Prohujalo s vihorom

First topic message reminder :



Epski roman Margaret Mitchell o ljubavi i ratu osvojio je Pulitzerovu nagradu i bio nadahnućem za dva autorizirana pisana nastavka i za jedan od naviše slavljenih filmova svih vremena. O američkom građanskom ratu i njegovim posljedicama napisani su mnogi romani. Ali nijedan od njih ne odvodi nas u goruća polja i gradove američkog Juga na način kako to čini “Prohujalo s vihorom”, kreacijom opčinjujućih prizora i uzbudljivih likova, tako živih da im cijeloga života pamtimo riječi i osjećamo njihove strahove i čežnje. U dva glavna lika, samosvojnoj i neodoljivoj Scarlett i putenom i prezrenom Rhettu, Margaret Mitchell sažela je bezvremensku priču o opstanku u najtežim uvjetima i stvorila dvoje najčuvenijih ljubavnika nakon Shakespeareovih Romea i Julije. Scarlett O'Hara uživa u bezbrižnom mladenaštvu na Tari, obiteljskoj plantaži pamuka. Toj svojeglavoj ljepotici zelenih očiju zabavno je preotimati udvarače drugim djevojkama i šarmirati gospodu, a ljubavni jadi koje time izaziva najmanja su joj briga. Ona je sebi namijenila naočitog Ashleya Wilkesa, i kao i uvijek, sigurna je u svoj uspjeh. Ali Ashley je zaručen za svoju rođakinju Melanie, i Scarlettin svijet se okreće naglavce..

Dao je znatan prilog Fondu za opravku episkopalne crkve, pa je dao i veliku, ali ne isuviše prostački veliku sumu kao prilog Društvu za ulepšavanje grobova naših slavnih boraca. Otišao je lično gđi Elsing da joj preda taj prilog i zbunjeno je molio da drži tu stvar u tajnosti, znajući vrlo dobro da će to nju podstaći da proturi vest o tome. Gđa Elsing nije nikako volela da primi njegov novac – »špekulantov novac« – ali je on bio tako potreban Društvu.
– Ne razumem zašto baš vi pored tolikih drugih ljudi prilažete – reče mu ona zajedljivo.
A kad joj Ret, s odgovarajućim čednim izrazom lica, reče da je osetio želju da priloži sećajući se svojih nekadašnjih drugova po oružju, hrabrijih ali manje srećnih od njega, koji sad leže u bezimenim grobovima, gđa Elsing opusti svoju aristokratsku donju vilicu. Doli Merivedar joj je bila rekla da je Skarlet kazala kako je Ret bio u vojsci, ali ona, razume se, nije to verovala. Niko to nije verovao.
– Vi u vojsci? U kojoj ste četi bili... u kome puku? Ret joj reče.
– O, u artiljeriji! Svi koje sam ja poznavala bili su ili u konjici, ili u pešadiji. Dakle time se objašnjava... – Gđa Elsing zbunjeno zastade očekujući da u Retovim očima vidi stari podrugljivi izraz. Ali je on samo gledao naniže i igrao se lancem svoga sata.
– Ja bih više voleo pešadiju – reče on, potpuno prelazeći preko njenog nagoveštavanja – ali kad su čuli da sam ja bio u Vest Pointu, iako nisam diplomirao – gospođo Elsing, zbog jednog mladićkog nestašluka – oni su me stavili u artiljeriju a ne u miliciju. U poslednjim bitkama su jako oskudevali u ljudima. Znate i sami kako su gubici bili teški, jer je tako mnogo tobdžija izginulo. Ja sam bio prilično osamljen u artiljeriji. Nisam poznavao ni žive duše. Ne verujem da sam za vreme celog svog služenja u vojsci video ijednog poznatog čoveka.
– No! – reče gđa Elsing zbunjeno. Ako je on bio u vojsci, onda je ona grešila. Ona je pravila mnoge oštre zamerke govoreći o njegovom kukavičluku i sad se osečala kriva dok se toga sećala. – No! A zašto niste nikad nikome kazali o tome da ste bili u vojsci? Držali ste se kao da ste se stideli toga.
Ret je pogleda pravo u oči s bezizraznim licem.
– Gospođo Elsing – reče joj on ozbiljno – verujte mi kad vam kažem da se više ponosim svojom službom Konfederaciji nego ičim drugim što sam ikad uradio, ili što ću učiniti. Ja osećam ... osećam ...
– No, pa zašto ste to krili?
– Stideo sam se da govorim o tome s obzirom na izvesne svoje ... neke svoje postupke.
Gđa Elsing je u svim pojedinostima ispričala gđi Nisrivedar o prilogu i celom toku razgovora.
– I znaš, Doli, dajem ti svoju reč da je, kad je rekao ono o tome kako se stideo, imao suze u očima. Da, suze! Skoro sam i ja zaplakala.
– Sve je to koješta! – viknu gđa Merivedar ne verujući. – Ja ne verujem da je imao suze u očima, kao što ne verujem ni da je bio u vojsci. Ali ja to mogu vrlo brzo saznati. Ako je on bio u artiljeriji ja to mogu odmah saznati, jer se pukovnik Karlton, koji je njom komandovao, oženio jednom sestrom moga dede, pa ću mu pisati o tome.
Pisala je pukovniku Karltonu i na svoje najveće zaprepašćenje dobila odgovor koji je hvalio Retove usluge izrazima koji nisu bili nimalo neodređeni. Rođeni artiljerac, hrabar vojnik i pravi džentlmen koji nikad ne kuka, skroman čovek, koji čak nije hteo da primi oficirski čin kad mu je ponuđen.
– E, čujete! – viknu gđa Merivedar pokazujući pismo gđi Elsing – ja prosto ne mogu da dođem k sebi od čuda! Možda smo zaista pogrešno mislili da ta bitanga nije bila u vojsci. Možda je trebalo da verujemo ono što su Skarlet i Melani govorile – kako je on stupio u vojsku onoga dana kad je varoš pala. Ali on je ipak Skalavag i propalica i ne volim ga!
– Ja, nekako – reče gđa Elsing neodlučno – mislim da on nije tako rđav. Čovek koji se borio za Konfederaciju ne može biti baš tako rđav. Skarlet je ta koja ne valja. Znaš li, Doli, da ja zbilja verujem da on... pa eto, da se on stidi zbog Skarlet, ali je suviše džentlmen da to pokaže.
– Da se stidi! Ih! Oni su oboje izliveni iz istog kalupa. Otkud ti u glavi takva luda misao?
– Nije to tako ludo – reče gđa Elsing ljutito. Juče po onom pljusku on je bio izveo ono troje dece, čak i malu bebu, u kolima, pa ih je vozao gore-dole po Breskvinoj ulici, i mene je povezao do kuće. A kad sam mu ja rekla: »Jeste li vi, kapetane Batlere, sišli s uma kad držite tu decu napolju po ovoj kiši? Što ih ne vodite kući?« – on mi nije odgovorio ništa nego je samo izgledao u neprilici. Ali je Mami progovorila glasno i rekla: »Naše kućo puno ono belo ološ, pa e mnogo više zdravo za deca ovde na kiša, nego u njina kuca.«
– A šta je on rekao?
– Šta je mogao da kaže? Samo je namršteno pogledao u Mami i prešao preko toga. Znaš da je Skarlet juče po podne imala veliko društvo, sa onim sasvim prostim ženama. On sigurno nije hteo da one ljube njegovu bebicu.
– E, čujte! – rekla je gđa Merivedar, kolebajući se ali još ne popuštajući. Ali je sledeće nedelje i ona položila oružje.
Sad je Ret imao svoj sto u banci. Šta je on radio za tim stolom ni sami iznenađeni činovnici banke nisu to znali, ali je on imao tako veliki deo akcija da oni nisu smeli da se bune. Posle nekog vremena oni su i zaboravili da su se nekad bunili, jer je Ret bio tako tih i tako uljudan, a pokazivao je i stvarno razumevanje u bankarskim poslovima i ulaganju novca. Bez obzira na to, on je preko celog dana sedeo za svojim stolom i svima izgledao jako vredan i zaposlen, jer je želeo da bude na ravnoj nozi sa ostalim svojim čestitim sugrađanima koji su radili, i to naporno radili.
Gđa Merivedar, koja je želela da proširi svoju poslastičarsku radnju, pokušala je da dobije iz banke dve hiljade dolara predlažući svoju kuću kao zalogu. Bili su je odbili zato što su na toj kući već bile dve hipoteke. Debala, gospođa je baš izlazila besno iz banke, kad je Ret zadrža, doznade u čemu je stvar i reče zabrinuto: »Tu mora da je neka greška po sredi, gospođo Merivedar. Neka strašna greška! Ako iko, to vi bar ne bi trebalo da brinete za zalogu. Ta ja bih vam dao novac na zajam samo na vašu reč! Svaka gospođa koja je stvorila radnju kao što je vaša najsigurniji je dužnik na svetu. Banci je korisno da pozajmljuje novac svetu kao što ste vi. A sad, molim vas, posedite malo tu na mome mestu, a ja idem da uredim tu stvar.«
Kad se kasnije vratio smešio se uljudno i rekao joj da je zaista bila neka greška, onako kako je on i mislio. Dve hiljade joj već sad odmah stoje na raspolaganju da ih primi kad god bude htela. A što se tiče kuće – hoće li biti ljubazna da potpiše ovde?
Gđa Merivedar, kolebajući se između ljutine i uvređenosti, besna što mora da primi uslugu od čoveka koji joj se ne dopada i u koga nema poverenja, jedva mu je i zahvalila.
Ali on kao da to nije ni opazio. Dok ju je pratio do vrata, rekao je: – Gospođo Merivedar, ja sam uvek imao veliko uvaženje prema vašem znanju i iskustvu, pa se pitam da li biste hteli da mi kažete nešto. Pera na njenom šeširu zalepršaše malo kad ona slabo klimnu glavom.
– Šta ste vi radili kad je vaša Mejbel bila mala i kad je sisala palac?
– Kako?
– Moja Boni sisa palac. Ne mogu nikako da je odučim od toga.
– Morali biste da je odučite od toga – reče gđa Merivedar odlučno. – To će joj pokvariti oblik usta.
– Znam! Znam! A usta su joj tako lepa. Ali ne znam šta da radim.
– Pa Skarlet bi morala da zna – reče gđa Merivedar osorno. – Ona je već imala dvoje dece.
Ret pogleda naniže u svoje cipele i uzdahnu.
– Pokušao sam da joj stavim sapun ispod nokta – reče on prelazeći preko njenih reči o Skarleti.
– Sapun! Koješta! Sapun ništa ne pomaže. Ja sam stavljala kinin na Mejbelin palac, i mogu da vam kažem, kapetane Batlere, da je vrlo brzo prestala da sisa palac.
– Kinin! E toga se nikad ne bih setio! Ne mogu vam nikad dovoljno zahvaliti, gospođo Merivedar. To me je jako brinulo.
Nasmešio joj se tako prijatnim i zahvalnim osmehom, da je gđa Merivedar stajala neko vreme neodlučno. Ali kad mu je rekla zbogom i ona se nasmešila. Nije volela da prizna pred gđom Elsing da je pogrešno mislila o tome čoveku, ali je bila toliko poštena da je rekla kako mora biti nečega dobrog kod čoveka koji voli svoje dete. Kakva šteta što Skarlet ne mari mnogo za tako lepo dete kao što je mala Boni! Ima nečega dirljivog u tome što se jedan čovek trudi da vaspita sasvim sam svoju devojčicu. Ret je vrlo dobro znao kako to dirljivo izgleda a nije mario što to baca senku na Skarletin ugled.
Čim je dete moglo da hoda počeo ga je izvoditi stalno sa sobom, u kolima ili ispred sebe na sedlu. Kad bi se popodne vratio kući iz banke izveo bi je u šetnju niz Breskvinu ulicu, vodeći je za ruku i podešavajući svoje duge korake prema njenom sitnom cupkanju, strpljivo odgovarajući na hiljade njenih pitanja. Ljudi su obično pri zalasku sunca stajali ispred svojih kuća ili na tremovima, a pošto je Boni bila tako ljupko, lepo dete, s gustom krunom crnih vitica i svetloplavim očima, malo je bilo onih koji ne bi s njom nešto progovorili. Ret se nije nikad mešao u te razgovore, nego je samo stajao pored nje pun očinskog ponosa i radosti što se njegovom deretu poklanja tolika pažnja.
Atlanta je dugo pamtila, bila podozriva i sporo se menjala. Vremena su bila teška, a ogorčenje veliko protiv svakog onog ko je imao ma kakve veze s Bulokom i njegovom ruljom. Ali je Boni udruživala u sebi najbolje Skarletine i Retove osobine, te je bila mali klin koji je razbijao hladnoću stanovnika Atlante.
Boni je rasla brzo i svakog dana je bilo sve očiglednije da joj je Džerald O'Hara bio deda. Imala je kratke debele nožice, krupne oči pune irskog plavetnila i malu četvrtastu donju vilicu koja je odavala čvrstu odlučnost da mora biti sve po njenoj volji. Imala je i Džeraldovu plahovitu narav kojoj je davala izraza ćudljivim vriskom, na koji bi zaboravljala čim bi joj se želja zadovoljila. A sve dok bi njen otac bio pored nje te su želje odmah ispunjavane. On ju je mazio i pored svih Maminih i Skarletinih prekora, jer mu se ona u svakom pogledu dopadala, osim u pogledu jedne stvari, a to je bio njen strah od mraka.
Sve dok nije navršila dve godine ona bi odmah zaspala u sobi u kojoj su spavali Veid i Ela. A onda je, bez ikakvog razumljivog razloga, počela da vrišti i jeca čim bi Mami izišla iz te sobe i iznela lampu.
Od toga je prešla na buđenje kasno noću, kad bi počela da vrišti od straha tako da bi poplašila i ono drugo dvoje dece i uzbunila celu kuću. Jednom su morali da pozovu i dr Mida i Ret je bio osoran prema njemu kad on ustanovi da su po sredi samo ružni snovi. Od deteta se mogla izvući samo jedna jedina reč i to: »Mrak!«
Skarlet je više bila sklona da se ljuti na dete, pa je čak bila mišljenja da je treba izlupati. Ona nije bila za to da joj se čini po volji time što će se u sobi ostavljati lampa da gori, jer onda Veid i Ela neće moći da spavaju. Ret je bio blag i zabrinut i trudio se da izvuče još kakvo obaveštenje od svoje ćerkice, a rekao je da ako dođe do nekog lupanja on će izlupati nekoga, i to i samu Skarlet.
Na kraju krajeva sve se svrši na tome što premestiše dete iz dečje sobe u sobu u kojoj je Ret sad spavao sam.
Namestiše njen krevetić pored velikog kreveta, a jedna lampa sa zaklonom gorela je na stolu preko ćele noći. Varoš je sva brujala povodom toga događaja. Bilo je nečeg nezgodnog da žensko dete spava u sobi svoga oca, baš iako mu nije više od dve godine. Skarlet je stradala od tog ogovaranja na dva načina. Prvo što se time nesumnjivo dokazivalo da ona i njen muž imaju zasebne sobe, što je već samo po sebi nezgodno stanje stvari. Drugo, što je svako mislio da ako se dete plaši da spava samo mesto mu je pored majke. A Skarlet nije bila u stanju da objasni da ona ne može da spava u osvetljenoj sobi i da Ret ne dopušta da dete spava pored nje.
– Ti se ne bi probudila sve dok ona ne bi jako vriskala, pa i tada bi je sigurno izudarala – rekao je on kratko i odlučno.
Skarlet se ljutila što on pridaje toliku važnost Boninom noćnom strahu, ali je mislila da će vremenom moći da popravi stanje i vrati dete u dečju sobu. Sva se deca plaše pomrčine, a jedini lek za to je strogost. Ret to radi  iz čiste pakosti. On je srećan što ona izgleda rđava majka, pa joj se na taj način sveti zato što ga je izbacila iz svoje sobe.
Od one noći kad mu je rekla da neće da ima više dece, on nije bio stupio u njenu sobu, niti je pritiskivao kvaku na njenim vratima. Od toga vremena pa sve dok nije počeo da ostaje u kući zbog tog Boninog noćnog straha, on je češće izostajao od večere nego što je bio prisutan. Ponekad bi izostao i po celu noć, a Skarlet bi, ležeći budna u krevetu iza svojih zaključanih vrata i slušajući kako sat iskucava jutarnje časove, brižno razmišljala gde li on može biti. Sećala se njegovih reči: »Ima i drugih postelja, draga moja!« Iako je besnela od muke na tu pomisao, nije mogla ništa uraditi. Ona nije mogla reći ništa što ne bi izazvalo oštru svađu, a on bi sigurno rekao nešto o njenim zaključanim vratima i o verovatnoj vezi koju je Ašli imao s tim. Da, njegov ludi zahtev da Boni spava stalno u osvetljenoj sobi – i to u njegovoj sobi – samo je nizak način da se njoj osveti.
Ona nije shvatila koliku je on važnost pridavao Boninoj ludoriji, ni kako je potpuno zaljubljen u svoje dete, sve do jedne grozne noći. Porodica nije nikad mogla da zaboravi tu noć.
Toga dana se Ret bio sastao s nekim bivšim krijumčarom kroz blokadu, pa su imali mnogo da pričaju jedan drugom. Skarlet nije znala kuda su otišli da piju i da razgovaraju, ali je pretpostavljala da će to sigurno biti u kući Bel Votling. Nije došao kući popodne da izvede dete u šetnju, niti je došao na večeru. Boni, koja je celo popodne željno iščekivala oca na prozoru, nestrpljiva da mu pokaže svoju zbirku uhvaćenih jelenaka i bubašvaba, najzad je morala da bude odvedena na spavanje uz veliku dreku i negodovanje.
Ili je Lu bila zaboravila da zapali lampu, ili je lampa bila dogorela pa se ugasila – to niko nije tačno znao – tek kad se Ret najzad vratio kući kasno noću, prilično napit, kuća se razlegala od vrištanja male Boni, koje je dopiralo do njega čak u štali. Ona se bila probudila u mraku i zvala ga, a njega nije bilo tu. Odmah su je zgrabile sve grozote kojima je bila puna njena mala mašta. Sva Skarletina umirivanja i sve sjajne lampe koje su doneli nisu mogli da je umire i Ret je, preskačući po tri basamaka jednim skokom dotrčao s izgledom čoveka koji je pogledao smrti u oči.
Kad ju je najzad imao već u naručju i kad je kroz njeno jecanje mogao da razazna samo reč »mrak«, on se okrenuo prema Skarleti i crnkinjama van sebe od besa.
– Ko je ugasio svetlost? Ko je ostavio samu u mraku? Prisi, živu ću te odrati zbog ovog, ti...
– Bože milosti, gos'n Ret! To ne ja! To Lu ...
– Za boga ime, gos'n Ret, ja...
– Umukni! Ti znaš za moju naredbu. Živoga mi boga ja ću te... čisti se napolje. Da mi se nisi više vratila. Skarlet, isplati je i postaraj se da ode pre nego što ja siđem dole. A sad, svi napolje, svi do jednoga.
Crnkinje, pobegoše, a nesrećna Lu je jecala u svoju kecelju. Ali Skarlet ostade. Bilo joj je teško dok je gledala kako njeno najmilije dete postaje sve mirnije u Retovom naručju, dok je grozno vrištalo u njenom. Teško joj je bilo da gleda kako njene ručice grle njegov vrat i da čuje kako ona kroz grcanje priča šta ju je poplašilo, dok ona, Skarlet, nije bila u stanju da izvuče ništa iz nje.
– Pa veliš sedelo ti na prsima? – govorio je Ret blago. – A je li bilo veliko?
– O, jeste! Strašno veliko! I s kandžama.
– I s kandžama! E, bogami, ja ću da sedim budan celu noć, pa ću ga ubiti ako opet dođe. – Retov glas je bio blag, delovao je umirujuće i Bonino jecanje prestade. Glas joj nije više bio tako prigušen dok je u pojedinostima opisivala svoga čudovišnog posetioca, jezikom koji je samo on bio u stanju da razume. U Skarleti se dizalo silno razdraženje dok je slušala kako Ret raspravlja o toj stvari, kao da je to nešto stvarno.
– Za ime božje, Rete ...
Ali joj on dade znak da ćuti. Kad Boni najzad zaspa, on je položi u krevet i navuče preko nje pokrivač.
– Odraću živu tu crnkinju – reče on mirno. – A i ti si kriva. Zašto nisi dolazila ovamo gore da vidiš da li svetlost gori?
– Ne budi lud, Rete – šapnu ona. – Ona postaje takva zato što joj ti ugađaš. Mnoga deca se boje mraka, ali se na to naviknu. I Veid se plašio, ali mu ja nisam ugađala. Ja bih je pustila da dreči jednu ili dve noći...
– Da je pustim da plače? – Za trenutak Skarleti se učini da će on da je udari. – Ti si ili luda, ili si najnečovečnija žena koju sam ja ikad video.
– Ja ne želim da ona odraste nervozna i kukavica.
– Kukavica? Sto mu gromova! Nema u njoj ni trunke kukavičluka! Ali ti opet nemaš ni trunke mozga, pa, razume se, ne možeš da shvatiš muke ljudi koji je imaju... naročito deteta. Kad bi nešto s kandžama i rogovima došlo i tebi selo na grudi, ti bi mu podviknula da ide do vraga, zar ne? Nije nego! Imajte dobrotu, gospođo, da se setite da sam ja i vas viđao kako se budite i drečite kao poparena mačka, samo zato što ste sanjali da trčite kroz nekakvu maglu. A to i nije bilo baš tako davno.
Skarlet se nađe u neprilici jer nije nikako volela da se seća tog sna. Osim toga bila je zbunjena i zato što se sećala da ju je Ret tešio skoro na isti način kao i maločas malu Boni. Zato odmah pređe u napad po jednoj drugoj stvari.
– Ti joj ugađaš zato što...
– I nameravam da joj i dalje ugađam. I ako tako budem radio, ona će vremenom zaboraviti na to.
– Onda – reče Skarlet zajedljivo – ako baš želiš da izigravaš dadilju, onda se potrudi da dolaziš kući ranije i to malo trezniji, promene radi.
– Ja ću dolaziti kući, pa i pijan kao zemlja, ako mi se sviđa.
I dolazio je kući posle toga mnogo pre vremena kad je Boni trebalo da ide na spavanje. Seo bi pored nje i držao je za ruku dok njena ruka ne bi od sna malaksala. Tek tada bi se iskrao na vrhovima prstiju i sišao dole, a ostavio lampu da jasno svetli i vrata odškrinuta da je čuje ako bi se probudila i poplašila. On nije hteo da dopusti da se njoj još jednom ponovi onaj strah od pomrčine. Sad su svi u kući vodili računa o tome da uvek bude svetlosti u sobi. Skarlet, Mami, Prisi i Pork često su dolazili na vrhovima prstiju na gornji sprat da se uvere da lampa još gori.
Ret je dolazio kući trezan, ali to nije bila Skarletina zasluga. On je nekoliko meseci mnogo pio, iako nije nikad bio stvarno pijan, a jedne noći je jako mirisao na viski. Uzeo je Boni i digao je na rame, pa je rekao: »Daj jedan poljubac svome draganu!«
– Neću – odgovorila je ona otvoreno. – Gadno!
– Šta sam ja?
– Milise gadno. Čika Asli ne milise gadno.
– E, čuješ – rekao je on pokajnički i spustio je na pod – nikad se nisam nadao da ću u svojoj rođenoj kući naići na propovednika trezvenosti!
Ali je posle toga sveo piće na jednu čašu vina posle večere. Boni, kojoj se uvek dopuštalo da popije poslednje kapi iz čaše, nije smatrala da vino ima gadan miris. Usled toga iščeze polagano podbulost koja je počinjala da kvari oštre crte njegovog lica, a kolutovi ispod njegovih crnih očiju nisu više bili tako jako ocrtani. On je bio više na svežem vazduhu, zato što je Boni volela da jaše na sedlu ispred njega pa mu je lice preplanulo i činilo ga mrkijim nego što je dotle bio. Izgledao je zdraviji, više se smejao i bio sličniji onom poletnom mladom razbijaču blokade koji beše uzbudio Atlantu u prvim počecima rata.
Ljudi koji ga nisu nikad trpeli počinjali su sad da se smeše kad bi projahao s malom prilikom svoje ćerkice na sedlu ispred sebe. Žene, koje su sve dotle smatrale da nijedna žena nije sigurna pored njega, počinjale su da zastaju i da razgovaraju s njim na ulici diveći se maloj Boni. Čak su i najstrože stare gospođe imale osećanje da čovek koji može da razgovara o dečjim bolestima i o pitanjima vaspitanja dece onako lepo kako je on govorio, ne može biti sasvim rđav.

LIII
Bio je Ašlijev rođendan, te mu je Melani te večeri pripremala svečano primanje kao iznenađenje. Svi su znali za to primanje, osim Ašlija. Čak su i Veid i mali Bo znali i bili su se zakleli da će čuvati tajnu, neobično ponosni zbog toga. Svi ljudi i žene koji su nešto značili u Atlanti bili su pozvani i obećali su da će doći. General Gordon i njegova porodica ljubazno su primili poziv. Aleksander Stivens će biti prisutan samo ako mu njegovo uvek nesigurno zdravlje bude dopustilo, pa se čak očekivalo da će doći i Bob Tumbs, najveći pobornik Konfederacije.
Skarlet, Melani, Indija i tetka Piti su se celog tog jutra bile ustumarale po celoj kući, upućivale crnkinje koje su vešale skoro oprane zavese, glačale srebro, mazale podove voskom, kuvale, mešale i probale osvežavajuća pića. Skarlet nije nikad videla Melani tako uzrujanu i presrećnu.
– Znaš, draga moja, Ašli nije imao društvo o rođendanu još od... od, sećaš li se onoga barbekjua na Dvanaest Hrastova? Onoga dana kad smo čuli da gospodin Linkoln poziva dobrovoljce? E pa, on nije imao društvo o rođendanu još od onda. A radi tako mnogo i tako je umoran kad uveče dođe kući da stvarno nije ni pomišljao da mu je danas rođendan. A kako će se iznenaditi kad posle večere svi navale da dolaze!
– Kako ćete da udesite s onim lampionima na travnjaku da ih gospodin Vilks ne vidi kad dođe kući na večeru? – upita Arči mrgodno.
On je celo pre podne sedeo i posmatrao pripreme s puno interesovanja, ali nije voleo da to prizna. Arči nije nikad posmatrao kad se priprema jedna velika gozba u varoši, te je to za njega bio sasvim nov doživljaj. Izjavljivao je otvoreno kako žene jure tamo-amo kao da kuća gori samo zato što im dolazi društvo, ali ga ni sto konja ne bi moglo odvući da ode odatle. Naročito su ga zanimali obojeni fenjeri od hartije, koje su gđa Elsing i Fani napravile i obojile, pošto dotle nikad nije video »takva čuda«. Oni su bili sakriveni u njegovoj sobi u podrumu, te ih je on do sitnica ispitao.
– Zaboga, pa ja sam sasvim zaboravila na to! – uzviknu Melani. – Arči, prava je sreća što ste to napomenuli. Oh, šta da radim? Oni se moraju okačiti na žbunove i na drveće, i sveće se moraju staviti u njih, pa da se pripale tačno na vreme kad gosti počnu dolaziti. Skarlet, možeš li mi poslati Porka da to učini dok mi večeramo?
– Gospođo Vilks, vi imate više pameti nego druge žene, ali se ponekad zaboravite – reče Arči. – Pa, ako vam dođe ona crna budala, Pork, on ne zna kakva su ono čuda i zapaliće ih dok okom trepnete. A ona su... baš zgodna – priznade on. – Ja ću vam ih povešati dok vi i gospodin Viiks večerate.
– Oh, Arči, kako je to lepo od vas! – Melani okrete prema njemu svoje detinjaste oči, pune izraza zahvalnosti i pouzdanja. – Ja ne znam šta bih radila da mi nije vas. Mislite li da ćete moći još sad da stavite sveće u njih, te da smo bar s tim mirni?
– Pa možda ću i moći – reče Arči grubo i odgega prema podrumskim stepenicama.
– Ne peca se svaka ribica istom mušicom – nasmeja se Melani kad stari bradonja beše odgegao niz stepenice, – ja sam još odmah nameravala da baš Arči obesi te fenjere, ali vi znate kakav je on. Neće da uradi ništa što se traži od njega. Sad ćemo bar biti slobodni od njega za neko vreme. Crnci ne vole nikako da rade kad je on pored njih, toliko ga se plaše.
– Meli, da sam na tvom mestu, ja ne bih nikako držala tog starog razbojnika u kući – reče Skarlet ljutito. Ona je mrzela Arčija, kao što je i on mrzeo nju, tako da su jedva i govorili jedno s drugim. On je samo u Melaninoj kući pristajao da ostane kad je i ona tu. Čak je i u Melaninoj kući stalno gledao u nju s puno podozrenja i hladnog prezrenja. – On će napraviti neku bruku jednog dana, pazi šta ti kažem.
– Oh, on je bezopasan ako samo umete da mu polaskate i ako se pravite da se oslanjate na njega – reče Melani. – A tako je odan Ašliju i malom Bou da sam uvek bezbrižna kad je on u kući.
– Hoćeš da kažeš da je odan tebi, Meli – reče Indija, a njeno tvrdo lice se razneži i razvedri jednim toplim osmehom, dok joj se pogled pun ljubavi zaustavljao na licu njene snahe. – Ja verujem da si ti prva ličnost koju taj grubijan voli posle vremena kad je voleo svoju ženu. Čisto mislim da bi on voleo da tebe neko uvredi pa da ga ubije, samo da bi pokazao koliko te poštuje.
– O, bože. Ala ti daleko ideš – reče Melani i porumene. – On mene smatra za jednu gusku, to dobro znaš.
– E ja bogami ne mislim da je baš tako važno šta taj odrpanac misli o nekome – reče Skarlet iznenada. I sama pomisao na to kako je Arči nju osudio zbog robijaša dovodila ju je do besa. – Ja sada treba da idem. Moram da ručam, pa onda moram u radnju da isplatim pomoćnike, pa ću onda naići pored stovarišta građe da isplatim vozare i Hjua Elsinga.
– Oh, zar ideš u stovarište građe? – upita Melani – Ašli će doći u stovarište danas po podne da govori s Hjuom. Da li ga možeš nekako zadržati tamo do pet sati?
Ako dođe kući ranije on će nesumnjivo videti kako dovršavamo neki kolač ili nešto slično, pa nam iznenađenje neće uspeti.
Skarlet se nasmeši u sebi i povrati joj se dobro raspoloženje.
– Dobro, zadržaću ga – reče ona.
Dok je govorila, Indijine blede oči bez trepavica sukobiše se oštro s njenim pogledom. »Ona uvek gleda hladno u mene kad govorim o Ašliju«, pomisli Skarlet.
– Pa zadrži ga što duže možeš i posle pet sati – reče Melani. – A tada će Indija doći kolima tamo i dovešće ga... Skarlet, dođi ranije večeras. Ne bih htela da propustiš nijedan trenutak od večerašnje svečanosti.
»Ne želi da propustim nijedan trenutak od večerašnje svečanosti«, mislila je Skarlet u sebi dok je kolima išla kući. – »A zašto me onda nije pozvala da dočekujem goste s njom, Indijom i tetkom Piti?«
U neko drugo vreme Skarlet ne bi ni marila da li će primati ili neće na Melaninim tričavim svečanostima. Ali je ovo bila najveća svečanost koju je Melani priređivala, a uz to i Ašlijev rođendan, te je Skarlet čeznula za tim da stoji pored Ašlija i da prima goste s njim zajedno. Ona je znala da nije bila pozvana da dočekuje goste. Čak i da nije to znala, Retove reći kojima je propratio tu stvar bile su dovoljno otvorene.
»Zar Skalavag da dočekuje goste kad će tu biti svi najistaknutiji bivši Konfederirci i demokrati? Tvoja shvatanja su isto toliko krasna koliko su i zbrkana. Ti si uopšte i pozvana samo zbog prijateljske odanosti gospođe Meli.«
Toga popodneva Skarlet se obuče mnogo brižljivije nego obično za obilaženje dućana i stovarišta građe, u novu tamnozelenu haljinu od tafta s prelivima koji pri svetlosti izgledaju i ljubičasto, uze bledozeleni nov šešir oivičen unaokolo tamnozelenim perima. Koliko bi joj bolje stajao taj šešir kad bi joj Ret samo dopustio da podseče kosu i da je nakolmuje na čelu! Ali on je rekao da će joj obrijati celu glavu ako samo skrati kosu. A kako se on sad grubo ponaša, još bi bio u stanju da to i učini.
Bilo je krasno popodne, sunčano ali ne suviše toplo, svetio ali ne i bleštavo, a topli povetarc koji je šuškao kroz drveće u Breskvinoj ulici lepršao je pera na Skarletinom šeširu. I njeno je srce veselo poigravalo, kao i uvek kad je imala da vidi Ašlija. Ako ona isplati vozare i Hjua rano, oni će možda otići kući pa će ostaviti Ašlija nasamo s njom u maloj četvrtastoj kancelariji na sredini dvorišta za građu. Tih dana joj se retko ukazivala prilika da bude nasamo sa Ašlijem. I kad samo pomisli da ju je baš sama Melani zamolila da ga zadrži! To je zaista smešno!
Srce joj beše puno radosti kad stiže u radnju i isplati Vilija i druge pomoćnike čak i ne pitajući za dnevni pazar. Bila je subota, najjači dan u nedelji, jer su toga dana svi okolni farmeri dolazili u varoš da pazare, ali ih ona nije ništa pitala.
Idući dalje prema stovarištu s građom, zastala je jedno desetak puta da porazgovara s kuferaškim gospođama u sjajnim kolima – ali ni blizu tako sjajnim kao što su bila njena – i s mnogim ljudima koji bi prolazili kroz crvenu uličnu prašinu i stajali sa šeširom u ruci da joj prave komplimente. Bilo je lepo popodne, i ona je bila vesela i izgledala lepo, a vozila se zaista kraljevski. Zbog toga zadržavanja ona stiže u stovarište građe kasnije nego što je nameravala i zateče Hjua i vozare kako sede na jednoj niskoj gomili građe i čekaju je.
– Je li tu Ašli?
– Jeste, u kancelariji je – reče Hju, a njegov obično zabrinuti izraz lica iščeze dok je gledao njene vesele i nemirne oči. – Muči se... pregleda knjige.
– Ne mora danas da se time muči – reče ona spuštajući glas. – Meli me poslala ovamo da ga zadržim dok ne urede potpuno kuću za večerašnje primanje.
Hju se nasmeši, jer je i on išao na primanje. On je voleo zabave, pa je nagađao po njenom izgledu toga popodneva da ih i Skarlet voli. Ona isplati vozare i Hjua, pa pošto ih naglo ostavi pođe prema kancelariji, jasno pokazujući svojim držanjem da ne polaže na to da je neko prati. Ašli je dočeka na vratima i stajaše na svetlosti popodnevnog sunca, svetle kose i s osmehom na usnama.
– Šta je, Skarlet, šta vi radite u varoši u ovom vreme? Zašto niste kod moje kuće da pomažete Meli u spremanju za veliko iznenađenje?
– Čujte, Ašli Vilkse! – viknu ona ljutito. – Vi niste smeli da znate ništa o tome. Meli će biti razočarana ako ne budete iznenađeni.
– O, ja neću dati da se primeti da znam. Biću najiznenađeniji čovek u Atlanti – reče Ašli, a njegove oči su se smejale.
– A ko je bio tako nizak da vam to kaže?
– U samoj stvari svaki čovek koga je Meli pozvala. General Gordon je bio prvi. On kaže da je njegovo iskustvo dokazalo da žene obično priređuju iznenadne svečanosti baš onda kad se čovek reši da očisti i uglača sve oružje u kući. A zatim me je opomenuo i deda Merivedar. On mi je kazao kako je njemu gđa Merivedar priredila jednom iznenadnu zabavu, a ona je bila najiznenađenija u tom društvu jer je deda baš lečio reumatizam jednom bocom viskija te je bio toliko pijan da nije mogao da ustane iz kreveta i... o, rekao mi je skoro svaki čovek kome su priređivali iznenadnu zabavu.
– Niski stvorovi! – viknu Skarlet, ali se morala nasmešiti.
Izgledao je kao onaj stari Ašli koga je ona poznavala na Dvanaest Hrastova kad se smešio kao ovo sad. A ovih dana se retko tako smešio. Vazduh je bio tako prijatan, sunce tako blago, Ašlijevo lice tako veselo, njegov govor tako slobodan da njoj srce u grudima poskoči od radosti. Ono joj se toliko nadimalo da skoro oseti stvaran bol od zadovoljstva, zabole je kao da je prepuno tereta od radosnih, vrelih, neprolivenih suza. Odjednom se oseti kao da joj je šesnaest godina, presrećna, uzrujana i kao zadihana. Dolazila joj je luda želja da skine svoj šešir i da ga zavitla u vazduh, pa da vikne: »Ura!« Zatim pomisli kako bi se Ašli iznenađeno trgao kad bi ona to uradila, pa se odjednom nasmeja i smejaše se toliko da joj suze potekoše niz obraze. I on se tako isto smejao, zabacujući glavu unazad i uživajući u smehu, misleći da se ona smeje zbog prijateljske izdaje svih onih ljudi koji su mu odali Melaninu tajnu.
– Hodite unutra, Skarlet. Ja baš pregledam knjige.
Ona uđe u malu sobu koja je sva bila svetla od popodnevnog sunca i sede na stolicu ispred amerikanskog pisaćeg stola. Ašli, koji je išao za njom, sede na grubi sto i stade nemarno mahati svojim dugim nogama.
– O, ostavite se petljanja s knjigama danas popodne, Ašli! Ja sada ne mogu da se gnjavim. Kad imam na glavi nov šešir meni se čini da mi sve cifre izvetre iz glave.
– Nije nikakva šteta za cifre kad je šešir tako lep kao taj vaš – reče on. – Skarlet, vi postajete sve lepši iz dana u dan!
On se spusti sa stola i dohvati je za ruke, pa ih raširi da bi bolje video njenu haljinu. – Tako ste lepi. Ja prosto nikako ne verujem da ćete ikad ostariti!
Pri tome dodiru ona pomisli da je, i nesvesno, imala nadu da će se stvarno desiti baš tako. Celog tog blaženog popodneva ona se nadala toplini njegovih ruku, nežnosti njegovih očiju i nekoj reči koja će pokazivati da mari za nju. To je bilo prvi put da je bila sasvim sama s njim još od onoga dana u voćnjaku na Tari, prvi put da su sastavili ruke u nekom pokretu koji nije bio puka učtivost, a kroz tolike mesece ona je prosto čeznula za bližim dodirom. Ali sada...
Kako je to čudno da je dodir njegovih ruku ne uzrujava! Nekada je ona drhtala i usled same njegove blizine. Sad je samo osećala neku zanimljivu prijateljsku toplinu i zadovoljstvo. Nikakva grozničava vatra nije prelazila iz njegovih ruku u njene, i u njegovim rukama njeno srce obuze neka blažena mirnoća. To je još bio njen Ašli, još onaj vedri, sjajni, mili stvor i ona ga je volela više nego život. Pa zašto onda...
Ali ona odbaci tu misao iz svoje glave. Dovoljno je što je s njim, što je on drži za ruke i smeši se sasvim prijateljski, bez ikakvog usiljavanja i grozničavosti. Izgledalo je pravo čudo da to može da bude kad je samo mislila na tolike neizrečene stvari koje postoje između njih. Njegove oči se zagledaše u njene, bistre i svetle, nasmejane na onaj stari način koji je ona volela, nasmejane kao da između njih nije postojalo ništa osim sreće. Sad nije bilo nikakve prepreke između njegovih očiju i njenih, nikakve nerazumljive rasejanosti.
I ona se opet nasmeja.
– On, Ašli, ja već postajem stara i oronula.
– O da, to se jasno vidi! Ne, Skarlet, i kad vam bude šezdeset godina vi ćete za mene izgledati isti. Ja ću vas se uvek sećati onakve kakvi ste bili onoga dana našeg poslednjeg barbekjua, kako sedite ispod jednog hrasta a desetak mladića oko vas. Mogu čak i da vam kažem kako ste bili obučeni – u nekoj beloj haljini svoj pokrivenoj sitnim zelenim cvetićima i belim čipkanim šalom preko ramena. Na nogama ste imali zelene cipelice s crnim pantljikama a na glavi ogroman slamni šešir ukrašen zelenim pantljikama. Ja znam tu haljinu zato što sam, kad sam bio u zarobljeništvu, imao običaj da vadim iz arhive svoje uspomene, da ih prelistavam kao slike i da se sećam svake pojedinosti...
On naglo stade, a s njegovog lica iščeze ona živahna svetlost. Blago ispusti njene ruke, a ona ostade čekajući šta će on još da kaže.
– A mi smo prešli dobar deo puta od onoga dana, zar ne, Skarlet? Išli smo putevima kojima nismo mislili da putujemo. Vi ste došli brzo, neposredno, a ja, lagano i preko volje.
I opet sede na sto i pogleda u nju, a na licu mu se vrati lak osmeh. Ali to nije više bio onaj osmeh koji je nju časak ranije činio srećnom. Bio je to sumoran osmeh.
– Da, vi ste išli brzo i vukli ste mene vezana za točkove svojih kola. Skarlet, ja ponekad osećam neku neobičnu radoznalost da znam šta bi bilo od mene da nije bilo vas?
Skarlet odmah polete da ga brani od njega samog, utoliko brže što su joj se u svesti podmuklo javljale Retove reči o toj istoj stvari.
– Pa ja nisam nikad ništa učinila za vas, Ašli. Vi biste bili sasvim isti i da nije bilo mene. Jednoga dana biste bili bogat čovek, veliki čovek, kao što ćete i onako biti.
– Ne, Skarlet, u meni ne leži ni zrno veličine, niti je ikad ležalo. Mislim da kad vas ne bi bilo ja bih sasvim potonuo u zaborav... kao sirota Ketlin Kalvert i toliki drugi ljudi koji su nekad imali velika, stara imena.
– O, Ašli, ne govorite tako! To zvuči tako tužno.
– Ne, ja nisam tužan. Bar nisam više. Nekada... nekada sam bio tužan. Ali sad ... sad sam samo ...
On zastade, i ona odjednom shvati šta on misli. Tek sad je ona saznala o čemu Ašli misli kad rasejano gleda mimo nje kristalno čistim i rasejanim očima. Kad je ljubavni plam plamteo u njenom srcu njegov um je bio zatvoren za nju. A sad, u tome tihom prijateljstvu koje je vladalo među njima, ona je mogla da malo zaviri u njegov um, da ga malo shvati. On više nije tužan. Bio je tužan posle predaje i onda kad ga je molila da dođe u Atlantu. A sad, sad je on klonuo i pomiren je sa sudbinom.
– Mrsko mi je da čujem da tako govorite, Ašli – reče ona vatreno – govorite sasvim kao Ret. On stalno govori o takvim stvarima i o nečemu što on zove preživljavanje sposobnijega, dok mi ne dosadi toliko da bih mogla da vrištim.
Ašli se nasmeši.
– Da li ste ikada pomišljali na to, Skarlet, da smo Ret i ja u osnovi veoma slični?
– Oh, ne, vi ste tako divni, časni, a on... – i zastade zbunjena.
– Ja kažem da jesmo. Ponikli smo od ljudi iste vrste, odgajeni smo po istom uzoru, vaspitani da mislimo na isti načiru A na putu smo na neki način skrenuli u raznim pravcima. Mi još mislimo podjednako, ali različito reagujemo. Eto, na primer, nijedan od nas nije smatrao rat opravdanim, ali ja sam stupio u vojsku i borio se, a on je ostao van nje sve do pred sam kraj. Obojica smo znali da ćemo biti pobeđeni. Ja sam bio voljan da se borim za stvar unapred osuđenu na propast. A on to nije hteo. Ponekad mislim da je imao pravo, pa onda, ipak...
– Oh, Ašli, kad ćete prestati s tim vašim razmatranjem i jedne i druge strane pitanja? – upita ona. Ali nije govorila nestrpljivo, kao što je to nekad radila. – Ne može se ni do čega dospeti ako gledate obe strane.
– To je istina, Skarlet, ali... do čega upravo vi želite da dospete? Često sam o tome razmišljao. Znate, nisam nikad želeo da dospem ni do čega. Samo sam želeo da uvek budem ono što sam u stvari.
Kuda ona želi da dospe? To je glupo pitanje. Razume se do novca i do bezbednosti. Pa ipak... Misli su joj bile zbrkane. Sad ima novaca i onoliko bezbednosti koliko je uopšte može biti na ovom nesigurnom svetu. Ali sad kad misli o tome to još nije sve. To je nije učinilo osobito srećnom, iako je postala manje preplašena, oslobodila se strepnje za sutrašnjicom. »Kad bih imala novac, bezbednost i tebe, to bi bilo ono do čega bih želela da dospem«, mislila je gledajući čežnjivo u njega. Ali nije izgovorila te reči, bojeći se da ne razbije čaroliju koja je postojala između njih, bojeći se da se njegov um ne zatvori pred njom.
– Vi samo želite da budete ono što ste? – nasmeja se ona nešto malo gorko. – A ja sam se uvek trudila da ne budem ono što sam! A što se tiče pitanja do čega želim da dospem ja mislim da sam do toga već dospela. Želela sam da budem bogata i obezbeđena i...
– Ali, Skarlet, da li vam je ikad došlo u glavu da mi je svejedno da li ću biti bogat, ili ne?
Ne, njoj nije nikako išlo u glavu da postoji neko ko ne želi da bude bogat.
– Pa šta onda želite?
– Sad to ne znam ni sam. Nekada sam to znao, ali sam upola već zaboravio. Najvećim delom želim da me svi ostave na miru, da me ne gura tamo-amo svet koji ne trpim, da me ne nagoni da radim stvari koje ne volim da radim. Možda... da, želim da se opet vrate stari dani, a oni se nikad više neće vratiti. Mene neprestano muči sećanje na njih i na svet koji se srušio oko moje glave.
Skarlet tvrdoglavo stisnu zube. Ne zbog toga što nije znala šta on misli. I sam ton njegovog glasa dozivao je one stare dane, kako ih niko drugi ne bi mogao dozivati i izazivao je bol u njenom srcu, kad ih se i ona seti. Ali od onoga dana kad je ležala bolesna i tužna u bašti na Dvanaest Hrastova i rekla: »Neću da gledam unazad«, ona je okrenula lice od prošlosti.
– Ja više volim ovo vreme – reče ona. Ali ga nije pogledala u oči dok je govorila. – Sad se uvek nešto zbiva, ima zabava i takvih stvari. Sad sve ima neki sjaj i zanimljivost. Staro vreme je bilo dosadno. – (O, vi stari, nemarni dani i tihe večeri na selu! Pa onaj piskavi, tihi smeh iz crnačkih stanova! Zlatna toplina kojom je život onda odisao i utešna izvesnost o svemu što će sutrašnjica doneti! Kako da vas se odreknem?)
– Ja više volim ove sadašnje dane – reče ona, ali glas joj je drhtao.
On se spusti sa stola i stade se tiho smejati pun neverice. Uhvativši je ispod brade, on podiže njeno lice prema svome.
– O, Skarlet, kako vi slabo umete da lažete! Da, život je sad zanimljiv – na izvestan način. I to je baš ono što ne valja. Stari dani nisu zanimljivi, ali su imali neku draž, lepotu, neku privlačnu, odmerenu mirnoću.
Njen duh se kolebao između dve protivrečnosti, i ona obori pogled na zemlju. Zvuk njegovog glasa i dodir njegove ruke su lagano otključavali vrata koja je ona bila zanavek zaključala. Iza tih vrata je ležala lepota onih starih dana i neka tužna čežnja za njima nabujci u njoj. Ali je ona znala: ma kakva lepota ležala tamo, ona mora tamo i ostati. Niko ne može učiniti ni koraka napred pod teretom bolnih uspomena.
On spusti ruku s njene brade i uze njenu ruku u obe svoje, i blago je držao.
– Sećate li se... – reče on, a neko zvono koje je opominjalo zazvoni u njoj: »Ne osvrći se natrag! Ne gledaj u prošlost!«
Ali ona brzo pređe preko toga i polete napred u zanosu sreće. Najzad je u stanju da ga razume, najzad su se njihove duše srele. To je suviše dragocen trenutak da bi se mogao propustiti, pa makar kakav bol došao iza toga.
– Sećate li se? – reče on ponovo i pod uticajem čarolije njegovog glasa goli zidovi malene kancelarije iščezoše, godine se razmaknuše ustranu, i ona vide kako njih dvoje jašu uzanim stazama kroz davno iščezlo proleće. I dok je govorio, njegov laki stisak ruke je postajao čvršći, a glas mu je imao tužan zvuk poluzaboravljenih pesama. Opet je čula veselo zveckanje đemova na uzdama dok su jahali ispod starih drenova idući na piknik kod Tarltonovih, slušala svoj sopstveni bezbrižni smeh, videla kako se sunce presijava na njegovoj srebrno pozlaćenoj kosi i posmatrala ponosnu nemarnu lepotu njegovog držanja u sedlu. U njegovom glasu bilo je muzike violina i bandžoa uz koju su igrali u lepoj beloj kući koje više nema. Videla je jesen, lovački psi su lajali u daljini, a tamne bare su odbijale hladnu svetlost jesenjeg meseca, osećala je miris punča iz punih pehara okićenih imelom o Božiću, i gledala vesele osmehe na crnim i belim licima. I svi stari prijatelji pojaviše se i vratiše, smejući se iz glasa, kao da nisu mrtvi već toliko godina: Stjuart i Brent sa svojim dugim nogama i riđom kosom i sa svojim neslanim šalama, Tom i Bojd, divlji kao mladi konji, Džo Fonten sa drskim crnim očima, pa Keid i Refort Kalvert koji su se kretali tako nemarno elegantni. Tu je bio i Džon Vilks, pa Džerald, crven od konjaka, lak šapat i opojan miris koji je predstavljao Elen. Preko svega toga je lebdelo izvesno osećanje sigurnosti, svest da sutrašnjica može doneti samo sreću, istu koju je i današnjica donela.
Njegov glas ućuta, i oni za časak gledahu jedno drugom u oči dok je između njih ležala suncem okupana minula mladost koju su zajedno preživljavali i ne misleći.
»Sad znam zašto si tako nesrećan – pomisli ona tužno. – Nikad dosad nisam to razumela. Nisam nikad razumela zašto ni sama nisam bila potpuno srećna. Ali... pa mi govorimo kao što stari ljudi razgovaraju!« – mislila je ona sumorno iznenađena. – »Kao stari ljudi koji gledaju za pedeset godina unazad. A mi nismo stari! Samo se za to vreme tako mnogo stvari dogodilo. Sve se toliko izmenilo da izgleda kao da je bilo pre pedeset godina. Ali mi nismo stari!«
Kad pogleda u Ašlija, ona vide kako on nije više ni mlad, ni sjajan. Glava mu beše pognuta pošto je rasejano gledao naniže u njenu ruku, koju je još držao, te vide da je njegova, nekada svetla kosa sad siva, srebrnasto siva kao mesečina na mirnoj vodi. Nekako neosetno i svetla lepota aprilskog popodneva beše iščezla, kao i radost iz njenog srca, a tužna slast sećanja beše gorka kao žuč.
»Nije trebalo da mu dopustim da me natera da se sećam prošlosti« – pomisli ona očajno. – »Imala sam pravo kad sam govorila da neću nikad gledati unazad. To suviše boii, to toliko čupa srce da se najzad ne može raditi ništa drugo, nego samo gledati u prošlost. To je baš ono što smeta Ašliju. On više nije u stanju da gleda unapred. On ne može da vidi sadašnjost, boji se budućnosti, te zato gleda samo u prošlost. Ja to ranije nisam nikako shvatala. Nikad ranije nisam mogla da razumem Ašlija. O, Ašli, mili moj, ne bi trebalo da gledaš unazad! Šta ti to vredi. Nije trebalo da ti dopustim da me navedeš na razgovor o prošlim danima. Eto šta biva kad čovek gleda u prošlost! Samo se izlaže bolu, srce mu puca i nezadovoljan je sobom.«
Ona ustade, a ruka joj beše u njegovim rukama. Ona mora ići. Ne može više da ostane tu i da misli o starim danima, ni da gleda njegovo lice, tako umorno, tužno i sumorno kao što je sad.
– Mi smo mnogo prešli od onoga vremena, Ašli – reče mu ona trudeći se da joj glas bude miran, trudeći se da se oslobodi stezanja u grlu. – Onda smo imali divne zamisli, zar ne? – Pa zatim nastavi brzo: – Oh, Ašli, ništa nije ispalo onako kako smo očekivali.
– To se nikad ne događa – reče on. – Život nije dužan da nam pruži ono što mi od njega očekujemo. Mi uzimamo ono što dobijemo i hvalimo boga što nije nešto gore.
Njeno srce je odjednom nekako utrnulo od bola, od klonulosti, pri pomisli koliki je dug put prešla od onih dana. U duši joj se javljala slika Skarlete O'Hara koja je volela udvarače, lepe haljine i koja je nameravala da jednog dana, kad za to bude došlo vreme bude otmena dama kao Elen.
I odjednom joj se, i bez njenog znanja, pojaviše suze u očima i stadoše se kotrljati niz lice, a ona je stajala i nemo gledala u njega, kao neko uvređeno, zaprepašćeno dete. On nije govorio ni reči, nego ju je blago privukao k sebi naslonio njenu glavu na svoje rame, i nagnuvši se dole položio svoj obraz uz njen. Ona se pripi uz njega, a ruke joj se obaviše oko njegovog vrata. Na utehu koju su joj pružale njegove ruke, njene suze se brzo osušiše. O, kako je lepo u njegovom naručju, tako bez grozničave strasti, bez napregnutosti živaca, biti tu kao voljeni prijatelj. To je u stanju da razume samo Ašli, koji deli njene uspomene i njenu mladost, koji zna njenu prošlost i njenu sadašnjost.
Napolju pred vratima su se čuli neki koraci, ali ona ne obrati pažnju na to, misleći da vozari odlaze kući. Zastade za trenutak da oslušne sporo kucanje Ašlijevog srca. On se najednom naglo istrže od nje tako da je zbuni svojom naglošću. Iznenađeno pogleda naviše u njegovo lice, ali on nije gledao u nju. Gledao je preko njenog ramena u vrata.
Ona se okrete, a na vratima ugleda Indiju bledu u licu i s usplamtelim bledim očima, i Arčija, pakosnog kao neki ćoravi papagaj. Iza njih je stajala gđa Elsing.
Nikad se nije mogla setiti kako je izišla iz kancelarije. Ali je odmah izišla, po Ašlijevom nalogu, ostavljajući Ašlija i Arčija u neugodnom razgovoru u maloj sobici, a Indiju i gđu Elsing napolju okrenute leđima prema njoj. Stid i strah su je gonili kući, a u njenoj glavi je Arči sa svojom prostačkom bradom dobijao razmere anđela osvetnika, nalik na onoga sa stranica Staroga Zaveta.
Kuća je bila prazna i tiha u zalasku aprilskog sunca. Sva posluga beše otišla na neki pogreb, a deca su se igrala u Melaninom dvorištu. Melani...
Melani! Ona se sva sledi od straha pri pomisli na nju, dok se pela uz stepenice prema svojoj sobi. Melani će čuti za ovo. Indija je rekla da će joj kazati. Oh, Indija će uživati da joj to kaže i neće mariti što će ocrniti i Ašlijevo ime, niti što će zadati bol Melani, samo ako na taj način može naškoditi Skarleti! A i gospođa Elsing će takođe pričati, čak iako stvarno nije videla ništa jer je bila iza leđa Indije i Arčija na vratima male kancelarije na stovarištu građe. Ali će ona ipak pričati. Do večere će sva varoš brujati od te novosti.
Do doručka sutra ujutru svi će znati za to, čak i sami crnci. Večeras na svečanom primanju, žene će se skupljati po čoškovima, šaputati krišom i s pakosnim uživanjem. Skarlet Batler oborena sa svog visokog postolja! I priča će rasti sve više. Nema nikakve mogućnosti da se tome stane na put. Neće se zastati na samoj činjenici da ju je Ašli držao u naručju dok je ona plakala. Još pre mraka svet će pričati kako je uhvaćena u preljubi. A sve je u stvari bilo tako nevino, tako slatko! – »Da su nas uhvatili onoga Božića, za vreme njegovog odsustva, kad sam ga ja na rastanku poljubila, da su nas uhvatili u voćnjaku na Tari, kad sam ga molila da pobegne sa mnom ... oh, da su nas uhvatili bilo kad, kad smo bili stvarno krivi, ne bi mi bilo krivo! Ali sad! Sad! Kad sam mu pala u naručje kao prijatelju ...«
Ali to niko neće verovati. Ona nema nijednu prijateljicu da ustane da je brani, ni jedan jedini glas se neće podići da kaže: »Ja ne verujem da je ona učinila nešto što ne valja«. Isuviše dugo je vređala sve stare prijatelje da bi mogla očekivati da među njima sada nađe nekog borca za svoju stvar. A njene nove prijateljice koje su ćutke trpele njene drskosti, jedva će dočekati priliku da je klevetaju. Ne, svi će verovati, iako će možda žaliti što je tako krasan čovek kao što je Ašli Vilks umešan u tu prljavu stvar. Kao i obično svi će baciti krivicu na ženu a slegati ramenima na krivicu muškarca. A u ovom slučaju će imati pravo. Ona mu je pala u naručje.
Oh, ona će moći da podnese prezrive poglede, ponižavanja, prikriveno smeškanje, sve što bi varoš mogla da kaže, ako baš bude morala da to podnosi – samo ne Melani! Oh, nikako Melani! Nije ni sama znala zašto strepi više od Melani nego od ma koga drugoga. Plašilo ju je i pritiskivalo osećanje krivica iz prošlosti da bi imala vremena da pokuša da to razume. Ali je briznula u plač i na samu pomisao šta će biti u Melaninim očima kad joj Indija bude pričala da je uhvatila Ašlija kako grli Skarletu. A šta li će Melani raditi kad bude znala. Hoće li napustiti Ašlija? Šta bi drugo mogla da radi, ako ima nekog ponosa? – »A šta ćemo onda raditi ja i Ašli? – pomisli ona uzrujano, dok su joj se suze kotrljale niz obraze. – Oh, Ašli će umreti od stida i omrznuće me što sam ga dovela do toga!« Odjednom joj suze prestadoše teći, jer joj se u srcu javi nekakav smrtni strah. Šta će Ret reći? Šta će on uraditi?
Možda on neće nikad saznati za to. Kako ono glasi ona stara, cinična izreka? »Muž uvek poslednji saznaje«. Možda mu niko to neće kazati. To bi morao biti hrabar čovek koji bi se usudio da to kaže Retu, jer je Ret uživao glas čoveka koji prvo puca, pa tek onda pita. »Molim te, bože, ne daj da neko bude tako hrabar pa mu to kaže!« Ali se ona sećala Arčijevog lica u sobici stovarišta, bezobzirnog, punog mržnje prema njoj i prema svim ženama. Arči se ne boji ni boga ni čoveka, a mrzi rđave žene. Toliko ih mrzi da je jednu čak i ubio. A on je rekao da će kazati Retu. I kazaće mu uprkos svemu što bi mu Ašli mogao reći da ga odvrati. Sem ako ga Ašli ne ubije. Arči će stvar kazati Retu, jer će to smatrati za svoju hrišćansku dužnost.
Ona skide haljinu i leže na krevet, a u glavi joj se sve okretalo. Kad bi samo mogla da zaključa vrata, pa da ostane zanavek u tom sigurnom utočištu i da nikog više ne vidi. Možda će Ret saznati noćas. Ona će reći da je boli glava i da se ne oseća sposobna da ide na večerašnje primanje. Do ujutru će već imati u pripravnosti neko objašnjenje, neku odbranu koja bi mogla da izgleda verovatna.
– Neću sad da mislim o tome – reče ona očajno i zari lice u jastuk. – Neću sad da mislim o tome. Misliću kasnije, kad budem mogla da izdržim.
Čula je kako posluga dolazi natrag kad se spustio mrak, i činilo joj se da su vrlo tihi u svome kretanju po kući dok su spremali večeru. Ili je to samo njena nečista savest? Mami dođe do vrata i zakuca, ali je Skarlet otera i reče da neće da večera. Prođe neko vreme, pa onda najzad ona ču kako Ret ide uz stepenice. Stade čekati napregnuto kad on stiže u gornji hol i pribiraše svu snagu za moguć sukob, ali on prođe i ode u svoju sobu. Ona odahnu. Dakle nije čuo ništa. Hvala bogu on još uvažava njenu odlučnu molbu da više nikad ne stupi u njenu sobu, jer kad bi je video sad, njeno lice bi je odalo. Mora se bar toliko pribrati da mu kaže da se oseća bolesna i da ne može večeras ići na primanje. Dobro je, ima još dovoljno vremena da se umiri. A da li ima vremena? Od onoga strašnoga trenutka toga popodneva, život joj se činio bez vremena. Dugo je slušala kako se Ret kreće po svojoj sobi i kako ponekad govori s Porkom. Ali još nikako nije mogla da pribere hrabrost da ga zovne. Ležala je mirno na postelji u mraku i drhtala.
Posle nekog vremena on zakuca na njena vrata i ona reče usiljeno mirnim glasom: »Slobodno«.
– Dakle ipak me puštaš u tvoje svetilište? – upita on s vrata. Bio je mrak, i nije mogla da vidi njegovo lice. Niti je mogla da nešto sazna iz njegovog glasa. On uđe i zatvori vrata.
– Jesi li gotova za primanje?
– Jako mi je žao, ali me boli glava. – Kako joj začudo glas zvuči prirodno. Hvala bogu što je mrak.
– Ja ne mislim da idem. Ti idi, Rete, i kaži Melani da mi je žao.
Nastade dugo ćutanje. On progovori polagano i zajedljivo kroz pomrčinu.

– Što si tako malodušna i kukavica?
Dakle zna! Ležala je i nije bila u stanju da progovori. Čula ga je kako pipa po mraku, kako pali šibicu. Sobu preplavi svetlost. On priđe do kreveta i pogleda u nju.
– Ustani – reče on, a u njegovom glasu osećaia se bura. – Idemo na primanje. Moraćeš se požuriti.
– Oh, Rete, ja ne mogu. Znaš...
– Znam. Ustani!
– Rete, zar se Arči usudio...
– Arči se usudio. Vrlo je hrabar čovek taj Arči.
– Trebalo je da ga smesta ubiješ što govori lažj.
– Ja imam čudan običaj da ne ubijam ljude kad govore istinu. Nemamo sad vremena za prepiranje. Ustani!
Ona sede u krevetu i dohvati ogrtač pored sebe, a njene oči su gledale u njegovo lice. Ono je bilo mrko i ravnodušno.
– Ja neću da idem, Rete. Ne mogu sve dok se... taj nesporazum ne izvede na čistinu.
– Ako večeras ne pokažeš svoje lice, nećeš više biti u stanju da ga pokažeš u gradu sve dok si živa. I ako mogu da podnesem da imam propalicu za ženu, ne mogu da trpim kukavicu. Ti moraš da ideš večeras pa makar te svi, počevši od Aleksa Stivensa pa naniže, prezreli, i makar nam gospođa Vilks rekla da se čistimo iz njene kuće.
– Rete, dopusti mi da ti objasnim.
– Ne želim da čujem. Nemam vremena. Obuci se!
– Oni su pogrešno shvatili... Indija, gđa Elsing i Arči. A oni me svi tako mrze. Indija me toliko mrzi da bi čak govorila laži i o svome rođenom bratu samo da bi na mene bacila ružnu svetlost. Kad bi mi ti samo dopustio da objasnim ...
»O, milostiva majko božja – mislila je ona u smrtnom strahu – šta da on kaže: »Hajde, molim te, objasni!« šta bih ja rekla? Kako bih mogla da objasnim?«
– Oni su sigurno već svima kazali laži. Ja ne mogu da idem večeras.
– Ti ćeš ići – reče on – makar ja morao i da te vučem za vrat i da te na svakom koraku guram nogom pozadi!
U očima mu se video neki oštar sjaj kad je trže da stane na noge. On podiže njen steznik i dobaci joj ga.
– Metni to na sebe. Ja ću te utegnuti. O da, ja se razumem u stezanju. Ne, neću da zovem Mami da ti pomogne, pa da mi ti zaključaš vrata i da se sakriješ ovde kao neka kukavica.
– Ja nisam kukavica – viknu ona pogođena time da zaboravi na svoj strah. – Ja...
– O, nemoj sad opet da mi pevaš pesmu o tome kako si ubila jednog Jenkija i dočekala Šermanovu vojsku. Ti si kukavica... između ostalih stvari. Ako nećeš da ideš sebe radi, moraš ići zbog male Boni. Kako bi mogla da dopustiš da i dalje uništavaš njenu budućnost? Metni brzo steznik!
Ona žurno zbaci sa sebe sobni ogrtač i ostade samo u svojoj košulji. Kad bi samo hteo da je pogleda i da vidi kako izgleda lepa u košulji, možda bi mu onaj strašni izraz iščezao s lica. Na kraju krajeva on je nije video tako dugo samo u košulji. Ali je on i ne pogleda. On je bio otvorio njen orman i brzo pregledao njene haljine. Preturao ih je, pa najzad izvuče njenu novu tamnozelenu haljinu od sirove
svile. Bila je duboko izrezana na grudima, a suknja joj je bila veoma lepa i svršavala se velikim turnirom, dok je na turniru bila velika kita ruža od rumene kadife.
– Obuci to – reče on i baci haljinu na krevet prilazeći njoj. – Ni govora večeras o čednim bojama, sivim kao kod goluba i ljubičastim, kojima se krase ozbiljne gospođe. Ti moraš večeras visoko dignuti svoju zastavu, jer ćeš je inače zanavek spustiti. I puno ruža! Ja sam uveren da žena koju su fariseji uhvatili na delu u preljubi nije bila ni blizu tako bleda. Okreni se!
On dohvati uzice od steznika i trže ih tako jako da ona viknu iz glasa, poplašena, ponižena, zbunjena na takav nepažljiv postupak.
– Boli te, je li? – On se nasmeja kratko, a ona ne mogaše da mu vidi lice. – šteta što ti to nije oko vrata!
Melanina kuća je bleštala od svetlosti u svima sobama, i dok su još izdaleka išli uz ulicu, čuli su muziku. Kad kola stadoše, iz kuće se čuo prijatan žagor ljudi koji se veselo zabavljaju. Kuća je bila dupke puna sveta. Oni su bili preplavili verande, a mnogi su sedeli i na klupama u dvorištu osvetljenom lampionima.
»Ja ne mogu da uđem ... ne mogu – mislila je Skarlet sedeći u kolima, stežući u loptu savijenu maramicu. – Ne mogu! Neću! Iskočiću iz kola i pobeći, nekuda, natrag na Taru. Zašto me je Ret naterao da dođem ovamo? Šta će svet raditi? Šta će Melani uraditi? Kako li će izgledati? Oh, ja ne mogu da joj pogledam u oči! Pobeći ću!«
Kao da čita njene misli, Ret grubo stisnu njenu mišicu, tako čvrsto da joj je morala ostati modrica.
– Nisam nikad video da je Irac kukavica. Gde ti je sad tvoja slavna hrabrost?
– Rete, molim te, pusti me da idem kući pa ću ti objasniti...
– Imaćeš čitavu večnost da se objašnjavaš, a samo ovu noć da trpiš mučeništvo u areni. Ustani, mila, i dopusti mi da vidim kako će te lavovi prožderati. Izlazi!
Ona nekako pođe uz stepenice, a mišica koju je držala i koja je bila čvrsta kao granit, davala joj je izvesnu hrabrost. Tako mi boga, ona će im smelo pogledati u oči pa makar šta bilo. Najzad šta su one sve nego čopor gladnih, pakosnih mačaka koje joj zavide? Ona će im pokazati. Ona ne mari šta one misle. Samo Melani... Melani!
Bili su već na tremu i Ret se klanjao desno i levo sa šeširom u ruci, a glas mu je bio pribran i blag. Kad oni uđoše muzika prestade, a gomila sveta, kako se činilo njenom zbunjenom duhu, navaljuje kao more svuda oko nje, tutnji, povlači se i šumi sve slabije. Da li će je svi prezrivo pogledati i odbiti da joj odgovore na pozdrav? E, božje mi brade, neka i to urade! Njena se brada podiže uvis i ona se nasmeši i zažmiri krajevima očiju.
Pre nego što beše u stanju da progovori sa onima koji su bili najbliži vratima, neko se stade gurati kroz gomilu. Zavlada neka čudna tišina od koje se Skarleti srce steže. A zatim kroz prolaz naiđe Melani na svojim nožicama koje su žurile, žurile da ona sretne Skarlet na vratima, da govori s njom pre nego što ma ko drugi stigne da s njom govori. Njena uska ramena behu uzdignuta, a mala vilica stegnuta gnevno, a sudeći po pažnji koju je obraćala reklo bi se da joj je Skarlet večeras jedini gost. Ona joj brzo priđe i obavi joj ruku oko struka.
– Kako imaš divnu haljinu, mila – reče ona svojim slabim, zvonkim glasom. – Hoćeš li da budeš zlatna? Indija nije mogla da dođe da mi pomogne večeras. Hoćeš li da primaš sa mnom večeras?

LIV
Našavši se sama u svojoj sobi Skarlet se opet oseti bezbedna i baci se na krevet ne vodeći računa o svojoj svilenoj haljini, turniru i ružama. Za izvesno vreme je mogla da leži mirno i da razmišlja samo o tome kako je stajala između Melani i Ašlija i pozdravljala goste. Što je to bilo strašno! Ona bi radije ponovo izišla pred Šermanovu vojsku nego da ponovi taj doživljaj! Posle izvesnog vremena ustade s kreveta i stade nervozno hodati po sobi, razbacujući usput komade svoga odela.
Sad je zategnutost njenih živaca dobila oduške u jakom drhtanju. Ukosnice su joj ispadale iz prstiju i zveckale padajući na pod, a kad pokuša da četkom kao i obično češlja kosu ona se bolno lupi u slepoočnicu. Desetak puta je na vrhovima prstiju prilazila vratima da oslušne da li se što čuje odozdo, ali je u holu na donjem spratu bilo tiho kao u bunaru.
Ret je beše poslao kući kolima samu kad se zabava završila, i ona je hvalila boga za taj odmor. On se još nije bio vratio i njoj bi lakše što on nije tu. Onako uplašena i drhtava ona ne bi noćas mogla da mu pogleda u oči od stida. Ali gde je on? Verovatno u kući onog stvorenja. Prvi put u životu Skarlet je bila srećna što postoji takvo stvorenje kao što je Bel Votling. Bila je srećna što postoji neko drugo mesto osim ove kuće gde se Ret može skloniti dok ga ne prođe njegovo ogorčeno raspoloženje. Svakako je grešno da se raduje što joj je muž u kući takve jedne žene, ali ona nije mogla drukčije. Čak bi joj bilo skoro milo i da on umre, ako bi samo to bio jedini način da ga više ne vidi noćas.
Sutra već... no, sutra nastaje nov dan. Sutra će već smisliti neko opravdanje, neku protivoptužbu, neki način da Reta okrivi. Sutra je već sećanje na ovu groznu noć neće tako mučiti da se od toga stresa.
Sutra joj neće zadavati toliki bol sećanje na Ašlijevo lice, na njegov skrhani ponos i njegov stid – stid kome je ona bila uzrok, stid za koji je on imao tako malo krivice. Da li će je sad omrznuti njen dragi, čestiti Ašli zato što ga je osramotila? Razume se da će je sad mrzeti, sad kad su njih dvoje dugovali za svoj spas slabačkoj Melani i kad su ljubav i otvoreno izraženo poverenje zvučali u njenom glasu dok je prelazila preko uglačanog poda da je uzme pod ruku i da gleda u oči radoznaloj, pakosnoj, potajno neprijateljski raspoloženoj gomili. Kako je vešto Melani sprečila da ne puca skandal time što ju je zadržala pored sebe za vreme cele te strašne večeri. Svet je bio nešto malo hladan, nešto malo iznenađen, ali je ipak bio učtiv.
O, da groznog poniženja! Morati se kriti iza Melanine suknje od onih koji je mrze, koji bi je raskinuli na komade svojim šaputanjem! Zaklanjati se iza Melanino slepo poverenje, i to baš za Melanino, kod tolikog drugog sveta.
Skarlet uzdrhta kao da joj je hladno pri toj pomisli. Mora nešto popiti, mora malo više popiti pre nego što bude mogla da legne s nekom nadom da zaspi. Obuče jednu sobnu haljinu preko košulje pa iziđe žurno u mračni hol, a pete na njenim papučama su kloparale kroz tišinu. Već je bila na pola puta niz stepenice, kad pogleda prema zatvorenim vratima trpezarije i ugleda tanki svetlosnu prugu koja se probijala ispod njih. Za trenutak joj srce prestade kucati. Da li je ta svetlost bila tu i kad je ona došla, a ona je, suviše zbunjena, nije videla? Ili je Ret ipak došao kući? On je mogao tiho ući kroz sporedna vrata. Ako je Ret kod kuće, ona će se na prstima vratiti natrag u krevet i bez konjaka, iako joj je jako potreban. Onda neće morati da mu izlazi na oči. Kad bude u svojoj sobi biće van opasnosti, jer može zaključati vrata. Saže se napred da skine papuče kako bi se što tiše mogla vratiti, kad se vrata na trpezariji otvoriše i Ret se ukaza ocrtan prema nejasnoj svetlosti sveće iza njega. Igledao je ogroman, veći nego što ga je ona ikad videla, strašna, ogromna crna masa bez lika, koja se pomalo ljuljala na nogama.
– Molim vas, izvolite u društvo, gospođo Batler! – reče on glasom koji je bio prilično pijan.
Videlo se jasno da je pijan, a ona nikad dotle nije videla da on to tako jasno pokazuje, ma koliko da je pio.
Ona zastade neodlučno, ne govoreći ništa, a njegova ruka se podiže jednim zapovedničkim pokretom.
– Hodi ovamo, zaboga! – reče on grubo.
Mora biti da je jako pijan, pomisli ona ustreptala srca. Obično je njegovo ponašanje bivalo sve uljudnije ukoliko je više pio. Govorio je podrugljivije, reči su mu mogle biti zajedljivije, ali ponašanje koje je pratilo te reči bilo je ispravno ... sasvim ispravno.
»Ne smem mu pokazati da ga se plašim« – pomirit ona, pa pošto jače steže sobnu haljinu ispod grla pođe niz stepenice visoko dignute glave i uz kloparanje svojih papuča.
On se skloni ustranu i pokloni joj se kad ona prođe kroz vrata tako podrugljivo da nju zabole srce. Videla je da je bez kaputa i da mu kravata visi s obeju strana raskopčanog okovratnika. Košulja mu beše otvorena sve do guste crne dlake kojom su mu prsa bila obrasla. Kosa mu je bila razbarušena, a oči zakrvavljene i žmirkave. Na stolu je gorela samo jedna sveća, slaba iskrica svetlosti koja je bacala čudovišne senke po sobi s visokom tavanicom i činila da kredenci i sto za serviranje izgledaju kao mirne pognute zveri. Na stolu, na jednom srebrnom poslužavniku, stajao je kristalni bokal s izvađenim kristalnim zatvaračem, opkoljen čašama.
– Sedi – reče joj on osorno ulazeći za njom u sobu.
Nju sad obuze nekakva nova vrsta straha, straha pred kojim je ona strepnja da mu pogleda u oči izgledala malenkost. On izgleda i ponaša se kao tuđinac. Ovo je nekakav grubi i neotesani Ret koga ona dotle nije bila videla. Nikad, ni u kakvoj prilici, čak ni u najprisnijim trenucima, nije on bio drukčiji nego nemaran. Čak i u ljutini on je bio do krajnosti ljubazan, uglađen i zajedljiv, a viski je još samo pojačavao te osobine. Nju je to ispočetka ljutilo i trudila se da pobedi tu nemarnost, ali je uskoro došla dotle da ju je primala kao vrlo zgodnu stvar. Najzad je kroz toliko godina došla do shvatanja da njega ništa jako ne dira, da on misli da je sve u životu, pa čak i ona sama, jedna ironična šala. Ali kad stade prema njemu s druge strane stola ona oseti, uz neko osećanje muke u želucu, da najzad ima nešto što njega dira, i to ga mnogo dira.
– Zašto i ti ne bi popila koju pred spavanje, baš iako sam ja toliko nepristojan da sam kod kuće – reče on. – Hoćeš li da ti sipam?
– Ja neću da pijem – reče ona oštro. – Čula sam neki šum, pa sam došla ...
– Nisi mogla čuti ništa. Ti ne bi sišla dole da si mislila da sam ja kod kuće. Ja sam sedeo ovde i slušao kako ti hodaš tamo-amo po podu na gornjem spratu. Mora da ti se strašno pije? Pij onda!
– Ja ne...
On dohvati bokal i napuni joj čašu nesigurnom rukom i prosipajući.
– Pij! – reče on i tutnu joj čašu u ruku. – Ti sva drhtiš. Oh, nemoj tu da mi se pretvaraš. Ja znam da ti piješ krišom i znam čak i koliko piješ. Već sam od nekog vremena nameravao da ti kažem da se okaneš tog tvog pretvaranja pa da piješ otvoreno ako ti se pije. Zar ti misliš da ja baš mnogo marim za to što se tebi tolika dopada konjak?
Ona prihvati mokru čašu, proklinjući ga u sebi. On ju je čitao kao neku knjigu. I uvek ju je tako čitao, a on je jedini čovek na svetu od koga bi ona volela da može da sakrije svoje prave misli.
– Pij, čuješ li!
Ona prinese čašu ustima i istrese njenu sadržinu jednim naglim pokretom svoje ruke s ukočenim zglavkom, baš kao što je Džerald nekad pio svoj čisti viski, prevrnu je i pre nego što joj pade na pamet kako to mora da izgleda ružno i uvežbano. Njemu ne promače ni taj pokret i njegova usta se spustiše na jednom kraju.
– Sedi, pa ćemo da imamo jedan prijatan domaći razgovor o večerašnjem elegantnom primanju na kome smo maločas bili.
– Ti si pijan – reče ona hladno – a ja idem u krevet.
– Ja sam jako pijan, i nameravam da budem još pijaniji pre nego što ova noć prođe. Ali ti nećeš ići u krevet... bar ne još.
U njegovom glasu se još osećaio ono njegovo obično otezanje, ali je ispod njegovih reči ona mogla da oseti kako se nasilnost probija na površinu, nasilnost nemilosrdna kao udarac bičem. Ona se kolebaše neodlučna, a on se smesta stvori pored nje i zgrabi je rukom za mišicu tako čvrsto da je to zabole, lako je uvrnu i ona žurno sede, lako vrisnuvši od bola. Dok se on naginjao nad njom ona vide da mu je lice tamno i crveno, a u očima mu se još video onaj strašni odsjaj. U njihovim dubinama bilo je nečega što ona nije poznavala, što nije mogla da razume, nešto mnogo dublje od ljutine, jače od bola, nešto što ga toliko muči da mu se oči sijaju kao dva živa ugljena. Gledao je u nju dosta dugo, tako dugo da njen prkosni pogled popusti i ona obori oči, a on se teško spusti na stolicu prema njoj pa nasu sebi još jednu čašu. Ona je mislila brzo i trudila se da smisli neku odbranu. Ali nije mogla smisliti šta da kaže sve dok on ne bude progovorio, jer nije tačno znala kako će je optužiti.
Pio je polagano i posmatrao je preko čaše, a ona obuzda svoje živce trudeći se da zaustavi drhtanje. Njegovo lice se za neko vreme ne promeni, dok najzad ne poče da se smeje još neprestano držeći pogled na njoj, a ona na zvuk tog njegovog smeha ne beše više u stanju da obuzda svoje drhtanje.
– Bila je ovo zanimljiva komedija večeras, zar ne? Ona ne reče ništa nego samo podvi prste na nogama u širokim papučama nastojeći da zadrži svoje drhtanje.
– Prijatna komedija u kojoj su sve uloge bile zastupljene. Selo se bilo okupilo da kamenuje bludnicu, prevareni muž je štitio svoju ženu kao što radi pravi džentlmen, prevarena žena je hrabro istupila u hrišćanskom duhu i prekrila odorom svoje besprekorne čednosti sve to. A ljubavnik...
– Molim te...
– Uzalud ti je... To je vrlo zanimljivo. A ljubavnik je izgledao kao prokleta budala i žalio što nije umro. Kako se ti osećaš, draga moja, kad uz tebe stoji žena koju mrziš i zaklanja tvoje grehe i brani te? Sedi!
Ona sede.
– Sigurno je ne voliš nimalo više zbog toga. Ti se samo pitaš da li ona zna sve o tebi i Ašliju ... pitaš se zašto je ona uradila to ako zna... da li je to uradila samo da bi sačuvala svoj ugled. I misliš da je budala što je to učinila iako ti je sačuvala kožu, ali...
– Ja neću da slušam ...
– Hoćeš, slušaćeš. A ja ću ti reći nešto da ti bude lakše. Gospođa Meli jeste luda, ali ne onako kako ti zamišljaš. Bilo je očevidno da joj je neko kazao, ali da mu ona nije poverovala. Ona ne bi verovala čak ni kad bi videla svojim očima, jer ima u sebi toliko časti da ne može da zamisli nečasnost kod nekoga koga voli. Ja ne znam kakvu joj je laž kazao Ašli Vilks – ali ma kakva nespretna laž mogla je da pali, jer ona voli Ašlija, a voli i tebe. Ja svakako ne mogu da shvatim zašto te ona voli, ali je činjenica tu. Neka to za tebe bude jedan krst koji ćeš nositi.
– Da ti nisi pijan i da ne vređaš tako, Ja bih ti sve objasnila – reče Skarlet kojoj se u izvesnoj meri beše povratila dostojanstvenost. – Ali ovako ...
– Mene ne zanima tvoje objašnjenje. Ja znam istinu bolje od tebe same. Tako mi boga, ako samo još jednom ustaneš sa te stolice...
– Što se meni čini još zanimljivije i od ove večerašnje komedije, to je činjenica da dok si meni čedno uskraćivala uživanje u tvojoj postelji, zbog mojih silnih grehova, ti si u svome srcu gajila požudu za Ašlijem. »Gajila požudu u svome srcu«. Zar to nije dobar izraz? Ima priličan broj dobrih izraza u onoj knjizi, zar ne?
– Kakvoj knjizi? Kojoj knjizi? – Misli su joj jurile ludo i bez veze, dok su njene oči zbunjeno zapažale odsjaj teškog srebra osvetljenog jednom svećom, i jezivo tamne neke kutove sobe.
– A mene si odbacila zato što je moja sirova vatrenost bila suviše gruba za tvoju prefinjenost... i zato što nisi više htela da imaš dece. Kako je to bilo teško za mene, srce moje! Kako me je to ucvelilo! Ja sam tako izleteo napolje i tešio se kako sam znao, a tebe sam ostavio sa tvojom prefinjenošću. A ti si svoje vreme provodila u gonjenju onog trpeljivog Ašlija Vilksa. Vrag ga odneo, šta je tome čoveku?
On niti može duhovno da bude veran svojoj ženi, niti da je fizički izneveri. Što se jednom ne odluči? Tebi ne bi smetalo da imaš decu od njega, zar ne... pa da ih proturaš kao moju?
Ona skoči sa svoga mesta s jednim krikom, a on se naže sa svoga, smejući se onim tihim smehom od koga se njoj ledila krv u žilama. Pritisnu je natrag u stolicu svojim širokim mrkim rukama i naže se nad nju.
– Pogledaj moje ruke, draga moja – reče on, savijajući ih pred njenim očima. – Mogao bih te njima rastrgnuti u komade bez ikakve muke, i ja bih to i uradio kad bih samo znao da bi ti to izbilo Ašlija iz glave. Ali znam da ne bi. Zato mislim da ću ga istisnuti iz tvoje glave ovako. Staviću ti po jednu ruku sa svake strane glave, pa ću ti između njih zdrobiti lobanju kao orah, i njega istisnuti zanavek. Njegove ruke obuhvatiše njenu glavu ispod raspuštene kose, stadoše je grubo milovati i okrenuše joj lice prema njemu. Ona je gledala u lice nekog tuđinca, nekog pijanog tuđinca s otegnutim govorom. Nikad joj nije nedostajala fizička hrabrost kad bi se našla oči u oči sa opasnošću, i ona joj sad burno navali u sve žile, uspravi joj kičmu i ona zažmiri prezrivo očima.
– Skini ruke s mene, budalo pijana! – reče ona. Na njeno veliko iznenađenje on je posluša, pa sede na ivicu stola i nasu sebi još jednu čašu.
– Ja sam se uvek divio tvome duhu, draga moja, a nikad više nego sad kad si priterana uza zid.
Ona privi čvršće svoj ogrtač oko tela. Oh, kad bi se samo mogla dočepati svoje sobe, okrenuti ključ u debelim vratima i biti sama! Nekako mu se mora suprotstaviti, oštro mu govoriti i pokoriti ga, njega, toga Reta koga nikad dotle ne beše videla. Ona se diže bez žurbe, iako su joj kolena klecala, priteže ogrtač oko sebe i zabaci unazad kosu s lica.
– Ja nisam priterana uza zid – reče ona prezrivo. – Ti me nećeš nikad priterati uza zid, Rete Batlere, niti ćeš me uplašiti. Ti nisi ništa drugo do jedna pijana životinja, koja je toliko imala posla samo s prljavim ženama da više i ne može da shvati ništa drugo osim nevaljalstva. Ti nisi u stanju da shvatiš mene ni Ašlija. Ti si toliko živeo u blatu da i ne znaš ništa drugo. Ti si ljubomoran na nešto što nisi u stanju da shvatiš. Laku noć!
Okrete se sasvim mirno i pođe vratima, kad je zaustavi glasan smeh iza njenih leđa. Ona se okrete, a on povodeći se preko sobe dođe do nje. – Za ime božje, kad bi samo hteo da prestane s tim groznim smehom! Čemu se može smejati u svemu ovome? – Dok je on išao prema njoj, ona stade uzmicati prema vratima i opet se nađe leđima uza zid. On teško spusti svoje ruke na nju i pritisnu je uza zid.
– Dosta s tim smehom!
–  Ja se smejem zato što mi te je žao.
– Žao ti je... mene. Žali ti samoga sebe!
– Jeste, boga mi, žao mi te je, moja draga, mala budalo. To boli, je li? Ti ne možeš da podneseš ni smeh, ni žaljenje, je l' tako?
On prestade da se smeje, pa se teško osloni na njena ramena, tako da je zaboleše. Izraz njegovog lica se promeni i on joj se primače tako blizu da je teški zadah viskija iz njegovih usta natera da okrene glavu ustranu.
– Ljubomoran sam, je li? – reče on. – A zašto da ne? O, da, ljubomoran sam na Ašlija Vilksa. I kako ne bih bio? Oh, nemoj da se trudiš da mi objašnjavaš. Ja znam da si mi bila fizički verna. Jesi li nameravala da mi to kažeš? Ja sam to znao još odavno. Kroz sve ove godine. Otkuda to znam? Poznajem Ašlija Vilksa i njegovu rasu. Znam da je častan i pravi džentlmen. A to je ono što ne bih mogao reći i o tebi, draga moja – kao ni o sebi, ako baš hoćeš. Mi nismo džentlmeni, mi nemamo časti, zar ne? Zato i napredujemo i bujamo kao vrba.
– Pusti me da idem. Neću da ostanem ovde da me vređaš.
– Ja te ne vređam. Ja samo veličam tvoju fizičku vrlinu. Ali ona mene nije nimalo zaslepila. Ti misliš, Skarlet, da su ljudi prave budale. Ne vredi nikad potcenjivati pamet i snagu svoga protivnika. A ja nisam budala. Zar ti ne pomišljaš da ja znam da si ti ležala u mome naručju i zamišljala da sam ja Ašli Vilks?
Njena donja vilica se opusti, a na licu joj se ispisa strah i čuđenje.
– Prijatna je to stvar, zar ne? U samoj stvari prilično sablazna. Kao kad su u postelji tri osobe, a treba da budu samo dve. – On je stade tresti za ramena, vrlo slabo, zatim štucnu i nasmeja se podrugljivo.
– O, da, ti si mi bila verna zato što te Ašli Vilks nije hteo. Ali, do vraga, ja mu ne bih ni zavideo na tvome telu. Ja dobro znam kako telo ne znači mnogo – naročito žensko telo. Ali mu zavidim na tvome srcu i na tvojim milim, upornim, nečistim mislima. On, budala, ne mari za tvoje misli, a ja ne marim za tvoje telo. Ja mogu jevtino da dođem do žena. Ali, ja želim tvoje misli i tvoje srce, a neću ih nikad dobiti, kao što ni ti nikad nećeš dobiti Ašlijeve misli. I eto to je ono zbog čega ja tebe žalim.
Čak i kroz svu njenu poplašenost i zaprepašćenje, njegovo ruganje je opeče.
– Žališ... mene?
– Da, žalim te zato što si takvo dete, Skarlet. Dete koje plače za mesecom. Šta bi dete radilo s mesecom kad bi ga i dobilo? A šta bi ti radila s Ašlijem? Da, žalim te – žalim te što vidim kako odbacuješ sreću obema rukama i pružaš ih da domašiš nešto što te neće nikad učiniti srećnom. Žalim te što si takva budala da ne vidiš da sreća može biti samo onde gde su dvoje sasvim slični. Da sam ja umro, i kad bi gospođa Meli umrla, pa kad bi ti dobila svoga krasnog i časnog ljubavnika, zar misliš da bi bila srećna s njim? Boga mi, ne! Ti ga nikad ne bi razumela, nikad ne bi znala o čemu on misli, nikad ga ne bi shvatila, kao što ne shvataš muziku, poeziju, knjige, niti išta drugo što nije novac. Dok bismo mi, draga ženo moga srca, mogli biti potpuno srećni da si mi dala makar i pola mogućnosti, jer smo tako jako slični jedno drugom. Mi smo oboje pokvarenjaci, Skarlet, i nama se ništa ne može izmaći kad mi nešto želimo. Mi smo mogli biti srećni, jer sam te ja voleo i jer te ja poznajem, Skarlet, poznajem te sve do srži, onako kako te Ašli nikad ne bi mogao da upozna. A on bi te prezreo kad bi te upoznao... Ali ne, ti moraš da provodiš život žudeći za čovekom koga ne razumeš. A ja ću, mila moja, da čeznem za lakim ženama. Pa ću ići tako daleko da kažem čak i da ćemo nas dvoje ipak bolje proći nego mnogi drugi parovi.
On je iznenada ostavi i povodeći se pođe natrag prema bokalu s vinom. Skarlet kratko vreme ostade kao ukopana, a misli su joj jurile kroz glavu tako brzo da nije ni jednu od njih mogla da zadrži toliko dugo da je ispita. Ret je kazao da je voli. Da li je on to ozbiljno mislio? Ili je jednostavno pijan? Ili je to opet jedna od njegovih groznih šala? A Ašli... mesec ... plače za mesecom! Ona brzo istrča u mračni hol, bežeći kao da je đavoli gone. Oh, kad bi se samo mogla da dočepa svoje sobe! Udari nogu u stepenik i papuča joj upola spade. Kad zastade da je besno odbaci, Ret se trčeći lako kao Indijanac, stvori pored nje u mraku. Osećala je na svom licu njegov vreli dah, a njegove ruke se obaviše grubo oko nje, ispod ogrtača, na njenoj goloj puti.
– Izbacila si me napolje, pa si trčala za njim. Ali živoga mi boga, noćas ćemo u tvome krevetu biti samo nas dvoje!
On je odiže sa zemlje u naručje i pođe uz stepenice. Njena glava je ležala pritisnuta uz njegove grudi, te je pod uhom mogla da čuje kako mu srce snažno udara. Oseti bol od njegovog stezanja i vrisnu prigušeno i poplašeno. On je išao uz stepenice u potpunom mraku, sve više i više, a ona je bila skoro luda od straha. To je bio neki ludi tuđinac, a mrak je bio tako crn, mrak koji ona nije poznavala, mračniji od smrti. On je bio kao smrt koja je nosi u naručju i steže tako da je boli. Ona vrisnu prigušeno s ustima na njegovim prsima. Ret odjednom zastade na stepeništu. Zatim pošto malo olabavi ruke, on se naže nad nju i poljubi je tako divlje, vatreno, takvim osvajačkim nagonom, da za nju iščeze sve osim onog dubokog mraka koji ih je obavijao i njegovih usana na njenim. Ret je cepteo kao da ga neka oluja trese. Njegove usne behu ostavile Skarletine i lutahu po njenoj mekoj puti na mestu gde joj ogrtač beše skliznuo i ostavio je golu. Mrmljao je nešto što ona nije mogla da razume. Njegove usne su budile u njoj osećaje za koje dotle nije znala. Ona je bila sam taj mrak, a Ret je isto tako bio taj mrak i ništa nije nikad postojalo van toga mraka i njegovih usana na njenoj koži. Ona pokuša da progovori, ali je njegove usne sprečiše u tome. Odjednom je svu prođe neka luda jeza, takva kakvu nikad ranije ne beše osetila. Svu je ispuni neka radost i ona se uplaši. Oseti se kao da počinje da ludi i stade drhtati celim telom. Predade se njegovom zagrljaju, suviše snažnom da bi mu se oduprla, njegovim požudnim usnama, sudbini koja ju je suviše neodoljivo i brzo nosila. Prvi put u životu ona beše naišla na nekoga, na nešto što je bilo jače od nje, na nekoga od koga ona nije mogla da napravi svoju igračku, nekoga ko ju je savladao. Ona mu obavi ruke oko vrata. Njene usne zadrhtaše pod njegovim usnama i oni odoše dalje tako kroz mrak, kroz taj slatki mrak koji se kovitlao i odnosio ih sobom.
Kad se sledećeg jutra probudila on beše iščezao, i da nije bilo izgužvanog jastuka pored nje ona bi pomislila da je ono što joj se dogodilo prošle noći samo neki neverovatan ludi san. Sećajući se svega ona pocrvene i navuče pokrivač do grla, uzbuđena i obasjana sunčevom cvetlošću, trudeći se da sredi zbrkane utiske u svojoj glavi.
Naročito su se isticale dve stvari. Ona je godinama živela s Retom, spavala s njim, jela s njim, svađala se s njim i rodila njegovo dete – a ipak ga nije poznavala. Čovek koji je nosi uz mračne stepenice bio joj je stran, a ona o njegovom postojanju nije ni sanjala. A sad, iako se trudila da sebe natera da ga mrzi, pokušavala da bude ljuta, nije to mogla. On ju je ponizio, povredio, postupao surovo prema njoj u toku besne, lude noći, a ona je ipak likovala zbog toga.
Oh, trebalo bi da se stidi, trebalo bi da uzmiče od samog sećanja na tu vrelu, pijanu noć! Neka dama, neka prava dama, ne bi više nikad smela podići glavu posle takve noći. Ali je sećanje na zanos, na ekstazu potpunog predavanja bilo jače od stida. Prvi put u životu ona se osetila živa, osetila da je strast zanosi isto tako neodoljivo kao i strah koji je upoznala one noći kad je bežala iz Atlante, isto onako vrtoglava i slatka kao hladna mržnja kad je ubila onog Jenkija.
Ret je voli! Bar je kazao da je voli, a kako ona sada može da sumnja u to? Kako je to čudno, zanosno i neverovatno da nju voli taj divlji stranac s kojim je ona živela u tako hladnim odnosima? Ona nije još bila načisto šta oseća pred tim otkrićem, ali se naglo glasno nasmeja kad joj jedna misao dođe u glavu. On je voli, i sad ga ona najzad ima u svojim rukama. Ona je bila već i zaboravila na svoju nekadašnju želju da ga ulovi u ljubavnu klopku da bi mogla vitlati bičem iznad njegove drske crne glave. Sad joj se ta želja opet vratila i to joj je pružalo neko zadovoljstvo. U toku jedne noći on ju je imao na milost i nemilost, ali sad ona zna slabo mesto u njegovom oklopu. Odsada će ga ona držati onde gde joj bude po volji. Suviše dugo se ona uvijala pred njegovim ruganjem, ali sad će moći da ga natera da skače kroz ma kakve obruče koje bude stavljala pred njega.
Kad samo pomisli na ponovni susret s njim, lice u lice, na jasnoj svetlosti dana, nju obuze neka prijatna zbunjenost koja je imala u sebi i nečega vrlo uzbudljivog.
– Nervozna sam kao neka mlada – pomisli ona. – I to sve zbog Reta! – I na tu misao opet se nasmeja.
Ali Ret ne dođe na ručak, niti beše na svome mestu za večerom. Noć prođe, duga noć u kojoj je ona ležala budna sve do zore ušiju napregnutih da čuje njegov ključ u vratima. Ali on ne dođe. Kad i drugi dan prođe a od njega ne ču ni reči, ona više nije znala šta da radi od razočaranja i straha. Prođe pored banke, ali njega nije bilo tamo. Zatim ode u radnju. Bila je oštra prema svakome, jer kad god bi se vrata otvorila pred nekom mušterijom, ona bi digla glavu i pogledala sa strepnjom u nadi da će to biti Ret. Ode do stovarišta građe i stade zakerati Hjuu sve dok ga ne natera da pobegne i da se sakrije iza jedne gomile građe. Ali se Ret ne pojavi ni tamo.
Nije mogla da se ponizi i pita prijatelje da li su ga videli, a nije mogla ni da se raspituje kod posluge o njemu. Ali je osećaia da posluga zna nešto što ona sama ne zna. Crnci uvek sve znaju. Mami je bila neobično ćutljiva ta dva dana. Krišom je posmatrala Skarlet, ali njene oči nisu ništa odavale. Kad prođe i druga noć Skarlet se reši da ode u policiju. Možda mu se desila neka nesreća, možda ga je konj negde zbacio i leži bespomoćan u nekom jarku. Možda... oh, da grozne misli... možda je mrtav!...
Sledećeg jutra pošto svrši doručak i dok je bila u svojoj sobi i stavljala šešir na glavu, ona ču brze korake na stepenicama. I kad ona pade na krevet, osećajući se slaba od radosti zbog njegovog povratka, Ret upade u sobu. Bio je sveže obrijan, okupan i doteran, i bio je potpuno trezan, ali su mu oči bile zakrvavljene a lice podnadulo od pića. On joj samo veselo mahnu rukom i reče:
»Halo!«
Kako može čovek samo da kaže tako nešto pošto je bez ikakva objašnjenja odsustvovao dva dana? Kako može da bude tako nemaran prema sećanju na onakvu noć kakvu su njih dvoje proveli? Ne bi to mogao osim ako nije... osim ako je... ta grozna misao joj sinu u glavi.  Osim ako takve noći nisu obična stvar kod njega. Za izvesno vreme nije bila u stanju ni da progovori, te joj svi lepi pokreti i osmesi kojima je mislila da ga dočeka izvetreše iz glave. On joj nije čak prišao ni da joj da svoj obični ravnodušni poljubac nego je stajao i gledao u nju , smeškajući se i s upaljenom cigarom u ruci.
– Gde... gde si dosad bio?
– Nemoj mi reći da ne znaš! Ja sam sigurno mislio da dosad već ceo grad zna za to. Možda i znaju svi osim tebe. Ti znaš onu staru poslovicu: »Žena uvek saznaje poslednja.«
– Šta hoćeš da kažeš?
– Mislim da posle one posete od strane policije kod Bel, preksinoć...
– Kod Bel... kod one... one žene? Je si li bio kod ...
– Pa naravno. Gde bih inače bio? Nisi se valjda brinula za mene?
– Otišao si od mene onoj... oh!
– Oh, Skarlet. Nemoj sad tu da izigravaš prevarenu ženu. Ti si morala znati za Bel još odavno.
– Otišao si njoj od mene, posle ... posle ...
– Oh, to – i on napravi jedan nemaran pokret. – Ja imam običaj da se zaboravim. Molim te da me izviniš zbog mog ponašanja prilikom našeg poslednjeg sastanka. Bio sam pijan, kao što bez sumnje i sama znaš, pa su me sasvim zanele tvoje draži... je li potrebno da ih nabrajam?
Njoj odjednom dođe da zaplače, da legne u krevet i da očajnički jeca. On se nije izmenio, ništa se nije izmenilo, a ona je bila luda, glupa, smešna, kad je mislila kako je on voli. Sve je ono bila samo jedna od njegovih odvratnih pijanih šala. On ju je imao i poslužio se njom kad je bio pijan, isto onako kako se poslužio i ma kojom od Belinih devojaka. A sad se vratio, pun uvreda, zajedljiv, nedomašiv. Ona proguta svoje suze i pribra se. On ne sme nikad, nikad, doznati šta je ona mislila. Što bi se smejao kad bi znao! E, to on neće nikad saznati. Ona brzo diže oči, pogleda ga i uhvati onaj stari, nerazumljivi pogled kojim ju je on uvek promatrao, onaj sjaj u njegovim očima – oštar, radoznao, kao da željno iščekuje njene sledeće reči, nadajući se da će to biti... čemu li se on to nada? Možda da će biti luda pa plakati i dati mu povoda da joj se smeje? Ona neće, bogme! Njene kose obrve se sastaviše i ona se hladno namršti.
– Ja sam, razume se, podozrevala kakvi su tvoji odnosi s onim stvorenjem.
– Samo podozrevala? Zašto me nisi pitala, pa bih ja zadovoljio tvoju radoznalost? Ja bih ti kazao. Ja sam živeo s njom od onoga dana kad ste ti i Ašli Vilks odlučili da mi imamo odvojene sobe.
– I ti si još toliko drzak da stojiš tu i hvališ se meni, svojoj ženi, da...
– Oh, molim te da me poštediš svojih moralnih pridika. Ti nisi nikad nimalo marila šta ja radim, samo ako plaćam račune. A dobro znaš da u poslednje vreme ja nisam bio anđeo. A što se tiče toga da si ti moja žena – ti mi baš i nisi jako mnogo bila žena otkako se Boni rodila, zar ne? Ti si mi bila slabo koristan ulog Skarlet. Bel mi se mnogo bolje isplatila.
– Ulog? Valjda hoćeš da kažeš da si joj dao...
– »Osnovni kapital za radnju«, to je pravi stručni izraz čini mi se. Bel je bistra žena. Ja sam želeo da ona prokrči sebi put, a njoj je samo trebalo novaca da stvori svoju sopstvenu kuću. Ti i sama sigurno znaš kakva čuda može da izvede žena kad ima malo gotovine u rukama. Pogledaj samo sebe.
– Ti mene upoređuješ ...
– Pa vi ste obe promućurne poslovne žene i obe imate uspeha. Bel, naravno, izmiče malo ispred tebe, jer je dobroćudna, dobra duša ...
– Da si se odmah udaljio iz ove sobe!
On pođe lagano vratima s jednom obrvom podrugljivo uzdignutom. Kako može da je vređa tako, mislila je ona puna ljutine i bola. On se naročito trudi da je uvredi i ponizi, i ona se uvijala od muke pri pomisli kako je čežnjivo očekivala njegov povratak kući, dok je on za sve to vreme bio pijan, larmao i nosio se s policijom u jednoj javnoj kući.
– Izlazi iz ove sobe, i da nisi više nikad stupio u nju. Ja sam ti to rekla već i ranije, ali ti nisi bio dovoljno džentlmen da to shvatiš. Odsada ću zaključavati svoju sobu.
– Nemoj se truditi.
– Zaključavaću je. Prema onome kako si postupio neku noć... tako pijan, tako odvratan ...
– Ne, ne, mila! Nije valjda bilo baš tako odvratno!
– Izlazi napolje.
– Ne brini. Idem. I obećavam da te nikad više neću uznemiravati. S tim je svršeno. Samo sam mislio da ti kažem da ako ti je moje grubo ponašanje suviše nesnosno ja ću ti dati razvod braka. Samo mi daj Boni i ja se tome neću protiviti.
– Ne bi mi bilo ni na kraj pameti da razvodom braka brukam svoju porodicu.
– Već bi je ti obrukala prilično brzo samo kad bi gospođa Meli umrla, zar ne? Čisto me hvata nesvestica kad pomislim kako bi se brzo razvela.
– Hoćeš li ići već jednom?
– Da, idem. Zato sam i došao kući da ti kažem. Idem u Čarlston i Nju Orleans i... na dosta dug put. Odlazim danas.
– Oh!
– I vodim sobom i Boni. Naredi onoj glupoj Prisi da spakuje njene stvarčice. Povešću i Prisi.
– Ti nećeš izvesti moje dete iz ove kuće.
– To je i moje dete, gospođo Batler. Vi svakako nećete imati ništa protiv toga da je povedem u Čarlston da vidi svoju babu?
– Svoju babu, nije nego još nešto! Zar misliš da ću ti ja dopustiti da izvedeš to malo dete odavde kad znam da ćeš biti pijan svake noći i verovatno je voditi u kuće kao što je kuća Bel...
On naglo baci na pod cigaru koja se stade dimiti na ćilimu, i oštri miris zapaljene vune dopre do njenih nozdrva. Za tili časak pređe preko sobe i stvori se kraj nje, a lice mu beše modro od ljutine.
– Da si čovek ja bih ti zavrnuo vrat zbog ovoga. Ali ovako mogu samo da ti kažem da vežeš za zube taj tvoj gadni jezik. Zar ti misliš da ja toliko ne volim Boni da bih je vodio onamo gde... Moju kćer! Gospode bože, kako si luda! A što se tiče tog tvog pobožnog izigravanja dobre majke, ta svaka mačka je bolja majka nego ti! Šta si ti ikad učinila za svoju decu? Veida i Elu hvata smrtni strah kad te vide, a da nije Melani Vilks oni ne bi nikad ni saznali šta je ljubav i nežnost. Ali Boni, moja Boni! Zar ti misliš da ja ne mogu bolje voditi računa o njoj nego ti? Misliš li da ću ikad dopustiti da je ti stalno plašiš i da joj ubiješ duh kao što si ga ubila kod Veida i Ele? Bogme nećeš! Naredi da se detinje stvari spakuju i da budu gotove kroz jedan sat, i upozoravam te da ono što se dogodilo neku noć nije ništa prema onome što će se dogoditi. Ja sam uvek mislio da bi tebi bilo od ogromne koristi kad bi te neko ponekad dobro izudarao.
On se okrete, i pre nego što ona beše u stanju da progovori, iziđe iz sobe brzo. Ona ga ču kako prelazi preko hola prema dečjoj sobi za igranje i kako otvara vrata. Čula se oštra piskava zbrka dečjih glasova i ona razabra kako glas male Boni nadvikuje Elin.
– Gde si bio dosad, tatice?
– Lovio sam zeca, da se u njegovu kožu uviju deca. Hajde daj jedan poljubac svome tatici, Boni... i ti Ela.

LV
– Meni ne treba nikakvo objašnjenje, mila, i ja neću ni da ga slušam – reče Melani odlučno, blago stavljajući ruku preko Skarletinih izmučenih usta i ugušujući njene reči. – Ti vređaš sebe samu, Ašlija i mene ako i pomišljaš da može biti potrebno neko objašnjenje između nas. Ta nas troje smo bili kao... bili smo kao vojnici koji se bore protiv celog sveta, kroz toliko godina, da je mene čisto stid zbog tebe što misliš da besposlena ogovaranja mogu da se ispreče između nas. Zar misliš da mogu da verujem da bi ti i moj Ašli... oh, i sama pomisao! Zar ti ne shvataš da te ja poznajem bolje nego što te iko na svetu poznaje? Zar misliš da sam zaboravila na sve divne, nesebične stvari koje si učinila za Ašlija, za maloga Boa i mene – sve od spašavanja moga života, pa do pomaganja da ne pomremo od gladi? Zar misliš da mogu da zaboravim kako si radila na njivi sa konjem onog Jenkija, skoro bosonoga i sa nažuljenim rukama – samo da bi beba i ja imali šta da jedemo – pa da verujem tako grozne stvari o tebi? Ne želim da čujem nijednu reč od tebe, Skarlet O'Hara. Nijednu reč!
– Ali... – promuca Skarlet i ućuta.
Ret je bio otišao sat pre toga sa malom Boni i Prisi, pa je uz Skarletinu sramotu i ljutinu došlo još i očajanje. A uz to teret krivice sa Ašlijem i Melanina odbrana behu više nego što je ona mogla da podnese. Da je Melani poverovala Indiji i Arčiju, da ju je prezrela na primanju ili čak da ju je hladno pozdravila, onda bi ona mogla da digne visoko glavu i da joj uzvrati udarce svakim oružjem koje ima u svome arsenalu. Ali ovako, pored sećanja kako je Melani stala između nje i društvenog mišljenja, stala kao britka i sjajna sablja, s poverenjem i borbenim duhom u očima, izgledalo je da nema ništa pošteno što može da uradi, osim da sve prizna. Da, da ispriča sve od samog početka na sunčanom tremu na Tari.
Na to ju je nagonila savest, koja je ipak, iako dugo prigušena, mogla da se probudi, savest dobro vaspitane devojke. »Priznaj svoje grehe, pa ispaštaj za njih u tuzi i pokajanju«, govorila joj je Elen po sto puta i, u ovome kritičnom času njenoga života, Elenino vaspitanje joj se potpuno povratilo i pobedilo je. Priznaće – da, sve, svaki pogled i reč, ono nekoliko nežnosti – pa će joj bog ublažiti bol i darovaće joj mir. A u znak ispaštanja postojaće uvek sećanje na strašnu promenu na Melaninom licu čiji se izraz menja od iskrene ljubavi i poverenja u užas i odvratnost. Oh, to je suviše teško ispaštanje, mislila je ona puna bola, morati živeti celog života sa sećanjem na Melanino lice i sa saznanjem da Melani zna za svu njenu pokvarenost i bedu, za dvoličnu nevernost i licemerje.
Nekada ju je pomisao da izazivački baci istinu Melani u lice i da vidi kako se njen zamišljen raj ruši prosto opijala i zanosila, i činila joj se kao pokret koji je vredan svega što bi njime izgubila. Ali sad, sve se to promenilo prekonoć i sad je to najmanje želela. Ni sama nije znala zašto je to tako. U glavi joj je bila suviše velika zbrka protivrečnih misli i ona ih nije mogla izdvajati: znala je samo da isto onako kao što je nekad želela da je njena majka smatra za skromnu, dobru, čista srca, tako isto sad strasno želi da sačuva Melanino dobro mišljenje. Ništa nije marila za to kako će svet misliti o njoj, niti za to šta Ašli i Ret misle, ali Melani ne sme o njoj misliti drukčije nego što je uvek mislila.
Ona se bojala da Melani kaže istinu, ali se u njoj javi jedan od njenih retkih poštenih nagona, nagon koji joj nije dopuštao da se premazuje bojama laži pred tom ženom koja ju je tako javno uzela u odbranu. Zato se požurila do Melani toga jutra čim su Ret i Boni izišli iz kuće.
Ali na prve brzo izgovorene reči: »Meli, ja moram da ti razjasnim ono što je bilo pre neki dan ...« Melani je beše presekla zapovednički. Gledajući postiđeno u crne oči koje su sevale pune ljubavi i ljutine, Skarlet je saznala s očajanjem u srcu da joj mir i olakšanje neće nastupiti posle ispovesti.
Melani je svojim prvim rečima bila odlučno presekla put njenom daljem postupku. Uzbuđena kao nikad dotle otkako je sasvim odrasla, Skarlet je shvatala da ne može olakšati svome izmučenom srcu a da ne pokaže najčistiju sebičnost. Ona bi se oslobodila svoga tovara i prenela bi ga na srce najnevinije i najpoverljivije osobe. Ona Melani duguje zahvalnost što se borila za nju, a taj se dug može platiti samo ćutanjem. Zar bi to bilo oduženje ako bi upropastila Melani život groznim saznanjem da joj je muž bio neveran i da mu je njena najbolja prijateljica saučesnica?
»Ne mogu joj kazati – pomisli ona utučeno. – Nikad, pa makar me moja savest i ubila.« – I bez ikakve veze seti se Retove pijane primedbe: »Ona ne može da zamisli nečasnim onoga koga voli... neka to bude tvoj krst.«
Da, to će biti njen krst, sve do smrti, da čuva u sebi tu grižu savesti, da nosi tu sramnu odoru, da oseća kako je grebe pri svakom nežnom pogledu i svakom pokretu koji će Melani učiniti kroz toliko godina u budućnosti, da u sebi uvek suzbija želju da joj dovikne: »Nemoj da budeš tako dobra! Nemoj da se boriš za mene! Ja to ne zaslužujem!«
»Ne bi mi bilo tako teško kad samo ti ne bi bila takva luda, tako slatka, poverljiva, prostodušna luda – mislila je ona očajno. – Ja sam nosila mnogi težak teret, ali ovo će biti najteži i najmučniji teret koji sam ikad ponela.«
Melani je sedela prema njoj na jednoj niskoj stolici, noge je podigla i stavila na otoman, viši od stolice, tako da su joj kolena štrcala kao kod deteta – takav položaj ona ne bi nikad zauzela da je ljutina nije toliko zanela da je zaboravila čak i na pristojnost. U ruci je držala nekakav vez kroz koji je proturala iglu tako besno kao da rukuje sabljom u dvoboju.
Da je i Skarletu bila obuzela takva ljutina, ona bi treskala obema nogama i vikala kao Džerald u svojim najboljim danima, pozivala se na boga kao na svedoka za prokletu dvoličnost i podlost ljudsku i izgovarala bi najgroznije pretnje odmazdom. Ali je Melani pokazivala da u njoj vri samo sevanjem igle i obrvama lako spuštenim prema nosu. Glas joj je bio miran a reći oštrije i kraće nego obično. Ali su snažne reči koje je izgovorila zvučale neobično, jer su bile strane Melani, koja je retko izražavala neko mišljenje uopšte, a nikad neku neljubaznu reč. I Skarlet odjednom shvati da su i Vilksovi i Hamiltonovi sposobni da osete uzbuđenja i bes koji je ravan, pa čak i jači od uzbuđenja raznih O'Hara.
– Meni je već dosta da slušam kako te svet kritikuje, draga moja – reče Melani – a ovo je poslednja kap i ja ću da uradim nešto zbog toga. Sve se to desilo zato što je svet zavidijiv prema tebi, jer si bistra i imaš uspeha. Ti si imala uspeha u stvarima u kojima bi mnogi ljudi propali. A sad, nemoj da se ljutiš na mene, draga, što ti to kažem. Ja ne mislim da si ti bila neženstvena i muškobanjasta, kao što mnogi govore. To nije istina. Svet tebe prosto ne razume, i ne može da trpi da žene budu bistre. Ali tvoja bistrina i tvoj uspeh ne daju svetu pravo da kaže da ste ti i Ašli... Sto mu gromova!
Blaga žestina ovog poslednjeg usklika bila bi na ustima nekog bezbožnog čoveka psovka sa potpuno jasnim značenjem. Skarlet ju je gledala, uplašena takvim nečuvenim ispadom s njene strane.
– I to da baš oni dođu da mi pričaju laži koje su sami smislili: Arči, Indija, gospođa Elsing! Gospođa Elsing, naravno, nije došla ovamo. Ne, zaista, ona za to nije imala hrabrosti. Ali ona te je uvek mrzela, mila, zato što si bila omiljenija nego Fani. I bila je tako besna što si oduzela Hjuu upravljanje strugarom. Ali si bila sasvim u pravu što si mu to oduzela. On nije ništa drugo do brbljiva i lena ništarija. – Tako Melani brzo raskrsti s drugom iz detinjih igara i udvaračem iz mladih godina. – što se tiče Arčija, ja krivim samo sebe. Nije trebalo da primam u kuću tu matoru propalicu. Svi su mi to govorili, ali ja nisam htela nikoga da slušam. On te nije voleo, draga, zbog robijaša, ali ko je on da ima prava da te kritikuje? Ubica, i to još ubica jedne žene! Posle svega što sam učinila za njega on dolazi da mi kaže tako nešto... Ne bi mi bilo nimalo žao ni da ga je Ašli ubio. I ja sam ga oterala uz dobru pridiku, možeš biti sigurna, to ti ja kažem. I napustio je grad.
– A što se tiče Indije, te podle duše, mila moja, ja nisam mogla da ne opazim, još prvi put kad sam videla vas dve zajedno, da je ljubomorna na tebe i da te mrzi zato što si lepša i što si imala udvarače. A naročito te je mrzela zbog Stjuarta Tarltona. Ona je toliko žalila za Stjuartom da je... no, ne volim da to govorim o Ašlijevoj sestri, ali mislim da je malo pomerila pameću suviše razmišljajući. Ne postoji nikakvo drugo objašnjenje za njen postupak ... Rekla sam joj da mi nikad više ne stupi u kuću i da ću je, ako samo još jednom čujem da govori tako niske stvan, ,a ću je... da ću je javno nazvati lažljivicom. Melani prestade da govori i ljutina odjednom iščeze s njenog lica, a ukaza se žalost. Ona je imala onu strasnu srodničku odanost koja je osobina svih Džordžijanaca, i pomisao na svađu u porodici razdirala joj je srce. Za trenutak se kolebaše, ali joj Skarlet beše draža, Skarlet je bila na prvom mestu u njenom srcu, i ona nastavi odano:
– Ona je uvek bila ljubomorna što te ja volim, mila. Zato ona više nikad neće stupiti u ovu kuću, niti ću ja ikad otići u neku kuću koja nju prima. Ašli se slaže sa mnom, ali i njega, tako reći, srce boli što njegova rođena sestra priča takve ...
Pri pomenu Ašlijevog imena Skarletini prenapregnuti živci popustiše i ona briznu u plač. Zar ona neće nikad prestati da mu zadaje udare nožem u srce? Ona je mislila samo o tome kako bi ga učinila srećnim i spokojnim, ali je izgledalo da mu na svakom koraku škodi. Ona mu je upropastila život, skršila mu ponos i samopoštovanje, razbila mu unutrašnji mir, onu uravnoteženost koja počiva na čestitosti. A sad ga je otuđila i od sestre koju tako jako voli. Indija je morala biti žrtva da bi se spasao njen dobar glas i sreća njegove žene, morala je da silom ispadne lažljivica, luckasta, ljubomorna usedelica. – Indija koja je bila potpuno u pravu u pogledu svakog podozrenja koje se u njoj pobudilo i svake reči koju je izgovorila. Kad god Ašli bude pogledao Indiju u oči, on će u njima videti kako sija istina, prekor i hladno prezrenje – u čemu su Vilksovi bili pravi majstori.
Znajući da Ašli ceni čast iznad života, Skarlet je pogađala patnje koje će imati da trpi. I on je, kao i Skarlet, primoran da se krije iza Melanine suknje, iako je Skarlet znala da je to nužno i da krivica za taj lažni položaj pada uglavnom na nju, ipak ... ipak ... kao prava žena, ona bi više cenila Ašlija da je odmah pucao na Arčija i priznao sve pred Melani i svetom. Znala je da je nepravična, ali je bila isuviše zbunjena da bi se obazirala na te pojedinosti. Padoše joj na pamet neke Retove zajedljive reči pune prezrenja, pa se stade pitati da li se Ašli pokazao kao muškarac u celoj toj zbrci. I prvi put poče da se neosetno gubi nešto od onoga svetlog sjaja koji ga je obavijao od onog dana kad se ona zaljubila u njega. Mrlja sramote i krivice koja je ležala na njoj, počinjala je da prelazi i na njega. Ona odlučno pokuša da se bori protiv te misli, ali je to natera da samo još jače plače.
– Nemoj! Nemoj! – uzviknu Melani, pa spusti vez i, bacivši se na sofu, privuče Skarletinu glavu na svoje rame. – Nije trebalo da ti govorim o svemu tome i da te ražalostim. Ja znam kako se ti moraš strašno osećati i neću nikad više govoriti o tome. Ne, niti između nas, niti ikome drugome. Biće kao da se nije nikad ni desilo. Ali – dodade ona s mirnom pakošću – ja ću da pokažem Indiji i gđi Elsing potrebno... One ne smeju da misle da mogu da proturaju laži o mome mužu i mojoj snahi. Ja ću stvar tako udesiti da nijedna od njih neće smeti da digne glavu u Atlanti. A svaki onaj ko im bude verovao i ko ih prima, postaje moj neprijatelj.
Skarlet, gledajući tužno u onaj niz godina koje dolaze, uvide da je ona uzrok svađe koja će razdvojiti varoš i porodicu.
Melani je bila žena od reči. Nikad više nije pomenula tu stvar ni pred Skarletom ni pred Ašlijem. Niti je o tome htela da ma s kim razgovara. Održavala je izgled mirne ravnodušnosti koja se mogla brzo pretvoriti u ledenu formalnost ako bi se iko usudio da učini neku aluziju na to. U toku nedelja koje nastupiše posle njene zabave iznenađenja, dok je Ret bio tajanstveno odsutan a grad u uzrujanom stanju ogovaranja, uzbuđenosti i podvojenosti, ona nije imala milosti prema Skarletinim klevetnicima, pa makar da su i njeni stari prijatelji ili krvni srodnici.
Ona je bila stalno uz Skarletu kao njena senka. Terala ju je da ide u radnju i na stovarište s građom, kao i obično, pa je i sama išla s njom. Navaljivala je stalno da Skarlet ide posle podne u šetnju kolima, premda Skarlet nije mnogo želela da se izlaže radoznalim pogledima svojih sugrađana, a Melani je sedela u kolima pored nje. Melani ju je vodila sobom u formalne popodnevne posete i blago je gurala u salone u koje Skarlet nije bila ušla pune dve godine. A Melani, sa strogim izrazom na licu koji je govorio: »Ko voli mene, voli i one koje ja volim«, upuštala se u razgovor sa zaprepašćenim domaćicama.
Ona bi naterala Skarlet da na takva popodnevna primanja idu rano i da ostanu sve dok i poslednja poseta ne bi otišla, te bi tako oduzimala gospođama priliku za grupno ogovaranje i izmišljanje, a to je izazivalo izvesno slabo negodovanje. Te su posete bile za Skarlet naročito mučenje, ali se nije usuđivala da odbije. Ona je mrzela da sedi u gomili žena koje su se potajno u sebi pitale da li je stvarno uhvaćena u preljubi. Mrzela je pomisao da te žene ne bi ni progovorile s njom da siučajno ne vole Melani, te ne žele da izgube njeno prijateljstvo. Ali je Skarlet znala da, kad su je već jednom primile, ne mogu više prestati da je primaju.
Bilo je karakteristično, za mišljenje koje je vladalo o Skarleti, to što je bio mali broj onih koji su zasnivali svoje zamerke, ili svoju odbranu, na njenoj ličnoj ispravnosti. »Ona je sposobna skoro na sve« bilo je gotovo opšte mišljenje. Skarlet je bila stekla mnogo neprijatelja, te sad nije mogla da ima mnogo branitelja. Njene reći i njeni postupci su još pekli mnoga srca, i mnogi nisu marili da li taj skandal njoj škodi, ili ne. Ali su svi pazili da ne uvrede Melani ili Indiju, i sva se oluja okretala više oko njih dveju nego oko Skarlet, a u središtu je bilo pitanje: »Da li je Indija lagala?«
Oni koji su pristajali uz Melani likujući su isticali činjenicu kako Melani tih dana ide stalno sa Skarlet. Zar bi jedna žena Melaninih visokih načela štitila stvar jedne grešne žene, naročito žene koja je zgrešila s njenim mužem? Ne, zaista ne bi! Indija nije ništa drugo do jedna malodušna usedelica koja mrzi Skarlet, pa laže o njoj i navela je Arčija i gospođu Elsing da poveruju u njene laži.
Ali, pitale su Indijine pristalice, ako Skarlet nije kriva, gde je onda njen muž? Zašto on nije tu pored svoje žene, da joj svojim prisustvom pruži podršku. To je bilo pitanje na koje se nije moglo odgovoriti i što su nedelje više prolazile. Kad se počeo pronositi glas da je Skarlet u drugom stanju, grupa Indijinih pristalica počela je da zadovoljno klima glavom. To ne može biti dete kapetana Batlera, govorile su one. Već je činjenica da oni odvojeno žive bila javno poznata. Odavno se ceo grad zgranjavao na vest o zasebnim sobama.
Tako je ogovaranje išlo, cepalo varoš u tabore, pa je cepalo i dotle složne porodice Hamiltonovih, Vilksovih, Barovih, Vajtmenovih i Vinfildovih. Svaki član tih porodica morao je da se opredeli. Nije bilo nikakvog neutralnog stava. Melani s hladnom dostojanstvenošću, a Indija sa zajedljivim ogorčenjem, nastojale su na tome. Ali makar na kojoj strani bili, srodnici su svi zamerali Skarleti što je bila uzrok rascepu u porodici, i niko od njih nije smatrao da je ona toliko vredna. Svim srodnicima je bilo krivo što se Indija upustila u to da tako javno pere porodično rublje i da Ašlija upliće u tako sraman skandal. Ali sad, kad je ona već progovorila, mnogi su ustali u njenu odbranu i stali na njenu stranu, protiv Skarlet, dok su drugi, pošto su voleli Melani, stali uz nju i Skarlet.
Polovina grada je bila u srodstvu, ili se izdavala za srodnike Melani i Indije. Mreža bližih i daljih rođaka bila je tako razgranata i zapletena da se u njoj nije mogao snaći niko ko nije rodom iz Džordžije. Svi su ti ljudi i žene imali oduvek jako razvijeno osećanje srodničke povezanosti i predstavljali su jedinstvenu falangu u vreme nevolje, makar kakvo mišljenje imali o postupcima pojedinih rođaka. S izuzetkom gerilskog rata koji je tetka Piti vodila protiv čika Henrija, i koji je godinama bio predmet šala u porodici, nikad nije bilo nikakvog otvorenog prekida u prijatnim srodničkim odnosima. Bili su to sve blagi ljudi i žene, tiha glasa i povučeni, koji nisu voleli čak ni ljubazno zadirkivanje kojem je naginjala većina građana Atlante.
Ali sad se behu pocepali nadvoje, te je grad imao priliku da gleda kako rođaci petog ili šestog stepena srodstva staju na jednu, ili na drugu stranu u najbučnijem skandalu koji je Atlanta ikad imala. To je zadavalo grdne muke i iziskivalo veliku opreznost i trpeljivost od strane nesrodničke polovine grada, jer je spor Melani–Indija izazvao rascep skoro u svim društvenim organizacijama. Prijatelji Talije, Društva za šivenje za udovice i siročad Konfederacije, Društvo za ulepšavanje grobova naših slavnih boraca, Muzičko društvo za subotnje zabave, Klub za priređivanje igranki, Biblioteka mladih ljudi, i sva slična udruženja su trpela posledice toga rascepa. Stvar se protegla čak i na četiri crkve, na njihove odbore gospođa i na parohijske dobrotvorne ustanove. Moralo se jako paziti da se u iste odbore ne biraju pristalice protivničkih tabora.
U dane popodnevnih primanja gospođe grada Atlante su neprestano strepele od četiri do šest sati da im Melani i Skarlet ne dođu u posetu u isto vreme kad su u njihovim salonima bile Indija i njoj odane srodnice.
Od cele porodice najviše je stradala sirota tetka Piti. Jadna Piti, koja je želela samo da živi ugodno okružena ljubavlju svojih srodnika, bila bi srećna kad bi u toj stvari mogla da bude i uz jednu i uz drugu stranu. Ali ni jedna ni druga strana nije na to pristajala.
Indija je živela kod tetke Piti, pa ako bi Piti pristala uz Melani, kao što je želela, Indija bi je napustila.
A ako bi je Indija napustila, šta bi sirota Piti onda radila? Ona ne bi mogla da živi sama. Morala bi da nađe neko sasvim strano lice da živi s njom, ili da sasvim zatvori svoju kuću i da ode da stanuje kod Skarlet. Tetka Piti je neodređeno osećala da to kapetanu Batleru ne bi bilo po volji, ili bi pak morala da pređe kod Melani, pa da živi u maloj kutijici koja je bila soba za igranje malog Boa.
Piti nije mnogo volela Indiju, jer joj je Indija ulivala strah svojim suvoparnim i krutim držanjem i svojim strasnim ubeđenjima. Ali joj je to davalo mogućnost da zadrži svoju udobnu kuću, a Piti je uvek bila sklona da više polaže na svoju ličnu udobnost nego na moralna pitanja. I tako je Indija ostala.
Ali je njeno prisustvo u kući pravilo od tetke Piti središte stalne bure, jer su Skarlet i Melani shvatile kao da ona pristaje uz Indiju. Skarlet je odlučno odbila da doprinosi išta za izdržavanje kuće tetke Piti sve dok Indija bude pod njenim krovom. Ašli je svake nedelje slao novac Indiji, a ona ga je ćutke i ponosno vraćala, na veliku zabrinutost i žaljenje stare gospođe. Finansijsko stanje u kući od crvenih opeka bilo bi vrlo žalosno da se nije umešao čika Henri, a staru Piti je ponižavalo da prima pomoć u novcu od njega.
Piti je volela Melani više nego ikoga na svetu, osim sebe same, a sad se Meli ponašala prema njoj kao neka hladna i učtiva strankinja. Iako je u stvari živela u Pitinom zadnjem dvorištu, ona nije više dolazila kroz živu ogradu, a nekad je imala običaj da dotrči kroz nju po desetak puta na dan. Piti joj ode u posetu, stade plakati i dokazivati svoju ljubav i odanost prema njoj, ali je Melani uporno odbijala da razgovara o toj stvari, i nikad joj nije vratila posetu.
Piti je dobro znala šta duguje Skarleti: skoro i sam svoj opstanak. Bilo je nesumnjivo da je u one teške dane, kad je tetka Piti imala da bira između svoga brata Henrija i umiranja od gladi, Skarlet izdržavala kuću umesto nje, hranila je, odevala i davala joj mogućnosti da može s ponosom da se kreće u društvu u Atlanti. A i otkako se Skarlet udala i preselila u svoju kuću, bila je sušta plemenitost prema njoj. Pa onaj strašni i zanosni kapetan Batler... Često, pošto bi on bio u poseti sa Skarletom, ona bi nalazila na svome stočiću sasvim nove kese nabijene novčanicama, ili čipkane maramice i u njima u čvor uvezane zlatnike, koje je neko krišom tutnuo u njenu kutiju za šivenje. Ret se uvek kleo da ne zna ništa o tome i optuživao ju je, na malo prostački način, da ona ima nekog potajnog obožavaoca, verovatno bradatog dedu Merivedara.
Da, Piti je dugovala ljubav Melani, bezbednost Skarleti, a za šta je bila obavezna Indiji? Ni za šta, sem što joj je Indija pomagala da održava kuću i da ne mora sama da odlučuje o svojim postupcima. Sve je to bilo isuviše grozno, isuviše prosto, a Piti, koja nikad u svome životu nije donela nijednu samostalnu odluku, prosto je puštala da stvari idu kako idu, a posledica svega toga bila je da je mnogo vremena provodila neutešno lijući suze.
Naposletku izvesni ljudi poverovaše od sveg srca u Skarletinu nevinost, ne zbog njene lične čestitosti, nego zato što je Melani verovala u nju. Neki su zadržavali svoje mišljenje za sebe, ali su bili uljudni prema Skarleti i posećivali su je zato što su voleli Melani i želeli da sačuvaju njenu ljubav. Indijine pristalice su joj se samo hladno javljale, ili su joj otvoreno pokazivale svoje prezrenje. Ove poslednje su je dovodile u nepriliku i strašno su je ljutile, ali je Skarlet shvatala da bi joj cela varoš okrenula leđa i da bi bila već osuđena, samo da nije bilo Melanine odbrane i njenog hitnog postupka.

LVI
Ret je bio odsutan puna tri meseca i za to vreme Skarlet ne dobi ni reči od njega. Ona nije znala ni gde je, ni koliko će vremena ostati. U stvari nije imala pojma ni da li će se on uopšte vratiti. Za sve to vreme išla je visoko uzdignute glave i s bolom u srcu. Nije se osećala dobro, ali je usled Melaninog prisiljavanja išla u radnju svakog dana i pokazivala površno interesovanje za strugare. Ali joj je radnja bila dosadna. Prvi put u životu, iako se promet utrostručio od prošle godine, a novac obilno priticao, nju sve to nije zanimalo, pa je bila osorna i gruba prema pomoćnicima. Strugara Džonija Galagera je tako isto napredovala, a na stovarištu se sva izrađena građa lako prodavala, ali ona nije bila zadovoljna ničim što je Džoni Galager radio i govorio. A Džoni, Irac kao i ona sama, najzad jednog dana besno planu na njeno prigovaranje i zapreti posle jednog dugog govora, da će je napustiti, koji završi rečima: »Idite vi, gospođo, do vraga i neka vam Kromvelovo prokletstvo padne na glavu!«
Nikad nije išla u Ašlijevu strugaru. Nije odlazila ni na stovarište građe kad bi mislila da će on biti tamo, znala je da je on izbegava i da je njeno neprestano bavljenje u njegovoj kući, na neodoljivo Melanino navaljivanje, prava muka za njega. Nisu nikad govorili nasamo, a ona je jako želela da ga ispita. Želela je da zna da li je on sad mrzi i šta je tačno rekao Melani, ali ju je on držao na odstojanju i ćutke je molio da ne govori. I sam pogled na njegovo lice, ostarelo i unezvereno od griže savesti, povećavao je njene muke, a činjenica da je njegova strugara svake nedelje radila s gubitkom još je više doprinosila njenom razdraženju koje ona nije smela da ispolji.
Teško joj je padala njegova nesposobnost da se snađe u tome položaju. Nije znala šta bi on morao da učini da popravi stvari, ali je osećala da bi morao nešto da učini. Ret bi učinio nešto. Ret uvek uradi nešto, makar to bilo i neumesno, i ona ga je zbog toga uvažavala ma i preko volje.
Sad, kad ju je prošla prva ljutina na Reta i na njegove uvrede, počinjala je da oseća da joj on nedostaje i to sve više svakoga dana koji su prolazili bez vesti od njega. Iz prave zbrke osećanja, zanosa i ljutine, bola i uvređenog ponosa, koja joj beše ostala posle njegovog odlaska, utučenost pade na nju kao gavran lešinar. On joj je nedostajao, nedostajao joj je njegov laki i drski ton u pričanju pričica na koje je ona vrištala od smeha, njegovo ironično smeškanje koje je nevolje svodilo na njihove stvarne srazmere, nedostajalo joj čak i njegovo ruganje koje ju je peklo i izazivalo da ljutito uzvraća. A još joj je najviše nedostajao zato što nije imala kome da priča. Ret je bio tako zgodan u tome pogledu. Mogla je bez ikakvog stida da mu priča kako je gulila kožu ljudima i da joj on još uz to pljeska. A ako bi tako nešto poverila drugim ljudima, svi bi se zgranuli.
Osećala se osamljena bez njega i male Boni. Dete joj je nedostajalo više nego što je ikad mislila da to može biti. Sećajući se poslednjih oporih reči koje joj je Ret dobacio o Veidu i Eli, pokušavala je da svoje slobodno vreme ispuni zabavljajući se s njima. Ali to joj nije ništa vredelo. Retove reči i detinja odgovaranja na njeno nastojanje otvoriše joj oči da uvidi čudnu i tešku istinu. Dok su deca bila sasvim mala, ona je bila jako zaposlena i toliko zauzeta pitanjem novca, toliko zabrinuta i razdražljiva, da nije mogla da zadobije njihovo poverenje i ljubav. A sad je bilo suviše kasno, ili pak ona nije imala dovoljno strpljenja i umešnosti da dospe do njihovih malih zatvorenih srdaca.
Ela! Makar koliko bilo Skarleti neprijatno da veruje da je Ela priglupo dete, morala je da uvidi da je tako. Ona nije mogla da zadrži svoju malu pamet ni na jednoj stvari ni koliko neka ptičica može da ostane na jednoj grančici, čak ni onda kad bi joj Skarlet pričala priče. Ela bi preletala s predmeta na predmet, prekidala je pitanjima o stvarima koje nisu imale nikakve veze s pričom, pa bi i sama zaboravila šta je pitala i pre nego što je Skarlet mogla da dovrši objašnjenje koje je ona tražila. A što se tiče Veida – možda je Ret imao pravo. Možda se on boji nje. To joj je bilo čudno i to ju je bolelo. Zašto da je se plaši njeno rođeno dete, njen jedini sin? Kad bi pokušavala da ga navede na razgovor, on bi gledao u nju Čarlsovim blagim smeđim očima, stao bi da se vrpolji i da neprestano zbunjeno klima nogama. A sa Melani bi se razbrbljao beskrajno dugo, pa bi sve vadio iz džepova da joj pokaže: od glista za pecanje riba do malih parčadi kanapa.
Melani je umela da postupa s decom. Niko nju nije mogao nadmašiti u tome. Njen mali Bo bio je najvaspitanije i najslađe dete u Atlanti. Skarlet se bolje slagala s njim nego sa svojom rođenom decom, jer mali Bo nije znao za ustručavanje pred odraslima, nego bi joj se posadio u krilo, čak i nepozvan, kad god bi je video. Bio je to zlatan i lep dečko plave kose, sasvim sličan Ašliju! E, kad bi samo Veid bio kao Bo. Naravno, razlog što je Melani mogla da postigne tako mnogo s njim ležao je u tome što je imala samo jedno dete i nije morala da se brine i da radi, kao što je Skarlet morala. Skarlet je nastojala da nađe za sebe izvinjenje bar na taj način, ali ju je poštenje nagonilo da prizna da Melani voli decu i da bi rado imala i čitavo tuce. Sav višak nežnosti koji je bio u njenom srcu izlivao se na Veida i na dečicu njenih suseda.
Skarlet neće nikad zaboraviti veliko iznenađenje koje je osetila onoga dana kad je prolazila pored Melanine kuće da uzme Veida, i kad je idući stazom prema kući čula glas svoga sina koji je iz sve snage uzvikivao buntovnički poklič – glas svoga Veida koji je kod kuće bio tih kao miš. A na Veidov poklič muški je odgovarao piskavi glasić maloga Boa. Kad je ušla u sobu za igranje zatekla je obojicu kako jurišaju na sofu s drvenim sabljama u rukama. Kad je opaziše oni ućutaše postiđeni, a i Melani ustade, smejući se i hvatajući ukosnice koje su joj ispadale iz prosutih vitica, dok se izvlačila iza sofe gde se bila šćućurila.
– Znaš, ovo je Getisburg – objasni joj ona. – A ja sam Jenki i dobro sam se izvukla, sigurno. Ovo ti je general Li – i pokaza na maloga Boa – a ovo je general Piket – i obgrli rukom Veida oko ramena. Da, Melani ima zgodan način s decom u koji Skarlet nije nikako mogla da pronikne.
»Bar me Boni voli – mislila je ona – i voli da se igra sa mnom. – Ali je pošteno morala da prizna da Boni kudikamo više voli Reta nego nju. A možda nikad više neće ni videti Boni. Prema onome što je saznala Ret može biti u Persiji ili u Egiptu, a možda namerava da tamo i ostane.
Bila je zaprepašćena kad joj dr Mid reče da je u drugom stanju, jer je očekivala da će on konstatovati bolest žuči, ili premorenost živaca. Zatim joj se misli vratiše unazad na onu ludu noć, a lice joj pocrvene pri sećanju na to. Dakle to je dete začeto u trenucima onoga zanosa – iako je sećanje na taj zanos bilo potisnuto onim što je posle njega nastupilo. I prvi put joj beše milo što će da dobije dete.
Kad bi samo bio muškarčić! Neki lepi i živahni dečko, a ne mirno malo stvorenje kao Veid. Kako bi ga ona pazila! Kako bi bila srećna sad kad ima slobodnog vremena da ga posveti detetu i novaca da mu utre put! Došlo joj je da piše Retu preko njegove majke u Čarlstonu i da mu to kaže. Gospode bože, pa on sad mora doći! Zamisli da on ne dođe sve dok se dete ne rodi! To ona ne bi nikad mogla da objasni! Ali, ako bi mu pisala on bi mislio da ona želi da se on vrati kući i smejao bi joj se. A on nikad ne sme misliti da ga ona želi i da joj je potreban.
Obradovala se jako što je obuzdala tu želju kad dobi prvu vest o Retu u jednom pismu od tetke Paulin iz Čarlstona, gde je, kako je izgledalo, Ret bio u gostima kod svoje majke. Osetila je veliko olakšanje kad je saznala da je Ret još u Sjedinjenim Državama, iako je pismo skoro naljuti. Ret je bio doveo Boni da vidi nju i tetku Eulali, i pismo je bilo puno hvale.
»Takva mala lepotica! Ona će, kad odraste, nesumnjivo biti prava lepota! Ali ti valjda i sama znaš da će čovek koji se bude njoj udvarao imati muke s kapetanom Batlerom, jer ja nisam nikad videla tako zanesenog oca. A sad, draga moja, ja bih htela da ti priznam nešto. Sve dok nisam upoznala kapetana Batiera, mislila sam da je tvoja udaja za njega bila jedna nedostojna veza – jer u Čarlstonu, razume se, niko ne govori ništa lepo o njemu i svi sažaljevaju njegovu rodbinu. Ja i Eulali u stvari nismo bile načisto s tim da li da ga primimo ili ne – ali, na kraju krajeva, to zlatno detence je ćerka naše nećake.
A kad je on došao mi smo bile prijatno iznenađene, vrlo prijatno iznenađene, i tek tad smo shvatile kako je nečovečno i nehrišćanski slušati besposlena ogovaranja. Jer je on krasan čovek. A uz to nam se učinio i vrlo lep, pa tako ozbiljan i uglađen. I tako zaljubljen u tebe i u dete.«
»A sad, draga, moram da ti pišem o nečemu što nam je došlo do ušiju – nečemu u što ja i Eulali nismo isprva htele da verujemo. Mi smo bile naćule, razume se, da ti radiš ponekad u radnji koju ti je gospodin Kenedi ostavio. Čule smo razne glasove, ali smo ih, naravno, pobijale. Mi smo shvatale da si ti onih strašnih dana posle rata bila u nuždi jer su prilike bile vrlo teške. Ali sad nema nikakve potrebe da se tako ponašaš pošto znam da je kapetan Batler u vrlo povoljnim prilikama, a osim toga i potpuno sposoban da u tvoje ime upravlja svakim preduzećem i imovinom koju ti možda imaš. Mi smo morale da proverimo istinitost tih glasova, pa smo morale da kapetanu Batleru postavimo izvesna pitanja, što je bilo vrlo nezgodno za nas«.
»On nam je, vrlo nerado, kazao da ti pre podne provodiš u radnji i da nećeš da dopustiš nikome da ti vodi knjige. Priznao nam je isto tako da imaš i neku strugaru, ili strugare (mi o toj stvari nismo mnogo ni pitale jer nas je porazila ta vest koja je bila potpuno nova za nas), što te primorava da se voziš svuda sama, ili u pratnji nekog grubijana koji je, kako kapetan Batler tvrdi, ubica. Mi smo mogle jasno da vidimo kako i njega srce boli zbog toga, pa smo pomislile da je on vrlo popustljiv – u stvari isuviše popustljiv muž. Skarlet, tome mora biti kraj. Tvoja majka nije tu da ti naredi, i ja sad moram da to radim mesto nje. Pomisli samo kako li će se tvoja dečica osećati kad odrastu i saznaju da si se ti bavila trgovinom! Kako li će ih biti stid kad budu saznala da si se ti izlagala uvredama grubih ljudi i opasnostima lakomislenog ogovaranja pri tome obilaženju strugara. Takvo neženstveno ...«
Skarlet ljutito baci pismo ne čitajući ga do kraja. Mogla je jasno da vidi kako tetke Paulin i Eulali sede i sude joj, u svojoj sirotinjskoj kući na Bateriji, tako reći bez ičega što bi ih sačuvalo da ne pomru od gladi, osim onoga što im je ona, Skarlet, slala svakog meseca. »Neženstveno! ...« Bogme, da ona nije bila neženstvena tetke Paulin i Eulali verovatno ovoga istoga časa ne bi imale krov nad glavom. A neka je proklet Ret što je morao da im priča o radnji, o vođenju knjiga i o strugarama!« Vrlo nerado! Ali, ona je dobro znala kako je on uživao da se pravi u očima starih gospođa kao ozbiljan, uglađen i krasan, zaljubljen muž i otac. Kako li je uživao kad je gledao njihovu usplahirenost dok im je opisivao njeno poslovanje u radnji, na strugarama i u krčmi. Prokleti đavo! Zašto nalazi takvo uživanje u tim pakosnim stvarima?
Ali ne prođe mnogo pa i ta ljutina pređe u ravnodušnost. U poslednje vreme život je za nju izgubio tako mnogo od svoje lepote. Kad bi samo mogla ponovo da oseti ono što je volela u Ašliju... Kad bi se samo Ret vratio kući i naveo je da se smeje.
Vratili su se iznenada, bez prethodnog javljanja. Prvi znak njihovog povratka beše potmula lupa spuštenog prtljaga u prednjem holu i glas male Boni koja je vikala: »Mamice!«
Skarlet brzo iziđe iz svoje sobe na vrh stepenica i ugleda svoju ćerčicu kako pruža kratke punačke nožice trudeći se da se popne uz stepenice. Na grudima je stezala neko mirno prugasto mače.
– Dala mi ga baka – uzviknu dete radosno držeći mače za kožu na vratu.
Skarlet je podiže u naručje i poljubi, srećna što je prisustvo deteta spašava neprilike da se prvo sama sretne s Retom. Gledajući u njega preko Bonine glave, vide ga dole u holu kako isplaćuje kočijaša. On pogleda naviše, vide je i skide šešir jednim širokim pokretom, klanjajući joj se u isto vreme. Kad joj se oči susretoše s njegovim crnim očima njoj srce zaigra u grudima. Makar kakav bio, makar šta da je uradio, on se vratio kući i njoj je bilo milo.
– Gde je Mami? – upita Boni, vrpoljeći se da se izvuče iz Skarletinih ruku, i ona je preko volje morade spustiti na noge.
Izgledalo joj je da će biti teže nego što se ona nadala dočekati Reta s propisnom merom nemarnosti i saopštiti mu novost o detetu. Dok se peo uz stepenice ona mu je gledala u lice, u ono njegovo mrko lice, tako zatvoreno i bezizrazno. Nije mu to mogla saopštiti sad odmah. A ipak, takve novosti kao što je ta pripadaju prvo mužu, jer je muž uvek srećan da čuje tako nešto. Ali ona nije mislila da će ga to obradovati.
Stajala je na stepeništu, naslanjala se na ogradu i pitala se da li će je poljubiti. Ali je on ne poljubi.
Samo joj reče: »Izgledate bledi, gospođo Batler. Je li oskudica u ružu?«
Ni reči o tome da je se zaželeo, ako baš i nije. A mogao ju je poljubiti, ako ni zbog čega drugog ono bar zbog Mami koja je, pošto je napravila mali reverans, vodila Boni niz hol prema dečjoj sobi. On stade pored nje na stepeništu odmeravajući je nemarno pogledom.
– Može li to bledilo da znači da ste čeznuli za mnom? – i, mada su mu se usne smešile, oči su mu bile ozbiljne.
Dakle, to je njegov stav. Nameravao je da bude isto onako odvratan kao i uvek. Odjednom joj dete koje je nosila pod srcem postade odvratan teret, umesto da ga blaženo nosi, a taj čovek, koji je stajao tako nemarno pred njom sa svojim širokim panama šeširom u ruci, njen najljući neprijatelj, uzrok svih njenih nevolja. I dok mu je odgovarala njene su oči bile pune otrova, otrova koji je bio suviše očevidan da bi mogao proći neopažen, i osmeh iščeze s njegovog lica.
– Ako sam bleda to je tvoja krivica, i to ne zato što si mi nedostajao, ti uobraženi stvore. To je samo zbog toga... – Oh, ona nije imala nameru da mu to kaže na taj način, ali joj reči navališe na usta i ona mu ih dobaci, ne mareći za to da li će je posluga čuti. – To je zato što ću da dobijem dete!
On naglo udahnu i prelete očima preko nje. Učini jedan brz korak prema njoj kao da je hteo da je dohvati za mišicu, ali se ona izmače ustranu, a pred izrazom mržnje u njenim očima njegovo lice otvrdnu.
– Zbilja! – reče on hladno. – A ko je srećan otac? Je li Ašli?
Ona se uhvati grčevito za potporni stub ograde tako da joj se uši izrezanog lava bolno zariše u dlan.
Čak i ona sama, koja ga je tako dobro poznavala, nije očekivala takvu uvredu. On se, razume se, šali, ali ima izvesnih šala koje su suviše grozne da bi se mogle otrpeti.
Njoj dođe da mu zabode svoje oštre nokte u oči i da iskopa iz njih onaj gadni i pakosni sjaj.
– Proklet bio! – poče ona, a glas joj je drhtao od odvratnosti i ljutine. – Ti... ti dobro znaš da je tvoje. A ja ga ne želim nimalo više nego ti. Ne... nijedna žena ne bi želela dete od takvog podlaca kao što si ti. Kamo sreće... oh, kad bi bog dao da je ono ma čije, samo ne tvoje?
Ona opazi kako se njegovo mrko lice odjednom promeni i kako se zgrči kao da ga je nešto opeklo.
»No! – pomisli ona u vrelom nastupu zadovoljstva. – No! Sad sam ga pogodila u živac!«
Ali se preko njegovog lica opet prevuče maska ravnodušnosti i on pogladi rukom jedan brk.
– Hrabro samo – reče on okrenuvši se od nje i polazeći uz stepenice – možda ćeš imati pobačaj.
Za jedan kratki, vrtoglavi trenutak ona se seti svih muka koje rađanje deteta povlači za sobom, gađenja koje je muči, dosadnog čekanja, zadebljavanja stasa, bolnih časova. Svih stvari koje nijedan čovek ne može da pojmi. I on se još usuđuje da se šali. Ona će ga svega izgrepsti. Samo bi gledanje krvi na njegovom mrkom licu moglo da ublaži bol u njenom srcu. I ona polete za njim, hitro kao mačka, ali on jednim lakim, iznenadnim pokretom odskoči ustranu i izbaci svoju mišicu da je odbije. Ona je stajala na samoj ivici nedavno namazanog basamaka i baš kad njena ruka s celom težinom tela za sobom udari u njegovu isturenu mišicu, ona izgubi ravnotežu. Zatim pokuša grčevito da se uhvati za potporni stub ograde, promaši ga i skliznu natraške niz stepenice, osećajući kako je pri padu prostreli neki oštar bol. I onda, suviše malaksala da bi se mogla zadržati, ona se skotrlja niz ceo niz stepenica sve do podnožja.
To je za Skarlet bilo prvi put da je bila bolesna, osim kad je rađala decu, a ti se slučajevi nekako nisu računali. Onda ona nije bila tako uplašena i beznadežna kao sada, slaba, bolna i zaprepašćena. Znala je da je bolesnija nego što oni smeju da joj kažu, i nejasno je shvatila da može i umreti. Slomljeno rebro ju je bockalo kad je disala, natučeno lice i glava su je boleli, a celo telo kao da je bilo rastrzano nekim vrelim kleštima i kao da su tupi noževi strugali po njenim kostima, da to, zatim, za izvesno kratko vreme prestane, da bi ponovo počelo, pre no što bi se ona, tako iznurena, mogla povratiti. Ne, porođajne muke nisu ni nalik na ovo. Ona je bila u stanju da se dobro najede posle dva sata pošto su se Veid, Ela i Boni rodili, ali je sad i sama pomisao na ma šta drugo osim sveže vode izazivala u njoj gađenje.
Kako je bilo lako roditi dete, a kako je bolno ne dobiti ga! Čudno, kako ju je i pored sveg tog njenog bola hvatao neki grč u srcu pri pomisli da neće roditi to dete! A još čudnije da je baš to prvo dete koje je ona od srca želela. Pokušavala je da misli zašto ga želi, ali su joj misli bile suviše slabe. Glava joj je bila umorna tako da nije mogla da misli ni o čemu drugom osim o strahu od smrti. Smrt je bila tu, u njenoj sobi, i ona nije imala snage da joj se odupre, da je odgurne, i plašila se. Želela je da ima nekog jakog ko bi stao pored nje, držao je za ruku i borio se da otera smrt od nje, dok se njoj ne povrati toliko snage da se i sama može boriti.
Bol je bio progutao ljutinu i ona je želela Reta. Ali njega nije bilo tu, a ona se nije mogla rešiti da pita za njega.
Njeno poslednje sećanje na njega bilo je sećanje na njegovo lice kad ju je podigao pri dnu stepenica, na njegovo bledo lice na kome nije bilo nikakvog drugog izraza osim straha, i njegov glas kojim je dozivao Mami. Zatim se javljalo i neko slabo sećanje kako je on nosi naviše, pre nego što joj se mrak navukao preko svesti. A onda je došao bol, i opet bol i soba puna brujanja glasova i jecanja tetke Piti, žurnih naredaba doktora Mida i koraka koji su brzo išli po stepenicama i tiho preko hola. A posle toga je, kao neki suviše jasan zrak koji zaslepljuje, došlo saznanje o smrti i strah koji je odjednom nagnao da vrisne neko ime, ali je taj vrisak ispao samo šapat.
Ali je taj očajnički šapat izazvao kao neki odjek iz pomrčine koja ju je okružavala i blagi glas osobe koju je ona dozivala čuo se kako govori tonom koji uspavljuje: »Tu sam ja, mila. Tu sam ja neprestano!«
Kad god bi je Melani dohvatila za ruku i pritisnula je na svoj sveži obraz, smrt i njena strepnja bi se malo-pomalo udaljili. Skarlet bi pokušala da se okrene da vidi Melani, ali nije nikako mogla. Meli će da rodi dete, a Jenki dolaze. Varoš je sva u plamenu te se treba žuriti. Brzo! Brzo! Ali Meli čeka svoju bebu i ne može da se žuri. Mora se ostati kraj nje dok se dete ne rodi, a ona mora biti jaka jer je Meli potrebna sva njena snaga. Meli ima strašne bolove... raskidaju je užarene klešte, seckaju je tupim noževima, a bol se ponekad preliva preko nje kao neki veliki val. Mora držati Melani za ruku.
Ali je dr Mid ipak došao, došao je iako je potreban ranjenicima nagomilanim na stanici. Pa da, on je tu, jer ona čuje njegov glas kako govori: »To je bunilo. Gde je kapetan Batler?«
Noć. Mrak. Zatim nov dan. Čas je ona imala da rodi dete, čas opet Melani koja je vrištala od bola, a međutim Melani se nije odvajala od nje. Njene su ruke bile sveže. Ona ne maše uzrujano rukama, niti jeca kao tetka Piti. Kad god bi Skarlet otvorila oči i rekla »Mami«, njen glas bi joj odgovorio. Ona je sada skoro htela da kaže: »Ret... hoću Reta«. Ali se nekako kao u snu sećala da je Ret neće, da Ret ima lice mrko kao neki Indijanac i da se podrugljivo smeje i pokazuje svoje bele zube. Ona hoće njega, ali on neće nju.
Ona upita: »Mami?« a Mamin glas joj odgovori: »Tu sam ja, dete moji«. I Mami joj stavi hladnu krpu na čelo. Skarlet se nemirno bacala i neprestano dozivala: »Meli... Melani«, ali Melani nije nikako dolazila jer je sedela pored Retovog kreveta, a Ret, pijan i jecajući, sedeo je na podu i plakao glave naslonjene na njeno krilo.
Kad god bi ona izišla iz Skarletine sobe videla bi ga kako kroz otvorena vrata svoje sobe gleda vrata preko hola. Soba mu je bila neuređena, prepuna ostataka od cigara i tanjira s nedirnutom hranom. Krevet je bio u neredu i nenamešten, a on je tako sedeo na njemu, neobrijan, iznurena lica, izmršaveo i stalno pušio. Kad bi je video, on nije nikad ništa pitao. Ona bi uvek zastala za trenutak na vratima i davala mu vesti: »Žao mi je, njoj je gore«, ili »Ne, nije još pitala za vas. Znate, u bunilu je«, ili »Ne smete očajavati, kapetane Batlere. Dopustite mi da vam spremim malo kafe i nešto da pojedete. Tako ćete se razboleti.«
Srce ju je bolelo dok ga je tako gledala, iako je bila toliko umorna i sanjiva da skoro nije mogla ništa da oseća. Kako ljudi mogu da govore tako gadne stvari o njemu – da kažu da je bez srca, nevaljao i neveran Skarleti, kad ona vidi kako on na njene oči slabi, kad vidi grozne muke na njegovom licu? lako je bila umorna ona se trudila da bude ljubaznija nego inače kad bi mu donosila izveštaje iz bolesničke sobe. On je tako podsećao na prokletu dušu koja očekuje strašni sud – tako sličan detetu koje se iznenada obrelo u nekom neprijateljskom svetu. Ali za Melani je svako izgledao kao dete.
A kad najzad priđe veselo njegovim vratima da mu kaže da je Skarleti bolje, ne beše spremna na ono što tamo nađe. Na stolu pored kreveta bila je jedna poluprazna boca viskija, a sva soba je mirisala na piće. On pogleda naviše u nju staklenastim očima, a mišići na donjoj vilici mu stadoše poigravati i pored sveg napora da stegne zube.
– Je li umrla?
– O, ne, njoj je bolje.
On samo reče »Oh, bože moj!«, pa spusti glavu na ruke. Ona vide kako mu se ramena tresu od neke nervozne jeze, i dok ga je sažaljivo posmatrala njeno se sažaljenje pretvori u užas jer je videla da on plače. Melani nije nikad videla da čovek plače, i to još čovek kao Ret, Ret, tako uglađen, tako podrugljiv, tako potpuno pouzdan u sebe.
Nju uplaši zvuk njegovog plača, kao da se očajno guši. Dođe joj strašna misao da je pijan, a Melani se grozila pijanstva. Ali kad on podiže glavu i samo za trenutak ugleda njegove oči, ona brzo uđe u sobu, tiho zatvori vrata za sobom i priđe mu. Ona nije nikad videla da neki čovek plače, ali je često tešila rasplakanu decu. Kad mu blago stavi ruku na rame, njegove ruke se odjednom obaviše oko nje. Pre nego što je bila svesna kako se to desilo sedela je na njegovom krevetu, a on je bio na podu, glava mu je bila u njenom krilu, a njegove ruke su je obuhvatile i stezale tako jako da ju je bolelo.
Ona ga je blago gladila po crnoj kosi, i tešila ga: »No! Ona će ozdraviti.«
Posle tih reči on je steže još jače, pa poče da govori brzo, promuklo, da izgovara bujice reči, kao da se povećava grobu koji nikad neće odati njegove tajne, da prvi put u svome životu govori istinu, da se nemilosrdno otkriva pred Melani koja ispočetka nije razumela ništa i koja se držala kao prava majka. On je govorio bez veze, spuštajući glavu u njeno krilo, vukući je za skutove suknje. Ponekad su njegove reči bile nejasne, prigušene, a ponekad su isuviše jasno dopirale do njenih ušiju – opore, pune gorčine ispovedanja i ponižavanja, reči koje su govorile o stvarima koje nije nikad čula ni od neke žene, o tajnim stvarima koje su joj naterale u obraze vrelu krv povređene čednosti i činile da je hvalila boga što je njegova glava pognuta.
Ona ga je milovala po glavi kao i maloga Boa: »Ćutite, kapetane Batlere! Ne treba da mi govorite takve stvari! Vi niste pri sebi. Ćutite!« – Ali je njegov glas i dalje tekao kao plaha bujica pri besnom pljusku, a on se držao za njenu haljinu kao da mu je to jedini spas u životu.
Optuživao je sebe za postupke koje ona nije razumela, mumlao je i ime Bel Votling, pa je zatim stao da je strašno trese i da viče: »Ja sam ubio Skarlet. Ja sam je ubio. Vi to ne razumete. Ona nije želela to dete... «
– Morate ćutati! Vi niste pri sebi! Nije želela dete! Ta svaka žena želi...
– Ne, ne! Vi želite decu, ali ona ne. Ne decu od mene ...
– Morate prestati!
– Vi to ne razumete. Ona nije htela dete, a ja sam je naterao. Ovo ... ovo dete... je samo moja greška. Mi nismo živeli jedno s drugim ...
– Ćutite, kapetane Batlere. To nije pristojno...
– A ja sam bio pijan i lud, i hteo sam da je uvredim ... jer je ona mene uvredila. Hteo sam da... i imao sam je... ali me ona nije htela. Ona me nije nikad htela. Ona nije nikad, a ja sam sve pokušavao ... ja sam se trudio tako mnogo, pa...
– Oh, molim vas!
– Ja nisam ništa znao o tome detetu sve do pre neki dan... kad je pala. Ona nije znala gde sam ja, da bi mi pisala, da mi kaže... ali mi ne bi pisala i da je znala. Ja vam kažem ... kažem vam da bih se vratio pravo kući... samo da sam znao ... želela ona da dođem, ili ne ...
– O pa da, ja znam da biste se vi vratili.
– Bože moj! Bio sam sumanut tih nekoliko nedelja. Sumanut i pijan! A kad mi je ona saopštila stvar, tamo na stepenicama... Šta sam ja uradio? Šta sam joj rekao? Nasmejao sam se i rekao sam: »Samo hrabro! Možda ćeš imati pobačaj.« A ona je...
Melani odjednom preblede, a oči joj se razrogačiše od užasa dok je gledala naniže u tu izmorenu glavu koja se uvijala na njenom krilu. Popodnevno sunce je obasjavalo sobu kroz otvoren prozor i ona odjednom vide, kao da ga prvi put gleda, kako su njegove ruke velike, mrke i jake, i kako su gusto obrasle dlakama po nadlanici. Ona i preko volje uzmače od njih. Izgledale su tako grabljive i bezobzirne, a ipak, grčevito obavijene oko njene suknje, tako slomljene i nemoćne.
Da li je moguće da je i on čuo i poverovao u tu odvratnu laž o Skarleti i Ašliju? Istina je da je on iščezao iz grada čim je skandal izbio... Ne, to ne može biti uzrok. Kapetan Batler je uvek imao običaj da naglo odlazi na putovanja. On nije mogao poverovati u to ogovaranje. On je isuviše trezven. Da je to bio uzrok njegove nevolje zar on ne bi pokušao da ubije Ašlija? Ili bar da traži neko objašnjenje?
Ne, to ne može biti razlog. To je samo zbog toga što je pijan, slab od napregnutosti, a u glavi mu se sve pomešalo, kao kod čoveka u bunilu, pa brblja lude izmišljotine. Ljudi ne mogu da podnose napregnutosti živaca tako kao žene. Njega je nešto uzrujalo, možda je i imao neku manju svađu sa Skarletom, pa ju je uveličao. Možda su neke od tih groznih stvari o kojima je govorio istinite. Ali sve to ne može biti istina. O, naročito ona poslednja stvar, to nikako! Nijedan čovek ne bi mogao reći tako nešto ženi koju voli tako strasno kao što on voli Skarlet. Melani nije nikad učinila zlo, nikad nikakvu surovost, a sad, kad je prvi put osetila sve to, nalazila je da je to isuviše neshvatljivo i nije mogla da veruje. On je bolestan, a bolesnoj deci se mora ugađati.
– No! No! – govorila je ona tiho i tešila ga. – Ćutite sad. Razumela sam.
On naglo podiže glavu i pogleda u nju zakrvavljenim očima i besno odgurnu njene ruke.
– Ne, tako mi boga, vi ne razumete! Vi to ne možete razumeti! Vi ste... vi ste toliko dobri da to ne možete razumeti. Vi mi ne verujete, ali ja vam kažem da je sve to istina i da sam ja jedan pas. Znate li zašto sam ja sve to učinio? Bio sam sumanut, lud od ljubomore. Ona nije nikad marila za mene, a ja sam mislio da ću moći da je nateram na to. Ali ona nije nikad marila: ona me ne voli. Ona voli...
Njegov očajan, pijani pogled se sukobi s njenim, i on ućuta otvorenih usta, kao da sad prvi put shvati s kim govori. Njeno je lice bilo bledo i napregnuto, ali su joj oči bile postojane i blage, pune sažaljenja i neverovanja. U njima je bilo neke svetle vedrine, a nevinost u njihovim smeđim dubinama udari ga kao šamar po obrazu, i rastera unekoliko maglu alkohola iz njegove svesti, zadržavši razuzdane reči na samim usnama. Njegov govor pređe u neko rastegnuto, nerazgovetno mrmljanje, a pogled mu se spusti ispred njenih očiju, dok su mu kapci poigravali u nastojanju da se povrati u trezno stanje.
– Ja sam jedan podlac – promuca on najzad i umorno spusti glavu natrag na njeno krilo. – Ali ne baš toliki podlac. Kad bih vam to i kazao vi mi ne biste verovali, zar ne? Vi ste toliko dobri da mi ne možete verovati. A ja nikad pre vas nisam poznavao nikoga ko je bio stvarno dobar. Vi mi ne biste verovali, je l' te da ne biste?
– Ne, ja vam ne bih verovala – reče Melani umirujućim glasom, počinjući opet da ga gladi po kosi.
– Ona će ozdraviti. No, no, kapetane Batlere, nemojte da plačete! Ona će ozdraviti.

LVII
Bila je to jedna bleda i mršava žena koju Ret smesti u voz za Džonsboro mesec dana kasnije. Veid i Ela, koji su imali da putuju s njom, bili su tihi i osećali su se nelagodno pred mirnim, bledim licem svoje majke. Oni su se pripijali uz Prisi, jer je i za njihovo detinje shvatanje bilo nečega što je ulivalo strah u hladnim bezličnim odnosima koji su bili između njihove majke i očuha. Iako je još bila slaba, Skarlet je išla kući na Taru. Osećala je da će se ugušiti ako ostane još samo jedan dan duže u Atlanti, prevrćući neprestano u svojoj umornoj glavi iste, izlišne misli o zbrci u kojoj se našla. Bila je fizički slaba i bolesna, a duhovno iznurena, te je stajala kao neko izgubljeno dete u nekoj zemlji iz strašnoga sna, bez ičega što bi mu pomoglo da se snađe.
Kao što je nekad bežala iz Atlante ispred neprijateljske vojske, tako je i sad gonjena brigama bežala iz svoje podsvesti pribegavajući starom načinu odbrane od sveta: »Neću sad da mislim o tome. Ne bih mogla izdržati kad bih mislila. Misliću sutra na Tari. Sutra je nov dan.« Činilo joj se da, ako samo bude mogla doći natrag u mir i tišinu zelenih pamučnih polja kod kuće, sve će se njene nevolje izgubiti i ona će biti sposobna da dovede svoje razbijene misli u neko stanje u kome će moći da živi.
Ret je gledao za vozom sve dok se nije izgubio iz vida, a na licu mu se videla neka ogorčena zamišljenost koja nije bila nimalo prijatna. Uzdahnuo je, poslao kola natrag, pa pošto uzjaha konja, pođe prema Ajvi ulici, Melaninoj kući.
Bilo je toplo pre podne i Melani je sedela u hladu svoga lozom zaklonjenog trema s korpom za ručni rad prepunom čarapa. Ona oseti veliku zbunjenost i očajanje kad vide kako se Ret skida s konja i prebacuje uzde preko ruke gvozdene statue maloga crnca koja je stajala na početku staze. Nije ga videla još od onoga strašnog dana kad je Skarlet bila tako bolesna, a on onako... pa... onako pijan. Melani je bilo mrsko čak i da u mislima iskaže tu reč. Ona je govorila s njim ponekad za vreme Skarletinog oporavljanja, ali je i tada imala muke da mu pogleda u oči. On je bio onaj isti, uglađeni čovek, i nije nijednim pogledom, nijednom reči pokazivao da je bila onakva scena između njih. Ašli joj je jednom prilikom rekao da se ljudi često ne sećaju stvari koje su govorili i radili u piću. Melani se od srca molila bogu da je i kapetana Batlera u toj prilici izneverilo pamćenje. Ona je osećala da bi pre umrla nego da vidi da se on seća svojih ispovesti. Svu je ispuni stidljivost i zbunjenost, a vreli talasi rumenila jurnuše joj u lice dok je on prilazio kući preko staze. Ali, možda je on samo došao da moli da Bo provede dan sa malom Boni. Sigurno neće imati toliki nedostatak ukusa i takta da joj zahvaljuje na onome što je učinila za njega onoga dana.
Ona ustade da ga dočeka, opažajući iznenađeno, kao i uvek, kako se on lako kreće, iako je krupan čovek.
– Je li Skarlet otišla?
– Jeste. Tara će joj činiti dobro – reče on smešeći se, – Ja ponekad mislim da je ona kao div Antej koji je stajao sve jači kad god bi dotakao majku zemlju. Za Skarlet nije dobro ako suviše dugo ostane odvojena od one grude crvene zemlje koju voli. Gledanje pamučnih polja koja napreduju činiće joj mnogo više dobra nego sva sredstva za jačanje doktora Mida.
– Izvolite sesti – reče Melani, drhtavih ruku. On je izgledao tako krupan i jak, a preterano jaki ljudi su je uvek dovodili u nepriliku. Činilo joj se da iz njih zrači neka sila i životna snaga pred kojom ona izgleda još manja i slabija nego što je u stvari. Uz to je tako mrk i ogroman, a krupni mišići na njegovim plećima tako jasno odskaču ispod belog platnenog kaputa da nju hvata strah. Činilo joj se nemoguće da je videla svu tu snagu i muškost onako slabe. I da je držala njegovu glavu na svome krilu! »On, bože!« – pomisli ona očajno i opet pocrvene.
– Gospođo Meli – reče on blago – da vam nije moje prisustvo neprijatno? Da ne biste više voleli da odem? Molim vas, rečite mi otvoreno.
»Oh – pomisli ona. – On se zaista seća! I zna kako sam ja u neprilici!«
Pogleda naviše u njega očiju punih molbe i odjednom njene zbunjenosti nestade. Njegove su oči bile tako mirne, tako dobre, tako pune razumevanja, da se čudila kako je mogla da bude tako glupa da se zbog njega uzbuđuje. Lice mu je izgledalo umorno i, primeti ona iznenađeno, prilično tužno. Kako je mogla i pomisliti da će on biti tako nevaspitan da povede razgovor o onome što bi ona rado htela da zaboravi?
»Jadnik, mnogo je brinuo za Skarlet«, pomisli ona, pa uspevši da se nasmeši, reče: – Izvolite sesti, kapetane Batlere.
On se teško spusti na stolicu i gledaše u nju, dok se ona opet prihvatila svoga rada.
– Gospođo Meli, došao sam da vas zamolim za jednu veliku uslugu – nasmeši se on, a usta mu se izviše naniže – da izmolim vašu pomoć u jednoj prevari u koju znam da nećete rado ući.
– Prevari?
– Da. Ja sam stvarno došao da s vama razgovaram o trgovačkim poslovima.
– O, bože! Onda bi bilo bolje da govorite s gospodinom Vilksom. Ja sam glupa za trgovinu. Ja nisam bistra kao Skarlet.
– Ja se bojim da Skarlet nije isuviše bistra za svoje dobro – reče on – a to je baš ono o čemu želim da razgovaram s vama. Vi dobro znate kako je ona bila bolesna. Kad se vrati natrag s Tare ona će opet početi da peva staru pesmu o radnji i strugarama, koje bih ja tako rado video u plamenu jedne noći. Plašim se za njeno zdravlje, gospođo Meli.
– Da, ona suviše preteruje... Morate je naterati da prestane i da više pazi na sebe.
On se nasmeja.
– Vi znate kako je ona tvrdoglava. Ja nikad i ne pokušavam da joj nešto dokazujem. Ona je kao neko samovoljno dete. Neće da mi dopusti da joj pomažem. Pokušavao sam da je nateram da proda svoj udeo u strugarama, ali ona neće. A sad, gospođo Meli, prelazim na poslovnu stvar. Ja znam da bi Skarlet prodala svoj udeo u strugarama samo gospodinu Vilksu i nikome drugom, te bih hteo da ih gospodin Vilks otkupi.
– Oh, bože moj! To bi bilo divno, ali... – Melani stade i ujede se za usnu. Nije mogla sa stranim čovekom da govori o pitanju novca. Nekako, i pored svega onoga što je Ašli zarađivao u strugari, oni nisu nikad imali dovoljno novaca. Brinulo je to što su mogli vrlo malo da uštede. Ona nije ni sama znala kud im novac odlazi. Ašli joj je davao dovoljno za izdržavanje kuće, ali... kad bi došlo do vanrednih izdataka često su bili u škripcu. Razume se da su troškovi njene bolesti iznosili mnogo, pa onda knjige i nameštaj, koje je Ašli poručio iz Njujorka, behu odneli znatnu sumu. A imali su da hrane i odevaju priličan broj onih koji su spavali u njihovom podrumu. Ašli nije nikad bio u stanju da odbije pomoć bilo kome čoveku koji je bio u vojsci Konfederacije. Pa...
– Gospođo Meli, ja želim da vam pozajmim novaca.
– To je ljubazno s vaše strane, ali mi ne bismo nikad mogli da vam ga vratimo.
– Ja i ne želim da mi ga vraćate. Nemojte se ljutiti na mene, gospođo Meli! Molim vas, saslušajte me do kraja. Meni će biti dovoljna plata kad budem znao da se Skarlet neće premarati vožnjom preko tolikih milja svakoga dana u obilaženju strugara. Radnja će biti dovoljna da je drži zaposlenu i zadovoljnu ... Razumete me?
– Pa... znam – reče Melani neodlučno.
– Vi želite da vaš dečko ima malog ponija, zar ne? I želite da ide na univerzitet, u Harvard, pa u Evropu, na svoje veliko putovanje.
– O, pa razume se – uzviknu Melani, a lice joj se razvedri kao i uvek kad se govorilo o malome Bou.
– Ja želim da on ima sve, ali... kako da vam kažem, danas smo svi tako siromašni da...
– Gospodin Vilks može da zaradi mnogo novaca jednog lepog dana sa tim strugarama – reče Ret. – A ja bih voleo da Bo dobije svako obrazovanje koje zaslužuje.
– Oh, kapetane Batlere, vi ste veliki majstor! – viknu ona smešeći se. – Podstičete materinski ponos! Ja vas čitam kao otvorenu knjigu.
– Ja se nadam da nisam – reče Ret i prvi put mu u očima zasija neki svetli plamičak. – Dakle, hoćete li mi dopustiti da vam pozajmim novac?
– Dobro, ali gde je tu prevara?
– Moramo biti zaverenici i prevariti Skarlet i gospodina Vilksa.
– O, bože! Ja to ne mogu.
– Kad bi Skarlet znala da kujem zavere iza njenih leđa, makar i za njeno dobro... no, vi je već dobro poznajete! A bojim se da bi i gospodin Vilks odbio svaki zajam s moje strane. Zato nijedno od njih ne sme znati odakle novac dolazi.
– O, ali ja sam uverena da gospodin Vilks ne bi odbio, kad bi shvatio u čemu je stvar. On tako mnogo voli Skarlet.
– Ja sam u to uveren – reče Ret mirno. – Ali bi ipak odbio. Vi znate kako su svi Vilksovi ponosni.
– Oh, bože moj! – odgovori Melani tužno. – Kad bi samo ... Zaista, kapetane Batlere, ja nikako ne bih mogla da lažem svoga muža.
– Čak ni da pomognete Skarleti? – Ret je izgledao uvređen. – A ona vas toliko voli.
Na Melaninim trepavicama zablistaše suze.
– Vi znate da bih ja učinila sve na svetu za nju. Ja joj se nikad ne mogu odužiti za ono što je učinila za nas. Vi to znate.
– Da – reče on kratko. – Ja znam šta je ona učinila za vas. Zar vi ne biste mogli da kažete da vam je novac došao od nasledstva nekog srodnika.
– Oh, kapetane Batlere, ja nemam nijednog rođaka koji bi imao makar malo novaca.
– A ako bih ja poslao poštom novac gospodinu Vilksu, a da on ne zna ko mu ga šalje, da li biste se postarali da se taj novac upotrebi za kupovanje strugara, a ne... pa eto, da se ne razda propalim bivšim Konfederircima?
Ona najpre kao da izgledaše uvređena ovim poslednjim rečima, jer su one značile kritiku Ašlija, ali se on nasmeši s razumevanjem, pa se i ona nasmeja.
– Razume se da hoću.
– Dakle, to je svršena stvar? To će biti naša tajna?
– Ali ja nikad nisam ništa tajila od svoga muža!
– Ja sam uveren da niste, gospođo Meli.
Dok je gledala u njega, mislila je kako je ispravno bilo njeno mišljenje o njemu, a kako pogrešno ostalog sveta. Svet je govorio da je on surov, podrugljiv i nevaspitan, pa čak i nečastan, premda su mnogi od najboljih ljudi sad već priznali da su grešili. A ona je, eto, od samog početka znala da je on divan čovek. On se prema njoj oduvek najlepše ponašao, pun obzira, krajnjeg poštovanja i potpunog razumevanja. A osim toga, kako voli Skarlet! Kako je to lepo od njega što iznalazi ovaj zaobilazni način da je spase od tereta koji nosi na plećima!
Pred nekom neodoljivom navalom osećanja, ona mu reče: – Skarlet je srećna što ima muža koji je tako dobar prema njoj.
– Mislite? Ja se bojim da se ona ne bi složila s vama, gospođo Meli. Ja vama dajem više nego što dajem Skarleti.
– Meni? – upita ona ne razumevajući. – O, vi mislite na Boa.
On dohvati svoj šešir, pa ustade. Stajao je neko vreme gledajući u njeno jednostavno lice u obliku srca, u njenu kosu s razdeljkom nasred čela, u ozbiljne tamne oči, u to lice prostosrdačne žene koja je bez odbrane protiv života.
– Ne, ne na Boa! Ja se trudim da vam dam nešto što vredi više od Boa, ako možete da to razumete...
– Ne, to ne mogu! – reče ona opet zbunjena. – Nema na svetu ništa što mi je dragocenije od Boa, osim Aš ... osim gospodina Vilksa.
Ret ne reče ništa i pogleda u nju, s mirnim izrazom na svome mrkom licu.
– Vi ste neobično dobri što želite da učinite nešto za mene, kapetane Batlere, ali ja sam zaista tako srećna. Ja imam sve što bi jedna žena mogla da želi na svetu.
– To je divno – reče Ret i odjednom postade sumoran. – A ja ću se postarati da sve to i sačuvate. Kad se Skarlet vratila s Tare, nezdravo bledilo bilo je iščezlo s njenog lica, a obrazi joj se zaoblili i lako porumeneli. Njene zelene oči bile su žive i ponovo sjajne i ona se nasmeja iz sveg glasa prvi put, posle toliko nedelja, kad Ret i Boni dočekaše na stanici nju, Veida i Elu, nasmeja se od iznenađenja i radosti. Ret je bio zatakao dva duga pera od ćurana za obod svoga šešira, a Boni obučena u strašno pocepanu haljinu koja joj je nekada bila nedeljna haljina, imala je na obrazima poprečne pruge izvučene bojom i paunovo pero dugo skoro za polovinu njene visine zataknuto u kosu. Bilo je očigledno da su se igrali Indijanaca kad je došlo vreme da pođu na stanicu, i iz pokajničkog izraza Retovog lica i ljutine na Maminom licu jasno se videlo da Boni nije nipošto htela da dopusti da se njena toaleta popravi i menja zbog majčinog dolaska.
Skarlet reče: – Aoh, što divno izgledate! – ljubeći dete, i podnese Retu obraz da ga poljubi. Na stanici je bilo puno sveta, jer inače ne bi tražila taj poljubac. Ni pored sve svoje zbunjenosti zbog takvog izgleda male Boni ona nije mogla da ne zapazi kako se ceo svet na stanici smeška izgledu oca i kćeri, smeši se ne podrugljivo, nego s iskrenim interesovanjem i s puno dobrote. Svi su znali da Skarletino mezimče potpuno gospodari svojim ocem a Atlantu je to zanimalo i dopadalo joj se. Retova ljubav prema detetu učinila je mnogo da ga uzdigne u očima javnog mnenja.
Na putu do kuće Skarlet je bila puna novosti iz Pokrajine. Toplo, suvo vreme čini da pamuk buja, te se skoro moglo čuti kako raste. Vil govori da će pamuk biti jevtin najesen. Sjuelin će opet da dobije dete – to je saopštila tako da deca ne bi razumela – a Ela je pokazivala neobičnu vatrenost time što je ujedala Sjuelininu najstariju devojčicu, premda je mala Suzi to potpuno zasluživala jer je bila ista kao njena majka. Ali se Sjuelin strašno ljutila, te su imali žestoku svađu, što je Skarlet podsećalo na stara dobra vremena. Veid je ubio, potpuno sam, jednu vidru. Randa i Kamila Tarlton su učiteljice u školi, zar to nije smešno. Jer niko od mladih Tarltonovih nije nikad bio sjajan u pravopisu. Betsi Tarlton se udala za nekog debelog čoveka s jednom rukom iz Lavdžoja, pa ona, njen muž, Heti i Džim Tarlton gaje dobar pamuk na Ferhilu. Gospođa Tarlton ima čistokrvnu kobilu i ždrebe, te je srećna kao da ima milion dolara. A u kući Kalvertovih žive crnci. Oni su u stvari njeni vlasnici. Kupili su je na javnoj prodaji. Kuća je tako trošna, te čoveku dođe da zaplače. Niko nema pojma kuda su otišli sirota Ketlin i njen jadni muž. A Aleks će da se oženi svojom snahom Sali, udovicom svoga poginulog brata. Zamisli to, pošto su tako dugo živeli zajedno u istoj kući! Svi govore da je brak iz nužde, jer svet već počinje da ih ogovara što žive u kući sami, otkako su im i stara i mlada gospođa umrle. A srce sirote Dimiti Manro je prepukio zbog toga. Ali tako joj i treba. Da je imala makar i malo energije ona bi ulovila nekog drugog muža još odavno, mesto da čeka da Aleks zaradi novaca pa da se ženi.
Skarlet je neprestano veselo pričala, ali je bilo mnogo stvari u Pokrajini preko kojih je ona prešla ćutke, stvari koje su bile bolne, kad čovek pomisli na njih. Vozila se s Vilom po Pokrajini i trudila da se ne seća da su te hiljade plodnih jutara zemlje nekada bile sasvim zelene od pamuka. A sad je plantaža za plantažom zarastala u šumu, a polja guste metlovine, sitnih hrastova i borića porasla su u divljini oko tihih ruševina i po nekadašnjim njivama pamuka. Od stotinu jutara, koja su se nekada orala, sad se ore samo jedno jutro. Čoveku se čini kao da prolazi kroz zemlju smrti.
»Ovaj se kraj neće povratiti ni za pedeset godina – ako se uopšte ikad povrati«, rekao joj je Vil. »Tara je najbolja farma u Pokrajini, zahvaljujući tebi i meni, Skarlet, ali to je farma, farma sa dve mazge, a ne plantaža. Pa za Tarom dolazi farma Fontenovih, pa onda Tarltonovih. Oni stvarno ne zarađuju mnogo novaca, ali nekako sastavljaju kraj s krajem i imaju preduzimljivosti. Ali većina ostalih, ostale farme ...«
Ne, Skarlet nije volela da se seća kako izgleda zapuštena Pokrajina. Sad kad pogleda unazad i seti se nje, činila joj se još žalosnija pored buke i naprednosti Atlante.
– Da li se ovde što dogodilo? – upita ona kad najzad behu stigli kući i kad su već sedeli na prednjem tremu. Ona je celim putem do kuće govorila brzo i bez prekida, bojeći se da ne nastane ćutanje. Nije progovorila ni reči nasamo s Retom od onoga dana kad je pala niz stepenice, i nije baš mnogo ni želela da ostane sama s njim. Nije znala šta on oseća prema njoj. Za vreme njenog žalosnog oporavljanja od bolesti on je bio sušta dobrota i ljubaznost, ali je to bila dobrota jednog bezličnog stranca. On je unapred osećao sve njene potrebe, odstranjivao decu da joj ne smetaju i vodio nadzor nad radnjom i strugarama. Ali nikad nije rekao: »Oprosti!« Pa, on se možda i ne kaje. On možda još misli da to dete koje se nije rodilo nije njegovo dete. Šta ona zna šta se događa iza toga njegovog zatvorenog, mrkog lica? Ali je pokazivao nameru da bude uljudan, prvi put otkako su se venčali, i želju da pusti da život teče dalje kao da između njih nije bilo ničega neprijatnog... kao da, pomisli Skarlet tužno, kao da između njih nije bilo uopšte ničega. E pa, ako je to ono što on želi. onda i ona mora igrati svoju ulogu prema tome.
– Je li sve u redu? – ponovi ona. – Jesi li dobio nove letvice za radnju? Jesi li izmenio mazge? Za ime božje, Rete, skini ta pera sa šešira. Izgledaš smešno, a još ti se može desiti da pođeš s njima i u grad, i da se ne setiš da ih izvadiš.
– Neće – reče Boni i dohvati očev šešir, kao da hoće da ga odbrani.
– Ovde je sve išlo dobro – odgovori Ret. – Boni i ja smo se divno provodili i mislim da njena kosa nije uopšte češljana otkako si ti otišla. Nemoj da diraš pera, mila, možda su prljava. Da, letvice su već nameštene i ja sam napravio dobar pazar s mazgama. Ne, ovde u stvari nema ničeg novog. Sve je bilo sasvim obično.
Pa zatim, kao da se naknadno setio, dodade: – Presvetli Ašli je sinoć bio ovde. Želeo je da zna šta ja mislim da li ćeš ti hteti da mu prodaš tvoju strugaru i tvoj udeo u onoj njegovoj.
Skarlet, koja je mahala i hladila se lepezom od ćurećeg repa, naglo zastade.
– Da mu prodam? Otkud do đavola Ašliju toliko novaca? Ti dobro znaš da oni nemaju ni centa. Melani potroši čim on nešto zaradi.
Ret sleže ramenima. – Ja sam uvek mislio da je ona skromna i štedljiva ženica, ali izgleda da nisam tako dobro upoznat s pojedinostima iz života porodice Vilks kao što si ti.
Ovaj bočni napad je podsećao na staroga Reta i Skarlet se oseti nelagodno.
– Trči, igraj se, mila – reče ona maloj Boni. – Mama hoće da razgovara s tatom.
–  Neću – reče Boni odlučno i pope se Retu na krilo.
Skarlet se namršti na dete, a Boni joj odgovori ravnom merom s toliko sličnosti na Džeralda O'Haru da se Skarlet skoro glasno nasmeja.
– Pusti je neka ostane – reče Ret mirno. – A što se tiče pitanja otkuda mu novac, izgleda da mu ga je poslao neko koga je on lečio dok je bolovao od boginja u Rok Ajlendu. To u meni obnavlja veru u ljudsku dobrotu, kad vidim da zahvalnost još postoji.
– A ko je to? Je li to neko koga mi poznajemo?
– Pismo nije bilo potpisano, a došlo je iz Vašingtona. Ašli nije nikako mogao da se seti ko mu ga je mogao poslati. Ali nesebičan čovek, kao što je Ašli od prirode, prolazi kroz život i čini tako mnoga dobra dela da se ne može ni očekivati od njega da ih se uvek seća.
Da samo nije bila iznenađena Ašijjevom neočekivanom srećom, Skarlet bi primila bačenu rukavicu, iako jo, dok je bila na Tari, bila odlučila da se više nikad ne upušta ni u kakvu svađu s Retom o Ašiiju.
Zemljište na koma se nalazila u pogledu te stvari bilo je sasvim nesigurno, te nije volela da se istrči sve dok ne bude tačno znala na čemu je.
– Dakle on želi da me isplati?
– Da. Ali sam mu rekao, naravno, da ti nećeš hteti da prodaš.
– Ja bih te molila da me pustiš da sama svršavam svoje poslove.
– Pa, i ti sama znaš da nećeš hteti da se odvojiš od strugare. Ja sam mu rekao da on zna isto tako dobro kao i ja kako ti ne možeš da živiš a da ne zabadaš nos u svačije poslove, pa kad bi prodala strugare onda ne bi bila u stanju da njega upućuješ kako da radi svoj posao.
– Ti si se usudio da mu to kažeš o meni?
– A zašto da ne? Pa to je živa istina, zar ne? I mislim da se i on od srca složio sa mnom, ali je, naravno, bio suviše džentlmen da bude otvoren i da to kaže.
– To je laž! Ja ću mu ih prodati! – uzviknu Skarlet izvan sebe.
Sve do tog trenutka njoj nije bilo ni na kraj pameti da se rastane sa strugarama. Imala je više razloga da ih zadrži, a novčani razlog je bio najmanje važan. Mogla je poslednjih godina da ih proda za dobre pare, ali je odbijala sve ponude. Strugare su bile opipljiv dokaz svega što je ona učinila bez ičije pomoći i boreći se s velikim teškoćama, te se ponosila i njima i samom sobom. A nije želela da ih proda najviše zato što su one bile jedini put koji je bio otvoren prema Ašliju. Ako bi strugare otišle iz njenih ruku, to bi značilo da bi retko viđala Ašlija, a verovatno da ga nikad ne bi videla nasamo. A ona je morala da ga viđa nasamo. Nije više mogla da živi ovako, da se domišlja šta on oseća prema njoj, da se pita da li je njegova ljubav umrla u sramu posle one strašne noći kad je bila Melanina zabava. U toku poštovanja ona bi mogla da nađe mnoge prilike za razgovor a da ne izgleda da ih naročito traži. A osim toga bila je sigurna da bi vremenom mogla povratiti sve što je izgubila u njegovom srcu. Ali ako bi prodala strugare ...
Ne, ona ne želi da ih proda, ali, uzbuđena mišlju da ju je Ret otkrio pred Ašlijem u tako vernoj, premda ne i laskavoj svetlosti, ona se za trenutak odlučila. Ašli treba da dobije strugare i to po tako niskoj ceni da će morati da shvati kako je ona plemenita.
– Prodaću mu ih! – uzviknu ona ljutito. – No, šta sad misliš o tome?
U Retovim očima zasija začas svetlost likovanja, dok se saginjao da veže uzicu na Boninoj cipelici.
– Mislim da ćeš se pokajati – reče on.
Ona se već kajala za svoje suviše nagle reči. Da ih je rekla pred ma kim drugim, a ne pred Retom, ona bi ih bez ikakvog stida povukla. Zašto je tako prenaglila! Ona pogleda u Reta ljutito se mršteći i vide kako je on posmatra onim svojim starim vrebajućim pogledom kao mačka miša. Kad vide kako se ona mršti on pršte u glasan smeh, a njegovi beli zubi sinuše. Skarlet je imala neko neodređeno osećanje da ju je smišljeno doveo u taj položaj.
– Da li si ti imao kakvog udela u tome? – zapita ona.
– Ja? – Njegove obrve se podigoše u podrugljivom izrazu iznenađenja. – Trebalo bi da me bolje poznaješ, ja nikad ne idem po svetu da činim dobra dela, ako samo mogu to da izbegnem.
Te noći ona prodade strugare Ašliju sa svima pravima koja je imala na njih. Tom prodajom nije izgubila ništa, jer je Ašli odbio da se koristi time, već je platio onoliko koliko je iznosila najveća ponuda koju je ona dotle imala. Pošto je potpisala sve hartije i kad su strugare već nepovratno otišle, kad je Melani ponudila čašom vina Ašlija i Reta da proslave tu pogodbu, Skarlet se oseti tako ucveljena kao da je prodala jedno od svoje dece.
Te strugare su bile njena najmilija svojina, njen ponos, plod njenih malih gramzljivih ruku. Bila je otpočela s jednom malom strugarom u onim teškim danima kad se Atlanta prosto otimala da se izvuče iz ruševina i pepela, a oskudica se čitala na svakom licu. Borila se, pravila planove i čuvala ih kroz sva ona mračna vremena kad je konfiskovanje od strane Jenkija lebdelo nad njenom glavom, kad je novac bio redak, a okretni ljudi bili dospeli u ćorsokak. Ali sad kad je Atlanta bila zalečila svoje rane, kad su se građevine podizale na sve strane i pridošlice navaljivale u varoš sa svih strana, ona je imala dve divne strugare, dva stovarišta građe, dvanaest zaprega mazgi i robijaški rad da izvodi poslove vrlo jevtino. Dok se u mislima opraštala od njih, njoj se činilo kao da zanavek zatvara vrata za jednim delom svoga života, gorkim i teškim delom, ali delom koga se sećala s čežnjivim zadovoljstvom.
Ona je bila stvorila to preduzeće, a sad ga je prodala, pa ju je mučila sigurnost da će Ašli, kad ne bude bilo nje na krmi, izgubiti sve, sve što je ona s tolikim trudom stvorila. Ašli veruje svakome i još jedva može da razlikuje letve dva sa četiri cola od podnica šest sa osam. A sad ona više neće moći da mu pomaže svojim savetima... i to sve zbog toga što mu je Ret kazao da ona voli da svuda gospodari.
»Oh, do vraga s Retom!« pomisli ona i dok ga je posmatrala u njoj je sve jače bilo ubeđenje da on mora biti začetnik cele te stvari. Samo nije znala kako i zašto. On je razgovarao s Ašlijem, a njegove reči je odjednom trgoše iz misli.
– Vi ćete, sigurno, odmah vratiti robijaše? – reče on.
Da vrati robijaše? Otkud mu i sama pomisao na vraćanje robijaša? Ret dobro zna da je sva lepa zarada koju je ona imala od strugare dolazila od jevtinog rada robijaša. I zašto Ret govori s takvom sigurnošću o Ašlijevim budućim postupcima? Šta on zna o njemu?
– Da, oni će odmah ići natrag – odgovori Ašli i izbeže Skarletin zaprepašćen pogled.
– Jeste li vi poludeli? – uzviknu ona. – Izgubićete sav svoj novac na nadnicama, a kakvu radnu snagu možete da nađete?
– Uzimaću slobodne crnce – reče Ašli.
– Slobodne crnce! Vi znate šta će vas stajati njihove nadnice, a osim toga imaćete Jenkije za vratom svakoga trenutka da gledaju da li im dajete piletinu tri puta na dan, i da li ih dobro tutkate u perine uveče kad odu da spavaju. A ako samo taknete malim prstom nekog lenog crnca da ga požurite, čućete kako Jenki vrište odavde do Daltona, i još ćete dospeti u zatvor. Kako, pa robijaši su jedino ...
Melani je oborila oči u krilo i kršila ruke. Ašli je izgledao nesrećan, ali odlučan. Ćutao je neko vreme, pa se onda njegov pogled ukrsti s Retovim i kao da u njemu vide razumevanje i ohrabrenje – a Skarleti ne umače taj pogled.
– Ja neću da radim s robijašima, Skarlet – reče on mirno.
– Lepo, gospodine – reče ona teško dišući. – A zašto nećete? Bojite li se da vas svet ne ogovara, kao što je mene ogovarao?
Ašli podiže glavu.
– Ja se ne bojim onoga što će svet govoriti kad radim ispravno. Ali nisam nikad imao osećanje da je rad s robijašima ispravan.
– Ali zašto...
–  Ja ne mogu da, zarađujem novac na prisilnom radu i bedi drugih.
– Ali i vi ste imali robove!
– Oni nisu bili bedni. A osim toga, ja bih i njih oslobodio sve kad bi otac umro, da ih rat nije već bio oslobodio. Ali ovo je nešto drugo, Skarlet. Ovaj sistem je zgodan za mnoge zloupotrebe. Možda vi to ne znate, ali ja znam. Ja znam vrlo dobro da je Džoni Galager ubio bar jednog čoveka u svome logoru. Možda i više – ko mari za jednog robijaša više ili manje? On je rekao da je čovek ubijen u bekstvu, ali to nije ono što sam ja čuo na drugoj strani. A znam i da radi s ljudima koji su tako bolesni da nisu za rad. Nazovite to i predrasudom, ali ja ne verujem da sreća može doći od novca koji je stečen patnjama drugih ljudi.
– Ta, božje mi brade, vi mislite... za ime božje, Ašli, niste valjda progutali propovedi prečasnog oca Valasa o nečistom novcu?
– Nisam morao da ih gutam. Ja sam u to verovao mnogo pre njegovih propovedi.
– Onda vi morate misliti da je sav moj novac nečist! – viknu Skarlet počinjući da se ljuti. – Zato što sam radila s robijašima i što imam na imanju krčmu i... – Ona odjednom stade. Oboje Vilksovih su izgledali zbunjeni, a Ret se nasmeja. »Neka ga vrag nosi, pomisli Skarlet vatreno. On misli da ja zabadam nos u tuđe stvari, a to radi i Ašli. Volela bih kad bih mogla da im lupim glave jednu o drugu.« Ona proguta svoju ljutinu i pokuša da izgleda ravnodušna i dostojanstvena, ali sa slabim uspehom.
– Naravno, to nema nikakvog značaja za mene – reče ona.
– Skarlet, nemojte da mislite da vas kritikujem. Ja to ne činim. To dolazi samo zato što ja gledam na stvari na drugi način, a ono što je dobro za vas ne mora biti dobro za svakog.
Ona odjednom zažele da je sama s njim, vatreno zažele da su Ret i Melani na drugom kraju sveta, te da mu vikne iz glasa: »Ali ja želim da gledam na stvari isto onako kako i ti gledaš! Samo mi kaži šta ti hoćeš da radiš, tako da ja to mogu da shvatim i da budem kao i ti.«
Ali u prisustvu Melani, koja drhti od očajanja zbog takve scene, kao i pred Retom koji udobno sedi i smeška se na nju, ona je mogla samo da kaže hladno i sa onoliko uvređenog ponosa koliko je mogla da pribere: »Ja sam uverena da je to samo vaše preduzeće, Ašli, i daleko sam od pomisli da vam savetujem kako da upravljate njim. Ali moram reći da ne razumem vaš stav ni vaše zamerke.«
O, kad bi samo bili sami, da ona nije primorana da kaže te mirne i pribrane reči, te reči koje njega čine nesrećnim.
– Ja sam vas uvredio, Skarlet, a nisam to nameravao. Morate mi to verovati i oprostiti mi. Nema ničeg zagonetnog u onome što sam ja rekao. Stvar je samo u tome što ne verujem da novac koji dolazi na takav način donosi sreću.
– Ali vi se varate! – uzviknu ona pošto više nije bila u stanju da se savlađuje. – Pogledajte mene!
Vi znate kako sam ja došla do novca. Znate kako su stvari stajale pre nego što sam zaradila novac. Sećate se one zime na Tari, kad je bilo onako hladno i kad smo krojili iz tepiha obuću, kad nije bilo dovoljno hrane, i kad smo se pitali kako ćemo Veidu i Bou dati obrazovanje. Sećanje...
– Sećam se – reče Ašli umorno – ali bih više voleo da zaboravim.
– E pa eto, ne možete reći da je ma ko od nas bio onda srećan, zar ne? A pogledajte danas sve nas! Vi imate lep dom i lepu budućnost. A ima li neko lepšu kuću nego što je moja, ili lepše haljine i bolje konje? Niko ne daje bolje ručkove ni večere od mene, niti priređuje sjajnija primanja, a moja deca imaju sve što im treba. E, kako sam ja došla do novca da sve to stvorim? Od drveta? Ne, dragi moj! Pomoću robijaša i kirije od krčme i...
– Ne zaboravi i onoga ubijenog Jenkija – reče Ret tiho. – On vam je stvarno prvi pomogao. Skarlet se okrete prema njemu s ljutitim rečima na usnama.
– I taj novac te je učinio vrlo, vrlo srećnom, zar ne, mila? – upita je on otrovno slatkim glasom.
Skarlet odjednom zastade otvorenih usta, a oči joj brzo preleteše preko svih troje. Melani je skoro plakala od zbunjenosti. Ašli je odjednom izgledao sumoran i povučen, a Ret ju je posmatrao preko cigare s nekim bezličnim interesovanjem. Ona htede da vikne: »Pa razume se da jeste, učinio me je srećnom!«
– Ali nikako nije mogla da progovori.

LVIII
U vreme koje nastupi posle Skarletine bolesti, ona opazi na Retu izvesnu promenu za koju nije sasvim sigurno mogla reći da joj se dopada. On je bio trezan, tih i zamišljen. Sad je češće bio kod kuće na večeri, bio je pažljiviji prema posluzi i pokazivao više ljubavi prema Veidu i Eli. Nikad nije pominjao ništa iz prošlosti, bilo to prijatno ili ne, i izgledalo je kao da je ćutke čekao da povede razgovor o takvim stvarima. Skarlet je bila mirna, jer je bilo mnogo lakše ostaviti stvari na miru, te je život tekao prilično glatko, po površini. Njegovo držanje, puno poštovanja, koje je imao prema njoj za vreme njenog oporavljanja, trajalo je i dalje i on joj nije više uvijeno dobacivao žaoke, niti ju je bockao sarkazmima. Ona je sad shvatala da je on, iako ju je dovodio do besa svojim pakosnim primedbama i izazivao je da žustro odgovara, to radio zato što ga se ticalo ono što je ona radila i govorila. Ona se sad pitala da li on još mari za ono što ona radi. Bio je učtiv i ravnodušan, a njoj je nedostajalo njegovo interesovanje, iako je ono bilo mučno po nju, nedostajali su joj stari dani, ono zajedanje i savetovanje.
On je bio ljubazan prema njoj, skoro kao da je neki stranac, ali su sada njegove oči išle za malom Bani onako kako su nekad išle za njom. Izgledalo je kao da je brzi tok njegovog života bio skrenuo u jedan uzan kanal. Skartet je ponekad pomišljala da bi život bio sasvim drukčiji da je Ret prema njoj pokazivao makar i pola od one nežnosti kojom je obasipao malu Boni. Ponekad je bilo teško smešiti se kad bi neko rekao: »Kako kapetan Batler obožava svoje dete!« Ali ako se ne bi nasmešila to bi svetu izgledalo čudno, a Skarlet nije volela da prizna, čak ni sebi samoj, da je ljubomorna na svoju malu ćerčicu, naročito zato što je ta ćerčica bila njeno najmilije dote. Skarlet je oduvek želela da bude na prvom mestu u srcima onih koji su bili oko nje, a sad je bilo jasno da će Ret i Boni biti uvek prvi jedno za drugo.
Ret je često ostajao van kuće do kasno u noć, ali bi u takvim prilikama dolazio trezan. Ona bi ga onda čula kako tiho zvižduće idući holom pored njenih vrata. Ponekad bi u te kasne sate s njim došli i neki drugi ljudi, pa bi sedeii i razgovarali u trpezariji, oko boce s konjakom.To nisu bili oni isti ljudi s kojima je on pio prve godine njihovog braka. Nisu to bogati kuferaši, ni Skalavazi, ni republikanci dolazili njegovoj kući na njegov poziv. Skarlet bi se privukla na vrhovima prstiju do ograde gornjeg hola pa bi slušala i na njeno zaprepašćenje često bi čula glasove Rene Pikara, Hjua Elsinga, mladih Sajmonsa i Endi Boneia. I deda Merivedar i čika Henri su uvek bili tu. Jednom, na svoje veliko iznenađenje, ona ču i glas dr Mida. A ti su ljudi nekad smatrali da je vešanje suviše dobro za Reta.
Ta grupa, ljudi je u njenoj svesti bila uvek vezana za Frenkovu smrt, a pozni noćni časovi u koje je Ret dolazio u te dane još više su je podsećali na vreme koje je prethodilo Klenovom ispadu kad je Frenk izgubio život. Ona se sa strahom sećala Retovih reči da će čak stupiti i u njihov prokleti Klen da bi bio uvažen, iako se nadao da mu bog neće svaliti tako tešku kaznu na ramena, šta bi bilo da je i Ret, kao Frenk...
Jedne noći kad se on zadržao van kuće više nego obično, ona ne mogaše više da izdrži napregnutost. Kad ču zvuk njegovog ključa u bravi, ogrnu domaću haljinu, pa izišavši u gasom osvetljeni gornji hol sačeka ga na vrhu stepenica. Njegov izraz lica, rasejan, zamišljen, pređe u iznenađenje kad je vide gde stoji tu.
– Rete, ja moram da znam. Ja moram da znam da li si... je li to Klen ... da li ti zato izostaješ tako kasna noću? Pripadaš li...
On je gledao u nju bez radoznalosti pri treperavoj svetlosti gasa, pa se onda nasmešio.
– Ti si jako zaostala za vremenom – reče on. – Sad nema više Klena u Atlanti. Verovatno ni u Džordžiji. Ti si slušala priče o nekakvim ispadima Klena od tvojih prijateljica, kuferaša i Skalavaga.
– Nema Klena? Da li me ti to varaš da me umiriš?
– Draga moja, kad sam se ja to trudio da te umirujem? Ne, sad nema više Klena. Uvideli smo da on nanosi više štete nego koristi, jer samo jače razdražuje Jenkije i daje više krmiva klevetničkom mlinu njegove ekselencije guvernera Buloka. On zna da može ostati na vlasti sve dotle dok može da ubedi federalnu vladu i listove da Džordžija vri od bune i da se u svakom žbunu krije po jedan član Klena. Da bi se održao na vlasti, on je očajno izmišljao priče o nedelima Klena iako ona stvarno ne postoje, pričao o tome kako su odani republikanci vešani i kako su čestiti crnci linčovani zbog silovanja. Ali on puca u prazno i on to dobro zna. Hvala ti što se brineš, ali nema stvarnog Klena još skoro od onog vremena kad sam ja prestao da budem Skalavag i kad sam postao skroman demokrata.
Veći deo onoga što je on govorio o guverneru Buloku ušlo je kod nje na jedno uvo i izišlo na drugo, jer su joj misli bile zauzete olakšanjem koje je osećala što Klen više ne postoji. Ret neće poginuti onako kako je Frenk poginuo! Ona neće izgubiti svoju radnju i novac! Ali se jedna reč iz njihovog razgovora urezala u njenoj svesti.
On je rekao »mi« i vezao sebe sasvim prirodno za one koje je nekad zvao »stara garda«.
– Rete – upita ona odjednom – da nisi ti imao nekog uticaja u tome rasturanju Klena?
On se dugo zagleda u nju, a oči mu počeše poigravati.
– Jesam, mila moja. Ašli Vilks i ja smo najviše uticali.
– Ašli... i ti?
– Jeste, čudno je, ali je istina da politika često sastavlja čudne drugove. Ni Ašli ni ja ne marimo mnogo jedan za drugog kao drugovi, ali... Ašli nije nikad voleo Klen zbog toga što je protiv svakog nasilja, a ja nisam nikad mario za njega jer je to samo ludost a nikako način da dođemo do onoga što želimo. To je jedini način da Jenkije zadržimo na svome vratu sve do strašnog suda. Tako smo Ašli j ja uspeli da ubedimo one usijane glave da će nas vrebanje, čekanje i rad dalje odvesti nego spavaće košulje i vatreni krstovi.
– Ne misliš valjda da kažeš da su mladići primili tvoj savet kad si ti...
– Kad sam ja bio špekulant? I Skalavag? Saučesnik Jenkija? Vi zaboravljate, gospođo Batler, da sam ja ugledan demokrata, odan do poslednje kapi krvi vraćanju naše drage države iz ruku nasilnih otmičara. Moj je savet bio pametan i oni su ga primili. Moj savet u političkim pitanjima je isto tako dobar. Mi sad imamo u skupštini demokratsku većinu, zar ne? A uskoro ćemo, draga moja, neke od naših republikanskih prijatelja staviti iza rešetaka. Postali su nešto malo suviše grabljivi, suviše nasrtljivi...
– Zar bi ti pomogao da ih strpaju u zatvor? Pa to su ti bili prijatelji! Oni su te uvukli u preduzeće s železničkim obveznicama, na kojima si zaradio hiljade!
Ret se odjednom nasmeja svojim starim podrugljivim smehom.
– O, ja nemam ništa protiv njih. Ali ja sam sad na drugoj strani, pa ako mogu da doprinesem da se oni strpaju onamo gde spadaju, ja ću to i učiniti. A to će jako podići moj ugled. Ja znam dosta stvari o tome kako te njihove trgovačke smicalice izgledaju iznutra, pa će ti podaci biti dragoceni kad skupština stane da čeprka po njjma – a neće biti dugo do toga prema onome kako stvari sad izgledaju. Oni nameravaju da dočepaju i guvernera i da ga strpaju u zatvor, ako ikako mogu. Biće bolje ako kažeš tvojim prijateljima Gelertovima i Handonovima da budu spremni da brzo pobegnu iz grada, jer ako guverner bude uhvaćen, biće uhvaćeni i oni.
Skarlet je kroz tolike godine gledala republikance kako vladaju Džordžijom pod zaštitom Sjedinjenih Država, da nije mogla verovati Retovim veselim rečima. Guverner se toliko jako utvrdio da mu nikakva skupština ne može naškoditi, a još manje ga mogu strpati u zatvor.
– Ti isuviše daleko ideš – primeti ona.
– Ako ga i ne strpaju u zatvor, bar je sigurno da neće biti ponovo izabran. Idući put ćemo da izaberemo demokratu za guvernera, promene radi.
– I ti ćeš tu sigurno imati svoj udeo? – upita ona zajedljivo.
– Hoću, zlato moje. Ja već sad imam svoj udeo u tome. Zato i ostajem tako kasno u noći. Sad radim napornije nego što sam nekad radio s ašovom u ruci na zlatnim poljima, i trudim se da pomognem u organizovanju izbora. I... znam da će to tebe zaboleti, gospođo Batler, ja prilažem dosta novaca organizaciji. Sećaš li se kako si mi jednom rekla, pre toliko godina u Frenkovoj radnji, da je nečasno što sam zadržao za sebe zlato Konfederacije? Najzad sam se i ja složio s tobom, te sad zlato Konfederacije trošim na to da se Konfederirci vrate natrag na vlast.
– Ti samo uludo trošiš novac.
– Gle! Zar ti imaš takvo mišljenje o demokratskoj partiji? – Njegove oči behu prvo podrugljive, pa onda postadoše mirne, bezizrazne. – Ja baš nimalo ne marim ko će pobediti na izborima. Za mene je važno samo to da se zna da sam ja radio na tome i da sam trošio novac na to. A to će se pamtiti u korist moje Boni u budućnosti.
– Ja sam se, sudeći po tvojim pobožnim rečima, već pobojala da si se od srca promenio, ali vidim da ti nisi iskreniji demokrata nego što si ma šta drugo.
– Nikakve promene ćudi, samo sam promenio dlaku. Možda ćeš i zbrisati pege s nekog leoparda, ali on ostaje leopard i pored svega toga.
Boni, koju beše probudio razgovor u holu, viknu sanjivo, ali zapovednički: »Tatice!«, i Ret prođe pored Skarlete.
– Rete, pričekaj malo. Ima nešto drugo što bih htela da ti kažem. Moraš prestati da vodiš Boni sa sobom popodne na političke sastanke. To baš ne izgleda lepo. Pomisli samo, devojčica na takvim mestima! A pri tome i ti sam izgledaš neozbiljan. Ja nisam imala pojma da je ti tamo vodiš dok mi to nije rekao, čika Henri, misleći da ja znam za to, pa ...
On se naglo okrete, a lice mu beše grubo.
– Kako možeš ti da vidiš nešto ružno u tome što devojčica sedi na očevom krilu dok on razgovara s prijateljima? Ti možeš misliti da to izgleda neozbiljno, ali tu nema ničega neozbiljnog. Ljudi će se godinama sećati da je Boni sedela na mome krilu dok sam ja pomagao da se republikanci isteraju iz zemlje. Ljudi će se godinama sećati ... – S njegovog lica nestade grubosti, a u očima mu zaigra neka čudna svetlost. – Znaš li da ona, kad je neko zapita koga najviše mrzi, kaže: »Skalavage«. Svet, hvala bogu, pamti takve stvari.
Skarletin glas odjeknu besno: – I sigurno joj kažeš da sam ja Skalavag!
– Tatice! – viknu detinji glasić, sad već ljutito, a Ret smejući se ode niz hol svojoj ćerčici.
U oktobru guverner Bulok dade ostavku na svoj položaj i pobeže iz Džordžije. Zloupotrebe državnog novca, rasipanje i korupcija behu uzeli takve razmere za vreme njegove uprave da se zgrada sama rušila od svoje sopstvene težine. Čak se i njegova partija pocepala, toliko je javno negodovanje bilo postalo jako. Sad su demokrati imali većinu u skupštini, a to je značilo samo jednu stvar. Znajući da će se povesti istraga o njegovom radu i bojeći se optužbe, Bulok ne ostade da je sačeka. On žurno i potajno pobeže, pošto je udesio da se njegova ostavka objavi tek kad se on bude dočepao bezbednosti na Severu.
Kad ostavka bi objavljena, nedelju dana posle njegovog beksiva, Atlanta polude od uzbuđenja i radosti. Svet je preplavio ulice, ljudi su se smejali i rukovali u znak čestitanja, žene su ljubile jedna drugu i plakale. Svi su priređivali zabave u slavu tog događaja, a vatrogasna četa je imala pune ruke posla gaseći požare koje su izazivali veseli dečaci paleći vatre.
Iskušenjima je kraj! Rekonstrukcija je skoro svršena! Zamenik guvernera je bio republikanac, ali su se približavali izbori u decembru, i niko nije nimalo sumnjao u pogledu rezultata. A kad izbori dođoše – i pored svih očajnih napora republikanaca – Džordžija ponovo dobi demokratu za guvernera.
I tada je bilo radosti i uzbuđenja, ali drukčijeg od onog kada je Bulok pobegao. Ovo je bila trezvenija i iskrenija radost, osećanje zahvalnosti iz dubine duše, i crkve su bile pune dok su sveštenici pobožno zahvaljivali bogu na oslobođenju države. Uz zanos i radost video se i ponos, ponos što se Džordžija opet vratila u ruke svojih rođenih sinova, i pored svih mera koje je uprava iz Vašingtona mogla da preduzima, uprkos vojsci, kuferašima, Skalavazima i domaćim republikancima.
Sedam puta je Kongres donosio drakonske zakone da državu zadrži u stanju osvojene provincije, a tri puta je vojska proglašavala vanredno stanje. Crnci su se zabavljali u skupštini, gramzljivi stranci su zauzimali visoke položaje i zloupotrebljavali vlast, a privatne ličnosti su se bogatile na račun državnih fondova. Džordžija je bila nemoćna, mučena, zlostavljana, utučena. Ali je sad uprkos svemu tome Džordžija opet postala samo svoja zahvaljujući naporima svojih sinova.
Iznenadno zbacivanje s vlasti republikanaca nije svakoga obradovalo. U redovima Skalavaga, kuferaša i republikanaca zavladalo je zaprepašćenje. Gelertovi i Handonovi, očevidno unapred izvešteni o Bulokovom odlasku i pre nego što je njegova ostavka bila objavljena, naglo napustiše grad i odoše u zaborav iz koga su bili i došii.
Drugi kuferaši i Skalavazi koji su ostali bili su neodlučni, poplašeni, pa su pokušali da se teše pitajući se da li će zakonita istraga izneti na svetlost nešto od njihovih ličnih afera. Sad više nisu bili naduveni. Bili su utučeni, zaprepašćeni, uplašeni. A gospođe koje su posećivale Skarlet neprestano su ponavljale:
– Ali ko bi pomislio da će sve ovako ispasti? Mi smo mislile da je guverner moćan. Mislile smo da će on tu da ostane. Mislile smo...
I Skarlet je bila isto tako zaprepašćena obrtom događaja, i pored sveg Retovog predskazivanja u kome će se pravcu stvari kretati. Njoj nije bilo krivo što je Bulok otišao i što su se demokrati vratili na vlast, iako joj niko ne bi verovao, i ona je osećala izvesno potajno zadovoljstvo što je zbačena vlast Jenkija. Ona se isuviše živo sećala patnji za vreme prvih dana Rekonstrukcije, njenih strepnji da joj vojnici i kuferaši mogu konfiskovati novac i imanje. Sećala se i svoje nemoći, svoga straha pred tom nemoći i svoje mržnje prema Jenkima koji su celom Jugu nametnuli svoj mrski sistem vladavine. I nije nikad bila prestala da ih mrzi. Ali, u nastojanju da što bolje iskoristi stvari, u nastojanju da zadobije potpunu sigurnost, ona je bila pošla sa osvajačima. Ma koliko da su joj bili odvratni, ona se okružila njima, prekinula veze sa starim prijateljima i starim načinom života. A sad je bio kraj moći tih osvajača. Ona je igrala na kartu trajanja Bulokove vladavine i izgubila je.
Bila je zabrinuta dok je gledala oko sebe toga Božića 1871. godine, najveselijeg Božića za koji je država znala posle punih deset godina. Ona nije mogla da ne opazi kako je Ret, nekada najomrznutija ličnost u Atlanti, sad bio jedan od najomiljenijih ljudi, jer se muški odrekao republikanske jeresi i poklonio svoje vreme, novac i misli da pomogne borbu Džordžije za ponovno dobijanje slobode. Kad bi jahao kroz ulice i smešio se skidajući šešir, s malom Boni kao malim plavim paketom na sedlu ispred sebe, svaki mu je odgovarao osmehom, govorio oduševljeno o njemu i pogledao s puno ljubavi na malu. Dok ona, Skarlet...

LIX
Niko nije ni najmanje sumnjao u to da Boni Batler raste divlja i da joj je potrebna čvrsta ruka, ali je ona bila toliko opšta ljubimica da niko nije imao srca da pokaže potrebnu čvrstinu. Ona se prvi put bila otela iz ruku za onih nekoliko meseci dok je putovala sa svojim ocem. Kad je bila u Nju Orleansu i Čarlstonu bilo joj je dopušteno da sedi uveče dokle hoće, pa bi zaspala u naručju svog oca u pozorištima, restoranima i pored kartaškog stola. Posle toga ništa osim sile nije moglo da je natera da ode u krevet u isto vreme kad i poslušna Ela. Dok je bila na putu s njim Ret joj je dopuštao da oblači koju hoće haljinu, i otada je ona pravila čitav lom kad bi Mami pokušala da je obuče u cicane haljine i kecelje, mesto svilenih haljina i čipkanih kragni.
Izgledalo je da nema načina da se povrati zemljište koje je jednom izgubljeno dok je dete bilo daleko od kuće i kasnije dok je Skarlet bila bolesna. Što je Boni postajala starija Skarlet je sve više pokušavala da je ukroti, pokušavala da joj ne dopusti da postane suviše tvrdoglava i razmažena, ali bez velikog uspeha. Ret je uvek držao stranu Boni, makar kako lude bile njene želje a njeno ponašanje nepristojno. On je podsticao da govori i ponašao se prema njoj kao prema odrasloj, slušao njena mišljenja s prividnom ozbiljnošću i pravio se kao da se prema njima upravlja. Iz toga je proizišlo da je Boni prekidala starije kad god bi joj se dopadalo, protivila se ocu i nametala svoju volju. On bi se samo nasmejao i ne bi dopustio Skarleti ni da je udari po ruci.
— Da nije tako slatka i mila, bila bi nemoguća — mislila je Skarlet sa žaljenjem, shvatajući da ima dete koje ima volju sličnu njenoj. — Ona obožava Reta, i on bi je mogao naterati da se bolje ponaša kad bi samo hteo.
Ali Ret nije pokazivao naklonosti da natera Boni da se bolje ponaša. Što bi god ona uradila to je bilo na svome mestu, a kad bi tražila i mesec ona bi ga dobila, ako bi on mogao da ga skine s neba i da joj ga da. Njegov ponos njenom lepotom, njenim viticama, njenim jamicama, ljupkošću njenih pokreta nije imao granica. On je uživao u njenoj drskosti, njenoj živosti i u njenom originalnom slatkom načinu na koji je pokazivala svoju ljubav prema njemu. I pored sve razmaženosti i samovoljnog ponašanja, ona je bila tako milo dete da on nije imao srca da pokuša da je pripitomi. On je bio njen bog, središte njenog malog sveta, a to je bilo isuviše dragoceno za njega da bi se izložio opasnosti da to izgubi svojim prekorima.
Ona je prianjala uz njega kao njegova senka. Budila ga je ranije nego što bi on žeieo da se probudi, sedela je do njega za stolom i jela čas iz njegovog čas iz svog tanjira, jahala ispred njega na konju i nije dopuštala nikome osim Retu da je svuče i položi u krevetić pored njegovog kreveta.
Skarlet je zanimalo i diralo kad je gledala kako to malo dete gvozdenom rukom upravlja svojim ocem. Ko bi mogao i pomisliti da će Ret shvatiti svoj roditeljski položaj tako ozbiljno? Ali ponekad bi joj i neka strela ljubomore prostrelila srce kad bi videla kako Boni u četvrtoj godini razume Reta bolje nego što ga je ona ikad razumela i može da upravlja njime bolje nego što je ona ikad mogla to da čini.
Kad je Boni imala četiri godine Mami poče da gunđa kako je nepristojno da devojčica tako jaše ispred svoga oca a suknjica joj leti. Ret obrati pažnju na Maminu primedbu, kao što je uvek obraćao pažnju na sve što je Mami govorila o pristojnom odgajivanju devojčica. Kao posledica toga dođe mali alatasti šetlendski poni s dugom svilenom grivom i repom i malim ženskim sedlom sa srebrnim ukrasima. Prividno je poni bio za sve troje dece, jer je Ret kupio sedlo i za Veida, ali je Veid mnogo više voleo svoga velikog bernardinca, a Ela se plašila svake životinje. I tako poni postade samo Bonina svojina i dobi ime »Gospodin Batler«. Jedina žalost u Boninoj velikoj vlasničkoj radosti beše u tome što više nije mogla da opkorači konja i da jaše onako kako jaše njen otac, ali pošto joj objasniše da je mnogo teže jahati na ženskom sedlu, ona bi zadovoljna i brzo nauči. Retov ponos njenim dobrim stavom na konju i njenom dobrom držanju ruku beše ogroman.
— Čekajte samo dok bude toliko velika da može ići u lov — hvalio se on. — Neće joj biti ravne ni na jednom polju! Ja ću je onda voditi u Virdžiniju, jer je tamo pravi lov. I u Kentaki gde znaju da cene dobre jahače.
Kad dođe do toga da joj se pravi odelo za jahanje ona je kao i obično sama birala boju, pa izabra plavu, koju je najviše volela.
— Ali, zlato moje, ne tu plavu kadifu! Plava kadifa je lepa za balsku haljinu za žene — nasmeja se Skarlet. — Lep crni štof je ono što nose male devojčice... — Videći kako se male crne obrve sastavljaju, ona reče: — Zaboga, Rete, reci joj kako je to nezgodno i kako će brzo ta haljina postati prljava.
— Oh, pusti je, molim te, neka uzme plavu kadifu. Kad se isprlja, kupićemo drugu — reče Ret nemarno.
Tako je Boni dobila svoju plavu haljinu za jahanje sa suknjom koja se otegla konju niz slabinu i crni šešir u koji je bilo zataknuto dugo crveno pero, jer su tetka Meline priče o peru Džeba Stjuarta napravili jak utisak na njenu malu maštu. U vedre i sunčane dane njih dvoje su se mogli videti kako jašu niz Breskvinu ulicu, dok je Ret zadržavao uzdom svoga vranca da ide u korak sa malim debelim ponijem. Ponekad bi jurili u trku po mirnim putevima oko grada i rasterivali živinu, pse i decu. Boni je šibala Gospodina Batlera svojim bičem, a Ret je zadržavao svoga konja da bi ona mislila kako je Gospodin Batler dobio trku. Kad je već bio siguran da se ona dobro drži u sedlu, da ima dobru ruku i da se nimalo ne plaši, Ret odluči da je došlo vreme da ona nauči da preskače niske prepone, koje je mogao da preskoči Gospodin Batler svojim kratkim nogama. U tu svrhu on u zadnjem dvorištu napravi jednu preponu i plati Vošu, jednom od malih čika Petrovih nećaka, dvadeset pet centi na dan da uči Gospodina Batlera da preskače prepone. Počeo je jednom motkom odignutom od zemlje dva palca, pa je postepeno doterao do visine od jedne stope.
Time su bile nezadovoljne tri najzainteresovanije stranke: Voš, Gospodin Batler i Boni. Voš se bojao konja i samo ga je carska nagrada koja mu je bila ponuđena mogla navesti da tvrdoglavog ponija natera na preponu po desetak puta na dan, Gospodin Batler, koji je mirno podnosio da ga njegova gospodarica vuče za rep i da mu se stalno zagledaju kopite, nalazio je da ga tvorac ponija nije namenio da prebacuje svoje telo preko prepona, Boni, koja nije mogla da gleda nikog drugog na svome poniju, podskakivala je od nestrpljenja dok je Gospodin Batler učio svoje lekcije.
Kad najzad Ret odluči da poni već dobro zna svoj posao i da mu se može poveriti Boni, oduševtljenje deteta nije imalo granica. Ona je pobedonosno preskočila svoju prvu preponu, i posle toga prosto jahanje uz oca nije za nju imalo nikakve draži. Skarlet nije mogla da se ne smeje na oduševljenje i ponos oca i ćerke. Ali je mislila da će Boni, kad je prođe ovo oduševljenje usled nove zabave, preći na nešto drugo i da će onda susedi imati mira. Ali njoj taj sport ne dosadi. Već je bila utabana jedna staza na donjem kraju zadnjeg dvorišta pa do prepone, i dvorište je celo pre podne odjekivalo od uzrujane detinje vike. Deda Merivedar, koji je godine 1849. imao posla s Indijancima, govorio je da ta detinja dreka liči mnogo na ratne pokliče Indijanaca iz plemena Apaša posle uspelog skalpiranja zarobljenika.
Posle prve nedelje Boni zatraži da preskače višu preponu, preponu koja će biti odignuta za stopu i po od zemlje.
— Kad ti bude šest godina — reče joj Ret. — Onda ćeš biti dovoljno velika za višu preponu, pa ću ti kupiti i većeg konja. Noge Gospodina Batlera nisu dosta dugačke za to.
— Ali jesu. Ja sam pleskočila žbunove od oglade tete Meli, a oni su stlasno visoki.
— Ne, još moraš pričekati — reče Ret, najzad odlučan. Ali njegova odlučnost postepeno popusti pred njenim navaljivanjem i drekom.
— Pa dobro — reče on jednoga jutra smejući se i podiže uzanu belu letvu malo više. — Ako padneš nemoj da plačeš i da mene kriviš.
— Mama — viknu Boni, okrećući glavu prema Skarletinoj spavaćoj sobi. — Mama, gledaj me!
Tatica kaže da mogu!
Skarlet, koja se češljala, priđe prozoru i nasmeši se na sitno, uzbuđeno dete, tako smešno u zaprljanoj plavoj haljinici.
— Zaista joj moram napraviti novu haljinu — pomisli ona. — Premda sam bog zna kako ću je naterati da ostavi ovu staru.
— Mama, gledaj!
— Gledam te, mila — reče Skarlet smešeći se.
Dok je Ret dizao dete i nameštao ga na ponija, Skarlet, odjednom obuzeta osećanjem ponosa zbog uspravnih leđa i ponositog držanja njene glave, doviknu s prozora:
— Divna si, mila moja!
— I ti si divna — reče Boni velikodušno, udarajući petom Gospodina Batlera u rebra da pođe u trku niz dvorište prema preponi.
— Mamice, gledaj kako ću sad ovu da preskočim! — uzviknu mala i osinu ponija bičem.
»Gledaj me kako ću ovu da preskočim!...«
Negde daleko u Skarletinom sećanju zazvoni zvono uspomena. U tim rečima bilo je nečega zlokobnog. Šta li je to? Kako da ne može da se seti toga? Ona pogleda dole u svoju ćerčicu koja je tako lako sedela na malom poniju, a čelo joj se namršti kad je neka ledena jeza prostreli kroz srce. Boni je letela kao strela, njene krute vitice su odskakivale, a plave očice su sevale.
— Baš kao tatine — pomisli Skarlet. — Irski plave oči, a i inače je u svakom pogledu slična njemu.
I dok je tako misiila na Džeralda, odjednom joj u svesti sinu sećanje koje je tražila, blesnu joj sa sjajem letnje munje tako da joj srce prestade kucati i za trenutak osvetli čitav jedan poljski kraj. Čisto je čula kako njegov irski glas peva, kako konjske kopite teško tutnje uz breg s travnjakom, na Tari, čula je njegov neustrašivi glas kako dovikuje, glas tako sličan glasu njenog deteta: »Elen, gledaj me kako ću ovu da preskočim!«
— Ne! — viknu ona. — Ne! Oh, Boni stani!
I baš kad se ona naže kroz prozor, začu se muklo praštanje prelomljenog drveta, promukao Retov krik, a na zemlji osta gužva od plave kadite i izbačenih konjskih kopita. Zatim Gospodin Batler nekako skoči na noge i otkasa ustranu s praznim sedlom.
Treće noći posle smrti male Boni, Mami je lagano gegala uz stepenice Melanine kuće. Bila je obučena u crno — od njenih muških cipela s izrezanim vrhovima radi slobodnijeg kretanja prstiju na nozi pa do crnog šala na glavi. Njene mutne oči su bile zakrvavljene i optočene crvenom prugom, a svaka crta njenog ogromnog lica odavala je silnu tugu. Njeno lice je bilo puno bola i zaprepašćenja ali se na njenoj donjoj vilici čitala odlučnost.
Ona progovori šapatom nekoliko reći sa Dilsi koja joj otvori vrata i koja klimnu glavom, kao da postoji neko prećutno primirje u njihovoj staroj borbi. Dilsi spusti mirno posude s jelom za večeru koje je držala, pa pođe kroz ostavu prema trpezariji. Posle kratkog vremena Melani se stvori u kujni, sa ubrusom u rukama i zabrinuta lica.
— Nije valjda gospođa Skarlet...
— Gospođa Skahlet drži se kao obično — reče Mami teško. — Ja ne htela uzme mir vama kod večera, gospa Meli. Ali ja može čekam malo da vama kažim šta ja mislim.
— Večera može da pričeka — reče Melani. — Dilsi, služite dalje. Mami, hodite ovamo.
Mami odgega za njom niz hol i pored trpezarije, gde je Ašli sedeo na čelu stola, dok su njegov mali Bo i dvoje Skarletine dece prema njemu vredno zveckali kašikama po tanjirima s čorbom. Presrećni glasovi Veida i Ele ispunjavali su svu sobu. Za njih je bio kao neki veseli praznik kad bi imali da provedu noć kod tetke Meli. Teta Meli je uvek tako dobra, a naročito dobra baš sad. Smrt njihove mlađe sestrice nije ih bila mnogo ožalostila. Boni je pala s konja, mama je dugo plakala, a tetka Meli ih je povela svojoj kući da se igraju u zadnjem dvorištu sa malim Boom i da jedu kolače za čaj kad god zažele.
Melani je išla napred, prema knjigama obloženoj sobi za rad, zatvori vrata pa dade Mami znak da sedne na sofu.
— Ja ću doći preko odmah po večeri — reče ona. — Sad kad je majka kapetana Batlera stigla, pogreb će valjda biti sutra pre podne.
— Pogreb? To jeste ono — reče Mami. — Gospa Meli, mi ima mnogo muka i ja došlo traži vaše pomoč. To sve samo strašno muka, zlato moji, samo strašno muka!
— Da nije gospa Skahlet pala u nesvest? — upita Melani zabrinuto. — Ja je nisam skoro ni videla otkako je sirota Boni... Ona je bila u svojoj sobi, a kapetan Batler je bio van kuće, pa...
Odjednom niz Mamino crno lice navreše suze. Melani sede pored nje i stade je tapšati po mišici, te posle kratkog vremena Mami diže svoje kecelje i stade utirati suze.
— Vi mora dodži pomogni nama, gospa Meli. Ja činio sve što može činim, ali to ne vredi ništa.
— Gospođa Skarlet? ... Mami se uspravi.
— Gospa Meli, vi znala gospa Skahlet tako dobro kako ja. Što taj dete mora trpi, gospod njemu dalo snaga da trpi. Ovaj sad nesreća skoro slomi njegovo srcu, ali ona može i to trpi. Ja došlo 'vamo zbog gos'n Ret.
— Ja sam toliko želela da i njega vidim, ali kad god sam bila tamo on je bio u gradu, ili zaključan u svojoj sobi... A Skarlet je izgledala kao avet i nije htela da govori ništa... Recite brzo, Mami. Vi znate da ću ja učiniti sve što mogu.
Mami obrisa nos keceljom.
— Ja kažem gospa Skahlet može trpi što gospod pošli nemu, zato što on ima mnogo da trpi u negovo život, al' gos'n Ret... Gospa Meli, on nikad ne imalo da trpi što ne htelo da trpi, ama baš ništa. Ja došla kod vama zbog nemu.
— Ali...
— Gospa Meli, vi mora dodži s mene naša kuća sad odma'. — U Maminom glasu se osećalo hitno navaljivanje. — Može bi gos'n Ret 'oči sluša vama. Ono uvek ima mnogo lepo misli za vama.
— Oh, Mami, šta je to? Šta vi to mislite? Mami podiže snažno ramena.
— Gospa Meli, gos'n Ret zaista... zaista pomerilo pamet. On neće pusti nama nosim malo gospojca...
— Pomerio pameću? Oh, Mami, nije valjda?
— Ja ne lažim. To istina. Ono neće pusti nama saranim to siroto dete. On istina tako kaži mene, pre jedno sat.
— Ali on ne može ... on nije ...
— Zato ja kažim on pomeri negovo pamet.
— Ali, pa...
— Gospa Meli, ja kažim vama sve. Ja ne treba kažim nikoga, ali vi naše porodica i ja samo vama možim kažim. Ja kažim vama sve. Vi znate kako on strašno voli taj dete. Ja nikad ne vidim jedno čovek, ni belo ni crno tako mnogo voli negovo dete. Mene 'zgleda ono postalo sasvim ludo kad doktor Mid kaži mali vrat zlomljeno. On uhvati negovo puška i trči odma ubije ono poni, a ja misli da on 'oči ubije i sebe samo.
Ja prosto 'zgubim moje glava nešto zbog gospa Skahlet u nesvest, a sve komšija dodži i idi tamo 'vamo, a gos'n Ret strašno plači i samo drži taj dete i neče pusti mene ni perem negovo malo lice gde kamen izgreblo nega. A kad se gospa Skahlet osvesti, ja misli: hvala bogu! Sad oni može teši jedno drugo.
I opet joj suze potekoše niz lice, ali ih ovoga puta Mami nije brisala.
— Ali kad ona opet došla u svest, ona ide tamo u soba gde on sedi i drži gospojca Boni i ona kaži nemu: »Daj mi moji dete što si nega ubio«.
— Oh, nije valjda? Nije moguće!
— Jeste, gospa. Ona tako kaži. Ona kaži: »Ti nega ubio«. I mene jako žao za gos'n Ret i ja počne plačim, zašto on 'zgleda kao ubijeno pas. I ja kažim: »Dajte taj dete negovo Mami. Ja neče gledam takvo svađa za moje malo gospojca«. I ja uzmim dete i nosim nega u negovo soba i perim negovo lice.
I ja uvek slušam kako oni zbori i mene čini se da moje krv postani led u žila šta oni kaži. Gospa Skahlet zovi nemu ubica što pusti dete skači tako visoko, a on kaži na gospa Skahlet kako ono ne mari nikad ništa za gospojca Boni ni za jedno njeno deca ...
— Prestanite, Mami! Nemojte više da mi pričate. Nije u redu što ste mi kazali to! — viknu Melani, a misao joj je uzmicala od slike koju je Mami izazvala svojim rečima pred njom.
— Ja znam ja ne treba vama kažim, ali moje srce tako mlogo puno, ja više ne zna šta da kažim. Posle on otišlo sam kod pogrebno preduzeće, pa onda dođi i metne dete u negovo soba. A kad gospa Skahlet dodži i kaži nemu ona treba idi u salon u mrtvačko kovčig, ja mislim gos'n Ret 'oči udari nega. I on kaži tako ladno: »Ona treba sedi kod moje soba«. I on se tada okreni meni i kaži: »Mami, ti paziš ona sedi ovde dok ja ne dodžim natrag«. Posle on idi napole, skoči na kona i idi do večer kad sunce sedne. Kad on dodži natrag kuci, ja vidi što on pio i mlogo pio, ali on sebe dobro drži kako uvek. On uleti u kuća i ne govori niti sa gospa Skahlet, ni sa gospa Piti, ni sa drugo gospa što došlo u vizita, samo leti uz stepenice i široko otvori vrata od negovo soba i počne viči za mene. Kad ja trčim i dodžim što možim brzo, on stoji kod krevet, a u soba veliko mrak da skoro ne možim vidim ni nega zato što kapak na prozor zatvoreno.
— I on kaži mene mlogo luto: »Otvoriš odma' taj kapak. Ovde tako mrak«. I on otvori široko sve prozor i gleda u mene i, bože milosti, gospa Meli, moje kolena 'oči padni pod mene zašto on 'zgleda tako čudno. Posle on kaži: »Donesi svetlost... Donesi mlogo sveća. I pusti uvek gori. I nema metneš zavesa i kapak. Zar ti ne zna gospojica Boni boji se od mrak?«
Melanine oči pune užasa susretoše se s Maminim značajnim pogledom.
— Jeste, tako on kaži: »Gospojica Boni boji se od mrak«.
Mami se sva strese.
— Kad ja donesim puno sveća, on samo kaži: »Idi!« ! posle on zakluči vrata i sedi z malo gospojca, i neče otvori ni za gospa Skahlet kad ono lupa i zovi nega. I tako je uvek za ovaj dva dana. On neče govori ništa za pogreb, a ujutro on zakluča soba, jaši na negovo kon i idi u varoš. I uvečer kad sunce zadži on opet dodži pijano i opet se zakluča, i ne jedi ništa, i ne spava nimalo. A sad negovo mama, staro gospa Batler, ona došlo od Čarlston za pogreb i gospa Sjuelin i gos'n Vil ono došlo od Tara, ali gos'n Ret, on neče govori ni sa jedno od njima. Oh, gospa Meli, to bilo mlogo strašno! I hoče budi još mlogo više strašno i ljudi 'oče govori mlogo grozno.
— A posle, danas veče — Mami zastade i opet ubrisa nos nadlanicom — ovaj večer gospa Skahlet u'vati nega u gornji hol kad on došlo kuci i ona ide u soba s nirrc i ona kaži: »Pogreb uređeno za sutra pre podni«, a ori kaži: »Ako činiš to, ja tebe ubijem sutra«.
— Oh, on mora da je pomerio pameću!
— Jeste, gospa. A posle oni govori malo tiho, tako ja ne čujem sve što oni kaži, a samo čujim opet kako on kaži kako gospojca Boni plaši se od mrak, a u grob ima strašno mrak. A posle malo vreme, gospa Skahlet kaži nemu: »Ti sad tako mlogo žali, a ti nemu ubio sa tvoje ponos«. A on kaži: »Zar ti nema milos'?« A ona kaži: »Ne. Ja nema više ni dete. I ja ima dosta kako se ti ponaša otkad Boni pogini. Ti si jedno skandal za ovaj varoš. Ti si pijano celo vreme i ako ti misli ja ne znam gde ti provodi vreme, ti si jedno budala. Ja znam dobro ti idiš tamo na kuća onaj gadno stvorenje, ona Bel Votling«.
— Oh, Mami, nije moguće!
— Jeste, gospa. To ona kazao. I to živi istina, gospa Meli. Crno čovek zna sve stvari mnogo više brzo nego belo čovek i ja znalo on išlo tamo, samo ja ne kažim ništo. I on ne kazao nije istina. On kaži: »Jeste, gospa, ja tamo idim i ti ne treba lutiš, jer ti ništa ne mari za mene. Javno kuća za mene mirno utočišta posle pakao što ima u ovaj kuca. A Bel ima jedan od najdobro srce na ovaj svet. On ne kaži meni ja ubio moje dete«.
— Oh! — viknu Melani, pogođena u srce.
Ona sama imala je tako prijatan život, bila je okružena svetom koji je voli, tako punim ljubavi, da je ono što joj je Mami pričala izgledalo van njene moći shvatanja. Ali joj se ipak u svest potajno uvuče neko sećanje, jedna slika koju ona žurno odbaci od sebe, kao što bi odgurnula od sebe misao o tuđoj golotinji. Ret je govorio o Bel Votling onoga dana kad je plakao s glavom na njenom krilu. Ali on voli Skarlet. Ona se nije mogla prevariti onoga dana. I Skarlet, razume se, voli njega. Šta li se umešalo između njih? Kako mogu muž i žena da bodu jedno drugo tako oštrim noževima?
Mami tiho nastavi svoju priču.

— Posle malo vreme, gospa Skahlet izađi iz soba belo kao papir, ali njegovo usta jako stegnuto, i ona vidi mene kako stoji tamo, pa kaži: »Pogreb bude sutra, Mami«. I idi pokraj mene kao duh. I moje srce prevrni se, jer ono što mis Skahlet kaži, ono misli. A što gos'n Ret kaži i on misli tako isto. A on kaži on ubije njemu, ako on učini to. Ja prosto 'oče poludim, gospa Meli, zato što ja ima nešto na moje saves' za celi vreme i to mene pritisni dole. Gospa Meli, ja uplašio malo gospojca od mrak.
— Oh, Mami, to ne mari ništa — bar više ne.
— Jeste, gospa, mari. Odatle došlo celo nesreća. I meni došlo u moja pamet ja bolje kažim gos'n Ret pa ako on i ubije mene, zašto ono teško moje saves'. Zato ja uđim na vrata mlogo brzo, pre nego što on opet zatvori vrata. Ja kažim: »Gos'n Ret, ja došla da ispovedim mene«. A on se odma' okreni kao ludo čovek i kaži: »Idi!« Ali tako mi bog, ja nikad ne plašio se. Ja samo kažim: »Molim, gos'n pusti mene kažim. To 'oči ubije mene. Ja sam učinilo malo gospojca boji se od mrak«. I tada, gospa Meli, ja spustim dole moje glava i čeka njega da udri mene. Ali on ne kaži ništa. A ja kažim: »Ja ne mislila ništa zlo. Ali, gos'n Ret, taj dete ne čuva sebe od ništa i ne plaši se od ništa. I uvek išlo napolje iz krevet kad svi spava i trčilo po celo kuća s boso noga. I to mene brini, zašto ja plaši se ona čini sebe neko zlo. Zato ja priča njemu kako ima duhovi i vampiri u mrak.
— A onda, gospa Meli, znaš šta on čini? Njegovo lice postani sasvim blago i on dođi do mene i metne njegovo ruka na moja mišica. To on prvo put čini. A ja kažim: »Ona bilo tako hrabro, zar ne bilo? Samo od mrak, inače ona ne plaši se od ništa«. A kad ja počnim plačim, on kaži mene: »No, no, Mami!« i čini mene tako na mišica. — »No, Mami, ne treba tako mnogo žališ. Mene mlogo milo što mene kažiš to. Ja znam, ti voliš mlogo gospojca Boni i to ništa ne mari. Mari ono što ima u srce«. I to mene daje hrabrost i ja počne opet govorim: »Gos'n Ret, šta bude sa pogreb?« A tada on pojuri na mene kako divljo čovek, a njegovo oči sjajno i on kaži: »Gospodi bozi, ja mislio ti barem razumiš, ako niko drugo ne razumi! Zar ti misli ja 'ocem metnem moji dete u mrak, kad ono tako boji se? Mene čini ja već i sad čujim kako ono vrišti kad ono 'oče probudi se u mrak. Ja ne može pusti ono opet plaši se«. Gospa Meli, tada ja znam sigurno on pomeri njegovo pamet. On pijano i on treba spava i nešto da jedi, ali to ni sve. On sasvim ludo. On samo gura mene i hvata i kaži: »Idi u pakla odavde iz soba!«
— Ja idim dole i ja misli u moje pamet kako on kaži neće bidne pogreb, a gospa Skahlet kaži sutra 'oči bidne, sutra pre podne, a on kaži 'oči bidne puca nju. A svi rodbina u kuća, a komšija već brblja za to kao vrana, i ja misli na vas, gospa Meli. Vi mora dođi pomogniš nama.
— Oh, Mami, ja ne mogu da se mešam.
— Ako vi ne može, ko može?
— Ali šta ja mogu da radim?
— Gospa Meli, ja ne zna. Ali vi može čini nešto. VI može govori sa gos'n Ret i on možebi sluša vama. On mlogo poštuje vama, gospa Meli. Možebi vi ne znala to, ali ja znala. Ja čujem njega tako mlogo puta kako kaži samo vi jedino veliko gospoja što on zna.
— Ali...
Melani ustade zbunjena, a srce joj se ispuni strepnjom pri pomisli da iziđe Retu na oči. Pomisao na to da se prepire s čovekom skoro ludim od tuge, kao što ga je Mami opisala, natera je da se sva ohladi. Srce joj se cepalo pri pomisli da uđe u tu sjajno osvetljenu sobu gde leži devojčica koju je ona toliko volela. Šta bi mogla da radi? Šta bi ona mogla da kaže Retu što bi mu ublažilo tugu i povratilo ga natrag razumu? Stajala je neko vreme neodlučna, a kroz zatvorena vrata dopre zvuk piskavog smeha njenog malog sina. I u tom trenutku joj, kao ubod noža u srce, dođe misao o njegovoj smrti. Šta bi bilo da Bo leži gore, a da je njegovo malo telo hladno i nepomično, da je njegov veseli smeh umukao zanavek?
— Oh — uzviknu ona glasno i uplašeno, a u mislima pritisnu svoga sinčića na srce. Znala je kako se Ret oseća. Da je Bo mrtav, kako bi ona mogla podneti da ga odnesu od nje, da bude sam na vetru i kiši, i u mraku?
— Oh, jadni, jadni kapetan Batler — viknu ona. — Idem odmah k njemu, iz ovih stopa.
Ona se požuri natrag u trpezariju, reče šapatom nekoliko reči Ašliju i iznenadi svoga dečka kad ga čvrsto priteže uza se i strasno poljubi njegove plave kovrdžice
Iziđe iz kuće bez šešira, sa servijetom od večere u ruci, a korak kojim je išla bio je teško iskušenje za Mamine stare noge. Kad stiže u Skarletin prednji hol ona se samo lako nakloni prisutnom skupu u biblioteci, poplašenoj gospođici Pitipat, dostojanstvenoj staroj gospođi Batler, Vilu i Sjuelini. Pođe uz stepenice brzo, dok je Mami išla zadihana za njom. Za trenutak zastade pred Skarletinim zatvorenim vratima, ali Mami prošapta: »Ne, nemoj činiš to«.
Meli pođe dalje kroz hol sad već sporije i stade pred Retovom sobom. Za trenutak je stajala neodlučno, kao da bi htela da pobegne. Zatim, pribravši svu svoju hrabrost kao neki mladi vojnik koji stupa u bitku, ona zakuca na vrata i blago doviknu: »Molim vas pustite me unutra, kapetane Batlere. To sam ja, gospođa Vilks. Želim da vidim Boni«.
Vrata se brzo otvoriše, a Mami, uzmaknuvši unazad u tamu hola, vide Reta ogromnog i tamnog pri svetloj pozadini sveća. On se pomalo povodio na nogama i Mami je osećala miris viskija iz njegovog daha. On pogleda naniže u Meli samo za časak, pa zatim uzevši je za ruku uvuče je u sobu i zatvori vrata.
Mami se uvali u jednu naslonjaču i utonu u nju umorno, a njeno ogromno telo kao da postade još veće. Sedela je nepomično, plakala tiho i molila se bogu. S vremena na vreme bi podigla skut svoje haljine da obriše oči. Makar koliko naprezala uši nije mogla čuti nijedne reči iz sobe, nego samo neko tiho prekidano brujanje glasova.
Posle izvesnog beskrajnog vremena vrata se odškrinuše pa se pojavi Melino bledo i napregnuto lice.
— Donesite mi brzo lončić kafe i malo sendviča.
Kad je bilo potrebno Mami je mogla da bude hitra kao neka vitka crna šesnaestogodišnja devojčica, a radoznalost da uđe u Retovu sobu natera je da radi još brže. Ali se njena nada pretvori u razočaranje kad Meli samo odškrinu vrata i primi poslužavnik. Mami je dugo naprezala svoje oštro čulo sluha, ali nije mogla da razabere ništa osim zveckanja srebra po porculanu i prigušeni blagi zvuk Melaninog glasa. Zatim ču škripanje kreveta kao da se neko teško telo spustilo na njega, pa malo kasnije, šum spuštanja cipela na pod. Posle izvesnog vremena Melani se pojavi na vratima, ali ma koliko se naprezala Mami nije mogla da pogleda pored nje u sobu. Melani izgledaše umorna, na trepavicama su joj blistale suze, ali joj je lice opet bilo vedro.
— Idite i rečite gospođi Skarlet da je kapetan Batler sasvim voljan da se pogreb svrši sutra pre podne — šapnu ona.
— Bozi hvala! — odgovori Mami. — Kako za ime...
— Ne govorite tako glasno. On će da spava. I slušajte, Mami, kažite Skarleti da ću ja biti ovde celu noć, a vi mi donesite malo kafe. Donesite je ovamo.
— U ovaj sobu?
— Jeste. Obećala sam kapetanu Batleru da ću presedeti celu noć ako on legne da spava. Sad idite i kažite gospođi Skarlet da više ne brine.
Mami pođe niz hol, a pod se tresao pod njenom težinom dok joj je umireno srce pevalo: »Aliluja! Aliluja!« Zastade zamišljeno ispred Skarletinih vrata, dok su joj se u glavi borile zahvalnost i radoznalost.
— Ne mogu da shvatim kako gospa Meli učinila to. Anđeli bori se za nju, ja mislim. Ja ću kažem gospa Skahlet pogreb bidne sutra, ali mislim bolje sakrijem gospa Meli sedi mali gospojca. Gospa Skahlet neče voli to nimalo«.

LX
Bilo je nečega naopakog u svetu, strahovito naopakog, nečega mračnog što je prožimalo sve kao neka tamna neprodirna magla koja se sklapala oko Skarlete. Ali je osećanje te nevoljnosti išlo i dublje od smrti male Boni, jer sada već beše počela da prolazi prva nepodnošljiva žalost i da prelazi u lagano mirenje sa nesrećom. Ali je ipak još uvek postojalo nekakvo jezivo osećanje nesreće koja će je zadesiti kao nešto crno s kapuljačom što joj se nadnosi uz rame, kao da joj se zemlja ispod nogu izmiče i pretvara u živi pesak čim stane na nju.
Ona nikad dotle nije znala za ovakav strah. Njene noge su celog života stajale čvrsto na zemljištu zdravog razuma, a jedine stvari kojih se bojala bile su sve vidljive, kao povreda, glad, siromaštvo, gubitak Ašlijeve ljubavi, iako je bila slab psiholog, trudila se sad da to analizira, ali bez ikakvog uspeha. Izgubila je svoje najmilije dete, ali je i to već nekako mogla podneti, kao što je podnosila i druge teške gubitke. Bila je zdrava, imala je onoliko novca koliko je zaželela, a još je imala i Ašlija, iako ga je tih dana viđala sve manje. Čak je ni sama zategnutost koja je vladala između njih još od dana one nesrećne Melanine večernje zabave nije mnogo brinula, jer je znala da će i to proći. Ne, sad se ona više nije bojala bola, ni gladi, ni gubitka ljubavi. Te je strepnje nisu nikad tako tištale kao ovo osećanje nečega naopakog sada... nekakav bolešljiv strah, čudnovato sličan onome koji je osećala u onoj mori, kao neka gusta neprozirna magla kroz koju je trčala tako da je osećala da će srce da joj prepukne, kao izgubljeno dete koje traži neko utočište. Sećala se kako je Ret uvek bio u stanju da je nasmeje i oslobodi straha. Sećala se utehe koju je nalazila na njegovim širokim mrkim grudima i u snažnom naručju. I zato se okrenula prema njemu očima koje su ga stvarno videle prvi put za toliko nedelja. Zgranula se kad je videla promenu na njemu. Taj se čovek neće nikad više smejati, niti će je tešiti.
Za neko vreme po Boninoj smrti ona je bila suviše ljuta na njega, isuviše zauzeta svojim sopstvenim jadom, i nije mogla da čini ništa više nego da s njim učtivo govori pred poslugom. Njen je um bio neprestano zauzet sećanjem na trčkanje Boninih nožica, na njeno ćeretanje i veseo smeh, da bi mogla da misli kako je se možda i on seća s većim bolom nego što je njen. Za vreme svih tih nedelja oni su se sastajali i govorili isto onako uljudno kako govore stranci koji se sastaju u bezličnim prostorijama nekog hotela, koji žive pod istim krovom, jedu za istim stolom, aii nemaju nikad zajedničkih misli. Sada, kad se osećala uplašena i osamljena, ona bi se probila kroz tu ogradu kad bi mogla, ali je videla da je on drži na odstojanju kao da ne želi da s njom govori reči koje bi išle dalje od običnih stvari.
Sada, kad je njena ljutina počinjala da popušta, ona je želela da mu kaže da ga ne smatra krivim za Boninu smrt. Želela je da se isplače u njegovom naručju i da mu kaže kako je i ona sama bila isuviše ponosna na Boninu jahačku sposobnost, isuviše blaga i popustljiva pred njenom umiljatošću. Sad bi se ona rado ponizila i priznala da mu je dobacila onu optužbu samo zbog svog ogromnog bola, nadajući se da će, zadajući njemu bol, olakšati sebi. Ali se nikad nije ukazivao pogodan trenutak da s njim progovori. A izvinjavanja kad se počnu odlagati postaju sve teža, pa najzad i nemoguća.
Ona se pitala zašto je to tako. Ret je njen muž, a između njih postoji neraskidna veza dva ljudska stvora koji su delili istu postelju, rodili i vaspitali voljeno dete i videli kako to dete, suviše rano, odlazi u mrak groba. Ona može naći utehe samo u naručju oca toga deteta, u izmeni tužnih sećanja koja mogu ispočetka da bole da bi kasnije pomagala zalečenju rana. Ali sad, prema ovakvom stanju stvari između njih, njoj je izgledalo kao da bi se bacila u naručje potpunom strancu.
On je retko bio kod kuće. Kad bi zajedno seli za večeru on je obično bio pijan. Sad nije pio kao nekada, ni postajao sve uglađeniji i zajedljiviji pod uticajem pića, niti je govorio zanimljive, pakosne stvari koje su je naterivale da se smeje i preko svoje volje. Sad je bio ćutljivo, dosadno pijan, a što je veče više odmicalo — i tupo pijan. Ponekad bi rano u zoru čula kako dojahuje u zadnje dvorište i lupa na vratima kuće za poslugu da mu Pork pomogne uz stepenice i da ga stavi u krevet. Da ga stavi u krevet! Njega, Reta, koji je uvek druge obarao pod sto a on sam ne bi pokazivao ni znaka pijanstva.
Dok je nekad bio besprekorno odeven, sad je bio i neuredan, pa je trebalo čak i Porkovo zgranuto dokazivanje da ga natera da promeni košulju pred večeru. Viski mu se počinjao opažati na licu, oštra crta njegove donje vilice počinjala se gubiti i zaobljavati od nezdravog sala, a ispod njegovih zakrvavljenih očiju javljali su se podbuli podočnjaci. Njegovo krupno telo sa svojim čvrstim mišićima izgledalo je meko, a počinjao je i da se goji.
Često ne bi nikako ni došao noću, ili bi čak javio po nekome da će izostati preko noći. On, naravno, možda hrče pijano u sobi iznad neke kafane, ali je ona u takvim prilikama uvek mislila da je on u kući Bel Votling. Jednoga dana je srela Bel Volting u jednoj radnji. Bel je sad izgledala samo kao jedna prostija žena već u godinama, s vrlo malo ostataka nekadašnje lepote. Ali je i pored sve svoje namazanosti i drečećih haljina izgledala pristojna i skoro domaćinski. Mesto da obori pogled ili da zauzme prkosan stav kao što su radile druge lake žene kad bi se našle pred nekom gospođom, Bel je gledala u Skarlet s nekim izrazom sažaljenja od koga je ova morala da pocrveni.
Ali ona sad više nije mogla da ga optužuje ni da se ljuti, da zahteva vernost od njega i da ga napadne, isto onako kao što ni ona sama nije mogla da se njemu izvini što ga je optuživala za Boninu smrt. Nju je nepovratno bilo obuzelo neko mrtvilo, neko osećanje nesreće koje nije mogla da razume, osećanje nesreće koje je bilo dublje nego ikada dotle. Osećala se osamljena, i nije se nikako mogla setiti da je ikad bila tako osamljena. Možda ona sve dosad nije nikad ni imala vremena da se oseti osamljena. Bila je osamljena i uplašena, i nije bilo nikoga kome bi se mogla obratiti, nikoga osim Melani. Jer sad čak i Mami, njena potpora, beše otišla na Taru da tamo stalno ostane.
Mami nije nikako objasnila svoj odlazak. Njene umorne stare oči gledale su tužno u Skarlet kad je zatražila novac za voz kući. Na sve Skarletine suze i molbe da ostane Mami je samo odgovorila: — Mene čini se kako da gospa Elen kaži meni: »Mami, idi kuća. Tvoje posla svršeno.« Zato ja idim kuća. Ret, koji je čuo taj razgovor, dade Mami novac i potapša je po mišici.
— Vi imate pravo, Mami. Gospođa Elen ima pravo. Vaš je posao ovde svršen. Idite kući. Javite mi ako vam bude nešto trebalo. — A kad Skarlet poče ponovo da ljutito ometa njen odlazak, on joj doviknu: — Prestani, ludo! Pusti je da ide! Zašto bi neko još i dalje ostajao u ovoj kući... sad?
Dok je to govorio u očima mu je plamteo takav bes da Skarlet uzmače od njega i ućuta uplašena.
— Doktore Mide, da li vi mislite da je on mogao... da pomeri pameću? — pitala je ona kasnije, kad ju je osećanje vlastite nemoći oteralo doktoru.
— Ne — rekao je doktor — ali on pije kao sunđer, i to će ga ubiti ako tako i dalje tera. On je jako voleo to dete, Skarlet, pa mislim da pije da bi zaboravio na nju. Ja bih vam mogao savetovati da gledate da mu što pre date drugo dete.
»Ah! — pomisli Skarlet ogorčeno izlazeći iz njegove ordinacije. — To je lakše reći nego izvesti.« Ona bi rado rodila još jedno dete, još nekoliko dece, samo kad bi ta deca uklonila onaj izraz iz Retovih očiju i ispunila bolnu prazninu u njenom sopstvenom srcu. Jednog dečka koji bi imao svu Retovu lepotu i još jednu devojčicu. Oh, da joj je samo još jedna devojčica, lepa, vesela i samovoljna, puna smeha, a ne kao što je praznoglava Ela. Oh, zašto bog nije uzeo Elu, ako je već hteo da uzme jedno od njene dece? Ela joj nije bila nikakva uteha ni radost, sad kad Boni više nema. Ali nije izgledalo nimalo verovatno da Ret želi drugo dete. Bar nije nikad dolazio u njenu sobu, iako ona sad nije nikad zaključavala vrata nego ih ostavljala primamljivo odškrinuta. Izgledalo je da mu više nije bilo stalo do nje. Izgledalo je da ne mari ni za šta više, osim za viski i za onu prostakušu riđe kose.
Sad je bio žučan, dok je nekad bio prijatno podrugljiv, surov, dok su nekad njegovi napadi bili ublaženi šalom. Posle smrti male Boni mnoge dobre gospođe koje on beše pridobio svojim lepim ponašanjem prema svojoj kćeri želele su da mu pokažu svoje simpatije. One bi ga zaustavljale na ulici da mu iskažu svoje sažaljenje, ili bi mu govorile preko žive ograde i pokazivale mu da ga razumeju. Ali sad kad više nije bilo Boni, glavnoga razloga za njegovo lepo ponašanje, nije bilo ni tog ponašanja. On bi prezrivo presekao gospođe i njihove dobronamerne izjave, kratko i grubo.
Ali, za divno čudo, gospođe se nisu vređale. One su ga razumele, ili su mislile da ga razumeju. Kad bi on kroz suton jahao kući toliko pijan da se jedva držao u sedlu i mršteći se na one koji bi mu nešto rekli, gospođe su govorile »jadnik«, i udvostručavale svoja nastojanja da budu ljubazne i blage. Imale su mnogo sažaljenja prema njemu, čoveku slomljena srca, koji jaše kući gde ga ne čeka nikakva bolja uteha nego samo Skarlet.
Svi su znali kako je ona hladna i bez srca. Zaprepašćivali su se pred prividnom lakoćom sa kojom se ona povratila od Bonine smrti, a nisu shvatili niti se trudili da shvate koliko usiljavanja leži iza tog prividnog oporavljenja. Ret je pridobio najnežnije simpatije cele varoši, a on za to nije znao niti mario.
Skarlet je imala za sebe mržnju cele varoši, ovoga puta kad bi ona rado videla ljubaznost kod svojih starih prijatelja.
Sad niko od starih prijatelja nije dolazio u njenu kuću, osim tetke Piti, Melani i Ašlija. Samo su nove prijateljice dolazile u posete u svojim sjajnim kolima, željne da je razonode pričama o svojim novim prijateljima koji nju nisu nimalo zanimali. Sav taj »novi svet« sve su to bile strankinje, sve do jedne. One je nisu poznavale. One je nikad neće ni upoznati. Nisu imale ni pojma o njenom životu pre nego što je dospela do sadašnjeg zavidnog položaja u svom dvorcu u Breskvinoj ulici. Ni one nisu marile da razgovaraju o svojim životima onakvim kakvi su bili pre nego što su došle do krute svile i do kočija s divnim zapregama. One nisu znale za njene borbe, njene oskudice, sve ono što je činiio da se bolje ceni ta velika kuća, lepe haljine, srebro i velika primanja. One to nisu znale a nisu ni marile za to, te žene bogzna odakle, koje izgledaju kao da uvek žive po površini stvari, koje nemaju zajedničkih uspomena na rat, glad i borbe, nemaju zajedničkih korena koji zalaze duboko u istu crvenu zemlju.
U svojoj usamljenosti, ona bi sad volela da provede pokoje popodne sa Mejbelom ili sa Fani, ili s g-đom Elsing, ili g-đom Huajting, ili čak i sa onim starim ratnikom, g-đom Merivedar. Ili s g-đom Bonel ili... ili ma kojom od svojih starih prijateljica i suseda. Jer one znaju. One su upoznale rat, strahote i vatru, gledale su kako im mili i dragi ginu pre vremena, gladovale su i išle iscepane, živele dok im je kurjak bio pred vratima. I podigle su svoju imovinu iz ruševina.
Bila bi joj uteha kad bi sedela sa Majbel, sećajući se da je i Mejbel sahranila jedno dete koje je umrlo u onom ludom bežanju ispred Šermana. Bilo bi okrepljenje i kad bi sedela sa Fani, jer su i ona i Fani izgubile muževe onih crnih dana u početku rata. Bila bi to sumorna šala kad bi se sastala sa g-đom Elsing i podsećala se na lice stare gospođe dok je šibala konje prolazeći kroz Fajv Points na dan pada Atlante, a iz kola joj ispadala roba opljačkana iz magacina intendanture. Bilo bi prijatno oživeti ona sećanja sa g-đom Merivedar, sada obezbeđenom prihodom od pekare, i prijatno reći: »Sećate li se kako je bilo strašno prvih dana posle predaje? Sećate li se kako je bilo kad nismo znale otkuda ćemo stvoriti ma kakav par obuće? A pogledajte nas sada!«
Da, bilo bi prijatno. Sad je ona shvatala zašto dva bivša Konfederirca kad se sretnu razgovaraju o ratu s uživanjem, s ponosom, sa čežnjom. To su bili dani koji su stavili na probu njihova srca, ali su oni prošli kroz njih. Svi su oni veterani. I ona je veteran, samo što ona nema drugova s kojima bi ponovo mogla biti iste bitke. Oh, kad bi samo mogla ponovo biti sa sebi sličnim svetom, s onim svetom koji je proživeo iste stvari i znao kako one bole — a ipak te stvari sačinjavaju veliki deo njihovog bića.
Ali taj se svet na neki način odmakao od nje. Ona je shvatala da je to njena krivica. Ona sve dosada nije nimalo marila za to — dok mala Boni nije umrla, a sad je bila sama, uplašena, i gledala je za večerom prema sebi nekog crnpurastog pijanog stranca koji propada na njene oči.

LXI
Skarlet je bila u Marijeti kad dođe Retov hitan telegram. Kroz deset minuta polazio je jedan voz za Atlantu i ona ga je uhvatila, bez ikakvog prtljaga osim svoje ručne torbice, ostavljajući Veida i Elu u hotelu samo sa Prisi. Atlanta je bila udaljena svega dvadeset milja, ali je voz beskonačno mileo kroz vlažno popodne rane jeseni i zastajao na svakoj stanici. Obuzeta velikim strahom zbog Retovog telegrama, luda od silne žurbe, Skarlet je skoro jaukala pri svakom zaustavljanju. Voz je lagano kloparao šinama kroz šume tako blago pozlaćene, pored crvenih bregova još punih ožiljaka od vijugavih rovova, pored mesta gde su nekada bili ukopani topovi i pored rupčaga zaraslih u korov, sve onim istim putem kojim su se Džonstonovi ljudi onako ogorčeno povlačili i borili za svaku stopu. Svaka stanica, svako raskršće koje je kondukter objavljivao, bilo je ime neke bitke, ili mesta neke borbe. U drugim okolnostima bi ona u Skarleti izazvala sećanje užasa, ali sad nije ni mislila na njih. Retov telegram je glasio: »Gospođa Vilks bolesna. Dođi odmah.« Sumrak se bio već spustio kad se voz dovuče u Atlantu, a laka izmaglica je zastirala varoš. Gasne svetiljke po ulicama sijale su mutno, kao žute kugle u magli. Ret je čekao na stanici s kolima. Izgled njegovog lica uplaši je više nego i sam telegram. Nikad ga dotle nije videla tako zabrinutog.
– Nije valjda... – uzviknu ona.
– Nije. Živa je još. – Ret joj pomože da uđe u kola.
– Što brže možete kući gospođe Vilks – zapovedi on kočijašu.
– Šta joj je? Ja nisam znala da je bolesna. Izgledala je sasvim dobro prošle nedelje. Je li imala neki nesrećan slučaj? Oh, Rete, nije valjda tako ozbiljno kao što ti...
– Ona umire – reče Ret, a glas mu nije imao ništa više izraza nego njegovo lice. – Želi da te vidi.
– Oh, zaboga, Meli!... Oh samo ne Meli! Šta joj je bilo?
– Imala je pobačaj.
– Po ... poba ... ali, Rete, pa ona ... – poče Skarlet da zamuckuje. To obaveštenje posle njegovog užasnog saopštenja oduže joj dah.
– Zar ti nisi znala da će ona da dobije dete? Ona čak nije mogla ni da odmahne glavom.
– Pa da. Sigurno da nisi. Ne verujem da je ma kome kazala. Želela je da to bude iznenađenje. Ali ja sam znao.
– Ti si znao? Ali nije valjda tebi kazala?
– Nije morala da mi kaže. Ja sam znao. Bila je tako srećna u poslednje vreme da sam ja znao da ne može biti ništa drugo.
– Ali, Rete, pa lekari su kazali da će je to ubiti ako bude imala još jedno dete!
– Pa i ubilo ju je – reče Ret. Zatim viknu kočijašu:
– Za ime božje zar ne možete malo brže?
– Ali, Rete, valjda neće umreti? Ja... ja nisam... pa ja...
–  Ona nije jaka kao ti. Ona nije nikad imala nikakve snage. Nije imala ništa osim srca.
Kola se zaljuljaše i stadoše ispred male kuće s ravnim krovom i Ret joj pomože da siđe. Drhteći, uplašena i sva puna nekog iznenadnog osećanja samoće, ona ga zgrabi za mišicu.
– Hoćeš li i ti unutra, Rete?
– Neću – reče on i opet sede u kola.
Ona polete uz stepenice, pa preko trema i naglo otvori vrata. Unutra, pri žutoj svetlosti lampe, behu Ašli, tetka Piti i Indija. Skarlet pomisli: »Šta će Indija ovde? Melani joj je rekla da nikad ne kroči u njenu kuću.« Svi troje ustadoše kad je videše. Tetka Piti je grizla usne da se umiri. Indija je gledala u nju žalosnim pogledom bez traga mržnje. Ašli je gledao tupo, i dok je prilazio njoj i stavljao joj ruku na mišicu, progovori kao mesečar.
– Pitala je za vas – reče joj on. – Pitala je za vas.
– Mogu li odmah da je vidim? – I okrete se prema zatvorenim vratima Melanine sobe.
– Ne. Sad je kod nje doktor Mid. Milo mi je što ste stigli, Skarlet.
– Došla sam što sam brže mogla. – Skarlet zbaci šešir i kaput. – Voz ... Ona nije valjda ... Recite mi da je bolje, je l' te, Ašli? Recite mi nešto. Ne gledajte me tako. Nije valjda ...
– Neprestano je pitala za vas – reče Ašli i pogleda je u oči. A u njegovim očima ona je videla odgovor na svoje pitanje. Njoj za trenutak srce skoro prestade da kuca, pa je onda obuze neki čudan strah, jači od brige, jači od tuge, i poče da joj se širi u grudima. »To ne može biti istina – mislila je ona plahovito, trudeći se da otera taj strah. – Doktori mogu da se varaju. Ja neću da mislim da je to istina. Ja ne smem sebi dopustiti da mislim da je to istina. Vrištaću ako to učinim. Moram misliti o nečem drugom.«
– Ja to ne verujem – viknu ona ljutito, gledajući u ona tri napregnuta lica kao da ih poziva da joj protivreče. – A zašto mi Melani nije to kazala? Ja ne bih išla u Marijetu da sam znala.
Ašlijeve oči se probudiše i behu pune bola.
– Ona nije rekla nikome, Skarlet, a naročito ne vama. Bojala se da biste je vi grdili da ste znali. Želela je da pričeka još... dok ne bude sigurna da nije opasno, pa da onda iznenadi vas i sve, i da se smeje i govori kako su se doktori prevarili. I bila je vrlo srećna. Vi znate kako je ona volela malu decu ... koliko je želela da dobije devojčicu. I sve je išlo tako dobro dok... a onda bez ikakvog razloga...
Vrata na Melaninoj sobi se tiho otvoriše i dr Mid iziđe u hol zatvarajući ih za sobom. Zastao je za časak, proseda brada mu je padala po grudima a on je gledao u njih četvoro, koji se odjednom behu sledili. Njegov pogled najzad pade na Skarlet. Dok je išao prema njoj ona je videla da su njegove oči pune tuge, kao i odvratnosti i prezrenja, koji je obuzeše i ispuniše njeno preplašeno srce osećanjem krivice.
– Dakle, došli ste najzad? – reče on.
Pre nego što je ona mogla da progovori Ašli pođe prema zatvorenim vratima.
– Vi još ne! – reče doktor. – Ona želi da govori sa Skarlet.
– Doktore – reče Indija spuštajući ruku na njegov rukav, iako joj je glas bio mrtav, on je molio jače nego njene reči. – Pustite me da je vidim samo za časak. Ja sam bila ovde odjutros i čekala sam, ali ona... dopustite mi da je vidim. Ja bih htela da joj kažem ... moram da joj kažem ... da sam se prevarila u ... izvesnoj stvari.
Nije gledala u Ašlija ni u Skarlet dok je to govorila, ali dr Mid obuhvati Skarlet svojim hladnim pogledom.
– Videću, gospođice Indija – reče on kratko. – Ali samo ako mi date svoju reč da nećete trošiti njenu snagu time što ćete joj govoriti da ste se varali. Ona zna da ste se varali i nju će samo mučiti da vas sluša kako se izvinjavate.
Piti poče bojažljivo: – Molim vas, doktore Mide...
– Gospođice Piti, vi dobro znate da ćete plakati i pasti u nesvest.
Piti uspravi svoje malo punačko telo i odvrati doktoru pogled za pogled. Oči su joj bile suve, a u svakoj njenoj, crti bilo je puno dostojanstvenosti.
– Pa lepo, draga moja, malo kasnije – reče doktor malo ljubaznije. – Hajdete, Skarlet.
Pođoše na prstima niz hol prema zatvorenim vratima, a doktor spusti ruku na Skarletino rame i snažno je steže.
– A sad, slušajte, gospođo – prošapta on brzo – bez ikakve histeričnosti s vaše strane, bez ikakvih ispovesti i priznanja kraj samrtničkog odra, ili ću vam inače, živoga mi boga, zavrnuti vrat! Nemojte sad tu da me gledate s nekakvim izrazom nevine začuđenosti. Vi dobro znate šta ja mislim.
Gospođa Meli mora da umre mirno i lako, a vi ne smete da olakšavate svoju savest nikakvim pričama o Ašliju. Ja još nikad nisam učinio nikakva zla nijednoj ženi, ali ako vi govorite o onome... sa mnom ćete imati posla.
On otvori vrata i pre nego što Skarlet beše u stanju da odgovori gurnu je u sobu i zatvori vrata za njom. Mala sobica ukusno nameštena crnom orahovinom bila je u polutami, a lampa beše zaklonjena novinama. Bila je to mala i skromna sobica, kao sobica neke učenice, sa uzanim, malim krevetom s niskim naslonom, jednostavnim urednim zavesama, čistim izbledelim ćilimima na podu – tako različita od raskošne Skarletine lične sobe, s njenim visokim i teškim nameštajem u duborezu, ružičastim draperijama od brokata i ćilimom posutim ružama.
Melani je ležala u krevetu, a njeno telo bilo je pod pokrivačem skupljeno i pljosnato kao telo neke male devojčice. Dve crne pletenice spuštale su joj se s obe strane lica, a njene sklopljene oči behu utonule u dva modra koluta. Kad je vide takvu, Skarlet zastade i nasloni se na vrata. I pored sve tame u sobi, ona je mogla da vidi da je Melanino lice žuto kao vosak. Izgledalo je kao da je iz nje istekla sva životna krv, a nos joj je dobio neki zašiljen izgled. Sve do toga trenutka Skarlet se nadala da se dr Mid možda vara. Ali sad je bila sigurna. Ona je za vreme rata u bolnici isuviše često viđala taj usiljeni izgled da ne bi znala šta on neminovno predskazuje.
Melani je umirala, ali je Skarletina glava za trenutak odbijala da shvati tu misao. Melani ne može umreti. Nemoguće je da ona umre. Bog neće dopustiti da ona umre kad je tako potrebna njoj, Skarleti. Nikad joj ranije nije padalo na pamet da joj je Melani potrebna. Ali je sad u ovom trenutku istina ispuni svu do najdubljeg kutka njene duše. Ona se oslanjala na Melani isto onoliko koliko se oslanjala na sebe samu, a nikad to nije znala. A sad, eto, Melani umire, a ona zna da neće moći živeti bez nje. Sad, dok je na vrh prstiju išla preko sobe prema toj mirnoj prilici, dok joj je neiskazan strah stezao srce, ona je znala da je Melani bila njena sablja i njen štit, njena uteha i njena snaga.
»Moram je zadržati! Ne mogu je pustiti da me napusti!« – pomisli ona i spusti se pored kreveta uz šuštanje sukanja. Žurno dohvati ruku koja je mlitavo ležala na pokrivaču i ponovo se uplaši od njene hladnoće.
– To sam ja, Meli – reče ona.
Melanine oči se samo malo otvoriše, pa kao da se zadovoljila time što je videla da je to zaista Skarlet, opet se sklopiše. Posle kratkog ćutanja, ona uzdahnu i prošaputa:
– Obećaj mi...
– Oh ... što god hoćeš!
– Bo ... pazi na njega.
Skarlet je mogla samo da klimne glavom jer je osećala neko gušenje u grlu, i u znak pristajanja pritisnu blago ruku koju je držala.
– Ja ga dajem tebi. – Na licu joj se ukaza vrlo slab trag osmeha. – Ja sam ti ga dala i ranije jednom prilikom ... sećaš se? ... Pre nego što se i rodio ...
Da li se seća? Zar bi mogla ikad zaboraviti ono vreme? Skoro isto tako jasno kao da se onaj strašni dan ponovo vratio, ona je osećala zagušljivu vrelinu onoga septembarskog popodneva, sećala se straha od Jenkija, čula trupkanje koraka vojske u povlačenju, sećala se Melaninog glasa koji je moli da uzme bebu sebi ako bi se desilo da ona umre... Sećala se isto tako i kako je mrzela Melani toga dana i nadala se da će umreti.
»Ja sam je ubila – pomisli ona u praznovernom smrtnom strahu. – Ja sam tako često želela da ona umre i bog me je čuo, pa me sad kažnjava.«
– Oh, Meli, ne govori tako! Ti dobro znaš da ćeš se izvući iz ovoga ...
– Ne, obećaj mi!...
Skarlet proguta nešto.
– Ti znaš da ti ja obećavam. Postupiću prema njemu kao prema svom rođenom detetu.
– Koledž? – upita Melani slabim, bezizraznim glasom.
– Oh, razume se. Univerzitet, pa Harvard i Evropa i sve što mu je potrebno... i... i malog ponija... i časove muzike... Oh, molim te, Melani, priberi se malo! Samo pokušaj!
Ponovo zavlada tišina, a na Melaninom licu se ukazaše znaci da pribira snagu da opet progovori.
– Ašli – reče ona. – Ašli i ti... – I glas joj oslabi i umuknu.
Pri pomenu Ašlijevog imena Skarletino srce za časak prestade da kuca u grudima. Dakle Melani je znala sve. Skarlet spusti glavu na pokrivač, a u grlu je stade surovom snagom stezati jecaj koji nije mogao da izbije. Melani je znala! Skarlet je sad bila daleko od svakog stida, od svakog osećanja, osim strašnog kajanja što je vređala to blago stvorenje toliko godina. Melani je sve znala... a ipak joj je ostala odana prijateljica! Oh, kad bi samo mogla da ponovo proživi ispočetka sve one godine! Onda ne bi nijednom dopustila da se njene oči susretnu s Ašlijevim.
»Oh, bože – molila se ona brzo – molim te dopusti joj da živi! Ja ću joj sve to nadoknaditi. Biću tako dobra prema njoj. Neću više čak ni govoriti s Ašlijem sve dok sam živa, samo ako joj dopustiš da ostane živa!«
– Ašli – reče Melani slabim glasom, a prsti joj se opružiše da dotaknu Skarletinu pognutu glavu. Njen palac i kažiprst povukoše je za kosu slabo kao što bi je povuklo neko malo detence. Skarlet je znala šta to znači, znala je da Melani želi da ona digne oči. Ali ona nije mogla, nije mogla da pogleda Melani u oči i da u njima pročita saznanje.
– Ašli – opet prošaputa Melani i Skarlet se pribra. Kad na dan strašnoga suda bude pogledala bogu u lice i kad u njegovim očima bude pročitala svoju presudu, to neće biti tako teško kao ovo sad. Njena duša se grčila i previjala, ali ona diže glavu.
Ugleda samo one iste tamne oči pune ljubavi, utonule i sanjive od smrti, i ta nežna usta koja se malaksalo bore s bolom da mogu da dišu. Ni traga od kakvog prekora u njima, nikakvog prebacivanja, ni straha... samo neka strepnja da neće imati dovoljno snage da kaže sve što želi.
Skarlet se za izvesno vreme osećala suviše utučena da bi osećala ma kakvo olakšanje. Zatim, kad jače privuče k sebi Melaninu ruku nju preplavi topli talas zahvalnosti bogu i ona prvi put od svog detinjstva izgovori skromnu i nesebičnu molitvu.
»Hvala ti, bože. Ja znam da nisam to zaslužila, ali ti ipak hvala ako nisi dopustio da ona sazna.«
– Šta je s Ašlijem, Melani?
– Hoćeš li paziti i na njega?
– Oh, da!
–  On tako lako nazebe ... Nastade kratko ćutanje.
– Pazi i na preduzeće ... razumeš?
– Da, razumem. Hoću. Ona se jako napreže.
– Ašli nije ... praktičan.
Samo je smrt mogla da natera Melani na tu iskrenost.
– Pazi na njega, Skarlet... ali... ne daj da on to primeti.
– Paziću na njega, a tako isto i na preduzeće, i nikad mu neću dati da on to primeti. Samo ću mu predlagati stvari.
Melani uspe da se lako nasmeši, ali to je bio osmeh pun likovanja kad se njen pogled ponovo srete sa Skarletinim. Taj pogled zapečati pogodbu između njih da zaštita Ašlija Vilksa od suviše grubog sveta prelazi s jedne žene na drugu i da muški ponos Ašlijev neće nikad biti ponižen saznanjem o tome.
Sad tragovi muka iščezoše sa iznurenog lica, kao da se posle Skarletinog obećanja mir ponovo vratio u njega.
– Ti si tako pametna... tako hrabra... uvek tako dobra prema meni...
Na te reči onaj jecaj se slobodno izvi iz Skarletinog grla i ona pritisnu usta rukom. Eto, sad će početi da plače kao neko derište i da vikne iz sveg glasa: »Bila sam rđava! Ogrešila sam se o tebe! Nisam nikad činila ništa radi tebe! Sve je ono bilo radi Ašlija!«
Skočila je naglo na noge i zagrizla zubima palac da bi se savladala. Padoše joj ponovo na pamet Retove reči: »Ona te voli. Neka to bude tvoj krst!« Taj krst je sad mnogo teži. Već je dosta zla u tome što je ona pokušavala da svakom mogućom veštinom otme Ašlija od nje. Ali je sad sve bilo utoliko teže što je Melani, koja joj je slepo verovala celog života, sad polagala u nju istu ljubav i poverenje i u smrti. Ne, ona ne može da govori. Nije čak mogla da kaže ni: »Oteraj smrt, treba da živiš!« Mora je pustiti da premine mirno, bez borbe, bez suza, bez tuge.
Vrata se malo otvoriše i na pragu se ukaza dr Mid koji je pozivaše zapovednički. Skarlet se naže nad krevet uzdržavajući suze, pa uzevši Melaninu ruku položi je uz svoj obraz.
– Laku noć – reče ona, a glas joj beše sigurniji nego što je ona mislila da može biti.

– Obećaj mi – dopirao je do nje šapat, sad sasvim tih.
– Sve što hoćeš, mila.
– Kapetan Batler... budi dobra prema njemu. On ... te toliko voli.
»Ret«  pomisli Skarlet zapanjena, a Melanine reči nisu značile ništa za nju.
– Pa, razume se – reče ona bez razmišljanja, pa pritisnuvši poljubac na ruku spusti je natrag na krevet.
– Recite gospođama da odmah uđu – šapnu doktor kad ona prođe kroz vrata.
Kroz zamućene oči vide Indiju i Piti kako idu za doktorom u sobu i pridržavaju rukama suknje da ne šušte. Vrata se zatvoriše za njima i u kući zavlada tišina. Ašiija nije bilo nigde. Skarlet nasloni glavu uza zid kao nevaljalo dete u ćošku i protrlja grlo koje je bolelo.
Iza tih vrata Melani umire, a s njom odlazi i njena snaga na koju se toliko godina oslanjala i ne znajući. Zašto, oh, zašto ona sve dosad nije shvatila koliko voli Melani i koliko joj je ona potrebna? Ali ko bi mislio na sitnu i ružnu Melani kao na snažnu kulu? Na Melani koja je bila stidljiva do suza pred strancima, bojažljiva da glasno izrazi neko svoje mišljenje, koja je strepela od negodovanja drugih gospođa, Melani koja nije imala hrabrosti ni da kaže »Iš!« jednoj kokoški? A ipak...
Skarletine misli se vratiše natrag preko tolikih godina na ono tiho podne na Tari, kad se plavkasti dim dizao iznad jednog tela odevenog u plavo i kad je Melani stajala na vrhu stepenica s Čarlsovom sabljom u ruci. Skarlet se sećala kako je u onom trenutku pomislila: »Kako je luda! Melani nije u stanju ni da podigne tu sablju!« Ali je sad znala da bi Melani, da se samo ukazala potreba, jurnula niz stepenice i ubila Jenkija... pa ma i sama poginula.
Da, Melani je onoga dana bila tamo s teškom sabljom u slabačkoj ruci, gotova da se bori za nju. A sad, dok je gledala unazad, Skarlet je shvatila kako je Melani uvek stajala pored nje sa sabljom u ruci, nenametljiva kao i sopstvena senka, puna ljubavi prema njoj, spremna da se bori za nju sa šlepom odanošću protiv Jenkija, vatre, gladi, siromaštva, javnog mnenja, pa čak i protiv najbliže rodbine. Skarlet oseti kako je hrabrost i samopouzdanje ostavljaju, dok je shvatala kako se sablja koja je uvek sevala između nje i ostalog sveta uvlači u korice zanavek.
»Melani je jedina žena koja mi je bila prijatelj – misiila je očajno – jedina žena, osim majke, koja me je stvarno volela. I ona je kao i moja majka. Svako ko ju je poznavao grčevito se hvatao za njene suknje.«
Odjednom joj se učini da to Elen leži iza tih zatvorenih vrata i po drugi put odlazi sa ovoga sveta.
Odjednom joj se učini kao da opet stoji na Tari, a svuda oko nje se sve ruši, i oseti se očajna usled saznanja da se ne može nositi sa svetom bez silne snage slabih, blagih, nežnih stvorova ...
Stajala je u holu neodlučna, a bleštava svetlost vatre u dnevnoj sobi bacala je visoke senke na zidove oko nje. Kuća je bila potpuno mirna, a ta mirnoća je probijala kroz nju kao neka sitna, ledena kiša.
Ašli! Gde je Ašli?
Pođe prema dnevnoj sobi kao što životinja kojoj je hladno traži vatru, ali njega nije bilo tamo. Ona ga mora naći. Bila je otkrila Melaninu snagu i svoju zavisnost od nje, ali je gubi baš u trenutku kad je za nju saznala. Ipak joj još ostaje Ašli. Tu je Ašli, jak i mudar, i pun utehe. U Ašliju i njegovoj ljubavi leži snaga na koju će ona nasloniti svoju slabost, hrabrost koja će rasterati njen strah, olakšati njenu tugu. »Sigurno je u svojoj sobi« – pomisli ona i pođe na vrhovima prstiju niz hol, pa zakuca tiho na njegova vrata. Nije bilo nikakvog odgovora, te ona gurnu i otvori vrata. Ašli je stajao ispred komode i gledao u jedan par Melaninih iskrpljenih rukavica. Prvo je uzeo jednu i gledao u nju kao da je nikad dotle nije video. Zatim ju je spustio blago, kao da je od stakla i dohvatio onu drugu.
Ona ga pozva drhtavim glasom, i on se okrete lagano i pogleda u nju. U njegovim sivim očima ne beše više one sanjive rasejanosti, nego su bile širom otvorene i jasno pokazivale njegova osećanja. Ona je u njima videla strah koji je bio ravan njenom strahu, zaprepašćenost dublju od one koju je ona ikad poznavala. Osećanje užasa koje je imala dok je bila u holu postade još dublje kad ugleda njegovo lice. Ona pođe prema njemu.
– Ja se bojim – reče ona. – Oh, Ašli, pridržite me. Mene je tako strah!
On se i ne pomače prema njoj, nego je i dalje gledao i stezao obema rukama onu rukavicu. Ona mu spusti ruku na mišicu i prošaputa: – Šta je? 
Njegove oči su uporno gledale u nju i tražile, očajno tražile nešto što nisu mogle da nađu. Najzad progovori, a glas mu više nije bio njegov stari, mirni glas.
– Hteo sam da vas potražim – reče on. – Hteo sam da trčim da vas nađem... da trčim kao dete kome treba utehe... a sad nalazim drugo dete, još više uplašeno, koje trči meni.
– Nije moguće... vi se ne možete uplašiti – viknu ona. – Ništa vas nije nikad uplašilo. Ali ja... Vi ste bili uvek jaki...
– Ako sam bio jak, to je zato što je ona stajala iza mene – reče on drhtavim glasom i pogleda naniže u rukavicu i stade joj izravnavati prste. – I... i... sva snaga koju sam ja ikad imao odlazi s njom.
U njegovom tihom glasu se osećao prizvuk tako bolnog očajanja da ona spusti ruku s njegove mišice i uzmače unazad. I u teškom ćutanju koje zavlada između njih ona oseti da ga prvi put u životu potpuno razume.
– Pa – reče ona lagano – pa, Ašli, vi nju volite, zar ne?
On progovori kao s nekim teškim naporom.
– Ona je jedini san koji sam ja ikad imao, koji je živeo i disao i nije iščezavao pred licem stvarnosti. »Snovi! – pomisli ona, a u njoj se opet uskomeša neka stara razdraženost. – Uvek samo snovi kod njega! Nikad zdrav razum!«
A s teškim srcem i izvesnim ogorčenjem ona reče glasno: – Vi ste bili ludi, Ašli. Zašto niste videli da ona vredi koliko milion ovakvih kao što sam ja?
– Skarlet, molim vas! Kad biste samo znali šta sam ja sve preživeo otkako je lekar...
– Šta ste vi preživeli! A ne mislite da sam ja... Oh, Ašli, trebalo je da znate još pre toliko godina da volite nju, a ne mene. Zašto niste to znali? Sve bi bilo tako drukčije, tako... Oh, trebalo je da to shvatite i da mi ne pevate beskrajne pesme o časti i žrtvovanju. Da ste mi to rekli pre toliko godina, ja bih... To bi me ubilo, ali bih ja i to podnela na neki način. Ali vi ste čekali sve dosad, dok Meli ne umre, da to uvidite, a sad je kasno da se ma šta učini.
Oh, Ašli, pretpostavlja se da ljudi moraju da znaju takve stvari... a ne žene! Trebalo je da jasno vidite da ste za sve vreme voleli samo nju, a mene ste želeli onako... kako Ret želi onu gadnu ženu Bel Votling.
On se trže kao da ga je neko ošinuo, ali su njegove oči još gledale u njene i molile je da ćuti, da ga uteši. Svaka crta na njegovom licu priznavala je istinitost njenih reći, sama opuštenost njegovih ramena pokazivala je da je njegovo sopstveno kažnjavanje sebe surovije nego ma kakva kazna koju bi mu ona mogla izreći. On je ćuteći stajao pred njom i stezao onu rukavicu kao da je bila živa ruka, a u tišini koja zavlada posle njenih reči njena se ljutina stiša, a umesto nje dođe žaljenje pomešano s prezrenjem. Savest ju je grizla. Ona tuče čoveka bez odbrane – a obećala je Melani da će paziti na njega.
»I tek što sam joj to obećala, ja sam ga obasula ružnim, uvredljivim rečima koje nije trebalo da izgovorim ni ja niti ma ko drugi. On zna istinu i ta ga istina ubija – mislila je ona neutešno. – On nije sazreo. Pravo je dete, kao i ja, pa boluje od straha što će da je izgubi. Meli je znala kako će to biti...
Meli ga poznaje mnogo bolje nego ja. Zato je i rekla da pazim na njega i na Boa, skoro istim dahom. Kako će uopšte Ašli moći da izdrži ovo? Ja mogu da podnesem šta bilo. Ali on ne može... on ne može podneti ništa bez nje.«
– Oprostite mi, dragi – reče ona blago, pružajući ruke. – Ja znam šta ste vi morali pretrpeti. Ali imajte na umu, ona ne zna ništa ... nije nikad ni podozrevala ... bog je utoliko bio dobar prema nama.
On joj priđe brzo i njegove ruke se slepo obaviše oko nje. Ona se odiže na prstima da prisloni svoj obraz uz njegov, a jednom rukom stade gladiti njegovu kosu.
– Ne plačite, dragi. Ona želi da budete hrabri. Kroz koji časak ona će hteti da vas vidi, pa morate biti hrabri. Ne sme da vidi da ste plakali. To bi je zabrinulo.
On ju je držao tako grčevito stegnutu da je jedva mogla da diše, a njegov prigušen glas joj je govorio na uvo:
– Šta ću da radim? Ja ne mogu... ne mogu da živim bez nje!
»Ne mogu ni ja«, pomisli ona, i sva se naježi pri pomisli na tolike godine koje će doći, bez Melani. Ali se jakim naporom savlada i obuzda. Ašli se oslanja na nju. Kao i nekada, na mesečinom okupanoj Tari, pijana i iznurena, ona je mislila: »Tereti su za pleća koja su dovoljno jaka da ih nose.« E pa, njena su pleća dovoljno jaka, a Ašlijeva nisu. Ona podiže ramena da primi teret i mirno i blago poljubi mokri obraz, bez grozničavosti, žudnje i strasti.
– Živećemo... nekako – reče ona.
Jedna vrata se naglo otvoriše u holu i dr Mid viknu s izrazom velike žurbe:
– Ašli! Brzo!
– Bože moj! Umrla je! – pomisli Skarlet. – A Ašli nije ni stigao da joj kaže zbogom! Ali možda ...
– Požurite! – viknu ona glasno i gurnu ga, jer je on stajao i ukočeno gledao kao da je od kamena. – Požurite!
Ona širom otvori vrata i dade mu znak da prođe. Galvaniziran njenim rečima, on istrča u hol stežući još u rukama onu rukavicu. Neko vreme je čula njegove brze korake, pa onda zatvaranje nekih vrata.
Ona uzdahnu, pa idući lagano prema krevetu sede na njega i spusti glavu na ruke. Odjednom se oseti umorna, umornija nego što je ikad bila. Na šum zatvaranja onih vrata odjednom kao da beše prsla ona napregnutost koja joj je davala snagu, napregnutost pod čijim se uticajam kretala. Osećala se telesno iznurena i kao da je bez ikakvih osećanja. Sad više nije osećala ni tugu, ni grizu savesti, ni strah, ni zaprepašćenost. Bila je umorna, a misli su joj samo radile tupo, mehanički, kao onaj časovnik iznad kamina.
I iz te tuposti pojavi se jedna misao. Ašli je ne voli i nije je stvarno nikad ni voleo, a to nju sad ne boli. Trebalo bi da je boli. Trebalo bi da se oseća žalosnom, slomljena srca, gotova da kuka na sudbinu. Ona se već tako dugo uzdala u njegovu ljubav. Ta ljubav ju je održavala kroz mnoge teške trenutke. A eto, tu je sad istina. On je ne voli, i ona za to ne mari. Ne mari zato što ni ona njega ne voli. Ona ga ne voli, te je nije moglo boleti ništa što bi on učinio ili rekao.
Leže na krevet i spusti umorno glavu na jastuk. Ništa joj ne vredi da tera od sebe tu misao, ništa joj ne vredi da govori sebi: »Ali ja ga volim. Volela sam ga godinama. Ljubav se ne može tako pretvoriti u ravnodušnost za jedan kratak trenutak.«
Ali, može da se promeni, i bila se promenila.
»On u stvari nikad nije ni postojao, osim u mojoj mašti«, mislila je ona malaksalo. »Ja sam volela nešto što sam sama izmislila, nešto što je taman toliko isto mrtvo kao sad Meli. Ja sam zamislila jedno lepo odelo i zaljubila se u to, a kad je Ašli naišao jašući, tako lep, tako drukčiji, ja sam ga odenula u to odelo, naterala sam ga da ga nosi bilo da mu je odgovaralo ili ne. I nisam nikako htela da vidim kakav je on u stvari. Ja sam neprestano volela ono lepo odelo, a nikako njega.«
Sad je mogla da gleda unazad preko tolikih dugih godina i da vidi sebe u haljini od zelene svile s cvetićima kako stoji na sunčanoj verandi Tare, uzbuđena pojavom mladog jahača plave kose koja se blista kao srebrni šlem. Sad je sasvim jasno videla da je on bio samo proizvod njene detinjaste mašte, nimalo važniji od zadovoljene želje za minđušama od akvamarina, koje je umiljavanjima izmamila od Džeralda. Jer kad je dobila te minđuše one nisu više imale nikakve vrednosti za nju, kao što je i sve ostalo, osim novca, za nju gubilo vrednost čim bi postalo njena svojina. Tako bi isto i on postao bez vrednsoti, da je onih davnih dana ikad imala zadovoljstvo da je on zaprosi pa da ga odbije. Da ga je ikad videla na kolenima ispred sebe, da ga je gledala kako ga raspaljuje strast, kako se bori, postaje ljubomoran, ljuti se, moli kao drugi mladići, prošao bi onaj divlji zanos koji je bio obuzeo, rasplinuo bi se čim bi srela nekog novog čoveka isto onako lako kao izmaglica ispred sunčane svetlosti i lakog vetra.
»Ala sam bila luda«, mislila je ona u sebi ogorčeno. »A sad moram da plaćam za to. Dogodilo se ono što sam tako često želela. Želela sam da Melani umre da bih ga ja dobila. A sad, kad je ona mrtva i kad ga mogu dobiti, ja ga ne želim. Njegova prokleta časnost će ga naterati da me zaprosi ako želim da se razvedem od Reta i da se udam za njega. Da se udam za njega? Ne bih ga htela ni na srebrnom poslužavniku. Ali ću ga ipak imati na vratu dok sam živa. Sve dok budem živa moraću da pazim na njega da ne umre od gladi i da mu svet ne vređa osećanja. On će biti još jedno dete više koje će se hvatati za moje suknje. Izgubila sam voljenog čoveka, a dobila sam još jedno dete. A da samo nisam obećala Meli, ja bih... ne bih marila ni kad ga više nikad ne bih videla.«

LXII
Čula je kako ispred vrata neki glasovi šapuću, pa otvorivši ih vide poplašenu poslugu gde stoji u zadnjem holu, a Dilsine mišice su bile napregnute pod teretom zaspalog malog Boa. Čika Petar je plakao, a kuvarica je brisala keceljom svoje široko, uplakano lice. Svi troje su gledali u nju i nemo pitali šta sad da rade. Ona pogleda preko hola i vide u dnevnoj sobi Indiju i tetku Piti kako sede ćutke i drže se za ruke, a jedva jednom Indija nije imala onaj svoj ukočeni izgled. Kao i crna posluga, i one su gledale preklinjući u nju, očekujući od nje uputstva. Ona uđe u sobu, a dve žene se odmah pribiše uz nju.
– Oh, Skarlet, šta... – poče tetka Piti, a punačka detinja usta su joj podrhtavala.
– Nemojte da mi govorite, jer ću inače početi da vrištim – reče Skarlet. Suvišna napregnutost živaca davala je neku oštrinu njenom glasu, a šake joj se stisnuše. I sama pomisao da sad govori o Melani, o preduzimanju potrebnih koraka koji neizbežno slede smrt, stezala joj je grlo. – Neću da čujem ni reči ni od jedne od vas.
Na zapovednički ton u njenom glasu one uzmakoše unazad, s nemoćnim, uvređenim izrazom na licima. »Ne smem da plačem pred njima«, pomisli ona. »Ne smem sad da popustim, jer bi inače i one počele plakati, pa onda crnci, i sve bi postalo kao u ludoj kući. Moram se pribrati imaću tako mnogo da uradim. Da idem do pogrebnog preduzeća i uredim sve za pogreb, da se postaram da kuća bude čista, da budem ovde da govorim sa svetom koji će mi se bacati o vrat i plakati. Ašli ne može da radi te stvari, a ne mogu ni Piti ni Indija. Sve to moram ja da uradim. Oh, velikog li tereta! Uvek sam nosila neki teret, uvek nečiji tuđ teret!«
Pogleda u zapanjena i uvređena lica tetke Piti i Indije, pa je obuze kajanje. Melani ne bi volela da vidi kako ona oštro postupa sa onima koje je inače volela.
– Izvinite što sam bila gruba – reče ona govoreći teško. – To je samo zato što sam ... Žao mi je što sam bila gruba, tetkice. Idem na trem samo za časak. Moram malo da budem sama. Onda ću se vratiti, pa ću ...
Ona potapša tetku Piti, brzo prođe pored nje i iziđe na prednja vrata, znajući da će, ako samo još minut ostane u sobi, prestati da vlada sobom. Morala je da bude sama. I mora da se isplače, jer će joj inače srce prepući.
Iziđe na mračni trem i zatvori vrata za sobom, a vlažni noćni vazduh joj osveži lice. Kiša je bila prestala i nije se čuo nikakav šum osim povremenog kapanja vode sa streje. Svet je bio uvijen u gustu, sivu, hladnu izmaglicu koja je u svome dahu nosila miris kraja godine. Sve kuće preko ulice bile su mračne, osim svetlosti lampe u jednom prozoru koja je padala na ulicu i probijala se teško kroz maglu dok su u njenim zracima plovile zlatne kapljice, izgledalo je da je ceo svet umotan u nepomičan pokrivač od sivog dima. I čitav svet je bio miran.
Ona nasloni glavu na jedan stub na tremu, želela je da plače, ali joj suze ne dođoše. Ova je nesreća suviše duboka da bi mogla plakati. Celo telo joj se treslo. U glavi joj je još odjekivalo praštanje od rušenja dveju neosvojivih tvrđava njenog života, palih u prašinu oko njene glave. Neko vreme je stajala i trudila se da prizove u pomoć svoju staru mađioničku formulu: »Sutra ću misliti o svemu tome, kad budem mogla bolje da podnesem.« Ali je i ta mađija bila izgubila svoju moć. Morala je sad da misli o dvema stvarima: o Melani i o tome koliko ju je volela i koliko joj je ona potrebna, o Ašliju i o upornoj zaslepljenosti kojom nije nikako htela da ga vidi onakvog kakav je u stvari. A znala je da će joj misli o njima zadavati sutra isto toliko bola, kao i svakog dana njenog života.
»Ja sad ne mogu da se vratim natrag unutra i da govorim s njima« – pomisli ona. »Ja ne mogu noćas da pogledam Ašlija, ni da ga tešim. Nikako noćas! Sutra ujutru ću doći rano i uraditi sve što moram, govoriti utešne reči koje moram da govorim. Ali nikako ne noćas. Ne mogu. Moram da idem kući.« Njena kuća je bila pet blokova dalje. Nije htela da čeka dok rasplakani čika Petar upregne dvokolice, niti da pričeka da je doktor Mid odveze kući. Nije mogla da podnese suze prvog, ni ćutljivo prezrenje i osuđivanje onog drugog. Zato brzo siđe niz mračne prednje stepenice bez kaputa i šešira i iziđe u noćnu maglu. Zađe za ugao i pođe uz breg prema Breskvinoj ulici, idući kroz vlažnu i tihu noć, i sami njeni koraci bili su tihi i nečujni kao da hoda u snu.
Dok je tako išla uz breg, grudi nabreklih od suza koje nisu htele da se izliju, nju odjednom obuze neko osećanje nestvarnosti, osećanje da je već bila na ovom istom polumračnom, hladnom mestu i pre, u nekoj prilici, u sličnim okolnostima – ne jednom, nego mnogo puta. Kako je to ludo, mislila je ona ubrzavajući korak. To je njeni živci obmanjuju. Ali je to osećanje bilo stalno i sve se jače uvlačilo u dušu. Okretala se nesigurno i zavirivala oko sebe, dok je ono osećanje raslo, jezivo, ali poznato, a glava joj se odjednom podiže visoko, kao u životinje koja je namirisala opasnost. »To je samo zato što sam iznurena«, pokušavala je ona da umiri sebe. »A i noć je tako čudna, tako maglovita. Nikad dosad nisam videla tako gustu maglu osim ... osim ...«
I istina joj sinu pred oči, a srce joj se steže od straha. Sad je znala u čemu je stvar. Stotinama puta je u strašnim snovima bežala kroz ovakvu maglu, kroz neku zemlju punu aveti i priviđenja, pokrivenu ovakvom istom maglom, bez ikakvih međa i znakova. Da li i sad opet sanja, ili se to njen san ostvaruje?
Za jedan trenutak ona izgubi svaki pojam o stvarnosti i zanese se. Svu je ispuni ono staro osećanje more, jače nego ikada, a srce joj poče udarati kao ludo. Opet je stajala usred smrti i tihe pustoši, kao nekada na Tari. Sve što je za nju vredelo u životu – iščezlo je, život je bio sav u ruševinama, a panični strah je zavijao kroz njeno srce kao ledeni vetar. Strava koja je bila u toj magli, i koja je stvarno bila samo ta magla, spusti svoju ruku na nju. I ona stade trčati. Trčala je isto onako kao i stotinama puta u snu, letela slepo ne znajući ni sama kuda, gonjena nekim neobičnim strahom, tražeći u sivoj magli spasa koji je negde postojao.
Trčala je pognute glave mračnom ulicom, srce joj je udaralo, noćni vazduh joj je vlažio usne, a drveće nad glavom dizalo se pretećim izgledom. Negde, negde u toj ludoj zemlji, vlažnoj i tihoj, postoji neko sklonište! Ona se žurila, dišući brzo, uz dugi breg, a vlažne suknje su joj se omotavale oko članaka, pluća htela da puknu, čvrsto stegnuti steznik joj je utiskivao rebra u srce.
Zatim joj se pred očima ukaza jedna svetlost, čitav niz svetlosti, mutnih i treperavih, ali zato ipak stvarnih. U njenim snovima nije nikad bilo svetlosti, nego samo siva magla. Njena misao se grčevito dočepa tih svetlosti. Svetlosti znače bezbednost, ljude, stvarnost. Ona odjednom prestade trčati, stisnutih ruku, starajući se da se otrese paničnog straha. Gledala je nepomično u niz gasnih svetiljki pomoću kojih je razaznala da je to Breskvina ulica u Atlanti, a ne sivi svet njenih snova i priviđenja.
Teško dišući ona se spusti na jedan kamen i stade obuzdavati svoje živce, kao da su užad koja klize kroz njene ruke.
»Trčim... trčim kao poludela!« pomisli ona, a telo joj se još treslo od straha i napora, i srce joj je udaralo tako da ju je hvatala muka. »Ali kuda li sam to trčala?«
Sad je lakše disala i sedela je rukom pritiskujući grudi i gledajući uz Breskvinu ulicu. Eno tamo, na vrhu brega, stajala je njena kuća. Izgledalo je kao da na svakom prozoru ima po jedna svetlost, svetlosti koje su mamile maglu da pomrači njihov sjaj. Njen dom! To je stvarnost! Ona s puno zahvalnosti i čežnje pogleda u daleku i nejasnu masu kuće, i nešto nalik na mir spusti joj se na dušu.
Svoj dom! Pa eto gde je želela da dospe. Tamo je ona trčala. Kući i Retu!
Kad to shvati, učini joj se kao da neki lanci spadoše s nje, a s njima i onaj strah koji joj se javljao u snovima sve od one noći kad je posrćući kroz mrak išla na Taru da vidi da je nastupio smak sveta. Na kraju toga puta za Taru ona vide da je iščezla stara bezbednost a s njom i sva snaga, sva mudrost, sva nežnost, svako razumevanje: sve one stvari koje su otelovljene u Eleni bile čvrsti bedem njenog devojaštva. Pa, iako je kasnije stekla materijalnu sigurnost, ona je u svojim snovima još uvek bila uplašeno dete koje je tražilo izgubljenu bezbednost u ovom pometenom svetu.
Sad je znala za utočište koje je tražila u snovima, mesto tople bezbednosti, koje se uvek od nje krilo u magli. To nije Ašli. Oh, ne, nikako Ašli! U njemu nije bilo više topline nego u barskom plamenu, nimalo više sigurnosti nego u živom pesku. To je Ret – Ret, koji ima snažne ruke da je prigrli, široka prsa da na njih nasloni svoju umornu glavu, podrugljivi smeh da sve njene stvari svede na prave srazmere. I potpuno razumevanje, jer on, kao i ona, vidi istinu kao istinu, neometanu nepraktičnim pojmovima o časti, žrtvovanju, ni visokim verovanjem u ljudsku prirodu. On je voli! Zašto nije shvatila da je on voli i pored svih njegovih zajedljivih primedaba u suprotnom smislu? Melani je to videla i uz svoj poslednji dah, rekla joj: »Budi dobra prema njemu.«
»Oh – pomisli ona – Ašli nije jedino glupo i slepo stvorenje. Trebalo je da ranije vidim.« Godinama je nju podupirao taj kameni zid Retove ljubavi, a ona je to smatrala kao nešto sasvim prirodno, onako isto kao što je smatrala i Melaninu ljubav, i laskala sebi da joj snaga dolazi od nje same. Pa, kao god što je u toku te iste večeri shvatila da je Melani stajala uz nju u ogorčenoj borbi kroz ceo život, tako je i sad znala da je ćuteći u pozadini i Ret stajao i voleo je, razumeo je, spreman da joj pomogne. Ret je na bazaru čitao nestrpljenje u njenim očima i izveo je da igra kadril, Ret joj je pomogao da iziđe iz okova crnine, Ret je izveo kroz vatru i eksplozije one noći kad je Atlanta pala, Ret joj je pojazmio novac i pomogao joj da počne, Ret ju je tešio kad bi se probudila noću plačući od straha u snu – nijedan čovek ne radi takve stvari osim ako do ludila voli neku ženu!
S drveća je kapala voda na nju, ali ona to nije osećala. Magla se kovitlala oko nje, ali ona nije obraćala pažnju na to. Jer dok je mislila na Reta s njegovim crnpurastim licem, sjajnim belim zubima i živim očima, nju obuze neka drhtavica.
»Ja ga volim« – pomisli ona i, kao i uvek, primi istinu bez velikog čuđenja, kao što dete prima neki dar. – »Ne znam otkad ga volim, ali to je istina. I samo da nije bilo Ašlija, ja bih to odavno znala. Ja uopšte nisam bila u stanju da vidim svet zato što mi je Ašli stajao na putu.«
Ona je volela njega, avanturistu, propalicu, čoveka bez ikakvih obzira i časti... bar onakve časti kako ju je Ašli shvatao. »Do vraga s Ašlijevom čašću! – pomisli ona. – Ašlijeva čast me je uvek izneverila. Da, još od samog početka, kad je neprestano dolazio da me posećuje, iako je dobro znao da njegova porodica želi da se on oženi sa Melani. Ret me nije nikad izneverio, čak ni one grozne noći kad je bilo Melanino primanje, kad je trebalo da mi zavrne šiju. I onda kad me je ostavio na putu, one noći kad je Atlanta pala, on je znao da ću biti van opasnosti. Znao je da ću se nekako probiti. Čak i kad se pravio kao da će da me natera da mu platim za novac koji sam imala da dobijem od njega, kod Jenkija u zatvoru. On me onda nije hteo. Samo me je kušao. On me je neprestano voleo, a ja sam bila zla prema njemu. Uvek sam mu sve iznova zadavala bol, a on je bio toliko ponosit da to nije hteo da pokaže. A kad je Boni umrla... Oh. kako sam onda mogla? ...
Uspravila se i pogledala prema kući na bregu. Pre pola sata je mislila da je izgubila sve na svetu, osim novca, sve što je činilo život dostojnim življenja: Elen, Džeralda, Boni, Mami, Melani i Ašlija. Morala je da ih izgubi sve, pa tek onda da shvati da voli Reta – da ga voli zato što je snažan i bezobziran, strastan i realan, kao i ona sama.
»Reći ću mu sve«, pomisli ona. »On će shvatiti. On me je uvek razumeo. Reći ću mu koliko sam bila luda i koliko ga jako volim i da ću mu sve nadoknaditi.«
Odjednom se oseti snažna i srećna. Nije se više bojala ni mraka ni magle, i osetila je umirenim srcem da ih se više nikad neće bojati. Makar kakve se magle kovitlale oko nje ubuduće ona zna svoje pribežište. Pošla je žurno uz ulicu prema kući i put joj se učini dug. Daleko, suviše daleko. Ona zadiže suknje do kolena i poče lako trčati. Ali ovoga puta nije trčala od straha. Trčala je zato što su je na kraju ulice čekale Retove ruke.

LXIII
Ulazna vrata su bila lako odškrinuta i ona utrča u hol zadihana, i zastade za trenutak ispod duginih boja sa prizme na velikom polileju. I pored sve jake osvetljenosti kuća je bila tiha, ali ne vedrom tišinom sna, nego opreznom, zamorenom tišinom koja je bila pomalo zlokobna. Ona se jednim pogledom uveri da Ret nije ni u salonu, ni u biblioteci, i srce joj se steže. Šta bi bilo kad bi on bio napolju – napolju kod Bel, ili makar gde, tamo gde provodi tolike večeri kad se ne pojavljuje za stolom za vreme večere? Ona nije računala s tim.
Beše već pošla uz stepenice da ga traži, kad ugleda da su vrata na trpezariji zatvorena. Neki osećaj stida obuze je pri pogledu na zatvorena vrata. Seti se tolikih noći poslednjeg leta kad je Ret sedeo unutra sam i pio do nesvesti, tako da je Pork morao da dolazi i vodi ga u krevet. Za sve to je ona bila kriva, ali će ona sve to promeniti. »Sve će biti drukčije odsada – ali, molim te, bože, samo ne dopusti da večeras bude pijan. Ako bude suviše pijan on mi neće verovati i smejaće se, a meni će srce pući od toga.«
Ona tiho odškrinu vrata na trpezariji i pogleda unutra. On je sedeo ispred stola, zavaljen u naslonjaču, a pred njim je stajao pun bokal vina sa nedirnutim zatvaračem i neupotrebljenom čašom. Hvala bogu, trezan je! Ona otvori širom vrata, uzdržavajući se da ne poleti prema njemu. Ali kad on diže oči i pogleda je, nešto u njegovom pogledu zadrža je prikovanu na pragu i uguši reči na usnama.
Gledao ju je netremice crnim očima koje su bile teške od umora. U njima nije više poigravala nikakva iskrica svetlosti. Iako joj kosa beše pala na ramena, grudi se nadimale od teškog disanja, a suknje joj bile blatom uprskane sve do kolena, njegovo lice se ne izmeni od iznenađenja, niti što zapita, niti mu se usne izviše u podrugljiv osmeh. Bio je utonuo u svoju stolicu, izgužvanog odela. Sve je na njemu pokazivalo opadanje jednog divnog tela i ogrubljavanje jednog snažnog lica. Piće i neuredan život behu učinili svoje na profilu čistom kao lik na novcu, i sad to nije više bila glava mladog paganskog princa na tek iskovanom zlatniku, nego oronulog, iznurenog Cezara na bakarnom novcu izlizanom od upotrebe. On pogleda u nju dok je stajala s rukom na srcu, pogleda je mirno, skoro ljubazno, i to je uplaši.
– Hodi i sedi – reče on. – Je li umrla?
Ona klimnu glavom i oklevajući priđe bliže njemu, a na licu joj se u nekakvom novom izrazu ukaza nesigurnost. I ne ustajući on odgurnu nogom drugu stolicu i ona se spusti u nju. Skarlet bi želela da on nije tako brzo progovorio o Melani. Ona nije želela da sad govori o njoj, da ponovo preživijuje smrtne muke onog poslednjeg časa. Biće vremena u toku celog njenog ostatka života da se govori o Melani. A činilo joj se, onako gonjenoj silnom željom da mu dovikne »Volim te!«, da postoji samo ova noć, ovaj čas u kome može da kaže Retu ono što joj je u glavi. Ali je na njegovom licu bilo nečega što ju je zadržalo, i ona odjednom oseti neki stid da govori o ljubavi kad se Melani nije još takoreći ni ohladila.
– Neka joj bog da večni mir – reče on teško. – To je bila jedina potpuno dobra duša koju sam ja ikad poznavao.
– Oh, Rete – uzviknu ona ožalošćeno, jer njegove reči izazvaše suviše živo pred njene oči sve što je Melani učinila za nju. – Zašto nisi i ti ušao kod nje sa mnom? Bilo je strašno... a tako si mi bio potreban!
– Ja to ne bih mogao podneti – reče on prosto i za trenutak zaćuta. Zatim opet progovori kao s nekim naporom i reče: – Jedna vrlo otmena gospođa.
Njegov tmurni pogled gledaše mimo nje, a u očima mu beše onaj isti izraz koji je videla pri svetlosti plamena one noći kad je Atlanta pala i kad joj je govorio da i on ide s vojskom koja odstupa... iznenađenje čoveka koji sasvim dobro poznaje sebe, a ipak pronalazi u sebi neočekivana osećanja odanosti i uzbuđenja i oseća se pomalo smešnim u svojim sopstvenim očima.
Njegove sumorne oči gledale su preko njenog ramena, kao da gleda Melani koja tiho prelazi preko sobe prema vratima. Pri tom ožalošćenom izrazu na njegovom licu nije bilo nikakve tuge, nikakvog bola, nego samo zamišljeno čuđenje samom sebi, samo neko bolno komešanje uzbuđenja zamrlih još od detinjstva. dok je opet ponovio: Jedna vrlo otmena gospođa!
Skarlet uzdrhta i u srcu joj nestade toplog sjaja, one divne topline čiji je sjaj nju nosio kući kao na krilima. Ona je upola shvatila šta je u Retovoj glavi dok se oprašta s jedinom osobom na svetu koju je poštovao, i ona opet oseti žalost zbog strašnog i velikog gubitka koji nije više bio samo njen lični gubitak. Nije mogla potpuno da shvati ni da anališe šta on oseća, ali joj je izgledalo kao da su i nju dodirnule šuštave suknje i dotakle je se lako u svom poslednjem milovanju. Ona je po Retovim očima mogla da vidi kako je preminula ne jedna žena, nego jedna legenda... o blagoj, povučenoj ženi, ali ženi čelične kičme, na kojoj je Jug zidao svoju kuću za vreme rata i u čije se naručje ponosno i sa puno ljubavi vratio posle poraza.
Njegov se pogled vrati njoj i njegov se glas promeni. Sad je bio lak i hladan.
– Dakle, umrla je. To je zgodno za tebe, zar ne?
– Oh, kako možeš da kažeš tako nešto? – uzviknu ona uvređeno, a vrele joj suze potekoše. – Ti dobro znaš da sam je ja volela!
– Ne, ne bih mogao reći da znam. To je vrlo neočekivano i to ti služi na čast, s obzirom na tvoje stalne simpatije prema ološu, što si mogla najzad da je tačno oceniš.
– Kako možeš da govoriš tako? Razume se da sam je ja cenila! Ti nisi. Ti nisi poznavao njen život onako kako sam ga ja poznavala. Nije u tvojoj prirodi da je shvatiš... kako je bila dobra ...
– Zbilja! Pa možda i nije.
– Mislila je na svakoga osim na sebe... ta, njene poslednje reči su se odnosile na tebe.
Njegove oči sinuše nekim sjajem iskrenog osećanja dok se okrete da pogleda u nju.
– Šta je kazala?
– Oh, Rete, ne sada.
– Kaži mi.
Glas mu je bio hladan i njegova joj ruka, koju on stavi na njenu, zadade bol. Ona nije želela da mu kaže, to nije bio način na koji je ona nameravala da pređe na razgovor o svojoj ljubavi, ali je njegova ruka bila neumoljiva.
– Rekla je... kazala je... »Budi dobra prema kapetanu Batleru. On te toliko voli.«
On je gledao ukočeno u nju i pustio njenu ruku. Očni kapci mu se spustiše i njegovo lice postade mrko i bezizrazno. Zatim on odjednom ustade i priđe prozoru, razmače zavese i stade pažljivo gledati, kao da je napolju bilo nečega što je mogao da vidi i pored neprozirne magle.
– Je li rekla još štogod? – upita on ne okrećući glavu.
– Molila me da pazim na maloga Boa, i ja sam rekla da hoću kao da je moj rođeni sin.
– Šta još?
– Rekla je ... Ašli... molila me da pazim i na Ašlija. On je ćutao neko vreme, pa se onda tiho nasmeja.
– Zgodno je imati dopuštenje prve žene, zar ne?
–  Šta misliš time da kažeš?
On se okrete, a ona, i onako zbunjena, bi iznenađena što ne vidi podrugljivost na njegovom licu. Nije na njemu bilo ni nekog življeg interesovanja, izgledao je kao čovek koji gleda poslednji čin neke malo zanimljive komedije.
– Ja mislim da je to sasvim jasno. Gospođa Meli je umrla. Ti svakako imaš sve dokaze potrebne za razvod od mene, a nije ti više ostalo toliko dobrog glasa da bi ti razvod braka mogao škoditi. A ni vere više nemaš, te ti ni crkva neće smetati. Dakle: Ašli i ostvarenje snova uz blagoslov gospođe Meli.
– Razvod? – viknu ona. – Ne! Ne! – Ne znajući za časak šta radi, ona skoči na noge, pritrča mu i zgrabi ga za mišice. – Oh, ti se jako varaš. Grozno se varaš. Ja ne želim razvod braka... ja... – I stade jer nije više mogla da nađe reči.
On podmetnu ruku pod njenu bradu, mirno joj okrete lice prema svetlosti i za trenutak je gledaše vrlo pažljivo u oči. Ona pogleda u njega, dok joj se srce videlo u očima a usne drhtale pokušavajući da progovore. Ali nije mogla da izusti nijednu reč, jer se trudila da na njegovom licu nađe neka odgovarajuća osećanja, neki oslonac nade i radosti. On sad sigurno zna!... Ali, uljudna tamna bez izraznost koja ju je uvek zbunjivala bilo je sve što njene uzrujane, željne oči behu u stanju da nađu. On pusti njenu bradu, pa, okrenuvši se, ode natrag do svoje stolice i ponovo se umorno opruzi spustivši bradu na grudi, dok su mu oči gledale naviše u nju ispod crnih obrva, nekako neobično zamišljen.
Ona pođe za njim do njegove stolice, kršeći ruke i stade pored njega.
– Ti se varaš – poče ona ponovo, nalazeći reči. – Rete, noćas kad sam saznala došla sam trčeći sve do kuće da ti kažem što pre. Oh, mili moj, ja...
– Ti si umorna – reče on, posmatrajući je i dalje.
– Bolje bi bilo da ideš i legneš.
– Ali moram da ti kažem!
– Skarlet – reče on teško – ja ne želim da čujem ... baš ništa!...
– Ali ti ne znaš šta ću ja da ti kažem!
– Dušo moja, to stoji napisano na tvome licu. Nešto ili neko te je najzad doveo do toga da shvatiš da je nesrećni gospodin Vilks suviše težak balast za tvoja pleća. I to isto nešto je odjednom istaklo pred tvojim očima moju ličnost u novoj i primamljivoj svetlosti – uzdahnu on slabo. – Ali ne vredi ništa govoriti o tome.
Ona, iznenađena, oštro udahnu vazduh. Pa, razume se, on je uvek mogao da je čita kao knjigu. Sve dosad njoj je to bilo mrsko, ali sada, posle prvog iznenađenja zbog svoje tolike providnosti, njoj srce poskoči od radosti i osećanja olakšanja. On zna, on razume, i njen je posao time postajao lak. Ne vredi ništa govoriti o tome! On je, naravno, ogorčen zbog njenog suviše dugog zanemarivanja, razume se da ne veruje tome njenom naglom preokretu. Ona će morati da ga osvaja Ijubaznošću, da ga ubeđuje iskrenim dokazima ljubavi, a kako će ona sad rado to činiti!
– Ja ću da ti kažem sve, mili moj – reče ona spuštajući ruku na naslon njegove stolice i naginjući se prema njemu. – Ja sam se tako varala, bila sam tako glupa, luda...
– Skarlet, nemoj više da govoriš. Nemoj da se ponižavaš preda mnom. Ja ne mogu to da podnesem. Neka nam ostane malo dostojanstvenosti, nešto preko čega ćemo preći ćutke i sećati se našeg bračnog života. Ušledi nam bar to, poslednje.
Ona se naglo uspravi. »Uštedi nam to poslednjs?« šta on misli pod rečima »to poslednje«? Poslednje? Ta ovo je njihovo prvo, njihov početak.
– Ali ja hoću da ti kažem – poče ona brzo, kao da se bojala da će je on ućutkati stavljajući joj ruku na usta.
– Oh, Rete, ja te jako volim, mili moj! Mora da sam te volela godinama, a bila sam tako luda da nisam znala. Rete, ti mi moraš verovati!
On pogleda u nju za trenutak dok je tako stajala pred njim, dugim pogledom koji joj je prodirao do dna duše. Ona je videla verovanje u njegovim očima, ali malo interesovanja. Oh, znači da on namerava da bude nizak, i to baš sada? Da je muči, da joj plati njenom monetom?
– O, ja ti verujem – reče on najzad. – Ali šta je sa Ašlijem Vilksom?
– Ašli – reče ona i učini nekakav nestrpljiv pokret. – Ja... ja ne verujem da sam marila za njega već odavno. To je bila... kako da kažem, neka vrsta navike koja me je držala još otkako sam bila mlada devojka. Rete, ja ne bih nikad ni pomislila na njega da sam samo znala ko je on u stvari. On je tako jedan malodušan stvor, i pored sveg njegovog pričanja o istini i časti i...
– Ne – reče Ret. – Ako baš moraš da ga vidiš onakvog kakav je, gledaj ga ispravno. On je samo jedan džentlmen koji se iznenada našao u svetu kome ne pripada i pokušava, jadnik, da se snađe u njemu držeći se pravila staroga sveta koji je iščezao.
– Oh, Rete, ne govorimo o njemu! Šta me se sad on tiče? Zar ti nije milo što čuješ... hoću da kažem, sad kad ja...
Kad se njegov umorni pogled sukobi s njenim, ona prekide zbunjeno, stidljivo, kao devojčica pred svojim prvim udvaračem. Kad bi samo hteo da joj nekako olakša! Kad bi samo hteo da joj pruži ruke, ona bi se s puno zahvalnosti privukla na njegovo krilo da spusti glavu na njegove grudi. Njene usne na njegovim mogle bi bolje da mu kažu nego sve to zbunjeno mucanje. Ali dok je gledala u njega ona shvati da je on drži na odstojanju samo iz čiste pakosti. On je izgledao nekako usahnuo i kao da ništa od onoga što je ona rekla nema neke važnosti.
– Milo? – reče on. – Nekada bih hvalio boga na kolenima da sam te čuo da tako govoriš. Ali, sad to ništa ne znači.
– Ništa ne znači? Šta ti to govoriš? Pa razume se da znači! Rete, ti me voliš, zar ne? Sigurno! Meli je tako rekla.
– Pa, ona je imala pravo ukoliko je ona bila obaveštena. Ali, Skarlet, da li ti je ikad palo na pamet da čak i najbesmrtnija ljubav može da se ugasi?
Ona je nemo gledala u njega, a njena usta su imala oblik jednog slova O.
– Moja se ugasila – nastavi on. – Pored Ašlija Vilksa i tvoje lude upornosti koja te tera da se kao neki buldog držiš nečega što ti se čini da želiš ... Moja se ugasila.
– Ali ljubav se ne može ugasiti!
– Pa i tvoja ljubav prema Ašliju se ugasila.
– Ali ja nisam nikad ni volela Ašlija!
– Onda si svakako dobro podražavala ljubav – sve do noćas. Skarlet, ja ti ništa ne prebacujem, ne optužujem  – Niti te prekorevam. Prošlo je vreme za to. Zato me poštedi svoje odbrane i objašnjenja. Ako možeš da podneseš da me saslušaš za kratko vreme bez prekidanja, ja ti mogu objasniti šta hoću da kažem. Premda, veruj mi, ne vidim nikakve potrebe za objašnjavanjem. Istina je tako jednostavna.
Ona sede, a sirova gasna svetlost joj je padala na bledo zaprepašćeno lice. Gledala je u njegove oči koje je tako dobro poznavala – a ipak ih tako malo znala – slušala njegov mirni glas koji je govorio reči koje isprva nisu za nju značile ništa. Sada je prvi put on s njom govorio tako kao što jedan čovek govori s drugim, razgovarao onako kako ostali svet razgovara, bez ironije, podsmevanja i zagonetaka.
– Da li si ti ikad pomislila da sam te ja voleo koliko samo čovek može da voli ženu? Voleo te godinama pre nego što sam te najzad dobio? Za vreme rata ja sam odlazio nekuda i pokušavao da te zaboravim, ali nisam mogao i uvek sam se vraćao natrag. Posle rata sam se izložio opasnosti da budem uhapšen, samo da bih se vratio i našao tebe. Toliko sam te voleo da bih naposletku, mislim, ubio i Frenka Kenedija da nije umro onda u onom sukobu. Ja sam te voleo, ali nisam smeo dopustiti da ti saznaš za to. Ti si tako surova prema onima koji te vole, Skarlet. Ti zgrabiš njihovu ljubav i držiš im je iznad glave kao svoj bič.
Iz svega što je govorio za nju je imalo značenje samo to da je on voleo. Na taj slabi odjek ljubavne strasti u njegovom glasu nju opet osvoji nežnost i uzbuđenje. Ona je sedela skoro ne dišući, slušajući i čekajući.
– Kad sam se oženio tobom znao sam da me ne voliš. Znaš, bilo mi je poznato sve o Ašliju. Ali, kako sam bio lud ja sam mislio da ću te moći naterati da me zavoliš. Smej se ako hoćeš, ali ja sam hteo da bdim nad tobom, da te obaspem nežnošću, da ti dam sve što hoćeš. Hteo sam da te uzmem za ženu pa da te štitim, da ti činim po volji sve što zaželiš – onako isto kao što sam radio s malom Boni. Ti si bila toliko preturila preko glave, Skarlet. Niko nije bolje od mene znao šta si ti sve pretrpela, pa sam hteo da ti više ne dam da se mučiš nego da se ja borim mesto tebe. Želeo sam da te pustim da se igraš, kao dete... jer si ti i bila pravo dete, hrabro, poplašeno, tvrdoglavo dete. Ja mislim da si ti još i sad dete.
Niko drugi osim deteta ne može biti tako tvrdoglav i neosećajan!...
Glas mu je bio hladan i umoran, ali je u njemu bilo nečega što u Skarleti izazva neko sećanje. Ona je i nekad pre toga čula negde takav isti glas, u nekakvom drugom kritičnom trenutku svoga života. Gde li je to bilo? Glas nekog čoveka koji gleda u sebe i u svoj svet bez osećanja, bez uzmicanja, bez nade.
Pa da... da... to je bio Ašli onog zimskog, vetrovitog dana u voćnjaku na Tari, dok je govorio o životu i senkama s nekom umornom mirnoćom koja je imala više osećanja nepovratnosti u samom zvuku glasa nego što bi makar koliko očajno ogorčenje moglo predstaviti. I kao što ju je onda Ašlijev glas naterao da se sva ohladi od straha pred stvarima koje nije mogla da razume, tako je isto i Retov glas sada činio da joj se srce sledi. Više nego sadržina njegovih reči uznemiravaše je njegov glas, njegovo držanje, i nateraše je da shvati kako je malopređašnja zadovoljna uzbuđenost bila prevremena. Nešto nije bilo u redu, i to nešto krupno. Ona nije znala šta je to, ali je slušala očajno, očiju uprtih u njegovo mrko lice, nadajući se još da će čuti reći koje će rasterati njen strah.
– Bilo je tako očevidno da smo mi stvoreni jedno za drugo, tako očevidno da sam ja bio jedini čovek među tvojim poznanicima koji je mogao da se tobom oženi iako te je znao onakvu kakva si u stvari: surova, gramzljiva i bezobzirna, kao i ja. Zavoleo sam te i oprobao sam sreću. Mislio sam da će Ašli izbledeti u tvojim mislima. Ali – i sleže ramenima – pokušao sam sve što sam znao, i ništa nije pomagalo. A ja sam te voleo, Skarlet. Da si samo htela da mi dopustiš, ja sam te mogao voleti isto onako blago, isto onako nežno kako je ikad čovek voleo ženu. Ali ja ti nisam smeo dopustiti da to saznaš, jer sam znao da ćeš me držati za slabog i da ćeš upotrebiti moju ljubav protiv mene. I uvek, uvek je tu bio taj Ašli. To me je dovodilo do ludila. Nisam mogao da sedim svake večeri za stolom prema tebi, jer sam znao da ti želiš da Ašli sedi tu mesto mene. I nisam mogao da te držim u zagrljaju noću i da znam da... no, sad svejedno. Sad se pitam zašto me je to tako bolelo. To me je i oteralo kod Bel. Bilo je neke rđave utehe u tome što si sa ženom koja te voli bezmerno i poštuje te zato što si fini gospodin – baš i ako je to samo jedna nekulturna prostitutka. To je godilo mojoj sujeti. Ti nisi nikad ugađala mojoj sujeti, draga moja.
– Oh, Rete... – poče ona, ožalošćena i pri samom pomenu imena te žene, ali joj on mahnu rukom da ćuti i nastavi.

– I zatim, one noći kad sam te odneo gore... mislio sam ... nadao sam se ... da, nadao sam se tako mnogo da sam se bojao da ti pogledam u oči sutradan, strahujući da sam se možda prevario i da me ti ne voliš. Toliko sam se bojao da ćeš mi se smejati, da sam otišao i napio se. A kad sam se vratio ja sam sav drhtao od straha, i da si ti onda samo malo pošla u susret meni, da si mi dala neki znak, ja mislim da bih ti poljubio noge. Ali... nisi!...
– Oh, ali Rete, ja sam stvarno onda želela, ali si ti bio gadan! Ja sam te onda stvarno želela! Ja mislim... da, mora biti da sam onda prvi put saznala da te volim. Ašli... nikad nisam posle toga bila srećna kad sam mislila na Ašlija, ali ti si bio tako gadan da sam ja...
– Pa da – reče on – izgleda da se nikad nismo razumeli, zar ne? Ali sad to više ništa ne znači. Ja ti sve ovo kažem samo zato da se ne bi čudila. Kad si bila bolesna i kad sam ja bio za to kriv, stajao sam pred tvojim vratima nadajući se da ćeš me pozvati, ali me ti nisi pozvala, i ja sam onda znao kakva sam budala bio i da je sve svršeno.
On stade i zagleda se u nju i kroz nju, isto onako kao što je i Ašli često činio, kao da vidi nešto što ona ne vidi. A ona je mogla samo da nemo gleda u njegovo zamišljeno lice.
– Ali onda je tu bila mala Boni i ja sam uvideo da ipak nije sve svršeno. Voleo sam da mislim da je Boni – ti, ista onakva devojčica kakva si bila ti pre nego što su rat i siromaštvo navalili na tebe. Ona ti je bila tako slična, tako samovoljna, tako hrabra, vesela i puna živosti, ja sam mogao da je mazim i da je kvarim ... onako isto kao što sam želeo da mazim tebe. Ali ona nije bila kao ti... ona me je volela.
Bio sam sav srećan što sam mogao da uzmem ljubav koju ti nisi htela i da je dam njoj... Kad je otišla ona je sobom odnela sve.
Ona ga odjednom stade žaliti, žaliti ga tako potpuno, da pred tim žaljenjem iščeze njen lični jad i strah od onoga što njegove reči mogu da znače. Prvi put u životu ona je žalila nekoga a da u isto vreme nije osećala prema njemu i prezrenje, jer je prvi put uspela da razume neko ljudsko biće. Razumela je njegovu lukavu pretvornost, njegov ponos tako sličan njenom, i upornost koja mu nije dala da prizna svoju ljubav od straha da ne bude ismejan.
– Ah, mili moj – reče ona prilazeći mu bliže, nadajući se da će on pružiti ruke i privući je k sebi. – Mili, jako mi je žao, ali ja ću ti sve to nadoknaditi! Mi možemo biti tako srećni, sad kad znamo istinu
i... Rete... pogledaj me, Rete! Možemo imati još dece ... ne kao Boni, ali...
– Ne, hvala lepo – reče Ret, kao da odbija parče hleba. – Ja ne želim da i po treći put izlažem opasnosti svoje srce.
– Rete, nemoj tako da govoriš! Oh, šta mogu da učinim da me ti razumeš? Rekla sam ti koliko mi je žao...
– Draga moja, ti si takvo dete. Ti misliš da kad kažeš kako ti je žao, sve zablude i uvrede tolikih minulih godina izvetre, izblede u sećanju, da nestane sav otrov i bol iz starih rana... Uzmi moju maramicu, Skarlet. Nikad, ni u kom kritičnom trenutku tvog života nisam video da imaš maramicu pri ruci.
Ona uze njegovu maramicu, izduva se u nju, pa sede. Bilo je jasno da je on neće uzeti u naručje. Počinjalo je da joj biva jasno da sve njegovo pričanje o tome kako ju je voleo ne znači ništa. To je samo priča o stvarima iz davne prošlosti, a on je gledao na sve to kao na nešto što se njemu nije nikad desilo. A to je jezivo. On je gledao u nju skoro s nekom dobrotom i nekako zamišljeno.
– Koliko ti je godina, draga? Nikad nisi htela da mi to kažeš.
– Dvadeset i osam – odgovori ona tupo, gušeći se u maramicu.
– Nisi mnogo stara. Upravo suviše si mlada osvojila ceo svet a izgubila svoju sopstvenu dušu. Nemoj da izgledaš tako uplašena. Ja ne mislim da kažem kako ćeš dospeti u pakao zbog tvojih odnosa sa Ašlijem. Ja samo govorim u prenosnom značenju. Još kad sam te prvi put upoznao ti si želela samo dve stvari: Ašlija i da budeš toliko bogata da možeš celom svetu reći da ide do đavola. E pa, sad si dovoljno bogata i bila si dosta oštra prema celom svetu, a sad imaš Ašlija, ako hoćeš. Ali ti sad sve to nije dosta, kako izgleda.
Skarlet se uplaši, ali ne na pomisao o paklu. Ona je mislila: »Ali Ret je moja duša, i ja ću ga izgubiti. A ako njega izgubim, ništa drugo nema više važnosti. Ne, ni novac, ni prijatelji, niti šta bilo drugo. Kad bih samo njega imala, ne bih ništa marila ma opet bila siromašna. Ne, ne bih marila ni ako bih se smrzavala, pa čak ni ako bih gladovala. Ali ne može biti da on to misli... Oh, ne može!«
Obrisala je oči i sela očajno.
– Rete, ako si me nekada toliko voleo, mora biti da je ostalo još nešto osećanja za mene!
– Od svega onoga osećanja ja mogu da nađem samo još dve stvari koje ti najviše mrziš: sažaljenje i neko čudno osećanje dobrote.
Sažaljenje! Dobrota! »Oh, bože moj!«, pomisli ona očajno. Ma šta drugo, samo ne sažaljenje i dobrotu. Kad god je imala ta dva osećanja prema nekome, ona su išla ruku pod ruku sa prezrenjem. Da li i on oseća prezrenje prema njoj? Sve drugo bi bilo bolje od toga. čak i ona njegova cinična hladnoća iz dana rata, pijano ludilo koje ga je bilo obuzelo one noći kad ju je nosio uz stepenice i kad su njegovi prsti ostavljali modrice po njenom telu, ili žučne, otegnute reči koje su, kako je sad shvatala, prikrivale očajnu ljubav. Makar šta, samo ne tu bezličnu dobrotu koja je bila jasno ispisana na njegovom licu.
– Onda ... onda znači da sam ja sve upropastila ... da me ti ne voliš više?
– Tako je.
– Ali – reče ona uporno, kao neko dete koje još oseća da je dovoljno iskazati neku želju pa videti i njeno ostvarenje – ali ja te volim.
– To je tvoja nesreća.
Ona podiže oči da vidi da li ima podrugljivosti iza tih reči, ali nje nije bilo. On je prosto iznosio jednu činjenicu, a to je bila činjenica u koju ona još nikako nije verovala – nije mogla da veruje. Gledala je u njega kosim pogledom koji je plamteo od očajne upornosti, a iznenadna ukrućenost njene donje vilice ispod mekog obraza podsećala je na Džeraldovu vilicu.
– Ne budi lud, Rete! Ja bih mogla učiniti...
On diže ruku praveći se kao da se plaši, a njegove crne obrve se uzdigoše u polumesec na stari zajedljiv način.
– Nemoj da izgledaš tako tvrdo rešena, Skarlet. Plašiš me. Vidim da si se rešila da sa Ašlija preneseš na mene svoj ljubavni žar, te strepim za svoju slobodu i svoj duševni mir. Ne, Skarlet, ja neću da budem progonjen kao što je bio nesrećni Ašli. Uostalom, ja odlazim odavde.
Njena vilica zaigra i ona stisnu zube da je umiri. On odlazi? Ne, samo to ne! Kakav će biti njen život bez njega? Svi su je ostavili, svi koji su nešto značili, osim Reta. On ne može ići. Ali kako može da ga zadrži? Ona ne može ništa protiv njegove rešenosti, protiv njegovih hladnokrvnih reči.
– Ja odlazim odavde. Nameravao sam da ti to kažem kad dođeš iz Marijete.
– Ti me napuštaš?
– Nemoj da igraš dramatičnu napuštenu ženu, Skarlet. Ta ti uloga ne dolikuje. Da li tačno shvatam da ne želiš razvod, pa čak ni rastavu? E pa, onda, ja ću dolaziti natrag dovoljno često da stanem na put svakom ogovaranju.
– Neka ide do vraga ogovaranje! – reče ona besno. – Ja hoću tebe. Povedi me sa sobom.
– Ne! – reče on, a u glasu mu se oseti čvrsta rešenost. Za trenutak je izgledalo da će ona da zaplače kao dete. Bila je u stanju da se baci na pod, da proklinje i da vrišti, da udara nogama. Ali je uzdrža neki ostatak ponosa i zdravog razuma. Mislila je: »Ako bih to uradila on bi mi se smejao ili bi samo gledao. Ne smem da plačem, ne smem da molim. Ne smem da pokušam sreću ni sa čim što bi izazvalo njegovo prezrenje. On me mora poštovati, baš ... baš ako me i ne voli.«
Ona diže glavu uvis i uspe da mirno upita:
– Kuda ideš?
– Dok joj je odgovarao u njegovim očima sinu iskrica života.
– Možda u Englesku – ili u Pariz. Možda i u Čarlston, da pokušam da se pomirim sa svojima.
– Ali ti ih mrziš! Tako često sam te čula kako im se smeješ, pa...
On sleže ramenima.
– Ja im se još smejem... ali sam došao do kraja svoga lutanja, Skarlet. Meni je četrdeset peta... to su godine kad čovek počinje da ceni izvesne stvari koje je lakomisleno odbacivao u mladosti – porodičnu povezanost, čast, bezbednost, korenje koje ide duboko... Oh, ne! Ja se ne odričem ničega, ne kajem ni za šta što sam učinio. Imao sam tako divan život... tako sam se dobro provodio da mi je sve to već počelo bivati dosadno te želim nešto drugo. Ne, ja nikad ne želim da promenim nešto više osim svoje dlake, ćud ostaje ista. Ali želim spoljni izgled stvari za koji sam nekad znao, krajnju dosadu uvaženosti – uvaženosti drugih ljudi, zlato moje, a ne moje lične – mirnu dostojanstvenost koju život može da ima kad ga živi miran svet, vedru ljupkost minulih dana. Kad sam proživljavao te dane ja nisam shvatao njihovu draž ...
Skarlet se ponovo u mislima vrati u vetroviti voćnjak na Tari, a u Retovim očima je bio onaj isti izraz koji i u Ašlijevim onoga dana. Ašlijeve reći su isto tako jasno zvonile u ušima kao da ih izgovara on, a ne Ret. Njoj dođoše u glavu odlomci rečenica i ona ih ponovi kao papagaj: – Izvestan njihov sjaj... savršenost, simetrija kao u grčkoj umetnosti...
– Zašto si ti to rekla? To sam ja mislio da kažem – reče Ret oštro.
– To je nešto što je... što je Ašli rekao jednom o tim starim danima.
On sleže ramenima, a iz njegovih očiju iščeze sjaj.
– Uvek Ašli – reče on i ćutaše neko vreme, pa zatim nastavi: – Skarlet, kad i tebi bude četrdeset peta možda ćeš onda znati o čemu ja sad govorim, pa ćeš onda možda i ti biti sita izveštačene otmenosti, usiljenog lepog ponašanja i jeftinih uzbuđenja. Ali ja u to sumnjam. Mislim da će tebe uvek više privlačiti ono što se blista nego i samo zlato. Ali svakako, ja ne mogu čekati toliko da to vidim. I ne želim da čekam. To me prosto ne zanima. Ja idem da lovim po starim gradovima i starim zemljama gde mora da postoje još neki ostaci starih minulih dana. Toliko sam sentimentalan. Atlanta mi je suviše sirova, suviše nova.
– Prestani! – viknu ona iznenada... Ona je jedva čula nešto malo od svega onoga što je on govorio. Na svaki način njena glava to nije primala u sebe. Ali je znala da više ne može podneti zvuk njegovog glasa kad u njemu nema ljubavi.
On zastade i pogleda u nju u nedoumici.
– Ti razumeš šta hoću da kažem, zar ne? – upita je, ustajući na noge.
Ona ispruži ruke prema njemu s dlanovima okrenutim naviše, ponavljajući nesvesno večiti pokret onih koji preklinju, a srce joj se opet ogledalo na licu.
– Ne – viknu ona. – Ja ne znam ništa drugo osim činjenice da me ti ne voliš i da odlaziš. Oh, mili moj, ako ti odeš, šta ću ja da radim?
On je za trenutak oklevao, kao da premišlja da li slučajno neka dobronamerna laž ne bi bila korisnija nego istina. Zatim sleže ramenima.
– Skarlet, ja nikad nisam bio čovek koji prikuplja razbijene delove i lepi ih jedan uz drugi pa zatim govori da je skrpljena celina isto što i nova stvar, što je razbijeno – razbijeno je, i ja više volim da se toga sećam onakvog kakvo je bilo kad je bilo najbolje, nego da ga krpim i da dok sam živ gledam slepljena mesta. Možda, da sam mlađi... – uzdahnu on. – Ali ja sam suviše star da bih mogao da verujem u takve sentimentalnosti kao što je brisanje starih računa i počinjanje ispočetka. Suviše sam star da mogu da natovarim na svoja pleća teret stalnog laganja koji ide zajedno sa življenjem u učtivoj razočaranosti. Ja ne bih mogao da živim s tobom i da te neprestano lažem, a svakako ne bih mogao da lažem ni sebe. Ne mogu da te lažem čak ni sada. Voleo bih kad bih mogao da strahujem šta će s tobom biti, ili kuda ćeš ići, ali eto, ne mogu.
Zastade i lako predahnu, pa reče lako ali blago:
– To me se baš nimalo ne tiče, draga moja.
Ona ga je ćuteći gledala kako ide uz stepenice i osecala je da će se ugušiti od bola u grlu. Dok je u daljini u gornjem holu zamirao bat njegovih koraka, njoj se činilo kao da zamire poslednja stvar koja je na svetu imala važnosti za nju. Sad je znala da nema nikakve moguće molbe, ni prizivanja u pomoć osećanja ili razuma koji bi taj hladni um mogli odvratiti od njegove presude. Sad je znala da je on iskreno mislio i najmanju reč od svega onoga što joj je rekao, iako je neke od tih reči izgovorio olako. Znala je zato što je osećala u njemu nešto snažno, neumoljivo – sve one osobine koje je uvek tražila kod Ašlija i nikad ih nije našla.
Ona nije nikad razumela nijednog od ta dva čoveka koje je volela i tako ih je izgubila obojicu. Sad je imala neko neodređeno saznanje da ne bi nikad zavolela Ašlija da ga je ikad razumela, a da ne bi nikad izgubila Reta da ga je ikad shvatila. I malaksalo se pitala da li je ikad razumela bilo koga na svetu.
U njenoj glavi sada zavlada neka čudnovata tupost, neka tupost za koju je znala iz iskustva da će ustupiti mesto oštrom bolu, isto onako kao što odsečena tkiva otrgnuta hirurgovim nožem imaju trenutnu neosetljivost, pa onda počnu boleti.
»Neću sad da mislim o tome«, mislila je ona sumorno, prizivajući u pomoć staru čaroliju. »Poludeću ako sad mislim o tome da sam ga izgubila. Misliću o tome sutra.«
... Ali – vikalo je njeno srce, odbacujući ustranu čaroliju i počinjući da boli – ne mogu ga pustiti da ide! Mora da postoji neki način!
– Neću sad da mislim o tome – reče ona opet glasno, pokušavajući da zabaci jad negde u pozadinu svojih misli, trudeći se da nađe neki bedem protiv sve veće navale bola. – Ja ću ... pa da, ići ću sutra na Taru – i njen duh opet malo živahnu.
Jednom je već išla na Taru u strahu i porazu, a vratila se odande, iz zaklona njenih zidova, snažna i naoružana za pobedu. Ono što je jednom učinila, moći će nekako opet učiniti. Kako, ni sama nije znala. Sad nije želela da misli o tome. Sad je samo želela da dobije vremena da predahne, neko mirno mesto gde će moći da leči svoje rane, neko utočište u kome će smišljati svoje bitke. Mislila je o Tari i činilo joj se kao da joj se neka blaga ruka lako prevlači preko srca. Kao da je pred sobom gledala kako se bela kuća sija prema njoj u znak dobrodošlice, kroz rumeno jesenje lišće osećala je mirnu tišinu seoskog sutona kako pada preko nje kao blagoslov, osećala kako rosa pada na jutra zelenog grmlja osutog belim runima, gledala sirovu boju crvene zemlje i sumornu tamnu lepotu jela na valovitim bregovima.
Osećala se nejasno utešena, osnažena tom slikom i izvestan deo bola i očajnog žaljenja beše potisnut iz njene duše. Stajala je za trenutak i prisećala se sitnih stvari – aleje crnih kedrova što vodi ka Tari, travnjaka s grmovima belog jasmina, živog odudaranja zelenila prema belini zidova i lepršavih zavesa na prozorima. I Mami će biti tamo. Odjednom je obuze silna želja za Mami kao što ju je želela kad je bila mala devojčica, zažele njene široke grudi da na njih položi svoju glavu, njene stare prste u svojoj kosi. Na Mami, poslednju vezu sa starim danima...
I sa onim duhom svoje porodice koja nije nikad htela da zna za poraz, čak i kad joj je bio pred očima, prkosno diže glavu. Ona može ponovo povratiti Reta! Ona dobro zna da može. Nije nikad postojao čovek koga ona nije mogla da zadobije ako se samo rešila na to.
»Sutra ću misliti o tome, na Tari. Onda ću moći to da podnesem. Sutra ću smisliti neki način da ga vratim. Na kraju krajeva, sutra će biti nov dan.«

{1} Ovaj se naziv na jugu Sjedinjenih Država daje dečjim dadiljama crnačkog porekla. On se uopšte daje i crnkinjama koje su jako odane porodicama svojih gospodara. — Prim. prev.
{2} Tvrđava Samter, podignuta u Čarlstonskom zalivu, bila je povod Jednom od prvih sukoba između Jenkija i Južnjaka, čak i pre rata. — Prim. prev.
{3} Skraćeno, mesto Abraham (izgovara se Ebrem). — Prim. prev.
{4} Barbecue — barbekju se u Južnoj Americi zove poljska zabava, pri kojoj se na ražnju peku čitavi volovi, svinje i jaganjci. — Prim. prev.
{5} Oni koji traže ukidanje ropstva. — Prim. prev.
{6} Toddy — Todi je jako piće sastavljeno od vruće vode i jakih alkoholnih pića — ruma, viskija, nešto nalik na našu vruću rakiju. — Prim. prev.
{7} Pesma ispevana na engleskom posle bitke kod Bojne (1690), gde su Oranžisti potukli do nogu Stjuartovce. — Prim. prev.
{8} Honey — Honi, znači na engleskom med. — Prim. prev.
{9} Vojna Akademija Sjedinjenih Država. — Prim. prev.
{10} Vojskovođa Konfederacije, čuven po svom junaštvu i poletu, naročito poznat po nojevom peru koje je nosio za svojim šeširom. — Prim. prev.
{11} Vila Banši, po irskom narodnom verovanju, svojim zapevanjem predskazuje blisku smrt. — Prim. prev.
{12} Vrlo poznata i omiljena amerikanska pesma, koju je spevao Stiven C. Foster. — Prim. prev.
{13} Sorgum — kineska šećerna trska.
{14} »Confederated States Army« — Vojska konfederiranih država. — Značka koju su oficiri Južnjačke vojske nosili na šeširu.
{15} Treba imati na umu da je većina poljskih gospodskih kuća bila sagrađena od drveta. — Prim. prev.
{16} Sorghum — vrsta žitarice koja se upotrebljava za hranu u Africi i Indiji. Dostiže visinu od četiri do pet metara. — Prim, prev.
{17} Ovo maršovanje je ostalo čuveno u Sjedinjenim Državama koliko po vojničkom značaju koji je imalo u svoje vreme, toliko i, po nečuvenim svirepostima kojima je bilo obeleženo.— Prim. prev.
{18} Džems Edvard Ogltorp, vojskovođa i filantrop engleski, po povratku u Englesku iz rata protiv Turaka dođe na misao da stvori jednu koloniju za siromašne i progonjene članove protestantskih sekti. Dobio je 1732. godine kraljevsku povelju i otišao u Ameriku, gde je osnovao državu Virdžiniju. — Prim. prev.
{19} Neki emigranti, da bi platili svoj prevoz preko mora, prodavali su se američkim posednicima, pa su se postepeno otkupljivali. To je bio takozvani sistem »otkupljivanja«. — Prim. prev.
{20} Naziv dat pristalicama Karla I u njegovoj borbi protiv Parlamenta. — Prim. prev.
{21} Čarls Edvard Stjuart, zvani »Mladi pretendent«, potučen od Engleza kod Kulodena posle čitavog niza sjajnih uspeha. — Prim. prev.
{22} Lako razumljiva igra reči, jer »Lee's Miserables« znači »Lijovi jadnici«. — Prim. prev.
{23} Čuvena fraza Julija Cezara iz Sekspirove tragedije. — Prim. prev.
{24} Viljem Voker, jedno za drugim: novinar, krijumčar oružja i za neko vreme stvarni diktator Nikaragve, bio je najzad izgnan iz te zemlje. Kasnije su ga njegovi politički pothvati u Hondurasu doveli do toga da je streljan. — Prim. prev.
{25} Čuveni pustolov, koji je sa svojom mnogobrojnom četom vodio protiv američkih vlasti pravi gerilski rat, pljačkao sela i gradove i odgonio čopore stoke. Ubijen 1864. godine. — Prim. prev.
{26} Džesi Džems, južnjački špijun za vreme rata, 1867. godine postao je glava jedne opasne bande, koja se specijalizirala u napadima na banke i vozove. Kad je njegova glava ucenjena sa 10.000 dolara, izdala su ga i ubila dva njegova saučesn ka. Njegov brat Frenk, iako je uzimao učešća u njegovim zločinima, nije nikad izišao pred sud, nego je umro tek 1915. godine. — Prim prev.
{27} Reč »Emporium« znači što i magazin, Mi bazar, a naziv »Caveat Emporium« bi značio »Magazin Otvori Oči«. — Prim. prev.
{28} »Bonnie blue flag«: »Lepa plava zastava«. (Nacionalna zastava Konfederacije). — Prim. prev.