Gradski orkestar - Andrea Vitali

155.


  Kao pas lutalica koga stalno muče grčevi od gladi – u njegovom slučaju od žeđi – Evelindo Nazaci proveo je zimu kao zarobljenik, izgnanik u otadžbini, po dekretu svoje žene žedna senka u svetu onih koji slobodno piju.
  Izbačen iz gostionica u Derviju.
  Omražen među kolegama koji su njegovo odbijanje da pije u društvu shvatili kao pokorno povlađivanje Noeminom tvrdičluku.
  Rob u sopstvenom domu.
  U kojem mu ništa nije nedostajalo, ni hrana ni toplina ognjišta, ni čista odeća i uvek nameštena postelja. Ali u tom domu je izgubio, onim šamarima koje nikad nije uzvratio, slobodu da gazduje i zapoveda.
  Šta mu je preostalo?
  Malo, vrlo malo.
  Odušak u orkestru.
  Tamo, kad svira, on komanduje. A tuba ga sluša, krotka. I jednako krotko radi ono što on hoće. Naravno, maestro Ðeminaci ga je oplemenio, naučivši ga da se u njemu kriju beskrajne mogućnosti i navevši ga da ih koristi kako bi iz instrumenta izvukao najviše što on može da pruži. Bio je toliko uspešan da je maestro odlučio da u prvi nastup Gradskog orkestra, čiji je datum tek trebalo odrediti, uvrsti dve kompozicije za njegov instrument: A tu per tu od Frozolija koju je Nazaci svirao izuzetno vešto u duetu sa samim Ðeminacijem, a sekretar Bonđoani ju je slušao pretpremijerno na probi i odabrane kompozicije za tenor-tubu iz Verdijeve Travijate. Ako sve bude kako treba, Ðeminaci nije isključio mogućnost da u veliki koncert u čast osnivanja orkestra uvrsti još nekoliko operskih arija: na umu je imao operu Trubadur, delove za tenor-tubu, trombon i hornu, na kojima je radio iz noći u noć.
  Međutim, kad splasne zanos koji mu donose muzika i pohvale kojima ga maestro ozbiljno i uverljivo obasipa svake večeri posle probe, Nazaciju ostaje da sedne na bicikl i da se otkotrlja niz drum prema Derviju, ostavljajući za sobom radost svih ostalih i podsmeh kojem ga, u to je mogao da se kladi, izvrgavaju.
  Sve teže mu je bilo da nastavi tako.
  S onih nekoliko centi koje je njegova žena zaboravljala na različitim mestima u kući, svakako nije mogao da osvoji nekadašnju slobodu.
  Činilo mu se da je isti slučaj i s njegovim biciklom, kojim se vozio iz Dervija i nazad do kuće: prosto je leteo dok je silazio prema Belanu, ali su po povratku u Dervio pedale škripale i opirale se, kao da nisu zadovoljne što se vraćaju.
  I one su, međutim, kao i on, morale da budu vedra čela u nevolji.
  Da guraju napred.
 
 
 156.


  Besmisleno je bilo raspravljati se. Trebalo je prilagoditi se okolnostima.
  – I izvući koliko se može – reče Bonđoani.
  – Lako je vama da to kažete – odvrati Ðeminaci.
  Ali s novcem koji su nakupili, ništa neće postići.
  – Šeststo lira od opštine i jedno obećanje od Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljni rad da ćemo dobiti isto toliko. Šta da radimo s tim?
  Bonđoani ispruži dlanove prema njemu kao da ga moli da se smiri.
  Između ostalog, priča o tom obećanju Nacionalnog sekretarijata predstavljala je njegov rizičan potez. Istina, tražio je sredstva. Štaviše, osnažen rečima koje mu je regionalni sekretarijat uputio nakon besprekorne pobede, bio je ubeđen da će dobiti sredstva. Međutim, odgovorili su mu pišući maglom umesto mastilom.
  Drugim rečima, da, u redu, procenićemo, videćemo, u budućnosti...
  Ali Ðeminaciju to nije pomenuo.
  – Samo mirno – reče.
  Postoji način. On ga je proučio.
  – Novcem kojim raspolažemo, koliko uniformi možemo da sašijemo? – upita.
  – Novcem koji smo već dobili ili uključujući i onaj obećani? – uzvrati Ðeminaci.
  – Onim koji smo dobili – nakašlja se Bonđoani.
  – Ne više od šest!
  – Odlično!
  – Ako vi tako mislite... – podrugljivo reče knjigovođa.
  – Mislim, i te kako.
  – Šalite se?
  – Nikad nisam bio ozbiljniji – uveri ga sekretar.
  Po njegovoj proceni, proračun se uklapa.
  Barem desetorici muzičara može se predložiti da sami plate svoje uniforme.
  – Počevši od vas, maestro. Tako biste dali dobar primer.
  Treba platiti unapred izvesnu sumu koja će im, vremenom, biti nadoknađena iz državne kase. Ako ta desetorica plate po sto lira, na raspolaganju će imati hiljadu šeststo lira. S tim novcem Ðeminaci će, uz popust, moljakanje i pretnje, dobiti od krojača dvadeset četiri uniforme.
  – Dvadeset pet – ispravi ga Ðeminaci.
  Dvadeset četiri, uzvrati Bonđoani. Budući da krojačev sin svira u orkestru, podrazumeva se da će je bar njemu sašiti besplatno.
  Među muzičarima, dodade sekretar, treba izdvojiti one koji zbog nemaštine ne mogu da izdvoje ni liru.
  – Treba da izvrćem džepove svojim muzičarima? – ražesti se Ðeminaci.
  Nije mu bilo svojstveno da se spušta tako nisko, da zabada nos u tuđe imovinsko stanje osim ako nije reč o javnim službama...
  – Miran! – prekinu ga Bonđoani.
  On će mu sastaviti spisak imućnijih, on dobro poznaje varoš i njene žitelje.
  – To ipak liči na metode inkvizicije! – odvrati Ðeminaci.
  Na šta mu se Bonđoani primaknu za jedan korak.
  Sveca mu, jasno je i njemu da to nije najbolji metod. Ali sila boga ne moli. Nema drugog načina.
  – Je l’ vam to jasno?
  Je l’ hoće gradski orkestar?
  Je l’ hoće uniforme?
  Onda neka ne cepidlači!

157.


  Bonđoaniju je trebalo nekoliko dana da sastavi spisak imućnijih. Prvi je, kao što je ustanovljeno, bio Ðeminaci, koji je trebalo da pruži primer.
  Na kraju, devetorica koji će mu se pridružiti, bili su:
  Karue Enriko, poslastičar, neženja s reputacijom homoseksualca;
  Ðona Bjađo: njegov otac, Ðona Sapio, trgovac brašnom i mekinjama. Bogataš, nikad nije odbijao najraznovrsnije molbe za pomoć; srce bi mu se steglo kad god bi morao da se odrekne izvesne sume novca, ali taština, koja ga je terala da odreši kesu i pokaže koliko ima, nadjačavala je svaki bol;
  Kripa Ezilio, ljubitelj provoda;
  Spirito Amodeo, krznar, oženjen Aurelijom Dantori. O njemu se priča da poklanja lisičje kragne damama koje izlaze u susret njegovoj molbi da budu ljubazne. Šuškalo se i da voli da ih uzme opružene na gomili krzna, pored skladišta s neuštavljenom kožom. Tako se više puta dogodilo da vonj divljači koji se uvukao u predusretljive gospođe izazove skandal, ali svi skandali bili su ugušeni u začetku;
  Korbeta Amodeo, koji se rodio umoran. Zamlata, po mišljenju većine, prepredenjak, po mišljenju zavidljivih, srećnik, po Bonđoanijevoj proceni, budući da može da se osloni na majku, koja bi mu kupila celu varoš samo da ne pobegne od nje;
  Fijaski Anibale, sin opštinskog činovnika Fijaski Azdrubala, kicoš, čuven po rečenici: „Elegancija je najvažnija u životu“;. Krojač Benalji šio mu je barem dva odela godišnje, a ona stara je prepravljao za svog sina;
  Spijoni Pargolo, blagajnik u prodavnici sira svog oca Spijoni Erkola. Alergičan, kao i majka, na sve mlečne proizvode, bavio se isključivo naplatom i knjigovodstvom, iako bi ponekad deo dnevnog pazara završio, umesto u kasi, u njegovom džepu;
  Kraki Pelegrino, železničar, neumoran radnik, sposoban čovek i majstor svih zanata, od zidarskog do vodoinstalaterskog i tapetarskog, a slobodno vreme provodio je radeći i na taj način svakog meseca zarađujući još jednu platu.
  Na kraj spiska, Bonđoani je stavio Gucina. Ali ne zbog ozlojeđenosti i želje za osvetom. Više zbog činjenice da ga je dobro poznavao i mogao je da se kladi da ta usijana glava nikad neće pristati da dobije uniformu od Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljan rad, čak i ako ta organizacija bude samo delimično finansirala uniforme.
  Lično je predao spisak maestru Onoratu Ðeminaciju, sačekavši ga ispred ulaza u bolnicu posle završetka radnog vremena. Ðeminaci površno pogleda spisak, tutnu ga u džep, a onda glasno udahnu zadovoljno pogledavši sekretara. A on se ponovo prepusti čežnji koju je nekoliko dana morao da potiskuje, praveći se da je ne oseća. I odjednom, kao da mu se oslobodio nos a ne samo duša, oseti u vazduhu neki miris: miris proleća koje je konačno stiglo na jezero.
 
 
 158.


  Napokon.
  Nije više bilo turobnog zimskog mraka, mirisa dima iz dimnjaka, vetra. Nije više bilo užurbanog promrzlog sveta.
  Pre nekoliko dana stigao je april, i to se osećalo.
  Čak je i Nazaci procvetao.
  Te večeri je napravio pravi spektakl, kao da mu je proleće prodrlo u prste, u dah kojim je oživljavao instrument.
  Tri probe u nizu i arije za tenor-tubu, trombon i trubu iz Trubadura, koje je maestro Ðeminaci prilagodio za Gradski orkestar, mogle su biti predstavljene publici. Ðeminaci je bio opijen od zanosa.
  – Bravo, Nazaci – uzviknuo je.
  A u sali su se čuli uobičajeni zvuci pomeranja stolica i ćaskanja muzičara koji su se pripremali za odlazak kući.
  – Molim vas za još malo pažnje – objavi onda maestro.
  Trebalo je da ih izvesti u vezi s uniformama.
  – S obzirom na dobijena sredstva – reče knjigovođa – savet može da nam obezbedi uniforme samo za one koji, zbog nemaštine, ne mogu da doprinesu njihovoj kupovini.
  Niko nije komentarisao, niko ga nije prekinuo.
  – Dakle – nastavi Ðeminaci – sada ću pročitati spisak muzičara koji, po mišljenju upravnog saveta, treba besplatno da dobiju uniforme. Ostali, imućniji, moraju da daju izvesnu sumu koja će im s vremenom biti nadoknađena.
  Pošto bi bilo lepo sačekati letnju sezonu sa spremnim uniformama, više nema smisla odugovlačiti. Ako neko ima primedbe, a iskreno se nada da takvih nema, neka ih što pre saopšti.
  – Odmah – dodade Ðeminaci. – Još večeras.

159.


  Osetio ga je kako pupi.
  Uostalom, proleće je.
  Plan da nadmudri Noemi. Još uvek sasvim mali, u začetku, ali trebalo ga je zgrabiti u letu, pre nego što mu izmakne prilika.
  Pustio ga je da se razvija dok je Kripa predlagao maestru Ðeminaciju da sašiju gornji deo uniforme sa šal-kragnom („Vrlo otmeno!“;, rekao je. „Muzičari bi u njima izgledali elegantno“, a Ðeminaci mu je odvratio da muzičari nisu zamlate, a koncerti nisu piste za manekene.
  Onda, odjednom, Evelindo Nazaci bubnu.
  – Ja dajem ostavku!
  Svi uperiše pogled u njega.
  U njega, a zatim u Ðeminacija.
  Koji je, zgranut, s podijuma s kojeg je do pre nekoliko minuta dirigovao, pokušao da izgovori reče zagušene u grlu.
  Nekoliko puta proguta vazduh.
  Nazaci je shvatio da je pogodio u metu.
  Cveta, cveta njegov plan!
  – Ništa mi drugo ne preostaje – dodade.
  – Ostavka, sada – uspeo je da izusti Ðeminaci. – I to baš vi?
  U tom „vi“; bilo je iskrenog očajanja.
  Posle takve večeri, tokom koje je ispoljio vrhunsko majstorstvo, posle veštine koju je dostigao?
  Je l’ njemu jasno da mu je zabio nož u leđa?
  – Kako da mi nije jasno – odvrati Nazaci.
  Ali šta on tu može?
  – Sudbina, dragi maestro, nije samo vama zabila nož u leđa.
  Da je do ovoga došlo dva, tri meseca ranije, bila bi sasvim druga priča. Jer je, objasni Nazaci, shvatio da bi mogao, bez kolebanja, da se svrsta u kategoriju imućnijih. Ali dva, tri meseca ranije.
  – Sad, nažalost, ne bih mogao!
  Viša sila, to je sve. Sinovljeva bolest, koja se pogoršala i zahteva lečenje koje košta. Doktor, lekovi...
  – Ali vi ste uvršteni u spisak onih koji nisu u stanju da plate, ne morate da date nijednu liru – primeti Ðeminaci, zbunjen.
  – Ne – odvrati Evelindo. – To ne priliči dostojanstvenom čoveku.
  Neutešan, Nazaci pognu glavu.
  Neka mu oproste svi što mora da ih napusti.
  – Nisam navikao da me neko sažaljeva – izjavi.
  Niti da uzima milostinju.
  Ne želi da predstavlja teret orkestru, mora da sačuva svoju čast i da obezbedi svom jadnom sinu sve što može da mu zatreba.
 
 
 160.


  Bila je mrkla noć. Ali Ðeminaci nije mogao da zaspi.
  Kako da spava s mišlju da nije uspeo da ubedi Nazacija? Nije hteo ni da čuje. Isuse, kako je bandoglav: ostavka!
  Čak je, pre nego što je otišao, hteo da ostavi tubu na stolici, rekavši da će je povoljno prodati onom ko zauzme njegovo mesto. Pijanin ga je jedva ubedio da je ponese.
  Na salu kao da se spustila neka čarolija. Tišina, neverica.
  Pijanin ju je prekinuo kad je Evelindo izašao.
  – Videćete, maestro, da ćemo ga ubediti da se predomisli – rekao je.
  Da, odgovorio je Ðeminaci.
  Ali kako?
  Nazaci je bio vešt muzičar ali i pravi čudak. Teško onom ko tako ponosnim ljudima povredi dostojanstvo.
  Kako ćete to izvesti?, upitao je maestro.
  – U ovom trenutku ne bih znao da vam kažem – odgovorio je Pijanin.
  – Eto – uzdahnuo je Ðeminaci – vidite? Čak ni vi ne znate.
  I raspustio ih je. Ne pre nego što ih je obavestio da je tokom narednih nekoliko dana, dok se ne reši problem tenor-
 -tube, bolje otkazati probe.
  Onda se i on, kao i svi ostali, vratio kući. Ali dugo je šetao Ulicom Roma i crkvenim trgom, s rukama na leđima, s mrakom pred očima, kao da je ponovo došla zima.
  Pun je svet tenor-tuba.
  Ali nisu svi isti.
  Koliko njih bi trebalo da proveri da bi došao do jednog kao što je Evelindo?
  I koliko bi mu vremena trebalo da ga dovede do tog nivoa izvođenja?
  Kad je stigao kući, bataljon je spavao. Ðeminaciju se učini da će se ugušiti u toj tišini bez ikakvog zvuka. Pošto nije mogao da spava, umesto da legne, otišao je u kuhinju i otvorio balkonski prozor okrenut ka Trgu Santa Marta.
  Taj mali trg...
  Zamišljao ga je toliko puta, istini za volju, gotovo svake večeri, kako vrvi od nestrpljive publike dok na sredini njegov orkestar izvodi odabrane kompozicije: Manon Lesko, Turandot, Ljubavni eliksir...
  – Šta radiš?
  Zateče ga Estenuatin glas i on se trže.
  – Ništa – odgovori i okrenu se prema ženi zahvalan što unaokolo vlada mrak, jer su mu oči bile pomalo vlažne.
  – Onda dođi u krevet – rekla je.
  I: – Kad smo već kod toga – dodala je Estenuata.
  Armelina je tog popodneva spasla od uništilačkog žara blizanaca neke papire pune nota koje je ostavio na kuhinjskom stolu.
  – Je l’ to nešto važno?
  Naravno, kako da ne?
  Kompozicije za tenor-tubu iz Rigoleta Ðuzepea Verdija.

161.


  Ni Pijanin nije mogao da spava.
  Njegove misli nisu bile romantične kao Ðeminacijeve: umesto da se izgubi u vizijama trga punog publike koja jedva čeka da čuje operske arije, on je malo računao.
  Najpre, izračunao je koliko su vremena on i ostali muzičari izgubili, ako ne bude mogao da ubedi Nazacija da se predomisli.
  Zatim, koliko će on i imućniji muzičari, uključujući i maestra Ðeminacija, morati da prilože kako bi skupili neophodnu sumu za Lindovu uniformu.
  Pod tri, kako ponuditi Lindu tu mogućnost, a da ga ne povrede.
  Mozgao je nad problemom do kasno u noć i otišao je na spavanje tek kad se uverio da je našao rešenje.
  Kad se probudio, potvrdi sebi da je na pravom putu i zaputi se prema Benaljijevoj krojačkoj radnji.
  Majstor je u radionici istakao vidljiv natpis: ČAST SVAKOM, VERESIJA NIKOM.
  Zbog toga je pokazao Pijaninu na natpis čim ga je ovaj upitao za veresiju.
  Pijanin i ne trepnu: – Tobože na veresiju – reče.
  Uniformu će mu platiti oni, odmah, dobrovoljnim prilozima. Ali Nazaci ne sme da sazna za to. Mora da misli da može da plati na odloženo, na nekoliko rata. Posle, kad Lindo bude isplatio tobožnji dug, krojač će im dati taj novac. Nek ne misli da može da ih strpa u džep i nikom ništa!
  Da li mu to odgovara?
 
 
 162.


  Benaljiju je odgovaralo, što da ne, važno je da nema dužnike.
  I Nazaciju je odgovaralo to rešenje. Čak se nije ni mnogo bunio.
  Posle krojača, Pijanin je tražio i dobio odobrenje od Fainetija u svojstvu sekretara Gradskog orkestra, i odvezao se biciklom u Dervio preslišavajući se: meseci izgubljenog rada, iščekivanje koje vlada, slika o varoši koju bi mogli da stvore... krupne reči kojima je trebalo da proda Lindu dogovor s Benaljijem i da ga ubedi da prihvati kompromis: nije reč ni o milosrđu ni o prosjačenju. Samo o odloženom plaćanju, zato što i krojač Benalji svim srcem želi da Belano dobije svoj orkestar.
  Lindo ga je slušao, a onda ga je prekinuo:
  – Dobro – rekao je.
  Pijanin ga je naterao da mu ponovi to.
  – U smislu da se vraćaš, ulaziš u orkestar? Ponovo ćeš svirati tenor-tubu?
  Nazaci je potvrdio.
  – Onda mogu da odem da kažem to Ðeminaciju? – nastavio je Pijanin da ga ispituje, jer ga je pomalo čudilo što je tako lako uspeo da povrati zabludelu ovčicu.
  – Da, da... – odgovorio je Lindo, koji je zatim rekao da mora da ide. Morao je da iseče neka debla u drvo za obradu.
  Pijaninu nije ostalo ništa drugo nego da ponovo sedne na bicikl i da se zaputi u Belano, Ðeminaciju.
  Koji, obuzet oduševljenjem, odluči da u program ubaci i arije iz Rigoleta.
  Trebalo ih je samo neumorno uvežbavati.
  Zato što je april leteo kao vetar koji je osvežavao popodneva i trebalo je, malo-pomalo, proučavati kalendar, odrediti najpovoljniji datum za prvi nastup Gradskog orkestra Belana.
  Naravno, ne pre nego što se svi problemi u potpunosti ne reše, uključujući i problem uniformi.

163.


  Nije samo Ðeminaci gledao u kalendar.
  Proučavao ga je i Bonđoani.
  On je mislio...
  Mislio je da je dovoljno da se veri kako bi ubedio Armelinu da mu učini još neki ustupak.
  Dovoljno bi mu bilo samo da pipne te grudi, čak i preko odeće.
  Međutim, ništa od toga.
  Ostalo je na poljupcima.
  Samo jedan dnevno, u večernjim satima, kao da je neki lek, kad je otprati kući posle šetnje.
  I taj jedan je bio samo ovlašno dodirivanje usana. Ali je omogućavao sekretaru da prisloni grudni koš na ogroman devojčin balkon, što je istog trenutka budilo njegovu maštu, teralo ga da zamišlja šta bi sve radio...
  – Kad? – šaputao joj je na uvo.
  Armelina nije mogla drugačije da mu odgovori.
  – Kad se budemo venčali.
  Zašto da sve upropaste?
  To zavisi od njega.
  Ona je tu, spremna da se uda za njega.
  Neka sam proceni kad bi to trebalo da bude, imajući u vidu da se venčanje ne može organizovati od danas do sutra. I da će, ako nastavi da okleva nad kalendarom, i maj proći u poljupcima, šetnjama i čežnjivim uzdasima.
 
 
 164.


  Maj svakako ne dolazi u obzir.
  – Zato što je program previše neuravnotežen – objasnio je Ðeminaci.
  Sam je kriv za to, priznao je. Zaneo se operskim arijama i sastavio program, kako da kaže...
  – Previše elitan.
  Zaboravljajući da jedan gradski orkestar mora da zadovolji potrebe, kako da kaže...
  – Jednostavne potrebe.
  Sad, posle te samokritične procene, trebalo je ispraviti greške uvođenjem barem dva simfonijska marša.
  – I diavoli bianchi.
  Od De Kristofora.
  Vesela kompozicija, prijemčiva, koja će izazvati aplauze.
  I Nel Duce la luce od Ðentilija.18
  Svakako se nije smelo zaboraviti ukazivanje počasti čoveku koga im je poslalo božje proviđenje.
  Dakle, još mesec dana za neumorne probe. Posle toga mogu da razgovaraju o prvom nastupu.

165.


  Za maj je već bilo kasno.
  Još bolje.
  To je mesec kad se magarci pare, a Bonđoani je želeo da izbegne neumesne podsmehe.
  Jun bi, međutim, mogao da bude pravo rešenje. Ali...
  Tog meseca se navršava deset godina od smrti Bonđoanija starijeg.
  Da li je red da se venča u mesecu koji je povezan s tako tužnim događajem?
  – Ne vidim ništa loše u tome – uveri ga paroh.
  Onda, u junu. Krajem meseca.
  – Možda trideseti – reče paroh.
  – Meni sasvim odgovara – odgovori Armelina kad joj je momak predložio datum.
  Onda ga, osmehujući se, zamoli da joj odgovori na jedno pitanje.
  Da li će se venčati u uniformi?
  – Šta ti misliš? – uzvrati joj Bonđoani pitanjem.
 
 
 166.


  – Ali, zašto se ne venčate u uniformi? – upita ga krojač Benalji.
  Bonđoani se zapanji.
  Šta je, mrsko mu je da sašije jedno lepo odelo za venčanje? Plaši se da mu neće platiti?
  – Ma, ne – reče krojač.
  Rekao je to tek tako, izletelo mu je, izvinjava se. Problem je u tome što ima mnogo posla i ne zna kako će ispuniti obaveze koje je prihvatio.
  Dvadeset pet uniformi po meri!
  Nije šala!
  – A, da! – odvrati Bonđoani. Uniforme.
  Na njih je zaboravio.
  Otkako je prelomio i zakazao datum venčanja, činilo mu se da živi u nekom drugom svetu, s glavom u oblacima i mislima prepuštenim maštarijama koje su mu proteklih meseci zaposele um i sve ostalo. Armelina je postala vrlo nežna i koketna. Krčkala ga je na tihoj vatri: Bonđoani je imao utisak da je olovka u njenoj ruci, koju ona zarezuje. Nije mogao da sačeka da uživa u toj devojci, u celom njenom telu, od glave do pete. Želeo je da uživa ne samo u onom što se može dodirnuti, poljubiti i tako dalje već i u onom što se ne vidi, zbog čega je Armelina postala žena njegovih snova, savršena majka njegove dece, najbolji životni saputnik.
  Drugim rečima, bio je zadovoljan i zaljubljen. A kad je čovek u tom stanju, teško mu je da misli na sve ostalo.
  Na uniforme je potpuno zaboravio.
  – Ali vi nemojte da brinete, ja ću vam naći vreme da mi sašijete jedno lepo odelo! – reče Benaljiju.
  I dok mu je krojač uzimao mere, sekretar je smišljao šta će reći Ðeminaciju.

167.


  – U junu, ne!
  – Zašto?
  – Poslušajte me.
  Koje je najbolje mesto, upita ga Bonđoani, savršen okvir za prvi nastup Gradskog orkestra?
  – Ali... – promrmlja Ðeminaci slegnuvši ramenima.
  Istinu govoreći, još nije razmišljao o tome, bio je previše zauzet osmišljavanjem programa.
  – Ja ću vam reći – odvrati Bonđoani.
  Na otvorenom.
  Na Trgu Verdi ili, još bolje, na Trgu Grosi. Ispred jezera, uokvirenog planinama, pod nebom istačkanim zvezdama. Na vrhuncu leta!
  Ðeminaciju zasijaše oči.
  U pravu je; naježio se pri samoj pomisli na to.
  Muzika se razleže vazduhom potkrepljena toplinom, nastavio je Bonđoani, melodije se uzdižu u nebo, zavodljivost noći koja nadire...
  Ðeminaci sklopi oči: video je taj prizor, sekretar je u pravu.
  To mu i potvrdi.
  – Ali ne u junu – ponovi Bonđoani.
  Zato što je jun pomalo nestabilan mesec, leto se neće pokazati u svoj privlačnosti i sjaju.
  Uveče je još sveže, a stalno vreba opasnost od oluje ili udara vetra.
  Zar vredi rizikovati?
  Upropastiti prvi nastup zbog malo povetarca ili nekoliko kapi kiše?
  – Ne – priznade Ðeminaci.
  Onda, u julu?
  Jul bi bio odličan.
  Štaviše, savršen.
  – A znate li zašto?
  Naravno, odvrati Ðeminaci.
  Zato što je dvadeset osmog jula praznik varoši. Sveti Nacaro i Čelso.
  Ima li bolje prilike za prvi nastup Gradskog orkestra?
  Cela varoš će se sjatiti da ih sluša.
  – Zar to nije sjajna ideja?
 
 
 168.


  U nedelju tridesetog juna, čim se pope na oltar, paroh reče:
  – Nuntio vobis gaudium magnum!19 Crkva je bila puna kô šipak. Niko nije disao.
  Šta sad to znači?
  Pre nego što održi svetu misu, objasni sveštenik, i sjedini u bračnu zajednicu Atilija – pa pokretom ruke pokaza na Bonđoanija, koji pocrvene kao bulka – i Armelinu, kojoj klimnu glavom i osmehnu joj se, mora da im saopšti veoma radosnu vest.
  – Napokon smo dobili novog nadbiskupa! – objavi.
  Pre četiri dana, Idelfonso Šuster postavljen je za nadbiskupa Milana i zauzeo je fotelju koja je sedam meseci bila prazna posle smrti njegovog prethodnika kardinala Tozija.
  Iz mnoštva se razlegnu spontani aplauz.
  Tapšali su i mladenci: Bonđoani je u toj objavi video još jedan nagoveštaj njegove bračne sreće.
  Tapšao je i Ðeminaci, koji je bio zvanica na venčanju. Kao da je i u njemu ta objava izazvala dašak radosti.
  Brojao je dane do prvog nastupa Gradskog orkestra.
  – Kako napreduje orkestar? – upita ga paroh po završetku obreda.
  Ðeminaci ga detaljno izvesti.
  Što se tiče muzičkog dela, može da bude zadovoljan. Naravno, nešto se uvek može poboljšati, ali ne može poreći da je spreman za skorašnji nastup. Kad je reč o formalnim detaljima, nedostaje im još šest, sedam uniformi. Benalji je naporno radio i obećao mu je da će ih završiti do dvadeset osmog jula, makar morao da radi noću.
  – Nadajmo se da hoće, jer... – reče paroh.
  Onda prošaputa Ðeminaciju na uvo vest koja ga uzbudila.
  Pričalo se, pre svega u kuriji, da će novi nadbiskup, pre svečanog ulaska u Milano zakazanog za osmi septembar, posetiti neke varoši u dijecezi. Pričalo se da prvenstveno želi, simboličnim činom odanosti, da ponovi put koji je prešao Sveti Karlo Boromeo prilikom jedne od mnogih pastirskih poseta Valsasini. A kroz Belano će proći upravo dvadeset osmog, u čast Dana svetaca zaštitnika varoši.
  – Prisustvovaće koncertu? – upita Ðeminaci.
  – Voleli biste? – upita paroh.
  Naravno, kako da ne?
  Ali trebalo bi da odsviraju neku kompoziciju primerenu prilici, koju će posvetiti visokom prelatu lično.
  – Imate li tako nešto? – upita paroh.
  – Al sacro soglio! – odgovori Ðeminaci.
  Ne naročito teška.
  Njegovi će je naučiti za nedelju dana.

169.


  Opštinska uprava Belana sa zadovoljstvom najavljuje prvi nastup novoosnovanog Gradskog orkestra Belana, koji će biti upriličen održavanjem velikog koncerta u večernjim časovima, 28. jula 1929, na Dan svetih zaštitnika grada. Pozivaju se svi sugrađani da prisustvuju koncertu.
  Na plakatima mrkosmeđe boje, koje je odabrao sam maestro Ðeminaci po ugledu na one koje je jednom prilikom video izložene u Skali, nije bilo ni nagoveštaja prisustva nedavno postavljenog nadbiskupa Milana.
  Naime, gospodin paroh ga je posavetovao da ga ne pominju: njegova poseta još je bila neizvesna, pa čak i ako je potvrde, biće nezvanične prirode.
  – Dobro – rekao je Ðeminaci kojeg je, od pre nekoliko dana, počela da muči jedna sumnja.
  Pitanje prvenstva: s obzirom na prisustvo uvaženog gosta, treba li da započne koncert Ðovinecom ili kompozicijom Al sacro soglio?
  Ðovineca, odlučio je.
  A odmah zatim se predomislio: Al sacro soglio.
  Potom ostatak programa.
  I diavoli bianchi, simfonijski marš.
  Nel Duce la luce, simfonijski marš.
  Al caffè, splet napolitanskih pesama.
  A tu per tu, duet za tenor-tubu i hornu.
  La figlia del reggimento, arija iz opere Gaetana Donicetija.
  Travijata, delovi za tenor-tubu.
  Trubadur, arije za tenor-tubu, trombon i hornu.
  Rigoleto, ne, još nije doveden do savršenstva.
  Za kraj, još jednom Ðovineca.
  I još jednom, ako publika bude tražila bis.
 
 
 170.


  Tri vonja: štale, znoja, vina. Vazduh muzičke škole bio je prožet tim mirisima.
  Svaki čas bi poneko ustao da otvori vrata, ali onda bi ušao vreo vazduh. Zapravo, nije ni ulazio. Kao da se zadržavao na pragu jer ne želi da se zarazi.
  Posle svakog od tih pokušaja, maestro Ðeminaci bi zaustavio palicu u vazduhu i naredio da zatvore vrata.
  Niko nije smeo da čuje.
  Nijedna nota onoga što su ko zna koji put uvežbavali nije smela da izađe iz te prostorije.
  Bilo je veče dvadeset šestog jula, poslednja proba. Naredni dan, dvadeset sedmi, maestro je namenio odmoru, svom i odmoru muzičara, pred veliki događaj dvadeset osmog uveče.
  Već nedelju dana nad jezerom Komo lebdela je teška vlaga, nevidljiva kaciga koja je pritiskala sve pod sobom. Nije bilo ni daška vetra, ni jugoistočnog ni onog s planina. Površina jezera bila je glatka, sjajna od znoja kao lica ljudi. Svi su se osećali kao da ih neko stalno kadi nesnosnom parom.
  Stručnjaci za meteorološke prilike nadmetali su se prognozama. Neki su govorili da se sprema katastrofa, olujni vetar iz pravca Menađa ili neko slično čudo iz oblasti Bergama. Drugi su, međutim, predviđali dolazak toplog vetra fena, koji izaziva nervozu.
  Maestro Ðeminaci bi prebledeo kad bi ih čuo.
  Oluja iz Menađa, pošast iz Bergama, gromovi i munje, fen.
  Fali im još samo zemljotres i kuga!
  Nek se sruči sve što je nebo naumilo da im pošalje!
  Ali od dvadeset devetog jula pa nadalje.
  Tokom narednih četrdeset osam sati, niko i ništa ne sme da uništi veliki koncert koji će se održati na Trgu Grosi.

171.


  Vest je stigla u Belano oko devet.
  Primalac je bio Faineti, u svojstvu sekretara Gradskog orkestra Belana.
  Bilo je jutro dvadeset osmog jula.
  I dalje je bilo toplo, vlaga se slivala s lica kao s prozorskih stakala.
  Bio je to udarac, nož u leđa, mitraljeski rafal, eksplozija mine.
  Ni nalik prethodnoj vesti koja je u varoš stigla prethodnog dana: kardinal Šuster odložio je putovanje do svog ustoličenja u Milanu.
  Vest je doneo jedan radnik, izvesni Vekijati iz Dervija, koji je radio u pamučnom kombinatu.
  Poslala ga je Noemi.
  Preneo ju je direktno Pijaninu, kako mu je rečeno da učini. On će znati kome treba da je prenese.
  Policajac, kad je čuo vest, preblede.
  Reagovao je grubo.
  – S takvim stvarima se ne treba šaliti – reče.
  Međutim, znojio se kao fontana.
  Nije se šalio, reče Vekijati.
  Istina je.
  Video je svojim očima.
  Nazaci je umro.
 
 
 172.


  Kao dobar Belanez, na Dan zaštitnika varoši, Svetih Nacara i Čelza, Evelindo Nazaci je, iako je živeo u Derviju, izostajao s posla.
  Slavio je jubilej.
  Zar je to loše?
  Kaliprandi iz pilane je to znao. Razumeo je, nikad mu nije zamerio. Skinuo bi mu dnevnicu i amin.
  Uveče dvadeset sedmog, kad je izašao iz pilane, Lindo se pozdravio s kolegama rekavši im da će se videti u fabrici dvadeset devetog. Poželeo je srećan rad svima koji će sutradan raditi jer su morali da dovrše porudžbine, iako je bila nedelja. Na izlazu je doviknuo da će ako treba on platiti dnevnicu Kaliprandiju, samo da ne bi propustio proslavu. Zatim je otišao.
  Bio je žedan i željan da se oraspoloži.
  Kad je stigao kući, slagao je Noemi rekavši da mora da ide na poslednju probu pred koncert. Seo je na bicikl i odvezao se u Belano, noseći tubu preko ramena.
  U Belanu je obišao sve gostionice u kojima se uveliko slavilo. Kolege iz orkestra su poštedele sebe, održavši obećanje dato Ðeminaciju. Zatvoreni u kući, čuvali su pluća. Nijednog nije video na ulici.
  Nijedan gostioničar nije odbio da mu posluži piće. Nije bilo kao u Derviju. Lindo je pio, čašćavao, i pre svega, plaćao!
  Onda je, u vreme kad se probe obično završavaju, izašao na drum kako bi se vratio kući.
  Drumove, bolje reći.
  Tri, četiri, pet.
  Plesali su mu pred očima, ukrštajući se u ritmu vojničkog marša.
  Kad bi naišao na krivine, trebalo mu je mnogo sreće da izabere pravi.
  Ta igra na sreću odvijala se dobro do trenutka kad je Nazacijev bicikl naleteo na neki kamen i probušio gumu.
  U toj tišini, u tom mraku...
  Ššššš!, guma se izduvala.
  Taj zvuk...
  Nezadrživ nagon. Kao da mu se sama bešika obraćala. Morao je da se ispiša.
  Sišao je s bicikla i ostavio ga da padne na zemlju. Dva koraka, dva skoka i obreo se na obali jezera. Šuštanje talasa samo mu je pojačalo nagon. Čim je izvadio alatku, pokuljao je snažan kontinuiran mlaz. Onda je, malo-pomalo, oslabio. Grčeći i opuštajuće trbušne mišiće, Nazaci je nastavio da piša u kratkim mlazevima. Još jedan trzaj u tišini noći, a onda još jedan ritmičan mlaz, da, pomislio je, u gotovo muzičkom ritmu.
  I nije odoleo toj zamisli. Uzeo je tubu, prineo je ustima prateći poslednje mlazove do-sol, do-sol, duvajući kao sumanut, opijen vinom, muzikom, noći i ko zna čime još.
  Dok nije osetio oštro probadanje koje mu se iz desnog oka širilo na celu glavu. Video je mrak. Prestao je da piša. Da svira. I da živi.
  Pao je ničice, na mestu mrtav, stežući tenor-tubu, otkopčanog šlica, na obali jezera.
  Kad ga je našao Amedeo Totale, noćni čuvar iz Dervija, prošla je ponoć. Na obalu jezera Totale je stigao prateći nevidljiv trag ta dva tona koja je u jednom trenutku, i pomalo uplašen, čuo u vazduhu. Uspeo je da nađe već beživotno Nazacijevo telo upravo stoga što je mesečev odsjaj obasjao tubu. Instrument se presijavao i prestravio čuvara koji je već pomislio da je naišao na neko biće s onoga sveta ili na čudovište izronilo iz jezerskih dubina.
  Međutim, to je bio samo Nazaci, mrtav.
  Mrtav da mrtviji nije mogao biti, rekao je i doktor kad ga je Totale izvukao iz kreveta. Nije mogao da učini više ništa, sem da ga odnese kući, Noemi.
  Koja je najpre onjušila muža.
  Sveca mu, uspeo je da me nasamari.
  Ali to je samo pomislila.
  Rekla je: – Spustite ga na krevet.
  Niko nije pustio suzu, čak ni metiljavko. Kao da su to očekivali. Ili se tome nadali.
  U svakom slučaju, pošto je zahvalila noćnom čuvaru i doktoru, Noemi ih je uverila da joj ništa ne treba.
  Ona će se za sve pobrinuti.
  Uz babe, dede, stričeve i razne nesrećnike, za sobom je imala desetak sahrana.
  Znala je šta treba da radi.

173.


  – Dakle, istina je? – uzdahnu Pijanin, tiho da tiše nije moglo.
  I dalje sumnja, upitao ga je Vekijati, kome je počeo da pada mrak na oči.
  Šta on, dođavola, misli, da je došao biciklom iz Dervija u Belano da bi se našalio?
  Nema on vremena za zajebanciju!
  Noemi ga je zamolila da prenese vest.
  Osim toga, ako mu ne veruje, nek ode da se uveri sopstvenim očima.
  – Umro je!
  Umro je zadovoljan, naglasi Vekijati, sudeći po osmehu na Lindovom licu.
  Ali je umro.
  – Kakva tragedija – primeti Pijanin.
  – Da...
  – Nenadoknadiva tragedija.
  Radnik slegnu ramenima: ljudi svakodnevno umiru, čak i mlađi od njega...
  – Vi ne razumete – reče Pijanin. – Nazaci je, zapravo, bio naša tenor-tuba.
  Kad smo kod toga, reče Vekijati.
  Noemi je poručila da je tuba neupotrebljiva, skroz ulubljena, bez dva dugmeta.
  I ona je, praktično, mrtva.
 
 
 174.


  Kako ćemo, upita Parpajola.
  – SAD?
  Pijanin slegnu ramenima.
  Ono govno Faineti, kad mu je Pijanin javio da je Nazaci umro, izgovarao se nekim hitnim poslom koji ne može da čeka; neka on ode gradonačelniku da mu saopšti vest. Zatim neka ga, eventualno, izvesti.
  Kako ćemo sad?, ponovi Parpajola.
  Povodom sutrašnjeg događaja pozvao je gradonačelnike Varene, Menađa i Belađa, tri jezerska bisera, s namerom da ih posle večeri smesti na terasu na prvom spratu zgrade u kojoj se nalazi kafe Imbarkadero, odakle bi mogli da uživaju u neprocenjivom prizoru.
  Čak je i govor pripremio.
  Da i ne pominje da je sekretar Bonđoani pozvao regionalnog sekretara Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljni rad. Njega i gospođu, koja je uživala u operi.
  Trebalo je, po svaku cenu, naći neko rešenje.
  – Ali ko će reći Ðeminaciju? – upita Pijanin.
  – Neko će mu reći – odgovorio je gradonačelnik.
  Ne čini mu se, dodao je, da je to najveći problem.
  – Pa zar je taj Nazaci bio toliko važan?
  Pijanin se gorko osmehnu.
  – Presudan – odgovori. – Nezamenljiv.
  Da je presudan, odvrati gradonačelnik, iako se nije razumeo u muziku, u to ne sumnja.
  – Ali nezamenljiv, rekao bih da je to zaista preterivanje!
  Nije on valjda bio jedini čovek na Zemlji koji je umeo da svira...
  – Kako se zove?
  – Tenor-tuba.
  To, da nije možda bio jedini?
  Nije, ali takav kao on...
  – Pa onda! – uzviknu gradonačelnik.
  Zar se ne može na brzinu naći neka zamena?
  On, koji se godinama druži s raznim orkestrima, zar ne poznaje nekog ko je u stanju da privremeno zauzme to mesto?
  – Svaki orkestar ima barem jednog – reče Pijanin.
  – Onda ćemo pozajmiti jednog.
  Poznaje li nekog od njih, upita ga gradonačelnik.
  Pa, reče policajac, da.
  Nije dobar kao Nazaci, ali, u krajnjoj liniji...
  Njegov prijatelj iz Mandela del Lario, izvesni Mambreti, i on svira već dvadeset godina, možda i duže...
  – Hajde, onda, ne gubite vreme.
  Ne želi, rekao je Parpajola, da se obruka pred zvanicama.
  Pijanin je, očigledno, imao još nešto da kaže. Ali nije mogao da izgovori to.
  – Nisam bio dovoljno jasan? – upita gradonačelnik.
  Potpuno jasan.
  Ipak...
  Gradonačelnik izgovori njegovu prećutanu reč.
  – Ipak?
  Treba obavestiti Ðeminacija...
  – Dobro, u redu, Ðeminaci! Sad ću da ga obavestim. Ali vi budite tako ljubazni da nađete tog svog prijatelja.
  Pijanin nije imao hrabrosti da izrazi još jednu sumnju: bez Nazacija, to neće biti ista muzika.
  Pođe, polako, kao vo na na klanicu.
  – I, kad smo kod toga – ponovo ga sustignu gradonačelnikov glas, kad je već spustio ruku na kvaku.
  – Kažite?
  – Treba uzeti i uniformu.
  – Uniformu? – upita Pijanin.
  Nazacijevu uniformu, na koju je on mislio?
  Da je pozajme tom...
  – Mambretiju.
  – ... tom Mambretiju za koncert.
  – Slažete se?
  Naravno da se slaže.
  Jedan jedini muzičar u civilnoj odeći bio bi kao pesnica u oko, okružen svim ostalima u uniformama.
  – Jesam li u pravu? – upita gradonačelnik.
  Potpuno, odgovori Pijanin zamišljeno.
  Izađe na otvoreno. Vrelina i vlaga kao da su se stvrdnule i pretvorile u karton.
  Pogleda prema nebu na kojem su pre ili kasnije, tako se barem pričalo, završavale duše svih ljudi.
  Pomisli na Nazacija.
  Pored svih dana za umiranje, morao je baš ovaj da izabere?

175.


  Zastade na mestu na kojem su, po Vekijatijevim rečima, našli Lindov bicikl. Oslušnu talas koji se razbijao o stenu dole na obali, večna muzika koju je slušao još kad je bio dete.
  Pijanin nije zastao iz bolesne radoznalosti; zadihao se, nije više mlad, a tu, u tunelu, vlada prijatna hladovina.
  Kad je već zastao, bacio je pogled. Nije se imalo šta videti. Iskoristio je stanku da predahne i da se presliša.
  Odmereno, pažljivo.
  Ðeminaci je bio jasan, iako obuzet očajanjem.
  „Došao sam da vam izrazim saučešće celog Gradskog orkestra...“;
  Pred upravo obudovelom ženom svakako ne sme da bude grub.
  Ne može da pokuca i da kaže: „Došao sam po uniformu vašeg pokojnog muža.“;
  Obzirno, učtivo.
  Odlučno, ali dostojanstveno i s poštovanjem.
  Dakle: „Došao sam da vam izrazim saučešće celog Gradskog orkestra Belana i njegovog saveta, zbog tragedije koja je pogodila vašu kuću.“;
  Noemi će mu onda verovatno reći: „Hvala.“;
  A on će joj, umesto odgovora, stegnuti ruku. Gest saosećajnosti, u ime celog gradskog orkestra.
  Ne samo Noemi, nego i sinu, onom bolesnom; ne sme da ga zaboravi.
  Posle toga...
  Možda će biti prerano. Bolje je da kaže još nešto.
  Nešto kao: „Ako možemo da učinimo bilo šta kako bismo ublažili vašu patnju u ovom tužnom trenutku...“;
  Nešto u tom smislu lepo bi zvučalo. Ostavilo bi utisak da su oni postali složna solidarna grupa.
  Onda će ga, možda, Noemi upitati da li bi želeo da vidi pokojnika.
  Naravno, ne bi se moglo reći da je lud za takvim prizorima.
  Ipak, ako ga bude upitala, neće moći da odbije. U krajnjoj liniji, pokušaće da ga ne gleda dugo, taman koliko je dovoljno, koliko je pristojno.
  U svakom slučaju, kad dođe dotle, više neće moći da odlaže.
  Mrtav ili ne, gospođi treba objasniti situaciju s prvim nastupom, s večerašnjim koncertom, s potrebom da se ne obrukaju pred tolikom publikom...
  Pomislivši na tek obudovelu ženu i metiljavka, Pijanin je shvatio da neće moći tek tako da bubne zašto je došao.
  Najbolje bi bilo da je traži na zajam.
  – Za večeras, znate...
  Posle neka se snalaze oni iz saveta.
  Poniznim, gotovo plačnim glasom.
  – Ako biste mogli da nam pozajmite uniformu...
 
 
 176.


  – Ne.
  Noemin glas bio je ravnodušan, ni ljutit ni iznenađen.
  Primila ga je u kuhinji.
  Saslušala je izjave saučešća.
  Nije se rukovala s njim, od siročeta nije bilo ni traga ni glasa.
  Nije ga pitala da li želi da vidi pokojnika.
  Ali na Pijaninovo pitanje može li da pozajmi gradskom orkestru uniformu pokojnog muža, odgovorila je ne.
  – Samo za večeras... – zavapio je policajac.
  – Jednostavno ne mogu – odvrati Noemi.
  – Dajte, gospođo... – navaljivao je Pijanin.
  Na šta udovica, koja je stajala zavrnutih rukava, razveja neizvesnost.
  – Pođite sa mnom – reče.
  Dograbi trombonistu za mišicu i povuče ga za sobom u spavaću sobu u kojoj je Nazaci počivao u kovčegu.
  Unutra je vladao polumrak.
  Muve su zujale.
  U vazduhu se nije osećao nikakav naročiti miris. Miris vrućine, to da, ali nije bilo nijednog cveta.
  – Gledajte – reče Noemi.
  Pijaninu ne bi pravo, od pogleda na mrtvace naježio bi se. Osetio bi hladnoću zemlje i mrak ispunjen tišinom.
  – Dobro ga pogledajte – navaljivala je Noemi. – Neće vas ujesti. Mrtav je.
  Pijanin posluša.
  Uputi kratak i precizan pogled prema Nazaciju, ispruženom koliko je dug.
  To mu je bilo dovoljno.
  – O, gospode! – reče.
  – Je l’ vam sad jasno? – upita žena.

177.


  Šta ju je, dođavola, spopalo?, prošaputa policajac.
  Da obuče mrtvacu uniformu orkestra?
  – Šta je tu čudno? – odvrati Noemi, ne mareći preterano za ton svog glasa.
  Evelindo je imao samo jedno pristojno odelo, a ona je htela da ga sačuva za njegovog sina, za metiljavka, kako ga je on zvao.
  – Kad stasa, uz malo prepravki stajaće mu kao saliveno.
  A s uniformom, šta bi mogla da uradi? Da je pretvori u krpe. Zato ju je obukla mrtvacu.
  Pijanin se obilato znojio.
  Zašto je toliko vruće u ovoj kući?
  – Oprostite što ću vam to reći – promrmlja Pijanin pogledavši Nazacija ispod oka – ali, zar vama nije jasno da je ovo što ste uradili... da... nezakonito prisvajanje... jedna vrsta krađe. Mogli biste da trpite posledice!
  Noemi se mehanički podboči. Gest upozorenja. Pijanin istuknu, kako bi ostao van domašaja tih ruku.
  – Šta hoćete da kažete? – upita žena.
  – Da je ta uniforma vlasništvo gradskog orkestra.
  – Ma nije valjda! – uzviknu Noemi.
  – Svidelo se to vama ili ne, upravo je tako – potvrdi Pijanin.
  – A, je li? E, pa, izvinite što navaljujem, ali od kada je ta uniforma vlasništvo orkestra?
  Pijanin je teško disao.
  Je l’ ova Noemi još luđa od jadnog Evelinda?
  Pokušao je da zvuči pomirljivo, s ludacima treba biti oprezan.
  – Oduvek – reče.
  Nazacijeva uniforma jedna je od onih koju su platili...
  – Dobro, de, recimo da ju je platio savet.
  Noemi pokuša da mu odvrati.
  – Jasno mi je – nastavi, međutim, Pijanin – da nije zgodno pričati o tome.
  Ali finansijske teškoće koje su ih pogodile zbog sinovljeve bolesti, naterale su savet da se umeša i da plati uniformu, kako ne bi izgubili odličnog nuzičara.
  – Ma kakve teškoće? – prasnu onda Noemi. – Kakva bolest! Dečku nikad nije bilo bolje kao tokom poslednjih nekoliko meseci, prosto više ne liči na sebe!
  Ali, umesto da se obrati Pijaninu, Noemi je razgovarala s mrtvacem.
  I to s takvim žarom i besom da se trombonista ne bi začudio da je Lindo ustao da joj odgovori.
 
 
 178.


  Plan koji se začeo one večeri. Pobednička karta kojom je trebalo da nasamari Noemi.
  Lindo ju je odigrao i pobedio je.
  Odigrao ju je čim mu je Pijanin ponudio da otplati Benaljiju uniformu na rate, na neodređeno vreme. Pretpostavio je da će, uoči prvog koncerta, učiniti sve da ga ne izgube, da će mu čak platiti uniformu. Tako je i bilo.
  Tako je, iste večeri, izveo drugi deo svog plana.
  Treba da nabavim uniformu, rekao je Noemi, ali kasa gradskog orkestra je prazna.
  Onim manje imućnima pomoći će savet.
  Ali on bi radije okačio tubu o klin.
  Dostojanstvo na prvom mestu, ne treba mu ničija milostinja!
  Noemi ga je pažljivo slušala, pokušavajući da otkrije da li se iza reči njenog muža krije neki trik.
  Nije ga otkrila.
  S druge strane, razmišljala je, ako njen muž traži novac za uniformu, svakako ne može da je prevari. Pre ili kasnije ta uniforma će morati da se pojavi, kao dokaz da je novac potrošen u tu svrhu.
  Ako se ne pojavi, on dobro zna šta ga čeka!
  Dala mu je čitavih sto lira!
  Šta je uradio s tim?

179.


  Činilo se kao da je izbio rat, pomisli Parpajola oko podneva i da se oni povlače. Jedna za drugom, stizale su samo loše vesti.
  Mambreti iz Mandela je poručio da od pesama predviđenih za izvođenje na koncertu on zna samo Ðovinecu, dok su mu ostale tri potpuno nepoznate, i zato je odbio ljubazan poziv.
  Na tu vest, Ðeminaciju je pozlilo. Sekretaru Bonđoaniju dopala je dužnost najpre da mu ulije lažnu nadu, pošto mu je nagovestio da su na tragu zameni, a zatim i da ga razočara, obavestivši ga da nesuđena zamena ne zna ni ko su Ðuzepe Verdi i Gaetano Doniceti. Ðeminaci se onda uhvatio za glavu pokušavajući da zaustavi vrtoglavicu, ali uzalud, pao je kao proštac. Onesvestio se sručivši se na svoj radni sto i, srećom, odatle do prvog slobodnog kreveta nije bilo daleko.
  – Doživeo je šok! – ustanovio je primarijus Kalandro Zinovija.
  Odmaranje, sedativi, mir: to je sve što je maestru potrebno da se povrati. Isključio je mogućnost da maestro može iste večeri da ustane i da diriguje.
  Kad su ga obavestili, gradonačelnik Parpajola je sveo račune: Ðeminaci u bolnici, nemaju tenor-tubu, nedostaje im jedna uniforma, kardinal Šuster je odložio posetu...
  Ostaje mu samo da se nada da će dunuti jedna lepa oluja iz pravca Menađa i da će morati da otkažu program.
  Ali nebo je i dalje bilo vedro, a vrućina nepodnošljiva.
  Nije imao izbora: koncert otkazan do daljeg. Odmah da se odštampaju plakati kojima će prelepiti one prethodne.
  – Nije loše za početak rada – reče, obraćajući se Fainetiju.
  I dodade kako mu se čini da je oduvek to znao.
 
 
 180.


  Oblaci su počeli da se navlače sutradan, sredinom prepodneva.
  Vetar?
  Kiša?
  Kafanski stručnjaci nisu bili sigurni kako će se završiti.
  Moglo bi da ih pogodi jedno ili drugo. Ionako je svejedno. Ako dune vetar, malo će uskomešati vreo vazduh, ako padne kiša, samo će povećati vlažnost.
  – U svakom slučaju – reče Pijanin – vetar ili kiša, Lindo će popodne završiti pod zemljom.
  A on je smatrao da stari prijatelji iz limenog orkestra treba da ga isprate do groblja i da mu odaju poslednju poštu.
  Jedan posmrtni marš imaju na repertoaru, svirali su ga toliko puta.
  Dobili su odobrenje od sekretara Fainetija.
  – Ma, da – reče.
  – I – dodade zatim – s obzirom na to da se za uniformu više ništa ne može učiniti, gledajte da uzmete barem šapku.
  Da li se sekretar šalio, Pijanin nije umeo da kaže.
  Kako god bilo, reče: Da, pokušaće.
  U tri popodne limeni orkestar ponovo se okupio kao u stara vremena.
  Nedostajao je on, Lindo. Za tenor-tubu se postarao Pijanin, svirajući svojim trombonom prateću melodiju.
  Žalosno rešenje, naravno. Ali nisu se okupili da izazovu aplauze, da izmame pohvale.
  Kovčeg s Nazacijem, koji su nosila četvorica radnika pilane, izašao je na jarku popodnevnu svetlost nedugo posle tri sata.
  Na kovčegu, šapka.
  Limeni orkestar zasvira posmrtni marš. Sedmorica muzičara svirala su i znojila se. Sparina je bila nesnosna, vreme se menjalo, bilo je samo pitanje sata. Oblaci su se navukli na nebu, sivi kišni, nošeni vetrom koji je s visina duvao prema donjem delu jezera.
  U visini mola u Derviju, izvršena je smena nosača kovčega. Povorka načas zastade.
  Caka Vergotini je, s hornom pod miškom, iskoristio trenutak da obriše znoj i da pogleda uvis.
  – Čini mi se da će kiša – primeti.
  – Neće – reče Pijanin koji je upravo osmotrio jezero.
  – Vetar – dodade.
  Već su se primećivale kreste talasa pobelelih od pene, koji su se približavali s pučine jezera.
  Kao da potvrđuje njegovu prognozu, prvi nalet, vreo, silovit, obruši se na povorku, zakačivši je po dužini.
  Lindova šapka kao da je oživela.
  Isprva se učini da će poleteti uvis, u nebo možda, kako bi preduhitrila ostatak uniforme.
  Još jedan nevidljivi udar odnese je prema jezeru.
  Onda je, pred nemoćnim pogledima cele pogrebne povorke, zadrža u vazduhu nekoliko sekundi. Na kraju, umoran od igre, pusti je da padne u vodu nedaleko od mola.

181.


  Dva dana posle Lindove sahrane, u prvim satima popodneva zamagljenog sparinom, Pjetro Kaleti, dokoni sedamnaestogodišnjak koji nije imao drugog načina da provodi vreme, stajao je na molu u Derviju, bezvoljno držeći štap za pecanje. Znao je da ni ribe, u to gluvo doba, nemaju nimalo volje da zagrizu zbog čega se iznenadio kad je osetio otpor dok je pokušavao da izvuče udicu, ali odmah zatim iznenađenje se pretvori u razočaranje.
  Opsova. Ljudi su s tog mola bacali sve i svašta, razbijene šerpe, točkove od bicikla, nokšire: pretpostavio je da se nešto od tog smeća zakačilo za udicu i pošto nije želeo da pokida konac, stade polako da ga namotava, i dalje psujući. Centimetar po centimetar, spasavao je udicu. Svakako nije uhvatio nešto teško, pomisli, inače bi odvalio blinker.
  Kad se predmet pojavio, nije ga odmah prepoznao, sunce mu je išlo u oči. Povukao ga je ka sebi klizeći njime po površini vode, a kad ga je izvukao, shvatio je o čemu je reč: šapka. Šapka Gradskog orkestra Belana, kako je pisalo s prednje strane slovima izvezenim zlatnim koncem. Razmišljao je da li da je baci nazad u vodu kad, okrećući je, primeti nešto što ga je uzbudilo mnogo više nego da je upecao štuku od pet kilograma. Ispod poderane postave izvirivalo je...
  Momak spontano zviznu od oduševljenja. Odmah zaćuta i osvrnu se kako bi se uverio da ga niko nije čuo i da mu niko neće prići da vidi šta je to lepo upecao.
  Novčanice!
  Pocepao je celu postavu i pažljivo ubacio u džep to blago. Kad je stigao kući, zatvorio se u svoju sobu i izbrojao novčanice.
  Bokte, osamdeset lira! Veličanstven ulov! Nek se teraju dođavola sve ribe u jezeru Komo!
  Okačio je te dragocene komadiće papira na konopac razapet između uzglavlja kreveta i prozorske kvake. Za sat-dva će se osušiti i biće spremne za trošenje.
  U inat onom ko ih je sakrio tu.
  Ko ih je izgubio.
  I u inat onima koji ih, možda, traže.

Epilozi


  I

  Ðeminaci je ostao tri dana u bolnici, nem i ošamućen kao da živi u nekom drugom svetu, trpeći lekarsku negu i pažnju časnih sestara.
  U osvit četvrtog dana, Zinovija ga izvesti da je došao kraj njegovom boravku u bolnici.
  – Dragi maestro, još danas možete da se vratite svojoj kući – reče.
  – Molim vas, knjigovođa – odmah ga ispravi Ðeminaci.
  – Kako želite – primio je doktor k znanju i osmehnuo se.
  Ali „Ah!“;, pomislio je.
  Ta primedba skrivala je još snažan bol. Ðeminaci time poriče, odbija da prihvati deo svoje ličnosti s kojom još nije spreman da se suoči.
  Rana je još duboka, još krvari. Dakle, biće mu potreban poduži period oporavka, samo će vreme moći da izleči tu ranu kako valja.
  Rekao je to Estenuati, koja nije ni očekivala da će odmah dobiti muža na kojeg je navikla. Zamolila je Malčelatija da odobri knjigovođi („Molim vas, neka se niko ne prevari da ga zove maestro!“ nekoliko dana odmora, iako u takvim slučajevima rad može da bude lek.
  Rekla je to i Parpajoli, kad se ovaj, preko Pijanina, raspitivao o pacijentu. Želeo je lično da razgovara s njim, da mu objasni situaciju. Upotrebio je figurativan primer, ostavljajući po strani naučne izraze.
  Ðeminaci mora, kako se to kaže, da se oslobodi otrova. Ili, ako je tako jasnije, treba ga posmatrati kao nekog ko se prejeo nečega, ali malo-pomalo, ponovo će osetiti ukus toga što mu se, zasad, gadi. U suštini, sâm će shvatiti kad bude spreman ponovo da počne.
  Da li će to potrajati mesec dana, dva meseca?
  Ko zna?
  Možda manje, možda više!
  Treba biti strpljiv.
  I uz strpljenje prođe i leto.
  II

  Pakleno leto, vrelo i vlažno. Kiše je bilo malo, ali je često duvao vetar. Izbila je i manja epidemija tifusa, ali nisu zabeleženi smrtni slučajevi, a došlo je i do pomora pastrmki u Pjoverni zbog niskog vodostaja.
  Na račun nesnosnog leta svako je imao ponešto da kaže osim mladenaca, Armeline Bankijeri i sekretara Bonđoanija. Nisu primećivali vrućinu i vlažnost, nisu čuli za tifus i pomor ribe. Njih dvoje su, kao i Ðeminaci dok je bio u bolnici, živeli na drugoj planeti.
  Od one večeri na dan venčanja Bonđoani je bio u zanosu, u neprekidnom transu, kao da je pobenavio!
  Njih dvoje nisu otišli na bračno putovanje.
  Jedine prirodne lepote koje su zanimale Bonđoanija bile su one koje mu je žena napokon dopustila da istražuje do mile volje, lepote čiju je mapu po okončanju leta mogao precizno da nacrta.
  Sam Bonđoani je, jedne večeri posle avgustovskih odmora, načeo temu.
  Dečkić!
  Da ga nije možda zaboravila, njegova mila ženica?
  Na te reči Armelina se naduri, ružna li je kad se ljuti.
  Da joj nikada više nije rekao tako nešto!
  Kako bi mogla da zaboravi svoje dete?
  – Naše! – snašao se Bonđoani.
  Pravi kec iz rukava.
  To „Naše!“; utisnu se Armelini na lice kao sloj šminke koja dočarava osmeh.
  – Oprosti mi – brzo reče žena.
  Daleko od toga da je zaboravila, samo je, odmah posle venčanja, pomislila da bi dobro bilo da još malo sačeka. Mesec dana, dva, možda tri meseca. Najviše tri. Drugim rečima, da mu omogući da potpuno slobodno uživa u svojoj nevesti pre nego što dovede dečaka kući.
  – Hoćeš da kažeš da bi mi bila dovoljna dva-tri meseca da te se zasitim? – upita Bonđoani.
  – Nastavimo li ovim tempom – odvrati Armelina računajući da, ako se izuzmu njene periode, ni jedan jedini dan nisu propustili da se omrse – mogao bi da se prezasitiš.
  Umesto odgovora, Bonđoani je obujmi oko bokova.
  Dragi bože, koliko mu se sviđa!
  – Treba misliti i na dokumenta, draga moja gospođo – reče, već promuklim glasom nalik zvuku bas-trombona.
  – Sutra ću se raspitati u opštini... – odgovori ona piskavo, kao klarinet.
  Ali klarinet promaši notu, kad su joj se njegove ruke s bokova spustile na bedra.
  Uhhh, ta bedra!
  – To je već obavljeno – reče on.
  – Već...
  Ali knedla u grlu je ućutka.
  – Jesam li partijski sekretar ili nisam?
  Ali kome je postavio to pitanje? Njoj, samom sebi...
  – Trebalo bi da budemo oprezniji – šapatom prozbori Armelina.
  Bonđoani se složio.
  Naravno, u kuhinji, pored jednog šestogodišnjaka...
  – Zaboga!
  Hteo je da kaže...
  – Razumela sam – reče Armelina, ućutkavši ga poljupcem.
  Do tada, međutim, budući da su još uvek sami...
  III

  – Jeste li čuli novost? – upita domaćica tihim glasom.
  Naime, uveče, posle celodnevnog brbljanja, glas bi joj utihnuo. Ništa neobično, godinama je bilo tako, svake večeri, pa i te, krajem septembra.
  – Kakvu novost, Skudiša? – upita gospon paroh.
  Skudiša se osmehnu ispod brčića koje je puštala da slobodno rastu: nikad nije bila tašta.
  Osmehnu se shvativši da se paroh pravi da ne zna! Taj je uvek sve znao!
  O Bonđoaniju i Armelini, koji su usvojili jednog dečaka iz sirotišta.
  Ali ona ga je izabrala, sama. Otišla je tamo, s pripremljenim papirima, rekla je: ovog i tako je i bilo.
  – Tako je želeo naš Gospod – primeti paroh.
  – Koji s vremena na vreme pogleda dole! – odvrati domaćica.
  – Skudiša! – prekorno reče paroh.
  Ali Skudiša još nije završila.
  – Gleda on dole, još kako! – reče.
  Šta on misli, kao božji čovek, da li bi Armelina, da se udala za Gucina, socijalistu i sina socijaliste, mogla da usvoji dete i da ga odgaja u skladu s verom antihrista?
  Dakle, ako se Armelina nije udala za tog đavola Gucina, tog bezbožnika...
  – Da li je bezbožnik, to ćemo tek da vidimo – umeša se paroh – već sam vam rekao!
  Skudiša načas zaćuta.
  Videćemo, nastavi, ako mu gospon paroh pokaže svog boga!
  Po njenom mišljenju, to što se Armelina udala za Bonđoanija umesto za Gucina znak je da se „Onaj gore“; s vremena na vreme udostoji da pogleda dole!
  – Ja to tako vidim – zaključi Skudiša.
  A gosponu parohu nije preostalo ništa drugo nego da joj poželi laku noć.
  IV

  Tokom celog avgusta Onorato Ðeminaci nije prestajao da razmišlja, potajno, ni sa kim ne podelivši svoje misli, o svojoj budućnosti muzičara: misli koje su mu izazivale jezu, još je osećao oko sebe lepet krila nesreće. Međutim, jedne večeri polovinom septembra, učini mu se da se nešto promenilo. Temperatura vazduha, naravno, nepodnošljiva avgustovska vrućina ostala je samo sećanje. Možda je u tome stvar, misli mu više nisu bile teške od vlage i spore.
  I tako je, posle večere, pred očima celog porodičnog bataljona, uzeo hornu i pokušao da joj udahne nekoliko tonova. To mu je bilo dovoljno da shvati da je gotovo. Kraj, nema više muzike. Dok je prinosio instrument ustima, preplavio ga je talas mučnine, dva tona koja je izvukao izazvaše mu trbobolju, morao je da otrči u klozet.
  To je bio samo početak. Od tog dana, naime, morao je s gorčinom da se suočava s činjenicom da njegovo telo ne podnosi više ništa što ima bilo kakve veze s muzikom. Sve što je makar podsećalo na muziku, neki nežan glas, skladan zvuk, izazivalo mu je nadražaj na povraćanje na nervnoj bazi, grčeve u stomaku, dijareju.
  Bilo je gotovo.
  Estenuata je preuzela na sebe obavezu da objavi tragičan epilog muževljeve karijere. Rekla je to Pijaninu, koji je, tokom nekoliko nedelja Ðeminacijevog oporavljanja, nekoliko puta pitao za maestra.
  – Nađite nekog drugog – rekla je.
  Njen muž je postao alergičan na muziku. Do te mere alergičan da je zabranio da se pored kućnih vrata ugradi električno zvono, spravica koju su svi ostali stanari ugradili s detinjim oduševljenjem.
  Caka Vergotini je preuzeo obavezu da sastavi razbijene parčiće Gradskog orkestra. Zauzeo je svoj nekadašnji položaj šefa limenog orkestra. Pošto je i sam naučio nešto za vreme Ðeminacijevog mandata, jedne večeri, kad su se muzičari prvi put ponovo okupili, i on je poželeo da održi kratak govor.
  Započeo je rekavši kako mu njegov prethodnik nikad nije delovao uverljivo.
  – Počevši od tvrdnje da je bio prva horna u orkestru iz Lovena!
  Laž!
  Tokom leta napravio je kratak izlet do Menađa i raspitao se.
  – Druga! – reče. – Oduvek je bio druga horna!
  – U svakom slučaju, briljantna druga horna! – odvrati mu Pijanin, kojem je Ðeminaci bio simpatičan i koji je objavio da će zauzeti Nazacijevo mesto, zamenivši trombon za tenor-tubu.
  – Što se onda ne bi i oženio njegovom udovicom? – rekle su mu, kroz smeh, kolege iz limenog orkestra.
  Ali Noemi je imala drugačije planove.
  V

  Ðelsomino Varekini osuđen je na tri godine zatvora, Verekonda Ortali na godinu dana zatvorske duševne bolnice.
  Potpuno posvećena nemogućoj ljubavi, tokom sudskog procesa, uporna sekretarica nije prestajala da uzvikuje kako je sve to učinila iz ljubavi, nekoliko puta pozivajući svog bivšeg poslodavca da i sam prizna, konačno i javno, da je tajno zaljubljen u nju.
  Iznuren, Varekini se u jednom trenutku obratio sudiji.
  – Ako ućutkate ovu ludaču, sve ću priznati – rekao je, sledeći savet svog advokata koji se, ne našavši bolji način da odbrani klijenta, uzdao u milosrđe suda.
  Kad je objavljena odluka o bankrotu Varekini distilatija, pokretna i nepokretna imovina stavljene su na aukciju. Zarada je iskorišćena da se ućutkaju poverioci. O sudbini upravne zgrade i pogona odlučeno je krajem novembra te godine, posle sporog sakupljanja ponuda i protivponuda kojima su se istakli advokat Sereventi iz Koma, u ime hotelijera Erberta Kjavarija, i Švajcarac Epfajn u ime ponuđača koji je otkrio svoj identitet tek posle povoljnog ishoda nadmetanja. Bio je apotekar, sin jednog Francuza i Varežanke. Zvao se Ajas Debuše. Odavno se odselio u okolinu Mendrizija i pre nekoliko godina osmislio je, zaštitio i izneo na tržište čaj s laksativnim dejstvom koji je nazvao ipsofakto. Uspešno pokrećući čak i krajnje lenja creva, čaj se prodavao toliko dobro da je ubedio Debušea da proširi granice svoje trgovine i da otvori proizvodnu laboratoriju i u Italiji, gde je prema statistikama, uprkos raširenoj upotrebi ricinusovog ulja, zatvor i dalje ostao jedna od najčešćih tegoba. Debuše je obišao postrojenja jednog hladnog decembarskog dana, u pratnji sekretara Detonatija, koji nije mogao da veruje svojim ušima kad ga je apotekar zamolio da mu pomogne da odabere personal jer je, iz praktičnih razloga, želeo da zaposli ljude iz okoline.
  – Da vam možda ne treba i knjigovođa? – upita ga Detonati.
  – Rekao bih da će mi trebati – odgovori Debuše.
  – Ja ću se pobrinuti za to – obeća sekretar.
  A te večeri, pošto je saopštio novost ženi i šuraku, reče ovome kako bi mu mnogo učinio ako se nikada više ne bi pojavio pred njegovim vratima.
  VI

  Noemine nedoumice razvejao je metiljavko. Naravno, ne one u vezi sa sudbinom sto lira; to je zauvek ostalo misterija.
  Drugačija nedoumica je nju mučila: da li da ostane u Derviju ili da se vrati u dolinu, da li da proda kuću ili da je zadrži...
  Ništa od svega toga.
  Jedne večeri joj je rekao da on raspolaže najvećim delom kuće, budući da je nasledio kako deo koji je pripadao njegovoj sirotoj majci, tako i onaj koji je pripadao ocu i da nema nikakvu nameru da je proda da bi se zakopao u nekoj vučjoj jazbini upravo sad kad mu se zdravstveno stanje poboljšalo.
  Noemi se nije usprotivila.
  – Ali od čega ćemo živeti? – upita.
  Ušteđevina neće zauvek potrajati, prema tome...
  – Od rada – odgovori metiljavko.
  – Tvog – naglasi odmah zatim.
  I o tome je dugo razmišljao. I uverio se da bi tim rukama dostojnim jednog drvoseče, koje su više puta ošamutile jadnog Linda, Noemi mogla da radi u pilani rame uz rame s bilo kojim muškarcem. Ne bi bilo prvi put da Kaliprandi zaposli neku ženu, neće to biti ništa izuzetno.
  – Bravo – reče Noemi – a kuća? Ko će brinuti o kući, ko će kuvati?
  – Ja – odgovori metiljavko.
  Šta misli, ko je to radio u vreme kad je njegova jadna mama, kako bi zaradila nešto, morala da radi po tuđim kućama?
  Noemi ostade bez reči.
  – Nauči zanat, uvek je govorila moja jadna mama – dodade metiljavko.
  – Što se toga tiče – odvrati Noemi, možda ne sasvim ubeđena ali pobeđena besprekornošću metiljavkovog plana – tako je govorila i moja.
  VII

  Jednu lepu devojčicu koja će praviti društvo dečaku, eto šta je želeo!
  Nije prošlo nijedno veče a da Bonđoani ne ponovi tu želju. A zatim bi, kad bi dečačić zadovoljno zahrkao, zasukao rukave kako bi ostvario želju.
  Armelina je sarađivala.
  I sarađivala.
  U oktobru 1930. rodila je toliko željenu devojčicu, Karmilu.
  U avgustu 1931. rodila je još jednu, Estrelu.
  U septembru 1932, svetlost u kući Bonđoanijevih ugledala je Valerijana.
  Posle čega je Bonđoani, izračunavši da se, po brojnom stanju, približio Ðeminacijevom bataljonu, odlučio da podnese ostavku na položaj partijskog sekretara: nije više imao vremena za političke budalaštine, trebalo je nahraniti tolika gladna usta, a to je zahtevalo posvećenost ali i opreznost, kako bi se izbeglo novo potomstvo.
  Ali, kao što se kaže, čovek nikad ne može da bude dovoljno oprezan, a obuzdavanje u izvesnim okolnostima nije nimalo lako.
  Ukratko, jedne nedelje ujutru, u julu 1933, Armelina je poverila mužu da čeka još jedno.
  – Još jedno? – upita on.
  Drago mu je, kako da ne!
  Samo je malčice zabrinut.
  – Treba smisliti ime – primeti.
  Edviđe, reče, ako ponovo bude žensko.
  Antonio, ako se rodi dečak.
  – Ti se pobrini za to – reče mu Armelina.
  Ona je morala da se pobrine za ručak. Imali su goste: Detonatija, koji se nije predavao na položaju sekretara partijske organizacije u Menađu, i njegovu gospođu.
  Posle ručka, muškarci su izašli da prošetaju. Gospođe su ostale kod kuće da pospreme. Ali, pre svega, da bi razgovarale o svojim stvarima i razmenile iskustva s trudnoćom.
  Zato što je i Detonatijeva žena iščekivala naslednika.
  – Volela bih da bude dečak – reče – lep kao vaš.
  – Eh, lep! – odvrati Armelina, skrivajući ponos.
  Lep je na majku, pomisli.
  – Nikad ne bih rekla... – nastavila je Detonatijeva.
  Zapravo, niko ne bi rekao, izuzev ono malo ljudi koji su znali istinu, da je Bonđoani usvojio dečaka.
  – Kao da se tvoj muž smanjio – proceni Detonatijeva – pljunuti on.
  Armelina zausti da kaže nešto, morala je da kaže, već je bila zinula.
  – Mnogi to kažu – priznala je.
  – Na kraju krajeva – reče zatim svojoj gošći – deca pripadaju onima koji ih podižu. Zar ne?

1⇒ Musolinijeva kampanja za povećanje proizvodnja žita, kako bi se Italija oslobodila uvoza. (Prim. prev.)
  2⇒ Lat.: večno počivaj. (Prim. prev.)
  3⇒ Nevoljni pokreti ruku, mišića lica, kao posledica reumatske groznice. (Prim. prev.)
  4⇒ Lat.: daj da bi dobio. (Prim. prev.)
  5⇒ Giovinezza – Zvanična himna Nacionalne fašističke partije Italije. Canzone del Piave – čuvena italijanska patriotska pesma. (Prim. prev.)
  6⇒ Reka u severnoj Italiji, koja se pominje u istoimenoj patriotskoj pesmi. (Prim. prev.)
  7⇒ Lat.: reči lete. (Prim. prev.)
  8⇒ Lat.: napisano ostaje. (Prim. prev.)
  9⇒ Rimski pozdrav preuzeli su i koristili italijanski fašisti. (Prim. prev.)
  10⇒ Peške; aluzija na Svetog Franju Asiškog, koji je svuda išao peške umesto na konju kao njegova sabraća. (Prim. prev.)
  11⇒ Matoni, na italijanskom, znači cigle. (Prim. prev.)
  12⇒ Lat.: utočište za grešnike. (Prim. prev.)
  13⇒ Nacionalni sekretarijat za dobrovoljni rad. (Prim. prev.)
  14⇒ Lat.: u zdravom telu zdrav duh. (Prim. prev.)
  15⇒ Lat.: poslednja mera. (Prim. prev.)
  16⇒ It.: uzvišeni. (Prim. prev.)
  17⇒ Čuveni Garibaldijev slogan tokom kampanje za ujedinjenje Italije. (Prim. prev.)
  18⇒ Pesma posvećena Musoliniju. (Prim. prev.)
  19⇒ Lat.: objavljujem vam veliku radost. (Prim. prev.)