Prohujalo s vihorom

Epski roman Margaret Mitchell o ljubavi i ratu osvojio je Pulitzerovu nagradu i bio nadahnućem za dva autorizirana pisana nastavka i za jedan od naviše slavljenih filmova svih vremena. O američkom građanskom ratu i njegovim posljedicama napisani su mnogi romani. Ali nijedan od njih ne odvodi nas u goruća polja i gradove američkog Juga na način kako to čini “Prohujalo s vihorom”, kreacijom opčinjujućih prizora i uzbudljivih likova, tako živih da im cijeloga života pamtimo riječi i osjećamo njihove strahove i čežnje. U dva glavna lika, samosvojnoj i neodoljivoj Scarlett i putenom i prezrenom Rhettu, Margaret Mitchell sažela je bezvremensku priču o opstanku u najtežim uvjetima i stvorila dvoje najčuvenijih ljubavnika nakon Shakespeareovih Romea i Julije. Scarlett O'Hara uživa u bezbrižnom mladenaštvu na Tari, obiteljskoj plantaži pamuka. Toj svojeglavoj ljepotici zelenih očiju zabavno je preotimati udvarače drugim djevojkama i šarmirati gospodu, a ljubavni jadi koje time izaziva najmanja su joj briga. Ona je sebi namijenila naočitog Ashleya Wilkesa, i kao i uvijek, sigurna je u svoj uspjeh. Ali Ashley je zaručen za svoju rođakinju Melanie, i Scarlettin svijet se okreće naglavce..

PRVI DEO
I
Skarlet O'Hara nije bila lepa, ali to ljudi nisu ni primećivali kad bi ih zanele njene draži, kao što je to sada slučaj sa blizancima Tarlton. Na njenom licu su se suviše jasno sudarale nežne crte njene majke, primorske aristokratkinje francuskog porekla, i oštre crte njenog oca, Irca, rumena i punokrvna lica. Ali je njeno lice i pored toga bilo privlačno sa šiljatom bradom i snažnom donjom vilicom. Oči su joj bile bledozelene, bez i najmanjeg traga smeđe boje, oivičene crnim, dugim trepavicama pri kraju lako povijenim uvis. Iznad njih guste crne obrve dizale su se u koso naviše i čudno ocrtavale kosu prugu na njenoj kao cvet magnolije beloj koži, koju žene na Jugu tako visoko cene i šeširima, velovima i dugim rukavicama tako brižljivo čuvaju od vatrenog sunca Džordžije.
Dok je toga sunčanog aprilskog popodneva 1861. sedela sa Stjuartom i Brentom Tarlton u svežoj hladovini na tremu Tare — plantaže svoga oca — pružala je čarobnu sliku.
Njena nova haljina od zelenog muslina sa cvetićima, širila je svojih jedanaest metara tkanine preko obruča krinolina i savršeno odgovarala sandalama od zelenog marokena sa niskom petom, koje joj je otac nedavno doneo iz Atlante. Haljina je divno ocrtavala taj najtanji stas u sve tri susedne pokrajine, tesno pripijeni struk je isticao prsa, lepo razvijena za devojku od šesnaest godina. Ali i pored sve čednosti njenih raširenih sukanja, skromnosti njene glatke kose uvijene u punđu, i pored nepomičnosti njenih ručica koje je držala sklopljene na krilu, njena prava priroda nije se mogla prikriti. Njene zelene oči, i pored brižljivo podešene blagosti lica, bile su nemirne, samovoljne, pune života, i jako su odudarale od njenog krutog držanja. To ponašanje bilo joj je nametnuto blagim opomenama njene dobre majke i strožom disciplinom njene Mami{1}, ali oči su bile čisto i samo njene.
I s jedne i s druge strane pored nje sedeli su blizanci nemarno prekrštenih, snažno razvijenih nogu u čizmama do kolena, i uz smeh i razgovor, udobno zavaljeni u naslonjače, posmatrali sunce kroz svoje čaše pune likera od nane. Ti mladići od devetnaest godina, visoki šest stopa i dva palca, dugih kostiju i snažnih mišića, preplanula lica i kose boje tamnog ćilibara, vesela i drska pogleda, odeveni u istovetne plave kapute i jahaće čakšire boje slačice, ličili su jedan na drugog kako samo dva klubeta pamuka mogu biti slična.
Napolju je kasno popodnevno sunce bacalo svoje kose zrake na dvorište i raskošno obasjavalo drenove načičkane cvetovima koji su, kao čvrste bele mase, odudarali od pozadine mladog zelenila. Konji dvaju blizanaca bili su privezani u aleji, behu to krupne i snažne životinje, riđe kao i kosa njihovih gospodara, a oko njihovih nogu igrali su se mršavi i žilavi hrtovi koji su Stjuarta i Brenta pratili kud god su išli. Nešto po strani, kao što i dolikuje aristokrati, ležala je velika doga išarana crnim pegama sa njuškom na šapama i strpljivo čekala da mladići pođu kući na večeru.
Između pasa, konja i blizanaca postojala je izvesna sličnost, dublja nego što je ona koja dolazi od stalnog drugovanja. Svi su bili zdrave, bezbrižne mlade životinje, pune ljupkosti i vatrenosti. Mladići su bili isto tako živi i osetljivi kao i konji koje su jahali, osetljivi i opasni ali ujedno i blagi i poslušni prema onima koji umeju da postupaju s njima.
lako je sve troje mladih na tremu bilo još od detinjstva naviklo na udoban život na plantaži, iako su ih još od ranog detinjstva služili robovi koji su pred njima klečali, ništa na njihovim licima nije odavalo tromost ni mekuštvo. Imali su snagu i hitrinu ljudi sa sela koji čitav život provode na svežem vazduhu i vrlo malo lupaju glavu oko dosadnih stvari iz knjiga. Život u pokrajini Klejton u Severnoj Džordžiji bio je još nov, i prema merilima što su važila u Augusti, Savani i u Čarlstonu, još sirov. Staloženiji i sporiji delovi Juga gledali su sa izvesne visine i s podsmehom na stanovnike gornjih krajeva Džordžije, ali tu, u Severnoj Džordžiji, nije bilo ničega zazornog ako se nisu poznavale prefinjenosti klasične kulture samo ako je čovek dovoljno spretan u stvarima koje nešto znače. A za stvari koje nešto znače smatralo se: gajiti dobar pamuk, jahati dobro, biti dobar strelac, igrati lepo, umeti zabavljati dame i moći podnositi piće kao pravi džentlmen.
Blizanci su u svim tim stvarima bili odlični, a bili su isto tako izvanredni i u svojoj nesposobnosti da nauče bilo šta što se nalazi između korica knjiga. Njihova je porodica imala više novaca, više konja i više robova nego ijedna druga u tome kraju, ali su mladići bili slabiji u gramatici nego mnogi od njihovih siromašnih suseda seljaka.
To je i bio razlog što su Stjuart i Brent toga aprilskog popodneva besposličili na tremu Tare. Bili su nedavno isterani sa Džordžijskog univerziteta, četvrtog univerziteta koji ih je izbacio u toku dve godine. Njihova starija braća, Tom i Bojd, vratili su se kući zajedno s njima, jer nisu hteli da i dalje ostanu u jednom zavodu gde za blizance nema mesta. Stjuart i Brent su svoje najnovije isterivanje smatrali za izvrsnu šalu, a Skarlet, koja nije od svoje volje otvorila nijednu knjigu otkako je prošle godine izišla iz Akademije u Fejetvilu, mislila je, kao i oni, da je stvar vesela.
— Ja znam da ni vi, a ni Tom, ne marite mnogo što ste isterani — reče ona. — Ali, kako stoji stvar sa Bojdom? On izgleda kao da voli da uči, a vi ste ga odvukli sa univerziteta u Virdžiniji, u Alabami, u Južnoj Karolini, pa sad i sa univerziteta u Džordžiji. On na taj način neće nikad moći da završi.
— Oh, pa on može da uči pravo i u kancelariji sudije Parmali u Fejetvilu — odgovori Brent nemarno.
— A osim toga i nije baš velika šteta. Mi bismo svakako morali doći kući i pre isteka semestra.
— A zašto?
— Pa zbog rata, ćurkice. Rat može da plane svakog dana, a ti valjda ne misliš da bismo mi ostali u koledžu i kad je rat, zar ne?
— Vi dobro znate da neće biti nikakvog rata — reče Skarlet sa izrazom dosade. — To su samo prazni razgovori. Ašli Vilks i njegov otac rekli su mome tati još prošle nedelje da će naši izaslanici u Vašingtonu doći do... ovaj... nekog prijateljskog sporazuma o Konfederaciji sa gospodinom Linkolnom. A osim toga Jenki se strašno boje da se biju s nama. Neće biti nikakvog rata, i meni je već dosta tih priča.
— Neće biti rata! — uzviknuše blizanci besno, kao da im je neko nešto oteo.
— Hoće, draga moja, razume se da će biti rata — reče Stjuart. — Jenki se možda boje nas, ali posle načina na koji ih je general Boregar prekjuče bombardovanjem izbacio iz tvrđave Samter{2}, oni će morati ili da se biju, ili će večito ostati kukavice u očima celog sveta. Pa Konfederacija ...
Skarlet napući usta u znak dosade i nestrpljenja.
— Ako samo još jednom čujem tu reč »rat«, ja idem u kuću i zatvoriću vrata. Nikad mi nijedna reč nije toliko dodijala koliko »rat« osim, možda, reči »secesija«. Tata govori o ratu ujutru, u podne i noću, a sva gospoda koja dolaze da ga posete viču na sva usta: tvrđava Samter, prava Država, i Eb Linkoln{3}, da meni prosto dođe da vrištim. A i mladići samo o tome razgovaraju, o tome i o njihovoj slavnoj vojsci. Ovoga proleća nije bilo nimalo veselo ni na jednoj zabavi zato što mladići ne mogu da govore ni o čemu drugom. Ja sam presrećna što je Džordžija pričekala da prođe Božić pa da istupi iz Saveza, jer bi nam inače propale i sve božične zabave. Ako još jednom izgovorite reč »rat«, ja idem u kuću.
Ona je ozbiljno mislila ono što je govorila, jer nije nikako mogla dugo da izdrži razgovor kome nije ona glavni predmet. Ali se smešila dok je govorila, svesno pravila duboke jamice na obrazima brzo trepćući dugim trepavicama kao leptir krilima. Mladići su bili očarani, što je ona i želela, pa požuriše da se izvine što su bili dosadni. I nisu mislili nimalo lošije o njoj zato što je to ne zanima. Naprotiv, to im se dopadalo. Rat je muški posao a ne ženski, i oni su njen stav shvatili kao dokaz ženstvenosti.
Pošto je uspela da razgovor skrene sa dosadnog predmeta rata, ona se sa velikim interesovanjem vrati na njihov sadašnji položaj.
— Šta vam je rekla majka kada je saznala da ste vas dvojica ponovo isterani?
Mladići se osetiše nelagodno, setivši se kako se držala njihova majka kad su, pre tri meseca, došli natrag kući sa univerziteta u Virdžiniji.
— Pa — reče Stjuart — još nije ni imala prilike da nam nešto kaže. Tom i nas dvojica otišli smo od kuće pre nego što je ona ustala, pa je Tom otišao da poseti Fontenove a mi smo došli ovamo.
— Zar vam nije ništa rekla sinoć, kad ste stigli?
— Sinoć smo imali sreće. Baš pre no što ćemo stići doveli su novog pastuva koga je majka kupila u Kentakiju prošlog meseca, te je u kući bio čitav džumbus. Znaš, Skarlet, silan je to konj! Treba da kažeš svome tati da dođe da ga vidi što pre. Već na putu je ugrizao konjušara i pogazio dva mamina crnca koji su išli po njega na stanicu u Džonsboro. A baš pre nego što smo mi stigli on je bio skoro porušio štalu i napola ubio Stroberija, maminog starog pastuva. Kad smo došli mama je bila u štali s kesom punom šećera, stišavala ga i, za divno čudo, imala uspeha. Crnci su visili sa greda i buljili oči: silno su se bili preplašili, mama je samo govorila konju, kao da je čovek, a on je jeo iz njene ruke. Niko živ ne ume tako sa konjima kao ona. Kad nas je videla rekla je: »Za ime sveta, šta vas četvorica opet tražite kod kuće? Gori ste od misirske kuge!« Na to je konj stao da frkće i da se propinje, te ona brzo reče: »Odlazite odmah odavde! Zar ne vidite da je nervozan, slatki moj mali. A sa vama četvoricom ću se pozabaviti sutra ujutru.« Na to smo mi otišli u krevet, a jutros smo umakli pre nego što nas je uhvatila i ostavili Bojda da se nosi s njom.
— Šta mislite, da li će istući Bojda?
Skarlet, kao i ostali svet iz toga kraja, nije mogla nikako da se navikne na način kojim mala gospođa Tarlton doteruje u red svoje sinove, po potrebi i bičem po leđima.
Bietris Tarlton je bila jako zaposlena žena, jer je imala na svojim leđima ne samo veliku plantažu pamuka, stotinak crnaca i osmoro dece, nego i farmu za odgajivanje konja, najveću u državi. Bila je plahovite naravi, te su je česti ispadi njena četiri sina lako dovodili u gnev, i dok nikom nije bilo dopušteno da ošine bičem konja ili roba, ona je smatrala da malo šibanja s vremena na vreme ne škodi mladićima.
— Pa naravno da neće tući Bojda. Ona nije nikad tukla Bojda, nešto zato što je najstariji a osim toga i zato što je izrod te je najmanji — reče Stjuart ponosan na svojih šest stopa i dva palca. — Zato smo njega i ostavili kod kuće da joj objasni stvari. Bože moj! Već bi trebalo da mama prestane da nas tuče. Mi imamo već devetnaest godina, Tomu je dvadeset i jedna, a ona se prema nama ponaša kao da smo balavci od šest godina.
— Da li će vaša majka sutra dojahati na novom konju na barbekju{4} kod Vilksovih?
— Ona bi htela, ali tata kaže da je suviše opasno, a ni devojke joj svakako neće to dopustiti. Rekle su joj da hoće da vide kako bar na jednu zabavu ide kao prava gospođa: da se vozi u kolima.
— Nadam se da neće biti kiše — reče Skarlet. — Padala je neprestano skoro punu nedelju dana. Nema ništa gore nego kad se barbekju pretvori u zabavu u zatvorenom prostoru.
— O, sutra će biti vedro i toplo kao u junu — reče Stjuart. — Pogledajte samo zalazak sunca. Nikad nisam video da je nebo tako crveno. Vreme se može uvek predskazati prema zalasku sunca.
Svi pogledaše preko poorane zemlje Džeralda O'Hara, preko pooranih njiva pamuka, prema crvenom vidiku. Sad kad se sunce spuštalo iza bregove preko reke Flint u pravoj orgiji od purpura, toplina aprilskog popodneva postepeno je prelazila u blagotvornu svežinu.
Te godine proleće beše došlo rano, s toplim i plahim kišama. Rumeni cvet je iznenada odenuo breskve, a drenovi su okitili belim zvezdama močvari kraj reke i daleke bregove. Oranje je bilo već skoro potpuno dovršeno i krvavi sjaj sunčeva zalaska prelio je sveže poorane brazde crvene džordžijanske ilovače i obojio ih još crvenije. Belookrečena zgrada plantaže od cigala izgledala je kao ostrvo usred uzburkanog crvenog mora, mora punog izvijenih, uvrnutih, polukružnih valova, iznenada okamenjenih baš u trenutku kad je trebalo da se njihovi rumeni hrbati okite penom i preliju. Jer tu više nije bilo pravih brazda, onakvih kakve se viđaju na njivama od žute ilovače u ravnoj, srednjoj Džordžiji, ili u masnoj crnici primorskih plantaža. Talasasti podbrežni kraj Severne Džordžije ore se u milione krivina i uvojica, kako bi se bogata zemlja zadržala da je kiše ne snesu na dno reka.
Bila je to divna crvena zemlja, posle kiše rumena kao krv, a kao prašina od cigle za vreme suša: najbolja za pamuk na celom svetu. Prijatan kraj belih kućica, mirnih, pooranih polja i tromih, žutih reka ali, i pored jakih suprotnosti, najbleštavijeg sjaja i najtamnije senke. Slobodan prostor sa zgradama plantaže i čitave milje polja smeškali su se na toplom suncu tiho i zadovoljno. Na njihovim okrajcima su se uzdizale još netaknute prašume, tamne i hladovite čak i u najvrelije podne, tajanstvene, pomalo zlokobne, a hujanje kroz vrhove njihovih jela kao da vekovima strpljivo stražari i preti tiho uzdišući: »Pazite se! Pazite se! Mi smo nekad bili jači. Mi možemo opet sve osvojiti!«
Do ušiju troje mladih na tremu dopirala je raznolika buka: tutanj kopita stoke, zveckanje zaprežnih lanaca i bezbrižan, kreštavi smeh crnaca koji su se sa svojim mazgama vraćali sa polja.
Iz unutrašnjosti kuće čuo se blagi glas Skarletine majke, Elen O'Hara, kako doziva malu crnkinju čija je dužnost bila da za njom nosi korpicu s ključevima, pa kreštavi detinji glas kako odgovara: »Odma, gospa!« Zatim su se čuli koraci po putu iza kuće prema zgradi gde Elen sigurno deli hranu radnicima koji se vraćaju sa polja. Iz trpezarije je dopiralo zveckanje porculana i srebra: to je Pork, sluga oko stola i lakej Tare, postavljao sto za večeru.
Blizanci shvatiše da je vreme da pođu kući. Ali im se nije išlo na oči majci, te su se zadržavali na tremu Tare očekujući svakog časa da ih Skarlet zadrži na večeri.
— Slušaj, Skarlet — reče Brent. — Nešto u vezi sa sutrašnjim danom. Nije naša krivica što nismo bili tu te nismo znali za barbekju i igranku, to nikako nije razlog da sutra uveče ne igraš sa nama. Nisi valjda sve igre već obećala, zar ne?
— Pa da vidiš i jesam! Otkud sam ja znala da ćete vi doći kući? Nisam se mogla izložiti opasnosti da sedim kao neka slika i da čekam na vas dvojicu.
— Ti da sediš kao slika? — nasmejaše se grohotom mladići.
— Znaš šta, guščice? Meni moraš dati prvi valcer a Stjuartu poslednji, i moraš da večeraš sa nama. Sedećemo na stepeništu kao i poslednji put, pa ćemo dovesti Mami Džinsi da nam opet vrača.
— Ja ne volim da mi vrača Mami Džinsi! Znate da mi je rekla kako ću se udati za nekog gospodina s kosom crnom kao gavran i dugim crnim brkovima, a ja ne volim gospodu crne kose.
— Ti voliš samo riđokose, zar ne, ćurkice? — nasmeja se Brent. — No, hajde, obećaj nam ove valcere i večeru.
— Ako obećaš, kazaćemo ti jednu tajnu — reče Stjuart.
— Šta to? — viknu Skarlet radoznalo kao dete.

— Da li misliš na ono što smo čuli u Atlanti, je li, Stju? Ako je to, onda znaš da smo obećali da nećemo nikome kazati.
— Pa nama je to rekla mis Piti.
— Ko?
— Ta znaš, neka rođaka Ašli Vilksa koja živi u Atlanti: mis Pitipat Hamilton, tetka Čarlsa i Melani Hamilton.
— Znam, nikad u svome životu nisam srela luckastije stvorenje nego što je ta stara.
— E pa lepo, kad smo juče bili u Atlanti i čekali na voz, njena kola naiđoše pored stanice i ona zastade da porazgovara s nama, pa nam kaza da će se sutra uveče, na igranci kod Vilksovih, objaviti jedna veridba.
— Oh, pa ja to znam! — reče Skarlet razočarano. — Veriće se onaj njen glupi nećak Čarls Hamilton sa Honi Vilks. Već je godinama svakome poznato da će se oni jednoga dana uzeti, iako on ne izgleda baš tako jako zagrejan za to.
— Zar misliš da je on glupak? — upita Brent. — A prošlog Božića si ga ipak pustila da mnogo obleće oko tebe.
— Zar sam mu ja mogla zabraniti da obleće? — sleže Skarlet nemarno ramenima. — Meni se on čini strašan šmolja.
— Uostalom i ne objavljuje se njegova veridba — reče Stjuart pobedonosno. — Objavljuje se veridba Ašija sa Čarlsovom sestrom Melani.
Lice Skarlet O'Hara ne izmeni se, već joj samo usne pobledeše kao kad neko dobije iznenada udarac po glavi, pa u prvim trenucima potresa ne shvata što mu se dogodilo. Njeno lice je bilo tako ukočeno dok je blenula u Stjuarta, da je on, i inače slab psiholog, pomislio kako je ona prosto iznenađena i da je jako zanima ta novost.
— Mis Piti nam je rekla da nisu mislili da tu stvar objavljuju pre iduće godine, jer mis Meli nije baš najbolje sa zdravljem, ali otkako su počele da kruže ove priče o ratu, obe su porodice došle na misao da bi bilo bolje da se njih dvoje uzmu što pre. I tako će ta stvar biti objavljena sutra uveče, za vreme jedne pauze pri večeri. A sad eto, Skarlet, mi smo ti kazali tajnu, i ti nam moraš obećati da ćeš večerati sa nama.
— Naravno da hoću — reče Skarlet ne razmišljajući.
— I valcere?
— Sve.
— Slatka si! Kladim se da će drugi mladići pobesneti od zavisti.
— Pa neka pobesne! — reče Brent. — Nas dvojica možemo lako izići na kraj s njima. Slušaj, Skarlet, hoćeš li biti sa nama i za vreme barbekjua pre podne?
—  Šta?
Stjuart ponovi svoju molbu.
— Pa razume se!
Blizanci se zgledaše puni radosti ali i sa izvesnim iznenađenjem, iako su mislili da ih Skarlet smatra za svoje najmilije udvarače, oni nikad dotle nisu dobijali tako lako znake njene milosti. Ona ih je obično naterivala da prose i moljakaju, dok je sama odugovlačila stvari i nije htela da kaže ni »da«, ni »ne«, smejući se kad su se oni durili a postajući hladna kad bi se ljutili. A sad im je eto, obećala čitav sutrašnji dan: da sede kraj nje za vreme barbekjua, sve valcere (a oni će se već postarati da sve igre budu valceri), i da večera s njima. Vredelo je već i zbog toga izleteti sa univerziteta.
Puni oduševljenja zbog svoga uspeha oni ostadoše još malo u razgovoru o zabavi i igranci, o Ašliju i o Melani Hamilton, upadajući jedan drugom u reč, praveći šale i smejući se na njih, ciljajući otvoreno da ih ona pozove na večeru. Prošlo je prilično vremena a oni još nisu opažali kako Skarlet malo govori. Atmosfera se na neki način bila promenila. Blizanci ne bi znali da objasne kako i zašto, ali je popodne izgubilo onu svoju čar. Izgledalo je kao da Skarlet malo mari za ono što oni govore, iako je davala odgovore koji su bili na svome mestu. Osećajući nešto što nisu bili u stanju da shvate, zbunjeni i puni dosade, blizanci su sedeli još neko vreme, pa onda preko volje ustadoše pogledavši u svoje časovnike. Sunce je bacalo vodoravne zrake preko pooranih njiva, a visoke šume preko reke uzdizale su se kao crne gromade. Laste su brzo preletale preko dvorišta, a kokoši, patke i ćurke lagano su gegale vraćajući se sa polja.
Stjuart viknu iz sveg glasa: »Džims!« Skoro odmah istrča kao bez duše iza kuće visok crnac, momče njihovih godina, pa produži dalje prema privezanim konjima. Džims je bio njihova telesna garda i pratio ih svuda kao i psi. On je još kao dete bio njihov drug u igri, pa je dat blizancima na poklon o njihovom desetom rođendanu. Kad ga ugledaše kerovi poustajaše iz crvene prašine, očekujući svoje gospodare. Mladići se pokloniše, pozdraviše se i rekoše devojci da će biti kod Vilksovih sutra rano ujutru i čekati je, pa brzim koracima odoše niz stazu, pojahaše konje i u pratnji Džimsa odjuriše u galopu kroz aleju kedrovih drveta, mašući šeširima i vičući iz glasa prema njoj.
Kad su zašli za okuku prašnjavog druma i izgubili iz vida Taru, Brent zadrža konja ispod jednog bokora drenova. Stjuart takođe stade, a i mladi crnac zateže uzde svome konju na nekoliko koraka iza njih. Konji osetiše labave uzde pa pružiše vratove da čupkaju nežnu prolećnu travu, strpljivi kerovi opet polegaše u meku crvenu prašinu gledajući u hitre laste što su kružile kroz sve gušći sumrak. Brentovo široko bezazleno lice izgledaše zbunjeno i pomalo ljutito.
— Slušaj — reče on. — Ne čini li se tebi da je trebalo da nas zadrži na večeri?
— Ja sam stalno mislio da će nas zadržati — reče Stjuart. — Neprestano sam čekao da to uradi, ali ona ne reče ni reči. Kako ti to tumačiš?
— Ja nikako ne tumačim. Samo mi se čini da je baš mogla da to uradi. Na kraju krajeva ovo je prvi dan otkako smo se vratili, a nije nas videla već prilično dugo. Ta imali smo još toliko stvari da joj kažemo.
— Meni se učinilo da se jako obradovala kad smo došli.
— I meni tako isto.
— Pa odjednom, otprilike pre jedno pola sata, nekako se umirila, kao da je glava zabolela.
— I ja sam to opazio ali nisam mislio o tome. Šta misliš, šta li joj je bilo?
— Ne znam. Misliš li da smo rekli nešto što ju je moglo naljutiti?
Obojica su razmišljali neko vreme.
— Ne mogu ničega da se setim. A osim toga kad je Skarlet ljuta to svako pozna. Ona se ne usteže kao što rade neke devojke.
— Jest, to je baš ono što mi se i dopada kod nje. Ona se ne drži hladno i odvratno kad je ljuta, nego ti sve lepo kaže. Ali je ipak bilo nečega što smo mi uradili ili rekli a što ju je navelo da prestane da govori i da izgleda kao da joj se smučilo. Mogao bih se zakleti da se obradovala kad smo došli i da je nameravala da nas zadrži na večeri.
— Ne misliš li da je to možda zbog toga što smo isterani?
— O ne, bože sačuvaj! Nemoj da budeš lud! Smejala se od sveg srca kad smo joj pričali o tome. A osim toga Skarlet ne mari nimalo više od nas za učenost i knjige.
Brent se okrete u sedlu i doviknu crnom dečaku:
— Džims!
— Molim, gos'n!
— Ti si slušao šta smo mi razgovarali sa mis Skarlet?
— Ne, gos'n Brent! Kako može ja budi špijun moj gospodar?
— Ti špijun? Ta vi crnci znate sve što se radi. Šta pričaš, lažljivče! Ja sam te svojim očima video kako se privlačiš iza ugla od trema i čučiš u žbunju jasmina kraj zida. Nego hajde reči jesi li čuo da smo rekli nešto što bi moglo da naljuti mis Skarlet, ili da je uvredi?
Pred takvom molbom Džims prestade da se pravi da nije prisluškivao razgovor, pa nabra svoje crno čelo.
— Ne, gos'n, ja ne opazi niš' ona može ljuti. Ja mene čini ona imala puno rados' kad vi došla i sigurno želela vama, i sve čini cvr, cvr, cvr, kao mali tica, dok vi kazala njoj kako gos'n Ašli i mis Meli Hamilton treba ženi zajedno. Onda ona počni ćuti, kao tica kad ima jastreb blizu.
Blizanci se pogledaše i klimnuše glavom iako nisu razumeli.
— Džims ima pravo. Ali ja ne vidim zašto — reče Stjuart. — Bože moj! Ašli nije za nju ništa drugo do prijatelj, ona nije ludovala za njim, ona luduje za nama.
Brent klimnu glavom u znak odobravanja.
— Ali, zar ne misliš — reče on — da je možda ljuta na Ašlija što joj nije ranije, kao svojoj staroj prijateljici, kazao o svojoj veridbi, pre nego što se stvar sutra uveče objavi svima drugima? Devojke mnogo polažu na to da prve saznaju za takve stvari.
— Pa može biti. Ali šta je s tim ako joj nije kazao da će to biti sutra? Smatralo se da to treba čuvati kao tajnu i iznenađenje, a najzad svaki čovek ima pravo da svoju veridbu drži u tajnosti, zar ne? Ni mi ne bismo znali da se tetka mis Meli nije sama izdala. Ali Skarlet je morala znati da će on jednoga dana uzeti mis Meli. Pa mi smo to znali već godinama. Vilksovi i Hamiltonovi se uvek žene svojim rođakama. Svako je znao da će se on oženiti jednoga dana njome, kao što će se i ona Honi Vilks udati za brata mis Meli, Čarlsa.
— E ja, eto, dižem ruke, ne razumem ništa, i neću više da lupam glavu. Samo mi je žao što nas nije zadržala na večeri. Baš mi se ne ide kući da slušam mamine pridike o našem izbacivanju. A nije, da kažeš, da nam je ovo prvi put.
— Možda ju je Bojd dosad stišao. Ti znaš kako onaj mali gad zna slatko da govori. On je uvek u stanju da je umiri.
— Da, on to ume, ali i njemu treba vremena za to. On mora da kruži i da obilazi u govoru dok se mama ne zbuni i ne zaplete, pa digne ruke i rekne mu da štedi glas za svoj advokatski posao. Ali dosada još nije imao vremena ni da počne kako valja. Ja bih se kladio da je mama još tako uzrujana zbog novoga konja, da neće čisto ni shvatiti da smo se mi vratili kući dok ne sedne za večeru i ne vidi Bojda. Pre no što se večera svrši ona će da tutnji i da sipa vatru, a biće i deset sati pre nego što Bojd dobije priliku da joj kaže kako ne bi bilo časno za ma koga od nas da ostane u koledžu posle načina na koji je upravnik, govorio tebi i meni. Možda će tek oko ponoći uspeti da je dotera dotle da se razbesni protiv upravnika i da upita Bojda zašto ga nije ubio na mestu. Ne, mi možemo ići kući, tek posle ponoći.
Blizanci su se gledali u neprilici. Oni nisu nimalo strahovali od divljih konja, kao ni od toga da u nekoj gužvi potegnu pušku i da razljute susede, ali su imali blagosloven strah od svoje riđokose majke i njenih otvorenih i iskrenih grdnji, kao i od njenog biča koji ona nije oklevala da omota oko njihovog tura.
— Onda slušaj — reče Brent. — Hajde da idemo Vilksovima. Ašli i devojke će biti presrećni da nas zadrže na večeri.
Stjuart je izgledao nekako u neprilici.
— Ne, nemoj da idemo tamo. Oni će biti u poslu zbog priprema za sutra, a osim toga ...
— Ah, ja sam na to i zaboravio — reče Brent brzo, — Ne, nećemo tamo.
Obodoše konje i poteraše kasom, ćuteći neko vreme. Na Stjuartovim preplanulim obrazima videla se rumen neke zbunjenosti. Sve do prošlog leta Stjuart se udvarao Indiji Vilks uz odobravanje obeju porodica i cele Pokrajine u kojoj se smatralo da će mirna i pribrana Indija Vilks delovati povoljno na njega i da će ga stišati. Svi su se tome od srca nadali. I Stjuart bi se oženio njome da Brent nije izgledao nezadovoljan. Indija je Brentu biia prilično simpatična, samo mu se činila suviše obična i mirna te ni za živu glavu nije mogao da se zaljubi u nju i da pravi društvo svome bratu. Tu su se prvi put ukusi i sklonosti blizanaca mimoišli, i Brentu je čak bilo krivo na brata što poklanja pažnju devojci koja se njemu ne čini dostojna pažnje.
Zatim, prilikom nekog političkog skupa u jednom hrastovom gaju kraj Džonsboroa, obojici zape za oko Skarlet O'Hara. Oni su je poznavali godinama i ona je, još dok su bili deca, bila njihova najomiljenija drugarica, jer je umela da jaše konje i da se penje na drveće skoro isto tako dobro kao i oni. A sad su se zaprepastili kad su videli da je postala prava odrasla mlada dama, i to nesumnjivo najzanosnija na svetu.
Prvi put su opazili kako joj zelene oči poigravaju, kako su joj duboke jamice na obrazima kad se smeje, kako su joj majušne ručice i nožice i kako ima tanak struk. Ona se glasno smejala na njihove dosetke te su oni skoro prevazilazili sami sebe kad im se učinilo da ih ona smatra za osobit par mladića.
Bio je to značajan dan u životu blizanaca. Razgovarajući kasnije o tome oni su se čudili kako nisu ranije zapazili draži lepe Skarlet. Nisu nikad mogli da nađu pravi odgovor, koji je u stvari bio u tome što se Skarlet baš toga dana bila rešila da ih natera da je bolje zapaze. Ona po prirodi nije mogla da dopusti da ma koji mladić bude zaljubljen u ma koju ženu osim nje, a samo jedan pogled na Indiju Vilks i Stjuarta na tome skupu bio je isuviše za njenu gramzljivu prirodu. Ne zadovoljavajući se samo Stjuartom, ona je bacila oko i na Brenta i uspela tako savršeno da su i oni sami bili zbunjeni.
Sada su obojica bili zaljubljeni u nju, a Indija Vilks i Leti Manro iz mesta Lavdžoi, kojoj se Brent dosta mlako udvarao, izbledele su u njihovom sećanju. Blizanci se nisu pitali šta će biti sa onim koji bude izgubio, ako se Skarlet reši da izabere jednoga od njih. Odlučiće se onda kad bude došlo do toga.
Zasad su bili potpuno zadovoljni što se slažu u pogledu jedne devojke, jer oni nisu bili ljubomorni jedan na drugog. Bio je to odnos koji je zanimao sve susede i zabrinjavao njihovu majku koja nije marila za Skarlet.
— Biće vam baš ono što ste i zaslužili ako ta prepredena ptičica izabere jednog od vas — rekla im je ona. — Ili će možda izabrati obojicu, pa ćete onda morati da se selite u Utah, Mormonima, ako vas i oni prime, u što sumnjam... Mene samo brine to što ćete jednoga dana obojica pobrljaviti i postati ljubomorni pa ćete ubiti jedan drugog. A to još možda ne bi ni bilo tako loše.
Od dana toga političkog skupa Stjuart se osećao nelagodno u Indijinom društvu. Ne zato što bi mu Indija nešto prebacila, ili što bi mu jednim pogledom ili pokretom dala na znanje da je svesna da je on našao drugi predmet obožavanja. Ona je bila isuviše ponosna da bi to uradila. Ali Stjuart se osećao kriv i bilo mu je neugodno pored nje. On je znao da je naveo Indiju da ga zavoli, znao je da ga ona još voli i osećao je duboko u srcu da nije pošteno postupio prema njoj. Njemu se ona još jako dopadala, a osim toga osećao je prema njoj i uvaženje zbog njenog odmerenog, lepog ponašanja, njene načitanosti i zbog svih snažnih crta njenog karaktera. Ali, do đavola! Ona je tako bledolika, nezanimljiva i uvek ista u poređenju sa sjajnom i raznolikom Skarlet. Čovek je uvek dobro znao na čemu je sa Indijom, dok sa Skarlet nije nikad mogao imati ni pojma o tome. To je bilo dovoljno da čoveka dovede do ludila, ali je imalo i svojih draži.
— No, hajdemo onda do Keida Kalverta da tamo večeramo. Skarlet reče da se Ketlin vratila kući iz Čarlstona. Možda će imati neke novosti o tvrđavi Samter koje mi još nismo čuli.
— Ketlin? Ona! Sačuvaj bože! Kladim se u jedan prema dva da nije ni imala pojma da je tvrđava u toj luci, a još manje da je puna Jenkija, sve dok ih nismo topovima izbacili iz nje. Ona će znati da priča o balovima na kojima je bila i o udvaračima koje je zanela.
Pa šta ćeš, ipak je uživanje slušati njeno ćeretanje, a to će nam biti i zgodno utočište dok mama ne ode da spava.

— Jes' do vraga! Meni se dopada Ketlin, a i zanima me, i voleo bih da čujem nešto o Karu Retu i ostalim Čarlstoncima, ali neka idem do đavola ako mogu da podnesem da sedim za stolom sa onom njenom Jenki maćehom.
— Nemoj da budeš suviše strog, Stjuarte. Ona ima dobre namere.
— Nisam ja strog. Ja je žalim, ali ne volim ljude koje moram da žalim. A ona se toliko uzvrti, toliko se muči da sve bude dobro i da se čovek oseti udobno, da međutim uvek nađe mogućnosti da kaže i učini baš ono što nije na svome mestu. Ona mi ide na živce. I još uobražava da su Južnjaci varvari! Išla je tako daleko da je to čak i rekla mami. Ona se plaši Južnjaka. Kad god smo mi tamo, ona izgleda smrtno preplašena. Podseća me na neku mršavu kokošku koja se popela na stolicu, s onim njenim očima sjajnim i zbunjenim od straha. Čini mi se kao da će svakoga časa da zaleprša krilima i da počne da kokoće na najmanji pokret.
— Pa znaš, nije joj se ni čuditi. Zar nisi baš ti ranio Keida u nogu?
— Jesam, ali bio sam pijan, inače ne bih to uradio — reče Stjuart. — A Keid nije nikad zato bio ljut na mene, pa ni Ketlin, ni Reford, a ni gospodin Kalvert. Samo se ta Jenki maćeha našla da krešti i da kaže kako sam ja divlji varvarin i kako čestit svet nije siguran u blizini necivilizovanih Južnjaka.
— Ne, ti nemaš prava da joj zameraš. Ona je Jenki, nema uglađeno ponašanje, ali na kraju krajeva ti si ga ranio, a on je njen pastorak.
—  Dobro, do vraga! Ali to nije razlog da me vređa. Ti si rođeni sin svoje majke, pa je li ona pravila čudo kad te Toni Fonten ranio u nogu? Nije, nego je samo poslala po staroga doktora Fontena da te previje i pitala ga šta ja smetalo Toniju da bolje gađa. Rekla je da misli da mu piće kvari nišan. Sećaš li se kako je Toni bio besan zbog toga?
Oba mladića udariše u grohotan smeh.
— Naša mama je sila! — reče Brent s puno nežne ljubavi. — Na nju se može računati da će uraditi tačno ono što treba i da će nam osvetlati obraz.
— Jeste, ali se bojim da će osvetlati obraz i prema nama pred tatom i devojkama kad se noćas budemo vratili kući — reče Stjuart sumorno. — Slušaj, Brente, meni se čini da će ovo značiti da od našeg puta u Evropu nema ništa. Ti znaš kako je mama rekla da ne možemo ići na naše veliko putovanje ako budemo isterani još iz jednog koledža.
— Ih, koješta! Nama nije ni stalo do toga, zar ne? Šta ima da se vidi u toj Evropi? Kladim se da nam ti stranci ne mogu pokazati ništa što mi ne bismo imali baš ovde u Džordžiji. Kladim se da njihovi konji nisu tako brzi, ni devojke tako lepe, a znam sasvim pouzdano da nemaju viski od raži koji bi ma i blizu bio nalik na viski našeg tate.
— Ašli Vilks je pričao da imaju mnogo pozorišta i muzike. On je živeo u Evropi i uvek priča o tome.
— Pa... znaš kakvi su svi ti Vilksovi. Oni su ludi za muzikom, za knjigama i lepim predelima. Mama kaže da je to zbog toga što je njihov deda došao iz Virdžinije. Ona kaže da ljudi u Virdžiniji pridaju veliku važnost tim stvarima.
— Neka su im na čast. Meni samo daj dobrog konja da jašem, nešto dobro da popijem, lepu devojku da joj se udvaram i neku, ne baš tako dobru, da se provedem, pa neka idu s milim bogom sa svojom Evropom ... Šta nas se tiče ako baš i ne putujemo? Zamisli samo da smo mi u Evropi, a ovde rat! Ne bismo stigli da se vratimo na vreme. Ja mnogo više volim da idem u rat nego na putovanje po Evropi.
— Tako isto i ja... Nego slušaj, Brente. Sad znam kod koga možemo ići na večeru. Hajde da pređemo preko baruštine do kuće Ebl Vajndera da mu kažemo da smo sva četvorica opet kod kuće i da smo gotovi za vežbanja.
— To je sjajna ideja! — viknu Brent oduševljeno. — Tamo možemo čuti i sve novosti o vojsci i saznati za kakvu su se uniformu odlučili.
— Ako je zuavska, neka me vrag nosi ako odem u Trupu. Osećao bih se kao moja strina u onim crvenim čakširama nalik na vreću. Meni, brate, ono više liči na ženske gaće od crvenog flanela!
— Je li vi misli ideš kod gospah Vajeneh? Jehbo ako vi idi tamo, vi nema mnogo večeha — reče Džims. — Njino kuvah umri, a oni nema kupiš drugo. Oni uzmi jedno phosto žena kuva, a moje chnac mene kaži nema dhugi kuva tako sthašno u cela dhšava.
— Gospode bože! Pa zašto ne kupe drugog kuvara?
— Kako moži sihoto belo bahaba kupi chno čovek? Ono nema nikad više od četihi.
U Džimsovom glasu se osećalo iskreno prezrenje. Njegov društveni položaj bio je određen, jer su Tarltonovi imali stotinu crnaca i on je, kao i svi crnci na velikim plantažama, gledao s visine na manje farmere koji su imali mali broj crnaca.
— Sad ću te prebiti zbog toga! — viknu Stjuart ljutito. — Da se nisi usudio da Ebl Vajndera zoveš »sihoto belo bahaba«. On je sigurno siromašan ali nije baraba i ja ne dopuštam da se ma ko, bio belac ili crnac, baca blatom na njega. U celoj Pokrajini nema boljeg čoveka od njega, jer ga vojska inače ne bi izabrala za poručnika.
— Ja samo to ne može nikad razumi — odgovori Džims ne mareći za ljutinu svoga gospodara. — Ja mene čini theba sve oficih izbeheš bogato gospodah, mesto dhipac iz bahuština.
— On nije dripac. Misliš li ti da ga porediš sa barabom kao što su Sleterijevi? Ebl samo nije bogat. On je mali farmer a ne veliki vlasnik plantaža, pa ako su momci mogli da ga izaberu za poručnika, nema prava nikakav crni gad da brblja drsko o njemu. Trupa zna šta radi.
Odred konjice organizovan je tri meseca ranije, istoga onoga dana kad se Džordžija izdvojila iz Saveza, i otada su regruti neprestano priželjkivali rat. Odred još nije imao svoje ime, iako su predlozi pljuštali kao kiša. Svaki je imao neko svoje shvatanje o tome i nije ga se rado odricao, kao što je svaki imao i svoju zamisao o boji i kroju uniforme. »Klejtonske divlje mačke«, »Žderači vatre«, »Husari Severne Džordžije«, »Zuavi«, »Strelci iz unutrašnjosti« (iako je trupa imala da bude naoružana pištoljima, sabljama i kamama, a ne puškama), »Klejtonski sivi«, »Krv i Grom«, »Brzoruki« — i svaki je naziv imao svoje pristalice. Ali, dok se stvari ne srede, svaki je o odredu govorio kao o Trupi, te i pored zvučnog imena koje se najzad usvojilo ona je do kraja svoje korisne službe ostala poznata prosto kao »Trupa«.
Oficiri su bili birani od članova, jer niko u Pokrajini nije imao vojnog iskustva osim nekolicine veterana iz meksikanskih i seminolskih ratova. Osim toga Trupa bi se ljutila da joj neki veteran bude vođa, sem ako ga ne bi lično voleli i imali vere u njega. Svaki je voleo četiri mladića Tarlton i trojicu iz porodice Fonten, ali su svi sa žaljenjem odbili da ih izaberu zato što su se Tarltonovi lako opijali i pravili ludosti, a Fontenovi su imali plahovitu i suviše surovu narav. Ašli je bio izabran za kapetana jer je bio najbolji jahač u Pokrajini, a sem toga se računalo na njegovu mudru i pribranu glavu, tako da se verovalo da će uspeti da održi prividan red. Reford Kalvert je određen za prvog poručnika jer su svi voleli Refa, a Ebl Vajnder, sin jednog trapera iz baruština, i sam mali farmer, izabran je za drugog poručnika.
Ebl je bio pametan nepismen div dobra srca, stariji od drugih mladića, isto tako lepog a možda i još lepšeg ponašanja u prisustvu dama. U Trupi je bilo malo snobovske nadmenosti. Suviše veliki broj očeva i dedova njenih članova došao je do bogatstva počevši sa malom farmom. Uz to je Ebl bio i najbolji strelac koji kad nanišani pogađa na trideset metara vevericu u oko, a znao je i sve o životu u prirodi: mogao je da potpali vatru na kiši, da goni životinju po tragu i da nađe vodu. Trupa se poklonila pred stvarnom vrednošću pa ga, dodajući još i lične simpatije, odrediše za oficira. On je tu čast nosio ozbiljno, bez ikakvih vidljivih znakova razmetljivosti, kao da je to nešta što mu po pravu pripada. Ali gospođe velikih posednika plantaža i njihovi robovi nisu mogli da pređu preko činjenice da on nije gospodski sin, čak ni onda kad su to njihovi muževi i gospodari činili.
Ispočetka se Trupa popunjavala isključivo sinovima vlasnika plantaža, i svaki je od njih morao imati svoga konja, oružje, opremu, uniformu i svog ličnog slugu. Ali je bogatih posednika bilo malo u Pokrajini Klejton, te da bi sastavili što snažniju jedinicu bilo je potrebno primati i nove regrute iz redova manjih farmera, lovaca iz dalekih šuma i trapera sa obala baruština, a u malom broju slučajeva i iz redova siromašnih belih ljudi ako su bili iznad prosečnog u svome staležu.
Ovi poslednji su isto tako vatreno želeli da se biju sa Jenkima kao i njihovi bogatiji susedi, ali se pojavilo osetljivo pitanje novca. Mali je broj sitnih farmera imao konja. Radove na svojim farmama obavljali su mazgama, a ni njih nisu imali suviše, retko kad više od četiri. Oni ne bi mogli nikako da ih se liše i da ih pošalju u rat, čak i kad bi se mazge primale za Trupu, što nije bio slučaj. Što se pak tiče siromašnih belih ljudi, oni su se smatrali za imućne ako su imali i jednu mazgu. Ljudi iz šuma i kraj baruština nisu imali ni konja ni mazge. Oni su živeli isključivo od proizvoda sa svoje zemlje i lova po barama. Vodili su među sobom trgovinu većinom po sistemu trampe, a retko bi u toku cele godine videli u rukama pet dolara, te su konji i uniforme za njih bili nešto nedostižno. Ali su oni bili isto tako ludo ponosni u svojoj ubogosti kao i posednici u svome bogatstvu, te nisu mogli da od svojih bogatih suseda prime ništa što bi makar i iz daleka mirisalo na milostinju. Stoga, da bi se poštedela svačija osećanja i da bi se Trupa popunila do pune brojne snage, Skarletin otac, Džon Vilks, Bak Manro, Džim Tarlton, Hju Kalvert, stvarno svaki bogatiji posednik u Pokrajini — izuzimajući Engasa Mekintoša — prilagali su novac da se nabavi oprema za Trupu, za konje i ljude. Kao posledica svega toga došlo je da je svaki vlasnik plantaže pristao da plaća za opremu svojih sinova i izvesnog broja drugih, ali se udesilo tako da su manje bogati članovi odreda mogli da prime konje i uniformu bez poniženja za svoju čast.
Trupa se sastajala dvaput nedeljno da vežba i da moli boga za rat. Još se nije mogao dobiti potpun broj konja, te su oni koji su imali konje izvodili na poljani iza suda nešto što se zamišljalo kao konjički manevar, dizali silnu prašinu, urlali do promuklosti i mlatarali revolucionarnim ratnim sabljama skinutim sa zidova u sobama za primanje. Oni koji još nisu imali konje sedeli su na ivičnjaku ispred Bulardove radnje i posmatrali svoje drugove na konjima, žvakali duvan i pričali priče. Ili su pak održavali streljačke utakmice, ali ne zato što bi bilo potrebno vežbati nekog od njih u streljanju. Većina Južnjaka je odrasla s puškom u ruci, a život proveden u lovu napravio je od njih odlične strelce.
Iz kuća posednika plantaža i iz kućica kraj baruština na svaki sastanak se dolazilo sa najrazličitijim vrstama vatrenog oružja. Tu su bile duge lovačke puške koje su bile nove prilikom prvog prelaska preko Aligenskih Planina, starinske dugačke puške koje se pune kroz cev, koje su smakle mnoge Indijance kad je Džordžija bila još nova, pa konjaničke kubure kojima se služilo još 1812. u seminolskim ratovima i u Meksiku, srebrom okovani pištolji za dvoboje, kratko džepno oružje, lovačke dvocevke i lepe nove puške engleske izrade sa sjajnim kundacima od tvrdog drveta.
Vežba se obično završavala u krčmama u Džonsborou, i do mraka bi obično izbilo toliko tuča da su oficiri imali muke da spreče prolivanje krvi dok Jenki ne dođu da je proliju. I Stjuart Tarlton je u toku jedne takve tuče ranio Keida Kalverta, a Toni Fonten njegovog brata Brenta. Blizanci su u vreme kad se Trupa organizovala bili kod kuće, nedavno izgnani sa univerziteta u Virdžiniji, te su odmah stupili u nju oduševljeno, ali posle tog događaja s pucanjem, pre dva meseca, majka ih je na brzu ruku spakovala i poslala na državni univerzitet sa nalogom da tamo i ostanu. Dok su bili na univerzitetu mnogo im je nedostajalo uzbuđenje sa vežbi, te su sad gubitak prilike za dalje obrazovanje smatrali za veliku sreću, samo kad mogu da jaše, da urlaju i da pucaju iz pušaka zajedno sa ostalim svojim prijateljima.
— E pa hajdemo prečicom preko polja do Ebla — predloži Brent. — Možemo preći preko doline gospodina O'Hare, pa preko livade Fontenovih, i tamo smo za tren oka.
— Ima večehas samo pasulj i khastavac — protivio se Džims.
— Ti nećeš dobiti ni to — nasmeja se Stjuart — zato što ćeš ići kući da kažeš mami da mi nećemo doći na večeru.
— Ne, ja ne idi! — viknu Džims preplašeno. — Ne, ja ne idi! Ja ne voli mene mis Biathis tuči, kako vi ne voli. On phvo ima pita mene kako ja dopusti vama isteha iz škola. Posle on zghabi mene kako patka malo buba, i ja samoima bude khiva za sve. Ako vi neće mene vodi kod gospodah Vajndeh, ja sedi cela noć šuma, pa može bidne mene pathola nađi i uzmi, ja mnogo više voli mene pathoia uzmi, nego mis Biathis kad ona mnogo ljutiš.
Blizanci pogledaše na odlučnog mladog crnca zbunjeno i ljutito.
— On bi zaista bio toliko lud da pusti da ga patrola uhvati, a to bi opet bio razlog da mama nedeljama praska. Crnci su zaista najveća napast! Ponekad čak pomislim da, i abolicionisti{5} imaju pravo.
— Pa, znaš, ne bi ni bilo pravo da Džimsa izlažemo onome od čega sami bežimo. Povešćemo ga sa sobom. Nego slušaj, ti bezobrazni crni gade, ako budeš pred crncima, gospodina Vajndera dizao nos i pričao kako mi neprestano jedemo pržene piliće i šunke, dok oni jedu samo zečeve i krompire, ja ću ti... ja ću to kazati mami. I nećemo te povesti u rat sa nama!
— Ja diže nos? Ja diže nos kod ovo jadno chnac? Ne, gosp'n, ja ume bolje ponaša. Mene mis Biathis uči ponaša kako ona uči vama svima!
— Na svaki način nije imala uspeha ni sa jednim od nas trojice — reče Stjuart. — Nego, hajde da idemo.
On povuče unazad svoga krupnog ata, pa pošto mu pribi mamuze uz slabine natera ga da lako preleti preko ograde na meku zemlju plantaže Džeralda O'Hare. Brentov konj skoči za njim, a zatim i Džimsov, dok se Džims grčevito držao za jabuku na sedlu i za konjsku grivu. On nije voleo to preskakanje orgada, ali je preskakao preko još i viših samo da ne bi izostao iza svojih gospodara.
Dok su birali put preko crvenih brazda i niz breg do dna rečne doline kroz sve gušći sumrak, Brent doviknu svome bratu:
— Slušaj, Stju! Ne čini li se tebi da je Skarlet ipak htela da nas pozove na večeru?
— Ja sam stalno mislio da hoće — odazva mu se Stjuart. — A zašto ti misliš? ...

II
Kad Skarlet po odlasku blizanaca ostade stojeći na tremu Tare i kad već i poslednji šum od konjskih kopita iščeze u daljini, ona se vrati svojoj stolici ukočena pogleda i nesvesna kao mesečar. Osećala je da joj je lice ukočeno kao od bola a usta su je stvarno bolela zato što ih je često, i preko volje, razvlačila u osmeh da blizanci ne bi nazreli njenu tajnu. Sela je slomljena i podavila jednu nogu pod sebe, srce joj se nadimalo od jada sve dok joj se nije učinilo isuviše veliko za njene grudi. Kucalo je čudnim kratkim otkucajima, ruke su joj bile hladne a dušu joj je pritiskivalo neko predosećanje neminovne nesreće. Na licu joj se video izraz bola i zbunjenosti, zaprepašćenja razmaženog deteta kome se uvek činilo sve što je zahtevalo, a koje sada prvi put dolazi u dodir sa neprijatnošću života. Ašli se ženi sa Melani Hamilton! O, to ne može biti istina! Blizanci se varaju. To je samo jedna od njihovih šala na njen račun. Ašli ne može, prosto ne može biti zaljubljen u Melani. A ne bi ni ma ko drugi mogao biti zaljubljen u sitnu bubicu kao što je ona. Skarlet se sad s prezrenjem seti Melanine detinje mršave prilike, njenog ozbiljnog lica nalik na srce, toliko bez ikakvih draži da je skoro izgledalo ružno. A Ašli je sigurno nije viđao po nekoliko meseci. On nije išao u Atlantu više od dvaput od one domaće zabave koju je prošle godine priredio kod Dvanaest Hrastova. Ne, Ašli ne može biti zaljubljen u tu Melani zato što... on, ona se ne vara! — zato što je zaljubljen u nju! Ona, Skarlet, ona je ta koju on voli — to ona dobro zna!
Skarlet ču kako težak korak njene crne Mami potresa pod u holu, te brzo izvuče nogu ispod sebe starajući se u isti mah da svome licu da staloženji izraz. Ne bi nikako valjalo da Mami posumnja da kod nje nešto nije u redu. Mami je osećala da joj svi članovi porodice O'Hara pripadaju dušom i telom, da su njihove tajne u stvari i njene tajne, te bi i najslabiji nagoveštaj nekog prikrivanja bio dovoljan da je baci na trag da njuška isto tako neumoljivo kao neki čistokrvni lovački pas. Skarlet je znala iz iskustva da će Mami, ako njena radoznalost ne bude odmah zadovoljena, početi da stvar pretresa sa Elenom, te će onda Skarlet morati ili da sve kaže majci ili da smisli neku zgodnu laž.
Mami se pojavi iz hola, ogromna stara žena malih lukavih očiju kao u slona. Bila je sjajno crna, čista Afrikanka, odana porodici O'Hara do poslednje kapi krvi. Elenina desna ruka, bauk za njene tri kćeri, a pravo strašilo za ostalu kućnu poslugu. Mami je bila crnkinja, ali su njeni nazori o ponašanju i njen ponos stajali isto tako visoko, ako ne i više, kao i ponašanje njenih gospodara. Bila je odrasla i izvežbala se u kući Solanže Robijar, majke Elene O'Hara, prefinjene, hladne Francuskinje orlovskog nosa čija pravedna kazna nije štedela ni decu ni poslugu za najmanji prekršaj pravila pristojnosti. Ona je bila i Elenina Mami, pa je s njom došla iz Savane u severni kraj kad se ova udala. Mami je grdila one koje je volela, pa pošto je i njena ljubav prema Skarleti bila ogromna, a njen ponos njome isto toliki, čitanje pridika je išlo skoro bez prekida.
— Je li mladi gos'n otišla? Zašto ne držiš njega ostati na večera, mis Skarlet? Ja rekla Pork postavi dva tanjir više za njega. Kako to ti ponaša!
— Oh, ja sam toliko bila sita tih priča o ratu, da ne bih mogla podneti da to slušam i za večerom, naročito kad se još tata raspali i stane da viče na gospodina Linkolna.
— Ti nema bolje ponašanje od prost rob, a mis Elen i ja mučio se toliko godina uči tebe. I sad, eto, sedi ovde bez tvoj šal! A noć vazduh hladno i brzo došlo. Ja toliko, put ima kazala tebe kako dobiješ groznica ako sediš u noć vazduh a nema ništa na tvoje rame. Hajde odma' unutra kuću, mis Skarlet! Skarlet se okrete od Mami sa smišljenom nemarnošću, zadovoljna što Mami zanesena pitanjem šala nije pogledala njeno lice.
— Ne, ja hoću da sedim ovde i da posmatram zalazak sunca. Tako je lepo večeras. Ti potrči unutra pa mi donesi šal. Molim te, Mami, da ostanem ovde dok se tata ne vrati.
— Tvoje glas kao da ima nazeblo — reče Mami podozrivo.
— E, bogme, nisam nazebla — reče Skarlet nestrpljivo, — Samo ti meni donesi šal.
Mami se vrati natrag u hol i Skarlet je ču kako tiho doziva uz stepenice sobaricu sa gornjeg sprata.
— Hej, Roza! Baci mene Skarlet šal! — Pa zatim dodade malo glasnije: — Nevaljalo crnkinja! Nikad nije tamo gde ga tražiš. Sad ja mora sam ide gore donese šal.
Skarlet ču kako stepenice škripe i ustade sasvim tiho. Kad se Mami vrati nastaviće svoju pridiku o tome kako se Skarlet ogrešila o gostoprimstvo, a ona je osećala da ne može izdržati njeno brbljanje o takvoj sitnici kad joj srce puca od jada. I dok je stajala tako, neodlučna, domišljajući se gde bi se sakrila dok joj bol u grudima ne popusti, u glavi joj sinu misao koja joj donese zračak nade. Njen otac je toga popodneva odjahao na Dvanaest Hrastova, plantažu Vilksovih, da pokuša da otkupi Dilsi, debelu ženu svoga lakeja Porka. Dilsi je bila nadzornica žena i babica na plantaži kod Dvanaest Hrastova, a otkako se pre šest meseci oženio njome, Pork je i danju i noću probijao glavu svome gospodaru da kupi Dilsi kako bi oboje mogli zajedno živeti na istoj plantaži. Toga popodneva Džerald se uputio da učini svoju ponudu za otkup Dilsi, pošto više nije mogao da odoleva Porkovim navaljivanjima.
Tata će svakako znati da li ima kakve istine u toj užasnoj priči, mislila je Skarlet. Ako baš i ne bude čuo ništa toga popodneva, možda je opazio nešto, namirisao neko uzbuđenje u porodici Vilksovih. Ako uspem da ga vidim nasamo makar za trenutak pre večere, ja ću možda saznati istinu: da je to samo jedna od neslanih šala onih bezobraznih blizanaca.
Bilo je već vreme da se Džerald vrati te ako hoće da ga vidi nasamo ne ostaje joj ništa drugo no da ide da ga sretne na mestu gde aleja kroz drvored izbija na drum. Pošla je oprezno niz spoljne stepenice, osvrćući se preko ramena da vidi da je slučajno Mami ne opazi s nekog prozora gornjeg sprata. Ne videvši široko crno lice, uokvireno snežnobelim turbanom, koje bi nezadovoljno provirivalo između zaljuljanih zavesa, ona smelo zadiže svoje zelene suknje s cvetićima pa pohita niz putanju prema aleji svom brzinom koju su joj dopuštale njene sandalice pritegnute zelenim kajišima.
Tamni kedrovi s obe strane šljunkom posute aleje sklapali su se u luku nad njenom glavom i pretvarali dugu aleju u polumračan tunel. Čim se našla ispod čvornovatih grana kedrovih drveta znala je pouzdano da je niko ne može opaziti iz kuće te je usporila korak. Bila se zaduvala, jer joj je steznik bio toliko pritegnut da joj nije dopuštao da trči, ali je nastavila da ide što može brže. Uskoro je došla do kraja aleje i izišla na glavni put, ali nije stala sve dok nije zašla za okuku kod koje je veliko drveće stvaralo zid između nje i kuće.
Usplamtelih obraza i zadihana sela je na jedan panj da pričeka oca. Bilo je prošlo vreme kad je on obično dolazio kući, ali je njoj bilo milo što je zakasnio. Dok ga očekuje imaće vremena da umiri disanje i da rashladi lice, te da ne izazove njegovu sumnju. Svakoga časa se nadala da će čuti topot kopita njegovog konja i da će ga ugledati kako u trku juri uz breg svojom običnom vratolomnom brzinom. Ali su minuti prolazili a Džerald nije dolazio. Pogledala je niz drum i tražila ga pogledom, dok joj je bol tu srcu opet postajao jači.
— O, to ne može biti istina! — mislila je. Zašto ga još nema?
Oči su joj išle po vijugama puta koji je posle jutarnje kiše bio crven kao krv. Ona je u mislima išla njime niz breg do spore reke Flint, pa kroz korito zaraslo u šipražje i uz suprotni breg do Dvanaest Hrastova gde živi Ašli. U tome je sad bio sav značaj toga puta: to je put ka Ašliju i lepoj kući sa belim stubovima, koja je krunisala breg kao neki grčki hram.
»Ah, Ašli, Ašli!...« mislila je ona, a srce joj je još jače zakucalo.
Nešto od onog hladnog osećanja zaprepašćenosti što ju je neprestano pritiskivalo otkako su joj braća Tarlton saopštila svoju novost beše se povuklo u dno srca, a mesto toga pojavi se grozničav nemir koji je gospodario njenom dušom za poslednje dve godine.
Činilo joj se čudno što joj Ašli dok je rasla nije nikad izgledao vrlo privlačan. Dok je još bila dete viđala ga je kako dolazi i odlazi a nije obraćala na njega ni najmanju pažnju. Ali, od onoga dana kad je Ašli pre dve godine po povratku sa svog velikog trogodišnjeg putovanja po Evropi navratio do njih da ih poseti, ona se zaljubila u njega.
Bila je na prednjem tremu kad je on dojahao uz dugu aleju drvoreda, odeven u odelo od sivog škotskog štofa i sa širokom crnom kravatom koja je savršeno pristajala uz njegovu nabranu košulju. Čak i dan danas ona se seća svake pojedinosti njegovog odela: kako su mu se cipele divno sjajile, pa meduzine glave u kameji na igli njegove kravate, širokog panama šešira koji mu je odmah sleteo s glave čim ju je ugledao. Sjahao je, dobacio uzde jednom malom crncu, i stao da je gleda dok su mu se sanjalačke sive oči širile uz osmeh a sunce je tako odsjajivalo od njegove svetloplave kose da je izgledala kao kapa od sjajnoga srebra. »Bože, kako ste vi porasli, Skarlet!« — rekao je. I popevši se hitro uz stepenice poljubio joj ruku. A onaj njegov glas! Nikad neće zaboraviti kako joj je srce zaigralo kad je čula onaj otegnuti zvonki, zvučni glas, kao da ga prvi put čuje.
I od toga prvog trenutka on joj je bio tako potreban, isto tako prosto i nesvesno kao što je potrebna hrana da se jede, konji da se jašu i meka postelja da se na nju legne.
Pune dve godine on ju je pratio po celoj Pokrajini na igranke, na riblje večere, na izlete u prirodu i na druge svečanosti, ne baš tako često kao braća Tarlton ili Keid Kalvert, ni onako nametljivo kao mlađi među Fontenovim mladićima, ali ipak nikad ne bi prošla nedelja dana a da Ašli ne dođe da poseti Taru. Istina je da joj nije nikad izjavljivao ljubav, niti bi njegove bistre sive oči ikad usplamtele onim vatrenim sjajem kakav je Skarlet dobro poznavala u očima drugih ljudi. A ipak ... ipak ... ona je znala da je on voli. U tome se ona nikada ne vara. Nagon jači od razuma i saznanje stečeno iskustvom govorili su joj da je on voli. Ona ga je isuviše često iznenada hvatala u trenucima kad mu oči nisu bile sanjalačke, ni rasejane, kad je gledao u nju sa žudnjom i nekim žaljenjem koje ju je dovodilo u nepriliku. Ona je dobro znala da je on voli. Ali, zašto joj to nikad ne kaže? To nije mogla da razume. Kod njega je uopšte bile tako mnogo stvari koje nije bila u stanju da shvati.
Bio je uvek vrlo učtiv i držao se na odstojanju i rezervisano. Niko nije nikad mogao znati o čemu on misli, a Skarlet najmanje. U toj sredini gde je svaki govorio tačno ono što misli čim bi nešto pomislio, ta Ašlijeva zakopčanost je jako dražila čoveka. On nije nimalo zaostajao iza ostalih mladića ni u čemu što je imalo veze sa provodima u Pokrajini, u lovu, kocki, igranju i politici, a bio je najbolji jahač od svih njih, ali se od svih razlikovao po tome što mu sve te ugodne zabave nisu bile životni cilj. Izdvajao se i bio osamljen svojim interesovanjem za knjige i muziku, kao i svojom sklonošću da piše pesme.
O, zašto je onako divno plav, onako učtivo odmeren, onako ludo dosadan svojim pričanjem o Evropi, o knjigama, muzici i pesništvu, o stvarima koje nju nisu nimalo zanimale — a ipak tako zanimljiv? Iz noći u noć Skarlet bi odlazila u postelju, pošto je sedela s njim u polumraku na prednjem tremu, prevrtala se i bacakala po nekoliko časa i tešila se jedino mišlju da će je on neizostavno idućeg puta zaprositi. Ali bi taj idući put došao i prošao bez ikakvih posledica, sem što je vatra kojom je ona gorela bivala sve jača i jača.
Ona ga je volela, i želela ga, i nije ga razumela. Bila je isto onako prirodna i jednostavna kao vetrovi što duvaju preko Tare, kao žuta reka što se savija oko nje, i dok je živa ona neće biti u stanju da pojmi nečiju složenost. A sad se, eto, prvi put u životu, našla lice u lice sa jednom složenom prirodom.
Ašli je bio izdanak jedne loze ljudi koji su svoje slobodno vreme ispunjavali razmišljanjem a ne delanjem, ispredali sjajno obojene snove u kojima nije bilo nijedne tačke stvarnosti. Kretao se u nekom unutrašnjem svetu lepšem nego što je Džordžija i nerado se vraćao stvarnosti. Jednostavno je posmatrao ljude i niti ih je voleo, niti mrzeo. Posmatrao je i život, pa ga ni on nije ni veselio ni žalostio. On je sav svet i svoje mesto u njemu uzimao za onakve kakvi su, pa bi slegnuvši ramenima tražio razonode u muzici, knjigama i svome boljem svetu.
Ona ni sama nije znala kako ju je on mogao osvojiti, kad je njegov duh tako tuđ njenom. Baš ta njegova tajanstvenost izazvala je njenu radoznalost, kao neka vrata što nemaju ni brave ni ključa. One njegove osobine koje nije mogla da razume činile su da ga ona samo još više voli, a njegovo čudno, odmereno udvaranje uspevalo je samo da još više pojača njenu rešenost da ga osvoji i sasvim pridobije za sebe. Nije nikad sumnjala da će je on jednoga dana zaprositi, jer je bila premlada i suviše razmažena da bi znala za poraz i neuspeh. A sad, kao grom iz vedra neba, odjednom došla je ta grozna vest: Ašli se ženi sa Melani! To ne može biti istina!
Ta šta, još prošle nedelje kad su se kroz sumrak na konjima vraćali kući iz Ferhila, on joj je rekao: »Skarlet, ja imam nešto tako važno da vam kažem, da skoro i ne znam kako da kažem«. Ona je čedno oborila oči, a srce joj je tuklo od lude radosti pri pomisli da je blaženi trenutak najzad došao. Zatim je on rekao: »Ne sad! Skoro smo već stigli do kuće, nema vremena... Oh, Skarlet, što sam ja grozna kukavica!« I pošto mamuzama obode konja, on se utrkivao s njom uz breg sve do Tare.
Sedeći tu, na tome panju, ona je razmišljala o tim rečima koje su je onda tako obradovale, ali one sada odjednom dobiše neko drugo značenje, jedno grozno značenje. Da nije on tada hteo da joj saopšti vest o svojoj veridbi?
Oh, da joj je samo da se tata što pre vrati kući! Ona više ne može ni trenutka izdržati tu neizvesnost. Opet je nestrpljivo pogledala niz put, i opet je bila razočarana.
Sunce se sad bilo spustilo iza vidika, a crveni sjaj, oko njega bio je već prešao u slabije rumenilo. Nebo nad njom polagano je prešlo od ažurnog plavetnila u nežnu plavozelenkastu boju, a natprirodna tišina poljskog sutona spuštala se neprimetno oko nje. Velovi mraka su polagano padali na ceo kraj. Crvene brazde oranica i krvava brazgotina druma sad su izgubile svoju jezivu boju krvi i postale prosta, mrka zemlja. Na pašnjaku s one strane druma konji, mazge i krave stajali su mirno s glavama preko letava od ograde i čekali da ih poteraju prema štali i večeri. Nije im bila po volji tamna boja čestara koji je opkoljavao pašnjak, te su mrdali ušima gledajući u Skarlet kao da im je prijatno ljudsko društvo.
U tome čudnom sumraku visoke jele na obali reke, tako toplo zelene na suncu, crnele su se sad na sivo plavkastom nebu i izgledale kao red crnih divova koji kriju tihu reku kraj njihovih nogu. Na bregu, s druge strane reke, visoki beli dimnjaci doma Vilksovih iščezavali su postepeno u tami gustih hrastova što su ih okružavali i samo su svetle tačke lampi na stolovima za večeru pokazivale da se tamo nalazi poneka kuća. Topla i vlažna mirisavost proleća blago ju je obavijala najslađim mirisima sveže uzorane zemlje i svega što je izbijalo iz zemlje.
Sunčev zalazak, proleće, ta u novo ruho odevena priroda, nisu bili ništa novo za Skarlet. Ona je njihovu lepotu primala isto tako prirodno kao i vazduh koji je udisala i vodu koju je pila, jer nikad nije svesno videla lepotu ni u čemu drugom osim na licima žena, na konjima, svilenim haljinama i opipljivim stvarima. Ta vedra i mirna polusvest nad lepo obrađenim oranicama Tare ipak donese izvesno smirenje njenoj uznemirenoj duši. Ona je tako jako volela tu zemlju, čak i ne znajući da je voli, volela je kao što je volela lice svoje majke pod svetlošću lampe u vreme večernje molitve.
A na mirnom, krivudavom putu još nigde ni traga od Džeralda. Ako bude morala još duže čekati, Mami će sigurno doći da je traži i da je grdnjama otprati u kuću. Ali, dok je naprezala oči gledajući duž sve tamnijeg puta, ona ču topot konjskih kopita pri dnu pašnjaka preko druma i vide kako se konji i krave razbežaše uplašeno. Džerald O'Hara se u najvećem trku vraćao kući preko polja.
On dotutnja uz breg u galopu na svome prsatom lovačkom konju tankih nogu. U daljini je izgledao kao neki mali dečak na suviše velikom konju. Njegova duga seda kosa lepršala je za njim, a on je podbadao konja udarcima biča i glasnom vikom.
lako prepuna svojih briga, Skarlet ga je posmatrala s osećanjem ljubavi i ponosa, jer je Džerald bio izvanredan jahač.
— Htela bih da znam zašto uvek voli da preskače ograde onda kad malo više »povuče« — pomisli ona.
— I to još posle pada baš na ovome mestu kad je prebio koleno. Rekao bi čovek da će ga to naučiti pameti, naročito pošto se pred mamom zakleo da neće više preskakati ograde.
Skarlet se nije bojala svoga oca i osećala se s njim mnogo bliže nego sa svojim sestrama, jer ga je preskakanje ograda ili zatajivanje čega pred ženom ispunjavalo nekim osećanjem dečačkog ponosa i likovanja, koje je bilo slično njenom uživanju kad bi nadmudrila Mami. Ustala je se svog mesta i stala da ga posmatra.
Veliki konj dospe do ograde, prikupi se i vinu u visinu bez ikakvog napora kao ptica, a njegov jahač kliknu oduševljeno sekući vazduh korbačem, dok su mu pramenovi sede kose lepršali na vetru. Džerald nije video svoju ćerku u senci drveća, te zadrža konja uzdom nasred puta, pljeskajući ga rukom po vratu u znak odobravanja.
— Nema ti para u celoj Pokrajini, a ni u državi — reče on svome paripu s puno ponosa, sa irskim izgovorom koga se nije mogao osloboditi i pored svog tridesetogodišnjeg boravka u Americi. Zatim stade žurno doterivati kosu, nameštati izgužvanu košulju i kravatu koja mu se bila popela iza uha. Skarlet je znala da se on to doteruje da bi se pred ženom pojavio sa izgledom otmenog gospodina koji je mirno dojahao iz posete jednom susedu. A znala je i da joj baš to pruža onaj zgodan povod koji je ona želela da bi otpočela razgovor a da ne otkrije svoju pravu nameru.
I nasmeja se iz glasa. Kao što je i htela, Džerald se trže iznenađeno na taj zvuk pa, kad je poznade, na njegovom širokom i rumenom licu ukaza se izraz u isto vreme pokunjen i prkosan. On teško sjaha s konja, jer mu je koleno bilo ukrućeno, pa prebacivši uzdu preko ruke stade gegucati prema njoj.
— No, mala gospođice — reče on uštinuvši je za obraz — tako dakle, ti me uhodiš kao i tvoja sestra Sjuelin prošle nedelje, pa ćeš onda da me odaš majci?
U njegovom promuklom basu nije bilo nikakve ljutine nego čak i nekog prizvuka nežnog milovanja i Skarlet zadirkujući ga stade puckati jezikom pružajući ruku da mu namesti kravatu. Do nje je dopirao miris dobroga viskija, pomešan s jedva primetnim mirisom nane, a s njim zajedno osetila je i miris duvana za žvakanje kao i dobro namazanog pribora, i konja — smeša mirisa koje je ona uvek dovodila u vezu sa svojim ocem, pa ih je nagonski volela i kod drugih ljudi.
— Ne, tata, ja nisam brbljivica kao Sjuelin — uveravala ga je ona odmičući se malo da što pravilnije oceni kako je njegovo odelo ponovo uređeno.
Džerald je bio omalen čovek, malo nešto preko pet stopa visok, ali tako teška trupa i debela vrata da su ga ljudi ako bi ga prvo videli kako sedi smatrali za mnogo krupnijeg čoveka. Njegov temeljan trup nosile su kratke i snažne noge uvek obuvene u čizme od najlepše kože koja se mogla nabaviti, a skoro uvek široko raskrečene kao u nekog razmetljivog derana. Većina rastom malih ljudi koji sebe uzimaju ozbiljno pomalo je smešna, ali rasni petlić se ceni u dvorištu za živinu, pa je tako bilo i sa Džeraldom. Niko ne bi nikad bio toliko drzak da pomisli da je Džerald O'Hara smešan mali čovečuljak.
Bilo mu je već šezdeset godina, njegova kruta kovrdžava kosa bila je bela kao srebro, ali njegovo lukavo lice nije imalo bora, a sitne i postojane plave oči bile su mlade onom bezbrižnom mladošću čoveka koji nije nikad mučio svoj mozak težim problemom nego što je problem koliko karata da zadrži pri igri pokera. Imao je najirskije lice što se moglo naći širom njegove majke domovine koju je bio napustio tako odavno: oblo, rumeno, kratka nosa, širokih usta i prkosno.
Pod tom svojom spoljašnjošću prgavog i nabusitog čoveka Džerald O'Hara je imao najnežnije srce koje se može zamisliti. On nije mogao da podnese da vidi nesrećno lice nekog crnca koji je ukoren, da čuje mačku kako mauče, ili dete da plače, ali se strašno plašio da se ta njegova slabost ne otkrije. Nije mu bilo ni na kraj pameti da je svaki ko ga je upoznao odmah prozreo svu dobrotu njegova srca, njegova sujeta bi strašno stradala da je nekako to uvideo, jer je uživao da misli da sve živo drhće i sluša kad on iz sveg glasa i gromovito izdaje zapovesti. Nije mu nikad palo na pamet da se na plantaži slušao samo jedan glas: tihi i blagi glas njegove žene Elen. To je bila tajna koju on nije smeo nikad da sazna jer su svi, počevši od Elen pa do najglupljih poljskih robova, bili u prećutnoj i dobroćudnoj zaveri da ga održavaju u uverenju da njegova reč znači za njih zakon.
Na Skarlet je njegova dreka i ljutina činila još manji utisak nego na sve ostale.

Ona je bila njegovo najstarije dete i sad kad je Džerald već znao da neće nijedan sin doći za onom trojicom koji su ležali na porodičnom groblju, on se polako navikao da se prema njoj ponaša kao prema čoveku sebi ravnom, što se njoj jako dopalo. Ona je bila više nalik na oca nego njene mlađe sestre, jer je Karin, koja je krštena kao Karolina Irena, bila nežna i sanjalica, a Sjuelin, krštena kao Suzana Elinor, ponosila se svojom elegancijom i držanjem kao u kakve visoke gospođe.
Osim toga, Skarlet i njen otac bili su vezani i jednim prećutnim ugovorom o uzajamnom neodavanju pogrešaka. Ako bi Džerald uhvatio nju kako preskače preko neke ograde umesto da zaobilazi jedno pola milje do vratnica, ili kako sedi suviše kasno na prednjim stepenicama u društvu nekog udvarača, on bi je sam lično i žestoko izgrdio, ali nije stvar dostavljao Eleni ni Mami. A kad bi Skarlet videla njega kako na konju preskače ograde posle svečanog obećanja datog ženi, ili bi saznala tačnu sumu koju je on izgubio na pokeru, kao što je redovno saznavala iz ogovaranja i pričanja po Pokrajini, ona ne bi to pominjala pri večeri, za stolom, na prepredeno naivan način kojim se služila Sjuelin. Skarlet i njen otac su svečano uveravali jedno drugo da bi dostavljanje takvih stvari prouzrokovalo silan bol Eleni i njih ništa nije moglo navesti da povrede njenu plemenitu blagost.
Skarlet pogleda oca pri slaboj večernjoj svetlosti, pa, i ne znajući zašto, nađe neku utehu u njegovoj prisutnosti. U njemu je bilo nečega primitivnog, zemaljskog i grubog, što se njoj dopadalo. Pošto nije bila neki psiholog, ona nije shvatila da to dolazi otuda što i ona sama u izvesnom stepenu ima te iste osobine, uprkos šesnaestogodišnjem nastojanju Elene i Mami da ih iz nje iskorene.
— E, sad izgledaš prilično pristojno — reče mu ona — i ne mislim da će ma ko posumnjati da si radio nedopuštene stvari, ako se sam ne budeš hvalio njima. Nego, čini mi se, pošto si prošle godine prebio koleno preskačući baš ovu istu ogradu, da...
— Ama, neka me đavo nosi ako budem trpeo da mi moja rođena ćerka popuje šta treba da preskačem a šta ne — viknu on, štipajući je ponovo za obraz. — Moj vrat je moj vrat, to treba da znaš. Sem toga, devojčice, šta ti radiš ovde tako bez šala?
Videći da se on služi već poznatim doskočicama da bi se izvukao od neugodnog razgovora, ona proturi svoji ruku ispod njegove i reče:
— Čekala sam tebe. Nisam znala da ćeš toliko zakasniti. Bila sam radoznala da li si otkupio Dilsi?
— Otkupio, itekako! I to po skupe pare. Kupio sam nju i njenu devojčicu Prisi. Džon Vilks je bio skoro raspoložen da ih da budzašto, ali ja nikad ne bih dopustio da se kaže kako Džerald O'Hara iskorišćava prijateljstvo u trgovačke svrhe. Naterao sam ga da primi tri hiljade za njih obe.
— Za ime božje, tata, zar tri hiljade! Pa nisi morao da kupiš Prisi...
— Zar je već došlo vreme kad meni treba da sude moje rođene ćerke? — viknu Džerald besednički. — Prisi je zgodna curica, te sam ja...
— Znam je ja. Podmuklo, glupavo stvorenje — odgovori Skarlet mirno, ne mareći nimalo za njegovu viku. — A ti si je kupio samo zato što te Dilsi molila da je kupiš,
Džerald je izgledao pokunjen i zbunjen, kao i uvek kad bi ga uhvatila da je učinio neko dobro delo, pa se Skarlet glasno nasmeja njegovoj naivnosti.
— Pa šta je s tim, ako i jesam? Kakva bi korist bila kupiti Dilsi ako bi ona stalno čeznula za svojim detetom. Ali zato nikad više neću dopustiti da se moj crnac oženi devojkom sa druge plantaže. To suviše skupo staje. Nego hajde, mačkice, hajde da idemo kući na večeru.
Senke su bivale sve tamnije i poslednja zelenkasta svetlost beše iščezla s neba, a laka noćna svežina zamenila je u vazduhu prolećnu mirisavost. Skarlet se nije žurila nego je smišljala kako da navede razgovor na Ašlija a da ne da povoda Džeraldu da pogodi njene pobude. To je bilo teško jer Skarlet nije imala prefinjene dovitljivosti, a Džerald joj je bio toliko sličan da je uvek sa sigurnošćut prozirao njene slabe izgovore, kao što je i ona prozirala njegove. I to bez imalo obazrivosti.
— Kako su oni tamo kod Dvanaest Hrastova?
— Kao i obično. Keid Kalvert je bio tamo, pa pošto sam ja svršio stvar oko Dilsi, seli smo na verandu i prevrnuli po nekoliko čaša todija{6}. Keid se tek vratio iz Atlante i priča kako su tamo svi uzrujani i neprestano govore o ratu i ...
Skarlet uzdahnu. Kad Džerald jednom počne da priča o ratu i o secesiji, onda mu treba nekoliko sati da sa tim prestane. Ona povede razgovor u drugom pravcu.
— Jesu li što rekli o sutrašnjem barbekjuu?
— Da, sad kad si me podsetila, sećam se da jesu. Mis — kako li se zvaše? — ono slatko malo stvorenje koje je bilo tu prošle godine, ama znaš, ona Ašlijeva rođaka — ah, da, mis Melani Hamilton, jest, tako se ona zove — ona i njen brat Čarls već su došli iz Atlante, pa...
— A, dakle, ipak je ona došla?
— Jeste, krasno je to i mirno stvorenje, nikad ništa ne govori o sebi — kao što bi trebalo svaka žena da bude. Nego hajde, kćeri, požuri, tvoja majka će poslati da nas traže.
Skarletino srce se ispuni očajanjem na tu vest. Ona se uporno nadala da će nešto zadržati tu Melani Hamilton u Altanti, gde joj je i mesto, saznanje da se sad i njenom ocu dopada ta blaga i tiha priroda, natera je da iziđe otvoreno na sredu.
— A je li i Ašli bio tamo?
— Jeste. — Džerald pusti ruku svoje kćeri pa se okrete i zagleda se oštro u njeno lice. — A ako si zbog toga došla ovamo meni u susret, zašto nisi odmah to kazala, bez okolišenja?
Skarlet nije mogla da se seti šta da kaže, osećala je kako joj plamen udara u lice zbog zbunjenosti.
— No, govori!
Ona još nije odgovarala. Želela je da može da prodrma svoga oca i da mu kaže da začuti.
— Bio je tamo i vrlo ljubazno je pitao za tebe, kao i njegove sestre, i rekli su da se nadaju da te ništa neće sprečiti da sutra dođeš na barbekju. Ja sam im potvrdio da neće — reče on lukavo. — A sad, kćeri, kakve su to stvari između tebe i Ašlija?
— Nikakve stvari — reče ona kratko, vukući ga za ruku. — Hajde da idemo, tata.
— Tako dakle? Sad ti hoćeš da se ide kući — primeti on. — Ali, sad se ja ne mičem odavde dok ne saznam o čemu je stvar. Kada sad pomislim na to pada mi na pamet da si mi bila čudna u poslednje vreme. Da se on nije igrao s tobom? Je li tražio da pođeš za njega?
—  Nije — reče ona kratko.
— Neće ni tražiti — reče Džerald.
U njoj planu bes, ali je Džerald umiri mahnuvši rukom.
— Jezik za zube, Skarlet. Danas po podne čuo sam od Džona Vilksa, u najstrožem poverenju, da Ašli ima da se oženi sa mis Melani. To će sutra da se objavi.
Skarletina ruka pade s njegove mišice. Dakle, istina je. Silan bol joj probode srce, kao da ga zadiru zubi neke zveri. Za sve to vreme ona je osećala očev pogled na sebi pomalo sažaljiv a pomalo zbunjen što pred njim stoji jedan problem koji on nije znao da reši. On je voleo Skarlet, ali mu je bilo neprijatno što ona iznosi svoje detinje probleme da ih on rešava. Elen zna rešenje za sve! Skarlet bi morala da ode njoj sa svojim nevoljama.
— Pravila si se smešnom pred celim svetom!... Sve si nas pravila smešnim!... — grmeo je on, a glas mu se dizao sve više kao i uvek kad je uzbuđen. — Trčala si za čovekom koji te ne voli, a mogla si da imaš na izbor sve mladiće u Pokrajini.
Ljutina i ponos ublažiše joj malo bol.
— Ja nisam trčala za njim. To me je samo... iznenadilo.
— To ti lažeš! — reče Džerald, pa zatim, zavirujući u njeno poraženo lice, dodade u nastupu nežnosti:
— Žao mi je, ćerkice. Ali, na kraju krajeva, ti si još dete, a ima mnogo drugih mladića.
— Majci je bilo tek petnaest kad se udala za tebe, a meni je sad šesnaest — reče Skarlet prigušena glasa.
— Tvoja majka je bila nešto drugo — reče Džerald. — Ona nije nikad bila vetrenjasta kao ti. Nego, mani se mala moja, razveseli se samo, a ja ću te povesti u Čarlston iduće nedelje da posetiš svoju tetku Eulali, pa ćeš pored sve one huke i buke koja se tamo diže oko zauzeća tvrđave Samter zaboraviti na Ašlija za nedelju dana.
»On misli da sam ja dete — pomisli Skarlet, gušeći se od tuge i besa — i čini mu se da treba samo da pokaže preda mnom neku novu igračku pa da zaboravim na svoj bol.«
— Nemoj mi sad tu tako opasno dizati uvis tu tvoju tiradu — opomenu je Džerald. — Da si imala makar malo mozga ti bi se već odavno udala za Stjuarta ili za Brenta Tarltona. Razmisli malo o tome, kćeri. Udaj se ti za jednog od blizanaca i plantaže će se spojiti, pa ćemo vam ja i Džim Tarlton sagraditi divnu kuću baš na međi naših imanja u velikoj jelovoj šumi, a...
— Hoćeš li prestati da postupaš sa mnom kao sa detetom? — viknu Skarlet. — Neću da idem u Čarlston, niti da se udam za blizance, niti mi treba neka kuća! Ja samo hoću ... I zastade, ali prekasno za svoga oca.
Džeraldov glas beše začudo miran i govorio je polako, kao da reči izvlači iz nekog magacina koji retko upotrebljava.
— Ti hoćeš samo Ašlija, ali ga nećeš dobiti. A i kad bi on hteo da te uzme, ja bih teška srca dao svoj blagoslov i pored divnog prijateljstva između mene i Džona Vilksa. — Pa videći njen iznenađen izgled, nastavi: — Ja želim da moja ćerka bude srećna, a ti ne bi bila srećna s njim.
— O, da, bila bih! Bila bih!
— To ne bi nikako, kćeri. Sreće može biti samo kad se uzmu dve srodne duše.

Skarlet je osetila naglu, podmuklu želju da vikne: —  Pa ti si bio srećan, a ti i majka niste srodne duše —  ali se uzdržala, bojeći se da će dobiti od oca šamar zbog svoje drskosti.
— Naš svet se razlikuje od Vilksovih — nastavi on lagano, kao da pipajući traži reči. — Vilksovi se razlikuju od svih naših suseda — razlikuju se od svake porodice koju sam ja poznavao. Čudan je to svet, i najpametnije je to što se oni udaju i žene samo između sebe, svojim rođacima, te njihove nastranosti ostaju samo među njima.
— Kako, tata, pa Ašli nije ...
— Ne tupi zube, ludice! Ja nisam kazao ništa ružno o tome mladiću, jer mi se on dopada. A kad ja kažem da je nastran, ja ne mislim da kažem da je lud. On nije nastran onako kao Kalvertovi, koji bi dali sve što imaju kladeći se na jednoga konja, ni kao Tarltonovi, koji izbace po neku pijanicu u svakom kolenu, ili kao Fontenovi, plahovite zveri koje su gotove da zakolju čoveka zbog neke uobražene, sitne uvrede. Ta se vrsta nastranosti može lako shvatiti jer, nema zbora, samo da Džeralda O'Haru milost božja nije sačuvala od toga, i on bi imao sve te mane. I ne mislim da kažem da bi Ašli pobegao s nekom drugom ženom kad bi mu ti bila žena, ili da bi te tukao. Ti bi bila srećnija kad bi on to radio, jer bi to bar razumela. Ali, on je nastran u drugim stvarima, i tu ga čovek ne može nikako razumeti. A sad, mačkice, kaži mi iskreno da li ti razumeš ono njegovo lupetanje o knjigama, o pesništvu, o muzici, o slikarstvu i sličnim ludorijama?
— Oh, tatice... — viknu Skarlet nestrpljivo — kad bih se ja udala za njega ja bih promenila sve to.
— Da, promenila bi, misliš da bi promenila? — reče Džerald pogledavši je naročito pažljivo. — Onda znači da slabo poznaješ ma koga čoveka, a da i ne govorimo o Ašliju. Nijedna žena još nije nikad promenila svoga muža ni za dlaku, i to ne treba da zaboraviš. A što se tiče toga da promeniš jednog Vilksa... božje mi brade, ćerko, to ti ne bi pošlo za rukom! Čitava njihova porodica je na svoju ruku,
I uvek su bili na svoju ruku! A valjda će takvi uvek i biti. Kažem ti da se oni takvi rađaju. Pogledaj ti samo ono njihovo ludo jurenje u Njujork, ili Boston, da slušaju nekakve opere, ili da vide neku izložbu slika! I ono njihovo poručivanje na sanduke francuskih i nemačkih knjiga od Jenkija! Pa onda sede, čitaju i sanjare bog bi mili znao o čemu, umesto da provode vreme u lovu i igranju pokera kao što rade svi pristojni ljudi.
— Nema čoveka u celoj Pokrajini koji se bolje drži u sedlu od Ašlija — reče Skarlet, besna zbog toga ciljanja na neku žensku prefinjenost kod Ašlija — niko osim možda njegov otac. A što se tiče pokera, zar nije Ašli dobio od tebe dvesta dolara prošle nedelje u Džonsborou?
— Opet su se oni Kalvertovi mladići izbrbljali— reče Džerald skrušeno — jer inače ti ne bi mogla znati tačnu sumu. Ašli može najbolje da jaše konja i da igra poker sa najboljima — a to sam ti ja, mačkice! I ne poričem da kad sedne da pije on je u stanju da obori pod sto čak i same Tarltonove. U stanju je da uradi sve to, ali on ne radi to sa srcem. Eto zašto ja kažem da je nastran.
Skarlet je ćutala, a srce joj se stezalo. Nije mogla da kaže ništa kao odbranu od ove poslednje optužbe, jer je znala da Džerald ima pravo. Ašli nije radio od srca nijednu od svih stvari koje je radio tako dobro. On je uvek pokazivao samo površno i učtivo interesovanje za sve te stvari, koje su svakog drugog zanimale kao stvari od životne važnosti.
Shvatajući ispravno njeno ćutanje, Džerald je potapša po ruci i reče pobedonosno: — No, ništa ne mari! Priznaješ, dakle, da je istina! Šta bi radila s mužem kao što je Ašli? Svi su oni zanesenjaci, svi ti Vilksovi! — pa zatim kao da se umiljava dodade blažim tonom: — Kad sam ti maločas pomenuo Tarltonove, ja ti ih nisam naturio. Oni su krasni mladići, ali ako ti se više dopada Keid Kalvert, onda je to meni svejedno. Kalvertovi su dobri ljudi, svi od reda, i pored toga što se stari oženio jednom Jenki.
A kad mene nestane... — pssst, mala, saslušaj me samo! — ja ću ostaviti Taru tebi i Keidu...
— Ne bih ti ja primila Keida ni da je sav od zlata! — viknu Skarlet besno. — I želela bih da prestaneš da mi ga neprestano naturaš! Ne treba mi ni Tara, niti bilo koja druga plantaža. Plantaža nije nikakvo blago kad ...
Htela je da kaže »kad nemaš čoveka koga voliš«, ali Džerald, razljućen tim bezobraznim načinom kojim je ona prihvatila ponuđeni dar, stvar koju je on na celom svetu najviše voleo posle Elen, viknu gromoglasno:
— Zar ti smeš meni da kažeš da Tara — ta prekrasna zemlja — ne vredi ništa?
Skarlet tvrdoglavo klimnu glavom. Srce ju je toliko bolelo da više nije marila ni za to da li će naljutiti svoga oca ili ne.
— Zemlja je jedina stvar na svetu koja nešto vredi — vikao je on, dok su mu debele, kratke ruke pravile široke, ljutite pokrete — jer to je jedino što na ovome svetu traje i to ne smeš nikako da zaboraviš! To je jedino za šta vredi raditi, boriti se i... umreti!
— Oh, tata —  reče ona s negodovanjem — govoriš kao pravi Irac.
— Jesam li se ja ikad stideo toga? Nisam, nego sam se ponosio! I nemoj da zaboraviš, mačkice, da si i ti upola Irkinja! A za svakoga ko u sebi ima makar jednu kap irske krvi zemlja na kojoj živi znači što i rođena majka. Ja se tebe stidim ovoga časa! Ja ti nudim najlepšu zemlju na svetu — sem Pokrajine Mit u staroj domovini — a šta ti radiš? Ti prezrivo dižeš i prćiš nos!
Džerald beše počeo da se sve više raspaljuje i da besno viče, sa nekim uživanjem, kad ga nešto na ćerkinom licu odjednom zaustavi.
— Ali ne mari, mlada si još. Doći će to i tebi, ta ljubav prema zemlji. Ne možeš se oteti od toga ako imaš irske krvi. Ti si tek dete, a tvoji kavaljeri ti zadaju brige. Kad budeš starija, videćeš kako je to... A sad se lepo reši da li hoćeš Keida Kalverta, ili blizance, ili jednoga od mladića Ivana Manro, pa da vidiš kako ću te divno opremiti!
— Oh, tata!
Sad je već Džeraldu bilo dosta razgovora, a bilo mu je i neugodno što i ta briga pada na njegova ramena. Bio je i uvređen što Skarlet izgleda još žalosna, iako joj je on ponudio najbolje mladiće u Pokrajini, i još Taru uz to. Džerald je voleo da se njegovi darovi dočekuju s radosnim pljeskanjem ruku i poljupcima.
— Prestani, nemoj da mi se tu pućiš, devojčice! Nije toliko važno za koga ćeš se udati, koliko da on bude pravi džentlmen i pravi, ponosit Južnjak. Jer za ženu ljubav dolazi po udaji.
— Oh, tata, to su pojmovi iz stare domovine!
— Zato i jesu dobri! Sva ova amerikanska rabota sa obigravanjem i udavanjem iz ljubavi, baš kao kod sluškinja, sve je to od Jenkija! Najbolje su one udaje gde roditelji izaberu muža za svoju kćer. Jer kako će neka luckasta bubica, kao što si ti, moći da razlikuje dobra čoveka od bitange? Eto, pogledaj samo te Vilksove! Šta ih je održalo ponosne i snažne kroz tolika pokolenja? Ništa drugo do ženidba sa sebi ravnima, ženidba rođacima koje im porodica nameni.
— Oh — uzviknu Skarlet od novog bola što joj zadadoše Džeraldove reči koje je ponovo podsetiše na strašnu neizbežnost te istine. Džerald pogleda njenu sagnutu glavu i stade se klatiti s jedne noge na drugu.
— Ne plačeš valjda zbog toga? — upita on, tražeći nezgrapno prstima njenu bradu, trudeći se da joj lice digne naviše, dok je i njegovo lice bilo puno sažaljenja.
— Ne! — viknu ona vatreno, trgnuvši se unazad.
— To ti lažeš, i ja se tim ponosim! Milo mi je što vidim da imaš ponosa. Hoću da budeš ponosna sutra na zabavi. Neću da Pokrajina govori o tebi i da ti se smeje što si se zacopala u čoveka koji ti nije nikad pokazivao ništa drugo do obično prijateljstvo.
»Pokazivao mi je i nešto više« — pomisli Skarlet s bolom u duši. — »O, i mnogo više! Ja znam da jeste. Ja to razumem. Da sam imala samo malo više vremena, znam da bih ga naterala da se izjasni. O, samo da kod tih Vilksovih nema toga običaja da moraju da se žene svojim rođakama!« ...
Džerald je uze pod ruku i pođe.
— No, hajdemo sad na večeru, a sve ovo ostaje među nama. Neću da s tim dosađujem tvojoj majci — a nemoj ni ti. Obriši nos, dete!
Skarlet obrisa nos svojom poderanom maramicom, pa pođoše ruku pod ruku uz tamnu aleju, dok je konj išao lagano za njima. U blizini kuće Skarlet opet htede da progovori, ali ugleda svoju majku u nejasnoj polutami na tremu. Imala je šešir na glavi, šal i duge rukavice, a iza nje je stajala Mami s licem kao oblak pun grada i držala u ruci crnu kožnu torbu u kojoj je Elen O'Hara uvek nosila zavoje i lekarije koje je upotrebljavala pri lečenju crnaca. Usne Mami su bile debele i otromboljene, a kad je još bila i ljuta ona je mogla da donju usnu obesi do dvostruke dužine. Sad je ta usna bila tako obešena te je Skarlet znala da u Mami sve kipi od besa zbog nečega što joj se nije svidelo.
— Gospodine O'Hara! — doviknu Elen kad vide njih dvoje kako dolaze uz aleju. (Elen je pripadala onome pokolenju koje je pazilo na forme čak i posle sedamnaest godina života u braku.) — Gospodine O'Hara, kod Sleterijevih je neko bolestan. Emina bebica se rodila i umire i mora se krstiti. Išla bih tamo sa Mami da učinim što mogu.
Glas joj se na kraju podigao kao da pita, kao da ostvarenje plana zavisi od Džeraldovog odobrenja, puka formalnost, ali formalnost draga Džeraldovom srcu.
— Za ime božje! — zagrme Džerald. — Zašto ti beli odrpanci moraju da te vuku baš kad je vreme za večeru i kad ja imam da ti pričam šta se sve govori o ratu u Atlanti! Idi, gospođo O'Hara. Ti ne bi mogla mirno spustiti glavu na jastuk cele noći ako negde ima neke nevolje i ti nisi tamo da je olakšaš.
— On nikad nema spusti glavu na jastuk, samo skači svaka noć, leci crno i belo baraba, što može leci njega samo — gunđala je Mami jednolikim glasom silazeći niz stepenice prema kolima koja su čekala u sporednoj aleji.
— Zastupaj me za stolom, mila! — reče Elen, tapšući blago Skarlet po obrazu svojom rukom u dugoj rukavici.
I pored svih svojih prigušenih suza Skarlet sva srećna uzdrhta od milog majčinog dodira koji je uvek čudesno delovao na nju, kao i od lakog mirisa vrbene koji je dolazio iz kesice ušivene u skute njene šuštave svilene haljine. U Eleni O'Hara bilo je nečega što je uvek jako uzbuđivalo Skarlet. kao da je to neko čudo koje živi u kući pored nie, platilo je, očaravalo i umirivalo.
Džerald pomože ženi da se popne u kola i naredi kočijašu da tera pažljivo. Tobi, koji je dvadeset godina terao Džeraldove konje, napući usne s nemim negodovanjem što ga sad uče kako će da radi svoj posao. Kad su polazili, on i Mami pored njega pružali su savršenu sliku afričkog negodovanja.
— Da nisam ja toliko činio za te odrpane Sleterijeve, oni bi se odselili odavde — gunđao je ljutito Džerald — bili bi voljni da mi prodadu ono nekoliko njihovih jutara baruštine i Pokrajina bi ih se oslobodila zanavek. — Zatim se razvedri, unapred uživajući u šali koju je smislio da izvede.
— Slušaj, kćeri, hajde da kažemo Porku da sam njega prodao Džonu Vilksu, mesto da kupim Dilsi. Baci uzdu jednom malom crncu iz štale, koji se nalazio u blizini, pa pođe uz stepenice. Već je bio zaboravio na Skarletine jade i sav je bio zanesen mišlju kako će da namuči svoga lakeja. Skarlet se pela uz stepenice teško, kao da su joj noge od olova. Mislila je kako na kraju krajeva brak između nje i Ašlija ne bi bio nimalo neobičniji nego između njenog oca i Elen Robijar O'Hara. I kao uvek, ona se pitala kako je njen grubi, neosetljivi otac uspeo da se oženi ženom kao što je njena majka, jer nikad na svetu nisu postojala druga dva stvora tako različita po rođenju, vaspitanju i duševnom životu.

III
Elen O'Hara imala je trideset i dve godine, a bila je prema tadašnjim shvatanjima sredovečna žena koja je rodila šestoro dece i sahranila troje. Bila je visoka, za čitavu glavu viša od svoga plahovitog muža, ali se kretala s tako mirnom ljupkošću uz njihanje obruča svog krinolina da ta njena visina nije jako padala u oči. Njen vrat, koji se izdizao iz razreza haljine od crnog tafta, bio je mlečno beo, zaobljen i vitak i izgledao je malo zabačen unazad pod teretom raskošne kose koju je nosila obavijenu tankom mrežicom na zatiljku. Od svoje majke, Francuskinje, čiji roditelji behu dobegli sa Haitija za vreme revolucije 1791, bila je nasledila crne oči osenčene crnim trepavicama i crnu kosu, a od oca, Napoleonovog oficira, imala je dug, prav nos i četvrtastu donju vilicu, koju je ublažavala prijatna oblina njenih obraza. Ali njeno lice moglo je dobiti samo od života tu svoju ponositost bez nadmenosti, svoju ljupkost, svoju setnost i potpun nedostatak veselosti.
Ona bi bila neobično lepa žena da je bilo makar malo sjaja u njenim očima, makar malo topline u njenom osmehu, ili kakve bilo živosti u njenom glasu, čiju su milozvučnost i blagost ipak voleli da čuju svi članovi njene porodice i sva posluga. Govorila je otegnutim glasom kao primorski Džordžijanci, slivajući samoglasnike i umekšavajući suglasnike sa vrlo slabim francuskim naglaskom. Taj glas se nije nikad podizao zapovednički kad se obraćao nekom sluzi, ni pri ukoravanju dece, ali se taj glas slušao bez pogovora na Tari, gde se mirno prelazilo preko bučnog praskanja i grmljavine njenog muža.
Otkako se Skarlet sećala svoje majke, ona je uvek bila ista, glas joj je bio tih i blag, bilo da hvali ili da kudi, njeno držanje uvek odmereno i vedro, i pored svakodnevnih briga i poslova koje joj je nametao ogroman i bučan domazluk Džeralda O'Hare, duh joj je ostao miran i nije se podavala nesreći čak ni prilikom smrti njena tri sinčića. Skarlet nije nikad videla da se leđa njene majke oslanjaju na naslon stolice na kojoj sedi, niti je ikad videla da sedi bez nekog ručnog rada, osim za vrame obeda, dok bi negovala nekog bolesnika, ili dok bi radila na knjigovodstvu plantaže. Ako bi bilo prisutno neko društvo to bi bio neki fini vez, a inače bi joj ruke bile zaposlene krpljenjem Džeraldovih košulja, šivenjem haljina za svoje kćeri, ili krojenjem kecelja za crnkinje. Skarlet nije mogla da zamisli ruke svoje majke bez zlatnoga naprstka, ni njenu ličnost u šuštavim haljinama bez pratnje male crnkinje čiji je jedini posao u životu bio to da vadi konce iz prošivenih haljina i da nosi za gospođom iz sobe u sobu njenu kutiju za rad od ružinog drveta, dok bi se Elen kretala po kući, nadgledala kuvanje, pranje rublja i pravljenje odela za stanovnike plantaže.
Ona nije nikad videla svoju majku drukčije nego mirnu i odmerenu, nije videla ni najmanju neurednost u njenom savršeno urednom odelu u ma koje doba dana ili noći. Kad bi se Elen oblačila za neku igranku, ili za goste, ili čak i za odlazak na svečanost u Džonsboro, često joj je trebalo dva puna sata, dve sobarice i Mami da je doteraju tako da bude zadovoljna, ali je opet bilo za divno čudo kako se mogla brzo spremiti kad bi se javila neka hitna potreba.
Skarlet, čija je soba bila preko hola naspram soba njene majke, poznavala je još od detinjstva meki šum bosih nogu koje se jako žure po podu od tvrdog drveta, u rane časove jutra, žurno kucanje na vrata njene majke i prigušene uplašene crnačke glasove što šapću o bolesti i smrti u dugom redu belo okrečenih kućica za crnačke porodice. Još dok je bila dete ona bi često došla do vrata i virila kroz vrlo uzanu pukotinu, videla bi kako Elen izlazi iz tamne sobe, iz koje se čulo ravnomerno neporemećeno Džeraldovo hrkanje, u treperavu svetlost dignute sveće, sa svojom torbom za lekarije pod pazuhom, kose brižljivo zaglađene i bez ijednog raskopčanog dugmeta na struku.
Skarlet je uvek osećala kako je umiruje kad čuje kako njena majka šapuće odlučno ali sažaljivo, dok na vrhovima prstiju ide preko hola: »Psst! Ne tako glasno. Probudićete gospodina O'Haru! Nisu smrtno bolesni.«
Da, bilo je prijatno leći ponovo u krevet i znati da je Elen izišla poslom i da je sve u redu.
Izjutra, posle čitave noći provedene pored postelje neke porodilje ili samrtnika, pošto se ni stari ni mladi doktor Fonten, odazvani drugim bolesnicima, nisu mogli naći da joj pomognu, Elen bi sedela na svome mestu za doručkom kao i obično, njene crne oči bile su podvučene tamnim kolutovima, ali joj glas i držanje nisu odavali ni najmanju zamorenost. Bilo je neke čelične čvrstine u dostojanstvenoj blagosti koja je ulivala neki pobožan strah ne samo posluzi nego i devojkama, pa i samom Džeraldu, iako bi on pre umro nego što bi to priznao.
Ponekad, kad bi Skarlet na vrhovima prstiju prišla da poljubi majku u obraz, gledala bi njena usta s kratkom i suviše nežnom gornjom usnom, usta koja je život suviše lako mogao da rani, pa bi se pitala da li su se ta usta ikad izvila u obesnom devojačkom kikotanju i da li je ikad u dugim noćima šaputala tajne svojim najprisnijim drugaricama. Ali ne, to je nemoguće. Majka je oduvek bila ovakav isti stub snage, izvor mudrosti, jedina živa duša koja zna odgovore na sva pitanja.
Ali se Skarlet varala, jer se pre mnogo godina Elen Robijar kikotala isto tako obesno i bezrazložno kao i ma koja petnaestogodišnja devojka u onoj krasnoj varoši na Primorju i šaputala po čitave noći sa svojim drugaricama, izmenjivala poverenje za poverenje, kazivala im sve tajne osim jedne. To je bilo one iste godine kad je Džerald O'Hara, dvadeset osam godina stariji od nje, stupio u njen život – iste one godine kad su mladost i njen crnooki rođak Filip Robijar izišli iz njega. Jer kad je Filip, mladić vatrenih očiju i neobuzdanog ponašanja, te godine ostavio Savanu zanavek, on je sobom odneo i svu toplinu iz srca Elene a za krivonogog Irca koji se njome oženio ostavio samo dražesnu školjku. Džeraldu je to bilo dovoljno, jer je bio presrećan već i zbog svoje neverovatne sreće što je uspeo da se njom oženi, te ako je nešto i odletelo iz nje, njemu to nije nikad nedostajalo. Bistar od prirode, on je dobro znao da je pravo čudo što je on, prost Irac bez porodice i bogatstva, uspeo da dobije kćer jedne od najimućnijih i najponosnijih porodica na Primorju. Jer Džerald je bio čovek koji je sam sebi prokrčio put kroz život.
Džerald je došao u Ameriku iz Irske kad mu je bila dvadeset i jedna godina. Bio je došao u žurbi i, kao mnogi drugi bolji i gori Irci pre i posle njega, samo sa odelom koje je imao na sebi, sa ostatkom od dva šilinga posle plaćene karte za brod i sa glavom ucenjenom na sumu koja mu se činila znatno veća nego što je bilo nedelo zbog koga su ga ucenili. Nije postojao s ove strane pakla nikakav Oranžist za čiju bi glavu britanska vlada, pa ni sam đavo, dali stotinu funti, ali kad se već britanska vlada pokazivala tako jako ozlojeđena usled smrti jednog Engleza, nastojnika kod nekog engleskog veleposednika absentište, bilo je neophodno za Džeralda da se skloni i to da se skloni što brže. Istina je da je on tog nastojnika nazvao »kopiletom jednog Oranžiste«, ali to opet, prema Džeraldovim pojmovima, nije ovome davalo pravo da ga vređa time što je zviždukao početak pesme: »Reka Bojna«{7}.
Bitka kod Bojne bila se pre više od stotinu godina, ali se O'Hari i njegovoj okolini činilo kao da je bila juče, kad su njihove nade i njihovi snovi, zajedno sa njihovim zemljama i bogatstvom, iščezli u istom oblaku prašine koji je obavio bekstvo poplašenog i potučenog princa Stjuarta, a ostavio Viljema Oranskog i njegovu omrznutu vojsku sa narandžastim kokardama da kolju irske pristalice Stjuarta.
Zbog toga, kao i iz drugih razloga, Džeraldova porodica ne bi ozbiljno shvatila koban ishod te svađe da ona nije dovela do ozbiljnih posledica. Porodica O'Hara bila je loše zabeležena kod engleske policije, koja je sumnjala na nju da potajno radi protiv vlade, te Džerald nije bio prvi O'Hara koji je morao da udari noktom o ledinu i da u cik zore napusti Irsku. Njegova dva starija brata, Džems i Endrju, bila su učinila to isto. On ih se jedva sećao. Pamtio je samo da su to bili vrlo tajanstveni mladi ljudi koji su odlazili i dolazili krišom u ma koje doba noći i ponekad iščezavali po nekoliko nedelja dok im se majka satirala od silne brige. Bili su otišli u Ameriku mnogo godina pre njega, pošto je policija pronašla jedan mali arsenal pušaka zatrpan ispod svinjca kuće O'Hara. Sad su bili napredni trgovci u Savani, »iako sam mili bog zna gde mu je to«, dodavala bi njihova majka, kad god bi pomenula dva najstarija sina, zato su i Džeralda poslali k njima.
Pošao je od kuće s majčinim žurnim poljupcem na obrazu i njenim katoličkim blagoslovom u ušima, kao i sa očevim upozorenjem na rastanku: »Imaj na umu ko si, i ne ostani nikad nikom dužan ni dobro ni zlo«. Petorica njegove braće oprostiše se s njim uz osmehe pune divljenja, ali i nekog zaštitničkog izraza, jer je Džerald bio mezimac i najmanji u toj snažnoj porodici.
Petorica njegove braće i otac bili su visoki preko šest stopa i srazmerno krupni prema svojoj visini, ali je Džerald u svojoj dvadeset prvoj godini znao da njemu Svevišnji u svojoj mudrosti neće podariti više od pet stopa i četiri i po palca. Bilo je sasvim u Džeraldovom duhu što se nije nikad uzaludno vajkao zbog svoga malog rasta i što u tome nije nikad gledao nikakvu smetnju da dođe do onoga za čim teži. Pre bi se reklo da je baš taj temeljit maleni rast učinio Džeralda onakvim kakav je bio, jer je još zarana naučio da malen čovek mora biti čvrst i izdržljiv ako hoće da opstane među velikima. A Džerald je bio čvrst. Njegova visoka braća bili su ćutljivi i tihi ljudi u kojima je porodično predanje o nekadanjoj slavi, zanavek iščezloj, tinjalo i pretvaralo se u neiskazanu mržnju, da bi pokatkad izbilo u nekoj gorkoj dosetki. Da je Džerald bio krupniji i on bi pošao putem ostalih članova porodice O'Hara i kretao bi se mirno i tajno među buntovnicima protiv vlade. Ali je Džerald bio »zubat i svojeglav«, kao što je njegova majka često s puno ljubavi govorila, dozlaboga plahovite naravi i gotov da razmahne pesnicama. On se kočoperio među visokim O'Hara mladićima kao neki petlić po dvorištu za živinu među krupnim pevcima, a oni su ga voleli, izazivali ga s puno ljubavi samo da bi uživali u njegovoj larmi i samo bi ga tek ponekad tresnuli svojim ogromnim pesnicama koliko da mezimcu pokažu njegovo pravo mesto.
Da je njegovo znanje s kojim je pošao u Ameriku bilo prilično mršavo on to nije ni opažao, a da mu je to neko i rekao on ne bi mario. Majka ga je bila naučila da čita i da piše čitkim rukopisom, on se sam bio izvežbao u računu, i tu je bio kraj njegovoj učenosti. Iz latinskog jezika znao je samo nekoliko odgovora na jektenija za vreme mise, a iz istorije samo nešto o nepravdama učinjenim Irskoj. Od pesništva je znao samo za Murove pesme, a od muzike za irske pesme koje su se prenosile s kolena na koleno. Iako je duboko uvažavao one koji su bili učeniji od njega, on nije nikad osećao nedostatak učenosti kod sebe. A šta mu je sve to i trebalo u jednoj zemlji u kojoj su i najprostiji Irci stekli silno bogatstvo? U toj zemlji u kojoj se traži samo da je čovek snažan i da se ne plaši rada?
Ni Džems ni Endrju, koji ga uzeše u svoju radnju u Savani, nikad ne zažališe zbog njegovog oskudnog obrazovanja. Njegov čitak rukopis, njegovo tačno računanje i lukava okretnost u cenkanju pribaviše mu njihovo uvaženje, dok bi njegovo poznavanje lepe književnosti i razumevanje u muzici, da je Džerald slučajno njima raspolagao, izazvali njihovo prezrivo smeškanje. Amerika je prvih godina toga veka bila dobra i ljubazna prema Ircima. Džems i Endrju, koji su počeli sa prevoženjem trgovačke robe u pokrivenim kolima iz Savane u gradove u unutrašnjosti Džordžije, sad su imali svoju sopstvenu trgovačku radnju i neprestano su napredovali, pa je i Džerald napredovao sa njima.
On je voleo Jug, pa je ubrzo, bar po svome mišljenju, i sam postao Južnjak. U tome pojmu Juga i Južnjaka bilo je mnogo stvari koje on nije nikad bio u stanju da pojmi, ali zahvaljujući njegovoj prostosrdačnosti, koja je bila njegova druga priroda, on je usvojio njihova shvatanja i običaje onako kako ih je on shvatao i srodio se sa njima: sa pokerom, besnim jahanjem konja, vatrenim politiziranjem i zakonima o dvoboju, s pravima države i preziranjem Jenkija, sa bezuslovnom privrženošću gajenju pamuka, preziranjem belih beskućnika i preteranom uslužnošću prema damama. Čak je naučio i da žvaće duvan. Nije mu bilo potrebno da privikava glavu na jaka pića: glava mu je bila takva još od rođenja.
Ali, Džerald je ostajao Džerald. Izmenio je način života i svoje ideje, ali svoje ponašanje nije hteo nikako da izmeni, čak i da je bio u stanju da to učini. On se divio nemarnoj eleganciji imućnih posednika plantaža pirinča i pamuka, koji su imali običaj da dojašu u Savanu iz svojih mahovinom obraslih kraljevina, na čistokrvnim konjima, praćeni karucama svojih isto tako elegantnih dama i teretnim kolima punim robova. Džerald nije nikako mogao da postane elegantan. Njihov len, otegnut govor je prijatno delovao na njegove uši, ali se on nije nikako mogao otresti svoga irskog izgovora i naglaska. Njemu se dopadala laka nemarnost s kojom su oni vodili razgovore o nekoj krupnoj stvari, stavljali na kocku čitavo svoje bogatstvo, čitavu plantažu ili nekog roba na jednu kartu i otpisivali gubitke laka srca i bez ikakvog znaka žalosti, kao kad bacaju marjaše malim crncima. Ali je Džerald poznavao siromaštvo i nikad se nije mogao sviknuti da veselo i raspoloženo snosi gubitke. Prijatan je to bio svet, ti Džordžijanci, sa svojim mekim glasovima, plahovitim ljutinama i simpatičnim nedoslednostima, i Džeraldu su se oni dopadali. Ali je mladi Irac imao neku živahnu i nemirnu životnu snagu, još svežu iz zemlje gde duvaju vlažni i hladni vetrovi, gde po maglovitim baruštinama nema groznice, i ona ga je izdvajala od tih tromih plemića iz polutropskog podneblja i malaričnih baruština.
Od njih je naučio ono što mu se činilo korisno, a ostalo je odbacio. Od svih južnjačkih navika poker mu se učinio najkorisniji, poker i sigurna glava što podnosi viski. Ta njegova prirodna podobnost za karte i za piće smeđe boje ćilibara donese Džeraldu dve-tri stvari koje je on najviše cenio: momka i plantažu. Treća je bila njegova žena, ali je taj dar mogao pripisati samo tajanstvenoj milosti božjoj.
Sluga, po imenu Pork, crnac sjajne kože, dostojanstven i izvežban u svim tančinama veštine odevanja došao mu je kao posledica jedne noći provedene u igranju pokera sa jednim vlasnikom plantaže sa Ostrva Sv. Simona, čija je hrabrost u blefiranju pri pokeru bila ravna Džeraldovoj, ali čija glava nije tako uspešno podnosila rum iz Nju Orleansa. iako je Porkov raniji gospodar kasnije nudio da ga otkupi natrag po dvostrukoj ceni, Džerald je uporno odbijao, jer je dobijanje prvoga roba, »vraški dobroga lakeja, najboljega na Primorju«, bio njegov prvi korak naviše prema ostvarenju želje njegovog srca. Džerald je želeo da postane veleposednik i džentlmen.
Bio je čvrsto rešen da ne provede sve dane svoga života u čekanju kao Džems i Endrju, a sve noći kraj sveće nad kolonama cifara. On je živo osećao, onako kako to njegova braća nisu osećala, društvenu neuglednost žiga »bavi se trgovinom«. Džerald je hteo da bude posednik plantaže. Sa onom duboko usađenom žudnjom Irca koji je bio najamnik na zemlji svoga roda, nekada njihovoj vlastitoj po kojoj su lovili, on je žudeo da vidi kako mu se pred očima šire vlastita zelena jutra zemlje. Sa bezobzirnom upornošću želeo je svoju sopstvenu kuću, svoju sopstvenu plantažu, svoje konje i svoje robove.
I tu, u toj novoj zemlji, sklonjen od dveju opasnosti koje su mu neprestano pretile u zemlji iz koje je umakao – teškog poreza, koji je gutao i žetve i žitnice, i večito mogućeg konfiskovanja imovine – on se rešio da ih stekne. Ali, osećati tu želju i dovesti je do ostvarenja bile su dve sasvim različite stvari, kao što je vremenom to i uvideo. Primorska Džordžija bila je čvrsto u rukama nepristupačne aristokratije, te se teško mogao nadati da će u njoj doći do mesta za kojim je žudeo.
Onda se ruka sudbine i sreća na pokeru udružiše da mu dadu plantažu koju je kasnije nazvao Tara i u isto vreme ga pokrenuše sa Primorja prema gornjim delovima Severne Džordžije.
Bilo je to jedne tople proletnje noći u nekoj krčmi u Savani kad je Džerald slučajno čuo razgovor nekog stranca koji je sedeo nedaleko od njega. Taj stranac, rodom iz Savane, bio se tek vratio posle dvanaest godina provedenih u unutrašnjosti zemlje. Bio je jedan od dobitnika zemljišne lutrije koju je organizovala država da bi podelila prostrana zemljišta u srednjoj Džordžiji, ustupljena od strane Indijanaca na godinu dana pre Džeraldovog dolaska iz Ameriku. On je otišao tamo i osnovao plantažu, ali je sad kuća bila izgorela, a njemu je bilo već dosta te »proklete pustolije« i bilo bi mu vrlo milo da je se otarasi.
Džerald, koji je neprestano imao na umu misao da dođe do svoje sopstvene plantaže, udesi da se sa strancem upozna i njegovo je interesovanje bivalo sve veće što je stranac više pričao o tome kako se severni delovi države popunjavaju pridošlicama iz Karoline i Virdžinije. Džerald je već dosta dugo živeo u Savani da bi mu več bilo poznato gledište Primorja: sav se ostatak države sastoji od neprohodnih šuma a iz svakog čestara viri po jedan Indijanac u zasedi. Putujući trgovačkim poslovima Braće O'Hara, on je odlazio u Augustu, na sto milja uz reku Savanu, a putovao je i još dalje u unutrašnjost i obilazio stare varoši zapadno od toga grada. On je znao da je taj kraj naseljen isto tako gusto kao i Primorje, ali je iz strančevog opisivanja saznao da je njegova plantaža na više od dvesta pedeset milja u unutrašnjosti severozapadno od Savane i ne mnogo milja na jugu od reke Čutahuči. Džerald je znao da zemlju severno od reke još drže čeroki Indijanci, te je bio istinski zaprepašćen kad je video kako se stranac smeje njegovom mišljenju da bi mogao doći do nemira sa Indijancima i kako priča o naprednim varošima što rastu i o plantažama koje cvetaju u tome novom kraju.
Sat kasnije, kad je razgovor počeo da malaksava, Džerald, sa lukavstvom koje je bilo u suprotnosti sa naivnošću njegovih svetlih, plavih očiju, predloži partiju pokera. Ukoliko je noć odmicala i piće je sve više kružilo unaokolo, pa dođe jedan trenutak kad svi drugi igrači položiše svojo karte a ostadoše samo Džerald i stranac. Stranac baci na gomilu sve svoje žetone i dodade još i tapiju svoje plantaže, Džerald složi na nju sve svoje žetone i preko njih svoju punu lisnicu. Što je taj novac pripadao firmi Braća O'Hara to nije toliko mučilo njegovu savest da bi zbog toga otišao sledećeg jutra na misu da se ispovedi. On je znao šta hoće, a kad je Džerald nešto hteo on je do toga dolazio najkraćim putem. Osim toga on je toliko verovao u svoju sreću i u svoj kare pubova, da se ni za trenutak nije upitao kako će vratiti novac ako bi onaj s druge strane stola pokazao bolje karte u ruci.
– Niste baš mnogo ućarili, a ja sam srećan što neću imati da plaćam više poreze na tu vrašku pustoliju – uzdahnu njegov protivnik pošto je pokazao svoj ful kečeva, pa zatraži pero i mastilo. – Glavna kuća je izgorela pre godinu dana, a njive su zarasle u korov i sitne boriće. I to je sad vaše, neka vam je na čast!
– Ne mešaj nikad karte i viski ako ti nisu, kad su te odbili od sise, sipali u cuclu i pomalo irske rakije – rekao je Džerald ozbiljno Porku te iste večeri kad mu je ovaj pomagao da legne u krevet. A lakej, koji je iz osećanja divljenja prema svome novom gospodaru počinjao da zanosi na irski naglasak, odgovori sad nekakvom kombinacijom crnačkog Gici dijalekta i narečja pokrajine Mit iz Staroga Kraja, na koju bi zinuo svaki osim ove dvojice.
Blatnožuta reka Flint, tekući nečujno između dva zida od jela i hrastova obraslih isprepletanom divljom lozicom obavijala je Džeraldovo novo imanje i grlila ga sa dve strane. Za Džeralda je dok je stajao na brežuljku na kome je bila kuća taj zeleni bedem bio vidljiv i prijatan dokaz njegovog vlasništva isto tako kao i neka ograda koju bi on sam podigao da obeleži svoje imanje. Stajao je na pocrnelim temeljima izgorele zgrade i gledao niz dugi drvored koji je vodio prema drumu, pa sočno opsova prepun suviše jake radosti da bi zahvalnost za nju mogao da izrazi pobožnom molitvom. Ta dva reda tamnih drveta pripadali su njemu, njegov je i napušteni travnjak do pojasa zarastao u korov pod mladim magnolijama belim kao zvezde. Neobrađena polja prošarana mladim borićima i šipražjem, koja su prostirala svoju površinu od crvene ilovače daleko u nedogled na sve četiri strane, pripadala su sad Džeraldu O'Hari – bila su njegova zahvaljujući irskoj glavi i smelosti da stavi sve na jednu kartu. Džerald sklopi oči i usred tih neobrađenih i zapuštenih jutara zemlje oseti se kao da je došao svojoj kući. Tu, pred njegovim nogama, uzdizaće se kuća od okrečenih opeka. Tamo, preko puta, dizače se nova ograda od letava iza koje će pasti goveda i čistokrvni konji, a crvena zemlja što se talasa niz breg sve do bogatog korita reke bleštaće na suncu sva bela kao paperje: pamuk, jutra za jutrima pokrivena pamukom! Zablistaće opet zvezda porodice O'Hara!
S ono malo svoga novca i onim što je mogao da pozajmi od svoje neoduševljene braće, uz to i sa prilično pristojnom sumom koju je dobio založivši svoju zemlju, Džerald kupi prve robove za rad u polju i doseli se na Taru da živi momačkom samoćom u nadzornikovoj kućici od četiri sobe dok se ne budu podigli beli zidovi nove plantaže.
Iskrčio je njive, zasadio pamuk, pa je od Džemsa i Endrjua pozajmio novu sumu novaca da kupi nove robove. Braća O'Hara su imala osećanje plemenske povezanosti i držali su se jedan drugoga u dobru kao i u zlu, ne iz neke preterane rodbinske ljubavi, nego što su kroz tolike godine muka i patnji bili uvideli da jedna porodica može opstati samo ako prema ostalom svetu pokaže čitav neprobojan front. Pozajmili su Džeraldu novac, a on je nekoliko godina kasnije to vratio s kamatama. Plantaža se postepeno proširivala, pošto je Džerald dokupljivao još zemlje u svojoj okolini. Bela kuća vremenom je postala stvarnost rođena iz jednog sna.
Sagrađena je bila samo radom robova, bila je to dosta glomazna i prostrana zgrada. Stajala je na vrhu jedne humke sa koje su se zeleni pašnjaci spuštali sve do same reke, a Džeraldu se jako dopadala jer je, iako još nova, imala nekakav izgled kao da je starovremska kuća. Stari hrastovi, koji su nekad gledali kako Indijanci prolaze ispod njihovih grana, grlili su kuću sasvim izbliza svojim snažnim stablima i nadnosili nad njen krov svoje grane, štiteći je gustom hladovinom. Travnjak, preotet od korova i šipražja, sad je bio pokriven detelinom i lepom engleskom travom, jer je Džerald stalno vodio računa da se on lepo neguje. Od aleje kedrova pa sve do niza belih kućica u odeljenju za robove dobijao se izvestan utisak postojanosti, sigurnosti i stalnosti Tare, i kad god bi Džerald dojurio u trku iza okuke na drumu pa video kako se njegov krov uzdiže kroz zelene grane, srce bi mu se nadimalo od ponosa kao da taj prizor prvi put vidi.
Sve je to on sam stvorio, on – mali, svojeglavi larmadžija, Džerald!

Džerald je sa svim svojim susedima u Pokrajini bio u najboljim odnosima, osim sa Mekintoševima, čija se zemlja graničila sa njegovom, i Sleterijevima, čija su mršava tri jutra bila desno od njega, duž barovitog zemljišta između reke i plantaže Džona Vilksa.
Mekintoševi su bili škotsko-irskog porekla i Oranžisli, pa da su imali i osobine svih svetaca iz katoličkog kalendara ti njihovi preci bi ih zanavek činili nemogućim u Džeraldovim očima. Istina je da su živeli u Džordžiji već sedamdeset godina i da su, pre toga, jedno pokoljenje proživeli u Karolini, ali je prva njihova porodica koja je stupila nogom na američko tle došla iz Ulstera a to je bilo dovoljno za Džeralda.
Bila je to vrlo ćutljiva i nadmena porodica koja se držala strogo za sebe, a ženili se i udavali samo sa svojim rođacima i rođakama iz Karoline, Džerald nije bio jedini koji ih nije voleo, jer su ljudi u Pokrajini bili uopšte dobri susedi i vrlo druževni, te nisu dobrim okom gledali one koji nisu imali te osobine. Glasovi o njihovim abolicionističkim naklonostima nisu pojačali dobar glas Mekintoševih. Pa iako stari Engas nije nikad oslobodio nijednog roba, nego je čak učinio i neoprostivi društveni greh prodavši neke svoje crnce trgovcima robljem u prolazu za šećerne plantaže u Luizijani, ta pričanja su se i dalje uporno održavala.
– Sigurno je abolicionist – primetio je Džerald Džonu Vilksu. – Ali ako kod Oranžiste neko načelo dođe u sukob sa škotskim cicijašlukom onda se načelo loše provede.
Sleterijevi su bili nešto drugo. Pošto su bili siromašni belci, njima se nije ukazivalo ni ono oskudno uvaženje koje je svojeglava nastranost Engasa Mekintoša iznuđivala od svojih suseda. Stari Sleter, koji se grčevito pripijao za svoja tri jutra i pored svih čestih ponuda sa strane Džeralda i Džona Vilksa, bio je nesposobno stvorenje i grozna kukumavka. Njegova čupava žena, vrlo bolešljiva izgleda, imala je čopor natmurene i prćaste dece koji je svake godine redovno prirastao. Tom Sleteri nije imao robova, te su on i njegova dva najstarija sina povremeno obrađivali ono malo zemlje zasejane pamukom, dok je njegova žena sa mlađom decom obrađivala nešto što je trebalo da bude bašta za povrće. Ali bi pamuk skoro uvek nekako podbacio, a bašta bi, usled stalne trudnoće gospođe Sleteri, retko bila u stanju da ishrani porodicu.
I tako je prizor kako Tom Sleteri sedi na tremu nekog svog suseda i moljaka da mu dadu seme da poseje pamuk, ili jednu polutku slanine da se »prehrane« bio vrlo običan i poznat. Sleteri je mrzeo svoje susede sa ono malo duševne snage što ju je još imao, jer je ispod njihove prividne ljubaznosti osećao njihovo preziranje, a naročito je mrzeo »naduvene crne sluge bogataške«. Crnačka kućna posluga u Pokrajini smatrala se za nešto više od belih siromašaka, a njihovo otvoreno prezrenje ga je bolelo utoliko više što je i njihov osiguran položaj izazivao njegovu zavist. Nasuprot njegovom bednom stanju, oni su bili dobro hranjeni, dobro odeveni i imali su sigurnu negu u bolesti i starosti. Oni su se ponosili čuvenim imenima svojih gospodara, pa su se i razmetali što pripadaju otmenim ljudima, dok su njega svi prezirali.
Tom Sleteri je mogao prodati svoj salaš triput skuplje nego što je stvarno vredeo ma kome od posednika u Pokrajini. Oni bi smatrali da su dobro utrošili svoj novac ako bi uspeli da Pokrajinu oslobode jedne bede, ali on se zadovoljavao da ostane i dalje, da bedno životari od prodaje jedne bale pamuka na godinu i od milostinje svojih suseda.
Sa svima ostalim susedima iz Pokrajine Džerald je bio u prijateljskim, pa čak donekle i u prisnim odnosima. Vilksovi, Kalvertovi, Tarltonovi, Fontenovi, svi su se oni smešili kad bi mala prilika na velikom belom konju dojurila u galopu uz njihove aleje prema kući, smešili se i davali znak da se donesu poveće čaše u koje bi se nalilo dosta dobrog viskija preko kašičice sitnog šećera i malo iseckane nane. Džerald je mogao da se dopadne, a njegovi susedi bi vremenom uvideli ono što su deca, crnci i psi opažali na prvi pogled: da iza njegovog larmadžijskog glasa i njegovog grubog ponašanja proviruje dobro srce, uslužno i blagonaklono uho, i otvorena lisnica.
Njegov dolazak bi uvek pozdravila paklena larma od lajanja pasa, dreke crnačke dece koja se nadvikuju dok mu trče u susret i svađaju se koje će da mu pridrži konja, ili se keze na njegove dobroćudne grdnje. Bela deca su se larmajući otimala koje će pre da mu sedne na koleno da ih on cupka, dok na sav glas starijima priča o bestidnim postupcima Jenki političara, kćeri njegovih prijatelja su mu poverljivo pričale o svojim ljubavnim nevoljama, a mladići iz susedstva, bojeći se da pred svoje očeve iznesu svoje dugove časti, nalazili su u njemu prijatelja u nuždi.
– Tako dakle, i ti to duguješ već čitav mesec dana, ti mlada bitango! – proderao bi se on. – A zašto mi se, za ime božje, nisi već ranije obratio za pare?
Njegov grub način govora bio je isuviše poznat da bi se neko na njega našao uvređen i mladići su se na njega samo smešili u neprilici i odgovarali: – Pa znate, gospodine, mučno mi je bilo da vam dosađujem, a otac, znate ...
– Tvoj otac je krasan čovek, o tome nema razgovora, ali strog, nego uzmi sad ovo, pa da više ne čujem ni reči o tome.
Gospođe vlasnika plantaža su poslednje položile oružje. Ali kad je gospođa Vilks »vrlo velika gospođa koja ima redak dar da ćuti«, kako se Džerald izražavao o njoj, jedne večeri, kad je Džeraldov konj otutnjao niz aleju rekla svome mužu: »Dosta je grub na jeziku, ali je ipak džentlmen«, Džerald je bio sasvim uspeo.
A nije znao da mu je trebalo skoro deset godina da uspe, jer mu nije nikad ni na um padalo da ga susedi posmatraju ispitivački. Po njegovom mišljenju nije bilo ni najmanje sumnje da on spada među njih još otkad je prvi put stupio na zemljište Tare.
Kad Džeraldu beše četrdeset i tri, onako temeljna tela i rumena lica da je izgledao kao sportska slika nekog vlastelina u lovu, njemu se učini da Tara, iako mu je bila mila i draga, i sav taj svet iz Pokrajine, sa svojim otvorenim srcima i otvorenim kućama, ipak nisu dovoljni. Bila mu je potrebna žena.
Tara je prosto vapila za gospodaricom. Debela kuvarica, neka obična crnkinja koju je nužda naučila kuvanju, nikad nije bila na vreme gotova s ručkom i večerom, a sobarica, nekadašnja radnica iz polja, puštala je da se prašina gomila na nameštaju kao da nije imala nikad čiste krpe pri ruci, tako da bi dolazak gostiju uvek bio povod za uzbunu i smetenu žurbu. Pork, jedini izvežbani kućni sluga na plantaži, vodio je opšti nadzor nad drugom poslugom, ali se i on bio olenjio i postao nemaran pošto je već nekoliko godina gledao Džeraldov neuredan život. U svojstvu lakeja, on je držao u redu Džeraldovu sobu, a kao trpezarijski momak služio je oko stola dostojanstveno i u stilu, ali je inače puštao da stvari idu kako hoće.
Sa nepogrešivim afrikanskim nagonom crnci su bili uvideli da je Džerald kao pas koji mnogo laje ali ne ujeda, te su se bezobrazno koristili tom činjenicom. Vazduh je uvek bio pun pretnji o tome kako će ih prodati plantažama na Jugu, kako će ih grozno šibati, ali nikad nije nijedan rob sa Tare bio prodat, a bilo je svega jedno šibanje koje je izvršeno zbog toga što seiz nije osenjao konja koji je došao kući posle celog dana provedenog u lovu.
Džeraldove oštre plave oči su zapažale kako se u kućama njegovih suseda sve lepo drži u redu i sve ide kao namazano zbog prisustva glatko začešljanih žena u šuštavim suknjama koje vode nadzor nad slugama. On nije imao pojma o tome kako su one zaposlene ponekad od zore pa do ponoći, ni o tome kako su zarobljene nadzorom nad kuvanjem, negom dece i bolesnih, šićem i pranjem rublja. On je video samo spoljne posledice i one su činile dubok utisak na njega.
Ta hitna potreba da se ženi postala mu je jasna naročito jednoga jutra kad se oblačio da odjaše u grad na neku svečanost. Pork mu beše doneo njegovu omiljenu nabranu košulju, koju je sobarica bila tako nevešto iskrpila da se prosto nije mogla nositi već je morao dati lakeju.
– Gos'n Džerald – reče Pork zahvalno savijajući košulju dok je Džerald besneo – vi ima treba jedno žena, i to jedno žena treba ima mnogo crni sluga.
Džerald ukori Porka za njegovu drskost, ali je znao da crnac ima pravo. Hteo je da ima ženu i hteo je da ima decu, a ako ih ne dobije što pre može biti suviše kasno. Ali on se neće oženiti makar kojom, kao što je učinio gospodin Kalvert, koji se oženio Jenki guvernantom svoje dece bez majke. Njegova žena mora biti prava gospođa, i to gospođa visokog roda, s onakvim istim držanjem i ponašanjem kao što ga ima gospođa Vilks i sa sposobnošću da upravlja Tarom onako isto kao što gospođa Vilks drži u redu svoj dom i domazluk.
Ali postojale su dve teškoće koje su smetale Džeraldovoj ženidbi iz porodica u toj Pokrajini. Prva je bila u malom broju devojaka u godinama za udaju, a druga, i to još ozbiljnija, bila je u tome što je Džerald bio još »nov čovek« i stranac i pored svega svoga desetogodišnjeg bavljenja među njima. Niko nije ništa znao o njegovoj porodici, iako društvo u gornjoj Džordžiji nije bilo baš tako nepristupačno kao društvo primorskih plemića, nijedna porodica ne bi dopustila da se njena kćer uda za čoveka o čijem se dedi ništa ne zna.
Džerald je znao da i pored sve svoje omiljenosti medu ljudima u Pokrajini sa kojima je išao u lov, pio i raspravljao o politici, teško da bi se našao ijedan koji bi mu dao svoju kćer za ženu. A on nije nikako želeo da pruži priliku da se među njegovim prijateljima priča pri stolovima za vreme večere, kako je taj i taj otac sa žaljenjem odbio Džeraldu O'Hari dopuštenje da se udvara njegovoj kćeri. Ali to saznanje nije činilo da se on ma u kom pogledu oseća nižim od svojih suseda. Nikad ništa nije moglo učiniti da se Džerald oseća nižim ma od koga, niti ma od čega. On je to jednostavno shvatio kao čudan običaj Pokrajine da se njihove kćeri udaju samo u porodice koje su živele na Jugu mnogo duže od dvadeset i dve godine, bile vlasnici zemlje i robova a za to vreme bile odane samo porocima koji su za to vreme bili u modi.
– Pakuj stvari! Idemo za Savanu! – rekao je on Porku jednoga dana. – Samo pazi, ako te samo jednom čujem da kažeš: »Dovraga!«, ili »Boga mu!« odmah ću te prodati, jer te reči ni ja sam ne govorim često.
Možda će Džems i Endrju moći da mu dadu neki savet u pitanju ženidbe, a možda će se među njihovim starim prijateljima naći nečija kćer koja bi odgovarala njegovim zahtevima i koja bi ga mogla primiti za muža. Džems i Endrju saslušaše njegovu priču vrlo strpljivo, ali ga ne ohrabriše mnogo. Oni u Savani nisu imali rodbine od koje su mogli dobiti neku pomoć, jer su već bili oženjeni kad su došli u Ameriku, a kćeri njihovih starih prijatelja već su se odavno poudavale i negovale već svoju decu.
– Ti nisi bogat čovek, a ne pripadaš nikakvoj velikoj porodici – reče mu Džems.
– Ja sam stekao svoje pare, pa mogu steći i veliku porodicu. A neću da se ženim makar kakvom.
– Mnogo visoko dižeš nos – primeti mu Endrju suvoparno.
Ali su činili za Džeralda sve što su mogli. Džems i Endrju bili su stariji ljudi i uživali su izvestan ugled u Savani. Imali su veliki broj prijatelja i kroz čitav mesec dana vodili su Džeralda od kuće do kuće na večere, igranke i piknike.
– Samo mi se jedna dopada – rekao je Džerald na kraju. – A ona nije bila ni rođena kad sam se ja iskrcao ovde.
– A koja ti se to dopada?
– Gospođica Elen Robijar – reče Džerald starajući se da govori hladno, jer su malo kose crne oči Elen Robijar osvojile i nešto više, a ne samo njegovo oko. I pored neke čudne obamrlosti, neobične za devojče od petnaest godina, ona ga beše zanela. A, osim toga, na njoj se opažao i izraz očajanja koji je kosnuo njegovo srce i učinio da bude prema njoj blaži nego što je ikad bio prema kojoj bilo drugoj osobi na svetu.
– Pa toliko si star da bi mogao da joj budeš otac.
– Ali sam u najboljim godinama! – viknu Džerald dirnut u živac.
Džems progovori mirno:
– Slušaj, Džeri, nisi u Savani mogao naći devojku za koju bi imao manje izgleda da je dobiješ. Otac joj je jedan Robijar, a ti Francuzi su ponositi kao i sam Lucifer. A i njena majka – pokoj joj duši! – bila je velika gospođa.
– Ništa se to mene ne tiče – reče Džerald vatreno – a, osim toga, njena majka je umrla, a stari me Robijar voli.
– Voli te kao čoveka, ali ne kao zeta.
– Na svaki način devojka te ne bi htela – umeša se Endrju, – Ona je bila zaljubljena u onoga svoga vetropirastog rođaka, Filipa Robijara, skoro punu godinu dana, i pored navaljivanja cele porodice da ga se okane.
– On je pre mesec dana otišao u Luizijanu – reče Džerald.
–  A otkuda ti to znaš?
– Eto znam – odgovori Džerald, koji nije voleo da se dozna da mu je Pork pribavio to dragoceno obaveštenje, kao i to da je Filip otputovao na Zapad na izričnu želju svoje porodice. – I ne mislim da je baš toliko bila zaljubljena da ga ne bi mogla zaboraviti. Petnaest godina! Pa to ti je još suviše mlado da se mnogo razume u ljubavi.
– Porodica bi svakako više volela onog ludog rođaka nego tebe.

Stoga su i Džems i Endrju bili isto tako iznenađeni, kao i svi ostali u gradu, kad na javnost izbi novost da se kćer Pjera Robijara udaje za onog malog Irca iz gornjih krajeva. Savana je brujala iza zatvorenih vrata i domišljala se šta li je sa Filipom Robijarom, koji je otišao na Zapad, ali njihovo govorkanje nije dobilo nikakvog odgovora. Zašto se najlepša od Robijarovih devojaka udaje za jednog bučnog, crvenog čovečuljka koji joj jedva doseže do ušiju, ostalo je tajna za sve.
Ni sam Džerald nikad nije jasno znao kako se to dogodilo. Jedini put u svome životu on je bio do krajnosti, skroman i ponizan, kad mu Elen, vrlo bleda ali i vrlo mirna, stavi ruku na mišicu i reče: – Udaću se za vas, gospodine O'Hara.
Gromom poraženi Robijarovi znali su rešenje te tajne, ali samo jednim delom, a samo su Elen i njena dadilja znale celu istoriju one noći kad je devojka jecala sve do zore kao ucveljeno dete, a ujutru ustala kao savršena, zrela žena, sa čvrstom odlukom u glavi.
Mami je sa nekim predosećanjem bila donela svojoj gospođici jedan mali svežanj, upućen nepoznatim rukopisom iz Nju Orleansa, svežnjić u kome se nalazila Elenina minijaturna slika, i koji ona uz očajan krik baci na zemlju, četiri pisma njenom rukom pisana Filipu Robijaru, i jedno kratko pismo od sveštenika u Nju Orleansu koji joj javlja za smrt njenog rođaka u nekoj tuči u krčmi.
– Oni su ga oterali, otac, i Paulin, i Eulali. Oni su ga oterali od kuće. Ja ih mrzim! Ja ih sve mrzim! Neću više da ih vidim nikako. Hoću da idem odavde. Idem tamo gde ih više nikad neću videti, ni njih, ni ovaj grad, niti ikoga ko me podseća na... na... njega!
A kad noć beše već skoro protekla, Mami, koja se gorko isplakala nad crnom glavom svoje mlade gospodarice, stade da se buni:
– Pa sluša zlato, ti ne može čini to!
– Ja ću to učiniti. On je dobar čovek. Učiniću to, ili ću otići u manastir u Čarlstonu.
Ta pretnja s odlaskom u manastir najzad iznudi pristanak zaprepašćenog i ožalošćenog Pjera Robijara. On je bio vatren presviterijanac, iako je sva njegova porodica bila katolička, te je i sama pomisao da mu kćer može postati kaluđerica bila nešto gore od njene udaje za Džeralda O'Haru. Na kraju krajeva protiv toga čoveka nema ništa da se kaže, osim što nije iz velike porodice.
I tako Elen, sad ne više Robijar, okrete leđa Savani da je ne vidi nikad više, i sa svojim sredovečnim mužem, svojom Mami i dvadesetak »kućnih crnaca« otputova za Taru.
Sledeće godine rodi se njihovo prvo dete i oni mu dadoše ime Keti Skarlet, po imenu Džeraldove majke. Džerald je bio razočaran jer je želeo sina, ali je ipak bio toliko zadovoljan zbog svoje crnokose ćerčice da je naredio da se svi robovi na Tari časte rumom, pa se i sam slavno i bučno opio.
Ako se Elen ikad pokajala zbog svoje nagle odluke da se uda za njega, to nije niko nikad saznao, na svaki način bar ne Džerald, koji je skoro hteo da pukne od ponosa kad god bi pogledao u nju. Ona je ostavljala za sobom Savanu i sva sećanja na nju onoga dana kad je otišla iz te varoši lepog ponašanja i od dana njenog dolaska u Pokrajinu – Severna Džordžija je bila njena domovina.
Kad je zanavek otišla iz kuće svoga oca ona je ostavila za sobom kuću čije su linije bile isto tako lepe i pravilne kao linije nekog ženskog tela, kao neka lađa s potpuno razvijenim jedrima: bledoružičasta kuća od veštačkog mermera sagrađena u stilu francuskih kolonija, visoko uzdignuta na elegantan način, s pristupom preko dvostrukih polukružnih stepenica, sa ogradom od kovanog železa nalik na čipku, senovitu i raskošnu kuću ali hladnu i bezosećajnu.
Ostavila je za sobom ne samo tu lepu kuću, nego i svu prefinjenost koju je ona predstavljala i našla se u jednom svetu koji je bio tako različit i čudan kao da je prešla čitav jedan kontinent.
Ovde, u Severnoj Džordžiji, bila je u brdovitom kraju naseljenom grubim i čvrstim ljudima. Sa visoravni na padinama Plavih Planina videla je talasaste crvene bregove kad god bi pogledala u tom pravcu, iz kojih su štrcale ogromne granitne stene i sumorne jele koje su se na svim stranama dizale u visinu. Njenim očima primorke, naviknutim na tihu lepotu džungle morskih ostrva zaogrnutih svojom sivom mahovinom i isprepletanim puzavicama, na belo prostranstvo žalova zagrejanih i blistavih od polutropskog sunca, na duge, nesmetane poglede preko peskovite zemlje prošarane palmama, sve je izgledalo divlje i neukroćeno.
To je bio kraj koji je znao za mraz i zimu, kao i za letnje pripeke, a ljudi su imali neku snagu i preduzimljivost koja je njoj bila čudna. Bio je to dobroćudan svet, uslužan, plemenit, pun ozbiljne dobrote srca, ali krut, muževan, plahovite naravi. Ljudi sa Primorja mogli su se ponositi svojim nemarnim držanjem u ozbiljnim trenucima, čak i u dvobojima i svađama, a ljudi Severne Džordžije imali su u sebi neku žicu silovitosti. Na moru je život bio umekšao ljude, a ovde je život bio mlad, bujan i nov.
Svi ljudi koje je Elen poznavala u Savani kao da su bili izliveni iz istog kalupa, toliko su im bila slična gledišta i predanja, a ovde je svet bio raznolik. Naseljenici u Severnoj Džordžiji doseljavali su se iz raznih mesta, iz drugih delova Džordžije, iz Severne i Južne Karoline i Virdžinije, iz Evrope i sa Severa. Neki od njih, kao Džerald, bili su novi ljudi koji su tražili bogatstvo, a neki, opet kao Elen – bili su članovi starih porodica koji su nalazili da im je život nepodnošljiv u njihovim ranijim sredinama pa su tražili pribežište u novim i dalekim zemljama. Mnogi su se selili i bez ikakvih razloga, sem što im nemirna krv njihovih predaka, prvih pionira, nije dala da se skrase.
Taj svet, sakupljen iz različitih mesta i sa mnogim i različitim duhovnim nastrojenjima, davao je životu Pokrajine izvesnu uprošćenost koja je bila nepoznata Eleni, neobičnost na koju se ona stvarno nije nikad mogla naviknuti. Ona je znala po nagonu kako bi se ljudi sa Primorja držali u svakoj prilici, ali joj niko nije mogao kazati šta bi ljudi iz Severne Džordžije uradili.
I da još više podstakne živost toga kraja naišla je plima naprednosti i bogatstva, koja je prelazila preko zemalja na Jugu. Čitav svet je tražio pamuk, a nova, odmorna i plodna zemlja Pokrajine proizvodila ga je u izobilju. Pamuk je bio srce što kuca, a sejanje i berba pamuka disanje crvene zemlje. Iz crvenih, vijugavih brazda izbijalo je bogatstvo, a sa njim je došao i ponos, ponos sazdan na zelenom žbunju i jutrima runaste beline. Ako je pamuk bio u stanju da ih obogati za života jednog kolena, kakvo li tek bogatstvo očekuje sledeća pokolenja?
Ta obezbeđena sutrašnjica davala je životu izvestan polet i oduševljenje, tako da su ljudi u Pokrajini živeli životom punim nekog zanosa koji Elen nije mogla da razume. Imali su dosta novaca i robova, imali su vremena i da se provode, a voleli su provod. Nikad nije izgledalo da su toliko opterećeni poslom da ga ne bi mogli napustiti za neku riblju večeru, lov ili konjsku trku, i retko bi prošla jedna nedelja bez barbekjua ili igranke.
Elen nije nikad htela, ili nije mogla, da postane isto što i oni, jer je iza sebe ostavila mnogo svoje duše, ali ih je poštovala i vremenom je naučila da se divi otvorenosti i neposrednosti toga sveta, koji je malo stvari prećutkivao a cenio čoveka onako kakav je.
Ubrzo je postala najomiljenija među svima susedima u Pokrajini. Bila je savršena i ljubazna domaćica, dobra majka i odana žena. Mesto da crkvi posveti svoje slomljeno srce i svoju nesebičnost, ona ih je posvetila svome detetu, svome domu i čoveku koji ju je odveo daleko od Savane i njenih uspomena, a nije postavio nikad nikakvo pitanje.
Kad je Skarlet imala godinu dana, zdravija i snažnija nego što je po Maminom mišljenju ijedna devojčica njenog uzrasta imala prave da bude, rodi Elen i drugo dete, kršteno Suzana Eleonora ali uvek zvano Sjuelin, a ne mnogo potom dođe i Karin, u porodičnoj Bibliji zavedena kao Karolina Irena. Zatim su jedan za drugim došla tri muškarca, ali je svaki od njih umro pre nego što je prohodao – tri muškarčića što sada leže pod izvijanim i čvornovatim kedrovima na porodičnom groblju, stotinak metara udaljenom od kuće ispod tri kamene ploče od kojih na svakoj stoji ime »Džerald O'Hara, M« Od dana kad je Elen došla na Taru kuća se preobrazila, iako je imala svega petnaest godina, ona je ipak bila spremna da ponese sve odgovornosti gospodarice jedne ovakve plantaže. Pre udaje mlada devojka mora na prvom mestu biti ljupka, blaga, lepa i nakićena, ali posle udaje od nje se očekuje da upravlja domazlukom koji broji stotinu i više duša, belih i crnih, pa se one i vaspitavaju s obzirom na takve mogućnosti.
I Elen je dobila tu svoju pripremu za brak koju je dobijala svaka lepo vaspitana mlada dama, a uz to je imala Mami, koja je umela da naelektriše i najtromijeg crnca i da ga pokrene na rad. Ona je brzo unela red, dostojanstvenost i ljubaznost u Džeraldovu kuću i dala Tari izvesnu lepotu za koju ova dotle nije znala.
Kuća je bila sagrađena bez ikakvog građevinskog plana, sa naknadnim prostorijama koje su se dodavale kad se i gde se htelo i gde je izgledalo zgodno, ali uz Elenino nastojanje i pažnju ona dobi neku privlačnost koja je nadoknađivala nedostatak smišljenog plana. Aleja od kedrova što je vodila od glavnog puta do kuće – kedrov drvored bez koga kuća jednog vlasnika plantaže u Džordžiji ne može biti potpuna – imala je izvesnu svežu, tamnu senovitost, što je po suprotnosti činila svetlijim zelenilo ostalog drveća. Ukrasne puzavice koje su visile sa krovova verandi odudarale su od beline okrečenih opeka i udruživale se sa bokorima ružičaste mirte zasađenim pored vrata i belo rascvetanim magnolijama u dvorištu, kao da bi prikrile neke nezgrapne linije glavne kuće.
U proleće i leto engleska trava i detelina na travnjaku zelenela se kao smaragd tako primamljivim zelenilom da je pružala stalno iskušenje jatima ćuraka i belih gusaka koje su smele da se gegaju samo po dvorištima iza kuće. Starija živina stalno je krišom predvodila najezde u prednje dvorište primamljena zelenilom trave i sočnim obećanjima žbunova jasmina i leja cinije. Protiv njihovih pustošenja stalno je bila jedna mala crna straža na prednjem tremu. Naoružan jednim pocepanim peškirom, mali crnac, sedeći na prednjim stepenicama, bio je sastavni deo slike Tare – i to nezadovoljan deo, jer mu je bilo zabranjeno da gađa živinu. Smeo je samo da maše peškirom i da se dere na nju. Elen poveri tu dužnost jednom tucetu crnih dečaka, prvu dužnost koja je na Tari davala neku odgovornost jednom muškom robu. Kad bi mali crnci navršili desetu godinu davali su ih za šegrte starome Ciki, obućaru plantaže, da izuče njegov zanat, ili Amosu, kolaru i drvodelji, ili Filipu, kravaru, ili Kafiju, mazgaru. Ako ne bi pokazali nikakve sposobnosti ma za koji od ovih poslova, onda su postajali poljski radnici, te su, po mišljenju crnaca, gubili svako pravo na ma kakav ugled u društvu.
Elenin život nije bio lak, ni srećan, ali ona nije ni očekivala da život bude lak, a što nije srećan – to je suđeno ženama. Svet je stvoren za čoveka i ona ga je primala takvog. Imovina je pripadala čoveku, a žena ju je uređivala, čovek se ponosio njenim uređenjem, a žena je hvalila njegovu veštinu. Dok je čovek rikao kao bik kad mu se zabode trn u nogu, dotle je žena ugušivala svoje porođajne krike bojeći se da njega ne uznemiri. Ljudi su bili grubi u govoru i često pijani, a žene su prelazile preko grubih reči i vodile ih pijane u krevet bez gorkih reči. Ljudi su bili sirovi i otvoreni, a žene uvek ljubazne, ljupke i gotove da praštaju.
Vaspitana u predanju velikih gospođa, od kojih je naučila kako da snosi svoje tegobe a da ipak ne izgubi svoju draž, ona je nameravala da i njene tri kćeri budu tako isto velike gospođe. Sa mlađim kćerima je imala uspeha, jer je Sjuelin tako jako želela da bude privlačna da je pažljivo i poslušno slušala sve pouke svoje majke, a Karin je bila stidljiva i lako je bilo voditi. Ali je samo Skarleti, pravom Džeraldovom detetu, put ka dostojanstvenosti velike gospođe izgledao tegoban.
Na veliko nezadovoljstvo stare Mami, njeno društvo u igri nisu bile njene čedne sestre, ni lepo vaspitane Vilksove ćerke, nego deca crnaca sa plantaža i dečaci iz susedstva, tako da je mogla da se penje na drveće i da se baci kamenom isto onako dobro kao ma koji od njih. Mami se jako brinula što Elenina ćerka pokazuje takve crte i često joj je savetovala: »treba ponaša kao mali gospoja«. Ali je Elen imala širokogrudije i dalekovidnije shvatanje te stvari. Ona je znala da drugovi u igri u kasnijim godinama postaju udvarači, i da je glavna dužnost jedne devojke da se uda. Ona je govorila sebi da je to dete samo puno života i da će biti još vremena da se nauči veštint da bude ljupka i privlačna za ljude. U tome su pravcu Mami i Elen uputile sva svoja nastojanja, i što je Skarlet postajala starija bivala je i sve sposobnija učenica u tome predmetu, iako je slabo učila što drugo. Uprkos čitavom nizu guvernanti i dvema godinama provedenim u Fejetvilskoj ženskoj akademiji, njeno obrazovanje je bilo vrlo površno, ali nije bilo u Pokrajini devojke koja je igrala lepše od nje. Ona je znala kako treba da se smeši pa da joj se naprave jamice, kako da ide na vrh prstiju, da joj se obruči na krinolinu njišu zavodljivo, kako da pogleda čoveka pravo u lice pa da naglo spusti oči tako da joj trepavice brzo zaigraju te da izgleda kao da ona drhti od nekog blagog uzbuđenja. A što je najvažnije, naučila je kako će od ljudi sakriti svoju oštru inteligenciju pod licem tako slatkim i učtivim kao lice u najnevinijeg detenceta. Elen svojim upozoravanjima u blagom tonu, a Mami svojim neprestanim kljucanjem, radile su postojano na tome da u njoj razviju osobine koje se stvarno traže od jedne žene.
– Moraš biti blaža, draga moja, i staloženija – govorila je Elen svojoj kćeri. – Ne smeš prekidati gospodu kad govore, čak ni onda kad misliš da o nekoj stvari znaš više od njih. Gospoda ne vole drske devojke.
– Mladi gospođica što si mršti i isturi brada gore, i uvek kaži »Ja hoče« i »Ja neče« nima nikad uhvati muž – proricala je Mami zabrinuto. – Mladi gospođica spustiš oči dole i kažiš: »Dobro, gos'n« i »Jeste gos'n, kako vi kaži, gos'n.«
One su je, svaka sa svoje strane, učile svemu što jedna lepo vaspitana devojka treba da zna, ali ona je naučila samo spoljne znake otmenosti. Unutarnju otmenost duše, iz koje treba da se javljaju ti znaci, ona nije nikad naučila, niti je imala razloga da je nauči. Dovoljan je bio samo spoljni izgled, jer joj je taj spoljni izgled lepo vaspitane dame pribavio mogućnost da bude omiljena i svuda lepo dočekana, a to je sve što je ona tražila. Džerald se svuda na sva usta hvalio kako je ona kraljica lepote u svih pet pokrajina, a u tome je bilo i neke istine, jer su je prosili svi mladi ljudi iz njihovog susedstva, a mnogi i iz daljih mesta kao što su Atlanta i Savana.
U svojoj šesnaestoj godini, zahvaljujući Eleni i Mami ona je izgledala mila, krasna i vetrenjasta, a u stvari je bila svojeglava, sujetna i uporna. Imala je plahovitu narav svoga oca Irca, a tek samo vrlo tanku skramicu nesebične i trpeljive prirode svoje majke. Elen to nije nikad potpuno shvatila, jer je Skarlet uvek pred majkom pokazivala samo svoju dobru prirodu a krila svoje ispade, savlađivala svoju ljutinu i u Eleninom prisustvu pravila se što je moguće dobroćudnija, jer je majka mogla jednim jedinim prekornim pogledom da je postidi i da je dovede do suza.
Ali se Mami nije varala u pogledu njene prave prirode i uvek je budno motrila kad će skramica da pukne. Mami je imala oštrije oko nego Elen, i Skarlet nikad nije mogla da se seti da je ikad u celom svom životu mogla da duže vremena vuče Mami za nos.
To ne znači da su ta dva nežna mentora zamerala Skarletinoj vatrenosti, živosti i primamljivosti, jer su to bile crte kojima su se žene sa Juga dičile. Samo ih je kod nje brinula Džeraldova uporna tvrdoglavost i njegova plahovita priroda, pa su se ponekad bojale da neće biti u stanju da sakrivaju te njene nezgodne osobine dok ona ne nađe povoljnu priliku. Ali je Skarlet nameravala da se uda – i to za Ašlija – pa je bila voljna da se pravi čedna, pokorna i vetropirasta, ako već te osobine privlače ljude. Samo nikako nije mogla da razume zašto su ljudi takvi, znala je samo da takvo ponašanje pali. Nju stvar nije toliko zanimala pa da o tome razmisli i nađe razlog za to, jer nije imala pojma o unutarnjem sklopu duše ma koga ljudskog stvora, čak ni svoje sopstvene. Znala je samo da će ako učini to i to ljudi neizostavno odgovoriti laskavim komplimentima. To je bilo kao neka matematička formula nimalo teška, a računica je bila jedini predmet koji je Skarlet lako učila za vreme svoga školovanja.
Ako je imala malo pojma o duševnom stanju ljudi, o duševnom stanju žena znala je još manje, jer su je one manje zanimale. Ona nikada nije imala drugarice i nikad nije osetila da joj to nedostaje. Za nju su sve žene, računajući tu čak i njene rođene sestre, bile prirodni neprijatelji koji love isti plen – čoveka. Sve, osim jednog jedinog izuzetka – njene majke.
Elen O'Hara je bila drugačija, i Skarlet je u nju gledala kao u neku svetinju i biće po strani od celog ljudskog roda. Kad je Skarlet bila još dete mešala je svoju majku i djevu Mariju, a sad, kad je bila starija, nije videla zašto bi morala da menja svoje mišljenje. Za nju je njena majka predstavljala krajnju pouzdanost koju samo nebo i majka mogu da dadu. Ona je znala da je njena majka oličenje pravednosti, istinitosti, nežne ljubavi i duboke mudrosti – istinska velika gospođa.
Skarlet bi mnogo volela da bude kao i njena majka. Teškoća je bila samo u tome što ako neko hoće da bude pravedan, istinoljubiv i nesebičan, on mora da se liši mnogih radosti u životu, a svakako i mnogih udvarača. A život je isuviše kratak da bi se mogli lišavati tako prijatnih stvari. Jednoga dana kada se ona bude udala za Ašlija i kad bude stara, jednog dana kad bude imala vremena za to ona je nameravala da bude kao Elen. Ali dotle...

IV
Uveče za večerom, Skarlet je zamenjivala svoju majku za stolom, ali joj je u glavi bio čudan metež zbog strašne vesti o Ašliju i Melani. Ona je sad očajno želela da joj se mati što pre vrati od Sleterijevih, jer se bez nje osećala izgubljena i usamljena. S kakvim su pravom ti Sleterijevi i njihova večita bolest odvodili Elen od kuće baš onda kad je ona njoj tako jako potrebna?
Za sve vreme te sumorne večeri Džeraldov bučni glas je bubnjao u njenim ušima, dok joj se nije učinilo da to više ne može izdržati. On je bio potpuno zaboravio na svoj razgovor s njom toga popodneva i neprestano je nastavljao svoj monolog o poslednjim novostima iz tvrđave Samter, koje je naglašavao udaranjem pesnicom po stolu i mahanjem ruku po vazduhu. Džerald je imao naviku da gospodari razgovorom za stolom, a Skarlet ga je jedva i slušala pošto je bila zanesena svojim mislima, ali večeras nije mogla da ne čuje njegov glas, makar koliko se trudila da čuje šum kolskih točkova koji bi javljali da se Elen vraća.
Ona, naravno, nije nameravala da majci kaže ono što joj je pritiskivalo dušu, jer bi se Elen grozila i žalostila kad bi saznala da je njena ćerka htela da se uda za čoveka koji je bio veren sa drugom devojkom. Ali, u dnu svoje duše, u prvoj tragediji koju je iskusila, ona je stvarno žudela baš za utešnim majčinim prisustvom. Ona se uvek osećala sigurna kad je majka bila kraj nje, jer nije bilo ništa tako strašno a da to Elen ne bi mogla popraviti prosto samim svojim prisustvom.
Kad se u aleji čula škripa kolskih točkova ona je naglo skočila sa stolice, pa se onda opet spustila na nju kad su kola obišla kuću i otišla prema zadnjem dvorištu. To nije mogla biti Elen, jer ona bi sišla kod prednjih stepenica. Zatim se čulo živo brujanje crnačkih glasova kroz mrak u dvorištu i kreštavi crnački smeh. Skarlet pogleda kroz prozor i vide Porka, koji je malo pre toga bio izišao iz sobe, kako visoko drži raspaljenu jelovu buktinju dok su neke nerazgovetne prilike silazile iz jednih taljiga. Smejanje i razgovor čuli su se čas glasnije čas tiše kroz tamni noćni vazduh, prijatni, poznati domaći bezbrižni zvuci, grleno meki i visoko kreštavi. Zatim se čulo tapkanje nogu preko stepenica pred zadnjim tremom, pa kroz hodnik što vodi u glavnu kuću, da zastane u holu pred samom trpezarijom. Nastalo je kratko šaputanje, a onda je Pork ušao, bez svoje obične dostojanstvenosti, kolutao očima i kezio svoje blistave bele zube.
– Gosp'n Džerald – javi on teško dišući, a lice mu se sijalo od supružanske sreće i ponosa – vaše novi žena došao.
– Nova žena? Ja nisam kupio nikakvu ženu – izjavi Džerald, praveći se tobož iznenađen.
– Jeste, gos'n. Vi kupio, gos'n Džerald, jeste, gos'n! I eto, tu je, pred vrata, hoći govori vama – odgovori Pork, smejući se i stiskajući uzbuđeno ruke.
– Dobro, onda uvedi mladu – reče Džerald, a Pork se okrete i prstom pozva iz hola svoju ženu, koja je stigla sa plantaže Vilksovih da postane deo plantaže Tare. Ona uđe, a za njom, skoro sakrivena u njenim širokim suknjama od kaliko platna, uđe i njena dvanaestogodišnja ćerčica, uvijajući se oko majčinih nogu.
Dilsi je bila visoka i držala se uspravno. Mogla je imati od trideset pa do šezdeset godina, tako joj je bronzano lice bilo bez bora i nepomično. Indijanska krv se jasno videla na njenim crtama i preovlađivala je nad crnačkim odlikama. Crvena boja njene kože, usko i visoko čelo, ispupčene jagodice i orlovski nos koji je bio spljošten pri kraju nad debelim, crnačkim usnama – sve je to pokazivalo mešavinu dveju rasa. Bila je mirna i pribrana i kretala se sa izvesnom dostojanstvenošću koja je nadmašivala i dostojanstvenost same Mami, jer je njena dostojanstvenost bila stečena dok je ona kod Dilsi bila u krvi.
Kad progovori njen glas nije bio tako otegnut kao kod većine crnaca, a uz to je i pažljivije birala reči.
– Dobro veče, mladi gospođici. Gos'n Džerald, mene jako žao što vas uznemirim ali ja želi odma' dođi ovde kažem vama fala što vi kupila mene i moj dete. Mnogo drugi gos'n može kupi mene, ali neće kupi moje Prisi, nego pusti mene plači, zato ja fala vama. Ja 'oče čini koliko može najdobro za vama i pokaži vama ja ne zaboravi.
– Hm! – hmm! – učini Džerald da pročisti grlo, jako zbunjen što je otvoreno uhvaćen da je učinio dobro delo.
Dilsi se okrete prema Skarlet i u uglovima njenih očiju zaigra nešto nalik na osmeh.
– Mis Skarlet? Po'k mene kažio kako vi kazali gos'n Džerald kupi mene. Zato ja hoče daje moje Prisi vama služi.
Pruži ruku iza sebe i povuče napred devojčicu. Bilo je to mrko malo stvorenje mršavih nogu kao u neke ptice i sa mnoštvom tankih pletenica brižljivo uvezanih uzicama i ostavljenih da štrče sa njene glave. Imala je oštre bistre oči kojima nije ništa moglo da izmakne i vesto udešen tup izraz lica.
–  Hvala vam, Dilsi – odgovori Skarlet – ali ja sa bojim da se Mami neće složiti s tim. Ona je mene služila otkako sam se rodila.
– Mami postalo staro – reče Dilsi mirnim tonom koji bi razbesneo staru Mami. – Ono mnogo dobro Mami, ali vi sad mladi dama pa treba ima mlado sluškinja, a moj Prisi bio sluškinja kod mis Indija, ima sad celo godina. On zna kako treba urediti kosa kao veliki žena.
Pošto ju je majka munula u rebra Prisi odjednom načini nespretan reverans i iskezi zube prema Skarleti, koja nije mogla da joj se ne nasmeši u znak odgovora.
– Bistra mala veštica – pomisli u sebi Skarlet – a glasno reče: – Hvala vam, Dilsi, to ćemo videti kad se majka vrati kući.
– Hvala, gospoj'ca. Ja vama želi laka noć – reče Dilsi, pa okrenuvši se pođe iz sobe sa detetom, dok je Pork odskakutao za njima.
Kad se raščisti sto posle večere Džerald nastavi svoje govorancije, ali bez mnogo zadovoljstva za sebe a bez ikakvog za svoju publiku. Njegova gromoglasna predskazivanja o skorom ratu i njegova pitanja puna retorike o tome da li će Jug još trpeti uvrede od Jenkija, izazivala su samo kratke odgovore pune dosade: »Da, tata« i »Ne, tata«. Karin, koja je sedela na jednom jastučiću za klečanje ispod velike lampe, bila se zadubila u neki roman o jednoj devojci koja se zakaluđerila posle smrti svoga dragana, pa je uz tihe suze koje su joj vlažile obraze, silno uživala zamišljajući sebe pod belom kapom kaluđerice. Sjuelin je vezla nešto što je uz glasno smejanje zvala »svojim mirazom« i razmišljala u sebi kako bi sutra, na barbekjuu, mogla nekako da odmami Stjuarta Tarltona od svoje sestre i kako bi ga zanela, svojim sopstvenim osobinama koje njena sestra nije imala. A Skarlet je još uvek bila puna burnih misli o Ašliju.
Kako li može tata da govori tako bez prekida o tvrđavi Samter i o Jenkima kad zna kako njoj srce puca? Kao što se često dešava kod vrlo mladih osoba, ona se čudila kako svet može da bude tako sebičan i da zaboravlja na njen bol, a da se zemlja i dalje okreće i pored sveg njenog ojađenog srca...
U duši joj je bilo kao da je neki ciklon prešao preko nje i ostavio pustoš, pa joj se činilo čudno što je trpezarija u kojoj su sedeli tako tiha, tako ista kao što je uvek bila. Teški sto od mahagonija i trpezarijski orman, teško srebro, svetli ćilimi na sjajnom podu bili su na svojim običnim mestima, baš kao da se ništa nije dogodilo. Bila je to ugodna i prijatna soba i Skarlet je obično volela tihe časove koje je porodica provodila u njoj posle večere, ali večeras joj je bila mrska, i samo da se nije bojala glasnih pitanja svoga oca ona bi se tiho i neopaženo izvukla da kroz tamni hol ode do male Elenine kancelarije i isplače se do mile volje na staroj sofi.
Tu malu kancelariju Skarlet je najviše volela u celoj kući. Tamo je Elen svakoga jutra sedela za svojim visokim pisaćim stolom, sređivala račune plantaže i slušala izveštaje nastojnika Džonasa Vilkersona. Tamo je dok su ostali besposličili Elenino pero škripalo preko stranica računske knjige, Džerald u staroj stolici za ljuljanje a devojke na mekanim jastucima sofe suviše udubljene i izbledele da bi mogla da bude u prednjim sobama. Skarlet je sad čeznula za tom sobom, želela je da bude u njoj sama sa Elen. Kako bi mogla sad da stavi glavu u majčino krilo i da mirno plače. Zar mama neće nikad doći? Zatim točkovi snažno zaškripaše po šljunkovitoj aleji i u sobu dopre kroz vazduh blagi žubor Eleninog glasa koji otpušta kočijaša. Svi su je željno posmatrali dok je ulazila brzo, uz njihanje obruča, žalosna i umorna lica. Zajedno s njom uđe i laki miris vrbene, koji bi čovek uvek osetio iz skutova njenih haliina, miris koji se u sećanjima Skarlete uvek spajao sa njenom majkom. Mami je išla na nekoliko koraka iza nje, s kožnom torbom u ruci, s donjom usnom izbačenom unapred i natuštenih obrva. Mami je gegajući se gunđala u sebi, starajući se da njene primedbe budu suviše tihe da bi ih neko mogao razumeti, ali ipak dovoljno glasne da stave do znanja njeno neodobravanje.
– Žao mi je što sam tako kasno stigla – reče Elen, skinuvši šal sa ramena i, dodajući ga Skarleti, potapša je po obrazu u prolazu.
Džeraldovo se lice čim ona uđe odmah razvedri kao nekim čudom.
– Jeste li krstili to dete?
– Jesmo i umrlo je siroče – reče Elen. – Strepela sam da će i Emi umreti, ali mislim da će ostati živa.
Devojačka lica su bila okrenuta prema njoj, iznenađena i puna pitanja, a Džerald je filozofski mahao glavom.
– Pa i bolje što je umrlo, jadno malo...
– Već je prilično kasno. Vreme je već da se molimo bogu – prekide ga Elen tako mirno, da kad Skarlet ne bi poznavala svoju majku to bi prekidanje prošlo neopaženo.
Bilo bi zanimljivo doznati ko je otac detenceta Eme Sleteri, ali je Skarlet znala da nikad neće doznati istinu o tome ako bude čekala da je čuje od svoje majke. Skarlet je sumnjala na Džonasa Vilkersona, jer ga je često viđala kako šeta u sumrak sa Emom. Džonas je bio Jenki i neoženjen, a sama činjenica što je bio nastojnik oduzimala mu je zauvek svaku mogućnost ulaza u društveni život Pokrajine. Nije bilo nijedne malo bolje porodice iz koje bi se mogao oženiti, ni ljudi s kojima se mogao družiti, osim Sleterijevih i bednika kao što su oni. A kako je on po svome obrazovanju bio za nekoliko stepeni iznad Sleterijevih, bilo je prirodno što nije mislio da se oženi Emom pa ma koliko se često šetao s njom po sumraku.
Skarlet uzdahnu, jer ju je radoznalost strašno mučila. Mnoge stvari se događaju pred samim očima njene majke, a ona ih ne opaža kao da se i ne događaju uopšte. Elen je prelazila preko stvari protivnih njenim pojmovima o pristojnosti i pokušavala da nauči Skarlet da radi to isto, ali je slabo uspevala. Elen priđe kaminu da uzme svoje brojanice iz male kutije ukrašene utisnutim sedefom, kad Mami odlučno progovori:
– Gospa Elen, valjda hoči nešto jedi večera pre molitva?
– Hvala, Mami, ali ja nisam gladna.
– Ja ide sam spremi nešto večera, a ti ima jedeš to – reče Mami ljutito nabrana čela, odlazeći kroz hol prema kuhinji. – Pook! – viknu ona – kaži kuvarica raspali vatra. Gospa Elen došao kući.
Dok su se daske tresle pod njenom težinom, monolog koji je govorila u prednjem holu postajao je sve glasniji i jasno je dopirao do ušiju porodice u trpezariji:
– Ja toliko put kazao ne treba činiš ništa za to belo baraba. Ono mnogo leno, sebično i nezahvalni stvorenje. A gospa Elen nema drugo posla, samo ide umori sebe za to čovek što ako ima nešto vredi ono hoči ima crnac služi njega. I ja kaži...
Njen je glas i dalje brujao dok je išla hodnikom pokrivenim samo krovom koji je vodio u kuhinju.
Mami je imala svoj sopstveni način na koji je svojim gospodarima davala na znanje šta ona misli o svima stvarima. Ona je znala da je ispod časti belim ljudima da poklone i najmanju pažnju onome što kaže neki crnac kad govori sam za sebe. Znala je da će oni, da bi očuvali svoje dostojanstvo, preći preko onoga što ona kaže, čak i kad bi stajala u susednoj sobi i skoro vikala iz glasa. To je nju zaklanjalo od prekora, a nikoga nije ostavljalo u sumnji o njenom shvatanju pojedinih stvari.
Pork uđe u sobu noseći jedan tanjir, srebro i salvetu. Odmah za njim išao je Džek, mali crnac od deset godina, koji je žurno jednom rukom zakopčavao beli platneni kaputić, a u drugoj nosio teralicu za muve napravljenu od odsečaka hartije od novina privezanih za trsku dužu od njega. Elen je imala vrlo lepu teralicu od paunovog perja, ali se ona upotrebljavala samo u naročitim prilikama, pa čak i tada posle teške domaće borbe zato što su Pork, kuvarica i Mami uporno tvrdili da paunovo perje nosi nesreću.
Elen sede na stolicu koju joj Džerald izvuče, a četiri glasa je odjednom napadoše.

– Majko, meni se oparala čipka na balskoj haljini, a ja hoću da je obučem sutra uveče za igranku kod Dvanaest Hrastova. Hoćeš li da mi je prošiješ, molim te?
– Majko, Skarletina nova haljina je lepša od moje, a ja izgledam kao strašilo u ružičastom. Zašto ne bi ona obukla moju ružičastu, a dala meni svoju zelenu? Ona izgleda sasvim lepo u ružičastoj.
– Majko, mogu li i ja ostati na igranci sutra uveče? Meni je već trinaest godina, pa...
– Hoćete li verovati, gospođo O'Hara... – Mir, devojke, dok vas nisam istukao! – Keid Kalvert je bio u Atlanti, jutros, pa kaže... – Ama, hoćete li jednom ućutati i pustiti me da čujem svoj glas? –... pa kaže da su oni tamo svi uznemireni i da govore samo o ratu, da se narodna vojska vežba, trupe obrazuju. Pa kaže i da se čuje iz Čarlstona da oni više neće da trpe uvrede od strane Jenkija.
Elenina umorna usta se nasmešiše na tu graju i obrati se prvo svome mužu, kao što je to red.
– Lepo je to od Čarlstonaca što tako osećaju i uverena sam da ćemo i mi vrlo brzo osećati to isto – reče ona, jer je u njoj bilo duboko usađeno uverenje da, izuzimajući samo Savanu, najveći deo plemenite krvi na celom kontinentu može se naći u toj malenoj luci, a to su verovanje delili i svi Čarlstonci.
– Ne, Karin, iduće godine, drago dete. Onda ćeš i ti smeti da ostaješ na zabavama i da nosiš haljine za odrasle. Ala će se onda moji rumeni obraščići divno provoditi! Nemoj da se pućiš, mila! Možeš ići na barbekju, imaj to na umu, i ostati do kraja večere, ali ne na večernju igranku sve dok ne navršiš četrnaestu.
– Daj mi tvoju haljinu, Skarlet. Ja ću ti već urediti čipku posle molitve.
– Slušaj, Sjuelin, meni se, draga moja, baš ne dopada taj tvoj ton. Tvoja ružičasta haljina je krasna i dobro ide uz tvoju boju lica, kao što za Skarlet dobro ide njena. Ali ćeš zato moći da nosiš sutra uveče moju ogrlicu od granata.
Sjuelin, iza majčinih leđa, nabra pobedonosno nos prema Skarlet, koja je smišljala da ogrlicu traži za sebe. Skarlet joj isplazi jezik. Sjuelin je bila dosadna sestra sa svojim neprestanim kukanjem i svojom sebičnošću, i da Elen nije bila čvrste ruke Skarlet bi je često išamarala.
– A sad, gospodine O'Hara, kažite mi još štogod šta gospodin Kalvert priča o Čarlstonu.
Skarlet je znala da njena majka ne mari nimalo za rat ni za politiku već to smatra muškim poslovima kojima se nijedna žena ne može pametno baviti, ali je Džeraldu pričlnjavalo veliko zadovoljstvo da izlaže svoje poglede, a Elen je bila uvek puna obzira prema onome što godi njenom mužu.
Dok je Džerald razlagao svoje novosti, Mami donese činije pred svoju gospođu: zlatnožute biskvite, pečene pileće grudi i jedan žuti jamkrompir koji se još pušio preliven rastopljenim maslom. Mami uštinu maloga Džeka, koji se požuri na svoj posao da neumorno maše teralicom od hartije tamo i ovamo iznad Elenine glave. Mami je stajala pored stola i posmatrala svaki zalogaj koji je išao od tanjira do Eleninih usta, kao da hoće da hranu potera silom kroz njeno grlo ako bi se pokazali znaci usporavanja. Elen je jela marljivo, ali je Skarlet jasno videla da je umorna te da skoro i ne zna šta jede. Samo ju je neumoljivo lice Mami nagonilo na to.
Kad posuda bi prazna a Džerald beše došao tek na pola puta svoga izlaganja lopovluka Jenkija koji traže oslobođenje crnaca, ali ne misle da plate ni prebijenu paru za njihovu slobodu, Elen ustade.
– Hoćemo li sad molitvu? – upita on nerado.
– Da. Suviše je kasno. – Gle! Pa već je deset sati! – reče ona kad časovnik svojim tupim iskucavanjima, kao da kašlje, objavi vreme. – Karin bi već odavno morala da bude u krevetu. Pork, vidite lampu, molim vas, a vi, Mami, dajte moj molitvenik.
I pored svoga bolnog srca i muke zbog neprolivenih suza Skarlet je ispunjavalo neko duboko osećanje mira i blagosti, kao i uvek u tome času. Izvestan deo razočaranja od toga dana i straha od sutrašnjice ode od nje i ostavi za sobom neko osećanje nade. Ali, to smirenje ne donese i uzdizanje njenog srca prema bogu, jer vera nije prodirala duboko u njenu dušu. Uteha joj je dolazila od gledanja u majčino vedro lice, dok se molila za sreću onih koje voli. Kad se Elen molila nebeskoj sili Skarlet je bila sigurna da će njena molitva biti uslišena.
Elen završi, pa onda Džerald koji nikad nije mogao naći svoje brojanice u vreme molitve poče krišom da odbraja na prstima svoju dekadu. Dok je njegov glas jednoliko brujao Skarletine misli odlutaše i protiv njene volje. Ona je znala da bi trebalo sada da ispituje svoju savest. Elen ju je učila da pri kraju svakoga dana treba da smatra za svoju dužnost da brižljivo ispita svoju savest, da prizna svoje mnogobrojne greške i da se moli bogu za oproštaj i snagu da ih više nikad ne ponovi. Ali Skarlet je sada ispitivala svoje srce.
Spustila je glavu na sklopljene ruke da joj majka ne bi mogla da vidi lice, a njene misli su se žalosno vratile na Ašlija. Kako je on mogao i pomisliti da se oženi sa Melani, kad stvarno voli nju i kad zna koliko ga ona voli?
Kako je mogao da svesno razbije njeno srce?
Zatim joj, odjednom, jedna nova i sjajna misao blesnu kroz mozak kao kometa.
– Gle! Pa Ašli nema ni pojma da sam ja zaljubljena u njega!
Ta misao je bila toliko neočekivana da ona zamalo ne uzdahnu glasno. Misao joj je zastala kao paralizovana za dug trenutak, a ona je za to vreme skoro bila prestala da diše, pa onda misli ponovo navališe.
– Kako bi i mogao da zna? Ja sam se uvek držala tako prepodobno i kao neka velika gospođa da je on verovatno mislio da ne marim za njega osim kao za prijatelja. Da, zato mi nije nikad ni govorio! On misli da je njegova ljubav uzaludna. Pa je zato i izgledao onako ...
Misli joj se brzo vratiše u ono doba kad bi ga uhvatila kako je gleda nekako čudno, kad su njegove sive oči, koje su bile tako savršene zavese za njegove misli, bile široko otvorene i bez vela tajanstvenosti, a u njima je bio neki izraz nemira i očajanja.
– Njemu je pucalo srce što misli da sam ja zaljubljena u Brenta, u Stjuarta ili u Keida, pa je verovatno mislio da pošto mene ne može dobiti može zadovoljiti svoju porodicu i oženiti se sa Melani. Ali, ja sam znala da ga volim ...
Njeno lako promenljivo raspoloženje odjednom se vinu iz najdublje potištenosti do uzbuđenog blaženstva. To je dakle bilo objašnjenje za Ašlijevo ćutanje, za njegovo ponašanje. On ne zna! Njena sujeta prilete upomoć njenoj želji da veruje, stvori od želje potpunu izvesnost. Da on zna da ga ona voli on bi se požurio njoj. Ona ima samo da...
– Oh! – mislila je ona zaneseno, pritiskujući prstima donji deo čela – baš sam bila luda što na to nisam mislila sve dosad! Moram smisliti neki način da mu to stavim na znanje. On se ne bi njome oženio kad bi znao da ga ja volim! Kako bi to moglo da bude?
Odjednom se trže i primeti da je njen otac završio i da majčine oči gledaju u nju. Ona žurno otpoče svoju dekadu, odbrajajući nesvesno zrna na brojanicama, ali s duboko uzbuđenim glasom koji navede Mami da širom otvori oči i da baci ispitivački pogled prema njoj. Kad svrši svoje molitve i kad Sjuelin pa potom Karin počeše svoje dekade, njen um je još žurno leteo napred s novom zanosnom misli.
Čak i sada još nije suviše kasno! Pokrajina se dosta često zgranjavala kad bi se neko od verenika i pored zaruka našao pred oltarom sa nekom trećom osobom. A Ašlijeva veridba nije stvarno još ni objavljena. Da, ima još dosta vremena.
Ako između Ašlija i Melani nema ljubavi nego je bilo samo obećanje dato još odavno, zašto ne bi on mogao prekršiti to obećanje i oženiti se njome? On bi to sigurno učinio kad bi znao da ga ona, Skarlet, voli. Ona mora pronaći neki način da mu to stavi do znanja. Ona će naći nešto. A zatim ...
Skarlet se trže iz svojih slatkih sanjarija, jer je bila propustila da odgovara na jektenija i majka ju je gledala prekorno. Kad se vratila verskom obredu ona je širom otvorila oči i bacila jedan pogled unaokolo po sobi. Prilike što kleče, meka svetlost lampe, nejasna polutama u kojoj su se crnci njihali, čak i poznati predmeti koji su joj bili mrski pre jednog sata, za tili čas dobiše boju njenog uzbuđenog osećanja i soba je opet izgledala prekrasno i milo mesto. Nikad ona neće zaboraviti taj trenutak, ni taj prizor.
I sada kao i ranije dok je bila dete ovo je za Skarlet pre bio trenutak obožavanja Elene nego Djeve Marije. Ma kako da je to izgledalo kao vređanje svetinje, Skarlet je svojim sklopljenim očima uvek videla Elenino uzdignuto lice, a ne Bogorodičino, dok su se ponavljale starinske rečenice: »Okrepo bolesnih!« »Prestole mudrosti!« »Utočište grešnih!« »Ružo tajanstvena!« – bile su to prekrasne reči zato što su označavale Elenina svojstva. Ali večeras, u zanesenosti svoga duha, Skarlet nađe u celom obredu, ti tiho izgovorenim rečima, u žuboru skupnih odgovora neku nadzemaljsku lepotu višu od svega što je ikad bila osetila. I srce joj polete bogu u iskrenoj zahvalnosti što se pred njenim stopama stvorila jedna staza – kojom će iz svoje bede otići pravo u Ašlijev zagrljaj.
Kad se razleže poslednje: »Amin!«, svi poustajaše, pomalo ukrućeni, a Mami moraše da se uspravi na noge udruženim naporima Tine i Rože. Pork uze sa kamina dugi štapić od luči, pripali ga na plemenu lampe i iziđe u hol. Pred zavojitim stepenicama bio je jedan trpezarijski ormar od orahovine, suviše veliki za trpezariju, a na njegovoj širokoj gornjoj polici bilo je nekoliko lampi i dug niz sveća u svećnjacima. Pork pripali jednu lampu i tri sveće, pa sa svečanom dostojanstvenošću, kao neki komornik kraljevske ložnice koji osvetljava put kralju i kraljici do njihovih odaja, povede povorku uz stepenice držeći svetlost visoko iznad svoje glave. Elen pod ruku sa Džeraldom pođe za njim, pa se onda devojke, od kojih je svaka nosila svoj svećnjak, popeše iza njih.
Skarlet uđe u svoju sobu, stavi sveću na visoku komodu i stade preturati u mračnoj pregradi tražeći balsku haljinu koju je trebalo popraviti. Pošto je prebaci preko ruke, ona tiho pređe preko hola. Vrata na spavaćoj sobi njenih roditelja behu malko odškrinuta i pre nego što je stigla da zakuca, do njenih ušiju dođe Elenin glas, tih ali strog: :
– Gospodine O'Hara, morate otpustiti Džonasa Vilikersona.
Džerald prasnu: – A gde da nađem drugog nastojnika koji me neće varati i krasti na moje oči?
– On se mora otpustiti, i to odmah sutra ujutru. Veliki Sam je dobar nadzornik i može preuzeti njegove poslove dok vi ne nađete novog nastojnika.
– Aha! – čuo se Džeraldov glas. – Sad razumem! Znači da je uvaženi Džonas zaveo ...
– On se mora otpustiti.
– Dakle on je otac deteta Eme Sleteri – pomisli Skarlet. – No, pa to nije ni čudo. Šta se drugo moglo očekivati od jednog Jenkija i devojke tih belih baraba!
Zatim posle kratke počinke koja dade vremena Džeraldovim praskanjima da se smire, ona zakuca na vrata i dade majci svoju haljinu.
Dok se Skarlet svukla i ugasila sveću njen plan za sutra već beše izrađen do najmanjih sitnica. Bio je to jednostavan plan, jer je ona, kao prava Džeraldova ćerka, umela da usredsredi sve svoje misli na glavni cilj i da misli o najkraćem putu kojim će do njega doći.
Prvo će biti »ponosita« kao što joj je Džerald naredio. Od trenutka kad dođe na Dvanaest Hrastova biće što je moguće veselija i duhovitija. Niko neće moći ni pomisliti da je ona sad žalosna zbog Ašlija i Melani. Zabavljače se sa svakim čovekom koji bude tamo. To će biti nemilosrdno prema Ašliju, ali će ga naterati da još više čezne za njom. Neće zanemariti nijednog čoveka koji bi mogao biti kandidat za ženidbu, od onog starog Frenka Kenedija sa riđeplavim zaliscima, Sjuelininog udvarača, pa sve do stidljivog, tihog i zbunjeno rumenog Čarlsa Hamiltona, brata Melani. Oni će se svi rojiti oko nje kao pčele oko košnice, pa će se svakako i Ašli odvojiti od Melani da se pridruži krugu njenih poklonika. Onda će ona na neki način vesto izvesti da za koji trenutak ostane nasamo s njim, odvojena od gomile. Nadala se da će joj na taj način sve poći za rukom, jer bi inače bilo mnogo teže. Ali, ako Ašli ne bude učinio prvi korak, onda će ga jednostavno ona sama morati učiniti.
Kad najzad njih dvoje budu sami njemu će još biti svežoa u pameti slika kako se drugi ljudi bore oko nje, biće mu svež snažan utisak kako svaki od njih žudi za njom, pa će u njegovim očima biti onaj izraz tuge i očajanja. Onda će ga ona opet učiniti srećnim time što će mu dati da uvidi da ona, iako je tako omiljena, voli više njega nego ma koga čoveka na svetu. A kad mu bude to priznala, skromno i slatko, ona će mu svojim izgledom obećavati još mnogo više. Naravno da će sve to izvesti na način dostojan prave dame. Ona nije mogla ni u snu da sanja da mu smelo i otvoreno kaže da ga voli – to ne bi nikako valjalo. A sam taj način na koji bi mu ona to stavila na znanje bio je jedna sitnica koja joj nije zadavala mnogo brige. Nalazila se ona već i ranije u takvim prilikama, pa će se i ovoga puta moći da snađe.
Dok je ležala mirno u krevetu, a mesečina je svu oblivala svojom svetlošću, ona je imala u glavi celu tu sliku. Videla je izraz iznenađenja i blaženstva koji će se pojaviti na njegovom licu kad shvati da ga ona zaista voli i čula je reči kojima je moli da mu bude žena.
Naravno, ona će mu morati odgovoriti da ne može prosto ni da zamisli da se uda za čoveka verenog sa nekom drugom devojkom, ali će on navaljivati i ona će najzad dopustiti da je on ubedi. Zatim će se resiti da pobegnu u Džonsboro toga istog popodneva, pa...
Ta šta, do ovoga doba sutra uveče ona lako može biti gospođa Ašli Vilks!
Uspravila se i sela u postelji, obgrlila kolena rukama i čitav jedan dug i blažen trenutak stvarno je bila gospođa Ašli Vilks – Ašlijeva mlada! Zatim joj neka jeza uđe u srce. Pomisli: a ako ne bude išlo na taj način? A šta će biti ako je Ašli ne zamoli da odbegne s njim? Ona odlučno odbaci tu misao iz glave.
– Neću sad da mislim o tome – reče ona odlučno. – Ako sad budem mislila o tome to će me uzrujati. A nema razloga da stvari ne pođu onako kako ja želim – Ako me on voli. A ja znam da me voli!
Podigla je bradu i njene blede, crnim oivičene oči zasijaše na mesečini. Elen joj nije nikad rekla da su želja i ispunjenje želje dve različite stvari, a život je još nije naučio da trku ne dobija uvek onaj ko je najbrži. Ležala je tako u srebrnastoj polutami sve hrabrija i pravila planove kakve pravi samo šesnaestogodišnje stvorenje kome je život tako prijatan da mu neuspeh izgleda nemoguć i kome lepa haljina i čista boja lica izgledaju oružje kojim se pobeđuje život.

V
Bilo je deset sati pre podne. Dan je bio suviše topao za april, a zlatna sunčeva svetlost sjajno je plavila Skarletinu sobu kroz plave zavese na širokim prozorima. Zidovi boje slonove kosti blistali su se od svetlosti, visoki komadi nameštaja od mahagonija sijali su se tamnocrveno kao vino, dok je pod bleštao kao da je od stakla svuda gde nije bio pokriven ćilimima koji su unosili žive i vesele boje.
Leto je već bilo u vazduhu, osećao se onaj prvi nagoveštaj džordžijanskog leta kad proleće na svome vrhuncu ustupa preko volje mesto većoj vrućini. Laka toplina, meka i opojna, probijala se u sobu prepuna kadifastih mirisa, sva prožeta dahom rascvetanih voćnjaka, mirisom drveća okićenog novim lišćem i vlažne, skoro prevrtane crvene zemlje. Skarlet je kroz prozore videla sjaj dvostrukog reda zelenkada koje čine ivicu šljunkovite aleje i teške zlatne mase žutog jasmina koji čedno pruža do zemlje svoje rascvetane kite kao krinoline. Kosovi i svrake, prvi blagim i žalostivim glasom a druge oštrim i zajedljivim kreštanjem, vodili su svoju staru borbu o drvo magnoliju pod samim prozorima.
Tako sjajno jutro bi obično izazvalo Skarlet da iziđe na prozor, da nasloni ruke na širok ragastov i da udiše duboko mirise i zvuke Tare. Ali danas ona nije videla sunce na plavetnom nebu, sem što je za časak pomislila: »Hvala bogu, ne pada kiša«. Na krevetu je ležala njena bledozelena balska haljina od sirove svile sa nabranim čipkama boje slonove kosti, lepo složena u kutiji od kartona. Bila je gotova da se nosi na plantažu Dvanaest Hrastova kako bi je ona obukla pred početak igranke, ali Skarlet samo sleže ramenima kad je ugleda. Ako njen plan uspe ona neće večeras oblačiti tu haljinu. Mnogo pre nego što igranka počne ona i Ašli će biti na putu za Džonsboro, gde će se venčati. Samo sad ju je mučilo pitanje: kakvu će haljinu obući za barbekju?
Koja bi haljina najbolje isticala sve njene draži i učinila je nedoljivom za Ašlija? Od osam sati neprestano je probala i odbacivala sve haljine redom, a sad je stajala pokunjena i razdražena, u čipkanim gaćicama, platnenom stezniku i tri nabrane donje suknje od lanenog platna i čipaka.
Odbačene haljine su ležale po podu, na krevetu, na stolicama, u gomilama žive boje i sa razbacanim pantljikama.
Ružičasta haljina od organdina sa dugim ružičastim svilenim pojasom stajala joj je lepo. ali nju je ona imala na sebi još prošlog leta kad je Melani bila u gostima i ona će se sigurno setiti. A mogla bi još da bude toliko pakosna pa joj to i kaže. Haljina od crnog bombazina sa naduvenim rukavima i okovratnikom od čipke sjajno je isticala belinu njene kože, ali je u njoj izgledala malko starački.
Skarlet bojažljivo pogleda u ogledalu svoje šesnaestogodišnje lice, kao da očekuje da na njemu vidi bore i opuštene mišiće oko brade. Nikako ne bi valjalo da ona izgleda starija i staloženija kraj Melanine slatke mladosti. Haljina boje majčine dušice, od prugastog muslina bila je lepa sa svojim širokim umecima od čipke i mrežicama oko rubova, ali nije nikad odgovarala njenom tipu. Ona bi savršeno pristajala uz Karinin nežni profil i bezbojni izraz, ali je Skarlet osećala da u njoj izgleda kao učenica. Ne bi nikako odgovaralo njenom licu da izgleda kao učenica pored Melaninog sigurnog držanja. Haljina od zelenog tafta sa škotskim šarama, sva penušava od volančića od kojih je svaki bio opšiven zelenom kadifenom pantljikom stajala joj je vrlo lepo – to je u stvari bila njena najmilija haljina jer joj je očima davala tamniju boju smaragda – ali bila je jedna masna mrlja na prednjem delu struka. Neki broš bi to mogao i da prikrije, ali Melani možda ima oštro oko. Ostale su još samo raznobojne pamučne haljine koje joj nisu izgledale dovoljno svečane za tu priliku, balske haljine i ona od zelenog muslina sa cvetićima koju je juče imala na sebi. Ali, to je bila popodnevna haljina i nije bila zgodna za barbekju, jer je imala samo kratke naduvane rukave a izrez na grudima je bio dovoljno širok i za balsku haljinu. Nije joj ostajalo ništa drugo nego da nju obuče. Na kraju krajeva, ona se ne stidi svoga vrata, mišica i grudi, ako baš i nije u redu da ih pokazuje pre podne.
Dok je stajala pred ogledalom i izvijala se da vidi svoju sliku sa strane, pomislila je kako na celoj njenoj pojavi nema ničega čega bi se morala stideti. Vrat joj je bio kratak i zaobljen a mišice punačke i primamljive. Njena prsa, visoko uzdignuta steznikom, bila su prekrasna prsa. Ona nije nikad morala da prišiva sitne redove svilenih porupčića na svojim platnenim strukovima, kao što su radile mnoge šesnaestogodišnje devojke da bi svome stasu dale željene linije i punoću. Bila je srećna što je od Elen nasledila vitke bele ruke i majušnu nogu, samo je još želela da ima i Eleninu visinu, ali bila je zadovoljna i svojom. Kakva silna šteta što se i noge ne mogu pokazivati, pomisli ona, zadižući naviše svoje suknje i gledajući sa žaljenjem u lepo zaobljene i čiste linije svojih nogu ispod gaćica. Ona ima tako lepe noge, čak su joj i sve devojke u Fejetvilskoj akademiji to priznavale. A što se tiče njenog stasa – nije bilo devojke u Fejetvilu, Džonsborou pa ni u tri pokrajine koja bi imala tako tanak stas.
Pomisao na njen stas dovede je natrag na praktične stvari. Zelena haljina od muslina ima u struku sedamnaest palaca, a Mami ju je utegla u steznik za haljinu od crnog bombazina od osamnaest palaca. Mami je mora još više stegnuti. Ona otvori vrata, oslušnu i ću teški korak Mami u donjem holu. Ona je doviknu nestrpljivo, znajući da može slobodno glasno viknuti, pošto je Elen u ostavi gde odmerava kuvarici dnevni obrok hrane.
– Mnogo ludi misli ja može leti – gunđala je Mami tapkajući teško uz stepenice. Uđe u sobu zadihana s izrazom čoveka koji očekuje borbu i pozdravlja je dobrodošlicom. Među svojim širokim rukama nosila je poslužavnik na kome se pušio doručak: dva velika jamkrompira premazana maslom, gomila korica od crnog brašna prelivenih sirupom, dve dobre kriške šunke koje su plivale u soku. Kad ugleda ono što je donela Mami, Skarletin izraz lica pređe od lake razdraženosti u ratobornu upornost. Onako uzrujana probanjem haljina ona je zaboravila na gvozdeno, nepokolebljivo pravilo Mami da pre polaska ma na kakvu zabavu gospođice O'Hara moraju da se tolika nakljukaju hranom kod kuće da ne bi bile u stanju da mnogo jedu u društvu.
– To ti ništa ne vredi. Ja neću da jedem. Možeš slobodno da nosiš sve to natrag u kuhinju.
Mami spusti poslužavnik na sto i podboči se rukama o kukove.
– Jeste, mis, vi hoče jedi. Ja neče opet bude isto kao prošla godina barbekju, kad ja bio mnogo bolestan pa nije mogao donese vama poslužavnik pre nego vi otišla. Vi mora jede sve što ima ovde.
– Ja neću ni da okusim. Nego dođi ovamo da me stegneš još više, jer smo i onako zakasnili. Čula sam kako su kola već došla pred kuću.
– Hajde, mis Skarlet, budi dobar pa dođi jedeš samo malo. Mis Karin i mis Sjuelin već pojelo sve.
– Verujem da jesu – reče Skarlet prezrivo. – One nisu bistrije od običnog zečića. Ali ja neću. Meni je dosta tih vaših poslužavnika. Neću skoro zaboraviti onaj slučaj kad sam pojela sve što je bilo na jednom poslužavniku pa otišla kod Kalvertovih, a kod njih bio sladoled od leda donesenog naročito za to čak iz Savane i ja sam mogla da pojedem samo jednu kašičicu. Ja hoću da se danas dobro provedem i da jedem sve što mi se dopada.
Čelo Mami se natušti na ovo prkosno proglašavanje jeresi. Ono što jedna gospođica može da radi i ono što ona ne može da radi bile su isto tako različite stvari u glavi Mami kao crno i belo: između njih nije bilo nikakve prelazne sredine. I Sjuelin i Karin bile su kao neka ilovača u njenim rukama i slušale su s puno poštovanja njene opomene. Ali, imala je muke da nauči Skarlet da su njeni prirodni prohtevi u većini slučajeva nedostojni jedne mlade dame. Mami je teško odnosila pobede nad Skarletom i te su pobede predstavljale silne podvige prepredenosti nepoznate belom svetu.
– Ako vi ne mari kako svet kaži za ova porodica, ja mari – grmela je ona. – Ja neče vidi svaki tamo u društvo kaže kako vi ne dobro vaspitan devojka. Ja uvek i uvek vama kaži kako čovek može pozna fino gospođa ako ona malo jedi. I ja neće vidi kako vi ide kod gos'n Vilks pa jedi kao poljsko radnik i trpa meso u guša kao grabljivo tica.
– Majka je prava dama pa ipak jede – odgovori Skarlet.
– Kad vi bude udata, onda može i vi jede – odgovori Mami. – Kad mis Elen bio mlado kao vi, ono nikad ne jede ništa kad išla društvo, ni vaše tetka Polin, ni tetka Eulali. I ono našlo muž. Mlado gospojca što mnogo jedi nikad ne može ufati muž.
– Ja to ne verujem. Na onome barbekjuu, kad si ti bila bolesna pa kad ja nisam jela pre ručka, Ašli Vilks mi je rekao da se njemu dopada da vidi kod devojke zdrav apetit.
Mami je zlosutno mahala glavom.
– Što gospođini misli i što govori nije isto stvar. A ja nije video kako gos'n Ašli dođi prosi vama. Skarlet se namršti, htede da nešto oštro odgovori, ali se uzdrža. Tu je Mami dobro uhvatila i tu više nije moglo biti prepiranja. Videći uporan izraz na Skarletinom licu Mami uze poslužavnik pa sa učtivom prepredenosću svoje rase promeni taktiku. Idući prema vratima ona samo uzdahnu:
– E dobro onda, svršen stvar, ako neće, neće. Ja malopre govori kuvarica kako čovek može pozna fino dama ako ono malo jede, pa onda ja kaži: »Ja nikad ne vidi belo gospojca jedi tako malo kao ono mis Meli Hamilton kad ono bio u goste kod gos'n Ašli... oči kažem mis Indija.«
Skarlet baci na nju jedan oštar pogled pun sumnje, ali se na širokom licu Mami čitala samo sušta nevinost i žaljenje što Skarlet nije toliko fina dama kao Melani Hamilton.
– Spusti taj poslužavnik pa me stegni još jače – teče Skarlet razdražljivo. – Pokušaću da jedem malo kasnije. Ako bih sad jela ne bih se mogla stegnuti kako valja.
Ugušujući u sebi svoje likovanje Mami spusti poslužavnik.
– Što moja golubica obuči danas?
– To – reče Skarlet, pokazujući na penušavu masu muslinske zelene haljine s cvetićima. Mami se opet podboči u borben stav.
– Ne, to ni može. To ni pristojno za pre podne. Vi ne moži pokaži vaše prsa pre tri sat posle podne, a ovaj haljina nema jaka ni rukav. I vama sunce donese pege sigurno. Ja ne voli vi dobila opet sunce pega, kad ja vama mazao mleko krem cela zima da skini ono pega, što vi dobila na sunce na plaža u Savana. Ja ide odma' kaže vaša mama.
– Ako kažeš majci jednu reč pre nego što se budem obukla, ja neću pojesti ni zalogaja od toga što je tu – reče Skarlet mirno. – Mama neće imati vremena da me vrati natrag da se ponovo oblačim kad već budem obučena.
Mami uzdahnu nemoćno videći da je pobeđena. Od dva zla ipak je bolje da Skarlet nosi popodnevnu haljinu na barbekjuu pre podne, nego da se tamo naklopi na jelo kao prase.
– Uzmi držiš za nešto i prestani dišeš!
Skarlet posluša. Zaustavi disanje i dohvati se za jedan stub od kreveta. Mami stade da trza i da priteže, snažno, pa kad mali obim struka obuhvaćenog steznikom od riblje kosti postade još manji u njenim očima se ukaza izraz ponosa i nežnosti.
– Nema drugo devojka ima stas ko moje jagnje – reče ona sa divljenjem. – Uvek kad ja stegni mis Sjuelin manje od dvadeset palac, ono 'oči padne nesvest.
– Ih! – odahnu s mukom Skarlet jedva govoreći. – Ja nisam nikad pala u nesvest u životu.
– E, znaš, ne bilo bi mnogo šteta ako vi padne u nesvest ponekad – savetovala je Mami. – Vi nekad mnogo tvrdo, mis Skarlet. Ja odavno mislio kažem vama, to ne 'zgleda lepo kako vi ne padne nesvest kad vidi zmija, ili miš i tako stvar. Ne misli kaže kad vi sam kod kuća, nego vi kad negde ima društvo. A ja vama kazao...
– Hajde, hajde, požuri se. Ne pričaj toliko. Ja ću već dobiti muža, videćeš, iako ne vrištim i ne padam u nesvest. Gospode bože, ala sam stegnuta! Navuci mi haljinu.
Mami pažljivo spusti haljinu od deset metara zelenog muslina preko širokih sukanja i zakopča pozadi dugmeta na tesnom, duboko izrezanom struku.
– Samo pazi držiš vaše šal preko rame kad sedi na sunce, i ne skini šešir kad ima mnogo vruće – naređivala je ona. – Inače dođeš kući crno kao staro gospa Sleteri. Sad ajde jedi, zlato moj, samo ne jedeš brzo.
Skarlet poslušno sede ispred poslužavnika pitajući se da li će biti u stanju još da diše ako unese nešto hrane u želudac. Mami dohvati jedan ubrus sa umivaonika pa joj ga pažljivo priveza oko vrata i raširi preko krila. Skarlet poče prvo sa šunkom, jer je volela šunku, i nekako je silom proguta.
– Kamo lepe sreće da sam već udata – reče ona prelazeći na jamkrompire sa odvratnošću. – Dosta mi jo već te neprirodnosti i da nikad ne smem da činim ono što želim. Dosta mi je toga da se pravim da jedem kao neka ptica, da hodam kad mi se trči i da kažem kako sam umorna posle jednog valcera a igrala bih puna dva dana da se ne umorim. Dosta mi je već što moram da uzviknem: »Kako ste vi divni!« svakoj muškoj budali koja nema ni pola moje pameti i sita sam toga pretvaranja kao da ništa ne znam da bi ljudi mogli da mi pričaju nešto i da se prave važni dok to rade... Ne mogu više ni zalogaja.
– Proba edno kolač – reče Mami neumoljivo.
– Zašto devojka mora da bude luckasta pa da dobije muža?

– Ja misli to zato što gospodi ne znaju šta oči. Oni samo znaju što oni misli ono 'oči, to onda žena štedi sebe mnogo nevolja i ne postani staro devojka. A oni misli oni voli malo lutkica što kao tica i nema ništa pamet. Ja ne misli jedno gos'n voli oženi jedno devojka ako misli ono više pametan nego on.
– Pa zar ne misliš da se muževi iznenade kad vide posle venčanja da su im žene pametne?
– Jeste, ali onda kasno. Ono već oženjeno. A gospodi opet želi njegovo žena treba budi pametan.
– Jednoga dana ću ja da počnem da radim i da govorim sve što želim da radim i da govorim, pa ako ljudi to ne vole baš me briga.
– Ne, vi ne sme radiš to – reče Mami sumorno. – Ne kad ja još živa. Sad samo jediti ovaj kolač. Umoči sok, zlato.
– Ja mislim da Jenki devojke nisu takve budale. Kad smo bile u Saratogi prošle godine ja sam videla mnoge da se drže i ponašaju kao da su jako pametne, i to pred ljudima.
Mami samo frknu na nos.
– Jenki devojka! Jeste molim! Ja misli ono kaži kako misli, samo ja ne vidi mnogo ona što se udala u Saratoga.
– Ali i Jenki moraju da se žene – dokazivala je Skarlet. – Ne rastu valjda iz zemlje. Mora da se žene i da imaju dece. Ima ih tako mnogo.
–  Ljudi ženi nji zbog njino pare – reče Mami odlučno.
Skarlet natopi hlebnu koru u sok i metnu je u usta. Možda ipak ima neke istine u tome što Mami kaže. Mora biti nečega u tome, jer i Elen govori to isto, samo drukčijim i lepšim rečima. U stvari svaka majka nastoji da ubedi svoju kćerku da treba da bude nemoćno i neumešno stvorenje, košuta s preplašenim očima i da se pripija kao koza. Potrebno je stvarno mnogo bistrine da se može stalno zauzimati takva poza. Možda je ona zaista suviše muškobanjasta. Ponekad se ona prepirala s Ašlijem i otvoreno iskazivala svoja mišljenja. Možda ga je to, kao i njena zdrava ljubav za pešačenje i jahanje i odvratilo od nje okrenuvši ga prema nežnoj Melani. Možda... ako bi ona promenila svoju taktiku ... Ali je osećala da kad bi Ašli bio podložan takvim ženskim podvalama ona ga ne bi uvažavala kao što ga sad uvažava. Čovek koji je toliko lud da padne zbog jednog osmeha, jednog padanja u nesvest, ili jednog usklika: »O, kako ste divni!«, nije ni vredan da je dobije. Ali izgleda da su svi oni takvi.
Ako se ona ranije služila pogrešnom taktikom prema Ašliju – pa lepo, to je prošlo i svršeno je s tim. Danas će se poslužiti drugom taktikom, onom pravom. Ona hoće njega po svaku cenu, a ima svega nekoliko časova da ga dobije. Ako to može da se postigne padanjem u nesvest, ili pravljenjem da se pada u nesvest, onda će ona pasti u nesvest. Ako uspijanje, smeškanje i koketerija, ili praznoglavost mogu da ga privuku, ona će vrlo rado odigrati ulogu kokete i biti šupljoglavija nego i sama Ketlin Kalvert. A ako su potrebne smelije mere, ona će i njih preduzeti. Danas ili nikad!
Nije bilo nikoga da joj kaže da njena prava ličnost, ma kako nezgodno puna životne snage, više privlači nego ne znam kakvo pretvaranje koga bi se mogla latiti. Da joj je to neko kazao njoj bi bilo milo ali ne bi verovala, jer se ni u koje doba, ni pre ni posle, ženska prirodnost nije tako nisko cenila.
Dok su je karuce vozile niz crveni drum prema plantaži Vilksovih Skarlet je osećala neko grešno zadovoljstvo što u društvu neće biti ni njena majka, ni Mami. Neće na barbekjuu biti nikoga ko bi jednim neprimetnim uzdizanjem obrva, ili lakim pućenjem donje usne mogao da omete njen plan za nastupanje. Sjuelin će sigurno sve pričati sutra kod kuće, ali ako sve bude išlo onako kako se Skarlet nada, uzbuđenje u porodici zbog njene veridbe ili njenog bekstva s Ašlijem biće kudikamo jače od njihove ljutine. Da, ona se jako radovala što je Elen morala da ostane kod kuće.
Džerald, koji je toga jutra potegao malo više konjaka, beše dao otkaz Džonasu Vilkersonu, te je Elen ostala na Tari da pregleda sa njim račune pre njegovog odlaska. Skarlet je poljubila majku i rekla joj zbogom u maloj kancelariji u kojoj je ona sedela ispred visokog pisaćeg stola sa pregradama prepunim hartija. Džonas Vilkerson, sa šeširom u ruci, stajao je pored nje, a na licu sa crnpurastom i zategnutom kožom jasno se čitao bes što ga tako bez ustezanja izbacuju sa najboljeg nastojničkog mesta u Pokrajini. I to zbog toga što se malo zabavljao. On je bio rekao Džeraldu nekoliko puta da dete Eme Sleteri može da potiče od nekih desetak ljudi isto tako kao i od njega – i Džerald se slagao s tim mišljenjem – ali to nije nimalo menjalo stvar ukoliko se ticalo Elen. Džonas je mrzeo sve Južnjake. Mrzeo je njihovu hladnu uljudnost prema njemu i preziranje njegovog društvenog položaja koje se nije moglo pokriti uljudnošću. A više od sviju mrzeo je Elenu O'Hara, jer je bila oličenje svega onoga što je on mrzeo kod Južnjaka.
Mami je kao nastojnica plantaže ostala da pomogne Eleni, te je Dilsi sedela na boku pored Tobija, držeći na krilu kutiju od kartona sa devojačkim haljinama za igranku. Džerald je jahao pored karuca na svome velikom konju za lov, zagrejan od konjaka i zadovoljan samim sobom što je svršio tako brzo taj neprijatni posao sa Vilkersonom. Bio je prebacio odgovornost na Elenu, a njeno žaljenje što će propustiti barbekju i sastanak s prijateljicama nije mu ni padalo na pamet. Dan je bio tako divan, njegova polja tako lepa, a ptice pevaju i on se oseća suviše mlad i veselo raspoložen da bi mogao misliti ma na koga drugog. S vremena na vreme bi zapevao pesmu: »Peg se vozi u karucama«, i jednu drugu poznatu irsku pesmu, ili onu žalosniju tugovanku za Robertom Emet: »Ona je daleko od zemlje gde njen mladi junak spi«.
Bio je veseo, prijatno uzbuđen izgledom da provede dan u vikanju o Jenkima i o ratu, a ponosan na svoje tri lepe kćeri u njihovim široko razastrtim suknjama na obručima ispod luckastih, majušnih suncobrana od čipke. Nije ni pomišljao na jučerašnji razgovor sa Skarlet, jer mu je bio potpuno izvetreo iz glave. Samo je mislio kako je lepa, kako mu služi na čast, i kako su joj danas oči zelene kao bregovi u Irskoj. Ova poslednja misao mu dade bolje mišljenje o njemu samom jer je u njoj bilo nečega poetičnog, i on počasti devojke glasnim i nešto malo nečistim pevanjem pesme: »O, bojo zelena!« Skarlet je gledala u njega sa onim izrazom prezrenja punog ljubavi kakvo majke osećaju prema svojim malim, razmetljivim sinovima, a znala je da će do sunčevog smiraja on već biti jako pijan. Kad se bude vraćao kući tako pijan pokušavaće kao obično da preskoči svaku ogradu između Dvanaest Hrastova i Tare, i nadala se da će zahvaljujući milosti proviđenja i pameti svoga konja izbeći da slomi vrat. S prezrenjem će obići most i na konju preći reku, pa će stići kući silno larmajući dok ga Pork ne stavi da legne na sofu u kancelariji, jer ga je on uvek u takvim prilikama čekao sa lampom u prednjem holu. Upropastiće svoje novo štofano odelo, a to će biti za njega povod da sutra ujutru strašno psuje i nadugačko i naširoko priča Eleni kako mu je konj u mraku pao s mosta – vrlo providna laž koja neće zavarati nikoga, ali koju će svako primiti za gotovo a on pak misliti da se vesto izvukao.
Tata je mio, sebičan, neodgovoran stvor, mislila je Skarlet u nastupu ljubavi prema njemu. Ona se osećala toga jutra tako uzrujana i srećna da je svojom ljubavlju obuhvatala ceo svet kao i Džeralda.
Bila je lepa i bila je svesna toga, osvojiće Ašlija i oteti ga za sebe pre nego što taj dan protekne. Sunce je bilo toplo i nežno, a sjaj proleća Džordžije širio se pred njenim očima. Pored puta su lozice kupina prekrivale najnežnijim zelenilom divlje crvenilo oranice izrivene zimskim kišama, a gole granitne stene što su probijale kroz crvenu zemlju behu okićene resama divljih ruža i okružene svuda unaokolo divljim ljubičicama bledomodre boje. Po pošumljenim brdima iznad reke drenovi u cvetu su se blistali i svetlucali belo kao da se usred toga bujnog zelenila zadržao neistopljen sneg. Rascvetane divlje jabuke su otvorile svoje pupoljke u svima prelivima boja, od najnežnije bele do zatvorenoružičaste, a po zemlji, ispod drveća, onde gde je sunce šaralo zemlju prekrivenu jelovim iglicama, divlji orlovi nokti su razastrli svoj raznobojni prostirač, crven, narandžast i ružičast. U lakom povetarcu koji je čarlijao osećao se miris rascvetanog žbunja i drveća, te je svet mirisao tako lepo da bi ga čovek čisto pojeo.
– Sećaću se dogod budem živa kako je ovo bio divan dan – pomisli Skarlet. – Možda će ovo biti moj venčani dan!
Uz življe kucanje srca mislila je o tome kako će ona i Ašli možda još toga popodneva jahati brzo kroz tu rascvetanu i zelenu lepotu, ili možda doveče, po mesečini, prema Džonsborou i nekom svešteniku. Ona će se, razume se, morati ponovo venčati pred sveštenikom iz Atlante, ali o tome će onda Elen i Džerald imati da razbijaju glavu. Malo je zadrhtala pri pomisli kako će Elen prebledeti od stida kad čuje kako je njena kćerka odbegla s verenikom druge devojke, ali je znala da će joj Elen to oprostiti kad bude videla njenu sreću. A Džerald će grditi i grmeti, ali će i pored svih svojih jučerašnjih zamerki o tome kako ne voli da se ona uda za Ašlija biti zadovoljan više nego što se može iskazati što će se njegova porodica oroditi s Vilksovima.
– Ali o tome ću se brinuti pošto se budem venčala – pomisli ona, odbacujući brigu od sebe.
Bilo je nemoguće osećati se drukčije nego uzdrhtao od radosti na tome toplom suncu, u takvo proleće, i u času kad se dimnjaci plantaže kod Dvanaest Hrastova počinju već ukazivati na bregu preko reke.
– Proživeću tamo čitav svoj život i videću pedeset proleća kao što je ovo, a možda i više, i pričaću svojoj deci i unučićima kako je ovo proleće bilo krasno, krasnije nego ikoje što će ga oni videti – mislila je ona u sebi. Bila je tako srećna da se i ona pridruži pevanju poslednje strofe pesme: »O, bojo zelena!« i dobi od Džeralda bučnu pohvalu.
– Ja ne razumem zašto si ti tako vesela jutros – reče Sjuelin ljutito, jer ju je u duši još pekla misao da bi ona mnogo bolje izgledala u Skarletinoj zelenoj balskoj haljini nego i sama njena vlasnica. I zašto je ta Skarlet tako sebična kad treba da njoj pozajmi svoje haljine i šešire? I zašto majka drži uvek stranu njoj i kaže kako zelena boja nije za Sjuelin? – Ti znaš kao i ja da će večeras da se objavi Ašlijeva veridba. To mi je tata rekao jutros. A ja znam da si ti već od pre nekoliko meseci izgleda bacila oko na njega.
– To je sve što ti znaš – reče Skarlet, isplazivši joj jezik i ne hoteći da gubi svoje dobro raspoloženje. Kako li će gospođica Sju biti iznenađena sutra u ovo doba!
– Ti znaš, da to nije tačno, Suzi – protestovala je neprijatno iznenađena Karin. – Pa ti znaš da je Skarlet zaljubljena u Brenta.
Skarlet brzo okrete pogled prema svojoj mlađoj sestri, čudeći se kako neko može biti tako sladak. Sva je porodica znala da je trinaestogodišnje srce Karin puno ljubavi prema Brentu Tarltonu, koji nije o njoj nikad ni mislio drukčije osim kao o Skarletinoj najmlađoj sestri. Kad Elen ne bi bila tu svi O'Hara su je peckali do suza tom njenom ljubavlju.
– Slušaj, mila, ja ne marim nimalo za Brenta – izjavi Skarlet, toliko srećna da je mogla da bude i plemenita. – A ni on ne mari nimalo za mene. Ta on čeka da ti porasteš!
Oblo malo lice Karin porumene, dok se na njemu zadovoljstvo borilo sa nevericom.
– Oh, Skarlet! Je li to istina?
– Skarlet, ti znaš šta je mama rekla, da je Karin suviše mlada da misli na takve stvari, a ti je navodiš na takve misli.
– No, idi pa kaži mami ako hoćeš da vidiš da li ja marim – odgovori Skarlet. – Ti bi htela da zadržiš malo sestricu zato što vidiš da će ona za koju godinu biti lepša od tebe.
– Budite učtive jedna prema drugoj danas, ili ću ja uzeti svoj bič – opomenu ih Džerald. – A sad, pssst! Čujem neke točkove! To će biti Tarltonovi ili Fontenovi.
Kad se primakoše raskrsnici gde se njihov put ukrštao s putem koji je silazio niz gusto pošumljeni breg i vodio iz Mimoze i Ferhila, topot kopita i šum kolskih točkova ču se jasnije, pa onda iza zaklona od drveća odjeknuše i prijatni ženski glasovi koji su se prepirali. Džerald, koji beše odjahao napred, zaustavi svoga konja i dade znak Tobiju da stane s kolima na mestu gde su se dva puta sastajala.
– To su dame Tarlton–javi on svojim kćerima dok mu se rumeno lice blistalo od zadovoljstva, jer posle Elen nije u Pokrajini bilo gospođe koju je on više voleo od riđokose gospođe Tarlton. – I to ona sama tera! Ah, to je žena sa divnim rukama za upravljanje konjima! Lake kao perce a jake kao sirova koža, a uz to tako lepe da ih čovek može poljubiti. Šteta što nijedna od vas nema takve ruke – dodade on, bacajući mile i prekorne poglede na svoje kćeri. – Karin se tako plaši jadnih životinja, a i Sjuelin ima ruke kao da su od masla kad drži uzde, dok ti, mačkice ...
– Ja bar nisam nikad pala s konja – viknu Skarlet ljutilo. – A gospođa Tarlton tresne o svakom velikom lovu.
– I prelomi ključnu kost kao kakav čovek – reče Džerald. – Nikakvog padanja u nesvest, ni traga od neke vriske. A sad dosta o tome, evo ih, tu su.
On se uspravi u svojim uzengijama i razmahnuvši svečano skide šešir kad se karuce Tarltonovih pretrpane devojkama u svetlim haljinama, suncobranima i lepršavim velovima ukazaše sa gospođom Tarlton na boku, kao što Džerald beše već rekao. Kraj njene četiri kćeri, njihove dadilje i njihovih balskih haljina u dugim kutijama od kartona nije bilo mesta još i za kočijaša. Sem toga Bietris Tarlton nikad nije rado dopuštala nikome, bio on beo ili crn, da tera njene konje kad njene ruke nisu u zavojima. Nežnih i sitnih kostiju, tako bele kože da bi čovek rekao da joj je plamena kosa posisala i poslednji trag rumenila iz obraza, ona se ipak sva prelivala od zdravlja i neumorne energije. Donela je na svet osmoro dece, isto tako riđe kose i isto tako pune života kao i ona. U Pokrajini se govorilo da je umela da ih lepo vaspita zato što je i pored sve svoje ljubavi prema njima primenjivala na njih isti postupak kao i na svoje ždrebice i pustila ih da žive na slobodi, a u isto vreme ih podvrgavala strogoj disciplini. »Savijati ih, ali ih ne slomiti« – bilo je načelo gospođe Tarlton.
Volela je konje i neprestano govorila o njima. Razumevala ih je i upravljala njima bolje nego bilo koji čovek u Pokrajini. Ždrebad bi provalila sa livada na travnjak ispred kuće, kao što je i njeno osmoro dece preplavilo prostranu kuću na vrhu brega, a ždrebad, sinovi, kćeri i lovački psi trčkarali su oko nje dok je išla tamo-amo po plantaži. Ona je konjima, a naročito svojoj alataskoj kobili Neli, pripisivala ljudsku inteligenciju i kad bi je kućni poslovi zadržali preko onog vremena u koje je nameravaia da pođe na svoje svakodnevno jahanje ona bi tanjirić sa šećerom dala u ruke nekom malom crncu i rekla mu: »Idi daj Neli šaku šećera i kaži joj da ću ja odmah doći«.
Osim u retkim prilikama, ona je uvek imala na sebi jahaće odelo, jer bilo da je jahala ili ne ona je uvek očekivala da će jahati, pa je s obzirom na tu mogućnost po ustajanju oblačila haljinu za jahanje. Svakoga jutra, bilo kišno ili lepo, Neli je bila osedlana, te su je vodali gore-dole ispred kuće u očekivanju vremena kad će gospođa Tarlton moći da odvoji jedan čas od svojih kućnih poslova. Ali bilo je teško upravljati plantažom Ferhil i s mukom se moglo oteti malo slobodnog vremena, te je Neli često hodala sat za satom gore-dole bez jahača, dok je Bietris Tarlton svršavala dnevne poslove sa skutovima svoje jahaće haljine rasejano prebačenim preko ruke, ispod koje su se videle noge do kolena u sjajnim jahaćim čizmama. Danas, obučena u crnu svilu preko nemoderno uzanih obruča, ona je izgledala kao da je u svojoj haljini za jahanje, jer je haljina bila tako strogo skrojena kao i jahaći kostim, a mali crni šešir sa dugim crnim perom nakrenutim nad jednim toplim, blistavim kestenjastim okom bio je slika njenog izgužvanog starog šešira koji je nosila na jahanju.
Ona mahnu bičem kad ugleda Džeralda, pritera par alata koji su poigravali pa ih zadrža da stanu, a četiri devojke u zadnjem delu karuca nagnuše se napolje i udariše u tako glasno međusobno pozdravljanje da zaprega opet krenu uplašeno. Površni posmatrač bi mislio da je prošlo već nekoliko godina otkako Tarltonovi nisu videli porodicu O'Hara, a ne svega dva dana. Ali su oni bili vrlo druževna porodica i voleli su svoje susede, naročito devojke O'Hara. To jest voleli su Sjuelin i Karin. Nijedna devojka u Pokrajini izuzimajući samo luckastu Ketlin Kalvert, nije istinski volela Skarlet.
Preko leta bi se u Pokrajini priređivao prosečno po jedan barbekju nedeljno sa igrankom, ali su za riđokose Tarltonove sa njihovom ogromnom sposobnošću za provodnju svaki barbekju i svaka igranka bili isto tako uzbudljivi kao da je to bio prvi barbekju ili prva igranka na kojoj su oni bili. Bio je to lep i punačak kvartet, tako natrpan u karuce da su im obruči od sukanja i volani padali jedni preko drugih, a suncobrani im se naginjali i sudarali nad širokim šeširima protiv sunca, iskićenim ružama i pantljikama od crne kadife koje se vezuju na podbratku. Ispod tih šešira su bili zastupljeni svi prelivi riđe kose – Hetina prosto riđa, Kamilina plava sa riđim prelivima, Randina svetlo smeđa sa odsjajima bakarnocrvenim, i najzad u male Beti vitice boje kao mrkva.
– Divna kita devojaka, gospođo – reče Džerald galantno, zaustavivši konja uz sama kola. – Ali, ipak trebaće im još mnogo da pobede svoju majku!
Gospođa Tarlton prevali svojim smeđim očima i šaljivo se ujede za donju usnu u znak da ceni kompliment, a devojke povikaše: – »Mama, prestani da tako prevrćeš očima, inače ćemo kazati tati!« i »Sreće mi, nema za nas, gospodine O'Hara, nimalo izgleda pored nje, samo kad se pojavi neki tako lep gospodin kao vi«.
Skarlet se smejala sa ostalima na ove šale, ali ju je kao i uvek sloboda sa kojom su se Tarltonove devojke ponašale prema svojoj majci dirala pomalo neprijatno. Ona su se odnosile prema njoj kao da je ona jedna od njih i ni dan starija od šesnaest godina. U očima Skarlet i sama pomisao da tako nešto kaže svojoj majci ličila je na vređanje svetinje. A ipak ... ipak ... bilo je nečega vrlo prijatnog u tim odnosima Tarltonovih devojaka i njihove majke, one su je obožavale i pored toga što su je kritikovale, grdile i peckale, ali to ne znači – žurila se Skarlet da iskreno prizna sama sebi – da bi ona više volela da ima majku kao gospođa Tarlton nego Elen, nego bi ipak bilo zanimljivo moći se šaliti sa svojom majkom. Ona je znala da je i sama ta pomisao kao neko vređanje za Elen, pa se zastidela od toga. Ona je znala da takve nezgodne misli nikad ne muče one mozgove pod četiri plamena runa u karucama, te je, kao što se uvek dešavalo kad bi osetila da je u nečem drukčija od ostalog sveta, obuze neka razdražljiva zbunjenost.

Premda je imala vrlo bistar mozak ona nije bila sposobna za psihološku analizu, nego je samo polusvesno shvatala da pored svega toga što su Tarltonove devojke neobuzdane kao ždrebad i divlje kao zečevi u martu, one imaju izvesnu bezbrižnu svojeglavost koja je deo njihovog nasleđa. I po ocu i po majci ta deca su bila Džordžijanci, i to severni Džordžijanci, tek za jedno pokolenje odmakli od prvih pionira. Oni su jasno znali sebe i svoju okolinu. Znali su nagonski šta hoće, kao što su to znali i Vilksovi. samo u vrlo različitim pravcima. Kod njih nije bilo onakvih sukoba kakvi su često besneli u grudima Skarlet, gde se krv jedne prefinjene aristokratkinje blagoga glasa mešala s lukavom, seljačkom krvi jednog irskog seljaka. Skarlet je želela da poštuje i obožava svoju majku kao idola, ali i da joj mrsi kosu i da je pecka u šali. A znala je, opet, da mora biti ovakva ili onakva. To je bila ona ista protivrečna želja koja je navodila da želi da izgleda nežna i lepo vaspitana dama kad je s mladićima, a u isto vreme da bude devojka koja se ne ljuti na pokoji poljubac katkad.
– A gde je Elen danas? – upita gospođa Tarlton.
– Otpustili smo nadzornika pa je ona ostala kod kuće da s njim pregleda račune. A gde su vaš muž i mladići?
– O, oni su odjahali do Dvanaest Hrastova još pre nekoliko časova – da probaju punč i da vide da li je dovoljno jak. Kao da neće imati dosta vremena za to od sada pa do sutra ujutru! Ja ću da molim Džona Vilksa da ih zadrži na prenoćištu, makar ih morao smestiti i u štali. Pet pripitih ljudi – to je malo suviše za mene samu. Sa trojicom i mogu da iziđem na kraj, ali...
Džerald brzo upade da promeni predmet razgovora. On je osećao kako se njegove rođene kćeri smeškaju iza njegovih leđa, sećajući se u kakvom je stanju on došao kući od Vilksovih posle poslednjeg barbekjua prošle jeseni.
– A zašto vi danas ne jašete, gospođo Tarlton? Vi bez vaše Neli – pa to niste više vi! Nema zbora, vi ste pravi stentor...
– Ja stentor, lepi moj mladiću? – reče gospođa Tarlton podražavajući Džeraldov irski naglasak i izgovor – hoćete da kažete kentaur. Stentor je bio nekakav čovek čiji se glas razlegao kao mesingani gong.
– Stentor ili kentaur to je meni svejedno – odgovori Džerald ne zbunjujući se nimalo zbog svoje greške. – A imate baš i glas kao mesingani gong, gospođo, kad huškate kerove, jest, vere mi!
– E to ti je sad dobro rekao, mama – reče Heti. – Ja sam ti već govorila da vičeš kao neki divlji Indijanac kad god ugledaš lisicu.
– Ali ne vičem ni blizu tako glasno kao ti kad ti Mami pere uši – uzvrati gospođa Tarlton. – A imaš šesnaest godina! Da, a danas ne jašem zato što se Neli jutros oždrebila.
– Zar? – viknu Džerald sa stvarnim interesovanjem, dok mu je irska strasna ljubav za konje sijala u očima, i Skarlet opet oseti kao neki neprijatan potres upoređujući svoju majku sa gospođom Tarlton. Za Elen kobile se ne ždrebe, niti se krave tele. Skoro da ni kokoške ne nose jaja. Elen je potpuno prelazila preko tih stvari. Ali gospođa Tarlton nije znala za takva prećutkivanja.
– Je li mala ždrebica, a?
– Ne, krasan mali pastuv tankih dugih nogu. Morate skoro doći da ga vidite, gospodine O'Hara. Pravi tarltonski konj. Crven je kao Hetine vitice.
– A i inače mnogo liči na Heti – reče Kamil, pa vrišteći iščeze u vihoru sukanja, bluza i šešira zato što je Heti, čije se lice izdužilo, počela da je štipa.
– Moje ždrebice kao da su jutros dobile malo više zobi – reče gospođa Tarlton. – Gađaju kopitama od onog trenutka kad smo jutros čuli novost o Ašliju i onoj njegovoj maloj rođaci iz Atlante. Kako se ono zvaše? Melani? Neka je bog blagoslovi, slatka je to mala, ali ja se nikad ne mogu da setim njenog imena ni njenog lica. Naša debela kuvarica je žena jednog Vilksovog sluge pa je on sinoć došao sa vešću da će veridba biti oglašena večeras, a kuvarica nam je to kazala jutros. Sve su devojke uzbuđene zbog toga, ma da ja ne mogu da razumem zašto. Svako živi je već godinama znao da će se Ašli oženiti njome, to jest ako se ne oženi nekom od svojih rođaka iz porodice Bar iz Makona. Isto onako kao što će se Honi Vilks udati za Melaninog brata Čarlsa. A sad recite vi meni, gospodine O'Hara, da li je Vilksovima zabranjeno da se žene van svoje porodice? Jer ako ...
Skarlet ne ču ništa više od njenih reči izgovorenih kroz smeh. Za kratak trenutak njoj se učinilo kao da je sunce zapalo za neki taman oblak i ostavilo ceo svet u tami, da je oduzelo boju stvarima. Sveže zeleno lišće izgledalo je sparušeno, drenovi bledi, a rascvetane divljake, onako ružičaste maločas, uvenule i bezbojne. Jedno je bilo znati da je Ašli veren, a sasvim je druga stvar čuti kako svet o tome govori tako nemarno. Zatim joj se hrabrost povrati u snažnom nastupu, sunce se opet pojavi i predeo opet zablista u svome sjaju. Ona zna da Ašli voli nju. To je nesumnjivo. I nasmeši se pri pomisli kako li će ta ista gospođa Tarlton biti iznenađena kad se te večeri ne objavi nikakva veridba – kako će se iznenaditi ako čuje za neka bekstvo. I pričaće susedima kako je ta Skarlet prepredena ptičica, jer je sedela tu i slušala mirno njen govor o Melani, dok su, međutim, ona i Ašli... Ona se nasmeši na svoje misli, jamice joj se pojaviše na obrazima, a Heti, koja je oštro posmatrala dejstvo reči svoje majke, klonu natrag s lakim zbunjenim mrštenjem.
– Ja ne marim makar šta vi kazali, gospodine O'Hara  – govorila je gospođa Tarlton energično. – Nikako to nije u redu, to uzimanje između rođaka. Još kojekako što se Ašli ženi sa tom malom Hamilton, ali da se Honi uda za onoga bledunjavog Čarlsa Hamiltona...
– Honi neće uloviti nikoga ako se ne uda za Čarlsa –  reče Randa, svirepa i sigurna u svoj sopstveni uspeh.
– Ona nije nikad imala nikakvog udvarača osim njega. A i on se nikad nije pokazivao baš jako zaljubljen u nju, iako su vereni. Je li, Skarlet, sećaš li se kako je jurio za tobom prošlog Božića?
– Nemojte da budete pakosni, gospođice! – reče joj majka. – Bratučedi ne bi smeli da se uzimaju, pa čak ni dalji rođaci. To slabi rasu. Tu nije slučaj kao kod konja, čovek može spariti neku kobilu s njenim bratom, ili nekog konja s njegovom ćerkom i dobiti dobre rezultate ako vodi računa o rasi, ali sa ljudima to ne ide. Možda se dobiju lepe crte, ali nema čvrstine. Vi...
– E, gospođo, tu se ja ne slažem s vama! Možete li mi pokazati bolje ljude nego što su Vilksovi? A oni se uzimaju između sebe još bogzna otkada.
– I krajnje je vreme da s tim prestanu, jer posledice već počinju da se pokazuju. O, ne toliko na Ašliju, jer je on dosta lep vrag, premda čak i on... Nego pogledajte one izbledele i slabunjave Vilksove devojke, jadnice! Krasne devojke, nema zbora, ali slabunjave. Pa pogledajte tu mis Melani! Mršava je kao pritka, nežna da bi je vetar oduvao kao perce i bez trunke živosti. Nijedne svoje misli samo: »Ne, gospođo«, »Da, gospođo!« Ništa se drugo ođ nje ne čuje. Razumete šta hoću da kažem? Toj porodici je potrebna nova krv, lepa, snažna krv, kao moje riđokose ili vaša Skarlet. Nemojte da me pogrešno shvatite. Vilksovi su krasni ljudi, na svoj način, a vi znate da ih ja volim, ali budimo iskreni! Zar vam se ne čine suviše prefinjeni? Oni bi mogli podneti za suvu stazu, za brzu stazu ali, pamtite šta kažem, ne verujem da bi Vilksovi odneli pobedu na blatnoj stazi. Ja bih rekla da je vaspitanjem iščezla iz njih sva čvrstina i snaga, i da u slučaju opasnosti ne bi bili u stanju da se pokažu na dovoljnoj visini. Oni su rasa pogodna samo za lepo vreme. A meni treba konj koji će da trči po svakojakom vremenu! To njihovo uzimanje između sebe učinilo ih je različitim od ostalog sveta u ovome kraju. Stalno lupkaju prstima po onome klaviru, ili zabiju glavu u neku knjigu.
Ja mislim da bi Ašli radije čitao nego išao u lov! Da, ja sasvim iskreno verujem to, gospodine O'Hara.
A pogledajte samo njihove kosti. Suviše tanke. Potrebno im je ukrštanje sa snažnim ljudima i ženama.
– A... hm... mmm! – nakašlja se naglo Džerald, osećajući se kriv što bi razgovor, vrlo zanimljiv i sasvim zgodan za njega, mogao izgledati sasvim drukčije Eleni. On je stvarno bio siguran u to da ona ne bi mogla doći sebi od čuda kad bi saznala kako su njene kćeri bile izložene da čuju tako otvoren razgovor. Ali je gospođa Tarlton kao i obično bila gluva za sve druge misli kad bi se jednom dočepala svoga omiljenog predmeta – odgajivanja, pa bilo konja ili ljudi.
– Ja znam šta govorim, jer sam imala neke rođake koji su se uzimali između sebe i, dajem vam časnu reč, deca su im sva budibog s nama, buljooka kao krastave žabe, jadni mali. I kad je moja porodica htela da me uda za jednog bližeg rođaka, ja sam se uzjogunila kao ždrebe. Rekla sam: »Ne, mama. Nije to za mene. Deca bi mi imala sakagiju i mrtve kosti.« Mama je pala u nesvest kad sam ja rekla ono o sakagiji i mrtvim kostima, ali ja nisam popuštala a baka me je pomagala. Baka je mnogo znala o gajenju konja, pa je rekla da ja imam pravo. Ona mi je pomogla da odbegnem za gospodina Tarltona. I pogledajte sad moju decu! Krupna i zdrava, a nema nijednog bolešljivog ni zakržljalog među njima. Bojd je visok svega metar i sedamdeset, dok Vilksovi...
– Je li po volji da promenimo predmet razgovora, gospođo – upade Džerald žurno, jer beše opazio zabezeknut izraz na licu Karin i željnu radoznalost kod Sjuelin, pa se bojao da one mogu postaviti Eleni nezgodna pitanja što bi moglo da dovede do toga da se pokaže kakav je on bio čuvar. Mačkica je, opazio je on sa zadovoljstvom, izgledala kao da misli o nekim drugim stvarima, što bi i svaka druga mlada dama trebalo da radi.
Heti Tarlton ga izvuče iz nezgodnog položaja.
– Gospode bože! Mama, ta hajdemo dalje! – viknu ona nestrpljivo. – Ovo me sunce strašno pali i prosto kao da čujem kako mi pege izbijaju po vratu.
– Samo trenutak, gospođo, pre nego što pođete – reče Džerald. – Jeste li odlučili da nam prodate konje za Trupu? Sad rat može da izbije svakoga dana, a mladići žele da se to pitanje jednom reši. To je trupa Pokrajine Klejton, pa nam za nju trebaju i konji Pokrajine Klejton. Ali vi, tvrdoglavo stvorenje, nećete nikako da nam prodate svoje lepe konje.
– Pa možda neće ni biti nikakvog rata – otezala je gospođa Tarlton da bi dobila u vremenu. Ona je sad bila zaboravila na Vilksove i njihovo čudno međusobno stupanje u brak.
– Ali, gospođo, pa vi tek ne možete ...
– Mama! – upade opet Heti. – Zar ne možete vi i gospodin O'Hara razgovarati o konjima isto tako tamo kod Dvanaest Hrastova kao i ovde?
– Sasvim tako, gospođice Heti – reče Džerald – i ja vas neću zadržavati duže od jednog minuta po časovniku. Za kratko vreme ćemo stići na Dvanaest Hrastova pa će svaki čovek tamo, mlad i star, hteti da zna šta je bilo s njima. Ah, meni srce puca što vidim kako jedna tako krasna gospođa kao što je vaša mama sad cicijaši sa svojim konjima! A gde vam je vaše rodoljublje, gospođo Tarlton? Zar Konfederacija ne znači baš ništa za vas?
– Mama! – viknu mala Betsi – Randa mi sedi na haljini, pa sam sva izgužvana.
– Pa odgurni Randu od sebe, Betsi, i ćuti! A sad, slušajte me, Džeralde O'Hara – odgovori ona, a oči joj počeše sevati. – Nemojte da mi tu bacate Konfederaciju u lice! Ja mislim da Konfederacija znači za mene isto ono što i za vas, a još imam i četiri sina u Trupi a vi nijednog. Ali moji sinovi mogu da se staraju o sebi, a konji ne mogu. Ja bih rado dala konje i besplatno kad bih znala da će ih jahati mladići za koje znam da su navikli na čistokrvne konje. Ne, ne bih oklevala ni jednog minuta. Ali da dam moje krasne životinje na milost i nemilost ljudima iz šume i seljacima koji su naučili samo na mazge, to ne, nikako! Mene bi po celu noć mučila mora pri pomisli da ih jašu sa ranama od sedla i da ih ne čiste kako valja. Zar vi mislite da bih ja dopustila da te neznalice jašu moje mekouste lepotane, da im đemovima raznesu usta i da ih tuku dok iz njih ne izgnaju i poslednju iskru vatrenosti? Ta šta govorite! Meni se koža ježi kad samo pomislim na to. Ne, gospodine O'Hara, vrlo je lepo od vas što tražite moje konje, ali bi bolje bilo da odete u Atlantu i tamo kupite neke rage za vaše drvoseče. Oni ne bi videli nikakve razlike.
– Mama, zar ne bismo mogli već da pođemo dalje? – upita Kamila pridružujući se horu nestrpljivih.
– Vi dobro znate da ćete naposletku morati da date vaše lepotana ovako ili onako. Kad tata i mladići stanu da viču da su potrebni Konfederaciji, vi ćete udariti u plač i pustićeta ih da idu.
Gospođa Tarlton se nasmeja i zadrma uzde.
– To ja neću nikad učiniti – reče ona dodirnuvši lako konje bičem. Kola krenuše i odmakoše brzo.
– Silna žena! – reče Džerald stavljajući šešir na glavu i zauzimajući svoje mesto kraj kola. – Teraj napred, Tobi. Mi ćemo joj vremenom dosaditi i dobićemo konje. Ali, ona svakako ima pravo! Ima pravo, nema sumnje. Ako neko nije džentlmen, on nema posla s konjem – za njega je mesto u pešadiji. Ali, na žalost, nema dovoljno posedničkih sinova u ovoj Pokrajini da dadu potpun broj za Trupu. šta kažeš, mačkice?
– Tata, molim te jaši iza nas, ili ispred nas. Dižeš toliku prašinu da se mi gušimo – reče Skarlet, koja je osećala da ne može izdržati više nikakav razgovor. To je odvajalo od njenih misli, a ona je želela da sredi misli i da podesi svoje lice da bude primamljivo pre nego što dođu do Dvanaest Hrastova. Džerald poslušno obode konja mamuzama i odlete napred u oblak crvene prašine za kolima Tarltonovih gde je mogao da nastavi svoj razgovor o konjima.

VI
Pređoše preko reke i kola se počeše peti uz breg. Pre nego što se ukaza plantaža Dvanaest Hrastova Skarlet vide kako dim kao neka laka izmaglica lebdi nad vrhovima visokog drveća i oseti ugodni miris vatre od orahovih cepanica i prasećeg i jagnjećeg pečenja.
Jame za ognjišta, u kojima je vatra potpaljena još od sinoć, morale su sad već biti dugi valovi puni rumenog žara na kome se pečenice polagano okreću na ražnjevima, a sok iz njih kaplje i pršti na usijanom ugljevlju. Skarlet je znala da miris koji je donosio laki vetrić dolazi iz jednog bokora velikih hrastova iza velike kuće. Džon Vilks je uvek tamo držao svoje barbekjue, na blagoj padini koja se spušta prema ružičnjaku, lepom i senovitom mestu, mnogo prijatnijem nego što je, na primer, mesto kojim se služe Kalvertovi. Gospođa Kalvert nije volela jelo na barbekjuu govoreći da miris od njega ostaje u kući danima, te su se gosti uvek znojili na jednom ravnom, otkrivenom mestu na jedno četvrt milje daleko od kuće. Ali je Džon Vilks, širom države poznat sa svoje gostoljubivosti, zaista znao kako se priređuje barbekju.
Dugi stolovi na nogarama, prekriveni najfinijim lanenim stolnjacima koje su Vilksovi imali, uvek su bili postavljeni u najdebljem hladu, s klupama bez naslona na obema stranama, a stolice, jastuci za klečanje i manji jastučići iz kuće biii su rastureni po zgodnim mestima u hladovini za one koji ne vole klupe. Na odstojanju tako velikom da dim ne dopire do gostiju bile su duge jame na kojima se peklo meso i veliki kazani iz perionica iz kojih, je dolazio ukusan miris »barbekjusosa« i braunšvajgskog paprikaša. Gospodin Vilks je uvek imao jedno desetak crnaca zaposlenih služenjem gostiju, koji su neprestano trčkarali do kuće i natrag. Nešto dalje iza ambara bile su druge jame sa vatrama, gde su kočijaši, domaća posluga i sobarice gostiju imali svoju čast koja se sastojala iz pogačica, jamkrompira i svinjskih iznutrica koje crnci toliko vole, a kad je vreme i lubenica, kojih je bilo do mile volje.
Kad miris pečenja sveže mlade prasetine dopre do nje Skarlet sa uživanjem nabra nos, nadajući se da će do vremena dok ono bude sasvim pečeno moći već nešto da jede. Zasad se osećala toliko sita i bila je tako jako utegnuta da se svakog trenutka bojala da joj ne pozli. To bi bila velika nesreća, jer samo stari ljudi i vrlo stare gospode imaju prava na to da im bude zlo a da im se u društvu ne zameri.
Popeše se na vrh uzvišice i bela kuća razvi pred njenim očima svoju savršenu simetriju, s visokim stubovima i prostranim verandama, s ravnim krovom, lepa kao što je lepa žena koja je sigurna u svoju lepotu te može da bude ljubazna i milostiva prema svima. Skarlet je volela Dvanaest Hrastova više nego i samu Taru, jer je imala neku dostojanstvenu lepotu, neku zrelu ozbiljnost koja je nedostajala Džeraldovoj kući.
Široka polukružna aleja bila je prepuna osedlanih konja i kola i gostiju koji su silazili i glasno pozdravljali jedni druge. Crnci, koji su se kezili smešeći se, uzrujani kao i uvek kad je neko veće primanje, odvodili su konje prema štalama da ih tamo ispregnu ili oslobode sedla za taj, dan. Čopori dece, bele i crne, trčali su larmajući po sveže zelenom travnjaku, igrali se žmurke i lovljenja, i unapred se hvalili kako će mnogo da jedu. Prostrani hol koji se prostirao od ulaza pa kroz celu kuću do sporednih vrata bio je prepun sveta, i kad kola porodice O'Hara priđoše do prepunih stepenica Skarlet ugleda devojke u krinolinama šarenim kao leptiri kako idu gore-dole po stepenicama, sa drugog sprata, zagrljene oko pasa zastajkuju da se naslone na ukusno izrađenu ogradu, smeju se i dovikuju mladićima u holu ispod njih.
Kroz otvorena staklena vrata videla je starije gospođe kako sede u salonu. Ozbiljne, u haljinama od tamne svile, one su sedele i hladile se lepezama, razgovarajući o svojim bebama, o bolestima i o tome ko se kim oženio i zašto. Trpezarijski sluga Vilksovih, Tom, žurio se kroz holove sa srebrnim poslužavnikom u rukama, klanjao se i ponizno smešio dok je nudio visoke čaše mladim ljudima u bledosmeđim i sivim čakširama i tankim nabranim košuljama.
Prednja veranda obasjana suncem beše puna gostiju. Da, pa tu je sva Pokrajina, pomisli Skarlet. Četiri mlada Tarltona bili su tu sa svojim ocem, naslonjeni na visoke stubove: blizanci Brent i Stjuart jedan uz drugoga, nerazdvojni kao i uvek, a Bojd i Tom sa svojim ocem Džemsom Tarltonom. Gospodin Kalvert je stajao kraj svoje Jenki žene koja je i posle petnaest godina provedenih u Džordžiji izgledala kao da ne može da se ovde snađe. Svaki je bio vrlo uljudan prema njoj, jer su je svi žalili, ali niko nije mogao da zaboravi da je ona uz svoj osnovni greh u pogledu mesta rođenja imala još i taj što je nekad bila guvernanta dece gospodina Kalverta. Dva Kalvertova sina, Reford i Keid, bili su tu sa svojom živahnom, plavom sestrom Ketlin i zadirkivali crnopurastog Džo Fontena i Sali Manro, njegovu buduću mladu. Aleks i Toni Fonten šaputali su nešto na uho lepoj Mimiti Manro i terali je da se naglas smeje. Bilo je porodica čak iz Lavdžoija, sa daljine od deset milja, pa iz Fejetvila i Džonsboroa, a nekoliko njih i iz Atlante i Mekona. Izgledalo je da kuća puca od silnog sveta, a bezbrižni žubor razgovora, smeha, kikotanja i oštrog ženskog piskanja i vriske čas se pojačavao čas utišavao.
Na stepenicama trema stajao je Džon Vilks, kose bele kao srebro, uspravan, a iz njega je zračila mirna ljubaznost i gostoljubivost isto tako topla i postojana kao džordžijansko sunce u leto. Kraj njega Honi Vilks – tako nazvana{8} zato što se svakom bez razlike, počev od svoga oca pa do poljskih radnika, obraćala ljubazno i prijatnim glasom – vrtela se neprestano i smejala, dovikujući pozdrave novim pridošlicama.
Očevidna želja Honi da se dopadne svakom čoveku na domaku oštro je odudarala od mirnog držanja njenog oca, i Skarlet pomisli u sebi kako, možda, ima nečega u onome što je gospođa Tarlton govorila. Ljudi iz porodice Vilks svakako imaju svu lepotu porodice. Guste tamnozlatne trepavice koje su jače isticale oči Džona Vilksa i Ašlijeve – na licu Honi Vilks i njene sestre Indije bile su retke i bezbojne. Honi je imala čudne oči bez trepavica kao u zeca, a za Indiju se nije moglo kazati ništa drugo do da je ružna.
Indija se nije mogla nigde videti, ali je Skarlet znala da je ona, verovatno, u kuhinji, gde daje poslednja uputstva posluži: »Sirota Indija, pomisli Skarlet, otkako joj je majka umrla toliko je zaposlena kućom da nije imala ni mogućnosti da ulovi nekog udvarača, osim Stjuarta Tarltona, a što je on uvideo da sam ja lepša od nje to svakako nije moja krivica«.
Džon Vilks siđe niz stepenice da ponudi ruku Skarleti. Dok je silazila s kola ona vide kako Sjuelin gleda smešeći se i odmah je bila uverena da je Sjuelin morala ugledati negde u gomili Frenka Kenedija.
»Zar ja ne bih mogla uloviti boljeg udvarača nego što je ta stara frajla u čakširama!« – pomisli ona u sebi s puno prezrenja, stajući na zemlju i smešeći se sa zahvalnošću Džonu Vilksu.
Frenk Kenedi se žurio prema kolima da pomogne Sjuelini, dok se ona tako kočoperila da Skarlet oseti želju da je ošamari. Frenk Kenedi može da ima više zemlje nego ma ko u Pokrajini, može da bude dobra srca, ali sve to ne znači ništa kad se uzme u obzir da mu je četrdeseta, da je sitan i nervozan, i da ima riđeplavu bradicu i držanje nervozne stare usedelice. Ali, setivši se svoga plana Skarlet uguši u sebi prezrenje i upravi na njega u znak pozdrava tako zanosno ljubazan osmeh da on stade kao ukopan, i dok je njegova ruka pomagala Sjuelini on je gledao u Skarlet s izrazom zadovoljnog zanosa.
Dok je sa Džonom Viiksom vodila ljubazan razgovor o sitnim stvarima ona je gledala po gomili i neprestano tražila Ašlija, ali njega ne beše na tremu. Čuše se usklici dobrodošlice od jedno dvanaestak glasova, a Stjuart i Brent potrčaše prema njoj. Manro devojke dotrčaše i stadoše da se dive njenoj haljini i ona brzo postade središte jednog kruga glasova koji su se uzdizali sve jače i jače nastojavajući da nadviču jedni druge. Ali, gde je Ašli? A Melani i Čarls? Trudila se da njeno interesovanje ne bude upadljivo dok je gledala oko sebe i zavirivala niz hol u nasmejane grupe u njemu.
Dok je ćeretala, smejala se i bacala brze poglede u kuću i po dvorištu pogled joj pade na nekog stranca koji je stajao sam u holu i gledao netremice u nju, nekako hladno i drsko. Taj način na koji ju je on sad gledao dalo joj živo žensko zadovoljstvo što je privukla jednog muškarca, ali i neko nejasno osećanje zbunjenosti što joj je haljina isuviše duboko izrezana na grudima. Izgledao je prilično star, imao je najmanje trideset pet godina. Bio je visok, snažno razvijen čovek. Skarlet pomisli kako nikad nije videla čoveka sa tako širokim ramenima, tako teškim mišićima, skoro suviše teškim za čoveka iz otmenog društva. Kad njene oči susretoše njegove on se nasmeši i pokaza skoro životinjski bele zube ispod kratko potkresanih crnih brkova. Bio je preplanula lica, mrk kao neki gusar, a oči su mu bile crne i drske kao oči kakvog gusara koji odmerava galiju koju će da opljačka ili devojku koju će da ugrabi. Na njegovom licu je bio izraz neke hladne bezobzirnosti i ciničkog podsmeha da Skarlet skoro izgubi dah. Osećala je da bi takav pogled morao da je vređa i ljutila se na sebe što se ne oseća uvređenom. Nije znala ko to može biti, ali se na njegovom licu video neki izraz nesumnjivo otmenog roda. To se videlo po tankom orlovskom nosu nad punim crvenim usnama, po visokom čelu i široko razmaknutim očima.
Ona odvoji pogled od njega ne nasmešivši mu se pa se okrete, kad neko viknu: »Rete! Rete Batleru! Hodi ovamo! Hoću da te upoznam s najnemilosrdnijom devojkom u Džordžiji«.
Ret Batler? Ime joj nekako beše poznato, vezano za nešto skandalozno i zanimljivo, ali je njoj Ašli bio neprestano u pameti te ona otera tu misao.
– Moram skoknuti gore da malo doteram kosu – reče ona Stjuartu i Brentu koji su se trudili da je izdvoje iz gomile u neki kutak. – Vi, mladići, pričekajte na mene, i nemojte mi pobeći s nekom drugom devojkom jer ću inače biti besna.
Videla je da će danas sa Stjuartom teško izići na kraj ako bude flertovala ma s kim drugim. Bio je prilično »povukao« i imao na licu izazivački izraz za koji je ona iz iskustva znala da ne predskazuje ništa dobro. Ona zastade u holu da razgovara s nekim prijateljima i da pozdravi Indiju, koja se beše pojavila iz zadnjih delova kuće s neurednom kosom i sitnim kapima znoja po čelu. Sirota Indija! Nije joj dosta nevolje što ima bledu kosu i trepavice i isturenu bradu – znak tvrdoglavosti – nego još uz to ima dvadeset godina i usedelica je. Pitala se da li se Indija iako ljuti na nju što joj je preotela Stjuarta? Mnogi kažu da je još zaljubljena u njega, ali čovek nikad ne može znati šta jedno stvorenje iz porodice Vilks misli. Ako se i ljuti na nju ona joj to na svaki način ničim nije pokazala, nego se ponašala prema Skarleti s onom hladnom i pristojnom rezervisanošću koju joj je pokazivala i ranije. Skarlet joj reče nekoliko ljubaznih reči pa pođe uz stepenice. Baš kad je pošla nekakav bojažljiv glas iza nje izgovori njeno ime, ona se okrete i vide Čarlsa Hamiltona. Bio je to mladić mila izgleda, sa obiljem smeđih kovrdža na belom čelu i tamnosmeđih očiju, bistrih i blagih kao oči nekog ovčarskog psa škotske rase. Izgledao je lepo u pantalonama boje slačice i crnom žaketu, a preko njegova nabrane košulje širila se najšira i najmodernija crna kravata. Kad se ona okrete, njemu u lice udari jako rumenilo jer je bio stidljiv kao devojka. Kao i mnogi drugi stidljivi muškarci i on je voleo vetrenjaste, živahne, uvek prisebne devojke kao što je Skarlet. Ona mu nikad ranije ne beše pokazala ništa više od najobičnije uljudnosti, te sad skoro izgubi dah od iznenađenja, kad ga ona ozari osmehom punim radosti i ka njegovoj ruci pruži obe svoje ručice.
– Šta, zar ste to vi, Čarlse Hamiltone, vi krasni mladiću? Kladim se da ste došli ovamo čak iz Atlante samo da slomite moje jadno srce!
Čarls skoro stade zamuckivati od uzbuđenja, dok je držao njene tople ručice u svojim rukama i gledao u njene nemirne zelene oči. Tako su devojke govorile drugim mladićima, ali nikad njemu. On nije znao zašto, ali su se devojke prema njemu uvek ponašale kao prema mlađem bratu, bile ljubazne, ali nisu sebi nikad davale truda da ga peckaju. On je uvek goreo od želje da devojke koketiraju i da se šale s njim kao i sa drugim momcima, mnogo tužnijim i manje obdarenim blagom ovoga sveta nego on. Ali prvom prilikom kad se to dogodilo njemu nije moglo nikako pasti na pamet ništa zgodno što bi rekao, te je trpeo smrtne muke zbog svoje zbunjenosti i mutavosti. Posle bi po čitavu noć ležao budan i smišljao hiljade galantnih i laskavih stvari koje je mogao reči, ali bi mu se retko kad ukazala nova prilika, jer su ga devojke ostavljale na miru posle jednog do dva pokušaja.
Čak i sa samom Honi – s kojom je imao prećutnl sporazum da se oženi kad iduće jeseni bude postao punoletan i kad bude dobio svoje nasledstvo – on je bio na oprezi i ćutao. Ponekad mu je dolazila u glavu neljubazna misao da i njena koketnost prema njemu i vlasničko ponašanje nisu mnogo laskavi za njega, jer je ona bila toliko luda za muškarcima da bi se isto tako ponašala prema svakom čoveku čim bi joj se ukazala prilika. On se nije mnogo oduševljavao pri pomisli na taj budući brak, jer ona nije u njemu budila nikakvo od onih romantičnih uzbuđenja o kakvim njegove omiljene knjige pričaju kao o neophodnim za jednog ljubavnika. On je uvek žudeo da ga voli neka lepa, smela devojka, puna žara i obesti.
A eto, sad ga Skarlet O'Hara pecka time kako će joj on slomiti srce!
Pokušavao je da smisli nešto zgodno da joj kaže, ali nije mogao, nego ju je ćuteći u sebi blagosiljao što stalno ona govori te ga oslobađa potrebe da on nešto kaže. Isuviše lepo da bi bilo istinito.
– A sad samo malo pričekajte ovde dok se ja vratim, jer želim da sa vama jedem na barbekjuu. I da mi niste flertovali sa drugim devojkama, jer sam jako ljubomorna – čuo je neverovatne reči sa crvenih usana sa pojednom jamicom sa svake strane, a crne trepavice su se čedno spuštale preko zelenih očiju.
– Neću – uspe on najzad da izusti i ne sanjajući da ona baš u tom trenutku misli kako on mnogo liči na neko tele koje čeka kasapina.
Pošto ga lako kucnu po mišici svojom zatvorenom lepezom, ona pođe uz stepenice, a pogled joj opet pade: na čoveka zvanog Ret Batler koji je stajao na nekoliko koraka od Čarlsa. Bilo je očevidno da je čuo ceo razgovor, jer se pakosno smejao kao neki matori mačak i opet mu oči preleteše preko njene cele prilike bez ijedne trunke uvaženja na koje ona beše navikla.
– Božje mi brade! – reče Skarlet besno u sebi, služeći se Džeraldovom omiljenom kletvom. – Ovaj izgleda kao da... kao da zna i kako izgledam bez košulje.
U spavaćoj sobi gde su ležali ogrtači zateče Ketlinu Kalvert kako se doteruje pred ogledalom i ujeda za usne da bi bile crvenije. Za pojasom je imala sveže ruže koje su odgovarale njenim obrazima, a njene oči, plave kao različak, igrale su od uzbuđenja.
– Ketlin – reče Skarlet starajući se da malo više izvuče struk svoje haljine – ko je onaj dosadan čovek dole koji se zove Batler?
– Šta, draga moja, zar ti ne znaš? – šapnu joj Ketiin uzrujano, bacajući oprezno pogled u susednu sobu gde su Dilsi i mami Vilksovih brbljale. – Ne mogu da zamislim kako mora da se oseća gospodin Vilks što je on došao, ali on je bio u poseti kod gospodina Kenedija u Džonsborou – izgleda zbog neke kupovine pamuka – pa ga je gospodin Kenedi, razume se, morao povesti sa sobom. Nije mogao prosto otići i ostaviti ga samog.
– Pa šta je s njim?
– Znaš, draga, njega niko ne prima!
– To nije moguće!
– Ne!
Skarlet primi to ćutke, jer još nikad dotle nije imala prilike da bude pod istim krovom s nekim koga ne primaju u društvu. To je jako zanimljivo.
– A šta je učinio?
– Oh, Skarlet, pa on uživa strašan glas! Zove se Ret Batler i rodom je iz Čarlstona, gde njegova rodbina spada među najbolji svet, ali o njemu neće ni da čuje. Karo Ret mi je o njemu pričala prošloga leta. On nije nikakav rod s njenom porodicom, ali ona zna sve što se njega tiče ko i ostali svet. Bio je izbačen napolje iz Vest Pointa{9}. Zamisli! I to za stvari tako ružne da Karo nije smela da ih zna. A posle toga je došla stvar sa devojkom kojom se nije oženio.
– Hajde, ispričaj mi!
– Kako, draga, zar ti ne znaš? Meni je Karo sve to ispričala prošloga leta, a njena mama bi presvisla samo kad bi pomislila da Karo nešto zna o tome. E pa evo u čemu je stvar: gospodin Batler je poveo jednu devojku iz Čarlstona da se provozaju čezama. Ja nisam nikad doznala ko je ta devojka, ali nešto malo sumnjam. Nije mogla biti mnogo dobra, jer inače ne bi pošla s njim kasno popodne toga dana bez neke pratnje. I tako su, draga, ostali napolju celu noć i vratili se najzad kući pešice, pričajući kako im je konj odjurio nekuda, razlupao kola, a oni su zalutali u šumi. I možeš li misliti šta je...
– Ne mogu da zamislim ništa. Pričaj samo – reče Skarlet oduševljeno, nadajući se najgorem.

– Sutradan je odbio da se njom oženi!
– Oho – učini Skarlet razočarano.
– Rekao je da joj nije ... ovaj... učinio ništa, pa ne razume zašto bi se morao ženiti njom. Posle toga, razume se, njen brat ga je izazvao na dvoboj, a gospodin Batler je rekao da će radije pristati da bude ubijen nego što će se oženiti jednom glupom ludom. I tako su se tukli na dvoboju, gospodin Batler je ranio devojčinog brata i on je posle umro, a gospodin Batler je morao da ode iz Čarlstona i sad ga niko ne prima u društvo – završi Ketlin pobedonosno, baš na vreme, jer Dilsi uđe u sobu da popravi toaletu svoje gospođice.
– A je li dobila bebu – šapnu Skarlet Ketlini na uvo.
Ketlin odlučno odmahnu glavom. – Ali se ipak sasvim onemogućila – prošaputa ona odgovarajući. »Volela bih da sam ja navela Ašlija da me kompromituje«, pomisli Skarlet odjednom. »Bio bi isuviše veliki džentlmen pa bi se morao oženiti mnome«. Ali, odjednom odnekuda oseti neko uvaženje prema tome Retu Batleru što nije hteo da se oženi glupom devojkom.
Skarlet je sedela na visokom otomanu od ružinog drveta u hladu jednog ogromnog hrasta iza kuće, a njeni mnogobrojni volani i nabori na haljini talasali su se oko nje, dok su ispod njih provirivale sandalice od zelenog marokena samo onoliko koliko jedna dama može da ih pokaže a da ipak ostane dama. Jedva da je i dotakla hranu na tanjiru ispred sebe, a sedam udvarača je bilo oko nje. Barbekju je bio na svom vrhuncu i topli vazduh je bio pun smeha i razgovora, zveckanja srebra po porculanu i bogatih, teških mirisa pečenog mesa i umokaca. S vremena na vreme, kad bi povetarac promenio pravac, naišli bi preko gomile gostiju talasi dima iz dugih jama. Ženskadija bi ih dočekivala vriskom pritvornog straha i besomučnirn mahanjem lepeze ispred nosa.
Mlade dame su većinom sedele sa svojim udvaračima na klupama ispred stolova, ali Skarlet, znajući da devojka za stolom ima samo dve strane i da samo po jedan udvarač može sedeti sa svake strane, beše izabrala da sedi po strani kako bi ih mogla okupiti što je moguće više.
Pod hladnjakom su sedele udate žene, a njihove tamne haljine su unosile ton ozbiljnosti usred šarenila i veselosti oko njih. Udate gospođe, bez obzira na svoje godine, pravile su zasebnu grupu odvojenu od devojaka sjajnih očiju, udvarača i smeha, jer na Jugu nije bilo poznato udvaranje udatim ženama. Od stare gospođe Fonten, koja je iskorišćavala svoje godine da otvoreno podriguje, pa do sedamnaestogodišnje Alise Manro kojoj bi se s vremena na vreme smučilo usled prve trudnoće, one su bile sastavile glave jedna uz drugu i vodile beskrajne razgovore o srodstvima i o porođajima, te su ove sastanke činile u isti mah prijatnim i poučnim.
Bacajući prezrive poglede prema njima Skarlet je mislila kako one izgledaju kao jato ugojenih vrana. Udate žene nemaju nikad nikakve zabave. Njoj nije bilo ni na kraj pameti da bi i ona, kad bi se udala za Ašlija, samim tim prešla u njihovu grupu, pa bi bila osuđena na hladnjake i salone zajedno sa svima dostojanstvenim matronama u tamnoj svili, isto onako dostojanstvenoj i tamnoj kao i one same, a ne bi više bila učesnica opšte zabave i šale. Nju je njena mašta, kao i većinu drugih devojaka, dovodila samo do oltara, ne dalje. Sad se osećala isuviše nesrećnom da bi se mogla baviti apstraktnim mislima.
Spustila je oči na tanjir i stala grickati jedan biskvit sa elengacijom i slabim apetitom koji bi joj pribavio odobravanje Mami. I pored svega izobilja udvarača oko sebe, retko je kad u životu bila tako nesrećna. Na izvestan način, što ona nije nikako bila u stanju da razume, njen sinoćni plan beše promašio ukoliko se odnosio na Ašlija. Ona je privukla druge udvarače na tuceta, ali ne i Ašlija, i sad su sve njene strepnje od jučerašnjeg popodneva ponovo počele da je muče i nagonile su njeno srce da kuca čas brzo čas lagano i da joj obrazi naizmenično plamte i blede.
Ašli nije ni pokušavao da pristupi krugu oko nje, ona stvarno ne beše progovorila ni reči nasamo s njim otkako je došla, niti je uopšte govorila s njim od časa kad su se pri dolasku pozdravili. On je pristupio da je pozdravi kad je došla u baštu iza kuće, ali je tada išao pod ruku sa Melani, sa Melani koja jedva da mu je dostizala do ramena.
To beše sitna i nežno razvijena devojka, koja je davala utisak deteta koje se prerušilo u ogromne suknje s obručima svoje majke, a taj se utisak pojačavao bojažljivim, skoro preplašenim izrazom njenih krupnih, kestenjastih očiju. Imala je oblak kovrdžave crne kose koji je bio tako strogo stegnut ispod svoje mrežice da nijedan nepokorni pramen nije mogao da se izdvoji iz te tamne mase, a dugi vrh koji se spuštao na čelo dopunjavao je sliku srca koju je predstavljalo njeno lice. Suviše široko u visini jagodica i suviše zašiljene brade njeno lice je bilo milo, bojažljivo, sasvim obično lice, bez ikakvog ženskog dovijanja da navede posmatrače da zaborave na njegovu jednostavnost. Izgledala je – a i stvarno je bila – prosta kao zemlja, dobra kao hleb, a prozirna kao voda. Ali, pored sve te svoje proste jednostavnosti crta i malog stasa ona je imala neku mirnu dostojanstvenost pokreta, koja je bila čudno dirljiva i mnogo starija od njenih sedamnaest godina.
Njena haljina od organdina sa satenskim pojasom boje trešnje prikrivala je svojim talasima i naborima njeno detinjski nerazvijeno telo, a žuti šešir s dugim pantljikama boje trešnje davao je neki sjaj njenoj koži beloj kao mleko. Teške minđuše sa dugim resicama od zlata njihale su se skoro na visini njenih smeđih očiju, očiju koje su imale odsjaj nekog jezerceta u zimu, kad se svenulo lišće presijava kroz tihu vodu.
Kad se pozdravila sa Skarletom nasmešila se uz neki bojažljiv izraz dopadanja i rekla joj kako je lepa njena zelena haljina, a Skarlet se morala savlađivati da joj učtivo odgovori, jer je vatreno želela da govori sama sa Ašlijem. Otada je Ašli neprestano sedeo na jednoj niskoj stoličici kraj Melani, po strani od ostalih gostiju i mirno razgovarao sa njom, smeškajući se onim sporim, sanjivim osmehom koji je Skarlet volela. Još je gore bilo to što bi na taj osmeh u očima Melani sinula jedna mala iskrica, tako da je Skarlet bila prinuđena da prizna da izgleda skoro lepa. Kad bi Melani gledala u Ašlija njeno jednostavno lice bi se ozarilo nekom unutrašnjom vatrom, jer ako se ikad zaljubljeno srce pokazivalo kome na licu, ono se sad pokazivalo na licu Melani Hamilton.
Skarlet se trudila da ne gleda u njih dvoje ali nije mogla, te bi posle svakog pogleda na njih nastojala da bude dvostruko vesela pred svojim udvaračima, smejala se, govorila škakljive stvari, peckala ih, zabacivala glavu na njihove komplimente tako da su joj minđuše poigravale. Nekoliko puta je rekla i »ah, gluposti!«, govorila da u svima njihovim laskanjima nema ni trunke istine, i klela se da neće nikad verovati ni u šta što joj neki čovek kaže. Ali, izgledalo je da je Ašli uopšte i ne opaža. On je samo gledao u Melani i neprestano govorio, a Melani je gledala dole na njega sa izrazom iz koga je jasno zračilo priznanje da samo njemu pripada.
I zato je Skarlet bila nesrećna.
Površnom posmatraču bi mogla doći misao da nikad nije bilo devojke koja bi imala manje razloga da bude nesrećna. Bila je nesumnjivo kraljica svečanosti na tome skupu, središte opšte pažnje, i u svako drugo vreme njoj bi jako godio zanos koji je izazivala kod muškaraca i bes kojim su sve to pratile ostale devojke.
Čarls Hamilton, ohrabren njenim ponašanjem, beše se nepomično posadio s njene desne strane, odupirući se hrabro udruženim naporima blizanaca Tarlton da ga uklone odatle. U jednoj ruci je držao njenu lepezu, a u drugoj svoj tanjir s netaknutim mesom sa ražnja i uporno je izbegavao da pogleda u oči Honi Vilks koja je izgledala kao da će svaki čas da zaplače. Keid se beše otmeno zavalio s njene leve strane pa ju je svaki čas vukao za suknju da privuče njenu pažnju i besnim pogledima gledao Stjuarta. Vazduh je već bio pun elektriciteta između njega i blizanaca, pa je došlo i do grubih reči. Frenk Kenedi bio se užurbao kao neka kvočka oko jednog jedinog pileta, trčao svaki čas tamo i ovamo iz hladovine ispod hrasta do stola da donese po neku poslasticu i ponudi Skarlet, kao tu nije bilo tuce slugu određenih u tu svrhu. Kao posledica toga dođe to što namršteno neraspoloženje Sjuelin beše prešlo granice otmenog ponašanja te je bacala besne poglede na Skarlet. Mala Karin bila je u stanju da zaplače, jer i pored toga što joj je Skarlet rekla da je ohrabri toga jutra, Brent joj je dobacio samo jedno »Zdravo mala!« i povukao je za pantljiku u kosi, pa onda svu pažnju posvetio Skarleti. On je obično bio ljubazan prema njoj i ponašao se s nemarnim poštovanjem koje je bilo uzrok da se ona oseća odrasla, i Karin je u potaji sanjala o danu kada će podignuti kosu u punđu, produžiti suknje i primati ga kao pravog udvarača. A sad ga je, eto, Skarlet zauzela. Manro devojke su prikrivale svoju žalost što su ih crnpurasti mladići Fonten izneverili, ali ih je naročito ljutio način na koji su se Toni i Aleks neprestano vrteli oko kruga vrebajući neko mesto blizu Skarlet, ako bi se desilo da neko od onih kraj nje ustane sa svoga mesta.
One su telegrafski, lako izdignutim obrvama dostavljale Heti Tarlton svoje neodobravanje zbog ponašanja Skarlete. »Raspusna!« – to je jedino što se moglo reči o njoj. U istom trenutku tri mlade dame digoše svoje suncobrane od čipaka, zahvališe na jelu, rekoše da su već dosta jele, pa spustivši lako prste na mišice ljudi koji su im bili najbliži izjaviše molećivim glasom da bi htele da vide ružičnjak, izvor i letnjikovac. To strategijsko povlačenje u redu ne izmače iz oka nijednoj prisutnoj ženi, ali nijedan od ljudi to ne primeti.
Skarlet se podrugljivo nasmeja videći kako joj odvlače tri čoveka van domašaja njenih draži – da tobož razgledaju mesta koja devojke poznaju još od detinjstva – i jednim brzim pogledom pokuša da vidi da li je to Ašli opazio. Ali on se igrao krajevima Melaninog pojasa smešeći se na nju. Bolan grč prostreli srce Skarlet. Osećala je da bi bila u stanju da noktima razdire kožu Melani, belu kao slonova kost, sve dok joj krv ne bi potekla i da još uživa u tome.
U trenutku kad se njen pogled odvoji od Melani ona uhvati pogled Reta Batlera, koji se nije mešao sa gomilom nego je stajao po strani i razgovarao sa Džonom Vilksom. On ju je dotle posmatrao, i kad ga ona pogleda on se otvoreno i glasno nasmeja. Skarlet je imala neko nelagodno osećanje da je taj čovek koga niko ne prima jedini od prisutnih koji zna šta ona želi iza svoje razuzdane veselosti, i da mu to daje neko pakosno zadovoljstvo, I njega bi ona s uživanjem izgrebla.
»Ako samo preživim ovaj barbekju do danas popodne – mislila je u sebi – sve će devojke otići gore da prodremaju da bi doveče bile sveže, a ja ću ostati dole i naći načina da razgovaram s Ašlijem. On je sigurno morao opaziti kako se oko mene otimaju. – Zatim je stala da umiruje svoje srce još jednom nadom: – Pa on, naravno, mora da bude pažljiv prema Melani, jer na kraju krajeva ona mu je rođaka, a nije omiljena uopšte, pa ako on ne bi vodio računa ona bi stajala sama kao slika«.
Ta je misao ponovo ohrabri te udvostruči svoje napore prema Čarlsu, čije su je smeđe oči prosto gutale. To je bio prekrasan dan za Čarlsa, nešto kao u snu, i on se bez po muke zaljubio do ušiju u Skarlet. Slika njegove Honi je pred tim novim osećanjem iščezla kao u nekoj lakoj magli. Honi mu se činila kao neki kreštavi vrabac, a Skarlet zanosna rajska ptica. Ona ga je zadirkivala, poklanjala mu najveću pažnju, postavljala mu pitanja i sama odgovarala na njih, tako da je on izgledao vrlo duhovit iako nije govorio ni reči. Ostali mladići su se čudili i njena pažnja prema njemu nije im godila, jer su znali da je Čarls tako stidljiv da nije u stanju da sastavi ni dve reči zajedno, a njihova učtivost je imala da izdrži veliko iskušenje ako hoće da prikrije njihov usplamteli bes. U svakome je tinjala ljutina, i to bi značilo sjajnu pobedu za Skarlet samo da nije bilo Ašlija ...
Kad se pojede i poslednji zalogaj piletine, prasetine i jagnjetine Skarlet se poče nadati da je došlo vreme kad će Indija ustati i predložiti da se dame povuku u kuću. Bilo je dva sata i sunce je peklo nad njihovim glavama, ali Indija, zamorena trodnevnim pripremama za barbekju, beše srećna i presrećna da ostane i sedi u hladnjaku i da nešto glasno dovikuje na uho jednom gluvom starom gospodinu iz Fejetvila.
Na društvo se spusti neka sanjiva tromost. Crnci su stajali besposleni unaokolo, raspremali duge stolove na kojima je bila postavljena hrana. Razgovor i smeh su malaksavali, a grupe su ovde i onde postajale ćutljive. Svi su očekivali da domaćica da znak da su prepodnevne svečanosti završene.
Lepeze su se polagano njihale, a nekoliko starijih ljudi je već klanjalo glavama od silne vrućine i, prepunih želudaca. Barbekju je bio svršen i svima bi bilo ugodno da se malo odmore dok je sunce na svome vrhuncu.
U međuvremenu između jutarnje zabave i večernje igranke oni su izgledali tiho i miroljubivo društvo. Samo su mladi ljudi još očuvali svoju nemirnu energiju kojom je bilo zadahnuto celo društvo pre kratkog vremena. Dok su tako išli od grupe do grupe, govorili otegnuto svojim blagim glasovima, oni su izgledali isto tako lepi kao čistokrvni pastuvi a i isto toliko opasni. Podnevna klonulost beše ovladala skupom, ali ispod nje je provirivala ljutina koja se mogla podići i do ubilačkog besa u jednom sekundu, a isto tako brzo se i stišati. I ljudi i žene su bili i lepi i divlji, svi pomalo naprasiti ispod svog izveštačenog ljubaznog ponašanja i tek samo malo pripitomljeni.
Prođe izvesno vreme puno dosade, dok je sunce postajalo sve vrelije, a Skarlet i ostali pogledaše opet prema Indiji. Razgovor beše već zamro, kad u nastaloj tišini u gaju svi čuše glas Džeralda koji se ljutito razlegao. On je stajao nešto dalje od dugih stolova i bio na vrhuncu strasnog prepiranja sa Džonom Vilksom.
– Božje mi brade, čoveče! Da se molimo bogu za mirno rešenje spora sa Jenkima? Pošto smo te bitange vatrom izbacili iz tvrđave Samter? Mirno? Jug mora njima oružjem da pokaže da više neće trpeti uvrede i da ne napušta Savez usled ljubaznosti Saveza, nego samo zbog svoje snage!
– O bože! – pomisli Skarlet. – Eto ga opet! Sad je svršeno! Ostaćemo svi ovde do ponoći.
Za tili čas je sanjivost napustila društvo koje se odmaralo i kroz vazduh je počelo kao pucketanje nekog elektriciteta. Ljudi poskakaše sa klupa i stolica mašući rukama u širokim pokretima i dižući glasove u nastojanju da se čuju iznad drugih glasova. Celoga jutra se nije ni jednom reči pomenuo rat niti je bilo političkih razgovora usled molbi gospodina Vilksa da se ne dosađuje damama. Ali, sad je Džerald grmeo rečima: »Tvrđava Samter«, i svaki prisutni čovek zaboravi opomenu svoga domaćina.
– »Razume se da ćemo se boriti...«, »Proklete Jenki lopužel«, »Mogli bismo da ih potučemo za trideset dana ...«, »Ta šta! Jedan Južnjak bi mogao da izmlati dvadeset Jenkija...«, »Dati im lekciju koju će pamtiti dok su živi...«, »Mirno? Neće oni nas ostaviti na miru ...«, »Neće, pogledajte samo kako je g. Linkoln uvredio naše izaslanike!« »Da, puštao ih da nedeljama čekaju na odgovor... a kleo se da će narediti da se Samter evakuiše!«, »Oni hoće rat, daćemo im mi rat pa da im se smuči...« a iznad svih glasova grmeo je Džerald. Skarlet je čula samo: »Prava država, za ime božje!« što se svaki čas ponavljalo. Džerald je uživao, ali njegova ćerka nije.
»Secesija«, »rat« – to su reči koje su još odavno dodijale Skarleti svojim čestim ponavljanjem, ali je sad mrzela da čuje i njihov zvuk, jer je to značilo da će ljudi ostati tu da drže govore jedan drugome, a ona neće moći da prinudi Ašlija na razgovor nasamo. Razume se da neće biti rata, i ljudi to dobro znaju. Oni tek tako vole da govore i da sami sebe čuju kako lepo govore.
Čarls Hamilton ne beše ustao sa ostalima, pa kad se nađe skoro sam sa Skarlet on joj se primače bliže i sa hrabrošću koju mu je ulivala nova ljubav prošaputa kao da se ispoveda:
– Gospođice O'Hara... Ja... ja sam se već rešio da ako se budemo borili, odem u Južnu Karolinu i tamo stupim u trupu. Priča se da Veid Hampton organizuje odred konjice, te ja, naravno, volim da odem k njemu. To je silan čovek, a bio je najbolji prijatelj moga oca.
Skarlet je mislila: Šta li bih ja sad imala da kažem – možda da mu viknem tri puta »Živeo!« – jer je izraz na Čarlsovom licu pokazivao da joj on otvara svoje srce. Nije se mogla setiti šta da kaže, nego ga je samo gledala i razmišljala zašto su ljudi takve budale da misle da takve stvari mogu da zanimaju žene. On je njen izraz shvatio kao zapanjeno odobravanje te je smelo nastavljao dalje:
– Ako bih ja otišao da li biste vi... da li bi vama bilo žao, gospođice O'Hara?
– Plakala bih u jastuk svake noći – reče Skarlet nameravajući da bude šaljiva, ali on primi tu izjavu kao sasvim ozbiljnu i porumene od sreće. Njena ruka beše sakrivena u skutovima haljine i on oprezno privuče svoju do nje i steže je, zanesen svojom smelošću i njenim prećutnim pristajanjem.
– Da li biste se molili bogu za mene?
»Što je lud!« – mislila je Skarlet ogorčeno, bacajući krišom pogled oko sebe u nadi da će je neko spasti od toga razgovora.
– Jel'te da bi?
– O, pa razume se, gospodine Hamilton. Tri krunice na noć, najmanje.
Čarls baci jedan brz pogled oko sebe, udahnu duboko vazduh i ukruti mišiće na trbuhu. Bili su stvarno sami, a može biti da mu se nikad više neće ukazati takva prilika. Pa čak i kad bi mu se dala još jednom takva bogom dana prilika, njega može izdati hrabrost.
– Gospođice O'Hara... moram vam nešto reči. Ja ... ja vas volim!
– Šta? – učini Skarlet rasejano, starajući se da kroz gomilu ljudi koji su se prepirali vidi da li Ašli još sedi kraj nogu Melani.
– Da! – šaputao je Čarls u zanosu od radosti što se ona nije ni nasmejala, ni vrisnula, ni pala u nesvest, kao što su po njegovom mišljenju mlade devojke uvek radile u sličnim prilikama. – Ja vas volim! Vi ste naj... naj... – i prvi put u životu jezik ga srećno posluži – najlepša devojka koju sam ja ikad upoznao i najmilija, i najljubaznija, imate najlepše ponašanje i ja vas volim iz sveg srca! Ne mogu se nadati da vi možete voleti čoveka kao što sam ja, ali, draga gospođice O'Hara, ako me možete makar malo ohrabriti ja ću učiniti sve na svetu samo da postignem da me vi volite. Ja ću  Čarls stade, jer nije mogao da smisli ništa što bi bilo dovoljno teško i čime bi mogao zaista dokazati Skarleti dubinu svoje ljubavi, te jednostavno reče:
– Ja hoću da se oženim vama.
Na tu reč »oženim« Skarlet se odjednom vrati na zemlju. Ona je baš u tom trenutku mislila o udaji i o Ašliju, pa je pogledala Čarlsa sa slabo prikrivenom ljutinom. Zašto joj ova luda baš sada mora nametati svoja osećanja baš danas kad ona ima toliko jada da bi čisto poludela? Gledala je u oči pune molbe, ali nije mogla da vidi svu lepotu prve mladićke ljubavi, obožavanje jednog ovaploćenog ideala, ni ludu sreću i blaženstvo koji su ga zanosili i proždiraii kao plamen. Skarlet je bila navikla da je ljudi prose, i to mnogo primamljiviji ljudi nego što je Čarls Hamilton i koji imaju više pameti te je ne bi prosili na ovakvom barbekjuu kad je njoj puna glava mnogo važnijih stvari. Ona je videla samo jednog mladića od dvadeset godina, crvenog kao paprika, koji je izgledao vrlo glupo. Jako bi volela da može da mu kaže kako izgleda glup. Ali joj na usta dođoše i bez potrebnog razmišljanja reči koje je, po savetu Elene, imala da kaže u takvim prilikama, i ona oborivši pogled prema zemlji, po sili duge navike promrmlja: »Gospodine Hamilton, ja sam svesna časti koju mi činite time što želite da postanem vaša žena, ali je to za mene takvo iznenađenje da ne znam šta da vam kažem«.
To je bio zgodan način da se ne uvredi sujeta jednoga čoveka a da on ipak ostane na udici, i Čarls odmah proguta taj mamac kao da je to nešto sasvim novo i da je on prvi koji ga guta.
– Ja ću moći da čekam dok sam živ! Ja vas želim samo ako ste vi sasvim sigurni u svoja osećanja. Molim vas, gospođice O'Hara, recite mi da se mogu nadati!
– Kako? – učini Skarlet, čije oštre oči behu opazile kako se Ašli, koji ne beše ustao da učestvuje u opštem razgovoru, smeši naviše prema Melani. Kad bi taj blesan koji joj baš sad gnječi ruku hteo da bude miran samo za trenutak, ona bi možda mogla i da čuje šta oni govore. Ona mora da čuje šta oni govore. Šta li to Melanii govori sada njemu što izaziva izraz tako jakog interesovanja u njegovim očima.
Čarls je i dalje govorio i njegove reči su joj smetale da čuje glasove prema kojima je naprezala uši.

– O, ćutite! – reče mu ona pakosno šišteći prema njemu i uštinu ga za ruku i ne gledajući u njega. Iznenađen, isprva i malo poplašen, Čarls porumene na njene reči, pa videći da je njen pogled upravljen prema njegovoj sestri nasmeši se. Ona je, razume se, bila zbunjena i uplašena da ih neko ne čuje. Čarls oseti silan nastup muške odlučnosti kakav nikad dotle ne beše osetio, jer je tada prvi put u životu zbunio neku devojku. Bio je prosto pijan od radosti. Dao je svome licu izvestan izraz koji je zamišljao kao izraz nemarne ravnodušnosti i odgovorio joj štipanjem na njeno štipanje, da pokaže kako je on iskusan čovek pa razume i prima njen ukor.
Ona i ne oseti njegovo štipanje, jer je jasno čula blagi glas koji je bio glavna draž Melani: »Bojim se da se ne mogu složiti s vama u pogledu dela g. Tekerija. On je cinik. Meni on ne izgleda pravi džentlmen kao g. Dikens«.
»Ala je to glupo govoriti tako nešto jednom čoveku!  –  mislila je Skarlet, gotova da udari u smeh od muke. –  Ta ona nije ništa drugo do plava čarapa, a svaki zna šta ljudi misle o plavim čarapama... Ako hoćeš da zabaviš nekog čoveka i da sačuvaš njegovo interesovanje onda mu treba govoriti o njemu samom, pa postepeno dovesti razgovor na sebe samu – i zadržati se na tome. Skarlet bi se malo zabrinula da je čula kako Melani kaže: »Kako ste vi divan čovek!« ili »Kako vam samo takve stvari padaju na pamet. Moj slabi mozak bi se raspuknuo kad bih ja samo pokušala da mislim o njima!« Ali eto, ona sa čovekom koji joj sedi kraj nogu razgovara kao da je u crkvi«. Sad stvari Skarleti ne izgledaju tako rđave, u stvari one su joj se činile tako sjajne da se radosnih očiju okrete Čarlsu i nasmeši se od puste sreće. Oduševljen tim njenim dokazom naklonosti on zgrabi lepezu i stade tako ludo mahati njom da njena kosa poče leteti u neredu.
– Ašli, vi nas niste udostojili svoga mišljenja – reče Džim Tarlton, okrećući se od grupe ljudi koji su se nadvikivali, i Ašli se izvini pa ustade. Nema tu tako lepog čoveka, pomisli Skarlet, zapažajući kako je ljupko njegovo nemarno držanje i kako se sunce presijava na njegovoj kosi i brkovima. Čak i stariji ljudi zastadoše da čuju šta će on reči.
– Pa, gospodo, ako Džordžija stupi u rat, i ja ću s njom. Zašto bih inače stupio u Trupu? – reče on. Njegove sive oči se otvoriše širom, njihova sanjivost iščeze i one sinuše takvim sjajem kakav Skarlet ne beše nikad videla u njima. – Ali i ja, kao i moj otac, imam nadu da će nas Jenki ostaviti na miru, i da neće biti borbe... – On diže ruku uz jedan osmeh, kad se začuše uzrujani glasovi sa strane gde su bili mladi Tarltonovi i Fontenovi. – Da, da, znam da su nas vređali i lagali – ali da smo mi na mestu Jenkija pa da oni pokušavaju da istupe iz Saveza šta bismo mi radili? Verovatno istu stvar. To nam ne bi godilo.
»Eto ga opet – pomisli Skarlet. – Uvek sebe zamišlja na mestu nekog drugog. – Po njegovom mišljenju, u svakoj prepirci postoji samo jedno ispravno mišljenje. Ponekad se Ašli zaista ne može razumeti.«
– Treba da pripazimo da ne budemo suviše usijane glave i da ne uletimo olako u rat. Najveći broj nesreća na svetu došao je od ratova. A kad su se ratovi svršavali niko nije znao načisto zašto je do njih došlo.
Skarlet šmrknu prezrivo. Sreća je za Ašlija što uživa glas nesumnjivo hrabra čoveka, inače bi bilo muke. Baš kad je to mislila, diže se graja nezadovoljnih glasova oko Ašlija, punih ljutine i ogorčenja. Pod hladnjakom onaj gluvi stari gospodin iz Fejetviia okrenu se Indiji:
– Šta je tamo? O čemu se govori?
– O ratu! – viknu Indija stavljajući mu ruku na uho da bolje čuje. – Hoće da se biju sa Jenkima!
– Je li rat? – viknu on, tražeći oko sebe svoj štap i podižući se s mukom iz stolice, ali sa više snage nego što se već odavno videlo kod njega. – Idem ja da im kažem nešto o ratu, ja sam bio u njemu. – Retko je gospodin Mak Re imao prilike da priča o ratu, jer ga je njegovo žensko potomstvo stalno ućutkivalo.
On pristupi grupi teškim hodom, mašući štapom i vičući, pa pošto nije mogao da čuje glasove oko sebe, brzo zagospodari opštom pažnjom.
– Slušajte vi, mladi vetrogonje! Poslušajte malo da vam ja kažem. Nemojte da tražite da se bijete. Ja sam se bio u seminolskom ratu pa sam bio toliko lud da sam se borio i u meksikanskom. Niko od vas i ne zna šta je rat. Vi mislite da to znači jahati na lepom konju i gledati kako vas devojke zasipaju cvećem kad se vraćate kući kao junaci? E pa, da vam ja kažem: rat nije to. Ne, rode moj! Rat znači gladovanje, boginje i zapaljenje pluća usled spavanja u vlazi. A ako i ne dođu boginje ili zapaljenje pluća, onda patite od creva. Da, moj gospodine, šta je rat u stanju da učini crevima – sa svojom dizenterijom i sličnim stvarima...
Dame su crvenele pod hladnjakom. G. Mak Re ih je podsećao na jedno sirovije doba, kao baka Fonten i njeno glasno podrigivanje, na doba koje bi svaki rado zaboravio.
– Trči, dovedi dedu natrag! – šapnu jedna od kćeri staroga gospodina jednoj devojčici koja je stajala kraj nje. – Moram da priznam – šaputala je ona mladim gospođama oko sebe – da je svakoga dana sve gori. Hoćete li verovati da je koliko jutros rekao Meri – a ona ima tek šesnaest godina – »Slušaj, Meri...« i glas pređe u šapat kad unuka ode nečujno da nagovori dedu da se vrati u svoju stolicu u hladu.
U celoj toj gomili koja se neprestano vrtela pod drvećem, od tih devojaka što su se smešile uzrujano i od ljudi što su strasno govorili, bio je samo jedan koji je izgledao miran. Pogled Skarlete pade na Reta Batlera koji je stajao naslonjen na jedno drvo, ruku zabijenih duboko u džepove od pantalona. On je stajao sam otkako gospodin Vilks beše otišao od njega i nije progovorio ni reči otkako se razgovor rasplamteo u pravu vatru. Njegove crvene usne ispod potkresanih crnih brkova bile su izvijene kao da se rugaju, a u očima mu je blistala neka iskra prezrivog interesovanja kao da sluša hvalisanje razmetljive dečurlije. "Skarleti se njegov osmeh učini vrlo neprijatan. On ih je slušao mirno sve dok Stjuart Tarlton, sa svojom razbarušenom riđom kosom i usplamtelim očima ne ponovi: – šta, pa mi bismo ih mogli izlemati za mesec dana! Gospoda se uvek bolje tuku nego barabe. Jedan mesec... ta šta, jedna bitka ...
– Gospodo – reče Ret Batler ravnomerno otegnutim glasom koji je odavao njegovo čarlstonsko poreklo, ne mičući se sa svoga mesta kraj drveta i ne vadeći ruke iz džepova – smem li i ja da kažem nešto?
U njegovom držanju bilo je nečeg prezrivog kao i u njegovim očima, prezrenja prevučenog koprenom uljudnosti, a što je pravilo smešnim njihovo držanje.
Grupa se okrete prema njemu i ukaza mu učtivu pažnju koja se uvek duguje strancu.
– A da li je iko od vas, gospodo, mislio na to da mi nemamo nijedne topolivnice južno od linije Meson–Dikson? Ili na to kako malo livnica uopšte ima na Jugu? Ili predionica za vunu i pamuk i za preradu kože? Da li ste mislili da mi ne bismo imali ni jedne jedine ratne lađo i da bi Jenki sa svojom flotom mogli da zatvore luke tako da ne bismo bili u stanju da prodamo ni gram pamuka inostranstvu? Ali, razume se, vi ste, gospodo, svakako pomišljali na sve te stvari.
– Šta? Pa on misli da su oni rulja glupaka! – pomisli Skarlet u sebi sva besna, a krv joj udari u obraze.
Bilo je očevidno da nije ona jedina kojoj je ta misao došla u glavu, jer su mnogi mladići počinjali da prkosno dižu bradu uvis. Džon Vilks, kao slučajno, ali brzo, dođe natrag na svoje mesto pored govornika, kao da bi hteo da svima prisutnima da na znanje da je taj čovek njegov gost i da su, pored toga, još i dame prisutne.
– Nezgodno je kod nas Južnjaka – nastavi Ret Batler – što mi ili ne putujemo dovoljno, ili se ne koristimo dovoljno svojim putovanjima. Ali, naravno, vi ste, gospodo, dosta putovali. Ali šta ste videli? Evropu, Njujork i Filadelfiju, a dame su, naravno, bile u Saratogi (i tu pokaza na grupu pod hladnjakom). Videli ste hotele i muzeje, igranke i kockarnice. I vratili ste se kući s uverenjem da nigde na svetu nije tako lepo kao na Jugu. Što se mene tiče, ja sam rođen u Čarlstonu ali sam nekoliko poslednjih godina proveo na Severu. – Njegovi beli zubi su se pokazivali u jednom osmehu, kao da je njemu jasno da svaki od prisutnih zna zašto on više ne živi u Čarlstonu, i da mu je sasvim svejedno što oni to znaju. – Video sam mnoge stvari koje vi niste videli. Hiljade doseljenika koji bi bili srećni da se biju za Jenki gospodare za hranu i za nekoliko dolara, pa fabrike, livnice, brodogradilišta, rudnike železa i uglja – sve ono što mi nemamo. Ta šta, mi imamo samo pamuk, robove i naduvenost. Oni bi nas izlemali za mesec dana!
Nastala je tišina za kratak trenutak pun napregnutosti. Ret Batler izvadi iz džepa finu lanenu maramicu i polako otrese prašinu s rukava. Zatim se u gomili podiže neko jasno gunđanje, a ispod hladnjaka je dolazilo zujanje isto tako nesumnjivo po značenju kao i zujanje pčela u uznemirenoj košnici. Čak i dok je osećala kako joj se vrela ljutita krv penje u obraze, nešto je u praktičnoj glavi Skarlete guralo napred misao da je to što taj čovek kaže sasvim tačno i da zvuči kao ovejani zdrav razum. Pa ni ona sama nije nikad videla nikakvu fabriku, niti je znala nekoga ko je video fabriku. Ali, baš ako je i tako on nije taj koji ima pravo da govori tako nešto – i to na jednoj zabavi gde se svako tako lepo zabavlja. Stjuart Tarlton, natuštenih obrva, pođe napred, a za njim i Brent. Blizanci Tarlton su, razume se, bili uglađeni mladići i oni ne bi izazvali neki sukob na barbekjuu, čak ni kad bi bili teško uvređeni. Ali, ipak, sve su se dams osećale prijatno uzrujane, jer se retko dešavalo da one stvarno vide neku scenu ili svađu. Obično su samo slušale o njima iz treće ruke.
– Gospodine – reče Stjuart ozbiljnim glasom –  Šta vi hoćete da kažete?
Ret ga pogleda učtivo ali s podsmehom u očima.
– Hoću da kažem – odgovori on – ono što je Napoleon – valjda ste čuli za njega? – rekao jednom prilikom. »Bog je na strani onoga koji ima najjači bataljon« Zatim se okrete Džonu Vilksu i reče mu sa uljudnošću u kojoj nije bilo ni trunke pretvaranja: »Vi ste, gospodine, obećali da mi pokažete svoju biblioteku. Da li bi bilo suviše nametljivo od mene ako bih vas zamolio da je vidim sad? Bojim se da se moram vratiti u Džonsboro rano popodne, jer imam tamo nešto posla«.
Okrete se na levokrug prema gomili, lupi pete jednu o drugu i pokloni se kao neki učitelj igranja, poklonom koji je bio vrlo graciozan za tako krupnog čoveka i toliko isto pun drskosti kao i šamar posred lica. Zatim ode preko travnjaka sa Džonom Vilksom visoko podignute glave, a njegovo neprijatno hladno smejanje dopre do grupe oko stolova.
Nastade iznenadna tišina, pa onda glasovi opet zabrujaše. Indija ustade umorno sa svoga mesta u hladnjaku i ode prema ljutitom Stjuartu Tarltonu. Skarlet je nije mogla čuti šta mu govori, ali je pogled njenih očiju dok je gledala u njegovo natušteno lice izazvao u njenom srcu neki lak grč nalik na grižu savesti. To je bio onaj isti izraz očiju koji se video kod Melani kad je gledala u Ašlija, samo što ga Stjuart nije video. Dakle Indija ga još voli. Skarlet pomisli za trenutak: »Da nisam koketirala suviše otvoreno sa Stjuartom na onom političkom skupu pre godinu dana on bi se možda odavno oženio Indijom.« Ali malo posle onaj grč prođe uz utešnu misao da nije ona kriva što druge devojke ne mogu da zadrže svoje udvarače.
Najzad se Stjuart nasmeši prema Indiji nekim osmehom kao preko volje i klimnu glavom. Verovatno ga je Indija molila da ne pođe za Batlerom i da ne pravi nered. Ispod drveća nastade učtiva graja kad gosti počeše ustajati otresajući mrvice s krila. Udate žene su dozivale dadilje i malu decu i tako okupljale svoja jata pre nego što pođu, a grupe devojaka su se upućivale uz smeh i razgovor prema kući da izmenjaju utiske i da malo prodremaju u gornjim spavaćim sobama.
Sve gospođe, osim gospođe Tarlton, pođoše iz zadnjeg dvorišta ostavljajući ljudima hladovinu pod hrastovima i hladnjakom. Nju zadržaše Džerald, Kalvert i neki drugi, tražeći od nje odgovor o konjima za Trupu.
Ašli laganim korakom došeta do mesta gde su sedeli Skarlet i Čarls, zamišljena i vesela osmeha na licu.
– Ponosan kao vrag, a? – primeti on gledajući za Batlerom. – Izgleda kao neki Bordžija.
Skarlet brzo razmisli, ali se ne mogaše setiti nikakve porodice u pokrajini Atlanti, a ni u Savani, koja se tako zvala.
– Ja ih ne poznajem. Je li im on što rod? Ko su te Bordžije?
Neki čudan izraz se ukaza na Čarlsovom licu, izraz neverovanja i stida koji vode borbu s ljubavi.
Ljubav odnese pobedu kad mu dođe misao da je za jednu devojku dovoljno ako je blaga, mila, lepa ma i nemala mnogo obrazovanja, pa se požuri da odgovori: »Bordžije su bili Italijani«.
– Stranci! – reče Skarlet s umanjenim interesovanje.
I upravi svoj najumiljatiji osmeh prema Ašliju, ali on iz nekog nepoznatog razloga ne gledaše u nju. Gledao je u Čarlsa, a na licu mu se čitalo razumevanje i pomalo žaljenja.
Skarlet je stajala na stepeništu i oprezno izvirivala preko ograde u hol ispod sebe. On je bio prazan. Iz spavaćih soba na gornjem spratu čuo se beskrajni žubor tihih glasova, čas jače čas slabije, s vremena na vreme prekidan smehom, vriskom i usklicima: »Ta nije, valjda!« i »A šta je on kazao na to?« Na krevetima i sofama u šest velikih soba devojke su se odmarale, skinutih haljina, popuštenih steznika i raspuštene kose niz leđa. Popodnevni odmor posle ručka bio je običaj toga kraja i nikad nije bio tako potreban kao na ovim zabavama koje su trajale preko celog dana – počinjale rano ujutru a završavale se igrankom u noći. Devojke će jedno pola sata ćeretati i smejati se, a onda će posluga priklopiti kapke i u toplom polumraku će zamreti razgovor, preći u tiho šaputanje, da i ono najzad iščezne i da tišinu narušava samo pravilno disanje.
Skarlet se uveri da Melani leži na krevetu sa Honi i Heti Tarlton pre nego što se izvukla u predsoblje i pošla niz stepenice. Sa prozora na stepeništu videla je grupu ljudi koji su sedeli pod hladnjakom, pili iz visokih čaša i znali da će ostati tamo do kasno popodne. Njene oči pregledaše grupu, ali Ašli ne beše među njima. Zatim oslušnu i ču njegov glas. Kao što je i očekivala, on je još bio u prednjoj aleji gde se opraštao sa gospođama koje su odlazile s decom.
Osećajući da je nešto guši u grlu, ona pođe niz stepenice. Šta će biti ako sretne gospodina Vilksa? Kakvo opravdanje može dati što seta tako po kući dok ostale devojke osvežavaju svoju lepotu snom? Ali toj se opasnosti mora izložiti.
Kad dođe do dna stepeništa ču kako se posluga kreće po trpezariji pod komandom upravitelja, kako pokreće stolove i stolice i priprema za igranku. Preko prostranog hola bila su otvorena vrata na biblioteci i ona se požuri nečujno u nju. Može tamo pričekati dok Ašli bude svršio sa ispraćajima i pozvati ga kad bude ušao u kuću.
Biblioteka je bila u polumraku, jer su zavese bile spuštene zbog sunca. Nejasno osvetljena soba s visokim zidovima do vrha punim knjiga u tamnim koricama pritiskivaše joj dušu. Ona ne bi izabrala takvo mesto za sastanak. Na nju je uvek neprijatno delovao veliki broj knjiga, kao i ljudi koji mnogo vole da čitaju knjige. To jest: svi ljudi osim Ašlija. Masivni delovi nameštaja kao da su se uzdizali prema njoj u toj polutami: stolice sa visokim naslonom, dubokim sedištima i širokim naslonima za ruke, napravljene za krupne muškarce iz porodice Vilks, oniske meke kadifene stolice sa tvrdim jastucima za noge ispred njih, za žene. Tamo daleko preko sobe ispred kamina duga sofa od sedam stopa, omiljeno Ašlijevo mesto, uzdizala je svoj visoki naslon nalik na neku zaspalu životinju.
Ona otvori vrata ostavljajući ih malko odškrinuta i pokuša da postigne da joj srce sporije kuca. Pokušavala je da se tačno seti šta je sinoć smislila da kaže Ašliju, ali se nije sećala ničega. Da li je mislila nešto pa je zaboravila, ili je samo imala u planu da će joj Ašli nešto reči? Nije se mogla nikako setiti i odjednom se sva ohladi od straha. Kad bi joj samo srce prestalo da tuče u ušima možda bi još i mogla smisliti šta da kaže. Ali se brzo lupanje malo pojača kad ga ču kako dovikuje poslednje zbogom i ulazi u prednji hol.
Jedina njena misao je sada bila da ga voli, da voli sve na njemu, od ponosno uzdignute zlatokose glave pa do tankih visokih čizama, da voli njegov smeh čak i onda kad je zbunjuje, da voli njegova nerazumljiva ćutanja, On, kad bi sad samo došao do nje i uzeo je u zagrljaj i tako je poštedeo od svakog smišljanja šta da mu kaže. On je sigurno voli. »Možda, ako se pomolim bogu...« I na to čvrsto zažmuri pa poče mrmljati tiho: »Zdravo, Marija, milosti puna...«
– Šta, Skarlet! – reče Ašli, čiji se glas probijao kroz tutnjavu u njenim ušima i dovodio je u najveću nepriliku. On je stajao u holu i virio prema njoj kroz odškrinuta vrata smešeći se pomalo podrugljivo.
– Od koga se krijete, od Čarlsa ili od Tarltonovih? Ona se stade gušiti. Dakle on je opazio kako su se ljudi otimali o nju! Kako je neizrecivo mio dok stoji tu sa svojim sjajnim očima i nema ni pojma o njenoj uzrujanosti. Nije mogla da govori, nego samo pruži ruku i uvuče ga u sobu. On uđe ne shvatajući ali zainteresovan. Na njoj se videla neka napregnutost, a u očima sjaj koji on dotle nikad ne beše video, pa je čak i u polutami primetio kako su joj obrazi crveni. On ne razmišljajući zatvori vrata za sobom i uze je za ruku.
– Šta je bilo? – reče on skoro šapućući.

Na dodir njegove ruke ona poče da drhti. Sad će da bude ono o čemu je ona sanjala. Hiljade neubičajenih misli joj sinuse kroz glavu, ali nije mogla naći ni jednu jedinu reč da ih izrazi, te se samo tresla i gledala u njegovo lice. Zašto on ne govori?
– Šta je bilo? – ponovi on. – Imate da mi kažete neku tajnu?
Njoj se odjednom jezik odreši i isto tako naglo i iznenadno spadoše sa nje tolike godine vaspitanja.
Neposredna irska Džeraldova duša progovori kroz usta njegove kćeri.
– Da... jednu tajnu. Ja vas volim!
Za trenutak zavlada tako napregnuta tišina da nijedno od njih skoro nije smelo da diše. Onda ona prestade da drhti, i osećanja sreće i ponosa osvojiše je i ponese sobom. Zašto ona to nije ranije uradila? Koliko bi to bilo jednostavnije nego sva ona gospodstvena dovijanja kojima su je učili. A zatim njene oči potražiše njegove.
U njima se čitalo zaprepašćenje, neverica i nešto više
– Ali šta? Da, tako je izgledao Džerald onoga dana kad je njegov najmiliji lovački konj prelomio nogu te je morao da ga ubije. Zašto da se ona baš sad seća toga? To je tako luda misao. I zašto Ašli gleda tako čudno i ne govori ništa? Zatim mu se na lice navuče maska lepo vaspitanog čoveka i on se kavaljerski nasmeši.
– Zar vam nije dosta što ste osvojili srce svakog čoveka prisutnog ovde danas? – reče on svojim starim šaljivim glasom u kome kao da je bilo nekog milovanja.
– Zar baš morate sve da osvojite? Pa vi znate da je moje srce uvek bilo vaše. Na njemu ste prvo počeli da oštrite zube!
Nešto nije u redu. Ovo nije ono što je ona smišljala. Među svim mislima koje su se ludo komešale po njenoj giavi samo je jedna počinjala da se ocrtava. Na neki čudan način, iz nekog nepoznatog razloga, Ašli se drži kao da misli da je ona samo koketirala s njim. Ali on stvarno zna da stvar ne stoji tako.
– Ašli... Ašli... recite mi... vi morate ... Oh, nemojte sad da se šalite! Je li vaše srce moje? Ah, mili moj, ja vas vo ...
Njegova ruka joj brzo poklopi usta. Maske beše nestalo s njegovog lica.
– Ne smete govoriti takve stvari, Skarlet! To ne smete nipošto! Vi to stvarno ne mislite. Posle ćete mrzeti sebe što ste ih izgovorili, a mrzećete i mene što sam ih čuo!
Ona otrže glavu ustranu. Oseti da je nosi neka brza i vrela struja.
– Ja vas ne bih nikad mogla mrzeti. Ja vam kažem da vas volim, a i vi sigurno volite mene jer... – i stade. Nikad ranije nisu njene oči videle toliko bola na njegovom licu. – Ašli, da li me volite? ... Volite me, zar ne?
– Da – reče on tupo – volim vas!
Ona se ne bi više poplašila da joj je rekao da mu je odvratna. Povuče ga za rukav, nema i bez reči.
– Skarlet – reče on – ne bismo li mogli da idemo odavde i da zaboravimo zanavek da smo izgovorili ove reči?
– Ne – šapnu ona. – Ja ne mogu. Šta mislite time da kažete? Zar ne želite da se sa mnom oženite?
On odgovori: – Ja ću da se oženim sa Melani.
Ne znajući ni sama kako, ona vide da sedi na jednoj od onih oniskih kadifenih stolica, a Ašli na jednom tvrdom jastuku kraj njenih nogu i drži je čvrsto za obe ruke. On je govorio nešto, nešto što nema nikakvog smisla. Glava joj je bila sasvim tupa, sasvim prazna, bez ijedne od onih misli koje su pre kratkog vremena besnele kroz nju kao vihor, a njegove reči nisu ostavljale ni toliko traga koliko kiša po staklu. One su padale u uši koje ne čuju, te reči brze i nežne, i pune žaljenja kao kad otac govori detetu. Zvuk imena Melani dopre do njene svesti i ona pogieda u njegove kristalno sive oči. U njima je videla onu istu rezervisanost koja ju je uvek zbunjivala – i nekakav izraz mržnje prema sebi samom.
– Otac će večeras da proglasi našu veridbu. Mi moramo da se venčamo. Ja bih vam to kazao, ali sam mislio da već znate. Mislio sam da svako to zna... i da je znao godinama. Nisam ni sanjao da vi... Vi imate toliko udvarača. Mislio sam da Stjuart...
Njoj se poče vraćati život, osećanje i shvatanje.
– Ali vi ste rekli da volite mene.
Njegove tople ruke su stezale njene tako da su je bolele.
– Draga moja, zar baš morate da me naterate da kažem stvari koje će vas zaboleti?
Njeno ćutanje ga je podsticalo da nastavi.
– Kako da vam objasnim te stvari, draga moja? Vi ste tako mladi i nepromišljeni da nemate ni pojma šta znači brak.
– Ja samo znam da vas volim.
– Ljubav nije dovoljna da brak bude srećan kad je dvoje tako različito kao što smo nas dvoje. Vi biste tražili sve od čoveka, Skarlet, njegovo telo, srce, dušu, njegove misli. Ako ih ne biste dobili vi biste bili nesrećni. A ja vam ne bih mogao dati sve od sebe. Ja ne bih nikome mogao dati sve od sebe. Ne bih zahtevao ni svu vašu dušu i misli, a vas bi to bolelo i vi biste me omrzli – o, i još kako! Mrzeli biste knjige koje čitam i muziku koju volim, jer bi me ma i za jedan časak oduzimali od vas. A ja... možda ja...
– Volite li nju?
– Ona je kao i ja, deo moje krvi, i mi se međusobno razumemo. Skarlet! O, Skarlet! Kako da vam objasnim da brak ne može biti srećan ako dvoje nisu nalik jedno na drugo?
I neko drugi je kazao: »Nema sreće u braku osim između supružnika koji liče jedno na drugo«. Ko li to beše? Činilo joj se da je proteklo milion godina otkako je to čula, ali to ipak još nije za nju imalo smisla –  Ali vi ste kazali da me volite.
– Nije trebalo da vam kažem.
Negde, u nekom kutu njenog mozga poče da plamti neka vatra i da potiskuje sve drugo.
– No, pošto ste već bili toliko podli da mi to kažete ...
On preblede u licu.
– Da, bio sam podlac što sam vam kazao da ću da se oženim sa Melani. Učinio sam veliku nepravdu vama, a još veću Melani. Nije trebalo da vam to kažem jer sam znao da to nećete shvatiti. Kako sam mogao da ne volim vas – vas koja imate tako strasnu ljubav prema životu, koju ja nemam? Vas, koja volite i mrzite silinom za koju sam ja nesposoban? Ta vi ste ista takva stihija kao vatra, vetar, kao divlji stvorovi, a ja ...
Ona je mislila na Melani i odjednom je videla njene mirne smeđe oči s onim udaljenim pogledom, njene mirne ručice u dugim crnim čipkanim rukavicama, njena blaga ćutanja. I u njoj odjednom izbi bes, isti onaj bes što je naterao Džeralda na ubistvo i druge njene irske pretke na zločine koji su ih stajali glava. Sad u njoj nije bilo ni traga od uglađenih Robijara koji su mogli s bledim ćutanjem da podnose sve što ih u svetu snađe.
– Zašto to otvoreno ne kažete, kukavice? Vi se plašite da se sa mnom oženite! Vi biste radije živeli sa onom glupom bubicom koja ne zna da otvori usta, već samo da kaže: »Da« ili »Ne« i da vam rodi čopor bezizrazne dečurlije kao što je i sama! Šta ...
– Ne bi trebalo da govorite tako o Melani!
– Neka ide do vraga to vaše: »Ne bi trebalo!« Ko ste vi da mi smete kazati šta treba, a šta ne treba? Vi, kukavice, podlače, vi... Naveli ste me da verujem da ćete me uzeti...
– Budite pravedni – molio je njegov glas. – Jesam li vam ja ikad ...
Ona nije htela da bude pravedna, iako je znala da je istina ono što on kaže. Nikad nije bio prešao granice čistog prijateljstva prema njoj, ali kad se seti toga nju ponese talas nove ljutine, ljutine uvređenog ponosa i ženske sujete. Ona je trčala za njim, a on je nije hteo. Pretpostavio joj je onu malu bledoliku ludicu Melani. Ah, koliko bi bolje bilo da se držala pouka svoje majke i Mami i da nije nikad, nikad ni otkrila da joj se on dopada – sve drugo samo da nije doživela ovu sramotu što peče! Ona skoči na noge stisnutih pesnica, a i on ustada nadnoseći se nad nju lica puna neiskazanog jada čoveka koji mora da gleda stvarnosti u oči onda kad je stvarnost puna samrtnih muka.
– Mrzeću vas dok sam živa, vi podlače ... vi niski... – Kakvu to reč traži! Nije mogla da se seti nikakve reči dovoljno ružne.
– Molim vas, Skarlet!
On pruži ruku prema njoj i, kad on to učini, ona ga pljesnu po obrazu iz sve snage. Šamar odjeknu u tihoj sobi kao udarac biča, a njena ljutina odjednom iščeze i ona oseti u srcu silnu žalost.
Crveni trag njene ruke video se jasno na njegovom belom zamorenom licu. On ne reče ništa nego samo podiže do svojih usta njenu mlitavu ruku i poljubi je. Zatim ode pre nego što je ona mogla da progovori i tiho zatvori vrata za sobom.
Ona se naglo spusti i sede, jer beše nastupila reakcija posle besa i kolena je behu izdala. On je otišao, a sećanje na njegovo ošamareno lice će je mučiti do smrti.
Čula je kako slabi šum njegovih koraka iščezava u daljini niz dugi hol i tek sada jasno shvati svu zamašnu ozbiljnost svoga postupka. Sad ga je zanavek izgubila. Sad će je mrzeti kad god je vidi i uvek će se sećati kako mu se ona bacila pred noge iako joj on nije dao ni najmanjeg podstreka za to.
– Gora sam nego Honi Vilks – pomisli ona odjednom, i seti se kako se svako, a ona ponajviše, prezrivo smejao nametljivom ponašanju Honi. Videla je Honi kako se nespretno uvija, čula njeno luckasto kikotanje, dok visi o ruci nekog mladića i ta je misao podstače da se ponovo razbesni, da se razbesni na samu sebe, na Ašlija, na ceo svet. Zato što je mrzela sebe mrzela je sve mržnjom osujećene i ponižene ljubavi u šesnaestoj godini. U toj ljubavi je bilo samo malo istinski nežnog osećanja. Ona se sastojala većim delom iz sujete, iz samodopadanja i pouzdanja u svoje draži. A sad je, eto, pobeđena, i njen strah da se izložila opštem podsmehu bio je veći od osećanja gubitka. Da li je bila isto onako nametljiva kao Honi? Da li se i njoj svi smeju? Sva je uzdrhtala na tu pomisao.
Ruka joj se spusti na jedan mali sto pored nje i dodirnu malu porculansku vazu za ruže na kojoj su se podrugljivo smeškala dva anđelčića. U sobi je vladala takva tišina da joj je prosto došlo da zavrišti da bi je narušila. Mora nešto učiniti, ili će poludeti. Zgrabi ljutito vazu sa stočića i besno je zavitla preko cele sobe do kamina. Ona prolete pored samog naslona sofe i uz slabi tresak pršte u komadiće o mermer kamina.
– E, ovo je – reče neki glas sa dna sofe – malo suviše!

Nikad je nije ništa toliko iznenadilo ni uplašilo, a usta joj se tako osušiše da nije mogla ni da vikne.
Uhvatila se za naslon stolice a kolena joj zaklecaše kad se Ret Batler podiže sa sofe na kojoj je ležao i pokloni se s preteranom učtivošću.
– Kao da nije dovoljno što ste mi poremetili popodnevni odmor sukobom koji sam bio prinuđen da čujem, nego mi još i glava nije sigurna od vas!
Bio je to istinski čovek a ne avet! Ali, za ime svega na svetu, pa on je čuo sve! I ona prikupi svu snagu da se bar prividno dostojanstveno drži.
– Trebalo je da date na znanje da ste tu, gospodine.
– Zbilja? – Njegovi beli zubi sinuše, a drske crne oči su se smejale prema njoj. – Pa vi ste ovde došli nezvani! Ja sam morao da čekam gospodina Kenedija, pa pošto sam osećao da sam persona non grata tamo u zadnjem dvorištu, bio sam tako pažljiv da sam svoju ličnost sklonio na mesto gde sam mislio da me niko neće uznemiriti. Ali na žalost! – on sleže ramenima i tiho se nasmeja.
Skarlet je osećala da se počinje ponovo ljutiti pri pomisli da je taj grubi i drski čovek sve čuo, da je čuo stvari kojih se ona tako stidela da bi pristala da umre samo da ih nije izrekla.
– Oni što prisluškuju ... – poče ona besno.
– Oni što prisluškuju često čuju vrlo zanimljive i poučne stvari – nasmeja se on veselo. – Usled dugog iskustva u prisluškivanju, ja...
– Gospodine – reče ona – vi niste čestit čovek?
– Umesna primedba – odgovori on veselim glasom.
– A vi, gospođice, niste čestita dama. – Izgledalo je da mu se ona čini vrlo zanimljiva, jer se opet tiho nasmejao.
– Niko ne može ostati prava dama posle reči i postupaka kao što su oni koje sam ja čuo. Ali ja sam ipak odvajkada slabo mario za prave dame. Ja znam šta one misle, ali one nemaju nikad hrabrosti niti su toliko nevaspitane da kažu šta misle. A to, vremenom, postane čoveku dosadno. Vi ste, cenjena gospođice O'Hara, devojka puna duha, retko vatrena duha i ja vam skidam kapu. On bi morao da na kolenima hvali boga što mu daje devojku sa vašom – kako on ono reče? – »strasnom ljubavlju prema životu«, ali pošto je on bedan slabić...
– Vi niste dostojni ni da mu obrišete prašinu sa obuće – doviknu mu ona besno.
– A maločas ste rekli da ćete ga mrzeti dok ste živi? – On se spusti na sofu i ona ga ču kako se od srca smeje.
Da je mogla ubila bi ga, sigurno bi. Mesto toga ona, iziđe iz sobe sa onoliko dostojanstvenosti koliko je bila u stanju da pribere, i zalupi teška vrata za sobom.
Pojurila je tako brzo da joj se kad stiže do stepeništa učini da će pasti u nesvest. Zastade i uhvati se za ogradu, dok joj je srce tako lupalo od ljutine, uvređenog osećanja i zamorenosti da joj se činilo da će probiti bluzu. Trudila se da diše duboko, ali Mami je suviše jako utegla. Kad bi sad pala u nesvest i oni je našli ovde na stepeništu, šta bi onda mislili? O, oni bi mislili svašta, i Ašli, i onaj gadni Batler, i one pakosnice gore koje su taka ljubomorne! Prvi put u životu je zažalila što ne nosi mirišljavu so u bočici kao ostale devojke, ali ona nije nikad, imala te bočice. Uvek se ponosila što nema ni vrtoglavicu. Ne sme dopustiti sebi da sad padne u nesvest.
Malo po malo to mučno osećanje kao da poče slabiti. Kroz jedan minut osetiće se bolje pa će se onda nečujno uvući u malu garderobu pored Indijine sobe, olabaviće steznik, uvući se i leći na krevet kraj neke zaspale devojke. Pokuša da smiri srce i podesi lice da izgleda malo mirnije, jer je znala da sigurno izgleda kao luda žena. Ako bi samo jedna od devojaka bila budna, onda bi one sve znale da nešto nije u redu. A niko ne sme nikad, ali baš nikad, znati da se nešto dogodilo.
Kroz široki prozor na stepeništu videla je ljude kako još nemarno sede u stolicama pod drvećem i u senci hladnjaka. Kako im zavidi! Ala je to divno biti čovek i ne morati se nikad izlagati nevoljama kao što je ona kroz koju je ona maločas prošla! Dok je stajala tako i posmatrala ih, ona ču brzi topot konjskih kopita u aleji ispred kuće, prštanje šljunka, pa onda neki ljudski glas koji dovikuje neko pitanje crncima. Šljunak stade opet leteti, pa joj se onda na dogled oka pojavi nekakav čovek na konju koji je u galopu jurio preko travnjaka prema besposlenoj grupi ljudi ispod drveta.
Sigurno neki zadocneli gost – ali zašto tera konja preko travnjaka koji je Indijin ponos? Nije ga mogla poznati, ali kad skoči sa sedla i snažno dohvati za ruku Džona Vilksa na njegovom licu se videlo jako uzbuđenje. Gomila ljudi se odmah okupi oko njega, visoke čaše i lepeze ostadoše na stolovima i na zemlji. I pored sve daljine ona je čula brujanje glasova koji su pitali, dovikivali, osećala je grozničavu napregnutost ljudi. Zatim se iznad nejasne graje razleže glas Stjuarta Tarltona u jednom vatrenom kriku: »Juijuju!« kao da je negde u lovu. Tada je ona, i ne znajući, prvi put čula ratni poklič buntovnika.
Dok je i dalje gledala, četiri brata Tarlton a za njima i mladi Fonten izdvojiše se iz grupe i pođoše žurno prema štalama, vičući uz put iz sveg glasa: »Džimse! Hej Džimse! Sedlaj konje!«
– Sigurno se upalila nečija kuća – pomisli Skarlet. Ali, bilo vatre ili ne, ona ima da se što pre uvuče u sobu dok je još niko nije video.
Sad joj je srce bilo mirnije i ona na vrh prstiju pođe uz stepenice pa uđe u tihi hol. U kući je vladala teška topla sanjivost, kao da i ona spava kao devojke, sve do večeri kad će opet blesnuti svojom punom lepotom u sjaju mnogobrojnih sveća i muzike. Pažljivo odškrinu vrata na predsoblju i tiho uđe unutra. Rukom iza leđa još je držala kvaku na vratima, kad glas Honi Vilks, sasvim tih, skoro kao šapat, dopre do nje kroz mali otvor na suprotnim vratima koja su vodila u spavaću sobu.
– Ja mislim da se Skarlet danas ponašala ne može biti gore.
Skarlet oseti kako joj srce počinje opet svoju ludu trku i ona ga i nesvesno pritisnu rukom kao da hoće da ga stiskanjem natera da bude mirno. »Oni koji prisluškuju često čuju vrlo poučne stvari«, dođe joj odjednom u pamet. Da li da se opet nečujno izvuče? Ili da se javi pa da zbuni Honi onako kako ona to zaslužuje? Ali je drugi glas natera da zastane. Ni par mazgi je ne mogao odvući odatle kad poznade da je to Melanin glas.
– Oh, Honi, to ne! Nemoj da budeš neljubazna! Ona je samo živahna i puna snage. Meni se baš jako dopada.
– Oh – pomisli u sebi Skarlet, zabadajući nokte u bluzu. – Da doživim da me brani ta jadna mala žgoljavica!
To joj je teže padalo nego čista pakost Honi. Skarlet nije nikad imala poverenja u neku ženu, niti je ikad ma kojoj ženi, osim svojoj majci, pripisivala druge pobude osim sebičnosti. Melani zna da joj Ašli pripada sigurno, pa može sebi dopustiti da pokaže i malo hrišćanskog milosrđa. Skarlet je osećala da je to baš pravi način da se Melani malo razmeće svojim osvajanjem i da još izgleda da je blaga i dobroćudna. Često je Skarlet i sama upotrebljavala to lukavstvo kad bi sa ljudima razgovarala o nekoj drugoj devojci, i nikad nije promašila da one budalaste muškarce ubedi da je mila i nesebična.
– No, gospođice – ču se zajedljivi glas Honi – ti mora da si slepa.
– Pssst, Honi – prišapnu Sali Manro. – Čuče te u celoj kući!
Honi poče govoriti tiše, pa nastavi.
– Eto, sve ste videle kako se ponašala prema svakom čoveku koga se dočepala – čak i prema g. Kenediju, a on je udvarač njene rođene sestre. Nikad nisam videla nešto ni nalik na to! A nema sumnje da je lovila Čarlsa. – Honi se nasmeja malo u neprilici. – A vi znate da smo ja i Čarls ...
– Je li istina? – šaputahu glasovi uzbuđeno.
– Pa jest, samo nemojte nikom govoriti, devojke – bar ne još zasada.
Nastalo je novo kikotanje, pa onda federi na krevetima zaškripaše, kao da neko gura Honi. Melani promrmlja nešto o tome kako joj je milo što će joj Honi biti sestra.
– A ja, bogme, neću biti srećna ako mi Skarlet bude sestra, jer je ona najrazuzdanija devojka koju sam ja ikad videla – ču se ljutiti glas Heti Tarlton. – Ali, ona je tako reči verena sa Stjuartom. Brent kaže da ona ne mari nimalo za njega, ali i Brent je, razume se, lud za njom. – Ako mene pitate – reče Honi sa tajanstvenom važnošću – ima samo jedan čovek za koga ona nešto mari, taj čovek je Ašli!
Kad se šaputanja sliše u jedno snažno šuštanje, puno zapitkivanja i upadanja, Skarlet oseti kako se sva ohladila od straha i poniženja. Honi je prava luda, luckasta naivčina u pogledu ljudi, ali ima ženski nagon u pogledu drugih žena koji je Skarlet potcenjivala. Stid zbog uvređenog ponosa koji je pretrpela u biblioteci sa Ašlijem i Ret Batlerom bili su joj kao ubodi igle. Ljudima se može verovati da će ćutati, čak i ljudi kao što je onaj Batler, ali ako Honi Vilks odreši svoj jezik cela će Pokrajina znati to još pre šest sati. A Džerald je bio rekao ne ranije nego sinoć da neće da čuje kako se cela Pokrajina smeje njegovoj kćeri. A kako li bi joj se sad smejali! Pri samoj pomisli na to obli je znoj.
Odmeren i miran glas Melani, pomalo prekoran, čuo se iznad ostalih.
– Honi, ti znaš da to nije istina! A to je tako ružno i neljubazno!
– Istina je, Meli, i kad ti ne bi uvek bila zauzeta "traženjem nečeg dobrog kod ljudi koji nemaju ničega dobrog u sebi, ti bi i sama videla to. A meni je milo što je to tako. Tako joj i treba. Skarlet O'Hara nije nikad ništa radila nego je samo izazivala zabunu i trudila se da drugim devojkama otima udvarače. Vi dobro znate da je otela Stjuarta od Indije, a nije joj ništa trebao. A danas je pokušala da preotme g. Kenedija, Ašlija i Čarlsa...
– Ja moram ići kući! – pomisli Skarlet. – Moram ići kući.
Kad bi je sad neko nekim čudom mogao preneti na Taru i u sigurnost! Da joj je samo da bude sa Elen, samo da je vidi, da se drži za njenu suknju, da se isplače i da joj ispriča celu priču naslonjena na njeno krilo. Ako bude morala da čuje još jednu reč ona će jurnuti da počupa Honi onu njenu retku i bledu kosu punim šakama i pljunuće u lice Melani Hamilton da joj pokaže šta misli o njenom milosrđu. Ali danas se već pokazala dovoljno prosta, dovoljno nalik na bele barabe – u tome i jeste muka!
Pritisnula je čvrsto ruke na suknje da ne bi zašuštale pa se izvukla nečujno kao neka životinja. »Kući – mislila je ona žureći se kroz hol ispred zatvorenih vrata i mirnih soba – moram ići kući«.
Već je bila na prednjem tremu kad je jedna nova misao natera da naglo stane – ne može ići kući! Ne može da pobegne! Mora ostati do kraja, snositi svu pakost tih devojaka i svoje vlastito poniženje i jad. Kad bi sad pobegla dalo bi im se samo još više podstreka za ogovaranje.
Lupala je stisnutom pesnicom o visoki beli stub pored sebe i želela da je jaka kao Samson pa da sruši celu ovu kuću kod Dvanaest Hrastova i da uništi svaku živu dušu u njoj. Naterala bi ih da se pokaju. Pokazala bi ona njima. Nije jasno shvatala kako bi im to pokazala, ali bi to ipak nekako uradila. Nanela bi im jači bol nego što su ga oni njoj naneli, čak je za trenutak zaboravila i na Ašlija onakvog kakvog ga je dosad gledala. On nije više u njenim očima bio visoki mladić, sanjalica koga je ona volela, nego deo Vilksovih, Dvanaest Hrastova, Pokrajine – i ona ih sve mrzi jer su joj se smejali. Sujeta je jača od ljubavi kad neko ima šesnaest godina, te sad u njenom usplamtelom srcu ne beše mesta ni za šta drugo do za mržnju.
– Neću da idem kući – pomisli ona. – Ostaću ovde i nateraću ih da se kaju. I neću nikad kazati majci. Ne, neću nikad nikome kazati. – Pribrala je snagu da se vrati u kuću, da se opet popne uz stepenice i da ode u neku drugu sobu.
Baš kad se okrete ugleda Čarlsa kako ulazi u kuću s drugog kraja hola. Kad je vide on se požuri prema njoj. Kosa mu beše razbarušena, a lice crveno skoro kao geranijum, usled uzbuđenja.
– Znate li šta se dogodilo? – viknu on, čak i pre nego što dođe do nje. – Jeste li čuli? Pol Vilson je baš sad dojahao iz Džonsboroa sa tom vešću.
Kad joj priđe bliže on zastade da predahne. Ona ne reče ništa, nego je samo gledala u njega.
– Gospodin Linkoln je pozvao svoje ljude, vojnike – hoću da kažem dobrovoljce – sedamdeset i pet hiljada!
Opet taj g. Linkoln! Zar ljudi nikad ne misle o nečemu što ima prave važnosti. Eto, ta budala sad očekuje da se ona uzbudi zbog nečega što g. Linkoln petlja, i to onda kad joj srce puca i kad joj je dobar glas skoro propao.
Čarls je blenuo u nju. Lice joj je bilo belo kao hartija, a njene uske oči su blistale kao smaragdi. On nije nikad video takvu vatrenost na licu jedne devojke, ni takav sjaj u ma čijim očima.
– Ja sam tako nespretan – reče on. – Trebalo je da vam to kažem mnogo blaže. Zaboravio sam kako su dame nežna stvorenja. Žao mi je što sam vas uplašio. Da li osećate da vam je mučno? Da vam donesem čašu vode?
– Ne treba – reče ona i uspe nekako da se preko volje nasmeši.
– Hoćete li da sednemo na klupu? – upita on uzevši je pod ruku.
Ona klimnu glavom i on je polako povede niz prednje stepenice preko travnjaka do zelene klupe pod najvećim hrastom u prednjem dvorištu. »Kako su žene slabe i nežne – mislio je on u sebi – kad mogu da se onesveste samo pri pomenu rata i grubosti«. Ta mu misao uli osećanje muške snage, te postade dvostruko nežan dok joj je pomagao da sedne na klupu. Ona je izgledala tako neobično, a na njenom licu je bila neka divlja lepota od koje mu srce stade brzo kucati. Da li to nije možda zbog toga što joj je žao pri pomisli da će i on morati da ide u rat? Ne, ta on je isuviše uobražen! Ali zašto izgleda tako čudno? I zašto joj se ruke tresu preturajući čipkanu maramicu? A njene guste crne trepavice trepću baš kao kod onih devojaka u romanima koje je čitao, sve poigravaju od bojažljivosti i ljubavi.
On triput pročisti grlo da progovori, ali ne mogaše. Obori oči prema zemlji zato što njene zelene i prodirne oči susretoše njegove tako oštro kao da ga uopšte ne vide.
– On ima mnogo novaca – mislila je ona brzo, dok su se jedna misao i čitav plan stvarali u njenoj glavi. – A nema roditelja da mu smetaju i živi u Atlanti. Ako bih se odmah udala za njega pokazala bih Ašliju da ništa ne marim za njega – da sam samo koketirala s njim. A to bi prosto ubilo Honi. Ona ne bi više nikad, ama baš nikad mogla naći drugog udvarača i svaki bi pucao od smeha kad je vidi.
A zabolelo bi i Melani, jer voli Čarlsa tako mnogo. Pa bi zabolelo i Stjuarta i Brenta... Nije tačno znala zašto želi da i njima nanese bol, osim valjda što imaju pakosne sestre. – A bilo bi im svima krivo kad bih se ja vratila ovamo, u goste, u krasnim kolima sa puno divnih haljina i svojom sopstvenom kućom. E, onda mi se ne bi nikad više smejali, ama baš nikad više!
– Razume se da to znači rat – reče Čarls, posle nekoliko neuspelih pokušaja. – Ali vi ništa ne brinite, mis Skarlet, to će biti gotovo za mesec dana i mi ćemo ih naterati da drhte od straha. Da drhte, dabome! Ne bih ja to propustio ni za živu glavu. Bojim se da večeras neće biti bogzna kakav bal, jer se Trupa sastaje u Džonsborou. Tarltonovi mladići su odjurili da rasprostru vest. Znam da će dame biti žalosne.
Ona samo reče: »Oh!«, jer nije znala ništa bolje, ali je i to bilo dosta.

Hladnokrvnost joj se postepeno vraćala a sa njom i prisebnost. Nekakva hladnoća je obavijala sva njena osećanja i činilo joj se da nikad više neće imati nikakvo toplo osećanje. Ne, neće više nikad moći da mari ni za šta, makar doživela i devedesetu.
– Ja ne mogu sad da rešim da li da idem kod Veid Hamptona, u Legiju Južne Karoline, ili u Gardu grada Atlante.
Ona opet reče jedno: »Oh!« pa im se pogledi sretoše, a njeno poigravanje trepavicama je njega slomilo ...
– Da li ćete čekati na mene, mis Skarlet? Bilo bi... ovaj... bilo bi za mene pravo blaženstvo kad bih samo znao da me vi čekate dok ih mi lemamo! – Čekao je na njen odgovor ne dišući i gledao kako joj se usne uzdižu polako naviše u uglovima, prvi put opažajući senke oko tih uglova i pitajući se šta bi za njega značilo kad bi mogao da ih poljubi. Njena ruka, s dlanom vlažnim od znoja, skliznu u njegovu ruku.
– Ja ne bih želela da čekam – reče ona oborenih očiju.
On je sedeo i stezao njenu ruku širom otvorenih usta. Posmatrajući ga ispod trepavica Skarlet je hladnokrvno pomislila da joj on liči na neku žabu. On poče da zamuckuje nekoliko puta, sklopi usta, pa ih ponovo otvori i opet pocrvene jako kao geranijum.
– Je li moguće da me vi volite?
Ona ne reče ništa nego samo pogleda naniže u svoje krilo, a Čarls se ponovo zanese u oduševljenje i zbunjenost. Možda muškarac ne bi smeo da postavlja takva pitanja jednoj devojci? Možda i nije u redu da devojka odgovara na takvo pitanje? Pošto nije nikad ranije imao dovoljno hrabrosti da sebe postavi u sličan položaj, Čarls je bio u nedoumici šta sad da radi. Dolazilo mu je da viče iz glasa i da peva, da je ljubi i da skače od radosti po travi, da trči, da kazuje svima i svakome, i crnom i belom, da ga ona voli. Ali, on je samo sedeo i stezao njenu ruku, dok joj nije skoro utisnuo prstenje u meso.
– Hoćete li da skoro pođete za mene, mis Skarlet?
– Ah ... – učini ona gužvajući skut svoje haljine.
– Kako bi bilo da napravimo dvostruku svadbu sa Mel...
– Ne! – reče ona odsečno, a oči su joj sevale prema njemu značajno. Čarls je opet video da je učinio neku grešku. Pa naravno, devojka želi svoje posebno venčanja – a ne da sreću deli s nekim drugim. Kako je ona dobra što tako lako prelazi preko njegovih nespretnosti. Kad bi samo sad bilo veče on bi imao hrabrosti u mraku pa bi je poljubio u ruku i rekao joj sve ono što želi da joj kaže.
– Kad mogu da govorim s vašim ocem?
– Što pre to bolje – reče ona, nadajući se da će joj on onda pustiti ruku, koja je zbog stisnutog prstenja bolela, pre nego što bude morala da mu to kaže.
On odmah skoči na noge i ona za trenutak pomisli da će početi da skače od radosti, ali posle kao da se seti da mu dostojanstvo to ne dopušta. Gledao je naniže u nju sav ozaren radošću, a u očima mu se ogledalo čitavo njegovo mlado i čisto srce. Ona nije nikad dotle videla da neko tako gleda u nju i nikad neće to dobiti ni od kog čoveka, ali u onoj njenoj ravnodušnosti prema svemu pomisli samo da joj on jako liči na tele.
– Idem da nađem vašeg oca – reče on smešeći se celim bićem. – Ja ne mogu da čekam! Hoćete li me izviniti... mila? – Ta reč puna ljubavi teško mu pređe preko usana, ali kad je jednom izgovori on je opet ponovi s uživanjem.
– Dobro – reče mu ona – ja ću vas čekati ovde. Tako je sveže i prijatno.
On ode preko travnjaka i iščeze iza kuće, a ona ostade sama pod hrastom koji je šuštao. Iz štala su svaki čas izletali ljudi na konjima, a crni seizi su jahali za svojim gospodarima. Mladići Manro projuriše mašući šeširima, a Fontenovi i Kalvertovi odjuriše niz drum kličući iz glasa. Četiri mlada Tarltona proleteše pored nje preko travnjaka, a Brent viknu: »Majka nam daje svoje konje! Juijuju!« Busenje je letelo iza njih i oni iščezoše ostavljajući je opet samu.
Bela kuća je uzdizala svoje visoke stubove ispred nje i kao da se odmicala u svojoj dostojanstvenoj rezervisanosti. To više nikad neće biti njen dom. Ašli je neće nikad preneti preko ovoga praga kao svoju nevestu. Oh, Ašli! Ašli! Šta sam uradila? Negde duboko u njenoj duši, pod slojevima povređenog ponosa i hladne praktičnosti, nešto se bolno komešalo. Rađalo se neko zrelo uzbudljivo osećanje jače od njene sujete i samovoljne sebičnosti. Ona voli Ašlija i znala je da ga voli, i nikad nije za njim čeznula toliko koliko u tome trenutku kad je Čarls zamakao iza zavijutka pošumljene aleje.

VII
Posle dve nedelje Skarlet je postala udata žena, a posle dalja dva meseca mlada udovica. Brzo se oslobodila veza kojima se sputala tako žurno i tako nepromišljeno, ali je za nju bilo svršeno sa bezbrižnom slobodom devojačkih dana. Udovički dani su došli brzo, u stopu za udadbom, ali, na njeno veliko zaprepašćenje, došlo je i materinstvo.
Kasnijih godina kad bi mislila na te poslednje dane 1861. Skarlet se nije nikako mogla sasvim jasno setiti pojedinosti. Vreme i događaji su jurili vrtoglavom brzinom i mešali se i preplitali kao u nekom teškom snu bez stvarnosti i razloga. Sve do samoga samrtnog časa u njenom sećanju na te dane postojaće prazna mesta. Naročito su nejasna bila sećanja na vreme između pristanka koji je dala Čarlsu i njenog venčanja. Dve nedelje! U vreme mira bi tako kratko trajanje veridbe bilo nemoguće. U to vreme bi se ono proteglo na punu dostojanstvenu godinu, ili najmanje šest meseci. Ali sav Jug je bio buknuo plamenom rata, događaji su tutnjali kao da ih goni neki siloviti vihor i nestalo je onog sporog ritma starih dana. Elen je kršila ruke i savetovala da se stvar odloži, nadajući se da će Skarlet bolje razmisliti o celoj stvari. Ali, na sve njene molbe Skarlet je izgledala gluva i pokazivala namršteno lice. Ona se mora udati! I to što pre! U roku od dve nedelje!
Doznavši da je Ašlijevo venčanje pomereno od jeseni na prvi maj, tako da bi on mogao da ode s Trupom onda kad ona bude stupila u dejstvo, Skarlet odredi svoje venčanje za dan uoči njegovog. Elen se bunila, ali je Čarls molio svojom novostečenom rečitošću, jer je bio nestrpljiv da što pre krene za Novu Karolinu, i da tamo stupi u legiju Veida Hamptona, a Džerald je bio na strani dvoje mladih. On je bio uzrujan ratnom groznicom i zadovoljan što je Skarlet našla tako dobru priliku, pa zašto da se staje na put mladoj ljubavi kad još uz to i rat besni? Očajna Elen najzad popusti, kao što su radile i tolike druge majke širom celoga Juga. Njihov svet odmerenosti i dokolice beše se okrenuo naopačke, a njihove molbe, dokazivanja i saveti nisu mogli ništa protiv ogromne sile koja ih je sobom nosila.
Jug je bio opijen oduševljenjem i uzrujanošću. Svako je znao da će se rat svršiti jednom bitkom i svaki se mladi čovek žurio da stupi u vojsku pre nego što bi se rat svršio – žurio se da se oženi svojom draganom pre nego što odleti u Virdžiniju da i on zada svoj udarac Jenkima. Po Pokrajini su se na sve strane slavila na tuceta ratna venčanja i bilo je malo vremena za tugovanje pri rastanku, svako je bio isuviše zauzet i uzbuđen da bi mogao vrlo ozbiljno da razmišlja ili da plače. Gospođe su pravile uniforme, plele čarape i savijale zavoje, a ljudi su se vežbali i gađali. Vozovi puni vojske prolazili su svakodnevno kroz Džonsboro i odlazili na sever za Atlantu i Virdžiniju. Neki odredi su bili odeveni u vesele crvene i svetloplave i zelene boje odabranih četa narodne vojske, neki manji odredi bili su u domaćem suknu i sa šubarama od medveđe kože, drugi su opet bili u škotskom štofu i lepom rublju, a svi su bili upola izvežbani, upola naoružani, podivljali od uzrujanosti i vike, kao da su pošli na neki izlet. Gledajući te ljude, mladići u Pokrajini prosto su bili ludi od straha da će se rat svršiti pre nego što oni dođu do Virdžinije, te se pohitalo sa pripremama Trupe za odlazak.
Usred te opšte uzrujanosti vršile su se pripreme za Skarletino venčanje, i skoro pre nego što je i sama znala ona se našla obučena u venčanu haljinu i Elenin veo kako silazi niz široke stepenice na Tari pod ruku sa svojim ocem, da stane pred lice kuće dupke pune gostiju. Kasnija se sećala kao nekog sna stotina sveća što blešte po zidovima, lica svoje majke punog ljubavi, malo zbunjenog dok su joj se usne micale u molitvi za sreću svoje kćeri, Džeralda crvenog od konjaka i ponosa što mu kćer udajom dolazi do novca i do lepog i starog imena – i Ašlija kako stoji pri dnu stepenica držeći Melani ispod ruke. Kad je videla izraz njegovog lica pomislila je: »Ovo ne može biti stvarno. To ne može biti. Ovo je nekakav mučan san. Probudiću se i videti da je to bio samo san. Sad ne smem da mislim o tome, jer ću inače početi da vrištim pred svim ovim svetom. Ne mogu sad da mislim. Misliću kasnije kad budem u stanju da izdržim – kad ne budem videla njegove oči!«
Sve je to bilo kao san: ono prolaženje kroz redove sveta koji se smeši, Čarlsovo lice i glas što zamuckuje i njeni odgovori tako čudno zvonki i hladni. Pa posle toga: čestitanja, ljubljenje, zdravice i igranje – sve, sve kao san! Čak joj se činio nestvaran i dodir Ašlijevih usana na obrazu, pa i samo tiho šaputanje Melani: »Sad smo zaista i stvarno sestre«. Uzbuđenje koje izazva padanje u nesvest Čarlsove punačke, uzrujane tetke mis Pitipat Hamilton izgledalo je kao sastavni deo nekog čudnog sna.
Ali kad je igranci i zdravicama najzad došao kraj, i kad se zora počela ukazivati, kad svi gosti iz Atlante koji su se mogli natrpati u Taru i u nadzornikovu kuću benu otišli da legnu na krevete, sofe i slamnjače po podu, a svi susedi se razišli kućama da se odmore i pripreme za sutrašnje venčanje na Dvanaest Hrastova, onda je taj zanos kao u snu prsnuo u komade kao staklo ispred stvarnosti. Stvarnost se sastojala od rumenog Čarlsa koji iz njene sobe za toaletu izlazi u svojoj spavaćoj košulji i izbegava preplašeni pogled kojim ga je ona gledala ispod visoko navučenog pokrivača.
Ona je, razume se, znala da venčani parovi spavaju u istom krevetu, ali ona o tome nije nikad dotle duže mislila. Slučaj njenog oca i majke joj se činio sasvim prirodan, ali ga ona nije nikad primenjivala na samu sebe. Sad je tek, prvi put posle barbekjua, jasno shvatila šta je navukla na sebe. Pomisao na toga tuđeg mladića koga ona stvarno nije nameravala da uzme a koji se sad sprema da legne u njen krevet, sad kad joj srce puca od žalosti zbog suviše prenagljenog postupka a i jada što je izgubila Ašlija zanavek – bila je isuviše mučna da bi je mogla podneti. Dok se on oklevajući približavao krevetu, ona progovori promuklim šapatom :
– Vrištaću iz sveg glasa samo ako mi priđete. Hoću! Hoću! I to što jače mogu. Odlazite od mene! Da me niste dotakli!
Ali ako joj je njeno sopstveno venčanje izgledalo kao mora, Ašlijevo venčanje joj je bilo još gore. Skarlet je stajala u svojoj bledozelenoj haljini za »drugi dan« u salonu Dvanaest Hrastova, pri svetlosti stotina sveća, stisnuta u onoj istoj gomili koja je i juče bila, i gledala prosto, sitno lice Melani Hamilton kako blista i postaje lepo dok postaje Melani Vilks. Sad je Ašli bio izgubljen zanavek. Njen Ašli! Ne, ne više njen Ašli... A da li je ikad bio njen? Sve se to bilo smešalo u njenoj glavi, a glava joj je bila tako zamorena, tako zbunjena. On je rekao da je voli, ali šta ih je onda rastavilo? Kad bi se samo mogla setiti toga. Ona je bila umirila pakosne jezike u Pokrajini time što se udala za Čarlsa, ali šta to sad mari? Nekad joj se to činilo tako važno, ali joj sad više nije izgledalo nimalo važno. Sad je on otišao, a ona se udala za čoveka koga ne samo što ne voli, nego prema kome oseća i neko stvarno preziranje.
O, kako se ona ljuto kajala za sve! Često je slušala kako se govori da neki ljudi za inat svome licu odseku sebi nos, i sve dotle je to za nju bilo samo jedna slikovita govorna figura. Sad je tek jasno shvatala šta to znači. A zajedno sa njenom vatrenom željom da se oslobodi Čarlsa i da se srećno vrati na Taru kao neudata devojka mešalo se i saznanje da ima samo sebi da zahvali za sve to. Elen je pokušala da je zadrži, ali ona nije htela da čuje.
Zato je cele te noći na Ašlijevoj svadbi igrala kao u nekom zanosu, govorila stvari mehanički, smešila se i čudila gluposti sveta koji je u njoj gledao srećnu mladu a nije mogao da shvati da je njeno srce prepuklo. No, hvala bogu što ne mogu to da vide!
Te noći pošto joj je Mami pomogla da se svuče pa otišla, a Čarls se pomolio bojažljivo iz sobe za toaletu razmišljajući da li će morati da provede još jednu noć u naslonjači od konjske dlake, ona udari u plač. Plakala je sve dok se Čarls ne pope u krevet pored nje i ne pokuša da je umiri, plakala je bez reči sve dok više nije bilo suza,  i najzad je ležala i jecala tiho na njegovom ramenu.
Da nije bilo rata protekla bi nedelja dana u posetama po Pokrajini, sa igrankama i barbekjuima u čast dva para mladenaca, pre nego što bi pošli na put za Saratogu ili Huajt Salfar na svadbeno putovanje. Da nije bilo rata Skarlet bi imala haljine i za treći dan, i za četvrti dan, koje bi oblačila kad bi išla kod porodica Fonten, Kalvert i Tarlton na zabave koje bi oni priredili u njenu čast. Ali, sad nije bilo zabava ni svadbenog putovanja. Nedelju dana posle venčanja Čarls ode da stupi kod pukovnika Veida Hamptona, a dve nedelje kasnije odoše i Ašli i Trupa, i ostaviše Pokrajinu ožalošćenu.
U toku te dve nedelje Skarlet nije videla nijednom nasamo Ašlija, niti je progovorila ijednu reč s njim. Čak i u onome strašnom trenutku rastanka kad on beše svratio na Taru idući na stanicu, nije progovorila ni reči s njim odvojeno. Melani, sa šeširom i šalom, mirna i dostojanstvena u novostečenom dostojanstvu gospođe, držala ga je pod ruku, a sva bela i crna posluga na Tari bila je izišla napolje da vidi kako Ašli odlazi u rat.
Melani reče: »Moraš poljubiti Skarlet, Ašli. Ona je sad moja sestra!«, i Ašli se sagao i dodirnuo njen obraz svojim hladnim usnama zategnuta lica. Skarlet se nije mogla radovati tome poljupcu, jer joj je srce bilo ojađeno što je Meli morala da ga podseti na to. Melani je toplo zagrli na rastanku.
– Doći ćeš u Atlantu da posetiš mene i tetku Pitipat, je li da hoćeš? O, mila, mi te tako volimo! Želimo da bolje upoznamo Čarlsovu ženu.
Proteklo je pet nedelja i za to vreme su od Čarlsa iz Južne Karoline stizala bojažljiva pisma, puna zanosa, puna ljubavi, pisma koja su govorila o njegovoj ljubavi, o njegovim planovima za budućnost kad se rat svrši, njegovoj želji da postane junak samo nje radi i o obožavanju prema svome komandantu, Veidu Hamptonu. Sedme nedelje je stigao jedan telegram lično od pukovnika Hamptona, pa za njim pismo, ljubazno, dostojanstveno pismo, kojim je izjavljivao saučešće. Čarls je bio mrtav. Pukovnik bi i ranije poslao telegram, ali Čarls, smatrajući svoju bolest za neznatnu, nije hteo da zadaje brige svojoj porodici. Nesrećnom mladiću beše oteta ne samo ljubav koju je mislio da je zadobio, nego i sve njegove visoke nade o časti i slavi na bojnom polju. Umro je nedostojanstveno i brzo od zapaljenja pluća koje je nastupilo iza boginja, a nije se primakao Jenkima bliže nego do logora u Južnoj Karolini.
U propisno vreme rodi se i Čarlsov sin, pa pošto je bilo u modi da se sinovima daje ime očevog komandanta, njega nazvaše Veid Hampton Hamilton, Skarlet je plakala od očajanja kad je saznala da je začela i volela bi da je mrtva. Ali je nosila dete određeno vreme, sa vrlo malo neugodnosti, rodila ga bez velikih bolova i oporavila se tako brzo da joj je Mami rekla, u poverenju, da je to vrlo prostački – prave dame se muče malo više. Osećala je malo ljubavi prema svome detetu, makar koliko to krila od same sebe. Ona ga nije želela te joj je bilo krivo što je ono došlo, a sad kad je već bilo tu njoj se prosto činilo nemoguće da je to njeno dete, deo nje same.
Iako se fizički oporavila posle Veidovog rođenja tako brzo da je to već bilo sramota, duhovno je ostala slomljena i potištena. Bila je puna čame i pored svih napora čitave plantaže da je oživi. Elen je išla po kući nabrana i zabrinuta čela, a Džerald je psovao i larmao češće nego obično i donosio je beskorisne darove iz Džonsboroa. Čak je i sam dr Fonten priznavao da ne zna šta da misli, pošlo nije moglo da je osnaži ni njegovo sredstvo za jačanje sastavljeno od sumpora, melase i nekih trava. U poverenju je Eleni rekao da ona to zbog ojađenog srca čas plane a čas je bez ikakve volje. Ali bi im Skarlet, da je sama htela da govori, mogla kazati da je njena bolest mnogo drukčija i složenija. Nije im rekla da to dolazi od krajnjeg osećanja dosade, zaprepašćenosti što je majka i još najviše zbog Ašlijevog odsustva, zbog čega je i imala tako očajan izraz.
Ta njena dosada je bila stalna i neprekidna. U Pokrajini nije bilo nikakvog provoda ni društvenog života još otkako je Trupa otišla u rat. Svi zanimljivi mladi ljudi bili su otišli: četiri Tarltona, dva Kalverta, Fontenovi, Manroovi, i svi živi iz Džonsboroa, Fejetvila i Lavdžoja, svako ko je bio mlad i primamljiv. Samo stariji ljudi, bogalji i žene ostali su i provodili vreme u pletenju i šivenju, gajili žito i pamuk, što više svinja, ovaca i krava za vojsku. Nije se mogao nigde videti pravi čovek, osim kad bi jednom mesečno odred intendanata pod komandom Frenka Kenedija, nekadašnjeg Sjuelinog udvarača, naišao da skuplja namirnice. Ljudi iz intendantskog odreda nisu bili jako zavodljivi, a samo jedan pogled na Frenkovo boljažljivo udvaranje bio joj je tako dosadan da joj je bilo teško da bude učtiva prema njemu. Kad bi samo on i Sjuelin hteli da jedanput već svrše s tim!
Čak i da su intendantski oficiri bili zanimljiviji, to ništa ne bi poboljšalo njen položaj. Ona je udovica i njeno jo srce u grobu. Bar svako misli da je u grobu, pa i očekuje da će se ona prema tome i ponašati. To je Skarlet jako ljutilo, jer ma koliko se trudila nije joj na Čarlsa ostalo nikakve naročite uspomene osim sećanja na onaj njegov izraz teleta koje izdiše kad mu je rekla da će se udati za njega, pa čak se i ta slika gubila. Ali sad je udovica i mora voditi računa o svome ponašanju. Nema više za nju provoda neudate devojke! Sad mora biti ozbiljna i povučena. Elen joj je o tome dugo govorila kad je jednom zatekla kako Frenkov poručnik ljulja Skarlet u ljuljašci u bašti i kad je ona cikala od smeha. Tada joj je Elen, duboko potresena, govorila kako udovica može lako postati predmet opšteg razgovora. Ponašanje jedne udovice mora biti dvaput obazrivije nego ponašanje udate žene.
»A sam bog zna – mislila je Skarlet u sebi, slušajući pokorno blagi glas svoje majke – da ni same udate žene nemaju nikakvog provoda ni zabave. Dakle, udovice mogu slobodno i da umru!«
Udovica mora nositi odvratne crne haljine, čak i bez ijednog gajtančića da ih ukrasi, bez ikakvog cveta, pantljike, čipke, pa čak ni nakita, osim žalosnih broševa od oniksa, ili ogrlice napravljene od pokojnikove kose. A veo od crnog krepa na njenom šeširu morao je da dopire do kolena, pa da se tek posle tri godine udovičkog života može skratiti do visine ramena. Udovice se nikad ne smeju glasno smejati, niti govoriti živahno. Čak i kad se smeše to mora biti tužan, tragičan osmeh. A što je najstrašnija od svega, one ne smeju pokazivati nikakvo interesovanje za muško društvo. A ako bi neki gospodin bio tako rđavo vaspitan te bi pokazao neko interesovanje za nju, ona ga mora udaljiti dostojanstvenim ali lepo smišljenim sećanjima na svoga pokojnog muža. O, da, mislila je Skarlet sumorno, neke se udovice ponekad i udadu kad su stare i nervozne, premda jedini bog zna kako i to postignu pored suseda koji tako paze. Pa i tada nađu tek ponekog očajnog starog udovca koji ima veliku plantažu i čitavo tuce dece.
Udaja je već sama po sebi prilično mučna stvar, ali udovički život... O, pa to je onda zanavek svršeno s njenim životom! Kako je glup taj svet kad može da govori kako će mali Veid Hampton biti velika uteha za nju, pošto Čarlsa više nema! Kako je glupo od njih kad kažu da sad ona ima zašto da živi! Svako je govorio kako je divno za nju što ima tu posmrtnu zalogu njegove ljubavi, a ona, razume se, nije razbijala tu njihovu zabludu. Ali, ta pomisao bila je daleko od nje. Ona se vrlo malo interesovala za Veida i ponekad joj je čak bilo teško što mora i da se seti da je to njeno dete.
Svakoga jutra kada bi se probudila za izvesno kratko vreme opet je bila Skarlet O'Hara, sunce je bleštalo na magnoliji ispred prozora, kosovi su zviždali iz sveg glasa, a do njenih nozdrva je dopirao miris pržene slanine. Opet je bila bezbrižna i mlada! Zatim bi čula nemirno i gladno plakanje i uvek bi – ali uvek bi se prvog trenutka trgla i pomislila: »Kako, pa to kao da ima neko malo dete u kući?« Onda bi se odjednom setila da je to njeno dete. Sve je to bilo neobično čudno!
A Ašli! Ah, naročito Ašli! Prvi put u životu ona je doterala dotle da je skoro mrzela Taru, omrzla dugi, crveni put što vodi niz breg do reke, omrzla crvene njive sa izniklim zelenim pamukom. Svaka stopa zemljišta, svako drvo i potočić, svaka staza i konjska putanja podsećale su je na njega. On ne pripada nijednoj drugoj ženi, on je otišao u rat, ali njegov duh još luta po tim drumovima u suton, još se smeši na nju svojim sanjalačkim sivim očima u tami na tremu. Nikad nije mogla da čuje topot konjskih kopita što dolazi ozdo od reke, sa strane Dvanaest Hrastova, a da ma i za jedan slatki trenutak ne pomisli – Ašli.
Sad je mrzela i Dvanaest Hrastova, a nekad ih je volela. Mrzela ih je, ali je nešto vuklo tamo samo da bi mogla da čuje kako Džon Vilks i devojke govore o njemu, da ih čuje kako čitaju njegova pisma iz Virdžinije. Ona su joj nanosila bol, ali ih je ipak morala čuti. Nije trpela ukočenu Indiju, ni luckastu, brbljivu Honi, a znala je da ni one nju nimalo ne vole, ali nije mogla da ne ide k njima. I kad god bi se vratila kući sa Dvanaest Hrastova legla bi na svoj krevet neraspoložena i ne bi htela da ustane za večeru.
To odbijanje jela brinulo je Elen i Mami mnogo više nego ma šta drugo. Mami je donosila poslužavnike natovarene najprimamljivijim jelima i nagoveštavala joj da sada kao udovica može da jede do mile volje, ali Skarlet nije imala volje za jelo.
Kad dr Fonten jednog dana reče Eleni ozbiljno da žene često usled ojađenog srca opadaju i polako venu dok se ne svale u grob, ona samo preblede jer je baš taj strah potajno nosila u svome srcu.
– Pa zar se ne može ništa učiniti, doktore?
– Promena sredine bi bilo nešto najbolje za nju – reče on, želeći samo da se oslobodi jednog nezgodnog pacijenta.
I tako Skarlet ode bez velikog oduševljenja zajedno sa detetom da prvo poseti svoje O'Hara i Robijar rođake u Savani, pa onda Elenine sestre Paulinu i Eulali u Čarlstonu. Ali vratila se na Taru čitavih mesec dana pre nego što je Elen očekivala njen povratak. Bili su ljubazni prema njoj u Savani, ali su Džems i Endrju kao i njihove žene bili stari i zadovoljni kad sede mirno i kad pričaju o prošlosti koja nije Skarlet nimalo zanimala. To je isto bilo i kod Robijarovih, a Čarlston je po mišljenju Skarlet bio grozan.
Tetka Paulin i njen muž, omalen čičica, veliki formalista i prek, s uljudnim ponašanjem i rasejanim izgledom kao da pripada nekom ranijem veku, živeli su na plantaži na reci mnogo usamljenijoj nego Tara. Njihov najbliži sused stanovao je na dvadeset milja po mračnim putevima kroz mirnu džunglu čempresa i hrastova uz baruštine. Stari hrastovi sa svojim navlakama od sive mahovine izazivali su jezu kod Skarlet i uvek je podsećali na Džeraldove priče o irskim duhovima koji lutaju po gustoj, sivoj magli. Nije mogla ništa drugo da radi do da sedi i plete celog dana, a noću sluša kako čika Karl čita naglas iz poučnih dela Bulvera Lajtona.
Eulali, sakrivena u bašti s visokim zidovima, u velikoj kući na Bateriji u Čarlstonu, nije bila nimalo zanimljiva. Skarlet, naviknuta na prostrane vidike talasastih crvenih bregova, osećala se kao u zatvoru. Ovde je bilo nešto više društvenog života nego kod tetke Pauline, ali se Skarleti nije dopadao svet koji je dolazio u posetu sa izrazom ponosa zbog svog porekla i stalnim naglašavanjem svojih porodičnih veza. Znala je da oni svi misle kako je ona dete neprilične veze i da se čude kako je jedna Robijar mogla da se uda za skorog pridošlicu Irca. Skarlet je osećala da se tetka Eulali izvinjava zbog nje iza njenih leđa. To je ljutilo jer nije marila za ovu porodicu više nego njen otac. Ona se ponosila Džeraldom i onim što je on postigao bez ičije pomoći, svojim bistrim irskim mozgom.
Čarlstonci su uz to bili tako naduveni i zbog onog utvrđenja Samter. Milostivi bože! Zar baš ne shvataju da ako slučajno oni nisu bili tako ludi da opale prvi metak koji je izazvao rat, našla bi se neka druga budala koja bi to učinila? Naviknuta na odsečni izgovor stanovnika gornje Džordžije, ona nije mogla da podnosi otegnuti jednoliki ravničarski govor. Mislila je da će zavrištati ako samo još jednom čuje kako neko kaže: »paame« mesto »palme«, »kooća« mesto »kuća«, »naću« mesto »neću«, i »maama i taata« mesto »mama i tata«. To ju je tako jako ljutilo da je za vreme jedne zvanične posete stala da podražava irskom govoru svoga oca na neiskazano zaprepašćenje svoje tetke. Zatim se vratila na Taru. Bolje je i da je muče sećanja na Ašlija, nego da snosi čarlstonski naglasak.
Elen, danju i noću zauzeta nastojanjem da udvostruči proizvodnju na Tari kako bi pomogla Konfederaciju, uplašila se kad joj se nastarija kći vratila kući iz Čarlstona mršava, bleda i oštra na jeziku. Ona je i sama znala za jade srca, pa je iz noći u noć ležala pored Džeralda koji je hrkao i trudila se da smisli nešto čime će umanjiti Skarletine jade. Čarlsova tetka, mis Pitipat Hamilton, pisala joj je nekoliko puta i molila da dopusti da joj Skarlet dođe u Atlantu u jednu dužu posetu, i Elen sad prvi put stade ozbiljno misliti o tome.
Ona i Melani su same u velikoj kući i bez muške zaštite – pisala je mis Pitipat – sad kad dragoga Čarlsa više nema. Tu je, razume se, moj brat Henri, ali on ne živi u istoj kući sa nama. Ali, možda vam je Skarlet pričala o Henriju. Izvesni obziri me sprečavaju da pišem nešto više o tome. Meli i ja bismo se osećale mnogo bolje i bezbednije kad bi i Skarlet bila s nama. Tri same žene je ipak bolje nego dve. A možda će draga Skarlet ovde ipak naći i neke utehe svojoj žalosti, kao što i Meli čini, negujući naše hrabre mladiće u bolnicama ovde – a, naravno, "Meli i ja žudimo da vidimo i milog mališana...«
I tako se Skarletin sanduk opet spakova i napuni njenom crninom i ona ode za Atlantu sa Veidom Hamptonom, njegovom dadiljom Prisi i punom glavom uputstava od Elen i Mami u pogledu njenog držanja, kao i stotinom dolara u novčanicama Konfederacije, od Džeralda. Ona nije naročito želela da ide u Atlantu. Smatrala je tetku Piti za najluckastiju staru gospođu, a grozila se i na samu pomisao da živi pod istim krovom sa Ašlijevom ženom. Ali Pokrajina, sa njenim uspomenama, bila je sad za nju nemoguća i svaka joj promena beše dobrodošla.

DRUGI DEO
VIII
Dok je voz nosio Skarletu prema severu, tog majskog jutra 1862, ona je mislila da Atlanta ne može nikako biti tako dosadna kao što su bili Čarlston i Savana, te je i pored svega neraspoloženja prema mis Pitipat i Melani ipak sa izvesnom radoznalošću iščekivala da vidi kako je varoš napredovala od njene poslednje posete u zimu pred sam rat.
Atlanta ju je oduvek više zanimala nego ikoja druga varoš, jer joj je Džerald govorio dok je još bila dete da su ona i Atlanta tačno istih godina. Kad je odrasla, saznala je da je Džerald nešto malo preterao istinu, kao što je često imao običaj, kad bi malo preterivanje moglo da ulepša stvar, ali, Atlanta je bila svega devet godina starija od nje, pa je zbog toga još uvek izgledala mlađa od svake druge varoši za koju je ona čula. Savana i Čarlston su imali dostojanstvenost svoje starosti – prva je bila već u svome drugom stoleću, a druga je stupala već u treće – te su u njenim mladim očima uvek izgledale kao stare bake koje sede na suncu i hlade se lepezom. A Atlanta je pripadala njenom pokolenju, imala kao i ona sirovost mladosti i svoju sopstvenu svojeglavost i neobuzdanost.
Priča koju joj je ispričao Džerald zasnivala se na činjenici da su ona i Atlanta bile krštene iste godine. Za onih devet godina pre nego što se Skarlet rodila, varoš se zvala prvo Terminus, zatim Martasvil, pa je tek one godine kad se Skarlet rodila postala Atlanta.
Kad se Džerald doselio u Severnu Džordžiju još nije bilo ni traga od Atlante, niti ičega što bi bilo nalik na neko selo, a divljina se talasala preko mesta na kome je ona kasnije osnovana. Ali sledeće godine, 1836, država je dala dozvolu za građenje železničke pruge prema severu, kroz krajeve koje su Čeroki Indijanci nedavno ustupili. Pravac nameravane železnice, kroz Tenesi pa na Zapad, bio je jasan i određen, ali je njena polazna tačka u Džordžiji bila još neizvesna sve dok godinu dana kasnije nije jedan inženjer zabio kolac u crvenu ilovaču da obeleži južni kraj pruge, i tako je nastala Atlanta, rođena kao Terminus.
Dotle nije bilo železnica u Severnoj Džordžiji, a vrlo malo i na drugim stranama. Ali onih godina, pre nego što se Džerald oženio sa Elen, maleno naselje na dvadeset i pet milja severno od Tare polagano se beše razvilo u selo, a šine su se pružale prema severu. I tada je stvarno počelo doba izgradnje železnica. Drugi krak železnice pružao se iz staroga grada Auguste prema zapadu, prelazio preko države, da se spoji s tom novom prugom za Tenesi. Od staroga grada Savane izgrađena je treća železnička pruga prvo do Makona, u srcu Džordžije, pa onda na sever kroz Džeraldovu pokrajinu do Atlante da za nju veže dve druge pruge i da luci u Savani da izlaz prema Zapadu. Od toga istog železničkog čvora, mlade Atlante, izgrađena je i četvrta pruga prema jugozapadu, za Montgomeri i Mobajl.
Ponikla sa železničkom prugom, Atlanta se i razvijala sa razvojem te pruge. Kad pomenute četiri pruge behu dovršene, Atlanta je bila vezana sa Zapadom, sa Jugom, sa morem, a preko Auguste i sa Severom i Istokom. Ona je postala raskrsnica svih puteva prema severu i jugu, prema istoku i zapadu, a maleno seoce je postala napredna varoš.
U razmaku vremena, nešto malo dužem nego što su Skarletinih sedamnaest godina, Atlanta se od jednog jedinog koca pobodenog u zemlju razvila u naprednu varošicu od deset hiljada stanovnika na koju je bila usredsređena pažnja cele države. Stariji, mirniji gradovi imali su običaj da na novu, bučnu varoš gledaju kao što kvočka gleda na pače koje je izlegla. Zašto se to mesto toliko razlikuje od drugih varoši Džordžije? Zašto raste tako brzo? Na kraju krajeva, mislili su oni, u njoj nema ničeg dobrog što bi je preporučivalo, osim njene železnice i šake avanturista.
Ljudi koji su se doselili u varoš naizmenično zvanu Terminus, Martasvil i Atlanta, bili su obična muvala. Nemirni, energični ljudi iz starijih delova Džordžije i iz daljih država bili su primamljeni u tu varoš koja se širila oko centra železničkog čvora. Dolazili su puni oduševljenja i podizali svoje radnje duž pet crvenih blatnih puteva koji su se ukrštali blizu stanice. Izgrađivali su svoje lepe kuća na ulicama Huajthol i Vašington, duž kose po kojoj su bezbrojna pokolenja indijanskih nogu u lakim opancima utabala putanju zvanu Breskvin Put. Oni su se ponosili svojim mestom, ponosili su se njegovim razvojem, bili ponosni i na same sebe što su umeli da ga unaprede. Neka drugi gradovi govore o Atlanti što god hoće, Atlanta ne mari za to.
Skarlet je oduvek volela Atlantu, iz onog istog razloga zbog koga su je Savana, Augusta i Makon osuđivali. I varoš je, kao i ona sama, bila mešavina stare i nove Džordžije, u kojoj je ono što je bilo staro često stradalo u sukobima sa onim što je bilo samovoljno i novo. A uz to je bilo za Skarlet i nečega ličnog i naročito uzbudljivog u toj varoši koja se rodila – ili bar krstila – iste godine kad i ona.
Prošla noć bila je burna i kišovita, ali kad Skarlet stiže u Atlantu toplo sunce je već bilo na poslu i hrabro se trudilo da osuši ulice koje su bile prave reke crvenog blata. Na otvorenom prostoru oko stanice meka zemlja je bila tako izdubljena i izrivena od silnog saobraćaja da se pretvorila u jedno veliko blatište, a ovde-onde su pojedina kola upadala do osovina u blato. Neprekidni niz vojnih i bolničkih kola u koja su tovarili namirnice i ranjenike iz voza činila su da blato i zbrka budu još veći, i sa teškom mukom su se izvlačila uz psovke kočijaša, propinjanje mazgi i prskanje blata na nekoliko metara unaokolo.
Skarlet je stajala na donjoj stepenici vagona – bleda i lepa prilika u dubokoj crnini, na kojoj se crni veo lepršao sve do zemlje. Ustezala se da uprlja svoje cipelice i donji deo haljine, i osvrtala se oko sebe, po onom metežu teretnih kola, lakih čeza i karuca, tražeći mis Pitipat. Ali se ta gospođa zatupastog nosa i rumenih obraza nije nigde videla, već – dok je ona tako sa strahom tražila – jedan slab stari crnac s prosedom kovrdžavom kosom i dostojanstvenim, zapovedničkim izgledom pođe kroz blato prema njoj držeći šešir u ruci.
– To sigurno mis Skarlet? Ovo ovde Petar, kočijaš mis Piti. Nemoj gaziš dole blato! – naredi on strogo, kad Skarlet stade prikupljati skute spremajući se da siđe. – Vi tako ludo kao i mis Piti, a ona kao dete odma ima mokre noge. Čekaj, ja te ponesem.
On diže Skarlet sasvim lako i pored svoje prividne slabosti i starosti, pa opazivši kako Prisi stoji na platformi voza sa detetom u naručju, on zastade: »Je l' onaj dete vaše dadilja? Mis Skarlet, ono mnogo mlado da može čuva jedno dete naše gos'n Čarlsa. Nego to vidimo posle. Hej, ti devojka, hajde iza mene, samo pazi da ne ispustiš beba!«
Skarlet se krotko pusti da je on ponese do kola, i pomiri se sa zapovedničkim načinom kojim je čika Petar kritikovao nju i Prisi. Dok su tako išli kroz blato i dok je Prisi šljapkala i pućila se iza njih, ona se sećala onoga što joj je Čarls pričao o čika Petru.
»On je prošao kroz ceo meksikanski rat s mojim ocem, negovao ga je kad je bio ranjen, i stvarno mu spasao život. Petar je zaista odgajio mene i Melani, jer smo ostali vrlo mali kad su otac i mati umrli. Tetka Piti se, otprilike u to vreme, bila zavadila sa svojim bratom Henrijem, te je došla da živi sa nama i da se stara o nama. To je najbespomoćnije stvorenje na svetu – sasvim kao neko blago, odraslo dete. I čika Petar se tako i ponaša prema njoj. Ona se ni za šta na svetu ne može odlučiti, te zato čika Petar odlučuje sve što se nje tiče. On je bio taj koji je odlučio da se meni da veći džeparac kad mi je bilo petnaest godina, on je navaljivao i da idem u Harvard u drugoj godini studija iako je čika Henri hteo da diplomiram na Univerzitetu. A on je i odlučio kad je Meli bila dovoljno odrasla da digne kosu i da počne ići na zabave. On govori tetki Piti kad je za nju suviše hladno i vlažno da ne ide napolje i kad treba da uzme šal... To je najbistriji stari crnac koga sam ja ikad video, a ujedno i najodaniji. Muka je samo u tome što je potpuni gospodar tela i duša svih nas troje, i što on to zna.«
Čarlsove reči dobiše potvrdu čim se čika Petar pope na bok i uze bič u ruke.
– Mis Piti strašno krivo što ne mogla dođe sretne vama. Ona ima strah, vi neće da razumite, ali ja rekao njoj i mis Meli ne treba one dođu, samo prljaju njino lepo haljina, ja vam sve objasnim. Mis Skarlet, bolje vi uzmi to dete. Taj mali crnica njega još može ispusti.
Skarlet pogleda u Prisi i uzdahnu. Jer Prisi i nije nikako izgledala sposobna za dadilju. Njeno skorašnje unapređenje od mršave, jadne, male crnkinje u kratkim suknjicama, s krutim malim pletenicama, na dostojanstvo duge haljine od cica i uštirkanog belog turbana bilo je nešto zanosno za nju. Ona nikad ne bi dospela na taj visoki položaj tako rano u svome životu da nije bilo rata i zahteva vojne intendanture od Tare, zbog kojih je Eleni bilo nemoguće da za taj posao odredi Mami ili Dilsi, ili bar Rozu i Tinu. Prisi nije dotle makla ni za milju dalje od Dvanaest Hrastova niti sa Tare, pa je to putovanje vozom, položaj dadilje bilo više nego što je mozak u njenoj maloj, crnoj glavi bio u stanju da podnese. Putovanje od dvadeset milja od Džonsboroa do Atlante nju je toliko uzrujalo da je Skarlet morala da drži dete skoro celim putem. A sad, gledajući tolike zgrade i ljude, Prisi je potpuno izgubila glavu. Neprestano se vrtela sad na ovu sad na onu stranu, pokazivala prstima, podskakivala i tako tresla dete da je ono, jadno, stalo očajno da zavija.
Skarlet je čeznula za punim rukama stare Mami. Mami je imala samo da stavi svoju ruku na dete pa da ono prestane plakati. Ali je Mami bila na Tari i Skarlet nije tu mogla ništa. Ništa joj nije vredelo da uzima malog Veida od Prisi. On je plakao isto tako glasno kad ga je ona držala kao i kod male Prisi. Uz to će je, sigurno, vući za pantljike od šešira i izgužvaće joj haljinu. Zato se pravila kao da nije ni čula čika Petrov predlog.
– Možda ću i ja nekad naučiti nešto o maloj deci – mislila je ona razdražljivo, dok su se kola truckala i nakretala, izvlačeći se iz blata oko stanice – ali neću nikad voleti da se igram s njima. – I pošto je Veidovo lice pocrvenelo od silne dreke, ona reče oštro maloj Prisi: »Podaj mu parče šećerne trske što imaš u džepu. Daj mu šta bilo, samo da ćuti. Znam da je gladan, ali mu sad ne mogu pomoći«.
Prisi izvuče parče šećerne trske koje joj Mami beše dala toga jutra, i detetov plač se utiša. Ponovo nasta tišina, i pred novim prizorima koji su se ukazivali pred njenim očima, Skarlet nešto malo živahnu. Kad najzad čika Petar vešto istera kola iz blatnih rupčaga i izvede ih na Breskvin Put, ona prvi put posle toliko meseci oseti neko interesovanje za okolinu. Kako se ta varoš razvila! Sad je bilo tek nešto malo više od godinu dana otkako je ona bila tu poslednji put, te joj se činilo nemoguće da je mala Atlanta, koju je ona poznavala, narasla tako mnogo.
Za tu proteklu godinu dana ona je bila tako zauzeta svojim sopstvenim jadima, tako joj je bio dosadan svaki pomen o ratu, da nije znala kako je od trenutka kad su bitke otpočele Atlanta bila potpuno preobražena. One iste železnice koje su je činile raskršćem trgovačkih puteva u vreme mira, sad su joj u vreme rata davale životnu strategijsku važnost. Daleko od borbenih linija, varoš je sa svojim železničkim prugama služila kao spojnica između dveju vojski Konfederacije: vojske u Virdžiniji i vojske u Tenesiju i na Zapadu. Atlanta je tako isto održavala vezu između te dve vojske i dubljega Juga odakle su se one snabdevale. A sad, odgovarajući na potrebe rata, Atlanta beše postala i industrijski centar, pa bolnička baza i jedno od glavnih slagališta prikupljene hrane i namirnica za vojske na bojnom polju.
Skarlet se okretala oko sebe i tražila onu malenu varošicu koju je poznavala, ali nje nije više bilo.
Varoš koju je sad gledala bila je kao dete koje je prekonoć poraslo u nekog diva punog života.
Atlanta je brujala kao košnica, svesna svoje važnosti za Konfederaciju, a danju i noću se neprekidno radilo i nastojalo da se od zemljoradničkog kraja stvori industrijski. Pre rata je bilo svega nekoliko predionica za pamuk i vunu, oružnica i mehaničkih radionica južno od Merilenda – činjenica kojom su se svi Južnjaci ponosili. Jug je davao državnike i vojnike, vlasnike plantaža i lekare, advokate i pesnike, ali na svaki način nikako inženjere i mehaničare. Neka se Jenki drže tih novih zanimanja. Ali, sad su pristaništa Konfederacije bila zatvorena topovnjačama omrznutih Jenkija i tek je samo nešto malo prokrijumčarene robe, što je umaklo blokadi, moglo da dospe iz Evrope, te se Jug očajno naprezao da sam izrađuje svoj ratni materijal. Sever je mogao da crpe iz celoga sveta namirnice i vojnike, pa su hiljade Iraca i Nemaca nagrnule u vojsku Unije, primamljene novčanim nagradama koje je Sever davao. A Jug je mogao da računa samo na sebe.
U Atlanti su mehaničke radionice vrlo sporo izrađivala mašine potrebne za izradu ratnog materijala, zato što je bilo vrlo malo mašina na Jugu koje bi služile kao modeli za izradu novih, sem toga se skoro svaki točkić i zupčanik morao izrađivati po nacrtima koji su se iz Engleske provlačili kroz blokadu. Sad su se po ulicama Atlante viđala strana lica, i građani koji bi pre godinu dana načuljili uši samo kad bi čuli neki neobičan zapadnjački naglasak, sad se nisu osvrtali na strane jezike Evropljana koji su se bili provukli kroz blokadu da dođu da grade mašine i da Konfederaciji proizvode potrebnu municiju. Vešti su ljudi bili ti Evropljani i Konfederacija bi da nije njih bilo imala muke da se snabde pištoljima, puškama, topovima i barutom.
Moglo se skoro čuti kako kuca srce te varoši u kojoj se radilo i danju i noću da bi železničke arterije odnela ratni materijal prema dvema bojnim linijama. Vozovi su sa tutnjavom dolazili i odlazili u svako doba dana i noći. Čađ iz novopodignutih fabrika je padala kao kiša po novim belim kućama. Noću su zažarene peći bleštale, a lupa silnih čekića je odjekivala još dugo posle vremena kad su drugi građani išli na spavanje. Onde gde su pre godinu dana bila prazna zemljišta sad su bile fabrike koje su izrađivale konjske opreme, sedla i potkovice, fabrike oružja iz kojih su izlazile puške i topovi, oružnice i livnice koje su izrađivale železne šine i vagone da zamene one što ih Jenki uništavaju, a najrazličitije fabrike su izrađivale mamuze, đemove, kopče za kolane, dugmeta, pištolje i sablje. Livnice su već počinjale osećati oskudicu u gvožđu, pošto je vrlo malo ili nimalo moglo da prođe kroz blokadu, a rudnici u Alabami skoro nisu radili jer su im radnici bili na frontu. Sad više u Atlanti nije bilo ograda od železničkih prečaga, ni gvozdenih hladnjaka po baštama, gvozdenih vratnica, ni gvozdenih spomenika po parkovima, jer su vrlo brzo sve te stvari otišle put livnica i radionica za izradu čelika. Ovde, u Breskvinoj ulici i u obližnjim ulicama, bila su sedišta raznih vojnih nadleštava, a svaka je kancelarija bila puna ljudi u uniformi: intendanata, odreda za vezu, poštara, železničkih sprovodnika i drugih. Na krajevima varoši bile su stvorene stanice za remont, gde su konji i mazge trčali unaokolo po torovima, a u sporednim ulicama bile su bolnice. Pošto joj čika Petar beše i njih pomenuo, Skarlet je mislila da Atlanta mora biti grad ranjenih, jer je bilo opštih bolnica, zaraznih bolnica i bolnica za bezbrojne rekonvalescente. A vozovi su svakog dana. donosili nove bolesnike i ranjenike.
Male varošice beše nestalo, a lice grada koji se naglo razvija bilo je živo od neprekidne žurbe i huke. Gledajući toliku žurbu Skarlet se posle seoske mirnoće i tišine osećala skoro i sama zadihana, ali joj se to dopadalo. U tome mestu bilo je nečega uzbudljivog što ju je podizalo, činilo joj se kao da stvarno oseća kako ubrzano i postojano srce toga grada kuca zajedno s njenim sopstvenim.
Dok su sporo odmicali preko blatnih rupčaga po glavnoj ulici ona je sa interesovanjem zapažala nove zgrade i nova lica. Trotoari su bili prepuni ljudi u uniformi, na kojima su bili znaci svih redova i svih rodova oružja, tesna ulica beše zakrčena svakojakim prevoznim sredstvima: karucama, čezama, bolničkim kolima, pokrivenim komorskim kolima, a bezbožni vozari su psovali i vikali, dok su se mazge naprezale po izrivenom putu. U sivo odeveni glasnici jurili su, rasturajući blato kroz ulice, od jednog štaba do drugog, nosili naređenja i telegrafska saopštenja, rekonvalescenti su hramali tamo i ovamo na štakama, obično s nekom brižnom damom pored sebe, trube i doboši su treštali i odsečne komande su se razlegale sa poljana za vežbanje regruta koje su tamo pretvarali u vojnike – i Skarlet sa nekim prigušenim i mučnim osećanjem vide prvi put Jenki uniforme kad joj čika Petar bičem pokaza grupu sumornih ljudi u plavim kaputima koje je jedno odeljenje vojnika Konfederacije sa bajonetima na puškama sprovodilo da ih utovari u voz za zarobljenički logor.
– Oh – pomisli Skarlet, osećajući istinsko zadovoljstvo prvi put od onog dana kad je bio barbekju – meni će se dopasti ovde! Tako je sve živo i uzbudljivo!
Varoš je bila još i mnogo življa nego što je ona mislila jer je bilo na tuceta novih krčmi, javne žene, koje u stopu prate vojsku, šetale su se po varoši, kuće bluda su bile prepune mladog sveta, na zaprepašćenje onih ozbiljnih i pobožnih. Svaki hotel, svaki pansion i privatna kuća bili su prepuni posetilaca koji su došli da budu blizu ranjenih srodnika u velikim bolnicama u Atlanti. Svake nedelje bilo je zabava i igranki, kermesa i ratnih venčanja bez broja, sa mladoženjama na odsustvu, obučenim u sive uniforme sa zlatnim širitima i nevestama u elegantnim toaletama prokrijumčarenim kroz blokadu. Mladenci su prolazili kroz zasvođenu kapiju od sastavljenih sabalja, napijale su se zdravice prokrijumčarenim šampanjcem i lile se obilno suze pri oproštajima. Svake noći su mračne ulice sa redovima tamnih drveta odjekivale od nogu koje igraju, a iz salona se čulo sviranje klavira i kako se sopranski glasovi slivaju sa vojničkim u prijatnoj seti pesama: »Trube što trube primirje« i »Pismo je tvoje stiglo, al' stiglo prekasno« – tih žalosnih balada koje su izazivale suze uzbuđenja u očima koje nikad pre, možda, nisu znale za suze, bol i jad.
Dok su oni odmicali ulicom kroz gusto blato, Skarlet je bila puna pitanja a Petar je na sve odgovarao pokazujući ovamo i onamo, ponosan što može da iskoristi svoje znanje.
– Ono tamo, jeste arsenal, da, gospa, tamo oni drži topove i take stvari. Ne, gospa, ono ni radnje, ono kancelarije za blokadu. Zaboga, mis Skarlet, zar vi ne zna šta to jeste kancelarija za blokadu? To kancelarija gde strano čovek dođe kupi naše pamuk, pa nosi ga u lađu u Čarlston, Wilmington a nama natrag nosi barut. Ne, gospa, ja ne zna sigurno kakvo je to strano čovek. Mis Piti kaži ono Ingleze, samo niko ne može razumi jedno reč što ono kaži. Da, jeste, gospa, strašno mnogo dim i čađavo, što mnogo kvari svileno zavesa na mis Piti. To dođe od mnogo fabrika i livnice. A kako mnogo larma u noć! Niko ne može spava. Ne, gospa, ne može sad svratiš malo gledaš. Ja sigurno kazao mis Piti ja vama donesem pravo kući... Mis Skarlet, napravi tvoje poklon, eno mis Merivedar i mis Elsing vama se pokloni!
Skarlet se nejasno sećala dveju gospođa takvih imena koje su dolazile iz Atlante na Taru da prisustvuju njenom venčanju, i sećala se da su to najbolje prijateljice mis Pitipat. Zato se brzo okrenu onamo kuda joj Petar pokazivaše i pokloni se. Njih dve su sedele u jednim kolima ispred neke galanterijske radnje. Vlasnik radnje i dva pomoćnika stajali su na trotoaru s naručjem punim bala pamučnog platna koje su im pokazivali. Gđa Merivedar beše visoka, puna žena i tako čvrsto stegnuta da su joj jako razvijene grudi ispadale napred kao kljun neke lađe. Njena kosa, siva kao gvožđe, bila je dopunjena jednom viticom lažne kose koja kao da se toliko ponosila svojom smeđom bojom te nije nimalo marila što se razlikuje od ostale kose. Imala je okruglo, crveno lice, u kome se mešao izraz dobroćudne bistrine i navike da zapoveda. Gđa Elsing beše mlađa, mršava i sitna žena koja je nekad bila lepotica i na kojoj se još i sada videla svežina, iako malo svenula, i neki prefinjeni gospodstven izgled.
Te dve gospođe i jedna treća, gđa Huajting, bile su stubovi Atlante. One su upravljale trima crkvama kojima su pripadale, kao i sveštenicima, horovima i parohijanima. Organizovale su bazare i vodile odeljenja za šivenje, pod njihovim pokroviteljstvom su se priređivale igranke i piknici, one su znale koja je devojka za koga momka a koja nije, ko se u tajnosti opijao, koja će žena roditi i kad. One su bile priznati autoriteti u pogledu rodoslova svakog ko je bio od neke važnosti u Džordžiji, Južnoj Karolini i Virdžiniji, dok nisu mnogo lupale glave o drugim državama, jer su smatrale da niko ko nešto znači ne dolazi iz neke druge države izvan ove tri. One su znale šta je dostojanstveno držanje a šta nije, i svoja mišljenja o tome su uvek iskazivale – gđa Merivedar sasvim glasno, gđa Elsing nekim gospodstvenim, iznurenim otezanjem, a gđa Huajting očajnim šaputanjem koje je pokazivalo koliko joj je neprijatno što mora da govori o takvim stvarima. Te tri gospođe nisu trpele jedna drugu i bile su nepoverljive jedna prema drugoj, isto onako ogorčene kao i članovi prvoga trijumvirata u Rimu, i njihova tesna združenost je verovatno dolazila baš iz toga razloga.
– Ja sam kazala Piti da vas moram uzeti za svoju bolnicu – doviknu joj gđa Merivedar. – Nemojte da se obećate gospođi Mid ili gospođi Huajting!
–  Neću – reče Skarlet, nemajući ni pojma o čemu govori gđa Merivedar, osećajući samo neku toplinu što je tako ljubazno dočekuju i žele. – Nadam se da ću vas skoro opet videti.
Kola su i dalje glibila kroz blato, zastavši jednom da za časak dopuste dvema gospođama s korpom na ruci punom zavoja da polagano pređu po nameštenom visokom kamenju preko raskaljane ulice. Baš u tome trenutku Skarletino oko ugleda na trotoaru jednu priliku u haljini svetle boje – suviše svetle za ulicu – ogrnuta šalom iz Pezlija s resama dugim do zemlje. Kad se okrete ona vide visoku i lepu ženu drska lica, guste riđe kose, suviše riđe da bi mogla biti prava. Tada je ona prvi put videla jednu ženu koja je, znala je to sigurno , »učinila nešto sa svojom kosom«, te ju je zaneseno posmatrala.
– Čika Petre, ko je ono?
– Ja ne zna.
–  Znate i još kako. Ja to vidim. Ko je to?
– Zove se Bel Votling – reče čika Petar, a njegova donja usna poče da se pući.
Skarlet je uočila da on ispred njenog imena nije stavio ni »gospođica« ni »gospođa«.
– A šta je ona?

– Mis Skarlet – reče Petar natušteno ošinuvši bičem iznenađenog konja – mis Piti nema voli ako vi pita mnogo stvar što nije vaše posao. Ima sad ovde mnogo svet za koe ne treba pošten čovek mnogo govori.
– Bože gospode! – pomisli Skarlet zaćutavši postideno. – To mora biti neka gadna žena!
Ona nikad dotle nije videla rđavu ženu, pa okrenu glavu i stade gledati za njom sve dok se ova ne izgubi u gomili.
Sad su dućani i nove ratne zgrade bili već dalje jedni od drugih, sa dosta praznog zemljišta između sebe. Najzad poslovni deo grada ostade za njima i ukazaše se kuće za stanovanje. Skarlet ih stade razlikovati kao stare prijatelje, kuća Lejdenovih, prostrana i dostojanstvena, pa Bonelovih, sa malim belim stubovima i zelenim kapcima, kuća od crvene opeke porodice Mek Ljur iza svoje niske ograde od šimšira. Sad su išli sporije jer su joj sa tremova, iz bašta i sa trotoara mnoge gospođe dovikivale. Neke je pomalo poznavala, drugih se nejasno sećala, ali najveći broj od njih nikako nije poznavala. Pitipat je sigurno udarila njen dolazak u velika zvona. Često su moraii da podižu maloga Veida da bi gospođe koje su se spuštale do kraja svojih popločanih tremova mogle da kliču od divljenja nad njim. Sve su joj dovikivale da mora stupiti u njihov kružok za pletenje ili šivanje, ili u njihov bolnički odbor i ni u koji drugi, a ona je obećavala nepromišljeno i levo i desno.
Kad su naišli pored jedne široke, nepravilne zelene kuće jedna mala crnkinja, postavljena na prednje stepenice doviknu: »Evo je, ide!« a doktor Mid, njegova žena i trinaestogodišnji sinčić Fil iziđoše iz kuće pozdravljajući je glasno. Skarlet se sećala da su i oni bili na njenom venčanju. Gđa Mid se pope na jedan visok kamen kraj stepenica i stade pružati vrat da vidi bebu, a doktor ne osvrćući se na blato pređe preko njega sve do samih kola. Bio je visok, mršav i imao je šiljatu prosedu bradicu, a odelo mu je visilo na mršavom telu kao da je nabačeno na motku. On je važio u Atlanti kao izvor sve snage i mudrosti, pa nije bilo nikakvo čudo što je i sam primio nešto od toga verovanja. Ali je i pored svoje navike da daje proročanske izjave i svoga svečanog držanja bio jedna od najboljih duša što ih je u tome gradu bilo.
Pošto se rukovao s njom i pošto je gurnuo prstom maloga Veida u trbuščić i čestitao joj na njegovom izgledu, doktor izjavi da je tetka Pitipat pod zakletvom obećala da Skarlet neće otići ni u koji drugi bolnički odbor i odbor za pravljenje zavoja, nego samo kod gospođe Mid.
– O, bože, pa ja sam već dala obećanja mnogim gospođama! – reče Skarlet.
– Gospođa Merivedar, siguran sam! – viknu dr Mid besno. – Do vraga sa tom ženom! Ja bih rekao da ona dočekuje svaki voz!
– Ja sam obećala zato što nisam imala pojma o čemu se radi – priznade Skarlet. – Kakvi su to bolnički odbori?
I doktor i njegova žena pogledaše je malo neprijatno iznenađeni njenim neznanjem.
– Pa da, razume se, vi ste se zakopali tamo u selu pa niste ni mogli da znate – izvinjavala ju je gđa Mid mesto nje same. – Mi imamo odbore za negovanje ranjenika za razne bolnice i za razne dane. Negujemo vojnike, pomažemo lekarima i pravimo zavoje i odelo, a kad se ljudi toliko oporave da mogu da iziđu iz bolnice mi ih uzimamo k sebi u kuću dok sasvim ne ozdrave i ne budu u stanju da se vrate natrag u vojsku. Osim toga staramo se i za žene pojedinih ranjenika koji su siromašnog stanja – da, i gore još nego siromašnog stanja. Dr Mid je u bolnici Instituta gde radi moj odbor, i svako kaže da on čini čudesa...
– No, no, gospođo Mid – reče doktor s puno ljubavi. – Nemoj da se razmećeš sa mnom toliko pred svetom. To što ja činim isuviše je malo, pošto me ti nisi htela pustiti da odem u vojsku.
– Nisam te htela pustiti! – viknu ona ljutito. – Ja? Ta varoš te nije htela pustiti, i ti to dobro znaš. Znate, Skarlet, kad je svet čuo da on namerava da ide u Virdžiniju kao vojni hirurg sve su gospođe potpisale jednu molbu kojom su ga molile da ostane ovde. Varoš, naravno, ne bi mogla da bude bez tebe.
– Hajde, hajde, gospođo Mid, ostavi to – reče doktor, očevidno uživajući u njenim hvalama. – Možda, pošto već imam jednog sina na frontu, zasada činim dosta.
– A i ja idem iduće godine! – viknu mali Fil skačući unaokolo sav uzrujan. – Idem kao mali dobošar, ja sad učim da udaram u doboš. Hoćete li da čujete? Sad ću ja da donesem moj doboš!
– Ne, ne sad – reče gđa Mid i privuče ga bliže k sebi, dok joj se na licu ukaza izraz usiljene mirnoće. – Ne još iduće godine, mili moj. Možda one druge godine.
– Ali rat će se dotle svršiti! – viknu on razdražljivo, silom se odvajajući od nje. – A vi ste mi obećali.
Čika Petar pročisti grlo.
– Mis Piti bilo mnogo nervos kad ja otišao od kuća, a sad ako ne dođi natrag brzo, ono padne u nesvest!
–  Zbogom. Skoknuću do vas posle podne – doviknu joj gđa Mid. – A vi kažite Piti mesto mene da će se zlo provesti ako ne dođete u moj odbor.
Kola su se klizala i odmicala po blatnom putu, a Skarlet se zavali unazad na jastuke i nasmeši se. Sad se već osećala bolje nego što se mesecima osećala. Atlanta sa svojim gomilama svetine, svojom žurbom i atmosferom živosti koja osvežava, bila je prijatna, vesela i mnogo zgodnija od osamljene plantaže tamo izvan Čarlstona gde rika aligatora narušava noćnu tišinu, bolja od samog Čarlstona koji sanjari po svojim baštama ograđenim visokim zidovima, bolja nego i Savana sa svojim širokim ulicama, redovima palmi i mutnom rekom kraj sebe. Da, za neko vreme čak bolja i od Tare, premda joj je Tara bila jako mila.
Bilo je nečega uzbudljivog u toj varoši sa uskim, blatnjavim ulicama što leži među talasastim, crvenim bregovima, nečega sirovog i primitivnog što je odgovaralo izvesnoj primitivnoj i sirovoj podlozi koja je ležala ispod prevlake otmenosti koju Skarleti behu dale Elen i Mami. Ona odjednom oseti da je njoj mesto tu, a ne u vedrim, tihim starim gradovima koji leže u ravnici pored mutnih, žutih reka.
Sad su kuće bile sve dalje jedna od druge, i nagnuvši se napolje Skarlet vide kuću mis Pitipat od crvene opeke sa krovom od liskuna. To beše skoro poslednja kuća na Severnoj strani grada. Iza nje je Breskvin put krivudao znatno sužen i gubio se u nedogled, u gustim, tihim šumama. Uredna ograda od letava beše nedavno obojena belo, a prednje dvorište koje je ona ograđivala bilo je posuto žutim zvezdama poslednjih zelenkada u sezoni. Na prednjim stepenicama su stajale dve žene u crnini, a iza njih neka krupna, žuta žena s rukama ispod kecelje i belim zubima otkrivenim u širokom osmehu. Punačka mis Pitipat je uzrujano poigravala na majušnim nožicama pritiskujući rukom svoje obline grudi da utiša uznemireno srce. Skarlet ugleda Melani gde stoji pored nje, i u naglom nastupu neraspoloženja oseti da će joj sve uživanje u Atlanti kvariti ta sitna osoba u crnini, sa svojim bujnim, crnim kovrdžama glatko začešljanim kao u dostojanstvenih gospođa i osmehom punim ljubavi i sreće na licu koje je imalo oblik srca.
Kad bi se neko s Juga rešio da spakuje svoj kofer i da pređe dvadeset milja da bi došao nekome u posetu, ta poseta onda nije mogla biti kraća od mesec dana, a obično je bila mnogo duža. Južnjaci su isto tako rado išli u goste kao što su ih i primali, te nije bilo ništa neobično ako bi rođaci došli da provedu božični raspust pa se vraćali kući tek u julu. Često bi se dešavalo, kad bi mladenci pošli da prave uobičajene posete za vreme medenog meseca, da bi se zadržali u nekoj prijatnoj kući čak i dok im se ne bi rodilo i drugo dete. Često bi starije tetke ili čike došli u nedelju na ručak, pa bi ostajali dok ih ne bi sahranili, posle nekoliko godina. Posetioci nisu bili nikakva teškoća jer su kuće bile prostrane, posluga mnogobrojna, i ishrana nekoliko usta više bila je sitnica u toj zemlji izobilja. Ljudi i žene svih doba starosti išli su u goste, mladenci za vreme medenog meseca, mlade majke koje su imale da pokažu svoje male bebe, rekonvalescenti, ožalošćeni, devojke čiji su roditelji želeli da ih odstrane od opasnosti neke lude udaje, devojke koje su bile već došle u opasne godine a nisu se još verile i koje će, nadati se, možda naći neku srećnu priliku u drugim mestima prema uputstvima rodbine. Gosti su donosili promenu i uzbuđenje u spori južnjački život, a to je bilo uvek dobrodošlo.
Stoga je Skarlet došla u Atlantu bez neke određene namere o tome koliko će vremena ostati u njoj. Ako njena poseta ispadne isto onako dosadna kao i u Savani i Čarlstonu ona će se vratiti kući kroz mesec dana. Ako joj pak bude prijatno da živi tu, ona će ostati neodređeno dugo. Ali, tek što beše stigla tetka Piti i Melani počeše da je nagovaraju da se stalno nastani kod njih. Iznosile su sve moguće razloge za to. One hoće da ona bude njihova zato što je vole. Osećaju se osamljene pa se često i boje noću u tako velikoj kući, a Skarlet je tako hrabra te će i njima ulivati hrabrost. Ona je tako krasna pa će ih razveseljavati u njihovoj žalosti. Sad kada je Čarls mrtav njeno mesto i mesto njenog sina je među njegovim srodnicima. A osim toga, po Čarlsovom testamentu pola kuće pripada njoj. Najzad, Konfederaciji je potreban svaki par ruku za šivenje, pletenje, pravljenje zavoja i negu ranjenika.
Čarlsov stric, Henri Hamilton, koji je kao neženja živeo u hotelu Atlanta, blizu stanice, isto tako je ozbiljno razgovarao s njom o toj stvari. Čika Henri beše omalen, trbušast, prgav stari gospodin, rumena lica, s plaštom srebrnaste kose na glavi i krajnje nestrpljiv prema ženskoj bojažljivosti i njihovom padanju u nesvest. Iz ovog poslednjeg razloga on je skoro jedva i govorio sa svojom sestrom, mis Pitipat. Njih dvoje su još od ranog detinjstva bili suprotni jedno drugom po naravi, a još više ih je razdvojilo njegovo protivljenje načinu na koji je ona odgajivala Čarlsa. »Praviti maminu mazu od sina jednog vojnika!« Još pre mnogo godina on je beše tako uvredio da ona o njemu nije nikad govorila drukčije osim opreznim šapatom i sa tolikim znacima prećutkivanja strašnih stvari da bi čovek toga čestitog starog advokata smatrao u najmanju ruku za ubicu. Ta uvreda se desila jednog dana kad je Piti htela od svoje imovine nad kojom je on bio staratelj da izuzme sumu od pet stotina dolara da bi ih uložila u neki nepostojeći rudnik zlata. On nije pristao da joj odobri tu sumu nego je vatreno izjavio da ona nema razuma ni koliko bumbar i da on nema strpljenja da bude pored nje duže od pet minuta. Od toga dana ona ga je viđala samo zvanično, jedanput mesečno, kad bi je čika Petar odvezao do njegove kancelarije da primi novac za izdržavanje kuće. Posle tih kratkih poseta Piti bi odmah legla u krevet da tamo provede ostatak dana u suzama i sa bočicom mirišljave soli. Melani i Čarls, koji su odlično stajali sa svojim stricem, često su joj se nudili da je odmene od toga teškog iskušenja, ali bi Piti uvek čvrsto stegla svoja detinja usta i odbila. Henri je njen krst i ona ga mora nositi. Iz toga su Čarls i Melani mogli samo da zaključe da ona silno uživa u tome povremenom uzbuđivanju, jedinom uzbuđenju koje je imala u svome jednolikom životu.
Čika Henriju se Skarlet odmah dopala, kako je to sam rekao, jer i pored njenog luckastog izvijanja, ipak ima u njoj nešto zdravog razuma. On je bio staratelj ne samo nad imanjem tetke Piti i Melani, nego i nad onim koje je od Čarlsa ostalo Skarleti. Ona je osetila prijatno iznenađenje kad je saznala da je sad imućna mlada žena, jer joj Čarls beše ostavio ne samo polovinu kuće tetke Piti, nego i farme, kao i imanja u gradu. A dućani i magacini pored železničke pruge blizu stanice, koji su bili sastavni deo njenog nasleđa, dobili su trostruku vrednost otkako je rat počeo. I čika Henri, kad joj je davao računa o njenom imanju, pokrenu pitanje njenog stalnog boravka u Atlanti.
– Kad Veid Hampton bude punoletan, on će biti bogat mladić – reče on. Prema načinu na koji Atlanta napreduje, imanje će desetostruko skočiti u vrednosti u roku od dvadeset godina, pa je i pravo i pametno da se dečko vaspita onde gde mu se imanje nalazi kako bi mogao naučiti da vodi računa o njemu, kao i o imanju tetke Piti i Melani. To će biti jedini muškarac u porodici Hamilton, jer on, Henri, neće tu biti večito.
Što se tiče čika Petra, i on je smatrao da je Skarlet došla da nesumnjivo tu i ostane. Za njega je bilo neshvatljivo da se Čarlsov sin jedinac vaspitava negde gde on ne može voditi nadzor nad tim vaspitanjem. Skarlet se smešila na sve te razloge, ali nije ništa govorila pošto nije želela da se obavezuje pre nego što bude videla kako će joj se dopasti Atlanta i život s rodbinom njenog muža. A uz to je znala da za to mora dobiti pristanak Džeralda i Elen. Osim toga, sad kad je otišla sa Tare osećala je koliko joj ona nedostaje, kako joj nedostaju crvene njive sa zelenim, mladim pamukom, one njene slatke sutonske tišine. Sad je tek počinjala da nazire šta je Džerald mislio kad je govorio da je i njoj u krvi ljubav prema zemlji.
I zato se ljupko izvlačila, bar za izvesno vreme, od nekog određenog odgovora u pogledu trajanja njene posete i lako se saživela sa životom u kući od crvenih opeka na tihom kraju Breskvine ulice.
Živeći tako s rodbinom svog muža Čarlsa, gledajući dom iz kojeg je on proizišao, Skarlet je sad mogla bolje da razume i samog sirotog mladića koji ju je načinio ženom i majkom, tako brzo jedno za drugim. Lako se moglo videti zašto je on bio onako stidljiv, onako prostodušan i onakav idealist. Ako je Čarls i bio nasledio neke osobine onog strogog, neustrašivog i plahovitog vojnika kakav mu je bio otac, te osobine je u njemu ugušila ova ženska atmosfera u kojoj je bio odgajen. On je bio odan detinjastoj Piti, a bio je mnogo bliži Melani nego što je to obično slučaj sa braćom i sestrama, jer teško da bi se mogle naći dve blaže žene sa tako malo životnog iskustva.
Tetka Pitipat bila je krštena kao Sara Džein Hamilton pre nekih šezdeset godina, ali od onog davnog dana kad joj otac, pun milošte, prikači taj nadimak zbog njenih živih i nemirnih nožica što su stalno tapkale po podovima, niko je nije drukčije ni zvao. U toku godina koje su nastupile iza toga drugog krštenja zbile su se mnoge stvari usled kojih je njen nadimak postao neskladan. Od nekadašnjeg živahnog i vetrenjastog deteta ostale su samo dve male noge, nesrazmerne za njenu težinu, i sklonost da se smeje i priča blaženo i besciljno. Bila je puna, rumenih obraza i srebrnaste kose, uvek pomalo zadihana usled suviše jako utegnutog struka. Nije bila u stanju da pređe veći prostor nego od jednog ćoška do drugog na nožicama silom nabijenim u suviše malene cipelice. Imala je slabo srce koje je treperilo pri svakom uzbuđenju a ona mu je ugađala na taj način što je padala u nesvest na najmanji povod. Svakome je bilo poznato da su njene nesvestice samo ženska pretvaranja, ali su je svi toliko voleli da joj to niko nije nikad govorio. Svi su je voleli, mazili je kao neko dete i niko je nije uzimao ozbiljno – svi osim njenog brata Henrija.
Volela je ćaskanje više nego ma šta na svetu, čak više nego i uživanje u jelu, pa je po čitave sate bezazleno brbljala o stvarima drugih ljudi. Nije mogla da pamti imena, datume i mesta, te je često mešala učesnike jedne društvene drame u Atlanti sa licima iz neke druge drame, što nije nikoga bunilo jer niko nije bio toliko lud da shvata ozbiljno ma šta što bi ona govorila. Niko joj nikad nije govorio ništa što bi bilo stvarno sramotno, jer se njen stid neudate devojke morao poštovati iako joj je bilo već šezdeset godina. Kao da su se njeni prijatelji zaverili da joj očuvaju položaj deteta koje treba maziti i kome treba zaštite.
Melani je u mnogim stvarima bila kao i njena tetka, imala je njenu stidljivost, imala običaj da naglo porumeni kao i ona, njenu skromnost, ali je nesumnjivo imala zdravog razuma – »u neku ruku, to hoću da priznam«, mislila je Skarlet i preko volje. I Melani, kao i tetka Piti, imala je lice bezazlenog deteta koje nikad nije znalo ni za šta drugo do za jednostavnost, za dobrotu, istinu i ljubav – deteta koje nije nikad videlo ništa grubo ni zlo, te ih ne bi ni poznalo i kad bi ih videlo. Zato što je sama bila uvek srećna, ona je želela da svako bude srećan, ili bar zadovoljan samim sobom. Iz toga razloga je ona u svakome videla ono što je u njemu najbolje i ljubazno je to baš i isticala. Nije bilo tako glupe sluškinje u kojoj ona ne bi našla neku crtu čestite dobroćudnosti kojom ju je pravdala, ni devojke tako ružne da ona na njoj ne bi otkrila neku lepotu oblika, ili neku plemenitost u njenom karakteru, ni beznačajnog i dosadnog čoveka da ona ne bi u njemu našla neke ma i izmišljene prednosti.
Usled tih osobina, koje su iskreno i samoniklo dolazile od plemenitog srca, sve se živo skupljalo oko nje, jer ko bi mogao odoleti privlačnosti one koja u drugima pronalazi divne osobine o kojima ni oni sami ne sanjaju?
Ona, je imala više prijateljica nego iko drugi u varoši, a i više muških prijatelja, iako je imala malo udvarača, jer su joj nedostajale samovolja i sebičnost koje služe za lovljenje muških srca.
Ono što je Melani radila nije bilo ništa drugo nego ono što su sve devojke na Jugu učile da treba da rade – da svima oko sebe daju mogućnosti da se osećaju lepo i zadovoljno. To je bila baš ona srećna ženska solidarnost koja je društvo na Jugu činila tako prijatnim. Žene su znale da zemlja u kojoj su ljudi zadovoljni, gde se ne vređa njihova muška sujeta, može postati vrlo prijatna i samim ženama. Stoga su se žene od kolevke pa sve do groba starale da ljudi budu njima zadovoljni, a zadovoljni ljudi su im se oduživali svojim galantnim udvaranjem i obožavanjem. U samoj stvari ljudi su drage volje ženama priznavali sve na svetu osim pameti. Skarlet je imala istu privlačnost kao i Melani, samo s tom razlikom što ju je ona postizala izveštačenom umešnošću i savršenom veštinom. Jedina razlika koja je postojala između njih dveju bila je u tome što je Melani govorila ljubazne i laskave reči iz želje da ljudima ugodi, pa makar i privremeno, a Skarlet je to radila samo kad je htela da postigne neke svoje ciljeve.
Od ovih dveju žena koje je najviše voleo Čarls nije dobio nikakva uticaj ni vaspitanje usled kojeg bi postao čvršći, niti je saznao ma šta o surovosti stvarnosti, a dom u kome je odrastao sve do svoje zrelosti bio je mek kao ptičje gnezdo, tako tih, starinski, blag dom u poređenju sa sa Tarom. Za Skarlet je ta kuća prosto vapila za onim muškim mirisima na konjak, duvan i makasarsko ulje, za grubim glasovima i ponekom psovkom, za puškama, zaliscima, za sedlima i uzdama, kao i za kerovima koji se vrzu oko nogu. Ona je osećala potrebu za svadljivim glasovima koji su se uvek čuli na Tari čim bi Elen okrenula leđa, nedostatak onog svađanja Mami s Porkom, za zajedanjem između Rože i Tine, za njenim sopstvenim žučnim prepiranjem sa Sjuelin i za Džeraldovim gromoglasnim pretnjama. Nije nikakvo čudo što je Čarls bio onakav mekušac pošto je izižao iz ovakve kuće. Ovde nikad nije bilo nikakva uzrujanosti, glasovi se nisu nikad podizali, svaki se blago pokoravao mišljenju drugih, a na kraju krajeva je uvek imao pravo onaj crni prosedi diktator iz kujne. Skarlet, koja se nadala labavijoj uzdi kad bude otišla ispod nadzora Mami, uvidela je na svoju veliku žalost da čika Petrovi nazori o ponašanju jedne otmene gospođe, naročito gos'n Čarlsove udovice, idu kudi-kamo dalje u pogledu strogosti nego nazori stare Mami.
U takvoj kući Skarlet odmah dođe k sebi i, skoro prvo što je i shvatila, njeno se raspoloženje povrati na normalno stanje. Bilo joj je tek sedamnaest godina, raspolagala je sjajnim zdravljem i energijom, a sva je Čarlsova rodbina činila sve što je mogla da joj ugodi. Ako i nije potpuno uspela u tome krivica nije bila do nje, jer niko nije mogao iz Skarletina srca iščupati bol koji ju je pekao čim bi se izgovorilo Ašlijevo ime. A Melani ga je tako često izgovarala. Melani i Piti su neprestano izmišljale načine kako bi utišale žalost za koju su one mislile da nju muči. One su stavljale na stranu svoju žalost samo da nju razonode. Neprestano su se brinule oko njene hrane, oko njenog popodnevnog odmaranja, o tome da se svakog dana izveze. One su se ne samo divile svemu na njoj, njenoj živosti, njenom stasu, njenim ručicama i nožicama, njenoj beloj koži, nego su joj često to i govorile, mazile je, milovale, grlile i ljubile da bi time još pojačale svoje reči pune ljubavi.
Skarlet nije baš mnogo marila za milovanja, ali se topila od miline na tolike laskave reči. Na Tari joj niko nikad nije govorio toliko lepih reči. Mami je, u stvari, veći deo vremena provodila u nastojanju da suzbije njenu uobraženost. Mali Veid joj više nije zadavao nikakve muke jer su ga svi u kući, i beli i crni, kao i susedi, prosto obožavali i nije nikad bilo kraja otimanju ko će pre da ga uzme na krilo. Naročito je Melani ludovala za njim. čak i onda kad bi najstrašnije plakao Melani je govorila da je divan, pa bi dodala: »On, milo moje malo! Kako bih bila srećna da si samo moje!«
Skarlet je ponekad imala muke da prikrije svoja osećanja, pošto je smatrala tetku Piti za neobično luckasto stvorenje, a njene nedoslednosti i zanovetanja su je ponekad jako dražili. Prema Melani je osećala neku ljubomornu odvratnost koja je bivala sve veća ukoliko su dani više prolazili, te je ponekad morala da naglo ode iz sobe kad bi Melani sva ozarena ponosom i ljubavlju govorila o Ašliju ili bi joj naglas čitala njegova pisma. Ali, sve u svemu, život je tekao srećno i zadovoljno, ukoliko je to prema prilikama bilo moguće. Atlanta je bila mnogo zanimljivija od Savane, Čarlstona ili Tare, i pružala joj je toliko raznovrsnih i čudnih ratnih zaposlenja, da je imala malo vremena za razmišljanje i čamu. Samo bi ponekad, pošto bi ugasila sveću i zarila glavu među jastuke, uzdahnula i pomislila: »Samo da se Ašli nije oženio! Samo kad ne bih morala da budem bolničarka u onoj prokletoj bolnici! Oh, samo kad bih još mogla imati i koga udvarača!«
Posao bolničarke joj je odmah od početka bio odvratan, ali se nije mogla izvući od te dužnosti, jer je bila u odboru i kod gđe Mid i kod gđe Merivedar. To je značilo da je četiri dana u nedelji morala da provede u zagušljivoj, smrdljivoj atmosferi, kose povezane maramom i u toploj kecelji koja ju je pokrivala od vrata do nogu. Svaka gospođa u Atlanti bila je bolničarka i radila je to sa oduševljenjem koje se graničilo sa fanatizmom. One su smatrale da je sigurno i Skarlet nadahnuta njihovim rodoljubivim žarom i bile bi neprijatno iznenađene da su znale kako se ona slabo interesuje za rat. Izuzev stalne brige da Ašli može poginuti, rat je nije nimalo zanimao, a negovanje bolesnika je vršila kao nešto što nije nikako mogla izbeći.
U negovanju ranjenika zacelo nije bilo ničeg romantičnog. Za nju je to predstavljalo jecanje, buncanje, smrt i smrad. Bolnice su bile prepune prljavih, u bradu zaraslih, vašljivih ljudi koji su grozno zaudarali i imali po telu tako grozne rane da bi se smučilo i najčestitijem hrišćaninu. Bolnice su smrdele na trulo meso i taj smrad joj je dopirao do nozdrva mnogo pre nego što bi i došla do bolničkih vrata, neki otužan, sladunjav smrad koji se uvlačio u ruke i kosu i mučio je čak i u snovima. Muve, komarci, razne mušice vrteli su se po prostranim bolničkim sobama u rojevima što su zujali i mučili ljude koji su nemoćno psovali ili ječali, a Skarlet bi, češući se i sama od ujeda komaraca, mahala lepezama od palmovog lišća dok je ne bi ruke zabolele te bi zaželela da svi ti ljudi pomru.
Ali kod Melani je izgledalo kao da ne mrzi taj smrad, niti rane, ni golotinju, što je sve Skarleti izgledalo čudnovato za tako plašljivo i čedno žensko stvorenje. Ponekad, kad bi dr Midu držala lavor i instrumente dok je on rezao istrulelo telo, Melani je izgledala vrlo bleda. A jednom, posle jedne takve operacije, Skarlet ju je zatekla kako u jednom odeljenju za rublje krišom povraća u ubrus. Dok je bila onde gde je ranjenici vide, ona je bila blaga, puna simpatija i vesela, i ljudi u bolnici su je zvali anđelom milosrđa. Skarlet bi takođe volela da dobije takav naziv, ali to je značilo da mora dodirivati ljude po kojima gamižu vaši, gurati prste u grlo onesveslih bolesnika da vidi da li se ne guše usled progutanog komada duvana za žvakanje, previjati patrljke nogu i ruku i vaditi crve iz istrulelih rana. Ne, bolničarski posao joj se nije nikako dopadao!
Možda bi se to još i moglo podneti kad bi joj bilo dopušteno da svojim dražima zanosi rekonvalescente, jer su mnogi od njih bili primamljivi i od dobrog roda, ali kao udovica to nije mogla činiti. Mlade devojke iz varoši, kojima nije bilo dopušteno da neguju bolesnike iz bojazni da mogu videti stvari nepodesne za devojačke oči, imale su da se staraju o sobama u kojima su bili rekonvalescenti.
Slobodne od okova braka ili udovištva, one su nesmetano osvajale rekonvalescente, tako da i najmanje privlačna devojka, kako je Skarlet to sumorno opažala, nije imala nikakve teškoće da nađe sebi verenika.
Sa izuzetkom teško bolesnih ili ranjenih ljudi, svet u kome se Skarlet sad kretala bio je potpuno ženski i to je nju dražilo, jer ona niti je volela svoj pol niti je imala poverenja prema njemu, nego ga je, što je još gore, smatrala vrlo dosadnim. Na tri popodneva u nedelji imala je da odlazi u odbore gospođa za šivenje i za pravljenje zavoja, kod Melaninih prijateljica. Devojke koje su poznavale Čarlsa behu na tim sastancima vrlo ljubazne i pažljive prema njoj, naročito Fani Elsing i Mejbel Merivedar, kćeri varoških velikih gospođa. One su se prema njoj ponašalo s puno uvaženja kao da je već stara i da je s njom sasvim svršeno, dok je njihovo neprekidno ćeretanje o igrankama i udvaračima izazivalo kod nje zavist na njihovim uživanjima i mržnju prema svome udovičkom stanju koje ju je odstranjivalo od takvih doživljaja. Ta šta? Ona je sto puta privlačnija nego Fani i Mejbel! O, kako je život nepravedan! Kako je nepravedno što o njoj misle da joj je srce u grobu kad ono nije tamo! Ono je u Virdžiniji, kod Ašlija!
I pored svih tih nezgoda Atlanta joj se jako dopadala. I njeno se gostovanje produžavalo a nedelje su neopaženo promicale.

IX
Skarlet je sedela kraj prozora svoje spavaće sobe tog junskog jutra i očajno posmatrala kola i karuce pune devojaka, vojnika i starijih gospođa kako se veselo izvoze Breskvinim putem da naberu šumskog granja za bazar koji se imao održati te večeri u korist bolnica. Crveni put se pružao u nedogled prošaran sunčevom svetlošću i senkom ispod zasvođenog drveća i mnoge kopite su podizale oblake crvenkaste prašine. Jedna kola, koja behu odmakla ispred ostalih, vozila su četiri krupna crnca sa sekirama da seku zimzelen i svlače puzavice sa drveća, a u zadnjem delu tih kola bile su nagomilane torbe pokrivene maramama, korpe od pruća pune jestiva za ručak i jedno desetak lubenica. Dvojica od tih crnih momaka nosili su sa sobom bandžo i harmoniku, te su živo i veselo pevali pesmu: »Ako tražiš veseo život stupi u konjicu!« Za njima je išla, kao bujica, vesela povorka, devojke u lakim pamučnim haljinama sa cvetićima, s lakim šalovima, šeširima i dugim, tankim rukavicama da im štite kožu, i lakim suncobranima nad glavama, starije gospođe mirne i nasmejane posred smeha, dovikivanja i dobacivanja šala što su letele or kola do kola, rekonvalescenti iz bolnica uklješteni između debelih bolničarki i vitkih devojaka koje su bile pune briga i staranja za njih, oficiri na konjima su jahali laganim korakom pored pojedinih kola – dok su točkovi škripali, mamuze zveckale, zlatni širiti blistali, suncobrani se njihali, lepeze mahale, a crnci pevali. Sve živo je pošlo da se izveze Breskvinim putem da skuplja zelenilo i da učestvuje u pikniku i rezanju lubenica. »Sve živo osim mene« – mislila je Skarlet.
Svi su mahali rukama prema njoj i dovikivali joj, a ona se trudila da im ljubazno odgovara, ma da joj je to bilo teško. Jedan mali oštar bol pođe joj od srca pa krenu lagano prema grlu, gde je počeo da je guši da bi se potom pretvorio u suze. Sve živo ide na piknik osim nje! I sve živo će doveče ići na bazar u varoškoj dvorani, osim nje. To jest, sve živo osim nje, mis Pitipat, Meli i drugih nesrećnica koje su u žalosti. Izgledalo je da Meli i Pitipat ne mare. Njima nije bilo ni na kraj pameti da zažele da odu. Ali Skarleti je to palo na pamet i ona je želela da ide, i to vatreno želela.
To zbilja nije pravo. Ona je radila dvaput više od ma koje devojke u varoši i spremala sve što je bilo potrebno za bazar. Plela je čarape, dečje kapice, pokrivače za krevete i šalove, silne metre čipaka, i malala je ukrase na porculanskim delovima za toaletne stolove. Osim toga izvezla je jedno desetak navlaka za jastučiće na divanima i ukrasila ih zastavom Konfederacije. (Zvezde su na njima, nema zbora, bile malo nakrivo, neke su bile skoro i okrugle, a neke su imale šest, pa čak i po sedam krakova, ali je opšti utisak bio dobar). Juče je radila do iznemoglosti u prašljivom starom magacinu i zastirala žutim, ružičastim i zelenim cicom stolove koji su bili nanizani duž zidova. Bilo je vrlo teško i nimalo zanimljivo raditi pod nadzorom gospođa iz Bolničkog odbora. Nikad nije bilo zanimljivo biti pored gđa Merivedar, Elsing i Huajting i trpeti da vam one zapovedaju kao nekom crncu. I još neprestano slušati kako se razmeću šta sve rade njihove ćerke i kako su svuda omiljene. A što je još najgore, napravila je sebi dva žulja na prstima dok je pomagala tetki Pitipat i kuvarici da naprave kolače za tombolu.
I sad, pošto je tako radila kao kakva poljska radnica, morala je da se dostojanstveno povuče u pozadinu, baš onda kad je zabava počinjala. O, to nije pravo da ona ima mrtvog muža i detence koje plače tamo u susednoj sobi, i da stoji po strani od svega onoga što je prijatno. Pre godinu i nešto više dana ona je igrala, nosila svetle haljine mesto ove tamne crnine, i bila stvarno verena sa tri mladića. Sad joj je tek sedamnaest godina a u njenim nogama leži još silna, neutrošena sposobnost za igranje. O, to baš nije pravo! Eto, život teče pored nje niz topli, senovit, letnji put, život u sivim uniformama i zveckavim mamuzama, u organdin haljinama iskićenim cvećem, u raspevanim gitarama! Ona se trudila da se ne smeši i da ne maše suviše razdragano ljudima koje je najbolje poznavala, onima koje je negovala u bolnicama, ali je bilo vrlo teško ukloniti jamice sa obraza i izgledati tužno kao da joj je srce u grobu – kad stvarno nije!
Njeno klanjanje i mahanje naglo prestade kad Pitipat uđe u sobu, zadihana kao obično od penjanja uz stepenice, i povuče je bez ustručavanja od prozora.
– Jesi li poludela, mila moja, kad mašeš ljudima iz svoje spavaće sobe? Moram ti reči, Skarlet, da me to zaprepašćuje! Šta bi tvoja majka kazala?
– Pa oni i ne znaju da je ovo moja spavaća soba.
– Ali mogu misliti da jeste, mila moja, a to je isto tako rđavo. Slušaj, mila, ne smeš više da radiš takve stvari. Svako će te ogovarati i govoriti da si raskalašna – tim pre što gospođa Merivedar zna da je to tvoja soba.
– Pa će valjda i kazati mladićima, stara pakosnica!
– Pssst, mila! Doli Merivedar je moja najbolja prijateljica.
– No, pa šta ja mogu kad je pakosnica! Žao mi je! Tetkice draga! Nemoj da plačeš! Ja sam zaboravila da je to prozor moje sobe za spavanje. Neću to nikad više činiti... Ja... ja sam samo volela da ih vidim kako prolaze. Tako bih rado i ja išla.
speše kolima gđa Merivedar i gđa Elsing. Iznenađene posetom u taj neuobičajeni čas, Melani, Skarlet i tetka Pitipat se trgoše, žurno zakopčaše bluze, zagladiše kosu pa siđoše u sobu za primanje.
– Deca gospođe Bonel su dobila boginje – reče gđa Merivedar odjednom, pokazujući jasno da ona smatra gđu Bonel lično odgovornom što je dopustila da se tako nešto dogodi.
– A devojke iz porodice Mek Ljur su morale otputovati u Virdžiniju – reče gđa Elsing glasom kao da je na izdisaju, hladeći se lepezom tromo, kao da ni to, niti ma šta drugo nema baš mnogo važnosti.
– Dalas Mek Ljur je ranjen.
– Ala je to strašno! – rekoše njihove domaćice u jedan glas. – Je li siroti Dalas...
– Nije. Samo u rame – reče gđa Merivedar odsečno. – Ali to se desilo u najnezgodnije vreme. Devojke putuju na Sever da ga dovedu kući. Nego, za ime sveta! Mi nemamo vremena da sedimo ovde i da pričamo, već se moramo žuriti natrag u salu da dovršimo dekorisanje. Piti, ti i Meli ste nam potrebne večeras da popunite mesta gospođe Bonel i Mek Ljurovih devojaka.
– Oh, Doli, ali mi ne možemo da idemo.
– Ne govori mi »ne mogu«, Pitipat Hamilton! – reče odsečno gđa Merivedar. – Ti si nam potrebna da vodiš nadzor nad crncima koji služe piće. To je gospođa Bonol imala da radi. A ti, Meli, imaš da preuzmeš šator devojaka Mek Ljur.
– O, mi to nikako ne možemo... kad je naš jadni Čarls poginuo tek pre...
– Ja znam kako se vi osećate, ali nikakva žrtva nije suviše velika za Opštu Stvar – upade gđa Elsing blagim glasom koji nije trpeo pogovora.
– O, mi bismo volele da pomognemo – ali zašto ne nađete neke slatke, lepe devojke da preuzmu taj šator?
Gđa Merivedar šmrknu sasvim glasno.
– Ne znam šta je s tim mladim svetom danas. To ti nema nikakvog osećanja dužnosti. Sve devojke koje nemaju svog šatora imaju toliko izgovora da ti ne daju ni da progovoriš. O, mene ne mogu prevariti! One samo hoće da budu slobodne pa da se vrte oko oficira i ništa drugo, plaše se da im se nove haljine neće tako videti kad stoje iza stola. Bilo bi mnogo pametnije kad onaj krijumčar... onaj, kako se zvaše?
– Kapetan Batler – pomože joj gđa Elsing.
Bilo bi mnogo pametnije kad bi on donosio više bolničkog materijala nego krinolina i čipaka. Ako danas nisam videla dvadeset haljina koje je on prokrijumčario, onda nisam videla ni jednu. Kapetan Batler – smuči mi se kad samo čujem njegovo ime! – Dakle slušaj, Piti, ja nemam vremena da se prepirem. Vi morate da dođete. Svako će vas razumeti. Na svaki način niko tebe neće ni videti tamo u zadnjoj sobi, a ni Meli neće padati u oči. Šator sirotih Mek Ljurovih devojaka je daleko tamo u dnu i nije mnogo lep, pa je neće skoro niko ni opaziti.
– Ja mislim da bi trebalo da idemo – reče Skarlet, nastojeći da obuzda svoju žarku želju i da održi ozbiljno i skromno lice. – To je najmanje što možemo učiniti za bolnicu.
Nijedna od dveju gošća ne beše pomenula njeno ime, te se okretoše naglo i pogledaše oštro, čak i u svojoj krajnoj nuždi one nisu ni pomišljale da zovu udovicu od nepunih godinu dana da se pojavi na jednoj društvenoj priredbi. Skarlet izdrža njihov pogled sa detinjastim izrazom u široko otvorenim očima.
– Ja mislim da bi morale da idemo i pomognemo da stvar uspe, i to sve tri. Ja mislim da bih i ja morala da idem sa Meli u njen šator, jer – kako da kažem, izgledaće bolje ako budemo tamo dve nego samo jedna. Zar ne misliš i ti tako, Meli?
– Pa... – zamuca Meli nemoćno. Misao da se u crnini pojavi na jednoj društvenoj priredbi bila je tako nečuvena, da je bila zaprepašćena.
– Skarlet ima pravo – reče gđa Merivedar opažajući znake popuštanja. Ona ustade i strese se da namesti obruče na krinolinu. – Morate doći obe – morate doći sve. Sad, Piti, nemoj da mi tu opet počneš sa izvinjavanjem. Samo pomisli koliko je bolnici potrebno novca za nove krevete i lekove. Znam da bi i Čarli voleo da i vi pomognete stvari za koju je on dao svoj život.
– Pa – popusti Pitipat, kao i uvek pred nekom jačom ličnošću – ako vi mislite da će svet razumeti... »Suviše lepo da bi bilo istina! Suviše lepo da bi bilo istina!« pevušila je Skarlet u sebi radosna srca kad se neprimetno uvukla u ružičasto i žuto zastrti šator, koji ja imao da bude poveren devojkama Mek Ljur. Ona je sad stvarno na jednoj zabavi! Posle zatvora od godinu dana, posle krepa i govora tihim glasom, pošto je skoro izludela od dosade ona je sad na jednoj zabavi, najvećoj zabavi koju je Atlanta ikad videla. I mogla je da gleda svet i mnoge svetlosti, da sluša muziku i da sama vidi divne čipke, haljine i riševe koje je kapetan Batler provukao kroz blokadu na svom poslednjem putovanju.
Ona se polako spusti na jednu stoličicu iza tezge u šatoru pa pogleda naviše i naniže po prostranoj dvorani koja je do toga dana bila tako prazna, gola i ružna prostorija. Kako su gospođe morale naporno raditi danas dok su je dovele do ove lepote! Sad je izgledala divno. Svaka sveća i svećnjak u Atlanti nalazi se sigurno noćas u ovoj dvorani, mislila je ona, srebrni svećnjaci sa tucetom opruženih krakova, porculanski sa prekrasnim figuricama načičkanim oko postolja, stari bronzani čiraci, pravi i puni dostojanstva, načičkani svećama svih veličina i boja što prekrasno mirišu na lovoriku, postavljenih na rafove za puške koji su se pružali celom dužinom zidova, po drugim, cvećem ukrašenim stolovima, po stolovima u šatorima, na otvorenim prozorima gde su struje toplog letnjeg vazduha bile dovoljno jake da ih rasplamte.
Na sredini dvorane visila je sa tavanice na zarđalim lancima ogromna ružna lampa. I ona je sad bila potpuno preobražena isprepletenom imelom i divljim lozama koje su već venule od toplote. Zidovi su bili ukrašeni jelovim granama koje su puštale od sebe jak miris, sklapale se u kutovima u lepe senice gde su pratilje i stare gospođe mogle da sede. Dugi i lepi venci od bršljana, vinove loza i ladoleža visili su svuda u izvijenim figurama po zidovima, iznad prozora i iznad šatora zastrtih platnom u živim bojama. A svuda su uz zelenilo na zastavama i platnu blistale sjajne zvezde Konfederacije na svojoj pozadini crvene i plave boje.
Uzdignuta platforma za svirače bila je naročito umetnički ukrašena. Ona je bila potpuno zaklonjena od pogleda naslaganim zelenilom i platnom okićenim zvezdama, i Skarlet je znala da se tu nalaze u loncima i buradima sve biljke što postoje u varoši: koleusi, geranijumi, hortenzije, oleandri, slonovo uvo – pa čak i četiri dragocene gumapalme gđe Elsing kojima su data počasna mesta na četiri ugla. Na drugom kraju dvorane, prema platformi, gospođe su bile nadmašile same sebe. Na tome zidu su visile velike slike predsednika Devisa i rođenog sina Džordžije, »Malog Aleka«, Stivensa, potpredsednika Konfederacije. Iznad njih je bila ogromna zastava, a ispod njih po dugim stolovima ležao je plen iz svih varoških bašta: paprati, gomile ruža, crvenih, žutih, belih, ponosno isukane zlatne sabljice, mase raznobojnog nasturcijuma, visoke i krute kane koje su uzdizale svoje tamnocrvene i žute glave iznad ostalog cveća. Među njima su sveće gorele kao vatre na oltaru. Dva lica su gledala sa visine na prizor ispod sebe, dva lica tako različita kako se samo mogu zamisliti u dva čoveka na krmi jednog tako značajnog pothvata. Devis sa svojim pljosnatim obrazima i hladnim očima isposnika, s ponosnim usnama čvrsto stisnutim, Stivens s tamnim, vatrenim očima u dubokim dupljama na licu koje nije znalo nizašta drugo do za bolest i bol, i koje je sve to savladalo svojim raspoloženjem i svojom vatrenošću – dva lica koja su bila jako omiljena.
Starije gospođe iz odbora koje su nosile odgovornost za održavanje celoga bazara dolazile su šušteći isto tako važno kao neke velike lađe s potpuno razvijenim jedrima, požurivale su mlađe gospođe koje su zakasnile i nasmejane devojke da zauzmu svoje šatore, pa bi onda žurno iščezle tamo u zadnje prostorije gde je bilo jelo i piće. Tetka Piti je išla dahćući iza njih.
Svirači se popeše na svoju platformu, crni, nasmejani, debelih obraza koji su se već sjali od znoja i počeše da udešavaju svoje violine, da stružu i prevlače gudalima praveći se unapred važni. Stari Levi, kočijaš g-đe Merivedar, koji je dirigovao orkestrima prilikom svakog bazara, igranke i venčanja još od dana kad se Atlanta zvala Martasvil, kucnu svojim gudalom da privuče njihovu pažnju. U sali je osim dama koje su držale šatore bilo malo sveta i sve se oči upreše u njega. Violine, pa viole, akordeoni, bandžo i kastanjete zasviraše u sporom taktu pesmu »Lorena« – suviše sporo za igranje, jer će igranka nastati kasnije kad stvari budu rasprodate. Skarlet oseti kako joj srce brže zakuca kad do nje dopreše slatko setni zvuči valcera.
»Godine prolaze sporo, Lorena! Snegom je pokrivena trava zelena. Sunce je nisko na nebu, Lorena...« Jedandvatri, jedandvatri, dubokzamah, dvatri, okret, tri! Oh, da divnoga valcera! Ona lako opruzi ruke, sklopi oči i stade se njihati po tužnom nezaboravnom taktu. U tragičnoj melodiji Lorenine izgubljene ljubavi bilo je nečega što se mešalo s njenim sopstvenim uzbuđenjem i što učini da joj se grlo opet steže.
Zatim, kao da ih je stvorilla muzika valcera, šumovi počeše dopirati i ozdo sa senovite i mesečinom obasjane ulice: topot konjskih kopita, šum kolskih točkova, smeh i topli, slatki vazduh i meka kreštavost crnačkih glasova koji su se prepirali oko mesta gde se imaju privezati konji. Na stepenicama je vladala zbrka i dobroćudna veselost, čulo se mešanje svežih devojačkih glasova, tonovi u basu njihovih pratilaca, bezbrižni uzvici pozdravljanja i radosni usklici kad bi devojke ugledale neke prijatelje od kojih su se rastale toga istog popodneva.
Odjednom sva dvorana zabruja životom. Bila je puna devojaka, devojaka koje kao da su lebdele po zraku u svojim haljinama živih boja kao u leptira, sa ogromnim krinolinama, dok su ispod njih provirivale njihove čipkane gaćice, obla, nežna, gola pleća sasvim malčice otkrivena, meka prsa što su se ukazivala iznad čipkanih nabora, šalovi od čipaka koji su nemamo visili s ruke, lepeze iskićene i namalane, lepeze od labudovog i paunovog perja, koje su visile s članka na ruci o tankim kadifenim pantljikama, devojke s crnom kosom čvrsto začešljanom u frizure tako teške da su im glave stajale zaturene unazad s puno drskog ponosa, devojke s oblakom zlatnih kovrdžica i vitica prosutih po vratu i sa kitnjastim, zlatnim minđušama koje su se njihale i poigravale sa treperenjem njihovih kovrdžica. Čipke, svile, zlatni širiti i pantljike, sve utoliko skupocenije i nošeno s većim ponosom zbog toga što je prokrijumčareno kroz blokadu, i sve te skupocene ukrase su izlagali sa još više ponosa jer su bili kao neka izvanredna uvreda nanesena Jenkima.
Ali nije sve varoško cveće stajalo kao straža pred vođama Konfederacije. Najmanji, najmirisniji cvetovi su kitili devojke. Ruže zataknute iza rumenih ušiju, jasmin i ružini pupoljci upleteni u venac ležali su na nekim zlatnim viticama koje su padale unaokolo kao vodopad, cveće je bilo čedno zataknuto za svilene pasove, cveće koje će, pre nego što noć protekne, dospeti u džepove na prsima sivih uniformi da se sačuva kao dragocena uspomena.
U gomili je bilo tako mnogo uniformi – tako mnogo uniformi na tolikim ljudima koje je poznavala, ljudima koje je upoznala na bolničkim krevetima, na ulicama, na vežbalištu. To su bile sjajne uniforme, divne u sjaju svojih dugmadi, sa isprepletenim zlatnim širitima na rukavima i jakama, sa crvenim, žutim ili plavim prugama na čakširama, prema rodovima oružja, koje su savršeno lepo isticale sivu osnovu uniforme. Skerletni i zlatni pasovi su se njihali tamo i amo, sablje su odsijavale i lupkale o sjajne čizme, mamuze zvonile i zveckale.
»Tako lepi ljudi«, mislila je Skarlet, a srce joj se nadimalo od ponosa, dok su ljudi dovikivali pozdrave, mahali prijateljima i naginjali se duboko nad rukama starijih gospođa. Svi su izgledali tako mladi, čak i sa dugim, žutim brcima i punim, crnim i smeđim bradama, tako lepi, tako pusti, sa rukama koje su nosili u marami što im je visila o vratu, sa bleštavo belim zavojima oko glave, iznad suncem opaljenih lica. Neki su od njih išli na štakama, a ponosne devojke su usporavale svoj korak prema skakutavom hodu svojih kavaljera. Među uniformama je bila jedna mrlja drečeće boje koja je bacala u zasenak devojačke sjajne opreme i isticala se u gomili kao neka tropska ptica: jedan zuav iz Luizijane, u širokim čakširama sa plavim i belim prugama, svetložutim dokolenicama i tesno pripijenom crvenom dolamom, neki crnpurasti, nasmejani majmun od čoveka, s rukom u crnoj svilenoj traci o vratu. To je bio naročiti udvarač mlade Mejbel Merivedar – Rene Pikar. Mora biti da su tu došli svi iz bolnice, bar svi oni koji su mogli da idu, pa svi ljudi na odsustvu i na bolovanju, svi železnički i poštanski službenici, sve osoblje iz bolnica i intendantura odavde pa do Makona. Ala će gospođe biti zadovoljne! Bolnica će sigurno noćas zaraditi ovde silne pare!
Odjednom se ozdo sa ulice začu lupanje doboša, ravnomerno trupkanje nogu i usklici divljenja kočijaša. Glas trube je zatreštao i neki glas u basu je komandovao da se jedinica može razići. Posle jednog trenutka su se uske stepenice tresle pod navalom Domaće garde i jedinice Narodne vojske koje navališe u svetlim uniformama u dvoranu, stadoše se klanjati, pozdravljati po vojnički i rukovati se. To su bili mladići iz Domaće garde, presrećni što se igraju rata, oduševljeni obećanjem da će iduće godine biti u Virdžiniji u ovo doba godine ako rat bude trajao tako dugo, stari ljudi sa sedim bradama, koji žale što nisu mlađi i ponose se što marširaju u uniformi, ponosni na slavu svojih sinova na frontu. U Narodnoj vojsci je bilo mnogo sredovečnih ljudi, nešto i starijih, ali je bio i priličan broj onih koji su bili u godinama podložnim vojnoj obavezi, i koji se nisu držali onako kočoperno kao oni stariji i mlađi od njih. Svet je već počinjao da se pita zašto oni nisu kod Lija.
Kako li će sav taj silni svet stati u tu dvoranu! Pre nekoliko minuta ona je izgledala tako velika prostorija a sad je bila dupke puna, topla od letnjih noćnih mirisa, mirisa na kolonjsku vodu, pomadu za kosu, lovorovog mirisa od sveća, mirisa cveća, lakog mirisa na prašinu što se dizala ispod tolikih nogu iz podova stare dvorane. Od silne graje i brujanja mnogih glasova bilo je skoro nemoguće da se čuje ma šta, a stari Levi, kao da je saosećao sa radošću i zanosom cele mase, prekide »Lorenu« usred jednog takta, pa oštro lupnu gudalom i orkestar, svirajući što može oduševljenije, grmnu pesmu: »Lepa plava zastava«.
Stotine grla prihvatiše pesmu i zapevaše je kao da kliču oduševljeno. Trubač Domaće garde, popevši se i sam na platformu, prihvati melodiju baš u trenutku kad je počinjao hor, a visoki, srebrni tonovi truba se digoše potresno iznad pevanja gomile i nateraše niz kičmu i po golim mišicama jezu od dubokog uzbuđenja:
»Ura! Ura! Ura! za prava Južnjaka, ura!
Ura lepoj plavoj zastavi!
Koja nosi jednu jedinu zvezdu!«
Svetina je grmnula već i drugu strofu, kad Skarlet koja je pevala sa ostalima, ču slatki Melanin sopran kako se diže iza nje, zvonak i čist kao i drhtavi tonovi trube. Okrenuvši se ona vide Melani kako stoji ruku sklopljenih na prsima, zatvorenih očiju, dok su joj se iz kutova očiju slivale sitne suze. Ona se samo nasmeši na Skarlet nekako zamišljeno i setno kad muzika završi i utirući suze maramicom malo napući usta u znak izvinjenja.
– Tako sam srećna – prošaputa ona – i tako ponosna vojnicima, da prosto ne mogu da ne zaplačem. U očima joj je sijao neki dubok, skoro fanatičan blesak koji je za časak obasjao njeno jednostavno lice i činio ga lepim.
Kad se pesma svrši isti izraz beše na licima svih žena, suze ponosa na obrazima rumenim ili naboranim, osmesi na usnama, duboki, topli sjaj u očima kad su se okretale svojim ljudima, dragana ljubavniku, žena mužu. Sve behu lepe onom zasenjujućom lepotom koja preobražava i najružniju ženu kad joj se ukazuje zaštita i ljubav, i kad ona daje za uzvrat hiljadostruku ljubav.
Volele su svoje ljude, verovale u njih, oslanjale se na njih do posljednjeg svog daha. Kako može nesreća zadesiti žene koje su kao one zaklonjene bedemom snažnih muškaraca koji stoje između njih i Jenkija? Da li je ikad od stvorenja sveta bilo ljudi kao što su ovi, tako junačkih, tako bezobzirnih, tako viteških, tako nežnih? Šta bi drugo moglo krunisati tako pravednu i istinitu borbu kao što je njihova, osim sjajne pobede? Borbu koju su one voleie isto toliko koliko i svoje ljude. Borbu kojoj su služile i rukama i srcem. Borbu o kojoj su govorile, o kojoj su mislile, o kojoj su sanjale. – Borbu za koju bi, ako je potrebno žrtvovale i same svoje ljude i podnosile te žrtve isto tako ponosno kao što ti ljudi nose svoje bojne zastave.
Ponos i požrtvovanje nadimali su njihova srca, srećna zvezda Konfederacije bila je na vrhuncu, jer je krajnja pobeda već na pomolu. Pobede Stonvela Džeksona u Dolini i poraz Jenkija u sedmodnevnoj bici oko Ričmonda pokazivali su to sasvim jasno. Kako bi i moglo biti drukčije kraj takvih vođa kao što su Li i Džekson? Još jedna pobeda, pa će Jenki klečati na kolenima i preklinjati za mir, dok će njihovi ljudi dojahati kućama, pa će nastati ljubljenje i radost. Još jedna pobeda i rat je gotov!
Razume se da ima praznih stolica za stolom, i dečice koja neće nikad više videti lice svog oca, i neobeleženih grobova po samotnim ruinama u Virdžiniji i u mirnim planinama u Tenesiju, ali zar je to skupa cena kojom se plaća tako uzvišena stvar? Teško je doći do svile za gospođe, do čaja i šećera, ali su to stvari koje se podnose kao od šale. A osim toga neustrašivi krijumčari su se probijali kroz blokadu i donosili ipak sve te stvari ispred samog nosa Jenkija, što je činilo da se sve te stvari primaju mnogo uzbudljivije nego inače. Skoro će Rafael Sems i flota Konfederacije urediti stvar sa tim Jenki topovnjačama, pa će luke biti širom otvorene. A i Engleska će doći u pomoć da bi Konfederacija dobila rat, jer engleske fabrike stoje besposlene zato što nemaju južnjačkog pamuka. Pa razume se da britanska aristokratija ima naklonosti prema Konfederaciji, kao aristokrata prema aristokrati, a protiv je one rase ljubitelja dolara kao što su Jenki...
Tako su žene šuštale svojim svilenim haljinama i smejale se, gledajući na svoje ljude srcima koja su se nadimala od ponosa, jer su znale da ljubav ponikla pred licem opasnosti i smrti predstavlja dvostruku slast zbog neobičnih uzbuđenja koja je prate.
Kad je prvi put ugledala gomilu sveta Skarleti je srce zakucalo jače od uzbuđenja što se nalazi na jednoj zabavi, ali kad je kasnije razumevajući tek upola videla oduševljene izraze na licima oko sebe, njena radost poče da bledi. Svaka prisutna žena je blistala od uzbuđenja koje ona nije osećala. To je nju zapanjilo i činilo je potištenom. Dvorana joj se nekako više nije činila tako lepa, ni devojke tako smele, a belo usijanje odanosti Opštoj Stvari, koje je još žarilo sva lica, njoj se činilo – kako da kaže, eto, činilo joj se besmisleno.
U jednom naglom nastupu samopouzdanja od koga joj se usta začuđeno otvoriše ona shvati da ne deli sa tim ženama njihov ludi ponos, njihovu želju da žrtvuje sebe i sve što imaju za Stvar. I pre nego što je groza natera da pomisli u sebi: »Ne, ne! Ne treba da mislim na takve stvari! To nije u redu – to je greh! – znala je da za nju Opšta Stvar ne znači baš ništa, i da joj je dosadno kad čuje kako drugi ljudi govore o tome sa fanatičnim izrazom u očima. Njoj se Opšta Stvar nije činila sveta. Rat joj nije izgledao nešto sveto, nego jedna besmislica zbog koje ljudi ginu bez razloga i koja staje novaca i čini da se luksuzne stvari teško dobijaju. Ona je osetila da su joj dodijale beskrajne sedeljke sa pletenjem i savijanjem zavoja i čijanjem šarpije od koje joj se zalamaju nokti. I kako joj je dosta te bolnice! Dosadilo joj je i smučilo joj se od onih odvratnih zadaha truleži i beskrajnog jecanja, plašili su je izrazi koje je bliska smrt davala bledim i oslabelim licima.
Dok su joj se te izdajničke, bogohulne misli kovitlale po glavi krišom je pogledala oko sebe strahujući da neko to ne vidi ispisano na njenom licu. O, zašto ne može i ona da oseća kao i ostale žene! One su iskreno i od sveg srca odane Opštoj Stvari. One zaista misle ozbiljno sve što rade i govore. A kad bi neko ma samo i posumnjao da ona... Ne, to nikad niko ne sme znati! Ona se mora i dalje praviti oduševljena i ponosna Opštom Stvari, iako to ne oseća, i dalje igrati svoju ulogu udovice oficira Konfederacije koja hrabro snosi svoju žalost, koja oseća da smrt njenoga muža nije ništa ako je samo doprinela pobedi Stvari.
O, zašto je ona tako različita, tako izdvojena od tih žena punih ljubavi? Ona ne bi nikad mogla voleti ništa i nikoga tako nesebično kao one. Kako je to strašno osećanje osamljenosti – a ona se nije nikad ranije osećala osamljena ni telom ni dušom. Prvo je pokušala da odagna te misli, ali uporna čestitost prema sebi samoj, koja je ležala u osnovi njene prirode, nije joj to dozvoljavala. I tako je bazar tekao dalje dok su ona i Melani posluživale kupce koji su dolazili u njihov šator, glava joj je bila zaposlena pokušavanjem da se opravda pred samom sobom – zadatak koji se njoj retko činio težak.
»Druge žene su jednostavno luckaste i histerične sa svojim govorom o rodoljublju i Opštoj Stvari, a ljudi su skoro isto tako dosadni sa svojim pričama o životnim pitanjima i pravima Država. Samo ona, Skarlet O'Hara Hamilton, ima zdravi i uporni irski razum. Ona neće dopustiti da pravi sebe ludom u pogledu te stvari, ali neće biti luda ni da pokazuje javno svoja prava osećanja. Kako bi se ceo taj bazar iznenadio kad bi samo saznao šta ona stvarno misli! Kako li bi se zgranuli kad bi se odjednom popela na platformu pored svirača i izjavila da ona misli da rat treba da prestane da bi svaki čovek mogao da dođe svome domu, da se stara o svome pamuku i da bi opet moglo biti zabava i udvarača i dovoljno bledozelenih haljina.« Njeno pravdanje same sebe je za trenutak nešto malo ohrabri, ali se ipak još osvrtala po dvorani nepoverljivo. Šator devojaka Mek Ljur nije bio na upadljivom mestu, kao što je gđa Merivedar bila i rekla, te je bilo dugih razmaka vremena kad niko ne bi došao u njihov kutak, i Skarlet nije imala ništa drugo da radi do da gleda u srećnu gomilu. Melani je osećala njeno neraspoloženje, ali pripisujući ga njenoj čežnji za Čarlsom, nije ni pokušavala da je uvuče u razgovor. Ona se zaposlila uređivanjem stvari u šatoru da lepše izgledaju, dok je Skarlet sedela sumorno i gledala oko sebe. Čak joj se sad nije dopadalo ni cveće nagomilano ispod slika g. Devisa i g. Stivensa.
– Izgleda kao nekakav oltar – pomislila je u sebi prezrivo. A kako se svi drže prema toj dvojici rekao bi čovek da su oni bogotac i bogsin! – Zatim odjednom, obuzeta strahom pred svojim nepoštovanjem, poče žurno da se krsti kao da se izvinjava, ali se ipak zadrža na vreme.
»Pa i jeste tako – prepirala se ona sa svojom savešću. Svaki ih preuznosi kao da su sveci, a oni su samo obični ljudi, i to još prilično neprivlačni ljudi, ovako naoko.«
G. Stivens, razume se, nije ništa kriv za svoj izgled, jer je bio bolešljiv celog svog života, ali g. Devis...
I ona pogleda u ponosito čisto lice, izvajano kao kakva kameja. Najviše ju je dražila njegova šiljata bradica kao u jarca. Ljudi bi ili trebalo da se sasvim briju ili da nose brkove i punu bradu.
– Pa sigurno je taj pramičak sve što je mogao da stekne – pomisli ona, ne videći u tome licu hladan, pribran um koji je nosio na sebi teret jednog novog naroda.
Ne, ona sad nije više bila srećna iako je u početku sva zračila od zadovoljstva što se nalazi u takvoj gomili. Sad joj više nije bilo dovoljno što je samo tu prisutna. Ona je bila na bazaru ali nije bila njegov deo. Niko nije obraćao pažnju na nju i ona je bila jedina udata žena koja nije imala udvarača. A ona je celog svog života bila navikla da bude središte pažnje. To nije pravo! Njoj je tek sedamnaest godina, i noge joj cupkaju po podu željne da klize i da igraju. Njoj je sedamnaest godina i ima muža koji leži na groblju u Oklendu i dete u kolevci u kući tetke Pitipat, pa svi misle da treba da bude zadovoljna svojom sudbinom. Njena su prsa belja i struk tanji, a nožica manja nego u ikoje od prisutnih devojaka, ali što se njih tiče ona bi slobodno mogla i sama ležati pored Čarlsa s natpisom iznad glave »Ljubljena supruga toga i toga«.
Ona nije devojka koja može da igra i da se zabavlja, s nije ni udata žena da može da sedi s drugim ženama pa da kritikuje devojke koje igraju i zabavljaju se. Nije ni toliko stara da bi bila udovica. Udovice bi morale biti stare – tako strašno stare da više ne žele da igraju, da se zabavljaju ni da im se dive. O, to nije nikako pravo što ona sad tu sedi, mirna i dostojanstvena, kao primer udovičke smernosti i čednosti, ma da joj je tek sedamnaest godina. Nije pravo što mora da govori tihim glasom i da drži oči oborene prema zemlji kad privlačni ljudi dolaze u njen šator.
Svaka devojka u Atlanti je imala po tri udvarača oko sebe. Čak su se i najružnije držale kao neke lepotice – i, oh, što je još najgore, imaju na sebi tako divne, tako krasne haljine!
A ona tu sedi kao neka vrana u crnoj svili sve do članaka, zakopčana sve do brade, bez i najmanjeg traga neke čipke ili gajtana, bez ikakvog nakita osim žalosnog broša od oniksa koji joj je dala Elen, i mora da gleda kako neke mršave devojke vise o ruci lepih ljudi. A sve to zbog toga što je Čarls Hamilton dobio boginje. Nije čak ni poginuo u hrabrom boju da bi se mogla bar time hvaliti! Buntovnički se nasloni laktovima o sto, pa stade gledati po gomili ne mareći za često ponavljanu opomenu Mami da se ne naslanja laktovima i da ih ne pravi ružnim i naboranim. Šta sad mari ako i budu ružni? Verovatno neće ni imati prilike da ih opet negde pokazuje. Čežnjivo je gledala haljine što su prolazile mimo nje, od divne žućkaste sirove svile sa vencima od ružinih pupoljaka, ružičasti saten sa osamdeset volana opšivenih tankim, crnim, kadifenim pantljikama, svetloplavi taft u ogromnim suknjama i čitavim slapovima čipke, otkrivena prsa, prekrasno cveće. Mejbel Merivedar priđe susednom šatoru pod ruku sa svojim zaovom. Imala je na sebi haljinu od svetlozelenog tarltana, tako široku da je njen struk skoro iščezao, svu iskićenu volanima od čipke »Šantiji«, donesene iz Čarlstona poslednjom krijumčarskom lađom, i Mejbel se njom toliko ponosila kao da je te čipke donela ona a na čuveni krijumčar, kapetan Batler.
– Kako bih ja slatko izgledala u toj haljini – pomisli Skarlet s mnogo lude zavisti u srcu. – Ona ima struk kao neka krava. Zeleno je baš moja boja, a isticalo bi moje oči. Do vraga – zašto plavuše pošto poto moraju da nose tu boju? Njena koža izgleda zelena kao ustajao sir. I kad samo pomislim da više nikad neću poneti tu boju, čak ni onda kad budem skinula crninu! Čak ni ako stvarno uspem da se ponovo udam. Onda ću morati da nosim odvratne sive boje, ili mrke i ljubičaste.
I još je jedno kratko vreme razmišljala o nepravednosti svega toga. »Kako je bilo kratko vreme za zabavu, za lepe haljine, za igranje i koketiranje! Svega nekoliko kratkih godina! Zatim se udaš i nosiš haljine mrtvih boja, dobiješ decu koja ti upropaste struk i sediš u kutovima na igrankama sa drugim ozbiljnim gospođama, da tek ponekad iziđeš da igraš sa svojim mužem ili nekim starim gospodinom koji ti gazi na prste. Ako se ne ponašaš tako onda te druge gospođe ogovaraju, dobar glas ti ode do vraga a tvoja porodica se osramoti. Izgleda tako ludo traćenje vremena što kao sasvim mlada devojka neprestano učiš kako ćeš biti primamljiva i kako ćeš loviti ljude, pa onda iskorišćuješ to znanje svega jednu do dve godine.« Kad je stala da razmatra svoje vaspitanje dobiveno od Elen i stare Mami, znala je da je bilo temeljno i dobro jer je uvek imalo dobre posledice. Imala si se držati utvrđenih pravila, a ako si ih se držala uspeh ti je krunisao napore.
Prema starim gospođama moraš biti slatka i bezazlena i izgledati što je moguće prostodušnija, jer stare gospođe imaju oštro oko pa posmatraju devojke ljubomorno kao pakosne mačke gotove da skoče na najmanju nepromišljenost jezika ili oka. Prema staroj gospodi devojka mora biti smela i govorljiva i pomalo, ali ne otvoreno, koketna da bi se sujeta tih starih budala malo zagolicala. To kod njih budi osećanje da su vragovi i još mladi pa vas štipkaju za obraze i kažu da ste mala veštica. A vi. razume se, uvek pocrvenite u takvoj prilici, jer bi vas oni inače uštinuli s više uživanja nego što se pristoji a svojim sinovima biste rekli da ste raskalašni.
Prema mladim devojkama i mladim udatim ženama moraš biti slatka, topiti se od miline i ljubiti se kad god ih sretneš, makar i po deset puta na dan. Moraš ih obgrliti rukom oko pasa i pustiti da ti one urade to isto, makar koliko ti se to ne dopadalo. Moraš se diviti njihovim haljinama ili njihovim bebama bez razlike, zadikrivati ih zbog udvarača i čestitati im na njihovim muževima, a uz to se kikotati smerno i odricati da imaš ikakvih draži koje bi se mogle meriti sa njihovim. A naročito, nikad ne smeš otvoreno govoriti ono što misliš, ma šta to bilo, kao god što ni one ne govore ono što stvarno misle.
Muževe drugih žena strogo ostavljaš na miru, čak i onda kad su to tvoji nekadašnji odbačeni udvarači, i makar kako privlačni bili. Ako si suviše ljubazna prema mladim muževima njihove žene kažu da si raspusna, te stekneš rđav glas i nikad ne dobiješ ozbiljne udvarače za sebe.
Ali sa neoženjenim mladićima – o, to je već nešto drugo! Možeš se tiho smejati na njih, a kad oni dotrče da vide zašto se smeješ ti nećeš da kažeš, nego se samo još više smeješ i držiš ih uza se bogzna kako dugo, dok se oni trude da pogode. Očima možeš obećavati mnogo uzbudljivih stvari, koje će naterati nekog čoveka da se ubije pokušavajući da ostane nasamo s tobom. A kad budeš s njim nasamo, onda se možeš naći jako, o vrlo jako uvređena, ili vrlo ljuta kad pokuša da te poljubi. Onda ga možeš naterati da se izvinjava da je lud, pa mu tako milo oprostiti da će se on neprestano vrteti oko tebe i nastojati da te još jednom poljubi. (Elen i Mami je nisu tome učile, ali je ona uvidela da to pali.) Onda ti udariš u plač i izjaviš da ne znaš šta ti je, i da te on više nikad ne može poštovati. A on onda mora da ti utire suze i obično te zaprosi, samo da pokaže kako te jako ceni. Pa onda ima tu... O, ima toliko stvari koje se mogu izvoditi s neoženjenim mladićima, i ona ih sve zna, sve veštine kradimičnih pogleda sa strane, lako smeškanje iza lepeze, njihanje kukova u hodu, tako da se suknje ljuljaju kao zvona, pa suze, smeh, pa laskanje, pa blaga simpatija. Ah, sve raznovrsne smicalice koje nisu nikad promašile – osim kod Ašlija!
Ne, zaista ne izgleda pametno učiti sve te bistre doskočice pa se njima služiti tako kratko vreme i onda ih ostaviti na stranu jednom za svagda. Ala bi to bilo divno nikad se ne udavati nego stalno izgledati divno u bledozelenoj haljini i stalno imati oko sebe lepe udvarače. Ali ako bi to potrajalo suviše dugo onda bi neizbežno postala stara usedelica, kao Indija Vilks, i svaki bi govorio o tebi »jadnica«, onim odvratnim neiskreno sažaljivim tonom. Ne, ipak je bolje udati se pa sačuvati samopoštovanje čak i ako nemaš više zabave.
O, kako je taj život zamršena stvar! Zašto li je ona bila tako glupa te se udala baš za Čarlsa i završila svoj život u šesnaestoj godini?
Njeno ljutito i sumorno sanjarenje prestade kad gomila poče da se izmiče unazad prema zidovima, dok su gospođe pažljivo držale svoje krinoline da im se pri dodiru obruči ne podignu nezgodno i ne otkriju više gaćica nego što se pristoji. Skarlet se podiže na vrh prstiju, pogleda preko glava i vide kako se kapetan Narodne vojske penje na platformu. On viknu nekoliko naredaba i polovina čete se postroji. Nekoliko minuta su izvodili vežbe od kojih im izbi znoj po čelu i koje izazvaše klicanje i pljeskanje publike. Skarlet je po dužnosti pljeskala sa ostalima kad vojnici nagrnuše prema šatorima za punč i limunadu pošto behu raspušteni, pa se okrete Melani, osećajući da će biti bolje ako odmah, što može ranije, počne sa pretvaranjem u pogledu Opšte Stvari.
– Divno su izgledali, zar ne? – reče ona. Melani je preturala po pletenim stvarima na stolu.
– Mnogi od njih bi mnogo bolje izgledali u sivim uniformama i u Virdžiniji – reče ona, pa se čak nije ni trudila da spusti glas.
Nekoliko ponosnih majki članova Narodne vojske stajale su sasvim blizu, te čuše njenu primedbu. Gđa Ginan pocrvene pa preblede, jer njen dvadesetpetogodišnji Vili beše takođe u četi.
Skarlet beše zapanjena rečima koje je čula baš ođ Meli.
– Zašto, Meli?
– Ti dobro znaš da je to tačno, Skarlet. Ja ne mislim na mlade dečake i staru gospodu. Ali većina onih koji su u Narodnoj vojsci savršeno je sposobna da uprti pušku na rame, pa bi trebalo da je dosad već to i uradila.
– Ali... ali... – počela je Skarlet, koja nije nikad dotle razmišljala o tome. – Neko je ipak morao da ostane na domu da... (– Šta li joj je ono Vili Ginan kazao, da se izvini što je još u Atlanti?) – Neko je ipak morao da ostane da štiti državu od invazije.
– Ne preti nama nikakva invazija i niko neće ni izvršiti tu invaziju – reče Meli mirno, gledajući prema grupi milicionara. – A najbolji način da se invazija onemogući bio bi da oni odu u Virdžiniju i da tamo tuku Jenkije. A što se tiče priče da Narodna vojska ostaje ovde da spreči crnce da se pobune – to je najgluplja priča koju sam ja ikad čula. Zašto bi se naši crnci bunili? To je samo izvinjenje za kukavice. Ja se kladim da bismo mi mogli da potučemo Jenkije u roku od mesec dana kad bi samo sva Narodna vojska iz svih država otišla u Virdžiniju. Tako stoji stvar!
– Ta šta govoriš, Meli? – viknu Skarlet, gledajući u nju.
Meline blage, crne oči su sevale od ljutine.
– Moj muž se nije bojao da ode, kao ni tvoj. A više bih volela i da su obojica mrtvi nego da su ostali kod kuće... Oh, mila, žao mi je! Kako sam nepromišljena i svirepa!
I stade nežno lupkati po mišici Skarlet koja je gledala u nju. Ali nije mislila na mrtvoga Čarlsa. Mislila je na Ašlija. Zamisli da i on umre! Odjednom se okrete i automatski se nasmeši kad dr Mid pristupi njihovom šatoru.
– No, devojke – pozdravi ih on – vrlo je lepo od vas što ste došle. Ja znam kakva je to za vas žrtva što ste došle večeras. Ali sve je to za Opštu Stvar. A sad ću da vam kažem jednu tajnu. Imam jedan tajni način kako da večeras ovde dođemo do što više novca za bolnicu, ali, bojim se da će se neke od gospođa pobuniti na to.
Zastade i zasmeja se cupkajući svoju šiljatu bradicu.
– A šta to? Hajde, kažite nam!
– Nego sad sam se predomislio i rešio da i vas pustim da pogađate. Ali vi, devojke, morate biti uz mene ako članovi crkvenih odbora budu hteli da me proteraju iz varoši. Zaboga, pa to je za bolnicu! Videćete. Ništa slično ovome nije nikad dosad bilo.
I ode dostojanstveno prema većoj grupi starijih dama u jednom uglu. Kad se dve mlade žene behu okrenule jedna prema drugoj da nagađaju kakva li to može biti tajna, dva starija gospodina pristupiše njihovom šatoru govoreći glasno da žele deset metara nekog veza. Najzad, bolje i stara gospoda nego bez gospode uopšte, mislila ja Skarlet, odmeravajući vez i čedno dopuštajući da je gospoda hvataju za podbradak. Stare delije odšetaše prema šatorima sa limunadom a drugi kupci zauzeše njihova mesta kod stola. Njihov šator nije imao toliko mnogo kupaca kao drugi, gde je zvonio gugutavi smeh Mejbel Merivedar, a duhoviti odgovori Fani Elsing i kćeri gđe Huajting izazivali opšti smeh. Meli je prodavala nepotrebne stvari ljudima koji ih nisu mogli nikako iskoristiti i to tako mirno i vedro kao kakav trgovac, a Skarlet je svoje držanje podešavala prema ponašanju Meli.
Pred svakim stolom, osim njihovog, bile su gomile ljudi, devojke su ćeretale a ljudi kupovali. Ono nekoliko ljudi koji bi došli do njih govorili su o tome kako su na univerzitetu bili zajedno sa Ašlijem, o tome kako je on sjajan vojnik, ili su govorili s poštovanjem o Čarlsu i o tome kako je njegova smrt bila veliki gubitak za Atlantu.
Zatim muzika zasvira veselu melodiju: »Džoni Beker, paz' ovog crnca!« i Skarlet pomisli da će morati da vrisne. Ona je želela da igra. Ona je silno želela da igra. Gledala je preko poda i lupkala nogom po taktu muzike a njene zelene oči su plamtele tako željno da su upravo sevale. Na drugoj strani dvorane, sasvim prema njoj, na vratima je stajao neki čovek koji tek što beše došao i taj čovek je opazi, trže se kad je poznade i stade pažljivo gledati u njene oči na namrštenom, buntovnom licu. Zatim se nasmeši sam za sebe kad u njima pročita poziv koji je svaki muškarac mogao videti.
Bio je to čovek visoka stasa obučen u crno odelo, koji se za čitavu glavu izdizao iznad oficira koji su bili oko njega, širokih ramena koja su se postepeno sužavala do vitkog stasa, a njegove noge u sjajnim crnim cipelama behu začudo male. Njegovo strogo crno odelo s lepom naboranom košuljom i pantalonama lepo zategnutim čudno je odudaralo od njegove pojave i lica, jer je bio kicoški odeven odelom nekog fićfirića na telu koje je bilo snažno i potajno opasno u svojoj nemarnoj lepoti. Kosa mu je bila crna kao gavran, a crni brkovi mali i kratko potkresani, skoro sa stranačkim izgledom u poređenju sa mužastvenim, junačkim brkovima konjičkih oficira oko njega. Izgledao je, i bio, čovek mnogih neobuzdanih i neprikrivenih prohteva. Imao je izgled krajnjeg samopouzdanja i neprijatne smelosti, a u njegovim drskim očima je bilo nekog pakosnog sjaja dok je nepomično gledao u Skarlet. Najzad i ona, osetivši njegov pogled na sebi, pogleda prema njemu.
Negde joj u glavi zazvoni zvono sećanja, ali se za trenutak nije mogla nikako setiti ko je to. Ipak to je, posle tolikih meseci, bio prvi čovek koji je pokazao neko interesovanje za nju i ona mu dobaci jedan veseo osmeh. Kad se on pokloni ona mu lako odgovori glavom, pa zatim kad se on uspravi i pođe k njoj nekim neobično gipkim, kao indijanskim korakom, njena ruka polete ustima da uguši krik groze jer je sad znala ko je to.
Stajala je kao gromom poražena i ukočena dok se on probijao kroz gomilu. Zatim se slepo okrete spremna da pobegne u bife, ali joj suknja zape za jedan klin u šatoru. Ona je besno povuče i razdera je, dok se on za časak stvori pored nje.
– Dozvolite mi – reče on saginjući se da otkači volan – nisam se mogao nadati da ćete me se vi setiti, gospođice O'Hara.
Njegov glas je začudo godio njenom uhu, lepo odmeren glas otmenog čoveka, zvučan, spor i otegnut kao u pravog Čarlstonca.
Ona pogleda naviše u njega očiju punih preklinjanja, lica crvena od stida zbog njihovog poslednjeg susreta, i srete dva najcrnja oka koja je ikad videla kako poigravaju puna nemilordne veselosti. Zar se od svih ljudi na svetu morao tu stvoriti baš taj čovek koji je bio svedok one scene sa Ašlijem zbog koje je nju još mučila mora, taj odvratni bednik koji upropašćuje devojke i koga ne primaju u društvo, onaj grozni čovek koji je rekao, i to s puno razloga, da ona nije prava dama.
Na zvuk njegovog glasa Melani se okrete i, prvi put u svome životu, Skarlet zahvali bogu što je stvorio i njenu zaovu.
– Šta?... Ali – pa to je... to je gospodin Ret Batler? – reče Melani uz lak osmeh pružajući ruku. – Ja sam se s vama upoznala ...
– O srećnom danu objavljivanja vašeg zaručenja – dopuni on naginjući se nad njenu ruku. – Vrlo je ljubazno od vas što me se sećate.
–  A šta vi radite tako daleko od Čarlstona, gospodine Batlere?

– Imam nešto malo dosadnog posla, gospođo Vilks. Odsada ću ja često svraćati u vašu varoš jer uviđam da moram ne samo donositi robu, nego se moram postarati i da se ona rasturi.
– Donositi robu? – poče Melani a čelo joj se nabra, pa se zatim stade radosno smešiti. – Kako, pa to ste... onaj koji nam probija blokadu. Ta svaka devojka večeras ima na sebi haljinu koju ste vi doneli. Zar tebe to ne uzbuđuje, Skarlet? ... Nego, šta je tebi, mila? Je li ti zlo? Hajde, sedi!
Skarlet se spusti na stolicu, a disala je tako brzo da se bojala da će joj steznik pući. Oh, kako je to grozna stvar! Ona nije nikada mislila da će opet sresti ovog čoveka. On podiže sa stola njenu crnu lepezu i stade je brižno, suviše brižno hladiti, ozbiljna lica, ali očiju koje su još veselo poigravale.
– Ovde je jako toplo – reče on. – Nije ni čudo što se gospođici O'Hara smučilo. Mogu li vas odvesti do prozora?
– Ne! – reče Skarlet tako grubo da je Meli pogleda začuđeno.
– Ona više nije gospođica O'Hara – reče Meli. – Ona je gospođa Hamilton. Sad je ona moja sestra!
– Meli upravi na Skarlet jedan od svojih pogleda punih ljubavi. Skarlet pomisli da će se ugušiti kad se na crnpurastom, gusarskom licu kapetana Baltera ukaza neki čudan izraz.
– Uveren sam da je to sreća za obe krasne gospođe – reče on uz lak poklon. To je bila primedba koju su činili svi ljudi, ali kad on to reče njoj se činilo da on misli sasvim suprotno.
– Sigurno su vaši muževi večeras ovde, u ovoj srećnoj prilici? Bilo bi mi vrlo prijatno da obnovim poznanstvo.
– Moj je muž u Virdžiniji – reče Meli s ponosno dignutom glavom. – A Čarls... – i glas je izdade.
– On je umro u logoru – reče Skarlet mrtvo. Skoro je odsecala svoje reči. Dali će taj stvor jednom otići? Meli je pogleda iznenađeno, a kapetan učini pokret kao da sam sebi nešto prebacuje.
– Drage moje gospođe – kako sam samo mogao! ... Vi ćete mi oprostiti! Ali, dopustite jednom strancu da vam mesto utehe kaže da umreti za otadžbinu znači večito živeti.
Melani se nasmeši prema njemu kroz blistave suze, dok je Skarlet osećala kako joj gnev i nemoćna mržnja kao gladna lisica proždiru utrobu. On je opet učinio jednu ljubaznu primedbu, ukazao dužnu poštu kao što bi svaki lepo vaspitan čovek učinio u sličnoj prilici, ali on nije ozbiljno mislio ni jedne reči. On se samo podsmevao njoj. On zna da ona nije volela Čarlsa. A Meli je ona ista stara luda kad nije u stanju da ga prozre. »O, molim ti se bože, samo nemoj da dopustiš da ga ma ko drugi prozre!«, mislila je ona trgnuvši se od užasa. Da li će on kazati ono što zna? On, razume se, nije džentlmen, a čovek nikad ne može znati šta sve mogu počiniti ljudi koji nisu džentlmeni. Ne postoji nikakvo merilo kojim bi se oni mogli meriti. Ona podiže oči da ga pogleda i vide da su mu usta naniže oborena u kutovima u znak usiljenog saučešća čak i dok joj je hladio lice. Nešto u njegovom izrazu je prkosilo njenom duhu i vraćalo joj natrag snagu u naglom nastupu mržnje. I ona mu odjednom otrže lepezu iz ruke.
– Meni je sasvim dobro – reče ona prkosno. – Nije nužno da mi rasturate kosu unaokolo.
– Skarlet, draga! Kapetane Batlere, vi joj ne smete zameriti. Ona... ona ne zna za sebe kad čuje da se izgovori ime sirotog Čarlsa – a možda, na kraju krajeva, nije trebalo ni da dođemo večeras ovamo. Znate, mi smo još u žalosti pa je to prava muka za nju – sve ovo veselje, pa muzika, jadno dete!
– Ja potpuno razumem... – reče on s napregnutom ozbiljnošću, okrenuvši se pažljivo pogleda u Melani pogledom što prodire do dna njenih blagih zabrinutih očiju i njegov se izraz na licu promeni, a neko prekovoljno poštovanje i blagost zavladaše nad njim. – Ja mislim da ste vi hrabra mlada dama, gospođo Vilks?
»Ni jedne reči o meni« – pomisli ljutito Skarlet dok se Meli smešila zbunjeno i odgovarala.
– Bože moj, kapetane Batlere! Bile smo potrebne bolničkom odboru za ovaj šator u poslednjem trenutku. – Jednu navlaku za jastuke? – Evo vam jedne divne sa lepom zastavom izvezenon na njoj. I okrete se pošto se tri konjanika pojaviše kod stola. Melani je za trenutak mislila kako je kapetan Batler divan čovek. Zatim zažele da između njene suknje i jedne pljuvaonice, što je stajala ispod samog stola, postoji nešto deblje od običnog platna, jer su konjanici nesigurnije nišanili svojom od duvana mrkom pljuvačkom nego svojim dugim pištoljima. Zatim zaboravi i na kapetana Batlera i na Skarlet i na pljuvaonicu pošto nove mušterije nagrnuše na šator.
Skarlet je mirno sedela na stoličici i hladila se lepezom ne usuđujući se da digne pogled i žaleći što se kapetan Batler ne nalazi na palubi svog broda gde mu je i mesto.
– Je li vam muž odavno umro?
– O da, odavno. Pre skoro godinu dana.
– Sigurno pre čitavog eona.
Skarlet nije baš bila sigurna šta je to eon, ali se nije mogla prevariti u zajedljivom tonu njegovog glasa i  ne odgovori ništa.
– Jeste li dugo bili udati? Izvinite što vas to pitam, ali ja sam dugo bio odsutan iz ovoga kraja.
– Dva meseca – reče Skarlet preko volje.
– Prava tragedija, zaista – nastavljao je on nemarnim glasom.
»O, neka ide do vraga – pomisli ona ljutito. – Da je to ma koji drugi čovek na svetu, ja bih ga prosto hladno dočekala i oterala od sebe. Ali on zna o Ašliju, i zna da nisam volela Čarlsa. I tako su mi ruke vezane. – Nije govorila ništa, samo je neprestano gledala naniže u svoju lepezu.
– I ovo vam je prvi put da izlazite u društvo?
– Znam da to izgleda čudno – objašnjavala je ona brzo. Ali devojke Mek Ljur, koje su imale da drže ovaj šator, morale su da odu, te nije bilo nikoga drugog nego samo Melani i ja...
– Nikakva žrtva nije suviše velika za Opštu Stvar! Gle! Pa i gđa Elsing je rekla baš te iste reči, samo kad ih je ona izgovarala one nisu tako zvučale. Njoj navreše na usta ljutite reči ali se uzdrža da ih kaže. Jer ona i nije ovde zbog Opšte Stvari nego što joj je dodijalo da sedi kod kuće.
– Ja sam uvek mislio – reče on zamišljeno – da je običaj žaljenja i umotavanja žena u krep za sav ostatak života i uskraćivanja svakog normalnog zadovoljstva isto tako varvarski kao i induski običaj »sati«.
– Satira?
On se samo nasmeja kad ona pocrvene zbog svoga neznanja. Mrzela je ljude koji upotrebljavaju reči koje ona ne zna.
– U Indiji kad neki čovek umre spaljuju ga, mesto da ga sahrane, a njegova žena se uvek popne na lomaču pored njega te je spale s njim zajedno.
– Uh, ala je to užasno! A zašto to rade? Zar policija ništa ne preduzima?
– Razume se, ništa. Žena koja se ne bi spalila bila bi onemogućena u društvu. Svaka poštovanja dostojna hinduska gospođa bi govorila kako ona nije postupila onako kako lepo vaspitana dama treba da postupi – baš kao što bi i one uvažene gospođe u kutu govorile o vama kad biste se večeras pojavili ovde u crvenoj haljini i kad biste poveli igru. Ja lično mislim da je običaj sati mnogo milostiviji nego naš prekrasni južnjački običaj da se udovice žive sahranjuju.
__ Kako vi smete da kažete da sam živa sahranjena?
– Kako se žene grčevito drže okova koji ih stežu! Vi smatrate hinduski običaj za varvarski – ali, da li biste imali hrabrosti da se večeras pojavite ovde da niste potrebni Konfederaciji?
Skarlet su uvek dovodile u zabunu prepirke ovakve vrste. A ova ju je zbunila utoliko više što je osećala da u njegovim tvrđenjima ima neke istine. Ali sad je bila prilika da svrši s njim.
– Razume se da ne bih došla. To bi značillo da ne ukazujem ... no... da ne ukazujem poštovanje... izgledalo bi kao da nisam vo...
Njegove oči pune cinične radoznalosti kao da su željno iščekivale njene reči, i ona ne beše u stanju da nastavi. On zna da ona nije volela Čarlsa, a neće da je pusti da pokazuje lepa osećanja koja treba da pokazuje. Ala je grozna stvar imati posla sa čovekom koji nije džentlmen! Pravi džentlmen bi se pravio da veruje jednoj dami i onda kad zna da ona laže. To znači južnjačko viteštvo. Pravi džentlmen se uvek drži utvrđenih pravila, govori uljudne stvari koje olakšavaju život jednoj dami. A ovaj čovek kao da ne mari za neka pravila i očevidno uživa da govori o stvarima o kojima niko nikad ne govori.
– Čekam na vaše reči bez predaha...
– Mislim da ste grozni! – reče ona nemoćno obarajući oči prema zemlji.
On se naže prema njoj preko stola dok mu usta ne dođoše skoro do njenog uha, u vrlo uspelom podražavanju nevaljalca sa pozornice, pa promrmlja: – Ne bojte se, lepa gospođo! Vaša grešna tajna je sigurna kod mene!
– Oh! – šapnu ona grozničavo uzrujana – kako možete da govorite takve stvari?
– Ja sam samo hteo da vas umirim. Šta biste vi inače hteli da kažem? »Budi moja, lepotice, jer ću inače sve otkriti!«
Ona i nehotice pogleda u njegove oči i vide da su pune šeretskog zadirkivanja kao u nekog dečaka. I odjednom se nasmeja. Na kraju krajeva to je samo jedan glup položaj. I on se takođe nasmeja i to tako glasno da nekoliko starijih gospođa iz ugla pogledaše prema njima. Pošto primetiše da se udovica Čarlsa Hamiltona po svoj prilici lepo zabavlja i to s nekim potpuno nepoznatim čovekom, one s negodovanjem primakoše glave jedna drugoj.
Odjednom se začu lupa doboša i mnogi glasovi povikaše »pssst«, a dr Mid se pope na platformu i raširi ruke zahtevajući tišinu.
»Mi svi moramo odati duboku zahvalnost ljubaznim gospođama čiji je neumorni i rodoljubivi napor učinio od ovog bazara ne samo novčani uspeh – poče on – nego je ovu grubu prostoriju pretvorio u zanosno mesto, u prekrasnu baštu dostojnu pupoljaka koje vidim oko sebe.« Svi zapljeskaše u znak odobravanja. »Gospođe su dale sve od sebe, ne samo svoje vreme, nego i trud svojih ruku, te su lepi predmeti u šatorima dvostruko lepi – jer su izrađeni lepim ručicama naših divnih južnjačkih žena.«
Čuli su se novi usklici odobravanja, a Ret Batler koji je stajao nemarno naslonjen na sto pored Skarlet, prošaputa: »Uobraženi stari jarac!«
Skarlet, koja se ponovo zgrozi na ovo vređanje veličanstva najomiljenijeg građanina Atlante, pogleda ga prekorno. Ali je doktor zaista izgledao kao jarac sa svojom šiljatom bradicom na podbratku koja se brzo drmala tamo i ovamo, tako da se i sama jedva uzdrža da ne prsne u smeh.
»Ali sve to još nije dovoljno. Dobre gospođe iz bolničkog odbora, čije su bodre ruke ublažile mnogu patnju i izvukle iz čeljusti smrti naše hrabre borce za najpravedniju Stvar, poznaju naše potrebe. Ja ih neću sad nabrajati. Mi moramo imati još novaca da kupimo lekarske potrebe iz Engleske, a večeras je među nama i neustrašivi kapetan koji se tako uspešno probijao kroz blokadu više od godinu dana, i koji će se i dalje probijati da donese lekarije koje su nam potrebne. Kapetan Ret Batler!«
lako je to došlo potpuno iznenada za njega, junak i borac protiv blokade lepo se pokloni – isuviše lepo, pomisli Skarlet, nastojeći da ga analizira. Izgledalo je kao da namerno preteruje u uljudnosti iz prezrenja koje oseća prema svima koji su tu prisutni. Dok se on klanjao sala se prolamala od burnog pljeskanja, a iz ženskog kuta su se pružali vratovi da ga bolje vide. S njim se dakle udovica Čarlsa Hamiltona onako zabavljala! A nema ni godina dana kako je Čarls umro!
»Nama treba još zlata i ja ga tražim od vas – nastavljao je doktor. – Ja tražim od vas žrtvu, ali žrtvu isuviše malu u poređenju sa žrtvama koje naši hrabri ratnici u sivom čine svaki čas... Tako malu da izgleda skoro: smešna. Gospođe, ja od vas tražim vaš nakit. Ja tražim vaš nakit? Ne, Konfederacija traži vaš nakit, Konfederacija vas moli za njega, i ja znam da ga niko neće uskratiti. Kako krasno blista dragi kamen na vašoj lepoj ruci! A kako se divno presijavaju zlatni broševi na grudima rodoljubivih dama! Ali koliko je lepša žrtva nego sve zlato i drago kamenje bogate Indije! Zlato će se rastopiti, drago kamenje prodati a novac upotrebiti da se nabave lekarije i druge lekarske potrebe. Gospođe, kroz vaše redove će proći dva naša hrabra ranjenika sa korpama i.. « – ali se ostatak govora nije mogao čuti od burnog pljeskanja i klicanja.
Prva Skarletina misao beše duboka radost što joj crnina ne dopušta da nosi skupocene minđuše i teški zlatni lanac, što su pripadali još staramajci Robijar, i grivne od emajla i zlata, kao i broš od granata. Videla je kako mali zuav sa običnom pletenom kotaricom o drugoj, neranjenoj ruci prolazi kroz gomilu na njenoj strani dvorane i gledala kako žene, i mlade i stare, smejući se, zažarene, trzaju grivne, ciče kao da ih boli dok skidaju minduše iz probušenih ušiju, pomažu jedna drugoj da otkopčaju krute kopče na đerdanima, da otvore broševe sa grudi. Čulo se stalno zveckanje metala o metal i uzvici: »Čekajte – čekajte! Evo, otkopčala sam. Eto!« I Mejbel Merivedar je skidala s ruke divne dvostruke grivne ispod i iznad lakta. Fani Elsing je vičući: »Smem li, mama?« vadila iz kose dijademu od bisera i teškog zlata koja je pripadala porodici kroz nekoliko pokolenja. Kako bi koji dar pao u korpu nastalo bi pljeskanje i klicanje.
Nasmejani mali čovek je sad prilazio njihovom šatoru s korpom koja je već bila teška za njegovu ruku i kad on naiđe, Ret Batler nemarno baci u nju tešku i lepu zlatnu tabakeru. Kad dođe do Skarlet i nasloni korpu na tezgu, ona samo mahnu glavom i raširi ruke da pokaže kako nema ništa da mu da. Bilo je to neprijatno za nju, jedinu prisutnu osobu koja nije imala ništa da pokloni. I tada ona opazi sjaj svog teškog venčanog prstena.
U tom trenutku zbunjenosti ona se trudila da se seti Čarlsovog lica – kako je izgledalo kad joj ga je stavio na prst. Ali je sećanje bilo nejasno, zamućeno nekim osećanjem razdraženosti, koje je uvek izazivalo sećanje na njega. Čarls – pa on je kriv što je život svršen za nju, što je ona već stara.
Ona naglo dohvati da ga skine, ali prsten zape. Zuav već beše pošao prema Melani.
– Čekajte! – viknu Skarlet. – Imam nešto za vas! – Prsten se skide, i kad pođe da ga baci u kotaricu prepunu lanaca, satova, prstenja, igala, broševa, ona susrete pogled Reta Batlera. Njegove su se usne lako smeškale. Ona prkosno baci svoju burmu na vrh gomile.
– Oh, mila moja! – prošaputa Melani hvatajući je pod ruku, dok su joj oči plamtele od ponosa i ljubavi. – Ti, čestita, hrabra dušo! Pričekajte – molim vas, pričekajte, poručnice Pikar! Imam i ja nešto za vas.
I ona je sad skidala svoj venčani prsten za koji je Skarlet znala da još nijednom nije sišao s njenog prsta otkako ga je Ašli tamo stavio. Skarlet je znala kao niko drugi šta taj prsten znači za nju. Prsten se teško skidao, pa i onda, kad ga je već skinula, za neko vreme ostade stisnut u njenoj malenoj ruci. Onda ga blago spusti na gomilu nakita.
Dve mlade žene su stajale i gledale za zuavom koji jo išao prema grupi starijih gospođa u uglu, Skarlet prkosno, a Melani žalosnija izgleda nego da plače. Ali ništa nije izmaklo oku čoveka koji je stajao pored njih.
– Da ti nisi imala hrabrosti da to učiniš, ja se nikad ne bih usudila na to – reče Meli, stavljajući svoju ruku oko Skarletinog struka i blago je stežući. Skarlet je za trenutak osetila želju da je se otrese i da vikne: »Za ime božje!« iz svega glasa, kao što je to radio Džerald kad je bio ljut, ali opazi Batlerove oči i uspe da se kiselo nasmeši. Dosadno je to kako Meli uvek uspe da pogrešno protumači njene pobude, ali možda je to ipak bolje nego da nazire istinu.
– Divan je to gest! – reče Ret Batler tiho. – Takve žrtve, kao ove vaše, jačaju naše junake u sivom!

Opet su ljutite reči navirale na njena usta i imala je grdne muke da se uzdrži. U svemu što je on govorio bilo je nekakvog podsmeha. Ona ga je mrzela iz dubine duše, tako nemarno naslonjenog o stub šatora. Ali je iz njega zračilo nešto što ju je oživljavalo, nešto toplo, životvorno i uzbudljivo. Sve što je bilo irsko u njenoj krvi podizalo se na izazivanje njegovih crnih očiju. I ona odluči da mora malo udariti po nosu toga gospodina. To što mu poznavanje njene tajne daje neku vlast nad njom dovodi je do besnila, te će morati tu nešto da izmeni time što će ga nekako dovesti u nezgodan položaj. Zasada je ugušila u sebi želju da mu tačno kaže šta misli o njemu. Na šećer se uvek hvata mnogo više muva nego na sirće, govorila je često stara Mami, pa će i ona sad uhvatiti i potčiniti tu muvu, tako da više nikad neće biti njemu na milost i nemilost.
– Hvala vam – reče ona slatko, hotimice pogrešno shvatajući njegovo podsmevanje. – Takav kompliment od strane tako slavnog čoveka kao što je kapetan Batler mora se visoko ceniti.
On zabaci unazad glavu i stade se smejati iz sveg glasa – upravo lajati, kako Skarlet besno pomisli u sebi dok joj je lice opet porumenelo.
– Zašto ne kažete ono što stvarno mislite? – upita on spuštajući glas tako da to u opštoj uzrujanosti zbog skupljanja darova dopre samo do njenih ušiju. – Što ne kažete da sam prokleti podlac a ne džentlmen, i da treba da vam se skidam s očiju jer ćete inače pozvati jednoga od onih hrabrih mladića u sivom da me izazove.
Bilo joj je na vrh jezika da mu odgovori drsko, ali junačkim savlađivanjem uspe da kaže: – Ta šta govorite, kapetane Batlere? Ala vi svašta mislite! Kao da ceo svet ne zna kako ste vi slavni i hrabri i kakav ste... kakav...
– Ja sam se razočarao u vama – reče on.
– Razočarali?
– Da. Prilikom našeg značajnog susreta ja sam u sebi mislio da sam najzad naišao na devojku koja je ne samo lepa nego i hrabra. A sad vidim da ste samo lepi...
– Hoćete li da kažete da sam kukavica? – Sva se nakostrešila kao kokoška.
– Sasvim. Vama nedostaje hrabrost da kažete ono što mislite. Kad sam vas upoznao pomislio sam: evo devojke, jedine u milion. Ona nije kao ove luckaste male ludice koje veruju sve što im njihove mamice kažu i postupaju prema tome, makar kako same osećale. I sakrivaju svoja osećanja, želje, svoje sitne jade iza niza slatkih reči. Mislio sam: gospođica O'Hara je devojka retkog duha. Ona zna šta hoće i ne usteže se da kaže svoje mišljenje – pa čak ni da baca vaze.
– Oh! – reče ona, a bes u njoj najzad izbi na površinu. – Onda ću vam još ovog trenutka otvoreno kazati svoje mišljenje. Da ste imali makar i malo ma kakvog vaspitanja vi nikad ne biste došli ovamo da govorite sa mnom. Vi biste znali da ja ne želim ni da vas vidim. Ali vi niste džentlmen! Vi ste samo gadan, nevaspitan stvor! I mislite ako su vaši bedni brodići umakli Jenkima da sad imate pravo da dolazite čak ovamo i da se podsmevate ljudima koji su hrabri i ženama koje se žrtvuju za Opštu Stvar...
– Stojte, stojte... – zamoli je on smešeći se. – Počeli ste sasvim lepo i rekli šta mislite, ali nemojte sad da počinjete da mi govorite o Opštoj Stvari. Ja sam sit slušanja o tome, a kladim se da je vama već...
– Šta, kako ste to po... – poče ona izvedena iz ravnoteže, pa se onda brzo uzdrža, sva zapenušena od ljutine na sebe samu što se odala.
– Ja sam stajao tamo, u vratima, pre nego što ste me opazili, pa sam vas posmatrao – reče on. – A posmatrao sam i druge devojke. One su izgledale kao da su im lica sva izišla iz istog kalupa. Vaše ne. Vi imate lice koje je lako čitati. Vama pamet nije išla za vašim poslom, i kladim se da niste mislili ni o Opštoj Stvari ni o bolnici. Na celom vašem licu se jasno videlo da vi želite da igrate i da se provodite, a ne možete. I zato ste bili besni na sve i svakoga. Recite istinu. Zar nemam pravo?
– Ja nemam ništa više da vam kažem, kapetane Batlere – reče ona što je mogla učtivije, trudeći se da prikupi oko sebe ostatke svoje dostojanstvenosti. – To što ste vi uobraženi zbog svog uspeha kao veliki junak blokade, ne daje vam pravo da vređate žene.
– Veliki junak blokade? To je samo šala! Molim vas, poklonite mi samo još jedan trenutak svoga skupocenog vremena pre nego što me odbacite u mrak. Ja ne bih želeo da jedna tako dražesna, mala, rodoljubiva osoba ostane sa pogrešnom predstavom o nekakvom mom korišćenju stvari Konfederacije.
– Meni se ne slušaju vaša hvalisanja.
– Probijanje kroz blokadu je za mene jedan čisto trgovački posao i ja zarađujem pare na tome. Kad prestanem da zarađujem ja ću prestati s tim. šta velite na to?
– Velim da ste koristoljubivi podlac – sasvim kao i Jenki.
– Potpuno tačno – nasmeja se on. – A Jenki mi i pomažu da zarađujem pare. Vidite, prošlog meseca sam sa svojim brodom uplovio u samu luku Njujork i primio tamo svoj tovar.
– Šta? – viknu Skarlet zainteresovana i uzbuđena i protiv svoje volje. – Zar vas nisu bombardovali?
– Sirota ludice! Razume se da nisu! Postoji veliki broj čvrstih rodoljuba Unije koji nisu protiv toga da zarade novac prodajom robe Konfederaciji. Ja sam ušao sa svojim brodom u Njujork, kupio robu od Jenki firmi, potajno, razume se, pa sam onda kidnuo. A kad takve stvari postanu malko opasne, ja onda odem do Nasaua gde su oni isti rodoljubi iz Unije kupili za mene barut, municiju i krinoline. To je mnogo zgodnije nego da idem u Englesku. Ponekad je malo teže prodreti u Čarlston ili Vilmington – ali biste se iznenadili da čujete kako tu nešto malo zlata pomaže.
– O, ja sam znala da su Jenki niski, ali nisam znala da...
– Zašto sad tu cepidlačiti oko toga što neki Jenki zarade koji čestit groš izdajući Uniju? To neće ništa značiti posle sto godina. Rezultat će biti isti. Oni znaju da će Konfederacija najzad biti tučena, pa zašto ne bi na račun toga došli do malo gotovine?
– Mi tučeni?
– Dabogme!
– Hoćete li, molim vas, da odmah odete od mene! – Ili ću morati da dozovem svoja kola da odem kući, da bih se otresla od vas.
– Vatrena mala buntovnica! – reče on i ponovo se naglo nasmeja. Pokloni se i lagano odšeta ostavljajući je teško zadihanu i punu nemoćnog besa. U njoj je plamtelo razočaranje deteta koje vidi kako mu se sve iluzije ruše. Kako se usuđuje da skida sjaj sa junaka blokade! I kako sme da kaže da će Konfederacija biti tučena! Ta njega bi trebalo streljati za to – streljati kao izdajnika. Ona pogleda po dvorani u ta poznata lica, tako sigurna u uspeh, tako hrabra, tako puna požrtvovanja, i neko jezivo osećanie joj se rodi u srcu. Tučeni? Zar ovi ljudi? Ta šta! To, razume se, ne može biti. I sama pomisao na to je nemoguća, nečasna.
– Šta ste vas dvoje šaputali sami? – upita Melani okrenuvši se Skarleti pošto se kupci behu razišli.
– Ja nisam mogla da ne opazim kako te je gđa Merivedar neprestano posmatrala, mila, a ti znaš kako ona zna da ogovara.
– O, taj čovek je nemoguć jedan nevaspitani prostak – reče Skarlet. – Što se pak tiče gđe Merivedar, neka samo ogovara. Meni je već dosta da se ponašam kao neka ćurka, samo da se njoj dopadnem.
– No, no, Skarlet! – viknu Melani zaprepašćeno.
– Pssst! – reče Skarlet. – Dr Mid će opet nešto da objasni.
Svetina se utiša kad doktor opet podiže glas, prvo da zahvali damama koje su tako rado dale svoj nakit. »A sad, gospođe i gospodo, imam da vam predložim jedno iznenađenje – nešto novo, što će možda neprijatno dirnuti neke među vama, ali vas pozivam da se setite da se sve ovo čini za bolnicu i za dobro naših mladića koji tamo leže!«
Svako se stade gurati napred radoznalo iščekujući i trudeći se da zamisli šta li čestiti doktor može da predloži što bi moglo da bude neprijatno iznenađenje.
»Sad će da otpočne igranka i igra broj jedan će, naravno, biti kadril, a za njim valcer. Posle će doći polke, šotiš, mazurke, a ispred svake po jedna kratka igra. Ja vrlo dobro poznajem ono prijateljsko otimanje ko će da vodi kadril, i zato ...« Doktor zastade da obriše znoj s čela i baci jedan brižan pogled prema kutu gde je njegova žena sedela među drugim starijim gospođama. – »Gospodo, ako želite da vodite neku igru sa nekom izabranom damom vi se morate nadmetati oko nje. Ja ću rukovoditi licitacijom, a prihod će pripasti bolnici«.
Lepeze zapeše u vazduhu i kroz dvoranu prođe talas uzrujanog mrmljanja. Postarije dame u kutu digoše graju, a gđa Mid, voljna da pomogne svome mužu u jednom pothvatu koji ni sama ne odobrava, beše u neprilici. Gđa Elsing, gđa Merivedar i gđa Huajting behu crvene od ljutine. Ali odjednom Domaća garda stade klicati, pa im se pridružiše i ostali gosti. Mlade devojke stadoše pljeskati rukama i skakutati uzbuđeno.
– Zar ti se ne čini da je to ... baš... kao licitiranja robova? – šapnu Melani, gledajući ukočeno u borbenog doktora koji joj se dotle činio savršen čovek.
Skarlet ne odgovori ništa, ali su joj oči sijale a srce joj se steže od malog bola. Da samo nije udovica! Da joj je samo da je opet Skarlet O'Hara, tamo na podu u dvorani, u haljini svetlozelene boje, sa tamnozelenim pantljikama koje lepršaju sa grudi i tuberozama u crnoj kosi – ona bi počela igru. Da, sigurno! Čitavo tuce ljudi bi se otimalo oko nje i plaćali bi silne pare doktoru. Oh, sedeti tu kao neka slika uza zid mimo svoje volje i gledati kako Fani, ili Mejbel vode prvu igru kao kraljice lepote u Atlanti!
Iznad opšte graje razleže se glas malog zuava, sa jako osetnim kreolskim izgovorom i naglaskom. – Ako smem – dvadeset dolara za mis Mejbel Merivedar.
Mejbel sva rumena u licu nasloni glavu na rame svoje prijateljice Fani, i obe devojke zagnjuriše lica jedna drugoj u vrat i stadoše se smejati, dok su glasovi izvikivali druga imena i druge sume novca. Dr Mid poče opet da se smeši potpuno prelazeći preko ljutitog šaputanja koje se čulo iz kuta bolničkog odbora gospođa.
Gđa Merivedar ispočetka beše izjavila jasno i glasno da njena Mejbel neće nikad učestvovati u takvom pothvatu, ali, kad se Mejbelino ime stade najčešće izvikivati i suma dostiže iznos od sedamdeset i pet dolara, njeni protesti počeše slabiti. Skarlet nasloni laktove na sto i skoro ljutito gledaše u uzrujanu gomilu koja se smejala i gurala oko platforme s rukama punim novca Konfederacije.
Sad će sve igrati osim nje i starih gospođa. Sad će se svaka od njih provoditi, osim nje. Ona vide kako Ret Batler stoji baš ispod samog doktora i pre nego što je mogla promeniti izraz lica, on je vide i jedan kut njegovih usta se spusti naniže, a jedna obrva ode naviše. Ona naglo podiže bradu i okrete glavu od njega, kad iznenada ču kako se njeno ime izvikuje – izvikuje nesumnjivim čarlstonskim naglaskom koji je zvonio jasno iznad sve buke od ostalih imena.
– Gospođa Čarls Hamilton – sto pedeset dolara – u zlatu.
U gomili odjednom nastade tišina i zbog pomena tolike sume, kao i zbog izgovorenog imena. Skarlet je bila tako iznenađena da se nije mogla ni maći. Ostala je sedeći s bradom na rukama, očiju razrogačenih od čuda. Svi su se okretali da gledaju u nju. Ona je videla kako se doktor naginje naniže sa platforme i šapuće nešto Retu Batleru. Verovatno mu kaže da je ona u žalosti, te joj je nemoguće da igra. Zatim vide kako Ret leno sleže ramenima.
– Možda neku drugu od naših lepotica? – pitao je doktor.
– Ne – reče Ret glasno, dok su mu oči nemarno preletale preko gomile. – Za gospođu Hamilton.
– Ja vam kažem da je to nemoguće – reče doktor uporno. – Gospođa Hamilton neće...
Skarlet ču nekakav glas koji isprva ne poznade kao svoj sopstveni:
– Da, hoću!
I skoči na noge dok joj je srce tuklo tako ludo da se bojala da neće moći izdržati, tuklo od radosti što je centar opšte pažnje kao i nekada, što je opet najviše željena devojka i, oh, što je od svega najbolje, što pred njom stoji mogućnost da opet igra.
– Ah, šta ja marim, šta ja marim šta će oni reči! – šaputala je ona u sebi, dok ju je neko slatko ludilo nosilo sobom kao bujica. Digla je ponosno glavu i požurila iz šatora, lupajući petama kao kastanjetama, šumno otvarajući svoju crnu svilenu lepezu što može više. Samo za jedan kratak trenutak ona ugleda Melanino lice puno neverice, lica starih gospođa, lica uznemirenih devojaka i ču oduševljeno odobravanje vojnika.
Zatim se odjednom nađe usred dvorane, dok se Ret Batler kroz gomilu probijao prema njoj, sa onim gadnim, podsmešljivim osmehom na licu. Ali ona nije marila – nije marila makar on bio i Eb Linkoln. Ona će opet da igra. Ona će da počne igru. Ona mu napravi dubok reverans i dobaci mu zanosan osmeh, a on joj se pokloni s jednom rukom na nabranim grudima košulje. Zaprepašćeni Levi brzo spase položaj i zagrme: »Birajte parove za veliku igru Virdžinije!«
I orkestar zasvira najlepši kadril »Diksi«.
– Kako se usuđujete da tako skrećete opštu pažnju na mene, kapetane Batlere?
– Ali, draga gospođo Hamilton, vi ste tako očevidno želeli da privučete pažnju.
– Kako ste mogli da licitirate moje ime pred celim svetom?
– Vi ste mogli da odbijete.
– Ali... Ja sam dužna da učinim to za Opštu Stvar... Ja... Ja nisam smela da mislim na sebe kad ste vi nudili tolike novce u zlatu. Prestanite da se smejete, svi nas gledaju.
– Oni će svakako gledati u nas. Nemojte pokušavati da mi opet pričate te priče o Opštoj Stvari. Vi ste želeli da igrate i ja sam vam pružio priliku. Ovo je sad završni deo kadrila, zar ne?
– Jest, zaista... Sad ja moram prestati i sedeti mirno.
– Zašto? Jesam li vam stao na žulj?
–  Niste – nego će me svi ogovarati.
– Zar vi zaista marite – duboko u srcu?
– Pa...
– Vi ne činite nikakav zločin, zar ne? Zašto ne biste igrali sa mnom i valcer?
– Ali, ako bi majka ikad doznala...
– Još visite o maminoj kecelji?
– O, vi imate najgadniji način da čar i vrlinu učinite glupim.
– Pa vrlina i jeste glupa. Zar vi marite za ono što svet govori?
– Ne... ali... eto, nemojte da govorimo o tome. Hvala bogu što valcer počinje. Ja se od kadrila uvek zaduvam.
– Nemojte da izbegavate odgovor na moje pitanje. Da li ste ikad marili za ono što druge žene govore?
– O, ako baš hoćete da me tako priklještite, onda – nisam! Pretpostavlja se da žensko biće mora da mari. Ali večeras, nekako, ne marim!
– Bravo! Sad počinjete da mislite samostalno mesto da drugi misle za vas. To je početak mudrosti.
– Ali...
Kad se o vama bude govorilo toliko koliko se o meni govori, vi ćete pojmiti kako to malo znači. Samo pomislite: nema ni jedne jedine kuće u Čarlstonu gde mene primaju, čak ni ono što ja činim za našu pravednu i svetu Stvar ne skida s mene prokletstvo.
– Kako je to strašno!
– O, baš nimalo! Sve dok ne izgubite dobar glas vi ne shvatate kakav je to teret i šta je u stvari sloboda.
– Vi zaista govorite strašno.
– Strašno i istinito. Pod uslovom da ima hrabrosti – i novca – čovek može uvek biti bez dobrog glasa.
– Novac ne može sve da kupi.
– To mora da vam je neko drugi kazao. Vi ne biste nikad sami po sebi došli na takvu odvratnu glupost. Šta to novac ne može da kupi?
– Pa ne znam – ne može da kupi sreću, ni ljubav, na svaki način.
– Obično može. A kad ne može, onda pribavlja neke od najpribližnijih zamena za to.
– A imate li vi mnogo novaca, kapetane Batlere?
– Uh, što je to nevaspitano pitanje, gospođo Hamilton! Ja se iznenađujem. Ali, imam! Imam mnogo za mladog čoveka koji je još sasvim mlad bio oteran od kuće bez prebijene pare. A siguran sam da ću zaraditi bar jedan čist milion na blokadi.
– Nije moguće!
– Tako je, bogami! Izgleda da većina ljudi ne shvata da se na rušenju jedne civilizacije može zaraditi isto toliko novaca kao i na podizanju neke druge.
– A šta to sve znači?
– Vaša porodica i moja porodica i svi prisutni večeras ovde zaradili su pare na tome što su pustoši pretvarali u civilizaciju. To je stvaranje carstva. Ali se još više ćari pri raspadanju carstva.
– O kakvom carstvu vi to govorite?
– O ovome u kome mi sad živimo – o Jugu – o Konfederaciji – o Kraljevstvu Pamuka. – Ono se sad raspada pod našim nogama. Samo većina luđaka neće da to vidi i da se koristi položajem koji to rušenje stvara. Ja se bogatim usled toga rušenja.
– Onda znači da vi zbilja mislite da ćemo mi biti tučeni?
– Da. Zašto da čovek bude noj?
– O, bože! Meni je dosadno da govorim o takvim stvarima. Zar vi nikad ne govorite o lepim stvarima, kapetane Batlere?
– Da li bi vam se više dopadalo kad bih vam rekao da su vaše oči dva staklena suda za zlatne ribice, do vrška puna najčistije zelene vode i da ste, kad ribice isplivaju na površinu kao ovo sad, vraški zanosni?
– O, to mi se ne dopada... Zar nije muzika divna? On, mogla bih da igram valcer beskrajno! Nisam ni znala da mi je to tako nedostajalo.
– Vi ste najbolja igračica koju sam ja ikad držao u svome naručju.
– Kapetane Batlere, ne smete me stezati tako jako. Svi nas gledaju.
– A kad niko ne bi gledao da li bi vam to smetalo?
– Kapetane Batlere, vi se zaboravljate!
– Ni za trenutak. Kako bih to mogao kad vas držim u naručju? ... Kakva je to melodija? Je li to nešto novo?
– Jeste. Zar nije božanstveno? To je nešto što smo zaplenili od Jenkija.
– Kako se zove?
– »Kad prođe ovaj strašni rat«.
– Kako glase reči? Otpevajte mi ih.
»Secaš li se, dragi moj,
Kad se sretosmo zadnji put?
Kad rece da me ljubiš ti.
I klece pred moj skut.
U gordoj sivoj uniformi,
Zakle se tada kao bog,
Da ceš veran junak biti Moj i dragog roda svog.
Uzdišem i placem sama,
Pritiskuju me teški sni,
Kad prođe ovaj strašni rat,
Hoceš li mi doci ti?«
–  Mi smo, naravno, mesto »plave uniforme« stavili »sivu« ... O, vi igrate valcer tako divno, kapetane Batlere! Znate, većina krupnih ljudi ne igra dobro. A kad pomislim samo da će proći bogzna koliko godina pre nego što ja ponovo zaigram!
– Proći će svega nekoliko minuta. Ja ću da vas licitiram za idući kadril – pa za idući, pa za idući.
– O, ne, ja ne mogu! Ne smete to da uradite! Moj dobar glas bi propao!
– On je već otišao sav u parčad te još jedna igra ne mari ništa! Možda ću morati da i drugim mladićima ostavim priliku pošto sam budem imao jedno pet-šest prilika, ali moram imati poslednju igru.
– Oh, u redu stvar. Znam da sam luda, ali ne marim ni trunke šta će ko reči. Sita sam već toga sedenja kod kuće. Igraću i igrati...
– I nećete nositi crninu? Meni je odvratan taj pogrebni krep.
– O, ne mogu valjda skinuti crninu. Kapetane Batlere, ne smete me držati tako blizu. Biću ljuta na vas ako to radite.
– A izgledate tako sjajno kad ste ljuti. Opet ću da vas stegnem – eto – samo da vidim da li ćete se zaista naljutiti. Nemate pojma kako ste bili divni onoga dana kod Dvanaest Hrastova, kad ste zaista bili ljuti i kad sta bacali stvari.
– O, molim vas – zar nikad nećete to zaboraviti?
– Neću. To je jedna od mojih najdragocenijih uspomena – jedna nežno vaspitana lepotica s Juga sa irskim temperamentom... Znate li da vi imate mnogo irskog u sebi?
– O, bože! Evo muzika završava, a eno i tetka Pitipat izlazi iz zadnje sobe. Znam sigurno da joj je gđa Meriveoar morala kazati. O, za ime boga, hajde da idemo da gledamo kroz prozor. Ne bih htela da me sad uhvati. Oči su joj velike kao šolje za kafu.

X
Sutradan za doručkom Pitipat beše uplakana, Melani ćutljiva a Skarlet prkosna.
– Ne marim ništa šta će govoriti. Uverena sam da sam dobila za bolnicu više novaca nego ma koja devojka ovde – više nego što se dobilo od svih onih tričarija koje smo prodavale.
– O draga, ali šta znači novac! – jaukala je Pitipat, kršeći ruke. – Ja prosto nisam mogla da verujem svojim očima, a nema ni puna godina kako je siroti Čarls umro ... I onaj strašni kapetan Batler što te je onako izneo na glas, on je grozan čovek, Skarlet. Gđa Kolman, rođaka gđe Huajtman, čiji je muž iz Čarlstona, pričala mi je o njemu. On je otpadnik od jedne krasne porodice – o, kako je moglo od porodice Batler ispasti nešto nalik na njega? Njega niko ne prima u Čarlstonu i on uživa najstrašniji glas, pa je bilo nešto i oko neke devojke – nešto tako grozno da ni sama gđa Kolman nije znala šta je to...
– O, ja ne mogu da verujem da je on tako rđav – reče Meli blago. – Meni je on izgledao savršen džentlmen, a kad pomislite kako je bio hrabar i kako se probijao kroz blokadu ...
– On nije hrabar – reče Skarlet pakosno, sipajući skoro pola bokala sirupa preko svojih palačinki. – On sve to radi samo za novac. To mi je on sam kazao. On nimalo ne mari za Konfederaciju i kaže da ćemo mi biti tučeni. Ali igra božanstveno.
Njene slušateljke behu zanemele od užasa.
– Meni je dosta ovog sedenja kod kuće i neću više to da radim. Ako svi budu govorili o meni zbog onoga sinoć onda je moj dobar glas već otišao do vraga, te neće ništa mariti ma šta se dalje govorilo. Nije joj bilo ni na kraj pameti da je tako mislio i Ret Batler. To joj je dolazilo tako zgodno i podudaralo se sa onim što je sama mislila.
– O, šta će reči tvoja majka kad bude čula za ovo? Sta će ona misliti o tebi?
Hladna jeza strahovanja obuze Skarlet kada pomisii na Elen i njeno zaprepašćenje ako bi saznala za ovo sramno ponašanje. Ali se ona ohrabri pri pomisli da dvadeset i pet milja dele Atlantu od Tare. Mis Piti sigurno to neće kazati Eleni. Jer bi to i nju prikazalo u vrlo nepovoljnoj svetlosti kao čuvarku Skarletine vrline. A ako Piti ne bude brbljala ona je van opasnosti.
– Ja mislim – reče Piti – da, ja mislim da će biti najbolje da napišem pismo Henriju o svemu tome – iako mi je to jako mrsko – ali on je naš jedini muški srodnik, da ga nateram da ode i strogo govori sa tim kapetanom Batlerom... Oh, bože, da je samo Čarli živ! Skarlet, ne smeš nikad više, ali nikad, govoriti sa tim čovekom.
Melani je sedela mirno s rukama u krilu, a palačinke su joj se hladile na tanjiru. Ona ustade. Došavši iza Skarlet stavi joj ruke oko vrata.
– Mila moja – reče ona – nemoj da se uzrujavaš. Ja razumem da je ono što si ti učinila prošle noći nešto vrlo hrabro, i da će to biti velika pomoć za bolnicu. A ako se ma ko usudi da kaže makar i najmanju rečcu protiv tebe, ja ću se poneti s njim ... Tetka Piti, nemoj da plačeš. Skarleti je teško što nije išla nigde. Ona je tako mlada! – I njeni prsti se stadoše igrati crnom kosom Skarlete. – A možda bi i za sve nas bilo mnogo bolje kad bi ponekad išle u društvo. Možda smo bile suviše sebične što smo samo sedele kod kuće sa svojom žalosti. Ratno vreme nije kao drugo vreme. Kad samo pomislim na tolike vojnike u našem gradu koji su daleko od svoga doma a nemaju prijatelja koje bi mogli posećivati uveče – pa na one u bolnici koji su se već oporavili da mogu da izlaze, a nije im još toliko dobro da bi se vratili u vojsku – no, pa eto, bile smo sebične. Trebalo bi da ovoga časa imamo u kući tri rekonvalescenta, kao i svaki drugi, i po koga vojnika da nam dođe na ručak svake nedelje. Eto, Skarlet, nemoj da se uzrujavaš. Svet te neće ogovarati kad shvati stvar. Mi znamo da si ti volela Čarlsa.
Skarlet je bila daleko od pomisli da se uzrujava, a Melanine ruke u njenoj kosi prosto su je dovodile do besa. Dolazilo joj je da otrgne glavu i da kaže: »Ah, koješta!« U njoj je bilo još toplo sećanje kako su se vojnici iz Domaće garde i Narodne vojske kao i vojnici iz bolnice otimali da igraju s njom. Od svih ljudi na svetu najmanje je želela da je Melani brani. Hvala vam lepo, ona se može i sama braniti, a ako one stare mačke vole da mauču, pa lepo – može izići na kraj i sa starim mačkama. Ima isuviše krasnih oficira na svetu da bi vodila računa o tome što kojekakve babe toroču.
Pitipat je maramicom brisala suze pod uticajem utešnih Melaninih reči, kad Prisi uđe sa jednim podebelim pismom.
– Za vas, mis Meli. Jeno malo crnac donelo njega.
– Za mene? – reče Meli, čudeći se i otvarajući koverat.
Skarlet je dobro odmicala sa svojim palačinkama te nije ništa opažala dok ne ču kako Meli udari u plač, a tetka Piti, gledajući u nju, prinese ruku srcu.
– Ašli poginuo! – vrisnu Pitipat zabacivši glavu unazad i otpustivši mlitavo ruke.
– Oh, bože moj! – viknu Skarlet osećajući kako joj se krv ledi u žilama.
– Nije! Nije! – povika Melani. – Brzo! Njenu bočicu s mirišljavom soli, Skarlet! No, no, mila, je li ti bolje? Diši duboko! Ne, nije Ašli? Žao mi je što sam vas poplašila. Zaplakala sam od uzbuđenja – i odjednom otvori stisnutu pesnicu i prinese usnama nekakav predmet koji beše u njoj. – Tako sam srećna! – reče ona i opet zaplaka.
Skarlet ugleda samo za časak onaj predmet i vide da je to debeo, zlatan prsten.
– Pročitaj ga – reče Meli, pokazujući na pismo na podu. – O, kako je divan, kako je to ljubazan čovek!
Zabezeknuta Skarlet podiže s poda jednostruk list hartije i vide na njemu napisano crnim, snažnim rukopisom: »Konfederaciji mogu biti potrebni životi njenih sinova, ali ona još ne traži krv iz srca njihovih žena. Primite dakle, cenjena gospođo, ovu zalogu moga uvaženja za vašu hrabrost i ne mislite da je vaša žrtva bila uzaludna, jer je prsten otkupljen svojom desetostrukom vrednošću. Kapetan Ret Batler.«
Melani natače prsten na prst i pogleda u njega s puno ljubavi.
– Jesam li vam kazala da je on pravi džentlmen? – reče ona okrenuvši se tetki Pitipat s radosnim osmehom kroz suze. – Samo je jedan prefinjeni gospodin i čovek pun osetljivosti mogao da shvati kako je meni pucalo srce što ... nego, poslaću svoj zlatni lanac mesto njega. Tetka Pitipat, morate mu napisati pismo da ga pozovete na ručak u nedelju, kako bih mu mogla zahvaliti.
U onoj uzrujanosti ni jednoj ni drugoj kao da ne padaše na pamet da kapetan Batler nije vratio i Skarletin prsten. Ali, ona je mislila na to i bilo joj je neprijatno. Ona je znala da kapetana Batlera nije mogla navesti nežna pažnja na ovako kavaljerski postupak. To je on učinio zato što je hteo da bude pozvan u kuću tetke Pitipat, pa je znao kako će neizostavno postići da dobije taj poziv.
»Jako me je zabolelo kad sam doznala za tvoje skorašnje ponašanje« – glasilo je pismo Elene, i Skarlet, koja ga je čitala za stolom beše strašno namrštena. Rđav glas nesumnjivo putuje brzo. Ona je često još u Čarlstonu i Savani slušala kako svet u Atlanti strašno ogovara i da se meša u tuđe stvari više nego ma gde na Jugu, i sad je verovala u to. Bazar se držao u ponedeljak uveče a danas je tek četvrtak. Koja li je od onih starih pakosnica smatrala za dužnost da piše Eleni? Za trenutak je posumnjala na Pitipat ali je odmah odbacila tu misao. Jadna Pitipat se tresla u svojim cipelicama broj trideset pet od straha da će se njoj zamerati nepromišljenost Skarletinog ponašanja, i ona bi bila poslednja koja bi Elen izvestila o svome nedovoljnom nadzoru. Verovatno će to biti gđa Metivedar.
»Teško mi je da verujem da si mogla tako lako da zaboraviš na sebe i na svoje vaspitanje. Prelazim preko nepodesnosti što si se pokazivala javno u društvu dok si još u crnini, pošto shvatam tvoju toplu želju da budeš od koristi svojoj bolnici. Ali igrati, i to s čovekom kao što je kapetan Batler! Mnogo sam slušala o njemu (kao i svi drugi), a Paulina mi je baš prošle nedelje pisala da je to čovek na vrlo rđavom glasu i da ga ni njegova rođena porodica u Čarlstonu ne prima u kuću osim, razume se, njegove očajne majke. To je skroz pokvaren čovek koji će zloupotrebiti tvoju mladost i naivnost da te iznese na rđav glas i da te obruka, tebe i tvoju porodicu. Kako je mis Pitipat mogla tako da zanemari svoju dužnost prema tebi?«
Skarlet pogleda preko stola u svoju tetku. Stara gospođa beše poznala Elenin rukopis i njena punačka mala usta behu uplašeno napućena kao u malog deteta koje se boji grdnje i nada se da će je izbeći ako zaplače.
»Meni srce puca kad pomislim da si ti tako brzo mogla zaboraviti svoje vaspitanje. Mislila sam da te odmah pozovem kući, ali ću to prepustiti nahođenju tvog oca. On će biti u Atlanti u petak da govori s kapetanom Batlerom i da te doprati kući. Bojim se da će biti strog prema tebi i pored svih mojih molbi. Nadam se i molim boga da je takvo tvoje bezobzirno ponašanje samo posledica mladosti i nepromišljenosti. Niko ne može više od mene želeti da služi našoj Stvari, i ja želim da moje kćeri osećaju tako isto, ali sramotiti...«
Bilo je još mnogo u tome smislu ali Skarlet i ne pročita do kraja. Bila je potpuno uplašena. Sad se više nijo osećala bezobzirna i prkosna. Osećala se isto onako mlada i kriva kao kad joj je bilo deset godina i kad je za stolom bacila maslom namazani biskvit na Sjuelin. Kad samo pomisli da je njena dobra majka prekorevala tako strogo, a njen otac dolazi u grad da govori s kapetanom Batlerom! Njoj postajaše sve jasnija ozbiljnost cele te stvari. Džerald će sigurno biti strog. To će biti jedini put kad ona neće moći da izbegne kaznu time što će mu sesti na krilo i biti slatka i brbljiva.
– Nisu ... nisu valjda nikakve rđave vesti? – upita drhtavim glasom Pitipat.
– Tata dolazi sutra pa će da se obori na mene kao patka na majsku bubu – odgovori Skarlet bolno.
– Prisi, nađi moju so – promuca Pitipat odgurnuvši stolicu od stola usred obeda. – Mu ... muka mi je!
– On je u vaše đep – reče Prisi, koja se vrtela iza Skarletinih leđa uživajući u senzacionalnoj drami. Gospodin Džerald je uvek zanimljiv kad je ljut, samo ako se njegova ljutina ne tiče njene kovrdžave glave. Piti se pipnu po suknji i prinese pod nos spasonosnu bočicu.
– Vi morate svi stajati uz mene i ne ostavljati me ni za trenutak nasamo s njim – viknu Skarlet. – On vas obe toliko voli, te ako vi budete prisutne, on ne može vikati na mene.
– Ja ne mogu – klonulo reče Pitipat, ustajući. – Ja... se osećam bolesna. Moram ići da legnem.
Sutra ću ležati celoga dana. Morate me izviniti kod njega.
– Kukavica! – pomisli Skarlet sevajući besno očima.
Meli joj priskoči u pomoć iako beše bleda i preplašena pri pomisli da će morati da pogleda u oči plahovitome g. O'Hari.
– Ja ću ti po... ja ću pomoći da mu objasniš da si to radila za bolnicu. On će sigurno shvatiti.
– Ne, neće – reče Skarlet. – A ako budem morala da se vratim na Taru ovako osramoćena, kao što mi majka nagoveštava, ja ću presvisnuti od muke!
– O, ti ne možeš ići kući! – viknu Pitipat i udari u plač. – Ako bi ti otišla ja bih bila primorana – da, morala bih da zovem Henrija da dođe i stanuje s nama, a ti znaš da ja ne bih mogla da stanujem sa Henrijem. Ja se plašim sama sa Melani u kući preko noći pored toliko stranih ljudi u varoši. A ti si tako hrabra da ne marim što nema muškaraca samo kad si ti u kući.
– O, on te ne bi mogao odvesti na Taru – reče Meli, gledajući kao da će i ona svakog časa da zaplače. – Sad je ovo tvoja kuća. Šta bismo mi radile bez tebe?
»Vi biste bile srećne da budete bez mene kad biste samo znale šta ja stvarno mislim o vama« – pomisli Skarlet kiselo, žaleći što nema nikog drugog ko bi joj pomogao da od sebe otkloni Džeraldovu ljutinu. Bilo joj je mučno pri pomisli da je brani neko koga ona toliko ne trpi.
– Možda bi trebalo da otkažem poziv kapetanu Batleru? –poče Pitipat.
– O, to ne bismo mogli nikako da učinimo! To bi bila krajnja neučtivost! – viknu Melani očajno.

– Pomozite mi da dođem do kreveta. Biću bolesna! – zaječa Pitipat. – Oh, Skarlet, kako si mogla da me dovedeš do ovoga?
Pitipat beše bolesna i u postelji kad Džerald stiže sledećeg popodneva. Nekoliko puta mu je poručivala iza zatvorenih vrata da je izvini i ostavila je dve mlade žene da same prisustvuju večeri za stolom. Džerald je bio značajno ćutljiv iako je poljubio Skarlet i ljubazno uštinuo Meli za obraz i nazvao je »rođako Meli«. Skarlet bi mnogo više volela da ga čuje kako gromoglasno psuje i žali se. Verna svome obećanju Melani nikako nije ostavljala Skarlet nasamo, nego se držala nje kao neka mala senka, a Džerald je bio isuviše džentlmen da bi grdio ćerku pred njom. Skarlet je morala da prizna da je Melani vrlo lepo izvela stvar i držala se kao da ne zna da ima nečega što nije u redu, pa ubrzo uspe da uvuče Džeralda u razgovor, pošto večera beše svršena.
– Volela bih da znam sve novosti iz Pokrajine – reče ona gledajući milo u njega. – Indija i Honi tako retko pišu, a ja znam da vi sasvim dobro znate sve što se tamo dešava. Hajde, pričajte nam o venčanju Džoa Fontena.
Džerald se zagreja na njeno laskanje, te reče da je venčanje izvršeno u tišini, »ne kao što je bilo vaše, devojke«, jer je Džo imao svega nekoliko dana odsustva. Sali, ona mala Manro, izgledala je vrlo lepo. Ne, on se nije mogao setiti da je imala haljine za »drugi dan«.
– Nije imala!
– Svakako da nije, jer nije bilo drugog dana – objasni Džerald i stade se glasno smejati pre nego što se priseti da možda takva primedba nije baš najzgodnija za ženske uši. Skarletino raspoloženje se znatno popravi kad ču njegov smeh i ona stade blagosiljati Melaninu okretnost ...
– Sutradan je Džo otišao natrag za Virdžiniju – dodade Džerald brzo. – Nije bilo pravljenja poseta ni igranja posle svadbe. Blizanci Tarlton su se vratili kući.
– To smo čule. Jesu li ozdravili?
– Nisu bili teško ranjeni. Stjuart je dobio metak u koleno, a sačma je prošla Brentu kroz rame. Svakako da ste čule da su za svoju hrabrost i pohvaljeni u naredbama.
– Nismo. Pričajte nam.
– Lude glave... obojica. Ja mislim da u njima ima irske krvi – reče Džerald zadovoljno. – Ne znam baš tačno šta su učinili, tek Brent je sad poručnik.
Skarlet oseti izvesno zadovoljstvo slušajući o njihovim podvizima, zadovoljna kao neki vlasnik. Ako je neki čovek jednom bio njen udvarač ona nije nikad prestajala da oseća da on pripada njoj i da sva njegova dobra dela služe njoj na čast.
– Ali ima i jedna novost koja će vas obe iznenaditi – reče Džerafd. – Kažu da Stjuart opet obigrava oko Dvanaest Hrastova.
– Oko Honi ili oko Indije? – upita Meli živo dok ju je Skarlet gledala skoro ljutito.
– Pa oko mis Indije, razume se. Zar ga nije ona držala čvrsto dok ova moja devojčica nije počela da namiguje na njega.
– Oh – reče Meli, nešto malo zbunjena Džeraldovom otvorenošću.
– I još nešto, mladi Brent je stao da obleće oko Tare. Šta velite na to?
Skarlet nije mogla ni da progovori. Neverstvo njenih nekadašnjih poklonika bilo je skoro uvredljivo. Naročito kad se sećala kako su se ludo oba blizanca ponašala kad im je rekla da će se udati za Čarlsa. Stjuart je pretio da će ubiti Čarlsa ili Skarlet, ili sebe, ili sve troje. To je bilo neobično uzbudljivo.
– Je I' Sjuelin? – pitala je Meli smešeći se zadovoljno. – Ali, ja sam mislila da gospodin Kenedi...
– O, on? – reče Džerald. – Frenk Kenedi se još šunja oko nje a plaši se od svoje senke, te ću ovih dana morati da ga pitam šta misli, ako se samo ne izjasni. Ali sad je reč o najmlađoj.
– Zar Karin?
– Pa ona je još dete! – reče Skarlet oštro pošto joj se odreši jezik.
– Ona je tek nešto malo više od godine dana mlađa nego što ste vi bili, gospođice, kad ste se udali – odseče Džerald. – Zar svojoj sestrici zavidiš na svom starom udvaraču?
Meli pocrvene nenaviknuta na takvu otvorenost i dade Petru znak da se donese kolač od slatkih kromplra. Očajno je preturala po glavi da nađe neki zgodan predmat razgovora koji ne bi bio toliko ličan, te bi tako odstranio pažnju gospodina O'Hare od svrhe njegovog putovanja. Nije mogla ništa da smisli, ali Džerald, koji je i sam započeo, nije mogao da prestane i nije mu ni bio potreban nikakav podstrek do samo slušaoci. Govorio je o lopovlucima intendanture čiji su zahtevi svakoga meseca sve veći, o prepredenoj gluposti Džefersona Devisa, i o podlosti Iraca koji su dobrim platama bili namamljeni u vojsku kod Jenkija.
Kad vino dođe na sto i dve mlade žene ustadoše da se povuku, Džerald uperi strog pogled na svoju kćer ispod namrštenih obrva i naredi joj da ostane još za nekoliko minuta nasamo s njim. Skarlet baci jedan očajan pogled prema Meli, koja je nemoćno gužvala maramicu i tiho izišla zatvarajući za sobom vrata.
– Šta ćemo sad, gospođice? – prodera se Džerald nalivajući sebi čašu portoa. – Divno se ti ponašaš! Sad se trudiš da uloviš novog muža, ti mlada udovica, jel'?
– Nemoj tako glasno, tata, posluga ...
– Oni to sve već znaju, siguran sam, i svaki zna za našu bruku. Tvoja sirota majka se razbolela zbog toga a ja ne mogu nikom da pogledam u oči. To je sramota! Ne, mačkice, ovoga puta se ne možeš izvući svojim suzama – reče on brzo i s nekim strahom u glasu kad kapci Skarlete počeše treptati a usta se počeše skupljati. – Znam te ja dobro! Ti bi se zabavljala i kraj mrtvačkog odra svog muža. Nemoj da plačeš. No večeras neću ništa više da govorim, ali ću sutra otići da vidim tog krasnog kapetana Batlera koji se tako igra dobrim glasom moje kćeri. Ali, sutra ujutru ... No ne plači sad. To ti neće ništa pomoći. Ja sam čvrsto rešen i sutra ćeš ti lepo sa mnom na Taru dok nas nisi ponovo obrukala, sve koliko nas je. "Nemoj da plačeš, bubice. Gledaj šta sam ti doneo! Zar ovo nije lep poklon. Pogledaj samo. Kako si mogla da nam baciš na vrat takvu nevolju i da me nateraš da putujem tako daleko sad kad sam u tolikom poslu? Nemoj da plačeš!
Melani i Pitipat behu već pre nekoliko sati zaspale, dok je Skarlet ležala u toploj pomrčini s teškim i punim straha srcem u grudima. Ostaviti Atlanu sad kad je život tek započeo, otići kući i pogledati Eleni u lice! Pre bi umrla nego što bi izišla pred majku. Želela je da umre tog istog časa, pa bi onda svi žalili što su se tako gadno ponašali. Okretala se i prevrtala po vrelom jastuku dok joj ne dopre do ušiju nekakav šum. daleko ozgo sa vrha ulice. Taj joj je šum bio nekako čudno poznat iako je bio prigušen i nerazgovetan. Ona se izvuče iz kreveta i priđe prozoru. Ulica sa širokim krošnjama drveća beše meko, duboko tamna, pod nebom okićenim zvezdama. Šum se primicao sve bliže, šum točkova, topot konjskih kopita i glasovi. I ona se odjednom nasmeja, jer iako je glas bio nečist od irskog akcenta i viskija, jasno je dopirao do nje u pesmi: »Peg se vozi u karucama«, koja joj je bila dobro poznata.
Ovo možda nije Džonsboro na dan neke svetkovine, ali je Džerald dolazio kući u istom stanju.
Ona vide tamnu masu nekakvih kola kako staju pred kućom i kako nerazgovetne prilike silaze s njih. Neko je bio s njim. Dve prilike zastadoše kod vratnica i ona ču šum brave i Džeraldov glas joj dođe do ušiju.
– A sad ću da vam otpevam »Tugovanku za Robertom Emet«. To je pesma koju treba da znate, moj mladiću. Ja ću vam je pokazati.
– Ja bih voleo da je naučim – odgovori njegov sadrug jednolikim, otegnutim glasom u kome se osećao uzdržani smeh. – Ali ne sad, gospodine O'Hara.
– O, bože, to je opet onaj odvratni Batler! – pomisli Skarlet. Zatim se ohrabri. Bar nisu pucali jedan na drugog. Mora biti da su u prijateljskim odnosima kad dolaze zajedno kući u ovo doba i u ovome stanju.
– Ja ću da vam pevam, i vi ćete je slušati, ili ću sad pucati i ubiti vas kao pravog Oranžistu.
– Nisam Oranžist nego Čarlstonac.
– To nije ništa bolje. To je još gore. Ja imam dve svastike u Čarlstonu pa dobro znam.
»Sad će da ispriča sve celom komšiluku!« – pomisli Skarlet sva u silnome strahu, uzimajući svoju kućnu haljinu. Ali šta ona tu može? Ne može ići dole u ovo doba noći da uvuče svoga oca sa ulice.
A Džerald, koji se grčevita držao za ogradu, bez daljeg upozorenja zabaci glavu unazad i zapeva »Tugovanku« gromoglasnim basom. Skarlet nasloni laktove na prozor i stade slušati smejući se preko volje. Bila bi to lepa pesma samo da je njen otac mogao da održava čist ton. To je bila jedna od njenih omiljenih pesama, i ona je za neko vreme slušala te stihove pune neiskazane lepote i sete, a koji počinju:
»Daleko je od zemlje gde njen mladi junak počiva,
A ljubavnici oko nje uzdišu«.
Pesma se nastavljala dalje i ona je čula šuškanje u Pitinoj i Melinoj sobi. Sirotice, one će se sigurno uplašiti. One nisu navikle na punokrvne muškarce kao što je Džerald. Kad se pevanje završi dve se prilike sliše u jednu, pa pođoše stazom i popeše se uz stepenice. Na vratima se ču lako kucanje. »Sigurno ću morati da siđem dole« – pomisli Skarlet – »On je na kraju krajeva moj otac, a sirota Piti bi pre umrla nego što bi izišla«. – Sem toga nije želela da posluga vidi Džeralda u ovakvom stanju. A ako bi Petar pokušao da ga stavi u krevet on bi mogao postati nemiran. Samo je Pork znao kako se može izići na kraj s njim.
Ona prikopča kućnu haljinu čvršće ispod grla, pripali svoju sveću i pohita niz tamne stepenice u prednje predsoblje. Pošto spusti sveću na jedan stočić, otključa vrata i u treperavoj svetlosti vide Reta Batlera na kome nijedna bora na košulji nije bila poremećena kako drži njenog malog, zdepastog oca. »Tugovanka« je očevidno bila Džeraldova labudova pesma pošto je sad sasvim visio o ruci svog druga. Šešira mu beše nestalo, njegova kovrdžava seda kosa se lepršala kao bela griva, kravata mu beše ispod jednog uva, a imao je mrlje od pića po grudima od košulje.
– Sigurno vaš otac? – reče kapetan Batler, a oči su mu se smejale na crnpurastom licu. On pažljivo zagleda jednim pogledom njenu lako obučenu priliku kao da prodire kroz kućnu haljinu ...
– Dajte ga unutra – reče ona kratko, u neprilici zbog svoga izgleda i besna na Džeralda što ju je doveo u takav položaj da joj se taj čovek može smejati.
Ret pogura Džeralda napred.
–  Hoću li vam pomoći da ga odvedete gore? Vi ne možete sami. Jako je težak.
Ona zinu od užasa na drskost njegovog predloga. Zamislite samo šta bi Piti i Meli mislile u svojim krevetima kad bi kapetan Batler došao gore!
– Bože i Bogorodice! Ne, nikako! Evo ovde u sobu za primanje. Položite ga na to kanabe.
– Da li da mu skinem cipele?
– Ne treba. Spavao je on u njima i ranije. Odgrizla bi sebi jezik za tu glupost, jer se on tiho nasmeja prekrštajući Džeraldove noge.
– Sad idite, molim vas.
On iziđe u slabo osvetljeno predsoblje i uze svoj šešir koji beše spustio kraj vrata.
– Videću vas u nedelju za ručkom – reče on i iziđe zatvarajući bez šuma vrata iza sebe.
Skarlet je ustala u pet i trideset, pre nego što sluge behu došle iz zadnjeg dvorišta da počnu sa spremanjem doručka, i spusti se nečujno niz stepenice do tihog donjeg sprata. Džerald beše budan i sedeo je na kanabetu, a rukama je čvrsto stezao glavu kao da hoće da je zdrobi između dlanova. Kad ona uđe on je krišom pogleda. Bol od kretanja očiju bio je toliki da je bio skoro nepodnošljiv, te on zaječa.
– Lepo si se ponašao, tata – poče ona šapućući besno. – Dolaziš kući u to doba noći i budiš susede svojim pevanjem!...

– Šta, zar sam pevao?
– I još kako. Sve se orilo od tvoje »Tugovanke«.
– Ja se ničega ne sećam.
– Susedi će se sećati dok su živi, a tako isto i mis Pitipat i Melani.
– Jadna mi majka! – uzdahnu Džerald teško mičući i preplićući jezikom između osušenih usana. – Malo se čega sećam pošto je igra počela.
– Igra?
– Onaj fićfirić Batler se hvalisao da je najbolji igrač pokera u...
– Koliko si izgubio?
– Kako, pa zna se da sam dobio. Jedna ili dve čašice mi pomažu pri igranju.
– Pogledaj svoju lisnicu.
Džerald izvadi lisnicu iz džepa kao da mu svaki pokret zadaje smrtni bol i otvori je. Bila je prazna i on je gledao u nju zaprepašćeno.
– Pet stotina dolara – reče. – S tim sam imao da nakupujem stvari od blokadera za gospođu O'Hara, a sad nemam ni za povratak na Taru.
Dok je ona ljutito gledala u njegovu praznu lisnicu, jedna misao se ocrtala u njenoj glavi i sve više se razvijala.
– Ja sad ne smem više nikom pogledati u oči u ovoj varoši – poče ona. – Sve si nas obrukao.
– Jezik za zube, mačkice. Zar ne vidiš da mi glava puca?
– Dolaziš kući pijan i to sa čovekom kao što je kapetan Batler, i pevaš koliko te grlo nosi da te svako živi čuje, i još uz to gubiš novac.
– Taj čovek je suviše vešt na kartama da bi bio džentlmen. On...
– Šta će majka reči kad bude čula?
On odjednom podiže oči i baci na nju pogled pun naiskazane strepnje.
– Ti valjda nećeš kazati majci ni jednu reč o tome, da joj samo zadaješ nove muke, zar ne?
Skarlet ne reče ništa nego samo napući usne.
– Pomisli kako bi joj to nanelo bola, njoj tako blagoj.
– A kad se samo setim, tata, da si rekao baš sinoć kako sam ja obrukala porodicu! Ja, svojim sirotim igranjem da bih zaslužila novaca za vojnike. O, mogla bih da plačem!
– De, nemoj – molio je Džerald. – Moja sirota glava ne bi mogla još i to da podnese jer i inače hoće da pukne.
–  I rekao si da ja...
– No, no, mačkice, nemoj sad da se vređaš na ono što tvoj siroti otac kaže a ne misli ozbiljno ništa i ne razume ništa! Ti si na svaki način dobra devojka, u to sam uveren!
– I rekao si kako ćeš da me vodiš kući ovako osramoćenu.
– Ah, draga moja, to ja neću nikako da učinim. To sam ja govorio samo da te diram. Samo ti nemoj da govoriš majci o parama, jer je i inače već dosta uzrujana zbog troškova.
– Neću – reče Skarlet iskreno. – Ja neću govoriti ako me ti pustiš da ostanem ovde, i ako kažeš majci da sve to nije bilo ništa do prosto ogovaranje nekih starih pakosnica.
Džerald je gledao sumorno u ćerku.
– Pa to je ucenjivanje, ni više ni manje.
– A ono prošle noći bio je pravi skandal, ni više ni manje.
– E lepo – reče on umiljavajući se – zaboravićemo sve to. A misliš li da će tako fina gospođa kao što je mis Pitipat imati malo konjaka u kući? Znaš, klin se...
Skarlet prođe na vrhovima prstiju kroz predsoblje u trpezariju da nađe bocu sa konjakom koju su ona i Meli poverljivo zvale »boca za nesvesticu«, jer je Pitipat imala običaj da srkne iz nje kad bi joj nemirno srce bilo uzrok slabosti. Na licu joj se čitalo pobedonosno likovanje, bez traga stida zbog nedostojnog postupanja prema Džeraldu. Sad će se Elen utešiti da su to laži ako bi joj još neka druga dobra duša pisala. Sad će ona moći da ostane u Atlanti. Sad će, skoro, moći da radi što bude htela pošto je Pitipat samo jedna slaba dobra duša. Ona otključa ormančić s pićem i neko vreme ostade stojeći s bocom i čašicom pritisnutom na grudima.
Gledala je pred sobom čitav niz piknika oko žuboravog izvora Breskvine Reke, barbekjua u Kamenoj Planini, primanja i balova, popodnevnih igranki, vožnji u čezama i hladnih večera nedeljom uveče.
Ona će biti tu, živa duša svih stvari, u samom središtu čitave gomile ljudi. A ljudi se zaljubljuju tako lako ako ste im ukazali samo malo pažnje u bolnici. Sad joj ni bolnica neće padati lako teško. Ljudi se tako lako uzbuđuju posle preležane bolesti. Padaju u ruku okretnoj devojci baš kao i zrele breskve tamo na Tari kad se drvo blago zatrese.
Vrati se natrag ocu s okrepljujućim napitkom zahvaljujući bogu što čuvena glava O'Hare ipak nije mogla da izdrži pijanku od prošle noći, i pomišljajući odjednom nije li tu, možda, Ret Batler umešao svoje prste?