Prohujalo s vihorom

First topic message reminder :



Epski roman Margaret Mitchell o ljubavi i ratu osvojio je Pulitzerovu nagradu i bio nadahnućem za dva autorizirana pisana nastavka i za jedan od naviše slavljenih filmova svih vremena. O američkom građanskom ratu i njegovim posljedicama napisani su mnogi romani. Ali nijedan od njih ne odvodi nas u goruća polja i gradove američkog Juga na način kako to čini “Prohujalo s vihorom”, kreacijom opčinjujućih prizora i uzbudljivih likova, tako živih da im cijeloga života pamtimo riječi i osjećamo njihove strahove i čežnje. U dva glavna lika, samosvojnoj i neodoljivoj Scarlett i putenom i prezrenom Rhettu, Margaret Mitchell sažela je bezvremensku priču o opstanku u najtežim uvjetima i stvorila dvoje najčuvenijih ljubavnika nakon Shakespeareovih Romea i Julije. Scarlett O'Hara uživa u bezbrižnom mladenaštvu na Tari, obiteljskoj plantaži pamuka. Toj svojeglavoj ljepotici zelenih očiju zabavno je preotimati udvarače drugim djevojkama i šarmirati gospodu, a ljubavni jadi koje time izaziva najmanja su joj briga. Ona je sebi namijenila naočitog Ashleya Wilkesa, i kao i uvijek, sigurna je u svoj uspjeh. Ali Ashley je zaručen za svoju rođakinju Melanie, i Scarlettin svijet se okreće naglavce..

XI
Jednog popodneva sledeće nedelje Skarlet dođe kući iz bolnice, iznurena i ljuta. Bila je umorna jer je celo pre podne stajala na nogama, a razdražena što joj je gđa Merivedar oštro prebacila što sedi na krevetu jednog vojnika dok mu je previjala ranu. Tetka Piti i Melani sa šeširima i u najboljim haljinama behu na tremu sa Veidom i Prisi, spremne da pođu u svoje nedeljne posete. Skarlet ih zamoli da je izvine što ih ne prati i ode gore u svoju sobu.
Kad poslednji šum kolskih točkova beše zamro u daljini, znala je da je porodica sigurno daleko od očiju te uđe tiho u Melaninu sobu i okrete ključ u bravi. Bila je to čedna i malena devojačka soba, tiha i mirna, topla u kosim zracima popodnevnog sunca. Podovi su se sijali goli svuda, osim na mestima gde je bilo poneko, svetlo ćilimče, a beli zidovi behu bez ukrasa osim jednog kuta koji Melani beše uredila kao kakav oltar.
Tu je pod jednom nabranom zastavom Konfederacije visila sablja sa zlatnim balčakom koju je Melanin otac nosio u meksikanskom ratu, ista sablja s kojom je i Čarls pošao u rat. Čarlsov opasač i pištolj visili su takođe, sa njegovim revolverom u futroli. Između sablje i pištolja beše jedna dagerotipna slika samoga Čarlsa, vrlo ukrućenog i ponosnog u svojoj sivoj uniformi, s krupnim, smeđim očima koje su svetlele iz okvira i stidljivim osmehom na usnama.
Skarlet čak i ne pogleda u sliku već bez oklevanja pređe preko sobe do jedne kutije od ružina drveta koja je stajala na stolu kraj uskog kreveta. Iz nje izvadi svežanj pisama uvezan plavom pantljikom, upućenih rukopisom Ašlija na Melaninu adresu. Na vrhu beše pismo koje je stiglo tog jutra i ona ga otvori.
Kad je Skarlet prvo počela da čita u potaji ta pisma, jako ju je mučila savest i tako se bojala da je ne uhvate da je od drhtanja jedva otvarala koverte. A sad je njeno osećanje časnosti, koje nikad nije bilo jako razvijeno, bilo otupelo stalnim ponavljanjem prestupa te je čak i strepnja da ne bude uhvaćena bila slabija. Ponekad bi s bolom u srcu pomislila: »Šta li bi majka kazala kad bi saznala?« Ona je znala da bi Elen više volela da je vidi mrtvu nego da dozna da je učinila tako nečasno delo. To je isprva mučilo Skarlet, jer je još želela da bude u svakom pogledu nalik na svoju majku. Ali je iskušenje da čita ta pisma bilo isuviše veliko, te je odstranila pomisao na Elen. Ona je uopšte u to vreme stekla naviku da neprijatne misli odstranjuje iz glave. Bila se navikla da kaže: »Neću se sada baviti ovom ili onom neprijatnom misli. O tome ću misliti sutra«. A u većini slučajeva kad bi to sutra došlo misao joj ili ne bi pala na pamet ili je vremenom oslabila te je nije više tako mučila. Tako joj ni ta stvar sa Ašlijevim pismima nije jako pritiskivala savest.
Melani je uvek bila otvorena sa svojim pismima, te je delove iz njih čitala glasno tetka Piti i Skarleti. Ali je Skarlet grizlo baš ono što ona nije čitala i to ju je i doteralo do potajnog čitanja korespondencije svoje zaove. Morala je da dozna da li je Ašli došao do toga da zavoli svoju ženu otkako se njom oženio. Ona mora da zna da li se on bar pravi da je voli. Da li joj se obraća nežnim rečima i da li joj tepa? Kakva osećanja izražava i sa kakvom toplinom?
I ona brižljivo razvi pisma.
Sitan, ujednačen Ašlijev rukopis polete joj u oči još pri prvim rečima: »Draga moja ženo«, i ona odahnu od olakšanja. On dakle ne naziva Melani »Mila«, ni »Draga«, bar još ne.
»Draga moja ženo. Ti mi pišeš i kažeš da se brineš jer ti se čini da ja prikrivam svoje prave misli od tebe, pa me pitaš šta je predmet mojih misli ovih dana...«
– Milostiva majko božja! – pomisli u sebi Skarlet zaprepašćeno. – Da krije svoje prave misli! Zar Meli može da čita njegove misli? Ili možda i moje misli? Da li ona sumnja da on i ja...
Ruke su joj drhtale od straha dok je primicala bliže pismo, ali kad pročita sledeći stav bi joj lakše. »Draga ženo, ako sam išta sakrio od tebe to je bilo samo zato što nisam hteo da prenosim teret i na tvoja pleća, te da tvojim brigama o mojoj fizičkoj bezbednosti dodajem još i brige za moj duhovni nemir. Ali, ja ne mogu da sakrijem ništa od tebe jer me ti isuviše dobro poznaješ. Nemoj da se plašiš. Nisam ranjen, nisam bio bolestan. Imam dovoljno da jedem a ponekad i dobru postelju na kojoj mogu da spavam. Vojnik i ne može da traži ništa više. Ali, Melani, teške misli mi pritiskuju srce, a ja ću svoje srce da otvorim pred tobom.
Kad u ove letnje noći ležim dugo budan, dugo pošlo su svi u logoru zaspali, dok gledam u zvezde ja se neprestano pitam: »Zašto si ti sad ovde, Ašli Vilkse? Zašto se ti boriš?«
Svakako ne za čast ni slavu. Rat je prljava stvar, a ja ne trpim prljavštinu. Ja nisam vojnik i nemam želje da tražim praznu slavu pred čeljustima topova. A ipak, evo me u ratu – evo u ratu čoveka koji, tu mi bog može biti svedok, nije imao druge želje do da bude povučen seoski gospodin odan knjigama.
Jer, Melani, trube ne uzrujavaju moju krv niti doboši izazivaju moje noge na kretanje, i ja sad jasno vidim da smo mi sami sebe izdali, da nas je izdala naša južnjačka naduvenost verujući da svaki od nas može izlemati tuce Jenkija, verujući da Kralj Pamuk može zapovedati svetu. Izdali smo sami sebe takođe i rečima i krilatim frazama, predrasudama i mržnjom koje su izvirale iz usta onih na visokim mestima, onih ljudi koje smo mi visoko cenili i uvažavali... »Kralj Pamuk, Ropstvo, Prava Država, Prokleti Jenki«.
I tako, kad ležim na svom ćebetu i gledam gore zvezde i pitam se: »Za šta se ti boriš?«, ja mislim o pravima država, o pamuku, o crncima i o Jenkima, koje su nas od malena učili da mrzimo, a znam da nijedna od tih stvari nije razlog zbog koga se borim. Mesto toga ja vidim Dvanaest Hrastova i sećam se kako mesečina koso pada preko belih stubova, sećam se nezemaljskog izgleda magnolija koje se otvaraju na mesečini, sećam se kako ruže puzavice u tremu sa strane prave hladovinu i u najvrelije popodne. I vidim kako majka tamo šije kao što je šila kad sam bio mali dečko. Čujem kako se crnci vraćaju kući preko polja u suton, umorni i raspevani, raspoloženi za večeru, i škripu čekrka dok vedro silazi u hladni bunar. Pa onda dugi pogled niz put sve do reke, preko njiva s pamukom i izmaglicom koja se u suton podiže iz ravnice. I eto zato sani ja sad ovde, ja koji ne volim smrt, ni bedu, ni slavu, i ne mrzim baš nikoga na svetu. Možda je to ono što se zove rodoljublje: ta ljubav prema svome domu, prema svojoj zemlji. Ali, Melani, ovo ide još i dublje od toga. Jer, Melani, sve ove stvari koje sam ja nabrojao nisu ništa drugo do simboli stvari za koju ja zalažem svoj život, simboli one vrste života kakav ja volim. Jer se borim za staro vreme, za stare načine koje ja toliko volim, ali su oni, bojim se, već sada iščezli zanavek, makar kako kocka pala. Jer, dobili ili izgubili, mi ćemo ipak izgubiti. Ako dobijemo rat i ostvarimo svoju Kraljevinu Pamuka o kojoj sanjamo mi ćemo biti u gubitku jer ćemo postati drukčiji svet, a stari, mirni način ophođenja će nestati. Ceo svet će navaljivati na naša vrata i tražiti iz sveg glasa pamuk, i mi ćemo postići cenu kakvu hoćemo. A onda ćemo, bojim se, već biti kao Jenki čijem se sticanju novca, gramzljivosti i trgovačkom duhu sad prezrivo smejemo. A ako izgubimo, Melani, ako izgubimo!
Ja se ne bojim opasnosti, zarobljeništva ili rana, pa čak ni smrti, ako smrt baš mora doći. Ali se stvarno bojim da, kad se rat jednom svrši, nećemo nikad više vratiti stare dane. Ja sav pripadam tim starim danima. Ja ne pripadam ovoj ludoj sadašnjici ubijanja, te se bojim da se neću snaći u budućnosti ma koliko se trudio. A nećeš ni ti, draga moja, jer smo ja i ti iste krvi. Ja ne znam šta će nam budućnost doneti, ali ona ne može biti onako lepa ni onako po volji kao prošlost.
Ležim i gledam mladiće koji spavaju pored mene i pitam se da li blizanci, ili Aleks, ili Keid isto misle? Pitam se da li oni znaju da se bore za jednu stvar koja je bila izgubljena još onog trenutka kad je prvi metak opaljen, jer je u samoj stvari naša Stvar naš način života, a to je već iščezlo. Ali ja ne verujem da oni misle o tome i smatram da su zato srećni.
Nisam mislio na sve ovo kad sam te zamolio da pođeš za mene. Mislio sam da će život na Dvanaest Hrastova teći onako kako je uvek tekao, mirno, lako, nepromenljivo. Mi smo slični jedno drugom, Melani, volimo iste mirne stvari, i ja sam gledao ispred sebe dug niz godina bez ikakvih događaja, ispunjenih čitanjem, slušanjem muzike i sanjarenjem. Ali ne ovo! Nipošto ovo! Da je ovo moglo zadesiti sve nas, ovo rušenje starog načina života, ovaj krvavi pokolj i mržnja! Melani, ovo ništa ne može opravdati: ni prava Država, ni robovi, ni pamuk! Ništa ne može opravdati ovo što se sada događa i što se još može dogoditi, jer ako nas Jenki potuku budućnost će biti verovatno grozna. A oni nas mogu tući, draga moja!
Ne bi trebalo da pišem ove reči. Ne bi čak trebalo ni da mislim. Ali ti si me pitala šta mi je u srcu, a u njemu je strah od poraza. Sećaš li se kako je na barbekjuu na dan oglašenja naše veridbe onaj čovek koji se zvao Batler, nekakav Čarlstonac po naglasku, skoro izazvao tuču svojim primedbama o tome kako su Južnjaci neznalice? Sećaš li se kako su blizanci hteli da pucaju na njega zato što je kazao da mi imamo malo livnica i fabrika, radionica za izradu čelika, oružja i brodova i radionica mašina? Sećaš li se kako je on govorio da nas flota Jenkija može zatvoriti u naše luke tako da nećemo biti u stanju da izvozimo svoj pamuk? On je imao pravo! Dok Jenki imaju nove puške, mi se protiv njih borimo mašinama iz Revolucionarnog rata, a blokada će ubrzo biti toliko neprobojna da nam se čak ni lekarske potrebe neće više moći doturati. Trebalo je da poklanjamo vere cinicima kao što je Ret Batler, koji su nešto znali, umesto državnicima koji su osećali – i pričali. On je u stvari govorio da Jug za vođenje rata nema ništa drugo osim pamuka i naduvenosti. Pamuk nam sad ništa ne vredi, a ono što je on zvao našom naduvenošću jedino je što nam je još ostalo. Samo ja tu naduvenost nazivam besprimernom hrabrošću. Kad bi...«
Skarlet pažljivo savi pismo i ne dovršivši ga vrati ga natrag u koverat jer joj beše dosadno da dalje čita. Osim toga sam ton pisma joj je neodređeno teško padao svojim neozbiljnim pričanjem o porazu. Ona, najzad, i ne čita ta pisma zato da sazna nejasne i nezanimljive Ašlijeve misli. Njih je ona slušala dovoljno često u minulim danima kad su sedeli na tremu Tare.
Želela je samo da zna da li on svojoj ženi piše strasna pisma. Koliko se sad može oceniti, ne piše joj. Ona je pročitala svako pismo u kutiji na pisaćem stolu i ni u jednom od njih nije bilo ničega što neki brat ne bi mogao napisati svojoj sestri. To su bila pisma ljubazna, puna opisa i raspravljanja, šaljiva, ali ne pisma jednog ljubavnika. Skarlet je dobijala isuviše vatrenih ljubavnih pisama pa je mogla poznati pravi ton strasne ljubavi tamo gde bi ga bilo. Kao i uvek posle tih potajnih čitanja ispunjavalo bi je neko osećanje zadovoljstva, jer bi bila ubeđena da je Ašli još voli. I uvek se s podsmehom pitala kako to da Melani ne uviđa da je Ašli voli samo kao prijateljicu. Melani očigledno nije osećala nikakav nedostatak u pismima svog muža – ali Melani nije nikad ni primala pisma od drugih ljudi s kojima bi mogla da poredi Ašlijeva pisma.
– On piše samo gluposti – mislila je Skarlet. – Kad bi meni muž pisao takve besmislice lepo bi se proveo sa mnom! Kako, pa i sam Čarli je pisao bolja pisma nego što su ova!
I ona ponovo rasklopi stranice pisama, stade zagledati datume, i sećati se njihovog sadržaja. U njima nije bilo opisnih mesta o logorovanju i jurišima kao u onima koje je Darsi Mid pisao svojim roditeljima, ili što ih je siroti Dalas Mek Ljur pisao svojim neudatim sestrama, gospođicama Fejt i Houp. Midovi i Mek Ljurovi su s ponosom čitali ta pisma po celom komšiluku, a Skarlet je osećala potajni stid što Melani ne prima od Ašlija takva pisma da ih može pokazati na sastancima za šivenje. Izgledalo je kao da se Ašli trudi dok piše Melani da uopšte zaboravi na rat, nastoji da oko njih dvoje stvori neki začarani krug bezvremenosti iz koga će odstraniti sve što se zbilo od onog dana kad je tvrđava Samter bila najvažnija dnevna novost. Izgledalo je kao da čak i veruje da uopšte rat ne postoji. Pisao je o knjigama koje su on i Melani čitali, o pesmama koje su nekad pevali, o prijateljima koje su poznavali i mestima koja je on posećivao na svom velikom putovanju. Kroz sva pisma je provejavala neka neiskazana čežnja da se vrati natrag u vilu kod Dvanaest Hrastova, i on bi po nekoliko strana pisao o lovu i dugim jahanjima po tihim šumskim stazama, pod hladnim jesenjim zvezdama, o barbekjuima, o pecanjima riba i ribljim večerama, o tihim noćima punim mesečine i vedroj lepoti staroga doma.
Ona se seti njegovih reči u pismu koje maločas beše pročitala: »Ne ovo! Nipošto ovo!« i one su joj se sad činile kao krik neke mučene duše koja gleda nešto što ne može a ipak mora da gleda. To je nju zbunjivalo, jer ako se on ne plaši ni rana ni smrti, čega se onda plaši? Oduvek slab psiholog, ona se mučila sa tom složenom misli.
»Rat ga uznemirava a on... on ne voli ono što ga uznemirava... Mene na primer... On je bio zaljubljen u mene ali se plašio da se sa mnom oženi zato... što bih ja poremetila njegov način mišljenja i življenja. Ne, nije to čega se on plaši. Ašli nije kukavica. On to ne može bitt jer ga pohvaljuju u naredbama i jer je pukovnik Sloun pisao ono pismo Meli u kome je govorio samo o njegovom hrabrom držanju pri vođenju juriša. Kad se on jednom rešio da nešto učini, niko nije mogao biti odlučniji ni hrabriji, samo... On živi u svojim mislima mesto u spoljnom svetu i ne voli da izlazi u taj spoljni svet, i...
O, ja ne znam šta je to! Da sam pojmila samo tu stvar o njemu pre nekoliko godina dobro znam da bi me on uzeo«.
Stajala je kratko vreme i držala pismo na grudima misleći čežnjivo na Ašlija. Njena osećanja prema njemu nisu se promenila od onog dana kad se bila prvi put zaljubila u njega. To su bila ona ista osećanja od kojih je odjednom zanemela onog dana kad joj je bilo četrnaest godina, kad je stajala na tremu Tare i videla kako Ašli dolazi na konju i smeši se, a kosa mu se pod zracima jutarnjeg sunca sijala kao srebro. Njena ljubav je još bila ono obožavanje mlade devojke prema čoveku koga ne razume, prema čoveku koji ima sva svojstva koja ona nema ali kojima se divi. On je još bio san mlade devojke o Vitezu bez mane, i njen san nije tražio ništa više od priznanja njegove ljubavi, nije išao dalje od nadanja u jedan poljubac.
Pošto je pročitala pisma bila je uverena da on stvarno voli nju, Skarlet, čak i pošto se oženio sa Melani, i ta izvesnost je bila skoro sve što je ona želela. Ona je bila još mlada i nepokvarena. Da je Čarls svojom nespretnošću i svojim milovanjem uspeo da probudi neku od žica vatrenosti koje su u njoj tinjale, njeni snovi o Ašliju ne bi se završavali željom za jednim poljupcem. Onih nekoliko noći punih mesečine što ih beše provela sama sa Čarlsom ne behu se dotakle njenih osećanja niti je behu dovele do zrelosti. Čarls ne beše u njoj probudio shvatanje šta ja strast, šta je stvarna nežnost ili istinska prisnost tela i duha.
Za nju je strast značila samo ropsko pokoravanje neobjašnjivom muškom ludilu u kojem ženke ne učestvuju, nekakav bolni i neprijatni proces što neizbežno vodi još bolnijem procesu porađanja. Za nju nije bilo nikakvo iznenađenje da to znači brak. Elen joj beše pred venčanje nagovestila da je brak nešto što žene moraju snositi s puno dostojanstvenosti i duhovne hrabrosti, a šaputana objašnjenja starijih gospođa otkako je udovica potvrđivala su to. Skarlet je bila srećna što je svršila s brakom i sa strašću.
Svršila je s brakom ali ne i sa ljubavlju, jer je njena ljubav prema Ašliju bila nešto drugo, pošto nije imala nikakve veze sa strasti ni sa brakom, nešto sveto, nešto tako lepo da čoveku staje dah, neko osećanje koje je potajno jačalo za vreme dugih dana prisilnog ćutanja, hranilo se sećanjima i nadama koje je često preturala po glavi.
Ona uzdahnu i pažljivo veza pantljiku oko svežnja pitajući se možda i po hiljaditi put šta li je to kod Ašlija što ona nikako ne može da shvati. Trudila se da u mislima dođe do nekog zadovoljavajućeg zaključka ali je, kao i uvek, taj zaključak izmicao njenom jednostavnom duhu. Ona vrati pisma u kutiju i spusti poklopac. Zatim joj se čelo namršti jer joj se misli vratiše na poslednji deo pisma koje beše pročitala, na ono mesto gde pominje kapetana Batlera. Kako to izgleda čudno da je na Ašlija ostavilo tako dubok utisak nešto što je ta bitanga govorila pre godinu dana. Jer kapetan Batler je nesumnjivo bitanga i pored toga što božanstveno igra. Samo jedna propalica može da govori o Konfederaciji stvari koje je on kazao na onom bazaru.
Ona pređe preko sobe do ogledala i s dopadanjem pogladi svoju glatku kosu. Dobro raspoloženje joj se vrati kao što je uvek bio slučaj kad bi videla svoju belu kožu, svoje kose zelene oči i ona se nasmeši da bi joj se ukazale jamice na obrazima. Zatim izbaci kapetana Batlera iz svojih misli dok je blaženo gledala svoju sliku u ogledalu i sećala se kako je Ašli voleo te jamice. U njenom srcu nije bilo nikakve grize savesti što voli muža druge žene, ili što čita pisma te žene, niti ičega da pomuti to uživanje u njenoj mladosti i primamljivosti i u obnovljeno uverenje u Ašlijevu ljubav.
Ona otključa vrata i pođe niz nejasno osvetljene, uvijene stepenice. Na pola puta tiho zapeva pesmu »Kad prođe ovaj strašni rat«.

XII
Rat je i dalje trajao, većim delom uspešno, ali svet beše već prestao da govori: »Još samo jedna pobeda pa je rat svršen!«, kao što beše prestao da govori i da su Jenki kukavice. Sad je svima bilo jasno da su Jenki daleko od toga da budu kukavice i da će trebati nešto viša nego jedna pobeda da se savladaju. Ipak su postojale pobede vojske Konfederacije u Tenesiju, koje beše zadobio general Morgan, pa pobeda u drugoj bici – dvanaestodnevnoj bici kod Bul Rana, – koje su bile opipljive i koje su tako reči visile kao vidljivi skalpovi Jenkija oko kojih se moglo igrati. Ali su ti skalpovi bili skupo plaćeni. Bolnice i privatne kuće u Atlanti su bile prepune bolesnika i ranjenika, i sve je više bilo žena u crnini. Jednoliki nizovi vojničkih grobova na Oklendskom groblju produžavali su se svakoga dana.
Vrednost novca Konfederacije beše pala tako da je to zadavalo brigu, a cene hrane i odela behu skočile u odgovarajućim srazmerama. Intendantura je odnosila tolike količine životnih namirnica da se to počinjalo osećati za stolovima u Atlanti. Belo brašno beše tako retko i tako skupo da je pšenični hleb bio u opštoj upotrebi mesto biskvita, kifli i zemičaka. U mesarnicama nije skoro nikako bilo goveđeg mesa, a vrlo malo ovčijeg, pa je i ta ovčetina bila tako skupa da su je samo bogataši mogli kupovati. Ali je zato bilo dovoljno svinjetine, kao i piletine i povrća.
Blokada oko pristaništa Konfederacije sve se čvršće stezala te su luksuzne stvari kao čaj, kafa, svila, steznici od riblje kosti, kolonjska voda, modni žurnali i knjige bili retki i skupi. Čak je i najprostija pamučna roba poletela u nebo u pogledu cena i gospođe su sa žaljenjem prepravljale stare haljine da istraju još jednu sezonu. Razboji koje je godinama pokrivala prašina behu sišli iz svojih skrovišta na tavanu, te su se skoro u svakoj sobi za primanje mogli videti zastirači od domaće tkanine. Svi od reda: vojnici, građani, žene, deca i crnci, sve živo je nosilo domaće platno. Sivo, boja uniforme vojske Konfederacije, beše u stvari iščezlo, a mesto nje je došla mrka boja orahove ljuske.
Bolnice su se već brinule usled oskudice u kininu, kalomelu, opijumu, hloroformu i jodu. Sad su laneni i pamučni zavoji bili suviše skupoceni da bi se posle upotrebe bacali, i svaka gospođa koja je negovala ranjenike u bolnicama nosila je kući pune korpe krvavih zavoja da se isperu i ispeglaju, pa da se vrate za upotrebu kod drugih nevoljnika.
Ali za Skarlet, koja se tek beše iščaurila iz udovičkog života, rat je sad značio samo vreme veselog provoda i uzrujavanja. Njoj čak nisu teško padali mali nedostaci u hrani i odelu, tako je bila srećna i presrećna što se ponovo vratila među svet.
Kad bi se setila dosadnog prošlogodišnjeg vremena kada su se dani nizali jedan za drugim skoro potpuno isti, činilo joj se da se sad život kreće neverovatnom brzinom. Svaki bi dan osvanuo kao neka uzbudljiva pustolovina, dan kad će ona upoznati nove ljude koji će je moliti za dopuštenje da je posete, govoriti joj kako je lepa i kako je prava sreća boriti se a možda i umreti za nju. Mogla, je da voli Ašlija do poslednjeg daha, ali to joj nije smetalo da navodi druge ljude da je mole da se uda za njih.
Rat je društvenim odnosima davao neku novu slobodu, prema dotadašnjoj ukočenoj formi – što je stariji svet zabrinuto gledao. Majke bi zaticale strane ljude u poseti kod svojih kćeri, ljude koji su dolazili bez pismenih preporuka i o čijem se ranijem životu i precima nije ništa znalo. Na svoj neiskazani užas majke su zaticale kako se njihove ćerke drže za ruku s tim ljudima. Gđa Merivedar, koja se nije poljubila sa svojim mužem sve do posle venčanja, nije mogla verovati svojim očima kad je uhvatila Mejbel da se ljubi sa malim zuavom Rene Pikarom, a zaprepastila se još i više kad Mejbei nije nikako htela da se zastidi. Čak ni činjenica što je Rene odmah zatražio njenu ruku nije mogla da popravi stvar. Gđa Merivedar je osećala da se Jug uputio potpunoj moralnoj propasti, pa je to osećanje često i iskazivala. I druge su se majke od srca slagale s njom i za to krivile rat.
Ljudi koji su očekivali da umru u toku sledeće nedelje ili meseca nisu mogli da čekaju godinu dana pa da tek onda mogu da traže dopuštenje da devojku zovu njenim krštenim imenom, naravno sa dodatkom reči »gospođice« ispred njega. Niti su mogli da prođu kroz sve formalne faze dugog udvaranja koje je lepo vaspitanje propisivalo pre rata. Oni su sad bili u stanju da zaprose devojku posle tri do četiri meseca. A devojke, koje su vrlo dobro znale da devojka na svom mestu uvek treba da triput odbije gospodina kad je prosi, žurile su se na vrat na nos da pristanu odmah.
Taj nedostatak ustručavanja bio je za Skarlet jak izvor zabavnosti. Da nije bilo tužnog posla oko negovanja bolesnika i dosade oko izrađivanja zavoja ona ne bi marila da rat i večito traje. U stvari ona je sad mogla mirne duše da podnosi posao u bolnici jer joj ova beše postala izvanredno bogato lovište. Nesrećni ranjenici su bez ikakvog otpora podlegali njenim dražima. Promeni im zavoj, opere im lice, popravi im jastuke, hladi ih lepezom – i oni su već zaljubljeni. O, to je prosto božanstveno – posle prošlogodišnje čame i dosade.
Sad je Skarlet opet bila onde gde i pre udaje za Čarlsa, pa joj se činilo kao da se nikad nije ni udavala za njega, da nije nikad osetila potres usled njegove smrti, niti je ikad rodila Veida. Rat, udadba i porođaj behu prošli preko nje a da nisu ostavili nikakav dublji osećaj u njoj – ona se nije promenila. Imala je dete, ali su se za njega drugi, u kući od crvenih opeka, tako dobro starali da je skoro mogla i da ga zaboravi. U svojoj glavi i srcu ona je opet bila Skarlet O'Hara, lepotica Pokrajine. Njene misli i zaposlenost bili su kao u one stare dane, samo je polje njene delatnosti bilo mnogo šire. Ne osvrćući se na negodovanje prijateljica tetke Pitipat, ona se ponašala onako kako se ponašala pre udadbe, išla je na zabave, igrala, jahala sa vojnicima, koketirala, činila sve što je radila kao devojka, sem što nije prestala da nosi crninu. Znala je da bi to bila kap zbog koje bi se prelila čaša strpljenja. Bila je isto prekrasna udovica kao što je bila i devojka, prijatna kad su stvari išle po njenoj volji, uslužna sve dok joj to ne pada teško, sujetna na svoj spoljašnji izgled i na svoje uspehe.
Sad je bila srećna, dok je pre nekoliko nedelja bila žalosna, srećna zbog svojih obožavatelja i njihovog uveravanja u njenu lepotu, srećna – onoliko koliko je to mogla biti pošto se Ašli oženio sa Melani i bio u stalnoj opasnosti. Ali joj je nekako bilo lakše da podnosi misao o tome da Ašli pripada nekoj drugoj kad je tako daleko. Na odstojanju od toliko stotina milja koje su delile Atlantu od Virdžinije on joj se ponekad činio isto toliko njen koliko je pripadao i Melani.
Tako su joj jesenji meseci 1862. brzo prolazili u negovanju bolesnika, igranju, izletima i pravljenju zavoja, što joj je zauzimalo sve vreme koje ne bi provela u kratkim posetama na Tari. Te posete su je razočaravale jer je imala malo prilike za one duge i mirne razgovore sa svojom majkom, koje je unapred priželjkivala u Atlanti. Nije imala vremena da sedi kraj Elene dok ona šije, da udiše laki i zanosni miris vrbene iz kesica ušivenih u njene suknje, da u blagim milovanjima oseća njene meke ruke na svojim obrazima.
Sad je Elen bila mršava i zabrinuta i na nogama od jutra do dugo u noć kad je već sva plantaža počivala. Zahtevi intendature Konfederacije bili su sve veći i sve teži iz meseca u mesec, a njena je dužnost bila da Tara što više proizvede. Čak je i Džerald bio zaposlen, prvi put posle tolikih godina, jer nije mogao naći nadzornika na mesto Džonasa Vilkersona, pa je sam jahao i obilazio svoju zemlju. Pored Elene, suviše zauzete za ma šta drugo osim jednog poljupca pred polazak na spavanje i Džeralda koji je bio celog dana po polju, Skarleti se Tara činila dosadna. Čak su i njene sestre bile zauzete svojim stvarima. Sjuelin se bila sporazumela sa Frenkom Kenedijem te je sad pevala »Kad se ovaj strašni rat svrši« sa tako podmuklo pakosnim izrazom da je Skarlet to jedva podnosila, a Karin je bila toliko zanesena u svoje snove o Brentu Tarltonu da nije mogla biti nimalo zanimljiva. Iako je Skarlet odlazila kući na Taru sa srcem punim sreće, ipak nije nikad žalila kad bi od Melani i Piti stizala neizbežna pisma u kojima je mole da se vrati. Elen bi uvek u takvim prilikama uzdisala, tužna pri pomisli da će je njena najstarija kći i jedino unuče opet ostaviti.
– Ne smem biti sebična i zadržavati te ovde kad si potrebna kao bolničarka u Atlanti – govorila bi ona. – Samo... samo, mila moja, čini mi se da nikad ne stignem da s tobom malo razgovaram i da osetim da si ti opet moja mala devojčica – jer ti tako brzo odeš od mene.
– Ja sam još uvek tvoja mala devojčica – rekla bi Skarlet i zarila bi glavu na grudi Eleni, osećajući da se njena nemirna savest podiže da je optuži. Nije govorila majci da je natrag u Atlantu privlače igranje i udvarači a ne služenje Konfederaciji. Sad je već bilo mnogo stvari koje je tajila od svoje majke. Ali je najbrižljivije krila činjenicu da Ret Batler često dolazi u posetu u kuću tetke Pitipat. Nekoliko meseci posle bazara Ret Batler je dolazio u posetu kad god je bio u gradu, izvodio Skarlet da je provoza u svojim kolima, pratio je na igranke i bazare, i čekao na nju ispred bolnice da je vozi kući. Ona je izgubila onaj strah da će on odati njenu tajnu, ali je uvek negde u dnu duše postojalo neko mučno sećanje da ju je video u najgorem stanju, i da zna istinu o Ašliju. I to joj je saznanje zauzdavalo jezik kad bi joj bio neprijatan. A on joj je često bio neprijatan.
Njemu je moglo biti oko trideset pet godina te je bio stariji od ma kog udvarača koga je dotle imala, a ona je bila kao dete nemoćna da njime vlada i gospodari kao što je gospodarila udvaračima svojih godina. On je uvek izgledao kao da ga ništa ne iznenađuje i da ga mnoge stvari zanimaju, pa kad bi je doterao dotle da nije mogla da progovori od ljutine osećala je da mu tada izgleda zanimljivija nego ma šta na svetu. Ponekad bi planula u otvoren bes pod njegovim veštim izazivanjem, jer je imaia Džeraldovu plahovitu narav uz prividnu blagost lica što joj beše nasleđe od Elene. Sve dosad ona se nije mučila da obuzdava svoju ljutinu, osim u prisustvu Elene. Sad je bolelo što mora da guta svoje ljutite reči iz straha od njegovog ironičnog osmeha. Kad bi se i on bar jednom naljutio onda se ne bi osećala u podređenom položaju.
I tako bi posle čestih prepirki s njim, iz kojih bi retko izlazila kao pobedilac, izjavljivala da je on nemoguć, nevaspitan, da nije džentlmen i da neće više imati nikakva posla s njim. Ali bi se on pre ili posle vratio u Atlantu i došao bi u posetu, tobož tetki Piti, a doneo bi poklon Skarleti i predao bi joj s preteranom uljudnošću kutiju bonbona koje je za nju bio nabavio u Nasau. Ili bi opet uzeo mesto pored nje na nekom koncertu, ili bi je pozvao na neku igranku, a nju je tako zanimala njegova uglađena drskost da bi udarila u smeh i prešla preko njegovih prošlih nedela dok ne bi došla nova.
Ali i pored svih tih njegovih osobina koje su je razdraživale, ona je doterala dotle da je nestrpljivo očekivala njegove posete. Imao je nešto uzbudljivo što ona nije mogla da analizira, nešto drukčije nego kod ma kog čoveka koga je ona poznavala. U simpatičnoj snazi njegovog krupnog tela bilo je nečega što je činilo da joj dah stane, njegov ulazak u sobu delovao je na nju kao neki fizički udar, a nešto je u njegovim crnim očima punim i drskosti i učtivog podsmeha prkosilo njenom duhu i dražilo je da ga pobedi.
– Skoro izgleda kao da sam zaljubljena u njega! – mislila je ne razumevajući. – Ali nisam, samo ne mogu to da razumem.
To uzbudljivo osećanje neprestano je trajalo. Kad bi došao u posetu, pred njegovom muškom pojavom je gospodstvena i ženski uređena kuća tetke Pitipat izgledala nekako mala, bleda i pomalo ustajala. Skarlet nije bila jedini član te kuće na koga je njegovo prisustvo delovalo nekako čudno i mimo volje – i tetka Piti bi bila uzrujana i življa.
lako je Piti znala da Elen ne bi odobravala da je čula za njegove posete njenoj kćeri, a znala je isto tako da je čarlstonski ukaz o njegovom izgnanju iz društva takav da se preko njega ne bi smelo olako preći, ona nije mogla odoleti njegovim veštim komplimentima ni njegovom ljubljenju ruke, kao što ni muva ne može da odoli loncu s medom. Osim toga on bi joj obično doneo i neki poklon iz Nasaua, koji je, kako je on uveravao, bio kupio naročito za nju i prokrijumčario kroz blokadu po cenu života – čiode ili igle nanizane na hartiji, dugmeta, kaleme svilenog konca, ili ukosnice. Sad je već bilo skoro nemoguće dobiti te sitne luksuzne potrebe – gospođe su sad nosile ručno izrađene drvene ukosnice i žir bi presvlačile platnom mesto dugmeta – a Piti nije imala moralne čvrstine da ih odbije. Uz to je imala detinju slabost prema paketima koji sadrže iznenađenja te nije mogla da odoli iskušenju da ne otvara njegove poklone. A kad ih je već otvorila činilo joj se nemoguće da ih vrati. A zatim, pošto bi primala njegove poklone, nije mogla da pribere dovoljno hrabrosti da mu kaže da ga njegov glas čini nepodesnim da posećuje tri same žene koje nemaju muškog zaštitnika. Tetka Piti je osećala da joj je potreban muški zaštitnik kad je Ret Batler u kući.
– Ne znam šta je to kod njega – govorila je ona nemoćno – ali, kako da kažem, ja zaista mislim da bi on bio divan, privlačan čovek, samo kad bih mogla da osetim da on ... eto, da on duboko u duši poštuje žene.
Otkako joj je vratio venčani prsten, Melani je smatrala da je Ret pravi, retko prefinjen gospodin i neobično pažljiv, te ju je primedba tetke Piti neprijatno iznenadila. On je bio pun poštovanja prema njoj, ali se ona osećala pomalo zaplašena pred njim, u mnogom i zato što je bila bojažljiva pred svakim muškarcem koga nije poznavala od detinjstva. Ona ga je u potaji žalila, a to bi osećanje svakako jako iznenadilo njega da je samo mogao da zna za to. Bila je uverena da je neka romantična tuga opustošila njegov život i načinila ga grubim i ogorčenim, pa je osećala da je ljubav neke dobre žene baš ono što njemu treba. U celom svom povučenom životu ona nije nikad videla nevaljalstvo te je jedva mogla i da veruje da ono postoji, a kad su zli jezici šaputali o Retu i onoj devojci u Čarlstonu nju je to neprijatno diralo i nije verovala. I umesto da je okrene protiv njega, to ju je samo navelo da bude još stidljivije ljubazna prema njemu zbog ljutine koju je kod nje izazivalo ono što je ona zamišljala kao ogromnu nepravdu koja mu se čini.
Skarlet se prećutno slagala s tetkom Pitipat. I ona je osećala kao da on nema nikakvog poštovanja ni prema kojoj ženi, osim, možda, prema Melani. Ona je još uvek imala osećanje kao da je naga kad god bi je on obuhvatio svojim pogledom. Da je bar ikad rekao nešto nepristojno, ona bi ga ošinula rečima punim ljutine i prezrenja – a ovako nije mogla ništa pred onim drskim pogledom kojim su njegove oči gledale sa crnpurasta lica, i onim odvratnim izrazom drskosti, kao da su sve žene njegova svojina u kojoj on može uživati kad mu se prohte. Samo kad bi govorio s Melani tog izraza nije bilo. Nikad se na njemu nije video onaj pogled hladnog rasuđivanja, nikad podsmeha u očima kad bi gledao u Melani, a u njegovom glasu bi se osećao nekakav naročiti ton kad bi govorio s njom, uljudan, pun poštovanja, željan da učini uslugu.
– Ja ne znam zašto ste vi mnogo bolji prema njoj nego prema meni – reče Skarlet razdraženo jednog popodneva, kad se Melani i Piti behu povukle da malo prodremaju posle ručka, a ona ostala sama s njim. Skarlet je čitav sat posmatrala kako Ret drži pamuk koji je Melani namotavala za pletenje, pa je zapazila njegov uljudni i nepronicljivi izraz dok je Melani opširno i s puno ponosa pričala o Ašliju i njegovom unapređenju. Skarlet je znala da Ret nema vrlo visoko mišljenje o Ašliju i da slabo mari za to što je ovaj bio proizveden za majora. A ipak je učtivo odgovarao i mrmljao pristojne primedbe o Ašlijevoj hrabrosti.
»A ako ja samo spomenem ime Ašlija – mislila je razdraženo – on odmah digne obrve i smeška se onim gadnim, značajnim osmehom.«
– Ja sam lepša od nje – nastavljala je ona – pa ne razumem zašto ste ljubazniji prema njoj.
– Smem li se nadati da ste ljubomorni?
– O, nemojte da uobražavate!
– Dakle, još jedna propala nada! Ako sam ljubazniji prema gospođi Vilks, to je zbog toga što ona to zaslužuje. Ona je jedna od malog broja ljubaznih, iskrenih i nesebičnih duša koje sam ikad poznavao. Ali vi možda niste uspeli da zapazite te osobine. A osim toga, i pored sve njene mladosti, ona je jedna od onog malog broja pravih velikih dama koje sam ja ikad imao čast da upoznam.
– Hoćete li time da kažete da ja nisam velika dama?
– Ja mislim da smo se mi prilikom našeg prvog susreta saglasili da vi uopšte niste nikakva dama.
– O, vi ste toliko odvratni i neučtivi da opet to pokrećete! ... Kako možete da mi još zamerate za onaj ispad detinje ljutine? To je bilo tako odavno, i ja sam se uozbiljila odonda, pa bih sasvim to i zaboravila da mi vi stalno ne spominjete i neprestano na to ne ciljate.
– Ne mislim da je ono bio ispad detinje ljutine, niti verujem da ste se promenili. Vi ste i sad isto onako u stanju da bacate vaze ako stvari ne idu po vašoj volji. Ali sad stvari obično idu kako vi hoćete, te zato i nema potrebe da razbijate ukrasne sitnice.
– O, vi ste... šteta što nisam muško! Onda bih vas izazvala, pa bih vas...
– Pa biste poginuli svojom krivicom. Ja pogađam stoparac na pedeset metara. Bolje da vi ostanete pri svome oružju: pri jamicama, vazama i tome slično.
– Vi ste prosto naprosto jedna bitanga!
– Sad valjda očekujete da se ja razbesnim? Žao mi je što vas moram razočarati. Vi me ne možete naljutiti time što ćete me nazivati imenima koja su istinita. Svakako da sam bitanga, a i zašto ne bih bio? Ovo je slobodna zemlja pa čovek može da bude i bitanga ako mu se prohte. Samo licemeri kao što ste vi, draga gospođo, čija je duša isto tako crna kao i vaša ali se trude da to sakriju, samo oni padaju u vatru kad ih neko nazove pravim imenom.
Ona je bila nemoćna pred njegovim mirnim osmehom i njegovim otegnutim govorom, jer dotle ne beše naišla ni na koga ko bi bio tako nepobediv. Njeno oružja koje se sastojalo od prezrenja, hladnoće i grdnji, postajalo je tupo u odnosu na njega, jer se on nije stideo ničeg što bi mu rekla. Dotle je ona imala iskustvo da lažov najvatrenije dokazuje svoju verodostojnost, kukavica svoju hrabrost, nevaspitan čovek svoje džentlmenstvo, nitkov svoju časnost. Ali to nije bio slučaj i kod Reta. On je sve priznavao, smejao se i izazivao je da kaže još nešto.
On je dolazio i odlazio u toku tih meseci, stizao iznenada i odlazio bez zbogom. Skarlet nije nikad bila u stanju da sazna tačno kakvi ga poslovi dovode u Atlantu, jer je malo drugih blokadera nalazilo potrebu da zalazi tako daleko od obale. Oni su iskrcavali svoje tovare u Vilmingtonu ili Čarlstonu, gde su ih sretali čitavi rojevi trgovaca i špekulanata sa celog Juga koji su se okupljali da kupe prokrijumčarenu robu javnim nadmetanjem. Njoj bi bilo milo kad bi mogla da veruje da on pravi ta putovanja samo da nju vidi, ali je čak i njenoj nenormalnoj sujeti bilo teško da u to veruje. Da joj je on bar jednom izjavio ljubav, ili bio ljubomoran na druge ljude koji su se vrteii oko nje, da je bar pokušavao da drži njenu ruku, ili da je tražio njenu sliku ili maramicu radi sećanja na nju, ona bi likovala pri pomisli da ga je ulovila svojim dražima. Ali se on stalno držao hladno, kao čovek kod koga nema ni traga od neke zaljubljenosti, i što je još najgore, kao da je skroz prozirao njena manevrisanja i težnju da ga obori na kolena preda se.
Kad god bi on došao u varoš kod žena bi nastalo uzrujanje. Ne samo što je nekakav romantičan oreol bio oko glave smelog blokadera, nego je tu postojala i golicava draž nepristojnog i zabranjenog. Ta on je uživao tako rđav glas! I udate gospođe bi se uvek okupile da ga ogovaraju, te bi njegov glas postajao sve gori, ali bi to činilo da je bivao sve privlačniji u očima devojaka. Kako je većina od njih bila naivna, slabo behu o njemu čule što drugo osim da je »vrlo opasan za žene« – iako u stvari nisu znale kako je to kad je neko »vrlo opasan za žene«. Šaputalo se takođe da nijedna devojka nije sigurna pored njega. A pored takvog glasa bilo je čudno što on nije nikad čak ni poljubio ruku neke neudate devojke otkako se prvi put pojavio u Atlanti. Ali je to doprinosilo da je postajao samo još tajanstveniji i uzbudljiviji.
On je, osim onih junaka u vojsci, bio čovek o kome se najviše govorilo u Atlanti. Svaki je znao pojedinosti o tome kako je on bio izgnan iz akademije Vest Point zbog pijanstva i »nečega u vezi sa ženama«. Onaj grozni skandal s onom Čarlstonkom, devojkom koju je kompromitovao i čijeg je brata ubio, beše postao javna svojina. Dopisivanjem s prijateljima iz Čarlstona beše se doznalo još i kako ga je otac, krasan stari gospodin čelične volje sa kojim se nije moglo šaliti, bio izbacio na ulicu bez prebijene pare kad mu je bilo dvadeset godina, pa je čak prebrisao i njegovo ime u porodičnoj Bibliji. Posle toga on je otišao u Kaliforniju, u onoj groznici za zlatom koja je bila zavladala 1849, pa odatle u Južnu Ameriku i Kubu, a izveštaji o njegovoj delatnosti u tim delovima sveta nisu bili nimalo ukusni. Kako se u Atlanti čulo, njegova karijera je bila prošarana aferama oko žena, pucnjevima iz revolvera, krijumčarenjem oružja za revolucionare u Centralnoj Americi i, što je najgore, profesionalnim kockanjem.
U Džordžiji je bila retka porodica koja, na svoju veliku žalost, nije imala bar jednog muškog člana ili srodnika koji se kockao i gubio novac, kuće, zemlju i robove. Ali ovo je bilo nešto drugo. Čovek može da prokocka sve što ima pa da ipak ostane džentlmen, ali profesionalni kockar ne može nikad biti ništa drugo do avanturista.
Da samo nije bilo neredovnih ratnih prilika i njegovih usluga učinjenih vladi Konfederacije, Reta Batlera ne bi niko nikad primao u Atlanti. A ovako su čak i najstroži moralisti osećali da im rodoljublje nalaže da budu širokogrudiji. Sentimentalniji su bili skloni da veruju da se otpadnik iz porodice Batler pokajao za svoje rđave postupke, pa čak i da je pokušavao da ispašta svoje grehe. Tako su i gospođe smatrale za dužnost da budu malo popustljivije, naročito kad je u pitanju neustrašivi probijač blokade. Svakome je bilo poznato da sudbina Konfederacije zavisi koliko od vojnika na frontu, toliko isto i od veštine krijumčarskih brodova da umaknu floti Jenkija.
Kružio je glas da je kapetan Batler jedan od najboljih brodskih upravljača na Jugu, da je neobično hrabar i takoreći bez živaca. Odrastao u Čarlstonu, on je poznavao svako i najmanje ostrvce, uvalu, sprud i stenu na obali Karoline blizu luke, pa je bio isto tako dobro upoznat i sa vodama oko Vilmingtona. On nikad nije izgubio nijedan brod, niti je bio primoran da baci preko ograde brodski tovar. U samom početku rata on se pojavio odnekud iz mraka sa dovoljnom sumom novaca da kupi jedan mali i brzi brod, a sada, kad je prokrijumčarena roba donosila dve hiljade na sto od svakog tovara, on je već bio vlasnik četiri broda. Imao je dobre krmanoše i plaćao ih dobro, a oni bi se izvlačili iz Čarlstona i Vilmingtona po mračnim noćima sa tovarom pamuka za Nasau, Englesku i Kanadu. Predionice pamuka u Engleskoj bile su bez posla i radnici su skapavali od gladi, svaki krijumčar koji bi umakao floti Jenkija mogao je da traži što hoće na tržištu u Liverpulu. Brodovi Reta bili su dobre sreće i prilikom iznošenja pamuka Konfederacije kao i prilikom unošenja ratnog materijala za kojim je Jug očajno vapio. Da, gospođe su osećale da mogu da oproste i da treba da zaborave vrlo mnogo stvari o tako hrabrom čoveku.
Bio je pojava koja pada u oči i za kojom se svet okreće na ulici. Trošio je novac nemilice, jahao na besnom crnom pastuvu, i nosio odelo koje je uvek bilo savršeno po materijalu i kroju. Ovo poslednje je već samo po sebi bilo dovoljno da privuče pažnju na njega, jer su vojničke uniforme već bile izbledele i pohabane, a građani, čak i kad su nosili svoje najbolje odelo, imali su na njemu vešto prikrivene zakrpe. Skarlet je mislila da nikad nije videla tako elegantne čakšire kakve je on nosio, boje kao u košute, od škotskog štofa s crnim i belim kockama. A šta se tiče njegovih prsnika, oni su bili neiskazano lepi, naročito onaj od bele sirove svile sa sitnim ružinim pupoljcima izvezenim po njemu. To je odelo bilo na njemu još elegantnije zato što je izgledalo kao da on i ne zna kako je divno.
Malo je bilo gospođa koje su mogle odoleti njegovoj privlačnosti kad bi se samo rešio da ih pridobije, te je najzad i sama gđa Merivedar popustila i pozvala ga na ručak jedne nedelje.
Trebalo je da se Mejbel Merivedar uda za malog zuava kad bude dobio sledeće odsustvo, pa je plakala kad bi mislila o tome, jer je bila uvrtela sebi u glavu da se mora venčati u beloj satenskoj haljini a sad više nije bilo belog satena u Konfederaciji. A nije mogla ni pozajmiti haljinu od nekog jer su sve satenske venčane haljine otišle za pravljenje bojnih zastava. Bilo je potpuno beskorisno što je rodoljubiva gđa Merivedar prekorevala svoju kćer i isticala da je domaće platno najbolja venčanica za jednu mladu u današnjoj Konfederaciji. Mejbel je želela saten. Ona je bila voljna, čak i ponosna, da bude bez ukosnica, bez dugmadi i bez lepih cipela, bez ušećerenog voća i čaja, sve za ljubav Stvari, ali htela je satensku venčanicu!
Ret, koji je to čuo od Melani, donese iz Engleske poviše jardi blistavog belog satena i čipkanog vela i pokloni joj ga kao svoj svadbeni dar. On je to učinio na tako divan način da se nije moglo ni misliti da mu se za to plati, a Mejbel je bila toliko radosna da ga zamalo nije poljubila. Gđa Merivedar je znala da je tako skupocen dar – i to još dar u odelu – vrlo nepristojna stvar, ali nije mogla da smisli nikakav način da bi odbila kad joj Ret u najkitnjastijem i najprobranijem jeziku reče da ništa nije suviše lepo što krasi nevestu jednog od naših hrabrih ratnika. I tako ga gđa Merivedar pozva na ručak smatrajući da je taj ustupak više nego dostojno plaćanje za dar.
On ne samo što donese za Mejbel beli saten, nego beše u stanju da im pomogne odličnim savetima pri pravljenju venčane haljine. Obruči su u Parizu širi ove sezone, a suknje kraće. Više se ne nabiraju nego se ukrašavaju volanima u slapovima, tako da se vide gajtanima okićene donje suknje. Rekao im je da više ne viđa gaćice po ulicama, te misli da su izišle iz mode. Kasnije je gđa Merivedar rekla gđi Elsing da se bojala da će, ako bi mu ona dala samo malo podstreka, tačno opisati i kakvu vrstu onih drugih donjih gaćica nosi Parižanka.
Da nije bio tako očigledno pravi muškarac, njegova sposobnost da pamti pojedinosti o haljinama, šeširima i frizurama shvatila bi se kao neka crta ženskosti. Gospođe su se uvek nekako čudno osećale kad su ga zasipale pitanjima o modi, ali su ipak to radile. One su bile tako ograđene od sveta mode kao da su na nekom pustom ostrvu, jer je malo modnih žurnala prolazilo kroz blokadu. Po onome što su one mogle znati, Francuskinje su mogle brijati glave i nositi medveđe šubare, pa je zato Retovo razumevanje u ženskoj modi bilo odlična zamena za »Ženski modni žurnal«. On je umeo da zapazi takve pojedinosti drage ženskim srcima da se posle svakog povratka sa putovanja mogao videti usred grupe gospođa kojima je pričao kako su šeširi manji ove godine i kako stoje više na glavi pokrivajući skoro sasvim vrh glave, da se perje i cveće upotrebljavaju kao ukras na njima, da je francuska carica prestala da pravi razdeljak kod večernjih frizura (nego skuplja svu kosu na vrh glave tako da joj se vide uši), i da su i večernje haljine, opet, skoro nepristojno duboko izrezane.

I pored svega njegovog ranijeg lošeg glasa, čak i pored šaputanja da se bavi ne samo krijumčarenjem kroz blokadu nego i špekulisanjem sa cenama hrane, on je za nekoliko meseci bio najpopularnija i najromantičnija ličnost koju je varoš poznavala. Ljudi koji ga nisu voleli govorili su da posle svakog njegovog dolaska u Atlantu skaču cene namirnicama za pet dolara. Ali je on ipak i pored sveg potajnog govorkanja koje je kružilo po gradu mogao sačuvati svoju popularnost da mu je samo bilo stalo do nje. Mesto toga, izgledalo je kao da je, pošto je oprobao društvo ukrućenih i rodoljubivih građana i zadobio njihove uvaženje i njihove skupe simpatije, sad, pod uticajem neke izopačenosti u svojoj prirodi, nastojao da ih uvredi i da im pokaže da je njegovo ponašanje bilo samo pretvaranje i da u njemu ne nalazi više zabave.
Izgledalo je kao da odiše nekim bezličnim prezrenjenu prema svakom i svačem na Jugu, naročito prema Konfederaciji, pa se čak i ne trudi da to sakrije. Te njegove primedbe o Konfederaciji bile su prvi uzrok što je Atlanta počela da gleda na njega prvo zaprepašćeno, onda hladno, pa zatim ljutito. Još i pre nego što je 1862. prešla u 1863, ljudi su mu se javljali sa očiglednom hladnoćom a žene su počinjale da privlače svoje kćeri uza se kad bi se on pojavio na nekom skupu.
Izgledalo je nekako da on uživa ne samo da vređa iskrenu i vatrenu odanost Atlante, nego i da sebe predstavlja u najgoroj svetlosti. Kad bi mu dobronamerni ljudi čestitali na hrabrosti sa kojom se probija kroz blokadu on bi učtivo odgovorio da ga je uvek strah kad je u opasnosti isto onako kao i naše hrabre mladiće na frontu. Svaki je znao da nije nikad bilo nijednog plašljivog vojnika Konfederacije, te je takvo tvrđenje izgledalo naročito razdražljivo. On bi uvek pominjao vojnike kao »naše hrabre mladiće«, ili »naše junake u sivom« i to bi rekao tako da je to značilo krajnju uvredu za njih. Kad bi mu nasrtljive mlade devojke, nadajući se malom flertovanju, zahvaljivale što je on jedan od junaka koji se bori za njih, on bi se samo poklonio i izjavio da stvar ne stoji tako, jer bi to isto radio i za žene Jenkija samo kad bi iste sume bile u pitanju.
Otkako se Skarlet prvi put srela s njim na bazaru on je s njom razgovarao na taj način, ali je sad u njegovim razgovorima i sa svima ostalim vladao taj isti ton prevučen podsmehom. Kad bi ga hvalili za usluge koje čini Konfederaciji, on bi neminovno odgovorio da je za njega probijanje kroz blokadu trgovački posao. Kad bi mogao zaraditi toliko isto para na državnim liferacijama, rekao bi i stao očima tražiti one koji su imali državne liferacije, on bi se svakako okanuo izlaganja opasnostima u tome poslu, pa bi prodavao Konfederaciji slabe štofove, šećer pomešan s peskom, buđavo brašno i trulu kožu.
Na mnoge od njegovih primedaba nije se uopšte moglo ništa odgovoriti te ih je to činilo još gorim. Bilo je već nekoliko sitnijih skandala sa onima koji su imali ugovore za liferacije državi. Pisma od ljudi na frontu žalila su se neprestano na obuću koja nije trajala ni nedelju dana, na barut što se nije palio, na konjsku opremu koja se kidala pri malo većem naporu, na trulo meso i na brašno puno crva. Ljudi iz Atlante prvo su pokušavali da misle da oni "koji prodaju vladi takav materijal moraju biti liferanti iz Alabame, ili Virdžinije, ili Tenesija, a ne iz Džordžije. Zar se nisu među liferantima u Džordžiji nalazili ljudi iz najboljih porodica? Zar nisu oni bili prvi koji su prilagali za bolničke fondove i za pomaganje vojničke siročadi? Zar nisu oni bili prvi koji su klicali kad se zasvira »Diksi« i koji su najvatrenije tražili da se proliva krv Jenkija? Pravi bes protiv onih koji se nesavesno bogate na račun države još nije bio dostigao do svog punog izliva, te su se "Retove reči smatrale prosto kao dokaz njegove nevaspitanosti.
On je ne samo vređao varoš svojim aluzijama na potkupljivost ljudi na visokim položajima i bacanjem ljage na hrabrost ljudi na bojnom polju, nego je nalazio uživanje i u tome da uvažene građane dovodi u nezgodan položaj. On nije mogao da odoli želji da bocka uobraženost, licemerstvo i vatreno rodoljublje onih oko sebe, kao što neki mali dečak ne može da odoli želji da zabode iglu u naduvan balon. On je umeo vrlo vešto da učini da splasne naduvenost, da se neznalaštvo i lažna pobožnost razgolite, i to je radio tako vešto, navlačeći žrtve svojim prividno uljudnim interesovanjem, da oni nisu nikad bili načisto s tim šta se desilo sve dok nisu bili izloženi podsmehu i prezrenju.
U toku onih meseci kad ga je varoš primala Skarlet se nije nimalo zavaravala o njemu. Ona je znala da sva njegova izveštačena uljudnost i kitnjasta rečitost nisu ništa drugo do potajno podsmevanje. Znala je da on igra ulogu smelog i rodoljubivog blokadera prosto zato što ga to zabavlja. Ponekad joj se on činio kao mladići iz Pokrajine s kojima je bila odrasla: kao divlji blizanci Tarlton sa njihovim stalnim smišljanjem o tome kako će nekoga nasamariti, kao đavolski nastrojeni Fonteni, zajedljivi i pakosni, pa Kalverti koji bi presedeli po čitave noći da pripremaju podvale. Ali je ipak bilo i neke razlike – ispod prividne Retove nemarnosti bilo je nečega zlobnog, skoro zlokobnog u njegovoj ljubaznoj svireposti. Najzad na jednom popodnevnom koncertu kod gđe Elsing u korist rekonvalescenata, Ret potpuno navuče na sebe isključenje iz društva Atlante. Toga popodneva kuća gđe Elsing beše puna vojnika na odsustvu i ljudi iz bolnica, članova Domaće garde i Narodne vojske, gospođa, udovica i mladih devojaka. I poslednja stolica u kući beše zauzeta, pa su čak i duge, uvojite stepenice bile načičkane gostima. Velika vaza od čistog kristala koju je trpezarijski sluga kuće Elsing držao na ulazu praznila je već dvaput svoju sadržinu srebrnog novca. To je već bilo dovoljno da od priredbe učini znatan uspeh jer je sad jedan dolar u srebru vredeo koliko šezdeset dolara u papirnim novčanicama Konfederacije. Svaka devojka koja je imala ma kakve pretenzije na muzikalnost pevala je ili svirala na klaviru, a žive slike su pozdravljane laskavim pljeskanjem. Skarlet je bila jako zadovoljna sobom, jer ne samo da su ona i Melani otpevale dirljiv duet: »Kad biserna rosa padne na cveće!« pa za njim veseliju pesmu: »O, bože, gospe, ne zamer'te Štivu!« nego je ona još bila i izabrana da predstavlja duh Konfederacije u poslednjoj živoj slici.
Ona je izgledala neobično lepa, čedno zaogrnuta jednom starogrčkom haljinom od belog platna, opasana crvenim i plavim, dok je u jednoj ruci držala zastavu na kojoj su bile simbolične zvezde i poluge, a drugom je kapetanu Keriju Ašbernu iz Alabame pružala sablju sa zlatnim balčakom koja je pripadala Čarlsu i njegovom ocu.
Kad je njena slika bila svršena nije mogla da očima ne potraži Reta, da vidi da li se njemu dopala lepa slika koju je ona predstavljala. I sa osećanjem neiskazane ljutine videla je da se on prepire, te je možda uopšte nije ni gledao. Skarlet je po licima grupe koja ga je opkoljavala mogla da vidi da su ljudi besni zbog nečega što im on govori.
Ona se uputi prema njima, i u jednom od onih čudnih nastupa tišine koji ponekad zavladaju nekim skupom, ona ču kako Vili Ginan, iz jedinice Narodne vojske, jasno kaže: »Treba li da shvatim, gospodine, da po vašem mišljenju Stvar za koju su naši junaci izginuli nije sveta?«
– Ako bi vas voz pregazio, vaša smrt svakako ne bi posvetila železničko društvo, zar ne? – upita Ret, a glas mu je zvučao kao da on ponizno pita pa očekuje neko obaveštenje.
– Gospodine! – reče Vili drhtavim glasom – da samo nismo pod ovim krovom ...
– O, ja prosto drhtim pri pomisli šta bi se dogodilo: – reče Ret. – Jer je, razume se, vaša hrabrost dobro poznata.
Vili pocrvene i razgovor prestade. Svaki je bio u neprilici. Vili je bio snažan i zdrav i u godinama za vojnu obavezu, pa ipak nije bio na frontu. On je, razume se, bio jedinac sin svoje majke, a na kraju krajeva neko je morao da bude i u Narodnoj vojsci da štiti državu. Ali je bilo među oficirima rekonvalescentima nekolicina koji se nasmejaše kad Ret progovori o hrabrosti.
– O, zašto ne ćuti! – pomislila je Skarlet ljutito. – On će prosto pokvariti celu zabavu!
Obrve dr Mida behu strašno namrštene.
– Za vas možda ništa i nije sveto, mladi čoveče – reče on glasom kojim je uvek držao svoje besede.
– Ali ima mnogo stvari koje su svetinja za rodoljubive ljude i žene na Jugu. A oslobođenje naše zemlje od ugnjetača jeste jedna od njih, a prava Država su druga i...
Ret je gledao mirno, a glas mu je imao svilen ton pun dosade.
– Svi su ratovi sveti – reče – za one koji se u njima bore. Kad ljudi koji pokreću ratove ne bi od njih napravili svetinje ko bi bio toliko lud da se tuče? Ali ma kakve bile krilatice koje besednici dobacuju ludacima koji se tuku, ma kako plemenite svrhe oni pripisivali ratovima, rat uvek ima samo jedan razlog. A taj razlog je novac. Svi ratovi su stvarno bili tuče oko novca. Ali je malo ljudi koji to shvataju. Njihove uši su tako pune treštanja truba, doboša i lepih reči besednika, koji se uostalom ne miču iz kuća. Nekad je bila parola: »Spašavajte Hristov grob od neznabožaca!« kasnije: »Dole papska vlast«, pa onda: »Sloboda!«, a nekad bogami i: »Pamuk, ropstvo i prava Država!«
– Šta kog vraga sad meša i papu ovde? – mislila je Skarlet. – Ili opet Hristov grob?
Ali dok se žurila prema grupi punoj gneva ona vide kako se Ret klanja sasvim slobodno i polazi prema vratima probijajući se kroz gomilu. Ona pođe za njim, ali je gđa Elsing dohvati za suknju i zadrža je.
– Pustite ga neka ide – reče ona zvonkim glasom koji se čuo kroz celu napregnuto tihu sobu. – Neka ide! – To je izdajnik, špekulant! To je guja koju smo mi hranili na svojim grudima!
Ret koji je stajao u holu sa šeširom u ruci ču sve, kao što se i htelo, pa okrenuvši se gledaše za trenutak po sobi. Pažljivo se zagleda u pljosnate grudi gđe Eteing, odjednom se nasmeja i poklonivši se iziđe dostojanstveno.
Gđa Merivedar se vozila kući u kolima tetke Pitipat, i tek što su četiri gospođe sele, ona prasnu:
– No, Pitipat Hamilton, jesi li sad zadovoljna?
– Čime? – viknu uplašeno Piti.
– Ponašanjem onog gadnog Batlera koga ti primaš u kuću.
Pitipat uzdrhta isuviše zbunjena tom optužbom da bi se setila da je gđa Merivedar u nekoliko prilika ugostila Reta Batlera. Skarlet i Melani su mislile na to, ali odgajene da budu učtive prema starijim osobama uzdržaše se da o tome nešto kažu. Mesto toga su pažljivo zagledale u svoje ruke u dugim rukavicama.
– On je uvredio sve nas, i Konfederaciju tako isto – reče gđa Merivedar, a bujne grudi joj se zatalasaše pod svetlucavim vezom od gajtana. – Kaže da se borimo za novac! Da su nas naše vođe slagale! Ta njega bi trebalo strpati u zatvor! Da, razume se da bi trebalo! Ja ću još razgovarati sa dr Midom o tome. Da je samo gospodin Merivedar živ on bi se postarao za to! A sad, Piti Hamilton, slušaj što ću ti reči. Ne smeš više dopustiti da ti ta bitanga uđe u kuću!
– Oh ... – promrmlja Piti nemoćno, izgledajući kao da bi više volela da je mrtva. Ona pogleda molećivo u dve mlade žene koje su držale oči oborene naniže, pa onda u čika Petrova uspravna leđa. Znala je da on sluša pažljivo svaku reč pa se nadala da će se okrenuti i uzeti učešća u razgovoru kao što je to često radio. Nadala se da će reči: »No, mis Doli, ostavite vi samo mis Piti na miru« – ali se Petar nije ni makao. On je od sveg srca mrzeo Reta Batlera a jadna Piti je to znala. Ona uzdahnu i reče: »Pa, Doli, ako ti misliš ...
– Ja zbilja mislim – odgovori gđa Merivedar odlučno. – Ne mogu da zamislim šta ti je bilo još u početku da ga primaš. A posle ovoga popodneva neće više biti nijedne čestite kuće u Atlanti u kojoj će on biti dobrodošao. Priberi malo snage i zabrani mu pristup u svoju kuću.
Zatim se okrete i strogo pogleda u mlade žene.
– Ja se nadam da i vas dve dobro pamtite moje reči – nastavi ona – jer ste dobrim delom i vi krive pošto ste bile tako ljubazne prema njemu. Samo mu učtivo i odlučno recite da njegovo prisustvo i njegove buntovničke reči nemaju mesta u vašoj kući.
Skarlet je međutim već bila sva uzavrela od ljutine i bila je gotova da se propinje kao konj ako mu tuđa, gruba ruka dohvati uzdu. Ali bojala se da progovori. Nije se mogla izložiti opasnosti da gđa Merivedar napiše još jedno pismo njenoj majci.
»O, ti stara glupačo! – pomislila je ona u sebi, a lice joj je bilo crveno od uzdržavanog besa. – Kako bi bilo božanstveno kad bih ti samo mogla reči šta mislim o tebi i o tvome zapovedničkom držanju!«
– Nisam nikako mislila da ću doživeti da čujem tako odvratne reči o našoj Stvari – nastavila je gđa Merivedar, koju već beše svu obuzeo silan i pravedan gnev. – Trebalo bi obesiti svakoga ko ne misli da je naša Stvar pravedna i sveta! Ja neću da čujem da ste vas dve više uopšte progovorile ma i jednu reč s tim čovekom... Za ime božje, Meli, šta je tebi?
Meli beše bleda a oči joj behu ogromne.
– Ja ću i dalje govoriti s njim – reče ona tihim glasom. – Ja neću da budem gruba prema njemu. Neću da mu zabranim pristup u kuću.
Gđi Merivedar zastade dah kao da ju je neko udario posred grudi. Debela usta tetke Piti zinuše a čika Petar se okrete začuđeno.
– Eto, zašto ja nisam imala hrabrosti da kažem tako nešto! – mislila je Skarlet kod koje se zavist mešala sa divljenjem. – Kako je ovaj mali zečić mogao da pribere toliko hrabrosti da se odupre staroj gospođi Merivedar?
Melani su ruke drhtale, ali je brzo dalje govorila, kao da se boji da će je hrabrost izdati ako oteže stvar.
– Ja neću da budem gruba prema njemu zbog onoga što je rekao glasno, sasvim nepromišljeno – ali to je... to je isto ono što i Ašli misli. I ja ne mogu da uskratim pristup u moju kuću čoveku koji misli ono što i moj muž. To bi bilo nepravedno.
Gospođi Merivedar se vrati dah i ona navali.
– Meli Hamilton, ja nisam nikad u svome životu čula takvu laž! Nikad nije bilo nijednog Vilksa koji bi bio kukavica! ...
– Ja nisam nikad kazala da je Ašli kukavica – reče Melani a oči joj počeše sevati. – Ja sam rekla da on misli ono što i kapetan Batler, samo što on iskazuje drugim rečima. I ne ide po koncertima da to govori na sav glas, nadam se. Nego mi je to pisao.
Skarletina nečista savest se uznemiri dok se trudila da se seti šta je Ašli mogao pisati što bi navelo Melani da daje takvu izjavu, ali je većina pisama koja ona beše pročitala bila izvetrela iz njene glave čim bi svršila sa čitanjem. Njoj se činilo prosto da je Melani sišla s uma.
– Ašli mi je pisao da ne bi trebalo da se tučemo sa Jenkima i da su nas izdali naši državnici i besednici, koji su izbacivali parole i stvarali predrasude – reče Meli brzo. – On je pisao da ništa na svetu ne može opravdati ono što će rat da nas staje. Kazao je da nema nikakve slave uopšte ... da je sve samo beda i prljavština ...
– O! To je ono pismo! – mislila je Skarlet. – Zar je on to mislio?
– Ja u to ne verujem! – reče gđa Merivedar odlučno. – Ti si pogrešno shvatila ono što on hoće da kaže.
– Ja nisam nikad pogrešno shvatila Ašlija – odgovori mirno Melani iako su joj usne drhtale. – Ja ga savršeno razumem. On je mislio tačno što i kapetan Batler!
– Samo što on to ne iskazuje na grub način.
– Treba da se stidiš sama sebe kad možeš da uporediš onako divnog čoveka kao što je Ašli Vilks sa protuvom kao što je kapetan Batler. Sigurno i ti sama misliš da Stvar nije ništa?
– Ja... ja ne znam šta mislim – poče Melani nesigurno jer je vatrenost počinjala da je ostavlja i da je obuzima strah zbog suvišne otvorenosti. – Ja... ja bih umrla za našu Stvar, kao što bi i Ašli učinio. Ali... ja hoću da kažem, ja puštam ljude da o tome misle jer su oni mnogo bistriji.
– Nikad nisam čula nešto ni nalik na ovo! – viknu gđa Merivedar. – Stanite čika Petre! Prešli smo moju kuću!
Čika Petar, zanesen u razgovor iza sebe, beše prošao pored kuće gđe Merivedar te vrati natrag konja. Gđa Merivedar siđe s kola dok su joj se pantljike na šeširu lepršale kao jedra u buri.
– Kajaćete se! – reče ona.
Čika Petar ošinu konja. 
– Vam mladi gospođic treba budi stid što tako mis piti žalosan – grdio je on.
– Ja nisam žalosna – odgovori Piti na opšte iznenađenje jer je dotle za mnogo manje stvari padala u nesvest. – Meli, slatka moja, ja sam znala da ti to radiš samo da mene izvučeš, i ja sam zaista srećna što se našao neko da malo udari po nosu tu dosadnu Doli. Ono tako voli da zapoveda! Kako si se samo usudila? Ali, šta misliš, da li je trebalo da kažeš ono o Ašliju?
– Pa to je istina! – odgovori Melani i tiho zaplaka.
– I ja se ne stidim što on tako misli. On misli da je rat uopšte pogreška ali je voljan da se bori i da pogine, a za to je potrebna mnogo veća hrabrost nego li za nešto što se smatra za opravdano.
– Bože, mis Meli, nemoj plačeš ovde na Breskvin put – jeknu čika Petar i potera brže konje. –  Svet 'oće strašno ogovara. Čekaj dođeš kući.
Skarlet ne reče ništa. Ona čak ne htede ni da stisne ruku koju Melani beše stavila u njenu radi utehe. Ona je čitala Ašlijeva pisma samo s jednom svrhom, da se uveri da li je on još voli. A eto, Melani je dala novo značenje odlomcima u pismima koje su Skarletine oči jedva i videle! Njoj je bilo neprijatno pri pomisli što neko tako potpuno savršen kao što je Ašli, može da ima iste misli kao i ona protuva koja se zove Ret Batler. I pomisli: »Oni obojica vide istinu o ovome ratu, samo što Ašli pristaje da umre u njemu, a Ret ne. Ja mislim da je to dokaz Retovog zdravog razuma«. I zastade za časak i zgranu se pri pomisli da je mogla da misli nešto tako o Ašliju. – »Oni obojica vide istu neprijatnu istinu, samo Retu se dopada da joj gleda u lice i da dovodi ljude do besnila govoreći o njoj – a Ašli jedva može i da podnese da gleda u nju!«
To je zaista neobično zanimljivo!

XIII
Pod uticajem neprestanog podsticanja sa strane gđe Merivedar dr Mid stupi u dejstvo u vidu jednog dopisa upućenog mesnom listu u kome ne pominjaše Reta po imenu, iako se jasno videlo na koga misli. Urednik, koji beše namirisao društveni značaj pisma, stavi ga na drugu stranu lista što je već samo po sebi bilo nešto novo, jer su prve dve strane lista uvek bile posvećene oglasima o prodavanju i kupovanju robova, plugova, mrtvačkih sanduka, kuća za prodaju ili za izdavanje, oglasa o lekovima za potajne bolesti, o sredstvima za pobacivanje i vraćanje izgubljene muške snage.
Doktorovo pismo beše prvi glas čitavog hora gnevne vike koja se počinjaše dizati širom celog Juga protiv špekulanata i gramzljivih liferanata. Prilike u Vilmingtonu, glavnom pristaništu Konfederacije, sad kad je čarlstonska luka bila u stvari potpuno zatvorena topovnjačama Jenkija, behu stvarno došle do otvorenog skandala, špekulanti koji behu navalili u jatima na Vilmington i koji su imali gotovog novca, kupovali su celokupne tovare brodova koji bi se probili kroz blokadu pa bi onda kupljenu robu držali sakrivenu čekajući skok cena. A cene bi uvek skakale, jer što je manje bilo namirnica cene su bile svakog meseca sve veće. Gradsko stanovništvo je ili moralo da bude bez njih, ili da ih kupuje po ceni koju su tražili špekulanti, a sirotinja i ljudi osrednjeg stanja sve su više osećali oskudicu. Sa skakanjem cena novac Konfederacije je sve više gubio vrednost, a sa njegovim brzim padanjem rasla je sve luđa potražnja za luksuznim namirnicama i potrebama. Brodovi, kojima je bila poverena misija da se probiju kroz blokadu da bi doneli ono što je bilo nužno, imali su dopuštenje da samo uzgred donose i ponešto od luksuznih artikala, ali sad se beše već došlo do toga da su njihovi brodovi bili prepuni te luksuzne robe a malo ili nimalo one robe koja je bila od životne važnosti za Konfederaciju. Svet se grozničavo grabio za luksuzne artikle da bi što pre isturio novac koji je imao iz ruku, jer se bojao da će sutrašnje cene biti još veće a vrednost novca manja.
I što je stvar još pogoršavalo: postojala je samo jedna pruga od Vilmingtona do Ričmonda, i dok su hiljade buradi punih brašna i sanduci sa slaninom trunuli i kvarili se na sporednim stanicama zbog nedostatka prevoznih sredstava, špekulanti sa skupim vinima, svilom i kafom nekako su uvek nalazili načina da svoju robu prebace u Ričmond za dva dana po iskrcavanju u Vilmingtonu.
Priče koje su ranije išle od uha do uha sad su se otvoreno pričale i pretresale o tome kako Ret Batler ne samo što šalje svoja četiri broda i što prodaje njihove tovare robe po nečuveno visokim cenama, nego još kupuje i tovare drugih brodova i drži ih sakrivene dok cene još više ne skoče. Govorilo se da on stoji na čelu jedne družine koja raspolaže sa više od milion dolara i da mu je u Vilmingtonu glavni štab radi kupovanja prokrijumčarene robe, još na dokovima. Ta je družina, kako se govorilo, imala čitavo tuce magacina u tome gradu i u Ričmondu, a ti magacini su bili prepuni hrane i odela što se drži prikriveno dok cene još ne skoče. Već su i vojnici i građani podjednako osećali oskudicu, a gunđanje protiv njega i njegove špekulantske družine postajalo je sve ogorčenije.
»Postoje mnogi hrabri i rodoljubivi mornari u onom delu mornarice kome je Konfederacija poverila čast da probija blokadu – glasio je kraj doktorovog članka – nesebični ljudi koji stavljaju na kocku svoje živote i sve što imaju samo da bi Konfederacija opstala. Oni leže kao sveci u srcima svih čestitih sinova Juga i niko im ne zamera za oskudnu nagradu kojom se njihov trud i izlaganje opasnosti nagrađuje. Ja o tim ljudima ne govorim.
Ali ima protuva koje se kriju pod maskom probijača blokade radi svoga ličnog sebičnog ćara, i ja prizivam na njih pravedni gnev i osvetu zaraćenog naroda koji se bori za najpravedniju od svih stvari, na te lešinare koji unose svilu i čipke dok naši sinovi umiru zbog nedostatka kinina, koji tovare svoje brodove čajem i vinima dok naši junaci trpe smrtne muke zbog nedostatka morfijuma. Ja se gnušam tih krvopija koji sisaju životnu krv ljudi koji idu za Robertom Li – onih ljudi koji su uzrok da se i samo ime blokadera oseća kao ružan zadah u nozdrvama svakog rodoljubivog čoveka. Kako mi možemo da gledamo gde se ti nitkovi kreću u našoj sredini u lakovanim cipelama kad naša bosonoga deca gaze blato leteći u bitke. Kako možemo da ih snosimo, njih i njihov šampanjac, njihove strasburške paštete, kad naši vojnici cvokoću oko svojih logorskih vatri i jedu ubuđalu slaninu? Ja pozivam svakog čestitog člana Konfederacije da ih izbaci iz svoje kuće.«
Atlanta je čitala, znala da je progovorio glas naroda, te se svaki, kao odani sin Konfederacije, požuri da se odrekne Reta Batlera.
Od svih domova koji su ga primali 1862. godine, dom mis Pitipat Hamilton beše skoro jedini u koji je on mogao da uđe i 1863. A da nije bilo Melani, verovatno je da ne bi bio primljen ni tamo. Tetka Piti je uvek bila uzrujana čim bi se on pojavio u gradu. Ona je dobro znala šta njene prijateljice govore o tome što mu ona dopušta da dolazi u njenu kuću, ali još nikako nije imala hrabrosti da mu kaže da nije dobrodošao. Kad god bi on stigao u Atlantu ona bi stegla svoja punačka usta pa bi govorila mladim ženama da će ga sačekati na vratima i zabraniti mu da uđe. A uvek, kad bi došao s malim paketom u rukama i spremnim komplimentom na usnama o njenoj dobroti i lepoti, ona bi popustila.
– Prosto ne znam šta da radim – jadala se. – On samo pogleda u mene a ja... ja se smrtno uplašim od onoga što bi on učinio kad bih mu ja rekla. Ta on ima tako rđav glas! Mislite li da bi me udario... ili... ili... Oh, draga, da je samo naš Čarli živ! Skarlet, ti mu moraš reči da više ne dolazi – reči mu to na lep način! Oh, bože moj! Ja sve mislim da ga baš ti mamiš, cela varoš govori o tome, a ako tvoja majka ikad sazna za to, šta li će mi ona reči? Oh, Meli, ti ne smeš da budeš onako ljubazna prema njemu. Budi hladna i povučena pa će on sam shvatiti. Oh, Meli, zar ne misliš da bi bilo najbolje da ja napišem pismo Henriju, da ga molim da on govori sa kapetanom Batlerom?
– Ne, ne mislim! – reče Melani. – i ja ne nameravam da budem gruba prema njemu. Ja mislim da ljudi postupaju prema njemu kao bezglava živina. Ja sam sigurna da kapetan Batler ne može biti onako rđav kako to za njega kažu dr Mid i gđa Merivedar. Ne može biti da on krije hranu od sveta koji gladuje. Ta on mi je, čak, dao stotinu dolara za siročad. Ja sam uverena da je on isto onako odan i rodoljubiv kao i ma ko od nas, samo je suviše ponosit da se brani. Vi znate kako ljudi mogu biti tvrdoglavi kad ih nepravedno uvrede.
Tetka Piti nije znala ništa o ljudima, ni o onima koji su neopravdano uvređeni niti o drugima, te je mogla samo da nemoćno maše svojim malim ručicama. Što se pak tiče Skarlet, ona se odavno bila pomirila sa Melaninom navikom da vidi u svakome nešto dobro. Melani je jedna luda, ali tu ne može niko ništa.
Skarlet je znala da Ret nije rodoljubiv i to joj je bila baš svejedno, premda bi pre umrla nego što bi to priznala. Za nju su bili najvažniji mali pokloni, sitne stvarčice koje dama može da primi bez zazora i koje joj je on donosio iz Nasaua. Pored tako visokih cena kakve su tada bile, gde bi ona, za ime sveta, mogla dobiti igle, i bonbone, i ukosnice, kad bi pred njim zatvorili vrata?
Ne, mnogo je lakše prebaciti odgovornost na tetku Piti, koja najzad i jeste glava kuće, starija osoba koja njih zaklanja, a koja treba i da odlučuje u pitanjima morala. Skarlet je znala da varoš govori o Retovim posetama kao i o njoj. Ali je znala i da u očima Atlante Melani Vilks ne može da greši, pa ako Melani brani Reta, njegove posete su, znači, pristojne.
Ali bi život bio mnogo prijatniji kad bi se Ret odrekao svojih jeresi. Onda ne bi morala da se oseća u neprilici kad vidi kako mu neko jasno pokazuje prezrenje, dok ide s njim kroz Breskvinu ulicu.
– Ako baš i mislite takve stvari zašto ih govorite? – grdila ga je ona. – Kad biste mislili šta vam je volja, ali samo da držite usta zatvorena, sve bi bilo mnogo lepše.
– To je vaš način, zar ne, moja zelenooka licemerko? Skarlet! Skarlet! Ja sam očekivao mnogo hrabrije držanje od vas! Mislio sam da Irci kažu sve što im padne na pamet, pa bilo što bilo. Recite mi istinu, zar vam nikad ne dođe da puknete što ne smete da govorite?
– Pa... dođe – priznade Skarlet preko volje. – Zaista mi ponekad dosadi kad slušam kako govore o Opštoj Stvari dan i noć. Ali za ime božje, Rete Batlere, kad bih ja to priznala niko ne bi sa mnom ni reči progovorio i nijedan mladi čovek ne bi hteo da igra sa mnom.
– Pa da, razume se, a mora se s nekim igrati, zar ne, pa makar šta stalo? Ja se divim vašoj sposobnosti da vladate sobom, ali ne mogu da se ugledam na vas. Niti mogu da se zaogrćem ogrtačem romantičnosti i rodoljublja, makar kako mi to zgodno bilo. Ima dosta glupih rodoljuba koji ulažu i poslednju paru koju imaju u probijanju blokade i koji će iz ovog rata izići kao uboga sirotinja. Ja im nisam potreban niti da ulepšam sjaj rodoljublja, niti da povećam spisak rodoljuba. Neka se oni sami diče svojim oreolom. Oni ga zaslužuju – bar sad govorim istinu – a osim toga, oreol slave će biti jedino što će oni imati kroz godinu-dve!
Ja mislim da je vrlo ružno od vas što izmišljate takve stvari kad znate da će Engleska i Francuska kroz kratko vreme stupiti u rat na našoj strani...
– Šta je sad, Skarlet? Vi ste sigurno opet čitali neke novine! To me iznenađuje s vaše strane! Nemojte to više da radite. To unosi zbrku u ženski mozak. Radi vašeg ličnog obaveštenja kažem vam ovo: bio sam u Engleskoj pre mesec dana, i znam da Engleska neće nikad priteći u pomoć Konfederaciji. Engleska se nikad ne kladi na slabog konja. Zato i jeste Engleska. A osim toga ona debela Holanđanka koja sedi na kraljevskom prestolu boji se boga i protivna je ropstvu. Neka engleski fabrički radnici i skapavaju od gladi zato što ne dobijaju naš pamuk, ali nikad, nikad oni neće ni prstom maknuti da pomognu vlasnicima robova. A što se tiče Francuske, tamo ona slaba kopija Napoleona ima isuviše posla učvršćivanjem francuske vlasti u Meksiku da bi se mogla brinuti i za nas. U stvari njemu je dobro došao ovaj naš rat, jer nam zadaje posla i ne da nam da izbacimo njegovu vojsku iz Meksika... Ne, Skarlet, ta pomisao o pomoći sa strane samo je novinarska izmišljotina koja ima za cilj da održava moral na Jugu. Konfederacija je osuđena na propast. Ona sad živi od sala iz svoje grbe kao kamila, ali ni najveće grbe nisu neiscrpne. Ja sebi dajem još jedno šest meseci probijanja kroz blokadu, pa je svršeno. Posle toga će stvar biti suviše opasna. Onda ću svoje brodove prodati nekom ludom Englezu koji misli da ih može lako provući. Ali, bilo ovako ili onako, ja se za to ne brinem. Ja sam zaradio dosta novca koji se nalazi u engleskim bankama i to sve u zlatu. Meni nisu potrebne ove bedne hartije.
I kao uvek kad je govorio izgledao je jako ubedljiv. "Drugim Ijudima mogu njegove izjave izgledati izdajničke, ali su za Skarlet one bile uvek izraz zdravog razuma i istine. Znala je da je to sasvim pogrešno i da bi trebalo da bude neprijatno iznenađena i ljuta. Ali, u samoj stvari, ona nije bila ni jedno ni drugo, nego se samo mogla praviti kao da jeste, jer joj je davalo dostojanstveniji i gospodstveniji izgled.
– Ja mislim da je tačno ono što je dr Mid pisao o vama, kapetane Batlere. Jedini način na koji biste mogli da iskupite svoje grehe je u tome da stupite u vojsku pošto prodate svoje brodove. Vi ste završili pomorsku akademiju u Vest Pointu pa...
– Vi govorite kao neki propovednik koji obraća divljake u hrišćanstvo. Ali zamislite da ja neću da iskupljujem svoje grehe, šta onda? Zašto bih se ja borio za održanje jednog sistema koji me je odbacio? Ja mogu samo da uživam gledajući kako se raspada.
– Ja nisam nikad čula ni za kakav sistem!
– Zar niste? A vi ste njegov sastavni deo kao šta sam i ja bio, pa se kladim da se i vama ne dopada više nego što se meni dopadao. Eto, na primer, zašto sam ja otpadnik porodice Batler? Samo zbog ovog i ni zbog čega drugog: nisam se pomirio sa Čarlstonom i nisam to mogao nikako. A Čarlston je Jug samo u jačoj meri. Ne znam da li shvatate kako je to dosadno. Tolike stvari mora čovek činiti samo zato što se tako uvek radilo. A mnoge druge opet, sasvim bezazlene, ne smeju se činiti iz istog razloga. Tolike stvari koje su mi bile nesnosne zbog njihove besmislenosti. To što se nisam hteo oženiti onom mladom damom o kojoj ste svakako slušali, bilo je poslednja kap. A zašto da se oženim jednom dosadnom ludom samo zato što me je jedan nesrećan slučaj sprečio da je pre mraka vratim kući? I zašto da dopustim da me njen podivljali brat ubije kad sam ja umeo da nišanim bolje od njega? Naravno, da sam bio pravi džentlmen ja bih dopustio da me on ubije i to bi zbrisalo mrlju sa grba porodice Batler. Ali – meni se živelo! Ostao sam živ i dobro sam se proveo... Kad samo pomislim na svog brata koji živi među svetim kravama čarlstonskim i mora da im se klanja, kad se setim njegove debele žene i balova svete Cecilije, uvek istih pirinčanih polja – onda znam čime sam nagrađen što sam raskinuo s tim sistemom. Skarlet, naš južnjački način življenja je tako zastareo kao i srednjovekovni feudalni sistem. Za divno čudo kako je i dosad trajao. On je morao da iščezne i on sad iščezava. A vi, eto, očekujete od mene da slušam propovednike kao što je dr Mid koji govori da je naša Stvar pravedna i sveta? I da me zvuk doboša tako zanese pa da zgrabim pušku i da poletim u Virdžiniju da prolivam krv za mister Roberta Lija? Za kakvog me luđaka vi držite? Ja nemam običaj da ljubim bič kojim me šibaju. Sad smo ja i Jug kvit! Jug me je nekad izbacio na ulicu da skapavam od gladi. Nisam skapao, nego zarađujem novac na smrtnim mukama Juga, da se tako naplatim za gubitak svog prava nasleđa.
– Ja mislim da ste vi nizak i koristoljubiv čovek – reče Skarlet, ali je njena primedba bila neubedljiva. Veći deo onoga što je on govorio nije joj išao u glavu, kao i svaki drugi razgovor koji se nije ticao nje lično. Ali je izvestan deo imao smisla. Ima toliko besmislica u životu pristojnog sveta.
Na primer, eto, ona mora da se pravi da joj je srce u grobu iako nije. Kako su se svi zgranuli kad je igrala na onome bazaru! I onaj očajno dosadni način na koji taj svet samo podigne obrve kad god ona učini ili rekne nešto što se makar malo razlikuje od onoga što svaka mlada žena radi i govori. Ipak je nju neprijatno diralo kad je slušala kako on napada baš one tradicije koje i njoj najviše smetaju. Ona je isuviše dugo živela među svetom koji se učtivo pretvara a da se ne bi osećala uznemirena kad čuje svoje sopstvene misli izražene rečima.
– Koristoljubiv? Ne, ja sam samo dalekovid. Možda je to samo sinonim za koristoljubivost. Svakako će tako misliti ljudi koji ne vide stvari tako jasno kao ja. Svaki čestiti građanin Konfederacije koji je 1861. godine imao hiljadu dolara mogao je da učini ono što sam ja uradio, ali koliko ih je bilo malo koji su bili toliko koristoljubivi da se koriste prilikama! Eto, na primer, odmah po zauzeću tvrđave Samter, još pre no što je počela blokada, ja sam kupio nekoliko hiljada bala pamuka po basnoslovnoj ceni i preneo ih u Englesku. Imam ih još u magacinima u Liverpulu. Nisam nikako hteo da ih prodajem. Držim ih tako dok engleske fabrike ne doteraju dotle da mi moraju platiti ono što zatražim. Neće me čuditi ako budem dobio dolar za funtu pamuka.
– Dobićete dolar za funtu onda kad se slonovi budu verali po drveću!
– Ja mislim da ću ga dobiti. Pamuk se već sad plaća po sedamdeset i dva centa za funtu. Ja ću biti bogat čovek kad se ovaj rat svrši, Skarlet, zato što sam umeo da gledam unapred – pardon, zato što sam bio koristoljubiv! Već sam vam jednom prilikom rekao da ima dva trenutka kad se stiču velika bogatstva: prilikom podizanja neke zemlje, kao i prilikom rušenja neke druge. Spora zarada prilikom podizanja, a brza zarada prilikom propadanja. Pamtite moje reči. Možda će vam jednog dana biti od koristi.
– Ja mnogo cenim dobar savet – reče Skarlet što je mogla zajedljivije. – Ali vaš savet mi nije potreban. Vi valjda mislite da je moj tata neki siromašak? On ima dovoljno novaca koliko je meni potrebno, a osim toga ja imam i Čarlsovo imanje.
– Ja sve mislim da su i francuski plemići mislili stvarno tako isto, sve do trenutka dok ih nisu poveli na giljotinu.
Ret je često naglašavao Skarleti besmislenost njenog nošenja crnine kad već učestvuje u svim društvenim priredbama. Njemu su se dopadale svetle boje, a crnina i veo od krepa koji je visio od glave sve do pete Skarleti, bio mu je i zanimljiv a i neprijatan. Ali se ona grčevito držala svoje dosadne crne haljine i vela, znajući da će ako ih zameni življim bojama ne čekajući još koju godinu, varoš još jače brujati nego što sad bruji. A osim toga kako bi to mogla objasniti svojoj majci?
Ret joj je otvoreno govorio da pod velom liči na vranu i da joj crnina dodaje punih deset godina. Na tu njegovu nekavaljersku izjavu ona polete prema ogledalu da vidi da li zaista izgleda kao da joj je dvadeset osam mesto osamnaest godina.
– Ja bih rekao da vi imate više ponosa i da se nećete truditi da izgledate kao gospođa Merivedar – peckao je on. – Mislio sam da imate malo više takta koji vam ne bi dopuštao da se pravite pred svetom kao da osećate žalost koju sigurno niste nikad osećali. Smem da se kladim s vama da ću u roku od dva meseca skinuti s vaše glave taj crni šešir s velom i staviti na nju jedan divan pariški model!
– Zaista nećete, i bolje da više ne govorimo o tome – reče Skarlet, koju je bunio njegov način govora o Čarlsu. Ret, koji se spremao da ide u Vilmington radi novog putovanja u inostranstvo, ode s nekim čudnim osmehom na licu.
Nekoliko nedelja kasnije, jednog sjajnog letnjeg jutra, on se ponovo pojavi s jednom svetlo iskićenom kutijom za šešir u ruci, pa pošto vide da je Skarlet sama, otvori kutiju. U njoj je bio uvijen u nekoliko slojeva tanke hartije jedan model šešira koji joj izmami nehotičan usklik: »Oh, kako je divan!« i pruži ruke da ga prihvati. Onako željnoj da vidi, a još više da uzme u ruke nove haljine, njoj se to činio najlepši šešir koji je ikad videla. Bio je od tamnozelene svile, tafta, postavljen sirovom svilom bledozelene boje. Pantljike koje su se vezivale ispod brade behu široke kao dlan, a i one su bile svetlozelene. Obavijeno oko oboda, lepršalo se najlepše zeleno nojevo pero.
– Probajte ga – reče Ret smešeći se.
Ona potrča preko sobe do ogledala i stavi ga na glavu, zabacujući unazad kosu da joj se vide minđuše, i priveza pantljike ispod brade.
– Kako izgledam? – uzviknu, i okrenu se na peti prema njemu, zabacivši glavu unazad tako da se pero stade njihati. Znala je da je lepa čak i pre nego što vide potvrdu u njegovim očima. Izgledala je primamljivo drska, a zelena boja postave činila je da joj oči izgledaju kao tamnozeleni svetlucavi smaragdi.
– Oh, Rete, čiji je ovo šešir? Htela bih da ga kupim. Dala bih i poslednju paru za njega.
– To je vaš šešir – reče on. – Ko bi inače mogao nositi takvu zelenu boju? Zar nisam dobro imao u pameti tačnu boju vaših očiju?
– Jeste li ga zaista poručili za mene?
–  Jesam, i na kutiji stoji »Rue de la Paix«, ako to nešto znači za vas.
To za nju nije ništa značilo dok se gledala i smešila na sebe u ogledalu. U tom trenutku ništa za nju nije imalo nikakve važnosti osim činjenice da izgleda neiskazano zanosna u prvom lepom šeširu koji je stavila na glavu posle dve godine. Šta bi sve mogla postići s tim šeširom! A zatim joj osmeh zamre na usnama.
– Šta je, zar vam se ne dopada?
– O, da, lep je kao san – samo mi neće biti milo da pokrijem ovu divnu zelenu boju krepom i da pero obojim crno.
On se začas stvori pored nje i spretnim prstima odveza mašnu ispod njene brade. Posle jednog trenutka šešir je opet bio u kutiji.
– Šta to radite? Zar niste rekli da je to moj šešir?
– Ali nisam rekao da ga pretvarate u šešir za crninu. Ja ću lako naći neku drugu lepu gospođu sa zelenim očima koja će umeti da ceni moj ukus.
– O, nećete! Ja ću umreti ako ga ne dobijem! O, molim vas, Rete, nemojte da budete pakosni! Dajte mi ga natrag!
– Pa da od njega napravite čudo kao što su vaši drugi šeširi? To nikako!
Ona zgrabi kutiju. Zar ta krasota u kojoj ona izgleda tako mlada i zanosna da ode nekoj drugoj devojci? E, to nikako! Pomisli za trenutak na užasavanje tetke Piti i Melani. Pomislila je i na Elen i na ono što će ona reči, i uzdrhtala je. Ali je sujeta nadvladala.
– Neću ga menjati: obećavam da neću! Hajde, dajte mi ga sad!
On joj dade kutiju uz pritajeni podrugljiv osmeh, i posmatrao je dok ga je ona ponovo stavljala na glavu i dok se kočoperila njim.
– Koliko staje? – upita ona odjednom, a lice joj se snuždi. – Ja imam samo pedeset dolara, ali idućeg meseca ...
– Pa stajao bi otprilike dve hiljade dolara u novcu Konfederacije – reče on smejući se njenom zaprepašćenom izrazu lica.
– O, bože!... Pa, znate, ja ću vam sad dati onih pedeset dolara, a posle, kad dobijem...
– Ja ne tražim nijedne pare za njega – reče on. – To vam je poklon.

Skarlet zinu od čuda. Postojala je tačno i brižljivo određena granica u pogledu poklona koji se smeju primati od muškaraca.
»Samo ušećereno voće i cveće, draga! – govorila joj je Elen vrlo često. – Možda i neku knjigu pesama, ili album, ili bočicu vode iz Floride, samo takve stvari moža devojka da prima od nekog gospodina. A nikad, apsolutno nikad, nikakve skupocene poklone, čak ni od svoga verenika. I nikad nikakav nakit ili nešto od stvari koje se nose, čak ni maramice, ni rukavice. Kad bi jednom primila takav poklon ljudi bi znali da nisi prava dama, pa bi pokušavali da budu suviše slobodni«.
– O, bože! – mislila je Skarlet, gledajući prvo u ogledalo pa onda u Retovo nepronicljivo lice. –  Ja mu prosto ne mogu reči da neću da ga primim. Tako je sladak! Skoro bih više volela i da... da... pokuša da bude suviše slobodan, kad bi to bilo nešto sasvim malo. – Zatim se zgranu na samu sebe, kako joj je mogla doći takva misao, te porumene.
– Daću vam ... daću vam pedeset dolara ...
– Ako to učinite ja ću ih baciti u oluk na ulici. Ili nešto bolje, platiću mise za vašu dušu. Uveren sam da bi vašoj duši dobro došla koja misa za oproštaj grehova!
Ona se i preko volje nasmeja, a odraz toga smeha pod obodom šešira natera je da se odmah odluči.
– Šta li vi to nastojite da učinite od mene?
– Dovodim vas u iskušenje lepim darovima dok vam sasvim ne iziđu iz glave vaši devojački ideali i dok ne budete sasvim ostali meni na milost i nemilost – reče joj on. – »Primaj samo ušećereno voće i cveće od gospode, mila moja« – govorio je podrugljivo, i ona pršte u smeh.
– Vi ste bistar, pokvareni mangup, Rete Batlere, i vrlo dobro znate da je ovaj šešir isuviše lep da bih ga mogla odbiti.
Njegove oči su se podrugljivo smešile na nju čak i kada je laskao njenoj lepoti.
– Mis Piti, naravno, možete reči da ste mi dali po jedan komad tafta i zelene svile i da ste mi nacrtali šešir, a da sam vam ja iskamčio pedeset dolara za to.
– Ne, reči ću stotinu dolara, a ona će pričati po varoši i svi će biti zeleni od zavisti i govoriće o mojoj rasipnosti. Ali, Rete, vi mi ne smete više donositi tako skupocene stvari. To je vrlo ljubazno od vas, ali ja zaista ne bih mogla primati ništa drugo.
– Zbilja? E, ja ću vam donositi poklone kad god mi je volja i kad god vidim nešto što ističe vaše draži. Doneću vam tamnozelenu sirovu svilu za haljinu da odgovara tome šeširu. A upozoravam vas da nisam baš tako mnogo ljubazan. Ja vas samo dovodim u iskušenje raznim šeširima i kopčama, i vodim vas u provaliju. Imajte uvek na umu da ne činim nikad ništa a da ne očekujem neku nagradu. Ja se moram uvek naplatiti.
Njegove crne oči pogledaše u njeno lice i pređoše na njene usne. Skarlet obori oči a uzrujanost joj ispuni srce. Eto, sad će on da postane suviše slobodan, baš kao što je Elen govorila. Sigurno će hteti da je poljubi ili će je možda i poljubiti, i ona se u svojoj uzrujanosti nije jasno mogla odlučiti koje će od to dvoje biti. Ako ga odbije on joj može otrgnuti šešir s glave, i dati ga nekoj drugoj devojci. S druge strane, opet, ako mu dopusti jedan nevin poljubac, on joj može donositi i druge poklone u nadi da će dobili još koji poljubac. Ljudi toliko polažu na poljupce, premda jedini bi bog znao zašto. A toliko puta posle prvoga poljupca oni se potpuno zaljube u neku devojku te je vrlo zanimljivo posmatrati ih, samo ako je devojka dovoljno vešta da im uskraćuje svoje poljupce posle onoga prvog. Bilo bi "tako zanimljivo videti da se Ret Batler zaljubi u nju pa da joj to izjavi i da je moli za jedan poljubac ili za osmeh. Da, dopustiće mu da je poljubi!
Ali on nije ni pokušavao da je poljubi. Ona ga pogleda sa strane ispod trepavica i promrmlja kao da ga ohrabri.
– Dakle vi se morate uvek naplatiti? A čemu se nadate od mene?
– To ćemo tek da vidimo.
– Ako mislite da ću se udati za vas zbog ovog šešira, vi se jako varate – reče mu ona drsko i zabaci nestašno glavu a pero na šeširu stade se njihati.
Njegovi beli zubi zablistaše ispod malih brkova.
– Gospođo, vi sebi mnogo laskate, ja ne želim da se oženim ni vama, ni ma kojom drugom. Ja nisam čovek koji se ženi.
– Zaista! – viknu ona jako iznenađena, sad rešena da mu dopusti da bude slobodniji.
– Čak ne nameravam ni da vas poljubim.
– Ja vam to ne bih ni dozvolila!
– Zašto su vam onda usta tako smešno napućena?
– Oh! – viknu ona i ugleda sebe u ogledalu s crvenim usnama zaista nameštenim u pravi položaj za poljubac. – Vi ste najgrozniji čovek koga sam ikad videla i ne bih marila kad vas moje oči ne bi više nikad videle!
– Kad biste vi zaista tako mislili, vi biste bacili pod noge i taj šešir. Bože mili, ala ste ljuti, i to vam vrlo dobro stoji, što vi svakako znate. Hajde, Skarlet, bacite taj šešir pod noge da mi pokažete šta mislite o meni i mojim poklonima!
– Da se niste dotakli ovog šešira! – reče ona i dohvati ga za mašnu, uzmičući unazad. On je išao za njom tiho se smejući i uze njene ruke u svoje.
– O, Skarlet, vi ste tako mladi da me čisto srce boli zbog vas. – I poljubiću vas pošto izgleda da vi to očekujete. – Pa nemarno se nagnuvši naniže, on lako dotače svojim brkovima njen obraz. – No! Da li sad osećate da me morate ošamariti pristojnosti radi?
Napućivši ljutito usne ona ga pogleda pravo u oči i vide toliko veselosti u njihovim tamnim dubinama da i sama pršte u smeh. što je to neko dosadno peckalo! Ako ne želi da se njom oženi, ako ne žeii ni da je poljubi, šta onda želi? Ako nije zaljubljen u nju, zašto onda dolazi tako često i donosi joj poklone?
– To je već nešto pametnije – reče on. – Skarlet, ja rđavo utičem na vas i ako imate makar malo pameti oteraćete me od sebe – ako možete! Mene se niko ne može tako lako otresti. Ali ja sam pravo zlo za vas!
– Istina?
– Pa zar ne vidite i sami? Otkako sam vas sreo na bazaru, vaše ponašanje je da ne može biti gore, a za to sam najviše ja kriv. Ko vas je naveo da igrate? Ko vas je naterao da priznate da naša Slavna Stvar nije ni slavna ni sveta? Ko vas je naveo na priznanje da mislite da su ljudi zaista ludi što ginu za nekakva visokocenjena načela? Ko vas je navodio da dajete tako mnogo povoda starim gospođama za ogovaranje? Ko sad hoće da vam skina crninu dve godine pre vremena? I, najzad, ko vas je namamio da primite na poklon nešto što nijedna dama ne bi smela da primi ako želi da i dalje ostane dama?
– Vi mnogo sebi laskate, kapetane Batlere! Ja nisam učinila ništa baš tako strašno, a na svaki način sve ono što ste vi pomenuli učinila sam bez ikakvog vašeg uticaja.
– U to sumnjam – reče on, a lice mu se odjednom natušti i umiri. – Vi biste još važili kao ožalošćena udovica Čarlsa Hamiltona, poznata po svojim dobrim postupcima prema ranjenicima. Ali, možda bi...
Ona ga nije slušala jer se opet zadovoljno gledala u ogledalu i mislila kako će izići u tome šeširu još danas kad pođe u bolnicu da odnese cveće oficirima rekonvalescentima.
Da je u njegovim poslednjim rečima bilo neke istine nije joj bilo ni na kraj pameti. Ona nije shvatala da joj je Ret širom otvorio vrata na zatvoru njenog udovičkog života i da ju je izveo da kraljuje nad neudatim devojkama, iako su dani njenog devovanja i vladanja kao lepotice bili odavno minuli. A nije shvatala ni da je pod njegovim uticajem otišla daleko od majčinih pouka. Promena je bila tako postepena, gaženje jednog malog obzira izgledalo je kao da nema veze sa gaženjem nekog drugog, iako nijedan od tih obzira nije izgledao kao da ima neke veze sa Retom. Nije uviđala da je, uz njegovo ohrabrenje, bila zanemarila neke od najstrožih propisa koje joj je majka davala u pogledu pristojnosti i da je zaboravila teške pouke o tome kako se postaje prava gospođa.
Ona je samo videla da joj taj šešir stoji najbolje od svih koje je ikad nosila, da je nije stao ni prebijene pare, i da Ret mora biti zaljubljen u nju bilo da on to priznaje ili ne. A ona će svakako naći neki način da ga natera da to prizna.
Sutradan je Skarlet stajala pred ogledalom sa češljem u ruci, držeći u ustima puno ukosnica, i probala novu frizuru za koju je Mejbel, koja se nedavno beše vratila iz posete svome mužu u Ričmondu, rekla da žene luduju u prestonici. Zvala se »mačke, pacovi i miševi« i zadavala je mnogo muke. Trebalo je napraviti razdeljak u sredini, pa kosu udesiti u tri sve veća vala sa svake strane, od kojih je onaj najveći i najbliži razdeljku bio »mačka«. Bilo je lako udesiti »mačku« i »pacove«, ali su se »miševi« neprestano izvlačili ispod ukosnica tako da ju je to već silno ljutilo. Ali se ona resila da to izvede po svaku cenu jer je Ret dolazio na večeru, a on je uvek zapažao i govorio o svakoj novini u odelu i kosi. Dok se ona nosila sa svojim bujnim i krutim viticama, i po čelu joj izbijale kapi znoja, ču kako neki koraci odjekuju u donjem holu i seti se da je to Melani došla kući iz bolnice. Čula ju je kako leti uz stepenice sve po dva stepenika odjednom, pa zastade s ukosnicama na pola puta shvatajući da sigurno nešto nije u redu, jer je Melani obično išla dostojanstveno kao kakva vojvotkinja. Ona priđe vratima i otvori ih širom. Melani upade u sobu sva crvena u licu i preplašena, s izgledom deteta koje je nešto skrivilo.
Na obrazima su joj se videle suze, a šešir joj je visio na pantljikama o vratu, dok su joj se obruči krinolina burno njihali. U ruci je nešto grčevito stezala, a u sobu je zajedno s njom ušao i zadah nekakvog jeftinog parfema.
–  O, Skarlet! – viknu ona zatvarajući vrata i klonuvši na krevet. – Je li tetka već došla kući? Nije još? O, hvala bogu! Skarlet, ja se tako stidim da bih mogla da umrem! Zamalo nisam pala u nesvest, Skarlet, a čika Petar preti da će da kaže tetki Piti.
– Šta će da kaže?
– Da sam razgovarala sa onom... onom gospođicom, onom gospođicom... – Melani stade hladiti lice maramicom. – Sa onom ženom riđe kose, koja se zove Bel Votling.
– Ta šta kažeš, Meli! – viknu Skarlet tako zaprepašćena da je samo mogla ukočeno da gleda u nju. Bel Votling je bila žena riđe kose koju je ona videla na ulici još prvog dana kad je došla u Atlantu, a sad je već znala da je to najpoznatija žena u varoši. U Atlantu su se bile zgrnule mnoge prostitutke, idući za vojskom, ali se Bel izdvajala od ostalih zbog svoje riđe kose i raskošnih, drečećih, preterano modernih haljina koje je nosila. Ona se retko viđala u Breskvinoj ulici, ili u ma kojoj pristojnoj ulici susedstva, ali kad bi se pojavila čestite žene bi požurile da pređu na drugu stranu ulice samo da se sklone što dalje od nje. A Melani je sad govorila s njom! Nije nikakvo čudo što se čika Petar uzbunio.
– Ja ću umreti ako tetka Piti sazna za to! Ti znaš da će ona plakati, pa će pričati celoj varoši i ja ću se obrukati – jecala je Melani. – A ja nisam kriva za to. Ja... ja nisam mogla da pobegnem od nje. To bi bilo suviše grubo. Skarlet, ja... meni je žao nje. Misliš li ti da sam rđava što tako osećam?
Ali se Skarlete nije ticala etička strana te stvari. Kao i mnoge druge naivne i lepo vaspitane mlade žene, i ona je bila neobično radoznala da dozna nešto o prostitutkama.
– A šta je htela? Kako govori?
– O, ona strašno greši u gramatici, ali sam videla da se jako trudi da bude otmena, jadnica! Ja sam izišla iz bolnice a čika Petar me je čekao s kolima, ali sam se odlučila da pođem pešice kući. Kad sam naišla pored dvorišta Emersonovih ona je stajala tamo sakrivena iza žive ograde. O, bogu hvala što su Emersonovi u Makonu! Ona me oslovi: »Molim vas, gospođo Vilks, da govorim za časak s vama«. Ne znam otkud ona zna moje ime. Znala sam da bi trebalo da bežim kao bez duše, ali... eto, Skarlet, ona je izgledala tako tužna i kao da moli. Imala je na sebi crnu haljinu i crn šešir, te bi izgledala pristojno samo da nije one njene riđe kose. I pre nego što sam mogla da joj odgovorim ona je nastavila: »Ja znam da ne bih smela da razgovaram sa vama, pokušala sam da govorim sa onom starom svrakom, gospođom Elsing, a ona je naredila da me izbace iz bolnice!«
– Je li je zaista nazvala svrakom? – upita Skarlet zadovoljno i nasmeja se.
– O, nemoj da se smeješ. To nije smešno. Izgleda da je ta gospođica... ta žena, htela da uradi nešto za bolnicu – možeš li to da zamisliš? Ponudila se da neguje bolesnike svako pre podne, ali je, naravno, gospođa Elsing skoro umrla pri pomisli na tako nešto i naredila joj da ide napolje iz bolnice. A zatim mi je rekla: »Htela bih da i ja nešto uradim. Zar nisam i ja ćerka Konfederacije kao što ste i vi?« I slušaj, Skarlet, mene je to dirnulo, htela sam da joj pomognem. Znaš, ona sigurno ne može biti tako rđava ako želi da pomogne našoj Stvari. Misliš li da sam i ja rđava što tako mislim?
– Za ime božje, Meli, šta se koga tiče da li si ti rđava! Šta ti je još ona rekla?
– Rekla je da je posmatrala kako gospođe idu u bolnicu, pa je mislila kako ja imam ... do... dobro lice te me je zaustavila. Ona ima nešto novaca, pa želi da to primim i da ga upotrebim za bolnicu, ali da nikom ne kažem otkuda dolazi. Rekla je da gospođa Elsing sigurno ne bi dopustila da se taj novac upotrebi samo kad bi znaia kakvog je porekla. Kakvog je porekla! Eto, tada mi se učinilo da ću da padnem u nesvest. I bilo mi je tako teško, i tako sam želela da što pre odem, da sam samo rekla: »O, da, zaista, kako je to lepo od vas«, ili nešto glupo, slično tome, a ona se nasmešila i rekla: »To je zaista plemenito od vas«, pa mi je tutnula u ruku ovu prljavu maramicu. Uh! zar ne osećaš kako miriše? Melani pruži jednu mušku maramicu, prljavu i jako namirisanu, čiji su uglovi bili vezani u čvor.
– Zahvaljivala mi je i govorila nešto o tome kako će mi svake nedelje donositi ponešto novca, ali baš u taj mah čika Petar naiđe s kolima i ugleda me. – Melani opet udari u plač i položi glavu na jastuk. – A kad je video ko je sa mnom, on ... o, Skarlet, on se prosto proderao na mene! Niko se dosad nije tako proderao na mene u mom životu. Rekao je: »Odma' dođiš ovam u ovaj kola!« Ja sam, razume se, odmah poslušala i on me je sve do kuće grdio i nije mi dopuštao da objasnim, nego je govorio da će kazati tetki Piti. Skarlet, idi molim te dole pa ga nagovori da joj ne kaže. Možda će tebe poslušati. Tetku bi ubilo kad bi doznala da sam samo i pogledala tu ženu u lice. Hoćeš li?
– Dobro, hoću. Nego hajde da vidimo koliko ovde ima novaca. Dosta je teško.
Ona odreši zavežljaj a po krevetu se prosu šaka zlatnog novca.
– Skarlet, ovde ima pedeset dolara i to u zlatu! – viknu Melani uplašeno, dok je brojala sjajan novac.
– Reči, misliš li da je u redu upotrebiti ovakav novac... no, novac zarađen ... hm!... na ovaj način, za naše mladiće? Ne misliš li da će bog možda razumeti da i ona želi da pomogne te neće mariti što je novac zagađen? Kada samo pomislim koliko je stvari potrebno bolnici...
Skarlet je nije slušala. Ona je gledala prljavu maramicu a dušu su joj ispunjavali bes i osećanje poniženja. U jednom uglu bio je na njoj monogram sa početnim slovima »R. K. B.« U najvišoj fjoci bila je još jedna ista takva maramica koju joj je Ret Batler pozajmio juče da u nju uvije stabljike divljeg cveća koje behu nabrali. Nameravala je da mu je vrati večeras za vreme večere.
Tako dakle! Ret se druži s tom osobom i daje joj novac. Otuda i taj prilog za bolnicu. Zlato krijumčara kroz blokadu. I kad samo pomisli da Ret ima drskosti da pogleda u lice jednoj čestitoj ženi pošto je govorio s tim stvorenjem! I kad pomisli da je još mogla da veruje da je zaljubljen u nju! To dokazuje da to ne može biti.
Za nju su nevaljale žene i sve ono što one znače bile tajanstvene i odvratne stvari. Ona je znala da ljudi zaklanjaju takve žene radi ciljeva koje nijedna prava gospođa ne sme da pomene – ili, ako ih baš i pomene, onda ih govori samo šapatom, zaobilazno i u blažim izrazima. Uvek je mislila da samo prosti, neobrazovani ljudi posećuju takve žene. Sve do tog trenutka ne beše joj nikad palo na pamet da i pristojni ljudi – to jest ljudi koje viđa u pristojnim kućama i sa kojima igra – mogu da rade takve stvari. To je sad otvaralo sasvim novo polje misli, i to polje kojeg se ona grozila. Možda svi ljudi to rade! Već je dosta zla u tome što nagone svoje žene da se podvrgavaju onakvim nepristojnim stvarima, ali da još plaćaju i te niske žene u te iste svrhe! O, ljudi su tako niski, a Ret Batler je najgori od sviju!
Ona će uzeti tu maramicu i baciće mu je u lice pa će mu pokazati vrata, da nikad više s njim ne progovori ni reči. Ali ne, razume se da to ne može učiniti. Ona mu nikad, ali baš nikad ne sme dopustiti da sazna da ona makar i izdaleka nagađa da nevaljale žene postoje, a još manje da ih on posećuje.
Prava gospođa nikad to ne može učiniti.
– O – mislila je sva besna od ljutine. – Samo da nisam prava gospođa, već bih znala šta da kažem tom gadu.
I gužvajući maramicu u ruci ona siđe niz stepenice u kujnu i potraži čika Petra. Prolazeći pored peći baci maramicu u plamen, i, puna nemoćnog besa, posmatraše je kako gori.

XIV
Početkom leta 1863. nada je bujala u srcu svakog Južnjaka. I pored oskudice i tegoba, uprkos špekulanata hranom i sličnih nevolja, uprkos smrti, boleštini i patnji koja je u to vreme već ostavila poneki znak na skoro svakoj porodici, sav Jug je još uvek tvrdio: »Još samo jedna pobeda i ratu je kraj«, govoreći to čak sa više blažene sigurnosti nego prošlog leta. Jenki su se pokazali kao tvrd orah ali, evo, najzad se lome.
Božić 1862. bio je srećan za Atlantu, za čitav Jug. Konfederacija je odnela sjajnu pobedu kod Frederiksburga, a mrtvi i ranjeni Jenki ležali su na hiljade. Osećala se opšta radost u te praznične dane, radost i zahvalnost što se sreća vraća. Vojnici u mrkoj uniformi bili su već prekaljeni borci, njihovi generali behu dokazali svoju hrabrost, i svaki je bio uveren da će Jenki biti zauvek slomljeni čim borba ponovo otpočne u proleće.
Proleće stiže i borba otpoče ponovo. Dođe maj, i Konfederacija zadobi još jednu veliku pobedu kod Čenselorsvila. Jug je brujao od oduševljenja.
Blizu zavičaja, jedan upad Unijine konjice u Džordžiju pretvorio se u trijumf Konfederacije. Ljudi su se još uvek smejali i tapšali jedan drugog po ramenu govoreći: »Da, gospodine! Kad ih stari Natan Bedford Forest pojuri najbolje im je da kidnu!« Kasno u aprilu bili su pukovnik Strejt i hiljadu osam stotina konjanika Jenkija iznenada ujahali u Džordžiju sa ciljem da stignu u Rim, koji je severno od Atlante jedva nešto više od šezdeset milja. Njihov ambiciozni plan beše da preseku bitno važnu železničku prugu između Atlante i Tenesija, da zatim okrenu na Jug u Atlantu da bi razorili fabrike i uništili ratni materijal nagomilan u tom ključu Konfederacije.
Bila je to smela zamisao i skupo bi stala Jug da se ne nađe Forest. On pođe za njima sa trećinu manje ljudi – ali kakvih ljudi i kakvih jahača! – Uznemiravao ih je danju i noću i najzad ih sve zarobi!
Vest o ovome stiže u Atlantu gotovo u isto vreme kad i novost o pobedi kod Čenselorsvila i grad se upravo tresao od oduševljenja i radosti. Čenselorsvil je možda važnija pobeda, ali je zarobljavanje Strejtovih konjanika učinilo Jenkije upravo smešnim.
»Ne, gospodine, bolje da se nisu šalili sa starim Forestom« – blaženo je govorila Atlanta, jer se stvar uvek iznova prepričavala.
Izliv sreće Konfederacije rastao je snažno i brzo, noseći sobom vesele ljude. Istina je da su Jenki pod Grantom opsedali Viksburg od sredine maja. Istina je da je Jug bio pretrpeo gubitak kada je ono Stonvol Džekson bio kobno ranjen kod Čenselorsvila. Istina je da je Džordžija bila izgubila jednog od svojih najhrabrijih i najdragocenijih sinova kada general T. R. R. Kob pogibe kod Frederiksburga. Ali je sigurno da Jenki ne bi mogli podneti još jedan poraz kao kod Frederiksburga i Čenselorsviia. Mora će popustiti, a tada će ovaj surovi rat najzad biti gotov.
Stigoše prvi dani jula a sa njima i glasovi, kasnije potvrđeni kuririma, da Li maršuje u Pensilvaniju. Li na neprijateljskom zemljištu uzima inicijativu! Ovo je najzad poslednja bitka ovog rata!
Atlanta je podivljala od oduševljenja, zadovoljstva i tople žeđi za osvetom. Najzad će Jenki naučiti šta znači voditi rat na sopstvenom zemljištu. Sada će shvatiti šta znači videti svoja polja opustošena, konje i goveda odvedene, kuće popaljene, starce i dečake bačene u tamnicu, a žene i decu ostavljene da umiru od gladi.
Svaki je pamtio ono što su Jenki učinili u Misuriju, Kentakiju, Tenesiju i Virdžiniji. I mala deca su čak znala da nabrajaju strahote koje su Jenki naneli osvojenoj zemlji. Atlanta je već bila puna begunaca iz Tenesija, i grad je čuo priče iz prve ruke o patnjama kroz koje su prošli. U njihovom kraju pristalice Konfederacije blie su u manjini, i ruka rata pade svom težinom na njih, kao na svepogranične države, gde je sused izdavao suseda, i brat ubijao brata. Ove su izbeglice žudele da vide svu Pensilvaniju kako gori kao neka buktinja, pa se čak i na licima najplemenitijih dama video izraz surovog zadovoljstva.
Ali kad stigoše vesti kako je Li izdao naredbu da se ničija privatna svojina u Pensilvaniji ne sme dotaći, da će se pljačkanje kažnjavati smrću, i da će vojska platiti svaki rekvirirani artikal – bilo je potrebno sve poštovanje koje je general bio stekao da bi spasao svoju popularnost. Nepustiti na volju ljudima u bogatim magacinima naprednog grada? Kako to misli general Li? A naši mladići tako gladni, bez cipela, bez odela, bez konja!
Pisamce Darsi Mida pisano na brzu ruku doktoru, jedino obaveštenje iz prve ruke koje je Atlanta primila tih prvih dana jula, išlo je od ruke do ruke i budilo gnev.
»Oče, da li bi mogao da mi nabaviš par cipela? Ima već dve nedelje kako sam bos, i nemam nade da dođem do nekog para. Da nemam tako veliku nogu mogao sam da skinem cipele sa nekog mrtvog Jenkija kao drugi mladići, ali još ne nađoh Jenkija čija bi noga bila približno tako velika kao moja. Ako mi ih nabaviš ne šalji poštom. Neko bi ih mogao usput ukrasti i ja ga ne bih za to korio. Neka Fil sedne na voz i donese mi ih. Pisaću ti uskoro gde da me nađe. Zasad ne znam kuda idemo. Znam samo da marširamo na sever. Sad smo u Merilendu, i svi govore da idemo u Pensilvaniju« ...
»Oče, mislio sam da ćemo Jenkima vratiti milo za drago, ali general kaže »Ne«, a ja lično ne marim da dobijem kuglu u čelo zbog spaljivanja kuće kakvog Jenkija. Danas smo, oče, prolazili kroz najveličanstvenija žitna polja koja sam ikad video. Takvo žito mi tamo dole nemamo. Moram priznati da smo ipak opljačkali malo tog žita, jer smo bili vrlo gladni, a ono što general ne zna neće ga naljutiti. Ali nam ovo zeleno žito nije donelo mnogo dobra. Svi su mladići dobili dizenteriju na razne načine, a žito ju je pogoršalo. Lakše je pešačiti sa ranjenom nogom nego sa dizenterijom. Oče, pokušaj, molim te, da nabaviš cipele. Sada sam kapetan, a kapetan treba da ima cipele čak ako i nije dobio novu uniformu ili epolete.«
Ali, vojska je u Pensilvaniji! – To je bilo najvažnije. Još jedna pobeda i rat će biti svršen, a onda će Darsi Mid imati cipela koliko hoće, a mladići će domarširati u zavičaj i svi će biti opet srećni. Oči gđe Mid se vlaže pred tom slikom njenog sina vojnika prispelog kući, najzad prispelog da ostane.
Trećeg jula telegrafske žice sa severa iznenada umukoše, i to ćutanje potraja do četvrtog jula u podne, kad u vojnu komandu u Atlanti počeše stizati isprekidani i šturi izveštaji. Vodila se teška borba u Pensilvaniji, blizu malog grada zvanog Getisburg, velika bitka u kojoj je bila nagomilana sva vojska generala Lija. Vesti su bile nepouzdane i stizale su sporo jer se bitka vodila na neprijateljskom zemljištu, te su izveštaji morali da prelaze prvo kroz Merilend da bi stigli u Ričmond, pa tek onda u Atlantu.
Neizvesnost poče da osvaja, a počeci straha se lagano razmileše po gradu. Ništa nije bilo teže od te neizvesnosti: šta se događa? Porodice koje su imale sinove na frontu molile su u sebi boga da njihovi ne budu u Pensilvaniji, a oni čiji su srodnici bili u istom puku sa Darsi Midom stezali su zube i govorili da je za njih čast što učestvuju u velikoj bici u kojoj će jednom za svagda izlemati Jenkije.
U kući tetke Piti tri žene su se zgledale sa strahom koji nisu mogle da sakriju. Ašli je u Darsijevom puku!
Petoga jula stigoše loše vesti, ali ne sa severa, nego sa zapada. Viksburg beše pao posle duge i teške opsade, te je stvarno sva reka Misisipi, od Sent Luisa do Nju Orleansa bila sad u rukama Jenkija. Konfederacija je presečena nadvoje. U svako drugo vreme vest o ovom porazu unela bi strah i zapevku u Atlanti, ali sad ljudi nisu imali vremena da misle na Viksburg. Mislili su o Liju u Pensilvaniji, koji je nametao bitku. Ako Li pobedi na istoku, gubitak Viksburga neće biti nikakva velika nesreća. Tamo leže Filadelfija, Njujork i Vašington. Njihov pad bi ukočio sav Sever i više nego poništio dejstvo poraza na Misisipiju.
Sati se lagano i tromo vuku a crna senka nesreće lebdi nad gradom i zamračuje vrelo sunce tako da ljudi sa čuđenjem gledaju u nebo, kao da ne veruju da je vedro i plavo a ne natušteno i teško od gromadnih oblaka. Žene se svuda okupljaju u grupice, u gomile – na tremovima ispred kuća, na trotoarima, čak i nasred ulice, ubeđuju jedna drugu da je nedostatak vesti dobra vest i pokušavaju da teše jedna drugu i da pokažu hrabro lice. Ali grozne vesti: da je Li poginuo, bitka izgubljena, i da dolazi ogroman spisak poginulih – lete na sve strane kao ošamućeni slepi miševi. Mada se svi trude da ne veruju, ipak čitavi delovi grada, obuzeti panikom, jure u centar do redakcije, do vojnih komandi i preklinju za vesti, ma kakve vesti, makar i rđave vesti.
Na stanici se stvorila gomila u nadi da će se doznati novosti od prispelih vozova, isto i u zgradi telegrafa, pred užurbanim vojnim komandama, ispred zaključanih vrata novinskih redakcija. Bile su to začudo tihe gomile, mase koje su rasle sve više, sasvim mirno, bez ikakvog razgovora. S vremena na vreme bi drhtavi glas nekog starca molio za vesti i mesto da izazove u gomili žagor, ta molba bi samo pojačala tišinu kroz koju se čula ona često ponavljana rečenica: »Još ništa na telegrafu, osim da se bila neka bitka«. Živi niz žena koje su stajale ili sedele u kolima rastao je sve više a vrelina koja je izbijala iz zbijenih telesa, i prašina ispod mnogobrojnih nogu, otežavale su disanje. Žene nisu govorile ništa, ali su njihova ozbiljna lica vapila rečitije i glasnije nego ikakva zapevka. Retka je bila kuća u gradu koja nije poslala u boj bilo sina, ili brata, bilo oca, ili verenika ili muža. Sve su one očekivale da čuju da je smrt pogodila njihove domove. Očekivale su smrt. Nisu očekivale poraz. Ta je misao bila odbačena. Njihovi ljudi možda baš sad izdišu na suncem sažeženoj travi u bregovima Pensilvanije. Možda baš sada redovi Južnjaka padaju kao zrnevlje žita od grada, ali Stvar za koju se oni bore ne može nikad pasti. Oni mogu izginuti na hiljade, ali će nove hiljade ljudi u sivoj i mrkoj uniformi iznići iz zemlje s buntovničkim krikom na usnama i zauzeće njihova mesta.
Samo što niko nije znao odakle će ti ljudi doći. One su samo znale da je Li pravi čudotvorac i da je vojska u Virdžiniji nepobediva.
Skarlet, Melani i tetka Piti sedele su ispred uredništva »Dnevnog pregleda«, u kolima s dignutim krovom, zaklonjene suncobranima. Skarleti su ruke drhtale da joj se suncobran njihao nad glavom, Piti je bila tako uzrujana da joj je nos poigravao na okruglom licu kao u zeca, ali je Melani sedela kao da je izvajana od kamena, a tamne su joj oči postajale sve krupnije što je vreme više prolazilo. Progovorila je samo jednom za čitava dva sata, kad je izvadila iz torbice bočicu s mirisavom solju i dodala je tetki, i to je bio jedini put kad je ona u celom svom životu progovorila drukčije a ne samo s krajnjom nežnošću u glasu:
– Evo ti ovo, tetice, pa se služi time ako osećaš da ti je zlo. Ali te upozoravam, ako ti bude zlo, da ćeš jednostavno morati da padneš u nesvest, pa će te čika Petar odvesti kući, jer ja ne idem odavde dok ne čujem o... dok ne čujem. A neću dopustiti ni da Skarlet ode od mene.
Skarlet ni sama nije nameravala da ide, niti je imala nameru da ode negde gde neće saznati prve vesti o Ašliju. Čak i kad bi mis Piti umrla ona ne bi otišla s tog mesta. Tamo negde Ašli se bori, možda je i na umoru, a uredništvo lista je jedino mesto gde se može saznati istina.
Pogledala je unaokolo po gomili i videla u njoj prijatelje i susede: gđu Mid, sa šeširom nakrivo i rukom proturenom ispod ruke petnaestogodišnjeg Fila, gđice Mek Ljur koje su se trudile da svojom uzdrhtalom gornjom usnom pokriju zube, gđu Elsing kruto uspravljenu, kao kakva spartanska majka, koja je odavala svoju uzbuđenost samo izvučenim pramenovima kose koji su joj visili iz punđe, a pored nje Fani Elsing, bledu kao smrt. (Fani sigurno nije tako zabrinuta zbog svoga brata Hjua. Da nema nekog tajnog udvarača na frontu za koga niko ne sumnja?) Gđa Merivedar je sedela u kolima i tapkala Mejbel po ruci. Mejbel je bila tako očevidno u drugom stanju da je bilo prosto sramota što se pokazuje pred svetom iako je bila brižljivo umotana šalom. Zašto se ona tako brine? Niko nije čuo da su i trupe iz Luizijane u Pensilvaniji. Možda je baš u ovom trenutku njen čupavi mali zuav siguran u Ričmondu. Na krajevima gomile nastade neko kretanje, i oni koji behu na nogama pomakoše se ustranu da propuste Reta Batlera koji je pažljivo uputio svoga konja prema kolima tetke Piti. Skarlet je mislila u sebi: on je strašno drzak kad dolazi ovamo sad kad bi samo malo trebalo pa da ga gomila rastrgne u komade što nije u uniformi. Dok se primicao njima mislila je kako bi ga ona prva rastrgla. Kako se usuđuje da sedi na tom krasnom konju, u sjajnim cipelama i lepom, belom, lanenom odelu, tako zaglađen i dobro uhranjen, sa skupom cigarom u ustima, dok Ašli i drugi mladići biju boj sa Jenkima, bosonogi, okupani u znoju, gladni, utroba razrivenih od bolesti.
Dok je lagano prolazio kroz gomilu mnogi ogorčeni pogledi padali su na njega. Stari ljudi su gunđali sebi u bradu, a gđa Merivedar, koja se nije bojala ničega, pridiže se malo u kolima i reče razgovetno: »Špekulant!«, glasom koji je toj reči davao najružnije i najomrznutije značenje. On nije obraćao pažnju ni na koga nego skide šešir pred Meli i tetkom Piti, pa prešavši na stranu pored Skarlet, saže se i prošaputa: »Zar vam se ne čini da bi sad bilo vreme da nam dr Mid uputi svoj obični govor o tome kako se pobeda kao orao koji klikće spušta na naše zastave?«
Njeni su živci bili tako zategnuti od neizvesnosti da se ona okrete prema njemu brzo kao besna mačka i ljutite reči joj behu navalile na usta, ali ih on zadrža jednim pokretom.
– Ja sam došao, gospođe, da vam kažem – reče on glasno – da sam bio u glavnom štabu i da će prvi spiskovi poginulih odmah stići.
Na te reči začu se žagor među onima koji su bili toliko blizu da su mogli da ih čuju, i gomila se zatalasa, gotovo da krene prema Huajthol Stritu i glavnom štabu.
– Nemojte ići! – viknu on, dižući se u sedlu i pružajući ruku. – Spiskovi su upućeni u oba uredništva i sad se štampaju. Ostanite gde ste!
– Oh, kapetane Batlere – viknu Melani okrećući se prema njemu suznih očiju. – Kako ste ljubazni što ste došli da nam kažete. Kad će ti spiskovi biti istaknuti?
– To može da bude svakog časa, gospođo. Ima već pola sata otkako su spiskovi u uredništvu. Dežurni major nije hteo da se o tome zna pre nego što se štampanje svrši iz straha da gomila ne upadne u redakcije i da silom dođe do vesti. Ah, eno, gledajte!
Jedan sporedan prozor na uredništvu se otvori i pruži se neka ruka koja je držala čitavu rukovet dugih, uzanih »šlajfni«, umrljanih od mokre crne boje i punih zbijeno štampanih imena. Gomila se stade otimati oko njih, poče ih cepati nadvoje, dok su oni koji su ih dobili nastojali da se povuku u stranu da ih čitaju, a oni koji su bili pozadi gurali se napred i vikali: »Pustite me da prođem!«
– Pridržite uzde! – reče Ret kratko skočivši na zemlju i dobacujući uzde čika Petru. One videše kako se njegova krupna ramena izdižu iznad gomile dok je išao grubo se gurajući i probijajući. Posle kratkog vremena vratio se natrag sa jedno pet-šest lista u rukama. On dobaci jednu Melani, a druge razdeli gospođama u najbližim kolima: gospođicama Mek Ljur, gđi Mid, gđi Merivedar, gđi Elsing.
– Brzo, Meli – viknu Skarlet kojoj srce beše došlo pod grlo, a očajno nestrpljenje je obuzimalo dok je gledala kako Melanine ruke drhte tako da ona nije bila u stanju da čita.
– Evo, uzmi je ti – reče Meli, i Skarlet joj je skoro istrže iz ruku. Slovo »V«. Gde je slovo »V«? Ah, evo ga sasvim pri dnu i sasvim zamrljano. »Vajt« pročita ona, i glas joj je drhtao, »Vilkins ... Vin ...« Oh, Meli. On nije u spisku! Oh, za ime božje, tetice! Meli, podigni brzo bočicu sa solju! Pridrži je, Meli!
Meli otvoreno plačući od sreće pridrža glavu tetke Piti koja beše klonula i podnese joj bočicu mirisave soli pod nos. Skarlet podupre debelu staru gospođu s druge strane dok joj je srce kliktalo od radosti. Ašli je živ! Nije čak ni ranjen. Kako je bog dobar što ga je sačuvao! Kako...
Ona ču tiho jecanje i kad se okrete vide kako Fani Elsing leži, s glavom na grudima svoje majke, vide kako spisak izginulih i ranjenih pade lepršajući na pod kola, vide kako tanke usne gđe Elsing podrhtavaju dok drži kćer u zagrljaju i tiho kaže kočijašu: »Brzo kući!« Skarlet prelete očima po listi. Hju Elsing nije bio na spisku. Mora da je Fani imala nekog ljubavnika koji je sad poginuo. Gomila se razmače puna saučešća ispred kola porodice Elsing, a za njima pođoše i male trščane dvokolice s ponijem gospođica Mek Ljur. Gđica Fejt je terala, lica kao od kamena i s usnama jedva jednom navučenim preko zuba. Gđica Houp, kojoj kao da je smrt bila ispisana na licu, sedela je uspravno pored nje i grčevito držala skut sestrine haljine. Izgledale su kao dve starice. Njihov mlađi brat Dalas bio je njihov ljubimac i jedini srodnik koga su te dve stare devojke imale na svetu. Sad Dalasa više nije bilo!
– Meli! Meli! – viknu Mejbel glasom prepunim radosti. – Rene je zdrav! A i Ašli isto tako! O, hvala bogu! šal joj beše skliznuo sa ramena te se i njeno stanje jasno videlo, ali ovoga puta ni ona ni njena majka nisu za to marile. »Oh, gospođo Mid, Rene...« – Njen glas se promeni. – »Meli, pogledaj!... Gospođo Mid, molim vas! Darsi nije valjda...?«
Gđa Mid je gledala sebi u krilo i nije dizala glavu kad su je zvali po imenu, ali je lice maloga Fila kraj nje bilo otvorena knjiga koju je svaki mogao da čita.
– No, no, majčice – govorio je on nemoćno. Gđa Mid diže oči i srete Melanin pogled.
– Sad mu više neće trebati one cipele – reče ona.
– Oh, mila moja! – uzdahnu Meli i poče jecati, pa prebaci tetku Piti na Skarletino rame, žurno iskoči iz kola i pođe prema doktorovoj ženi.
– Majko, ti imaš još i mene – reče Fil, očajno se trudeći da uteši prebledelu ženu pored sebe. – I ako mi samo dopustiš, ja ću pobiti sve Jen ...
Gđa Mid ga grčevito obgrli rukom kao da hoće da ga zadrži i da ga nikad ne pusti pa reče: »Ne!« prigušenim grcajućim glasom.

– File, začuti! – uzviknu Melani, penjući se u kola pored gospođe Mid i grleći je. – Misliš li da će tvojoj mami pomoći pomisao da i tebe može tako izgubiti? Takvu glupost još nisam čula. Vozi nas kući, brzo!
I dok je Fil prihvatao dizgine ona se obrati Skarleti:
– Čim odvezeš tetku kući pređi do Midovih. Kapetane Batlere, da li biste mogli da obavestite doktora? On je sad u bolnici.
Kola se probiše kroz gomilu koja se razilazila. Neke od žena su plakale od radosti, ali je većina od njih izgledala suviše zapanjena da shvati težak udar koji ih je snašao. Skarlet naže glavu nad zamrljanu listu tražeći poznata imena. Sad, kad je znala da je Ašli zdrav i čitav, mogla je da misli i na ostali svet. O, kako je dugačka lista! Kako težak danak u krvi iz Atlante, iz čitave Džordžije.
Milostivi bože! »Kalvert – Reford, poručnik«. Ref! I ona se odjednom seti onog davnog dana kada su odbegli od kuće pa se već u prvi sumrak odlučili da se vrate zbog gladi i straha od mraka.
»Fonten – Džozef K,. redov.« Mali prgavi Džo. A Sali se tek oporavila od porođaja!
»Manro – Lafajet, kapetan.« A Laf je bio verenik Ketline Kalvert! Sirota Ketlin! Njen gubitak je dvostruk: brat i verenik. Ali Salin gubitak je još veći – brat i muž.
Oh, suviše strašno. Gotovo se plašila da čita dalje. Tetka Piti se mučila i uzdisala na njenom ramenu, ali Skarlet je kratkim postupkom smesti u ugao kola pa produži da čita.
Ne... ne... – ne može biti da su sva tri imena Tarlton na listi. Možda, možda je užurbani slagač greškom ponovio ime. Ali ne. Sva trojica su bili tu. »Tarlton – Brent, poručnik.« »Tarlton – Stjuart, kaplar.« »Tarlton – Tomas, redov.« A Bojd, poginuo još prve godine rata, zakopan bogzna gde u Virdžiniji. Svi mladići Tarlton – mrtvi. Tom i lenji, krakati blizanci s onom naklonošću za brbljanje i za neslane šale, i Bojd sa svojom gracijom učitelja igranja i peckavim jezikom.
Više nije mogla da čita, da nailazi na sve nova imena mladića s kojima je odrasla, igrala, flertovala, ljubila se. Želela je da zaplače, da oslabi na neki način one gvozdene prste koji su joj kopali po grlu.
– Sažaljevam, Skarlet – reče Ret. Ona podiže oči prema njemu. Bila je zaboravila da je on još tu. – Sigurno mnogi od vaših prijatelja?
Ona klimnu glavom i uspe da izgovori: – Skoro iz svake porodice u Pokrajini – i svi – sva tri Tarltona.
Njegovo lice bilo je mirno, gotovo mračno, bez onog podrugivanja u očima. – A to još nije sve – reče. – To su samo prve nepotpune liste. Sutra će stići duže liste. – On priguši glas da ga ne bi čuli oni u susednim kolima. Skarlet, general Li mora da je izgubio bitku. Čuo sam u vojnoj komandi da se povlači u Merilend.
Ona ga pogleda uplašenih očiju, ali njen strah ne beše zbog Lijovog poraza. Sutra duži spisak poginulih! Sutra! Nije ni pomislila na sutrašnjicu, tako je bila srećna što Ašlijevo ime nije na ovoj listi. Sutra!... Pa ovog trenutka on je možda mrtav a ona to neće znati sve do sutra, ili možda nedelju dana kasnije.
– O, Rete, šta će nam ti ratovi? I za Jenkije bi bilo bolje da su platili za crnce – ili da im besplatno predamo crnce samo da se ovo ne događa.
– Nije ovo sve zbog crnaca, Skarlet. Oni su samo izgovor. Uvek će biti ratova zato što ljudi vole ratove. Žene ne, ali ljudi – da, čak više nego ljubav žena.
Njegova se usta izviše onim poznatim osmehom i ozbiljnost mu iščeze sa lica. On podiže svoj široki panama šešir.
– Zbogom. Odoh da nađem doktora Mida. Verujem da on u prvom trenutku neće zapaziti ironiju slučaja da mu baš ja prvi javljam o smrti njegovog sina. Ali kasnija biće mu svakako mrsko da misli kako je jedan špekulant doneo vest o smrti heroja!...
Pomoću groga Skarlet uspe da stavi tetku Piti u krevet, ostavi Prisi i kuvaricu da je čuvaju, i ode niz ulicu do kuće Midovih. Gospođa Mid je bila sa Filom na prvom spratu očekujući povratak muža, dok je Melani sedela u prizemlju razgovarajući glasno sa grupom suseda punih saučešća. Ona je nešto radila iglom i makazama, prekrajajući crninu koju je gospođa Elsing pozajmila gospođi Mid. Kuća se već bila ispunila oštrim mirisom odela koje se boji domaćom crnom bojom za tkanine, jer je kuvarica, jecajući, već bojila sve haljine gospođe Mid potrpane u veliki lonac za pranje rublja.
– Kako je ona? – zapita Skarlet tiho.
– Nijedne suze – reče Melani. – Strašno je kad žena ne može da plače. Ne razumem kako ljudi podnose ovakve stvari bez suza. Čini mi se da je to zato što su jači i hrabriji od žena. Kaže da će da ide u Pensilvaniju da ga lično donese kući. Doktor ne može da napusti bolnicu.
– To će biti strašno za nju. Zašto ne bi išao Fil?
– Ona se boji da će se priključiti vojsci ako ga pusti samog. Vidiš i sama da je suviše veliki za svoje godine, a oni sad uzimaju i šesnaestogodišnjake.
Jedan po jedan susedi su odlazili ne želeći da budu prisutni kada doktor stigne kući. A Skarlet i Melani ostadoše same šijući u prizemlju. Melani je izgledala tužna ali mirna, mada su joj suze kapale na haljinu koju je držala u rukama. Očigledno joj nije padala na pamet pomisao da bi bitka mogla još uvek da traje, i da je Ašli možda mrtav u ovom trenutku. S panikom u srcu Skarlet se kolebala da li da ponovi Melani Retove reči i stekne na taj način sumnjivu utehu u svom jadu ili da ih zadrži za sebe. Najzad odluči da ćuti. Ne bi baš bilo poželjno da Melani primeti kako se ona suviše mnogo brine o Ašliju.
Bila je zadovoljna što su svi toga jutra, uključujući tu i Melani i Piti, bili suviše zauzeti svojim brigama da bi primetili njeno ponašanje.
Neko vreme su ćutke šile, kad začuše neke glasove spolja, i vireći iza zavese, ugledaše doktora Mida kako silazi s konja. Ramena mu behu opuštena a glava pognuta tako da mu se seda brada lepezasto raširila na grudima. On uđe polako u kuću i, ostavljajući šešir i torbu, poljubi bez reči obe mlade žene. Zatim umorno pođe naviše. Uskoro Fil siđe, sav nespretan, dugih nogu i ruku. Na licu mladih žena videla se želja da im priđe, ali on ode do prednje verande i, sedajući na najvišu stepenicu, nasloni glavu na dlanove.
Meli uzdahnu.
– On je nesrećan što ga ne puštaju da se bori sa Jenkima. Petnaest godina tek. O, Skarlet, mora da je sjajno imati takvog sina.
– I najzad ga videti mrtva? – reče Skarlet kratko, misleći na Darsija.
– Bolje je imati sina pa ma on morao biti i ubijen, nego ga nemati uopšte – reče Melani s tugom. – Ti to ne razumeš, Skarlet, jer imaš malog Veida, ali ja – oh, Skarlet, mnogo želim bebu. Znam da mislite o meni da sam strašna što to tako otvoreno govorim, ali to je istina i to je jedino što svaka žena želi, kao što i sama znaš.
Skarlet se savlada da ne pokaže neslaganje.
– Ako je božja volja da mi uzme Ašlija, čini mi se da bih to mogla podneti, ma da bih više volela da umrem ako on pogine. Ali, imala bih snage da to podnesem. Samo ne bih mogla da podnesem njegovu smrt ako mi ne bi ostalo od njega dete da me uteši. O, Skarlet, kako si ti srećna. Mada si izgubila Čarlija, imaš njegovog sina. A ja neću imati ništa ako Ašli ode. Oprosti mi, Skarlet, ali ponekad ti zavidim.
– Zavidiš ... meni? – uzviknu Skarlet, osećajući se kriva.
– Jer ti imaš sina, a ja ga nemam. Ponekad čak zaželim da je Veid moj, jer strašno je kad se nema dece.
– Koješta! – reče Skarlet s olakšanjem. Ona baci brz pogled na sitnu Melaninu priliku i na njeno zarumenjeno lice nagnuto nad poslom. Melani može da želi dete, ali nema telo sposobno za rađanje. Bila je jedva viša od dvanaestogodišnjeg deteta, uskih, kao detinjih kukova, i ravnih grudi. Njoj se učini smešna i sama pomisao da bi Melani mogla imati dete. To u njoj pokrenu misli koje nije mogla da podnosi. Kad bi Melani dobila s Ašlijem dete, bilo bi to kao da je od Skarlete oteto nešto samo njeno.
– Oprosti mi, molim te, zbog onoga što sam rekla o Veidu. Ti znaš da ga ja mnogo volim. Ne ljutiš se na mene, je li?
– Ne budi luda – reče Skarlet kratko. – Iziđi na verandu da se nađeš oko Fila. On plače.

XV
Vojska, potisnuta natrag u Virdžiniju, iznurena, proređena posle poraza kod Getisburga, ode u zimske logore na Rapidanu, i Ašli dođe kući na odsustvo. Skarlet, koja ga vide prvi put posle dve godine, uplaši se od jačine svojih osećanja. Kad je onda stajala u salonu kod Dvanaest Hrastova i gledala ga tek venčanog sa Melani, verovala je da ga je nemoguće silnije voleti nego što ga je volela u tom trenutku. Ali sada je znala da su njena osećanja iz te davno minule noći bila samo prohtev razmaženog deteta kome su oteli igračku. Njena je strast sada bila pooštrena dugim snovima o njemu, pojačana uzdržavanjem kojim je bila prisiljena da zauzda svoj jezik.
Ovaj Ašli Vilks u izbledeloj i iskrpljenoj uniformi, sa svetlom kosom izbledelom na letnjem suncu kao lan, razlikovao se mnogo od onog spokojnog mladića, sanjalačkih očiju, koga je ona pre rata volela do očajanja. Sada je bio hiljadu puta privlačniji. Bio je preplanuo i suvonjav, dok je nekad bio plav i vitak, a dugi zlatni brkovi koji su padali oko njegovih usta na konjanički način, bili su ono što je još nedostajalo da od njega načini savršenu pojavu vojnika.
Stajao je u svojoj staroj uniformi vojnički uspravan, sa revolverom u iznošenoj futroli, sa ulubljenom kanijom koja je lupkala o čizme, sa mamuzama mutno svetlucavim – on, Ašli Vilks, major vojske Konfederacije. Navika da zapoveda ležala je u njemu, miran izgled samopouzdanja i autoriteta, a oko usana počele su da mu se pojavljuju oštre bore. Bilo je nešto novo i čudnovato u četvrtastoj liniji njegovih ramena i u hladno bistrom sjaju njegovih očiju. Dok je nekad bio čeznutljiv i nemaran, sada beše živ kao mačka koja se šunja, sa napetom opreznošću čoveka čiji su živci neprestano zategnuti kao žice na violini. U očima mu se video iscrpen, unezveren pogled, a suncem opaljena koža bila je zategnuta preko finih kostiju njegovog lica – isti onaj njen Ašli, pa ipak tako različit od njega.
Skarlet je isprva zamišljala da Božić provede na Tari, ali posle Ašlijevog telegrama nije bilo te sile na zemlji, – čak ni izričita zapovest razočarane Elene – koja bi je mogla odvući iz Atlante. Da je Ašli odlučio da ode do Dvanaest Hrastova, ona bi požurila na Taru da bude blizu njega, ali je on porodici javio da ga dočeka u Atlanti, i već su stigli u grad gospodin Vilks, Honi i Indija. Zar da ode na Taru i da ga ne vidi, posle dve godine? Da ni ovom prilikom ne čuje njegov uzbuđujući glas, da ne pročita u njegovim očima kako je nije zaboravio? Nikad! Ni za sve majke na svetu!
Ašli je stigao četiri dana pre Božića sa grupom mladića iz Pokrajine, koji su takođe išli na odsustvo, grupom tužno umanjenom posle Getisburga. Među njima beše Keid Kalvert, mršavi Keid, koji je neprestano kašljao, dvojica od Manro mladića, uzbuđeno raspričani o svom prvom dopustu od godine 1861, i Aleks i Toni Fonten, sjajno nakresani, hvalisavi i svađalački raspoloženi. Grupa je imala da čeka na svoj voz oko dva sata, pa ih Ašli dovede u dom tetke Pitipat, pošto bi bila potrebna prava diplomatska veština da se na stanici braća Fonten odvrate od međusobne tuče i od tuče s potpuno nepoznatim putnicima.
– Čovek bi rekao da ih je u Virdžiniji prošla volja za bitkom – govorio je Keid ogorčeno dok je gledao kako se ta dvojica kostreše jedan na drugog kao petlovi, zbog pitanja ko će od njih dvojice prvi poljubiti uznemirenu i polaskanu tetku Piti. – Ali ne! Pijani su i traže kavgu otkako smo stigli u Ričmond. Nadležni tamo htedoše već da ih zgrabe, i samo zahvaljujući okretnom Ašlijevom jeziku neće Božić provesti u zatvoru.
Ali Skarlet jedva da je išta čula od onog što je on govorio, toliko je bila ushićena što je opet u istoj sobi s Ašlijem. Kako je za ove dve godine mogla i da pomisli da i drugi ljudi mogu da budu zgodni, lepi i privlačni? Kako je mogla i za trenutak da podnosi njihovo udvaranje dok Ašli postoji na svetu? Evo ga opet kod kuće, daleko od nje za dužinu jednog ćilimčeta. Trebalo je dosta snage da ne brizne u plač od sreće, gledajući ga kako sedi tu na sofi s Melani na jednoj strani a Indijom na drugoj dok mu se Honi naslanja na rame. O, kad bi ona imala prava da sedi tu pored njega, ruku pod ruku. Kad bi ona tako smela da mu opipava rukav svakog trenutka da bi se uveriia da je on zaista tu, da mu drži ruku i upotrebljava njegovu maramicu brišući suze radosnice. Sve je to Melani činila bez stida. Suviše srećna da bi bila stidljiva i odmerena, ona je visila o muževljevoj ruci i otvoreno ga obožavala svojim očima, svojim osmesima i suzama. A Skarlet beše suviše srećna da bi joj ovo smetalo, suviše blažena da bi bila ljubomorna. Evo najzad Ašlija kod kuće!
Svaki čas bi podizala ruku do mesta na obrazu gde ju je poljubio, osećala iznova podrhtavanje njegovih usana i osmehivala se na njega. Naravno da nije prvo nju poljubio. Prvo se Meli bacila u njegov zagrljaj, plačući rastrojeno, držeći ga kao da ga nikad neće pustiti da ode. A tada ga obgrliše Indija i Honi, otimajući ga gotovo od Melani. Zatim je poljubio oca, u dostojanstvenom toplom zagrljaju koji je odavao snažna i mirna osećanja što postoje između njih. A tada tetku Piti koja je skakutala od uzbuđenja na svojim nezgodnim nogama. Najzad se okrete njoj, okružen svim dečacima koji su takođe polagali pravo na poljupce, i reče: »O, Skarlet, lepotice moja« i poljubi je u obraz. S tim poljupcem izlete joj iz glave sve što je spremala da mu kaže kao dobrodošlicu. Tek satima docnije setila se da je nije poljubio u usta. Tada se grozničavo zapita da li bi to učinio da su bili sami, dok bi nadvijao svoje visoko telo nad njeno i izvlačio je na prste, držeći je dugo, dugo. I njoj se učini da bi, možda samo zato što ju je činilo srećnom da tako misli. Ali ima za sve vremena – čitava nedelja. Svakako će na neki način izvesti da ga nađe nasamo i da mu kaže: »Sećate li se kako smo imali običaj da jašemo onim samo nama poznatim uskim stazama?«, »Sećate li se kako je izgledao mesec one noći kada smo sedeli na stepenicama Tare kad ste mi recitovaii onu pesmu (kako li se samo zvaše ta pesma?)«, »Sećate li se onog popodneva kad uganuh nogu pa ste me odneii kući na rukama, u sumrak?«
O, tako bih mnogo stvari mogla da počnem sa tim »Sećate li se?« Tako mnoge drage uspomene koje bi mu dočarale one lepe dane kada su lutali Pokrajinom kao bezbrižna deca, mnoge stvari koje bi dozvale u pamet one dane pre nego što se Melani Hamilton pojavila na sceni. I dok bi tako razgovarali, ona bi možda mogla da primeti u njegovim očima neki blesak osećanja, neki mali znak koji bi pokazivao da se iza supružanske naklonosti za Melani u njemu krije još uvek ljubav za nju, ljubav isto onako strasna kao onog dana na barbekjuu kad mu se istina omače sa usana. Ona nikad nije razmišljala o tome šta bi bilo kad bi joj Ašli najednom jasno rekao da je voli. Dosta bi bilo doznati da on samo mari za nju... Da, ona može da čeka, da ostavlja Melani sreću u stiskanju njegove ruke i u plakanju. Doći će i njenih pet minuta. Najzad, šta može devojčica kao Melani da zna o ljubavi?
– Ali, dragi, pa ti izgledaš kao neki odrpanac – reče Melani, kad prođe prvo uzrujanje zbog povratka kući. – Ko ti je krpio tu uniformu, i zašto je stavio plave zakrpe?
– A ja sam bogami mislio da izgledam sasvim zanosno – reče Ašli osvrćući se na svoj spoljni izgled. – Uporedi me za časak sa onim odrpancima onde, pa ćeš malo bolje misliti o meni. Mojsije mi je iskrpio uniformu i nalazim da je on to vrlo dobro uradio s obzirom na to da pre rata nije nikad uzeo iglu u ruke. A što se tiče plavih zakrpa, kad čovek dotera dotle da mora da bira između poderotina na čakširama i zakrpa od uniformi zarobljenih Jenkija, onda, bogme, tu nema nikakvog biranja. A što izgledam kao odrpanac – trebalo bi da hvališ boga što ti muž nije došao kući bosonog. Prošle nedelje su me moje stare čizme bile sasvim izdale, te bih došao kući nogu uvijenih u komade džakova da nismo imali sreću da ubijemo dva Jenki izvidnika. Čizme jednog od njih su bile baš za moju nogu.
I pruži svoje duge noge u ispucalim visokim čizmama da bi im se svi divili.
– A čizme onog drugog ne odgovaraju mojoj nozi – reče Keid. – Za dva i po broja su mi manje, pa me i sad žulje da sve vidim zvezde. Ali ipak svečano idem kući u njima.
– I tako je sebična životinja da ih ne bi dao nekome od nas – reče Toni. – A tačno bi bile za naše male, aristokratske, fontenovske noge. Tako mi pakla, mene je stid da se pojavim pred majkom u ovim cokulama. Pre rata ona ne bi dala ni našim crncima da nose tako nešto.
– Ništa ne brini – reče Aleks gledajući u Keidove cipele. – Skinućemo mu ih s nogu u vozu na putu za kuću. Ja ne marim da se pojavim ovako pred majkom, ali neka me vrag ... hoću da kažem da ne nameravam da dopustim da Dimiti Manro vidi kako mi prsti vire.
– Ta šta, to su moje cipele! Ja sam prvi polagao pravo na njih – reče Toni počinjući da se mršti na brata, a Melani, sva uplašena da ne izbije jedna od poznatih svađa između Fontenovih, umeša se i primiri ih.
– Ja sam imao krasnu bradu da vam pokažem, drage moje – reče Ašli sumorno prelazeći rukom preko lica gde su se još videle upola zarasle posekotine brijačem. – Bila je to divna brada, a kad ja sam to kažem onda znajte da ni Džeb Stjuart, ni Natan Bedford Forest nemaju lepšu. Ali kad stigosmo u Ričmond ova dva mangupa – on pokaza na Fontenove – rešiše da, kad oni briju svoje brade, i moja ima da padne. Savladali su me i obrijali, i divno je čudo da mi i glava nije otišla zajedno s bradom. Samo je zalaganje Ivena i Keida pomoglo da mi se brkovi spasu.
– Ne slušajte ga! Gospođo Vilks, morali biste da nam kažete hvala. Vi ga nikad ne biste poznali i ne biste ga pustili u kuću – reče Aleks. – Mi smo to uradili samo da bismo mu pokazali svoju zahvalnost što je svojim ubedIjivim rečima postigao kod načelnika stanice da nas ne strpa u zatvor. Recite samo jednu reč, pa ćemo mu i brkove skinuti vama za volju, evo odmah sad.
– O nemojte, hvala vam lepo – reče Melani brzo, pa uplašeno zgrabi Ašlija, jer su ta dva crnpurasta čovečuljka bila sposobna za svako nasilje. – Ja mislim da su mu oni sasvim divni.
– Eto, to ti je ljubav! – rekoše Fontenovi i klimnuše glavom jedan prema drugom.
Kad Ašli iziđe napolje, na hladnoću, da otprati mladiće na stanicu u kolima tetke Piti, Melani dohvati Skarlet za ruku.
– Zar mu nije uniforma užasna? Zar neće moj kaput biti pravo iznenađenje? Oh, samo da sam još imala dovoljno štofa i za čakšire!
Taj kaput je za Skarlet bio predmet bolnih misli, jer je tako vatreno želela da mu ona, a ne Melani, pokloni nešto tako za Božić. Sivi vuneni štof za uniforme bio je sad dragoceniji nego drago kamenje, te je Ašli nosio obično domaće sukno. Čak nije ni mrka tkanina bila mnogo česta, pa su mnogi vojnici imali na sebi uniforme zarobljenih Jenki vojnika, prefarbane domaćom bojom od orahove ljuske. Ali je Melani nekom retkom srećom bila došla do jednog komada sivog vunenog štofa od koga se mogao napraviti kaput – dosta kratak kaput, ali ipak kaput. Ona je negovala u bolnici jednog mladića iz Čarlstona, a kad je umro odrezala mu je jedan pramen kose i poslala ga njegovoj majci zajedno sa oskudnom sadržinom njegovih džepova i utešnim opisom njegovih poslednjih časova, u kome nije bilo reči o mukama u kojima je umro. Između njih se nastavilo dopisivanje, pa je ta majka, saznavši da Melani ima muža na frontu, poslala taj komad sivog štofa i mesingana dugmeta koja je bila kupila za svoga sina.
Bio je to krasan komad materije, debele i tople, sa nekim tamnim sjajem, nesumnjivo prokrijumčarena roba i nesumnjivo skupocena. Sad je bila u krojačevim rukama i Melani ga je molila da kaput dovrši do Božića izjutra. Skarlet bi dala sve na svetu samo da može da mu pokloni ostatak uniforme, ali se potreban materijal nikako nije mogao naći u Atlanti.
I ona je imala spremljen poklon za Ašlija, ali je on bio sasvim beznačajno bled pored sjaja Melaninog sivog kaputa. To je bila mala torbica od flanela u kojoj je bio čitav jedan dragoceni paket igala koje joj Ret beše doneo iz Nasaua, tri, četiri batistane maramice dobijene iz istog vrela, dva kalema konca i par malih makaza. Ali je ona želela da mu pokloni nešto što bi mu bilo prisnije, nešto što bi žena mogla da pokloni mužu, kao košulju, par jahaćih rukavica ili šešir. O, da, šešir na svaki način. Ona mala šapka sa zaravnjenim temenom, koju je Ašli nosio, izgledala je prosto smešna. Skarlet ih je uvek mrzela. Šta mari što je Stovel Džekson nosi radije nego filcani šešir! To im ne daje nimalo dostojanstveniji izgled. Ali su se u Atlanti mogli dobiti samo vrlo grubi vuneni šeširi, a oni su bili još grozniji nego one male majmunske šapke.
Kad je mislila o šeširima setila se Reta Batlera. On ima tako mnogo šešira, širokih panama šešira za leto, visokih polucilindera za svečane prilike, mekih filcanih šešira, surih, crnih, plavih. Šta će njemu toliki šeširi, dok njen mili Ašli jaše po kiši a voda mu se sliva za vrat sa zadnjeg dela šapke?
– Nateraću Reta da mi da jedan od njegovih crnih filcanih šešira – reši se ona. – A ja ću staviti sivu pantljiku oko oboda, prišiću i oficirsku značku pa će sve zajedno biti prekrasno.
Tu zastade i pomisli da će biti teško dobiti šešir bez nekog objašnjenja. Retu se nije moglo reči da ona to želi za Ašlija. On bi samo podigao obrve na svoj odvratni način i najverovatnije odbio da joj da šešir. Moraće da izmisli kakvu žalosnu istoriju o vojniku u bolnici kome treba šešir, a Ret ne mora nikad da dozna istinu.
Čitavo to popodne ona je pokušavala da ostane nasamo s Ašlijem, ma samo na trenutak, ali je Melani neprestano bila uz njega, a Indija i Honi išle su za njim po kući dok su im blede, kao bez trepavica oči, svetlele. Čak ni Džon Vilks, očigledno ponosan na svog sina, nije imao prilike da mirno s njim razgovara.
Ni za večerom nije bilo drukčije, jer svi navaljivahu na njega da priča o ratu. Rat! Ko još vodi računa o ratu? Skarleti se učini da se Ašliju baš mnogo ne sviđa ovaj predmet razgovora. On se najzad raspričao, često se smejao i vladao razgovorom potpunije nego što ga je Skarlet ikad ranije čula, ali izgleda da je izbegavao da govori određeno. Pričao im je duhovite angedote o prijateljima, govorio veselo o raznim dovijanjima, o olakšavanju gladi i dugih marševa po kiši, i opisivao do pojedinosti kako je general Li izgledao kad je bio projahao pored njih pri povlačenju od Getisburga i zapitao ih: »Gospodo, jeste li vi trupe iz Džordžije? Mi, dakle, ne možemo ništa bez vas Džordžijanaca«.
Skarleti se činilo da on grozničavo priča samo da bi izbegavao pitanja na koja ne želi da odgovara. Kad vide kako se Ašlijeve oči uznemireno obaraju pred dugim, upitnim pogledom njegovog oca, ona se sa čuđenjem i brigom pitala šta li se to krije u Ašlijevom srcu. Ali je brzo prešla preko toga, jer u njoj tada ne beše mesta nizašta drugo osim za sreću koja zrači i za žarku želju da se nađe s njim nasamo.
Ova ushićenost trajala je sve dok svi u krugu okupljenom oko vatre ne počeše da zevaju, kada se gospodin Vilks i devojke oprostiše i odoše u hotel. Tada, dok su se Ašli, Melani i Pitipat peli uz stepenice koje je osvetljavao čika Petar, na njenu dušu pade strah. Sve do trenutka kada se zaustaviše u holu na prvom spratu Ašli beše njen, samo njen, čak iako nije uspela da ostane sa njim nasamo čitavo to popodne. Ali sada dok se pozdravljala ona vide da su se Melanini obrazi zarumeneli, i zadrhta. Melanin pogled je ležao na tepihu, i mada je izgledala savladana nekim osećanjem koje plaši, očigledno bila je stidljivo srećna. Melani ne podiže pogled čak ni kada Ašli otvori vrata od spavaće sobe, već požuri unutra. Ašli Kratko nazva laku noć ne pogledavši Skarlet. Vrata se iza njih zatvoriše ostavivši Skarlet otvorenih usta i iznenada osamljenu. Ašli više nije njen. On sad pripada Melani. I dogod Melani bude živela imaće pravo da ulazi ovako u sobe sa Ašlijem i zatvara za sobom vrata, da se zaključava od ostalog sveta.
Najzad dođe vreme da se Ašli vrati u Virdžiniju, da se vrati dugim marševima kroz susnežicu, noćivanju bez hrane u snegu, mukama i teškoćama i opasnosti da sva sjajna lepota njegove zlatne glave i vitkog tela bude smrvljena u jednom trenutku kao mrav pod nepažljivom petom. Prošla je ova nedelja puna svetlucave lepote koja se nalazi u snovima i časovima prepunim sreće.
Sedmica je prošla brzo, kao san koji odiše na borove grane i božično drvce, svetlost svećica i domaćih ukrasa, san u kome minuti proleću brzo kao otkucaji srca. Ta nedelja bez daha, u kojoj je nešto nagonilo Skarlet da radosna i bolna u isto vreme preopterećuje svaki minut sitnim događajima kojih će se sećati kad on bude otišao, događajima o kojima će razmišljati docnije u dokolici dugih meseci koji dolaze, izdvajajući iz njih svaki komadić utehe – da igra, da se smeje, da poslužuje Ašlija, da pogađa njegove želje, da se smeje kad se on smeje, da ćuti dok on priča, da ga ne pušta iz očiju, tako da joj sa svaka linija njegovog uspravnog tela, svako uzdizanje njegovih obrva, svako izvijanje njegovih usana neizbrisivo ureze u pamet – jer nedelja prođe začas, a rat traje u beskraj.
Na kanabetu u salonu sedi ona, drži u krilu poklon koji treba da mu preda, čeka na trenutak kad će se oprostiti od Melani i moli boga da sam siđe niz stepenice te tako najzad ugrabi nekoliko trenutaka razgovora s njim nasamo. Njene uši osluškuju šumove sa prvog sprata, ali je kuća čudnovato tiha, tako tiha da joj se čak i njeno disanje čini glasno. Tetka Pitipat plače na jastucima u svojoj sobi, pošto se Ašli oprostio s njom još pre jednog sata. Iza zatvorenih vrata Melanine sobe ne čuju se zvuči govora ili plakanja. Skarleti se čini da je on u toj sobi već satima i vređa je svaki trenutak njegovog daljeg zadržavanja tamo dok se oprašta od svoje žene, jer trenuci tako brzo prolaze a vremena mu je ostalo još tako malo.
Razmišlja o svim onim stvarima koje je želela da mu kaže za vreme ove nedelje. Ali se nije ukazala prilika da ih kaže, a sada zna da joj se možda neće nikad ni ukazati.
Poneke od njih sasvim su beznačajne i naivne: »Čuvajte se, Ašli! Pazite da vam noge ne budu vlažne. Lako navlačite nazeb! Ne zaboravite da stavite uvek novine preko grudi pod košulju. To odlično čuva od vetra«. Ali i neke mnogo važnije stvari želela je da mu kaže i da čuje njega kako ih govori, stvari koje je čeznula da pročita u njegovim očima, čak i ako ih ne bi izgovorio.
Trebalo je reči tako mnogo stvari, a evo, nema se vremena. Čak i ovo nekoliko trenutaka koji ostaju mogu joj oteti ako ga Melani isprati do vrata ili do staze za kola. Kako da ne nađe priliku za čitavu nedelju? Ali pored njega je uvek bila Melani, sa svojim očima punim obožavanja, uvek prijatelji, susedi, rođaci, od jutra do mraka, tako da Ašli nikad nije bio sam. A uveče, vrata od spavaće sobe bi se zatvarala i on bi ostajao nasamo sa Melani. Nijednom tih dana on nijednim pogledom, nijednom rečju nije pokazao Skarleti neko osećanje koje ne bi mogao da pokaže brat sestri, ili prijatelj prijatelju, doživotnom prijatelju. Nije mogla da se pomiri s tim da ga pusti da ode možda zauvek a da ne dozna da li je još uvek voli. Tada bi, čak i da on umre, mogla da neguje u sebi do kraja svog života toplu utehu u njegovoj skrivenoj ljubavi.
Posle čitave večnosti čekanja ona začu šum koraka u spavaćoj sobi gore i kako se otvaraju i zatvaraju vrata. Sam! Hvala bogu! Mora da je Melani suviše teško na rastanku da bi mogla da napusti sobu. Najzad će ga dobiti samo za sebe za nekoliko dragocenih trenutaka.
On polako siđe niz stepenice zveckajući mamuzama i ona ču slabo lupkanje sablje o njegove čizme. Kad uđe u salon pogled mu beše sumoran. On pokuša da se nasmeši, ali mu lice osta bledo i zategnuto kao kod čoveka u kome krvari neka unutarnja rana. Kad on uđe ona ustade nekako ponosna što je on najlepši vojnik koga je videla u svom veku. Dugačak pištolj i pojas sijaju, a srebrne mamuze i kanija blistaju na njemu, sjajne od vrednog čika Petrovog čišćenja. Novi kaput ne stoji baš najbolje, jer se krojač žurio da svrši pa je poneki šav otišao ukrivo. Novi sjaj kaputa tužno odskače od iznošenih i iskrpljenih pantalona i iskrzanih čizama, ali da je obučen i u srebrnu opremu ne bi joj izgledao sjajniji vitez.
– Ašli – zamoli ona brzo – mogu li da vas otpratim na stanicu?
– Bolje nemojte. Tamo će biti otac i sestre. A, sem toga, više volim da se oprostim s vama ovde nego kad budete drhtali od zime na stanici. Ima toliko da se kaže.
Ona odmah napusti prvobitni plan. Ako će Indija i Honi, koje nju ne vole mnogo, biti prisutne neće ni tamo biti prilike za razgovor udvoje.
– Dobro, onda ne idem – reče ona. – Pogledajte, Ašli – spremila sam vam još jedan poklon.
Malo zbunjena sad kada je došlo vreme da mu to preda ona je odvijala zamotuljak. Bila je to duga žuta ešarpa, napravljena od kineske svile i završena teškom resom. Pre nekoliko meseci Ret Batler joj je doneo iz Havane žuti šal raskošno izvezen pticama i cvećem u grimiznom i plavom. Za ovih sedam dana ona je počupala sav vez i komade svile nastavila do dužine ešapre.
– Ovo je divno, Skarlet. Jeste li to sami napravili? Onda ću to ceniti još više. Stavite to, draga, na mene. Mladići će pozeleneti od zavisti kada me ugledaju u sjaju mog novog kaputa i ešarpe.
Ona omota sjajnu ešarpu oko njegovog vitkog stasa, iznad opasača, i zaveza krajeve u »ljubavnički čvor«. Ako mu je Melani poklonila nov kaput, ona mu evo poklanja ovu ešarpu da je nosi kroz bitke kao tajnu amajliju i ona će ga sećati na nju kad god je pogleda. Ona se izmače i pogleda ga sa gordošću, misleći da čak ni Džeb Stjuart{10} sa svojom gizdavom ešarpom i perjanicom ne izgleda tako zanosan kao njen kavaljer.
– Divno je! – ponovi on pokazujući na resu. – Ali znam da ste raskrojili neku haljinu, ili šal, da biste to načinili. Nije to trebalo da radite, Skarlet. Suviše je teško danas doći do tih lepih stvari.
– O, Ašli, ja bih...
Htela je da kaže: »Ja bih srce iščupala da ga ti poneseš ako želiš«, ali završi: – Ja bih učinila sve za vas.
– Biste li? – zapita on, i neka seta mu se pokaza na licu. – Onda evo šta biste mogli da učinite za mene, Skarlet, nešto što bi učinilo da mi bude lakše kada budem daleko odavde.
– Šta je to? – zapita ona radosna, spremna da obeća zlatna brda.
– Skarlet, hoćete li da pazite na Melani umesto mene?
– Da pazim na Melani?
Srce je zabole od razočaranja. Dakle to je ono što on na rastanku traži od nje, dok je ona želela da mu obeća nešto lepo, nešto čudesno i u njoj se rasplamte ljutina. Ovo je njen trenutak s Ašlijem, samo njen. Pa ipak, mada je Melani odsutna, njena bleda senka leži između njih. Kako je samo mogao da pomene njeno ime u ovom trenutku njihovog oproštaja? Kako je mogao tako nešto da zatraži od nje? On nije primetio razočaranje na njenom licu. Kao nekad, njegove oči su gledale kroz nju, nekud iza nje, u nešto drugo, ne videći nju.
Da, ne puštajte je s očiju, brinite se o njoj. Ona je tako nežna, a nije svesna toga. Iznuriće se bdijući nad bolesnicima i šijući. A ona je tako plemenita i smerna. Osim tetke Pitipat, ujaka Henrija i vas nema bliže rodbine na svetu, osim onih Barovih u Makonu, a i oni su daljni rođaci. A vi znate, Skarlet, da je tetka Pitipat kao dete. Ujak Henri je, opet, star čovek. Melani vas mnogo voli, ne samo zato što ste Čarlsova žena, nego... kako da kažem, što ste to vi, voli vas kao da ste joj sestra. Skarlet, ponekad me noću muči pomisao šta bi bilo s njom kad bih ja kojim slučajem poginuo, ona ne bi imala kome da se obrati. Hoćete li da mi obećate?
Ona čak i ne ču njegovo poslednje pitanje, tako se sledi od ovih zlokobnih reči: »Ako bih ja poginuo.« Svakog dana čitala je spiskove mrtvih, čitala ih stegnuta srca, svesna da bi to bio smak sveta ako bi se njemu nešto dogodilo. Ali je uvek, uvek nosila u sebi osećanje da će Ašli biti pošteđen, čak ako i čitava vojska Konfederacije bude zbrisana. A sad, eto, on izgovara strašne reči. Koža joj se naježi od njih i obuze je strah, sujeveran strah protiv koga se nije mogla boriti razumom. Bila je dovoljno Irkinja da veruje u vidovitost, naročito kada su u pitanju predosećanja smrti, a u njegovim široko otvorenim očima ona ugleda neku duboku tugu koju je mogla da objasni jedino kao osećanje čoveka koji predoseća ledenu ruku na svom ramenu, sluša zapevanje Banši.{11}
– Ne smete to da govorite. Ne smete čak ni da mislite tako. Ne valja govoriti o smrti. Brzo se pomolite bogu, brzo!
– Molite se vi za mene i zapalite uz to sveću – reče on, osmehujući se na uplašeno navaljivanje njenog glasa.
Ali, ona sad nije mogla da odgovori, tako je bila poražena slikom koju je gledala u mislima: kako Ašli leži mrtav u snegovima Virdžinije, tako daleko od nje. On je produžio da govori, i u njegovom glasu je zvučala neka tuga i rezignacija, što je pojačavalo strah u njoj dok i poslednji ostaci ljutnje i razočaranja ne iščezoše.
– Imam razloga što to od vas tražim, Skarlet. Ne znam šta će se desiti ni meni ni ma kome od vas. A i kad bude kraj ja ću biti vrlo daleko odavde, čak i ako budem živ, suviše daleko da bih mogao da se staram o Melani.
– Šta... kraj?
– Kraj ovog rata... i kraj sveta.

– Ali, Ašli, vi svakako ne mislite da će nas Jenkt tući? Čitave ove nedelje pričali ste kako je general Li jak...
– Čitave ove nedelje pričao sam laži, kao što svi čine dok su na odsustvu. Zašto da bez potrebe plašim Melani i tetku Piti? Da, Skarlet, ja mislim da su nas Jenki već potukli. Getisburg je početak kraja. Ljudi ovde u pozadini to još ne znaju. Oni ne mogu da shvate šta se s nama dešava, ali, Skarlet, mnogi su od mojih ljudi sada bosonogi, a sneg je u Virdžiniji dubok. I kada vidim one njihove jadne smrznute noge umotane u dronjke i stare vreće i vidim krvave tragove koje ostavljaju za sobom u snegu, a ja idem u čitavim čizmama... nekako mi se čini da ću ih dati nekom i poći takođe bosonog.
– O, Ašli, obećajte mi da ih nećete dati.
– Kada vidim takve stvari, a onda pogledam na Jenkije – vidim kraj svega. Znate li, Skarlet, da Jenki kupuju vojnike iz Evrope na hiljade? Mnogi od zarobljenika do kojih smo tu skoro došli ne znaju ni da govore engleski. Ima među njima Nemaca, Poljaka, divljih Iraca koji govore galski. Dok, kad mi izgubimo čoveka, on se ne može nadoknaditi. Kad se naša cipela pocepa, ne dobijamo novu. Zatvoreni smo kao u boci, Skarlet. A ceo svet ne možemo pobediti.
Ona je mislila besno: »Ta neka se čitava Konfederacija smrvi u prah. Neka bude i smak sveta, ali ti ne smeš da umreš. Meni nema života ako ti umreš«.
– Nadam se da to nećete nikome reči, Skarlet. Ne želim da uznemirim ostale. Ne bih čak ni vas uznemiravao, draga, da nisam bio prinuđen da vam objasnim zašto želim da pazite na Melani. Ona je tako lomna i slaba, a vi ste jaki, Skarlet. Biće to za mene olakšanje da znam da ste vas dve zajedno ako se meni nešto dogodi. Obećajte mi, hoćete li?
– O, hoću! – uzviknu ona, jer u tom trenutku, videći smrt na njegovom ramenu, bila je spremna da obeća ma šta. – Ašli, Ašli, ne mogu da vas pustim da odete, ne mogu prosto da budem toliko hrabra.
– Morate biti hrabri – reče on i njegov glas se tako izmeni. Postade zvučan, dublji, i reči počeše da izleću brže, požurene nekom unutrašnjom snagom. – Morate da budete hrabri. Jer kako bih inače ja to podneo?
Njene oči potražiše njegovo lice brzo i sa radošću, pitajući da li on to hoće da kaže da i njemu kida srce ovo rastajanje od nje kao i njoj. Njegovo lice bilo je isto onako zategnuto kao kad je silazio od Melani, ali nije mogla ništa da mu pročita u očima. On se naže k njoj, uze njeno lice u ruke, i blago je poljubi u čelo.
– Skarlet, Skarlet! Tako ste divni, i jaki, i dobri. Tako ste lepi, ne samo vaše lice, draga moja, nego vi celi, vaše telo, vaš duh, i vaša duša.
– O, Ašli – šaputala je ona srećno, uzdrhtavši na njegove reči i na dodir njenog lica. – Niko osim vas...
– Volim da mislim kako vas ja poznajem bolje nego ostali ljudi, i da ja vidim u vama duboko zakopane divne stvari koje drugi ljudi zato što nemaju vremena i što su nepažljivi ne primećuju.
On prestade da govori i njegove ruke pustiše njeno lice, ali mu se oči još zadržavahu na njenim. Ona je očekivala jedan trenutak bez daha da ga čuje kako nastavlja da govori, izdignuta na prste da ga čuje kad izgovori one tri čarobne reči. Ali one ne dođoše. Ona mu grozničavo pogleda u lice i usne joj zadrhtaše kad vide da je završio.
U tom trenutku rušenje njenih nada bilo je više nego što joj je srce moglo da podnese i ona uzviknu: »Oh!« nekako detinjastim šapatom, i sede, dok su je u očima pekle suze. Tada začu zloslutan šum na kolskom putu pred prozorom, šum koji još ubedljivije pokaza bolnu neminovnost Ašlijevog odlaska. Nije se mogao očajnije osećati ni neznabožac dok sluša kako voda klokoće oko Haronovog čamca. Ovo je čika Petar zamotan u ćebe dovodio kola da Ašlija odveze na stanicu. Ašli se oprosti vrlo tiho, dohvati sa stola široki filcani šešir koji ona beše izmamila od Reta i uputi se u mračni prednji hol. Dok je držao ruku na bravi on se okrete i pogleda je dugim očajnim pogledom, kao da je želeo da ponese sa sobom svaku, i najmanju pojedinost njenog lica i njene pojave. Ona mu vide lice kroz maglu suza, i, uz prigušeni bol u grlu, znala je da on to odlazi nekud van domašaja njihovog staranja o njemu, odlazi od bezbrižnog raja ove kuće, iz njenog života, možda zauvek, a da pritom nije izgovorio reči za kojima ona toliko žudi. Vreme je jurilo kao voda kroz vodenički buk, a sad je evo dockan. Ona teturajući se potrča preko salona u hol i uhvati ga za krajeve ešarpe.
– Poljubi me – šapnu ona. – Poljubi me na rastanku. – Njegove ruke je obrgliše i on naže glavu nad njeno lice. Na prvi dodir usana njene se ruke sklopiše oko njegovog vrata u grčevitom stezanju. Za jedan brzi trenutak on priteže njeno telo čvrsto uz svoje. Tada ona oseti iznenadno zatezanje svih njegovih mišića. On brzo ispusti na pod svoj šešir i dignuvši ruke skide njene ruke sa svog vrata.
– Ne, Skarlet, ne – reče on tiho, stežući do bola njene ruke.
– Volim te – reče ona gušeći se. – Uvek sam te volela. Nikad nikog drugog nisam volela. Udala sam se za Čarlsa samo... samo da tebi prkosim. O, Ašli, volim te toliko da bih te pratila u stopu na tvom putu kroz Virdžiniju samo da budem pored tebe. Ja bih ti kuvala, čistila ti cipele, timarila ti konja... Ašli, reci mi da me voliš. Živeću od toga do kraja svog života.
On se najednom saže da popravi šešir i ona za trenutak vide njegovo lice. Bilo je to najnesrećnije lice koje se moglo videti, lice sa koga je iščezla sva rezervisanost. Na njemu je bila ispisana njegova ljubav za nju i radost što ga ona voli, ali i jedno i drugo nadjačano stidom i očajanjem.
– Zbogom – reče on promuklo.
Otvorena vrata lupkaju i dah hladnog vetra širi se po kući njišući zavesama. Skarlet drhti dok gleda kako Ašli trči putanjom do kola, dok mu sablja blešti na slabom zimskom suncu a resa na njegovoj ešarpi bezbrižno igra.

XVI
Januar i februar 1864. prođoše puni hladne kiše i besnih vetrova, pod teškim oblacima koji su pritiskivali dušu. Pored poraza kod Getisburga i Viksburga i središni deo južnjačkog fronta beše probijen. Sad su trupe Unije posle ogorčenih borbi držale skoro sav Tenesi. Ali čak i posle tog gubitka, koji je došao iza onih prvih, duh Juga ne beše slomljen. Istina da je sumorna odlučnost došla na mesto oduševljenog poleta, ali su ljudi ipak bili u stanju da nazru malo beline ispod crnih oblaka na vidiku. Jedna je stvar bila sigurna: Jenki su bili snažno odbačeni u septembru kad su pokušali da posle svojih pobeda u Tenesiju prodru u Džordžiju.
Tamo, u najseverozapadnijem kutu države, kod Čikamauge, vodila se ozbiljna bitka, prvi put od početka rata na zemljištu Džordžije. Jenki behu zauzeli Čatanugu, pa zatim prešli preko planinskog prevoja u Džordžiju, ali behu vraćeni natrag uz teške gubitke.
Atlanta i njene železnice su igrale značajnu ulogu u borbi da se Čikamauga pretvori u veliku pobedu za Jug. Preko železnica koje su vodile iz Virdžinije za Atlantu, pa dalje za Tenesi na severu bio je na brzu ruku upućen na bojište korpus generala Longstrita. Na dužini od nekoliko stotina milja pruga je bila raščišćena, a sva upotrebljiva prevozna sredstva na celom Jugoistoku bila su okupljena za taj pokret. Atlanta je gledala kako voz za vozom tutnji kroz grad sat za satom, sa putničkim i teretnim vagonima prepunim ljudi koji viču iz glasa. Behu stigli bez hrane i sna, bez svojih konja, bez bolničkih kola i komore, pa se bez odmaranja behu ustremili sa vozova pravo u borbu. I, Jenki su bili prebačeni iz Džordžije natrag u Tenesi.
Bio je to slavan ratni podvig i Atlanta je osećala silan ponos i veliko zadovoljstvo pri pomisli da su njene železnice omogućile pobedu.
Ali Jugu je i bio potreban podstrek radosnih vesti o Čikamaugi da bi mu pojačao moralnu snagu da istraje preko zime. Niko sad više nije poricao da su Jenki dobri borci i da, najzad, imaju dobre vojskovođe. Grent je bio kasapin koji nije pitao koliko će ljudi baciti na klanicu za jednu pobedu, ali je morao da pobedi. Šeridan je bio jedno ime koje je uterivalo strah u kosti Južnjaka. A zatim se javilo i neko ime Šerman, koje se sve češće pominjalo. On beše izbio na površinu u bitkama u Tenesiju i na Zapadu, a njegov glas kao odlučnog i bezobzirnog borca sve je više rastao.
Razume se da se nijedan od njih nije mogao porediti sa generalom Lijem. Vera u vojskovođu i njegovu vojsku još je bila jaka. Verovanje u krajnju pobedu nije se još kolebalo. Ali se rat isuviše otezao. Bilo je već tako mnogo izginulih, tako mnogo ranjenih i osakaćenih za ceo život, tako mnogo udovica i siročadi. A predstoji im još duga i teška borba, što znači nove mrtve, nove ranjenika, nove udovice i siročad.
Da bi se stvari još pogoršale u narod se beše počelo uvlačiti neko nejasno nepoverenje u ljude na visokim položajima. Mnogi listovi su bili jako otvoreni u svojim optužbama protiv Predsednika Devisa lično i protiv načina na koji on vodi rat. Bilo je razmimoilaženja među članovima vlade Konfederacije, nesporazuma između Predsednika Devisa i njegovih voskovođa. Vrednost novca je brzo padala. Odelo i obuća za vojsku su bili retki, a tako isto retki i ratni materijal i lekovi. Železnicama su bili potrebni novi vagoni umesto starih, kao i nove šine da zamene one koje su Jenki bili uništili. Vojskovođe na bojištu su vapile za novim trupama, a sveže trupe su se sve teže mogle dobiti. Što je još gore, neki od državnih guvernera – a među njima i guverner Džordžije, Braun – behu odbili da pošalju Narodnu odbranu i oružje van granica Pokrajine. Postojale su mnoge hiljade ljudi sasvim sposobnih za vojsku, ali vlada nije bila u stanju da ih pošalje na front.
Sa novim padanjem novca cene behu poletele uvis. Govedina, svinjetina i maslo stajali su trideset i pet dolara funta, brašno hiljadu i četiri stotine dolara jedno bure, soda stotinu dolara funta, čaj pet stotina dolara funta. Toplo odelo, ako se uopšte moglo dobiti, beše skočilo do nemogućih cena, te su gospođe u Atlanti postavljale krpama svoje stare haljine, ili su umetale novine ispod njih da im ne bude hladno od vetra. Cipele su stajale od dvesta do osamsto dolara jedan par prema tome da li su od kartona ili od prave kože. Sad su i gospođe nosile dokolenice napravljene od starih vunenih šalova ili od izrezanih ćilimova. Ðonovi su bili od drveta.
Stvarna je istina bila da Sever drži Jug potpuno u opsadi, premda mnogi još nisu mogli to da shvate. Ratni brodovi Jenkija su bili pritegli mrežu oko luka, te je malo brodova bilo u stanju da se sad provlači kroz blokadu.
Jug je oduvek živeo od prodaje pamuka i kupovanja stvari koje nije sam proizvodio, ali sad nije mogao ni da prodaje ni da kupuje. Džerald O'Hara je imao tri godišnje žetve pamuka složene u skladištima i ostavama na Tari, ali mu je to slabo pomagalo. U Liverpulu bi za taj pamuk dobio sto pedeset hiljada dolara, ali nije moglo biti nade da se taj pamuk može dobaciti do Liverpula. Džerald se od nekadašnjeg bogatog čoveka beše pretvorio u siromaška koji se pitao kako će prehraniti preko zime svoju porodicu i crnce.
Širom celog Juga mnogi su vlasnici plantaža pamuka bili u istom škripcu. Pošto je blokada sve jače stezala nije bilo načina da se pamuk proda na engleskom tržištu, ni načina da se dobiju potrebne namirnice koje su se nekad nabavljale novcem dobijenim za pamuk. A zemljoradnički Jug u ratu protiv industrijskog Severa oskudevao je sad u mnogim stvarima, u stvarima koje nekad, u vreme mira, nije ni mislio da kupuje.
To je bio položaj kao poručen za špekulante i zelenaše, i nije bio mali broj ljudi koji su se koristili tim stanjem. Što su hrana i odelo bili ređi a cene sve više, bila je sve glasnija i sve žešća povika na špekulante. U te prve dane godine 1864. nije se mogao otvoriti nijedan list u kome ne bi bilo prezrivih uvodnih članaka u kojima se špekulanti optužuju kao lešinari, krpelji i krvopije i poziva vlada da ih uništi strogim merama. Vlada je radila sve što je mogla, ali su svi napori slabo pomagali jer su vladu brinule i mnoge druge stvari.
Nije bilo čoveka protiv koga je javno mnenje bilo tako ogorčeno kao protiv Reta Batlera. Kad probijanje kroz blokadu beše postalo suviše opasno, on je prodao svoja brodove pa je sad otvoreno špekulisao hranom. Priče o njemu, koje su stizale iz Ričmonda i Vilmingtona u Atlantu nagonile su da oni koji su ga nekad primali u kuću sad crvene od stida i jeda.
Ali i pored svih tih iskušenja i patnji stanovništvo Atlante za vreme rata beše od deset hiljada skočilo na dvaput toliko. Čak je i blokada bila podigla ugled Atlante. Još od pamtiveka su primorski gradovi gospodarili Jugom u trgovačkom pogledu, a i inače, ali sad kad su mnogi primorski gradovi bili zatvoreni sa strane mora, a mnogi opet zauzeti ili opsednuti, spas Juga je zavisio od njega samog. Sad je jedino unutrašnjost imala značaja ako Jug želi da pobedi u ratu, te je tako sad Atlanta bila središte svega. Varoško stanovništvo je podnosilo tegobe, oskudicu, boleštine i smrt isto onako teško kao i ostali delovi Konfederacije, ali je varoš Atlanta više dobila nego što je izgubila usled rata. Atlanta, srce Konfederacije, još je kucala punim i snažnim otkucajima, železnice, koje su bile njene arterije, i dalje su nosile neprekidan talas ljudi, municije i namirnica.
U neko drugo vreme Skarlet bi bila ogorčena zbog pohabanih haljina i iskrpljenih cipela, ali sad nije ništa marila, jer jedina ličnost koja je bila važna za nju nije bila tu da je vidi. Bila je blažena za ta dva meseca, blaženija nego što je bila za mnogo godina. Zar ona nije osetila kako je Ašlijevo srce zaigralo kad su se njene ruke obavile oko njegovog vrata? Zar mu nije videla na licu onaj očajan izgled koji je bio otvorenije priznanje nego što bi ikakve reči mogle iskazati? On je voli. Ona je sad u to uverena, i to joj je ubeđenje bilo tako prijatno da je čak mogla i da bude ljubaznija prema Melani. Sad je mogla i da je sažaljeva, da je žali s nekim lakim preziranjem zbog njenog slepila i njene gluposti.
– Kad se rat jednom svrši – mislila je ona. – Kad se to svrši – onda...
Ponekad joj se dešavalo da s nekom malom strepnjom pomisli: »Pa šta onda?« Ali bi odmah odbacila tu misao. Kad se rat svrši sve će se na neki način urediti. Ako Ašli nju voli on prosto neće moći da dalje živi sa Melani.
Ali u to vreme razvod braka se nije mogao zamisliti, i Elen i Džerald, postojani katolici kakvi su oduvek bili, ne bi nikad dozvolili da se ona uda za razvedenog čoveka. To bi značilo istupanje iz Crkve. Razmislivši o tome Skarlet zaključi da kad bi mogla da bira između Crkve i Ašlija, svakako bi izabrala Ašlija. Ali, kakav bi to skandal bio! Razvedeni ljudi i žene bili su pod anatemom ne samo Crkve nego i društva. Rastavljenog supruga nisu primali u društva. Pa ipak, ona bi se i na to odvažila za ljubav Ašlija. Za Ašlija bi žrtvovala sve!
Nekako će se već to sve urediti posle rata. Ako je Ašli toliko voli on će već naći načina. Ona će izvesti da on nađe načina. Sa svakim danom koji je prolazio ona je postajala sve pouzdanija u njegovu odanost i u mislima je sve lepše rasplitala stvari u budućnosti, pošto Jenki budu najzad potučeni. Istina da je on rekao kako su ih Jenki već nadvladali, ali se to Skarleti činilo nemoguće. Bio je umoran i nepribran kad je to govorio. Uostalom, bilo joj je svejedno hoće li Jenki pobediti ili ne. Važno je bilo da se rat brzo svrši i da se Ašli vrati kući.
Baš tada, u vreme martovskih susnežica koje su ljude držale u sobama, pade strašan udarac. Melani joj reče, očiju sjajnih od radosti i glave pognute zbunjenom gordošću, da očekuje bebu.
– Dr Mid kaže da ću je dobiti u avgustu ili septembru – reče ona. – Osećala sam, ali do danas nisam bila sigurna. O, Skarlet, zar to nije divno? Toliko sam ti zavidela na tvom Veidu i tako želela bebu. Bojala sam se da je možda nikad neću ni imati, a sada želim čitavo tuce.
Skarlet je baš češljala kosu spremajući se da legne i zastade s češljem u vazduhu.
– Za ime boga – uzviknu ona, i u prvom trenutku ne shvati dobro. Tada se najednom seti onih zatvorenih vrata Melanine sobe, a bol joj kao nož prođe kroz grudi, i žestoka patnja kao da je Ašli bio njen muž pa je izneverio. Beba! Ašlijeva beba! O, kako je mogao kad voli nju a ne Melani?
– Znam da te to iznenađuje – brbljala je Melani bez predaha. – I zar to nije divno? O, Skarlet, ne znam kako da o tome pišem Ašliju. Bilo bi lakše kad bih mu mogla to usmeno reči, ili... možda ne govoriti ništa dok on sam polako ne primeti, znaš već...
– Sveti bože – reče Skarlet gotovo jecajući dok je ispustila češalj i oslonila se o mermernu ploču toaletnog stola.
– Draga, zašto me tako gledaš? Ti znaš da nije tako strašno imati bebu. I sama si to govorila. Ne treba da se brineš za mene, ma da je lepo što si tako zabrinuta. Istina, doktor Mid je rekao da sam... da sam – Melani pocrvene – prilično uska, ali da se sve može svršiti bez komplikacija, i... Skarlet, jesi li ti pišala Čarliju kad si prvi put osetiia Veida, ili je to učinila tvoja majka ili možda gospodin O'Hara. Oh, bože, kad bih imala majku da to učini mesto mene. Zaista ne vidim način...
– Ćuti – viknu Skarlet besno – ćuti.
– O, Skarlet, baš sam glupa. Oprosti. Izgleda da su srećni ljudi uvek sebični. Zaboravila sam da je Čarli, u jednom trenutku ...
– Ćuti – reče opet Skarlet, trudeći se da se savlada i da stiša osećanja. Ne, Melani ne sme nikad da nasluti šta ona oseća.
Melani, puna takta, poče tiho plakati zbog svoje grubosti. Kako je mogla samo da podseti Skarlet da je Veid rođen posle smrti sirotog Čarlsa? Kako je samo mogla da bude toliko nepromišljena?
– Pusti me da ti pomognem da se svučeš, draga – reče ponizno. – I ja ću ti istrljati glavu.
– Ostavi me – reče Skarlet skamenjena lica. I Melani sva u suzama samoprekora izlete iz sobe ostavljajući Skarlet bez suza da legne u krevet.
Učini joj se da više neće moći da živi pod istim krovom sa ženom koja nosi Ašlijevo dete pod srcem, pomisli da ode kući na Taru, zavičaju kome i pripada. Nije videla načina da i dalje gleda u Melani a da ova ne pročita tajnu na njenom licu. I idućeg jutra ustade sa čvrstom namerom da pakuje stvari odmah posle doručka. Ali, dok su sedele za stolom sve tri, Skarlet ćutljiva, tetka Piti zbunjena a Melani pokunjena, stiže depeša.
To je Ašlijev posilni Mojsije javljao Melani:
»Tražio svuda, ali ga nisam mogao naći. Treba li da dođem?«
Nijedna nije znala šta to treba da znači, ali se tri žene zgledaše s užasom i Skarlet zaboravi svoje misli o odlasku. Ne završivši doručak one se odvezoše da telegrafišu Ašlijevom pukovniku, ali ih je na pošti već čekao od njega telegram: »Žalim što vas moram izvestiti da je major Vilks nestao pre tri dana prilikom izviđanja. Mi ćemo vas obaveštavati«.
Bio je to užasan povratak kući: tetka Pitipat plače u maramicu, Melani sedi uspravna i bleda, a Skarlet zapanjena u uglu kola. Čim stigoše kući Skarlet se posrćući pope uz stepenice u svoju spavaću sobu i zgrabivši brojanice sa stola spusti se na kolena i pokuša da moli. Ali joj molitve nisu dolazile u pamet. Obuzimao ju je samo ogroman strah, neko saznanje da je gospod okrenuo lice od nje grešne. Voli oženjenog čoveka i pokušava da ga otme od zakonite žene, i bog je evo kažnjava ubijajući njega. Želela je da moli, ali nije mogla da podigne oči k nebu. Želela je da plače, ali joj suze nisu dolazile. Kao da su joj plavile grudi neke vrele suze koje ne mogu da se preliju napolje.
Vrata na njenoj sobi se otvoriše i uđe Melani. Lice joj beše bledo kao od hartije, uokvireno tamnom kosom, a oči joj benu širom otvorene kao u deteta izgubljenog u mraku.
– Skarlet – reče ona, pružajući ruke. – Moraš da mi oprostiš ono što sam juče rekla, jer ti si mi sada sve što imam. O, Skarlet, ja znam da je moj Ašli mrtav.
Ona se baci u Skarletino naručje uz jecaje iz svojih malih grudi, i one se nekako nađoše na krevetu držeći se čvrsto jedna uz drugu. Skarlet je takođe plakala pritiskujući čvrsto svoju glavu o Melaninu tako da su suzama kvasile jedna drugoj lice. Bolno je to plakati, ali ne tako bolno kao ne moći plakati. Ašli je mrtav... mrtav, mislila je ona, i to sam ga ja ubila svojom grešnom ljubavi. Ona ponovo zajeca, a Melani osećajući nekako utehu u njenim suzama obavi joj ruke oko vrata.
– Bar – šapnu ona – bar imam od njega bebu. A ja? – pomisli Skarlet, suviše nesrećna da bi osećala nešto tako ništavno kao što je ljubomora. – »Meni nije ostalo ništa osim onog izraza njegovog lica kad se rastajao od mene.«
Prvi izveštaj beše: »Nestao – verovatno poginuo«, i tako iziđe na spisku. Melani posla pukovniku Slounu dvanaestak depeša i najzad stiže od njega pismo puno saučešća koje je objašnjavalo da je Ašli krenuo sa patrolom u izviđanje i da se nisu vratili. Bilo je izveštaja o lakom čarkanju pred redovima Jenkija, a Mojsije, lud od bola, stavio je život na kocku da nađe Ašlijevo telo, ali nije našao ništa. Melani mu, sada čudno mirna, posla depešom novac i poziv da dođe kući.
Ali, kada se na listi pojavi: »Nestao – verovatno zarobljen«, radost i nada ogrejaše kuću. Melani se nije dala odvući iz ureda za depeše i dočekivala je svaki voz nadajući se pismu. Nije joj bilo dobro, jer se njena trudnoća ispoljavala na vrlo neprijatne načine, ali ona nije hteia da sluša savete doktora Mida i da ostane u krevetu. Stekla je neku grozničavu energiju i nije nikako pristajala da miruje, a noću dugo pošto bi legla u krevet Skarlet je čula njene korake po podu u susednoj sobi.
Jednog dana nju doveze iz varoši uplašeni čika Petar uz pomoć Reta Batlera. Pozlilo joj je u telegrafu i Ret našavši se u blizini i primetivši stvar doprati je do kuće. Poneo ju je uz stepenice u njenu spavaću sobu, i dok su se uplašeni ukućani rastrčali po tople cigle, ćebad i viski on ju je nameštao na jastuku njenog kreveta.
– Gospođo Vilks – zapita on strogo – vi ste izgleda na putu da dobijete bebu?
Da Melani nije bila tako slaba, tako bolesna i tako nesrećna ona bi propala u zemlju na to pitanje. Čak i pred ženama ona se ustručavala da pominje svoje stanje, dok su joj posete doktora Mida bile užasne. A da moža čovek, naročito Ret Batler, da joj postavi takvo pitanje – to se nije moglo ni zamisliti. Ali ležeći ovako slaba i izgubljena u krevetu samo je mogla da klimne glavom. A pošto je već potvrdila, nije joj izgledalo tako strašno jer je on izgledao tako ljubazan i brižan.
– Onda morate bolje da se čuvate. Ovo trčanje i zamaranje neće vam pomoći, a može da naškodi bebi. Ako mi dozvoljavate, gospođo Vilks, ja ću upotrebiti izvestan uticaj koji imam u Vašingtonu da doznamo za sudbinu gospodina Vilksa. Ako je zarobljen on će biti na listi Federalaca, a ako nije... pa sve je bolje nego neizvesnost. Aii mi prvo morate obećati da ćete voditi računa o sebi ili ja, bogami, neću ni prstom mrdnuti.
– O, vi ste zaista ljubazni – uzviknu Melani. – Kako mogu ljudi da govore onako strašne stvari o vama?
Tada najednom poče da plače setivši se da je ovo što je rekla neučtivo, a takođe i na pomisao da ona razgovor o svome stanju vodi sa jednim muškarcem. I Skarlet, doletevši uz stepenice sa toplom ciglom zavijenom u flanel, nađe Reta kako tapše njenu ruku.
On zaista ispuni obećanje. Nikad se nije doznalo za kakvu je to uzicu povukao. Bojali su se da pitaju, jer bi se mogla pokazati njegova suviše bliska veza sa Jenkima. Pre no što prođe mesec dana on dobi željenu vest koja ih u prvi mah obradova ali im kasnije unese oštru uznemirenost u srca.
Dakle, Ašli nije mrtav. On je samo ranjen i zarobljen i, kako izveštaji govore, nalazi se u Rok Ajlendu, zarobljeničkom logoru u Ilinoisu. U trenutku prve radosti mogle su samo da se raduju što je živ. Ali kad im se poče vraćati prisebnost one se zgledaše i rekoše: »Rok Ajlend!«, istim tonom kao da su rekle »u paklu«. Jer kao što je Andersonvil bio strah i trepet za Severnjake, Rok Ajlend je unosio užas u srca Južnjaka čiji su rođaci bili tamo zatvoreni.
Kada je ono Linkoln odbio da izvrši zamenjivanje zarobljenika verujući da će se rat pre završiti ako Konfederaciji natovari na leđa ishranu i čuvanje Unijinih zarobljenika, u Andersonvilu je bilo plavih koporana na hiljade. Konfederacija je i za svoje vlastite bolesnike i ranjenike imala mršave obroke, a lekove i zavoje nije imala gotovo nikako, te su slabo šta imali da podele sa zarobljenicima. Hranili su zarobljenike onim što su jeli vojnici na frontu: masnom svinjetinom i suvim graškom. Na toj dijeti Jenki su umirali kao muve, ponekad i po stotinu na dan. Razljućeni ovakvim izveštajem Severnjaci su pribegli grubljem postupanju sa zarobljenicima Konfederacije, a nigde prilike nisu bile gore nego na Rok Ajlendu. Hrana je bila mršava, na tri čoveka dolazilo je po jedno ćebe, besnele su boginje, zapaljenje pluća i vrućica, tako da je to mesto dobilo naziv »kugina kuća«. Tri četvrtine ljudi poslatih tamo nije se vratilo živo.
A Ašli je, eto, na tom strašnom mestu. Ašli je živ ali ranjen i na Rok Ajlendu, a sneg u ono vreme kad je on bio tamo bačen mora da je bio dubok u Ilinoisu. Da možda nije umro od rane od vremena kad je Ret primio vesti o njemu? Možda je pokošen boginjama? Možda je u bunilu od zapaljenja pluća, a nema ćebe da se pokrije? ...
– O, kapetane Batlere, zar nema načina... zar ne biste mogli da upotrebite svoj uticaj da se on zameni? – uzviknu Melani.
– Gospodin Linkoln, milostiv i pravedan, koji proliva suze nad pet dečaka gospođe Biksbi, nema suza da prolije nad hiljadama Jenkija koji umiru u Andersonvilu – reče Ret i osmehnu se. – Mari on ako i svi pomru. Naredba je naredba. Nema zamenjivanja.
Nisam ... vam dosad rekao, gospođo Vilks, da je vaš muž imao prilike da iziđe odande, ali je odbio.
– O, nije moguće – povika Melani ne verujući.
– Bogami, jeste. Jenki regrutuju ljude za službu u pozadini, to jest borbu protiv Indijanaca, i regrutuju naročito među zarobljenicima Konfederacije. Bilo koji od zarobljenika koji bi pristao da se zakune na vernost i da stupi u tu službu na dve godine biće oslobođen i poslan na Zapad.
– O, kako je mogao da odbije? – uzviknu Skarlet.
– Zašto se nije zakleo, pa onda dezertirao i došao kući čim ga puste iz zatvora?
Melani se okrenu prema njoj besno.
– Kako možeš i pomisliti da bi on tako nešto mogao da učini? Prvo da izda Konfederaciju polažući tu prljavu zakletvu, pa da onda prekrši reč datu Jenkima. Više bih volela da čujem da je umro na Rok Ajlendu nego da je položio takvu zakletvu. Ponosiću se njime ako umre u ropstvu, ali ako ovo drugo učini neću ga nikad više pogledati u lice. Nikad! Naravno da je odbio!
Dok je Skarlet pratila Reta do vrata zapita ozlojeđeno: – Da ste vi na njegovom mestu zar se ne biste upisali kod Jenkija da se spasete sa onog mesta, a onda dezertirali.
– Naravno – reče Ret, i pokaza zube ispod brkova.
– A zašto to Ašli nije učinio?
– E, on je džentlmen – reče Ret, i Skarlet se začudi da je moguće uneti u ovakvu jednu reč toliko cinizma i preziranja.

TREĆI DEO
XVII
Stiže maj 1864, vreo i sušan maj koji sparušava cvetove još u pupoljcima, i Jenki se pod generalom Šermanom opet nađoše u Džordžiji, više Daltona, na sto miija severozapadno od Atlante. Govorilo se da će doći do velike bitke blizu granice između Džordžije i Tenesija. Jenki su se koncentrisali za napad na Zapadnu i Atlantsku železnicu, liniju koja je spajala Atlantu sa Tenesijem i Zapadom, na istu onu liniju kojom su trupe Južnjaka jurile da izvojuju pobedu kod Čikamauge.
Ali Atlanta najvećim delom nije bila uzbuđena izgledom na bitku blizu Daltona. Mesto na kome su se Jenki gomilali bilo je svega nekoliko milja na jugoistoku od bojišta Čikamauge. Bili su jednom odbijeni kada su hteli da se probiju kroz planinske prolaze ove oblasti, pa će biti odbijeni i drugi put. Znala je Atlanta, kao i cela Džordžija, da je njihova država isuviše važna za Konfederaciju da bi general Džonston dozvolio Jenkima da se duže zadrže u njenim granicama. Stari Džo i njegova vojska neće nikako dozvoliti da Jenki pođu na Jug dalje od Daltona, jer je isuviše mnogo zavisilo od pitanja hoće li Džordžija moći da nesmetano živi. Ova još neopustošena zemlja bila je žitnica, tvornica mašina i stovarište rezervi Konfederacije. Najveći deo baruta i oružja, pamuka i vunenih stvari proizvodila je ona. Između Atlante i Daltona leži grad Rim sa svojom livnicom topova i drugim industrijama, dok južno od Ričmonda leže Itovah i Alatuna sa najvećim topionicama čelika. A u Atlanti ne samo da su fabrike revolvera, sedla, šatora i municije, nego su tu i najjači parni mlinovi na Jugu, radionice i skladišta najglavnijih pruga i ogromne bolnice. U Atlanti je raskrsnica četiri pruge od kojih zavisi opstanak Konfederacije.
Zbog svega ovog niko se nije osobito zabrinjavao. Najzad, Dalton je vrlo daleko, blizu granice prema Tenesiju. Tri godine vodile su se borbe u Tenesiju i ljudi su se navikli na misao da je ova zemlja udaljeno bojište, daleko skoro kao Virdžinija ili reka Misisipi. A što je najglavnije između Atlante i Jenkija nalazi se stari Džo sa svojim ljudima, a svako zna da posle generala Lija nema većeg generala nego što je Džonston, sad pošto je Stonvol Džekson mrtav.
Jedne tople majske večeri na tremu kuće tetke Piti doktor Mid je najbolje izrazio opšte mišljenje o toj stvari, kada je rekao da Atlanta nema razloga da se boji jer general Džonston stoji na planinama kao gvozdeni bedem. Oni oko njega slušali su ga zabavljeni svako svojim osećanjima, jer je svako od onih koji su se tu njihali sedeći u bledom sutonu i gledajući prve svice tog proleća kako čarobno lete kroz sumrak imao po neku svoju brigu. Gospođa Mid držala je Filovu ruku i mislila da doktor ima pravo. Ona je znala da će Fil morati da ide u vojsku ako bi se rat bliže primakao. Njemu je već šesnaest godina i služi u Domaćoj gardi. Fani Elsing, posle Getisburga bleda i praznih očiju, trudila se da otera iz glave mučnu sliku koja je za ovih nekoliko prošlih meseci već provrtela put kroz njen zamoreni duh: poručnik Dalas Mek Ljur umire na truckavim volovskim kolima na kiši pri dugom strašnom povlačenju u Merilend.
Kapetana Keri Ašberna bolela je osakaćena ruka, a uz to beše potišten od pomisli da je njegovo udvaranje Skarleti na mrtvoj tački. Primetio je da to traje od vesti o zarobljavanju Ašlija Vilksa, mada ova dva događaja nije dovodio u vezu. Skarlet je gorko, bolno razmišljala: »Mora da je već mrtav, jer bismo inače čuli nešto o njemu«. Melani je opet prigušivala navale straha koje su je satima mučile i govorila sama sebi: »Ne može biti da je mrtav. Ja bih to znala... ja bih osetila da je mrtav«. Ret Batler je udobno sedeo u senci, noge nehatno prebačene preko noge, dok je njegovo nežno lice bilo neispisana hartija. U njegovom naručju spavao je Veid sa oglodanim jadcem u maloj ruci. Skarlet je Veidu dozvoljavala da ostane duže sa starijima kada bi Ret bio prisutan, jer ga je dete volelo, a što je najčudnije, i on dete. Obično bi prisustvo deteta uznemiravalo Skarlet, ali se u rukama Reta ono uvek dobro ponašalo. Što se tiče tetke Piti, ona je uzrujano pokušavala da uguši štucanje jer je petao koga su imali za večeru bio prilično mator i žilav.
Tog jutra tetka Piti je došla do tužnog zaključka da je daleko čovečnije zaklati ovog veterana nego ga pustiti da umre od starosti i tuge za svojim haremom koji je pojeden davno pre njegove smrti. On je danima skitao po praznom dvorištu, suviše neraspoložen da bi kukurikao. Pošto mu je čika Petar zavrnuo šiju, tetku Piti poče da muči savest pri pomisli da će ga oni sebično pojesti u porodičnom krugu dok mnogi njihovi prijatelji nisu okusili piletine već nedeljama, i ona predloži da pozovu i njih. Melani, koja je bila već u petom mesecu trudnoće i nije već nedeljama izlazila u društva niti primala goste, pobuni se na ovu pomisao. Ali je tetka Piti bila ovog puta odlučna. Bilo bi to sebično od njih da petla pojedu sami, a Melani bi mogla da podigne malo više pojas svoje suknje i niko neće ništa primetiti, tim pre što su joj grudi ionako ravne.
– O, tetkice, meni ne treba niko kad je Ašli...
– To nije isto kao da je Ašli... kao da je preminuo – reče tetka Piti drhtavim glasom, jer je u dnu srca biia sigurna da je Ašli mrtav. – On je živ isto koliko i ti, a tebi će malo društvo dobro činiti. Nameravam da pozovem i Fani Elsing. Gospođa Elsing me je molila da pokušam da je razvedrim i da je izvedem u društvo...
– Ali, tetkice, surovo je nagoniti je na to kad je siroti Dalas tako skoro poginuo ...
– Ako se još budeš sa mnom prepirala, Meli, ja ću zaplakati od muke. Jesam li ja tvoja tetka ili nisam, i ja znam šta radim. A ja želim danas društvo.
Tako je tetka Piti izvojevala svoje društvo, a u poslednjem trenutku stiže gost koga je najmanje očekivala ili želela. Baš kad je miris pečenog petla počeo da se siri po kući, Ret Batler, na povratku sa jednog od svojih tajanstvenih putovanja, zakuca na vrata sa velikom kutijom bonbona zamotanom u čipkastu hartiju pod miškom i usta punih dvosmislenih komplimenata za nju. Nije joj ništa preostalo nego da ga pozove da ostane, mada je tetka Piti vrlo dobro znala koliko ga vole doktor i gospođa Mid i kako je oštra Fani sa ljudima koji nisu u uniformi. Ni Midovi ni Elsingovi ne bi sa njim razgovarali na ulici, ali ovako u kući prijatelja morali su, naravno, da budu prema njemu učtivi. Osim toga on je sada bio više nego ikad pod zaštitom nežne Melani. Otkako je on posredovao da bi pribavio vesti o Ašliju ona je javno objavila da je njen dom za njega uvek otvoren dogod je živ i ma šta o njemu govorili ostali ljudi.
Tetka Piti se umiri kad vide da je Ret u svom najboljem raspoloženju. Posvetio se Fani sa simpatičnim uvažavanjem, tako da se ona čak smešila na njega i obed je tekao mirno. Bila je to kraljevska gozba. Keri Ašbero je doneo nešto čaja koji je našao u rancu jednog zarobljenog Jenkija na putu za Andersonvil i svako je dobio po šolju koja je pomalo mirisala na duvan. Svako je dobio po parče žilave matore živine i uz to odgovarajuću količinu žitne kaše začinjene crnim lukom, lonče suvog graška i dosta pirinča sa sokom koji je bio prilično vodnjikav jer nije bilo dovoljno brašna da se napravi gušći. Na kraju su imali kolač od slatkih krompira, a za njim Retove bonbone. Kad Ret izvadi i prave Havana cigare za gospodu da zapale uz čašu vina od kupina svi su složno mislili da je to prava Lukulova gozba.
Kad se gospoda vratiše u društvo dama na tremu razgovor pređe na rat. Razgovor se uvek navraćao na rat – ponekad tužan razgovor, ponekad veseo, ali stalno o ratu. Ratni romani, ratna venčanja, umiranje u bolnici i na bojištu, događaji u logoru, u bici, na maršu, junaštvo, kukavičluk, šala, tuga, oskudica i nada. I uvek, uvek nada. Čvrsta nada, nepokolebana i pored svih poraza od prošlog leta.
Kad kapetan Ašbern objavi da je molio i da mu je odobren prelaz iz Atlante u vojsku u Daltonu, gospođe posmatrahu njegovu osakaćenu ruku i prikriše svoje ponosno uzbuđenje izjavom da mu one neće dati da ide jer ko će onda biti njihov kavaljer.
Mladi Keri izgledaše zbunjen i zadovoljan što čuje takve izjave od staloženih gospođa i starih devojaka kao što su gđe Mid i Melani, tetka Piti i Fani, pa se trudio da se nada da i Skarlet stvarno to misli.
– Ta šta, on će se vratiti kroz kratko vreme – reče doktor obgrlivši jednom rukom Kerija oko ramena.
– Biće još samo jedna kratka čarka pa će Jenki zagrepsti natrag u Tenesi. A kad tamo dođu general Forest će se već postarati za njih. Vas gospođe ne treba da brine to što su Jenki tako blizu, jer vojska generala Džonstona stoji u planinama kao gvozdeni bedem. Da, kao gvozdeni bedem – ponovi on, uživajući u toj frazi. – Šerman neće nikad proći. Neće nikad izbaciti iz sedla staroga Džoa!
Gospođe su se smeškale s odobravanjem, jer je i najbeznačajnija njegova izjava smatrana za nepobitnu istinu. Najzad, ljudi razumeju te stvari mnogo bolje nego žene, pa ako on kaže da je general Džonston gvozdeni bedem onda mora da je tako. Samo Ret progovori. On je ćutao stalno posle večere i sedeo u sumraku slušajući razgovor o ratu sa ironičnim osmehom, držeći zaspala dete u krilu.
– Meni se čini da postoji neka vest kako Šerman ima preko sto hiljada ljudi sad kad su mu stigla pojaćanja?
Doktor mu odgovori kratko. On se morao jako savlađivati još od prvog trenutka kad je došao i video da će za večerom morati da bude u društvu sa čovekom koga lako od srca mrzi. Samo ga je poštovanje prema mis Pitipat i činjenica što se pod tim krovom nalazi kao gost bila sprečila da mu ne pokaže svoja osećanja malo osetnije.
– Pa šta onda, gospodine? – obrecnu se doktor mesto odgovora.
– Meni se čini da kapetan Ašbern maločas reče da general Džonston ima svega nekih četrdeset hiljada, računajući tu i dezertere kojima je poslednja pobeda dala hrabrosti da se vrate.
– Gospodine, ne postoje nikakvi dezerteri u vojsci Konfederacije! – viknu ljutito gđa Mid.
– Molim da izvinite – reče Ret s podrugljivom poniznošću. – Mislio sam na one hiljade ljudi na odsustvu koji su zaboravili da se vrate u svoje pukove i na one koji su već pre šest meseci bili prezdravili od rana ali koji su još kod kuće i idu za svojim svakodnevnim poslovima i svršavaju prolećno oranje.
Oči su mu svetlele, a gđa Mid se ujede za usnu od besa. Skarlet je imala volju da prsne u smeh zbog njenog poraza, jer je Ret beše žestoko pogodio. Postojale su stotine ljudi koji su se krili po baruštinama i planinama i prkosili svim naporima vlasti da ih pošalju natrag na front. To su bili oni koji su proglasili da je to »rat bogataša, a ne rat siromaha« i da im je dosta svega toga. Ali su mnogo znatniji po broju bili oni koji su se na četnim spiskovima vodili kao dezerteri a nisu imali nameru da uvek ostanu kao takvi. To su bili oni koji su uzalud čekali po tri godine na odsustvo, a od kuće su neprestano dobijali slabo pismena pisma u kojima je stajalo: »Gladni smo!«, »Ove godine neće biti žetve, nema ko da poore. Gladni smo!«, »Komisija je uzela prasad, a od tebe nismo dobili para već toliko meseci! Jedemo samo suv grašak«.
I taj hor je neprestano sve neodoljivije i glasnije zapevao: »Gladni smo, tvoja žena, tvoja dečica, tvoji roditelji. Kad će se to svršiti? Kad ćeš doći kući? Gladni smo, gladni!« Kad se u proređenoj vojsci prestade sa davanjem odsustva, vojnici stadoše ići kućama i bez odsustva, da pooru zemlju, da poseju useve, poprave kuće i podignu ograde. Kad bi pukovski oficiri, koji su shvatili položaj, videli da im predstoji uskoro teška borba, pisali su svojim vojnicima i pozivali ih da se vrate u puk, a da ih niko neće ništa pitati. Ljudi su se obično vraćali kad bi videli da će se glad na domu moći da odstrani još za koji mesec. Na »odsustva radi oranja« nije se gledalo istim očima kao na dezertiranje pred licem neprijatelja, ali su i ona ipak slabila vojsku.
Dr Mid žurno pređe preko nelagodnog ćutanja i reče hladnim glasom:
– Kapetane Batlere, razlika u broju između naše vojske i vojske Jenkija nije nikad bila od značaja. Jedan vojnik Konfederacije vredi koliko tuce Jenkija.
Gospođe klimnuše glavama. To je svakome bilo poznato.
– To je bilo tačno na početku rata – reče Ret. – Možda je i sad tačno ako vojnik Konfederacije ima metaka za pušku, obuću na nogama i hrane u želucu. A, kapetane Ašbern, je li tako?
Glas mu je još bio blag i pun neke naročite poniznosti. Keri Ašbern je bio u neprilici, jer je bilo jasno da ni on ne voli nimalo Reta. On bi drage volje držao stranu doktoru, ali nije mogao da laže. I razlog iz koga je on tražio da bude prebačen na front i pored svoje sakate ruke ležao je u tome što je on shvatao ozbiljnost položaja bolje nego građansko stanovništvo. Bilo je još mnogo drugih ljudi koji su nabadali drvenim nogama, imali samo po jedno oko, bili bez prsta na ruci, bez jedne ruke, pa su mirno tražili da budu premešteni iz intendature, sa dužnosti u bolnicama, iz železničke i poštanske službe i da se vrate u svoje boračke jedinice. Znali su da starome Džou treba i poslednji čovek.
On ne reče ništa, a dr Mid zagrme, jer beše izgubio strpljenje:
– Naši su se ljudi već i dosad borili bez obuće i tirane odnoseći pobede, pa će se i opet boriti i pobeđivati. Ja vam kažem da se general Džonston ne može izbaciti. Nepristupačne planine su oduvek bile utočište i neosvojive tvrđave pred navalama neprijatelja. Setite se Termopila.
Skarlet se strašno mučila da se seti, ali reč Termopile nije za nju značila ništa.
– Izginuli su svi do poslednjeg čoveka kod Termopila, zar ne, doktore? – pitao je Ret, a usne su mu poigravale od uzdržanog smeha.
– Mislite li vi to da vređate, mladi čoveče?
– Doktore, molim vas izvinite. Vi ste me pogrešno razumeli. Ja sam samo tražio obaveštenje. Znate, ja se slabo sećam stare istorije.
– Ako je potrebno naša će vojska i izginuti do poslednjeg čoveka, ali neće dopustiti da Jenki prodru dalje u Džordžiju – uzviknu doktor. – Ali, to neće biti! Oni će ih izbaciti iz Džordžije posle prve bitke.
Tetka Pitipat ustade žurno i zamoli Skarlet da im otpeva neku pesmu uz pratnju klavira. Videla je da razgovor naglo zalazi u duboke i uzburkane vode. Ona je vrlo dobro znala da će biti muke ako bude pozvala Reta na večeru. Uvek je bilo muke kad je on bio u društvu, ali ona nije nikad mogla da razume kako je to počinjalo. Bože blagi! Šta li Skarlet nalazi u tome čoveku? I kako može Meli da ga brani? Kad Skarlet pođe poslušno u salon na tremu zavlada ćutanje, ćutanje koje je bilo puno negodovanja prema Retu. Kako neko ko ima srca može sumnjati u nepobedivost generala Džonstona i njegove vojske? Verovanje je sveta dužnost. A oni koji su toliki izdajnici da ne veruju trebalo bi bar da imaju toliko pristojnosti pa da ćute.
Skarlet udari nekoliko akorda, pa zatim njen glas dopre iz salona do njih, slatko, setno u rečima omiljene pesme:
»Nečiji dragi stiže jednog dana,
U bolničku sobu okrečenu belo,
Gde u gužvi leže, sve telo uz telo,
Mrtvaci i samrtnici puni rana.
Nečiji se dragi sa smrću hrabro rve,
Iz oka mu zadnji još svetluca zrak
Od čitavog sjaja mladosti mu prve,
Da potone i on brzo u grobni mrak.«
»Umrljane i mokre vitice mu zlatne«, podrhtavao je Skarletin nesiguran sopran, a Fani se podiže upola i reče iznemoglim, prigušenim glasom: »Pevajte nešto drugo!«
Klavir odjednom zaćuta, jer je Skarlet bila obuzeta iznenađenjem i zabunom. Onda žurno i nepromišljeno udari početne tonove pesme »Sive dolame«, pa zastade sa diskordom jer se seti kako je i to tužna pesma. Klavir opet ućuta, jer ona prosto nije znala šta će. Sve pesme govore o smrti, rastanku i tuzi.
Ret brzo ustade, stavi Veida u krilo mis Fani, pa ode u salon.
– Svirajte: »Moj stari dom u Kentakiju«{12}, podseti je on mirno, i Skarlet sva srećna započe tu pesmu. Njenom pevanju se pridruži i Retov odličan bas i već kad pređoše na drugu strofu oni na tremu stadoše ugodnije disati, iako u stvari ni to nije bila baš bogzna kako vesela pesma.
Predskazanje doktora Mida se obistini – u izvesnoj meri. Džonston se stvarno odupre kao gvozdeni bedem u planinama iznad Daltona, na sto milja od njega. On se držao tako čvrsto i tako se ogorčeno odupirao Šermanovom nastojanju da pređe dolinu prema Atlanti, da se najzad Jenki povukoše i počeše savetovati između sebe. Pošto nisu mogli probiti sive redove direktnim napadom, oni pod zaštitom mraka obiđoše u polukrug kroz planinske klance nadajući se da će iznenaditi Džonstona s leđa i preseći železničku vezu iza njega kod Resake, na petnaest milja ispod Daltona.
Pred tom opasnošću koja zapreti onim dragocenim dvostrukim šinama, vojska Konfederacije napusti svoj očajnički branjene položaje iza stena pa se pri svetlosti zvezda kratkim prečicama i forsiranim maršom uputi prema Resaki. Kad Jenki kao rojevi navališe iz planina, vojska Južnjaka ih dočeka ukopana iza dobrih zaklona, sa dobro maskiranim baterijama, sa sjajnim bajonetima, baš kao što su bili i kod Daltona.
Kad ranjenici iz Daltona donese prve, šture vesti o povlačenju staroga Džoa prema Resaki, Atlanta se iznenadi i malo uznemiri. Izgledalo je kao da se neki mali oblačak, taman oblačak, beše pojavio na severozapadu, prvi oblak u jednoj letnjoj oluji. Šta li to general smera kad pušta da Jenki prodru punih osamnaest milja dublje u Džordžiju? Planine su prirodne tvrđave, to je i sam dr Mid rekao. Zašto stari Džo nije tamo zadržao Jenkije?
Džonston se borio očajno kod Resake i opet je odbio Jenkije, ali Šerman, služeći se istim zaobilaznim kretanjem, uputi svoju veliku vojsku u novom polukrugu, pređe preko reke Ustanaule i opet udari na prugu u pozadini vojske Konfederacije. I opet sivi redovi dobiše naređenje da brzo napuste svoje crvene rovove i idu da brane železničku prugu. Iznemogli od nespavanja, iscrpeni maršom i borbom, krenuše oni na drugi forsirani marš niz dolinu. Stigoše do varošice Kalhun, na šest milja niže od Resake, pre Jenkija, ukopaše se i behu opet spremni da dočekaju Jenkije kad budu stigli. Napad dođe, nastade žestoka borba i Jenki behu odbijeni. Vojska Konfederacije je iznemoglo ležala na puškama i molila boga da može da predahne i da se odmori. Ali, nije bilo odmora. Šerman je neumoljivo išao napred, korak po korak, neprestano okretao vojsku oko njih u sve novim zaobilaznim pokretima i primoravao ih na nova povlačenja u odbrani železničke pruge u pozadini.
Konfederirci su spavali idući, većim delom vremena isuviše umorni da bi mogli misliti. Ali, kad su stvarno mislili oni su se oslanjali na staroga Džoa. Znali su da su u povlačenju, ali su znali i da nisu tučeni. Oni samo nisu imali dovoljno ljudi da drže rovove i da osujete Šermanova zaobilazne pokrete. Bili su u stanju da potuku, i tukli su jenkije kad god su ovi hteli da stanu i da se bore. Ali nisu znali kako će se to povlačenje završiti. Nego stari Džo zna šta radi i to je dovoljno za njih. On je povlačenja izveo na majstorski način, jer su oni izgubili mali broj ljudi, a gubici Jenkija u poginulim i ranjenim bili su visoki. Nisu bili izgubili ni jedna jedina kola, a samo četiri topa. I nisu izgubili železničku prugu u svojoj pozadini, Šerman se nije bio nje ni dotakao, pored svih svojih frontalnih napada, konjičkih juriša i bočnog obilaženja.
Železnica! Još je bila njihova ta vitka, železna pruga što vijuga kroz sunčanu dolinu prema Atlanti. Ljudi su legali da spavaju onde odakle su mogli da vide kako šine svetlucaju pri sjaju zvezda. Padali su da umru, a poslednji prizor koji su gledale njihove zbunjene oči bile su te šine što blistaju na nemilosrdnom suncu dok vrelina treperi nad njima.
Dok su se oni povlačili kroz dolinu čitava vojska izbeglica se povlačila ispred njih. Vlasnici plantaža i mali farmeri, bogati i siromasi, žene i deca, starci i samrtnici, bogalji, ranjeni, žene pri kraju trudnoće, preplavili su drum prema Atlanti, na vozovima, peške i na konjima i kolima do vrha natovarenim sanducima i pokućanstvom. Na pet milja ispred vojske u povlačenju išle su izbeglice i zastajale kod Resake, kod Kalhuna i Kingstona uvek u nadi da će čuti kako su Jenki oterani i da se oni mogu vratiti svojim domovima. Ali, nije bilo izgleda za vraćanje tim suncem obasjanim putem. Siva vojska je prolazila pored praznih domova, napuštenih farmi, usamljenih kolibica vrata širom otvorenih. Ovde onde je bila ostala poneka osamljena žena s malo poplašenih crnaca, i oni su izlazili na drum da pozdrave vojnike, da žednima iznesu vedra puna vode, da previju rane i da sahrane mrtve u svoja porodična groblja. Ali je sunčana dolina bila većinom pusta i tužna, a nezbrinuta letina je stajala na suncem opaljenim poljima.
Opet napadnut s boka Džonston se povuče prema Adersvilu, pa prema Kasvilu, pa zatim na jug prema Kartersvilu. A neprijatelj beše sad odmakao za pedeset pet milja od Daltona. Kod Nju Houp Čerča, na petnaest milja još dalje tim vatreno branjenim putem, sivi redovi se ukopaše za odlučan otpor. Plavi redovi su nastupali neumitno, kao neka ogromna zmija koja se uvija, koluta i napada otrovnom snagom, povlači svoje povređene delove, ali stalno ponovo napada. Kod Nju Houp Cerča su bile vrlo ogorčene borbe, jedanaest dana neprekidnih borbi, a svaki je napad Jenkija bio krvavo odbijen. Zatim Džonston, ponovo obuhvaćen s boka, povuče svoje proređene redove još nekoliko milja dalje.
Broj mrtvih i ranjenih vojnika Konfederacije kod Nju Houp Čerča bio je vrlo veliki. Ranjenici preplaviše Atlantu prepunim vozovima i varoš se zaprepasti. Nikad, čak ni posle bitke kod Čikamauge, nije varoš videla tolike ranjenike. Bolnice behu prepune, a ranjenici ležahu na podovima praznih radnji, na balama pamuka, po magacinima za robu. I svaka gostionica, svaki pansion i privatni stan behu prepuni ratnika. Tetka Piti dobi svoj deo, iako je dokazivala da je neobično i neprilično imati tuđe ljude u kući kad je Melani u naročito delikatnom stanju te bi gledanje groznih prizora moglo izazvati pobačaj. Ali Melani podiže malo više najviši obruč svog krinolina da sakrije svoju punoću i ranjenici preplaviše kuću od crvenih opeka. Nastade beskrajno kuvanje, podizanje, prevrtanje i hlađenje lepezom, beskonačni časovi pranja i peglanja zavoja, češljanja lana, beskrajne noći kad se nije moglo spavati zbog buncanja ljudi u bunilu u susednoj sobi. Najzad prepunjena varoš ne beše više u stanju da primi nove ranjenike, te nove transporte poslaše u bolnice u Makon i Augustu.

Ta poplava ranjenika koji su donosili protivrečne vesti i sve veći broj preplašenih izbeglica koji su punili i inače prepunu varoš, podiže uzrujanost u Atlanti do vrhunca. Onaj mali oblak na vidiku beše brzo porastao u ogroman, natušten olujni oblak, a imao se i neki osećaj kao da iz njega bije pritajen i hladan vetar...
Niko još nije gubio veru u nepobedivost vojske, ali je svako, bar među građanima, bio izgubio veru u generala. Nju Houp Čerč beše svega na trideset pet milja od Atlante! General je dopustio da ga Jenki odgumu preko šezdeset pet milja za tri nedelje! Zašto nije zadržavao Jenkije, umesto što se neprestano povlači? To je ludak, i još nešto gore od ludaka! Ljudi s prosedim bradama u Domaćoj gardi i članovi Narodne vojske, bezbedni u Atlanti, govorili su na sav glas kako bi oni bolje izveli tu bitku i crtali su mape na stolnjacima samo da dokažu svoja tvrđenja. Kad mu se redovi vojske behu sasvim proredili i kad bi primoran da se još i dalje povlači, on zatraži od guvernera Brauna da mu uputi baš te sposobne ljude, ali se ti odredi nisu mnogo brinuli. Na kraju krajeva, guverner se bio usprotivio Džefu Devisu kad ih je on tražio, pa zašto bi popustio pred generalom Džonstonom.
Tući se i uzmicati! Tući se i uzmicati! Vojska Konfederacije se povukla preko sedamdeset milja i za dvadeset pet dana borila se skoro svakoga dana. Sad je Nju Houp Čerč bila iza sive vojske samo jedna uspomena u nizu maglovitih uspomena u vrućini, prašini, gladovanju, iznurenosti, tapkanju po crvenim, izlokanim putevima, šljapkanju kroz crveno blato, – povlači se, ukopavaj se, bori se – pa opet: povlači se, ukopavaj se i bori se! Nju Houp Čerč bio je kao neki ružan san iz nekog drugog života, a to isto postade i Big Senti, gde se oni okretoše i boriše protiv Jenkija kao demoni. Ali ma da su se borili protiv Jenkija sve dok se polja ne bi zaplavila od njihovih mrtvih i ranjenih, uvek su pristizali sve novi Jenki i uvek se ponavljalo ono zlokobno jugoistočno povijanje plavih linija prema pozadini vojske Konfederacije, prema železnici – i prema Atlanti!
Od mesta Big Senti iznurene i neispavane trupe povukoše se putem prema planinama Keneso, blizu varošice Marijete, i tu se razviše u bojni luk dug deset milja. Na strmim padinama planine iskopaše svoje rovove za strelce, a na nepristupačnim visovima postaviše svoje baterije. Kupajući se u znoju, s kletvama i psovkama na ustima, ljudi su vukli teške topove uz okomite padine, jer se ni mazge nisu mogle uz njih popeti. Glasnici i ranjenici stigoše u Atlantu i dadoše poplašenom varoškom stanovništvu utešne vesti. Visovi na Keneso planinama su neosvojivi. Tako isto i Pajn Maunten i Lost Maunten nedaleko odande, koje su bile tako isto utvrđene. Jenki neće moći izbaciti ljude staroga Džoa, a teško da će ih moći i bočno obići, jer sad baterije sa planinskih vrhova gospodare svima drumovima nadaleko. Atlanta stade disati lakše, ali...
Planine Keneso behu svega dvadeset i dve milje udaljene od njih!
Onoga dana kad prvi ranjenici stigoše sa planine Keneso kola gđe Merivedar behu pred kućom tetke Piti u neobično doba, već u sedam sati izjutra, a crni čika Levi javi gore da se Skarlet mora odmah obući i doći u bolnicu. Fani Elsing i gospođa Boneli, rano probuđene iz sna, zevahu na zadnjim sedištima, a Mami porodice Elsing sedela je neraspoložena na boku s korpom sveže opranih zavoja u krilu. Skarlet pođe preko volje, jer je igrala do zore prošle noći na zabavi Domaće garde te su joj noge bile umorne. Proklinjala je u sebi i preduzimljivu i neumornu gđu Merivedar, i ranjenike, i čitavu Južnu Konfederaciju, dok ju je Prisi zakopčavala u njenu najstariju i najiznošeniju cicanu haljinu koju je upotrebljavala za rad u bolnici. Pošto je na brzu ruku sručila u sebe gorku mešavinu od istucanog žita i suvih slatkih krompira, što je tada važilo kao kafa, ona pođe napolje da se pridruži devojkama.
Njoj je bilo dosta toga rada u bolnicama. Odmah će, toga istog dana, reči gđi Merivedar kako joj je Elen pisala da dođe u posetu. Ali joj to nije ništa pomoglo, jer je ta uvažena gospođa s rukavima zasukanim do lakata i celom svojom snažnom pojavom umotanom u ogromnu kecelju samo oštro pogleda i reče: »Da nisam više čula takve ludosti od tebe, Skarlet Hamilton! Ja ću još danas pisati tvojoj majci i reči ću joj koliko si nam ti potrebna, a ona će, uverena sam, to razumeti i pustiti te da ostaneš. A sad navuci svoju kecelju pa trči tamo doktoru Midu. Njemu je potreban neko ko će mu pomoći pri previjanju.
– O, bože! – uzdahnu Skarlet sumorno – pa to je baš ono što ne valja. Majka će me pustiti da ostanem ovde, a ja ću umreti ako budem morala da još dugo podnosim ovaj smrad. Volela bih da sam stara gospođa i da mogu da se izvičem na mlađe, mesto da stalno trpim nečije gunđanje – i da mogu da kažem takvim starim pakosnicama da idu bestraga!
Da, bila je sita bolnice, odvratnog zadaha, vašiju, bolova, neopranih tela. Ako je ikad u tome negovanju bolesnika i bilo neke novine i romantičnosti, to je još pre godinu dana iščezlo. A uz to, ti ljudi ranjeni u povlačenju nisu više bili onako privlačni kao oni pre. Oni nisu pokazivali ni najmanje interesovanje za nju i imali su malo što da kažu, osim: »Kako ide bitka? Šta Stari Džo sad radi? Veoma je vešt čovek, taj Stari Džo!« ... Njoj se taj Stari Džo nije činio baš tako vešt čovek! Pustio je Jenkije da prodru osamdeset osam milja u Džordžiju, i to je sve. Ne, nisu ti ranjenici bili baš nimalo primamljivi. A uz to su mnogi umirali, umirali brzo, tiho, pošto su imali malo otporne snage da se bore protiv trovanja krvi, gangrene, vrućice, zapaljenja pluća koje su bili navukli pre nego što su i stigli do Atlante i lekarske pomoći.
Dan beše vreo i muve su uletale kroz otvorene prozore u rojevima, debele lenje muve, opasnije po duh ljudi nego telesne muke. Plima zadaha i patnji neprestano se dizala oko nje. Kroz njen sveže uštirkan bolnički kaput probijao je znoj dok je išla za doktorom Midom sa lavorom u rukama.
Uvek bi je spopala muka dok bi stajala uz doktora, trudeći se da ne povraća dok bi on sjajnim nožem sekao umrtvljeno meso. I kakva strahota u tim neprestanim kricima koji dopiru iz sale za operacije gde su se neprestano izvodile amputacije. Pa ono mučno bespomoćno osećanje sažaljenja na prizor zategnutih, bledih lica onih unakaženih ljudi dok čekaju na doktora da stigne do njih, ljudi čije su uši pune krikova, ljudi koji čekaju na strašne reči: »Žao mi je, mladiću, ali, ruka će morati da ide. Da, da, znam ja to, ali, pogledaj, vidi one crvene pruge! Moraćemo da sečemo«.
Hloroform je u to vreme bio tako redak da se upotrebljavao samo za najteže amputacije, a opijum je bio skupocena stvar koja se upotrebljavala samo da olakša umiranje samrtnicima, a ne bolove živima. Kinina i joda nije bilo uopšte. Da, Skarleti je bilo dosta svega toga, i toga jutra ona zažali što ne može i ona kao Melani da se izgovori svojom trudnoćom. To je, izgleda, bilo jedino izvinjenje koje je oslobađalo od bolničarske dužnosti u te dane.
Čim dođe podne ona skide kecelju i pobeže iz bolnice dok je gospođa Merivedar pisala pismo nekom nepismenom gorštaku. Osećala je da to prosto više ne može da podnosi. Bio je to za nju pravi kuluk, a znala je da će biti dovoljno posla kada u podne stigne voz sa ranjenicima da je zadrže u bolnici sve do noći, tako da možda ne bi imala vremena ni da jede.
Pošla je žurno u pravcu malih blokova kuća Breskvine ulice, udišući nezagađen vazduh uzdasima dubokim koliko je dopuštao njen tesno pritegnuti steznik. Zastala je na uglu ne znajući kuda će dalje, stideći se da ide kući tetke Pitipat, ali rešena da se ne vraća u bolnicu. Tada naiđe Ret u koiima.
– Izgledate kao ćerka nekog starinara – primeti on gledajući u njenu prepravljenu cicanu haljinu promočenu znojem i ovde-onde poprskanu vodom iz bolničkog lavora. Skarlet se zbuni i razljuti u isto vreme. Što on uvek mora da primećuje kako su žene obučene, i zašto je toliko nepristojan da pravi primedbe o njenoj slučajnoj neurednosti?
– Ne želim ni reči da čujem od vas. Iziđite, pomozite mi da uđem u kola i odvezite me nekud gde me niko neće videti. Makar me obesili, neću da se vratim u bolnicu. Na kraju krajeva, ja nisam pokrenula ovaj rat i ne vidim zašto bih baš ja morala da radim dok ne padnem.
– Vi ste izdajnik naše Velike Borbe!
– Pa zar vi da mi to prebacite! Pomozite mi bolje da uđem u kola. Ne tiče me se kuda ćete me odvesti.
On iskoči iz kola, i ona iznenada pomisli kako je lepo gledati čoveka koji je čitav, kome ne nedostaje oko ili ruka i koji nije bled od muke ili žut od malarije, a koji izgleda dobro uhranjen i zdrav. Bio je i lepo obučen. Njegov kaput i pantalone behu od istog materijala i dobro su mu pristajali, umesto da vise na njemu u naborima ili da budu suviše tesni da bi se u njima mogao kretati. Odelo je novo, nije iscepano tako da se kroz rupe vidi golo prljavo meso i dlakave noge. Izgleda da se nimalo ne brine o svetu oko sebe i da u sebi prkosi ovim danima kada su drugi ljudi tako iznureni, zamišljeni, mračnih očiju. Njegovo mrko lice beše blago, a crvene usne, zasečene oštro kao kod žena, otvoreno čulne, smejahu se bezbrižno dok joj je pomagao da se popne u kola.
Pod dobro skrojenim odelom nadimahu se mišići njegovog krupnog tela dok je sedao pored nje i kao uvek, nju gotovo udari osećanje njegove velike telesne snage. Gledala je sa ushićenjem koje je zbunjivalo, gotovo plašilo, kako se njegova snažna ramena kreću pod odelom. Njegovo telo izgledalo je tako žilavo i čvrsto kao i njegov duh. Bio je on laka graciozna snaga, lenj kao panter koji se proteže na suncu, živ kao panter koji skače i napada.
– Vi, mala varalice – reče on, terajući konje. – Igrate čitavu noć s vojnicima, dajete im ruže i pantljike i pričate im kako ste spremni da umrete za našu Stvar, a kada se od vas zatraži da previjete nekoliko rana, da ubijete nekoliko vašiju, vi se žurno povlačite.
– Zar ne možete da pričate o nečem drugom i da vozite malo brže? Kakve sam sreće, još će čiča Merivedar da iziđe iz svog dućana da me spazi i da posle priča staroj dami... mislim gospođi Merivedar.
On lako dotače kobilu i ona zakasa oštro preko Fajv Pointsa i preko šina koje su grad presecale po sredini. Voz sa ranjenicima već je bio stigao i nosači nosila prenosili su ranjenike žurno u ambulantna i vojnička kola. Nikakvu grižu savesti nije osećala Skarlet dok ih je gledala, već samo razdraganost što je uspela da pobegne.
– Već sam bolesna i umorna od te stare bolnice – reče ona popravljajući svoje talasave suknje i pritežućl čvršće pod bradom mašnu svoje kape. – A svaki dan pristiže sve više i više ranjenika. To je krivica generala Džonstona. Da se on dobro odupro Jenkima kod Daltona, oni bi...
– Ali on se odupro Jenkirna, vi neuko detence. I da je on produžio da stoji tamo Šerman bi ga obuhvatio i smrvio ga svojim krilima. I izgubio bi prugu, a to je baš ono zašto se Džonston bori.
– O, u redu – reče Skarlet za koju su pitanja strategije bila španska sela. – Pa ipak to je njegova krivica. Tu je trebalo nešto drugo preduzeti, i ja mislim da bi trebalo da ga smene. Zašto nije zastao i borio se, umesto da se povlači?
– I vi ste kao i svi drugi koji viču: »Dole s njegovom glavom«, prosto zato što ne može da učini nemoguće. Doskora je bio Isus Spasitelj, a sada je, već posle šest nedelja, na planini Keneso Juda izdajnik. Pa ipak, neka potisne Jenkije samo za dvadeset milja biće opet Isus. Dete moje, Šerman ima dvaput više ljudi nego Džonston, i on može da izgubi dva svoja čoveka za svakog muža naših plemenitih gospođa. A Džonston ne sme da dozvoli gubitak ni jednog jedinog čoveka. Njemu je preko potrebno pojačanje, a šta dobija? Ljubimce Džoa Brauna. Od kakve oni pomoći mogu da budu?
– Zar će zaista pozvati miliciju? I Domaću gardu takođe? Nisam za to čula. Odakle to znate?
– O tome se mnogo govori. Glas je stigao ovoga jutra sa vozom iz Miledžvila. I milicija i Domaća garda biće poslate u pomoć generalu Džonstonu. Da, ljubimci guvernera Brauna treba najzad da omirišu barut, i verujem da će mnogi od njih biti iznenađeni. Verovatno mnogi od njih nisu očekivali da će ih upotrebiti. Guverner im je čak obećao da neće. Ovo je sada dobra šala s njima. Mislili su da su zaštićeni od bombi, jer se guverner usprotivio čak i Džefu Devisu i odbio da ih pošalje u Virdžiniju, sa razlogom da su oni potrebni da brane svoju državu. Ko je mogao i da pomisli da će se rat preneti i na njihovo zemljište i da će oni zaista imati da brane svoju državu?
– O, vi, grubijane jedan, kako možete da se podsmevate! Pomislite na staru gospodu i na dečake u Državnoj gardi! Zar će morati da idu mali Fil Mid, deda Merivedar i čika Henri Hamilton?
– Ne govorim o dečacima i veteranima iz Meksikanskog rata. Mislim na hrabre mlade ljude kao Vili Gusjnan, koji vole da nose lepe uniforme i da zveckaju sabljama ...
– A vi?
– Draga moja, ne nasedam ja na to. Ja ne nosim uniformu i ne zveckam sabljom, i ne tiče me se baš nimalo sudbina Konfederacije. Nekako ne želim za njenu ljubav da nađem smrt u Državnoj gardi ili u kojoj drugoj vojsci. Na Vest Pointu zasitio sam se vojevanja za čitav život... Dakle, ja starom Džou želim dobar uspeh. General Li ne može da mu pošalje pomoć jer je zauzet Jenkima u Virdžiniji, tako da su državne trupe Džordžije jedino pojačanje koje Džonston može da dobije. On zaslužuje više, jer je veliki strateg. On uvek tako izvede da na položaje stigne pre nego Jenki. Ali, morao bi da prekine sa povlačenjem ako želi da zaštiti prugu, i, pazite šta ću vam reči, kad ga potisnu sa brdovitog terena u ovu ravnicu oko nas on će biti iskasapljen.
– U ovu ravnicu? – povika Skarlet. – Vi vrlo dobro znate da Jenki neće nikada prodreti tako daleko!
– Keneso je daleko odavde svega dvadeset i dve milje, i ja sam spreman da se opkladim ...
– Rete, pogledajte tamo niz ulicu! Kakva je ono gomila ljudi. To nisu vojnici. Za ime boga... Pa ono su crnci!
Ulicom je dolazio veliki oblak crvene prašine, a u oblaku čulo se trupkanje mnogih nogu i stotinu ili više crnačkih glasova, dubokih, bezbrižnih, kako pevaju neku pesmu. Ret pritera kola uz ivičnjak i Skarlet se zagleda sa interesovanjem u oznojene crne ljude koii su na ramenima nosili lopate i pijuke, dok je za njima kao za stadom išao jedan oficir i četa ljudi sa oznakama inženjerskih trupa.
– Ali, zaboga ... ! – uzviknu ona. Tada joj pogled pade na jednog crnca koji je pevao u prvom redu. On je merio gotovo šest i po stopa u visinu, džin od čoveka, crn kao ebanovina, svetlucavih zuba, koračao je vitkom gracijom moćne životinje dok je predvodio četu u pevanju pesme »Siđi Mojsije«. Sigurno je da na svetu nema još jednog crnca tako visokog i tako grlatog osim njihovog Velikog Sama, nadzornika sa Tare. Ali, šta ima da traži Veliki Sam ovde, tako daleko od kuće, osobito sad kad nije bilo nadzornika na plantaži i kad je on Džeraldova desna ruka?
Kako se bila digla sa sedišta da bolje vidi, džin je opazi i njegovo se crno lice razvuče u srećan osmeh prepoznavanja. On zastade, spusti lopatu i uputi se njoj, vičući crncima koji su bili pored njega: »Svemogući bože' Ovo je mis Skarlet! Ej ti, Lidži! 'Postole! Proroče! Ev' mis Skarlet!
U redovima nastade pometnja. Gomila nesigurno zastade smešeći se, i Veliki Sam sa druga tri velika crnca pretrča ulicu do kola, progonjen užurbanim oficirom koji je vikao:
– Natrag u redove, momci! Natrag, kažem vam ili ću... Šta, zar ste to vi, gospođo Hamilton? Dobro jutro gospođo, i vi, gospodine. Zar vi to unosite u moje redove pobunu i neposlušnost? Sam bog zna koliko sam muka imao čitavog jutra sa ovim momcima.
– O, kapetane Rendel, nemojte ih grditi! To su naši crnci. Ovo je Veliki Sam, naš nadzornik, i Elija, i Apostol, i Prorok sa Tare. Naravno da treba da se pozdrave sa mnom. Kako ste, momci?
Ona se rukova sa svima, i njena mala bela ruka iščezavala je pri tome u ogromnim crnim šapama ove četvorice, koji su podskakivali od radosti zbog ovog susreta od gordosti što su pred svojim drugovima mogli da pokažu kakvu su lepu mladu gospodaricu imali.
– Šta vi radite ovde, tako daleko od Tare? Mogu se zakleti da ste vi to pobegli. Zar niste pomislili da će vas policija svakako uhvatiti?
Oni zagrajaše veselo.
– Pobegli? – odgovori Veliki Sam. – Ne, gospa, mi ne pobegla.. Oni poslali nas dođemo i uzme nas, što nas najjači ruka na Tara. – U gordosti on pokaza bele zube. – Oni ročito slali mene dođem, što ja moći pevati dobro. Da, gospa gos'n Frenk Kenedi, on došla i uzela nas.
– Ali zašto to, Veliki Same?
– Bože, gospa Skarlet! Zar vi ne čulo? Nas imala kopati jarak za beli gospodari da ona sakrila kad Jenki došla.
Kapetan Rendel i oni u kolima prikriše osmehe na ovo naivno objašnjenje opkopa.
– Ravno, gos'n Džerald mal' ne dobila nesest kad oni ja uzeli, a kažiti ona ne moći bez ja raditi.
Ali gospa, Elen kazati: »Uzmiti njih, gos'n Kenedi. Konfederacija treba Veliki Sam više nego nama. I ono dati mene dolar i kazati mene ja činiti sve što beli gospodar meni kazati. Tako nas smo ovde.
– Šta treba sve to da znači, kapetane Rendel?
– O, vrlo prosta stvar. Treba da pojačamo utvrđenja oko Atlante sa još nekoliko milja opkopa, a general ne može da za to odvoji ljude s fronta. Zato smo pokupili najjače crnce u okolini da to urade.
– Ali..
Skarlet oseti kako u grudima počinje da joj podrhtava laki strah. Još nekoliko milja opkopa? Šta će im to? U toku prošle godine iskopan je svuda oko Atlante niz velikih zemljanih utvrđenja sa mestima za topove, na jednu milju od središta grada. Ova velika utvrđenja spojena su rovovima, milju po milju, tako da je grad bio sav opasan. Zar još treba tih rovova?
– Ali, šta će nam više utvrđenja nego što imamo? Neće nam trebati ni ovo. General svakako neće...
– Naša sadašnja utvrđenja daleko su samo jednu milju od grada – reče kapetan Rendel kratko. – A to je suviše blizu da bi bilo udobno... ili bezbedno. Ovi novi rovovi biće iskopani dalje. Jer, znate, iduće povlačenje moglo bi da bude do Atlante.
Ali kako se njene oči razrogačiše od straha, on odmah požali što je to kazao.

– Samo, naravno, do toga neće doći – dođade brzo. – Položaji oko planine Keneso su neosvojivi. Topovi su razmešteni po planinskim stranama i gospodare putevima, tako da Jenki nikako neće moći da prođu.
Ali Skarlet vide kako on obara oči pred Retovim lenjim pronicljivim pogledom, i uplaši se. Ona se seti Retove primedbe: »Kada ga Jenki uhvate na ovoj ravnici oko nas on će biti iskasapljen«.
– O, kapetane, zar vi mislite ...
– Ama ni govora! Nemate zašto da se brinete ni jednog minuta. Stari Džo samo preduzima mere za svaki slučaj. To je jedini razlog zbog koga kopamo više utvrđenja... Ali, sad moram da idem. Prijatno mi je bilo da razgovaram s vama ... Recite zbogom gospodarici, momci, i hajde da pođemo.
– Zbogom, mladići. Ako bi se razboleli, povredili, ili se našli u nevolji, javite mi. Ja živim ovde u Breskvinoj ulici, tamo u skoro poslednjoj kući u gradu. Čekajte malo... ona poče da pretura po torbici.
– O, bože, nemam ni marjaša. Rete, dajte mi nešto sitnine. Evo ti, Veliki Same, za duvan, tebi i ostalima. I budi dobar, radi ono što ti kapetan Rendel naređuje.
Kolebljivi red se ponovo obrazova, prašina se opet podiže u crvenom oblaku čim krenuše dalje, i Veliki Sam opet započe pesmu:
»Siđ' vam, Mojsje! Vaam, dool', u Egip't!
I reec' star' Favaon Da pusti mooj navod sav!«
– Rete, izgleda da je kapetan Rendel lagao, kao što naši muškarci kriju pravu istinu od svojih žena, iz straha da ne bi pale u nesvest. Ili, možda i nije lagao? O, Rete, šta će im dalje kopanje tih grudobrana, ako nema nikakve opasnosti? Zar je vojska toliko ostala bez ljudi da su joj potrebni crnci?
Ret podviknu na kobilu.
– Vojska je strahovito ostala bez ljudi. Zašto bi inače slali Domaću gardu? A što se tiče utvrđenja, misli se da bi mogla da posluže u slučaju opsade. General se sprema da da svoj poslednji otpor ovde.
– Opsada! O, okrećite konja. Idem kući, kući na Taru, odmah!
– Šta vas to uzbuđuje?
– Opsada! Za ime boga, opsada! Čula sam o opsadama! Tata je bio u jednoj, ili je to možda bio njegov tata, a tata mi je samo pričao ...
– U kakvoj opsadi?
– Opsada Drohede, kada je Kromvel pobedio Irce i oni nisu imali šta da jedu, tata mi je pričao da su gladovali i umirali po ulicama, i najzad pojeli sve mačke, pacove, pa čak i neke bube. I kaže da su čak jeli jedan drugog pre nego što su se predali, ma da ja ne znam da li da u to verujem. A kada su Kromvelovi vojnici zauzeli grad, oni su sve žene... Opsada! Majko božja!
– Vi ste najgora mlada neznalica koju sam ja sreo.. Opsada Drohede bila je početkom sedamnaestog veka, a gospodin O'Hara tada nije mogao biti živ. Osim toga, Šerman nije Kromvel.
– Nije, ali nešto gore od njega! Kažu ...
– A što se tiče nezgodnog mesa koje su Irci jeli pri toj opsadi – ja bih lično isto tako jeo sočnog pacova koliko i ona jela koja mi ponekad serviraju u ovdašnjem hotelu. Sve mi se čini da ću morati da se vratim u Ričmond. Tamo ima dobre hrane, samo ako čovek ima para. – Njegove se oči podsmevahu strahu koji se ogledao na njenom licu.
Njoj bi krivo što je pokazala preplašenost, i uzviknu –  Čudi me uopšte zašto se još bavite ovde. Vi mislite samo na udobnost, na jelo i na takve stvari.
– Zaista ne znam prijatniji način da čovek provode vreme od uživanja u jelu i u, ovaj, takvim stvarima – reče on. – A zašto ostajem ovde, da vam i to kažem: čitao sam mnogo o opsadama, opkoljenim gradovima i sličnom, ali nisam nikad doživeo tako nešto. Ranjen neću biti pošto nisam borac, a volim doživljaje. Ne propuštajte nikad doživljaje, Skarlet. Oni obogaćuju duh.
– Moj duh je dovoljno bogat.
– Možda vi to bolje znate, ali ja bih rekao... ali, to bi bilo neučtivo. A možda ostajem ovde da vas spasem, kad opsada dođe. Još nisam dosad spašavao neku mladu ženu iz opasnosti. To će za mene takođe biti nov doživljaj.
Ona je znala da je on bocka, ali je osećala i ozbiljnost iza njegovih reči. Zato odmahnu glavom.
– Ništa meni ne treba da me vi spašavate. Mogu o sebi da se brinem i sama, hvala vam.
– Samo to nemojte da govorite, Skarlet! Mislite to u sebi ako želite, ali nikad, nikad to ne izgovarajte glasno pred nekim čovekom. To je ono što smeta kod Jenki devojaka. One bi bile najčarobnije devojke samo da uvek ne govore »hvala« i kako mogu same da vode računa o sebi. Najčešće one pritom govore istinu, bog im bio na pomoći. Zato ih ljudi ostavljaju da se same staraju o sebi.
– Ala imate maštu – reče ona hladno, jer nema gore uvrede nego nju porediti sa Jenki devojkom.
– Ja ipak verujem da ste lagali ono o opsadi. Jenki nikad neće stići do Atlante.
– Hoćete li da se opkladimo da će stići ovamo za još manje nego mesec dana. Smem da se opkladim s vama u kutiju bonbona za... – Njegove se oči spustiše na njene usne – za poljubac, ako izgubite.
Za jedan trenutak nju obuze strah pred dolaskom Jenkija, ali na reč poljubac ona zaboravi na sve to. To je bilo mnogo poznatije i zanimljivije zemljište nego vojne operacije. Ona jedva savlada osmeh radosti. Od onog dana kada joj beše poklonio zeleni šešir Ret nije pokušao ništa što bi se moglo nazvati pokušajem ljubavnika. nije se dao navesti na razgovore lične prirode, mada je ona pokušavala. A sad je, bez ikakvog povoda s njene strane, on počeo da govori o ljubljenju.
– Ne marim mnogo za razgovore te vrste – reče gladno i namršti se. – Osim toga, ja bih radije poljubila jedno prase.
– Ukusi su različiti, a s druge strane uvek sam slušao da Irci imaju naročitu slabost prema prasićima i da ih čak drže pod krevetom. Ali vama je, Skarlet, ljubljenje preko potrebno. To je ono što ne valja kod vas. Svi vaši udvarači suviše su vas poštovali, mada sam bog zna zašto, ili su vas se bojali suviše da bi s vama postupali onako kako treba. Posledica je da ste vi nepodnošljivo uobraženi. Vas bi trebalo da neko poljubi, i to neko ko dobro zna kako se to radi.
Razgovor nije pošao onim pravcem kojim je ona želela. Sa njim se to nikad nije moglo. Uvek je to bio dvoboj u kome je ona podlegala.
– I vi sigurno mislite da ste vi ta naročita osoba? – zapita ona zajedljivo, jedva se savlađujući.
– Da, kad bih ja samo pristao da primim na sebe tako nešto – reče on nemarno. – Kažu da ja vrlo dobro ljubim.
– Oh – poče ona, ljuta što se njene čari potcenjuju. – Šta vi...
Ali joj se oči iznenada zbuniše. On se smešio, ali u tamnim dubinama njegovih očiju zatreperi za trenutak mala svetlost, kao oštri plamičak.
– Vi ste se naravno morali pitati zašto ja ne pokušavam ništa posle onog nevinog dodira kljunom što sam vam dao onda kad sam vam poklonio šešir...
– Nisam nikad ...
– U tom slučaju niste lepa devojka, Skarlet, i žao mi je što to moram da čujem. Sve zaista lepe devojke čude se kad ljudi ne pokušavaju da ih poljube. One znaju da to ne bi trebalo da žele, a ako bi ovi to pokušali da se moraju praviti uvređene, ali ipak, one žele da ljudi to pokušaju ... Dakle, draga moja, opametite se. Jednoga dana ja ću vas poljubiti i vi ćete to voleti. Ali ne sada, pa vas molim da se malo strpite.
Ona je znala da je on namerno draži, ali kao i uvek njegovo ju je peckanje ljutilo. Uvek je bilo suviše mnogo istine u onom što on govori. Ali ovo ga najzad upropašćuje. Ako ikada bude toliko nevaspitan da pokuša to sa njom, ona će mu već pokazati.
– Biste li hteli da budete ljubazni da okrenete konje, kapetane Batlere? Želim da se vratim u bolnicu.
– Zar zaista to želite, anđele moj? Znači da vam više prijaju vaši i lokve krvi nego razgovor sa mnom? Dobro, ja sam daleko od toga da odvraćam od posla ruke koje žele da rade za našu Slavnu Stvar. – On okrete konje i oni pođoše natrag prema Fajv Pointsu.
– Evo zašto nisam dalje ništa pokušavao – nastavi on blago, kao da ona nije dala na znanje da je razgovoru kraj. – Ja čekam da malo porastete. Jer, znate, za mene ne bi bilo baš veliko zadovoljstvo da vas poljubim sada, a ja sam sebičan čovek koji vodi računa o svojim zadovoljstvima. Nikad nisam mnogo uživao u ljubljenju dece.
On savlada osmeh kada pogledavši sa strane vide kako se njene grudi nadimaju od besa.
– A zatim – nastavi on mirno – čekam da kod vas izbledi uspomena na cenjenog Ašlija.
Kad on pomenu Ašlijevo ime nju prostreli iznenadni bol, suze joj navreše na oči. Da izbledi?
Uspomena na Ašlija neće nikad izbledeti, pa makar bio mrtav i hiljadu godina. Njoj iziđe pred oči Ašli ranjen, na samrti u dalekoj tamnici kod Jenkija, bez ćebeta da se pokrije, bez ikog svog da ga drži za ruku, i nju svu ispuni mržnja na tog dobro uhranjenog čoveka koji sedi pored nje sa podsmehom koji je prikrivao u svome otegnutom govoru.
Bila je toliko ljuta da nije mogla da progovori ni reči, te su se neko vreme vozili ćuteći.
– Sad potpuno razumem odnos između vas i Ašlija – završavao je Ret. – Počeo sam sa onom nezgodnom scenom kod Dvanaest Hrastova, pa sam otada prikupio još neke stvari zato što sam budno posmatrao. Kakve stvari? Pa, eto, da vi još gajite prema njemu romantičnu ljubav jedne šiparice, koju vam on uzvraća ukoliko mu to njegova časna priroda dopušta. I da gospođa Vilks ne zna ništa, i da ste joj vas dvoje vešto podvaljivali. Sve sam shvatio, osim možda jedne jedine stvari koja zaista draži moju radoznalost. Da li je časni gospodin Ašli ikad doveo u opasnost svoju besmrtnu dušu time što vas je poljubio?
Odgovori mu ledeno ćutanje i na drugu stranu okrenuta glava.
– A, dakle on vas je poljubio? To je sigurno bilo onda kad je bio ovde na odsustvu. A sada, kad je verovatno mrtav, vi gajite u srcu sećanje na to. Ali ja sam siguran da ćete to preboleti, a kad budete zaboravili na taj poljubac, ja ću...
Ona se okrete prema njemu sva besna.
– Idite vi... bestraga! – reče ona besno, dok su joj zelene oči sevale. – I pustite me da siđem s kola, inače ću skakati preko točkova. Ne želim da ikad više progovorim ijednu reč s vama!
On zaustavi kola, ali pre nego što stiže da joj pomogne ona je već skočila na zemlju. Jedan obruč njenog krinolina beše zapeo za točak i gomila na Fajv Pointsu sagleda za trenutak kako se zabelasaše donje suknje i gaćice. Zatim se Ret saže i otkači je. Ona ode ponosno i bez ijedne reči, čak i ne okrenuvši se da ga pogleda, a on se tiho nasmeja pa stade puckati jezikom da podstakne konje.

XVIII
Prvi put od početka rata huka bitke čula se u Atlanti. U ranim jutarnjim časovima, pre nego što počne varoška galama, mogli su se čuti topovi sa planine Keneso, u daljini, kao tihi nejasni tutanj za koji bi se moglo pomisliti da je obična letnja grmljavina. Ponekad bi tutanj nadjačavao i buku podnevnog saobraćaja. Ljudi su pokušavali da ne slušaju, da pričaju, da se smeju, da idu za svojim poslom kao da Jenki nisu tako blizu, dvadeset dve milje odatle, ali su se uši stalno naprezale pri onom zvuku. Svi ljudi u gradu imali su zabrinut izgled, i ma čime da su im bile zauzete ruke oni su osluškivali po sto puta na dan, dok bi im srce počinjalo iznenada jače da lupa. Da tutanj nije jači? Ili im se možda samo čini? Hoće li ih general Džonston zadržati ovog puta?
Panika se osećala ispod prividno mirne spoljašnosti. Živci, zatezani sve više svakim danom povlačenja, pretili su da popucaju. Niko nije govorio o strahu. O tome se nije smelo govoriti, ali su zategnuti živci dolazili do izražaja u glasnom kritikovanju generala. Javno mnenje bilo je grozničavo uzbuđeno, Šerman je, evo, na vratima Atlante. Dalje povlačenje moglo bi da dovede Konfederirce u sam grad.
Dajte nam generala koji se neće povlačiti! Dajte čoveka koji će stati i boriti se!
Državna milicija, »Ljubimci Džo Brauna« i Državna garda marširaju iz Atlante sa dalekom grmljavinom topova u ušima da brane mostove i prelaze na reči Čatahuči, u Džonstonovoj pozadini. Dan je tmuran, oblačan, i dok marširaju preko Fajv Pointsa i puta za Marijetu počinje da pada sitna kiša. Ceo grad je izišao da ih vidi kako odlaze, pokušavajući da bude oduševljen.
Skarlet i Mejbel Merivedar dobile su dopuštenje da ostave bolnicu da bi ispratile ljude, jer su u Državnoj gardi bili ujak Henri Hamilton i deda Merivedar, i one su stajale pritešnjene u gomili, sa gospođom Mid, dižući se na prste da bolje vide. Dok je gledala kako prolaze šareni redovi Skarlet se osećala nekako nelagodno, mada je i sama bila ispunjena onom opštom željom Južnjaka da misli o razvoju bitke samo ono što ohrabruje i što umiruje. Mora da stvari očajno stoje kad mora da ide, evo, i ova gomila neboraca, starih ljudi i mladih dečaka! Istina da ima i mladih, dobro građenih ljudi u redovima koji prolaze, u sjajnim uniformama, iz viših društvenih redova, okićeni perjem i bogatim ešarpama. Ali ima tako mnogo staraca i dečaka, čiji je izgled činio da se srce zgrči od sažaljenja i straha. Ima staraca sede brade, starijih nego njen otac, koji pokušavaju da koračaju veselo na sitnoj kiši, po ritmu truba i doboša. Deda Merivedar, eno, korača u prvom redu sa najboljim ogrtačem gospođe Merivedar prebačenim preko ramena da bi se sačuvao od kiše i pozdravlja devojke osmehom. One mu mašu maramicama i viču zbogom, ali Mejbel hvata za ruku Skarlet i šapuće: »O siroti, dragi stari, jedan jači pljusak će ga upropastiti. Ima reumatizam«.
Eno ujaka Hamiltona u redu iza dede Merivedara, sa jakom svoga kaputa dignutom do ušiju, sa dva pištolja iz Meksikanskog rata za pojasom i sa ručnom torbom u rukama. Pored njega maršuje njegov crni sluga, gotovo isto toliko star, sa otvorenim kišobranom koji je rasklopio nad obojicom. Rame uz rame sa starijima prolaze dečaci, od kojih nijedan nije preko šesnaest godina. Mnogi su od njih pobegli iz škole da se priključe vojsci, a ovde-onde vide se grupe u uniformama vojne akademije sa crnim petlovim perjem na kapama mokrim od kiše i sa platnenim kajiševima prekrštenim preko okvašenih grudi. Među njima eno Fila Mida, koji gordo nosi sablju svoga poginulog brata i konjanički pištolj, sa šeširom junački nakrivljenim na jednu stranu. Gospođa Mid pokušava da se smeši i maše mu dok prolazi, a onda za trenutak naslanja glavu na Skarletino rame kao da je iznenada izdaje snaga.
Mnogi ljudi potpuno su nenaoružani, jer im Konfederacija nije mogla da izda ni pušku ni municiju. Ovi ljudi se nadaju da će se dočepati opreme kakvog mrtvog ili zarobljenog Jenkija. Mnogi od njih nose samo lovačke noževe u čizmama, ili u rukama duge debele motke sa gvozdenim šiljcima, poznate kao »koplja Džoa Brauna«. Samo oni najsrećniji imaju kremenjaču preko ramena i rog za barut o pojasu.
Džonston je bio izgubio oko deset hiljada ljudi pri povlačenju. Potrebno mu je deset hiljada novih ljudi. A evo, mislila je Skarlet, šta dobija umesto toga!
Dok je artiljerija tutnjala prolazeći ulicom i prskala blatom gomilu koja je gledala, njoj pade u oči crnac na mazgi koji je jahao sasvim blizu topa. Bio je to mlad crnac ozbiljnog lica, čija je koža imala boju sedla, i kada ga ugleda Skarlet viknu: »Pa to je Mojsije! Ašlijev Mojsije! Šta će on ovde?« Ona se probi kroz gomilu do ivičnjaka i pozva ga: »Mojsije! Stoj!«
Dečak je opazi, priteže uzde, nasmeši se zadovoljno i htede da skoči. Ali se umeša jedan podnarednik sav prokisao: »Ostani na mazgi, momče, ili ću te ja poslati u pakao! Ipak treba da stignemo najzad do te planine«.
U nedoumici Mojsije pogleda od podnarednika na Skarlet, te ona priđe gazeći kroz blato, izbegavajući točkove i uhvati uzde Mojsijeve mazge.
– O, podnaredniče, samo za trenutak! Ne moraš silaziti, Mojsije. Šta ćeš ti ovde, zaboga?
– Ja opet išla u vat, gospa Skarlet. Ovo put sa stavi gos'n Džon, ne mladi gos'n Ašli.
– Gospodin Vilks! – Skarlet je bila zapanjena. Gospodinu Vilksu bilo je gotovo sedamdeset. – Gde je on?
– Natvag sa poslednja top, gospa Skarlet. Tam' natvag.
– Žao mi je, gospođo. Napred, mladiću!
Skarlet ostade za trenutak u mestu sa člancima zaglibljenim u blato, dok su topovi prolazili. »O, ne!« mislila je mlada žena. »To je nemoguće! On je suviše star. I ne voli rat mnogo više nego Ašli.« Ona se povuče za nekoiiko koraka od ivičnjaka zagledajući svako lice koje je prolazilo. Kad najzad poslednji top i topovska kara naiđoše grmeći i prskajući blato, ona ga ugleda vitkog, uspravnog, sa srebrnom kosom ovlaženom na vratu, kako jaše malu alatastu kobilu koja je pažljivo išla i birala gde će stati kroz blatne rupčage, kao kakva nežna gospođa u svilenoj haljini. Kako – pa to je Neli! Neli gospođe Tarlton! Dragocena miljenica Bietrise Tarlton!
Kad je ugleda gde stoji u blatu g. Vilks zaustavi uzdama konja sa osmehom pravog zadovoljstva, pa pošto sjaha uputi se prema njoj.
– Nadao sam se da ću moći da vas posetim, Skarlet. Imam da vam izručim tako mnogo pozdrava od vaših. Ali nisam mogao dobiti vremena. Stigli smo jutros, pa nas odmah žurno šalju na položaj, kao što vidite.
– Oh, gospodine Vilkse – uzviknu ona očajno, držeći njegovu ruku. – Nemojte da idete! Zašto vi morate da idete?
– A, tako? Vi dakle mislite da sam ja suviše star? – nasmeši se on, i kao da se Ašlijev osmeh pojavio na njegovom staračkom licu. – Možda sam zaista suviše star za marševe, ali ne i da jašem ili da pucam. A gospođa Tarlton bila je toliko ljubazna da mi pozajmi Neli, tako da imam vrlo dobrog konja. Nadam se da se neće ništa dogoditi Neli, jer ako bi joj se nešto dogodilo nikada ne bih smeo da iziđem pred oči gospođi Tarlton. Neli je poslednji konj koji joj je ostao.
On se smejao da rastera strahovanja.
– Vaša majka, vaš otac i sestre su dobro i šalju vam pozdrave. Malo je nedostajalo da i vaš otac pođe sa nama danas.
– O, tata nikako! – povika Skarlet sa užasom. – Tata – ne! Neće valjda i on u rat. Neće, zar ne?
– Neće, ali se spremao da pođe. Naravno da peške ne bi daleko stigao sa svojom ukočenom nogom, ali je navalio da odjaše sa nama. Vaša majka je dala pristanak samo pod uslovom da se on pokaže sposoban da preskoči ogradu, jer će u vojsci, govorila je ona, biti prilike da se vrlo naporno jaše.
Vašem ocu se to učini lako, ali... hoćete li mi verovati? Kad njegov konj stiže do ograde zastade kao ukopan i vaš otac se preturi preko njegove glave! Čudo je što nije slomio vrat! Ali vi znate kako je on tvrdoglav. On ustade i pokuša ponovo. I znate šta je bilo, Skarlet: on je triput pokušavao, dok ga najzad gospođa O'Hara i Pork ne odnesoše u krevet. Bio je sav besan zbog toga i kleo se da je vaša majka prošaputaia nešto životinji na uvo. Sada zaista nije za vojnu službu, Skarlet. Ne morate se ništa stideti zbog toga. Najzad neko mora da ostane kod kuće i da skuplja žetvu za vojsku.
Ali Skarlet nije osećala nikakav stid, već samo olakšanje.
– Poslao sam Indiju i Honi u Makon da žive kod Barovih, pa će zato gospodin O'Hara da nadgleda Dvanaest Hrastova kao i Taru ... A sad moram da idem, draga moja. Dajte mi da poljubim vaše lepo lice.
Skarlet mu pruži usne uz težak bol u grudima. Volela je starog gospodina Vilksa. Nekada, davno, nadala se da će mu postati snaha.
– I predajte ovaj poljubac Pitipat, a ovaj Melani – reče on, ljubeći je lako još dva puta. – A kako je Melani?
– Dobro je.
– Eh! – Njegove su oči gledale kroz nju, pored nje, kao što su često radile Ašlijeve, rasejane sive oči koje gledaju u neki drugi svet. – Voleo bih da vidim svoja prvo unuče. Zbogom, draga moja.
On se baci u sedlo i otkasa oštro, sa šeširom u ruci, dok mu je srebrnobela kosa bila izložena kiši. Skarlet se pridruži Mejbeli i gospođi Mid pre no sto je shvatila smisao njegovih poslednjih reči. A onda se, u sujevernom strahu, prekrsti i pokuša da očita u sebi molitvu. On je govorio o smrti, kao ono Ašli, a eto Ašli... Niko ne bi trebalo da govori o smrti. To pominjanje smrti je kušanje Proviđenja. Dok su se tri žene vraćale ćutke u bolnicu, Skarlet je molila u sebi:
»Ne njega, bože. Ne njega, i ne Ašlija!«
Povlačenje od Daltona do planine Keneso izvodilo se od prvih dana maja do sredine juna, a kada prođoše topli kišni dani juna i Šermanu ne pođe za rukom da Konfederirce potisne sa strmih klizavih padina, nada opet podiže glave. Svi se razveseliše i počeše da govore ljubaznije o generalu Džonstonu. A kada se vlažni dani juna pretvoriše u još vlažnije dane jula, a Konfederirci u očajnim odbranbenim bitkama još uvek držahu Šermana u dolini, Atlantu obuze divlja radost. Nada im udari u glavu kao šampanjac. Hura! Hura! Mi im se odupiremo. Nastade prava zaraza veselja i igranki. Kad god bi ljudi sa fronta noćivali u gradu priređivahu im se večere, a zatim igranke u njihovu čast, na kojima bi se devojke, kojih je bilo deset puta više nego muškaraca, polomile da igraju sa njima i činile sve da im se dopadnu.
Atlanta je bila preplavljena posetiocima, porodicama ranjenika u bolnici, ženama i majkama vojnika koji se bore u planini a koje žele da budu bliže njima da bi im se našle u slučaju ako budu ranjeni. Uz to su u grad sišle sve lepotice iz okoline, pošto tamo nije ostalo muškaraca iznad šesnaest godina ili ispod šezdeset. Tetka Piti se zgražala nad ovom pojavom, jer je osećala da one nisu došle ni zbog čega drugog nego da traže muževe, bestidnost ovakvog ponašanja pokaza joj dokle je svet doterao. Ovo se ni Skarleti nije dopadalo. Nije bila nimalo orna za takmičenje sa šesnaestogodišnjim devojkama, čiji su sveži obrazi i veseli osmesi činili da ljudi zaboravljaju na njihove prevrnute haljine i krpljene cipele. Njene su haljine lepše i novije nego kod većine ostalih, zahvaljujući materijalu koji je Ret Batler doneo sa svoga poslednjeg putovanja, ali je njoj ipak već devetnaesta godina, zašla je u godine, a ljudi vole da love mlade ludice.
Udovica koja ima dete ne može se meriti sa tim lepim kaćiperkama, mislila je ona. Ali u te uzbudljive dane ona je manje osećala svoj položaj udovice i majke nego ikad ranije. Zauzeta dužnostima u bolnici preko dana i sedeljkama noću ona je jedva viđala Veida. Ponekad bi za duže vreme zaboravljala da ima dete.
U tople letnje noći domovi su po Atlanti bili otvoreni za vojnike, branioce grada. Velike kuće od ulice Vašington do Breskvine ulice bleštale su osvetljene kad bi se u njima zabavljali borci još blatnjavi od rovova i daleko u noć prodirali su zvuči bandža i violine, uz šumove nogu koje igraju i uz veseli osmeh. Oko klavira se okupljaju grupe i strasni glasovi pevaju tužne reči pesme: »Tvoje pismo je došlo, ali suviše kasno«, dok odrpani udvarači značajno gledaju u devojke koje se smeju iza svojih lepeza od ćuraćih repova kao da ih mole da ne čekaju da bude suviše kasno. Nijedna od devojaka nije želela da čeka, ukoliko je to od nje zavisilo. U nastupu histerične veselosti i uzbuđenja koje je obuzelo varoš one su žurile u brak. Za onih mesec dana dok je Džonston odbijao neprijatelja na Kenesou sklopljeno je bezbroj brakova sa mladom koja crveni na venčanju od sreće, ukrašenom nakitom pozajmljenim u brzini od dvanaestak drugarica, i mladoženjom čija sablja zvecka po zakrpljenim čakširama. Toliko uzbuđenja, toliko sedeljki, toliko svadbi! Hura! Džonston drži Jenkije na dvadeset i dve milje od grada!
Da, položaji na planini Keneso bili su neprobojni. Posie dvadeset pet dana borbi to je uvideo čak i general Šerman, jer je imao ogromnih gubitaka. Umesto da produžava sa frontalnim napadanjem, on opet skrenu vojsku u širokom krugu i pokuša da se probije između Konfederiraca i Atlante. Opet je proradila strategija. Džonston bi prinuđen da napusti visove koje je tako dobro branio da bi zaštitio pozadinu. U ovoj bici izgubio je trećinu svojih ljudi, a ostatak se umorno vukao po kiši preko polja ka reči Čatahuči. Pojačanja Konfederirci nisu mogli da očekuju, dok je pruga koju su sada Jenki držali od Tenesija pa sve do borbenih redova dovozila Šermanu nove trupe i ratne potrebe. Tako se redovi sivih uniformi povukoše kroz blatne njive prema Atlanti!
Na vest o ovom napuštanju položaja za koje se mislilo da su neosvojivi gradom se raširi novi talas užasa. Za proteklih dvadeset i pet besnih, srećnih dana, svako je uveravao svakog da se to nikako ne može dogoditi. A evo sada se desilo. Ali general će sigurno zadržati Jenkije na drugoj strani reke, mada je reka suviše blizi grada, svega sedam milja daleko.
Šerman ih opet obiđe prešavši reku iznad njih, i iznureni redovi sivih uniformi bili su prinuđeni da požure preko žute vode i da se opet bace između neprijatelja i Atlante. Oni se ukopaše u plitke rovove na severu od grada u Dolini Breskve, dok je Atlanta bila u bunilu i panici.
Tući se i uzmicati! Tući se i uzmicati! A svako povlačenje dovodilo je Jenkije sve bliže gradu. Dolina Breskve bila je svega pet milja daleko! Šta to misli taj general?
Zahtev »Dajte nam čoveka koji će stati i boriti se!« prodre čak u Ričmond. Ričmond je znao da je rat izgubljen ako padne Atlanta, i general Džonston bi smenjen posle prelaženja reke Čatahuči. Preuze komandu general Hud, jedan od njegovih komandanata, i grad malo odahnu. Hud se neće povlačiti. Neće se povlačiti taj sin Kentakija sa svojom bujnom bradom i sjajnim očima. Govorilo su da je kao buldog. On će potisnuti Jenkije iz Doline Breskve, da, natrag preko reke, i dalje, stopu po stopu putem sve do Daltona. Ali je vojska vikala: »Vratite nam Starog Džoa!«, jer oni su pod Starim Džoom prešli sav onaj mučni put od Daltona i znali su vrlo dobro ono što građani nisu mogli znati: da ih pobeđuje nesrazmerna snaga.
Šerman nije čekao da se Hud sabere za napad. Na dan smenjivanja komande Jenki general napade naglo na malo mesto Dekatur, šest milja od Atlante, osvoji ga i na tom mestu preseče prugu. Bila je to pruga koja je spajala Atlantu sa Augustom, Čarlstonom, Vilmingtonom i sa Virdžinijom. Time je Šerman upravo osakatio Konfederaciju. Došlo je krajnje vreme da se nešto učini. Atlanta je vapila da se nešto preduzme.
I najzad jednog toplog julskog popodneva Atlanta dočeka ono što je želela. General Hud preduze nešto više nego odbranu. On divlje jurnu na Jenkije u Breskvinoj Dolini, gurnu svoje ljudi iz rovova na redove plavih, na Šermanove ljude koji su brojem bili dvaput jači nega njegovi.
U Atlanti je svaki pojedinac, uz molitve da Hudov juriš odbaci Jenkije dalje, osluškivao tutanj topova i prasak hiljada pušaka koji se čuo kao iz neke druge ulice, mada je dopirao sa daljine od pet milja. Mogli su čuti grmljavinu baterija, videti dim kako se kotrlja preko drveća kao niski oblaci, ali satima niko nije znao kako se bitka razvija.
Prve vesti stigoše kasno popodne, ali nepouzdane, protivrečne, strašne, pošto su ih donosili ljudi ranjeni u prvim časovima bitke. Ovi ljudi počeli su da stižu teturajući se, pojedinačno ili u grupama u kojima su oni lakše ranjeni podupirali one koji su hramali ili posrtali. Uskoro poče da teče u grad prava reka ranjenika, vukući se u pravcu bolnica, lica pocrnelih kao u crnca od baruta, prašine i znoja, sa nezavijenim ranama na kojima se sušila krv i rojile muve.
Kuća tetke Piti beše jedna od prvih na koje su ranjenici nailazili u svom teturanju sa severa, i jedan za drugim oni su s mukom stizali do kapije i padali na zelenu livadu stenjući:
– Vode!

Čitavo to žarko popodne tetka Piti i njeni ukućani i crni i beli stajali su na suncu sa vedrom vode i zavojima u rukama, zahvatali vodu kutlačom, previjali rane sve dok nije nestalo zavoja, a zatim i iscepanih čaršava i peškira. Tetka Piti sasvim zaboravi da na pojavu krvi treba da padne u nesvest i radila je sve dok njena mala stopala u suviše tesnim cipelama ne otekoše i odbiše da je dalje održavaju uspravno. Čak je i Melani, sada već u dobrom stepenu trudnoće, zaboravila na svoju stidljivost i radila grozničavo uporedo sa Prisi, kuvaricom i Skarlet, dok je njeno lice bilo ukočeno isto kao u ranjenika kojima je priticala u pomoć. Kada je najzad pala u nesvest za nju je bilo mesta samo na kuhinjskom stolu, pošto je svaki krevet, sve fotelje, sofe i sve drugo u kući bilo puno ranjenika.
Zaboravljen u opštoj zbrci mali Veid se zgurio pozadi ograde od stepenica na prednjem tremu, zureći u ledinu kao preplašen zec u kavezu. Njegove su se oči širile od užasa, dok je sisao palac i štucao. U jednom trenutku Skarlet ga opazi i viknu:
– Idi, igraj se pozadi u bašti, Veide Hamptone!
Ali je on bio suviše preplašen, suviše začaran ovim luđačkim prizorom da bi poslušao.
Travnjak je bio pokriven ljudima koji su bili tako umorni da dalje nisu mogli ići, tako ispijeni ranama da nisu mogli ni maći. Ovakve je čika Petar tovario u kola i vozio u bolnicu, stalno odlazio i vraćao se sve dok mu sa stari konj nije zapenušio. Gospođa Mid i gospođa Merivedar staviše takođe na raspolaganje svoja kola, te i ona počeše da prevoze, dok im se opruge savijahu pod teretom ranjenika.
Kasnije, u dugi topli letnji sumrak, stigoše ambulantna kola grmeći putem od razbojišta, pa stigoše i komordžijska kola pokrivena prljavim arnjevima. Zatim seljačka kola, volovska kola, pa čak i privatne kočije kojima su upravljali službenici sanitetskih odreda. Ona su prolazila pored kuće tetke Pitipat, tresla se preko neravnog druma natovarena ranjenicima i samrtnicima i prolivala krv u crvenu prašinu. Kad bi ugledali žene sa vedrima vode, kola bi se zaustavljala i čuo bi se čitav hor kako viče ili stenje:
– Vode!
Skarlet je pridržavala klonule glave da bi osušene usne mogle da piju, sipala vedra vode na prašnjava grozničava tela i na otvorene rane da bi se ljudi bar za trenutak osvežili. Na prstima je dodavala vodu vozačima ambulantnih kola i pitala uvek dok joj je srce lupalo:
– Ima li novosti? Ima li novosti? Uvek je dobijala isti odgovor:
– Ne znamo ništa pouzdano, gospođo. Još je rano da se govori.
Stiže zagušljiva noć. Vazduh se nije pokretao a raspaljene borove buktinje crnaca kao da su ga činile još toplijim. Prašina je dražila Skarletine nozdrve i sušila joj usne. Njena cicana haljina boje majčine dušice tek oprana i uštirkana tog jutra bila je sad isprskana krvlju i znojem. To je, dakle, ono na šta je Ašli mislio kad je pisao da rat nije nimalo slavan, već prljav i bedan.
Umor dade nekakav nestvarni, jeziv izgled čitavom prizoru. Ovo ne može biti stvarno, ili je možda stvarno da je svet poludeo. Ako nije, što bi trebalo da ona stoji ovde u mirnoj bašti tetke Piti, u drhtavoj svetlosti, i da sipa vodu nad nekadašnje udvarače koji umiru? Zaista mnogi od njih behu njeni udvarači i pokušavahu sad da se nasmeše kad je ugledaše. Toliko je onih koji se tresu u kolima preko crnog, prašnjavog puta, koje je poznavala vrlo dobro, toliko ih je koji umiru ovde pred njenim očima dok se komarci kupe oko njihovih krvavih lica, toliko ljudi sa kojima je igrala i smejala se, za koje je svirala i pevala, sa kojima se svađala i mirila, i koje je pomalo i volela.
Ona otkri Keri Ašberna pod gomilom ranjenika u jednim volovskim kolima, jedva živa, ranjena kuglom u glavu. Ali ga nije mogla izvući odatle a da ne uznemiri šest drugih ranjenika, te ga ostavi da ode do bolnice. Kasnije je čula da je umro pre nego što je doktor stigao do njega i bio sahranjen neznano gde. Tako su sahranjeni mnogi ljudi tog meseca u plitkim, žurno iskopanim rakama na Oklandskom groblju. Melani beše vrlo teško što nije mogla da odseče Kerijevu kovrdžu i da je pošalje njegovoj majci u Alabamu.
Što je topla noć više odmicala i što su ih više leđa bolela od umora i kolena im klecala od iznemoglosti, one su sve češće pitale čoveka za čovekom: »Šta je novo? Šta je novo?«
I ukoliko su se duže otezali očajno dugi časovi, one su dobijale odgovor, odgovor koji ih je naterivao da preblede i da pogledaju jedna drugoj u oči.
»Odstupamo.« »Odstupamo.« »Nadmašuju nas brojnom snagom na hiljade.« »Jenki su odsekli Huilerovu konjicu blizu Dekatura. Moramo da je pojačamo.« »Naša će momčad skoro stići u varoš.« Skarlet i Piti dohvatiše jedna drugu za mišicu da se pridrže.
– A da li... da li Jenki dolaze ovamo?
»Da, gospođo, na svaki način dolaze, samo neće daleko stići.« »Ni brige vas, gospođice, oni ne mogu zauzeti Atlantu.« »Ne, gospođo, ta mi imamo na milion milja op kopa oko ove varoši.« »Ja sam svojim ušima čuo kako stari Džo kaže: Mogu držati Atlantu čitavu večnost.« »Ali nemamo više staroga Džoa. Sad imamo...« »Umukni, budalo! Zar hoćeš da plašiš gospođe?« »Jenki neće nikad zauzeti ovu varoš, gospođo.« »A što vi, gospođe, niste lepo otišle u Makon, ili negde gde je sigurnije? Zar nemate tamo neke rodbine?« »Jenki neće osvojiti Atlantu, ali ipak neće ovde biti baš tako zgodno za gospođe dok oni budu to pokušavali.« »Biće ovde silnog bombardovanja.«
I sutradan kroz toplu kišu potučena vojska stade kuljati kroz Atlantu na hiljade, iznurena od gladi i zamora, proređena bombama i povlačenjem za punih sedamdeset šest dana, s konjima tako izgladnelim da su izgledali kao strašila i topovima i karama zapregnutim komadićima užadi, uzica i sirove kože.
Ali se nije povlačila kao neuređena rulja koja je sasvim razbijena. Ljudi su išli u lepom redu, živahno i lako i pored svojih rita, sa iskrzanim, crvenim bojnim zastavama razvijenim na kiši. Bili su naučili da se povlače u redu pod starim Džoom, koji je od povlačenja napravio isto tako znamenit podvig kao što je i napredovanje. Bradati otrcani redovi su stupali niz Bretskvinu ulicu uz pesmu: »Merilend, moja Merilend!«, a sva varoš beše izišla da im kliče. U pobedi ili u porazu – to su njihova deca!
Narodna odbrana koja beše otišla pre tako kratkog vremena sva sjajna u novim uniformama, sad se jedva mogla razlikovati od prekaljenih vojnika, tako je prljava i neuredna izgledala. U njihovim očima se video nekakav nov izraz. Pune tri godine izvlačenja i izgovaranja zašto nisu na frontu sad su im bile za leđima. Sad su bezbednost u pozadini bili zamenili teškom smrću. Sad su i oni bili veterani, veterani kratka roka ali ipak veterani, i pokazali su se vrlo dobro. Oni su tražili po gomili lica svojih prijatelja, pa su netremice gledali u njih ponosito, čak i prkosno. Sad mogu i oni da dignu glave.
Starci i dečaci iz Domaće garde marširaju pored njih, ljudi s prosedim bradama toliko umorni da skoro više ne mogu da dižu noge, a dečaci imaju na licu izraz umorne dece pred kojom su se iznenada isuviše rano postavili problemi zrelih ljudi. Skarlet spazi Fila Mida i jedva ga prepoznade, tako mu je lice bilo garavo od baruta i prljavštine, tako iznemoglo i zategnuto od naprezanja i iznemoglosti. Ujak Henri naiđe pored nje hramajući, glave proturene kroz jednu rupu u komadu uvoštanjenog platna. Deda Merivedar se vozio na jednom topu, a bose noge mu behu uvijene u komade nekakve perine. Ali Džona Vilksa nikako ne ugleda, ma koliko se trudila da ga vidi.
Sad Džonstonovi veterani naiđoše onim neumornim, nemarnim korakom kojim su išli pune tri godine, pa su još imali snage da se smeše i mašu lepim devojkama i da dobacuju grube i podrugljive šale ljudima koji nisu bili u uniformi. Išli su sad da posednu rovove koji su opasivali varoš – ne plitke, na brzu ruku iskopane, nego prave opkope izrađene od zemlje, u visini grudi pojačane džakovima peska a po vrhu načičkane drvenim kočevima. Takvi opkopi su se protezali milju za miljom oko cele varoši, kao crvene brazgotine nad kojima su se uzdizale crvene kose i koje su čekale na ljude da ih ispune. Svetina je klicala vojsci isto onako kao što bi joj klicala i da je pobedila. Svako je srce bilo puno straha, ali sad kad su znali pravu istinu, kad se zbilo ono što se najgore moglo desiti, sad kad im je rat došao pred samu kuću, u varoši se osećala izvesna promena. Sad nije bilo panike niti kakve histeričnosti. Ma šta im se krilo u srcima, na licima se to nije videlo.
Izgledali su veseli, iako je ta veselost bila izveštačena. Svako živi se trudio da se pokaže hrabar i pun poverenja prema vojsci. Svi su ponavljali ono što beše Stari Džo rekao pre nego što mu je oduzeta komanda: »Mogu držati Atlantu do beskonačnosti«.
Sad kada je i Hud morao da se povlači, sad je bilo mnogo onih koji su, kao i vojnici, želeli da im se ponovo vrati Stari Džo, ali su se mirili sa činjenicom i hrabrili se rečima staroga generala: »Mogu držati Atlantu do beskonačnosti«.
Hud se nije držao oprezne taktike generala Džonstona. On je napadao Jenkije na istoku, napadao ih je i na zapadu. Šerman je kružio oko varoši kao neki rvač koji traži gde će što čvršće da zgrabi svoga protivnika, ali Hud nije stajao iza grudobrana da čeka da ga Jenki napadnu. On je smelo izletao i divlje udarao po njima. U toku od svega nekoliko dana odigraše se bitke kod Atlante i Ezra Čerča koje behu veći sukobi, a prema kojima borba kod Breskvine Reke izgledaše kao mala čarka.
Ali Jenki su uvek dolazili ponovo. Oni su trpeli velike gubitke ali su bili u stanju da ih podnose. Za sve to vreme njihove baterije su zasipale Atlantu granatama, ubijale svet u kućama, skidale krovove s kuća, otvarale ogromne kratere po ulicama. Stanovnici su se sklanjali kako su znali po podrumima, po rupčagama iskopanim u zemlji i u okruglim tunelima napravljenim u železničkim propustima. Atlanta je bila opsednuta.
Posle jedanaest dana po preuzimanju komande general Hud beše izgubio onoliko ljudi koliko je Džonston bio izgubio u toku sedamdeset četiri dana borbe i povlačenja, a Atlanta je bila pritisnuta sa tri strane.
Sad je železnička pruga iz Atlante za Tenesi bila sva u Šermanovim rukama. Njegova vojska je bila preko pruge koja je išla prema istoku, a beše presekla i prugu koja je vodila prema jugozapadu, za Alabamu. Samo je još onaj put prema jugu, za Makon i Savanu, bio slobodan.
Skarlet se uplaši kad shvati kako je sad ta pruga postala važna i kako će se Šerman očajno zalagati da je osvoji, a kako će se očajno Hud boriti da je odbrani. Jer to je bila železnica koja je išla kroz Pokrajinu, kroz Džonsboro. A Tara je svega na pet milja daleko od Džonsboroa! Tara joj se činila kao tiho utočište prema drečećem paklu Atlante, ali je Tara bila svega na pet milja od Džonsboroa!
Skarlet i druge gospođe bile su na dan bitke kod Atlante na ravnim krovovima i pod zaklonom svojih malih suncobrana posmatrale bitku. Ali kad granate počeše padati po ulicama one se skloniše u podrume i te noći otpoče seoba žena, dece i starih ljudi iz varoši. Uputili su se prema Makonu, a mnogima od onih koji te noći uđoše u voz bila je to već četvrta ili peta seoba otkako se Džonston povlačio iz Daltona. Sad su putovali s manje prtljaga nego što behu došli u Atlantu. Mnogi su sad nosili samo jednu ručnu torbu i nešto hrane u jednoj velikoj marami. Po koji sluga vukao je srebrno posuđe, noževe, viljuške i porodične portrete ponesene u žurbi.
Gospođa Merivedar i gospođa Elsing ne htedoše da beže. One su potrebne bolnici, a zatim, govorile su gordo, one se ne plaše i nikakav Jenki na svetu ne može ih naterati da napuste svoj dom. Ali Mejbel sa svojom bebom i Fani Elsing odoše u Makon. Gospođa Mid, prvi put u svom bračnom životu, mirno odbi da posluša doktorovu naredbu da otputuje iz Atlante. Ona je doktoru potrebna, govorila je, a osim toga Fil je negde tu u rovovima i ona je želela da bude u blizini u slučaju ...
Ode i gospođa Huajting i mnoge druge dame iz Skarletinog kruga. Tetka Piti, koja je bila najvrednija kada je trebalo osuđivati taktiku povlačenja Starog Džoa, jedna od prvih poče da pakuje stvari. Njeni su živci, reče ona, suviše osetljivi i ne mogu da podnose buku. Može da padne u nesvest pri nekoj eksploziji i da onda ne može da siđe u podrum. Ne, ona se ne boji. Njena detinjasta usta pokušaše pritom da zauzmu ratnički izraz, ali im to ne pođe za rukom. Ona će otići u Makon da stanuje sa svojom sestričinom, gospođom Bar, a mlade žene će poći s njom.
Skarlet nije bila raspoložena da ide u Makon. Mada se bojala bombi, više je volela da ostane u Atlanti nego da putuje u Makon jer je od srca mrzela staru gospođu Bar. Pre nekoliko godina gospođa Bar je rekla za nju da je raskalašna devojka kada je uhvatila jednom prilikom gde se ljubi sa njenim sinom Vilijem na jednom od skupova u kući Vilksovih.
– Ne – reče ona tetki Piti – ja idem kući na Taru, a Meli može sa vama u Makon.
Na ovo Melani poče preplašeno, beznadežno da plače. A kad tetka Piti otrča da pozove doktora Mida, Melani uhvati Skarlet za ruku, moleći:
– Molim te nemoj da odeš na Taru i da me ostaviš. Biće mi pusto bez tebe. O, Skarlet, ja ću umreti ako ti ne budeš pored mene kad bude dolazila beba. Da... da, ja znam da imam tetku Piti, i ona je slatka. Ali, najzad, ona nikad nije rađala i ponekad mi tako ide na živce da bih mogla da vičem.
Molim te ne napuštaj me. Ti si mi bila kao sestra, a osim toga – dodade ona uz bled osmeh – ti si obećala Ašliju da ćeš se brinuti o meni. On mi je rekao da će te za to moliti.
Skarlet se zagleda u nju sa čuđenjem. Kako to da je Meli toliko voli kad ona to uzvraća tolikim neprijateljstvom da se ponekad jedva uzdržava da ga ne pokaže? Kako Melani može da bude toliko glupa pa da ne uvidi tajnu njene ljubavi za Ašlija? Ona se odala bar stotinu puta za poslednjih meseci punih mučenja u iščekivanju vesti o njemu. Ali Melani nije primećivala ništa, Melani koja nije mogla da vidi ništa rđavo u onima koje voli..  Da, ona je obećala Ašliju da će paziti na Melani. O, Ašli! Ašli! Ti mora da si negde mrtav, mrtav već nekoliko meseci! A sad me, evo, obećanje dato tebi dostiže i sputava.
– Dobro – reče ona kratko – obećala sam i ne odustajem od svojih obećanja. Ali ne želim da idem u Makon i da živim sa onom starom mačkom Bar. Iskopala bih joj oči za nekoliko minuta. Idem na Taru, a ti možeš sa mnom ako hoćeš. Majci će biti milo kad te vidi.
– O, volela bih to. Tvoja majka je slatka. Ali, znaš, tetkica će umreti ako ne bude sa mnom kad beba dođe, a znam da na Taru neće. To je suviše blizu borbi, a tetkica želi da bude na sigurnom mestu. Doktor Mid stiže bez daha, očekujući na osnovu uzbuđenog poziva tetke Piti da je kod Melani u najmanju ruku prerani prodaj i razljuti se kad vide u čemu je stvar, ne skrivajući svoje negodovanje. A pošto se upoznao sa pitanje zbog koga je pozvan, on odgovori rečima koje nisu dozvoljavale prepiranje.
– Ni govora o tome da biste vi mogli u Makon, gospođo Meli. Ja za vas ne odgovaram ako se budete pokrenuli. Vozovi su prepuni i nesigurni, a putnicima se svaki čas može dogoditi da ih izbace ako bi vozovi zatrebali za ranjenike, za vojnike, ili za ratne potrebe. U vašem stanju ...
– Ali ako idem na Taru sa Skarlet...
– Kažem vam da se ne smete ni mrdnuti. Svejedno je da li je voz za Taru ili za Makon – prilike su iste. Osim toga niko ne zna gde su Jenki, dok su oni izgleda svuda. Lako se može desiti da voz bude zarobljen. A ako i stignete bez nezgoda do Džonsboroa, imate još pet milja vožnje preko rđavog puta da biste stigli do Tare. Taj put nije za ženu u tako osetljivom stanju. Osim toga u celoj Pokrajini nema ni jednog doktora otkad je stari doktor Fonten otišao u vojsku.
– Ali ima babica ...
– Ja rekoh »doktora« – odgovori on osorno i nehotice baci pogled na njen sitni telesni sastav. – Ne dozvoljavam da se pokrećete odavde. Moglo bi da bude opasno. Svakako ne želite da dobijete bebu u vozu ili u kakvim taljigama, zar ne?
Ova doktorova otvorenost učini da Melani zbunjeno pocrvene i zaćuta.
– Vi imate da ostanete ovde pod mojim nadzorom, i to u krevetu. I da ne trčite u podrum. Ne, pa ma granate padale pravo u prozor. Na kraju krajeva ovde nije tako opasno. Jenkije ćemo brzo odbaciti natrag... A vi, gospođo Pitipat, idite pravo u Makon i ostavite mlade dame ovde.
– Ali zar ovako bez starijih? – uzviknu ona zapanjena.
– One su već majke – reče doktor zlovoljno. – A gospođa Mid je daleko odavde svega dve kuće. One neće morati da prime u kuću kakvog muškarca kad je gospođa Meli u takvom stanju. Bože moj, gospođo Piti! Ovo je ratno vreme. Ne može danas uvek da se misli na pristojnost. Moramo da mislimo i o gospođi Melani.
On iziđe iz sobe i pričeka na tremu Skarlet.
– Sa vama ću govoriti otvoreno, gospođo Skarlet – poče on, gunđajući u bradu. – Izgleda da ste i vi žena sa predrasudama, pa vas molim da me poštedite svoga crvenila. Nema više ni govora o putovanju gospođe Meli. Sumnjam da bi mogla da izdrži takav put. Za nju će uskoro nastupiti mučni dani, čak i u najboljem slučaju. Ima vrlo uske kukove, kao što znate, i vrlo je verovatno da će biti potrebna klešta pri porođaju, tako da ne mogu dozvoliti da se neka neuka crnkinja petlja oko nje. Žene kao što je ona ne bi trebalo nikad da rađaju, ali... U svakom slučaju pomognite tetki Piti da se spremi i pošaljite je u Makon. Ona je toliko preplašena da bi uznemiravala gospođu Melani, a to nije nimalo zgodno. A zatim, gospođo – on se zagleda u nju prodornim pogledom – ne bi bilo zgodno da vi odete. Ostanite sa gospođom Meli dok ne dođe beba. Ne plašite se, zar ne?
– O, ne! – šlaga Skarlet ne trepnuvši.
To se zove hrabra žena. Gospođa Mid će vam biti na usluzi a poslaću staru Betsi da vam kuva ako gospođica Piti želi da povede poslugu sa sobom. Sve to neće trajati tako dugo. Beba bi trebalo da stigne u roku od pet nedelja, ali kod prvih porođaja to se nikad ne može unapred znati, a naročito pri ovom bombardovanju. Mogla bi da stigne svakoga dana.
Tako tetka Pitipat ode u Makon u bujici suza, odvodeći čika Petra i kuvaricu. U nastupu rodoljublja pokloni bolnici konja i kola, odmah zažali što je to učinila i to izazva nove suze. A Skarlet i Melani ostadoše same sa Veidom i Prisi u kući koja postade mnogo mirnija, mada se bombardovanje nastavljalo.

XIX
U te prve dane opsade, dok su Jenki navaljivali ovde-onde na opkope oko varoši, Skarlet se toliko plašila rasprskavanja granata da bi samo bespomoćno drhtala, sa rukama na ušima, u očekivanju da svakog časa bude zbrisana u večnost. Kad bi čula fjuk koji je objavljivao približavanje granate jurnula bi u sobu kod Melani, bacila se na krevet pored nje i njih dve bi se grčevito držale, vičući »Oh! Oh!« dok bi zavlačile glave pod jastuke. Prisi i Veid hitali bi u podrum i gurali se u mraku punom paučine, pri čemu bi Prisi vrištala na sav glas a Veid jecao i štucao.
Dok bi se gušila pod perjanim jastucima i dok bi joj smrt zviždala preko glave, Skarlet bi proklinjala Melani što zbog nje ne može da siđe u najniže delove kuće gde je svakako bilo manje opasnosti. Ali je doktor zabranio da Melani silazi, a Skarlet je morala da ostaje pored nje. Uz njen užas pred mogućnošću da bude svakog časa raskomadana, došao je ne manji strah da bi beba mogla da stigne svakog časa. Hladan bi je znoj probijao kad god bi joj ta misao došla u glavu. Šta će da radi kad beba počne da dolazi? Znala je dobro da će pre pustiti Melani da umre nego što će izići na ulicu da juri doktora dok granate padaju kao aprilska kiša. A znala je i da bi Prisi pre poginula od batina nego što bi se na to rešila. Šta da radi ako beba počne da dolazi?
O ovome je šapatom razgovarala jedne večeri sa Prisi, dok su pripremale večeru za Melani, i Prisi, na njeno veliko iznenađenje, ublaži njeno strahovanje.
– Gos' Skarlet, ak mi ne moći dobiti doktor kad doći vreme gos' Mela, vi ne uznemiravati ništo. Ja moći izvesti. Ja znati sve o pohođaj. Zah ne moja mami bila babica? Zah ne ona meni naučiti biti babica takođ? Vi to meni ostaviti.
Od tada je Skarlet disala mnogo lakše, svesna da pored sebe ima iskusne ruke, ali je i pored toga žarko želela da tom mučenju što pre dođe kraj. U ludoj želji da ode izvan domašaja bombi, u očajnoj žudnji za mirnim domom na Tari, ona je svake noći molila boga da ta beba stigne idućeg dana, da bi ona onda bila oslobođena svog obećanja i da bi mogla napustiti Atlantu. Tara joj je izgledala tako bezbedna, tako daleko od čitave ove bede.
Skarlet je čeznula za domom i za majkom kako nije čeznula nikad i ni za čim u svom životu. Kad bi samo bila blizu Elen, ona se ne bi plašila pa ma šta se dešavalo. Svake noći posle dana punog zviždanja granata koje para uši ona je odlazila u krevet sa odlukom da idućeg jutra kaže Melani kako ne može da izdrži u Atlanti više ni jedan dan i da će ona kući a Melani gospođi Mid. Ali, dok bi ležala na jastuku uvek bi joj izlazilo pred oči ono Ašlijevo lice od njihovog poslednjeg viđenja, kao mučeno nekim unutrašnjim bolom, ali sa lakim osmehom na usnama: »Vi ćete paziti na Melani, hoćete li? Vi ste tako jaki... Obećajte mi!« I ona je obećala. Ašli sada negde leži mrtav. Ma gde bio on je gleda, opominjući je na obećanje. Živog ili mrtvog ona ga ne može prevariti ma koliko je to stajalo. Tako je ostajala dan za danom.
U odgovoru na sva Elenina pisma u kojima je ona pozivala da se vrati kući, Skarlet je umanjivala opasnost: opsade, objašnjavala Melanino stanje i obećavala da će doći čim prođe porođaj. Elen je držala do rodbinskih veza, bile one krvne ili preko braka, i u odgovoru se nerado složi s tim da ona mora da ostane ali zatraži od nje da pošalje kući Veida i Prisi. Ovo se jako dopade Prisi, koja je već ludo cvokotala zubima pri svakom neočekivanom šumu. Ona je toliko vremena provodila u podrumu da bi se mlade žene vrlo rđavo provele da nije bilo sluškinje gospođe Mid, neosetljive stare Betsi. Skarlet je isto koliko i njena majka želela da Veida pošalje iz Atlante, ne samo zbog brige za dete već i što joj je njegov neprestani strah smetao. Veid se toliko užasavao granata da mu se jezik oduzimao, i čak kad bi nastajalo zatišje on bi visio o Skarletinim suknjama, suviše preplašen da bi plakao. Beše ga strah da ide uveče u krevet, bojao se mraka, bojao se da zaspi da ne bi došli Jenki i odneli ga, a njegovo tiho nervozno jecanja u noći uticalo je nepodnošljivo na njene živce. U dubini duše ona je bila isto toliko preplašena koliko i on, ali ju je ljutilo što je na to podseća svakog minuta njegovo unezvereno, izduženo lice. Da, Tara je pravo mesto za Veida. Prisi će ga odvesti i odmah se vratiti da bude prisutna kad dođe do porođaja.
Ali pre no što je mogla da ih pošalje na put stiže vest da su Jenki zaokružili varoš s juga i da se vode čarke duž puta između Atlante i Džonsboroa. Jenki bi mogli da zarobe voz u kome bi putovali Veid i Prisi. Skarlet i Melani prebledeše na tu pomisao, jer je svako znao da su zločini Jenkija nad nemoćnom decom strasniji nego nad ženama. Tako se ona uplaši da ga pošalje kući i on ostade u Atlanti kao neki ćutljivi, preplašeni duh koji očajno lebdi oko svoje majke bojeći se da ma i za trenutak ispusti njene suknje.
Opsada se produžavala kroz tople dane jula. Posle dana punih grmljavine dolazile bi noći pune turobne, zloslutne tišine, i grad se polako privikavao. Činilo se kao da je najgore već prošlo, da se više nemaju čega plašiti.
Bojali su se opsade, a sada je evo i to došlo, i na kraju krajeva nije tako strašno. Život je produžio da teče kao obično. Svi su bili svesni da sede na vulkanu, ali dok taj vulkan ne proradi protiv njega se ne može ništa. Prema tome zašto se uznemiravati? A možda vulkan neće ni proraditi. Pogledajte samo kako general Hud ne da Jenkima ni da privire u grad! A tamo, opet, kako konjica drži železničku prugu za Makon. Šerman je nikad neće zauzeti?
I pored prividne hrabrosti pred padanjem granata i smanjenim obrocima, i pored prelaženja preko činjenice da se Jenki nalaze na jedva pola milje od njih, i pored bezgraničnog poverenja u sive redove vojnika u ritama ušančene oko grada, strujala je, odmah ispod Atlantine kože, mučna neizvesnost šta će doneti idući dan. Sumnja, briga, tuga, glad i muke pri jačanju i slabljenju nade – sve je ovo pojačavalo to strujanje.
Postepeno sa lica Skarletinih prijatelja pređe hrabrost i na nju, ili je ta hrabrost bila plod onog mirenja sa sudbinom koja je u prirodi svakog čoveka. Naravno, ona je još uvek skakala na tresak eksplozije, ali nije više jurila vrišteći da zavuče glavu pod Melanin jastuk. Ona bi sad samo uzdahnula i rekla tiho: »Ova je pala negde blizu«.
Manje se plašila i zato što je život počeo da liči nekako na san, na san suviše užasan da bi bio stvaran. Nije moguće da ona, Skarlet O'Hara, može da zapadne utakav položaj u kome je smrt moguća svakog sata, svakog minuta. Nije moguće da se onaj miran tok života mogao promeniti za tako kratko vreme. Nestvarno je, smešno nestvarno, da jutarnje nebo, u svanuće tako nežno plavo, može da bude i uprljano dimom topova koji se vuče nad gradom kao niski oblaci, da topli sunčevi zraci ispunjeni prodornim mirisom i sladunjavošću kukavičnjaka i ruža puzavica mogu da budu. tako strašni dok granate fjuču nad ulicama i rasprskavaju se kao da je smak sveta, razbacujući komade gvožđa na stotine metara u krug, kidajući ljude i životinje na komade.
Moralo se odustati od mirnog, dremljivog popodnevnog odmaranja, jer ma da se huka bitke s vremena na vreme stišavala, Breskvina ulica bila je živa i bučna u svako doba, kroz nju su tutnjali topovi i ambulantna kola, ranjenici posrtali sklanjajući se iz rovova, odredi žurili ubrzanim hodom sa naredbom da stignu iz rovova sa jednog kraja grada do odbrane nekog jače ugroženog grudobrana na drugom kraju, i zadihani kuriri trčali niz ulicu prema Vojnoj komandi kao da sudbina Konfederacije zavisi od njih.
Vrele noći donosile su nešto mira, ali zloslutnog mira. Kada je noć bila tiha, bila je suviše tiha, kao da su kreketuše, zrikavci i ptice rugalice bili suviše preplašeni da bi podigli glasove u uobičajenom horu letnje noći. Ponekad bi mir bio narušen praskanjem pušaka iz najbližih linija odbrane.
Skarlet bi često ležeći budna kasno noću, kada su sve svetiljke bile pogašene, kad je Meli spavala a smrtna tišina pritiskivala grad, čula kvaku na prednjoj kapiji kako škripi i žurno kucanje na prednjem ulazu.
Uvek bi vojnici čija lica ne bi mogla da vidi stajali u mraku na tremu i njihovi bi joj različiti glasovi govorili. Ponekad bi iz tame čula glas obrazovanog čoveka kako joj govori: »Gospođo, izvinite molim vas što moram da vas uznemiravam – da li biste mogli da mi date vode za mene i za konja?«
Ponekad bi to bio govor sa gutanjem glasa »r«, ponekad smešno pevanje kroz nos ljudi iz ravnice Vajergras i dalje sa juga, a katkad, opet, uspavljujuće razvučeni govor sa Primorja koji bi je uvek podsetio na Elenin način govora.
– Gospođo, imam ovde druga koga moram da smestim u bolnicu, ali sve mi se čini da može da umre pre nego što dođemo tamo. Možete li da ga primite?
– Milostiva, dajte mi nešto da zagrizem, malo pogače, ako vas to neće mnogo oštetiti.
–  Gospođo, oprostite, ali – da li bih mogao da provedem noć na vašem tremu? Videh ruže i omirisah kukavičnjak i to me toliko podseti na moju kuću da se usudih...
– Ne, te noći nisu – java! One su samo ružan san a ljudi su senke iz tog sna, ljudi bez lica, bez tela, samo umorni glasovi koji joj govore iz toplog mraka. Sipati vodu, donositi hranu, nameštati jastuke na prednjem tremu, previjati rane, pridržavati umorne glave samrtnicima. Ne, mora da ona to sanja! Jednom kasno u julu zakuca sam ujak Henri Hamilton. Bio je to ujak Henri, ali bez svog kišobrana, bez ručne torbe i bez trbuha takođe. Koža njegovog ružičastog lica visila je sada u opuštenim naborima kao na podvaljku buldoga, a njegova duga seda kosa bila je neopisivo prljava. Gotovo bez cipela, pun vašiju i gladan, ali je njegov prgavi duh ostao nepromenjen.
Uprkos njegove primedbe: »Ovo je glup rat kada stare budale kao ja treba da vuku puške na leđima«, mlade žene su imale utisak da se ujak Henri ugodno oseća. Bio je potreban kao da je mladić i vršio je posao mladog čoveka. Štaviše mogao je da ide u korak sa mladim ljudima, što deda Merivedar, na primer, nije mogao. Pričao im je veselo kako starca mnogo uznemirava njegov reumatizam i kako je kapetan već hteo da ga oslobodi. Ali deda nije hteo kući. Otvoreno je izjavio da više voli kapetanovo psovanje i zlostavljanje nego maženje svoje snaje i njeno neprestano zahtevanje da prestane sa žvakanjem duvana i da pere i pegla svakog dana svoju bradu.
Poseta ujaka Henrija beše kratka jer je imao svega četvoročasovno odsustvo, a pola od toga vremena potrebno mu je za put tamo i natrag.
– Deco, došao sam da vas vidim samo na trenutak – objavi on dok je sedeo u Melaninoj spavaćoj sobi i zadovoljno brčkao nažuljane noge u čabru hladne vode koji mu je Skarlet donela. – Moje društvo odlazi u zoru.
– Kuda? – zapita Melani uplašeno i zgrabi mu ruku.
– Ne dodiruj me – viknu ujak Henri ljutito. – Vaši vrve po meni. Rat bi bio pravi izlet da nije tih vašiju i dizenterije. Kuda idem? Nisu mi rekli, ali znam otprilike.
Ujutro krećemo na jug prema Džonsborou, ako se ne varam.
– Oh, zašto prema Džonsborou?
– Jer se tamo sprema velika bitka, moje dame. Jenki se spremaju da zauzmu tu prugu ako je ikako moguće. A ako u tome uspeju, onda – zbogom Atlanta!
– O, ujače, zar misliš da će uspeti?
– Koješta, drage moje! Ne! Kako bi mogli kada sam ja tamo? – Ujak Henri se nasmeja njihovim preplašenim licima, a zatim, postavši ozbiljan, reče:
– Biće to, izgleda, teška bitka, devojke moje. Moramo je dobiti. Vi, naravno, znate da su se Jenki dočepali svih železničkih pruga osim one za Makon, ali to nije sve. Možda vi, devojke, i ne znate ali oni su se dočepali i svakog puta, svakog kolnika, svake staze, osim Makdonafovog druma. Atlanta je u torbi, a uzica koja tu torbu zatvara je kod Džonsboroa. I ako bi Jenki zauzeli tamošnju prugu mogli bi da pritegnu uzicu i da nas zatvore, našli bismo se kao miš u mišolovci. Ali mi nemamo nameru da im to dozvolimo... Međutim, vreme je da idem, devojčice moje. Došao sam samo da se s vama pozdravim i da vidim je li Skarlet još sa Meli.
– Naravno da je još uvek sa mnom – reče Melani toplo. – Nemoj se za nas brinuti, ujače, i više pazi na sebe.
Ujak Henri obrisa mokre noge o čupavi peškir, i zastenja dok je oblačio pocepane cipele.
– Spreman sam da pođem – reče on. – Imam da pređem pet milja. Skarlet, spremi mi nešto za jelo. Ma šta bilo.
Pošto je na rastanku poljubio Melani, on siđe u kuhinju gde je Skarlet zavijala u peškirić komad proje i nekoliko jabuka.
– Ujače Henri... je li... je li zaista tako ozbiljno?
– Ozbiljno? Svemogući bože! Nemoj biti guska. Mi smo saterani u poslednje rovove.
– Misliš li da će doći i na Taru?
– Šta... – zausti Henri da kaže, naljućen ženskom pameću koja samo misli na svoje brige iako su opšti interesi u pitanju, ali videći njeno preplašeno i rastuženo lice on omekša.
– Naravno da neće. Tara je pet milja od pruge, a Jenki hoće samo prugu. Vama, gospođo, kao da nije ostalo više pameti nego junskoj bubici. – On naglo pređe na drugu temu: – Ali, ja nisam došao samo da vas vidim, već da donesem Meli i neke rđave vesti pa kad je trebalo da joj ih kažem nisam imao snage. Zato to ostavljam tebi da uradiš.
– Ašli... nije... ti valjda nisi čuo nešto... da je on ... mrtav?
– O, brate, kako bih ja mogao da čujem nešto o Ašliju stojeći onako u rovu, zariven u blato do kolena? – ljuto zapita stari gospodin. – Ne. Odnosi se na njegovog oca. Džon Vilks je mrtav.
Skarlet iznenada sede sa upola zavijenom hranom u rukama.
– Došao sam da to kažem Meli – ali nisam mogao. Moraćeš to ti da učiniš. I daj joj ovo.
On izvuče iz džepa teški zlatni sat sa lancem koji se ljuljao, malu minijaturu davno preminule gospođe Vilks i par masivnih dugmeta za manšete. Kad ugleda sat koji je toliko puta viđala u rukama Džona Vilksa, njoj najzad dođe do svesti da je Ašlijev otac zaista mrtav. I bila je toliko zapanjena da nije bila u stanju ni da govori. Ujak Henri se vrteo, kašljucao i nije gledao u nju da ne bi ugledao u njenim očima suze koje bi ga uzbudile.
– Bio je to hrabar čovek, Skarlet. Reči to Melani. Reči joj da to piše i njegovim ćerkama. I dobar vojnik uprkos svojim godinama. Dohvatila ga je granata. Pala je baš na njega i njegovog konja. Konja je raskidala... ustrelio sam konja svojom rukom, sirotu životinju. Bila je to fina mala kobila. Najbolje bi bilo da pišete i gospođi Tarlton o tome. Ona je mnogo držala do te kobile. Zavi moju užinu, dete moje, moram da idem. De, de, draga moja, nemoj to tako da uzimaš k srcu. Zar ima lepše smrti za starog čoveka nego da pogine vršeći dužnosti mladog čoveka.
– O, nije trebalo da on pogine! Nije uopšte trebalo da on ide u rat. Trebalo je da živi i da dočeka da vidi svoje unuče kad odraste i da umre mirno u postelji. O, zašto je išao? On nije bio za secesiju, i mrzeo je rat, i...
– Mnogi od nas misli na isti način, ali šta s tim? – Ujak Henri obrisa nos ljutito. – Zar ti misliš da ja uživam da predstavljam pod starost nišan za Jenkije? Ali za džentlmena nema drugog izbora u ove dane. Poljubi me na rastanku, dete, i ne brini se za mene. Proći ću ja kroz ovaj rat bez povrede.
Skarlet ga poljubi i ču zatim kako silazi niz stepenice u mrak, ču kako brava škljoca na prednjoj kapiji. Zastala je za trenutak da osmotri stvarčice koje je držala u rukama. A zatim pođe uz stepenice da kaže sve Melani.
Pri kraju jula stiže neprijatna vest, koju je ujak Henri predskazao, da su se Jenki ponovo okrenuli prema Džonsborou. Oni su presekli prugu na četiri milje od grada, ali ih je odbila konjica Konfederacije, tako da sad pionirske trupe znojeći se na suncu opravljaju prugu.
Skarlet se tresla od uzbuđenja. Očekivala je puna tri dana vesti sa strahom koji je sve više rastao u srcu. Tada stiže od Džeralda utešno pismo. Neprijatelj nije dospeo do Tare. Oni tamo čuli su huku bitke, ali nisu videli nijednog Jenkija.
Džeraldovo pismo bilo je tako puno hvalisanja i besa dok je opisivao kako su Jenki odbijeni od pruge, da bi čovek mogao pomisliti kako je on lično izvršio taj podvig. Na tri strane se raspisao o viteštvu vojske i najzad, na kraju pisma, kratko napomenuo da je Karin bolesna. Gospođa O'Hara je rekla da je tifusna groznica. Slučaj nije opasan i Skarlet nema razloga da se brine, ali sada nipošto ne sme da se vrati kući, čak ako bi se pruga i obezbedila. Gospođa O'Hara je sad vrlo srećna što se Skarlet i Veid nisu vratili kući kad je opsada počela. Ona kaže da bi Skarlet trebalo da ode u crkvu i da izmoli nekoliko rozarija za ozdravljenje Karine.
Ovo poslednje pogodi Skarletinu savest, jer ona već mesecima nije odlazila u crkvu. Ranije ona bi ovakav propust smatrala za smrtni greh, ali danas joj nekako evo izostajanje nije izgledalo tako grešno kao nekad. Ona ipak posluša majku i vraćajući se u sobu promrmlja žurno jednu rozariju. Kada se digla sa kolena nije osećala onakvo olakšanje kakvo je uvek ranije osećala posle molitve. U poslednje vreme osećala je da bog ne gleda na nju, na Konfederaciju ili na Jug, uprkos milionima molitava koje mu se svakodnevno upućuju.
Te večeri sedela je na prednjem tremu sa Džeraldovim pismom u nedrima gde ga je mogla ponekad opipati i time življe dočarati Taru i Elen. Svetiljka na prizemnom prozoru bacala je čudne zlatne seni u tamni trem obrastao lozom, a splet žutih ruža puzavica i kukavičnjaka gradio je oko nje zid od izmešanih mirisa. Noć je bila potpuno tiha. Od zalaska sunca čak nije pukla nijedna puška i izgledalo je da je svet vrlo daleko. Skarlet se ljuljala u stolici, potištena zbog vesti koje je primila sa Tare, tužna što neko, ma ko, pa ma to bila i gospođa Merivedar, nije s njom. Ali gospođa Merivedar je bila na svojoj noćnoj službi u bolnici, gospođa Mid je bila kod kuće i pripremala malu svečanost za Fila koji je došao sa fronta na kratko vreme, a Melani je spavala. Nije se mogla čak nadati ni slučajnom posetiocu. Oni su poslednje nedelje bili vrlo retki jer je svaki čovek sposoban da nosi pušku bio u rovu ili u lovu na Jenkije po selima oko Džonsboroa.
Vrlo često bila je ovako sama, i tu samoću nije volela. Kada bi ostajala sama bila je prinuđena da misli, a tih dana misli baš nisu bile najprijatnije. Kao i svi drugi, i ona je uvela običaj da misli o prošlosti, o mrtvima.
Te noći dok je Atlanta bila tiha trebalo je samo da zatvori oči pa da zamisli da je opet u seoskoj tišini Tare, da se život nije nimalo izmenio, i da se ne menja. Ali je dobro znala da život u Pokrajini neće nikada biti onakav kakav je bio. Mislila je na četiri Tarltona, na crvenokose blizance, na Toma i Bojda, i u grudima oseti iskrenu tugu. Ta nije trebalo mnogo da Stju ili Brent postane njen muž. Ali sada, kad se rat završava i ona odlazi na Taru da živi, neće više nikad čuti njihovo divlje dozivanje dok jure kroz aleju kedrova. A Reford Kalvert, koji je tako božanstveno umeo da igra, nikad je više neće izabrati za svoju partnerku. Pa dečaci Manro, pa mali Džo Fonten, pa...
– Oh, Ašli! – zajeca ona naslanjajući glavu na ruke. – Nikad se neću navići na misao da ni tebe više nema.
U to ču neku lupu na spoljnim vratima, brzo podiže glavu i pređe rukom preko vlažnih očiju. Zatim ustade i vide da Ret Batler dolazi stazom, noseći u ruci svoj široki panama šešir. Nije ga videla od onog dana kada je onako naglo napustila njegova kola kod Fajv Pointsa. Tada je izjavila želju da joj se više ne pojavljuje pred očima. Ali sad oseti zadovoljstvo što je našla nekog s kim može da razgovara, nekoga ko će joj odvratiti misli od Ašlija, i ona žurno ukloni iz sećanja taj događaj. Očigledno da je on zaboravio tu svađu ili se bar pravi da je zaboravio, jer je, evo, seo na najviši stepenik uz njene noge ne pominjući njihovu poslednju razmiricu.
– Znači vi niste pobegli u Makon! Čuo sam da se gospođica Pitipat povukla, pa sam, naravno, mislio da ste to i vi učinili. Kad u prolazu videh kod vas svetlost, svratih ovamo da se obavestim. Zašto ste ostali?
– Da pravim društvo Melani. Vidite, ona... pa, ona sad ne može da putuje.

–  Grom i pakao! – reče on, I pri svetlosti lampe ona vide da se mršti. – Da vi to ne tvrdite da je gospođa Vilks još uvek ovde? Nikad nisam čuo za takvu glupost. Za nju je to sada u njenom stanju izvanredno opasno.
Skarlet zaćuta u zabuni, jer Melanino stanje nije bilo predmet za razgovor s jednim čovekom. Zbunjivala ju je takođe i činjenica da Ret zna da je to stanje vrlo opasno za Melani. Takvo poznavanje stvari baca rđavu svetlost na jednog neženju.
– Vrlo ljubazno od vas što vam i ne pada na pamet da bi se i meni moglo što desiti – reče ona ljutito. Njegove oči sinuše od zadovoljstva.
– Sa vama Jenki ne mogu nikada izići na kraj.
– To mi ne izgleda baš veliki kompliment – reče ona s nesigurnošću.
– I nije – reče on. – Kad ćete već jednom prestati da tražite komplimente u najobičnijim izjavama muškaraca?
– Kad budem na samrtničkoj postelji – odgovori ona i nasmeja se na pomisao da će uvek biti ljudi koji će je obasipati komplimentima, čak i ako ih Ret nikad na bude činio.
– Taština, taština – reče on. – Na kraju krajeva, to je vaša stvar.
Otvori svoju tabakeru, izdvoji crnu cigaru i omirisa je za trenutak. Šibica blesnu u mraku. On se nasloni na stub i pušio je neko vreme u tišini, ruku sklopljenih oko kolena. Skarlet nastavi da se ljulja u stolici i tiha pomrčina tople noći sklopi se oko njih. Ptica rugalica, koja se ugnezdila u spletu ruža i kukavičnjaka, trže se iz sna i pusti jedan plašljiv zvonak zvuk. A zatim, kao da je bolje promislila o stvari, ponovo zaćuta.
Iz senke trema Ret se iznenada nasmeja tihim mekim smehom.
– Vi dakle ostajete sa gospođom Vilks! Nikad nisam naišao na čudniji položaj.
– Ne vidim u tome ništa tako čudnovato – odgovori ona s nelagodnošću, već na oprezi.
– Ne? Znači da vam nedostaje dar objektivnog posmatranja. Moj utisak je bio do pre kratkog vremena da vi jedva podnosite gospođu Vilks. Vi o njoj mislite da je luckasta i glupa a njena rodoljubiva osećanja vas ljute. Vi retko propuštate priliku da o njoj kažete nešto nepovoljnije, pa mi je, naravno, čudnovato da ste se odlučili na tako nesebičan korak da ostanete s njom ovde za vreme ovog bombardovanja. Recite mi pravo zašto ste to učinili?
– Zato što je ona Čarlijeva sestra... a i meni samoj kao sestra – odgovori Skarlet sa što je moguće više dostojanstva u glasu, iako su joj obrazi postali topliji.
– Vi to mislite zato što je ona udova Ašli Vilksa.
Skarlet brzo ustade savlađujući ljutinu.
– Bila sam već spremna da vam oprostim ono vaše ranije prostačko ponašanje, ali sada neću. Ne bih vam nikada dozvolila da priđete ovom tremu, ali sam se osećala tako tužna i...
– Sedite, molim vas, i smirite svoju nakostrešenu dlaku – reče on i glas mu se izmeni. On je dohvati za ruku i povuče u stolicu. – Zašto ste tužni?
– O, dobila sam danas pismo sa Tare. Jenki su blizu naše kuće, a moja mala sestra se razbolela od tifusne groznice, i... i tako sada, čak i kad bih mogla da se vratim kući, što bih želela, majka to neće iz straha da se i ja ne zarazim. A ja bih tako želela da se vratim kući!
– Razumem vas, ali nemojte da plačete zbog toga – reče on ljubaznim glasom. – Za vas je mnogo manje opasno ovde u Atlanti, čak i ako bi došli Jenki, nego što bi bilo na Tari. Jenki vam neće ništa učiniti, a tifusna groznica bi mogla.
– Jenki mi neće ništa učiniti! Kako možete da govorite takve laži.
– Draga moja gospođo, Jenki nisu aždaje. Oni nemaju rogove i kopita, kao što vi, izgleda, mislite.
Oni sasvim liče na Južnjake. samo što se gore ponašaju, naravno, i što govore sa strašnim naglaskom.
– Pa, Jenki će...
– Silovaće vas, je li? Ja mislim da neće. Mada bi oni to, naravno, drage volje učinili.
– Ako, nastavite da govorite tako prostački, ja ću ustati i otići u kuću – povika ona, srećna što mrak sakriva crvenilo na njenom licu.
– Budite iskreni: zar niste baš to mislili?
– O, naravno da nisam!
– Ali ja znam da jeste! Vi me ne možete obmanuti kad čitam vaše misli. Na to sve fine i naivne južnjačka dame misle. To imaju neprestano na umu. Mogu se zakleti da čak i babe, kao gospođa Merivedar...
Skarlet je ćutala i sećala se kako bi se uvek kad god bi se dve ili više žena sastajalo u te dane pune iskušenja šaputalo o takvim događajima u Virdžiniji, u Tenesiju, u Luizijani, ali nikad suviše blizu njih. Jenki siluju žene, decu probadaju bajonetima kroz stomak i pale kuće nad glavama starih ljudi. Svako je znao da se to zaista događalo, mada se o tome nije vikalo po uličnim uglovima. A da je Ret maio pristojniji on bi shvatio da je sve to istina i ne bi govorio o tome. I svakako da u tome nije bilo ničega smešnog.
Čula ga je kako se tiho smeje. Ponekad je bio vrlo čudan. U stvari on je čudan u najviše slučajeva. Užasno je kad čovek zna o čemu žene zaista misle i razgovaraju. Pri tome se žena nekako oseća kao svučena. A nijedan muškarac te stvari nije naučio od poštenih žena. Bila je ljuta što joj je opet pročitao misli. Volela je o sebi da misli kako je ona za ljude prava tajna, ali je znala da je Ret vidi skroz, kao providno staklo.
– Kad već govorimo o takvim stvarima – produži on – imate li u kući koga starijeg? Divnu gospođu Merivedar, ili gospođu Mid? One me uvek gledaju kao da misle da ja dolazim ovde sa zlom namerom.
– Gospođa Mid obično spava kod nas – odgovori Skarlet, srećna što se predmet razgovora promenio. – Ali noćas ne može. Njen sin Fil je došao.
– Kakva sreća – reče on nežno – da vas zateknem samu.
Nešto u njegovom glasu učini da joj srce zakuca življe, i ona oseti kako joj lice crveni. Ona je taj prizvuk u muškim glasovima osećala dovoljno često i znala je da on uvek predskazuje izjavu ljubavi.
O, kako je ovo zabavno! Ako bi samo kazao da je voli, kako će mu se osvetiti, kako će mu vratiti sve one sarkastične primedbe kojima ju je zasipao za poslednje tri godine. Osvetiće mu se čak i za ono strašno poniženje od onog dana kad je video kako ona udara Ašlija. A zatim će mu blagonaklono reči da mu ona može biti samo sestra i povući će se sa svom pobedničkom slavom. Nervozno se smejala u prijatnom predosećanju.
– Zašto se smejete – reče on, uze joj ruku i okrete, pa pritisnu usne na njen dlan. Nešto živahno, uzbudljivo, pređe sa njega na nju na dodir njegovih toplih usana, nešto što joj je čitavo telo prožeto prijatnom drhtavicom. Njegove se usne uputiše prema zglavku i ona se seti da će on osetiti u njenom pulsu kako joj srce brže kuca i zato pokuša da izvuče ruku. To ona nije očekivala. Iznenadio ju je ovaj izdajnički topli izliv osećanja koji joj čak nameće želju da provuče prste kroz njegovu kosu, da oseti njegove usne na svojima.
Ona nije zaljubljena u njega, govorila je zbunjeno u sebi. Ona je zaljubljena u Ašlija. Ali, kako da objasni ovo osećanje od koga joj drhte ruke?
On se tiho nasmeja.
– Zašto izvlačite ruku! Neću vam ništa.
– Nećete mi ništa? Ne bojim se ja vas, Rete Batlere, niti ma kojeg čoveka! – uzviknu ona, sva besna što joj i glas drhti kao ruke.
– To je zaista za pohvalu, ali stišajte, molim vas, malo glas. Mogla bi da vas čuje gospođa Vilks. I, molim vas, saberite se. – Njegov glas kao da je pokazivao da se zabavlja njenim uzbuđenjem.
– Skarlet, ja vam se dopadam, zar ne?
To je već više ličilo na ono što je ona očekivala.
– Pa, ponekad – odgovori ona oprezno. – Kada se ne ponašate kao prostak.
On se opet nasmeja i pritište njen dlan o svoj grubi obraz.
– Ja mislim da vam se baš zato sviđam što sam prostak. U svom mirnom životu vi ste poznavali tako malo prostaka da vas već sama novost očarava.
Ovo nije bio obrt razgovora koji je očekivala, i ona opet pokuša bez uspeha da svoju ruku oslobodi.
– To nije istina! Ja volim pristojne ljude, – ljude u koje možete imati poverenja da će se uvek ponašati džentlmenski.
– Vi pritom mislite na ljude sa kojima možete da se igrate. To je više stvar definicije. Ali, svejedno. On joj opet poljubi dlan i opet se koža na njenom vratu prijatno naježi.
– Ali ja vam se ipak dopadam. Da li biste me ikada mogli voleti, Skarlet?
»Ah – mislila je ona likujući. – Sada sam ga uhvatila!« – I ona odgovori sa proračunatom hladnoćom: – Naravno, ne. Odnosno – bar dok znatno ne promenite svoje ponašanje.
– A ja nemam nameru da ga menjam. Znači, vi me ne možete voleti? To je ono što sam i očekivao.
Jer slično je i sa mnom: vi mi se zaista mnogo dopadate, ali vas ne bih mogao voleti, a bilo bi za vas tragično da po drugi put patite od neuzvraćene ljubavi, zar ne, draga? Mogu li da vas zovem »draga«, gospođo Hamilton? Ja ću vas tako zvati želeli vi to ili ne, jer to mi je svejedno, ali ipak pravila pristojnosti treba da budu zadovoljena.
– Vi me ne volite?
– Naravno ne. Zar ste vi mislili da vas volim?
– Nemojte biti tako drski.
– Vi ste se, znači, nadali! Avaj, zar da uništim vaše nade! Trebalo bi da vas volim, jer vi ste dražesni i daroviti u mnogim beskorisnim stvarima. Ali mnoge dame imaju draži i svojih savršenstava a isto su toliko beskorisne kao i vi. Ne, ja vas ne volim. Ali mi se sviđate neizmerno zbog elastičnosti vaše pameti, zbog sebičnosti koju sa retko trudite da sakrijete i zbog one razumne praktičnosti u vama koju ste vi, bojim se, nasledili od nekog ne baš mnogo udaljenog pretka, irskog seljaka.
»Seljanka! Šta, on je vređa!« Ona poče da muca nešto nerazumljivo.
– Ne upadajte mi u reč – zamoli je on i steže njenu ruku. – Sviđate mi se zato što imate slične osobine koje imam i ja, a slično se privlači. Ja znam da vi još uvek gajite ljubav za božanskog i drvenoglavog gospodina Vilksa, koji je verovatno već umro za poslednjih šest meseci. Ali u vašem srcu mora svakako da ima mesta i za mene. Skarlet, prestanite da se koprcate! Ja vam ovo izjavljujem ljubav. Ja sam vas poželeo od prvog trenutka kada sam vas ugledao u holu kod Dvanaest Hrastova, onda kada ste omađijali sirotog Čarlsa Hamiltona. Želim vas više nego što sam ikad želeo ijednu ženu, I čekao sam na vas više no što sam čekao ma na koju ženu dosada.
Njoj zastade dah od iznenađenja pri ovim njegovim poslednjim rečima. Uprkos svih njegovih uvreda on nju voli, samo je tako oprezan da se boji da to otvoreno kaže Iz straha da će mu se ona smejati. Ako je tako, ona će mu brzo pokazati.
– Tražite li vi od mene da vas uzmem za muža?
On pusti njenu ruku i nasmeja se tako glasno da se ona trže i zavali u naslonjaču.
– Svemogući bože, ne! Zar vam nisam rekao da ja nisam čovek za brak?
– Ali... ali... šta onda...
On ustade i sa rukom na srcu izvede lakrdijaški poklon.
– Draga – reče on mirno – ja se obraćam vašem razumu kada tražim od vas da postanete moja ljubavnica a da vas ne moram prethodno zavoditi.
– Ljubavnica!
U njenom duhu odjeknu ova reč, odjeknu kao oštra uvreda. Ali u trenutku prvog zaprepašćenja ona se nije osećala baš uvređenom. Osećala je samo nagli nastup besa što je on smatra za takvu budalu. Svakako je smatra za budalu kada joj nudi takav položaj, umesto da joj ponudi položaj supruge, kako je to ona očekivala. Bes, povređena taština i razočaranje uzburkaše njen duh i, pra nego što je stigla da zauzme dostojanstven moralni stav kojim bi ga prekorela, ona izbaci prve reči koje su joj došle na usta:
– Ljubavnica! Šta bih ja time dobila, osim možda tuce dečurlije?
A zatim joj se vilice stegoše u užasu kada shvati šta je kazala. On se nasmeja, dok se ona gušila.
Gledao je u nju kroz tamu dok je ona sedela sasvim nema sa maramicom pritisnutom na usta.
– Eto, baš zbog toga mi se dopadate! Vi ste jedina slobodna žena koju ja znam, jedina žena koja gleda na praktičnu stranu stvari i ne zamagljuje prave razloge pričama o grehu i moralu. Svaka druga žena bi prvo pala u nesvest a zatim mi pokazala vrata.
Skarlet skoči na noge, dok joj se lice zacrvenelo od stida. Kako je samo mogla da kaže tako nešto! Kako je mogla ona, Elenina ćerka, sa vaspitanjem koje je od nje dobila, da sedi ovde i sluša ovako uvredljive reči, i zatim još da takav bestidan odgovor? Trebalo je da zavrišti. Trebalo je da padne u nesvest. Trebalo je da se hladno okrene i ćutke ode sa trema. Ali sada je suviše dockan.
– Pokazaću ja vama vrata – viknu ona, bez obzira hoće li je Melani ili Midovi čuti. – Gubite se! Kako se usuđujete da mi govorite tako nešto! Šta sam ja to ikada učinila da vas na to ohrabrim... da pretpostavljate... Gubite se i nikad da se ne vratite više. Ovog puta mislim to sasvim ozbiljno. Niste mi potrebni ni vi, ni vaše trake i igle pomoću kojih ćete misliti da postignete da vam oprostim. Ja ću... ja ću sve reči svom ocu a on će vas ubiti!
Ret dohvati svoj šešir i pokloni se, i ona vide na svetlosti lampe da mu se ukazuju zubi u osmehu pod brkovima. On, dakle, nije nimalo postiđen. Njemu je sve ovo što ona priča vrlo zabavno i posmatra je sa živim interesovanjem.
Oh, on je gnusan! Ona se okrete na peti i pođe u kuću, dohvati bravu da zatvori vrata sa treskom, ali kuka koja ih je držala stalno otvorena beše za nju suviše teška. Ona se mučila oko nje zadihano.
– Dozvolite da vam pomognem – reče on. Osećajući da će pući od besa ako ostane i trenutak dalje, ona odjuri kao vetar uz stepenice. I kada stiže na najviši stepenik ču kako on pažljivo zatvara vrata umesto nje.

XX
U vreme kad su se bučni dani avgusta bližili kraju bombardovanje iznenada prestade. Mir koji je pao na varoš čudio je ljude. Susedi se sretahu na ulicama i gledahu u nedoumici, sa nelagodnošću, kao da se pitaju šta li će ovo da donese. Zatišje posle bučnih dana nije donelo olakšanje zategnutim živcima, već ih je, ako je to bilo moguće, zateglo još više. Niko nije znao zašto su baterije Jenkija zaćutale, nije bilo vesti o trupama osim da su povučene u velikom broju sa grudobrana oko grada i da marširaju na jug da bi odbranile železničku prugu. Niko nije znao gde se vodi borba ako uopšte ima neke borbe, ili kako se razvija bitka ako se vodi kakva bitka.
Tih dana vesti su se mogle širiti samo od usta do usta. U nestašici hartije, mastila i ljudi novine su bile obustavljene od početka opsade, a najčudnije vesti izvirale su niotkud i širile se po gradu. Sada, u ovom zlokobnom zatišju, mnoštvo je opsedalo vojnu komandu generala Huda u želji za obaveštenjima, gomilalo se oko zgrade telegrafa i stanice u nadi da će doznati nešto povoljno, jer se svako nadao da ovo ćutanje Šermanovih topova znači da se Jenki nalaze u punom povlačenju i da ih Konfederirci gone drumom prema Daltonu. Ali vesti nije bilo. Telegrafske žice su ćutale, vozovi nisu stizali ni onom jedinom preostalom prugom sa juga, a poštanska služba je bila prekinuta.
Ušunjala se i jesen sa svojom prašnjavom i zagušljivom vrućinom da priguši iznenada zamukao grad, da na usplahirena srca natovari i svoj suvi sumorni teret. Za Skarlet, koja je gorela od želje da nešto čuje o Tari, ali još uvek hrabrog izraza lica, prošla je čitava večnost od dana kad je počela opsada. Njoj se činilo da je oduvek živela sa tutnjavom topova u ušima sve do trenutka otkad zavlada ova zloslutna tišina. A međutim prošlo je svega trideset dana od početka opsade. Trideset dana opsade! Grad opkoljen šančevima u crvenoj ilovači, jednoliko i neprestano bučanje topova, dugačke kolone ambulantnih i volovskih kola iz kojih se sliva krv na prašnjave ulice u pravcu bolnica, preopterećeno odeljenje grobara koji odvlače ljude tek što se ohlade i bacaju ih kao klade u beskrajne redove jaraka koji zjape! Samo trideset dana!
I zar je prošlo svega četiri meseca od vremena kad su Jenki pošli na jug od Daltona! Svega četiri meseca! Skarleti se učini, sećajući se tog davnog dana, da se to događalo u nekom drugom životu. O, ne! Nemoguće da je prošlo samo četiri meseca. Čitav život je od tada prošao.
Pre četiri meseca! Pa zar pre četiri meseca nisu za nju Dalton, Resaka, Kenesoplanine bila samo imena mesta na pruzi. Sada su to okršaji, očajne bitke, uzaludne borbe uz Džonstonovo povlačenje prema Atlanti. Sada ni Breskvina Dolina, Dekatur, Ezra Čerč i Atoj Krik nisu više imena prijatnih mesta. O njima više nikad neće misliti kao o mirnim selima punim prijatelja koji je pozdravljaju, ili kao o zelenilu u koje je izlazila na piknik sa lepim oficirima na tihe obale sporih potoka. I ta imena sada znače bitke, a meka zelena trava na kojoj je sedela izbrazdana je topovskim točkovima, grčevito zgnječena stopama ljudi koji se bore bajonetom prema bajonetu i pritisnuta telima koja se trzaju u samrtnim mukama... A tihi potoci crveniji su sada nego ranije kada su se crveneli samo od džordžijske ilovače. Breskvina Dolina je purpurna, kažu, otkad su je Jenki pregazili. Breskvina Dolina, Dekatur, Ezra čerč, Atoj Krik! Nikada više to neće biti imena mesta, već imena grobova u kojima leže prijatelji, imena zamršenog korova i guste šume gde trunu nesahranjena tela, imena četiri strane Atlante odakle je Šerman pokušao da se probije u grad dok su ga Hudovi ljudi očajno odbijali.
Najzad u uznemireni grad stigoše novosti, i to neprijatne, naročito za Skarlet. General Šerman je pokušao da sa četvrte strane uđe u grad i bori se na pruzi za Džonsboro. Na toj četvrtoj strani grada napada veliki broj Jenkija. Nije to čarkanje manjih odreda pešaka ili konjice, već masovni napad, i hiljade vojnika Konfederacije behu povučene sa unutrašnjih gradskih opkopa da budu bačene na tu stranu. To objasni iznenadno zatišje.
– Zašto Džonsboro? – pomisli Skarlet, pomišljajući s užasom na blizinu Tare. – Što uvek napadaju Džonsboro? Zar nemaju koje drugo mesto da napadnu prugu?
Čitavu nedelju dana nije čula ništa sa Tare, a poslednje Džeraldovo pismo je još više zabrinulo. Karinina bolest bila je pošla na gore, i ona je vrlo teško bolesna. Ko zna koliko će još dana biti potrebno da pošta uspe da se probije, te da ona dozna da li je Karin živa ili mrtva. O, trebalo je da odmah ode kući, na početku opsade, pa bilo teško Melani ili ne!
Kod Džonsboroa se vodila bitka – toliko je znala Atlanta, ali kako se bitka razvija niko nije znao da kaže te su grad mučile nemoguće vesti. Najzad stiže iz Džonsboroa kurir sa utešnom vešću da su Jenki odbijeni, ali su izveli prepad na Džonsboro, zapalili vojnu stanicu, prasekli telegrafske žice i zapalili tri milje pruge pre no što su se povukli. Odeljenje pionira radilo je kao ludo na opravci pruge, ali će za to biti potrebno dosta vremena jer su Jenki izvalili pragove, naložili od njih vatru, naslagali na nju šine i grejali ih do usijanja, a zatim ih savili oko telegrafskih stubova tako da su ovi dobili izgled džinovskih otvarača za boce. U to vreme bilo je vrlo teško zameniti gvozdene šine, zameniti ma šta što je od gvožđa.
Ne, Jenki nisu stigli do Tare. U to je ubedio Skarlet baš isti kurir koji je doneo izveštaj generalu Hudu. On je u Džonsborou sreo Džeralda posle bitke, baš pre nego što je pošao za Atlantu, i Džerald ga je zamolio da joj odnese jedno pismo.
Ali šta je otac tražio u Džonsborou? Mladi kurir je izgledao zbunjen dok je odgovarao. Džerald je tražio vojnog lekara da ga odvede na Taru.
Dok je stajala na suncu na prednjem tremu i zahvaljivala mladom čoveku na usluzi, Skarlet je osećala kako joj klecaju kolena. Mora da je Karin umirala kad je bila tako teško bolesna da nije bila dovoljna Elenina lekarska veština te je Džerald morao da ide po doktora. Dok je kurir odlazio kroz mali oblak crvene prašine Skarlet otvori Džeraldovo pismo drhtavim prstima. U Konfederaciji je bila tako velika nestašica papira da je Džerald svoje reči morao da piše između redova njenog poslednjeg pisma njemu, i čitanje nije baš išlo lako.
»Draga ćerko, tvoja majka i obe sestre imaju tifusnu groznicu. Sve su jako bolesne, ali se moramo nadati najboljem. Kad tvoja mati pade u krevet reče mi da ti pišem da nipošto ne dolaziš ovamo da ne bi izložila i sebe i Veida zarazi. Ona te pozdravlja i želi da se moliš za nju«,
– Da se molim za nju! – Skarlet ustrča uz stepenice u svoju sobu i klečeći pred posteljom molila se kao nikada ranije. Nije šaputala naučene rozarije, već je neprestano ponavljala: – Majko božja, ne daj da umre! Biću tako dobra ako ti ne dozvoliš da ona umre! Molim te, ne daj da umre!
Čitave sledeće sedmice Skarlet se vukla oko kuće kao ranjena životinja iščekujući vesti, trzala se na svaki zvuk konjskih potkovica, jurila niz stepenice u mrkloj noći kad bi vojnici dolazili i kucali na vratima, ali vesti sa Tare nije bilo. Izgledalo je kao da se prostor čitavog kontinenta isprečio između nje i njenog doma umesto dvadeset i dve milje prašnjavog puta.
Pošta još nije radila i niko nije znao gde se nalaze Konfederirci ni šta Jenki nameravaju da učine. Niko nije znao ništa drugo sem da se hiljade vojnika u plavom ili sivom nalaze negde između Atlante i Džonsboroa. Ni reči sa Tare za čitavu sedmicu.
Skarlet je videla dovoljno slučajeva tifusne groznice u bolnicama Atlante i znala je šta sve jedna sedmica može da donese u toku ove strašne bolesti. Elen je bolesna, možda umire, a Skarlet sedi bespomoćno ovde u Atlanti sa trudnom ženom na vratu i sa dve vojske između nje i zavičaja. Elen je bolesna – možda umire. Ali nemoguće je da je Elen bolesna. Sama pomisao na tako nešto izgledala je neverovatna i udarila u same temelje sigurnosti Skarletinog života. Svaki drugi bi se mogao razboleti, ali Elen – nikada! Elen je dvorila bolesnike i lečila ih. Nemoguće je da je ona bolesna. Skarlet požele da je već kod kuće. Požele Taru očajnom željom uplašenog deteta koje žudi za jedinim nebom za koje je odvajkada znalo.
Dom! Široka i niska bela kuća sa lepršavim belim zavesama na prozorima i sa debelom detelinom na livadi i pčelama zaposlenim po njoj, zatim mali crni dečak na prvoj stepenici koji tera patke i ćurke iz leje sa cvećem. Vedra crvena polja, i milje, milje pamuka koji sve više beli na suncu! Dom!
Da se vratila kući odmah na početku opsade, kad su i svi drugi pobegli! Mogla je mirne duše da povede i Melani sa sobom.
»O, prokleta Melani! – mislila je po hiljaditi put. – što nije otišla u Makon sa tetkom Piti? Ona tamo pripada, svojoj rodbini, a ne meni. Ja joj nisam nikakav rod. Šta mi se tako obesila o vrat? Da je, nešto, otišla u Makon, ja bih mogla da odem majci. Čak i sad – čak i sad mogla bih da ugrabim priliku i da se probijem do kuće uprkos Jenkima, samo da nije te njene bebe. Možda bi mi general Hud dao i pratnju, znam da bih mogla izvesti da mi da pratnju i zastavicu primirja da bih prošla kroz položaje. Ali imam da čekam da se ta beba rodi!... O, majko, majko nemoj da umreš!... Što ta beba ne dolazi već jednom? Naći ću danas doktora Mida i pitaću ga ima li načina da se bebe malo požure, tako da bih mogla da odem kući što pre – ako bih mogla da dobijem pratnju. Dr Mid reče da će taj porođaj ići teško. Svemogući bože! šta bi bilo da ona umre? Melani mrtva. Melani mrtva! A Ašli – ne, o tome ne smem da mislim, to nije lepo. Ali Ašli... – Ne, ne smem da mislim o tome, jer je on svakako mrtav. On mi je iznudio obećanje da ću se starati o njoj. Ali – ako se ne staram o njoj pa ona umre a Ašli je još živ? – Ne,
O tome ne smem da mislim. To je grešno. A obećala sam bogu da ću biti dobra ako ne dopusti da majka umre. O, kad bi samo došla ta beba! Kad bih samo mogla da odem odavde – da odem kući – da odem ma kud odavde.
Skarlet je mrzela sadašnji izgled zlokobno tihog grada, a nekad ga je volela. Atlanta nije više bila ono veselo, očajnički veselo mesto koje je ona volela. Postalo je to sada strašno mesto, kao grad udaren kugom, tako tiho, tako užasno tiho mesto posle one bučne opsade. U galami i opasnosti od bombardovanja bilo je nečega što je podržavalo čoveka. U tišini, međutim, koja je potom nastupila bilo je samo užasa. Grad je izgledao uklet, uklet strahom, neizvesnošću i uspomenama. Lica ljudi izgledala su upala a ono nekoliko vojnika koje je Skarlet još viđaia imali su izraz iznurenih trkača koji se vuku na zadnjem zaokretu trke koja je već izgubljena.
Stiže poslednji dan avgusta a sa njim uzbudljivi glasovi da se vodi najžešća bitka posle bitke za Atlantu. Negde na jugu. Atlanta je očekivala novosti o razvoju bitke i pokušavala da se smeje i šali. Svaki je sada znao ono što su vojnici znali još pre dve nedelje: da je odbrana Atlante sada na svom poslednjem položaju, da će Atlanta pasti ako bude zauzet drum za Makon.
Ujutru prvog septembra Skarlet se probudi sa teškim osećanjima straha u grudima, straha sa kojim je legla u krevet prošle večeri. Razmišljala je još bunovna: »Šta me je ono mučilo kad sam legla u krevet prošle večeri? O, da, bitka. Negde se odigrala juče bitka! O, ko li je pobedio?« Ona ustade žurno, protrlja oči, i njeno umorno srce ponovo podiže jučerašnji teret.
Vazduh je bio zaparan čak i u jutarnjim časovima, vreo od nastupajuće podnevne žege bleštavog neba i nemilosrdnog zažarenog sunca. Drum pred kućom bio je tih. Kola po njemu nisu škripala. Vojska nije podizala crvenu prašinu svojim trupkavim koracima. Iz susednih kuhinja nisu se čuli leni crnački glasovi niti prijatni odjeci spremanja doručka, jer su svi prvi susedi – osim gospođa Mid i Merivedar – izbegli u Makon. A ni iz njihovih kuća nije moglo ništa da se čuje. Dalje, dole niz ulicu, trgovački deo varoši bio je tih, a mnogi dućani i kancelarije zaključani i zakovani daskama, dok su njihovi vlasnici otišli nekud sa puškom u rukama.
Tišina koja je vladala ovoga jutra izgledala je kobnija nego ikad dosada u toj čudnovato tihoj sedmici. Ona ustade žurno, bez svog uobičajenog prethodnog zevanja i protezanja, i ode do prozora u nadi da će videti lice koga suseda ili kakav prijatan prizor. Ali drum je bio sasvim pust. Ona opazi kako je lišće na drveću još uvek tamnozeleno ali suvo i teško ogrnuto crvenom prašinom i kako je zanemareno cveće u prednjoj bašti izgledalo uvelo i tužno.
Dok je tako stajala i gledala kroz prozor dopre joj do ušiju daleki zvuk, slab i turoban, kao prva daleka grmljavina bure koja se približava.
– Kiša – pomisli ona u prvi mah, a njen urođeni seljački duh dodade: – Svakako je sada potrebna.
– Ali već idućeg trenutka: – Kiša? Ne! Ne kiša! Topovi!
Srce joj je lupalo dok se naslanjala na prozor, uši su bile napregnute da uhvate daleko tutnjanje, da pokušaju da odrede pravac iz koga ono dolazi. Ali je nejasna grmljavina bila tako daleko da odmah to nije mogla odrediti. – O, daj bože, da bude od Marijete! – molila je ona. – Ili od Dekatura. Ili od Breskvine Doline. Ali ne sa juga, samo ne sa juga! – Ona čvršće steže prozorski ragastov i bolje napreže uši kada se udaljena tutnjava učini glasnija. Dolazila je baš sa juga.
Topovi sa juga! A na jugu leži Džonsboro i Tara... i Elen!
Možda su Jenki na Tari baš sad, ovog trenutka! Ona oslušnu opet, ali joj kucanje srca u ušima pomuti odjek daleke paljbe. Ne, ne mogu još biti u Džonsborou. Da su tako daleko odjeci bi bili još slabiji i neodređeniji. Ali mora da su bar deset milja odavde, na drumu za Džonsboro, verovatno kod malog naselja Raf end Redi. A Džonsboro jedva da je deset milja dalje od Raf end Redija.
Topovi s juga, možda zvone kao posmrtno zvono Atlantinog pada. Ali za Skarlet, zabrinutu za život svoje majke, borba na jugu značila je samo borbu blizu Tare. Ona je šetala po sobi, kršila ruke, i prvi put njoj sinu u glavi misao da siva vojska može biti potučena! Ta se misao pojavila tek sada kada su se Šermanove armije približile Tari. To joj je predočilo svu strahotu rata, iako to nisu mogli svi topovi opsade od kojih se tresu prozorska okna, ni sva nestašica hrane i odela, niti beskrajni redovi ljudi koji umiru. Šermanova vojska na pet milja od Tare! Pa čak i ako bi Jenki bili potučeni, oni bi se niz drum mogli povući do Tare. A Džerald se naravno ne bi mogao skloniti s puta sa tri bolesne žene.
O, kad bi samo ona bila tamo, pa bilo tamo Jenkija ili ne. Gazila je po podu bosonoga, u noćnoj košulji koja joj se vila oko nogu, i što je više hodala sve joj je teže bilo na duši. Želela je da bude kod svoje kuće. Želela je da bude blizu Elen.
Iz kuhinje dole čulo se zveckanje porculana. Prisi je pripremala doručak, ali se Betsi gospođe Mid nije čula. Prisi je pevala svojim drhtavim melanholičnim glasićem: »Još sam' nekoliko dan' pa zbacim strašni tehet...« Pesma je neprijatno dirala Skarlet, njeni tužni prizvuci plašili su je, i zaplićući se o košulju ona otapka u hol do zadnjih stepenica i viknu: »Prestani sa tim pevanjem, Prisi!«
Tužno »Da, gospoja« stiže do nje, i ona duboko uzdahnu osećajući se iznenada postiđena.
–  Gde je Betsi?
– Ja ne znala. Ona nije došla.
Skarlet priđe Melaninim vratima i odškrinu ih da proviri u sunčanu sobu. Melani je u noćnoj košulji ležala na krevetu očiju zatvorenih i okruženih crnim kolutovima, dok je njeno oduhovljeno lice bilo kao zamagljeno, a mršavo telo strašno i bezoblično. Skarlet zlobno požele da je sad vidi Ašli. Izgledala je gore nego ijedna trudna žena koju je dosad videla. Dok je gledala, Melanine oči se otvoriše i po njenom licu se razli topao, mek osmeh.
– Uđi – pozva je ona, okrećući se nezgodno na stranu. – Budna sam već od izlaska sunca, mislim tako i, Skarlet, imam nešto da te zamolim.
Ona uđe u sobu i sede na krevet koji se sijao od jake sunčeve svetlosti.
Melani dohvati Skarletinu ruku i steže je prijateljski.
– Draga – reče ona – žao mi je ali... oni topovi... Izgleda da su kod Džonsboroa, zar ne?
Skarlet promrmlja nešto u znak potvrđivanja i srca joj poče življe da kuca čim se ponovo seti toga.
– Znam dobro kako ti je teško. Znam da bi otišla kući još prošle nedelje kad si čula ono o svojoj majci da ja nisam na putu. Zar ne?
– Da – odgovori Skarlet nemilosrdno.
– Skarlet, draga. Ti si bila tako dobra prema meni. Sestra mi nikad ne bi mogla biti slađa i hrabrija. I ja te zato volim. Tako mi je žao što ti stojim na putu.
Skarlet se zagleda u nju. Nju voli, zar je to moguće? Glupača!
– I, Skarlet, dok sam ležala ovako i razmišljala, odlučila sam da zatražim od tebe jednu veliku uslugu.
– Njen stisak ruke se pojača. – Ako ja umrem, hoćeš li da se staraš o mojoj bebi?
Melani raširi oči i one zasijaše od nežne molbe.
– Hoćeš li?
Skarlet trže ruku od straha koji je svu obuze. Od straha ogrube i glas kojim je odgovorila:
– O, ne budi guska, Meli. Nećeš ti umreti. Svaka žena misli da će zaglaviti pri prvom porođaju. I ja sam tako mislila.
– Ne, nisi ti tako mislila. Nikad se ti ničega nisi plašila. To govoriš samo zato da me ohrabriš. Ne bojim se ja smrti, nego se bojim da ostavim bebu ako je Ašli... Skarlet, obećaj mi da ćeš uzeti k sebi moju bebu ako ja umrem. Onda se neću plašiti. Tetka Pitipat je suviše stara da bi mogla da neguje dete, Honi i Indija su slatke ali... Ja želim da ti preuzmeš moju bebu. Obećaj mi, Skarlet. Ako bude dečko odgaji ga da bude kao Ašli, a ako bude devojčica ja bih želela, draga, da bude kao ti.
– Svemogući bože! – viknu Skarlet i skoči sa kreveta. – Zar stvari ne stoje dovoljno rđavo i bez tog tvog pričanja o umiranju?
– Oprosti, draga. Ali obećaj mi. Čini mi se da će to biti danas. Čak sam sigurna da će to danas biti. Molim te, obećaj mi.
– O, dobro, dobro, obećavam ti – reče Skarlet i pogleda je zbunjeno.
Je li moguće da je Melani takva glupača da ne vidi koliko ona voli Ašlija? Ili možda zna sve i oseća da će Skarlet baš zbog te ljubavi voditi računa o Ašlijevoj bebi? Skarlet oseti potrebu da joj dovikne ta pitanja, ali joj ona zamreše na usnama kada Melani dohvati njenu ruku i pritište je za trenutak o svoj obraz. Mir joj se vrati u očima.
– Zašto misliš da će to biti baš danas, Meli?
– Imam bolove već od zore – ali ne mnogo jake.
– Imaš bolove? Pa zašto me nisi pozvala? Poslaću Prisi po doktora Mida.
– Ne, nemoj još, Skarlet. Ti znaš koliko je on zaposlen, koliko su svi zaposleni. Javi mu samo da će nam biti potreban danas. Pošalji po gospođu Mid i reci joj da dođe i da sedi pored mene. Ona će dobro znati kada zaista treba poslati po doktora.
– Oh, prestani, molim te, da budeš toliko nesebična. Ti znaš da je sada doktor potreban tebi isto koliko i ma kome u bolnici. Ja ću odmah poslati po njega.
– Nemoj, molim te, nemoj. Ponekad se čeka čitav dan na porođaj, a ja ne mogu da tražim od doktora da satima sedi ovde dok je svima onima sirotim mladićima toliko potreban. Pošalji samo po gospođu Mid. Ona će znati.
– Dobro, dobro – reče Skarlet.

XXI
Skarlet najpre posla Melani doručak, a zatim naredi Prisi da požuri do gospođe Mid i najzad sede sa Veidom da i sama doručkuje. Ali nije imala nikakav apetit. Nije bila u stanju da jede mučena s jedne strane mišlju da se približuje vreme porođaja, a s druge strane neprestanim osluškivanjem topova. Njeno srce se ponašalo vrlo čudnovato: pravilno bi kucalo nekoliko minuta, a onda bi zalupalo tako glasno i brzo da bi joj se čisto smučilo. Teški kačamak zastajao joj je u grlu kao lepak, nikad nije bila tako odvratna mešavina isprženog ječma i samlevenog slatkog krompira, koja je trebalo da bude zamena za kafu. Bez šećera ili pavlake bila je gorka kao žuč, jer je sorgum{13} vrlo slabo popravljao ukus. Posle prvog gutljaja ona odgumu šoljicu. Ako ni zbog čega drugog ona je mrzela Jenkije što su je lišavali prave kafe sa šećerom i debelim slojem pavlake odozgo.
Veid je bio mirniji nego obično i nije gnjavio svojom svakodnevnom tužbom na kačamak koji je toliko mrzeo. Ćutke je gutao kašičice kačamaka koje mu je ona trpala u usta i spirao ih niz grlo bučno gutajući vodu. Njegove tople smeđe oči pratile su je svakog trenutka, krupne, okrugle kao dolari, sa nekom detinjom zbunjenošću u sebi kao da je na njega prelazilo njeno slabo prikriveno strahovanje. Kada je završio doručak posla ga u zadnje dvorište da se igra prateći ga pogledom kako se tetura preko nabujale trave prema svom igralištu i osećajući neko olakšanje.
Ona ustade i zaustavi se neodlučno kod najniže stepenice. Trebalo bi da ode gore i sedne pored Melani da bi joj odvraćala misli od predstojećeg mučenja, ali se nije osećala nimalo raspoložena za to. Od svih dana u godini Melani je izabrala baš ovaj da rađa! I od svih dana baš ovaj da priča o umiranju!
Sede na najnižu stepenicu i pokuša da se sabere. Ponovo se zamisli kako li je prošla jučerašnja bitka, kako li se razvija današnja borba. Kako je to čudno da čovek baš ništa ne može da zna o velikoj bici koja se odigrava na svega nekoliko milja od njega! Kako je danas čudna tišina ovog napuštenog dela grada u poređenju sa onim danom borbe kod Breskvine Doline! Kuća tetke Pitipat je jedna od krajnjih na severnoj strani Atlante, i pošto se bitka vodi negde daleko na jugu nema nikakvih pojačanja da žure ubrzanim maršem, nikakvih ambulantnih kola i teturavih redova ranjenika koji se vraćaju. Pitala se da li se sada takvi prizori viđaju u južnom delu grada i zahvaljivala je bogu što nije tamo. Da samo nisu svi osim Midovih i Merivedarovih pobegli iz ovog sevemog dela Breskvine ulice! Osećala se sama. Da se bar čika Petar nađe ovde pa da ona može da otrči do vojne komande i dozna vesti. Samo je Melani sprečavala da to ne učini odmah, jer je nije mogla ostaviti dok ne dođe gospođa Mid. Zašto već ne dolazi? I gde je Prisi?
Ona ustade, iziđe na prednji trem i pogleda nestrpljivo da li već dolaze, ali se kuća Midovih nije mogla videti zbog zavijutka ulice i ona ne ugleda nikoga. Posle izvesnog vremena Prisi stiže na domak njenih očiju, ali sama, idući bezbrižno kao da ima vremena čitav dan, ljuljajući suknjom ovamo-onamo i gledajući preko ramena da vidi kakav utisak ostavlja.
– Spora si kao puž – obrecnu se Skarlet kada Prisi otvori kapiju. – šta je rekla gospođa Mid? Kada će da dođe ovamo?
– Ona nema tamo – reče Prisi.
– Gde je? Kada će se vratiti?
– Ovako gospoja – odgovori Prisi razvlačeći namerno reči da bi svom izveštaju dala što više dostojanstva – njihov kuvahica kazala gospoja Mid čuo ovo jutro mladi gospodin Fil bila ranjena i gospoja Mid ona uzeo kola i stari Talbot i Betsi i oni biti otišla da donesi njega kući. Kuvahica kazalo on hđavo hanjeno i gospoja Mid ne može misli da biti dođiti 'vamo nama.
Skarlet je pogleda i dobi želju da je zadavi. Crnci su uvek gordi kada nose loše vesti.
– Dobro, šta sad stojiš tu kao glupača! Otiđi do gospođe Merivedar i zamoli je da dođe ovamo ili da pošalje njihovu Mami. Hajde, požuri.
– Oni ne bili tamo, gospoja Skarlet. Ja otišao tamo da provela vreme pa našao njihov Mami kad se ja vraćao u naša kuća. Oni svi otišlo. Kuća ono zaključano. Možda oni bilo u bolnica.
– Dakle zato tebe nema tako dugo! Kad te nekud pošaljem moraš da ideš samo tamo kuda ti ja kažem, a ne da zastaješ »da provela vreme« sa kojekim. Idi...
Ona zastade i poče da pretura po mozgu. Ko je od prijatelja ostao u gradu i ko bi joj mogao biti od pomoći? Možda gospođa Elsing. Gospođa Elsing, istina, nju nije tih dana mnogo volela ali je uvek volela Melani.
– Otiđi do gospođe Elsing, objasni joj sve vrlo pažljivo i zamoli je da dođe ovamo. I, Prisi, slušaj me. Beba gospođe Melani tek što nije došla i ti mi možeš zatrebati svakog trenutka. Požuri dakle da budeš brzo ovde.
– Da, gospoja – reče Prisi, okrete se i pođe niz stazu mileći sporo kao puž.
– Požuri, ti dangubo!
– Da, gospoja!
Prisi jedva nešto ubrza korak i Skarlet uđe u kuću. Opet poče da okleva pre no što pođe gore kod Melani. Njoj treba objasniti zašto gospođa Mid ne može da dođe a vest da je Fil Mid teško ranjen mogla bi je suviše uznemiriti. Znači, treba joj reči neku laž.
Ona uđe u Melaninu sobu i vide da ova svoj doručak nije ni dotakla. Ležala je porebarke, bleda lica.
– Gospođa Mid je već u bolnici – reče Skarlet. – Ali, doći će gospođa Elsing. Osećaš li se rđavo?
– Ne mnogo – lagala je Melani. – Skarlet, koliko ti je trebalo da rodiš Veida?
– Vrlo malo – odgovori Skarlet srećna što je prebrodila tu tegobu. – Bila sam u dvorištu kada me je snašlo tako da sam jedva ušla u kuću. Mami je govorila da je to skandalozno: rađati tako kao neka crnkinja.
– Nadam se da će i kod mene biti kao kod kakve crnkinje – reče Melani uspevši da se nasmeje. Ali taj osmeh iznenada iščeznu kad joj bol zgrči lice.
Skarlet baci pogled na njene uske kukove bez mnogo vere u dobar ishod, ali reče da je umiri: »Oh, nije to baš tako strašno«.
– O, znam ja to. Bojim se da sam pomalo kukavica. Hoće li gospođa Elsing skoro doći?
– Da, odmah – reče Skarlet. – Idem dole da donesem malo sveže vode pa da te istrljam sunđerom. Danas je jako toplo.
Ona se zadrža što je mogla duže oko donošenja vode, odlazeći svaka dva minuta do prednjih vrata da vidi dolazi li Prisi. Ali od Prisi nije bilo ni traga, tako da se ona pope do Melani, istrlja sunđerom njeno oznojeno telo i iščešlja joj dugu tamnu kosu.
Pošto je prošao jedan sat ona začu lene crnačke korake kako se vuku niz ulicu i kad pogleda kroz prozor vide Prisi koja se vraćala polako, njišući se u hodu kao i pre i klimajući glavom sa toliko uobražene izveštačenosti kao da ima oko sebe mnogobrojnu i njom zainteresovanu publiku.
– Jednog dana išibaću kajišem tu malu nevaljalicu – pomisli Skarlet besno, žureći niz stepenice da je sretne.
– Gospođa Elsing gohe u bolnica. Njihova kuvahica kaže veliki gomila vojnici biti došla na rano voz. Kuvahica radila supa da nosi tamo gohe. Ona kazala...
– Nije važno šta je kazala – prekide je Skarlet, dok joj se srce stezalo. – Obuci čistu kecelju, jer hoću da odeš u bolnicu. Daću ti pisamce za doktora Mida, a ako on nije tamo, onda ćeš to dati doktoru Džonsu ili ma kom drugom lekaru. A ako se ni ovog puta ne vratiš brzo živu ću te odrati.
– Da, gospoja!
– I zapitaj ma koga za novosti sa bojišta. Ako tamo u bolnici ne budu znali idi do stanice i pitaj pionire koji dovoze ranjenike. Pitaj da li se borba vodi u Džonsborou ili blizu njega.
– Bože stvoritelj, gos' Skarlet! – i na Prisinom crnom licu pokaza se iznenada strah. – Jenki ne biti u Tara, ne biti?
– Ne znam. Kažem ti da pitaš za novosti.
– Bože stvoritelj, gos' Skarlet! Što učiniti oni biti sa moja majka?
Iznenada Prisi poče da se dere iz sveg glasa, i to deranje pojača Skarletinu nelagodnost.
– Prestani sa dernjavom! Čuće te gospođa Melani. Sada idi i promeni kecelju, brzo.
Zastrašena, Prisi požuri zadnjem delu kuće, dok je Skarlet žurno pisala belešku na praznom prostoru Džeraldovog poslednjeg pisma njoj – na jedinom komadiću papira u kući. Dok je pisamce savijala tako da njena beleška ostane odozgo ugleda Džeraldove reči: »Tvoja majka... tifusnu groznicu ... nipošto ... doći kući...« i skoro zajeca. Da nije Melani, ona bi istog trenutka pošla kući pa makar morala svaki korak preći peške.
Prisi otrča trkom sa pismom koje je stezala u ruci i Skarlet se pope uz stepenice trudeći se da smisli neku ubedljivu laž kojom će objasniti zašto nema gospođe Elsing. Ali Melani nije postavljala nikakva pitanja. Ležala je na leđima, mirna i nežna lica, i njen izgled malo umiri Skarlet.
Ona sede pored nje i pokuša da priča o beznačajnim stvarima, ali su je neprestano uznemiravale misli na Taru i na eventualnu pobedu Jenkija. Zamišljala je Elen kako umire i kako Jenki ulaze u Atlantu paleći sve pred sobom, ubijajući. Kroz sve to čula se neprestano daleka potmula grmljavina koja se kotrljala talasima straha u njenim ušima. Najzad, nije više mogla da govori i samo se zagleda kroz prozor u toplu tihu ulicu i u prašnjavo lišće koje nepokretno visi na drveću. Melani je takođe ćutala, ali bi se s vremena na vreme njeno lice grčilo od bola.
Posle svakog nastupa bolova ona bi govorila: »Nije baš tako strašno bilo«, ali je Skarlet znala da ona laže. Više bi volela da je čuje kako vrišti, nego da gleda kako ćutke podnosi bolove. Znala je da bi trebalo da oseća sažaljenje za Melani, ali se nekako nije mogla da prisili ni na iskru simpatije. Njene misli bile su suviše zauzete vlastitim brigama. U jednom trenutku pogledala je to lice zgrčeno od bolova i zapita se zašto je od tolikih ljudi baš ona morala da bude kraj Melani u ovom odsudnom trenutku – baš ona koja nema ništa zajedničko sa njom, koja je mrzi, koja bi je rado videla mrtvu. A možda će joj se želja ispuniti i pre no što prođe ovaj dan. Na tu misao spopade je hladan praznoverni strah. Nije dobro želeti nekom smrt, skoro isto toliko je opasno kao i nekoga proklinjati. Kletve se vraćaju onome ko ih šalje, govorila je Mami. Ona žurno poče da moli za Melanin život, a zatim da grozničavo priča neke nevažne stvari. Najzad Melani stavi svoju toplu ruku na njenu.
– Ne moraš ti mene zabavljati, draga. Znam ja koliko ti imaš briga. Toliko mi je žao što ti zadajem muke.
Skarlet zaćuta, ali nije mogla da sedi mirno, šta da radi ako ni doktor ni Prisi ne dođu na vreme? Ona ode do prozora i pogleda niz ulicu, a zatim se vrati i opet sede na krevet. Zatim ustade i pogleda kroz prozor na drugoj strani sobe.
Prođe jedan sat, a zatim i drugi. Dođe podne. Sunce se ispelo visoko i ražarilo, tako da ni dašak vazduha nije pokretao prašnjavo lišće. Melanine muke se pojačaše. Njena duga kosa bila je natopljena znojem, a košulja se prilepila za telo. Skarlet joj ćutke opra lice sunđerom, dok je strah počeo da je muči.
Nebeski bože, ako taj porođaj počne pre no što stigne doktor! Šta bi ona mogla da radi? Ona savršeno ništa ne zna o poslu babice. Izgleda da je nastupio baš onaj slučaj koga se već nedeljama plašila. Računala je na Prisi da će spasti situaciju ako se doktor ne bi našao. Prisi zna sve o porođaju. Ona je to sama toliko puta rekla. Ali gde je Prisi? Zašto ne dolazi? Zašto ne dolazi doktor? Ona ode do prozora i pogleda ponovo. Osluškivaše pažljivo i iznenada se zapita da li se to njoj samo čini ili su topovi u daljini zaista umukli. Ako su otišli dalje to bi značilo da se bitka približava Džonsborou, a to bi značilo ...
Najzad opazi Prisi kako dolazi ulicom trčećim korakom i nagnu se kroz prozor. Prisi je opazi i njena se usta otvoriše kao da će kriknuti. Skarlet ugleda paniku ispisanu na njenom sitnom crnom licu i iz straha da bi mogla uznemiriti Melani dovikivanjem zlih vesti žurno stavi prst na usta i povuče se sa prozora.
– Idem da donesem malo sveže vode – reče pogledavši u Melanine oči sa crnim podočnjacima i pokuša da se nasmeje. Zatim žurno napusti sobu zatvorivši tiho vrata za sobom.
Prisi je sedela na najnižoj stepenici u holu i dahtala.
– U Džonsboho bilo veliko bitka, gos' Skarlet! Oni kazala naši gospodar biti pobeđen. Ou, bože, gos' Skarlet! Šta biti radi moja majka i Pok? Ou, bože, gos' Skarlet! Šta biti radi nam kad Jenki biti doći ovde? Ou, bože...
Skarlet pljesnu dlanom po njenim ustima koja su jecala.
– Za ime božje – ćuti!
Da, šta će biti sa njima ako Jenki dođu – šta će biti sa Tarom? Ona potisnu misao natrag u podsvesti i dohvati se druge hitnije misli. Ako pusti mislima na volju moraće i ona da vrišti i urla kao Prisi.
– Gde je doktor Mid? Kada će doći?
– Ja ne biti videla njeg, gos' Skarlet.
– Šta?
– Ne gos', on nije u bolnica. Gos' Merivedar i gos' Elsing isto ne biti u bolnica. Jedan čovek on meni reči doktoh dole gde kola sa hanjenik što biti odma došlo iz Džonsboho, ali gos' Skarlet ja biti bojala dole na stanica – tamo ljudi biti umri dole na zemlja tamo. Ja bojati od mrtvo čovek.
– A šta je sa drugim doktorima?

– Gos' Skarlet za bog, ja ne moći naći ni jedan ko pročita vaša pismo. Svi išlo po bolnica kao ludo. Jedan doktoh on mene reči: »Ići ti do vhaga! Ne smetati mene tu za jedno beba kad mi ima mnogo ljudi umihati. Naći ti neki žena da vama pomoći«. A onda ja ići okoli da naći šta novo, kako vi meni reči, i oni svi kazati borba veliko kod Džonsboho, i ja...
– Kažeš da je doktor Mid na stanici?
– Da, gos', on ...
– Sad me dobro slušaj. Idem ja da dovedem doktora Mida, a hoću da ti ostaneš pored gospođe Melani i da radiš sve što ona kaže. Ako joj samo pisneš o borbi poslaću te smesta na Jug. I nemoj joj govoriti da drugi doktori nisu nteli da dođu. Čuješ li?
– Da, gos'.
– Obrisi oči i odnesi gore bokal sveže vode. Otari je sunđerom. Kaži joj da sam otišla po doktora Mida.
– Biti njeno vheme blizu, gos' Skarlet?
– Ja ne znam. Plašim se da jeste, ali ne znam. To bi trebalo ti da znaš. Požuri gore.
Skarlet dohvati svoj široki slamni šešir sa stočića i natače ga na glavu. Pogleda se u ogledalo i nesvesno popravi raščupane pramenove kose, ali pritom i ne vide svoj lik u ogledalu. Hladni sitni talasići straha koji kao da su dolazili negde od vrha stomaka zračili su tako da su joj prsti bili hladni kad je dodirnula obraze, dok joj se ostalo telo znojilo. Ona požuri iz kuće u sunčevu jaru. Sunce je zaslepljivalo, bleštalo toplinom, i dok je žurila niz Breskvinu ulicu počeše da joj kucaju slepoočnice od vrućine. Daleko niz ulicu čula je kako se diže i utišava šum mnogih glasova. U vreme kad je stigla do kuće Leidenovih bila je već vrlo zadihana jer ju je steznik suviše stegao, ali korak nije usporila. Buka je postala mnogo glasnija. Od kuće Leidenovih pa nadalje, sve do Fajv Pointsa, ulica je vrila od pokreta, pokreta kao u mravinjaku koji tek što je razoren ... Crnci su trčali ulicom sa strahom na licima, a na tremovima su napuštena bela deca plakala. Ulica je bila zakrčena vojnim i ambulantnim kolima i karucama natovarenim do vrha putnim torbama i komadima nameštaja. Ljudi na konjima jurili su bez reda iz pobočnih ulica niz Breskvinu ulicu prema Hudovoj vojnoj komandi. Pred kućom Bonelovih stajao je stari Amos i držao glavu konja upregnutog u kola, on pozdravi Skarlet svojim kolutavim očima.
– Vi još ne biti otišla, gos' Skarlet? Mi sam gotovo da ići. Staho gospoja ima pakovala svoje stvahi.
– Idete? Kuda?
– Bog znati, gospoja. Negde. Jenki ima doći!
Skarlet odjuri dalje, ne rekavši čak ni zbogom. Jenki dolaze! Kod Veslejanske crkve zastade da predahne i da pričeka da joj se smiri srce koje je lupalo kao čekić. Da se nije zaustavila sigurno bi pala u nesvest. Dok je tako stajala naslonjena na stub ulične svetiljke, ugleda jednog oficira na konju kako juri niz ulicu od Fajv Pointsa i gotovo nehotice istrča na sredinu ulice i poče da mu maše.
– O, stanite! Molim vas, stanite!
On priteže uzde tako iznenada da se konj čak malo povede, posrnu i poče kopati prednjim nogama po vazduhu. Na njegovom licu bio je oštro urezan umor i užurbanost, ali on ipak zamahnu u znak pozdrava svojim odrpanim sivim šeširom.
– Izvolite, gospođo.
– Recite mi je li istina? Zar Jenki zaista dolaze?
– Bojim se da je tako.
– Znate li to pouzdano?
– Da, gospođo. Znam dobro. Došao je telegram u vojnu komandu pre pola sata sa bojnog polja kod Džonsboroa.
–  Kod Džonsboroa? Jeste li sigurni?
– Siguran sam. Nema nikakve koristi zavaravati vas, gospođo. Vest je od generala Hardija, i on kaže: »Izgubio sam bitku i nalazim se u punom povlačenju«.
– O, bože moj!
Pocrnelo lice umornog čoveka gledalo je na nju bez uzbuđenja. On ponovo prikupi uzde i stavi na glavu šešir.
– Oh, gospodine, molim vas, još samo za trenutak, šta treba da radimo?
– Gospođo, ne znam šta da vam kažem. Vojska će uskoro napustiti Atlantu.
– Zar će otići i prepustiti nas Jenkima?
– Nažalost, tako je.
Podboden konj odjuri kao na krilima, i Skarlet ostade nasred ulice sa crvenom prašinom sve do članaka.
Jenki dolaze. Vojska napušta Atlantu. Jenki dolaze, šta da radi? Kuda da pobegne? Ne, nikuda ne može. Melani tamo leži u krevetu i očekuje bebu. O, zašto te žene moraju da rađaju? Da nije Melani, ona bi jednostavno uzela Veida i Prisi i sakrila se u šume gde ih Jenki ne bi nikad mogli naći. Ali Melani ne može da povede u šumu. Ne, sada ne. O, da je ta beba naišla malo ranije, bar juče, možda bi mogli da nađu kakva ambulantna kola da je odnesu odavde i negde sakriju. Ali ovako – mora naći doktora Mida i odvesti ga kući. Možda on može da požuri porođaj.
Ona prikupi suknje i otrča niz ulicu, dok je u ritmu svojih koraka čula: »Jenki dolaze! Jenki dolaze!« Fajv Points beše preplavljen narodom koji se komešao i vrteo tamo-ovamo sa očima koje nisu ništa videle, i sa mnogim kolima običnim i ambulantnim, volovskim i luksuznim, natovarenim ranjenicima. Iz mnoštva se dizala buka slična lomljenju talasa o obalu.
Tada ugleda čudan prizor. Pravcem od železničke pruge dolazila je gomila žena koje su na ramenima nosile šunke. Pored njih su žurila deca i posrtala pod vedrima sirupa. Veći dečaci su vukli džakove žita ili krompira. Jedan starac borio se sa malim buretom brašna na kolicima. Ljudi, žene i deca, crni i beli, žurili su, žurili napregnutih lica vukući hranu u paketima, vrećama, kutijama – hrane koliko Skarlet nije videla za godinu dana. Mnoštvo iznenada načini prolaz opasno nakrivljenim kolima, i kroz taj prolaz prođe nežna i elegantna gospođa Elsing, stojeći na boku svojih kočija sa uzdama u jednoj ruci a bičem u drugoj. Bila je gologlava i bleda, a njena duga seda kosa padala je niz leđa dok je šibala konje kao furija. Na zadnjem sedištu kočija odskakala je njena crna mami, Melisi, i pritiskivala uz sebe masnu stranu komada slanine jednom rukom, dok je drugom rukom i obema nogama pokušavala da održi kutije i torbe nagomilane oko nje. Jedna torba suvog graška se raspala i grašak se prosuo po ulici. Skarlet pokuša da je dozove, ali buka gomile zaguši njen glas i kočije luđački odjuriše dalje.
Za trenutak nije mogla da razume šta taj prizor treba da znači, a onda se seti da se dole uz železničku prugu nalaze vojni magacini i shvati da ih je vojska otvorila narodu da bi se od Jenkija spasio ono što se moglo razneti.
Ona se žurno progura kroz mnoštvo, kroz nabijenu, histeričnu gomilu, do otvorenog mesta kod Fajv Pointsa i požuri što je brže mogla pored kratkog bloka kuća prema vojnoj stanici. Kroz splet ambulantnih kola i kroz oblake prašine ona ugleda doktore i nosače nosiljki kako se saginju, podižu, žure. Hvala bogu, najzad će naći doktora Mida. Kad zaobiđe ugao hotela »Atlanta« i ugleda vojnu stanicu ona zastade zaprepašćena.
Stotine ranjenika ležalo je na nemilosrdnom suncu, rame uz rame, glavom uz tuđe noge, preko šina, preko perona, postavljeni u beskrajne redove pod peronskirn krovom. Neki leže ukočeni i tihi, dok se neki uvijaju pod vrelim suncem i ječe. Rojevi muva lete svuda oko ljudi, mile im po licu i zuje, svuda je krv, prljavi zavoji, stenjanje, krici bola uz psovke kada bi nosači podigli koga čoveka. Na talasima vrućine koja je izazivala plikove na koži dizao se zadah znoja, krvi, neopranih tela, izmeta, smrad toliko jak da se njoj gotovo smučilo. Ljudi iz ambulantnih kola žurili su tamo-amo između telesa prostrtih po zemlji, pri čemu bi često nagazili ponekog ranjenika, jer su redovi bili tako gusto zbijeni. A oni koje su obišli gledali su tupo očekujući da i na njih dođe red.
U prvi mah Skarlet zastade i pritisnu usta rukama, osećajući da će povraćati. Nije bila u stanju da ide dalje. Viđala je ranjenike u bolnici, ranjenike na livadi tetka Piti posle bitke u Dolini, ali nikad nije videla ovako nešto. Nikad nije srela ovakav smrad, ovoliko krvi, ovoliko tela koja se prže pod žestokim suncem. Bio je to pravi pakao od muka i smrada, buke i žurbe,.. žurbe... žurbe! Jenki dolaze! Jenki dolaze!
Ona povi ramena i pođe u gomilu, upravljajući oči na uspravne figure ne bi li ugledala doktora Mida. Ali brzo je došla do zaključka da je nemoguće tako ići, jer čim ne bi pazila nagazila bi na kog sirotog vojnika. Podiže suknje i pokuša da gazi između njih prema grupi ljudi od koje su polazili nosači nosiljki.
Dok je išla za njenu suknju su se grozničavo hvatale ruke i promukli glasovi vikali: »Gospođo – vode! Molim, gospođo, vode! Tako vam Hrista – vode!«
Znoj joj je niz lice tekao potocima dok je izvlačila suknje iz grčevitih ruku. Da je stala na koga od tih ljudi sigurno bi vrisnula i pala u nesvest. Gazila je preko mrtvih ljudi, preko ljudi koji su ležali praznih očiju, ruku zgrčenih na trbuhu gde je zgrušana krv lepila pocepane uniforme na rane, preko ljudi čije su brade bile okorele od krvi i iz čijih su slomljenih vilica dolazili glasovi koji su izgleda trebalo da znače:
– Vode! Vode!
Činilo joj se da će početi histerično da vrišti ako ne bude skoro našla doktora Mida. Ona pogleda prema grupi ljudi pod peronskim krovom i uzviknu koliko je glasnije mogla: »Doktore Mid! Je li doktor Mid tamo?«
Iz grupe se izdvoji jedan čovek i pogleda prema njoj. To je bio doktor. Bio je bez kaputa i njegovi rukavi su bili zasukani do ramena. Košulja i pantalone bili su mu crveni kao u mesara, pa je čak i kraj njegove metalnosive forade bio škoren od krvi. Njegovo lice bilo je pijano od umora, od nemoćnog besa, od mučnog sažaljenja. Bilo je sivo i prašnjavo, a znoj je tekao potocima preko njegovih obraza. Ali mu je glas bio miran i odlučan dok joj je dovikivao.
– Hvala bogu, vi ste ovde. Meni je potreban svaki par ruku.
Za trenutak ona se zagleda u njega zbunjena i u užasu ispusti suknje. One padoše preko lica jednog ranjenika, koji nemoćno pokuša da skloni njihove nabore koji su ga gušili. Šta to doktor misli? U lice je udari prašina od ambulantnih kola koja je gušila, a truo smrad punio joj je nozdrve kao prljava tečnost.
– Požuri, dete! Hodi ovamo!
Ona podiže suknje i pođe prema njemu što je brže mogla preko redova telesa. Stavi ruku na njegovu šaku i oseti da drhti od slabosti, ali mu na licu nije bilo slabosti.
– O, doktore! – uzviknu ona. Vi morate sa mnom. Melani treba da dobije bebu.
On je pogleda kao da nije shvatio njene reči. Čovek koji je ležao na zemlji kod njenih nogu, glave naslonjene na svoju čuturu, nasmeja se drugarski na njene reči.
– Urediće oni već to – reče on veselo.
Ona ga čak i ne pogleda već zatrese doktorovu ruku.
– Melani... porađa se. Doktore, vi morate da dođete. Ona... bolo ... – vreme nije bilo za obzire uljudnosti, ali su reči o porođaju teško prelazile preko usana u prisustvu tolikih stranih ljudi.
– Bolovi postaju sve jači. Molim vas, doktore!
– Porođaj? Svemogući bože! – jeknu doktor, i njegovo lice se najednom zgrči od mržnje i besa, besa koji nije bio upravljen na nju niti na ma koga, već na čitav svet gde se takve stvari dešavaju. – Jeste li poludeii? Kako mogu sada da ostavim ove ljude? Oni umiru na stotine. Ne mogu ja njih da ostavim za ljubav te proklete bebe. Nađite neku ženu da vam pomogne. Nađite moju ženu.
Ona već zausti da kaže zašto gospođa Mid ne može da dođe, ali se naglo zaustavi. Doktor ne zna da mu je rođeni sin ranjen! Pitala se da li bi i dalje bio ovde kad bi to znao, i nešto joj reče da bi on ovde ostao da pruža pomoć mnogima umesto jednom pa ma umirao i sam Fil.
– Ne, vi morate doći, doktore. Vi dobro znate da ste sami rekli kako će njen porođaj biti vrlo težak.
– Zar to, zaista ona, Skarlet, stoji ovde, u ovom paklu vrućine i jauka, i izgovara tako nepristojne reči što glasnije može? – Ona će umreti ako vi ne dođete!
On se grubo otrese njene ruke i odgovori kao da je jedva čuje, kao da jedva zna šta mu govori:
– Umreti? Da, svi će oni umreti – svi ti ljudi. Nema zavoja, nema lekova, kinina, Moroforma. O, bože, da nam je malo morfijuma! Samo malo morfijuma za one najgore. Samo malo hloroforma. Neka su prokleti Jenki! Neka su prokleti!
– Neka idu u pakao, doktore! – reče čovek koji je ležao na zemlji i zubi mu se pokazaše u bradi.
Skarlet poče da drhti i na oči joj navreše suze straha. Doktor, dakle, neće da pođe s njom. Melani će umreti i ona čak požele da tako bude.
– Za ime boga, doktore, molim vas!
Doktor Mid se ujede za usnu a vilica i celo lice dobiše izraz čvrstine i hladnoće.
– Drago dete, pokušaću. Ne obećavam. Ali pokušćju. Kad završimo sa ovim ljudima. Jenki dolaze i trupe se povlače iz grada. Ja ne znam šta se namerava sa ranjenicima. Vozova nema. Pruga za Makon je presečena... Ali pokušaću. Sada požuri. Ne uznemiravaj me. Nije teško izvesti porođaj. Samo odreži vrpcu ...
On se okrete kada mu jedan bolničar dotače ruku i poče da pokazuje u raznim pravcima na ove ili one ranjenike. Čovek koji je ležao kod Skarletinih nogu pogleda u nju sa sažaljenjem. Ona se okrete i pođe, jer je doktor bio sasvim zaboravio na nju.
Prođe brzo preko ranjenika ka Breskvinoj ulici. Doktor dakle neće doći. To je mogla unapred znati. Hvala bogu, Prisi zna sve o poslu babice. Glava je bolela od vrućine i osećala je kako joj se bluza natopljena znojem lepi uz telo. Mozak kao da joj je obamro, a noge isto tako obamrle kao u teškom snu kad pokušava da trči ali ne može ni da ih pomakne. Mislila je koliko još ima da prođe do kuće i put joj se učini beskrajan.
Zatim poče ponovo da se javlja u njenom mozgu kao refren misao: »Jenki dolaze!« Srce poče da joj udara i nova snaga joj prostruja kroz udove. Požuri u gomilu kod Fajv Pointsa, koja je sad postala tako gusta da na trotoarima nije bilo mesta te je bila prinuđena da pođe sredinom ulice. Prolazili su dugi redovi vojnika pokrivenih prašinom, potpuno premorenih. Bilo ih je izgleda na hiljade, bradatih, prljavih, sa puškama koje su se klatile o ramenima dok su išli korakom pobeđenih. Pored nje su tutnjali topovi, dok su kočijaši šibali leđa mazgi kajiševima od sirove kože. intendantska kola pokrivena poderanim platnom klatila su se preko kolotečina. Konjica je prolazila u beskrajnim redovima i podizala zagušljivu prašinu. Nikad dosada Skarlet nije videla toliko vojnika na okupu. Povlačenje! Povlačenje! Vojska odlazi iz grada.
Kolone koje su žurile potisnuše je natrag na prenatrpani trotoar i ona oseti zadah jevtine rakije. U gomili kod Dekatur ulice bilo je i nekih žena, blistavo obučenih, čija su raskošna i namazana lica odavala neskladnu notu prazničnog dana. Većina njih bila je pijana, a isto tako i vojnici na čije su se ruke oslanjale. Ona za trenutak ugleda glavu sa crvenim uvojcima i prepozna ono stvorenje Bel Votling, ču njen oštar, pijani smeh i vide je kako se oslanja o jednorukog vojnika koji se klatio i posrtao.
Kada se progurala kroz gomilu do iza Fajv Pointsa mnoštvo se proredi i ona skupivši suknje poče opet da trči. Kad je stigla do Veslejanske crkve ostala je sasvim bez daha i bila sva ošamućena, sa mukom u stomaku. Steznik ju je pritiskivao i oduzimao dah. Ona se spusti na crkvene stepenice i zagnjuri glavu u ruke čekajući da počne lakše disati. Kad bi samo mogla da jednom duboko uvuče vazduh u pluća. Kad bi joj srce prestalo da lupa tako neuredno. Kad bi se samo mogla bar na nekog obratiti u ovoj ludnici.
Pa ona još u svom životu nije imala da se stara sama o sebi. Uvek se našao neko da se brine umesto nje, da pazi na nju, da je štiti i da je kvari na taj način. Nemoguće je da se sada baš ona našla u takvom škripcu da nema ni suseda ni prijatelja koji bi joj mogli pomoći. Uvek je bilo prijatelja, suseda, spretnih ruku dobroćudnih crnaca. A baš sada, u času najveće nužde, nema nikoga. Nemoguće je da je tako potpuno napuštena, uplašena i daleko od kuće.
Dom! O, samo kad bi bila kod kuće, pa bilo Jenkija ili ne. Kući, čak ako je Elen i bolesna! Čeznula je da vidi Elenino slatko lice, da oseti snažne ruke Mami oko sebe.
Nesvesno se podiže na noge i pođe dalje. Kad stiže do kuće ugleda Veida kako se ljulja na prednjim vratnicama. Kad je spazi njegovo se lice iskrivi u grimasu plača i on joj pokaza svoj povređeni prst.
– Bo – jecao je on. – Bo!
– Ćuti, ćuti ili ćeš dobiti batine. Idi u zadnje dvorište, igraj se na pesku i da se nisi makao odande!
– Veid gladan – jecao je on stavljajući povređeni prst u usta.
– Vrlo važno! Idi odmah tamo u dvorište i da se nisi...
Slučajno pogleda naviše i opazi kako se Prisi naginje napolje kroz prozor na gornjem spratu s izrazom užasnog straha na licu, ali taj strah odmah iščeze kad opazi gospođu. Skarlet joj dade znak da siđe pa uđe u kuću. Kako je divna hladovina u holu! Ona odreši pantljike svog šešira, baci ga na sto i prevuče rukama preko čela. Čula je otvaranje nekih gornjih vrata i tiho, bolno jecanje kao da je neko u najvećim samrtničkim mukama. Prisi siđe niz stepenice preskačući po tri stepenika odjednom.
–  Oče doktah dodži?
– Neće, ne može da dođe!
– Bože, gospa Skahlet! Gospa Meli mnogo teško.
– Doktor ne može da dođe. Niko ne može da dođe. Ti moraš da budeš babica, a ja ću ti pomagati.
Prisina se usta široko otvoriše a jezik joj stade palacati bez reči. Gledala je koso u Skarlet i stala da trlja nogama po zemlji uvijajući se čitavim mršavim telom.
– Nemoj da mi se tu praviš glupa! – viknu Skarlet koju taj njen glupi izraz dovede do besa. – Šta ti je sad? I Prisi se stade koso povlačiti prema stepenicama.
– Za ime boga, gospa Skahlet... – U njenim crnim očima kojima je kolutala čitao se strah i sram.
– No? Šta je bilo?
– Za imaš boga, gospa Skahlet, mora ima doktoh. O... o... gospa Skahlet, ja ne zna ništa kako babica hadi. Moja majka nikad ne pusti mene blizu žena kad dete rodi se!
U Skarletinim grudima se za časak preseče dah, pa je onda obuze silna ljutina. Prisi se saže da šmugne pored nje i da pobegne, ali je Skarlet zgrabi.
– Ti crna lažljivice – šta to sad znači? Uvek si mi govorila da znaš sve što se radi kad ima beba da se rodi. Sta je sad istina? Govori! – I stade je drmusati, tako da joj se kudrava crna glava njihala kao da je pijana.
– Ja bila lagao, gospa Skahlet! Ja ne zna zašto ja tako lagao. Ja ima video samo jedan beba kad on rodio, a majka hteo tučeš mene što ja video!
Skarlet je gledala u nju pogledom kao da će da je smrvi o zemlju, a Prisi se izmicala i trudila da se oslobodi. Za izvesno kratko vreme njena glava nije prosto htela da shvati istinu, ali kad joj najzad beše sasvim jasno da Prisi ne zna o babičkom poslu ništa više od nje obuze je silna ljutina kao nagli plamen. U svom životu ona dotle nije nikad udarila nijednog crnca, ali sad pljesnu po crnom obrazu iz sve snage svoje zamorene ruke. Prisi vrisnu iz sveg glasa, više od straha nego od bola, i stade poigravati gore-dole pokušavajući da se izmakne od Skarletinih šaka.
Kad ona vrisnu jecanje na gornjem spratu prestade, a za trenutak se ču kako Melanin slab i drhtav glas dovikuje:
– Jesi li to ti, Skarlet? Oh, molim te dođi ovamo! Molim te!
Skarlet ispusti Prisinu ruku, a devojka se plačući spusti na stepenice. Skarlet neko vreme stajaše mirno, gledajući naviše i osluškujući tiho ječanje koje beše opet otpočelo. I dok je tako stajala činilo joj se da se težak jaram spustio na njen vrat, kao neki vrlo težak teret u vezi sa tim jarmom, neki teret koji će osetiti čim bude kročila.
Trudila se da se seti svega onoga što su Mami i Elen radile oko nje kad se Veid rodio, ali je blagotvorna maglovitost usled porođajnih bolova činila da je sve videla kao u snu. Ipak se setila nekoliko stvari, te se okrete prema Prisi i stade joj govoriti glasom kome nije moglo biti pogovora.
– Naloži vatru u štednjaku i drži stalno ključalu vodu u loncu. Onda mi donesi sve peškire koje budeš mogla da nađeš i ono klupče konca. Nađi mi i makaze. Da nisi došla da mi kažeš kako ne znaš gde su. Donesi mi ih, i to brzo. Hajde sad, požuri!
Jednim naglim pokretom ruke ona postavi Prisi na noge pa je gurnu u pravcu kuhinje. Zatim uzdiže ramena i krenu uz stepenice. Biće teško kazati Melani da samo ona i Prisi moraju da je oslobode tereta.

XXII
Nikad više neće doživeti tako dugo popodne kao što je bilo to. Ni tako toplo. Ni tako puno lenih i bezobraznih muva. One su se prosto rojile oko Melani prkoseći lepezi kojom je Skarlet neprestano mahala. Već su je ruke bolele od neprestanog mahanja širokim palminim listom. Izgledalo je kao da su svi njeni napori uzaludni, jer dok ih je ona terala sa Melaninog vlažnog lica one su milele po njenim znojem okupanim nogama i terale je da se trza i da viče slabačkim glasom: »Po nogama, molim te!« Soba je bila u polutami, jer je Skarlet spustila zavese da odstrani vrućinu i svetlost. Kroz sitne rupice na zavesama i oko ivica probijale su se igličaste tračice svetlosti. Soba je bila kao peć za pečenje hleba, a na Skarleti se znojem natopljene haljine nisu nikako sušile, već su postajale sve vlažnije i sve se više lepile. Prisi je čučala u jednom kutu, znojila se tako isto i mirisala tako neprijatno da bi je Skarlet odmah izbacila iz sobe da se nije plašila da će devojka pobeći negde čim joj ode s očiju. Melani je ležala na krevetu, na čaršavu tamnom od znoja i umrljanom od vode koju Skarlet beše prosula. Prevrtala se neprestano, čas na ovu čas na onu stranu, čas na levo, čas na desno, i opet natrag. Ponekad bi pokušala da sedne, pa bi se odmah opet zavalila i stala da se ponovo previja. Isprva se trudila da se uzdrži da ne jauče, grizla usne dok ih ne bi raskrvavila, a Skarlet, čiji su živci bili isto tako razdraženi i bolni kao i njene raskrvavljene usne, reče promuklo:
– Slušaj, Meli! Za ime božje, nemoj da se trudiš da budeš hrabra. Jauči, ako ti se jauče. Nikoga nema da te čuje osim nas dve.
Dok se popodne otezalo u beskraj Melani je ječala, htela ne htela, a ponekad bi vrisnula. Kad bi se to dogodilo Skarlet bi spustila glavu na ruke, zapušila uši, stala da se vrpolji celim telom i da želi da i sama umre. Bolje je makar šta, nego biti nemoćan očevidac takvih bolova. Sve je drugo bolje nego biti ovako privezan i čekati novorođenče kome treba tako dugo vremena da se pojavi. Čekati, kad su po svoj prilici Jenki možda već na samom trgu Fajv Points.
Od sveg srca je sada žalila što nije obraćala malo više pažnje na razgovore koje su udate gospođe vodile šapatom između sebe. Da je samo to radila! Da je samo pokazivala više interesovanja za takve stvari sad bi znala da li to kod Melani već suviše dugo traje ili ne. Kao kroz san se sećala nekakve priče koju je tetka Piti pričala o nekoj svojoj prijateljici koja se mučila u porođajnim mukama puna dva dana pa je umrla, a dete nije nikad ni došlo na svet. Šta bi bilo kad bi i kod Melani to potrajalo dva dana! Melani je tako nežna. Ona ne bi mogla izdržati dva dana bolova. Sigurno će umreti ako beba ne dođe brzo. A kako bi ona mogla izići Ašliju na oči – ako je on još živ – i kazati mu da je Melani umrla, kad je obećala da će se starati o njoj?
Melani je isprva želela da drži Skarlet za ruku čim bi je napali jaki bolovi, ali ju je toliko pritiskivala i gnječila u svojim rukama da je izgledalo kao da će joj prelomiti kosti. Posle jednog sata takvog stiskanja Skarletine ruke behu tako natečene i pune masnica da ih je jedva mogla savijati. Onda ona uveza dva dugačka peškira i priveza ih za dno kreveta pa dade Melani u ruke zavezani kraj. Melani je tako grčevito držala peškire kao da je to uže za spašavanje iz vode, vukla je iz sve snage, potezala tako da su peškiri pucali i kidali se, a ponekad ih je i popuštala. Čitavog toga dugog popodneva njen se glas razlegao kao glas neke životinje koja umire na dnu svoje jazbine. Ponekad bi ispustila peškir pa bi slabačkim pokretima stala da trlja ruke i da gleda u Skarlet očima uvećanim od bola.
Pričaj mi nešto! Molim te, pričaj mi nešto! – šaputala je ona, a Skarlet bi stala da mrmlja nešto sve dok Melani ne bi opet dočepala zavezane peškire i počela da se previja.
Mračna soba bila je puna vrućine, bola i dosadnih muva, a vreme se otezalo tako strašno da se Skarlet jedva sećala jutra. Imala je osećanje kao da je celog veka bila u toj mračnoj parionici gde se sve kupalo u znoju. Dolazilo joj je da i ona vrišti kad god bi Melani jauknula i samo je grizući usne do krvi uspevala da se savlada i sačuva od nastupa histeričnog ludila.
Jednom se Veid na vrhu prstiju prikrade uz stepenice i stajaše plačući pred vratima.
– Veid gladan! – jaukao je on, i Skarlet učini pokret kao da će da pođe njemu, ali je Melani zadrža i prošapta: – Ne ostavljaj me! Lakše podnosim sve kad si ti pored mene.
Na to Skarlet posla Prisi dole da podgreje ostatke doručka malome Veidu i da dete nahrani, što se nje same tiče, činilo joj se da posle toga popodneva neće nikad više moći ništa da okusi.
Časovnik na polici iznad kamina beše stao te nije mogla da zna koliko je sati, ali pošto je vrućina bivala slabija i igličaste tračice svetlosti postajale manje sjajne, ona podiže zavese. Na svoje veliko iznenađenje vide da je kasno popodne i da je sunce, kao ogromna purpurna kugla, nisko na vidiku. Ni sama nije znala zašto, ali je nekako zamišljala da će ona zagušljiva podnevna vrelina večito trajati.
Gorela je od silne želje da sazna šta se događa tamo dole u varoši. Da li su se već sve jedinice vojske povukle? Da li su Jenki došli? Da li će Konfederirci odstupiti bez ikakve borbe? Zatim se odjednom, uz neko mučno grčenje u stomaku, seti kako je malo Konfederiraca, koliko vojske ima Šerman i kako se ta vojska dobro hrani! Ni samo ime Satane nije joj zadavalo ni izbliza toliki strah. Ali sad nije vreme da se razmišlja o svemu tome kad Melani svaki čas traži ili malo vode ili hladan oblog na glavu, ili da je hladi lepezom i da joj se oteraju muve sa lica.
Kad se spusti suton i Prisi skakućući kao neka crna avet upali lampu, Melani izgledaše slabija.
Počinjala je da doziva Ašlija i to neprestano, kao da je u bunilu, sa tako jezivom jednolikošću da je Skarlet osećala neobuzdanu želju da joj uguši glas ispod nekog jastuka. Možda će ipak na kraju krajeva doktor doći. Samo kad bi brzo došao! Pošto joj se ta nada javi u glavi, ona se okrete prema Prisi i naredi joj da brzo otrči do kuće doktora Mida da vidi da li je tamo on ili gđa Mid.
– A ako on nije tamo upitaj gospođu Mid ili kuvaricu šta da radimo. Zamoli ih da dođu ovamo.
Prisi ode kloparajući niz stepenice i Skarlet je gledala kako se žuri ulicom brže nego što je uopšte mogla misliti da je crna nevaljalica u stanju da trči. Posle podužeg bavljenja ona se vrati sama.
– Doktah nema došla kući ćelo dan. Javilo mora otišla s vojnik. Gospa Skahlet, gos'n Fil umri.
– Mrtav?
– Jeste, gospa – reče Prisi šepureći se važno. – Talbot, kočijaš, mene rekla. On bilo ranjen ...
– Ostavi to sada.
– Ja nije vidi gospa Mid. Kuvahica kaži gospa Mid njega kupa i spremi za pogreb zašto Jenki dođi. Kuvahica kaži kad boli mnogo jako staviš jedno noš pod khevet od gospa Meli pa bol preseče na pola.
Skarlet zažele da je ponovo pljusne po licu zbog toga korisnog saveta, ali tada Melani otvori široke, razrogačene oči i prošaputa:
– Je li, mila – zar Jenki dolaze?
– Ne – reče Skarlet sigurnim glasom. – Prisi je lažljivica.
– Jeste, gospa. Ja jeste lažljivica – saglasi se Prisi od sveg srca.
– Oni dolaze – šaputala je Melani koja nije dala da je prevare, pa zari glavu u jastuk. Glas joj je otuda dolazio prigušen.
– Jadna moja beba! Jadna moja beba! – Pa posle dužeg vremena nastavi: – Oh, Skarlet, ti ne treba da ostaješ ovde. Moraš ići i povesti Veida!
To što je Melani govorila nije bilo ništa drugo nego ono o čemu je Skarlet mislila, ali kad ču tu svoju misao izraženu rečima ona se razbesne postiđena, kao da joj se kukavičluk video jasno ispisan na licu.
– Nemoj da budeš ćurka! Ja se ne plašim. Ti znaš dobro da te ja neću ostaviti.
– Možeš me slobodno ostaviti. Umreću i onako. – Onda opet stade da ječi.
Skarlet je lagano silazila niz mračne stepenice, neprestano pipala pri svakom koraku, držala se za ogradu bojeći se da ne padne. Noge su joj bile teške kao da su od olova i drhtale od straha i umora, a ona se sva ježila od hladnog i lepljivog znoja u kome joj je celo telo bilo okupano. Jedva se dovuče do prednjeg trema i skljoka se na najvišu stepenicu. Pošto se zavali unazad i nasloni na jedan stub ona drhtavom rukom otkopča dugmeta na bluzi do polovine prsa. Noć je bila prožeta toplom tamom i ona je ležala buljeći u nju tupo.
Sve je bilo svršeno. Melani nije umrla, a mali muškarčić koji je puštao od sebe glasove kao malo mače sad je u Prisinim rukama doživljavao svoje prvo kupanje. Melani je spavala. Kako je mogla da spava posle one grozne more i onih strašnih bolova, pored one neznalačke babičke pomoći koja joj je zadavala više muka nego pomoći? Kako to da nije umrla? Skarlet je znala da bi i ona sama morala umreti pored takvog zlostavljanja. No kad se sve svršilo Melani je čak prošaputala – ali tako tiho da je ona morala da prinese uho da bi je čula – jedno »Hvala ti«. A zatim je tvrdo zaspala. Kako može da spava? Skarlet je zaboravljala da je i ona isto tako zaspala pošto se Veid rodio. Sve je bila zaboravila. U glavi je osećala strašnu prazninu: život uopšte nije postojao pre toga beskrajnog dana, niti će odsada postojati – postoji samo ova teška, vrela noć, samo šum njenog hrapavog, umornog disanja, samo znoj što se lagano sliva u hladnim kapljama ispod pazuha pa do pasa, od kukova do kolena, vlažan, lepljiv i hladan.
Čula je kako njeno disanje od glasne ujednačenosti prelazi u dahtanje isprekidano jecanjem, ali su joj oči bile suve i pekle je kao da nikada više neće biti suza u njima. I ona se lagano i naporno podiže i zagrnu svoje suknje do preko polovine butina. Bila je u isti mah sva vrela i hladna, sva mokra od znoja, te joj je svežina noćnog vazduha po udovima neobično godila. Mislila je tupo šta bi tetka Piti rekla kad bi je odnekud videla tako opruženu tu na prednjem tremu, zadignutih sukanja tako da joj se gaćice vide, ali nije marila. Nije marila više nizašta. Vreme je bilo zastalo. Moglo je možda biti još veče, a možda i ponoć. Ona nije znala ništa i nije marila nizašta.
Iznad sebe je čula korake, pa pomisli: »Neka vrag nosi tu prokletu Prisi«, a oči joj se sklopiše i na nju se spusti nešto nalik na san. Zatim, posle nekog neodređenog vremena, Prisi se stvori kraj nje i stade brbljati zadovoljno:
– Mi mnogo dobro uradila, gospa Skahlet. Ja misli moje majka ne može radi ništa bolje.
Skarlet je iz mraka besno gledala u nju, suviše umorna da bi joj se smejala, suviše umorna da je izgrdi ili da nabraja njene glupe pogreške: razmetljivo hvalisanje znanjem koje nije imala, njen strah, njenu nedotupavnu nespretnost, krajnju smetenost u nuždi, pogrešno nameštanje makaza, prosipanje lavora s vodom po krevetu, ispustanje novorođenog deteta iz ruku. Sad se tu još razmeće kako je bila dobra i vešta!
A ti Jenki još hoće da oslobode crnce! E, neka su im na čast.
Zavalila se ćutke natrag na stub, a Prisi, nazirući njeno raspoloženje, požuri da iščezne u tami na tremu. Posle dužeg vremena, pošto joj se disanje umirilo a neraspoloženje stišalo, Skarlet ču šum slabih glasova ozdo s puta, pa topot mnogih nogu koji je dolazio sa severa. Vojnici! Ona se polako uspravi i sede spustivši svoje suknje, iako je dobro znala da je niko ne može videti u mraku. Kad neki ljudi naiđoše pored kuće, prolazeći kao senke, ona im doviknu:
– Slušajte, molim vas!
– Jedna senka se izdvoji od ostalih i primače se ogradi.
– Vi odlazite? Ostavljate nas?
Senka kao da skide kapu, pa onda neki miran glas dopre iz mraka:
– Jeste, gospođo. Tako je. Mi smo poslednji ljudi s bedema na jednu milju odavde.
– Je l' se vi to... da li se vojska povlači? – Jeste, gospođo! Znate, Jenki dolaze!
Jenki dolaze! Ona je i zaboravila na to. Odjednom je nešto steže u grlu te ne beše u stanju da ma šta progovori. Ona senka krenu opet napred i stopi se s drugim senkama, a bat njihovih nogu iščeze u pomrčini. »Jenki dolaze! Jenki dolaze!« To je njoj govorio takt njihovih koraka, to joj stade i njeno srce govoriti svakim svojim otkucajem. Jenki dolaze!
– Jenki dođi! – jeknu Prisi pored nje i pripi se uz nju. – o, gospa Skahlet! Ono ubije sve nas. Oni zabodi bajonet u naše trbuh. Oni...
–  De, umukni! – Dosta joj je što sama misli o tim stvarima, nije potrebno da sluša i kako neko govori o njima. Opet je obuze silan strah. Šta može sad da radi? Kako da im umakne? Kome da se obrati za pomoć? Svi su je prijatelji izneverili.
Odjednom se seti Reta Batlera i iznenadni mir joj rastera strah. Zašto nije mislila na njega još toga jutra kad se koprcala kao pile bez glave? Ona ga mrzi, ali je on snažan i okretan i ne boji se Jenkija. A još se nalazi u gradu. Ona je, razume se, ljuta na njega što joj je poslednji put rekao one neoprostive stvari, ali može malo i zažmuriti u ovakvim prilikama. Uz to on ima kola i konja. O, kako da se nije ranije setila njega? On ih može sve odvesti nekuda dalje od tog prokletog mesta, dalje od Jenkija, negde, kuda bilo!
Okrenu se prema Prisi i stade joj govoriti u grozničavoj žurbi.
– Ti znaš gde stanuje kapetan Batler – u »Atlanta« hotelu?
– Jeste gospa, samo ...
– E, idi tamo sad odmah što možeš brže, i kaži mu da mi je potreban. Neka brzo dođe i dovede kola i konja, ili neka bolnička kola ako ih može dobiti. Ispričaj mu o bebici. Kaži mu da želim da nas on odvede odavde. Hajde sad, požuri!
I uspravi se sedeći, pa gurnu Prisi da stane na noge.
– Bože milosti, gospa Skahlet! Ja ima mnogo stvart ide samo po mrak. Ako Jenki uhvati mene?
– Ako potrčiš stići ćeš one vojnike pa će te oni čuvati da te Jenki ne uhvate. Požuri!
– Ja se plaši! Ako gos'n kapetan Batler ne budi hotel?
– Onda pitaj gde je. Zar nemaš malo mozga? Ako nije u hotelu idi u bar u Dekatur ulici pa raspitaj gde je. Otiđi i kod Bel Votling. Svuda ga traži. Ludo jedna, zar ne vidiš da će nas Jenki sve pohvatati ako se ti sad ne požuriš?
– Gospa Skahlet! Moja majka mene strašno šiba ako čuji ja išla u krčma i u nepoštena kuća.
Skarlet skoči na noge.
–  A ja ću te išibati ako ne odeš. Možeš napolju na ulici i zvati ga iz glasa, zar ne? Ili pitati da li je unutra. Da si odmah pošla!
Kako se Prisi još predomišljala, vukla noge i nešto gunđala, Skarlet je opet gurnu tako da se zamalo ne sruši glavačke niz stepenice.
– Idi odmah, ili ću te prodati tamo niz reku da kopaš na polju. Nikad više nećeš videti majku niti koga drugog svoga. Požuri!
– Bože milosti, gospa Skahlet!...
– Ali, pred odlučnim navaljivanjem svoje gospodarice ona ipak pođe niz stepenice. Prednja vrata zalupiše, a Skarlet joj doviknu: – Potrči, ćurko!
Do ušiju joj dopre tapkanje Prisinih nogu u trku, pa i taj šum zamre u daljini.

XXIII
Pošto Prisi ode Skarlet siđe umorno u donji hol i pripali lampu. U kući je bila zagušljiva vrućina, kao da su zidovi sačuvali svu vrelinu žarkog dana. Sad joj je prošla ona otupelost i obamrlost i osećala je glad. Seti se da nije ništa okusila još od prošle noći sem jedne kašike kukuruzne kaše pa uze lampu i pođe u kuhinju. Vatra se u štednjaku bila ugasila, ali je u kuhinji vladala zagušljiva vrućina. U nekom loncu nađe parče tvrde pogače od kukuruza i gladno je zagrize, tražeći neprestano očima nešto drugo za jelo. Našla je i nešto malo kukuruzne kaša i stade je jesti jednom velikom varjačom, ne čekajući da je izruči u tanjir. Kaša je bila jako neslana, ali je ona bila isuviše gladna da bi imala vremena da traži so. Pošto je progutala četiri kašike, vrućina u kuhinji joj se učini tako nesnosna da ona uze lampu u jednu ruku a parče pogače u drugu i pođe u hol.
Dobro je znala da bi morala da ide gore i da sedi pored Melani. Ako bi se nešto okrenulo na zlo Melani bi bila suviše slaba da zove u pomoć. Ali i sama pomisao da se vrati u onu sobu gde je provela toliko groznih časova beše joj odvratna i nepodnošljiva. Čak i kad bi Melani umirala ona se ne bi više mogla vratiti gore. Nije uopšte želela da ponovo vidi tu sobu. Spusti lampu na jedan stočić pored prozora pa se vrati na prednji trem. Tamo je bilo mnogo svežije iako je noć bila prepuna neke topline. Sede na stepenice u krug svetlosti koju je lampa bacala oko sebe i nastavi da grize svoj komad pogače.
Kad svrši s njim povrati joj se nešto snage, a sa snagom se vrati i staro strahovanje. Daleko dole niz ulicu čula se neka nejasna buka, ali ona nije znala šta to znači. Nije mogla da razazna ništa drugo osim nekakav neodređen šum koji je rastao i opadao. Naže se napred i napreže da bolje čuje tako da je od napregnutosti mišići zaboleše. Više od svega na svetu žudela je da čuje topot kopita i da vidi Retove bezbrižne i samopouzdane oči kako se smeju njenom strahu. Ret će ih odvesti nekuda. Ni ona sama ne zna kuda, a i ne mari da zna.
Dok je napregnuto slušala glasove i buku iz grada iznad drveća se ukaza nekakav slab sjaj. Stade ga po smatrati i vide kako postaje sve jači. Tamno nebo porumene, pa zatim postade tamnocrveno, pa odjednom iznad vrhova drveća vide kako ogroman plameni jezik suknu prema nebu. Ona skoči na noge i srce joj opet stade mučno udarati.
Jenki su dakle tu! Znala je da su došli i da pale grad. Plamen je izgledao daleko, negde prema istoku od sredine grada. Lizao je sve više u visinu i brzo se širio i razastirao svoj crveni prostor pred zaplašenim očima. Mora da gori čitav blok kuća. Lak i vreo povetarac koji se beše podigao donese joj miris dima. Ona potrča uz stepenice i naže se kroz prozor da bolje vidi. Nebo je dobilo neku jezivo crvenu boju, a visoki stubovi crnog dima uzdizahu se uspravno da kasnije lebde u vidu gomile oblaka iznad plamena. Sad je i miris dima bio postao jači. Njene misli su bez veze skakale sa stvari na stvar, čas je mislila o tome koliko će vremena biti potrebno vatri da se proširi do Breskvine ulice i da proguta njihovu kuću, čas o tome kad će Jenki jurnuti na nju, kuda će ona potrčati i šta će raditi. Izgledalo je kao da joj u ušima pište sve nemani pakla, a mozak joj se vrteo u vihoru, zabuni i očajnom strahu, koji je toliko savladaše da se morade uhvatiti za prozor da ne padne.
– Moram nešto da smislim! – ponavljala je ona u sebi neprestano. – Moram nešto da smislim!
Ali su misli bežale od nje, uletale u njenu glavu i izletale kao poplašene ptice kolibri. I dok je tako stajala grčevito se držeći za prozor da ne padne, u ušima joj odjeknu zaglušujući tresak, jači od svih pucnjeva topova koje je dotle slušala, a nebo se procepi od nekog džinovskog plamena. Zatim nastadoše nove eksplozije jedna za drugom. Zemlja se tresla a okna na prozorima iznad nje zadrhtaše i sručiše se svuda oko nje.
Dok su eksplozije treštale neprestano u zaglušnom nizu, svet beše postao pravi pakao pun huke i plamena, a zemlja se neprestano tresla. Bujice varnica sukljale su prema nebu i padale naniže lagano i leno kroz krvavo obojene oblake dima. Činilo joj se da iz susedne sobe čuje slabo dozivanje, ali ne obrati pažnju na to. Sad nije imala vremena da misli na Melani. Nije imala vremena nizašta drugo osim za neobuzdan strah koji joj je strujao kroz žile isto tako brzo kao i ti plamenovi koje je gledala. Bila je kao dete poludelo od straha i želela je da zagnjuri glavu u majčino krilo pa da sve to ne vidi. Da joj je samo da je kod svoje kuće i kod svoje majke!
Kroz svu buku koja joj je potresala živce ona odjednom ču bat žurnih koraka koji dolaze uz stepenice preskačući sve po tri odjednom i glas kao kad pseto zavija. Prisi upade u sobu pa pritrčavši do Skarlet zgrabi je za mišicu i tako je grčevito steže da joj se činilo da će joj otkinuti komad mesa.
– Jenki... – viknu Skarlet.
– Ne, gospa, to su naše gospoda! – uzviknu Prisi jedva dišući i zabijajući nokte još dublje u Skarletinu mišicu. – Ona pali livnica, i vojni magacin i hrana i, gospa Skahlet, ona baci vazduh sedamdeset vagon đule i bahut. Za ime Isus, mi sve ide vazduh zajedno!
Ona opet poče da kreštavo cvili i da štipa Skarlet tako strašno da ona jauknu od bola i besa i otrese se njene ruke.
Dakle, Jenki još nisu tu! Onda znači da još ima vremena za bežanje! I ona ponovo pribra svu svoju snagu.
»Ako se ne priberem – pomisli – ja ću uskoro drečati kao oparena mačka«, i pogled na Prisinu odvratnu poplašenost pomože joj da se umiri. Ona je dohvati za ramena i stade je drmati.
– Prestani da jaučeš i govori pametno. Jenki nisu još došli, ludo! Jesi li videla kapetana Batlera? Šta je kazao? Hoće li doći?
Prisi prestade da zavija, ali su joj zubi cvokotali.
– Jes, gospa, ja lepo njega našlo. U jedna khčma kako ti kazao. Ono ...
– Nije važno gde si ga našla. Hoće li doći? Jesi ii mu rekla da dovede konja?
– Bože, gospa Skahlet, ono kaži naša gospoda uzmi njegov konja i kola za bolesno vojnik.
– Svemogući bože!
– Ali ono oče dodži...
– Šta je rekao?
Prisi se beše povratio dah i pomalo pribranost, al! je još kolutala očima.
– Pa znaš, gospa, kako ti meni kazao, ja njega našao u jedna khčma. Ja stani phed khčma pa viči a on dodži napolje. Ono odma dodži kad mene vidi, pa ja njemu počne priča, a vojnik zapali jedna kuća na Dekatur ulica, pa on mene uzmi za ruka kaži »hajdi«, i mi dva trči do Fajb Points, pa ono onda kaži:
Šta ima sad? Priča brzo! A ja njemu kaži kako ti kaži da kapetan Batler treba brzo dodži i da donese njegovo konj i kola. Mis Meli dobio njegovo beba, a ti hoće brzo ideš iz ovo grad. Ono posle pita: »Na koje mesto ona hoče ide?« A ja kaži: ja ne zna, gospon, ali ti treba dodžiš pre no što Jenki dodže ovde, i ona hoče idi s vama. A onda se ono smeje i kaži vojnik uzelo njegovo konj.
Skarleti se srce skameni kad joj iščeze i ta poslednja nada. Kako je mogla biti luda da se ne seti da će vojska u povlačenju, sasvim prirodno, uzeti svaka kola i svakog konja koji se još nađe u varoši? Za trenutak je stajala tako zapanjena da nije ni čula šta joj Prisi kaže, ali se brzo pribra da čuje ostatak priče.
– Posle ono rekla: »Kažiš gospa Skahlet theba bude miran, ništa ne brini. Ja hoče ukradi konj iz vojno štala, ako ima samo jedan.« Pa posli kaži ja već često krala konja i pre sada. Kaži gospa ja nadžem konja za njega, ako mene i puška ubije. Posle se smeje i kaži – hajde sad kidaj i trči kući, a pre nego što ja podži, opet strašno bumbumbum! Tako strašno puca da ja skoro padni na zemlja, a ono veli ni to ništa, to samo naše gospoda zapali naše mernicija da Jenki njega ne nadži, pa...
– Hoće li doći? Hoće li dovesti konja? – Tako kazala.
Ona duboko odahnu od silnog olakšanja. Ako ima ikakvog načina da se dođe do konja Ret Batler će doći do njega! Bistar je to čovek, taj Ret! Oprostiće mu sve samo ako ih izvuče iz ove nevolje. Samo da pobegnu! A pored Reta se ona neće bojati ničega. Ret će je zaštititi. Hvala bogu za Reta! I s tim izgledom na zaštitu ona postade praktična.
– Idi probudi Veida, pa ga obuci i spakuj nešto stvari za sve nas. Stavi ih u mali kofer. I nemoj da govoriš gospođi Meli da idemo. Ne još. Samo umotaj bebu u nekoliko debelih peškira i nemoj da propustiš da spakuješ njene stvari.
Prisi se još grčevito držala za njene suknje i od očiju joj se nije videlo ništa drugo osim beonjača. Skarlet je gurnu i otrže se od njenih ruku.
– Požuri! – viknu ona, i Prisi otrča kao zec. Skarlet je znala da bi trebalo da uđe unutra i da umiri Melani, jer je znala da Melani mora da je poludela od straha od te silne pucnjave koja neprestano traje s istom žestinom i od toga vatrenog bleska na nebu. Tutnjalo je i izgledalo kao da je došao smak sveta.
Ali, nije mogla prisiliti sebe da se vrati u onu sobu. Strča niz stepenice s nekom nejasnom namerom da spakuje nešto tetkinog porculana i srebrnog posuđa što beše ostalo posle njenog odlaska u Makon. Kad dođe do trpezarije ruke su joj tako drhtale da ispusti tri tanjira i oni se razbiše u paramparčad. Zatim istrča na trem da oslušne, pa se opet vrati u trpezariju i s treskom ispusti srebro na pod. U žurbi se spotače o čilim i pade na pod, ali se pridiže tako brzo da skoro i ne oseti nikakav bol. Čula je kako gore Prisi trči po sobi kao neka divlja zver, i taj je šum još više zbuni jer je i ona sama trčala isto tako bezglavo.
Već dvanaesti put istrča na trem, ali se ovoga puta ne vrati svome beznačajnom pakovanju. Sad sede na trem. Bilo joj je prosto nemoguće da ma šta pakuje, nemoguće da radi makar šta, osim da sedi tako s ustreptalim srcem i da očekuje Reta. Činilo joj se da su dugi časovi prošli, a njega još nema. Najzad, daleko ozgo s puta, ču se jaka škripa nepodmazanih osovina i spor, nesiguran topot kopita. Zašto se ne požuri? Zašto ne potera konja kasom?
Zvuči su se primicali i ona skoči na noge i viknu Reta po imenu. Zatim ga nejasno nazre kako silazi s boka nekakvih malih kola, ču kako škljocnuše vratnice dok on ulazi i ide prema njoj. Najzad se on pojavi i svetlost lampe ga jasno pokaza. Bio je odeven isto onako brižljivo kao da ide na neki bal, u lepo skrojenom kaputu i pantalonama od belog platna, i sivom izvezenom prsniku od sirove svile i beloj košulji lako nabranoj na prsima. Njegov beli panama šešir bio je kicoški nakrivljen na jednu stranu, a za pojasom su virila dva duga revolvera s koricama od slonove kosti. Džepovi na kaputu su teško visili pod teretom municije.
On se približi stazom gipkim koracima kao neki snažni divljak a držao je svoju lepu glavu ponosito kao kakav paganski vladar. Izgledalo je da opasnosti te noći koje su Skarleti zadale toliki strah njega samo raspaljuju i podstiču. Na njegovom mrkom licu kao da se čitala neka uzdržljiva surovost, neka bezobzirnost od koje bi se ona uplašila da je imala dovoljno pribranosti da je opazi.
Njegove crne oči su poigravale kao da ih zanima cela ta stvar, kao da su ti pucnji od kojih se zemlja prolama i taj blesak zapaljenog neba stvari za zastrašivanje dece. Dok se peo uz stepenice ona se uputi prema njemu, bleda lica i usplamtelih očiju.
– Dobro veče! – reče on svojim otegnutim glasom skidajući šešir jednim širokim pokretom. – Imamo prekrasno vreme! Čujem da želite da se malo provozate.
– Ako budete pravili šale neću više nikad progovoriti s vama.
– Nećete valjda reći da se plašite? – On se pravio da je iznenađen i smešio se tako da njoj dođe da ga gurne natrag niz strme stepenice.
– Da, plašim se! U smrtnom sam strahu i kad biste vi imali ma i toliko razuma koliko jedna koza i vi biste se plašili. Ali, nemamo vremena za razgovor. Moramo ići odavde.
– Stojim vam na raspolaganju, gospođo! Nego kuda vi to nameravate da idete? Ja sam skoknuo do vas iz radoznalosti, tek koliko da vidim kuda vi to mislite da krenete. Ne možete ići ni na sever, ni na istok, ni na jug. Jenki su svuda unaokolo. Postoji samo jedan put koji vodi iz grada, a koji Jenki još nisu presekli, ali se vojska povlači tim putem. Ni taj put neće još dugo biti otvoren. Konjica generala Stiva Lija bori se kao zaštitnica kod Raf end Redija da ga održi otvorenog dok se vojska ne izvuče.
Ako vi pođete za vojskom putem Mek Donou, oni će vam uzeti konja, iako ovo nije bogzna kakav konj. Imao sam mnogo muke dok sam ga ukrao. Dakle, kuda idete?
Ona je stajala i drhtala, slušala njegove reči a skoro ih nije ni čula. Ali, na njegovo pitanje odjednom joj bi jasno kuda želi da ide, znala je da je čitavog tog groznog dana znala kuda treba da ide. Na jedno jedino mesto.
– Idem kući – reče ona.
– Kući? Mislite na Taru?
– Da, da, na Taru! Oh, Rete, moramo žuriti! On je gledao u nju kao da je sišla s uma.
– Na Taru? Svemogući bože, Skarlet! Pa zar ne znate da su se celog dana tukli kod Džonsboroa? Tukli se preko deset milja uz put i niz put od Raf end Redija sve do samih ulica varoši Džonsboroa? Jenki sad već mogu bili na Tari i po celoj Pokrajini. Niko ne zna tačno, ali su sigurno u toj okolini. Vi ne možete ići kući! Ne možete ići pravo kroz vojsku Jenkija!
– Ja hoću da idem kući! – viknu ona. – Hoću! Hoću!
– Slušajte, ludice! – a glas mu postade brz i grub. – Ne možete ići tim putem. Čak i kad ne biste naleteli na Jenkije, šume su pune begunaca i dezertera iz obe vojske. A delom se i naše trupe još povlače od Džonsboroa. Oni bi vam oteli konja isto tako brzo kao i Jenki. Jedini vam je izlaz da idete za vojskom niz Mek Donou put i da molite boga da vas ne opaze u mraku. Vi ne možete ići na Taru. Čak i kad biste stigli tamo, verovatno biste je našli spaljenu do temelja. Ja vas neću pustiti kući. To bi bila ludost!
– Ja hoću kući! – viknu ona, a glas joj se podiže i pređe u pravi vrisak. – Ja hoću kući! Vi me ne možete zadržati! Ja hoću kući! Ja hoću majci! Ubiću vas ako me zadržavate! Hoću kući!
I suze straha i histeričnog napada obliše joj lice kad najzad popusti usled silne napregnutosti. Stade se tući pesnicama u prsa i ponovo vrištati: – Hoću kući! Hoću! Hoću! Makar morala ići peške sve donde! Odjednom se nađe u njegovom zagrljaju, s mokrim obrazom naslonjena na uštirkane nabore njegove košulje i ratobornim rukama smirenim uz njega. Njegove ruke su je blago milovale po kosi i umirivale je, a glas mu je bio takođe blag. Tako blag, tako tih, tako bez traga podsmevanja da uopšte nije ličio na glas Reta Batlera nego na glas nekog snažnog stranca koji miriše na konjak, duvan i konje, na sve one ugodne mirise koji su je podsećaii na Džeralda.
– No, no, mila! – govorio je on blago. – Ne plačite. Ići ćete kući, hrabra moja devojko. Morate ići kući. Ne plačite!
Ona oseti kako joj nešto lako dodirnu kosu i kroz svu svoju uznemirenost pomisli nejasno da li su to njegove usne. Bio je tako blag, tako ju je beskrajno umirivao da je osećala želju da večito ostane u njegovom zagrljaju. Sigurno joj niko i ništa ne bi moglo naškoditi pored tako snažnih, zaštitničkih ruku!
On se pipnu za džep, izvadi maramicu i obrisa joj oči.
– A sad obrišite nos kao svako dobro dete – naredi joj on sa osmehom u očima – pa mi kažite šta treba da radim. Moramo brzo da radimo.
Ona se poslušno obrisa maramicom drhteći još sva, ali nije nikako mogla da smisli šta da mu kaže da radi. Videći kako joj usne drhte i kako njene oči gledaju nemoćno naviše u njega on preuze komandu u svoje ruke.
– Je li gospođa Vilks već dobila bebu? Biće opasno pokretati je – opasno voziti je preko sedamdeset i pet milja u ovim rasklimatanim kolima. Bilo bi bolje da je ostavimo kod gospođe Mid.
– Midovi nisu kod kuće. Ja je ne mogu ostaviti.
– Vrlo dobro. Onda u kola s njom! Gde vam je ona glupa devojčica?
– Gore je, pakuje kofer.
– Kofer? Ne možete poneti nikakav kofer na ovim kolima. Mislim da su suviše mala za sve vas, a točkovi su gotovi da spadnu samo ako im makar malo u tome pomognemo. Zovite je i recite joj da donese najmanji dušek koji imate u kući i stavi ga u kola.
Ali se Skarlet još ne pomače. On je snažno stisnu za mišicu i nešto od životne snage kojom on beše prožet kao da pređe na nju. Kad bi samo mogla i ona da bude isto tako mirna i pribrana kao što je on!
Ret je stade blago gurati kroz hol ali je ona još gledala nemoćno u njega. Njegove usne se razvukoše u podsmešljiv osmeh:
– Je li moguće da je ovo ona ista junačka žena koja me je uveravala da se ne boji ni boga ni čoveka? Pa odjednom udari u smeh i pusti joj ruku. Uvređena, ona pogleda ljutito u njega s puno mržnje.
– Ja se ne bojim – reče ona.
– Plašite se, i još kako! Još koji trenutak pa ćete pasti u nesvest, a ja nemam pri sebi mirišljave soli. Ona tresnu nogom o zemlju, jer nije mogla da smisli ništa drugo – pa bez reči diže lampu i pođe uz stepenice. On je išao odmah za njom i ona je mogla da čuje kako se on tiho smeje za svoj račun. Taj joj zvuk uspravi kičmu. Ona ode u Veidovu sobu i zateče ga kako poluobučen sedi u Prisinom naručju i mirno štuca. Prisi je plakala. Dušek na Veidovom krevetu beše mali, te ona naredi Prisi da ga odnese dole u kola. Prisi spusti dete i posluša. Veid pođe naniže za njom i prestade štucati usled interesovanja koje svi ti postupci probudiše u njemu.
– Hodite – reče Skarlet okrećući se prema Melaninoj sobi, a Ret pođe za njom sa šeširom u ruci. Melani je ležala mirno sa čaršavom navučenim do brade. Lice joj beše samrtnički bledo, ali njene oči, upale i s crnim podočnjacima, behu vedre. Ona ne pokaza nikakvo iznenađenje kad vide Reta u svojoj sobi – izgledalo je da shvata to kao sasvim prirodnu stvar. Pokuša da se slabo nasmeši, ali joj osmeh zamre na usnama pre nego što dođe do kraja usta.
– Idemo kući na Taru – objasni joj Skarlet brzo.
– Jenki dolaze. Ret će da nas vodi. To je jedini izlaz, Meli!
Melani pokuša da klimne slabo glavom i pokaza jednim pokretom na bebu. Skarlet podiže detence i uvi ga žurno u jedan debeo peškir. Ret pristupi krevetu.
– Paziću da vas ne povredim – reče on mirno podvlačeći krajeve čaršava oko nje. – Vidite da li možete da me obuhvatite rukama oko vrata.
Melani pokuša, ali joj ruke padoše natrag. On se saže, proturi joj jednu mišicu ispod ramena, a drugom je obuhvati preko kolena pa je blago podiže. Ona ne pusti ni glasa, ali Skarlet vide kako grize usne i kako postaje još bleđa. Ona diže lampu visoko da Ret vidi, pa pođe prema vratima kad Melani učini jedan slab pokret prema zidu.
– Šta je sad? – upita Ret blago.
– Molim – prošaputa Melani i pokuša da pokaže.
– Čarls!
Ret pogleda dole u nju kao da misli da je u bunilu, ali Skarlet je shvati i naljuti se. Znala je da Melani želi Čarlsovu starinsku fotografiju koja je visila na zidu ispod sablje i pištolja.
– Molim – šapnu opet Melani – i sablju.
–  No, dobro – reče Skarlet, pa pošto osvetli da se Ret pažljivo spusti niz stepenice vrati se i skide s klina opasač sa sabljom i pištoljem. Biće joj nezgodno da nosi dole zajedno njih i detence, kao i lampu. To je sasvim ličilo na Melani, da se ne brine što je skoro na umoru i što Jenki dolaze, nego da se stara za Čarlsove stvari.
Kad skide s klina starinsku fotografiju ona pogleda Čarlsovo lice. Njegove krupne, smeđe oči sretoše se s njenim i ona za trenutak zastade da radoznalo zagleda bolje sliku. Taj čovek je bio njen muž, ležao je nekoliko noći pored nje, dao joj dete sa isto tako blagim smeđim očima kao što su i njegove. A ona ga se jedva seća.
Detence u njenom naručju stade mahati majušnim pesnicama pa kmeknu tiho i ona pogleda u njega. Tada prvi put shvati da je to Ašlijevo detence, i odjednom zažele od sveg srca da je to njeno detence, njeno i Ašlijevo.
Prisi dotrča skačući uz stepenice i Skarlet joj predade dete. Zatim žurno siđoše dole, dok je lampa bacala nepostojane senke na zidove. U holu Skarlet opazi jedan šešir, stavi ga brzo na glavu i priveza pantljike ispod brade. To je bio Melanin šešir za žalost i nije bio zgodan za njenu glavu, ali se Skarlet nije mogla nikako setiti gde je ostavila svoj šešir.
Ona iziđe iz kuće i siđe niz prednje stepenice noseći lampu i trudeći se da zadrži sablju da je ne lupka po nogama. Melani je ležala u zadnjem delu kola, a pored nje je sedeo Veid i u peškir umotano detence. Prisi se pope u kola i podiže dete na krilo.
Kola su bila vrlo mala a daske sa strane vrlo niske. Točkovi su se naginjali na spoljnu stranu, kao da će pri prvom obrtanju da spadnu. Ona baci jedan pogled na konja i zaprepasti se, – bilo je to sitno i iznureno konjče, a stajalo je glave klonulo oborene, spuštene između prednjih nogu. Leđa su mu bila puna rana od amova, a disalo je kako nijedan zdrav konj ne diše.
– Nije sjajno kljuse, zar ne? – reče smešeći se Ret. – Izgleda kao da će lipsati upregnuto. Ali to je najbolje što sam mogao naći. Jednog dana ću vam ispričati s nešto malo ulepšavanja gde sam ga i kako sam ga ukrao, i kako sam za dlaku umakao da me ne ubiju. Samo moja odanost prema vama mogla me je u ovom stupnju moje karijere pretvoriti u konjokradicu, i to da kradem ovakvog konja. Dopustite da vam pomognem da se popnete.
On prihvati lampu od nje i spusti je na zemlju. Prednje sedište se sastojalo iz jedne uske daske preko bočnih ograda kola. Ret odiže Skarlet od zemlje i posadi je gore. Kako je divno biti takav čovek i tako jak kao što je Ret, mislila je ona podvlačeći svoje široke suknje pod sebe. Dok je Ret kraj nje ona se ne boji ničega, ni vatre, ni pucnja, pa ni Jenkija.
On se pope na sedište pored nje i uze dizgine.
– Oh, pričekajte! – viknu ona. – Zaboravila sam da zaključam ulazna vrata.
On udari u glasan smeh i stade udarati uzdama po konjskim leđima.

– Čemu se toliko smejete?
– Vama – što hoćete da zaključate i da ostavite sirote Jenkije napolju – reče on i konj krenu, lagano i preko volje.
Lampa je pred kućom gorela i dalje i bacala jedan majušan krug svetlosti koji je postajao sve manji ukoliko su odmicali.
Ret skrenu spore korake svoga konja sa Breskvine ulice i rasklimatana kola stadoše odskakati tamo amo preko rupčaga jedne sporedne uličice, tako strašno da Melani odjednom jeknu ali se brzo savlada. Nad glavama su im se prepletale grane tamnog drveća, tamne i ćutljive kuće su se uzdizale s obe strane, a bele letve na ogradama svetlele su slabo kao redovi nadgrobnog kamenja. Uzana uličica beše kao mračan tunel, samo se kroz gust lisnat svod slabo probijao jeziv crven sjaj i senke su gonile jedna drugu kao lude aveti kroz mračnu ulicu. Miris dima bio je sve jači, a na krilima povetarca doletala je paklena buka iz sredine grada, vika, potmuli tutanj teških vojnih kola i postojano tapkanje koraka u maršu. Baš kad Ret skrenu konja u jednu novu ulicu vazduh se prolomi od nove zaglušne eksplozije, a na zapadu suknu u nebo ogroman stub plamena i dima.
– To je sigurno poslednji voz sa municijom – reče Ret mirno. – Budale! Zašto ih nisu izvukli izvan grada danas pre podne. Bilo je dovoljno vremena. Utoliko gore po nas. Ja sam mislio da ću obilazeći sredinu grada izbeći možda vatru a i onu pijanu gomilu u Dekatur ulici, pa preći u jugozapadni deo varoši bez ikakve opasnosti. Ali ćemo morati da pređemo preko Marijetine ulice, a ova eksplozija je bila negde oko Marijetine ulice ako se ne varam.
– Moramo li... zar moramo da prođemo kroz vatru? – upita Skarlet drhtavim glasom.
– Ne, ako požurimo – reče Ret, pa skočivši s kola iščeze u mraku u jedno dvorište. Kad se vrati u ruci je imao tanku granu nekog drveta koju nemilosrdno položi preko ranjavih leđa jadnog konja. Životinja udari u hromo kaskanje dišući teško i naprežući se, a kola stadoše odskakati kao zrno pasulja u rešetu. Bebica stade plakati, Prisi i Veid takođe, jer se behu udarili o ivice kola. Samo Melani ne pusti ni glasa.
Kad se stadoše približavati Marijetinoj ulici drveće postajaše sve ređe, a visoki plameni jezici suktahu s hukom iznad grada i obasjavahu ulice i kuće bleštavom svetlošću, jačom od svetlosti dana, bacajući čudovišne senke koje su se zapletale tako besno kao pocepana jedra koja se lepršaju na olujnom vetru na nekoj lađi koja tone.
Od silnog straha Skarlet stade cvokotati zubima, a ne beše ni sama svesna toga. Bilo joj je hladno pa je drhtala, iako im je toplota plamena već dopirala do lica. Ovo je bio pravi pakao i da je samo mogla da se pouzda u svoja kolena koja su drhtala skočila bi s kola i vrisnuvši pobegla natrag mračnim putem, natrag da traži utočišta u kući mis Pitipat. Ona se pribi bliže uz Reta, steže njegovu mišicu prstima koji su drhtali i stade gledati u njega, očekujući da nešto kaže, da je uteši, da je ohrabri. U demonskom, crvenom sjaju koji ih je sve oblivao njegov tamni profil se isticao tako jasno kao glava na nekom starinskom novcu, lepa, svirepa i izrodnička. Kad ga ona dodirnu, on se okrete, oči mu zasijaše nekim sjajem isto tako strašnim kao i vatra. Skarleti se učini da sve to njega tako veseli i da se prema svemu drži prezrivo kao da silno uživa u tome položaju i kao da mu je dobrodošao pakao kome su se primicali.
– Evo vam – reče on stavljajući ruku na jedan od svojih dugih pištolja za pojasom. – Ako ma ko, bio beo ili crn, naiđe s vaše strane kola pa pokuša da stavi ruku na konja, pucajte na njega pa ćemo posle pitati šta hoće. Samo, za ime božje, nemojte da u zabuni ubijete kljuse!
– I ja... imam pištolj – šapnu ona, hvatajući grčevito oružje koje joj beše na krilu, potpuno uverena da kad bi joj neko zavirio u lice ona od straha ne bi mogla da potegne okidač.
–  Zar imate? A otkud vam to?
–  To je Čarlsov pištolj.
– Čarlsov?
– Da, Čarlsa, moga muža.
– Zar ste vi zaista imali muža, draga moja? – šapnu on i tiho se nasmeja.
Samo kad bi on hteo da bude ozbiljan! – I kad bi se požurio!
– A šta mislite, otkud mi sin? – viknu ona ljutilo.
– O, pa ima za to i drugih načina, i bez muža!
– Umuknite i požurite!
Ali on naglo zateže dizgine, skoro kod Marijetine ulice, u senci jednog magacina koga plamen još ne beše zahvatio.
– Požurite! – To je bilo jedino što joj se vrzmalo po glavi. Žuriti! Žuriti!
– Vojska! – reče on.
Odred je silazio niz Marijetinu ulicu između zgrada koje su gorele, ljudi su išli proizvoljnim korakom, umorno noseći puške kako ko hoće, oborenih glava, isuviše iznureni da bi mogli da žure, toliko iznureni da već kao da nisu ni marili da li će zapaljene grede padati levo ili desno i oblaci dima ih obavijati sa svih strana. Svi su bili u ritama, toliko iscepani da nije bilo nikakve vidne razlike između oficira i vojnika, niti kakvih znački osim što se ovde-onde na šeširu ponekog oficira videla iglom prikačena isprepletena slova »C. S. A.«{14}. Mnogi su išli bosonogi, a ovde-onde je poneki imao zavoj na ruci ili na glavi. Prolazili su ne gledajući ni levo ni desno, tako tiho da bi čovek, samo da nije bilo stalnog tapkanja njihovih nogu, pomislio da su to sve same aveti.
– Dobro ih pogledajte – reče Ret tonom punim podsmeha – da biste mogli da pričate unučićima da ste videli zaštitnicu vojske Slavne Stvari kako se povlači.
Njoj se on odjednom učini neobično odvratan i ona oseti prema njemu tako silnu mržnju da ta mržnja za jedan trenutak nadvlada strah, učini da taj strah izgleda sitan i beznačajan. Znala je da njen spas, kao i spas svih ostalih u kolima iza nje zavisi od njega i samo od njega, ali ga je omrznula zbog njegovog prezrivog podsmevanja tim odrpanim vojnicima. Pomislila je na Čarlsa koji je mrtav i na Ašlija koji je možda isto tako mrtav, i na sve onevesele i hrabre mlade ljude koji trunu u plitkim grobovima, pa zaboravi da ih je i ona nekad smatrala za budale. Nije skoro mogla da govori od ljutine, jer su joj mržnja i odvratnost sevale iz očiju dok ga je netremice gledala.
Baš kad naiđoše poslednji vojnici neka mala prilika u poslednjim redovima čija se puška skoro vukla po zemlji zastade i gledaše za ostalima, prljava lica tako otupelog od umora da je izgledao kao mesečar. Bio je ista toliko mali kao i Skarlet, toliko mali da mu je puška bila skoro koliko i on, a čađu umrljano lice mu je bilo još golobrado. Ni dan više od šesnaest godina, pomisli Skarlet rasejano, mora biti da je iz Narodne odbrane ili neki utekli gimnazist.
Dok ga je ona tako posmatrala dečaka izdadoše kolena i on se skljoka u prašinu. Dva čoveka bez reči istupiše iz poslednjeg reda i vratiše se natrag do njega. Jedan od njih, neki visok i mršav čovek crne brade do pojasa, ćutke predade svoju kao i dečakovu pušku onom drugom. Zatim zabaci dečaka na leđa s takvom lakoćom da je bilo pravo čudo i pođe lagano za kolonom u povlačenju, pognutih pleća pod teretom, dok je dečak, iako slab i nemoćan, besneo kao neko dete koga stariji zadirkuju: »Ali, pustite me na zemlju, prokleti bili! Spustite me dole, mogu valjda i sam da idem!«
Onaj s bradom ne reče ništa nego nastavi da i dalje tromo korača i izgubi se iz vida na jednom savijutku ulice.
Ret je sedeo mirno držeći labavo uzde u rukama i gledao za njima s nekim čudnim izrazom neraspoloženja na mrkom licu. Zatim se ču tresak kao da se nešto ruši sasvim blizu i Skarlet vide kako jedan tanak plameni jezik suknu preko krova magacina u čijoj su senci oni stajali zaklonjeni. Crvene zastave od plamena dizahu se pobedonosno u nebo iznad njih. Dim im stade peći nozdrve, a Veid i Prisi počeše kašljati. Beba je puštala slabe zvuke kao da kija.
– O, Rete, za ime boga! Požurite! Ta požurite! Niste valjda poludeli!
Ret ne odgovori ništa, ošinu samo konja preko leđa onom granom i to tako nemilosrdno da jadna životinja skoro odskoči unapred. Oni pojuriše napred što je konj mogao brže i stadoše odskakati i truckati se niz Marijetinu ulicu. Pred njima je bio pravi vatreni tunel od zgrada u plamenu s obe strane uličice koja je vodila naniže prema železničkom koloseku. Oni jurnuše u njega. Oči im zaseni blesak mnogo jači od sunčevog sjaja, vrelina im je palila kožu na licu, a huka, praskanje i pucketanje vatre je prosto zaglušivalo uši. Prolaženje kroz taj pakao trajalo je, kako im se činilo, čitavu večnost, pa se onda ponovo nađoše u polutami.
Dok su jurili iz sve snage i odskakali preko železničkih šina Ret je bez razmišljanja neprestano šibao konja. Lice mu je izgledalo namršteno i rasejano kao da je zaboravio gde se nalazi. Njegova široka ramena behu pognuta unapred, a brada isturena, kao da misli u njegovoj glavi nisu baš najugodnije. Niz čelo i obraze mu se slivao znoj od vreline vatre ali ga on nije brisao. Pređoše u jednu sporednu ulicu, pa zatim u drugu i tako sve dalje dok Skarlet potpuno ne izgubi moć snalaženja i dok tutanj vatre ne zamre za njima. A Ret još nikako nije govorio ništa. Samo je sasvim pravilno i bez prestanka šibao konja. Sad je crveni odsjaj vatre na nebu bio već bled a put postajaše taman i zadavaše strah. Skarlet bi jedva dočekala neku reč, makar kakvu reč s njegove strane, čak i podrugljivu, ili uvredljivu reč, koja prodire. Ali on nije govorio.
Ćutao ili ne ona je ipak zahvaljivala bogu što je on tu. Tako je divno imati pored sebe jednog čoveka, naslanjati se na njega i osećati njegove tvrde i nabrekle mišice, znati da on stoji između vas i neukrotivih strahota, čak i ako taj čovek samo sedi tu i gleda ukočeno.
– Oh, Rete – šapnu ona stežući ga za mišicu – šta li bismo mi radile da nije bilo vas? Tako mi je milo što niste i vi u vojsci!
On se okrete i ošinu je jednim pogledom, pogledom od koga ona ispusti njegovu mišicu i ustuknu. Sad se u njegovim očima nije video podsmeh. Bile su jasne i u njima se čitala silna ljutina pomešana s nekakvim čuđenjem. Njegova donja usna se povi i on okrenu glavu u stranu. Vozili su se i odskakali po putu dosta dugo, u tišini koju su narušavali samo slabi zvuči bebinog plakanja i Prisinog šmrkanja. Kad više ne beše u stanju da podnosi to Skarlet se okrete i uštinu Prisi tako pakosno da je natera da sasvim istinski vrisne a zatim da prestrašeno ućuti.
Najzad Ret skrenu konja pod pravim uglom i posle kratkog vremena izbiše na ravniji put. Nejasni oblici kuća ostajahu pozadi sve dalje i dalje, a neprekidna šuma se uzdizala kao dva zida sa svake strane puta.
– Sad smo već izvan varoši – reče Ret kratko, zatežući uzde – i na glavnom drumu za Raf end Redi.
–  Požurite! Nemojte da stajete!
– Pustite životinju da malo odahne. – Zatim okrećući se prema njoj on upita lagano: – Skarlet, jeste li vi još čvrsto rešeni na onu ludu stvar?
– Na koju stvar?
– Da li još želite da pokušate da idete do Tare? To je pravo samoubistvo! Konjica Stiva Lija i vojska Jenkija su između vas i Tare.
O, preblagi bože! Zar će sad da odbije da je vodi kući, posle svih onih grozota koje je pretrpela toga dana?
– O, da, da! Molim vas, Rete, hajde da požurimo! Konj nije umoran!
– Samo jedan minut. Vi ne možete ovim putem ići prema Džonsborou. Ali ne možete ići ni železničkom prugom. Celog današnjeg dana su se vodile borbe i uz prugu i niz prugu od Raf end Redija prema jugu. Da li vi znate za neki drugi put, za neki sporedni kolski put koji ne prolazi kroz Raf end Redi, ni kroz Džonsboro?
– O, da – uzviknu Skarlet s velikim olakšanjem. – Ako možete samo da priđete blizu do Raf end Redija ja znam jedan kolski put koji se odvaja od glavnog puta za Džonsboro i vodi miljama kroz polja. Tata i ja smo imali običaj da jašemo tim putem. On izbija tačno pored Imanja Mekintoševih, a odatle ima samo jedna milja do Tare.
– Dobro. Možda ćete moći da srećno stignete do Raf end Redija. General Stiv Li je danas bio tamo i štitio povlačenje. Možda Jenki još nisu stigli donde. Možda ćete moći da prođete onuda ako vam ljudi generala Lija ne oduzmu konja.
– Možda ću ... ja moći srećno da prođem onuda?
– Da, vi. – Glas mu je bio grub.
– Ali, Rete – pa vi ste... Zar nećete vi da nas vodite?
– Neću. Ja vas ovde ostavljam.
Ona pogleda oko sebe kao luda, u modro nebo iza njih, u tamno drveće koje ih je okružavalo sa svih strana kao zid nekog zatvora, u preplašena lica u zadnjem delu kola – pa najzad u njega. Je li on poludeo? Da li je ona dobro čula? .
On se sad smejao. Jasno mu je videla bele zube pri slaboj svetlosti, a u očima mu je bio njegov stari izraz podsmeha.
– Da nas ostavite? Pa kuda... kuda vi idete?
– Ja idem, draga moja, s vojskom.
Ona uzdahnu od olakšanja i ljutine. šta mu je da se šali u ovakvom trenutku? Ret u vojsci! Posle svega onoga što je govorio o budalama koje lupa doboša i hrabre reči raznih govornika namame da izgube život – o budalama koje gube glave da bi pametni ljudi zarađivali novac!
– Oh, prosto bih vas udavila što ste me tako poplašili. Hajdemo dalje!
– Ja se ne šalim, draga moja. I to me vređa, Skarlet, što vi malo lepše ne shvatite moju hrabru žrtvu. Gde vam je vaše rodoljublje i vaša ljubav prema našoj Slavnoj Stvari? Sad vam se pruža prilika da mi kažete da se vratim »sa štitom ili na njemu«. Nego kažite to brzo, jer meni je potrebno vremena da vam održim jedan hrabar govor pre nego što pođem u rat.
Njegov otegnuti govor je zvučao podrugljivo u njenim ušima. On se podsmeva njoj, a na neki način je znala da se podsmeva i sebi samom. Šta on to govori? Kakvo rodoljublje, štitovi, hrabri govori? Ne može biti da on ozbiljno misli ono što govori. Prosto se ne može verovati da on tako veselo govori o tome kako će da je ostavi tu na tome mračnom putu sa ženom koja svakoga časa može da umre, s malim novorođenčetom, budalastom mladom crnkinjom i poplašenim detetom, da je ostavi da se muči sama i da ih vodi miljama kroz bojna polja, kroz dezertere i Jenkije, vatru i bogzna šta još.
Jednom, kad joj je bilo tek šest godina, ona je bila pala s nekog drveta potrbuške. Još se sećala mučnog kratkog trenutka pre nego što joj se dah povratio u grudi. I eto sad dok je tako gledala u Reta ona je imala ono isto osećanje koje i nekada, nije mogla da predahne, bila je ošamućena i osećala se rđavo.
– Rete, vi se šalite!
Ona ga zgrabi grčevito za mišicu, a suze straha joj kanuše na članak od ruke. On podiže njenu ruku i poljubi je bezbrižno.
– Sebični ste do kraja, zar ne, draga moja? Mislite uvek samo na svoju dragu i skupocenu kožu, a ne na našu hrabru Konfederaciju! Pomislite samo kako će našu vojsku osokoliti moja pojava u jedanaestom času! – U glasu mu se osećao prizvuk neke zlobne nežnosti.
– O, Rete – jauknu ona – kako možete da to učinite meni? Zašto me napuštate?
– Zašto? – nasmeja se on podrugljivo. – Možda zbog one izdajničke sentimentalnosti koja se krije u svakom Južnjaku. Možda... možda i zato što se stidim?
– Stidite se? Trebalo bi da umrete od stida. Da nas napustite ovde, same, nemoćne ...
– Draga Skarletl Vi niste nemoćni. Svaki onaj ko je tako sebičan i odlučan kao što ste vi nije nikad nemoćan. Neka je bog na pomoći Jenkima ako vas uhvate!
I on naglo skoči s kola, pa dok ga je ona posmatrala zabezeknuta od zaprepašćenja on pređe na njenu stranu kola.
– Siđite – zapovedi joj on.
Ona je ukočeno gledala u njega. On grubo diže ruke naviše, dohvati je ispod pazuha i skide na zemlju pored sebe. Držeći je čvrsto uza se odvuče je nekoliko koraka dalje od kola. Skarlet je osećala kako joj prašina i kamičci u sandalama bodu noge. Tiha topla tama obavi ih kao san.
– Ja vas ne molim de shvatite i da mi oprostite. Mene se nimalo ne tiče da li ćete vi uraditi bilo jedno bilo drugo, jer ja ni sam neću nikad ni shvatiti ni oprostiti samome sebi ovu glupost. Mene je stid što vidim da je toliko donkihoterije još ostalo u meni. Ali, našem lepom Jugu potreban je svaki čovek. Zar nije naš guverner Braurii rekao baš to isto? Bilo kako bilo, ja odlazim u rat! – i odjednom se nasmeja zvonkim, neobuzdanim smehom, koji se razleže po tamnoj šumi.
– »Ne bih te, mila, voleo tako mnogo, da čast ipak ne volim jače« – deklamovao je on. – To mu sad zgodno dođe, zar ne? Na svaki način zgodnije nego šta drugo što bih mogao sam smisliti u ovom trenutku. Jer ja vas volim, Skarlet, i pored svega onoga što sam rekao one noći prošlog meseca, tamo, na tremu. Njegov razvučeni govor beše pun nežnosti, a njegove, ruke pođoše uz njene gole mišice, njegove tople, snažne ruke. – Ja vas volim, Skarlet, zato što smo toliko slični jedno drugom, oboje otpadnici i sebični bednici, mila. Nijedno od nas ne mari nimalo ako i ceo svet ode do vraga samo da je nama dobro!
Glas mu je odjekivao kroz mrak i ona je čula reči, ali one nisu imale nikakvog smisla. Njene su misli umorno pokušavale da shvate grubu istinu da je on ostavlja da sama sretne Jenkije. U glavi joj se neprestano vrzla misao: »On me ostavlja! On me ostavlja!« Ali se više nija javljalo nikakvo uzbuđenje. Zatim se njegove ruke obaviše oko njenog pasa i ramena i ona oseti čvrste mišiće njegovih butina uz svoje telo i dugmeta njegovog kaputa kako se pritiskuju na: njena prsa. Kroz celo telo joj prođe neki topao talas zanosnog i uplašenog osećanja koje zbrisa iz sećanja svaku pomisao na vreme, mesto i okolnosti. Oseti se meka kao lutka od krpe, topla, slaba i nemoćna, a njegove ruke koje je pridržavahu behu tako prijatne.
– Vi ne mislite da promenite odluku o onome što sam vam rekao prošlog meseca, zar ne? Ništa tako ne daje draži i podstreka stvarima kao opasnost i smrt. Budite rodoljubivi, Skarlet. Pomislite kao da šaljete jednog vojnika da umre sa lepim uspomenama!
Poljubio je u usta, a njegovi brkovi su joj golicali usne, ljubio je sporo, vrelim usnama koje se nisu nimalo žurile kao da imaju pred sobom čitavu noć. Čarls je nije nikad tako poljubio. A ni poljupci mladih Tarltonovih, ni Kalvertovih mladića nisu nikad bili takvi da se osećaš čas u vatri čas u ledu i da tako drhti. On savi njeno telo unazad, a usnama joj stade pokrivati grlo sve do mesta na kome je jedan broš od kameje zakopčavao bluzu.
–  Slatka! – šaputao je on – slatka moja!
Ona je nejasno videla u mraku kola i čula piskavl glasić maloga Veida.
– Mamice! Veid boji!
Odjednom joj se u otupeli um povrati hladna trezvenost kao snažna bujica i ona se seti onoga što za časak beše zaboravila – seti se da se i ona boji, i da je Ret ostavlja, ostavlja nju, prokleta kukavica. A povrh svega toga još ima i krajnju drskost da stoji tu na tome putu i da je vređa svojim bestidnim predlozima. Bes i mržnja ispuniše je svu, učvrstiše njenu kičmu, i ona se jednim snažnim pokretom ote iz njegova zagrljaja.
– O, vi gadni nevaljalče! – viknu ona, a u mislima stade očajno tražiti najgore izraze kojima bi ga nazvala, fraze koje je čula od Džeralda o g. Linkolnu, o Mekintoševima i o tvrdoglavim mazgama, ali joj te reči sad nisu padale na pamet. – Vi niski, kukavički, pakosni gade! – i zato što nije mogla smisliti ništa poražavajuce, ona razmahnu rukom i pljesnu ga preko usta iz sve snage koju je još imala. On učini jedan korak unazad, pošto podiže ruku prema svome licu.
– Ah! reče on mirno i za trenutak stajahu tako jedno prema drugom u tome mraku. Skarlet je čula njegovo teško disanje, a i sama je disala s prekidima kao da se zaduvala od silnog trčanja.
– Oni su imali pravo! Svi su imali pravo! Vi niste nikakav džentlmen!
– Draga moja mala – reče on – to je sad jako neumesno!
Znala je da joj se on podsmeva i ta je misao pekla.
– Hajde, odlazite! Odlazite samo! Idite što pre! Ne želim da vas vidim nikad više! Dao bog da vas neko topovsko đule pogodi i da vas raznese na milion komada! Ja...
– Ne morate reči ostalo. Ja uglavnom shvatam šta vi hoćete da kažete. Kad budem pao za otadžbinu nadam se da će vas gristi savest.
I ona ga ču kako se smeje i okreće od nje da se uputi kolima. Vide ga kako zastaje pored njih i ču kako govori, a glas mu je bio promenjen, uljudan i pun poštovanja, kao i uvek kad je govorio Melani.
– Gospođo Vilks!
Iz kola mu odgovori Prisin uplašeni glas.
– Bože milos, kap'tan Batlah. Mis Meli ima nesvest još tamo daleko.
– Nije valjda umrla? Diše li?
– Jest, gos'n, ona diši.
– Onda je još i bolje tako. Da je svesna sumnjam da bi podnela bolove. Dobro je pazi, Prisi. Evo nešto malo bakšiša za tebe. Potrudi se da ne budeš veća budala no što si.
– Jest, gos'n. Hvala, gos'n!
– Zbogom, Skarlet!
Ona je znala da se okrenuo prema njoj, ali ne reče ništa. Mržnja joj nije dala da progovori. Šljunak na putu zaškripa pod njegovim nogama i ona za trenutak vide kako se njegova široka ramena naziru u mraku. Zatim ga nestade. Još se neko vreme čuo bat njegovih koraka, pa se zatim i to izgubi u daljini. Ona se lagano vrati kolima, a kolena su joj klecala.
Zašto je on otišao, u mrak, u rat, za stvar koja propada, u svet koji je poludeo? Zašto da ode taj Ret koji je voleo da uživa u ženama i u piću, u dobroj hrani i mekoj postelji, u mekanom i finom rublju i dobroj koži, koji je mrzeo Jug i podsmevao se budalama koje su se borile za njega? Sad je svoje sjajno očišćene cipele uputio po jednom tegobnom putu na kome glad korača neumornim koracima zajedno sa ranama, iznurenošću i očajanjem koji jure kao izgladneli vukovi. A taj put vodi u smrt. On nije imao potrebe da ide. Bio je van opasnosti, bogat, imao je svaku udobnost. Ali, on je ipak otišao i ostavio je samu usred mraka, crnog kao što je mrak pred očima večitog slepca, sa Jenkima između nje i njenog doma.
Sad joj padoše na pamet svi gadni izrazi kojima je htela da ga zaspe, ali je već bilo kasno. I ona nasloni glavu na sagnuti vrat jadnog konja i zaplaka.

XXIV
Skarlet se probudi od sjajnog bleska jutarnjeg sunca koje se probijalo kroz grane na drveću iznad nje. Za kratak trenutak onako ukočena od zgrčenog položaja u kome je spavala ona nije znala gde je. Sunce joj je zasenilo oči, tvrde daske na kolima su je žuljale, a nekakav težak teret joj je ležao preko nogu. Ona pokuša da se uspravi i da sedne i vide da je taj teret Veid koji je zaspao glave naslonjene na njena kolena. Melanine bose noge su bile skoro uz samo njeno lice, a ispod sedišta za kočijaša ležala je Prisi sva sklupčana kao neka crna mačka pored male bebice prignječene između nje i Veida.
Zatim se seti svega. Brzo se uspravi i sede, pa stade gledati svuda oko sebe. Hvala bogu, nigde Jenkija na dogled oka! Mesto na kome su se one bile sakrile nije niko pronašao u toku noći. Sad joj je opet sve bilo sveže u sećanju: strahovito mučno putovanje pošto su Retovi koraci zamrli u daljini, beskrajna noć, crni put pun rupčaga i kamenja preko kojih su se kotrljali i dubokih jarkova s obe strane puta u koje bi kola često skliznula, zatim pomamne snage od straha s kojom su ona i Prisi izvlačile točkove iz jaraka. Sećala se sva naježena kako je često terala slabačkog konja u njive i u šumu kad bi čula da im neki vojnici dolaze u susret, ne znajući ni sama da li su prijatelji ili neprijatelji
– A sećala se i strepnje da ih nečiji kašalj, ili kijanje, ili Veidovo štucanje ne odadu ljudima koji su prolazili.
O, taj tamni put po kome su ljudi prolazili kao aveti, prigušeni glasovi, potmuli topot koraka po mekoj prašini, slabo zveckanje uzda i škripa zategnute kože! I, oh! Da strašnoga trenutka kada slabi konj beše posrnuo, a konjica i laka artiljerija protutnjaše u mraku baš pored mesta gde su oni ležali ne dišući, tako blizu da je ona skoro mogla da pruži ruku i da ih dotakne, tako blizu da je osećala otužni zadah znoja sa tela vojnika.
Kad najzad dođoše blizu mesta Raf end Redi, nekoliko logorskih vatri zasvetlucaše onde gde su poslednji delovi zaštitnice generala Stiva Lija još čekali naređenje za dalje povlačenje. Ona ih je obišla preko poorane njive i išla punu milju sve dok se svetlost vatri ne izgubi iza nje. Ali u tome lutanju beše izgubila put u mraku, te poče da jeca kad ne mogaše pronaći mali kolski put koji je tako dobro poznavala. Zatim, kad ga naposletku pronađe konj se beše skljokao onako upregnut i ne htede da makne, ne htede čak ni da ustane kad ga ona i Prisi stadoše vući za uzdu.
Onda ga je ona ispregla i odvukla se sva slomljena od umora da legne u zadnji deo kola i da opruzi noge koie su je strašno bolele. Sećala se sad kao kroz san Melaninog glasa baš pre nego što joj je san sklopio oči, slabog glasa koji se izvinjavao i koji je molio: »Skarlet, mogu li dobiti malo vode, molim te?«
Ona je samo odgovorila: »Nema ni kapi!« i zaspala pre nego što je završila.
A sad je već jutro, i svet je tih, vedar i zelen, i zlatan, prošaran sunčanim zlatom. A vojnika nigde dokle oko dosezaše. Bila je gladna i usta su joj bila suva od žeđi, sva bolna kao prebijena, sva utrnula i puna čuđenja što ona, Skarlet O'Hara, koja je nekad mogla da se odmara dobro samo između lanenih čaršava i na najmekšem krevetu od perja, sada spava kao neka poljska radnica na golim i tvrdim daskama.
Dok je žmurila od sunčane svetlosti pogled joj pade na Melani i ona zadrhta od straha i zaprepašćenja. Melani je ležala mirna i bleda, tako da Skarlet pomisli da je umrla. Izgledala je kao mrtvac, kao neka mrtva, stara žena izmučenog lica, a njena crna kosa, razbarušena i zamršena, padala je preko njega. Zatim Skarlet radosno vide dizanje i spuštanje njenih grudi pri slabom disanju i bi joj jasno da je Melani preživela tu noć.
Skarlet joj zakloni oči od sunca i stade se osvrtati oko sebe. Bilo je očevidno da su proveli noć pod drvetotn u nečijem prednjem dvorištu, jer se jedna kolska staza posuta peskom i šljunkom pružala ispred nje i krivudate kroz aleju kedrovih drveta.
– Pa to je kuća porodice Malori – pomisli ona i srce joj skoči od radosti na pomisao da su tu prijatelji i pomoć.
Ali je nad celim naseljem vladala mrtva tišina. Ukrasno žbunje i trava na travnjaku bili su sasvim uništeni onde gde su kopite, točkovi i noge lutali gore-dole sve dok nisu potpuno preorali ceo prostor. Ona baci pogled na kuću, ali mesto stare bele kuće od drveta koju je tako dobro poznavala vide samo pocrneo pravougaonik od granitnog temelja i dva visoka dimnjaka koji su dizali čađave cigle prema opaljenom lišću mirnog drveća.
Ona uzdahnu duboko i svu je prođe jeza od užasa. Da li će i Taru naći ovako sravnjenu sa zemljom i tiha kao da je mrtva?
– Ne smem sad misliti o tome – reče ona samoj sebi žurno. – Ne smem sebi dopustiti da mislim o tome. Opet ću poludeti od straha ako mislim na to. – Ali joj i mimo volje srce brže lupalo i kao da je svaki otkucaj govorio: »Kući! Požuri! Kući! Požuri!«
Moraju odmah opet krenuti na put prema kući. Ali prvo moraju doći do malo hrane i vode, naročito vode.
Ona gurnu Prisi i probudi je. Prisi iskolači oči i stade gledati oko sebe.
– Bog milosti! gospa Skahlet, ja mislio ja se probudim samo u Obećana Zemlja.
– Još si dosta daleko od nje – reče Skarlet trudeći se da zagladi svoju razbarušenu kosu. Lice joj beše mokro a telo već vlažno od znoja. Osećala se sva prljava, neuredna i ulepljena. Njene haljine, uvek čiste i uredne, behu izgužvane i naborane zato što je spavala u njima, a nikad se u svom životu nije osećala tako bolno umorna. Mišići za koje nije znala da postoje boleli su je od neuobičajenih napora prethodne noći i svaki joj je pokret donosio po jedan oštar bol.
Pogleda naniže u Melani i vide da su njene oči otvorene. Bile su to bolesne oči, grozničavo svetle, a oko njih behu tamni podbuli kolutovi. Ona otvori ispucale usne i prošaputa molećivo: »Vode!«
– Ustani, Prisi! – naredi Skarlet. – Idemo na bunar da donesemo malo vode.
– Ali, gospa Skahlet! Tamo mora biti ima duhovi, ako neko ima tamo umri.
– Napraviću ja duha od tebe ako odmah ne skočiš s kola – reče Skarlet koja nije bila raspoložena za razgovor, te ona bez volje siđe na zemlju.
Zatim se seti konja. Milostivi bože! šta će biti ako je konj lipsao u toku noći! Kad ga je ispregla izgledao je kao da će svaki čas izdahnuti. Optrča oko kola i vide ga gde leži na strani. Da je lipsao ona bi samo proklela boga pa bi i sama umrla. Neko je u Bibliji učinio baš to isto – prokleo boga i umro. Ona je potpuno shvatila kako se taj neko osećao. Ali je konj bio živ – disao je teško, bolesne oči su mu bile polusklopljene, ali je bio živ. E pa, malo vode će i njemu dobro doći.
Prisi preko volje siđe s kola silno ječeći, pa s puno straha pođe za Skarlet. Iza ruševina je stajao red belo okrečenih ćutljivih kućica, pustih ispod lisnatog drveća. Između tih stanova za robove i temelja od kamena naidoše na bunar, njegov krov je bio još čitav, ali je kofa bila duboko dole u bunaru. One obe zajedno stadoše izvlačiti uže i kad se vedro puno sveže, iskričave vode ukaza iz dubine ona ga nakrenu do usta i stade piti glasno srčući i poli se vodom po prsima.
Pila je neprekidno sve dok Prisi ne viknu razdraženo: »Bože, pa i ja žedan, gospa Skahlet!«, i tako je podseti na potrebe onih ostalih.
– Odreši sad uže pa ovo vedro odnesi tamo do kola i daj im da piju. Ostatak podaj konju. Zar ne misliš da bi Melani morala da podoji dete? Ono će skapati od gladi
– Za ime bog' gospa Skahlet, pa mis Meli nema mleko – ona neće može da ima.
– Otkud ti to znaš?
– Ja vidi mnogo kao on.
– Nemoj tu da mi se praviš važna. Juče, kad je trebalo, nisi ništa znala o deci. Hajde, sad požuri. Ja idem da pokušam da nađem nešto za jelo.
Skarlet je uzalud tražila sve dok ne dođe do voćnjaka gde nađe nekoliko jabuka. Vojska je prošla kroz njega pre nje i na drveću ih nije uopšte bilo. Onih nekoliko našla je po zemlji, ali one behu većinom trule. Pokupi najbolje u zadignutu suknju pa se vrati preko meke zemlje, a sandale joj se napuniše sitnim kamičcima. Kako se nije setila da obuje neke jače cipele? Zašto nije ponela i šešir za sunce? Zašto nije ponela nešto za jelo? Ponašala se kao luda. Ali, razume se, ona se nadala da će se Ret brinuti za njih.
Ret! Ona pijunu na zemlju, toliko joj to ime beše odvratno. Kako ga silno mrzi! Kako je odvratno postupio. A ona je čak mirno stajala na putu s njim i pustila da je poljubi – pa joj se to još skoro i dopadalo. Bila je luda prošle noći. Kako je to gnusan čovek!
Kad se vrati natrag podeli jabuke a ostatak baci u zadnji deo kola. Konj beše ustao, ali nije izgledalo da ga je voda mnogo osvežila. Igledao je mnogo gore po danu nego sinoć u mraku. Bokovi su mu štrcali kao u neke stare krave, rebra su mu izgledala kao mašina za pranje rublja, a leđa bila sva u ranama. Čuvala se da ga ne dotakne dok ga je uprezala. Kad mu uvuče đem u usta vide da konj u stvari nema zuba. Star kao i okolni bregovi! Zar Ret kad je već krao konja nije našao nekog dobrog?
Ona se pope na bok i položi dugački prut po njegovim leđima. On zašišta i krenu, ali pre nego što ga je isterala na put ona je jasno znala da bi ona sama mogla ići mnogo brže bez ikakve muke. On, samo da nema ovde Melani, Veida, bebice i Prisi da se o njima brine! Kako bi ona brzo stigla do kuće! Ta šta, ona bi sve trčala do kuće, trkom bi prešla svaku stopu koja bi je dovela bliže Tari i majci.
Do kuće ne može biti više od petnaest milja, ali sa brzinom kojom ide ova stara raga trebaće im čitav dan, jer će morati često zastajati da ga odmara. Čitav dan? Gledala je u bleštavocrven drum s dubokim kolotečinama koje behu izrili točkovi topova i bolničkih kola. Još će proći mnogo sati pre nego što sazna da li Tara još stoji čitava i da li je Elen tamo. Još mnogo časova pre nego što bude kraj tome putovanju pod vrelim zracima septembarskog sunca.
Osvrnu se i baci pogled na Melani koja je ležala očiju sklopljenih da se sačuva od sunca, pa jednim trzajem odveza pantljike svoje kape i dobaci je Prisi.
– Stavi joj to preko lica. To će joj bar zakloniti oči od sunca. – Zatim, kad joj sunce stade peći nezaštićenu glavu ona pomisli: – Pre nego što današnji dan prođe sva ću se osuti pegama kao svračje jaje.
Nikad još u svome životu nije bila napolju na suncu bez vela ili bez šešira, nikad nije rukovala uzdama bez rukavica koje su štitile kožu na njenim punačkim rukama. A sad se, eto, izlaže suncu na tim rasklimatanim kolima, sa ovim iznemoglim konjem, sva prljava, znojava, gladna, nesposobna da učini ma šta drugo osim da se vuče tako kao puž kroz taj opusteli kraj. A tek pre nekoliko kratkih nedelja osećala se tako bezbedna i sigurna! Kako je kratko vreme prošlo od onih dana kad je svako mislio da Atlanta ne može nikad pasti, da Džordžija neće nikad biti pregažena. Ali mali oblačak koji se pre četiri meseca ukazao na severozapadu beše se pretvorio u silnu oluju, pa onda u hučan ciklon i zbrisao u nepovrat sav njen svet, izbacio je iz njenog bezbednog života i spustio je usred ove bezglasne i jezive pustoši.
Da li je Tara čitava? Ili je sve prohujalo sa vihorom koji je besneo nad Džordžijom ...
Ona ošinu jako prutom leđa umornog konja i pokuša da ga natera da pođe brže, dok su se labavi točkovi pijano krivili čas na jednu čas na drugu stranu.
U vazduhu je svuda lebdela smrt. U zracima kasnog popodnevnog sunca svaka dobro poznata njiva, svaki gajić bili su zeleni i tihi, puni neke nezemaljske tišine koja je ulivala strah u Skarletino srce. Svaka prazna, granatama razorena kuća pored koje je prošla toga dana, svaki, crn dimnjak koji je usamljeno štrcao kao da čuva stražu na čađavim ruševinama, zadavali su joj sve veći strah. Od prošle noći nigde nisu naišli na živo ljudsko biće ni životinju. Na mrtve ljudi i mrtve konje jesu, kao i na mrtve mazge koje su ležale kraj druma pokrivene muvama, ali ni na šta živo. Nije više bilo dalekog mukanja goveda, ni ptičjeg pevanja, niti je vetar njihao grane na drveću. Ništa nije narušavalo tišinu osim jednolikog kloparanja Konjskih nogu i slabog plača Melaninog detenceta.
Ceo kraj je ležao kao pod nekom ukletom koprenom, ili još gore, mislila je Skarlet u sebi ježeći se, kao poznato i drago majčino lice, lepo i mirno najzad posle strašnih muka. Činilo joj se da su poznate šume pune aveti. Hiljade su izginule u borbama oko Džonsboroa. I njihovi se duhovi sada vrzu po tim šumama gde se kosi zraci popodnevnog sunca nekako natprirodno sijaju kroz nepomično lišće, dok prijatelji i neprijatelji izviruju na nju u tim raskiimatanim kolima, sa očima zalivenim krvlju i crvenom prašinom – groznim, staklenim očima.
– Majko! Majko! – šaputala je ona. Kad bi same mogla da dođe do Elen! Kad bi samo nekim čudom Tara bila još čitava i kad bi ona mogla da pritera kola uz dugi drvored, da uđe u kuću i da vidi majčino ljubazno i nežno lice, da još jednom oseti njene sposobne ruke koji su odgonile strah, kad bi mogla da se grčevito uhvati za Elenine suknje i da zarije lice u njih. Majka bi znala šta da radi. Ona ne bi dopustila da umre Melanino detence. Ona bi rasterala sve aveti i svaki strah svojim mirnim: »Psst! Umiri se, dete!« Ali je majka bolesna, možda i na samrti.
Skarlet snažno ošinu umornu grbaču jadnog konja. Moraju ići brže! Već celog tog vrelog dana one mile po tom beskrajnom putu. Skoro će već i mrak, a one će biti same u toj pustoši koja znači smrt. Ona jače steže kajase rukama punim žuljeva i snažno njima ošinu konjska leđa, dok su je pri tome pokretu ruke bolele i pekle.
Kad bi samo mogla da stigne u Tarino i Elenino naručje puno ljubavi, da spusti svoj tegobni teret, suviše težak za njena mlada ramena – tu ženu koja umire, detence koje se gubi, svoga rođenog gladnog sinčića, poplašenu crnkinju, koji svi gledaju u njenu snagu i očekuju od nje uputstvo, u njenim uspravnim leđima čitaju hrabrost koje ona nema i snagu koja je nju odavno izdala.
Iznureni konj nije više nikakvim pokretom odgovarao na šibanje ni pruta ni kajasa nego se samo vukao dalje, povlačio noge po zemlji, spoticao se na najmanjem kamenu i povodio se kao da će sad pasti na kolena. Ali kad se sumrak spusti najzad stupiše na poslednji deo svoga dugog puta. Saviše okukom malog kolskog puta i izbiše na glavni drum. Tara je bila na svega jednu milju odatle.
Već se videla tamna masa žive ograde od divlje narandže, koja je obeležavala početak imanja Mekintoševih. Malo dalje napred Skarlet zaustavi konja ispred dugog hrastovog drvoreda koji je vodio s puta do kuće staroga Engasa Mekintoša. Ona pogleda kroz zgusnuti mrak niz dva reda starih drveta. Sve beše u tami. Ni iz kuće ni iz crnačkih stanova nije se video ni zračak svetlosti. Naprežući oči kroz mrak ona nazre nejasno prizor na koji se već beše navikla u toku tog strahovitog dana: dva visoka dimnjaka kao dva džinovska nadgrobna spomenika koji su se nadnosili nad porušeni drugi sprat i razbijene neosvetljene prozore što su zurili iz zidova kao bezizrajne, slepe oči.
– Hej! – viknu ona iz sveg glasa. – Hej, vi tamo. Prisi je grčevito zgrabi u nastupu očajnog straha i Skarlet okrenuvši se vide da joj oči kolutaju.
– Nemoj vičiš, gospa Skahlet! Molim nemoj vičiš više – prošapta ona drhtavim glasom. – Ko zna ko može odgovori!
– Bože moj – pomisli Skarlet i svu je prođe jeza. – Bože moj, ona ima pravo. Ko zna ko sve može izići odande.
Ona ošinu konja kajasima i konj krenu dalje. Taj izgled kuće Mekintoševih razbio je i poslednji zračak nade koji joj još beše ostao. Spaljena, srušena, opustela kao i sve plantaže pored kojih je prošla toga dana! Tara je ležala svega na pola milje odatle, na istom putu, sasvim: na putu vojske. Sigurno je i Tara sravnjena sa zemljom! Naći će samo pocrnele cigle, sagledaće zvezde između zidova bez krova, Elen i Džerald otišli, Mami otišla, crnci otišli bog jedini zna kuda, i ova očajna tišina što vlada nad svim tim prostorom.
Zašto je pošla na taj bezumni put, uprkos zdravom razumu i povukla sa sobom Melani i njeno dete? Bolje bi bilo i da su umrli u Atlanti nego što su se mučili celog dana i pekli na suncu u tim groznim kolima da bi umrli u tihim ruševinama Tare!
Ali Ašli je poverio Melani njenom staranju »Pazite na nju«, rekao joj je. O, tog divnog dana kad joj je on rekao zbogom i poljubio je, pre nego što je pošao zanavek »Pazićete na nju, zar ne? Obećajte!«
Ona je obećala. Zašto se vezala jednim takvim obećanjem, i to dvostruko vezala, sad kad Ašlija više nema? Ona je čak i onako iznurena još mrzela tu Melani, mrzela onaj slabi glas koji je narušavao tišinu sve slabije i sve ređe. Ali ona je dala obećanje i oni su sad njeni, onako isto kao što Veid i Prisi pripadaju njoj, i ona se mora mučiti i boriti za njih: do poslednje svoje snage, do poslednjeg daha. Mogla ih je ostaviti u Atlanti, strpati Melani u bolnicu i napustiti je. Ali, da je to učinila ne bi nikad više mogla izići pred oči Ašliju ni na ovom ni na onom svetu i reči mu da je ostavila njegovu ženu i dete da umru među tuđim ljudima.
On, Ašli! Gde li je on noćas kad se ona muči po ovome jezivom putu s njegovom ženom i detencetom? Da li je živ i da li misli na nju iza gvozdenih rešetaka na Rok Ajlendu? Ili je umro od boginja pre toliko meseci i sad trune negde u nekom dugom jarku sa stotinama drugih svojih zemljaka?
Njeni napregnuti živci skoro popucaše kad se iz grmlja blizu njih odjednom razleže neka buka. Prisi vrisnu i leže na pod kola preko male bebice. Melani se slabo pomače tražeći rukama dete, a Veid pokri oči rukama i zgrči se, suviše prestravljen da bi plakao. Onda se grmlje pored njih razmaknu pod teškim nogama i do ušiju im dopre glasno mukanje.
– Pa to je samo krava! – reče Skarlet glasom grubim od straha. – Ne budi luda, Prisi. Prignječila si bebu i poplašila Meli i Veida.
– To strašno duh! – jeknu Prisi, uvijajući se i krijući lice uz stranu kola.
Skarlet se odlučno okrete, podiže prut kojim se služila mesto biča pa udari Prisi po leđima. Bila je toliko iznemogla od zamorenosti i straha da nije više mogla da podnosi slabost kod drugoga.
– Uspravi se, ludo! – viknu ona – dok nisam slomila o tebe ovu batinu!
Prisi dreknu ali diže glavu, pogleda preko kola i vide da je to zaista krava, neka riđa i bela životinja koja je stajala i gledala u njih molećivo svojim krupnim i poplašenim očima. Ona otvori usta i opet muknu kao da je nešto boli.
– Da nije ranjena? Nekako ne muče kao što krave obično muču.
– Mene čini njeno vime mnogo puno mleko, pa treba njega muze – reče Prisi koja se beše malo povratila od straha. – To sigurno krava od gospon Mekintoš što crnac oteralo u šuma a Jenki ga nije našlo.
– Baš dobro, povešćemo je sa sobom pa ćemo imati mleka za bebicu – odluči brzo Skarlet.

– Kako može vodi krava s nama, gospa Skahlet? Mi ne može vodi krava s nama. Krava ne vredi ništa ako dugo ne muzlo niko. Njegov vime naduje se i prsne. Zato ovaj krava viče.
– E kad tako mnogo znaš onda skini tvoju donju suknju, rascepi je pa priveži kravu za stražnji deo kola.
– Gospa Skahlet, vi dobro znala ja nema donja suknja, a ako ja i ima, ja njega ne može daje za krava. I ja ne može veže nikako. Ja nikad ne imala posao sa krava. Ja mnogo plaši od krava.
Skarlet pusti uzde pa podiže suknju. Čipkom ukrašena donja suknja joj beše jedini komad rublja koji je imala, jedini lep i čitav. Odreši uzicu oko pasa i spusti suknju niz noge, gužvajući pri tome mekano platno u rukama. To platno i čipku joj je doneo Ret iz Nasaua poslednjim brodom koji se provukao kroz blokadu i ona je radila na njoj punu nedelju dana. Odlučno dohvati za rub i trže naglo, stavi ga u zube i stade vući dok najzad materijal ne popusti i procepi se uzduž. Besno je i dalje grizla, cepala obema rukama i suknja je brzo ležala u njenim rukama sva u trakama. Zatim zaveza krajeve prstima koji su krvarili od žuljeva i drhtali od umora.
– Prebaci joj ovo preko rogova – reče ona, ali se Prisi usprotivi.
– Ja mnogo plaši od krava, gospa Skahlet. Ja nikad nemao posla s krava. Ja nije štala crnac, ja kućno crnac.
– Ti si blesavo crnac, i tata je učinio najveću ludost onoga dana kad je tebe kupio – reče Skarlet sporo, umorna da bi se mogla ljutiti. – I ako ikad još budem mogla da se služim rukom ja ću te izlemati ovim prutom.
»Eto – mislila je ona u sebi – rekla sam »crnac«, a majka nije to nikako volela«.
Prisi stade divlje kolutati očima gledajući prvo u strogo lice svoje gospodarice pa onda u kravu koja je žalosno mukala. Skarlet joj se učini manje opasna, te Prisi ostade držeći se grčevito za kola i ne mače se s mesta.
Skarlet sva ukočena siđe s kola, a svaki joj je pokret donosio silan bol u mišićima. Prisi nije bila jedini stvor koji se bojao krava. I Skarlet ih se uvek plašila te joj se i najmirnija krava činila strašna, ali sad nije bilo vremena za ta sitna strahovanja kad su se tolike opasnosti množile oko njih. Srećom krava beše mirna i u svome bolu ona je tražila ljudsko društvo i pomoć te nije učinila nikakav opasan pokret dok joj je ona vezivala kraj rascepljene suknje oko rogova. Zatim drugi kraj priveza za zadnji deo kola tako sigurno kako su joj to njeni nespretni prsti dopuštali. Pošavši svome sedištu ona oseti tako silnu iznurenost da se povede kao da će pasti u nesvest i dohvati se za kola da ne bi pala.
Melani otvori oči, pa kad vide kako Skarlet stoji kraj nje prošaputa:
– Jesmo li stigli kući, draga?
Kući? Na tu reč se Skarletine oči napuniše toplim suzama. Kući! Melani i ne zna da nema više kuće i da su ostale same na ludom i pustom svetu.
– Ne još – reče ona što je mogla blaže kroz stegnuto grlo – ali ćemo brzo stići. Baš sad sam našla jednu kravu pa će biti mleka za tebe i za bebicu.
– Jadna moja bebica! – prošaputa Melani pružajući slabu ruku prema detetu ali ga ne dotače.
Skarlet morade da upotrebi i poslednji delić svoje snage da se ponovo popne na kola, ali najzad postiže i to pa onda ponovo uze uzde u ruke. Konj je stajao oborene glave i ne htede da pođe. Skarlet ga je nemilosrdno šibala. Nadala se da joj bog neće upisati u greh što tako zlostavlja iznurenu živovtinju, ali ako joj i upiše njoj će biti žao ali ne može ništa drugo da radi... Na kraju krajeva do Tare je ostalo svega još jedno četvrt milje, a posle toga konj može i da lipše pokraj svoje rude ako baš hoće.
On najzad pođe vrlo lagano, kola su škripala, a krava je mukala na svakom koraku. To mukanje obolele životinje tako je dražilo Skarletine živce da joj je dolazilo da stane i da odreši kravu. Šta će im krava ako na Tari ne budu zatekle nikoga? Ona je svakako ne bi mogla musti, a i kad bi mogla životinja bi se svakako trzala čim bi joj neko dotakao bolno osetljivo vime. Ali ipak, kad već ima tu kravu može je i zadržati, ionako nema više bogzna šta na ovom svetu.
Skarleti se oči zamagliše kad najzad dođoše u podnožje jedne blage uzvišice, jer je odmah ispod nje ležala Tara. Zatim joj se srce ispuni očajanjem jer ih ova iznemogla životinja nikako neće moći da izvuče uz uzbrdicu. Ta kosa joj se uvek činila vrlo niska, tako blaga kad je uz nju jurila trkom na svojoj brzonogoj kobili. Izgledalo joj je nemoguće da je kosa postala tako strma otkako ju je poslednji put videla. Konj je neće nikako moći savladati sa tako teškim tovarom.
Sva slomljena od umora ona siđe s kola i uze životinju za uzdu.
– Silazi s kola, Prisi – naredi ona – i uzmi Veida. Ponesi ga ili ga vodi da sam ide. Metni bebicu pored mis Melani.
Veid stade da jeca i da nešto govori kroz plač, ali Skarlet ču samo:
Mrak ... Mrak ... Veid boji!
– Gospa Skahlet, ja ne može ide. Moje noge puno žulja što moja cipela napravio, a Veid mnogo teško i...
– Silazi odmah! Silazi dok te ja nisam izbacila! A ako te ja skinem ostaviću te ovde u mraku sasvim samu. Hajde, požuri.
Prisi jeknu i stade gledati u tamno drveće koje se sklapalo nad njima s obe strane puta – u drveće koje je moglo dosegnuti do nje i zgrabiti je čim napusti zaklon u kolima. Ali ipak položi bebu pored Melani, skljoka se nekako na zemlju, pa digavši ruke skide i Veida s kola. Dečko je još jednako plakao i pripijao se uz svoju dadilju.
– Ućutkaj ga! Ne mogu to da trpim! – reče Skarlet, pa uze konja za uzdu i povuče dok on ne pođe preko volje. – Budi mali čovek, sine, nemoj da plačeš, inače ću doći tamo da te izbijem!
Zašto je bog stvorio decu, mislila je ona u sebi besno kad bolno iskrivi članak na nozi na tamnom putu. Da, zašto je stvorio te beskorisne, plačljive stvorove koji uvek traže da se neko o njima stara i koji se uvek pletu među noge. U njenoj iznurenoj duši nije bilo mesta za sažaljenje prema poplašenom detetu koje je kaskalo pored Prisine suknje, držalo se za njenu ruku i plakalo. Ona je osećala samo dosadu što ga je uopšte rodila, zamoreno čuđenje kako se uopšte mogla udati za Čarlsa Hamiltona.
– Gospa Skahlet! – šaputala je Prisi dohvativši je grčevito za ruku – ne theba mi idemo na Taha. Oni nema tamo. Ona svi otišla. Može bi i umrla – majka i sve dhugo.
To glasno izražavanje njenih sopstvenih strepnji razljuti Skarlet i ona se otrese grčevitih prstiju.
– Onda daj meni Veidovu ruku. Ti možeš sesti tu gde si i ostati.
– Ne, ne! Ja neće!
– Onda umukni!
Kako taj konj sporo mili! Na ruku joj kanu pena s njegovih zapenušenih usta. U glavi su joj se neprestano vrzle reči pesme koju je jednom prilikom pevala sa Retom – ostalih reči nije se mogla setiti:
»Još samo koji dan posrći pod tegobnim tovarom!«
»Svega još koji korak!« zujalo joj je u mozgu uvek ispočetka – »Samo još koji korak posrći pod tegobnim tovarom!«
Zatim se ispeše na vrh kose i pred njima se ukazaše hrastovi plantaže na Tari, visoka, tamna masa koja se dizala prema modrom nebu. Skarlet brzo pogleda da vidi da li se negde vidi kakva svetlost. Nije bilo nikakve svetlosti.
»Otišli su!« – reče njeno srce, teško kao olovo u grudima. – »Otišli!«
Ona skrenu konja i utera ga u aleju, a kedrovi se sklopiše nad njihovim glavama i baciše ih u ponoćni mrak. Gledajući napred duž mračnog tunela, naprežući oči, videla je ispred sebe – ili je možda oči varaju? Da je njene zamorene oči ne obmanjuju? Ispred sebe je videla sure i nerazgovetne bele cigle kuće na Tari. Kuća! Kuća! Mili beli zidovi, prozori sa zavesama koje se lepršaju, prostrane verande – da li je sve to tu ispred nje u tom mraku? Ili taj mrak milostivo krije onakvu istu grozotu kao što je i kod Mekintoševe kuće?
Aleja joj se činila beskrajno duga, a konj je išao sve sporije i sve teže. Njene oči su nestrpljivo ponirale kroz mrak. Izgleda da je krov čitav. Je li moguće... da li je zbilja moguće? Ne, to nije moguće. Rat ne zastaje ni pred kim, pa čak ni pred Tarom, sazidanom da traje pet stotina godina. Ne može biti da je rat poštedeo Taru.
Zatim se nejasne konture ocrtaše jasnije. Ona stade brže vući konja napred. Beli zidovi su se stvarno videli kroz mrak. I to ne čađavi od dima. Tara se sretno izvukla! Njena kuća! Ona pusti uzdu i pretrča ono nekoliko poslednjih koračaji, stade skakati gonjena neobuzdanom željom da zagrli rukama i same zidine. Zatim kroz još nejasan mrak ugleda nekakvu priliku koja kao senka izlazi iz tame na prednjem tremu i staje na vrh stepenica. Tara nije pusta. Neko je ostao kod kuće.
Iz grla joj pođe usklik radosti i zamre u njemu. Kuća je tako mračna i tiha, a ona prilika se ne miče, ne dovikuje joj ništa. Šta li to nije u redu? Šta nije u redu? Tara stoji netaknuta, ali obavljena nekom jezivom tišinom koja visi nad celim krajem. Zatim se ona prilika pomače. Ukočeno i lagano siđe niz nekoliko stepenica.
– Tata? – prošaputa ona promuklo, skoro sumnjajući da li je to on. – To sam ja... Skarlet. Došla sam kući.
Džerald pođe ćuteći kao mesečar i vukući po zemlji ukočene noge. Priđe joj sasvim blizu i stade je zagledati nekako kao u snu, kao da mu se čini da sanja. On pruži napred svoju ruku i položi je na njeno rame. Skarlet oseti kako ta ruka drhti, drhti kao da se baš sad probudila iz nekog mučnog sna u neko poluosećanje stvarnosti.
– Kćeri! – reče on teško govoreći. – Kćeri! Zatim opet ućuta.
Kako? Pa on je pravi starac! pomisli Skarlet, užasnuta. Džeraldova ramena behu opuštena. Na njegovom licu koje je ona tek nejasno nazirala nije bilo ni traga od one muškosti, one Džeraldove životne snage, a u očima koje su gledale u nju video se skoro onaj isti izraz straha kao i u očima maloga Veida. To je bio samo jedan mali i slomljen starčić.
I nju tek sad obuze strah od nečeg nepoznatog što kao da se beše ustremilo na nju iz toga mraka tako da je ona bila u stanju samo da stoji tu i da ukočeno gleda u njega dok joj se čitava bujica pitanja smrzla na usnama.
Iz kola se opet ču slabački plač, a Džerald kao da se sa nekim naporom trže i pribra.
– To je Melanina beba – šapnu brzo Skarlet. – Ona je jako bolesna... dovela sam je kući.
Džerald spusti ruku s njenog ramena i ispravi svoja. Dok je lagano prilazio kolima u njemu se nazirala neka daleka sličnost s nekadašnjim domaćinom Tare kad je dočekivao goste, i Džerald naporno progovori reči kojih se maglovito sećao:
– Rođako Melani...
Melanin glas promrmlja nešto nerazgovetno.
– Rođako Melani, ovo je tvoj dom. Kuća kod Dvanaest Hrastova je spaljena. Moraćeš ostati kod nas. Pomisao na Melanino dugo mučenje dala je podstreka Skarleti da pregne na posao. Ona se opet vrati stvarnosti sadašnjice: potrebi da se Melani i njeno detence polože u mekan krevet i da se za nju učine sve one sitne stvari koje se mogu učiniti.
– Ona se mora preneti. Ne može da ide.
Začu se šum brzih koraka i neka prilika se ocrta u pećinskom mraku prednjeg trema. Pork strča niz stepenice.
– Gospoja Skahlet? Gospoja Skahlet!
Skarlet ga zgrabi za mišice. Pork, dragi Pork, isto tako nerazdvojni deo i isto tako mio kao i cigle u zidovima Tare i njeni hladoviti hodnici! Ona oseti kako njegove suze kaplju na njene ruke dok ih je neprestano i zbunjeno tapšao i govorio: – Sigurno, ja mnogo radujem što vi došla. Sigur...
Prisi brižnu u plač i stade nerazgovetno mumlati: – Pohk! Pohk! Zlatno Pohk! – Na to mali Veid, ohrabren slabošću starijih, stade da govori plačući: – Veid žedan.
Skarlet onda uze sve u svoje ruke.
– Mis Melani je u kolima i njena beba s njom. Pork, morate je preneti gore, ali vrlo pažljivo, i položiti je u krevet u gostinskoj sobi. Prisi, ponesi bebu i povedi Veida unutra u kuću pa mu daj da pije. Je li Mami tu, Pork? Reci joj da mi je potrebna.
Galvaniziran njenim zapovedničkim glasom Pork priđe kolima i spusti zadnju dasku na njima. Melani bolno zaječa kad je on upola diže a upola povuče sa dušeka na kome je provela ležeći toliko časova, a zatim se nađe u Porkovim snažnim rukama dok joj je glava visila preko njegovog ramena kao glava malog deteta koje nose u naručju. Noseći bebu i vukući Veida za ruku Prisi pođe za njima uz stepenice i iščeze u mraku hola.
Skarlet raskrvavljenim prstima grozničavo potraži ruku svoga oca.
– Jesu li one dobro, tata?
– Devojke se oporavljaju.
Nastade tišina, a u toj tišini njoj se u glavi ocrta jedna misao suviše grozna da bi se mogla rečima iskazati. Ona nije mogla, prosto nije mogla da je prevali preko usta. Stade gutati i gutati nešto, ali njena usta behu tako suva da joj se učini kao da su joj strane grla prirasle jedna za drugu. Je li to odgovor na onu strašnu zagonetnu tišinu na Tari? A Džerald, kao da odgovara na pitanje koje je njoj bilo u glavi, progovori:
– Tvoja majka... – poče on pa stade.
– Majka? ...
– Majka ti je umrla juče.
Držeći čvrsto očevu mišicu ispod svoje Skarlet je pipajući išla kroz širok i mračan hol, koji je čak i tako u mraku vrlo dobro poznavala kao i ono što joj je u glavi. Obišla je sve stolice s visokim naslonom, prazan naslon za puške, stari kredenac s ispupčenim nogama nalik na kandže i osećala je kako je nagon vuče prema maloj kancelariji u zadnjem delu kuće gde je Elen uvek sedela i sređivala svoje beskonačne račune. Kad bude ušla u tu sobu majka će sigurno opet tamo sedeti ispred svog pisaćeg stola, pa će pogledati naviše držeći pero u vazduhu i ustaće uz sladak miris i šuštanje haljina da dočeka svoju umornu ćerku. Elen ne može biti mrtva, čak i ako je to tata kazao, iako je to ponavljao neprestano kao papagaj koji zna samo jednu rečenicu: »Umrla je juče... umrla je juče ... umrla je juče«.
Čudno kako sad ništa ne oseća, ništa osim velike iznemoglosti koja joj sputava ruke i noge teškim lancima i gladi od koje joj kolena klecaju. Kasnije će misliti o majci. Sad mora izbaciti iz glave majku jer će inače glupo posrtati kao i Džerald, ili će stati da jednoliko jeca kao mali Veid.
Pork siđe niz široke stepenice i pođe prema njima, nastojeći da se što bliže primakne Skarleti kao neka ozebla životinja vatri.
– A svetlost? – upita ona. – Zašto je kuća u mraku, Pork? Donesite sveće!
– Oni odnela sve sveće, sve osim jedna što mi palimo kad treba nešto nađi, a i taj se skoro potroši. Mami metne fitilj od krpa u jedno tanjirče svinjska mast kod bolesno mis Karin i mis Sjuelin.
– Donesite koliko ima sveće – naredi ona. Donesite i majčinu... u kancelariju.
Pork odgega u trpezariju, a Skarlet pipajući uđe u kao katran mračnu i majušnu sobicu pa se umorno spusti na sofu. Očeva ruka je još bila ispod njene, nemoćna, molećiva, puna poverenja, kako samo mogu biti ruke vrlo mladih i vrlo starih ljudi.
Pa on je sad starac, pravi star, umoran čovek! – mislila je ona čudeći se kako može da ne mari ništa za to.
Svetlost zatreperi u sobi kad Pork uđe držeći visoko poludogorelu sveću prilepljenu na tanjirić. Tamna pećina odmah ožive: propala stara sofa na kojoj su sedeli, visoki pisaći sto koji se dizao prema tavanici s majčinom stolicom ispred njega, redovi pregradica za hartije još prepuni hartija ispisanih njenim sitnim i lepim rukopisom, otrcani tepih – sve, sve beše isto, samo što Elen ne beše više tu, Elen i njenog lakog mirisa iz kesice s limunovom vrbenom i blagim izrazom u malo kosim očima. Skarlet oseti neki mali bol u srcu kao od živaca utrnulih posle neke duboke rane koji se trude da opet ožive.
Ona ih ne sme pustiti da sad ožive, tu je čitav njen život ispred nje, pa neka onda bole. Samo ne sad! Molim te bože, samo ne sad!

Džeraldovo nekada rumeno lice sad beše mrko i upalo. Ona ga pogleda i prvi put u životu vide ga neobrijano, zaraslo u srebrnaste čvrste dlake. Pork stavi sveću na stalak za svećnjak i priđe joj bliže. Skarlet oseti da bi on da je pas sigurno stavio njušku na njeno krilo i zacvileo da mu ona stavi svoju prijateljsku ruku na glavu.
– Pork, koliko ima crnaca ovde?
– Gospojca Skahlet, grdno crnac pobeglo, a mnogo otišlo i sa Jenki vojska, i...
– A koliko ih je ostalo?
– Pa tu ima ja, gospojca Skahlet, pa Mami. Ona čuvala bolesno gospojca po celo dan. I Dilsi, ona sad sedi kod mlado gospojca. Mi tri, gospojca Skahlet!
»Mi tri«, a bilo ih je na stotinu. Skarlet s mukom podiže glavu na bolnom vratu. Bila je svesna da se mora čuvati da joj glas ne zadrhti. I sama se iznenadi što su joj reči tekle mirno i pribrano kao da nikad nije bilo nekog rata i kao da još može samo da mane rukom pa da joj pritrči deset kućnih slugu.
– Pork, ja umirem od gladi. Ima li što za jelo?
– Nema, gospojca! Oni uzela sve.
– A bašta?
– Oni pustilo njino konj u bašta.
– Pa zar nema ni slatkog krompira?
Nešto nalik na zadovoljan osmeh razvuče debele usne.
– Gospojca Skahlet, ja sigurno zabohavi slatko krompih. Ja misli ono ostalo još tamo. Jenki vojnik nikad ne videlo njima, pa misli to obično koren.
– Skoro će izići mesec. Iziđi napolje pa iskopaj malo krompira i ispeci. Zar nema kukuruznog brašna? Ni suvog graška? Ni pilića?
– Ne, gospa! Ne, gospa! Koliko pilića oni ne pojedi ovde, oni poneli na njino sedlo.
Oni... oni... oni! Zar neće nikad biti kraja tome šta su »oni« počinili? Zar im nije dosta što su palili i ubijali?
Zar još moraju ostavljati žene, decu i nemoćne crnce da umiru od gladi u kraju koji su oni opustošili?
– Gospojca Skahlet, ima nešto jabuka što Mami zakopao ispod kuća. Mi to jeli danas.
– Donesi ih pre nego što odeš da kopaš krompire. i slušaj, Pork, ja se osećam tako slaba. Ima li kakvog vina u podrumu, makar kupinovog?
– Oh, gospo'ca Skahlet. Oni prvo otišla u podhum čim došla ovde.
Skarleti se smuči i zavrte u glavi nešto usled gladi, nešto zbog nespavanja, iznurenosti i iznenadnih udara koji joj se behu sručili na glavu, te se čvrsto uhvati za duborezne ruže na fotelji koja joj beše pod rukom.
– Nema vina – reče ona tupo, sećajući se beskrajnih redova boca u podrumu. Na to se jedno sećanje probudi u njoj.
– Pork, a šta je sa onim viskijem od ječma koji je tata zakopao u hrastovom buretu ispod onog bresta? Ponovo se senka jednog osmeha ukaza na crnom licu punom zadovoljstva i poštovanja.
– Bože, gospojca Skahlet, kako vi sve pamtila! Ja sasvim zabohavi to bure. Ali, gospojca Skahlet, to viski ni dobro. Ono bilo u zemlja samo godina dan, a viski i tako ni za mlado gospa.
Kako su ti crnci glupi! Ne mogu ničega da se sete dok im se sve ne kaže. A Jenki još hoće da ih oslobode!
– Biće sasvim dobar za ovu gospođu i za tatu. Požuri, Pork, iskopaj ga pa donesi dve čaše, malo nane i šećera.
Njegovo lice beše puno prekora.
– Gospojca Skahlet, vi znala na Tara ne bilo šećeh tako dugo i konji popasli sve nana a oni razbila sve čaša.
»Ako još jednom kaže to »oni« počeću da vrištim, ne mogu drukčije«, mislila je ona u sebi, pa onda reča glasno:
– Dobro, onda požuri i donesi samo viski, brzo. Pićemo ga samog. – A kad se on okrete, ona dodade: – Čekaj, Pork. Ima da se uradi toliko stvari da ja ne mogu svega da se setim ... Oh, da. Ja sam dovela kući jednog konja i jednu kravu, tu kravu treba što pre pomusti a konja ispregnuti i napojiti. Idi i kaži Mami da se postara za kravu. Reci joj da je nekako zbrine. Mala beba gospođe Melani će umreti ako ne dobije nešto da jede i...
– Gospojca Meli nije... ne može... – I Pork zastade oprezno.
– Gospođa Melani nema mleka. – Bože gospode! Ta majka bi presvisnula kad bi to čula.
– Pa sluša, gospojca Skahlet, moja Dilsi može brini za mis Melino beba. Moje Dilsi dobio novo beba, pa ima više mleka nego treba za dva deca.
– Vi imate novu bebu, Pork?
Deca, deca i opet deca! Zašto bog stvara toliko dece? Nego ne pravi ih bog. Prave ih glupi ljudi!
– Jest, gospojca, veliko, debelo crno beba. On ...
– Idi i kaži Dilsi da ostavi devojke. Ja ću da pazim na njih. Reci joj da podoji mis Melinu bebu i da učini sve što treba za mis Melani. Kaži Mami da se pobrine za kravu i da ostavi jadnog konja u štalu.
– Mi nema štala, gospojca Skahlet. Oni uzeli drva za vatha.
– Nemoj više da mi govoriš šta su »oni« učinili. Kaži Dilsi da se pobrine za njih. A ti, Pork, idi da iskopaš prvo viski pa onda malo krompira.
– Ali, gospojca Skahlet, kako može kopam kad nema svetlost?
– Možeš uzeti i zapaliti komad luča, zar ne?
– Nema luča. Oni...
– Radi šta znaš... Učini makar šta. Samo mi iskopaj to sve i to brzo! Hajd, požuri!
Pork se požuri da iziđe i Skarlet ostade sama sa Džeraldom. Ona ga blago potapša po kolenu i opazi kako su mu usahle butine koje su nekad bile nabrekle od razvijenih mišića usled jahanja. Mora učiniti nešto da ga izvuče iz te obamrlosti – ali ne može da ga pita o majci. To će doći kasnije kad bude mogla da izdrži.
– A zašto nisu spalili Taru?
Džerald je za trenutak gledao ukočeno u nju kao da nije čuo i ona ponovi pitanje.
– Zašto... – stade on mucati – upotrebili su je za glavni stan.
– Jenki... u ovoj kući?
Nju svu ispuni osećanje da su ti mili zidovi umrljani. Ta kuća, tako sveta zato što je Elen živela u njoj, a ti... ti... u njoj!
– Da, bili su, kćeri. Videli smo dim kad je gorela kuća kod Dvanaest Hrastova, tamo preko reke, još pre nego što su oni došli ovamo. Mis Indija, mis Honi i neki njihovi crnci bili su se ranije sklonili u Makon te se nismo brinuli za njih. Ali mi nismo mogli da idemo u Makon. Devojke su bile tako teško bolesne – a i tvoja majka – prosto nismo mogli. Crnci su nam bili pobegli – ni sam ne znam kuda... Ukrali su nam kola i mazge. Mami, Dilsi i Pork, oni nisu pobegli. Devojke... tvoja majka ... nismo mogli da ih krećemo...
– Da, znam. – »Ne smem mu dopustiti da govori o majci! Šta bilo drugo. Ni o tome da je general Šerman bio baš u toj sobi, u maminoj kancelariji, da mu je tu bio štab. Šta bilo drugo.«
– Jenki su išli za Džonsboro da preseku železničku prugu. Nastupali su uz put, od reke – hiljadama i hiljadama – a topova i konja na hiljade. Ja sam ih sačekao na tremu.
»Oh, hrabri, mili Džerald« – pomisli Skarlet dok joj se srce nadimalo. Džerald dočekuje neprijatelje na stepenicama Tare kao da čitava vojska stoji za njim a ne ispred njega.
– Rekli su mi da odlazim, jer oni hoće da spale kuću. A ja sam im rekao da će je spaliti samo nad mojom glavom. Mi ne možemo da idemo... devojke... tvoja majka su...
– Pa onda? – »Zar se neprestano mora vraćati na Elen?«
– Rekao sam im da je u kući zaraza, tifusna groznica, i da bi pokretanje za bolesnice značilo smrt. Mogu spaliti krov nad našim glavama. Ja i inače ne želim da idem... da ostavim Taru. «
Glas mu se razvlačio kroz tišinu dok je on rasejanim pogledom bludeo unaokolo po zidovima, i Skarlet ga shvati. Iza Džeraldovih leđa je veliki niz irskih predaka koji su umirali na ubogoj grudi, borili se do poslednjega pre nego da ostave domove gde su živeli, orali, voleli i izrodili sinove.
– Rekao sam im da ako hoće mogu spaliti kuću nad glavama triju žena koje su na samrti. Ali mi nećemo otići. Mladi oficir beše... beše pravi džentlmen.
– Jenki, pa džentlmen? Šta kažeš, tata?
– Pravi džentlmen. Odjahao je u galopu i odmah se vratio s jednim kapetanom, hirurgom, pa je ovaj pregledao devojke... i tvoju majku.
– Zar si dopustio da odvratni Jenki uđe u njihovu sobu?
– Imao je opijuma, a mi ga nismo imali. On je spasao tvoje sestre. Sjuelin je imala krvarenje. Bio je i ljubazan, kako se samo može biti. A kad je on podneo izveštaj da su one zaista teško bolesne... oni nisu zapalili kuću. Uselili su se u nju: nekakav general, njegov štab, puna kuća! Ispunili su sve sobe, osim bolesničke. A vojnici ...
On opet zastade kao da je umoran i ne može dalje. Čekinjasta brada i podbradak padahu mu u borama na grudi. Zatim se napreže i opet progovori.
– Ulogorili su se oko kuće, svuda, u pamuku, u žitu. Pašnjak se prosto plavio od njih. Noću je bilo hiljade logorskih vatri. Oborili su svu ogradu i izgoreli je za kuvanje, zatim ambare, štale i pušnicu. Poklali su krave, živinu ... čak i moje ćurke. – »Džeraldove dragocene ćurke«. – Uzimali su sve stvari, čak i slike... nešto od nameštaja, porculan ...
– A srebro?
– Pork i Mami su nešto učinili sa srebrom – sakrili ga u bunar, šta li? – Ali ja se toga sad ne sećam.
– Džeraldov glas je bio uzrujan. – Vodili su bitku odavde – sa Tare. – Bilo je mnogo buke, ljudi su neprestano jurili na konjima, trupkali oko kuće. A docnije, topovi oko Džonsboroa – tutnjalo je kao grmljavina – čak su i devojke mogle da čuju, iako su bile bolesne i neprestano su govorile: – »Tata, naredi da prestane ta grmljavina.
– A majka? Je li ona saznala da su Jenki u kući?
– Ona... nije ništa znala.
– Bogu hvala! – reče Skarlet. – Majka je bila pošteđena od toga. Ona nije nikako saznala, nije čula da su neprijatelji u sobama ispod nje, nije čula topove kod Ožonsboroa, nije nikad saznala da je zemlja koja joj je ležala na srcu pregažena od Jenkija.
– Ja sam ih malo viđao jer sam bio neprestano gore kod devojaka i tvoje majke. Najčešće sam viđao mladog lekara, on je bio ljubazan, Skarlet, tako dobar! Pošto bi po ceo dan radio oko ranjenika došao bi i sedeo pored njih. Čak nam je ostavio i neke lekove. Kad su krenuli dalje rekao mi je da će devojke preboleti, ali tvoja majka... Ona je bila tako nežna... suviše nežna da izdrži sve to. Rekao je da je ona pokopala svoju snagu ...
U tišini koja zavlada Skarlet je zamišljala pred sobom svoju majku kao vitku kulu snage na Tari, onakvu kakva je morala biti tih poslednjih dana, kako neguje bolesne, radi, čini sve bez odmora i hrane samo da bi ostali mogli da se odmaraju i da jedu.
– A posle su oni otišli dalje. Posle su otišli dalje ...
Dugo je ćutao, pa zatim pipajući potraži njenu ruku.
– Radujem se što si došla kući – reče on jednostavno.
Na zadnjem tremu se čulo struganje nogu. Jadni Pork, naviknut kroz punih četrdeset godina da briše obuću pre nego što uđe u kuću, nije zaboravio na to čak ni u ovakvo vreme. On uđe pažljivo noseći u rukama dva vrča, dok je ispred njega već dolazio jak miris prosutog alkohola.
– Ja dosta prosuo, gospojca Skahlet. Mnogo teško čovek puni vrč iz rupa od bure.
– Ništa ne mari, Pork, hvala. – Ona uze od njega jedan vrč a nozdrve joj se nabraše kad oseti odvratan zadah pića.
– Popij ovo, tata – reče ona gurajući viski u tome čudnom sudu u njegovu ruku i uzimajući od Porka drugi vrč s vodom. Džerald ga poslušan kao dete prinese ustima i stade bučno gutati. Ona mu pruži i vodu, ali on manu glavom.
Kad ona uze viski od njega i prinese ga svojim ustima opazi kako njegove oči idu za njenom rukom i kako se u njima javlja izraz snažnog negodovanja.
– Znam ja da fina dama ne pije alkohol – reče ona kratko. – Ali ja danas nisam dama, tata, a noćas ima mnogo da se radi.
Ona nakrenu vrč, odahnu duboko pa brzo proguta dobar gutljaj. Jaka tečnost je opali niz grlo sve do želuca, zaguši je i natera joj suze u oči. Ona ponovo odahnu i opet povuče.
– Keti Skarlet – reče Džerald, a u glasu mu se prvi put otkako je došla oseti zapovednički ton, – to je dosta. Ti ne znaš šta je piće pa će brzo početi da ti se vrti u glavi.
– Da mi se vrti u glavi? – I nasmeja se zlobnim smehom. – Da mi se vrti u glavi? Dao bog da se napijem. Volela bih da se opijem pa da zaboravim sve ovo.
I poteže opet a blagi mlaz topline palio joj je sve žile i strujao kroz celo telo dok joj čak i vrhovi prstiju ne zakucaše. Ala je to neko blaženo osećanje, ta prijatna vatra! Činilo joj se kao da se ona probija i kroz ledom okovano srce i snaga joj stade ponovo prožimati telo. Videći Džeraldovo zbunjeno i uvređeno lice ona ga opet potapša po kolenu i uspe da pokaže nešto nalik na onaj stari drski osmeh koji je on nekad toliko voleo.
– Otkuda može to meni da zavrti glavu, tatice? Zar ja nisam tvoja ćerka? Zar nisam nasledila najpostojaniju glavu u Pokrajini Klejton?
On se skoro nasmeši prema njenom umornom licu. Viski beše i njega oživeo. Ona mu opet dodade vrč.
– Sad ćeš i ti da potegneš još malo, pa ću ja onda lepo da te povedem gore i da te stavim u krevet.

Ona naglo stade. Ta ona govori s njim na isti način kako govori i sa malim Veidom – ne bi trebalo da tako govori sa svojim ocem. To izgleda kao da ga ne poštuje. Ali je on gutao njene reči.
– Da, da te stavim u krevet – reče ona veselo – i da ti dam da još malo gucneš, možda i ceo vrč, pa da te to uspava. Potrebno ti je da spavaš, a sad je tu Keti Skarlet pa se ne moraš brinuti nizašta. Pij!
On opet stade piti poslušno, a ona proturi svoju ruku ispod njegove i podiže ga na noge.
– Pork...
Pork uze vrč u jednu ruku, Džeraldovu mišicu u drugu, a Skarlet uze raspaljenu sveću pa svi troje pođoše polako u tamni hol uz stepenice prema Džeraldovoj sobi.
U sobi u kojoj su Sjuelin i Karin ležale buncajući i prevrćući se na istom krevetu odvratno se osećao zadah uvrnute krpice koja je gorela u tanjiriću punom svinjske masti, jedine svetiljke koju su imale.
Kad Skarlet otvori vrata skoro se onesvesti od gustog i teškog vazduha u sobi sa zatvorenim prozorima i od zadaha bolesničke sobe, mirisa lekova i smrdljive upaljene masti. Lekari mogu govoriti koliko hoće kako je svež vazduh ubitačan kad se pusti u bolesničku sobu, ali ona mora imati vazduha ili će umreti. Otvori sva tri prozora i pusti u sobu miris hrastovog lišća i zemlje, ali ni svež vazduh nije mogao lako da rastera otužni zadah koji se nedeljama gomilao u zatvorenoj sobi.
Sjuelin i Karin, izmršavele i blede, spavale su nemirno i budile se mrmljajući ponešto, široko otvarajući oči i gledajući ukočeno sa visokog kreveta na četiri stuba, u kome su u one bolje i srećnije dane šaputale jedna s drugom. U jednom kutu sobe nalazio se prazan krevet, uzan krevet stila francuskog carstva koji je Elen bila donela iz Savane. Na tome krevetu je ležala bolesna Elen.
Skarlet sede pored dveju devojaka i stade bezizrazno gledati u njih. Viski, koji je došao na suviše dugo prazan stomak, počinjaše da joj izvodi pred oči razna priviđenja. Ponekad su joj se sestre činile daleke i majušne, a njihovi bunovni glasovi dolazili su joj do ušiju kao zujanje insekata. Malo kasnije su joj izgledale ogromne, kako jure prema njoj brzo kao munja. Bila je umorna, mrtva umorna, u stanju da odmah legne i da se ne digne nekoliko dana.
Kad bi samo mogla da legne i da spava pa da se probudi kad oseti Eleninu blagu ruku kako je drma za mišice i kaže: »Kasno je već, Skarlet. Ne smeš biti tako lenja«. Ali to nikad više ne može biti. Da joj je samo da ima Elen, nekog starijeg od sebe, mudrijeg i nezamorenog, kome bi se mogla obratiti. Nekoga na čije bi krilo mogla da položi glavu, nekoga na čija bi pleća mogla slobodno da prenese svoj teret! Vrata se tiho otvoriše i Dilsi uđe držeći Melanino dete na prsima i vrč sa viskijem u drugoj ruci. Pri dimljivoj, nesigurnoj svetlosti ona se učini Skarleti mršavija no što je izgledala kad ju je poslednji put videla, a na licu joj se jasnije videla indijanska rasa. Ispupčene jagodice su joj jače štrcale, orlovski povijen nos se jače ocrtavao, a bakarna koža se sijala svetlijim tonom. Izbledela cicana haljina beše joj otvorena do pasa, a krupne, bronzane dojke otkrivene. Melanino detence koje je ona čvrsto držala uza se pritiskivalo je požudno svoja bleda ustašca slična pupoljku uz mrku bradavicu, stiskalo je majušna pesnice uz njenu mrku put kao malo mače uz toplo krzno na majčinom trbuhu.
Skarlet ustade nesigurno i stavi ruku na Dilsinu mišicu.
– Lepo je od tebe što si ostala, Dilsi.
– Kako ja može bi otidem sa ono crno lopovi, gospojca Skarlet, kad tvoje tata bilo tako dobro da kupi mene i moje malo Prisi, i tvoje majka bilo tako dobro?
– Sedni, Dilsi. Znači da će beba moći lepo da sisa'? A kako je mis Melani?
– Nema ništa zlo na ovo beba, ono samo gladno, a ja ima dosta što treba da se hvani gladan dete. Gospojca Melani mnogo dobro. Ona neće da umri, gospojca Skahlet. Nema ništa brineš. Ja videla mnogo drugo kao ona, chno i beio. Ono mnogo umoran i nevoz, i ima stvah za njegovo bebica. Ali ja nju umirio, i da njemu što još osta'o u ona vrč, pa ona sad spava.
Tako se dakle čitava porodica okrepila viskijem! Skarlet uzrujano pomisli da bi možda bilo dobro kad bi i malom Veidu dala da malo popije i vidi da li bi mu prestalo štucanje... A Melani neće umreti. I kad se Ašli vrati kući – ako se ikad vrati... Ne, i o tome će ona kasnije misliti. Ima tako mnogo da misli – kasnije. Toliko stvari koje treba razmrsiti – odlučiti. Kad bi samo mogla zanavek odložiti taj čas obračunavanja! Odjednom stade iznenađena kad se ču neko ritmičko škripanje: »Krrrr...!« koje iznenada naruši tišinu napolju.
– To je Mami, vadi voda za da pere mlade gospojce. Ono treba mnogo kupanje – objasni joj Dilsi, koja namesti vrč na stolu između bočice s lekom i čaše.
Skarlet odjednom pršte u smeh. Mora da su joj živci otišli do đavola kad se trza na šum točka na bunaru koji poznaje još od malena. Dilsi se zagleda u nju ukočeno dok se smejala, nepomičnog i dostojanstvenog lica, ali je Skarlet osećala da je Dilsi razume. I ona se spusti malaksalo u naslonjaču. Kad bi samo mogla da se oslobodi tog čvrstog steznika, okovratnika koji je guši i sandala punih peska i šljunka koji joj žulje noge.
Čekrk na bunaru je sporo krčkao dok se uže navijalo, a svako krckanje je donosilo vedro sve bliže vrhu.  Još malo pa će Mami biti pored nje – Elenina Mami, njena Mami. Sedela je i ćutala ne misleći ni o čemu dok se bebica gušila od mleka da ponekad zacvili kad izgubi prijatnu bradavicu. Dilsi je takođe ćuteći vraćala natrag detinja usta, ljuljuškala ga u naručju, dok je Skarlet slulšala kako Mami teško i sporo vuče noge preko zadnjeg dvorišta. Kako je tih noćni vazduh! I najslabiji šum joj je tutnjao u ušima.
Izgledalo je da se sav gornji hol trese pod Maminim teškim koracima dok se primicala vratima. Zatim se Mami stvori u sobi – na ramenima je vukla dva teška drvena vedra – žalosnog, ljubaznog crnog lica nalik na majmunsko lice, puno neshvatljive tuge.
Oči joj sinuse kad ugleda Skarlet, a beli zubi se zablistaše kad spusti vedra na pod i kad joj Skarlet pritrča i nasloni glavu na široka, opuštena prsa na kojima su se odmarale mnoge glave, i bele i crne. Evo, ovo je nešto postojano, mislila je Skarlet, nešto od starog života što se nije promenilo. Ali Mamine prve reči rasteraše njene iluzije.
Mamino dete opet došla kući! Ah, gospojca Skarlet. šta mi radimo sad kad gospojca Elen leži u groba? On, gospojca Skarlet, samo da sam i ja umro zajedno s gospojca Elen! Ja ne može ništa bez gospojca Elen. Sad nema ništa više ostalo, samo muka i jad. Samo teško tovar, srce, samo teško tovar! Dok je Skarlet tako stajala glave naslonjene uz Mamine grudi njene dve reči privukoše joj pažnju. »Teško tovar.« To su reči koje su joj se vrzmale po glavi neprestano celog dana tako da joj se skoro smučilo. Sad se sećala i ostalih reči u pesmi, sećala ih se s očajanjem u srcu:
»Još koji dan posrći pod tegobnim tovarom...
lako nikad neće biti lakši! Još samo koji dan da ga nosimo po putu...«
»lako nikad neće biti lakši« – primeni ona na svoj sopstveni slučaj. Zar zaista njen tovar neće nikad biti lakši? Zar povratak na Taru ne znači blaženi počinak nego samo nošenje novih tereta? Ona skliznu iz Maminog zagrljaja pa podigavši ruke pomilova njeno naborano crno lice.
– Tvoje ruke, srce! – Mami uze njene male ruke pune žuljeva i krvavih mrlja među svoje i stade gledati u njih sa zgranutim negodovanjem. – Gospojca Skarlet, ja uvek govorim i govorim jedno fino gospojca poznaje se po ruka, a i tvoje lice izgorelo od sunce!
Jadna Mami, ona još može da kljuca o tako beznačajnim stvarima i onda kad su rat i smrt prohujali preko njene glave. Još malo pa će reči da mlade dame sa žuljevima na rukama, i pegama na licu skoro nikad ne ulove muža, a Skarlet požuri da preduhitri tu njenu primedbu.
– Mami, hoću da mi pričaš o majci. Nisam mogla da podnesem da mi tata govori o njoj.
Iz Maminih očiju grunuše suze dok se saginjala da podigne vedra. Ćutke ih prinese krevetu, pa pošto zavrnu čaršav stade svlačiti spavaće haljine sa Sjuelin i Karin. Gledajući u svoje sestre pri slaboj i dimljivoj svetlosti Skarlet vide da Karin ima na sebi noćni ogrtač, čist ali sav pocepan, a Sjuelin leži umotana u neki stari sobni ogrtač ukrašen irskom čipkom. Mami je tiho plakala dok je mokrom krpom trljala izmršavela tela, služeći se komadom neke stare kecelje mesto peškira.
– Gospojca Skarlet, ono gadno, ono propalo, siromašno beli Sleteri krivo što umri gospojca Elen. Ja toliko puta govori i govori ne treba ona čini ništa za propali ljudi, ali gospojca Elen tako dobar, tako meka, i imala tako meki srce da ne može nikad kaže ne nikome ko trebalo pomoć.
– Sleterijevi? – upita Skarlet iznenađena. – Kakva posla imaju tu Sleterijevi?
– Ono prvo bio bolestan od ovaj bolest – i Mami pokaza krpom na dve gole devojke s kojih je curila voda na mokre čaršave. – Devojka od staro gospa Sleteri, Emi, razboleo se prvo, a gospa Sleteri odma popeo se ovamo brzo, brzo zovi gospojca Elen da dođi kao što radila uvek kad neko bio bolestan. Zašto ona ne čuva sama svoje ćerka? Gospojca Elen imalo i tako više nego što može nosi. Ali gospojca Elen ide tamo dole i čuva Emi. A gospojca Elen i sama ne bio mnogo dobro, gospojca Skarlet. Tvoje majka ne bilo dobro mnogo vreme. Ovde ne bilo mnogo da se jedi kad vojno komesar uzelo sve što mi čuvali za nama. A gospojca Elen jelo kao tica. Ja njemu govori i govori ona ostavi belo propalica samo sebe čuva, ali ona ne sluša ništa. 1 tako kad Emi počeo da bude zdravo, mis Karin pao bolestan od isto bolest. Da, gospojca, tifos groznica leteo pravo uz put i uhvati mis Karin, pa posle pao bolestan i mis Sjuelin. I onda gospojca Elen počni čuva njima.
– Nešto zbog to bitka što dolazilo bliže pokraj puta, nešto zbog što Jenki bilo preko reka i što mi ne znala što bude sa nas, nešto opet što crno poljsko radnik bežalo svaka noć sve više, ja skoro postala luda. Ali gospojca Elen hladan kao od kamen. Samo imao mnogo briga za mlado gospojca što mi nemala ništa medecina za njima. A jedno noć kad mi svršila da pospremo mlado gospojca ona kaži mene: »Sluša, Mami, ako ja može da proda moje duša, ja bi prodao njega samo da dobijem malko led da metnem na glava od moje devojka«.
Mami duboko uzdahnu, a suza kanu iz njenih očiju.
– Nikad ne htelo pusti gos'n Džerald dođi ovde nutra, ni Roza, ni Tina, niko samo mene, zašto ja već imalo tifos. A posle i ona dobila, i ja odma' vidim ne pomaži ništa, ono oči umri.
Mami se uspravi i podiže kecelju da obriše oči pune suza.
– Ona brzo išla dole, ni ono dobri Jenki doktor ne moglo ništa pomogni. Ja uvek zovi nju, i uvek govori, ali ona ne znala čak ni njegovo staro Mami.
– Je li ikad ... da li je nekad pomenula mene... je li me zvala?
– Ne, srce. Ona samo mislilo da ona mala devojka u Savana. Ona ne zvala nikog na ime.
Dilsi se pomače i spusti zaspalo detence sebi na krilo.
– Jeste, gospa, ona zvala neko po ime.
– Ti jezik za zubi, ti, indijansko crnkinja! – viknu Mami prema Dilsi glasom punim pretnje.
– Mir, Mami! Koga je ona zvala, Dilsi! Tatu?
– Ne, gospojca. Ne vaše tata. To bilo ono noć kad pamuk gorelo ...
– Zar je pamuk izgoreo? ... Govori brzo!
– Jeste, gospa, sve izgorelo. Jenki vojnik izbaci sve bale iz magazin u zadnji dvorište pa viče: »Evo, sad bude najveća vatra u cela Džordžija«, i zapali pamuk.
Trogodišnja berba pamuka – sto pedeset hiljada dolara u plamenu!
– A vatra bilo tako sjajno kao da bilo dan. Mi uplašili i kuća izgori, a u ova soba bilo tako svetio da možeš nađeš malo igla na pod. A kad plamen tako svetlilo u prozor, ono kao da probudilo gospojca Elen, ono sedila u krevet i viče nekoliko put: »Filip! Filip!« Ja nikad ne čula tako ime, ali to bilo jedno ime i ono zvalo njega.
Mami je stajala kao da se okamenila i besno gledala u Dilsi, ali Skarlet pokri glavu rukama. Filip! Ko je taj Filip i šta je on bio majci kad je umrla dozivajući ga?
Put od Atlante do Tare bio je svršen, ali se završio u jednom ćorsokaku – taj put koji je imao da je dovede u Elenino naručje. Nikad više neće Skarlet moći da legne kao dete, sigurna pod očinskim krovom, obuhvaćena sa svih strana materinskom ljubavlju kao mekim i toplim ogrtačem. Sad više nije bilo sigurnosti ni utočišta u koje se mogla skloniti. Nikakvim vrdanjem ni zaobilaženjem na može se izvući iz ćorsokaka u koji je zapala. Nikoga nema na čija pleća može da prenese svoje terete. Otac joj je star i utučen, sestre bolesne, Melani nežna i slaba, deca nemoćna, a crnci gledaju u nju s detinjastom verom, hvataju se za njene suknje znajući da će im Elenina ćerka biti utočište kakvo im je Elen uvek dosad bila.
Pri svetlosti meseca koji je izlazio Tara je gledana kroz prozor ležala pred njom, kao telo koje krvari na njene oči, kao njeno sopstveno telo koje lagano krvari: crnci otišli, jutra zemlje opustošena, ambari razrušeni. To je dakle kraj toga puta, ta drhtava starost, bolest, tolika gladna usta, nemoćne ruke koje se hvataju grčevito za njene suknje. A na kraju toga puta ništa – ništa osim male Skarlet O'Hara Hamilton, devetnaest godina stare udovice s malim detetom.
Šta sad može da radi? Tetka Piti i Barovi u Makonu mogli bi da uzmu Melani i njeno dete. Ako devojke ozdrave Elenina rodbina će morati da ih primi htela ne htela. A ona i Džerald mogu se obratiti čika Džemsu i Endrjusu. Gledala je u izmršavele prilike koje su se prevrtale pred njom na čaršavima vlažnim i tamnim od vode koja je kapala. Ona ne voli Sjuelin. Sad je to videla sasvim jasno. Nije je nikad volela. Ne voli bogzna kako ni Karin – ona ne može da voli nikoga ko je slab. Ali su one njena krv, deo Tare. Ne, ona ih ne bi mogla pustiti da žive do kraja svoga života kod svojih tetaka kao siromašna rodbina. Zar da jedan O'Hara bude siromašan srodnik, da živi od tuđe milosti i sažaljenja! O ne, to nikad!
Zar baš nema nikakvog izlaza iz toga ćorsokaka? Njen umorni mozak je sporo radio. Podiže ruke prema glavi isto tako teško i umorno kao da je vazduh voda protiv koje njene ruke moraju da se bore. Uze vrč između bočice s lekom i čaše pa pogleda u njega. Na dnu beše ostalo još nešto viskija, ni sama nije znala koliko pri ovoj nesigurnoj svetlosti. Čudnovato kako joj sad oštri miris nije više udarao u nozdrve. Pila je lagano, ali je sad već tečnost nije više palila nego samo nastupi neka slaba toplina.
Spustila je prazan vrč i stala gledati oko sebe. Sve je ovo samo ružan san, ta zamagljena soba, te iznurene devojke, ova izobličena i ogromna Mami koja kleči pored kreveta, Dilsi kao mirna bronzana slika sa zaspalim ljudskim rumenim komadićem na svojim tamnim prsima, sve je to samo san iz koga će se probuditi da oseti miris slanine koja se prži u kujni, da čuje crnački smeh iz punog grla i škripu kola koja odlaze u polje i oseti Eleninu blagu ruku na sebi.
Odjednom oseti da je u svojoj sobi, na svome krevetu, dok slaba mesečeva svetlost probija pomrčinu a Mami i Dilsi je svlače. Mučiteljski steznik joj nije više pritiskivao struk i sad može da diše duboko i mirno sve do dna pluća. Osećala je kako joj pažljivo skidaiu čarape s nogu i čula kako Mami pušta neke nerazgovetne i utešne glasove dok joj pere nažuljene noge. Ala je voda sveza, i kako ie divno ležati u mekom, kao dete! Ona odahnu duboko i opusti sve mišiće: posle izvesnog vremena, koje je moglo trajati čitavu godinu kao i jednu sekundu, ona ostade sama a soba beše svetlija jer su sad mesečevi zraci obasjavali njen krevet.
Nije ni sama znala da je pijana, pijana od umora i od viskija. Činilo joj se samo da je izišla iz svoga umornog tela i da lebdi negde iznad njega, gde nema ni bola ni iznurenosti, a mozak joj je sad video stvari s nekom nadljudskom jasnoćom.
Videla je stvari novim očima, jer je negde na putu do Tare bila ostavila za sobom svoje devojačko doba. Sad više nije bila meka ilovača koja prima utiske od svakog novog iskustva. Ilovača se bila stvrdnula u toku prošloga tako beskrajno dugog dana koji je trajao hiljadu godina. Ovo je noćas poslednji put kad su joj ukazali negu kao nekom detetu. Sad je ona zrela žena i mladost je prošla.
Ne, ona se ne može i neće obraćati Džeraldovoj i Eleninoj rodbini za pomoć. Porodica O'Hara neće ničiju milostinju. Porodica O'Hara se stara sama o svojima. Njeni tereti su njeni, i to tereti za pleća koja su dosta jaka da ih ponesu. Sad je bez ikakvog iznenađenja prosuđujući sve ove prilike mislila da su joj pleća dovoljno snažna da ponesu ma šta, pošto su podnela najteže što ju je moglo snaći. Ona ne može ostaviti Taru, ona pripada toj crvenoj zemlji mnogo više nego što ta zemlja pripada njoj. Njeni koreni leže duboko u tom krvavo obojenom tlu i izvlače iz njega život, kao što ga i pamuk sisa. Ostaće  na Tari i nekako će je održati, izdržavaće svoga oca i sestre, Melani i Ašlijevo dete, i crnce. Sutra – oh, to sutra! Sutra će ona staviti vrat u jaram. Sutra će biti toliko stvari koje se moraju uraditi. Otići do Dvanaest Hrastova i do kuće Mekintoševih da vidi da li se još nešto  može naći u njihovim opustošenim baštama, otići do baruština duž reke i pretražiti ih ne bi li našla neku zalutalu krmaču ili koji komad živine, otići do Džonsboroa i Lavdžoja s Eleninim nakitom – mora biti da će se tamo naći neko ko će hteti da proda nešto za jelo. Sutra... sutra... Mozak joj je radio sve sporije i sporije kao časovnik koji će skoro da stane, ali je jasnost viđenja neprestano trajala.
Odjednom joj sve stare porodične priče koje je slušala još od detinjstva, često slušala s dosadom, nestrpljivo i ne razumevajući ih potpuno, sad sinuše u sasvim novoj svetlosti i jasnoći. Priča o Džeraldu koji bez prebijene pare stvara Taru, o Eleni koja se uzdigla visoko nad nekom tajanstvenom žalošću, o starom dedi Robijaru koji je preživeo pad Napoleonovog prestola i ponovo zasnovao svoj život na plodnom primorju Džordžije, o pradedi Pridomu koji je u džungli na Haitima izvojevao sebi čitavu jednu malu kraljevinu pa je izgubio i doživeo da mu se ime izgovara s poštovanjem u Savani. Postojale su i mnoge Skarlet koje su se borile uz irske dobrovoljce za slobodnu Irsku i koje su mesto nagrade vešali, mnogi O'Hara koji su izginuli kod Bojne boreći se do kraja za ono što je njihovo.
Svi su oni pretrpeli teške nesreće i nisu podlegli ni klonuli. Nije ih slomio ni pad carevine, ni sekire pobunjenih robova, ni ratovi, ni pobune, proganjanja, konfiskacije. Zla sudbina im je možda često slomila vratove, ali nikad srca. Oni nisu plakali nego su se borili. A kad su padali, padali su iznureni ali ne klonuli duhom. Izgledalo joj je kao da se seni svih tih ljudi čija je krv tekla u njenim žilama tiho kreću po toj sobi punoj mesečine. I Skarlet nije bila nimalo iznenađena što vidi sve te srodnike koji su vedra čela dočekali najgore što im je sudbina mogla poslati i iz tog iskovali nešto najbolje. Tara je njena sudbina, njena borba, i ona mora istrajati do pobede.
Okrenula se sanjivo na stranu, dok joj je neki mrak koji je dolazio sporo obavijao misli. Da li su te seni zaista tu, da li one zaista šapuću neko nečujno ohrabrenje ili je to samo deo njenog sna?
»Bili vi tu, ili ne – mrmljala je ona sanjivo – laku vam noć – i hvala vam!«

XXV
Sledećeg jutra Skarletino telo beše tako ukočeno i tako bolno od tolikih milja hoda i treskanja u taljigama da je svaki pokret bio za nju pun očajnog bola. Lice joj beše crveno i preplanulo, nažuljene ruke ranjave, jezik prevučen belom prevlakom a grlo suvo i upaljeno kao da ga je plamen spalio i nikakva voda nije bila u stanju da joj ugasi žeđ. Glava joj je bila kao natečena, a bolela je strašno kad bi samo pokrenula oči ustranu. U želucu je osećala neku muku koja je podsećala na prve dane trudnoće i činila da joj čak i sam miris vrelih slatkih krompira na stolu za doručkom izgleda nepodnošljiv.
Džerald bi joj mogao kazati da su to posledice njenog prvog upoznavanja s jakim pićem, ali Džerald nije video ništa. On je samo sedeo na čelu stola, sed i rasejan starčić, bezizraznih očiju uperenih u vrata i glave lako nakrivljene na jednu stranu u očekivanju da čuje šuštanje Eleninih sukanja i da oseti miris kesice s limunovom vrbenorn.
Kad Skarlet sede za sto on promrmlja: »Pričekaćemo malo gđu O'Hara. Zakasnila je«. Ona podiže glavu puna bola i pogleda u njega iznenađeno i s nevericom, kad susrete molećiv pogled stare Mami koja je stajala iza Džeraldove stolice. Ona ustade nesigurno i držeći se rukom za grlo pogleda naniže u svoga oca, osvetljenog jutarnjom svetlošću. On pogleda naviše u nju neodređeno, a ona vide da mu ruke drhte a da mu se i glava pomalo trese.
Ona sve do toga časa nije shvatala koliko je računala na Džeralda da uzme upravu u svoje ruke, da joj govori šta treba da se radi, ali sada... Ta još i sinoć je on skoro izgledao onaj stari. Nije u njemu bilo one njegove stare životne snage i razmetljivosti, ali je bar bio u stanju da priča povezano, dok sad... sad se on više ne seća čak ni da je Elen umrla. Uzastopni potresi od dolaska Jenkija i njene smrti bili su ga potpuno utukli. Ona zausti da nešto kaže, ali Mami stade jako mahati glavom i podiže kecelju da obriše crvene oči.
»Oh, da li je moguće da je tata pomerio pameću? – pomisli Skarlet, a u glavi joj bol stade još jače kucati od ovog novog napora. – Ne, ne! On je samo potresen od svega toga. Kao da je bio teško bolestan. Preboleće on to. Mora preboleti! šta ću raditi ako ne preboli? – Neću sad da mislim o tome. Neću da mislim ni o njemu, ni o majci, niti o ma kojoj od tih strašnih stvari. Ne, sve dok ne budem u stanju da to podnesem. Ima toliko drugih stvari o kojima moram da mislim – stvari gde mogu nešto pomoći a da i ne mislim o stvarima gde ne mogu ništa učiniti.«
Ona iziđe iz trpezarije ne okusivši ništa, pa se zadrža na zadnjem tremu gde nađe Porka, bosog i u ritavim ostacima najbolje livreje, kako sedi na stepenicama i ljušti kikiriki. U glavi joj je neprestano kucalo a oči su je pekle od sunca. Morala je uložiti mnogo volje makar i samo da se održi uspravno, a govorila je što je mogla kraće odbacujući obične forme uljudnosti koje je majka uvek upotrebljavala prema crncima.
Počela je da postavlja pitanja tako nabusito i da izdaje naredbe tako odsečno da Pork začuđeno podiže obrve. Gospođa Elen nije nikad govorila tako odsečno ni s kim, čak ni kad bi nekoga uhvatila da krade piliće ili lubenice. Opet ga je pitala o njivama, o baštama, o stoci, a njene zelene oči sevale su nekim tvrdim i svetlim bleskom kakav Pork ne beše nikad ranije video u njima.
– Jeste, gospa, ono konj crklo, ostalo da leži onde gde ja njega vezalo, sa glava u kofa s voda prevrnuto. Ne, gospa, krava ne crklo. Zar vi ne znala? Ona dobio tele prošla noć. Zato on tako muči.
– Krasna će to biti babica, ona tvoja Prisi – primeti Skarlet zajedljivo. – Ona je rekla da krava muče zato što je treba musti.
– Pa, znaš, gospa, Prisi ne učio budne babica za krava – odgovori Pork s puno takta. – I ne treba ljutiš kad bog daje dobro. Taj tele bidne velika krava, a sad može imamo mnogo mleko što theba za mlado gospojce: kako ono mlado Jenki doktor kazalo ono treba mnogo pije.
– Vrlo dobro, hajd'mo dalje! Je li ostalo još nešto od stoke?
– Ne, gospa. Ništa, samo jedan stari krmača sa prasci. Ja njima otehao u bahuština dok Jenki došlo, aif samo bog zna kako mi njima nađemo. Ono mnogo gadno, taj khmača.
– Naći ćemo je te još kako. Ti i Prisi možete poći sad odmah da je tražite.
Pork je pogleda sav zaprepašćen i besan.
– Gospojica Skahlet, to posao od poljsko hadnik. Ja uvek bilo kućno sluga.
Skarletine oči sevnuše ljutito.
– Vas dvoje ćete mi naći tu krmaču, ili ćete leteti odavde kao što su i poljski radnici otišli.
Porkove uvređene oči se napuniše suzama. Oh, samo da je tu gospođa Elen, da čuje ovo! Ona je bila puna pažnje i umela je da shvati širok jaz koji deli dužnost poljskog radnika od dužnosti kućnog sluge.
– Ja letim, gospojca Skahlet? Kuda ja letim?
– Ne znam i ne tiče me se. Ali ko god na Tari neće da radi može da ide za Jenkima. To možeš kazati i ostalima.
– Razumem, gospa.
– A šta je sa kukuruzom i s pamukom?
– Kukuruz? Bože, gospojca Skahlet! Oni paslo konje u kukuruz, a što konji ne pojelo oni odnelo. I vozilo topovi i kola pheko pamuk, pa sve uphopastilo, samo nešto malo lanac tamo pheko, na dno potok, što ono ne videlo. Ali to pamuk ne valja ništa, zašto tamo može budne najviše tri bala pamuk.
Tri bale pamuka! Skarlet se sećala stotina bala pamuka koje je Tara davala i glava je još jače zabole.
Tri bale! To je nešto malo više nego što su oni bedni Sleterijevi dobijali sa svoje zemlje. A što je još gore, postoji i pitanje poreza. Vlada Konfederacije je uzimala na ime poreza pamuk mesto novca, ali tri bale neće čak biti dovoljne ni za plaćanje poreza. Premda je sve to od slabe koristi bilo za nju bilo za Konfederaciju sada kad su poljski radnici pobegli i kad nema ko da bere pamuk.
»E neću ni o tome da mislim – reče ona sama sebi. – Porezi ionako nisu ženski posao. Tata bi trebalo da brine o tim stvarima, ali eto, tata... Neću sad da mislim ni o tati. Konfederacija može da peva o porezu. Nama treba sad prvo nešto za jelo.«
– Pork, da li je ko od vas išao do Dvanaest Hrastova, ili do kuće Mekintoševih da vidi da li je što ostalo u njihovim baštama?
– Ne, gospa. Mi ne ostavilo Tara. Može Jenki nama uhvati.
– Poslaću Dilsi preko do Mekintoševih. Možda će ona naći što tamo. A ja ću otići do Dvanaest Hrastova.
– Ko još idi s vama?
– Idem sama. Mami mora ostati pored devojaka, a g. Džerald ne može...
Pork udari u takvu dreku da se ona razljuti. Na Dvanaest Hrastova može biti Jenkija, ili neki odbegli crnac. Ona ne treba da ide sama.
– Dosta sad o tome, Pork. Reci Dilsi da odmah pođe. A ti i Prisi idite da dovedete krmaču i prasad – reče ona kratko i okrenu mu leđa.
Na čiviluku u zadnjem tremu visio je Mamin stari šešir za sunce, izbledeo ali čist, i Skarlet ga stavi na glavu sećajući se, kao nečega iz sasvim drugog sveta, šešira sa povijenim zelenim perom koji joj je Ret doneo iz Pariza. Ona uze jednu poveliku kotaricu od pruća pa pođe niz zadnje stepenice, a pri svakom koraku glava joj se tresla tako bolno da joj se činilo kao da će joj kičmeni stub probiti kroz vrh lobanje.
Put koji je vodio prema reci ležao je crven i suv između upropašćenih polja pamuka. Nije bilo nigdo drveta koje bi bacalo i najmanju senku, nego je sunce peklo kroz Mamin šešir kao da je napravljen od tankog musiina a ne od vatom ispunjenog cica, dok joj se prašina koja se dizala sa zemlje uvlačila u nos i grlo tako da joj se činilo da će njene glasne žice prsnuti ako samo progovori, toliko su bile suve. Po putu su stajale usečene duboke brazde i kolotečine kojima su konji vukli teške topove, a s obe strane su zjapili duboki jarkovi razriveni točkovima. Pamuk je bio izgažen i utaban na mestima gde su konjica i pešadija skretale s puta da propuste artiljeriju pa su prolazile kroz zeleno grmlje, utabale ga i uterale u zemlju. Ovde-onde po putu i po njivama videle su se kopče i komadi kože od amova, vojničke porcije zgnječene konjskim kopitama, točkovi od kara, dugmeta, plave kape, poderane čarape, komadi krvavih krpa i svakojaki otpaci koje ostavlja za sobom vojska u maršu.
Kad naiđe pored bokora kedrova i niskog zida od cigala koji je ograđivao porodično groblje ona se trudila da ne misli o novom grobu koji je ležao pored tri stara humke njene male braće. Oh, Elen! – Ona je nastavila da vuče noge niz prašnjavi breg i prođe pored gomile pepela i kratkog dimnjaka gde je nekad stajala kuća Sleterijevih. – Da nije bilo one gadne Emi koja je imala dete sa njihovim nastojnikom – Elen ne bi umrla!
Ona jeknu od bola kad joj se jedan oštar kamičak zabi u nažuljenu nogu. Šta radi ona ovde? Zašto ona Skarlet O'Hara, lepotica Pokrajine, najveći ponos Tare, pešači ovim rđavim putem skoro bosonoga? Njene majušne noge su stvorene za igru a ne za hramanje, njene cipelice zato da smelo izviruju ispod sjajnih svilenih tkanina, a ne da skupljaju oštre kamičke i prašinu. Ona se rodila zato da je paze i dvore, a, eto, slaba i u ritama, gonjena glađu, ide da traži hranu po vrtovima svojih suseda!...
U podnožju dugog brega tekla je reka. O, kako je puno hladovine i mirno to gusto zapleteno drveće koje se nadnosi nad vodu! Iznemoglo se spusti na nisku obalu, pa pošto skide s nogu ostatak čarapa i sandala, zamoči zažarene noge u svezu vodu. Bilo bi tako divno sedeti čitav dan, daleko od svih onih gladnih pogleda tamo na Tari, ovde gde tišinu narušava samo šuštanje lišća i žubor spore reke. Ali ona i preko volje opet navuče čarape i cipele pa pođe umorna niz obalu preko meke mahovine pod senovitim drvećem. Jenki su bili spalili most, ali je ona znala za jedan drugi prelaz preko brvna na jednom uskom mestu reke nekih sto metara niže. Pređe preko njega oprezno pa pođe da po toj žezi pređe još pola milje do Dvanaest Hrastova.
Tamo su se silni stari hrastovi dizali u visinu kao u doba Indijanaca, ali s lišćem potamnelim od vatre i s na gorelim i opaljenim granama. U njihovom krugu su ležale ruševine kuće Džona Vilksa, ugljenisani ostaci onog gospodskog doma koji je krunisao breg dostojanstvenošću svojih belih stubova.{15} Duboka jama gde je nekad bio podrum, pocrneli kameni temelji i dva ogromna dimnjaka pokazivali su mesto gde je bila kuća. Jedan dug, upola sagoreo stubi, beše pao preko travnjaka i pritisnuo pod sobom žbunove jasmina.
Skarlet se spusti na taj stub sva bolesna i nesposobna da makne dalje. Ta pustoš je dimu u srce, više no išta što beše dotle videla. Tu pred njenim nogama leži u prašini ponos staroga Džona Vilksa. To je kraj onog ljubaznog, gostoljubivog doma u kome je ona uvek bila dobrodošla, doma čijom se gospodaricom zamišljala u svojim lakoumnim sanjarenjima. Tu je ona igrala, večeravala i flertovala, a tu je i sa srcem punim bola i zavisti gledala kako se Melani osmehuje na Ašlija. Tu joj je, u hladu ovog drveća, Čarls Hamilton pun zanosa i sreće stisnuo ruku kad mu je rekla da će poći za njega.
– On, Ašli! – pomisli ona – dao bog da si mrtav. Ja ne bih mogla nikako podneti da ti vidiš ovo. Ašli je tu doveo svoju mladu, ali je njegov sin i sin njegovog sina neće nikad dovesti u tu kuću. Neće više biti sklapanja brakova ni rađanja pod tim krovom koji je ona toliko volela, a za Skarlet je to bilo isto kao i da su svi Vilksovi ležali mrtvi u pepelu te kuće.
– Neću sad da mislim o tome. Ne mogu sad to da podnesem. Kasnije ću misliti o tome – reče ona glasno i okrete pogled ustranu.
Tražeći baštu ona pođe lako hramajući oko kuće, preko ugaženih leja za ruže koje su Vilksove devojke tako brižljivo gajile, pa preko zadnjeg dvorišta i kroz pepeo sušnice, ambara i kokošarnika. Ograda od letava oko povrtnjaka beše uništena, a nekada lepo uređene leje s povrćem behu pretrpele istu pustoš kao i one na Tari. Mekana zemlja beše izrivena od kopita i teških točkova, a povrće izgaženo i utisnuto u zemlju. Tu nije bilo ničega za nju.
Ona se vrati preko dvorišta i pođe stazom kroz redove belo okrečenih kućica za robove pa stade dozivati: Hej! Hej!« Ali nigde nikakvog glaska odgovora. Čak ni psa da zalaje. Bilo je jasno da su i crnci porodice Vilks bili odbegli ili pošli s Jenkima. Ona je znala da je svaki crnac imao svoju bašticu, te se idući pored njihovih stanova nadala da su bar te baštice ostale pošteđene.
Trud joj bi nagrađen, ali je ona bila tako umorna da čak nije osećala ni radost kad ugleda repu i kupus, sparušene od suše ali ipak još dobre za jelo, kao i boraniju i bob iako su bili požuteli. Spusti se među brazde i stade riti po zemlji drhtavim rukama pa poče lagano puniti korpu. Doveče će na Tari biti dobra večera, iako nema ni parčeta pastrme da se skuva s tim povrćem. Možda će se malo od one masti što je Dilsi upotrebljavala za osvetIjenje moći spasti i iskoristiti da se jelo zamasti. Mora imati na umu da preporuči Dilsi da za osvetljenje upotrebljava borov luč a da mast štedi za kuvanje.
Iza jedne kućice pronađe kratak red rotkvica i odjednom oseti strašnu glad. Oštroljuti ukus rotkvice bio js baš ono za čim je njen želudac žudeo. Skoro i ne čekajući da je trljanjem o suknju očisti od zemlje odgrize polovinu i brzo je proguta. Rotkvica beše stara, tvrda i tako ljuta da joj suze udariše na oči. Tek što beše progutala zalogaj, njen se prazni želudac oseti teško povređen i ona ostade dugo ležeći u prašini i povraćajući.
Slabi miris na crnce koji se osećao iza kućica još je više pojačavao gađenje i ona je nemajući snage da ga suzbije povraćala malaksalo, a kućice i drveće su se brzo okretali oko nje.
Posle izvesnog vremena ležala je potpuno iznemogla sa licem na zemlji. Meka zemlja bila joj je ugodna kao i perjani jastuk, a misli su joj lutale tamo-amo. Ona, Skarlet O'Hara, leži tu iza neke crnačke kućice usred ruševina toliko bolesna i slaba da ne može da se makne, a niko na svetu niti zna niti mari za to. Niko ne bi mario ni kad bi znao za to, jer svako ima isuviše svojih muka i nevolja da bi se brinuo za nju. A sve to snalazi Skarlet O'Hara, koja nije htela da pruži ruku da podigne bačenu čarapu ni da veže uzice na cipelama – onu Skarlet čije su male glavobolje i nelagodnosti izazivale zabrinutost i maženje.
Dok je ležala tako malaksala i pogružena, toliko slaba da više nije mogla da odbaci od sebe sećanja i brige, one navališe na nju, stadoše kružiti nad njom kao jato lešinara koje čeka da žrtva umre. Više nije imala snage da kaže: »Kasnije ću misliti o majci, tati i Ašliju, i o svojoj propasti... Da, kasnije, kad budem u stanju to da podnesem«. Ni sad nije bila u stanju da to podnese, ali je mislila o njima i protiv svoje volje. Misli su kružile i vile se nad njom, pa bi se s visine ustremile na nju da zabodu oštre kljunove i kandže u njenu glavu. Ona je neko neodređeno vreme ležala nepomično s licem u prašini dok ju je vrelo sunce peklo i sećala se stvari i lica sada već mrtvih, sećala se nekadašnjeg načina života zanavek iščezlog – i gledala u mračnu budućnost koja ja pred njom otvarala sumorne perspektive.
Kad se najzad podiže i opet vide pred sobom crne ruševine doma kod Dvanaest Hrastova podiže glavu visoko i nešto što je bilo i mladost i lepota i prijatna nežnost iščeze zanavek s njenog lica. Što je prošlo, prošlo je. Mrtvi su mrtvi. Lenja raskoš starih dana nestala je da se nikad ne vrati. I kada Skarlet namesti preko ruke tešku korpu ona beše sredila misli o svom budućem životu.
Nema više vraćanja u prošlost, mora se ići napred.

Za čitavih pedeset godina po celom Jugu će biti žena koje će s ogorčenjem u očima gledati unazad na minule dane, izazivati sećanja, bolna i beskorisna, snositi siromaštvo s ogorčenim ponosom baš zbog tih sećanja, ali Skarlet neće nikad gledati unazad.
Ona baci još jedan pogled na crno kamenje i još jedanput ugleda plantažu Dvanaest Hrastova kako se ponosno diže pred njenim očima onako kako se nekad dizala, bogata i ponosna, oličenje ljudi i načina života. Zatim krenu nizbrdo prema Tari s teškom korpom koja joj se zasecala u meso.
U vreme koje nastupi za ovim Tara je ličila na Robinzonovo pusto ostrvo po tišini koja je na njoj vladala, kao i po odsečenosti od ostalog sveta. Svet je bio svega na nekoliko milja od nje, ali je to bilo isto kao da se i hiljade milja uzburkanih talasa prostiru između Tare i Džonsboroa, Fejetvila ili Lavdžoja, čak i između Tare i susednih plantaža. Pošto je stari konj bio lipsao nestalo je i poslednjeg prevoznog sredstva, a oni nisu imali ni vremena ni snage da peške prelaze mnoge zamorne milje crvenog druma.
Ponekad kad bi joj kičma pucala od rada u očajnoj borbi za hranu i neprekidnom staranju oko tri bolesnika Skarlet bi sebe iznenada uhvatila kako napreže uši ne bi li čula poznate šumove: kreštavi smeh dece u crnačkim kolibama, škripu kola koja se vraćaju kući s rada u polju, topot kopita Džeraldovog pastuva koji leti preko pašnjaka, šum kolskih točkova po aleji i vesele glasove suseda koji dolaze na popodnevno ćaskanje. Ali je uzalud slušala. Put se pružao miran i pust, a na njemu nikakav oblačak prašine nije najavljivao dolazak gostiju. Tara je bila pusto ostrvo u zatalasanom moru zelenih bregova i crvenih njiva.
Negde je nekad postojao neki svet i u njemu porodice koje su jele i bezbrižno spavale pod svojim krovovima. Negde su devojke i po treći put prevrtanim haljinama flertovale i veselo pevale: »Kad se ovaj svirepi rat jednom svrši«, kao što je i ona pevala do pre neke nedelje. Negde bukti rat, topovi gruvaju, varoši gore i ljudi trunu po bolnicama punim groznog sladunjavog smrada. Negde neka bosonoga vojska u prljavom suknenom odelu maršuje, bori se, spava, gladna i iznurena onim zamorom koji čoveka ovlada kad ga svaka nada napusti. A negde se bregovi u Džordžiji plave od Jenkija, od uhranjenih Jenkija na živim, uhranjenim konjima sjajne dlake. Dalje od Tare postoji rat i široki svet. Ali na samoj plantaži rat i svet su postojali samo u sećanjima koja se moraju suzbijati kad jurnu u glavu u trenucima zamorenosti. Spoljni svet se povlačio u pozadinu ispred zahteva praznih i polupraznih želudaca, i život se svodio samo na dve čvrsto vezane misli: na hranu i na način kako da se do nje dođe.
Hrane! Hrane! Zašto želudac ima bolje pamćenje nego glava? Skarlet je mogla da odagna žalost ali ne i glad,  i svakog jutra dok bi ležala u polusnu u postelji pre nego što bi joj sećanje dovelo natrag u glavu rat i glad ona bi se sanjivo savila u klupče iščekujući da oseti miris pržene slanine i sveže pečenih zemičaka. I svakoga jutra se toliko naprezala da oseti taj miris da bi se najzad sasvim probudila.
Na stolu Tare bilo je jabuka i slatkih krompira, kikirikija i mleka, ali čak ni te proste hrane nikad u dovoljnoj količini. Čim bi ih samo videla triput na dan njene bi misli poletele natrag, u ono staro vreme, na obede tih starih dana, na sjajno osvetljeni sto i hranu koja se pušila i ispunjavala vazduh izvrsnim mirisom. Kako se onda nije vodilo računa o hrani, kako se hrana ludo rasipala! Zemičke, pogačice, biskviti sa kojih se cedio buter, i sve to o jednom obroku! Na jednom kraju stola šunka, a na drugom prženi pilići, brda zelenog graška na zdelama s cvećem u živim bojama, pržene tikvice, obarena keleraba i mrkva sa sosom od kajmaka lako gustim da se nožem seče. Pa tri vrste kolača da svako može da izabere ono što voli: doboš torta sa slojevima čokolade, krempita sa vanilom i patišpan sa slatkim kremom. Sećanje na te ukusne, izvrsne obede bilo je u stanju da joj natera suze u oči – što smrt i rat nisu mogli da učine – bilo je u stanju da joj prazni želudac prevrne i da je obuzme muka. Jer onaj njen apetit zbog koga je Mami uvek sa snebivanjem uzdisala, zdravi apetit devetnaestogodišnje devojke sad je bio još četvorostruko veći usled napornog i neodložnog rada za koji ranije nije znala.
Ali na Tari nije postojao samo njen apetit da joj zadaje brigu, jer kud bi se god okrenula pogled bi joj pao na gladna, crna i bleda lica. Još malo pa će Sjuelin i Karin osećati onu nezasitu glad tifusnih rekonvalescenata, a mali Veid već ionako jednoliko jauče: »Veid ne može slatki klompil. Veid gaadan!«
A i drugi su takođe gunđali:
– Gospojca Skahlet, ako ja ne dobije nešto za jedem ja ne može doji niti jedan bebica.
– Gospojica Skahlet, ako ja ne dobije nešto više u moje stomak ja ne može čepa dhva.
– Sluša, jagni, ja hoći nešto dobro jedi.
– Je li, kćeri, zar baš moramo da jedemo samo slatki krompir?
Samo se Melani nije žalila, Melani čije je lice izgledalo sve mršavije i sve bleđe, koja je podrhtavala od bola čak i u snu.
–  Ja nisam gladna, Skarlet. Daj Dilsi moj deo mleka. Njoj je potrebno da doji bebe. Ko je bolestan nije nikad gladan.
A baš je ta njena blaga trpeljivost dražila Skarlet više nego kukanje svih ostalih. Ona je mogla da ućutka sve njih nekim gorkim zajedanjem, pa je to i radila, ali je bila nemoćna pred Melaninom nesebičnošću, nemoćna i besna. A sad su se Džerald, Veid i crnci držali uz Melani, jer je ona i pored sve slabosti bila puna dobrote i sažaljenja, a Skarlet tih dana nije imala ni jednog ni drugog.
Naročito Veid nije izlazio iz Melanine sobe. Kod njega nešto nije bilo u redu, ali Skarlet nije imala vremena da ispita šta je to. Ona je primila za gotovo kad joj je Mami rekla da dečko ima gliste, pa ga je kljukala nekom mešavinom od suvih trava i kore kojom je Elen obično lečila od glista male crnce. Ali je dete od toga leka izgiedalo samo još bleđe. Tih dana je Skarlet retko mislila o Veidu kao o ljudskom biću. On je za nju predstavljao jednu brigu više, jedna usta više koja treba hraniti. Jednom kad ove nevolje prođu ona će se zabavljati s njim, pričaće mu priče i pokazivače mu slova, ali sad nije za to imala ni vremena ni volje. A zato što joj se on uvek pleo među noge kad je bila umorna i puna briga ona se oštro obrecala na njega.
Bilo joj je neprijatno što je njeno brecanje unosilo u njegove okrugle oči tako užasan strah, jer je izgledao nekako glup kad bi se poplašio. Ona nije mogla da pojmi da taj mali dečko živi u neprestanom strahu, nesvatljivom za odrasle ljude. Strah je neprestano živeo sa Veidom, strah od koga mu je duša drhtala i koji je činio da se noću budi s vriskom. Svaki iznenadni šum ili oštra reč naterali bi ga da drhti, jer su u njegovoj duši šumovi i grube reči bili nerazdvojni od Jenkija, a on se više bojao Jenkija nego Prisinih aveti.
Dok nije čuo prvu grmljavinu topova on je znao samo za blažen, tih i miran život. Čak iako mu je majka poklanjala malo pažnje, on je znao samo za maženje i ljubazne reči sve do one noći kad se trgao iz sna da vidi zažareno nebo i vazduh pun zaglušnog treštanja eksplozija. U toku te noći i dana koji je za njim nastupio majka ga je udarila prvi put u životu i čuo je njen glas pun ljutine i grubih reči. Život u udobnoj kući od opeka u Breskvinoj ulici, jedini život za koji je on znao, beše iščezao i on nije nikako mogao da dođe k sebi zbog tog gubitka. Od svega onog bežanja iz Atlante on je shvatio samo da Jenki jure za njim, pa je i sad živeo u neprestanom strahu da će ga Jenki uhvatiti i iseći na komade. Kad god bi Skarlet podviknula na njega on bi sav pretrnuo od straha, a njegovo neodređeno detinje pamćenje bi mu iznelo pred oči sve grozote one noći kad je ona to učinila prvi put. Sad su već u njegovoj svesti Jenki i ljutiti glas bili tesno vezani pa se plašio i svoje majke.
Skarlet nije mogla da ne opazi kako dete počinje da je izbegava, i u retkim trenucima kad bi joj njeni beskrajni poslovi dali vremena da misli o tome to joj je bilo vrlo neprijatno. To je bilo još gore nego kad joj se neprestano pleo među noge, pa je vređalo i to što mu je Melanin krevet bio utočište gde se mirno igrao igara koje mu je Melani predlagala, ili slušao priče koje mu je ona pričala. Veid je obožavao svoju »tetiću« koja ima blag glas, koja se uvek smeši i nikad ne viče: »Ćuti, Veide! Boli me glava od tvoje vike!« ili: »Za ime boga, Veide, ne vrti se više!«
Skarlet nije imala ni vremena ni volje da ga mazi, ali je postajala ljubomorna kad bi videla da to radi Melani. Kad ga jednog dana zateče kako dubi na glavi na Melaninom krevetu i vide ga kako se sruši na nju, ona ga ošamari.
– Zar ne znaš ništa pametnije nego da tako bubneš na tetu kad leži bolesna. Hajde, odmah idi u baštu, igraj se tamo, i da se nisi više vratio ovamo!
Ali Melani pruži ruku i privuče sebi rasplakano dete.
– No, no, ćuti, Veide. Ti nisi hteo da me udariš, je li da nisi? On meni ne smeta, Skarlet. Pusti ga neka ostane kod mene. Dopusti da se ja staram o njemu. To je jedino što ja mogu da radim dok mi ne bude bolje, a ti ionako imaš pune ruke posla da bi se mogla još i o njemu brinuti.
– Ne budi luda, Meli – reče Skarlet odsečno. – Ti se ne oporavljaš onako brzo kako bi trebalo, a neće ti nimalo pomoći ako te Veid udara u trbuh. Slušaj, Veide, ako te samo još jednom vidim na tetinom krevetu prebiću te. A sad prestani da šmrkćeš. Uvek samo šmrkćeš. Potrudi se da budeš mali čovek.
Veid jecajući pobeže da se sakrije ispod kuće. Melani se ugrize za usnu, a Mami koja je stajala u holu i videla sve što se desilo namršti se i bučno huknu. Ali tih dana niko nije ništa odgovarao Skarleti. Svi su se bojali njenog oštrog jezika i strepeli od nove ličnosti koja je oživela u njenom telu.
Sad je Skarlet neograničeno vladala na Tari, pa su i u njoj kao i u drugim ljudima koji iznenada dođu do vlasti izbili na površinu svi tiranski nagoni. Ne što bi bila rđava po duši, nego više zbog toga što je bila poplašena i nesigurna u samu sebe te je bila gruba od straha da drugi ne oseti njenu nemoć i ne odreknu joj poslušnost. A osim toga pomalo je i uživala da viče na druge kad zna da je se oni plaše.
Ona nije bila slepa pred činjenicom da se njena ličnost menja. Ponekad, kad bi njeno suviše odsečno zapovedanje izazvalo Porka da napući donju usnu, ili Mami da mumla: »Neko stvor mnogo visoko diže nos«, ona se i sama čudila kud se delo njeno lepo ponašanje. Sva uljudnost i blagost koje je Elen nastojala da joj ulije behu opale s nje isto onako brzo kao što lišće opada s drveća na prvi hladan dah jesenjeg vetra.
Elen joj je nekada svaki čas ponavljala: »Budi čvrsta ali blaga prema potčinjenima, naročito prema crncima". Ali kad bi bila blaga crnci bi celog dana sedeli u kuhinji i beskrajno pričali o starim dobrim vremenima kada se od kućnog crnca nije tražilo da radi poslove poljskih crnaca. »Voli i čuvaj svoje sestre. Budi dobra prema slabima – govorila je Elen. – Pokaži nežnosti prema onima koji su ucveljeni i u nevolji«.
A ona prosto nije mogla da voli svoje sestre. One su bile mrtav teret na njenim plećima. A što se tiče čuvanja, zar ih ona ne kupa, zar ih ne češlja i ne hrani, čak i po cenu dugog pešačenja da dođe do nešto povrća? Zar ne zna da muze kravu, iako joj srce uvek siđe u pete kad ta grozna životinja stane mahati rogovima prema njoj? Što se pak tiče ljubaznosti to je samo traćenje vremena uludo. Kad bi bila preterano ljubazna prema njima one bi, verovatno, ostale još duže u postelji, a njoj je bilo stalo da ih što pre vidi na nogama te da joj četiri nove ruke priteknu u pomoć.
One su se sporo oporavljale i ležale na postelji izmršavele i slabe. Dok su ležale u nesvesti svet se bio iz osnova promenio. Jenki su bili došli, crnci odbegli, a majka umrla: To su bila tri neverovatna događaja i one to nisu nikako mogle da uliju sebi u glavu. Ponekad im se činilo da mora biti da su još u bunilu i da se te stvari nisu uopšte dogodile. Na svaki način Skarlet se toliko promenila da ne može biti da je to ona prava. Kad bi se ona nadnosila preko donjeg dela njihovog kreveta i ukratko im izlagala šta očekuje od njih da rade kad se oporave, one su gledale u nju kao da je neki pakosni đavo. Njima nije išlo u glavu da više nemaju stotinu crnaca da svršavaju poslove. One nisu mogle da shvate da jedna dama iz porodice O'Hara mora da radi rukama.
– Ali, sestrice – reče Karin lica potamnelog od zaprepašćenja. – Ja ne mogu da cepkam drva za potpalu! To bi mi upropastilo ruke!
– Pogledaj moje! – reče Skarlet s osmehom koji je ulivao strah i pruži prema njoj svoje ruke pune žuljeva i ožiljaka.
– Ti si grozna što tako govoriš sestri! – viknu Sjueiin. – Ja mislim da ti lažeš i da hoćeš da nas plašiš. Da je mama tu ti ne bi tako govorila. Da cepka drva za potpalu, nije nego još nešto!
I Sjuelin pogleda sa slabačkom, ljutitom mržnjom svoju stariju sestru, duboko uverena da Skarlet sve to govori samo da ih ljuti. Ona zamalo nije umrla, izgubila je majku, oseća se usamljena i poplašena i želi da je neko mazi i da se brine za nju. Mesto toga Skarlet svakoga dana gleda u njih preko donjeg dela kreveta da li su se oporavile i to s nekim odvratnim, novim sjajem u svojim kosim zelenim očima, zatim govori o nameštanju postelja, o pripravljanju hrane, nošenju vedra s vodom i o cepkanju drva za potpalu. A izgleda kao da uživa da govori tako grozne stvari.
A Skarlet je stvarno uživala u tome. Vikala je na crnce i vređala osećanja svojih sestara, i to ne samo zato što je bila suviše umorna, preopterećena i zabrinuta, nego i zato što joj je to pomagalo da zaboravi na svoju ogorčenost što je sve ono što joj je majka govorila o životu ispalo sasvim drukčije.
Ništa od svega onoga čemu je njena majka učila svoje kćeri nije imalo neke vrednosti i Skarlet se u duši osećala ljuta i zbunjena. Njoj nije padalo na um da Elen nije mogla da predviđa rušenje civilizacije u kojoj je ona vaspitavala svoje kćeri, nije mogla da računa sa propadanjem onoga mesta u društvu za koje ih je ona tako divno spremala. Nije joj padalo na um da je Elen imala pred očima dugi niz godina mira – sve nalik na tihe godine njenog sopstvenog života – kad je učila da bude blaga i ljupka, časna i dobra, skromna i istinoljubiva. Život je dobar prema ženama kad dobro nauče te lekcije, govorila je Elen.
S očajanjem u duši Skarlet je mislila: »Ne, ne, baš ništa od svega onoga čemu me je ona učila danas mi nimalo ne pomaže. Šta će mi sada ljubaznost? Kakvu vrednost ima sad blagost? Bolje bi bilo da sam naučila da orem ili da berem pamuk kao neka crnkinja. O, majko, kako si grešila!«
I nije uspevala da pomisli da je Elenin sređeni život iščezao, a umesto njega došao surov svet, svet u kome se promenilo svako merilo i svaka vrednost. Ona je samo videla – ili joj se bar činilo da vidi – da se njena majka varala, pa se brzo menjala da se prilagodi tom novom svetu za koji ona nije bila spremna.
Samo se njeno osećanje prema Tari ne beše izmenilo. Nikad se ona nije vraćala umorna preko polja i gledala široku i onisku kuću a da joj se srce ne nadme od silne ljubavi i radosti što se vraća svome domu. Nikad ne bi s prozora bacila pogled na zelene pašnjake i crvene njive, na visoku i gustu šumu u baruštinama a da se sva na ispuni osećanjima lepote. Njena ljubav prema tome kraju blago zatalasanih brežuljaka i svetlocrvene kore, prema toj lepoj zemlji boje krvi, granata, prašine od cigle, toj rušenoj zemlji iz koje tako čudesno buja zeleno grmlje okićeno belim loptama – ta ljubav bila je deo nje same, deo koji se nije menjao ni onda kad se sve drugo menjalo. Nigde na svetu nema zemlje kao što je ova.
Kad je gledala na Taru ona je u izvesnoj meri shvatila zbog čega se vode ratovi. Ret nije imao pravo kad je govorio da ljudi vode ratove zbog novca. Ne, oni ratuju zbog tih zatalasanih jutara zemlje meko izbrazdanih plugom, zbog zelenih pašnjaka i kratko pokošene trave, zbog laganih žutih reka i belih kuća koje leže u hladu magnolija. To je jedino za što se vredi boriti, ta crvena zemlja koja je njihova i koja će pripadati njihovim sinovima, ta crvena zemlja koja će rađati pamuk za njihove sinove i sinove njihovih sinova.
Ta ugažena jutra zemlje na Tari behu sve što joj ja ostalo, sad kad nema više majke i Ašlija, kad je Džerald podetinjio od potresa, i kad novac, crnci, bezbednost i položaj behu iščezli preko noći. Ona se sećala kao s nekog drugog sveta jednog razgovora sa svojim ocem kad je ovaj govorio o zemlji, pa se onda čudila kako je mogla biti tako mlada i takva neznalica da ne shvati šta je on hteo da kaže kad je govorio da je zemlja jedina stvar na svetu za koju se vredi boriti.
»Jer to je jedino što na svetu traje... i za svakoga ko ima makar i jednu kap irske krvi u sebi zemlja na kojoj živi je kao majka... To je jedina stvar za koju vredi raditi, boriti se i umreti.«
Da, za Taru se vredi boriti, i ona je primala tu borbu jednostavno i bez ikakvog pitanja. Niko joj neće moći oteti Taru. Niko neće nju i njene odgurnuti da žive od milosti svoje rodbine. Ona će održati Taru makar morala slomiti kičmu svakog živog bića na njoj.

XXVI
Prošlo je već dve nedelje otkako se Skarlet vratila iz Atlante kad joj se najveći plik na nozi poče gnojiti i nateče toliko da više nije mogla da navuče cipelu na nogu, nego je morala samo da skakuće na peti. Obuzelo bi je očajanje kad god bi pogledala ranjav prst na nozi. Šta bi bilo kad bi joj se meso počelo raspadati kao na ranama onih vojnika u bolnici? Makar kako život bio gorak i težak ona ipak nije želela da ga napusti. A ko bi se starao o Tari kad bi ona umrla?
Ispočetka, odmah po povratku kući, ona se nadala da će u Džeraldu oživeti njegov stari duh i da će on preuzeti zapovedništvo. Sad je pak znala da će sva plantaža i briga za sve živo na njoj pasti na nju pa htela ona to ili ne, jer je Džerald još sedeo mirno kao čovek koji sanja, tako strašno odsutan sa Tare, tako blag. Na njene molbe za neki savet samo bi odgovorio: »Učini što ti se čini da je najbolje, kćeri«,
Ili nešto još gore: »Posavetuj se sa majkom, mačkice«.  
Nikada više neće on biti drukčiji i Skarlet je sad shvatiia istinu i shvatila je bez uzbuđenja da će Džerald dogod bude živ očekivati Elenu i osluškivati da je čuje. On se neprestano nalazio u nekoj polutamnoj nepoznatoj zemlji gde vreme stoji nepomično, a Elen se uvek nalazi u susednoj sobi. Kad je ona umrla on je izgubio glavni oslonac svoga života, a s njom je iščezlo i njegovo razmetljivo samopouzdanje, njegova drskost i nemirna životna snaga. Elen je bila publika pred kojom je Džerald O'Hara igrao svoju bučnu dramu. Sad se zavesa bila zanavek spustila, svetiljke pred binom ugasile, a publika odjednom iščezla, dok je zapanjeni stari glumac ostao na pustoj pozornici i čekao da mu se dobaci dalja reč ili aplauz.
Toga jutra kuća beše tiha, jer svi osim Skarlet, Veida i tri bolesne devojke behu otišli da love krmaču po baruštini. Čak se i Džerald bio unekoliko probudio i oteturao držeći se jednom rukom za Porka, a u drugoj noseći kolut užeta. Karin i Sjuelin behu zaspale od plača, što su radile bar dvaput dnevno pri pomisli na Elen, te su im se suze žalosti i slabosti kotrljale niz upale obraze. Melani, koja je toga dana prvi put sedela poduprta jastucima, bila je pokrivena jednim iskrpljenim čaršavom između dve bebe, jedne s mekanom zlaćanom kosicom na jednoj ruci, i crnom kovrdžastom glavicom Dilsinog deteta na drugoj ruci. Veid je sedeo pri dnu kreveta i slušao priču o vilama.
Skarleti je ta tišina na Tari bila nepodnošljiva jer je isuviše živo podsećala na mrtvu mirnoću opustošenog kraja kroz koji je prolazila onog dugog dana kad se vraćala kući iz Atlante. Krava i tele nisu dali glasa od sebe već nekoliko sati. Nije bilo ptičica da cvrkuću ispred prozora, a toga dana nije pevala čak ni bučna porodica ptice rugalice koja već toliko pokolenja živi među krutim šuštavim lišćem magnolije. Privukla je jednu nisku stoličicu uz sam otvor prozora svoje spavaće sobe pa je gledala na prednju aleju, na travnjak i prazni pašnjak preko puta i sedela naslonjene brade na ruke. Na podu kraj nje stajalo je vedro s vodom i ona bi svakog časa zamočila svoju bolesnu nogu grčeći lice od bola.
Sva besna od nestrpljenja ona jače pritisnu bradom ruke na prozoru. Taj prst je morao da se zagnoji baš onda kad joj je najpotrebnija sva snaga. One lude neće nikad moći da uhvate tu krmaču. Bila im je potrebna puna nedelja da pohvataju prasad jedno po jedno, a krmača je još na slobodi i posle pune dve nedelje. Skarlet je znala da kad bi samo bila u baruštini s njima ona bi zadigla skutove haljine do kolena pa bi uzela uže i uhvatila lasom krmaču za tren oka.
Ali kad se ta krmača uhvati – ako se uhvati – šta će biti kad se ona i prasad pojedu? Život će teći i dalje kao i apetiti. Zima ide a neće biti hrane, čak ni onog skupljanja povrća po susednim baštama. Moraju naći suvog graška, sorguma{16}, brašna, pirinča i... i... još toliko drugih stvari. Semena za žito i pamuk za iduće proleće, a i nešto novog odela. Gde će sve to da nađe i kako da plati?
Pregledala je krišom sve Džeraldove džepove i sanduče gde drži novac pa je našla samo svežnjeve obveznica Konfederacije i tri hiljade dolara u novčanicama Konfederacije. To je taman toliko da se kupi jedan dobar obed za sve njih. – pomisli ona ogorčeno u sebi – sad sad novac Konfederacije ne vredi skoro ništa. Ali i kad bi imala novaca, i kad bi mogla da nađe da kupi hranu, kako bi je dovukla do Tare? Zašto je bog dopustio da crkne onaj stari konj? Čak bi i ona bedna raga koju je Ret bio ukrao mnogo značila za njih. Ah, one krasne mazge koje su se ritale po pašnjaku onamo preko puta, pa oni divni konji za prezanje u kola, njena mala kobila, dva ponija za njene sestre, pa Džeraldov pastuv koji je prosto leteo i raznosio travnjak kopitama!... Ah, da joj je samo jedno od njih, makar i najćudljivija mazga!
Ali ne mari ništa: kad joj se noga zaleči ona će otići pešice do Džonsboroa. To će biti najduže pešačenje u njenom životu, ali će ona otići. Čak i ako su Jenki potpuno spalili varoš, svakako će naći nekoga u okolini ko će moći da joj kaže gde će dobiti hrane. Pred očima joj se ukaza Veidovo omršavelo lice. On je neprestano ponavljao da ne voli slatke krompire, voleo bi pileći batak, pirinač, sok od pečenja.
Sjajno sunce koje je obasjavalo prednje dvorište odjednom potamne, a suze joj zamutiše sliku drveća. Skarlet spusti glavu na mišice i stade se boriti da ne zaplače. Ništa joj sad ne vredi plakati. Plakanje pomaže samo onda kad je pored vas neki čovek od koga hoćete da izmamite neku uslugu. Dok je sedela tako zgrčena i čvrsto stiskala oči da zadrži suze iznenada je trže topot konjskih kopita. Ali ona ne diže glavu. Za poslednje dve nedelje često je uobražavala da čuje taj topot danju i noću, baš kao što joj se činilo da čuje i kako šušte Elenine haljine. Srce joj zalupa jače kao i uvek u takvim prilikama, dok ne reče sama sebi strogo: »Nemoj biti luda!«
Ali topot kopita postade sporiji i na njeno veliko čudo sasvim prirodno pređe iz kasa u hod te se ču odmereno škripanje po šljunku u aleji. To je nekakav konj ... Tarltonovi, Fontenovi? Ona brzo baci pogled. Bio je to nekakav Jenki konjanik!
Ona i bez razmišljanja pobeže iza zavese i stade zabrinuto da viri prema njemu kroz tanke nabore tkanine, toliko zaprepašćena da joj dah beše zastao u grudima.
On je sedeo pognut u sedlu, glomazan čovek gruba izgleda s neurednom crnom bradom prosutom preko otkopčanog plavog koporana. Sitne blizu primaknute oči koje su žmirkale na bleštavom suncu razgledale su mirno kuću ispod štita plave kape. Dok je on lagano sjahao i prebacio uzde preko direka za vezivanje konja, Skarleti se brzo povrati dah kao posle naglog udara u trbuh. Jenki, neki Jenki s dugim revolverom o kuku! A ona sama u kući sa tri bolesne žene i bebama!
Dok je on lagano prilazio kući uz aleju, s rukom na revolveru i okruglim sitnim očima budno uperenim čas levo čas desno, njoj beše u glavi čitav kaleidoskop zamršenih slika iz priča koje je tetka Piti šaputala o napadima na nezaštićene žene, o klanju, o paljenju kuća nad glavama smrtno bolesnih žena, o naticanju dece na bajonet zato što vrište, o svim neiskazanim grozotama što su bile vezane za ime »Jenki«.
Onako u prvom strahu ona najpre pomisli da se sakrije u jednu sobicu pa da se zavuče pod krevet, a zatim da pojuri niz stepenice i da vrišteći pobegne prema baruštini, da učini makar šta samo da umakne od njega. Zatim ču njegove oprezne korake preko prednjih stepenica, pa lagano prikradanje dok je ulazio u hol, i sad je znala da joj je presečena odstupnica. Sva sleđena od straha tako da se nije mogla pomaći, čula ga je kako ide iz sobe u sobu na donjem spratu dok su mu koraci postajali sve zvonkiji i smeliji pošto nije naišao ni na koga. Sad je u trpezariji, još koji časak pa će preći i u kuhinju.
Pri pomisli na kuhinju Skarlet odjednom sva planu besom, nešto je probode kroz srce kao oštar nož, a pred tim neodoljivim besom nestade svakog straha. Kuhinja! Pa tamo su na otvorenom ognjištu dva lonca, jedan pun jabuka koje se kuvaju a drugi s pomešanim povrćem koje je ona s teškom mukom donela iz bašte kod Dvanaest Hrastova i od Mekintoševih, ručak koji mora da bude dovoljan za devet gladnih osoba a jedva bi bio za dvoje. Skarlet je stalno suzbijala svoju glad i čekala da se drugi vrate, a misao da im taj Jenki može pojesti bedni ručak natera je da sva uzdrhti od ljutine.
Neka idu do vraga svi do jednoga! Pali su kao skakavci na Taru i ostavili je da lagano skapava od gladi, pa sad ponovo dolaze da pokradu i ove jadne ostatke. Prazni želudac joj se grčevito stezao u utrobi. Živoga mi boga, taj Jenki neće više nikom ništa ukrasti!
Ona skide i drugu iznošenu cipelu pa tapkajući bosim nogama brzo priđe pisaćem stolu i ne osećajući svoj otečeni prst na nozi. Otvori bez šuma gornju fijoku i zgrabi teški pištolj koji beše donela iz Atlante, oružje koje je Čarls nosio ali nije iz njega nijednom opalio. Zatim stade preturati po kožnoj torbi koja je visila na zidu, izvadi iz nje jedan metak i stavi ga gde treba rukom koja nije drhtala. Zatim brzo i tiho istrča u gornji hol, pa niz stepenice, Podržavajući se jednom rukom za ogradu a drugom držeći pištolj čvrsto uza se među naborima suknje.
– Ko je tu? – viknu jedan glas kroz nos i ona zastade nasred stepenica a krv joj stade bubnjati u ušima tako jako da ga je jedva čula. – Stoj, ili pucam! – vikao je onaj glas.
On je stajao na vratima trpezarije zgrčen u stavu napregnutog iščekivanja, držeći u jednoj ruci revolver a u drugoj malu kutiju za ručni rad od ružinog drveta s uglavljenim zlatnim naprstkom, makazicama s drškom od zlata i zlatnim jastučetom za igle. Skarleti se od straha odsekoše noge ispod kolena, ali joj lice usplamte od besa. Elenina kutija za rad u njegovim rukama! Došlo joj je da vikne: »Ostavi to! Ostavi to, ti gade...« Ali ne mogaše da prevali ni reči preko jezika. Mogla je samo da ukočeno gleda preko ograde u njega i da vidi kako izraz na njegovom licu prelazi iz grube napregnutosti u nekakav osmeh poluprezriv, a poluumiljat.
– A, dakle, ima nekoga u kući – reče on i spusti svoj revolver natrag u futrolu pa pođe preko hola dok ne dođe tačno ispod nje. – Sasvim sami, mlada damice?
Ona munjevitom brzinom pruži svoj pištolj preko ograde pravo prema iznenađenom bradatom licu. Pre nego što je on stigao da se maši za pojas ona povuče za oroz. Pištolj se trže unazad i natera je da padne, tresak pucnja joj zagluši uši, a opori dim je ujede za nozdrve. Čovek se stropošta unazad na pod i pade s treskom, tako da se sav nameštaj zadrma. Kutija mu ispade iz ruke a stvari iz nje se prosuše oko njega. Skarlet strča niz stepenice i nadnese se nad njega, gledajući u ono što još beše ostalo od lica iznad brade, u krvavu šupljinu gde je bio nos i staklene oči opaljene barutom. I dok je ona tako gledala dva mlaza krvi stadoše mileti po drvenom podu, jedan s lica a drugi iz potiljka.
Da, mrtav je! Nema sumnje! Ubila je čoveka! Dim se lagano peo u kolutovima prema tavanici, a crveni mlazevi postajahu širi kraj njenih nogu. Stajala je tu neko vreme, ni sama ne bi znala da kaže koliko, a u mirnoj, vreloj tišini letnjeg prepodneva svaki i najslabiji šum i miris činilo joj se uvećan: brzo lupanje njenog srca koje je tuklo kao doboš, tiho, oštro šuštanje lišća magnolije, daleki žalosni pisak neke barske ptice i opojni miris cveća ispod prozora.
Dakle, ubila je čoveka, ona koja se dobro čuvala da u lovu ne vidi ubijanje zveri, koja čak nije mogla da podnese ciku krmače kad je kolju, ni pisak zeca uhvaćenog u kljuse. Ubistvo! – pomisli ona tupo. Izvršila sam ubistvo! Šta li se to zbiva sa mnom? Pogled joj pade na dlakavu i široku ruku na podu, blizu kutije za rad i odjednom joj se povrati sva životna snaga i ispuni je nekom mirnom i neobuzdanom radošću i divljinom kao u tigrice. Bila je u stanju da mu zabije petu u ranu koja je zjapila onde gde mu je bio nos i da se naslađuje kad oseti njegovu toplu krv na svojoj bosoj nozi. Zadala je prvi udar da osveti Taru ... da osveti Elen!
U gornjem holu se čuše žurni i nesigurni koraci, mala počivka pa onda opet koraci nogu koje se vuku uz neko metalno zveckanje. Skarlet, kojoj ss ponovo vrati svest za vreme i stvarnost, pogleda naviše i vide Melani na vrhu stepenica samo u pocepanoj košulji koja joj je služila kao spavaćica, dok je u slaboj ruci držala tešku Čarlsovu sablju. Melani obuhvati pogledom prizor u celosti: i opruženi leš u prljavom odelu usred crvene bare, i kutiju za ručni rad pored njega, i uzbuđenu Skarlet, bosu, bledu, kako još steže u ruci dugi pištolj.
Njene oči se u toj mrtvoj tišini susretoše sa Skarletinim. Na njenom obično blagom licu video se izraz ozbiljnog ponosa, odobravanja i neobuzdane radosti u osmehu i sve to potpuno odgovaraše vatrenoj uzrujanosti u Skarletinim grudima.
– Kako? ... Šta? ... Pa ona je baš kao i ja! Ona shvata kako se ja osećam – pomisli Skarlet u tom beskonačnom trenutku. – Ona bi učinila ovo isto!
I ona oduševljeno pogleda gore u slabačku priliku koja se jedva držala na nogama i prema kojoj nije nikad osećala ništa drugo osim odvratnost i preziranje. A sad, potiskujući mržnju prema Ašlijevoj ženi u njoj se javi osećanje divljenja i drugarstva. I ona munjevitom jasnošću nepomućenom nikakvim niskim osećanjem shvati da se ispod blagog glasa i golubijeg pogleda u Melani krije sjajna i oštra sablja od prekaljenog čelika, oseti da u njenoj mirnoj krvi postoje bojne zastave i zvuci bojne trube.
– Skarlet! Skarlet! – zvale su piskavim poplašenim glasovima Sjuelin i Karin kroz zatvorena vrata, dok je Veid drečao iz sveg glasa: »Tetiće! Tetiće!« Melani brzo stavi prst na usta, pa spustivši sablju na vrh stepenica prođe s mukom kroz gornji hol i otvori vrata na bolesničkoj sobi.
– Ne plašite se, mile moje! – čuo se njen glas pun šaljive veselosti. – Vaša starija sestra se mučila da skine rđu s Čarlsovog pištolja pa je okinuo i mnogo je uplašio... A ti, Veide Hamiltone, ćuti, tvoja mama je pucala iz tatinog pištolja. Kad porasteš daće i tebi da pucaš.
– Ala drsko laže! – pomisli Skarlet puna divljenja. – Ja ne bih mogla da smislim nešto tako na brzu ruku. Ali zašto da lažemo? One moraju saznati da sam ja to učinila.
Baci ponovo pogled na mrtvo telo na podu, pa kako joj ljutina i strah behu iščezli nju obuze užas i kolena joj stadoše klecati pred onim što je učinila. Melani se beše opet dovukla do vrha stepenica i gledaše naniže držeći se za ogradu i stežući donju usnu zubima.
– Idi u krevet, ludice, propašćeš! – doviknu joj Skarlet, ali poluodevena Melani stade samo mirno silaziti u donji hol.
– Skarlet – šapnu ona – moramo ga nekako ukloniti odavde i sahraniti. Možda nije bio sam, pa ako ga nađu ovde... – I ona se nasloni na Skarletinu ruku.
– Mora biti da je sam – reče Skarlet. – Nisam videla nikog više s gornjeg prozora. Sigurno je vojni begunac.
– Pa i ako je begunac niko ne sme ništa da zna o tome. Crnci bi se mogli izbrbljati pa bi Jenki došli i uhvatili te. Nego, slušaj, mi ga moramo sakriti pre nego što se oni naši vrate iz baruština.
Pošto joj je Melanin glas pokrenuo mozak na rad, Skartet stade i sama naporno misliti.
– Mogla bih ga zakopati u dnu bašte ispod hladnjaka, zemlja je meka onde gde je Pork iskopao bure sa viskijem. Ali kako da ga odnesem do hladnjaka?
– Dohvatićemo svaka za po jednu nogu pa ćemo ga odvući – reče Melani pouzdanim glasom.
Skarlet i preko volje oseti još veće divljenje prema Melani.
– Ti ne bi mogla da povučeš ni crknutu mačku – reče ona grubo. – Ti moraš natrag u krevet. Upropastićeš se. Da se nisi usudila da mi pomažeš, jer ću inače ja tebe odneti gore.
Melanino bledo lice se razvuče u blag osmeh razumevanja. – Ti si zlatna, Skarlet – reče i lako dodirnu usnama Skarletin obraz. I pre nego što se Skarlet povratila od iznenađenja Melani nastavi: – Ako ga ti možeš izvući, ja ću da očistim ... sve ovo, pre nego što se naši vrate kući. I još nešto.
Skarlet...
– Šta?
– Misliš li ti da bi bilo nečasno pregledati njegov ranac? Možda ima u njemu nešto za jelo.
– Ne mislim – reče Skarlet kojoj beše neprijatno što se i sama nije setila toga. – Ti uzmi ranac a ja ću mu pretresti džepove.
Sagnuvši se s gađenjem nad mrtvim čovekom ona otkopča i ostala dugmeta njegovog koporana i stade mu brižljivo pregledati džepove.
– Milostivi bože! – šapnu ona izvlačeći nabrekli novčanik uvijen u neku krpu. – Melani... Meli, čini mi se da je pun novaca!
Melani ne reče ništa nego samo naglo sede na pod i zavali se unazad da se nasloni na zid.
– Pregledaj ti – reče ona drhtavim glasom – meni je malo zlo.
Skarlet trže krpu i drhtećim rukama otvori kožne pregrade novčanika.
– Gledaj, Meli!... Pogledaj samo!
Melani pogleda i oči joj se raširiše od čuda. Unutra je bila hrpa banknota: zelenih novčanica Sjedinjenih Država pomešanih s novcem Konfederacije, a među njima se sijao jedan zlatnik od deset dolara i dva zlatnika od pet dolara.
– Nemoj sad da ih brojiš – reče Melani kad Skarlet poče da prelistava novčanice. – Nemamo sad vremena ...
– Da li ti shvataš, Melani, da ovaj novac znači da ćemo imati šta da jedemo?
– Da, da, mila. Znam, samo nemamo sad vremena. Pregledaj mu druge džepove a ja ću ranac.
Skarlet nije volela da ispusti iz ruke novčanik. Pred očima su joj sijali sjajni vidici: novac od vrednosti. Jenkijev konj, pa hrana! Ipak ima boga i on se stara, iako ponekad nalazi neobične načine za to staranje. Čučala je zamišljeno i gledala u novčanik smešeći se. Hrana! Melani joj ga istrže iz ruke.
– Požuri! – reče joj ona.