Prohujalo s vihorom

First topic message reminder :



Epski roman Margaret Mitchell o ljubavi i ratu osvojio je Pulitzerovu nagradu i bio nadahnućem za dva autorizirana pisana nastavka i za jedan od naviše slavljenih filmova svih vremena. O američkom građanskom ratu i njegovim posljedicama napisani su mnogi romani. Ali nijedan od njih ne odvodi nas u goruća polja i gradove američkog Juga na način kako to čini “Prohujalo s vihorom”, kreacijom opčinjujućih prizora i uzbudljivih likova, tako živih da im cijeloga života pamtimo riječi i osjećamo njihove strahove i čežnje. U dva glavna lika, samosvojnoj i neodoljivoj Scarlett i putenom i prezrenom Rhettu, Margaret Mitchell sažela je bezvremensku priču o opstanku u najtežim uvjetima i stvorila dvoje najčuvenijih ljubavnika nakon Shakespeareovih Romea i Julije. Scarlett O'Hara uživa u bezbrižnom mladenaštvu na Tari, obiteljskoj plantaži pamuka. Toj svojeglavoj ljepotici zelenih očiju zabavno je preotimati udvarače drugim djevojkama i šarmirati gospodu, a ljubavni jadi koje time izaziva najmanja su joj briga. Ona je sebi namijenila naočitog Ashleya Wilkesa, i kao i uvijek, sigurna je u svoj uspjeh. Ali Ashley je zaručen za svoju rođakinju Melanie, i Scarlettin svijet se okreće naglavce..

XXXVIII
Skarlet je gledala sve to, živela s tim preko dana i odlazila s tim u postelju, strahujući neprestano od onoga što se još može dogoditi. A znala je da su ona i Frenk zapisani kod Jenkija u crne knjige zbog Tonija, te se nesreća može svaliti na njihove glave svakog časa. Ali baš sad, u ovo vreme, ona nikako ne bi smela dopustiti da bude odbačena unazad na ono odakle je počela: nikako sad kad joj dolazi dete, kad strugara počinje da donosi a Tara zavisi od njenog novca dok najesen ne dođe nova berba pamuka. Oh, ako bi ona sad izgubila sve! Pa ako bi morala da počne opet ispočetka samo sa onim svojim jadnim oružjem protiv toga ludog sveta. Da mora da se sa svojim crvenim usnama, zelenim očima i svojim lukavim mozgom nosi sa Jenkima i svim onim što ti Jenki predstavljaju. Klonula od straha, ona je osećala da bi se pre ubila nego što bi pokušala da ponovo počne da radi ispočetka.
U ruševinama i haosu toga proleća 1866. godine ona se uporno baci svom snagom na to da postigne što veću dobit od strugare. U Atlanti ima novaca. Talas ponovnog zidanja joj pruži priliku koju želi i ona je znala da može zaraditi novac samo ako može da se sačuva zatvora. Ali, govorila je ona sebi svaki čas, zato će morati da ide oprezno, lagano, da bude krotka prema uvredama, popustljiva pred nepravdama, da nikad nikoga ne uvredi, ni crnog ni belog, ko bi joj mogao naškoditi. Mrzela je bezobrazne slobodne crnce isto toliko koliko i svaki drugi, i koža joj se ježila od besa uvek kad bi čula njihove uvredljive primedbe i kreštavi smeh kad bi prolazila mimo njih. Ali ih nije nikad ni prezrivo pogledala. Mrzela je kuferaše i Skalavage koji se bogate tako lako dok se ona bori, ali nije govorila nikad ništa ružno o njima. Niko u Atlanti nije osećao više odvratnosti prema Jenkima, jer je za nju i sam pogled na plavu uniformu bio dovoljan da joj se smuči od besa, ali ona čak ni u najužem i poverljivom krugu svoje porodice nije ništa govorila o njima.
»Neću da budem zajedljiva luda«, mislila je ona u sebi. »Neka drugima puca srce za starim danima i za ljudima koji se neće više nikad povratiti. Neka drugi plamte od besa zbog vladavine Jenkija i gubljenja prava glasa, neka drugi idu u zatvor što govore ono što misle, i neka idu i na vešala što su u Kju Klaks Klenu. (O, kako je to strašno ime, skoro isto tako strašno za Skarlet kao i za crnce). Neka se druge žene ponose što im muževi pripadaju tome društvu. Hvala bogu što se Frenk nikad nije mešao u to! Neka se drugi ljute i besne, planiraju i kuju zavere zbog stvari koje se ne mogu izmeniti. Šta marim ja za prošlost u poređenju sa napregnutom sadašnjicom i sumnjivom budućnošću? Šta me se tiču kuglice kad su stvarni problemi hleb, krov nad glavom i ne dospeti u zatvor! I, molim te bože, da ne dopadnem nikakve nevolje bar do juna!«
Samo do juna! Skarlet je znala da će oko tog meseca morati da se povuče u kuću tetke Piti i da ostane zatvorena sve do posle porođaja. Svet je već kritikuje što se pojavljuje na ulici u takvom stanju.
Nijedna dama se ne pokazuje dok je trudna. Frenk i Piti su je molili da ne izlaže neprilici sebe – i njih – i ona im je obećala da će prestati da radi u junu.
Samo do juna! Do juna će ona strugaru urediti tako da će je tada moći ostaviti. Do juna će imati toliko novaca da joj pruži bar neku malu zaštitu protiv nesreće. Ima tako mnogo da se uradi za tako kratko vreme. Ona je želela da dan ima više časova i brojala je minute dok se grozničavo naprezala trčeći za novcem i opet za novcem.
Zato što je neprestano gurkala Frenka radnja je sad bolje išla pa su čak naplaćeni i neki stari računi. Ali su sve njene nade bile uložene u strugaru. Atlanta je u to vreme bila kao neka divovska biljka posečena do korena koja sad ponovo izbija novim izdancima, s gušćim lišćem, većim brojem grana. Potražnja drvene građe bila je mnogo veća nego što se mogla podmiriti. Gene građe, opeke i kamena behu skočile do neba, a Skarlet je gonila strugaru da radi od zore pa sve do mrklog mraka.
Jedan deo svakog dana ona bi provodila u strugari, zagledajući sve, nastojeći što bolje da stane na put lopovluku za koji je bila sigurna da postoji. Ali veći deo vremena je provodila vozeći se po varoši, obilazeći građevine, preduzimače, drvodelje, pa čak posećujući i strance za koje bi čula da će zidati u skoroj budućnosti, umiljavajući im se da bi izmamila obećanje da će samo od nje kupiti građu.
Nije mnogo prošlo pa je ona bila dobro poznata po ulicama Atlante kako sedi na svojim čezama pored dostojanstvenog, nezadovoljnog, starog crnog kočijaša, s jednim skutom svoje haljine podignutim visoko oko sebe, s rukama u dugim rukavicama sklopljenim u krilu. Tetka Piti joj beše napravila lep zelen kaputić koji joj je krio struk i zelen šešir nalik na palačinku koji joj je odgovarao očima i ona je uvek išla tako prikladno odevena i u poslovne posete. Jedan sasvim tanak sloj ruža na obrazima i još slabiji miris kolonjske vode dopunjavali su krasnu sliku sve dok ne bi sišla s kola i pokazivala svoj stas. A retko se ukazivala potreba za to, jer bi se ona nasmešila s kola i prstom dozvala, a ljudi su brzo prilazili kolima i često ostajali gologlavi na kiši da razgovaraju s njom o trgovačkom poslu.
Ona nije bila jedina koja je videla zgodnu priliku za zarađivanje novca na drvenoj građi, ali se nije bojala konkurencije. Znala je s puno svesnog ponosa da je dorasla kome bilo od njih. Bila je Džeraldova rođena ćerka, a prepredeni trgovački duh koji beše nasledila sad je bio nuždom izoštren. Drugi prodavci su joj se isprva smejali, smejali se s dobroćudnim prezrenjem i na samu pomisao o ženi kao trgovcu. Ali se sad više nisu smejali. Psovali su tiho u sebi kad bi je videli kako prolazi. Činjenica što je žena delovala je često njoj u prilog jer je u izvesnim prilikama umela da izgleda tako slabačka, nemoćna i dirljiva da bi i kamen uzbudila, i srca su postajala mekša. Ona je bez ikakve vidljive teškoće, nemo, mogla da učini utisak hrabre ali stidljive ženice, silom surovih okolnosti doterane do nezgodnog položaja, nemoćne male gospođe koja će verovatno i skapati od gladi ako mušterije ne kupe njenu građu. Ali kad ženska lukavstva ne bi donela rezultate ona bi postajala hladno poslovna, pa bi dragovoljno i spuštala cenu niže od svojih suparnika, makar i s nekim gubitkom za sebe, ako se radilo o tome da pridobije neku novu mušteriju. Ona se nije ustezala da proda lošiju vrstu građe po ceni dobre građe ako bi mislila da je neće uhvatiti, a nije imala nikakvih obzira nego je čak i ogovarala svoje konkurente. Sa svim izgledima kao da ne voli da govori neprijatnu istinu ona bi s uzdahom govorila mogućem budućem mušteriji da je građa njenog konkurenta suviše skupa, trula, puna rupa od čvorova i uopšte vrlo lošeg kvaliteta.
Kad je Skarlet prvi put izustila takvu laž osetila se zbunjenom i krivom – zbunjenom zato što joj je laž tako prirodno došla na usta, a krivom zato što joj je u glavi sinula misao: »Šta li bi majka kazala?«
Nije bilo nikakve sumnje o tome šta bi Elen rekla kćeri koja govori laži i upušta se u nečiste poslove. Ona bi bila zapanjena od neverice, pa bi govorila blage reči, koje peku baš zbog svoje blagosti, govorila bi o časti, o poštenju, istina i o dužnosti prema svome bližnjem. Skarlet se za trenutak sva skupi u sebe dok zamišljaše sliku lica svoje majke. Zatim ta slika izblede zamrljana jednim bezobzirnim, gramzljivim podstrekom koji se u njoj javio u gladnim godinama na Tari, a pojačan sadašnjim neizvesnostima života. Tako je ona prošla i pored te prepone na putu kao što je i ranije prolazila pored drugih – uz uzdah što nije onakva kakvu bi je Elen htela da vidi, uz sleganje ramenima i ponavljanje svoje neizostavne čarobne formule: »Misliću o svemu tome kasnije«.
Ali nikad više nije mislila na Elen u vezi sa trgovačkim poslovnim metodama, nikad se više nije kajala ni za kakvo sredstvo kojim bi se poslužila da otme neki posao od drugih trgovaca građom. Ona je dobro znala da nema opasnosti ako bude lagala o njima: štitiće je južnjačko viteštvo. Jedna gospođa s Juga može da laže o nekom gospodinu, ali neki gospodin, Južnjak, ne može da laže o nekoj gospođi ili, što je još gore, da neku gospođu nazove lažljivicom. Ostali trgovci građom su mogli da besne u sebi i da u krugu svojih porodica vatreno izjavljuju da bi želeli da gđa Kenedi bude muškarac samo za jedno pet minuta.
Neki belac niskog porekla, koji je imao svoju strugaru u ulici Dekatur, stvarno pokuša da se protiv nje bori njenim oružjem i reče otvoreno da je ona lažljivica i varalica. Ali to mu nanese više štete nego koristi, jer je svaki bio zapanjen kako se jedan čovek niskog porekla usuđuje da govori tako ružne stvari o jednoj dami iz dobre porodice, baš ako se ta dama i ne ponaša onako kako bi dami dolikovalo. Skarlet otrpe njegove reči sa ćutljivim dostojanstvom i vremenom posveti svu svoju pažnju njemu i njegovim mušterijama. Ona stade tako neumoljivo davati građu jeftinije od njega i ječeći potajno od muke liferovati tako odličnu vrstu građe da dokaže svoje poštenje da on brzo bankrotira. A tada ona, na Frenkovo silno zaprepašćenje, kupi i njegovu strugaru.
Kad je već postala vlasnica druge strugare pred nju se postavi težak problem da nađe pouzdanog čoveka kome bi je poverila. Nije želela još jednog čoveka kao što je g. Džonson. Ona je znala da i pored sveg njenog otvaranja očiju on prodaje građu iza njenih leđa, ali je mislila da će joj biti lako naći pravog čoveka. Zar nije svako siromašan kao ubogi Jov? Zar nisu ulice pune ljudi od kojih su neki nekada bili bogati i koji su bez posla? Nije prolazio ni dan a da Frenk ne mora da daje novaca nekom gladnom bivšem vojniku, ili da tetka Piti i kuvarica ne daju nešto hrane nekom mršavom prosjaku.
Ali Skarlet, iz nekog razloga koji ni sama nije mogla da razume, nije želela nikoga od njih. »Meni nisu potrebni ljudi koji nisu našli da nešto rade za čitavu godinu dana – mislila je ona. – Ako se još nisu snašli u miru, oni se neće snaći ni kod mene. A svi izgledaju nekako očajni i satrveni. Ja ne želim čoveka koji je potučen. Meni treba neko ko je otresit i energičan, kao Rene, ili Tomi Velbarn, ili Kels Huajting, ili jedan od mladih Sajmonsa – ili koji bilo od te vrste. Oni nemaju onaj ravnodušan izraz koji su vojnici imali odmah posle predaje. Oni izgledaju kao ljudi koji mare za mnoge stvari.«
Ali na njeno veliko iznenađenje, mladi Sajmonsi, koji behu počeli s nekom ciglanom, i Kels Huajting, koji je prodavao neku mešavinu napravljenu u kuhinji svoje majke i koja je uz garanciju trebalo da ispravi najkovrdžaviju kosu svakoga crnca posle šest mazanja, nasmešiše se učtivo, zahvališe joj i odbiše. Isto je tako bilo i sa mnogim drugim koji je poznavala. Ona u očajanju povisi platu koju je nudila, ali su je i dalje odbijali. Jedan od nećaka gđe Merivedar primeti drsko da iako ne uživa bogzna kako da tera špediterska kola, to su ipak njegova kola, pa zato više voli da tera za svoj račun nego za Skarletin.
Jednoga popodneva Skarlet zaustavi čeze pored pekarskih kola Renea Pikara, pa pozdravi Renea i sakatog Tomija Velbarna koji se vozio kući na kolima svoga prijatelja.
–  Slušajte Rene, zašto ne biste došli da radite kod mene? Upravljanje strugarom je ipak nešto uglednije nego teranje pekarskih kola. Ja sam mislila da ćete se vi stideti toga.
– Ja ne marim više za stid – nasmeja se veselo Rene. – Ko danas želi da bude ugledan? Ja sam celog života bio ugledan dok me rat nije oslobodio kao i crnce. Nikad više ja neću biti dostojanstven i pun dosade. Slobodan kao ptica! Ja volim svoja pekarska kola. Volim svoju mazgu. Volim drage Jenkije što tako ljubazno kupuju pogačice moje uvažene Belle Mere. Ne, draga Skarlet, ja moram da budem kralj pogačica. To je meni pisano. I ja. kao Napoleon, idem za svojom zvezdom. – I svečano pozdravi bičem kao sabljom.
– Ali vi niste odgajeni da prodajete kolače, kao što ni Tomi nije bio odgajen da se nosi sa ruljom irskih zidara. Moja vrsta posla je više ...
– A vi ste valjda odgajeni da upravljate strugarom – reče Tomi, a kutovi usana su mu poigravali od uzdržanog smeha. – Da, ja kao da sad gledam malu Skarlet kako kod maminog krila uči lekciju: »Nikad ne prodaj dobru građu, ako možeš da dobiješ bolju cenu za rđavu«.
Rene se stade previjati od smeha, njegove sitne, majmunske oči su igrale od uživanja, pa stade lupati Tomija po iskrivljenim plećima.
– Nemojte da budete bezobrazni – reče Skarlet hladno, jer nije videla ništa smešno u Tomijevoj primedbi.
– Razume se da ni ja nisam odgajena da upravljam strugarom.
– Ja nisam mislio da budem bezobrazan. Ali vi upravljate strugarom, bili za to odgojeni ili ne. A uz to upravljate njom vrlo dobro. E pa, niko od nas, ukoliko ja mogu da vidim, ne radi danas ono što smo nameravali da radimo ali mislim da ćemo ipak nekako izići na kraj. Jadan je to stvor i jadan narod koji sedi i plače što život nije baš onakav kakav je on očekivao da će biti. Što ne nađete nekog preduzimljivog kuferaša da radi kod vas, Skarlet? Šume su pune njih, hvala bogu.
– Meni ne treba kuferaš. Kuferaši će ukrasti sve što nije usijano ili prikovano. Da su oni nešto vredeli ostali bi tamo gde su bili umesto da dolaze ovamo da nam glođu kosti. Meni treba neki zgodan čovek, iz dobre porodice, koji je otresit i energičan, pošten i...
– Ne tražite mnogo. I nećete ga dobiti za platu koju nudite. Svi ljudi te vrste, osim onih koji su gadno osakaćeni, već imaju nešto da rade. Možda nisu baš za mesto na kome su, ali ipak imaju nešto da rade. Nešto svoje sopstveno, što radije rade nego da rade kod jedne žene.
– Ljudi nemaju mnogo pameti, zar ne, kad se dobro zagleda u stvar?
– Možda i nemaju, ali imaju mnogo ponosa – reče Tomi trezveno.
– Ponosa! Ponos je sjajna stvar, naročito kad se uhvati lepa korica pa se pomaže pekmezom po vrhu – reče Skarlet kiselo.
Dva čoveka se nasmejaše, nešto malo preko volje, a Skarleti se činilo da su se približili jedan drugome i negodovali protiv nje. Ono što Tomi kaže tačno je, pomisli ona, nabrajajući u pameti ljude kojima je ponudila i one kojima je nameravaia da ponudi vođenje strugare. Svi su zaposleni, zaposleni nečim, rade naporno, rade i napornije nego što bi ikad u one dane pre rata pomislili da mogu raditi. Možda i ne rade ono što bi želeli, ni ono što je najlakše, ni ono za šta su odgajeni, ali ipak rade nešto. Vremena su teška i niko ne može da bira. A ako i tuguju za propalim nadama, čeznu za promašenim načinom života, to ne zna niko osim njih. Oni sada vode jedan nov rat, teži rat nego pre. I opet vole život, vole ga s onim istim žarom koji ih je zagrevao pre nego što im je rat presekao život na dva dela.
– Skarlet – reče Tomi nespretno. – Meni je strašno teško da vas molim za uslugu pošto sam bio bezobrazan prema vama, ali ću vas ipak zamoliti. Možda će vam to ipak biti od neke pomoći. Moj šurak, Hju Elsing, ne zarađuje baš bogzna kako sa svojim prodavanjem drveta za potpalu. A ja znam da stvari vrlo teško idu u porodici Elsing. Ja... ja činim što mogu, ali ja moram da izdržavam Fani, pa onda imam i svoju majku i dve sestre udovice, tamo u Sparti, da se staram za njih. Hju je pogodan, a vi želite nekog pogodnog čoveka, a i od dobre je porodice kao što znate, a uz to je pošten.
– Ali... pa, Hju nema dovoljno energije, jer bi inače uspeo sa svojim drvima za potpalu.
Tomi sleže ramenima.
– Vas je teško zadovoljiti Skarlet – reče on. – Ali vi ipak razmislite o Hjuu. Mogli biste i mnogo gore da se provedete. Ja mislim da njegovo poštenje i dobra volja nadoknađuju nedostatak energičnosti. Skarlet ne odgovori ništa jer nije htela da bude neučtiva. Ali po njenom mišljenju malo je osobina, ako ih uopšte ima, koje mogu da nadoknade energičnost.
Pošto je uzalud obigrala celu varoš i odbila ponude mnogih kuferaša željnih da dobiju upravu strugare u svoje ruke, ona se najzad reši da primi Tomijevu ponudu i da pozove Hjua Elsinga. On je bio hrabar i dovitljiv oficir za vreme rata, ali dve teške rane i četiri godine borbe kao da behu utrošile u njemu svu dovitljivost i ostavile ga da se bori s teškoćama mira unezveren kao neko dete. Sad se, dok je išao i raznosio drva za potpalu, u njegovim očima video izraz kao u izgubljenog psa, a to nije nikako onakav čovek kakvog se ona nadala da će dobiti.
»Glup je – pomisli ona. – On nema pojma o trgovini, i ja bih se kladila da ne zna ni koliko je dva i dva. A sumnjam da će ikad naučiti. Ali je pošten i neće me prevariti«.
Skarlet tih dana nije mnogo cenila poštenje kod sebe lično, ali što ga je manje cenila kod sebe utoliko je više počinjala da ga ceni kod drugih.
»Šteta što je Džoni Galager vezan za Tomi Velbarna na onoj građevini – pomisli ona. – On je tačno čovek kakav meni treba. Tvrd je kao kamen a gibak kao zmija, ali bi bio pošten kad bi mu se isplatilo da bude pošten. Ja njega razumem a i on mene razume, pa bismo mogli da radimo vrlo dobro jedno s drugim. Možda ću ga još i moći dobiti kad se hotel svrši, a dotle ću morati da se zadovoljim Hjuom Elsingom i g. Džonsonom. Ako Hjuu poverim novu strugaru a g. Džonsona ostavim u staroj, ja mogu ostati u varoši i starati se o prodaji dok oni rukuju rezanjem i prevoženjem. Dok ne budem dobila Džonija moraću da se izložim opasnosti da me Džonson krade ako budem neprestano ostajala u varoši. Samo da on nije lopov! Mislim da ću stvoriti stovarište građe na polovini placa koji mi je ostao od Čarlsa. Samo da se Frenk ne buni toliko protiv toga da na onoj drugoj polovini sagradim krčmu! E, bogme, ja ću ipak sagraditi krčmu na njemu čim budem uštedela nešto novaca, ma koliko se on bunio. Samo da Frenk nije takav sitničar. O, bože, i samo kad ne bih morala da dobijem bebu baš sad u ovo vreme! Još malo pa ću biti takva da uopšte neću moći da izlazim. O, bože. samo kad ne bih morala da dobijem bebu! I još nešto, bože, samo da me Jenki ostave na miru. Kad ...
Kad! Kad! Kad! U životu je puno tih kad, a nikad nikakvog osećanja sigurnosti, uvek isti strah da se ne izgubi sve i da čovek ne ostane da gladuje i da se smrzava. Naravno, Frenk sad zarađuje nešto malo više novaca, ali je Frenk stalno bolešljiv od nazeba pa često mora da ostaje u postelji po nekoliko dana. Šta bi bilo kad bi se sasvim onesposobio? Ne, ona ne može sebi dopustiti da mnogo računa na Frenka. Ne sme računati ni na šta i ni na koga, do na sebe samu. A ono što je ona u stanju da zaradi izgleda tako jadno i malo. O, a šta bi radila kad bi Jenki došli i oduzeli joj sve? Kad! Kad! Kad!
Polovina od onoga što bi zaradila išla je Vilu za Taru, jedan deo Retu na plaćanje duga, a ostalo je ostavljala na stranu. Nijedna tvrdica nije brojala svoje zlato češće i nijedna tvrdica nije više strepela da ga ne izgubi. Nije htela da ulaže novac u banku, jer bi banka mogla propasti ili bi je Jenki mogli konfiskovati. Zato je onoliko koliko je mogla nosila sa sobom, zatutkano u steznik, a male svežnje novčanica krila je po kući, pod labavim ciglama na kaminu, ili u torbi za krpe i među listove domaće Biblije. I što su nedelje više prolazile njena narav je postajala sve prgavija, jer je svaki dolar koji bi uštedela značio jedan dolar više koji će izgubiti ako je neka nesreća snađe.
Frenk, Piti i posluga snosili su njene ispade sa ljubaznim strpljenjem koje je nju dovodilo do ludila, jer su njeno rđavo raspoloženje pripisivali trudnoći a nisu nikako shvatali pravi uzrok. Frenk je znao da se trudnim ženama mora ugađati, te je svoj ponos strpao u džep i nije ništa više govorio o njenim strugarama, ni o njenom hodanju po varoši u takvom stanju što nijedna dama ne radi. Njeno ponašanje je za njega bilo stalna neprilika, ali je računao da ga može pretrpeti još malo. Kad se dete bude rodilo on je znao da će ona opet postati slatka, ženstvena žena kojoj se on udvarao. Ali uprkos svemu što je činio da joj ugodi ona je i dalje imala svoje nastupe, te je ponekad mislio da se ponaša kao da je pobesnela.
Izgledalo je da niko stvarno ne shvata šta nju muči, šta je goni da se ponaša kao opčinjena. To je bila njena želja da svoje stvari dovede u red pre nego što bude morala da se povuče iza zatvorenih vrata, da ima što je moguće više novaca za slučaj ako se poplava ponovo sruči na nju, da ima dobar nasip gotovine koji bi je čuvao od sve jače mržnje Jenkija. Novac joj je tih dana bio najglavnija misao u glavi. Ako je uopšte pomišljala na dete, mislila je na njega s uzdržanim besom zbog njegovog dolaska u nevreme.
»Smrt, porezi i porođaj! To čoveku uvek dolazi u nevreme«.
Atlanta se već dovoljno zgranjavala kad je Skarlet, žena, počela da upravlja strugarom, ali ukoliko je vreme više prolazilo varoš je uvidela da nema granica njenim postupcima. Njena nečista trgovačka poslovanja su zaprepašćivala, naročito što joj je majka bila od porodice Robijar, te je bilo do krajnosti nepristojno što je neprestano išla ulicama kad je svaki znao da je u drugom stanju. Nijedna čestita bela žena, pa čak ni mnoga crnkinja, nije izlazila iz kuće od trenutka kad bi prvo posumnjala da je zatrudnela, a gđa Merivedar je ljutito izjavila da će Skarlet, kako se sad ponaša, imati porođaj nasred ulice.
Ali sva ranija kritikovanja nisu bila ništa u poređenju sa onim što se sada govorilo na sva usta po varoši. Skarlet ne samo da trguje sa Jenkima, nego su svi izgledi da i uživa u tome.
Gđa Merivedar i mnogi drugi Južnjaci imaju takođe poslovnih odnosa sa pridošlicama sa Severa, ali je razlika u tome što oni u tom ne uživaju i što jasno pokazuju da to ne vole. A Skarlet to voli, ili bar tako izgleda, što je isto tako ružno. Ona je stvarno odlazila na čaj kod oficirskih žena u njihovim kućama. Stvarno je činila sve, samo što ih nije pozivala u svoju kuću, a varoš je mislila da bi ona i to uradila da nije tetke Piti i Frenka.
Skarlet je znala da varoš govori, ali nije marila, nije mogla sebi da dozvoli da mari. Ona je još mrzela Jenkije neobuzdanom mržnjom kao i prvog dana kad su hteli da spale Taru, ali je mogla da prikrije tu mržnju. Znala je da ako hoće da zarađuje novac ona će ga morati zarađivali od Jenkija, pa je bila navikla da im se ulaguje osmesima i ljubaznim rečima kao najsigurnijim sredstvima da dobije njihove porudžbine za svoju strugaru.
Jednoga dana kad bude bogata i kad njen novac bude sklonjen tako da joj ga Jenki ne mogu naći, onda, onda će im ona tačno kazati šta misli o njima, reči im koliko ih mrzi, kako su joj odvratni i koliko ih prezire. I kako će se onda radovati tome! Ali dok to vreme ne dođe prost zdrav razum joj nalaže da se s njima slaže. A ako je to licemerstvo, neka Atlanta iskoristi njen primer.
Pronašla je da je sklapanje prijateljstva sa Jenki oficirima isto tako lako kao i gađanje ptica na zemlji. Oni su usamljeni izgnanici u neprijateljskoj zemlji a mnogi od njih su bili željni društva uglađenih žena u varoši gde časne žene sklanjaju ustranu svoje suknje od njih i izgledaju kao da će ih pljunuti. Samo su javne žene i crnkinje ljubazne prema njima i ljubazno govore s njima. A Skarlet je očevidno dama, i to dama iz bolje porodice, iako radi, i oni bi se zagrejali na njen ljubazni osmeh i prijatan sjaj zelenih očiju.
Često, dok bi Skarlet sedela u svojim kolima i razgovarala s njima, stavljajući u pokret svoje jamice, u njoj se tako jako dizala odvratnost da joj je bilo teško da se uzdrži da ih otvoreno ne zaspe pogrdama. Ali se uzdržavala, pa je uvidela da savijanje Jenkija oko malog prsta nije nimalo teže nego što je ta ista razonoda sa ljudima s Juga. Samo što ovo nije bila nikakva razonoda nego sumoran posao. Uloga koju je igrala bila je uloga južnjačke dame u teškom položaju. Držeći se s puno dostojanstvene rezervisanosti ona je bila u stanju da drži svoje žrtve na pristojnom odstojanju, ali je ipak u njenom ponašanju bilo ljupkosti koja bi ostavljala kod Jenki oficira tople uspomene na gđu Kenedi.
Ta toplina joj je bila vrlo korisna – kao što ja Skarlet i nameravala da to bude. Mnogi oficiri garnizona ne znajući koliko će vremena biti u Atlanti poslali su po svoje žene i decu. Kako su hoteli i pansioni bili prepuni, oni su zidali manje kuće, pa su bili srećni da kupuju građu od ljupke gđe Kenedi, koja se prema njima ponašala mnogo uljudnije nego ma ko u toj varoši. Kuferaši i Skalavazi, koji su zidali lepe kuće, radnje i hotele sa svojim novim bogatstvom, nalazili su da je prijatnije praviti poslove s njom nego s nekadašnjim vojnicima Konfederacije, koji su bili uljudni, ali uljudnošću formalnijom i hladnijom nego otvorena mržnja.
I tako, zato što je bila lepa i primamljiva i što je mogla da se pravi sasvim bespomoćna i očajna, oni su kupovali u njenom stovarištu građe, pa i u Frenkovoj radnji, osećajući da treba da pomognu jednoj hrabroj ženi koja, očevidno, ima muža koji nije dovoljno sposoban da je izdržava. A Skarlet posmatrajući kako radnja napreduje, osećala je da ona ne samo osigurava sadašnjost novcem Jenkija, nego i budućnost pomoću svojih Jenki prijatelja.
Održavanje odnosa sa Jenki oficirima na onom stepenu koji se njoj dopadao učinilo se Skarleti lakše nego što je očekivala, jer su oni sve izgledali u strahu od žena s Juga, ali ona brzo uvide da se njihove žene postavljaju pred nju kao jedan problem na koji ona nije ranije mislila. Ona nije nikako tražila dodir sa ženama Jenkija. Bila bi srećna da ih izbegne, ali to nije mogla jer su oficirske žene bile rešene da se s njom upoznaju. One su imale nezasitu radoznalost za Jug i žene Juga, a Skarlet im je pružala pravu priliku da je zadovolje. Druge gospođe iz Atlante nisu htele da imaju nikakvog posla s njima, pa su čak odbijale i da im se naklone u crkvi, te kad bi Skarlet dolazila poslom u njihove kuće bila je kao neki odgovor na njihove molitve. Često dok bi Skarlet sedela u svojim čezama ispred kuće nekog Jenkija i razgovarala o direcima i šindri sa domaćinom kuće, žena bi izišla da se pridruži razgovoru ili da navaljuje na nju da uđe na jednu solju čaja. Skarlet je retko odbijala, ma koliko joj to bilo odvratno, jer se uvek nadala da će imati priliku da taktično uputi domaćicu da kupi nešto u Frenkovoj radnji. Ali je često njeno vladanje sobom dolazilo u iskušenje zbog ličnih pitanja koja su joj postavljali, kao i zbog uobraženog i potcenjujućeg načina s kojim su govorili o svemu što se ticalo Juga.
Smatrajući »Čika Tominu kolibu« kao najbolju knjigu koja dolazi odmah iza Svetog Pisma, sve su žene Jenkija želele da znaju nešto o tragačkim psima koje svaki Južnjak drži da bi hvatao odbegle robove. I nisu htele nikako da joj veruju kad im je rekla da je u životu videla samo jednog tragačkog policijskog psa, i da je to bio neki krotak mali pas a nikako neki zverski rundov. Isto su tako želele da znaju nešto o strašnom gvožđu za žigosanje kojim se vlasnici plantaža služe da žigošu lica svojih robova, kao i o devetostrukom biču kojim ih šibaju do smrti, a pokazivale su, po Skarletinom mišljenju, i vrlo neukusno interesovanje za pitanje crnkinja kao ljubavnica. Ovo poslednje ju je naročito ljutilo s obzirom na ogroman priraštaj malih mulata u Atlanti otkako su se Jenki vojnici bili nastanili u gradu. Svaka druga žena bi prasnula od ljutine što mora da sluša takva zatucana neznalačka pitanja, ali je Skarlet uspevala da se savlada. U tome joj je pomagalo osećanje da se u njoj budi više prezrenje nego ljutina. Na kraju krajeva i one su Jenki, a od Jenkija se nešto bolje ne može ni očekivati. Tako su je isto i njihove nepromišljene uvrede u pogledu njenog stanja, njene porodice i njenog morala samo okrznule, a nikad je nisu pogodile duboko da bi kod nje izazvale nešto više nego izvesno dobro prikriveno prezrivo smeškanje, sve do jednog slučaja koji je dovede do besa i pokaza joj, ako je još trebalo nekog pokazivanja, kako je dubok jaz između Severa i Juga i kako je potpuno nemoguće premostiti ga.
Jednog popodneva, vozeći se kući s čika Petrom, ona prođe pored kuće u kojoj se behu natrpale porodice trojice oficira koji su zidali svoje sopstvene kuće sa Skarletinom građom. Sve tri žene su stajale na stazi kad ona naiđe i domahnuše joj rukom da stane, izišavši sa baštenske staze na ulicu pozdraviše je naglaskom koji joj je uvek ulivao osećanje da se Jenkima može oprostiti sve osim njihovih glasova.
– Vi ste baš žena koju želim da vidim, gospođo Kenedi – reče jedna visoka, mršava žena iz Mena.

– Treba mi neko obaveštenje o ovoj zaostaloj varoši.
Skarlet proguta uvredu Atlanti s preziranjem koje je zasluživala i nasmeši se što je mogla slađe.
– A šta vam ja mogu kazati?
– Moja dadilja, moja Bridžet, vratila se na Sever. Rekla je da ne bi više ni dana ostala ovde, među ovim »negrima«, kako ih ona zove. A deca me dovode do ludila. Pa vas molim da mi kažete šta da radim da dođem do druge dadilje. Ne znam kome da se obratim.
– Pa to ne bi trebalo da bude teško – reče Skarlet i nasmeja se. – Možete naći neku crnkinju koja je tek došla iz unutrašnjosti i koju nije pokvario Oslobođenički ured pa ćete imati devojku da ne može biti bolju. Samo stanite ovde na kapiju i pitajte svaku crnkinju koja naiđe i ja sam sigurna ...
Sve tri žene stadoše ljutito protestovati.
– Zar mislite da bih ja poverila svoju decu jednoj crnkinji? – viknu žena iz Mena. – Ja hoću neku dobru Irkinju.
– Ja se bojim da nećete naći irskih devojaka u Atlanti – odgovori Skarlet glasom punim hladnoće.
– Ja lično nisam nikad videla bele služavke, a ne bih ni volela da je imam u svojoj kući. A – ne mogavši da iz svoga glasa odstrani izvesnu zajedljivost – ja vas uveravam da crnci nisu ljudožderi i da su sasvim pouzdani.
– Bogme ne! Ja ne bih primila tako nešto u svoju kuću. To je čudna ideja!
– Ja im ne bih mogla verovati kad ih nemam pred očima, a da im dam u ruke svoju decu ...
Skarlet se seti dobrih čvornovatih ruku Mami, ogrubelih u Eleninoj službi, u službi oko nje i Veida.
Šta ti stranci znaju o crnim rukama, kako one mogu da budu drage i da teše, kako sigrno umeju da umiruju, da maze, da miluju! I nasmeja se kratko.
– Čudno je da baš vi tako mislite kad ste ih vi sve oslobodili.
– Gospode! Ne ja, draga moja – nasmeja se žena iz Mena. – Ja nisam nikad videla živog crnca dok nisam došla na Jug prošlog meseca, i ne želim da vidim više nijednog. Koža mi se ježi od njih. Ne bih se mogla osloniti ni na jednog od njih ...
Skarlet je već od nekog vremena bila svesna da čika Petar teško diše i da sedi vrlo uspravno i gleda netremice u konjske uši. Ona bolje obrati pažnju na njega kad ona žena iz Mena prekide naglo govor i udari u smah pokazujući ga svojim prijateljicama.
– Gledajte kako se onaj neger naduo kao žaba – nasmeja se ona. – Kladila bih se da je to neka stara maza, zar ne? Vi Južnjaci ne znate kako se postupa s crncima. Mazite ih preko svake mere.
Petar naglo udahnu vazduh, a njegovo naborano čelo pokaza dublje brazde, ali je i dalje držao oči uprte ispred sebe. Nije nikad u svom životu čuo da ga beli ljudi nazivaju negrom. Od drugih crnaca jeste, ali nikad od neke bele osobe. I da mu se kaže da je nepouzdan i »stara maza«, on, Petar, koji je bio dostojanstveni stub porodice Hamilton kroz tolike godine!
Skarlet više oseti nego što vide kako se crna brada počinje tresti zbog uvređenog ponosa i svu je obuze ubilački bes. Slušala je s mirnim prezrenjem sve dok su te žene potcenjivale vojsku Konfederacije, klevetale Džefa Devisa i optuživale Južnjake za ubijanje i mučenje robova. Kad bi se radilo o nekoj koristi ona bi otrpela i uvrede protiv njenog vlastitog poštenja i časnosti. Ali saznanja da su povredile vernog, starog crnca svojim glupim primedbama zapali je kao iskra barut. Ona je za trenutak pogledala u veliki pištolj za Petrovim pojasom i ruke je zasvrbeše da ga dohvati. Te bezobrazne neznalice, ti naduveni osvajači zaslužuju da ih čovek pobije. Ali ona stade stiskati zube dok joj mišići na vilicama ne nabreknuše, sećajući se da još nije vreme kad može kazati Jenkima tačno šta misli o njima. Jednoga dana, da, tako mi boga da! Ali ne još.
– Čika Petar je član naše porodice – reče ona uzdrhtalim glasom. – Zbogom, gospođe. Terajte, Petre.
Petar tako naglo ošinu bičem konja da iznenađena životinja pojuri napred a čeze odskočiše. Skarlet ču kako žena iz Mena kaže zbunjenim glasom: – Član njene porodice? Nije valjda htela da kaže da joj je rod? Strašno je crn.
»Ubio ih bog! Trebalo bi ih zbrisati s lica zemlje. Ako ikad budem došla do novca, pljunuću im u lice. Ja ću ...
Pogleda u Petra i vide kako mu se jedna suza kotrlja niz nos. Odjednom je svu obuze jaka nežnost i žaljenje zbog njegovog poniženja i učini da joj oči zasuziše. Izgledalo je kao da je neko bio besmisleno surov prema njenom detetu. Te žene su uvredile čika Petra – Petra koji je prošao kroz Meksikanski rat sa starim pukovnikom Hamiltonom, Petra koji je držao svoga gospodara na rukama kad je umirao, koji je odgajio Melani i Čarlsa, bdeo nad praznoglavom i luckastom Pitipat, »zaštitio« je kad je bila izbegla i »nabavio« konja da je vrati iz Makona kroz ratom opustošenu zemlju posle kapitulacije. A one nemaju poverenja u crnce!
– Petre – reče ona a glas ju je izdavao i stavi svoju ruku na njegovu mršavu mišicu. – Ja vas se stidim što plačete. Šta vas se tiče? To su samo prokleti Jenki!
– Ono govori pred mene kao da ja jeste mazga i ne može razumi njima – kao da ja jeste Afrikan što ne zna šta ono govori – reče Petar strašno šmrkćući. – I ono kaži ja »niger«, a mene niko ne zovi »niger« od belo ljudi, i ono kaži ja staro maza, i kaži kako crnac ne može veruješ! Pa kad staro pukovnik hoće umri, ono kaži mene: »Ti, Petar, ti čuvaš moja deca. Čuvaš dobro gospojca Pitipat – kaže ono – zašto ono nema više mozak glava nego malo skakavac«. I ja čuvalo njima sve ovaj godina...
– Ni sam anđeo čuvar ne bi ih mogao bolje sačuvati – reče Skarlet umirljivo. – Mi ne bismo mogli ni živeti da nije vas.
– Jeste, gospa, hvala lepa, gospa. Ja to zna, i vi to zna, ali to prokleto Jenki ne zna i ono neće nauči ništa. Kako oni dođi meša se u naše posla, gospa Skahlet? Ono ne razumi nas od Konfederacija.
Skarlet ne reče ništa, jer je još plamtela od ljutine koju nije sručiia u lice onim Jenki ženama. Oboje su se vozili kući ćuteći. Petrovo šmrkanje prestade, a donja mu se usna stade postepeno isturati tako da ju je to plašilo. Njegov gnev je sve više rastao sad kad se početna uvređenost stišavala.
Skarlet je mislila: »Kako su čudni ti prokleti Jenki! One proklete žene su mislile da Petar ako je crn nema ni ušiju da čuje i da nema nežnih osećanja kao što su i njihova, koja se mogu povrediti. One nemaju pojma kako se sa crncima mora blago postupati, kao da su deca, kako se moraju upućivati, hvaliti, maziti, grditi. One ne razumeju crnce, ni odnose između crnaca i njihovih ranijih gospodara. A borili su se tobož da ih oslobode. Sad kad su ih oslobodili, oni neće ništa da imaju s njima, osim da ih upotrebe da zlostavljaju Južnjake. Oni ih ne vole, nemaju poverenja u njih, ne razumeju ih, a ipak stalno viču kako Južnjaci ne razumeju kako treba postupati s njima«.
Ne verovati crncu! Skarlet veruje njima više nego mnogome belcu, svakako više nego što veruje kome bilo Jenkiju. U njima ima osobina odanosti, neumornosti i ljubavi koje nikakav napor ne može uništiti, niti ikakav novac potkupiti. Sećala se onih nekoliko crnih lica koja su ostala na Tari i pred samom najezdom Jenkija, iako su mogli da pobegnu i da se pridruže vojsci pa da žive bez napora. Ali oni su ostali. Sećala se kako je Dilsi naporno radila na njivama s pamukom uporedo s njom, kako je Pork izlagao opasnosti svoj život u susednim kokošinjcima samo da bi porodica imala šta da jede, kako je Mami došla s njom u Atlantu da je spreči da ne učini što ružno. Mislila je o slugama svojih suseda, koji su voljno ostajali pored svojih belih gospodara, zaštitili svoje gospodarice dok su ljudi bili na frontu, išli u izbeglištvo s njima zajedno kroz strahote rata, negovali ranjenike, sahranjivali mrtve, tešili ožalošćene, radili, prosili, krali, samo da bi bilo hrane na stolovima. Pa čak i sad kad Oslobođenički ured obećava svakovrsna čuda oni još ne napuštaju bele gospodare i rade mnogo napornije nego što su ikad radili u vreme kad su bili robovi. Ali Jenki ne razumeju te stvari i nikad ih neće razumeti.
– A ipak su vas oni oslobodili – reče ona naglas.
– Ne, gospa! On ne mene oslobodi. Ja neće dopusti takvi ljudi mene oslobodi – reče Petar besno. – Ja još čovek od mis Piti, a kad ja umri ono mene sarani u grobnica od porodica Hamilton i ja tamo spada ... Moje gospojca hoće mnogo ljuti kad ja kaže nima kako vi pusti Jenki žena mene uvredi.
– Ja nisam to učinila – reče Skarlet iznenađeno.
– Vi jeste uradila tako, gospa Skahlet – reče Petar i izbaci još više svoju donju usnu. – Stvar tako jeste, što vi treba govori sa to Jenki pa ono može 'vredi mene. Da vi nema govori s njega, ono neče ima prilika kaži za mene kao da ja jeste mazga, ili Afrikan. A vi mene i ne branilo ništa.
– Jesam vas branila! – reče Skarlet koju bocnu to kritikovanje.
– Gospa Skahlet, vi nema posla govori s Jenki. Je li drugo gospa radi to? Vi ne može vidi mis Piti briši njegovo malo cipelica od to takvo ljudi. I on neće voli kad on sluša šta ono kazalo za mene. Petrova kritika joj je teže padala nego sve što bi joj rekli Frenk, tetka Piti ili susedi i to ju je tako bolelo da joj je dolazilo da prodrma starog crnca dok mu ne zacvokoću prazne desni. Ono što je Petar govorio bilo je istina, samo što ona nije nikako volela da to čuje od jednog crnca i to od porodičnog crnca. Ne stajati visoko u njihovim očima bilo je najveće poniženje koje Južnjak može da doživi.
– Staro maza! – gunđao je Petar. – Ja misli gospa Piti neće više pusti mene vozi vama posle ovo što bilo. Ne, gospa!
– Tetka Piti će reči da me vozite kao i obično – reče ona strogo – zato neću više da čujem ništa o tome.
– Mene hoće boli moje leđa – opomenu je Petar smrknuto. – Moje leđa boli mene strašno ovaj minut, ja skoro ne može sedi. Moje gospa neće traži ja vozi vama kad ja mnogo bolesno ... Gospa Skahlet, to ne bidni dobro za vama da iepo živi sa Jenki, ako vaše rođeno kaži vama to ne dobro.
To je bilo tako sažeto i jezgrovito izražavanje njenog položaja kako je moglo samo biti, i Skarlet opet utonu u ljutito ćutanje. Da, osvajači misle lepo o njoj, ali njena porodica i njeni susedi ne misle. Ona je znala sve što se u gradu govori o njoj. A sad i stari Petar toliko negoduje protiv nje da ne želi više da ga u varoši viđaju zajedno s njom. To je poslednja kap od koje se čaša preliva.
Sve dosad ona nije marila za javno mnjenje, nije marila za njega pa ga je čak pomalo i prezirala. Ali Petrove reči izazvaše da joj u grudima plane bolna žalost, dotera je u odbrambeni položaj, dovede je do toga da odjednom poče da mrzi svoje susede isto onako kao i Jenkije.
»Šta se njih tiče šta ja radim? – pomisli ona. – Oni sigurno misle da ja uživam da se družim sa Jenkima i da radim kao poljski radnik! Samo mi još više otežavaju i onako težak rad. Ali ja ne marim šta oni misle. Neću da dopustim sebi da marim. Ja nemam računa da se na to osvrćem. Ali jednog dana ... jednog dana ...«
Oh, jednog dana! Kad u svetu opet bude bezbednosti, kad bude mogla da sedi u naslonjači i da sklopi ruke u krilu kao velika gospođa, kao što je Elen bila! Tada će biti slaba i zaštićena, kao što prava gospođa i treba da bude, i svakome će se to dopadati. Oh, kako će to biti divno kad bude imala mnogo novaca! Onda će moći dozvoliti sebi da bude dobra i blaga kao što je bila Elen, i da misli o drugim ljudima i o pristojnosti, tako isto. Neće je i danju i noću progoniti strah, a život će biti miran i bez neprestane žurbe. Imaće vremena da se igra sa svojom decom i da ih uči. Tada će biti dugih, toplih popodneva kad će gospođe dolaziti u posetu, a ona će, uz šuštanje svilenih sukanja i ritmično pucketanje lepeza od palmeto lista, služiti čaj, izvrsne sendviče i kolače, i na miru ćaskati po čitave sate. I biće tako dobra prema onima koji pate i stradaju, nosiće kotarice s jelom siromašnima i bolesnima, i »obilaziti« svojim lepim kolima one koji su manje srećni. Tada će ona biti dama na pravi južnjački način, kao što je i njena majka bila. I tada će je svaki voleti, kao što su voleli Elen, govoriće kako je nesebična i zvaće je »Gospođa dobrotvorka«.
Njeno uživanje u tim mislima o budućnosti nije bilo ograničeno nikakvim shvatanjem da ona nema stvarne želje da bude nesebična, milosrdna i dobra. Ona je samo žudela za glasom da ima te osobine. Ali su mrežice njenog mozga bile suviše široke, suviše grube da bi mogla da shvate tako sitne razlike. Bilo je dovoljno za nju da će jednog dana kad bude imala dovoljno novaca svako lepo misliti o njoj. Jednog dana! Ali ne sad. Ne sad, i pored svega što bi ma ko mogao da kaže o njoj. Sad nije vreme da se bude velika gospođa.
Petar je održao svoju reč. Tetka Piti se strašno uzrujala, a Petrova bolest se pogoršala prekonoć u takvoj meri da nikad više nije terao čeze. Posle toga je Skarlet terala sama, a žuljevi koji behu počeli da iščezavaju s njenih dlanova opet se pojaviše na njima.
Tako su prolazili meseci, a prohhladne aprilske kiše pređoše u toplo i mirisno vreme zelenog maja. Nedeije su bile ispunjene radom, brigama i smetnjama sve veće trudnoće, dok su stari prijatelji postajali hladni, a njena porodica sve ljubaznija, sve osetljivije zabrinuta zbog nje i sve potpunije slepa za stvarne razloge njenih napora. Za vreme tih dana strepnje i borbe postojala je na svetu samo jedna osoba na koju se mogla osloniti i koja ju je razumela, a to je bio Ret Batler. Bilo je pravo čudo što se on jedini od sviju javljao u toj svetlosti, jer je on bio nepostojan kao živa i pokvaren kao đavo koji je tek stigao iz pakla. Ali joj je on pokazivao svoje simpatije, stvar koju ona nije imala ni od koga i koju nije nikako očekivala od njega.
On je često odlazio iz grada na neka svoja tajanstvena putovanja u Nju Orleans, koja joj nije nikad objašnjavao ali za koje je ona sigurno osećala, s nešto malo ljubomore, da stoje u vezi s nekom ženom – ili sa ženama. Ali otkako čika Petar beše prestao da je vozi, on je sve duže i duže ostajao u Atlanti. Dok je bio u gradu veći deo vremena je provodio u kockanju na spratu iznad krčme »Kod savremene devojke«, ili u baru Bel Votling u piću s bogatijim Jenkima i kuferašima i u razgovoru i pravljenju planova za zgrtanje para, što je činilo da ga građani mrze, čak i više nego njegove drugove. Sad više nije dolazio da je posećuje u kući, verovatno iz obzira prema osećanjima Frenka i tetke Piti, koji bi negodovali kad bi muškarac dolazio u posetu dok je Skarlet u takvom stanju. Ali ju je slučajno sretao skoro svakog dana. Svaki čas bi se dešavalo da on pritera svoga konja uz njene čeze kad bi prolazila kroz puste delove Breskvine ulice ili Dekatur puta, gde su se nalazile njene strugare. Uvek bi zaustavio konja da razgovara s njom, a ponekad bi privezao konja za kola pa bi on vozio njena kola. Ona se tih dana zamarala mnogo brže nego što je volela da prizna i uvek mu je u sebi bila zahvalna kad bi prihvatio dizgine. On bi je uvek napustio pre nego što bi došli do grada, ali je sva Atlanta znala za njihove susrete, i to je bilo nešto novo što se moglo dodati dugom spisku Skarletinih vređanja pristojnosti.
Ona se ponekad pitala da li ti susreti nisu više nego slučajni. Postajali su sve brojniji što su nedelje više prolazile i što se u gradu osećala sve veća zategnutost usled crnačkih ispada. Ali, zašto on ide za njom baš onda kad ona izgleda najgore? Svakako nema nikakvih namera prema njoj, ako ih je ikad i imao, a ona je počinjala da sumnja čak i u to. Već je prošlo toliko meseci a on nije napravio nijednu šaljivu aluziju na njihovu očajnu scenu u zatvoru Jenkija. Nikad više nije pominjao Ašlija ni njenu ljubav prema njemu, niti je ikad pravio grube i nevaspitane primedbe o tome kako »žudi za njom«. Ona je smatrala za najpametnije da »pusti pse da na miru spavaju«, te nije tražila nikakva objašnjenja njihovih čestih susreta. I najzad pomisli da on pošto nema nikakvog drugog posla osim kocke i ima vrlo malo prijatnih poznanika u Atlanti traži nju samo radi prijatnog društva.
Makar kakvi bili njegovi razlozi njoj je njegovo društvo bilo dobrodošlo. On je neprestano slušao njena jadikovanja zbog izgubljenih mušterija, zbog rđavih dužnika, varalačkih postupaka g. Džonsona i Hjuove nesposobnosti. Radovao se njenim uspesima, dok se Frenk samo blago smeškao, a Piti bi samo rekla »Gle, je l' istina?«, nekako zabezeknuto. Bila je uverena da joj je često upućivao neke mušterije, jer je bio prisni prijatelj s bogatim Jenkima i kuferašima, ali je on poricao da joj pomaže. Ona je znala kakav je on i nikad mu nije verovala, ali bi se uvek zaradovala i oživela kad bi ga ugledala kako izjahuje iza neke okuke senovitog puta na svom visokom vrancu. Kad bi se popeo u kola i preuzeo dizgine iz njenih ruku, dobacujući joj neku drsku primedbu, ona bi se odmah osetila opet mlada, vesela i primamljiva i pored svih svojih briga. Mogla je da govori s njim skoro o svačemu, ne starajući se da krije svoje razloge ili svoja prava mišljenja. S njim nije nikad bila u neprilici o čemu da govori, kao s Frenkom – pa čak i s Ašlijem, ako hoće da bude iskrena prema sebi samoj. Naravno, u svim njenim razgovorima s Ašlijem bilo je tako mnogo stvari koje se nisu mogle govoriti iz obzira prema časti, ali je njihov silni značaj prožimao sve njihove reči. Bilo je utešno imati prijatelja kao što je Ret, sad kad je on iz nekog neobjašnjivog razloga odlučio da se tako lepo ponaša prema njoj. Vrlo utešno, jer je tih dana imala tako malo prijatelja.
– Rete – upita ona ljutilo, ubrzo posle čika Petrovog ultimatuma – zašto se svet u ovoj varoši ponaša prema meni tako gadno i zašto toliko govore o meni? Pitanje je o kome govore gore, o meni ili o kuferašima. Ja sam gledala svoj posao i nisam radila ništa ružno i...
– Ako niste radili ništa ružno to je zato što niste imali prilike, pa možda i oni to shvataju nekako nejasno.
– Oh, budite ozbiljni! Taj me svet tako ljuti. A ja sam se samo trudila da zaradim malo novaca i...
– Vi ste radili sve samo da budete drukčiji od svih ostalih žena i u tome ste prilično uspeli. Kao što sam vam i pre rekao, to je stvar koja se u ovom našem društvu ne oprašta. Razlikujete se, pa ste otišli do vraga. Skarlet, prosta činjenica što ste vi uspeli u svojoj strugari uvreda je za svakog čoveka koji nije uspeo. Imajte na umu da je mesto svake lepo vaspitane žene u njenom domu i da ona ne bi smela znati ništa o ovom poslovnom i surovom svetu.
– Ali da sam ostala u svom domu ja danas ne bih imala doma da u njemu ostanem.
– Tu se podrazumeva da bi trebalo da otmeno umrete od gladi i s puno ponosa.

– Oh, sve je to koješta! Pogledajte gđu Merivedar. Ona prodaje kolače Jenkima, a to je gore nego upravljanje strugarom, a gđa Elsing prima da šije tuđe stvari i drži pansionere, dok Fani mala nemoguće porculanske stvari koje nikom ne trebaju i koje svako kupuje da im pomogne...
– Ali vi ne shvatate stvar, draga moja. One ne uspevaju i zato ne vređaju osetljivi južnjački ponos njihovih muškaraca. Ljudi još mogu da kažu: »Sirote ludice, kako se muče. Pa neka, pustimo ih neka misle da nešto pomažu«. A osim toga, dame koje ste spomenuli ne uživaju što moraju da rade. One svakome daju na znanje da one to rade samo dok neki čovek ne dođe da ih smeni i da ih oslobodi njihovog neženskog tereta. I zato ih svako žali. Ali vi očevidno volite da radite, i vi očevidno ne mislite da dopustite nijednom čoveku da preuzme vaš posao od vas, pa niko ne oseća ništa za vas. A Atlanta vam to nikad neće oprostiti. Tako je prijatno sažaljevati ljude.
– Ja bih jako volela da vas vidim ozbiljnog ponekad. – Jeste li čuli istočnjačku poslovicu: »Psi laju, ali karavan prolazi«? Neka oni laju, Skarlet. Ja se bojim da ništa neće zaustaviti vaš karavan.
– Ali zašto je njima krivo ako ja steknem nešto novaca?
– Vi ne možete da imate sve, Skarlet. Vi možete ili da zarađujete novac na sadašnji neženski način i da svuda nailazite na hladnoću, ili da budete siromašni i otmeni pa da imate puno prijatelja. Vi ste izabrali svoje.
– Ja neću da budem siromašna – reče ona brzo.
– Ali je moj izbor na svom mestu, zar ne?
– Ako je novac ono što najviše želite na svetu ...
– Jeste, želim novac više nego išta drugo na svetu.
– Onda ste učinili jedini izbor. Ali s tim u vezi stoji izvesna kazna, kao i sa većinom stvari koje želite. To je usamljenost.
To nju ućutka za trenutak. To je istina. Kad je zastala da razmisli osećala se pomalo usamljena – usamljena bez ženskog društva. Za vreme rata imala je Elen koju je mogla posetiti kad se osećala neraspoložena. Posle Elenine smrti imala je Melani, iako ona i Melani nisu imale ničeg zajedničkog osim napornog rada na Tari. Sad nije imala nikoga, jer tetka Piti nije shvatala svet van svog uskog kruga poznanika.
– Ja mislim ... ja mislim – poče ona oklevajući – da sam ja uvek bila usamljena kad su u pitanju žene. Nije samo moj rad razlog zbog koga me gospođe u Atlanti ne vole. One me ionako ne vole. U samoj stvari mene nijedna žena nije volela, osim moje majke. Čak ni moje sestre. Ja ne znam zašto, ali čak ni pre rata, čak i pre nego što sam se udala za Čarlsa žene me nisu volele i kao da nisu odobravale ono što sam ja radila...
– Vi zaboravljate na gđu Vilks – reče Ret, a oči mu zasvetleše zajedljivo. – Ona je uvek bila uz vas sve do kraja. Ja smem da kažem da bi ona odobrila sve što biste vi uradili, osim ubistva.
Skarlet pomisli u sebi sumorno: »Odobrila je i samo ubistvo«, i nasmeja se prezrivo.
– Oh, Meli! – reče ona, pa dodade sa žaljenjem:
– To svakako ne služi meni na čast što je Meli jedina žena koja odobrava moje postupke, jer ona nema baš mnogo mozga. Da ima malo pameti... – I zastade nešto zbunjena.
– Da ima malo pameti ona bi shvatila poneku stvar, pa ne bi odobravala – završi Ret njenu rečenicu. –  E, pa, vi znate o tome više nego ja, razume se.
– Neka vrag nosi vaše pamćenje i vaše nevaspitano ponašanje.
– Ja ću preći preko vaše neopravdane grubosti s ćutanjem koje ona zaslužuje, pa ću se vratiti na vaš raniji predmet. Pomirite se s tim. Ako ste drukčiji, onda ste izdvojeni ne samo od ljudi vašeg doba, nego i od onih iz pokolenja vaših roditelja, kao i vaše dece. Oni vas neće nikad razumeti i zgranjavaće se ma šta vi radili Ali bi vaši dedovi bili ponosni zbog vas i rekli bi: »Evo jednog iverka od stare klade«, a unučad će uzdisati zavidljivo i govoriti: »Što je ta naša baka morala biti sjajna!« i trudiće se da budu kao vi.
Skarlet se stade veselo smejati.
– Što vi ponekad umete da pogodite istinu! Eto, na primer, moja baka Robijar. Mami je imala običaj da mi je neprestano ističe za primer kad god sam bila nevaljala. Baka je bila hladna kao led i stroga u pogledu ponašanja svoga i svakog drugog, ali se udavala triput i mnogo se ljudi tuklo na dvobojima zbog nje, a upotrebljavala je ruž i najnepristojnije duboko izrezane haljine i ni... no ... ovaj... skoro ništa ispod haljina.
– A vi ste joj se strašno divili iako ste se trudili da budete kao vaša majka. Ja sam imao dedu iz porodice Batler koji je bio morski gusar.
– Ozbiljno! Od onih koji su terali ljude da skaču s daske u more?
– Sigurno je terao ljude da skaču s daske, ako je bilo kakvih para da se na taj način zarade. Na svaki način, zaradio je toliko novaca da je mog oca ostavio sasvim bogatog. Ali ga je porodica uvek brižljivo pominjala kao pomorskog kapetana. Poginuo je u jednoj tuči u krčmi, mnogo pre mog rođenja. Nije ni potrebno da se kaže da je njegova smrt značila veliko olakšanje za njegovu decu, jer je čiča većim delom vremena pio, a kad bi se napio imao je običaj da zaboravi da je bivši pomorski kapetan pa je pričao uspomene od kojih se deci dizala kosa na glavi. Ali ipak, ja sam mu se divio i trudio sam se da se ugledam na njega mnogo više nego na svoga oca, jer je moj otac jedan čestit gospodin, pun časnih navika i pobožnih pogleda – znate već kako je. Ja sam uveren da vas vaša deca neće mnogo ceniti, Skarlet, kao što vas gđe Merivedar i Elsing i njihov porod ne cene sada. Vaša će deca, verovatno, biti meki, mirni stvorovi, kao što je obično slučaj s decom prekaljenih ljudi. A da bi stvar bila još gora, vi ste, kao i svaka majka, tvrdo rešeni da oni nikad ne saznaju za nevolje koje ste vi pretrpeli. A to je sasvim pogrešno. Nevolje stvaraju ljude, ili ih krše. Zato ćete morati čekati tek da vam se unuci dive.
– Htela bih da znam kakvi li će naši unuci biti!
– Da li s tim »naši« hoćete da nagovestite da ćemo mi imati zajedničke unuke? Ih, gospođo Kenedi! Skarlet, koja iznenada shvati svoju omašku u govoru, sva pocrvene. Zastidela se od nečeg više a ne samo od njegovih šaljivih reči jer se odjednom seti svoga stanja. Nijedno od njih nije nikad nijednom reči ciljalo na njeno stanje, a ona je uvek držala skut svoje haljine ispod pazuha kad je bila s njim, čak i kad je bilo toplo, tešeći se na običan ženski način verovanjem da se ništa ne vidi kad se tako pokrije, pa se odjednom naljuti na svoje stanje i zastide što on zna za to.
– Odmah da ste sišli s ovih kola, vi pokvarenjače! – reče ona, a glas joj je drhtao.
– Nije mi ni na kraj pameti da to uradim – odgovori on mirno. – Smrknuće se pre nego što vi stignete kući, a ima jedna nova kolonija crnaca u šatorima i barakama blizu idućeg izvora: opasnih crnaca, kako čujem, pa ne vidim razloga zašto biste vi dali vatrenim članovima Kju Klaks Klena povoda da navlače svoje noćne košulje i da jašu daleko od kuće po noći.
– Izlazite – viknu ona vukući za dizgine i odjednom joj pozli. On brzo zadrža konja, dodade joj dve čiste maramice i pridrža joj glavu preko ivice čeza prilično vešto. Za nekoliko trenutaka njoj se učini da sunce, koje se spuštalo prema zapadu i čiji su kosi zraci treperili kroz mlado zeleno lišće, posrće u vihoru zelene i zlatne boje. Kad nastup popusti ona stavi glavu među ruke i zaplaka od čistog stida. Ne samo što joj je pozlilo pred jednim čovekom – što je za jednu ženu najveća neprilika koja je može zadesiti – nego je tim samim i sramna činjenica njene trudnoće postala očevidna. Osećala je da neće nikad više moći pogledati Retu u lice. Da se to desi baš njoj, i to pred Retom, koji nema nimalo poštovanja prema ženama! Plakala je očekujući neku njegovu sirovu i šaljivu primedbu koju mu ne bi nikad oprostila.
– Ne budite ludi – reče joj on mirno. – A zaista ste ludi ako plačete zbog stida. No, Skarlet, ne budite dete! Vi sigurno znate da ja, pošto nisam slep, znam već odavno za vašu trudnoću.
Ona samo izusti »oh!« užasnutim glasom i pokri svoje crveno lice rukama. Zgrozila ju je i sama ta reč. Frenk je uvek o njenoj trudnoći govorio zbunjeno kao o »vašem stanju«, a Džerald je imao običaj da kaže nežno za trudnu ženu da je »kao u porodici« kad bi morao da govori o takvim stvarima, dok su žene govorile o trudnoći kao o ženi »u škripcu«.
– Vi ste pravo dete ako ste mislili da ja to ne znam, pored sveg vašeg umotavanja u skut haljine. Razume se da sam znao, jer inače iz kakvog bih ja razloga...
Odjednom stade i među njima zavlada ćutanje. On uze dizgine i zapucka jezikom konju. Nastavio je da govori a njegovo otezanje padalo je prijatno na njene uši i izvestan deo rumenila poče iščezavati s njenog pognutog lica.
– Ja nisam mislio da se vi možete tako zgranuti, Skarlet. Mislio sam da ste razuman stvor, pa sam se razočarao. Je li moguće da se u vašim grudima još krije čednost? Bojim se da se ja nisam ponašao kao lepo vaspitan gospodin s obzirom na to što me trudne žene nimalo ne zbunjuju kako bi trebalo. Ja nalazim da mogu da se prema njima ponašam kao prema normalnim stvorovima, a ne da gledam u zemlju ili u nebo, ili kuda bilo u vasionu samo ne u njihov struk – pa da onda krišom bacam na njih poglede koje sam oduvek smatrao za vrhunac nepristojnosti. Zašto bih to radio? To je jedno potpuno normalno stanje. Evropljani su mnogo pametniji od nas. Oni čestitaju budućim majkama na njihovom stanju, iako ja ne bih savetovao da idemo tako daleko, ja ipak smatram da je to pametnije nego naš način nastojanja da se pravimo nevešti. To je jedno prirodno stanje i žene bi trebalo da budu ponosne, umesto da se kriju iza zatvorenih vrata kao da su izvršile neki zločin.
– Ponosne! – uzviknu ona prigušenim glasom. – Ponosne... uh!
– Zar se vi ne ponosite što ćete imati dete?
– Oh, bože sačuvaj! Ja... ja mrzim decu!
– Valjda mislite – Frenkovo dete?
– Ne – čije bilo dete ...
Za trenutak se opet trže na tu novu omašku u govoru, ali je njegov glas nastavljao da govori glatko, kao da to nije ni opazio.
– Onda se mi razlikujemo. Ja volim decu.
– Volite ih? – uzviknu ona i pogleda naviše, tako iznenađena tim tvrđenjem da zaboravi na svoju zbunjenost. – Ala vi lažete!
– Ja volim bebe i volim malu decu, dok ne počnu da rastu i stiču odrasle navike mišljenja, odrasle navike da lažu i podvaljuju, i da budu prljavi. To ne može biti nikakva novost za vas. Vi znate da ja volim Veida Hamptona mnogo, iako on nije baš onakav dečko kakav bi trebalo da bude.
»To je istina« – pomisli Skarlet u sebi, čudeći se odjednom. Izgledalo je da on zaista voli Veida i često mu je kupovao poklone.
– Sad kad smo izneli taj strašni predmet na svetlost i kad vi priznajete da očekujete bebu u nedalekoj budućnosti ja ću vam reči nešto što sam nedeljama hteo da vam kažem – dve stvari. Prva je da je vrlo opasno da se vozite sami. Vi to znate. To su vam svi dosta često govorili. Ako vi lično ne marite za to da li će vas neka napastvovati, mogli biste da se osvrnete na posledice. Zbog vaše upornosti vi možete doći u položaj u kome bi vaši hrabri sugrađani bili primorani da vas osvete vešanjem nekoliko crnaca. A to bi nateralo Jenkije da se ustreme na njih, pa bi neko verovatno bio obešen. Da li vam je  palo na pamet da je možda jedan od razloga što vas gospođe mrze u tome što vaše ponašanje može da izazove vešanje njihovih sinova i muževa? A osim toga ako Kju Klaks Klen bude imao posla još s kojim crncem Jenki će pritegnuti Atlantu tako strašno da će se Šermanovo držanje smatrati za anđeosko. Ja znam šta govorim jer ja sam nerazdvojan s Jenkima. Sramno je da priznam, ali oni se prema meni ponašaju kao prema jednom od svojih i ja ih slušam kako govore otvoreno. Oni nameravaju da unište Kju Klaks pa makar to značilo i spaljivanje cele varoši ponovo i vešanje svakog muškarca preko deset godina. To bi vas zabolelo, Skarlet. Mogli biste da izgubite novac. I ne može se reči gde će požar prerije prestati kad jednom krene. Konfiskovanje imovine, povišenje poreza, globe na podozrive žene – čuo sam kako se sve te stvari predlažu. Kju Klaks ...
– Da li vi znate koga iz Kju Klaksa? Je li Tomi Velbarn, ili Hju, ili...
On sleže ramenima nestrpljivo.
– Kako bih ja to znao? Ja sam renegat, prevrtljivac, Skalavag. Zar bih ja mogao da znam? Ali stvarno znam neke ljude na koje se sumnja i samo jedan pogrešan pokret s njihove strane i oni su već gotovi za vešanje. lako znam da vi ne biste žalili što biste svoje bližnje poslali na vešala, ja verujem da biste žalili svoje strugare. Vidim po vašem tvrdoglavom izrazu lica da mi ne verujete i da moje reči padaju na kamenito zemljište. Zato ja mogu samo da vam kažem da držite svoj revolver spreman, a kad sam u varoši ja ću nastojati da vam se nađem pri ruci, da vas vozim ...
– Rete, da li vi zaista... da li ste vi zbog moje zaštite ...
– Da, draga moja, moje mnogo hvaljeno viteštvo je ono što me nagoni da vas štitim. – Podrugljivi sjaj poče da se pojavljuje u njegovim crnim očima, a svi znaci ozbiljnosti iščezoše s njegovog lica.
–  A zašto?
– Zbog moje duboke ljubavi prema vama, gospođo Kenedi. Da, ja sam u tišini žudeo za vama i obožavao vas izdaleka, ali pošto sam častan čovek, kao i g. Ašli Vilks, ja sam to krio od vas. Ali avaj, vi ste Frenkova žena i čast mi je zabranjivala da vam to kažem.Ali kao što i časnost g. Vilksa napukne ponekad, tako isto i moja sad puca i ja vam otkrivam svoju tajnu ljubav i svoju ...
– Oh, za ime božje, ćutite – prekide ga Skarlet koju je kao i uvek bunilo kad bi je on pravio nekom uobraženom ludom, i pošto nije volela da čuje kako Ašli i njegova čast postaju ponovo predmet razgovora. – Koja je ona druga stvar koju ste hteli da mi kažete?
– Šta? Vi menjate predmet razgovora kad vam ja otkrivam svoje zaljubljeno, ali izranjavljeno srce?
E pa, druga stvar je u ovome. – Podrugljiv sjaj zamre u njegovim očima, a lice mu postade mrko i mirno.
– Hteo bih da učinite nešto sa ovim konjem. Tvrdoglav je i ima usta tvrda kao gvožđe. Zamara vas da ga terate, zar ne? E pa, kad bi se on rešio da jurne, vi ga ne biste mogli nikako zadržati. Trebalo bi da mu stavite najteži đem koji možete da dobijete, ili da mi dopustite da vam ga zamenim za jednog blagog konja s malo osetljivijim ustima.
Ona pogleda naviše u njegovo mirno i blago lice i odjednom njena razdraženost iščeze isto onako kako je iščezla zbunjenost posle razgovora o trudnoći. On je bio tako dobar da joj je pre kratkog vremena pomogao baš kad je htela da umre od stida. A sad je bio još ljubazniji i s mnogo više obazrivosti u pogledu konja. Nju ispuni osećanje zahvalnosti prema njemu i upita se zašto on ne može da bude uvek takav.
– Ovoga konja je teško terati – saglasi se ona krotko. – Ponekad me mišice bole po celu noć od silnog zatezanja dizgina. Učinite s njim što god smatrate za najbolje, gospodine Rete.
Njegove oči zasvetlucaše pakosno.
– To zvuči slatko i vrlo ženski, gospođo Kenedi. Nikako po vašem zapovedničkom načinu. Dakle, samo treba vešto postupati pa da se od vas napravi loza koja se pripija.
Ona se natmuri i ljutina joj se opet vrati.
– Ovoga puta ćete sići s mojih kola, ili ću vas ošinuti bičem. Ja ne znam zašto vas trpim – zašto pokušavam da budem ljubazna prema vama. Vi ne znate šta je lepo ponašanje. Vi ne znate za moral. Vi niste ništa do... No, silazite! Ja to ozbiljno mislim.
A kad on već beše sišao i dok odvezivaše konja smešeći se izazivački prema njoj ona ne mogade da uguši svoj osmeh kad je odlazila.
Da, grub je, varalica je, nesiguran je da čovek ima posla s njim, i nikad se ne može znati kad će se tupo oruđe koje mu se u trenutku neopreznosti da u ruke pretvoriti u najoštriji nož. Ali, na kraju krajeva, on čoveka oživi i zagreje kao... kao krišom popijena čašica konjaka.
Za tih nekoliko meseci Skarlet se beše navikla na konjak. Kad bi dolazila kući kasno popodne, sva prokisla, sva zgrčena i puna bolova od nekoliko časova provedenih u čezama, ništa je ne bi osnažilo tako kao pomisao na bocu sakrivenu u gornjoj fijoci pisaćeg stola, zaključanoj i sklonjenoj od Maminih radoznalih očiju. Dr Midu nije palo na pamet da je upozori da žena u njenom stanju ne treba da pije, jer mu nije bilo ni na kraj pameti da jedna pristojna žena može da pije nešto jače nego što je vino od dudinja. Osim, razume se, čaše šampanjca na nekom venčanju, ili toplog čaja s rumom kad leži u postelji od jakog nazeba. Ima, naravno, nesrećnih žena koje piju, na večitu sramotu svojih porodica, kao što ima žena koje su lude, ili razvedene, ili koje veruju zajedno sa mis Suzanom B. Antoni da žene treba da glasaju. Ali makar koliko dobri doktor mislio rđavo o Skarleti, on ipak nije podozrevao da ona Skarlet je pronašla da čašica čistog konjaka pre večere naročito pomaže, a uvek se može posle toga žvakati malo kafe, ili se mogu isprati usta mirisavom vodom da se odstrani miris iz usta. Zašto su ljudi tako strogi u pogledu žena koje piju, dok oni mogu da piju i da se opijaju da sve posrću kad god im je volja? Ponekad, dok bi Frenk ležao hrčući pored nje a njoj san nije išao na oči, dok je ležala i prevrtala se, puna strahovanja od siromaštva, straha od Jenkija, puna čežnje za Tarom i žudnje za Ašlijem, ona je mislila da bi poludela da joj nije bilo boce s konjakom. A kad bi se poznata, prijatna toplina stala razlivati po žilama, njene nevolje su počinjale da blede. Pošto bi triput povukla, ona je uvek mogla da kaže sebi: »Misliću o tim stvarima sutra, kad budem mogla bolje da izdržim«.
Ali je bilo noći kad ni konjak nije mogao da utiša bol u njenom srcu, bol koji je bio jači nego strah da može izgubiti strugare, bol zbog čežnje da opet vidi Taru. Atlanta sa svojom bukom, svojim novim zgradama, svojim novim licima, uskim ulicama prepunim konja i kola i užurbanom gomilom sveta, kao da ju je ponekad gušila. Volela je Atlantu, ali... oh, gde je onaj slatki mir i seoska tišina s Tare, crvene njive i tamne jele oko nje? Oh, da joj je da se samo vrati na Taru, pa makar kako joj život bio težak tamo! I da bude blizu Ašlija, samo da ga vidi, da ga čuje kako govori, da je podržava saznanje o njegovoj ljubavi! Svako pismo od Melani u kome joj ona javlja da su dobro, svako pisamce od Vila sa izveštajem o oranju, setvi o napredovanju pamuka ulivalo joj je uvek ponovo čežnju za domom.
Idem kući u junu. I onako ne mogu ništa da uradim ovde posle toga. Idem kući za nekoliko meseci, ona je mislila, а njeno srce je pevalo.
Otišla je juna kući, ali ne onako kako je nameravala, nešto ranije stiže kratka poruka od Vila, da je Džerald bio mrtav.

XXXIX
Voz je imao mnogo zakašnjenja, i dugi, tamnoplavi junski suton već se spuštao na ceo kraj kad Skarlet siđe s voza u Džonsborou. Žuti zraci svetlosti od svetiljki videli su se u kućama i dućanima koji još behu preostaii u selu, ali ih je bilo malo. Ovde-onde bilo je praznina između zgrada u glavnoj ulici gde su kuće za stanovanje porušene bombama ili spaljene. Porušene kuće s rupama od granata u krovovima i odvaljenim polovinama zidova stajale su pred njom ćutljivo i sumorno. Nekoliko osedlanih konja i zaprega mazgi beše privezano za trem ispred Bulardove radnje. Prašnjavi crveni put bio je prazan i bez života, a jedini šumovi koji su se čuli u selu bili su uzvici i pijan smeh koji su se razlegali kroz vazduh sutona iz jedne krčme daleko dole niz ulicu.
Stanična zgrada nije bila ponovo sazidana otkako je izgorela u bici, a na njenom mestu stajao je samo jedan zaklon od dasaka, bez bočnih zidova koji bi štitili od nevremena. Skarlet je šetkala pod njim, pa onda sede na jedno od praznih buradi koja su očevidno bila stavljena tu da služe za sedenje. Gledala je niz ulicu ne bi li videla Vila Bentina. Vil je imao da dođe da je dočeka. On je morao znati da će ona uzeti prvi voz čim bude primila lakonsko saopštenje da je Džerald umro.
Pošla je tako iznenada da je u svojoj platnenoj ručnoj torbi imala samo spavaćicu i četkicu za zube. Osećala se neugodno u tesnoj crnoj haljini koju je pozajmila od gđe Mid, jer nije imala vremena da za sebe napravi crninu. Gđa Mid je sad bila mršava, a Skarletina trudnoća poodmakla, pa joj je haljina bila iz dva razloga nezgodna. Čak i u svojoj žalosti zbog Džeraldove smrti ona nije zaboravljala na svoj spoljašnji izgled, nego je gledala niz svoje telo s odvratnošću. Struk joj je bio sasvim iščezao a lice i članci natekli. Sve dosad ona nije mnogo marila kako izgleda, ali sad kad je kroz jedan sat imala da vidi Ašlija do toga joj beše mnogo stalo. Čak i onako slomljena srca ona je uzmicala od pomisli da iziđe pred njega noseći u sebi dete drugog čoveka. Ona voli njega a i on nju, te je sad to neželjeno dete izgledalo kao dokaz neverstva prema toj ljubavi. Ali makar koliko ona mrzela da dopusti da je on vidi bez nekadašnje vitkosti stasa i bez njenog lakog hoda, tu se sad nije moglo ništa učiniti. Lupkala je nestrpljivo nogom. Trebalo je da je Vil dočeka. Ona bi, razume se, mogla da ide do Bulardove radnje da pita za njega, ili da moli nekog da je odveze do Tare ako bi videla da on nije mogao da dođe. Ali nije joj se išlo Bulardu. Subota je uveče, pa će, verovatno, polovina ljudi iz Pokrajine biti tamo. Nije volela da se pokazuje u tom svom stanju i u toj neprikladnoj crnoj haljini koja je više isticala nego što je krila njeno stanje. A nije želela ni da sluša ljubazne izjave saučešća koje bi pljuštate sa svih strana zbog Džeraldove smrti. Njoj ništa ne treba ničije saučešće. Bojala se da će zaplakati ako ma ko pomene njegovo ime pred njom. A ona ne želi da plače. Znala je da će ako samo jednom počne da plače biti onako isto kao i kad je plakala na konjskoj grivi one strašne noći kad je Atlanta pala i kad ju je Ret ostavio na mračnom putu izvan varoši, kad je lila strašne suze koje joj razdirale srce i nisu mogle prestati.
Ne, neće da plače! Oseti kako joj se u grlu podiže , nešto, kao što joj se često dizalo otkako je dobila tu vest, ali joj plakanje ne bi ništa pomoglo. Samo bi je zbunilo i oslabilo. Zašto, o, zašto joj Vil, ili Melani, ili sestre nisu pisali da je Džerald bolestan? Ona bi otišla prvim vozom da ga neguje, dovela bi i lekara iz Atlante ako je potrebno. Budale – svi su budale! Zar ne mogu da izvedu ništa bez nje? Ona ne može biti istovremeno na dva mesta, a sam bog zna da ona u Atlanti radi sve što može za sve njih.
Vrtela se oko sebe na onom buretu, postajala uznemirena i nervozna što Vil još nikako ne dolazi. Gde je on? Zatim ču iza sebe škripu šljake na šinama, pa okrenuvši se vide Aleksa Fontena kako prelazi preko pruge prema jednom vagonu s džakom zobi na ramenu.
– Gospode bože! Jeste li to vi, Skarlet? – viknu on zbacivši džak i pritrča joj s osećanjem zadovoljstva jasno ispisanim preko celog njegovog ogorčenog, crnopurastog, sitnog lica. – Tako mi je milo što vas vidim. Video sam Vila tamo kod kovača, potkivaju mu konja. Voz je imao zakašnjenje, pa je mislio da će imati vremena. Hoćete li da ga zovnem?
– Da, molim vas, Aleks – reče ona smešeći se i pored sve svoje žalosti. Bilo joj je prijatno što vidi jedno lice iz Pokrajine.
– Oh ... ovaj... Skarlet – poče on nespretno, još je držeći za ruku. – Strašno mi je žao zbog vašeg oca.
– Hvala vam – odgovori ona, žaleći što joj je on to rekao. Njegove reči joj izazvaše tako jasno pred oči Džeraldovo rumeno lice i njegov gromki glas.
– Ako je to neka uteha za vas, Skarlet, mi se mnogo ponosimo njime u ovom kraju – nastavljao je Aleks, puštajući njenu ruku. – On... pa... mi zamišljamo da je umro kao vojnik, za stvar jednog vojnika.
Šta sad on misli s tim, pitala se ona zbunjeno. Vojnik? Da ga nije ko ubio iz puške? Da se nije upustio u borbu s nekim Skalavagom kao što je učinio Toni? Ali ona ne sme da sluša ništa više. Zaplakala bi ako bi govorila o njemu, a ona ne sme da plače sve dok ne bude sigurna u kolima sa Vilom i napolju van sela gde je niko strani ne može videti. Vil ne znači ništa. On je kao neki brat.
– Aleks, ja ne želim da govorim o tome – reče ona kratko.
– Ja vam ne zameram nimalo, Skarlet – reče Aleks, a tamno rumenilo mu obli lice. – Da je to moja sestra, ja bih ... no, Skarlet, ja dosad još nisam nikad rekao grubu reč ni o jednoj ženi, ali ja lično mislim da bi neko morao da išiba Sjuelin trostrukom kamdžijom.
»O kakvim on to ludostima sad govori? – pitala se ona. – šta sad Sjuelin ima posla s tim?«
– Svako u ovom kraju ima to isto osećanje u pogledu nje. Žao mi je što moram da kažem da je Vil jedini koji je brani – i, naravno, gospođa Melani, ali ona je svetica, ona ne govori ružno ni o kome, a...
– Ja rekoh da ne želim da govorim o tome – reče ona hladno, ali Aleks kao da se nije osećao postiđen. Izgledao je kao da razume njenu neučtivost i da joj je to vrlo nezgodno. Ona ne želi da sluša rđave stvari o svojoj porodici od jednog tuđeg čoveka, a ne želi da on vidi da ona nije obaveštena o onome što se desilo. Zašto joj Vil nije dostavio potpunije pojedinosti?
Osećala se neugodno što je Aleks gleda tako uporno kao da opaža njeno stanje i to ju je dovodilo u nepriliku. Ali je Aleks, dok je kroz sumrak zagledao njeno lice, mislio da je ono toliko izmenjeno da se pitao kako ju je uopšte prepoznao. Sigurno zato što će da dobije bebu. Žene izgledaju čudno u takvom stanju. A, naravno, mora i da se oseća strašno zbog smrti staroga O'Hare. Ona je bila njegova mezimica. Ali ne, promena je na njoj mnogo dublja. Zaista izgleda bolje nego što je izgledala kad ju je poslednji put video. Izgleda kao da pošteno jede bar triput na dan, a nestalo joj je delom iz očiju onog izgleda gonjene životinje. Sad su one oči koje su izgledale zaplašene i očajne samo krute. Na njoj se vidi neki zapovednički, pouzdan i odlučan izgled, čak i kad se smeši. Kladio bi se da stari Frenk igra pred njom! Da, svakako se promenila. Nema zbora da je lepa žena, ali je s njenog lica nestalo sve one lepe, slatke mekoće i onog laskavog načina na koji je ona umela da pogleda u čoveka kao da on zna više nego i sam svemogući bog.
Pa zar se nisu i oni svi promenili? Aleks baci pogled niz sebe na svoje grubo odelo, a lice mu dobi uobičajeni ogorčen izraz. Kad bi ponekad noću ležao budan i pitao se kako će njegova majka doći do potrebne operacije, kako će se sinčić njegovog brata, mali Džo, školovati, ili odakle će stvoriti novac za još jednu mazgu, on je žalio što rat još ne traje i želeo je da je večito potrajao. Onda nisu ni znali kako su srećni. U vojsci je bar uvek bilo nečega da se jede, makar i same pogače, i uvek je neko izdavao zapovesti a nije bilo ovog mučenja sa rešavanjem raznih teških pitanja koja se uopšte ne mogu rešiti – ničega oko čega bi imao čovek da se brine, osim za to da ne pogine. Pa je tu i Dimiti Manro, Aleks bi želeo da se njom oženi, a znao je da ne može kad ima već toliko svojih da izdržava. Voli je tako dugo, a Sad već venu ruže na njenim obrazima i nestaje radosti iz njenih očiju. Samo da bar Toni nije morao da beži u Teksas. Još jedan čovek kod kuće značio bi vrlo mnogo. Sad je njegov mili, prgavi mali brat bez centa negde na Zapadu. Da, svi su se promenili. A zašto i ne bi? I uzdahnu teško.
– Nisam vam ni zahvalio za ono što ste učinili, vi i Frenk, za Tonija – reče on. – Vi ste mu pomogli da umakne, zar ne? To je bilo divno s vaše strane. Ja sam izvesnim obilaznim putem saznao da mu je dobro i da je siguran u Teksasu. Bojao sam se da vam pišem i da pitam ... ali, da li ste mu Frenk i vi pozajmili novac? Hteo bih da vam to vratim ...
– Oh, Aleks, molim vas, ćutite. Nemojte sada! – uzviknu Skarlet. Za jedan trenutak novac nije ništa značio za nju.
Aleks je ćutao za časak.
– Idem da vam zovnem Vila – reče on. – Mi ćemo sutra doći svi na pogreb.
Baš kad on podiže džak i okrete se da pođe, iz jedne sporedne uličice pojaviše se neka rasklimatana kola i dođoše do njih uz jako škripanje. Vil joj doviknu sa sedišta: »Izvinite, Skarlet, što sam zakasnio!«
I, sišavši nespretno s kola, on stade hramati prema njoj, saže se i poljubi je u obraz. Vil je nije nikad dotle poljubio i nije nikad propustio da ispred njenog imena ne stavi reč »gospođo«, a sad, iako ju je to iznenadilo, njoj to prijatno zagreja srce i jako joj se dopade. Zatim je pažljivo podiže preko točka, a ona pogleda oko sebe i vide da je u onim istim rasklimatanim kolima u kojima je pobegla iz Atlante. Kako li se to ona još nisu raspala? Mora da ih je Vil krpio vrlo dobro. Pomalo ju je hvatala muka dok ih je gledala i sećala se one noći. Makar nemala cipela na nogama, ni hrane na stolu tetke Piti, ona će se postarati da Tara dobije nova kola i da se ova spale.
Vil isprva nije ništa govorio, i Skarlet mu je bila zahvalna. On baci svoj izgužvani slamni šešir natrag u kola, na slamu, stade puckati jezikom konju i pođoše. Vil je izgledao isti, mršav i čvornovat, bledoriđe kose, blagih očiju, strpljiv kao tegleće marvinče.
Za leđima ostaviše selo i skrenuše na crveni put za Taru. Po ivicama neba se još zadržavalo lako rumenilo, a debeli, paperjasti oblaci behu obrubljeni zlatom i najbleđim zelenilom. Tišina poljskog sutona se spusti na njih i umiri ih kao molitva. Kako li je izdržala, pomisli ona, toliko meseci daleko od svežeg mirisa poljskog vazduha, poorane zemlje i slatkih letnjih noći? Vlažna crvena zemlja je mirisala tako lepo, tako poznato, tako prijateljski, da je skoro želela da siđe i da njom napuni šake. Kukavičnjak, koji je zastirao izlokane strane puta zamršenim zelenilom, mirisao je prodorno kao i uvek posle kiše, najslađim mirisom na svetu. Nad njihovim glavama jedno jato lasta prolete iznenada na brzim krilima, a i poneki zečić bi protrčao preko puta s belim repićem koji mu je odskakao kao paperjasta pufna za puder. Ona je s uživanjem gledala kako pamuk lepo izgleda dok su prolazili među pooranih njiva na kojima se zeleno grmlje uzdizalo snažno iz crvene zemlje. Kako sve to divno izgleda! Meka, sivkasta izmaglica po barovitim nizinama, crvena zemlja i bujan pamuk, njive na padinama s vijugavim zemnim redovima i crne jele koje se dižu iza svega kao crne zidine. Kako je mogla tako dugo ostati u Atlanti?
– Skarlet, pre nego što vam budem pričao o gospodinu O'Hari – a hoću da vam sve kažem pre nego što stignemo kući – ja želim da vas upitam za mišljenje o jednoj stvari. Smatram da ste sad vi glava porodice.
– Šta je to, Vile?
On za trenutak upravi prema njoj svoj blagi, trezveni pogled.
– Hteo sam da vas zamolim za odobrenje da se oženim Sjuelinom.
Skarlet se dohvati rukama za sedište, jer je bila tako iznenađena da zamalo nije pala unazad. Da se oženi Sjuelinom! Ona nije nikako mogla da zamisli da bi se neko mogao oženiti Sjuelinom otkako joj je ona otela Frenka Kenedija. Ko bi uzeo Sjuelinu?
– Za ime božje, Vile!
– Onda da shvatim da vam nije krivo?
– Krivo? Nije, nego... Slušajte, Vile, vi ste me zapanjili! Vi da se oženite Sjuelinom, Vile? Pa ja sam uvek mislila da se vi udvarate Karini.
Vil je držao oči uperene u leđa konja, i stade ga šibati uzdama. Njegov profil se nimalo ne izmeni, ali se njoj učini da je duboko uzdahnuo.
– Možda i jesam – reče on.
– Pa, zar vas ona neće?
– Nisam je nikad ni pitao.
– Oh, Vile, vi ste ludi. Pitajte je. Ona vredi koliko dve Sjueline!
– Skarlet, vi ne znate mnoge stvari koje su se događale na Tari. Vi nas u poslednje vreme niste počastvovali svojom pažnjom.
– Nisam, zar nisam? – planu ona. – A šta vi mislite da sam ja radila u Atlanti? Vozila se u kočijama s četiri konja i išla po balovima? Zar vam nisam slala novac svakog meseca? Zar nisam platila porez i opravila krov, kupila vam nov plug i mazge? Zar nisam ...
– Hajde, nemojte sad da pokazujete svoju irsku krv – prekide je on sasvim mirno. – Ako iko zna šta ste vi sve uradili, to ja znam, jer to je bio posao za dva čoveka.
Ona malo omekša, pa upita:
– No, pa šta onda hoćete da kažete?
– E pa eto, vi ste nam čuvali krov nad glavom i punili nam ostavu hranom, ja vam to ne sporim, ali niste mnogo mislili o svemu što se dešava u čijoj bilo glavi na Tari. Ja vam to ne zameram, Skarlet. To je vaš način. Vi se nikad niste brinuli za ono što se dešava u glavama ljudi. Ali ja se samo trudim da vam objasnim da ja nisam nikad zaprosio gospođicu Karinu zato što sam znao da mi to neće vredeti ništa. Ona mi je bila kao mala sestrica i mislim da ona ni s kim ne govori tako otvoreno kao sa mnom. Ali ona nije nikad prebolela onog poginulog mladića, niti će ga ikad preboleti. I mogu vam odmah kazati da ona namerava da ide u neki manastir tamo u Čarlstonu.
– Šalite li se vi?
– E, znao sam ja da će vas to začuditi, pa hoću da vas molim, Skarlet, nemojte da se prepirete o tome s njom, ni da je grdite, ili da joj se podsmevate. Pustite je neka ide. Ona sad ništa drugo ne želi. Njeno je srce prepuklo.
– Ali, božje mi brade, tolikom svetu srce prepukne, pa ipak ne beži u manastir. Pogledajte mene. I ja sam izgubila muža.
– Ali vama nije srce prepuklo. – Vil to reče mirno, pa uzevši jednu slamku sa dna kola stavi je u usta i poče je žvakati polagano. Njoj na te njegove reči stade dah. Kao i uvek kad bi čula kako joj neko kaže istinu, makar kako joj ta istina bila neprijatna, njena duboka urođena čestitost ju je prisiljavala da prizna tu istinu. Gutala je neko vreme i pokušavala da se privikne na pomisao o Karini kao kaluđerici.
– Obećajte mi da joj nećete dosađivati zbog toga.
– Pa dobro, obećavam – reče ona i pogleda u njega nekim novim razumevanjem i s izvesnim zaprepašćenjem. Vil voli Karinu, voli je još i sad toliko da se zauzima za nju i želi da joj olakša odlazak. A ipak hoće da se oženi Sjuelinom.
– Lepo, ali šta je to sa Sjuelinom? Vi nju ne volite, zar ne?
– O, da, volim je na izvestan način – reče on, pa izvadi slamku iz usta i stade je zagledati kao da ga jako zanima. – Sjuelin nije tako rđava kao što vi mislite, Skarlet. Ja mislim da ćemo se mi vrlo dobro slagati. Kod Sjuelin je jedina muka u tome što joj treba muž i koje dete, a to je baš ono što treba svakoj ženi.
Kola su se neko vreme truckala po neravnom putu, dok su njih dvoje ćutali. Skarletina glava je bila puna misli. Mora da tu postoji nešto više nego što se vidi na površini, nešto dublje, važnije, što nagoni tog blagog i odmerenog Vila da se oženi zajedljivim gunđalom kao što je Sjuelin.
– Vi mi niste kazali razlog, Vile. Ako sam ja glava porodice imam pravo da to znam.
– To je tačno – reče Vil, i ja držim da ćete vi stvar razumeti. Ja ne mogu da napustim Taru. To je sad moj dom, Skarlet, jedini istinski dom za koji sam ja ikad saznao, i ja volim svaki kamen u njemu.mRadio sam u njemu kao da je moj. A kad čovek uloži u nešto svoj trud, on to najzad i zavoli. Vi razumete šta ja mislim?
Ona je razumela šta on misli i srce joj polete k njemu puno iskrene topline kad ču da i on voli ono što i ona najviše voli.
– I ja to ovako shvatam. Pošto ste vi otišli, a kad Karin ode u manastir ovde ćemo ostati samo ja i Sjuelin, a ja, naravno, ne mogu živeti na Tari sem ako se oženim Sjuelinom. Znate kako svet govori.
– Ali... ali, Vile, pa tu su Ašli i Melani...
Na Ašlijevo ime on se okrete i pogleda u nju, s nepronicljivom dubinom svojih bledih očiju. Njoj dođe ono staro osećanje da Vil zna sve o njoj i Ašliju, razume sve. Pa niti je osuđuje niti odobrava.
– E, to je vaša i Ašlijeva stvar – reče Vil i opet stavi slamku u zube. – Ðiii, Šermane! A sad, Skarlet, ima još nešto za što bih hteo da vas molim pre nego što pređem na priču o vašem tati. Ne bih hteo da se okomite na Sjuelin. Što je bilo bilo, pa ako biste joj i oči iskopali to vam ne bi vratilo gospodina O'Haru. A sem toga, ona je iskreno mislila da čini što je najbolje.
– Baš sam htela da vas pitam o tome. Šta je to sa Sjuelinom? Aleks mi je govorio u zagonetkama i rekao da bi je trebalo išibati. Šta je uradila?
– Da, svet se prilično uzbunio protiv nje. Svako koga sam danas popodne sreo u Džonsborou obećava da će je prezreti čim je prvi put sretne, ali će, možda, i to proći. Sad mi obećajte da je nećete napasti. Ja ne želim da čujem svađanje večeras pored mrtvog gospodina O'Hare u salonu.
»On neće da čuje svađanje! – pomisli Skarlet. Govori kao da je Tara već njegova. A zatim se seti Džeralda kako leži mrtav u salonu i odjednom stade plakati, gorko plakati i jecati. Vil je obgrli rukom i privuče je udobno bliže sebi, ne govoreći ništa.
Dok su se truckali dalje po sve mračnijem putu ona je naslonjena glavom na njegovo rame, s nakrivljenim šeširom, bila zaboravila na Džeralda iz poslednje dve godine, rastrojenog starog gospodina koji je gledao u vrata očekujući ženu koja neće nikad ući. Ona se sećala mužastvenog starog čoveka punog životne snage, s bujnom sedom kovrdžavom kosom, njegove gromoglasne veselosti, trupkanja njegovih čizama, njegovih nezgrapnih šala i njegove plemenitosti. Sećala se kako joj se kao detetu činio najdivniji čovek na svetu, taj njen bučni otac koji ju je uzimao pred sebe na sedlo kad je preskakao ograde, koji bi je izlupao kad je bila nevaljala a posle plakao s njom zajedno i davao joj novac da ućuti. Sećala ga se kako je dolazio iz Čarlstona ili iz Atlante natovaren poklonima koji nisu nikad bili podesni, a sećala ga se i, slabo se smešeći kroz suze, kako je nekad dolazio kući u rane časove sa neke svečanosti u Džonsborou pijan kao zemlja, kako je preskakao ograde dok mu se razdragani glas razlegao pevajući pesmu »Boja zelena«. I kako je bio pokunjen sutradan dok bi za doručkom sedeo prema Elenii... A sad je i on otišao Eleni.

– Zašto mi niste pisali da je bolestan? Ja bih smesta došla...
– Nije bolovao ni minuta. Evo vam, draga, uzmite moju maramicu, ja ću vam pričati sve kako je bilo. Ona obrisa nos njegovom maramicom, jer je bila pošla čak i bez ijedne maramice, i nasloni se natrag na savijenu Vilovu ruku. Kako je Vil divan. Njega nikad ništa ne uzrujava.
– E, pa evo kako je bilo, Skarlet. Vi ste slali novac neprestano, a ja i Ašli smo, eto, plaćali njime porez, kupovali mazge i seme, krmače i živinu, i šta ti ja sve znam. Gospođa Meli se odlično brinula za živinu, da, draga moja, izvanredno. Ona je divna žena, gospođa Meli, jeste bogami. I tako, bilo kako bilo, tek mi smo kupovali stvari za Taru. Nije preostajalo ništa za lična doterivanja, ali se niko od nas nije žalio. Osim Sjuelin.
– Gospođa Meli i gospođica Karin su sedele kod kuće i nosile svoje stare haljine kao da se njima ponose, ali vi znate Sjuelin, Skarlet. Ona nije još nikako navikla da bude bez stvari. Njoj nikako nije išlo u glavu da mora da nosi stare haljine kad god je vodim u Džonsboro, ili preko u Fejetvil. Naročito otkako neke od ovih kuferaških gospođa uvek paradiraju u otmenim haljinama. A što se žene onih prokletih Jenkija iz Oslobođeničkog ureda oblače! Kod naših gospođa iz Pokrajine izgledalo je kao da smatraju za čast da nose svoje najgore haljine kad su u varoši, samo da pokažu da im nije stalo i da se ponose što ih nose. Ali ne i Sjuelin. A želela je i konja i kola, tako isto. Rekla je da ih i vi imate.
– To nisu kola, nego neke stare čeze – reče Skarlet ljutito.
– Ništa ne mari. Mogu vam u isto vreme reći i da Sjuelin nije nikad prežalila što ste se vi udali za Frenka Kenedija, a ako hoćete da znate, ja joj i ne zameram. Vi dobro znate da je to bila gadna podvala koju ste učinili svojoj rođenoj sestri.
Skarlet se podiže s njegovog ramena i uspravi se kao zvečarka kad hoće da se ustremi.
– Gadna podvala, je li? Ja bih vas molila da budete malo učtiviji kad govorite sa mnom, Vile Bentine! Šta sam ja tu mogla ako je on više voleo mene?
– Vi ste bistra žena, Skarlet, pa bih ja rekao da ste baš i mogli ponešto da vas on ne voli više. Žene to uvek mogu. Nego ja bih rekao da ste mu se vi ulagivali. Vi ste vrlo zgodni kad hoćete, ali ipak, on je bio Sjuelinin verenik. Bila je primila od njega pismo tek na nedelju dana pre vašeg odlaska u Atlantu, u kome je on bio sladak kao šećer i pisao joj o tome kako će da se uzmu na proleće kad on bude zaradio malo više novaca. Ja to znam jer mi je pokazivala pismo.
Skarlet je ćutala jer je znala da on govori istinu, a nije smislila ništa šta bi mogla da kaže. Ona nije nikad očekivala da će joj Vil, od svih ljudi, suditi zbog toga. Osim toga laž koju je bila rekla Frenku nije joj nikad mnogo mučila savest. Ako devojka nije u stanju da sačuva verenika, ona zaslužuje da ga izgubi.
– Slušajte, Vile, nemojte da budete pakosni – reče Skarlet. – Da se Sjuelin udala za njega, zar mislite da bi dala makar i jedan dolar za Taru, ili ma kome od nas?
– Ja sam rekao da vi možete da budete primamljivi samo kad se na to rešite – reče Vil okrećući se prema njoj i mirno se smešeći. – Ne, ja mislim da nikad ne bismo imali ni centa od novca starog Frenka. Ali ipak, nemate kuda, ono je bila gadna podvala i ako vi hoćete da sredstvo opravdate ciljem, to nije moj posao i ja nemam prava da se tu bunim. Ali ipak, Sjuelin je bila kao prava zolja sve odonda. Ja ne mislim da je ona mnogo marila za starog Frenka, ali je to nekako vređalo njenu sujetu pa je govorila kako vi imate lepe haljine i kola i živite u Atlanti dok je ona sahranjena na Tari. Ona mnogo voli da ide u posete, u društva i da se lepo oblači. Ja joj to ne zameram. Sve su žene takve.
– E, nekako pre jedno mesec dana, ja je odvezoh u Džonsboro i ostavih je da ide u posete dok ja svršavam svoje poslove. Kad je povedoh kući ona beše tiha kao miš, ali sam opažao da je nešto uzbuđena, skoro da prsne od uzdržavanja. Ja sam mislio da je valjda čula da će neko da dobije... da je čula neku zanimljivu vest, aii nisam mnogo obraćao pažnju na to. Čitavu nedelju dana je ona išla po kući u takvom stanju, nije mnogo govorila. Otišla je da poseti Ketlinu Kalvert. – Skarlet, vama bi ispale oči od plača kad biste videli sirotu Ketlinu Kalvert. Jadna žena, bolje bi bilo i da je umrla nego što se udala za onog malodušnog Jenkija, Hiltona. Znate da je založio imanje i izgubio ga, pa će morati da idu?
– Ne, ne znam ništa, i ne želim da znam. Ja hoću da čujem o tati.
– Pa, evo, sad ću doći na to – reče Vil strpljivo. – Kad se vratila od njih rekla je da smo mi pogrešno cenili Hiltona. Zvala ga je »gospodin Hilton« i govorila da je bistar čovek, ali smo joj se mi samo nasmejali. Onda je počela da izvodi vašeg tatu u šetnju posle podne, i mnogo puta kad sam se ja vraćao kući sa polja viđao sam je kako sedi s njim na zidu porodičnog groblja i govori mu nešto živo mašući rukama. A stari bi samo gledao u nju nekako zbunjeno i mahao glavom. Vi znate kakav je on, Skarlet. Bio je sve rastrojeniji, kao da i ne zna gde je i ko smo mi. Jednom prilikom sam je video kako pokazuje na grob vaše majke i kako stari počinje da plače. A kad se vratila u kuću s nekakvim blaženim i uzrujanim izgledom ja počeh da joj zameram sasvim oštro i rekoh joj: »Gospođice Sjuelin, zašto kog vraga mučite svoga tatu i podsećate ga na vašu mamu? On skoro i ne zna da je ona umrla, a vi mu to uterujete u glavu«. A ona samo zabaci glavu, pa se nasmeja i reče: »Gledajte vi svoj posao. Jednog dana ćete svi biti srećni zbog ovoga što ja radim«. Gospođa Meli mi je sinoć kazala da joj je Sjuelin pričala o svojim planovima, ali gospođa Meli kaže da nije mislila da to Sjuelin ozbiljno govori. Rekla je da nije to govorila nikome od nas jer bi joj se smučilo i pri samoj pomisli na to.
– Pri kakvoj pomisli? Hoćete li jednom preći na stvar? Sad smo već na pola puta do kuće. Hoću da znam sve o tati.
– Ja se trudim da vam sve kažem – reče Vil – a tako smo blizu kuće da će biti bolje ako zastanemo ovde dok ne završim.
On zateže dizgine, a konj frknu i stade. Behu zastali baš kod zarasle divlje narandže koja je graničila imanje Mekintoševih. Izvirujući ispod tamnog drveća, Skarlet je tek nazirala visoke avetinjske dimnjake koji su se uzdizali iznad tih ruševina i zažele da je Vil našao neko drugo mesto da stane.
– E pa, da ne dužimo komediju, njena se ideja sastojala u tome da postigne da Jenki plate za pamuk koji su spalili, za stoku koju su oterali, ograde koje su pogoreli i ambare koje su srušili.
– Jenki?
– Zar niste slušali za to? Vlada Jenkija je plaćala kao oštetu za uništenu imovinu svim simpatizerima Unije na Jugu.
– Pa razume se da sam čula – reče Skarlet. – Ali kakve to veze ima s nama?
– Vrlo mnogo, po Sjuelininom mišljenju. Onog dana kad sam je ja odvezao u Džonsboro ona se negde sastala sa gđom Mekintoš, pa dok su razgovarale Sjuelin nije mogla da ne opazi kako je gđa Mekintoš lepo obučena i nije mogla a da je ne upita o tome. Onda se gđa Mekintoš pravila vrlo važna i rekla joj da je njen muž tražio oštetu od Federalne vlade za uništenu imovinu jednog simpatizera Unije, koji nikad nije ukazivao pomoć ni potporu Konfederaciji u kakvom bilo obliku i načinu.
– Oni nisu nikad ukazivali pomoć ni potporu nikome živom – kresnu Skarlet. – Pola Škotlanđani, pola Irci!
– Pa i to može biti istina. Ja ih ne poznajem. Na svaki način, vlada im je dala, e... bogami sam zaboravio koliko hiljada dolara. Nego znam da je dosta zamašna suma. To je pobudilo Sjuelin. Mislila je o tome punu nedelju dana, a nije govorila ništa nikome od nas jer je znala da ćemo je ismejati. Ali je ipak morala da razgovara s nekim, pa je otišla kod gđe Ketlin i onaj podlac, Hilton, dao joj je neke nove ideje. Skrenuo joj je pažnju da vaš tata nije čak ni rođen u ovoj zemlji, da se nije borio u ratu, da nije imao sinova u ratu i da nije nikad bio ni u kakvoj službi pod vladom Konfederacije. Rekao joj je da oni mogu malo progledati kroz prste i reći da je gospodin O'Hara bio simpatizer Unije. Napunio joj je glavu takvim tričarijama, da se ona vratila kući i počela da privoleva gospodina O'Haru. Skarlet, ja bih se kladio u život da vaš tata nije razumeo ni polovinu od onoga što mu je ona pričala. Na to je ona i računala – da će on položiti zakletvu lojalnosti a da neće za to ni znati.
– Da tata položi zakletvu lojalnosti?
– Pa, znate, on je u poslednje vreme bio sasvim oslabio duhom i ja mislim da je ona računala s tim. Imajte na umu, niko od nas nije nikako ni pomišljao na to. Znali smo da ona sprema nešto, ali nismo znali da se ona koristi vašom pokojnom mamom da ga prekoreva što su mu kćeri u ritama kad bi mogao da dobije sto pedeset hiljada dolara od Jenkija.
– Sto pedeset hiljada dolara – promrmlja Skarlet, a njeno užasavanje od zakletve poče da bledi. Ogromna je to suma novaca! I to da se dobije samo potpisivanjem zakletve odanosti vladi Sjedinjenih Država, zakletve kojom se izjavljuje da je potpisnik uvek potpomagao vladu i nikad nije ukazivao pomoć njenim neprijateljima. Sto i pedeset hiljada dolara! Toliki novac za tako malu laž! Pa, možda ona ne bi mnogo ni zamerala Sjuelin. Gospode bože! Je li Aleks na to mislio kad je govorio da bi je trebalo išibati? Šta Pokrajina misli kad govori o tome kako će je prezreti? Lude, svi do jednoga! Šta sve ne bi mogla uraditi sa tolikim novcem? Šta bi svaki pojedinac uradio s njim! A šta mari tako mala laž. Na kraju krajeva, što god se može izvući od Jenkija to je pošteno zarađen novac, makar kako se došlo do njega.
– Juče oko podne, dok smo Ašli i ja tesali letve, Sjuelin uze ova ista kola, stavi vašeg tatu na njih, pa se odveze u varoš bez ijedne reči ma kome. Gospođa Meli je znala nešto o čemu se radi, ali je molila boga da promeni Sjuelin i nije ništa govorila nikome od nas. Ona samo nije mogla da pojmi kako je Sjuelin mogla da radi tako nešto.
– Danas sam čuo šta se sve dogodilo. Onaj slabodušni Hilton ima izvestan uticaj kod Skalavaga i republikanaca u varoši, a Sjuelin je bila obećala da će im dati nešto novaca – ne znam ni sam koliko – ako oni nekako zažmure na jedno oko u pogledu odanosti gospodina O'Hare Uniji i da se prave da ga smatraju kao Irca koji se nije borio u ratu, i tako dalje, pa da potpišu preporuku. Vaš je tata imao samo da položi zakletvu i da potpiše hartiju pa da sve zajedno ode u Vašington.
– Naterali su ga da brzo izgovori zakletvu, a on nije govorio ništa i sve je išlo lepo dok nije došlo do potpisivanja. E, tu je nekako stari gospodin došao malo k sebi za kratko vreme i stao da maše glavom. Ja mislim da on nije stvarno znao o čemu se radi, ali mu se stvar nije dopadala, a Sjuelin je uvek s njim pogrešno postupala. To je nju dovelo do nervozne ljutine posle svih muka kroz koje je prošla. Izvela ga je iz nadleštva, vodala ga gore-dole ulicom i govorila mu o tome kako vaša mama plače u grobu zbog toga što on dopušta da mu se deca pate kad bi mogao lako da ih obezbedi. Pričaju da je vaš tata sedeo na ovim kolima i plakao kao malo dete, kao što uvek radi kad čuje njeno ime. Svi su ih u varoši posmatrali, a Aleks Fonten im je prišao da vidi u čemu je stvar ali mu je Sjuelin grubo odgovorila i rekla da gleda svoj posao, tako da je otišao sav besan.
– Ne znam kako joj je to palo na pamet, tek u neko doba posle podne našla je jednu bocu konjaka pa vratila gospodina O'Haru u kancelariju i stala da ga opija. Skarlet, mi nismo imali alkoholnog pića na Tari čitavu godinu dana, osim malo vina od kupina i od dudinja koje Dilsi pravi, i gospodin O'Hara nije bio navikao na to. Istinski se napio, pa pošto mu je Sjuelin govorila i bockala ga dva-tri sata on je popustio i rekao da će potpisati sve što ona hoće. Opet su izvukli zakletvu i baš kad je on hteo da spusti pero na hartiju, Sjuelin je učinila jednu pogrešku. Rekla je: »E, sad mislim da Sleterijevi i Mekintoševi neće više tako dizati nos pred nama«. Znate, Skarlet, i Sleterijevi su tražili oštetu od neke velike sume za onu njihovu čatrljicu koju su Jenki spalili, a Emin muž je to bio sproveo u Vašington u njihovo ime.
– Pričaju da se vaš tata uspravio, kad je Sjuelin izgovorila te reči, podigao ramena i pogledao u nju nekako oštro. Više nije bio rastrojen, nego je rekao: »Jesu li Sleterijevi I Mekintoševi potpisali nešto slično ovome?« – a Sjuelin je postala nervozna pa je govorila i »jesu« i »nisu« i zamuckivala, dok on nije podviknuo sasvim glasno: »Kažite mi jesu li onaj prokleti Oranžista i oni bednici potpisali nešto slično ovome?« Tada je onaj odvratni Hilton progovorio vrlo učtivo i rekao: »Jesu, gospodine, potpisali su i dobili gomilu novaca, kao što ćete i vi dobiti«.
– Na to je stari gospodin riknuo kao bik. Aleks Fonten kaže da su ga čuli na ulici i u krčmi. I rekao je čisto irskim naglaskom: »A šta ste vi mislili, da će jedan O'Hara poći prljavim tragom jednog Oranžiste i jednog bednika?« Zatim je pocepao hartiju nadvoje, bacio je u lice Sjuelini i viknuo na nju: »Ti nisi više moja ćerka«, pa izleteo pre nego što bi čovek okom trepnuo.
– Aleks priča kako ga je video kad je izleteo na ulicu kao bik koji juriša. Kaže da je izgledao kao onaj nekadašnji stari gospodin, prvi put otkako je vaša majka umrla. Posrtao je pijan i psovao koliko ga glas nosio. Aleks kaže da nikad nije slušao tako sjajne psovke. Aleksov konj je stajao tu i vaš otac ga je pojahao bez ičijeg dopuštenja i odleteo u oblaku prašine tako gustom da se gušio, a jednako je psovao bez predaha.
– Pred zalazak sunca Ašli i ja smo sedeli na prednjim stepenicama i gledali niz put vrlo zabrinuti. Gospođa Meli je bila gore i plakala na tvome krevetu, a nije htela ništa da nam kaže. U tom začusmo tutnjavu niz put i kako neko viče iz glasa, kao u lovu na lisice, a Ašli reče: »Ovo je čudnovato! To mi zvuči kao glas gospodina O'Hare kad je imao običaj da dođe k nama u posetu pre rata«.
– I tada ga ugledasmo daleko dole pri dnu pašnjaka. Morao je preskočiti ogradu odmah onde. Dolazio je kao munja uz breg, pevajućl iz sveg glasa kao da nema ni najmanje brige na svetu. Pevao je pesmu »Peg se vozi u karucama« i šibao konja šeširom, a konj je leteo kao lud. Nije zatezao uzdu kad se primicao vrhu, te videsmo da namerava da preskače ogradu na pašnjaku. Poskakasmo smrtno preplašeni, a on samo viknu: »Gledaj, Elen! Gledaj kako ću ovo preskočiti!« Ali konj stade kao ukopan, a vaš tata mu prelete preko glave. Nije nimalo patio. Bio je već mrtav kad smo mu prišli. Sigurno je prelomio vrat. Vil pričeka malo da ona progovori, a kad ona ne reče ništa on uze uzde. »Napred, Šermane« – reče on, i konj krenu dalje prema kući.

XL
Skarlet je malo spavala te noći. Kad dođe zora i sunce stade da proviruje preko tamnih jela na bregovima prema istoku, ona ustade sa svoga izgužvanog kreveta, sede na jednu stolicu pored prozora, položi glavu na mišicu i stade gledati preko zadnjeg dvorišta u voćnjake Tare prema njivama s pamukom. Sve je bilo sveže i rosno, tiho i zeleno, a pogled na pamučna polja je dolazio kao lekoviti balsam i uteha njenom bolnom srcu. Tara je u rađanju sunca izgledala divna, dobro obrađena i mirna, iako joj je gospodar ležao mrtav. Široki i niski kokošarnik od brvana beše oblepljen blatom protiv pacova i lisica, čist i okrečen, a tako isto i drvena štala. Bašta sa svojim redovima kukuruza, svetložutih bundeva, boranije i repe beše lepo oplevljena i uredno ograđena hrastovim letvama. Voćnjak je bio očišćen od korova, a ispod dugih redova voćnjaka rasle su samo bele rade. Sunce je slabim sjajem isticalo jabuke i maljave rumene breskve poluskrivene u zelenom lišću. Dalje preko voćnjaka videli su se vijugavi redovi pamuka, mirni i zeleni pod zlatom jutarnjeg neba. Patke i pilići su se gegali i kočoperno išli prema poljima, jer su se ispod grmlja i u mekanoj, pooranoj zemlji nalazili najsočniji crvi i pužići.
Skarleti se srce nadimalo od ljubavi i zahvalnosti prema Vilu koji beše sredio sve to. Čak ni njena odanost prema Ašliju nije mogla da je navede da veruje da i on ima mnogo zasluga za taj napredni izgled Tare, jer njen procvat nije bilo delo jednog aristokratskog posednika nego plod napornog i neumornog rada »malog farmera« koji voli svoju zemlju. To je sad bila farma »sa dva konja«, a ne ona gospodstvena plantaža iz nekadašnjih dana, s pašnjacima punim mazgi i divnih konja, pamuka i kukuruza, koji se prostiru u daljinu dokle oko može da sagleda. Ali ono što je ostalo bilo je dobro, a jutra zemlje koja su ležala nezasejana moći će se lako opet urediti kad budu bolja vremena, pa će biti još plodnija zbog svoga odmaranja.
Vil je bio obradio veći deo i samo je nekoliko jutara ostalo neobrađeno. On je s uspehom suzbijao navale dvaju najvećih neprijatelja zemljoradnika Džordžije: borove i jelove izdanke i divlje kupine.
Oni nisu onako jako osvojili baštu i pašnjak, pamučna polja i travnjak, i nisu se drsko uzdizali pored samog trema Tare, kao što je bio slučaj na bezbrojnim drugim imanjima širom cele države.
Skartet se naježi pri pomisli kako je Tara bila blizu da potpuno zadivlja. Ona i Vil su postigli sjajan uspeh. Odbili su od Tare Jenkije, kuferaše i nasrtaje prirode. A što je još najbolje, Vil joj je rekao da posle berbe pamuka najesen neće više morati da im šalje novac – sem ako kuferaši ne nametnu Tari opet neki basnoslovno visoki porez. Skarlet je znala da će Vil imati da zapne svom snagom bez njeno pomoći, ali se divila njegovoj volji za nezavisnošću i poštovala je. Sve dok je bio u položaju najmljenog pomoćnika on je primao novac, ali sad, kad je imao da postane njen zet i jedina muška glava u kući, on je nameravao da stane na svoje sopstvene noge. Da. Vil je nešto što im je sam bog poslao.
Pork je bio iskopao grob dan ranije, sasvim pored Eleninog groba, pa je stajao sa ašovom u ruci iza gomile vlažne zemlje koju će skoro vratiti natrag na njeno mesto. Skarlet je stajala iza njega u šarenoj hladovini jednog zakržljalog kedra s niskim granama dok ju je toplo junsko sunce šaralo i pokušavala da odvrati svoj pogled od rake ispred sebe. Džim Tarlton, mali Hju Manro, Aleks Fonten i najmlađi unuk staroga cike Mak Rea išli su lagano i nespretno niz stazu koja je vodila od kuće i nosili Džeraldov kovčeg na dve duge hrastove letve. Na pristojnom odstojanju iza njih išla je velika, neuređena gomila suseda i prijatelja, sirotinjski odevena i ćutljiva. Dok su oni silazili niz suncem obasjanu stazu, Pork saže glavu na vrh držalja od ašova i zaplaka, a Skarlet vide s hladnim iznenađenjem da su kovrdže na njegovoj glavi, crne kao ugalj pre nekoliko meseci kad je ona otišla u Atlantu sad prosede.
Umorno je hvalila boga što se prošle noći isplakala, te je sad stajala uspravno i suvih očiju. Zvuk Sjuelininog jecanja, sasvim uz njeno rame, dražio ju je nesnosno, pa je morala da stisne pesnice da se ne bi okrenula i ošamarila je po crvenom uplakanom licu. Sju je bila uzrok smrti svoga oca, bilo da je to htela ili ne, pa bi trebalo da ima bar toliko obzira da se uzdrži pred tolikim neprijateljski raspoloženim susedima. Nijedna jedina osoba nije joj progovorila ni reči, niti je ijednom pogledala pogledom sažaljenja. Mirno su poljubili Skarlet ili se rukovali s njom, promrmljali koju ljubaznu reč Karini, pa čak i Porku, ali su gledali mimo Sjueline kao da ona i ne postoji.
Po njihovom shvatanju ona je učinila gore nego da je ubila svoga oca. Pokušala je da ga navuče da izneveri odanost prema Jugu. A u očima te sumorne i natuštene skupine to je bilo kao da je pokušala da izda čast sviju njih. Svojim nastojanjem da dobije novac od Jenki vlade ona se stavila u red sa kuferašima i izdajnicima, mrskijim neprijateljima nego što su bili i sami Jenki vojnici. Ona, član jedne stare i pouzdane porodice Konfederiraca, porodice jednog veleposednika, prešla je na stranu neprijatelja i samim tim osramotila svaku porodicu Pokrajine.
Sva je pratnja kiptela od gneva i bila potištena od žalosti, naročito troje njih: stari čika Mak Re, koji je bio Džeraldov drug i prijatelj još od vremena kad je došao u ovaj kraj iz Savane pre toliko godina, baka Fonten, koja ga je volela zato što je bio Elenin muž, i gđa Tarlton, koja je njemu bila bliža nego ijednome od svojih suseda zato što je on, kako je ona često govorila, bio jedini čovek koji je znao da razlikuje pastuva od običnog konja.
Pogled na natuštena lica to troje u sumračnom salonu gde je Džerald ležao pre pogreba izazva kod Ašlija i Vila izvesnu nelagodnost, te se povukoše u Eleninu kancelariju na kratak razgovor.
– Neko od njih će sigurno reći koju reč o Sjuelini – reče Vil naglo i pregrize slamku na dvoje. – Oni misle da imaju puno pravo da nešto kažu. Možda čak i imaju. Nije moja stvar da o tome sudim.
Ali, slušaj, Ašli, bilo da imaju pravo, ili ne, mi se moramo pobuniti protiv toga pošto smo muške glave u kući, a onda će nastati rusvaj. Zar može neko učiniti nešto sa starim Mak Reom, koji je gluv kao top i ne može da čuje ni kad mu ljudi viču iz sveg glasa da ga ućutkaju. A znate da ne postoji niko živ na ovom svetu koji je ikad stao na put baki Fonten i sprečio je da ne kaže svoje mišljenje. A što se tiče g-đe Tarlton – jeste li primetili kako baca krvničke poglede kad god pogleda u Sju? Ona je već načuljila uši i skoro više ne može da čeka. Ako oni reknu nešto mi moramo odgovoriti, a mi i inače imamo dovoljno briga na Tari i bez nesuglasica sa susedima.
Ašli uzdahnu zabrinuto. On je bolje od Vila poznavao naravi svojih suseda, a sećao se i da je polovina svađa, pa i poneko ubistvo u staro vreme poticalo iz običaja Pokrajine da se progovori koja reč nad kovčegom preminulih suseda. Reči su u većini slučajeva bile do krajnosti pohvalne, ali ponekad i nisu. Dešavalo se da se reči, izrečene s najvećim poštovanjem, pogrešno shvate od strane preosetljivih pokojnikovih srodnika, pa bi svađe počele 31
skoro i pre nego što bi se u raku bacile posiednje lopate zemlje.
U odsustvu sveštenika Ašli je imao da održi zaupokojenu službu uz pomoć Karininog molitvenika, pošto se na lep način odbila ponuda za činodejstvovanje metodističkog i baptističkog sveštenika iz Džonsboroa. Karin, pobožnija katolikinja nego što su joj sestre bile, bi!a je jako uzrujana što je Skarlet propustila da sobom dovede sveštenika iz Atlante i ublažila se tek kad su joj rekli da će se prava zaupokojena služba održati nad grobom kad sveštenik bude došao da venča Vila i Sjuelin. Ona se protivila da se dovedu susedni protestantski propovednici, pa je poverila stvar Ašliju i izbeležila mu u svojoj knjizi odlomke koje treba da pročita. Ašli, naslonjen na stari pisaći sto, znao je da mogućnost za sprečavanje nereda leži u njegovim rukama, kao što je poznavao i plahovitost naravi svojih suseda, pa je bio u neprilici kako da postupi.
– Nema tu nikakve pomoći, Vile – reče on gužvajući rukom svoju svetloplavu kosu. – Ja ne mogu da tresnem po glavi baku Fonten, a ni starog Mak Rea, niti mogu da zapušim usta gđi Tarlton. A najblaža stvar koju će oni reći jeste da je Sjuelin ubica i izdajica, i da bi, da nije bilo nje, gospodin O'Hara i danas bio živ. Neka je proklet taj naš običaj da se govori nad telom pokojnika. To je varvarstvo.
– Slušaj, Ašli – reče Vil polako. – Ja ne nameravam da dopustim bilo kome da kaže nešto protiv Sjuelin, makar šta mislili. Ostavi ti to meni. Kad ti budeš završio s čitanjem i s molitvama, ti kaži: »Ima li neko da kaže koju reč?« – pa pogledaj u mene da ja mogu početi da govorim.
Ali Skarlet, koja je posmatrala kako se ljudi koji nose kovčeg muče da ga unesu kroz uski ulaz u groblje, nije imala ni pojma o nevolji koja je mogla da nastane posle pogreba. Ona je teška srca mislila da se Džeraldovim sahranjivanjem sahranjuje i poslednja veza koja ju je spajala sa starim danima sreće i neodgovornosti.
Najzad nosači spustiše kovčeg pored rake i stadoše, stežući i otpuštajući pesnice i nažuljene prste. Ašli, Melani i Vil uđoše jedno za drugim u ograđeni prostor i stadoše iza kćeri staroga O'Hare. Svi ostali bliži susedi koji su mogli da se uguraju unutra stadoše iza njih, a ostali ostadoše izvan zida od opeka.
Skarlet, koja ih tada vide prvi put, beše iznenađena i dirnuta tom velikom gomilom. Bilo je vrlo ljubazno od tolikog sveta što je došao i pored sve oskudice u prevoznim sredstvima. Bilo je tu oko pedeset do šezdeset osoba, od kojih su neki došli tako izdaleka da se ona čudila kako su čuli na vreme i stigli na pratnju. Bilo je čitavih porodica iz Džonsboroa, Fejetvila i Lavdžoja, a s njima i po koji crni sluga. Mnogi sitni farmeri s one strane reke behu prisutni, siromašni seljaci iz dubokih šuma i dobar broj ljudi iz baruština. Ljudi iz baruština behu mršavi, bradati divovi u odelu od domaćeg sukna s krznenim šubarama na glavama, s puškom prebačenom preko ruke i komadima duvana za žvakanje zaustavljenim pod obrazima. S njima su bile i njihove žene, čije su bose noge tonule u meku crvenu zemlju a donje usne im bile pune burmuta. Njihova lica zaklonjena letnilm kapama s obodom behu crnopurasta i malaričnog izgleda, ali su se blistale od čistoće kao i njihove skoro ispeglane cicane haljine koje su se blistale od štirka.
Najbliži susedi behu došli skoro svi. Baka Fonten, sva svenula, naborana, žuta kao neka stara kanarinka, naslanjala se na svoj štap, a iza nje su bile Sali Manro Fonten i mlada gospođa Fonten. One su se trudile da nateraju staru gospođu da sedne na niski zid od cigala, pa su joj molećivo šaputale i često je trzale za suknje. Bakin muž, stari dr Fonten, ne beše tu. Bio je umro pre dva meseca, a iz njenih starih očiju beše iščezao veći deo one jedre i zajedljive životne radosti. Ketlin Kalvert Hilton je stajala usamljena, kao što je i dolikovalo ženi čiji je muž doprineo toj porodičnoj tragediji, a izbledela kapa sa obodom sakrivala joj je pognuto lice. Skarlet vide sa zaprepašćenjem da po njenoj haljini od cica ima masnih mrlja, a da su joj ruke pegave i prljave. Čak su joj i nokti bili zapušteni. Sad se na Ketlini nisu više videli ni tragovi nekadašnje otmenosti. Izgledala je sasvim kao siromašna seljanka, pa čak i gore. Izgledala je sirotinjski, nemoćna, zapuštena i beznačajna.
– Još malo pa će početi da šmrče burmut, ako već to ne radi – pomisli Skarlet grozeći se. – Gospode bože! Kakav strašan pad!
Sva se strese i skide pogled s Ketline jer shvati kako je uzan ambis između otmenog sveta i sirotinje.
– Takva bih ista i ja sad bila da nije bilo moje hrabre preduzimljivosti – pomisli ona i sva se ispuni ponosom kad shvati kako su ona i Ketlin krenule sa istom opremom posle kapitulacije: s praznim rukama i onim što je svaka imala u glavi.
– Ja nisam rđavo prošla – pomisli ona, diže bradu i nasmeši se.
Ali stade usred toga smeškanja, jer vide zgranuti pogled gđe Tarlton na sebi. Njene oči su bile oivičene crvenilom od plača, pa pošto je prekorno pogledala u Skarlet ona pređe pogledom na Sjuelln i stade je gledati s puno divljeg besa koji nije obećavao ništa dobro. Iza nje i njenog muža behu njihove četiri kćeri čije su riđe vitice unosile neprikladno veselu notu u taj svečani skup, a njihovo kestenjaste oči su se sijale i prelivale životnom snagom i poletom vatrene i opasne mladosti.
Odjednom se noge umiriše, šeširi poskidaše, ruke sklopiše a krinolini prestadoše šuštati, kad Ašli istupi napred s Karininim molitvenikom u ruci. On stajaše neko vreme gledajući naniže, a sunce je blistalo na njegovoj zlatnoj glavi. Na gomilu se spusti duboka tišina, tako duboka da do ušiju jasno dopre oštro šuštanje lišća magnolija, a daleki i česti krici ptice rugalice zvučahu nesnosno, glasni i tužni. Ašli poče da čita molitve i svi pognuše glave kad njegov zvučni glas s lepim prelivima stade izgovarati kratke i dostojanstvene reči.
–  Oh – pomisli Skarlet, a nešto je steže u grlu – kako je divan glas! Ako neko već mora da ovo radi za tatu, onda mi je milo što je to Ašli. Više volim da to radi on nego neki pop. Bolje da tatu sahrani neko njegov nego neki tuđinac.
Kad Ašli dođe do onog dela službe i molitava koje se odnose na duše u čistilištu, a koje mu Karin beše obeležila da pročita, on odjednom sklopi knjigu. Samo Karin opazi to propuštanje i pogleda u njega zbunjeno, a on stade čitati molitvu gospodnju. Ašli je znao da polovina prisutnih nisu nikad ni čuli za čistilište, a i oni koji su bili čuli za njega smatrali bi za ličnu uvredu kad bi se makar samo molitvom nagovestilo da tako divan čovek kao g. O'Hara nije otišao pravo u raj. I zato je on iz obzira prema javnom mnenju prosto preskočio svaki pomen o čistilištu. Skup mu se od srca pridruži u čitanju molitve gospodnje, ali zbunjeno ućuta kad on poče da čita molitvu. »Zdravo, Marija«. Oni ne behu nikad čuli tu molitvu, te, se stadoše zgledati i gledati u devojke O'Hara, u Melani i sluge sa Tare, koji su odgovarali sa: »Moli se za nas, sad i u času smrti naše. Amin.«
Zatim Ašli diže glavu i postoja neko vreme neodlučno. Oči suseda behu uperene na njega s očekivanjem, jer se behu namestili udobnije nadajući se podužoj besedi. Čekali su da nastavi sa službom, jer nisu ni pomišljali da je on došao do kraja katoličke službe. Sahrane su u Pokrajini uvek trajale dugo. Baptistički i metodistički sveštenici koji su ih izvodili nisu imali utvrđenih molitava, nego su improvizovali prema tome kako su okolnosti iziskivale i retko bi prestali dok se svi prisutni ne bi kupali u suzama i dok ženska rodbina pokojnikova ne bi vrištala od tuge. Susedi su bili zgranuti, ožalošćeni i ljuti kad bi te kratke molitve bile sva služba nad telom njihovog dragog prijatelja, a niko to nije znao bolje od Ašlija. O toj stvari bi se raspravljalo i pretresalo za stolovima u vreme večere još nedeljama posle toga i mišljenje cele Pokrajine bi bilo da devojke O'Hara nisu pokazale potrebno poštovanje prema svome ocu.
Zato on dobaci Karini jedan brz pogled kao da joj se izvinjava, pa sagnuvši opet glavu poče govoriti iz sećanja pogrebnu službu koju je često govorio nad umrlim crncima koje je sahranjivao na Dvanaest Hrastova.
Sećanje ga nije najbolje služilo, govorio je lagano, a ponekad bi ućutao za neko vreme dok bi čekao da mu se fraze pojave u sećanju. Ali je to odmereno izgovaranje činilo njegove reči upečatljivijim, te su prisutni koji su ranije bili mirni sad počinjali da vade maramice. Nepokolebljivi metodisti i baptisti svi redom su nasigurno smatrali da je to katolička služba, pa su izmenili svoje prvobitno mišljenje da je katolička služba hladna i bapska. Skarlet i Sjuelin su takođe bile neznalice i reči su im se činile utešne i lepe. Samo su Melani i Karin shvatile jasno da se jedan pobožan katolik Irac ispraća na večni počinak službom anglikanske crkve. Ali je Karin bila suviše utučena tugom i uvređena Ašlijevim postupkom da se nije mogla mešati.
Kad svrši, Ašli široko otvori svoje sive oči i pogleda po gomili sveta. Posle kratke počivke njegove oči uhvatitiše Vilov pogled i on reče: »Ima li neko od prisutnih ko bi želeo da kaže nešto?«
Gđa Tarlton se nervozno pokrenu, ali pre nego što ona stiže da nešto učini Vil stupi napred pa, pošto stade čelo glave pokojnika, poče da govori:
»Prijatelji – poče on svojim ravnomernim bezizraznim glasom – možda ćete misliti da se ja uzdižem iznad svog položaja što govorim prvi – ja koji nisam ni znao za gospodina O'Haru do pre godinu dana, dok ste ga vi poznavali kroz dvadeset i više godina. Ali evo vam moga izvinjenja: da je on poživeo bar još jedan mesec, ja bih imao pravo da ga nazovem ocem.«
Kroz gomilu prođe talas komešanja. Svi su bili suviše dobro vaspitani da bi šaputali, ali se stadoše komešati i svi pogledaše u Karininu pognutu glavu. Svakome je bila poznata njegova nema odanost prema njoj. Videći pravac u kome idu njihovi pogledi, Vil nastavi dalje kao da nije ništa opazio.
»Pošto ja nameravam da se oženim gospođicom Sjuelin čim sveštenik bude mogao doći iz Atlante, ja sam mislio da mi to možda daje pravo da govorim prvi.«
Njegove poslednje reči izgubiše se u slabom šuštanju koje se pronese kroz ceo skup kao ljutito zujanje pčela. U tome zvuku se osećala ljutnja i razočaranje. Svi su voleli Vila i svako ga je cenio zbog onoga što je učinio  za Taru. Svako je znao da je njegova odanost posvećena Karini, pa je vest da on namerava da mesto nje uzme otpadnicu zapanjila sve njih. Taj dobri, stari Vil se ženi onom pakosnom i podmuklom Sjuelinom O'Hara!
Za jedan trenutak vazduh je bio jako naelektrisan. Oči gđe Tarlton počeše sevati, a njene usne počeše da se pokreću kao da izgovaraju nečujne reči, glas staroga Mak Rea čuo se kako glasno preklinje unuka da mu kažg šta se to reklo. Vil beše okrenut njima svima, još mirna lica, ali je u njegovim bledoplavim očima bilo nečega što ih je čikalo da kažu makar ijednu reč protiv njegove buduće žene. Za jedan trenutak terazije su se kolebale između čestite ljubavi koju su svi osećali prema Vilu i njihovog prezrenja prema Sjuelini. I Vil pobedi. On nastavi kao da je njegovo zastajanje bilo sasvim prirodno. »Ja nisam nikako poznavao gospodina O'Haru u mladosti, kao što ste ga vi znali. Ja sam samo upoznao krasnog starog gospodina koji je bio nešto malo zbunjen. Ali sam slušao od vas sviju kakav je to bio čovek. Pa želim da kažem ovo: to je bio borben Irac i pravi južnjački džentlmen i tako čestit Konfederirac kakav je retko postojao. Ne možete naći bolju kombinaciju osobina nego što je ta. I nije verovatno da ćemo videti još mnogo takvih kao što je on bio, jer su vremena koja su odgajala takve ljude umrla kao i on. Bio je rođen u stranoj zemlji, ali čovek koga danas sahranjujemo ovde pripadao je više Džordžiji nego ijedan od nas koji ga oplakujemo. Živeo je našim životom, voleo je našu zemlju, a kad dobro zagledate u to, umro je za našu Stvar isto onako kao i svaki vojnik na bojištu. On je bio jedan od nas, pa je imao naše dobra osobine kao i naše mane, imao je našu snagu kao i naše nedostatke. Imao je naše dobre osobine i ništa mu nije moglo stati na put kad se jednom bio rešio na nešto, a nije se bojao nikoga pod nebom. Nije bilo ničega što bi dolazilo spolja što bi ga moglo slomiti.«
»On se nije plašio ni engleske vlade kad je htela da ga obesi. Prosto je pobegao i ostavio svoj dom. A kad je došao u ovu zemlju i bio siromašan, to ga nije plašilo ni mrvu više. Dao se na posao i stekao je imanje. Nije se bojao da zađe u ovaj kraj onda kad je bio dobrim delom divljina i kad su Indijanci tek bili izišli iz njega. Od divljine je stvorio jednu veliku plantažu. Kad je došao rat i kad mu je počelo nestajati novca on se nije plašio da će opet biti siromašan. A kad su Jenki prešli preko Tare i kad su je mogli popaliti, ili ga ubiti, on nije ni okom trepnuo i nije bio slomljen. On je samo čvrsto raširio noge, stao ispred neprijatelja i nije uzmakao ni koraka. Zato ja velim da je imao naše dobre osobine. Ne postoji ništa spolja što bi nas moglo slomiti.«
»Ali je on imao i naše mane u isto vreme, te je mogao da bude slomljen iznutra. Hoću da kažem da ono što čitav svet nije mogao da učini, učinilo je njegovo sopstveno srce. Kad je gđa O'Hara umrla, umrlo je i njegovo srce i on je bio slomljen. A ono što smo mi gledali da živi među nama, to nije više bio on.« Vil zastade malo i njegove oči pogledaše unaokolo po krugu lica. Gomila je stajala na vrelom suncu kao omađijana i prikovana za zemlju i, ako je i postojala neka ljutnja na Sjuelin, na nju se beše zaboravilo. Vilove oči se za časak zadržaše na Skarleti, pa se lako iskriviše u uglovima kao da se u duši smeška na nju da bi je utešio. Skarlet, koja je u sebi suzbijala suze koje su joj nailazile na oči, oseti se stvarno utešena. Vil govori na osnovu zdravog razuma, umesto da govori prazne reči o nekakvom sastajanju na drugom i boljem svetu i o pokoravanju volji božjoj. A Skarlet je uvek nalazila snage i utehe u zdravom razumu.
»Ja ne želim da ma ko od vas pomisli nešto gore o njemu zato što je tako podlegao. Svi vi, i ja tako isto, isti smo kao i on. I mi imamo iste slabosti i nedostatke. Nema ničega što ide na dve noge što nas može slomiti, kao što nije ni njega slomilo, ni Jenki, ni kuferaši, ni teška vremena, ni visoke poreze, pa čak ni pravo gladovanje. Ali ona slabost koja je u nama samima može da nas slomi za vreme koje vam je potrebno da okom trepnete. Ne biva to uvek zato što volite nekoga koga volite, kao što je to bilo kod gospodina O'Hare. Svako ima u sebi drukčiju oprugu. A ja želim da vam kažem ovo: čovek čija ja opruga pukla bio bi srećniji da je umro. Za njega više danas nema mesta na ovome svetu i njemu je mnogo bolje što je mrtav... Zato vam i kažem da vi svi nemate razloga da sažaljevate gospodina O'Haru! Trebalo ga je žaliti onda kad je Šermanova vojska prolazila i kad je izgubio gospođu O'Hara. Sad kad je njegovo telo otišlo da se sastane sa njegovim srcem, ja ne vidim da mi imamo razloga da jadikujemo, sem ako smo jako sebični, i to kažem ja koji sam ga voleo kao rođenog oca... Neće više biti nikakvih govora, ako vi prisutni ne zamerate. Porodica je isuviše ucveljena da i dalje sluša, i to ne bi bila nikakva ljubaznost prema njoj.«
Vil stade, okrete se gđi Tarlton i reče spuštenim glasom: – Da li biste hteli da uvedete Skarlet u kuću? Nije dobro za nju da stoji na suncu tako dugo. A ni baka Fonten ne izgleda baš jako snažna, ako mi neće zameriti.
Iznenađena na to naglo prelaženje s pohvalnog posmrtnog slova na nju, Skarlet pocrvene od zbunjenosti kad se sve oči uperiše u nju. Šta je Vilu da tako javno skreće pažnju na njenu trudnoću? Ona baci na njega jedan zastiđen ljutiti pogled, ali ga Vilov mirni pogled lako izdrža.
– Molim vas! – govorio je taj njegov pogled. – Ja znam šta radim.
Već je bio muška glava u kući, te se ona, ne želeći da izaziva svađu, nemoćno okrete gđi Tarlton. Ta gospođa, čija pažnja beše odjednom odvraćena sa Sjueline na uvek zanosan predmet porađanja, bilo životinja ili ljudskih stvorova, tačno onako kako je Vil i smerao, uze Skarlet pod ruku.
– Hajde u kuću, mila.
Njeno lice dobi neki izraz ljubaznog i brižnog interesovanja i Skarlet dopusti da je ona povede kroz gomilu koja se razmicala i pravila im uzan put. Čulo se saosećajno mrmljanje dok je prolazila, i nekoliko ruku se pružiše da je pomiluju utešno. Kad dođoše prema baki Fonten, stara gospođa pruži mršavu kandžu i reče: – Daj mi tvoju ruku, dete – pa dodade uz ljutit pogled prema Sali i mladoj gospođi: – Ne, vi ne dolazite! Ne trebam vas!
Polako prođoše kroz gomilu koja se sklopi za njima, i odoše senovitom stazom prema kući. Razvijena mišica gđe Tarlton, koja joj je pomagala, bila je tako jaka ispod Skarletinog lakta, da ju je skoro dizala sa zemlje pri svakom koraku.
– Šta mu je trebalo da mi to učini? – uzviknu Skarlet vatreno kad behu odmakle dalje od ušiju gomile. – Stvarno kao da je rekao: »Pogledajte je! Ona će da dobije bebu!«
– Pa za ime božje, i hoćete, zar ne? – reče gđa Tarlton. – Vil je dobro uradio. Bilo je ludo od vas da stojite na vrelom suncu kad ste mogli da padnete u nesvest i da izazovete pobačaj.
– Vil se nije brinuo za njen pobačaj – reče baka, pomalo zaduvana, dok je naporno išla preko prednjeg dvorišta prema stepenicama. Na licu joj se video odlučan i bistar osmeh. – Vil je bistar. Nije želeo ni mene ni tebe, Bietris, pored groba. Bojao se da ćemo mi reći nešto i ovo je bio jedini način da nas skloni... Ima još nešto. Nije želeo da Skarlet sluša kako zemlja udara po kovčegu. A ima i pravo. Samo pamti, Skarlet, sve dok ne čuješ taj zvuk, pokojnik nije mrtav za tebe. Ali kad ga jednom čuješ... No, to je najgrozniji, najnezaboravniji šum na svetu... Pomogni mi uz stepenice, dete, a ti mi daj ruku, Bietris. Skarleti nije potrebna tvoja ruka kao ni štake, a ja nisam baš tako jaka, kao što je Vil opazio... Vil je znao da si ti bila tatina mezimica, pa nije hteo da stvar ispada za tebe gore nego što već jeste. Zamišljao je da za tvoje sestre neće sve to izgledati tako strašno. Sjuelin može da podržava njena sramota, a Karinu njen bog. A ti nemaš ništa da te podržava, zar ne, dete moje?
– Ne – odgovori Skarlet pomažući staroj gospođi da se popne uz stepenice, pomalo iznenađena istinom koja je zvučala u promuklom glasu starice. – Ja nisam nikad imala ništa da me podrži – osim majke.
– Ali kad si nju izgubila, uvidela si da možeš i sama da opstaneš, zar ne? E pa, da vidiš, neki ljudi ne mogu. Tvoj tata je bio jedan od takvih. Vil ima pravo. Nemoj da tuguješ. On nije mogao da opstane bez Elene, pa je sad srećniji tamo gde je. Kao što ću i ja biti srećnija kad se sastanem sa starim doktorom.
Govorila je ne tražeći ničije sažaljenje, a njih dve joj ga nisu ni ukazivale. Govorila je odsečno i prirodno kao da joj je muž živ i kao da je otišao do Džonsboroa da se provoza u svojim čezama pa će se brzo sastati s njim. Baka je bila suviše stara i suviše je proživela da bi se bojala smrti.
– Ali... vi možete da opstanete sami – reče Skarlet. Stara gospođa je pogleda jednim vedrim, ptičjim pogledom.
– Da, samo to je ponekad vrlo neugodno.
– Slušajte, bako – prekide gđa Tarlton. – Ne bi trebalo da tako govorite sa Skarletom. Ona je i onako uzrujana. Nešto od puta ovamo, pa onda zbog te tesne haljine, i njenog jada i vrućine, njoj je sasvim dosta da je podstaknete na pobačaj i bez vaše pomoći i razgovora o tuzi i nevoljama.
– Božje mi brade! – uzviknu Skarlet razdražljivo. – Ja nisam uzrujana! A nisam ni od onih slabačkih luda što pobacuju!
– To ti ne možeš da znaš – reče gđa Tarlton sa sveznajućim izgledom. – Ja sam izgubila svoje prvo dete kad sam videla kako je bik ubio jednog našeg crnca, a... sećate li se moje alataste kobile Neli? E pa vidite, to je bila snažna i zdrava kobila kako se samo može zamisliti, ali je bila nervozna i razdražljiva i da nisam pazila na nju, ona bi...
– Ućuti, Bietrls – reče baka. – Skarlet ne bi pobacila ni kad bi se kladila. Hajde da sednemo ovde u holu, ovde je sveže. Ovuda duva prijatna promaja. A ti idi pa nam donesi po čašu mleka iz kujne, ako ga ima. Ili idi u ostavu pa vidi da li ima malo vina. Rado bih popila čašicu. Mi ćemo posedeti ovde dok svet ne bude došao da kaže zbogom.
– Trebalo bi da Skarlet ide da legne – navaljivaše gđa Tarlton, odmeravajući je celu znalačkim pogledom žene koja je u stanju da izračuna dužinu trudnoće do poslednjeg njenog trenutka.
– Hajde odlazi – reče baka i gurnu je lako svojim štapom, i gđa Tarlton ode u kujnu, pošto nemarno baci svoj šešir na kredenc i prođe rukom kroz svoju znojavu kosu.
Skarlet se zavali u stolicu i raskopča dva gornja dugmeta na svojoj tesnoj bluzi. U holu s visokom tavanicom beše sveže i tamno, a laka promaja koja je duvala od zadnjeg ka prednjem tremu osvežavala je posle vreline na suncu. Ona pogleda preko hola u salon gde je Džerald ležao, pa otrgnuvši svoje misli od njega, diže oči prema portretu bake Robijar koji je visio iznad kamina. Bajonetima izgrebani portret s visokom frizurom, poluotkrivenim prsima i hladnom naduvenošću, okrepi Skarletu kao i uvek.
– Ne znam šta je gore ucvelilo Bietris, što je izgubila sinove, ili konje – reče baka Fonten. – Ona, znate, nije nikad mnogo brinula ni za Džima ni za devojke. Ona je jedan od onih stvorova o kojima je Vil govorio. Njena opruga se slomila. Ponekad se pitam da li i ona neće otići onako isto kao što je i vaš tata otišao. Ona nije nikad bila srećna, sem kad su joj se kobile ili žene porađale pravo pred nosom, a nijedna ćerka joj nije udata niti ima izgleda da će uloviti muža u ovoj Pokrajini, te tako nema ništa čime bi zabavila misli. Da nije u duši tako otmena dama ona bi postala sasvim prosta... Je li ono tačno što je Vil rekao o tome da će se oženiti Sjueiinom?
– Jeste – reče Skarlet gledajući staru gospođu pravo u oči. Gospode bože, ona se sećala vremena kad se plašila kao smrti da pogleda baku Fonten. E pa, znači da je odrasla od onda i da bi joj sasvim lako sad mogla reći i da ide do đavola, ako se bude mešala u poslove Tare.
– On bi mogao da nađe i nešto bolje – reče baka otvoreno.

– Zbilja? – reče Skarlet s visine.
– Spusti malko nos, gospođice – reče stara gospođa zajedljivo. – Ja ne mislim da napadam tvoju krasnu sestricu, premda bih možda to i učinila da sam ostala na groblju. Mislim samo na oskudicu u ljudima u ovom kraju. Vil bi mogao da se oženi kojom mu drago devojkom. Tu su Bietrisine četiri divlje mačke, pa devojke Manroovih, pa Mak Reove ...
– E on će da uzme Sju i svršeno.
– Ona je srečna što će ga dobiti.
– Tara je srećna što će ga dobiti.
–  Ti voliš ovo imanje, je l' istina?
– Jeste.
– Čak i toliko da ne mariš što će ti se sestra udati izvan svoga staleža, samo da bi ti imala čoveka koji će se starati za Taru.
– Stalež? – reče Skarlet iznenađena tom misli. – Stalež? Kakva tu sad ima posla stalež kad se radi o tome da devojka dobije muža koji će se starati o njoj?
– O tome se može razgovarati – reče stara gospođa. – Neki bi ljudi rekli da ti govoriš razumno. Drugi bi opet rekli da rušiš pregrade koje se ne bi smele spuštati ni za santimetar. Vil svakako nije otmen čovek, a vaša porodica je to bila.
1 njene stare oči preleteše na starinski portret bake Robijar.
Skarlet se seti Vila, izduženog, neuglednog, mladog, kako večito žvaće neku slamku, po spoljnom izgledu potpuno bez energije, kao i većina siromašnih seljaka. On nije imao za sobom dugi niz bogatih predaka, od položaja i plemenite krvi. Prvi od Vilovih predaka je sigurno stupio na zemljište Džordžije kao Ogltorpov dužnik{18}, ili kao neki »otkupljeni sluga«{19}. Vil nije nikad išao u koledž. Sigurno je sve svoje obrazovanje dobio u seoskoj osnovnoj školi. On je čestit i ispravan, strpljiv je i neumoran radnik, ali svakako nije otmen. Na svaki način, po merilu porodice Robijar, Sjuelin se spušta u niži društveni red.
– Dakle ti odobravaš to da ti Vil uđe u porodicu?
– Da – odgovori Skarlet ljutito, spremna da se ustremi na staru gospođu na i najmanju reč osude.
– Možeš me poljubiti – reče baka iznenada, pa se nasmeši na svoj najprijatniji način. – Ja te sve dosad nikad nisam mnogo volela, Skarlet. Uvek si bila tvrda kao koštunjav orah, još i kao dete, a ja ne volim tvrde žene osim sebe same. Ali mi se dopada način na koji ti ideš ususret stvarima. Ti se ne uzrujavaš zbog onoga što se ne može izbeći, čak i kad je to neprijatno. Ti preskačeš vešto prepone kao kakav lovački konj.
Skarlet se neodređeno nasmeja i lako kljucnu uveli obraz koji joj baka beše podnela. Prijatno je bilo čuti njene pohvalne reči, iako nije imala ni pojma šta one znače.
– Biće puno sveta ovde oko nas koji će biti protiv toga što ti dopuštaš da se Sju uda za jednog prostog seljaka i pored svega toga što svi vole Vila. Oni će u isto vreme reći kako je on krasan čovek i kako je grozno što se kćer porodice O'Hara udaje ispod svoga reda. Ali nemoj da mariš za to.
– Nikad nisam marila za ono što svet govori.
– To sam i ja čula. – U glasu stare dame bilo je vrlo malo zajedljivosti. – Pa da, nemoj da mariš šta svet govori. To će verovatno biti uspeo brak. Naravno, Vil će i dalje izgledati kao seljak, a ženidba mu neće popraviti gramatiku u govoru. I makar zaradio i tovare blaga, on nikad neće Tari dati onaj sjaj i blesak koji joj je tvoj otac dao. Seljaci nikad ne polažu na sjaj. Ali Vil je džentlmen po srcu. On ima valjane nagone. Samo je rođeni džentlmen mogao ukazati prstom na naše nedostatke onako tačno kako je on to učinio tamo dole na grobu. Čitav svet nas ne može slomiti, samo mi sami sebe možemo slomiti čeznući suviše za onim što više nemamo – i pamteći suviše. Da, Vil će biti koristan i za Sjuelinu i za Taru.
– Onda i vi odobravate što sam dopustila da je uzme?
– Ne, bože sačuvaj! – Stari glas je bio ogorčen i umoran ali ipak snažan. – Da odobravam kad se seljaci žene devojkama iz starih porodica? Koješta! Zar bih odobrila da se čistokrvni konj ukršta s planinskim konjičkom? Seljaci su dobri, solidni i čestiti, ali...
– Ali maločas rekoste da mislite kako će to biti uspeo brak! – uzviknu Skarlet zaprepašćeno.
– Oh, ja zaista mislim da je dobro za Sjuelin da se uda za Vila – da se uda za bilo koga, ako baš hoćeš, jer joj je jako potreban muž. A gde bi inače našla danas muža? I gde bi ti inače našla tako dobrog upravitelja za Taru? Ali to još ne znači da ja ovaj položaj volim imalo više nego što ga ti voliš. »Ali ja ga volim – mislila je Skarlet u sebi, trudeći se da shvati šta stara gospođa upravo hoće da kaže.
– Meni je milo što će Vil da se oženi njom. Zašto li ona misli da se ja tome protivim? Ona smatra kao sasvim sigurno da sam ja protivna, kao i ona.«
Osećala se nekako zbunjena i postiđena, kao i uvek kad joj je neko pripisivao osećanja i pobude koje sam ima a misli da ih i ona deli.
Baka se stade hladiti palmeto lišćem, pa nastavi žustro: – Ja ne odobravam taj brak nimalo više nego ti, ali ja sam praktična, a i ti tako isto. A kad se dođe do nečega što je neprijatno, a što se ne da izbeći, ja ne razumem šta vredi vrištati i koprcati se. To nije način na koji se dočekuje zlo i dobro u životu. Ja to znam, jer je moja porodica i porodica starog doktora imala više nego svoj deo dobra i zla. Mi imamo i svoju devizu: »Ne praskaj – smeškaj se i čekaj svoje vreme!« Mi smo mnoge stvari preživeli samo blagodareći tome, smešeći se i čekajući svoje vreme, pa smo čak postali i stručnjaci u proživljavanju. Morali smo da budemo takvi. Uvek smo se kladili na slabijeg konja. Isterani iz Francuske sa Hugenotima, pa isterani iz Engleske sa Kavelirima{20}, opet izbačeni iz Škotske s Lepim Princom Karlom{21}, proterani sa Haitija od strane crnaca, a sad potučeni od Jenkija. Ali smo ipak posle nekoliko godina opet izbili na površinu. A znaš li zašto?
Nakrivila je glavu i Skarlet pomisli da ne liči ni na šta toliko koliko na nekog starog, pametnog papagaja.
– Ne, ne znam, nemam pojma – odgovori ona učtivo. Ali joj je bilo istinski dosadno, baš kao i onog dana kad se baka upustila u pričanje svojih uspomena iz ustanka u Kriku.
– E pa, evo zašto. Mi se klanjamo pred neizbežnim. Mi nismo pšenica, nego heljda. Kad navali oluja, ona povalja zrelu pšenicu, jer je suva i ne može da se povija pred vetrom. Ali zrela heljda ima soka u stabljici pa se savija. I kad vetar prođe ona se uzdigne skoro isto onako prava i snažna kao i pre. Mi nismo tvrdoglave budalo. Mi smo jako gipki kad duva jak vetar, jer se isplati biti gibak. Kad naiđe nevolja mi se klanjamo pred neizbežnim, bez larme, radimo i smeškamo se, i čekamo svoje vreme. Zabavljamo se s nižim svetom i uzimamo od njega ono što možemo. A kad smo dovoljno jaki, mi ošinemo ljude preko čijih smo se vratova popeli do svojih mesta. To je, dete moje, tajna proživljavanja. – Pa posle kratkog ćutanja dodade: – To ja sad tebi poveravam.
Stara dama se nasmeja kao da je jako zanimaju ove reči i pored sveg otrova u njima. Izgledalo je kao da očekuje neki odgovor od Skarlet. Ali su njene reči imale male značenja za Skarlet, i nije znala šta da kaže.
– Ne, draga moja – nastavi stara gospođa – naši ljudi polegnu pa se opet usprave, a to je ono što se ne može reći o velikom broju ljudi u našoj neposrednoj blizini. Pogledaj Ketlinu Kalvert. Možeš da vidiš dokle je doterala. Sirotinja! Čak i mnogo niže od čoveka za koga se udala. Pa pogledaj porodicu Mak Re. Sravnjena sa zemljom, nemoćna, nezna šta da radi, ne zna kako da uradi što bilo. Neće čak ni da pokuša. Provodi dane jadikujući za starim dobrim danima. A pogledaj... no, pogledaj koga bilo u ovoj Pokrajini, izuzev moga Aleksa, moju Sali, tebe i Džima Tarltona, njegove kćeri i neke druge. Ostali su podlegli zato što nisu imali soka u sebi, zato što nisu imali snage da se ponovo podignu. Za te ljude nije nikad postojalo ništa drugo osim novca i crnaca, a sad kad su crnci i novac nestali, oni će u idućem pokolenju postati prosti seljaci.
– Zaboravili ste Vilksove.
– Ne, nisam ih zaboravila. Samo sam htela da budem učtiva i da ih ne pominjem, pošto je Ašli gost pod ovim krovom. Ali, kad si već pomenula njihovo ime, pogledaj i njih! Imaš Indiju koja je, po svemu što čujem, prava uvenula usedelica i daje sebi izgled neke udovice Stjua Tarltona koji je poginuo, a ne stara se da ga zaboravi i da ulovi nekog drugog čoveka. Ona je, naravno, stara, ali bi mogla uloviti nekog udovca s puno dece kad bi se potrudila. A jadna Honi je uvek luda za muškarcima i bez imalo više pameti nego neka misirska kokoš. Što se tiče Ašlija, pogledaj njega!
– Ašli je divan čovek.
– Ja nikad nisam rekla da nije, ali je nemoćan kao kornjača na leđima. Ako se porodica Vilks izvuče iz ovih teških vremena, to će je samo Meli izvući, a ne Ašli.
– Meli? Bože, bako! šta vi to govorite? Ja sam živela s Melani dovoljno dugo da znam kako je ona slabodušna i plašljiva i kako nema smelosti ni da kaže »Iš!« jednoj guski.
– A zašto, molim te, da kaže »Iš!« guski? To je meni uvek zvučalo kao traćenje vremena. Možda i ne sme da kaže »Iš!« guski, ali može reći »Iš!« celom svetu i vladi Jenkija ili ma kome drugom ko bi zapretio njenom Ašliju, njenom dečku, ili njenim pojmovima o otmenosti. Njen način nije isti kao tvoj, Skarlet, ni kao moj. To je više način na koji bi tvoja majka postupala da je ostala živa. Meli me podseća na tvoju majku kad je bila mlađa... Pa će možda izvući i porodicu Vilks.
– Oh, Melani je dobronamerna mala ludica. Ali vi ste nepravedni prema Ašliju. On je...
– O, pričaj ti to drugome, draga moja. Ašli je odgajen da čita knjige i ništa drugo. To nikako ne pomaže čoveku da se izvuče iz škripca kao što je ovaj u kome smo sada. Prema onome što čujem on je najgori zemljoradnik u Pokrajini! I samo ga uporedi s mojim Aleksom!
Pre rata je Aleks bio najzaludniji kicoš na svetu i nikad nije ni o čemu drugom mislio nego o tome kako će naći novu kravatu, kako će se napiti i pucati na nekoga, i juriti devojke koje nisu ni zasluživale bolje nego da ih neko juri. A gledaj ga sada! Naučio je da obrađuje imanje zato što je morao da nauči. Zato što bi skapao od gladi i ostavio nas da skapamo. Sad gaji najbolji pamuk u Pokrajini – da, gospođice! Mnogo bolji pamuk nego pamuk sa Tare! I zna šta treba raditi sa svinjama i živinom. Ha! Silan je to mladić i pored sve njegove gadne naravi. On zna da čeka na svoje vreme i menja se s pramenom vremena, a kad se ova beda s Rekonstrukcijom bude završila videćete moga Aleksa bogatog kao što su mu otac i deda bili. Ali Ašli...
Skarlet je osećala da je boli to potcenjivanje Ašlija.
– Meni sve to zvuči kao neka besmislica – reče ona hladno.
– E, bogme, ne bi trebalo da ti tako zvuči, – reče baka i pogleda je oštrije – jer je to baš ono što si ti radila otkako si otišla u Atlantu. O da! Slušali smo mi o tvojim poslovima iako smo se zabili ovde u selo. I ti si se promenila zajedno sa vremenom. Čuli smo kako umeš da se pripiješ uz Jenkije i nove bogataše, kuferaše, samo da izvučeš novac iz njih. Slatka si kao šećer, kako čujem. Pa neka, teraj samo, ja ti kažem. I izvuci svaku paru koju možeš iz njih, ali kad budeš imala dosta novaca tresni ih po glavi jer ti više nisu potrebni. Uradi to sigurno, i uradi kako valja, jer blato koje prianja za peševe kaputa može da te upropasti.
Skarlet je gledala u nju, a čelo joj se nabiralo dok se trudila da shvati njene reči. One još nisu imale mnogo smisla za nju i još je bila ljuta što je stara rekla za Ašlija da je kao kornjača na leđima.
– Ja mislim da se vi varate o Ašliju – reče ona iznenada.
– Skarlet, ti prosto naprosto nisi dosta bistra.
– To je vaše mišljenje – reče Skarlet grubo, žaleći što nije dopušteno šamarati stare gospođe.
– O da, ti si dosta bistra kad se tiče dolara i centa. To je muška bistrina. Ali nisi nimalo bistra kao žena. Nisi nimalo bistra u pogledu ljudi.
Skarletine oči počeše da sipaju vatru a ruke joj se stadoše otvarati i zatvarati.
– Eto, naljutila sam te i razbesnela, zar ne? – upita stara gospođa smešeći se. – To je baš ono što sam htela.
– Zar jeste? Je l' istina? A zašto to, moliću?
– Imala sam puno dobrih razloga.
Baka se zavali u stolicu i Skarlet odjednom shvati da izgleda umorna i neverovatno stara. Majušne ruke nalik na kandže, sklopljene preko lepeze behu žute i voštane kao u mrtvaca. Ljutina izvetre iz njenog srca i dođe joj jedna misao. Ona se naže prema njoj i uze njenu ruku među svoje.
– Vi ste divna stara lažljivica – reče ona. – Niste mislili ni jednu reč od svega onoga što ste govorili. Samo ste hteli da mi ne date da mislim o tati. Jel' te da je tako?
– Nemoj da se nadmudruješ sa mnom – reče stara mrgodno i izvuče ruku. – Unekoliko i iz toga razloga, a pomalo i zato što je sve ono što sam govorila živa istina, samo što si ti dovoljno glupa da to ne shvataš.
Ali se pomalo smešila i u njenim očima nije bilo više gorčine. Skarlet se oseti oslobođena one ljutine zbog Ašlija. Prijatno je što sad zna da baka nije mislila ništa od svega onoga.
– Ipak vam hvala. Lepo je od vas što ste razgovarali sa mnom – i milo mi je što znam da se slažete sa mnom u pogledu Sjueline i Vila čak i... čak i ako drugi svet to ne odobrava.
Gđa Tarlton je dolazila holom noseći dve čaše mleka. Ona je sve kućne poslove radila rđavo te su se čaše prelivale.
– Morala sam da idem čak do letnje kuhinje – reče. – Ispijte brzo, jer svet već dolazi s groblja. Skarlet, zar ćete zbilja dopustiti da se Sjuelin uda za Vila? Ne kažem da on nije isuviše dobar za nju, ali, znate, on je ipak seljak, pa...
Skarletin pogled se srete s bakinim. U starim očima se videla mala, zajedljiva iskrica, koja nađe odblesak u njenim očima.

XLI
Kad poslednji gosti rekoše zbogom i u daljini zamre poslednji šum točkova i kopita, Skarlet uđe u Eleninu kancelariju i izvadi jedan sjajan predmet s mesta na kome ga beše sakrila prošle večeri, između požutelih hartija u pregradama nad pisaćim stolom. Čuvši kako Pork plače u trpezariji dok postavlja sto za ručak, ona ga dozva k sebi. On dođe, lica očajnog kao u nekog psa bez gospodara.
– Pork – reče ona strogo – samo još jednom zaplači pa ću... pa ću i ja udariti u plač. Moraš već prestati.
– Jeste, gospođa. Ja proba stani, a uvek kad proba ja opet misli na gos'n Džehald, pa...
– E pa, nemoj da misliš. Ja mogu da trpim svačiji plač osim tvoga. No – prekide ona blago – je l' razumeš? Ne mogu da trpim tvoje plakanje zato što znam da si ga ti voleo. Obriši nos, Pork. Imam jedan poklon za tebe.
U Porkovim očima zasvetluca iskrica interesovanja dck je brisao suzne oči, ali to beše više učtivost nego radoznalost.
– Sećaš se one noći kad te je neko ranio što si krao kokoške iz nečijeg kokošarnika?
– Bože milos', gospođa Skahlet! Ja ne nikad ...
– Bogme jesi, i nemoj da me lažeš sad kad je to bilo tako davno. Sećaš se da sam ja rekla da ću ti dati sat zato što si veran?
– Jeste, gospođa. Ja mislio vi zaboravila.
– Ne, nisam zaboravila, i evo ti ga.
Ona mu pruži masivni zlatan časovnik s duboko urezanim ukrasima, na kome je visio lanac s mnogim drangulijama i pečatima.
– Za ime božje, gospođa Skahlet! – viknu Pork. – To sat ot gos'n Džehald! Ja miljun puta vidi kako on gleda ovo sat!
– Jeste, to je tatin sat, Pork, i ja ti ga dajem. Uzmi ga.
– O, ne, gospođa! – uzmače Pork užasnut. – To sat od belo gos'n, a to još od gos'n Džehald. Kako vi može kaži dati njega mene, gospođa Skahlet? To sat treba dobi Veid Hampton.
– To s pravom pripada tebi. Šta je Veid Hampton ikad učinio za moga tatu? Je li ga on pazio kad je bio bolestan i slab? Je li ga on kupao, oblačio i brijao? Je li on bio uz njega kad su Jenki došli? Je li on krao radi njega? Ne budi lud, Pork. Ako je iko zaslužio ovaj sat, to si ti, i ja znam da bi mi to tata odobrio. Na, uzmi.
Ona dohvati crnu ruku i utisnu u nju sat. Pork stade gledati u njega sa strahopoštovanjem i lice mu se preli blaženstvom.
– Za mene, istina, gospođa Skahlet? .... – Jeste, sasvim istina.
– E pa... hvala, gospođa!
– Da li bi voleo da ga odnesem u Atlantu pa da dam 'da se nešto ureže?
– Šta to jeste »ureže« – upita Pork, glasom punim podozrenja.
– To znači da se nešto napiše na poklopcu, pozadi, kao ... kao na primer »Porku od porodice O'Hara – Hvala ti verni slugo!«
– Neka... ništa ne treba gospođa ureže, – reče Pork i uzmače za korak unazad čvrsto stežući sat.
Na njenim usnama zaigra lak osmeh.
– Šta je, Pork? Zar ne veruješ da ću ti ga doneti natrag?
– Veruje, gospođo, ja veruje vas samo... samo vi može predomisli.
– Ne bih ja to uradila.
– E, gospođa, vi može proda njega. Ja misli ono vredno mnogo para.
– Trebalo bi da te izlupam za to, Pork. Dolazi mi da... ti uzmem natrag sat.
– Ne, gospođa, vi to neče radi. – I na Porkovom rastuženom licu ukaza se prvi lak osmeh toga dana:
–  Ja zna dobro vama ... I, gospođa Skahlet...
–  Šta je, Pork?
– Ako vi hoče budi pola tako dobra za belo čovek. kao što jeste za crno, svet hoče budi mnogo bolji za vama.
– Dosta je on dobar prema meni – reče ona. A sad idi i nađi gospodina Ašlija i kaži mu da hoću da ga odmah vidim ovde, ali odmah.
Ašli je sedeo na Eleninoj stolici za pisanje tako da je mali komad nameštaja izgledao premalen prema njegovom dugačkom telu, dok mu je Skarlet nudila polovinu  prihoda od strugare. Njegove oči nijednom ne pogledaše u njene, niti on ijednom reči prekide njen govor. Sedeo jo i samo gledao naniže u svoje ruke i lagano ih prevrtao, zagledao prvo dlanove, pa onda nadlanice, kao da ih nikad dotle nije video. I pored sveg njegovog napornog rada one su izgledale vitke i nežne i neobično lepo negovane za jednog farmera.
Nju su malo bacali u brigu njegova pognuta glava i njegovo ćutanje, te ona udvostruči svoje napore da učini da mu strugara izgleda privlačna. Ona stavi u pokret i čar osmeha i pogleda koje je imala, ali to beše čist gubitak pošto on nikako ne dizaše oči. Kad bi samo hteo da pogleda u nju. Ona ne reče ništa o obaveštenju koje joj je Vil dao u pogledu Ašlijeve odluke da ide na Sever, nego je govorila praveći se kao da smatra da nema nikakve smetnje za njegov pristanak na njen plan. On još nikako nije gledao u nju i nije govorio, tako da se njene reči najzad stadoše otezati u potpunoj tišini. Njegova ramena su bila nekako čudno uzdignuta, te se ona jako zabrinu. Neće valjda da je odbije! Kakav bi razlog mogao da ima da je odbije?
– Ašli – poče ona pa zastade. Ona nije nameravala da svoju trudnoću uzme u pomoć kao dokaz, i uzmicala je pred pomisli čak i da je Ašli vidi onako pegavu i ružnu ali kad poče izgledati da druga njena nagovaranja ne behu postigla nikakav uspeh, ona odluči da se posluži time i svojom nemoći kao poslednjom kartom.
– Vi morate doći u Atlantu. Meni je zaista potrebna vaša pomoć u ovoj prilici, jer ja ne mogu nadgledati strugare. Može proći i nekoliko meseci dok ja budem mogla... jer, znate... zbog ...
– Molim vas! – reče on grubo. – Za ime božje, Skarlet!
I ustade naglo pa priđe prozoru i stajaše okrenut leđima njoj, posmatrajući jednostruku svečanu povorku pataka preko zadnjeg dvorišta.
– Je l' to... Je l' zato ne gledate u mene? – upita ona potišteno. – Ja znam da izgledam ...
On se okrete munjevitom brzinom, a njegove sive oči pogledaše u njene s takvom silinom da ona prinese ruku grlu.
– Do vraga s vašim izgledom! – reče on silovito. – Vi dobro znate da uvek izgledate lepo u mojim očima.
Nju ispuni tako neiskazana sreća da joj se oči napuniše suzama.
– Kako je divno što to kažete! Mene je prosto bilo stid da se pokažem pred vama...
– Vas stid? Zašto biste se vi stideli? Ja bih mogao da se stidim i stidim se. Da nije bilo moje gluposti, vi ne biste danas bili u tome škripcu. Vi se ne biste nikad udali za Frenka. Nisam nikako smeo da vas pustim da odete sa Tare prošle zime. Oh, kako sam bio lud! Trebalo je da vas poznajem ... da znam da ste očajni, tako očajni da bi... trebalo je... trebao sam... – I lice mu odjednom postade unezvereno.
Skarleti srce poče kucati pomamno. On žali što nije pobegao s njom!
– Najmanje što sam mogao da učinim bilo je da odem na drum i da nekog opljačkam ili ubijem da bih dobio novac za vaš porez, kad ste vi nas primili u kuću kao prosjake. Oh, ja sam napravio groznu zbrku od svega!
Njeno srce se steže od razočaranja, a nešto od onoga blaženstva iščeze iz nje jer to nisu bile reči koje je ona očekivala da čuje.
– Ja bih svakako otišla – reče ona malaksalo. – Ne bih vas mogla pustiti da učinite nešto tako. A osim toga, to je već svršeno.
– Da, sad je svršeno – reče on s dubokim ogorčenjem. – Vi ne biste meni dopustili da učinim ma šta nečasno, ali ste vi otišli i prodali ste se čoveku koga niste voleli... i sad nosite njegovo dete, samo da ja i moja porodica ne bismo skapali od gladi. Bilo je ljubazno od vas što ste pružili utočište mojoj nesposobnosti.
Oštrina njegovog glasa je odavala bolnu, neizlečenu ranu koja ga je pekla negde unutra i njegove reči nateraše stid u njene oči. On to brzo spazi i na licu mu se ukaza blagost.
– Vi niste valjda mislili da ja vama nešto prebacujem? Bože moj, Skarlet. Ne! Vi ste najhrabrija žena koju sam ja ikad znao. Ja prebacujem samo sebi samom.
Okrete se opet i stade gledati kroz prozor, a njegova ramena pred njenim očima ne izgledahu više onako uzdignuta. Skarlet dugo čekaše ćuteći, nadajući se da će se Ašliju vratiti raspoloženje u kojem joj je govorio o njenoj lepoti, nadajući se da će on reći još nešto što bi ona mogla čuvati kao blago. Nije ga videla već tako dugo i živela je od uspomena koje su već skoro sasvim izbledete. Ona je znala da je on još voli. Ta činjenica je bila očevidna u svakoj njegovoj crti, u svakoj gorkoj reči punoj prekora za sebe sama, u njegovom žaljenju što ona nosi Frenkovo dete. Ona je tako čeznula da čuje kako on to izražava rečima, čeznula da i ona njemu kaže reči koje bi izazvale neku ispovest, ali se ne usudi. Sećala se obećanja koje mu beše dala u voćnjaku prošle zime, da se nikad više neće bacati njemu o vrat. Tužno je shvatala da se to obećanje mora održati ako želi da Ašli ostane blizu nje. Samo jedan krik pun ljubavi i žudnje s njene strane, samo jedan pogled koji bi molio da je uzme u naručje i stvar bi bila zanavek svršena. Ašli bi sigurno otišao u Njujork. A on ne sme otići.
– On, Ašli, nemojte da krivite sebe! Otkuda je to vaša krivica? Vi ćete doći u Atlantu da mi pomognete, zar ne?
– Neću.
– Ali, Ašli – poče njen glas, tresući se od strepnje i razočaranja – ali ja sam računala na vas. Meni ste vi zaista tako potrebni. Frenk ne može da mi pomogne. On je jako zauzet u radnji, pa ako vi ne dođete da mi pomognete, ja ne znam gde ću naći nekog čoveka. Svako živi u Atlanti ko je sposoban, zauzet je svojim poslovima, a ostali su tako nesposobni i...
– To vam ništa ne vredi, Skarlet.
– To znači da vi radije idete u Njujork da živite među Jenkima, nego da dođete u Atlantu?
– Ko vam je to kazao? – On se okrete pravo prema njoj, a čelo mu se nabralo od zbunjenosti.
– Vil.
– Da, odlučio sam da idem na Sever. Jedan stari prijatelj s kojim sam išao na veliko putovanje po Evropi, pre rata, ponudio mi je mesto u banci svoga oca. Tako je bolje, Skarlet. Ovde ne bih mogao ništa. Ja ne znam ništa o trgovini građom.
– Ali znate još manje o bankarskom poslovanju, a to je mnogo teže. I ja znam da bih mnogo više imala u vidu vašu neiskusnost nego što bi to Jenki radili.
On se bolno namršti i ona oseti da je rekla nešto neumesno. On se okrete i opet stade gledati kroz prozor.
– Ja ne tražim da se ima obzira prema meni. Ja samo želim da stanem na svoje sopstvene noge i da pokažem šta vredim. Šta sam ja dosada uradio od svoga života? Vreme je da učinim nešto za sebe – ili da podlegnem svojom krivicom. Već sam suviše dugo bio vaš pansioner.
– Ali ja vam nudim polovinu prihoda od strugare, Ašli! Vi biste onda stajali na svojim nogama, jer... znate, to bi bilo vaše sopstveno preduzeće.
– To bi izišlo na isto. Ja ne bih zasluživao tu poiovinu prihoda. Ja bih samo primao poklon. A ja sam i onako primio već suviše poklona od vas, Skarlet: hranu i stan, pa čak i odelo za mene, za Melani i za dete. A nisam vam davao ništa u naknadu za to.
– Oh, jeste! Vil ne bi mogao...
– Ja sad vrlo lepo cepam drva za potpalu.
– Oh, Ašli! – uzviknu ona očajno, očiju punih suza na ovo njegovo podsmevanje u glasu. – Ali, šta je to bilo s vama otkako sam ja otišla? Vi govorite i izgledate tako tvrdi i ogorčeni! Vi niste bili takvi.
– Šta mi je bilo? Jedna vrlo značajna stvar, Skarlet. Razmišljao sam. Ja zaista, rekao bih, nisam stvarno mislio ništa od vremena predaje pa sve do vašeg odlaska odavde. Bio sam u nekom stanju praznoglavosti, i bilo mi je dovoljno što imam nešto da jedem i postelju da u njoj spavam. Ali kad vi odoste u Atlantu da sebi natovarite na leđa tovar jednog čoveka, ja sam tek tada uvideo da sam manji nego neki čovek – čak mnogo manji nego i neka žena. Nije prijatno živeti s takvim mislima i ja ne nameravam da još dugo živim s njima. Drugi ljudi su izišli iz rata s manje imanja nego što sam ja imao, a pogledajte ih sad. Zato idem u Njujork.
– Ali... ja ne razumem. Ako vi tražite posla, zašto ne bi Atlanta bila isto tako dobra kao i Njujork? A moja stugara...
– Ne, Skarlet. Ovo je moja poslednja prilika. Idem na Sever. Ako odem u Atlantu i budem radio kod vas, ja sam propao zanavek.

Ta reč »propao – propao – propao« odjekivala je jezivo u njenom srcu, kao kad zvoni pogrebno zvono. Njene oči brzo potražiše njegove, ali su one bile široke i kristalno sive, a gledale su kroz nju i preko nje u neku sudbu koju ona nije mogla da vidi ni da razume.
– Propao? Da to ne znači... da niste učinili nešto za što vas Jenki iz Atlante mogu zgrabiti? Mislim nešto zbog pomaganja Toniju da pobegne, ili... ovaj... Oh, Ašli, niste valjda i vi u Kju Klaksu?
Njegov rasejan pogled se brzo vrati njoj i on se nasmeši kratkim osmehom koji i ne dopre do njegovih očiju.
– Ja sam i zaboravio da vi tako bukvalno shvatate stvari. – Ne, ne bojim se ja Jenkija. Mislim da ako odem u Atlantu i opet primim pomoć od vas ja ću zanavek sahraniti nadu da stanem na svoje noge.
– Oh – uzdahnu ona s osećanjem olakšanja – ako je samo to!
– Jeste – reče on i opet se nasmeši, osmehom ledenijim nego pre. – Samo to. Samo moj muški ponos, moje samopoštovanje, i, ako hoćete da ga tako nazovete, moja besmrtna duša.
– Ali – udari ona u novu žicu – vi biste mogli postepeno da otkupite strugaru od mene, pa bi bila vaša sopstvena, a tada ...
– Skarlet – reče on ljutito – ja vam kažem da neću! Ima i drugih razloga.
– Kakvih razloga?
– Vi znate te moje razloge bolje nego iko na svetu.
– Oh – to? Ali... to će biti u redu – uveravaše ga ona brzo. – Znate da sam obećala, tamo u voćnjaku prošle zime, pa ću održati obećanje i...
– Onda se vi više uzdate u sebe nego što ja mogu da kažem o sebi. Ja ne bih mogao računati na sebe da održim takvo obećanje. Ovo nije trebalo da vam kažem, ali sam morao da bih vas naterao da pojmite. Neću više da govorim o tome. Svršio sam. Kad se Vil i Sjuelin budu venčali ja idem za Njujork.
Njegove oči, široke i burne, susretoše se s njenim za trenutak, on brzo pređe preko sobe. Ruka mu već beše na kvaki od vrata. Skarlet gledaše u njega sa smrtnim strahom. Razgovor je završen i ona je izgubila. Odjednom se oseti malaksala od napregnutosti i tuge od prošlog dana i sadašnjeg razočaranja, i odjednom je izdadoše živci i ona vrisnu «Oh, Ašli!«, i bacivši se na provaljenu sofu poče plakati.
Ona ču kako njegovi nesigurni koraci dolaze od vrata, a njegov bespomoćni glas neprestano ponavlja njeno ime iznad njene glave. Kroz hol prema kujni začu se brza tapkanje nogu i u sobu uđe Melani širom otvorenih očiju, punih straha.
– Skarlet... nije valjda beba... ?
Skarlet zari glavu u prašnjave jastuke na sofi i ponovo zajeca.
– Ašli... on je tako tvrdoglav, tako grozan! Grozan. .. tako odvratan!
– Oh, Ašli, šta si joj uradio? – Melani kleče na pod kraj sofe i nežno privuče Skarlet k sebi. – šta si kazao? Kako si mogao? Moglo je da joj pozli. No, mila, metni glavu na Melino rame. Šta ti je?
– Ašli... on je tako tvrdoglav i grozan!
– Ašli, ti me iznenađuješ! Toliko si je uzrujao, a znaš za njeno stanje, i to kad je gospodin O'Hara tek maločas legao u grob.
– Nemoj da ga grdiš! – uzviknu Skarlet nedosledno, i naglo diže glavu s Melaninog ramena, a oštra crna kosa joj se prosu iz mreže po licu umrljanom od suza. – On ima prava da radi što mu je volja.
– Melani – reče Ašli sav bled u licu – dopusti da ti objasnim. Skarlet je bila toliko dobra da mi je ponudila mesto u Atlanti, da budem upravnik jedne njene strugare ...
– Upravnik? – viknu ona besno. – Nudila sam mu polovinu prihoda, a on ...
– A ja sam joj kazao da sam već udesio da idemo na Sever, pa ona ...
– Oh – viknu Skarlet, zaplakavši ponovo – ja sam mu rekla i neprestano ponavljala koliko mi je on potreban ... kako ne mogu da nađem nikoga da upravlja mojom strugarom ... kako ću skoro da dobijem bebu ... a on nije hteo da dođe! I ja ću sad... sad ću morati da prodam strugaru, a znam da ne mogu dobiti ni izbliza dobru cenu za nju, izgubiću mnogo novaca, pa ćemo možda i pomreti od gladi, ali šta se to njega tiče! Tako je grozan!
Ponovo nasloni glavu na Melanino mršavo rame, a nešto od stvarne strepnje koju je osećala iščeze kad u njoj zasvetluca zračak nove nade. Mogla je da oseti da u Melaninom odanom srcu ima saveznika, da oseti Melanin gnev što se ma ko, pa makar to bio i njen voljeni muž usudio da rasplače Skarlet. Melani nasrnu na Ašlija kao mala odlučna golubica i stade ga kljucati prvi put u životu.
– Ašli, kako si mogao da joj to odrekneš? I to još posle svega onoga što je ona učinila za nas. Kako zbog tebe izgledamo oboje nezahvalni! A ona tako nemoćna i s de... Kako je to ružno od tebe! Ona nas je pomagala kad je nama bila potrebna pomoć, a sad ti nju odbijaš kad je njoj potrebna pomoć.
Skarlet pogleda bojažljivo prema Ašliju i vide iznenađenje i nesigurnost jasno ispisane na njegovom licu, dok je gledao u Melanine tamne i ljutite oči. I sama Skarlet je bila iznenađena žestinom Melaninog napada jer je znala da Melani smatra svoga muža iznad domašaja ženinih prekora, i da njegove odluke za nju dolaze odmah iza božjih.
– Melani... – poče on, pa onda nemoćno spusti ruke.
– Ašli, kako možeš da se predomišljaš? Pomisli samo šta je ona učinila za nas – za mene! Ja bih umrla u Atlanti kad se Bo rodio, samo da nije bilo nje! A ona... da, ona je ubila i jednog Jenkija braneći nas. Jesi li ti znao za to? Ubila je čoveka zbog nas. Pa je radila ropski pre nego što ste ti i Vil došli kući samo da bismo imali šta da jedemo. A kad se setim njenog oranja i branja pamuka ja bih mogla... Oh, mila moja! – Pa saže glavu i poljubi Skarletinu kosu u neredu s nekom ludom odanošću. – A sada, kad ona prvi put nas moli da učinimo nešto za nju ...
– Ne moraš mi pričati šta je ona učinila za nas.
– I pomisli samo, Ašli! Pored toga što bi pomogao njoj, pomisli šta bi značilo za nas da živimo u Atlanti među svojima, a da ne moramo da živimo s Jenkima! Tu će biti tetka, pa čika Henri i svi naši prijatelji, a Bo može imati puno drugova da se s njima igra i da ide u školu. Kad bismo otišli na Sever mi ga ne bismo mogli pustiti da ide u školu, da se druži sa decom Jenkija i malim crncima. Morali bismo uzeti guvernantu, a ja ne razumem kako bismo mi mogli to da podnesemo...
– Melani – reče Ašli, a glas mu beše sumorno miran – zar ti zaista tako jako želiš da ideš u Atlantu? Ti mi nisi nikad to rekla kad smo razgovarali o tome da idemo u Njujork. Nisi mi nikad nagovestila ...
– Oh, kad smo mi govorili o odlaženju u Njujork ja sam mislila da u Atlanti ne može biti nikakvog posla, Osim toga, nije moj posao da prigovaram. Dužnost je ženina da ide onamo kuda joj muž ide. Ali sad kad smo potrebni Skarleti i kad ona ima da ti ponudi položaj koji ti možeš da zauzmeš, mi možemo da idemo kući! Kući! – Njen glas bio je pun zanosa dok je stezala Skarletu. – Videću ponovo Fajv Points i Breskvinu ulicu i... i... Oh, kako mi je sve to nedostajalo! Pa bismo možda mogli da imamo i jednu malu kućicu samo za nas! Makar kako malu i sirotinjsku – samo da je naša kućica!
Oči su joj plamtele od oduševljenja i sreće, a njih su dvoje gledali u nju, Ašli sa čudnim zapanjenim izgledom, a Skarlet sa iznenađenjem pomešanim sa stidom. Nije joj nikad ni na kraj pameti bilo da Melani može Atlanta tako nedostajati, da žudi da se tamo vrati i da čezne za svojim domom. Ona je izgledala tako zadovoljna na Tari, da Skarlet sad oseti kao neki udar što ona čezne za zavičajem.
– Oh, Skarlet, kako si ti dobra što si sve to lepo smislila za nas! Ti si znala kako ja čeznem za kućom. Kao i obično kad se našla pred Melaninim običajem da joj pripisuje pobude pune zasluga, kad u njima nije bilo nikakve zasluge, Skarlet se osećala postiđena i razdražena, i odjednom oseti da ne može pogledati u oči ni Melani ni Ašliju.
– Mogli bismo da nađemo neku kućicu samo za sebe. Shvataš li ti da smo mi venčani već pet godina a nismo još imali svoj dom?
– Možete stanovati s nama kod tetke Piti. To je vaša kuća – promrmlja Skarlet igrajući se jastukom i držeći oči oborene da se u njima ne bi video početak likovanja koje je osetila kad se voda počinjala okretati na njenu vodenicu.
– Ne, ali hvala ti ipak na tome, mila moja. Bili bismo suviše natrpani tamo. Mi ćemo uzeti kuću za sebe. – Oh, Ašli, molim te reči »hoću!«
– Skarlet – reče Ašli, a glas mu beše bezizrazan. – Pogledajte u mene!
Iznenađena, ona podiže pogled i srete njegove sive oči koje behu tužne i pune klonule uzaludnosti.
– Skarlet, doći ću u Atlantu... Ne mogu da se borim s vama obema.
Okrete se i iziđe iz sobe. Jedan deo radosnog likovanja u njenom srcu zamre usled nekog straha koji je poče gristi. Izraz u njegovim očima dok je govorio bio je isti kao i kad je rekao da će propasti zanavek ako bude otišao u Atlantu.
Pošto se Sjuelin i Vil venčaše, a Karin ode u Čarlston u manastir, Ašli, Melani i Bo dođoše u Atlantu i dovedoše sobom i Dilsi da im kuva i neguje dete. Prisi i Pork behu ostali na Tari dok Vil ne bude u stanju da dobije druge crnce da mu pomažu u polju, pa da onda i oni dođu u varoš.
Mala kuća od opeka koju Ašli uze za svoju porodicu ležala je na Ajvi Stritu, odmah iza kuće tetke Piti, a dva dvorišta su bila pregrađena samo preraslom, neurednom živom ogradom od kaline. Melani je bila uzela naročito zbog toga. Prvoga jutra po povratku u Atlantu ona, smejuči se i plačući, dok je grlila Skarletu i tetku Piti, reče da je bila tako dugo rastavljena od svojih dragih da nikad ne može biti dovoljno blizu njih.
Kuća je prvobitno imala dva sprata, ali je gornji sprat bio porušen granatama za vreme opsade, pa se vlasnik, vrativši se posle predaje i nemajući novaca da ga ponovo podigne, zadovoljio time što je metnuo na kuću ravan krov preko preostalog sprata, i to je zgradi davalo širok i spljošten izgled dečje kuće za igranje sagrađene od kutija za cipele. Kuća je bila visoko od zemlje, sagrađena nad prostranim podrumom, a duge stepenice kojima joj se pristupalo davale su joj pomalo smešan izgled. Ali ravan, spljošten izgled zgrade dobrim delom se popravljao usled dva lepa stara hrasta koji su joj davali hlada i jedne magnolije s prašnjavim lišćem prošaranim belim cvetovima, koja je stajala pored stepenica. Travnjak je bio prostran i zelen od guste deteline, a oko njega je bila izbila neuređena živa ograda od kaline, isprepletena s mirisnim kukavičnjakom. Ovde-onde po travi ruže su isturale mlade izdanke iz polomljenih starih stabala, a bela i rumena mirta cvetala je isto tako hrabro kao da rat nije prošao preko njihovih glava i kao da im konji Jenkija nisu odgrizali grane.
Skarlet se to činio najružniji stan koji je ikad videla, ali za Melani ni Dvanaest Hrastova sa svojom velelepnošću nisu bili lepši. To je bio sad njen dom, i ona, Ašli i Bo, bili su najzad zajedno pod svojim sopstvenim krovom.
Indija Vilks se vrati iz Makona, gde su ona i Honi živele još od 1864, i nastani se kod brata i tako pritesni stanovnike male kuće. Ali je Ašii i Melani srdačno dočekaše. Vremena su se promenila, novca je bilo malo, ali ništa nije moglo izmeniti pravilo južnjačkog života da porodice uvek od srca stvore mesta za sirote ili neudate ženske rođake.
Honi se bila udala i to, po Indijinom mišljenju, udala se za nižeg od sebe, nekog grubog zapadnjaka iz Misisipija, koji se bio nastanio u Makonu. Imao je crveno lice, bučan glas i veselo ponašanje. Indiji se nije sviđao taj brak, pa pošto joj se nije sviđao nije bila zadovoljna u kući svoga zeta. Zato se obradovala vesti da sad Ašli ima svoju kuću i da ona može da se preseli iz sredine koja joj nije odgovarala, kao i da prestane da gleda svoju sestru tako blaženo srećnu sa čovekom nedostojnim nje. Ali su ostali članovi porodice u sebi mislili da je luckasta i prostodušna Honi postupila mnogo bolje nego što se moglo očekivati, pa su se čudili kako je uopšte ulovila nekoga. Muž joj je bio džentlmen i imao je prilično imanja, ali za Indiju, rođenu u Džordžiji a vaspitanu u Virdžiniji i u njenim predanjima, svaki čovek koji nije bio sa istočnog primorja bio je grubijan i varvarin. Verovatno je da je i Honinom mužu bilo isto tako milo da se oslobodi njenog društva kao što je i njoj bilo da ga ostavi, jer s Indijom se nije moglo lako živeti u to vreme.
Sad se ona bila sasvim pomirila s mišlju da ostane usedelica. Bilo joj je dvadeset i pet godina i videlo se da više nije imala namere da se trudi da bude privlačna. Njene blede oči bez trepavica gledale su pravo i nepomirljivo u svet, a usne su joj bile ponosno stisnute. Sad je njeno lice imalo neki izraz dostojanstvenosti i ponosa, i za divno čudo, to joj je mnogo više dolikovalo nego izveštačena sladunjavost iz devojačkih dana na Dvanaest Hrastova. Skoro svi su je smatrali kao neku udovicu. Svako je znao da bi se Stjuart Tarlton oženio njom da nije poginuo kod Getisburga, te joj se ukazivalo uvaženje kao ženi koju je neko hteo, iako se nije venčao s njom.
Šest soba na Ajvi Stritu brzo se ispuniše najprostijim nameštajem od čamovine i hrastovine iz Frenkove radnja, jer kako Ašli nije imao novaca, pa je bio prinuđen da kupuje na kredit, nije hteo da uzima ništa drugo sem onog što je najskromnije i najnužnije. To je dovodilo u zabunu Frenka koji je voleo Ašlija, a Skarlet je bila očajna. Ona i Frenk bi od srca dali sasvim besplatno najlepši nameštaj od mahagonija i ružinog drveta s duborezom, ali su Vilksovi uporno odbijali. Kuća im je bila očajno ružna i gola, a Skarlet je mrzela da vidi kako Ašli živi u nezastrtim sobama i bez zavesa. Ali on nije opažao ništa oko sebe, a Melani je bila toliko blažena što ima prvi put otkako se udala svoj dom, pa je čak bila i ponosna izgledom svoga stana. Skarlet bi osećala bolno poniženje kad bi prijatelji došli i videli dom bez draperija, ćilimova i jastučića, kao i bez propisnog broja stolica, šolja i kašičica za čaj. A Melani je dočekivala u svojoj kući isto onako vedro kao da su joj svuda po stanu kadifene zavese i sofe prevučene brokatom.
I pored sve njene radosti, Melani nije nikako bila dobro. Mali Bo ju je stao zdravlja, a naporni rad na Tari posle njegovog rođenja još više je beše islabio. Bila je tako mršava da je izgledalo da će joj sitne kosti svaki čas probiti kožu. Kad bi je čovek video izdaleka kako se igra po dvorištu i trči sa svojim detetom, pomislio bi da je i to neka devojčica, jer joj je struk bio neverovatno tanak, i stvarno nije imala nikakvih oblika. Prsa su joj bila sasvim ravna a kukovi kao u maloga Boa, pa kako nije imala ni ponosa, ni pameti (kako je Skarlet mislila) da ušije koji porub napred na svojim bluzama, ili da metne malo vate ispod zadnjeg dela svog steznika, njena mršavost se sasvim jasno videla. Kao i telo, lice joj je bilo mršavo i suviše bledo, a svilene obrve povijene i nežne, kao pipci kod leptira, isticale su se suviše crno na njenoj bezbojnoj koži. Njene oči su prema njenom sitnom licu izgledale suviše krupne da bi bile lepe, a tamni kolutovi ispod njih činili su da su izgledale ogromne, ali se izraz u njima nije izmenio još od njenog bezbrižnog devojačkog doba. Rat, stalni bol i naporan rad nisu mogli ništa njenoj vedroj mirnoći. To su bile oči jedne srećne žene, žene oko koje mogu besneti oluje a da nikako ne naruše vedrinu njene duše.
Kako li ona održava takav izraz svojih očiju, mislila je Skarlet puna zavisti. Ona je znala da njene oči izgledaju ponekad kao oči izgladnele mačke. A šta je ono Ret jednom prilikom rekao o izgledu Melaninih očiju – nekako glupo: da izgledaju kao neke sveće? Oh, da, kao dva dobra dela u pokvarenom svetu. Da, one izgledaju kao sveće, sveće zaklonjene od svakog vetra, dve blage svetlosti koje svetle blaženstvom što su u svojoj kući i opet među prijateljima.
Mala kućica je uvek bila puna društva. Melani je još kao dete bila omiljena, i ceo se grad žurio da je pozdravi pri njenom ponovnom dolasku kući. Svako je donosio po neku sitnicu za kuću, neki ukras, sliku, srebrnu kašičicu, ili dve lanene jastučnice, servijete, krpare, sitne stvarčice koje behu spasli od Šermana i koje su brižljivo čuvali, ali za koje su se sad kleli da im nisu nizašta.
Starci, koji su zajedno s njenim ocem ratovali po Meksiku, dovodili su posetioce da upoznaju »divnu ćerku starog pukovnika Hamiltona«. Stare prijateljice njene majke često su dolazile kod nje jer je Melani duboko poštovala starije, što je godilo starim damama u to raspusno doba kad je mladost izgledala kao da je zaboravila na lepo ponašanje. Njene vršnjakinje, mlade žene, majke i udovice, volele su je zato što je prepatila isto što i one, a nije postala ogorčena i uvek je bila gotova da čuje tuđe jade. Mladi su dolazili kao što mladi uvek dolaze, prosto zato što su se lepo osećali u njenoj kući i što su tamo nalazili prijatelje koje su želeli da sretnu.
Oko Melanine pažljive i skromne ličnosti ubrzo se obrazova i naraste grupa mladih i starih koji predstavljahu ono što beše ostalo od najboljeg predratnog društva, svi tanke kese, ali ponosni na svoje porodice i prekaljene duše. Izgledalo je kao da nekadašnje društvo Atlante, rastureno i satrveno ratom, proređeno smrću, zapanjeno usled promena, sad nalazi u njoj novo jezgro oko kojeg se okuplja.
Melani je bila mlada, ali je imala sve osobine koje su ih brodolomnici cenili: siromaštvo i ponos u siromaštvu, hrabrost bez jadikovanja, veselost, gostoljubivost, ljubaznost i, što je najlepše od svega, odanost starim predanjima. Melani nije nikako pristajala da se menja, nije pristajala čak ni da prizna da je potrebno menjati se s promenom sveta. Pod njenim krovom je izgledalo kao da su se stari dani ponovo vratili, ljudi su se hrabrili i osećali još veće prezrenje prema plimi razuzdanog i raskošnog načina života koja je nosila kuferaše i nove bogataše, republikance.
Kad bi samo pogledali u njeno mlado lice i videli na njemu nepokolebljivu odanost starim vremenima, oni su za trenutak zaboravljali na izdajice u svojim redovima koji su izazivali bes, strah i žalost. A bilo je mnogo takvih.
Bilo je ljudi iz dobrih porodica koji su, dovedeni siromaštvom do očajanja, prešli na stranu neprijatelja, postali republikanci i primili položaje od osvajača da im porodice ne bi zavisile od tuđe milostinje. Bilo je mladih veterana koji nisu imali dovoljno hrabrosti da pogledaju u dugi niz godina potrebnih za stvaranje novog bogatstva. Ta omladina, povodeći se za Retom Batlerom, išla je ruku pod ruku s kuferašima u pravljenju planova za bogaćenje, često vrlo neukusnih planova.
Najgori izdajnici su bile kćeri nekih istaknutih porodica. Te devojke behu dorasle do zrelosti posle kapitulacije i imale su samo detinja sećanja na rat, a nisu osećale ogorčenost kojom su bili zadahnuti njihovi stariji. One nisu bile izgubile ni muževe ni verenike. Imale su samo bleda sećanja na nekadašnje bogatstvo i sjaj – a Jenki oficiri su bili tako lepi, tako divno odeveni i tako bezbrižni. Priređivali su tako sjajne balove, terali tako krasne konje i prosto ludovali za južnjačkim devojkama! Postupali su prema njima kao prema kraljicama i tako su pazili da ne povrede njihov osetljivi ponos, pa najzad – zašto da se ne druže s njima?
Oni su bili toliko privlačniji od varoških mladića koji su bili tako rđavo odeveni i ozbiljni, koji su radili tako naporno da su imali malo vremena za zabavu. Stoga je bio priličan broj devojaka odbeglih sa Jenki oficirima, što je jako bolelo porodice grada Atlante. Bilo je braće koja su sretala svoje sestre na ulici a nisu govorili s njima, očeva i majki koji nikad nisu pominjali imena svojih kćeri. Kad bi se samo setili tih tragedija, oni čija je deviza bila »Nema predaje« – osetili bi kako im ledeni strah struji kroz žile, strah koji bi samo jedan jedini pogled na Melanino slatko ali nepokolebljivo lice razgonio. Ona je bila, kao što su govorile stare gospođe, tako divan i dobrodošao primer za mlade devojke u varoši. A zato što se nije razmetala svojim vrlinama mlade devojke se nisu bunile protiv nje.
Melani nije nikad bilo ni na kraj pameti da postaje vođa jednog novog društva. Ona bi samo ponekad pomislila da je lepo od toga sveta što dolazi da je poseti i što je zove u mala društvanca za šivenje, u odbore za priređivanje zabava ili muzičkih večeri. Atlanta je uvek bila muzikalna i volela je dobru muziku i pored prezrivih ogovaranja susednih gradova o tome kako nema dovoljno kulture. Sad se osećao oduševljen vaskrs interesovanja koje je postajalo sve jače što su vremena bivala teža i oskudnija. Kad bi slušali muziku bilo im je lakše da zaborave na crna lica po ulicama i na plave uniforme vojnika iz garnizona.
Melani se osećala pomalo zbunjena kad se našla na čelu novostvorenog Muzičkog društva za subotnje večeri. Ona nije tu počast mogla drukčije da objasni nego činjenicom što je mogla da prati na klaviru svakog pevača pa čak i gospođice Mek Ljur koje su bile sasvim bez sluha, a htele su po svaku cenu da pevaju duete.
U samoj stvari do toga je došlo zbog toga što Melani beše diplomatski uspela da stopi u jedno muzičko društvo Gospođe harfistikinje, Muško pevačko društvo i Društvo mladih sviračica u mandolinu i gitaru sa Muzičkim društvom za subotnje večeri, tako da je sad Atlanta mogla da dobije muziku koju je vredelo slušati. I zaista, govorilo se da je »Ciganka« koju je Društvo dalo vredela mnogo više nego ono što se moglo čuti u Njujorku i Nju Orleansu. Kad Melani vešto postiže da u društvo uvede i Gospođe harfistkinje, gđa Merivedar reče gospođama Mid i Huajting da moraju Melani staviti na čelo Društva. Ako je mogla da iziđe na kraj s harfistkinjama onda može i sa svakim drugim, izjavljivala je gđa Merivedar. Ta dama je svirala u orgulje u Metodističkoj crkvi i nije mnogo uvažavala harfe i harfiste. Melani je bila tako isto izabrana za sekretaricu »Društva za ulepšavanje grobova naših slavno palih vojnika«, kao i »Šivaćeg kluba za udovice i siročad Konfederacije«. Ta joj je nova čast došla posle jedne burne sednice tih društava koja je pretila da se završi neredom i prekidanjem dugotrajnih prijateljskih veza. Na sednici je postavljeno pitanje da li treba ili ne treba čistiti korov i sa grobova vojnika Unije u blizini grobova vojnika Konfederacije. Izgled zaraslih humki Jenkija uvek bi osujetio sve napore gospođa da ulepšaju grobove svojih mrtvih. Vatrene strasti koje su tinjale pod tesnim bluzama članica dvaju društava odjednom se razbuktaše u silan požar i dva društva se podvojiše u dva neprijateljska tabora i stadoše krvnički gledati jedni druge, »šivaći klub« je bio za to da se korov čisti, »Gospođe za ulepšavanje« bile su odlučno protiv toga.
Gđa Mid je dala izraza stanovištu ove poslednje grupe kad reče: – Da čupamo korov sa grobova Jenkija? Ja bih za dva centa iskopala sve Jenkije i bacila ih na gradsko đubrište!
Na te ratoborne reči oba društva skočiše na noge i svaka gospođa stade iskazivati svoje mišljenje koje niko nije slušao. Skup se održavao u salonu gđe Merivedar, i stari deda Merivedar, koji je bio isteran u kuhinju, pričao je posle da je buka potpuno ličila na početnu paljbu topova u bici kod Frenklina. I, dodao je on, kako se njemu činilo, bilo je kudikamo bezbednije biti u bici kod Frenkiina, nego na skupu tih gospođa.
Melani se na neki način beše progurala do sredine uzrujane gomile i uspela da svojim obično tihim glasom nadviče svu huku. Duša joj je bila došla u grlo od straha što se usuđuje da govori pred ljutitim skupom a glas joj je drhtao, ali je ona neprestano vikala: »Gospođe! Molim vas, gospođe!« dok se graja nije stišala.
– Ja želim da vam kažem ... mislim, i mislila sam već odavno da... da bi trebalo ne samo da čupamo korov, nego i da sadimo cveće na... ja... ja ne marim šta ćete vi misliti, ali kad god odem da odnesem cveća na grob dragog Čarlija ja uvek metnem malo i na grob nekog nepoznatog Jenki vojnika koji se nalazi kraj njega. On ... on izgleda tako izgubljen.
Uzrujanje planu ponovo samo još glasnije i ovog puta oba društva behu složna, te su govorila kao jedno.
»Na grobove Jenkija! Oh, Meli, kako možeš!«. »Pa oni su ubili Čarlija!«, »Oni zamalo nisu ubili i tebe!«, »Pa Jenki su mogli ubiti i maloga Boa kad se rodio!«, »Pokušali su i da vas spale na Tari!« Melani se držala za naslon stolice da ne padne, da se skoro ne sruši pod teretom neodobravanja za kakvo dotle nije znala.
– O, gospođe! – viknu ona molećivim glasom. – Molim vas, pustite me da dovršim! Ja znam da nemam prava da govorim o toj stvari, jer niko od mojih milih i dragih nije poginuo osim Čarlija, i znam gde on leži, hvala bogu! A među nama danas ima tako mnogo onih koji ne znaju gde su im sinovi, muževi i braća sahranjeni pa...
Ona se zagrcnu. U sobi nastade mrtva tišina.

Usplamtele oči gđe Mid potamneše. Ona je posle bitke kod Getisburga išla na dugi put sve donde, da donese Darsijevo telo, ali niko nije bio u stanju da joj kaže gde je sahranjen. Negde u neku na brzu ruku iskopanu raku u neprijateljskoj zemlji. A gospođi Alan zadrhtaše usta. Njen muž i brat su bili u onome zlosrećnom upadu koji je Morgan učinio u Ohajo i poslednje obaveštenje koje je imala o njima govorilo je da su pali na obalama te reke baš kad je konjica Jenkija jurišala na njih. Sin gđe Alison je umro u jednom zarobljeničkom logoru na Severu, a ona, najsiromašnija među siromašnima, nije bila u stanju da donese kući njegovo telo. Bilo je i drugih koji su na spiskovima gubitaka čitali: »Nestao – verovatno poginuo«, i tim su rečima saznali poslednje vesti koje su imali da saznaju o svojim rođacima koje su videli pri odlasku.
One su sve gledale u Melani očima koje su govorile: »Zašto pozleđuješ te rane? To su rane koje se neće nikad zalečiti – neprebolne rane što ne znamo gde oni leže«.
Melanin glas dobi u jačini usled tišine koja zavlada u sobi.
– Njihovi su grobovi negde u zemlji Jenkija, baš kao što su i grobovi Jenkija ovde kod nas i, oh, kako bi to bilo strašno kad bi neka Jenki žena rekla da bi ih trebalo iskopati i baciti na...
Gđa Mid pusti neki slab, mučan krik.
– A kako bi opet divno bilo kad bismo znale da neka dobra Jenki žena – a svakako mora biti da ima i dobrih Jenki žena... Ja ne marim šta svet govori, ne mogu ni one biti sve rđave! Kako bi bilo divno znati da su one počupale korov sa grobova naših ljudi i donele cveća na njih, iako su im neprijatelji. Da je Čarli poginuo negde na Severu meni bi bila uteha da znam da neko... Ja ne marim šta vi, gospođe, mislite o meni... – i opet je izdade glas. – Ja ću istupiti iz oba kluba, pa ću... pa ću ... pa ću čupati svaki stručak korova sa groba svakog Jenkija koji nađem i zasadiću cveće, da... i prosto čikam svaku od vas da me spreči!
S tim poslednjim prkosnim rečima Melani poče plakati i posrćući pokuša da dođe do vrata.
Deda Merivedar, potpuno siguran u muškom društvu krčme kod »Savremene devojke« pričao je sat kasnije čika Henriju Hamiltonu da su posle tih reči sve žene počele da plaču i stale da grle Melani, da se sve završilo u punoj ljubavi i da je Melani izabrana za sekretaricu oba društva.
– I sad misle da čupaju korov. Samo je vrag u tome što Doli misli da ću i ja jedva dočekati da im pomognem jer nemam bogzna šta drugo da radim. Nemam ništa protiv Jenkija i mislim da je Meli imala pravo a da su ostale divlje mačke grešile. Ali i sama pomisao da čupam korov u mojim godinama i sa mojim lumbagom ...
Melani je bila u upravnom odboru gospođa Sirotinjskog doma, pa je pomagala prilikom skupljanja knjiga za skoro osnovano Udruženje biblioteke mladih ljudi. Čak su i Tespijanci koji su svakoga rneseca davali po jednu amatersku predstavu tražili nju. Ona je bila isuviše stidljiva da bi se usudila da se pojavi iza rampe s petrolejskim svetiljkama, ali je pravila kostime i od starih džakova, ako nije imala drugog materijala na raspolaganju. Ona je bila ta koja je svojim glasom odlučila u »Klubu za čitanje Šekspira« da bi dela staroga barda trebalo izmešati sa odlomcima iz g. Dikensa i g. Bulver Lajtona, a ne sa Bajronovim pesmama, kao što je bio predložio jedan mlađi i po Melaninom ličnom mišljenju, prilično raspusan neženja, član Kluba.
S večeri, pri kraju leta, njena mala, slabo osvetljena kuća bila je obično puna gostiju. Nikad nije bilo stolica za sve, pa su često gospođe sedele na stepenicama prednjeg trema, sa ljudima okupljenim oko njih, na ogradi stepenica, na sanducima za pakovanje i dole na travi. Ponekad kad bi Skarlet videla kako gosti sede na travi i piju čaj, jedino osvežavajuće piće koje su Vilksovi mogli da im ponude, ona se čudila kako Melani može da tako bez stida izlaže svoje siromaštvo. Sve dok Skarlet ne bude u stanju da kuću tetke Piti namesti onako kako je izgledala pre rata i goste posluži dobrim vinom i slatkim napicima, pečenom šunkom i hladnim butovima divljači, ona nije nameravala da prima goste u svojoj kući – naročito istaknute ljude, kao što ih je Melani primala.
General Džon B. Gordon, veliki junak Džordžije, često je dolazio k njoj sa svojom porodicom. Otac Rajan, pesnik-sveštenik Konfederacije nikad ne bi propustio da svrati kad bi prolazio kroz Atlantu. On je zanosio društvo svojom duhovitošću i retko ga je kad trebalo mnogo moliti da deklamuje svoju »Lijovu sablju« ili besmrtnu »Osvojenu Zastavu«, što bi uvek rasplakalo gospođe. Aleks Stivens, bivši potpredsednik Konfederacije, dolazio bi u posetu kad bi god bio u gradu, a kad bi se u varoši pročulo da je on kod Melani kuća bi se napunila i svet bi satima sedeo zanesen čarima slabačkog invalida sa zvonkim glasom. Obično bi tu bilo i vrlo mnogo dece koja su kunjala u naručju svojih roditelja, još dugo posle vremena kad su obično išla u krevet. Nijedna porodica nije htela da njena deca propuste priliku da docnije u životu mogu da pričaju kako ih je potpredsednik poljubio, ili kako su stegli ruku koja je pomagala u rukovođenju velike Stvari. Svaka značajnija ličnost koja bi došla u varoš dospela bi nekako u dom Vilksovih, pa bi često tu i noćila. U takvim prilikama bi kućica s ravnim krovom bila prepuna te bi Indija morala da spava na slamnjači u jednoj sobici koja jo inače bila soba za igranje maloga Boa, a Dilsi bi izjutra brzo promakla kroz živu ogradu da od kuvarice tetke Piti pozajmi jaja za doručak. Ali sve to nije smetalo Melani da prima goste s toliko ljubaznosti i dostojanstvenosti kao da stanuje u nekoj palati.
Ne, Melani nije nikako shvatala da se ljudi okupljaju oko nje kao oko neke zastave. Zato je bila u isti mah zapanjena i zbunjena kad joj dr Mid posle jedne prijatno provedene večeri – na kojoj je on plemenito izvršio svoju dužnost da pročita ulogu Magbeta – poljubi ruku i izrazi svoje mišljenje glasom kojim je nekada imao običaj da govori o Našoj Slavnoj Stvari.
– Draga gospođo Meli, uvek je sreća i zadovoljstvo biti u vašem domu, jer ste vi – i gospođe kao što ste vi – srca sviju nas, svih koliko nas je ostalo. Uzeli su nam cvet naše omladine, naših muževa i smeh naših mladih žena. Narušili su nam zdravlje, iščupali nam živote i poremetili navike. Uništili su nam napredan život, vratili nas unazad za pedeset godina i navalili suviše težak teret na pleća naših sinova, koji bi morali biti u školi, i naših staraca, koji bi trebalo da dremaju na suncu. Ali mi ćemo sve ponovo podići zato što imamo srca kao što je vaše da na njima zidamo. I sve dok njih imamo, Jenki mogu imati sve ostalo.
Sve dok Skarletin stas ne dobi takve srazmere da čak ni veliki šal tetke Piti nije više mogao da prikrije njeno stanje, ona i Frenk bi se često provukli kroz živu ogradu iza kuće da se pridruže skupovima u letnje večeri pod Melaninim tremom. Skarlet je uvek sedela negde daleko od svetlosti, zaštićena senkom, gde je ne samo sedela ne padajući u oči nego je mogla i da neopaženo posmatra Ašlijevo lice do mile volje.
Samo ju je Ašli privlačio u ovu kuću, jer su je razgovori žalostili i bili joj dosadni. Oni su se uvek vodili po istom planu: prvo o teškim vremenima, pa politički položaj a zatim, neizbežno, rat. Gospođe su kukale na visoke cene svega i pitale gospodu da li misle da će se dobra vremena ikad vratiti. A sveznajuća gospoda bi uvek odgovarala da svakako hoće. Samo je pitanje vremena. Teška vremena su samo privremeno. Gospođe su znale da gospoda lažu, a gospoda su znala da gospođe znaju da oni lažu. Ali su ipak veselo lagali i dalje, a gospođe su se pravile da im veruju. Svako je znao da su teška vremena došla da ostanu.
Kad bi se svršilo s teškim vremenima gospođe bi govorile o sve većoj drskosti crnaca, o nedelima kuferaša i o poniženju što se moraju gledati Jenki vojnici kako besposliče na svakom uglu. Da li gospoda misle da će Jenki ikad svršiti sa tom Rekonstrukcijom u Džordžiji? Umirljiva gospoda su mislila da se Rekonstrukcija može završiti svakoga časa – to jest, čim demokrati budu opet mogli da glasaju. Gospođe su bile toliko uviđavne da nisu pitale kad će to biti. A kad bi se svršilo s politikom, počeo bi razgovor o ratu.
Kad god bi se dva nekadašnja Konfederirca sastala negde, postojao je samo jedan predmet razgovora, a gde bi ih se skupila desetina ili više moglo se unapred znati da će se rat ponovo vatreno proživljavati. I uvek bi reči »da je« imale najvažnije mesto u govoru.
»Da nas je Engleska priznala...«, »Da je Džef Devis bio prikupio sav pamuk pa ga prebacio u Englesku pre nego što je blokada postala čvršća...«, »Da je Longstrit poslušao naređenje kod Getisburga...«, »Da Džeb Stjuart nije bio odsutan za vreme onog upada kad je bio potreban Marsu Bosu ...«, »Da nismo izgubili Stenvola Džeksona...«, »Da Viksburg nije pao...«, »Da smo se mogli držati još samo godinu dana...« i uvek: »Da nisu smenili Džonstona i doveli Huda ...« ili: »Da su postavili Huda za komandanta kod Daltona mesto Džonstona ... «
»Da je! Da je!« Meki otegnuti glasovi bi počeli da govore brže i uzrujanije što su duže govorili u tihoj pomrčini – pešaci, konjanici, tobdžije, svi su izazivali uspomene na one dane kad je život bio neprestano u naponu, sećali se plamene vreline njihovog leta u tome očajnom sutonu njihovih zima.
»Ta oni i ne govore ni o čemu drugom – pomisli Skarlet. – Ništa drugo do o ratu. Uvek rat. I nikad neće govoriti ni o čemu drugom osim o ratu. Ne, ne, sve do same smrti«.
Pogledala bi oko sebe i videla male dečake kako leže u naručju svojih očeva, kako brzo dišu i imaju sjajne oči dok slušaju o ponoćnim ispadima i divljim konjičkim jurišima i zastavama pobodenim na neprijateljskim bedemima. Slušali su o lupi doboša i treštanju truba i o buntovničkom klicanju, gledali ljude s izranjavljenim nogama kako idu kroz kišu s pocepanim zastavama nisko oborenim.
»Ni ta deca neće nikad govoriti ni o čemu drugom. Misliće da je bilo divno i slavno boriti se protiv Jenkija i vratiti se kući slep ili sakat – ili se nikako ne vratiti. Svi oni vole da se sećaju rata, da govore o njemu. Ali ja ne volim. Ne volim čak ni da mislim o tome. Ja bih sve zaboravila kad bih mogla – oh, samo kad bih mogla!«
Slušala je dok joj se koža ježila kako Melani priča priče sa Tare, praveći od Skarlete junakinju koja je gledala u oči nasrtljivcima i spasla Čarlsovu sablju, i razmećući se time kako je Skarlet ugasila požar. Skarlet nije uživala niti je osećala ponos prilikom prepričavanja tih sećanja. Ona uopšte nije želela da misli o svemu tome.
»Oh, zašto oni ne mogu da sve to zaborave? Zašto ne mogu da gledaju unapred, mesto unazad? Mi smo bili ludi što smo vodili taj rat. I ukoliko pre zaboravimo na to, utoliko će bolje biti za nas«.
Ali niko nije želeo da zaboravi, osim nje same, pa je Skarlet bila srećna kad je iskreno mogla da kaže Melani da je njoj neprijatno da se pojavljuje u ovakvom stanju, makar i u pomrčini. Melani odmah shvati njeno objašnjenje, utoliko pre što je ona sama bila preko svake mere osetljiva u pogledu svih stvari koje su imale veze sa rađanjem dece. Melani bi jako želela da dobije još jedno dete, ali su joj i dr Mid i dr Fonten rekli da bi još jedno dete moglo da je stane života. I tako je ona, upola izmirena sa svojom sudbinom, provodila najveći deo svoga vremena kod Skarlete, uživajući da prati razvoj trudnoće kod druge žene. Skarlet, koja tako reći nije nikako želela to dete i koja se ljutila na njegov dolazak u nezgodno vreme, gledala je na taj stav kao na vrhunac sentimentalne gluposti. Ali je imala i neko nejasno osećanje uživanja što je lekarska zabrana učinila nemogućnim svako prisnije opštenje između Ašlija i njegove žene.
Sad je Skarlet često viđala Ašlija, ali nikad nasamo. On bi svake večeri idući kući prošao pored njene kuća, pa bi svratio da joj podnese izveštaj o poslovanju toga dana, ali su tu obično bili Frenk i Piti, a možda i gore – Melani i Indija. Ona je mogla samo da mu postavlja poslovna pitanja, da pravi predloge i da mu kaže: – Ljubazno je od vas što ste svratili. Laku noć!
Samo da joj nije toga deteta! Eto sad joj se pruža tako zgodna prilika da se vozi svakog jutra s njim kroz puste šume, daleko od svih radoznalih očiju, gde bi mogli zamisliti da su opet u mirnim danima pre rata.
Ne bi pokušala da ga navede da kaže ijednu reč o ljubavi. Ne bi ni na kakav način nagoveštavala ništa o ljubavi. Zaklela se samoj sebi da neće nikad više to činiti. Ali kad bi bila sama s njim još jednom možda bi on mogao da zbaci s lica onu masku bezlične uljudnosti koju neprestano nosi otkako je došao u Atlantu. Možda bi opet bio onaj stari, onaj Ašli koga je ona poznavala pre barbekjua, pre nego što je između njih progovorena ijedna reč o ljubavi. Ako ne mogu da budu ljubavnici, mogli bi bar opet da budu prijatelji i ona bi mogla da greje svoje ozeblo i usamljeno srce na toplini njihovog prijateljstva. »Kad bih mogla već da dobijem tu bebu i da jednom svršim s tim – pomisli ona nestrpljivo – tada bih se mogla voziti s njim svakog dana, pa bismo mogli da razgovaramo ...«
Samo ju je ta želja za njegovim društvom nagonila da se uvija od nestrpljenja zbog svoga porođaja.
Ona je potrebna u strugarama. One su bile stalno u gubitku otkako se ona povukla od stalnog nadzora i sve predala Hjuovom i Ašlijevom staranju.
I pored svega, svog svesrdnog staranja, Hju je bio do krajnosti nesposoban. Bio je slab trgovac, a još slabiji starešina nad radnicima. Svako je mogao da ga navede da spusti cene. Ako bi se našao ma kakav vešt preduzimač koji bi mu rekao da je njegova građa lošije vrste i da ne vredi onoliko koliko on za nju traži, Hju je osećao da jedan džentlmen može samo da se izvini i da primi nižu cenu. Kad je jednom čula za cenu po kojoj je on prodao hiljadu stopa parketskog drveta, Skarlet je od ljutine zaplakala. On je stvarno poklonio najbolju vrstu parketskog drveta koje je strugara ikad izradila. A nije nikako mogao da upravlja radnicima. Crnci su uporno zahtevali da im se nadnica isplaćuje svakog dana, pa bi se često napili za te pare i sutradan ne bi došli na rad. U, takvim prilikama Hju je bio primoran da trči i traži nove radnike, pa bi u strugari kasno počeo. Zbog tih teškoća, dešavalo se da Hju ne stigne da dođe u varoš radi prodaje građe po nekoliko dana uzastopce.
Videći kako se dobit izmiče iz Hjuovih ruku, Skarlet je postajala strašno ljuta zbog svoje nemoći i zbog njegove gluposti. Čim se dete rodi i ona bude u stanju da se vrati na posao, otarasiće se Hjua pa će naći nekog drugog. Ma ko drugi biće bolji od Hjua. I nikad više neće biti luda da uzima slobodne crnce. Kako da se radi sa slobodnim crncima kad oni neprestano napuštaju rad?
– Frenk – reče ona posle jednog burnog razgovora, sa Hjuom oko nedostatka radnika – ja sam skoro rešila da uzmem u najam robijaše da mi rade u strugari. Pre kratkog vremena razgovarala sam sa Džonijem Galagerom, nadzornikom Tomi Velbarna, o nevoljama koje imamo u vezi sa radom crnaca, a on me upita zašto ne uzmem robijaše. To mi izgleda dobra ideja. On kaže da bih mogla da ih dobijem po vrlo niskoj ceni i da ih hranim vrlo jeftino. I kaže da bih mogla da ih nateram da rade kako ja hoću, a da nemam nikakva posla s Oslobođeničkim uredom, koji svaki čas naleće na mene kao osa i zabada nos u ono što nije njegov posao. A čim Džoniju Galageru istekne ugovor kod Tomi Velbarna, ja ću da ga uzmem u službu da upravlja Hjuovom pilanom. Čovek koji je mogao da postigne uspeh u radu sa onom ruljom irskih zidara, može svakako imati uspeha i sa robijašima.
Robijaši! Frenk je bio zanemeo od čuda. Uzimanje u najam robijaša bila je najgora misao koja je ikad došla u glavu Skarleti, čak mnogo gora i od namere da gradi krčmu.
Tako se bar činilo Frenku i konzervativnom krugu ljudi u kome se kretao. Taj novi sistem davanja u najam robijaša bio je nastao usled siromaštva države posle rata. Pošto nije bila u stanju da hrani robijaše, država ih je davala u najam onima kojima je bila potrebna radna snaga za građenje železnica, za seču drveta i ceđenje katrana u šumama, i za eksploatisanje šuma za građu. Frenk i njegovi bojažljivi prijatelji shvatili su potrebu toga sistema, ali ga ipak nisu odobravali. Mnogi od njih su čak bili protivni i držanju robova, a ovo su smatrali za mnogo gore nego što je bilo držanje robova.
A Skarlet sad hoće da uzima na rad robijaše! Frenk je znao da ako ona bude to uradila on neće moći više nikom da pogleda u oči. To je mnogo gore nego biti vlasnica strugare i upravljati njome, ili makar šta drugo što je radila. Njegove dotadašnje zamerke uvek je pratilo pitanje »Šta će svet reći?« Ali ovo – ovo ide dublje nego strah od javnog mnjenja. On je osećao da je i to neka vrsta trgovine ljudskim telom, ravna prostituciji, težak greh koji bi mu ležao na duši ako bi joj dopustio da to radi.
To shvatanje neispravnosti takvog rada dade Frenku hrabrost da zabrani Skarleti da radi tako nešto, a njegove zamerke behu tako snažne da ona, iznenađena, ućuta i popusti. Najzad, da bi ga umirila, ona krotko reče da nije ozbiljno mislila. Taj Hju i slobodni crnci tako su je uzrujali da je izgubila živce. Potajno je u sebi još jednako mislila na to sa izvesnom čežnjom. Robijaška radna snaga bi rešila njen najteži problem, ali ako Frenk bude to tako strašno shvatao ...
Ona uzdahnu. Mogla bi još i podneti kad bi makar jedna strugara radila s dobitkom. Ali je Ašli jedva nešto malo bolje radio nego Hju.
Skarlet je ispočetka bila neprijatno iznenađena i razočarana što Ašli nije odmah uzeo snažno pilanu u svoje ruke i udvostručio njen prihod svojim upravljanjem. On je tako bistar, pročitao je toliko knjiga, i nema nikakvog razloga zašto on ne bi imao sjajan uspeh i puno novaca. Ali on nije imao ništa više uspeha nego Hju. Njegovo neiskustvo, njegove greške, njegov krajnji nedostatak trgovačkog rasuđivanja i njegovo zaziranje od špekulantskog poslovanja bili su isti kao i kod Hjua.
Skarletina ljubav je brzo nalazila izvinjenja za njega i nije gledala na oba ta čoveka podjednako. Hju joj je bio očajno glup, dok je Ašli prosto novajlija u poslu. Ali ipak, i nehotice joj se nametala misao da Ašli nije u stanju da u glavi brzo sabere izvestan broj cifara i da kaže cenu koja je povoljna, kao što to ona može. A ponekad se pitala i da li će on ikad doterati dotle da razlikuje daske za pod od drveta za ragastov. A zato što je sam džentlmen i iskren, on je verovao svakoj protuvi koja bi naišla i nekoliko puta bi joj upropastio izvesne sume novca da se ona nije taktično umešala. A kad bi mu se neko dopao – a izgledalo je da mu se mnogi ljudi dopadaju – on bi mu davao građu na kredit i ne pomišljajući da se raspita da li taj čovek ima novca u banci ili imovine. U tom pogledu je bio isti kao i Frenk.
Ali će se on izvežbati. Dok je učio ona je prema njegovim greškama imala pravu materinsku ljubav i strpljenje. Svake večeri kad bi on svratio njenoj kući umoran i obeshrabren, ona je bila neumorna u svojim taktičnim i korisnim savetima. Ali, i pored svega njenog hrabrenja i veselosti, u njegovim očima se video neki čudan mrtav izraz. Ona nije mogla da ga pojmi i to ju je plašilo. On je sad drukčiji, o, tako drukčiji no što je bio! Samo kad bi mogla da bude s njim nasamo možda bi mogla da sazna taj razlog.
Taj položaj joj donese mnoge noći bez sna. Brinula se za Ašlija i zbog toga što je znala da se on ne oseća zadovoljan, kao i zbog toga što mu to njegovo nezadovoljstvo neće pomoći da postane dobar trgovac. Prava je nesreća imati za upravnike strugara ljude koji nemaju nimalo trgovačkog smisla, kao što su Hju i Ašli, i srce ju je bolelo kad bi gledala kako joj konkurenti otimaju najbolje mušterije, dok je ona radila tako naporno i tako brižljivo pravila planove za vreme ovih meseci svoje nemoći. Oh, kad bi se samo mogla opet vratiti na posao! Uzela bi Ašlija u svoje ruke, pa bi onda sigurno naučio. Džoni Galager bi mogao sigurno da upravlja onom drugom strugarom, pa bi onda ona rukovala prodajom i sve bi išlo kao što treba. Što se tiče Hjua, on bi mogao da tera kola za prevoz građe, ako još hoće da radi kod nje. On nije ni za šta drugo.
Naravno da Galager izgleda bezobziran čovek i pored sve svoje bistrine, ali – koga drugog da nađe. Zašto su drugi ljudi, koji su bistri i pošteni, tako neraspoloženi da rade kod nje? Kad bi samo imala makar jednoga od njih da radi kod nje ona se ne bi morala brinuti tako mnogo, ali...
Tomi Velbam, i pored sve svoje bolešljivosti, bio je najzaposleniji preduzimač u gradu i zgrtao pare, kako svet priča. Gđa Merivedar i Rene takođe napreduju, i sad su otvorili pekaru u varoši. Rene upravlja radnjom sa pravom francuskom trezvenošću, a čika Merivedar, srećan da se izvuče iz budžaka pored kamina, tera kola sa pecivom. Mladi Sajmonsi su tako zauzeti da im ciglane rade sa tri smene radnika na dan. A Kels Huajting opet mlati novac svojom pomadom za ispravljanje kose, pošto je proturio među crncima vest da onome ko bude imao kovrdžavu kosu neće biti dopušteno da glasa za republikance.
Ona je znala da svi otresiti mladi ljudi tako isto dobro stoje, da je tako i sa lekarima, advokatima i trgovcima. Mrtvilo koje ih beše obuzelo neposredno posle rata potpuno je iščezlo i oni su bili zauzeti stvaranjem svoga bogatstva tako da joj nisu mogli pomagati u stvaranju njenog. Oni koji nisu bili zaposleni, bili su svi kao Hju – ili kao Ašli.
Što je to strašna zbrka kad mora da se upravlja trgovinom, a uz to i da se čeka beba!
»Neću nikad više imati nijedno dete – odluči ona čvrsto. – Neću da budem kao druge žene pa da imam dete svake godine. Gospode bože! To bi značilo da šest meseci u godini budem odvojena od strugara! A sad vidim da ne mogu da izostanem iz njih ni dana. Jednostavno ću reći Frenku da neću više dece.«
Frenk je želeo mnogo dece, ali će ona već nekako udesiti s njim. Ona je sasvim načisto s tim. Ovo je njeno poslednje dete. Strugare su mnogo važnije!

XLII
Skarletino dete je bila devojčica, sitno stvorenjce ćelave glave, ružno kao neki majmun, bez kose i mnogo slično Frenku. Niko osim zaljubljenog oca nije mogao da vidi šta bilo lepo na njoj, ali su susedi ipak bili velikodušni i rekoše kako ružne bebe postaju lepa deca. Dadoše joj ime Ela Lorena: Ela zbog babe Elene, a Lorena zato što je to ime bilo tada u modi za devojčice, kao što su imena Robert E. Li i Stonvol Džekson bila omiljena za dečake, a Ebreem Linkoln i Sloboda imena za crnačku decu.
Dete se rodi sredinom jedne nedelje kad je u Atlanti vladala luda uzrujanost a vazduh bio prepun zategnutog očekivanja nesreće. Jedan crnac koji se hvalisao silovanjem bio je stvarno uhapšen, ali pre no što je bio izveden pred sud Kju Klaks Klen obi zatvor i mirno ga obesi. Klen je tako postupio da bi spasao još neimenovanu žrtvu da ne bude primorana da javno pred sudom svedoči. Pre nego što bi dopustio da ona iziđe i javno prizna svoju sramotu, njen otac i brat bi je ubili, te je linčovanje crnca izgledalo jedino pametno rešenje i po mišljenju građana jedino moguće rešenje. Ali su vojne vlasti bile besne. One nisu shvatale razlog zbog koga devojka može da se protivi da javno svedoči.
Vojnici su hapsili unaokolo i zaklinjali se da će zbrisati Klen makar morali svakog belog čoveka u Atlanti staviti u zatvor. Poplašeni i natmureni crnci su mumlali o paljevinama u znak odmazde. Vazduh je bio zagušljiv zbog glasova o masovnom vešanju od strane Jenkija ako bi se krivci pronašli i o podizanju ustanka protiv belaca od strane crnaca. Građani su ostajali kod kuća iza zaključanih vrata i spuštenih kapaka na prozorima, pošto su se muškarci bojali da idu na posao i ostave žene i decu bez zaštite.
Skarlet, ležeći iznurena u krevetu, zahvaljivala je u sebi bogu što je Ašli toliko pametan da ne pripada Klenu, a Frenk suviše star i slabodušan. Kako bi to strašno bilo kad bi znala da Jenki mogu svakog časa upasti i uhapsiti ih! Što one praznoglave mlade lude iz Klena ne ostave zlo na miru, nego ovako još više ljute Jenkije? Verovatno da ona devojka nije ni silovana, nego je poludela od straha, pa zbog nje sad mogu toliki ljudi da plate glavom.
U toj atmosferi, koja je toliko isto zatezala živce kao posmatranje kako sve više dogoreva do kraja fitilj od koga treba da plane neka strašna eksplozija, Skarleti se brzo povrati snaga. Zdrava svežina njenog tela koja je beše srećno pronela kroz teške dane na Tari i sad joj je pomogla, i dve nedelje po rođenju Ele Lorene ona je bila toliko snažna da je mogla da sedi u krevetu i da se grize zbog svog nerada. Posle tri nedelje bila je na nogama i izjavi da će da ide da obiđe strugare. One nisu radile, jer se Hju i Ašli nisu usuđivali da ostave svoje porodice same.
I baš tada dođe grom iz vedra neba.
Frenk, pun ponosa što je postao otac, prikupi toliko hrabrosti da se usudi da zabrani Skarleti da izlazi iz kuće dok su prilike tako opasne. Njegove naredbe ne bi njoj zadavale ni najmanje brige nego bi ona išla za svojim poslom, ali on je bio uzeo konja i čeze i dao ih u jednu javnu štalu sa naređenjem da se ne smeju izdati nikom drugom osim njemu. Da bi stvar bila još gora, on i Mami strpljivo su pretresli kuću dok je ona ležala u postelji i pronašli sav njen skriveni novac. Frenk ga je uložio u banku na svoje ime, te tako ona nije čak mogla ni uzeti druga kola u najam.
Skarlet je besnela na Frenka i Mami, pa onda poče moliti i najzad jednog jutra poče plakati kao razmaženo derište kome nisu učinili po volji. Ali je kao odgovor na sve to čula samo: »No, no, nemoj plačiš, zlato moji! Ti samo jedan bolesni mali devojka!« Ili: »Gospa Skahlet, ako to tako tera dalje, tvoje mleko bude kiselo, pa mala beba pokvari stomak.«
Sva izvan sebe od jeda Skarlet jurnu kroz zadnje dvorište ka Melaninoj kući i tamo pusti srcu na volju i zaplaka iz sveg glasa, izjavljujući da će ići peške u strugaru, da će ići po Atlanti i svakome pričati za kakvog se gada udala, da neće dopustiti da se prema njoj postupa kao prema nevaljalom glupom derištetu. Nosiće revolver pa će pucati na svakoga ko joj bude zagrozio. Ona je već ubila jednog čoveka, pa bi volela, da, volela bi da ubije i još nekog. Ona će ...
Melani, koja se nije usuđivala da iziđe na svoj prednji trem, sad je stajala skamenjena čujući takve pretnje.
– Oh, ti ne smeš da se izlažeš opasnosti! Ja bih umrla kad bi se tebi nešto desilo! Oh, molim te...
– Hoću, ići ću! Hoću! Idem peške!
Melani pogleda u nju i vide da to nije histeričan ispad žene još slabe od porođaja. Na Skarletinom licu se videla ona ista vratolomna bezobzirnost i odlučnost koju je Melani često viđala na licu Džeralda O'Hare kad se bio rešio na nešto. Ona obgrli rukama Skarlet oko pasa i držaše je čvrsto.
– Ja sam kriva za sve to, što nisam hrabra kao ti i što držim Ašlija neprestano kraj sebe kad bi trebalo da bude na poslu. Oh, draga moja, ja sam takva strašna kukavica! Mila moja, ja ću reći Ašliju da se nimalo ne bojim i doći ću preko, kod vas, da budem s tobom i tetkom Piti, a on može opet ići na posao.
Skarlet nije ni pred samom sobom htela da prizna da ne misli da je Ašli toliko sposoban da bi se mogao sam snaći u tom položaju, pa viknu: »Neću da čujem za to! Šta bi vredelo da Ašli ide na posao, ako bi neprestano mislio na tebe? Svi su tako odvratni! Čak i čika Petar neće da ide da me vozi! Ali ja ne marim. Ići ću sama. I ići ću peške sve do strugara, pa ću negde usput naći neke crnce da rade kod mene...
– Oh, nemoj tako da govoriš! To ne smeš da radiš! Kažu da je naselje Šantitaun, na putu Dekatur, puno crnaca, a ti bi morala da prođeš pravo onuda. Čekaj da malo razmislim ... Slušaj, draga, obećaj mi da ćeš otići kući da prilegneš. Izgledaš sasvim slaba. Obećaj mi!
Zato što je bila sasvim malaksala i nije mogla ništa drugo da radi Skarlet natmureno obeća i ode kući odbijajući naduveno sve miroljubive pokušaje svojih ukućana.
Toga popodneva neka čudna prilika prođe hramajući kroz živicu između njihove i Melanine kuće, pa preko Pitinog zadnjeg dvorišta. To je očevidno bio jedan od onih ljudi na koje su Dilsi i Mami mislile kad su govorile: »Jedno onakvo baraba što gospa Meli pokupi na ulica i pusti ga da spava u njeno podrum«.
U Melaninom suterenu bile su tri sobe u kojima je nekad stanovala posluga i jedno odeljenje za vino. Sad je Dilsi zauzimala jednu sobu, a ostale su stalno bile na raspolaganju čitavom nizu bednih i odrpanih prolaznika. Niko osim Melani nije znao otkuda oni dolaze, ni kuda odlaze, a ona je znala gde ih nalazi. Možda crnkinje imaju pravo, možda ih zaista skuplja po ulicama. Ali isto onako kako su veliki i skoro veliki neizbežno težili njenom salonu, tako su i nesrećnici našli put do njenog podruma gde su bili nahranjeni, dobili postelju i ispraćeni dalje sa zamotuljcima hrane. Stanovnici tih soba bili su obično nekadašnji vojnici Konfederacije, ljudi prosti i nepismeni, beskućnici, ljudi bez igde ikoga svoga, koji su se potucali po zemlji u nadi da će naći posla.
Tu bi često prenoćila i poneka mrka i uvela seljanka s čoporom sitne, ćutljive dece s kosom kao lan, žena koju je rat načinio udovicom i oteo joj farmu, a koja je išla da traži rasturene rođake. Ponekad bi se komšiluk zgranuo, kad bi video i ponekog stranca, koji je govorio malo ili nimalo engleski, koga su na Jug dovele sjajne priče o bogatstvu koje se može steći. Jednom je i jedan republikanac prenoćio tu. Bar je Mami uporno tvrdila da je to republikanac, i govorila da ona može da nanjuši republikanca kao što konj može da nanjuši zvečarku, ali niko nije verovao u Maminu priču, jer mora biti da i Melanino milosrđe ima granica. Bar su se svi nadali da ima.
»Da – pomisli Skarlet sedeći sa strane na tremu u bledoj svetlosti novembarskog sunca s detencetom na krilu – to je sigurno neki od Melaninih beskućnika. A uz to je i sakat, siromah!«
Čovek koji se beše uputio preko zadnjeg dvorišta hramao je na drvenoj nozi, kao Vil Bentin. Bio je to visok mršav starac prljavo rumene ćelave glave, koja se sijala, i prosede brade, koja beše tako duga da je mogao da je zatakne za pojas. Moglo mu je biti oko šezdeset godina, sudeći po tvrdom licu s ožiljcima, ali mu telo nije bilo pogrbljeno ni mlitavo. Bio je mršav i nezgrapan, ali se i na svojoj drvenoj nozi kretao brzo kao zmija.
On se pope uz stepenice i pođe prema njoj, a Skarlet, čak i pre nego što on progovori, i pre nego što ču njegov naglasak i izgovor, oseti da je to neki gorštak. I pored svega svog prljavog i pocepanog odela on je imao na sebi, kao što imaju i svi gorštaci, neki izgled snažnog, tihog ponosa što ne dopušta nikakve slobode, niti hoće da trpi besmislice. Brada mu je bila zamrljana sokom od duvana, a poveće parče duvana za žvakanje u ustima činilo je da mu vilica izgleda izobličena. Nos mu je bio tanak i povijen, obrve guste i uvrnute u male pramenove, a iz ušiju su mu bujno štrcale dlake tako da su njegove uši Izgledale kao uši risa. Ispod čela mu se videla jedna prazna očna duplja, od koje je polazio jedan ožiljak, išao mu niz obraz i provlačio svoju kosu prugu kroz bradu. Drugo oko mu beše sitno, bledo i hladno, postojano i nemilosrdno oko. Jedan težak pištolj mu je stajao otvoreno zataknut za kaiš od čakšira, a preko vrha njegove jedine pocepane čizme virio je balčak kame. On pogleda u Skarlet hladnim pogledom i pljucnu preko ograde trema pre nego što progovori. U njegovom oku se videlo prezrenje, ne lično prezrenje prema njoj nego prezrenje celog njenog pola.
– Gospođa Vilks me poslala da radim za vas – reče on kratko. Govorio je teško, kao čovek koji nije navikao da govori, a reči su mu izlazile sporo i skoro preko volje. – Moje je ime Arči.
– Žao mi je, ali ja nemam nikakvog posla za vas, gospodine Arči.
– Arči je moje kršteno ime.
– Izvinite molim vas. A kako vam je prezime?
– Ja bih rekao da je to moja stvar – reče on. – Dosta vam je i Arči.
– Ja baš i ne marim da znam vaše prezime. Nemam nikakva posla za vas.
– A ja mislim da imate. Gospođa Vilks se mnogo brine što hoćete da jurcate tamo-amo kao neka luda, sami za sebe, pa me poslala ovamo da vas vozim i da idem s vama.
– Zaista? – viknu Skarlet, ljuta i na grubost toga čoveka i na Melanino mešanje u njene stvari. Njegovo jedino oko srete njen pogled s nekom bezličnom mržnjom. – Jeste. Žena ne bi smela da zadaje muke svome mužu kad se on muči da je sačuva i zakloni. Ama, ako baš morate da jurite unaokolo, ja ću vas voziti. Ja mrzim crnce, a i Jenkije.
Premesti na drugu stranu parče duvana, pa, i ne čekajući da ga ona ponudi, sede na najviši basamak. – Ja ne kažem da volim da vozikam žene tamo-amo, ali gospođa Vilks mi je učinila dobro što me je pustila da spavam u njenom podrumu, i ona mi kaže da idem da vas vozim.
– Ali... – reče Skarlet nemoćno, pa onda stade i zagleda se u njega. Posle jednog trenutka ona se poče smešiti. Nije joj se dopadao izgled toga starog razbojnika, ali će njegovo prisustvo uprostiti stvari. Kad ima njega uza se moći će da ide po varoši, da se vozi u strugare, da obilazi mušterije. Niko ne može sumnjati u njenu sigurnost kad je on s njom, a i sam njegov izgled je takav da je dovoljan da suzbije svaku volju za ogovaranjem.
– U redu stvar – reče ona. – To jest, ako moj muž pristane.
Posle jednog poverljivog razgovora s Arčijem, Frenk dade preko volje pristanak i javi štali da izda konje i čeze. Njega je bolelo i razočaralo to što materinstvo nije nimalo izmenilo Skarlet, kao što se on nadao, ali ako je ona tako tvrdo rešena da ide u svoje proklete strugare onda je Arčija sam bog poslao.
I tako otpočeše odnosi koji isprva zaprepastiše Atlantu. Skarlet i Arči behu čudno podešen par: grubi i prljavi starac sa svojom drvenom nogom koja je kruto štrcala iz kola, i ta lepa, uredno odevena mlada žena naboranog čela kad se zamišljeno mršti. Mogli su se viđati u svako doba, na svakom mestu u Atlanti i blizu nje, kako retko govore jedno s drugim, kao ljudi koji očevidno ne vole jedno drugo ali su vezani jedno za drugo uzajamnom potrebom – on za novcem, a ona za zaštitom. Ipak je, govorile su gospođe, ovo bolje nego onakvo drsko vozanje s onim bezobraznim Batlerom. One su se radoznalo pitale gde li je Ret tih dana, jer je on bio iznenada iščezao iz varoši pre tri meseca, a niko, pa čak ni Skarlet, nije znao gde je.
Arči je bio ćutljiv čovek i nikad nije govorio, osim kad bi mu se neko obratio nekim pitanjem, pa bi i onda odgovorio mumlajući. Svakog jutra bi došao iz Melaninog podruma, seo na prednje stepenice kuće tetke Piti, žvakao duvan i pljuckao dok ne bi Skarlet izišla i Petar isterao čeze iz štale. Čika Petar ga se bojao tek nešto malo manje nego samog đavola ili Kju Klaksa, pa bi čak i Mami tiho i plašljivo obilazila oko njega. On je mrzeo crnce i oni su to znali i bojali ga se. Svome revolveru i kami dodao je još jedan revolver, a njegov glas se među crnim stanovništvom rasprostre nadaleko i naširoko. On nije nikad imao potrebe da potegne revolver, čak ni da se maši za pojas. Moralno dejstvo je bilo dovoljno. Nije bilo crnca koji bi se usudio ni da se nasmeje dok je Arči u blizini.
Jednom ga Skarlet radoznalo zapita zašto mrzi crne i iznenadi se kad joj on odgovori, jer je obično na sva pitanja odgovarao sa: »Ja bih kao rekao da je to moja stvar.«
– Mrzim ih kao što ih mrzi ceo svet u planini. Mi ih nikad nismo voleli i nikad ih nismo imali. Ti crni vragovi su počeli rat. I eto zato ih mrzim.
– Ali i vi ste bili u ratu.
– Ja mislim da je to muško pravo. Ja mrzim Jenkije, i više no što mrzim crnce. Skoro toliko isto koliko mrzim i brbljive žene.
To je bila tako otvorena neučtivost da Skarlet stade u sebi besneti i želeti da ga se otrese. Ali šta bi radila bez njega? Kako bi drukčije mogla imati takvu slobodu? Neotesan je i prljav, ali s njim postiže svoj cilj. On je vozi do strugare i natrag, pa kod svih mušterija redom, pljucka i zuri u prazno dok ona razgovara i izdaje naređenja. Kad ona siđe s kola siđe i on pa ide za njom u stopu kao verno pseto. Kad se ona nalazi među radnicima, crncima, ili Jenki vojnicima on je retko dalje od jednog koraka od njenog lakta.
Atlanta se ubrzo naviknu da viđa Skarlet i njenog tefohranitelja, pa od navike gospođe pređoše i na zavist zbog njene slobode kretanja. Od onog linčovanja koje beše izvršio Kju Klaks gospođe su stvarno živele između četiri zida i nisu išle čak ni po varoši da kupuju ako ih ne bi bilo u grupama od bar po nekoliko. Onako druževne po prirodi, one počinjahu da postaju nestrpljive, pa bacajući ponos pod noge počeše da mole Skarlet da im pozajmi Arčija. A ona je bila ljubazna da ga stavi na raspolaganje drugim gospođama kad god nije bio potreban njoj.
Ne prođe mnogo pa Arči postade znamenitost u Atlanti. Retko bi prošlo jutro a da ne dođe neko dete ili neka crna služavka za vreme doručka sa pisamcetom koje je glasilo: »Ako vam Arči nije potreban danas po podne, pustite ga meni. Htela bih da odem na groblje s cvećem.« »Moram da idem do modiskinje.« »Volela bih da Arči izvede tetku Neli da se malo provoza po vazduhu.« »Moram da idem u posetu u Petersovu ulicu, pa pošto dedi nije dobro da me poveze, da li bi mogao Arči...?«
I on ih je sve vozio: devojke, gospođe i udovice, a prema svima je ispoljavao ono isto nepomirljivo prezrenje. Jasno se videlo da ne voli žene, osim Melani, nimalo više nego što voli crnce i Jenkije. Isprva uvređene zbog njegove neučtivosti, gospođa su se najzad navikle na njega, pa kako je on neprestano ćutao i samo ponekad otpljunuo ustranu sok od duvana, one su stale voditi o njemu toliko isto računa koliko i o konjima koje je terao i uopšte su zaboravljale da postoji. Gđa Merivedar je jednog dana ispričala gđi Mid sve pojedinosti o porođaju svoje nećake pre nego što se setila da Arči sedi na boku njenih kola.
Nikad ranije ne bi tako nešto bilo moguće. Pre rata njega ne bi nipošto pustili ni u kuhinju. Dali bi mu nešto hrane kroz sporedna vrata i poslali ga da ide svojim poslom. A sad su radosno dočekivale njegovo umirljivo prisustvo. Onako neotesan, nepismen, prljav, on je bio bedem između gospođa i strahota Rekonstrukcije. On nije bio ni prijatelj, ni sluga. On je bio plaćeni telohranitelj koji štiti žene dok su im ljudi na poslu preko dana ili su noću odsutni od kuće.
Skarleti se činilo da otkako je Arči došao u njenu službu Frenk odlazi noću vrlo često. Govorio je da knjige u radnji treba da se saldiraju, da je posao živ te mu sad ostaje malo vremena da to svrši preko dana. Onda su tu bili i bolesni prijatelji koje treba posetiti. Pa onda organizovanje demokrata, koji su se sastajali svake srede da smišljaju nove načine kako će ponovo dobiti pravo glasa, a Frenk ne bi propustio nijedan sastanak. Skarlet je mislila da organizacija slabo radi što drugo osim što veliča zasluge generala Džona B. Gordona nad svim drugim vojskovođama, osim nad generalom Lijem, i da ponovo preživljuje rat. Ona svakako nije opažala nikakvog napretka u pitanju povratka prava glasa.
Ali je Frenk očevidno uživao u tim sastancima, jer je ostajao tih noći veoma dugo van kuće. Ašli je tako isto posećivao noću svoje bolesne prijatelje i sedeo kraj njih, pa je i on tako isto posećivao demokratske sastanke, a obično bi odlazio napolje istih noći kad i Frenk. Tih noći bi Arči dopratio tetku Piti, Skarlet, Veida i malu Elu kroz zadnje dvorište do Melanine kuće, pa bi dve porodice provodile veče zajedno. Gospođe bi šile, a Arči bi se opružio koliko je dug na sofi u salonu i hrkao blaženo, a pri svakom hrkanju njegovi zalisci su se lepršali. Niko mu nije ponudio da se namesti na sofi, pa kako je to bio najlepši komad nameštaja u kući gospođe su u sebi očajavale kad god bi on legao na nju i zabio svoju čizmu na lepu prevlaku. Ali niko nije imao hrabrosti da se prepire s njim. Naročito posle njegove primedbe da je prava sreća što lako zaspi, jer bi inače poludeo slušajući žensko torokanje.
Skarlet bi se ponekad zapitala odakle je Arči došao i kakav mu je život bio pre nego što je došao da živi u Melaninom podrumu, ali nije postavljala nikakva pitanja. Bilo je na njegovom sumornom, ćoravom licu nečega što nije davalo podstreka radoznalosti. Znala je samo da njegov glas odaje poreklo sa planina na severu, da je bio u vojsci i da je nešto malo pre predaje izgubio nogu i oko. Tek izvesne reči izgovorene usled ljutine na Hjua Elsinga izazvaše na videlo istinu o Arčijevoj prošlosti.
Jednoga jutra stari je beše odvezao u Hjuovu strugaru i ona je zateče da ne radi, pošto crnci behu otišli, a Hju je očajno sedeo ispod jednog drveta. Njegovi radnici se ne behu pojavili toga jutra, a on nije znao šta da radi. Skarlet obuze žestoka ljutina i ona se ne ustručavaše da je izlije nad Hjuom, jer je baš dan ranije dobila jednu vrlo hitnu porudžbinu za veliku količinu građe. Ona je upotrebila svu svoju veštinu, energiju i draži i cenkala se da dobije što bolju cenu, a sad strugara stoji.
– Vozite me u drugu strugaru – naredi ona Arčiju. – Da, znam da će nam trebati dugo vremena i da nećemo dobiti ručak, ali zašto vas plaćam? Moram naterati gospodina Vilksa da prestane s onim što on radi, pa da mi iseče ovu građu. Najverovatnije je da ni njegovi radnici ne rade. Sto mu gromova! Nikad nisam videla onakvog mlakonju kao što je Hju Elsing! Otrešću ga se čim onaj Džoni Galager bude završio zgradu koju sad zida. Šta me se tiče što je Galager bio u vojsci kod Jenkija. Taj će raditi. Ja još nisam u životu videla lenog Irca. I sita sam već rada sa ovim oslobođenim crncima. Prosto ih ne možete naterati da rade. Ja ću lepo da uzmem Džoni Galagera, pa da najmim robijaše. Taj će njih umeti naterati na rad. On će...
Arči se okrete prema njoj s onim jednim okom punim pakosti, a kad progovori u glasu mu se osećala hladna ljutina.
– Onoga dana kad budete uzeli robijaše, ja vas ostavljam – reče on.
Skarlet se trže. – Gospode bože! A zašto?
– Znam ja za to iznajmljivanje robijaša. Ja to zovem ubijanje. Kupujete ljude kao mazge. Terate ih onako kako niko nikad ne tera mazge. Tučete ih, puštate ih da gladuju, ubijate ih. A ko za to mari? Država ne mari. Ona dobije najamninu. Ljudi koji uzimaju robijaše pod najam još manje. Oni samo gledaju da ih hrane što jeftinije i da iz njih iscede što više rada. Grom i pakao, gospođo! Ja nisam nikad mislio dobro o ženama, a sad mislim još gore.
– Šta se to vas tiče?
– Ja računam da me se tiče – reče Arči osorno, posle kratkog ćutanja. – Jer i ja sam bio robijaš skoro čitavih četrdeset godina.
Skarlet zinu i izgubi dah, pa se zavali natrag u kola. To je dakle odgovor na zagonetku o Arčiju, o njegovom odbijanju da kaže svoje prezime, ili mesto rođenja, ili makar najmanju sitnicu o svom prošlom životu, objašnjenje za njegovu teškoću u govoru i za hladnu mržnju na ceo svet. Četrdeset godina! Kako ... Pa on mora da je bio osuđen na večitu robiju, a doživotni robijaši...
– Je li zbog ubistva?
– Jeste – odgovori Arči kratko, tresući uzdama. – Svoju ženu.
Skarletini očni kapci zatreptaše od straha.
Usta nad bradom mu se pokrenuše, kao da se sumorno smeškao njenom strahu. – Neću vas ja ubiti, gospođo, ako vas je od toga strah. Ima samo jedna stvar za koju se žena ubija.
– Ubili ste svoju ženu!
– Varala me s mojim bratom. On je umakao. Nije mi baš nimalo žao što sam je ubio. Svaku zmiju treba ubiti. Zakon ne radi pravo što za to strpa čoveka u zatvor, ali, eto, mene su strpali.
– Ali... kako ste izišli sa robije? Jeste li pobegli? Ili su vas pomilovali?

– Pa može se reći da su me pomilovali. – Njegove guste obrve se sastaviše kao da se muči da nađe reči i da mu to teško ide.
– One godine, šezdeset četvrte, kad je Šerman provalio kroz našu zemlju, ja sam bio u zatvoru u Miledžvilu, kao što sam bio punih četrdeset godina. A tamničar nas jednog dana pozove sve zajedno, pa reče kako, eto, idu Jenki, pale i ubijaju. E, ako ima nešto što ja više mrzim nego crnce ili ženu, to su ti Jenki.
– A zašto? Da niste... Jeste li kadgod poznavali kakvog Jenkija?
– Nisam, ali sam slušao kako pričaju o njima. Slušao sam kako nikad neće da gledaju svoja posla. Ja mrzim ljude koji ne gledaju svoja posla, Šta oni traže u Džordžiji, šta im je stalo da oslobađaju naše crnce, da nam pale kuće i ubijaju stoku? E pa, onaj naš tamničar reče da vojsci treba još vojnika kao parče hleba, pa ko hoće da stupi on će biti slobodan kad se svrši rat – ako iznese živu glavu. Samo nas doživotne, reče tamničar, vojska neće. Nas će poslati nekud na drugu stranu, u drugi zatvor. Ali ja rekoh tamničaru kako ja nisam kao drugi doživotni, jer sam tu samo što sam ubio ženu, a nju je trebalo ubiti. I kako ja želim da se borim sa Jenkima. A tamničar, valjan čovek, vide da imam pravo, pa me gurnu među one druge robijaše i izvuče me s njima zajedno.
Zastade i nešto promumla.
– Uh! To je baš bilo smešno. Strpali me na robiju što sam ubio, a sad me puštaju napolje, utrapili mi pušku u šake i pomilovanje da još mnogo više ubijam. A i jeste to bilo divota biti opet slobodan čovek i opet s puškom u ruci. Mi robijaši iz Miledžvila dobro smo se borili – i puno nas je izginulo. Nisam nikad čuo da je neki pobegao. A kad je došla predaja svi smo bili slobodni. Ja sam izgubio ovu nogu i oko, ali mi nije žao.
– Oh! – reče Skarlet slabim glasom.
Ona se mučila da se seti šta je slušala o tome puštanju robijaša iz Miledžvila u onom poslednjem očajnom pokušaju da se zaustavi nalet Šermanove vojske. Frenk je govorio o tome o Božiću 1864. Šta li je ono on rekao? Ali su njena sećanja bila suviše pomešana. Opet oseti onaj: ludi strah iz onih dana, opet ču opsadne topove, vide niz kola iz kojih curi krv po crvenim drumovima, vide poslednju odbranu kako odlazi, male kadete i dečake kao Fil Mid, i starce kao čika Henri i deda Merivedar. A i robijaši su otišli tako isto, da umru u tome sumraku Konfederacije, da se mrznu u snegu i na poledici one poslednje borbe u Tenesiju.
Kratko vreme je mislila kako je taj starac lud što se tukao za državu koja mu je oduzela četrdeset godina života. Džordžija mu je oduzela mladost i najbolje godina za zločin koji u njegovim očima nije zločin, a on je ipak dragovoljno za Džordžiju dao nogu i oko. Dođoše joj ponovo na pamet gorke reči koje joj Ret beše rekao u prvim danima rata, i ona se seti kako je on kazao da neće da se bori za društvo koje ga je načinilo otpadnikom. Ali kad se ukazala potreba i on je otišao da se bori za to isto društvo, baš kao što je i Arči učinio. Činilo joj se da su svi ljudi s Juga, višeg ili nižeg staleža, sentimentalne budale i da manje mare za svoje kože nego za reči koje nemaju nikakvog smisla.
Ona pogleda u Arčijeve čvornovato ruke, u njegova dva pištolja i nož, i opet je obuze strah. Zar ima bivših robijaša, ubica, razbojnika, lopova, pomilovanih za njihove zločine u ime Konfederacije? Pa onda znači da svaki nepoznat čovek na ulici može biti ubica! Ako Frenk ikad sazna istinu o Arčiju, biće nezgoda. Ili ako tetka Piti.... nego taj bi potres ubio tetku Piti. A što se tiče Melani – Skarlet je skoro želela da sme da kaže Melani istinu o Arčiju. Tako joj i treba, kad uzima svako đubre sa ulice i nameće ga svojim prijateljima i srodnicima.
– Ja sam... meni je milo, Arči, što ste mi to rekli. Ja... ja neću nikome kazati. To bi bilo vrlo neprijatno iznenađenje za gospođu Vilks i za druge gospođe kad bi saznale.
– Uh! Gospođa Vilks to zna. Ja sam joj to kazao prve večeri kad me pustila da noćim u njenom podrumu. Ne mislite da bih ja pustio da me onako divna žena uzme u kuću, a da ne zna?
– Svemogući bože! – uzviknu Skarlet zapanjena. Melani je znala da je taj čovek ubica, i to još ubica žene, i nije ga izbacila iz svoje kuće. Poverila mu je svoga sina, i svoju tetku, i snahu, i sve svoje prijatelje. A ona, najplašljivija od svih žena, ne boji se da bude sama s njim u svojoj kući!...
– Gospođa Vilks je začudo pametna, iako je žena. Ona je priznala da sam ja bio u pravu. Ona zna dobro da lažov laže dok je živ, a lopov krade uvek, samo ljudi ne ubijaju dvaput u svom životu. A računa i da je neko ko se borio za Konfederaciju okajao sve zlo što je počinio, iako ja ne mislim da sam učinio neko zlo što sam ubio svoju ženu ... Jeste, boga mi, gospođa Vilks je sasvim pametna za jednu ženu ... A vama kažem, onoga dana kad uzmete robijaše – toga dana vas ja ostavljam.
Skarlet ne odgovori ništa, ali pomisli: »Što me pre ostaviš, utoliko bolje. Ubico!« Kako je Meli mogla da bude tako ... tako ... Ta, prosto nema reči da se odredi Melanin postupak što je primila tog grubijana a nije kazala svojim prijateljima da je to ptica iz zatvora. Dakle, služenjem u vojsci okaju se svi gresi? Melani je pomešala to s krštenjem. Ali Meli je luda za Konfederacijom, za njenim veteranima i svim što je s njima u vezi. Skarlet stade u sebi proklinjati sve Jenkije i u sebi dodade još jedan razlog za mržnju prema njima. Oni su krivi za to stanje u kome jedna žena mora da drži kraj sebe jednog ubicu da je štiti.
Vozeći se kući s Arčijem kroz hladan sumrak, Skarlet ugleda gomilu osedlanih konja, čeza i taljiga ispred »Savremene devojke«. Ašli je sedeo na svom konju s napregnutim izrazom na licu, mlada braća Sajmonsi su se naginjali iz svojih čeza i pravili žive pokrete, Hju Elsing, s pramenom smeđe kose koji mu je padao na oko, mahao je obema rukama. Kola dede Merivedara bila su u sredini te gužve i, došavši bliže, ona vide da su se i Tomi Velbarn i čika Henri Hamilton natrpali na bok pored njega. »Krivo mi je – pomisli ona razdraženo – što se čika Henri vozi u onim kolima. Trebalo bi da ga je stid da ga neko vidi. Kao da nema svoga konja. On to čini samo zato da bi on i deda mogli svake večeri da idu zajedno u kafanu«.
Kad dođe sasvim do gomile nešto od njihove uzrujanosti pređe i na nju, iako je bila neosetljiva, i učini da joj se srce steže.
»Oh – pomisli ona. – Nadam se da nije opet neko nasilje! Ako Kju Klaks opet linčuje nekog crnca Jenki će nas zbrisati«. – Pa se okrete Arčiju: – Zastanite. Nešto nije u redu.
– Nećete valjda da se zadržavate pred krčmom? – reče Arči.
– Jeste li čuli? Stanite. Dobro veče svima. Ašli čika Henri. Nešto se desilo? Izgledate kao...
Gomila se okrete prema njoj, stade dizati šešire i smešiti se, ali im se u očima čitala živa uzrujanost.
– Nešto je kako valja, a nešto i ne valja – odseče čika Henri. – Zavisi od toga kako se gleda na stvar. Onako kako ja gledam, skupština nije mogla da reši drukčije.
»Skupština?« – pomisli Skarlet i oseti se nešto lakše. Ona se malo zanimala za skupštinu i osećala je da je se njeni postupci ne mogu ticati. Niu je plašila sama pomisao da Jenki vojnici mogu udariti opet u nasilja.
– A šta je skupština sad uradila?
– Ona je jednostavno odbila da izglasa amandman – reče deda Merivedar, a u glasu mu se osećao ponos.
– To će naučiti Jenkije pameti.
– Bogami, biće pakao zbog toga – izvinite, Skarlet – reče Ašli.
– Oh, amandman? – upita Skarlet, trudeći se da izgleda mudra.
Politika je bila daleko od nje i ona je retko trošila vreme u razmišljanju o njoj. Bilo je nekad ranije reći o ratifikovanju nekakvog Trinaestog amandmana, ili možda i Šesnaestog amandmana, ali nije imala ni pojma šta reč ratifikacija znači. Ljudi se uvek uzrujavaju zbog takvih stvari. Na njenom su se licu videli znaci nerazumevanja, i Ašli se nasmeja.
– To je amandman kojim se crncima dozvoljava da glasaju, znate, Skarlet – objasni on. – On je podnesen skupštini i ona je odbila da ga ratifikuje.
– Ala je to ludo s njihove strane! Vi znate da će ih Jenki naterati da ga progutaju!
– Pa na to sam i ja mislio kad sam rekao da će bitt pakao – reče Ašli.
– Ja se ponosim skupštinom, ponosim se njenom hrabrošću! – viknu čika Henri. – Jenki nas ne mogu naterati da ga progutamo ako ga mi nećemo.
– Oni mogu i hoće – Ašlijev glas beše miran, ali su mu oči bile pune zabrinutosti... – A to će učiniti samo da sve bude teže za nas.
– Oh, Ašli, to valjda ne bi! Stvari ne bi mogle da budu teže nego što su sada.
– Da, stvari mogu da budu gore, čak i mnogo gore nego što su sad. Zamislite da dobijemo crnačku skupštinu? Pa crnca za guvernera? Zamislite da dobijemo još goru vojnu vladu nego što je sad imamo? Skarletine oči se raširiše od straha kad joj izvesno razumevanje sinu u glavi.
– Ja sam pokušavao da smislim šta bi bilo najbolje za Džordžiju, najbolje za sve nas. – Ašlijevo lice beše snuždeno. – Da li je bolje odupreti se u ovoj stvari, kao što je to skupština uradila, pobuniti Sever protiv nas i navući na sebe svu vojsku Jenkija da nam natera u grlo crnačko pravo glasa, hteli mi ili ne. Ili – da bacimo ponos pod noge kako najbolje znamo i umemo pa da se lepo pokorimo i da celu stvar svršimo što je moguće lakše. To će na kraju krajeva sve izaći na isto. Mi smo nemoćni. Moramo progutati medicinu koju nam daju. Možda bi bilo bolje za nas da je uzmemo bez koprcanja.
Skarlet je površno pratila reči, na svaki način bar je njihovo potpuno značenje preletelo preko njene glave. Znala je da Ašli kao i obično vidi obe strane jednog pitanja. Ona je videla samo jednu – kako bi se taj šamar po licu Jenkija mogao ticati nje?
– Je l' se ti to pretvaraš u radikala, valjda hoćeš da glasaš za republikance, a, Ašli? – podsmehnu se pakosno deda Merivedar.
Nastade napregnuta tišina. Skarlet vide kako Arčijeva ruka napravi jedan brz pokret prema pištolju, pa onda stade. Arči je mislio i često govorio da je deda mešina puna vetra, on nije nameravao da dopusti da deda vređa muža gđe Melani, baš i ako muž gđe Melani govori gluposti.
Zbunjenosti začas nestade u Ašlijevim očima, a planu oganj ljutine. Ali pre nego što on progovori, čika Henri napade dedu.
– Ti božji... prokleti... Molim te Izvini, Skarlet... Deda, stara svrako, da nisi tako govorio Ašliju!
– Ašli se može sam za sebe braniti i da ga ti ne braniš – reče deda hladno. – A on sad govori kao neki Skalavag. Da se pokorimo? Hoćemo, vraga! Izvini, Skarlet.
– Ja nisam bio za otcepljenje – reče Ašli, a glas mu je drhtao od ljutine. – Ali kad se Džordžija otcepila ja sam pošao s njom. Pa nisam bio ni za rat, ali sam se borio u ratu. Pa nisam ni za to da se Jenki prkosom dovode da besne još više nego sad. Ali ako je skupština odlučila da to uradi, ja ću biti uz nju. Ja...
– Arči – reče čika Henri iznenada – vozi gospođu Skarlet dalje kući. Ovo nije mesto za nju.
Politika nije nikako za žene, a ovde će svaki čas da nastane strašna svađa. Teraj, Arči! Laku noć, Skarlet!
– E pa, moj gospodine – mumlao je Arči – ja sam slušao za zeca koji pljuje u lice buldogu, ali to još nisam video sve do sada. Ta skupština je mogla isto tako i da vikne »Živeo Džef Devis i Južna Konfederacija«, sa isto toliko izgleda na uspeh za sebe – i za nas. Ti ljubitelji crnaca, Jenki, rešili su da nam crnci budu gospodari. Ali se ipak morate diviti hrabrosti skupštine!
– Da im se divim? Sto mu gromova! Da im se divim? Ta trebalo bi ih sve streljati! To će da izazove Jenkije da se ustreme na nas kao soko na pile. Zar nisu mogli da radi... radi... kako se ono zvaše, to što je trebalo da urade, pa da malo umire Jenkije, a ne da ih još više ljute? Oni će nas naterati da pognemo glavu, pa je bolje da je pognemo sad nego kasnije...
Arči je odmerio hladno svojim okom.
– Da pognemo glavu bez borbe. Žene nemaju ponosa ni koliko koze.
Kad Skarlet uze u najam deset robijaša, po pet za svaku strugaru, Arči ostvari svoju pretnju i odbi da dalje ima ikakvog posla s njom. Ni sve Melanine molbe, ni Frenkova obećavanja veće plate ne mogoše ga privoleti da opet uzme uzde u ruke. On je vrlo rado pratio Melani, Piti i Indiju i njihove prijateljice po varoši, ali nikako Skarlet. Ne bi čak hteo ni da vozi kola drugih gospođa ako bi Skarlet bila u njima. Bila je nezgodna stvar videti kako joj taj stari razbojnik sudi, ali i još nezgodnije videti kako se sva njena porodica i prijatelji s njim slažu.
Frenk ju je molio da ne čini taj korak. Ašli je isprva odbijao da radi s robijašima, pa onda i preko volje pristade tek posle suza, preklinjanja i obećanja da će ona, kad dođe bolje vreme, najmiti slobodne crnce. Susedi su se tako otvoreno izražavali protiv nje, da je Frenku, tetki Piti i Melani bilo teško da im pogledaju u oči. Čak su i Petar i Mami izjavljivali da nesreća bije onoga ko radi s robijašima i da odatle neće proizaći ništa dobro. Svi od reda su govorili da je greh iskorišćavati bedu i nesreću drugih.
– A niste imali ništa protiv toga da iskorišćavate robove – vikala je ljutito Skarlet.
Ah, ali to je nešto sasvim drugo. Robovi nisu bili ni bedni, ni nesrećni. Crnci su mnogo bolje stajali za vreme ropstva, nego što stoje sad za vreme slobode, a ko ne veruje, neka se samo osvrne oko sebe. Ali je, kao i obično, protivljenje izazvalo samo još jaču odlučnost kod Skarlet da istraje na svom putu. Ona ukloni Hjua sa uprave strugare i poveri mu da tera kola za prevoženje građe i utvrdi poslednje pojedinosti pogodbe sa Džonijem Galagerom.
Izgledalo je da je on jedini poznat čovek koji odobrava iznajmljivanje robijaša. On je samo klimnuo svojom malom, okruglom glavom i rekao da je to dobar potez. Skarlet, gledajući u malog bivšeg džokeja kako stoji čvrsto raskrečenih kratkih, krivih nogu, tvrdog i poslovnog izraza na svome kepeckom licu, pomisli: »Ko god bi mu dopustio da jaše njegovog konja, taj ne bi mnogo mario za toga konja. Ja ga ne bih pustila ni blizu nekog svog konja«.
Ali se nije nimalo predomišljala da mu poveri grupu robijaša za rad.
– Ja imam odrešene ruke za rad s tom grupom? upita on očiju tako hladnih kao komadi agata.
– Odrešene ruke. Ja samo tražim da se neprestano radi i da se izrađuje građa kad ja hoću i koliko hoću.
– Ja sam vaš čovek – reče Džoni kratko. – Reći ću gospodinu Velbarnu da ga napuštam.
I dok je on odlazio gegajući se kroz gomilu zidara, drvodelja i nosača maltera, Skarlet se oseti bezbrižnija i veselija. Džoni je zaista čovek za nju. Žilav je i tvrd i kod njega nema šale. »Pravi irski tvrdica«, zvao ga je Frenk prezrivo, ali ga je Skarlet cenila baš zbog toga. Ona je znala da je vredno imati Irca koji je rešen da dođe do nečega, i bez obzira na to kakve su njegove lične odlike. I osećala se bliža i srodnija s njim nego ma sa kojim čovekom iz svoga staleža, jer je Džoni znao vrednost novca. Prve nedelje pošto preuze strugaru on opravda sve njene nade, jer sa pet robijaša uradi više nego što je Hju ikad uradio sa svojom grupom slobodnih crnaca. A osim toga dao je Skarleti više slobodnog vremena nego što ga je ikad imala otkako je došla u Atlantu pre godinu dana. I nije nikako voleo da mu ona dolazi u strugaru, pa joj jednom to reče otvoreno.
– Vi gledajte svoju prodaju, a ja ću gledati svoje sečenje građe – reče on odsečno. – Robijaški logor nije mesto za damu, a ako vam to još niko nije kazao, Džoni Galager vam to sad kaže. Ja liferujem vašu građu, je l' tako? E pa, ja ne razumem zašto biste mi vi dosađivali svakog dana kao i gospodinu Vilksu. Njemu se mora dosađivati, ali meni ne.
I tako Skarlet poče i preko volje izostajati od strugare Džoni Galagera, bojeći se da bi je on mogao napustiti ako bi dolazila suviše često, a to bi značilo veliku štetu. Opekla ju je njegova primedba da se Ašliju mora dosađivati, jer je u njoj bilo više istine nego što je ona volela da prizna. Ašli je sa robijašima radio malo bolje nego sa slobodnim radnicima, iako ni sam ne bi mogao kazati zašto. A uz to je izgledalo kao da se stidi što radi s robijašima, i tih dana nije mnogo govorio.
Skarlet je bacala u brigu ta promena na njemu. U njegovoj svetlozlatnoj kosi sad je bilo i sedih dlaka i neka umorna opuštenost ramena. Retko se smešio. To sad više nije bio onaj dobroćudni Ašli koji ju je zaneo pre toliko godina. Izgledao je kao čovek koga potajno nešto grize, neki neizdržljivi bol, a oko usta mu se video neki napregnut izraz koji ju je zbunjivao i boleo. Obuzimala ju je želja da ludo privuče njegovu glavu na svoje rame, da pogladi njegovu kosu koja već sedi, i da vikne: »Recite mi šta vas brine? Ja ću to izlečiti. Ja ću sve urediti!«
Ali ju je njegov nekadanji rasejani pogled držao na odstojanju.

XLIII
Bio je jedan od onih decembarskih dana toplih kao Indijsko leto. Zeleno suvo lišće još se držalo na hrastu u dvorištu tetke Piti, a neko žućkasto zelenilo još se videlo na zamrzloj travi. Skarlet s bebom na rukama iziđe na bočni trem i sede u stolicu za ljuljanje na mestu osvetljenom suncem. Imala je na sebi sasvim novu zelenu haljinu ukrašenu sa mnogo metara crnog gajtana i novu čipkanu kućnu kapu koju joj beše izradila tetka Piti. Obe su joj stajale vrlo lepo, a ona je to znala i mnogo je uživala u tome. Kako je to divno opet izgledati lepa, pošto je toliko meseci izgledala tako strašno.
Dok je sedela ljuljajući bebu i pevušeći tiho, ču topot kopita koji je dolazio bočnom ulicom, pa kad radoznalo izviri kroz gusto zamršene loze na tremu, vide kako Ret Batler jaše prema kući.
On je mesecima bio odsutan iz Atlante, još odmah posle Džeraldove smrti, mnogo pre nego što se Ela Lorena rodila. On joj je nedostajao, ali je sad vatreno želela da smisli neki način da izbegne da ga vidi. U stvari i samo jedan pogled na njegovo mrko lice izazivao je u njoj osećanje krivice i straha. Na savesti joj je ležalo nešto što je bilo u vezi s Ašlijem, a nije želela da o tome raspravlja sa Retom, iako je znala da će je on naterati da o tome raspravlja ma koliko ona nemala volje za to.
On zaustavi konja pred kapijom i lako skoči na zemlju, a ona pomisli da on mnogo liči na sliku u jednoj knjizi koju je stalno morala Veidu da čita naglas.
– Samo da ima još minđuše u ušima i kamu u zubima – pomisli ona. – Bogme, bio gusar ili ne, on me neće danas zaklati ako ja tu mogu šta da učinim.
Dok je prilazio stazom prema kući ona ga glasno pozdravi i najslađe mu se nasmeši. Prava je sreća što ima na sebi novu haljinu i kapu koja joj tako lepo stoji, pa izgleda tako lepo. I odmah je znala da i on misli da je lepa čim je videla kako je njegov pogled brzo preleteo preko nje.
– Nova beba! Gle, Skarlet, kakvo iznenađenje! – nasmeja se on saginjući se da odgurne ćebe s ružnog lica male Ele Lorene.
– Nemojte da budete ludi – reče ona i porumene. – Kako ste, Rete? Dugo vas nije bilo.
– Da, nisam bio tu. Dopustite mi da malo držim bebicu, Skarlet. O, umem ja da držim bebe. Imam ja mnogo čudnih vrlina. E pa, nesumnjivo liči na Frenka. Po svemu osim po zaliscima, ali pričekajte malo, i to će doći.
– Ne daj bože! Devojčica je.
– Devojčica? E, to je još bolje. Dečaci su vrlo nezgodni. Nemojte više nikad da rađate dečake, Skarlet.
Njoj je bilo na vrh jezika da mu ljuto odgovori da ne misli da rađa još dece, ni dečake ni devojčice, ali se zadrža na vreme i nasmeši se, tražeći brzo u glavi neki predmet razgovora koji bi odložio teški trenutak kada će doći na red za raspravljanje predmet koga se ona bojala.
– Jeste li lepo putovali, Rete? Gde ste bili ovoga puta?
– Oh, na Kubi... pa u Nju Orleansu i na drugim mestima. Evo, Skarlet, uzmite opet bebu. Počinje da plače, a ja ne mogu da izvadim svoju maramicu. Krasno detence, nema sumnje, ali mi je pokvasila grudi na košulji.
Ona opet uze dete i stavi ga na krilo, a Ret se leno namesti na ogradi i izvadi cigaretu iz svoje srebrne tabakere.
– Vi stalno odlazite u Nju Orleans – reče ona ljuteći se malo. – A nikad mi ne kažete šta tamo radite.
– Ja sam vrlo zaposlen čovek, Skarlet, pa možda idem tamo radi svojih poslova.
– Vi vrlo zaposlen čovek? Vi? – nasmeja se ona drsko. – Vi nikad u životu niste radili. Suviše ste leni. Vi ništa drugo ne radite, nego samo finansirate kuferaše u njihovim lopovskim preduzećima, dobijate polovinu zarade i podmićujete Jenki činovnike da učestvujete u planovima kojima pljačkaju nas, poreske glave.
On zabaci glavu i poče da se smeje.
– A kako biste vi tek voleli, da imate novaca, da radite to isto!
– I sama pomisao... – poče ona da se ljuti.
– Ali, možda ćete i vi jednoga dana biti toliko bogati da ćete moći da se upustite u poslove podmićivanja u većim razmerama. Možda ćete se obogatiti od novca koji ćete zaraditi uzimajući robijaše u najam.
– Oh – reče ona malo zbunjeno – kako ste tako brzo saznali za moje radnike?
– Stigao sam sinoć i proveo veče kod »Savremene devojke«, u baru, gde se saznaju sve gradske novosti. To je prava pijaca za razmenu vesti. Bolje nego ženski kružok za šivenje. Svi su mi pričali da ste vi uzeli u najam jednu grupu i postavili onog groznog kepeca, Galagera, da iz njih iscedi i poslednju trunku snage.
– To je laž – reče ona ljutito. – On im neće cediti snagu. Ja ću voditi računa o tome.
– Zbilja?
– Razume se da hoću. Kako možete ma i samo da pomišljate tako nešto?
– O, molim vas izvinite, gospođo Kenedi! Ja znam da su vaše pobude iznad prekora. Ali ipak, Džoni Galager je nasilnik kakvog ja nikad nisam video. Bolje će biti da pripazite na njega, jer će biti muke kad inspektor naiđe da pregleda.
– Vi gledajte svoj posao, a ja ću gledati svoj – reče ona besno. – I ne želim više da razgovaram o robijašima Svako je tako odvratan kad je reč o njima. Moji radnici su moja stvar... A niste mi još kazali kakvog posla imate vi u Nju Orleansu. Odlazite tamo tako često da svi kažu ...
– A šta to kažu?
– Pa... da imate tamo prijateljicu. Da idete tamo da se oženite. Je li to istina, Rete?
Ona je već odavno bila radoznala da sazna za to, pa se sad nije mogla uzdržati da ga o tome ne pita otvoreno. Neki čudan grč ljubomore stezao joj je srce pri pomisli da se Ret oženi, premda ni sama nije znala zašto to.
Izraz u Retovim očima se promeni i on se dugo i uporno zagleda u nju, i gledaše je tako da nju obli lako rumenilo.
– A zar biste vi za to marili?
– Pa, ne bi mi bilo milo da izgubim vaše prijateljstvo – reče ona, saginjući se da bolje namesti ćebe oko glave male Ele Lorene i praveći se ravnodušna.
On se odjednom nasmeja kratko i reče: – Pogledajte mi u oči, Skarlet!
Ona i preko volje podiže oči, a rumenilo joj na obrazima postade tamnije.
– Možete kazati svojim radoznalim prijateljicama da ću se ja oženiti onda kad budem uvideo da ni na koji drugi način ne mogu dobiti ženu koju sam želeo. A još nikad dosad nisam toliko želeo neku ženu da bih se njom mogao oženiti.
Sad je ona zaista bila zbunjena i u neprilici, jer se sećala one noći na tome istom tremu, za vreme opsade, kad je on rekao: »Ja nisam čovek za ženidbu« – pa joj je kao uzgred predložio da mu postane ljubavnica – kao što se sećala i onoga groznog dana kad je on bio u zatvoru i obuze je stid pri tome sećanju. Preko njegovog lica pređe spor, zajedljiv osmeh kad joj pročita misli u očima.
– Ali ja ću ipak zadovoljiti vašu prostačku radoznalost, kad me već tako otvoreno pitate. Ne vodi mene u Nju Orleans nikakva ljubav. Privlači me jedno dete, jedan mali dečko.
– Mali dečko! – Dejstvo tako neočekivanog obave stenja oslobodi je zbunjenosti.
– Da, ja sam mu tutor, pa vodim računa o njemu. On je u školi u Nju Orleansu. Idem često tamo da ga obiđem.
– I nosite mu poklone, je l'? – »Dakle, otuda on zna kakve poklone Veid voli« – pomisli ona.
– Da – reče on i preko volje.
– Neverovatno! Je li lep?
– Isuviše lep, na njegovu nesreću.
– Je li dobar dečko?
– Nije. Prava je satana. Kamo sreće da se nije nikad ni rodio! Dečaci su nezgodni stvorovi. Ima li još nešto što biste želeli da znate?
Odjednom joj se učini da je on ljut, a čelo mu beše namršteno kao da se već kaje što je uopšte govorio o toj stvari.
– Pa nemam, ako ne volite da mi pričate ništa više – reče ona s visine, iako je gorela od želje da sazna još štogod. – Ali ja prosto nisam u stanju da vas zamislim kao tutora. – I nasmeja se, nadajući se da će ga zbuniti.
– Ne, ni ja ne mislim da možete. Vaša mašta je prilično ograničena.
On ne reče ništa više, samo stade pušiti svoju cigaru, ćuteći neko vreme. Ona je lupala glavu da nađe da mu kaže nešto što bi bilo isto tako grubo kao i ono što je on njoj rekao, ali ne mogaše da smisli ništa.
– Ja bih vam bio zahvalan ako ne biste nikom ništa govorili o tome – reče on najzad. – Premda mislim da tražiti od žene da ćuti znači tražiti nešto nemoguće.
– Ja umem da čuvam tajnu – reče ona s uvređenim dostojanstvom.
– Umete li? Prijatno je saznati o prijateljima stvari kojima se niste nadali. A sad prestanite da se ljutite, Skarlet. žao mi je što sam bio grub, ali ste vi to zaslužili time što ste zabadali nos u tuđe stvari. Nasmešite mi se lepo, pa da budemo malo ljubazni pre nego što ja pređem na jednu neprijatnu stvar.
»Oh, bože dragi! Sad će da govori o Ašliju i o strugari!« – pomisli ona, pa požuri da se nasmeši i da pokaže svoje jamice na obrazima da bi ga navela da zaboravi. – Gde ste još bili, Rete. Niste za sve vreme bili u Nju Orleansu, zar ne?
– Nisam, poslednji mesec sam proveo u Čarlstonu. Umro mi je otac.
– Oh, jako žalim.
– Nemojte da žalite. Ja sam uveren da njemu nije bilo žao što će da umre, niti je meni žao što je umro.
– Rete, to je strašno kako vi govorite!

– Bilo bi mnogo strasnije kad bih se ja pravio da mi je žao kad mi nije žao, zar ne? Između nas nije nikad bilo nikakve ljubavi. Ja se uopšte ne sećam slučaja kad taj stari gospodin nije bio nezadovoljan sa mnom. Ja sam bio isuviše sličan njegovom ocu, a on je od srca mrzeo svoga oca. Što sam više rastao njegovo nezadovoljstvo prema meni prelazilo je u pravu odvratnost, a ja se, moram priznati, nisam nikad ni trudio da to osećanje izmenim. Sve ono što bi moj otac želeo da ja uradim ili budem, bilo je tako dosadno. Najzad me je odgurnuo u svet bez ijednog centa i bez ikakve spreme da budem bilo šta osim čarlstonski džentlmen, dobar strelac i odličan igrač pokera. I rekao bi čovek da je on smatrao za ličnu uvredu što ja nisam skapao od gladi nego sam sjajno iskoristio svoje znanje pokera i kraljevski se izdržavao kockom. Njega je tako uvredilo što je jedan Batler postao kockar, da kad sam ja prvi put došao kući on je zabranio majci da me vidi. I za sve vreme rata kad sam nekim slučajem, usled blokade, dolazio u Čarlston, moja majka je morala da laže i da se krišom izvlači da me vidi. To, razume se, nije nimalo uvećalo moju ljubav prema njemu.
– Oh, ja nisam znala sve to.
– On je bio istican kao divan džentlmen stare škole, što znači da je bio neznalica, tvrdoglav, netrpeljiv i nesposoban da misli ma u kom drugom pravcu osim onoga u kome su mislili i drugi džentlmeni stare škole. Svi su mu se divili što me je odbacio i smatrali su kao da sam mrtav. »Ako tvoje desno oko greši, iskopaj ga!« Ja sam bio njegovo desno oko, njegov najstariji sin, i on me ja iskopao i još kako.
On se nasmeši malo, a oči mu behu surove pri tom zanimljivom sećanju.
– E pa, sve bih mu to još i mogao oprostiti, ali mu ne mogu oprostiti ono što je uradio mojoj majci i sestri po svršetku rata. Oni su bili stvarno propali. Kuća na plantaži je bila izgorela, a pirinčana polja se ponovo pretvorila u baruštine. Kuća u varoši je otišla za porez, i svi su živeli u dve sobe, koje nisu dobre ni za crnce. Ja sam majci slao novac, ali ga je moj otac vraćao natrag – znate kako je, prljav novac – i više puta sam išao u Čarlston i davao krišom novac sestri. Ali bi otac uvek saznao za to, pa bi pravio čitav skandal pred njom, toliko da je sirotoj devojci skoro preseo život. I novac bi se opet vratio meni. Ne znam ni sam kako su živeli... Da, ipak znam. Moj brat je davao koliko je mogao, iako ni on nije mogao da daje mnogo, a ni on neće ništa da primi od mene – znate, špekulantov novac nosi nesreću! – I od milostinje njihovih prijatelja. Vaša tetka Eulali bila je vrlo dobra prema njima. Znate da je ona jedna od najboljih prijateljica moje majke. Ona im je davala odelo i... Gospode bože! Moja majka i milostinja!
To je bila jedna od onih retkih prilika da ga je ona videla bez maske, lica tvrdog od poštene mržnje na svoga oca i na patnje svoje majke.
– Tetka Eulali! Pa, bože moj, Rete, ni ona sama nema ništa osim onoga što joj ja šaljem!
– Ah, dakle, otuda to dolazi! Kako je to ružno s vaše strane, draga moja, što se hvalite time pred mojim poniženjem. Morate mi dopustiti da vam to nadoknadim.
–  Drage volje – reče Skarlet, a usta joj se iznenada iskriviše u osmeh na koji on takođe odgovori osmehom.
– Ah, Skarlet, kako vam se oči zasijaju kad se samo pomene novaci Jeste li vi sigurni da pored irske krvi nemate u sebi i škotske ili jevrejske?
– Nemojte biti odvratni. Ja nisam imala nameru da vam bacim u lice ono o tetki Eulali. Ali, da kažem iskreno, ona misli da sam ja puna para. Uvek piše i traži još, a sam bog zna da ja imam dosta na vratu i da ne mogu da izdržavam i ceo Čarlston. Od čega je vaš otac umro?
– Od otmenog gladovanja. Ja mislim... bar se nadam. I pravo je bilo. On je bio voljan da dopusti da i moja majka i Rozmeri umru od gladi s njim zajedno. Sad kad je on mrtav ja mogu njih da pomažem. Kupio sam im kuću na Bateriji, pa imaju i poslugu da se stara o njima. Ali, naravno, one nisu smele dopustiti da se zna da novac dolazi od mene.
– A zašto ne?
– Draga moja, vi sigurno poznajete Čarlston. Bili ste u gostima. Moja porodica može biti siromašna, ali mora da održava svoj ugled. A ne bi ga mogla održavati kad bi se znalo da je iza njih kockarski, špekulantski i kuferaški novac. Ne, one su razglasile da im je otac ostavio ogromno životno osiguranje – da je ostao prosjak i došao do skapavanja od gladi, ali je neprestano uplaćivao rate kako bi one posle njegove smrti bile osigurane. Tako se sad na njega gleda kao na još većeg džentlmena stare škole nego ranije... U stvari kao na mučenika za porodicu. Nadam se da se sad prevrće u grobu što zna da majka i Rozmeri žive udobno, uprkos svim njegovim naporima ... A u neku ruku, on je umro zato što je želeo da umre – što je bio srećan da umre.
– Zašto?
– Oh, pa on je stvarno umro još kad se Li predao. Vi poznajete takav tip čoveka. On se nikad nije mogao prilagoditi novim vremenima, nego je provodio vreme u žaljenju za starim dobrim vremenima.
– Rete, jesu li svi ljudi takvi? – Ona je mislila na Džeralda i na ono što je Vil kazao o njemu.
– O ne! Pogledajte samo vašeg čika Henrija i onog starog pakosnika gospodina Merivedara, da pomenem samo tu dvojicu. Oni kao da su potpisali novi ugovor za život kad su izmaršovali sa poslednjom odbranom, i meni se čini da su postali mlađi i živahniji od onda. Jutros sam sreo staroga Merivedara kako tera kola s pecivom i psuje konja kao neki vojni strvoder. Rekao mi je da se oseća za deset godina mlađi otkako se izvukao iz kuće i pobegao od prebacivanja svoje snahe, pa stao da tera kola. A vaš čika Henri uživa u tome da se bori s Jenkima u sudu i van suda i da brani udovice i siročad – i to besplatno, bojim se – protiv kuferaša. Da nije bilo rata i on bi se odavno povukao i lečio svoj reumatizam. Oni su se ponovo podmladili zato što su opet korisni i što znaju da su nekom potrebni. I dopada im se ovo novo vreme koje starim ljudima pruža novu priliku. Ali ima puno ljudi, i mladih i starih, koji se osećaju isto onako kao moj otac, i vaš otac. Oni ne mogu i neće da se prilagode, a to me dovodi do onoga neprijatnog predmeta koji želim da raspravim s vama, Skarlet.
Njegovo iznenadno prelaženje na to tako je zbuni, da ona stade zamuckivati: »Šta ... Šta ...« – a u sebi jauknu: »Oh, bože! Sad dolazi ono. Kako li ću da ga ublažim?
– Ja ne bih očekivao od vas ni istinu ni čast, niti pravedno postupanje, pošto vas znam onako kako vas već znam. Ali sam bio toliko lud da sam vam ipak verovao.
– Ne znam šta hoćete da kažete.
– Ja mislim da znate. U svakom slučaju izgledata kao da se osećate krivi. Baš kad sam prolazio na konju kroz Ajvi Strit idući vama u posetu neko me viknu iza jedne žive ograde, kad tamo, a ono niko drugi do gospođa Vilks lično. Razume se da sam stao, pa smo se srdačno porazgovarali.
– Zaista?
– Da, vrlo prijatan razgovor. Ona mi reče da je uvek želela da mi kaže kako me smatra za hrabrog što sam i ja zadao svoj udarac za spas Konfederacije, makar i u jedanaestom času.
– Oh, koješta! Meli je luda. Ona je mogla umreti te noći zbog toga sto ste vi izigravali junaka.
– Ja mislim da bi ona smatrala da je dala svoj život za dobru stvar. A kad sam je upitao šta ona radi u Atlanti, izgledala je sasvim iznenađena što ja ne znam da oni sad žive ovde i da ste vi bili tako dobri da uzmete Ašlija za ortaka u svom preduzeću.
– Dobro, pa šta onda?
– Kad sam ja vama pozajmio novac za tu strugaru postavio sam jedan uslov, na koji ste vi pristali, a to je da taj novac neće ni na koji način poslužiti izdržavanju Ašlija Vilksa.
– Vi ste vrlo nasrtljivi. Ja sam vam vratila vaš novac, i strugara je moja, te je čisto moja stvar šta ću da radim s njom.
– Da li biste bili dobri da mi kažete kako ste došli do novca da mi platite dug?
– Zaradila sam ga prodajom građe, razume se.
– Zaradili ste ga pomoću novca koji sam vam ja pozajmio da vas pomognem da počnete. Sad se moj novac iskorišćava da bi se izdržavao Ašli. Vi ste žena bez ikakvog pojma o časti, i da mi niste vratili dug ja bih s najvećim uživanjem tražio sudsku naplatu, pa bih vas prodao na javnoj licitaciji ako ne biste mogli da platite.
Govorio je kao u šali, ali su mu oči sevale od ljutine. Skarlet brzo prenese rat na neprijateljsko zemljište.
– Zašto vi toliko mrzite Ašlija? Da niste slučajno ljubomorni na njega?
Pošto je to već rekla, poželela je da je sebi pregrizla jezik, jer on samo zabaci glavu i stade se smejati dok ona ne pocrvene sva od stida.
– Uz nečasnost dodajete i uobraženost – reče on. – Vi nećete nikad zaboraviti da ste bili lepotica Pokrajine, zar ne? Vi ćete uvek misliti da ste najbistrije malo ljudsko stvorenje i da svaki čovek koga sretnete umire od ljubavi za vama.
– To nije istina! – viknu ona vatreno. – Ali ne mogu da shvatim zašto toliko mrzite Ašlija, i to je jedino objašnjenje koje mi pada na pamet.
– E lepo, ali pomislite i na što drugo, vi lepa čarobnice, jer je to pogrešno objašnjenje. A što se tiče tvrđenja da mrzim Ašlija – ja ga ne mrzim, niti ga volim. U stvari jedino osećanje koje on izaziva u meni jeste neka vrsta žaljenja.
– Žaljenja?
– Da, i nešto malo prezrenja. No, hajde sad se nadmite kao ćuran i kažite mi da on vredi koliko hiljadu propalica kao što sam ja, i da ne bih smeo da budem toliko uobražen i drzak da prema njemu osećam ni žaljenje, ni prezrenje. A kad prestanete da se ljutite ja ću vam reći šta hoću da kažem, ako vas to zanima.
– Pa i ne zanima me.
– Ali ja ću vam to ipak kazati, jer nikako ne mogu da dopustim da vi i dalje nosite u duši prijatnu zabludu o mojoj ljubomori. Ja ga žalim zato što bi on trebalo da bude mrtav, a on to nije. A prezirem ga zato što ne zna ni sam šta da radi od sebe, sad kad je njegov svet isčezao.
U misli koju on tako izrazi beše za nju nečega poznatog. Imala je neko neodređeno sećanje kao da je čula slične reči, ali se nije mogla setiti kad i gde. Ali nije ni mislila mnogo o tome, jer je ljutina u njoj još bila jaka.
– Kad bi bilo onako kako vi želite svi bi čestiti ljudi na Jugu morali da umru!
– A kad bi bilo onako kako oni žele, ja mislim da bi Ašli i njemu slični voleli da su mrtvi. Mrtvi, s lepim nadgrobnim spomenikom iznad sebe, na kome stoji: »Ovds počiva jedan vojnik Konfederacije, koji je pao za Jug«, ili: »Dolce et decorum est« ili koji bilo od opštepoznatih epitafa.
– Ne razumem zašto?
– Vi nikad ne razumete ništa što nije ispisano slovima visokim čitavu stopu, pa i onda tek kad vam se to poturi pod nos, zar ne? Da su umrli njihovim nevoljama bi bio kraj, ne bi pred njima postojala pitanja koja treba rešiti, pitanja koja se ne mogu rešiti. Uz to bi se njihove porodice ponosile njima kroz bezbroj pokolenja. A slušao sam da su mrtvi srećni. Mislite li vi da je Ašli Vilks srećan?
– Pa, naravno... – poče ona, pa se onda seti skorašnjeg izraza u Ašlijevim očima i stade.
– Je li srećan on, ili Hju Elsing, ili dr Mid? Da li su išta srećniji nego što su bili moj otac i vaš otac?
– Pa, možda i nisu baš tako srećni kako bi mogli biti, zato što su izgubili sav svoj novac.
On se nasmeja.

– Nije stvar u tome što su izgubili novac, srce moje. Ja vam kažem da je to zbog toga što su izgubili svoj svet – svet u kome su odgajeni. Oni su kao riba izvan vode, ili kao mačke, s krilima. Odgajeni su da budu neko, da rade izvesne stvari, da zauzimaju izvesna postolja. A ti su položaji, te stvari i ta postolja iščezli zanavek kad je general Li stigao u Apomatoks. Oh, Skarlet, nemojte da izgledate tako glupo, šta sad ostaje Ašliju Vilksu da radi, kad mu je kuće nestalo, kad su mu uzeli plantažu za porez i kad ima fine gospode dvadeset za peni? Može li on da radi nešto svojom glavom ili rukama? Ja se kladim da ste vi izgubili dobre pare otkako je on preuzeo u svoje ruke vašu strugaru.
– Ne, nisam.
– To je divno. Smem li malo da zagledam u vaše knjige nekad nedeljom uveče, kad ste slobodni?
– Vi možete ići do đavola i to ne kad imate slobodna vremena. Možete ići i sad odmah, što se mene tiče,
– Srce moje, ja sam išao do đavola, to je vrlo dosadan tip. Neću više da idem njemu, čak ni vama za ljubav ... Vi ste uzeli moj novac i poslužili se njime kad vam je bio jako potreban. Imali smo izvestan sporazum o tome, kako ćete da ga upotrebite, a vi ste prekršili taj sporazum. Samo imajte na umu, moja slatka mala varalice, da će doći vreme kad ćete vi morati opet da pozajmljujete novac od mene. Tražićete da vam ja budem banka, po nekom neverovatno malom interesu, da biste mogli da kupite još koju strugaru i još koju mazgu. Ali ćete onda moći da zviždite za taj novac.
– Kad meni bude potreban novac ja ću ga pozajmiti od banke, hvala vam lepo – reče ona hladno, ali su joj se grudi nadimale od ljutine.
– Hoćete li zbilja? Probajte samo. Ja imam puno odela u banci.
– Zar imate?
– Da, i zainteresovan sam u nekim poštenim preduzećima.
– Pa ima i drugih banaka...
– Ima ih mnogo. A ako ja samo budem mogao da to izvedem, vi ćete skapati pre nego što ćete moći da dobijete makar i jedan cent iz ma koje od njih. Možete ići kuferaškim zelenašima ako vam treba novca.
– Pa ići ću i njima vrlo rado.
– Ići ćete, ali se nećete mnogo radovati kad saznate za njihove kamatne stope. Moja draga lepotice, u poslovnom svetu postoje kazne za neispravno poslovanje. Trebalo je da igrate otvoreno sa mnom.
– Divan ste vi čovek! Tako bogat i silan, pa se obarate na slabe ljude kao što smo ja i Ašli.
– Nemojte vi da trpate sebe u isti red s njim. Vi niste slabi. Vas ništa ne može slomiti. Ali on je slomljen: i takav će i ostati, sem ako se ne nađe iza njega neka energična osoba koja će ga voditi i štititi sve dok je živ.. Ja nisam raspoložen da dopustim da se moj novac upotrebljava za pomaganje takvog čoveka.
– A niste imali ništa protiv toga da mene pomognete kad sam bila u nevolji i...
– Vi ste bili »dobar rizik«, draga moja, zanimljiv rizik. Zašto? Zato što se niste obesili o vrat svojim muškim srodnicima, niti ste kukali za starim vremenima. Vi ste stupili u borbu i sad je vaše bogatstvo zasnovano na novcu opljačkanom od jednog mrtvog čoveka i novcu pokradenom od Konfederacije. Imate na svom računu jedno ubistvo, pa muža ukradenog od sestre, pokušaj preljube, laganje i nečisto poslovanje, i mnoštvo sitnih grehova koji ne bi mogli da izdrže bližu kontrolu. Sve same krasne stvari! Sve one pokazuju da ste vi energično i odlučno stvorenje kome se novac ne pozajmljuje bez izvesne opasnosti. Zanimljivo je pomoći ljudima koji se sami pomažu. Ja bih bez reči i bez ikakve priznanice pozajmio deset hiljada dolara onoj staroj rimskoj matroni, gđi Merivedar. Počela je s jednom korpom pogačica, a gledajte je sad! Sad oni u svojoj poslastičarnici imaju pet-šest radnika, onaj stari deda je srećan na svojim kolima kojima raznosi pecivo, a onaj leni, mali kreolac Rene radi kao rob i uživa u tome... Ili onaj jadnik, Tomi Velbam, koji radi za dva čoveka a ima samo pola ljudskog tela, i to radi dobro, ili... nego, neću da idem dalje i da vas gnjavim.
– Vi me zaista gnjavite. Gnjavite me da mi dođe da poludim – reče Skarlet hladno, nadajući se da će ga naljutiti i skrenuti mu pažnju sa nezgodnog predmeta razgovora o Ašliju. Ali se on samo kratko nasmeja i ne dopusti da se zavara.
– Isplati se pomagati svet kao što su oni. Ali Ašlija Vilksa – koješta! Ljudi njegove vrste nisu ni od kakve koristi ni vrednostl u ovako izopačenom svetu kao što je ovaj naš. Kad god se svet prevrne takvi kao što je on prvi stradaju. A zašto i ne bi? Oni ne zaslužuju da prežive, jer neće da se bore – ne znaju da prežive – ne znaju da se bore. Ovo nije prvi put da se svet okreće tumbe, a neće biti ni poslednji.
To se dešavalo i ranije a dešavaće se i još koji put. A kad se nešto tako desi svi izgube sve, i svi su među sobom jednaki. Pa onda počinju iznova i vuku bez ičega, to jest bez ičega osim mozga u svojoj glavi i snage svojih mišica. Ali neki ljudi, kao što je Ašli, nemaju ni snage, ili, ako je i imaju ustručavaju se da se njome posluže. I tako podležu, a i treba da podlegnu. To je prirodni zakon I svetu je mnogo lakše bez njih. Ali uvek se nađe izvestan mali broj žilavih koji se probiju i vremenom opet doteraju do onoga što su imali pre nego što se svet prevrnuo.
– Vi ste bili siromašni! Vi maločas rekoste da vas ja otac izbacio iz kuće bez prebijene pare! – reče Skarlet besno. – Rekao bi čovek da ćete vi bar shvatiti Ašlija i saosećati s njim.
– Ja ga razumem – reče Ret – ali neka me vrag nosi ako saosećam s njim. Posle kapitulacije Ašli je imao mnogo više nego što sam ja imao kad sam izbačen na ulicu. Bar je imao prijatelje koji su ga primili u kuću, dok sam ja bio izgnanik. A šta je Ašli učinio za sebe?
– Zar se vi upoređujete s njim, vi uobraženi čoveče? Hvala bogu što nije kao vi! On ne bi prljao ruke zarađujući novac kao vi, sa kuferašima, Skalavazima i Jenkima. On je čovek pun obzira i časti.
– Ali nema obzira ni časti kad može da prima pomoć od jedne žene.
– Šta bi drugo mogao da radi?
– Otkuda ja to znam? Ja samo znam šta sam radio kad sam izbačen na ulicu i sad. Ja samo znam šta su drugi ljudi radili. Mi smo uvrebali zgodnu priliku u propadanju jedne civilizacije pa smo iskoristili tu priliku, neki pošteno, neki na sumnjiv način, i još je iskorišćujemo. Ali i ljudi ovoga sveta, kao Ašli, imali su iste mogućnosti, ali se nisu njima poslužili. Oni prosto nisu sposobni, Skarlet, a samo sposobni zaslužuju da ostanu živi.
Ona jedva i da je čula šta on govori, jer se sad počinjala tačno prisećati reči kojih se trudila da se seti kad je Ret počeo da govori. Sećala se kako je hladan vetar duvao kroz voćnjak na Tari, i Ašlija kako stoji kraj gomile letava dok su mu oči bile zagledane preko nje. I rekao je... Šta ono beše? Nekakvo čudno strašno ime koje je zvučalo kao neka psovka i govorio je o smaku sveta. Ona nije onda razumela šta on hoće da kaže, ali je sad počinjala da shvata i imala je neko osećanje neiskazane strepnje.
– Pa i Ašli je rekao...
– Da?
– Jednom je na Tari govorio nešto o... nekakvom sumraku bogova i o smaku sveta i neke takve gluposti.
– Oh, Gotterdammerung! – Retove oči pokazivahu živo interesovanje. – I šta još?
– O, ne sećam se tačno. Ja nisam mnogo obraćala pažnju na to. Ali... da, nešto o tome kako se snažni probijaju, a slabi odlete kao pleva.
– Ah, dakle i on zna to. Onda je utoliko teže za njega. Većina od njih ne zna za to i neće nikad znati. Oni će se dok su živi čuditi šta je bilo sa onom čarobnom prošlošću. Oni će jednostavno patiti u ponosnom i nemoćnom ćutanju. Ali on razume. Zna da će odleteti kao pleva na vetru.
– Oh, neće! Ne dok sam god ja živa.
On ju je mirno gledao, a lice mu je bilo nepomično.
– Skarlet, kako ste uspeli da ga dovedete u Atlantu da preuzme strugaru? Je li vam se jako protivio? Ona se odjednom seti scene sa Ašlijem posle Džeraldovog pogreba, ali je brzo odgurnu od sebe.
– Razume se da nije – odgovori ona ljutito. – Kad sam mu objasnila da mi je potrebna njegova pomoć, jer nemam poverenja u onu propalicu koja upravlja strugarom, a Frenk je suviše zauzet i ne može da mi pomogne, sem toga ja sam skoro... pa, znate, tu je bila Ela Lorena. On je bio gotov da mi pritekne u pomoć.
– Zgodno iskorišćavanje materinstva! Dakle tako ste ga privoleli? E pa sad ste ga doveli onde gde ste želeli da ga imate, siromašnog, tako sputanog obavezama kao i svaki robijaš okovima. I želim vam svaku sreću. Ali, kao što sam rekao još u početku ovog razgovora, vi više nikad nećete dobiti od mene ni pare za izvođenje vaših nedostojnih smicalica, moja draga podmukla gospođo.
Ona je u sebi sva drhtala od besa i razočaranja. Od nekog vremena je smišljala da od Reta uzajmi još novaca, pa da kupi jedno zemljište u varoši i tamo stvori stovarište građe.
– Mogu ja i bez vašeg novca – viknu ona. – Ja na strugari Džona Galagera zarađujem dovoljno otkako više ne držim slobodne crnce, izdala sam nešto malo i na zajmove na intabulacije, a imamo lep prihod i od Frenkove radnje.
– Da, slušao sam o tome. Kako je to vešto od vas što gulite kožu nemoćnima, udovicama i siročadi i neznalicama! Ali ako već morate da kradete, Skarlet, zašto ne kradete od bogatih i jakih, mesto od siromašnih i slabih? Još od vremena Robina Huda pa sve do danas to se smatra za visoko moralnu krađu.
– Zato – reče Skarlet hladno – što je mnogo lakše i bezopasnije krasti od – kako ih vi zovete – siromašnih.
On se smejao tako jako da su mu se ramena tresla.
– Vi ste pošten lopov, Skarlet!
Lopov! Čudno je da je taj izraz ne vređa! Ona nije lopov, govorila je u sebi vatreno. Bar to nije ono što bi ona htela da bude. Ona bi želela da bude otmena dama. Njene misli za časak poleteše za nekoliko godina unazad i ona vide svoju majku kako se kreće s milim šuštanjem svilenih sukanja i lakim mirisom kesica vrbene, s rukama neumornim u službi drugih, voljena, uvažena, draga svima. I odjednom joj se srce steže.
– Ako želite da me naljutite – reče ona – to vam ništa ne vredi. Ja znam da nisam baš tako... časna kakva bih morala biti u ovo vreme. Ni onako dobra ni prijatna kako sam vaspitana da budem. Ali šta ja mogu, Rete? Ja zaista ne mogu ništa, šta sam drugo mogla da radim? Šta bi bilo sa mnom, sa Veidom, sa Tarom i nama svima da sam ja bila... blaga kad su Jenki došli na Taru? Bila bih ... ne volim ni da mislim o tome. A kad je Džonas Vilkerson hteo da nam otme dom, zamislite da sam ja bila... dobra i časna? Gde bismo sad bili? A da sam bila slatka i prostodušna, i da nisam bockala Frenka zbog naplaćivanja onih dugova, mi bi... oh, pa... Možda i jesam lopov, ali neću uvek biti lopov, Rete. Ali u toku ovih minulih godina – pa čak i danas – šta sam drugo mogla da radim? Kako sam drukčije mogla da postupam? Osećala sam se kao da se mučim da veslam u nekom teško natovarenom čamcu kroz jaku buru. Ja se toliko naprežem da se održim na vodi da ne mogu da lupam glavu i o stvarima koje nemaju mnogo važnosti, kao što je lepo ponašanje i... takve stvari. Ja sam suviše strepela da mi svakoga časa talasi mogu napuniti čamac i potopiti ga da sam bacala u more sve stvari koje mi nisu izgledale od velike vrednosti.
– Kao ponos, čast, istina, poštenje i dobrota – nabrajao je on uljudno. – Vi imate pravo, Skarlet. One nemaju mnogo vrednosti kad čamac tone. Ali pogledajte svoje prijatelje oko sebe. Oni ili dovode svoje čamce u luku bezbedno sa očuvanim tovarom, ili se pomire s tim da potonu sa svim zastavama razvijenim.
– To je šaka luđaka – reče ona kratko. – Sve ima svoje vreme. Kad budem imala puno novaca, biću mila koliko vam je god volja. Biću od pamuka. Onda ću moći da dopustim sebi takav luksuz.
– Moći ćete da dopustite sebi takav luksuz – ali nećete hteti! Teško je spašavati robu bačenu preko ograde broda, pa i ako je spasete ona je nepopravljivo upropašćena. I ja se bojim kad vi budete u stanju da opet lovite svoju čast, vrlinu i dobrotu, koje ste bacili preko ograde u more, da ćete uvideti da su one u moru pretrpele veliku promenu i da se nisu pretvorile u nešto prekrasno i čudno...
On naglo ustade i uze šešir.
– Zar idete?
– Da. Zar vam nije lakše? Ostavljam vas ostacima vaše savesti.
Zastade, pogleda naniže u bebicu i pruži svoj prst da ga dete dohvati.
– Frenk sigurno ne zna šta će od silnog ponosa?
– Oh, razume se.
– Sigurno pravi mnogo planova za svoju bebu?
– Pa znate kako su ljudi ludi kad se radi o njihovoj dečici.
– Onda mu rečite – reče Ret i zastade naglo s nekim čudnim izrazom na licu – rečite mu da ako želi da vidi kako mu se ostvaruju planovi u pogledu deteta bolje će učiniti ako bude ostajao kod kuće češće nego što on to radi.
– Šta hoćete time da kažete?
– Samo ono što kažem. Recite mu da ostaje kod kuće.
– O, vi podli stvore! Vi nagoveštavate da bi siroti Frenk...
– Oh, milostivi bože! – Ret pršte u glasan smeh. – Nisam mislio da kažem da se on skita sa ženama! Oh, gospode!
I smejaše se neprestano silazeći niz stepenice.

XLIV
To martovsko popodne beše vetrovito i hladno te Skarlet navuče putno ćebe visoko dok se vozila putem za Dekatur, do strugare Džonija Galagera. Vožnja je bila vrlo opasna tih dana, opasnija nego ikad dotle, jer su se sad crnci već sasvim oslobodili. Kao što je Ašli i predskazivao, bilo je muke otkako je skupština odbila da ratifikuje amandman. To odlučno odbijanje bilo je kao šamar po licu razljućenog Severa i odmazda je brzo došla. Sever je bio tvrdo rešen da državi nametne crnačko glasanje, i u tom cilju Džordžija je bila oglašena za pobunjenu i stavljena pod najstrože vanredno stanje. Zbrisano je i samo postojanje Džordžije kao nezavisne države, te je postala, pored Floride i Alabame, »Vojni Okrug Broj Tri«, pod komandom jednog federalnog generala.
Ako je život bio nesiguran i strašan pre toga, sad je bio dvaput gori. Vojni propisi koji su izgledali tako strogi godinu dana ranije sad su izgledali blagi u poređenju sa onima koje je izdao general Pop. Pred izgledom na crnačku vladavinu budućnost je izgledala mračna i očajna, i ogorčena država se uvijala od bolova i muke. A što se tiče crnaca, njima je njihova važnost udarila u glavu te su, shvatajući da vojska Jenkija stoji iza njihovih leđa, činili sve veće ispade. Niko nije bio siguran od njih.
U to podivljalo i strašno vreme Skarlet se bojala – bojala se, ali je bila odlučna i još je obilazila svoja preduzeća sama, s Frenkovim pištoljem zaklonjenim ispod postavljenog sedišta u čezama. U sebi je proklinjala skupštinu što je navukla još veću nesreću na sve njih. Kakvo im je dobro učinila ta divna, hrabra otpornost, taj takozvani junački pokret? Samo je stvari pogoršao.
Dok se približavala putanji koja je vodila naniže kroz golo drveće u dno uvale, gde je ležalo naselje Šantitaun, ona stade puckati jezikom konju da pođe brže. Uvek se osećala nelagodno dok je prolazila kolima pored te prljave gomile rashodovanih vojnih šatora i baraka od dasaka. To je mesto bilo na gorem glasu nego ijedno drugo u Atlanti ili blizu nje, jer je u njemu živeo u prljavštini odbačeni crnački ološ, crne prostitutke i šaka belaca najniže vrste. Govorilo se da je to utočište crnih i belih zločinaca i to je bilo prvo mesto koje bi Jenki vojnici pretresli kad bi tražili nekog čovoka. Ubijanja iz puške ili klanja nožem dešavala su se tu s takvom pravilnošću da su se vlasti retko trudile da tragaju, nego su većinom prepuštale stanovnicima Šantitauna da sami između sebe reše svoje mračne razmirice. Tamo dublje u šumi bila je neka koliba gde se pekao jevtin viski od kukuruza, te bi se noću iz koliba u dnu uvale razlegali pijani krici i psovke.
Čak su i sami Jenki priznavali da je to mračna jazbina koju bi trebalo ukloniti s lica zemlje, ali nisu preduzimali nikakve korake u tom pravcu. Čulo se i glasno izraženo negodovanje stanovnika Atlante i Dekatura koji su bili prinuđeni da se služe putem između ta dva mesta. Ljudi su prolazili pored Šantitauna otkočenih pištolja u futrolama, a čestite žene nisu nikad dragovoljno prolazile tuda, čak ni u pratnji svojih muških srodnika, jer je obično bilo pijanih žena koje su sedele pored puta i koje su dobacivale uvrede i ružne reči.
Sve dok je imala Arčija pored sebe Skarlet nije nikad ni pomislila o Šantitaunu, jer se čak ni najbezobraznija crnkinja nije usuđivala da se nasmeje u njegovoj blizini. Ali otkako je morala da se vozi sama bio je izvestan broj vrlo nezgodnih događaja. Kad god bi ona prolazila pored njih u kolima izgledalo je kao da se crne skitnice nadmeću u drskostima. Ona nije mogla ništa drugo nego samo da se ne osvrće na njih, iako je u sebi kipela od besa. Nije čak mogla imati ni tu utehu da se na svoje nevolje požali susedima, ili porodici, jer bi joj susedi rekli likujući: »Pa, čemu ste se drugom nadali?« A njena porodica bi se opet uzrujala i pokušavala bi da je zadrži. A ona nije nikako imala nameru da prekine sa tim svojim putovanjima.
Toga dana nije bilo na putu ženskih odrpanaca. Kad prođe pored mesta gde se odvajala staza prema naselju ona s odvratnošću pogleda prema gomili čatrljica u udoljici, u sumornoj kosoj svetlosti popodnevnog sunca. Duvao je leden vetar, i dok je prolazila do nosa joj dopre miris dima, pržene svinjetine i otkrivenih nužničkih jama. Okrenuvši glavu ustranu ona snažno ošinu konja dizginama i požuri ga da brže prođe to mesto i da zađe za okuku puta.
Baš kad je počela da oseća izvesno olakšanje srce joj zalupa od iznenadnog straha, jer se jedan ogroman crnac izvuče nečujno iza velikog hrasta. Ona se uplaši, ali ne toliko da bi izgubila glavu, nego brzo zadrža konja dizginama i izvuče Frenkov pištolj.
– Šta tražiš? – viknu ona sa svom strogošću u glasu koju je mogla da prikupi. Krupni crnac opet šmugnu za debeli hrast, a glas koji joj odgovori beše preplašen.
– Bože, gospa Skahlet, nemoj pucaš Veliko Sam!
Veliki Sam! Ona za trenutak nije mogla da shvati njegove reči. Veliki Sam, radnik sa Tare koga je videla poslednjih dana opsade. Šta li za ime sveta...
– Izlazi odatle da vidim da li si zbilja Sam!
On se nevoljno izvuče iz svoga zaklona, divovska odrpana prilika, bosonoga, u platnenim čakširama i plavom koporanu uniforme Unije, išuviše kratkom i tesnom za njegovo ogromno telo. Kad se uveri da je zaista Veliki Sam, ona gurnu pištolj pod postavljeno sedište u kolima i nasmeši se radosno.
– On, Same, kako mi je milo što te vidim!
Sam dotrča preko puta do čeza, prevrćući očima od radosti i otkrivajući bele zube, pa dočepa njenu pruženu ruku u svoje obe crne ruke velike kao šunke. Njegov kao lubenica crveni jezik se isplazio, celo telo mu se stade uvijati i to njegovo radosno uvijanje beše tako isto smešno kao i skakanje i umiljavanje nekog ogromnog rundova.
– Bože moj, tako lepo kad opet vidim neko od naša familija! – viknu on stežući joj ruku, dok ona ne oseti da joj kosti puckaju. – Kako to vi nevalala, gospa Skahlet? Zašto nosi to pistol?
– Danas ima tako mnogo nevaljalih crnaca, Same, da moram da ga nosim. A šta, za ime božje, ti radiš u tako gadnom mestu kao što je Šantitaun, ti, jedan pošten crnac? I zašto nisi došao u varoš da me posetiš?
– Bože, gospa Skahlet, ja ne živi u Šantitaun. Ja samo krije tamo malo vreme. Ja ne hoće živi takav mesto nikad za ništo. Ja nikad u moje života ne vidim tako nevaljal crnac. A ja ne znala vi živi 'Lanta. Ja misli vi živi Tara. Ja ima mislim dođem na Tara kući, kad ja ima prelika.
– Jesi li živeo u Atlanti stalno od opsade?
– Ne, gospa. Ja mnogo putuvam. – On pusti njenu ruku i ona je bolno stade pipati da vidi da li su joj kosti čitave. – Da li vi seti se kad vi mene viđalo posledno put?
Skarlet se sećala vrelog dana pre početka opsade kad su ona i Ret sedeli u kolima, a grupa crnaca s Velikim Samom na čelu naišla niz ulicu na putu za opkope i pevala: »Siđi dole, Mojsije«. Ona klimnu glavom.
– Ja radilo kao pas i ja kopalo šanac i punilo žak pesak, dok Konfuderat ide od 'Lanta. Ono gos'n kapitan što mene metne najstaro, ono pogini i niko nema ko kaži Veliko Sam šta treba radi, i ja ležim šuma. Ja mislim ja hoči proba idi kuca na Tara, ali tada ja čujim kako sve zemla oko Tara gori. A ja i nema kako dodžim Tara i ja mnogo plaši patrola nadži mene hvati mene što ja nema pasoš. A onda Jenki doždi nama i jedno Jenki gos'n što bilo pukovnik ono uzme mene zašto ja nega dopadni se, drži mene za čistim negovo kona i negovo čizma.
– Jeste, gospa! Ja misli mnogo za mene i ja digni glava što ja sad sluga za gos'n kako Pork, kad ja bilo samo polsko radnik. Ja kaži to moje pukovnik, a ono... Sluša mene, gospa Skahlet, ovo Jenki ne znaji ništa. Ono ne zna razlika. Tako ja ostani kod nega i ja idim u Sabana s nega kad gernal Šarman tamo bilo i tako mi boi, gospa Skahlet, ja nikad ne videlo tako strašno stvar kako ja vidim na put za Sabana. I kradi i pali kuća... je li ono zapali Tara, gospa Skahlet?
– Zapalili su je, ali smo mi ugasili vatru.
– E, dobro, gospa, mene tako milo čuje to. Tara moje kuca i ja mislio dodži natrak tamo. A kad rat svršeno, moje pukovnik kaži mene: »Sluša, Sam, ti dodžiš s mene na Sever. Ja tebe platim dobra plata«. Gospa Skahlet, kao sve drugo crnac i ja voli vidi ovo naše sloboda, pa ja idi s nega na Sever. Jeste, gospo, ja idem na Vošintn i na Njujork, pa posla na Boustn i tamo pukovnik živi. Jeste, gospa, ja crnac mnogo putovalo! Gospa Skahlet, tamo na Jenki ulica ima mnogo više koni i kola nogo možeš misliš. Kad ja prvo dodžim ja plaši se mene ono pregazi.
– Je li ti se dopalo tamo na Severu, Same? Sam se počeša po čupavoj glavi.
– Jeste, gospa, i ni, gospa. Pukovnik, ono mnogo dobro čovik i ono razumi crnac. Samo negov žena nešto drugo. Negov žena, ono zovi mene »Gos'n« kad prvo on vidi mene. Jes' istina, gospa, ono tako zovi mene, a ja hoči padne nesves' kad ona tako kaži. Pukovnik on njemu kaži treba zove mene »Sam«, i onda ono tako čini. Ali sve ono Jenki čovik kaže mene »Gos'n O'Hara« kad prvo mene vidi. I ono kaže mene ja sedne s nega, kao da ja jeste tako dobro kao on. E, a ja nikad ne sedim s belo čovik, a sad ja staro počne uči. Ono mene kaži kako da ja jeste tako dobro kako on, gospa Skahlet, ali u nino srcu ono ne voli mene – ono ne voli crnac. I ono ima mnogo boji mene, zašto ja tako veliko. A ono sve pita mene za veliko policaj pas što mene hvati i koliko batine ja dobijem. Ou, milosti boga, gospa Skahlet, ja nikad ne dobi batina! Vi zna kako gos'n Džerald neče ostavi niko bije ovako dobro crnac kako ja jeste!
– Kad ja kažim na nega za to i kako gospa Elen dobro za crnac, i kako ona sedi celo jedan nedela kod mene kad ja imalo boles zapalena pluča, ono neče veruje mene. I, gospa Skahlet, ja ima toliko žela za gospa Elen i Tara da mene čini se ja ne može više trpi, pa jedan noč ja beži kuci i popne se na vatra kola sve do 'Lanta. Ako vi mene kupi karta za Tara, ja mnogo raduje ide naše kuca. Ja mnogo raduje vidim opet gospa Elen i gos'n Džerald. Mene ima dosta ovaj sloboda. Ja hoče opet ima neko ko mene da dobro hrana svaki dana, i kaži meni šta treba radi i šta ne treba radi, i ko mene čuva kad ja bolesno, šta bude s mene ako ja opet dobi zapaleno pluča? Je li hoči ono Jenki gospa čuva mene? Ne, gospa'.
Ono hoče zovi mene »Gos'n O'Hara«, ali ono neče čuva mene. A gospa Elen hoče čuva mene, ako ja bolesno i... Šta vama jeste, gospa Skahlet?
– Tata i mama su, oboje, mrtvi. Same.
– Mrtvo? Je li vi šali s mene, gospa Skahlet? To ne treba radiš s mene.
– Ja se ne šalim. Istina je. Majka je umrla kad su Šermanovi ljudi došli na Taru, a tata – on je umro prošlog juna. Oh, Same, nemoj da plačeš. Molim te, nemoj. Ako ti plačeš i ja ću. Nemoj, Same. Ja prosto ne mogu da podnesem. Da ne govorimo sad više o tome. Pričaću ti o tome drugi put...
Gospođica Sjuelin se udala na Tari za jednog krasnog čoveka, Vila Bentina. A gospođica Karin, ona je... – Skarlet zastade. Nije nikako mogla da objasni rasplakanom crncu šta je to manastir. – Ona živi u Čarlstonu. Ali Pork i Prisi su na Tari... No, Same, ubriši nos. Da li zaista želiš da ideš kući?
– Jeste, gospa, ali neće bude onako kako ja misli sa gospa Elen i...
– Same, kako bi ti se dopalo da ostaneš ovde u Atlanti, da radiš kod mene? Meni je potreban kočijaš, a jako mi je potreban pošto ima tako mnogo nevaljalog sveta svuda unaokolo ovih dana.
– Jeste, gospa. Vi sigurno treba. Ja baš mislim kažem vi nema posla vozi tako samo, gospa Skahlet. Vi ne može misli kako nevalalo nekoje crnac u ovo vreme a najviše ono što živi ovde u Šantitaun.
Ovde ni sigurno, ja bilo u Šantitaun samo dva dan, ali ja slušam nega kako zbori za vama. A juče, kad vi prošlo s kola, ono prosto crno devojka viči za vas. Ja poznajem vama, ali vi išlo tako brzo ja ne može hvati vama. Ali dobro 'zmlatio ono crno devojka. Jeste bogme. Vi može vidi kako nega nema danas na ovaj put.
– Opazila sam, i velika ti hvala, Same. Pa, da li bi voleo da budeš moj kočijaš?
– Gospa Skahlet, velika hvala, gospa, ali ja misli ja bolje idim na Tara.
Veliki Sam obori oči ka zemlji, i njegov veliki palac na nozi stade izvoditi šare po putu. Osećala se kod njega neka nejasna nelagodnost.
– A zašto, Same? Ja ću ti dati dobru platu. Moraš ostati kod mene.
Široko crno lice, glupo i lako za čitanje kao detinje lice, pogleda naviše u nju, a na njemu se ogledao strah. On se primače bliže, naže se preko ograde čeza i šapnu: »Gospa Skahlet, ja mora beži iz 'Lanta. Ja mora ide na Tara, tamo ono ne nadži mene. Ja ... ja ubilo jedan čovik.
– Jednog crnca?
– Ne, gospa. Belo čovik. Jedno Jenki vojnik, i ono sad traži mene. Zato ja jeste ovde Šantitaun.
– Kako se to desilo?
– Ono bilo pijano, i kazalo nešto ja ne može trpi sada i ja metni moja ruka na nega vrat – i ja neče ubije nega, gospa Skahlet, ali moja ruka strašno jako i kad ja ne znalo ja ubilo nega. I ja se mnogo plašim i ne zna šta radim i dodžim ovde da krijem, i kad ja vidim vama juče, ja kažim: »Hvala boga!
To gospa Skahletl Ona hoči brini za mene. Ono neče pusti Jenki fati mene. Ono hoče pošle mene natrag na Tara.«
– Kažeš da te traže? Znaju li da si ti to učinio?
– Jeste, gospa. Ja tako veliko, niko ne može prevari se. Ja misli ja najveće crnac u 'Lanta. Ono več bilo ovamo traži mene prošlo noč, ali jedno crno devojka krije mene u jedno koliba u šuma, dok ono otišlo.
Skarlet je za kratko vreme sedela nabrana čela. Ona se nije nimalo uzbunila ni brinula što je Sam izvršio ubistvo, nego joj je bilo krivo što ga ne može zadržati kao kočijaša. Krupan crnac kao Sam bio bi isto tako dobar telohranitelj kao i Arči. Ali mora ga nekako otpremiti na Taru, jer, naravno, vlasti ga ne smeju uhvatiti. On je isuviše vredan crnac da bude obešen. Ta on je bio najbolji radnik koga je Tara ikad imala. Skarleti nije nikako išlo u glavu da je on sad slobodan. On je još pripadao njoj, kao i Pork, Mami, Petar, kuvarica i Prisi. On je još uvek »Jedan od naše porodice« i kao takav mora dobiti pomoć i zaštitu.
– Poslaću te noćas na Taru – reče ona najzad. – A sad slušaj, Same, ja moram da vozim dalje ovim putem, ali ću se vratiti pre sunčevog zalaska. Ti čekaj ovde dok se ja ne vratim. Ne govori nikome kuda ideš, a ako imaš šešir ponesi ga da sakriješ lice.
– Ja nema šešir.
– Dobro, evo ti četvrt dolara pa kupi šešir od nekog od tih crnaca i sačekaj me ovde.
– Jeste, gospa. – Lice mu je sijalo od radosti i olakšanja što je opet našao nekoga ko će mu govoriti šta treba da radi.
Skarlet pođe dalje zamišljena. Vil će se sigurno obradovati ovako dobrom poljskom radniku za Taru. Pork nije nikad bio dobar za poljske radove, niti će ikad biti. Kad Sam bude na Tari Pork može doći u Atlantu da bude sa Dilsi, kao što mu je ona i obećala kad je Džerald umro.
Kad dođe do strugare sunce je zalazilo i bilo je kasnije nego što je ona želela da ostane napolju. Džoni Galager je stajao na vratima svoje bedne čatrlje koja mu je služila kao kujna za mali logor radnika. Na jednom balvanu uz sami zid od dasaka male kolibe u kojoj su spavali, sedela su četvorica robijaša koje je Skarlet dodeliia Džonijevoj strugari. Uniforme robijaša bile su prljave i gadne od znoja, okovi zazveckaše kad se oni umorno pomakoše, a na licima im se čitala klonulost i očajanje. Izgledaju mršavi i nezdravi, pomisli Skarlet zagledajući ih oštro, a kad ih je uzela u najam, pre kratkog vremena, oni su bili zdravi i snažni. Oni čak i ne podigoše oči kad ona siđe s kola, a Džoni se okrete prema njoj i mrzovoljno skide šešir. Njegovo sitno mrko lice beše tvrdo kao orah kad je pozdravi.
– Ne dopada mi se izgled ovih ljudi – reče ona odjednom. – Ne izgledaju dobro. Gde je još jedan?
– Kaže da je bolestan – reče Džoni kratko. – On je u kolibi na krevetu.
– Od čega?
– Najviše od lenosti.
– Idem da ga vidim.
– Nemojte to da radite. Verovatno je go. Ja ću pripaziti na njega. Sutra će se vratiti na rad.
Skarlet je razmišljala, pa vide kako jedan od robijaša podiže umornu glavu, dobaci Džoniju pogled pun neobuzdane mržnje i opet pogleda u zemlju.
– Da niste tukli te ljude?
– Slušajte, gospođo Kenedi, molim vas izvinite, ali ko upravlja ovom strugarom? Vi ste je meni poverili i rekli mi da njom upravljam. Rekli ste da imam odrešene ruke. Vi nemate ništa da se požalite protiv mene, zar ne? Zar vam ja ne zarađujem dvaput onoliko koliko je zarađivao gospodin Hju Elsing?
– Da, zarađujete – reče Skarlet i sva uzdrhta i naježi se.
Bilo je nečega jezivog u tom logoru s ružnim čatrljicama, nešto čega nije bilo za vreme Hjua Elsinga. Bilo je neke usamljenosti, izdvojenosti koja je sledi. Ti robijaši su daleko od svega, tako potpuno ostavljeni milosti Džonija Galagera, pa ako bi se njemu prohtelo da ih tuče ili da ih zlostavlja ona verovatno ne bi nikad saznala za to.
Robijaši bi se bojali da joj se požale iz straha od gore kazne kad ona ode.
– Ljudi mi izgledaju mršavi. Da li ih vi dobro hranite? Bog zna da ja trošim toliko za njihovu hranu da bi mogli da se dobro ugoje. Samo sam za brašno i za svinjetinu dala trideset dolara prošlog meseca. Šta imaju danas za večeru?
Skarlet priđe čatrlji i zagleda u nju. Neka debela mulatkinja koja se naginjala preko zarđalog štednjaka kao da se pokloni kad vide Skarlet i nastavi da mesa suvi grašak koji se kuvao u jednom loncu. Skarlet je znala da Džoni Galager živi s njom, ali je mislila da je bolje ako se pravi da ne zna. Videla je da osim graška i jedne šerpe kaše od kukuruza nema nikakvog drugog jela za večeru.
– Zar nemate ništa drugo za ljude?

– Nema, gospa.
– Zar niste stavili ni malo slanine u taj grašak?
– Nisam, gospa.
– Grašak bez kuvane slanine? Ali suvi grašak nije dobar bez slanine. Nema u njemu hranljivosti. Zašto niste stavili slanine?
– Gos'n Džoni kaži nema treba metnem slanina.
– Odmah da stavite slanine. Gde vam stoje namirnice?
Crnkinja iskolači preplašene oči prema maloj sobici koja je služila za ostavu i Skarlet širom otvori vrata. Na podu beše jedno otvoreno bure kukuruznog brašna, mali džak belog brašna, funta kafe, malo šećera, jedan zemljani lonac sirupa i dve šunke. Jedna od tih šunki ležala je na polici, bila je skoro skuvana, a od nje su biie odsečene dve kriške. Skarlet, besna, okrete se Džoniju Galageru i susrete njegov hladan ljutit pogled.
– Gde vam je pet džakova belog brašna što sam vam poslala ovamo prošle nedelje? I džak šećera i kafe? Poslala sam i pet šunki i deset funti slanine i bog zna koliko slatkih i običnih krompira? Gde vam je sve to? Niste ih mogli sve potrošiti ni da ste ljudima davali po deset obroka na dan. Prodali ste ih! To ste učinili, lopužo!
Prodali ste moje namirnice pa ste novac strpali u svoj džep, a ove ljude hranite graškom i kukuruzom. Nije ni čudo što izgledaju tako mršavi. Sklonite mi se s puta. I protutnja pored njega prema vratima.
– Hej, vi, čoveče, vi s kraja – da, vi! Hodite ovamo!
Čovek ustade i pođe nezgrapno prema njoj uz zveckanje okova, i ona opazi da su mu goli članci crveni I ozleđeni od trenja gvožđa. :
– Kad ste poslednji put dobili šunku?
Čovek pogleda u zemlju. '
– Govorite slobodno!
Čovek je još ćutao pokunjeno. Najzad diže oči i pogleda Skarlet preklinjućim pogledom, pa opet spusti oči.
– Bojite se da govorite, a? E pa, idite u ostavu i uzmite onu šunku s police. Rebeka, dajte mu nož. Iznesite je tamo onim ljudima i razdelite je. Rebeka, spremite malo biskvita i kafe za ljude. I dajte im dosta sirupa. Odmah na posao, hoću da vidim da ste to uradili.
– To je brašno i kafa samo od gos'n Džoni – promuca Rebeka uplašeno.
– Vraga gospodina Džonija! Sigurno je njegova i ta šunka. Ti samo radi što ti ja kažem. Odmah na posao. Džoni Galageru, dođite napolje sa mnom do čeza.
Ona pređe odlučnim korakom preko pretrpanog dvorišta i pope se u kola, opažajući sa sumornim zadovoljstvom kako ljudi kidaju šunku i žurno trpaju komade u usta. Izgledalo je kao da se boje da im je svakog časa može neko oteti.
– Vi ste užasni!... – viknu ona besno Džoniju dok je stajao pored kola šešira zabačenog unazad na natuštenom čelu. – I bolje bi bilo da mi odmah predate novac od onih namirnica. Ubuduće ja ću vam svakog dana donositi namirnice, mesto da vam ih poručujem za mesec dana. Onda me ne možete potkradati.
– Ubuduće ja neću biti tu – reče Džoni Galager.
– Znači mislite da me napustite?
Za jedan časak njoj beše na vrh jezika da mu kaže, »Idite i da vas nikad više ne vidim!« ali je hladna ruka opreznosti zadrža. Šta bi ona radila ako bi je Džoni ostavio? On je udvostručio količinu građe koju je Hju izbacivao. A baš sad ima veliku i to vrlo hitnu porudžbinu, najveću koju je ikad imala. Ona prosto mora da isporuči tu građu u Atlanti. Ako bi je Džoni napustio, koga bi našla đa preuzme strugaru?
– Da, napuštam vas. Vi ste mi ovde poverili celu upravu i rekli mi da od mene tražite da vam dajem što je moguće više građe. Onda mi niste kazali kako da radim svoj posao, pa neću sad da počnem da ga učim. Kako ja izbacujem tu građu to nije vaša stvar. Ne možete se žaliti da nisam ispunio pogodbu! Zarađivao sam vam novac i zaslužio sam svoju platu – a što sam mogao još sam nešto za sebe odvojio. A vi mi sad tu dolazite i mešate se, postavljate pitanja i kršite mi ugled pred tim ljudima. Kako možete očekivati od mene da održavam disciplinu posle ovoga. Čudna mi čuda ako neki od ljudi dobije koji šamar? Lenjivci zaslužuju još i nešto gore. Šta je s tim ako ih ne hranim dobro i ne mazim? Oni ne zaslužuju ništa bolje. Ili ćete vi gledati svoj posao i pustiti mene da gledam svoj, ili vas ja još noćas napuštam.
Njegovo tvrdo sitno lice izgledalo je još oštrije nego ikad i Skarlet se nađe u neprilici. Ako je on napusti noćas šta će onda da radi? Ona ne može ostati ovde celu noć da čuva robijaše.
Nešto od njene nedoumice videlo se i na njenom licu, jer se Džonijev izraz izmeni neosetno i onaj izraz tvrdoće jednim delom iščeze s njegovog lica. U glasu mu se osećao neusiljen prijatan ton kad joj progovori.
– Prilično je već kasno, gospođo Kenedi, pa bi bolje bilo da idete kući. Nećemo valjda da se posvađamo zbog ovako male stvari, zar ne? Hajde da mi od iduće isplate zadržite deset dolara, pa da tako prebijemo jedno za drugo.
Skarletine oči i preko volje pogledaše u bednu grupu koja je glodala šunku i pomisli na bolesnog čoveka u vetrovitoj čatrlji. Trebalo bi da se otrese Džonija Galagera. On je kradljivac i surov čovek.
Ko zna šta on sve radi robijašima kad ona nije tu. Ali, s druge strane, bistar je čovek, a bog jedini zna kako je njoj potreban bistar čovek. Bogme, sad se ne može od njega rastati. On joj zarađuje novac. Ubuduće će morati da vodi računa da robijaši uredno dobijaju ono što im pripada.
– Oduzeću vam dvadeset dolara od plate – reče ona odsečno – i još ću doći da razgovaramo o ovoj stvari sutra ujutru.
Ona prihvati dizgine. Ali je znala dobro da neće više biti nikakvog razgovora. Znala je da će stvar ostati na tome, a znala je da i Džoni to zna.
Dok je odlazila putem prema Dekaturu u njoj je savest bila bitku, protiv želje za novcem. Znala je da ne bi smela da izlaže ljudske živote i da ih poverava milosti toga surovog čovečuljka. Ako bi on bio uzrok smrti nekoga od tih ljudi, ona bi bila kriva za to koliko i on jer ga je zadržala na upravi i pošto je saznala za njegovu surovost. Ali s druge strane – no, s druge strane ljudi ne bi trebalo da postaju robijaši. Ako su oni mogli da gaze zakone pa su uhvaćeni, onda zaslužuju sve što ih snađe. To joj malo olakša teret na duši, ali dok je vozila putem, tupa, mršava lica robijaša stalno su joj se vraćala pred oči.
– Oh, misliću kasnije o njima – reče ona odlučno i odgurnu misao od sebe u spremište svoje duše i zatvori vrata na njemu.
Sunce beše sasvim zašlo kad ona stiže do zavijutka na putu iznad Šantitauna, a šuma oko nje beše tamna. S nestankom sunca neka oštra hladnoća beše se spustila na sutonom obavijen svet, a kroz tamnu šumu duvao je hladan vetar i činio da gole grane krčkaju i da suvo lišće šušti. Ona nikad nije bila sama napolju tako kasno, pa se osećala nelagodno i žalila što već nije kod kuće.
Veliki Sam se nije nikako pojavljivao, te ona zaustavi konja da ga pričeka bojeći se da su ga možda Jenki već uhvatili. Zatim ču neke korake koji su dolazili uz stazu iz naselja i sa usana joj se ote uzdah olakšanja. Svakako će dobro izgrditi Sama što ga je morala čekati. Ali se iza zavijutka ne pojavi Veliki Sam.
Bili su to neki krupan odrpan beli čovek i onizak crnac s ramenima i grudima kao u gorile. Ona brzo ošinu konja uzdama po leđima i zgrabi pištolj u ruku. Konj pođe kasom i odjednom uzmače unazad kad beli čovek dižo ruku uvis.
– Gospođo – reče on – dajte mi malo para! Gladan sam.
– Sklonite se s puta – odgovori ona, trudeći se da joj glas bude što sigurniji. – Nemam novaca.
Ðiii!
– Drži je! – viknu on crncu. – Sigurno ima novaca u nedrima!
Ono što se posle toga dogodi bilo je za Skarlet kao neki strašan san, a sve se dogodi tako brzo. Ona brzo izvuče pištolj i neki nagon joj reče da ne puca na belog čoveka iz straha da ne rani konja. Kad crnac stade trčati prema kolima, njegovo lice se iskezi u neki sablasni osmeh i ona opali pravo u njega. Da li ga je pogodila ili nije ona to nije znala, ali trenutak kasnije neko joj istrže pištolj iz ruke stiskom koji joj skoro prelomi ruku u zglavku. Crnac beše kraj nje, tako blizu da je mogla da oseti njegov otužni zadah dok se trudio da je skine preko čeza. Ona se borila kao luda jednom slobodnom rukom, grebala ga po licu, pa zatim oseti njegovu ogromnu ruku na svome grlu i odjednom joj se bluza razdera od vrata pa do struka uz jak šum. Onda joj crna ruka stade pipati oko golih grudi, a njom ovlada gađenje i užas, takav kakav nije nikad osetila, i vrisnu kao sumanuta.
– Ućutkaj je! Izvuci je napolje! – viknu beli čovek, a crna ruka stade se vući preko Skarletinog lica do njenih usta. Ona je ugrize što je mogla jače i opet vrisnu, a kroz tu svoju vrisku ču da beli čovek psuje i shvati da je na tamnom putu još neki treći čovek. Crna ruka se skide s njenih usta, a crnac odskoči ustranu kad Veliki Sam jurnu prema njemu.
– Beži!... Gospa Skahlet! – dreknu Sam i uhvati se ukoštac s crncem, a Skarlet drhteći sva i vrtšteći zgrabi dizgine i bič i oboje položi po konjskim leđima. Konj pojuri jednim skokom i ona oseti kako kola pređoše preko nečeg mekog, nečeg otpornog. To je bio beli čovek koji je ležao na putu gde ga Sam beše oborio.
Poludela od straha, ona je neprestano i sve jače šibala konja koji pođe takvim trkom da su se kola sva ljuljala i odskakala. Ali je i kroz taj svoj grozni strah bila svesna kako neke noge trče iza nje, i ona vrisnu na konja da ide još brže. Ako je onaj crni majmun opet stigne, ona će umreti pre nego što je on dohvati.
Neki glas je vikao iza nje: »Gospa Skahlet! Stanite!« Ona i ne usporavajući pogleda drhteći preko ramena i vide kako Veliki Sam trči za njom iz sve snage, a duge noge mu brzo rade kao klipovi u parnoj mašini. Ona zateže dizgine kad on naiđe i skoči u čeze pribijajući se uz nju svojim velikim telom. Niz lice su mu curili znoj i krv i on progovori zadihano:
– Jeste li ranjen? Jeli vama bolelo?
Ona nije mogla da progovori, ali videći pravac u kome su njegove oči gledale i njihovo brzo skretanje, ona shvati da joj je bluza pocepana sve do struka i da joj se vide gole grudi i steznik. Ona drhtavom rukom zgrabi haljine pa saže glavu i zaplaka, jecajući još puna straha.
– Dajte meni uzda – reče Sam i izvuče joj dizgino. – Hajde sad, điii, konce!
Bič zapucketa i iznenađeni konj polete u besnom galopu koji je pretio da prevrne čeze u jarak.
– Ja nada se, ja ne ubio ono crno majmun. Ja ne čekam da vidim – reče on zadihano. – Ali ako ono činilo vama zlo, ja ide natrag da vidi za sigurno ono umri.
– Ne, ne, teraj ti samo brzo – reče ona kroz jecanje.

XLV
Kad te noći Frenk odvede nju, Piti i decu i ostavi ih kod Melani pa odjaha niz ulicu sa Ašlijem, Skarleti dođe da pusti na volju svome besu i uvređenom osećanju. Kako može da ide na politički sastanak baš večeras, između svih večeri? Politički sastanak! I to one iste noći, kad su nju napali i kad joj se svašta moglo dogoditi. To je vrlo sebično i bez osećanja s njegove strane. Ali on je i inače celu stvar primio s mirnoćom koja čoveka dovodi do ludila, sve od trenutka kad ju je sam preneo u kuću s rascepanom bluzom i dok se sva tresla od silnog jecanja. Čak nije nijednom čupkao svoju bradu dok je ona kroz plač pričala celu stvar. On je samo blago upitao: »Jesi li povređena, dušo – ili samo uplašena?«
Kako je bila puna ljutine i suza nije mogla ni da odgovori, te se Sam umeša i reče da je samo uplašena.
– Ja stigla pre no što oni čini nešto drugo samo poderi njeno haljina.
– Ti si krasan momak, Same, i ja neću zaboraviti to što si ti učinio. Ako ima nešto što bih ja mogao da učinim za tebe...
– Jeste, gos'n, vi moži pošil mene na Tara, tako brzo kako može. Jenki traži mene.
Frenk je saslušao mirno i tu izjavu i nije postavljao nikakvo pitanje, izgledalo je onako isto kao i one noći kad je Toni zakucao na njihova vrata, kao da je to čisto muška stvar i to stvar koju treba raspraviti sa što manje reči i uzbuđivanja.
– Ti idi dole i sedni u čeze. Ja ću narediti Petru da te odveze do Raf end Redija još noćas, pa se možeš sakriti u šumi do jutra, a onda možeš uzeti voz za Džonsboro. To je sigurnije... A sad, dušo, prestani da plačeš. Sad je sve svršeno i ti nisi stvarno povređena. Gospođice Piti, možete li mi dati vašu mirisavu so? A vi, Mami, donesite gospođi čašu vina.
Skarlet opet briznu u plač, ovoga puta u plač zbog silnog besa. Njoj je trebalo da je neko teši, da se neko ljuti, da preti osvetom. Čak bi više volela i da viče na nju, da govori da je to tačno ono što joj je on govorio da će se dogoditi – šta bilo, radije nego da ga gleda kako sve prima kao nešto sporedno i smatra njenu opasnost kao nešto što nema mnogo važnosti. Bio je, naravno, dobar i blag, ali i to na neki rasejan način kao da ima nešto mnogo važnije u glavi.
A ispalo je da je ta važnija stvar neki politički sastanak!
Ona nije skoro mogla da veruje svojim ušima kad joj je rekao da promeni haljinu i da se spremi da je on otprati preko do Melani za to veče. On je morao znati kako je njen doživljaj bio pun grozote, morao je znati da ona ne želi da provede veče kod Melanine kuće kad njeno umorno telo i rastrojeni živci vape za toplim počinkom u postelji i pod pokrivačima – uz topli crep koji joj greje prste na nogama i uz topli čaj s rumom da joj utiša strah. Da je zaista voli ništa ga ne bi moglo odvući od nje baš te noći kod tolikih drugih. On bi ostao kod kuće, držao bi je za ruku i neprestano joj ponavljao da bi on umro da se njoj nešto dogodilo. A kad se noćas bude vratio kući i ona ostane nasamo s njim svakako će mu to kazati.
Melanin mali salon izgledaše isto onako vedar kao i obično onih noći kad bi Frenk i Ašli bili napolju a žene bile na okupu da šiju. Soba je bila topla i vesela pri svetlosti vatre. Lampa na stolu bacala je žutu svetlost na četiri zaglađene glave sagnute nad ručnim radom. Četiri suknje su ležale valovito, a osam majušnih nogu je ležalo na malim klupicama. Mirno disanje maloga Veida, Ele i Boa čulo se kroz otvorena vrata dečje sobe. Arči je sedeo na jednoj niskoj stolici pored kamina, leđima uz ognjište, obraza proširenog od komada duvana i marljivo deljao parče drveta. Suprotnost između toga prljavog, čupavog starca i četiri uredne i otmene gospođe bila je tako velika kao da je on neki prosedi, ljut, stari pas čuvar, a one male mačkice.
Melanin blagi glas, prožet lakim prizvukom ljutine, neprestano se čuo dok im je pričala skorašnji ljutiti ispad od strane Gospođa harfistkinja. Kad nisu mogle da se saglase sa gospodom iz Muškog pevačkog društva u pogledu programa za njihov idući koncert, gospođe su sačekale Melani toga popodneva i saopštile joj svoju rešenost da se potpuno povuku iz Muzičkog kluba. Bila je potrebna sva Melanina diplomatska veština da ih nagovori da odlože izvođenje te odluke.
Preneraženoj Skarleti je dolazilo da joj vikne: »Oh, do đavola s tim Gospođama harfistkinjama!« Ona je želela da govori o svom strašnom doživljaju. Prosto je pucala od želje da ga ispriča u pojedinostima, kako bi zaplašivši druge ublažila svoj gnev. Želela je da im kaže kako je bila hrabra, samo da bi sebe samu, zvukom svojih reči, uverila da je zaista bila hrabra. Ali uvek kad god bi navela razgovor na to Melani bi ga vešto skrenula na druge i bezazlenije stvari. To je dražilo Skarlet skoro preko granica njenog strpljenja. Svi su isti kao i Frenk.
Kako mogu da budu tako mirne i ravnodušne kad je ona za dlaku umakla tako strašnoj sudbini? One ne pokazuju čak ni običnu uljudnost kad joj ne daju mogućnost da sebi olakša pričajući o tome.
Događaji od toga popodneva potresli su je više nego što je ona bila voljna da prizna čak i sebi samoj. Kad god bi se setila onog opakog crnog lica kako viri prema njoj iz tame na sumračnom šumskom putu ona bi počela da drhti. Kad bi se setila crne ruke na svojim grudima i onoga što bi se desilo da Sam nije stigao, ona bi sagnula glavu niže i jako stisnula oči. što je duže sedela ćuteći u toj tihoj sobi i trudila se da šije, slušajući Melanin glas, sve su joj se jače živci zatezali. Osećala je da svakog trenutka može stvarno čuti kako pucaju s onim istim zvonkim zvukom kao kad se prekine žica na bandžu.
Arčijevo deljanje joj je smetalo i ona se stade mrštiti na njega. Odjednom joj se učini čudno što on sedi tu zaposlen oko jednog komada drveta. Obično je ležao na sofi u večeri kad ne bi bio na straži i spavao i hrkao tako žestoko da mu je duga brada odskakala u vazduh pri svakom bučnom izdisaju. A bilo je još čudnije što mu ni Indija ni Melani ne nagoveste da prostre neke novine po podu da na njih pada odeljano iverje. Već je bio napravio nered na ognjištu, ali je izgledalo da one to i ne opažaju.
Dok ga je ona posmatrala, Arči se naglo okrete prema vatri pijunu sok od duvana u nju tako snažno i bučno da Indija, Melani i Piti odskočiše kao da je bomba eksplodirala.
– Zar morate da pljunete tako glasno? – viknu Indija glasom punim nervozne ljutine. Skarlet je pogleda iznenađeno, jer je Indija uvek umela da vlada sobom.
Arči joj odvrati istim takvim pogledom.
– Ja mislim da moram – reče on hladno i opet pljunu. Melani baci jedan namršten pogled na Indiju.
– Ja sam uvek tako srećna što tata nije žvakao – reče Piti, a Melani, čije se čelo još jače natušti, okrete se prema njoj i progovori joj oštrije reči nego što je Skarlet ikad čula od nje.
– Oh, molim vas ćutite, tetkice! Vi ste tako nepažljivi.
– Oh, draga moja! – Piti spusti svoj rad u krilo, a usta joj se skupiše uvređeno. – Ja ne znam šta vam je večeras. Ti i Indija ste tako nervozne i ljute da čovek ne sme ni da progovori.
Niko joj ne odgovori. Melani se čak i ne izvini za svoju ljutnju, nego se vrati svome šivenju provlačeći žustro iglu.
– Praviš bodove duge čitav centimetar – reče joj Piti s nekim uživanjem – moraćeš da paraš sve redom. Šta je to s tobom?
Ali Melani ne odgovori.
»Da li se zaista nešto dešava?« – pomisli Skarlet u sebi. Da nije ona suviše zanesena sobom pa nije opazila? Da, i kraj svih Melaninih nastojanja da veče izgleda kao svako drugo od pedeset večeri koje su proveli zajedno, bilo je neke razlike u atmosferi, neke nervoze koja sa nije sasvim mogla pripisati njihovoj zabrinutosti i potresu zbog onoga što se njoj desilo toga popodneva. Skarlet je krišom gledala u ostale, pa uvreba jedan pogled s Indijine strane. On je neprijatno iznenadi, jer je to bio pogled koji ju je odmeravao dugo i imao u svojim hladnim dubinama nešto jače od mržnje, nešto još uvredljivije nego što je prezrenje.
»Kao da misli da sam ja kriva za ono što se dogodilo« – pomisli Skarlet ljutito.
Indija se okrenu od nje prema Arčiju, a iz pogleda joj beše iščezao svaki trag ljutnje na njega pa ga pogleda s nekim izrazom prikrivene radoznalosti. Ali je on i ne pogleda. Pogleda samo u Skarlet i stade gledati u nju onako isto hladno i kruto kao i Indija.
Tišina zavlada dosadno u sobi, pošto Melani ne nastavi razgovor i u toj tišini Skarlet ču kako se napolju diže vetar. Odjednom je veče počelo da izgleda vrlo neprijatno. Sad je ona počinjala da oseća zategnutost u vazduhu, pa se pitala da li je to tako bilo cele večeri i da li je ona bila suviše uzrujana da to opazi. Na Arčijevom licu video se neki živ izraz iščekivanja, a njegove čupave stare uši su bile načuljene kao u risa. Na Melani i Indiji se videla neka jako prikrivena nelagodnost, koja ih je nagonila da svaki čas dižu glavu sa rada na svaki topot kopita po ulici, na svako jecanje i zavijanje vetra kroz gole grane, na svako šuškanje suvog lišća preko travnjaka ispod prozora. Pogledale bi žurno jedna u drugu pri svakom jačem puckanju ugaraka na ognjištu kao da su to koraci koji se prikradaju. Nešto se dešavalo i Skarlet je razmišljala šta to može biti. Nešto se snuje i sprema, a ona ne zna ništa o tome. Jedan pogled na puno i bezazleno lice tetke Piti, neraspoloženo i namršteno, uverio ju je da stara dama nema pojma ni o čemu, kao ni ona sama. Ali Arči, Melani i Indija znaju. U toj tišini njoj se čisto činilo da oseča kako se Melanine i Indijine misli okreću u kovitlac kao veverice u kavezu. One znaju i čekaju nešto i pored svih svojih napora da učine da stvari izgledaju kao i obično. I ta njihova duševna nelagodnost se prenese i na Skarlet i načini je još nervoznijom nego što je bila. Pošto je nespretno rukovala iglom ona se ubode u palac i njen jauk od bola natera ih sve da odskoče, a ona stade stezati prst dok se ne pojavi svetlocrvena kap krvi.
– Suviše sam nervozna, ne mogu da šijem – reče ona i baci svoj rad na pod. – Toliko sam nervozna da bih vriskala. Hoću da idem kući da legnem. A Frenk je to znao i nije trebalo da ide napolje. Samo priča, priča i priča o štićenju žena protiv kuferaša i crnaca, a kad dođe vreme da ženu zaštiti makar malo, gde je sad? Je li kod kuće da se brine za mene? Nije, boga mi, nego se skita bogzna kuda s gomilom drugih ljudi koji ne rade ništa drugo nego samo pričaju ...
Njene oči se zadržaše na Indijinom licu i ona zastade. Indija je disala brzo, a njene blede oči bez trepavica behu uprte u Skarletino lice s nemilosrdnom hladnoćom.
– Ako ti nije teško, Indija – prekide ona ćutanje zajedljivim tonom – ja bih ti bila neobično zahvalna da mi kažeš zašto tako gledaš u mene celo veče. Da li je moje lice zeleno, ili tako nešto?
– Neće mi biti nimalo teško da ti kažem. Kazaću ti to s velikim zadovoljstvom – reče Indija, a oči joj stadoše sevati. – Odvratno mi je kad vidim kako potcenjuješ tako krasnog čoveka kao što je gospodin Kenedi, kad da samo znaš...
– Indija! – reče Melani opominjući je i stežući rukama svoj rad.
– Ja mislim da bolje poznajem svoga muža nego ti – reče Skarlet, a izgled na svađu, prvu otvorenu svađu koju je ikad imala sa Indiiom, podiže joj duh i nervoznost nestade. Melanine oči uhvatiše Indijin pogled i Indija i preko volje stisnu usne. Ali skoro odmah zatim ona opet progovori glasom punim ledene mržnje.
– Prosto si mi odvratna, Skarlet O'Hara, kad čujem da govoriš o nekom štićenju. Baš ti mariš za nečiju zaštitu! Kad bi nešto marila ti se ne bi izlagala onako kako si to radila ovih poslednjih meseci, ne bi se šepurila po celoj varoši, niti se pokazivala u društvu stranih ljudi u nadi da će ti se oni diviti! Ono što te je snašlo danas po podne tačno je ono što si zasluživala, i kad bi bilo neka pravde ti bi prošla još gore.
– Oh, lndija, umukni! – uzviknu Melani.
– Pusti je da govori – viknu Skarlet. – Ja uživam u tome. Uvek sam znala da me ona mrzi, ali je ona bila licemerna da bi to priznala. Kad bi samo verovala da ća joj se neko diviti ona bi išla gola po ulici od jutra do mraka.
Indija skoči na noge, a mršavo telo joj stade cepteti od ljutine na uvredu.
– Zaista te mrzim – reče ona jasnim, ali drhtavim glasom. – Ali nisam bila mirna usled licemerstva. Postoji nešto što ti ne možeš da razumeš, pošto nemaš ni trunke... nikakve ljudske uljudnosti, niti običnog ljudskog vaspitania. Zadržavalo me je ubeđenje da ako svi mi ne budemo složni i ne odbacimo naše uzajamne sitne mržnje ne možemo nikako očekivati da ćemo pobediti Jenkije. Ali ti... ti... ti si učinila sve što si mogla da uniziš ugled pristojnih ljudi: radeći i nanoseći sramotu svome dobrom mužu, dajući Jenki barabama pravo da nam se smeju i da uvredljivo govore o našem nedostatku otmenosti. Jenki nemaju pojma da ti ne spadaš među nas i da nisi nikad ni spadala. Jenkl nemaju toliko pameti da vide da ti nemaš nikakve otmenosti. A pošto si se toliko vrzla po šumi i izlagala napastvovanju, izlagala si i svaku pristojnu ženu u varoši napadima time što si dovodila u iskušenje crnce kao i beli ološ. I dovela si u opasnost živote naših ljudi, jer sad oni moraju ...
– Bože, Indija! – viknu Melani, a Skarlet se i u onoj svojoj ljutini iznenadi kad ču da Melani uzima ime božje u usta. – Moraš ćutati! Ona ne zna i ona... moraš ćutati! Obećala si...
– Oh, devojkei – molila je tetka Piti a usne su joj drhtale.
– Šta ja to ne znam? – viknu Skarlet i skoči na noge besna, okrenuta Indiji koja je hladno sevala očima i Melani koja je gledala molećivo.
– Kokoške kakoću – reče odjednom Arči, a glas mu beše pun prezrenja. Pre nego što ga je ko mogao prekoreti njegova proseda glava se oštro podiže i on naglo ustade. – Neko dolazi stazom. To nije nikako gospodin Vilks. Prestanite da kakoćete!
U glasu mu se osećao zapovednički ton muškarca i žene odjednom ućutaše. Ljutina sasvim iščeze s njihovih lica kad on trupkajući drvenom nogom pođe preko sobe prema vratima.
– Ko je to? – upita on, čak i pre nego što posetilac zakuca.
– Kapetan Batler. Pustite me unutra.
Melani prelete preko sobe tako brzo da joj se obruči naglo zanesoše i otkriše joj noge do kolena, i pre nego što je Arči mogao da uhvati kvaku ona širom otvori vrata. Ret Batler stajaše na otvorenim vratima s crnim šeširom oborenog oboda namaknutim nisko na oči, dok je besni vetar lepršao pelerinu oko njega. Ovoga puta njegovo lepo ponašanje ga beše izneverilo. Niti skide šešir, niti progovori ma kom drugom u sobi. Nije imao očiju ni za koga do za Melani, a i s njom je govorio brzo bez ikakvog pozdrava.
– Kud su otišli? Kažite mi brzo. Radi se o životu ili o smrti.
Skarlet i Piti, iznenađene i zapanjene, pogledaše jedna u drugu u čudu, a Indija kao neka mršava mačka jurnu preko sobe i stade uz Melani.
– Nemoj da mu kažeš – viknu ona brzo. – To je špijun, Skalavag!
Ret je ne udostoji nijednog pogleda. – Brzo, gospođo Vilks. Možda još ima vremena. Melani je izgledala kao da se ukočila od straha i samo je ukočeno gledala u njegovo lice.
– Šta je, za ime sveta... – poče Skarlet.
– Jezik za zube! – odseče Arči. – I vi, gospođo Meli. Čisti se odmah odavde, ti đavolska ništarijo!
– Nemoj, Arči, ne – viknu Melani i spusti drhtavu ruku na Retovu mišicu, kao da hoće da ga zaštiti od Arčija. – Šta je bilo? Kako ste vi... otkuda vi znate?
Na Retovom mrkom licu nestrpljenje se borilo protiv uljudnosti.
– Bože moj, gospođo Vilks, oni su svi pod sumnjom još od samog početka – samo su bili suviše vešti – sve do noćas! Otkuda znam? Večeras sam igrao pokera sa dva pijana Jenki oficira pa su se oni odali. Jenki su znali da će biti nereda večeras, pa su se spremili za to. I budale su upale u njihovu zamku.
Izgledalo je za trenutak da se Melani povodi kao od nekog snažnog udarca i Retova ruka se za čas obavi oko nje da je pridrži.
– Nemoj da mu kažeš! On hoće da te prevari! – viknu Indija, sevajući očima prema Retu. – Zar nisi čula kako kaže da je večeras bio s Jenki oficirima?
Ret je čak ni sada ne pogleda. Njegove su oči stalno gledale u Melanino bledo lice.
– Kažite mi! Kuda su otišli? Imaju li neko mesto za sastanak.
I pored sveg svog straha i nerazumevanja, Skarlet pomisli da nije nikad videla bezizraznijeg lica nego što je bilo Retovo, ali Melani je sigurno videla na njemu nešto drugo, nešto što je natera da ima poverenja u njega. Ona ispravi svoje sićušno telo i oslobodi se njegove mišice, pa mirno reče glasom koji je podrhtavao.
– Napolju, na putu za Dekatur, blizu Šantitauna. Sastaju se u podrumu na Sulivanovoj plantaži – onoj što je poluizgorela.
– Hvala vam. Jahaću brzo. Kad Jenki dođu ovamo, niko od vas ne zna ništa.

I nestade za tili čas, a njegova crna pelerina se stopi s mrakom tako da su oni svi jedva mogli da veruju da je uopšte bio tu, sve dok ne čuše kako šljunak pršti i kako tutnje pomamno kopite nekog konja koji odlazi u trku.
– Zar će Jenki da dođu ovamo? – uzviknu Piti, a njene male noge je izdadoše i ona pade na sofu, suviše poplašena da bi mogla da plače.
– U čemu je cela ta stvar? Šta je on hteo da kaže? Ako mi ne kažete ja ću poludeti! – Skarlet spusti ruke na Melani i stade je drmusati iz sve snage, kao da bi htela da silom istrese neki odgovor iz nje.
– U čemu je stvar? Stvar je u toma da ćeš ti verovatno biti uzrok smrti Ašlijeve i Gospodina Kenedija! – I pored sveg smrtnog straha u Indijinom glasu je bio i prizvuk pobedničkog likovanja. – Ne drmaj Melani. Ona će pasti u nesvest.
– Ne, neću – šapnu Melani, hvatajući se za naslon jedne stolice.
– Bože, bože moj! Ja ne razumom. Da ubiju Ašlija? Molim vas, neka mi neko kaže...
Arčiev glas, škripav kao zarđala šarka, upade Skarleti u reč.
– Sedite dole! – naredi on osorno. – Uzmt'e to šio šijete, šijte kao da se nije ništa dogodilo. Šta mi znamo da Jenki ne motre na ovu kuću još od zalaska sunca? Sedite, kažem vam, i šijte.
One drhteći poslušaše, čak i Piti dohvati jednu čarapu i držaše je u drhtavim prstima, dok su njene oči, poplašene kao oči u deteta, kružile od lica do lica kao da čeka od nekoga objašnjenje.
– Gde je Ašli? Šta mu se desilo, Melani? – viknu.
– A gde je tvoj muž? Zar se ne brineš za njega? – Indijine blede oči usplamteše s luđačkom zlobom, dok je gužvala i ispravljala pocepani peškir koji je krpila.
– Indija, molim te! – Melani beše savladala svoj glas, ali su njeno bledo lice kao i izmučene oči pokazivali kako se muči i savlađuje.
– Skarlet, možda je trebalo da ti kažemo, ali... ali... ti si tako mnogo prepatila danas popodne da smo... – da Frenk nije smatrao za potrebno da... a i uvek si tako otvoreno govorila protiv Klena...
–  Klen ... Skarlet u prvi mah izgovori tu reč kao da je nikad nije čula i kao da ne razume njeno značenje.
– Klen! – skoro vrisnu iz glasa zatim. – Nije valjda Ašli u Klenu? Ne može biti da je i Frenk? Oh, pa on mi je obećao...
– Razume se da su Ašli i gospodin Kenedi u Klenu, kao i svi ljudi koje poznajemo – viknu Indija.
– Oni su ljudi, zar ne? I to beli ljudi i Južnjaci. Trebalo bi da se ponosiš njim, a ne da ga nateruješ da se krišom izvlači kao da radi nešto sramno i...
– Vi ste sve to znale za sve vreme, a ja nisam...
– Bojale smo se da će te to uzrujati – reče Melani tužno.
– Dakle oni tamo idu kad se misli da su na političkom skupu? Oh, a on mi je obećao! Sad će Jenki doći i uzeti mi strugare i njegov dućan, i strpati ga u zatvor... oh, šta je Ret Batler mislio?
Indijine oči sretoše Melanine pune ludog straha. Skaplet ustade i baci svoj rad na pod.
– Ako mi ne kažete ja idem u grad da saznam. Pitaću svakoga koga vidim dok ne nađem...
– Sedite – reče Arči i zagleda se u nju svojim jednim okom. – Ja ću da vam kažem. Zato što ste vi jurcali sami za svoj račun danas po podne i upali u sos svojom krivicom, sad gospodin Vilks i gospodin Kenedi i druga gospoda idu po noći da ubiju onog crnca i onog belog čoveka, ako mogu da ih nađu, i da zbrišu čitavo naselje Šantitaun. A ako je istina ono što reče onaj Skalavag, Jenki su nešto osetili, ili su nešto načuli, pa su poslali vojsku u zasedu da ih sačeka. I naši ljudi su upali u kljusu. A ako ono što je onaj Batler rekao nije istina, onda je on špijun i on će da ih preda Jenkima pa će opet izgubiti glave. Ako ih on preda onda ću ga ja ubiti makar mi to bilo poslednje delo u životu. A ako i ne poginu, onda će svi morati da beže odavde za Teksas da tamo miruju i da se možda nikad više ne vrate. Sve je to vaša krivica i njihova krv pada na vaše ruke.
Velika ljutina odagna strah s Melaninog lica kad vide kako se na Skarletinom lagano ukazuje razumevanje, a za njim brzo nailazi užas. Ona ustade i spusti ruku na Skarletino rame.
– Samo još jednu takvu reč, pa ćete izleteti iz ove kuće, Arči – reče ona strogo. – To nije njena krivica. Ona je radila... radila je samo ono što je osećala da mora da radi. A naši ljudi su postupili onako kako su osećali da moraju da postupe. Ljudi moraju da rade ono što moraju da rade. Mi ne radimo svi niti mislimo podjednako, pa je pogrešno... suditi o drugima prema nama samima. Kako možete vi i Indija da govorite tako svirepe stvari, kad njen muž, kao i moj može biti... može biti...
– Pssst! – prekide je tiho Arči. – Sedite, gospođo.
Idu konji.
Melani se spusti na svoju stolicu, dohvati jednu Ašlijevu košulju, pa sagnuvši glavu nad nju nesvesno poče da cepa nabore na njoj u uske vrpce.
Topot kopita postajaše sve glasniji dok konji ne dokasaše do kuće. čulo se zveckanje đemova, škripa kože i ljudski glasovi. Kad topot kopita stade ispred kuće jedan glas se izdiže iznad ostalih kao da komanduje i oni u kući čuše kako koraci idu kroz bočno dvorište prema zadnjem tremu. Osećali su kao da hiljade neprijateljskih očiju gledaju u njih kroz nezastrt prednji prozor, i četiri žene sa strahom u srcu pognuše glave i zaposliše se svojim iglama. Skarleti je srce plakalo u grudima: »Ubila sam Ašlija! Ubila sam ga!« I u tom ludom trenutku njoj ne dođe ni na kraj pameti da je možda ubila Frenka. U njenoj glavi nije bilo mesta ni za kakvu drugu sliku osim za sliku Ašlija koji leži pred nogama Jenki konjanika sa zlatnom kosom umrljanom od krvi.
Kad na vratima odjeknu oštro, glasno kucanje, ona pogleda u Melani i vide kako preko njenog sitnog, napregnutog lica pređe neki nov izraz, izraz isto onako neproziran kakav maločas beše videla na Retovom licu, učtivo ravnodušni izraz jednog igrača pokera kad blefira s parom pubova.
– Arči, otvorite vrata – reče ona mirno.
Arči gurnu nož u čizmu i otkoči pištolj zataknut za pojas, pa otrupka do vrata i širom ih otvori. Piti ciknu lako, kao mišić kad se mišolovka za njim zatvori, videći jednog Jenki oficira i odred vojnika u plavim uniformama nagomilane pred vratima. Ali ostali ne rekoše ništa. Skarlet vide sa vrlo slabim osećanjem olakšanja da poznaje toga oficira. To je bio kapetan Tom Džefri, jedan od Retovih prijatelja. Ona mu je prodavala građu za kuću koju je zidao. Znala je da je pravi džentlmen. Možda ih, pošto je džentlmen, neće sve vući u zatvor. On je odmah poznade, pa skide šešir i pokloni se nešto malo zbunjeno.
– Dobro veče, gospođo Kenedi. A koja je od vas gospođa Vilks?
– Ja sam gospođa Vilks – odgovori Melani ustajući, a i pored sve sitnoće njenog stasa dostojanstvenost stade zračiti iz nje. – Čemu imam da pripišem vaš upad?
Kapetanove oči preleteše po sobi zadržavajući se za trenutak na svakom licu, da odmah prelete dalje na sto i na čiviluk za šešire kao da gleda da li tu ima kakvih muškaraca.
– Voleo bih da govorim s gospodinom Vilksom i s gospodinom Kenedijem, molim vas.
– Oni nisu tu – reče Melani s osetnom hladnoćom u glasu.
– Jeste li sigurni?
– Nemojte da sumnjate u reč gospođe Vilks – reče Arči, a brada mu se nakostreši.
– Molim vas izvinite, gospođo Vilks. Ja nisam mislio ništa uvredljivo. Ako mi vi dajete svoju reč, ja neću pretresati kuću.
– Imate moju reč. Ali pretresite ako hoćete. Oni su na nekom političkom skupu dole u varoši, u dućanu gospodina Kenedija.
– Oni nisu u dućanu. Večeras nije bilo nikakvog skupa – nastavi kapetan sumorno. – Mi ćemo čekati napolju dok se oni ne vrate.
Pokloni se lako i iziđe zatvarajući vrata za sobom. Oni koji ostadoše u kući čuše oštru komandu, prigušenu vetrom: »Opkolite kuću! Po jedan čovek na svakom prozoru i vratima.« Ču se trupkanje nogu. Skarlet oseti neki strah kad nejasno nazre bradata lica kako vire na njih kroz prozore. Melani sede pa se maši rukom koja nije drhtala za jednu knjigu na stolu. Bio je to raskupusani primerak romana »Les Miserables«, koji je nekad zanosio vojnike Konfederacije. Oni su ga neprestano pročitavali pri svetlosti logorskih vatri i nalazili izvesno sumorno uživanje u tome što su ga zvali »Lee's Miserables«{22}. Otvori je na sredini i stade čitati zvonkim i jednolikim glasom. – šijte – naredi Arči promuklim šapatom i sve tri žene ohrabrene Melaninim pribranim glasom, dohvatiše radove i sagnuše glave.
Skarlet nije nikad znala koliko je vremena Melani čitala pod nadzorom očiju sa svih strana, ali joj se činilo da je to trajalo nekoliko časova. Ona nije čula ni reči od svega onoga što je Melani čitala. Sad je počinjala da misli na Frenka, kao i na Ašlija. Dakle, to objašnjava njegovu prividnu večerašnju mirnoću! Obećao joj je da neće imati nikakva posla s Klenom. Oh, ovo je baš ona vrsta muke koju se ona bojala da će imati. Sav njen trud za poslednju godinu otići će uludo. Sva njena borba, strahovanja i napori po kiši i hladnoći straćeni ni za šta. I ko bi mogao misliti da će stari mirni Frenk moći da se umeša u bezglave postupke Klena? Možda je već sad, u ovom trenutku, mrtav. A ako i nije mrtav i ako ga Jenki uhvate biće obešen. A i Ašli isto tako.
Stisnu ruke tako jako da joj se nokti urezaše u meso i ukazaše se četiri svetlocrvena polumeseca. Kako može Melani da čita tako dugo i tako mirno kad je Ašli u opasnosti da bude obešen? Kad je može biti mrtav? Ali nešto u tome mirnom glasu koji je čitao o jadima Žana Valžana i nju umiri i zadrža je da ne skoči na noge i da ne počne da viče.
U mislima se vrati na onu noć kad je Toni Fonten došao k njima, gonjen, iznuren, bez novaca. Da nije došao do njihove kuće i da nije dobio novac i odmornog konja on bi odavno bio obešen. Ako Frenk i Ašli nisu mrtvi već sad, oni su u Tonijevom položaju, možda još gorem. Pošto je kuća opkoljena od Jenkija oni ne mogu doći kući da uzmu novac i odelo a da ih ne uhapse. A verovatno svaka kuća i više i niže u toj istoj ulici ima ovakvu stražu od Jenkija, te se ne mogu obratiti nikakvom prijatelju za pomoć. Možda sad već besno jašu kroz noć za Teksas.
Ali Ret – možda je Ret došao do njih na vreme. Ret uvek ima dosta gotovog novca u džepu. Možda će impozajmiti koliko im treba da dospeju do cilja. A zašto bi se Ret brinuo za Ašlijevu bezbednost? On ga sigurno ne voli i nesumnjivo je da pokazuje samo prezrenje prema njemu. Zašto... ali tu zagonetku proguta njen ponovni strah za bezbednost Frenka i Ašlija.
»Oh, sve je to moja krivica! – jadikovala je ona u sebi. – Indija i Arči su pravo rekli. To je moja krivica. Ali ja nisam nikad mislila da će koji bilo od njih biti toliko lud da stupi u Klen. I nisam nikad mislila da se meni može nešto desiti. Ali ja nisam mogla da radim drukčije. Meli je rekla istinu – ljudi moraju da rade ono što moraju. A ja sam morala da održavam strugare da rade. Morala sam da imam novaca. A sad ću verovatno izgubiti sve to, pa ipak je nekako to moja krivica.«
Posle nekog vremena Melani izdade glas, poče se otezati i najzad ućuta. Okrete glavu prema prozoru i zagleda se u njega kao da s one strane stakla ne gleda u nju Jenki vojnik. Ostali podigoše glave, opaziše njen stav kao da osluškuje, pa i oni sami stadoše slušati.
Čuo se odjek konjskih kopita i pevanja prigušen zbog zatvorenih prozora i vrata, ali prenošen vetrom još ipak jasan. To je bila najmrskija i najodvratnija od svih pesama, pesma o Šermanaovoj vojsci: »Pohod kroz Džordžiju«, a pevao je Ret Batler.
Tek što beše svršio stihove, kad dva druga glasa, dva pijana glasa, napadoše na njega, besni, glupi glasovi, koji su mešali reči i stapali ih zajedno. Ču se brza komanda kapetana Džefrija na prednjem tremu i brzo trupkanje nogu. Ali čak i pre nego što se čuše ti šumovi gospođe pogledaše jedna u drugu zapanjene. Jer pijani glasovi koji su se prepirali s Retom benu glasovi Ašlija i Hjua Elsinga.
Na stazi ispred kuće glasovi postadoše jači: kratko i oštro ispitivanje od strane kapetana Džefrija, Hjuovo kreštavo i glupo smejanje, Retov duboki i bezobrazni glas i Ašlijev čudan, nekako nestvaran glas koji je vikao iz sve snage: »Pa šta, kog' vraga? Šta, kog' vraga?«
»To ne može biti Ašli! – pomisli Skarlet zbunjeno. – On se nikad ne opija! A Ret... ta on je sve mirniji što više pije – nikad tako ne larma!«
Meli se diže, a s njom se diže i Arči: čuli su kako kapetan oštrim glasom viče: »Ova dva čoveka su uhapšena.« Arčijeva ruka se spusti na jabuku pištolja.
– Ne – šapnu mu Melani. – Ne nipošto! Ostavite vi to meni.
Na licu joj se sad video onaj isti izraz koji je Skarlet videla na njemu onoga dana na Tari kad je Melani stajala na vrhu stepenica i gledala naniže u mrtvog Jenkija, dok je u slabačkoj ruci držala tešku sablju – slika nežne i blage duše koju su prilike očvrsle i uzdigle do opreznosti i ljutine neke tigrice. Ona širom otvori vrata.
– Dajte ga unutra, kapetana Batlere – doviknu ona zvonkim glasom, reskim od silne ogorčenosti. – Sigurno ste ga opet napili. Dajte ga unutra.
Sa mračne i vetrovite staze ču se glas Jenki kapetana: »Žao mi je, gospođo Vilks, ali vaš je muž uhapšen zajedno sa gospodinom Hjuom Elsingom.«
– Uhapšen? A zašto? Zbog pijanstva? Kad bi se u Atlanti hapsilo zbog pijanstva, onda bi ceo Jenki garnizon bio stalno u hapsu. No, dajte ga unutra, kapetane Batlere ... to jest, ako i sami možete da idete.
Skarleti mozak nije radio brzo i ona za neko vreme ništa nije mogla da razume. Znala je da ni Ašli ni Ret nisu pijani, a znala je da i Melani zna da oni nisu pijani. A ipak, eto, Melani, pored sve svoje blagosti i prefinjenosti, viče tu tako grubo i to još pred Jenkima da su obojica pijani i da ne mogu da idu.
Nastade kratko mumlanje i prepiranje prošarano psovkama, pa se onda nesigurne noge stadoše peti uz stepenice. U vratima se pojavi Ašli, bled u licu, klonule glave, zamršene zlatne kose i dugog tela uvijenog u Retovu pelerinu. Ret i Hju Elsing, i sami nesigurni na nogama, podržavahu ga s jedne i s druge strane, bilo je očevidno da bi Ašli pao na pod da nije bilo njih. Za njima je išao Jenki kapetan, a na licu mu se ogledalo da podozreva i da ga sve to zabavlja. On zastade na otvorenim vratima, a iza njega su se videli njegovi ljudi kako radoznalo proviruju, dok hladan vetar dopire u kuću.
Skarlet, uplašena i zbunjena, pogleda u Melani pa onda u Ašlija i poče stvar da joj postaje pomalo razumljiva. Ona htede da vikne: »Ali on ne može biti pijan!« pa se ugrize za jezik i ućuta. Shvatila je da prisustvuje nekakvoj igri, očajnoj igri u kojoj se radi o životima. Znala je da ona nema uloge u njoj, kao ni tetka Piti, ali da je ostali imaju i da jedno drugom dobacuju početne reči, kao glumci na pozornici u često ponavljanoj i probanoj drami. Ona je shvatala da treba da ćuti.
– Stavite ga na stolicu – viknu Melani besno. – A vi, kapetane Batlere, odlazite odmah iz ove kuće! Kako se usuđujete da mi iziđete na oči pošto ste ga opet doveli u ovo stanje.
Dva čoveka spustiše Ašlija u jednu stolicu za ljuljanje, a Ret, koji se povede, dohvati se za naslon jedne stolice da ne padne i obrati se kapetanu uvređenim glasom.
– I ovo mi je hvala što sam ga doveo, što sam ga sačuvao da ga policija ne uhvati i doveo ga kući, dok se on derao i sveg me izgrebao!
– A vi, Hju Elsinge, stidim se za vas! Šta će reći vaša sirota majka? Pijan i u društvu ... jednog ... prijatelja Jenkija i jednog Skalavaga kao što je kapetan Batler!
A, oh, gospodine Vilkse, kako ste mogli da učinite ovako što?
– Meli, pa ja i nisam baš tako pijan – mumlao je Ašli i uz te reči pade unapred i leže licem po stolu, glave zaklonjene mišicama.
– Arči, vodite ga u njegovu sobu i stavite u krevet... kao i uvek! – zapovedi Melani. – Tetka Piti, molim vas otrčite i spremite krevet i... uh! – pa odjednom brižnu u plač. – Oh, kako je to mogao da uradi? A obećao mi je.
Arči je već bio obuhvatio Ašlija oko ramena, a Piti, poplašena i nesigurna, beše već skočila na noge, kad se kapetan umeša.
– Ne dirajte ga. On je uhapšen. Naredniče!
Kad narednik stupi u sobu noseći pušku na ruci, Ret, očevidno se trudeći da se i sam održi na nogama, stavi ruku na kapetanovu mišicu i pogleda u njega.
– Tome, zašto ga hapsite? Pa on nije baš tako jako pijan. Ja sam ga viđao i pijanijeg.
– More, nek' ide bestraga pijanstvo – viknu kapetan. – Što se mene tiče može on i da se valja po ulici pijan. Ja nisam policajac. Njega i gospodina Elsinga hapsim zbog saučesništva u jednom napadu Klena noćas kod Šantitauna. Ubijeni su jedan crnac i jedan beli čovek. Gospodin Vilks je bio kolovođa pri tome.
– Noćas? – reče Ret i pršte u smeh. Smejao se tako da je pao na sofu i uhvatio glavu rukama.
–  Nije valjda noćas, Tome – reče on kad beše u stanju da progovori. – Ova dvojica su bila sa mnom noćas... sve do osam sati, kad se mislilo da su na skupu.
– S vama, Rete? Ali ... – Kapetanovo se čelo namršti i on kolebajući se pogleda u Ašlija koji je stenjao i u njegovu rasplakanu ženu. – Ali... gde ste vi bili?
– Ne volim da pričam – reče Ret i baci jedan pijano podmukli pogled prema Melani.

– Bolje bi bilo da kažete.
– Hajdmo na trem, pa ću vam kazati gde smo bili.
–  Morate mi kazati sad odmah.
– Ne govori mi se pred damama. Ako biste vi, gospođe, htele da iziđete iz sobe
– Ja ne idem – viknu Melani, pritiskujući ljutito oči maramicom. – Ja imam prava da znam. Gde je bio moj muž?
– U kući za zabavljanje Bel Votling – reče Ret, izgledajući kao da se stidi. – On je bio tamo, i Hju, i Frenk Kenedi, i dr Mid, i... i još puno njih. Imali su neko društvo. Veliko društvo. Šampanjac, pa devojke ...
– Kod ... Bel Votling?
Melani vrisnu s tako puno bola u glasu da se svi okrenuše uplašeno. Pritiskivala je rukama grudi i pre nego što Arči stiže da je prihvati pade onesvešćena. Onda nastade zbrka: Arči ju je dizao, Indija otrča u kuhinju po vodu, Piti i Skarlet je stadoše hladiti i tapšati po obrazima i po ruci, dok je Hju Elsing neprestano ponavljao iz sveg glasa: »E, sad ste valjda zadovoljni! Sad ste zadovoljni!«
– Sad će to ceo grad znati – reče Ret besno. – Nadam se da ste sad zadovoljni, Tome. Sad više nijedna žena sutra neće govoriti s mužem.
– Rete, ja nisam imao pojma... – iako mu je hladan vetar duvao u leđa kroz otvorena vrata, kapetan se znojio. – Slušajte me! Hoćete li se zakleti da su oni bili... hm ... ovaj... kod Bel?
– Do vraga, kako da neću! – Idite pa pitajte i samu Bel, ako ne verujete meni. A sad mi dopustite da odnesem gospođu Vilks u njenu sobu. Dajte je meni, Arči. Oh, da, mogu je ja nositi. Gospođice Piti, idite napred s lampom.
I uze lako Melanino mlitavo telo iz Arčijevih ruku.
– Vi vodite gospodina Vilksa u krevet, Arči. Posle ovoga što je bilo noćas ne želim više ni da ga vidim, ni da ga taknem.
Pitina ruka drhtaše tako da lampa u njoj beše opasnost za celu kuću, ali je ona održa i pođe sitnim korakom prema mračnoj spavaćoj sobi. Arči, gunđajući, podmetnu ruku pod Ašlija i podiže ga.
– Ali... ja moram da uhapsim ove ljude.
Ret se okrete u mračnom hodniku.
– Onda ih uhapsite ujutru. Oni vam ne mogu pobeći u ovakvom stanju... i ja nikad dosad nisam čuo da se čovek ne sme napiti u kući za zabavu. Bože moj, Tome, Ima pedeset svedoka koji će posvedočiti da su bili kod Bel.
– Uvek ima pedeset svedoka da posvedoči da je neki Južnjak bio onde gde ga nije bilo – reče kapetan mrzovoljno.
– Vi pođite sa mnom, gospodine Elsing, Ostavljam noćas gospodina Vilksa na reč...
– Ja sam sestra gospodina Vilksa. Ja jemčim da će vam se javiti. A sad, hoćete li da idete, molim vas. Napravili ste dosta jada za jednu noć.
– Jako mi je žao. – Kapetan se pokloni nespretno. – Ipak se nadam da će biti u stanju da dokaže svoje prisustvo kod ... hm ... ovaj... u kući gospođice ... gospođe Votling. Molim vas rečite svome bratu da se mora javiti komandantu mesta, radi saslušanja.
Indija se samo nakloni hladno, pa stavivši ruku na kvaku dade mu ćutke na znanje da bi njegov brz odlazak bio dobrodošao. Kapetan i narednik se povukoše natraške, a Hju Elsing ode s njima i ona jako zalupi vrata za njima. i ne gledajući u Skarlet, ona priđe brzo prozorima i navuče zastore. Skarleti su kolena klecala i ona se uhvati za stolicu na kojoj je Ašli sedeo. Pogledavši u nju ona opazi jednu tamnu i vlažnu mrlju, širu nego dlan, na jastučetu iza njegovih leđa. Ne razumevajući šta je to, ona pređe rukom preko nje i na svoj užas opazi da joj na dlanu ostade neko lepljivo crvenilo.
– Indija – šapnu ona – Indija, Ašli... on je ranjen. – Budalo! Zar si mislila da je zaista pijan? Indija žurno spusti i poslednji zastor pa polete prema spavaćoj sobi, a Skarlet u stopu za njom stegnutog srca. Retovo krupno telo je bilo preprečilo prolaz kroz vrata, ali Skarlet ugleda Ašlija preko njegovog ramena kako leži na krevetu bled i nepomičan. Melani, začudo brza za ženu koja je nedavno bila u nesvesti, brzo mu je sekla košulju malim makazama za vez. Arči je držao lampu nisko nad krevetom da joj prisvetli a jedan njegov kvrgavi prst je stajao na Ašlijevom zglavku od ruke.
– Je li mrtav? – viknuše obe žene u jedan glas.
– Nije, nego se samo onesvestio usled gubitka krvi. Ranjen je u rame – reče Ret.
– Zašto ste ga doveli ovamo, glupače? – viknu Indija. – Pustite me da dođem do njega. Pustite me da prođem. Zašto ste ga doveli ovamo da ga uhapse?
– Suviše je slab i ne može da putuje. Nisam imao nikuda na drugo mesto da ga vodim, gospođice Vilks. A osim toga, zar želite da bude izgnanik kao Tomi Fonten? Zar želite da toliki vaši susedi žive sve do smrti u Teksasu pod lažnim imenima? Ima izgleda da ih sve izvučemo, ako Bel...
– Pustite me da prođem.
– Ne, g-ce Vilks. Ima posla za vas. Morate ići po nekog lekara. Ne po dr Mida. I on je umešan u ovo i verovatno se u ovom trenutku objašnjava s Jenkima. Nađite nekog drugog lekara. Bojite li se da izlazite noću?
– Ne – reče Indija, a blede oči joj sevnuše. – Na bojim se. – Dohvati Melanin ogrtač s kapuljačom koji jo visio na čiviluku u predsoblju. – Idem po starog doktora Dina. – Glas joj nije odavao više nikakvu uzbuđenost, pošto je s izvesnim naporom uspela da izgleda mirna. – Žao mi je što sam vas nazvala špijunom i glupakom, nisam shvatala stvar. Ja sam vam duboko zahvalna za sve što ste uradili za Ašlija... ali vas ipak prezirem.
– Ja cenim otvorenost... i hvala vam na njoj. – Ret se pokloni lako i usna mu se lako izvi u slabom osmehu kao da ga to zanima. – Sad idite brzo i to na zadnja vrata, a kad se vratite ne ulazite u kuću ako vidite ma kakav znak da tu ima vojnika u blizini.
Indija baci još jedan brz i preplašen pogled prema Ašliju, pa umotavši oko sebe ogrtač otrča lako kroz hodnik do zadnjih vrata i tiho iziđe u noć.
Skarlet naprežući oči gledaše pored Reta i oseti kako joj srce zakuca jače kad vide kako Ašli otvori oči. Melani brzo skide jedan ubrus sa čiviluka blizu umivaonika i pritisnu ga na krvavo rame, a on joj se nasmešl slabo i umirujuće. Skarlet oseti Retov tvrd i prodoran pogled na sebi i bi joj jasno da joj se srce ogleda na licu, ali nije marila. Ašli gubi krv, možda i umire, a ona mu je prosvirala metak kroz rame. Dolazilo joj je da pritrči krevetu, da se spusti pored njega i da ga prigrli, ali su joj kolena tako klecala da nije mogla ni da uđe u sobu. Držeći ruku na ustima ona je gledala dok je Melani pritiskivala čist ubrus na njegovo rame iz sve snage, kao da bi htela da utera natrag krv u telo. Ali bi ubrus začas pocrveneo, kao nekom čarolijom.
Kako može čovek da gubi toliku krv a da još živi? Ali, hvala bogu, nema krvave pene na usnama – onih penušavih mehurova koji predskazuju smrt, koje je dobro poznavala od onoga strašnog dana bitke kod Breskvine Doline, kad su ranjenici umirali na travnjaku tetke Piti krvavih usana.
– Držite se hrabro! – reče joj Ret i u oku mu se video neki tvrd sjaj, a u glasu se osećala neka ironija. – Neće umreti. A sad idite pa uzmite lampu da osvetlite gospođi Vilks. Potreban mi je Arči da ide nekim poslom.
Arči se osvrte i preko lampe pogleda u Reta.
– Ti meni ne možeš da zapovedaš – reče on osorno, premeštajući parče duvana pod drugi obraz.
– Učinite što vam on kaže – reče Melani strogo – i to brzo. Uradite sve što vam kapetan Batler naredi. Skarlet, uzmi lampu.
Skarlet priđe bliže i uze lampu držeći je obema rukama iz straha da je ne ispusti. Ašlijeve oči se opet sklopiše. Gole grudi su se lagano dizale a spuštale se brzo, dok se crveni mlaz cedio kroz Melanine drhtave prste. Nejasno je čula kako Arči trupkajući drvenom nogom prilazi Retu preko sobe i kako mu ovaj brzo govori nešto tihim glasom. Njene misli su toliko bile obuzete samo Ašlijem da od prvih Retovih reči, izgovorenih šapatom, ona ču samo: »Uzmite moga konja ... vezan napolju ... jurite kao vihor«.
Arči promrmlja neko pitanje, a Skarlet ču kako mu Ret odgovara: »Stara Sulivanova plantaža. Naći ćete haljine gurnute visoko u odžak. Spalite ih«.
–  Hmm – progunđa Arči.
– A u podrumu ima... dva čoveka. Prebacite ih preko konja kako najbolje znate i odnesite ih na prazno zemliište iza kuće Bel Votling – tamo između njene kuće i železničke pruge. Dobro se pazite. Ako vas ko vidi visićete i vi sa nama zajedno. Spustite ih na ono zemljište i pored svakog stavite po jedan revolver – stavite im ih u ruke. Evo, uzmite moje.
Skarlet pogleda preko sobe i vide kako se Ret maši rukom ispod peševa kaputa i izvuče dva revolvera, koje Arči uze i gurnu za pojas.
– Ispalite po jedan metak iz svakog. Mora sve izgledati kao da su jedan drugog ubili. Jeste li razumeli?
Arči klimnu glavom kao da je razumeo savršeno a u njegovom hladnom oku pojavi se neki nehotični izraz uvaženja. Ali je Skarlet bila daleko od toga da nešto razume. Poslednje pola sata joj je bilo kao neki jezivo ružan san zato što je imala osećanje da nikad više ništa neće za nju biti jasno ni jednostavno. Ali je ipak izgledalo da se Ret potpuno uzda u sebe i u tome je bila izvesna mala utena.
Arči se okrete da pođe, pa se odjednom ponovo vrati i njegovo jedno oko pogleda upitno u Retovo lice.
– On?
– Jeste.
Arči samo progunđa nešto i pljunu na pod.
– Sto mu gromova! – reče on i otrupka niz hodnik prema zadnjim vratima.
Nešto u toj tihoj izmeni reči probudi neki nov strah i podozrenje u Skarletinim grudima i ona oseti kao da joj se nadima neki sve veći mehur. A kad taj mehur pukne...
– Gde je Frenk? – viknu ona.
Ret pređe brzo preko sobe, a njegovo krupno telo se njihalo isto tako lako i bez šuma kao telo neke ogromne mačke.
– Sve u svoje vreme – reče on i nasmeši se kratko. – Držite dobro tu lampu, Skarlet. Nećete valjda da zapalite gospodina Vilksa. Gospođo Meli...
Melani podiže oči kao neki dobar mali vojnik koji očekuje zapovesti, a stanje je bilo tako zategnuto da njoj nije bilo ni na kraj pameti da opazi da ju je Ret prvi put nazvao prisnim imenom kojim je zovu samo rodbina i stari prijatelji.
– Izvinite, molim vas, hteo sam da kažem, gospođo Vilks...
– Oh, kapetane Batleru, nemojte da se izvinjavate. Ja bih smatrala za čast ako biste me vi zvali »Meli«, bez reči gospođa. Ja osećam kao da ste mi vi brat, ili... neki rođak. Kako ste dobri i vešti! Neću vam nikad moći dovoljno zahvaliti.
– Hvala vam – reče Ret, i za trenutak izgledaše skoro zbunjen. – Ja ne bih nikad uzeo toliku slobodu, ali, gospođo Meli – i glas mu beše pun izvinjavanja – žao mi je što sam morao da kažem da je gospodin Vilks bio u kući Bel Votling. Žao mi je što sam umešao njega i druge u jednu tako... Ali sam morao da mislim brzo dok sam jurio na konju odavde, a to je bilo jedino mesto kojeg sam se setio. Znao sam da će se mojoj reči verovati, jer imam toliko prijatelja među Jenki oficirima. Oni mi ukazuju sumnjivu čast da me smatraju skoro za jednoga od svojih, jer znaju za moju... da kažemo »nepopularnost«... među mojim sugrađanima. A ja sam večeras, nešto ranije, igrao pokera u krčmi kod Bel. Ima čitavo tuce Jenki vojnika koji će to posvedočiti. A Bel i njene devojke će biti srećne da slažu kao Cigani na vašaru, i da dokazuju da su gospodin Vilks i ostali bili cele večeri... gore, kod njih. I Jenki će im verovati. Jenki su čudni u tom pogledu. Njima neće ni pasti na pamet da i žene... te vrste mogu da osećaju jaku odanost i rodoljublje. Jenki ne bi verovali reči ni jedne jedine čestite gospođe iz Atlante u pogledu kretanja ljudi koji su noćas bili tobož na skupu, ali će verovati rečima tih dama za zabavu. I ja mislim da će reč jednog Skalavaga, zajedno sa rečima tih lakih dama, uspeti da izvuče naše ljude iz nevolje.
Na licu mu se video podrugljiv izraz dok je govorio poslednje reči, ali se izgubi čim mu se Melani okrete licem koje je sijalo od zahvalnosti.
– Kapetane Batlere, vi ste tako bistri! Ja ne bih marila ni da ste rekli da su oni noćas bili i u samom paklu, samo ako bi ih to spasio. Jer ja znam, kao što zna i svaki drugi ko zna da misli, da moj muž nije nikad bio na tako strašnom mestu kao što je to!
– Paaa... poče Ret u neprilici – ako hoćete pravo, on je bio noćas kod Bel.
Melani se hladno uspravi.
– Nikad me ne možete navesti da poverujem u takvu laž.
– Molim vas, gospođo Meli, dopustite da vam objasnim. Kad sam noćas odjahao do stare Sulivanove plantaže, zatekao sam g. Vilksa ranjenog, a s njim su bili Hju Elsing, i dr Mid, i stari Merivedar...
– Nije valjda i taj stari bio? – viknu Skarlet.
– Ljudi nisu nikad dovoljno stari da ne bi činili gluposti. I vaš čika Henri...
– Oh, za ime božje! – viknu tetka Piti.
– Ostali se behu razišli posle čarke koju su imali s vojskom, a oni koji su se okupili bili su došli do Sulivanove kuće da sakriju svoje haljine u dimnjaku i da vide kakva je rana gospodina Vilksa. Da nije bilo te njegove rane, oni bi sad bili na putu za Teksas – svi do jednoga – ali on nije mogao da jaše daleko, a oni nisu hteli da ga ostave. Bilo je potrebno da se dokaže da su svi bili negde na drugom mestu, a ne onde gde su bili, te sam ih ja skrivenim putevima odveo do Bel Votling.
– Oh, sad razumem. I molim vas da mi oprostite što sam bila neučtiva, kapetane Batlere. Sad vidim da je bilo potrebno da ih odvedete tamo, ali... Kapetane Batlere, pa svet vas je morao videti kad ste tamo ušli!
– Niko nas nije video. Ušli smo na jedna tajna vrata koja se otvaraju sa strane železničke pruge. Ona su uvek u mraku i zaključana.
– Pa kako ste onda?...
– Ja imam ključ od tih vrata – reče Ret kratko a njegov pogled se sukobi s Melaninim i izdrža ga hladno.
Kad Melani sinu u glavi potpuno značenje te činjenice, ona se tako zbuni da stade grešiti sa zavojem i on sasvim spade s rane.
– Ja nisam mislila da budem radoznala... – reče ona prigušenim glasom, a bledo lice joj porumene, dok je žurno nameštala ubrus na ranu.
– Krivo mi je što sam jednoj dami morao da govorim o takvoj stvari.
»Onda je to istina!« pomisli Skarlet i srce joj se čudno steže. – »Onda on stvarno živi sa onom strašnom Bel Votling! Ona kuća je zaista njegova.«
– Video sam Bel i objasnio sam joj. Dali smo joj spisak ljudi koji su bili van kuće noćas, pa će ona i njene devojke svedočiti da su svi bili u njenoj kući. Zatim, da bi naše izlaženje bilo što upadljivije, ona je pozvala dva momka koje plaća da održavaju red kod nje i naredila im da nas uz borbu svuku niz stepenice, pa kroz bar da nas izbace na ulicu kao pijane kavgadžije koji narušavaju mir u kući.
On se stade smešiti dok se sećao svega. – Dr Mid nije s velikim uspehom izigravao pijanicu. Njegovo dostojanstvo se vređalo i zbog same činjenice što je morao da ulazi u takvu kuću. Ali su vaš čika Henri i stari deda Merivedar bili odlični. Pozornica je u njima izgubila dva sjajna glumca. Izgledalo je da oni prosto uživaju u celoj toj stvari. Čini mi se da je čika Henri dobio i dobru modricu na levom oku, zato što je deda Merivedar suviše revnosno shvatio svoju ulogu. On...
Zadnja vrata se širom otvoriše i na njima se pojavi Indija a za njom stari dr Din, razbarušene sede kose i s otrcanom kožnom torbom ispod ogrtača. On samo klimnu glavom prisutnima, ali ne reče ništa nego brzo podiže zavoj s Ašlijeve rane.
– Suviše visoko za pluća – reče. – Ako mu nije prebijena ključnjača, onda nije ništa ozbiljno. Donesite mi dosta ubrusa, gospođo, i pamuka, ako ga imate, i malo konjaka.
Ret uze lampu iz Skarletinih ruku i spusti je na sto dok su Melani i Indija žurile po kući da izvrše doktorove naredbe.
– Vi niste ovde potrebni. Hodite u salon kraj vatre – reče joj Ret, uze je pod ruku i povede je iz sobe. U njegovoj ruci kao i u njegovom glasu beše neke neobične blagosti. – I vi ste imali težak dan, zar ne?
Skarlet je pustila da je on odvede u prednju sobu, pa, iako je stajala na ćilimu ispred vatre, stade drhtati. Onaj mehur sumnje u grudima postade veći. Sad je to bilo nešto više od sumnje. Bila je skoro prava izvesnost, grozna sigurnost. Ona diže oči i pogleda u Retovo nepomično lice i za trenutak ne beše u stanju da progovori. A zatim izusti:
– Je li i Frenk bio... kod Bel Votling?
– Nije.
Retov glas bio je bezobziran.
– Arči ga baš sad prenosi na prazno zemljište blizu Beline kuće. Poginuo je. Dobio je metak kroz glavu.

XLVI
Mali je bio broj porodica u severnom delu varoši koje su te noći spavale, jer je vest o nesreći koja je snašla Klen i o Retovoj pomoći bila preletela na brzim krilima, pošto je tamna prilika Indije Vilks nečujno promicala kroz zadnja dvorišta da na kuhinjskim vratima prošapuće po koju reč i da opet nestane u vetrovitu pomrčinu. Na svome putu ona je sejala strah i očajnu nadu.
Kuće su spolja izgledale crne i tihe, utonule u san, dok su unutra glasovi vatreno šaputali sve do zore. Ne samo oni koji su bili umešani nego i svaki član Klena beše spreman da se bori, a skoro u svakoj štali na Breskvinom putu stajali su osedlani konji u mraku, s pištoljima u futrolama i hranom u bisagama. Samo je Indijina šapatom saopštena vest zadržavala sve da ne krenu na opšte seljenje: »Kapetan Batler kaže da ne treba bežati. Putevi ce biti pod prismotrom. On je udesio sa onom Votling ...« A u mračnim sobama ljudi su šaputali: »Ali zašto da verujem onome izdajniku Batleru?
To je možda klopka.« A ženski glasovi su preklinjali: »Nemojte da idete! Ako je spasao Ašlija i Elsinga, možda će spasti i sve ostale. Ako Indija i Melani imaju poverenja u njega...« I oni su upola verovali i ostali kod kuća zato što nisu imali nikakvog drugog izlaza.
Ranije u toku te noći vojnici su kucali na jedno dvanaestak kuća, a oni koji nisu mogli ili nisu hteli da kažu gde su bili te noći oterani su u zatvor. Rene Pikar i jedan od nećaka gđe Merivedar, pa mlada braća Sajmons i Endi Bonel behu među onima koji provedoše noć u zatvoru. I oni su bili u nesrećnoj čarki, ali se behu odvojili od ostalih posle pucnjave. Pošto su brzo dojahali do kuće oni su bili uhapšeni pre nego što su saznali za Retov plan. Na sreću, svi su na pitanja odgovarali da je čisto njihova lična stvar gde su bili te noći, a nikako stvar nekih prokletih Jenkija. I bili su zatvoreni radi daljeg saslušavanje sutradan. Stari deda Merivedar i čika Henri Hamilton bez srama izjaviše da su proveli veče u veseloj kući Bel Votling, a kad im je kapetan Džefri primetio da su suviše stari za takve podvige, hteli su da se potuku s njim.
I sama Bel Votling se odazvala pozivu kapetana Džefrija, pa je, pre nego što je i čula zbog čega on dolazi, viknula da je kuća zatvorena za tu noć. Jedna šaka nemirnih pijanica se rano te večeri potukla između sebe, upropastila stvari, porazbijala najlepša ogledala i tako poplašila dame da je sav posao obustavljen za tu noć. Ali ako kapetan Džefri želi nešto da popije, bar je još otvoren ...
Kapetan Džefri je osećao kako se njegovi ljudi potajno smeškaju iza njegovih leđa, i s osećanjem nemoći kao da se bori protiv magle, izjavi ljutito da mu ne trebaju ni njene mlade dame ni piće, i zapita Bel da li zna imena tih štetočina. O, razume se, Bel ih sve zna. To su njeni redovni gosti. Oni dolaze svake srede uveče i nazivaju se srednji demokrati, iako ona ne zna šta im to znači, niti je se to tiče. Ali ako joj ne plate oštetu za ogledala u gornjem holu ona će ih tužiti vlastima. Ona drži jednu pristojnu kuću i... Oh, njihova imena? I Bel bez oklevanja naniza imena dvanaestorice osumnjičenih. Kapetan Džefri se samo kiselo nasmeja.
– Ovi prokleti buntovnici su tako isto dobro organizovani kao i naša tajna policija – reče on. – Vi i vaše devojke moraćete da se javite komandantu mesta.
– Hoće li ih komandant naterati da mi plate ogledala?
– Idite vi do vraga s vašim ogledalima! Neka vam ih plati Ret Batler. Inače je kuća njegova, zar ne? Još pre zore je svaka porodica nekadašnje Konfederacije u varoši znala sve. A njihovi crnci, kojima niko nije ništa kazao, isto tako su znali sve, pomoću tajanstvene crne obaveštajne mreže koja je bila bolje organizovana nego kod belih. Svi su znali sve pojedinosti čarke, pogibiju Frenka Kenedija i Tonija Velbarna, i kako je Ašli bio ranjen dok je nosio telo Frenka Kenedija.
Izvestan deo ogorčene mržnje koju su gospođe osećale prema Skarleti zbog njenog udela u tragediji bio je ublažen saznanjem da joj je muž poginuo i da ona to zna ali ne sme da pokaže i da se malo uteši time što će tražiti njegovo telo. Ona nije smela da zna ništa sve dok dnevna svetlost ne pokaže tela i dok je vlasti ne izveste. Frenk i Tomi, s pištoljima u rukama, ležali su ukočeni u suvom korovu na praznom zemljištu. I Jenki će reći da su ubili jedan drugoga u pijanoj tuči oko neke devojke iz kuće Bel Votling. Svi su osećali veliko žaljenje prema Fani, Tomijevoj ženi, koja je nedavno dobila dete, ali se niko nije mogao provući kroz mrak do nje da je uteši, jer je jedan odred vojnika opkolio kuću i čekao da se Tomi vrati. Drugi odred je bio oko kuće tetke Piti i očekivao Frenkov povratak.
Pred zoru se nekako pronese glas da će se toga dana sprovesti vojna istraga. Građani, podbulih očiju od nespavanja i brižnog očekivanja, znali su da spas nekolicine njihovih najistaknutijih građana zavisi od tri stvari: od sposobnosti Ašlija Vilksa da se održi na nogama i da se pojavi pred vojnim sudom kao da mu nije ništa ozbiljnije nego samo jutarnji mamurluk posle pijanke, od reči Bel Votling da su ti ljudi bili u njenoj kući cele večeri i reči Reta Batlera da je on bio s njima.
Varoš je drhtala od ljutine na ovo dvoje poslednjih. Bel Votling! Zar da njoj budu obavezni za živote svojih ljudi? To se ne da podneti! Žene koje su upadljivo prelazile na drugu stranu ulice kad bi videle da im Bel ide u susret, pitale su se da li će ih se ona sećati i bojale su se da hoće. Ljudi su manje osećali poniženje što će primiti svoj život iz Belinih ruku, jer su je mnogi smatrali za dobroćudno stvorenje.
Ali ih je peklo to što će za svoj život i slobodu morati biti zahvalni Retu Batleru, špekulantu i Skalavagu. Bel i Ret – najpoznatija laka žena u gradu i najomrznutiji građanin. A oni moraju biti obavezni njima.
Druga jedna misao ih je dovela do nemoćnog besa. Jenki će im se smejati. O, kako će im se smejati! Dvanaest najistaknutijih građana odjednom otkriveni kao redovni gosti zabavne kuće Bel Votling! A dvojica od njih poginuli u borbi oko jedne jeftine devojke, dok su ostali izbačeni iz kuće kao suviše pijani da bi ih mogla snositi čak i sama Bel, a neki i uhapšeni zato što nisu hteli da priznaju da su bili onde gde je ceo svet znao da su bili.
Atlanta je imala pravo što se bojala da će se Jenki smejati. Oni su se suviše dugo uvijali kao crvi zbog hladnoće i prezrenja, a sad su pucali od smeha. Oficiri su budili drugove i pričali im novost. Muževi su budili žene u zoru da im kažu onoliko koliko se moglo kazati pristojnim ženama. A žene bi se žurno oblačile, pa bi zakucale na vrata svojih suseda i dalje širile priču. Žene Jenkija su bile presrećne zbog svega toga i smejale su se toliko da su im suze tekle niz obraz. Eto, to vam je to južnjačko viteštvo i njihova čestita hrabrost! Možda će te žene koje su dosada tako visoko dizale nos i s prezrenjem odbijale svaki prijateljski pokušaj približavanja, odsada biti manje gorde pošto svako zna gde su im muževi provodili vreme kad se mislilo da su na nekom političkom skupu. Politički skup! E, to je zaista smešno!
Ali i dok su se smejali, oni su izražavali sažaljenje prema Skarleti i njenoj tragediji. Na kraju krajeva,mSkarlet je zaista prava dama i to jedna od malog broja gospođa u Atlanti koje su bile ljubazne prema Jenkima. Ona je bila već zadobila njihove simpatije činjenicom što je morala da radi zato što njen muž nije mogao, ili nije hteo, da je izdržava kako treba. Baš i ako joj je muž neki slabić, ipak je strašno što je sirotica morala da sazna da joj je bio neveran. A još je dvaput strasnije što je njegova smrt došla uporedo sa otkrićem njegove nevernosti. Najzad i imati rđavog muža bolje je nego nemati muža uopšte, te su gospođe Jenkija odlučile da budu naročito ljubazne prema Skarleti. Ali ostalima, gđi Mid, gđi Merivedar, gđi Elsing, udovici Tomi Velbarna, a najviše gđi Ašli Vilks smejaće se u lice kad god ih budu videle. To će ih naučiti da budu pomalo uljudne.
Šaputanje u mračnim sobama na severnom kraju grada odnosilo se na isti predmet. Gospođe grada Atlante su govorile svojim muževima da ne mare nimalo šta će Jenki misliti. Ali su u sebi osećale da bi sto puta više volele da ih Indijanci skalpiraju nego da gledaju kako im se Jenki podsmevaju, a one ne mogu da kažu istinu o svojim muževima.
Dr Mid, van sebe od ljutine zbog uvređenog dostojanstva usled položaja u koji ga je Ret bio ubacio zajedno sa svima ostalima, rekao je svojoj ženi da bi on, samo kad to ne bi dovelo i druge u opasnost, pre priznao celu stvar i bio obešen nego da kaže da je bio u kući Bel Votling.
– To je uvreda za tebe, gospođo Mid – besneo je on.
– Ali svako zna da vi niste išli tamo za... za...
– Jenki to neće znati. Oni moraju u to verovati ako hoćemo da izvučemo glave. I smejaće nam se. I sama pomisao da ma ko može verovati u to i smejati se, dovodi me do besa. A tebe vređa, draga moja, jer – ja sam ti uvek bio veran.
– Znam ja to – i gđa Mid se nasmeši u mraku i gurnu svoju mršavu ruku u doktorovu. – Ali bih više volela da je i to istina, nego da tebi makar i dlaka s glave bude u opasnosti.
– Gospođo Mid, jesi li ti svesna šta govoriš? – viknu doktor, zaprepašćen neočekivanim realizmom svoje žene.
– Da, znam. Ja sam izgubila Darsija, pa sam izgubila Fila i ti si sve što mi je ostalo. Više bih volela da čak i stalno stanuješ u toj kući, nego da i tebe izgubim.
– Ti si rastrojena! Ti sigurno ne znaš šta govoriš.
– Hajde, matori luđače – reče gđa Mid nežno i prisloni glavu uz njegov rukav.
Dr Mid je u sebi besneo i tapšao je po obrazu, pa je onda opet prasnuo. – I to još da budem zahvalan onome tipu Batleru. Milije bi mi bilo da me obese nego to. Ne, čak i ako sam mu dužan za spas svoga života, ja ne mogu biti uljudan prema njemu. Njegova drskost je prosto monumentalna, a bestidni način na koji se bogatio za vreme rata prosto me dovodi da zapenušim od besa. Da dugujem zahvalnost za život čoveku koji nije nikad bio u vojsci...
– Meli kaže da je stupio u vojsku posle pada Atlante.
– To je laž. Gospođa Meli će poverovati svakoj slatkorečivoj protuvi. Ja samo ne mogu da razumem zašto je on uradio sve to, zašto se izlaže tolikom trudu. Ne volim da to kažem ... ali, uvek se nešto govorkalo o njemu i gospođi Kenedi. Ja sam ih prošle godine suviše često viđao kako se vraćaju sa zajedničkih vožnji u kolima. Mora da je to učinio zbog nje.
– Kad bi bilo zbog Skarlete on ne bi ni prstom mrdnuo. On bi bio srećan da pusti da Frenk Kenedi bude obešen. Ja mislim da je to pre uradio zbog Meli...
– Gospođo Mid, ti valjda ne misliš da nagovestiš da je između to dvoje nekad postojalo makar šta?
– Oh, ne budi lud! Ali je ona uvek pokazivala neku neobjašnjivu simpatiju prema njemu još otkako se on trudio da izvuče Ašlija iz ropstva. A moram i ovo da kažem njemu u prilog: kad je s njom on se nikad ne smeška na onaj svoj prkosno slatki način. Sasvim je prijatan i pun pažnje kako se samo može biti: stvarno sasvim drugi čovek. Po njegovom ponašanju prema Meli može se videti da bi on umeo da bude i pristojan kad bi samo hteo. A ja mislim da on sve to radi iz razloga... – Ona zastade. – Doktore, tebi se neće svideti moja misao.
– Meni se ne sviđa ništa u celoj toj stvari.
– E, vidiš, ja mislim da je on to uradio nešto iz obzira prema Meli, ali najviše što mu se učinilo da će to biti sjajna šala na račun sviju nas. Mi smo ga toliko mrzeli i pokazivali smo to tako jasno, a sad je on nas postavio u škripac. Sad vi imate da birate između toga da priznate da ste bili u kući Bel Votling i da osramotite sebe i svoje žene pred Jenkima – ili da kažete istinu i da odete na vešala. A zna da ćemo mu morati biti zahvalni, njemu i njegovoj... ljubavnici, ma da bismo mi skoro pre otišli na vešala nego da budemo obavezni njima. Oh, ja se kladim da on sad uživa.
Doktor zaječa: – On je zaista izgledao kao da uživa kad nas je uvodio u onu kuću.
– Doktore – reče gđa Mid oklevajući – kako je izgledalo tamo?
– Šta ti govoriš, gospođo Mid?
– U njenoj kući. Kako je tamo izgledalo? Ima li zaista kristalnih lustera? I zavesa od crvene kadife i pozlaćenih ogledala celom dužinom zidova? Jesu li ženske bile ... zaista neobučene?
– Gospode bože! – viknu doktor kao gromom pogođen, jer mu nije nikad došlo ni na kraj pameti da radoznalost časnih žena u pogledu njihovih nečasnih sestara može da bude tako jaka. – Kako možeš da postavljaš takva pitanja? Ta ti nisi pri sebi! Idem da ti donesem nešto za umirenje.
– Ne treba meni ništa za umirenje. Ja hoću da znam. Oh, dragi moj, ovo mi je sad jedina prilika da doznam kako izgleda u kući razvrata, a ti si, eto, takav sitničar pa nećeš da mi kažeš.
– Ja nisam ništa opazio. Uveravam te da sam bio toliko zbunjen što sam se našao na takvom mestu da nisam ni video ništa oko sebe – izreče doktor odlučno, u duši više uzrujan zbog ovog neočekivanog otkrića u karakteru svoje žene nego zbog svih događaja prošle noći.
– Molim te da me sad izviniš, jer bih želeo da malo prospavam.
– Pa lepo, spavaj onda – odgovori ona s prizvukom razočaranja u glasu. A zatim, dok je doktor bio sagnut skidajući cipele, njen glas progovori iz mraka s novom živom veselošću: – Ja mislim da je Doli sve to izvukla od starog Merivedara, pa će mi ona ispričati!
– Za ime božje, gospođo Mid! Misliš li ti da time kažeš kako čestite žene razgovaraju među sobom o takvim stvarima...
– Oh, hajde ti samo spavaj – reče gđa Mid.
Sutradan je padala susnežica, a kad se spusti zimski suton snežne pahuljice prestadoše i stade duvati hladan vetar. Uvijena u svoj kaput, Melani u nedoumici siđe na stazu ispred kuće idući iza nepoznatog crnog kočijaša, koji je beše tajanstveno pozvao da iziđe do nekih zatvorenih kola koja su čekala ispred kuće. Kad priđe bliže kolima vrata se na njima otvoriše i ona u njihovoj mračnoj unutrašnjosti vide neku ženu.
Nagnuvši se napred i zagledajući bolje, Melani upita:
– Ko je to? Zar nećete da uđete u kuću? Tako je hladno...
– Molim vas izvolite unutra da malo posedite sa mnom, gospođo Vilks – čula je neki pomalo poznat glas iz dubine kola, glas prilično zbunjen.
– Oh, pa vi ste gospođica... gospođa Votling? – viknu Melani. – Ja sam zaista toliko želela da vas vidim. Morate ući u kuću.
– To ja ne mogu da uradim, gospođo Vilks. – Glas Bel Votling je zvučao kao da je zaprepašćena. – Uđite vi unutra i posedite malo sa mnom.
Melani uđe u kola, a kočijaš zatvori vrata za njom. Ona sede kraj Bel i potraži u mraku njenu ruku.
– Da li vam se ikad mogu dovoljno zahvaliti na onome što ste učinili danas? Kako vam se ma ko od nas može zahvaliti?
– Gospođo Vilks, nije trebalo da mi jutros šaljete« ono pismo. Ne kažem da se ja ne ponosim što sam primila pismo od vas, ali su Jenki mogli da ga se dočepaju. A što kažete da ćete da dođete kod mene da mi zahvalite, pa vi ste, gospođo Vilks, valjda sišli s uma! Kako to možete da mislite! Ja sam dojurila ovamo čim se smrklo da vam kažem da to izbijete iz glave. Ta, zaboga, ja... vi... – to ne bi nikako imalo smisla.
– Zašto da ne bi imalo smisla da posetim jednu dobru ženu koja je spasla život mome mužu i da joj zahvalim?
– Ah, koješta, gospođo Vilks! Vi znate šta ja mislim! Melani ćutaše neko vreme, zbunjena onim što se podrazumevalo. Nekako ta lepa, ozbiljno odevena žena koja sedi tu u mraku kola ne izgleda i ne govori kao što je ona zamišljala da treba da izgleda i da govori jedna nevaljala žena, matrona javne kuće. Glas joj je zvučao... da, pomalo prostački i seljački, ali prijatno i srdačno.
– Vi ste danas bili divni pred komandantom mesta, gospođo Votling! Vi i druge ... vaše ... mlade dame, nesumnjivo ste spasle živote našim ljudima.
– Gospodin Vilks je bio divan, a ne mi. Ja ne znam kako se on mogao onako držati na nogama i pričati, a još manje kako je mogao da izgleda onako hladan. A sinoć je iz njega jako lila krv kad sam ga videla. Hoće li mu biti dobro, gospođo Vilks?
– Hoće, hvala vam. Doktor kaže da rana nije duboka, iako je izgubio mnogo krvi. Jutros je bio... no, jutros je dobro povukao konjaka, jer inače ne bi imao snage da se drži onako dobro kako se držao. Ali vi ste njih spasli, gospođo Votling. Kad ste se razljutili i stali da vičete ono o ogledalima, to je zvučalo tako... tako ubedIjivo.
– Hvala vam, gospođo. Ali ja mislim da se i kapetan Batler divno pokazao – reče Bel s nekim stidljivim ponosom u glasu.
– Oh, on je bio divan! – uzviknu Melani toplo. – Jenki nisu mogli da ne veruju njegovom iskazu. Tako je bistro smislio celu stvar. Ne mogu mu nikad dovoljno zahvaliti... kao ni vama. Kako ste dobri i ljubazni!
– Hvala vam na ljubaznosti, gospođo Vilks. Meni je bilo milo što sam mogla da učinim tako nešto. Ja... ja se nadam da se vi niste uvredili što sam rekla da gospodin Vilks dolazi redovno kod mene. On, znate, nije nikad ...
– Da, znam. Ne, nisam se uvredila nimalo. Samo sam vam zahvalna.
– Ali, kladila bih se da mi one druge gospođe nisu baš tako zahvalne – reče Bel s iznenadnom pakošću u glasu. – A kladila bih se da nisu zahvalne kapetanu Batleru, one ga samo još više mrze. Mislim da ćete vi biti jedina od sviju gospođa koja će mi reći hvala. Kladim se da mi one neće ni pogledati u oči kad me vide na ulici. Ali ja ništa ne marim. Ja ne bih marila ni kad bi svi njihovi muževi bili povešani. Ali sam marila za gospodina Vilksa. Ja, znate, nisam zaboravila kako ste vi bili dobri za vreme rata, zbog onog novca za bolnicu. Nikad nije nijedna gospođa u ovom gradu bila prema meni tako ljubazna kao vi onda, a ja ne zaboravljam ničiju ljubaznost. Pa sam mislila kako bi bilo strašno kad biste vi ostali udovica s vašim sinčićem ako bi gospodin Vilks bio obešen – a imate krasnog sinčića, gospođo Vilks. I ja imam sinčića, pa i ja...
– Oh, zar imate? Živi li... ovaj...
– O ne, nije ovde u Atlanti. Nije nikad dolazio ovde. On je negde u školi. Nisam ga videla još otkako je bio sasvim mali. Pa... eto, kad je kapetan Batler zatražio da slažem za te ljude, ja sam tražila da znam ko su oni, a kad sam čula da je gospodin Vilks među njima nisam nimalo oklevala. Rekla sam mojim devojkama. »Izudaraću na mrtvo ime svaku onu koja ne potvrdi da je bila u društvu sa gospodinom Vilksom cele večeri.«
– Oh – reče Melani još više zbunjena Belinim mirnim pominjanjem svojih »devojaka«. – To je bilo lepo od vas i od ... njih isto tako.
– Taman onoliko koliko vi i zaslužujete – reče Bel srdačno. – Ali ja ne bih to učinila ni za koga drugog. Da je tu bio samo muž one gospođe Kenedi, ja ne bih ni prstom mrdnula pa makar šta rekao kapetan Batler.
–  A zašto?
– Pa, gospođo Vilks, žene kao ja znaju puno stvari. Mnoge poštene i krasne gospođe bi se začudile i zgranule kad bi znale koliko mi znamo o njima. A ona nimalo, ne valja, gospođo Vilks. Ona je prosto ubila svoga muža i onog krasnog mladića Velbarna, kao da ih je iz puške gađala. Ona je svemu tome kriva s onim njenim jurcanjem po Atlanti, sama za sebe, pa je tako zaludela crnce i belu ološ. Zaboga, nijedna moja devojka...
– Ne treba da govorite ružne stvari o mojoj snahi – reče Melani kruto i hladno.
Bel stavi živo svoju ruku na njenu, kao da je moli, pa je onda brzo povuče.
– Nemojte da me sad strogo sudite, gospođo Vilks, molim vas. Ja to ne bih mogla podneti posle sve vaše dobrote prema meni. Zaboravila sam koliko vi nju volite i žao mi je što sam ono rekla. Žao mi je što je i jadni gospodin Kenedi poginuo. On je bio krasan čovek. Ja sam, kod njega kupovala stvari za moju kuću i on se prema meni uvek pristojno ponašao. Ali gospođa Kenedi... e„ ona prosto nije ono što ste vi, gospođo Vilks. Ona je sasvim hladna gospođa, i ja ne mogu da ne pomislim da je ona tako... Kad će biti sahrana gospodina Kenedija?'
– Sutra ujutru. A vi se varate o gospođi Kenedi. Ta, baš u ovome času ona ne zna šta radi od žalosti.
– Može biti – reče Bel s očiglednom nevericom. – Ja sad moram da idem, jer se bojim da neko može poznati moja kola ako duže ostanem, pa to ne bi bilo dobro za vas. I još nešto, gospođo Vilks, ako me nekad vidite na ulici, vi... vi ne morate da govorite sa mnom. Ja ću to razumeti.
– Ja ću biti ponosna da govorim s vama. Ponosna da vam dugujem zahvalnost. Nadam se... nadam se da ćemo se opet videti.
– Ne – reče Bel. – To ne bi imalo smisla. Laku noć.

XLVII
Skarlet je sedela u svojoj spavaćoj sobi uzimajući nešto malo sa poslužavnika s večerom, koji joj je Mami donela, i slušala kako vetar obigrava oko kuće i zavija kroz noć. Kuća je bila jezivo tiha, mirnija nego pre nekoliko časova kad je Frenk ležao u salonu. Onda se bar čulo hodanje na prstima, slabo kucanje na kapiji, šuškanje suseda koji ulaze u kuću i šapuću izjave saučešća, a ponekad i jecanje Frenkove sestre koja beše doputovala iz Džonsboroa na pogreb.
Ali sad je kuća bila zaogrnuta plastom tišine, iako su njena vrata stajala otvorena, ona nije čula ni najmanji šum odozdo. Veid i beba su bili kod Melani još otkako je Frenk donesen kući, te joj je nedostajao šum dečakovih koraka i Elino gukanje. U kujni je vladalo primirje, nije se čulo svađanje između Petra, Mami i kuvarice. Čak se ni tetka Piti, koja se bila sklonila u biblioteku, nije ljuljala u svojoj stolici, iz poštovanja prema Skarletinoj tuzi.
Niko je nije uznemiravao verujući da ona želi da bude sama sa svojom tugom, ali je Skarlet najmanje želela da bude sama. Da je bila nasamo sa svojom tugom, ona bi to još i mogla podnositi kao što jempodnosila i druge žalosti. Ali uz njeno osećanje utučenosti usled gubitka koji je pretrpela Frenkovom smrću, dolazili su strah, griža savesti i gorke muke usled naglo probuđene savesti. Prvi put u svom životu ona se kajala za stvari koje je učinila, kajala se sa silnim, praznovernirn strahom koji ju je nagonio da krišom pogleda sa strane krevet na kome je ležala s Frenkom.
Ona je ubila Frenka. Ubila ga je isto tako sigurno kao da je sama povukla za oroz. On ju je toliko molio da ne ide nikuda sama, ali ona ga nije slušala. I eto, on je sad mrtav samo zbog te njene upornosti. Bog će je kazniti zbog toga. Ali je na njenoj savesti ležala i jedna druga stvar koja je bila još teža i jezivija čak i od samog prouzrokovanja smrti, stvar koja je nije nikad mučila sve dok nije ugledala njegovo lice u mrtvačkom kovčegu. Na tom mirnom licu bio je neki dirljiv izraz nemoći koji ju je optuživao. Bog će je kazniti što se udala za njega, kad je on u stvari voleo Sjuelin. Ona će morati da drhti pred prestolom Svevišnjeg sudije i da odgovara za onu laž koju mu je rekla kad se vraćala iz kasarne Jenkija u njegovim čezama.
Sad je uzalud mogla da dokazuje kako cilj opravdava sredstvo, kako je bila prisiljena da ga ulovi jer je sudbina tolikih drugih zavisila od nje, tako da nije mogla da se obazire ni na šta, čak ni na Sjuelinina prava i sreću. Istina je drsko stajala pred njom i ona uplašeno okrete glavu od nje. Udala se za Frenka hladno i postupala prema njemu hladno. I bila je uzrok što je on bio upravo nesrećan za poslednjih šest meseci, iako je mogla da ga učini srećnim. Bog će je kazniti što nije bila dobra prema njemu – kazniće je za sve njeno natresanje nad njim, za sva bockanja, za njenu ljutinu i prezrive primedbe, što je otuđila njegove prijatelje od njega i sramotila ga radom u strugarama, zidanjem kafane i uzimanjem u najam robijaša.
Učinila ga je vrlo nesrećnim, iako je znala za to, a on je sve podnosio kao pravi džentlmen. Jedina stvar koju mu je ona učinila i koja ga je učinila srećnim bila je to što mu je dala malu Elu. Ali je znala i to da se Ela ne bi nikad rodila da je samo mogla to sprečiti.
Sva se ježila od straha i zaželela da je Frenk još živ pa da može da bude dobra prema njemu i da mu nadoknadi sve što je propustila. Oh, samo kad bog ne bi izgledao tako osvetoljubiv i ljutit. Samo kad vreme ne bi protezilo tako sporo i kad u kući ne bi bila takva tišina! Da samo nije tako sama!
Ili bar da je Melani kraj nje! Melani bi mogla da odagna njen strah. Ali ona je kod svoje kuće gde neguje Ašlija. Skarlet za trenutak dođe na misao da pozove tetku Pitipat da stoji između nje i njene savesti, ali se predomišljala. Piti bi, verovatno, još pogoršala stvari, pošto je iskreno žalila za Frenkom. On je bio više njen vršnjak nego Skarletin, i ona mu je bila jako odana. On je do savršenstva odgovarao Pitinoj potrebi za »muškom glavom u kući«, jer joj je donosio sitne poklone i beznačajne novosti, šale i priče, čitao joj uveče novine i objašnjavao joj dnevne događaje, dok je ona krpila njegove čarape. Ona se brinula za njega i ugađala mu, izmišljala naročita jela za njega i negovala ga u vreme njegovih čestih nazeba. Sad joj je on strašno nedostajao i ona je neprestano ponavljala brišući maramicom crvene i podnadule oči: »Oh, da samo nije izlazio s Klenom!«
Kad bi samo bilo nekoga ko bi mogao da je uteši, da umiri njene strepnje, da joj objasni šta tačno znače ta njena nejasna strahovanja od kojih joj srce tako uzdrhti i obuzima je nesvestica. Samo kad bi Ašli... ali bi brzo ustuknula od te misli. Zamalo nije ubila i Ašlija, kao što je ubila i Frenka. A kad bi Ašli ma kad doznao za pravu istinu o tome kako je ona slagala Frenka da bi ga dobila, kad bi znao kako je bila rđava prema Frenku, on je nikad više ne bi mogao voleti. Ašli je tako častan, tako iskren, tako dobar i gleda na sve tako pošteno, tako trezveno.
Kad bi znao svu istinu on bi shvatio. O da, on bi shvatio isuviše dobro, ali je nikad više ne bi voleo. Zato on ne sme nikad da sazna istinu, jer ne sme prestati da je voli. Kako bi ona mogla živeti kad bi joj nestalo tog izvora snage – njegove ljubavi? A kako bi joj bilo lakše kad bi mogla da nasloni glavu na njegovo rame da se isplače i olakša svome grešnom srcu.
Tišina u kući sa sećanjem na smrt tako ju je pritiskivala u njenoj osamljenosti da je osećala kako je više ne može podneti bez nečije pomoći. Ustade oprezno, upola pritvori vrata, pa stade preturati po dnu fijoke ispod svog donjeg rublja. Izvuče iz nje tetka Pitinu »bocu za nesvesticu« sa konjakom koju je tu krila i diže je prema lampi. Bila je skoro do polovine prazna. Nije valjda toliko popila prošle noći!
Nasu priličnu količinu u jednu vodenu čašu, pa to proguta. Još pre jutra će morati da vrati bocu natrag, pošto je dopuni vodom. Mami je već svuda tražila baš pred sam pogreb kad su nosači kovčega potražili da nešto popiju, i atmosfera je u kujni bila već naelektrisana zbog uzajamnog sumnjičenja između Mami, kuvarice i Petra.
Konjak ju je prijatnom toplinom palio i grejao po telu. Ništa bolje od toga, kad je čoveku potrebno da se okrepi. Konjak je u stvari dobar u svako doba, bolji od otužnog vina. Zašto li je, za ime sveta, za ženu pristojno da pije vino a ne konjak? Gospođe Merivedar i Mid su osetile njen dah sasvim dobro na pogrebu, i ona je opazila zluradi pobednički pogled koji su izmenjale. Stare pakosnice!
Opet nasu sebi dobar gutljaj. Ne bi marilo baš ni kad bi se malo napila, jer će skoro leći, a ispraće usta i grlo mirisavom vodom pre nego što Mami dođe da je svuče. Prosto je želela da se napije do bezumlja, kao što je radio Džerald u dane neke svečanosti u Džonsborou. Onda bi možda i zaboravila na Frenkovo upalo mrtvačko lice koje je optužuje što mu je upropastila život pa ga posle ubila.
Pitala se da li svi u gradu misle da ga je ona ubila. Ljudi, na svaki način, nisu na pogrebu bili nimalo ljubazni prema njoj. Samo su žene Jenki oficira sa kojima je imala poslovne veze pokazale neku toplinu u svojim izjavama saučešća. Eh, šta se nje tiče šta varoš misli o njoj! Kako to izgleda beznačajno prema onome za šta će imati da odgovara pred bogom.
Na tu pomisao ponovo nateže bocu i strese se sva kad joj ljuti konjak siđe niz grlo. Sad je osećala da joj je toplo, ali još nikako nije mogla da iz glave izbaci misao o Frenkovom licu, onakvom kakvo je bilo poslednji put kad ju je molio da se ne vozi sama, plašljivo, puno prekora i izvinjavanja.
Zvekir na kapiji odjeknu potmulo kroz tihu kuću i ona ču kako se tetka Piti dogega do vrata i otvori ih. Čulo se pozdravljanje i neko nejasno mrmljanje. Sigurno je neko od suseda došao da malo porazgovara o pogrebu, ili da donese neke ponude. To će Piti voleti. Ona je sa naročitim uživanjem i važnim izgledom punim tuge primala izjave saučešća i razgovarala s posetiocima.
Pitala se bez radoznalosti ko li je to, pa kad ču zvučan muški glas kako otegnuto govori i razleže se iznad Pitinog pogrebnog šaputanja, ona je već znala. Svu je ispuni radost i osećanje olakšanja. To je Ret. Nije ga videla još od one noći kad joj je prvi saopštio vest o Frenkovoj smrti, a sad je znala, duboko u srcu, da je to jedina osoba koja joj može pomoći te večeri.
– Ja mislim da će me primiti – dopre do nje Retov glas.
– Ali ona je sad malo prilegla, kapetane Batlere, i ne prima nikoga. Jadno dete, sva je utučena. Ona...
– Ja mislim da će mene primiti. Molim vas kažite joj da sutra odlazim i da se mogu duže zadržati na putu. Vrlo je važno.
– Ali... – i dalje se protivila tetka Pitipat. Skarlet istrča u hol, pa oseti s priličnim čuđenjem da su joj kolena nekako nesigurna. Naže se preko ograde i doviknu:
– Odmah ću sići dole, Rete.
Za časak ugleda Pitino lice okrenuto naviše, sa očima punim iznenađenja i negodovanja. – »Sad će se po celoj varoši pričati da sam se nepristojno ponašala na sam dan sahrane svoga muža«, pomisli Skarlet žureći se natrag u sobu, obuče crnu haljinu koja joj je pokrivala stas do grla i prikopča je tetkinim brošem za crninu. »Ne izgledam baš mnogo lepa«, pomisli ona, naginjući se prema ogledalu, suviše bleda i poplašena. Za jedan časak ruka joj pođe prema zaključanoj kutiji gde je držala skrivenu kutiju s ružem, ali odustade od toga. Sirota Pitipat bi se suviše ozbiljno uzrujala kad bi je videla kako silazi dole rumena i svetla. Zgrabi bocu s mirisavom vodom i povuče dobar gutljaj da ispere usta.
Šušteći suknjama siđe niz stepenice prema njima. Oni su još stajali u holu, jer je Pitipat bila toliko uzbuđena Skarletinim postupkom da je zaboravila da ponudi Reta da sedne. On je bio svečano obučen u crno, košulja mu se blistala puna nabora i uštirkana, dok mu je držanje bilo onakvo kakvo se može očekivati od starog prijatelja koji dolazi da izjavi saučešće ožalošćenoj porodici. U stvari bio je tako svečan da je sve to izgledalo smešno, iako Pitipat nije to opažala. On je bio pun izvinjavanja što je uznemirio Skarlet i žalio je što, u žurbi da posvršava neke poslove pre nego što ode iz grada, nije bio u stanju da prisustvuje pogrebu.
»Šta li mu je bilo da dođe – razmišljala je Skarlet. – On ne misli ozbiljno nijednu reč od onoga što kaže.«
– Krivo mi je što vam dosađujem u ovakvoj prilici, ali imam izvesnu poslovnu stvar da raspravim s vama, a ona ne trpi odlaganja. Nešto što smo ja i gospodin Kenedi planirali...
– Ja nisam znala da ste vi i gospodin Kenedi imali poslovnih veza – reče tetka Pitipat, skoro ljuta što su neki Frenkovi postupci ostali njoj nepoznati.
– Gospodin Kenedi je bio čovek sa širokim interesovanjem – reče Ret s puno poštovanja. – Hoćemo li da uđemo u salon?
– Ne! – uzviknu Skarlet i pogleda u zatvorena dvokrilna vrata. Činilo joj se da još vidi mrtvački sanduk u toj sobi. Nadala se da nikad više neće morati da uđe u nju. Piti, jednom u životu, shvati nagoveštavanje, premda ne sasvim ljubazno.
– Idite u biblioteku. Ja moram ... moram da idem gore i da se zabavim krpljenjem. Bože moj, sasvim sam to zanemarila ove poslednje nedelje. Priznajem ...
I pođe uz stepenice osvrnuvši se da im dobaci jedan prekoran pogled, koji ne opaziše ni Skarlet ni Ret. On se skloni u stranu da je propusti ispred sebe u biblioteku.
– Kakav ste to posao imali vi i Frenk? – upita ga ona iznenada.
On joj priđe bliže i šapnu: – Baš nikakav. Samo sam hteo da se oslobodim gospođice Piti. – Zatim zastade nadnoseći se nad nju. – To vama ništa ne vredi, Skarlet.
– Šta to?
– Mirisava voda.
– Ja, zaista, ne znam šta vi mislite.
– A ja sam uveren da znate. Prilično ste »povukli«.
– Pa šta je s tim ako i jesam? Šta se to vas tiče?
– Sušta ste učtivost, čak i u dubokoj tuzi. Nemojte da pijete sami, Skarlet. To svet uvek nekako sazna, pa ćete izići na rđav glas. A osim toga vrlo je opasna stvar kad se čovek nauči da sam pije. Šta vam je, zlato?
On je dovede do divana i ona sede ne govoreći ništa.
– Mogu li da zatvorim vrata?
Ona je znala da bi se Mami zgrozila ako bi videla zatvorena vrata, pa bi joj držala pridiku i gunđala o tome bogzna koliko dana, ali da bi bilo još gore kad bi načula razgovor o piću, naročito u svetlosti saznanja o nestaloj boci s konjakom. Ona klimnu glavom i Ret priklopi vrata. Kad se vrati natrag i sede do nje njegove oči su živo posmatrale njeno lice, a s njega poče da nestaje izraza pogrebne žalosti pred životnom snagom koja je zračila iz Reta. Učini joj se da odaja dobija svoj stari prijatni izgled i svoju prisnost, da je lampa opet ružičasta i topla.
– Šta vam je, zlato?
Niko na svetu ne bi mogao izgovoriti tu luckastu reč tako nežno i s puno milovanja kao Ret, čak i kad se šali, ali sad nije izgledalo da se šali. Ona podiže prema njegovom licu svoje uznemirene oči i nekako nađe utehe u bezizraznoj neprozirnosti koju vide na njemu. Ni sama ne. bi mogla kazati zašto, jer je to bio tako zatvoren i bezobziran čovek. Možda i zbog toga što su njih dvoje, kako je on često govorio, jako slični jedno drugome. Ona je ponekad mislila da je sav svet koji je ikad upoznala njoj bio sasvim tuđ, osim Reta.
– Zar mi ne možete kazati? – i uze je za ruku, začudo blago. – Tu ima i nešto drugo, a ne samo što vas je stari Frenk ostavio, zar ne? Da vam ne treba novaca?
– Novaca? Bože sačuvaj! Oh, Rete, mene je tako strah.
– Nemojte biti ludi, Skarlet, vi se niste nikad plašili u životu.
– Oh, Rete, ja se plašim!
Reči su joj izletale brže nego što je mogla da ih izgovori. Njemu može da kaže. Retu može da kaže baš sve. On je i sam bio tako rđav da ne bi mogao da je osuđuje. Kako je to divno imati nekoga ko je rđav, nečastan i varalica, lažov, kad je sav svet pun ljudi koji ne bi slagali ni za spas svoje duše i koji bi radije skapali od gladi nego što bi učinili neko nečasno delo.
– Plašim se da ću umreti i otići u pakao...
Ako se Ret nasmeje, ona će umreti, odmah tu. Ali Ret se ne nasmeja.
– Vi ste dosta zdravi... a možda na kraju krajeva i nema nikakvog pakla.
– Oh, ali ima, Rete! Vi znate i sami da ima.
– Ja znam da ga ima, ali samo ovde na zemlji. Ne posle smrti. Pošto umremo nema ništa više,
Skarlet. Vi prolazite kroz svoj pakao evo baš sad.
– Oh, Rete, to je bogohuljenje!
– Ali je vrlo utešno. Recite mi zašto ćete otići u pakao?
Sad ju je peckao, to je ona mogla da vidi po iskrici u njegovim očima, ali nije marila. Njegove ruke su joj davale takvo osećanje topline i snage, tako puno utehe za koju se grčevito hvatala.
– Rete, nije trebalo da se udam za Frenka. To je bila greška. On je bio Sjuelinin udvarač, i voleo je nju a ne mene. Ali ja sam ga slagala i kazala mu da će ona da se uda za Tonija Fontena. Oh, kako sam mogla da uradim tako nešto!
– Ah, dakle, tako je to bilo! Ja sam se uvek čudio.
– Pa zatim sam ga učinila tako nesrećnim. Naterivala sam ga da radi toliko stvari koje on nije želeo da radi, na primer da tera svet da mu plaća dugove kad oni u stvari nisu mogli da plaćaju. A tako ga je zabolelo kad sam ja počela da radim sa strugarama, kad sam sazidala kafanu i uzela u rad robijaše. Nije smeo nikom da pogleda u oči od stida. A onda, Rete, ja sam ga ubila. Da, ja sam to učinila. Ja nisam znala da je i on u Klenu. Nisam nikad ni sanjala da on ima toliko hrabrosti. Ali je trebalo da znam. I ubila sam ga.
– »Da li će ceo Neptunov okean sprati ovu krv s moje ruke?«
– Šta?
– Ništa važno. Pričajte dalje.

– Da pričam dalje? Pa nema ništa više. Zar to nije dosta? Udala sam se za njega, unesrećila ga i ubila ga. Oh, bože moj! Ne razumem kako sam mogla sve to da uradim. Slagala sam ga i udala se za njega. Kad sam to radila sve je izgledalo ispravno, ali sad vidim da je bilo grešno. Rete, prosto mi izgleda kao da nisam ja počinila sve te stvari. Bilo je tako nisko prema njemu, ali ja nisam stvarno niska. Ja nisam vaspitana tako. Majka... – Tu stade i proguta nešto. Celog dana je izbegavala da misli na Elen, ali nije više mogla da izbriše njenu sliku.
– Ja sam se često pitao kakva li je ona bila. Vi ste mi uvek ličili na svoga oca.
– Majka je bila... Oh, Rete, sad sam prvi put srećna što je ona mrtva. Ona me nije vaspitavala da budem niska. Ona je bila tako dobra prema svakome, tako ljubazna. Ona bi pre skapala od gladi nego što bi uradila ovo. A ja sam toliko želela da budem kao ona u svakom pogledu, a ne ličim nimalo na nju. Nisam mislila o tome – bilo je tako mnogo drugih stvari o kojima se moralo misliti – ali sam želela da budem kao ona. Nisam želela da budem kao tata. Ja sam njega volela, ali je on bio tako... tako lakomislen. Rete, ja sam ponekad pokušavala da budem ljubazna prema ljudima i dobra prema Frenku, ali bi mi onda opet došla ona mora i poplašila bi me tako jako da sam morala da jurim napolje, da otimam pare od ljudi, bile moje ili ne.
Suze su joj tekle niz obraze i ona se nije osvrtala na to, nego je stiskala ruke tako jako da su joj nokti upadali u meso.
– Kakva mora? – Njegov glas je bio trezven i umirIjiv.
– Oh, ja sam zaboravila da vi to ne znate. E pa eto, baš kad bih se trudila da budem dobra prema ljudima i da sebi govorim da novac nije sve, legla bih u krevet i sanjala da sam opet na Tari, odmah posle majčine smrti, odmah iza prolaska Jenkija. Rete, vi to ne možete zamisliti ... Ja se sva ohladim kad samo pomislim na to. Ja samo vidim kako je sve popaljeno i tako pusto, kako nema ničega za jelo. Oh, Rete, u tome snu ja sam opet gladna.
– Hajde dalje.
– Gladna sam, a svi, tata, i sestre, i crnci skapavaju od gladi i neprestano mi dovikuju: »Mi smo gladni«, a ja sam tako praznog stomaka da me to skoro boli, i tako poplašena. Po glavi mi se neprestano vrti: »Ako se ikako izvučem iz ovoga, neću nikad, nikad više biti gladna« i onda san odlazi i pređe u neku sivu maglu, i ja trčim, trčim kroz tu maglu, trčim tako jako da mi se čini da će mi srce pući, nešto me goni, a ja ne mogu da dišem nego neprestano mislim: samo ako budem mogla da stignem tamo biću spašena. Ali ne znam šta je to i kuda se trudim da stignem. I onda se probudim sva hladna od straha da ću opet biti gladna. Kad se probudim iz toga sna čini mi se da na svetu nema dovoljno novca da me sačuva od straha da ne budem opet gladna. A onda bi Frenk bio tako mekan i neodlučan da bih ja bila izvan sebe od ljutine. On sigurno nije mogao da razume, a ja nisam mogla nikako da ga dovedem do toga da shvati. Stalno sam mislila da ću mu sve to nadoknaditi jednoga dana kad budemo imali novaca i kad se ne budem bojala da ću opet biti gladna. A sad je on mrtav i sad je sve kasno. Oh, sve je to izgledalo tako umesno kad sam radila, a sad je sve tako pogrešno. Kad bih sad imala da sve to radim ponovo ja bih sasvim drukčije postupala.
– Umirite se – reče on, oslobađajući se njenog grčevitog stiskanja i vadeći čistu maramicu iz džepa. – Obrišite lice. Nema smisla da se tako kidate...
Ona uze maramicu i obrisa svoje mokre obraze, pa je obuze neko osećanje olakšanja kao da je jedan deo svoga tereta prenela na njegova široka pleća. On je izgledao tako snažan i pribran, pa je čak i slabo izvijanje njegovih usana bilo utešno, kao da dokazuje da su njen strah i zabuna bezrazložni.
– Osećate li se malo bolje sad? Hajde onda da uđem malo dublje u tu stvar. Kažete da biste drukčije postupali kad biste imali da radite sve to ponovo. Ali, da li biste? Hajde razmislite. Da li biste?
– Pa...
– Ne, opet biste došli na isto. Jeste li mogli što drugo da radite?
– Nisam.
– Pa zašto se onda kajete zbog toga?
– Bila sam tako gadna, a on je sad mrtav.
– A da on nije mrtav vi biste još bili gadni. Kako ja to shvatam, vi stvarno ne žalite što ste se udali za Frenka, što ste ga zlostavljali, i nehotice bili uzrok njegove smrti. Vama je žao samo što se bojite da čete otići u pakao. Je li to tačno?
– Pa... sve mi izgleda tako zbrkano.
– A i vaša etika je prilično zbrkana. Vi se tačno nalazite u položaju nekog lopova koji je uhvaćen na delu, pa mu nije žao što je krao, nego mu je strašno, strašno žao što mora da ide u zatvor.
– Lopov?
– Oh, nemojte sve da shvatate tako bukvalno! Drugim rečima, kad vi ne biste imali to ludo shvatanje da ćete biti osuđeni na večni oganj u paklu, vi biste mislili da je divno što ste se otarasili Frenka.
–  Oh, Rete!
– No, no, kad već priznajete i ispovedate se, onda biste mogli da priznate istinu mesto neke otmene laži. Da li vas je... hm ... vaša savest mnogo mučila kad ste mi ponudili... da kažemo ... deo vaše dragocenosti koja vam je draža od života, za trista dolara?
Sad joj je već konjak udarao u glavu i ona je osećala vrtoglavicu i bila bezobzirna. Šta vredi njega lagati? On kao da uvek čita šta je njoj u glavi.
– Ja onda zaista nisam mislila o bogu... ni o paklu. A kad sam razmislila... e, onda sam računala da će bog razumeti.
– Ali nemate poverenja u boga da će razumeti i zašto ste se udali za Frenka?
– Rete, kako vi možete tako da govorite o bogu, kad dobro znate da ne verujete da bog postoji?
– Ali vi verujete u boga i u njegov pravedni gnev, a u ovom trenutku je to ono što je važno. Zašto vas ne bi bog razumeo? Da li vam žao što je Tara još vaša i što na njoj ne žive kuferaši? Je li vam žao što niste gladni i u ritama?
– O, ne, nikako!
– On nije morao da se vama oženi, zar ne? Ljudi imaju slobodnu volju. I nije morao da vas pusti da ga silom naterate da radi tolike stvari koje nije želeo da radi, zar nije tako?
– Pa...
– Skarlet, zašto da razbijate glavu time? Kad biste imali ponovo da radite sve to, vi biste bili prisiljeni da slažete, a on da vas uzme za ženu. Vi biste opet uletali u opasnosti, a on bi morao da vas sveti. Da se on oženio vašom sestrom Sju, ona ga možda ne bi oterala u smrt, ali bi ga dvaput gore unesrećila nego što ste vi to uradili. Nije nikako moglo biti drukčije.
– Ali sam ja mogla biti ljubaznija prema njemu.
– Mogli ste biti – da ste bili neko drugi. Ali šta vi rođeni zato da zlostavljate, a slabi zato da podležu. Sva je krivica do Frenka što vas nije umeo da išiba trostrukim bičem ... Mene iznenađuje, Skarlet, što se kod vas pojavljuje nekakva savest tako kasno u životu. Oportunisti kao što ste vi ne bi smeli da je imaju.
– Šta je to opor... kako ono rekoste?
– Čovek koji iskorišćava sve prilike.
– A je li to ružno?
– Pa nije se nikad lepo mislilo o tome... naročito nisu lepo mislili oni koji su imali takve prilike a nisu ih iskoristili.
– On, Rete, vi se šalite, a ja sam mislila da ćete vi biti ljubazni!
– Pa ja i jesam ljubazan... prema sebi! Skarlet draga moja, vi ste malo napiti. Eto, to je s vama.
– Vi se usuđujete...
– Da, usuđujem se. Vi tek što niste briznuli u plač, i ja ću da promenim predmet razgovora i da vas razveselim jednom novošću koja će vas zanimati. Ja sam stvarno zbog toga i došao večeras, da vam kažem tu novost pre nego što odem na put.
– Kuda idete?
– Idem u Englesku i mogu ostati tamo i nekoliko meseci. Zaboravite na svoju savest, Skarlet. Ja ne nameravam da i dalje raspravljam o spasu vaše duše. Zar ne želite da čujete moju novost?
– Ali... – poče ona slabo pa zastade. Nešto zbog konjaka koji je izglađivao oštrinu kontura grize savesli, a nešto zbog Retovih podrugljivih i utešnih reči, bleda Frenkova avet je uzmicala u tamu. Možda Ret ima pravo. Možda je bog zaista razume. Beše već toliko došla k sebi da je odgurnula savest iz prvog reda svojih misli i rešila: »Misliću sutra o svemu tome«.
– Kakva je ta vaša novost? – reče ona usiljavajući se, brišući se u njegovu maramicu i uzdižući kosu koja joj beše počela padati.
– Moja novost je u ovome – reče on smešeći se naniže prema njoj. – Ja vas još želim više nego ijednu drugu ženu koju sam ikad video, i sada, kad Frenka više nema, mislio sam da će vas zanimati da to znate.
Skarlet istrže naglo svoje ruke iz njegovih i skoči na noge.
– Ja... vi ste najnevaspitaniji čovek na svetu kad možete da dolazite ovamo baš u ovo vreme sa svojim prljavim ... trebalo je da znam da se vi ne možete nikad promeniti. A Frenk se još nije čestito ni ohladio! Da imate makar i malo pristojnosti... Hoćete li se odmah udaljiti iz ove ...
– Budite mirni, molim vas, jer će inače gospođica Pitipat začas štrčati dole – reče on ne ustajući, nego pružajući ruke i hvatajući je za obe pesnice. – Meni se čini da vi ne shvatate pravi smisao mojih reči.
– Nisam razumela smisao? Razumem ja sve. – I opet poče da se trudi da se istrgne iz njegovih ruku. – Pustite me i idite odavde. Nikad nisam čula nešto tako neukusno. Ja...
– Pssst! – reče on. – Ja vas molim da se udate za mene. Da li biste bili ubeđeni ako bih kleknuo na kolena?
Ona samo ispusti jedno »Oh!« bez predaha i svom težinom se svali na sofu.
Gledala je u njega otvorenih usta i pitala se da li joj to konjak ne vara čula, sećajući se bez smisla njegovih reči: »Draga moja, ja nisam čovek za ženidbu«. Ili je ona pijana, ili je on poludeo. Ali on nije izgledao kao lud čovek. Izgledao je isto tako miran kao da razgovaraju o vremenu, a njegov glatki, otegnuti govor joj je dopirao do ušiju bez ikakvog naročitog naglašavanja.
– Ja sam uvek nameravao da vas dobijem, Skarlet, još od onog dana kad sam vas video na Dvanaest Hrastova, kad ste bacili onu vazu i tako dokazali da niste otmena dama. Uvek sam nameravao da vas dobijem, ovako ili onako. Ali pošto ste vi i Frenk sad zaradili nešto novaca znao sam da vas neće više doterati do mene nužda sa zanimljivim ponudama o zajmovima i zalogama. Pa sad, eto, moram da se oženim vama.
– Rete Batlere, je li to jedna od vaših niskih šala?
– Ja pred vama otkrivam svoju dušu, a vi još sumnjate. Ne, Skarlet, ovo je dobronamerna i poštena izjava. Priznajem da nije baš mnogo pristojno što sam došao u ovakvo vreme, ali imam vrlo jako izvinjenje za taj nedostatak u lepom ponašanju. Ja sutra odlazim na duže vreme, pa se bojim da ćete se vi, ako ja oklevam, udati za nekog drugog ko ima nešto novaca. I pomislio sam – zašto ne onda za mene i za moj novac? Ja zaista, Skarlet, ne mogu celog svog života čekati da vas uhvatim između dva muža.
Mislio je ozbiljno ono što je govorio. U to nije moglo nikako da se sumnja. Njoj se usne osušiše dok se trudila da shvati to saznanje, gutala je nešto i gledala mu u oči trudeći se da u njima nađe nešto drugo. One su bile pune smeha, ali je bilo i nečega drugog duboko u njima, nečega što ona nije ranije videla, nekog sjaja koji se nije mogao analizirati. Sedeo je nemarno, bezbrižno, ali je ona osećala da je on posmatra tako isto budno kao mačka miša. Bio je u njemu neki izraz obuzdane snage koja se napreže ispod njegovog mira i koja je nagoni da se izmakne natrag pomalo uplašena.
On je stvarno moli da pođe za njega, čini ono što je izgledalo neverovatno. Ona je nekad pravila planove kako će ga mučiti ako je ikad bude zaprosio. Nekada je zamišljala kako će, ako on ikad izgovori ove reči, da ga načini poniznim i kako će mu dati da oseti njenu moć, kako će pakosno uživati u tome. Sad je on progovorio, a njoj njeni planovi i ne padaju na pamet, jer on ni sad nije bio u njenoj vlasti kao što nije nikad ni bio. U stvari je on držao celu situaciju u svojoj ruci tako potpuno da je ona bila zbunjena kao devojčica kojoj neko prvi put izjavljuje ljubav, pa je samo crvenela i mucala.
– Ja... ja se neću nikad više udavati.
– O, hoćete, udaćete se. Vi ste rođeni za udaju. Pa zašto ne biste za mene?
– Ali, Rete, ja... ja vas ne volim.
– To ništa ne smeta. Ja se ne sećam da je ljubav igrala neku važnu ulogu u vaša dva dosadašnja doživljaja.
– Oh, kako možete tako da govorite. Vi znate da sam volela Frenka!
On ne reče ništa.
– Jesam! Jesam!
– Dobro, nećemo se oko toga prepirati. Hoćete li da razmislite o mome predlogu dok ja budem na putu?
– Rete, ja ne volim da se stvari dugo otežu. Više volim da vam sad odmah kažem. Ja idem kući na Taru, a Indija Vilks će ostati sa tetkom Piti. Želim da odem kući na duže vreme i... ja... ja čak i ne želim da se ponovo udajem.
– Koješta! Zašto da ne?
– Oh, pa... nije važno zašto. Prosto ne volim da se udajem.
– Ali, jadno moje dete, vi niste nikad ni bili stvarno udati. Šta vi možete da znate? Priznajem da ste imali lošu sreću: jednom iz prkosa, a drugi put zbog novca. Da li vam je ikad palo na pamet da se udate prosto iz uživanja u tome?
– Uživanja? Nemojte da govorite kao neka budala. Nema nikakvog uživanja u braku.
– Zar nema? A zašto da nema?
Mir joj se beše u izvesnoj meri povratio, a s njim pod dejstvom konjaka i njena prirodna grubost izbi na površinu.
– To je možda uživanje za ljude – premda sam bog zna zašto. Ja to nisam nikad mogla da pojmim. Ali sve što žena otuda ima sastoji se u silnom poslu i podnošenju nekih luckastih prohteva – i u po jednoj bebici svake godine.
On se nasmeja tako jako da njegov smeh odjeknu kroz tihu kuću, a Skarlet ču kako se vrata na kuhinji otvaraju.

– Psst! Mami čuje dobro kao zec, a nije pristojno smejati se tako brzo posle... prestanite sa smejanjem. Znate da je tako. Uživanje! Koješta!
– Ja sam rekao da ste bili loše sreće, a ovo što ste sad rekli samo potvrđuje to. Vi ste bili udati za jednog dečka i za jednog starca. A još uz to, mogu se kladiti da vam je majka kazala da žene moraju podnositi »takve stvari« zbog naknade koju imaju u radostima materinstva. E pa, sve je to pogrešno. Zašto se vi ne biste udali za jednog lepog mladog čoveka koji uživa rđav glas i ima načina sa ženama? To će biti zanimljivo.
– Vi ste uobraženi i sirovi i ja mislim da je ovaj razgovor dosta dugo trajao i suviše daleko otišao. Sasvim je... da, sasvim prostački.
– A i vrlo prijatan, zar ne? Smem se kladiti da niste nikad razgovarali o bračnim odnosima s nekim čovekom, čak ni sa Čarlsom, ni sa Frenkom.
Ona se namršti na njega. Ret zna suviše. Pitala se gde li je on naučio sve što zna o ženama. To nije pristojno.
– Nemojte da se mrštite. Zakažite dan, Skarlet. Ja ne navaljujem da odmah pođete za mene zbog vašeg dobrog glasa. Pričekaćemo da prođe pristojno vreme. A zaista, Skarlet, šta se smatra kao pristojno vreme?
– Ja vam nisam rekla da ću poći za vas. Nije čak ni pristojno razgovarati o takvim stvarima u ovakvom trenutku.
– Ja sam kazao zašto govorim o tome. Sutra odlazim i toliko sam strasno zaljubljen da ne mogu duže da savlađujem svoju strast. Ali, da nisam možda bio suviše nagao u svojoj prosidbi?
I kleče na kolena pored sofe, tako iznenada da se ona trže, stavi potom ruku na srce i poče brzo da deklamuje:
– Izvinite što sam vas iznenadio svojom neobuzdanošću osećanja, moja draga Skarlet – hoću reći, draga gospođo Kenedi. Vašem zapažanju nije moglo izmaći da sa od nekog vremena prijateljstvo koje sam gajio u svome srcu prema vama pretvorilo u dublje osećanje, osećanje mnogo lepše, mnogo čistije i svetlije. Smem li da vam ga kažem? Ah, ljubav je ta koja me nagoni da budem ovako smeo!
– Molim vas ustanite – preklinjala ga je ona. – Izgledate tako glupo, a zamislite da Mami naiđe i da vas vidi.
– Pa bila bi zapanjena i prosto ne bi verovala tim prvim znacima moje otmenosti – reče Ret i ustade lako. – Slušajte, Skarlet, vi niste ni dete ni neka učenica da me odbijate s tako luckastim izvinjenjima o pristojnosti i tome sličnim stvarima. Recite da ćete se udati za mene kad se budem vratio, ili ja, zaklinjem se bogom, neću otići odavde. Ostaću ovde i sviraču vam u gitaru pod prozorima svake noći, pevaću vam iz sveg glasa da vas kompromitujem, pa ćete morati da se udate za mene da biste spasli svoj dobar glas.
– Ta budite pametni, Rete. Ja ne želim da se udam ni za koga.
– Zaista ne želite? Ali mi ne govorite pravi razlog. Ona odjednom pomisli na Ašlija, vide ga tako živo kao da stoji pred njom, kose boje sunca, sanjalačkog pogleda, pun dostojanstvenosti, tako potpuno različit od Reta. On je stvarni razlog što ona ne želi da se ponovo udaje, iako nema ništa protiv Reta, a ponekad joj se on i iskreno dopada. Ali ona pripada Ašliju večno. Nikad nije pripadala ni Čarlsu, ni Frenku, i nikad stvarno ne može pripadati Retu. Svaki njen delić, sve što je ikad učinila, za čim je čeznula, što je postigla, pripadalo je Ašliju zato što je sve to učinila iz ljubavi prema njemu. Ona pripada Ašliju i Tari. Osmesi, smeh, poljupci koje je davala Čarlsu i Frenku pripadali su u stvari Ašliju, iako ih on nije nikad tražio i neće ih nikad tražiti. Negde duboko u njoj ležala je želja da se čuva za njega, premda je znala da je on nikad neće uzeti.
Ona nije znala da se njeno lice izmenilo, da je to sanjarenje izazvalo na njemu izvesnu blagost koju Ret ne beše video nikad ranije. On je gledao njene kose zelene oči, krupne i zamagljene, i nežnu izvijenost njenih usana, za trenutak skoro ne dišući. Zatim mu jedan ironičan osmeh iskrivi ugao usana koji se naglo opusti i on s puno strasne snage viknu:
– Skarlet O'Hara, vi ste jedna luda!
Pre nego što je ona stigla da svoje misli povuče iz onih dalekih predela u koje behu odlutale, njegove ruke se obaviše oko nje, onako isto sigurne i snažne kao i pre toliko vremena na onom mračnom drumu za Taru. Ona oseti kako je svu obuzima neka nemoć, malaksalost kao da tone, silna navala topline od koje je postajala slaba, i mirno lice Ašlija Viiksa zamuti se i utonu u mrak. Ret joj zavali glavu unazad preko svoje mišice i poljubi je, isprva blago, pa zatim s brzim pojačavanjem siline od koje ona morade da se grčevito pripije uz njega kao uz jedinu čvrstu podršku u zakovitlanom svetu oko nje. Njegova nasilnička usta su silom rastvarala njene uzdrhtale usne i izazivala ludo treperenje svih njenih živaca, budile u njoj senzacije koje nije nikad mislila da može osetiti. I pre nego što je besna i neobuzdana vrtoglavica stade okretati, ona beše svesna da mu odgovara na poljubac svojim vatrenim usnama.
– Stanite... molim vas, muti mi se svest! – prošaputa ona, trudeći se slabo da okrene glavu od njega. On joj zavali natrag glavu i pritisnu je na svoje rame a ona za časak u svojoj vrtoglavici sagleda njegovo lice. Oči su mu bile široke, čudno su plamtele, a drhtanje njegovih mišica je uplaši.
– Ja hoću da vam se pomuti svest. Nateraću vas da izgubite svest. Ovo vas očekuje već toliko godina. Nijedan od mekušaca koje ste poznavali nije vas ljubio ovako... zar ne? Vaš krasni Čarls, ni Frenk, ni vaš glupi Ašli...
– Molim vas...
– Rekao sam vaš glupi Ašli. Svi do jednog džentlmeni ... Šta oni znaju o ženama? Šta su znali o vama? Ja vas poznajem.
Njegova usta se opet spustiše na njena i ona se predade bez borbe, suviše slaba da bi mogla da okrene glavu, čak i ne želeći da je okrene, dok joj je srce tako bilo da se sva tresla a strah od njegove snage i njena živčana i slabost su joj podsecali noge! Šta da radi? Kad bi samo prestao ... kad ne bi nikad prestao!
– Kažite da pristajete! – Njegova usta su se nad nosila nad njena, a njegove oči su joj bile tako blizu da s su izgledale ogromne, kao da ispunjavaju ceo svet. – Recite da pristajete ili ću ...
Ona prošaputa »Pristajem« čak i pre nego što promisli. Izgledalo je kao da joj je on silom izmamio reč i kao da ju je ona izgovorila bez volje. Ali čim ju je izgovorila na dušu joj se spusti iznenada mir, u glavi joj se prestade vrteti, pa čak i opijenost od konjaka beše slabija. Obećala mu je da će se udati za njega, iako nije imala nameru da mu obeća. Ni sama nije znala kako je do toga došlo, ali se nije kajala. Sad joj je izgledalo prirodno što je pristala – skoro kao da se umešalo samo priviđenje, kao da je mesto nje njeno pitanje rešila neka ruka snažnija od njene.
Kad Skarlet progovori on brzo odahnu, pa se naže kao da će je opet poljubiti, a ona sklopi oči nagnuvši glavu unazad. Ali se on povuče i ona se malo razočara. Izgledalo joj je čudno da je neko tako ljubi, a ipak je bilo nekako uzbudljivo.
On je sedeo vrlo mirno neko vreme držeći njenu glavu na svome ramenu i, kao s nekim voljnim naporom, njegovo drhtanje mišica prestade. Odmače se malo od nje i pogleda je ozbiljno. Ona otvori oči i vide da onog strašnog izraza beše nestalo s njegovog lica. Ali nikako nije mogla da izdrži njegov pogled, nego obori oči i sva porumene od neke zbunjenosti.
Kad progovori glas mu beše sasvim miran.
– Jeste li stvarno mislili što ste rekli? Ne želite da povučete reč?
– Ne želim.
– To nije samo zato što sam vas ja... kako da kažem ... »podigao sa zemlje svojim žarom?«
Skarlet je ćutala jer nije znala šta da odgovori, a bilo joj je nemoguće da izdrži Retov pogled. On je dohvati prstima za podbradak i podiže joj glavu.
– Ja sam vam rekao jednoga dana da mogu sve da podnesem s vaše strane, osim laži. I sad tražim istinu. Kažite mi tačno zašto ste pristali?
Ona još nije mogla da nađe reči, ali pošto joj se beše vratila izvesna pribranost, ona zadrža oči smerno oborene i izdiže uglove usana u lak osmeh.
– Gledajte u mene. Je li zbog novca?
– Bože, Rete, kakvo je to pitanje?
– Gledajte u mene i nemojte da pokušavate da mi se umiljavate. Ja nisam ni Čarls, ni Frenk, ni neki od vaših udvarača iz Pokrajine da me zanesu vaše drhtave trepavice. Je li zbog moga novca?
– Pa... jeste, unekoliko.
– Unekoliko?
Nije izgledalo da mu je to krivo. On brzo uzdahnu i ukloni iz svojih očiju plamičak radosti koju behu izazvale Skarletine reči, radosti koju ona ne beše u stanju da primeti usled svoje prevelike zbunjenosti.
– Pa – reče ona braneći se nemoćno – novac je uvek koristan, znate i sami, Rete, a bog zna da mi Frenk nije mnogo ostavio. Ali i inače, Rete, mi se tako slažemo. Vi ste jedini čovek koga sam videla a koji može da otrpi da čuje istinu od jedne žene, i prijatno je imati za muža čoveka koji me ne smatra za glupu gusku i koji ne očekuje od mene da ga lažem ... a... i onako... vi mi se dopadate.
– Dopadam vam se?
– Pa... – poče ona razdražljivo – ako bih rekla da vas ludo volim ja bih vas slagala, a što je još gore, vi biste to znali.
– Ponekad mi se čini da vi isuviše daleko idete sa svojom istinom, srce moje. Zar vam se ne čini da bi vam bilo zgodnije da mi kažete: »Volim vas, Rete«, makar i ne mislili to?
»Šta on time hoće da kaže?« – pitala se ona i još više se zbuni. Izgledao je tako čudan, pun željnog iščekivanja, pomalo uvređen i podrugljiv. Skide ruke s nje i zabi ih duboko u džepove od pantalona a ona opazi kako ih je stisnuo u pesnice.
»Kazaću mu istinu, makar me to koštalo muža« – pomisli ona sumorno, a u njoj sve uzavre kao i uvek kad bi Ret govorio tim podsmešljivim tonom.
– Rete, to bi bila laž, a zašto da igramo tu glupu komediju? Vi mi se dopadate, kao što rekoh maločas. Vi ste mi sami rekli jednom da me ne volite, jer imamo mnogo zajedničkoga. Dva otpadnika, rekli ste vi...
– O, bože! – prošapta on brzo, okrenuvši glavu ustranu. – Uhvatio sam se sam u svoju mrežu.
– Šta kažete?
– Ništa – reče on i pogleda u nju nasmejavši se, ali to nije bio veseo smeh. – Sami odredite dan, draga moja – i opet se nasmeja, saže se i poljubi joj ruke. Njoj beše milo kad vide da je njegovo neraspoloženje prošlo i da je sad opet veseo, pa se i sama nasmeši.
On se neko vreme igrao njenom rukom, pa se nasmeja prema njoj.
– Jeste li nekad čitali roman u kome se hladna žena zaljubljuje u svoga sopstvenog muža?
– Vi znate da ja ne čitam romane – reče ona trudeći se da uzme isti šaljivi ton, pa nastavi: – A osim toga vi ste sami jednom rekli da je najstrašniji nedostatak ukusa kad su muž i žena zaljubljeni jedno u drugo.
– Oh, boga mu, izgleda da sam ja nekad govorio isuviše glupih stvari – odgovori on i naglo skoči na noge.
– Nemojte da psujete.
– Moraćete da se naviknete na to, pa čak da naučite da i vi psujete. Moraćete da se priviknete na sve moje ružne navike. Time ćete jednim delom platiti zato što ... vam se dopadam a i što ćete da zgrabite u svoje šapice moje pare.
– Eh, nemojte sad odmah da se vređate zato što vas nisam lagala i što vam nisam dala da budete uobraženi. Ni vi niste zaljubljeni u mene, zar ne? Zašto onda da ja budem zaljubljena u vas?
– Ne, draga moja, ja nisam zaljubljen u vas ništa više nego što ste vi u mene, a i da jesam vi biste bili poslednja osoba kojoj bih to kazao. Neka je sam bog na pomoći čoveku koji se ikad stvarno zaljubi u vas. Vi biste mu razbili srce, mila moja svirepa rušilačka mačkice, tako bezobzirna i samopouzdana da se čak i ne stara da uvuče nokte!
Trže je i natera da ustane, pa je opet poljubi, ali ovoga put su njegove usne bile drukčije, jer je izgedalo da se ne osvrće na to da li će nju boleti... izgledalo je kao da hoće da je zaboli, da je uvredi. Njegove usne skliznuše niz njeno grlo, pa ih najzad stade pritiskivati preko svile na njenim prsima tako snažno i dugo da joj je njegov dah prosto palio kožu. Ona se mučila da ga rukama odgurne izrazom povređene čednosti.
– Vi nemate prava! Kako se usuđujete? .
– Srce vam lupa kao kod zeca – reče on podrugljivo. – Da sam uobražen ja bih rekao da tuče suviše brzo za srce koje oseća samo simpatiju. Prestanite da se rogušite. Što se držite kao neka oskrnavljena devica? Kažite mi šta da vam donesem iz Engleske. Prsten? Kakav prsten želite?
Ona se za trenutak kolebala između interesovanja za njegove poslednje reči i ženske želje da produži tu scenu punu ljutnje i durenja.
– Pa... jedan brilijantski prsten ... i, slušajte Rete, kupite jedan s velikim kamenom.
– Da biste mogli da se razmećete pred vašim osiromašenim prijateljicama i govorite: »Gledajte šta sam ulovila!« Vrlo dobro, dobićete krupan kamen, tako krupan da će vaše manje srećne prijateljice moći da se teše šaputanjem da je zaista strašno prosto nositi tako krupno kamenje.
I naglo pođe preko sobe, a ona začuđeno pođe za njim prema zatvorenim vratima.
– Šta vam je? Kuda idete?
– U svoj stan da dovršim pakovanje.
– Oh, pa ...
– Pa, šta?
– Ništa. Želim vam prijatno putovanje.
– Hvala.
On otvori vrata i iziđe u hol. Skarlet je išla u stopu za njim malo zbunjena, malo razočarana, kao nekim naglim preokretom. On navuče kaput, pa uze rukavice i šešir.
– Pisaću vam. Izvestite me ako se predomislite. – A zar nećete ...
– Šta?
– Zar me nećete poljubiti na rastanku? – šapnu ona, pazeći da je ne čuje ko iz kuće.

– Zar ne mislite da je bilo dosta ljubljenja za večeras? – odgovori on i stade se bezobrazno smejati prama njoj. – Kad čovek pomisli da jedna čedna, lepo vaspitana mlada žena... Eto, zar vam nisam rekao da ćete uživati?
– Oh, vi ste nemogući – viknu ona gnevno, ne vodeći računa da li će je Mami čuti. – I ne interesuje me ni da li ćete se ikad vratiti natrag.
Okrete se i ponosno pođe uz stepenice, očekujući da oseti njegovu toplu ruku na svojoj mišici da je zaustavi. Ali on širom otvori prednja vrata i u kuću prodre talas hladnog vazduha.
– Ali ću se ja vratiti natrag – reče on i iziđe, ostavljajući je pri dnu stepenica da gleda u vrata koja se zatvaraju.
Prsten koji joj Ret donese iz Engleske beše zaista veliki, tako veliki da je Skarlet bila u neprilici da li da ga nosi. Ona je volela raskošan i skup nakit, ali je imala neko nelagodno osećanje da svako, i to s punim pravom, govori kako je prsten prostački. U sredini je bio brilijant od četiri karata, a oko njega izvestan broj smaragda. Dopirao joj je sve do zglavka na prstu i činio utisak da je težak ruci. Skarlet je pomalo sumnjala da je Ret dao sebi naročitog truda dok je postigao da mu se takav prsten izradi i iz čiste pakosti poručivao ga da bude što razmetljiviji.
Sve do Retovog povratka u Atlantu i dok ne stavi prsten na prst ona ne beše nikom kazala ništa, čak ni članovima svoje porodice, o svojim namerama, a kad objavi svoju veridbu onda izbi prava bura od ogovaranja. Još od onog događaja sa Klenom Skarlet i Ret su bili dva najomrznutija građanina, osim Jenkija i kuferaša. Svako je negodovao protiv Skarlete još od onog davno minulog dana kad je ona skinula crninu koju je nosila za Čarlsom Hamiltonom. Opšte negodovanje je postalo još jače kad je počela da radi sa strugarama, zbog njenog neženstvenog ponašanja i nedostatka stidljivosti kad se pokazivala u drugom stanju, kao i zbog mnogih drugih stvari. Ali kad je ona svojim ponašanjem prouzrokovala smrt Frenka i Tomilja i dovela u opasnost živote dvanaestorice drugih ljudi, negodovanje se rasplamte u opštu osudu.
A što se tiče Reta, on je uživao mržnju varoši još od svoga špekulisanja za vreme rata, a ni kasnije nije postao nimalo omiljeniji kod svojih sugrađana druženjem sa republikancima. Ali, što je najčudnije, činjenica da je spasao živote nekih od najistaknutijih građana Atlante bila je povod koji je izazvao najljuću mržnju protiv njega kod gospođa grada Atlante.
Nije njima bilo krivo što su njihovi ljudi ostali živi. One su se strašno ljutile što za spas života svojih ljudi imaju da blagodare čoveku kao što je Ret i uz to tako nezgodnoj podvali. Nekoliko meseci su se one grčevito uvijale od muke pred smehom i prezirom Jenkija, i gospođe su govorile i osećale da bi Ret, da mu je zaista dobro Klena ležalo na srcu, izveo onu stvar na mnogo pristojniji način. Govorile su da je on s planom uvukao u to Bel Votling, samo da bi čestite stanovnike varoši doveo u sraman položaj. Zato nije ni zaslužio zahvalnost za spašavanje njihovih ljudi, kao ni oproštaj za prošle grehove. Te žene, tako gotove da pokažu ljubaznost, tako nežne prema ožalošćenim, tako neumorne u doba nevolje, mogle su da budu neumoljive kao furije prema svakom izdajniku koji bi prekršio neki od sitnih nepisanih zakona. Ti zakoni su bili vrlo jednostavni: poštovanje Konfederacije kao svetinje, poštovanje veterana, poštovanje starih formi, ponos u siromaštvu, izdašna ruka prema prijateljima i mržnja do smrti prema Jenkima. A Skarlet i Ret, svako za sebe i zajedno, bili su povredili svaki propis tih zakona. Ljudi čije je živote Ret spasao trudili su se da nateraju svoje žene da ćute, ali su imali vrlo mali uspeh u tome. I pre objavljivanja predstojećeg braka njih dvoje su bili već dovoljno omrznuti, ali je svet ipak mogao još da bude učtiv prema njima na izvestan čisto formalan način. Ali sad nije više bila moguća ni ta hladna uljudnost. Vest o njihovoj veridbi pala je kao neka iznenadna i gromovita bomba koja je potresla celu varoš, pa su čak i žene vrlo blagog raspoloženja vatreno iskazivale svoje mišljenje. Da se uda tek što je istekla jedna godina od Frenkove smrti!
I to ona koja ga je zapravo ubila! Da se uda za toga Batlera koji je vlasnik javne kuće i udružuje se sa Jenkima i kuferašima u svakovrsnim lopovskim poduhvatima!
Svaki od njih se posebno još i mogao podnositi, ali drsko udruživanje Skarlete i Reta bilo je suviše da bi se moglo podneti. Oboje su prosti i niski! Trebalo bi ih prognati iz grada!
Atlanta bi možda mogla da bude i širokogrudija prema njima da novost o njihovoj veridbi nije stigla baš u vreme kad su Skalavazi i kuferaši bili u očima građana omrznutiji nego ikad ranije. Javno neraspoloženje protiv Jenkija i svih njihovih saveznika beše dostiglo do belog usijanja baš u vreme kad grad saznade za njihovu veridbu, jer je baš tada bila pala poslednja tvrđava otpora Džordžije protiv Jenkija. Duga borba koja je počela kad je Šerman krenuo prema Jugu s položaja više Daltona, pre četiri godine, najzad je dostigla svoj vrhunac i poniženje države beše potpuno.
Behu prošle već tri godine Rekonstrukcije, tri godine terora. Svi su mislili da su prilike tako rđave kako uopšte mogu biti. Ali je sad Džordžija počela da uviđa da je Rekonstrukcija u svom najcrnjem obliku tek počela.
Za te tri godine Federalna vlada se trudila da Džordžiji nametne tuđa shvatanja i tuđinsku vladavinu i to uz pomoć vojske za sprovođenje svojih naređenja, pa je imala i priličan uspeh. Ali je samo snaga vojske održavala novi režim. Država je bila pod vladom Jenkija, ali ne s pristankom države. Vođe Džordžije su i dalje vodile borbu za pravo države da sama sobom upravlja prema svojim vlastitim shvatanjima. Oni su se neprekidno protivili svim nastojanjima da ih nateraju da se poklone i da prime diktat Vašingtona kao zakon za svoju državu.
Vlada Džordžije nije nikad zvanično kapitulirala, ali je to bila uzaludna borba, borba uvek unapred izgubljena. Bila je to borba u kojoj se nije moglo pobediti, ali koja je bar odlagala ono što je bilo neizbežno. Već su mnoge države na Jugu imale nepismeno crnce na visokim položajima i skupštine u kojima su glavnu reč vodili crnci i kuferaši. Ali je Džordžija svojim upornim odupiranjem sve dosad bila izbegla svoje krajnje uniženje. Kroz veći deo te tri godine najviša vlast države bila je ostala u rukama belih ljudi i demokrata. Pošto je svuda oko njih bila 201
vojska Jenkija, činovnici nisu mogli da rade skoro nišfa drugo osim da protestuju i da se odupiru. Njihova vlast je bila samo po imenu njihova, ali su bar bili u stanju da upravu države zadrže u rukama Džordžijanaca. Sad im je i taj bedem bio pao.
Baš kao što je Džonston sa svojim ljudima pre četiri godine bio teran stopu po stopu od Daltona do Atlante, tako su sad i demokrati Džordžije bili suzbijani unazad sve od 1865. godine. Vlast koju je Federalna vlada imala nad državnim poslovima i nad životima njenih građana stalno je bivala sve veća. Dolazila je sila za silom, a vojni propisi su bivali sve mnogobrojniji te su građansku vlast činili sve nemoćnijom. Najzad, proglašenjem Džordžije za vojnu provinciju i crnci su dobili pravo glasa, bilo da je to državni zakon dopuštao ili ne.
Na nedelju dana pre nego što su Skarlet i Ret objavili svoju veridbu održani su izbori za guvernera države. Južni demokrati su imali kao kandidata Džona B. Gordona, jednoga od najomiljenijih i najuvaženijih ljudi Džordžije. Njegov protivnik je bio neki republikanac po imenu Bulok. Izbori su trajali tri dana, umesto da traju svega jedan. Puni vozovi crnaca bacani su iz varoši u varoš i glasali u svakom glasačkom mestu duž pruge. Razume se da je Bulok pobedio.
Ako je Šermanovo zauzimanje Džordžije izazvalo ogorčenje, ovo osvajanje najvišeg položaja u državi izazvalo je tako silno ogorčenje za kakvo država niie znala ranije. Atlanta i Džordžija su kipele od gneva i besnele.
A Ret je bio prijatelj omrznutog Buloka.
Skarlet, sa svojim običnim neosvrtanjem na sve stvari koje nisu neposredno ispred njenog nosa, jedva ako je i znala da se vrše neki izbori. Ret nije imao nikakvog učešća u tim izborima, a njegovi odnosi s Jenkima nisu bili ništa drukčiji nego što su bili ranije. Ali je ostajala činjenica da je Ret Skalavag i Bulokov prijatelj. A ako se brak ostvari i Skarlet će se pretvoriti u Skalavaga. Atlanta nije bila nimalo raspoložena da bude širokogruda i milostiva prema ma kome u neprijateljskom taboru, te kad je stigla vest o veridbi baš u to doba, varoš se prisećala svih rđavih stvari o Retu i Skarleti a nijedne lepe. Skarlet je znala da se varoš uzrujava, ali nije imala pojma o neprijateljskom raspoloženju javnog mnenja sve dok gđa Merivedar, nagnana svojim crkvenim društvom, ne primi na sebe da govori s njom radi njenog ličnog dobra.
– Zato što ti je majka mrtva, a gospođica Piti nije udata i nije pozvana da govori o takvim stvarima... to ja... ovaj, uzimam na sebe da razgovaram s tobom, Skarlet, i da te upozorim. Kapetan Batler nije čovek za koga se može udati bilo koja žena iz dobre porodice. On je...
– On je ipak umeo da spase glavu čika Merivedaru i vašem nećaku.
Gđa Merivedar se nape od silne važnosti. Na čitav čas pre toga ona je imala vrlo vatreno raspravljanje sa dedom. Stari je bio primetio da ona sigurno ne ceni mnogo njegov život kad ne oseća nikakvu zahvalnost prema Retu Batleru, baš iako je taj čovek Skalavag i pustolov.
– On je to uradio samo da nas sve osramoti, Skarlet, da nas dovede u nepriliku pred Jenkima – nastavi gđa Merivedar. – Ti znaš isto tako dobro kao i ja da je taj čovek jedan avanturista. To je on oduvek bio, a sad je sasvim odvratan. On, prosto, nije čovek koga pristojan svet može da prima.
– Zar nije? To je čudno, gospođo Merivedar. On je često bio u vašem salonu za vreme rata. Pa je Mejbeli dao i svilu za njenu venčanu haljinu. Ili, da se ja možda ne varam?
– Stvari su bile sasvim drukčije za vreme rata i pristojan svet se onda družio s ljudima koji nisu bili potpuno ... Sve se to radilo za našu Stvar i sve je onda bilo u redu. Ti svakako ne možeš ozbiljno misliti da se udaš za čoveka koji nije bio u vojsci i koji se rugao ljudima što su stupali u nju?
– On je bio u vojsci. Bio je u vojsci punih osam meseci. Učestvovao je u poslednjim bitkama, borio se kod Frenklina, i bio je sa generalom Džonstonom kad se predao.
– Ja za to nisam znala – reče gđa Merivedar i izgledaše kao da ne veruje. – Ali nije bio ranjen – dodade ona likujući.
– Mnogi ljudi nisu bili ranjeni.
– Svako ko je nešto značio bio je ranjen. Ja bar ne znam nikoga ko nije bio rajen.
Skarlet to natera da plane.
– Onda bih ja rekla da ljudi koje ste vi poznavali nisu bili toliko bistri da znaju kako da se zaklone od kiše... ili od metaka. A sad dopustite, gospođo Merivedar, da vam kažem, pa možete ići da kažete svojim prijateljima koji se mešaju u tuđe poslove, da ću se ja udati za kapetana Batlera pa ne bih marila čak ni da se borio na strani Jenkija.
Kad uvažena stara gospođa iziđe iz kuće s šeširom koji joj je poigravao na glavi od silne ljutine, Skarlet je znala da sad ima u njoj otvorenog neprijatelja umesto neraspoloženog prijatelja. Ali nije marila. Njoj ne može sad škoditi ništa što bi gđa Merivedar mogla reći ili uraditi. Ona nije marila ni za šta što ma ko kaže... ma ko osim Mami.
Skarlet je podnela nesvest tetke Piti kad je čula novost i prikupila snagu da vidi kako Ašli odjednom izgleda star i kako izbegava njen pogled kad joj je poželeo sreću. Smejala se i ljutila na pisma tetaka Eulali i Pauline iz Čarlstona, zaprepašćenih vešću o njenoj udaji, koje su joj govorile da će to upropastiti ne samo njen položaj u društvu, nego će dovesti u opasnost i njihov. Čak se nasmejala i kad je Melani zabrinuto, nabranog čela, pošteno rekla: »Kapetan Batler je, naravno, mnogo bolji nego što su mnogi ljudi voljni da shvate, tako je dobar i bistar. Kako je samo spasao Ašlija. A osim toga, on se borio i u vojsci Konfederacije. Ali, Skarlet, zar ne bi bilo bolje da se ne odlučuješ tako brzo?«
Ne, ona nije marila za ono što ma ko kaže, osim Mami.
– Ja vidila kako ti činiš mnogo stvari što hoče boli gospa Elen, da je ono živo. I sve to činilo mene mlogo žao. Ali, to sad još mlogo više strašno da se udaiš za propalica. Jeste, gospa. Ja kažim propalica. Nemoj ti sad mene kažiš on od dobro famili. To nema ništa razlika. Propalica dodži i od dobro famili kao i od nisko, pa opet propalica. Jeste, gospa Skahlet. Ja videlo kad ti uzmi gos'n Čarls od gospojica Honi kad ti ne mariš ništa za nega. I ja vidim kako ti kradiš gos'n Frenk od tvoje rođeno sestra. I ja držim moje jezik za zuba za mnogo stvar što učinio, kad ti prodaiš rđavo drva kako dobro, i kad ti lažiš za drugo gos'n što prodaji drva, i kad idiš u kola sam i kad ti zoviš crno i belo ološ napadni tebe i činiš siroto gos'n Frenk pogini, i kad ne dajiš siroto robijaš jedi dosta, samo kolko drži negovo života u telo. Ja uvek drži moje jezik za zuba iako ja čuji kako gospa Elen u obetana zemlja kaži mene: »Mami, Mami, ti ne pazi dobro moji dete!« Jeste, gospa. Ja trpim sve to, ali ja ne hoče trpim sad ovaj sramota, gospa Skahlet. Ti ne može uda za propalica. Ne kad ja budi živa.
– Ja mislim da se ti zaboravljaš, Mami.
– A i odavno trebalo da zaboravim. Ako ja ne kažim ovaj reč za tebe, ko hoče kaži tebe?
– Ja sam nešto razmišljala, Mami, pa sam rešila da će biti najbolje da ideš natrag na Taru. Ja ću ti dati nešto para, pa...
Mami se isprsi u svoj svojoj dostojanstvenosti.
– Ja sad slobodna, gospa Skahlet. Ti ne može pošliš mene tamo kad ja neče idi. A kat ja idim natrag na Tara, ja idim samo kad ti idiš s mene. Ja neče ostavi dete ot gospa Elen, i nema niko može mene natera radim tako nešto. I ja neče ostavim mali unuče ot gospa Elen na propalica očuh da on njemu vaspita. Ja sad ovde i ovde ostani.
– Ja neću dopustiti da budeš u kući a da si neučtiva prema kapetanu Batleru. Ja ću se udati za njega i tu nema više nikakvog razgovora.
– Tu ima bude još mnogo razgovora – odgovori Mami lagano, a u njenim ljutitim očima se ukaza borbeni sjaj.
– Samo ja nikad ne mislio ja hoče mora kaži to za krf ot gospa Elen. Ali, gospa Skahlet, slušaj malo mene. Ti ništa drugo nego samo mazga u konski oprema. Ti možeš češeš jedno mazga glava i gladiš negovo koža, i metniš mnogo mezing na ceo negovo oprema i pregneš nega. u fino kola. Ali on opet samo mazga. On ne može prevari nikome. Ti može ima svileno halina, i strugara, i puno pare, i može diži visoko glava kako da jeste krasno kon, ali ti opet samo jedan mazga. Ti ne može prevariš nikome. I ono čovek Batler, on dodži od dobro famili, i ono svesjajno i ugladženo kako jedno kon za trka, ali i ono samo jedno mazga u konski oprema, baš kako ti.
I Mami upravi oštar i prodoran pogled u svoju gospodaricu. Skarlet je prosto zanemela i drhtala od ljutine zbog te uvrede.
– Ako ti kažiš da hoči uda za nega, onda ti hoče radi to, zašto ima mazga glava. Samo pamtiš ovo, gospa Skahlet, ja neče ostavi tebe. Ja hoče ostani ovde i hoče vidi i taj čudo.
I ne čekajući na njen odgovor Mami se okrete i ostavi Skarlet, a da je rekla i »Videćeš me još kod Filipa!«{23} njem ton ne bi mogao biti značajniji.
Dok su bili na svadbenom putu u Nju Orleansu Skarlet ispriča Retu Mamine reči. Na njeno veliko iznenađenje i ljutinu, on se nasmeja Maminoj izjavi o konjima i mazgama.
– Ja nisam nikad čuo duboku istinu iskazanu tako sažeto – reče on. – Mami je mudro staro stvorenje i jedna od malog broja ličnosti koje ja znam čije bih uvaženje i naklonost voleo da zadobijem. Ali pošto sam samo mazga, sigurno neću dobiti ni jedno ni drugo. Čak je odbila da primi i zlatnik od deset dolara, koji sam joj ja, kao revnosan mladoženja, ponudio na dan venčanja. Ja sam retko viđao ljude koji se ne bi rastopili od miline kad vide novac. Ali me je ona pogledala pravo u oči i zahvalila, objašnjavajući da ona nije slobodna crnkinja te joj ne treba novac.
– Zašto to nju tako dira? Zašto svi oni kakoću o meni kao misirske kokoši? Moja je lična stvar za koga ću se udati i koliko ću se puta udavati. Ja sam uvek gledala svoj posao. Zašto i drugi svet ne gleda svoj posao?
– Srce moje, svet ti može, tako reći, sve oprostiti, ali ti neće oprostiti ako gledaš samo svoj posao. A zašto ti moraš da maučeš kao poparena mačka? Ti si često govorila da ne mariš za ono što svet govori o tebi. Pa zašto sad to ne dokažeš? Ti znaš da si se dosad u mnogo sitnijim stvarima izlagala njihovom kritikovanju, pa ne možeš očekivati da ćeš se izvući od njihovog ogovaranja i a ovoj krupnoj stvari. Ti si znala da će biti ogovaranja ako se udaš za ovakvog pokvarenjaka kao što sam ja. Da sam neka propalica niskog porekla i siromašnog stanja niko se ne bi ljutio za to. Ali bogat, imućan a propalica... to se, razume se, ne može oprostiti.
– Ja bih želela da ti ponekad i ozbiljno govoriš.
– Ja govorim sasvim ozbiljno. Pobožnima nikad nije milo kad vide da bezbožnici napreduju. Veselo samo, Skarlet! Zar se ne sećaš kako si mi jednom prilikom rekla da je glavni razlog zbog koga želiš da imaš puno para jedino to da bi mogla da svakome kažeš da ide do đavola? Eto, sad imaš priliku za to.
– Ali ti si bio glavni kome sam to želela da kažem – reče Skarlet i nasmeja se.
– Pa zar ne želiš još i sad da mi kažeš da idem do đavola?
– Ne tako često kao pre.
– Reči samo kad god ti dođe volja, ako ti to pravi zadovoljstvo.
– Ne pravi mi baš osobito zadovoljstvo – reče Skarlet, pa ga nagnuvši se poljubi nemarno. Njegove oči zaigraše i preleteše brzo preko njenog lica tražeći u njenim očima nešto što ne nađoše, pa se nasmeja kratko.
–  Zaboravi Atlantu. Zaboravi sve one stare pakosnice. Ja sam te doveo u Nju Orleans provoda radi i nameravam da ti to pružim.

PETI DEO
XLVIII
Provodila se, mnogo se bolje provodila nego što je to ikada bio slučaj od proleća pred sam rat. Nju Orleans je bilo divno, tako zanosno mesto i ona se bacila u njegova uživanja sa žudnjom nekog iznenada pomilovanog doživotnog robijaša. Kuferaši su pljačkali grad, mnogi čestiti ljudi su bili izbačeni iz svojih domova i nisu znali šta će sutra jesti, a jedan crnac je sedeo na stolici namesnika guvernera. Ali Nju Orleans koji je Ret njoj pokazivao bio je najveselije mesto koje je ona dotle bila videla. Ljudi koje je sretala izgledali su da imaju novaca koliko im je volja, a nikakvih briga na svetu.
Ret je upoznao s desetinama žena, lepih žena u sjajnim toaletama, sa ženama koje su imale meke ruke na kojima nije bilo tragova teškog rada, sa ženama koje su se smejale na najmanji povod, a nikad nisu govorile o mučnim stvarima ni o teškim vremenima. A ljudi s kojima se upoznavala... što su to bili divni ljudi! Koliko različiti od ljudi u Atlanti... Kako su se otimali da igraju s njom, pravili joj najneobičnije komplimente, kao da je sasvim mlada lepotica. Svi su ti ljudi imali u sebi, kao i Ret, nečeg tvrdog i drskog. Oči su im uvek bile budne i na oprezi, kao kod ljudi koji su suviše dugo živeli u opasnosti i ne mogu više nikako da budu bezbrižni. Izgledalo je da nemaju ni prošlosti ni budućnosti, i svi su učtivo izbegavali da Skarleti odgovore na pitanja kad bi ona, razgovora radi, upitala nekog šta je i gde je bio pre nego što je došao u Nju Crleans. To je već samo po sebi bilo čudno, jer je u Atlanti svaki čestit pridošlica sam žurio da pokaže svoja kreditna pisma, pričao s ponosom o svome zavičaju i porodici, i nadugačko raspredao o zapletenoj mreži svojih srodničkih veza širom celog Juga.
A ovi ljudi su svi od reda bili nekako ćutljivi i birali vrlo brižljivo reči kad su govorili. Ponekad, kad bi Ret bio nasamo s njima a ona bila u susednoj sobi, čula bi smeh i uhvatila pokoji odlomak razgovora koji za nju nije značio ništa, poneki odlomak reči, čudnovata imena iz dana blokade: Kuba, Nasau, pa nešto o zlatnoj groznici i preotimanju rudnih nalazišta, trgovini oružjem i krijumčarenju, o Nikaragvi i Viljemu Vokeru{24}, i o tome kako je umro prislonjen uz jedan zid u Traksilji. Jednom kad je iznenada ušla učinila je kraj razgovoru o nečemu što je bilo u vezi s odmetnicima Kvantrilove bande{25} i slučajno čula imena Frenka i Džesi Džemsa{26}.
Ali svi su se odlikovali lepim ponašanjem, bili divno odeveni i svi joj se očevidno divili, i Skarleti nije nimalo smetalo što oni najviše vole da govore samo o sadašnjici. Za nju je bilo važno da su sve to Retovi prijatelji i da imaju prostrane kuće i divna kola kojima su često izvozili nju i Reta, pozivali ih na večere i priređivali društvena primanja u njihovu čast. Skarleti su se veoma dopadali, a Reta je zanimalo kad mu ona saopšti to svoje mišljenje.
– Ja sam i mislio da će ti se oni dopasti – reče on i nasmeja se.
– A zašto da ne? – upita ona s probuđenim podozrenjem, kao i uvek kad se on smejao.
– Zato što su to sve otpadnici, šugave ovce, pustolovi i kuferaški aristokrati. Svi su zaradili pare špekulišući hranom kao i tvoj dragi mužić, ili na sumnjivim liferacijama državi, ili ma kakvim sumnjivim pothvatima koji ne bi mogli da izdrže čestitu kontrolu.
– Ja to ne verujem. Ti hoćeš mene da peckaš. To su tako divni ljudi.
– Najkrasniji ljudi u ovoj varoši skapavaju od gladi – reče Ret. – I žive otmeno u straćarama, a ja sumnjam da bih mogao biti primljen u te straćare. Znaš, draga moja, ja sam i sam bio umešan u neke ne baš čiste poslove za vreme rata u ovom mestu, a ovi ljudi imaju vraški dobro pamćenje. Skarlet, ti si moj nepresušni izvor uveseljavanja. Ti nepogrešivo umeš da zavoliš ljude s kojima ne bi trebalo ni da progovoriš i da uradiš stvari koja ne bi smela da radiš.
– Ali to su tvoji prijatelji!
– Oh, pa ja volim pustolove. Ja sam svoju ranu mladost proveo kao kockar na jednom rečnom brodu, pa sam u stanju da razumem takve ljude. Ali ja nisam slep da ne vidim šta su oni u stvari. Dok ti... – i opet se stade smejati – ti nemaš razvijen duh za ljude kad ih treba proceniti, nesposobna si da praviš razliku između valjanih i nevaljalih. Ja ponekad mislim da su jedine otmene gospođe s kojima si ti imala veze tvoja majka i gospođa Meli, a izgleda da nijedna od njih nije na tebe nimalo uticala.
– Meli! Ta ona je glupa kao panj, nema pojma o odevanju i ne zna ni dve reči da progovori.
– Poštedite me od svoje ljubomore, gospođo. Lepota ne sačinjava damu, niti oblačenje otmenu gospođu.
– Zar zbilja ne čini? Pričekaj samo malo, Rete Batlere, sad kad ja imam ... kad mi imamo novaca ja ću biti najotmenija dama koju si ikad video.
– Čekaću, i jako će me zanimati – reče on.
Ali mnogo uzbudljivije od ljudi bile su haljine koje joj je Ret kupovao, vodeći nadzor nad njenim izborom boja, materijala i krojeva. Obruči i krinolini behu izišli iz mode, a novi krojevi su bili prekrasni sa skutovima zabačenim unazad, sa turnirima iskićenim cvećem i masnicama i slapovima lake čipke. Ona se sećala čednih krinolina iz godina rata i osećala se pomalo u neprilici što su te nove suknje jasno ocrtavale njene oblike. Slatke male kapice u stvari i nisu bile kapice nego pljosnate stvarčice koje su se nosile namaknute na jedno oko, pretrpane voćem i cvećem, lelujavim perima i lepršavim pantljikama. (Samo još da Ret nije bio tako lud i da joj nije spalio lažne vitice koje je bila kupila da uveća punđu od svoje indijanski prave kose koja je štrcala pozadi tih malih šeširića!) Pa divno donje rublje izrađeno u nekom manastiru! Kako je divno i koliko garnitura ima! Dnevne i noćne košulje od lanenog platna ukrašene nežnim vezom i sićušnim resama! I svilene papučice koje joj je Ret poklonio! Imale su potpetice visoke tri palca i ogromne, sjajne velike kopče od sedefa. Pa svilene čarape, čitavo tuce, i nijedne s pamučnim risom. Čitavo bogatstvo!
Ne štedeći kupovala je poklone za rodbinu. Malog, čupavog bernardinca za Veida, koji je uvek čeznuo za njim, pravo persijsko mače za malog Boa, koralnu narukvicu za Elu, tešku ogrlicu sa priveskom od mesečevog kamena za tetku Piti, celokupna Šekspirova dela za Melani i Ašlija, bogato ukrašenu livreju zajedno sa visokim kočijaškim cilindrom i perom za čika Petra, komade štofa za haljine za Dilsi i kuvaricu, i skupe poklone za svakog pojedinog žitelja na Tari.
– A šta si kupila za Mami? – upita Ret, pregledajući gomilu darova rasturenu po krevetu u njihovoj hotelskoj sobi, pošto odnese kuće i mače u sobu za toaletu.
– Baš ništa. Ona je bila odvratna. Zašto da joj pravim poklon kad nas je nazvala mazgama?
– Zašto se ti tako ljutiš kad čuješ istinu, zlato moje? Moraš uzeti neki poklon za Mami. Nju bi do srca uvredilo kad ti to ne bi učinila – a srce kao što je njeno isuviše je dragoceno da bi se moglo dopustiti da se tako vređa.
– Ja joj neću odneti ništa. Ona to ne zaslužuje.
– Onda ću joj ja odneti. Sećam se da je moja crna dadilja govorila uvek da bi kad pođe u raj želela suknju od teškog tafta tako krutog da bi mogla da stoji sama za sebe i da tako šušti da i sam gospod bog pomisli da je napravljena od anđelskih krila. Kupicu Mami nešto crvenog tafta i daću da se napravi elegantna suknja.
– Ona je neće hteti da primi od tebe. Pre će umreti nego što će pristati da je nosi.
– Ja u to ne sumnjam, ali ću ja ipak da napravim taj gest.
Radnje su u Nju Orleansu bile tako bogate i tako pune iskušenja, a kupovanje s Retom bilo je tako uzbudljiv događaj. Ali jesti u restoranu s njim bilo je još uzbudljivija stvar, jer je on znao šta da poruči i kako bi to trebalo da bude spremljeno. Vina, likeri i šampanjac u Nju Orleansu bili su nešto novo i radosno za nju koja je dotle znala samo za domaće vino od duda i od kupina, i za bocu »za nesvest« tetke Piti. Ali, oh, hrana koju je Ret poručivao! Hrana je bila još najbolje od svega. Sećajući se gorkih dana gladi na Tari i svog nekadašnjeg oskudevanja, Skarlet je osećala da se ne može nasititi tih jela. Mali morski rakovi spravljeni po kreolski, golubovi u vinu, ostrige u trošnim paštetama punim mlečnoga soka, gljive, pa rižota i ćureće džigerice, ribe vešto pečene u masnoj hartiji. Ona se prosto nije mogla zasititi, jer kad god bi se setila večitog suvog graška i slatkih krompira svakodnevno iznošenih na sto na Tari osećala je novu želju da se nahrani tim kreolskim jelima.
– Ti jedeš kao da ti je svaki obed poslednji – reče joj Ret. – Ne grebi tanjir, Skarlet, ja sam uveren da u kujni ima još toga. Treba samo da narediš kelneru. Ako ne prestaneš da budeš tako proždrljiva bićeš uskoro debela kao gospođe na Kubi, pa ću morati da se razvedem od tebe.
Ali bi mu ona samo pokazala jezik i poručila još jedan kolač s gustom čokoladom i kremom od jaja. Kako je to bilo divno trošiti onoliko novaca koliko se hoće, a ne brojati cente i osećati da ih moraš štedeti da bi se platio porez ili da se kupe mazge. Kako je prijatno biti sa svetom koji je bogat i veseo, a ne otmeno siromašan kao svet u Atlanti. Kakvo uživanje imati na sebi te haljine od brokata koje pokazuju stas i otkrivaju ceo vrat i mišice, pa čak i priličan deo grudi, i znati da se ljudi dive. Kakvo je uživanje jesti sve što se čoveku jede, a da se ne mora strepeti da će neke pakosne babe zameriti i reći da se ne ponaša kako dolikuje otmenoj dami. Kakvo uživanje piti šampanjca do mile volje. Kad je prvi put popila više nego što je trebalo bila je u neprilici kad se probudila sutradan sa strašnom glavoboljom i groznim sećanjem da je celim putem do hotela, dok su se kolima vozili kroz ulice Nju Orleansa, pevala na sav glas »Lepa plava zastava«. Ona nije nikad videla nijednu pristojnu gospođu čak ni nešto malo veselu od pića, a jedina pijana žena koju je videla bila je ona gadna Votling na dan pada Atlante. Nije znala kako da iziđe na oči Retu tako se osećala postiđena, ali je izgledalo da to njega samo zanima. Sve što je ona radila izgledalo je da njega zanima, kao da je ona neko mače koje se igra i prevrće.
Bila je prava radost izlaziti s Retom, jer je on bio tako lep čovek. Ona nikad ranije nije mislila o njegovom spoljašnjem izgledu, a u Atlanti su svi toliko vodili računa o njegovim nedostacima da nisu imali vremena da govore i o njegovom izgledu. Ali tu, u Nju Orleansu, ona je mogla da vidi kako ga druge žene prate očima i kako zatrepere kad se on sagne da im poljubi ruku. Saznanje da njen muž privlači druge žene i da joj one možda zavide na njemu, navede je da se ponosi kad bi je gledali kako ide s njim.
– »Zaista, mi smo divan par« – mislila je Skarlet s uživanjem.
Da, kao što je Ret proricao, brak može biti pun uživanja. I ne samo što je to bilo uživanje, nego je ona i učila mnoge stvari. To je već samo po sebi bilo čudno, jer je Skarlet mislila da je od života naučila sve što je mogla i da nema više šta da uči. Sad se osećala kao dete, svakog dana na pragu nekog novog otkrića.
Prvo je naučila da je brak s Retom nešto sasvim drugo nego brak s Čarlsom, ili s Frenkom. Oni su je poštovali i strepeli od njene ljutine. Oni su je molili za milosti, i ona im ih je ukazivala ako joj se prohtelo. Ret je se nije bojao, kako je ona često mislila, a nije je ni mnogo poštovao. On je radio ono što mu se radilo, a ako se to njoj nije dopadalo on joj se samo smejao. Ona nije bila zaljubljena u njega, ali je on nesumnjivo bio čovek s kojim je bilo zanimljivo živeti. Najzanimljivije je kod njega bilo to što bi i u trenucima najveće ljutine, koju je često začinjavala izvesna surovost a ponekad zajedljiva ironija, izgledao potpuni gospodar svakog svog pokreta i svake svoje reči.
– »To je sigurno zbog toga što on nije zaljubljen u mene« – mislila je ona i bila zadovoljna takvim stanjem stvari. »Ja ne bih volela da ga vidim kako potpuno gubi glavu ma u kom pogledu«. – Ali je ipak i sama pomisao na takvu mogućnost budila u njoj uzbudljivu radoznalost.
Živeći s Retom ona o njemu saznade mnogo novih stvari, a mislila je da ga tako dobro poznaje. Uvidela je da njegov glas može sad da bude svilen kao dlaka mačke, da odmah zatim postane osoran, oštar i pun pogrda. Mogao je da priča s prividnom iskrenošću i divljenjem priče o hrabrosti i časti, o poštenju i ljubavi, doživljaje po čudnim mestima na kojima je bio, a odmah zatim priče pune najhladnokrvnijeg cinizma. Ona je znala da nijedan čovek ne bi smeo da priča takve priče svojoj ženi, ali su one bile zanimljive i godile su nečemu grubom i zemaljskom u njoj. Za izvesno kratko vreme mogao je da bude vatren, pa i nežan ljubavnik, da odmah zatim postane podrugljiv satana koji jednim pokretom skida poklopac sa svoje naravi pune baruta, potpali ga i uživa u eksploziji. Uvidela je da njegovi komplimenti mogu da imaju lice i naličje i da njegovi najnežniji izrazi mogu da budu sumnjivi. U stvari za te dve nedelje provedene u Nju Orleansu ona saznade o njemu puno svakojakih stvari, samo ne kakav je stvarno.
Ponekad ujutru on bi uzeo iz ruku sobarice služavnik s njenim doručkom, doneo bi joj ga sam i hranio je kao da je malo dete, pa bi uzeo četke za kosu iz njenih ruku i češljao bi njenu dugu crnu kosu dok ne bi počela da pucketa. Drugog jutra bi je opet probudio iz dubokog sna time što bi otrgao s nje pokrivač i stao da je golica po tabanima. Ponekad bi slušao s dostojanstvenim interesovanjem pojedinosti o njenom trgovačkom poslovanju i odobravajući klimao glavom na njenu oštroumnost, a drugi put bi opet njene pomalo sumnjive trgovačke poslove nazivao guljenjem kože, pravim razbojničkim pljačkanjem i iznuđivanjima. Odveo bi je u pozorište pa bi joj šaputao na uvo kako bog ne odobrava takve grešne zabave, ili u crkvu da joj poluglasno na uvo priča nezgodne priče i da je posle prekoreva što se smeje. Stalno ju je podsticao da govori otvoreno svoje mišljenje, da bude raskalašna i drska. Naučila je od njega veštinu oštrih reči i zajedljivih rečenica, naučila je da uživa u njima zbog toga što su joj pomagale da vlada nad drugim ljudima. Ali ona nije imala njegov smisao za šalu koji je umeravao zajedljivost, ni njegov podrugljiv osmeh kojim se rugao sebi samom u isto vreme kad se rugao i drugima.
On je opet nauči da se zabavlja, što je ona bila skoro zaboravila. Njen je život bio tako ozbiljan i tako gorak. On je umeo da se zabavlja pa ju je prosto nosio u svom poletu. Ali se nije nikad igrao i zabavljao kao dečko: bio je čovek i ma šta radio ona to nije mogla zaboraviti. Ona nije mogla da gleda na njega s visine svoje ženske nadmoćnosti, da se smeška kao što se žene uvek smeše na podvige ljudi koji su u srcu još dečaci.
Bilo joj je neprijatno kad bi pomislila na to. Tako bi joj godilo kad bi mogla da se oseća nadmoćna nad Retom. Sve druge ljude koje je poznavala ona je umela da odbije s jednim poluprezrivim usklikom: »Što je to derište!« Svoga oca, blizance Tarlton s njihovim uživanjem da peckaju i prave neslane šale, čupave male Fontenove s njihovim detinjastim ljutnjama, Čarlsa, Frenka, sve ljude koji su joj se ma kad udvarali za vreme rata – stvarno svakoga, osim Ašlija. Samo su se Ašli i Ret oteli njenom razumevanju i njenoj vladi, jer su obojica bili zreli i nedostajala im je dečačka vedrina.
Ona nije razumela Reta, niti se trudila da ga razume, iako je bilo kod njega izvesnih stvari koje su je dovodile u nedoumicu. Takav je, na primer, bio način na koji bi ponekad gledao u nju kad je mislio da ga ona ne gleda. Okrenuvši se iznenada, ona bi ga često uhvatila kako je posmatra nekim budnim, željno radoznalim pogledom punim očekivanja.
– Što me gledaš tako? – upitala ga je jednom razdraženo. – Kao mačka mišju rupu!
Ali njegovo se lice brzo menjalo i on se samo nasmeja. Ona je brzo zaboravila na to i nije više lupala glavu tim, niti čim drugim što se ticalo Reta. On je bio isuviše neshvatljiv da bi vredelo lupati glavu o njemu, a život s njim bio je prijatan – osim kad bi pomislila na Ašlija.
Ret ju je držao suviše zaposlenu da bi imala vremena da misli na Ašlija. Ašli joj je retko kad i padao na pamet preko dana, ali noću, kad bi bila umorna od igranja, ili kad bi joj se u glavi vrtelo od šampanjca – onda je mislila na Ašlija. Često i kad bi ležala sanjivo u Retovom naručju, dok mesečina obasjava njihov krevet, ona je mislila kako bi život bio savršen kad bi te ruke koje je drže bile Ašlijeve ruke, kad bi Ašli bio taj čovek koji joj prostire njenu crnu kosu preko lica i obavija je oko svoga vrata.
Jednom kad je mislila to uzdahnula je i okrenula glavu prema prozoru, a posle kratkog vremena osetila je kako mišica ispod njene glave postaje tvrda kao gvožđe i kako Retov glas govori kroz noćnu tišinu: »Neka bog osudi na večite paklene muke tvoju prokletu podmuklu dušu!«
Ustavši iz kreveta obukao se i izišao i pored svih njenih molbi i iznenađenih pitanja i protestovanja. Ponovo je došao sledećeg jutra dok je ona doručkovala u svojoj sobi, razbarušene kose, sasvim pijan i u svome najgorem zajedljivom raspoloženju, i niti se izvinjavao, niti je objašnjavao svoje odsustvo. Skarlet ga nije ništa pitala, nego je bila sasvim hladna prema njemu, kao što je dolikovalo uvređenoj ženi, ikad je svršila s doručkom obukla se pred njegovim zakrvavljenim očima i otišla u grad da kupuje. Kad se vratila on je bio otišao nekuda i vratio se tek kad je bilo vreme večeri.
Obed je bio ćutljiv i Skarletino raspoloženje je s mukom ostajalo vedro zato što je to bilo poslednje veče u Nju Orleansu i što je želela da po zasluzi ukaže čast jednom divnom jastogu. A nije mogla u njemu uživati pri takvom Retovom raspoloženju. Ali je ipak pojela priličnu količinu i popila dosta šampanjca. Možda joj je baš takva večera donela njenu staru moru te noći, jer se probudila sva oblivena hladnim znojem i strašno jecajući. Bila je opet na Tari, a Tara je bila opustošena. Majka joj je bila umrla, a s njom je bila iščezla i sva snaga i pamet na svetu. Nigde više nije bilo nikoga kome se mogla okrenuti, niko na koga bi se mogla osloniti. Gonilo ju je nešto strašno i ona je bežala, trčala iz sve snage tako da joj je srce htelo da pukne, trčala kroz gustu i neprozirnu maglu, plakala iz sveg glasa i tražila neko bezimeno, nepoznato utočište gde bi se zaklonila i koje je bilo negde u magli ispred nje. Kad se probudila Ret se nadnosio nad nju, podigao je bez reči u naručje i čvrsto je stezao uza se, dok su je njegovi čvrsti mišići hrabrili, njegovo nerazgovetno mrmljanje tešilo, tako da je najzad prestala da jeca.
– Oh, Rete, bilo mi je tako hladno i tako sam bila gladna i umorna, a nisam mogla da nađem nešto. Trčala sam kroz maglu neprestano i trčala, ali ga nisam mogla naći.
– A šta to, zlato?
– Ne znam ni sama. Volela bih da znam.
–  Je li to onaj tvoj stari san? ,
– Oh, da.
On je blago spusti na krevet, pa stade pipati po pomrčini i pripali sveću pri čijoj svetlosti njegovo lice sa zakrvavljenim očima i grubim crtama beše zagonetno i tvrdo kao da je od kamena. Njegova košulja otvorena do pasa pokazivala je mrke grudi pokrivene gustom crnom dlakom. Skarlet, koja je još sva drhtala od straha, pomisli kako ta prsa izgledaju snažna i nesavladljiva, pa prošapta: »Drži me čvrsto, Rete!«
– Mila moja – reče on brzo, opet je podiže, sede u jednu široku naslonjaču i stade je njihati kao detence, držeći je čvrsto uza se.
– Oh, Rete, strašna je to stvar biti gladan.
– To mora biti grozan san posle večere od sedam jela, podrazumevajući tu i ogromnog jastoga. – On se smešio, ali su mu oči bile pune dobrote.
– Oh, Rete, ja sam samo trčala i trčala i tražila, a nisam nikako mogla da nađem ono što tražim, niti da znam šta je to. To je uvek sakriveno u magli. Ja znam da kad bih samo mogla da nađem to bila bih zanavek spašena i nikad više ne bih bila gladna, niti bi mi bilo hladno.
– Je li to neka ličnost, ili neka stvar koju ti tako tražiš?
– Ne znam. Nisam nikad mislila o tome. Rete, da li ti misliš da ću ja ikad sanjati da sam dospela u sigurno utočište?
– Ne – reče on, gladeći je po razbarušenoj kosi. – Ne mislim. To u snu ne biva tako. Ali mislim da ako se ti navikneš na bezbednost, na to da budeš sita i da ti je toplo u tvome svakodnevnom životu, ti ćeš prestati da sanjaš taj san. A ja ću se, Skarlet, postarati da ti budeš osigurana.
– Rete, ti si tako zlatan.
– Hvala ti na mrvicama s tvoje bogate trpeze, bogati Gavane. Skarlet, ja želim da ti svakog jutra kad se probudiš kažeš sebi: »Ja nikad više ne mogu biti gladna i nikad mi ništa ne može naškoditi sve dok je Ret tu i dok vlada Sjedinjenih Država čvrsto stoji.«
– Vlada Sjedinjenih Država? – upita ona okrenuvši se iznenađeno, s obrazima još mokrim od suza.
– Novac pokojne Konfederacije sad je postao pošten radnik. Uložio sam ga u vladine obveznice.
– Do sto đavola! – viknu Skarlet i uspravi se na njegovom krilu, zaboravljajući na svoj skorašnji strah. – Znači li to da si pozajmio novac Jenkima?
– S dobrim interesom.
– Ja ne marim ni ako je po sto na sto. Ti ih moraš odmah prodati. Šta ti samo pada na pamet, da pustiš da se Jenki služe tvojim novcem!
– A šta da radim s njim? – upita je on s osmehom, zapažajući da joj oči nisu više pune straha.
– Pa... pa, možeš kupiti nepokretno imanje na trgu Fajv Points. Ja bih se kladila da bi ti mogao kupiti čitav trg Fajv Points novcem koji imaš.
– Hvala lepo, ali meni ne treba trg Fajv Points. Sad kad stvarno kuferaši vladaju Džordžijom ne može se reći šta se sve može desiti. Ja ne bih voleo da ostavljam ništa na dohvat jatima lešinara što se sručuju na Džordžiju sa sve četiri strane sveta. Ti znaš da ja, kao svaki dobar Skalavag, igram s njima, ali im ne verujem. Ja ne ulažem svoj novac u nepokretna imanja. Ja više volim obveznice. To se može sakriti, a nepokretna imanja se ne mogu sakriti.
– Zar ti misliš... – poče ona i preblede pri pomisli na svoje strugare.
– Ja ne znam. Ali nemoj da izgledaš tako poplašena, Skarlet. Naš krasni novi guverner je moj prijatelj. Ja samo mislim da su sad prilike nesigurne i ne želim da mi novac bude vezan u nepokretnim imanjima.
On je premesti na drugo koleno, pa se zavali u naslonjaču, izvadi cigaru i pripali je. Ona je sedela mašući bosim nogama i posmatrajući kretanje mišića na njegovim mrkim prsima, potpuno zaboravljajući na svoj strah.
– A kad je reč o nepokretnim imanjima, Skarlet – reče on – ja mislim da zidam kuću. Ti si mogla da nateraš Frenka da živi u kući tetke Piti, ali sa mnom ti to neće ići. Ja ne mislim da bih mogao da podnosim njena prenemaganja triput na dan, a uz to mislim da bi me čika Petar pre ubio nego što bi dopustio da živim pod svetim krovom Hamiltonovih. Gospođica Piti može uzeti gospođicu Indiju Vilks da živi s njom i da joj čuva strah. Kad se vratimo u Atlantu mi ćemo stanovati u mladenačkim odeljenjima u Hotel Nacionalu dok naša kuća ne bude gotova. Pre polaska iz Atlante ja sam postao vlasnik onog velikog zemljišta u Breskvinoj ulici, odmah do kuće porodice Lajden. Znaš koje mislim?
– Oh, Rete, kako je to divno! Ja zaista želim svoju kuću. Veliku, lepu kuću.
– Onda znači da se u nečemu slažemo. Šta misliš o jednoj velikoj kući od belog veštačkog mermera i kovanog željeza kao ove kreolske kuće ovde?
– O, ne, Rete. Ništa tako staromodno kao što su ove kuće u Nju Orleansu. Ja znam šta želim. To je nešto najnovije, jer sam skoro videla tako nešto na slici – čekaj da se setim – bilo je to u »Harperovom Nedeljnom Pregledu« koji sam razgledala. To je bio nekakav model prema jednom švajcarskom šaleu.
– švajcarskom ... čemu?
– Šaleu.
–  Kako se to piše?
Ona mu i to kaza.
– O – reče on i pogladi se po brkovima.
– To je prekrasno. Ima krov sa potkrovljem i s gvozdenom ogradom na vrhu i po jednu kulu sa svake strane. A na kulicama su prozorčići s crvenim i plavim staklom. Tako lepo stilski izgleda.
– I sigurno ima kitnjasto izrezanu ogradu na prednjem tremu.
– Da.
– I kao neku resu od drvene rezbarije koja visi sa strehe ispred trema?
– Jeste. I ti si sigurno video nešto tako?
– Video sam – samo ne u Švajcarskoj. Švajcarci su vrlo bistri ljudi i neobično osetljivi na lepotu u građevinama. Zar ti zbilja želiš takvu kuću?
– Oh, da!
– Ja sam se nadao da ti druženje sa mnom može popraviti ukus. A zašto ne neku kreolsku kuću, ili kuću u kolonijalnom stilu sa šest belih stubova?
– Kažem ti da ne želim ništa sirotinjsko ni staromodno. A unutra ćemo imati crvene tapete po zidovima i portijere od crvene kadife preko svih dvokrilnih vrata, pa onda puno teškog orahovog nameštaja i široke debele ćilimove i – oh, Rete, svi će biti zeleni od zavisti kad vide našu kuću.
– Zar je baš potrebno da svi budu zavidljivi? Dobro, ako ti se to tako jako dopada, onda neka budu zeleni. Ali, Skarlet, zar ti nisi pomišljala da ne bi bilo ukusno nameštati kuću toliko raskošno kad su svi ljudi tako siromašni?
– Ja želim da tako bude – reče ona uporno. – Želim da svaki ko je bio gadan prema nama oseti zavist. Pa ćemo imati velika primanja posle kojih će se ceo grad kajati što je govorio o nama gadne stvari.
– Ali ko će dolaziti na ta naša primanja?
– Pa, svako, razume se.
– Ja sumnjam u to. Stara garda umire, ali se ne predaje.
– Oh, Rete, kako ti preteruješ! Kad čovek ima novaca odmah ga svi vole.
– Ne i Južnjaci. Teže je špekulantovom novcu da uđe u najbolje salone, nego kamili da prođe kroz iglene uši. A što se tiče raznih Skalavaga – a to smo ja i ti, dušice – bićemo srećni ako ne budu pljuvali na nas. Ali ako ti voliš da probaš ja ću te pomagati, draga moja, i siguran sam da ću uživati u tvojim nastojanjima. I kad je reč o novcu, da izvedemo jednu stvar na čistinu. Ti ćeš dobiti od mene sav novac koji će ti biti potreban za kuću i za tvoje toalete. A ako voliš nakit možeš ga kupovati, ali ću ga ja birati za tebe, jer ti imaš strašan ukus, zlato moje. I što ti god treba za Veida i Elu. A ako Vil Bentin ne bude imao sreće s pamukom ja sam voljan da doprinesem i da pomognem u izdržavanju onoga belog slona u pokrajini Klejton, koga ti tako mnogo voliš. Je li to lepo?
– Pa razume se. Ti si vrlo plemenit.
– Ali samo slušaj pažljivo. Nijednu paru za radnju i ni paru za onu tvoju fabriku drveta za potpalu.
– Oh – učini Skarlet, a lice joj se izduži. Za vreme celog medenog meseca ona je smišljala kako će da navede razgovor na sumu od hiljadu dolara potrebnu za kupovinu još pedeset kvadratnih stopa zemljišta da proširi stovarište za građu.
– Ja sam mislila da ti koji si se toliko razmetao svojom širokogrudošću i time kako ne mariš šta svet govori o tome što ja vodim trgovačko preduzeće nisi kao i svi drugi ljudi: ne bojiš se da će svet reći da si pod papučom.
– Neće nikad biti sumnje u pogledu toga da li ja jesam ili nisam pod papučom u kući porodice Batler – reče Ret otežući. – Ja ne marim za ono što će budale govoriti. U samoj stvari ja sam toliko nevaspitan da se ponosim što imam bistru ženu. Ja želim da ti i dalje vodiš radnju i strugare. To pripada tvojoj deci. Kad Veid odraste on se neće ugodno osećati da ga očuh izdržava, pa onda može sam upravljati svojim imanjem. Ali nijedna moja para neće ići na izdržavanje tih preduzeća.
– A zašto?
– Zato što ne volim da doprinosim izdržavanju Ašlija Vilksa.
– Hoćeš li opet da počneš s tim?
– Ne. Ali ti si tražila moje razloge i ja ti ih dajem.
I još nešto. Nemoj da misliš da možeš udešavati svoje knjige i lagati me o tome koliko staju tvoje haljine i koliko ti treba za izdržavanje kuće, samo da bi mogla da kupiš koju mazgu više, ili novu strugaru za Ašlija. Ja nameravam da vrlo brižljivo nadgledam i proveravam sve tvoje izdatke i znam šta stvari staju. O, nemoj da se vređaš. Ti bi to radila. Ja ne bih nikako smatrao da si ti nesposobna za to. U stvari, ja mislim da bi ti bila sposobna na sve kad su u pitanju Tara i Ašli. Za Taru ne marim, ali kod Ašlija povlačim granicu. Ja ti ostavljam labavu uzdu, draga moja, ali ne zaboravi da postoji i đem i mamuze.

XLIX
Gđa Elsing stade osluškivati prema holu. Kad ču da se Melanini koraci gube u kuhinji, gde zveckanje tanjirića i srebrnog posuđa nagoveštavaše neko posluženje, ona se okrete i progovori tiho gospođama koje su sedele u krugu u salonu, sa korpama za ručni rad na krilu.
– Ja lično ne nameravam da pravim posetu Skarleti, niti sad niti kad bilo – reče ona, a hladna otmenost njenog lica beše još hladnija nego inače.
Ostale članice Društva gospođa za šivenje za udovice i siročad Konfederacije vatreno spustiše svoje igle i primakoše bliže svoje stolice. Sve su gorele od želje da razgovaraju o Skarleti i Retu, ali Melanino prisustvo im je smetalo. Novi bračni par se beše dan ranije vratio iz Nju Orleansa i sad je zauzimao mladenačke sobe u Hotel Nacionalu.
– Hju kaže da moram napraviti posetu iz učtivosti, zbog toga što je kapetan Batler spasao njegov život – nastavljala je gđa Elsing. – A sirota Fani se slaže s njim i kaže da će i ona napraviti posetu. Ja sam joj rekla: »Fani, da nije bilo Skarlete Tomi bi i dan danas bio živ. Ta poseta bi bila prava uvreda za njega.« A Fani nije znala ništa pametnije da odgovori nego:
»Majko, ja ne pravim posetu Skarleti. Ja pravim posetu kapetanu Batleru. On je učinio sve što je mogao da spase Tomija i nije on kriv što nije uspeo.«
– Što je taj mladi svet lud! – reče gđa Merivedar. – Baš ću da pravim posete! – Njena ogromna prsa se ljutito nadimahu pri sećanju na neučtivi način kojim je Skarlet dočekala njen savet u pogledu udaje za Reta. – Moja Mejbel je isto tako luda kao i vaša Fani. Ona kaže da će i ona i Rene ići u posetu zato što je kapetan Batler spasao Renea od vešala. A ja sam rekla da kad ne bi bilo Skarletinog izlaganja opasnosti, Rene ne bi nikad ni došao u opasnost. A i deda Merivedar namerava da pravi posetu i govori kao da je ponovo postao dete, pa kaže da je on zahvalan onom avanturisti ako ja i nisam. Moram da kažem da otkako je bio u kući te proklete Votling on se ponaša da se čovek zgrane. Posete, nije nego! Ja svakako neću ići u posetu. Skarlet se odmetnula od nas time što se udala za takvog čoveka. On je i onako bio rđav kad je špekulisao za vreme rata i zarađivao pare na račun našeg gladovanja, ali sad ide ruku pod ruku s kuferašima i prijatelj je... i to bliski prijatelj onog odvratnog bednika, guvernera Buloka... Da, poseta, nije nego još nešto!
Gđa Bonel uzdahnu. Bila je to punačka mrka žena nalik na carića, sitnog i veselog lica.
– Svi će oni napraviti samo jednu posetu iz učtivosti, Doli, i ja im ne zameram. Ja sam čula da svi ljudi koji su one noći bili napolju nameravaju da naprave posetu i ja mislim da je to red. Za mene je nekako teško da pojmim da je Skarlet dete svoje majke. Ja sam išla zajedno u školu sa Elenom Robijar u Savani i nije nikad bilo milije devojke nego što je ona bila i ja sam je mnogo volela. Samo da se njen otac nije protivio njenoj udaji za Filipa Robijara! Taj mladić nije stvarno imao neke velike mane – mladići moraju jednom da se istutnje. Ali Elen je morala da se zatrči i da se uda za staroga O'Haru i da rodi ćerku kao što je Skarlet. Ali i ja zaista osećam da joj moram napraviti jednu posetu radi sećanja na Elen.
– Sentimentalne besmislice! – frknu snažno gđa Merivedar. – Kiti Bonel, zar ćeš da praviš posetu ženi koja se udala čim je istekla jedva godina od smrti njenog muža? Ženi...
– A ona je stvarno i ubila gospodina Kenedija – upade Indija. Glas joj je bio hladan i zajedljiv. Kad god bi pomislila na Skarlet njoj je bilo teško da bude ma i samo učtiva pošto se stalno sećala Stjuarta Tarltona. – Ja sam oduvek mislila da ima između nje i kapetana Batlera i nešto više nego što svet sumnja.
Pre nego što se gospođe mogoše povratiti od zgranutosti na takvu izjavu i na to što jedna stara devojka govori o takvim stvarima, Melani se ukaza na vratima. One su bile toliko zanesene u svoje ogovaranje da nisu ni čule njen laki korak, te su sad pred licem svoje domaćice izgledale kao učenice iznenađene od svoje nastavnice kako šapuću. Uz njihovo zaprepašćenje dođe još i strah kad ugledaše promenu na njenom licu. Ona je bila sva crvena od pravednog gneva, iz njenih blagih očiju sevao je plamen, a nozdrve su joj podrhtavale. Nijedna od njih ne beše dotle videla Melani ljutu. One su je sve volele i smatrale je za najslađu, najsavitljiviju mladu ženu, punu poštovanja prema starijima i bez svoga sopstvenog mišljenja.
– Kako se usuđuješ, Indija? – upita ona tihim glasom koji je drhtao. – Kuda će te još odvesti tvoja ljubomora? Sramota!
Indijino lice preblede, ali joj glava ostade uzdignuta.
– Ja ne povlačim ništa – reče ona odsečno. Ali joj je u glavi brujalo od misli.
»I jesam ljubomorna!« – pomisli ona. Pored sećanja na Stjuarta Tarltona, pa na Honi i na Čarlsa, zar nije imala pravo da bude ljubomorna na Skarlet? Zar nije imala dovoljno razloga da je mrzi, naročito sad kad je podozrevala da je Skarlet na neki način bila uplela u svoju mrežu i samoga Ašlija? Ona je mislila: »Ima puno stvari kojo bih ti ja mogla kazati o Ašliju i toj tvojoj krasnoj Skarlet«. Indija se kolebala između želje da zaštiti svojim ćutanjem Ašlija i ujedno da ga spase time što će svoje sumnje saopštiti Melani i celom svetu. Ali sad nije bilo vreme za to. Ona ne zna ništa određeno, nego samo podozreva.
– Ja ne povlačim ništa – ponovi ona.
– Onda je sva sreća što više ne živiš pod mojim krovom – reče Melani, a reči joj behu hladne.
Indija skoči na noge, njeno mrko lice se preli rumenilom.
– Melani, zar ti... moja snaha... nećeš valjda da se svađaš sa mnom zbog te odvratne...
– I Skarlet je moja snaha – reče Melani, gledajući Indiju pravo u oči, kao da su tuđinke. – Draža je mome srcu nego što bi mi sestra po krvi ikad mogla biti. Ako vi tako lako zaboravljate kakvo sam ja sve dobro doživela od nje, ja to ne zaboravljam. Ona je ostala pored mene za sve vreme opsade kad je lako mogla da ide kući, kad je čak i tetka Piti bila otišla u Makon. Ona mi je pomogla pri porođaju kad su Jenki bili skoro u samoj Atlanti, pa je natovarila sebi na leđa mene i moga Boa za sav onaj strašni put do Tare, kad je mogla da me ostavi negde u bolnici da me Jenki zarobe. Negovala me je i hranila, iako je i sama gladovala. A zato što sam bila bolesna i slaba ja sam imala najbolji dušek na Tari. Kad sam mogla da idem ja sam imala jedina čitav par cipela. Ti možeš da zaboraviš sve što je ona učinila za mene, Indija, ali ja ne mogu. A kad se Ašli vratio kući, bolestan, klonuo, bez kuće i bez ijednog centa u džepu, ona ga je primila kao sestra. Kad smo nameravali da idemo na Sever i kad nam je srce pucalo od žalosti što moramo ostaviti Džordžiju, Skarlet se umešala i dala mu da upravlja njenom strugarom. A kapetan Batler je spasao Ašliju život iz čiste dobrote svoga srca. Ašli svakako nije imao prava da očekuje nešto tako od njega. I ja sam zahvalna, zahvalna sam i Skarleti i kapetanu Batleru. A ti, Indija! Kako ti možeš da zaboraviš na sve usluge koje je Skarlet učinila meni i Ašliju? Kako možeš da ceniš tako malo život svoga brata i da se bacaš blatom na čoveka koji ga je spasao? Čak i kad bi klekla na kolena pred kapetana Batlera i pred Skarlet, ni to još ne bi bilo dosta.
– No, Meli – poče gđa Merivedar žustro, jer se beše pribrala od prvog zaprepašćenja – ne bi trebalo da govoriš tako s Indijom.
– Čula sam ja i ono što ste vi kazali za Skarlet – viknu Melani i naglo se okrete prema debeloj staroj dami s izrazom borca u dvoboju koji se željno okreće novom protivniku pošto je tek izvukao svoj mač iz jednog oborenog takmaca. – I vas tako isto, gospođo Elsing. Šta vi mislite o njoj u vašim sitnim glavama meni nije stalo, jer je to vaša stvar. Ali ono što o njoj govorite u mojoj kući, ili da vas ja čujem, to je moja stvar. Kako možete i da pomislite takve strašne stvari, a kamoli da ih govorite? Zar su vam životi vaših ljudi tako jeftini da biste više volele da su mrtvi nego što su živi? Zar ne osećate ni trunke zahvalnosti prema čoveku koji ih je spasao, i to ih spasao po cenu svog sopstvenog života? Jenki su lako mogli i njega smatrati za člana Klena da je cela stvar izišla na videlo. I mogli su da ga obese.
Ali je on izložio opasnosti sebe da bi spasao vaše ljude. Za vašega svekra, gospođo Merivedar, i za vašeg zeta i vaša dva nećaka, takođe. I za vašega brata, gospođo Bonel, i za vašeg sina i zeta, gospođo Elsing. Nezahvalnice jedne! Zahtevam da mi se izvinite sve do jedne!
Gđa Elsing skoči na noge i stade trpati svoj rad u kutiju, čvrsto stisnutih usana.
– Da mi je neko nekad kazao da ti možeš da budeš teko nevaspitana, Meli... Ne, ja se neću izvinjavati. Indija je u pravu. Skarlet je jedna lakomislena i raskalašna nevaljalica. Ja ne mogu da zaboravim kako se ponašala za vreme rata. A ne mogu da zaboravim ni kako se ponašala otkako je došla do nešto para...
– Vi ne možete da zaboravite – upade joj u reč Melani, stežući svoje pesnice na slabinama – da je ona odbacila Hjua, jer nije bio dovoljno bistar da upravlja njenom strugarom.
– Meli! – jeknu čitav hor glasova.
Gđa Elsing se beše naglo trgla i pošla prema vratima. Ali zastade s rukom na kvaki i okrete se.
– Meli – reče ona, a glas joj beše mekši – Meli, zlato, od ovoga će mi srce prepući. Ja sam bila najbolja prijateljica tvoje majke i pomagala sam doktoru Midu kad si se rodila, volela sam te kao da si mi rođeno dete. Da je bar nešto po sredi što je važno ne bi mi bilo tako teško da slušam kako govoriš. Nego zbog žene kao što je Skarlet O'Hara, koja bi i tebi isto tako lako podvalila kao i svakoj od nas ... Suze se pojaviše i u Melaninim očima kad gđa Elsing beše počela da govori, ali joj lice opet postade tvrđe kad stara gospođa završi.
– Ja pak želim da sve vi shvatite – reče ona – da svaka od vas koja ne napravi posetu Skarleti ne treba nikad, ama baš nikad, da stupi u moju kuću.
Ču se glasan žagor glasova i zbrka kad sve gospođe poustajaše na noge. Gđa Elsing ispusti svoju kutiju za rad na pod i vrati se natrag u sobu, a lažna vitica kose na njenoj glavi naže se ustranu.
– Na to ja ne pristajem! To neću da čujem! Ti nisi pri sebi, Meli, i ja te ne smatram za odgovornu. Ti ćeš biti moja prijateljica i ja ću biti tvoja, i ja ne dopuštam da nas ovo rastavi.
Ona je plakala i Melani se iznenada nađe u njenom naručju, takođe rasplakana, ali je kroz jecanje još neprestano izjavljivala da ozbiljno misli svaku reč koju je izgovorila. I mnoge druge gospođe počeše plakati, a g-đa Merivedar, brišući se bučno u svoju maramicu, prigrli i gđu Elsing i Melani. Tetka Piti, koja je bila okamenjeni očevidac celog prizora, odjednom skliznu na pod u jednoj od malog broja svojih stvarnih nesvestica koje je ikad imala. Usred tog opšteg plakanja, sve te zbrke, ljubljenja, trčkaranja po mirisavu so i konjak, bilo je samo jedno mirno lice, samo jedan par suvih očiju. Indija Viiks ode iz kuće i niko to ne opazi.
Deda Merivedar, koji se sastade s čika Henrijem u krčmi kod »Savremene devojke« nekoliko časova kasnije, ispriča šta se sve dogodilo toga jutra kao što je čuo od svoje snahe. Pričao je to s uživanjem, jer je bio veseo što se našao neko ko je imao hrabrosti da podvikne njegovoj strašnoj snaji. On svakako nije imao hrabrosti za to,
– No, pa šta su najzad sve te lude resile da rade? – upita čika Henri razdražljivo.
– Ne znam sigurno – reče deda – ali izgleda da je Meli pobedila i potukla sve do nogu u tom okršaju. Kladim se da će one sve napraviti posetu, makar i samo jednom. Svet jako ceni tu tvoju nećaku, Henri.
– Meli je prava luda, a ostale gospođe imaju pravo. Skarlet je jedna mala nevaljalica i ja ne razumem kako je Čarls uopšte mogao da je uzme za ženu – reče čika Henri smrknuto. – Ali je imala u neku ruku pravo. Stvar je čiste pristojnosti da žene onih koje je kapetan Batler spasao naprave posetu. Kad se malo bolje zagleda u stvar, ja i nemam bogzna šta protiv kapetana Batlera. On se pokazao kao sjajan čovek one noći kad nam je spasao kože. Skarlet meni mnogo više smeta. Ona je nešto malo bistrija nego što valja za njeno lično dobro. Ali ih mi moramo posetiti, bili oni Skalavazi ili ne, a Skarlet mi je nećaka po udaji, na kraju krajeva. Ja sam nameravao da ih posetim danas popodne.
– Idem i ja s tobom, Henri. Doli će praskati kao sumanuta kad bude čula da sam bio. Čekaj samo da popijem još jednu.
– Ne, idemo da popijemo nešto kod kapetana Batlera. Mora se priznati da kod njega ima uvek dobrog pića.
Ret je bio kazao da se stara garda neće nikad predati i imao je pravo. On je znao kako malobrojne posete, koje im neki poznanici učiniše, imaju mali značaj, a znao je i zašto su te posete došle. Porodice ljudi koji su bili u onome zlosrećnom ispadu Klena behu došle ispočetka, ali su kasnije dolazile s retkošću koja je bila značajna. I nisu pozivali Batlerove u svoje kuće.
Ret je govorio da one ne bi nikako ni dolazile da se nisu bojale odmazde od strane Melani. Skarlet nije znala otkuda njemu to obaveštenje, ali je ona odbacila takvu misao s prezrenjem koju je ona i zasluživala. Jer kakav uticaj može imati Melani na žene kao što su g-đe Elsing i Merivedar? Nju je malo brinula činjenica što je one nisu ponovo posetile, ona je u stvari jedva i opažala njihovo odsustvo, jer su joj sobe bile pune gostiju druge vrste. Starosedeoci Atlante su ih nazivali »novim ljudima«, kad ih nisu častili manje uljudnim nazivima.
U Hotel Nacionalu su stanovali mnogi »novi ljudi« koji su, kao i oni, čekali da im se kuće dovrše. Bio je to veseo, imućan svet, vrlo sličan Retovim prijateljima u Nju Orleansu, elegantno odeven, izdašan u pogledu novca, neodređen u pogledu svoje prošlosti. Svi su muškarci bili republikanci i bavili se u Atlanti »poslom u vezi s upravljanjem države«. Ali Skarlet nije mogla da zna tačno kakav je to posao, niti se trudila da sazna.
Ret bi joj mogao kazati kakav je to posao. Isti posao koji i lešinari imaju i crknutim životinjama. Oni su još izdaleka mogli da namirišu smrt koja ih je neminovno privlačila da se nasite. Bilo je umrlo upravljanje Džordžijom od strane njenih građana, država je bila nemoćna, i pustolovi su sa svih strana stizali u nju.
Žene Retovih prijatelja Skalavaga i kuferaša dolazile su u grupama, a tako isto i »novi ljudi« koje je upoznavala dok im je prodavala građu za njihove nove kuće. Ret je govorio da ih mora primati pošto je imala poslovna odnose s njima, a pošto ih je primala ona je našla da joj je njihovo društvo prijatno. Oni su bili divno odeveni i nisu nikad razgovarali o ratu i o teškim vremenima, nego su ograničavali svoj razgovor na modu, skandale i kartanje. Skarlet nije nikad dotle igrala karata, sad s puno radosti nauči da igra vist i za kratko vreme postade dobar igrač.
Kad god bi bila u hotelu njene su sobe bile prepune igrača vista. Ali ona tih dana nije često bivala u njima jer je bila suviše zauzeta zidanjem njihove nove kuće da bi mogla voditi računa o tome da li joj posetioci dolaze ili ne. Ona je želela da svoju društvenu aktivnost odloži dok kuća ne bude gotova i dok ne bude u stanju da se pojavi kao domaćica najvećeg gospodskog doma u Atlanti, kao domaćica najbogatijih primanja u varoši.
Za vreme dugih, vrelih dana ona je posmatrala kako se veličanstveno sve više diže kuća od crvenog granita i sive šindre i kako se izdiže iznad svih drugih kuća u Braskvinoj ulici. Zaboravljajući na radnju i strugare ona je provodila sve svoje vreme na zemljištu za zidanje, u prepiranju s drvodeljama, natezanju sa zidarima i podbadanju preduzimača. Što su se više zidovi dizali u visinu ona je mislila sa sve većim zadovoljstvom kako će njena kuća biti veća i lepša nego ma koja druga u gradu. Biće gospodstvenija nego i kuća Džemsovih, u njihovom susedstvu, koja je baš tada bila otkupljena za zvaničan stan guvernera Buloka.
Guvernerova palata je bila lepa, s izrezanim ukrasima na ogradama stepenica i po ivicama streha, ali su ukrasi od izvijenog gvozda i lima na Skarletinoj kući bacali u zasenak guvernerovu palatu. Palata je imala dvoranu za zabave, ali je ona izgledala kao neki bilijarski sto prema ogromnoj dvorani koja je zauzimala ceo treći sprat u Skarletinoj kući. U samoj stvari njena kuća je imala svega više nego guvernerova palata ili ma koja druga kuća u varoši: više kubeta, kula i kulica, balkona i gromobrana, i mnogo više prozora s oknima od obojenog stakla.
Prostrana veranda je opkoljavala kuću sa svih strana, a četiri niza stepenica na četiri strane kuće vodili su naviše u nju. Dvorište je bilo prostrano i zeleno, a po njemu su bile razbacane teške gvozdene klupe, pa gvozdena senica koja je, kako su uverili Skarlet, bila u čistom gotskom stilu, pa dve velike gvozdene statue, od kojih je jedna predstavljala jelena a druga jednog rundova velikog kao šetlendski poni. Za Veida i Elu, koji su bili pomalo zaplašeni veličinom, sjajem i gospodstvenim sumrakom svoje nove kuće, te dve metalne životinje behu jedine vesele stvari.
Unutrašnjost kuće bila je nameštena onako kako je to Skarlet želela, zastrta debelim crvenim tepisima koji su se pružali od zida do zida, s crvenim kadifenim portijerama i najnovijim sjajno uglačanim nameštajem od crne orahovine s duborezom gde god je bilo makar i malo mesta za duborez. Naslonjače i kanabeta su bili tako dobro napunjeni konjskom dlakom da su dame morale dobro da paze kako sedaju da ne bi začas skliznule na zemlju. Svuda su po zidovima bila ogledala u zlatnim ramovima – bilo ih je toliko da je Ret jednom kao uzgred rekao da izgleda čoveku kao da je u preduzeću Bel Votling. Ovde-onde između ogledala bile su gravure urezane u čeliku u teškim ramovima od kojih su neki bili dugački i po dva i po metra, a koje je Skarlet naročito naručila iz Njujorka. Zidovi behu zastrti bogatom tamnom hartijom, tavanice behu visoke, a sva kuća je bila uvek u polumraku jer su prozori bili zastrti suviše debelim kadifenim zavesama boje sveže šljive koje su sprečavale prodiranje sunčeve svetlosti.
Ukratko rečeno, cela je kuća bila tako smišljena da posetiocu prosto stane dah, i Skarlet se gazeći po mekim tepisima i upadajući u duboke i meke perjane postelje sećala hladnih podova i slamnih postelja na Tari i bila zadovoljna. Ona je mislila da je to najlepša i najelegantnije nameštena kuća koju je ikad videla, ali je Ret govorio da je to prava mora. Nego, ako to samo njoj pravi zadovoljstvo, onda neka joj je na čast.
– Neki stranac, iako mu niko ne bi rekao ni reči o nama, znao bi da je ova kuća sagrađena od nepošteno stečenog novca – reče on jednom. – Znaš, Skarlet, novac koji je nepošteno stečen nikad ne nosi sreću i ova je kuća dokaz za tačnost te izreke. Ovo je baš onakva kuća kakvu bi sagradio neki ratni bogataš.
Ali Skarlet, koja nije znala šta će od radosti i ponosa, puna planova o zabavama koje će priređivati kad se budu sasvim smestili u kući, samo bi ga lako uštinula za uvo i šaljivo rekla: »Sve je to koješta! Ala ti teraš daleko!«
Ona je sad već znala da Ret voli da je ponekad udari po nosu i da joj pokvari radost kad god može ako samo ona obraća pažnju na njegovo podsmevanje. Kad bi ga shvatala ozbiljno bila bi primorana da se svađa s njim, a ona nije volela da ukršta sablje, jer je uvek u takvim slučajevima ispadala pobeđena. Zato nije skoro ni slušala ono što on govori, a što je morala da čuje trudila se da okrene na šalu. Bar je to pokušavala za neko vreme.
Za vreme njihovog medenog meseca i skoro za sve vreme koje provedoše u Hotel Nacionalu oni su živeli u prijateljskim odnosima. Ali čim su se preselili u novu kuću i čim Skarlet stade okupljati oko sebe svoje nove prijateljice, odjednom između njih počeše izbijati oštre svađe. Bile su to kratke svađe, kratkotrajne, jer je bilo nemoguće da svađa s Retom dugo traje pošto je on ostajao hladno ravnodušan na sve njene reči i samo čekao zgodnu priliku da je neočekivano pogodi u nebranjeno mesto. Ona se svađala, ali Ret ne. On bi samo izražavao svoje nedvosmisleno mišljenje o njoj samoj, o njenim postupcima, njenoj kući i njenim novim prijateljicama. A neka od tih mišljenja su bila takva da ona više nije mogla prelaziti preko njih, niti ih primati kao šale.
Na primer, kad je ona rešila da promeni firmu na »Kenedijevom Opštem Magazinu« i htela da nađe nešto privlačnije pa zamolila Reta da joj nađe neki naziv u kome će se nalaziti i reč »Emporium«, Ret joj predloži naziv »Caveat Emporium«{27} uveravajući da se taj naziv potpuno slaže s vrstom robe koju ona prodaje u svojoj radnji. Njoj se taj naziv učini zvučan i dostojanstven pa je čak i poručila da joj se izradi firma, kad joj Ašli Vilks zbunjeno objasni pravo njeno značenje. A Ret se glasno smejao njenom besu na tu neslanu šalu.
Pa način na koji se on ponašao prema Mami. Mami nije nikad ni za dlaku odstupila od svoga stava da je Ret mazga u konjskoj opremi. Ona je prema Retu bila učtiva, ali hladna. Uvek ga je zvala »Kap'tan Ret«, a nikad »Gos'n Ret«. Nije se htela ni najlakše pokloniti kad joj je Ret dao na poklon crvenu suknju i nije je nikad obukla. Kad god je mogla držala je Veida i Elu podalje od Reta, i pored činjenice da je Veid obožavao čika Reta, a Ret je očevidno voleo dečaka. Ali mesto da otpusti Mami, ili da bude osoran prema njoj, Ret se prema njoj ponašao s krajnjom uljudnošću, u stvari mnogo uljudnije nego i prema mnogim gospođama, Skarletinim skorašnjim poznanicama, čak uljudnije nego i prema samoj Skarleti. Uvek je tražio Mamino dopuštenje da vodi Veida na jahanje i uvek ju je pitao za savet kad je hteo da kupi lutku za Elu. A Mami jedva da je bila učtiva prema njemu.
Skarlet je mislila da bi Ret morao da bude čvrst prema Mami, kao što dolikuje starešini kuće, ali Ret bi se samo nasmejao i rekao da je u stvari Mami starešina kuće.
On je prosto do besa dovodio Skarlet kad bi govorio da se sprema da kroz nekoliko godina bude jako žalostan kad vlada republikanaca bude svršila svoje u Džordžiji i kad se demokrati vrate na vlast.
– Kad demokrati budu dobili svoga guvernera i svoju skupštinu svi tvoji novi prostački republikanski prijatelji će odleteti sa šahovske table i biti vraćeni natrag da drže svoje krčme i da peru sudove, što su i pre radili. A ti ćeš ostati sama na kraju grane, bez ijednog prijatelja među demokratima, kao i bez ijednog republikanca. No ipak, nemoj da misliš na ono što će sutra biti!
Skarlet se smejala, i sa prilično razloga, jer je u tome trenutku guverner bio prilično siguran na guvernerskoj stolici, dvadeset sedam crnaca je bilo u skupštini, a hiljade demokratskih glasača u Džordžiji bilo je lišeno prava glasa.
– Demokrati se neće nikad vratiti na vlast. Oni ništa drugo ne rade nego samo ljute Jenkije i sve više odlažu u nedogled dan svoga povratka na vlast. Oni samo pričaju i šetaju se noću kao Kju Klaksi.
– Oni će se vratiti. Ja poznajem Južnjake. Ja poznajem Džordžijance. Oni su žilavi i tvrdoglavi. Ako bi čak morali da vode još jedan rat, oni će voditi još jedan rat. Ako budu morali da kupuju crnačke glasove, oni će kupovati crnačke glasove. Ako budu morali da izvedu na glasanje deset hiljada mrtvih glasača, oni će pokrenuti i poslednju lešinu na grobljima Džordžije i dovesti je na glasanje. Stvari će se tako razvijati pod blagoslovenom vladom našeg prijatelja Rufusa Buloka da će ga Džordžija jednoga dana kad joj se smuči ispljunuti napolje.
– Rete, nemoj da govoriš takve prostačke reči! – uzviknu Skarlet. – Ti mi govoriš kao da i ja ne bih bila srećna da se demokrati vrate. A dobro znaš da nije tako. Meni bi bilo vrlo milo da vidim da se oni vrate. Zar ti misliš da ja uživam kad vidim sve te vojnike kako se vrzmaju svuda unaokolo i koji me podsećaju na ... zar misliš da ja volim ... ta i ja sam valjda Džordžijanka! Ja bih volela da vidim da se demokrati vrate. Ali se oni neće vratiti. Ne, nikad. Pa čak i kad bi se vratili, šta bi se to ticalo mojih prijatelja? Oni bi stalno imali svoj novac, zar ne?
– Kad bi oni sačuvali svoj novac! Ali ja sumnjam u sposobnost ma koga od njih da sačuva svoj novac duže od pet godina, s obzirom na brzinu kojom ga troše. Kako došlo, tako i otišlo. Njihov novac im neće doneti nimalo koristi. Nimalo više nego što je moj novac doneo koristi tebi. Na svaki način nije uspeo da načini konja od tebe, moja lepa mazgice!
Svađa koja izbi iz ove poslednje njegove primedbe potraja danima. Posle četvrtog dana Skarletine ljutnje i jasnog prećutnog zahtevanja da joj se izvini, Ret ode u Nju Orleans i povede Veida sa sobom i pored Maminog protestovanja, i ostade tamo sve dok Skarletina ljutnja ne prođe. Ali je u njoj ostala žaoka da se on nije ponizio pred njom.
Kad se vrati iz Nju Orleansa, hladan i neproziran, ona proguta svoju ljutnju kako je znala i zabaci je negde u pozadinu svoje svesti da na nju misli nekad kasnije. Sad nije htela da lupa glavu ničim neprijatnim. Htela je da bude srećna, jer joj je glava bila puna misli o prvoj društvenoj priredbi koju je nameravala da da u svojoj novoj: kući. To je imalo da bude ogromno noćno primanje s palmama, orkestrom i takvom zakuskom da joj je unapred voda išla na usta. Na nju je nameravala da pozove svakoga koga je ikad upoznala u Atlanti, sve stare prijatelje, kao i sve nove i simpatične koje beše upoznala posle povratka sa svadbenog putovanja. Uzbuđenje oko priprema za tu priredbu odagna većim delom sećanje na Retove strele, i dok je pravila planove za to primanje ona beše srećna, srećnija nego što je godinama bila.
Oh, kako je to divno biti bogat! Priređivati zabave a ne morati misliti šta će je sve to stajati. Kupovati najskuplji nameštaj, haljine, hranu i nikad ne misliti o računima! Kako je to sjajno biti u stanju slati zamašne čekove tetki Eulali i tetki Paulini u Čarlston i Vilu na Taru! O, da zavidljivih luđaka koji govore da novac nije sve! Kako je Ret lud kad kaže da novac nije učinio ništa dobro za nju!
Skarlet razasla pozivnice svim prijateljima i poznanicima, starim i novim, čak i onima koje nije voiela. Nije izuzela čak ni gđu Merivedar koja je bila skoro gruba kad ju je poslednji put posetila u Hotel Nacionalu, ni gđu Elsing, koja je bila ledeno hladna. Pozvala je gđu Mid i gđu Huajting za koje je znala da je ne trpe, a znala je da će one biti u neprilici jer nemaju pristojnog odela za tako elegantno primanje. Jer Skarletina svečanost u čast useljavanja, večernja zabava, poluprimanje a poluigranka, beše najsjajnija priredba koju je Atlanta dotle videla.
Te noći sva kuća i platnom pokrivene verande behu pune gostiju, koji su pili punč od šampanjca i jeli njene paštete i ostrige u kremu i igrali uz zvuke orkestra zaklonjenog zidom od palmi i drugog zelenila. Ali tu ne beše niko od onih koje je Ret nazivao starom gardom, osim Melani i Ašlija, tetke Piti i čika Henrija, dr Mida i deke Merivedara.
Mnogi od te stare garde behu i preko volje rešili da odu na zabavu. Neki behu primili poziv iz obzira prema Melani, drugi opet zato što su osećali da duguju Retu zahvalnost što im je spasao živote, kao i živote njihovih srodnika. Ali na dva dana pred priredbu Atlantom poče kružiti glas da je pozvan i guverner Bulok. Stara garda dade znak svome negodovanju pljuskom pisama u kojima izražavaše žaljenje što nije u stanju da primi Skarletin ljubazni poziv. A i mala grupa prijatelja koja se beše odazvala pozivu ukloni se zbunjeno, ali bez oklevanja, čim guverner uđe u Skarletinu kuću.
Skarlet je bila toliko zaprepašćena i besna na to ponižavanje da zabava bi sasvim pokvarena za nju. Ona ju je zamišljala s toliko ljubavi, a tako je malo njenih starih prijatelja bilo tu da je vidi i niko od njenih starih neprijatelja nije video kako je bila sjajna. Kad već u zoru i poslednji gost beše otišao kući njoj je dolazilo da zaplače i da istutnji svoj bes, ali se bojala da će se Ret smejati glasno i da će u njegovim živim crnim očima pročitati reči: »Jesam li ti ja rekao?«, ako baš i ne bude hteo da ih kaže. Zato ona proguta svoju ljutinu što je mogla lepše i napravi se ravnodušna.
Tek sutra ujutru dopusti sebi raskoš da pred Melani plane.
– Ti si me uvredila, Meli Vilks, i naterala si Ašlija i ostale da me uvrede! Ti dobro znaš da oni ne bi otišli tako brzo da ti nisi otišla i odvukla ih sobom. Oh, ja sam te videla. Baš kad sam ja pošla da dovedem guvernera Buloka da ti ga predstavim ti si pobegla kao zec.
– Ja nisam verovala... ja nisam mogla da verujem da će on zaista biti prisutan – odgovori Melani sva nesrećna. – Čak iako su svi govorili...
– Svi? Dakle svi su brbljali o meni, je li? – viknu Skarlet besno. – Hoćeš li da mi kažeš da ni ti ne bi došla da si znala sigurno da će guverner biti prisutan?
– Ne – reče Melani tihim glasom, oborenih očiju, – Ja, draga, ne bih mogla da dođem.
– Pazi, molim te! Znači da bi mi ti nanela istu uvredu koju i drugi?
– O, za ime božje! – uzviknu Meli puna iskrenog očajanja. – Ja nisam nameravala da te vređam. Ti si moja sestra, mila, udovica moga rođenog Čarlija i ja...
Ona spusti bojažljivo ruku na Skarletinu mišicu. Ali je Skarlet jednim pokretom strese i zažele iz sveg srca da može da vikne iz sveg glasa kao što je Džerald imao običaj kad je bio ljut. Ali Melani se ne uplaši od njene ljutine, i dok je gledala u Skarletine oči pune munja i gromova njena slabačka ramena se ispraviše, a na njih kao da se spusti neki ogrtač dostojanstvenosti koji je čudno odudarao od njenog detinjastog lica i uzrasta.
– Meni je jako žao što si se ti uvredila, mila moja, ali ja ne mogu da se sastajem sa guvernerom Bulokom, niti s kojim republikancem ili Skalavagom. Ja neću da se upoznajem s njima ni u tvojoj niti u ma čijoj kući. Neću, pa, makar morala ... makar morala ... – i Melani stade preturati po glavi da nađe nešto najgore čega se može setiti... – Neću, pa makar morala ispasti i nevaspitana.
– Zar ti to kritikuješ moje prijatelje?
– Ne, draga, ali to su tvoji prijatelji, a ne moji.
– Kritikuješ li mene što primam guvernera u svoju kuću?
Priterana u škripac, Melani ipak hrabro pogleda Skarleti u oči.
– Slušaj, mila, sve što ti radiš uvek radiš iz nekog dobrog razloga, a ja te volim, imam poverenja u tebe i nije moja stvar da te kritikujem. I neću dopustiti nikome da te kritikuje u mome prisustvu. Ali slušaj, Skarlet! – Njoj odjednom bujica reči navali na usta, bujica brzih, vatrenih reči, a u njenom tihom glasu osećala se neutoljiva mržnja. – Zar ti možeš da zaboraviš šta nam je taj svet uradio? Zar možeš da zaboraviš na smrt dragog Čarlija, na Ašlijevo uništeno zdravlje i na spaljenu kuću na Dvanaest Hrastova? Oh, Skarlet, valjda nisi zaboravila onoga groznog čoveka koga si ubila dok je držao u ruci kutiju za rad tvoje majke! Ne možeš valjda zaboraviti Šermanove vojnike na Tari koji su nam opljačkali čak i poslednju košulju i ostavili nas gole? I kako su pokušali da nam zapale kuću i stvarno dočepali sablju moga oca! Oh, Skarlet, ovo su oni isti ljudi koji su nas pljačkali do gole kože, koji su nas mučili i ostavili nas da skapavamo od gladi, a ti ih pozivaš na svoju zabavu! Isti ljudi koji su podigli naše crnce protiv nas da nam ih nametnu za gospodare, koji nas pljačkaju i otimaju našim ljudima pravo glasa! Ja to ne mogu zaboraviti. Ja to neću da zaboravim! Neću dopustiti ni da moj Bo zaboravi na to, pa ću naučiti i svoju unučad da mrze te ljude... i unučad svoje unučadi, ako mi bog podari da tako dugo živim! Skarlet, kako ti možeš da zaboraviš sve to?
Melani zastade da predahne, a Skarlet je gledala u nju, zaboravivši na svoju ljutinu od iznenađenja kad je čula drhtavi i strasni ton u Melaninom glasu.
– Zar ti misliš da sam ja luda? – upita ona nestrpljivo. – Razume se da se sećam svega! Ali sve je to prošlo, Meli. Na nama je da što bolje iskoristimo prilike i to je ono što ja pokušavam da uradim. Guverner Bulok i neki čestitiji republikanci mogu mnogo da nam pomognu ako budemo umeli s njima.
– Nema čestitih republikanaca – reče Melani odsečno. – I meni ne treba njihova pomoć. I ne nameravam da iskorišćujem stvari... ako su to stvari Jenkija.
– Bože gospode, Meli, što se tako uzrujavaš.
– Oh, viknu Meli, a na licu joj se ukaza kajanje. – Ala sam ja daleko otišla! Skarlet, ja nisam mislila da vređam ničija osećanja. Svako misli drukčije i svako ima pravo na svoje mišljenje. Nego, draga moja, ja tebe volim i ti znaš da te ja volim i da me nikad ništa neće naterati da se promenim. A i ti mene još voliš, zar ne? Nisam te navela da me mrziš, je li, Skarlet? Ja ne bih mogla podneti da se nešto pojavi između nas... posle svega onoga što smo zajedno proživele! Reci da je sve u redu!...
– Koješta, Meli! Ti dižeš buru u čaši vode – reče Skarlet preko volje, ali ne zbaci sa sebe ruku koja ju je obuhvatala oko pasa.
– Dakle sad smo se objasnile – reče Melani zadovoljno, ali dodade blago: – Ja želim da mi dolazimo jedna drugoj onako isto kao što smo to uvek radile, mila moja. Ti ćeš mi samo kazati koga dana ti dolaze u posetu Skalavazi i republikanci pa ću ja u te dane sedeti kod svoje kuće.
– Meni je sasvim svejedno da li ćeš mi dolaziti ili ne – reče Skarlet stavljajući šešir na glavu i odlazeći kući ljutito. Njena uvređena sujeta je nalazila izvesnu utehu u bolnom izrazu na Melaninom licu.
U toku nekoliko nedelja koje nastupiše posle prve njene zabave, Skarlet je imala prilično muke da održava izgled potpune ravnodušnosti prema javnom mnenju. Kad izostadoše posete od strane prijatelja, osim tetke Piti, Melani, čika Henrija i Ašlija, i kad ne dobi pozive na njihove skromne zabave, ona je bila iskreno zbunjena i uvređena. Zar nije ona učinila sve što do nje stoji da se zaborave stare nesuglasice i da pokaže tome svetu da ne gaji prema njima nikakvu zlu volju zbog njihovih ogovaranja i spletkarenja? Oni svakako moraju znati da ni ona ne voli guvernera Buloka ništa više nego i oni sami, ali da je bolje biti na dobroj nozi s njim. Glupaci! Kad bi svi bili ljubazni prema republikancima Džordžija bi se brzo izvukla iz škripca u kome se nalazi.
Ona tada nije shvatala da je jednim jedinim udarcem presekla sve veze koje su je spajale za stare dane i za stare prijatelje. Čak ni Melanin uticaj nije mogao da nastavi prekinute veze. A Melani, zaprepašćena, ranjenog srca ali još uvek odana, nije ni pokušavala da ih nastavlja. Čak da je Skarlet i želela da se vrati starim danima, starim načinima i prijateljima, sad više takvo vraćanje nije bilo moguće. Varoš je okrenula prema njoj lice isto tako hladno i tvrdo kao granit. Mržnja koja je omotavala Bulokovu vladavinu obuhvatala je i nju, mržnja u kojoj je bilo malo vatrenosti i besa ali mnogo hladne uzdržljivosti. Skarlet je udružila svoju sudbinu s neprijateljima, i ma kakve bile njene porodične veze i njeno poreklo, ona je sad spadala u kategoriju prevrtljivaca, ljubitelja crnaca, izdajica, republikanaca i Skalavaga.
Pošto je neko vreme patila potajno, izveštačena ravnodušnost ustupi mesto njenoj pravoj prirodi. Ona nije nikad imala običaj da se dugo grize zbog ćudljivosti ljudskog ponašanja, ili da zadugo malakše kad ne postigne uspeh u izvesnoj stvari. Ubrzo prestade da mari šta o njoj misle Merivedarovi, Elsingovi, Huajtingovi, Boneiovi, Midovi i drugi. Melani je bar dolazila i dovodila sobom Ašlija, a Ašli je bio najvažniji od svih. A ima i drugog sveta koji će dolaziti na njene zabave, drugog sveta koji je njoj po duši srodniji nego te nakostrešene i ukrućene kokoške. Kad god zaželi da napuni kuću gostima ona će to moći i ti će gosti biti zanimljiviji, daleko lepše obučeni nego one naduvene i zdepaste stare budale koje ne odobravaju njeno ponašanje.
Taj svet je bio nov za Atlantu. Neki su od njih bili Retovi poznanici, neki su bili udruženi s njim u onim tajanstvenim poslovima na koje je on ciljao kad bi rekao: »Prosti trgovački poslovi, zlato«. Neki su opet bili bračni parovi s kojima se ona upoznala dok je živela u Hotel Nacionalu, a neki opet činovnici guvernera Buloka.
Društvo u kome se ona sad kretala predstavljalo je šarenu gomilu. Tu su bili neki Gelertovi, koji su živeii u dvanaestak raznih država i koji su, izgleda, iz svake od njih odlazili na vrat na nos posle otkrića nekih njihovih krupnih podvala, pa onda Koningtonovi, čije su veze sa Oslobođeničkim uredom u nekoj dalekoj državi bile jako unosne a na štetu crnaca čija im je zaštita bila poverena, pa Dilovi, koji su prodavali cipele od kartona vladi Konfederacije dok nisu bili primorani da poslednju godinu rata provedu u Evropi, Handonovi, koji su bili zapisani kod policije u mnogim velikim gradovima ali su ipak često imali uspeha na licitacijama za državne liferacije, Karahanovi, koji su otpočeli karijeru u kockarnici a sad su se kockali na velike sume podižući nepostojeće železničke pruge državnim novcem, Flaertijevi, koji su 1861. godine kupili so po jedan cent funtu i stekli ogromno bogatstvo kad je so skočila na pedeset centa 1863. godine, i najzad Bartovi, koji su bili vlasnici najveće javne kuće u jednom severnom velikom gradu za vreme rata, a sad su se kretali u najvišim krugovima kuferaškog društva.
Sad su takvi ljudi spadali u krug Skarletinih prisnih prijatelja, ali oni koji su posećivali njena velika primanja bili su u znatnom broju ljudi puni kulture i prefinjenosti, neki iz odličnih porodica. Pored kuferaške gospode u Atlantu se doseljavao i imućan svet sa Severa, privučen stalnom trgovačkom živošću varoši u to doba ponovnog zidanja i širenja. Porodice Jenkija slale su svoje sinove na Jug da budu pioniri na novim granicama, a Jenki oficiri posle istupanja iz vojske nastanjivali su se stalno u gradu za čije su se osvojenje nekad borili. Kao stranci u tuđem gradu, oni su ispočetka bili srećni da prime poziv na bogate gozbe imućne i gostoljubive gospođe Batler, ali bi ubrzo ispadali iz njene bliske okoline. To su bili dobri ljudi, kojima je trebalo samo kratko upoznavanje sa kuferašima i kuferaškom vladavinom pa da ih omrznu isto onako kao što su ih mrzeli i rođeni Džordžijanci. Mnogi su postajali demokrati i veći Južnjaci od svih starih Južnjaka.
Bilo je i drugih članova Skarletinog društva koji su u njemu ostajali samo zato što nisu imali kuda na drugo mesto da se okrenu. Oni bi mnogo više voleli mirne salone stare garde, ali stara garda nije htela da čuje za njih. Među njima su bile i mnoge učiteljice koje behu došle na Jug nadahnute željom da prosvećuju crnce i Skalavage koji su bili od rođenja dobri demokrati ali su prekonoć postali republikanci posle kapitulacije.
Bilo je teško kazati da li je starosedelačko građanstvo više mrzelo te Jenki prosvetitelje ili Skalavage, ali su terazije ipak pretezale na stranu ovih poslednjih. Za prosvetitelje se kao opravdanje moglo reći: »Pa, šta se može očekivati od Jenkija, ljubitelja crnaca. Oni, naravno, misle da je crnac isto što i oni!« Ali za one Džordžijance koji su iz lične koristi promenili ubeđenje i postali republikanci nije bilo nikakvog opravdanja.
»Kad mi možemo da gladujemo, mogli biste i vi« govorili su oni iz stare garde. Mnogi bivši vojnici Konfederacije koji su poznali očajnu bedu ljudi, koji su gledali oskudicu svojih porodica, bili su širokogrudiji i imali više razumevanja za svoje nekadanje drugove koji su promenili političku boju da bi im porodice imale šta da jedu. Ali ne i žene ljudi iz stare garde, a žene su bile neumoljiva i nesavitljiva sila iza društvenog prestola. Propala Opšta Stvar je sad bila jača, draža njihovim srcima nego kad je bila na stvarnom vrhuncu svoje slave. Sad je to bio pravi idol. Sve što je bilo u vezi s njom bilo je sveto, grobovi ljudi koji su dali svoje živote za nju, bojišta, pocepane zastave, ukrštene sablje u njihovim holovima, izbledela pisma s fronta, stari veterani. Te žene nisu ukazivale nikakve pomoći niti su pružale utehe ni pomirljivosti nekadanjem neprijatelju, a Skarlet je sada spadala u neprijatelje.
U tom tako mešovitom društvu sastavljenom iz elemenata koje su vezivali zahtevi političkog položaja postojala je samo jedna zajednička stvar, a to je bio novac. Kako većina od njih nije nikad videla u svome džepu ni dvadeset pet dolara odjednom za vreme celog svog života do rata, oni su se sad bacili u takvu orgiju trošenja kakvu Atlanta nije nikad videla.
Dolaskom republikanaca na vlast u varoši zavlada era rasipanja i razmetljivosti, pri kojima je skrama prefinjenosti vrlo slabo prekrivala prostaštvo i porok. Nikad dotle nije tako duboko zjapio jaz između jako bogatih i jako siromašnih. Oni na vrhu nisu nimalo mislili na svoje manje srećne bližnje. Izuzimajući crnce, razume se. Oni su morali imati ono što je najbolje. Najbolje škole, i stanove, i odelo, i zabave, jer su oni bili sila u politici i svaki crnački glas bio je važan. Ali što se ticalo skoro osiromašenog stanovništva Atlante, ono je moglo gladovati i padati po ulici a da republikanci ni glave ne okrenu.
Kao skorašnja mlada, lepa i privlačna sa svojim raskošnim toaletama, s Retovim novcem kao čvrstom potporom iza sebe, Skarlet je likujući dopuštala da je nosi na svome vrhu taj talas prostaštva. To je bilo doba koje je njoj odgovaralo, doba sirovo, drečeće raskošno, razmetljivo, prepuno neukusno odevenih žena, suviše nameštenih kuća, suviše pretovareno nakitom, s puno konja, mnogo hrane, mnogo viskija. Kad bi Skarlet zastala da razmisli ona je znala da nijedna od njenih novih drugarica ne bi bila nazvana gospođom po Eleninim strogim merilima. Ali je ona bila raskrstila s Eleninim merilima toliko puta od onog davnog dana kad je stajala u salonu na Tari i rešila da postane Retova ljubavnica, i nije osećala često grižu savesti.
Možda ti novi prijatelji i nisu bili, strogo uzevši, dame i džentlmeni, ali su, kao i Retovi prijatelji u Nju Orleansu, bili vrlo zanimljivi. Toliko zanimljiviji od onih nekadašnjih prijatelja iz Atlante koji su smerno redovno išli u crkvu i čitali Šekspira. Osim onog kratkog vremena na svome svadbenom putu, ona sve dotle nije imala nikakve zabave, niti je imala nekog osećanja bezbednosti. Sad, kad se osećala sigurna, ona je želela da igra, da se zabavlja, da bude bučna, da se kljuka hranom i naliva finim vinom, da se kiti svilom, da se valja po mekim perjanim posteljama i bogatim sofama. I radila je sve te stvari. Ohrabrena Retovom zabavljenom trpeljivošću, oslobođena svega svoga detinjstva i slobodna najzad i od najmanjeg strahovanja od siromaštva, ona je sebi dopuštala raskoš koji je često bio predmet njenih sanjarija: da radi sve što joj se dopada i da ljudima kojima to nije po volji kaže da idu do đavola.
Nju je sad obuzimao onaj zanos koji je svojstven osobama čiji je život nameran šamar po licu organizovanog društva, kao što je život kockara, tajnog agenta, uglađene pustolovke i sviju onih koji se proturaju svojom dovitIjivošću i drskošću. Ona je govorila i radila samo ono što joj se dopadalo, te stvarno za vrlo kratko vreme njena drskost nije znala za granice.
Ona se nije ustezala da pokazuje svoju naduvenost ni prema svojim prijateljima republikancima i Skalavazima, ali ni prema kome društvenom redu nije bila tako gruba i drska kao prema Jenki oficirima iz gradskog garnizona i njihovim porodicama. Od sve raznorodne gomile ljudi koja je navalila u Atlantu ona samo ljude iz vojske nije htela da prima ni da trpi. Čak je sebi i naročito davala truda da bude neučtiva prema njima. Nije Melani bila jedina koja se sećala šta znači njihova plava uniforma. Za Skarlet je ta uniforma sa svojim zlatnim dugmetima uvek značila strah od opsade, užase bežanja, pljačkanje i paljevine, očajno siromaštvo i ropski rad na Tari. I sad, kad je bila bogata i osigurana prijateljstvom guvernera i mnogih istaknutih republikanaca, ona je mogla da se ponaša uvredljivo prema svakoj plavoj uniformi. I ona se ponašala uvredljivo.
Jednom prilikom Ret joj je nemarno primetio da je svaki muški gost koji je dolazio pod njen krov nekada nosio tu istu plavu uniformu i to ne tako davno, ali mu je ona odgovorila da jedan Jenki ne izgleda u stvari kao Jenki sve dok nema na sebi plavu uniformu. Na što joj je Ret dobacio: »Doslednosti, ti si prava dragocenost.«
Skarlet je mrzela svetloplavu boju uniforme koju su oni nosili i uživala je da ih vuče za nos, utoliko pre što bi oni uvek izgledali zapanjeni. Oficirske porodice su imale razloga da budu zapanjene, jer je to bio većim delom tih i lepo vaspitan svet, usamljen u neprijateljskoj zemlji, željan da se vrati kući na Sever, malo postiđen zbog onih čiju su vladavinu morali da podupiru – kudikamo bolji svet od Skarletinog društva. Razume se da je za oficirske žene bilo zagonetka to što jedna sjajna mlada žena kao gđa Batler uzima za svoju najbližu prijateljicu prostakušu kao što je riđokosa Bridžet Flaerti, a naročito se trudi da njih ponižava.
Ali su čak i gospođe koje je Skarlet primala kao prisne prijateljice morale da podnose mnogo od nje.
No one su vrlo rado podnosile. Za njih je ona predstavljala ne samo bogatstvo i eleganciju, nego i stari režim, s njegovim starim imenima, starim porodicama, starim predanjima s kojima su one žarko želele da se izjednače. Mogle su stare porodice za kojima su one žudele odbaciti od sebe Skarlet, ali one za to nisu znale. One su samo znale da je Skarletin otac bio veliki vlasnik robova, majka od porociice Robijar iz Savane, a njen muž Ret Batler iz Čarlstona. To je za njih bilo dovoljno. Ona je za njih bila klin kojim su se uvlačile u društvo u koje su želele da uđu, društvo koje ih je preziralo, koje nije htelo da im vraća posete, koje im se samo hladno javljalo u crkvama. U stvari ona je za njih bila više nego klin u to društvo. Za njih, još nove od neznatnih početaka, Skarlet je već i sama bila to društvo. I same lažne, novopečene gospođe nisu mogle da prozru Skarletino lažno gospodstvo kao ni ona sama. One su je smatrale za ono za šta se ona izdavala i trpele su sve od nje, njenu naduvenost, njene ljubaznosti, njene ćudljive ljutnje, njene otvorene neučtivosti i njenu otvorenost u pogledu njihovih nedostataka. Tako skoro izišle iz ništavila, one su bile tako nesigurne u sebe same da su dvostruko težile da se pokažu fine i bojale se da ne pokažu nikakvu ljutinu, ili da odvrate ravnom merom da ne bi neko smatrao da nisu otmene dame. One su se pravile neobično osetljive, skromne i naivne. Kad bi ih čovek slušao kako govore pomislio bi da nemaju nogu, ni prirodnih organskih funkcija, niti saznanja o nevaljalom svetu. Niko ne bi mogao ni pomisliti da je riđokosa Bridžet Flaerti, koja je imala belu kožu kojom je prkosila i najžešćem suncu i govorila strašnim irskim naglaskom, pokrala očevu ušteđevinu i došla u Ameriku da bude sobarica u jednom hotelu u Njujorku. A kad bi čovek video nežna prenemaganja Silvije Konington (nekadašnje Sadi Bel) i stare Bart, nikada ne bi pomislio da je prva odrasla iznad krčme svoga oca u Boueri i da je služila u krčmi u dane velike navale, a poslednja, kako se pričalo, izišla iz jedne od javnih kuća svoga muža. Ne, sad su one bile nežna, otmena stvorenja.
Ljudi, iako su zarađivali novac, teže su učili nove načine ophođenja, ili su, možda, bili manje strpljivi prema zahtevima nove otmenosti. Oni su preterano pili na Skarletinim zabavama, isuviše preterano, tako da je obično posle primanja ostajao na prenoćištu u kući po jedan ili više gostiju. Oni nisu pili kao ljudi koje je Skarlet poznavala u svoje devojačko doba. Postajali su tupi, glupi, gadni, pa čak i nepristojni. A osim toga ma koliko da je bilo pljuvaonica od metala na očigled svuda oko njih, na ćilimima su se sutradan posle gozbe uvek videli tragovi ispljuvaka duvanskog soka.
Ona je osećala prezrenje prema tim ljudima, ali je ipak uživala u njima. A zato što je uživala u njima, uvek ih je bilo puno u njenoj kući. A zato što ih je prezirala govorila im je da idu do vraga kad god bi joj bili dosadni. Ali su oni to trpeli.
Oni su trpeli čak i Reta što je već bilo mnogo teže, jer je Ret jasno prozreo njihove podvale, a oni su to znali. On nije oklevao da ih rečima razgoliti, čak i u svojoj kući, i to na takav način da oni ne bi znali šta da odgovore. Ne stideći se načina na koji je on sam došao do svoga bogatstva, on se pravio da misli da se ni oni ne stide svojih početaka i retko je propuštao priliku da napravi neku primedbu u vezi sa stvarima preko kojih je, po opštem prećutnom sporazumu, bolje bilo prelaziti žmureći.
Nikad se nije znalo kad će on, vrlo ljubazno, uz čašu punča primetiti: »Ralfe, da sam ja bio pametniji zaradio bih svoje imanje prodajom akcija zlatnih rudnika udovicama i siročadima, umesto provlačenjem kroz blokadu. To je mnogo manje opasno.« »Hej, Bile, vidim da imaš nov par konja. Sigurno si prodao još koju hiljadu akcija nepostojećih železnica? Srećna ti radnja, mladiću!«
»Čestitam, Amose, što si smotao onu novu liferaciju. Samo grdna šteta što si morao da podmažeš mnogo dlanova dok si je dobio.«
Gospođe su osećale da je on odvratno, nesnosno prost. Ljudi su govorili iza njegovih leđa da je prostak i vanbračnog porekla. Nova Atlanta nije volela Reta nimalo više od stare, a on se nije mnogo ni trudio da pridobije ovu kao ni onu. On je išao i dalje svojim putem, kao čovek koga sve silno zanima, pun prezrenja i neosetljiv prema mišljenju svoje okoline, tako ljubazan i uglađen da je i sama njegova ljubaznost bila prava uvreda. Za Skarlet je on još uvek bio zagonetka, ali zagonetka čijim rešenjem ona više nije nikako lupala glavu. Ona je bila ubeđena da njega ništa ne zadovoljava niti će ga zadovoljit, da on ili jako žudi za nečim pa to nema, ili nije nikad žudeo ni za čim i nije mario ni za šta. On se smejao na sve što je ona radila i podsticao je u njenom rasipništvu i drskostima, rugao se njenim pretenzijama i... plaćao račune.

L
Ret nije nikad napuštao svoje uglađeno i ravnodušno držanje ni u najprisnijim trenucima. Ali Skarlet nije nikad mogla da se oslobodi onog starog osećanja da je on potajno posmatra, i znala je da bi, ako samo iznenada okrene glavu, uhvatila njegov pogled s onim zamišljenim izrazom iščekivanja, onim izrazom skoro strašne strpljivosti koji ona nije nikako mogla da shvati.
Ponekad je bilo vrlo prijatno živeti s njim, i pored njegove nezgodne navike da ne dopušta nikome da u njegovom prisustvu igra neku laž, da baca prašinu u oči i da se hvališe. Slušao je njeno pričanje o strugarama, krčmi, o robijašima i o tome šta je staje njihova hrana, pa bi joj davao i poneki promućuran savet. Imao je neumornu energiju u priređivanju igranki i gozbi koje je ona volela i neiscrpne rezerve grubih priča kojima bi je častio u retke večeri kad bi bili njih dvoje sami pa bi se sto raščistio i pred njih stavili kafa i konjak. Uvidela je da će joj on dati sve što ona zaželi, da će joj odgovoriti na svako pitanje koje bi mu postavila sve dok je otvorena i iskrena, a da će odbiti šta bilo ako pokuša da to dobije obilaznim putem, nagoveštavanjima i ženskim pecanjem. Imao je vrlo nezgodnu sposobnost da je skroz providi i da joj se neučtivo smeje.
Gledajući ljubaznu ravnodušnost sa kojom se skoro uvek ponašao prema njoj, Skarlet se pitala, ali bez stvarne radoznalosti, zašto li se on oženio njome. Ljudi se žene iz ljubavi, ili radi svog doma i dece, ili radi novca, ali je ona znala da se on nije njome oženio zbog ma koje od tih stvari. On je svakako ne voli. O njenoj divnoj kući govori kao o građevinskoj grozoti i priča kako bi mnogo više voleo da živi u jednom dobro uređenom hotelu nego u svojoj kući. A nije nijednom ništa rekao deci, kao što su to činili Čarls i Frenk. Jednom, kad je ona pokušala da koketira s njim i upitala ga zašto se oženio njome, razbesnela se kad joj je on odgovorio s nekim veselim sjajem u očima: »Pa, znaš, ne držim kuče, ni mače, pa sam uzeo tebe, dušice.«
Ne, on je nije uzeo ni iz kojeg od onih razloga zbog kojih se drugi ljudi žene. Uzeo je samo zbog toga što ju je želeo i što nije mogao da je dobije na drugi način. To je on uostalom i sam priznao one večeri kad je zaprosio. Želeo ju je isto onako kao što je želeo i Bel Votling. To nije bila nimalo prijatna misao. U stvari to je bila najdrskija uvreda, ali je ona prešla preko toga sležući ramenima, kao što je naučila da sleže ramenima na mnoge neprijatne činjenice. Oni su zaključili pogodbu i ona je bila zadovoljna onim što je izvukla tom pogodbom. Nadala se da je on isto tako zadovoljan, ali nije mnogo marila da li jeste ili nije.
Ali jednog popodneva kad je bila pozvala dr Mida da je pregleda u vezi s nekim neredom u želucu, ona doznade jednu neprijatnu činjenicu preko koje nije mogla preći prostim sleganjem ramena. I ona s pravim izrazom silne mržnje ulete u svoju spavaću sobu u sumrak i reče Retu da će opet da dobije bebu. 
On je leškario u jednoj svilenoj domaćoj haljini i u oblaku duvanskog dima, a njegove oči su oštro gledale u njeno lice dok je govorila. Ali nije rekao ništa. Samo ju je posmatrao ćuteći, ali je u njegovom stavu bilo neke zategnutosti, kao da iščekuje njene sledeće reči, što ona ne opazi. Ona je bila isuviše obuzeta ljutinom i očajanjem da nije mogla da misli ni na šta drugo.
– Ti znaš da ja neću više dece! Ja ih nisam nikad ni želela. Čim stvari pođu kako valja kod mene ja moram da dobijem bebu. Oh, nemoj samo da sediš tu i da se smeješ! Ni ti je ne želiš. Oh, majko božja!
Ako je očekivao reči od nje, to nisu bile one koje je on očekivao. Njegovo lice postade nešto tvrđe, a oči mu postadoše bezizrazne.
– Pa zašto je ne bi dala gospođi Meli? Zar mi nisi pričala da je jako žalosna što ne može da ima više dece?
– Oh, mogla bih te ubiti! Ja neću da ga imam! Kažem ti da neću!
– Nećeš? Molim te, nastavi.
– Oh, ima tu raznih stvari. Nisam ja više ona seoska ćurka kakva sam bila. Sad znam da žena ne mora da ima dece, ako ih ne želi! Ima tu načina...
On odmah besno skoči na noge, a na licu mu se ukaza silan strah.
– Skarlet, ludo jedna! Da mi odmah kažeš istinu. Jesi li radila nešto?
– Nisam još ali ću uraditi. Zar misliš da ću dopustiti da mi se opet stas upropasti, baš sad kad sam ga istanjila, i kad se lepo provodim i...
– Kako si došla na tu misao? Ko ti je pričao takve stvari?
– Mami Bart... ona ...
– Mamica jedne javne kuće svakako da zna takve stvari. Ta žena više ne sme stupiti u ovu kuću, jesi li me razumela? Na kraju krajeva ovo je moja kuća i ja sam gospodar u njoj. Neću više da čujem ni da razgovaraš s njom.
– nJa ću da radim što mi je volja. Pusti me. Šta se to tebe tiče?
– Ne marim da ii ćeš ti imati jedno dete ili dvadesetoro, ali marim da li ćeš umreti.
– Da umrem. Ja?
– Ti, razume se. Ne mislim da ti je Mami Bart rekla i kakvoj se opasnosti izlaže žena kad radi takve stvari?
– Nije – reče Skarlet preko volje. – Samo mi je rekla da će to lepo rešiti stvar.
– Gospode bože! Ja ću je ubiti! – viknu Ret, a lice mu pomodre od besa. Gledao je naniže u Skarletino suzama okupano lice i jedan deo njegove ljutine iščeze, ali mu je lice još bilo natmureno. Odjednom je dohvati u naručje i spusti se u jednu naslonjaču držeći je čvrsto uza se, kao da se boji da će ona otići od njega.
– Slušaj, bubice, ja ne dopuštam da se ti tako igraš životom. Jesi li me čula. Gospode bože, ja nimalo više ne želim decu nego ti, ali ja mogu da ih podnosim. Neću više da čujem od tebe takve stvari, a ako se usudiš da pokušaš tako nešto... Skarlet, ja sam znao jednu devojku koja je baš zbog toga umrla. To je bila obična... no, ne mari, ali je ipak bila krasna duša. To nije laka smrt. Ja...
– Kako, Rete! – viknu ona jer je iz njenog jada istrže iznenađenje što oseća uzbuđenost u njegovom glasu. Nikad ga dotle nije videla tako uzbuđenog. – Gde?... Ko?...
– U Nju Orleansu ... oh, pre mnogo godina. Ja sam bio mlad i uzbudljiv. – On odjednom saže glavu i spusti usne na njenu kosu. – Ti moraš da rodiš to dete, Skarlet, makar te ja morao prikovati uz sebe za idućih devet meseci.
Ona se uspravi na njegovom krilu i zagleda se u njegovo lice s neprikrivenom radoznalošću. Pred njenim pogledom ono odjednom postade blago kao da ga je mađijom izgladio. Obrve mu poleteše naviše, a usta mu se spustiše.
– Zar ja toliko značim za tebe? – upita ga ona spuštajući očne kapke.
On je pogleda pravo u oči kao da procenjuje koliko se koketerije krije iza tog pitanja. Pročitavši pravo značenje njenog držanja, on odgovori ravnodušno:
– Pa, da. Znaš, mnogo sam u tebe uložio novaca, pa ne bih voleo da mi to propadne.
Melani iziđe iz Skarletine sobe iznurena od naprezanja, ali radosna do suza zbog rođenja Skarletine kćeri. Ret je stajao pun iščekivanja u holu, okružen ostacima ispušenih cigara koje su progorele rupe na tepihu.
– Možete sad unutra, kapetane Batlere – reče ona. Ret uđe brzo pored nje u sobu i Melani ga samo za časak vide kako se naginje nad majušno golo telo na Maminom krilu, pre nego što dr Mid zatvori vrata. Melani klonu u jednu naslonjaču, a lice joj porumene od zbunjenosti što je i nenamerno bila očevidac tako prisnog prizora.
»Ah – pomisli ona – kako je to divno! Koliko se siroti kapetan Batler brinuo! A nije popio ni kapljice za: sve ovo vreme. Kako je to lepo od njega. Mnoga gospoda se sasvim napiju dok beba dolazi na svet. Sigurno mu je jako potrebno da nešto popije. Da li smem da mu ponudim? Ne, to bi bilo suviše smelo od mene.«
Ona je blaženo utonula u meku naslonjaču, jer joj se činilo da će joj se leđa, koja su je tih dana jako bolela, prelomiti na dvoje. O, kako je Skarlet srećna što joj je kapetan Batler bio odmah pred vratima dok se dete rađalo! Da je Ašli bio blizu nje onda kad se Bo rodio, ona ne bi ni upola patila. Oh, da je ta mala devojčica iza tih vrata njena, a ne Skarletina! »O kako sam zla – pomisli ona osećajući se krivom. – Žudim za tuđim detetom, a Skarlet je bila tako dobra prema meni. Oprosti mi, bože. Ja ne bih stvarno želela Skarletino dete, ali... ali bih volela da dobijem svoje dete.«
Gurnula je jedno malo jastuče iza leđa i s puno žudnje pomisli o svojoj rođenoj kćeri. Ali dr Mid nije nikako, menjao svoje mišljenje u pogledu te stvari. Pa iako je rado pristajala da izloži svoj život opasnosti da bi imala još jedno dete, Ašli nije hteo ni da čuje za to. Ćerka! Kako bi tek Ašli voleo svoju ćerku?
Ćerka! Milostivi bože! I uspravi se od straha. »Ja nisam rekla ni reči kapetanu Batleru da je dobio ćerku. A on se, razume se, nadao sinu. To je strašno!«
Melani je znala da je za ženu dete koga bilo pola podjednako dobrodošlo, ali za čoveka, naročito za čoveka tako svojevoljnog kao što je kapetan Batler, devojčica dolazi kao neki šamar, kao poniženje njegove muškosti. Oh, kako ona hvali boga što je dopustio da njeno jedino dete bude muškarčić. Ona je znala da bi, kad bi biia žena strašnoga kapetana Batlera, radije umrla na porođaju nego da ga daruje ženskim prvorođenčetom.
Ali Mami, gegajući se i smejući se, iziđe iz sobe i umiri je u tom pogledu – i u isto vreme je natera da se čudi kakav je čovek taj kapetan Batler.
– Kad ja kupam maločas ovaj mali dete – reče Mami – ja počne izvinim se kod kapt'n Batlar što ono ni dečko. Ali, bože milosti, gospa Meli, znaš šta on kaži? On kaži: »Ćutiš Mami! Ko voli ima dečko? Dečko nije ništa zanimlivo. Oni samo daji mlogo muka. Devojčica mlogo zanimlivo. Ja neče dajim ovaj ovde devojka ni za tucet dečko«. Onda on hoči uzmi taj mali dete iz moja ruka, tako golo kako jeste, a ja mu lupnem negovo ruka i kažim: »Budi mirno, gos'n Ret. Ja hoče čeka malko vreme dok vi dobiješ jedan dečko, pa hoču smejem se kolko možem kad vidim kako vi raduje se.« A on se smeji i mahni negovo glava i kaži: »Mami, ti si jedno staro budala. Dečko ne korisno za niko. Zar ja ne pokažim to?« Jest, gospa Meli, on mene tako pita, kao jedno džentlmen – završi Mami blaženo. Melani ne umače iz vida da je Ret mnogo skočio u Maminim očima. – Može ja bio grešno za gos'n Ret. Ovo istina mlogo srećno dan za mene, gospa Meli. Ja povilo danas treće koleno devojka od Robijar vamilija, i to mnogo radosno dan za mene.
– O, da, radostan je ovo dan, Mami! Najradosniji su dani kad bebice dolaze!
Za jedno stvorenje u toj kući to ne beše srećan i radostan dan. Neprestano grđen, a većim delom i zanemaren Veid Hamilton je sedeo tužan i besposlen u trpezariji. Rano toga jutra Mami ga je naglo probudila, obukla ga na brzu ruku i poslala pa zajedno sa Elom kući tetke Piti da tamo doručkuju. Rekla mu je samo da je njegova mama bolesna i da bi joj njegova larma smetala. A u kući tetke Piti su svi bili uzrujani, jer je stara gosoođa na vest o Skarletinoj bolesti legla u postelju, a kuvarica je trčala oko nje te je doručak bio vrlo slab proizvod Petrove kuvarske veštine. Što je više jutro odmicalo, dušu malog Veida sve je više obuzimao strah. A ako bi mama umrla? I drugim dečacima su mame umirale. On je viđao kako pogrebna kola odlaze od kuće i kako njegovi mladi prijatelji plaču. Šta bi bilo kad bi njegova mama umrla? Veid je jako voleo svoju majku, skoro isto toliko koliko je se i bojao, te ga je, i pri samoj pomisli da njegovu majku odnose na crnim kolima iza crnih konja s perjanicama na glavama, malo srce bolelo tako jako da je jedva mogao da diše.
Kad dođe podne čika Petar beše zauzet u kujni, pa Veid iziđe neopažen kroz prednja vrata i požuri kući što su ga brže mogle nositi njeaove kratke nožice ponesene strahom. Čika Ret, ili Mami, ili tetka Meli će mu sigurno kazati istinu. Ali čika Reta ni tetke Meli nije bilo nigde, a Mami i Dilsi su neprestano žurno išle uz zadnje stepenice i niz njih s peškirima i lavorima tople vode i nisu ga opažale u prednjem holu. Odozgo je mogao da čuje, kad god bi se vrata otvorila, kratke reči dr Mida. Jednom ču i kako njegova majka ječi i on brižnu u plač praćen štucanjem. On je znao da će ona da umre. Da bi se utešio stade se umiljavati svetložutoj mački koja je ležala na suncem obasjanom ragastovu prozora u prednjem holu. Ali Tom, već u godinama i razdražljiv kad ga neko dira, samo mahnu repom i frknu ljutito.
Najzad ga Mami, silazeći niz prednje stepenice s izgužvanom i umrljanom keceljom, s nakrivljenom maramom na glavi, ugleda i namršti se. Mami je uvek bila Veidov glavni oslonac u nevolji i njeno mrštenje ga natera da zadrhti.
– Ti sigurno najlošo dečko što ja videlo – reče ona.
– Zar ja ne pošljim tebe kod tetka Piti? Hajde odma' idiš tamo!
– Je li mama... hoće li mama da umre?
– Ti dečko što dajiš mlogo muka, kako ja drugo ne vidim. Umri? Bože gospod, ne! Što ti mene muči! Ja ne razumi zašto gospod pošli takvo deca na svet. Hajdi sad, idiš odavde.
Ali Veid nije otišao. On se zavukao iza portijera u holu, tek samo upola umiren. Pekla ga je primedba o zadavanju muka, jer se on trudio što je bolje mogao da bude dobar. Pola sata kasnije niz stepenice žurno siđe tetka Meli, bleda i umorna, ali smešeći se sama sebi. Ona izgledaše kao gromom pogođena kad ugleda očajno mala lice u tami zavese. Tetka Meli je obično uvek imala za njega vremena koliko god mu je bilo potrebno. Ona nije nikad govorila kao njegova majka: »Ne diraj me sad. Jako se žurim.« Ili: »Idi odavde, Veide. U poslu sam.«
Ali ovoga jutra mu i ona reče: »Ti si bio jako nevaljao, Veide. Zašto nisi ostao kod tetke Piti?«
– Hoće li mama da umre?
– Bože sačuvaj, Veide. Nemoj da budeš ludo dete!
– Pa onda blažim glasom dodade: – Doktor Mid joj je baš sad doneo sasvim malu bebicu, slatku malu sestricu da se ti igraš s njom, pa ako budeš sasvim dobar moći ćeš da je vidiš doveče. A sad, hajde trči napolje i igraj se, ali da ne larmaš.
Veid se uvuče u tihu trpezariju, a njegov mali i nesigurni svet se stade rušiti. Zar da na ovako sunčanom danu za jednog sedmogodišnjeg dečaka nema mesta kad odrasli oko njega postupaju tako čudno? On sede na ragastov od prozora u alkovu i stade grickati kraj jednog lista slonovog uva koje je raslo na suncu u jednom buretu. List je bio tako papreno ljut da mu naiđoše suze na oči te poče plakati. Mama sigurno umire, a niko ne obraća pažnju na njega nego svi do jednoga lete tamo-amo zbog nekakve male bebe – i to još ženske bebe. Veida beba nisu mnogo zanimale, a devojčice još manje. Jedina devojčica koju je on poznavao bila je Ela, a ona još dosad nije učinila ništa što bi izazvalo uvaženje ili ljubav s njegove strane.
Posle dugog vremena dr Mid i čika Ret siđoše niz stepenice i stadoše tiho razgovarati u holu. Pošto se kapija zatvori za doktorom, čika Ret brzo uđe u trpezariju i nasu sebi veliku čašu nekog pića pre nego što opazi Veida. Veid uzmače natrag, očekujući da će mu i on reći da je nevaljao i da mora da se vrati kući tetke Piti, ali umesto toga čika Ret se smešio. Veid ga ne beše nikad video da se smeši, ni da izgleda tako radostan, pa ohrabren time skoči s prozora i pritrča mu.
– Dobio si malu sestru – reče Ret stežući ga. – Vere mi, najlepšu bebicu koju si ikad video! No, šta je, što plačeš?
– Mama...
– Tvoja mamica sad sjajno ruča piletine, pirinča i soka od pečenja, i kafe, a sad ćemo da joj pravimo i sladoled, pa ćeš ti pojesti i dva tanjirića ako hoćeš. I pokazaću ti tvoju sestricu.
Osećajući se zbunjen ovom vešću, Veid pokuša da bude učtiv u pogledu toga pokazivanja sestrice, ali ne uspe. Svi se toliko zanimaju za tu devojčicu. Niko više ne mari za njega, čak ni tetka Meli, ni čika Ret.
– Čika Rete – reče on – vole li ljudi devojčice više nego dečake?
Ret spusti čašu na sto i oštro se zagleda u malo lice, a u očima mu se odmah pokaza razumevanje.
– Ne, ja ne bih rekao da ih vole – odgovori on ozbiljno, kao da dublje razmišlja o toj stvari. – Devojke su samo mnogo nezgodnije od dečaka, pa se ljudi često mnogo više brinu oko onih koji su nezgodni nego oko onih koji nisu.
– Mami je maločas rekla da su dečaci nezgodni.
– Ali, Mami je bila uzrujana. Ona nije to mislila ozbiljno.
– Čika Rete, a da li biste više voleli da imate dečaka nego devojčicu? – upita Veid pun nade.
– Ne bih – odgovori Ret brzo, pa videći kako se dečak ražalostio, nastavi: – A šta bi mi trebalo da želim dečaka kad ja već imam jednoga?
– Zar imate? – viknu Veid, a usta mu ostaše otvorena na tu novost. – A gde vam je?
– Evo ga, tu je – reče Ret, pa ga podiže i privuče na svoje krilo. – Ti si moj dečko, zar ne, sine?
Za jedan trenutak osećanje bezbednosti i radosti što ga neko želi beše tako veliko za Veida da on skoro opet zaplaka. U grlu mu se stade nešto micati i on zari glavu u Retov prsnik.
– Ti si moj sin, zar ne?
– Može li neko... da bude dečko dvojice ljudi? – upita Veid, u kome se borila odanost prema ocu koga nije nikad poznavao, s ljubavlju prema čoveku koji ga je držao i tako ga razumevao.
– Može – reče Ret odlučno. – Baš kao što i ti možeš da budeš dečko svoje mame i tete Meli.
Veid primi to tvrđenje. Ono je imalo smisla za njega i on se nasmeši pa se stade stidljivo pripijati uz Retovu mišisu.
– Čika Rete, je l' vi razumete male dečake? Retovo lice opet dobi svoj stari ozbiljni izraz, a usne mu se skupiše.
– Da – reče on gorko – Ja razumem male dečake. Za izvesno kratko vreme Veida opet obuze strah, strah i iznenadno osećanje ljubomore. Čika Ret nije mislio na njega nego na nekog drugog.
– Vi nemate nikakvog drugog dečka, zar ne? Ret ga postavi na noge.
– Ja ću sad nešto da popijem, pa ćeš i ti sa mnom, Veide, da prvi put okusiš piću i da nazdraviš svojoj sestrici.
– Je l' vi nemate drugog ... – poče opet Veid, pa videći kako Ret pruža ruku da dohvati kupu s crnim vinom zaboravi na svoje pitanje od silne radosti što će i on učestvovati u toj svečanoj zdravici.
– O, ja ne mogu, čika Rete! Obećao sam teta Meli da neću piti dok ne svršim univerzitet, pa će onda ona da mi da sat, ako ja ne...
– A ja ću ti dati lanac za njega... evo baš ovaj što ja sad nosim, ako ti se dopada – reče Ret i opet se stade smešiti. – Teta Meli ima pravo. Nego ona je mislila na rakiju i drugi jak alkohol, a ne na vino. Ti moraš naučiti da piješ vino kao pravi džentlmen, sine, a nema zgodnijeg momenta da naučiš nego što je ovo sad.
On vešto razblaži vino vodom iz boce dok ne postade tek samo malo rumeno i predade čašu Veidu. U tom trenutku Mami uđe u trpezariju. Ona se beše presvukla u svoju najbolju crnu haljinu, a kecelja i marama na glavi behu čiste, bele i krute. Gegajući se ona se naglo okrete, a iz njenih sukanja se ču šuštanje svile. Sa lica joj beše iščezao zabrinut izraz, a njena skoro bezuba nepca videla su se u širokom osmehu.
– Da častite, gos'n Ret – reče ona.
Veid zastade s čašom na pola puta ka usnama. On je znao da Mami nije nikad volela njegovog očuha. Nije je nikad čuo da ga zove drukčije nego »kap'ten Batlah«, a njeno ponašanje prema njemu bilo je dostojanstveno, ali hladno. A gle, sad se ona topi od miline dok s njim govori, umiljava mu se i zove ga »gos'n Ret«. Danas se sve tumbe okrenulo.
– Vi sigurno volite više rum nego vino – reče Ret, pa se saže u orman i izvadi jednu nisku i pljosnatu bocu.
– Lepa beba, zar ne, Mami?
– Sigurno lepa! – odgovori Mami, mljackajući ustima dok primaše čašu.
– Jeste li ikad videli lepšu?
– Pa, znate gos'n, gospa Skahlet bio mlogo lepo kad ono došlo, ali opet ne tako lepo.
– Hoćete još jednu čašicu, Mami. A je l' te Mami – glas mu beše strog, ali su mu oči veselo svetlucale – kakvo je to šuškanje što čujem?
– Bože, gos'n Ret, to ni ništo, to samo moji crveno , svileno sukna – nasmeja se Mami i stade se tresti celim ' svojim ogromnim telom.
– Samo vaša suknja? Ja to ne verujem. šuštite kao čitava gomila suvog lišća koju vetar raznosi. Dede da vidim. Pokažite suknju.
– Gos'n Ret, vi mlogo nevalao. Jun, bozi!
Mami malo vrisnu i uzmače za jedan metar, pa čedno pokaza karner crvene suknje od tafta.
– Mnogo vam je vremena trebalo da se rešite da je obučete – progunđa Ret, ali su njegove crne oči bile nasmejane i nemirne.
– Jeste, gos'n, mlogo vreme.
Zatim Ret reče nešto što Veid ne razumede.
– I ni govora više o mazgi u konjskoj opremi?
– Gos'n Ret, gospa Skahlet mlogo ne vala što vama kaži to! Vi se ne luti za to na ovo staro crna žena?
– Ne, ne ljutim se. Samo sam hteo da znam. Popijte još jednu. Uzmite celu bocu. Ispij, Veide! Hajde, nazdravi!
– U zdravlje Sekice! – viknu Veid, pa proguta tečnost. Zagrcnuvši se, on poče kašljati i štucati, a ono dvoje udariše u smeh i stadoše ga lupati po leđima.
Od trenutka kada mu se rodila ćerka Retovo ponašanje beše postalo zagonetka za sve poznanike, pa je izmenio mnoge ukorenjene poglede o sebi, poglede koje ni grad ni Skarlet nisu voleli da napuste. Ko bi ikad mogao pomisliti da će baš on tako bestidno i otvoreno da se ponosi time što je postao otac? Naročito s obzirom na nelagodnu okolnost što mu prvorođenče nije bilo dečak.
Novina očinskog osećanja kod Reta ne popusti vremenom. To je izazivalo i izvesnu zavist među ženama čiji su muževi smatrali svoj porod kao nešto sasvim prirodno još i pre nego što su im deca bila krštena. On bi zadržavao ljude na ulici pa bi im pričao pojedinosti o čudesnom napredovanju svoga deteta, čak i ne stavljajući ispred svojih reči onaj licemerni ali učtivi uvod: »Ja znam da svako misli da je njegovo dete bistro, ali...« Ret je mislio da je njegova ćerka pravo čudo, koje se ne može uopšte porediti s drugom decom, a nije ništa mario ko će verovati. Kad je nova dadilja dopustila bebi da siše jedno parče masne svinjetine, i time joj prvi put pokvarila stomak, Retovo ponašanje je izazvalo kod oguglalih očeva i majki gromoglasan smeh. On je hitno pozvao dr Mida i dva druga lekara i jedva su ga zadržali da nesrećnu dadilju ne izbije bičem. Dadilja je bila otpuštena, pa su se posle toga dadilje smenjivale u čitavom nizu a nijedna nije ostajala duže od nedelju dana. Nijedna nije bila dovoljno dobra da bi mogla da zadovolji teške uslove koje je Ret postavljao.
I Mami je isto tako gledala s nezadovoljstvom dadilje koje su dolazile i odlazile, jer je bila surevnjiva na svaku stranu crnkinju i nije razumela zašto se ona ne bi mogla starati o bebi kao i o Veidu i maloj Eli. Ali su se na Mami već videle njene godine, a i reumatizam je usporavao njen teški korak. Ret nije imao hrabrosti da joj navede razloge zbog kojih uzima druge dadilje. Umesto toga rekao joj je da čovek u njegovom položaju ne sme dopustiti da ima samo jednu dadilju. To ne izgleda lepo. On će uzeti dve dadilje da rade teže poslove, a ostaviće Mami kao vrhovnu dadilju. To je Mami shvatila sasvim dobro. Veći broj posluge je davao više ugleda i njoj i Retu. Ali ona neće, rekla mu je odlučno, primiti nikakve slobodne crnkinje, i zato Ret posla na Taru po Prisi. On je znao za sve njene nedostatke, ali na kraju krajeva to je tek crnkinja iz porodice. Ali čika Petar izvuče odnekuda nekakvu svoju krupnu nećaku po imenu Lu, koja je pre pripadala jednom rođaku tetke Piti iz porodice Bar.
Čak i pre nego što je bila u stanju da izlazi Skarlet opazi koliko Ret vodi računa o bebi, što joj na neki način beše neprijatno, dok ju je njegov ponos pred posetiocima dovodio često u nepriliku. Vrlo je lepa stvar kad otac voli svoje dete, ali je ona u javnom pokazivanju te ljubavi osećala nešto nemuško. On bi morao da bude hladniji i nemaran, kao što su i drugi ljudi.
– Ti se praviš smešnim – reče mu ona razdražljivo. – I ja ne znam šta ti to treba.
– Ne znaš? E pa, ja i mislim da ne znaš. Razlog je u tome što je ona prvo stvorenje koje je sasvim moje.
– Pa ona je i moja.
– Ne, ti imaš i drugu decu. Ovo je moje.
– Gospode bože! – reče Skarlet. – Pa ja sam je rodila, zar ne? A osim toga, dušo, i ja sam tvoja.
Ret je pogleda preko detinje crne glave i čudno se nasmeši.
– Jesi li zaista, mila?
Samo Melanin dolazak spreči jednu od novih brzih i žestokih svađa koje su tako lako izbijale između njih dvoje tih dana. Skarlet proguta svoju ljutinu i posmatraše kako Melani uzima dete. Behu se složili da dete treba da se zove Evgenija Viktorija, ali toga popodneva Melani joj nesvesno dade ime koje joj ostade, kao što i »Pitipat« beše istisnulo iz svačijeg sećanja ime Sara Džejn.
Ret se bio nagnuo nad detetom i reče: – Oči će da joj budu zelene kao grašak.
– Bogme neće – viknu Melani ljutito, zaboravljajući da Skarlet ima skoro sasvim takve oči. – Biće joj plave kao »Bonnie blue flag«{28}.
– »Boni blu Batler« – nasmeja se Ret, uzimajući dete od nje i zagledajući bolje u sitne oči. I ona ostade Boni sve dok čak i sami roditelji ne smetnuše s uma da dete nosi imena dveju kraljica.

LI
Kad Skarlet dobi dopuštenje da izlazi ona pozva Lu i naredi joj da je utegne u steznik što jače može. Zatim izmeri obim svoga struka. Pedeset i jedan santimetar! Ona jeknu iz glasa. Eto šta znači za struk kad se imaju deca! Sad joj je struk isti kao u tetke Piti, kao i u Mami.
– Stegni jače, Lu. Gledaj ako možeš da me stegneš još za dva-tri santimetra, jer inače neću moći da obučem nijednu haljinu.
– 'Oče slomi se uzica – reče Lu. – Vaše struk sad postalo više debelo, gospa Skahlet, i sad tu ne može ništa čini.
– Može tu da se učini nešto – pomisli Skarlet parajućni besno šavove na svojoj haljini da bi je popustila za nekoliko santimetara. – Neću više imati dece.
Boni je, razume se, lepa i služi na čast i njoj i Retu, a Ret obožava dete, ali ona neće više nipošto rađati decu. Ali nije znala kako će uspeti da to postigne, jer Retom nije mogla da upravlja onako kako je upravljala Frenkom. Ret je se ne boji. Sigurno će biti teško s Retom, koji tako luduje za malom Boni da će, verovatno, hteti iduće godine da ima sina, iako je rekao da će utopiti sina koga mu ona rodi. E bogme, ona mu neće više dati ni ćerku ni sina. Troje dece je dovoljno za svaku ženu.
Kad Lu sastavi rasparane šavove, ispegla ih glatko i zakopča Skarleti haljinu, ona dozva kola i Skarlet krenu na svoje stovarište građe. Raspoloženje joj postade vedrije dok se vozila te zaboravi na svoj struk, jer je išla da se sastane s Ašlijem na stovarištu i da zajedno s njim pregleda knjige. A ako bude imala sreće, može biti s njim nasamo. Nije ga videla otkako se Boni rodila. Nije ni želela da ga vidi onda kada se jasno ispoljavala njena trudnoća. A tako joj je jako nedostajao svakodnevni dodir s njim, baš iako je uvek bilo nekoga oko njih. Dok je bila zatvorena među četiri zida nedostajali su joj važnost i živost trgovine drvetom. Sad, naravno, ona baš nije morala da radi. Mogla je lako da proda strugare pa da novac uloži za Veida i Elu. Ali bi to značilo da ne bi nikad više imala prilike da viđa Ašlija, osim na čisto formalan način u prisustvu sveta oko njih. A za nju je sad najveće uživanje bilo u radu u Ašlijevoj blizini.
Kad se kola približiše stovarištu ona se iznenadi kad vide koliko su visoke gomile građe i koliko mušterija stoji među njima u razgovoru sa Hjuom Elsingom. A bilo je šest pari mazgi i kola u koja su crnci tovarili građu. »Šest zaprega – pomisli ona s ponosom. – I ja sam to sama stvorila.«
Ašli iziđe na vrata male kancelarije, a u očima mu se čitala radost što je opet vidi, priđe kolima i dade joj ruku da siđe, kao da je kraljica.
Ali jedan deo njene radosti izvetri kad stade pregledati knjige s njegove strugare i porediti ih s knjigama Džonija Galagera. Ašli je jedva pokrivao izdatke, a Džoni je imao priličnu sumu viška. Ona ne reče ništa dok je gledala u dva izvoda iz knjiga, ali Ašli pročita izraz na njenom licu.
– Skarlet, meni je jako žao. Ja samo mogu da kažem da bih želeo da mi dopustite da uzmem u najam slobodne crnce mesto robijaša. Ja mislim da bih imao boljeg uspeha.
– Crnce! Pa njihove plate bi nas upropastile, a robijaši su jevtini kao pleva. Ako Džoni može da istera ovoliko s njima ...
Ašli se zagleda preko njenog ramena u nešto što ona nije mogla da vidi, a sva veselost iščeze iz njegovih očiju.
– Ja ne mogu da radim s robijašima onako kako Džoni Galager radi. Ja ne mogu da gonim ljude.
– Bogami, Džoni je u tome pravo čudo. Ašli, vi ste suviše meka srca. Morali biste da postižete bolji uspeh s njima. Džoni kaže da kad god neka lenština hoće da se izvuče od posla kaže da je bolestan i vi mu date dan poštede. Bože moj, Ašli! Na taj se način ne zarađuje novac. Pokoja batina može da izleći skoro svaku bolest, osim slomljene noge ...
– Skarlet, Skarlet, prestanite! Ja ne mogu da slušam da tako govorite – uzviknu Ašli, a pogled mu se vrati na nju tako pun ljutine da ona odmah ućuta. – Zar vi ne shvatate da su i oni ljudi – neki čak i bolesni, slabo hranjeni, bedni i... Oh, draga moja, ja prosto ne mogu da podnesem da vidim šta je on od vas učinio, od vas, koji ste bili tako slatki...
– Šta je učinio od mene?...
– Ja moram da vam kažem, iako nemam na to pravo. Ali moram da kažem. Vaš... Ret Batler. On truje sve čega se dotakne. Pa je uzeo vas koji ste bili tako slatki, plemeniti i blagi i pored sve vaše vatrenosti, i eto šta je napravio od vas: načinio vas grubom, svojim dodirom načinio od vas zver.
– Oh – uzdahnu Skarlet, kod koje se osećanje da je kriva borilo sa radošću što Ašli tako jako oseća za nju, što je još smatra za slatku. Hvala bogu što misli da je Ret kriv za njenu gramzivost i tvrdičluk. Razume se da Ret nema nikakve veze s tim, ali, na kraju krajeva, jedan greh više na Retov račun neće mu ništa škoditi.
– Kad bi to bio ma koji drugi čovek na svetu ja ne bih ništa mario... Ali Ret Batler! Ja sam video šta je on učinio od vas. On je i bez vašeg svesnog shvatanja skrenuo vaše misli na onu istu grubu stazu kojom su išle njegove. O, da, ja znam da ne bih smeo da govorim ovo... On mi je spasao život i ja sam mu zahvalan za to, ali kamo sreće da je to bio bilo koji drugi čovek, samo ne on. I ja nemam prava da govorim ovako s vama...
– Oh, Ašli, vi imate pravo... niko drugi ga nema!
– Ja vam kažem da ne mogu to da podnosim kad gledam kako je sve vaše biće ogrubelo pored njega, kad znam da je vaša lepota, vaša draž, vlasništvo čoveka koji... Kad pomislim da vas on dotiče... ja... »Sad će da me poljubi! – pomisli Skarlet u zanosu. – I to neće biti moja krivica!« – Ona se naže prema njemu. Ali se on odjednom trže unazad kao da je shvatio da je suviše rekao... da je rekao stvari koje nije nikad nameravao da kaže.
– Ja vas molim za izvinjenje, Skarlet. Ja... ja sam nagoveštavao da vaš muž nije džentlmen, a moje sopstvene reči su dokaz da ja nisam to. Niko nema prava da kritikuje muža pred ženom. Ja nemam drugog opravdanja osim što... osim što... – i stade zamuckivati s mučnim izrazom na licu. Ona čekaše bez predaha.
– Nemam uopšte nikakvog opravdanja.
Celim putem dok se kolima vraćala kući Skarletine misli su se kovitlale po glavi. Nema uopšte nikakvog opravdanja osim što... osim što je voli! A misao o tome kako ona leži u zagrljaju drugog budi u njemu takav bes koji ona nije smatrala za moguć. Ali to je za nju sasvim razumljivo. Kad ona ne bi znala da su po nuždi odnosi između njega i Melani kao odnosi između brata i sestre, njen sopstveni život bi bio pravo mučenje. A Retovi zagrljaji nju prljaju i čine je grubljom! Ali, ako Ašli tako misli, ona lako može biti i bez tih zagrljaja. Mislila je kako bi to bilo divno i romantično za njih oboje kad bi bili fizički verni jedno drugome, čak iako su u braku s drugim licima. Ta misao joj obuze svu maštu i ona uživaše u njoj. Osim toga, to ima još i jednu praktičnu stranu. To bi značilo i da ona ne bi više morala da ima dece.
Kad stiže kući i otpusti kola nešto od onoga zanosa koji je beše obuzeo na Ašlijeve reči poče da bledi kad stade misliti na potrebu da Retu kaže kako želi zasebnu sobu i sve ono što to povlači za sobom. To će biti teško. Osim toga, kako bi ona mogla da saopšti Ašliju da je odbila Reta od sebe zbog toga što je on to želeo? Što su čednost i skromnost grozan teret! Kad bi samo mogla da razgovara s Ašlijem isto onako otvoreno kao s Retom! Ali, ništa ne mari. Ona će nekako već nagovestiti Ašliju pravo stanje stvari.
Pope se uz stepenice i otvorivši vrata na dečjoj sobi vide kako Ret sedi kraj kolevke male Boni s Elom na krilu i Veidom koji ispred njega istresa sve što ima u džepu. Prava je sreća što Ret voli decu i bavi se mnogo njima. Poneki očuh ne može očima da vidi decu iz ranijih brakova.
– Htela bih da razgovaram s tobom – reče mu ona i pređe u njihovu spavaću sobu. Najbolje je da to svrši sad odmah, dok joj je još sveza odluka da neće više dece i dok joj Ašlijeva ljubav još daje snagu.
– Rete – reče ona naglo čim on zatvori vrata na spavaćoj sobi iza sebe. – Ja sam rešila da neću da imam više dece.
Ako se i iznenadio toj neočekivanoj izjavi, on to ne pokaza. Polako se došeta do jedne naslonjače, pa pošto sede u nju zavali se unazad.
– Slušaj, dušo, kao što sam ti rekao pre nego što se Boni rodila, za mene nije nimalo važno da li ćeš ti imati jedno dete ili dvadesetoro.
Kako je lukavo s njegove strane što tako vešto beži od glavne stvari, kao da je dovoljno ne mariti da li se deca rađaju pa da samim tim deca i prestanu da se rađaju.
– Ja mislim da je troje dosta. Ja ne nameravam da imam svake godine po jedno.
– I meni troje izgleda sasvm pristojan broj.
– Ti znaš vrlo dobro... – poče ona, a obrazi joj se zapališe od zbunjenosti. – Ti znaš šta ja hoću da kažem.
– Znam. Da li si ti svesna da se ja mogu razvesti od tebe zato što mi odričeš supružanska prava?
– Ti i jesi tako nizak da pomišljaš na tako nešto – viknu ona, ogorčena što ništa ne ide onako kako je ona smislila. – Da imaš ičega viteškog ti bi... ti bi... bio dobar kao što je... eto, na primer, pogledaj Ašli Vilksa. Melani ne sme da ima više dece, i on ...
– Ašli je sasvim pravi džentlmen – reče Ret, a oči mu počeše čudno da svetlucaju. – Molim, nastavi dalje svoju raspravu.
Skarlet se nakašlja, zagrcnu, jer je svoju želju već iskazala i nije imala ništa više da kaže. Sad je videla kako je bila luda njena nada da će na prijateljski način rešiti jednu tako važnu stvar, naročito sa takvim sebičnjakom kao što je Ret.
– Danas popodne si bila u kancelariji na stovarištu građe, zar ne?
– Kakve to veze ima s ovom stvari?
– Ti voliš pse, zar ne, Skarlet? Da li ih više voliš u kućici za pse, ili slobodne?
Ona ne shvati aluziju, jer se gušila od ljutine i razočaranja.
On lako skoči na noge, pa prišavši do nje stavi joj ruku pod bradu i naglo joj diže lice naviše.
– Što si ti pravo derište! Živela si s trojicom ljudi a ipak još nemaš pojma o prirodi muškaraca.
Izgleda da ti misliš da su ljudi kao neke stare gospođe koje su odavno prešle svoju menu.
On je uštinu veselo za bradu i ruka mu se odvoji od nje. Jedna crna obrva mu se diže naviše, dok ju je hladno posmatrao stojeći.
– Skarlet, shvati ovo. Kad bih ja imao još žudnje za tvojom posteljom, nikakve brave, niti ikakve molbe ne bi me mogle sprečiti da ti ne dođem. I ne bi me bilo stid ni od čega što bih uradio, jer ja sam sklopio pogodbu s tobom ... pogodbu koju sam ja sa svoje strane održao doslovce, a koju ti sad hoćeš da prekršiš. Čuvaj svoj čisti krevet, draga moja.
– Hoćeš li time da kažeš – viknu Skarlet ljutito – da ti ne mariš...
– Ti si sita mene, zar ne? E pa, ljudi se još i brže zasite žene... Čuvaj svoju čistotu, Skarlet. To za mene neće biti nimalo nezgodno. To ništa ne mari – reče on sležući ramenima i smešeći se ironično.
– Srećom, svet Je pun postelja... a postelje najčešće pune žena.
– Znači da bi ti stvarno bio tako...
– Moje drago nevinašce! Pa razume se! Pravo je čudo što nisam i dosada skrenuo s pravog puta. Ja nisam nikad vernost smatrao za neku veliku vrlinu.
– Ja ću svake večeri zaključavati svoja vrata!
– Nemaš potrebe da se trudiš. Kad bih ja hteo, nikakva mi brava ne bi smetala.
Okrete se kao da je razgovor svršen i ode iz sobe. Skarlet ču kako se opet vraća u dečju sobu, gde ga dočekaše radosni dečji uzvici. Ona odjednom sede na stolicu. Postigla je što je želela. To je ono što je ona želela i što je Ašli želeo. Ali se nije osećala srećnom. Njena sujeta je bila povređena i ponižavalo ju je što je Ret sve to shvatio sasvim olako, kao i pomisao da je on ne želi, da je stavlja u isti red sa drugim ženama u drugim posteljama.
Želela je da može smisliti neki lepši način da kaže Ašliju kako ona i Ret nisu stvarno muž i žena. Ali je sad znala da to neće moći. Sad joj se sve činilo strašno zapleteno, pa je čak unekoliko želela da nije ništa ni govorila o svemu. Osećaće nedostatak dugih, zanimljivih razgovora s Retom u postelji dok samo žar njegove cigare svetli u mraku. Nedostajaće joj uteha njegovog zagrljaja kad se bude budila poplašena iz strašnog sna u kome trči kroz maglu.
Odjednom se oseti vrlo nesrećna, i naslonivši glavu na naslon od stolice stade gorko plakati.

Lll
Jednog kišnog popodneva, kad Boni beše tek prešla svoj prvi rođendan, Veid je sedeo u dnevnoj sobi, ponekad prilazio prozoru i pritiskivao nosić uz okno obliveno kišnim mlazevima. Bio je to vitak dečak, slabunjav i mali za svojih osam godina, tako miran da je skoro bio bojažljiv i nikad ne bi progovorio dok ga neko ne bi nešto pitao. Bilo mu je dosadno i očevidno nije znao kako da se zabavi, jer je Ela bila zauzeta u jednom kutu svojim lutkama. Skarlet je sedela za svojim pisaćim stolom i mrmljala nešto sabirajući dugi niz cifara, a Ret je ležao na podu mašući satom na lancu koji je Boni neprestano uzalud hvatala.
Pošto Veid uze jednu za drugom nekoliko knjiga, da ih opet spusti, on teško uzdahnu. Skarlet se okrete prema njemu razdraženo.
– Zaboga, Veide! Idi napolje pa se igraj!
–  Ne mogu. Pada kiša.
– Zar? Ja nisam primetila. Pa radi nešto. Nerviraš me kad se tako nemirno šetkaš. Idi kaži Porku da upregne kola pa idi kod malog Boa da se igrate.
– On nije kod kuće – uzdahnu Veid. – Pozvan je na rođendan Raula Pikara.
Raul beše sinčić Majbele i Rene Pikara – grozan mali balavac, po Skarletinom mišljenju sličniji majmunu nego detetu.
– No, pa možeš ići da posetiš koga bilo, koga želiš. Idi kaži Porku.
– Niko nije kod kuće – odgovori Veid. – Svi su pozvani.
Neizgovorene reči »svi... osim mene«, visile su u vazduhu, ali Skarlet, duboko zauzeta računskim knjigama, ne obrati pažnju na to.
Ret se podiže, sede i reče:
– A zašto nisi i ti otišao na rođendan, sine?
Veid priđe bliže njemu premeštajući se s noge na nogu i vrlo žalosna lica.
– Nisu me pozvali, čiko.
Ret predade svoj sat rušilačkoj ruci male Boni, pa se diže.
– Ostavi te proklete cifre na miru, Skarlet. Zašto Veid nije pozvan u društvo?
– Za ime božje, Rete. Ne diraj me sad. Ašli je strašno zamrsio ove račune... Oh, u to društvo! Ja ne nalazim da je to nešto neobično što Veid nije pozvan, a ja ga ne bih pustila ni da je pozvan. Ne zaboravi da je Raul unuk gospođe Merivedar, a ona bi pre pustila u svoj salon nekog slobodnog crnca nego nekog od nas.
Ret, koji je posmatrao Veidovo lice i zamišljene oči, vide kako se dečko bolno trže.
– Hodi ovamo, sine – reče on privlačeći dečaka k sebi. – Da li bi voleo da ideš na rođendan?
– Ne, čiko – reče Veid hrabro, ali obori oči.
– Hm. Kaži mi, Veide, ideš li ti u društvo kod maloga Džo Huajtinga, ili kod Frenka Bonela, ili... kod nekog drugog od tvojih drugova?
– Ne, čiko. Mene ne pozivaju mnogo u društvo.
– Veide, lažeš! – viknu Skarlet i okrenu se. – Prošle nedelje si išao na tri mesta, kod Bartove dece, pa kod Gelertovih i Handonovih.
– Krasna zbirka mazgi u konjskoj opremi kakva se samo može skupiti! – reče Ret, a glas mu blago zadrhta.
– Jesi li se lepo provodio kod njih? Govori samo!
– Nisam, čiko.
– A zašto nisi?
– Pa ja ... ja ne znam, čiko. Mami... Mami kaže da su oni bela fukara.
– Ja ću oderati kožu Mami ovoga časa! – uzviknu Skarlet i skoči. – A kad i ti, Veide, govoriš tako o maminim prijateljima...
– Veid govori istinu, a tako isto i Mami – reče Ret.
– Ali ti, razume se, nisi nikad bila u stanju da vidiš istinu ni kad bi je srela na putu... Ne brini, sine. Više nećeš morati da ideš u društva u koja ne voliš da ideš. Evo, drži, – i izvadi iz džepa jednu novčanicu – reči Porku da upregne kola i da te odveze u grad. Kupi sebi ušećerenog voća... mnogo, koliko ti god treba da pokvariš stomak.
Veid sijajući od radosti stavi novčanicu u džep, pa pogleda sa strepnjom prema majci, očekujući njeno odobrenje. Ali ona je nabranih obrva posmatrala Reta. On beše digao Boni s poda i prigrlio je uza se, s njenim licem na svome obrazu. Skarlet nije mogla da pročita izraz na njegovom licu, ali se u njegovim očima videlo nešto nalik na strah – na strah i na optuživanje sebe samoga.
Veid ohrabren plemenitošću svoga očuha, priđe mu bojažljivo.
– Čika Rete, je l' smem nešto da vas pitam?
– Razume se. – Retov izraz beše zabrinut, rasejan, dok je držao glavu male Boni uza se. – Šta je to, Veide?
– Čika Rete, jeste li bili... jeste li se borili u ratu? Retove oči se povratiše i pogled mu beše oštar, ali mu je glas izgledao nemiran.
– A zašto pitaš, sine?
–  Pa, znate, Džo Huajting kaže da niste, a tako isto i Frenk Bonel.
– E – reče Ret – a šta si im ti rekao? Veid je izgledao nezadovoljan.
– Ja... ja sam... rekao sam im da ne znam. – Pa onda brzo dodade: – Ali ja ništa ne marim, i dobro sam ih izlupao. A jeste li vi bili u ratu, čika Rete?
– Jesam – reče Ret odjednom vatreno – bio sam u ratu. Bio sam u vojsci osam meseci. Borio sam se sve od Lavdžoja pa do Frenklina u Tenesiju. I bio sam sa Džonstonom kad se on predao. – Veid se stade ponosno vrpoljiti, ali se Skarlet nasmeja.
– Koliko se sećam, ti si se stideo svoje ratničke prošlosti – reče ona. – Zar mi nisi govorio da ne govorim nikome.
– Ćuti – reče joj on kratko. – Jesi li zadovoljan, Veide?
– O, jesam, čiko! Ja sam znao da ste vi bili u ratu. Znao sam da se vi ne plašite, kao što su oni govorili... Ali... ali zašto niste bili onda sa očevima mojih drugova?
– Zato što su očevi tvojih drugova bili takve budale da su morali da ih stave u pešadiju. A ja sam svršio akademiju u Vest Pointu, pa sam bio u artiljeriji. Bio sam pravi tobdžija, Veide, a ne Domaća garda. Čovek mora da bude pametan pa da dođe u artiljeriju, Veide.
– Naravno – reče Veid, a lice mu se sijalo. – Jeste ii bili ranjeni, čika Rete?
Ret se predomišljao.
– Ispričaj mu ono o dizenteriji – podsmehnu mu se Skarlet.
Ret spusti pažljivo bebu na pod, pa izvuče košulju iz pantalona.
– Hodi ovamo, Veide, pa ću ti pokazati gde sam ranjen.
Veid uzrujano priđe bliže i pogleda na mesto koje mu je Ret pokazivao prstom. Preko njegovih mrkih grudi, pa sve do mišićavog trbuha, pružao se jedan uzdignut ožiljak. To je bila uspomena na jednu njegovu bitku noževima na zlatnim poljima Kalifornije, ali Veid to nije znao. On samo odahnu duboko i zadovoljno.
– Ja mislim da ste vi skoro isto takav junak kao i moj otac.
– Skoro, ali ne baš takav – reče Ret uvlačeći opet svoju košulju u pantalone. – A sad idi pa potroši taj dolar i isprebijaj na mrtvo ime svakog dečaka koji ti kaže da ja nisam bio u ratu.
Veid ode sve skačući s noge na nogu i dozivajući Porka, a Ret opet podiže bebu.
– A čemu ti sve te laži, hrabri moj ratniče? – upita ga Skarlet.
– Dečak mora da se ponosi svojim ocem... pa i očuhom. Ne mogu da dopustim da se stidi mene pred tim malim gadovima. Deca su strašno nemilordni stvorovi!
– Ah, koješta!
– Ja nisam nikad pomišljao šta to znači za Veida – reče Ret lagano. – Nisam nikad ni pomišljao kako on pati. A to ne sme da se desi i sa Boni.
– Kako to?
– Zar ti misliš da ću ja dopustiti da se moja Boni stidi svoga oca? Da je ne pozivaju kod drugarica kad joj bude devet i deset godina? Misliš li ti da ću ja dopustiti da je ponižavaju kao Veida zbog stvari za koje nije ona kriva nego ja ili ti?
– On, čudna mi čuda, dečje društvo!
– Iz tih dečjih društava prelazi se na prve devojačke početničke zabave. Zar ti misliš da ću ja dopustiti da moja ćerka odraste van kruga pristojnog sveta u Atlanti? Ja ne nameravam da je šaljem na Sever u škole i u goste zato što je ne primaju ovde ili u Čarlstonu, ili u Savani i Nju Orleansu. I neću da dočekam da se mora udati za nekog Jenkija, ili nekog stranca, zato što je nijedna pristojna južnjačka porodica neće da primi za člana... a sve samo zbog toga što joj je majka bila jedna luda, a otac propalica.
Veid, koji se beše vratio natrag do vrata, stajao je i slušao u nedoumici.
– Boni se može udati za Boa, čika Rete.
Kad se okrete dečaku s Retovog lica beše iščezao svaki trag ljutine, i on kao da stade razmatrati njegove reči sa prividnom ozbiljnošću s kojom je uvek postupao prema deci.
– To je istina, Veide. Boni može da se uda za Boa Vilksa, ali s kim ćeš se ti oženiti?
– O, ja se neću ženiti – reče Veid s puno pouzdanja, uživajući u tom muškom razgovoru s jedinom osobom, osim tetke Meli, koja ga nije prekorevala nego ga uvek hrabrila. – Ja ću da idem na univerzitet u Harvard da budem advokat kao moj otac, pa ću da budem hrabar vojnik, isto kao i moj tata.
– Ta Meli bi trebalo da ćuti – viknu Skarlet. – Veide, ti nećeš ići u Harvard. To je škola za Jenkije, a ja ne dam da ideš u njihovu školu. Ti ćeš da ideš u školu u Džordžiji, a kad budeš diplomirao upravljaćeš radnjom umesto mene. A što se tiče toga da je tvoj otac bio hrabar junak...
– Prestani! – odseče Ret oštro, jer mu ne beše ćelu. A sad trči i reči Porku da te vozi u grad.
– Ja bih te molila da pustiš da ja sama vaspitavam svoju decu – viknu Skarlet kad Veid beše poslušno odskakutao iz sobe.
– Ti si vraški slaba vaspitačica, Skarlet. Ti si mnogo naškodila budućnosti i Veida i Ele, ali ti ja neću dopustiti da to isto uradiš i sa malom Boni. Ona mora da bude mala princeza za koju će se svi otimati. Ne sme postojati nikakvo mesto na koje ona ne bi mogla ići. Gospode bože! Ne misliš valjda da ću ja dopustiti da ona odraste i da se druži sa šarenom ruljom koja puni neprestano ovu kuću?
– A ta rulja je ipak dosta dobra za tebe.
–  A isuviše dobra za tebe, zlato moje. Ali ne i za Boni – reče Ret. – Zar ti misliš, draga moja, da će ona nešto pametno naučiti od ovih otpadnika s kojima ti provodiš svoje vreme? To su irski laktaši, Jenki, bela fukara, kuferaški skorojevići... moja Boni je od krvi Batlerovih i žice Robijarovih ...
– I O'Hara...
– O'Hara su možda nekad bili i kraljevi u Irskoj, ali tvoj otac je bio jedan običan irski laktaš, a ni ti nisi ništa bolja... Ali i ja sam kriv. Ja sam išao kroz život kao neki prokleti slepi miš iz pakla i jurio slepo ne gledajući šta radim, jer ništa za mene nije imalo nikakve vrednosti. Ali, Boni znači nešto za mene. Bože moj, kakav sam luđak bio! Boni ne bi bila primana u Čarlstonu, makar šta moja majka i tvoje tetke Eulali i Paulina radile... a jasno je da je niko neće primati ni ovde ako mi što pre ne učinimo nešto...
– Oh, Rete, ti to sve shvataš tako ozbiljno da si prosto smešan. Pored našeg novca ...
– Neka ide bestraga novac. Ni za sav naš novac ne može se kupiti ono što ja želim za Boni. Ja bih više voleo da Boni bude pozvana da jede suv hleb u bednoj kući Pikarovih, ili u rabatnoj straćari gospođe Elsing, nego da bude kraljica lepote na najsjajnijem republikanskom balu. Skarlet, ti si bila luda. Trebalo je da ti još pre toliko godina obezbediš za svoju decu mesto u društvu ... ali ti to nisi uradila. Nisi se potrudila čak ni da sačuvaš mesto koje si sama imala. Od tebe se ne može očekivati da ćeš se popraviti u tim godinama. Ti isuviše težiš za tim da zaradiš novaca i da gospodariš drugome.
– Ja celu tu stvar smatram za buru u čaši vode – reče Skarlet hladno, šuškajući svojim hartijama da pokaže da je, ukoliko se nje tiče, razgovor završen.
– Mi imamo samo gospođu Vilks da nam pomogne, a ti činiš sve što možeš da i nju uvrediš. Oh, molim te poštedi me svojih primedaba o njenom siromaštvu i o neukusnosti njenog odela. Ona je srce i središte svega što je u Atlanti od neke vrednosti. Hvala bogu što imamo nju. Ona će nam biti od pomoći u toj stvari.
– A šta ti to nameravaš da radiš?
– Šta ću da radim? Da se umiljavam svakom ženskom zmaju iz stare garde u ovoj varoši, a naročito gospođi Merivedar, gospođi Elsing, gospođi Huajting i gospođi Mid. Ako budem morao da puzim potrbuške pred svakom od tih debelih starih pakosnica koje me mrze, ja ću da uradim i to. Biću krotak pred njihovom hladnoćom i pravi pokajnik za svoje rđave postupke. Prilagaću za sve njihove proklete dobrotvorne ustanove i ići ću u njihove proklete crkve. Priznaću šta sam sve učinio za Konfederaciju i udariću to na velika zvona, pa ako dođe do najgoreg stupiću i u njihov prokleti Klaks... iako bog valjda neće biti tako strog prema meni da mi i taj teret baci na leđa. I neću oklevati da budale kojima sam spasao glave podsetim na to da mi nešto duguju. A vi, gospođo, vi ćete odsada biti tako ljubazni da ćete se uzdržati od toga da iza mojih leđa kvarite ono što ja radim svojim stavljanjem intabuiacija na imanja ma koga od onih ljudi kojima se ja ulagujem, ili time što ćete im prodavati lošu građu, ili makar kakvim uvredama. Jeste li me čuli? I guverner Bulok ne sme više kročiti u ovu kuću. Ni on niti ma ko od onih elegantnih lopuža s kojima smo se dosad družili. Budeš li ih i dalje pozivala naći ćeš se u nezgodnom položaju da budeš u kući bez domaćina. Ako oni budu došli u ovu kuću, ja ću to vreme provesti u kući Bel Votling i pričaću na sva usta da čuje ko god hoće da neću da budem pod istim krovom s njima.
Skarlet, koju su pekle njegove reči, stade da se smeje.
– Dakle, kockar s rečnog broda i špekulant resio se da bude poštovan! E pa, najbolji i prvi pokušaj za pribavljanje poštovanja bio bi u tome da prodaš kuću Bel Votling.
Ona je tek nasumice otkačila tu strelu. Nije bila nikad sigurno uverena da je Ret vlasnik te kuće. On se odjednom nasmeja, kao da čita njene misli.
– Hvala ti na tome savetu.
Da se ne znam koliko trudio Ret nije mogao naći nezgodnije vreme za vraćanje na put čestite ispravnosti. Nikad ni pre ni posle nisu imena republikanac i Skalavag izazivala takvu mržnju, jer je sad pokvarenost kuferaške vladavine bila na svome vrhuncu. A Retovo je ime još od kapitulacije bilo stalno u vezi sa Jenkima, Skalavazima i republikancima.
Stanovnici grada Atlante su 1866. godine mislili da ne može biti ništa gore od vojne vladavine koju su onda imali nad sobom, ali su se sad pod Bulokom upoznavali s najgorim. Zahvaljujući crnačkim glasovima, republikanci i njihovi saveznici su se jako utvrdili na svojim položajima pa su bezobzirno tiranisali manjinu koja se bunila, iako su joj bile sputane i noge i ruke.
Među crncma se baš proturalo shvatanje da u Bibliji postoje svega dve stranke – stranka republikanaca i stranka grešnika. Kako nijedan crnac nije želeo da pripadne partiji grešnika, svi su se požurili da se upišu u republikance. Njihovi novi gospodari su ih neprestano terali da glasaju i da na vrlo važne položaje biraju Skalavage i siromašne belce, pa čak i same crnce. Ti crnci su sedeli u skupštini, gde su najveći deo vremena provodili u nekom žvakanju i svlačenju i oblačenju novih cipela da bi odmorili nenavikle noge. Bilo je vrlo malo onih koji su znali da čitaju i pišu. To su bili ljudi koji su tek bili došli sa njiva pamuka i polja šećerne trske, ali su oni imali vlast da izglasavaju poreze i obveznice, kao i ogromne račune rashoda za sebe i za svoje republikanske prijatelje. I izglasavali su ih. Država je posrtala pod teretom poreza koji su se plaćali s očajnim besom, jer su poreske glave znale da izglasani novac za državne potrebe odlazi u privatne džepove.
Oko sedišta te najviše vlasti u državi neprestano su se vrtela jata raznih pljačkaša, lovaca na liferacije i svakojakih špekulanata koji su se nadali da će se koristiti ludom orgijom rasipanja, a neki su se i bezobzirno bogatili. Njima nije bilo nimalo teško da dobiju državni novac za građenje železnica koje se nisu nikad izgrađivale, za nabavku vagona i lokomotiva koje se nisu nikad kupovale, za podizanje državnih zgrada koje se nisu nikad podizale nigde osim u glavama predlagača.
Izdavale su se akcije koje su dostizale milionske sume. One su većinom bile nezakonite i lažne, ali su se ipak izdavale. Blagajnik glavne državne blagajna, republikanac ali pošten čovek, bunio se protiv toga nezakonitog izdavanja akcija i odbijao da ih potpiše, ali on i drugi koji su se trudili da stanu na put zloupotrebama nisu mogli ništa protiv sile koja je nailazila. Državne železnice, koje su nekada bile izvor stalnih državnih prihoda, sada su bile stalno u deficitu i dug je dostigao lepu sumu od nekoliko miliona dolara. To više i nije bila železnica, nego ogromno korito bez dna u kome su svinje mogle da se valjaju i da riju. Mnogi njeni činovnici postavljeni su uglavnom iz političkih razloga, bez obzira na njihovu sposobnost da eksploatišu železnice, a bilo ih je triput više nego što je bilo potrebno. Republikanci su se vozili besplatnim kartama, a puni vagoni crnaca su putovali isto tako besplatno i blaženo se šetkali po celoj državi da glasaju po više puta na jednim istim izborima.
Zloupotrebe koje su postojale na železnicama dovodile su do besa one koji su plaćali porez, utoliko više što su prihodi železnica imali da služe za podizanje škola, a pošto nije bilo nikakvih prihoda nego samo dugova, nije moglo biti ni besplatnih škola. Mali je bio broj onih koji su imali mogućnosti da plaćaju za školovanje svoje dece, i tako je čitavo jedno pokolenje dece raslo u neznanju i spremalo za budućnost neprosvećene i nepismene ljude i žene.
Ali mnogo veću ljutinu i bes od onih koje su izazvali rasipanje, zloupotrebljavanje i korupcija, budio je način na koji ih je guverner prikazivao na Severu. Kad bi Džordžija ustajala protiv korupcije, guverner bi brzo odjurio na Sever, izišao bi pred Kongres i optuživao svet zbog zlostavljanja crnaca, zbog priprema na ustanak koje Džordžija čini, pa bi dokazivao potrebu za čvršćom vladavinom bajonetima. Međutim Džordžija nije želela ništa drugo nego da je ostave na miru kako bi se država mogla povratiti. Ali dejstvom onoga što se zvalo guvernerovom »fabrikom kleveta«, Sever je u Džordžiji video samo jednu buntovnu državu kojoj je potrebna teška ruka, i teška ruka se spuštala na nju.
Bila je to slavna prilika za pljačkašku bandu koja je uhvatila Džordžiju za gušu. Vršila se prava orgijanja i grabeži, a to otvoreno pljačkanje sa visokih položaja bilo je prekriveno tako hladnim cinizmom da se onima koji su posmatrali koža ježila. Protestovanje i pokušaji ustajanja protiv toga nisu ništa pomogli, jer je upravljanje državom imalo za sobom potporu i podršku ogromne vojske Sjedinjenih Država.
Atlanta je proklinjala ime guvernera Buloka, njegovih Skalavaga i republikanaca, a proklinjala je i ime svih onih koji su imali neke veze s njima. A Ret je imao veze. Kako su svi govorili, on ih je pomagao skoro u svim njihovim zamislima. Ali se on sad okrenuo uz struju koja ga je do pre kratkog vremena nosila, i snažno zaplivao natrag nasuprot matici.
Postupao je neobično smišljeno i lagano, ne budeći podozrenje Atlante i ne dopuštajući da se nazre kako leopard pokušava da preko noći promeni svoje pege. Izbegavao je svoje staro društvo i nije se više viđao u pratnji Jenki oficira, Skalavaga i republikanaca. Posećivao je demokratske skupštine i javno glasao za demokrate. Prestao je da se kocka naveliko i bio je priličan trezvenjak. Ako je uopšte odlazio u kuću Bel Votling onda je to bilo samo noću i krišom, kao i drugi uvaženi građani, umesto da ostavi konja privezanog pred njenim vratima po celo popodne kao da bi hteo da pokaže svima da je tu unutra.
Vemici episkopalne crkve zamalo ne poiskakaše iz svojih stolica kad jednog dana videše kako u crkvu ulazi posle početka službe Ret i vodi malog Veida za ruku. Kongregaciju je isto toliko zaprepastio dolazak maloga Veida koliko i dolazak samoga Reta, jer se pretpostavljalo da je dečko katolik. Bar je Skarlet to bila, ili se bar pretpostavljalo da je. Ali ona godinama nije stupila u crkvu, jer je vera bila izvetrila iz nje, kao što su bile izvetrile i mnoge druge Elenine pouke. Svi su mislili da je ona zanemarila versko vaspitanje svoga deteta, pa su samo još bolje mišljenje imali o Retu što se trudi da stvar popravi.
Kad je Ret hteo da se potrudi mogao je da bude dostojanstveno ozbiljan i ljubazan, pod uslovom da zauzda svoj jezik i da ne dopusti svojim očima da pakosno preleću svuda. Proteklo je već mnogo godina otkako je on bio prestao da to radi, ali se sad bio rešio na to, zaodenuo se ozbiljnošću i ljubaznošću isto onako kao što je oblačio i prsnike ozbiljnije boje. Nije bilo teško steći prijateljstvo ljudi kojima je bio spasao živote. Oni bi mu pokazali svoju zahvalnost i ranije, da Ret nije izgledao kao da slabo mari za nju. Sad se on pred Hju Elsingom, Reneom, Sajmonsima, Endi Bonelom i ostalima činio prijatan, oprezan da ne izgleda da se nameće, i u neprilici kad oni stanu da govore o zahvalnosti koju osećaju prema njemu.
– Nije to ništa – bunio se on, – da ste bili na mome mestu i vi biste to isto uradili.