Nepobedivo srce

First topic message reminder :



Suprotnosti se privlače. Miomira i Ninoslav su dve suprotnosti - ona je razmažena bogatašica, a on je siromašni student iz unutrašnjosti. Ljubav je ta koja ruši sve prepreke...
Romani Mirjane Janković živopisno slikaju život u Srbiji između dva rata, sa posebnim akcentom na moralne vrednosti koje su tada važile, a danas polako bivaju zaboravljene. Ovo je još jedna ljubavna priča u prepoznatljivom, čitljivom stilu, koja posle burnog peroda doživljava srećan kraj. Kao i sve prethodne knjige Mir Jam, i ova nosi moralnu pouku upćenu mladim devojkama.

»PRIČAO NAM NINO«

Putujući vozom, Miomira je bila sva srećna. Stigla je u sumrak. Odmah je potražila kola na stanici i radoznalo je gledala interesantnu varoš kroz koju je proticala reka, a kraj obale su bile kuće raznog stila, turske i pokoja moderna.
Kazala je kočijašu da je odveze u najbolji hotel, gde joj dadoše čistu i le- pu sobu. Zadržala je kočijaša da bi je posle dalje odvezao. Umila se, malo napuderisala, poprskala ruke kolonjskom vodom i sela ponovo u kola, rekavši kočijašu ulicu i broj Ninoslavljeve kuće.
Kočijaš je vozio glavnom ulicom, tipičnom čaršijom s dućanima, ćepen- cima, čardacima, uz koje su se uzdizale višespratnice, kao nagoveštaj no- vog doba. Bilo je vreme zatvaranja radnji i trgovci su skidali robu iznešenu ispred dućana, i zastajali s punim rukama džempera, kombinezona, marama, da bi videli lepu gospođicu u kolima, koja je radoznalo posmatrala i desno i levo. Ispred jedne kafane bili su između nekoliko oleandera stolo- vi prekriveni šarenim čaršavima. Za njima su sedeli činovnici i studenti i svi se, kao po komandi, zagledaše u crnooku devojku. Spustiše na sto pivo, špricere, ostaviše ćevapčiće i zapitaše se: ko li je ovo? Jer lepa, elegantna devojka, prava je senzacija za muški svet u palanci. Niko je nije poznavao i jedan mladić zovnu dečaka sa ulice:
Stavro, bre! Trči da vidiš gde će ova kola da se zaustave! Dobićeš dinar! — Dečko nije čekao da mu se dvaput kaže, odjuri, utrkujući se s kolima, i vrati se sav zadihan, objašnjavajući mladiću gde su kola stala.
Pa tu stanuje Ninoslav? — primeti jedan. — Ko li to njima dolazi? Da prošetamo posle večere ispred njegove kuće.
A ko je onaj dečko s njim? — zapita drugi.
Kažu da je to sin jednog direktora banke kome je davao časove.
On je dobio službu?
U banci kod tog direktora.
Da nije i ovo neki rod direktoru?
Ko će mu znati! Važan se napravio Nino!
I dok su se oni interesovali ko je ta lepa devojka, Miomira je ušla u baštu. Kola se izgubiše po neravnoj kaldrmi, a mlada devojka zasta u bašti. Zapahnu je svežina i opojni miris cveća. Videla je neku visoku biljku na kojoj se nazirao veliki crveni cvet. U dubini bašte opazila je dve leje s mla- dim lukom i sitno drveće s gustim lišćem. Sve je bilo čudno, novo, pa i miris drukčiji. Lagano je koračala i začula smeh Stašin i Ninoslavljev. Dečak uzviknu:
Važi! — A na tu njegovu reč prsnu ženski smeh, detinjast i sladak. Osmehnu se i Miomira, ali srce joj silno zalupa. Zavila je za ugao kuće i spazila nizak doksat ispred kuće na koji se dolazilo preko tri stepenice, a ladolež se penjao uz kanap i pravio zavesu od zelenog lišća. Iza te zavese sedeli su njih troje: Ninoslav, Staša i Ninoslavljeva sestra.
Zastala je kao ukopana, sva uzbuđena. Htela je da se pribere. Pogledala je Ninoslava, pa njegovu sestricu. Divna devojčica, slična njemu, samo sve ono što je kod njega bilo oštro i muško, kod nje je bilo nežno, ženstveno, umiljato. Bio je u letnjoj košulji s kratkim rukavima uz čiju je belinu njego- vo lice bilo još tamnije, a profil oštriji. Smejao se. Zubi su mu bleštali.
Gospođice Dušice, dajte gitaru. Naučio sam onu pesmicu. Da je odsvi- ram? — pitao je Staša Ninoslava.
Čik! Ali znam da ćeš da pogrešiš na jednom mestu.
Neću da pogrešim! Evo! — Svirao je i smejao se, a oni su ga gledali. Miomira je slušala i uživala gledajući svog malog brata. Popravio se, pocr- neo, zarumeneo i postao nestašan.
Što vi ne pevate?
Nema više pesme! Mora da se večera. Jesi li, sine, gladan? — pitala ga je jedna lepa, sredovečna žena, silazeći iz drugog odeljenja.
»To je mama Ninoslavljeva«, prošaputa Miomira. »Kako je simpatična!«
Što sam gladan! Mnogo smo šetali. Daleko me je vodio gospodin Ninoslav. Nikad nisam video makova polja.
»Ovo je mak«, seti se Miomira gledajući visoko cveće.
Čekajte, Staša, imam da vas diram za ovo devojče prekoputa! I ona je u petom razredu. Želi da se upozna s vama. Jutros ste se gledali s prozora
šalila se Dušica.
On postaje opasan, vidi, boga ti! — dirao ga je Ninoslav. — Sve devojčice pitaju za njega. Zapazile odmah kako je elegantan! Sve si đake zbrisao!
Nemojte da mi dirate dete — govorila je Ninoslavljeva majka, priđe Staši i zagrli ga.
Miomiri zasuziše oči. »Kako su svi divni i nežni. I kako vole Stašu. Mama bi plakala od radosti da ovo vidi.«
A što sam nešto lepo spremila večeras! Ono što ti voliš! Čule smo od Nina.
»Nino, srce!« — šaputala je Miomira.
A šta to? — pitao je Staša.
Videćeš! Dušice, postavi sto.
Miomira je još uvek stajala u senci jednog drveta, i oni je nisu videli iza zavese od ladoleža.
Daj mi gitaru! — zatraži Ninoslav. Počeo je da svira i peva. »Moja pesma«, uzbudi se Miomira. Disala je kratko, a srce joj je lupalo. Glas mu je bio topao kao tiha noć, kad se mesec pomalja. »Kad svrši, pojaviću se. Kakav li će izgledati kad me vidi?« Pevao je razneženo, kao da je pokraj njega žena koju voli i kojoj peva.
Što ne pustiš glas! — javljala se mati. — Kad ti zapevaš, svi u komši- luku istrče i stanu uz plot da te slušaju. — Miomira se trže i pogleda u plot desno i levo. Videla je dve ženske glave. Mogu je spaziti. Čim prestane Ni- noslavljeva pesma, ući će. On će je prvi videti, jer je okrenut prema ulazu.
Što je naša predsednica u Kolu sestara žalila što ti nisi bio ovde da pevaš na njihovoj zabavi. Veli mi: »Gospa Živana, šteta što vaš Nino nije ovde da zapeva!«
A da znate, gospođo, kakav je uspeh imao gospodin Ninoslav kod nas na zabavi.
Pričao nam je... Ali hvalio je i gospođicu Miomiru da divno svira.
Gospođica Miomira je veliki talenat. Ja se čudim što nije nastavila konzervatorijum. — »A to mi nije kazao«, pomisli Miomira.
A što će joj? Bolje da se uda kad ima dobru priliku. Jednog dana i tebe ćemo, Nino, da oženimo! Bogami, dolaze već provodadžijke. Čule su da si dobio službu u banci.
Gle, a za koga mi navodadžišu? Odbij ti to sve! Kaži da ja ne mislim još dugo da se ženim. Prvo ću da udam Dušicu.
Baš ćeš me udati! Niko me neće bez miraza.
Kakav miraz?! Ti si lepa devojka. Ja ne bih nikada tražio miraz. Kad se budem ženio, ženiću se iz ljubavi. Je li tako, Staša?
Razume se!
»On ne voli bogatstvo«, rastuži se Miomira.
Mama, šta je s tom večerom? Mi smo gladni!
Evo, sine! Samo još pet minuta. — Izašla je opet, rumena i lepa sa svojom prosedom kosom. Sin je zagrli nežno i poljubi.
U tom trenutku Miomira se pojavi na ulazu.
Ninoslav je ostao kao paralizovan nekoliko sekundi, mati je gledala izne- nađeno, pitajući se ko li je to, a lice joj se razvedri kad ču sinov glas:
Gospođica Miomira! — Požurio joj je u susret, sav smeten, ne mogavši ništa više da kaže, a dva lepa crna oka ništa drugo nisu videla nego njegovo uzbuđeno lice. On je prigušeno nastavljao. — To je sjajno što ste došli! Nikad nisam mogao ni pomisliti! — Ničega više nije mogao da se seti da kaže, toliko je bio uzbuđen. Staša prevrte stolicu kad je skočio, a mati uzviknu:
To je gospođica Miomira? Bože kako ste nas obradovali! — A sestrica istrča iz sobe: — Gospođica Miomira! Bože!
Ja sam došla kao nezvan gost! — prošaputa mlada devojka, kad je Ninoslav dohvati za ruku i prinese je ustima. Osećao je kako mu je nešto potreslo sve moždane ćelije, a potres se preneo na srce i prekinuo mu glas. Najzad se savlada i progovori:
Eto, mama, to je gospođica Miomira.
Kako je gospođica lepa! — nežno je prihvati mati i iskreno, srdačno, poljubi u jedan, pa u drugi obraz. Zagrli je i sestrica Ninoslavljeva, go- voreći uzbuđeno:
Kako se radujem što ste došli! Ja sam odmah napala Nina; zašto nije došla i gospođica Miomira s vama?
E, što si me iznenadila! — uzviknu brat. — Zašto nisi odmah s nama pošla?
To je moja krivica — izvinjavao se Ninoslav. — Ja se nisam usuđivao da vas pozovem. Nisam mogao pomisliti da biste pošli s nama.
Nino baš kaže — govorila je mati gledajući milo lepu devojku. —
»Nisam mogao da pozovem gospođicu Miomiru, naša kućica je tako skromna. Da vidiš ti, mama, kakva je njihova gospodska kuća!«
Jaoj, što ste zlatni! — uzbuđivala se Dušica. — Znam da vi nećete naći mane našoj kućici. Nino nam je pričao kako ste vi skromni u bogatstvu i da niste mondenka već umetnica. — Svi su stajali uzbuđeni, a mati se povrati:
Sedite, gospođice! Baš dobro što nismo večerali da i vi večerate s nama.
Nemojte da se trudite zbog mene! Ja ću malo da posedim, pa idem u hotel.
Kakav hotel?! — iznenadi se Ninoslav. — Nećete vi maći odavde! Mi vam oduzimamo svu slobodu.
Bog s vama! Zar u hotelu da odsednete? Pa mi imamo dovoljno mesta
nije htela ni da čuje mati.
Zar vi tako pažljivi prema našem Ninu i da nam ne učinite radost da i mi vas dočekamo — nežno je govorila sestrica i ponovo zagrlila Miomiru. Najednom se setila i uzviknula: — Da znate što mi divno stoji vaša haljina! Toliko sam bila srećna kad sam je dobila! Odmah sam je obukla. Ništa ne treba da popravljam.
Baš mi je milo! — uzbuđeno je govorila Miomira i bacala topli pogled na Ninoslava, koji je stajao i nije skidao oči sa njenog lica. — U svakom pismu Nino nije mogao da se nahvali vas, vaše mame i oca.
A mene niste hvalili! Tako! Da znam — reče Staša.
I tebe je, sine, hvalio! Znate, gospođice Miomira, što smo zavoleli Stašu. On je moje dobro dete. Veseo je i umiljat! Šalimo se i pevamo po ceo dan. Čak i ja pevam s njim.
Ja sam od mame nasledio glas — reče Ninoslav smejući se.
U mojoj porodici svi su bili pevači... Pevam što sam srećna. Skinula sam veliku brigu kad znamo da je Nino dobio službu. Bog neka da sreće vašem ocu i vama! Ima u našem mestu još nekoliko pravnika, pa nikako da dobiju službu. A roditelji su im se mučili i školovali ih... Kako ste lepi, dušo moja! Nino nam je pričao kako ste lepa i dobra devojka!
I kako divno svirate na klaviru — dodavala je sestrica.
A šeširić da skinete — priđe Ninoslav i diže joj šešir sa glave.
Što imate divnu kosu! Pričao nam je Nino. — Ona je bila uzbuđena što je slušala šta je sve Nino pričao o njoj.
A vi ste vereni, gospođice? — pitala je sestra.
Jesam — kratko odgovori Miomira i odmah pređe na drugi razgovor
Donela sam vam nešto.
Zar opet? Onoliko ste mi poslali pa opet. A čime ću ja vama da se odužim? Ali spremila sam i ja nešto za vas.
Nemojte vi, gospođice Dušice. Ovo je za vas — i pruži joj jednu kutiju.
Da vidim šta je? — ushićeno je govorila Dušica i brzo otvorila kutiju.
Jaoj! Marama za onu plavu haljinu! Savršeno! Pogledaj, mama! Od pravog velura! Pa čarape! Tri para! Što su lepe! — Iskreno se divila kao sirota devojka, koja nema mogućnosti da kupuje takve skupocenosti.
Što ste slatki! Moram da vas poljubim — zagrlila ju je i nekoliko puta poljubila.
Miomira pogleda Ninoslava. Njegove oči su nepomične, duboke i tamne. Zadrhtala je od toga pogleda. »On me voli.«
Da ostavim ovo pa da večeramo, a posle ću da obučem haljinu da me vidite, i da metnem ovu maramu.
Izvol'te, gospođice Miomira, ovde! Staša, sine, ti ćeš da ustupiš mesto gospođici, a ti sedni ovde.
Sve sam vas uznemirila — izvinjavala se Miomira.
Niste nas uznemirili, nego obradovali — odgovorio je Ninoslav. — Ovde sam ja domaćin i ima da me slušate.
Inače je ona neposlušna — dirao je Staša.
A to se ti šališ, gospođica Miomira je vrlo nežna i osetljiva.
A jesam li uobražena, kao što naši palančani kažu?
To nisam opazio. Devojka je uobražena kad se razmeće svojim luksu- zom, bogatstvom i položajem, a vi ste vrlo prirodni i povučeni.
Šta li ćete pomisliti o ovoj našoj starinskoj kućici? — bojažljivo je upi- tala mati. — Sve je u njoj starinsko.
Ovo je sve poezija! Mi imamo lepu vilu, zna gospodin Ninoslav, a ja uživam kad odem u selo kod moje rođake učiteljice. I ona ima lepu malu kućicu.
Pričao nam je o tome Nino. I kako ste vi kuvali i mesili tortu. Takva devojka danas vredi. Sve treba znati. Moja Dušica zna sve poslove u kući. Ono je njena sobica! Ukrasila je svu sa narodnim tkaninama. Sutra ćete videti. Jednu zavesu je sama izradila. A voli i baštu. Sve je povrće sadila sama. Imamo malu gradinu u kojoj je svako parče iskoristila. Celo leto ima zeleni iz naše bašte. Ništa njoj nije teško. Čim dođe iz kancelarije, uveče, zaliva cveće i zelen.
Mama, pa hoćemo li večerati? Znaš da je Staša gladan — opominjao je Ninoslav.
Sad ćemo, sine. Zapričala sam se i ne mogu da se nagledam gospođice Miomire.
Sutra će biti senzacija kad vi prođete kroz varoš. Naši mladići, čim vide devojku sa strane, noge da polome oko nje — ogovarala ih je Dušica.
Smejali su se i Ninoslav se povrati od uzbuđenja. Posle večere mati je ša- putala sa ćerkom.
Idite vi do hotela da uzmete kofere gospođice Miomire, a ja ću od gospa Soke da pozajmim jorgan. Ima ona lep atlasni jorgan, daće mi ga. Neka ona spava na Stašinom divanu, a Staša na Ninovom. Ja i ti ćemo u moj krevet, a Nino neka spava u tvom krevetu.
Jesi li videla, mama, kako je ona mila i lepa devojka? Je li, šta ti mi- sliš: voli li ona našeg Nina?
Ona je verena... Kako da voli Nina?
Šta će joj rentijer?! Baš je naš Nino divan! Kako bi oni bili lep par!
Ćuti, nemoj da te čuje Nino. On nju ceni i poštuje. Hvala bogu kad je dobio mesto. Moramo lepo da je dočekamo. Idi ti sad s njima, a ja ću da joj namestim postelju.
Idemo svi do hotela! Vidite kako je lep mesec! Naša varošica je tako lepa noću. Pogledajte moju baštu. Ovo je mak. Videćete kako su divna makova polja. Ovo su dudovi! Što su slatke dudinje! Imamo i jedan badem.
Mati ih je ispratila do kapije. Jedna grupa mladih ljudi išla je sredinom ulice. To su bili oni iz kafane, što su se interesovali za nepoznatu devojku.
Pazi! — uzviknu Jole. — Eno je! Boga ti, ona je odista došla njima u goste. Ko li je ona? Silno devojče! Vidiš što je slatka bez šešira! Da je nije verio? Prava lafica!
Išli su jedni drugima u susret. Dušica je držala Miomiru ispod ruke.
Zdravo! — uzviknuše četiri mladića i prođoše, a Jole dodade: — Nino, pardon! Nešto da ti kažem.
Ninoslav zastade i studenti mu priđoše:
Je li, ko je ovo devojče?
Što si ti radoznao? E, pazi da ti ne kažem! — nasmeja se Ninoslav.
Šta se izmotavaš! Nemoj da misliš da me nešto naročito interesuje, već smo se kladili: Ja kažem da je to jedna studentkinja iz Beograda, a Sreta tvrdi da nije! Eto, zašto te pitam!
Do sutra možeš da pričekaš, pa ću ti reći. Hoću da ne trepneš cele noći i da misliš ko je — šalio se Ninoslav, poznavajući studenta Joleta, koji je važio za najvećeg donžuana u varoši, jer je bio lep i gazdinski sin.
Mora da si ti mnogo zainteresovan, kad nećeš da kažeš. Baš i ne moraš! Ala je sjajna! Alal ti vera! More, što si ti potuljen, a veći si mangup od mene!
To si mogao sutra da mi kažeš! A sad nema smisla da me zadržavaš.
Pa požuri! Vidim da si nestrpljiv. Blago tebi s tvojom kevom. Samo mi kaži, jel' kod vas odsela?
Da ne misliš serenadu da praviš?

Pusti ti mene da se ja upoznam s devojčetom.
Hoćeš?
Ja hoću, ali ti ne daš!
Zbilja, hoćeš li?
Znam ja da se ti šegačiš sa mnom.
Dušice! — viknu Ninoslav. — Pričekajte nas. Hajde! — okrete se drugu.
Ja neću sad!
Pa želeo si da se upoznaš s njom! — Student je oklevao, ali se predo- misli i ostavi društvo. Ona trojica, koji su išli s njim, ostadoše zabezeknuti.
Pazi ga, što je mangupčina!
Uvek je on nasrtljiv — podsmehnu se drugi. — Ja se ne bih utrpavao nikad.
Nasrtljiv, ali sve su lude za njim iako znaju da ih laže. Hajdemo u inat i mi za njima!
Nemoj! Ispadamo smešni.
Ninoslav dovede druga: — Gospođice Miomira, moj drug Jovan Zamfiro- vić, student prava želi s vama da se upozna. To je inače Jole, veliki kava- ljer, svira na gitari, peva i opasno se udvara devojkama. Sve ga obožavaju.
Miomira se osmehnu svojim krupnim lepim očima, pogleda studenta i izgovori:
Miomira Novaković.
On me je, gospođice, tako predstavio da ćete vi odmah steći o meni rđavo mišljenje. A on se to šali, verujte! Nema skromnijeg mladića od mene. A ubi nas palanačka dosada i starinske predrasude.
Ali ovde je divno! Pogledajte kako je interesantna ova kuća s lozom oko prozora i doksata! Ja prvi put dolazim u Sandžak.
Da, gospođice, kućice su lepe, ali bolje bi bilo da su modeme, jer bi i svet bio moderniji. A mi koji živimo u Beogradu, pa okusimo malo presto- ničkog života, patimo kad se vratimo i stalno se sukobljavamo sa starijim generacijama koje nas ne razumeju.
A što biste vi želeli moderno? Zar u ovome starinskom nema lepote?

Nema, gospođice, verujte! Vidite nas četvoricu! Kao očajnici sedimo sami pred kafanom, šetamo ulicama, a devojke posle osam ne smeju da se maknu iz kuće. Ne smerno ni do kuće da ih otpratimo. Ovo će biti senza- cija što mi šetamo s vama. I vaš ulazak u našu varošicu bio je senzacija. A vi ste Beograđanka?
Ne! — Miomira mu reče ime svoga grada iz istočne Srbije.
A ja sam se kladio sa svojim drugovima da ste studentkinja. Čini mi se kao da sam vas video na univerzitetu. — Ona trojica su se sasvim pribli- žila. Ninoslav se osmehnu i pozva ih.
Hodite i vi s nama u društvo! Gospođice Miomira, ovo su četiri lafa iz naše varoši. Sve Sandžaklije!
Mlada devojka ih je gledala i donese glasno zaključak:
Ima kod Sandžaklija nečega klasičnog. Oni me podsećaju na stare Grke i vi ste, gospodine Ninoslave, grčki tip.
O, Nino je najlepši mladić u našoj varoši! — uzviknu Jole. — Devojke pocrkaše za njim — htede on da mu vrati milo za drago.
Ali Nino je gord! Ne zanima se on s devojkama kao vi, Jole — umeša se Dušica, koja nije dala da se kaže ružna reč o njenom bratu u prisustvu Miomirinom, jer je ona svojim ženskim srcem osetila da Miomira simpatiše njihovog Nina. Još čvršće je uhvatila ispod ruke Miomiru, želeći da joj pokaže svoje prijateljstvo.
Jole je nastavljao ispitivanja:
Studirate li vi, gospođice?
Studirala sam muziku.
Klavir?
Klavir!
A jeste li čuli Nina kako peva?
Jesam. On ima vanredan glas!
Da znate kakav je uspeh imao gospodin Ninoslav kad je pevao kod nas! — uzviknu Staša.
Ne sumnjam. Zbilja, ti imaš divan glas. Je li mladi gospodin vaš brat?
zapita Miomiru.
Jeste.
Jole je sad sve shvatio. Ovaj dečko je sin bogatog direktora banke, Nino će biti činovnik u njegovoj banci i stanuje u njihovoj kući, a ovo devojče je u istoj kući. Osetio je da je, možda, ispao malo smešan što se utrpao, kad je tu Nino, a ona dojurila za njim. Sve je već jasno: ljubav, a možda i nešto više! A možda i nije ljubav. Bogata devojka, pa hoće da ima ljubavnika! Ali mora mu se priznati, upala mu je sekira u med! Devojče kakvo se samo poželeti može! Jole je uzdahnuo, ali je osetio zadovoljstvo što se upoznao.
Kako je divna ova ulica! Vidite ove senke i sjaj mesečine. Što vi ćutite, gospodine Ninoslave?
Slušam vas. — Ona ga pogleda razneženim očima, a Jole zadrhta.
»Zar on nije nimalo ljubomoran?« Miomira oseti bol. »Sasvim mu je svejedno što je okružuju ovoliki.«
Pošto su otkazali sobu u hotelu, Miomira zapita:
Da li bih mogla da pošaljem telegram tati i mami da sam zdravo stigla?
Možemo zajedno! — Ona i Ninoslav uđoše u poštu.
Telegram će stići sutra i mama će biti mirna — govorila je izlazeći iz pošte.
Koliko ostajete, gospođice, ovde? — pitao je Jole smelo.
U ponedeljak se vraćamo.
A, ne damo mi u ponedeljak! — uzviknu Dušica. — Koliko ste vi svi pažljivi prema nama i našem Ninu pa hoćemo i mi vama malo pažnje da ukažemo — reče Dušica, u inat Joletu, koji je mislio, da će se gospođica Miomira odmah zaljubiti u njega.
Dabome da nećete ići! — dodade Ninoslav, koji spazi Joleta kako je zaljubljeno gleda. Smešio se u sebi, jer je znao koliko je Miomira gorda devojka. Celo veče je bio uzbuđen i neprestano se pitao: »Zašto je ona došla?«
U nedelju imamo kermes! Bila bi šteta da to ne vidite, gospođice. Park je na brdu, a sviraće vojna muzika.
U nedelju ću još biti ovde.
Bićete vi i posle nedelje! — milo je govorila Dušica, stežući joj ruku.
Znaš, Miomira, ja bih mogao ovde da letujem! — uzviknu Staša.
Reći ću tati da te pusti da dođeš s gospodinom Ninoslavom. Kako su lepe kuće pored reke.
Zaviše u njihovu ulicu i mladići ih ispratiše do kapije. I odmah donesoše zaključak: Oni se vole i ona mu je ljubavnica. Možda će se Nino oženiti njome jer je bogata. Svi su, ipak, uzdahnuli: lepo devojče i još bogato.
Mati ih dočeka sa osmehom: — Dugo ste šetali.
Videli smo celu varoš. Tako mi se sviđa, ima nešto posebno, svoj stil, ljude, miris, lepotu...
Da si videla, mama, kako je Jole poleteo da se upozna s gospođicom Miomirom.
Pa ako, Dušice! Gospođica Miomira je lepa devojka, pa svi vole da se s njom upoznaju. Nego, jeste li umorni? Ja sam namestila postelje. Staša, sine moj, ti ćeš da spavaš na Ninovom divanu, a gospođica Miomira na tvome, bolji su mu federi.
Nemojte! Neka on spava gde je spavao dosad. Mogu ja na svakoj postelji.
Šta možeš? Nemoj da pričaš! Ti voliš da ti je sve ugodno, znam ja tebe rugao joj se Staša.
Volim u svojoj kući, ali mogu i pod šatorom da spavam.
Biće vam lepo ovde, dušo moja. — Mati uđe za njima u sobu, a proviri i Ninoslav. Spazi jorgan od ružičastog atlasa, bele čaršave, navlaku i obgrli majci ramena, zahvalan što je Miomiri spremila lepu postelju.
O, biće divno! A ja i inače slatko spavam. — Dušica je poljubi i njih troje odoše u drugu sobu.
Što je divna devojka! — šaputala je Dušica. — Vidi kakvu mi je maramu donela! — Prinela je licu i uzela čarape da ih navuče na ruku. — Pogledaj, mama, kako su fine i tanke! Nikad u životu nisam imala ovakve čarape. — Srce joj je bilo ispunjeno slatkim nadama i prošaputa, okrećući se bratu: — Možda te ona voli, Nino?
Nemoj koješta da govoriš! — strogo je govorio brat. — Ona je verena s jednim elegantnim mladićem, rentijerom, beogradskim mondenom.
A zar on mora biti savršen ako je rentijer i monden? Ti si sigurno bolji od njega! Možda je ona to uvidela.
Brat se nasmeja: — Što ti imaš fantaziju! — Onda joj zapreti: — Nemoj da se šališ glavom da joj tako što kažeš. Ona je ponosna devojka i vrlo ozbiljna, ja ću ti odmah objasniti zašto je došla: Htela je da vidi u kakvoj je kući Staša. Ja sam ga doveo, oni su imali poverenja u mene, ali vi ne znate koliko se njihova mati boji za njih.
Nema šta da se boji kad je s tobom u našoj kući. Baš smo bili pažljivi prema njemu. Ona je sva srećna što se on popravio.
Legli su, ali Ninoslav nije mogao ni da trene. Razbio mu se san i neprestano se pitao: »Zašto je došla?« Dao je objašnjenje sestri, ali nije u to ni sam verovao. Osećao je da ne može da izdrži ovu borbu u sebi. Onaj potres koji je osetio kad ju je ugledao, objasnio mu je šta mu se skriva u podsvesti, a što ne sme sebi da prizna. Zaricao se da će prikupiti svu snagu da ostane korektan prema njoj. Nije želeo zaplete i skandale. Ona je verena i taj mladić je ljubomoran na njega. Možda nije lepo od nje što nema obzira prema verenikovim osećanjima. I čime mu garantuje da bi bila bolja prema njemu? Večeras je namerno upoznao sa studentima, da bi video kako ona to prima. Bila je ravnodušna, a u pošti, posle predaje telegrama, zastala je i zapitala ga: »Je li vam neprijatno što sam došla?« Odgovorio joj je ljubazno: »Zar možete takvo pitanje da mi postavljate? Ja sam oduševljen što ste došli.« — Otrgle su mu se te reči i spazio je topli sjaj u njenim očima. A čuo je i njeno oduševljenje: »Očarana sam kako su me vaši ljubazno dočekali.«
Samo mora zapretiti Dušici da je ništa ne ispituje, jer žene su radoznale, vole da dokuče tajnu srca druge devojke. A on ne misli ništa, niti će dopustiti da ispadne ni najmanje nepošten. Kad stupi u banku, uzeće stan u varoši, a ona će se udati. Pomisao na to steže mu kao klešta, prvo srce, a posle mozak, i oseti ono bockanje po celom telu. Imao je želju da zapali cigaretu, ali nije smeo. Ležao je nepomičan, sav u znoju i vatri, a nije smeo ni da se makne, da mati i Dušica ne bi osetile da je budan i da ne posum- njaju šta se događa u njegovom srcu.

SESTRINO SRCE

Miomira je otvorila oči. Soba je bila puna sunca i rumenih boja. Još sanji- va, u prvi mah nije znala gde se nalazi. Posle se setila i osmehnula. Počela je da razgleda po sobi; na jednoj stolici bili su poređani šareni jastučići. Soba je bila obojena ružičasto, čista s niskom tavanicom. Na zidu je bilo nekoliko fotografija Ninoslavljevih iz mlađih godina. Sigurno kao maturant, još dečačkog izgleda, bujne kose i lep. Smešila mu se. Druga fotografija predstavljala je njihovu porodicu: majka, Dušica i on. Dušica je bila još devojčica, a on mali gimnazijalac u kratkim pantalonama. Razgledala je svaki kut i stvarčicu i čudila se kako joj je sve milo i blisko. Na sredini je bio starinski politiran sto s jednom nogom u sredini, prekriven miljeom s kosovskim vezom. Mala vaza od keramike bila je puna ruža. Njena umet- nička duša svuda je nalazila slikarski motiv. U uglu je bio orman i na nje- mu nekoliko tegli slatkog. Spustila je pogled na pod i spazila svoje cipelice od plavog antilopa sasvim očišćene.
»Gle, cipele su mi očistili.« Nežno je pomislila: »Kako su pažljivi.« Kroz divnu čipkanu zavesu videla je seljake kako prolaze ulicom s magarcima natovarenim vrećama, drvima, korpama. Muslimanke, pokrivene glave, sedele su na konjićima. Bio je pijačni dan i seljaci su dolazili u varoš. Za nju je sve to bilo novo, i ljudi, i ulica, i čaršija. Najednom je čula u pred- soblju Stašin glas:
Idem da je probudim! Što ovoliko spava? Pola devet je! Neću da je čekam! Idemo mi u šetnju.
Mir! I nemoj tako da larmaš — stišavao ga je Ninoslav. — Zašto da je budiš? Neka spava! Ona je putovala, umorna je i ne smeš da uđeš u sobu.
Miomira se smešila: »Kako je zlatan! Ne dozvoljava im da je bude.« Svaka ju je njegova reč raznežavala. Čula ih je kako šapuću i najednom viknu:
Staša, probudila sam se. Brzo ću biti gotova.
Hvala bogu! Ti nikad toliko ne spavaš.
Gospođice, nemojte da žurite! — odgovori Ninoslav. — Možete da spavate koliko god hoćete. Grdio sam ga što glasno govori. Hajdemo, Staša, u baštu!
Sad ću i ja! — odgovori Miomira i skoči iz postelje.
U sobi je bio umivaonik i bokal pun vode. Uzela je svoju četkicu i pastu za zube iz koferčeta. Osetila je kako je laka planinska voda, dok je prala svoje lepe zube. Obukla je jedinu haljinu u kojoj je došla od zagasitoplavog mekog žerseja sa crvenim ispustom, crvenim pojasom od antilopa, kratku malu haljinu, koja joj je divno ocrtavala stas. Fine cipele i tanke svilene ča- rape dopunjavale su njenu eleganciju. Poprskala je kosu losionom, malo se napuderisala, narumenela usnice i izašla iz sobe.
Stajala je na pragu trema. Zasenilo je zelenilo i cvetovi maka, zaliveni raskošnim južnjačkim suncem. Kao očarana posmatrala je gradinu i spazila ispod lipe, za stolom, Stašu, Ninoslava i njegovu majku.
Kad je spazi, Ninoslav ustade od stola, a Staša se nasmeja:
Ala si se ti jutros pokazala... spavaš do devet...
Ako, dušo moja! Putovala je, sine, pa je umorna.
Ljubim ruku, gospođo, — požuri Miomira Ninoslavljevoj majci i saže se da je poljubi u ruku.
Hvala — trže se mati — Čekajte da ja vas poljubim — nežno je govorila i poljubi je u obraz.
Što je divno ovde? To je gradina gospođice Dušice? A gde je ona?
Otišla je u sud. Pozdravila vas je mnogo i molila da je izvinite što mo- ra u kancelariju. Zamoliće sudiju da je pusti, dobar je i učiniće joj.
Žao mi je što mora na dužnost. Ona je tako zlatna!
I ona je sva srećna što ste došli! — reče Ninoslav.
Jeste — potvrdi mati — celo jutro mi je pričala. »Jaoj, mama, što je slatka gospođica Miomira!«
Mlada devojka pogleda Ninoslava, ne bi li u njegovim očima pročitala misli li i on kao njegova sestrica. On se smešio i gledao je vatrenim pogle- dom... »Da li on mene voli?« — zadrhta Miomira.
Hoćete li da vidite baštu moje sestrice?
Kako da ne! Jesu li ovo dudovi? Šta ih je! Kako im je veliko lišće.
To su kalemljeni dudovi. Svet ovde gaji svilenu bubu, pa svuda ima dudova. A znate kako su dudinje slatke. Od njih se i slatko kuva — pričala je mati.
Ovi makovi! Baš je to dekorativan cvet. Pogledajte ovu stazu. — Kroz gradinu se odužila staza obrasla zelenom travom, a sa obe njene strane bili su visoki makovi, nežne zelene boje, sa crvenim i belim cvetovima. Dve leje sa obe strane zelene staze bile su zasađene lukom, boranijom, patli- džanima i drugim povrćem.
Jel' moguće da sve ovo gaji gospođica Dušica? — pitala je Ninoslava koji je šetao sa njom.
Uzela je čoveka koji je sadio, a nešto je i sama zasadila. U blizini je sreski rasadnik, ona se poznaje sa ženom ekonoma, pa ju je i on upućivao. Hoćete li da vam otkinem ovaj crveni mak?
Hoću.
Ninoslav joj prinese cvet uz kosu. — Kako vam lepo stoji!
Dajte da se zakitim! — Pričvrstila je cvet i pogledala Ninoslava koketno. Jel' mi lepo stoji?
Sad bi vas trebalo naslikati. I nazvati sliku »Devojka s makom«. Zbilja ste me mnogo iznenadili svojim dolaskom.
Prijatno ili neprijatno? — pitala je vragolasto.
Zar vi možete nekome biti neprijatni? Sinoć su svi studenti požurili za vama da se upoznaju. Moraću biti na oprezu da bih vas sačuvao. Ko zna, možete se ovde u nekog i zaljubiti?
To nije isključeno! — odgovorila je veselo, značajno ga pogledala i ubrzala hod.
Divim se, gospođo, gospođici Dušici! Kako je vredna! Trebalo je da uči agronomiju, kad ima toliko smisla za poljoprivredu.
I ona to kaže, pa i dan danji žali što nije završila fakultet. Žalim i ja, ali kako sam ja, udovica s jednom penzijom, mogla dvoje dece da školujem na univerzitetu? Plače poneki put: »Šta je to biti daktilografkinja? Niko me ne ceni.«
Vidite, gospođice Miomira, ja je zato grdim. Ne čini položaj čoveka nego čovek položaj! Ona je načitana devojčica, i ne sme da potcenjuje sa- mu sebe — dodade Ninoslav.
Tako je, sine, ali niko to ne ceni... Zar će neki mladić da dođe da vidi kako ona radi u bašti i po kući. Svako jutro ona se digne rano, sve pona- mešta, uveče zaliva cveće... Zna sve poslove... Dođe joj žao i plače: »Niko mene, mama, neće uzeti.«
U pravu ste, gospođo. I ja sam kazala: da sam devojka čiji otac nije direktor banke, ni mene niko ne bi pogledao.
Kapija škripnu. — A, evo gospođice Dušice!
Pustio me sudija — radosno je govorila i pritrčala Miomiri. Poljubile su se kao da su davnašnje prijateljice.
Divila sam se vašoj gradini!
Jel' istina? — detinjski se obradovala. — Što ste lepi sa tim makom!
Ovo me je zakitio gospodin Ninoslav.
Jel' se lepo slažete s mojim bratom?
Kao drugovi.
Divan je on! — uzviknu Dušica i u ushićenju poljubi brata.
Jel' vam kazao kako divno radi drvorez?
Nemam pojma — začudi se Miomira.
Zašto nisi pokazao? Pokazaću vam ja jedan ram što je izradio.
A što još znate, gospodine Ninoslave? — htela je da dozna Miomira.
Ništa više, gospođice. Nemoj me preuveličavati. Ja sam prosečan mladić.
Vi ste iznad prosečnog — pohvali ga Miomira.
Evo ti, Dušice, kifle! Izvinite, nisam umesila kolač, znam da vi to volite, pričao nam je Nino.
Vi ne smete da pričate šta ja sve volim. Mogu ja i bez kolača. Molim vas da se ne trudite mnogo.
Posle doručka mladić je veselo govorio: — Imam jedan predlog! Posle podne idemo fijakerom u obližnje selo. Ima tamo i srpskih i turskih kuća... Znaš, Dušice, uzećemo fijakeristu Trajka. Volite li da se izvezemo fijakerom?
Volim — oduševljavala se Miomira.
A u koliko sati idemo?
Oko dva sata.
A zašto mi niste kazali o drvorezu? Znajte da ćete me učiti čim se vratimo kući.
Hoćete li da primite ovaj rad od mene? — ponudi joj Dušica.
Hoću... Baš je lepo izrađen... Staviću u njega maminu i tatinu sliku.
I ovo jastuče sam vam spremila.
Ala je lepo! Ja sam ga jutros gledala.
Znate, to su stari narodni motivi. Ovo je bio rukav. Seljanke ih seku i prodaju, one ne znaju vrednost narodnih vezova. Ovaj ručni rad star je sedamdeset godina.
Vidi se...
Seljanke više ne vezu ovakve divne vezove... Imam i jedan milje za vas. Pogledajte.
Vi ste ovo vezli?
Da, uzela sam motiv sa ovog rukava i prenela ga na milje.
Ovo je umetnički urađeno! Tu je bilo mnogo rada.
To vam poklanjam.
A šta će vama da ostane?
Ne brinite! Izvešću ja drugo. I ja i mama vezemo. Hoću da i vi imate uspomenu od mene.
Šta imaš još da daš za uspomenu gospođici Miomiri? — pitao je brat.
Pronaći ću.
Gde ti je ona torbica?
A, dobro si se setio!
Dosta je ovoliko! Nemojte vi, gospodine Ninoslave, da izmišljate šta će sve da mi dâ gospođica Dušica, treba i njoj.
I ja sam mislila o toj torbici! Evo je! I to je ručni rad. Vidite kako je bogata naša narodna nošnja: same šljokice i srma.
Velika vam hvala — uzbuđeno je govorila Miomira. — A ima li ovde kakvih sitnica da se kupi?
Imamo jednog kujundžiju, Stavru. Ima lepih filigranskih radova — reče joj Ninoslav.
Da odemo jutros?
Idemo. Mamice, soba je gotova! Ima li šta da ti se pomogne?
Ništa, ja ću sama. Došla mi je Savka, pomoći će mi i ona.
Vrlo dobro... To je jedna mlada žena koja nam pomaže pokoji put. Ja sam gotova, samo šešir da stavim. Ali što je Nino lep u ovom odelu! — divila se bratu. — Kako je dobar vaš tata! Ovde svi misle da je on bankarski činovnik. I zavide mu... »Kako bi mu tek zavideli kad bi znali da ga ona voli« — Dušica se neprestano molila bogu da se njen Nino oženi Miomirom.
Kući su se vratili u dvanaest. Miomira je oduševljeno pričala o svemu. Donela je filigranskih stvarčica. Kupila je jednu ogrlicu Dušici, a i sebi. Sva je bila zarumenjena od južnjačkog sunca i Dušica je gledala sa divlje- njem. Kočijaš Trajko zaustavi fijaker pred kućom.
Idemo! Zbogom mamice! — Svi izljubiše mamu i posedaše u fijaker. Iz svih su kuća izvirivali da ih vide, a mama je stajala pred kapijom dok
kola nisu krenula. Drum je vodio kroz plodna polja. Ninoslav je pokazivao Miomiri polja duvana i makova.
Veličanstveno! — divila se skrušeno Miomira.
A šta je ono?
To je pamuk! — Sve joj je bilo novo... Kako svaki kraj ima nešto svoje!... U blizini sela čuli su se gočevi i zurle.
Sigurno se sprema svadba. — Čula se i pesma, razvučena, tužna. Ušli su u lepo selo.
Da posetimo jednu srpsku i jednu tursku kuću. Ovde ćemo svratiti. To je gazda — seljak! Da vidite kako je uredio svoju kuću, a kako je nekad bilo u ovom kraju! I stoka i ljudi zajedno su spavali. Pogledajte cveće! I pogledajte ovaj voćnjak!
A kakav je ovde svet?
Vrlo pošteni i vredni ljudi! Ćutljivi su i junački snose svako zlo — objašnjavao je Ninoslav. Pošto su razgledali srpsku kuću, odoše u tursku.
A mi ne smemo! — ljutio se Staša.
A tebi baš žao! — dirao ga je Ninoslav. — Hajde da prošetamo kroz ovaj voćnjak.
Muslimanke ih uvedoše u jednu veliku sobu. Unaokolo su bili minderluci, a pod od cigala bio je prekriven ogromnim šarenim ćilimom. Žene su bile u širokim šalvarama, povezane maramama. Vitice su im se spuštale niz leđa, sve su bile bele i rumene.
Njih retko sunce dodirne, zato su bele... — Donesoše im crnu kafu.
Uzmite, gospođice Miomira! — šapnu joj Dušica. — Mlade Muslimanke pažljivo su posmatrale varošanke. Nabraše im cveća i dadoše im pune ruke. Išli su posle i u džamiju i crkvu. Obišli su ruševine drevnog grada. Peli su
se na jedno brdo sa divnim izgledom. Suton se spuštao, a goč i zurla nepre-
stano su odjekivali poljima.
Vratili su se svi raspoloženi i gladni.
Posle večere Ninoslav je pevao, a preko plotova susednih kuća izvirivale su glave. Dušica je sa Stašom zalivala baštu i cveće zamirisa još jače. Topla južnjačka noć se spuštala. Život varoši stišavao se bez huke automobila i sirena. Čula se zrika popaca, a iz jedne kafane, daleko od njihove kuće, dopirali su zvuci harmonike. Ninoslavljev glas bio je topao i sjajan u ovoj lepoj noći.
Sutradan pre podne pismonoša donese poštu. Bilo je jedno pismo za Ninoslava.
»Od koga li je?« On ga otvori pred Miomirom, i ona spazi ispisane četiri stranice. — Od Slavke! — progovori Ninoslav. Miomira oseti nervni potres. »On se dopisuje sa Slavkom, on je voli.«
U jednom trenu njeno se raspoloženje raspršta kao mehur. Savlađivala se, pričala, ali je jedva govorila. Smešila se, htela je da ohrabri sebe, ali misao je kljucala: »Najveću glupost sam učinila što sam došla.« Osetila je poni- ženje. Šta će reći Slavka? On je njoj pisao, a Miomiri uzgred, uz mamino pismo, a ona je došla sva ushićena, i počela da veruje da je on voli.

Zalogaji su joj zastajali u grlu i izgubila je apetit.
Šta je to? Vi malo jedete! A ja sam ovo najviše zbog vas kuvala — čudila se mati.
Verujte, nisam gladna.
A maločas ste kazali da ste gladni — prekori je Ninoslav i pogleda je pažljivo. Poznavao je svaki njen pogled. Osetio je senku neraspoloženja u njenim očima. Veselo je pričao ne bi li je oraspoložio. Ali ko će raspoložiti devojačko srce u koje se uvukla sumnja?!
Dušica se spremala za kermes, obukla je plavu haljinu, vezala oko vrata plavu maramu i došla da je vidi Miomira. Ona joj je laskala, ali tuga je pokrila njenu radost kao oblak nebo.
Dušica je pogleda. — Ama, vi niste raspoloženi? Najedared ste zaćutali? Žao mi je!
O, kako da nisam! Rano sam jutros išla po suncu, pa me zabolela glava... Proći će to.
Dušica joj ne poverova. Prišapnu bratu u drugoj sobi:
Što si morao da kažeš da je pismo od gospođice Slavke! Ona je ljubo- morna, ali je divna. Ja sam videla da te ona voli... jeste, voli te.
Nisi ti psiholog! — odbijao je brat. I njega je zabolela glava i nešto se u njemu komešalo. — Ja nju bolje poznajem od tebe. Ona je nekad vesela, a nekad tužna. Ali to ne znači da je ljubomorna. To je umetnička priroda.
Dušica mu nije verovala i bila je srećna što je Miomira tužna.
Otišli su na kermes. Park je bio na brdu, a pogled sa brda veličanstven. Bilo je mnogo sveta. Svi su posmatrali Miomiru. Dušica je bila ushićena. Jole priđe Miomiri; hteo je da sve devojke vide kako se on sa njom već upoznao. Sitne intrige se spliću oko Miomire i Ninoslava kao paučina.
»Kako je nije sramota da mu dođe u kuću!?« Grdili su njegovu sestru:
»Vidi kako se obukla! Od nje je dobila haljinu. A kakva je ono marama na haljini? Uhvatila je ispod ruke bratovu ljubavnicu! A lako je njoj! Bogata je! Može da ima deset ljubavnika, i opet će da se uda za koga bude htela!«
Kući su se vraćali pešice. Čula se gitara i pesma. Lipe su mirisale. Dušica uhvati ispod ruke Stašu kao mlađeg brata. — Vi ste moj kavaljer! — i po- žuri ispred Ninoslava i Miomire da bi oni ostali sami.
Oni su išli jedno pored drugoga, a obavijala ih je noć i miris lipa. Ninoslav zastade.
Gospođice Miomira, hoću da budete iskreni i da mi kažete zašto ste danas tako tužni?!
Ona se trže, kao da je pogodio tajnu misao u njoj, i veselo odgovori:
Otkuda sam tužna? Kako vi to opažate?
Nije potrebno biti veliki psiholog pa to opaziti. Priznajte, najednom ste se oneraspoložili.
Nije istina!
Onda niste iskreni. Ja vas poznajem vrlo dobro i mogu da zapazim svaku promenu na vašem licu.
Zar ste me toliko proučili?
Bio sam dosta u vašoj kući. Vi ste složena i pomalo zagonetna devojka, ali ne umete da budete pritvorni jer svaki vaš pogled blista iskreno i otvoreno.
Hvala na komplimentu! Zbilja, ovo je vaš prvi kompliment.
Nemam običaj da laskam, ali vi nemojte da zabašurujete, nego recite zašto ste tužni?
Šta je vama toliko stalo da znate?
Zato što ste u mojoj kući i mogu pomisliti da vam je neprijatno kod nas, ili da smo vas nešto uvredili.
Bože, šta ste vi pomislili! Ja se u vašoj kući osećam kao među svoji- ma... Vaša mama i sestrica su divne...
A zar ja nisam divan? — šaljivo je pitao, zagledajući joj u oči.
Muškarcima ne laskam, kao vi ženama.
Vraćate mi milo za drago.
Jer ste i vi zagonetni i nepobedivi.
Nepobediv? Pa niko nije pokušao da me osvoji i pobedi. Možda bih se ja predao bez borbe.
Sumnjiva bi bila ta pobeda. Vi se ne predajete lako. A možda se varam... Ali nije trebalo da dođem!
Zašto? — trže se mladi čovek i zastade. — Sad već postajem nervozan što krijete od mene razlog vašeg neraspoloženja...
Baš kad hoćete da čujete, reći ću vam: Gospođica Slavka bi mogla sasvim drukčije da shvati moj dolazak, a ja ne bih želela da toj dobroj devojci zadajem bol.
Ninoslav zastade i pogleda je iznenađeno:
Kakve veze može imati vaš dolazak sa gospođicom Slavkom?
Ona vas voli... i vi nju volite! — izgovori Miomira i dade oduška svome bolu.
To je, dakle, taj razlog?
Jeste. Ja ne želim nikome da stvaram bol. Htela bih da i vi shvatite zašto sam došla.
Ja sam to shvatio odmah.
Zašto? Objasnite mi!
Vaša mama je pustila Stašu, ali ona toliko strepi za njega i u stvari ne zna kuda je otišao. Zar ja moram biti idealan mladić? Možda sam neki hohštapler?!
Koješta! — uzviknu Miomira.
Budite iskreni... i vi ste došli da se uverite gde je Staša, u kakvoj je porodici.
Nije sve tako. Prvo morate odbaciti naša sumnjičenja o vama. Vi ste od prvih dana ostavili utisak da ste karakteran mladić. A ja sam došla, zbilja, da vidim Stašu i da napravim jedan izlet.
To sam pogodio. A Slavka, kao moja drugarica, neće pomisliti da ste došli mene da vidite.
A hoćete li vi da pomislite?
Ne. Ja sam jedna malenkost za vas: učitelj vašeg brata! A vi ste bili pažljivi i podnosili me. Inače, vi ne trpite Stašine učitelje.
Ala ste vi zlopamtilo! Sećate se Stašinih reči i mislite da se one odnose i na vas.
Zašto se ne bi odnosile? Nisam ja nikakav izuzetak.
To govorite sa ironijom... Vi ste izuzetak. A šta mislite o meni što sam ovamo došla kao verenica? Da li bi vama bilo pravo da vaša verenica ode u goste u kuću jednog mladog čoveka?
Ona to nikad ne bi smela da uradi.
A kako sam ja smela?
Ne znam. Svakako želite da očuvate svoju samostalnost i kao verenica i kao supruga.
I to vam je Staša ispričao.
Mogao sam i sam da izvedem ovaj zaključak.
Interesantno! Do kakvih ste još zaključaka došli o meni?
Da ste vrlo slatka devojčica. — Ona poklecnu, a on je uhvati za mišicu.
Zar vi dopuštate sebi da laskate?
Ovo nije laskanje već iskrena pobuda. I moja sestra i mama isto su to kazale.
Vaše laskave reči su vrlo skupe.
Utoliko su iskrenije.
Laskajte mi još! Hoću da čujem.
A jeste li vi često slušali laskanje?
Od lažljivaca jesam. I od svih koji su iza mene videli samo bogatstvo moga oca.
Onda neću više ništa reći.
Zašto? — Zastala je, a grudi su joj se brzo dizale i spuštale. Oko njih je bio suton pun mirisa lipa, slatkog kao čežnja. Mladi čovek je bio straho- vito uzbuđen. Volja mu je malaksavala savladana vatrom krvi. Video je u sutonu dva velika, lepa oka koja su ga dražila, izazivala i milovala. Stajali su jedno prema drugom i ona podiže ručicu i uhvati mu rever od kaputa!
Što ćutite? — pitala je šapatom. A svaka reč joj je bila puna slasti i umiljatosti. Još samo jednu sekundu i stegnuo bi je vatreno, divljački. Ali iza njih se razleže smeh seoskih devojaka koje su se vraćale sa kermesa.
Nikad nisam mogla verovati da je ovaj kraj tako lep! — prošaputa Miomira tek da bi nešto kazala, a sva jr drhtala.
»Da li me voli?« — treperilo je u njoj pitanje.
Da... lep je! — izgovorio je mladić rasejano, kao da ne čuje njeno pitanje.
Volite li više biti ovde ili kod nas? — ispitivala je trudeći se da otkrije ton koji bi želela da čuje.
Ja volim i istočnu Srbiju. Ima šuma, a ja volim šume i planine. Moji su svi gorštaci. Jeste li se razveselili? — zapita je najednom i priđe joj.
Razveseliću se kad me uverite da gospođici Slavki neće biti žao što sam došla — razdragano odgovori ona i oseti kako im se mišice dodiruju.
U to ne sumnjajte.
A čime ćete me uveriti?
Nikad nisam Slavki govorio o ljubavi.
Ali ste joj pisali i ona vam je odgovorila. Meni niste hteli da se javite nego ste me samo pozdravili u maminom pismu. — Devojačko srce nije moglo da otrpi, a da ne iskaže ono što ju je mučilo.
A šta bi vaš verenik kazao da nađe moje pismo? Vi ste vereni i ja to uvek imam na umu.
A da nisam verena?
U tom slučaju bih se čuvao da ne biste stekli o meni mišljenje kao o inženjeru Stankoviću i ostalima.
Kako ste vi oprezni! Kao da ste imali puno doživljaja sa ženama.
Naprotiv, oprezan sam kao mladić koji nije imao doživljaja i avantura. Da, tako je, gospođice Miomira.
Ona htede da mu se baci na grudi, ali se uzdrža i prošaputa:
Baš je lepa ova šetnja. Opisaću je u jednoj pesmi.
Hoću li ja pročitati tu pesmu?
Nećete.
A ako podgovorim Stašu da vam ukrade »Tajne ženskog srca«?
Zar ste upamtili naslov?
Ja ništa ne zaboravljam.
Uverila sam se.
Ne pamtim ja samo zlo, nego i lepo.

A šta ste lepo zapamtili o meni?
Vi me iskušavate.
Da, ali znam da ste vi zatvorena priroda.
Bolje je. Muškarci su skloni da se istrče, a posle bivaju ismejani. A ja to neću.
To vam je mana! — smejala se srećno i detinjski.
Osuđujete li me zbog te mane?
Još kako! Ali sad sam vesela i sve vam praštam.
Onda sam srećan.
Zar vam čini toliko zadovoljstvo kad sam ja vesela?
Radujem se. Ja sam domaćin u kući i hoću da mi je gost veseo.
Čak i onda kad vi niste iskreni? — pogleda ga lukavo.
Da li je iskren samo onaj koji glasno govori? — »Kako bi se ona igrala s mojim srcem«, pomislio je sa strahom.
A kako da se zna šta se misli kad se ćuti. Treba li da se pogađa?
Bili su u senci lipe i izmakli društvu koje se smejalo i hučalo. Mladić pro- šaputa: — Miomira! — Ona se strese. Očekivala je celim bićem njegove reči i zagrljaj. A on izgovori tiho: — Miomira je lepo ime. — Mlada de- vojka duboko uzdahnu.
Dušica i Staša pričekaše ih i nastaviše svi četvoro ulicom. Ona ponovi u sebi: »Miomira!« Prvi put ju je nazvao imenom. Nešto je hteo reći, ali nije smeo. I to što nije kazao više ju je uzbuđivalo nego da je izlio čitavu bujicu strasnih reči. Kako muškarci mogu da zalude onim nedokučivim i tajan- stvenim u sebi što se ne izgovara već naslućuje!
Dušica ih je pažljivo posmatrala kod kuće. Mala sestra je lukavošću žen- skog srca nastojala da prozre šta je između njih. Opazila je da je Miomira veselija, a njen Nino zamišljen. Da li on strepi da li ga voli? A ona njega voli, to je izvesno. A ko njenog Nina ne bi voleo? Pitala je da se uveri, ali izdaleka, grleći je:
Hoćete li opet doći k nama?
Ne znam... Treba da vi k nama dođete.

A kad se udate, vi više nećete doći — htela je Dušica da čuje šta ona misli o svojoj udaji.
Onda ćete vi doći k meni u Beograd.
Sestrica uzdahnu: »Dakle ona se, zbilja, udaje.« Pogledala je brata, a on je uzeo gitaru i oborio pogled. Ništa nije mogla da dokuči, ali joj se učinilo da je Nino tužan. A Miomira se nasmeja kao srećna devojčica. Ali plima tuge opet nadođe. Dok je ležala u postelji, san nikako nije hteo da je uhvati, priznavala je sebi: »Ludo ga volim.« Ali mladoj devojci nije dovoljno što je postala svesna svoje ljubavi. Nju je stalno mučilo jedno pitanje: »Kako da doznam da li me voli?«
Gospođa Novaković je uzviknula radosno kad je ugledala Stašu:
Sine moj lepi, kako si se popravio! Šta znači promena! Bogami, vi ste njega, gospodine Ninoslave, dobro hranili!
Znaš, mama, ovde nikad nisam imao apetit kao tamo. A što su mama i sestra gospodina Ninoslava dobre! Njegova me je mama mazila kao ti.
Majci se napuniše oči suzama.
Hvala, gospodine Ninoslave. Zato ste vi tako dobri što imate dobru majku i sestru.
Da znaš, mama, što su mile i ljubazne! — hvalila ih je i Miomira. — Osećala sam se i ja kod njih kao da smo rod. Pozvala sam gospođicu Dušicu kod nas u goste.
Ako, Miomira! Da nam dođe bar na mesec dana.
Obećala mi je.
Ne mogu Staše da se nagledam! A jesi li se uželeo svoje mame?
Jesam — govorio je Staša i grlio majku.
Pa šta ima još novo kod vas?
Ima jedna novost: otac je prodao Dijanu. Ne smeš, Miomira, reč da rekneš. Nećemo da dopustimo da još jednom padneš s nje. To je pravi arum! A dolazio je i Vlada, čim si ti otputovala. Pričaću ti posle o svemu.
Ninoslav se udalji da ostavi Miomiru nasamo s majkom. Predosećao je da je verenik bio ljubomoran.
Mati nastavi: — Ljutila sam se malo na tebe. Nema smisla: otišla si u goste u kuću gde je jedan mlad čovek, a ti znaš da je Vlada ljubomoran na Ninoslava. Morala sam da izmišljam i lažem da si kod tetke u Nišu. A on je hteo da ode u Niš, te ja nateram Aleksu da ode s njim u Beograd. Donekle ima pravo da se ljuti. Ja, kao starinska žena, na sve gledam drugim očima i ti najzad treba da kažeš hoćeš li da se venčaš s njim?
Videću.
Kako, videću? Šta to znači, Miomira?
Videću kad ću da odredim dan.
Nemoj da zbijaš šalu s brakom.
Ne zbijam ja šalu, nego ozbiljno razmišljam, možda ozbiljnije nego ti.
Ne mogu da te razumem. Ali pokajala sam se što sam ti dopustila da ideš u Sandžak. Ja sam popustljiva, a ti umeš da me obrlatiš.
Ništa nisi pogrešila što si me pustila. Gospodin Ninoslav je pravi drug! Bar sam videla u kakvoj je kući bio Staša. Zar tebi nije milo što se Staša vratio ovako svež? I ja sam se osvežila! Je li da jesam?
Jesi! Tako si rumena!
Ti si moja divna mamica! Ti ne umeš da se ljutiš. — Zagrlila ju je i ljubila i nije joj dala da dođe do reči. — Nemoj, mama, da mučiš samu sebe! Hajde da ti pokažem šta sam dobila. Pogledaj: jastuče, tašna, pa milje, torbica, ram!
Bože, divote! — iznenadi se mati i zaboravi svoju ljutnju na ćerku. A Miomira nastavi da s oduševljenjem priča o Dušici i Ninoslavljevoj majci, jer joj je srce bilo puno slatkih uspomena i volela je da priča o svemu le- pom što je u vezi s Ninoslavom.
Nameštala je jastuče i milje i šaputala sama sebi: »O, umela bih ja biti di- vna ženica i verna kao mama tati, ali ne Vladi.« Naježila se sva kad je pomislila na njega i rešila se da ode u Beograd.
Uveče je tata saopštio Ninoslavu da od petnaestog može da stupi u banku i dodao zatim:
Ostavljamo vam na volju hoćete li da stanujete kod nas, ili ćete uzeti stan u gradu.
Ninoslav je shvatio da gospodin Novaković time hoće da mu dâ na znanje da treba da pređe u grad. Odgovorio je:
Uzeću stan u gradu.
Staša se trže, a Miomirine oči postadoše još veće.
Jao, zar ćete nas ostaviti? A ja još nisam naučio da sviram na gitari. Obećali ste i Miomiri da ćete je učiti drvorezu. Jesi li video, tata, kako gospodin Ninoslav pravi lepe drvoreze?
Video sam. Ali ne možemo mi, sine, da obavežemo gospodina Ninoslava da stalno stanuje kod nas. On je mlad čovek, treba da prošeta s devojkama, da posedi u kafani. A mi ga držimo ovde kao u internatu.
Što se toga tiče, gospodine direktore, meni je bilo vrlo lepo kod vas. Ovo vreme koje sam proveo u vašoj kući, neću nikad zaboraviti.
Miomira uzdahnu: »Dakle hoće u grad. Tamo je Slavka.«
Jedino što ću biti bliže banci.
Pa vi možete uvek ići s tatom autom — uzviknu Staša. — Kako ćemo mi, Miomira, bez gospodina Ninoslava? — žalosno je govorio Staša.
Ja se nadam da ćemo se mi viđati svakog dana. Miomira se seti onoga događaja s revolverom. Bojala se za brata da će ostati bez uticaja ovog pametnog mladića, a bojala se i da će se sasvim udaljiti od nje. A ona nije htela da ga izgubi! Zbog toga reče:
Znate šta? Ostanite još malo, dok mi ne odemo na letovanje, pa posle pređite u varoš.
I ja sam to htela da vam predložim — prihvati radosno mati.
Mi ćemo na letovanje... posle će Staša u školu... Miomira se udaje... pa ćemo i mi preći u varoš. A u našoj kući ima jedna lepa sobica na spratu, možete stanovati kod nas. Samo, mi vas ne obavezujemo. To je vaša volja. Ali ja sam vam tako zahvalna što je Staša postao ovakav. Ovo je sada drugo dete.
Bogami, vi ste bili moj najbolji drug.
Uhvatili vas, gospodine Ninoslave, pa vas ne puštaju! — smejao se direktor, koji je kao muškarac osetio da je ovom lepom mladom čoveku po- trebno da malo proskita.
Ostanite kod nas — molio ga je Staša. — A ja ću svakog dana posle podne dolaziti u banku, pa ćemo se pešice vraćati kući. Naučiću da sviram na gitari!
Ninoslav nije imao kud, morao je da ostane. Izbegavao je da pogleda ona dva lepa, vatrena crna oka koja su očekivala njegov odgovor.
Dobro, Staša, ostaću tebi za ljubav.
Ih, što se radujem! Voliš li i ti, Miomira?
Ja volim što se ti raduješ — tiho je izgovorila mlada devojka. — Idemo onda da napravimo izlet u planinu. Popećemo se do planinske ku- ćice. Ali tek kad se vratim iz Beograda. U Beograd idem prekosutra.
Treba da odeš. Vladini su roditelji vrlo dobri i žele da te vide.
Ja ću da odsednem kod tetke.
Odsedni kod tetke, ali odmah idi kod Vladinih.
Otići ću — prošaputa Miomira. Otišla je u svoju sobu i dugo svirala na klaviru. Posle je pokupila sva Vladina pisma i vezala ih pantljikom. Uzela je i jednu sliku i dugo je gledala.

U BEOGRADU

Kad je sišla s tramvaja, Miomira se uputila jednom poprečnom ulicom do Ulice cara Nikole. Tražila je broj kuće. Tu je stanovala prodavačica koja joj je prodala marame i čarape, a zaboravila da uzme novac. Htela je da je poseti i da joj preda novac. Našla je broj kuće i popela se do četvrtog sprata. Jedna devojka se spuštala niz stepenice. Miomira je zapita za prodavačicu.
Da, ovde stanuje. Kod kuće je. Baš sam bila kod nje.
Miomira zakuca na vrata. Začula je brze korake i plač detinji. Vrata se otvoriše. Prodavačica uzviknu:
Vi, gospođice?! Kakvo iznenađenje! Izvolite! — Otvorila je vrata, Miomira uđe, a prodavačica ih zaključa za njom.
Posle jednog sata Miomira se spuštala stepenicama. Pogled joj je bio ozbiljan i osenčen tugom. Zastala je na ulici. Kuda će sada? »Idem do Vladinih.« Stanovali su na Senjaku. Uhvatiće tramvaj kod »Londona«. Bilo je četiri sata posle podne, a dan je bio veoma topao. Na ulicama je bilo mnogo sveta. Išla je rasejano, ali u njoj je blistala radost. Iz te radosti nikla je odluka. A Miomira je umela da bude vrlo odlučna devojka. Htela je da ode do Vladine majke. Bila je to dobra žena.
Došla je do Senjaka i našla njihovu kuću. Bašta je bila puna cveća. Devojka je zalivala cveće.
Je li gospođa kod kuće?
Nije.
A mladi gospodin?
Nije ni on. Čini mi se da je otputovao.
Ništa, ja ću pričekati.
A ko ste vi? — pitala je devojka gledajući lepu i elegantnu gospođicu.
Ja sam verenica gospodina Vlade.
O, vi ste gospođica Miomira?! — uzviknu služavka. — Izvolite u kuću. Gospođa će se brzo vratiti. Otišla je nešto da kupi.
Uvela je Miomiru u trpezariju.
Sedite, gospođice! Gospođa svakog dana priča o vama. Kaže kako ima lepu i dobru snajku. Hoće li skoro biti svadba? Što se ja radujem sva- tovima! Vidite, gospođa je kupila novu trpezariju. Veli: hoće da joj bude elegantna kuća kad joj dođe snajka. Kaže da lepo svirate na klaviru. I gospodin uvek priča kako ste lepi! Sedite, gospođice! Gospođa će biti jako srećna kad vas vidi.
Miomira je sela na divan i uzela novine. Ali ih je ubrzo spustila. Nije joj se čitalo. Razne su se misli uzvitlale u njoj. U sobi je bila tišina, samo se čulo udaranje velikog zidnog sata. Svaki čas bi zatutnjao tramvaj i čuo bi se pisak voza. Sedela je zamišljeno. Najednom se nasmešila. Setila se Ni- noslava. Udaljena od njega, ona je svakog trenutka mislila o njemu. I svaka misao je bila radosni drhtaj. »Ja ga volim« — šaputala je sedeći u sobi svoje svekrve. »On je divan!«
U predsoblju je čula korake. Devojka je govorila: — Nikoga nema. Tu je samo gospođica, verenica gospodina Vlade.
A, gospođica Miomira! — začula je muški glas. Devojka otvori vrata i u sobu uđe jedan visoki, simpatični i suncem opaljen avijatičar, poručnik. Priđe Miomiri i predstavi se: — Dragoslav Mitrović.
O, ja sam čula o vama! Pričao mi je Vlada. Vi ste njegov kum.
Jeste. I on je meni o vama pričao mnogo lepih stvari. — Pogledao je mladu devojku i našao da je privlačnija nego što mu je pričao Vlada.
A vi ste jedan od onih avijatičara koji prave akrobacije u vazduhu? Osećate li kadgod strah?
Avijatičar ne oseća nikada strah dok je u visini. On ne sme da se plaši, nema vremena za to. On mora biti priseban i hladnokrvan. Tek kad se spustimo, mi vidimo u kakvoj smo opasnosti bili, i tada osetimo strah.
Govorio je, a nije skidao pogleda s rumenog, crnpurastog lica Miomirinog i njenih crnih očiju, blistavih i čarobnih. »I taj mangup ovakvo devojče da nađe!« — pomislio je u sebi.
Ja nisam nikad letela, a baš imam želju.
To možete uvek... U nedelju imamo let s publikom. Možete doći s Vladom.
Obećala sam mami da neću leteti.
»Slatko devojče!«, šaputao je u sebi avijatičar, gledajući njene rumene usnice koje su se otvarale pri govoru kao mali ružičasti poklopčić.
A kako ste vi kum sa Vladom?
Njegov otac je mene krstio.
Još u Parizu mi je pričao o vama da ste vrlo smeli. Je li opasno praviti viraže u vazduhu?
To su obični zaokreti aeroplanom koje izvode avijatičari.
Jeste li doživeli kakvu veliku opasnost?
Jesam. Jednom umalo što nisam ispao iz aparata.
Strašno! A kroz oblak kad letite, mora da je divno?
Divno je... Okupamo se na suncu...
Zato su svi avijatičari bronzasti, jer imate svakog dana vazdušna i sunčana kupanja. Avijatičar je postao idol svih devojaka.
Je li avijatičar i vaš idol? — upitao je i smelo je pogledao.
Nije. Nisam imala prilike da ih malo bolje upoznam. A priznaću vam, ja sam oduvek volela umetnike, osobito pevače. — Setila se najednom Ninoslava i poredeći ga sa avijatičarem našla da obojica imaju lep i pošten izgled. — Ali znam, neke moje drugarice smatrale su avijatičare za božanska bića.
Dok letimo, mi smo božanstveni, ali čim se spustimo na zemlju, one nas smatraju običnim smrtnicima i neće da nam oproste nijednu manu.
Vi ih ne smete razočarati kao drugi mladići.
Šta možemo kad i mi imamo mane i slabosti kao svi ljudi.
A vi biste želeli da vam ih oproste zbog opasnosti koju doživljavate?
To bi nam bila nagrada.
U predsoblju se začuo uzvik Vladine majke:
Šta? Došla moja snajkica? Drži, Rozo, ove pakete!
Krupna gospođa, proseda, sveža u licu, malo muškobanjasta izraza, uđe u sobu.
Miomira ustade, a ustade i avijatičar.
O, pa dobro si se setila da nam dođeš! Već sam počela i ja da se ljutim kao Vlada. Jesi li video, Dragoslave, kako imam lepu i dobru snajku...
Vi znate, mama, zbog čega nisam dolazila. Mati još uvek tuguje.
Znam, znam. Ali volim i ja da te vidim. Neke me moje prijateljice pitaju: »Gde li je tvoja snajka da je vidimo?« A ja ne znam šta da kažem. Posle svet svašta izmišlja. A kako si se ti, Dragoslave, setio da dođeš?
Išao sam ovuda pa svratih, znam da ste se ljutili što nisam došao s mamom na ručak.
Jesam. Kum, pa nikad da nas posetiš! Ja sam danas predosećala da me neko čeka kod kuće. Htedoh da idem do jedne prijateljice, ali rekoh: Neka, idem kući! Boli me malo ova leva noga. A kako je moja kuma?
Sad je bolje, pozdravila vas je i kazala da dođete da posedite malo. Tako je divno na našem imanju.
Pričao mi je Vlada.
A gde je Vlada?
Otputovao je u Novi Sad. Imamo kupca za jednu našu kuću, pa otišao da se pogodi s njim. On i njegov otac neprestano špekulišu s kućama. Zida- ju, pa prodaju. Ja im se u to ne mešam. Ali, kako si mi ti lepa! Popravila si se, pa si mi elegantna.
Pogleda je i avijatičar. I on je video odmah da je ona vrlo lepa i elegantna devojka. Bila je u haljini od impregnirane materije, crnoj s velikim razba- canim cvetovima crvene boje. Imala je crveni šešir. Nokti, šešir, njene usne, sve je bilo u istom tonu. A oči velike, sjajne, tajanstvene...
Avijatičar je samo navratio, nameravajući da odmah ide, a nije mogao da ustane. Prijatno mu je bilo da gleda u ovo čarobno devojče.
Vidim, vi ste, mama, kupili novu trpezariju.
Bogami, jesam. Hoću i ja da budem moderna. Neću da se obrukam pred vašom kućom. Vlada me sve dira kako će vaša kuća biti elegantna i modema. A ja ti zovnem jednog starinara, prodam mu moju staru trpezariju i kupim novu. Hoću da moja snajka uživa kad dođe k meni. A Vlada će se pojesti živ što nije ovde.
Nije znala, a možda je slutila — da joj je sin otišao na ljubavno putovanje. Još je bio momak i divno je provoditi se kad može da se zadužuje, a ima ko da plaća dugove. A verenica ima oca bogataša, koji će mu sazidati kuću.
I on mene nije zatekao kod kuće kad je dolazio.
Znam. Vratio se sav besan. Pričaću ti još nešto.
Avijatičar ustade da bi ostavio svekrvu i snaju nasamo. Začudi ga ova po- slednja rečenica njegove kume. Vlada da besni na ovo divno devojče! A bio je mangup i ženskaroš da ne može gori biti! Nije ga cenio, jer mu je bio poznat njegov avanturistički život. Znao je da se kocka, da uvek ima ljubavničke veze i pravi izlete s problematičnim ženama. I, posle takvog života, hteo bi jedno bogato devojče lepo kao cvet. Pogledao je Miomiru sažaljivo. Da li ova devojka, koja izgleda inteligentno, ume da oceni karak- ter muškarca? Zbilja, devojke su čudnovate. Njihov ukus mladić ne može da shvati. Da li i ona voli bogataša? Miomira ga razočara i on ustade...
Pa dođi opet, Dragoslave — zvala ga je kuma. On izađe zadržavši u svesti dva velika, tamna oka.
Svekrva malo kao u šali, ali i prekorno upita:
Kakav je to lepi mladić, Stašin učitelj? Ljut je došao Vlada. Veli: šta će im u kući mladić, kad je ona verena?
U Miomiri se nešto uskomeša i uskipe. Njena otvorena, čestita priroda htede da prasne: »Ima li pravo vaš sin da meni išta prebaci?« — ali se savlada, uviđajući da nema smisla govoriti to majci, već njenom sinu. A došla je odlučna da svekrvi izjavi da je ohladnela prema njenom sinu. Ipak stiša se, i svojom uobičajenom ravnodušnošću, odgovori svekrvi:
To je jedan vrlo pošten mladić koji je potreban mome bratu.
I ja mu to isto kažem: ne možeš ti da zapovedaš njenom ocu i majci, a Miomira je još u roditeljskoj kući i ona je dobro dete.
Mislim da sam bolja od njega i ispravnija u svakom pogledu — izgovori mirno, iako je u njoj nešto besnelo.
Dabome da si ti dobra. Ja te svuda hvalim. Ali i Vlada je dobar. On je vrlo nežan. Ali muškarac je, voli te, pa mu je krivo. Biće on vrlo dobar muž. Pravo da ti kažem, grdila sam ga: šta ti imaš da budeš ljubomoran i ljut? Zar će Miomira da gleda učitelja svoga brata? Kao da Miomira nije ocenila da si ti fini mladić. Svršio si škole na strani, govoriš dva strana je- zika, putovao si i video toliko sveta. On je mogao biti diplomata, samo da je hteo. Ali šta će mu diplomatija? Ne voli on državnu službu. Živećete vi lepo od rente. Bio je ljut i zbog nekog konja koga je taj mladić uzjahao, a ti se uplašila.
Ja sam se uplašila, jer je to opasan konj. Ne bih bila rada da on pogine. A taj mladić je vrlo skroman, a mučio se da svrši školu. Izdržavala ga je majka, sirota udovica. — Miomira nije mogla da otrpi. Jer ni svekrva joj nije bila simpatična. Nešto muškobanjasto je bilo u njoj, i grubo, iako se pravila ljubazna. Setila se svoje mame, nežne i plemenite; setila se i Nino- slavljeve majke, koja je bila sama duša i dobrota. Kako bi ona volela Ninoslavljevu majku i njegovu sestricu. A ova je predstavljala svog sina kao savršenstvo. Da li je ona bila u samoobmani ili je želela da zavara Miomiru? Nije mogla ni da je osudi, jer svaki je sin svojoj majci najbolji. Osetila je da zauzima hladan stav prema svekrvi. To je dolazilo od neraspo- loženja prema njenom sinu i ljubavi prema Ninoslavu. »Nino« — šaputala je u sebi. — »Šta li on sada radi? Srce moje, da li će misliti o meni?« Usne joj se razvukoše u fini osmejak, a nasmešiše joj se i oči. A svekrva je pomi- slila da se smeši njoj i nastavi hvale o svom sinu:
Znaš kakav je Vlada domaćin! On mi je izabrao ovu trpezariju i jedva čeka da ima svoju kuću.
I majka je to jedva čekala, jer je strepela za njega, a njegovi dugovi su joj dojadili. Pa još ona nesrećna »šnajderka« s detetom. Ta joj je život zagor- čala i želela je da se on što pre venča. A bojala se, kao od vatre, da ta de- vojčura ne pokvari veridbu. Sin ju je umirivao da će joj dati jednu svotu novca, pa će ona otići. I ona je materinskom sebičnošću opravdavala sina. Po njoj on nije bio kriv ni za dete. To je ona, nevaljalica, htela dete. Da ga veže detetom, pa da ga natera da se venčaju. Ali ona joj je lepo poručila: da joj ne sme ni do praga doći. Izbaciće i nju i dete. Ne priznaje ona to dete.
Da joj »šnajderka« bude snaha! Gospod je ubio! Te nevaljalice tako rade. Hvataju bogataše. Ali neće uhvatiti njenog sina. Ne da se on uhvatiti, a ne da ni majka. Ko zna čije je to dete, pa sad njen sin da mu bude otac?! Uzdahnula je i pogledala Miomiru. Lepa devojka i od dobrih roditelja. Bogat tast će uvek pomagati zeta zbog ćerke. A njenom sinu bilo je potreb- no mnogo novaca. Toliko su mu slali u Grac, a ipak se vratio bez diplome. Samo jed i sekiracija s njim.
Mama, ja sam došla i zbog kuće koja treba da se zida? Rešila sam da se moja kuća zida na placu koji će tata kupiti.
Zašto? — trže se mati. — I mi imamo lep plac.
Vi možete na tom placu sazidati drugu kuću. Bolje da ovu sazida moj tata na našem imanju.
Jest... pravo kažeš — obradova se svekrva.
Tata može da kupi plac.
Hvala bogu, dobrog je stanja i tvoj otac — razveseli se ona.
Da znaš samo kakav je plan kuće! Imaćete sedam hiljada rente — izreče se svekrva.
To je dosta!
I otac mu kaže: imaćeš sedam hiljada rente, to vam je dosta za život. Drugo pričuvaj.
Sedam hiljada je suviše! — priznade Miomira. — »Unapred izračunao
podsmehnu se ona u sebi — zaljubljeni verenik! Treba da mu donesem sedam hiljada rente!« Setila se Ninoslavljevih pet stotina koje mu je davao tata. Kako je on dobar! Radi ceo dan sa Stašom za pet stotina. A tako je gord!
Svekrvi je bilo milo što je Miomira raspoložena, a nije ni slutila da ona misli o drugom.
A jel' Vladi dosta sedam hiljada? Zar on ne troši više?
Ne mogu da kažem da troši mnogo, ali društvo ga uhvati, a on je vrlo izdašne ruke. A, čekaj — kažem mu ja — kad se oženiš, rasteraće Miomira tvoje drugove! Ti si pametna devojka, umećeš da vodiš kuću. — Miomira oseti da ona čeka da oženi sina, valjda i zbog njene rente. — Pa kad misliš
da se venčate? — zapita je svekrva. — To Vladu najviše ljuti, što stalno odlažeš.
Znate... mama... nešto ću vam priznati — pade Miomiri najednom na pamet da slaže da bi objasnila odugovlačenje. — Ne osećam se dobro... Imam ponekad temperaturu... Bole me pluća.
Svekrva zaneme i nekoliko trenutaka ne reče ništa. Tek posle se sabra.

Pa jesi li išla lekaru?
Miomira oseti da je ovo upalilo. Zašto da majci priča kako je ohladnela prema njenom sinu? Ovako je bolje.
Nisam išla... Nije to ništa ozbiljno... Ali hoću još jedno leto da prove- dem kao devojka... da se sasvim oporavim. To su posledice gripa.
Nemoj to olako da uzimaš. Treba da odeš lekaru. Hoćeš li da te odve- dem jednom specijalisti?
Neću... proći će to... Samo sam došla da vam to kažem... Recite vi Vladi. Mati je bila poražena. Možda je to početak tuberkuloze, pa da zarazi i nje- nog sina. Pogleda je s čuđenjem.
A kako divno izgledaš! Ko bi pomislio da ti išta fali. Sve devojke u Beogradu da ti pozavide na tvom zdravlju.
Zato što živim na imanju. A tamo je borova šuma, čist vazduh, jaka hrana. Ovo će proći.
Kako da neće! Ali čuvaj se! Posledice gripa dugo se povlače.
E, mama, ja sad idem.
Zar nećeš da večeraš kod mene? Ja sam sama. I Obrad je otputovao u Zagreb.
Hvala... Ne mogu... Zadržaću se, a tetka će se brinuti.
I to mi je krivo! Zašto kod tetke da odsedneš, a ne kod nas? Ideš i kod tetke u Niš, a kod nas nećeš da dođeš. A ja jedva čekam da te vidim. — Miomira se izvinjavala, a sve joj je bilo dosadno u ovoj kući, pa i ova laskanja i peckanja svekrvina. Činilo joj se da svi vide samo onu kuću i četiri cifre: sedam hiljada rente! Da je sirota, ne bi je ova svekrva ni pogle- dala. Ono što je u njoj kipelo i izazivalo gnev, podiže je sa sedišta. Ni svekrva nije bila iskrena.
Onda da dođeš sutra na ručak. Dođi još ujutru, pa da ceo dan sedimo i razgovaramo. — Miomira uzdahnu: kako će to izdržati i ima li smisla da dođe? Doći će ipak. A posle dva dana će otputovati. Neće sačekati Vladu. Ne mari ni da ga vidi.
Svekrva je isprati i izljubi i Miomira uhvati tramvaj. Sišla je kod »Lon- dona«, pretrčala ulicu, stala na pločniku i najednom spazila avijatičara Dragoslava. On je stajao ispred jedne trgovine s gitarama.
»Ah, mogu da kupim Staši gitaru«, seti se i pođe u trgovinu. Avijatičar joj se javi i nasmeši se, a ona progovori:
Hoću da kupim gitaru za brata. — Ušla je, ne misleći da li je avijatičar ostao pred trgovinom, sva srećna što će obradovati Stašu i Ninoslava. Iza- brala je najbolju gitaru, platila i kazala da je pošalju kući. Avijatičar je sve vreme gledao s ulice i video kako proba gitaru.
Kupili ste? — upitao je.
Jesam. Moj brat uči da svira na gitari. A to je lep instrumenat za domaću zabavu i lako ga je svuda nositi. Znam da će biti sav srećan. Zbogom! — pozdravi ona avijatičara.
Ja čekam jednog druga — objasni on svoje stajanje na pločniku. Nije govorio istinu. Čekao je da ona siđe s tramvaja. Dvoumio se da li da joj se ponudi i pođe da je prati, ali je odustao. Ona je verenica njegovog kuma. Bio je ogorčen na tu veridbu, poznavajući dobro svog kuma, i dugo gledao za lepom devojkom sve dok se nije izgubila u masi.
Kad je došla tetki, bio je već mrak. Dugo su razgovarale o svemu i sva- čemu, dok se tetka odjednom seti:
Ti znaš da sam ovu sobu izdala dvojici studenata. Obojica su medici- nari, a jedan poznaje toga Stašinog učitelja.
Gospodina Ninoslava? Jel' istina?
Jeste, njega! Pa hteo bi da se upozna s tobom.
Dobro, zovnite ga! Jel' tu?
Nisu kod kuće!
Da se on ne zove Boško?
Jeste, Boško! Kad dođe, zovnuću ga.
Gospodin Ninoslav mi je pričao o njemu. To je vrlo dobar mladić, taj Boško. — Obradovala se što će moći da čuje nešto više o Ninoslavu, a interesovalo je i da li je Ninoslav pisao nešto o njoj. Doznaće to ona. Bila je sva vesela što će s njim razgovarati o Ninu i pričala je tetki:
Taj Ninoslav je jedinstven mladić.
Večerala je s tetkom i slušala tetkine hvale o sinu koji je bio lekar i otišao u Pariz na specijalizaciju. Svaki čas tetka je zahvaljivala Miomirinom ocu.
Nikad neću zaboraviti zet-Aleksinu dobrotu što daje mom Milanu po- moć. Ne bi nikad otišao u Pariz da nije zet-Alekse. On je tako vredan i na vreme polaže ispite, nikada nije pao. Sav se posvetio medicini. Znam da je i moja Jovanka uticala na Aleksu, što joj nikad neću zaboraviti... Mi smo se uvek volele kao sestre... Ona je srećna, lepo se udala, Aleksa je stekao, dobar je čovek. Samo da vas nije ta velika žalost zadesila...
Zato je mama najviše uticala na tatu da Milanu šalje pomoć u Pariz. Šta vredi što je tata stekao i što smo svi bili srećni, kad nas je takva strašna nesreća zadesila. Ja volim vašeg Milana kao da mi je rođeni brat.
I on vas voli... On će biti spreman lekar. Zato sam i izdala ovu sobu studentima. Vajdica! Dodam od penzije svakog meseca i pošaljem mu i ja po nekoliko stotina. Hvala bogu, imam penzije dve hiljade i dve stotine. Meni samoj dosta je hiljadu dinara, i to da lepo živim.
Čule su studente kad su došli.
Taj student te je video kad si danas izašla. Sreo te je na stepenicama. Ja mu kažem da si moja sestričina, odakle si, a on uzviknu: »Pa kod njih je moj najbolji drug! Baš bih se upoznao s gospođicom.« Idem da ga zovnem. Svi me u kući pitaju za tebe: »Ko je ta divna gospođica?« A ja im kažem da si ćerka direktora banke, kako je tvoj otac bogat, ima ogromne šume.
A ja, tetka, ništa ne cenim bogatstvo!
Ćuti, dete, kako da ne ceniš! Da je moj pokojni Sreta živ, ko zna na kakvom bi položaju bio danas. Ali ipak mi je ostavio lepu penziju. Idem da zovnem Boška. Da zovnem obojicu? Skuvaću kafu i izneću im malo jabuka i pite.
Tetka izađe u predsoblje.
Gospodine, hodite da vas upoznam s mojom sestričinom. Hodite i vi, gospodine — pozvala je i drugog. — Da popijemo kafu.
Studenti uđoše u sobu i zbuniše se kad ugledaše lepu kovrdžavu glavicu i dva otvorena, predusretljiva, topla oka.
Vi ste gospodin Boško? — okrete se jednom.
Ne, to sam ja! — odgovori drugi, crnomanjasti.
Gospodin Ninoslav mi je toliko pričao o vama! Vi ste njegov dobar drug.
Da... Mi smo vrlo dobri drugovi, iako nismo na istom fakultetu. Kod mene je bio u stanu kad je dobio pismo od vašeg gospodina oca. Mnogo se obradovao. Hvali mi se u svakom pismu da mu je vrlo lepo kod vas i da ste svi pažljivi prema njemu.
A on vam piše? — zainteresova se Miomira.
Tri sam pisma dobio.
On je jedinstven mladić! — oduševi se Miomira. Boško je pažljivo pogleda. »Da li je ona zaljubljena u njega?« — posumnja on i nastavi sa hvalama o Ninoslavu.
Ninoslava vi ne poznajete kao ja. On je bio vredan student i nikad nije pao na ispitu. Vrlo je ozbiljan i nijedna devojka nije mogla reći za njega da je mangup.
I ja sam to opazila. On ima stroge pojmove o životu. A vi ste stanovali kod neke majka-Mare? Gospodin Ninoslav je pričao kako je to dobra starinska žena.
Znate da je umrla pre nedelju dana?
Šta kažete? Umrla? To gospodin Ninoslav ne zna.
Nisam stigao da mu napišem. Ja sam još stanovao kod nje i kad sam se jedne večeri vratio kući, a ona mrtva.
Jadnica! Njoj je sin umro?
Jedinac. Mnogo je tugovala za njim. A imala je slabo srce.
Baš ću reći gospodinu Ninoslavu da je umrla. A je li vam pisao kako je imao veliki uspeh na koncertu?
Nije. Ali mi je pisao da vi izvanredno svirate na klaviru i da uživa sva- kog dana u vašoj muzici.
To vam je pisao?!
Pisao mi je da živi gospodski kod vas... i da je dobio fino odelo. Čak sam i ja dobio od njega na poklon dvesta dinara, kad mu je vaša majka dala hiljadu dinara posle ispita vašeg brata.
Šta kažete? I vama je poslao? On je divan mladić! — otrže se Miomiri iz prepunog srca. Gledala je umiljato Boška kao da očekuje da će reći još nešto lepo o njemu.
Vi znate kako on lepo peva? Često sam ga slušao. Devojke su bile lude za njegovom pesmom. — Ona se uozbilji. — Ali to mi se sviđalo kod nje- ga: nikad nije flertovao i varao devojke.
Jelte? — osmehnu se ona, a posle se brzo uozbilji.
»Zašto ona voli da joj pričam o njemu«, pitao se Boško. Tetka donese kafu i kolače.
Uzmite, gospodine! — nudila je jednog i drugog. Miomira opazi kako uzeše po jedno parče kolača i brzo pojedoše. »Zar oni nemaju jaku hranu?« uzdahnu. Spazi kako onaj drugi, slabiji i skromno obučen, krišom pogleda kolače. Miomira se rastuži. Kako je žalosno kad mladi školovani ljudi gladuju!
Uzmite, gospodine! — nudila je umiljato. Uze i ona jedan kolač da bi im pravila društvo i nastavi da ih svaki čas nudi. Neko zakuca na vratima.
Ko li je to? — Tetka otvori.
Doneo sam gitaru.
A, to sam ja, tetka, kupila Staši. Gle, on je već sad doneo, a ja sam mislila da će sutra. Hvala, mali! Pričekaj da ti dam napojnicu. Razumete li se i vi u gitare! — upitala je medicinare.
Ja ne sviram, ali Dušan zna pomalo.
Molim vas, vidite da li je dobra gitara?
Odlična! Znaš, Pera ima ovakvu istu. A kome ste je kupili?
Mom bratu.
Čuo sam za njega... Ninoslav ga je hvalio da je dobro dete i kako on kaže: »Vrlo savitljiv dečko.«
Zbilja! A ja sam se sve bojala da ga on hvali samo da bi nas umirio, a on ga, eto, i vama hvalio. Njega gospodin Ninoslav uči i da svira na gitari.
A učite li i vi?
I ja ponešto znam. Ali mene će gospodin Ninoslav učiti da radim drvorez.
Da... on radi drvorez.
A znate li da piše doktorsku tezu?
Znam... Poručio mi je da vidim neke knjige u knjižari, a ja još nisam stigao.
A kakve su mu knjige potrebne?
Napisao mi je.
Dajte vi meni spisak tih knjiga, pa ću mu ih ja nabaviti.
»Voli ona njega. Odmah ću ga izvestiti o tome.«
Hoće li Ninoslav biti činovnik u banci? On mi se hvalio.
Od petnaestog...
Kad odete, pozdravite ga mnogo. Zvao me je da napravim izlet do njega kad postane bankarski činovnik.
Pa... dođite! Da vidite kako je lepo naše mesto. Gospodin Ninoslav ima dve sobe na raspolaganju kod nas. Može vam ustupiti svoju sobu.
Boško je gledao začuđeno. »Kako je ovo iskrena i prirodna devojka... Da li ona voli Ninoslava, pa joj je i on simpatičan kao njegov drug?«
Mlađi ljudi ustadoše. Bilo im je obojici žao što ne mogu duže da posede u društvu ovog lepog devojčeta. Kafu su popili, pojeli pun tanjir kolača, na- gledali se lepih devojačkih očica i odoše u svoju sobu.
Auh! — uzviknu Boško i sruši se na krevet. — Boga mu, ko sada može da uči? — šaputao je drugu. — Jesi li video kakve ima oči? Sagoreše me! A kakav si ti zaključak izveo?
Zaključio sam da je vrlo lepa.
Ama, zaključak u vezi sa Ninoslavom!
Šta mu znam? Da nema nešto među njima?
Što si banalan! Nema ništa, to sigurno znam. Nego izgleda mi da ona voli Ninoslava.
A i ti si mi neka bistrina! Što mora da ga voli? Hoće da se zabavlja.
Ne poznaješ ti Ninoslava. Ali, bio bi glup ako je ne bi zaludeo. I lepa i bogata devojka. Otac joj je milioner!
A ona ne liči na milionerku. Kako je prijatna!
Vidim ja da tebi behu prijatni i ona i kolači. Smazao si nekoliko. A ja se kao uzdržavam, da ne misli đa smo gladnice.
Bogami, večeras sam bio gladan. Ništa nije valjala večera u menzi. Ovi me kolači potkrepiše. Kod ove gospođe uvek nešto lepo miriše iz kuhinje! Što me taj miris uvek zagolica!
A mene zagolica Miomira! Slušaj, noćas ćeš ti praviti izvode. Ne mogu da učim! — Boško se proteže na krevetu.
Umij se malo hladnom vodom! — dirnu ga drug.
Nisi nimalo duhovit! Zamisli, ovde spava... Samo da joj lupnem u zid! Nego, znaš li ti da je ona verena? — ispravi se on najednom i sede na krevet.
Šta kažeš?
Za jednog rentijera iz Beograda.
E, sad me prošla volja za njom! — razočara se Dušan. — Rentijer? Onda nije inteligentna devojka.
Blesave su te bogate devojke! Onakav Ninoslav i ona traži rentijera!
Jel' ona bila verena kad je Ninoslav otišao k njima?
Jeste.
Onda... ne boj se! Može ona i da pokvari veridbu.
Gle, ti ponekad pametno misliš. Kako bi bilo da mi pokvarimo tu veridbu i da je udamo za Ninoslava?
Ti si večeras dobio želju da ženiš i udaješ.
More, ja bih se večeras ženio, makar i bez popa! Evo ti, odavde izvod da napraviš.
Kakav izvod? Večeras ovo moramo da se preslišamo. Protegni se i ustani! Zaljubljiv si, znam ti slabost.
Ala pogađaš! Otkako se spremam za ispit, prosto sam imun na ljubav. Uzbudio sam se zbog Ninoslava! Šta ti veliš, da li da idem u goste? Pozvala me i ona.
Idi, a sad sedaj za sto.
Boško sede mrzovoljno, ali se reši da napiše Ninoslavu. A u isto vreme dok su oni učili, Miomira je pisala pismo Ninoslavu, ispričala mu je o susretu sa Boškom i o smrti dobre majka-Mare.

DVA PISMA

Toga dana Ninoslav je prvi put došao kao činovnik u banku. Dovezao ga je autom gospodin Novaković, uveo u kancelariju gde su bila još dva či- novnika i predstavio ga. Vrata na drugoj sobi bila su otvorena i dve mlade činovnice, jedna bankarka a druga daktilografkinja, radoznalo su gledale novog kolegu i bile uzbuđene njegovom pojavom. Porasla mu je odmah važnost u njihovim očima što ga je dovezao gospodin Novaković i što stanuje kod njih u kući. To je velika protekcija, pa su i oba činovnika bila vrlo pažljiva prema njemu i odmah su ga počeli upućivati u posao. Kance- larija je bila svetla, elegantna, kao u svim bankama, pod parketiran, sve je bilo čisto... i vladala je tišina.
»Gospodska služba«, mislio je Ninoslav, sećajući se sreskog suda, gužve po hodnicima, prašine, zapare, vike pozivara, svakojakih tipova.
U toj prijatnoj atmosferi prošlo mu je jutro. Pred podne poslužitelj mu do- nese dva pisma. Poznao je Boškov rukopis. Čitao je iznenađen. »Upoznao sam se s gospođicom Miomirom«. »Kako da se upozna?« Što god je dalje čitao, sve više je bio iznenađen, a naročito kad je pročitao poslednje reči:
»Ona tebe voli...« — Ninoslav spusti pismo u džep. Zagledao se u neka akta koja su mu dali, a iz druge sobe pažljivo i sa uzdahom posmatrale su ga dve mlade činovnice, ali je on bio zanesen i rastrojen drugim mislima.
Tek posle se setio drugog pisma. Rukopis mu nije bio poznat. Otvorio ga je i okrenuo poslednju stranu. »Miomira«. Toplota ga zapljusnu, i želja da preleti očima pismo. Ali mu jedan činovnik nešto reče i on ostavi pismo u džep. Pročitaće ga posle, mada je bio zainteresovan kao gimnazijalac.
Časovnik je pokazivao dvanaest. Činovnici su se spremali. Ustade i on. Pričeka da izađu svi, pa da sam čita. Osmehnu se pri prvim redovima: »I ako vi meni niste napisali od kuće, ja vas se sećam iz Beograda...«
Četiri pune ispisane stranice. Opisala je susret s Boškom, prijatne utiske o njemu, a kroz svaki red osećala se nežnost ženske duše. Dirnule su ga njene reči: »Jadna vaša majka-Mara, presvisnula je od tuge za sinom.« Iznenadile su ga i reči: »Lep je Beograd, raskošan, blistav, ali ja jedva čekam da vidim moju borovu šumicu, moje ruže, i da udahnem miris lipa...«
Izašao je iz kancelarije. Direktor nikad ne polazi pre jedan sat. Zašto da ga čeka i utrpava se u auto? Može i pešice. Šetnja će mu prijati. A sad mu je bilo potrebno da se prošeta, osveži i da ponovo pročita Miomirino lepo i nežno pismo. Uzbudilo ga je i Boškovo pismo, jer mu je objašnjavao ono o čemu nije hteo i nije smeo da misli. Idući pešice, umirio se i savladao sebe. Sve to razbuktalo u njemu razneo je i ublažio povetarac, on je počeo logično da razmišlja i izveo zaključak. »Ovo je s njene strane jedno lepo drugarsko pismo i ništa više.«
Auto je jurio i stade.
Pa što vi pešice? Ja vas tražim, a oni mi rekoše da ste izašli. Nije po- trebno da idete po prašini... a i vrućina je... Ali vi mladići volite da ste crni. Sedajte u kola! — ljubazno ga je zvao direktor. — Pa kako je u kancelariji?
To je gospodska služba. Ja volim bankarski posao. Jutros sam poredio vašu banku i sreski sud. Više volim da budem bankarski činovnik.
Recite to pred Miomirom! Ona se još uvek zanosi da vi treba da bu- dete operski pevač.
Mladi čovek se nasmeja i behu mu vrlo prijatne reči što ih reče direktor o svojoj ćerki. Osećao je da je on njima blizak i baš zbog toga i zbog lju- baznosti i pažnje njenog oca, on mora uvek ostati na pristojnom odstojanju od Miomire. On ne sme da izigra pažnju svoga direktora. Ipak ga je kopkalo i izdaleka upita:
Vi ćete da zidate kuću u Beogradu?
Zidaću je za Miomiru. To je njen miraz. Zato je i otišla da vidi plac. Ona hoće da joj ja kupim i plac. Kazao sam joj: idi vidi plac, pa da odmah zidamo, a posle neka se venčaju.
Mladi čovek je ukočeno pogledao preda se: »Zašto mi je pisala?« Čudne su bile i njene reči: »Nemojte reći mojima da sam vam pisala.« Zašto to krije? Čudnovate su devojke. One ne razumeju ponekad ni same sebe.
Staša ga je dočekao radosno.
Bilo mi je dosadno bez vas, gospodine Ninoslave!
Zašto nisi došao u varoš i posedeo u parku pa da se zajedno vratimo?
Istina, mogao sam. Uradiću to posle podne.
Ovo ti je pismo poslao tvoj drug Stole. Donosim ti čak i pisma od dru- gova — reče mu otac. — Hvala, tata! — Čitao je. — Ah, hoće Stole da dođe posle podne! I Divna i Anđa... i još dva druga. Mogu li, mama, oni da dođu? — Pitao je sav crven u licu.
Kako da ne mogu, sine! Ja uživam kad dođu tvoji drugovi, pa se veselite. Spremiću vam lepu užinu.
E, onda ne mogu da dođem u park.
Imam još nešto da te iznenadim. Čitaj Miomirino pismo. — Staša ga dohvati.
Gitara! Gospodine Ninoslave, Miomira mi je kupila najlepšu gitaru! E, ničim nije mogla đa me obraduje kao sa gitarom... Ala ćemo da sviramo.
Vidiš kako tvoja dobra sestrica ume da te obraduje.
Pozdravlja i vas, gospodine Ninoslave. — Hvala.
E, pa vi ste činovnik! Baš mi je milo! — govorila je gospođa Nova- ković. — Zar nije lepo što stanujete kod nas. Morali biste da idete u kafanu, a vas čeka lep ručak, lepa soba.
Znam, gospođo, da je to vrlo lepo, ali, pravo da vam kažem, mene ženira. Dok sam spremao Stašu, ja sam mogao imati i hranu, ali meni gospodin direktor daje činovničku platu, a ja ne plaćam hranu i stan. Tre- balo bi da plaćam, ili da mi daje manju platu.
Ama, šta vi sad pričate! — nasmeja se direktor.
Mi, valjda, kuvamo samo za vas! — umeša se mati. — Mogli bi još troje da se hrane kod nas.
Vi mene učite da sviram — umeša se Staša.
Mi ćemo malo da se preslišavamo. Možemo uvek matematiku i jezike.
Ako! To je pametno! — pohvali otac. — Uči, sine!
Kako god vi hoćete! Samo volim da stanujete kod nas! — umiljato je govorio Staša.
Vidim, sine, kako voliš gospodina Ninoslava. A sećaš li se kako si ga pljusnuo vodom kad je stigao?!
Ja sam tada bio pravo derište. Gospodin Ninoslav je to zaboravio.
Razume se! Ti si sada ozbiljan mladić.
Čuješ, mama: mladić! A ti još uvek misliš da sam dete! — Seli su za sto i veselo razgovarali.

DANAS JE PRESTAO BITI NEZAPOSLENI INTELEKTUALAC

Predveče Ninoslav nije hteo da se vraća kući. Bolje neka Staša bude sam s društvom. Hteo je da devojčice Staši posvete pažnju, jer je kao zreo mladić video kako ga te male zavodljivo i izazivački gledaju. Njemu nije bilo stalo do flerta s devojčicama, a najmanje je želeo da Staša to spazi i da se ožalosti.
U šest i deset izašao je iz banke. Pomislio je da ode do Slavke, da joj kaže da je stupio u banku. Ona je njegova drugarica i znao je da će se iskreno obradovati. Prvi put je bio srećan otkako je svršio fakultet. Kako je žalo- sno, pa čak i ponižavajuće, biti nezaposleni intelektualac. Niko te ne ceni, iako si toliko učio. Kao da nemaš vrednosti, pa nisi mogao biti postavljen. Dođeš u društvo i ne znaš kako da se predstaviš. Devojke razgovaraju s tobom, dopadaš im se, lep si, otmen, zainteresuju se šta si i kad čuju: nezaposleni intelektualac — odjednom vidiš kako više nemaju intere- sovanja za tebe kao u početku. Jer šta bi mogle očekivati od mladića koji nema nikakve službe niti plate?!
Danas je sve to prestalo, stekao je samopouzdanje u sebe i pošao da to ka- že Slavki, jer ona, kao devojka sa fakultetom, razume šta znači čekati postavljenje. Išao je širokim mirnim ulicama, oivičenim lepim, novim i sta- rinskim kućama i baštama, u kojima se video čitav porodični život. U jednoj bašti bilo je čitavo poselo i jedna mlada devojka držala je poslu- žavnik sa slatkim. Čuo je užurbane korake, istrčale su da ga vide i jedna glasno reče: »To je onaj što je pevao na zabavi... Divno peva.«
Ninoslav se nasmešio i sve mu je bilo prijatno u ovo lepo toplo, još svetio predvečerje, a njegovo duševno raspoloženje ulepšavalo je sve ulice i svet.
Ugledao je Slavkinu kuću. Došao je do kapije i kročio dva-tri koraka. Jedan auto je jurio, on se instinktivno okrete, trže, zastade i nasmeši se, po- diže ruku šeširu, uzbuđen, blistavih očiju.
U autu je sedela Miomira. On spazi kako mu ona klimnu glavom i brzo se uvuče u ugao kola. Okrenuo se da vidi da li će se osvrnuti, ali se Miomira ne pojavi.
Njemu bi krivo što ga je videla da ulazi u Slavkinu kuću. Priseti se kako je na nju uticalo Slavkino pismo, a ništa nije bilo među njima. Ali oseti i potajnu radost. Jedva je čekao da vidi kako će ona ovo da primi.
Auto zavi u drugu ulicu, a Miomira, sleđena u uglu, osećala se kao da je neko udario teškom rukom posred grudi.
Prišao je nasmejan Slavkinim vratima i zakucao.
Ona se iznenadi, ali ga i prekori: — O, hvala bogu, da i ti dođeš! Znaš da sam mislila da telefonom pitam šta je s tobom.
Bio sam u zavičaju kod mojih.
Znam... Dobila sam tvoje pismo. A jesi li ti dobio moje?
Jesam... Danas sam došao da ti se pohvalim: postao sam bankarski činovnik.
Šta kažeš? Kad si stupio na dužnost?
Danas.
Pa čestitam! — obradova se ona iskreno. — Veruj mi, ja se radujem za svakog kolegu i koleginicu kad čujem da su dobili službu. Ispalo ti je postavljenje kao zgoditak na lutriji.
Tako nešto. Gospodska služba!
Čula sam ja još jutros da si ti u banci.
A što se praviš da ne znaš?
Htela sam da mi ti saopštiš.
Od koga si čula?
Od mog petog razreda. Videle su te neke učenice kad si izašao iz Novakovićevog automobila i odmah mi saopštile: »Gospođice, onaj mladić što lepo peva došao u banku autom s gospodinom Novakovićem.«
E, što se u palanci sve sazna! Jutros me je poveo, ali ja ću ubuduće pešice — opravdavao se Ninoslav.
Zašto pešice? Uživaj, kad ti se pružila prilika. Nego hoćeš li se preseliti u varoš?
Neću još.
Slavka se uozbilji.
Zar ćeš i dalje stanovati kod njih?
Dok ne pođu na more. Zamolila me gospođa Novaković... Zbog Staše.
Zar ti to nije obaveza? — kušala ga je Slavka. — Kao da si interniran!
Strpiću se još mesec dana... Pažljivi su prema meni, moram da priznam.
Nisu oni rđavi — prošaputa Slavka. — Jesu li ti to odelo oni kupili? Sjajno izgledaš! — Zagledala ga je zadivljeno, a uzdah joj ispuni grudi.
Jel' ti se dopada?
Postao si kicoš! A što da ti ne kupe? Valjda je njima dati odelo kao na- ma. Da ne misle da te povedu na more?
Kakvo more! Ja ostajem preko leta u banci. Ima i ovde plaža.
Svi se kupaju u reci. Plaža je vrlo lepa. Zar može svako na more? — uzdahnula je opet.
A hoćeš li ti kuda?
Do mog sela u Mačvi. Za letovanje treba uštedeti, a kako ću ja da uštedim kad je i Anđica sa mnom? Moram i nju da odevam. Od tate ne mogu da tražim. Pišu mi da im je mraz ubio voće. Ove godine neće biti šljiva. Pa još ako udari grad ili suša, neće imati ništa.
Mučan je seljački život. A kako tvoja sestrica?
Vrlo dobro. Ona ume da bude zadovoljna s malim. Ima gradinu pa posadila sve povrće.
Hoće li da se uda?
Udala bi se, ali nema miraza.
Ti se oženi bogatom devojkom pa joj daj od dobijenog miraza da se i ona uda — dirnu ga Slavka, misleći na Miomiru.
Kakva ženidba! Čekaj da malo proživim kao činovnik i svoj čovek.
A kad bi se Miomira zaljubila u tebe i ponudila ti brak, zar bi ti odbio?
Miomira se uskoro venčava. Otišla je u Beograd da vidi plac na kome će joj se zidati kuća.
Blago njoj! Zida joj otac kuću za rentu! A da li se vratila iz Beograda?
Baš sad sam je video u autu. Prošla je tvojom ulicom. — Htede da joj kaže da je i ona dolazila kod njegovih, ali se predomisli. Može nekom reći, a Miomira je verena i palanački svet može svašta da izmisli. Opazio je da Slavka nije vesela.
Što si nešto neraspoložena?
Umorna sam. Kad dođe kraj godine, onda toliko imam posla. — Bilo je i to, ali pravi razlog žalosti bila je neizvesnost i mladalačka ljubomora koja je kopkala njeno srce. Toliko se obradovala kad je prvi put videla Ninoslava, a posle je uvidela da je uzaludna njena radost. On joj je drug i ništa više.
Jesi li stroga u školi?
Ja sam stroga preko godine, ali pri kraju im popravljam ocene. Tako ih nateram da uče. Večeras treba da popravim sve ove zadatke. To je najdosadnije.
Da ti ja ne smetam?
Šta mi smetaš? Kao da mi često dolaziš!
Sad ću ti češće dolaziti. Govorila si mi o nekom stanu.
Da. U ovoj istoj ulici. Ima jedna stara gospođa, ona izdaje sobu samcima. Vrlo dobra žena i lepa soba. Imao bi tišinu. Ima i lepu baštu. Ako hoćeš, pitaću je.
Reći ću ti.
Kad ushteš, kaži mi. Danas me je strašno bolela glava — požali se, želeći da objasni svoje neraspoloženje. »Kako je divan!« Ustrepta sva. — Čekaj da ti nešto donesem. Mesila sam kolače. — Htede da se pohvali.
Ti, ipak, lepo živiš... Divna ti je sobica.
Opažaš li nešto novo u njoj? — Ninoslav je gledao, ali nije video. Pogled mu se zaustavi na zidu.
Da nije ova slika?

Jeste.
A ja je gledam otkako sam došao. Otkuda ti?
Dobila sam je od naše nastavnice crtanja. Ona je slikarka. Vrlo lepo radi. Pogledaj kako je divan ovaj motiv sa sela, ova šumica puna vazduha.
Zbilja, lep rad.
A tu sliku nije htela da joj primi »Cvijeta Zuzorić« kada je poslala na izložbu. Da sam neki novinar, što bih iskritikovala taj žiri. Ja sam kao stu- dentkinja uvek posećivala izložbe. Volim slikarstvo. Jesi li i ti išao?
Jesam, kad god sam bivao u Beogradu. Lepo ti je ukrasila sobu ova slika.
Ja sam oduševljena! Ovo bi bila skupa slika, ali trampile smo se: ja sam njoj dala jedan vrlo lep goblen. Upravo, nisam ga ja radila, nego Anđica. Probaj moje kolače! Ah ti si se kod njih zasitio kolača.
Oni se vrlo dobro hrane.
A ko će ako neće oni?! I ja polažem na hranu. Moram i zbog Anđice. Ona je dete, raste, a bila je u detinjstvu bolešljiva. Otkako je kod mene, popravila se! Ja sam joj kao mati. Ona je otišla s društvom u posetu Staši. Molila me je, pa sam je pustila.
Znam... On je sav srećan.
A voli li gospođa Novaković?
Njoj je milo kad mu dolaze drugovi.
To je divna žena. I vrlo plemenita. Ona mnogo pomaže sirotinji. Ovde stanuje jedna poreznikovica, pričala mi je da je dobila od nje veliki paket odela, i muškog i ženskog, za decu.
I ja sam od nje dobio hiljadu dinara kad je Staša položio.
Jel' moguće? Odelo i hiljadu dinara?!
Iznenadio sam se.
E, a šta si ti značio za Stašu! Baš smo razgovarali u kolegijumu o Staši i tebi. Odlično je znao i bio je vrlo učtiv. Ni daj bože ono dete! Čak i drugi pogled ima... ponašanje, sve... I da su te častili i sa dve hiljade, ne bi za njih bilo mnogo.
Dosta je. Ja sam zadovoljan. Ko bi ti to danas dao?!

Pravo kažeš. Znam... i ja sam držala časove, pa te ni kafom ne posluže, a gledaju na sat da slučajno ne okrnjiš neki minut. More, ja sam i poslu- živala o slavi po gospodskim kućama. Pa ako hoćeš, ni sad ne živim bez briga. Zar je to velika plata? Žao mi je što ne mogu da odem na more. A s čime bih? A koliko ti daje gospodin Novaković u banci?
Hiljadu pet stotina.
Lepa plata. A imaš i hranu i stan kod njih. Ćuti, to je divno. Možeš da uštediš.
Poslaću sestricu na more. Još nije videla more.
Ako, pošalji je. Šta ima lepše nego imati brata. Što ne uzmeš još jedan kolač?
Ne mogu... sit sam — pogledao je na sat.
Ideš li pešice?
Pešice.
Pričekaj da stavim šešir pa da prošetamo. Da te malo pročaršijam. Neka te vide devojke. Moram malo da izađem, da me prođe glavobolja.
A kako tvoji kavaljeri?
Razbegli se.
Zašto?
Od poštene devojke muškarci uvek pobegnu. Da sam kao Stajićka, svi bi bili oko moje kuće. Tebi mogu da kažem, kao drugu, baš su mi neki muškarci odvratni.
Možda su i žene krive.
Nemoj, molim te, i ti kao drugi. Ako je Stajićka takva, nisu i devojke. Ja gledam ovu Vidu, ćerku moje gazdarice, pa Ginu, ima još mnogo takvih, sve su to idealne devojke. Ali muškarcima idealne devojke idu na živce. Ne podnose ih i ne poštuju. To me vređa. Ja sam se mučila, školovala, postala svoj čovek, a treba da budem nečija metresa. To je odvratno! A kad nisi onakva kako se to sviđa muškarcu, on ti odriče i školu i obrazovanje. Je- dnom rečju, ne vrediš ništa ako nisi ljubavnica. Nemoj i ti da me razočaraš. Da jednoga dana čujem kako se udvaraš Stajićki.
To nećeš čuti.
Šta ti znaš.
Nameštala je šeširić pred ogledalom i — govorila, govorila, da bi mu po- kazala kakva je devojka, da bi ga malo uzbudila, da oseti njen karakter i čistotu njene duše. Malo se razveselila, jer joj je nešto šaputalo da mu ne može biti ravnodušna. I ova poseta joj je to dokazivala. Došao je prvog dana po uposlenju da je poseti.
Ustade i Ninoslav.
Neće se, valjda, trgovine već zatvoriti? Moram da odem do knjižare da kupim hartiju za pisma. Treba mami i sestri da pišem.
Izišla je, sva srećna, kao mala devojka koja voli da je vide u društvu sa- mostalnog kavaljera. Opazila je kako ga pažljivo posmatraju i devojke i muškarci. Muški svet malo ironično kao novajliju.
Smeš li sam noću po drumu?
Kako da ne smem! — Htede da ispriča za Miomiru i njen doživljaj na drumu, ali oćuta. Nije hteo da je spominje da ne pobudi sumnju. Žurio je kući pa se oprosti sa Slavkom.
Dođi opet. Kad se svrše predavanja, biću slobodna. Ne idem odmah u selo. Hoću da se ovde malo kupam. Da vidiš kako je lepo na plaži.
U stvari mislila je da ode odmah, ali je izmenila odluku. Ostaće malo s njim. Anđicu će da pošalje u selo, a ona će na plažu s Ninoslavom. Potre- ban je i njoj mali roman. Ko zna kako se lepo može završiti. A ništa nema lepše nego kad se ljubav razvija iz drugarskih osećanja. Oh, samo da ode iz Miomirine kuće. Njena blizina je opasna. Šta će se sve odigrati? Njeno spokojstvo je narušeno. A večeras treba da bude pribrana i da popravlja za- datke. »Što li nema Anđe? Trebalo je već da dođe.« Postavila je sto za večeru i pripremila primus da bi podgrejala jelo. Oprala je maline i posula ih šećerom. Legla je očekujući dejstvo aspirina... Volela je sumrak sobe.
Čula je Anđicu kako se na kapiji oprašta s Divnom. Utrčala je u kuću.
Sejo, jesi li tu.
Jesam, boli me glava, pa leškarim. A što vi ovako dockan? Ja sam se već zabrinula. Ne volim kad se zadržavaš.
Jaoj, nemoj da se ljutiš! Što smo se divno proveli! Došla je i Miomira, pa donela Staši gitaru. Što je gitara! Božanstveni zvuci! I dobro smo se
počastili. Ja ne mogu ništa da večeram. Samo je Divna neraspoložena. Što je luda! Zaljubila se u Ninoslava, pa joj krivo što on nije bio kod kuće.
Gle, balavice! Pa zar će on nju da gleda?
A, ona je uobražena! Kaže da svi odrasli mladići nju gledaju. Srele smo gospodina Ninoslava.
On je bio kod mene u poseti. Došao je da mi kaže da je postao činovnik u banci.
Dolazio je? — obradova se Anđica. — Znaš, sejo, što bih ja volela da se ti za njega udaš.
Što ti pada na pamet? On je moj drug.
Ako je drug, možeš da se udaš za njega. Što, ti si dobra i lepa devojka.
Baš mi to mnogo vredi! Nego, kako Miomira?
Divna je ona! Sto je donela lepe šešire iz Beograda... Ja sam jedan probala. Ali i nju boli glava. A znaš, kaže Staša, da je i ona bila u gostima kod majke i sestre gospodina Ninoslava. Vidiš kako ona nije uobražena, išla je u goste njegovima, a oni su siromašni.
Slavka zaklopi oči i oseti kao da joj usijani nož pritisnu slepoočnice. »On je to sakrio, nije hteo da kaže. A ona odjurila za njima.« Sad joj je sve bilo jasno. Progovorila je bezvučnim glasom, tek da nešto kaže:
Uobraženost je glupost. Ninoslav ima dobru majku i sestru. Zar i on nije otmen?
Baš je otmen! Sreli smo ga sada. A što je Divna šašava! Celog puta uzdiše za njim. A on je i ne gleda. Ja ću odmah da legnem da spavam. Što sam umorna. Samo ću malo da jedem maline.
Posle jela bacila se u postelju i zaspala odmah slatkim snom devojčice.
A Slavka je ustala, skupila tanjire, nije mogla da večera i sela je za sto da popravlja zadatke. Slova su joj igrala pred očima, a glavobolja nikako da umine. Došlo joj je da zaplače. Ceo njen život je bio rad i... I ovog tre- nutka, kad bi tako želela da legne, da se umiri, stiša tugu, mora da pregleda zadatke. A Miomira uživa. Njih dvoje sada pričaju. Donela je mnogo šešira iz Beograda, nakupovala i haljina. Može da ustane kad hoće, da legne kad joj se spava, da se odmara kad je slaba. A ona mora da pregleda zadatke.
Glava joj klonu na sto i skotrlja joj se jedna suza. Anđica se okrete na drugu stranu, a ona izbrisa suzu.
»Što da plačem?« — izgrdi sebe. — »Takav je moj život.« Neko kucnu na prozor.
Gospođice Slavka — zvala je Vida. Izašla je.
Dolazio je gospodin Ninoslav, kaže mi mama.
Jeste.
On radi u banci?
Danas je stupio na dužnost.
Videle smo ga ja i Gina... Otišao je na njihovo imanje. Bio je sam. Zar on neće stanovati u varoši?
Hoće kad oni odu na more.
A hoće li kod gospođe Anke?
Kazala sam mu za onu sobu.
Što je divan! — uzdahnu Vida. — A vi još niste legli.
Nisam... Popravljam zadatke.
Izvinite što sam vas zvala.
Ništa. — Ušla je u kuću i opet sela za sto. »Sve ga vole. Zato može da bira. Ne misli on na nju, drugaricu.« — Rastužila se i površno pregledala zadatke. Rasejano je davala ocene. Iznad đačkih vežbanki lebdele su tamne plave oči. Pogledala je Anđicu. Spavala je, sva rumena. Uzdahnula je.
»Koliko su male učenice srećnije od svojih nastavnica! Sve zamišljaju svoju budućnost. A ona je došla do te budućnosti, a ne vidi nikakav svr- šetak koji bi joj doneo sreću.«
»Zašto je išla kod njegovih?« preseče joj misao mozak kao žica. »Voli ga!« Otresla se te bolne misli i čitala zadatak. »Ovaj uvek piše gluposti«, šaputala je ljuta i zabeležila dvojku. »Ne mogu više. Ustaću sutra ranije.« Vratila je onaj zadatak. Pašće, a siromašan je. Uzela je gumu, izbrisala dvojku i stavila trojku.
Suze joj navreše. Brzo se svukla, legla u postelju i zagnjurila glavu u jastuk.

ĆUDI ZALJUBLJENE DEVOJČICE

Svratila je tati u banku, ispričala mu za plac i iznenadila ga  rečima:
Zašto moram da donesem kuću? Doneću novac, pa ću zidati  kuću.  Ostavi miraz na moje ime. Htela bih baš da vidim da li će me uzeti bez  kuće.
Ti se vazdan predomišljaš, te hoćeš, te nećeš. Šta je s tobom? Ja te ne razumem.
To što vas volim i što mi je milija roditeljska kuća. Idem  sada!
Poljubila je oca, a on nije znao šta da odgovori. Ostavljao ju je njenim ćudima.
Može li Milan da me odveze?
Može. Nema posla.
Došla je kući i pričala sa Stašinim drugovima i drugaricama, dala im gi- taru, pokazivala šeširiće i materijal za haljinu, izgledala je raspoložena, a niko nije slutio kakav je bol mučio njeno srce. Stalno je videla Ninoslava pred Slavkinom kućom.
Pa kako te je svekrva dočekala?
Vrlo lepo. Bila sam dva puta na ručku kod nje. — Nije htela da majci ispriča prave utiske.
A ljuti li se štogod Vlada?
Nisam ga ni videla. Otputovao je... Kažu... zbog kuće... Prodaju jednu. Nisam ga čekala. Ni oni ne znaju kad će se vratiti... Nisam se ljutila što ga nisam zatekla.
Mati sleže ramenima. Sve joj je bilo nerazumljivo. Ona priča o vereniku kao o običnom poznaniku. Takve su danas devojke. Nema više one velike ljubavi koja je nekad postojala.
A kako ste se vi osećali bez mene?
Kako? Bilo nam je prazno svima. Staša je neprestano govorio: »Uh, što se ne vraća Miomira!« A kad je pročitao tvoje pismo i čuo za gitaru, skoro da poludi. Čuješ li gitaru? Moram da ga pohvalim. Mnogo je dobar. A go- spodin Ninoslav je stupio danas u banku.
Videla sam ga. — Nije htela reći gde, a mati je pomislila da ga je  videla u banci.
Ali stanovaće kod nas. Pristao je. Hvala mu. Jesi li  umorna?
Jesam... Boli me glava. Od uglja. Htela bih da legnem.
Večerala je, poljubila mamu i otrčala u svoju sobu. Pogledala je s balkona ide li Ninoslav. Nije ga videla. »Jedva je čekao da bude činovnik. Njemu je kod nas kao u zatvoru.« Osećala se kao da je popila nešto gorko.  Jedila se  na samu sebe. Zašto mu je pisala pismo? A kako je mislila na njega! Ni Beograd, ni ulice, ni svet, sve ono šarenilo velikog grada nije je odušev- ljavalo, jer njega nije bilo tamo. Svaki dan, koji ju je rastavljao od njega, bio joj je dug kao čitava nedelja. A što je vreme izmicalo, sve joj je bio bliži i miliji. Zamišljala je da i on oseća prazninu što nje nema. Videla je sebe kako dolazi, a on sedi u bašti, iznenađuje se, ustaje, pozdravlja s  njom.
A on pred Slavkinom kućom! Prvi dan stupio u banku, i već prvi dan hteo da iskoristi svoju slobodu. Kako je glupo mislila da mu je prijatno kod njih. On je učtiv i taktičan i ništa više. Ona nije njegov  svet.
Zavukla se pod letnji pokrivač s nervoznim mislima: Da može ono pismo da dočepa, iscepala bi ga! Ah, što devojke ne umeju da misle. Uvek one pr- ve pišu. Šta joj je trebalo da mu piše, grizlo ju je  neprestano.
Gospodine Ninoslave — čuo se Stašin glas — pogledajte gitaru! Sva se pritajila da bi čula šta će  reći.
To su najbolje gitare — čula mu je glas i mekoća njegovog glasa je malo raznežila. Gotovo da se osmehne. »Možda sam nepravična. Pa šta,   ako je otišao! Zar on ne sme nigde da ide.« Smešila se i malo je trebalo pa  da iskoči iz postelje. Ali nije.
Čula je zvuke gitare, meke i tajanstvene. Zatvorila je oči, a zvon gitare ju  je milovao. »Da li će pevati? Trebalo bi da otpeva njenu pesmu... Neće... Jogunast je on... Ali i ona će biti  jogunica.«
Staša je navaljivao i molio: — Što ne pevate?
Ne mogu... Svirao sam ti... Dosta je...
Iznenađen što nije video Miomiru, shvatio je da se naljutila. A žurio je da  je vidi i prekorevao je sebe zbog te žurbe. Neka, odljutiće se ona. Upoznao  je već njen temperamenat. Plahovita je, začas se naljuti, ali je povratljiva. Sutra će je videti nasmejanu.
Ali je nije video ni ujutru za doručkom, ni o  ručku.
Šta je to s Miomirom? — začudi se otac.
Nije joj dobro. Šetala se jutros, malo je jela i legla. Boli je  glava.
Idem da je vidim. Svi joj moramo na podvorenje. Mnogo smo je razmazili — šalio se otac, a najviše je mazio  on.
Istina, glava ju je bolela i stavila je hladan oblog.
Išla si u Beograd i razbolela se. A kako ćeš živeti  tamo?
Zbilja, tata, nema nigde naše kuće i lepote naše  bašte.
Razgovarala je s tatom i mislila neprestano: »Njega ne interesuje da dođe do mene. E, neću da ga zovem.« Predveče ga je videla s terase kad se vra- ćao kući sa Stašom. Išli su pešice. Čula je kako moli  Katicu:
Molim vas četku da očistim cipele.
Čekajte, ja ću — užurbala se Katica. — Niste ih mnogo  naprašili.
Ja idem kroz livade.
Jel' te, gospođo, kako je gospođica Miomira? — Ona zadrhta.
Dobro je... Gore je... Vezla je goblen.
Mogu li da odem da se vidim s njom?
Idite! Miomira! — viknu je mati.
Molim.
Može li gospodin Ninoslav da dođe gore?
Neka dođe.
A ja ću da uzmem gitaru pa me vi slušajte kako sviram — reče  Staša.
Ninoslav se rešio da je vidi. Dobio je pismo, hteo je da se zahvali i da se raspita o Bošku. Nije hteo sebi da prizna da je sve to sporedno, a glavno je da se uželeo da vidi ona dva topla crna  oka.
Zatekao je u klavirskoj sobi, obasjanoj rumenim zracima sunca koje je zalazilo, u haljini limunove boje, kako drži na krilu goblen, pun ružičastih i zelenih boja, i provlači crveni konac kao njene usne. Iz mlečnobele vaze nežno su se previjale crvene ruže. Dočekala ga je ozbiljna i setna, da bi vi- deo da nije naročito raspoložena, i da bi sebe kaznila što je toliko mislila na njega, a on to nije zasluživao. Ali za trenutak sve to iščeze u njoj i ona se nasmeši videći lepe, iskrene i poštene oči koje su joj se  osmehivale.
Vi se ne date videti  već dva dana. A ja sam baš želeo da čujem o  Bošku i da vam se zahvalim za pismo. Vaš rukopis nisam poznavao i izne- nadio sam se kad sam video da mi  pišete.
Da... te večeri sam se upoznala sa gospodinom Boškom. I ožalostilo   me kad sam čula za smrt vaše majka-Mare, pa sam vam zato napisala, da   vas o tome obavestim — govorila je ravnodušno kao da hoće da ga ubedi.
»Nemojte misliti da je bilo drugih pobuda...« On je opazio da nije srdačna kao ranije i naslućivao je uzrok pa je hteo da razagna njene sumnje, a bila  mu je slatka tako uzdržljiva, tužna i pomalo  ljutita.
Kako vam se svideo Boško?
Vrlo simpatičan student i  vrlo vredan. On i njegov drug po ceo dan  uče. Nisam mogla verovati da neko može toliko da  uči.
Na medicini su mnogo opterećeni.
Ja mislim da oni izlaze kao vrlo spremni lekari.
Nesumnjivo, naš univerzitet je bolji nego mnogi strani sa velikom reputacijom. Setio se Boškovih reči: »Ona je zaljubljena u tebe.« Pred njim se ukaza divno devojče, nagih ruku do ramena, u kratkoj suknjici koja se pripijala uz njene butine i ocrtavala svaki njen mišić i jedva stizala preko kolena. A dve divne bose nožice, i mala stopala u sandalama, iz kojih su provirivali prstići, poprskani crvenim noktićima kao bombonama, zamag- liše mu svest, i zadrhta mu nešto u grudima, u  utrobi.
Gledao je i ono malo odela svlačio s nje i osetio je nagu, mirisnu, toplu,  kao da joj je telo upilo miris ruža i toplotu sunca. Brzo je uzeo cigaretu i upitao je tiho, sav iznemogao:
Kako vam se dopalo u Beogradu?
Beograd je prekrasan. Podigle su se takve palate da čovek mora da za- stane, da ih posmatra zadivljen i da se upita: da li se nalazi na Balkanu ili u nekoj evropskoj prestonici. Beograd je nov, moderan grad... Ali, ipak, ima nešto što mi se nije svidelo. Ne volim ja zidine makar to bila i najlepša ar- hitektura... Gušile su me zidine i asfalt. Ja sam naučila na ovu širinu kod   nas, na ova polja kao more, na drveće, vazduh, sunce. Evo, pogledajte kako zalazi sunce. Gledam ga kad izlazi, nigde pogled da zapne. A u Beogradu pogledam pravo — kućerina od nekoliko spratova. Pogledam desno i levo opet kuće! Čini mi se kao da su i Beograđani uzidani u kućama. Jedne ve- čeri je bila provala oblaka! Što su munje sevale! Kao da desetine reflektora presecaju nebo, i svaki čas grom! A ja se strašno bojim groma. Onda se  zbog nekog kvara ugasila elektrika, pa su se zamračile ulice. Što je tada Beograd strašan i mističan! Munja sevne, a električne žice zasvetle kao varnice. A kuće se slile i ne razlikujete jednu od druge, već kao da su neki crni masivni zid, fantastična izraza... Svašta sam videla!
Mladić je gledao strasno dok je pričala, gestikulirajući i šireći svoje divne ruke, a usne su joj bile rumene kao nedozrele  višnje.
Vi ste sve to posmatrali kao pesnik. Jeste li to opisali u kojoj  pesmi?
U Beogradu nisam pisala pesme. — Htela je da se uozbilji jer se setila Slavke i zaćutala je prepuštajući njemu da govori.
Dakle, tako, vi ste upoznali Boška?! Kakva slučajnost da stanuje baš kod vaše tetke! Nego, kako ste smeli da sedite s njim? Je li to znao vaš  verenik?
Nisam ga ni videla. On nije bio u Beogradu — sasvim mirno je od- govorila kao da priča o poznaniku. Ninoslav zausti nešto da kaže, ali oćuta. A ona se izlete rečima koje ga zaprepastiše:
Htela sam da vas zamolim da mi vratite pismo koje sam vam  poslala.
Da vam ga vratim? Zašto?
Tako... Može Staša da nađe i da pročita. A vi ste ga pročitali, znate sa- držinu i to je dosta.
Drugim rečima: dala sam vam pismo na poslugu, pročitajte i vratite mi ga. To je čisto ženski manir. Ali od vas to nisam očekivao i želeo bih da znam: zašto tražite pismo? Osuđujete li sebe što ste mi ga napisali? Ili, možda, nemate poverenja u mene? — Glas mu je bio promenjen i ona je
osetila da ga je to iznenadilo i uvredilo. Njom su sada vladale radoznalost i želja da mu zada bol, kao što je zadao on njoj, pa je  nastavljala:
Ja sam vam već spomenula da ne kažete mojima. Znate, mama je patri- jarhalna žena i njoj ne bi išlo u glavu da ja kao verenica pišem jednom mladom čoveku. Po njenim shvatanjima ja treba da mislim samo na vere- nika, a ja sam pisala vama kao drugu. »Dobro je da pomisli da je drug, a ne da sam zaljubljena u njega« — obmanjivala je samu sebe.
Ja sam to tako i shvatio i sad me začudilo i malo me vređa što tražite da vam vratim pismo. To je nepoverenje. Da ne mislite da ću se hvaliti da sam dobio pismo od vas?
Ne mislim, ali pravo da vam kažem, naljutila sam se na samu sebe što sam vam pisala. Devojka ne treba nikad prva da piše. Ali to je naša ženska slabost da mi prve pišemo!
A zašto ste vi bili tako slabi?
Ne znam... ne znam — zbuni se na to. — Čula sam o vašoj majka-  Mari — zaplitala se u isto opravdanje, malo smeteno i pocrvenela je, jer ju   je on uporno gledao želeći da je prouči. — Molim vas, dajte mi to  pismo.
Ne bojte se, nisam ga čitao gospođici Slavki — govorio je plaho, ali odsečno.
Zašto da se bojim? — uvredila se i ustala sa fotelje, tobož da ostavi goblen; gurnula je rad u jednu fioku, vratila se i stala ispred njega po- navljajući uporno:
Hoćete li da mi ga date? — Htela je da dobije natrag pismo, jer je  osetila da on misli kako je ona ljubomorna. Uvredilo ju je: ona da bude lju- bomorna, a on ravnodušan. Očekivala je da će se opirati i da joj neće dati pismo, jer mu je ona draga, ali on ga izvadi, i pruži joj ga gordo kao beznačajnu stvarčicu:
Izvolite!
Hvala. — Otvorila je fioku stolića i spustila pismo. Ninoslav ustade i pođe vratima.
Kuda ćete?
Idem... Staša je dole.
Što idete? Sedite! Naljutili ste se? — pitala je skoro veselo.
Vaš me je postupak iznenadio. Meni je vaše pismo bilo vrlo prijatno i uživao sam u vašem stilu, kakav samo može imati jedna inteligentna i lo- gična devojka. A posle tako lepog pisma, vi dokazujete da ste protivurečni kao i sve devojke. A mi muškarci najviše patimo zbog tih protivurečnosti. One jedno pišu, a drugo misle.
Možda... jer kad pišu, imaju iluziju o vama, a kad govore, vide realnu sliku. Vi ste muškarci ipak krivi što su žene  nelogične.
Nisu muškarci krivi, nego vama jedan postupak diktiraju osećanja, a drugi razum. I kad se to sukobi u vama, ispadate kapriciozne kao što ste vi    u ovom času. Hteli ste po svaku cenu da dobijete natrag pismo, jer vas je zabavljalo da mi ga napišete.
Jest... da pokažem svoj stil?
Verovatno... Zar to nije kao da se deca igraju? Devojke su i kapri- ciozne i detinjaste.
Kad smo deca, onda se ne treba ljutiti na nas. Dakle, shvatite da sam dete. A mi smo takve što ne poznajemo muškarce. U jednom trenutku, kad nam se učini da vas poznajemo, mi smo iskrene i otvaramo vam dušu. A odmah uvidimo da vas ne poznajemo i drugi naš postupak je samo reakcija na vaš.
A kakav je bio taj moj postupak koji je izazvao reakciju da ovo   učinite
prišao joj je malo bliže i zastao pred  njom.
Nećemo o tome da razgovaramo.
Dobro. Onda idem.
Kuda ćete? Sedite! Što ste tako tvrdoglavi?!
Treba li da mi otmete pismo da mi očito dokažete kako nisam dostojan da mi pišete, ili još gore, da sam mangup koji će iskoristiti vaše pismo, a ja da budem pokoran! Vi... vi... — govorio je šapatom, a nešto mu je ustre- perilo u grudima i dolazilo mu da je ščepa u naručje, da joj uzvrati, i da dokaže kakav je on i šta misli.
Šta vi... vi... dovršite — dražila ga je i sva drhtala i unosila mu se u   oči, približavala se njegovim grudima, sva mirisna, opaljena suncem,  sočna.
Ništa... vama nije važno šta bih kazao...
Eto, to sam zapazila kod vas. Kod vas uvek postoji jedan trenutak kad sami sebi zapovedite: dosta, ne govori dalje!
Jelte, zapazili ste to?
A šta to znači?
Znači da mislim i znam koliko i šta mogu reći. Nikad ne treba suviše govoriti devojkama.
Ako se iskreno govori dopušteno je da se sve  kaže.
Zlo je u tome što se iskrenost može i drukčije shvatiti. Iskrenost je naj- više izložena podsmehu.
Vi ste toliko gordi i zatvoreni da vam se niko ne bi mogao pod- smehnuti. Nego, sedite!... Budimo dobri drugovi... Donela sam nove pesme   i hoću da vam ih odsviram. Staši sam ih odsvirala i oduševljen je... Ali, što ste tako ozbiljni? Dosadno vam je? Vidite, ja naslućujem da je vama  dosadno kod nas. Vi ste ovde kao u zatvoru i mi smo vas lišili   slobode.
Da, u zatvoru, vrlo šarmantnom i elitnom, da se bojim kako ću se snaći kad me pustite na slobodu.
Ućutao je, a ona zadrža list nota koji htede da prevrne, i sva pretrnu. Razumela ga je.
Dakle, da čujem — meko je govorio — što ste doneli? — Ona mu se okrete i osmehnu.
Niste više ljuti?
Na jedno razmaženo devojče neću da se ljutim, ali bih imao volju da  vas povučem za kosu i svu razbarušim.
Pa povucite me, raščupajte me.
On preblede i zanjiha se prema njoj... Podizao je ruku kao da hoće da je zavuče u kosu, ali se nasmeja bolno i  nervozno.
Šalim se. — Priđe potom prozoru, a ona sede za  klavir...
Udisao je vazduh punim plućima da bi se umirio. Bio joj je okrenut pro- filom, a ona ga je gledala hvatajući nesvesno na dirkama duboke, bolne to- nove, ukočena, obamrlih nogu, skoro bez svesti. Htela je da poleti i da mu   se baci u naručje u zanosu bezumne  sreće.

»On me voli... ali neće da prizna... boji se.« — Listala je nesvesno note, i kao u bunilu izlivala svoja osećanja melodijama. On je stajao kraj prozora,   a posle prišao fotelji, seo i sve vreme je posmatrao. Više nije bio gospodar sebe, klonuo je, predao joj se i izlivao joj miloštu svojim dubokim plavim očima. Klavir je prestao. Sveži vetrić zaleluja zavesu, a oblak zakri sunce. Ninoslav se otrezni.
Nešto sam vam donela. Da vidite. Znam da ćete se iznenaditi — govorila mu je kao drugu. Prišla je polici i donela mu dve knjige. — Ovo  sam vam kupila.
Otkud ste znali da su mi potrebne ove knjige? — iznenadi se mladić.
Vi ste mi ih kupili?
Boško mi je kazao da ste mu pisali o ovim knjigama, ja sam to zabe- ležila, otišla u knjižaru i našla ih.
Vi ste divni! To nisam mogao nikad očekivati od  vas.
Od jednog razmaženog devojčeta?
Vi umete da budete i vrlo dobro dete kad hoćete. — Uzeo joj je ruke i pritisnuo na njih usne. Njoj se pod zaleluja ispod nogu i taj poljubac pro- struja joj kroz celo telo.
Hoće li vam ove knjige koristiti za vašu doktorsku tezu? — pribra se Miomira.
Vrlo mnogo.
Onda se radujem... Ja volim kad je mlad čovek ambiciozan. Ali se ne oduševljavam vašim pravima, nego glasom i znate da ja verujem da ćete je- dnog dana biti operski pevač. To mora biti — ali nije htela da objasni zašto  u to veruje.
Ako se neko čudo dogodi — našali se Ninoslav.
Čuda nisu isključena u nauci, umetnosti... pa i u životu. — Gurnula je fioku koju je bila izvukla. Posle je otvorila kao da se predomišljala da li da mu vrati pismo. »Ne, ispašću smešna kao dete, uzimala-davala.« On kao da je pogađao šta ona misli.
Htela sam da vam predložim nešto. Hoćete li da u nedelju idemo u planinu?
Vrlo rado... Ja volim planine...
Divan je izgled sa planine. A videćete i bačije. Ima tamo stada i ba- čara. Provešćemo se vrlo lepo, vi, ja i Staša. To jest, ako ne budete ljuti.
O, neću vam zaboraviti za ovo pismo.
Pa hoćete li da vam ga vratim?
Neću... Pročitao sam i to je dosta — ponavljao je njene reči i ona se nasmeja.
Vi ste zlatni, ja vas volim kao druga. A da li biste vi mogli da budete moj drug?
Ne znam — uozbilji se mladi čovek.
Zašto ne znate? — pitala ga je radoznalošću ženskog srca koje hoće odmah sve da dokuči i čudi se što se muškarac muči da izgovori reči lju- bavi, kad bi ih ona tako osećajno shvatila. Činilo joj se da je trenutak došao, da će on otvoriti srce, ali mladi čovek je ostavi zbunjenu.
Ne bih mogao... Zbogom. — Požurio je vratima, jer je bio na izmaku snage, kao da se držao za grančicu viseći nad ponorom i osećajući kako će se u njega srušiti. Kao da je bio obuzet ludilom, strčao je niz stepenice u baštu.
Mlada devojka je stajala kao pijana. Sve se njihalo oko nje, pošla je posrćući do divana i srušila se. Čežnja ju je mučila i pitala se kako će se sve ovo svršiti? Usne su joj gorele, htela je poljubac, samo jedan ludi, strastan poljubac.
»U planini ćemo se poljubiti!« Zaricala se i osećala da su njegove usne na njenim i ona u njegovom toplom, čvrstom zagrljaju.

ŠTA JE BILO U PLANINI

Automobil ih je dovezao do podnožja planine. Tu se nalazila baraka kod koje su ostavili auto pa i šofer pođe s njima noseći korpu sa zakuskom. Dan je bio zaparan, a beli oblaci su kao jedra povremeno zaklanjali sunce.
Kroz šumu je vodila utapkana staza koju su izletnici izgazili i proširili. Debeli hrastovi i bukve izukrštali su grane i stvorili zelenkasti suton, a na suvoj travi drhtale su zlatne pege sunca.
Peli su se sve više i nebo je bilo sve prostranije, šire, ali i sve oblačnije.
Duboka tišina i seta vladala je u šumi i njihovi su glasovi odjekivali na- daleko. Najednom začuše medenice.
Sad ćete videti bačije. Doći ćemo do proplanka, a odande se uzdiže vrh.
Jaoj, što nisam obukao sandale?! — zajauka Staša. — Što me peče žulj, sumnjam da mogu do vrha. Nego, da ja i ti, Milane, ostanemo da je- demo kačamak. Sećaš se, kako smo jednom jeli? Imaju oni ovde i kiselog mleka. Odličnog kiselog mleka.
Jeste, ovde usred zime imaju kiselog mleka. A zašto nisi obukao stare cipele nego te nove?! — prekori ga Miomira. Začu se blejanje ovaca. Stapalo se mnoštvo glasova velikog stada i čulo se mnogo medenica. Lajali su psi i svirale dvojnice. Izbili su brzo na proplanak. Ugledaše kolibu i čobane.
Čekaj da ih pitamo imaju li pse! Znaš kakvi su vučjaci, mogu i čoveka da rastrgnu!
Ej, vi! — zvao je šofer, — imate li pse?
Imamo, ali ne bojte se. Ne ujedaju. Šarka, ovamo — viknu čobanin jednu zelenkastu kučku nalik na vučicu. — Sad možete!
Ogromno stado rasulo se po proplanku kao grude snega. Jedan čobanin strigao je ovcu, a dugo, meko, svileno runo padalo je ispod nje i ona je bila goluždrava, okecana, smešna. Miris vune i ovaca stapao se sa mirisom sočne trave. Drugi čobanin je mutio maslo u bućkalu, dugom, uzanom ča- bru, i mleko se penušilo, grudvalo i stezalo. Slatki jaganjci skakutali su nestašno i nespretno se podvlačili pod runa svojih majki da bi se dočepali nabreklog vimena.
A u kući kraj vatre, na kojoj je stajao sadžak, i na sadžaku pocrneo bakrač, dečak, s velikom šubarom na glavi, mešao je kačamak. On se klo- bučao, šištao i pućkao. Suve grančice su pucketale na vatri, a dečak je mešao velikom varjačom i šeretski gledao lepu devojku, a odrasli momčići su se smeškali. Dečak što je mešao kačamak izruči ga na veliki lopar i raspljeska ga kao pogaču. Sa kačamaka se uzdizala para.
Ja ću da probam kačamak i sir, hoćete li i vi? — veselo je pitao Staša.
Ja nisam gladan — odgovori Ninoslav.
Da mi požurimo do vrha — pozva Miomira — hoćeš li i ti Staša?
Ne mogu. Ja ću da izujem cipele, upalila mi se noga, pa ću da se izvalim na travu. Milane, ja i ti ćemo uživati ovde.
Gospođice, pogledajte onaj oblak — reče joj Ninoslav.
Pa šta ako je oblak? Zar se vi plašite? Ja sam planinarka i ne bojim se kiše.
Bogami, nešto se mnogo crni! Kako bi bilo da ostanemo ovde? Ovde je kuća, pa ćemo se skloniti ako pljusne.
Ja idem sama, a vi ostanite.
Pa... ići ću i ja s vama... ali je besmisleno da se izlažemo nepogodi. Ovo je planina.
Oblak ide onamo, neće na nas. Da požurimo. »U planini treba sve doživeti. Sad ću mu reći da ga volim.«
Nemate ni kišobrana, ni mantila!
Ala se vi plašite da ne pokisnete. A to je divan tuš.
Ja se za sebe ne bojim, nego za vas. Vi ste lako obučeni, vaša mama bi se ljutila na vas.
Onda idem sama i sama ću snositi odgovornost, a vi ostanite sa Sta- šom. — Pošla je ljutita i ožalošćena. »Izbegava da budemo sami! O, ništa mu neću reći.«
U redu! Idemo — odgovori kratko Ninoslav. Mogao je on ići i po snegu, i vetru i olujama, ali bio je najstariji među njima, a gospođa Novaković ga je uvek molila da pazi na njih i ako pokisnu i nazebu, on će biti odgovoran.
Doviđenja, Staša! Mi ćemo jesti kad se vratimo. Ne treba se uspinjati sa punim stomakom. Uživaj! — reče mu sestra.
Brzo je izmicala ispred Ninoslava da bi mu pokazala da ona voli više planinu nego njegovo društvo. Neka ga, neka razmišlja sam. Mladić koji je zaljubljen, išao bi na kraj sveta s devojkom, a on se boji da mu ne pokisne odelo.
Vi se još dvoumite i kajete što ste pošli? — okrenu mu se.
Ne kajem se, ali predviđam šta se može zbiti. Vidite, onaj oblak je strašan. Da li ste kadgod doživeli oluju u šumi?
Nisam. To mora biti veličanstveno. Istina, doživela sam buru na moru, ali nisam imala morsku bolest.
U planini je oluja i grmljavina opasnija.
Tako ste mrzovoljni. Ne čini vam nimalo zadovoljstvo što me pratite. Niste ni dobar pešak. Ja izmičem ispred vas.
Nisam dobar pešak? Čekajte! — On pruži korak i izmače ispred nje tridesetak metara. — Stignite me!
Ne bojte se, stići ću vas! — žurila je, zadihana, a on je izmicao. Oboje su bili divni, zagrejani, rumeni i blistavih očiju.
Stanite. Ne mogu! Umorila sam se — priznade Miomira.
Ded, pokažite srce planinarke.
O, ja sam slabo žensko srce.
Ali prkosno, malo srce.
Nisam bar neosetljivo.
Kako kad. Onomad ste bili suviše neosetljivi kad ste mi uzeli pismo.
Pogrešno ste me shvatili. Naprotiv, bila sam suviše osetljiva.
To je još gore.
Što to sad ponavljate kad smo se pomirili?
Otkud znate? Ja nisam zaboravio vaš postupak.
Neću da vas slušam više. Idem ispred vas. Čik da me stignete!
O, i prestići ću vas. — Opružio je korak, prestigao je, izmakao, zastao i nasmejao se. — Planinarka!
Pa vi puštate toliki korak! Vaš jedan korak je kao moja dva. Malo lakše! Tako. E, stojte, ja idem napred. — Išla je brzo, ali je malaksala i na- slonila se na stablo.
On je nežno pogleda. — Vidite kako se brzo zamorite! Odmorite se malo, pa ćemo lakše. Hoćete da se sa mnom preganjate, ali ja ne dopuštam da me lako pobedite.
Ja to znam. Vi ste nepobedivo srce! Toliko nepobedivo da to već vre- đa. Da, vređa! I zato vas ne volim! Ne volim vas nimalo! Ne volim! — Pojurila je uzbrdo, rumena, uzbuđena, sva u iščekivanju nečega, prikup- ljajući svu snagu da izmakne, jer je znala i videla da je on osetio da njene reči suprotno znače. Bežala je i čula brzo, snažno trčanje i lomljenje grančica pod njegovim stopalima, i strasno pitanje:
Je li sve to istina, Miomira?
Istina je — čisto je vrisnula od bezmerne radosti i dalje trčala, a on je usplamteo zaboravljajući na sve. Samo je video nju, jedno malo, vitko, slat- ko devojče, stvoreno za ljubav, za slasti, podavanje, dve lepe nožice i kovr- džavu, razbarušenu kosicu, i nage ruke koje su mahale kao krila bežeći ispred njega. Još samo malo, dočepaće je, stegnuti, zgnječiti i raskinuti.
Nek se dogodi što mora da se dogodi jednog dana, to je zanos prirode star koliko i čovečanstvo.
Miomira! — jauknu on od slasti kao da je drži u naručju u ovoj tajan- stvenoj stoletnoj šumi, punoj života, snage, uzdaha i jauka.
Miomira! — bio je već blizu nje, pružio je ruku i tek što je nije uhvatio. Ali nešto blesnu, zaseni oči i strahoviti prasak prolomi nebo, šumu i zemlju.
Grom i Miomirin vrisak otrezniše Ninoslava i on oseti kako mu se priljubi uz grudi uplašeno devojče, drhteći kao u groznici. Govorila je isprekidano:
Strah me je... Jao!... poginućemo... Bežimo natrag.
Ne bojte se! Zašto tako drhtite? Što ste vi plašljivi! — hrabrio je, držeći je obgrljenu, ali kao drug, a ne onaj usplamteli mladić koji je gonio, gotov na sve.
Munja opet blesnu i Miomira sakri glavu na njegove grudi.
Opet će grom!
Neće... Grom odmah puca, a kad sevne, a ne čuje se odmah, onda će grmljavina.
Hajdemo! Ja se užasno plašim groma.
Junakinja ste vi... znam ja — smejao se mladi čovek, spuštajući se stazom iza nje. Munja opet sevnu i jeziva svetlost preseče pogled.
Jao! Ja ću umreti od straha! — ciknu Miomira i zaklopi oči.
Mladi čovek je privuče sebi da je zaštiti, jer se razleže prasak groma. Potrčali su oboje. Ljubavni zanos iščeze pred prirodnim strahotama, i na- gon samoodržanja ugasi ljubavnu vatru. Ali kroz stravu, blesak munje, pucanje gromova i grohot grmljavine, Miomira je osećala s blaženstvom da je pokraj nje on, nežan drug, mio, zaljubljen. Verovala je da je voli, a to je saznala u šumi, dok je jurio za njom, blistav i pomamljen.
Kiša se proli, zašušta po lišću, pa se sruči uz lomljavu grančica i opadanje lišća. Potočići pojuriše kroz šumu, noseći suvo lišće. Iščeze nežni zelen- kasti suton, i oblaci, nisko iznad kruna drveća, zamračiše planinu i lišće postade sivo kao i oblaci.
Vi ćete pokisnuti! Čekajte! — skide on svoj kaput. — Obucite ga.
A vi? Zar tako u košulji? Znojavi ste.
Ja sam jači i izdržljiviji. Oblačite! Evo vam i maramica, stavite je na glavu. Zakopčajte kaput. — Nežno se brinuo o njoj, a ona je kroz strah osećala milinu u srcu. Kiša je pljuštala, podrhtavalo je lišće, a voda se slivala niz oznojena leđa i grudi Ninoslavljeve. On nije osećao ništa, želeo je samo nju da spase, nežnu devojčicu, slatku u strahu i prkosu.
Nemojte tom stazom! Meni se čini da smo došli ovom — opomenu je Ninoslav i povede.
Jeste... zaboravila sam... Lice mi je sve mokro, izgledam kao dodola.
Trčali su, ali staza se razmekšala, preskakali su potočiće, lišće im se lepilo za cipele, a još nikako da dođu do bačija. Gromovi na sve strane i sve se čini da je baš tu ispred njih udario. Zastajkivali su da se povrate i bežali tako sićušni, slabi, kroz pljusak i grmljavinu po tajanstvenoj planini.
Medenice i blejanje ovaca dopreše do njih. Bili su na domaku.
Ala ste vi mokri! — užasnu se Miomira. — Potražićemo od čobana košulju.
Ne brinite za mene! Možete li da preskočite ovaj potok?
Mogu. — Ona se zalete, skoči, pokleknu i pade jednim kolenom na vlažnu zemlju. — Uh, sva mi se čarapa iskaljala. — Preskoči i Ninoslav i voda se strese s njega. Kosa mu je bila mokra, a sa lica se cedilo kao da se umivao.
Kad nas vidi Staša! — nasmeja se Miomira. — Sjajno smo se istuširali. Staša je stajao na vratima seoske kuće, bled, uplašen, nervozan. Spazivši ih, on uzviknu:
Da sam ja to uradio što si ti, Miomira, ti bi me na sva usta izgrdila.
Što sam uradila?
To što si navalila da ideš do vrha. Vidi kakvi ste! Jaoj, gospodin Nino- slav je sav mokar! Zbog tebe je čovek morao da pokisne. Što ste joj dali kaput? Ja bih te pustio da pokisneš.
Čujete li kako mi popuje? Ćuti, derište! Bilo je veličanstveno u šumi. Čekaj, pričaću ti. Nego imate li kakvu košulju za gospodina? — zapita ona čobane.
Oni donesoše košulju od grubog kudeljnog platna. — Obucite je odmah. Stavite vašu pored vatre da vam se osuši.
Jest, htela bi vatre! Vatra je zapretana. Mogao bi grom da udari u vatru. Miomiri je sigurno bilo srce u petama kada su počeli gromovi.
A, gospođica Miomira je vrlo hrabra. Nije ni trepnula okom kad je udario prvi grom.
Nisam, dabome! To je bila Vagnerova muzika.
Jest. Znam ja kako ti slušaš Vagnerovu muziku. Jedne noći si se sjurila iz svoje sobe i pobegla mami i tati u sobu. Žene su velike kukavice. A mi smo lepo sedeli i uživali gledajući kako pljušti.
Molim te nemoj da se hvališ junaštvom, nego daj da jedemo. Je li ostalo štogod za nas?
Nismo ni dirnuli naše — reče šofer Milan. — Naklopasmo se kača- maka i mleka, pa smo siti i presiti.
Gospodine Ninoslave, popijte šolju mleka. Ima li vrućeg mleka?
Maločas smo skinuli s vatre bakrač. Još je vruće.
Čobanin nali veliku čašu od debelog stakla i pruži je Ninoslavu. Uze i Miomira.
Što je slatko mleko u planini! Dajte onu siniju. Sad ćemo po seljački. Ima i za vas — okrete se čobanima.
I mi vas da častimo.
A što ti je takva čarapa? Sva si se ulopala!
Pala sam kad sam preskakala potok. Dajte mi vode da operem ruke! E, sad možemo da jedemo. Što sam gladna!
Poređala je sve po sofri, a čobani su je zadivljeno gledali.
Jel' vam zima? — pitao je Ninoslav.
Prilično je zahladnelo. Možete li da džarnete vatru?
Odmah! Daj te suvarke! — Nabacaše suvog granja i vatra buknu na ognjištu.
Uzmite — nudila je Miomira čobane. — A vi uzimajte sami, gospodine Ninoslave. Baš je bilo veličanstveno u planini! Planinarka treba sve da doživi. Dopada li vam se pita? — pitala je seoske momke.
E, znamo i mi šta valja. Seljanke to ne spremaju. Skupo je.
Onda ćemo opet doći, pa ćemo još više poneti.
Ali kad ispričam mami, ala će te grditi! — pretio je Staša.
Ne smeš ni reč da kažeš. Onda nas više neće pustiti. Mama je ionako premrla od straha. Bogzna šta misli da nam se desilo. A meni se baš čini da je grom udario u jedno drvo. — Pričala je neprestano, razdragana unutraš-
njim uzbuđenjem i ovim tamnoplavim očima koje su bile njene, i srce njegovo je bilo njeno, i sav on kao da je pripadao njoj.
A Ninoslav se užasavao onim što je mogao uraditi: da upropasti kćer ljudi koji su ga s puno poverenja primili u kuću, otac njen ga uposlio, osigurali mu budućnost, smatrali ga u kući kao rođaka. Kako nagon zaslepi i zaludi čoveka! I kako devojke zaluđuju i draže, a posle su krivi muškarci. Jeo je mahinalno i slušao njen govor i video njene ruke, opaljene suncem, rumene i čvrste, i kovrdžavu glavicu, veselu, nestašnu i slatku. Žmarci ga podiđoše od želje da to lice privuče sebi, da ga miluje, ljubi. Pogleda čobančad i spazi kako je i oni užagreno gledaju. »I oni su mladići, zdravi, snažni i čeznu kao životinje za ženkom. A zar i ja nisam bio životinja, izgladnela i besvesna?«
Sunce obasja ispašu i zasvetli u kući. Vatra je bacala crveni odblesak. Suvarci su pucketali, a divne konture od žara pravile su grančice na ognjištu.
Kako je ovo lepa slika: vatra, a mi okolo... pa ova sofra!
I ti s kaljavim čarapama i mokre suknje — podrugivao se Staša.
Čarape su se osušile. Da si ti pokisao, vazdan bi naricao. Hvala bogu te nisi pošao... A zar ovo da nam ostane? — okrete se čobanima pokazujući na šunku, pečene piliće i kolače.
Hvala — stidljivo su govorili čobani.
Dajte jedan tanjir pa sve pokupite. Evo vam i dvadeset dinara što ste nas primili i počastili mlekom.
Hvala, gospođice. Nismo mi dali za pare. Imamo mleka. I vi ste nas počastili.
Hoćemo li još da sedimo? — pitao je Staša.
Ako ima izgleda za kišu, bolje da se vratimo. Treba reku da pređemo, a ona nabuja začas — opominjao ih je šofer. — Jednom je bujica odnela most. Da vidim kako je napolju. — On izađe i pogleda u nebo. — Ne vidim nigde oblačka. Ali ja bih vam ipak savetovao da krenemo.
Tako... lepo smo se proveli... Zbogom — pozdravljala se Miomira sa čobanima i pružala im ruku. Osećala je čvrste, žuljevite i krupne ruke seljaka.
Gospodine Ninoslave, obucite kaput... Ja neću da vi nazebete.
Neću ni da čujem! Ja da nazebem? Muškarac je jači od žene. Čim pođemo, zagrejaću se. Požurićemo.
Žurili su da se spuste, ali je preostalo još dosta da se pešači. Košulja se na Ninoslavu osušila, a i tirolska suknjica Miomirina bila je suva. Pokisla kosa uvila se i okitila glavicu kovrdžama.
Seli su u auto i odmah krenuli.
Vidite, imao sam pravo što sam vas žurio. Eno ide crni oblak i reka je nadošla. S planine se začas sruči voda. Dobro te nije bilo grada — govorio je šofer.
Je li vam hladno? — pitao je Ninoslav Miomiru.
Meni je toplo u vašem kaputu, ali vi ćete nazepsti. Mama nije videla da sam pošla bez mantila. Što bih ga vukla? Jednom sam ga nosila, pa mi je bio pravi teret celo vreme.
Stigli su rano. Gospođa Novaković je bila na terasi.
Hvala bogu kad jednom dođoste! Presekla sam se živa. Ovo čudo, ova grmljavina, gromovi, a vi u planini! Kad je ovde bilo ovako strašno, šta ste vi tamo doživeli? Neću više da čujem da idete u planinu! Nisu mi potrebni ovakvi potresi.
Sjajno smo se proveli, mamice! Veličanstveno je bilo.
Kako veličanstveno, kad si u kaputu gospodina Ninoslava! Teško me- ni, pa zar ti nisi ponela mantil? A vi u košulji! I vi ste pošli bez mantila! Ne treba vas puštati. Zašto se igrate sa zdravljem? A što je kaput gospodina Ninoslava ovako mokar? Vas je kiša uhvatila, pa krijete.
Malo smo pokisli, ali smo se sklonili u seosku kuću.
Idite pa se presvucite svi. Ići u planinu bez toplog odela!
Lepo smo se, mama, proveli. Jeli smo kačamak, pili mleko, igrali se s jagnjićima.
Samo kad ste došli. Tek je pola pet. Dobro što ste požurili, jer će opet kiša. Hoćete li kafu?
Kako da nećemo? Ti znaš da ja volim kafu, nismo je nigde pili — prihvati Miomira veselo.

Katice, skuvaj. Idite, presvucite se, gospodine Ninoslave, pa dođite da popijemo kafu. Jeste li gladni?
Kako gladni? Zar nam nisi toliko naspremala. Nismo ni pojeli sve. Ostavili smo čobanima. — Požuriše da se presvuku, a Katica pokupi cipele i odnese da ih očisti.
Ninoslav je bio sav loman kad je ustao ujutru. Otišao je pod tuš, osvežio se, ali se nije dobro osećao. Neprestano ga je mučila žeđ. Mislio je da će to proći i otišao je u banku autom s direktorom. Jeza ga je celo jutro podila- zila. Radio je, ali bi se povremeno stresao kao u groznici. Vratili su se kući i vrlo malo je jeo. Gospođa Novaković ga je nudila, kao i svoju decu, ali on je odbijao:
Zahvaljujem, gospođo, ali ništa mi se ne jede. — Miomira ga je plašljivo gledala.
Da vas ne boli štogod?
Ne boli me ništa, ali sam sav loman.
Idite lezite malo i odspavajte — savetovao ga je direktor. — Ako vam bude rđavo, ne morate posle podne u banku.
Ama, ništa mi nije... Nikad ja nisam bio bolestan.
Možda ste juče nazebli — brinula se gospođa Jovanka. Staša pogleda popreko Miomiru, a ona je nespokojno gledala mladog čoveka i zebnja joj je obuzimala srce. Bio je sinoć sav oznojen i kiša je lila na njega. Ninoslav ode u sobu i leže. Poče da ga trese groznica. Sav je drhtao od jeze.
Staša ga je bojažljivo gledao.
Vi ste juče propali. Ah, luda je Miomira. Vi niste hteli da idete nego ona. Sve vam je ona to napravila.
Ama, šta pričaš. Nemoj da sekiraš gospođicu Miomiru. Ona je osetljiva i najediće se. Moram da se pokrijem. — Zubi su mu cvokotali.
Kažem ja! Vi ste juče propali. Idem da uzmem aspirin od nje i da je izgrdim.
Molim te, Staša, nemoj da me sekiraš. Proći će ovo. Dobro, donesi mi aspirin, uzeću ga, preznojiću se i sutra ću biti sasvim dobro.
Staša pokri Ninoslava jorganom i otrča da uzme aspirin.
Lepo si ti udesila gospodina Ninoslava! On se sav trese u groznici. Daj mi aspirin!
Šta kažeš? Jel' istina da mu je tako zlo?
Zlo, i još kako! — Ona preblede i steže ruke u očajanju.
Nemoj da me grdiš, Stašice! Nisam mu želela zlo. — Oči joj zasuziše, a glas joj se prekide. — Idem da ga vidim.
Jel' istina da vam je tako zlo? Staša me grdi. Ljutite li se na mene? Ja nisam mislila da će kiša — zaplakala je.
Što si takav, Staša! Jesam li ti kazao da ne sekiraš gospođicu! To je mali nazeb. Nemojte da plačete — nežno je govorio. — Dajte mi aspirin.
Ona mu prinese usnama aspirin i pruži čašu s vodom. Ruka joj se tresla i srce drhtalo. Ona ga je volela kao rođeni život, pa zar ona da mu pro- uzrokuje bolest!?
Mladi čovek se strese i zavali glavu u jastuk.
Zima vam je? A tako je toplo napolju. Hoćete li da donesem moje ćebe?
Nemojte! Dosta mi je jorgan. Mati ih je čula i otvorila vrata.
Šta je gospodinu Ninoslavu? — upita uplašeno.
Groznica. — Gospođa Novaković priđe i materinski mu opipa obraze.
Imate temperaturu.
Ne znam, osećam čas jezu, čas mi je toplo.
E, to je ono što ste vi juče u košulji... — Miomira je ukočeno gledala lepo lice Ninoslavljevo. — Nemojte da ustajete. Ja ću reći tati.
Dođe i direktor.
Zar vi u postelji? Ne dajte se! Kakva bolest!
Do sutra ću biti dobro. Izvinite što ne mogu u banku.
Ne brinite vi za banku. Ti, Staša, da neguješ svoga druga!
Dečak je prekorno gledao sestru, a ona je bila sva smoždena strahom i očajanjem.
Predveče jeza pređe u vatru. Obuzimala ga je vrućica, ali prijatna kao da su mu svuda po telu stavili vruće obloge. Temperatura kao da ga je zagreja-
vala po koži. Ali u noć temperatura se uvuče u mozak, u pluća, vrelina ga je gušila, a glavu mu pritisnu nešto teško, usijano.
Ujutru se temperatura popela preko trideset devet stepeni. Uplašili su se svi. Miomiri su cvokotali zubi od straha, a bol joj je ledio srce.
Odmah zovite lekara — naredi direktor.
Miomira ga je pozvala drhtavim glasom, a ruke su joj bile hladne kao led. Svu ju je zgrčila ledena strava.
Lekar dođe autom. Oni ga ostaviše samog da pregleda Ninoslava. Uđe samo gospođa Novaković, brižna kao majka. I on je bio dete svoje majke, jedinac, sva njena nada. A ona je znala šta znači izgubiti sina. Miomira je kršila ruke u trpezariji, a Staša je sedeo na divanu, namrgođen i bled. Iščekivali su mamu i lekara.
Ona izađe nespokojna, a za njom lekar.
Šta je kod njega, doktore? — pitala je brižno.
Zapaljenje pluća — odgovori lekar.
Šta kažete? Zapaljenje pluća? — prestravi se gospođa Novaković. — Vidite, gospodine doktore, kako današnja mladež ne čuva zdravlje. Juče je bio zdrav kao dren. Otišao na izlet i dobio zapaljenje pluća. Recite mi molim vas je li opasno?
Zasada nije. Odmah stavite hladne obloge. Uzećete i ovaj lek. On mi je napomenuo da bi rado prešao u bolnicu, ali bolnica je prepuna. Morao bi da bude u zajedničkoj sobi. Nemamo praznu zasebnu sobu.
Ne! Kakva bolnica! On će ovde ostati! — uzviknu očajno Miomira, a zubi joj zacvokotaše od straha. — Mi ćemo ga negovati.
Negovaćemo ga, ali da li može gospodin doktor da dolazi svaki dan? Možda bi, Miomira, bilo bolje u bolnici. Ne sme se olako uzimati bolest.
Vi, gospodine doktore, imate auto? Možete da dolazite.
Jest, da ga oteramo u bolnicu! — gunđao je Staša. — Samo još to treba!
Ne mislim ja, sine, da ga oteramo. Kako to govoriš? Nego se bojim da ga ne upustimo.
Mogao bih poslati jednu bolničarku da ga neguje.
Pošaljite! — prošaputa mati! — Bože, zašto ovo da se desi? Sâm je kriv.
Nije on kriv ništa! — izbrecnu se Staša i pođe u Ninoslavljevu sobu sav bled i potresen.
Dobro, gospodine doktore, pošaljite odmah bolničarku. Ja ću javiti Aleksi da pošalje auto po nju.
Lekar se oprosti.
Ja mislim, Miomira, da bi bilo bolje da je u bolnici. Ima više lekara i svi bi bili oko njega.
Mamice, ne smeš ni da pomisliš... On nije kriv... Ja... ja sam kriva... On je zbog mene stradao — briznula je u plač.
Kako zbog tebe?
Mama, on nije hteo da se penje na vrh planine... Ja sam to htela... Uhvatila nas je kiša u planini... a on je skinuo svoj kaput... i mene ogrnuo... da ja ne nazebem, a on je ostao u košulji... jaoj, ja sam za sve kriva! Mene je spasao... a da sam ja pokisla, ne bih ti se ni digla iz postelje. Nemoj da se ljutiš, mamice, moram da ti kažem. Zar ga ja naterala u bolest, a mi da ga oteramo u bolnicu? Šta bi svet kazao? A on je toliko dobar! Spasao je i Staši život. Ti i ne znaš, mama, kakva se nesreća mogla dogoditi...
Kakva nesreća? — jauknu mati. — Šta je bilo sa Stašom? Staša se pojavio u trpezariji. Čuo je reči majčine.
Ja ću ti reći, mama. Spasao mi je život, jer sam hteo da izvršim samoubistvo... jest... samoubistvo... prislonio sam revolver na slepoočnice... a on mi ga je istrgao iz ruke. Sad mogu da ti kažem, jer više ne bih takvu glupost uradio. A ona mu je navukla zapaljenje. Napela si se: ili crći, ili videti vrh planine!
Mati se skljokala na stolicu.
Zar je meni malo bola i tuge nego još i ovo sve da čujem.
Nemaš, mama, zašto više da kukaš, nego daj čaršave da mu stavimo obloge. On je sav u vatri. Ja ću otrčati u varoš da donesem lekove.
Pa... što se ne seti da te doktor poveze... Kad vi ne vodite računa o sebi! I što si ti morala da ideš na vrh planine. — Videći je kako se trese od plača, mati popusti: — Ne vredi plakati! Što je bilo, bilo je! Dobro... Negovaćemo ga. Ali on, kao pametan mladić, nije trebalo da te sluša.
Mamice, samo nemoj da ode u bolnicu, ceo svet bi nas osudio. Dok nam je bio potreban, čuvali smo ga, a kad se razboleo, da ga otpratimo u bolnicu. A on je bio siromašan student, mučio se i školovao. Koliko ga samo voli njegova majka! On joj je sav život.
A što tako nisi mislila kad si pošla u planinu?
Prokleta da sam što sam i rekla da idemo... Ja volim prirodu... Bolje da sam ja dobila zapaljenje nego on.
Staša je prekine. — Nemoj tu vazdan da bogoradiš, nego idite i stavite mu obloge.
Čekaj da uzmem čaršave... Katice... Napuni lavor vodom... Imaš li u kanti? Ne sme da bude mnogo hladna... A ova naša voda je kao led... Hajde, Katice, da mi pomogneš.
Ja ću, mamice, da ti pomognem. Katice, nemoj da galamiš po bašti! Gospodin Ninoslav je bolestan.
Jel' opasno bolestan? — pitala je Katica zabrinuto.
Dabome da je opasno — odgovori mati. — Zapaljenje pluća!
Ju! — uplaši se Katica.
Iscedi dobro. Daj meni! — Ušla je s Miomirom u sobu i materinski prišla postelji.
Lekar je kazao da vam stavimo obloge... Čula sam sve. Priznala mi je Miomira. Dali ste joj kaput... A ona uvek ide bez mantila... Nemoj da plačeš, nego da stavimo obloge gospodinu Ninoslavu.
Ja sam kriva... Nikad sebi neću oprostiti...
Što ste vi dete! Niko mene nije mogao da natera, nego sam i ja voleo da vidim izgled sa vrha. Ko se nadao onakvoj kiši!
Zato treba misliti ranije. To će vam biti za pamet. Podignite se malo. Da vam skinem pidžamu. — Ukaza se lepo i snažno mladićsko telo, uzdrh- talo od dodira hladnih obloga. — Čekajte, sad ćemo ovaj suv čaršav. Kako vam gori glava! Miomira, trči, donesi iz ormana peškir.
Ona donese. Ukvasi ga i iscedi.
Ovo ćemo vam na glavu.
Gospođo, ja bih vas najlepše molio da odem u bolnicu. Tako mi je neprijatno... da vam dosađujem... Vi ste isuviše dobri prema meni... ne želim da vam ležim u kući, bolestan.
Taman posla! Ostavite se! Kakva bolnica! Ni svoju decu ne bih dala u bolnicu. Ljutim se, kao što bi se i vaša majka ljutila. Ništa se vi ne seki- rajte. Doći će bolničarka pa ćemo mi lepo da vas negujemo i vi ćete da ozdravite. — Pomilovala ga je po obrazu, a on joj dohvati ruku i pritisnu na nju svoje vruće usne. Jedna suza mu se pojavi ispod spuštenih trepavica. Miomira je spazi i zajeca... Sede na stolicu, spusti glavu na naslon, a rame- na su joj se tresla od jecanja.
Zašto plačete, gospođice? — malaksalo je pitao mladi čovek.
Plače... jer ovo nije moralo biti... A ja sam predosećala da će se vama nešto desiti.
Izašla je iz sobe, a Miomira priđe postelji, privuče stolicu i sede. Gledala ga je ćutke, a suze su joj opet klizile.
Nisam vas video nikad tako uplakanu. Lepi ste kad plačete... kao devojčica.
Vi se šalite da me ohrabrite. Ali ja znam koliko sam vam zlo učinila.
Kakvo zlo? Neće mi seći ni nogu ni ruku, odležaću i ustaću. Hajde, ne- mojte da plačete. — Pružio je vrelu ruku i pomilovao je po licu. Osetio je njene suze na prstima. Ona mu dohvati ruku. Držala je u svojim ručicama i milovala je.
Najmanje kome bih mogla učiniti zlo, to ste vi. Kako ja imam lepo mišljenje o vama! Nikada nisam srela u životu mladića kao što ste vi. Bila sam presrećna što sam vas upoznala. Uživala sam kad ste slušali moj klavir. Koliko mi je radosti stvarao vaš lepi glas. Želela sam da se s vama oduševljavam u prirodi. Priznajem, nosila sam u sebi jedan mali bol: da me vi dovoljno ne razumete... upravo... da nećete da me razumete. — Zajecala je.
Razumeo sam ja vas. Možda nisam hteo da pokažem. Bolje je tako. — Izvukao je lagano svoju ruku i ona je tako lepa ostala opružena na svilenom pokrivaču. Zatvorio je oči i spustio vlažni oblog na njih. Tiho jecanje dopiralo je do njega. I njegove oči su bile ovlažene suzama. Savladala ga je temperatura, malaksao je i bio slab i raznežen, kao bolesnik koji ne gospodari
svojim bolesnim telom. Imao je toliko snage da se uzdrži i ništa više ne izgovori. Nije smeo. Posle je podigao oblog sa očiju i nasmešio joj se.
Hoću da budete veseli. Bolesnika ne treba rastuživati.
Trudiću se... mada sam i ja bolesnik. Još kakav bolesnik!
Vi to ne smete biti.
Znam da ne smem... ali šta mogu! — Njene lepe oči su bile pune ljubavi... Da je nije gledao nego samo slušao njen ustreptali glas, osetio bi da ga
voli. Gledao ju je lepim očima zamagljenim od vatre. Temperatura ga je že- gla kao plamen. Oblog na čelu bio je vruć. Miomira je ponovo pokvasila peškir i stavila mu na čelo. Pritiskivala ga je na slepoočnice i vlažnim rukama prešla mu preko obraza. Imala je želju da se sagne i poljubi mu vruće usne. Trgla se i sela na stolicu. Ruže u vazi, crvene kao njene usne, bile su osmejak prirode u bolesničkoj sobi. Stašina gitara tužno je ležala na sofi. Miomira uzdahne, setivši se njegovih pesama, uze gitaru i stavi je u navlaku. Jedan bolan ton odjeknu s gitare.
Gospođa Novaković donese limunadu i prinese je Ninoslavu.
Pijte malo! Limunada gasi vatru. — Mladić se pridiže, otpi iz čaše i umorno klonu na jastuk. Osećao je bol u plućima. Teško je disao. Posle se usiljeno osmehnu:
Ne pamtim da sam ikad ležao u postelji. Ugodnost u životu raznežava. Kao student gladovao sam, ali sam uvek bio zdrav. Boško, moj drug medi- cinar, bio je jednom bolestan, imao je grip... a ja sam ga negovao. — Ućutao je kao da ga san hvata, lepe obrve bile su mu još duže, a trepavice su pravile senku na njegovom zažarenom licu.
Auto zatutnja. U njemu je bio Staša s bolničarkom, jednom plavom, ne- žnom devojkom. Ona je odmah preuzela svoje mesto kraj bolesnika. Staša je sumorno sedeo na drugoj sofi. Nije imao onaj dečački osmeh. Tuga se razlila po njegovom licu.
Staša, ti moraš da spavaš u našoj sobi na otomanu — reče mu mati. — A vi, sestro, možete u drugoj sobi.
Zašto da ne ostanem pored gospodina Ninoslava? — usprotivi se Staša.
Nema potrebe — izjavi bolničarka. — Ja mogu sama.
Smenjivaćemo se noću, ja i vi — ponudi se Miomira. — Ja ne ležem nikad pre jedanaest i dvanaest. Morate i vi malo da se odmorite.
Ova dva osetljiva deteta, brat i sestra, svesrdno su zavolela i zalagala se za Ninoslava. Staša je u njemu video svoga druga i spasioca, a Miomira mladog čoveka koji ju je naučio da upozna samu sebe i najlepše osećanje u ženi.

IZMEĐU ŽIVOTA I SMRTI

Dani prolaze tužno, još duži su kad je bolesnik u kući, u atmosferi tišine, šapata, mirisa limuna i tihog uzdisanja. Temperatura je bivala sve veća, bolesnik je gubio svest, padao u zanos, buncao... Noći su mu bivale još teže.
Miomiri srce da se raskine. Sedela je kraj njegove postelje. Oči su mu bile otvorene, kao da je gleda, ali pogled govori da je bez svesti.
Neću nikad reći... Ne idite!... Bojim se... Miomira... Miomira! — glas mu je bio tužan, kao jecaj... Podsvest bunca ono što svest nije htela da izrekne.
Miomira se nagnu, upita ga, a učini joj se da je gleda:
Što to nećete, Ninoslave? — Ali odgovora nije bilo, kao da je nije čuo, a drugi nejasni, tajanstveni tok misli prelazio je preko njegovih usana, zapeklih od vatre. Devojčine oči su blistale u suzama, a ruke i noge su joj bile sleđene, kao da je ona u hladnim oblozima. Užasna strava ščepala joj je celo telo. Gledala ga je i slušala napregnutom pažnjom. Usne su se opet otvarale... buncale...
Miomira!... Ona voli flert... Ne, ja neću... — Mlada devojka je za- drhtala. Htela bi da mu kaže: »Ne, Nino, ja ne volim flert! Ja volim ljubav, veliku, bezmernu... Ti nisi mladić s kojim treba flertovati...« Ali besvesne oči, tragične u vatri, kao da je nisu videle...
»Ja neću da patim... Idite!«
Steže ruke, a bolna sreća joj zgrči srce... Kako je fatalno doznavati oseća- nje iz nemoćnog organizma, kroz besvesni zanos, kad se telo otima, a ona je nemoćna kraj njega da mu pomogne.
Nino, volite li me? — pitala ga je tiho. A bolesnik ne odgovara. Ona mu pipa oblog na čelu. Suv je, uzima ga i kvasi, i pritiskuje mu na čelo. To ga umiruje i kao da mu se svest budi, gleda je i šapuće:
Hvala...
Hoćete li limunade?
Mogu...
Podiže mu glavu i prinese limunadu vrućim usnama. Njegova lepa kosa dodiruje njenu obnaženu ruku. Tako bi ga prigrlila na grudi, držala u na- ručju, tepala mu i plakala kao majka nad bolesnim detetom. Svaki bolesnik je dete. I on, ovako nemoćan, njeno je dete, i njena ljubav...
Pobledela je, oči su joj došle veće, a tuga joj je utisnula modre kolutove ispod očiju. Nigde nije izlazila ni ona, ni Staša. Bila je stalno u trpezariji ili bi odšetala do njenog borja bešumnog i senovitog.
Temperatura se penje, sagoreva ga, a srce mu popušta.
Lekar mu je izmerio puls i zamišljeno ćutao uzimajući iz svoje torbe špric da mu dâ injekciju.
Šta je to? — upita Miomira užasnuta.
Kamfor — šapne bolničarka.
»Njegovo srce slabi?« — htela bi da jaukne, a nije imala moći. Snaga je potpuno izdala, samo se razvitlao u njoj strahoviti bol, koji joj čupa svaki živac. »On neće preživeti... Ja sam ga ubila.« Odjurila je u svoju sobu i prigušeno zajaukala. Mati joj dođe:
Pa šta ti je, Miomira? Nemoj da se plašiš!
Mama... njegovo srce slabi... Ja sam ga ubila! Jaoj, mama!... Kako će njegova mati preživeti?
Nemoj biti luda, Miomira! Daju mu kamfor da pojačaju srce... Temperatura slabi srce, ali lekar kaže da je on jak, i da se nada da će izdržati... Nego, trebalo bi njegovoj majci da javimo.
Neće on... rekao mi je. Ja sam joj napisala pismo na pisaćoj mašini kao da on piše.
Ja bih je pozvala.
Zašto, mama? I ti se plašiš.
Ne plašim se, nego, opet, neka je mati tu... Hajde da večeraš... Došao je otac. — Silazila je kao pijana i sve se okretalo oko nje. »Bože milostivi, samo da Nino ozdravi.«
U kući raste tišina. Svi tiho govore, tiho se kreću. Kao da je samrtnik u kući. Zabrinut je i direktor. Oni su ga svi voleli kao bliskog svoga. Sazvan je konzilijum. Miomira je sva izgubljena. Otac je, ipak, najjači. Nasmeja se, našali s bolesnikom, zadirkuje i Stašu. Ali dečak je bio utučen i nem. Umukla je gitara, zanemeli akordi klavira.
U kući je težak bolesnik. Temperatura se kao tajanstvena sila okomila na organizam.
Sutra ćemo videti. Kriza je... Ne bojte se! — hrabrio ih je lekar. A Miomiru niko nije mogao da umiri. Lutala je kraj reke kao mesečarka. Oslabila je kao da je i ona bolesnik. U bolu i strahu upoznala je svoju ljubav.
»Sutra je kriza«, šaputala je kao u bunilu, a sve je iščezlo oko nje. Nije osećala ni miris cveća, niti je videla lepotu prirode. Svuda se uvukla tuga: u grane žalosnih vrba, u lipe, ruže, raskošne i mirisne, u senke četinara.
»Bože milostivi, spasi Nina!«
Veče je i bolna tmina spušta se nad baštom. Nikad se nije plašila noći, a sad je drhtala od nje. Da li je to bila borba svetlosti i mraka, života i smrti?
Temperatura se popela više od četrdeset.
Ninoslav bunca i kroz reči kao da se od nečega brani... otima... Lekar je tu već dva sata. Sedam je već. Oca nema iz banke. Stigao je tek oko pola osam. Jedan mladić sedi s njim u automobilu.
Ko je to? — šapuće mati. Miomira pogleda.
To je Boško, mama! Onaj medicinar što kod tetke stanuje! Mladić skoči iz automobila i požuri u kuću. Direktor reče:
Evo, doveo sam lekara! Ninoslavljev drug... Odsednite kod nas i lečite ga!
Vi... vi — mucala je Miomira.
Ja sam javio Ninoslavu da ću doći. Vi to znate?
Ne... Ima jedno pismo, ali ga nismo otvarali. On je opasno bolestan — zagrcnu se Miomira.
Kazao mi je gospodin direktor. Svratio sam u banku i, eto, doveo me ovamo.
Kao da ste znali da treba da dođete. Njemu je jako loše.
Ama, nije to tako strašno! — veselo izgovori Boško, kao lekar.
Daj bože! — šaputala je mati. — Vi ste dakle taj Boško što stanuje kod moje sestre? Jaoj, ne znamo šta će biti s gospodinom Ninoslavom. Zlo je, veliko... zlo...
Nije to tako veliko zlo kao što vi mislite!... Gde je, da ga vidim? — Miomira ga uvede u sobu.
Ninoslave, zar ti da budeš moj prvi pacijent?! — Drug ga je besvesno gledao, a Miomiri briznuše suze. Sklonila se u drugu sobu. Čula je kako le- kar nešto tiho govori medicinaru. Dao mu je objašnjenje o toku bolesti i uputstva, ostavio mu kamfor i otišao.
Je li opasno, gospodine? — pitala je mati sva slomljena.
Nije opasno — tešio je lekar — ali je ozbiljno... Ipak, ima nade. Miomira nije imala nade. Kao sen se vukla po kući.
Idite vi, gospođice, i spavajte — terao je Boško. — Ja ću večeras da bdim nad njim. Sutra će mu već biti dobro.
Ona nije verovala nikome. Njeno srce joj je predskazivalo strahovitu ne- sreću. Osluškivala je svaku reč. Činilo joj se da svi kriju od nje istinu.
Čula je kako mama šapuće tati: — Treba da telegrafišemo njegovoj majci. Miomiru ugušuje krik: »Nino će umreti!« Nino, njena ljubav, njen život! Ona ga je ubila, a ona bi svoj život žrtvovala za njega...
Ušla je posrćući u sobu. Mati se uplaši.
Zaboga, što ne legneš?! Što si se toliko prestravila? Gledaj kakva si!
Ja sam ga ubila... Ja!
Šta, ti? Odmah da legneš i da se smiriš.
Strah me je gore!
Lezi na divan u tatinoj sobi. Katice, donesite odozgo njen dušek i pokrivač.
Ona se strese od strave. Kao da smrt lebdi oko kuće. Zašto su noći strašne kad je bolesnik u kući? »Ja sam ga ubila.« Kapci su joj bili teški, srce je drhtalo od bola, a san je savlađivao, mučan i košmaran...
Probudila se... Čula je veseli cvrkut ptica... Soba je bila puna zlatnog, veselog sunca... Prisećala se, osluškivala. U kući se nešto događalo ili je njena bolesna mašta sve uveličavala... Razgovor... Koraci... Katica trči. Mama govori:
Brže, Katice!
Skočila je u pidžami i pojurila kroz spavaću sobu. »On je umro!« — jauknu u njoj... naglo otvori vrata i gotovo posrnu preko praga.

TEMPERATURA JE SPALA

Zaustila je da krikne: »Šta je s Ninoslavom?«, a vide oko stola, nasmejane, u razgovoru, medicinara Boška, Stašu i mamu.
Temperatura je spala. Nemoj da se plašiš! Kriza je prošla! — čula je radostan Stašin glas od koga je uhvati nesvestica te se nasloni na vrata.
Ne da se naš gospodin Ninoslav! Zar on da podlegne bolesti? — raspoloženo je govorila mati.
Ja sam rekao da on ima jako srce — dodade Boško koji je taman uzeo parče hleba da namaže buterom, pa ga spustio, opčinjen devojčicom koja je malaksalo stajala uz vrata, zamagljenih očiju od radosti i ne shvatajući da je u pidžami pred stranim, mladim čovekom. A mladi medicinar je zaboravio na belu kafu, marmeladu, obilan doručak, tako primamljiv za njegov iz- gladneli studentski stomak.
Staša, već matorac, zastide se što ona stoji u pidžami, i s bratovljevskom strogošću izbrecnu se:
Što stojiš takva! Što se ne obučeš?
Ona se osvesti, zastide se, pobeže u sobu, opusti se na sofi i prošaputa:
»Spala je temperatura.« Htela je da se nasmeje, jer je to bila radost ogromna, kakvu nije skoro osetila, to je spasenje voljenog bića... Ali u nje- nom organizmu bol je još pritiskuje i tišti, a radost ustrepta kroz izmučene nerve, i ona zaplaka, osećajući da su samo suze odgovor na preveliku i prekrasnu sreću.
Sa odlivom suza izli se i ono teško, očajno, a svetlost zablista u njoj... Brzo se umila, obukla i sišla u trpezariju.
Kad je spala temperatura? — pitala je gledajući velikim, blistavim očima medicinara.
Pred zoru...
Vi niste spavali?
Nisam... To se često događa u lekarskoj praksi. Lekar zaboravi na san kad pred sobom ima teškog bolesnika...
Zato dobro jedite, pa posle prilegnite i odspavajte — nudila ga je mati.
Možete i gore, na divanu, u mojoj klavirskoj sobi. Tu je tišina, a pro- zori su otvoreni — predloži Miomira.
Neću da spavam. Prošetaću malo... U Beogradu sam više probdio nad knjigom nego što sam spavao. — Jeo je, ali se snebivao, a sve je bilo tako ukusno. — Hvala, gospođo — tobož nećkao se. — Pravo da vam kažem, upao sam u kuću kao nezvani gost.
Kakav nezvani gost? — prekori ga Miomira. — Ja sam vam kazala u Beogradu da možete odsesti u sobi gospodina Ninoslava.
Ovolika kuća i vi nezvani gost? Ja volim goste i volim svakog da ugo- stim. To mi je ostalo još od mojih roditelja. Svakog su oni ljubazno doče- kali i ispratili. Mrzim samoživ i gramziv svet koji samo drhti nad sobom.
Ninoslav mi se mnogo hvalio s vama i ljubaznosti kojom ste ga dočekali.
On je divan mladić... Verujte, svi smo bili premrli od straha za njim. Nije to laka bolest. Staša se nigde nije maknuo iz kuće.
Zar da ja šetam kad je gospodin Ninoslav bolestan?! Šetnja mi je bila samo do apoteke. Kako je on bio dobar prema meni!
I vi ste dobar dečko, hvalio vas je u pismu.
Vidiš, mama, svi me hvale.
I treba da te hvale, a ne da te kude.
Kad je gospodinu Ninoslavu bolje, možemo posle podne da se pro- vozamo malo autom. Hoćete li, gospodine? — pitao je Staša.
Drage volje! — veselo će Boško.
Htela bih da vidim gospodina Ninoslava, mogu li? — zapita Miomira.
Idite.Polako ću da odškrinem vrata. — Išla je tiho, a gumeni đonovi njenih belih sandala bili su nečujni. Lagano je otvorila vrata. Sestra joj dade znak prstom na ustima da ne govori. On je spavao opružen na postelji, bled, sklopljenih očiju. Temperatura je spala, a lice pobledelo. Spavao je onim bolesničkim polumrtvim snom. Izgledalo je kao da je zaspao zauvek. Tuga je prožme svu... Takvu sliku je neprestano viđala u svojim košmarnim sno- vima: on bled, nepomičan, zaklopljenih očiju.
Bolničarka joj se osmehnu i šapnu:
Dobro je... Spava. — Izađe zatim u drugu sobu, želeći da ostavi de- vojku samu. Naslućivala je da ga ona voli. Miomira nije smela da se makne s mesta. Razneženo ga je gledala, bledog, a ipak lepog. Ah, kakav bi bio njen život da je on umro. Stresla se kao da opasnost još lebdi nad njim i da ga mora sačuvati. Suza joj se skotrlja. Spavao je tiho, kao dete. Htela je da spusti usne na njegovu kosu, ali nije smela.
Ljubavi moja! — šaputala je mlada devojka. Vrata se lagano otvoriše. Staša je zvao prstom. Ona izađe nečujno kao sen.
Zove te telefonom gospođica Slavka. — Pošla je i brisala suze. Boško je spazi uplakanih očiju. »Divna devojčica«, šaputao je i gledao je razneženo. Pričaće Ninoslavu koliko ga ona voli. Da li je lud da se ne odazove njenoj ljubavi? On bi je oberučke prihvatio. Ali ona je verena. Možda je ovo humano osećanje u njoj? Da nije nesrećna ljubav srušila Ninoslava u postelju? »Koješta!« odbijao je. »Niko nije dobio zapaljenje pluća od ljubavi.«
Miomira je govorila na telefonu:
Niste znali? Tek sinoć ste saznali...? Jutros mu je bolje. A bio je vrlo teško bolestan. Strašno smo se uplašili. Da, dođite! Posle podne. Pa neka dođu i Vida i Gina. Povedite i Anđicu... Nisam nigde izlazila... Uzeli smo bolničarku. A juče je došao jedan njegov drug, medicinar. Cele noći je bdio kraj njegove postelje... Temperatura je spala. Baš volim da dođete... Staša je osluškivao i najviše ga je uzbudilo što će i Anđa doći. Nije hteo da Miomira vidi da prisluškuje i pozvao je Boška da šetaju.
Prvo da vidim Ninoslava. Mati se pojavi.
Hoćete li ostati kod njega dok sestra ne doručkuje?Hoću.
Krasna je ova sestra. Svršila je nudiljsku školu, a razume se u posao kao lekar.
Boško je ušao u sobu. Ninoslav je još spavao, a sestra izađe.
Staša se obrati majci: — Posle podne ćemo imati goste, mama. Doći će gospođica Slavka, Gina i Vida.
Pa neka dođu... Jesu li čule za gospodina Ninoslava?
Tek sinoć...
Jelte, sestro, nema više opasnosti? — pitala je Miomira.
Opasnosti može biti kad bi došle komplikacije, ali toga neće biti.
Hvala bogu! — uzdahnu mati.
Ti si spavala, Miomira, noćas, a ja sam se tri puta dizala.
Mene je san savladao te nisam ništa osetila.
I vi ste sedeli svake noći do dvanaest, pa ste se umorili. Bogami, vi ste me dosta odmenjivali. — Sestra pogleda Miomiru i morala je priznati da je divna devojka.
Posle doručka sestra je otišla u sobu kod bolesnika, a Boško je izašao da prošeta. Otišla je i Miomira. Zaboravila je njeno borje, reku, rascvetane vrbe, i tek je jutros ponovo otkrila njihovu lepotu.
Ovde bih se mogao okupati! — uzviknu Boško. — Šteta što nemam kupaći kostim.
Ima gospodin Ninoslav... A možete i moj da obučete — ponudi Staša.
To bi bilo kolosalno. Ja uživam u kupanju i sunčanju.
U podne je najtoplije. Sad je voda hladna — opomenu ih Miomira koja se sada za svakog plašila. — A posle podne doći će jedna lepa mlada devojka.
Koja? — zapita Staša.
Ne boj se, ne mislim na tvoje devojče, nego na Ginu.
Nije ona moje devojče. To je moja drugarica.
Baš me interesuje da vidim vaš ukus — dirao ga je Boško.Videćete — smeškao se dečak, koračajući krupno i mlatarajući rukama. Šetali su čitav sat i vratili se. Ninoslav se probudio. Miomira je ušla tiho, držeći dve crvene ruže na dugoj dršci.
Da vas pozdravim s ružama. — Prišla je postelji, a oči su joj blistale od sreće. — Jeste li dobro?
Dabome, kad me toliko vas neguje. A kad ja ozdravim, bojim se da se vi ne razbolite.
Ja sam žalila što ja ne ležim umesto vas. Ne ljutite se više na mene?
Zbog čega?
Što sam vam navukla bolest.
Ne bih ja mogao ni za šta na svetu na vas da se naljutim. Vi ste najbolja devojčica.
Ona prevuče rukom preko očiju da bi sakrila suze. — Toliko sam pre- patila kao onda kad je jadni Mile poginuo. Naročito juče. — On pruži ruku, uhvati joj prstiće i steže.
Boško uđe i Ninoslav mu se osmehnu:
Ti polažeš praktični ispit na meni. Izgleda da si odličan dijagnostičar. Samo moraš da me obriješ. Strašno izgledam.
Nisi izgubio svoju lepotu, jel' da, gospođice Miomira?
Ličim na isposnika! Obraz mi je sav rapav.
To nije ništa.
Udesite ga, gospodine Boško, jer posle podne dolaze devojke.
Koje devojke?
Gina, Slavka i Vida.
Ima li neko devojče i za mene? — pitao je Boško.
Bogami, mogla bi biti Gina.
Je li lepa?
Nije — šalila se Miomira.
E, onda neću.
Zašto? Ona je vrlo dobra. Zar vi gledate samo lepotu?
Hoću sve zajedno, i lepotu i dušu.Onda ćete se posle podne zaljubiti.
Neću se zaljubiti kad kažete da nije lepa.
Čekajte dok je ne vidite.
Onda moram i ja da se obrijem. Prvo ću tebe. Daj da te nasapunam. Ne boj se, ja vešto brijem. Ala ti je tvrda dlaka!
Nemoj da grebeš!
Boško se šalio i brijao ga; sestra donese mlake vode, umiše ga, izbrisaše.
I frizuru ću da ti očešljam. Za njegovom talasastom kosom ludovale su studentkinje. Mi što nemamo talase na glavi, ne vredimo.
A je li i on ludovao?
Bogami, on je bio najskromniji student. Nije verovao ženama.
Nemoj da me ogovaraš pred gospođicom Miomirom.
Ja mislim da te hvalim. — Jelte da je lep, gospođice? Vidiš kako sam ja dobar! Nikad nisam bio surevnjiv na tvoju lepotu.
Miomira mu se blaženo smešila. Nije verovala da je dragom Ninu već bolje.
Kad ozdravite, pozvaću vašu sestru da dođe na nekoliko dana k nama. Ona mi je to obećala.
Dosta što sam vam ja dosađivao.
More, ti i nisi, ali sam se ja utrpao u kuću kao tvoj gost.
Šta ste se utrpali? — nasmeja se gospođa Novaković, koja se pomoli na vratima raspoložena, čuvši njihov veseli i šaljivi razgovor.
Sutra putujem, gospođo... Ja sam mislio da on ima svoj stan, pa da bu- dem kod njega. A ti se ovde odomaćio, pa još i goste dočekuješ.
Nećete ići sutra, nego ćete ostati još koji dan! — zapovedno je govo- rila Miomira. — Je li, mama, da i ti ne daš da gospodin Boško sutra putuje.
Dabome da će ostati. Valjda nas stešnjavate u kući, i malo kuvamo, pa nam smetate?! O, hvala bogu milostivom, kad vidim našeg gospodina Ni- noslava raspoloženog. Ko ga je obrijao?
Ja, gospođo. Uplašio se da je poružneo. Morao sam ga udesiti.
Lep je naš gospodin Ninoslav... I dobar i pošten... A Aleksa se bio zabrinuo. Koliko puta se raspitivao iz banke: kako je gospodinu Ninoslavu?
Tek je jutros otišao raspoložen u banku. Nego, mi smo napunili sobu. Bolje da ste vi sami. Čistiji je vazduh.
Izašla je s Miomirom, a Boško priđe Ninoslavu i reče mu:
Srećni mladiću!... Ona je zaljubljena u tebe. Ninoslav se nasmeja, kao da je sve to šala, ali okrete glavu zidu i zagleda se u jednu sliku.

PRVI POLJUBAC

Dovezle su se fijakerom. Staša je vrebao njihov dolazak.
Gle, one u fijakeru! Slavka prva siđe.
Nismo htele pešice. Dale smo svaka po banku, pa će da nas čeka i vrati kući. Miomira je istrčala da ih dočeka.
Kako je Ninoslav? — pitala je Slavka.
Dobro... Kriza je prošla.
Jaoj, što sam se potresla kad sam čula! Pa kako da dobije zapaljenje pluća?
Pravili smo izlet... pa je nazebao.
Sili se on u kaputu! I ova će moja Anđa jednom nastradati. — Okrete se Anđi. — Uvek se razgoliti i ide bez mantila. A ja nikuda bez njega. I sada sam ga ponela. Možemo li da uđemo kod Ninoslava da ga vidimo?
Možete... ali posle ćemo da sedimo u boriku. Slavka zastade kraj postelje.
Kao da nisi bolovao. Divno izgledaš.
Ja se ne dam. Nekoliko dana, i eto mene u banku!
Poležaćeš ti više — dodade Boško.
Poznaješ li, Slavka, Boška?
Boško! Kako da vas ne poznajem?! Otkuda vi ovde?
Svratio sam da vidim Ninoslava, zvao me da mi se pohvali kako je postao bankarski činovnik, bilo mi je usput, i zateknem ga u postelji.
Noćas je primenio svoje znanje na meni.Da vam predstavim gospođice: ovo je gospođica Gina, gospođica Vida
govorila je Miomira.
Blagojević!
Ristić — predstaviše se devojke.
Boško se iznenadi videći crnooku Ginu. »Pazi, kako je zgodno ovo devojče!«
Što imate lepu frizuru, Gino! — pohvali je Miomira.
To sam juče pravila električnu ondulaciju. — Venčič loknica koketno je ukrašavao njenu lepu glavicu, a oči su joj bile još blistavije uz opaljeno i rumeno lice i sočne usne.
I ja joj kažem da nikad nije imala lepšu frizuru. Evo, Ninoslave, donele smo ti pomorandže.
Hvala...
Posedele su malo, izašle iz sobe i uputile se u borovu šumicu. Pozvaše i Boška. Katica je namestila sto i stolice.
Kako je ovde divno! Ja bih prošetala malo pored reke — uzviknu Anđa.
Idite sa Stašom. Mi ćemo ovde posedeti. — Staša je osećao jaku tremu. Pomišljao je da poljubi Anđu.
A Boško je netremice posmatrao Ginu. »Boga mu, mogao bih se zaljubiti u ovo devojče.« Boško je bio đavolast. Voleo je da flertuje. Bio je vrlo simpatičan mladić, s lepim crnim očima i lepo građen. Smejao se vedrim smehom pokazujući divne zube, a bio je i duhovit.
Koliko ostajete ovde? — pitala je Gina, koju su uznemirili njegovi pogledi.
Ja bih već sutra pošao, a oni me zadržavaju, i ja se, zamislite, ne ljutim što mi ne daju da idem.
Zašto da idete odmah? Treba da vidite našu varoš — zadržavala ga je Gina. — Jeste li vi student?
On je završio medicinu — objasni Miomira.
Bićete na stažu?
Moram...Devojke su veselo govorile. Slavka je opazila klonulost na licu Miomiri- nom. Pričala je, ali je bila odsutna i rasejana. Njene čarobne oči skrivale su tugu. »Ona voli Ninoslava«, mislila je Slavka. Ovoga puta to joj nije stva- ralo bol. Nešto se dogodilo u njenom životu. Nastavnik pevanja izjavio joj je ljubav. Nije ni slutila da je taj suplent voli. A to se dogodilo preksinoć. Ispratio je do kuće i kazao joj da je voli, da je ona devojka o kojoj sneva, da voli što je intelektualka, domaćica i idealna devojka, i ozbiljno je upitao hoće li da se uda za njega.
Došlo je sve tako neočekivano, da nije umela da odgovori ni samoj sebi. On joj je bio simpatičan. Bio je na konzervatorijumu u Pragu. Vanredno je spremao đački orkestar, horove. Spremao se da polaže i profesorski ispit, jer je imao maturu, muzičku školu i dve godine na konzervatorijumu. U njoj nije bilo ljubavi već prijateljstvo i pitala se da li je bolje sklopiti brak iz prijateljstva, pa da se ljubav razvija u braku? Nije mogla da iščupa Ninoslava iz srca, a videla je da je Miomira jača od nje. A njegova pro- sidba ispunila ju je srećom. Časno je i toplo izjavio svoju ljubav i zatražio je za ženu, čak je pristajao da Anđica živi sa njima. Sve ju je to zbunilo, ali iz tog haosa izvlačilo se nešto raspevano, što je dolazilo iz saznanja da ona vredi, da nije ostala nezapažena u životu.
Kazala mu je da će mu odgovoriti na jesen.
Ustreptale duše došla je u posetu. I sve joj je bilo lepo oko nje, za svakog je imala nežnu reč, umiljato je gledala Miomiru, hvalila njeno sviranje, pu- stila da Anđa šeta sa Stašom, raspoložena je bila što Boško gleda Ginu i što je Gina danas naročito lepa.
Završili su užinu kad se jedan auto zaustavi ispred kapije. Katica pritrča i otvori kapiju. Mislili su da je Novakovićev auto, kad spaziše za volanom jednog crnomanjastog mladića.
Moj verenik! — začudi se Miomira. Boško oseti izvesnu nelagodnost, kao da taj mladić donosi neprijatnu atmosferu. »Ona je verena, a Ninoslav bolestan... Ima li to veze?« Motrio je pažljivo, ali njeno lice je bilo savršeno mirno. Ni iznenađenja, ni usklika, ni žurbe... Digla se mlitavo, usiljeno se smeškala, pozdravila se s njim i dovela ga u društvo.
A gde je Staša? — interesovao se verenik.Otišao je u šetnju sa gospođičinom sestrom. — Očekivao je da će reći sa gospodinom Ninoslavom, jer se čudio što njega ne vidi. Mislio je da je u banci i da se preselio u varoš, a za Boška je držao da je kavaljer jedne od ovih gospođica.
Ti me uvek iznenadiš svojim dolaskom — izgovori Miomira, ali glas joj je bio ravnodušan, i mala Gina se iznenadi kako hladno dočekuje verenika.
Znam da ću te uvek zateći u tvojoj šumi kao začaranu princezu.
Ovde je tako lepo kao u bajci — ushićivala se Gina.
Jeste li vi Beograđanin? — okrete se Vlada Bošku.
Nisam, ali sam student i polagao sam ispite u junu.
Šta studirate?
Medicinu.
Gospodin je već lekar. Završio je — saopšti mu Miomira. Anđica i Staša se pojaviše, oboje užagrenih obraza.
Prvi poljubac se desio... Oboje su se zakleli na večitu vernost: da svrše maturu, da se upišu na univerzitet, pa se kao studenti mogu venčati. Devojčica je jedva govorila od uzbuđenja, a Staša je veselo pružio ruku Vladi, iako nije mnogo mario za njega. Ali u ovom trenutku život je za nje- ga bio najlepša pesma.
Najedared iza ugla kuće pojavi se bolničarka:
Gospodine — pozva Boška — molim vas, hodite jedan trenutak. Vlada je pogleda iznenađeno.
Otkuda ova bolničarka? Ko je bolestan kod vas?
Gospodin Ninoslav — odgovori Staša. Rentijerovo lice se izduži.
Bolestan? Zar je on još kod vas?
Jeste... I teško je bolestan. Ima zapaljenje pluća. Jedva je živ ostao. Svi smo se uplašili — naivno je govorio dečak, zabrinut iskreno za svog do- brog, velikog druga.
A zašto leži kod vas? — pitao je verenik.
Zato što je kod nas bolja nega... Uzeli smo i bolničarku i lekar dolazi svaki dan — umeša se Miomira.Mladić steže usne i ne reče ništa. Devojke su osluškivale i objašnjavale u sebi: »Ljubomoran je...«
Ravnodušni ton Miomirin iznenadi ih i celo njeno držanje, uzdržljivo i hladno. Slavka, koja je mrzela ovakve tipove, spazivši kako se pravi važan, kao da nešto više vredi od Ninoslava, valjda što je bogat, poče da hvali svog druga:
On je divan mladić! Ja ga poznajem sa studija. I ja sam se uplašila kad sam čula da se razboleo. Sada, kada je već svoj čovek, da padne u postelju! A prvog dana kad je stupio u banku došao je da mi se pohvali. Bio je sav srećan. Vi ste bogataš — okrete mu se smelo — ne znate šta to znači za nas, siromašne studente, kad dobijemo službu.
Jeste li vi neka levičarka? — podrugnu se bogataš.
Nisam ja ni levičarka ni desničarka, ali pravično posmatram život. Baš je ovo za pohvalu od vas što ga niste dali u bolnicu — okrete se Miomiri.
On je zaslužio da svi budemo pažljivi prema njemu — hvalio ga je Staša. — Koliko je bio dobar prema meni! On je silan mladić!
Dođe užurbano i gospođa Novaković.
Ja se pozdravih s tobom, Vlado, ali ne stigoh da dođem da malo posedim sa vama. Kuvamo pekmez, pa moram i ja da nadgledam. A jesi li čuo da nam se gospodin Ninoslav razboleo?
Čuo sam — procedi verenik, a pogledom ošinu Miomiru. Sav bes u njemu uskipe protivu nje. Ninoslav je zbog nje ovde, ona je uticala na rodi- telje da ga zadrže. Ona zavitlava njega, verenika, i neprestano odlaže ven- čanje. Kazala je da će se venčati u julu, a evo, jul je tu, a ona to više i ne spominje. Ali ona njega ne poznaje i ne zna šta je on u stanju da uradi.
Baš je ovde lepo, je li Vlado? — nežno ga je pitala gospođa No- vaković, znajući šta se u njemu odigrava. — Miomiri je žao da se rastane sa baštom.
Vidim da joj je žao — učtivo izgovori on, ali Miomira shvati dvo- smislenost ovog odgovora.
Vidite li, gospodine Boško, kako imamo lepe devojke?
Vidim, gospođo! — osmehnu se Boško i pogled mu pomilova oči Ginine.»On nije ovdašnji!« iznenadi se verenik. Htede da zapita, ali prezrivo pogleda mladog čoveka u jevtinom odelu.
Nama je već vreme da krenemo — opomenu Slavka svoje društvo.
Pričekajte još malo... Dala sam kočijašu da večera.
Što se gostoprimstva tiče, ja se na vas ugledam pa delim sirotinji — reče Gina gospođi Novaković.
Ako, Gino! Imaš i ti, hvala bogu, punu kuću. Ona je dete bez majke, a znate kakva je domaćica! — pohvali je gospođa Novaković. — Sama vodi celu kuću.
Boško ju je blaženo gledao i spustio pogled na njene ručice, kao da je hteo da ispita vide li se na njima tragovi rada, ali ruke su bile lepe i noktići bledorumeni. Kočijaš se pojavi.
'Oćemo l', gospođice?
Idemo.
Jesi li se dobro prihvatio? — zapita ga gospođa Novaković.
Ko što bog hoće! Hvala, gospođo! Dao ti bog da uvek imaš. Devojke odoše da se oproste s Ninoslavom.
Gina sanjalački pogleda Boška. Kako je bila željna ljubavi! A Vida je bila tužna. Ona danas nije imala uspeha. Išli su kroz baštu i zastadoše kod ruža. Bokori su bili puni cvetova.
Da vam nakidam ruža? Ja ih obožavam! — reče Miomira.
Meni i Vidi nemojte, mi imamo.
Ali ovu nemate.
Tu nemamo. Kako je to ona pola ružičasta, a pola žuta?
To sam dobila kalem iz rasadnika. Je li, Vlado, da je ova ruža divna?
Lepa je — promrmlja verenik. Rešio je da se sada objasne, pa šta bude. Oprostili su se. Verenik se rukovao, ali nijednoj nije poljubio ruku. To su palančanke. Boško je svima poljubio ruku, a Staša gospođici Slavki.
Slavka, Gina i Vida popeše se u fijaker, a Boško ostade sa Miomirom i Stašom.
»Šta, zar ovaj ovde ostaje?« začudi se verenik i mrsko pogleda Boška.
»Otkuda sad on?« Mislio je, da nije možda iz bolnice?Jelte da je Gina lepa devojčica? — dirala je Miomira Boška. Boško vragolasto uzdahnu:
Nije trebalo da je pozivate! Noćas neću trenuti.
To mi je milo — nasmeja se Miomira i pođe u baštu. Verenik je gledao ispod oka, stajao je kraj bokora ruža i opazio njen osmeh. Boško prođe pored njega i uđe u Ninoslavljevu sobu.
A ko je ovaj mladić? — upita verenik Miomiru.
Svršeni medicinar.
Znam... a je li on kod vas u gostima? Da li vam je on neki rod?
Nije nam rod, nego je drug gospodina Ninoslava.
A, tako! Njegov drug, pa mu došao u goste. Ima li još koji drug da mu dođe u goste?
Svakako da ima! — izgovori mlada devojka, uvređena njegovim tonom.
Hajde malo da prošetamo drumom. Hteo bih da razgovaram s tobom. Pošla je mirna i odlučna i volela je da bude malo dalje od prozora Nino-
slavljeve sobe da on ne bi čuo prepirku. Po verenikovom turobnom licu bilo je jasno da se sprema da joj drži pridike.
Zašto me nisi sačekala u Beogradu? — pitao je oštro.
Ja sam bila nedelju dana u Beogradu, a ti se nisi vratio. Šta sam znala kad ćeš da dođeš?
Zar nisi mogla da me pričekaš još koji dan? Ali tvoje vreme je tako skupo! Ovde je ovaj čekao, pa si požurila da se vratiš i da mu doneseš gitaru. I to sam čuo.
Ja sam gitaru kupila Staši.
Znam. To je vaš omiljeni instrumenat u kući. Da li ti osećaš kako je velika razlika u tebi između one devojke u Parizu i ove koju danas vidim?!
Ona se osmehnu.
Ja ne uviđam.
Čak si i izraz lica promenila... i oslabila si. Tuguješ što ovaj leži u po- stelji. — Zažmirio je na jedno oko, kao da je fiksira, i odsečno je govorio:
Zašto nisi htela da se kuća zida na mom placu niti na onom što je izabrao tvoj otac?Zato što mi se nijedan plac ne sviđa. Hoću da imam lepši izgled s mojih prozora.
Daješ vrlo naivne razloge. Ako ti se ne sviđa, lako je prodati kuću i zidati novu.
Ja neću da špekulišem kućama. Kad sazidam kuću, hoću da posadim voće i da ono raste pred mojim očima, da uživam u njemu i očekujem plod. Nisam trgovac da zidam i prodajem kuće, nego kad sazidam kuću za sebe, da u njoj doživotno stanujem. Ti možeš da špekulišeš s tvojim kućama, ali s mojom ne.
Ko te je sve to naučio da govoriš?
Niko. Ovo su moje sopstvene misli.
A kakvu još misao kriješ u svojoj glavici?
Ništa ja ne krijem.
Slušaj, Miomira, ja hoću danas da budem načisto: kad ćemo se venčati i hoćemo li se mi uopšte venčati? — U pogledu mu je bio čudan sjaj, jako neprijatan, a jednu je ruku držao u džepu. Izgledao je kao čovek gotov na sve. Htela je da kaže: »Nikad se mi nećemo venčati!«, ali se uzdržala. »Da nema revolver u džepu?« Nije se plašila za svoj život, nego zbog mame i tate. Spazila je mamu na kapiji, pa je zastala. Ona je mahala rukom i zvala ih.
Majku je obuzimala neka slutnja. Staša joj je kazao: »Vlada se sav razbesneo«, a ona je znala zbog čega. Pošla im je u susret. Rentijer se namrgodi.
Zašto ćutiš?
Tako si čudan, Vlado! Gledaš me preteći. Kakvu mi budućnost pripremaš?
Onakvu kakvu ti želiš — izgovori blaže. — Ali ti više ne želiš buduć- nost sa mnom. — Dočepao je ispod ruke i stegnuo joj mišicu.
Danas moramo utvrditi dan venčanja.
Dobro... U avgustu.
A zašto ne u julu? I zašto si mi napisala da hoćeš u julu?
Zavadila sam se sa Stašom... pa sam htela da se odmah venčam.
Sa Stašom ili sa gitaristom?

Šta to govoriš, Vlado? To je tako učtiv mladić. Njega voli gospođica Slavka... Da, ona ga voli... Ja to znam.
Izmišljaš da bi me umirila. To je laž!
Ja ne trpim da me vređaš.
Ali i ja ne trpim da me ti izigravaš! — prodrmusao joj je ruku.
Šta to radiš? Šta ti je? Eno mame! Videće!
Ništa me se ne tiče!
Ti si strašan!
Jesam... A ti još i ne znaš kakav sam kad se razgnevim. — U njoj se nešto uskomeša. Htede da krikne i da mu baci u oči: »Nitkove! Ja tebe bolje poznajem nego što ti misliš.« Ali, uguši buru u sebi. Dala je reč. Ćutaće i primiti svu krivicu na sebe. Ne, ne, ne može ništa da kaže... ne sme... obećala je... Ovo je zao čovek. On bi mogao biti i ubica. — Ugledala je nežni osmejak svoje mame.
Brzo je izgovorila: — Molim te, nemoj takvo lice da praviš pred mamom. Ona je jako osetljiva. A mama te voli i sve tvoje.
Ali me ti više ne voliš, jer voliš onoga što leži... Imam ja oko da sve vidim. — Ona sleže ramenima.
Što šetate po drumu? Velika je prašina — govorila je mati i brižno pogledala kćer. Zet je ćutao, a kći produži da govori:
Jeste... prašina je... Dobro bi bilo da padne kiša...
A što si ti, Vlado, neraspoložen?
Pitajte Miomiru. Neka vam ona kaže.
Šta je to među vama?
On je ljubomoran na gospodina Ninoslava.
Koješta! Gospodin Ninoslav toliko poštuje sve nas i Miomiru... A bolestan je, jadnik, pa nismo mogli da ga pošaljemo u bolnicu. On je u banci... posle će preći u varoš.
Vi ništa ne vidite — izbrecnu se zet.
Kako da ne vidim? Sve ja vidim, i sve znam šta je u mojoj kući — naljuti se tašta.
Da vidite, ne biste ovog držali u svojoj kući! — viknu jače.Vlado, molim te, nemoj tako da vičeš. Sve se čuje. Hajdemo gore! Boško se naže preko prozora, iznenađen i uplašen. Stavi prst na usta. Verenik se još više razbesni i prosikta kroz zube:
Svi drhtite nad njim! — Miomira ga povuče za ruku i povede u trpe- zariju. I htede da ga odvuče uz stepenice, ali on se trže.
Zašto ti meni zabranjuješ da govorim? Je li on gospodar u vašoj kući kad svi strepite pred njim?! — govorio je još jače da bi ga čuo Ninoslav.
Vlado, to je nečovečno od tebe! On je težak bolesnik, može mu svaki potres pogoršati bolest. Umiri se, molim te! Među nama nema ničega.
Zaboga, Vlado, ti si fini mladić. Ja sam te odmah zavolela — umirivala ga je mati. — Zar ti da praviš skandal u kući? A on je siromah slab. A je- dinac je u majke... i pošten mladić.
Vrlo važno što je on slab! Da sam ja pao u postelju, ona se ne bi potrudila da dođe da me neguje. Miomira je gubila vlast nad sobom. Htede opet da krikne: »Jer ne zaslužuješ!«, ali Boško se pojavi na vratima sobe, sav bled:
Ovamo se čuje svaka reč.
Izvinite... gospodine Boško!... Zatvorite vrata!
A ko ste vi, gospodine, da mene opominjete?! — škripnu verenik i po- đe prema Bošku.
Miomira ga dočepa za ruku, a gospođa Novaković se isprsi ispred njega.
Vlado, ja ovo ne dopuštam!
Boško uđe u sobu i zatvori vrata. Iz predostrožnosti okrete ključ i brava škljocnu.
Zaključavate ga! Bojite se za njega! — vikao je verenik. Miomira mu je rukom zatvarala usta.
Ti si svirep! Napadaš polumrtvog čoveka. — On razmahnu rukama i odgurnu je.
Šta je to? — upade Staša.
Ništa, sine! Ništa — govorila je mati sva bleda.
Na koga se ti ljutiš, Vlado? — pitao je dečko sav narogušen.Na Miomiru se naljutio. Ja ti garantujem... u avgustu ćete se venčati. Hajdemo gore na balkon. Jesi li gladan? Katica može da donese večeru gore. Možeš da spavaš u klavirskoj sobi.
Hvala, idem ja u varoš.
Što ćeš u varoši? Nema smisla.
Pustite me, molim vas! Jako sam uzrujan. Staša ga je gledao zbunjen. Nije imao pojma da je sve to zbog Ninoslava, ali ga je, u svojoj prvoj za- ljubljenosti, razumevao i znao da ljubav može biti i lepa i strašna.
Idem... natrag...
Nećeš, valjda, noću da se vraćaš?
Prenoćiću u varoši.
Neka ide kad hoće — spokojno prošaputa Miomira.
Da, ti voliš da odem! Mrziš i što sam došao. Ne boj se! I mome strp- ljenju ima kraja. Ali neće se na ovome svršiti! — Mati pođe za njim. Mio- mira je gledala s vrata. Verenik se nije ni osvrnuo, niti je koga pozdravio. Pokrenuo je motor, isterao auto i otutnjao.
Mati se prekrsti u čudu. Onda se okrete kćeri:
Pa i ti, Miomira, ne znaš šta hoćeš. Ne ide to tako. On te voli. I krivo mu je. Svakom bi vereniku bilo krivo. Ne mogu ni ja da te razumem. Ja ću mu napisati pismo...
Ništa mu ti nećeš napisati. — Ućutala je sva bleda, a onda odesčno odgovori:
Slušaj, mama, ako me voliš, ako želiš da budem srećna, nikad nećeš poželeti da se za njega udam.
Što sada tako govoriš? Pre si drugačije govorila: te dobar je, te fini je...
Jesam, mamice, ali ga nisam poznavala... On je bezdušan čovek.
Kako se samo razjario! Prosto me je bilo strah. I s kim on ima da se razračuna? Moraš, Miomira, dobro u pamet da se uzmeš... Ne može de- vojka da se titra sa svakim muškarcem. Kuku! Bio je u stanju da napadne bolesnog čoveka! — Odmahnula je glavom kao da sama sobom razgovara. Sumnjiva joj je bila i ova pažnja Miomirina prema Ninoslavu, pa izlet u planinu, pa odlazak kod njegovih. Sve to nije trebalo...
Šta to misliš, mama? — pitala je kći.
Mislim da sam mnogo popustljiva prema vama. Ama, deci ne treba činiti... Posle se sve roditeljima lupa o glavu.
Šta hoćeš time da kažeš?
Gospođo, dođite da vidite da li je gotov pekmez — zovnu je Katica.
Evo me! — požuri za njom gospođa Jovanka i ostavi Miomiru bez odgovora.
Ona se nasmeši i laknu joj što se verenik izgubio. Pođe u Ninoslavljevu sobu. Boško mu je tiho govorio, a on ga je slušao namrgođen. Miomira mu se nežno osmehnu, priđe postelji i pogladi ga rukom po obrazu.
Nemojte da se uzrujavate, molim vas.
Malo se nervirao — primeti Boško.
Zašto da se nervirate? — spokojno je govorila Miomira, privukla stolicu i sela kraj postelje. — Moj verenik se naljutio što ja neću u julu da se venčam.
A što je mene spominjao?
Ljubomoran je na vas, priznaću vam. Na vas bi bio ljubomoran svaki verenik. To treba da vam laska. Znači da je osetio da vi više vredite od nje- ga. I vredite, ja to potvrđujem. Verujte, gospodine Boško, mi svi u kući volimo gospodina Ninoslava. On je moj drug. Jelte da ste moj drug? — Bolesnik je nežno pogleda, ali brzo okrete glavu zidu i bora mu se ureza preko čela.
Šta je? Pogledajte me! Nežnom ručicom ona mu okrete glavu. On otvori oči. Bilo je tragičnosti u njegovom lepom pogledu.
Gledali su se nemo i razneženo. Bolno blaženstvo smenjivalo je tragičnost plavih očiju. Boško se smešio i pomislio: »Oni se vole.«
A gde je vaš verenik? — zapita je tiho.
Otputovao je.
Zašto tako odmah?
Dosadna mu je atmosfera u našoj kući. Ali nama je prijatna. Imam nešto da vam saopštim, gospodine Ninoslave: gospodin Boško se zaljubio.
Nemojte da mi pozleđujete srce! — uzdahnu komično Boško, pritiska- jući ruke na srce.
Jel' u Ginu?
Jeste... I ja ću biti navodadžijka.
Teško meni! A čime ću da izdržavam ženu?
Ona će vas da izdržava. Ne morate se odmah venčati.
A ne pomišljate da bih mogao umreti od ljubavi!
Naprotiv, u ljubavi čovek ima volju da živi, da pobeđuje i stvara.
Vidim ja da ću odavde otići ranjena srca. Ah, one crne očice!
On je zaljubljive prirode — dirnu ga Ninoslav. Boško se zasmejao, a nasmejaše se za njim i svi ostali.
I dok su se oni šalili, auto je jurio najvećom brzinom i strašne, osvetničke misli gomilale su se u verenikovoj glavi. Mučile su ga ljubomora i ma- terijalne nezgode. Igrao je na berzi i izgubio. Kockao se i ostao dužan četrdeset hiljada dinara. Otac mu ne da novac, praska. Mislio je da se venča i mirazom da isplati dugove. A povrh svega ona beda, krojačica, i dete. Dozlogrdila mu je svojim plačem i pretnjama. Hteo je da se venča, da jednom učini kraj momačkom životu i avanturama. Dosta ga je stajala i ova poslednja avantura s jednom damom i putovanjima do Novog Sada, Subotice i Zagreba. Mislio je da je to poslednje, a ova mala palančanka ga zavitlava. I taj gitarista! Ali, naplatiće mu se on.

SVAKA DEVOJKA ČEZNE ZA ROMANTIČNOM LJUBAVI

Slavka se borila i dvoumila da li da se uda za nastavnika pevanja. Ništa nije mogla zameriti njegovoj duhovnoj lepoti, bio je inteligentan, muzika- lan, skroman. Pa opet... bilo je nešto što ju je odbijalo. Svaki čas je postavljala sebi pitanje: da li ću moći da ga poljubim? Kad god je pomislila na poljubac i intimnosti braka, ona bi se naježila, stresla i odsečno izgo- vorila: Ne! Posle je grdila samu sebe, uzimala ga u zaštitu. »Odista, nije toliko lep, ali je dobar... Zavoleću ga. Lepotani me nisu prosili. A on mi je časno prišao. Ljubav se može razviti i iz prijateljstva. On bi mi bio naj- iskreniji prijatelj. Čak će i Anđu primiti u kuću... »To lepo o njemu raznežilo je, ali za kratko vreme, i ponovo je bežala od njega, a strah od ta- janstvenog i intimnog u braku pokvario bi sve što bi odlučila.
»Da, to je sve zbog Ninoslava«, priznade sebi. Jer ona ga je volela. Volela ga je još na univerzitetu, prosanjala je za ovo kratko vreme najlepši san o sreći i budućnosti s njim. »Gluposti!« — grdila je sebe. — »Ništa se ni ja ne razlikujem od Vide i Gine.« I nije se razlikovala, jer nije živela, nije ljubila, nego je celim svojim bićem iščekivala muža, ljubavnika i druga. U nastavniku muzike osećala je samo ovo drugo. Ninoslav bi bio ljubavnik, sladak, mio, s njim bi proživela sreću kakvu devojka zamišlja. Ne, ona ne može da pristane na brak bez ljubavi. Ona nije živela. Njene godine studentskog života bile su mučne i tužne. Pa zar da se liši svega na što ima pravo svojom inteligencijom, zdravljem, snagom, lepotom tela? Njeno telo se bunilo, jer telo zapoveda, vlada, pati.
Tumarala je po kući, nameštala i razgovarala sa samom sobom. Anđica utrča u kuću.
Sejo, videla sam gospodina Ninoslava. Ozdravio je. Što lepo izgleda! Bio je u novom odelu. Kazao je da će danas doći.
Znam... Videla sam ga juče... Posle podne će doći. On ide svojima u Sandžak da se malo oporavi.
A Novakovićevi idu na more. Staša kaže da su zvali i gospodina Nino- slava, ali on nije hteo.
Za njega nije more posle zapaljenja pluća.
Kao da nije bolovao — uveravala je Anđica.
Slavka je nervozno iščekivala popodne. Reći će Ninoslavu da je prosi na- stavnik muzike. Videće na njegovom licu kako će da primi tu vest. Da li će mu biti krivo? Kako bi mu rado i iskreno sve priznala. »Ti mi se dopadaš, s tobom mogu zamisliti bračnu sreću. Ti si činovnik, ja nastavnica, možemo divno živeti sa dve plate.« Ali zar sme da mu kaže? Kako je žalostan život devojke! Sva prava je stekla u životu, a ne sme da zaprosi muškarca. Ona bi zaprosila Ninoslava, srcem, dušom, ushićenjem...
Začu njegove korake i požuri, uzbuđena, da otvori vrata. U kući su bile spuštene zavese i bila je prijatna hladovina.
Čekaj... da te prvo dobro pogledam! Sjajno izgledaš... Nisi samo bron- zast kakav si bio... Malo si ubledeo...
U sobi sam preboleo. A hranila me gospođa Novaković kao da mi je mati. Stavila me na dijetu i morao sam po ceo dan da jedem.
I Miomira je bila pažljiva prema tebi.
Jeste... Ne znam prosto kako da im se odužim. Oni su jedinstvena porodica.
Odužio si se ti njima lepo. Tvoje je delo Staša. A ti i ne znaš kako su oni patili zbog njega. Moja Anđica je preuzela da ga vaspitava. Da znaš kako je ovo malo energično. Jednom sam je slušala kako mu čita lekciju.
»Tvoj otac je prvi čovek u varoši, treba i ti da budeš prvi u razredu. Zašto gori da budu bolji od tebe?« Ona će bolje da prođe kroz život nego ja. Ja sam uvek bila snebivljiva, skromna, po strani od sviju. A ona je ambi- ciozna, smela, što hoće, hoće...
To je bolje... Ako mi ne pobeđujemo, život će nas pobediti.
Ali ti ispliva! Bankarski činovnik! Divno, bogami... A ja imam da ti kažem jednu novost o sebi.
Kakvu novost?
Udajem se.
Šta kažeš? — iznenadi se mladić. Njoj srce zalupa. Učini joj se da to nije očekivao. — Za koga se udaješ? — pitao je radoznalo.
Ne znam još da li ću se udati. Uglavnom, prosilac je tu... Nastavnik muzike... Znaš ga?
Sećam ga se sa zabave. Dirigovao je đačkim orkestrom.
On... Izjavio mi je ljubav i zaprosio me.
A voliš li ga?
Slavka se podlakti o sto i zamisli.
To je baš ono... zbog čega se dvoumim. Simpatičan je mladić, vrlo ozbiljan, inteligentan... ali nisam zaljubljena u njega. Eto, da li bi se ti mogao oženiti bez ljubavi?
Ne bih... Uostalom ne znam. Nisam još nikad pomišljao na brak, niti mogu skoro da mislim.
Zašto ne možeš? Sad si činovnik.
A čime ženu da izdržavam? Svakoj bi bilo malo hiljadu pet stotina. To je taman za mene.
Možda ćeš dobiti miraz... ili naći devojku koja zarađuje. — Pogledi im se ukrstiše. Nekoliko trenutaka kao da su mu govorile njene oči: »Zar mene ne bi mogao uzeti? Ja zarađujem?« Zaćutala je, ostavljajući ga da razmišlja i tek posle je tužno nastavila:
Dobar je čovek... Ali, tebi priznajem, ne mogu da se udam za njega. Drukčije sam zamišljala brak. Mi, školovane devojke, više tražimo. To ne valja. Bolje je zatvoriti oči, pa udati se. A ja ne mogu. Htela bih da budem srećna. A to nikad nisam bila. Pa zar i u braku da ne budem srećna? Du- žnosti me celog života čekaju: škola, kuća; onda imam prava da tražim čoveka koga bih volela, s kim bih mogla sve lako da podnesem. Ne mogu!
Pokrila je lice rukama, a Ninoslav je gledao, naslućivao i ćutao. Njego- vo ćutanje joj je zadavalo bol. »Ništa, ništa ne može od njega da očekuje.
Da li voli Miomiru?« Podigla je glavu, a oči su joj bile mutne. Htela je da kaže nešto, ustala je, izašla u kuhinju, izbrisala oči. Tišina je ispunjavala sobu. Rešavala se da mu priđe i prizna: »Ninoslave, volim te.« Ne! Kako bi bila smešna! Ako on voli Miomiru? A Miomira ga voli, to je sigurno. Voli ga isto tako kao što ga i ona voli. Volele bi ga sve devojke. On je od onih mladića koje uvek prate devojački uzdasi.
Spremala je slatko, čangrljala s tanjirićima i kašičicama. Malo umorna upita ga:
Šta radi Miomira?
Sprema se za more.
A njen se verenik onda odmah vratio? Mi smo se još vozile kolima, kad on prohuja pored nas kao oluja. Čula sam da je prenoćio u kafani. Šta je to bilo?
Izgleda da je ljubomoran na mene. Krivo mu je bilo što sam ležao bo- lestan u njihovoj kući.
Što je antipatičan tip! Nadut i uobražen. Kako je mogla Miomira da se zaljubi u njega? Meni se čini... da ona tebe voli — reče iznenada i da bi videla efekat mirno produži: — Zar se ti ne bi oženio njome? I lepa je i bogata.
Ostavi se, molim te, kakva ženidba! — Uzeo je jednu knjigu sa stola i rasejano je prevrtao govoreći:
Da li je jedan siromašan mladić u stanju da zadovolji ćudi bogate devojke? Uvek sam bio mišljenja da se treba ženiti devojkom iz iste sredine.
Imaš pravo — razveseli se Slavka. — Posle ti prebacuju da si im se uvukao u bogatstvo. Je li, kad se vraćaš iz Sandžaka?
Gospodin Novaković mi je kazao da mogu ostati koliko god hoću, ali neću više od petnaest dana.
A gde ćeš posle da stanuješ?
Biću kod njih u vili dok se oni ne vrate. Noćivaću tamo, a hraniću se u kafani. Kuvarica i Ilija ostaju, a Katicu će otpustiti.
Zar te neće biti strah da budeš sam u vili?
Čega da se plašim? A kada ćeš ti na letovanje?Idem u moju Mačvu, pa ću malo do Koviljače. Javiću ti se. Vratiću se ranije. I ovde je lepa plaža.
I samo čujem: udala se Slavka! — dirnu je Ninoslav.
Sumnjam. Neću ja brak bez ljubavi. Zar ja nemam prava da se zalju- bim? Ali, možda ja ne vredim, pa me niko ne voli.
Kako da te niko ne voli, kad se taj nastavnik zaljubio u tebe! Pogledala si i ti njega i malo zaludela, pa sad izmičeš.
Nisam, majke mi! Nego je on video da sam ja skromna i ozbiljna.
Ti si i lepa devojka! — polaska joj Ninoslav.
Lepota ne vredi ništa; kod vas muškaraca više vredi lepota nego kod nas žena. Mi treba da imamo i miraz. Onaj koga bih ja želela za muža nika- da me neće uzeti.
A ko je taj?
To je moja tajna — reče i brzo izađe u kuhinju. Čula je njegove korake i zadrhtala. Šoljica od kafe ispade joj iz ruke i razbi se.
Bože, što ja razbijam po kući! Srećom, nisam nasula kafu.
Misliš na udaju, pa zato.
Možda! — nasmeja se i ona, ali srce joj je treperilo od uzbuđenja. Možda on nju simpatiše. Kako bi oni bili srećni! Veselo je pričala dalje: — Gina se zaljubila u Boška, a čini mi se da se i on zagrejao za nju. Pisao joj je veliko pismo.
Mangup jedan! Voli on da se zabavlja.
Šta bi mu falilo da se oženi njome? Ima svoju kuću. Imaće i novaca. Bogami, to je zlatna devojčica.
Svašta se može dogoditi. Je li, a kako ti smeš da primaš muškarce, a jedan te prosi?
Koje muškarce?
Mene.
Ti si moj drug... I kad se udam, moći ćeš da mi dolaziš u kuću.
Dakle, udaješ se?Neću. Hoću da se udam iz ljubavi. Prvi put kad se zaljubim, ja ću da zaprosim muškarca. Neće mene moj muž da izdržava, nego ću sama da se brinem o sebi.
Potpuno si u pravu — nasmeja se Ninoslav, i pogleda u sat na ruci.
Idem do trgovine da nešto kupim, a onda ću kući.
Zar ćeš pešice? Ti treba da se čuvaš.
Možda ću uzeti fijaker, ako gospodin Novaković ode autom.
E, pa srećan put!... Tako... Pisaću ti kad odem u selo... Da znaš kako je lepo kod mene u Mačvi! — Izašla je s njim do kapije. Prekoputa su izvirivale devojke.
Sve te devojke poznaju i raspituju se za tebe. Znaju da si bio bolestan. Pozdraviše se na kapiji i Ninoslav požuri.
Slavka je ušla u kuću. Nešto blaženo bilo joj je u duši. Možda on nju sim- patiše, a neće da kaže. Nije znala da li da odbije nastavnika muzike. Bolje će biti da mu kaže kako se još nije odlučila. Da ga to ne uvredi? Kad devojka razmišlja, znači da nije zaljubljena. U ljubavi se ne čeka i ne dvoumi. Da ju je zaprosio Ninoslav, pala bi mu odmah na grudi. To je prava i velika ljubav. A za nastavnika muzike morala bi da pabirči ose- ćanja. To nije ljubav. Sećala se nečije tvrdnje da i iz prijateljstva može da se razvije ljubav. A najveća ljubav može da se ugasi u braku i da je zameni ravnodušnost, pa čak i mržnja... Šta je bolje, nije znala sebi da odgovori.

ZAVODNICA

Ninoslav je žurio, ali je za sobom začuo sitne užurbane korake. Instinktivno se okrenuo i spazio zavodljivu gospođu Stajić.
Telepatija! — uzviknu ona. — Ja idem za vama i šapućem: okrenite se, lepi dečko! I vi ste me čuli.
Čuo sam korake i učinilo mi se da me neko prati.
Jest... Ja sam vas pratila. Vi ste, izgleda, ozdravili? Zabrinula sam se ozbiljno i ja. Jednoga dana sam dolazila da vas obiđem, ali nisam mogla da uđem k vama, jer ste spavali. Mala Miomira vas je strahovito čuvala. Bila sam već ljubomorna na nju. Ne, ne, šalim se. Ona je slatka devojčica. A vi ste, kako čujem, u banci? Stanujete li u varoši?
Ne, još sam kod njih.
Hoćete li da svratite da vam dam note za moju kumicu? Bila sam u Beogradu i nakupovala puno nota. Imam i šansona. Jedna mi se pesma naročito sviđa. Ala bih volela da mi je vi otpevate!
Otkad nisam pevao — ustezao se mladić. Nije mu bilo prijatno da svraća k njoj, jer je znao kako je ljubomorno crnomanjasto devojče i koliko je ne trpi. Zastao je pred njenom kućom.
Šta je, ne smete da uđete? Nisam ja opasna žena. Istina da sam bela udovica. Muž mi je otputovao u Beograd na nekoliko dana. Vraćam se sa stanice. Uvek ga ispraćam kao da smo zaljubljeni par. Izvol'te! Imam i ja lepu baštu.
Istrča služavka u lepoj haljini s belom keceljicom.Paulina, vi ćete otići do gospođe Živković i reći joj da večeras ne mo- žemo doći na večeru pošto je moj muž otputovao. Posle otiđite do krojačke i donesite mi haljinu. Ako nije gotova, pričekajte. Bez haljine mi se ne smete vratiti. Kad vidi da čekate, moraće da je završi. — Služavka ode, a ona se pope uz stepenice.
Vidite kakva je hladovina kod nas! Mladi čovek se lagano penjao uz stepenice i neprestano se kolebao: zašto li ga ova žena zove? Nije trpeo njen zavodljiv pogled i ton, kojim se nametala i gospodarila, svesna da su muškarci slabi i nemoćni pred njom.
Sedite! Izvinite, samo da skinem šešir. — Brzo se vratila u drugoj haljini, domaćoj, jako dekoltovanoj. »Kad se pre presvuče!« pomisli Ninoslav.
Da vam pokažem note. Možete li da pevate s nota?
Prilično.
Dajte, ja ću vam odsvirati. — Sela je za klavir i pesma zabruja... Pevu- šila je i izgovarala tihe, ljubavne reči.
Hoćete li da pevate?
Ne mogu... Izvinite...
Razumem... Još ste slabi. Neću navaljivati. Budite dobri i ponesite ove note.
On ustade.
Šta? Tako žurite? Odmorite se malo. Pušite li?
Pušim. — Ponudila mu je cigarete, zapalila i sama, prebacila nogu preko noge i gledala ga kroz oblak dima. »Šta bi kazala Miomira da me vidi«, pomisli Ninoslav. Hrabro je izdržao njene poglede.
Tako... Češće treba da dođete. A, zaboravila sam da vam kažem: pozdravila vas je Amerikanka. Vi ste je očarali. Vidite, ja nisam ljubomorna, jer znam da je ona daleko. Kad god zaželite, daće vam stipen- diju. Jako su bogati. Idem za mesec dana k njima na jezero... Hoćete li da i vas povedem?
A šta bi vaš suprug kazao na to da i mene povedete?
On ima puno poverenje u mene. Nismo mi malograđanski brak da drh- timo jedno za drugim i pravimo ljubomorne scene. Uostalom, ja to ne bih
ni trpela. Kakva prava ima jedan čovek da zarobi sva osećanja jedne žene? On nije savršenstvo da bi se ona mogla samo njemu diviti. A ima toliko drugih ljudi koji zaslužuju da im se žene dive. Vama se ne sviđaju moji po- gledi na život? A svi imaju ovakve poglede, samo ih kriju. Ja sam otvore- na: kad mi se nešto sviđa, ne skrivam i mogu i pred mužem da iskažem. I on ima isto pravo. Mi imamo dodirnih pogleda u kojima se potpuno slaže- mo i razumemo. A negde smo potpuno kontrastni. Ali mi uvek iznađemo neki kompromis i blagonaklono se podnosimo. Ne sme se sve dati mužu. Žena nije stvar. Ona je biće koje misli, oseća, a ljudi to ne shvataju. Ako mi zahtevamo da u potpunosti razumeju naše biće, nikada nećemo biti srećne, jer nas neće razumeti. Zar od drugih da tražimo divljenje i razumevanje?
Ustala je i hodala po sobi. Ugasi zatim pikavac i priđe fotelji na kojoj je sedeo Ninoslav. Sede na obručje fotelje i opruži ruku preko naslona. On oseti kao da ga žmari groznica s vatrom.
Namirisana ženska ruka pogladi ga po kosi.
Lepi dečko! — šaputala je i prevlačila rukom po njegovoj kosi i obra- zima. Nije mogao da se makne s fotelje, kao da je njena ruka teška, i da ga steže, pali mu obraze, celo telo. — Zbilja, vi ste interesantan mladić — nastavljala je i uživala u njegovoj zbunjenosti težeći da ga još više razdraži i raspali, svesna da je muškarac nemoćan u naručju žene. Zagleda mu se u oči, a on zabaci glavu na naslon fotelje, zaklopi oči, htede da jekne, da se otme, ali ga je magijska sila privlačila ovoj ženi. Osećao je kako mu prisla- nja svoje obraze uz lice i miluje ga.
Njen šapat je bio vreo, palio ga je, opijao.
Da li vam se dopadaju žene kao što sam ja?
Hteo je da krikne: »Ne! Ne dopadaju mi se! To su odvratne žene!«, ali je osećao uza se, ruke su mu se instinktivno širile i sklapale oko njenog stasa. Ona skliznu sa obručja i pade mu na kolena, celim telom, vitka i zmijasta. Njegove se ruke sklopiše oko njenog stasa, iako je hteo da je odgurne, ose- ćao je da je ovo odvratno, ipak je silovita snaga njegovih ruku stezala njen stas kao gvozdeni obruč.
Ona se izdiže, bila je blizu njegovih usana, oči su joj bile poluzatvorene.
Najedared jedan auto zacijuka pred kućom, zaustavi se, tresnu kapija, začuše se brzi koraci uz stepenice i vrata se na predsoblju otvoriše. Ona se izvi, odmače se brzo od njega, uze cigaretu i šibice, sede u fotelju dalje od njega, mirno kresnu palidrvce, i sve to tako brzo i prisebno, kao da glumi.
Vrata se otvoriše bez kucanja i na pragu se pojavi inženjer Stanković.
Otkud vi? — iznenađeno izgovori Stajićka.
Prošao sam ovuda... pa svratio... Imam da razgovaram sa Androm. Je li kod kuće? — pitao je i podozrivo gledao Ninoslava.
On je otputovao.
»I to je njen ljubavnik« — zgadi se Ninoslavu — »a mogao sam postati i ja.« Odvratna stvarnost ga otrezni, on ustade sa stolice, gnevan na sebe i na ovu bestidnu zavodnicu.
Hoćete li da mi date te note?
Evo! Nosite ih kumici i pozdravite je mnogo. — Ruka joj zadrhta kad joj uze note, i iskosa, mrsko, pogleda inženjera. Baš sada da bane! Bilo bi joj krivo da razočara Ninoslava. Ali ovo je uvertira. Možda je i bolje. Ovaj bi lepi, siromašni mladić umeo strasno da grli. Još je oko stasa osećala stisak njegove ruke.
Ninoslav ustade.
Zbogom! — progovori hladno i klimnu glavom inženjeru. Ona ga isprati do stepenica i došapnu mu:
Sutra vas čekam u pet sati... Dođite! — Stegla mu je ruku, svesna da će doći, a mladić strča niz stepenice i zatetura se na ulici. Spazi jedan fija- ker, zaustavi ga, uskoči i naredi kočijašu:
Vozite me u vilu direktora Novakovića. Stajićka se vrati u sobu.
A otkuda ovoga da nagazim kod tebe? — nabusito će inženjer. — Kuda god se maknem, sretnem gitaristu. I tebe je očarala njegova gitara.
A gde si ti to nagazio na njega pa si tako ljubomoran? Kod Miomire? Čula sam ja kako se ti još nadaš Miomiri. Ako ko ima da bude ljubomoran, onda sam to ja. Ali ja, hvala bogu, nikad nisam ljubomorna. A tebe dobro poznajem i ne trpim nikakve prigovore.
Čuvaj se da ga još jednom ne sretnem kod tebe! Ti znaš da sam vrlo prek. Muž ti je otputovao, a ti, brže-bolje, pozvala njega.
Slušaj... Ja ne trpim da me vređaš. Došao je da mu dam note.
A ko ga je poslao po note?
Srela sam ga i pozvala.
On joj se približi i ščepa je iza leđa. Ona se otrže, tobože uvređena.
Ne smeš me ni pipnuti, kad me vređaš! Pokazaću ti kakva sam ja žena.
Znam ja kakva si ti žena!
Ona se brzo okrete i pogleda ga zelenkastim, mačkastim očima.
Ti voliš da vređaš. Vrlo si grub i nezahvalan. Ja o tebi više znam nego ti o meni.
Onda smo kvit! Ali ja neću da dopustim da gitarista dolazi u tvoju kuću.
Šta si se uhvatio za tu reč: gitarista! To je fin i učtiv mladić. — Bila je ljuta što joj je osujetio divno uživanje.
On kroči ljutito po sobi, a ona se osmehnu:
Znam ja da tebi nije krivo na gitaristu zbog mene, nego zbog Miomire. Hoćeš li da ti navodadžišem za nju? On zasta pred njom.
Kad ti se vraća muž?
Zavisi od toga kad će završiti posao.
Večeras mogu da dođem. Idem da oteram auto u garažu.
Ne možeš da dođeš.
Zašto?
Tako, što neću.
Zaljubljena si u ovoga, je li?
To je moja stvar.
On je divljački steže za ramena.
Nemoj da se šališ sa mnom! Večeras ću doći. Gde ti je služavka?
Otišla je poslom.
Udesila si da ostaneš sama s njim.
Potpuno sama — nasmeja se, priđe klaviru i sede na taburetu. On joj zavali glavu i zari usne u njene. Ona zadrhta, ali se savlada, jer je htela da ga muči, poznavala je i njegovu i svoju strasnu prirodu, a sada joj je išao na živce. Skoči sa stoličice, pobeže u drugu sobu i okrete ključ.
Šta to znači? — iznenadi se on i gurnu vrata.
Hoću da me ostaviš na miru i da znaš da umem biti vrlo dostojanstve- na i zahtevam poštovanje od tebe. Nemaš prava da mi upadaš samovlasno u kuću kad god zaželiš i još da praviš scene.
Je li ti krivo što sam ti pokvario ljubavni sastanak sa gitaristom? A ra- nije si želela da upadnem samovlasno?!
Možda sam grešila što sam ti dala takvu slobodu.
Mnogima si ti dala slobodu: i poručniku, i advokatu, i studentu... Znam ja sve — vređao ju je, kao ženu koju ne ceni, ali mu je potrebna, jer to je bila palanka u kojoj je malo žena kao ona i muškarci se kolju oko nje. — Čuješ, otvori vrata. — Nasloni se ramenima na njih da bi ih izvalio.
Postaješ provalnik!
On ućuta, prođe kroz sobu i opruži se na divan.
Šta to radiš? — upita ga.
Odmaram se. Zbilja je lepa hladovina kod tebe.
Treba da dođe Paulina i da te vidi.
Ona je tvoj saučesnik. Potplatiću ja nju, pa ću doznati ko ti sve dolazi.
Ti treba da se ženiš.
I ja to uviđam. Krajnje je vreme da ti uskratim zadovoljstvo da me za- vitlavaš. Moram da te molim i preklinjem. Kaća, izađi!
Ona je ćutala... Inženjer skoči i drmnu bravu:
Zašto se zaključavaš od mene? Opet ćutanje s njene strane. Lupao je pesnicama u vrata, razdražen i ljubomoran.
Molim te, nemoj da praviš uzbunu po kući.
Otvori! — Ona otključa vrata, a on se baci na nju razdražen.
Ostavi me! Ti si drzak.
Gle, naivka si, pa se braniš!
Ti si banalan!
On je pusti, priđe spoljnim vratima i zaključa ih.
Sad smo sami.
Pa šta ako smo sami? — smeškala se i priđe mu nežnije.

Sedi ovde. — Seo je i on na fotelju, a ona na obručje kao i maločas.
Teško meni da si mi ti muž!
Mi bismo se ili razdvojili, ili bi ti morala biti svetica.
Koliko veruješ u svoju moć? — On je grubo dočepa i posadi na koleno.
Je li, koliko puta je dolazio ovaj gitarista?
Danas prvi put.
Gledao ju je namršteno usplamtelih očiju.
Strašan si! A veliki si mangup! I ženskaroš.
Zato što sam muškarac i ti to voliš. — Grubo i sladostrasno ju je grlio i milovao, umrtvljujući njen otpor.
Gospođo, otvorite vrata! — vikala je služavka.
Vidiš kakvu si glupost napravio! Zatvori vrata!... Evo me, Paulina! Idi, molim te!
Večeras ću doći. Daj mi ključ od kapije.
Ne dam ti.
On je steže za ruku.
Hoćeš li dati ključ?
Dobro... dobro... daću ti.
Otvorila je vrata predsoblja i Paulina uđe. Trgla se kad je videla inženjera.
»Gle, onaj lepi je otišao... Blago gospođi! Svi muškarci trče za njom.«
Sveži vetrić s požnjevenih polja umirio je Ninoslava. Jedva se stišao. Ponavljao je reči Stajićkine: »Dođite sutra u pet!« On sutra, a inženjer danas... Bludnica!
Miomira je hodala po kući sva opijena blaženstvom koje joj je stvarala Ninoslavljeva blizina nakon ozdravljenja. Danas je otišao u varoš, a ona ga je očekivala i podsećala se svih razgovora, zadirkivanja i nestašluka nje- govih i Stašinih. Duboko srodstvo bilo je između njih, ne krvno, već psi- hičko, ali jače od krvnog. Bio im je mio svima, ugađali su mu osećajući da je taj pošteni mladić bio na ivici života njenom krivicom. Hteli su da izglade u njemu sećanja na doživljaj u planini, da ne ostane ni traga ni u duši, ni u organizmu. I ta prisutnost, uvek učtiva, ali topla, unela je malo više slobode u njihove odnose. Nije to više bio učitelj njenog brata, tuđin u
kući, već mladić koji se voli, s kim se zamišlja budućnost. Miomira je iz- gradila ceo plan o budućnosti i večeras se, presrećna, spremala da mu nagovesti. On je već osetio polupriznanje njene ljubavi, iako mu ništa nije kazala. Zar su reči potrebne? Ljubav se ne mora priznati, ona treperi u očima, na usnama, u svakom postupku, u glasu. Devojački stid je uzdrža- vao da mu otvoreno prizna. Želela je da to priznanje dođe iznenada, spon- tano, kroz stisak ruke, kroz zagrljaj i poljubac, kad magnetska sila ljubavi privuče i baci u naručje. Da li će to biti večeras ili sutra, nije znala, a želela je da se dogodi, da mu poljupcem zašapuće koliko ga voli. Jer njena ljubav je bila bezmerna, a njega treba ohrabriti. On je u njoj stalno gledao vere- nicu i zbog toga se kod njega osećala uzdržljivost; a njeno vereništvo je već bilo raskinuto u srcu. Večeras će mu reći da se sprema i zvanično da raskine veridbu. To je nagoveštaj s njene strane, a dalje neka on misli. A on je pronicljiv i shvatiće šta ona očekuje od njega.
Miomira je spremala poklon za Dušicu. Odvojila je jedan novi kostim sive boje od engleskog štofa. Sivo joj dobro ne stoji, a Dušica će se obradovati. To će biti njena zaovica. Piše joj uvek nežna pisma. Ona sigurno oseća da Miomira voli njenog brata. Htela bi da obraduje svoju malu zaovu. Odvojila je i jedne nove rukavice. Poslaće joj i dva sasvim nova svilena kombinezona. Složila je sve u kutiju, ali neće reći Ninoslavu šta je poslala.
Čula je fijaker koji zastade pred vilom. Požurila je na balkon. Videla je Ninoslava u kolima i strah je potrese. »Da mu nije pozlilo?«
Zašto vi kolima? Gde je Aleksa? — pitala je gospođa Novaković.
Nisam ni svraćao u banku. Sreo sam fijakeristu na ulici i seo da ne bih pešačio.
A Aleksa bi vam dao auto.
Nije potrebno.
Spazio je Miomiru i javi joj se.
Gospođice, doneo sam vam note.
Od koga?
Od gospođe Stajić.Zaljubljena mala devojka oseti kao da joj se nešto ogromno srušilo na glavu. »Gde je našao Stajićku?« prošaputa i nasloni se na stub terase. Brzo je sišla u trpezariju. Ninoslav je razgovarao sa gospođom Novaković.
Kakve su to note?
Šansone. Bila je u Beogradu i kupila za vas.
Za mene? — Dva blistava oka, puna podozrenja upraviše se na Ni- noslava, jasno govoreći: »Ja ne pevam nego ti... Za tebe ih je kupila.«
Ona zna da gospodin Ninoslav peva i da Staša voli šlagere — objašnja- vala je mati, i ne sumnjajući šta se događa u srcu njene kćeri.
A gde ste je videli? — pitala je Miomira ravnodušno dok se sva njena čestita i vatrena priroda uskomešala protivu te odvratne preljubnice.
Ninoslav se osećao kao da ga saslušavaju, ali prisebno odgovori:
Srela me je na ulici i svrnula svojoj kući. — Pružio joj je note. Ljubo- morno devojče usplamte. »Svrnula ga svojoj kući.« Zadrhtaše joj prsti, gotovo da kidaju note. Ali zar sme da pravi ispade? Mirno uze note, letimi- ce ih pogleda, spusti na sto i siđe u baštu. Ne reče više ništa i uputi se kapiji.
Kuda ćeš? — upita je mati.
Prošetaću malo drumom.
Da vidiš šta ti je doneo gospodin Ninoslav! Note sa šlagerima — obaveštavala je mati sina.
Gde su? — uzviknu Staša na terasi.
Evo ih!
A gde je gospodin Ninoslav?
U svojoj sobi. Staša upade veseo.
A, ovo moramo da sviramo! — Trgnu se videći ga na postelji.
Što vam je?
Ništa, leškarim.
A ja pomislih da vam nije zlo! Hoćete li da ih odsvirate?
Daj gitaru.Miomira se vraćala. Sve se survalo u njoj. Bio je kod Stajićke, dok je ona, istovremeno, gradila snove o budućnosti. Htela je da mu kaže da će raski- nuti veridbu, kao da je njemu stalo do nje. On čezne za ženama kao što je Stajićka. Odvratan je kao svi muškarci. Kidala je ljubomora, a suze su joj navirale na oči od gneva. Gnevna je bila i na sebe samu. Ne ume da oceni muškarca. On je danas uništio njeno poverenje. Poseta Stajićki je uvod. A kad oni odu na more, on će postati njen ljubavnik.
Čula je gitaru i nove pesme i zaboli je do srca. Zašto svira?
Miomira, hodi da čuješ nove pesme, — zvao je Staša razdragan.
Čujem i odavde — mirno mu odgovori.
Je li da su lepe?
Lepe su.
Svirajte, Ninoslave, onu prvu!
Neka, drugi put — čula je glas mladog čoveka. Gitara umuče, ali se Miomirina ljubomora razbesne novom snagom.
Onda da večeramo. Katice, postavite sto — naredi gospođa Novaković.
Ja ću samo kiselo mleko, pa idem da legnem. Neka mi Katica donese gore.
Što ćeš odmah u postelju? Da posedimo malo.
Ne mogu, spava mi se — poljubila je mamu i otišla u sobu.
Mati se ničega ne doseća, ali Ninoslavu je sve bilo jasno. Pomislio je da će ga krišom gledati s balkona i vrebao je. Kao slučajno podigao je glavu i spazio je. Sklonila se odmah, ali osmejak razblaži njenu tugu. Žensko srce poče da popušta. »Možda ju je sreo, a ona je drska što ga je svratila. Nije on nasrtljivac.« Ali ako, bolje je što se naljutila. Sutra će se izmiriti. Ne bi trebalo da se rastanu neprijateljski, jer on prekosutra putuje.
Sutra je njeno ljupko, crnpurasto i sitno lice još uvek bilo zategnuto. On nije mogao da ćuti i zapita je:
Zašto ste vi ljuti na mene?
Otkud sam ljuta?
Vidi se na vama. Vi ne umete da skrivate neraspoloženje. Ja znam šta je uzrok. Osuđujete me što sam išao kod Stajićke.Kad znate, zašto me pitate?! Osuđujem vas za vaše protivurečnosti. Vi ste osuđivali tu ženu i izbegavali je, a čim vas je pozvala, požurili ste k njoj. A znate li kako će ona da protumači vašu posetu? Da ste zaljubljeni u nju i da ćete pasti pred njom na kolena.
Jest, i ja sam pao i ona likuje nada mnom.
Ako ne likuje, uspeće sve što želi. Za tu ženu ne postoje prepreke niti predrasude. Njoj laska da ima što više obožavalaca oko sebe.
A vi zamišljate da sam ja njen vatreni obožavalac? Mislio sam da me bolje poznajete.
Jeste... čim ste joj išli u posetu — jogunasto je odgovarala ne želeći nikakvim razlozima da ga opravda.
Ja nisam išao u posetu nego me je ona pozvala i dala mi note. Jedva da sam ostao u poseti četvrt časa. Posle je došao Stanković.
I sad ste stekli jednog protivnika, a ona voli da huška muškarce jednog protiv drugoga.
Gospodin Stanković može biti spokojan. A zar vama nije krivo što je i on bio u poseti kod gospođe Stajić?
Zašto da mi bude krivo?
Pa on je i vaš obožavalac. Čuo sam kako vam se udvara i laska vam i izgleda mi da vam je vrlo prijatno njegovo društvo. Taj gospodin žali što ste se verili i nada se da ćete pokvariti veridbu. — Žučno joj je očitao.
Nju raspoložiše njegove reči, jer oseti ljubomorno peckanje.
Možda ću i pokvariti veridbu, šta vi znate? Samo se nikad ne bih uda- la, jer nema idealnih mladića!
I ja se nikad ne bih oženio, pošto nema idealnih devojaka.
Ućutala je, a i on je ćutao. Šetali su kroz borje i produžili pokraj reke. Ona otkide granu vrbe.
Što ne produžite s grdnjama — mirno je govorio. — Interesuje me da čujem šta mislite o meni. Dakle, sve rđavo. — Pogledao je. Išla je pored njega malena, slatka, crnpurasta i kovrdžava. Ne znajući otkuda mu takva smelost, dočepa je ispod ruke i privinu njenu nagu oblu mišicu uza se.
Ljutnja, ljubomora, neraspoloženje, sve iščeze i ona posrte, zastade, noge joj poklecnuše i ona mu se svom težinom opusti o mišicu da je vodi, nosi, pritiskuje uza se.
Miomira — razleže se Stašin glas i oni se naglo razdvojiše. Sreća te ih nije video. Ona nesvesno provuče rukom kroz zamršene kovrdže. Sva je bila u zanosu. Zastade, otkide drugu grančicu vrbe i baci je u vodu da je ponesu talasi.
Hoću da vam otpevam novu pesmu... Slušajte! — Pevao je Staša. Ninoslav ga je ozbiljno slušao, a talasi uzbuđenja obujmiše mu ceo organizam.
Divno pevaš! — nasmeja se Miomira. — Kad pre nauči!
Pa ja imam razvijen sluh. To kaže i gospodin Ninoslav. Jelte da začas naučim? Sutra, kad vas otpratim na stanicu, idem do Stoleta da mu odne- sem note pa da sviramo. — Dečak je brbljao, a oni su bili ćutljivi.
Osećanje blaženstva, divno kao miris vrba u sutonu, opijalo je Miomiru.
»Ah, što je došao Staša!« Uvek joj nešto pokvari najlepši trenutak u životu. Da li je to opomena da se ne zaboravi?
Tek što su večerali zazvoni telefon. Katica otrča da se javi.
Pita gospođa Stajić jeste li kod kuće da dođe, da posedi malo u bašti. A ja sam kazala da ste tu i ona će odmah doći.
Dobro, neka dođe — progovori mati. — Miomiru preseče bol i ona sva pretrnu. »Dolazi zbog njega. Nešto je bilo među njima.« Opet se sve sruši u njoj, i gnev ponovo buknu.
Hteo bih da vas zamolim da me izvinite. Hoću da legnem. Osećam svežinu.
Ako, idite! Vi treba da se čuvate. Stalno se bojim za vas. Posle zapaljenja pluća, čovek je dugo rovit. Stajićka bi vas terala da pevate, a vi morate da čuvate svoja pluća.
»Ona dolazi zbog njega, a on beži... Zašto beži?« pitala se Miomira. »Da li da njoj dokaže da mu nije stalo do Stajićke, ili je krivac, pa se boji da ih ona ne uhvati u razgovoru« — razmišljalo je podozrivo srce mlade devojke. Bila je hladna i mrzovoljna. Ta joj je poseta bila neprijatna, morala je da sedi i da vodi isprazne razgovore.
Ninoslav požuri u sobu i tek što ugasi svetlost, zabrekta automobil pred kućom.
»To je današnji brak« — mislio je Ninoslav. — »Čekala ga je u pet, on nije otišao, a ona pojurila za njim... Udata žena!«
Stajićka uđe u baštu afektirajući, mazeći se, slatkorečiva, umiljata. Nino- slav je osluškivao i čuo kako pita za njega.
On je, kumo, legao. Znate, za njega je sveže... tek se digao iz postelje.
To je za nju bio šamar. Sva ošamućena pričala je, ali izgubi se afektiranje i maženje. Izgubivši samouverenje, pritajila se, pokajala, ali još uvek se nadala da će biti pobednica. Poznavala je suviše muškaraca, a ovaj je bio još zelen, sirov, strastan. Osetila je to po njegovom stisku ruke oko stasa i ceo dan ga je očekivala, verovala da će doći, i htela je da proveri zašto nije došao.
A vi, kumo, bela udovica? — dirnu je direktor.
Gde je kum Andra? — zapita gospođa Novaković.
Otišao je u Beograd. A ja ovako sama i niko da mi dođe. — Miomira nije mogla da izdrži na stolici i diže se sva uzrujana. »Dakle išao je k njoj kad je bila sama.« Gužva bola i ljubomore zamrsi se u njoj i ona shvati grubu istinu: Juče su imali ljubavni sastanak i ona je svakako kazala da će doći da ga poseti, a on, tobož, otišao da spava, jer je video da ona sumnja. O, glupače! Mislila je da je voli! Ko zna kako je pritvoran i neiskren?! Uspeo je da je zaludi svojom podmuklom taktikom. Odjurila je na sprat, nervozna, razočarana. Htela je da se pribere.
Večeras je sve raskinuto. Raskinuće s Ninoslavom, raskinuće s vereni- kom. Nijedan muškarac joj više nije potreban.
Miomira, gde si? Zove te mama — pozva je Staša.
Evo me! — odazva se. — Ninoslav je osluškivao i shvatio sve. On joj nije kazao da je Stajićkin muž otputovao. Nasmejao se, razdragala ga je njena ljubomora. »To bi bila opasno ljubomorna ženica. Muž će joj morati da polaže računa svakog dana kuda je išao i šta je radio.«
Baš mi je žao što je gospodin Ninoslav legao. Htela sam da mi otpeva one šansone. Kako vam se sviđaju, kumice?
Vrlo su lepe. Staša je već naučio jednu da peva.

Zbilja? Pa dođite sa gospodinom Ninoslavom da ih odsviramo. Možete sutra.
Sutra gospodin Ninoslav putuje svojoj kući. Nju preli hladan tuš.
Ništa... onda kad se vrati. — Ustala je da ide, dostojanstvena i uvređena.
»Da li je on zaljubljen u ovu malu? Bogatstvo ga mami. Ali on će biti njen jednog dana. Neće se drugi put pojaviti Stanković.«
Miomira je sutradan izbegavala svaki razgovor s Ninoslavom. Razočara- nje je rasparčalo njena osećanja, ali ona je to gordo podnosila.
Ovo ćete odneti gospođici Dušici kao poklon od mene.
Vi je mnogo mazite — nežno je govorio Ninoslav. — Zato je i luda za vama.
I ja nju volim. Ona je divna devojčica i želim joj sreću. Žao mi je što nije došla k nama u goste, ali znam da nije mogla da dobije odsustvo, jer ga čuva za more. Mnogo pozdravite i vašu gospođu mamu.
Govorila je mnogo, mirno, ljubazno, ali Ninoslav je osetio neku hladnoću u njoj. Zabolelo ga je to, ali nije hteo da se pravda. I on je bio gord. Suko- bile su se dve gorde prirode. Pisaće joj, pa će omekšati.
Grudi su joj se nadimale kad je otišao, a srce nabreknu kao da će da pukne od bola. Pobegla je u svoju sobu da mama ne bi videla njene suze. Zagnjurila je glavu u jastuke, da bi plakala i razgovarala sa samom sobom.
»Kako će se ovo svršiti? Zašto sam bila maločas onako hladna prema njemu?« prekori sebe. »Ako ga izgubim, moj život neće imati nikakvog smisla, ni cilja, i ja bih umrla od bola«, priznala je sebi.
Sva se pretvorila u iščekivanje njegovog pisma. Ono je stiglo, lično njoj, prvo pismo, drugarsko, duhovito, iskreno. Ni reči o ljubavi, ali sve ono pre- finjeno, probrano, lep stil, dokazivali su joj da je pazio kad je pisao, da je želeo da joj se dopadne njegovo pismo. Naslućivala je iza svake rečenice pobudu koja ju je inspirisala. Odgovorila mu je istim tonom. Upoznavali su se preko pisama, zbližavali, a nijedno nije htelo da prizna svoja osećanja.
Novakovićevi su s mora otišli u Rogašku Slatinu. Tuje Miomira šetala ispod stoletnih mirisnih borova, po brdima koja su mirisala na ciklame, pe- la se do malog paviljona da bi gledala panoramu banje i slušala orkestar
koji je čarobno zvučao kroz akustične šume. Pronašla je jedan jabučar, pun rumenih jabuka, i klupicu ispred slovenačke kućice. Tu je vezla, čitala, pisala, slušajući ptice, tajanstveni šapat šume i daleku ciku dece. Još petnaest dana do povratka. Tada će biti polovina avgusta. A Ninoslav je već bio u njihovoj vili. Pisao im je da je sve u redu, kako u banci, tako i kod kuće.
Još petnaest dana i ona će raskinuti veridbu. Vereniku je poslala dve karte, a on joj se javio pismom. Bio je ljut i nije hteo da dođe na more. Nije joj ni javio kuda je otišao. Njoj je bilo svejedno. Druga ju je strepnja mučila: je li Stajićka u gradu ili je otišla na jezero Komo, kao što je kazala? Ako je već tamo i ako je videla Ninoslava? Dalje nije smela ni da misli, već je žurila kroz šumu, uzanim stazama, zakačinjući suknjicom visoko lišće paprati.

ČIJE JE OVO DETE

Već deset dana Ninoslav je bio u vili. Osećao se prijatno i hteo je da is- koristi svoju monašku samoću i dovrši doktorsku tezu. To je bila zgodna prilika kakvu nikad nije imao u životu, da radi u tišini, bez larme, tutnjave automobila, u šumici, Miomirinom borju.
Male činovnice u banci, razdragane kad je došao, malo su se ohladile i učinilo im se da je uobražen. Govorilo se da je zaljubljen u Miomiru, a i ona u njega, i izvodili su zaključak da će se ona udati za njega. Njegovom ulasku u banku pridavao se naročiti značaj i činovnici su pomalo zazirali od njega, ne pokazujući to, ali tvrdo uvereni da mu je direktor dao uputstva da motri šta se radi u banci. Ništa od svega toga nije bilo, ali mu nisu verovali da radi doktorsku tezu. Činovnice su ga gledale s prekorom što ne gleda njih, nego bogatašku kćer.
On sve to nije ni opažao. Vraćao se posle dva časa, pešice, kad je bio svež dan, a fijakerom kad bi pripeklo sunce. Prijale su mu i šetnja i vožnja.
Jednog dana, po podne, kad se vratio iz banke, Liza mu reče:
Gospodine, ja i Ilija idemo u varoš. Treba da kupimo nešto u bakalnici. Vi ćete ostati sami. Zaključajte kapiju. Mi ćemo vas viknuti kad dođemo natrag.
Oni odoše, a Ninoslav zaključa kapiju. Šetao je po bašti pa se popeo na Miomirin balkon. Odatle je video baštu, drum i svakog ko bi prišao kapiji. Poneo je svoje tabake i knjige i pisao. Teza je bila pri kraju. Još nekoliko stranica. Sutra ili prekosutra, završiće je. Posle će zamoliti jednu daktilo- grafkinju u banci da mu je otkuca na mašini u tri primerka. Pročitao je tezu i bio vrlo zadovoljan. Ustao je da se prošeta po bašti. Privirio je u Miomi-
rine odaje. Obadve sobe odisale su devojačkim životom. Svaka sitnica je imala ženstvenosti. Radoznalo je zastajkivao pred svakom stvari. Nije bio nikad sam u devojačkoj sobici. Pomislio je da li ima kakvih tajni. Odškri- nuo je orman kao lopov. Zapahnu ga parfem ženskih toaleta. Visile su tu duge i kratke haljinice, meke, nežne i sjajne. Pogladio ih je rukom, kao da još čuvaju otisak Miomirinih grudi i bedara. Zatvorio je orman sa osme- hom. Video je njenu sliku na zidu, skinuo je i dugo posmatrao. »A gde li je slika verenika?« Okretao se, zagledao zidove, ali je nije video. A ranije je ta slika bila na zidu. Šta to znači? Potajna radost i tuga mešale su se u njemu. Ipak je sve potiskivao od sebe, ne smejući čak ni da misli o tome.
Njen pisaći sto bio je pospremljen i svaka sitnica je bila na svom mestu. Setio se njenih pesama. »Tajne ženskog srca«. Povukao je jednu fioku. Bila je zatvorena. Povukao je drugu. I ona je bila zaključana. Treću izvuče. Po- gledao je sadržaj fioke. Pisma. Oklevao je čas, ali je odmah zatvori. Znao je da je neučtivo da pretura po tuđoj fioci. Ali to je bila devojačka fioka. Šta li sve devojke kriju? Izašao je na balkon, ali ga je sadržaj fioke mamio. Dvoumio se, pošao, pa zastao. Opet je prišao fioci, otvorio je i oprezno dizao pisma. Najedared, na dnu fioke, ispod pisama ugleda jednu detinju sliku. Uzeo je i zagledao je i kao da ga grom pogodi. Velike crne očice, kao Miomirine, gledale su ga detinjski nežno. Kovrdžava, još retka kosica, uvijala mu se na glavici. Seo je na fotelju, uzeo sliku i nije mogao da je odvoji od očiju. Zaprepastila ga je sličnost s Miomirom. Što god ga je više gledao, sve više mu je dete ličilo na Miomiru. Da li je muško ili žensko?
Je li ovo moguće? Bio je zgranut. Ono liči na nju, mora biti da je njeno. Ona ima dete?! Nije mogao da veruje i sav se naježio od groze. Stavio je sliku na sto, izmakao se, ustao, prošetao, vraćao se i opet je zagledao. Jeste, liči na Miomiru! Uzeo je njenu sliku sa zida, stavio je pored detinje i tražio sličnost. Oči su bile iste, iako su ove detinje.
Strašno! Tajanstveni život mlade devojke otkri mu se pred očima. Ona ima dete! Pa što je to čudno? Bogata devojka. Bila je sama u Parizu. Ko zna kakav je život vodila?! A pravi se anđeo. Razdražen, koračao je po sobi i gnevno posmatrao i nju i dete. Takve su današnje devojke. On nije hteo nijednu devojku da upropasti. A ona je dopustila sebi sve, čak i dete; udaje se, gleda njega, izigrava sentimentalno zaljubljenu, još je i ljubomorna na
Stajićku, prekoreva ga zbog udate žene, i ta joj je udata žena nemoralna. A ona? Gadost! Sve su one odvratne! Eto njihovog života!
S mržnjom je gledao u nju i dete, i sve mu puče pred očima. Ona neće da se uda za verenika. Ovo, sigurno, nije njegovo dete, i ne može da mu po- dvali. Nego, treba on, Ninoslav, da bude taj mamlaz. Zar se to ne radi u bogatom svetu? Siromašne mladiće potkupljuju novcem i oni se žene njima sa svim njihovim porocima i vanbračnom decom. Zato ona uzdiše za njim, piše mu nežna pisma. »Ti si, Ninoslave, niko i ništa, i treba da smatraš za čast što te ja volim. Moje bogatstvo pokriće sav moj nemoralni život.« Zadrhtao je i stezao pesnice, a krv je ključala u njemu. Besneo je raspaljen, gnušao se, drhtao, gotov da pocepa njenu sliku, da na poleđini detinje slike napiše: »Ovo je naličje vašeg života, gospođice Miomira«, i da pobegne iz njihove gospodske, odvratne kuće. Šta će on ovde? On je siromašan mladić, odrastao u starinskoj kućici, i po straćarama za vreme studija, a sad se šepuri u milionerskoj kući. Zašto? Je li zaljubljen, opčinjen i zaluđen? Ne, nije on zaljubljen. Svestan je on! I oprezniji nego ikad. Ova ga je slika sasvim otreznila. Bedan stvor! Đavo u obliku anđela. Rodila! Dočepao je njenu sliku i mračno je gledao. »Sad vas poznajem.« Bacio je sliku na pod i koračao razbešnjen od balkona do spavaće sobe. Pogled mu pade na ogle- dalo, i spazi svoje uzbuđeno lice. Na crnilu kože oči su mu bile rasplam- sane besom kao u Otela. Zastao je umorno i pribrao se.
»Šta se to mene tiče?« A iz ogledala posmatrale su ga sopstvene oči koje su mu objašnjavale zašto je gnevan. »Ti je voliš, voliš je ludo, prvi put u životu. Voliš je, zato živiš u njenoj kući, pišeš tezu, povlačiš se s plaže gde je toliko mladih devojaka. Voliš je i hoćeš da joj budeš veran, da ti niko ništa ne prebaci, da ne kažu da si se zabavljao na plaži. Voliš je svu, od njenih kovrdža do lepih nožica. Pun si ljubavi i ništa drugo ne misliš, samo o njoj. Voliš je, Ninoslave, a nećeš sebi da priznaš. Voliš je, a bojiš se njenog bogatstva, da ona ne pomisli da je viša od tebe što je na gomili novca svoga oca. Ti je voliš i zato si gord, jer poznaješ sebe, i ne daš da njen novac pretegne tvoje muke školovanja, tvoj napor, gladovanja, sve ono što si sam svojim umom stekao!«
Odmakao se od ogledala, jeknuo i klonuo u naslonjaču. A dete se smešilo na njega svojim nežnim, bezazlenim osmehom, smešilo se, a on bi praskao, kidao, jecao.
»To je savremena devojka...« Ustao je, hteo je da vidi šta je u toj fioci. Otvarao je pisma. Jedno je od tetke, nežno pismo srećne majke, koja ima sina lekara. Ostavio ga je i potražio drugo. Iz Pariza, od prijateljice. »Žalim što si otišla.« To mu nije bilo potrebno. Otvorio je treće pismo. Vereniko- vo. Ljutio se što nije dobio pismo od nje već nekoliko dana. Nije ni to bilo ono što je tražio. Najzad jedno plavo pismo. Pročita ga i zadrhta. »Beba je vrlo dobro. Zlatna je. Već počinje da govori. Kupila sam za vaš novac haljinice kao što ste i želeli. Vi ste divni. Daj bože da budete srećni. A ja se nadam da ćete biti. Verujte, ništa nije bolnije nego biti devojka-majka...«
»Devojka-majka«, šaputao je Ninoslav. Dakle, tu je ključ tajne! Miomira je devojka-mati. A on, glupi Ninoslav, treba da bude otac. Jednog dana dovela bi dete, rekla bi da je posvojče i on bi kao magarac imao da povije glavu. Zato ona i neće verenika. Njemu ne može da podvali. A Ninoslavu može, jer on je siromah.
Pokupio je pisma i slike, ostavio ih u fioku, izleteo u dvorište, šetao kao ranjena zver po bašti, kidao grančice jela, u gnevu zgnječio jednu ružu, i nije mogao da se umiri dok se nije opružio u naslonjači i zatvorio oči.
Malo mu se razvedrilo u glavi. Ali noću, uznemiren, čas je branio, čas napadao Miomiru. Vrelo osećanje palilo mu je organizam. Sećao se je za vreme bolesti, nežne, blede, pokraj njegove postelje. Njena slika je bila oličenje čednosti. »Ne, ne! Nije to istina. Ja se varam. To ne može biti njeno dete.« Ali sumnja je bila jača i nagrizala ga.
Bio se odlučio, čim dođu s letovanja da pređe u varoš i uzme stan. Posle ovog otkrića neće ostati u njihovoj kući.
Jednog dana dobi pismo od druga svoga oca. Javljao mu je ljubazno da bi sad mogao da se zauzme za njega da dobije službu u ministarstvu unutraš- njih dela, jer je imao svog čoveka, koji je uticajna ličnost u ministarstvu. Ako se reši, neka mu javi, pa u avgustu može doći u Beograd, kad će i on tamo biti.
Ninoslav nije hteo da odbije, nego mu je odmah javio da će mu pisati u avgustu, kad se direktor vrati iz banje.
Ozlojeđen na Miomiru, i duboko razočaran, pomišljao je da se uposli u Beogradu. Nije znao da li će ostati čvrsto pri svojoj odluci, ali, poznavajući sebe, znao je da kad nešto naumi, mora to i ostvariti.
Svoju doktorsku tezu je dovršio i dao da se otkuca.
Stiglo mu je pismo od Staše u kome mu je javio dan dolaska.
Vraćali su se autom. Nije znao tačno sat kad će doći. Verovatno predveče. To posle podne bio je kod kuće. Čitao je, šetao i očekivao! Liza je sprema- la večeru, a Ilija je počistio baštu, zalio cveće i travu, pokupio i poslednji suvi listić. Sobe su bile provetrene, i bez trunke prašine.
Avgust je bio mlak i svež. Bokori ruža bili su puni cvetova, a lišće lipa prevučeno žutom, jesenjom bojom. U vazduhu je bilo mnogo pčelica i mu- šica i njihovo slatko zujanje tiho se razlegalo. Trava je mirisala na sasušene stabljičice, a spolja je dolazio miris suve strnjike i sena.
Sedeo je i čitao u bašti, u letnjem žućkastom odelu. To odelo poručio je sam, ono je bilo lako, sportsko, i divno mu je stajalo uz opaljeni obraz ora- hove boje. Liza mu ga je oprala i izglačala. Obukao ga je posle podne pred njihov dolazak.
Auto se zaustavi.
Evo moje gospođe! — uzviknu Liza. Potrča i Ilija da otvori kapiju. Ustade i Ninoslav, visok, elegantan, tamna lica i sjajne kose. Staša izlete prvi i prvi uzvik mu je bio:
Jaoj, što ste vi, gospodine Ninoslave, pocrneli! — Požurio je svome velikom drugu, koga je voleo kao brata, i oni se poljubiše.
Za njim iz auta iskoči crnooko, slatko, crnpurasto devojče, rumeno od sunca, toplo, vatreno, zaljubljena pogleda, veselo i razdragano i požuri mu u susret, pružajući svoju toplu, suncem opaljenu ruku. Zadivljeno ga je po- gledala kao da ga prvi put vidi.
Zbilja, kako ste vi pocrneli!
Dobar dan, gospodine Ninoslave! — pozdravila ga je milo gospođa Novaković, a direktor se našali:
E, Staša, ništa s tobom! Gospodin Ninoslav je crnji od tebe. A neprestano si govorio: »Ja ću biti crnji od gospodina Ninoslava.«
A gde ste tako pocrneli? Mi smo pobeleli u Rogaškoj Slatini.
Vraćao sam se po suncu kad sam dolazio iz banke. A u dva sata je najjače sunce.
Ah, što je divno u našoj bašti! — uzviknu Miomira. — Baš smo se zasitili letovanja i jedva smo čekali da se vratimo kući.
Doneli smo vam poklone. Samo da se raskomotimo!
Naložila sam kupatilo! — obavesti ih Liza.
Sjajno! Odmah idem da se okupam — uzviknu Miomira. — Što vam je lepo to odelo, gospodine Ninoslave! Niste ga imali.
Sašio sam ga kod istog krojača.
Sjajno izgledate! — iskreno je govorila Miomira. Srce joj je treperilo od sreće, a Ninoslav je osećao kako ga nešto davi i kida. »Da li je ono njeno dete?« Pogledao ju je svu, njena bedra, grudi, stas. Da li je moguće da je ona mati-devojka? Pogled mu je bio rasejan i tužan, ali ona je mislila da je uzbuđen. U njoj je vrila radost i sreća i prelivala joj se po licu, očima, usnama. Ah, tako bi ga poljubila i pritisla na grudi njegovo tamno, toplo, milo lice.
Otrčala je da se okupa i presvuče. Svi su se raskomotili i ušli u baštu.
Ništa lepše od svoje kuće! Lepo je u banji, ali u jednoj sobi je teskobno, pa svaki dan oblačenje, svlačenje... I lupnjava vratima po hodnicima dojadi.
A kako ste se vi proveli, gospodine Ninoslave?
Sjajno, gospođo. Ja sam se osećao kao na letovanju. Završio sam i svoju doktorsku tezu.
Bravo! — uzviknu direktor. — Vredan ste vi mladić.
A jeste li se dobro hranili?
I odviše! Bojao sam se da se ne ugojim.
Stalno ste vitki — pohvali ga Staša. — A kako ja izgledam?
Ti si se prolepšao — dirnu ga Ninoslav. Pokušavao je da se šali, smeje, ali u njemu je neprestano ključala ona mučna misao: da li je ona devojka- mati?
A Miomira je, ne znajući šta ga muči, pričala razdragano, donela je poklone svima, trčkarala je od jednog bokora ruža do drugog, mirisala ih, kitila se, pevušila puna sunca i ljubavi. Zar on neće uskoro biti njen slatki, mali mužić? Ove jeseni sve će se rasplesti. A Liza je, kao da zna šta treba da kaže, pričala o Ninoslavu:
Nigde nema našeg gospodina Ninoslava. Iz banke je redovno dolazio kući, kupao se i samo pisao... I ja i Ilija dobili smo po dvesta dinara bakšiša od gospodina Ninoslava.
Ovo mi je bila prilika da završim tezu, pa sam požurio. A oni su me lepo pazili.
A Miomira je pomišljala da je on na nju mislio, i da zbog nje nigde nije išao, kao što je i za nju za sve vreme samo on postojao i niko drugi. Daljina ju je još više zbližila s njim. Ali jedna misao je ipak štrecnu: a Stajićka? Da li je ona tu? Sad će se saznati. Uvukla se nečujno u tatinu sobu i potražila je telefonom. Niko se nije odazivao. Sigurno je otputovala. A Slavka?
Upitala je za nju Ninoslava.
Došla je pre tri dana. Bila je u Mačvi i Koviljači.
Sve je, ipak, bilo lepo. Ali ona nije ni snevala šta se zbivalo u srcu Ninoslavljevom.

RAZRAČUNAVANJE

Verenik joj se javio iz Beograda: »Dolazim da prečistimo našu stvar. Ili... ili... Hoću da budem načisto s tvojim osećanjima...«
Miomira priđe brzo mami.
Mama, Vlada danas dolazi. Sigurno autom. Hoće da vidi da li ćemo se venčati. Mama, moram ti reći: ja raskidam veridbu s njim. Ne bih želela da mu to lično kažem, nego ću mu napisati pismo, ti ćeš mu ga predati, evo ti i prsten da mu vratiš, a ja ću odmah da odem u Niš kod tetke. Imam vremena da uhvatim voz. Neću da ga sačekam. On je svirep. Svašta bi mogao da uradi. Bolje da se ja izmaknem.
Kako svirep? Šta bi mogao da uradi? — uplaši se mati.
Nemoj da se plašiš. Ne mislim da bi me ubio, ali videla si kako je prošli put bio grub. A ja ne bih otrpela, morala bih mu grubo odgovoriti... i da bi se taj sukob izbegao, bolje je da otputujem.
Mati zavrte glavom.
Ti da se izvučeš, a ja da se s njim objašnjavam i da me vređa.
Tebe on neće vređati. Prema tebi je on uvek bio učtiv i poštuje te. A ti si taktična i lepo ćeš mu sve reći.
Šta ja znam da mu kažem? Čime ti obrazlažeš raskid veridbe?
Napisala sam mu u pismu: neću još da se udajem. I ne udaje mi se! Zar ja nemam lep život u roditeljskoj kući?
Imaš, dabome! Nije trebalo ni da se veriš bez roditeljskog znanja, i to sama u Parizu.
Imaš prava da me grdiš, mamice. Odsad ću te uvek slušati. Neću se udati dok i ti ne daš svoj sud o mladiću. Ako ti kažeš da ne treba da se udam, poslušaću te.
Pričaš samo, a uradićeš kao sve devojke. Roditelji se ne pitaju kad tre- ba da se reši najvažnije pitanje u životu, kao da nas je pregazilo vreme i da ništa ne razumemo.
Ti si, mama, potpuno savremena žena i moja najbolja drugarica.
Umeš ti da lažeš, a posle vaš otac mene za oči: »Ti im sve popuštaš!« Čuješ, imaš da odeš do tate u banku da mu kažeš da putuješ i da raskidaš veridbu.
Ne, ne! Neću da idem tati! Ti znaš njega: on će da me izgrdi! Ti ćeš mu to bolje objasniti. Ja ću da se izgubim, a ti otprati Vladu. Ne mora on ni da se vidi sa tatom.
Jaoj, sve to nije bilo potrebno! Zašto svet da ispira usta s tobom? Može još neko čudo da napravi u kući. Strah me je i za Stašu.
Što se plašiš za Stašu?
Ako napadne gospodina Ninoslava, ovaj će da ga brani, jer on više voli njega nego Vladu. A ti si videla da Vlada mrzi gospodina Ninoslava i da je ljubomoran na njega.
Sve će se lepo svršiti. Ne brini, mamice. On je osetio da od našeg venčanja nema ništa. Ovo je najpametnija stvar, što raskidam veridbu. Bila bih vrlo nesrećna s njim. On je grub i... neću sve da ti pričam, ali reći ću ti kad se vratim.
Zašto mi ne kažeš sada?
Bolje da imaš o njemu mišljenje da je dobar mladić. Bar dok ga ne ot- pratiš. Evo ti pismo. Ostavila sam otvoreno da pročitaš, pa ga zalepi. Idem da se spremim za put.
A ako on dojuri za tobom?
Neće dojuriti. Ne moraš mu reći da sam u Nišu. Čekaj, kuda da kažeš da sam otišla? U Skoplje? Tatinoj sestri... Jest, to je najbolje.
Mati je sedela ljutita i uznemirena, a kći je, znajući njeno srce, nastojala da je odobrovolji.
Posle se, mamice, neću rastajati s tobom. »Kad se venčam s Nino- slavom, bićemo u kući«, mislila je sva ushićena.
Moram samo da jednom odem do Pariza. I ti ćeš sa mnom. Ti ćeš biti srećna! Pa i naš Staša je dobar... Je li da si ti sad srećnija?
Mati uzdahnu:
Dabome da sam srećna, kad ste vi dobri. Hajde, požuri, može Vlada svakog časa da naiđe.
Da javim Milanu da dođe s kolima. — Javila je za kola, spakovala stvari i sišla s koferom.
Koliko ćeš dana ostati?
Tri-četiri. Oni me vole. Evo Milana. Zbogom, mamice! Nemoj da se ljutiš na mene. Jedva čekam da se otarasim tog Vlade.
Mati je isprati i vrati se u kuću.
Vlada je stigao automobilom oko jedanaest sati.
Lizo, otvori kapiju — viknula je kuvarici, čuvši auto. Ustala je i spu- stila pletivo na stolicu. Zet joj požuri u susret i poljubi joj ruku.
Rano si došao!
Rano sam pošao iz Beograda.
Sam voziš?
Šta će mi šofer? Gde je Miomira?
Mati se zbuni, jer je znala da otpočinje objašnjenje, pa ga pozva u kuću.
Hajde gore, pa ću ti sve reći. — Mladi čovek se namrgodi i pođe za taštom. Ona ga uvede u trpezariju.
Da nije opet otputovala?
Bogami... Sve mi je ovo neprijatno — iskreno je govorila. — Ona nije ovde... Otputovala je u Skoplje... Ostavila ti je pismo. Sad ću ti ga dati.
Čemu zvanično opštenje — nabusito izgovori. — Zar me nije mogla pričekati? Dajte mi pismo. — Mati donese pismo i sede na stolicu prema zetu. On je brzo preleteo preko redova, a bore mu izbrazdaše čelo.
Dakle, raskida veridbu! Znate li vi sadržaj pisma?
Pročitala sam. Meni je žao, Vlado. Ali ja ne mogu da joj kažem ni udaj se, ni ne udaj se! To je vaša lična stvar. Vas dvoje najbolje znate da li biste

bili srećni. Ona je požurila s veridbom, za to je osuđujem. Nije trebalo da se veri, pa sad da raskida. Ja sam starinska žena kao i tvoja mati, i ne mogu da to odobrim. Ali šta ćeš? Pomiri se i ti. Ti si fin, bogat mladić, naći ćeš ti devojku kakvu god hoćeš, i bogatu i lepu i dobru.
On je nervozno grickao usne i prasnu s pitanjem:
A znate li vi ko je inscenirao ovaj raskid?
Ko može da inscenira? To je Miomirina volja.
Jeste li uvereni da je baš ona to htela, ili neko drugi. Kome je stalo da ona po svaku cenu raskine veridbu?
Na koga misliš, Vlado? — tobož začuđeno upita mati, a slutila je da se to odnosi na Ninoslava.
Mislim na ovog učitelja. Da li vi znate kakvu je ulogu imao taj mladić u vašoj kući? Vi ništa niste videli.
Molim te, Vlado, nemoj da sumnjičiš tog mladića! On je pošten mla- dić, vrlo skroman i učtiv. On se toliko trudio oko Staše.
Ali se još više trudio oko Miomire.
To nije istina! Ne mogu da ti dopustim da tako govoriš o tome mla- diću. On je bio neophodan Staši.
Ali je neophodan i Miomiri — ustao je sav narogušen i ogorčen, i počeo da korača po trpezariji.
Miomira je ozbiljna devojka — hladno odgovori malo uvređena mati.
Zato je on i uspeo da je zaludi. Ja sam opazio promenu na Miomiri čim vam je taj gitarista došao u kuću. Dotle je ona meni pisala, mislila o našem bračnom životu, ali čim je taj ušao u kuću, on joj je zavrteo pamet svojom gitarom. A šta je taj gospodin? Niko i ništa. Svira i peva i smišlja kako da se uvuče u vašu kuću i vaše bogatstvo. To je za njega velika čast da uzme ćerku jednog direktora banke. To cela varoš vidi i zna. Čak sam i u Beogradu dobijao anonimna pisma. Ona je s njim išla u bioskop, na izlet, vozila se autom. Napravio se taj gospodin važan u vašoj kući, kao da je odrastao u gospodstvu. Ne čudim se Miomiri, ali se čudim vama da niste prozreli zadnje namere tog mladića. To je hohštapler prve vrste!
Zaboga, Vlado, šta to govoriš?! Kakav hohštapler? Taj mladić je svršio fakultet, ima dobru majku i sestru.
I vas je opčinio... Došlo je dotle da svi u varoši veruju da je ljubavnik Miomirin. I to vam mogu reći. Vi ne znate kako on kompromituje vašu porodicu.
Mati skoči sa stolice.
E, to je, Vlado, isuviše! Ja ne dopuštam da vređaš moje dete! Ona je bila sama u Parizu, pa je bila pametna, a ovde je svaki dan pred mojim očima. Ti si se razljutio, pa svašta govoriš u ljutini... a ni sam u to ne veruješ.
Ja verujem! A posle ovog Miomirinog pisma niko me ne može razu- veriti. Ovo je jasno kao dan, ali i vrlo bedno. Imao sam vrlo lepo mišljenje o njoj, a kako sam se prevario! Nijedna devojka me nije razočarala kao ona. Pijanistkinja i umetnica, i jedan gitarista! — Stegnuo je zube i pesnice. Ah, da mu on sada padne šaka!
Ti me vređaš kad tako govoriš o Miomiri. Mi smo svi uživali u pevanju gospodina Ninoslava. Treba da me razumeš, Vlado. Ja sam istog takvog sina izgubila — udarila je u plač i kroz suze govorila: — A brinula sam se za Stašu. Nervozan je bio. Nije se slagao s profesorima. I Ninoslav je došao i spasao mi Stašu. Mi mu moramo biti zahvalni. I Miomira je u njemu gledala Stašinog spasioca.
Vi ste u zabludi!
Mati obrisa suze i oštro ga pogleda. Ona je pokušavala sve lepim, a on je vređao.
Zar se, Vlado, samo jedna veridba raskine? Možda se ne biste ni sla- gali. Ti si malo prek, a Miomira je osetljiva.
To vas je ona naučila da tako govorite.
Nije mene niko učio, nego ja svoju decu poznajem, a svaki roditelj želi svojoj deci sreću. Ako je osetila da se ne biste slagali, bolje je da se ra- stanete na lep i prijateljski način. Ti imaš svojih lepih osobina i mi te nikad nećemo mrzeti. Sedi, molim te, da lepo razgovaramo. Raskinuti veridbu pre rata bilo je strašno, a sada je to obična stvar. Nemoj da se ljutiš. — I opet je počela blago. — Sedi! Da zovnem Lizu da donese posluženje. Ostani kod nas da ručaš.
Ne! Hvala! Neću ništa. Idem u varoš. Tamo ću ručati.
I ti si malo tvrdoglav. To je ona uvidela. Kako si bio prošlog puta grub, i odjurio natrag! Ne ide to tako. U braku se mora popuštati. Mi, sta- rinske žene, uvek smo popuštale.
Ali vaša kći ne popušta. Ja sam se prošlog puta naljutio, a njoj je bilo svejedno. — Naglo se okrenuo, kročio prema gospođi Novaković i besno izgovorio: — Eto, to me je razdražilo i to me je najviše uverilo da između nje i onog gitariste ima nešto! Sva se osušila od žalosti za njim kad je bio bolestan. A on se razbaškario u vašoj kući, jer mu je ona dala to pravo. On je naterao da raskine veridbu! On će sve upotrebiti da dođe do cilja. Držite u kući jednog mladog čoveka već toliko meseci. Ona gore sama, a vi se zatvorite u svoju sobu. Mislite da se nije noću uvlačio u njenu sobu?! Trebalo bi da čovek bude lud pa da ne shvati šta je među njima. Još ćete vi i veći skandal doživeti. I treba! Svi će vas ismejati u varoši, kao što vam se smeju i sada.
Mati je zapanjeno slušala, sva bleda, gušeći se od ljutnje, ali nije mogla da dođe do reči i jedva je izgovorila:
Sve je to laž! I sama sada uviđam da vi ne biste bili srećni. Ti si vrlo naprasit!
Naprasit sam što sam častan, što sam je voleo, a vređa me što vi ništa ne uviđate. Vi joj povlađujete i držite u kući toga mladića! Više nemamo šta da razgovaramo. Sad smo načisto! Znam bar kakva je Miomira. Možda je i bolje što se ovako svršilo. Možda je nisam dobro ni poznavao. Njoj će, sigurno, biti potrebni kavaljeri i kada se uda. Ali ja to ne bih dopustio! Eto joj gitariste! Zbogom! Izvinite, što sam bio ovako grub, ali krivo mi je i na vas. Vi ste mati i trebalo je sve da vidite.
Izleteo je na terasu i sukobio se s Lizom koja je nosila poslužavnik sa slatkim. Čaše se zatresoše na poslužavniku, jedna se prevrte, pade na beton i razbi se. Liza ciknu, a gospođa Novaković bleda, požuri na terasu.
Gospodin nalete na poslužavnik, pa se čaša preturi. Pa zar gospodin Vlada odlazi? — govorila je Liza.
Gospođa Novaković je ćutala. Kuvarica se uplašila videći je kako je pobledela.
Vama je zlo? Uzmite čašu vode.

Neka, Lizo! — Gledala je za zetom. On priđe kapiji, otvori je, sede u auto, izađe na drum i odjuri u varoš. Kuvarica spusti poslužavnik na sto u trpezariji.
Šta se ovo dogodilo?
Ljut je, Lizo, Miomira je raskinula veridbu s njim. Kuvarica je mimo slušala...
Pa... udaće se naša gospođica Miomira. Ona je slatka... i dobra prema svakom.
E, ali njemu je krivo.
Svakom bi bilo krivo da izgubi devojku kao što je gospođica Miomira. Vi ste tako bledi. Uzmite slatko i vodu.
Daj! — prošaputa mati. — Nisam ja dovoljno jaka za potrese. A nju je potreslo najviše ono što je kazao za Miomiru i Ninoslava. »Sami gore, a vi se zatvorite u sobu.« Da li se to moglo dogoditi? Bacio je sumnju u materinsko srce patrijarhalne žene; to ju je zabolelo i počela je da strepi da se nije desilo ono najgore. Izašla je u baštu i počela da se priseća svega. Najedared je nešto preseče. »Da Vlada nije otišao u banku? Šta li se tamo može dogoditi?«
Požurila je na telefon da upita muža. Ali se predomislila. Bolje da mu ne govori preko telefona. Bojala se da on sve ovo o Miomiri ne kaže ocu. Onda će ona, mati, ispasti krivac. Išla je po kući kao luda. Da li je moguće da im se cela varoš smeje? Ne, to nije istina. Taj mladić je dobar prema Staši. Spasao je to dete. Ali možda je bolje da on stanuje u varoši. Reći će mužu. Sad baš i ne treba da stanuje kad je raskinula veridbu. Zašto da raskine kad je on ovoliko voli, a i ona ga je hvalila? Da nije imala nešto sa Ninoslavom? Išla je onda u planinu. Njih dvoje su bili sami... šuma... Pa njen odlazak kod njegovih! Kako majke ništa ne znaju! Ah, da joj je sada ovde Miomira, dobro bi joj očitala! Nije ovaj potres za nju. Pošla je u kuhinju da malo razgovara sa Lizom, jer Liza im je bila verna i sve njihove brige i žalosti doživljavala je i sama. A sva se dvoumila da li mužu da javi telefonom. »Neću! Neće ni Vlada ići u banku...«
Bez najavljivanja i kucanja verenik uđe u direktorovu sobu.
Gle, ti? Kad si došao? Nisam znao da ćeš doći.Ne znate vi za mnoge stvari koje se odigravaju u vašoj kući. Ali danas ćete doznati.
Ti si nešto ljut?
Kad čujete razlog, znaćete zašto sam ljut.
To su verenička posla. Da te nije Miomira naljutila? E, još malo, pa ćete se venčati. Onda ti uzimaš dizgine u svoje ruke.
Ja sam dizgine izgubio iz ruku.
A ti ne popuštaj! Nego vi, mladi ljudi, svi ste pod ženskom papučom. Niste vi generacija kakva smo mi bili.
Nisu ni ove žene kakve su ranije bile. Prevrtljivije su nego mi muškarci.
Nešto te je mnogo Miomira najedila, pa si došao da mi se požališ.
Nisam ja ni video Miomiru.
Prvo dolaziš k meni?
Ne, bio sam u vili, ali Miomiru nisam zatekao, jer je otputovala.
Kuda je otputovala?
Zar vi ne znate?
Sad čujem od tebe — naivno je govorio direktor.
Otputovala je u Skoplje. Tako su me bar izvestili.
Šta će u Skoplju?
Da bi izbegla objašnjenje sa mnom.
Kakvo objašnjenje?
Čućete... Nego, molim vas, pozovite gospodina Ninoslava, hteo sam nešto da mu kažem. Je li on u banci kod vas?
Jeste. Šta imaš da mu kažeš? — sumnjičavo je pitao direktor, koji poče da naslućuje da se ovde nešto zamršuje, a nije voleo objašnjenja u banci.
Nešto da ga pitam — mirno je govorio verenik. Direktor zazvoni po- služitelju. On se pojavi.
Recite gospodinu Balšiću da dođe ovamo. — Posle nekoliko trenutaka pojavi se lepi mladić u elegantnom odelu, visok, opaljene kože i gorda po- gleda. Trže se kad spazi verenika, ali mu hladno klimne glavom.
Vi ste me zvali, gospodine direktore?
Moj zet ima nešto da vas pita. Ninoslav ga oštro pogleda, a rentijer se sav naroguši od besa videći ga ovako elegantnog, lepog i samopouzdanog.
Šta imate da me pitate, gospodine? — hladno mu se okrete Ninoslav.
Pričekajte. Pročitajte ovo pismo! — obrati se direktoru pružajući mu Miomirino pismo.
Direktor se udubi u čitanje i iznenađeno podiže obrve. Završi čitanje, po- gleda verenika i izgovori:
Otkud sad ovo? Ja o tome nisam imao pojma. Kakav je to preokret u njoj?
Zato sam zvao gospodina da nam objasni taj Miomirin preokret. Ninoslav je upitno gledao čas direktora, čas rentijera.
U čemu je stvar, gospodine direktore? — okrete se Novakoviću, ne želeći da traži objašnjenje od ovog naduvenka.
Rentijer dohvati Miomirino pismo i pruži ga Ninoslavu.
Pročitajte!
Ninoslav pročita i mirnim glasom, skrivajući svoje uzbuđenje, okrete se direktoru:
Ovo je pismo upućeno gospodinu i ja nemam šta da vam objašnjavam. Ono se njega tiče.
Ali se isto toliko i vas tiče — izbrecnu se rentijer — jer vi ste inspira- tor ove odluke. Zato sam vas i pozvao da vas razobličim pred gospodinom Novakovićem i da mu kažem kakvu ste ulogu igrali u njegovoj kući.
Bled i uzbuđen, Ninoslav kroči jedan korak prema rentijeru i izgovori od- sečno, naglašavajući svaku reč:
Gospodine, ja vam zabranjujem da me vređate, jer ću zaboraviti na takt i učtivost, isto kao što to vi zaboravljate.
Gospodine direktore — poče blažim tonom — ja vas uveravam da sam sa najvećim poštovanjem ušao u vašu kuću i da nisam učinio nijedan gest za koji biste me mogli osuditi. Dajem vam svoju časnu reč da sam u go- spođici Miomiri uvek gledao tuđu verenicu i nisam imao pojma da ona misli na raskid. Ja sam u vašoj kući bio učitelj vašeg sina i zahvalan sam
vam za sve pažnje koje ste mi ukazali, kao i za postavljenje u banci, i mislim da nećete posumnjati u iskrenost mojih reči.
Ja ništa ne mogu da kažem protiv vas — priznade direktor. — Zašto ti, Vlado, bacaš krivicu na gospodina?
Vi ste vrlo slatkorečivi — okrete se rentijer Ninoslavu — i svojom gitarom i pesmom hteli ste da sakrijete podle pobude, koje sam ja od prvog dana prozreo. Ako ste mogli da se pred ocem i majkom pretvarate, preda mnom ne možete... Da, gospodine direktore, ovaj gospodin se podlo uvu- kao u vašu kuću, a vi stvarno i ne znate kakav je on tip... To je...
Ninoslav steže pesnice i priđe mu bliže ukočena lica i blistavih zenica.
Kakav sam ja tip, dovršite?! — muklo izgovori.
Molim vas, nemojte da se svađate. Ovo nije mesto za raspravu — utišavao ih je direktor. — Možda ti, Vlado, preteruješ.
Ja, gospodine direktore, neću da dopustim da me naziva tipom, jer ja tip nisam. Ako je ko tip, to ste vi, gospodine! — izgovori Ninoslav.
Jelte, ja sam tip? — cinički odgovori verenik. — To ste sigurno kazali i Miomiri. Sve ste upotrebili da dođe do raskida veridbe. Jer vi treba da budete zet direktora Novakovića. Pevač, gitarista, nalickan gospodin. A oni i ne znaju šta se odigravalo u kući.
Gospodine direktore, ja neću sa ovim gospodinom da se objašnjavam. Ali vas molim, gospodine direktore, da nijednoj njegovoj reči ne verujete. Ja sam gospođicu Miomiru smatrao kao svoju sestru. Nikakvih namera ni- sam imao. Znam da sam siromašan mladić, a ona bogata devojka, i bio sam srećan da me vi uposlite u banci. To je bio cilj moga dolaska.
I da se isto tako uposlite i oko gospođice Miomire.
Šta ste hteli reći? — škripnu zubima Ninoslav.
Hteo sam reći da je ovaj gospodin... ljubavnik vaše kćeri... i da je... Nije ni završio rečenicu kad snažna ruka Ninoslavljeva pade na njegov obraz. On se povede i riknu.
Ninoslave! Vlado! Ne pravite čudo! — uzbuđeno viknu direktor.
Hohštapleru! — dreknu verenik i polete na Ninoslava da ga udari. Ovaj, viši i snažniji, odbi mu ruku, gurnu ga i on polete stolu direktora.
Izbezumljen od besa, spazi stakleni, teški pritiskivač na stolu, ščepa ga i ba- ci u pravcu Ninoslavljeve glave.
Ne, ako boga znaš! — dreknu direktor. Ninoslav se saže, a pritiskivač prelete preko njegove glave i tresnu svom silinom u vrata. U susednoj kancelariji čuše udarac kao pucanj. Činovnici poskočiše. Daktilografkinje vrisnuše.
Nešto se događa u direktorovoj kancelariji. — Činovnici, čuvši prasak, jurnuše u kancelariju. Direktor je držao zeta gurajući ga da sedne. Ninoslav je stajao bled nasred kancelarije.
Ja se njemu moram naplatiti — vikao je rentijer.
Idite, gospodine Balšiću — reče mu direktor. Činovnici su stajali une- zvereni, daktilografkinje su provirivale uplašene. Spaziše prepolovljeni pri- tiskivač na podu. Jedan poslužitelj se saže i pokupi parčiće. Činovnici se povukoše, a s njima i Ninoslav.
Šta je to bilo? — pitali su radoznalo.
Ništa — kratko je odgovarao.
To je verenik gospođice Miomire? Napao vas, jelte? — navaljivali su s pitanjima.
Jeste. — Ninoslav nije hteo da daje objašnjenja, ali su mu u ušima bubnjale reči »On je ljubavnik Miomirin.« Škripao je zubima. »Bednik!«
Vi ste lepši i bolji od njega, zato je ljubomoran na vas — tešio ga je jedan činovnik.
Daktilografkinje su šaputale.
Njega voli Miomira. Meni se učinilo da sam čula kako je kazao da je on njen ljubavnik. Možda je. Ako je i ljubavnik, ona se može i udati za njega. Baš je divan, a verenik mi se ništa ne dopada. Samo što je rentijer! Oni su se potukli. Ko li je gađao pritiskivačem? Jaoj, da ga je udario, ra- zbio bi mu glavu. Čekaj, čuje li se nešto iz kancelarije? Ništa... Neko odlazi... Da vidimo ko je.
Odškrinula je vrata iz hodnika.
Verenik ode!
Da ga vidimo bolje. — Pritrčale su prozoru. — Nije ružan, ali je lepši Ninoslav. Sam vozi. Ala je namrgođen! Sada mi se više ne piše. Čekaj,
idem ovaj prepis iz suda da odnesem Ninoslavu... Nema ga, pozvao ga je direktor. Pritvori ona vrata, a ja ću da prislušnem. Stoj tu kod vrata, pa ako neko naiđe, javi da se odmaknem.
Mala daktilografkinja je slušala otvorenih usta i očiju. Sva se pretvorila u uvo. Mimikom je pokazivala koleginici sve veće čuđenje. Ona druga je gorela je od želje da čuje. Brzo je pritrčala svome stolu.
Pričaću ti.
Jesi li sve čula?
Sve. Ćuti, evo Petrovića.
Jeste li prekucale ono što sam vam dao?
Baš sad kucamo. Biće gotovo za pet minuta.
Pričaj mi, molim te — šaputala je koleginici naginjući se njenoj glavi.
Miomira raskinula veridbu.
Šta kažeš? Očigledno je raskinula zbog Ninoslava.
Izgleda tako nešto. Bilo je tuče među njima? Ninoslav se izvinjavao što mu je opalio šamar, jer je vređao Miomiru... Ali se nešto brani, veli, pošto- vao sam gospođicu Miomiru...
Jest... poštovao! Toliko meseci stanuje kod njih. Cela varoš priča o njihovoj ljubavi. A što si još čula?
On hoće da ide u Beograd u ministarstvo unutrašnjih dela.
Jaoj... da nam ode iz banke.
A šta ti vredi što je u banci, kad te ne gleda.
Ne voli on ni Miomiru čim ide odavde.
Novakoviću nije prijatan ovaj sukob u banci... Možda mora da ode.
A šta kaže direktor?
Malo je ljut. Poznajem ja njegov ton. A, i ovo sam čula: Miomira je otputovala nekuda.
Zašto?
Ne znam. A Ninoslav kaže da on nije imao pojma da će ona da otputuje.
Zaludela je ona njega i njeni milioni. Ali može još i te kako da se ope- če, a baš bi mi i bio ćef! Njoj nije ništa lakše nego da pokvari veridbu. S
jednim raskine, a deset prosilaca će da pojure. Mene i tebe neće zaprositi. Ninoslav je izgubio u mojim očima. Nije tu bez ičega, kad se on tuče. A ko je koga gađao tim pritiskivačem?
Verenik njega.
Zna on šta je među njima. Jesi li čula da je ona bila s njim kod njego- vih? Ona ga je i negovala kad je bio bolestan. Uh, evo opet Petrovića! Što je dosadan, k'o zubna bolest!
Šta odugovlačite, gospođice? Je li ono drugo gotovo?
Evo, još malo. — Ručice su brzo preletale preko pisaće mašine. Namignula je drugarici i obe se uozbiljiše. Petrović je pričekao i uzeo dva tabaka.
Male činovnice odahnuše. — Je li, a šta si još čula?
Čula sam kako kaže: »Ja ću da ručavam u kafani i danas ću uzeti stan u gradu.« A direktor mu na to reče: »Danas ćete ići sa mnom. Ne morate odmah pružati svetu materijal za pričanje.«
Sumnja li on u nešto? Ninoslav se zaklinje da je ispravan.
Veruješ li ti da je ispravan?
Ja ne verujem nijednom muškarcu. Može li samo, on će odmah iskoristiti priliku.
A on je u kući s njom. Ali mi je krivo, što baš da se zaljubi u bogatu devojku?! Svi su muškarci materijalisti. Već i ta Miomira, kao da je prince- za iz bajke. Da je činovnica kao ja i ti, niko je ne bi ni pogledao — uzdahnula je duboko i brzo se prisetila:
Čula sam da ga nastavnica Simićeva voli.
A ja sam za nju čula da vodi ljubav s poručnikom Svetom Laza- revićem. Znaš, onog lepog, crnomanjastog. On voli da pogleda svaku ženu. Nego, čula sam i za Ginu da je trčala da se upozna sa Ninoslavom.
Je li, a ko je onaj medicinar što je šetala s njim?
Pričaju da je to Ginina ljubav. To je drug Ninoslavljev, videla je moja sestra kad je s njim jedne večeri bila sama u parku i on je dopratio do kuće.
I ona će se lepo udati — uzdahnu činovnica. — Otac joj sazidao kuću. A ja i ti ima da kucamo celoga života. — Pogledala je usta, izvadila pudri- jeru iz tašne i počela da se doteruje. Bacila je pogled u ogledalce i opet
uzdahnula. — Ode direktor! Da vidimo da li je i Ninoslav s njim. Eno, sedaju. Uh, što tako nešto ne mogu da nađem?!
Možda on misli da ga uzme za zeta. Kažu da ga Staša mnogo voli.
Petrović puca od muke kad ga vidi u automobilu s direktorom. Što je to pakostan i uobražen mladić! Nadao se da će on biti posle Novakovića sve i sva u banci, pa se pravi važan. Baš ga mrzim! Hajdemo i mi!
Izašle su na ulicu. Spaziše Slavku. Ona ih pozdravi i ode kući.
Simpatična devojka. Baš bi mogla biti za Ninoslava. Gle, eno poruč- nika! Sigurno žuri za njom. Hajde, možemo i mi ovom ulicom, da vidimo da li će je stići. Stiže je. — Uzdahnula je opet: — Ona je fakultetski obrazovana žena. Lako je njoj! Razvrstana je, ima lepu platu. — Malu činovnicu sve je rastuživalo, a najviše što nije videla lepog, mladog trgov- ca, o kome je snevala i videla osiguranu budućnost s njim, a morala je priznati sebi da se beznadežno nada i da je svuda prepreka: miraz.

GORDOST JE POBEDILA LJUBAV

Gospođa Novaković nije mogla da se skrasi na jednom mestu očekujući muža. Naslućivala je da se nešto dogodilo u banci. Laknulo joj je kad ih je obojicu videla kako silaze iz automobila. Izašla je na terasu i osmehnula se, trudeći se da na muževljevom licu pročita šta se dogodilo.
Kako si, Jovanka?
Dobro... Celo jutro sam imala posla. Jesi li gladan?
Prilično.
Ručaćemo u trpezariji. Nešto se naoblačilo sa one strane. Baš bi dobro bilo malo kiše. Kako ste vi, gospodine Ninoslave?
Zahvaljujem, gospođo, dobro.
Gde je Staša? — zapita otac.
Ostao je kod Stoleta na ručku. Javio mi se telefonom i pitao može li da ostane. Stole je dobro dete, dopustila sam mu.
Pa neka se druži s đacima. Jednom i on da bude đak kao drugi sinovi.
Glas mu je bio malo oštriji. — A Miomira je otputovala? Kako to ona začas da ode na put, a ne obavesti me.
Ti, valjda, znaš zašto je otputovala.
Znam! — čisto se izbrecnu direktor. Ninoslav je ćutao.
Je li Vlada bio kod tebe?
Bio je...
I ovde je bio.
Kako se ovde ponašao?Pa... lepo... Krivo mu je, razume se... Ali bio je učtiv.
I u banci je bio vrlo učtiv! — Podvukao je dve poslednje reči.
Šta je bilo? — bojažljivo je pitala gospođa Jovanka.
Moglo je biti i razbijenih glava.
Šta govoriš? Kome da razbije glavu?
Gospodinu Ninoslavu.
Ama, znala sam ja da će se nešto dogoditi. I ovde se ljutio. Videla sam, ljubomoran je na gospodina Ninoslava. Dokazivala sam mu da nema razloga, ali nisam mogla da ga ubedim.
Gospođo, meni je vrlo neprijatno što se sve ono dogodilo u banci i što sam bio izazvan da mu udarim šamar. Ja nisam mogao da dopustim da drs- ko i nepravedno vređa gospođicu Miomiru u vezi sa mnom.
Vi ste mu opalili šamar? A šta je vređao Miomiru?
Gospođo, meni je neprijatno da ponavljam njegove reči, jer cenim go- spođicu Miomiru kao vrlo ozbiljnu devojku.
Kazao je da je gospodin Ninoslav njen ljubavnik — odgovori muž.
E, ako ste mu opalili šamar. Bezobraznik! Usudio se to da kaže! I bolje je što je s njim raskinula.
Ja ne znam kakav je on mladić, ali bih želeo, gospodine direktore, da verujete da ja nisam imao pojma da gospođica Miomira smišlja raskid veridbe. Nisam dopustio sebi da ikad pomislim na gospođicu Miomiru. Ja sam bio siromašan mladić, mučio sam se dok nisam svršio školu, a cilj moga dolaska u vašu kuću bilo je uposlenje u banci, kao što ste mi obećali. Ja sam u vašoj kući sebe smatrao učiteljem vašeg sina, a ne mladićem koji treba da se zabavlja s vašom ćerkom. Bio sam daleko od svake takve pomisli. Ja bih sebe smatrao najvećim pokvarenjakom da sam izigrao vašu dobrotu, gostoljubivost, pažnju. I zato sam jutros bio strahovito revoltiran uvredama toga gospodina, koji bez ikakvog dokaza izgovara tako sramne reči.
Verujemo vam, gospodine, i nemojte da se sekirate. Miomira ga nešto nije trpela. Kazala je da će mi objasniti razlog.
Da je ona ovde, dobro bih je izgrdio. Zašto se ona nije s njim objasni- la, nego ga šalje meni u banku, pa pravi skandal i sad svi činovnici znaju.
Zar je on napravio skandal?Dabome! I ne mogu da im zapušim usta. Cela će varoš znati o tome.
Šta se tebe tiče što će u varoši da znaju! Ona je pobegla, jer je on grub, mogao je napasti. Ja sam joj dopustila, jer sam se i ja bojala. Samo nije tre- balo da se veri bez našeg znanja, pa sad da kvari veridbu.
Nije trebalo, ali ona je malo usijana glavica, radi sve šta hoće. Kad se verila, kovala ga je u zvezde i svi smo morali da verujemo da je on savr- šenstvo. A sad treba svi motkom po njemu. Ti već popuštaš.
Pa ja popuštam, Aleksa, jer sam majka, i osetljiva sam, a ti si muška- rac, zauzet svojim poslovima, pa ne strepiš toliko za njih.
Strepim i ja, ali ja trezvenije gledam, a ti se odmah raznežiš i uplašiš.
Ne mogu ja da budem gruba. Samo moja duša zna koliko sam prepatila zbog Mileta i Dane. Nije lako izgubiti dvoje dece — zagrcnula se i zaplakala.
Dobro, dobro, razumem te — omekša direktor. — I ja osećam žalost, ali zato neću da im u svakoj prilici popuštam pa da ispadne posle bruka i sramota.
To nije nikakva bruka, ako se raskine veridba.
Ali ono što se dogodilo biće bruka. — Ninoslav je osetio da je on ta bruka i da njegovo prisustvo može kompromitovati njihovu porodicu. Ponosan i pošten, odmah je izjavio gospodinu Novakoviću:
Ja uviđam, gospodine direktore, da je nemoguće da i dalje ostanem u vašoj kući. Mogu i iz banke da se povučem. Kazao sam vam da mi je javio jedan drug moga oca da može da me postavi u ministarstvu unutrašnjih dela. Moram do Beograda i zbog moje doktorske teze, najbolje bi bilo da odem. Time ću uskratiti svetu da raspreda o ovom događaju.
To je vaša stvar, gospodine Ninoslave — mirno je odgovorio direktor. Mati se uznemiri.
Kako će to Staša da primi? Vi ste mu još potrebni. Otac se opet izbrecnu.
Ima Staša da primi onako kako ja naredim. Nije Staša gospodar u kući nego ja. — Taj oštri ton bio je izraz direktorovog neraspoloženja i to uvredi Ninoslava. Osetio je jasno da treba da ode iz banke. Ali mati, dobra i osetljiva žena, shvativši da je ovaj ton malo uvredljiv, ublažavala je reči svoga muža:
Ti sad tako govoriš, a baš si ti voleo da gospodin Ninoslav stanuje u našoj kući kad pređemo u varoš. Ništa me se ne tiče svet, jedino moja deca.
Ne, gospođo, gospodin direktor je u pravu. Posle raskida veridbe gospođice Miomire i ovoga što se jutros desilo u banci, ne bi imalo smisla da stanujem u vašoj kući. Vi ste pravili tu kombinaciju misleći da će se gospođica udati.
Ne znam šta da kažem — uzdahnu mati, koja se seti Staše, njegove svađe s profesorima i onog revolvera. — Čini mi se da je Staši potreban tu- tor, a niko nije umeo s njim kao vi.
Okani se, Jovanka! Ti si ga razmazila. Trebalo je da ja budem prema njemu kakav je moj otac bio prema meni. Još uvek se sećam njegovog kaiša. Kako što zgrešimo, on otpasuje kaiš pa udri po meni i po mojoj bra- ći. Bio sam u šestom razredu i dobijao batine od oca, a nisam smeo da zucnem! Nije on vodio računa o mojoj osetljivosti, nego ja o njegovoj. Ti strepiš, ako gospodin Ninoslav ode da će Staša propasti. Ama, ja ću kaiš! Ima on da ide u školu i da uči, jer hvala bogu, nije glup. Jel' tako, gospodine Ninoslave?
Da, on je vrlo inteligentan. Onda vi, gospodine direktore, nemate ništa protiv, ako se ja zahvalim na postavljenju i odem u Beograd? — pitao je očekujući definitivan odgovor.
Ja vama kao činovniku ne mogu ništa da prigovorim. Za ovo kratko vreme ocenio sam da ste vrlo vredni. Ali ako vi hoćete državnu službu, to je druga stvar.
Kakvo ministarstvo! Ostanite vi ovde, gospodine Ninoslave. Možete uzeti stan u varoši. Staša će se zaprepastiti kad čuje.
Znate, gospođo, i zbog svoje teze morao bih u Beograd.
Voli mladić Beograd. Ovo je palanka. I ja sam crkavao za Beogradom kad sam bio mlad čovek — govorio je direktor smešeći se, i Ninoslav oseti da mu on odobrava i ne želi ga više ni u kući ni u banci.
Kad ostade sam sa ženom, direktor prasnu:
Šta si navalila da ostane? Imaš ćerku devojku, a držiš u kući mladića. Za sve ovo, ti si kriva.
Gospođa Jovanka se sruči u naslonjaču i osta bez glasa.Zar ti, Aleksa, da me vređaš? Ja, mati, smrvljena srca od tuge i nesreće koje su nas zadesile, drhtim nad ovo dvoje dece, htela bih da Staša bude dobar mladić, a ti me bediš da sam kriva za sve. — Zaplakala je i pokrila maramicom oči. — Vi ste očevi neosetljivi! Pored tebe, Staša bi propao. Ja sve lepim s njim, a ti bi kaiš! Pokušaj, pa ćeš videti šta će biti! Pitaću te posle ko je kriv, ako počne da se svađa s profesorima i isteraju ga iz gimnazije. A gospodin Ninoslav je znao s njim i to sve lepo. Zato i treba da ostane.
Ded, nemoj da mi plačeš, ako sam kazao, nisam mislio da te vređam. A svi ste se u kući zaludeli za Ninoslavom. A onoj bih ja dobro podviknuo da je ovde. Juri za njim kod njegovih, juri u planinu, on leži bolestan, a vas dve mu ne date u bolnicu. Pa dosta je bilo! Neću da držim u kući mladog čoveka, a kći mi udavača. Ceo svet nam se smeje.
Radi kako znaš — umorno odgovori gospođa Jovanka. — Ja ću se predati sudbini, pa šta nas snađe.
Ništa neće da nas snađe, nego ćeš da pritegneš Stašu. A Miomiri ću ja da očitam.
Njoj možeš, ali molim te prema Staši budi blag. Nemoj da pokvariš sve ovo što je uradio Ninoslav. Malo si se grubo izrazio kao da ne vidiš što je on uradio za tvog sina. Ne treba da taj mladić ode od nas u uverenju da smo mu nezahvalni.
Staša je uveče došao sav neraspoložen. Bio je kod Stoleta, šetali su se sa Anđicom i Divnom, on joj je ispovedio svoja osećanja, ona mu je prebaci- vala da se zabavljao na moru, a on se kleo da nije nijednu devojku pogledao. Mislio je da večeras sviraju, ušao je u sobu i najednom na Nino- slavljevoj sofi ugledao kofer i složeno odelo.
Šta ovo znači? On putuje! Kuda će? — Našao je odmah mamu:
Mama, gospodin Ninoslav se spakovao. Kuda putuje?
U Beograd... zbog njegovog doktorskog rada.
Kako u Beograd najednom? Jutros mi ništa nije kazao. A gde je Miomira?
Ona je otputovala u Niš.
Šta će ona u Nišu?Znaš, ona je raskinula veridbu sa Vladom... pa nije htela da ga sačeka.
A gde je Vlada?
Otišao u Beograd...
To mi sve izgleda sumnjivo. Kriješ li ti nešto?
Ništa ne krijem. Pitaj gospodina Ninoslava, on će sad doći.
Da li sasvim odlazi?
Ne sasvim... Doći će opet. — Staša nije poverovao. Čekao je Ninoslava i odmah počeo da ga ispituje, vrlo rastužen što odlazi. Najednom je uzviknuo:
Slušajte, ne možete me ubediti da idete zbog teze. Vi biste mi to rekli još jutros, ne biste doneli odluku naprečac. Bogami, razočaraćete me što krijete. Vi ste od mene zahtevali da vam sve poveravam. Ja sam vam pri- znao i da sam Anđicu poljubio, nisam krio od vas, vi ste želeli da vam budem drug i ja sam bio ponosit što sam u vama imao druga s kojim sam o svemu mogao da razgovaram. A sad, kad vi treba nešto da mi poverite, krijete, smatrajući da sam neozbiljan i detinjast i da neću razumeti.
Ninoslav je osetio da je dečak u pravu, dvoumio se malo i onda mu reče:
Dobro, sve ću ti ispričati.
Zgranut, Staša je slušao i skoči kad Ninoslav reče šta mu je Vlada bacio u lice za Miomiru.
Ah, da sam ja tu bio, što bi on od mene dobio šamarčinu! Što je meni taj Vlada bio odvratan! Osećao sam ga kao tuđina. Nalickan i uobražen, a u stvari ništarija.
Staša, hoću da te zamolim da uvek veruješ da sam prema gospođici Miomiri osećao najveće poštovanje.
Što vi to meni pričate? Ja sam to video. Vi ste bili prema njoj drugar. O, pa znam ja Miomiru! Da ste vi bili makar malo drski prema njoj, ona bi vas već najurila iz kuće. Ona vas je zato i cenila što ste bili učtivi. Ali taj Vlada! Uh, što se ja nisam tu zadesio?!
A kad mu je Ninoslav ispričao za pritiskivač, Staša pobesne:
Vidite li kakve tipove nađu žene! Miomira, pametna devojka, pa je morala čak u Parizu da ga nađe! A on je mogao biti probisvet i hohštapler! Ja se neću nikad ženiti devojkom koju ne bih poznavao. Sirotom ću se ože-
niti. I Miomiri nisu potrebni bogataši. Pa dobro, zašto vi idete? Ja vas osuđujem. Svi će misliti da vas je tata otpustio. Je li vas tata štogod prekoreo?
Ništa! Samo mu je neprijatno. A ja, inače, treba da idem u Beograd.
I vi se više nikad nećete vratiti! — ojadi se Staša.
Ko zna?!
Nećete, poznajem ja vas. Vi ste gordi. Vama je postalo dosadno kod nas.
Staša, bogami nije! — Zagrlio ga je i gladio po glavi. — Veruj mi, ovo su moji najlepši dani u životu. — Podlaktio se i pokrio oči.
Pa kad vam je žao, što idete? Sve će se zaboraviti.
Nema smisla, Staša. A sad imam mogućnost da dobijem službu u mini- starstvu unutrašnjih dela.
E, ovome se nisam nadao. A i Stole vas mnogo ceni. Danas smo razgo- varali o vama. Meni je bio potreban drug kao što ste vi, jer me niko nije razumeo kao vi. Mi smo dečaci nesređeni, a vi ste razumeli sve moje ćudi i nastranosti i nekako ste me sredili. Naučili ste me da sam sebe razumem. Ja sam smatrao da je podvig svađati se u školi, a vi ste mi dokazali da je to proces u meni koji me pravi neuravnoteženim. A sem toga, ja sam mogao da naletim na svakojake žene, a vi ste me učili da treba da se čuvam. A šta ću ja sad raditi kad me spopadne bes i muka, a vas ne bude da mi objasnite.
Ti si već dovoljno razvijen da možeš i sam o svemu da prosuđuješ. Ja te molim samo ovo: nemoj mamu da žalostiš. Ona je divna žena, kao i moja mati.
Neću, gospodine Ninoslave, dajem vam časnu reč. Ali vi nećete ići. To je detinjasto s vaše strane. Sad ću ja vas da grdim.
Ne, Staša, tako mora biti.
Zašto niste uzeli stan u gradu?
Moram i zbog teze u Beograd — govorio je tužno, ali videći pogru- ženog Stašu, razveseli se kao bajagi, poče da pevuši i uze gitaru da bi sakrio svoju tugu. Kad je ostavio gitaru, Staša je uze.
Hoćete li da uzmete ovu moju gitaru na poklon od mene? Ona vam se mnogo dopada.
Neću. To je tebi kupila gospođica Miomira. Ne smeš da mi daješ sestrin poklon.Ona će meni kupiti drugu! Uzmite, molim vas. Ja ću da poručim gi- taru, a dotle ću svirati na vašoj. Nije rđava.
Na veliko navaljivanje morao je da uzme gitaru.
Sutradan je otišao da se oprosti sa Slavkom. Ona je već čula o događaju u banci. On joj je objasnio d a želi državnu službu. Slavka nije mogla da shvati zašto odlazi. Posumnjala je da je nešto bilo između njega i Miomire, da su roditelji to opazili i da je zbog toga morao da se udalji iz kuće i iz banke. Bila je malo razočarana. Zbog njega je odbila nastavnika muzike i on je uvređen zatražio premeštaj. Čudila je mirnoća Ninoslavljeva. Pomi- slila je da li i sam ne želi da ode. Nije navikao na gospodsku kuću, pa mu je dosadila. Oprostila se s njim i poželela mu srećan put. Kad se on udaljio, osetila je kako je još jedna nada propala.
U kući se Ninoslav sa svima oprostio. Gospođa Novaković mu ćušnu u ruke jedan omot s novcem. Ispratila ga je i kuvarica i Ilija. Bio je ljubazan i direktor. Gospođa Novaković mu se srdačno zahvaljivala:
Nikad nećemo zaboraviti vaš trud oko Staše.
Mladi čovek je bio bled. Pogledao je Miomirin balkon. U grudima je ose- ćao bol i kidanje. Bio je smrvljen, a na usnama mu je lebdeo osmejak. Niko nije osetio šta je u njemu. Bacio je pogled po bašti. Video je senke drveća, bokore ruža, napupale hrizanteme i lipe sa širokim jesenjim lišćem. Taj jesenji dan prvog mrtvila još veću tugu mu je stvarao, kao da je u njemu nešto umiralo.
Seo je u automobil, okrenuo se još jednom i pogledao Miomirin balkon, kao da traži lepu, čarobnu siluetu u belom.
Srdačno se pozdravio sa Stašom, a Milan mu je uneo kofer u drugu klasu i veliki paket pun jela i poslastica za put. Ostalo je još nekoliko minuta do polaska voza.
Dođite opet k nama! Znam ja da ćete doći — tužno je govorio Staša. Voz je pošao i izgubio se u tami.
Bio je sam u kupeu. Naslonio se na prozor da vidi varoš koja je svetlucala u noći. Proći će u daljini i pored Novakovićeve vile. Tamo je. Gledao je, kao da traži Miomirin balkon, njene sobice, njen klavir i vitke bele ručice na klavijaturi. U noći video je njene oči, velike, tople, suzne. Hteo je da odagna njen lik, ali ona je bila tu, uz njega; u tutnjavi voza čuo je njene
melodije sa klavira. Šta je ovo s njim? Šta se ovo odigralo, kakva je ovo pustoš u njegovoj duši. Iz grudi mu je nešto iščupano, nestalo mu je daha, naginjao se kroz prozor da udahne vazduh jesenje noći. A Miomira je bila svuda, žurila je za njim, približavala mu se, šaptala mu... Jeknuo je i pao u ugao kupea. Glava ga je bolela, a misli su mu bile razvitlane, nesređene. Nije mogao da se oslobodi vizije slatke glavice s kovrdžavom kosom. Za- tvorio je oči i gledao je. Šaputao joj je slatke reči, privlačio je sebi, mazio je. U ovoj noći dok voz tutnji, a mlaz varnica pršti i rasipa se po poljima, on je shvatio kako je njegovo nepobedivo srce smrvljeno i pobeđeno ogromnim bolom i ljubavlju.
Otišao je bez zbogom... Zašto?... Je li to prkos ili ponos u njemu? Sumnja je ubačena i oni su se pobojali za svoj ugled. Da je on bogataški sin, ne bi se plašili. Ali on je siromah, beznačajni mali činovnik, učitelj njihovog sina. Nijednom reči nisu pokazali da se ne bi naljutili ako bi on pomislio da spoji svoju budućnost sa budućnošću njihove kćeri. To se on ne bi ni usu- dio. Ona je bogata devojka. I zato je otišao bez zbogom, sav uništen od bola, ali gord. Nije hteo ni da je sačeka. Neka se ne boje! Siromah neće poželeti njihovo bogatstvo. A ona? Zašto je raskinula veridbu? Da nije po- sredi tajna o detetu? Ah, šta je ovo u njemu? Zašto je ovako nesrećan? Oči su mu gorele kao da ih greje plamen. Je li to plamen iz njegovog srca?
»Ne, ovo ne može ovako! Ja sam lud! Kako sam se ovoliko pretvarao? Da li sam učinio glupost? Zašto nisam ostao? Ja ne mogu bez nje! Ona je moja, u mislima je moja. Ja je ne dam. Miomira, srce malo! Miomira, devojče moje! Miomira, mala tajanstvena umetnice. Dođi, dođi! Gde si, Miomira, ljubavi moja?«
Oči su mu bile vlažne, zaklopljene, a telo opruženo, nemoćno, klonulo. Voz je jurio, a noć je bila gusta, crna, bez zvezda, bez meseca. Bila je to noć bola, teških slutnji, nedokučiva, tajanstvena kao ljubav, kao budućnost.
Došao je svetlog prolećnog jutra u lepi mali grad, a otišao u jesen, uz oštri sušanj lišća i samrtnički izdisaj prirode.

RANJENO SRCE

Miomira je sišla s voza. Vesela, laka kao ptica, oslobođena obaveza, vra- ćala se kući. Sela je u taksi i veselo posmatrala oko sebe. Ako nije smeo da se izjasni, sad ga je ohrabrila. Više nije bila verenica, bila je slobodna, srećna, a on je tu pokraj nje, viđaće se svakog dana, razgovaraće, šetaće se, muzicirati. On nju voli. On će biti srećan kad čuje da je slobodna. Sigurno već zna. Skupila se u ugao automobila i sve je u njoj treperilo od radosti što će ga videti.
Sve će se brzo razvijati kao na filmu. Na svadbeni put će u Pariz. Ona po- znaje Pariz i vodiće ga svuda. Ići će u operu. Poneće lepu večernju toaletu, a on crno odelo. Oh, kako će biti divno! Svuda će ga voditi. Pravo je uživanje kad zaljubljeni ruku pod ruku, tesno pripijeni jedno uz drugo, prolaze nepoznatim ulicama, a svet ih gleda. Oni će biti lep par. Kao filmske zvezde. On visok, pravi muškarac, lep, zanosan. A ona mala, crn- purasta, velikih očiju, elegantna. Ona voli da bude lepa pokraj njega, da je voli, da je obožava, nosi na rukama, mazi, ljubi. Snaga ju je izdala od slasti i sećanja. Zatvorila je oči. Trže se kad auto stade pred njihovom vilom.
Otrčala je uz stepenice i zatekla ih u trpezariji. Tata i Staša su čitali no- vine, a mama je plela bluzu.
Dobro veče! — uzviknula je veselo, a oni su joj odgovorili hladno. Začudila ju je njihova hladnoća. »Ninoslav je sigurno u sobi«, pomislila je prilazeći tati da ga poljubi.
Neću da me ljubiš! Ljut sam na tebe.
Zašto? Je li ti krivo što sam raskinula veridbu?
Krivo mi je zbog mnogo čega.Spazila je i mamin hladan pogled i upravila joj pitanje:
Je li dolazio Vlada? I ti si nešto ljuta?
Svi smo mi ljuti na tebe — dodade nabusito Staša. — Imaš da čuješ šta se dogodilo!
Šta se moglo dogoditi? Zar je taj gospodin imao pravo da se ljuti?
Dabome da je imao! Ti praviš kojekakve gluposti i šegačiš se sa uda- jom kao da si balavica. Naterala si i mene da idem u Beograd da gledam placeve, a posle se predomišljaš i sve nas izigravaš. Ne može to više tako, jesi li čula! Vlada je pošten mladić i u pravu je što je sve ono uradio — ljutito izdeklamova otac.
Miomira preblede, skide besvesno šeširić s glave, pogleda ih sve, spazi ljutito Stašino lice i prošaputa bezbojna glasa:
O njegovom poštenju ćemo razgovarati: a sad bih htela da znam šta je sve uradio? — Ledena strepnja steže joj srce i bojažljivo zapita:
Gde je gospodin Ninoslav?
Pitaš za gospodina Ninoslava! Dobro si se setila. Tata ga je oterao — ironično saopšti Staša.
Šeširić joj ispade iz ruke.
Šta govoriš koješta? — izbrecnu se mati. — Nije njega Aleksa oterao, otišao je sam.
Miomiri se sve stvari zalelujaše i malaksalo sede na stolicu osećajući kako je noge izdaju i kako joj se ljulja tle.
Mama, molim te, ispričaj mi sve.
Ja ću da ti ispričam — preduhitri Staša mamu, besan. — Vlada je napao gospodina Ninoslava u banci, bila je čitava tuča! Hteo je da ga ubije, svi u varoši to znaju, čak su i gimnazijalke čule, i on nije hteo više da ostane u banci i otišao je.
Videći ukočeno Miomirino lice, mati ublaži Stašine reči:
Nije on otputovao zbog tog sukoba.
A kuda je otputovao? — pitala je kao da se probudila iz strašnog sna.
U Beograd. Ti znaš da on treba da polaže doktorat.Dabome, doktorat! I dobiće službu u ministarstvu unutrašnjih dela. On je otišao i više se nikad neće vratiti, a to si ti napravila.
Vi ste njega uvredili, pa krijete od mene — osvesti strašna istina Mio- miru. — Tata, ti si njega otpustio zbog onog nitkova. To je hulja i najveći bednik! — Snaga joj se povrati, krv joj jurnu u lice. Kao ranjena zverka skoči da brani onoga koji je bio njena ljubav, smisao njenog života i bu- dućnosti. »Otišao« — ta reč je ubode kao nož.
Pa kad je Vlada hulja, što si ga onoliko hvalila? Sve ste vi devojke lakomislene. Lud sam ja što sam te uopšte puštao samu u Pariz. Zašto si i sad odjurila u Niš? Što nisi čekala da mu saopštiš i obrazložiš sve, nego ni- si znala šta da mu kažeš. Došle ti tako lutke da kvariš veridbu, kad sam ja budala pa držim nekoliko meseci u kući jednog mladića. Toga više neće biti u mojoj kući, jesi li čula? Ovaj će u gimnaziju, kao sva deca, a ti mi se nećeš maći iz kuće! Neću ja da me svet ismejava!
Lakše, Aleksa! — stišavala ga je žena. — Šta si se toliko raspalio? Ako ga ne voli, ne možemo je naterati da se uda za njega. Valjda ti je ona milija od Vlade. Ja sam lepo kazala Vladi: ti si fin, dobar mladić, oženićeš se! Nije Miomira jedina devojka na svetu!
On fin i dobar mladić? — škripnu zubima Miomira kao tigrica. — A znate li vi kakav je on bednik i zašto sam ja pokvarila veridbu s njim?
Ne znaš ni ti zašto si je pokvarila — gunđao je otac.
E, sad ćete videti ko je i kakav je taj gospodin rentijer. — Besomučno je uzletela uz stepenice i vratila se gnevna, razbarušena, usplamtelih očiju.
Pogledajte ovo dete! — Mati uze sliku, a otac se nagnu da je vidi. Ustade i Staša.
Čije je ovo dete?
To je Vladin vanbračni sin. Zato sam pokvarila veridbu, jer sam sve doznala o njegovom gnusnom i razvratnom životu.
Mati se nakostreši: — A otkud tebi ova slika?
Detinja mati mi je dala. Znaš ko je ona, mama? Prodavačica što je jednog dana dolazila. To je ljubavnica Vladina, ona jadna, nesrećna devojka.
Pa što ja to nisam znala? — ciknu mati. — A zašto ga nisi sačekala da mu to kažeš, nego da on tebe pravi kojekakvom?!I da priča tati kako je Ninoslav tvoj ljubavnik — prasnu Staša.
Ninoslav moj ljubavnik?! Bednik jedan! Smeo je da se usudi da vređa mene i gospodina Ninoslava.
Mogao je svašta da kaže kad ti bežiš i ne smeš da ga sačekaš. Snaga je izdala i suze su joj grunule, jecala je i iskidano govorila:
Nisam ga sačekala... jer sam onoj jadnoj prodavačici obećala da nikad neću reći da je dolazila k meni... i da sam zbog nje raskinula veridbu... Jer on se toga bojao, pretio je da će je proterati iz Beograda... prestati da joj da je izdržavanje... Ona bi ostala s detetom na ulici... Jadnica, koliko je pla- kala! Zaveo je kao osamnaestogodišnju devojčicu. Bila je krojačica. Upro- pastio je. Pobegla je od roditelja. Uzeo je stan i živeo s njom... A posle kad je dobila dete, on nije hteo ni da čuje za nju. Sve mi je ispričala. I za nje- govu majku kako je mrzi i tera je sa svog kućnog praga. I to je odvratna žena! A vi mislite da me je voleo!? Njemu je bio potreban moj miraz. On se kocka, rasipa, živi razvratno. A njoj je obećao da će je i dalje posećivati kad mene uzme. Ja bih mu bila zakonita žena, a ona nezakonita. Nisam smela da kažem ništa, primila sam na sebe svoju krivicu, jer, da sam kaza- la, on bi oterao onu jadnicu i ona bi skočila s detetom u Savu. Zar da ja uzmem taj greh na sebe? Zato sam, mamice, otišla. Bojala sam se da ću mu sve ovo baciti u lice, a ja bih time ubila onu jadnu devojku i njeno dete. A on, skot jedan, da kaže da je Ninoslav moj ljubavnik! Takav idealan mla- dić! I vi ste dopustili da on ode? Što si ti, Staša, to dopustio?
Ćuti tu! Nemoj da pričaš. Ti si sve kriva. Krila si takvog propalicu. Ja nisam ni bio ovde, a da sam se zatekao u banci, glavu bih razbio tom man- gupu. Takvu propalicu našla si za muža!
Nemoj, Staša, da se ljutiš, nisam ja kriva. Zar mi devojke poznajemo mladiće?
Uh, ne znam šta bih sad radila! — viknu mati. — Da ti to meni ne ka- žeš, nego se ja ulagujem: ti si Vlado dobar i fini mladić! Da sam ja to znala, pozvala bih Milana i Iliju da ga izbace iz kuće.
Otac je nervozno brisao naočare.
Tako je to kad devojka radi po svojoj glavi. Dobro, raskinula si verid- bu i gotovo! Zašto toliko plačeš? Koga oplakuješ?Sve me je to iznerviralo — govorila je ocu, a ono što je stvaralo stra- hoviti bol, što ju je iznenadilo i ojadilo bilo je saznanje da je Ninoslav otputovao. Dakle, otišao je bez zbogom, takoreći pobegao, nije hteo da je sačeka. Pala je mami na rame i jecala, a ona je gladila po kosi, kao malo dete i umirivala.
Nemoj da se sekiraš. Šta te se tiče što je varoš saznala o tome. Smatraj se srećnom što si doznala kakav je. Gore bi bilo da ti je ona s detetom do- šla prvog dana po venčanju.
Miomira je brisala suze i pogledala Stašu.
Čuo si, Stašice, sve... Treba da znaš šta je život. I ti si bogataški sin, ali nemoj nikad da budeš takav.
Koja je to prodavačica? Ja je ne znam.
Bio si u Sandžaku kad je ona došla. Mene je strahovito potresao njen život.
A zašto je bežala od roditelja? Da ostavi oca i majku i da dune u svet s nepoznatim mladićem! Tako svaka prolazi koja beži od kuće i roditelja.
Nije svaka devojka pametna. Zaludi se i ne razmišlja.
I ti si se bila zaludela — prekori je otac.
Možda jesam. Bila sam u Parizu, sama u tuđini, a on Srbin. Ali ovo mi je veliko iskustvo, i ja vam dajem reč da se neću skoro udati. Tatice, jel' se ne ljutiš na mene? — Prišla je i zagrlila oca. On se odobrovolji, ali je prekori.
Ljutim se, kao i tvoja majka, što sve to nisam znao za Vladu.
I bolje, što nisi znao. Možda bi se veće čudo napravilo. Reci mi iskre- no, tatice, jesi li ti otpustio gospodina Ninoslava? To je bila grehota... on je idealan mladić.
Nisam, časti mi! On je mogao da ostane u banci. Nezgodno bi bilo da stanuje kod nas u kući, ali je mogao uzeti stan u varoši.
Morao si, tata, nešto reći — sumnjao je Staša.
E, pa nisam mogao da ga zamolim da ostane. Kazao je da može da dobije službu u ministarstvu i pustio sam neka ide. Dosta je bio u našoj ku- ći. I svi smo bili isuviše pažljivi prema njemu. Jel' ti to plačeš zbog njega?
Zašto da plačem zbog njega? — trže se i povrati Miomira. — Samo bi- lo bi mi žao ako je otišao uvređen.
Vređao ga je tvoj Vlada, a mi nismo. Ali, dosta o tome! Šta je bilo, bi- lo je. Svako čudo za tri dana!
Jesi li ti večerala?
Nisam... ali ne mogu ništa... Hoću da legnem.
Moraš da jedeš! — naljuti se otac. — Staša, kaži Lizi da joj donese večeru.
Ne mogu, bogami! — Ali morala je da jede i jedva je gutala zalogaje. Suze su je gušile, a teška tuga i strepnja pritisnuše joj mozak, srce, udove.
»On je otputovao. Otišao zauvek! Pobegao.« Dugo nije mogla da zaspi i sedela je na balkonu. Oseala se kao posle smrti svoga brata. Nešto je išče- zlo zauvek, umrlo i sve je bilo pusto oko nje. Jesenje lišće žamorilo je i je- calo kao uzdah, jer je i njena duša jecala. Poslednje cveće je mirisalo kao na samrtničkom odru. Izranjale su uspomene iz žbunova, iz ruža, njenog borja. Svuda je bio Ninoslav, lep, zagonetan, raspevan i svugde je lebdela njegova senka, koja se uvlačila u njenu ojađenu dušu.
»Zašto je otišao?« To ju je najviše mučilo. Kad se ona sva presrećna vra- ćala, slobodna, zaljubljena, zbog njega raskinula veridbu da ga ohrabri, on je pobegao. Bojao se njene ljubavi. Dosadna mu je bila. Nije je voleo. Ne- što zapišta u njoj: »Niko me nije voleo.« Glava joj klonu na ruke, a suze su tiho klizile, kvasile joj lice, slivale se niz bradu, sva joj se duša pretvorila u suze i očaj. Iz noći, iz žbunova ruža, sa šumom lišća dolazio je refren:
»On me nije voleo...«
Posle tri dana dobila je pismo od njega. Učtivo, toplo pismo, u kome se sećao svih časova provedenih u njihovoj kući, njenog klavira, njene pažnje za vreme njegove bolesti, i uveravao je da će to ostati najlepše doba u nje- govom životu. Lepo pismo, ali za njeno vatreno srce žedno njegove ljubavi, to je bila samo kap, a neugasiva žeđ ljubavi mučila je i sagorevala, ona je malaksavala, i tiho padala u očajanje.
Ipak mu je kratko odgovorila s bolnom ironijom:Hvala vam što ste me zadržali u prijatnom sećanju. Ja sam se uvek divila vašoj nepobedivosti. Čestitam vam i sada što ste se tako hrabro povukli. Zbogom.
Miomira

OPET NJIH DVOJICA

U jednoj lepoj sobici na četvrtom spratu sedeli su Boško i Ninoslav. Boško je držao Miomirino pismo i čitao. Pogleda gnevno Ninoslava:
Lepo ti je kazala! Jesi li osetio smisao ovog pisma? Smeje se kako si bio nepobediv i tvoju hrabrost smatra kukavičlukom. I ja ti mogu reći da si najveća budala! Jedno ovakvo devojče, ludo zaljubljeno u tebe, neguje te u bolesti i plače kraj tvoje bolesničke postelje, raskida veridbu zbog tebe, a ti ništa pametnije nisi znao da uradiš nego da strugneš! Na njenom mestu, ja te više ne bih ni pogledao.
Dobro, a šta sam mogao da učinim? — naljuti se Ninoslav.
Da je zaprosiš.
Drugim rečima da je pitam: gospođice, hoćete li da me uzmete za muža? Kako da je zaprosim sa hiljadu pet stotina dinara plate?
A šta će ona da radi sa milionima svoga oca?
Baš zbog tih njenih miliona i pobegao sam. Ne mogu ja da zavisim od žene i njene milosti. Da me ona hrani, odeva, plaća stan i jednog dana da mi baci u lice kako me izdržava! Ženi ne imponuje nikad muškarac koji je u materijalnoj zavisnosti od nje. Muškarac je drukčiji. On je kavaljer, a žena drži da si mali, ništavan i beznačajan kad si bez novca, bez položaja i zavisan od nje.
To devojče je bilo zaljubljeno i ona bi sve žrtvovala za tebe!
Znam. A šta je volela u meni? Moju lepotu i gitaru. A kad se ohladi, videće da nisam ništa, samo jedan mali činovnik njenog oca. Ja sam gord,
hoću da budem gospodar u braku i da me žena ne nipodaštava. Najmanji prekor s njene strane uništio bi moju ljubav i mene samog.
Reci mi, molim te: jesi li ti nju voleo?
Ama, šta me ispituješ!? Neću da ti odgovorim.
Ne moraš, ali kako si se usukao, vidim da strahovito patiš.
Nisam ni ja od gvožđa — prošaputa Ninoslav i podlakti se. — Ona je neobična devojka. Ali bolje je što sam otišao. Nisam više mogao da izdržim u njenoj blizini. Pobegao sam od nje! Ni teza ni ministarstvo nisu razlog, već prosto pobegao sam, nisam mogao više da je gledam. Dovodila me do bezumlja.
Ako si je video u pidžami kao ja, onda te razumem.
Kad si je ti video u pidžami? — iznenadi se Ninoslav.
Ono jutro kad sam došao, a ona istrčala da pita za tebe. Meni se zamračilo pred očima kad sam je spazio. Svilena pidžama, razbarušena kosi- ca, rumena od sna! Prosto, bajna! Što ja nisam bio na tvom mestu! Uvalio bih se ja u njihovo bogatstvo, i svi bi me dvorili. Šta tebi fali? Svršio si fakultet, dobićeš i doktorsku titulu! Mogao si postati direktor banke! Ako ne imponuješ novcem, imponuješ svojom inteligencijom. E, da znaš, ljut sam na tebe! Ja ću da joj pišem i da joj kažem da gineš za njom.
Da se nisi usudio! Prekinuo bih prijateljstvo s tobom. Ne ide to tako! Ispalo bi da si provodadžija. A ona mi to ne bi oprostila. Mislila bi da sam sve matematički proračunao. Ona je vrlo osetljiva na svoje bogatstvo. Sve joj se čini da svi trče za njom zbog novca. I zato sam pobegao od njenog novca. Da ja imam plate bar tri hiljade, ja bih joj rekao: hoćete li, Miomira, da pođete za mene i da delimo sve što imam.
Ti ne živiš u današnje doba! A moja Ginica mi je iznela spisak sve nje- ne pokretne i nepokretne imovine. Ima kuću, koja donosi devet stotina di- nara rente... Doneće nameštaj , dve sobe, a posle tatine smrti sve će podeliti sa sestrom. Nego, bato! Mora i žena da donese. Ja sam se mučio i crkavao nad knjigama, i ne mogu da joj džabe dam i moje školovanje i moj položaj!
Hoćeš li da je uzmeš?
Nemam razloga da je ne uzmem. Ja sam napomenuo da je meni potreban i novac u gotovu da bih uredio svoju ordinaciju. I to će gazda Tasa dati.
Pa ti si, izgleda, svršio stvar?
Za dve godine. Ne znam, ako se što ne preinači, ali mi se to devojče dopada. Ti si bio bolestan, pa i ne znaš sve. Ja sam išao na žur, pa smo se šetali, i došlo je do poljupca i njenih suza na rastanku.
Ala si mangup! Kod tebe to ide brzo kao na filmu.
Majke mi, ovog puta nisam bio mangup! Zagrejao sam se i ja. Ako me održi ovo osećanje, uzeh ti ja moju Ginicu. Napašće me koleginice što se ženim miraždžijkom. A ja neću ženu — doktora! Ja pregledam bolesnika, ona pregleda. Oboje da mirišemo na lizol i karbol. Hoću domaćicu. Hoću da dođem kući i da mi ženica miriše na parfem. A je li, jesi li se poljubio sa Miomirom?
Nisam.
Majke ti?
Majke mi!
Ah, ja bih eksplodirao da stanujem u istoj kući, da ona crkava za mnom, a da je ne poljubim! Da te ne znam, pomislio bih da nisi muškarac.
Nisam hteo nikakvu gadost da učinim.
Zar je poljubac gadost?
A šta izazove poljubac? Ostavi te tugaljive razgovore!... Je li, mogu li ja da stanujem u tvojoj sobi? Plaćaćemo popola. Ja stupam u ministarstvo od ponedeljnika. A imam oko četiri hiljade dinara. Gospođa Novaković mi je dala dve hiljade, dobio sam celu platu, a malo sam i uštedeo. Imam za život za dva meseca.
Vidiš šta znači bogatstvo! Uštedeo! A kad si ranije mogao da uštediš? Nego, to će se ipak dobro svršiti. Ja verujem da će Miomirica dojuriti za tobom u Beograd. Nađem li je samo ja, odmah vas venčavam. Ja ću biti kum.
Ninoslav se smešio da bi rasterao bol u duši. Odgovorio je Miomiri posle tri-četiri dana, ali ponovnog odgovora nije bilo.

PROSIOCI

Bio je mesec oktobar kad su se Novakovići preselili u varoš. Staša je ured- no pohađao gimnaziju, a Miomira je preuzela da mu pokazuje sve što mu je nejasno. Gospođica Slavka ga je hvalila da je vrlo dobar i učtiv u školi. To je bio uticaj male Anđe. To malo, energično devojče, neprestano mu je držalo pridike. Energična, odličan đak, lepa i vesela devojčica, ona je imala ogroman upliv na Stašu. Miomira je to shvatila i sklopila je iskreno prija- teljstvo sa Slavkom. Ona joj je odgovarala duhovno, a spajalo ih je i osećanje prema Ninoslavu. Ljubomorne jedna na drugu, one su se pokajale, videći da ga nijedna nije dobila. Potajna tuga ih je približavala i međusobno opravdavala. Slavka, obrazovana, načitana, vesela i iskrena devojka, koja nije znala za palanačko rekla-kazala, odgovarala je Miomiri. U svemu su bile iskrene jedna prema drugoj, samo nisu priznavale da su obe volele Ninoslava.
Dani su joj prolazili u tuzi, sviranju, vezu, čitanju, vožnji sa gospođicom Slavkom, Anđicom i Stašom. Život u kuči odvijao se bez potresa, jer je Staša postao uravnotežen dečko. Miomira se trudila da mu priredi zabave u kući. Muzicirali su, dolazili su mu drugovi i drugarice na posela, pevali su, davali pozorišne predstave. Bilo je veselo s njima, mama je bila sva srećna, a niko nije ni slutio koliko Miomira tuguje za Ninoslavom. Sećanje na njega urezalo joj se u srce kao ožiljci koji večito tište. To je bila njena prva ljubav.
A prosioci navalili. Stanković se uveliko nadao. Gledao je da se umili direktoru i da preko oca zadobije kćer. Donekle je i uspeo. Otac jednog dana reče Miomiri:
Šta bi ti falilo da se udaš za Stankovića. Dobar je mladić u svakom pogledu.
Miomira se osmehivala: — Neću da se udajem. Jednom sam se opekla i više neću.
A nadao se i Petrović, činovnik u banci. Elegantan mladić, bečki đak, iz dobre porodice, bogat. Kupio je i auto i pozivao Miomiru da prave izlete, ali ona je odbijala.
Zatim jedan doktor, vrlo spreman lekar. Svi mladi ljudi u varoši, sa lepim položajem i diplomama, oblizivali su se na bogatstvo direktora banke.
Jednog dana Miomira dobi kartu od avijatičara Dragoslava Mitrovića. Samo pozdrav i prijatno sećanje. Iznenadila se. Ali od Ninoslava ništa. Osetila je kako je iz dana u dan obuzima sve veća melanholija. Mama je to opazila i uplašila se. Bojala se da ne oboli. Terala je da ide na zabave, u bioskop, ali sem izleta, Miomira ništa nije volela. Žalila se Slavki:
Moj život je besciljan. U bogatstvu, a nemam radosti, samo zato što nemam životnog cilja.
Cilj vam je udaja! — hrabrila je Slavka.
To je ono što više ne želim. Zavidim vama, Slavka. Idete na dužnost, vraćate se kući, radujete se kad primite platu, mislite šta ćete kupiti. Svaka vas sitnica veseli, a mene ništa. Imam svega, sita sam, i htela bih da me ne- što raduje, da postavim sebi neki zadatak u životu.
Slavka je tešila, pričajući joj sav svoj jed u školi, umor, trčanje od kuće do škole. Saopštavala joj je i sva udvaranja i nasrtanja muškaraca. Ispričala je kako je odbila nastavnika muzike, jer ga nije volela. A jednog dana do- nela joj je novost da je prosi drugi suplent, teolog.
Miomira, osećajući dosadu, zamoli mamu jedne večeri:
Mamice, da odem jedno petnaest dana u Beograd. Htela bih da posećujem operu, koncerte, da se malo razgalim.
Pa idi! Tetka će te jedva dočekati. Možeš s Milanom da izlaziš. Oni te vole.
Nije Miomiru privlačila ni opera, ni koncerti, već Ninoslav. Htela je da ga vidi. Rešila je da ode u ministarstvo i da ga potraži. Prvo će čekati da vidi
kad izlazi iz ministarstva. Pratiće ga. Htela je da se uveri ide li s kojom de- vojkom, kako se ponaša. I da vidi kako će se iznenaditi kad mu priđe.
Jednog dana uputila se ministarstvu. Činovnici počeše da izlaze. Spazi i jednu visoku, crnomanjastu, vrlo lepu devojku. Drugarica izađe za njom i viknu:
Anđo!
»Ovde ima i lepih devojaka«, pomisli ljubomorno Miomira. Izašlo ih je mnogo, ali Ninoslava ne spazi. Luksuzni, blistavi automobil stajao je pred zgradom. Sigurno ministrov. Više niko nije izlazio. Ona se vraćala tužna.
»Gde li je on? Da je tu, morala bih ga spaziti. Zašto nisam ušla u zgradu da zapitam poslužitelja«, prebacivala je sebi.
Išla je tužna ulicom. Počela je da se koleba u mišljenju o Ninoslavu. Baš su svi bili pažljivi prema njemu. Zašto da se na ovakav način izgubi?
Išla je prema Kalemegdanu. Zastajkivala je ispred izloga. Gledala je modne novosti, ali je ništa nije interesovalo kao da je sve zamrlo u njoj. U susret su joj dolazila dva avijatičara. Poznade jednog. Dragoslav Mitrović, kum Vla- din. On joj se javi i zastade. Zadrža i svoga druga.
O, kad ste vi došli, gospođice?
Pre dva dana.
Ovo je moj drug.
Visoki i snažni avijatičar predstavi se:
Aleksandar Petrović.
Miomira ga pogleda. »Baš pravi avijatičar. Kao izliven od bronze.«
Kuda ste pošli, gospođice?
Šetam... do Kalemegdana. Izgleda da će kiša. Ali ja se ne plašim. Za svaku sigurnost nosim u tašni kep od celofana. Znate, ja još nisam letela — pređe ona na drugu temu i osmehnu se.
Onda ćemo vas mi jednom povesti.
Ali vi ipak više volite čvrsto tle i umetnike. — Ona se trže:
Otkuda znate da volim umetnike?
Vi ste mi kazali... da se vaše drugarice oduševljavaju avijatičarima, a vi umetnicima.I vi to niste zaboravili.
Imam dobro pamćenje.
Osetila je kako je onaj drugi posmatra i ništa ne govori. Instinktivno se okrenula i susrela se s njegovim pogledom »Kako je ovo interesantan mla- dić«, pomisli. Liči na Ninoslava, samo su mu oči crne. Njena je duša bila ispunjena Ninoslavom, pa je svuda dočaravala njegov lik. »Kosa mu je crna kao njegova.« Na drugoj strani ulice promače jedan par. »Ninoslav!« trže se ona i okrete se. Prevarila se. Spazi kako se i visoki avijatičar okrete za njenim pogledom. »Možda Ninoslav ima devojku u Beogradu.« Sva se utiša misleći da im postavi kakvo pitanje. Htela je da kaže: »Znate da sam pokvarila veridbu«, ali oćuta. Avijatičar, u mislima, prihvati ono što nije kazala.
A vi ste raskinuli veridbu?
Jesam... Ko vam je kazao?
Čuo sam... Ne znam od koga... Vladu nisam viđao.
A s kim je gospođica bila verena? — zapita onaj drugi. Drug mu objasni. On opet spusti pogled na mladu devojku.
Vi niste Beograđanka? Ne sećam se da sam vas ikad video.
Ne. Dođem poneki put u Beograd. Posle jedva čekam da se vratim kući. Ovde me najviše privlači opera. Ah, sad se setih. Treba da uzmem kartu za operu. Sutra je gostovanje. Treba da se vratim, pa ću pred pozoriš- tem da uhvatim tramvaj.
Možemo li mi da vas pratimo?
Ako vam je prijatno. — Osmehnula se i pogledala onog visokog.
»Tako je visok i Nino.« Ova sličnost je rastuži. Uzela je dve karte, za sebe i tetku. Avijatičari su je čekali pred pozorištem. Ispratili su je do tram- vajske stanice i ona se oprosti s njima. Čekali su dok ne dođe tramvaj. Onaj visoki je netremice posmatrao. Ona mu se osmehnula. Kad se tramvaj izgu- bio, on poče da ispituje druga o njoj.
Idem i ja da uzmem kartu za sutrašnju predstavu. Drug mu se nasmeja: — je li to zbog nje?
Ne, i inače sam hteo da idem.Lepa devojčica i vrlo bogata. Izgubio je Vlada velike pare. Sigurno je doznala o njegovom životu. Iako mi je kum, nijednoj ne bih savetovao da se uda za njega. Ona voli umetnike. Studirala je konzervatorijum.
Zbilja? Gde je studirala konzervatorijum?
U Parizu.
Divna devojčica! — izgovori visoki avijatičar.
Želim ti uspeha... Išao bih i ja s tobom, ali nema smisla kad je s mojim kumom pokvarila veridbu... Zbogom.
Kad je bila kod »Londona«, najedared začu kraj sebe:
Gospođice Miomira! — Sva zadrhta, okrenu se i spazi Boška.
Otkuda vi ovde? — upita radosno mladi lekar.
Došla sam da se malo provedem u Beogradu. Već mi je dosadila palanka.
Baš mi je milo što vas vidim. A kamo ste se uputili?
Malo da prošetam.
Ja ću vas pratiti.
»Ah, on će joj reći o Ninu!« Sva je bila uzbuđena, ali je stišavala sebe. Taman htede da ga zapita: — »Šta radi gospodin Ninoslav?« a Boško je za- prepasti svojim pitanjem:
Je li Ninoslav ponovo stupio u banku kod vašeg oca?
Nije. Zašto me to pitate?
Zato što on nije u Beogradu.
Je li se on zaposlio u ministarstvu?
Jeste i stanovali smo zajedno. Jednoga dana kad sam došao kući, zatekao sam od njega pismo na stolu gde mi kaže da putuje. Nije hteo ništa da mi kaže o svom putu sem da će mi se javiti docnije. On nije nikad bio tajanstven i iznenadile su me te njegove misterije. Mislio sam da se vratio k vama.
Nije — šaputala je Miomira. — Pa kuda je mogao otići? Je li imao kakvih planova?
Nije mi ništa govorio. Samo je bio potišten otkako se vratio. Bio je vrlo neraspoložen.
Zašto? — pitala je Miomira, a srce joj zalupa.Ako mi dopustite, ja ću vam sve reći.
Recite mi, molim vas!
On je bio zaljubljen u vas.
Miomiri nestade dah... Prikupi snagu i bolećivo se osmehnu:
Ja u to ne verujem! Ninoslav mi nije rekao da me voli.
On je takva priroda i može da se savlada. Ja to već ne bih mogao. Ali uveravam vas da vas je on mnogo voleo, a nije smeo da vam kaže.
Miomira se uzbudi, i srećna i gnevna na Ninoslava, žustro je govorila:
Pa kad me je voleo, zašto je otišao? Nije hteo da me sačeka, ni zbo- gom da mi kaže. To me jako uvredilo.
I ja sam ga grdio. On je pobegao od vas. Eto, reći ću vam istinu.
Zašto? Jesam li ja kakva vamp-žena pa da beži od mene?
Daleko od toga.
Objasnite mi njegov postupak, molim vas.
Objasniću vam. Vi ste bogati, a on siromašan. Jednom mi je kazao: »Da sam imao platu od tri hiljade dinara, ja bih je zaprosio. A ja nisam smeo to da učinim, i da pristanem da me ona izdržava!«
Miomira ne reče ništa, uzdahnu, a oči joj se zamutiše. Žalosno je govorila:
Ja nisam srećna zato što sam bogata. Trebalo bi da dođe neki bogati bonvivan da me zaprosi, jer samo on ima pravo na bogatstvo moga oca, a siromašan se plaši novca. Ljuta sam na Ninoslava, verujte mi! On me nije cenio.
Naprotiv, on vas je mnogo cenio i obožavao. Bio je iznenađen da je u bogatstvu mogao da nađe devojku kao što ste vi.
A što mi to niste napisali makar vi?
Nije on dao. Kaže, vi ste gorda devojka i uvredilo bi vas da se između vas i njega pojavljuje neki posrednik.
Donekle je u pravu.
Nije znao šta vi osećate prema njemu. Smem li da budem indiskretan? Najzad, ja sam lekar, a lekarima se ispoveda: Jeste li vi voleli njega? Recite mi iskreno!
Jesam. To je prvi mladić koji mi se stvarno dopao i koga sam cenila i zamišljala da bih se mogla udati za njega.
E, ne znam šta bih mu sad uradio! — uzviknu Boško. — Gde li je sad? Da ode i da mi se ne javi!
Da nije dobio kakvu misiju iz ministarstva?
Nije. Dao je ostavku. Pitao sam.
Šta kažete? Pa kakvu je službu dobio?
Nemam pojma!
Da nije nešto učinio sa sobom? — zadrhta Miomira.
Nije. Napisao je u pismu: »Nemoj da uznemiravaš policiju zbog mog odlaska. Ja ću ti se javiti.«
Ja bih, ipak, javila policiji.
Ne znam ni sam.
A kakav je izgledao poslednjih dana? Kažete da je bio potišten?
Bio je... ali smo veselo pričali.
Da nije otišao do svojih?
Nije. Pisao sam njegovoj sestri, a ona mi je odgovorila da Nino nije tamo. Ali mora biti da znaju gde je, jer ne bi tako spokojno pisala, već bi se uznemirila.
Što je on tako čudan mladić? Mene je strah za njega.
Nemojte se plašiti! Pričekaćemo još koji dan pa ću vas izvestiti. Koliko ostajete ovde?
Koliko mi bude prijatno. A kako vi, gospodine Boško, i Gina?
Vrlo dobro. Upravo ja vas treba da pitam. Kako je Gina?
Ona je zlatna devojčica. Mnogo vas voli. Priznala mi je. Vi ćete nju uzeti?
Mislim.
Nemojte da je izneverite.
Neću — nasmeja se Boško.
Ona bi bila tako nesrećna. — Poćutala je malo i priznala iskreno: — Žao mi je što je gospodin Ninoslav otišao od nas.
Jako sam bio ljut na njega!Da se nisu pojavile posledice zapaljenja pluća?
Nisu. On se vrlo dobro osećao. Pregledao sam ga. Pluća su mu dobro.
Ali, ako je dao ostavku, morao je naći neku službu. Da nije negde stupio kao advokatski pripravnik?
To sam pomišljao. Pričao mi je da mu je advokat Jović, koga i vi znate, preporučio da ide jednom advokatu u Prizren, koji je tražio advo- katskog pripravnika.
Pa zar bi ostavio Beograd i otišao u Prizren? A je li položio doktorat?
Jeste.
Nije bilo u novinama.
Nije hteo da se objavi.
Dakle, položio je?!
Položio je doktorat nedelju dana pre no što će iščeznuti. Mislio sam da vam je to javio.
Nije mi javio — razočarano je govorila Miomira. Sve joj je ovo bilo nejasno i počela je da sumnja u njegov karakter. Otkuda ti preokreti u nje- mu? Da nije posredi kakva ljubav? Možda je imao devojku?
Rastala se s Boškom i izvela zaključak da je Ninoslav otišao za advo- katskog pripravnika i da će se oženiti.
Ovo joj je bilo najteže. Dosad je verovala da misli na nju, da je otišao zbog njenog bogatstva i da je hteo da stvori sebi bolju karijeru, da bi joj se još više dopao. Posle ovoga što joj je Boško rekao osetila je strahoviti uda- rac, bol i gnev, ali bol pobedi i suza joj skliznu niz obraz.
Uzalud je došla u Beograd. Njega neće videti.
Sutra uveče u operi videla se sa avijatičarem Petrovićem. Nije mogla poreći da taj lepi avijatičar nije ostavio na nju utisak. Bilo je u njemu neče- ga otmenog, ozbiljnog, čistog i gordog. Ono što je volela i kod Ninoslava. Izgledalo joj je da je on došao u operu zbog nje i nije joj bilo krivo. Ali u njenoj zamračenoj duši to je bio slab zrak svetlosti i avijatičar nije mogao da razagna tminu njene duše. Pomislila je odmah: »On zna da sam bogata, a da sam siromašna, ne bi došao u operu.«
Bogatstvo je bilo otrov njenog života i trovalo joj svaki trenutak radosti.

Vratila se kući posle deset dana. Za sve to vreme u Beogradu nije doznala ništa o Ninoslavu. Videla se još dva puta sa Boškom, ali on joj nije doneo nikakvu vest o njegovom iščeznuću. Uplašila se za njegov život, a posle je umirila sebe: On je živ, ali ima planove o budućnosti koji nisu u vezi s njom...
Jednoga dana dobila je pismo od avijatičara Petrovića. Priznao joj je da je njen lik u njegovom sećanju uvek kad uzleće. To je bila diskretna izjava ljubavi. Molio je da mu piše.
Ona mu je odgovorila. Zašto se ne bi dopisivala? To je simpatičan mladić. Jednom je u šali kazala mami:
Da li bi volela da se udam za avijatičara.
Ne bih... Oni svaki čas ginu... Stalno bi očekivala da postaneš udovica.
»Jest, njihov je život tragičan!« mislila je Miomira i zamišljala visokog, snažnog i lepog avijatičara, kako uzleće i gnjura se kroz oblake. Može i on poginuti. Obuzela ju je žalost i napisala mu je lepo pismo, puno poezije.
Odgovor je odmah došao. Bio je ushićen. Iz vatrenog srca mladog avija- tičara izvlačila se strasna melodija ljubavi.
Ona je uzdahnula: Zašto joj Nino nije ovako pisao? Zagonetna njegova priroda stalno ju je uzbuđivala. Bila je u njegovoj vlasti, kao očarana, i ni- šta nije moglo da potisne njegov lepi lik.
Plakala je često za njim i izlivala svoj bol u stihovima. Njena sveska
»Tajne ženskog srca« postala je još veća. Stihovi su se nizali, rasplakani, tužni i melodični.
Ali od Nina nije bilo ni glasa.
Jedne večeri donela je odluku: Idem u Pariz da nastavim konzervatorijum. Da, umetnost je njen životni cilj. Neće se ona udavati. Ona će u Pariz na konzervatorijum. Njeno ranjeno srce može samo umetnost da izleči. Nina je izgubila, umetnost će nastaviti.
U kući se vodila borba. Mama je bila tužna što ona hoće da ide. Protivio se i tata. U Parizu će se razboleti, a tek se oporavila. Šta će joj kon- zervatorijum? Bolje da se uda. Da ima muža i decu. I mama je bila za Stankovića. Za avijatičara nije htela ni da čuje. Branila je Stankovića: »Ono
što su pričali za Stankovića i Stajićku nije istina. Pa, najzad, mladić je. Kad se oženi, biće pametan.«
Stanković se uozbiljio. Jer su u pitanju bili toliki milioni. A Miomira mu se dopadala. Čuo je za njenu odluku o Parizu i saletao je i on da ne ide. Izigravao je nesrećno zaljubljenog. Miomira se samo smešila. Javila je avi- jatičaru da misli na Pariz. Dobila je od njega pismo puno tuge. »Vi ćete me zaboraviti u Parizu.«
Protivio se i Staša njenom odlasku, ali Miomira je bila uporna. Postala je ćutljiva i melanholična. Nigde nije išla. Vezla je, čitala i svirala, jednog dana predloži majci:
Hajde i ti sa mnom u Pariz!
A šta će da rade Aleksa i Staša?
Ti budi sa mnom mesec dana dok ne nađem pansion u nekoj kući, pa se posle vrati. Kad me smestiš, bićeš mirna. — Mati se dvoumila. Dogovo- rila se sa mužem, Miomira im se umiljavala i molila i roditelji su popustili.
Neka ide!
Ona je sva srećna pričala Staši:
Ti ćeš na fakultet, pa ćemo sazidati kuću u Beogradu. Ja i ti ćemo živeti u Beogradu. Mama i tata će posle preći. Ja ću biti pijanistkinja. Da- vaću koncerte, a ti i tvoji drugovi bićete mi klaka.
Za nedelju dana bile su gotove pripreme za put. Priredila je jedan žur i pozvala Slavku, Vidu, Ginu, Dobrilu. Slavka joj je zavidela što ide u Pariz i odobravala što se ne udaje.
Žur se završio muzikom i pesmom. Razišli su se dockan. U kući se sve stišalo. Miomira je zaključala fioke svog pisaćeg stola. Ninoslavljeva pisma stavila je u kofer. Poneće ih u Pariz. To joj je jedina uspomena od njega.
Stajala je dugo na prozoru i sećala se njega. Videla je sve momente iz nji- hovog života. Kao film razvijale su se slike. Njegov dolazak, šetnje s njim, boravak kod njegovih, pa u planini, a posle on na bolesničkoj postelji. To je bio čitav život, čitav roman, a sve se svršilo. Ostalo je samo sećanje i njeno ranjeno srce.
Plakala je. Njena umetnička duša nije mogla da ga preboli. Sva je ta ljubav bila spletena od poezije i melodija. Ničega grubog, banalnog, uvred-
ljivog. Možda su bili stvoreni jedno za drugo, a nešto ih je rastavilo. Da li se bogatstvo isprečilo između njih? I da li će se opet sresti u životu?
»Nino, vrati mi se!« šaputala je kao da je upravila molitvu kroz prozor etarnim talasima i nadala se da će je on čuti. »Nino, ja te volim!... Dođi mi, Nino!« Suze su tiho klizile, jedna, druga, čitava bujica, a jecanje joj je po- tresalo grudi. Plakala je kao da oplakuje sebe, kao da se nikad neće videti, kao da će jedno od njih iščeznuti zasvagda.
Posle dva dana otputovala je s mamom u Pariz.

U PARIZU

Ustala je dockan, tek oko devet sati, jer joj nije bilo dobro. Dva-tri dana je tresla groznica i bolela je glava, ali nije htela da legne u postelju. Jutros je spazila sunce, svetio aprilsko, koje je prosulo zlatni mlaz po njenoj sobi. Čula je tihi razgovor madam Marsele, njene gazdarice i njene ćerke Anri- jete. I ona je bila na konzervatorijumu, zajedno su išle na časove. Sunčev zrak zaigra na izbledelom tapetu. Uzdahnula je. Setila se svojih divnih soba u vili. S proleća je obuzela nostalgija. U Parizu je volela muzeje, parkove, Bulonjsku šumu, operu, ali nije mogla da zaboravi svoje ruže i svoj borik. Ovih dana se podsećala na Ninoslava. Prošle godine u ovo doba, došao je njihovoj kući. Sećala se prvog susreta, svih razgovora, šetnji. Sećala se i tugovala. Ni do danas nije imala glasa od njega.
Klavir zabruja u salonu. Svirala je gospođica Anrijeta. Miomira zaklopi oči. Htela je da odagna sećanje na Nina, ali ovaj sunčani zrak je mučio i rastužio. Setila se da posle podne treba da se nađe sa Stankovićem. Taj ne misli da ode iz Pariza. Sigurno ga je tata poslao u Pariz ne bi li se verio sa njom. Sve je uzalud. Ako bi morala da se veri, pre bi se verila sa avija- tičarem Aleksandrom. Već nekoliko dana Stanković je svuda prati. Postao joj je dosadan. Bio bi joj prijatan da je samo zemljak koga ona vodi po Parizu. Ali taj zemljak hoće da čuje njenu potvrdnu reč. Nije mu dovoljno što mu ona uporno govori: »Ja neću da se udajem.« Da može, pobegla bi danas od njega. Otići će pravo u Luksemburški park, pa posle do gospođe Zore, slikareve žene.
Srpski kružok koji se sakupljao kod gospođe Zore i njenog muža bio joj je najsimpatičniji. Bile su to nastavnice koje su se usavršavale u francuskom, slikari, jedan doktor, pijanistkinja! Gospođa Zora, vesela Šumadinka,
razgovorna, šaljiva, sve je dočekivala sestrinskom nežnošću. Kad je trebalo zadovoljiti želju pariškom kuhinjom izgladnelog stomaka i najesti se nekog srbijanskog specijaliteta, trčalo se u sobičak gospođe Zore, u jednoj sta- rinskoj kući, ćorsokaku — na bulevaru Sen-Mišel. U malom ćorsokaku bilo je uvek dece i larme. »Da, danas mogu otići do gospođe Zore.«
Klavir je i dalje brujao. Ta simpatična Francuskinja bila je vrlo mila Miomiri. Ustala je i oblačila se. Anrijeta se divila njenim toaletama, jer ona i majka su imale skromne prihode. Sunce se sakri za oblak i Miomira se uplaši da ne padne kiša. Mamino pismo bilo je na stolu. Uzela ga je i pono- vo čitala. Kroz pismo je provejavala tuga za Miomirom.
Lepo je pisala o Staši: da je dobar i da dobro uči. Pitala je kad će da se vrati. Izašla je na ulicu, a sunce opet zablista i obasja sive pariške zgrade. Svet se žurio kao da negde trči. Volela je Monparnas. Tu je skoro sve bio umetnički svet. Tu su se stekli stranci iz svih zemalja. Dve ogromne kafane, »Kupola« i »Dom«, prikupljale su ceo svet iz inostranstva. Doći u Pariz, a ne videti Monparnas i Monmartr, značilo bi ne videti ono što je specijalno pariško i francusko.
Žurila je ulicama. Već se navikla na ovdašnji tempo života, jutros će posedeti u Luksemburškom parku. Najviše je volela da uživa u dečijoj igri kraj velikog bazena. Prolećno sunce izmamilo je majke i decu. Francuska deca, kovrdžave kosice, bila su nešto najslađe što se moglo zamisliti. Puštali su čamce i uživali kako plove. A mame su radile ručni rad. Ponela je knjigu i čitala, a sunce ju je blago milovalo. Bilo je prošlo dvanaest. Gospođa Zora je pozvala na ručak. Stigla je do njihove kuće. Gospodina Žana srela je na stepenicama. To je bio sin njihove kućevlasnice, činovnik u nekom birou, koji se zainteresovao za Miomiru. Duboko joj se poklonio i nasmešio. Imala je i ovde obožavalaca. Njena egzotična južnjačka lepota uzbuđivala je sve na konzervatorijumu. Najsmešnije joj je bilo obožavanje jednog Kineza. Videla ga je na konzervatorijumu i on ju je uvek posmatrao sa po- božnošću. Nije bio ružan.
U sobici gospođe Zore zatekla je veliko društvo; bila je tu skulptorka Vuka, nastavnica Nada, doktor Boža i književnik Kostić. Dočekao je žagor i radostan uzvik:
Gospođa Zora je umesila gibanicu! Usred Pariza srpska gibanica!Gospođa Zora je uvek imala program kuda da se ide. Davno su joj pričali da treba otići u »Kupolu« i sedeti do zore, jer u zoru Francuzi jedu njihov čuveni kiseo kupus sa kobasicama. Predlagala je da se noćas tamo ide.
Idete li i vi, Miomira, sa nama?
Ja neću moći. Posle podne doći će mi onaj inženjer. Doveče ću s njim izaći.
E, pa idite! — malo ljubomorno je govorio doktor. — Je li lep taj vaš inženjer?
Može biti i lep, ali meni je svejedno.
Znam ja koga ona voli! — dirala ju je gospođa Zora.
Koga?
Kineza.
Svi se nasmejaše.
Znate šta ja predlažem? — govorila je gospođa Zora. — Da jednog dana dovedemo u naše društvo Kineza, pa da ja skuvam srpski pasulj!
Nisam se još s njim upoznala.
E, pa upoznajte se! Neću da sedim tri godine u Parizu, a da ne upoz- nam ceo svet. Amerikance sam upoznala, upoznala sam i jednog Japanca... A zaboravila sam vam reći: juče sam upoznala unuku Turgenjevljevu. Kazala je da će me posetiti. Vrlo je simpatična.
Je li mlada?
Nije mlada... Starija žena... Kad dođe k meni, pozvaću vas sve.
Gospa Zora je otišla do pekara po gibanicu. Dugo se zadržala. Najzad uđe smejući se: — Morala sam i pekaru i dvema Francuskinjama da odsečem po jedno parče. Gledali su u moju gibanicu kao u čudo.
Ma, dajte nam već jednom to čudo! — zagrajaše svi. Ručak je prešao u dugotrajan smeh i šalu.
Miomira se oprosti od njih i ode kući. Stanković joj je bio dosadan. Za Stajićkinog ljubavnika nikad se ne bi udala.
Stigla je pre njega i čekala ga. Svirala je na klaviru. Anrijeta se divila Stankoviću:Divan čovek! — hvalila ga je. Bila je plava, nežna, prava Francuskinja i dopadao joj se ovaj visoki Srbin, crnomanjast i lepo razvijen. Uz to je govorio dobro francuski, jer je bio francuski đak. Žao joj je bilo što je morala da ode od kuće kad on treba da dođe, ali Miomira je tešila da će je pričekati.
Šetkala se po sobi i gledala kroz prozor. Prekoputa bio je jedan bife. Trgla se kad je spazila Kineza. Sedeo je kraj prozora i gledao u njenu kuću.
»Otkuda ovaj ovde?« On je ugledao i posle je neprekidno pogledao u njen prozor. Smešila se i mislila: »Mora da je bogat kad živi u Parizu.« Bio je vrlo elegantno obučen.
Povukla se u sobu da je ne bi video. Kinez je još uvek bio u bifeu. Miomira se smešila i mislila: »Da sam neka romansijerka, upoznala bih se s njim.« Čula je kucanje na vratima. To je bio Stanković, elegantan, obrijan, lep,
naparfimisan. Došao je taksijem.
Kako ste, gospođice?
Vrlo dobro! Pogledam se.
S kime?
S jednim Kinezom.
Gde je on?
Prekoputa u bifeu.
Zato vi volite Pariz! Tu je puno interesantnosti, a u našoj palanci samo ja nesrećnik uzdišem za vama. Da vidim gde je taj Kinez?!
Nemojte! Biće ljubomoran. Ne znam kako Kinezi manifestiraju ljubomoru.
Sigurno manje jarosno nego mi.
Znate da se izvanredno dopadate gospođici Anrijeti?! To je divna i patrijarhalna devojka. Zašto se ne biste oženili Francuskinjom? One su div- ne i kao žene i kao majke.
Vi biste želeli da me se oslobodite.
Ne da vas se oslobodim, nego da vas usrećim.
A ako ja zamišljam sreću samo sa vama?
Ja vas ne bih usrećila. Možda moj novac.Prosto vas ne razumem! — naljuti se inženjer. — Vi ste toliko pod psihozom vašeg novca da odričete sebi svaku vrednost. Vi nećete nikada biti srećni. Ne shvatate da je novac samo sredstvo, a život ima lepši, uzvi- šeniji cilj. Miomira, ja vas ne razumem.
A ja sebe razumem.
Vi sebe najmanje razumete! Što sedite u Parizu? Zašto nećete da se vratimo? To je želja i vaše mame.
Znam... ali ja volim muziku.
Žao mi je, Miomira, i vređa me što ne verujete u iskrenost mojih osećanja.
I meni je žao, ali šta ja tu mogu? Biću iskrena: ja nisam zaljubljena u vas. Nije dovoljno što vi mene volite.
A koga volite?
Nikog.
U to me nećete ubediti. Još vi tugujete za gitaristom. A što je pobegao? Zašto vam se nikako ne javlja? I da li vi poznajete njegov život?
Ne znam — tužno je govorila.
Pa zašto mislite na njega?
Ko kaže da mislim?
Nije ni potrebno da kažete, ali vaša upornost kojom odbijate sve prosioce, kako mi je pričao i vaš otac, daje povoda da se sumnja da vi mislite na njega.
Ja ne znam ni gde je on. Da ne znate vi?
Žalim što ne mogu da vas obavestim. Vi biste više voleli da sam vam doneo obaveštenje o njemu, nego što sam došao da vas zaprosim.
Ćutala je, a on je šetao po sobi.
Vi strahovito jedite čoveka. Zašto ste takvi, Miomira? — pitao je nežnije i prišao joj bliže. Sedela je na divanu, a on se spusti kraj nje.
Kako bismo mi bili srećni! — šaputao je i naginjao joj se bliže.
Sumnjam. Ja neću da se udajem. Neka vam to bude uteha. — Htela je da se digne, ali je on dohvati za ruku i prisili da sedne.
Da nećete opet navaliti na mene? Ja ne trpim nasilje.Nasilje je ljubav i strast.
Strast može biti, ali ne i ljubav.
Miomira, nemojte me dovoditi do ludila! Ja vas volim! Verujte mi da patim zbog vas.
Vidi vam se na licu. Ubledeli ste — osmehnula se.
Da. Ubledeo sam. Ismejavate me... svirepa devojčice! Vi se igrate s tuđim osećanjima. Vi nas dražite, zaluđujete! Došao sam u Pariz zbog vas, i u Parizu me ništa ne zanima, samo vi. A vi to ne verujete, vi mi se pod- smevate, prijatno vam je da me gledate kako patim. Zabavljate se da mi pričate o Kinezu. — Nije se mogao savladati, dograbio je u naručje silo- vitom snagom, zario je svoje usne u njene, ljubio je luđački, ne puštajući je, ne dajući da odahne, gotovo da je uguši.
Otrgla se, bleda, izmučena, gotovo da zaplače. Ali se umiri, zagladi kosu, prevuče rukom preko raskrvavljene usne i prošaputa drhteći:
Nikada se za vas neću udati! Poljubili ste me, ali ne pokušavajte više. Nasiljem se ne osvaja srce devojačko. Ja neću da vičem u pomoć i pravim skandal u tuđoj kući i da vas predstavim kao napasnika. Kad su stekli o vama lepo mišljenje, želim da ga očuvaju. Ali vam zabranjujem da me dodirnete.
On se nasloni na divan, zaklopi oči slušajući je, a jedna bora mu se ocrtavala na čelu.
Ućutala je, sela kraj prozora i kroz zavesu videla Kineza kako sedi i nepo- mično gleda. »Zašto mene vole?« — pitala se. — »I kad me toliko njih vole, zašto me Ninoslav nije voleo? Zašto mi se nikad nije javio? Kako je mogao da bude tako svirep?« Jel' to njena nezadovoljena ljubav reagirala ovako surovo na svako ljubavno priznanje? Da li je ovaj Stanković voli? Možda je istinski nesrećan? A zar je ona srećna? Došla je u Pariz da zabo- ravi Ninoslava i nije ga zaboravila. Prvi put u životu ona je zavolela, a on je odbio njenu ljubav. Zato ona sve redom odbija. I oni moraju patiti. Pati Stanković, a pati, na svoj način, i onaj Kinez prekoputa. Neka pate!
Rastužila se nad sobom i osetila laku jezu.
Meni nije dobro! — prošaputala je. — Kao da imam groznicu. Inženjer otvori oči.Zašto sedite u Parizu? Živite u ovoj jednoj sobi. Nemate bašte, vazduha. Pariški vazduh nije za svakog. Šta vas boli? — pitao je brižno.
Ništa... samo osećam neku grozničavost... Ali nemojte to mami da pišete.
Naprotiv, pisaću.
Onda ću se naljutiti na vas, vi ćete joj time zadati brigu, i ona neće imati mira i misliće bogzna šta. A vi znate kako je ona osetljiva.
A zašto tako ne brinete o meni?
Vi se lako utešite. Nađete vi uvek poneku Stajićku.
Vi treba da razumete prirodu muškarca. Ja sam normalan čovek, ali nijedna žena, niti devojka, nisu od mene dobile priznanje kao vi. Ni zbog jedne ne bih dolazio u Pariz.
Ja vam zahvaljujem što ste pažljivi. Meni je prijatno što ste došli. Ispričali ste mi za moje, doneli od kuće veliki paket. Odnela sam i gospođi Zori od svega što mi je mama poslala. Vidite, ja imam lepo društvo. Ne idem ni s kim. Izlazim s gospođicom Anrijetom. Često idemo u operu. Ho- ćete li večeras da i nju povedemo s nama?
Kako vam je volja. Vidim da vam je prijatno da bude neko treći izme- đu nas da bih vam bio manje dosadan. Ne bojte se! Ja prekosutra putujem. Ostaće vam Kinez. Ko zna šta vi smišljate!
Baš ništa. U junu se vraćam kući. U septembru ću prirediti koncert u Beogradu. Znate da sam postigla veliki uspeh! Moj profesor me hvali. Ho- ćete li da vam nešto odsviram?
Kako hoćete!
Ali prvo da vam donesem slatko.
Neću ništa.
Ali, naše slatko od jagoda! Što se dopada madam Marseli!
Neću... Ja sam tako gorak da me ne možete razblažiti slatkim.
A Anrijeta kaže da ste slatki i šarmantni. Jedno devojačko srce vam se nudi, a vi ga odbijate. Ja verujem da bi se ona udala za vas.
Pogledao je mračno svojim crnim očima. Zbilja, on je zavoleo ovo de- vojče i prvi put naišao na otpor. To ga je razdraživalo i strahovito vređalo.

Video je da je sve uzalud, ali se, ipak, nadao. Vratiće se ona, a muška upor- nost pobeđuje devojačko srce. One se prave hrabre, a sve su slabe.
Došla je Anrijeta i bila je sva srećna kad je videla lepog inženjera, Srbina. Miomira ih je pozvala da idu zajedno u operu. Ona je prihvatila poziv sva ushićena. Izašli su svi troje zajedno, i opet je ugledala Kineza. On se digao sa svoga mesta i gledao za njima. Zainteresovana, Miomira se okrete i vide ga kako stoji pred bifeom.
»Ljubav je internacionalna i ne razlikuje narode i rase«, osmehnu se Miomira.
Anrijeta je bila očarana što je u društvu jednog Srbina. A on je bio fin, uglađen i elegantan i Miomiri je bilo milo što se njen zemljak dopada Fran- cuskinji, osećala je nacionalni ponos i pustila je Anrijetu da celo vreme priča. On je bio ljubazan prema Francuskinji, ali je osetila njegovo pritajeno neraspoloženje i ljubomoru. Uvek je hvatao njene poglede, okretao se kuda bi god ona pogledala, mučio se pitanjem: Zašto je ovakva? Ljutio se što nije uspeo da je nagovori da se s njim vrati i neraspoložen otišao iz Pariza. A mala Francuskinja dugo je mislila na njega i pitala Miomiru da li on nju voli, što je ona odbila, uveravajući je da je to samo zemljak, da bi Anrijeta mogla slobodno o njemu da mašta.

PRVA VEST

Vratila se s konzervatorijuma i zatekla pismo na stolu. Pala joj je u oči marka. Bila je italijanska. Ko li joj piše?! Otvorila je brzo pismo, rukopis joj je bio poznat, prevrnula je poslednju stranicu i sva se stresla kad je pro- čitala: Ninoslav. Kao u groznici čitala je njegovo pismo:

»Uzbuđen sam kad vam pišem, jer osećam da nisam smeo ovoliko da ćutim. Bili ste u pravu da svašta pomislite o meni i žao mi je ako sam naneo bol vašoj osetljivoj umetničkoj duši. Ali, verujte, moj bol je bio veći. I ovo vreme, koje me je rastavilo od vaše kuće i vas, ispunjeno je prazninom i tugom, kakvu nisam nikad u životu osetio. Tek sada sam mogao da upoznam samog sebe i da osetim šta ste mi vi značili. Vaš uticaj je bio ogroman. Pod vašim uticajem ja sam se odlučio za svoju budućnost, koju vi volite, o kojoj ste mi govorili svakog dana. Ja sam u Italiji, u Milanu, školujem svoj glas!« »Ah!
— otrže se Miomiri — u Milanu!« Pritisla je rukom srce, jer joj je strahovito lupalo. Čitala je dalje:
»Pitaćete me kako sam se na to odlučio. Posle onog naglog odlas- ka iz vaše kuće dobio sam službu u ministarstvu. Ali duboka potiš- tenost mučila me je svakog dana. Usuđujem se da budem iskren, to ste uvek tražili od mene. Mučilo me je sećanje na vas. Borio sam se sa sobom i skrivao svoja osećanja, a ona su se sručila na mene svom težinom i svom vatrom duboke mladićske ljubavi. Voleo sam vas, Miomira. Volim vas i sada. A ničim vam nisam mogao doka- zati svoju ljubav. Kako bih i smeo? Šta sam bio? Mali činovnik. Vi
niste voleli činovnika u meni, voleli ste pevača. I rekao sam sebi: postaću pevač! Smela zamisao! Strepio sam da li ću uspeti, da li imam talenta. Rešio sam se da okušam sreću, ali tajno, da niko ne zna kuda sam otišao. Javio sam se Amerikancima i izneo im svoju želju. Posle petnaest dana stigao mi je od njih izveštaj da mi daju mesečnu stipendiju. Bio sam presrećan. Nikom nisam hteo reći da ću u Italiju. Samo su moji znali. Morao sam mnogo truda da upotre- bim da zapretim mojoj sestrici da vas ne izvesti gde sam. Objasnio sam joj da je tako bolje. Sa strepnjom i nadom došao sam u Italiju. Zahvaljujući jednom horisti iz Skale, kod koga sam našao stan, a čija je mati nastavnica muzike, imao sam sreću da nađem učitelja. Moj učitelj je bio učitelj mnogim poznatim italijanskim pevačima. Bio sam presrećan kad sam dobio od njega pohvalu za glas. Kazao mi je da je moj glas od onih negdašnjih, slavnih tenora, kakav danas retko ko ima.«
»Srce moje!« prošaputa Miomira, a oči joj se napuniše suzama. Slova su joj treptala, a suze su joj se kupile na trepavicama. Zastala je, jer nije mo- gla da čita od uzbuđenja... Nastavila je dalje:
»Posle takve pohvale sav sam se predao školovanju glasa. Nadam se da ću posle dve godine imati prvi nastup u operi. Spremam sada »Tosku«,
»Vertera« i »Boeme«. Nisam hteo odmah da vam se javim dok se ne uverim u svoj uspeh. Sada sam siguran i srećan. A najsrećniji sam što mogu o ovome da vas izvestim. Vi ste bili moja inspiratorka. Vi ste mi odredili karijeru. Možda ste me dosada zaboravili i možda ćete se uskoro udati. Vi ste mladi, lepi, bogati. Ali vi ostajete u mom životu jedno milo, drago biće, moja ljubav i moj bol.
Dopustite mi, Miomira, da vas obožavam, da vas volim. Vaša umet- nička duša splela se oko moje. Ja vas stalno osećam, u svakoj melodiji, u svakom tonu. Vi ste uvek pokraj mene, čini mi se da me slušate, kritikujete. Vidim vaše male bele ruke na klaviru, vašu kovrdžavu glavicu nad klavijaturom, vaše divne oči koje me gledaju tajanstveno i ispitujući. Znao sam što me pitate, a nisam vam nikad smeo dati od- govor. Tek danas sam se usudio da vam odgovorim. Ali avaj! Možda je sve kasno.
Miomira, ne ljutite se na mene što sam ćutao. Moje ćutanje je bilo puno žarkih osećanja za vas. Ona su me uputila kroz život. Dok pevam i zamišljam svoju budućnost i očekujem dan kad ću se pojaviti na pozornici, ja ne vidim nikog drugog, već zamišljam da će me iz sale gledati dva divna crna oka i jedno malo slatko lice, a ja ću pevati samo za vas, Miomira. To nije daleko. Još dve godine i ostvariće se moja i vaša želja.
Doznao sam vašu adresu od Staše i s radošću ću čekati vaše pismo. Da li ste ljuti? Jeste li me zaboravili? Grozničavo ću očekivati vaš odgovor. Vi se vraćate i možete proći kroz Milano. Hoću li imati sreću da vas dočekam i vidim? Nemojte mi uskratiti tu radost. Ja sam je zaslužio, verujte mi, Miomira...
Ninoslav.«
Nekoliko trenutaka nije mogla da se povrati od uzbuđenja, toliko je silno delovalo na nju Ninoslavljevo pismo. Posle je ustala, šetala po sobi, ponav- ljajući šapatom: »On će biti svetski tenor, onaj nekadašnji veliki tenor!« Uzela je pismo i čitala ga ponovo, rečenicu po rečenicu, sa neiskazivom srećom i slašću. »On me voli... Nino, ljubavi moja!« Oh, znala je ona da se ovo mora dogoditi! Ima nečega što se prenosi kroz etar, fluidno, što daje na znanje koliko srca kucaju jedno za drugim. Bila je uzbuđena, nervozna i sva u vatri. Je li to bila vatra njenih osećanja ili bolesti? Sve se smešalo, obrazi su joj goreli, a glava se zanosila kao u pijanstvu. Da joj je da nekome kaže, da se pohvali, da izlije svoju radost, jer će se ugušiti od sreće. Čula je korake u predsoblju. Bila je to Anrijeta. Istrčala je uzbuđena i ispričala joj:
Znate... onaj mladić što sam vam pričala da divno peva... što je učio mog brata... sad je u Milanu... uči pevanje... Pisao mi je danas... Kaže da mu proriču veliku budućnost. — Opisivala ga je Anrijeti, kako je visok, s crnom kosom i plavim očima.
Pisaću mu da mi pošalje sliku da ga i vi vidite. — Dabome, ona mora imati njegovu sliku da je svakoga dana gleda, da joj se utisne u svest. Ušla je u sobu i prisećala ga se. Pod bujicom osećanja oživljavale su crte njego- vog lica. Videla ga je nasmejanog, setnog, ljubomornog.
»Kako je to čudan mladić! Voleo je, a ćutao. Niko je nije voleo kao on. Svi, apsolutno svi, želeli su njen novac. A on ga nije hteo, nije hteo ni sti- pendiju njenog oca, a ona bi uspela da mu je izvuče. Nije hteo da se osvrne na njeno bogatstvo i otišao je u trenutku kad je raskinula veridbu. Nije že- leo da njeni pomisle da ju je on naveo na taj korak iz materijalnih pobuda. Ali, kako se nije bojao da se ona ne zaruči s nekim drugim za ovo vreme? Je li verovao i njoj kao i samom sebi?«
Da, on je bio svestan da ga ona voli. Još kako ga voli! To je prava ljubav. On je hteo da joj donese slavu u zamenu za njeno bogatstvo, jer slava se ne može steći novcem, već talentom. Ima li išta veće i lepše od slave operskog pevača? A tenori su retki i skupi, osobito dramski. Njih je malo. Njeno bo- gatstvo i njeni milioni nisu ništa u poređenju sa slavom dramskog tenora. Bila je sva uzbuđena od razmišljanja. Počela je da pevuši. Videla je Marija Kavaradosija kako se penje na slikarske lestvice i otpočinje svoju veliku ariju. To je bio Ninoslav. Ah, kakav ga čeka aplauz? Sjajan tenor i lep pevač!
Madam Marsela je pozva da ručaju, a njoj se nije jelo. Da li od uzbuđe- nja, ali glava joj je bila teška, a vatra joj je palila telo. Samo joj se pila vo- da. Obuzimala je čas toplota, čas drhtavica. Legla je u postelju, a madam Marsela ju je brižno ututkala pokrivačem. Pipnula joj je obraze i osetila kako su vreli. Izmerila joj je temperaturu. Dosta joj se popela. Ako ne po- pusti do sutra, zvaće lekara.
Ustaću ja sutra — smešila se Miomira.
Vi se ne osećate dobro nekoliko dana, a izlazili ste. Moram da se ljutim na vas. Vaša mama mi je kazala i molila me da vas izgrdim kad me ne slušate.
Temperatura nije popustila ni sutra. Miomira ustade da napiše pismo Ninoslavu. Pisala je, a vatra joj je žegla celo telo. Njena topla osećanja izlivala su se u grozničavosti. Javljala mu je da će se zadržati u Milanu pri povratku. Tražila je da joj pošalje sliku i što brži odgovor.
Opet je legla u postelju. Lekar je našao da je grip! »Ah, to će proći«, tešila se Miomira. I prošlog puta kad je bila u Parizu imala je grip s bron- hitisom. To joj baš nije trebalo sada. Ali ona je jaka.
Ninoslav joj je odmah odgovorio radosno i vatreno. U svakoj rečenici osećalo se koliko je srećan. Poslao joj je i sliku. Divan profil sa dubokim
zamišljenim očima i talasavom kosom. Pritiskivala je sliku na srce, i stavila je ispod jastuka. Prosto nije verovala sebi da je ona, Miomira, ovako za- ljubljena. Jedva je čekala da dođe Anrijeta.
Mlada Francuskinja je uzviknula od iznenađenja kad je videla sliku. Gle- dala ga je tužnim očima kao devojka koja o takvom mladiću stalno sneva, a nikad ne može da ga nađe.
Posle joj je ispričala: upoznala se sa Kinezom. On je na Sorboni, studira prava, a uči i violinu na konzervatorijumu.
Pitao je za vas. Kaže da je čuo za Jugoslaviju i zna da su Jugosloveni vrlo hrabri ljudi. Otac mu je bogat i on je u Parizu već tri godine. Voleo bi da se upozna s vama. Rekla sam mu da ste bolesni. Govori francuski vrlo dobro.
Miomira se smešila, jer joj je bilo svejedno. Izgledalo joj je kao na filmu. Najvažnije je što ima svoga Nina.
Njen grip se produžavao. To je podmukla bolest. Opet joj je zahvatio bronhije. Madam Marsela se zabrinula. Ukazivala joj je pravu materinsku pažnju. Ceo srpski kružok posećivao je svakodnevno.
A bolest se odugovlačila. Malo se pridigla i kretala po sobi, ali lekar joj je zabranio da izlazi.
Iz Beograda je dobila pismo od avijatičara Aleksandra. Ovog puta se iz- jasnio: pitao je da li bi se udala za njega. Ona je bila ravnodušna na sve. Čak joj nije ni laskala avijatičareva ponuda. Nino je bacio u zasenak sve. A Nino je nije prosio i nije tražio njeno bogatstvo.
Nino je voli, on je hteo da joj pruži nešto što je ravno njenim milionima: svoj svetski tenor.
Odgovorila je avijatičaru da je bolešljiva i da se zasada neće udavati, jer misli da ostane u Parizu još godinu dana. Lepo ga je odbila, i mogao je po- misliti da će jednog dana ipak poći za njega.
A ona je bila svesna da je i avijatičar znao da je bogata. Samo Nino to nije hteo da zna.
Malo se oporavila, ali je s vremena na vreme osećala temperaturu. Madam Marsela se strahovito plašila te njene temperature. A Miomira je bila srećna i nije mislila o tome. Ona je volela i bila voljena. Obrazi su joj se zaru- meneli, majsko sunce je bilo tako prijatno, a Pariz sjajan i veseo. Mislila je
krajem juna da se vrati, ali se predomislila. Poći će već početkom juna. Po- čela je i sama da se pribojava temperature.
Molila je tatu da joj pošalje veću sumu novca da kupi toalete. Išla je s Anrijetom po trgovinama. Kupila je i njoj vrlo lepu haljinu. Mala Fran- cuskinja je bila srećna. Kupila je poklon i madam Marseli. One su je obe lepo negovale za vreme gripa.
Oprostila se i sa srpskim kružokom i svi su se spremali na stanicu da je isprate. Izašla je i Anrijeta s mamom. Izašao je i Kinez. Njegove kose oči bile su tužne. Kazao je pri rastanku:
Voleo bih da vidim tu lepu zemlju Jugoslaviju.
Pa dođite! — pozva ga veselo Miomira. — A posle da opišete moju zemlju.
Jedva je čekala da voz pođe. Gospođa Zora je izljubila i zaplakala. Zapla- kala je i madam Marsela. Miomira je poručila Anrijeti:
Da dođete na jesen u Jugoslaviju.
Da pođem i ja s njom? — zapita Kinez.
Možete.
Voz je pošao i ona im je mahala rukom. Svi su je ispratili s tugom. Madam Marsela je brižno govorila gospođi Zori:
Gospođica Miomira treba da se čuva. Lekar mi je rekao da ima jednu malu mrlju na plućima. Pregledao je rendgenom.
Kakva mrlja! Miomira je nije osećala. Ništa je nije bolelo. Njena tempe- ratura je dolazila od njene ljubavi. Ona je volela beskrajno. I videće Nina.