Nepobedivo srce

First topic message reminder :



Suprotnosti se privlače. Miomira i Ninoslav su dve suprotnosti - ona je razmažena bogatašica, a on je siromašni student iz unutrašnjosti. Ljubav je ta koja ruši sve prepreke...
Romani Mirjane Janković živopisno slikaju život u Srbiji između dva rata, sa posebnim akcentom na moralne vrednosti koje su tada važile, a danas polako bivaju zaboravljene. Ovo je još jedna ljubavna priča u prepoznatljivom, čitljivom stilu, koja posle burnog peroda doživljava srećan kraj. Kao i sve prethodne knjige Mir Jam, i ova nosi moralnu pouku upćenu mladim devojkama.

SASTANAK

Put joj se činio dug. Samo da što pre stigne do Milana. On će je čekati na stanici i uzeće joj sobu u hotelu. Šćućurena u uglu pravila se da spava da bi mislila o Ninu. Sva je bila u groznici. Je li ovo vatra ili groznica ljubavi? Voz je jurio i približavao se Italiji. Prešla je granicu. Bože, samo da što pre vidi Nina!
Stanice promiču. Da joj je da ugleda stanicu Milana. U kupeu su dva mla- da Italijana i vatreno je posmatraju. Hteli bi da započnu razgovor, ali ona zatvara oči.
Imala je na sebi lepu haljinu, marinske boje, sa škotskim ukrasom. Bila je lepa i elegantna. Kosa, sva u kovrdžama, bila joj je prosuta do ramena. Trepavice duge na zaklopljenim očima. Obrve su joj bile tanke i fine. Mala joj je rumen izbila po licu. Osećala je vatru, otvorila je oči i uzela limun da ugasi žeđ. Nije joj bilo dobro. Ruke su joj bile vrele i bolela je glava.
Još jedna stanica do Milana. Nino je već na stanici i čeka je. Srce joj je lupalo da ju je već muka hvatala, a noge su joj malaksale. Kako će biti uzbudljiv susret! Njen Nino, njen slavni pevač.
Ukazala se velelepna stanica Milana. Ušli su pod njene svodove... Masa sveta se šareni. Voz stade... Ona je sačekala da drugi izađu, jer je bila stra- hovito uzbuđena. Prišla je lagano prozoru... i gledala... tražila očima Nina.
»Ah! Eno ga!« otvorila je usnice da udahne vazduh, jer ju je svu potresla divna pojava visokog elegantnog, gologlavog, crnokosog mladića.
On je ugleda i jurnu u kupe. A ona se prisloni na vrata, nemoćna, klonula, bez snage. Uleteo je u kupe, dohvatio joj ručicu, prineo usnama i ljubio je bez glasa, bez moći da progovori. Najzad prošaputa:
Kako sam srećan, Miomira!
I ja sam, Nino, tako srećna! — prošaputa malaksalo, nazivajući ga skraćenim imenom, toplo i nežno.
Nosač je uzeo stvari, a on je povede izlazu. Nežno je prihvatio ispod ruke, i kao da je hteo da je provede kroz masu sveta, da je zaštiti, pritisne njenu ruku uz svoju snažnu mišicu. Gledao je presrećan, i nije mogao da se na- gleda njenih divnih čarobnih očiju. Usput joj je ljubio ručicu, ne obazirući se što je svet oko njih. Oni su sami, zaljubljeni, bili svet za sebe.
Miomira! — šaputao je — da li je istina da ste došli? Nisam verovao da ćete doći. Sve mi izgleda kao neverica. A kad se voz zaustavio i kad vas nisam video na prozoru, prosto me je obuzelo očajanje.
Ona nije imala snage da govori, ali su njene oči govorile. Gledali su se, idući ispod ruke, pripijeni jedno uz drugo.
Došli su u hotel, javili se portiru i dečko ih je odveo na sprat u jednu lepu sobu, koju je Ninoslav rezervisao. On je ušao za njom u sobu.
Lepa je soba! — prošaputa uzbuđena Miomira.
Dopada vam se? — upita je. Ona skide šešir, mantil, ostade u haljini. Stajali su oboje, gledali se, ne znajući da progovore, poneti bujicom osećanja.
Miomira! — prošaputa strasno mladić. I u tren oka nađoše se jedno drugom u zagrljaju, ludom, zaljubljenom, beskrajnom.
Usne su im se spojile, osećanja su ih sagorevala. Njegove ruke su se obavile oko nežnog devojačkog stasa, srca su im priljubljena silovito lupala, a mladi čovek milovao je vrućim usnama opijeno, malo, slatko, toplo lice Miomirino. Kao da su bili u nesvestici, budili se i ponovo padali u zagrljaj...
A posle ih obujmi divna radost. Ispovedali su se jedno drugom, pričali svoju tugu i čežnju. Sad su bili dva druga, iskrena i zaljubljena, koji su otkrivali sve tajne srca koja su ih toliko vremena mučila i iznuravala sumnjama. Mlada devojka najzad uzviknu:
A vi ćete biti svetski tenor!
Ništa još ne smem da kažem!
A u pismu ste kazali. Hajde, budite iskreni. Recite mi sve. Ja verujem u vašu karijeru, a verujete li vi?
Pomalo počinjem da verujem. Moj profesor mi uliva nade.
A kad ćete pevati u beogradskoj operi? Sigurno na jesen?
Ove jeseni? Ne, tek druge! Hoću da dođem kao gotov pevač. Znate kakva je kritika. Ona će pre izneti manu nego dobre osobine.
Imate pravo. A koje ste opere spremili?
Najbolje znam »Tosku«.
Sa »Toskom« i treba da debitujete. To je najmelodičnija opera.
Mislim. A učim i »Vertera« i »Boeme«. I Radames će sjajno odgo- varati mome glasu.
Verujem. Naročito scena sa Aidom u trećem činu. Bože, je li moguće? Vi u Milanu, spremate se za operskog pevača, a ja došla da vas posetim?! Nino! Ah; šta sam ja sve prepatila!
Niste više od mene. — Zagrlio je i privukao na grudi. — Moja mala Miomira! Kako sam danas srećan! Oh, kako sam čeznuo za vama!
Ona briznu u plač od prevelikog uzbuđenja i sakri glavu na njegove grudi. Milovao je po kosi, po obrazima i šaputao:
Jedina moja ljubavi!
Ona podiže uplakano lice. Oči su joj blistale od suza.
Nino, volite li me?
Beskrajno! — Stegnuo je strasno na grudi, kao da je ne da i kao da se boji da će mu je oteti. — Da li ću patiti što sam vam ovo priznao?
Zašto da patite?
Ja sam još beznačajan.
Nemojte, Nino, to da govorite. Žalostite me. Čini mi se da mi napomi- njete kako sam bogata, razmažena, da ne mogu da shvatim vašu ljubav i vrednost. A ja sam umetnica kao i vi. Nas je približila umetnost. Možda smo se mi i tražili, a sudbina vas je poslala da budete učitelj moga brata.
Možda — uzbuđeno je govorio mladi čovek. — Da nije bilo vas i vaše kuće, ne bih danas bio ovde. Vi ste me uputili, vaših reči sam se uvek se- ćao, zbog vas sam došao u Milano. Vi ste želeli da školujem glas i ja sam vam ispunio želju.

Obavila mu je ruke oko vrata i pritiskivala glavicu na njegove grudi, gr- cajući od sreće i ljubavi. Podigao joj je glavicu i zagledao se u njene lepe oči.
Koliko sam voleo vaše oči! Čudne su one. Nikad nisam video tako lepe, tajanstvene oči — govorio je i milovao usnama njene tople očice.
Opažate li da sam oslabila? — pitala ga je.
Malo ste oslabili.
Bila sam bolesna od gripa. I sad pomalo imam temperaturu.
Zato što ste bili u Parizu. Vama najviše prija vaše borje. Ja sam vas stalno zamišljao u šumici, u vašoj vili, i bio sam jako tužan i ljubomoran kad sam čuo da ste u Parizu. Pisao sam vam sa strahom, misleći da ste me potpuno zaboravili.
A zar vam ovo nije dokaz koliko sam mislila na vas, kad vas nisam za- boravila posle vašeg naglog odlaska? Pobegli ste od mene. Što sam tada patila! To je bio strašan potres za mene. Vraćala sam se iz Niša sva srećna, slobodna, kad mi oni saopštavaju da ste otišli!
Srce moje, otišao sam jer nisam hteo da vaš otac išta posumnja u nas. A onaj me napao i nazvao me vašim ljubavnikom. Zar vaši roditelji nisu mogli posumnjati? I da bih sve sumnje odagnao, izgubio sam se. Mislio sam: ako me voli, neće me zaboraviti. Nisam smeo da vam odam svoja osećanja. Možda ne bih ni sada smeo da priznam. Ali nisam mogao više. Mučio sam samog sebe, čeznuo za vama, i odlučio: biću pevač, ona me neće zaboraviti. Dolaziće da me sluša kad pevam i to će biti moja najveća sreća.
On je strasno pritisnu na grudi. Upijao je miris njene kose, miris obraza, usana.
Srećo moja! — buncao je u zanosu.
Verujte mi, Nino, vi ste jedini mladić koji mi se dopao... koga mogu da volim. I kad pomislim kakvog sam samo nitkova bila našla, onog Vladu! Znate li vi da je on imao sina i ljubavnicu?
Šta kažete? — zgranu se Ninoslav. — Ono dete je njegovo?
Zar ste vi videli njegovo dete? — začudi se Miomira.
Ninoslav se zbuni. Kako da prizna da je preturao po njenoj fioci? A ona je bila radoznala i navaljivala je da joj kaže. Zagnjurio je lice u njenu kosu, sav srećan što to nije njeno dete, i prošaputao:
Video sam sliku u vašoj fioci.
Šta? Vi ste preturali po mojim fiokama? — To ju je razdražilo. — A šta vas je interesovalo u mojoj fioci?
Vaše pesme. Verujte, samo jednom sam to uradio kad ste bili na moru. Šetao sam po vašoj sobi da se vas podsetim. Već tada sam bio izbezumljen za vama, a nisam smeo ni sebi da priznam. I nađem tu fotografiju. Izne- nadio sam se i čak uobrazio da dete liči na vas.
Ona se uozbilji.
I vi ste mislili da je to moje dete? — Odmakla se od njegovog lica i gledala ga kao da želi da otkrije sumnju u njegovim očima. — Sad mi je jasno zašto ste pobegli. Pa vi ste rđavo o meni mislili?
Ah, nemojte tako da govorite! Strašno se jedim što sam se izrekao. Vi ste moja mala, moja najbolja devojka! Tako sam srećan. Ne možete ni da zamislite u kakvoj sam grozničavosti bio ova dva dana.
Miomira se nasmeja. On je bio ljubomoran, patio je i mogla je zamisliti kako se osećao kad je video to dete.
A kad je ta prodavačica došla i tu strašnu istinu iznela, bilo mi je jasno koliko vas volim. Odmah sam došla kod vaših. Ali stalno su me sumnje mučile: da li me vi volite? Vi ste zatvorena priroda. Vi ne pravite kompli- mente, ne date da se osete vaša osećanja. Ja sam vas prozvala »Nepobedivo srce«. A jesam li vas, Nino, pobedila?
Da... pobedili ste me i potpuno sam u vašoj vlasti. — Spustio je glavu na njeno rame mazeći se, bio je sav raznežen, a ona ga je milovala po licu.
Pričajte mi još! — molio je.
O čemu?
O vašoj ljubavi.
Oh, to bi bio čitav roman. Ali sreća se ne može opisivati. Ona se samo oseća. Pisala sam pesme. Imam mnogo pesama vama posvećenih.
Hoćete li da mi ih pošaljete?
Hoću... Kako vas volim, Nino! Ali ja pričam, a vi slušate... Neću... Hoću vi meni da tepate. Ja sam patila.
Srce moje malo! Ono mi je patilo! A kako sam se ja osećao kad sam došao u Beograd?! — Prenuo se i obgrlio je oko stasa.
Kako ste lepi, Miomira! Imao sam uvek želju da mrsim vašu kosu. — Razbarušio je i ljubio joj svaku kovrdžu. — Čeznuo sam da ispijem vaše lepe oči. — Pritiskivao je vrele usne na njene očice. Osećao je kako ga hva- ta pijanstvo, kako gubi vlast nad sobom. Savladao se i ustao. Nežno je privio u svoj zagrljaj i tako su ćutali slušajući otkucaje srca. Seo je u fote- lju, malaksao i bled. Ona je stala više njegove glave i gladila mu kosu. Ogledalo je bilo nasuprot njih i videli su se u njemu. Prislonila mu je glavu na kosu i smešili su se jedno drugom u ogledalu.
Zamislite kad budete pevač, pa budete na sceni! Jeste li dobar glumac?
Ne znam... Tu je potrebna rutina. — Zavalio je glavu i naslonio je na njene grudi, zaklopljenih očiju. — Miomira, kako ću bez vas kad odete? Biće mi teško. Hoćete li mi pisati?
Hoću. A zar se vi ne provodite u Milanu?
Ne! Ja pevam i čuvam svoj glas. Pevači moraju voditi računa o svom životu. Znate li da sam ostavio duvan?
Zbilja?
To mi je moj učitelj odmah naredio. Čitavu dijetu mi je propisao. Bilo mi je teško bez duvana, ali voljom se sve može postići.
Da, vi imate jaku volju, to sam iskusila.
Moram je imati. — Ustao je i dograbio je u naručje, lud, sav opijen njenim licem, očima, telom, ali ona volja koja je bila gospodar njegovih osećanja zapovedila mu je i sada... Pustio je i uzeo češljić da zagladi kosu.
Kuda ćemo jutros?
Vodiću vas da vidite Milano.
Volela bih da vidim Skalu.
Ona po spoljašnosti nije ništa, ali je unutra lepa. Ima i muzej.
Ja bih volela da vas čujem kad pevate.
Danas u jedanaest imam čas pevanja. Hteo sam da ga odložim.
Hoćete li da i ja idem s vama?
A zašto sad da me slušate? Zar nije bolje da me prvi put čujete u operi?
O, pa to je daleko! Hoću da osetim vaš uspeh, da vidim kako je po- stavljen vaš glas, da čujem vaš »belkanto«.
Dobro... Onda idemo zajedno. Odvešću vas i do moje gazdarice. Pričao sam joj kako ste vi velika pijanistkinja, i kako ste lepa devojka.
Italijanke su lepe! — kušalo ga je njeno malo ljubomorno srce. — Kako vam se dopadaju?
Kad je reč o dopadanju, samo mi se vi dopadate.
Ne verujem. Iako se one vama ne dopadaju, vi se njima morate dopadati. Da se niste zaljubili?
Jesam... I to jako.
Tako! Pa, što ne kažete?
Pa, zar nisam rekao? Moja ljubav ste samo vi, Miomira! Moja Mi- omirica! Da vas vidim. Ah, što ste slatki — počeo je opet da bunca, ali ona se otrezni.
Vi siđite dole, u hol, a ja ću da se obučem.
Dobro. — Prišao je vratima. Bacili su se opet jedno drugom u zagrljaj. Izašao je sav opijen. Osvestio se tek u holu. Uzeo je italijanske novine i či- tao. Marljivo je učio italijanski jezik i već je počinjao da čita i prilično je govorio.
Hodali su ulicama, kao da su bili sami pod plavim italijanskim nebom. Pokazivao joj je razne znamenitosti, a ona bi išla, išla s njim. Ali malo se umorila. Seli su i ona je popila belu kafu. Obrazi su joj goreli, a oči su joj bile sjajne od ljubavi. Kako je divno što su ovako sami, u nepoznatom gradu, u tuđoj zemlji. Gledali su se i razgovarali očima. Ruka joj je bila na stolu, mala, vitka, bela ručica. On ju je polako stegao svojom i milovao. Svu bi je udahnuo, upio, slomio.
Miomira! — šaputao je nežno, a glas mu je bio pun, raznežen, topao...
Nino! — odgovarala je ona. — Moj Nino! Hoćete li uvek misliti na mene? — pitala ga je.
Ni na šta drugo neću misliti već samo na vas. — Svet ih je posmatrao kao da je osećao njihovu ljubav. On pogleda na sat.
Idemo na čas pevanja.
Volela bih da mi otpevate jednu veliku ariju. Hoćete li? Iz »Toske«.
Učiniću vam po volji, ali još je rano.
Može biti rano za publiku, ali ja hoću da osetim promenu u vašem glasu.
Uveo je kod svog profesora, koji je lepo govorio francuski. Čula je samo pohvalu o njegovom glasu. Sela je na kanabe, spremna da čuje Ninoslava. Srce joj je strahovito lupalo, a ruke gorele. Sva je bila u vatri. Sve je bilo jako uzbudljivo.
Slušala je zvuke klavira i čula prve tonove. Naslonila se na obručje ka- nabeta, zaklonila rukom oči i slušala ga celim bićem. Dah joj je stao. Kakav sjaj, kakva lepota! Došao je do poslednjeg, najvišeg tona. Sva je zadrhtala. Kakva visina, kakva čistoća! U svakom tonu prefinjenost i sjaj. Ostala je pokrivenih očiju kao da ne sme da progovori. Profesor joj se okrete i reče zadivljen:
No, jeste li čuli? Ovo je moj najbolji đak. Prošaputala je:
Nino, vi ćete biti svetski tenor!
Ustala je sva oduševljena, i brzo govorila profesoru, koji je bio očaran ovom lepom jugoslovenskom devojkom.
A, zamislite, gospodine profesore, nije hteo da školuje glas! Nije imao vere u samog sebe.
On je skroman, ali ja sam mu ulio poverenje u sebe. Posle nekoliko godina znaće za njega ceo svet. Ovakvi tenori danas su retkost.
U ushićenju Miomira sede za klavir. Zabrujaše burni talasi muzike. Profesor zastade iznenađen. Zapljeska joj kad završi. Ona se smejala, jer joj se budućnost smešila, videla je u njoj sebe i Nina, velikog pevača i pijanistkinju.
Kakav talenat! — divio joj se profesor.
A Ninoslav je bio srećan. To je njegovo devojče, njegova ljubav i njegova sreća. Izašli su da šetaju pod plavim nebom, kroz masu sveta. Bilo je po podne i oni su bili gladni. Nino je odveo u restoran. Ručali su predivne italijanske specijalitete. Na svakom koraku osećala je njegovu sreću. Taj dan prošao je kao u snu. Uveče je dopratio do hotela, poljubio joj ruku i ona se popela u svoju sobu.
»On je idealan mladić«, šaputala je Miomira dok ju je hvatao san, a srce joj je lupalo i svaki joj je nerv bio uzbuđen. Usne su joj šaputale njegovo ime, ruke su joj se obavijale oko njegovog vrata. Snevala je o budućnosti s njim.
On će pevati u beogradskoj operi. Ona će raditi s njim svaku ariju. Njemu će koristiti što je ona pijanistkinja. I ona će priređivati koncerte. Kako će udesiti svoj stan! On će pevati u operi. Posle će gostovati u inostranstvu. Jugoslovenski pevači se sve više čuju u stranom svetu. I njen Nino biće veliki pevač. San ju je hvatao, a groznica lomila telo.
Probudila se ujutro sva u vatri. Došlo joj je da zaplače od muke. Pipala je ruke, obraze, sva je gorela. Tešila se da će to proći. Koliko puta je izlazila s temperaturom. Lekar u Parizu joj je kazao da se čuva. Napomenuo je da joj je potreban čist vazduh i šuma. Pisala je kući da dolazi i molila ih da pređu u vilu. Tamo je sveže. Kad se dočepa njenog borja, odmah će se oporaviti. Ova temperatura jutros nije joj bila potrebna. Nino će je čekati u holu. Njen divni Nino! Doživela je ljubav o kojoj je snevala.
Ustala je i umila se. Kad se malo rashladi vodom, nadala se, biće joj bo- lje. Jutros će obući drugu haljinu, belu. Belo joj lepo stoji.
Zadovoljno se gledala u ogledalu. Ali šta je ovo? Njoj je bilo teško. Tako je zaboleše pluća. Sela je na fotelju, sva malaksala, disala je punim plući- ma. Osećala je potajni bol. »Ne daj se, Miomira!« — grdila je sebe. —
»Sad, kad si najsrećnija da se razboliš.« Ustala je, pa opet klonula. Opružila se malo na divan da se odmori. Proći će je vatra. I glava je bolela. Juče su mnogo hodali. Nino je sve hteo da joj pokaže. Mnogo se uzbuđivala. Oči su joj se sklapale i kao da je hvatao san. Da li je zaspala? Ili je to bio polusan?
Čula je lagano kucanje na vratima i tihi Ninoslavljev glas:
Miomira, šta je s vama?
O, to ste vi! Čekajte! Pa koliko je ovo sati?
Deset i četvrt, a mi smo se dogovorili da se nađemo u devet. Ja sam vas čekao u holu — govorio je iza vrata. Ona pritrča, otvori ih i povede se, hvatajući se za grudi.
On je prihvati u naručje, sav preplašen.
Šta vam je, Miomira?
Ništa... imam vatru... i glava me zabolela.

Malo moje — šaputao je mladi čovek i milovao je po obrazima.
Izvinite, Nino! Ja sam davno ustala, vidite, obukla sam se, pa sam legla i ponovo zaspala. Ruke mi tako gore.
Jeste... gore vam ruke. I obrazi su vam vreli. Srce moje! Da mi se ono razboli! Ne dam ja da vi budete bolesni. Odmorite se još malo. Ne moramo odmah izlaziti. Umorili ste se juče. A ja sam bio srećan i hteo sam da vam pokažem sve, slatka moja Miomirice.
To će proći. Popila bih nešto hladno, oranžadu ili limunadu!
Pozvaćemo sobaricu neka donese. — Zazvonio je. Sobarica uđe. — A vi niste doručkovali? Doručak se može dobiti i ovde.
Nemojte doručak! Ništa ne mogu.
Morate. Znate kako se vaša mama ljutila kad ne jedete.
Verujte, ne mogu. Samo oranžadu. — Ninoslav saopšti sobarici da do- nese oranžadu.
Sobarica donese oranžadu. Pila je kroz cevčicu.
Prijatno rashlađuje. Izaći ćemo opet.
Nećemo pešice. Uzećemo taksi, pa ćemo se provozati.
Ali ja da platim.
Neću ni da čujem. Vi ste moj gost u Milanu.
Nemojte, Nino, da toliko trošite.
Ja bih za vas i život dao, a kamoli novac. Znam ja da ste vi bogatiji od mene, ali ja sada nisam onaj siromašni diplomirani pravnik koji je došao k vama.
Vidim ja da vi još uvek ne trpite moje bogatstvo. Pobegli ste od mog bogatstva, kazao mi je Boško.
Pobegao sam od vas, jer sam vas suviše voleo.
A volite li me sada? — pitala je s koketerijom, rumenih obraza i usnica. On se spusti na naslon njene fotelje i obgrli joj ramena.
Najbolji je dokaz koliko vas volim što učim pevanje. Zbog vas ću postati pevač. Znam da ćete dolaziti da me slušate. Ali silno ću patiti, kada sada odete. Više nego kad sam otišao u Beograd.
Neću da patite. Hoću da budete srećni. Ja se neću udavati.
Ja to ne tražim od vas, niti smem.
Onda me ne volite.
Naprotiv, suviše vas volim i želeo bih da mogu da ubrzam moju ka- rijeru, da postanem slavan da bih vam pružio svoju slavu. A ko zna šta će od mene biti u budućnosti.
Ja znam šta će biti: vi ćete da budete veliki pevač.
Ko zna za koliko godina?!
Pa dobro, neka bude i za pet godina. Ja se neću udavati. Čekaću vas, Nino! Ako se vi ne promenite, ja neću. Volela bih da budete »nepobedivo srce« za sve ostale žene. Hoćete li?
On je duboko uzdahnuo.
Zašto ste uzdahnuli?
Zato što vas volim. Vi ste srce, Miomira! Kod vas je spojena i du- hovna i fizička lepota. Vi imate neki neiskazani šarm. Čuo sam jednom kako je jedan potporučnik hteo da se ubije zbog vas. Sad ga razumem. Vi ste devojka koja navodi čoveka na misao o samoubistvu. Vi toliko silno utičete na muškarce. Šta je to u vama, Miomira? Kad bih se okružio gvo- zdenim zidom od vas, čini mi se da bih ga rukama provalio da vas otmem.
A kad ćete doći da me otmete? I hoćete li, uopšte, doći?
Kad budem osigurao sebe.
A mogli bi doći i ranije — tužno je prošaputala.
Nemojte! Hoću da budem pouzdan u sebe da biste me više voleli. Hoću da budem svoj čovek, da ne zavisim od drugoga.
Bilo bi vam teško da materijalno zavisite od mene?
Da, jer sam gord. Neko smatra moju gordost za glupost, ali ja ne mogu da budem drukčiji. Vi ste, Miomira, inteligentna i osećajna devojka, možete me shvatiti. Vama je dosta svih onih koji su se otimali za vaš novac. A ja volim vas, samo vas.
Razumem vas, Nino. I čekaću vas, ma koliko godina. Meni nije potreb- no da se odmah udajem. Ja sam doživela gorko iskustvo i ništa bolje ne bih očekivala od braka s drugim. A vi ste izuzetan mladić. Hoću da vam dokažem da mogu biti devojka postojane ljubavi. Muškarci to ne veruju. Verujete li vi?

Ne znam.
Sumnjate?
Ne sumnjam, ali ne smem to da tražim od vas.
Ne morate tražiti. Ali ja ću održati svoju reč. On joj se zagleda u oči. Bilo je u njegovim očima i radosti i tuge. Tužno je čekati, a radost je i sre- ća imati njenu ljubav.
Nego, čekajte, da se dogovorimo kad ćemo se mi opet videti? Vi ste kazali da dve godine nećete napuštati Milano.
Staša mi piše da bi voleo da dođe u Milano dok sam ja ovde. Zar ne biste mogli doći sa Stašom?
Zbilja, mogla bih. Pa i mama da dođe s nama o Božiću!
To bi bilo sjajno! Zimi je u punom jeku operska sezona.
Da povedemo i vašu Dušicu. Hoćete li?
Kolosalna ideja! — Ona mi je baš pisala kako bi volela da vidi Italiju, pa sam mislio da je pozovem. Ko zna da li će joj se ikad ukazati prilika da je vidi.
Dakle, o Božiću. Ići ćemo do Rima. Mi ćemo vas voditi. Moja mama je ranije volela da putuje. Znam da će pristati, a Staša će imati božićni raspust. Znate da je naš Staša divan! On je vaše delo, Nino, slatki moj! Vi ste i Stašina i moja sreća! — Bacila mu se u zagrljaj i šaputala mu nežne reči.
Je li vam sada bolje? Ne smete da budete bolesni kad sam ja pored vas.
Neću više ići u Pariz.
I ja vam ne dam. Hoću da sedite u vašem borju.
Jel'? Ja u borju, a vi u Milanu?
Ja ću misliti samo na vas. Vi znate kako imam snažnu volju. Misliću na Božić i brojati dane do vašeg dolaska.
A ima još jedan plan. Kad mislite da će biti vaš debi u beogradskoj operi?
U septembru, ne ovom, nego onom drugom.
To znači da se ne bismo videli od Božića do septembra. Strahovito dugo! Nego znate šta: da vi u junu dođete k nama u goste. Mi ćemo biti u vili. Hoćete li?

Sa oduševljenjem. Kako će me vaši primiti?
Oni će vas primiti onako kako ću vas ja primiti.
Nije više ništa kazala, ali se u njenim sjajnim očima moglo pročitati: Ti ćeš biti moj verenik.
Hoćemo li da idemo?
Ja ostajem i sutra, a prekosutra putujem.
Samo tri dana? Zašto ne biste ostali nedelju dana? Ja vam ne dam da putujete prekosutra!
Moram... Javila sam kući da dolazim. Oni bi brinuli šta je sa mnom. Želela je i ona da ostane, ali nije htela, jer je on sve plaćao. Nije htela da
ga izlaže trošku, a on nije dopuštao da ona plaća. Divan je! Njegova pažnja joj je, ipak, laskala. Ignorisao je njen novac. A ona je uvek patila zbog bo- gatstva. Hteo bi da postane slavan, pa tek onda da se uzmu. Ona će ga čekati, u to je uverena. Ovakvi mladići zaslužuju da ih devojke godinama čekaju. Imala je cilj pred sobom i nije joj bilo teško.
Tri dana proleteše...
Na stanici, dok su se opraštali, govorila mu je kroz suze:
Umetnik, osobito pevač, pruža najlepše uživanje svojoj devojci i ženi. Svaka njegova opera, senzacija je... Moj život biće ispunjen radosnim išče- kivanjem vaše prve pojave u operi. Bože, kad će doći taj dan? A i to će brzo proći. — Govorila je, a suze su joj se slivale niz obraz. Plakala je na rastanku, a on je bio sav bled i rastužen. Stajao je ispred prozora njenog kupea. I gledali su se. Hteo je da upije lepotu njenih usnica, obraza. Ra- stajali su se s ljubavlju, ali čedno. Tek sada je Miomira uvidela koliko je divan i karakteran. Sama je s njim bila u Milanu. Često su bili sami u sobi. I odlazila je, neuvređena, neoskrnavljena, još više zaljubljena u njega... Umeo je da je voli i da je ceni...
Zato je i jecala dok se voz udaljavao, a on je stajao na peronu, gologlav i bled, i slao joj svoje poslednje duboke poglede.

SVE SU ZALJUBLJENE

Kako ju je mama poljubila na stanici kad je sišla s voza, odmah ju je pa- žljivo zagledala materinskim brižnim očima koje uočavaju svaku promenu na licu deteta.
Ti si oslabila, Miomira. Da nisi bila bolesna?
Nisam, mamice — poče da laže Miomira. — Imala sam mali grip, ništa više. To je od puta. — Okrete se bratu i pogleda ga iznenađeno: — Staša, ti si porastao! Što si se popravio! Pravi mladić... I glas ti je dublji... Govoriš kao pravi mladić.
Šta ti misliš — šepurio se Staša. — Nisam ja više balavac.
A gde je tata?
On je u banci, svratićemo kod njega. Nije mogao da izađe, ima neka posla.
I ti, mama, lepo izgledaš. — Sve ih je zagledala, umiljata, nežna, puna ljubavi prema svojima i puna srca slatkih uspomena.
Znaš, mama, da sam jedva čekala da dođem. Jeste li u vili?
Preselili smo se još u maju. Sve smo okrečili. Da vidiš samo kakve su tvoje sobe!
Auto ih je nosio kroz ulice, a Miomira je zagledala svaku kuću s lju- bavlju. Javila se jednoj devojci, pozdraviše je dva mladića, a jedna mamina prijateljica im mahnu rukom. Svi su se poznavali i odmah se pročulo da se Miomira vratila iz Pariza...
Kad su stigli u vilu, trčkarala je svuda, zavirivala u sve sobe.Moleraj joj se jako svideo. Oduševila su je i kanabeta i njen kauč. Sve je bilo novo, blistavo, zavese oprane, još su mirisale na čistoću, vaze su bile pune cveća, a ruže u bašti su se povile od cvetova. U svakom kutu, na svakom bokoru ruža, kao da je ostao trag Ninoslavljev, njegove siluete u borju, njegova lepa glava na jastuku dok je ležao bolestan, u naslonjači ispod lipa. Sećanje na njega više nije bilo tužno. To nisu bile uspomene koje se udaljavaju, ostaju u prošlosti, iščezavaju i prati ih razdiruća, bolna, misao: Nikad više! Ne, to su uspomene, koje približavaju, iza kojih je on živ, isti, koji će joj doći zauvek.
Staša je prvi poveo reč o njemu:
Znaš li da gospodin Ninoslav uči pevanje u Milanu?
Ja sam ga videla.
Šta kažeš? — uzviknu Staša. — Pa hoće li postati pevač?
Svetski! — pobedonosno izgovori Miomira... i nastavi da priča mami i tati o njemu, njegovom glasu, pohvalama njegovog profesora i gazdarice. Sve je ispričala, samo je prećutala o njihovoj ljubavi i njenoj budućnosti s njim. Još je bilo rano.
Hm! Pevač! — nasmeja se otac. — Bolje da je ostao činovnik u banci.
Kakav činovnik! — protestovao je Staša. — Tata, zar ti ne razumeš kakva je to slava biti pevač?!
Kakva slava kad jednog dana izgubi glas? Pitaću ga onda šta će da radi!
A što Šaljapin nije izgubio glas? Imao je preko šezdeset godina kad je pevao. Neka peva dvadeset godina, pa mu je dosta. A pametni pevači umeju sebe da čuvaju. Staša, ja sam baš htela da se uverim kakav je uspeh postigao i on me je vodio njegovom profesoru.
Boga ti? Pa kako peva? — interesovao se Staša. Ona mu je ispričala, a Staša je bio sav uzbuđen.
Sutra ćemo mu napisati pismo. Ja sam kazao da ću da idem u Milano. Tata, hoćeš li me pustiti?
Svi idemo o Božiću: i ja i ti i mama, i Dušicu ćemo da povedemo.
Gle! Gle! A hoću li ja da vam dam pare?Ti si dobar, tatice, daćeš nam. — Skočila je i poljubila oca. — Mami- ce, ja se radujem i zbog tebe. I ti treba malo da se razonodiš. Sećaš se kako si ranije s tatom putovala.
Volela sam, ali ovih nekoliko godina nigde ne idemo, sem u banju ili na more.
A ja imam božićni raspust. Ih, što se radujem! Ja bih samo putovao. Znaš da me tata pušta da vozim auto? Samo ne smem ulicom. Nemam šoferski ispit. Je li, tata, da dobro vozim?!
Dobro... samo neću da voziš tvojom nego mojom brzinom. Liza priđe Miomiri i obgrli joj ramena.
Slatka moja gospođica! Puna nam kuća radosti kad je ona ovde. — Miomira je zagrli.
A neobično vam bez mene, jelte?
Nema klavira, nema ko da nam dođe u kuhinju, da se našali sa mnom. Kad god sam mesila kolače koje vi volite, a ja zažalim: Što nema moje go- spođice ovde da jede!?
Bogami, Lizo, nema naših kolača u Parizu.
Vidi se i na tebi. Je li, Aleksa, da je oslabila? — upita majka oca. — Priznala mi je da je imala grip. I prošli put si u Parizu imala grip. Nisi se čuvala. Nisam bila ja pored tebe da te opominjem: Obuci Miomira mantil! Nemoj da ideš u tankoj haljini! Sad ću ja tebe na dijetu... Reč ne smeš reći, nego imaš da jedeš.
Bogami i hoću... Prilično sam izgladnela u Parizu.
A što si odbila Stankovića? — dirnu je otac. — Vratio se iz Pariza sav nesrećan.
Uh, nesrećan! Valjda zbog mene! Zbilja, tata, zar bi ti voleo da se ja udam za njega?
Šta mu fali? Inženjer, vrlo spreman, lep čovek, veseo, društven...
Nije moj tip.
A zar je Vlada bio tvoj tip?
Nije ni on. Tu sam se prevarila, ali sam brzo uvidela svoju pogrešku.
Predomislićeš se ti za Stankovića...Nikad! Kad jednom nešto kažem, to je rečeno. Nemoj mu ti davati na- de. Nego, tatice, hoćeš li ti meni zidati kuću u Beogradu?
Kad nađeš mladoženju, zidaću ti.
Zašto moram da čekam mladoženju? Ja hoću da imam svoju kuću i svoj prihod. Hoću da budem kućevlasnica.
Kad se udaš onda ćeš biti i kućevlasnica.
Zašto ne bih ranije? Ti treba da mi dopustiš da ja malo vodim nadzor nad imanjem.
Dobro, videćemo... Što ti sad najednom hoćeš da budeš kućevlasnica?
Dobila sam volju da i ja budem svoj čovek A znaš, tata. volela bih da imam kuću u Beogradu, pa da jedan stan uredim za nas. Odem u Beograd, pa u svoj stan. Imali bismo nadstojnika, on bi vodio računa o kući i stanu. Kad je pozorišna sezona, odem u Beograd i odsednem u našem stanu. A meni je potrebno da slušam koncerte, da idem u operu. Je li, mama, da bi ti to volela?
Kako kaže Aleksa.
Tata će da kaže ono što ja želim. — Htela je da uhvati tatu za reč. A želela je svoju kuću zbog Ninoslava... Da ga dočeka s kućom. Oh, kako će mu ona udesiti život!
A kakav je to Kinez koji ti se udvarao? — nasmeja se otac.
I to je pričao Stanković? Jeste, jednom sam se Kinezu dopala. Pariz vam je internacionalna varoš. Sve moguće narodnosti možeš da vidiš.
Blago tebi! Šta si ti videla sveta! — uzdahnu Staša. — A ja dalje od Beograda i Splita ne znam ništa.
Čekaj dok dođe Božić.
To mi je daleko. Ja bih sad išao.
Vrućina je sada... A ti pređe u sedmi razred.
Da. Sedmoškolac!
Bravo!
I to s vrlo dobrim!
Eto, vidiš kako možeš bez učitelja! Sam si radio?
Sa Stoletom. I on je dobar đak.Moj sin je odličan!
Nisam odličan, nego vrlo dobar.
Svejedno, samo kad si položio. A kako gospođica Slavka?
Vodi ljubav.
Gle, šta ti znaš! — prekori ga otac.
S kim vodi ljubav? Otkuda da vi đaci znate? — pitala je Miomira.
S onim poručnikom. Znaš ga... Ranije ga nije trpela. Anđica kaže da će se ona udati za njega. On je unapređen za kapetana.
To je divna prilika za nju — odobri mati.
Sutra će ti doći Slavka.
Baš volim da je vidim.
A kako je Anđica?
Dobro je... Nešto smo se posvađali.
Zašto?
Ništa... Neću da ti kažem.
Vidim ja tebe s nekim devojčićima. Uparadio si se, pa sve sa dve šetaš
dirao ga je otac.
To su mi drugarice.
A kako tvoji činovnici, tata?
Dobro... Znaš da sam prodao veliki kompleks šume.
Onda ćeš i sada da mi daš novaca.
Šta će ti, kad imaš sve u kući?
Volim ja da imam i za moje humane svrhe.
Kakve humane svrhe?
Ne znaš ti. Pomažem i ja sirotinju.
Jedna silueta se približavala kroz pomrčinu bašte.
Je li ono Ilija?
Jeste.
On priđe i pokloni se Miomiri.E, znate, koliko se radujem što ste došli! Hvala vam što ste me uvek pozdravljali. Samo ste oslabili, gospođice.
Oslabila, dabome! Svi to vide.
Neka, popraviće se gospođica ovde. Slavka je došla sutradan. Pričala je uzbuđeno:
Znate, ja nisam trpela oficire. Ovaj mi se poručnik odavno udvarao. Izgledao mi je da je donžuan. On je u početku mislio da može sa mnom kao s drugima. Ali ja sam mu dala na znanje kakva sam ja devojka! I vidite kako devojka može da utiče na mladića! Tako je učtiv i ceni me, kaže da nije sreo u životu devojku kao što sam ja.
On je i lep mladić...
Vrlo lep. Ima divne oči i kosu. I tako je načitan... inteligentan.
Pa hoćete li se udati za njega?
Još uvek se dvoumim... Ali ovde ću se rešiti...
Hajde! Što pre!
Na jesen, nećemo ranije.
A hoće li Anđica kod vas stanovati?
Ne znam... Možda bih je dala u dom učenica u Beogradu. Ja bih plaća- la nešto, a davao bi i tata.
Zar Anđica da nam ode? To će ožalostiti Stašu.
Zavadili su se oni...
On mi nešto reče, ali nije naveo uzrok.
Dečurlijska posla! Kaže ona da se on zabavlja s jednom učenicom iz petog razreda.
Zar je Staša postao mangupčić?
Svi su ti gimnazijalci mangupčići. Znate kako ovi iz osmog razreda na mene gledaju, kao da su mi momci. Ima jedan visoki, dosta razvijen, pa se na času podlakti i upilji se u mene. Direktor kaže da u višim razredima ne bi trebalo da predaju mlade nastavnice, jer se dečaci zaljubljuju u njih. Ali ja sam ozbiljna i stroga. Tom, što tako pilji u mene, jednom kad nije znao, dam dvojku. A on me je tako bezobrazno gledao i osetila sam da je nešto gunđao u sebi.
A vi ćete ostati nastavnica ako se udate?
Zašto da napuštam službu? Mada on kaže da ne voli da mu žena radi. Dosta je ljubomoran.
To je bolje. Onda vas više voli.
A znate li, Miomira, da je gospodin Ninoslav u Milanu?
Znam... Videla sam ga.
Jel' moguće? Pričajte mi! — Miomira joj je sve do sitnica ispričala i Slavka primeti:
Meni se čini da je Ninoslav zaljubljen u vas. Pravo mi recite, Miomira, mi smo prijateljice, ja vama sve poveravam, pa treba i vi meni: da li biste se udali za Ninoslava?
On mi se dopada — govorila je obazrivo. — To je idealan mladić.
Jeste... Mladić kakav se retko nalazi. On će biti divan muž. — Kao da senka tuge pređe preko Slavkinog lica i Miomira ne priznade ništa više.
Tuga je bila poslednji refleks njenih osećanja. Kapetan je bio dobar, lju- bazan, kavaljer, imao je lep položaj, ali on nije ideal o kome je ona snevala, a požurila se da se uda za kapetana, jer joj se on ipak dopadao. Možda će Miomira ostvariti svoje devojačke ideale.
Sedeli su u bašti i sumrak se spuštao.
Ostanite da večerate kod nas, gospođice Slavka, pa ćete se vratiti kad dođe Aleksa. Odvešće vas Milan autom. Znaš, Miomira, kako je dobra go- spođica Slavka. Često me je posećivala. Znala je da mi je teško samoj, pa eto je iz škole. I Gina i Vida i Dobrila, sve su me posećivale. Ja volim mlade devojke. Uvek mi je u kući bilo puno mladeži, pa sam navikla na mladi svet.
I vi ste, gospođo Jovanka, divni! Bogami, ja vas volim kao moju ma- mu. Istina, moja mama je seljanka, ali je pismena žena. A vi ste patrijarhal- na i moderna žena. Vi razumete svoju decu.
Dakle, ostaćete, gospođice Slavka, da večerate.
Hvala lepo! — ljubazno je govorila mlada nastavnica, koja je znala kako se oni izvanredno hrane.
Posle dva dana zazvečaše praporci pred kućom i u baštu utrča Živkica.

Nisam mogla da istrpim da ne dođem i vidim te — uzviknu, ljubeći se s Miomirom. — Hvala što si se i mene sećala iz Pariza. Uvek sam se radovala kad dobijem tvoje pismo. A ti tako lepo pišeš! Što si mi divno opisala Monparnas. Bože, ja nikada neću videti Pariz! Ne znam što se ovi naši učitelji ne reše pa da zajednički otputujemo do Pariza? Ja obožavam putovanja. Jaoj, što je lepo kod vas! Kako ste se lepo renovirali! Tetka Jovanka, donela sam vam jedno jastuče. Radila sam ga sama. Pogledajte!
Ala je lepo! E, baš imaš zlatne ruke. Ovo ćemo da metnemo na divan u trpezariji. Pogledaj, Miomira, kako lepo stoji.
I ja sam tebi donela nešto iz Pariza.
Pisala si mi, a ja nemam strpljenja, htela bih da znam šta je.
Jedan gumirani ogrtač! Ali što je dobar i lep!
Kako si se samo setila šta mi treba?!
Sad ću da ti ga donesem. To je ogrtač s kapuljačom.
Što je lep i praktičan!
Kako ti lepo stoji! Imam i jednu tašnu da ti dam i čarape.
Daj da te poljubim!
Gospođa Jovanka izađe, a ona je brzo govorila:
Možda ću da se udam... pa sam došla da ti pričam.
Za koga?
Ti znaš da je kod nas otvoreno novo odeljenje i došao je Jedan divan učitelj... Samo jedna je nezgoda: tri godine je mlađi od mene. To me jedi.
Opaža li se da je mlađi?
Ništa, bože sačuvaj! Čak izgleda i stariji od mene: visok je, lepo razvijen, crnomanjast... Crnogorac... gorštak... A ima kosu kao Ninoslav, a krupne crne oči. Divan je! Lepo svira na gitari. Odmah se zaljubio u mene. A ja nisam ravnodušna. Moram da priznam! Vrlo je simpatičan i ozbiljan. I on ideališe o braku, porodici, kući. Oduševljava ga moja kućica, i kaže da je o tome uvek snevao. A bio je ranije sam u četvororazrednoj školi, pa se mučio, sam petljao i kuvao. Ne znam šta da radim? On bi hteo odmah da se venčamo. Jednog dana mi je rekao: »Znate, samo vas uhvatim za ruku i odvedem u crkvu i venčamo se.« Strašno je zaljubljen u mene — govorila je i sva plamtela, jer i ona je bila strašno zaljubljena u njega, samovala je
toliko u selu, čeznula za ljubavlju i brakom, i eto, došao mlad, lep učitelj, vatren i zaljubljen. Nije više mogla da devuje, jer je i ona bila mlada, zdrava, i njoj je bio potreban muž i drug. A u idiličnoj lepoti sela ljubav je planula kao požar, zahvatila je i njeno srce, pa je i ona žurila da se venča da se ne bi zaboravila. Jer poljupci su opasni kad su mladićske ruke snažne, a usne vrele.
Pa šta ti misliš, Miomira?
Mislim da treba da se udaš... Baš je lepo kad se uzmu učitelj i učiteljica.
Ja nisam nikad mislila da se udam za čoveka druge profesije. Volim kolegu. Pa... rešiću se... On je oduševljen mojom kućicom. A posle bismo na otplatu kupili lepu spavaću sobu.
Nećete vi to da kupite. Ja ću da kažem mami i tati pa će oni da ti kupe.
To je mnogo. Istina, ja bih se radovala.
Ne brini ti ništa. Sve ću ja to udesiti.
A ja sam mu pričala kako imam bogatu i dobru rodbinu.
Što ga nisi dovela?
Drugi put. Poručio je novo odelo, pa hoće da dođe elegantan. A znaš kako je lepo razvijen... i dobar je... i nežan... jednoga dana me je strašno zabolela glava. Imala sam temperaturu, ali bilo me je stid da kažem zašto me boli glava. A on se uplašio da se ne razbolim, pa sve oko mene: »Kako vam je? Jel' vas još boli glava? Idite vi kući i legnite, a ja ću da pazim na vaš razred.« Te sitnice utiču na dušu devojke. Pa kad mu đaci donesu sira ili masla, on odmah odvaja za mene: »Uzmite i vi, gospođice!« Divan je! Jedne nedelje trebalo je da vodim moj razred u crkvu, a on se odmah ponudio da me zameni: Ja ću povesti vaš razred, ostanite vi kod kuće.
Udaj se ti odmah za njega! Što da si sama? To je tužno.
Još kako tužno! Ponekad me obuzme melanholija, pa plačem. Osobito u sumrak. Pomislim: nikakvog provoda nemam. A otkako je on došao ose- ćam kako mi je sve veselije. Nedostajao je i meni kavaljer i drug. Ranije uhvatim put, pa šetam sama. A sad mi on pravi društvo. I selo mi je lepše. I svi u selu veruju da ćemo se uzeti. U srezu su koleginice već čule za njega. Ima dosta devojaka, učiteljica. Iz jednog sela došle dve devojke, a ja sam
znala da su došle njega da vide. Bila je zavetina. One uzdišu: Jaoj, što je lep! A on, ozbiljan...
Otišla je od njih ushićena i srce joj je lupalo pri ulasku u selo, jer je znala da on čeka njen odgovor... Bila je rešena da se venčaju kroz dve nedelje, pa da o raspustu odu na svadbeni put na more. Teča Aleksa je obećao da će joj dati za svadbeni put...
Sišla je s kola i ušla u kuću. Neko je zakucao na vratima. Ušao je visok, crnomanjast mladić.
Šta su vam kazali vaši? — pitao je nervozno.
Odobrili su mi... Kako sam vas ja opisala, dopali ste im se.
On je stajao pred njom bled. Ljubav i strast lomili su ga. Zagrli je luđački i nije je puštao.
Budi moja! — šaputao joj je... Ne mogu više... patim... strasno čeznem za tobom.
Ali Živkica mu se ote iz naručja. Setila se slučaja one učiteljice. Ostaće devojka sve do oltara. A njeno telo je plamtelo od čežnje. Ah, što će se njih dvoje voleti. Sami u prirodi, zaljubljeni, inteligentni. To će biti divan brak. Ona sneva o deci, a i on obožava decu. Šta ima više da traži od života?!
Jedva ga je izgurala iz kuće. Hteo je da jurne na nju, da je dočepa, savlada i osvoji, ali mala učiteljica je savladala sebe i ispratila ga.
A posle se srušila na postelju, malaksala od neiskazane ljubavi i slasti, ša- putala je njegovo ime i tepala mu najslađim rečima.
Posle dve nedelje venčali su se, a nedelju dana posle venčanja zaustaviše se velika špediterska kola pred kućom. To je bila spavaća soba i u jednom sanduku servis za ručavanje.
Njihovoj radosti nije bilo kraja. A radovala se i Miomira što je njena Živkica srećna. Ona je često dobijala pisma od Ninoslava, puna topline i ljubavi. Mama je primetila da ona često dobija pisma od njega i zapitala je jednom:
Da ti nisi u njega zaljubljena?
Znaš, mama, ako bih se jednog dana udavala, samo bih se udala za Ni- noslava. Šta ti o tome misliš?
Ne bih se protivila da je on ostao kod Alekse u banci. A ovako on nema još nikakav položaj... Ne znam da li bi to otac dopustio.

On će imati slavu, a to je više od položaja. Položaj nije ništa. Talenat pruža veću slavu nego položaj. Slavan pevač je uvek čuven. Ugled pisca ni- kad ne potamni. A ministar da ostavku i niko ga više ne gleda, jer nema uticaja. Banka propadne, direktor banke nije više ništa. Ali operski pevač!...
Nije završila već je sela za klavir, a mati je ostavila da mašta... Možda će promeniti mišljenje. Istina, mati nije imala ništa protiv Ninoslava. Toga mladića je ocenila kao vrlo čestitog. Samo to, što je pevač. Da li će uvek imati glas? Ona, kao starinska žena, nije se baš oduševljavala operom, pa nije ni razumela otkuda kod njene kćeri i sina toliko divljenje prema operskom pevaču.
Miomira je jedva čekala dan kad će Nino pevati u operi, pa da povede mamu i tada će mama shvatiti šta znači operski pevač.

OPET TEMPERATURA

Jednog dana Miomira dobi vatru, to se ponovi i drugog dana: obrazi joj se zažariše, oseti malaksalost. Mati se uplaši i pozva lekara. On je pregleda i preporuči im da ne idu na more već u Sloveniju. — Šuma, čist vazduh, jaka hrana — preporučivao je.
Miomira to ne shvati ozbiljno, ali mati se zabrinu. To je navukla zato što se ne čuva. Ide bez mantila, hoće liniju, sama je bila u Parizu i nije vodila računa o zdravlju. Preležala je grip, a slabo se hranila. Majka treba da je stalno uz dete. Sad će ona nju da kljuka. Već se popravila, samo da nije te vatre! Otkuda da se pojavi?
Za petnaest dana idu u Sloveniju, ali čekaju da im dođe Dušica. Miomira je pozvala u goste, dok su u vili. Pisala joj je: »Videla sam vašeg Nina u Milanu, ali neću da vam pišem o njemu, hoću da dođete, pa da vam sve ispričam.« Htela je da je natera da dođe, jer to je njegova sestrica, on je vo- li, a ona voli Nina i htela bi da je svi njegovi zavole kao Nino.
Miomira i Staša su dočekali Dušicu na stanici. Videli su njeno lepo, rume- no lice na prozoru vagona: skočila je sva razdragana, govoreći kroz zagrljaj i poljupce:
Toliko sam srećna što sam došla! Nisam mogla da sačekam ovaj dan. Što ste lepi, Miomira!
A šta mi da kažemo za vas?! — đavolasto dodade Staša.
Bože, kako je Staša porastao! Verujte, sada ste veći.
To svi kažu — šepurio se Staša, očekujući da se Dušica i s njim poljubi. Ali ona mu samo steže ruku i oboje ih uhvati ispod ruke dok su izlazili iz stanice. Priđoše luksuznom autu i ona uzbuđeno pogleda sjajna kola.
Izvolite, Dušice! — nudila je Miomira da sedne s desne strane, a ona sede kraj nje.
Kako je ovde divno! — govorila je uzbuđena devojčica. — Kad ste me pozvali, kazala sam: moram da idem! I da vam se izvinim, što nisam smela da pišem gde je Nino. Jaoj, što me je to najedilo. A on me zakleo: »Dao bog da ti umrem, ako kažeš da sam u Italiji. Možda ništa neće biti od mene, pa da mi se smeje gospođica Miomira.« Jelte, a kako Nino peva sada? Hoće li biti veliki pevač?
U to nemojte sumnjati. Božanstveno peva! Ja sam bila zadivljena.
Zbilja? Kad vi to kažete, moram da verujem. Jedva sam čekala da vas vidim i to čujem.
A niste želeli nas da vidite — dirnu je Staša.
Kako da nisam! Toliko sam vas oboje zavolela. — Uhvatila je Mio- miru pod ruku i čvrsto je držala. Da li će to biti njena snajka? Koliko bi se tome radovala. — Vaša je varoš lepša od naše. Kako ima lepih kuća. A gde je banka vašeg oca?
Eno je.
Divna zgrada. — Auto je pojurio kroz ulice i izašao na drum. Dušica je uživala i sve ju je radovalo. Približili su se vili. Ona je bila očarana. Gospođa Novaković ju je srdačno dočekala i poljubila.
Moja deca su mi se toliko hvalila kako ste ih vi i vaša mama dočekali, da sam vas i ja zavolela.
Za Dušicu je sve bilo novo, divno, a najlepša joj je Miomira! Ona je povela u svoje sobe. Dušica je zastajkivala kraj svake stvarčice, pa iskreno priznade:
Jaoj, da sam znala da je ovako lepo kod vas, mene bi živ stid pojeo kad ste vi došli u našu kućicu. Kako je kod nas skromno i sirotinjski.
A Miomira se baš hvalila kako je lepo — tešila je gospođa Novaković.
Mama, to je poezija, i njihova kuća, i oni makovi, i bašta...
Zbilja, moja gradina je kao šuma! Boranija mi se digla uvis čitava dva metra, pa kukuruzi, makovi... Svega imam.
I ja sam, Dušice, odrasla u starinskoj kućici kod mog oca — govorila je Miomirina mama. — Nismo imali skupoceni nameštaj. Krpare po podu, gvozdeni kreveti, puni, pa sve to starinski, ali iz te starinske kućice svi smo

izašli lepo vaspitani kao i vi i vaš brat. Dobru majku imate, pa ste i vi dobra deca.
Mama je, zbilja, divna! Mnogo vas je pozdravila. Samo tuguje za Ninom. Kako dve godine da ga ne vidimo?! A on je teši u pismima da će to brzo proći.
A, imam jednu radosnu novost da vam saopštim: svi idemo o Božiću u Italiju.
Kako svi? — usplahireno upita Dušica.
Vi sa nama, a može i vaša mama, i moja mama i Staša.
Ali to je skup put — ožalosti se plava devojčica. — Mi ćemo biti srećni i ako vi vidite našeg Nina.
Neće vas to ništa koštati. Platiće moj tata. Mi smo to već uredile s njim.
Miomira je ovog puta pomislila i na majku, treba i nju povesti, jer ona najviše tuguje za njim, a gospođa Novaković je to shvatila i smeškala se, znajući Miomirino dobro srce. Osećala je da ona voli Ninoslava, pa joj nije sprečavala. Sreća njene dece bila joj je najmilija. Starija kći joj se udala za bogataša i u porođaju umrla. Otac je hteo da bude bogata, nije bila naj- srećnija, ali je krila. Zato neka se Miomira uda kako voli. Posmatrala je Dušicu i videla da je ona dobro i fino dete.
Dušica poče da vadi poklone. Bili su to vezovi. Jedna garnitura za čaj, čaršav i šest servijetica, kosovski vez. Izradila je to za sebe, da ima kad se uda, ali kad je dobila Miomirin poziv, ponela je njoj. Ona će lako izraditi drugu.
Miomira i njena mati divile su se radu.
Zar ste se vi toliko mučili i radili, pa da meni poklonite?
Dušica je bila ushićena što se njima sviđa. I Miomira je imala za nju po- klone. Znala je čega Dušica nema: haljina, čarapa, parfema.
Staša je doneo gitaru da se pohvali. Svirao je i pevao. A Dušica je jedva čekala da čuje Miomirin klavir. Same su bile gore. Pričale su, i po deseti put sestra je pitala za brata:
Je li elegantan? Da nije oslabio? Gde stanuje? Govori li italijanski? — Stotinu pitanja. A malo lukavo žensko srce osećalo je da je i Miomiri pri- jatno da priča o njemu. Voli ona njega...

A kad on bude imao debi u beogradskoj operi, svi ćemo ići, uzećemo ložu.
Dušica nije mogla ni da zamisli taj srećan dan.
Miomira izvadi haljine, sasvim nove, neobučene, i izabra za Dušicu. Ona je bila zadivljena pred otvorenim ormanom, ali i skromna. Odbijala je, tobož nije htela, a sva je bila uzbuđena. Šta za ženu ima lepše od lepih haljina?!
Posle joj je Miomira svirala, a ona utonula u slatke sanjarije. Setila se još nekog. Muzika je raznežila. To je jedan geometar. Došao je u njihovu va- roš. Premeravaju okolicu. Tako je divan. Dolazio je i njihovoj kući, divio se njenoj bašti. Pričao joj je kako su oni »ptice selice«. Ona ne traži ništa više nego da se uda za čestitog, skromnog činovnika. I na selu bi živela. Svuda bi ona obrađivala gradinu... On na terenu, a ona u seoskoj kućici... Muzika je bila nežna, topla, kao uzburkana osećanja devojačke duše. Ali Staša je prekinuo sviranje:
Tata je došao! Da večeramo!
Miomirin tata se mnogo dopao Dušici. Bio je razgovoran i šalio se sa svi- ma. Zadirkivao je i Dušicu. Rekao je da je neće pustiti nego da će je ovde udati. Ima u banci mladih činovnika. Dušica je bila sva crvena, a oči su joj dobile boju ljubičica. Gledao ju je i Staša zadivljeno. On je već umeo da oceni lepotu devojke. I Liza, kuvarica, gledala je lepu devojčicu.
To je sestra gospodina Ninoslava — objasnili su joj.
Liči na njega. I sestra je lepa i brat je lep...
Nino je lepši od mene.
U Italiji sam videla, sve se Italijanke okreću za njim.
Ukrašće njega neka Italijanka — nasmeja se otac.
A ja znam da neće. Nino je gord. — Zar može Nino da gleda drugu devojku kraj divne Miomire. Kako je lepo u njihovoj kući. Dušica je bila sva blažena. Volela ih je kao da ih odavno poznaje. Je li ih to sve nevidljiva ljubav između Nina i Miomire spojila rodbinskom vezom? Jeste, osećala se kao da su rod. Daj bože, da se to ostvari.
Sutra uveče spremali su se za bioskop, a Miomira je udešavala Dušicu. Poklonila joj je haljinu koju je donela iz Pariza. Dušica je obukla i nije mogla da pozna sebe u ogledalu.

Što vam lepo stoji! — divila joj se Miomira. — Mislila sam, Dušice, na vas kad sam je kupovala.
Ona je poljubi zvonko u obraz i siđe u trpezariju. Svi su se divili Dušici. Polaskao joj je i otac.
Seli su u auto i odvezli se u kafanu. Bilo je mnogo sveta, jer se davao nov film o kome su čitali da je igran u Beogradu. Mladići pogledaše Dušicu. Slavka se javila od jednog stola. S njom je sedeo kapetan, Vida i njena majka, i još jedan oficir kome se dopadala Vida... Miomira se nasmešila, jer je ugledala srećno lice gospođice Slavke. Staša nije došao, jer đaci nisu smeli u bioskop na večernju predstavu.
Inženjer Stanković ih opazi i priđe im.
Sedite za naš sto, ima mesta! — pozva ga direktor. Miomira se osmehnu. Tata je još uvek mislio da će se ona odlučiti za Stankovića.
Nisam vas video, gospođice, otkako ste došli iz Pariza.
Nisam nigde izlazila. Htela sam da se nadišem vazduha u našoj bašti. Da vam predstavimo gospođicu Balšić.
A odakle je gospođica?
Miomira mu objasni. »Lepo devojče«, pomisli inženjer kao poznavalac devojaka. Mislio je da je neko bogataško devojče. Primetio je njenu savr- šenu eleganciju. Još uvek je bio ljut na Miomiru. A svi su u varoši verovali da će se ona udati za njega. Ti glasovi su se pronosili i njemu nije bilo krivo. Javno mišljenje bi moglo uticati i na Miomiru. Uozbiljio se i pro- poštenio. Hteo je da prekrati sve glasove o njegovom ljubavničkom životu. Jer se i to raspredalo u palanci. A on je imao veliki plan: da se oženi Miomirom, da njen miraz unese kao kapital u fabriku, da i on postane jedan od suvlasnika. Direktor Novaković je to već bio načuo i nije imao ništa protiv. On je bio čovek od akcije i voleo je kad je neko imao ideja i kad napreduje. A Miomira je fantasta i umetnica. Ona voli pevače.
Možda će i Nino jednoga dana da peva na filmu — prošaputa Dušica.
Nije neverovatno. Koliko je operskih pevača koji su i filmski glumci. Jedino što producenti filmova mnogo iskorišćavaju pevače, a kažu da je to opasno za glas. A kad ih vežu angažmanom, mnogo pevaju i upropaste glas.
To se i ja plašim za Nina: da i on ne izgubi glas... Šta mislite, Miomira?

Neće on izgubiti glas. Njegov glas tek ima da se razvija. Stanković naćulji uši. Ko li je taj Nino?
A njegov profesor vas je uverio da mu je divan glas?
On mu proriče reputaciju svetskog tenora.
A ko će to biti svetski tenor? — pitao je Stanković.
Moj brat.
Vi imate brata operskog pevača?
Da... Zar ga vi ne poznajete?
To je, gospodine Stankoviću, gospodin Ninoslav, koji je bio Stašin učitelj. Vi ste ga čuli kako divno peva.
Jesam... — procedi kroz zube Stanković. — A gde je sada gospodin?
U Milanu! — pohvali se Dušica. — Uči pevanje u operskoj školi.
U Milanu? A ko ga školuje? — štrecnu ga, da nije direktor.
Dobio je stipendiju od onih Amerikanaca — objasni Miomira. — Taj svet zna šta znači biti pevač. A tata bi pre dao stipendiju za neku komer- cijalnu akademiju, nego za opersku školu.
Ja sam praktičan čovek. Bolje bi bilo i Ninoslavu da je ostao kod mene u banci.
I moja mama je to kazala. Njoj je bilo krivo kad je on došao i kazao nam da će da uči pevanje. Mama mu je rekla: »Zar si jedva dobio službu, pa opet da budeš đak!« Umiriću je kad joj ispričam da ste vi bili u Milanu i čuli kako peva i pohvale njegovog profesora.
Stanković ispusti iz usta gust dim kao da hoće dimom da olakša sebi. Sad mu je puklo pred očima zašto je ona njega odbijala. On nije smeo ni da je pipne, a otrčala je u Milano, tom njenom ljubavniku! Sav je uskipeo. Jedan dripac da je osvoji, samo zato što ima lepu njušku i lepo peva. To je bio udarac za njega. A pravio je već plan o svome suvlasništvu. I jedan gita- rista da mu to omete! I to lepo devojče! Jer ona mu se i kao žena dopadala. Voleo je njene vatrene oči, sočna ustašca, lepe grudi, kovrdžavu kosicu. Bila je njegov tip... I da mu izmakne!
Sumorno je ćutao, a Miomira se smeškala. Da su bili nasamo, kazala bi mu: »Šta mogu? Vi niste moj tip. Zašto vam je stalo do mene kad vas tolike devojke smatraju kao odličnu partiju.«
I Dušica ga je pogledala nekoliko puta. »Lep čovek«, mislila je u sebi. Priznala je to Miomiri kad su došle kući.
Miomira je pričala:
On je lep, spreman inženjer, prosio me je, ali sam ga odbila. Nikad se ne bih udala za njega.
Dušici je laknulo. »Ona voli Nina.« Osećala je po njenom uzbuđenju kad je pričala o Ninu, po njenoj nežnosti prema njoj, njegovoj sestri, po radosti s kojom je očekivala taj dan kad će o Božiću otići u Italiju.
»Ako se ja udam do Božića«, mislila je Dušica... »Ali neću, moram da vidim Italiju, udaću se tek na proleće.« Spavala je na divanu u Miomirinoj klavirskoj sobi, vrata su bila otvorena i razgovarale su dugo...
Mesec se dizao, osvetlio je terasu kroz prozor i ulazio u klavirsku sobu. Uzbuđena, Dušica dugo nije mogla da zaspi... Govorila je sebi da mora da zapamti san koji sneva u sobi gde prvi put spava. Ali nije zapamtila. Snevala je mnogo, a kako je otvorila oči, sve se rasprštalo i sve je zaboravila...
Nedelja dana prošla je Dušici kao najlepši san. Nikad se u životu nije tako prijatno osećala, samo prošle godine na moru, zahvaljujući i to Miomiri.
Vratila se kući, uverena da će Miomira biti njena snaha. Videla je u njihovoj budućnosti i svoju sreću.

OTMICA

Jović mi je javio da se prodaje jedan plac na Dedinju. Ti, Miomira, ako hoćeš, idi sutra u Beograd, pogledaj ga pa mi telegrafski javi i ja ću Joviću poslati novac. Može se prodati, a ti hoćeš plac. Jović kaže da je na van- rednom položaju.
Idem odmah sutra! — prihvati veselo Miomira. — Hoćeš li i ti, mama, sa mnom?
Neću po ovoj vrućini. I ti ćeš ostati dva-tri dana. Nemoj da se zadrža- vaš. Taman si se lepo popravila. Vidi plac, javi tati i vrati se kući.
Miomira je odmah otputovala, videla plac i oduševila se, jer je baš takav izgled volela. Javila je tati telegramom, on je poslao novac i Jović je mogao gotovinom da isplati plac. Kuća će se zidati na proleće. Do septembra treba da bude gotova. A tada će Nino doći u Beograd. Ona će ga sačekati s ku- ćom. Namestiće njihov stan. Nije htela kuću za veliku rentu. Može samo jedan stan da izdaje. Ima ona još prihoda od tate. On je kazao da će ona i Staša sve popola da dele. Mama ne dâ da se sve ostavi muškom detetu. Oba deteta su podjednako mila, pa neka i dele. Kako će Nino biti srećan! I Dušicu će ona udati. Daće joj miraz. Zato joj je i napomenula kad joj je ona kazala za geometra: — Nemojte da žurite sa udajom, treba da pričekate dok Nino ne postane slavan, vi ste mladi.
Otišla je opet da vidi plac.
Vraćala se s Dedinja pešice. Posmatrala je vile i lepu okolinu Beograda. Ako se zamori, uhvatiće autobus. Spuštala se lepim Topčiderskim putom, udubljena u razmišljanje. Najedared zacijuka auto i stade. Ona se trže. U autu je sedeo njen bivši verenik Vlada.

Izašao je brzo.
O, ti, Miomira! Otkuda ovde da te vidim?
Došla sam poslom, pa sam prošetala do Dedinja i vraćam se pešice.
A ti tako, pobegla kad sam došao! Niti kakvo objašnjenje, ni pismo. Zašto si sve to uradila?
Ovo nije mesto za objašnjenje i ne mogu da govorim.
Onda uđi u auto, pa da razgovaramo.
Neću... Žurim kući.
Da ne žuriš, slučajno, na sastanak?
Nemam ja ni s kim sastanak.
Zbilja? A avijatičar s kojim se dopisuješ i vodiš ljubav?
Ko to kaže da vodim ljubav? To nije istina. To ti izmišljaš. Pisao mi je dva-tri puta i to je sve.
I prosio te. Jesi li rešila da se udaš za njega?
Neću se ja udavati.
Dobro, reci mi iskreno: kakvi su stvarno bili razlozi da raskineš veridbu sa mnom?
Posle skandala koji si napravio u banci, neću nikakvo objašnjenje s tobom. Zbogom!
A, sada te neću tako lako pustiti.
Šta misliš da uradiš?
Ja sam suviše vaspitan da bih te vređao, ali mi je jasno kakav je razlog. U onoga lepotana si se zaljubila?
Ti nemaš pravo da me ispituješ. Moja osećanja pripadaju meni i nikome se ne ispovedam. On poblede. Čudna vatra blesnu u njegovim očima.
Lepo... To i ne tražim. Ali možeš sesti u auto i odvešću te do grada. Toliko mi možeš ukazati pažnje.
Hvala, ja sam pošla pešice. Volim da šetam.
Šta ćeš sama po drumu? Vidiš onu grupu mladića. Kao da su pijani. Ti ne znaš šta se sve događa u Beogradu. Ovde su pre neki dan napali jednu devojku, usred dana, i obeščastili je — lagao joj je.
Miomira se dvoumila. Videla je mladiće. Ko zna kakvi su. A ona je bila sama.
Kažem ti, bolje je da sedneš. — Otvorio je vrata i ponudio je. — Sedi ovde kraj volana... Ustežeš se kao da smo neprijatelji. Dobro, idi! — Seo je za volan. — Ja ti govorim kao prijatelj, a tebi je, izgleda, prijatno da te napadnu.
Dobro, dovezi me do Akademije, tamo bih sišla. — Htela je da se popne i zastala. »On je nitkov, šta ću ja s njim?«
Ali mladići su se približili i drsko je gledali.
Pazi ovu lepoticu! — čula je jedan pijani glas.
Dakle? — pitao je Vlada. Ona uđe u auto.
Pored Akademije ne možemo. Kod Mostara je raskopano za kanaliza- ciju... moraću da skrenem Avalskim putem.
Ja sam došla autobusom — iznenadi se ona. — Nisam videla da je put raskopan.
Kako da nije? Morala si drugim putem proći.
Ona nije znala da li je to istina, a on je vozio Avalskim putem.
Kuda me to voziš? Stani, hoću da izađem.
Neću da zaustavim. Idemo do Avale.
Jesi li čuo, moraš da zaustaviš kola!
Nećeš praviti skandal.
Kad ti praviš skandale, mogu i ja! Ti si bezdušnik.
Hvala na komplimentu! — Smeškao se zlim osmehom. Sad je neće pu- stiti. Odvešće je daleko. Auto je besomučno jurio. Ona ga ščepa za ruku.
Zaustavi kola! — Ali on je bio snažan i nije puštao volan. Htela je da otvori vrata, ali je znala da bi to bila pogibija. Slegla je ramenima.
Dobro, videću kuda me voziš. — Pipne li je, oči će mu iskopati.
Ti zaboravljaš da ja tebe još uvek volim.
Ali ti zaboravljaš da ja tebe ne volim.
Tim gore po tebe!
Hoćeš da se svetiš? Ti si sposoban na sve.
Jesam kad volim.
I da upropastiš i ostaviš devojku. On se naglo okrete i oči mu blesnuše.
Koga sam ostavio?
Ona je osetila da je naslutio na koga misli i setila se one jadnice i reči koju joj je dala.
Ti znaš najbolje — odgovori hladno. Sumrak se spuštao, a auto je i dalje jurio. — Slušaj, ako ne zaustaviš, vikaću u pomoć, čuće me prolaznici u automobilima.
Viči, pa će sutra čitav događaj, i to senzacionalno uveličan, izići u novinama.
Neka izađe. Ti si bestidan mladić. Ovo je nasilje. Ali se varaš ako mi- sliš da ćeš nada mnom izvršiti nasilje.
Divna si kad si ljuta. Prava tigrica. Ja volim takve žene. Ti ćeš me opet zavoleti, ja to znam. Je li onaj lepotan otišao iz vaše kuće? Video sam ga jednom u Beogradu. Ti si pametna devojka, uvidela si da on nije za tebe.
Zato sam se i verila s njim — prkosno odgovori razljućeno devojče.
Je li to istina? — upitao je muklo.
Jeste. On uči pevanje u Milanu. Biće pevač kao Đilji. Ciničan smeh mladog čoveka proprati njene reči:
Čućemo ga... Ali ja i ti zajedno. Uzećemo ložu. — Nagnuo se i pogle- dao joj u oči. Ona okrete glavu s mržnjom u očima i steže zube.
Zaustavi kola!
Zašto, Miomira? Zar ovo nije prijatna vožnja? — šaputao je strasno.
Ako ne zaustaviš, ja ću da iskočim.
Ne pravi gluposti. — Dodao je još jaču brzinu da bi osujetio njen plan. Odjednom ih zaseniše dva automobilska fara i dva automobila zacijukaše. U trenu izbegoše sudar i nađoše se jedan prema drugom.
Kako to vozite? Zar ne umete da držite desnu stranu? — vikao je Vla- da. Dok su se objašnjavali, Miomira otvori vrata i iskoči. Drugi auto odjuri. Ona požuri niz drum.
Kuda ćeš? — pojuri za njom Vlada.
Tebe se ništa ne tiče. Odvratan si.

Slušaj, ti si luda! Kuda ćeš sama? — Ona potrča iz sve snage, a pojuri i on. Ah, uhvatiće je i naplatiće se za sve. Da pravi skandale po drumu! Ali njene nožice su bile brze kao u srne... On se zaustavi. »Neka ide bestraga. Neće se valjda utrkivati po drumu...« Vraćao se svojim kolima, pa zastao.
»Kako će sama?« Mislio je da se okrene i da je prati kolima. To je i učinio. Pojurio je da je stigne, ali je nigde nije bilo na drumu. Uplašio se. Nijedan auto nije prošao, a nije mogla stići do autobuske stanice. Gde li je? Gledao je desno i levo, ali nigde je nije ugledao.
Kad je iskočila iz auta, Miomira potrča iz sve snage. Put se belasao ispred nje, a Avala je bila tamna. Oh, što ne naiđe neki auto! Ali možda bi bio njegov, a ona ni za živu glavu ne bi više s njim sela. Šta je on mislio večeras da uradi s njom? Kuda ju je poveo? Da je upropasti i prisili na brak. Zaljubljen čovek! Napustio je devojku s detetom, a trči za njom zbog njenog bogatstva. Propalica!
Farovi zasijaše kao svetlosne trake. Možda je on! Kuda će sad? Videla je jedan put koji se spušta niz padinu. To je bio put za lečilište. Sjurila se niz put i čučnula.
On je bio u autu. Srce joj je zalupalo od straha... Projurio je. Hvala bogu. Ispravila se. Više se nije plašila. Zamoliće šofera prvog automobila koji naiđe da je preveze. Strah je obuzimao. Bila je sama, kao onda na drumu kad je srela Ninoslava. Ah, srce, gde li je on sada? Došlo joj je da zaplače za njim. Da se dogodio sudar i da sutra objave novine njeno ime s Vladi- nim! Skandal! A Nino da pročita u Italiji: Kako bi se strašno razočarao.
Idu neki ljudi. Jaoj! Da je ne napadnu! Trake farova zablistaše iz daljine. Putnički auto. Oni ljudi se približavaju. Ona mahnu rukom ispred automobila. Šofer je spazio. Unutra su sedela dva starija gospodina. Auto stade.
Molim vas, da li biste me povezli do Beograda? Auto mi se pokvario i ostao na drumu — slagala ih je — a ja moram kući.
Izvol'te samo! — reče jedan gospodin iz auta i otvori vrata da bi ona ušla unutra, ali ona sede kraj šofera. Videlo se da su to bila otmena starija gospoda. Laknulo joj je. Imala je sreće večeras. Samo da stigne u Beograd.
Došla je uzbuđena tetkinoj kući.

Gde si ti? Zabrinula sam se. Otišla si na Dedinje, i nikako te nema, a kazala si da ćeš se odmah vratiti. Zabrinuo se i Milan. Došao je da idete u bioskop — prekorevala je tetka Pola. Pojavio se i brat od tetke, lekar.
Čekaj da ja tebe pitam: kako ti švrljaš sama po Beogradu? Moram ja pripaziti na tebe.
Eh, vi i ne znate šta se sa mnom dogodilo i šta se još gore moglo dogoditi.
Šta? — zaprepasti se tetka. Ispričala im je sve, a tetka viknu:
Sutra ću da odem do njegove majke, pa ću joj dobro očitati. Neka on tebe ostavi na miru! To je mangupčina jedna! Gde da njega nađeš! Ne mo- že da prežali tvoje bogatstvo, pa hoće silom da te odvuče. Neće ga nijedna poštena devojka.
Nemojte da idete, tetka. Više me neće videti. Ostavite ih. Neka idu bestraga! Ja sam najsrećnija kad sam se njega spasla. Da nisam čula da ima dete, još sam mogla poći za njega. Ja sam takva devojka, kad dam reč, ne želim da je pogazim.
Ja ću da ti nađem mladoženju.
Ama, ona ga je već našla — dirnu je tetka. — Pričala mi je o jednom operskom pevaču. A šta će ti pevač? Traži ti čoveka koji ima položaj. Ti treba da se udaš za nekog diplomatu, pa da budeš dama, da putuješ. To tebi liči...
Kakav diplomata? — nasmeja se mladi lekar. — Imam ja jednog kolegu, stariji je od mene, ali jako je dobar čovek i spreman lekar. Za njega ću te ja udati.
Hvala i tebi i tetki. Provodadžije neću. Jednom sam lupila glavom, drugi put mi se to neće dogoditi. Nije meni potreban položaj, već čovek i karakter. Nego, ostavite moju udaju. Jaoj, tetka, što sam se večeras prestra- vila. Ipak, sreća te naiđe onaj auto. Hoćemo li u bioskop, Milane?
Ja sam zato i došao.
Slušaj, mama mi je kazala da te Milan pregleda. Imala si temperaturu više puta.
To je od gripa. Nije to ništa. Što da me pregledaš? Osećam se dobro.
Moram da te pregledam baš zato što je bio grip. Imala si temperaturu, moraš da se čuvaš.
Dobro, sutra. Idem da se obučem da te ne obrukam kad idem s tobom. Ličim li ja na palančanku?
Ti palančanka? — nasmeja se brat. — Ti si Parižanka!
Zbilja, Parižanka! E, to je lep komplimenat. — Pevušila je nešto, raspoložena što se spasla. Začu najedared telefon i bratovljev glas.
Da, došla je... Ko je traži? — Alo! Alo! Miomira, za tebe pita neki mu- škarac. Sigurno Vlada.
Ona izlete u kombinezonu.
Uh! Što me nisi pozvao. On je sigurno. Šta kaže?
Pitao je da li je kod kuće gospođica Miomira?
Zar se nisi setio da je to on! Ala bih ga izgrdila!
Eh, kako da se setim? Valjda se uplašio.
On da se uplaši? To je čovek koji nema duše, čim je mogao da ostavi devojku s detetom. Njegovo rođeno dete! Ta jadnica će se na kraju ubiti.
Lekar uze slušalice.
Sedi da te pregledam.
Što da me pregledaš?
Ja sam lekar i naređujem ti.
To mi je smešno, bogami.
Kad je u pitanju zdravlje, ne sme se smejati. Diši duboko! — Ona prasnu u smeh.
Mirna budi — uozbilji se lekar. Ona se uozbilji. Mati ga je posmatrala pažljivo. On značajno pogleda majku...
Pa šta si našao? Jesam li tuberkulozna?
Nisi tuberkulozna, ali moraš da vodiš računa o svojim plućima.
Jel' ozbiljno govoriš?
Zar lekar sme da laže?
Ja mislim da lekar ne kaže bolesniku istinu.
Ne mora reći istinu, ali mu prepisuje lek.
Hoćeš li i ti meni da prepišeš lek?
Daću ti.
Zbilja, šta je kod mene?
Ništa strašno, ali moraš da slušaš moja naređenja.
Je li, a mogu li da se udam?
Gle, devojka misli na udaju!
Dabome! Ja hoću da budem zdrava žena u braku.
Kad hoćeš da si zdrava, moraš strogo da vodiš računa o zdravlju.
Dobro, slušaću te. A večeras idemo u bioskop.
Ići ćemo, kad sam obećao.
Uplašio si se za moje zdravlje — nasmejala se i otrčala u sobu da do- vrši oblačenje, a lekar je razgovarao s majkom šapatom:
Napisaću teča Aleksi pismo i kazaću mu sve.
Nemoj samo Jovanki! Može li biti opasno?
Može, ako se ne bude čuvala.
Jaoj, jadna moja Jovanka. Nikad nije bez briga. More i vi lekari pre- uveličavate! Vidi, kakva je rumena! Proći će to.
S plućima se nije šaliti.
Miomira je pevušila misleći na Nina. Sutra će mu napisati veliko pismo. Nosila je sa sobom njegovo poslednje. Bilo joj je u tašni. Uzela ga je i pro- čitala poslednje slatke reči:
»Anđele moj, svaka moja misao pripada tebi. Tvoje slatke očice uvek su preda mnom. Ginem od čežnje za tobom i uvek sam za sve nepobediv. Samo si me ti pobedila, ti, moja Miomira, srećo moja, živote moj... Jedva čekam Božić da dođeš.
I ona je snevala kad će doći Božić.
Jesi li gotova? — pitao je brat.
Jesam...
Izašli su i ona ga je uhvatila ispod ruke. On je bio lep, visok mladić, vrlo elegantan i ona se ponosila što ima ovako dobrog brata.

SUDBINA DEVOJKE-MAJKE

Žurila je predveče da kupuje u trgovini. Sutra se vraća kući. Jedva je stigla da uđe u jednu trgovinu, jer su već spuštali gvozdene mreže na vratima. Izašla je s paketima i lagano išla ulicom zagledajući izloge. Privukle su joj pažnju lepe letnje materije. Zastala je, a zastala je još jedna devojka. Obe su posmatrale izlog, ne gledajući jedna drugu. Ona što je došla posle nje, okrete se i uzviknu:
Gospođice Novaković! Miomira se trže.
Vi, gospođice? — iznenadi se, videći pred sobom prodavačicu, prija- teljicu njenog bivšeg verenika, devojku-majku.
Kako sam srećna što vas vidim! — uzviknu devojka i pruži ruku Miomiri. Ona je prihvati i steže.
I meni je milo što vas vidim. Verujte, često sam mislila na vas i brinula.
A koliko sam ja na vas mislila! Vašu dobrotu ne mogu nikad da zaboravim.
Vi mi izgledate veseliji nego onda kad ste dolazili k meni. Je li se popravio vaš život? Da vam se nije Vlada vratio?
O, s tim gadom sam raščistila... I zato sam veselija...
Baš me interesuje, ispričajte mi.
Hoćete li da svratimo u park na Cvetnom trgu pa da vam ispričam?
Drage volje. — Ušle su u park i sele na jednu usamljenu klupu.
Htela bih da vam se zahvalim, gospođice Novaković. Sad sam se uverila koliko jedna devojka može da bude plemenita. Vi ste mi obećali da
ćete raskinuti veridbu i nikad nećete reći da sam ja uzrok tom raskidu i da sam dolazila k vama. Hvala vam, gospođice! Ja sam vas to molila, nadajući se da će mi se on vratiti. A on je naslutio da je to došlo s moje strane. Jaoj, da znate kako je došao razjaren k meni. Tukao me je. To mu nikad neću zaboraviti. Tada je u meni sve prepuklo. Kad mu tada nisam sasula sodu u oči! A bila sam dočepala bokal, a on mi ga je oteo iz ruke. I ja sam bila tada strašna. Kazala sam mu: »Napolje iz moje kuće! Ne treba mi ni tvoje izdržavanje!« O, gospođice moja, šta sam sve preživela! Ali, opet, bog se smilovao na mene i moje dete. Slatki moj Iva! On ipak neće biti dete bez oca.
Da se ne udajete?
Ne udajem se. Ne mogu više da pomislim na muškarca. Nego je moja starija sestra uzela Ivu. Ona je udata za trgovca u unutrašnjosti, dobrog su stanja, a nemaju dece. Ono, u prvo vreme niko od moje porodice nije hteo ni da čuje za mene. I to je strašno, gospođice, kad porodica odgurne nesreć- nu devojku. Priznajem, zgrešila sam, ponizila sam ih sve, ali zašto da me ne spasu nego da me ostave na milost i nemilost pokvarenjaku.
A porodica vam je oprostila?
Jeste. Da vi znate kako je to ublažilo moje patnje. Sestra mi je došla jednog dana s mužem, pa mi kaže: »Da mi daš Ivu! Mi ćemo da ga usini- mo, da ga vaspitavamo, da ne bude nezakonito dete, da ga ne nazivaju kopiletom...« S jedne strane bila sam srećna, a s druge, srce mi se kidalo; kako da se rastanem s mojim Ivom? On je pravo anđelče. Jaoj, što sam ga volela! Ali pomislim: on će biti srećan, ona će ga lepo vaspitati, a pored mene bi se mučio. Zar bih mu mogla naći oca? Danas se teško udaju i devojke, a ko da uzme devojku sa detetom? I dam ga, gospođice, mojoj sestri i zetu. Oni ga obožavaju. Samo me je zabolelo što je moja sestra zahtevala da nju zove mamom, a mene tetom. Plakala sam što za njega ne- ću više biti majka, ali sestra me je tešila: »Kad poraste, kazaćemo mu sve. A ti ćeš da dolaziš u goste, pa ćeš da ga viđaš i da ga maziš.« Radi deteta i tu sam žrtvu podnela.
Plakala je... I Miomira izbrisa suze.
A šta je Vlada na to kazao?
Njemu je bilo sasvim svejedno, kao da je to tuđe dete. Vi još i ne poznajete tog čoveka. Nije on mario za detetom, kakvo dete! On bi bio
najsrećniji da sam se ja ubila sa detetom. I majka mu je gad. A ja sam joj napisala pismo kad sam Ivu dala sestri:
»Iako ste me, gospođo, nazvali najgorim imenom, a moje dete kopiletom, ono je, ipak, našlo roditelje, imaće oca i majku, vaspitaće ga bolje nego vi vašeg sina i neće biti nečastan kao on. A vama i njemu bog će naplatiti za sve zlo koje ste mi naneli.« — A koliko sam ga klela, ne može mu biti do- bro. Srećna sam što ste ga ostavili, prosto vam ne umem reći koliko.
A kako sad živite?
Smirila sam se, gospođice, i došla malo sebi. Uposlila sam se kao pro- davačica u jednoj konfekcijskoj trgovini. I moja mama je sa mnom. Tata mi je umro. Vidite, u crnini sam. Mama ima malu penzijicu i ja zarađujem, lepo živimo. Imam čak i jednu priliku da se udam. Jedan niži činovnik voli me, a vrlo je dobar mladić, ali ja ne mogu da se rešim na brak! Čini mi se da sam još bolesnik. Tako se sada osećam; kao da sam bila težak bolesnik pa ozdravljam. Zamislite, živeti dve godine u patnji i očajanju. Nijedan čas radosti! Ustanem — plačem; poslujem — plačem; i taj bedni novac koji mi je davao i sva poniženja! Pa tek čujem: ide s jednom, ide s drugom. A naj- strašnije je bilo kad sam saznala da se verio.
Jaoj, što sam se tada isplakala! A čula sam da ste lepi, bogati, otmeni... A ja bedna, sirota, s detetom. A on me je uverava o da će i dalje živeti sa mnom iako ćete mu vi postati žena. Uh, kako su odvratni muškarci! A ja sam gledala u njega kao u boga. Ostavila sam i oca i majku i pobegla s njim! Kaznio je i mene bog... Pa kad čitam o sličnim postupcima mladih devo- jaka, ja bih ih tukla, doviknula: nesrećnice, ne znate šta vas očekuje! Čini mi se da sam kroz patnje i poniženje postala starija i pametnija za dvadeset godina. Sve ljubim moju mamu i molim je da mi oprosti. A ona je dobra. Vidi da sam mnogo prepatila i nikad me ne prekoreva, nego sve lepo sa mnom. Svaka njena reč mi je kao melem na dušu.
Vi drukčije izgledate, popravili ste se i prolepšali. Vi ste divna devojka
polaska joj Miomira.
Bolje da sam bila pametnija, nego što sam lepa. Lepota me je i upropastila. Zato sada ne gledam više nijednog muškarca. Idem u radnju, vratim se kući, izađem s mamom u šetnju. Evo, sad se vraćam iz trgovine i pravo ću kući. Niti mi treba bogatstvo, ni ljubav, samo da mi je spokojan i
miran život i da ne patim više... A kako ste vi? Divno izgledate? Bila sam očarana kad sam vas videla. A posle me je grizla savest kad sam čula da ste raskinuli veridbu. Možda ste vi njega voleli! Zašto da i vašu sreću ubijem?!
O, nisam ga volela! Budite spokojni. Ja sam srećna što sam raskinula s njim.
Onda mi je milo. A to me je malo mučilo. Izvinite što sam vas zamo- rila mojim pričanjem. Ali ja ću se uvek moliti bogu za vas...
Oprostile su se srdačno, kao prijateljice. Miomira je osećala u duši veliku radost, kao kad se učini dobro delo... Spasla je život jedne nesrećne devojke-majke i njenog deteta.

KRV

Vratila se kući i spremala se za letovanje. Otputovali su u Sloveniju. Brat lekar preporučio joj je da bude u šumi, na čistom vazduhu, da se ne kreće mnogo, da dobro jede i što više da se odmara. Mesec i po dana ostali su u Sloveniji. Dani su joj prolazili u iščekivanju Ninovih pisama, slatkih nje- govih pisama. To je bila njena pesma, muzika i sunčeva svetlost...
Muškarci su obilazili oko nje. Čuli su da je bogata, a uz to je bila i lepa devojka. Ali ona nije gledala nikog. Imala je svog Nina i niko više za nju nije postojao.
Vratili su se kući. Meseci su prolazili. Sunčani dani su iščezli. Jesenja ki- ša je sipila. Novembar je bio siv i hladan, nebo teško, nisko, a sunce nikad da se pojavi.
Miomira se nije osećala dobro. Malaksala je, izgubila apetit, umarala se. Ali se hrabrila! Došla joj je Slavka i javila novost: verila se sa kapetanom. Blistala je od radosti.
Gina je bila tužna. Nešto su se proredila Boškova pisma. Ali obećao je da će čim stekne staž, tražiti za lekara u njihovom mestu. Oni su mu obećali da će moliti gospodina Novakovića da se zauzme za njega. On ima poznan- stava u Beogradu i učiniće joj to. A ona sve to radi preko Miomire. Samo da Boško dođe u njihovu varoš, lakše će joj biti. Ovako, plaši se Beograda. Pun je devojaka, može je zaboraviti.
Anđica je prešla u Beograd u dom učenica. Staša nije ožalošćen, postao je mangupčić, vara devojčice. Sedmoškolac! To je već muškarac! Vrlo je lep. Porastao je i razvio se. Devojčice, osobito iz petog razreda, luduju za njim.
Njegova pubertetska kriza je prošla. Smeje se sam sebi na pojedine mla- dalačke ludosti.
Za Božić se spremaju u Italiju. Staša nema mira. Prvi put ide u stranu zemlju. Samo da dođe taj dan. Nestrpljiv je i Ninoslav. Pisma su mu bolna od čežnje. Da li će doći taj dan da vidi svoju malu, slatku Miomiru?!
Ali jedno jutro...
Miomira se nekoliko dana osećala rđavo. Nije govorila mami, ali je tištalo nešto u plućima, ruke su joj bile vruće i ništa joj se nije jelo. Juče se istresala cela kuća. Trčkarala je i ona, brisala prašinu, pomerala s devojkom stvari. Ona voli promene u sobi. Svaki čas menja raspored stvari. Uveče je osetila groznicu, ali je bila raspoložena što je u kući sve čisto. Napisala je Ninu pismo, pa će ga sutra poslati. Soba je bila topla. Legla je.
U zoru se trgla. Nešto ju je gušilo. Osetila je da su joj usta puna. Šta je to? Nešto toplo! Skočila je, upalila svetio.
Krv! — vrisnula je. Dočepala je ubrus, prinela ga usnama, nagla se nad umivaonik, počela da kašlje i ispljuvava krv... Sva bleda, preplašena, krva- vih usana, pojurila je mami u sobu.
Mama! Mama!
Šta je? — viknu bunovno mati.
Hodi ovamo! Mama dotrča i vrisnu:
Šta je to, Miomira? Krv! Otkuda krv?
Isprekidana glasa, bleda, govorila je: — Mama... Ja sam propljuvala krv...
Teško meni! — zakuka majka. — Otkuda krv? Ne boj se, sine — osvesti se mati, videći je bledu. Miomira udari u plač.
Ništa! Ništa! Doneću slane vode. Lezi samo! Nemoj da kašlješ... Ne boj se! — tešila je mati, a kolena su joj klecala, sva se tresla, ruke su joj drhtale. Otrčala je u kuhinju i donela slanu vodu. Ustao je i otac, preplašen, zgranut... Krv! Kako je to strašno! Krv iz nežnih pluća!... Otkuda to zlo u njihovoj porodici? Pozvali su lekara. On je došao. Nasmešen, umirivao ih je... Dao joj je lek... Miomira je ležala u postelji. Nije se digla ni sutradan, ali se smirila... Možda to nije strašno. Ali zla slutnja je mučila. Nestala je
radost. Otac je sazvao konzilijum. Odmah su naredili da je pošalju u sanatorijum.
Od puta u Italiju nema ništa. Šta da napiše Ninu? Kako da mu objasni? Šta će misliti kad čuje da je u sanatorijumu? Da li će je voleti? Plakala je i pisala pismo. Ali rečenice su joj bile vesele. On neće videti njene suze. Ali jedna kanu na pismo, rasplinu se i rasplinuše se i slova. Pisala je kako je nesrećna što ne može doći, jer mora u sanatorijum. Zbog posledica gripa. A ona želi da ozdravi, čuvaće se, ležaće i misliti samo na njega.
»Hoćeš li me voleti i kad sam u sanatorijumu?« — upitala ga je nežno, sa strepnjom, rasplakane duše.
Tek sada je osetila šta znači zdravlje. Dotle nije ni mislila o tome. Smeja- la se kad bi je mama opominjala: »Obuci se toplije! Ponesi mantil! Hladno je napolju! Zar u toj haljini da ideš?« Vesela, zdrava, krepka, ona je mislila da ima čelično zdravlje. Ovoga puta, plašila se. Uplašila se za sebe zbog svoje ljubavi. Živeti i voleti, to je najveća sreća! Biti voljena, kao što je ona, imati Nina, ići zajedno u susret njegovoj slavnoj budućnosti! Pa zar sve to da izgubi? Ne, ona će se boriti protiv bolesti. Biće poslušan bolesnik. Sve što narede, poslušaće. Samo da povrati zdravlje. Jer po maminom licu je videla da je njena bolest ozbiljna, da se više ne sme šaliti. Mati se još i smeši kad je s njom. Ali s mužem je sva smrvljena od bola.
Jaoj, Aleksa, šta će biti s Miomirom? Teško nama! Zašto si radio, zašto si se obogatio, ako ona izgubi zdravlje? Ja ću poludeti, ne mogu ovo da preživim! Bože, uzmi me, da ne dočekam još veću nesreću. Nisu mi još rane ni zalečene, a ona pade u postelju.
Lekar kaže, jedna žilica je prsla. Zašto je ona vukla stvari? Gde je bio Milan?
Ti znaš nju! Pedantna! Njene sobe ne sme niko da pipne. Bože, smiluj se na nas. Niti sam koga uvredila, niti ružnu reč kazala, svakog siromaha sam pomagala, pa zašto da me bog kažnjava?
Plakala je jadna majka, kao što plaču hiljade matera. Bolest može biti opasna. Ne sme ni da joj izgovori ime. To je zlo koje je posejano po celom svetu. Ali ne da nju majka. Spašće ona svoje dete. Spremala ju je za sanato- rijum. Teško joj je bilo, materinsko srce je krvarilo. Kako da se rastane s
milim detetom, ali mora se. Tamo su lekari, drugi vazduh, lečenje, bolničar- ke. Slovenija je lepa, zdrava i daće bog i njena će se Miomira vratiti zdrava.
Otputovala je s njom, ostala u sanatorijumu desetak dana, a vratila se ojađene duše, videći lepotu i mladost koju nagriza bolest i nad kojom lebdi smrt.

DA LI ĆE NJEGOVA MALA VERENICA OZDRAVITI

Bjanka, crnomanjasta, ljupka Italijanka, pitala je svoga rođaka horistu Bruna:
Jel' gospodinu Ninu stalno piše ona lepa Jugoslovenka?
Ništa ti ne vredi, Bjanka, što uzdišeš za njim. On je zaljubljen. A da znaš kako je to lepa devojka!
Dobro, Bruno, sto puta si mi pričao o njoj. Kao da si zaljubljen u nju!
ljutito je odgovorila Bjanka, kojoj se Nino mnogo sviđao. Kako je gord i lep! Tako lepog mladića nije videla. Ona je bila učenica muzičke škole, učila je pevanje i klavir, ali se nije nadala sjajnoj karijeri pevačice. Čula je za Nina da će biti prvorazredni veliki pevač. Kakva sreća! Ali zašto je zaljubljen?
Provirila je u njegovu sobu, jer nije bio kod kuće i trgla se. Na stolu je stajala velika fotografija mlade devojke u ramu. Sedela je zamišljena i gledala divnim očima. »To je njegova ljubav«, uzdahnula je Bjanka. »Lepa je«, morala je priznati, i osetila je ljubomoru. Jedno veliko pismo bilo je na stolu. Od koga li je? Sigurno od nje. Kako je srećna devojka koju voli Nino! Okretala je pismo u ruci, pomirisala ga, osećao se fini parfem, ostavila ga na sto i taman htela da izađe kad se na vratima sukobi sa Ninom.
Oprostite — promucala je sva crvena u licu. Mladi čovek nije umeo ništa da odgovori. Šta ona traži u njegovoj sobi? A ona se izvinjavala:
Gledala sam sliku ove lepe gospođice. Jesu li kod vas u Jugoslaviji sve devojke ovako lepe?
Jesu — odgovorio je Nino.
Je li to vaša verenica?Jeste.
Mlada Italijanka izađe iz sobe sva rastužena. Njegova verenica! A Ni- noslav je, i sam ne znajući zašto, izgovorio da je verenica. Zar ona nije njegova verenica? Zar bi mogao zamisliti život bez Miomire? Utučen je strašno otkako je ona u sanatorijumu. Sećao se kako je Slavka napomenula jednog dana: »Ona je preležala grip i možda su ostale posledice, zato je na imanju.« A sada je ponovo imala grip. Stavio je njenu sliku na sto i razgovarao s njom. Kako ga toplo gledaju njene čarobne oči, kao da su srećne što je kazao da je njegova verenica. Čini mu se da je videla malu Italijanku i kao da je osetio ljubomoru u njoj. O, nema zašto da bude ljubo- morna. On je osetio da ga simpatiše ova mala Bjanka, ali on na nju nije obraćao pažnju. Bila je šiparica kao Anđa i Divna. A on je bio ozbiljan mladić. Njegov život je posvećen umetnosti. Profesor ga je i danas pohva- lio i napomenuo mu da će izraditi da u aprilu peva na koncertu. Njegov debi biće u Italiji. S koliko je radosti došao kući da to napiše Miomiri. To će biti njegov veliki uspeh! Pisaće o njemu italijanski listovi, a to će se čuti u Beogradu. On će sve kritike prevesti i poslati svojoj Miomiri.
Čitao je njeno pismo. Uvek ga očekuje kao gimnazijalac. Sav je ushićen:
»Ja sam se popravila. Nisam opasan bolesnik. Ti bi se začudio kad bi me video. Počela sam da se plašim za svoju liniju, ali u sanatorijumu nijedna devojka ne sme da misli na liniju. Oni nas kljukaju i mi moramo da jedemo. Ima ovde i radosti i tuge. A ja sam najsrećnija kad dobijem tvoje pismo. Znaju već o tebi u sanatorijumu. Neke se Beograđanke spremaju da ti apla- udiraju u beogradskoj operi. Kažu da će ti poslati i cveće. Ja sam računala koliko ćeš buketa dobiti. Dosad sam izbrojala sedam. Ah, ljubavi moja, kad će doći taj dan? Umreću ako te ne vidim do septembra. A sad je tek februar.«
On se smešio, misleći na iznenađenje koje joj je spremio. Ali joj neće reći. Odmah joj je odgovorio da će u aprilu pevati na koncertu. Htede da doda za iznenađenje, ali se uzdrža. Završiće veliko pismo strasnim rečima:
»Ljubavi moja, tvoje me oči gledaju sa slike. Niko nema tvoje očice. Ti mi šalješ snop sunca, koji mi se uvlači u srce, a ono te strasno voli. Daj mi da poljubim tvoje oči! Daj mi da spustim usne na tvoja ustašca. Patim zbog tebe i sve je tužno oko mene što si tako daleko. Da li ću videti tvoje borje, tvoju sobicu i tebe za klavirom? Da li ću zavlačiti ruke u tvoju kosicu i
osećati te na svojim grudima? Malo moje, slatko devojče moje, veruj da sam sav tvoj i samo tvoj.«
Taj dan bio je tužan u sanatorijumu: jedan se devojački život ugasio. Iščezla je iz sobe kao senka i nije se više vratila. Sve su bolesnice znale da je umrla, šaputale su i ćutale. U srcu im je bila strepnja i duboka tuga, u očima suze. Ko zna što ih sve očekuje. Smeše se, šetaju kroz šumu, zadir- kuju, a čim se pojavi temperatura, ućute se... Znak da proces još radi u plu- ćima... Strah ispunjava mlade duše...
To majsko jutro sunce je raskošno sijalo nad tamnim četinarima.
Vazduh je bio čist kao najčistija planinska voda. Biće toplije u podne. Ovde je uvek sveže. Od svežine su se i njihovi obrazi zarumeneli. Da li je to rumenilo zdravlja ili vatre? Po nestašluku njihovom ne bi se reklo da su bolesnice. Kroz raspoloženje im se provlače mnogobrojni utisci i slike koje ih rastužuju. Jutros smrt te studentkinje. Bila je na pravima i umrla. Da li od bolesti ili siromaštva? Posle je u sanatorijum došla jedna bleda devojči- ca, bela kao krin. Težak bolesnik. A nesrećna majka je s njom. Bolesnice je gledaju tužno. Dobijaće pneumatoraks. Ah, ta strašna igla ko ja se zavlači u pluća! Kad čuju za pneumatoraks, kao da im svima zarivaju iglu u pluća.
Sunce je obasjalo terasu na kojoj leže. Ležala je i Miomira. Njeno zdrav- lje napreduje. Strpljiva je i rešena da ozdravi. U početku je pitala lekara:
»Koliko moram da ostanem?« A sada ne pita više. U bolesti je potrebna strpljivost. Ali u dubini srca joj je bolno. Kao i svima. Ne zna se svršetak. Kod drugih bolesti zna se početak, kriza i svršetak. A plućne bolesti su bes- konačne. Bolesnik pomisli da je zdrav, a bolest se obnovi. Podmukla je to bolest. Ona umrtvljava energiju. Ništa da se ne radi, da se ne uzbuđuje, samo da se leži. Oh, kako je to dosadno!
Te misli muče pokatkad Miomiru i oči joj se zasvetle od suza. Njene lepe, čarobne, vatrene oči prevučene su melanholijom. Zašto se razbolela kad je osetila prvi put ljubav u životu. Da li se nije čuvala? Prekorevala je samu sebe. U zdravlju se zaboravlja na bolest. Zdravi su puni samopouzdanja. Sad su sve nepouzdane i uplašene. U bolesti je puno sitnih tuga u srcu.
I Miomira ima svoju tugu: da li će je Ninoslav voleti? On napreduje, postaće slavan. Zar neće slava potisnuti ljubav prema njoj, maloj, bolesnoj Miomiri? Zašto ga je podsticala da uči pevanje? Možda bi bilo bolje da je
ostao kod tate u banci? Napredovao bi, zamenio tatu, jednog dana postao bi direktor. Bio bi samo njen. A ovako će pripadati svima; svaka će misliti da ima pravo da voli velikog pevača. Ljutila se na samu sebe što tako misli. Zar ona nije umetnica, zar nije oduševljena njegovom karijerom? Ako ozdravi, biće najsrećnija. Ali da li će ozdraviti? Pesimizam se uvlačio u njenu dušu. Možda bi bila jača i otpornija u tuzi da Nino nije u Milanu. Svako njegovo pismo donosi joj ogromnu radost, ali posle dolazi reakcija, bol. On je snažan, zdrav, lep. A ona na bolesničkoj postelji. Bolest je nepri- jatelj ljubavi i braka. Možda je on voli iz sažaljenja.
Suza joj muti oko. Još joj nije javio o svom uspehu na koncertu u Milanu. Danas očekuje njegovo pismo. Da li će ga dobiti? Nikad je ne ostavlja dugo da čeka. Kako je nežan!
Poštu očekuju sve. To je uteha u bolesti. Pišu roditelji, pišu oni koji vole. U sanatorijumu svi znaju za Miomirinu ljubav. Nije im sve ispričala, ali naslućuju da je to velika ljubav. Ona najčešće dobija pisma. Poznaju njegov veliki koverat i italijansku marku. Sestra se smeši kad joj pruža pismo. Ponekad se našali i prošapuće joj:
Da čitate bez uzbuđenja. — Ali zar se može bez uzbuđenja čitati pismo voljenog čoveka? Tako su ubedljive njegove reči; svaka je rečenica nežno milovanje. Bože, da li će se ostvariti njihov san o životu? Eto, šta joj vredi bogatstvo? Ona je sada siromašna kao i ona devojka, činovnica, koja ne može da ostane više od dva meseca. A kako bi joj bila potrebna još dva meseca lečenja! Pričala je Miomiri i žalila se na svoju sudbinu. Ona je nesrećna što nema novaca da produži bolovanje, a obe su nesrećne što su bolesne. Nikada Miomira nije cenila bogatstvo, a sada najmanje. Šta bi dala da je zdrava, da ide na dužnost, da zarađuje i udruži svoju platu s Ninovom.
U bolesti svojoj ona je nežna, samilosna, oseća svačiji bol. Pisala je tati:
»Pošalji mi za dva meseca dvostruko novca. Potrebno mi je. Nemoj da pitaš zašto. Znaj, tata, samo ovo: zdravlje više vredi od bogatstva« — i tata joj je poslao traženi novac.
Ona je treperila od radosti. Pozvala je malu činovnicu i saopštila joj:
Moj tata će platiti sanatorijum još za dva meseca. — U tuzi, u stradanju, radost male činovnice za nju je bila velika sreća. Ona je trčkarala, hvalila se, pričala o dobroti lepe Miomire. Nikada joj to neće zabora- viti. Da, ta dva meseca okrepiće je, ojačati. Jer ona će i dalje morati da radi. Ona nema nikog ko bi je izdržavao.
Najveća je tragedija: bolovati u siromaštvu. A tužno je bolovati i u bogatstvu.
Lekar se nasmešio Miomiri i pohvalio je:
Dobro... dobro... Zadovoljan sam...
Ja ću ozdraviti? — radovala se ona i hvatala za lekarevu reč. Htela bi da je on obaspe ohrabrujućim rečima, da joj kaže da će za tri-četiri meseca biti zdrava. Lukavo ga upita: — A koliko ću još ostati?
Lekar je izbegavao odgovor:
Zašto žurite? Zar kod nas nije lepo?
Ona još dugo neće videti Nina. Ako je bolest zadrži kad on bude imao debi u operi? Ah, ona će tada pobeći iz sanatorijuma! Nikakva sila je neće zadržati. Ali zar da ga ne vidi do jeseni? Obuzima je dosada u sanatorijumu. Svakog dana sve isto. Leže, ustaje, šeta. Isto drveće, iste planine, iste senke i sunčane pege. Apatija je obuzima. To je opšte duševno stanje u sanatorijumu. Prikrada im se kad su same, kad razmišljaju, kad čuju jecanje neke bolesnice. Sve su raznežene kao deca, sve su u stanju svakog časa da zaplaču.
Evo pošte! — uzviknula je jedna vesela devojčica. Očice su joj zasvetlele. Koja će dobiti pismo? Sestra se nasmešila Miomiri. Njeno malo srce je zalupalo. Opazila je veliki beli omot i krupni muški rukopis. Pismo je bilo preporučeno, puno maraka, teško. Brzo ga je otvorila. Ispale su novine i njegovo pismo. »Ah, to su kritike!« Grozničavo je čitala. Obrazi su joj se zarumeneli. Kako da čita bez uzbuđenja redove kritike koju je preveo za Miomiru? Poslao joj je i novine i podvukao olovkom ono što o njemu piše. Kakve pohvale! Sjajna kritika. Proriču mu veliku budućnost. Porede ga s negdašnjim velikim italijanskim pevačima.
U sanatorijumu se pričalo o tome. To je novost koja ih je oduševila sve. Zavidele su Miomiri i želele joj ozdravljenje. Među sobom su razgovarale:
Ona nije težak bolesnik... Ozdraviće. — Sve se raduju kad čuju da je neko na putu ozdravljenja. To im daje nade da se bolest pobeđuje, da je medicina savladala tu opaku boljku.
Miomirino srce je ispunjeno radošću. U svakom pismu joj je ponavljao:
»Nepobediv sam... Samo me je pobedila moja Miomira.«
Ah, da lije to istina? Da li će ona ostati večni pobednik? Stajala je pred ogledalom i bila zadovoljna sobom. Obrazi su joj se rumeneli, usnice nabubrile, lice je bilo sjajno i sveže. Kao da nije bila bolesnica. Mogla bi i da ide kući, ali nije htela. Ostaće dok god ima strpljenja. Njoj je potrebno zdravlje. Njena ljubav zahteva zdravlje.
Kako ga mnogo voli! Čini joj se da je njena bolest još više zbližila s Ninom. U bolesti je duša nežna i osećajna. Oh, koliko ona mnogo oseća za njega.
Dani su prolazili. Deset dana je prošlo od njegovog pisma. Sad je opet vreme da dođe njegovo pismo. Ali ga nema. Prošla su još dva dana, pa tri, četiri. Šta je to s Ninom? Petnaest dana nema pisma. Da nije uspeh zaneo i njega? Možda se dopao nekoj Italijanki? Zamišlja ga kad je pevao na za- bavi u njihovoj varoši. Kako je bio divan u smokingu! Pisao joj je da je poručio nov smoking u Milanu. Kako li je tek sada morao biti lep! Lep pevač i sjajan glas! Za takvim luduju žene.
Šesnaesti dan... Od Nina još uvek nema pisma. Utonula je u tugu... Noću plače... U bolesti se začas ražalosti. Sedamnaesti, osamnaesti dan. Šetala je sama, da bi bila nasamo sa svojom tugom. Šta je to s Ninom?
Aleja je vodila kroz divnu borovu šumu. Visoki su se četinari digli u visinu i zaklonili nebo. Borova šuma ju je rastužila. Setila se njenog borja... Tamo je sedela s Ninom. Setila se stazice pokraj vrba koje su se naginjale nad rečicom. Ah, kako je sada sve tužno! Njena je bolest svuda posejala tugu. Kao da je nevidljiva kičica sve prevukla tamnom senkom. Sad njene ruže cvetaju u bašti kod kuće. Njene sobe su prazne. Klavir je zatvoren. Ona je otišla i kao da je umrla. Možda će ona i umreti i sve će ostati pusto i prazno. Ah, jadna mama! Kako bi ona to preživela! Šta bi radio Nino? On bi pevao. Pevao bi maloj Mimi u »Boemima« i jaukao nad njenim mrtvim telom. Da li bi se setio da nje, Miomire, više nema. Da je ona ta Mimi... Suze su joj klizile. Plakala je nad svojim mrtvim telom, plakala je zbog tuge mamine, plakala je zbog žalosti što će ostaviti Nina. Plakala je kao da je umrla. Zar ovde ne lebdi smrt nad mnogima? To je kuća spasenja i smrti. Tu dolaze da se uhvate ukoštac sa smrti.
Ah, zašto je ta bolest tako strašna? Glava joj je klonula na naslon klupe. Mirisala je borovina, sva priroda, a jedan tanki zrak sunca pao joj je na kosu, milovao je, topao kao poljubac.
Čula je korake na beloj stazi posutoj finim šljunkom. Okrenula se, htela da krikne, ali je ostala kao prikovana na klupi. Srce joj je udaralo, krv se pela u glavu, i samo je rukom pritisla čelo kao da hoće da prikupi svu svest da se ne onesvesti i da se povrati od silnog uzbuđenja.
Alejom je žurio Nino, njen lepi Nino, elegantan, gologlav, crne, sjajne ko- se, opaljena lica i dubokih blistavih plavih očiju.
Miomira! Miomirice moja!... Srećo moja! — šaputao je, prigrlivši je, pritiskivao je na grudi, mazio je, zagledao u oči, u usne, njene rumene i sveže obraze, njene čarobne oči pune suza. Bez straha, bez ustezanja, ne misleći da je ona bolesnik, poljubio je njene usnice, njene oči, obraze. Šta mari što je ona bolesna? Zar nije i on bolestan, kad ona boluje? Ona je divna, ona je negdašnja Miomira. Uzbuđenje ga je gušilo i on joj je šaputao:
Ti sjajno izgledaš! Ti nisi bolesna.
Hoću da budem zdrava, kad me ti voliš. Hoću da ozdravim da bismo bili srećni. Nino moj, ljubavi moja! Ne mogu da dođem sebi. Otkud ti ovde? Sva drhtim. Srce mi toliko lupa. Ti da dođeš! A bila sam toliko tužna. Osamna- esti je dan kako nema tvog pisma.
A ja nisam hteo da ti pišem. Hteo sam da te iznenadim. Nisam mogao više da izdržim da te ne vidim. Zar ti nisi sav moj život?
Stezao je na grudi kao da bi je sačuvao, oteo od bolesti, dao joj svoje zdravlje. Gledali su se i milovali jedno drugo po obrazu, po kosi. On se nije mogao nagledati njenih lepih očiju. Govorio joj je uzbuđeno:
Ti znaš koliko ja tebe volim. Ja nisam rasipao svoju mladost. Mogu reći da sam se prvi put iskreno, duboko, zaljubio. Koliko sam bio potresen što si bolesna i u sanatorijumu, toliko sam i sebično mislio: u sanatorijumu je zaštićena od svih udvarača koji trče za njom.
Za mojim bogatstvom. Samo me ti iskreno voliš. U to sam se uverila. Oh, koliko sam ti zahvalna što si došao! Ovo je za mene tolika sreća da ti ne umem opisati. Mislila sam posle tvog uspeha: Možda se u njega zalju- bila neka Italijanka. Je li to moguće?
Nisam ja video nijednu Italijanku. Veruj mi, iskreno ti kažem, kad sam hteo da stupim na pozornicu da pevam, pomislio sam: Zašto moja Miomira nije u sali?! Bio sam tužan zbog toga.
A ja sam te večeri plakala. Videla sam te u sali, čula tvoj sjajni glas, a ja, koja te najviše volim, ležala sam u postelji. Ne ličim ti na bolesnika. Je li?
Kakav bolesnik! I lekar mi kaže da si dobro. Ne puštaju te još da ideš, ali ti ćeš ozdraviti.
A zar si se ti video s lekarom?
Prvo sam potražio upravnika i pitao gde si. Jedna bolničarka mi je rekla da si otišla u šetnju, pa sam pošao da te nađem.
A jesu li te videle bolesnice?
Videle su me.
One sve znaju za tebe. Ja sam im pročitala kritike. Beograđanke se interesuju za tebe. To će biti tvoja klaka. A kako da te predstavim?
Ne znam... Kako ti želiš da me predstaviš?
Mogu li da kažem da si moj verenik? On joj uze ručice i prinese ih ustima.
A zar ti želiš da ti budem verenik kad nisam još ništa, niti išta zarađujem!
Tvoj glas je bogatstvo, ja to znam. Ti imaš veliku budućnost. Kazala sam mami: Ako bih se ikad udavala, udala bih se samo za Nina. Ali ti to možda nećeš, ja sam bolesna.
On je privuče snažno na grudi i zagnjuri lice u njenu mirisavu kovrdžavu kosicu.
Zar ima veće sreće nego da budeš moja ženica?! Ali to neće odmah biti. Treba da steknem karijeru. Ja sam gord, malo moje. Ne mogu da do- pustim da primam izdržavanje od žene. Ne! Nikad! Pomiri se s tim.
Pomiriću se. I dve i tri godine, čekaću te. Lečiću se. Sedeću u samoći u sanatorijumu. Ali ti me nemoj izneveriti. Znaj da bih umrla pre od tuge ne- go od bolesti. Ja bih umrla kad bi me ti zaboravio.
To nikad neće biti... Ja ti se zaklinjem. Još više te volim sada. Zlato moje! Kako ću bez tebe? Teško mi je. Da nisam sada došao, poludeo bih ili
bih se razboleo. Najpre sam tebi došao, a onda idem svojima. Sestrica mi se hvali kako ste je divno dočekali. Ona te obožava. Piše mi: »Miomira voli tebe i ti voliš nju. Bila bih najsrećnija da ti uzmeš Miomiru.«
I ja nju mnogo volim. Ona mi često piše. Slatka devojčica. Svi ste vi slatki! Ti si moje srce. A znaš šta sam htela da ti predložim: Zašto ne bi otišao do mojih. Svi bi te dočekali s oduševljenjem.
Ja sam pomišljao da ih posetim.
Idi, oni će biti srećni. Koliko ostaješ kod svojih?
Desetak dana.
Hoćeš li me na povratku ponovo posetiti?
Mislio sam.
Jesi li, zbilja, mislio?
Mislio sam, bogami! Ti znaš kako je meni teško bez tebe.
A na jesen ćemo se videti u Beogradu. Ne, ovako ćemo da udesimo. Ti ćeš da dođeš k nama. Mi smo u vili sve do oktobra. Da provedemo nekoli- ko dana u vili, da se lepo odmoriš i spremiš za Beograd.
To je sjajno.
I moja će kuća biti gotova u Beogradu. Zida se. Pokazaću ti plan Ja sam napisala tati kako želim i napravila sam mali plan, pa je arhitekta po tome radio. Na Dedinju je. Ja sam ti već pisala.
On je slušao i zaljubljeno je gledao. Oduševilo ga je njeno rumenilo obra- za, njene blistave oči. Nije mogao da se uzdrži i priznao joj je:
Ti sva odišeš zdravljem.
Jest, dobro izgledam. Ali to ne sme da me zavarava. Ja bih mogla da odem kući, ali neću. Hoću da postanem potpuno zdrava. Hoćeš li me voleti?
To me boli kad me pitaš.
Ne bih volela da me voliš iz sažaljenja.
Zašto iz sažaljenja? Zar moje lepo i pametno devojče da volim iz sažaljenja?
Iskreno ti kažem, Nino, kad bih videla da neću ozdraviti, ja bih ti kazala: slobodan si. Oženi se, nađi zdravu devojku.

Sakrila je glavu na njegove grudi da ne bi video suze. On joj podiže gla- vicu. Shvatio je zašto plače. Potresen je bio i njegove oči umalo da se zamute suzama. Ali on je bio jak, nasmejao se, dirao je, hrabrio je i mala devojka pomisli: »Oh, što nije uvek kraj mene?« Hrabrila se i sama, i ose- ćala da bi mogla da umre za njim. A znala je da je on ne bi ostavio do nje- nog poslednjeg izdisaja. Zašto su joj navirale tako tužne misli u ovom trenutku najlepše sreće? Valjda zato što se ovde vidi i život i smrt.
Nino je ostao dva dana u tom mestu. Odseo je u hotelu i dolazio preko dana. Bolesnice su htele da ga čuju kako peva. Našle su gitaru i zamolile ga. Molila ga je i Miomira. On je znao italijanske pesme. A one su preslat- ke, tužne, ljubavne. One plaču od ljubavi, preklinju, uzdišu. Pevao im je. Miomira je prvi put čula te pesme. Bolesnice su bile oduševljene. Sve su bile rastužene i rasplakane od setnih pesama, od lepote njegovog glasa, od lepote njegovih dubokih očiju, njegove tamne kose. Bile su rastužene što i one nemaju takvog mladića.
Noć se spuštala sva ispunjena ljubavnom čežnjom za lepim pevačem, a on je mislio samo na svoju Miomiru. Ona je bila njegova čežnja, njegova lju- bav. Ozdravi li ona, on će biti srećan. Dogodi li se ono najstrašnije? Nije smeo ni da pomisli šta bi bilo s njim. Ali je otišao raspoloženiji nego što je došao. Samo su ga rastužile uplakane oči Miomirine.
Pri povratku u Italiju došao je ponovo da se oprosti s njom. Zatekao ju je u postelji. Imala je temperaturu. Sve mu se zamračilo u duši. Pričao joj je kako su ga njeni roditelji divno dočekali, pričao joj je o svojoj majci i sestri, ali je kroz svetlost probijala tuga. Ona je bila jača od radosti i nade.
Da li će Miomira ozdraviti? Ta misao mu je ubila svu radost, zamračila mu budućnost. Ona mu je ubijala volju da dalje studira. Dolazilo mu je da sve napusti i da se vrati. Našta će mu sve to, ako Miomira ne ozdravi?
Nestrpljivo je čekao njeno pismo. Došlo je radosno i razdragano.
»Sada sam dobro... Možda je mala temperatura došla zbog mog ljubavnog uzbuđenja.« Svaka rečenica je bila nasmejana, ali je na kraju spazio mrlju od suze.
Zaplakao je i on.
Sećao se njenog poslednjeg zagrljaja. Obavila mu je ruke oko vrata, stegla ga kao da ga ne pušta i jecala.
»Nino, voli me uvek! Nemoj me zaboraviti!«
Da je zaboravi? Zar malu Miomiru? Bila mu je u svakom nervu, u mozgu, u srcu. Voleo je strasno, nežno, drugarski. Nežna pisma otkrila su mu kra- snu dušu te devojčice. Koliko je nežnosti, plemenitosti i otmenosti bilo u njenoj prirodi. Našao je u njoj ono što je voleo. I kad je našao sreću, zar da je izgubi? Ona ga je volela, njeni su ga voleli. Gospođa Novaković mu je priznala:
»Znam da se vas dvoje volite. Neka ona ozdravi, pa i ja i Aleksa nemamo ništa protiv. Vi ste dobar mladić, svršili ste fakultet, položili doktorat. Pa budite i pevač, kad to volite i vi i Miomira.«
A direktor je rekao:
Možete se vi jednoga dana i predomisliti, pa se vratiti u banku. Ja ću vas uvek primiti.
Pri polasku direktor mu je dao deset hiljada dinara. Nije kazao da je to Miomira pisala i molila ga da i on bude malo mecena Ninoslavu i ispunio joj je želju. Obećao je Staši da će ga u avgustu pustiti da ide u Milano. Ninoslav bi ga dočekao u Veneciji, pa bi razgledali Veneciju, Padovu, Ve- ronu i Milano. Taj bi put bio nagrada Staši za završeni sedmi razred.
Život se smešio Ninoslavu. Posle mučnih studija i on da bude srećan. Ali ga je bolest Miomirina bacila u očajanje.
Zašto li je ova suza na njenom pismu? Da li će njegova Miomira, njegova mala slatka verenica ozdraviti?

STAŠA JE UPOZNAO TAJNU ŽIVOTA

Direktor Novaković je poslao ček Ninoslavu u Italiju i javio da Staša dolazi. Molio je da ga pričeka u Veneciji, pa posle da odu u Padovu, Vero- nu, Milano. Ako im ponestane novaca neka javi. U direktorovom pismu dodala je i mati nekoliko redaka moleći ga da čuva Stašu, jer prvi put ide sam, i odmah da javi čim stigne u Veneciju.
Ček je glasio na veću sumu i Ninoslav je izračunao da mogu da vide i Rim. Pisala je i Miomira, tužna što i ona nije mogla da putuje sa Stašom. Javljala je Ninoslavu da će ostati u sanatorijumu celo leto i celu jesen, mož- da i zimu. Jedna ga je rečenica potresla:
»Ti ćeš pevati u operi, a ja te možda neću čuti, ja koja sam najviše čez- nula da postaneš operski pevač. Možda sam se sada pokajala. Oprosti mi što ovo govorim. Ali tužno je bolovati.«
Nije znala da se i Nino pokajao... Sve mu se činilo da se Miomira ne bi razbolela da je on bio uvek pokraj nje. Spremao se da ode u Veneciju i to mu jutro stiže pismo od Amerikanke. Javljala mu je tužnu vest: muž joj je umro naprasno. Ucveljena je smrću i doći će u Evropu da se uteši. U okto- bru biće na jezeru Komo i doći će do Milana da vidi kakav je on uspeh postigao. Obećala je da će mu do kraja godine slati stipendiju, da ne brine.
Ninoslav je mirno ostavio pismo. To znači do januara. Ako ne dobije ni- kakav angažman, postaje nezaposleni pevač. A do sada je bio nezaposleni intelektualac. Bilo mu je svejedno. Ono što ga je mučilo bila je Miomirina bolest.
Čim je Staša sišao sa lađe u Veneciji, upitao ga je:
Kako je Miomira?Dobro je sada. Mnogo je bolje. Mama je išla u sanatorijum. Bila joj je prsla jedna žilica, ali to je zaraslo, samo lekari hoće da ona potpuno ozdravi i treba da bude u sanatorijumu do idućeg proleća. A znate Miomiru, ona neće! Najviše je jedi što vas neće čuti kad u Beogradu prvi put budete pevali. Sumnjam da neće dojuriti u Beograd. Mama vas je molila ako mo- žete da odložite i da ne pevate u oktobru, nego da ostavite za proleće, kad Miomira sasvim ozdravi.
Dabome da mogu. Nekoliko meseci docnije, to je još bolje za mene. Pravo da ti kažem: pokajao sam se!
I mama kaže: »Ama, što je otišao u Italiju?« A tata vam je poručio da se vratite u banku. Ne znam šta vi mislite, ali ja volim što ste pevač. Taman kad ja budem student, vi ćete pevati u operi. Za klaku ne brinite! Ja i moji drugovi, ima da trešti galerija!
Ti ćeš za godinu dana biti student? Ama, je li moguće?
Jelte, hteo sam nešto da vas pitam, ne znam da li smem?
Šta?
Pa... jeste li se vi verili s Miomirom?
Ko to kaže?
Ona je kazala mami, a mama me pita jednog dana: »Voliš li da ti Ninoslav bude zet?«
A šta si ti kazao?
Možete misliti šta sam kazao: Kolosalno! A znate li da sam ja odavna mislio da će se Miomira udati za vas... I vi moj zet! Još više vas volim... A znate šta je tata kazao: »U banku ću ja njega da dovedem, pa da me zameni jednog dana i bude direktor. Kakvo pevanje!«
Ali vi nemojte da slušate tatu... Uh, kad vas prvi put čujem!... Uh, šta je golubova! Hajde da i ja kupim jedan fišek kukuruza. Ovde bih mogao ostati mesec dana. A koliko ćemo mi ostati?
Tri dana.
Tri dana su začas proletela. Stašu je sve interesovalo, a Ninoslav je hteo sve da mu pokaže i uživao je u njegovom oduševljenju. Išli su na Lido, u Padovu, Veronu, Milano. Iz Milana u Rim. Staša kao da je snevao divan san. Prvi put je bio u inostranstvu. To je za njega bio događaj, senzacija. Iz
svakog mesta letele su dopisne karte drugovima i drugaricama. Ninoslav je spazio da najčešće piše nekoj Olgi...
Je li, ko ti je ta Olga?
Fino devojče! Ona je Beograđanka, a otac joj je general. Došli su pre šest meseci.
A ti si je odmah osvojio? More, kako čujem ti si postao veliki donžuan.
To devojke vole... One, tobož, grde mangupe, a najviše trče za njima.
A šta je sa Anđicom?
Ona je u domu učenica u Beogradu. Pisala mi je nekoliko karata i pisama, pa prestala. Poručila mi je da u Beogradu ima boljih i lepših đaka i kaže da se u nju zaljubio jedan student. A gospođica Slavka se venčala? Znate li?
Za kapetana?
Jeste... Mi je đaci zovemo »gospođa kapetanica«. Zaljubljena je do ušiju u muža. Ja sam mislio da će se ona udati za profesora, a ona kaže da su oficiri bolji muževi od profesora.
Šta još ima novo? — pitao je Ninoslav, dok su sedeli pred jednim restoranom u Milanu.
Ne znam šta vas interesuje?
Kako gospođica Gina?
Izgleda da će se udati za jednog poručnika.
A Boško? Zar ga je zaboravila?
Znam da je pričala da se on vazda predomišlja. Nešto se naljutila na njega.
A kako su tvoje drugarice?
Vode ljubav.
Pa i ti vodiš... Je li, a jesi li ti mene poslušao za ono — kazao sam ti da ostaneš čedan dok ne svršiš maturu.
Staša sav pocrvene.
Što si pocrveneo?
Što me to pitate? Neću da vam kažem.Vidim ja da me nisi poslušao.
Evo kelnera! Hoćete li da platite?
Platiću, ali mi odgovori. Hoću da mi kažeš ko ti je bila prva žena. Ja sam bio tvoj vaspitač i drug i hoću kao drugu da mi kažeš.
Kad pođemo, reći ću vam... Platite!
Dakle, koja je?
Ta Olgica.
Učenica? Ti si je upropastio?
A, nisam ja! Ona kaže da je to bilo još u petom razredu s jednim stu- dentom, drugom njenog brata.
Šta kažeš? Učenica!?
I Stole je s jednom učenicom...
Divno, bogami. Savremene devojčice.
Zar me vi osuđujete?
Koješta! Sad si pravi muškarac... Zato ti njoj pišeš svaki dan!
Nemojte o ovom da pišete Miomiri. Ja sam to samo vama poverio. Niko ne zna, samo vi i Stole, jer i ja znam sve Stoletove tajne.
Ninoslav se osmehivao i gledao ga. Mislio je u sebi: Njegova Miomira ima dvadeset tri godine i još je čedna. A ta Olgica je već u petom razredu htela da upozna život. Zašto njegova slatka Miomirica da leži u sanatoriju- mu? Rastužio se.
Što ste se vi uozbiljili? — zapita ga Staša. — Ne cenite me više što sam vam ovo priznao.
Naprotiv, cenim te, jer si pravi muškarac. Kad su žene lude, zašto da muškarci budu pametni?! Je li lepa Olgica?
Sjajno devojče! Ima i lepo telo. — Ninoslav je opazio njegovu radoznalost. Žena je ono što muči dečaka! Sad ju je upoznao i kao da je ceo svet osvojio... a posle će nastati reakcija... Neka ga... To svi doživljavaju...
Sutra se vraćam — tužno je govorio Staša. — Kako su mi proleteli ovi dani! A svi su mi drugovi zavideli što ću da vidim Italiju. Kad im budem pričao šta sam sve video! Ali da vi niste bili u Italiji, ne bih još došao.
Mama ima najviše poverenja u vas. »Kad si s Ninoslavom, sigurna sam kao da si sa mnom.« A zaboravio sam da vam kažem: pozdravila vas je Divna.
Hvala.
Ti si mi o devojčicama puno napričao, a ne kažeš kako si svršio sedmi razred.
S vrlo dobrim, bogami. Profesori su zadovoljni sa mnom.
To mi je milo. Sad si maturant! Uskoro student! Šta ćeš da studiraš?
Prava... Imaćemo kuću u Beogradu, Upravo to će biti Miomirina. Ona hoće da ima stan u Beogradu, a ja da stanujem kod vas. Što ću da idem u pozorište! Svake večeri. To mi je najveća želja.
Moramo na stanicu.
Uh! Što mi je žao.
Zar se ne raduješ da vidiš Olgicu?
Ona je na letovanju. Neće doći do septembra.
Samo budi oprezan... Znaš na šta mislim?
Znam... Ne bojte se... Stole mi je sve objasnio. Njegov brat je magistar farmacije.
Ninoslav ga pljesnu po ramenu. Muškarac! Zakon prirode! Sami se dovi- jaju, jer ih niko ne upućuje. Srdačno su se poljubili i on je ušao u voz. Ninoslav je stajao na peronu i govorio:
Miomiru ćeš mnogo pozdraviti.
Šta još da joj kažem?
Da se čuva i da uvek mislim na nju.
To sam mislio i sam da joj pišem.
Ubrzo voz krete. Staša je mahao Ninu dok ga nije izgubio iz vida. Ninoslav se udaljavao smešeći se. »Nova generacija! Brže živi, brže se
zaljubljuje, rashlađuje.« On je osećao da je već starinski mladić. Njegova ljubav prema Miomiri bila je iskrena, topla, stalna, puna tuge. Dve godine kako se vole. Tugovao je što je bolesno njegovo devojče. Tugovao je, a sva njegova budućnost kao da je bila obavijena tamom. Dvoumio se neprestano: da li da bude pevač ili da se vrati u banku? Miomirina bolest je sve izmenila. Njegova je profesija noćna, a hoće li ona izdržati taj noćni
život? A ona ne bi propuštala nijednu predstavu. I kako će njena lju- bomorna priroda primiti kad on bude imao ljubavne scene na pozornici? Oboje su bili ljubomorni i voleli su se, dubokom, strasnom i istrajnom ljubavlju. I koliko će vremena proći do njihovog braka? Ah, zašto je naišla ta nesrećna bolest?

AMERIKANKINA LJUBAV

Bio je septembar. Jednoga dana dobio je pismo. Amerikanka je javljala da je u Milanu i pozvala ga da je poseti u jednom od najelegantnijih hotela. Zakazala mu je tačno u šest posle podne. On je nije video od dana kad je bila u gostima kod gospođe Stajić.
Otišao je tačno u određeno vreme.
Sobarica ga uvede u apartman. Imala je dva odeljenja: spavaću sobu i salon. Vrata su se otvorila. Pojavila se jedna plavuša, platinirane kose, u elegantnoj crnoj toaleti, vitka stasa.
Pošla mu je u susret, opruženih ruku, govoreći loše italijanski:
Vrlo se radujem što ste došli. Prvo da vas vidim. Osećam promenu na vama. Pravi umetnik! Vi ste mi pisali da ste postigli uspeh. Verujem. Vi ste imali odličan materijal — govorila je i zastajkivala gledajući ga s di- vljenjem. Njegova lepota, otmenost, očarali su je. Taj mladić je još u Jugo- slaviji ostavio na nju vanredan utisak. Bila je žena blizu četrdeset godina, umetnica, ali i ljubavnica. Njena karijera pevačice u mjuzik-holu bila je puna ljubavnih avantura. Zar je drukčije i mogla uspeti u životu? Avanture su završene multimilionerom. Tada je postala besprekorna supruga. Živela je u raskoši. Umela je da iskoristi bogatstvo. Imala je bogatog muža, ali poslovnog čoveka, Amerikanca, koji sve pruža ženi, samo zaboravlja na ono prefinjeno kavaljerstvo koje ženama ukazuju evropski muževi. Zato je Evropa puna Amerikanki koje uživaju u nežnoj i sladostrasnoj pažnji ljudi sa starog romantičnog kontinenta. U Evropi one traže prefinjenu osećajnost i egzotiku.
Amerikanka je našla tu egzotičnost u jednoj maloj varošici na istoku Srbije. To je bio Ninoslav. Zaljubila se u njega sa svim ćudima bogate Amerikanke. Ona je volela da ima muža multimilionera, ali nije htela da se ovaj visoki lepi Jugosloven izgubi s horizonta njena života. Uticala je na muža da mu daje stipendiju. Volela je umetnost, ali još više je volela lepog Jugoslovena. Danas je slobodna žena, milionerka, a on je lep pevač. Videla je početak novog života kakav je vodila nekad. Odvešće ga u Ameriku, udaće se za njega, lansiraće ga kao pevača. On će biti slavan i bogat. Biće joj zahvalan, voleće je. Ona je umela da očuva svoju mladost i očuvaće je bar još deset godina. Telo joj je bilo lepo, a lepota lica može se podmla- đivati i korigovati. Kradomice je bacala poglede na sebe i njega u ogledalu i bila vrlo zadovoljna. Biće šarmantna žena kraj njega. Bila je uverena da je sve ovo ostvarljivo. Pevaču je potreban savetnik. A svakom pevaču je ideal Metropoliten opera. Ona je imala veze sa umetničkim savetom. Rešavala se da postane akcionar opere. Sve radi ovog lepog pevača, Jugoslovena.
Tužno je ispričala Ninoslavu o smrti muževoj, jer je bio red da se seti i njega. Pohvalila je Ninoslava za lepi italijanski jezik kojim je govorio. Izašla je s njim u šetnju. Svratili su u restoran. On je trebao da bude njen kavaljer čitavo vreme. Nije mu odmah saopštila svoj plan. Uživala je u ovim romantičnim šetnjama s lepim mladim čovekom. Opazila je da je on tužan. Mislila je da je to u njegovoj prirodi, i to ju je očaravalo. Kako su drukčiji muškarci iz starog sveta! O njima je snevala. Amerikanac joj je postao dosadan. Zamišljala je da se ovde lepše voli. Htela je da očara mla- dog čoveka. Bila je savršeno elegantna, otmena i vešta kao glumica. Čekala je momenat da mu kaže svoj plan. Odvela ga je u svoju vilu na jezeru Komo. Htela je da vidi svu raskoš njene kuće i bogatstvo u kome će živeti.
Tu joj je pevao u salonu, a ona ga je pratila na klaviru. Bila je iznenađena lepotom njegovog glasa. Priznala mu je. Ali mladi čovek je bio pogružen. Njegova mala Miomira ležala je u sanatorijumu, a on je na jezeru Komo. On se šeta, a ona leži u postelji... On peva, a ona, možda, plače...
Vozili su se u čamcu. Noć je bila bez mesečine. Italijansko nebo bilo je čisto, posuto zvezdama. Trenutak kad se šapuće o ljubavi. Amerikanka nije šaputala. Ona je bila žena novog sveta. Energična, slobodna. Bez uzbuđenja kazala mu je sve i zaprosila ga. Glas joj je bio tiši kad je nastavila:
Ja ću vam stvoriti karijeru. Imam veze u umetničkom svetu. A vi mi se dopadate od prvog dana. Razumete li sada zašto sam vam dala stipendiju? Nisam mislila da će mi muž umreti, ali sam želela da budete u mojoj blizini. A kad nas je smrt rastavila, nema nikakve prepreke da se ponovo ne udam. Vi znate koliko je on bio bogat. Ja sam sve nasledila. Ali život bi mi bio dosadan samoj. A za milionera se neću više udavati. Ja sam bila i ostala umetnica. Volim da imam muža umetnika. Volim da ga vodim kroz život i da mu stvaram karijeru. A vi imate sve uslove da postanete slavni. Dakle, šta mislite o mome planu?
Ninoslav zaneme. Sve je mogao očekivati, ali prosidbu s njene strane nikad. Znao je da su Amerikanke ekscentrične žene, osobito bogate. Dola- zile su u Evropu i udavale se za interesantne mladiće u koje su se zaljublji- vale; nisu tražile položaj, jer su imale dosta novaca. Odvodile su ih u Ameriku ili ostajale u Evropi. Ali da njega zaprosi?! Dakle, ona je imala cilj kad mu je davala stipendiju i sad on treba da joj se oduži u naturi, svojom osobom! Morao je da bude vrlo pažljiv i obazriv kad joj je odgo- varao da je ne bi uvredio. Počeo je lagano, izdaleka, da bi se pribrao i smislio šta da kaže.
Nisam imao prilike da lično upoznam Amerikanke. Vi ste prva s kojom sam se upoznao. Iznenadila me vaša pažnja. I vi, i vaš pokojni su- prug, bili ste vanredno dobri i plemeniti. Vi ste mi ulili poverenje u moj glas. Ja vam to nikad neću zaboraviti. Vaš plan može mi laskati kao sva- kom mladom čoveku. Ali meni je vrlo žao, što ću vas možda ražalostiti. Ja vas molim da moju iskrenost ne shvatite kao uvredu, ali vam moram saopštiti da mi je nemoguće da primim vašu ponudu, jer već dve godine volim jednu devojku i nedavno smo se i verili. Ona čeka da stupim u operu i da se posle venčamo. Ja vam o tome nisam pisao, smatrajući da vas ne interesuje moj privatni život. Kao što vidite, ja volim jednu devojku i ona je cilj i smisao moga života.
Ućutao je i odahnuo kao da je održao neki govor i odlaknulo mu je. A ćutala je i Amerikanka. Nijednu reč nije izgovorila; u polusutonu nije mogao da vidi njene oči. Bile su tužne. Ne, to nije bila uvreda, već tuga. Kako za njega ne znače ništa njeni milioni. Da, Evropa je romantična! I ovaj bi lepi Jugosloven umeo da voli. Ona je to osetila i htela je da proživi jednu
novu, nepoznatu ljubav. Sad je sve propalo. Uzdahnula je i osetila da treba nešto da kaže. Pitala ga je tiho.
Jeste li našli devojku koja razume vašu umetnost?
Mislim da sam našao, jer i ona je bila oduševljena da ja budem operski pevač, isto kao i vi. Vi je poznajete, to je gospođica Miomira, koja vam je svirala na klaviru.
Ona? — iznenadi se Amerikanka. — Da, ona je lepa i muzikalna devojka. A meni se čini da mi je gospođa Stajić pričala da je ona bila verena za nekog bogataša?
Jeste... Ali je raskinula veridbu.
Zbog vas?
Bila je razočarana u njega. Čula je neke neprijatne stvari.
A vi ste se posle verili s njom? Jeste li se verili pre polaska u Italiju?
Ne... To je bilo skoro, kad se ona vraćala iz Pariza sa konzervatorijuma i svratila u Milano.
Amerikanka je opet zaćutala. Kako je očekivala ovaj susret. Verovala je da će mladić sa ushićenjem prihvatiti njenu ponudu. Da li je bio svestan koliko gubi? Nudila mu je slavu i bogatstvo, a on se svega odriče zbog jedne lepe devojke. Osetila je da nema više one negdašnje privlačne mla- dosti. Sve je veštačko na njoj. Prefinjenim čulom žene osetila je da se oko nje više ne skupljaju mladi ljudi. A bilo ih je nekada čitav roj. Nije mogla da zaboravi svoje uspehe pevačice u mjuzik-holu. Nije tražila ljubav od Amerikanca, jer Amerikanac je poslovan čovek, ali je čvrsto verovala da će biti privlačna ovom egzotičnom mladiću crne kose i zagasitoplavih očiju, koji je uz to još i umetnik. Htela je da ga odvede u Ameriku, da joj zavide na njemu. Prikazivala bi ga svuda kao egzotičnu interesantnost. Verovala je u njegov uspeh u operi. Ipak je on glupak. Šta njemu treba ljubav, kad ima slavu? I ona bi umela da ga voli. A on hoće mladost. A mladost može da mu upropasti karijeru.
Prešla je sasvim mirno na drugi razgovor kao da ga maločas nije zaprosila. Umela je da vlada sobom. Pitala ga je ima li još koja predstava pod vedrim nebom u Milanu. Ninoslav joj reče da će se davati »Boemi«.
Moram da ih čujem, jer sada učim ariju Rodolfa.To je baš za vas. Ne mogu da zamislim malog i debelog Rodolfa. Smešno je kad je lep glas u komičnoj figuri. Junak je tada neubedljiv. Vi ćete biti ubedljivi u svakoj operi. Gde mislite prvi put da pevate?
U beogradskoj operi.
Koliko tamo plaćaju?
Plate nisu velike. Mislim da stalni, najveći pevači nemaju više od sedam hiljada dinara.
Koliko je to u dolarima? — On joj izračuna.
Pa to je bedna plata! Kako ti umetnici žive? I vi ćete se time zadovoljiti? Je li bogata vaša verenica?
Dosta je bogata.
Onda vi nećete brinuti. Ipak se pametno oženite. Pevač mora da ima veliki komfor. To nemojte zaboraviti.
Izašli su iz čamca i otišli u vilu. Ninoslav je noćio u vili kod nje. Mislio je da li će ta žena nešto pokušati kao onda Stajićka. Ali ona se držala vrlo uzdržano. To je sačuvalo u njemu lepo mišljenje o njoj kao umetnici i inteligentnoj ženi.
Sutradan se vratio u Milano. Ona ga nije zadržavala. Pročitao je tugu u njenim očima. Čudio se kako žene nisu svesne svojih godina. Sigurno je deset godina bila starija od njega. Zašto je želela brak? Zar nije uviđala razliku? Ili je prelazila preko toga, misleći da je važnije bogatstvo? A on je bio južnjak, strastan, i pun ljubavi za porodični život. Zar ima išta lepše od njegove male Miomire? Ona je njegova ruža i najlepši cvetić njene bašte. Samo da ona ozdravi! Neće joj pisati, niti reći da ga je Amerikanka prosila. Neka to ostane tajna. Njeno ljubomorno srce bi patilo. Ona treba da ozdravi. Ona mora ozdraviti.
Odmah joj je napisao pismo čim je došao u Milano i završio: »Srećo mo- ja, misli na svoje zdravlje, jer tvoj je život i moj život. Dok si ti bolna, za mene nema radosti. Nemoj da žuriš iz sanatorijuma. Ostani što duže možeš, da se sasvim oporaviš. Ja neću pevati u oktobru. Odložio sam. Zar bih mogao da pevam, a da me ti ne čuješ? Veruj mi, anđele moj, ne veseli me više ni pesma, ni operska karijera. Voleo bih da proživim ponovo one divne dane u vašoj vili, u tvojim lepim sobicama, da sedim u fotelji, a ti da mi
sviraš, da šetamo u predvečerje pokraj reke i da te držim zagrljenu, a ti da mi se naslanjaš na grudi. To je život za kojim čeznem...«
Može li da očekuje da mu Amerikanka i dalje daje stipendiju? To bi bilo nekorektno. Ona ga je volela i zaprosila, a on je odbio. Priznao je da voli drugu devojku. Ima li smisla da išta više očekuje od nje?
Dvoumio se. Šta da radi: da li da ostane još koji mesec ili da se vrati? Pevao je, išao na časove, ali je izgubio volju. On je sve ovo činio zbog Miomire. A Miomira je ležala bolesna u sanatorijumu.

NA PREDSTAVI »BOEMA«

Amerikanka mu je opet javila da je došla u Milano i odsela u istom hotelu. Zvala ga je da je poseti. Znao je da posle ide u Pariz. Bogata žena. Njoj je ceo svet otadžbina. A on je u tom smislu bio tesnogrud. Voleo je svoju Jugoslaviju i kao da se sva Jugoslavija suzila u Miomirinu vilu, njene ruže, borje, njeno slatko lice s velikim očima, i njeno lepo, nežno telo. Kako je on voleo Miomiru!
Pošao je elegantan i lep. Polagao je na svoju spoljašnjost, jer je znao da Miomira to voli. Najzad, čovek pobeđuje i sa odelom. Dosta je bio pohaban kao student. Sad je bio gospodin. I njegova Miomira je elegantno devojče. Neće je više postideti.
Portir u hotelu mu se duboko poklonio. Znao je da je on kavaljer Ame- rikanke, a gosti iz Amerike bili su mu najsimpatičniji. Oni uvek daju velike napojnice.
Kucnuo je na vratima i ušao u salon. Zastao je zapanjen, ne verujući svojim očima. Je li to moguće? Otkuda ova žena? Ala se ta svuda ćuška! Pronašla bogatu Amerikanku pa izigrava prijateljicu. Hohštaplerka jedna!
Visoka, utegnuta, zmijasta, lukavih zelenih očiju koje je umela da pravi sladunjavim, umiljata i mazna, diže se sa fotelje — gospođa Stajić.
Niste očekivali da ćete me ovde zateći? A ja sam znala i čekam vas. Možda ste me već i zaboravili, jer vi, mladi ljudi, imate slabo pamćenje. Ali ja vas nisam zaboravila, i trebalo je mnogo vremena da prođe pa da vam oprostim što ste bili nepažljiv mladić i zaboravili poziv jedne žene, a to bi drugom laskalo.
Pružila mu je ruku, očekujući da će je poljubiti, ali on se samo rukova.
Zbilja, iznenađen sam... Otkuda vi ovde?
A volite li što me vidite?
Prijatno je razgovarati maternjim jezikom u tuđoj zemlji. Davno nisam govorio srpski.
Italijanski dobro govorite. Čula sam od Klare. Došla sam da utešim moju dobru Klaru. Sirota ona, sad je potpuno sama. Ići ćemo malo do Pariza, a posle ću je odvesti u Dubrovnik... da je malo raspoložim. — Iz sladunjavog tona prešla je najednom u oštriji i ljutit.
Nisam mogla verovati da ste takav glupan! Dopustite mi da vam to kažem, jer zaslužujete.
Zašto sam glupan?
Zato što ste odbili Klaru. Znate li vi šta ste izgubili i šta biste dobili od nje? Multimilionerka! Možete li vi da zamislite šta to znači? I uticajna žena. Svojim milionima stvorila bi vam karijeru. Ceo svet biste obišli s njom. Ima oblakoder u Americi! A da i ne pitate za njenu vilu, imanje. Živi kao princeza. Vila na jezeru Komo. Videli ste. Ceo život bi vam bio pro- vod, zadovoljstvo i putovanje... I voli vas... Ja znam da vas voli. Vidite kako sam ja iskrena prijateljica. I pored toga što se i meni dopadate, ja bih vas velikodušno prepustila njoj, jer vam želim sreću. A vi ste je glupo od- bili. Zbog koga, pitam vas?
Gospođo, ja neću da vređate moja osećanja i Miomiru. Miomira više vredi nego ceo svet. Ne bih ja ostavio Miomiru milijarde da mi se ponude!
odgovorio je žustro. — Ja sam Srbin, volim da imam svoju porodicu, hoću da proživim ljubav i mladost sa ženom koja mi odgovara. Ne želim da se prodajem za novac i da me iko vodi po svetu. Nisam ja odrastao u bogatstvu, pa mi nisu potrebni milioni. Ako uspem kao pevač, dobro, ako ne uspem, uposliću se kao činovnik. Moju ljubav prema Miomiri niko ne može da pokoleba.
Stajićka ga je gledala sažaljivo i progovori:
Kako vas žalim! Ja već vidim vašu propast.
Zašto ću propasti?
Vi ništa ne znate. Znate li vi od čega je Miomira bolesna?
Znam... prsla joj je jedna vena i leči se.Jeste... samo naprsla vena začas zaraste... — Vaša Miomira je tuberkulozna!
Pa i tuberkuloza se može izlečiti, ako se brižljivo neguje. — Uzdrhtao je sav i da je mogao dohvatio bi tu ženu i tresnuo je o pod. Kako je opaka i zlurada! Kidala mu je srce. A njegova mala Miomira, njegova sreća, mora ozdraviti. Bilo mu je gorko u ustima, a usne su mu bile suve od jeda i po- tresa. Bio je hladan prema ovoj ženi i svojom odlučnošću pobijao je svaku njenu rečenicu. A ona je govorila:
To je još pitanje da li se tuberkuloza može izlečiti i u kom je stadijumu bolest vaše lepe Miomire.
Ja ću je uzeti pa makar bila i tuberkulozna!
Kad vam je toliko stalo do bogatstva, zašto odbijate bogatstvo jedne zdrave žene kao što je Klara.
On oseti kako mu izbi vruć vazduh kroz nozdrve. Ah, ovo je demon žena!
Da sam hteo bogatstvo, ja sam se još odavno mogao oženiti Miomi- rom. Ali ja sam želeo da postanem svoj čovek i da sam osiguram život svojoj ženi. To Miomira zna. Ona, sama za sebe, predstavlja najveće bogatstvo.
Kako su zaljubljeni muškarci u zabludi! — govorila je, paleći cigaretu.
Vi u njoj vidite samo savršenstvo. Neka! Imaćete vremena da se razočarate... Setićete se vi mojih reči. Samo ako i vi ne dobijete od nje tuberkulozu...
Ništa... umrećemo zajedno...
Kao Romeo i Julija... Ili ćete se vi ubiti na njenom grobu...
Nisam mislio, gospođo, da ste tako bezdušna žena.
Bolje poznajem život od vas i htela bih da vas otreznim. Vi ćete se kajati što ste odbili Klaru. Ona je divno stvorenje. Takva žena je vama potrebna. Ona bi vas vodila kroz život. Ništa ne biste imali da brinete. Prosto da zatvorite oči i da uživate.
Ja imam pouzdanje u sebe i nikad ne bih dozvolio da me žena vodi. Ja ću ženu da vodim kroz život i da je izdržavam. Ona će biti onakva, kakvu ja želim. I nikada kao vi...
Ona se ironično nasmeja.Znate da vređate. Treba vam još dosta šlifa i vaspitanja da biste umeli da cenite ženu. Treba da znate da su sve žene kao ja, samo su pritvorne. Ja volim život i to ne krijem. Umem velikodušno da oprostim i oprostiću i vaše uvrede, mada niste više balavac. Klara bi vas doterala. Treba da živite u velikom svetu, pa da steknete pravilne pojmove o životu. A vi ste odrasli po palankama i usisali u sebe pojmove malograđanskog života. Mislite li da će se s time složiti Miomira?
Ona se već složila.
Onda vi imate čudnovatu moć da preobražavate žene. A žene su mnogo jače nego što ljudi misle. Vi ste slabići prema njima... I vi ste slabić. Samo se šepurite. Kad osetite svoju slabost, vi bežite. To je kuka- vičluk. — Napravila je aluziju na ono što nije hteo da dođe k njoj. Ninoslav joj odgovori ironično:
To što vi smatrate kukavičlukom, možda je ponos muškarca koji ne želi da bude igračka u rukama žene.
I onda se zaletite i oženite jednom Miomirom... Šteta za vas... Lep i zdrav mladić i da uzme bolesnu ženu.
Dobro, gospođo, to je moja lična stvar, ostavimo taj razgovor. Ono što sam naumio, učiniću i biću srećan. Nego, gde je gospođa Klara?
Piše pisma. Sad će doći. Eto je u sobi. Znate li vi kako je to plemenita žena?
Znam... I ja gospođu neobično cenim...
Ona je lepa žena. Zar vi to ne vidite? Nije ni mnogo starija od vas. Šta je to trideset pet godina?! Najlepše doba u životu žene. Izgleda mlađa od vas. Vi dobro izgledate. Popravili ste se i vidim da ste vrlo elegantni. Bili biste lep par. Ona plavuša, a vi crnpurasti. Ja mislim da bi vas odvela čak do Holivuda. Ali, čovek mora na vas da se jedi. Takve životne perspektive vi odbijate! A ja volim ovaj život! Putovanja, hoteli, promene... Čas ste u jednoj zemlji, čas u drugoj... A vi, sigurno, hoćete ženu domaćicu... kuva- ricu... Puno dece... pelene... porođaji! I kad žena narađa, muž ostane mlad i onda traži mlade devojke. Sreća, te sam našla muža koji je pristao da se pomiri s mojim načinom života... Ali nemojte nikad zaboraviti da je Miomira tuberkulozna i ko zna kakva bi vam bila deca!
On je stegnuo pesnicu, spreman da smrvi ovu ženu koja mu je parala srce, hteo je da joj baci u lice uvrede, ali se vrata otvoriše i pojavi se Amerikanka.
Ninoslav je poljubi u ruku, što ne umače pogledu gospođe Stajić, i bila je zadovoljna što ga je najedila. Uzdahnula je. Zbilja, divan je i otmen. To je muškarac koji ume da voli. I častan je. U njenom životu uvek su bili sladostrasnici, ženskaroši i mangupi. Iskorišćavali su je i materijalno. Jer ona je ulazila u godine kad žena mora da bude veći kavaljer od muškaraca. Nedostatak mladosti nadoknađivao se novcem. Razumela je Amerikanku i iskreno se zalagala za njenu ljubav, ali je bilo uzalud. Rekla joj je da je nje- gova verenica tuberkulozna. Utešila je da će se on, možda, rashladiti što je bolesna. A možda će i umreti. Ona će sa Amerikankom održavati prijatelj- ske veze. Ko zna da joj jednoga dana neće sam Ninoslav pisati i pokajati se što ju je odbio. Multimilionerke se ne odbijaju. Novac više vredi nego ljubav.
Otišli su svi troje da slušaju te večeri »Boeme« To je bilo za Ninoslava najtužnije veče u operi. Sedeo je između dve elegantne žene sav utučen. Mimi je umirala, a to kao da nije bila Mimi već njegova Miomira...
»Ona je tuberkulozna«, neprestano su ga pekle te reči. Njegova mala Mio- mira, njegovo sunce života, zar ona da umre? I zar on da peva Rodolfa? Mimi je kašljala i pritiskivala grudi, a njemu se činilo da su to grudi Mio- mirine. Mimi je ležala na postelji, malaksala, ugušena, bleda, a to kao da nije bila Mimi nego Miomira... Zarivao je nokte u prste, stezao ih, a srce mu je jaukalo...
Zar Miomiru da izgubi? I ona je ovako bela na postelji. Ko zna kako joj je u ovom času, a on sedi u operi između dve dame...
»Volim te, Miomirice, volim te lepoto moga života.« Suza mu je mutila pogled, srce mu je bilo raskrvavljeno. Zašto on sedi uz ovu gnusnu ženu koja mu kopa srce noktima?
»Miomira je tuberkulozna«, tužno odjekuje u njemu kao posmrtno zvono... »Ne, neće moja Miomira umreti, ja ću je čuvati, negovati.« Rodolfo uzima malu, bledu ručicu Miminu, i on se priseti belih ručica Miomirinih kad je ležao u postelji, kad ga je negovala i gladila mu vrele obraze mekim rukama.
»Ti ne smeš umreti, Miomira, srećo moga života.«Mimi zatvara oči i glava joj klonu na jastuk... A muzika jauče, život je ugašen, čitav vihor bola izliva se iz orkestra. Rodolfo kriknu:
Mimi! — a srce Ninoslavljevo zadrhta, iskida se, zajauka... Svetlo blesnu.
Žene ga pogledaše i uhvatiše suze u njegovim očima... On brzo okrete glavu... U automobilu Stajićka je pričala Amerikanki:
Njegova verenica je tuberkulozna... ona će umreti... Ja sam to čula.
Jadni mladić! — uzdahnu Amerikanka. — Kako mora patiti kad voli.
Videla je njegove suze i još više ga je cenila. Ljudi na starom kontinentu su romantični i duboko osećaju... Ovde još žive i Mimi i Rodolfo...
Ninoslav se vratio kući. Bio je strahovito potresen. Bacio se obučen na postelju i video neprekidno Miomiru na postelji u operi. Plakao je... On, snažan, otporan, izdržljiv u bedi, uvek gord, večeras je plakao... Plakao je za svojom Miomirom... A one strašne reči uvlačile su se kao opasni insekti puni otrova, ujedale ga, i bol se razlevao po celom telu. A reči su nepre- kidno naletale: »Miomira je tuberkulozna.«
Brzo je ustao, izbrisao oči i napisao direktoru Novakoviću pismo. Molio ga je da mu odmah odgovori.
Posle se malo primirio i legao u postelju. Direktor Novaković se smešio ulazeći u kuću.
Mati, uvek brižna za Miomirom, već osedela od tuge razgovarajući stalno sama sa sobom, ne opazi njegovu veselost. Iznenadi se kad on reče:
Imam jednu novost da ti kažem...
Kakvu novost? — štrecnu se majka. Novost je za nju zdravlje Mio- mirino, a ono teško napreduje. Prokleta je plućna bolest.
Pročitaj ovo pismo.
Od koga je?
Od Ninoslava. — Mati pročita i pogleda veselije muža.
Pa hoćeš li da ga primiš u banku? Treba da ga primiš. Bolje je što se vraća.
Primiću ga. Nije trebalo ni da ide. Što je onda dunuo u Beograd? Nego, to mu je sve ćuškala u glavu Miomira: da bude operski pevač! Dosad je
mogao upoznati sve poslove u banci. Neka ga! Isterao je ćef, pa će se smiriti. I ona da nije išla u Pariz, ne bi ležala u sanatorijumu: Tako oni... svi su samovoljni.
Dobro, ostavi sad to. Možda joj nije Pariz navukao bolest. Je li ćerka onog tvog činovnika išla u Pariz? Nego nazeb, ne čuvaju se. E, baš mi je milo za Ninoslava. I zbog Staše. Da mu pomogne za maturu. Ti znaš da se oni vole? Miomira neće ni za kog drugog da se uda samo za njega. Priznali su mi sve. »Ja ga volim, mamice, vi mi nećete braniti da pođem za njega. On je najbolji mladić...« Jeste dobar... Nemoj da mu zameriš što je bio u Italiji. Video je sveta, naučio jezik. Kaže mi Miomira da lepo govori ita- lijanski. Bolje što smo ga i mi upoznali, a ne kao s Vladom. Niti ga je po- znavala ona, niti mi. Šta mi je o njemu napričao Milan Polin kad sam bila u Beogradu! Propalica, sav bi miraz Miomirin prokockao i proćerdao sa ženturačama. Kako bi se unesrećili! Ja nemam ništa protiv Ninoslava. A ti?
Nemam ni ja, samo neka Miomira ozdravi.
Teše me lekari kad sam bila u sanatorijumu. Nije kod nje tako strašno, samo da pazi na sebe. Eto, zato bih volela da pođe za Ninoslava. Da budu kod nas u kući. Da ja pazim na nju. Čini mi se ako ode od mene, opet će propasti. Neka, opametila se. Kaže: »Jaoj, mamice, kako sad umem da cenim zdravlje.« Leži po ceo dan, i ne miče se. Veli: »Kad dođem, ja ću jednu naslonjaču na moj balkon, pa da ležim po nekoliko sati.« Eh, bože, šta nas to snađe! Je li, a koliku ćeš platu da daš Ninoslavu? Nećeš valjda da ga gledaš kao činovnika, već kao zeta.
Na spisku će se voditi kao svi činovnici, a u ruke ću mu davati koliko mu treba.
On je skroman mladić. Pričala mi je Miomira kako je štedeo od stipen- dije. Ništa nije dao da ona troši kad je bila u Milanu.
Bogami, neka štedi. I ja sam bio siromah, pa sam stekao. Otac mi ništa nije ostavio u nasleđe.
Hoće li on da stanuje kod nas?
Što da ne stanuje? Ovolike sobe. I neka malo radi sa Stašom.
Ama ovo se dete nešto mnogo uspalilo. Treba da ti pričam šta sam mu našla u džepu. Četkala sam mu jutros kaput i našla. Čekaj da ti donesem. Da on ovakve stvari nosi po džepovima! I šta će mu? On ima neku ženu...
Šta ćeš, sin ti je muškarac. Bolje da se čuva i bude oprezan nego da natrapa na bolest.
Tebi je to smešno. Zar on da ima veze sa ženama, a još je dete?!
More, kakvo dete! Devetnaest mu je godina. Mladić je to.
Ti sve olako uzimaš, a ja sam jutros premrla od straha kad sam mu ovo našla. Mlad je i neiskusan, bojim se da ga neka ne uhvati. Znaju da mu je otac bogat, pa će neka da ga uhvati i neće ga pustiti živog. Pokojni Mile je bio pametan, ali ovo je ludo.
Nemoj da se sekiraš. Sinovi su na mene. Ni mene nije mogla nijedna da uhvati sem tebe.
Otkud sam te ja uhvatila? Ti si mene našao. Koliko si trčao za mnom!
Priznaj, i ti si mene volela.
Zašto da ne priznam, volela sam te, bio si dobar... E, baš mi je milo što se vraća Ninoslav — Šta li će Staša reći kad dođe? Evo ga! Čujem kako tutnji uz stepenice. Hoćeš li ti za ovo da mu kažeš? Eto, majka sam, pa me sramota o ovome da razgovaram sa svojim detetom. Ti treba kao otac. Oni u školi ne vode o ovome računa. Njima je samo stalo da oni znaju lekcije, a mi roditelji patimo zbog njihovih avantura.
Staša upade u sobu, rumen, blistavih očiju... To je već bio mladić, lepo razvijen, izrastao, talasave kose, širokih ramena, a tanak u struku.
Tata, šta ćeš da mi daš ako te nečim obradujem. Onako da zvekne!
Daću ti... za bioskop...
Hm! Ala si kavaljer! Za bioskop ja uvek dobijem od mame... Ima da žrtvuješ nešto više.
Šta ti mene ucenjuješ? Hajd' reci šta je?
Dobio sam na zadatku iz matematike peticu. Znaš da sam odličan matematičar!
E, to je dobro... Onda ideš na tehniku.
Rešiću ja kuda ću, nego reši ti koliko ćeš da mi daš. Ajde, ćale, vadi novčanik.
Pokaži zadatak.

Ih, misliš da te varam. Šta ti je bankar! Sve cifre da ti budu na broju. Evo! Lažem li?
Dobro... dobro... Koliko da ga častim, Jovanka?
Koliko ti hoćeš. Ali dosta mu i ja dajem. Šta će tebi novac? — Majka se seti onoga što mu je našla u džepu. Da li će on to da odnese nekoj ženi? Gospod ih ubio, hvataju decu.
Jaoj, ćale, što imaš hiljadarki! Što mi ne daš tu veliku? Uh, samo sto dinara!
Kako, to ti je malo? A kad sam ja bio đak, otac mi je mesečno slao po sto dinara.
Drugo je bilo vreme onda, i tvoj otac nije bio direktor banke.
Nemoj ti da računaš na moj novac, nego imaš sam da zaradiš. A znaš li ti ko nam dolazi?
Da nije Miomira?
Drugi neko. Tvoj veliki drug.
Ko to? Da nije Ninoslav?
On. Vraća se u banku. Moli me da ga primim. Napustio je opersku karijeru. Ja sam, ipak, bio u pravu.
Je li to istina? — pitao je Staša razočaran. — Što mu je to palo na pamet da se vraća u banku? Ja ga osuđujem. Zamišljao sam kako ću da mu pljeskam kao student. Što ću da ga izgrdim kad dođe. A šta će Miomira da kaže? Ona već zamišlja kako sedi u prvom redu i gleda ga kao Marija Kavaradosija. To me nije obradovalo. Volim što će da dođe, ali mi je žao što je napustio pevanje.
Vidiš, Jovanka, svi su fantaste. Vole slavu, pozornicu, fudbal...
Pa, šteta za njega! A ja sam svuda pričao kako će biti svetski pevač. Neće njemu dati Miomira da ostane u banci. Ja ću da ga nagovorim. On to na privremeno dolazi. Čućemo mi njega u beogradskoj operi.
Nećeš ti njega ništa da nagovaraš. Bolje, sine, da on bude kod nas. Treba da znaš da za Miomirino zdravlje nije da noću odlazi u pozorište, i sva ona uzbuđenja! Slavni pevač! I ona s njim da ide po svetu. Ja volim da su oni ovde. On će nama da peva. Znaš kako si uživao kad ti je pevao i svi
tvoji drugovi dojurili da ga čuju. Možda je osetio da ne bi imao uspeha? Kod tate će on u banku, pa gospodski da živi.
A hoće li Miomira da se uda za njega?
Kad ozdravi, neka se uda.
To je ona njemu poručila da dođe ovamo. Krivo joj je što je on u Ita- liji. Znaš kako njega gledaju žene u Italiji? A lepe su Italijanke!
Nemoj ti nama o ženama da pričaš. Ti si se nešto uspalio? Koja ti je ona što si juče s njom šetao? Nisam dobro videla u mraku.
To je Olga, moja koleginica. Dobra devojčica. — Pocrveneo je kao da je mama mogla sve na licu da mu pročita. Jutros u školi, setio se šta je za- boravio u džepu od kaputa. Požurio je posle ručka da vidi da li je to još tamo. Zgranuo se kad je video da ga nema. Ah, to je mama našla! Bio je sav smušen i nije smeo mamu da pogleda u oči. A to je dao njemu i Stoletu njegov brat, farmaceut. Ali i ta ga Olgica ljuti. Gleda jednog potporučnika. O slavi je bilo mnogo mladih oficira oko nje. Bio je ljut. Ona će sa svakim da ide čim je počela život. A kune mu se da joj je on drugi. On je njoj dru- gi, a ona njemu prva. Osvetiće se on njoj. Naći će i on drugu.
Mati zaviri u njegovu sobu da vidi šta radi i povuče se. Htela je da mu kaže, ali nije mogla. A otac, kao svaki otac. Puna mu glava poslova i svi važniji od dece.
Napisala je Miomiri pismo i javila da će Ninoslav doći u banku. Pisala joj je svaki drugi-treći dan. Razgovarala je s njom, hrabrila je, tešila. Brisala je suze dok je pisala pismo, a lakše joj je bilo kad joj napiše. Kao da joj odlazi u posetu, neguje je i mazi. Miomira je volela mamina pisma; spajala ih je topla ljubav i volele su se kao dve drugarice.
Taman je završila pismo, a uđe Staša u sobu.
Mama, ja idem...
Evo, da i ti napišeš Miomiri.
Hoću. I da izgrdim Ninoslava.
Ne smeš da ga grdiš. Samo da je podbunjuješ. Imaš da napišeš kako se raduješ što dolazi, da je bolje da bude kod tate u banci, da mi svi mislimo na nju, da je volimo i jedva čekamo da dođe.
Morao je mamu da posluša, jer mu je stajala više glave i gledala šta piše. Pogladila ga je po lepoj crnoj kosi, sagla se i poljubila ga u kosu.
Treba sestru da voliš, treba i mene da voliš. Ti ne znaš kako je meni teško. Bojim se za nju, bojim se za tebe.
Zašto se bojiš za mene? Nemaš ti šta da se bojiš za mene, ja sam pa- metan. — Znao je na šta mama misli. Ah, što je bio neoprezan!... Poljubio je mamu da bi je odobrovoljio i umirio. Njeno materinsko srce odmah se raznežilo, ali strepnja ju je bockala i nije joj davala mira.
Kuda ideš?
Idem da prošetam.
Nemoj da se zadržavaš uveče. Znaš da ti otac to ne voli. Naredio je da kod kuće moraš biti u osam.
Ja sam uvek u osam kod kuće. — Pobegao je od maminih ispitujućih pogleda. Bojao se da nešto ne upita, pa bi se strašno ušeprtljao. Takva je i Stoletova majka. Samo mu čita. I Stole ima jednu devojčicu. Ali ona je po- ludevica. Sve mu dopušta, a čuva čednost. Sinoć je otpratio kući, pričao mu je, pa su pred kapijom dugo bili u mraku. Ta mala je u šestom razredu. Vrlo je zgodna. Poveravali su jedan drugom sve tajne i davali uputstva. Ulazili su u ljubavnički život nevešto i strasno, i voleli se ljubomorom, pr- kosom, pretnjama i očajanjima. Taj prvi period ljubavničkog muškaračkog života bio je ispunjen istinskim osećanjima, ljubomorom i očajanjem. Tada su najiskreniji. Ali nešto se urezivalo u njihov karakter. Pomaljalo se nipo- daštavanje žene, koje se tek docnije javlja u surovijoj formi. Nisu uzimali i ostavljali kao oni zreli. Duže su bile njihove ljubavničke veze sa devojči- cama-ženama ili poludevicama, jer u njima je još uvek bilo bojazni i stida da ne doznaju roditelji, nastavnici, ulica. Bili su zahvalni i srećni kad bi se međusobno mogli pohvaliti kako su muškarci, ljubavnici. Isto su osećanje imali kao mlada, nevina žena u braku. Srećna je što je ženka. S nekim pou- zdanjem ide kroz život, sav organizam joj drhti od slabosti. Kao da svi muškarci u njoj vide ženku.
Tako je i Staša išao ulicom, zagledao devojčice, mlade devojke, čak i žene. Sve su ga uzbuđivale i znao je da vredi kao muškarac. Dotle nije vredeo. Zato je i bio nesrećan, melanholičan, neuravnotežen. Sad je tek upoznao i
ocenio sebe i mogao reći sebi da je muškarac, da ume da zadovolji žene i da ga one vole što je pravi muškarac.
Razmišljao je i došao do Stoletove kuće. Ispričaće mu kako mu je na volšeban način nestala ona stvarčica iz džepa. Mora da je mama našla. Ispričaće i za Ninoslava i zajedno sa Stoletom napisaće mu pismo i poručiti da ponese što više šansona.

PREOKRET U DUŠI MALE BOLESNICE

Prve snežne pahuljice kitile su visoke četinare u Sloveniji. Zabelelo se dr- veće u parku i odblesak snežne beline pao je na rumena i bleda lica boles- nica. Prvi sneg doneo je radost u sanatorijumu. Tu su naizmenično radost i tuga, kao što se menjaju boje dana. Tužno je ležati i čekati lagano odmi- canje bolesti. Zašto ne odleti od njih kao oblak, kao ptica? Nego lagano, nedelja po nedelja, mesecima, pa i godinama. Kao da je u grudima nešto ogromno, nepokretno... Granit bi pre odgurnula nego klice bolesti. Tako sićušan bacil, a takvo čudovište! Rije, nagriza, množi se.
Danas su vesele sve tri. Njih su tri u sobi. Jedna Šumadinka, plava i puna šala i dosetki. Ona ih razveseljava, jer joj srce nije zauzeto. Druge dve su zaljubljene: Miomira u svog Nina i Beograđanka Ljupče u svog Milana. On je potporučnik i čekaće je dok ne ozdravi. I tako ne može da se ženi. Svakog dana joj piše. I Miomira često dobija pisma. U sanatorijumu znaju za nje- nog Nina, operskog pevača.
Poslednjih dana je tužna. Ljubomora joj cepa srce. Uvukla se neosetno, spontano. Uobrazila je da će je Nino zaboraviti. Otkuda je to došlo? Pisao joj je jednom kako je slušao »Karmen« pod vedrim nebom. I ona ga je već videla, lepog, visokog, s njegovim dubokim očima. Slike su se ređale u njenoj svesti. Pesnička fantazija ih je izmišljala. Uvrtela je u glavu da je napravio i poznanstvo. I onda dalje i dalje, maštanja, tuga, očajanje. On će biti pevač, njemu će aplaudirati, voleće ga. Ona će biti u zasenku, mala, beznačajna žena. Iza kulisa pevačice, balerine, a on lep i sjajan pevač. Žene nemaju skrupula. Neće reći da on ima lepu, slatku ženu, da ga ona voli, da je ona od njega stvorila pevača, da ga je naterala da uči pevanje. Žene su bezdušne. One će ga želeti, otimati. A zar će on biti ravnodušan? Doći će
do scena. Ona će ga braniti. A šta će biti na kraju? Ah, zašto ga je terala da uči pevanje? Otkuda oni Amerikanci da naiđu? Da nije otišao, bio bi u banci, mogli bi se venčati, jer je lekar kazao da za godinu dana može da se uda, ali da ima miran, spokojan život. A ona se neće udati ni kroz godinu, ni kroz dve. Možda ga neće angažovati u Beogradu, a on neće njenu pomoć. Ubiće je njegova gordost.
Bile su tužne njene lepe oči, iako je napolju sve bilo belo. Plakala bi dugo. Čula je smeh u drugoj sobi. Te su devojke vrlo nestašne. Najedared su se ućutale i nastala je nekakva jeziva tišina. Da nije neka umrla?
Šta je ovo? Zašto su se ućutale? — pitale su jedna drugu. Šumadinka je ustala i vratila se uplakanih očiju.
Kriju... ali sigurno je umrla. Videli su jednog gospodina i gospođu u crnini. To je njen muž. Ona je nastavnica. Ah, jadna ona! Neće je ni nositi. Sahraniće je ovde. Grob daleko od svojih. — Tuga je preplavila sva srca malih bolesnica. Zašto ih otrže svirepa smrt? Ućutale su, a oči su im došle velike, lica grozničava... Potresene su sve. Ne znaju šta i njih očekuje... Neke odu zdrave, pa se vrate kroz nekoliko meseci... Da li se nisu čuvale? Zaklinju se u sebi da će misliti na svoje zdravlje. Ali ko može odoleti ra- dostima života? Svuda je provod. Zabavljaju se devojke, šetaju, flertuju. Nikad im nije dosta, iako su zdrave. A kako da odole iskušenju one koje su ležale nekoliko meseci lišene svega? Ah, da im je napiti se života kao i sve zdrave devojke. A one dugo moraju da ga srču, gutljaj po gutljaj, kao da je život bolest. Jest, život je bolest. Ako se zalete u život, propašće, i strašni bacili će ponovo oživeti. U njihovim plućima se stišalo. Izgleda da je Mio- mira sasvim zdrava. Ali ona će se razboleti zbog Nina. On će nju zabora- viti. Zašto je u Italiji?
Doneli su poštu. Čas radosti. Miomira prepoznaje mamin rukopis. Slatka njena mamica! Kako joj neumorno piše! Uzela je njeno pismo i pritisla ga na usne, kao da ljubi mamu.
Čitala je prve redove sa osmehom. Nežna su mamina pisma. Najedared otvori očice. Je li to moguće? Nino se vraća! Biće u banci. Stanovaće kod njih. Napušta opersku karijeru. Spustila je pismo na postelju. Radost, izne- nađenje, sve se izmešalo. Ali ni trenutka tuge što se vraća u banku. Ah, to on čini zbog nje. On će je čekati, negovati, maziti. Zna da je njoj potreban čist vazduh, odmaranje u šumici. Oni će proživljavati vereničke dane u šu-
mi, u njenom borju, kraj klavira i gitare, pokraj reke. O tome je snevala, žalila što će nedoživljena poezija da im izmakne, što će doći u grad, tu se voleti, a njeno borje, njene ruže, vrbe i reka ostaće sami, bez njih, bez njihove milošte i ljubavi.
Bila je srećna i ćutala je. Zatvorila je oči da bi doživela sreću s njim. Koliko ga ona voli! Još više otkako je bolesna. Bolest raznežava, bolesnica još više čezne za ljubavlju. Ona je pravo dete. Zatvorila je oči i suze su joj klizile. To su bile suze radosnice.
Jedan vrisak potrese snežan dan i sve se mlade duše slediše u užasu. To je vrisnula nesrećna majka one nastavnice što je umrla. Život i smrt nepre- stano se preganjaju. Ispod pokrivača tresu se od jecanja bolesna pluća. Umrla je ona, a šta njih očekuje? Jeziva je tišina u sanatorijumu. Ni Šuma- dinka se ne šali više.
Tuberkuloza je pokosila jedan život.
Iz obamrlosti oživljavaju jedna po jedna. Opet se budi nada.
Miomira je ustala da piše mami. Poručuje joj da tata dođe da je obiđe, da dovede Ninoslava i da ga vole kao nju. Zna da će joj ispuniti želju, jer je strpljiva i ležaće dok god lekari ne kažu da može da ide i da se uda.
»Bože, daj da što pre ozdravim i da se udam za Nina. Kako ću znati da čuvam svoje zdravlje! Kako ćemo se mi voleti! Sačuvaj me, bože, smrti! Ja hoću da živim, ja volim život!« — to je bila njena molitva koju je stalno upravljala bogu, prirodi, nebu, zvezdama i lekarima.

SLAVKIN BRAK

Pahuljice snega promicale su veselo iako je bio tek početak novembra. Po suvoj zemlji slagalo se snežno pramenje kao paperje. Jato učenica izlazilo je iz škole u kaputićima, gologlave i s bereom. Među njima bila je i gospo- đa Slavka. Učenice su se jedva privikle da je zovu gospođom. Svaki čas bi se kojoj omaklo: »Gospođice!« a druga bi je odmah ispravljala: »Gospo- đo!« Vragolasto bi se pogledale i nasmešile. Zar njima svima nije bio ideal da se udaju? Slavkin muž, kapetan Lazarević, dopadao se svima, i ceo raz- red, kome je Slavka bila razredna, zvao ga je »lafom«. Pronašle su sve da se gospođa Slavka prolepšala, postala je još popustljivija prema đacima, uvek vesela, elegantna. Šapatom su se pitale da li će ona imati bebu? Neke su uveravale da neće, jer joj se ništa ne poznaje... Dok je sedela za katedrom i prozivala ih, one su je ispitivački gledale i zamišljale kako je muž grli i ljubi. Prosto su tražile tragove njegovih poljubaca i jednog dana, kad joj je skliznulo šalče s vrata, opaziše na vratu jedan modri pečat. Slavka oseti da joj je šalče skliznulo i brzo ga obavi oko vrata. Na odmoru su došaptavale jedna drugoj: »Jesi li videla šta joj je ono na vratu?« Mnogo su znale te male. Odrasli dečaci, maturanti, sada su drugim očima gledali gospođu Slavku. Ali svi su je voleli.
To snežno popodne žurila je kući i nosila uvijene u papir dve velike žute hrizanteme. Donela joj jedna učenica i uvila da se ne smrznu.
»Mi smo ih sačuvali u saksijama, mama ih je prenela iz bašte pre slane, pa sam vam ih donela. Mogla sam i saksiju« — govorila je mala gospođi Slavki.
Hvala... Volim da ih metnem u vazu. Baš imam jednu lepu vazu za hrizanteme.
A vama još neće mladenci? — govorile su njene sedmoškolke. — Naš razred će vam kupiti poklon.
Pa kupile ste mi kad sam se venčala.
Mi ćemo opet — uveravale su je prateći je u grupi i gledajući da li će je gdegod pričekati njen »laf«.
Ovoga puta nisu ga videle, a Slavka požuri svojoj kući. Vojnik je stigao pre nje, naložio peć u trpezariji i štednjak u kuhinji, uzeo porcije i otišao da donese ručak iz oficirskog doma. Jedno vreme išli su u dom na ručak i večeru, a posle su videli da je bolje da donose kući. Raskomote se, odmore, i on poleškari, a onako propadne im sve vreme u domu.
Otvorila je vrata spavaće sobe i kao uvek zastala i pogledala svaku stvar. Sa uživanjem je pogledala svoje dve sobe. Nije to više bio stančić u dvorištu, već čitav stan, zasebna kuća, s velikom baštom i voćnjakom.
Svukla se brzo, obukla jednu plavu domaću haljinu od somota boje mora u sutonu. Plavo joj je divno stajalo i on je najviše voleo tu haljinu. Sva je blistala, kao mlada žena, mažena i voljena. Koža joj je bila glatka i rumena, oči vesele, a tamni kolutovi ispod očiju davali su im posebnu lepotu. Bili su srećni.
Nikad nije mogla zamisliti da će izabrati oficira za muža. Njen muž joj je izgledao malo drzak, grub, ženskaroš, dok ga je poznavala kao mladića. A kako je on bio nežan i dobar! Davno mu je umrla mati, imao je maćehu, umro mu je i otac, i nije upoznao pravu, roditeljsku ljubav. Kao oficirsko dete i sin ratnika sa Solunskog fronta, čije je grudi krasila Karađorđeva zvezda, primljen je u vojnu akademiju. Osećanje usamljenosti ispunjavalo je njegov život, ali to se nije videlo na njemu. Muškarac, lep i na položaju, bio je omiljen kod devojaka, davale su mu i slobodu, izgledao je ženskaroš, a u suštini je bio fina, nežna priroda koja čezne za porodičnim životom.
Šetkala je kroz sobe i gledala kako sneg sve više pada. Ograda se zabelela od snega, grane oraha kao da su bile od šećera, a na ulici kovitlac. Stavila je drvo u peć, postavila sto u trpezariji, porazmeštala male servijete od hartije, spustila vazu sa žutim hrizantemama. Kao kći seljaka, volela je rad. Iz ormana u kuhinji izvadila je sir, isekla kriščice i poređala ih na tanjir. On
je voleo sir kao predjelo. Stavila je i kolače na jedan poslužavnik, a iznela je i lepe, rumene, krupne jabuke. Uživala je kad je sve spremno, a on dođe kući, rumen, zaljubljen, skine bluzu, obuče kućni kaputić. Bila je nežna ženica, nimalo ćudljiva, ni jogunasta, voleli su se i mazili jedno drugo.
On je doveče dežuran, a ona će popravljati zadatke iz srpskog jezika.
Kapija zacijuka na dvorištu. To je vojnik doneo ručak. Ušao je sav snežan i stavio porcije na štednjak. Ona je pogledala jelo. Dobro je, baš ono što voli njen mužić.
Sedela je u trpezariji i čitala novine. Čula je njegove korake. Ušao je u predsoblje. Izašla mu je u susret. Očekivala je da će je zagrliti kao i uvek, dohvatiti je mahnito, besna i obasuti bujicom poljubaca njen nežni beli vrat, usne, lice, oči.
A on ništa. Skide mantil, okači ga i hladno izgovori: — Posle podne obući ću šinjel. — Ona ga pogleda iznenađeno, a on ćuteći uđe u sobu.
Ti si postavila?... Nešto nisam gladan. — Uzeo je odmah novine, a za- tim podigao glavu, pogledao je, video da je sva sveža, rumena, lepa, i kao da ga to rastuži, naljuti, ponovo zagnjuri lice u novine.
Slavka je stajala i posmatrala ispitujući ga. Šta mu je? Morala je to saznati. Prišla mu je s leđa, obgrlila ga oko vrata, povila mu glavu i htela da mu se zagleda u oči.
Tebi se nešto neprijatno dogodilo?
Nije ništa — odgovorio je kratko.
Jeste. Ne možeš ti da sakriješ. Nisi me ni poljubio. Dobro. Neću ni ja tebe. — Odmakla se i sela za sto. Nije ostala ni minuta na stolici, prišla mu je ponovo nasmejana, dobre volje. Nije smela da se ljuti, trebalo je da ga ispita, uteši. Pritisla je svoje tople usnice uz njegov mrki, još hladni obraz, gledala ga i milovala po licu.
Srce malo, šta ti je? Zar nećeš da kažeš svojoj ženici?
Ne moram da ti kažem, ti to već znaš. Mora biti da si vrlo srećna. Ja sam doveče dežuran. A ti ostaješ sama. Sigurno voliš što ćeš biti sama?
Ja te ne razumem. Šta to govoriš? Šta ja znam i zašto sam srećna? Da me nije ko oklevetao? Najzad, ovo je palanka, svašta se može očekivati. Molim te, objasni mi u čemu je stvar?!
Ti ne znaš u čemu je stvar i da ti ja kažem? Nisi ga, valjda, videla? Slavku nešto štrecnu. Znala je na koga misli, jer je Staša saopštio u školi:
»Juče je došao Ninoslav« — ali sasvim ozbiljna i umiljata, a pomalo i srećna što je ljubomoran, ona ga još nežnije i zaljubljenije zagrli, unese mu se u oči, poljubi mu usne navaljujući:
Kaži mi sve! Hoću da znam koga si video?
Tvoga druga sa studija, onoga u koga si bila zaljubljena, koji te je posećivao i rešila si za mene da se udaš tek kad je on otputovao.
Ninoslava? Je li?
Njega, dabome! Otkuda on opet u banci gospodina Novakovića?
On je Miomirin verenik. Zar ti to ne znaš? Staša mi je pričao. A i gospođa Novaković mi je kazala. A ti si ljubomoran na njega? Zar ja nisam bila čedna devojka i samo tvoja? Neću više da te poljubim! To nije lepo od tebe. Malo moje, pa ti si moja ljubav, moja sreća! Zagrli me. — Sela mu je na krilo i osetila kako je njegove ruke stežu, oči mu se smeše i sav se on raskravljuje, raznežava, naginje joj se očima i pita kao dete, mazeći se, još uvek pomalo ljut:
Jel' ti samo mene voliš?
Mislim da sam ti to već kazala. Nisam bila lakomislena kao devojka, pa zar da to budem kao žena, sad kad sam zadovoljna, srećna, kad imam našu lepu kućicu? — Njene reči su ga stišale i on joj priznade:
Jutros sam ga video i celo sam jutro bio ljut. Sve sam mislio da je zbog tebe došao. Zna li on da si se ti udala?
Sigurno da zna. Miomira mu je morala reći, Staša je bio letos u Italiji, valjda mu je kazao.
A on ti nije pisao iz Italije?
Jeste. Poslao mi je onu dopisnu kartu.
Ti si se dopisivala s njim?
Nisam, veruj mi! — nije htela da mu prizna za pismo iz njegovog grada, iscepala ga je pre udaje i bacila u vatru.
Je li to istina da se on ženi Miomirom?
Bogami, kazala mi je gospođa Novaković. Oni se vole.

A on lepo peva. I ti voliš pesmu i gitaru.
Ali više od svega toga volim tebe.
Videćemo da li me voliš. Doveče ćeš biti sama kod kuće.
I lepo ću popravljati zadatke i leći i slatko se ispavati.
Milo ti je što ćeš sama da spavaš, je li? Ali ja ću da se prikradem i do- đem pod prozor da vidim ima li koga kod tebe.
Dođi slobodno. Bože, zar si ti tako ljubomoran? — pitala ga je, a oči su joj svetlele. Kad ljubomora nije tiranija, ona je slatka mladoj ženi.
Moram biti ljubomoran kad znam da ti je on dolazio, a mene nisi htela da pustiš u kuću.
A da sam te pustila, ti me ne bi nikad uzeo. Zar nisi i sam priznao da ti se svaka devojka ogadila koja ti se dozvolila. Vidiš, ja to znam, a nisam ljubomorna.
Zato što me manje voliš.
Ne, nego što je moja duša čednija... Nego, hajde da ručamo. Jesi li gladan? Ima ono što ti voliš: podvarak sa ćuretinom... — Pošla je u kuhinju, a on je dohvati oko stasa.
Voliš li me?
Obožavam te. Ti treba da čuješ kako te hvalim u kolegijumu. Pitaj sina profesora Živkovića. On je poručnik. Neka mu kaže njegov otac kako te ja hvalim.
Seli su za sto i ručali. Šalili su se i pričali. On o kasarni, ona o onome što se zbivalo u zbornici. Posle ručka posilni ode. Ona je čitala zadatke, a muž je čitao novine. Muž je pogleda i zovnu:
Hodi k meni.
Čekaj još ova dva zadatka da popravim.
Uhvatio ih je san, sladak, ljubavnički, kad se oči blaženo sklapaju, a glava ženina počiva na ruci muževljevoj. Bili su oboje srećni. Posle spavanja ona mu je donela slatko i kafu. Šalili su se, zadirkivali, tepali jedno drugom kao deca... Razgovarali su šta bi voleli da imaju, sina ili ćerku? Muž je hteo sina, a ženica ćerku. Ona je čeznula za decom. Rodiće dvoje, jer brak nije srećan kad nema dece.
Tako... sad ostaješ sama — govorio je pri rastanku... Ali ljubomora se malo ugasila, jer mu je ženica dala dokaz ljubavi. Otišao je raznežen i zadovoljan.
A ona je dovršila popravke pismenih zadataka. Posle je uzela i vezla jedno goblen jastuče. Otvorila je prozore u sobi da se izvetri od duvanskog dima i uživala kako se suton spušta, a sneg pada. Posle je zatvorila prozor, upalila svetio i napisala Anđici pismo. Savetovala joj je da lepo uči i gleda da bude oslobođena mature. Da dođe za Božić i da kod nje provede raspust. Napisala je i Miomiri pismo i opisala joj svog muža. Uzela je jednu knjigu i počela da čita. Čula je kucanje na vratima. Ko li je to? Da nije Ninoslav? Sva je pretrnula od straha. Ne bi volela da joj u ovo doba dođe, kad muž nije kod kuće. Nije htela ničim da ga ožalosti kad je on ovako dobar. Sva uznemirena prišla je vratima. Najedared prsnu ženski smeh pred vratima.
»Gina i Vida« — obradova se Slavka. Otključa vrata i spazi mlade devojke rumene, sveže, obasute snežnim pahuljicama.
Imate li metlicu da očistimo sneg? Nećemo ovakve da uđemo. Znamo kako je kod vas čisto.
Ama, uđite! Sneg se otopi.
Čekajte da ga malo otresemo. — Nosile su obe paketiće. Skidoše man- tile i okačiše u predsoblju.
Prvo da vam ovo damo.
Vi donosite kad god dođete.
E, pa vi nemate mnogo vremena za domaće poslove — govorila je Gina. — Ovo sam vam donela da probate neke kolače. Danas sam mesila. Znam da vaš Sveta voli kolače.
A mama vam je poslala grožđa. Malo je provenulo. Mnogo smo grožđa ostavili da se suši. Tako je slatko.
Velika vam hvala! Čime da vam se odužim?
Šta da nam se odužujete? Vi i gospodin Sveta vodili ste nas u oficirski dom. Kako smo se onda lepo provele! A znate li jednu novost? — uzviknu Gina pošto uđoše u trpezariju. — Stigao je Ninoslav.
Čula sam.Vida ga je spazila kad je otišao u banku s gospodinom Novakovićem. Jelte, zar on neće biti operski pevač?
Ne znam ništa.
On je veren s Miomirom.
Izgleda.
Staša mi je kazao — nastavljala je Gina. — Šta vi mislite da li je bolje da bude u banci gospodina Novakovića ili da bude operski pevač?
Biti operski pevač to je slava. Ali ko zna kako bi bio nagrađen. Naši pevači nisu naročito nagrađeni. Znam... Ja sam pevala u pozorišnom horu kad je bilo potrebno za veće opere, pa su uzimali »obilićevce«. Mnogo je sirotinje u pozorištu. A on će kod tasta gospodski da živi. I on će raditi u banci. Spreman je i inteligentan, doktor je prava.
Samo da Miomira ozdravi.
Gospođa Novaković kaže da je ona sada dobro — govorila je Slavka.
Jadno joj dobro! Tako je bilo i sa onom do nas. Znate onog bakalina ćerka, Zorica... Ona lepa devojčica... Čas joj je bilo dobro, čas rđavo... I umrede.
Ali ona se, Vido, nije lečila. Nigde je nisu slali, nego samo na selo. Sva će im deca pomreti. I ona druga devojčica kašljuca. Nisu umeli da ih oču- vaju. A koliko je već vremena Miomira u sanatorijumu! Baš bih se radovala da ozdravi — tužno je govorila Gina. — Jeste li videli kako je osedela i promenila se gospođa Jovanka? Ja je često obiđem, a ona uvek plače.
I meni je nje žao — uzdahnu Slavka. — Ja verujem da će Miomira ozdraviti. Ala će to biti velika svadba!
Baš je divan Ninoslav! Što je elegantan, i lep! Imao je na sebi neko fino odelo i vrskaput... Javio mi se — pričala je Vida.
Ja bih volela da se svaka devojka srećno uda — dodade Gina, koja je imala vrlo dobro srce.
Ja i ti se nikad nećemo udati... E, sad ću nešto da vam ispričam za Ginu — ljutito izgovori Vida. — Vi ćete, gospođo Slavka, da kažete da li je trebalo da to uradi. Pisala ona prva Bošku. Što da mu ti prva pišeš, kad ste prekinuli?
Zato... što ga volim... I on je mene voleo... a za sve je moj tata kriv.

Šta tvoj tata? Boško je materijalista. Vazdan te ucenjuje.
Nije on mene ucenjivao. Ja sam ga razumela: njemu je potreban novac za ordinaciju, a moj tata neće ni da čuje da dâ novac. A ja sam zaslužila da mi dâ, nisam učila školu i vodila sam celu kuću.
Zar mu je malo tvoj tata obećao? Kuću i rentu od kuće od devet stotina dinara. A on hoće da mu ustupi i vašu kućicu u dvorištu za ordinaciju i da je popravi.
Čekaj, molim te, ja ću da ispričam gospođi Slavki... Znate... on je meni kazao da bi se ona kućica mogla lepo udesiti njemu za ordinaciju. Tu bi bila čekaonica, soba za ordinaciju i jedna soba njemu za rad. On bi imao zasebno odeljenje za svoje pacijente, a stanovali bismo u velikoj kući s tatom. Tu ima četiri sobe. Dve nama, dve tati i Dobrili. I ima dva ulaza, bili bismo kao u zasebnoj kući. Tražio je i da mu tata popravi onu kućicu i da mu da nešto gotovine da nabavi stvari. A moj tata, koji je inače vrlo dobar, zainatio se, pa ne da. I ja da izgubim takvu priliku! Sve to ne bi ga stajalo više od trideset hiljada.
Gazda Tasa treba to da dâ. Ja ću s njim da porazgovaram. Nije to, Vido, materijalizam, nego lekar mora da se zaduži ili da ženidbom obezbedi novac kojim će nabaviti ono što mu je potrebno. Boško je dobar mladić.
Molim vas, kažite to tati... Ja ga volim. Kako mi je divna pisma pisao.
A što je prestao da ti piše?
Zato što sam mu i ja kazala da je materijalista i da voli samo novac. A čim sam mu ponovo pisala, odgovorio mi je i osetila sam da je tužan, da me još voli i da me nije zaboravio... Znate šta, gospođo Slavka, da kažete vi Ninoslavu da mu napiše da ja uvek mislim na njega i da se ni s kim ne zabavljam... Ja sam se istrčala u ljutini i napisala mu da ću se udati za jednog poručnika. A ja volim Boška... Hoćete li da kažete Ninoslavu? Neka ga on pozove da dođe, tobož, njemu u goste. A vi recite mome tati. Trgovcu je teško da odreši kesu, ali kad se tata reši, on je onda veliki kavaljer.
Boško neće nikad naći bolju devojku od tebe.
Kaži mu to.
Ako hoćeš, ja ću mu napisati.
Oh, to bi bilo najbolje!Na tvom mestu ja ga ne bih molila — prekori je Vida.
Ne... danas moraš da moliš muškarce. On je doktor! Svaka bi devojka potrčala za njim.
Ništa, svršiću ja stvar kod tvog tate. A Vidu ćemo udati za poručnika, onog plavog.
Oh, on je divan. Kazala sam mu da ću poći samo za oficira. Njihove žene baš lepo žive. I vi ste se lepo udali. Zlatan je vaš Sveta.
A jel' ljubomoran? — pitala je Gina.
Bogami, jeste. Nemojte da pričate o Ninoslavu pred njim. Ninoslav je bio moj drug, ali on je još onda bio ljubomoran na njega.
I Boško je ljubomoran. A ja to volim. Vaš Sveta je u vama dobio divnu ženu. I nastavnica, i domaćica, i lepa, i elegantna. Što divno večeras izgledate u toj plavoj haljini! Treba stalno da nosite plavo.
I Sveta voli ovu haljinu.
Jel' vas mnogo voli? — radoznalo je pitala Gina, koja je volela da joj priča o svom braku, maženju i milovanju.
Voli me... On je tako nežan i umiljat. Može da se umiljava kao dete — govorila je Slavka i sva pocrvenela.
Ginine očice su blistale. Oh, ona je tako čeznula za mužem, poljupcima, strasnim noćima. Mlada, temperamentna, zdrava, ona je sva drhtala pri pomisli da se uda za Boška, koga je mnogo volela. Dve godine ispunjavala je njeno srce ljubav prema njemu, i čežnja, i tuga, i bol. Taj mladić je zašao u njene nerve, mozak, srce i nije ga više mogla iščupati. Išla je u oficirski dom, igrala, razgovarala, malo i koketovala, ali Boško je uvek bio u njenim devojačkim snovima.
Ustale su da idu i razgovarale stojeći. Vida je zvala:
Dođite u nedelju posle podne sa gospodinom Svetom. Mama vas je pozvala! Ona vas mnogo voli. Uvek nam je žao kad pogledamo onu kućicu gde ste stanovali. Mama tek baci pogled na sat: »E, sad bi gospođica Slavka došla iz škole, a ja skuvam kafu pa je čekam da popijemo zajedno.« Mnogo vas je moja mama volela! Što ste vi sa svakim bili ljubazni! Niste se vi gordi li što ste školovani, nego sa svakim porazgovarate, bio to seljak,
radnik, obična žena... Crna Gino, hajdemo kući! Znaš mog tatu, odmah se razgoropadi čim se uveče zadržim.
Nemojte da zaboravite ni do mog tate da odete — napomenu Gina.
Ne brinite... Obadve vas moramo udati.
Daj bože! — uzviknuše srećne i izgubiše se u lepoj, beloj i snežnoj noći.
Slavka uze kolače i poređa ih na tanjir. Probala je samo jedan, našla da su izvrsni, ali ih je ostavila za njenog zlatnog muža. On to voli i sutra će ga obradovati. Nije htela ni grožđe da jede sama. Duša joj je bila puna sreće i svakoj devojci je želela sreću.

ŠTA LI ĆE REĆI LEKARI

Gospođa Jovanka je plela pulover za Stašu i svaki čas poglelala na sat. Bila je uznemirena, i ručnim radom je htela da se umiri. Večeras treba da se vrate iz Slovenije njen muž i Ninoslav. Otišli su da obiđu Miomiru. Otac će
o svemu ispitati lekare. Bože, šta li će reći lekari? Kazala je mužu neka zamoli da mu lekari kažu pravu istinu. Jaoj, šta li je još očekuje u životu?
»Bože, daj mi smrt, samo da ne doživim još nešto strašno u životu.«
Otkako je Miomira u sanatorijumu, nije bilo dana da nije proplakala. Plakala je za svojom decom, plakala je za njom, mladom i lepom, što leži u sanatorijumu. Druge devojke šetaju, igraju, idu u bioskop, na zabave, udaju se... a njena Miomira leži u sanatorijumu... Spustila je rad u krilo i uzela maramicu da obriše suze. Kuvarica Liza uđe u sobu.
Gospođo, vi opet plačete! Nemojte!... Dobro je naša gospođica Miomira... Jel' vam pisala kako je rumena i zdrava! Nemojte gospođo! — tešila je i sama plakala. Bila im je kao član porodice, njoj je gospođa sve poveravala, s njom se razgovarala, savetovala se. Liza je verna, iskrena, poštena i predana. Volela je tuđu decu kao svoju: plakala je u njihovoj nesreći, radovala se njihovoj sreći.
Znam, Lizo, pisala je da je dobro, ali šta ćeš, majka sam, nesrećna, pa uvek strepim.
Ja se svake večeri molim bogu za našu gospođicu Miomiru. Još ćemo mi nju udati, imaćemo mi svatove! Pisala je da će mi kupiti haljinu od svile, pa ću i ja da sednem u auto sa svatovima.
Gospođa Novaković se osmehnu:Daj bože, Lizo, da njoj bude dobro, pa ćemo svi u svadbu. Jel' se tebi dopada Ninoslav?
Ja nisam videla boljeg mladića od njega. Takav je muž za našu gospođicu Miomiru. I ona je dobra i svakog voli i poštuje. Zlato moje! Nigde ne ode, a da i na njenu Lizu ne misli i uvek mi donese poklon. Mo- raju je moje molitve spasiti! Hoće li gospodin večeras stići?
Hoće, Lizo... Ja se bar nadam... Staše još nema, on je u školi. Da jednom i tu njegovu maturu proguramo. Dobro što je ovde Ninoslav. Malo će ga pritegnuti. Sve sam mu kazala za Stašu. Jesi li ti njega viđala, Lizo, s devojkama?
Jednom sam ga videla. To su devojčići. Svi mladići šetaju, gospođo, s devojkama.
Neka šeta, ali neka bude pametan. Dobro je, nema nijednu slabu ocenu. Jesi li videla, Lizo, kako je porastao?
I porastao i prolepšao se.
Tesno mu je odelo od prošle godine. Mnogo mi se kicoši.
Neka se kicoši, samo kad je zdrav.
Hvala bogu, zdrav je. Moja deca su sva zdrava bila. Ne znam kako da se Miomira razboli. Nije se čuvala. Ali sad će se čuvati. Videla je šta znači zdravlje. Jel' to auto?
Jeste... Naš gospodin i gospodin Ninoslav!
Čekaj da vidim. Da li su raspoloženi? Aleksa je nešto ozbiljan. Teško meni, Lizo, šta ću sad čuti? Da nije Miomiri zlo?
Nije, gospođo. Ne bojte se — hrabrila je njena dobra Liza, mada je i ona osećala ledenu stravu. Požurile su u predsoblje. Mati nije smela da upi- ta kako je Miomiri. Otac se nasmeja, zagrli ženu, poljubiše se, popljeska je po plećima:
Dobro je... Dobro, Jovanka... Ne brini!
Jel' istina?
Pitaj Ninoslava.
Miomira sjajno izgleda — obradova je i mladi čovek, ljubeći joj ruku.Oh, hvala ti, bože! A ja vidim kroz prozor nešto si se uozbiljio, pa me preseče: da nije opet rđavo?
Odlično je. Pitao sam i lekare. Tražio sam da mi kažu istinu. Pokazali su mi i rendgen snimak njenih pluća. Sve je u redu. E, ali i ona se opame- tila! Da je čuješ kako govori o zdravlju. Poručila je Staši da se čuva. Više neće trebati da je opominješ da ponese mantil! Uvija se sada i ogrće sama.
Jel' bila srećna kad ste vas dvojica stigli?
Kako da nije? Ali ona je više volela što je njen Nino došao. Ozdravi čim ga vide! Znaš li ti da ona hoće da se uda? A ovaj obešenjak poneo prsten iz Italije. Pa, kao bajagi, pita me u vozu: »Dajete li mi ruku vaše Miomire?« A oni su to udesili još u Italiji. I ja ne imadoh kud nego mu dadoh njenu ruku. A šta bi ti radio da sam kazao: Ne dam Miomiru! Kakva udaja? Kakva ženidba?!
Ninoslav se smeškao i govorio:
Mislim da sam stekao vaše poverenje.
Kako da nisi? — umeša se mati. — Samo je tebi i možemo dati.
Stekao si, što si kod nas u banci. A da si ostao pevač, ne bih ti je dao
šalio se direktor, raspoložen.
A šta kaže Miomira što je Ninoslav napustio pevanje?
Ona voli što više nije u Italiji. Što je ono malo ljubomorno! Ne znam na koga je? — smejao se direktor.
Pitaš na koga? Na tebe. I ti si bio ljubomoran.
Nisam kao ona. Poručila je da Ninoslava čuvamo kao devojčicu. A ja se našalih: »Valjda će tvoj Nino smeti malo da prošeta.« A ona pronašla ko će da je obaveštava... Slavka! Poručila je da ga zovemo: Nino! I, eto, on je sada naš Nino.
Voli li što je s tobom u banci?
Voli. Ali opet ima ona svoje bube u glavi: »Ti ćeš, tata, da ga pustiš da samo jednom otpeva u beogradskoj operi.«
Pa pusti ga kad ona voli... Neka otpeva jednom.
Neću da pevam... Obećao sam tati.
Tatu imaš da slušaš, razume se. I tvoja majka to ne voli.Dobar je Nino. Slušaće on tebe. Bogami, otkako si došao laknulo mije malo. Ti u banci, Staša u školi, a ja tumaram po sobama, pa me obuzme očajanje. Dođe Liza, pa me ona razgovara. A sad se sita narazgovaram s Ninom.
Vidite, gospođo, moja se molitva ispunila — govorila je Liza sva srećna. — Jeste li sad srećni, gospođo?
Kako da nisam, Lizo? Ne mogu da verujem u ono što ona piše. Ali kad su sad i lekari kazali, onda je drugo. A jel' joj dosadno u sanatorijumu? Kad će da se vrati?
Kazao sam da do marta ne dolazi. U martu ćemo preći u vilu i udesiti njene sobice. Tamo je šuma, čist vazduh, neka leži ceo dan ispod borova.
A kada ćemo da ih venčamo?
Do jeseni nema ništa od venčanja. I Nino je pristao. Da vidimo kako će biti sa njenim zdravljem.
Što sad opet brineš za njeno zdravlje, kad kažeš da si video rendgenski snimak njenih pluća?
Bolje je da još godinu dana pričeka. Pristala je i ona. A koliko sam godina ja tebe voleo. Štepovao sam još kao gimnazijalac pored tvoje kuće. Ovi sve hoće na brzinu. Mogu se oni još i ohladiti — namignu on ženi.
Neće se naš Nino ohladiti. Voli on Miomiru.
Vi ste se u to uverili. Verujte mi, ja sam zbog nje otišao u Italiju da učim pevanje; ali sam zbog nje i napustio pevanje. Njoj je potreban mir i spokojan život, bez ikakvih uzbuđenja.
Ona je mala vatrena priroda — smejao se otac. — Fantazija! Ne može ona da zaboravi pozornicu. Ali ti mene da slušaš, jesi li čuo?! Ne fali tebi ništa u banci. Postepeno ćeš ući u sve poslove.
Slušaće on tebe, Aleksa. Nego pričaj mi još o Miomiri. Je li radosna što si joj odneo onaj džemper i suknjicu od vunice?
Odmah je to obukla. Divno joj stoji — pričao je Ninoslav. — Voli što ima crvenog na džemperu.
A pita li za njenu mamu?
Neprestano je pitala za vas. Molila me je da vam ne dam da tugujete i brinete.Kako da ne brinem i ne tugujem? Ima li dosta devojaka u sanatorijumu?
Mnogo... Ali opljačka me. Znaš ti kako ona ume oko mene. Obećao sam joj da ću ova tri meseca da šaljem još za jednu devojku. S njom je u sobi, sprijateljile su se, i njoj roditelji više ne mogu da šalju.
Ako, Aleksa! Ne vredi ni novac ni bogatstvo, kad nema zdravlja. Ja dajem i kapom i šakom svakom.
Vidiš, ćerka ti je isprošena. Imaćeš svadbu u kući. Da si je videla kako je ono prstenče metnula na ruku, pa ga samo gleda. Vazdan su šaputali njih dvoje. Tek se izgube u šumi. A ona me svaki čas zapitkuje:
»Voliš li ti, tata, Nina?« — »Ne volim ga!« — našalih se ja. Ona gotovo briznu u plač. Imaš, Jovanka, da joj čuvaš Nina kao oči u glavi. A on ima svakog dana da joj piše, naredila mu je. Eto ti, jesi li sad raspoloženija?
Kako da nisam! Otkako ste otišli, nemam mira. Prokleta je majka! Šta ti sve ne pomislim?! Najbolje je ipak što si otišao. Jesu li lekari bili pažljivi prema tebi?
Zašto ne bi bili pažljivi? Častio sam i jednu sestru. Dao sam mnogo bakšiša. A je li, gde je Staša?
On je još u školi.
Eto mu zeta pa neka ga pita, ako što ne zna. A ti ga, Nino, malo pritegni.
On je dobar dečko. I dobro zna. Već sam ga ispitivao.
Nino je došao kao poručen pred njegovu maturu. Položiće on, kaže mi i gospođa Slavka. Sutra ću da zovnem i nju i njenog muža na večeru. Dobar joj je muž. Lepo se slažu. Hvali ga uvek kad dođe. Znam da će je obradovati kad čuje da je Miomiri dobro. Srce mamino, da mi samo ona dođe kući, da je vidim veselu, čujem njen klavir. Jel' nije tužna? Reci mi, Nino.
Nije tužna... kod njih je veselo u sanatorijumu. Sve je to mladež. Nestašne su kao deca.
To ti se tamo, Jovanka, sve uzbudilo kad je došao Nino. Više im je ona pričala o Ninu nego o meni i tebi. Morao je i da im peva! Da si videla to oduševljenje! Raspalila ih ona za operu, pa sve pitaju kad će da peva u operi? Ne slušaj ti žene! Mene slušaj. Lepo će ti biti u banci... Umoran sam, Jovanka. Povečeraću malo pa da legnem. Nešto me boli glava.
Hoćeš li kafu da popiješ?
Daj!
Lizo, donesi slatko i kafu. Nino voli slatko. Liza je skuvala lepu veče- ru. Da pričekamo Stašu. Kazala sam mu: odmah kući! Da ne švrlja ulicama, jer će doći otac! Ustumarala se po kući, raspoložena. Teški teret joj je pao sa srca. Njena Miomira, njena mala Miomira, ozdraviće i udaće se.
Dani su brzo promicali. Zimski dan je kratak i začas se smrkne. Četiri sata, a ono već mrak. A sneg napadao, kao retko kada. Čitava brda snega dizala su se po dvorištima. Bila je prava zima.
Ispred kuće lete dečije sanke. Zveče praporci. Mladež prolazi u smu- čarskim kostimima. Staša leti na klizaljkama. Samo se Nino ne zabavlja. On čeka svoju malu devojku, svoju Miomiru. Iz banke dolazi kući. Svakog dana piše pismo Miomiri. Piše i za njenu majku. Ona mu diktira. A piše nekad i sama. Zna šta ćerka voli i svaki red je pun hvale o Ninu.
»Volim ga kao Stašu. Eto, takvog sam ti muža želela! Dođe kući i sa mnom razgovara. Pričamo samo o tebi. Kako ćemo imati lep život u kući! On će ići s tatom u banku, a ja i ti ćemo poslovati po kući.« Čitavo pismo je bilo o Ninu, jer je znala da joj njegova ljubav i ljubav majke donose ra- dosti i teše je u dosadi.
Ninova pisma su bila topla, nežna, strasna. Vraćao joj je svojom ljubavlju snagu života. Pisao je da jedva čeka mart. Zima će brzo proći. Evo već i Božića, pravog, sa snegom i mrazom. Puca drvo i kamen.
Već su se raspustili za Božić. Anđica dolazi na Badnji dan. Ona i Staša nisu se videli godinu dana. Mora da je lepša. Pisala mu je da je odličan đak. Biće oslobođena mature. A Olgica će sigurno biti odbijena. Ništa ne uči. Misli samo na muškarce.
Na Badnji dan došao je kući gospođe Slavke. Mama je spremila za nju kolač, jednu tortu, veliku teglu slatkog. Zna da je nastavnica, uposlena, sama u kući, i da ne može da stigne sve. A gospođa Jovanka je voli što je prijate- ljica njene Miomire i što joj često piše, pa joj spremila veliki paket i poslala po Lizi. Staša je pošao da se vidi s Anđicom, da prošeta po korzou. Obukao je smučarsko odelo. Ima velike sanke. Sankaće Anđicu. Neka vidi Olga. Jedak je na nju i ogorčen. Njegova prva ljubavnica i prvo razočare- nje. Žene su nestalne. Više je ne ceni, počinje da upoznaje karakter devojčica i pravi razliku među njima. Dosada mu je svaka bila primamljiva, samo ako je žensko. Čim je okusio ljubavnički život, iskusio je i razoča- ranje i uvideo da te što se lako daju, lako i zaboravljaju, i da ne vredi patiti zbog njih. Iz tog razočaranja pojavio se u njemu cinizam, a iz cinizma će se javiti nepoverenje koje će nositi dugo kroz život.

PRVA LJUBAVNIČKA KRIZA

Vraćali su se sankama. Staša je vukao saonice, a Anđica je išla kraj njega; sva rumena, usjaktalih očica, s nestašnim pramenovima kose koji su se lepršali oko njenog lica. Nije imala smučarski kostim kao Staša, ali se zimski utoplila: kaputić, čizmice, vunene pletene rukavice i šalče u dve boje koje je provirivalo kroz otvor kaputa.
Nedelju dana proteklo je kao lep san. Istina, pričali su joj svašta o Staši. Divna joj je kazala da se zabavljao sa Olgom, jednom došljakinjom, uče- nicom. Videla ju je i pomislila u sebi da ta Olga nije lepša od nje. Ironično je prekorela Stašu, ali u njoj nije bilo velike ljubomore. Malo su se udaljili jedno od drugog, ali njihov prvi poljubac ostao je kao čedna uspomena i drag joj je bio taj Staša, iako već mangupčić i priličan donžuan. Osetila je da je malo smeliji, čak i drzak. Pre dva dana, kad su se vraćali kući, i niko- ga nije bilo kod kuće, on je ušao za njom u trpezariju, i ona ga je ponudila da sedne. A on poleteo na nju. Kako je samo dočepao, dovukao do divana, pritisnuo. Otela se, ljuta, razbarušena i očitala mu dobro: — Ja te cenim kao druga i iznenađujem se kako si slobodan. To su te druge naučile. — On se malo zastideo, kleo se i lagao kako ga niko nije naučio, ali je već postajao muškarac, koji je jednom osvojio ženku i ljutio se na Anđicu koja je ili glupa ili se pravi naivna, i ne shvata šta je život. Dva dana se nisu videli, a trećeg je došao pokoran i umiljat. Morao je sebi da prizna da je Anđica bolja od Olgice i da on ne sme da naleće bezobrazno i bestidno na svaku devojčicu.
Danas su se sankali. Olgu nije video nigde. Tek pri povratku. Išla je sama u trgovinu. Njoj su rekli za Anđicu da je to bila njegova prva ljubav. Videla ih je i ravnodušno se javila. Staša je više nije zanimao. U glavi joj je bio bankarski činovnik Petrović, potporučnik i Ninoslav. Izašla je zato ne bi li
koga videla od njih; njena ženska sujeta bila je uvređena što svi ne trče za njom.
Staša je hteo još da šeta da vidi kuda će Olga. Voleo je i da ga vidi sa Anđicom, ali ona je žurila kući. Navikla je da ne sme dugo da se zadržava na ulici.
Vraćajući se srela je Divnu. Odmah je počelo ispitivanje:
Kakva je ta Olga?
Uobražena je i vuče Stašu za nos. Zamišlja da je svi mladići gledaju. U školi je slab đak. Verovatno će biti odbijena na maturi. Ne trpi nastavnike. Jedi je disciplina u školi. Da znaš samo kakve ima toalete! Kod kuće se oblači kao o prazniku. Kaže da joj škola nije ni potrebna, jer je bogata, ima bogatog dedu i babu i sve će ona naslediti.
A je li je Staša voleo?
Išli su dugo, on joj je pisao iz Italije; sad izgleda da su se zavadili.
A ko se prvi naljutio, ona ili Staša?
Ne znam. Ona gleda sve muškarce. Znaš ko joj se najviše dopada? Ninoslav.
Uh, baš je njega našla! On je do ušiju zaljubljen u Miomiru. Priča seja koliko je voli. I vereni su.
Ništa to njoj ne smeta. Ja je ne trpim. A ni ona mene. Ušle su zajedno u kuću gde ih je očekivala Slavka s mužem. Anđica je mnogo volela svoju seju i zeta i bila je srećna što se ona lepo udala.
Staša je odvukao sanke u kuću i vratio se da vidi s kim će Olgica. Kopkalo ga je da vidi kuda ide i da li će neko poći za njom. Znao je on njen život i nije mogao da joj oprosti. Bio je gotov na sve. Hteo je da joj se osveti.
Video ju je u jednoj trgovini, a spazio je i potporučnika na uglu. Čekao je. Stegnuo je zube i pošao dalje, ali je zastao da vidi kad će ona izaći. Izašla je i pošla u susret potporučniku. On je pozdravi i pođe lagano za njom. A Staša pođe za njima. Hteo je da napadne i nju i potporučnika, pa šta bude. Zastao je i dvoumio se: Šta će reći Anđica? Ona je slatka i dobra devojčica. Ali ona je suviše čedna. Ne sme ni da je pipne. Neće ni da se ljubi. Hoće samo drugarstvo. Njemu je potrebna žena-devojka. To je Olgica. Iskusna, čak i perverzna. Ona mu je raspalila krv. I sad ga ostavlja.
Video ih je kako idu i ona se smeje. Taj njen smeh udarao ga je u mozak kao čekić. Smejala se, jer je bila srećna. Htela je da osvoji potporučnika. I njega će pozvati na žur. Udesiće ona kad mama i tata ne budu kod kuće. Kako je ona vešta i prepredena. Anđica je naivna. Drug je i inteligentna.
»Ne, ne treba da idem. Treba da je prezrem.« Ali oni zavise u jednu polu- osvetljenu ulicu. Ljubiće se u toj ulici. I on ju je vodio kroz tu ulicu i ljubio se s njom. Kako ju je mrzeo u ovom trenutku. U mržnji je zaboravio da će načiniti bol Anđici.
Oni su išli lagano i Staša je usporio korak. Neko je žurio za njim i ščepao ga ispod ruke.
Ninoslave, vi?
Jeste, ja! Kuda si pošao? Ideš za njom? Kako ne umeš da budeš gord! Ponižavaš se! Ugledao sam te još na korzou iz jedne trgovine, pa sam pošao za tobom i shvatio situaciju. Šta je, ljubomoran si? Ala si lud! Ja se nikad ne bih sekirao zbog takvih devojčica. Takve ćeš uvek naći. Koliko je tebi potrebna žena toliko i njima muškarci. Što si opustio lice? Samo što ne zaplačeš!
Neću da plačem. Ali, znajte, izudaraću je!
Misliš da ćeš biti junak i opametiti je? Eh, ti ne razumeš žene. Poni- žavaš se što se ovako šunjaš za njom! Gde si bio?
Bio sam sa Anđicom. Sankali smo se.
Ostavio si Anđicu, pa pošao za njom. Nemaš ti nikakvu taktiku. Kad je tu Anđica, teraj joj inat s njom.
Ona nas je videla zajedno.
Možda i ona tebi inati s potporučnikom.
Sumnjam. Ne poznajete vi nju! Ona je odvratna.
A ti je voliš.
Ne volim je, ali neću da me izigrava.
Ona sebe izigrava, a ne tebe. Upoznaće je svi muškarci.
Ne zna nju niko. Znam je samo ja.
Misliš da je niko ne zna? A šta mi je danas Petrović za nju kazao. Trebalo je da čuješ. Nimalo laskavo.
Šta vam je kazao?
Kod kuće ću ti reći.
A šta ste vi kazali Petroviću?
Napomenuo sam mu da je ona tvoja simpatija i da se ne šali glavom da ti bude konkurent.
Ako ste mu to kazali, neće je pogledati...
Bože sačuvaj! Zar da konkuriše sinu svoga direktora? Vidiš, sve se to da urediti na lep način. Samo ti ovo večeras ne valja. Šta si mislio da uradiš?
Da napadnem potporučnika.
Još si zelen! Pametni muškarci izbegavaju skandal. Znaš kako se kaže: Za ženom i tramvajem nikad nemoj da trčiš.
Zašto?
Zato što će doći drugi tramvaj i druga žena. A tebi je došla Anđica.
Anđica je nešto drugo. Ona je čedna.
Moramo te oženiti čim položiš maturu.
A, neću ja da se ženim! Prvo ću svima da se osvetim. Da pate zbog mene!
One će i jošte kako patiti!
Kako vi umete tako da vladate sobom?
Iskusio sam i ja što i ti. To je samo sa prvom ljubavnicom. Posle se sve lako podnosi.
Držao ga je ispod ruke i izašli su na korzo. Prošetali su se i vratili se kući. Sofe su im bile jedna do druge pa su pričali; Ninoslav se smejao.
Imao sam da otklonim tvoju pubertetsku krizu kad sam prvi put došao, a sad treba da izlečim tvoju ljubavničku krizu.
Sedeli su i dugo razgovarali. Malo umiren Staša je legao u postelju, a Anđičin lik sa rumenim obraščićima i plavim očicama neprestano je iskrsavao iz mraka.
»Ona je idealna devojčica, ali to ne vredi. Ne smem da je taknem. Što su lude devojke!« Oči su mu se sklapale. Otvorio ih je i video svetlost u Nino- slavljevoj sobi.
Šta vi radite?
Šta »ti« radiš, slušaj, neću više da mi govoriš »vi«.
Dobro, zaboravio sam. Šta to radiš?
Pišem pismo Miomiri.
»Kako on voli Miomiru i kako joj je veran, a sve ga žene gledaju. A zašto njega ne gledaju sve žene? Ja sam još mlad.« San ga je hvatao.
Ninoslav je pisao:
»Anđele moj,
Ljubim ti bele ručice, bele i meke kao tvoje ruže; ljubim ti kovrdžavu kosicu i tvoje velike tople oči. Čeznem za tobom do ludila. Kad ću pritisnuti moje usne na tvoja slatka ustašca, i ispijati ih, ispijati i umreti na tvojim grudima...«
Redovi su se nizali, jedan list, dva lista, topli, vatreni. Pismo je bilo puno ljubavi kao sunčani zraci, koji krepe i oporavljaju malu verenicu.

POVRATAK IZ SANATORIJUMA

Mart je bio topao kao maj. Čudan je mart. Dođe tako toplota iznenada, usplamti sunce, napupi drveće, a onda jedno jutro pojave se sivi oblaci, zafijuče vetar, i počnu da proleću pahuljice snega. Ali ovog proleća mart izgleda neće biti ćudljiv. Baba Marta je isterala svoje u početku, pa se izgubila, a sunce je ostavila i voćke pupe. Novakovićevi su se spremali da pređu u vilu zbog Miomire. Njene sobe su se krečile. Poručila je iz sanato- rijuma kakve boje da bude moleraj. Ninoslav je birao, nadgledao i dolazio svakog dana u vilu. A sa njim i gospođa Novaković. Posle će to biti njiho- ve bračne sobe. Poručiće novu spavaću sobu, a klavir može ostati isti. U kući su svi bili raspoloženi. Staši se približavala matura. Ocene su mu bile dobre. Izaći će na maturu. Sa Olgicom je raščistio. Ne gleda je više. Anđa mu povremeno piše. Zaboravio je malo na žene, jer mora da uči. Interesuje ga jedna mala iz sedmog razreda. Ali već je staloženiji. To je uticaj Nino- slavljev. Postao je ironičan. Voli da se podsmehne devojčicama. Više im ne veruje. U vili radovi su bili pri kraju. Dve žene su brisale prozore i glačale parket. Ilija nadgleda i zapoveda. On je glavni nadstojnik. Spremio je i novo odelo. Danas dolazi Miomira. Ninoslav je u banci i sav je uzbuđen. Ne ume da misli. Posle ručka će ostati kod kuće. Doći će s gospođom No- vaković i usput uzeti i direktora. Staša ovo popodne nema predavanja. Otišli su na stanicu. Došle su i Slavka, Gina i Vida. Sve tri su srećne. One iskreno vole Miomiru, raduju se njenom ozdravljenju i udaji.
A kad će svadba? — pita mala Gina. Ninoslav ne odgovara, nego gospođa Novaković:
Pa... tamo... na jesen. Ići ćemo na letovanje... pa posle.Gina pogleda Ninoslava. »Da li je to njemu dugo? Jer i njoj je dugo čekanje braka.« Šapnula je Ninu:
Boško mi je pisao. Je li pisao i vama?
Jeste... Onomad sam dobio pismo.
Pa šta piše? — bila je nestrpljiva Gina.
Vrlo prijatno za vas. — Ninoslav nije hteo da joj kaže, a Boško je napisao: »Gina mi se neobično dopada, ali njen se tata vazda pogađa i cifra. To će osujetiti naš brak.«
Pogledao je na sat. Još pet minuta. Voz je imao malo zakašnjenje. Prošlo je deset minuta. Čuo se pisak lokomotive. Gospođa Novaković je bila uzbu- đena, a Nino nije imao mira na jednom mestu. Pravio se hladan, a jedva je savlađivao svoju uzrujanost.
Voz se zaustavio.
Slatka, rumena, kovrdžava glavica proviri kroz prozor. Prvi pogled vatre- nih očica pomilova Nina. Srce joj zalupa. Oh, svi su na stanici, svi je vole, svi je dočekuju! Čak i Slavka. Kako je srećna i zahvalna. Požurila je iz vagona i prvo pala majci u naručje. Mama je jecala od radosti i uzbuđenja. Sve se smešilo u njoj. Zagrlila je ne ispuštajući je kao da se bojala da je bolest ponovo ne dočepa, da je smrt ne uvreba. A ona je bila vesela, rume- na. Svi uzviknuše: — Sjajno izgledaš! — Uzbuđen je bio i tata, čiji su živci bili najjači. Nino, njen lepi ljubljeni Nino, poljubio joj je ruku. Ona ga je zahvalno gledala. Popravio se, i još je lepši. Pravi gospodin! Je li moguće da je to onaj negdašnji lepi, siromašni diplomirani pravnik? Koliko je otme- nosti danas u njegovom držanju! Nije mogla da ga se nagleda.
Staša, ti si porastao! Sad si pravi mladić. I Gina i Vida su se pro- lepšale. A što ste vi, Slavka, lepi! Kako se radujem što ste srećni. Da dođe- te sutra u vilu da pričamo. Tata, ti ćeš poslati auto po njih.
Hoću... samo neka kažu u koje doba.
Posle šest... Kad moj Sveta dođe iz kasarne. Sutra je slobodan.
Seli su u automobil pošto se oprostila s Ginom, Slavkom i Vidom. One će pešice, nije im daleko. Držala je mamu za ruku i ljubila je.
Jesi li srećna, mamice?
To neka ti kaže Nino.A jel' volite Nina?
Moramo da ga volimo, kad si nam ti naredila — šalio se direktor.
On je dobar. I on vas voli.
To je naš drugi sin — nežno je govorila mati. — Nino me je uvek tešio. Dođe iz banke kući, pa razgovaramo i pišemo ti pisma.
Niko nije u sanatorijumu dobijao češće pisma od mene. Ja sam po ceo dan čitala vaša pisma.
On ti je svake noći pisao — dobaci Staša.
Brate moj lepi! — nasmeja se Miomira. — A ti si pred maturom. Položićeš, je li?
To se zna.
On je junačina! — pohvali ga Nino.
Ne brinem ja više za njegovu školu — govorila je mati.
Oh, kako mi je lepa naša varoš. Vidi, šta je sveta! Korzo je uvek pun. Ideš li i ti, Nino, na korzo?
Korzo nije za mene. To je za Stašu.
Nino se nije micao od kuće i banke — hvalio ga je Staša. — Ti ga kušaš, ali ja ću ti reći: on je najverniji verenik.
To je ona njemu zapretila da ne sme da ide — šalio se otac.
Nisam ja njemu ništa govorila, nego je on dobar.
Uhvatila ga je za ruku i pogledala slatko. Mati ih je nežno posmatrala, a otac je bio zadovoljan. Neka budu srećni, pa da žive svi zajedno. Samo kad se Miomira spasla bolesti.
Auto je jurio drumom za vilu.
Baš je lepo kod nas! Pšenica već iznikla! Kako je sve zeleno. Lep je ovaj kraj. I plodan. Slovenija nije tako plodna. Tamo su samo četinari. A vilu ste okrečili?
Imaš šta da vidiš. Sva blista! Tvoje sobe su najlepše. Nino je birao boje.
Ja znam da on ima ukusa. Pevaš li?
Nije mnogo pevao — požali se Staša. — Naučio me je italijanske pesme. One su najlepše.A je li te ko čuo u varoši kako pevaš? Staša namignu Ninu.
Opet te kuša. Ne boj se! Niko ga nije čuo.
Ja volim da ga čuju. Priredićemo jednu večeru pa ćeš pevati... A što Slavka lepo izgleda! Je li srećna? — pitala je mamu.
Još kako je srećna! Dobrog je muža našla. Da vidiš kako se namestila, pa kupila lep nameštaj. Zasebnu su kuću uzeli pod kiriju.
Ona je to i zaslužila. Mučila se i pravo je da bude srećna.
Pogledaj vilu!
Jaoj, vi ste je i spolja okrečili! Gle, terakota! Što je divna! Ko je rekao da je spolja ovako obojite?
To smo Nino i ja — pohvali se Staša. — Prvi je Nino kazao. Video je u Italiji jednu vilu tako obojenu.
Zar nije lepša ovako crvenkasta u zelenilu? — pitao je Nino svoju malu verenicu.
Ovo me je kolosalno iznenadilo! Kao da je nova. Kako me sve raduje! A nisam mogla da dočekam dan dolaska.
Nemoj mnogo da se uzbuđuješ — dirao je tata.
O, ne boj se, tatice! Neće mi škoditi uzbuđenje. Ja sam potpuno zdra- va. Donela sam vam rendgenski snimak pluća da se uverite.
Ali opet moraš da se čuvaš!
Nije potrebno, mamice, da mi kažeš. I ovde ću da nastavim moju dijetu kao u sanatorijumu. Što više ležanja. Nemojte me nazvati lenštinom.
Auto je ušao u baštu. Kapija je bila širom otvorena. Ilija, Liza i mala služavka čekali su u bašti. Liza je plakala. To je njeno dete; ona je s gospo- đom delila svaku radost i žalost. Miomira joj se baci oko vrata. Lizi srce da prepukne od radosti. Ilija joj poljubi ruku, a poljubi joj i mala služavka, sva uzbuđena i šapnu Lizi:
Što je lepa gospođica!
Miomira zastade u bašti i okrete se da vidi njene ruže, olistale lipe, zeleno borje, travu i rondele.
Kako je divno! — A divna je bila i njena radost što se spasla smrti. Koliko puta je oplakivala nad maminim bolom i nesrećom. Šta bi ona radila da je umrla? Ah, kako je strašna smrt, kad je njena žrtva mladost. Zagrlila je mamu i poljubila, naslonila svoj glatki sjajni obraz uz njen, kao da je želela da joj povrati životnu radost. Videla je maminu sedu kosu i osećala da je svaka vlas osedela od tuge i briga. Bila je ushićena, jer svi su bili tu, i ona živa i zdrava među njima, a vrhunac sreće što je i on tu, veran, istrajan, zaljubljen, prekrasan, on, njen Nino, njen život i njena budućnost. Nije ga još poljubila, a usne su joj gorele, i srce lupalo. I on je bio sav uzbuđen, po- znala je po njegovim očima, dubokim i toplim.
Da vidim moje sobe — uzviknula je i pošla uz stepenice. A Nino je pojurio za njom drhteći, sav raznežen, uzbuđen, nestrpljiv.
U klavirskoj sobi je dohvatio u naručje, stegnuo na grudi, milovao joj ko- su, ljubio oči, lice, sav u zanosu bezmerne sreće.
Živote moj, sunce moje — šaputao je i držao je malaksalu u naručju, klonule glavice na njegovim grudima, zaklopljenih očiju, presrećnu.
Da li je sve ovo istina? Da li sam ja ozdravila, Nino?
Jesi, lepoto moja! Ti si zdrava i moja ljubav će te čuvati i štititi. Anđele moj lepi! — šaputao joj je. Seli su na terasu, da se umire, da gledaju sobice, da se dive planinama, šumama, da se dive jedno drugom, s rukom u ruci, srce uz srce, da se raduju njenom spasenju i životu.

TROGODIŠNJICA LJUBAVI

U sreći dani su veseli, slatki i proleću neosetno. Ne zna se kad svane, kad se smrkne. A srce Miomirino je raspevano. Temperature više nema. Prošao je mart, evo i aprila i nijednom nije dobila temperaturu. Pomalo je se plaši, jer to je skriveno zlo, iznenada dođe, začas otpočne toplota, groznica. Mo- lila se bogu da se zlo ne vrati. Nikad nije volela život kao sada. Svi su srećni: Nino, mamica, tata, Staša. I mama se boji njene temperature. Zaru- meni se od sunca, a majka je pogleda, pritaji se pa tek upita:
Da tebi nije rđavo?
Miomira se nasmeje i uverava majku da joj je sasvim dobro. Nepoverljive mamine oči kao da još sumnjaju. Ona uzima toplomer, stavlja ga pod pa- zuh, pokazuje mami, a mama Ninu, Nino tati, a pogleda i Staša.
Jest... Nema temperature — smeši se Nino.
Onda daj gitaru! — moli mala verenica. Kuća je puna pesme i gitare. Bruji klavir, ruže pupe i razvijaju se, lipe već bacaju senke svojih lepih listova, trava je zelena i sočna. Život buja u prirodi, a život buja i u organizmu Miomirinom. Bolest je pobeđena, a ona je pobedila nepobedivo srce Ninovo.
Tog jutra bio je malo hladniji dan, iako je bio april. Dobro se utoplila i sišla u trpezariju na ručak.
Tata i Nino stigoše iz banke. On joj poljubi ručicu i nasmeši joj se:
Znaš da sam na današnji dan prvi put došao k vama. Sećaš li se? Sedeo sam u trpezariji, a ti si sišla niz stepenice u crvenoj haljini. Nikad neću zaboraviti tu sliku.
Jeste... A ti si sedeo ovde. Sećam se dobro. Znam i o čemu smo razgo- varali! Bila sam malo prkosna.
I s nipodaštavanjem si govorila o ljubavi. Govorila si da ćeš uvek biti samostalna u braku, da tebi muškarac ne može da sudi...
A ti mi već sudiš. Tako sam ti pokorna. Jutros nisam smela rano da ustanem i da te ispratim, jer si naredio da ležim. Sinoć nismo smeli dalje da šetamo, jer je tvoja zapovest glasila da je sveže i da moram kući. Onomad nisi hteo da napravimo izlet, i ja sam ti se pokorila. Ja ne marim mnogo za mleko, a zbog tebe ga pijem kao beba. Još ćete mi i cuclu kupiti. Opažaš li kako sam podetinjila i kako svima moram da se pokoravam? Svi ste vi moji gospodari, a ja sam slabačka i nemoćna da se branim.
Jadno moje malo, kako ga tiranišemo! Ali ta tiranija je slatka, je li? Ti i voliš kad ja naređujem.
Moram da volim. Ti me potčinjavaš.
I to prkosnu, neukrotivu Miomiru! Šta si jutros radila?
Moram li sve da kažem?
Zar bi nešto smela da sakriješ?
Ne znam. Pokušaću.
Probaj samo! Ja sam strašno ljubomoran. Na onoj karti iz sanatorijuma mnogi su se potpisali. Ko je onaj što te mnogo pozdravlja?
Oh, jadan je on! Teško je bolestan.
Ali bilo je tu i rekonvalescenata.
Sve si zapazio?
Dabome.
Zna što sam jutros radila? Pisala sam tvojoj mami i Dušici da nam dođu za Uskrs. Kazala sam da nema izvinjenja. Tvoja mama i ne poznaje moju. Divno ćemo se provesti. Imam Dušicu da snabdem haljinama za celo leto.
To će ona voleti.
A šta ti najviše voliš? — On približi lice uz njeno, toplo, rumeno, sveže.
Moju malu Miomiru — uzdahnuo je.
Zašto si uzdahnuo? I juče si uzdisao. Nisi raspoložen?Ti treba da me razumeš. Svakoga dana sam pored tebe i patim. Ne mogu više. Zašto se ne venčamo? Ti si gore, u sobi, a ja dole na straži. Nervozan sam. Ljubavi moja, hoćemo li se skoro venčati? Meni je teško bez tebe.
Tiho su šaputali sedeći na divanu. Tata je nešto čitao u svojoj sobi, a mama je bila u kuhinji. Devojka uđe da postavi sto.
Nisi mi odgovorila? — šaputao je nežno.
Ja bih se sutra venčala. Ne znam šta će da kažu mama i tata. Da pri- čekamo dok Staša ne položi maturu. A posle da se venčamo. I to znaš gde? U Beogradu. Neću da pravim svadbe i parade. Idemo svi u Beograd, pa na jutrenju. Posle Uskrsa da odemo u Beograd i da namestimo naš stan u vili. Medeni mesec ćemo provesti u Sloveniji i Beogradu. Ja više ne mislim na inostranstvo. A ti?
Ja mislim samo na tvoju sobicu gore gde bih bio uvek uz tebe. Zar tebi nije žao što sam ja tako blizu tebe, a tako daleko? Sinoć si svirala na kla- viru kad sam legao, a ja sam te odozdo slušao. Bio sam nervozan. Nemoj više noću da mi sviraš jer ću uleteti u tvoju sobu.
Njeni obrazi su buktali od uzbuđenja. Devojka ih je gledala dok je postav- ljala sto i uzbuđena strča niz stepenice. Šaputala je Lizi:
Što gospodin voli gospođicu i što su lep par! Mati spazi Miomirine razbuktale obraščiće.
Što si ti tako crvena? Imaš li temperaturu?
Nemam.
Nemoj da me lažeš. Vidi, kako su ti obrazi vrući! Staša, donesi toplomer.
Ostavi, mama, nemam temperaturu — osmehnula se Ninu i on njoj. Znao je on zašto je ona crvena. I njoj se udaje kao što se njemu ženi.
Dobro, Staša, donesi toplomer da izmerim temperaturu. Hoću da umi- rim mamu. Evo, pogledaj!
Nema temperature, zbilja! A tako si rumena!
Ja sam potpuno zdrava, a vi se neprestano bojite. Mogli bismo mi i da se venčamo.
Gle, htela bi da se uda — nasmeja se otac.
Šta misliš, tatice, ravno je tri godine kako se mi volimo.Otkud tri godine? Kad ste se verili?
Mi se volimo od onog dana kad smo se prvi put sreli?
Ljubav na prvi pogled! — ubaci Staša.
Kao kod tebe, Staša, je li! — pitala ga je sestra. Ti se uvek na prvi pogled zaljubljuješ.
Varaš se. Bolje ja poznam žene nego što ti misliš. Nijednoj ne verujem.
A kako je Nino meni verovao?
Ne znam. Ti si možda neki izuzetak.
Dabome da sam izuzetak. I Nino to kaže.
Nemoj sama da se hvališ, neka to Nino kaže — dirao je otac.
Ona ponavlja moje reči. Mislim da se nisam prevario.
Zamisli, tata, mi se volimo već tri godine.
Ja sam pored kuće tvoje majke šetkao pet godina. Sećaš li se, Jovanka? Tvoja majka umalo što mi ne sasu lonac vode jedne večeri na glavu. Znaš kako sam se bojao tvoje majke! Bila je opasna žena. Nisi smela sa mnom ni da prošetaš.
A kako je mamica prema nama dobra! Posle koliko godina ste se venčali?
Posle šest godina.
Ala je to dug rok — nasmeja se Staša. — Danas bi devojka za šest godina bar njih šest promenila.
Gle, a što ja nisam promenila Nina.
Ne znam ja da li ti baš nisi nikog pogledala.
Vidi, što je bezobrazan! Kakvo on ima mišljenje o devojkama.
One se samo nazivaju devojkama. To im je titula.
De, Staša, šta ti znaš o devojkama! Misli ti na tvoju maturu — ljutnu se otac.
Ne brinite vi za moju maturu. Da mi je da bacim jednom ovu gimnazijsku kapu s glave. Metnuću šeširić kao Nino. Spustiću ga malo na oči.
Otac se nasmeja:
A ja sam jedva čekao da kupim štap kad svršim maturu.Zašto štap?
Takva je onda bila moda. Svršeni maturanti su kupovali štapove i samo švrćkali sa štapićima ispred devojačkih kuća.
A kod nas u višoj ženskoj školi u modi su bili »šlajer«, punđa i dugačka suknja.
A ove danas skraćuju suknju do kolena — peckao je Staša.
Nešto si mnogo ozlojeđen na devojke? — zadirkivao ga je Nino.
Neću ja nikad obožavati devojke kao što ti obožavaš Miomiru.
Ja zaslužujem, zato me i obožava.
Ne zaslužuješ da te obožava, kad si ostavila ovo parče pečenja. Ded, i ovo moraš da pojedeš — nudila je mati.
Jaoj, mnogo sam jela!
Moraš, moraš — zapovedao je Nino.
Pa ja ću se ugojiti! Sve su mi haljine tesne.
Žensko ne treba da je mršavo. I tvoja je majka bila puna, a važila je za najlepšu devojku.
Posle ručka, koji im je uvek prolazio u najprijatnijem razgovoru, Miomira se opet vrati na ranije pitanje:
Mamice, ako ne dobijem temperaturu do maja, hoćete li dopustiti da se venčamo?
Videćemo, dušo. Ja bih volela da se vi venčate. Ali zašto da žurite kad ste uvek zajedno. Bolje je da se ti još malo pričuvaš, pa da se venčate tamo na jesen.
To je sasvim svejedno, mama. Ja se dobro osećam. Ništa me ne boli.
Videćemo. Strpite se još malo, Nino je stalno pored tebe. To si ti vole- la. Zaboravila si na njegovu opersku karijeru. A ranije neprestano: da bude operski pevač, pa da bude operski pevač!
Ja to nisam zaboravila. Jednog dana on mora pevati u operi.
Je li, Nino, čuješ li ti ovo? Hoćeš li ti dopustiti da ti žena zapoveda? Kakva opera? On je moj činovnik i ostaje u banci.
Ja ne mislim da on napušta banku, nego samo jednom da gostuje. Za- misli, tata, pisaće na plakatu: Marija Kavaradosija peva gospodin Dr Nino- slav Balšić. I doktor i pevač!
Što si ti fantasta! Ti to želiš samo da bi sedela u loži i da svi kažu:
»Pogledajte! Ono je njegova žena...« Jel' ti to voliš zbog sebe ili zbog Nina?
Kako me praviš sujetnom, a ja sam najmanje sujetna. Ja to želim zbog njega. Da svet čuje njegov glas.
Čućemo ga mi. To je dosta. Peva on tebi svakog dana.
Pevaće on jednom i u operi. Nećeš ti ni znati. Pročitaš tek jednom kri- tiku. Jednog dana probaćemo »Tosku«. Namestiću binu u mojoj klavirskoj sobi. Znam kakav je raspored. Levo su slikarske stepenice, desno kapela. Doneću lestvice od saksija. I ti ćeš, tata, prisustvovati operi.
Otac joj se dotače kose. Milovao je po glavi i šalio se:
Ona je uvek bila šašava!
Zar nisi srećan, tatice, što sam ozdravila?
Kako da nisam srećan? Još samo da prebrinemo Stašinu maturu.
A ja sam ti iduće godine student prava. Stanovaću u našoj kući, u svom apartmanu! — reče Staša.
To, bome, nećeš! Nego ćeš stanovati kod moje Pole i Milana.
Šta kažeš?
To što sam kazala. Ti da držiš u Beogradu apartman? Nego pod nadzor ćeš ti moje Pole.
Ti se bojiš da me ne uhvati neka žena.
A zašto da neće?
Ne dam se ja lako.
Nisi ti baš tako nepobediv — nasmeja se Miomira.
Ne poznaješ ti mene! Tata, daj mi jednu cigaretu.

Šta će ti duvan? Kako je Nino ostavio?
On je pevač. A ja sam običan mladić. Idem malo da učim, a posle ću do Stoleta. Radićemo matematiku.
I malo da korzirate?To se zna. Direktor se trže.
A ti, Miomira, imaš jedno pismo. Metnuo sam ga u džep i zaboravio da ti ga dam. — On izvadi pismo u belom kovertu i pruži joj ga.
Od koga je ovo? Iz Beograda. — Na kovertu je bio muški rukopis. Nino je posmatrao. Ona otvori pismo, okrete zadnju stranu, pročita potpis i sva pocrvene. Pismo je bilo od avijatičara Aleksandra. Sva zbunjena, previ pismo i gumu u koverat, govoreći rasejano:
Piše mi jedna prijateljica iz sanatorijuma. Ona je Beograđanka. — Ninoslav je zapazio njenu smušenost i prvi put je osetio da je izgovorila laž.
Nikad je nije uhvatio u laži i ovo je bio udarac za njega. Ćutke je posmatrao i u njegovim dubokim plavim očima prelivala se sumnja, bol, razočaranje... Digao se najednom od stola i otišao u svoju sobu. Miomira ga je čekala u trpezariji. Odlazili su obično na balkon posle ručka gde je bi- la njena naslonjača. Ona bi ležala u naslonjači, a on bi sedeo na stolici. To su bili slatki časovi koje su provodili u razgovoru, nežnom šaputanju, ma- ženju... Često bi seo uz naslonjaču, opružio ruku, ona bi mu legla na ruku, on bi je držao u svom naručju malu, slatku, nežnu i umiljatu. Ovoga puta nije se pojavljivao. Ona proviri u njegovu sobu. Vide ga opruženog na sofi.
Nino, hoćeš li sa mnom gore na balkon?
Doći ću — muklo je odgovorio. Postajala je malo u sobi, a on se nije ni maknuo s postelje. Zatvorio je oči kao da je ne opaža.
Slušaj, dođi da ti nešto kažem — prošaputa ona i izađe. Daće mu pismo da pročita. Ona nema nikakvih tajni i nikad ih neće ni imati. Srce joj je bilo ispunjeno potajnom radosti. »Kako je divan u ljubomori.« Koja de- vojka ne voli ljubomornog mladića? Htela je da se vrati i da mu da pismo, ali se predomislila: prvo da ga pročita. Ah, šta li piše? Samo da ne pominje da mu je ona pisala. To bi Nina zabolelo, mada su njena pisma bila vrlo ozbiljna. Nikakve nade nije davala avijatičaru.
Požurila je da ga pročita. Legla je u naslonjaču i čitala. Sve je mogao i Nino da čita, sem rečenice: »Nikada vas nisam zaboravio. Vaša dva pisma čuvam kao najlepšu uspomenu. Ona su probudila u meni nadu koju sam morao da ugušim. Ali ja se još uvek nadam i očekujem taj dan kada ćete mi javiti da dolazite u Beograd.«
Uh, da nije ovog, dala bi mu da pročita. Zašto je on osetio da mu ona daje nade? Ona je uvek volela Nina. Zna dobro da je i onda, kad je pisala avi- jatičaru, mislila na Nina. Kako da mu pokaže ovo pismo? Rastužiće se, posumnjati, a oni su toliko srećni i zaljubljeni, a njoj je potrebna ovakva sreća kao životvorni lek. Nju podiže njegova ljubav. Ne, iscepaće pismo. Ovog puta ga mora slagati. Počela je da cepa pismo, ali se dve tople, meke muške ruke spustiše preko naslonjače i zadržaše joj prstiće da ne dovrši kidanje pisma.
Nino! Kako si neosetno ušao! — ciknula je. — Uplašio si me!
Zašto sam te uplašio i zašto si htela da iscepaš pismo?
Bogami, nema u njemu nikakvih tajni, ali ja sam najsrećnija i neću da ti išta pomisliš, jer ništa nije bilo, ti si uvek bio moja ljubav, moja jedina misao, sve najlepše u mom životu. Jeste, Nino, veruj mi.
Zašto si toliko uzrujana? — nervirao se verenik.
Zato, što bih volela da ti ne pročitaš ovo pismo.
Onda je u njemu neka tajna koju kriješ. Ko ti je pisao?
Jedan avijatičar.
Avijatičar?! Otkuda avijatičar? Danas to prvi put čujem. Ispričala mu je sve iskreno.
Kad si se upoznala s njim?
Najzad, evo ti, pa pročitaj. Dva puta sam mu pisala. Ja sam pesnički pisala, uopšte o avijatičarima, o avijaciji, zato se on seća mojih pisama. — Uzmi, čitaj!
Ne moram! — tmurno je govorio.
Ali ja sad hoću da pročitaš. Posle ćeš biti miran. Nemam ja nikakvu tajnu pred tobom. On pročita pismo i spusti joj ga u krilo.
Vidiš da nema nikakve tajne.
Kad nema tajne, zašto jedva čeka da te vidi u Beogradu?
To mu ništa ne vredi kad ja samo tebe volim. Jesi li ti moj slatki Nino?
Ja jesam, ali ti nisi moja slatka Miomira. Ti si se odmah utešila s jednim avijatičarem čim sam se ja odmakao od tebe. Je li to bila tvoja osveta? Ko zna kako si se ti meni svetila u Parizu?
Nisi dobar kad tako govoriš. Jesi li ti mnogo ljubomoran?
Nije to ljubomora, već neću da budem ismejan i ponižen.
A ko te ismejava? Prvo, avijatičar pojma nema da sam se ja verila.
A ti mu nikad nisi pisala o meni.
Nisam ni znala gde si. Javiću mu sada da sam isprošena.
Hoćeš li mu javiti i dan dolaska u Beograd?
Što si takav? Što me sekiraš?
Ti se ne sekiraš. Tebi je prijatno što svi luduju za tobom. Tebi je sasvim svejedno što ja cele noći ne spavam. Ne voliš ti mene! Ima Staša u nečemu pravo. Ja sam naivniji od njega. Ja se ni s jednom devojkom nisam dopisivao iz Italije.
A kad sam ja bila kod tvojih, a ti dobio od Slavke pismo, ti si me uve- ravao kako je to bilo drugarstvo.
Uverila si se da je bilo drugarstvo. Nisam je zaprosio. A avijatičar se još nada. Kako izgleda? Mora da je lep čim je avijatičar.
Ti si lepši od njega.
Ništa, biću i ja odsada pametniji.
Dakle, varaćeš me? Dobro da znam. Ali dok si mi još veran, hajde da se izmirimo.
Nisam se ja ni svađao. Idem u banku. Pešice ću.
Neću da ideš. Ako odeš, ja ću da idem u šetnju i tri sata ću pešačiti. Ako dobijem temperaturu, ti ćeš biti kriv!
Možda si je već dobila posle ovog pisma.
Srce moje, ti si nevaljao — skočila je sa naslonjače i zagrlila ga. — Nemoj da se ljutiš.
Mogu ja izigravati i vrlo veselog verenika, ako želiš. Ja ne volim scene. Dosta je što znam da si se dopisivala sa avijatičarem. Zbogom!
Dobro, idi. — Legla je u naslonjaču i prošaputala:
Nećeš ni da me poljubiš?
Neću. Zbogom.
Zbogom. — Osluškivala je njegove korake. Zastao je u klavirskoj sobi. Začula je jedan ton na gitari. Gitara je bila divna. Očekivala je pesmu, ali on je samo svirao, svirao nešto tužno. Kao da se jadao svojoj gitari i tražio od nje utehu svojoj ljubomori. Mlada devojka se diže iz naslonjače. Prišla mu je i sela na divan. On je svirao i dalje kao da ona nije pokraj njega.
Pevaj mi nešto — šaputala je sva raznežena. Odmahnuo je glavom. Pevati nije mogao. Spustio je gitaru i ustao.
Zbogom. — Dohvatio joj je ručicu i poljubio. Ona je očekivala zagrljaj, ali on je već pošao vratima. Ostala je sedeći na divanu. Najednom bat nožica i dve nežne ruke obaviše mu se oko vrata, a slatki šapat pomi- lova mu lice, oči, usne.
Nino! Neću tako da odeš. Ti si moje zlato, srce moje, radosti moja! Lepi moj mali! — On se raskravi, razneži, dohvati je u naručje, odnese na naslonjaču i pritisnu svoje lice uz njene rumene obraze.
Ali vereničke čarke su česte. Jednog dana buknu Miomirina ljubomora. Spremala se da ga iznenadi u banci. Dan je bio sunčan, mek, mirisan a ona u novoj haljini. Nije je video u toj haljini, jer ju je donela iz Pariza, razbo- lela se i haljina je stajala u ormanu. A ona je volela da bude lepa. Danas će otići u banku. Kazala je šoferu da dođe po nju. Čula je da ima dve nove činovnice u banci, ali ih nije upoznala. Staša je sve znao i izbrbljao je da je jedna vrlo lepa i da Petrović šeta s njom. To ju je malo bockalo, jer je Nino lep, gledaju ga žene, one se ne ustručavaju da otimaju muževe i verenike, možda će koketovati s njim, a on je muškarac i kako kaže: »gladan nje, gladan ljubavi, izmučen apstinencijom, iznerviran, noću bez sna«. Može se svašta dogoditi. Muški i ženski pol čine elektricitet. Što je više mislila, ljubomora je bivala sve žešća. Pogledala se u ogledalo i njena sopstvena slika raznežila je i rastužila što sumnjiči Nina. Njeno lepo, malo, ljupko, vatreno i zaljubljeno lice hrabrilo je: »Šta se bojiš? Nino je samo tvoj!« Ušla je u auto, a u očima joj je još uvek bila njena lepa slika iz ogledala. Šta li će reći Nino kad je ugleda? Sišla je pred jednom trgovinom, da ne bi čuo auto i video je kroz prozor. Ući će lagano u njegovu kancelariju. Ona je do tatine. Nino je veliki gospodin u banci. Zet direktora banke! A ostao je negdašnji, skromni, diplomirani pravnik, ljubazan prema svakom poslužitelju. Oni ga svuda hvale: »Krasnog zeta ima gospodin Novaković.«
Činovnice ga na drugi način vole. Potajno uzdišu. »Ah, imati njegovu lju- bav! To je san, to je bajka.«
Vrata su se nečujno otvorila na Ninovoj kancelariji. Miomira uđe i umalo ne pade u nesvest.
U kancelariji je sedela gospođa Stajić, prekrštenih nogu, ističući ih do kolena, u paučinastim čarapama, uzanoj cipelici, sva u oblaku duvanskog dima, poluzatvorenih očiju. Sedela je na stolici, a Nino za pisaćim stolom. Izme- đu njih je bio sto. Ništa sumnjivo. Ali maloj verenici se smrači pred očima.
Nino skoči sa stolice, pritrča joj, nimalo uzbuđen, kao čovek bez krivice, poljubi joj ručicu, pogleda je ushićeno, i prošaputa:
Kako si danas lepa! — Komplimenat nije došao u zgodan čas, učinilo joj se kao da dolazi iz straha, i lice joj preblede, srce se zgrči, oči se otvo- riše, i stadoše, velike, nepomične. Čula je glas Ninov:
Gospođa Stajić je ovoga časa došla, čeka tatu, a on nije u banci.
Kao da sam znala da će doći moja mala kumica — obradova se Sta- jićka kao komedijaš i zasu je bujicom najslađih komplimenata: — Vi ste još lepši, kumice. Ko bi rekao da ste bolovali. Iznenadila sam se kad sam čula da ste u sanatorijumu. Nije to ništa. Bolje je biti predostrožan. Danas bi lekari svakom mogli da pronađu nešto i da ga pošalju u sanatorijum. Zato ja nikad i ne idem lekarima. A vi ste sjajni! Pa ova haljina! Uvek je moja kumica imala šika. Nema šta, slatko dete. Prava šiparica. To ljubav utiče na lepotu. Doista, vaš Ninoslav vam je veran. Videla sam to u Italiji.
Drugi udarac lupi Miomiru još strašnije: »Ona je bila u Italiji?« Pitala se kao u snu, a ukočeni osmejak zadržao se na usnama:
Kad ste bili u Italiji?
Bila sam prošle jeseni. Posetila sam moju sirotu Klaru. Tada sam se uverila koliko vas voli Ninoslav. Odbio je njenu prosidbu. Zamislite, ludo je bila zaljubljena u njega.
Miomiri se sve okretalo i pitala je kao da ne shvata:
U koga je bila zaljubljena i koga je prosila? Stajićka se trže, ali se brzo snađe:
Zar joj vi niste kazali? Kolika pažljivost! Ali to ste mogli reći. Kumici može samo laskati što vas je prosila jedna Amerikanka, otmena žena, dama
u pravom smislu, i uz to multimilionerka! Ali ova dva lepa oka njega su opčinila. I ja bih to isto učinila na vašem mestu. Nije hteo ni da čuje za njenu prosidbu.
A ti mi sve to nisi ispričao.
Nisam ti hteo reći, jer tome nisam pridavao važnosti. Amerikanka je fina dama, ali njena ponuda braka dokazala je i da je ekscentrična žena. Niti je ona meni odgovarala, niti ja njoj, ni po godinama, ni po shvatanju života, ni po narodnosti. Zahvalan sam joj za stipendiju, ali nisam hteo da joj se odužujem svojom osobom, pa da je bila i dvadeset godina mlađa, jer ja sam od prvog dana voleo moju Miomiru. Ona to dobro zna... Jelte da je slatka? — pitao je Stajićku i gledao svoje malo, zbunjeno, unezvereno, lju- bomorno devojče. Bio je ljut na ovu zmiju, koja je sve namerno govorila samo da ubaci žaoke u ovo čisto, malo srce, da mu se osveti što je ravno- dušan prema njoj, da mu vrati i za danas što je ostao tako hladan na sve njene komplimente i čežnjive poglede. Bila mu je odvratna i mrska i sećao se njenih bezdušnih reči: »Miomira je tuberkulozna.«
Uneo se u oči svoje male verenice, pun ljubavi i nežnosti, kao da je hteo svu ljubav da joj izlije svojim dubokim plavim očima.
Jesi li došla da prošetamo? Ne znam kada će se tata vratiti. Vi ćete ga čekati? — Opominjao je u stvari Stajićku da treba da ide.
Da, došla sam zbog prodaje naše kuće. I da vidim oko mojih akcija u banci. Ništa, doći ću posle podne. Odsela sam kod moje prijateljice Matićke.
Izvolite, dođite do nas. Mi smo u vili — savlada se Miomira i pozva je.
Hvala, kumice. Ako svršim danas posao, sutra bih mogla doći. Dan- dva, neću duže ostati. Uh, palanka je odvratna! Kako sam samo mogla ovde da živim? Čudim se i vama! Napustiti opersku karijeru! Zar da živite u ovoj palanci, a imali ste pred sobom ceo svet? Amerikanka bi vam i sada mogla izraditi da pevate u Americi. Ne, vi, kumice, ne treba ovde da živite. Vi ste za veliku varoš. Šta ćete vi među ovim palančanima? Što ja ovaj svet ne trpim! Ne možete da prođete ulicom, samo izviruju. Znam koliko su me ogovarali, napravili su me kusom i repatom.
Imate pravo, ovde je svet vrlo moralan i strogih pojmova. Meni nije dosadio.Videćete da li će vam biti dosadno! Nego vi ste zaljubljeni, dovoljni ste jedno drugom, a ja volim društvo, izlaske, putovanja. — Pogledala ih je svojim zelenkastim očima. — Zbilja, lep ste par... Bogami, kumice, čuvajte ga... Ima ovde i lepih činovnica. Da li vas pogledaju?
Ne znam da li me pogledaju, jer ja nikog ne gledam.
Gde biste i gledali kraj ovakve moje kumice... E, ja sada idem. Sutra po podne doći ću k vama. Ovo je trebalo da svrši moj Andre, ali on mrzi da putuje. Što taj ima odvratnost prema železnicama, lađama, automobilima. A ja sam večiti turista... Da vas poljubim, kumice! Slatki ste! — Izašla je, a za njom kao da izađe neka mora koja je pritiskivala pluća, teme, slepoočnice.
Nino obujmi verenicu i privinu je uz sebe.
Anđele moj! Kako si mi divna! Zašto si tužna? Hajde, nasmeši se! Miomirice, pogledaj me. Srce malo! Neću da si tužna. Zašto, reci mi?
Nisi iskren, zato sam tužna. Tebe je volela Amerikanka. Ti si to morao znati... bio si u Italiji... Išao si na jezero Komo, bili ste sami. — Malaksalo se spustila na stolicu i podlaktila o sto. On joj diže glavicu i privuče je sebi.
Miomirice, zar ti tako malo vere imaš u mene? Mogao sam ja svuda ići i sa svakim biti u društvu, svaka mi je mogla izjaviti ljubav, ali ja sam na sve ostajao hladan, jer sam voleo tebe. Znaš li ti koliko je moja ljubav prema tebi velika?
Ne, tvoja ljubav nije velika. — Trgla se i ustala, sva iznervirana, sves- na nečega što dosada nije znala, pogledala ga je u oči i izgovorila gotovo da brizne u plač:
Ti se nikada ne bi vratio u banku da si i dalje imao stipendiju! Kad si odbio Amerikanku, izgubio si stipendiju i odrekao se operske karijere. Ti si je se teška srca odrekao, možda sada žališ, a ja sam mislila da me voliš, da si zbog mene došao u banku da bih ja bila na čistom vazduhu, da bih se potpuno oporavila. Ovo nije ljubav, ovo je žrtva koju ti činiš, ne iz ljubavi, već iz sažaljenja prema meni. Ja sam jedno bedno stvorenje, bolesnica. Oh, zašto nisam umrla? Bolje je da umrem. — Pošla je vratima, ali je on doče- pa i posadi na stolicu. Privukao je drugu stolicu i dugo je gledao očima punim tuge i prekora.
Anđele moj, zašto me sumnjičiš? Da, sve sam žrtvovao zbog tebe, jer si mi ti milija od karijere, od slave. Našta će mi reputacija operskog pevača kad tebe ne bih imao. Zašto sam ja otišao da učim pevanje? Da bih zadobio tvoju ljubav. A da li bih mogao da budem srećan kad bih te izgubio? Srce moje, ti si ceo moj život. Hoću da budeš zdrava, da imamo naš dom pun sreće, našu decu, da si mi ti uvek nasmejana. Nisam ja nikad mario da budem pevač. Znam ja šta je to karijera pevača. Konkurencija, izmučenost, umor, strepnja da ne izgubiš glas. Sumnjaš? Mala moja, kako si mi slatka! Voliš li me mnogo? Ako, treba malo i ti da patiš. Tebi pišu avijatičari. Čekaju te u Beogradu. Nisam ja to zaboravio. Peče to mene i jošte kako. A ti slušaš ovu ludu i furiju. Ja da se oženim jednom matorom babom? To je besmisleno i pomisliti! A imam ovakav cvetić!... Moju malu umetnicu... Kad si sašila ovu haljinu?
Donela sam je iz Pariza. Nisam je ni oblačila.
A danas si je obukla da te ja vidim. Uh, svu ću te izlomiti. Što te volim... ti si moja najslađa...
Imaš ti ovde još slađih činovnica.
On se nasmeja, razdragan, srećan. Zar ljubomora ne potiče iz ljubavi? — E, čekaj, sad ću te upoznati. — Zazvonio je, poslužitelj se pojavi.
Zovnite gospođicu Perić i gospođicu Radišić. — Dve mlade devojke pojaviše se.
Gospođice, da vas upoznam s mojom verenicom i ćerkom gospodina Novakovića. Vi ste želele da je upoznate. Evo, ovo je gospođica Miomira.
Vrlo nam je drago — uzviknuše obe devojke — mi smo mnogo slušale
o vama. Kažu da divno svirate. Čule smo i da gospodin Balšić lepo peva, ali nismo imale sreću da ga čujemo.
Miomira se stišavala.
Ja ću prirediti poselo, spremićemo jedan mali koncert i Nino će pevati.
Oh, kako ćemo se radovati. I vi ćete nam svirati.
Hoću. — Porazgovarale su još malo i devojke se udaljiše.
Vidiš, to su skromne devojke. Zar ti misliš da bih ja ikada pogledao činovnicu u banci gde radim. Vidiš kako tvoj tata nikad nije imao aferu u banci s mladim devojkama. A direktori banaka nisu baš tako ispravni pre-
ma ženskom osoblju. A ja sam ti veran! Ti to dobro znaš. Je li, kad ćemo se venčati?
Kad Staša položi maturu. Posle ćemo na letovanje u Sloveniju. Još dva meseca.
Dva meseca! To je strahovito dugo! — Prineo je usne njenom glatkom vratu, uvu, obrazu i udisao njenu finu, mirišljavu, glatku kožu, opijen, zaljubljen.
U hodniku se začuo glas direktorov i oni se razdvojiše.
Pismonoša donese pisma. Jedno je bilo za Ninoslava. On je čitao i smešio se. Pogleda u Miomiru.
Slušaj, da ti pročitam pismo. Da te malo razočaram.
Šta da me razočaraš? Od koga je pismo? — Gledala ga je prekorno, a on se smešio, zabavljajući se promenama i uzbuđenjem na njenom slatkom licu. — Možda ti imaš tajni.
Vrata se otvoriše i direktor se pomoli.
A ti si tu, Miomira?
Vrlo dobro, baš da i tata čuje pismo.

Kakvo pismo?
Hoću Miomiru nešto da razočaram, jer se u njoj ponovo probudila želja da ja budem operski pevač.
Zar ti te bubice još nisi izbacila iz glave?
I on voli da bude pevač, samo se pretvara.
Jel' istina, Nino?
Ama, nije, tata. Ona bi htela da mi to sugerira. Slušajte, ovo je pismo od jednog operskog pevača. Čitao je. On mu je odobravao što se ženi. Žalio se na malu platu, jadikovao kako retko peva. Sprema jednu operu, a nikako da dobije dve-tri probe. »Kako pevač može da uskoči u rolu? Nije to što i dramski glumac« — žalio se. — »Ja tražim bar tri probe sa orkestrom. Srećniji ćeš biti što se ženiš. Čuo sam da imaš najbožanstveniju verenicu, vrlo muzikalnu... i vrlo bogatu...«
Pravo kaže čovek — potvrdi direktor. — Teraš Nina da se muči, a ovde gospodski živite. Ni tebi ni njemu ništa ne fali. Doduše, njoj nedostaje tvoja slava.
Ipak on će jednom gostovati. Ti nemaš ništa protiv toga, tata?
Hajdemo u šetnju, pa ćemo razgovarati. »Moja najbožanstvenija vere- nica« — šaputao je držeći je ispod ruke.
Baš sam ja dete i svi se ponašate prema meni kao prema detetu. Slo- mili ste mi volju.
Žena i jeste dete i treba muška volja da rukovodi njome. Mi smo muškarci mnogo nežniji kad se žene oslanjaju na nas i dopuštaju da ih mi vodimo i štitimo. Jake i energične žene nisu simpatične, već ovako male, sićušne, nežne i slatke kao moja Miomira. Hoćeš li da odemo do pošte? Da ti poverim nešto. Hoću da pošaljem Dušici i mami pet stotina dinara. Ti nemaš ništa protiv toga?
Zar još pitaš? I ja ću da dodam pet stotina pa neka bude hiljadu.
Znam da si srce. Ja im ponekad šaljem, Dušica me je pomagala dok sam bio student.
Treba svakog meseca da joj šalješ. To će biti moja dužnost. Ja tvoje toliko volim. Jedva čekam Uskrs da dođu k nama. Eno Slavke s mužem. — Susreli su se i srdačno pozdravili.
Što divno izgledate, Miomira! — pohvali je Slavka.
Osećam se vrlo dobro. Na imanju mi prija. Nema vas dugo k nama.
Imam posla u školi, pa nisam mogla. Dođite s Ninoslavom do nas. U nedelju posle podne bićemo kod kuće.
Hvala, doći ćemo.
Jeste li čuli da je Vida isprošena?
Za koga?
Za jednog poručnika. Divan mladić. Mi smo joj novodadžisali.
A šta će biti sa Ginom i Boškom?
Izgleda ništa. Juče je dolazila k meni ljuta na njega. Napisao joj je hladno pismo da se više ne nada, jer je dobio mesto u unutrašnjosti. Rodi- telji su se zadužili da bi mu nabavili stvari za ordinaciju i on se neće skoro
ženiti. Za to je kriv gazda Tasa. Ona mnogo žali Boška. Ali udaće se opet. Gina je dobra devojka.
Pokraj njih prođe nastavnica Kostić i hladno se javi Slavki.
Kako se slažete s njom? — zapita je Miomira. — Staša kaže da je ismejavaju đaci.
Ismejavaju je zbog njenih avantura. Uhvatila se bila sa Stankovićem, a sad sa sinom industrijalca Popovića. Jutros je bio skandal u školi. Uhvatila dva učenika kako nešto pišu na času. Kad oni, zamislite, pisali o njoj, ka- kva je, kako se ponaša, ocrnili je. Došla je u kancelariju sva uplakana i tražila da ih direktor najstrože kazni. Dala im prilike da saznaju za njen avanturistički život, a traži da je đaci cene.
Nema nijedne nastavnice kao što ste vi. Đaci govore o vama s poštovanjem i ljubavlju.
Kad sam vaspitač, moram da dajem lični primer.
E, čekajte, sad ću nešto da pitam gospođu Slavku. Šta vi mislite: da li je bolje da Nino bude u banci ili da bude operski pevač? Znate, stalno se oko toga prepiremo. Ja ga molim da bar jednom gostuje u operi, a on neće.
Slavka se setila šta joj je pričala gospođa Novaković: da voli da oni uvek budu pored nje, da za Miomiru nije noćni život, i prihvati da živo dokazuje kako je teška operska karijera.
Neka on peva vama.
Kao što i ti pevaš meni — dirnu je muž.
Vi se divno slažete.
Ja sam dobar i popustljiv.
A zar ja nisam dobra?
O, kako vas gospodin Sveta hvali, pričala mi je Vida. Kako ste doma- ćica i nastavnica.
Ne bih je ni uzeo da nije takva.
Dođite nam u nedelju.
Sigurno ćemo doći.
Miomira i Ninoslav su se vratili kući. Mama im dade pismo. Bilo je od Živkice, učiteljice. Ona je sa mužem bila u drugom selu i pisala im je kako
im je tamo lepše. Hvalila se kako su srećni. Bili su sami njih dvoje u četvo- rorazrednoj školi. Pohvalila se i da je na putu skori porođaj. Oboje se ra- duju detetu i dosada ništa nije pomutilo njihovu sreću.
Živkica je dobro dete, od dobrih roditelja i mora biti dobra žena — hvalila je gospođa Jovanka. — A otkuda Stajićka u banci?
Došla da proda kuću. Sutra će nam doći.
Kako izgleda?
Uvek ista — govorila je Miomira.
Uvek izveštačena i našminkana. Antipatična žena — dodade Ninoslav. Miomira se pope u sobu i ubrzo zabruja »Toska«. Nino je ušao i stao iza klavira.
Hoćeš li da probamo »Tosku«, ali da glumiš?
Ne umem ja da glumim. Ja sam uvek istinit. — Nagnuo joj se, pridigao joj kovrdže i ljubio njen beli vrat.
Hajde, pevaj — molila ga je razneženo.
Pevaću samo za tebe. — Sviraj treći čin.
Najlepša je ona melodija: »Te bele ruke«.
Njeni beli prstići malaksali su na dirkama dok su se gubili poslednji to- novi mekog i sjajnog Ninoslavljevog glasa. Uzdahnula je.
Šteta što nisi operski pevač. Moja bolest je sve pokvarila.
A zar nije sreća što si ozdravila? — Obuhvatio joj je glavicu rukama i gledao njene sjajne, tople oči.
Ti si pravo dete. Ima nešto u tebi detinjasto, dražesno i slatko, što oča- rava i nikad čovek ne može da se naljuti na tebe.
Spustio je svoje usne na njene oči. Klavir je umukao, a sveži vazduh je ulazio u sobu s mirisom ruža. Njihova je ljubav lepa kao majske ruže.

PRVA SLAVA

O Svetom Luki, slavi Novakovića, dan je bio topao kao u aprilu. Slavili su u gradu gde su se još septembra preselili. Slučajnost je bila da i Ninoslav- ljeva slava bude Sveti Luka. Prva zajednička slava mladenaca i Miomirinih roditelja. Venčali su se u julu, proveli najlepši medeni mesec u Sloveniji i dočekali slavu sa roditeljima.
Miomira se sjajno osećala. Ni traga od bolesti. Ali svi su je čuvali i štitili. Nino je lebdeo nad njom kao nad detetom. Nisu joj dali da mnogo radi u kući, a ona se branila, nije htela da bude lenština. Staša je došao iz Beo- grada samo za slavu na dva dana. Pokazivao je posetnicu:

STANISLAV A. NOVAKOVIĆ STUDENT PRAVA

Kakav kicoš! Nije više nosio kačket na glavi, već šešir kao Nino. Na fa- kultetu je ostavio utisak među brucoškinjama. Našao se i sa Anđicom. Ali ona je bila stroga i htela je samo drugarstvo. S Ninoslavom je bio najiskre- niji. Njemu je sve poveravao.
Upoznao sam jednu brucoškinju iz Novog Sada. I ona je na pravima. Vrlo slatka devojčica. — A znalo se šta Staša podrazumeva pod tim
»slatka«. Meka, popustljiva, srdačna. Takve je on voleo.
U iščekivanju gostiju, šetali su kroz sobe praznički čiste i nameštene. Mi- omira je nameštala poslednje hrizanteme u vaze. Otišla je da se obuče i vratila se u haljini od velura boje rubina. Sva je zablistala kao rumen sunca na zapadu.
Pazi što se udesila! — uzviknu Staša. — Ne znam ti tu haljinu!
E, to mi je Nino izabrao. — A Nino je ćutke gledao, zenice su mu bile sjajne, velike i tople. Mala ženica je bila srećna. Poznavala je njegov za- ljubljeni pogled. O, kako se oni vole...
A vidi kako Ninu lepo stoji ovo odelo. Crno ti izvanredno stoji. To je odelo za slavu.
Pa ja onda nisam slavski obučen — uzviknu Staša.
Ništa tebi ne fali i u tvom plavom odelu.
Jelda mi je dobro sašio? To je najbolji krojač u Beogradu. Pojavila se i gospođa Novaković u crnoj svilenkastoj haljini.
Vidi, kako nam je mama lepa!
E, pa kad su moja deca lepa, moram i ja da se udesim.
Lepa ženica se smešila i gledala muža. Uhvatila ga je ispod ruke i prišla ogledalu.
Baš smo lep par! Uđe tata i nasmeja se:
Hodi, Jovanka, da stanemo pred ogledalo da vidimo jesmo li lep par.
Tebi je uvek do šale — dirala ga je žena.
Bogami, mamica divno izgleda!
A ja ne izgledam?
Ti si, tata, laf! Jel' vam milo što sam student? Samo kad se vratim, imaćemo brucoško veče. To je interesantno, pričao mi je jedan student.
A je li, braco, jesi li doživeo kakvo razočaranje?
Ti misliš da mi muškarci očajavamo kao žene. Nikad ja neću patiti zbog žena, nego će one patiti zbog mene.
Promangupirao se, vidim ja — govorio je otac.
Onakav sam, tata, kakav treba da bude mladić današnjice.
Ovakav treba da bude mladić današnjice kakav je moj Nino. Srce mo- je, ti si najbolji na svetu.
Takav je, možda, jedino tvoj Nino, a više nijednog ne bi našla kao njega.
Dobro, a zašto ti ne bi bio kao on? Svi možete da budete kao Nino. To nije teško.
To je problem biti kao Nino. On samo misli na tebe, a ti samo misliš na njega.
A na koliko njih ti misliš?
Ja se ne obavezujem nijednoj.
Lažeš!... A vidim da te je zagrejala ta Novosađanka.
Nije samo Novosađanka. Ima nekoliko brucoškinja koje mi se dopa- daju. Pričekaj, kad im zasviram na gitari i zapevam! One još i ne znaju da ja imam gitaru.
A jesi li se video sa Olgicom?
Kakva Olgica? I ne poznajem je više. — Staša je šetkao po sobi, za- stajkivao pred velikim ogledalom i uživao u svom liku, a uživala je i majka gledajući ga lepog i visokog.
Što nema nikog od gostiju?
Tek je pola deset. Sad će i gosti. Prvi nam svake godine dolazi prota. On iz crkve pravo našoj kući sa protinicom. Mrzim što svet čeka veče da dođe na slavu, naguraju se pa ne možeš sa svakim ni da porazgovaraš.
Lulo, dajte žito. Hajde, da se mi poslužimo.
Staša, poznaješ li ti gospođicu Lulu? — pitala ga je Miomira.
Kako da ne! Samo gospođica je porasla. Jeste li vi završili zanatsku školu?
Jesam.
Lulo, vi ćete služiti žito i kolače, a Zorica slatko i kafu. Samo vas molim da pazite da svakog lepo poslužite.
Ne brinite, gospođo. Pazićemo.
Ništa nije gore nego kad ti se na slavi ne zna red. A što sam žito napravila! Stavila sam malo i badema.
Osobito je, mama! — hvalio je Staša.
Posluži se i ti Nino, i ti Aleksa.
Ja bih pre jednu višnjevaču — zatraži direktor.
Gospođice Lulo, poslužite vi mene kolačima.
Nemoj, Staša, da jedeš mnogo, pokvarićeš ručak. Žao mi što prija i Dušica nisu došle.
One dolaze u nedelju.
Znam da će u nedelju doći, ali mogli smo zajedno slaviti.
Zaljubila se Dušica. Traži je jedan činovnik iz suda.
Neka se uda ako je dobar čovek.
Pravnik je — dodade Miomira, ali ne reče koliko će ona, snajka, dati u novcu svojoj zaovi. To je bila njena tajna.
Pismonoša! — viknu služavka.
Hodite, gospodine! Sedite da vas poslužimo — pozva gospođa Jovanka pismonošu.
Staša primi gomilu pisama i telegrama. Pregledao je poštu i izdvojio dve karte.
Ovo je za mene.
Od koga?
Od mojih koleginica. Novosađanka mi čestita slavu.
Evo i od Živkice! Dobila je sina!
Neka joj je sa srećom!
Moramo da pošaljemo povojnicu. Čestita nam i tetka Pola i Milan. Pogledaj, i Stajićka i njen Andra! Ovo je od Dušice i mame. I mi smo njima čestitali.
Evo neko dolazi. Prota i protinica.
Srećna slava!
Hvala, gospodine proto! Vi ste nam uvek prvi gost.
Ja ne volim da idem po mraku. A ima dosta slava, pa kažem mojoj Bosi da pođemo ranije. Danas je lep dan! Toplo je napolju kao u proleće.
Miomira i Ninoslav poljubiše ruku proti i protinici.
Pojaviše se i drugi gosti za njima. Dođoše i činovnici iz banke. Napuniše se sobe. Miomira je bila lepa i rumena. Obraščići joj se prelivaju kao pur- pur uz njenu rubinsku haljinu.
Gosti dolaze i odlaze. Sveće pucketaju tiho i svečano. Soba je puna du- vanskog dima i damskih parfema. Devojčice pažljivo služe. Miomira izlazi i nadgleda jesu li tanjiri s kolačima puni. Tu je i Liza, koja kao domoupra- viteljka na sve motri.
Malo se raziđe svet. Već je pola jedan. Miomira uđe u maminu spavaću sobu. Nino požuri za njom.
Zlato, što si mi lepa! Ne smem ni kosu da ti pipnem, je li? Ustašca smem. — Poljubio je strasno i brzo se izmakao da je gleda.
Lepoto moja!
Staša priviri, pa se trže. Spazi ih kako se ljube i uđe u sobu gde su bile Zorica i Lula. Mala Lula je bila vrlo zgodno devojče. On joj je pravio kom- plimente i devojče se zacrvenelo.
Liza je bila u trpezariji i nadgledala kako se postavlja. Svi su bili ras- položeni. U dvorištu se čuo ciganski orkestar. Staša je izašao na terasu i naredio šta da sviraju. Znali su svirači da slavi direktor Novaković i da će dobiti lepu napojnicu. Jedan pevač među njima zapeva. Ninoslav ga je slu- šao i smešio se.
Miomira je htela da izađe na terasu, ali joj on ne dade. — Ti si u haljini. Nemoj, sveže je napolju. Zagrejana si.
Presvući ću se za ručak, pa ću se posle ponovo obući. — Ustrčala je uz stepenice. Taman je skinula haljinu, a pojavi se Nino. Dohvati je u naručje i spusti poljubac na njena sedefasta ramena.
Sišli su u trpezariju, zaljubljeni i nasmejani. U kući je bilo pravo slavsko raspoloženje. Ručak se završio i Miomira je opet bila u haljini boje rubina. Bila je lepa kao rumeni cvet. Suton se spuštao, lusteri su blistali. U devet odoše i poslednji gosti. Jedanaest je sati bilo kad je mladi bračni par ušao u svoju spavaću sobu.
Jesi li umorna? — brižno je upita muž.

Nisam nimalo. Ja volim slavu.
Odmah da legneš. Dobro bi bilo da popiješ čaj od lipe. To umiruje. — Nino zazvoni i naredi da devojka donese čaj od lipe. On je čuvao svoju ma- lu, slatku ženicu. Gledao je njenu lepu glavicu na belom jastuku. Crne ko-
vrdže su joj se rasule, a trepavice su bile duge, crne i lice ozareno srećom. Nagnuo se i poljubio je.
Nino moj! — šaputala su nežna ustašca. Svetio se ugasilo. Kroz polu- suton sobe i bledo svetio sa ulica, začuo se nežni glas mlade žene:
Nino, tako sam srećna. Ali imam želju da jednom gostuješ u operi. Ho- ćeš li mi je ispuniti? — Pružila je ruke i obavila mu ih oko vrata. — Samo jednom da pevaš, a ja da te slušam. Hoćeš li? Nećemo ni kazati tati, nego sad, kad odemo u Beograd, da odeš do direktora opere i da ga pitaš hoće li da ti odobri gostovanje. Ja znam da će biti oduševljen tvojim glasom. Je li da bi to bilo divno? Ko zna šta posle može da bude? Ti ćeš da postaneš slavan. Hoćeš li?
Razmisliću.
Pristaćeš ti! Znam ja da ti voliš da budeš pevač. Slušaj, ići ćeš do direktora opere. Zamisli da pevaš jedne večeri. A znaš šta ću ja raditi? Pisaću moj dnevnik. To će biti dnevnik o tvojoj operskoj karijeri i našem bračnom životu. A posle godinu dana izdaćemo ga kao roman. Znaš kako bih ga nazvala? Miomirin dnevnik.
Srce moje, ti si moja mala fantazija! — Pritisnuo je na grudi ne želeći i ne tražeći ništa više do samo nju, slatku, nežnu, zaljubljenu. Ona je bila slađa od slave operskog pevača. Ona mu je bila sve najlepše u životu.
Ja sam te uvek pobeđivala i hoću li te i sada pobediti da se odlučiš za opersku karijeru? Je li, reci mi? Obraduj me!
A ti da posle pišeš roman?
O, to bi bio najlepši roman. Ja ću ga napisati i moram te pobediti.
On uzdahnu i privuče je sebi, opijen, ali snažan, pobednik, ali i pobeđen. Šaputao je mrseći joj kosu:
Znači, ti ćeš pisati roman... Kako reče da će se zvati?
Miomirin dnevnik.