Tebi, moja Dolores

First topic message reminder :



Potresno svedočanstvo o tragediji jedne majke, u kojoj se ogleda stradanje čitavog našeg naroda.

Knjiga je odraz jednog vremena, ali i univerzalna priča o ljudskoj patnji, bolu i nesreći.

KRIVO SE ZAKLEH


Već iz daleka, kad ugledamo naselje u kojem ćemo konačiti, radujemo se. Prihvate nas krovovi kuća, pojate, senice. Tada se divno odmorimo. Ne kisnemo, rosa nas ne vlaži, magla ne upija u kosti. Divota! Teški su i nemili ratni darovi koji nas najčešće prate, kad umor savlada, a san pritisne, pa se na kamenu ili vlažnoj zemlji prihvati postelja. Samo onaj ko nije imao krov nad glavom može da ceni i shvati kolika je blagodet toplog doma. Pa iako još pod tim krovom čekaju raširene, tople ruke domaćina, sve tada postane lepo. Zaborave se bar za kratko nevolje koje prate ratnika.
Doktor Duško mi je jedan od najmilijih drugova. Sa Borom se mnogo družio i voleo ga, pa je i mene prihvatio kao rođeni brat. Govorio je: "Nemam sestru, a uvek sam je želeo. Našao sam je u tebi". Bio mi je iskren i verovao u moje prijateljstvo prema njemu. Zato sam često ponešto više znala o njemu nego drugi. Bio je simpatičan, razgovoran i privlačan čovek. Prešao je četrdesetu i približio se pedesetoj, no to ništa nije smetalo ženama da ga brzo zapaze. Zapažao je i on njih.
Raspored lekara je bio takav da sam nekako skoro čitavog rata bila sa njim. Ili sam mu bila zamenik ili pomoćnik, pa i upravnik bolnice pod njegovom komandom. Veoma smo se slagali u radu, a i kao ljudi. Normalno, da sam u takvoj situaciji mogla najviše o njemu da znam. A naročito smo se približili kad je dobio tifus. Bio je težak bolesnik. Kao komplikaciju dobio je i zapaljenje pluća. Zaista, imala sam tešku borbu da ga pod nemogućim okolnostima iščupam, da stane na noge. Cenio je on to i govorio: "Jedan mi je život darovala majka, a ovaj drugi dobio sam na dar od tebe".
Ponekad mi dopre do ušiju da Duško mnogo pazi usamljene učiteljice i popadije, koje zateknemo u selima. Šuška se, a ja ne verujem. Znam, on je prijatan, veseo, srdačan, pristupačan. A zar to mora biti odmah greh? Ne, to nije istina! Ima ženu i već veliku ćerku u Srbiji. Voli ih i često, vrlo često, sa ljubavlju priča o njima. Ne, ne dam ja mog druga. Ne prihvatam šuškanja i priče. Niko ništa stvarno i ne zna ali se zucka. Doduše, najčešće su nam glavni sanitetski centri u školama ili crkvenoj kući, ako je ima. To mi se činilo sasvim normalnim. Obično su to i najudobnije zgrade u selu, najprostranije, pa logično i najbolje odgovaraju za smeštaj ambulante i previjališta.
Nalazimo se u Bosni. Smešteni smo u školi. Simpatična i mila učiteljica širom raširila srdačne i gostoprimne ruke. Trči po ceo dan. Pomaže oko kazana, pere zavoje sa bolničarkama, pa i nama lekarima se nađe pri ruci. Ostadosmo u mestu desetak dana. Učiteljica naš čovek. Muža su joj odveli u prvom naletu i streljali odmah, četrdeset i prve. Nisu bili ni godinu dana zajedno. Nisu stigli ni porodicu da steknu. Učiteljica je nastavila da radi sa ženama, a govorila je da žali što nema bar jedno dete od voljenog čoveka. Znala je tada da se rastuži, pa i da zasuzi. A Duško, plemenit i human čovek, zagrli je i teši. Tu pred svima nama. Pa, šta tu može biti grešno?!
Osnovala se OZNA, kako sam ja govorila "naša policija" kad bi me neko pitao šta znači ta skraćenica. Bilo mi je dugačko da objašnjavam. Ljudi su shvatali. A OZNA brzo nauči svoj posao. Sve znaju, svud zavire, a da ih i ne osetiš. Saznali i za gostoprimstvo dobre učiteljice. Nemaju oni ništa protiv toga. Neka su žene ljubazne i dobre, ali njima smeta Duško. I ono što nisam primetila ja, saznali su oni. Sasvim je normalno da se o svemu obaveštava komesar, pa je obavešten i o tome.
Pozvaše Duška u Štab. Ništa neobično. Često ga pozivaju da primi novu naredbu, da referiše, da dobije obaveštenje o pokretu i slično. Neobično je to što ga dugo nema, pa nam čak ni na konak ne dođe. Mislim, sigurno se opet nešto krupno sprema. Nova ofanziva! Biće novih napora i nevolja. Šta se može? Rat je takav. Splet ljudskih stradanja.
Tek sam svoje poslove završila u bolnici, kad evo ga kurir iz Štaba korpusa: "Doktorka, komesar zove hitno da dođeš". Opet mi kroz glavu prolaze velike akcije, pokreti, nosila, ranjenici... Zašto bi me drugo zvali? Žurno se opremim i pojašem konja. Moj konj mlad, hitar, prava vidra. Samo ga malo sa boka mamuzom dodirnem, a on kao strela poleti. Ja se tada savijem, priljubim uz grivu, čvrsto stegnem uzde i uživam u vetru koji me miluje. Prvo letimo preko ravnih polja, pa pored gustih šumaraka, koji se ukazuju levo od nas. Dalje se šumarci nastavljaju u divnu stoletnu šumu. Moj konj bez komande pređe u galop, pa se utiša. Valjda se zamorio. Već smo i blizu sela u kojem je smešten Štab. Tišina. Nigde žive duše. Samo topot kopita remeti ovaj lepotom ovenčani mir. Iznenada iz gustog zelenila proviri Duško. Skriven, samo glavu proturio iz zelenila. Mahnu mi rukom da skrene pažnju na sebe i brzo, više šapatom nego glasom, dobaci mi: "Druže, spasavaj kako znaš"! I nestade. Imamo mi žene neko čudno čulo koje je mnogo osetljivije nego kod muškaraca. Valjda nam ga je priroda usadila zajedno sa materinstvom. U tren sve shvatih. Učiteljica, udovica! E, moj Duško, znači bilo je tu nečeg, čim je došlo gore do komesara. Popustih i ja sa ubeđenjem o čistoti moga Duška. Pomuti me sumnja. A onda, u momentu javi se u meni nekakav otpor. Javi se želja da branim, da ne dam ovog dobrog čoveka.
Stižem u Štab. Komesar me ljubazno dočeka, kako to već ide. Na licu mu bezazlen izraz kao u jagnjeta. Reklo bi se, samo sunce sija i nigde oblaka. Sedosmo za dugačak sto, smešten u predvorju lepe oveće kuće. Sa nama je još nekoliko drugova. Porazgovarasmo kratko, a onda se komesar diže i pređe u omanju odaju odmah do ove. Tamo je njegova soba za rad, sa jednim malim stolom i papirima na njemu. Pozva i mene. Zatvori vrata i opet ljubazno, komesarski ljubazno, ponudi da sednem. Bezazleno i milo, kao da me na gozbu priprema, a onda se, odjednom, smrče i uozbilji. Celo mu lice dobi sasvim novi izraz. Svečan, strogo ozbiljan, otpoče: "Doktore, ti znaš koliko te cenim, poštujem i koliko verujem tvojoj reči. Pozvao sam te da nam kao dobar komunista pomogneš oko prljavih rabota koje je počinio Duško. Ti znaš stav i liniju naše partije. Mi je moramo čuvati, jer samo besprekorna čistota može nas održati kod naroda koji nam bezmerno veruje". Lepo govori komesar. Visoko obrazovan čovek, a rečit, pa mi svaka njegova reč za srce prianja. Ja ga gledam, mučim se. Nije mi lako, ali već u sebi sastavljam odgovor. On nastavlja: "Sve znamo. Obavešteni smo". OZNA, mislim, ali i dalje mirno slušam. "Ti si stalno sa Duškom. Ozbiljna si žena i pametna. Mora da si primetila...", nastavlja komesar dugu priču i nikako da stane. Vidim, zaista mnogo zna. Zna mnogo više od mene, a štrecnu me kad izgovori "Izneverio je moral partije, izneverio moral naše partizanske vojske i mora biti kažnjen!" Steže me u srcu, a grudi zastale, utišale se i ne dišu. Lepo hoću da se ugušim. Komesar opet: "On tvrdi da sve to nije istina. Poziva se na tebe. Znam, ti si odana partiji, provereno odana, i reći ćeš nam istinu!" Zaćuta malo, a pogled mu se upi u moje lice, iščekujući iskrenost i istinu. On čeka odgovor, a ja zanemela. Da samo ne pomenu partiju, odanost, iskrenost — bilo bi mi lakše. Prevariti komesara čoveka, radi spasa drugog čoveka, išlo bi nekako, ali partiju! U momentu nešto se u meni prelomi i ohrabri me da ne kažem istinu, da spasem, da pobegnem zajedno sa Duškom od kazne. Stavim celu šaku na grudi, na srce, i dok gledam komesara u oči isto onako uporno kako on mene gleda, izgovorih laž: "To su klevete. Ja sam uz njega stalno. Lekar sam. Morala bih bar nešto primetiti. To nije istina! Tvrdim i duboko verujem u ono što govorim. A dok govorim, prisećam se da je Duško noću izlazio i tek se u zoru vraćao." Nasta tišina. Gledamo se i dalje uporno. Gledamo, a onda komesar prekinu: "Dobro doktore!" U uglu usana mu zaiskri skriven, jedva primetan osmeh, koji on brzo savlada i ponovo se uozbilji i namršti. Jasno mi je bilo da mu nije promakla moja kriva zakletva. Jednom, posle rata, dok smo se vozili ka Avali na nekakav prijem i bili sami u kolima, pričali smo o tome. Rekao mi je: "Shvatio sam ja onda tvoje držanje. Čak mi je bilo lakše u tom momentu jer si mi ti pomogla, mnogo pomogla a da nisi ni znala. Vidiš, i ja sam mnogo voleo Duška i bio sa njim veliki i prisan drug. Samo nisam smeo da popustim i da ga samo zbog svoje slabosti prema njemu ne kaznim. Bio sam komesar i odgovoran za naš moral. Ovako, pomogla si mi, a možeš li mi reći bar sada istinu?" Pogledah ga pravo u oči, osmehnuh se skriveno kao on nekad i rekoh mu kratko: "Krivo se zakleh"! On me zagrli i bez reči nastavismo put.

UBIJ ME


Plavokosa, belolika i nežnog izgleda Dika zagledala se u mrkog brkajliju Vuleta. Pred sam rat su se uzeli. Bila je to velika ljubav. Kad joj je rekao i pozvao je da idu u šumu, gde će se formirati partizanske jedinice za otpor neprijatelju, Dika nije ni tren razmišljala. Kako bi se ona rastavila od Vuleta? U šumu — u šumu, u smrt — u smrt, samo da uvek budu zajedno.
Vule je odmah imao krupne vojničke zadatke, ali i Dika nije bila bez obaveza. Ona je intelektualka, a i političko znanje je imala pa je dobro došla za rad sa ženama, pogotovo onim sa sela koje su znale samo za surovu borbu, da iz golog kamena izvuku komad hleba. Dok drži sastanke sa ženama Dika uvek plete. Umela je ona od obične sirove vune da isplete divne čarape, rukavice, šal. Spremi to, pa kad Vule prođe tu negde blizu sa jedinicom, sačeka ga, pozdravi se, a ona mu tada obavije šal oko vrata da ga sačuva od snažnih i hladnih vetrova planine razljućene što joj remetimo mir. Drugi put mu daruje čarape, pa rukavice. Sve to samo da ga sačuva. I Vule ima svojih slabosti. Malo, malo pa sa jedinicom prođe kroz selo u kojem je Dika. Zadrže se koji momenat pa nastave dalje ratnim stazama. Njeno lice tada zasija od neskrivene sreće. A brkajlija sav oklopljen gustim crnim i ogromnim veđama koje štrče iznad očiju kao da su nakačene, i sa isto tako jakim brcima koji pokrivaju lice, ne može sasvim da sakrije sreću i radost zbog susreta sa voljenom ženom.
Partizani su kao nomadi. Uvek su u pokretu. Čas su ovde, čas onde, a sve uvek onako kako diktiraju događaji vezani za borbu, koja se vodi širom zemlje. Tako Vule četrdeset i druge prima nove obaveze, nove zadatke i ide na sasvim nov teren. U sastavu njegove jedinice je sada i Dika, pa se češće viđaju. Doduše, kratko, hodajući u maršu, ili na nekom predahu. Pa i to je dosta da se izmenjaju tople reči, i iskaže briga i ljubav. Tako zajednički gaze u četvrtu ofanzivu, pa u petu.
Neprijatelj nas potiskuje prema Sutjesci i ostavlja stešnjen prostor za vojsku opterećenu i teško pokretnom bolnicom, glomaznom intendanturom, velikim zbegom... Dika je već nekoliko nedelja u bolnici gde radi i brine oko ranjenika. Mnogo ih je, a njena ruka je izuzetno topla. I Vuleta prebaciše da vodi brigu o ishrani ovih mučenika. Težak zadatak. Pretežak. Zato je i određen takav čovek, da u krajnjoj nemaštini stvori zalogaj za pregladnele bolnike i ranjenike. Borbe ne prestaju. Bitka za bitkom slile se u jednu opštu pogibiju. Nemci moćni. Oružje im moćno. A partizani gladni, bosi, iznureni i još opterećeni velikim brojem ranjenika. Često neprijatelj prodre pa razbije borce u manje grupe. U jednoj takvoj borbi razdvojiše se i Dika i Vule. Iako su blizu ne znaju ništa jedan o drugome, a pogibija na sve strane. Neko od drugova reče Vuletu da mu je drugarica ranjena. Sa velikim naporom on pronađe deo razbijene bolnice i ranjenu Diku. Ispod kolena beli zavoj. Krvav. Oslanja se žena o tek okresani štap i kreće sa ranjenicima. Njegov pogled zape za zavoj, za krv. Steže mu se u grlu. Krupnim, muškim koracima stiže je i zagrli. "Boli li te?" — upita je. Učini mu se jako bleda. Ostao bi uz nju, da joj pomogne, a već ga zovu natrag. Poslali proleteri za bolnicu dvopek koji su tek zaplenili. Mora se brzo razdeliti, jer postoji opasnost novog prodora, pa da se dragoceni plen izgubi. A i ljudi su gladni. Redovnih obroka već danima nema, osim ako se hrana otme neprijatelju. Ne zna se koje je čija teritorija. Čas je u rukama partizana, a čas su Nemci na njoj. Zato se sve munjevitom brzinom radi. Zato i Vule mora hitno da ide i da ostavi onu kojoj bi želeo sada najviše da pomogne. Zagrli još jednom ranjenu drugaricu, spusti još jače na oči krupne crne veđe — i ode.
Istog dana po podne Nemci napraviše pravi lom. Razbiše nam tek grupisanu bolnicu, a tuku po njoj svim mogućim oružjima. Nije im teško da u svakom naletu pogode sigurno cilj. Zgomilani smo, pa se skoro guramo. Svaki metak je siguran pogodak, a da ne govorim o bombama iz aviona, topovskim eksplozijama, bacačima... Grmi sa svih strana. Slili se gromovi u jednu stalnu, neprekidnu tutnjavu, koja lomi sve pred sobom.
Dika je potpuno odsečena i sa pet-šest ranjenika koje vodi grabi jednom kosom, kako bi zašla za brdo i uhvatila kakav takav zaklon. Ide oslanjajući se na štap, stalno hrabreći ranjene drugove oko sebe, kad joj odjednom eksplozija diže zemlju pod nogama. Oseti da tone u mračni krater. Dim se razbistri, a na zemlji leže nekoliko raskomadanih drugova. Delovi tela su im se razleteli po šumi. Nisu imali vremena ni da čuju eksploziju. Dvojica koji su bili malo dalje i skoro da zađu iza brda i uhvate zaklon ponovo su ranjeni. Potrbuške nastaviše da se vuku dalje i zađoše. Izgubiše se iz vida neprijatelju. A Dika? O Bože! Jedna noga u gornjem delu i kuk sa iste strane zdrobljeni, desna ruka iznad lakta slomljena, lice svo u krvi pa se i ne vidi koliko rana još ima. Slučajnost, nagon, ljubav! — baš u tom momentu pojavi se Vule. "Dika"! — zavapi čovek iz sve snage. Ne zavapi, već zagrme kao da se planina ruši. Nemci već sasvim blizu. Glasovi im se čuju. Mašinkama brišu prostor ispred sebe i nadiru brzo, neodoljivo. Meci samo fijuču oko ovo dvoje nesrećnika. Izbezumljen, Vule obuhvati Diku da je ponese i izvuče gore, a ona se u njegovim rukama mlitavo previ. Prelomljena kičma ne izdrža težinu tela. Žena zavapi: "Pusti me da umrem! Pusti!". Vule ne sluša. Privio je uz grudi i krupnim koracima grabi napred. Kosina velika, a sitno kamenje pod nogama čini korake nestabilnim. Okliznu se i skotrlja nekoliko metara nazad. Diku ne ispušta iz ruku. I on je sav u krvi. Oseća kako ga obliva po rukama, pojasu i klizi dole do stopala. Još uvek topla krv njegove Dike! Nemci su već sasvim blizu. Viču, jurišaju, bacaju bombe. Sve gori. Vule sav u znoju i krvi ponovo pokušava nemoguće. Prikupi poslednju snagu i sa otežanim, opuštenim teretom u naručju pođe željenom zaklonu. Kako diže raskomadanu ženu, iz kuka joj navre krv po njegovim rukama i prosu se na zemlju. Ona klonu. Oči joj pobegoše gore ka čelu i jedva čujno izgovori: "Ubij me! Ubij me, ako me voliš. Ubij, ako me..." Iako je njen glas tih, jedva čujan, njemu se učini da je tako jak da će bubne opne da mu popucaju. Pođe krvavom rukom prema čelu da ga pritisne, da ne prsne. Oseti slano na usnama. Krvava ruka raznela je krv po njegovom licu. Strese se u užasu. Pogled upro u nemoćnu ženu i u svoju nemoć. Malo dalje iza stabla vidi već i plavetnilo uniformi koje zauzimaju poslednji zaklon. Još samo koji korak pa su tu. Zarobiće ih. Začu još jednom tiho, kao iz dubine: "Ubij...!" On izvadi revolver. Otkoči ga. Ruka se zgrči, zastade. Pogled pobeže na drugu stranu. Meci poleteše jedan za drugim iz ruke voljenog čoveka. Laganim, umornim, slomljenim korakom pođe gore prema kosi. Nemci malo utišaše paljbu. Pripremaju se za juriš. On ide i dalje lagano, a ne ispušta revolver iz ruke. Zgrčili se prsti i ne slušaju više. Ne može da ih odlepi od gvožđa, kao da su i oni izgubili snagu pred učinjenim zlom.
Vule naiđe na ona dva druga iza kose. Oni pužu i pomažu se štapovima tek odlomljenih grana, kako bi izbegli pogibiju. Priđe im. Uhvati oboje oko pojasa i snažan čovek nastavi borbu da bar njih izvuče iz ovog paklenog obruča.
Peta ofanziva je prošla. Sve se smirilo. Već nedeljama se odmaramo na slobodnoj teritoriji. Vule ozbiljno, smireno i tiho obavlja sve poslove. Čudno je miran. Da li je zaboravio?!...
Dani teku. Svi smo se najzad odmorili od višemesečnih borbi, gladi, zime i svih zala i surovosti, koje rat donosi. Čuju se na sve strane pesme partizanske. Pripremaju se priredbe. Radost na sve strane zbog uspešnog prodora iz obruča smrti. Iznenada taj naš mir i radost preseče vest: "Vule se ubio!". Potrčasmo. Pod jednim drvetom, glave naslonjene uz stablo. Vule. Samo jedan kuršum u slepoočnicu, samo jedan tanak mlaz krvi niz lice, dovršio je još jednu borbu, onu najtežu borbu sa samim sobom.

NISAM USPELA, NISAM USPELA


— "Ja sam momak i po!"
— "Biće moja!"
— "E, neće biti tvoja nego moja!"
Takve i slične prepirke već duže slušam između dva jaka, između Luleta i Bojana. Nekad su u raspravama glasniji, nekad tiši. Zavisi ko sluša. Glavno, do komesara ne sme doći. Pred doktorom su slobodniji, pa mogu nesmetano voditi prepirku oko lepe i mlade bolničarke Stake. Ovakve svađe ne bi smele ni do nje doći, jer bi je tada mogli oboje izgubiti. Mlada je i mnogo stidljiva. Vezana odano za Partiju, ni u mislima ne bi prekršila njene zakone.
Dok se mladići prepiru oko njenog srca, Staka bezazleno i mirno radi oko ranjenika. I ne sanja, sirota, da njeni kao breskva jedri obrazi muče dva junaka. Bili su svi troje više od godinu dana u jednom bataljonu. Ta neobična škola revolucije podiže stalno ljude i stvara nove kadrove, pa kad odskoče u znanju i veštini idu dalje na nove, više dužnosti. Postali su sve troje bataljonski rukovodioci. To ih je razdvojilo. Ostali su samo u jednoj istoj brigadi. Viđaju se često, a naročito mladi komandanti, jer su im operacije često zajedničke. Vole se oni. Veliki su drugovi. Jedino su im se strelice ljubavi, koje su poletele prema Staki zaplele i nikako da se odmrse. Iskreni su jedan prema drugome i otvoreno govore o navrelim osećanjima, ili bolje rečeno otimaju jedan od drugoga rečima lepu Staku. Samo rečima. Više se ne sme. A uporni oboje. Ne popuštaju. Svako je želi za sebe, a svako od njih veruje da ima prednost. Prepirke su pune istine i ozbiljnosti, ali nikad uvredljive, ili takve da bi poremetile iskreno drugarstvo. Čujem ih i danas:
— "Ti da je dobiješ! Ko si ti? Pa vidi mene deliju! Vidi, bre, kakav sam samo zgodan momak!" — ustaje Lule i šeta korak dva ispred Boleta, a samouvereno se šepuri. Da je lep, jeste lep. Bio je pre rata u podoficirskoj školi, pa ima i lepo vojničko držanje. Stasit. Uvek utegnut. Kad stane mirno pred starešinom, kao da pod nogama zemlju zatrese. A tek kad raportira, treba ga samo videti. Ljudina!
— "Šta se kočoperiš?! Bre, znaš li ti šta ja činim u jurišu? Dok ja ne bacim bombe, ti čekaš. Znaš li ti ko je juče rasterao Nemce? Bojan, a ne Lule. Lule je samo prošetao raščišćenom stazom" — zacrveneo se drugi zaljubljenik, baš kao da je došao onaj poslednji trenutak, kad samo treba pružiti ruku i uzeti devojče.
— "Polako, polako! Završiće se i ovaj rat. Prestaće okršaji po šumama i planinama, pa ćemo se ogledati i na drugom polju" — nastavlja utegnuti Lule, naviknut na red i urednost koju je još iz škole poneo. Deluje prijatno, čak malo upadljivo za ratno vreme. Odelo mu je uvek čisto, zakopčano. Ukršteni kaiševi na grudima nose vojničku torbicu sa sekcijama i mapama, pa durbin, šmajser. Sušta suprotnost ležernom debeljuškastom i omanjeg rasta Boletu.
— "Mani ti! Osvojiću je, pa makar ti te zulufe i fiksom mazao. Ja sam, bre, simpatičan" — nastavlja uvek veseo Bole koji je bio bogat drugim darovima. Lepo je pevao. Umeo je zviždukom da imitira čitavo jato ptica. Pa kad zareži, zalaje, zamuče! Tome još doda ćurana kako fućfuriče i kako se šepuri pred ženkom, pa pogleda u Luleta i smeje se. Jednostavno, čovek se oseti kao da je u prepunom seoskom dvorištu, gde ništa od blaga ne izostaje, tako Bole dočara atmosferu. Mi, okupljeni oko njega, u takvim momentima zaboravimo na ratne muke. Smejemo se, bodrimo ga, sve dok se ne izmori. Kako — tako, tek oba momka imaju vrednosti koje osvajaju. Kad bi ih čovek stavio na vagu, ni jedan ne bi pretegao. Čini mi se, ni Staki ne bi bilo lako da se odluči i da da prednost jednom ili drugom.
Čudne se stvari dešavaju u ratu. Tako jednog istog dana puče vest: "Poginuo Bole!", pa odmah: "Poginuo Lule". U istom danu izgubismo dva junaka. Sećam se tog julskog sunčanog dana, koji mi je namah potamneo. Činilo mi se da sunce umesto toplote i sjaja sipa samo ledeni dah i tamu. "Zar oboje?" "Pa kako?", pitamo jedni druge, a svi zbunjeni i bolni. Rat ne zna za milost. To nam je već poznato. Bilo je mnogo raznih iskušenja, ali dva junaka, u jednom trenu?! Premnogo je.
Imala sam skrivenu želju kad se malo priberemo od ovih pogibija i odmaknemo od nesreće koja nas je snašla, da ispričam Staki o Luletu i Bojanu. Da joj sve ispričam, neka zna da su je dva junaka ponela u srcu. Neka ih ne zaboravi. Nisam uspela. Samo pet dana kasnije probruja jedinicom: "Pogibe nam Staka"! Istrčala da prenosi ranjenike u zaklon, da ih previja. Jedan jedini metak bio je dovoljan da obori devojku. U ruci smo joj našli zavoj. Ponela ga je da previja ranjenog druga. Nije stigla do njega. Pala je. A ja nisam stigla, nisam uspela da joj pričam o ljubavi dva junaka. Sve je ostalo nedorečeno.

BILO MI JE TOPLO, MILINA JEDNA


Gledam dvoje mladih iz zbega. Tek su se venčali, a četvrta ofanziva podigla narod na noge da se sklanja i beži pred nesrećom koja se sručila i uništila sve pred sobom. Ognjišta nestaju u zapaljenim domovima, narod beži, glavu spašava, pa tako i njih dvoje. Rođeni su u malom selu negde gore kod Bihaća. Još kao deca su se gledali, a kasnije i zavoleli. Ona stasita, lepa, a on više snažan nego lep. Brine mnogo o svojoj mladici. Stalno je uz nju i nije mu pravo kad se neko od boraca zapriča sa njegovom ženom. On se tada malo namrgodi i gleda u stranu praveći se da i ne primećuje njene sagovornike. Međutim, čim se borci udalje, a njih dvoje ostanu sami, po nervoznom mlataranju njegovih ruku i živom objašnjavanju mladoj ženi, može se zaključiti da je ljut kao ris. Uopšte, iako je ćutljiv, daje utisak vrlo bujnog i burnog čoveka. Ona sasvim druge naravi. Otvorena, govorljiva i nasmejana. Dok je on grdi, ženica za to vreme samo ćuti, gleda u zemlju i crveni. On je samo privremeno u bolnici i za dan-dva, čim pristignemo jedinicu, dobija pušku i ide u četu. Ona ostaje kod mene da se obuči za rad u sanitetu. Kišni dani ne prestaju. Kvasi nas kiša danima i "ispod kože", kako govore borci. Stvarno, natopila nam se odela i otežala, pa vise na nama kao mokre krpe. Šuma prohladna i usred leta kad nema kiše, a sad joj hladni dah podržava ova danonoćna vlaga. Ni zračka sunca da nas bar malo ogreje. Dani još nekako prođu, ali kad pritisne noć i umor, a hladnoća obgrli čoveka, dao bi deo života za mali kutak koji greje. Ne gledamo tada ko je ko. Pribijamo se jedno uz drugo, grčimo kao ovce na kiši i delimo nevolje koje su pritisle sa svih strana. Moji mladenci nose još dobro ćebe, upravo topli vuneni biljac, koji su pri polasku zgrabili iz već zapaljene kuće.
Kiša jutros prestala. Razvedrilo se, pa i sunce obasjalo. Sretnem Vladu. Visok, stasit i lep Crnogorac. Ramena mu kao u atlete, a šake velike i snažne. Planina ga odnegovala i pripremila da se rve sa mukama svakovrsnim. Znam ga od pre rata. Mio i vrlo čestit čovek. Čak jako stidljiv pred ženskim svetom. Kad me ugleda, priđe mi, a smeje se, ne može reč da izgovori. "Šta je Vlado? Nešto si grdno veseo!" — primetih, a on se još jače zasmeja i otpoče priču:
— "Umalo da poginem od onog tvog junaka iz zbega. Znaš, noćas me hladnoća pritisla, učini mi se hladnije no ikad. Bio sam valjda i premoren. Danima sam bio na položaju ležeći na mokroj zemlji, pa se i kosti razgnjilele. Ne dade nam Švaba ni okom da trepnemo. Njih mnogo, pa se smenjuju na položaju. Jedni odlaze, a odmah su drugi tu. A mi jedni te isti i noću i danju do u nedogled. Ipak ih naterasmo na povlačenje i tako dobismo predah. Noć me umornog i mokrog pritisla, a san navalio pa hoće da me obori sa nogu. Svakog časa se zaplićem i budim iz sna koji me u hodu hvata. Već su me i noge izdale. Umorne, jedva vuku i mene i otežalo mokro odelo. Mnogi borci popadali i na onoj vlažnoj zemlji pospali. Pored jednog drveta, na blagoj kosini, vidim topli biljac i dvoje pod njim. Zgrčeni jedno uz drugo spavaju. Ja, večiti proleter, ni u ratu nisam bio bolji. Osim puške i oružja drugu ti imovinu ni sada nemam, a ćebe pogotovo. Kad ugledah meki topli prekrivač odjednom me osvoji. Zastadoh. Da mi je dole kod nogu samo glavu da podvučem i dah zagrejem. Ima tu mesta. Gore su se umotali i zategli svaki delić prekrivača, ali dole ima praznog prostora i može se uvući. Osetih već i toplinu, koja me greje. Savladan mukama to i učinim. Mislim neprestano samo glavu da podvučem, i to dole u kraj kod nogu. A kad sam već zavukao glavu brzo me savlada san. Onako u snu osetim toplotu i počnem da migoljim na gore i da se uvlačim između ovo dvoje mladenaca. Tako, malo po malo, pa se uvučem do gore. U snu se slučajno okrenem ženi, valjda je bila toplija, i zagnjurim glavom u nedra. A ono toplo, toplo, milina jedna! Spavam ja tako nedužan kac novorođenče u pelenama i sav utonuo u blaženi odmor. A kako i ne bih?! Danima ne spavam, kiša me bije, hladnoća ispija. Sve je to sad nestalo i otišlo daleko od mene. Tople grudi greju mi glavu, koja se zagnjurila u mekotu i milinu, a ćebe me celog prekrilo. Lepo sam i moje dugačke noge zgrčio, povio, pa se i one pod biljcem zagrejale. Ostao bih tu do kraja rata, more do kraja života! Međutim, ne bi tako. Probudi me u svanuće cika žene pod pesnicama koje lete preko moje glave. Ovako, po prirodi glavat, promolih ispod pokrivača čupavu glavu, a pesnice poleteše i po njoj uz povike i psovke: "Tu si se uvukao!", pa pesnica. "Pokazaću ti glavato čudovište!", pa pesnica... Onako bunovan, skočim i počnem da bežim. Ne znam šta mi bi! Da sam bio sam pred bataljonom Nemaca ne bih se toliko uplašio. Bežim, nestajem, srce lupa kao u zeca. Znam da sam pred sobom nedužan, čist i nevin kao jagnje, ali ne i pred razjarenim mužem sirote žene, po kojoj i dalje pljušte pesnice praćene pogrdnim psovkama. Tek dole, ispod litice niz koju sam se sručio, sve mi postade jasno. Da se vratim i branim ženu bilo bi pošteno, bilo bi ljudski. Ali za onog razjarenog, ljubomornog jadnika bolje je da me više nikad ne vidi."
Priča mi Vlado i smeje se punim srcem, glasno da sve zvoni. Priča, priča pa se zaceni i sa mukom nastavi. A onda se uozbilji: "Znaš, to su ono dvoje iz zbega. Šalji čoveka što pre u jedinicu, da ne premlati onu jadnu ženu — a da je bilo toplo — bilo je. Milina jedna"! Šeretski se nasmeja i ode za svojom jedinicom.

KOLONA LAGANO ODMIČE


Oboje su iz igre ušli u borbenu jedinicu. Brana je već 1941. postao partizan. Porodica mu je uništena u prvom naletu ratnog zla. Ostala je samo baka, upravo prababa, starica koja je zašla davno u devetu deceniju. Sirotica, prigrlila dete i svako novo jutro iščekuje sa strahom da i njega ne izgubi. Bar on da joj ostane. "Jedino oko moje" — tako je tepala dok nam je pričala o požaru koji je uništio veliko i lepo domaćinstvo čuvenih Lukića. Kad su došli partizani u selo, baka se nije više dvoumila: "Brano, da ideš sa našom vojskom". I Brana je pošao.
Već sutradan, tanani mršavko mutirajućim glasom priča komesaru brigade o svemu što je preživeo u kratkom vremenu. Komesaru teško. Poznate su mu takve i slične priče. Poznate su mu i nevolje naroda, a posebno ove nedužne dece. Prihvata dečaka i daje mu raspored: "Ići ćeš kod doktorke u našu bolnicu. Slušaj je dobro". Baš tih dana tražila sam od komesara da mi odredi nekoliko mladića za pripomoć oko najtežih ranjenika, koje u pokretu treba nositi. Među prvima šalje mi ovog vižljavog momčića. Tek su mu se nausnice malo okazale. Inače mio, razgovoran i prijatan. Šuška kad govori, a govori nekako kroz stisnute zube. Kad se nasmeje, sa tom manom deluje izuzetno ljupko, kao da se mazi. Brzo se uklapa u sve akcije. Mnogo nam vredi. Zainteresovan je i znatiželjan, kao svako dete, pa ne propušta ni jedno predavanje. Sluša komesara kad drži političke časove. Sluša i časove koje mi držimo u sanitetu. Brzo, vrlo brzo, ovo bistro momče svestrano izrasta.
Četredeset i druge dolazi u sanitet i mala Hajrija. Tek je zašla u trinaestu godinu, ali lepo razvijeno devojče. Muslimančica je. Kad je došla, imala je šalvare na sebi. I njoj je sve izginulo, samo, umesto bake njoj je ostao praded. Jedva se starac drži na nogama, i kao da živi jedino za to, da ovo devojče ne ostane samo. Astma ga pritisla, pa šišti kad diše i guši se. Priželjkuje smrt. Umoran je već od života, koji mu nikada nije bio lak, a sada pogotovo u nemaštini i pepelu, koji su ostali od nekada velikog domaćinstva. Jedina misao mu je devojčica. Vremena su zla. Kako da ostane sama? Kome da je ostavi.
Naiđe tu naš intendant Rale, čovek izuzetno mekog srca. Video devojčicu i zabrinuo se. I on je ostavio svoje ćerke. Istina, one su sa njegovom ženom ostale, ali rat je. Ništa se ne zna. Vidi da je ovaj starac na izmaku, a kuća usamljena. Do prvog komšije ima pola sata hoda. Kome će ovo dete? I šta će? Počinje da nagovara starca da malu preda brigadi, sanitetu. Starac se zakašlja. Obrazi mu u tren postadoše plavi, a disanje oteža. Trudi se, siromah, krajnjim naporom da bar malo vazduha usrče. Sve se u grlu speklo i steglo. Ostao prostor uzak kao slamčica, a to je nedovoljno da se napoji kiseonikom ovo izmoreno staračko telo. Kad se malo primirio od kašlja, rukom daje odobrenje Hajriji da pođe sa ovim dobrim čovekom, koji mu uliva poverenje. Tako Hajrija postaje partizančica. U početku je zatvorena, ćutljiva, nesigurna pa i malo zaplašena. Prvo se približava Brani. Valjda ih vezuju bliske godine. Kako — tako, tek stalno je uz njega. Zajedno donose vodu ranjenicima, zajedno kupe granje i drva za vatru našem kuvaru, a najviše vremena provode u premotavanju zavoja. To nije težak posao pa ga obično dajemo deci. Nije težak ali oduzima mnogo vremena. Deca tim poslom nisu preopterećena, a oslobađaju nas starije za krupnije poslove. Satima, skoro svakodnevno, ovo dvoje dece razvlače, rastežu i valjaju "štrudlice" od dugih belih traka. Već upotrebljene zavoje po desetak puta pa i više peremo, iskuvavamo u pepelu i ponovo upotrebljavamo.
Deca su deca. Dok rade neprestano se šale, zadirkuju, smeju. Tako jednom, negde kasnije, privuče me njihov zvonki smeh i galama. Pogledam, a dečak sav obmotan belim zavojima, sa štakama, pogrbljen hoda i imitira teškog ranjenika. Lice obesio i napravio tako bolno, kao da stotinu rana nosi. Smeje se Hajrija, smeju se i ranjenici. Sklanjam se da se ne postide od mene. Neka ih, neka se smeju. Rat nas ne daruje radostima.
Iako je partizanski život naporan, kako dani odmiču tako nam deca rastu. Brana sve više liči na momče, a i Hajrija dobija oblik devojčeta. Kod devojčice se pojavi katkad i rumen na licu, pa i pogled pobegne ka zemlji dok razgovara sa Branom. Imam utisak da se postidi. Obično to biva u momentima igre i začikavanja, koja malo pomalo odmiču od onih pravih dečijih nestašluka. Gledam ih, jednom, kako prebiraju pasulj. Ona, čim pronađe šareno zrno, hitro ga baca gađajući poduži nos Branin. On joj uzvraća zrno, ali tako da joj uleti u nedra. Izmešaju se tada i smeh i grdnja. Grdnja koja ne liči na ljutnju. Pa ipak, sve je to čisto i čedno. Odigrava se tu pred nama, pa se i mi uključujemo u njihov smeh i bezazlene šale.
Hajrija je postala već iskusna bolničarka. Slušala je nekoliko kurseva, a i previjala mnogo ranjenika. Bolnica je istovremeno bila i škola za sanitetske kadrove. Čim bi jedinicama zatrebale bolničarke, tražene su i uzimane iz bolnice. A kad traže, šaljemo najbolje. Došao je red i na Hajriju. Odlazi u bataljon za četnu bolničarku. Odlazi, a Brana ostaje. Razrastao. Više ne premotava zavoje. Stražari, pravi nosila, nosi ranjenike pri pokretu. Otkako je otišla Hajrija postao je ćutljiv. Nije više onako veseo i razgovoran. Uzima po dva i tri dežurstva na straži, a ranjenici ga zadirkuju: "Brano, nešto si nam se grdno rastužio". Toliko. Dalje se ne sme.
— Sunce polako klizi ka smiraju. Postalo crveno, skoro krvavo. Baš sa te strane, vidim, ide grupa ranjenika. Pođem im u susret, da što brže ukažem pomoć. Vidim, ima i nosila. Znači, teški ranjenici. Prvo samo ubrzam korake, a onda potrčim. Kao ukopana zastadoh. Iz prvih nosila proviruju nove šarene seljačke čarape, koje je Brana dao Hajriji kada je pošla na novu dužnost. Jedna ruka mlitavo visi na ivici nosila. O, bože! Steže me u grlu. Grudi mi pritisnu nekakav golemi teret i satera srce u onaj kutak kad preti da stane. Hoće li stati, da ne saznam istinu? Pa ipak! Hajra je poginula! Gorka istina mora da se prihvati. Posle kratkog spuštanja nosila i odavanja pošte ponovo je dižemo i ne nosimo u bolnicu, već skrećemo levo prema uzvišenju, gde je seosko groblje. Tu ćemo ostaviti ovo drago devojče, koje je već u prvoj borbi poginulo.
Vraćam se u bolnicu i prihvatam one kojima mogu pomoći. Utučena i ne pomišljam na Branu. Sva sam u brizi za ranjenicima i bolu za Hajrijom. Tako prolazi veče, noć, pa skoro sledeći ceo dan. Dolazi kurir sa naredbom za pokret. Prenosim naredbu komandantu i komesaru bolnice. Brzo je sve spremno za polazak. Treba mi Brana. Tražim ga. Nema ga. Opet mi zatreba. Zovem ga, tražim, a niko ne zna gde je. Polazimo, a mladića još nema. Da nije pobegao u četu posle saznanja o smrti devojčice? Dešavalo nam se to. Ne vole junaci da budu u bolnici. Pobegnu nam pre nego što im rane sasvim zarastu. Junaštvo je u prvim redovima, u jurišima. A možda i ono drugo! Pade mi na pamet i prostruja kroz glavu kako se Brana igrao sa Hajrijom. Da, voleli su se oni. Sad prvi put sebi to priznajem. Pade mi na pamet Branka Bude Tomovića, kako je, kad joj je Budo poginuo, otišla u borbu, bacala bombe sve do poslednje i poginula uzvikujući "Za mog Buda!" Ove misli me pritiskoše a briga, pa i ljutnja izmešale se, pa čas nadjača jedno a čas drugo. Dođem do zaključka da je Brana otišao tu negde, da je samo zakasnio i da će se ubrzo vratiti. Dobar je vojnik. Zna već vojničke vrline i obaveze. Zar sme ratnik da zakasni? Svako zakašnjenje može biti pogibeljno. Nije smeo to da učini. I prevagnu u meni ljutnja. Skočim na konja i besno poteram, da izađem na čelo kolone koja je već dosta odmakla i daleko putem lagano vijuga. Put nas vodi pored samog groblja. Polazeći tuda iznenada ugledam Branu. Još uvek ljuta, taman da viknem i pogrdim, a reči zastadoše. Hajrin grob! Na njemu crna sveža zemlja potpuno uokvirena belim kamenom. Komadi jednaki kao da ih je neko klesao. A na sred groba, od istog kamena, naredan i napravljen veliki beli krst koji je prekrio skoro celi grob. Brana je celu noć i ceo dan sakupljao kamenje kojeg nije bilo u blizini da ukrasi grob voljene devojčice krstom, onako kako je video da se čini u njegovom mestu. Za to vreme nije ništa jeo, čak se ni vode nije napio. Pogledah u njega, pa u grob. Ponovo mi se stište nešto u grudima a onda pomislih: "Ljubav je danas spojila krst i polumesec".
Brana me ugleda. Podiže se i pođe. Zastala sam da ga propustim. Ušao je u kolonu noseći srce ranjeno zbog voljene devojke koju ni pomilovao nije. Ušao je u kolonu. Kolona lagano odmiče dalje.

ISPOVEST, ZAVET, ZAKLETVA


Rat je prekinuo mnoge ideale, mnoga stremljenja i planove. Tako je prekinuo i zanos mlade učiteljice Danke.
U zabačenom selu između Srbije i Sandžaka, jedno je devojče dobro učilo i po svemu se izdvajalo od druge dece. Dobri učitelj to zapazio i nije se mogao pomiriti s tim da mu takav đak zastane i ne ide dalje. Odlazio je mnogo puta kod Dankinog oca, dosta starog, a previše siromašnog seljaka da bi se uhvatio ukoštac sa takvim zadatkom. "Školovanje mnogo košta!" — govorio je. "Ja to, učitelju moj, ne mogu." Učitelj se nije predavao: "Pomoći ću i ja" — govorio je. I dete je pošlo u učiteljsku školu. Školovanje je devojčica završila godinu — dve pred sam rat. Odmah se u svom selu zaposlila. Razvila se i izrasla u lepu devojku. Ne zna se šta je na njoj lepše. Da li umiljat pogled, ili loknasta svilena smeđa kosa, stas ... A hodala je kao srna. Ko je samo jednom vidi mora je poneti u sećanju. Dugo je vremena od ovih događaja prošlo, a meni i danas pred očima leprša uvek uredna i čista bluzica na njoj. Čini mi se, ni jedna devojka nije umela bluzu ženstvenije od nje da ponese. I u mnogo čemu drugom bila je to devojka izuzetne vrednosti, izgleda i ponašanja.
Kad je Danka došla u seosku školu da primi posao, odmah je punim srcem prigrlila i školu i decu. A i deca prigrlila učiteljicu. Ubrzo su i muškarci i devojčice poželeli da budu učitelji i učiteljice. Da budu tako dobri, pametni i lepi kao ona, koju su svim srcem zavoleli. Ona ih je učila svemu. Nije se zadržavala samo na knjizi i olovki. Zajednički su oni uređivali školu, zajednički ogradili školsko dvorište u kojem je procvetalo najraznovrsnije cveće. Takmičila su se deca ko će doneti bolje cveće za njihovu školu, a majke su im davale ono najbolje koje su imale. Sa novom učiteljicom i škola dobila nov izgled i lepotu. Kada su lepi dani, ona je izvodila decu napolje i držala časove pod toplim suncem i u cveću koje su sami odnegovali. Sreća i radost oblivala je svakodnevno i decu i njihovu učiteljicu.
Počinje rat. Ruši i lomi sve pred sobom. Među prvim zgradama koje su gorele, gorela je i njihova škola. Prekinut je zanos, zaustavljen rad. Deca se rastaju od učiteljice noseći u sebi prazninu i tugu. Palikuće su odmah baš nju tražile. "Zašto njihovu učiteljicu?", pita se u čudu narod i skriva devojku čas u jednu kuću čas u drugu. Čuli su se i dalje povici: "Dajte komunistu! Dajte, ili ćemo vas sve popaliti"! Ali pretnje neprijatelja nisu pomagale. Narod je uporno ćutao.
Kad je počeo ustanak Danka je pošla u partizane. U mislima je ponela svoju prvu školu, školske klupe i čupave glavice njenih đaka, i njihove oči pune ljubavi prema učiteljici. Kad se svrši rat opet će ona biti njihova. Vratiće im se ona. Neće zaboraviti ni svoje đake a ni narod, koji je prvog dana prihvatio kao svoju kćer, kao rođenu sestru. Na žalost, nije ih nikad više videla.
Ratne staze odvele su devojku daleko od male seoske škole. Jedno vreme bila je borac, a onda prebačena u sanitet. Pametna i razborita, brzo se uklapa u nove obaveze i postaje referent saniteta u bataljonu. Potrebna joj je samo oprema. Dolazi kod mene za poslednje uputstvo i za sanitetski materijal. Punimo zajedno sanitetsku torbičicu zavojima, jodom, najpotrebnijim instrumentima. Vidim da o prvoj pomoći puno zna. Učila je to već dok je bila u učiteljskoj školi. Pozdravljamo se, i ona odlazi da brine o ranjenicima, isto onako kako je pre godinu dana brinula o svojim prvacima.
Ranjenika mnogo, torbičice se prazne, a bolničarke sve češće dolaze da mi traže prevojni materijal. Dolazi mi i Danka. Kad pođe dugo gledam za njom. Izdvaja se od drugih. Kako samo hoda! Kako joj uniforma i puška priliče!
Gazimo sve dublje u rat, pa i u ratne nevolje. Sve je oskudno osim morala i hrabrosti. Odeća poneta od kuće već uveliko izdaje, zima iscrpljuje, a glad osvaja. Na sve se privikavamo. Danima, pa i nedeljama ne vidimo brašno i so. Kad prolazimo kroz naselja mnogo nam je lakše. Tada narod daruje vojsci ono što ima.
Danka je u bataljonu kojim komanduje Milan. Proslavljeni junak. Visok, smeđ, sa lepim i toplim mekim licem kao u devojke. Na rukama mu se sijaju tek prišiveni poručnički činovi. Kad je ugledao Danku odmah mu se u srce uvukla. Zagledali su se. Omilili jedan drugome. Znali su oni to, po držanju, po ponašanju. Osećali. Reči su zastale i nikad nisu izgovorene. Vreme je takvo. Oboje su rukovodioci u bataljonu i taman da se to sazna i da se obrukaju. Moraju davati i biti primer u svemu. Jedino što se sme to su pogledi koji se pomiluju. Znaju oni da pripadaju jedno drugom. A to je dovoljno. Za sada se ne sme više. A kada se rat završi...?
Nova naredba stiže. Pokret. Pravac vodi kroz partizansko selo. Narod odvojio od usta i spremio po komad proje za pregladnele borce. Danka ga nije dobila, jer je slučajno u to vreme bila u brigadnom sanitetu. Otišla za sanitetski materijal. Komad proje je nju tako mimoišao. Ali postoji neko ko na to misli i kome to nije promaklo. Milan deli svoj komad proje i stavlja u džep. Sutradan kad su bili u maršu, onako u prolazu, Milan izvadi komadić malo već osušene proje i ćušne u ruke Danki. Opet ni reč. Samo rumenilo, ne samo na licu devojke, nego isto tako i na licu ovog junaka, odaje ih da reči nisu uvek neophodne. Devojačke ruke stidljivo ćuškaju komadić u torbičicu i bežeći od prave istine ona prekoreva: "Eh, svu mi torbu uzmrvi! I zavoje mi poprlja". To im je bilo poslednje viđenje, poslednji susret, poslednje reči.
Na jednom sektoru iznenada prodrli Nemci. Prepad oštar. Milanov bataljon je na udaru i uleće u neravnopravnu borbu. Jedini izlaz je hrabrost do smrti i juriš za jurišem. On to i čini. Na čelu bataljona juriša, a oko pojasa mu bataljonska zastava da je sačuva da ne padne u ropstvo. Pao je on, izrešetan mašinkom Nemca razjarenog zbog drske upornosti i neviđene hrabrosti partizanskog oficira. Ipak je neprijatelj potisnut, a mnoge jedinice spasene. Danima se pričalo o ovoj borbi, o junaštvu proletera, a posebno o junaštvu komandanta bataljona i njegovim jurišima koji su naterali Nemce na odstupanje, čime su spasene druge jedinice i narod.
Vreme prolazi. Borbe se nastavljaju dalje. Život teče svojim tokom. Danka opet povremeno dolazi za materijal. Vadimo iz torbičice sve, da pretresemo, da dopunimo ono što nedostaje. Dok to radimo iskotrlja se i pade na zemlju zamotuljak kao omanja jabuka. Uvijen u komadić zavoja već požuteo od stajanja. Devojka se trže, hitro zgrabi zamotuljak, steže ga rukom i prinese grudima. Zadrža ga tako, a lice joj dobi neki novi izraz. Pobeže pogledom u daljinu, zaćuta, a drži i dalje ruku priljubljenu uz grudi. Zastadoh. Osetila sam u momentu da se tu krije nešto izuzetno značajno za ovu devojku. "Amajlija! Neka devojačka amajlija" — pomislih. Neka je. Neću da me radoznalost savlada. Tajne su veće kad ostanu tajne. Mnoge izgube vrednost kad ih razotkrijemo. Imam utisak da im tada oduzmemo od čistote i čednosti. Pružim joj torbičicu, da sama stavi prigrljeni zamotuljak i tajnu u njemu. Danka moja, neću ti tajnu dirati! Neka ostane samo tvoja.
Čedrdeset i četvrta. Od Milanove pogibije proteklo je dosta vremena. Utopljeni u nove momente, nove zadatke, pogibije i uspehe — nastavljamo ratovanje. Nastavljaju se često i neprijatne vesti. Dolazi kurir iz višeg štaba. Predaje mi poruku, a uz to reče: "Pogibe nam i Danka". Kao izbezumljena skočim i pitam kako, a kurira ščepam za ramena i unesem mu se u lice. On nastavi opet kratko: "U trbuh". Malo začuta. "Nije još umrla, ali joj spasa nema. Stigla je i hirurška ekipa, ali hirurg ne veruje u mogućnost da ostane živa". Skočim na konja i poletim sva usplahirena. Možda je još živa? Možda ću stići bar da je vidim, da čujem bar još jednu reč, da pomognem. Misli se munjevito ređaju, a onda prenose na školu, lepo okrečenu školu, na drvenu ogradu, cveće, cveće i Dankine prvake... Da li znaju da su danas ostali bez svoje učiteljice?! Idem, žurim, a misli se komešaju, prepliću i muče. Čas su uz devojku kojoj vidim razorenu utrobu, čas opet uz školu i decu, čas uz junaka koji juriša... A onda opet: "Hoču li stići? Hoću li"?
Stižem! Kasno. Već je spremaju za ukop. Komesar stoji i drži njenu sanitetsku torbicu. Kad me vide, pruži mi je. Dugo sam u sanitetu čuvala Dankinu torbičicu. Nisam je ni otvarala, a nisam se ni lako rastajala od nje.
Opet mi traže bolničarku. Opremam jednu. Uzimam Dankinu torbičicu. Drugu momentalno nemam. Lagano vadim uredno spakovane stvarčice. Na dnu zamotuljak. Prepoznah ga. Uzeh ga, a ruka sama polete ka mojim grudima. Pritisnuh ga, kao ono Danka nekad. Da li da otvorim? Mučim se. Možda je u njemu poruka, zavet, zakletva. Odlučujem se da otvorim. Lagano odvijam već prionuo zavoj od dugog stajanja. Odvijam, odvijam i komad osušene žute proje prosu sitne mrve. Možda su to bile reči neizgovorene voljenoj devojci, a možda i moje suze koje se prosuše. Gledam komadić proje i mislim: "Danka moja, koliko si puta bila gladna, a nikad da te iskušenje savlada! Bila si jaka, a tvoja ljubav jača od svega, od gladi, od svih iskušenja... "

OPANČIĆI


Naša se jedinica smestila u kući Radosava, koja se izdvaja od drugih domaćinstava po mnogo čemu. Kuća je zidana, prostrana, sa nekoliko odeljenja, a pokrivena crvenim crepom. U dva odeljenja prostrta je slama od zida do zida. Čista, da se borci odmore. Ostaju ovde nekoliko dana, da predahnu, da se okrepe i pripreme za dalji put. Radosav i njegova žena Smiljka primili su borce kao svoju decu. Žena kuva svakog dana kačamak u velikom kotlu, pa zamiriše čitavo dvorište. Ponekad dobijemo po komad vruće proje tek izvađene ispod crepulje, a uz to svakodnevno i vruće mleko. Skoro se ovako nismo gostili. A oni, pravi domaćini, puna im kuća berićeta, a uz to i dobri ljudi. Dušu bi čoveku dali. A kako i ne bi bilo takvo domaćinstvo, kad su svi u porodici složni i radni. Od rane zore su na nogama. Radosav je najviše oko stoke, a ima je dosta. Sve to treba namiriti. Gledamo ga, kako ujutru po desetak puta odlazi do sena, zagrabi vilama ogromni naviljak, pa zabaci preko ramena i povijen grabi prema štali. Skoro se i ne vidi pod ogromnim teretom. Seno mu je malo podalje od kuće. Uzdiglo se u sedam velikih stogova, i čini se, nebo paraju. I sve će to preći preko ramena ovog snažnog čoveka.
U kući su pored Radosava i žene još i dve čerke. Obe su lepe i zdrave devojke. Jedna je na Radosava krupna i snažna, a druga sićušna na majku. Pomažu obe i ocu i majci. Uz majku su kad se kuva, mesi i radi u kući, a kod oca pomažu uglavnom oko stoke. Starija je uvek ozbiljna, ćutljiva. Mlađa, potpuna njena suprotnost. Hitra, razgovorna. Stalno dvori naše borce a posebno Janka. Janko je mlad, u borbi je od prvog dana ustanka. Njegovo selo je dalo dosta boraca, kao i sva susedna sela oko Užica. Momci su, kako nam on kaže, "iz kola" izlazili, ostavljali igranku, uzimali pušku, pa u borbu. I on je, tako reći, došao iz kola. Tek se uvrstio u mladiće, a rat već započeo. Nije imao vremena ni devojku da izabere. I baš sad, usred rata, izabrao je Ljubu. Nije je on birao. Srce je izabralo samo. Šta je on tu mogao? A primećuje da je i ona njega odvojila od ostalih. Sa njim najviše razgovara, sa njim se šali, pa njemu i kačamaka sipa više, i uvek se đavolasto smeška kad se pozdravljaju. Sve češće Janko posle večere, kad vojska već legne i zaspi, ostaje da razgovara sa domaćinom. Devojke tada dugo lupkaju sudovima i raspremaju. Ne gledaju na njegovu stranu, ali su tu. Teška srca prihvata domaćinovo: "E, pa vreme je da se legne i odmori". Odlazi momak, opruži se na vojničkoj prostirci i dugo, ne može da zaspi.
Priprema se pokret. Napustićemo gostoljubivog domaćina i poneti u sećanju njegov dom. Janko se uznemirio. Pogledom traži Ljubu. Mora je naći. Mora joj reći, pre nego što pođe, šta ga muči i šta želi. Izlazeći iz kuće ugleda je malo dalje naslonjenu na jedan stog. Oko nje pasu krave, a ona nešto plete. Janko, korak po korak, neprimetno se nađe baš pored nje. Nasloni se i on na stog. Uze jednu slamčicu, stavi je u usta i poče da gricka. Grickajući je i dalje onako kroz stisnute zube izgovori odjednom kao da je rafal opustio pitanje:
— "Bi li se ti, devojko, udala za mene?"
Devojka saže glavu, umalo da iglama lice izgrebe, i ćuteći nastavi još brže da plete. Rafal poče još oštrije da sipa:
— "Čuješ li ti mene, Ljubo? Ja nemam vremena dugo da čekam. Moram u patrolu". Učini kao da će poći. Ljuba, ne gledajući u njega brzo izgovori:
— "A kad će rat da se završi?"
— "Brzo, vrlo brzo. Komesar kaže do zime. A i ljudi tako pričaju. Jaka je naša vojska."
— "E, pa onda posle rata. Čim rat završi". Janko od sreće poskoči i polete u jedinicu, koja je već krenula na novi zadatak. Iz daleka još jednom momak doviknu devojci: "Pazi šta si obećala!".
Rat se ne završi do zime. Potraja godinu, pa sledeću. Nikad kraja. Potraja Jankova ljubav. Govori on drugovima da ima devojku u Srbiji koja ga čeka, a ne kaže im o kojoj je devojci reč. Njegove misli često se tada vraćaju na stog sena i dato obećanje.
Prolazimo kroz Ivanjicu. Saračka radnja otvorena, a na vratima vise opančići. Žute se kao limun, a kaišići tanki, lakovani. Majstor ih je vešto išarao, pa mame pogled i onome koji ih nikada nije nosio. Mame, baš kao Ljubine noge. Janko se zagleda. Ruka mu pođe u mali džep, gde više od tri godine nosi malo novca koji mu je majka ćušnula kad je pošao u partizane. Čuvao ih je, ne kao materijalnu vrednost, već kao uspomenu i sećanje na majku i njenu nežnost. Prebrojava ih. Biće dosta. Uđe krišom kod sarača, kupi opančiće i brzo, da niko ne vidi, strpa ih u torbičicu.
Rat je pri kraju. Janku nije više potreban komesar, da ga pita kad će se rat završiti. Sad je i njemu jasno. Već se i iz Srema goni Švaba iz zemlje. Prošla je i više nego jedna zima otkako je komesar govorio: "Do zime rat će biti završen". Dobro bi bilo da je komesar bio u pravu. Ali proteže se rat mnogo duže. Kad ugrabi Janko priliku i niko ga ne vidi, otvara torbičicu, zagleda opančiće, pređe rukom preko njih i osmehne se, a misli nastave putovanje do stoga sena i datog obećanja: "Čim se rat završi." Dugo se on već druži sa tim opančićima, sa Ljubom, sa željom da se jednom i taj rat završi.
Jedinica iznenada dobi novi pravac. Ide se prema terenu gde je Ljubino selo. Da li ćemo proći kroz njega? Ne sme ni da pomisli junak na takvu sreću. Pa ipak, baš njegova jedinica skreće prema poznatom kraju. Zadržavanja nema, ali on će skrenuti malo, otrčati samo da je vidi, preda opančiće i podseti na obećanje. Narod izašao da pozdravi svoju vojsku. Ni deca nisu ostala u kućama. Već dugo tuda nisu prolazili partizani osim terenaca. Evo ih sad! Mnogo ih je. Naviru jedni za drugima. Nigde im kraja. Iskitili se seoski plotovi i kapije od žena i dece. Muškaraca malo. Pozdravljaju, žele sreću. Pritrčavaju neki i raspituju za svoje. Iz ovog sela je najveći broj muškaraca, ili bolje reći sve ono što je moglo nositi pušku, već odavno u borbenim redovima. Mnogi su izginuli, mnogi ranjavani, pa majke i sestre u strahu raspituju. Janko sve više grabi prema selu. Uzbuđen je. Zamišlja susret. Rukom priteže torbičicu da bolje oseti i proveri jesu li opančići tu. Hteo bi da potrči. Pogled mu zastade. Pored jedne kapije nekoliko žena i — Ljuba! U rukama joj malo dete. Uplašilo se valjda, pa glasno plače i skreće pažnju vojske koja prolazi. I Janko je prvo primetio dete, pa Ljubu. Sad vidi još nešto. Ljuba očekuje i drugo. Onako odebljala, kao da se smanjila i uvela. Hteo je da je pozdravi. Pošao je već rukom, ali se ona sama zadrža na torbičici, priteže je, a on pod rukom oseti opančiće. Znoj ga obli, a vrućina prolete do nogu. Koraci se ubrzaše i postadoše tvrdi, a praznina se neka uvuče u grudi i ostade tu da davi, da guši.
Opančiće je nosio još dugo u torbičici, sve dok se rat nije završio i dok ratnu uniformu nije zamenio novom, sve dok život nije potekao novim tokom i novim stazama.

NE! NIKADA


Mlada medicinarka predano radi oko brojnih ranjenika. Ne staje. Uvek je uz njih. Inače, ružna, izrazito ružna. Mršava. Sama kost i koža. Ne zbog gladi i slabe ishrane. Takva je ona. Kosa joj uvek malo razbarušena, sivo-žuta, pa deluje neuredno i prljavo. To sve ne doprinosi baš srećnom izgledu ove devojke. Ali priroda nije surova. Ona ume da daruje druga blaga. Uzme na jednoj strani a nadoknadi na drugoj. Tako je i ovoj devojci dala izuzetnu toplinu glasa, divan ljudski osmeh i samarićansku dušu. Uz to uvek razgovorna, otvorena, iskrena, a skromna i nenametljiva. Svima je bila bliska i svi smo je voleli.
U istoj bolnici ranjenik, metalski radnik. Mlađi koju godinu od nje, ali politički jači. Ona je pred sam rat prišla naprednom pokretu, a on je već godinama aktivan. Prvo je bio skojevac, pa član partije već više godina pre rata. Lep. Plavook i plavokos. Bistar i izuzetno pametan. Visok, prav, dostojanstven, gord. Ličio je na jelena kad sa brežuljka osmatra okolinu onom divnom ponositom i lepom glavicom i bistrim očima. Imala sam sreću da jelena iz bliza gledam. Iako smo bili u ratnom metežu, kad smo prelazili Tjentište satima sam gledala na jednom proplanku te lepotane. Od tada mi je svaki muškarac koji ima lepo držanje i lepo hoda ličio na jelena. Znao je Darko svoje osobine. Bio je siguran u sebe. Maru je već duže vremena izdvajao od ostalih devojaka. Voleo je kad je ugleda sa sanitetskim priborom i kad prilazi ranjenicima da ih previja. Znao je tada da će ona ostati duže uz njih, i uz njega. Radovao joj se još iz daleka kad je vidi. Blizina je to stalno podgrejavala. Već su mu rane sasvim dobro, pa će možda kroz nedelju-dve ići i u svoju jedinicu.
Rad u ambulanti je za danas završen. Darko, tek previjen, šeta proplankom ispod šume, kad evo Mare! Umorna je. Radila je od rane zore, i to uvek povijena ili čučeći, a to užasno zamara. Šuma i partizanske bolnice nemaju hirurški sto, ili tačnije, imaju ih svuda. Jednom je to šuma, drugi put polje. Glavno je da vredne i sposobne ruke pomognu ranjeniku i ublaže rane.
Umorna studentkinja se spustila na zemlju. Okrenula se potrbuške i zagnjurila licem u svežu opojnu travu, da se malo povrati i okrepi. Darko i dalje šeta, a pogled ga neprestano vuče da ode tamo i sedne pred nje, da razgovara. Ona, slučajno, kao da je predosetila njegovu želju pozva ga: "Darko, dođi da malo popričamo! Skoro ćeš u jedinicu". On lagano priđe i sede pored nje. Razgovor i prijateljski mio glas te dobre devojke oslobodi ga i on leže potrbuške pokraj nje. Okolo vri. Prolaze ranjenici, bolničarke, intedantura... Razgovor ovo dvoje mladih niko i ne čuje, a još manje može da posumnja u uzavrelo Darkovo srce. U jednom momentu, ne hoteći namerno, ruka mu sama pođe i pritisnu uz travu Marinu malo ogrubelu šaku sa neprirodno dugim i tankim prstima.
— "Da li bi se mogla udati za radnika?" — izlete mu nepripremljeno pitanje, iz srca.
— "Ne! Nikada" — uzviknu devojka, hitro povuče ruku, podiže se i ode.
Dani prolaze, Darko izbegava Maru. Izbegava i drugove. Namršten je. Ćutljiv. Mara, pametna devojka, zna da ga je povredila. Boli je to. Nije ona htela da ga uvredi, voli ona svog ranjenika, svog Darka. Prići će mu i sve objasniti. Čim je ugrabila priliku tako i učini:
"Darko, nisi ti mene potpuno razumeo. Ja sam bila zbunjena tvojim iznenadnim pitanjem. Da si i student kao ja, a ne radnik, posle onog pitanja, koje kao da je s neba palo, verujem, a i sigurna sam da bi isto tako odgovorila. Ali ne bežim i od onog pravog odgovora. Ja sam komunista. Za mene su svi ljudi jednaki. Isti — ako su ljudi. A ti si izuzetan. Nosiš u sebi mnoge vrline. Volim te i cenim kao retko kojeg druga. Ali brak je nešto drugo. Brak traži mnogo više. Ne verujem da bi se ti dobro osećao u tako neravnopravnoj situaciji. Mi smo kao drugovi i ljudi jednaki, ali razlika postoji. Ona intelektualna. Da li se to u braku može prevazići? Ja bih u braku težila da razgovaram ne samo o politici i borbi. Postoje i drugi dometi znanja koji vezuju ljude. Ja se toga ne bih mogla odreći. Želim razgovor, recimo o književnosti, muzici, i o mnogo čemu. Ono moje odbijanje nije bilo upereno protiv tebe, protiv Darka radnika, protiv tvoje ličnosti, već ..." — i nastavlja Mara svoje obrazloženje i svoje pravdanje. Darko ćuti, gleda je i ne progovara. Samo se malo smeška, onim smeškom koji hvata samo jedan kraj usana praćen pogledom suženih zenica, koji podseća na ironiju, pregaženost, povređenost, ali koji se ne predaje tako lako.
Rat se završio. Mara je dovršila medicinu. Udala se za kolegu. Dobila dvoje divne dece. Živi van Beograda. O Darku ne zna mnogo. A Darko radi i uči. Polaže gimnaziju. Razred po razred. Početak je težak, a onda dva po dva razreda za godinu. Upisuje se i na medicinu. Tu je već lakše. Uhodao se u rad, u učenje. Završava briljantno studije. Postaje doktor medicine! Postaje dobar lekar.
"Galenika" pravi prijem. Poziva veći broj lekara. Na svečanost došao i Darko. Među zvanicama ugleda Maru sa mužem, njenim i njegovim ratnim drugom. Priđe im da ih pozdravi. Mara ga zagrli:
— "Čestitam! Pa ti si napravio podvig. Služba, školovanje, studije. Znala sam da si pametan i sposoban, ali nisam znala, a i ti mi nikada nisi govorio da si toliko voleo medicinu". Mara, po prirodi govorljiva, nastavlja, ne prestaje:
— "Čestitam! Takav napor! Baš si mnogo voleo medicinu..." Darko je sluša, sluša, smeška se. "Medicinu, ili tebe? Medicinu sam voleo kroz tebe, a tebe kroz medicinu" pomisli i uz kratak pozdrav lagano se udalji, da je i dalje iz prikrajka gleda, kao onaj jelen sa Tjentišta kome smo rafalima oteli mir, ali dostojanstvo i uspravnost nismo mogli.