavili su mu se na košulji ispod pazuha.
Gde ste to čuli? To su gluposti – rekao je.
Postoji evidencija transakcije u Garvinovim fajlovima. Veliki beli neobrađeni dijamant, dvesta sedamdeset karata. – Hari je sela na stolicu. – Kupili ste ga pre jedno godinu dana.
Ne zanima me šta piše u njegovoj evidenciji, to su i dalje
gluposti. – Brzo je skrenuo pogled, a usta su mu bila stisnuta u liniju.
Prokletstvo. Trebao joj je brbljiv, a ne uplašen, s jezikom za zubima. Slegla je ramenima i nastavila bezbrižnim tonom.
Čujte, policija ima njegove fajlove, oni znaju s kim je poslovao. Nama je, pravo da vam kažem, svejedno gde nabavljate dijamante. – Ako je primetio usput pomenuto ’mi’, nije to pokazao. – Interesuju nas samo informacije o Garvinu.
Džejkob je izvukao maramicu iz džepa košulje i potapkao čelo. – Bila je to greška u proceni s moje strane. Nije trebalo da ga kupujem.
Da?
Kleo se da je legalan, rekao je da je već mesecima slao iste takve u Antverpen. – Ponovo je obrisao lice. – Naravno, u Antverpenu nikad ne postavljaju prevše pitanja.
Niste znali da je dijamant nabavio na nelegalan način?
Izbegavao je njen pogled. – Znao sam da je to Van Viksov dijamant. I znao sam da je nemoguće kupiti kamen te veličine u slobodnoj prodaji. U Van Viksu su smanjili proizvodnju velikih neobrađenih dijamanata, a u nekim svojim kopovima su je potpuno obustavili,
Što znači da je prokrijumčaren direktno iz rudnika? Džejkob je klimnuo glavom. – Takav dijamant mogli biste da nađete još samo u Van Viksovim zalihama,
– Toliko retko se sreće?
Nekoliko trenutaka nije odgovarao. Onda je podigao pogled, tamne oči su mu se caklile.
Hoćete da ga vidite?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:26 am




41.
Hari je zurila u vrećicu od jelenske kože svezanu pantljikom, koju je Džejkob stavio na sto. Obujmio ju je dlanom, gladeći mekanu tkaninu kao da je mače.
Kada mi je Garvin prvi put pokazao ovaj dijamant, ostao sam bez daha – rekao je.
Iznenađena sam što ga još uvek imate. Pomislila sam da ste ga dosad već prodali.
Kao da ga je ta pomisao šokirala. – S takvim kamenom se ne sme žuriti, Potrebno je mnogo vremena da se iseče. I živaca.
Osmehnuo joj se snebivljivo. – Istinu govoreći, plašio sam ga se. Veliki dijamanti mogu biti varljivi. Čvrsti su ali krti. Ako pogodite pukotinu u strukturi, mogu da se raspadnu u prah.
Hari se setila fotografije u Garvinovom fajlu; veliki zamagljeni kristal veličine jajeta. Džejkob je dodirivao vrećicu.
Proučavao sam ga nedeljama, ne usuđujući se da počnem da sečem – nastavio je. – Postojala je mala inkluzija, za koju nisam mogao da budem siguran koliko duboko ide. Na kraju sam isekao prozor iznad nje, malu fasetu kroz koju sam mogao da zavirim unutra. Inkluzija nije bila duboka, a unutrašnjost bistra. Puna svetla.
Džejkob je liznuo usne, ljubomorno čuvajući vrećicu u ruci. Hari se zapitala da se nije predomislio i da joj ipak neće pokazati šta je unutra. Pustila ga je da priča, pitajući se šta je naumio.
Napravio sam nekoliko plastičnih modela, eksperimentisao na njima dok nisam bio spreman – govorio je. – Trebalo mi je skoro godinu dana da izbrusim ovaj kamen. Svojeručno sam ga izbrusio. Sto devedest sedam faseta.
Hari je izvila obrve, nije znala šta da kaže. Prsti su mu bili predebeli da drže nož i viljušku, a kamoli da urezuju sićušne uglove u dijamant. Džejkob je odrešio pantljiku na vrećici.
Ljudi misle da se posao draguljara svodi na prodaju kamenja, ali greše.
Kako to?
Podigao je prst. – Draguljari prodaju svetlost. Brilijantsku svetlost, oslobođenu iz sirovog kamena. Ona se odbija unutar brušenog kamena reflektujući se s faseta. Što je bolje izbrušen, veća je količina odsjaja. – Stisnuo je pesnicu. – To je ono što dijamantu daje plamen.
Hari je trepnula. Bila je iznenađena kako se generacijama negovano umeće i veština prenelo na ovog čoveka za koga se nikad ne bi reklo da je vrhunski brusač. Džejkob je ponovo spustio ruku na vrećicu i uvukao prste unutra.
Brusač mora da razmišlja kao zrak svetla, mora da zamisli sebe unutar kamena. – Izvadio je nešto iz vrećice, obuhvatajući to pesnicom. – Brusač mora da pretvori kamen u dragulj.
Pogledao je Hari pravo u oči, i podigao kamen držeći ga između palca i kažiprsta. Hari je ostala bez daha. Nije mogla da se suzdrži. Dijamant je bio zaobljena piramida svetlosti, veličine loptice za golf. Džejkob ga je okretao zdepastim prstima. Njegova treperava površina brojala je bezbroj faseta, koje su razbacivale odbleske blistave svetlosti.
Hari je poskočilo srce. – Divan je.
Zurila je netremice u iskričavi dragulj i pomislila na sve strahote koje kaljaju trag dijamanata. Želudac joj se zgrčio. Pomislila je na masivne zalihe sakrivene u korporacijama; na prepreden marketing i obmanu širokih razmera koja je navela čitav svet da misli da su dijamanti retki. Kamen je sijao prelamajući svetlost. Da li je njena reakcija na lepotu dijamanta instinktivna? Ili je to uslovni refleks?
Skrenula je pogled, prezirući pomisao na to da se čitavog života neko poigrava njome kao da je ona jedan od Pavlovljevih pasa. Pročistila je grlo.
Koliko vredi?
Pitanje je zvučalo previše prizemno pred takvim primerom majstorstva, ali tu je bila na sigurnijem tlu.
Džejkob je slegnuo ramenima. – Izgubio je dosta težine pri brušenju, ali opet ima skoro sto osamdeset karata.
I, koliko?
Uzdahnuo je. – Četrnaest, petnaest miliona. Hari je razrogačila oči. – Randa?
Američkih dolara.
Hari ga je gledala zapanjeno računajući u glavi. Kupio ga je od Garvina za pet miliona evra; što je oko sedam miliona dolara. I s najnepovoljnijim deviznim kursom to je udvostručilo njegovu investiciju.
Nije loša zarada za godinu dana posla – rekla je.
Džejkob je zavrteo glavom i vratio kamen u vrećicu. – Već me je koštao više od toga. Skupo sam platio ovaj kamen, mnogo više nego što sam platio Garvinu.
Hari se namrštila. – Kako to?
Van Viks. Saznali su da sam ga kupio. – Slegnuo je ramenima pokazavši dlanove. – Nisu bili srećni zbog toga.
Ali šta su oni mogli da urade?
Ja sam sajtholder, oni kontrolišu moje snabdevanje Van Viksovim
dijamantima. Pobrinuli su se da platim za svoju grešku.
Ne razumem.
Džejkob je uzdahnuo i okrenuo se na stolici, ropćući dok je vraćao vrećicu u mali sef iza sebe. Ispravio se zadihan od naprezanja, a onda zavalio na naslon stolice.
Izribali su me, pretili mi isključenjem iz sajta u Kejptaunu. Nisu to uradili, ali mesecima nakon toga, moje sajt kutije su bile pune smeća. Mali dijamanti, loše boje. Bezvredni ostaci. Dva ili tri miliona dolara bačenih u đubre svaki put.
Naterali su vas da plaćate milione za bezvredno kamenje?
Cena sajtkutije je fiksna, nema cenkanja. Uzmi ili ostavi.
Pa što je niste ostavili?
Džejkob je frknuo. – Pa da izgubim jedini kanal snabdevanja? Ako se požališ ili odbiješ da kupiš, ispadaš zauvek, izbačen si iz sajta.
Zar ne postoje drugi izvori snabdevanja?
Ne za Van Viksove sirove dijamante. Oni su veoma visoke klase, izvanrednog kvaliteta. A veliki dijamanti su toliko retki da su prihodi od maloprodaje astronomski. Sajt u Kejptaunu je jedino
mesto gde mogu da se nabave.
Hari je zavrtela glavom, zapanjena igrama za premoć. – A ko odlučuje koji draguljar će šta dobiti?
Direktor nabavke, Montgomeri Njuman. On mi je pretio da će me izbaciti. Zapravo, baš s njim imam sastanak sad.
Džejkob je frknuo. – Malo lizanja dupeta u poslednji čas da se osiguram da nisam više u nemilosti.
Dakle, ipak ste se iskupili kod njega? Kako?
Promeškoljio se na stolici. – Recimo samo da sam morao da dokažem lojalnost.
Hari mu je proučavala lice. Sićušni živac pulsirao mu je ispod oka, i zapitala se šta li mu je to Van Viks tražio da uradi. Primetila je da je krišom bacio pogled na sat, i brzo je u glavi premotala pitanja koje je htela da mu postavi.
Samo još nekoliko stvari – rekla je. – Da li ste ikada čuli za kupca po imenu Grej?
Džejkob se namrštio. – Ne bih rekao. Ko je on?
To pokušavam da saznam. Izgleda da je imao ekskluzivan dogovor s Garvinom. Osim dijamanta koji je vama prodao, Garvin je sve svoje velike neobrađene dijamante prodao Greju.
Džejkob je prestao da se mršti i odmahnuo glavom. – Možete biti sigurni da nije bilo nikakvog kupca po imenu Grej. To je Van Viks poslovao inkognito. Kada su mene ribali, rekli su mi da će počistiti njegove dijamante.
Hari je nabrala čelo. – Šta?
Čišćenje... to je uobičajena praksa rudarskih korporacija, i to decenijama unazad. Van Viks je otkupljivao nazad sopstvene prokrijumčarene dijamante.
Ali zašto?
Iz istog razloga zbog kog rade maltene sve ostalo. Da bi kontrolisali cenu. Da ih oni nisu otkupili, dijamanti bi preplavili tržište i cena bi im pala. Čišćenje je nešto što se redovno praktikuje. Velike rudarske kompanije su nekada trošile petnaest miliona dolara nedeljno na čišćenje dijamanata u Angoli.
Mislite da je Garvin znao za to?
Ne verujem. Van Viks je verovatno angažovao treće lice iz Antverpena kako Garvin ne bi povezao konce. A i da je pretpostavljao, pa šta? Verovatno su mu plaćali dobru cenu, šta ga briga?
Hari je osetila trnce u dnu kičme. Van Viks je imao ogromnu moć, potpunu kontrolu. Nametali su svoju volju najprestižnijim svetskim juvelirima, maltretirali ih kao što male debele siledžije kinje decu na igralištu. Van Viks je propisivao sva pravila, delio kazne. Tiranija kartela je bila apsolutna.
Grickala je usnu pitajući se šta ih je nagnalo da likvidiraju Garvina. Naravno, bio im je trn u oku, ali ako je istina ono što je Džejkob rekao, proteklih godinu dana su ga držali pod kontrolom. Uspešno su preusmerili njegove kradene dijamante nazad u sopstvene zalihe. I šta se promenilo kad su morali da ga ubiju?
Džejkob je pogledao na sat i ustao. – Ako nemate ništa protiv, otpratio bih vas do izlaza. Ne smem da zakasnim na taj sastanak.
Vodio ju je nazad kroz prašnjavu radionicu, njegov obimni struk talasao se pri svakom koraku. Kada su došli do hodnika, Hari je kazala:
Da li ste ikada poslovali s Garvinovom pastorkom, Evom?
Nikad nisam upoznao njegovu porodicu, nije to bila ta vrsta prijateljstva.
Hari ga je teška koraka sledila do izložbenog prostora. Pitanje je bilo nategnuto, ali postojala je mogućnost da nabasa na neki trag koji je Eva ostavila za sobom. Namestila je tašnu na rame, spremajući se da se rukuje s njim dok je čekao pored staklenih vrata. A onda joj je nešto sinulo.
Da li vam se Garvin ikada ponovo obratio?
Pogled mu je skliznuo u stranu. – Niikad više nisam kupio nijedan veliki dijamant od njega.
No da li vam ih je ponudio?
Usisao je vazduh i spustio pogled na cipele, mada verovatno nije mogao da ih vidi od stomaka. Onda je rekao: – Došao je još jednom.
Pre dva meseca. Ali sam mu rekao da nisam zainteresovan.
Zašto se vratio? Dojadilo mu je da prodaje dijamante Greju?
Džejkob je obrisao dlanove o pantalone, a zatim pritisnuo dugme i otvorio staklena vrata. – Možda.
Pomerio se u stranu, pokazujući joj da može da izađe. Hari se nije mrdala.
Znači hteo je da proširi klijentelu. Van Viksu se to sigurno nije dopalo.
Zagledao se preko njenog ramena niz ulicu. – Možda nisu znali.
Upiljila se u njegovo lice. Presijavalo se od znoja. Van Viks jeste znao, Hari je bila sigurna u to. Znali su da se sprema da proda dijamante na drugom mestu. I kad su shvatili da ne mogu više da ga drže pod kontrolom, odlučili su da ga uklone.
Džejkob je i dalje izbegavao njen pogled. Mogla je da se opkladi da je on obavestio Van Viks o Garvinovoj promeni plana. Izdao je Garvina da bi dokazao odanost kartelu.
Džejkob je bio u pravu. Njegov bajni dijamant ga je skupo koštao.
Zahvalila mu je što joj je posvetio vreme i izašla je. Vreli vazduh ju je obmotao, cedeći joj znoj iz pora. Premotavala je u glavi sve što je saznala, ali je bila svesna da nije ništa bliže pronalaženju Eve.
Pešačila je uzavrelim ulicama, vraćajući se u hotel. Možda će joj san i hrana pokrenuti vijuge. Utom joj je zazvonio telefon s dna torbe, trgnuvši je. Sklonila se u senku višespratne poslovne zgrade kako bi videla identifikaciju poziva. Telo joj se opustilo i odgovorila je na poziv.
Imodžen? Baš sam mislila da ti se javim.
Kako da ne. Dva dana mi se ne javljaš, gde si ti? Hari se spremila za grdnju. – U Kejptaunu.
Kejptaunu? Šta radiš ti tamo, pobogu?
Malo je zapetljano da bih ti objasnila preko telefona.
Imodženje zastala. – Još uvek pokušavaš da pronađeš onu ženu, Oliver, jel’?
Da. – Hari se ugrizla za usnu, osetivši grižu savesti. Nije bila dobar prijatelj prema Imodžen u poslednje vreme, nije je upućivala
u to što se dešava i danima se nije pojavljivala u kancelariji. Ali situacija je bila preopasna da bi sada umešala i Imodžen. – Moraću da ostanem ovde još nekoliko dana. Jel’ možeš ti da se snađeš u kancelariji?
Je li ti zato trebao satelitski fon?
Molim?
Stelitski telefon. Brojevi ižvrljani ovde na tvom bloku...
Kroz maglu, Hari se sećala da je nešto prepisala dok je pretraživala Garvinov hard-disk. Neobični dvanaestocifreni broj koji je sačuvao u sakrivenom fajlu.
...881677273934 – Imodžen je deklamovala. – To je broj satelitskog telefona, zar ne?
Hari je trepnula. – Kako znaš?
Ja i Šejn smo se dogovarali da odemu u Afriku na safari za medeni mesec. U udaljenim područjima mrežna pokrivenost je veoma ograničena, tako da smo se raspitali o satelitskim telefonima
Imodžen je frknula. – Sad mi neće trebati, zar ne? U svakom slučaju, 881 je pozivni broj izdvojen za satelitske telefone. Rekla bih da tvoj broj pripada mreži Iridijum.
To nije moj broj i zato nemoj da ga zoveš. – Hari je izustila to oštrije nego što je nameravala. – Izvini. Jel’ možeš još jednom da mi ga pročitaš?
Potražila je u torbi olovku i papir. Imodžen je ponovila broj napetim glasom, a zatim rekla:
Šta se dešava? Jesi li dobro?
Hari je zažmurila i progutala knedlu koja joj se popela u grlo. Sve bi dala da može da se poveri Imodžen; da pusti nekoga da joj kaže šta da radi, da je uveri da nije sama. Mozak su joj preplavile slike: Edijeve stravične prazne očne duplje, nasmešeno lice njenog oca. Širom je otvorila oči. Nije smela da rizikuje.
Izvini, Imodžen, znam da sam naporna, ali nadoknadiću ti, obećavam. Moram da idem, zvaću te kasnije.
Hari je prekinula vezu, duboko uzdahnuvši. Onda se namrštila gledajući brojke koje je zapisala. Zašto bi Garvin čuvao broj
satelitskog telefona na spisku konja kojima je transportovao svoje dijamante? Je li tako komunicirao sa svojim kuririma na terenu? Je li tako održavao kontakt s Evom?
Zurila je u broj pitajući se ko bi se javio kad bi ga okrenula.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:26 am





42.
Mani je otvorio oči. Koliba je bila mračna i tiha.
Okrenuo se na tvrdom ležaju, bolnih kostiju. Svetlo se probijalo kroz zid između talasastih limova, i polako je počeo da nazire stvari oko sebe: šerpe, odeća, sudovi i burad za vodu. Uz jedan zid bila je naslonjena zarđala bočna strana školjke auta.
Podigao se i seo na ivicu kreveta. Znoj mu se slivao niz leđa, a iz rane na ruci se širio miris trulog voća.
Njegova torba je ležala spljeskana na krevetu pošto je spavao na njoj. Počeo je da napipava unutra proveravajući da li su tu dijamanti i glomazni mobilni telefon koji je uzeo iz Sandžitovog aviona. Još su bili tu.
Sandžit ga je ostavio na improvizovanoj pisti nekoliko kilometara od Kejp Fletsa. Mani se teturao ravnicom brisanom vetrovima, pitajući se kuda da ide. Nije dolazilo u obzir da se vrati u svoj studentski smeštaj. Više ne pripada tamo. Na kraju se zaputio ka sirotinjskom kraju blizu auto-puta N2. Takata je imao rođake tamo, porodicu koja bi mogla da pomogne.
U kolibi su se začuli ženski glasovi koji su dopirali spolja. Mani je zabacio torbu preko ramena i ustao, gazeći obazrivo po neravnom tlu. Iskoračio je na svetlost dana, škiljeći.
Zdepasta žena stajala je pored vrata, ispirajući tanjire u plastičnoj činiji. Sedi čuperci virili su joj ispod plave marame. Okrenula se prema njemu razrogačenih očiju.
Šta radiš napolju? – Mahnula je krpom prema njemu.
Vidi na šta ličiš, zašto ne ideš da legneš kako sam ti rekla?
Mani je pokušao da se osmehne. Zvala se Fatima. Bila je Takatina rodaka, mada je izgledala mnogo starije od njega, verovatno je bila u sedamdesetim. Trepćući, podigao je pogled ka suncu.
Mislim da mi treba vazduha. Malo ću se prošetati.
Podbočila se pesnicama. – Kako misliš da hodaš? Moraš da se odmaraš.
Neću daleko.
Skrenuo je niz prašnjavu stazu koja je vodila između baraka. Fatima je progunđala za njim, izručivši vodu u činiju. Poželeo je da ima nešto da joj da. Živela je u kartonskom naselju već više od četrdeset godina. Pre toga, odrasla je u Šestom okrugu, nedaleko od dokova Kejptauna. Iselili su je u Flets kada je vlada srušila njen dom, proglasivši ga zonom za belce. Sada je prostor od dva i po s tri metra delila s devet članova porodice.
Mani je nabasao na džombast zemljani put. Hvatala ga je vrtoglavica. Možda je Fatima u pravu, možda nije u stanju da hoda. Stezao je torbu, napipavajući obrise telefona u njoj. Baterija mu se praznila. Tokom noći ga je isključio, kako bi što duže trajala. Stezalo ga je u grudima. Možda je već propustio poziv.
Teško koračajući prošao je pored skladišnog kontejnera koji se u naselju koristio kao škola. Vazduh je bio težak od ugljenisanog vonja vatri i prokiselog smrada otvorenih nužnika. To kartonsko naselje veoma je ličilo na ono blizu rudnika, u kojem je živeo od desete godine. Mani je posmatrao grupu preduzimljivih žena koje su prodavale ovčije glave na sledećem ćošku. Zujave muve lepile su se za meso u rojevima. Osetio je mučninu u stomaku i oborio je pogled, osećajući se kao izdajnik. Ovi ljudi imaju hrabrosti. Nade, čak. Ali on je znao da ne bi podneo da opet živi na takvom mestu.
Odjednom je osetio da mu torba vibrira pod rukom. Telefon je zvonio i Mani ga je brzo izvadio. Zurio je u ekran. Broj je počinjao sa 021, prefiks za područje Kejptauna.
Progutao je knedlu i primio poziv. Bez reči je prislonio telefon na uvo. Iz njega je dopirao prazan odjek. Niko nije prozborio.
Srce mu je tuklo u grudima. Ko god da zove, očekivao je Čandru. Možda postoji neka lozinka, nešto što je trebalo da kaže. Kako da zna? Moraće da objasni ko je pre nego što prekinu vezu.
Halo? – Liznuo je usne. – Da li je to Eva? Zakrčalo mu je u uvo. Brzo je nastavio.
Radž Čandra je mrtav, ali ja sam tu umesto njega. Nije bilo odgovora.
Ja sam Mani dos Santos, Ezrin brat. Doneo sam dijamante.
Začuo je nekakvo komešanje s druge strane. Onda je žena progovorila.
Imate dijamante?
Glas joj je bio mek. Oprezan. Mani je stisnuo telefon.
Da. Tri dijamanta, svaki preko dvesta karata. Žena je zastala. – Šta se desilo s Radžom?
Imala je blag strani naglasak, mekan. Mani je progutao knedlu.
Neko ga je ubio, iskopao mu oči. Ne znam ko.
Shvatio je da je zanemela. Pošto nije odgovorila, rekao je:
Ja sam tu da ispunim Ezrin deo pogodbe. Molim vas, samo mi recite gde da odnesem dijamante.

Hari je sedela na krevetu, držeći slušalicu hotelskog telefona pribijenu uz uvo. U glavi joj je bila zbrka. Ovaj čovek misli da je ona Eva.
Nekoliko sati je koračala po svojoj hotelskoj sobi dok nije skupila hrabrost da pozove. Na kraju je odlučila da samo okrene broj i sluša.
Molim vas – rekao je ponovo. – Kažite mi šta treba da radim.
Zvučao je nesigurno, kao da ne zna pravila igre. Kao ni ona. Srce joj se popelo pod grlo. Odlučila je da odugovlači.
Kako da znam da me ne lažete?
Govorim istinu, kunem vam se! Radim u Van Viksovom rudniku, kao i Ezra. Izneo sam dijamante za vas. Molim vas, kunem se.
Hari je progutala knedlu. Zvučao joj je mlado. Dakle, on je rudar i prokrijumčario je dijamante iz rudnika. Ali nešto u njegovom glasu razlikovalo se od onog što je očekivala da čuje. Zvučalo joj je poznato, ali nije mogla tačno da odredi o čemu se radi.
Rudar se zakašljao s druge strane, vlažnim, promuklim kašljem koji se pretvorio u napad. Zvučao je kao da trpi bol.
Azbest, kako ga ti i ja znamo. To je užasna, spora smrt.
Hari je čvrsto sklopila oči i obuhvatila se rukom oko struka. Istrzani kašalj odzvanjao je preko slušalice. Zgrčenih prstiju ukopala je bosa stopala u mekani tepih. Da li je ovo greška? Ili način da dođe
do dijamanata? Možda joj Eva više nije potrebna. Ova osoba po imenu Mani predaće joj dijamante, a ona će ih proslediti Van Viksovom ubici, Krug zatvoren, kraj igre.
Hari se stresla. Nešto joj je govorilo da neće biti tako jednostavno. Napad kašlja je prošao i Mani je graknuo u slušalicu. – Molim vas,
jeste li tu?
Ona se zgurila i počela da se klati na krevetu. – Tu sam.
Kažite mi šta da radim.
Hari je masirala čelo. – Gde ste sad?
U Kejp Fletsu. Mogu da dođem gde god vi kažete.
Hari je zamislila barake od talasastog lima pored auto-puta. Brzo je mozgala smišljajući šta joj je činiti. Ovaj čovek možda zna više nego što ona misli. Ako odluči da se sastane s njim, možda bi bilo mudro da se drži mesta koje bi Eva najverovatnije odredila. Pomislila je na Dona Lajta, sledećeg kurira u lancu.
Karantinska stanica na Kenilvortu – rekla je. – Znate li gde je?
Naći ću je.
Hari je pogledala na sat. Bilo je skoro sedam uveče. Hipodrom je verovatno zatvoren, uskoro će i mrak. Biće previše mračno za sastajanje s nepoznatim ljudima.
Sutra ujutru, u jedanaest.
Biću tamo. – Mani je nastavio promuklim glasom: – Molim vas, preklinjem vas, nemojte da povredite moju porodicu,
Hari je prestala da se klati, preneražena. Mani je nastavio:
Ja ću ispuniti Ezrin deo dogovora, doneću dijamante. Već ste ubili moju majku, znate da ću uraditi sve što kažete. Molim vas, nemojte povrediti ostatak moje porodice.
Hari je prekrila rukom usta. Već ste ubili moju majku.
Zavrtelo joj se u glavi, i pred očima joj je iskrslo lice njenog oca. Osetila je stezanje u grudima. Sad je znala šta je to prepoznala u Manijevom glasu. Znala je jer je to i nju izjedalo.
To je bio strah.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:27 am



43.
Hari je stezala volan.
Molim vas, nemojte da povredite moju porodicu.
Još uvek je mogla da čuje njegov glas, slab i uplašen. Mani je žrtva, kao i ona. Ako ne uspe da isporuči dijamante Evi, njegova porodica će biti kažnjena? Drhtala je od straha. Pomislila je na to šta se sprema da mu uradi, ali misli su joj brzo letele, tražeći neko sigurnije mesto za prizemljenje.
Mapa. Usredsredi se na mapu.
Zaškiljila je u put, pokušavajući da se usredsredi na marš-rutu. Hipodrom Kenilvort zabačen u južnim predgrađima Kejptauna. Ulice se ukrštaju pod pravim uglom, pa je trebalo da joj bude lako da se snađe, međutim, bila je na ivici živaca i već nekoliko puta je pogrešno skrenula.
Zurila je kroz vetrobransko staklo, tražeći znake na putu. Predgrađe je bilo okruženo vinogradima i vrtovima, što znači da je to sigurno skup kraj. Kuće su bile velike i lepe, i sve su bile zaštićene električnim ogradama i znacima na kojima je pisalo: „Upozorenje! Objekat je pod zaštitom JOO-a.” Hari je morala da prođe pored nekoliko znakova kako bi pročitala sitna slova. JOO je skraćenica zajedinicu za oružanu zaštitu.
Uzdrhtala, zaprepašćena napetošću koja razdire ovaj grad. Čemu velelepna vila ako moraš da živiš u strahu?
Posle mnogo skretanja izašla je na Aveniju Rozmid i konačno zdesna ugledala ulaz na hipodrom. Ušla je, polako tražeći mesto na parkingu. Bio je skoro pun. Ugrabila je slobodno mesto i izašla iz kola. Jutarnje sunce je pržilo kao u pećnici i već je osetila kako joj se znoj probija pod miškama. U blizini su se zalupila vrata od kola i pored nje je prošla grupa žena u svečanim dugim haljinama koje su lepršale na vetru. Iza njih, tri muškarca su nosila korpu za piknik veličine putne torbe.
Hari se namrštila. Prokletstvo. Nije joj palo na pamet da je trkački
dan.
Sledila je izletnike do trkališta. Gužva je bila ogromna, pa je, kako bi je izbegla, sišla s asfaltirane staze i nastavila zaobilaznim putem preko trave. Trava je bila mekana kao sunđer pod njenim nogama, a u vazduhu se osećao miris cveća iz žardinjera postavljenih tu i tamo. Ljudi željni zabave rasprostrli su stvari po nizovima plavih i belih klupa, i već su otvarali šampanjac i prenosive frižidere iako je bilo tek deset ujutru.
Hari je osmatrala okolinu, tražeći karantinsku stanicu. Znala je samo da se nalazi negde na hipodromu. Probijala se između ljudi. Žene, u svojirn jarkim letnjim haljinama, delovale su poput leptira, dok su muškarci bili ležernije obučeni, mada je bilo očigledno da svi nose firmiranu odeću. Svi su se malo preusiljeno smejali, trudeći se da pokažu kako se dobro provode.
Hari je prošla pored praznog galopskog padoka, besprekorne zelene površine ovalnog oblika, i zaustavila se uz ivicu trkačke staze. Pogledom je češljala okolinu. Sleva su bile tribine, ogroman mozaik plavih i žutih sedišta. Iza nje, zdesna, planina Tejbl, nadvijala se poput filmskih kulisa. Nije znala kako izgleda karantinska stanica, ali ništa ovde nije ličilo na to.
Hari?
Okrenula se. Den Kruger je zurio u nju s druge strane galopskog padoka. Osetila je kako u njoj raste napetost dok joj prilazi, i suzdržavala se da ne ustukne.
Šta radiš ovde? – rekao je.
Poslednji put kada ga je videla izgledao je kao kauboj, u farmerkama i kožnim nogavicama. Danas je svoj rančerski izgled zamenio za komotno belo odelo za kriket. Hari je morala priznati da dobro pristaje njegovoj izduženoj figuri. Podigla je pogled prema njemu zaškiljivši.
I ja bih to tebe mogla da pitam. Tvoj avion je sleteo pre samo nekoliko sati, zar ne?
Slegnuo je ramenima. – Sal je ostao u hotelu da se odmori, ali ja nisam umoran.
Na pomen oca, Hari se stegao želudac. – U kom je hotelu?
Komodor. Kako je izgledao, rekao bih da će prespavati skoro ceo dan.
Hari je grickala usne. Njenom ocu je zasad verovatno najsigurnije da ostane u hotelu. Skrenuia je pogled s Krugera na visoku ženu koja im je prilazila krupnim koracima. Kesi.
Veterinarkina letnja haljina lepršala joj je oko dugih nogu, a mišići na njenim golim rukama delovali su zategnuto. Riđa kosa joj je bila podignuta u visoku u punđu, zbog čega je izgledala još viša. Sve u svemu, odavala je utisak graciozne skladno građene sportistkinje.
Kesi je stala pored Krugera, uhvativši ga pod ruku. Pozdravilaje Hari i pitala je kako je putovala. Zatim je rekla:
Zar to nije predalek put za nekoga ko ne voli konje?
Hari se namrštila. Veterinarka je osmehom ublažila izgovorene reči, ali Hari je ipak primetila promenu tona. Zapitala se šta se to promenilo otkad su se poslednji put videle.
Došla sam da pravim društvo ocu. – Hari je gledala čas u jedno čas u drugo. – Da li je neko od vas razgovarao s Evom?
Kruger je oklevao, pogledavši u Kesi. Onda je rekao – Ne, zašto?
Srela sam Roba juče. Rekao je da niko ne zna gde je ona.
Kesi je odmahnula, polako se udaljavajući. – Pojaviće se. Opet su se posvađali, to je sve. Nije prvi put, a sigurno ne i poslednji.
Veterinarka je delovala napeto, i jedva je čekala da ode. Da li zbog napetosti koja ju je obuzela, Hari je odjednom posumnjala u Kesin razlog dolaska u Kejptaun. Da li je došla samo da bi bila s Krugerom? Ili tu ima još nečeg?
Na kraju krajeva, Kesi je štalski veterinar. Verovatno pregleda novonabavljene konje u ergeli i ima više prilika od bilo koga da izvadi sakrivene dijamante. Ako je i ona u sindikatu, možda joj Evin nestanak s radara uliva nervozu. Možda je Kesi došla da je nađe.
Odjednom je zakrčao glas preko razglasa najavljujuči takmičare u sledećoj trci. Kruger se okrenuo prema Kesi.
Što ne odeš da uložiš opkladu? – Pomazio ju je po ruci razvejavajući otpor u njenom pogledu. – Naći ćemo se na tribini.
Nežno je izvukao ruku iz njene, a ona se polako odmakla sa sumnjičavim izrazom lica. Kada je nestala u gužvi, Kruger je rekao:
Htela je da se odmorimo od svega ovoga, da malo obiđemo grad.
Kao da ga je zbunjivala ta zamisao. Pogledao je po trkalištu, i odmah se opustio. – Radije bih da budem ovde. Uostalom, trči jedan trogodac kojeg želim da pogledam. I Rob jaše u džokejskoj trci za sat vremena. Hoćeš da gledaš?
Mislim da neću imati vremena. Imam sastanak.
Pogledao ju je radoznalo. – Došla si da pratiš aukciju konja?
Po njegovom tonu je mogla da zaključi da bi ga iznenadio potvrdan odgovor.
Ne baš. – Brzo je smišljala šta da mu kaže, pre nego što nastavi da je ispituje. – Koliko grla planiraš da kupiš?
Dva. Možda četiri. Nikad ne kupujem neparan broj. Hari je izvila obrve. Nije joj delovao kao sujeveran tip. Nasmešio se i odmahnuo glavom.
To je više iz profesionalnih razloga. Uvek uvećavam krdo za dva grla. lako imaju svoju hijerarhiju čopora, konji vole da sklapaju prijateljstva. Obično imaju jednog posebnog drugara, drugog konja iz krda kome mogu da veruju. – Pogledao ju je pravo u oči. – Skoro kao ljudi, na neki način.
Hari je skrenula pogled, ne znajući šta da odgovori. Bez obzira na ono što je rekla Kesi kad su prošli put razgovarale, nije mogla poreći da ima nečeg očaravajućeg u ovom muškarcu. Prekrstila je ruke preko grudi.
Zar nisi nimalo zabrinut za Evu?
Ona ume da se brine o sebi. Eva je jedna od najžilavijih žena koje poznajem, nikad je nisam video uplašenu. Trebalo je da bude džokej. – Krugerov pogled je lutao po gomili. – Javiće se. Ionako tek u nedelju treba da se vrati s Donom Lajtom.
Don Lajt je u karantinu, zar ne? Negde na trkalištu?
Klimnuo je glavom i pokazao preko staze. – Tamo, na suprotnoj strani trkališta.
Hari se upiljila preko ograđene trkačke staze. Otprilike kilometar
dalje videla je niz niskih zgrada, zelenkastosivih, koje su se stapale s okolinom. Posmatrala je prostor oko staze, tražeći put kojim bi mogla da prođe do tamo.
Kako se stiže tamo?
Kolima. Postoji zadnji ulaz na hipodrom s Veton rouda, i onda samo pratiš zemljani put. Ali nećeš moći da vidiš Dona Lajta. Neće te pustiti da uđeš. On je pod strogim nadzorom.
Hari je klimnula glavorn, i pogledala na sat: deset i petnaest.
Vreme je da pođe.
Glas sa razglasa se razlegao nad publikom jer je počeo prenos trke.
Kruger ju je pogledao.
Jesi li ikada gledala trku?
Hari se setila kako je kao dete išla na Lepardstaun s ocem. Nejasno se sećala kako viri između nogu odraslih i bodri konje u baru Medigans.
Davno, da.
Ali iz blizine. Da li si ikada gledala trku izbliza?
Slegnula je ramenima i odmahnula glavom. Zurio je u nju, napetog pogleda. Onda kao da je nešto odlučio i povukao ju je za ruku.
Dođi.
Šta...
Stisak njegove ruke je bio topao i čvrst. Vukao ju je uz ogradu ne osvrćući se. Ona je posrtala za njim, sudarajući se s ljudima u gužvi, držeći torbu. Nastavio je da je vuče, dok nije stigao do ciljnog stuba. Privukao ju je ka sebi, a zatim se naklatio na ogradu. Od blizine njegovog tela osetila je naboj elektriciteta.
Gledaj – rekao je.
Gomila ju je pritisla otpozadi, opkolivši je. Uhvatila se za ogradu, nije joj preostalo ništa drugo nego da sačeka da nalet prođe. Komentator je mahnito nabrajao pozicije grla, njegov sve viši ton raspaljivao je uzbuđenje u publici. Čovek koji je stajao pored Hari dreknuo joj je u uvo:
Napred, Bluberde!
Osetila je podrhtavanje tla. Stegla je prstima ogradu i osetila kako
vibrira. Sleva je nadolazila potmula grmljavina.
Napred, Bluberde! Napred!
Publika je nagrnula napred, prignječivši Hari uz ogradu. Napeti muški glasovi su urlali.
Napred, Bluberde! Napred, Bluberde!
Tlo joj je vibriralo pod nogama potmulo brujeći. Tutnjanje sleva postajalo je sve glasnije, zvuk gruvanja kopita koja su drobila zemlju u punoj brzini. Publika je mahnito klicala, zaglušujući komentatora. Odjednom, desetak konja zagrmelo je pored nje obrušivši se sirovom snagom i brzinom. Zapljusnuo ju je topot kopita koja su tukla po zemlji poput maljeva, prožimajući joj čitavo telo. Džokeji su bili samo šarene mrlje, pognuti kako bi smanjili otpor vazduha: stomaka pripijenih uz ramena konja, lica zagnjurenih u njihove grive. Hari je osetila kako joj telom struji neočekivan nalet adrenalina, a jagodice prstiju su je golicale od uzbuđenja.
A onda se sve jednako brzo i završilo. Konji su se sjurili dalje niz trkačku stazu, zaglušujuća buka se stišala. Gužva se proredila i Hari je konačno mogla da se odvoji od ograde, komentator se povratio od silnog uzbuđenja.
Okrenula se prema Krugeru. Oči su mu sijale i bio je rumen u licu. Upitala se da li i ona tako izgleda. Pogledao ju je kao da kaže: Šta sam ti rekao?
Osmehnula se i klimnula glavom. A zapravo nije bila sigurna na šta je mislio. Ali možda je na tren iskusila ono zbog čega su Rob i Kruger toliko zagriženi za trke.
Neodređeno je mahnula. – Trebalo bi da krenem. Moram da se nađem s nekim.
Klimnuo je glavom, još uvek usplamtelog pogleda. Pogledala je na sat. Želudac joj se stegao od pomisli na ono što se sprema da uradi. Okrenula se i zapešačila preko guste trave. Kada je stigla do galopskog padoka, osvrnula se ka Krugeru. Gledao je u svoju knjigu obrazaca, popunjavajući je olovkom. Iza njega, mutni obrisi karantinske stanice svetlucali su na suncu. Delovala je turobno i izolovano, kao stražarska ispostava u kakvoj močvari.
Duboko je udahnula, okrenula se i pošla ka svojim kolima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:27 am




44.

KARANTIN – SAMO ZA SLUŽBENA LICA

Srce joj se popelo pod grlo. Setila se znaka NE ULAZI s Krugerove kapije. Da je tada poslušala, možda sada ne bi bila na ovakvim mukama.
Sedela je u upaljenim kolima, zureći u žuti znak sa crnim tekstom.
Dokle god je u autu, može da se predomisli i pobegne, zar ne?
Stezala je volan osmatrajući ogradu od pletene čelične žice. Iza ograde se video niz od pet-šest zgrada, nalik malim skladištima od cigle. Naspram njih se nalazila nekakva džinovska vrteška: rotirajuća platforma zatvorena ogradom, u kojoj je usamljeni konj klancao ukrug. Nije delovao preterano oduševljen svojim jutarnjim treningom.
Osim konja, drugih znakova života nije bilo.
Hari se zavukla kolima pod krošnje obližnjeg drveća, hvatajući hladovinu. Onda je isključila motor. Stigla je pola sata ranije, ali je iz nekog razloga bila sigurna da je on već tu. Po lako je otvorila vrata i izašla, pretražujući pogledom okolinu. Čelična ograda je zavijala u nedogled, okružujući karantinsku stanicu. U daljini, sleva, jedva se nazirala tribina, a glas komentatora se čuo kao zujanje komarca.
Došla je do kapije i videla interfon sa crvenim dugmetom. Zavirila je između šipki. S pokretne trake za trening odjekivao je bat teških kopita, dok se vazduhom širio travnati miris konja. Nešto se pomerilo s desne strane. Na jednoj od niskih zgrada otvorila su se vrata, i Hari se ukočila. Izašao je mlad tamnoput muškarac u zelenom radnom kombinezonu, zaštitnim rukavicama i čizmama. Pogledao ju je kratko i skrenuo pogled, sagnuvši se da napuni kofu na obližnjoj česrni. Zatim je ukucao šifru na numeričkoj tastaturi pored vrata i vratio se u zgradu.
Hari je pogledala na sat i polako krenula uz ogradu. Kolena su joj
klecala i pokušala je da se seti Manijevog glasa. Verovatno se on više plaši nje nego ona njega. Kao pauci. Udahnulaje duboko. Strah joj je stvarao zbrku u glavi.
Eva?
Hari je pretrnula brzo se okrenuvši. Muškarac je stajao navaljen na ogradu prstiju provučenih kroz pletenu žicu. Bio je mlad, imao je dvadesetak godina. Zapravo, još je bio dečak. Koža mu je bila boje muškatnog oraščića a lice obliveno znojem.
Hari je oklevala. – Mani? Jesi li ti Mani?
Zažmurio je i klimnuo glavom. Onda su mu ruke zadrhtale i prsti su mu skliznuli sa žice. Sručio se niz ogradu i seo zguren na zemlju.
Hari se trgla, zakoračila prema njemu i stala. Izgledao je bolesno. Lice mu je bilo iskrivljeno u bolnu grimasu. Ali kako da zna da je neće povrediti?
Malaksalo je mahnuo rukom pokazujući na torbu koju je nosio na ramenu. – Os diamantes.
Glas mu je bio jedva čujan. Prišla mu je bliže. Podigao je teške kapke gledajući u nju. Oči su mu bile grozničave, previše zamagljene da bi je uopšte video.
– Os diamantes – prošaptao je.
Hari je zaškiljila u njega. Mišići su joj bili napeti, spremni za beg.
Mani je prešao jezikom preko ispucalih usana.
Meu irmao Ezra me enviou.
Hari se namrštila. Zvučalo je kao španski, ali nije bio španski. Intuitivno je naslutila značenje njegovih reči. Poslao me je moj brat Ezra.
– Pegue isso – rekao ja Mani.
Ugrizla se za usnu i odmahnula glavom. Prenaglašeno je slegnula ramenima pokazujući mu da ne razume. – Lo siento, no le entiendo.10
Zažmirio je ka njoj i nekoliko trenutaka kao da ju je gledao zainteresovano. Onda mu je glava pala nazad na ogradu ljuljajući se s jedne strane na drugu.
– Meu irmao Ezra me enviou.
Glas mu je zvučao očajnički. Da li je bio u bunilu? Suglasnike je
izgovarao s blagim ruskim prizvukom, gutajući vokale. Tada je Hari shvatila. Nije govorio španski, već portugalski.
– Molim vas. – Sklopila je ruke, kršeći prste. – Možemo li da razgovaramo na engleskom?
Pogledao ju je pometeno. – Ja... Da. Izvinjavam se.
Pogurio se i zakašljao. Pluća su mu pucketala kao drvo za ogrev i Hari se nakostrešila. Primetila je da na levoj ruci ima zavoj blizu ramena, obloga je bila skoro natopljena. Kad bi se nakašljao, smeđa tečnost curila je kroz zavoj.
Isprekidani kašalj se smirio. Mani je potražio torbu i počeo desnom rukom da napipava po unutrašnjosti. Leva ruka mu je, čini se, bila neupotrebljiva.
Dijamanti – rekao je. – Imam ih, ovde su.
Izvadio je komad prljave tkanine uvezane kanapom. Bacio ju je na zemlju prema Hari, gledajući je molećivo.
Uzmite.
Hari je zurila u mali svežanj. Nije mogla da se pomeri.
Mani je opet potražio nešto u torbi i izvadio flašu vode. Pokušao je da odvrne čep zubima, dok mu je leva beživotno visila uz bok, ali flaša mu je iskliznula iz ruke i pala na zemlju, Hari je poletela.
Evo, pusti mene.
Odvrnula je čep i klekla pored njega kako bi mu pridržala flašu dok pije. Iz blizine je videla da mu je povijena ruka prilično potamnela, a natečeno meso je vonjalo na trule banane.
Mani je klimnuo glavom i otvorio širom oči pokazujući joj da je dosta. Dala mu je flašu i pridigla se u čučanj.
Nije ti dobro – rekla je. – Moraš kod lekara.
Zaškiljio se podigavši pogled u nju. Oči su mu bile oprezne. – Imam prijatelje ovde, oni će mi pomoći. Molim vas, samo uzmite dijamante.
Hari je pogledala u smotuljak pored sebe, dok joj je u stomaku kuvalo. Te dijamante je doneo Evi, da bi zaštitio svoju porodicu. Kako da ih uzme i ostavi ga ovde takvog?
Stisnula je pesnice i na brzinu pogledala oko sebe. Nije bilo nikoga
i čuo se samo topot kopita i Manijevo vlažno disanje. Spustila je smotuljak sebi u krilo. Drhtavim prstima odvezala je kanap i razmakla tkaninu. Unutra su bila tri bisernosiva dijamanta. Podigla je jedan. Bio je hladan i mastan na dodir, kao mali dijamant koji je dobila od Eve, i istog oktaedarskog oblika. Samo što je bio veći. Mnogo veći. Toliko velik da je jedva mogla da ga obuhvati šakom.
Pogledala je u Manija. – Ovo je Van Viksovo kamenje?
Širom je otvorio oči. – Da, kunem se. Kao i ostalo. Ezra mi je rekao gde da ga tražim.
Gde ga nalaziš?
U jamama, jamama za jalovinu, blizu okna.
Zurio je u nju, očiju razrogačenih u panici, dok je odgovarao na njena pitanja kao da je na ispitu. Pogledala je u svoje krilo. Mrzela je što ga plaši, ali je htela da sazna neke stvari.
Ima li ih još?
Ima ih još mnogo. – Bora mu se urezala između obrva. – U Van Viksu sigurno da znaju za to, ali ne žele da ih iskopavaju.
Šta se dešava s tim dijamantima?
Zatrpavaju ih. Ispod tona jalovine. – Glas mu je postajao sve slabiji. – Kao da... kao da ne žele da ljudi znaju za njih.
Hari je zurila u ogroman dijamant u svojoj ruci. Trebalo je da bude jedinstven, čudo prirode koje ostavlja bez daha. Ali Van Viks ih ima toliko da neće ni da ih iskopava.
Jesi li ih ti prvi našao? – rekla je.
Ne, ne, Ezra je bio prvi. Ezra ih uvek traži. – Mani je ispustio zvuk kao da se guši, pola smeh, pola kašalj. – Za mog brata uvek postoji još jedan kamen.
Uvek još jedan kamen. Taj izraz je Hari upalio lampicu u glavi. Pred očima joj je bio očev bezbrižni osmeh. Uvek još jedna ruka. Uvek još jedno grlo.
Kockarska mantra – rekla je, maltene samoj sebi. Podigla je pogled i zatekla Manija kako zbunjeno zuri u nju.
Niste ono što sam očekivao – prošaptao je naposletku,
Hari je oborila pogled, u stomaku joj se komešalo, a onda je
ponovo umotala dijamante u tkaninu. Nikad nije toliko mrzela sebe. Mani ju je uhvatio za ručni zglob. – Moja porodica, molim vas,
održaćete obećanje? Ništa im se neće desiti?
Hari nije mogla da ga pogleda u oči, Nije imala šta da kaže.
Molim vas! – Stegao ju je. – Uradio sam šta ste tražili!
Hari se usredsredila na lice svog oca. Stisnula je zube i odmakla se. Znala je da posle ovoga više nikad neće naći mir, ali trenutno nije imala izbora.
Mani je pružio ruku prema njoj. – Recite mi da ih nećete povrediti, molim vas!
Glas mu je zapeo u grlu. Hari se povukla. Želela je da skupi ramena i zapuši uši. Bilo šta samo da ga ne čuje. U sebi je vrištala.
Žao mi je – prošaptala je.
Mani ju je zapanjeno pogledao. Onda se srušio nazad na ogradu. Krkljanje njegovih pluća zaparalo je tišinu između njih. Nekoliko trenutaka kasnije, rekao je:
Vi niste Eva, zar ne?
Hari je rukom prekrila usta, polako uzmičući. Nije mogla da govori. Tada je tih glas iza nje kazao:
Ne, ona nije Eva. – Metal je škljocnuo. – Ja sam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu