Četiri slepa miša

First topic message reminder :



Pred povlačenje iz vašingtonske policije detektiv Aleks Kros zna da ne može odbiti novi slučaj. Prijatelju njegovog partnera Džona Sampsona podmetnuto je ubistvo i osuđen je na smrt. Ko su njegovi tužioci? Vojska Sjedinjenih Država. Dok nova žena u Krosov život unosi novu nadu posle gubitaka, Kros i Sampson se sukobljavaju s kodom časti i tišine i trojicom nemilosrdnih ubica. No vreba još veća pretnja: njihov poslodavac, smrtonosni genije koji Krosa upoznaje s novim dubinama užasa... poslednji od ČETIRI SLEPA MIŠA.

Glava 53

KAD JE SAMPSON završio razgovor s gospođom Bili Hjuston, bilo je prekasno da se vraća u Vašington, a i dopala mu se atmosfera na obali pa je uzeo sobu u varoši, u Konovers Bej Hed. inu, pansionu koji mu je Bili preporučila.
Samo što je ušao u sobu na trećem spratu, zazvonio je telefon. Zapitao se ko bi mogao ovde da ga zove, u Konvers Bej Hed inu.
„Da?“, javio se. „Džon Sampson.“ Kratko je vladala tišina.
„Ovde Bili. Gospođa Hjuston.“
Seo je na ivicu kreveta sasvim iznenađen, ali nasmešen. Uopšte nije očekivao poziv, nije očekivao da će je ikad više čuti.
„Ovaj, zdravo. Nismo se čuli... odnedavno. Jeste li nešto zaboravili da mi kažete?“
„Ne. Ovaj, da, zapravo jesam. Vi ste došli zbog Lorensa, a ja baš ništa nisam preduzela da vam posetu učinim ugodnijom. Biste li večerali sa mnom u kući? Već nešto pripremam, zato molim vas nemojte da me odbijete. Nemate šta da izgubite. Uzgred, dobra sam domaćica.“
Sampson je zastao, nesiguran je li to dobra zamisao. Nije smatrao da bi mu večera s Bili Hjuston bila gnjavaža. Samo bi mogla da bude neprijatna situacija, možda bi došlo do sukoba interesa.
A opet, kako je ona to predložila, nije ni imao izbora. I šta bi loše moglo da se dogodi?
„To je sjajan predlog. Voleo bih da dođem u kuću na večeru. Kad treba da dođem?”
„Kad god vama odgovara. Ne planiram ništa naročito, detektive. Upaiiću roštilj tek kad stignete.“
„Šta kažete za jedan sat? Je li to u redu? Uzgred, ja sam Džon. Nisam ’detektiv’.“
„Mislim da si mi to već rekao, a znaš da sam ja Bili i, ako nemaš ništa protiv, više volim tako da me zoveš nego gospođa Hjuston. Videćemo se otprilike za jedan sat.“
Prekinula je vezu, a Sampson je još nekoliko sekundi držao slušalicu. Kad bolje razmisli, večera s Bili Hjuston i nije tako loša zamisao. Skidajući se da se istušira, osećao je kako jedva čeka da ode tamo.
Ništa naročito zvuči sasvim dobro.




Glava 54

USPUT JE SAMPSON kupio buket cveća i bocu crnog vina u tržnom centu u Bej Hedu. Kad je stigao pred kuću na plaži, uplašio se da nije preterao. Cveće? Vino? Šta se to događa?
Da li ga je grizla savest zbog toga što je muž ove žene možda ubijen? Ili što je ona prerano postala udovica? Ili to ima neke veze s Elisom Kuperom? Ili samo s Bili Hjuston i njim?
Obišao je kuću do kuhinjskih vrata. Kucnuo je u drveni dovratak.
„Hej? Bili?“, doviknuo je.
Bili? Treba li tako dajoj se obraća?
Nije shvatao zbog čega, ali bio je zabrinut za njenu bezbednost. Zašto? Više niko ne bi povredio Bili Hjuston, zar ne? Ipak je osećao to što je osećao. Prave ubice su i dalje bile na slobodi. Što ne bi bile ovde u Nju Džersiju?
„Otključano je. Izvoli”, viknula je ona. „Ovde sam, na tremu.“
Prošao je kroz kuhinju i video je kako postavlja stočić na otvorenoj prednjoj terasi koja je gledala na okean. Divno mesto za večeru. Niske drvene stolice stajale su poređane po tremu. Pletena fotelja za ljuljanje bila je obojena u tamnoplavo da se slaže s kapcima na prozorima.
Preko dina su se videli okean i nemirna visoka trava.
No pogled mu je privukla ona. Na sebi je imala blistavobelu bluzu i izbledele leviske. Opet je bila bosa. Kosu je vezala u konjski rep. Na usne je stavila sasvim malo karmina.
„Zdravo. Mislila sam da jedemo ovde. Nije ti prehladno?“, pitala je i namignula mu.
Sampson je izašao na široki drveni trem. S okeana je duvao povetarac, ali na tremu je bilo prijatno. Osećao je miris vode, lavande i hajdučke trave.
„Savršeno je“, rekao je. Nije lagao. Temperatura je bila sasvim kako treba, kakvi su bili i sto koji je postavila i pogled na okean. Ničeg takvog nema u jugoistočnoj četvrti Vašingtona.
„Dozvoli da ti pomognem“, rekao je.
„Odlično. Možeš da seckaš povrće i dovršiš salatu. Ili da pečeš meso.“ Sampson se smejuljio.
„I nije mi neki izbor. Napraviću salatu. Ma ne, šalim se. Biće mi draže da pečem meso. Samo da ne moram da nosim kapu ili kecelju s nekim vrcavim natpisom.“
Nasmejala se.
„Nemam ništa od toga. Kad si dolazio iz kuhinje, prošao si pored CD plejera. Izvadila sam gomilu diskova. Izaberi nešto.“
„Je li to proba?“, pitao je. Bili se opet nasmejala.
„Nije, već si prošao sve probe. Zato sam te i pozvala na večeru. Prekini da brineš o meni i tebi.
Nećemo se slomiti. Biće zabavno. Bolje nego što misliš.“

Glava 55

BILA JE U PRAVU da će biti naročito. Na svoju sramotu, tih nekoliko sati je zaboravio na Elisa Kupera. Sampson je obično bio ćutljiv u društvu, osim kad nekog dobro poznaje. Delimično zato što je bio stidljiv, jer je oduvek bio tako visok da je štrčao u svakom društvu. No bio je dovoljno iskren prema sebi i priznavao kako ne želi da troši vreme na ljude koji mu ništa ne znače ili neće značiti.
Bili je bila posebna i on je to znao od trenutka kad mu se prvi put obratila. Iznenadilo ga je što je uživao da je sluša o čemu god da priča. O svojim obavezama u Mantolokingu, o dvoje odrasle dece - Endruu, brucošu na Ratgerzu, i Kari, maturantkinji gimnazije u Monmautu, o plimi i njenom uticaju na pecanje strelki s obale i još mnogo čemu. Uz to što je čuvala kuću, i dalje je radila puno radno vreme kao medicinska sestra. Sad je bila u Urgentnom centru i specijalizovala se za traumatologiju odraslih. Vozila se helikopterom do većih traumatoloških centara u Njuarku i Filadelfiji. Jednom davno radila je i kao bolničarka u jedinici MASH.{††}
O njenom mužu nisu pričali do posle večere. Sampson ga je opet pomenuo. Zahladnelo je pa su prešli u dnevnu sobu. Bili je upalila vatru pa je ona pucketala, praštala i grejala sve unutra.
„Ne smeta ti da još malo pričamo o Lorensu?“, pitao je Sampson kad su seli na kauč blizu vatre.
„Ne moramo ako ne želiš.“
„Ne, ne smeta mi. Zaista. Zato si i došao.“
Iznenada je nešto Sampsonu zapalo za oko. Ustao je s kauča i prišao vitrini blizu kamina. Otvorio ju je i izvadio slamnu lutkicu.
Ovo je več vrlo čudno. Pomno ju je proučio. Bio je ubeđen da je to kopija lutke koju je video u kući Elisa Kupera. Uplašio se što je nalazi i u Bilinoj kući. Šta će lutkica ovde?
„Šta je bilo?“, pitala je ona. „Kakva je to jeziva lutka? Ne sećam se da sam je ranije viđala. Šta nije u redu? Odjednom izgledaš tako ozbiljno.“
„Video sam istu ovakvu lutkicu u kući Elisa Kupera“, rekao je. „Iz Vijetnama je. Po tamošnjim selima sam video mnogo ovakvih. Imaju neke veze sa zlim duhovima i mrtvima. Te lutke su crna magija.“
Bili je prišla vitrini i stala pored njega.
„Mogu li, molim te, da je vidim?“ Proučavala je slamnu lutkicu i vrtela glavom.
„Liči na nešto što bi Lorens doneo kući. Kao suvenir. Memento mori. Zaista se ne sećam da sam je ranije videla. Zar to nije čudno? To me podseti - pre nekoliko dana našla sam veliko, ružno oko u istoj ovoj vitrini. Bilo je tako... zlo da sam ga bacila.“
Samspon se zagledao u nju.
„Čudna podudarnost“, rekao je vrteći glavom. Setio se kako Aleks ne želi da veruje u podudarnosti. „Koliko se sećaš, muž ti nikad nije pominjao narednika Elisa Kupera?“, pitao je.
Bili je odmahnula glavom. Sad je delovala uplašeno.
„Nije. Retko je pričao o ratu. Nije voleo što je bio tamo. Još manje je voleo da, kad se vratio odande, razmišlja o svom ratnom iskustvu.“
„Sasvim ga razumem. Kad sam se ja vratio u Vašington, bio sam nekoliko meseci stacioniran u Fort Majeru u Arlingtonu. Jedne subote sam pošao kući u svečanoj uniformi. Sišao sam iz autobusa u centru Vašingtona. Jedna bela devojka u zvoncarama i sandalama prišla mi je i pljunula mi na

uniformu. Nazvala me je ubicom dece. Dok sam živ neću to zaboraviti. Pobesneo sam, okrenuo se i udaljio odatle što sam brže mogao. Ta hipi devojka nije imala predstave šta se tamo događalo, kako je kad te pogode, kad izgubiš prijatelje, kad se boriš za svoju zemlju.“
Bili je sklopila dlanove i polako se ljuljala napred-nazad.
„Ne znam šta da ti kažem o Lorensu. Verovatno bi ti se dopao. Svi su ga voleli. Bio je odgovoran, dobar otac našoj deci. Bio je pažljiv i nežan muž. Pred smrt, mislim dvadeset minuta pred pogubljenje, sedela sam s njim u zatvoru. Zagledao mi se u oči i rekao: ’Nisam ubio tog mladića. Molim te uveri u to našu decu. Molim te, Bili.“
„Da“, rekao je Sampson, „Elis Kuper je rekao nešto slično.“
U dnevnoj sobi je zavladala tišina. Prvi put im je bilo pomalo nelagodno. Na kraju je Sampson morao da progovori.
„Bili, drago mi je što si me pozvala. Bilo mi je divno večeras. Hvala ti. Sad treba da pođem. Već je kasno.“
Stajala je pored njega i nije se micala. Sampson se sagnuo i poljubio je u obraz. Bože, kako je sićušna.
„Ti zaista misliš da ću se slomiti“, rekla je ona ali se smešila. „U redu je.“
Ispratila ga je do auta. Osećali su potrebu da još razgovaraju - uglavnom o noćnom nebu nad okeanom, o njegovoj širini i lepoti.
Sampson je seo u kuguara, a Bili je pošla ka kući. Posmatrao ju je i bilo mu je žao što je veče prošlo i što je verovatno više nikad neće videti. Pomalo je i brinuo zbog nje. Kako je slamna lutkica dospela u kuću?
Ona je zastala na stepenicama pred kućom oslonivši ruku na ogradu. Tada se, kao da je nešto zaboravila, vratila do auta.
„Ovaj... ehm… počela je pa ućutala. Bila je nervozna i nesigurna prvi put otkad su se upoznali. Sampson ju je uzeo za ruku.
„Pomislio sam kako bih voleo da dobijem još jednu kafu“, rekao je. Ona se veselo nasmejala i zavrtela glavom.
„Jesi li uvek ovako pažljiv?“ Samson slegnu ramenima.
„Nisam“, rekao je. „Nikad u životu nisam bio ovakav.“
„No, hajde unutra.“




Glava 56

BILA JE SKORO PONOĆ, a Džemila i ja smo sedeli do grla potopljeni u iskričavi džakuzi u prirodnoj steni odakle se pružao pogled na Feniks u daljini i na pustinju ispred njega. Nad nama je bilo beskrajno nebo. Jedan veliki avion je poleteo iz Feniksa i mene obuze tuga zbog tragedije koja je snašla Trgovinski centar. Upitao sam se hoće ii iko od nas nadalje moći da pogleda avion na nebu bez tih misli.
„Ne želim da izađem iz vode. Nikad“, rekla je ona. „Divno mi je ovde. Ovo nebo nad pustinjom nema kraja.“
Čvrsto sam zagrlio Džemilu i osetio kako joj srce snažno bije uz moje grudi. Noćni pustinjski vazduh je bio svež, pa je zato u džakuziju bilo još lepše.
„Ni ja ne želim da izađem“, šapnuo sam joj uz obraz.
„Zašto onda radimo ovo? Zašto živimo u velikom gradu? Jurimo ubice? Radimo po čitav dan za male pare? Opsednuti ubistvima?“
Zagledao sam joj se u duboke smeđe oči. Postavila je dobra pitanja, ista ona koja sam sebi već sto puta postavio, a naročito poslednjih nekoliko meseci.
„Povremeno mi se to čini kao dobra zamisao. Samo ne i trenutno.”
„Misliš li da ćeš uspeti da ostaviš posao? Da zanemariš adrenalin? Potrebu da znaš kako je ono što radiš važno? Nisam sigurna da ja to mogu, Alekse."
Već sam rekao Džemili da ću verovatno izaći iz vašingtonske policije. Tad je klimnula glavom i kazala kako me razume, ali pitam se da li me je zaista razumela. Koliko puta se ona suočila s ubicama? Je li ijedan njen partner poginuo?
„Nego“, počela je sad, „sve vreme okolišimo. Alekse, šta ti misliš o nama? Ima li nade za dva bivša pajkana?”
Nasmešio sam se.
„Mislim da nam je sjajno. Naravno, to je samo moje mišljenje.”
„Slažem se”, osmehnula se Džemila, „prerano je da se nešto zna. Ali lepo nam je, je l’ da? Danas se uopšte nisam setila da sam detektiv. To mi je prvi put u životu.“
Poljubio sam joj usne.
„Nisam ni ja. Nemoj sad da pokvariš raspoloženje. Prijalo bi mi još ovakvih dana. Ovo je bolje od rešavanja slučajeva ubistva.“
„Zaista, Alekse?“ Široko se osmehnula i privukla me bliže sebi. „Ovo ti je bolje? E pa i meni je.
Zasad je to dovoljno. Drago mi je što sam ovde. Uživam u ovoj večeri. A tebi verujem, Alekse.“ U svemu sam se složio s njom.
Pred samu ponoć, u džakuziju u prirodnoj steni, s pogledom na Feniks i prostranu pustinju.
„Verujem i ja tebi“, rekao sam dok nam je veliki avion Ameriken erlajnsa preletao preko glava.

Deo III PEŠADINAC





Glava 57

VRATIO SAM SE u Vašington u subotu u jedanaest uveče. Išao sam lakšeg koraka i bezrazložno se smejuljio. Tih nekoliko dana sam zaboravio na istragu okrutnih ubistava, a za to je bila zaslužna Džemila.
Nana me je čekala u kuhinji. Šta je sad ovo? Sedela je za stolom bez uobičajene šolje čaja i knjige. Kad je videla da ulazim, mahnula mi je da joj priđem i zagrlila me.
„Zdravo, Alekse. Jesi li dobro putovao? Jesi li pozdravio Džemilu? Nadam se da jesi.“ Pogledao sam je u oči. Učinilo mi se da joj je pogled tužan. Od mene to nije mogla da sakrije.
„Nešto nije u redu.“ Već me je preplavio strah. Je li bolesna? Teško? Nana je odmahnula glavom.
„Ne, nije tako, dušo. Samo nisam mogla da spavam. Nego, pričaj mi kako je bilo na putu. Kako je Džemila?“, pitala je a oči su joj sinule. Nani se Džemila očigledno dopala. Ni to nije mogla da skrije.
„O, dobro je i pozdravlja te. Svi joj nedostajete. Nadam se da ću je nagovoriti da opet dođe ovamo, ali znaš da je ona u duši prava Kalifornijka.“
Nana je klimnula glavom.
„Nadam se da će opet doći“, rekla je. „Džemila je zaista jaka žena. Ona ti je ravna. Ne mogu je kriviti što je sa zapada. Uostalom, Oukland je valjda sličniji Vašingtonu nego San Francisko. Šta ti misliš?“
„Svakako.“
I dalje sam istraživao Nanine oči. Nešto me je mučilo. Ne gnjavi me kao što obično ume. Šta se događa? Skoro čitav minut smo ćutali. Za nas je to neuobičajeno. Obično bismo se bockali dok jedno ne popusti.
„Znaš, imam već osamdeset dve godine. Nisam osećala godine sa sedamdeset, sedamdeset pet, pa ni sa osamdeset. Alekse, sad odjednom osećam svoje godine. Imam ih osamdeset dve. Ni manje ni više.“
Uhvatila me je za ruku i stegla je. Opet joj se u očima videla tuga, možda i strah. U grlu mi je stala knedla. Nešto s njom nije u redu. Samo šta? Zašto mi ne kaže?
„Odnedavno osećam bol u grudima. Dah mi se skratio. To je angina pektoris ili nešto tako. Nije dobro, nije dobro.“
„Jesi li išla doktoru Rodmanu? Ili Bilu Montgomeriju?“, pitao sam je.
„Išla sam Kajli Kouls. Bila je u susedstvu zbog jednog čoveka nedaleko od nas.“ Nisam je razumeo.
„Ko je Kajla Kouls?“
„Doktorka Kajla obavlja kućne posete po jugoistočnoj četvrti. Organizovala je da još desetak lekara i medicinskih sestara obilaze ovaj kraj i pomažu ljudima. Sjajna je lekarka i dobra žena, Alekse. Mnogo je učinila za četvrt. Izuzetno mi se dopada.“
Naježio sam se.
„Nano, nisi ti slučaj za dobrotvorne preglede. Imamo novca da biraš lekara.“

Nana je čvrsto stila oči.
„Molim te saslušaj me. I obrati pažnju na ono što govorim. Imam osamdeset dve godine i neću biti ovde zauvek. Mada bih volela da budem. Dosad sam se čuvala i nameravam i dalje da se čuvam. Volim Kajlu Kouls i imam poverenja u nju. Nju sam izabrala.“
Nana je polako ustala od stola, poljubila me u obraz i otišla u krevet. Barem smo opet počeli da se natežemo.

Glava 58

KASNIJE SAM SE popeo u kancelariju na tavanu. Svi su spavali i u kući je bila tišina.
Volim da radim kad je ovako mirno. Vratio sam se slučaju s vojskom; prosto nisam mogao da ga izbijem iz glave. Nisam ni želeo. Jarko obojeni leševi. Sablasne slamne lutkice. Još jezivije svevideće oko. Nedužna vojna lica kažnjena nepravednim pogubljenjima.
A ko zna koliko još njih čeka izvršenje presude?
Imao sam dosta materijala koji treba proraditi. Kad bi samo neka od tih pogubljenja bila povezana, za vojsku bi to bila prava bomba. Nastavio sam s istraživanjem, malo zagrebao o slamnim lutkicama i zlim očima. Pretražio sam Leksisneksis, gde je bilo obaveštenja iz većine mesnih, nacionalnih, pa i najvećih međunarodnih novina. Mnogi detektivi potcenjuju istraživanje po štampi, ja ne. Rešavao sam slučajeve pomoću obaveštenja koja su policijski zvaničnici davali štampi.
Pročitao sam izveštaje o nekadašnjem desetaru na Havajima. Optužen je za seksualno porobljavanje, mučenje I ubistvo petorice muškaraca od 1998. do 2000. Trenutno čeka izvršenje smrtne kazne.
Čitao sam dalje. Osećao sam kako ne mogu da prestanem da radim na ovom slučaju.
Jedan vojni kapetan ubio je mlađeg oficira u San Dijegu pre manje od tri meseca. Osuđen je i čeka pogubljenje. Njegova žena je podnela žalbu. Osuda je doneta na osnovu dokazivanja putem DNK.
Pribeležio sam: Možda s njim da razgovaram.
Iznenada mi je čitanje prekinuo bat koraka uz tavanske stepenice.
Neko se penje. Žurno.
Osetio sam nalet adrenalina. Pružio sam ruku u fioku pisaćeg stola i spustio je na pištolj.
U sobu je uleteo Dejmon. Bio je preznojen i grozno je izgledao. Nana mi je kazala da spava u svojoj sobi. Očigledno to nije bilo tačno. Izgleda da nije ni bio kod kuće.
„Dejmone?“, rekao sam ustajući. „Gde si bio?“
„Pođi sa mnom, tata. Molim te. Mom drugu Rejmonu nije dobro! Tata, mislim da umire.“




Glava 59

OBOJICA SMO OTRČALI do auta i usput mi je Dejmon pričao šta se dogodilo njegovom drugu Rejmonu. Dok je govorio, ruke su mu se gadno tresle.
„Tata, uzeo je ekstazi. Uzima ga već nekoliko dana.“
Čuo sam za ekstazi, najnoviju omiljenu drogu u Vašingtonu, naročito među gimnazijalcima i studentima Džordža Vašingtona i Džordžtauna.
„Rejmon ne ide u školu?“, pitao sam.
„Ne. Ne ide ni kući. Sve vreme je u skrovištu na reci.“ Poznavao sam oblast oko reke pa sam se uputio tamo s uključenom crvenom rotacijom na krovu i sirenom. Upoznao sam Rejmona Ramireza i znao za njegove roditelje, muzičare i narkomane. Rejmon je igrao košarku s Dejmonom. Imao je dvanaest godina. Zapitao sam se koliko li je Dejmon umešan, ali nije bio trenutak za takva pitanja.
Zaustavio sam se pa smo Dejmon i ja otišli do niza oronulih zgrada blizu Anakostje. Kuća u kojoj se Rejmon skrivao bila je trospratnica na kojoj je većina prozora zakovana daskama.
„Dolazio si i ranije ovamo?“, upitao sam Dejmona.
„Jesam. Došao sam da pomognem Rejmonu. Zar sam mogao tek tako da ga ostavim?“
„Je li bio pri svesti kad si ga ostavio?“, pitao sam.
„Jeste, ali su mu zubi bili stisnuti pa je povraćao. Išla mu je krv na nos.“
„Dobro, hajde da vidimo kako je. Drži se uz mene.“ Žurno smo prošli mračnim holom i skrenuli.
Smrdelo je na đubre i nedavnu paljevinu.
Tad sam se iznenadio. U sobičku su bila dva tehničara Hitne pomoći i lekarka, zauzeti oko dečaka. Video sam Rejmonove crne patike i zavrnute široke pantalone s mnogo džepova. Niko se nije micao.
Lekarka je čučala pored Rejmona i sad je ustala. Bila je visoka i nabijena, lepuškastog lica. Nikad je dotad nisam video. Prišao sam joj i pokazao joj značku, što na nju i nije ostavilo neki utisak.
„Ja sam detektiv Kros“, rekao sam. „Kako je dečaku?“ Žena me je prodorno pogledala. „Ja sam Kajla Kouls. Radimo na njemu. Još ništa ne znam. Neko je pozvao Hitnu pomoć. Jesi li ti zvao?“ Pogledala je Dejmona. Shvatio sam da je to lekarka o kojoj je Nana pričala.
Dejmon joj je odgovorio:
„Jesam, gospođo.“
„Jesi li se ti drogirao?“, pitala je.
Dejmon je pogledao mene pa doktorku Kouls.
„Ja se ne drogiram. To je glupo.“
„Ali drug ti se drogira? Znači da imaš glupe drugove.“
„Probao sam da mu pomognem. To je sve.“
Doktorki Kouls je lice bilo ozbiljno, ali je klimnula glavom.
„Verovatno si drugu spasao život.“
Dejmon i ja smo čekali u goloj, smrdljivoj sobi da čujemo hoće li se Rejmon izvući. Ovog puta. Kajla Kouls je sve vreme bila tamo. Lebdela je nad Rejmonom kao anđeo čuvar. Dejmon je uspeo da kaže nekoliko reči Rejmonu pre nego što su ga odneli u vozilo. Video sam da je stegao drugu ruke. Bilo je več skoro dva ujutro kad smo konačno izašli iz te kuće.

„Dobro si?“, pitao sam ga.
Klimnuo je glavom, ali mu je celo telo zadrhtalo i na kraju mi se rasplakao na ramenu.
„U redu je, u redu je“, tešio sam ga. Zagrlio sam ga pa smo pošli kući.

Glava 60

TOMAS STARKI, BRAUNLI Haris i Voren Grifin doputovali su u Njujork različitim avionskim letovima, a svi su pošli s aerodroma Roli-Daram. Tako je bilo bezbednije i mnogo pametnije, pa su uvek obavljali zadatke s pretpostavkom da su najbolji u svom poslu. Nisu smeli sebi da dozvole greške, naročito ne sada.
Starki je poleteo onim u pet sati iz Severne Karoline. Nameravao je da se s drugom dvojicom nađe u motelu Palisejd u Hajlend Folsu u Njujorku, pred vojnom akademijom Vest point. Tamo će doći do novog ubistva. Zapravo dva ubistva.
To će biti kraj ove dugotrajne misije.
Šta je ono Martinu Šinu rekao njegov nadređeni u Apokalipsi danas? „Upamti jedno, kapetane. Nema misije. Nikad nije ni bilo misije.“ Starki nije mogao da se otrgne utisku kako je za njih ovaj zadatak dugoročno bio isto to. Svako ubistvo je bilo komplikovano. Ovo je Starkiju četvrto putovanje u Njujork u poslednja dva meseca. Još nije znao za koga radi; tog skota nikad nije upoznao.
Uprkos svemu, osećao je samopouzdanje kad je poleteo deltom te večeri. Razgovarao je sa stjuardesom, ali izbegao je nedužno udvaranje u koje bi se pod drugim okolnostima upustio. Nije želeo da ga zapamti, pa je lice zagnjurio u krimić Toma Klansija koji je kupio na aerodromu. Starki se poistovećivao s Klansijevim likovima Džekom Klarkom i Džonom Patrikom Rajanom.
Kad se avion digao na potrebnu visinu i čim su podeljeni napici, Starki je proradio svoj plan za poslednje ubistvo. Sve je držao u glavi; nikad ništa nije zapisivao. Isto je bilo i s Harisom i Grifinom. Nadao se da neće upasti u neku nevolju pre nego što on stigne u Point. U obližnjem Nju Vindozoru bio je neki prizemni striptiz-klub Spavaća soba, ali obećali su mu da će se držati hotela.
Na kraju se Starki zavalio u sedištu, zažmurio i ponovio računicu. Taj ritual ga je smirivao, naročito sad kad su bili nadomak svršetka.

100.000 dolara po osobi za prva tri ubistva
150.000 dolara za četvrto
200.000 za peto
250.000 za Vestpoint
500.000 bonusa za završen ceo posao

Skoro je gotovo.
A Starki i dalje nije znao ko plaća ta ubistva i zbog čega.




Glava 61

IZNAD REKE HADSON kod Vest pointa dižu se oštre, strme granitne litice. Starki je dobro poznavao tu oblast. Te večeri je autom prešao poslednji deo puta do Hajlend Folsa, pored jeftinih motela, picerija, tezgi sa suvenirima. Ušao je na Kapiju Tejer, starinski ulaz u vojnu akademiju, s kulom stražarom i vojnim policajcem kamenog lica na straži. Ubistvo u Vest pointu, pomislio je. Au, čoveče.
Starki je na nekoliko trenutaka iz glave izbacio zadatak. Prepustio se utisku koji je na njega ostavljao Vestpoint. Prepustio se utisku i sećanjima. Starki je bio kadet ove akademije, brucoš kao ona dva mladića koje je upravo video kako trče ka kasarni. Setio se kadetskog pokliča: „Savladavaj i najteže prepreke, gospodine!“, koji je uzviknuo bar hiljadu puta.
Bože, kako mu je bilo lepo ovde: odnosi, disciplina, čitav sistem.
Kadetska kapela uzdizala se visoko u brdu nad dolinom i, onako ukrštena između srednjovekovne katedrale i tvrđave, još je bila najupadljivija u čitavom krajoliku. Kampus je bio ispunjen ogromnim zgradama od sivog kamena, što je doprinosilo da sve izgleda kao tvrđava. Iz svega je izbijao duh zajedništva i trajnosti. Što će uskoro biti uzdrmano.
Haris i Grifin su ga čekali na terenu. Sledeći sat će se smenjivati u nadziranju kuće Benetovih u Ulici Bartlet, u oblasti Vestpointa gde su stanovali oficiri s porodicama. Kuća je bila od crvene opeke, s prozorima uokvirenim u belo i mnogo bršljana po zidovima. Iz kamenog dimnjaka lenjo se vio dim. Kuća je imala četiri spavaće sobe i dva kupatila. Na stambenoj mapi ona je bila obeležena kao stambena jedinica 130.
Oko pola deset uveče trojica ubica su osmatrala sedamnaesto polje vestpointskog golf-terena. Nisu videli nikoga na talasastom terenu koji je činio jednu granicu vojne akademije. Put 9V je prolazio zapadno od njega.
„Ovo bi moglo da bude lakše nego što smo mislili“, rekao je Voren Grifin. „Oboje su kod kuće.
Opuštaju se. Spustili su gard.“
Starki je s negodovanjem pogledao Grifina.
„Ne bih rekao. Ovde se kaže: ’Savladavaj i najteže prepreke, gospodine!’. Nemoj to da smetneš s uma. A ne zaboravi i da je Robert Benet bio u specijalnim jedinicama. Ovo nije neki arhitekta iz velikog grada koji kampuje na Apalačijan trejlu.“
Grifin je stao mirno.
„Izvinjavam se, gospodine. Neće se ponoviti.“
Nešto pre deset sati njih trojica su prošli kroz kupinjak i šumu sa zadnje strane stambene jedinice
130. Starki jepomerio borovu granu koja mu je smetala i ugledao kuću. Zatim je primetio pukovnika Roberta Beneta u kuhinji.
Benet je bio ratni heroj, otac petoro dece, dvadeset šest godina u braku, bivši pripadnik specijalnih jedinica u Vijetnamu.
Sad je držao čašu crnog vina i kao da je nadgledao pripremanje večere. Pojavila se i Barbara Benet. Ona se bavila oko večere. Sad je otpila gutljaj njegovog vina. Robert Benet ju je poljubio u vrat. Izgledaju prezaljubljeno za par koji je u braku preko dvadeset godina. Baš šteta, razmišljao je Starki, ali je to zadržao za sebe.

„Hajde da obavimo to“, rekao je. „Poslednji deo slagalice.“ A bila je to zagonetna slagalica - čak i za ubice.

Glava 62

ROBERT I BARBARA Benet taman su seli da večeraju kad su tri teško naoružana muškarca upala na kuhinjska vrata. Pukovnik Benet im je video puške i maskirnu odeću, ali je primetio i da nemaju maske. Video im je lica i znao da od ovoga gore ne može biti.
„Ko ste vi? Roberte, ko su oni?“, prasnula je Barbara. „Šta ovo znači?”
Nažalost, pukovnik Benet je strahovao da tačno zna ko su oni, pa možda i ko ih je poslao. Nije bio siguran, ali činilo mu se da jednog odavno poznaje. Čak mu se setio i imena - Starki. Da, Tomas Starki. Gospode bože, zašto sad? Posle svih ovih godina?
Jedan uljez je navukao šarene zavese na dva kuhinjska prozora. Slobodnom rukom je zbacio sa stola na pod tanjire, piletinu, salatu i čaše s vinom. Benet je shvatio da je to radi dramatičnijeg utiska.
Drugi muškarac je pritisnuo automatsku pušku Barbari Benet u čelo. U kuhinji je zavladao muk.
Pukovnik Benet je pogledao ženu i srce samo što mu se nije slomilo. Razrogačila je plave oči i drhtala.
„Biće sve u redu“, rekao joj je Benet najmirnije što je mogao.
„O, hoće li biti, pukovniče?“, progovorio je Starki. Dao je znak trećem uljezu pa je ovaj spreda dohvatio Barbarinu belu vezenu bluzu i pocepao je. Barbara je jeknula i pokušala da se pokrije. Tad joj je skot cimnuo prsluče. Naravno, time je trebalo da postigne određen utisak, ali on se upiljio u Barbarine grudi.
„Ostavite je! Nemojte je povrediti!", zaurlao je Benet kao da zapoveda, kao da je bio u položaju da izdaje naređenja.
Čovek za kog je utvrdio da je Starki udario ga je kundakom pištolja. Benet se srušio s osećanjem da mu je vilica slomljena. Umalo se nije onesvestio, ali je uspeo da ostane pri svesti. Ležao je obraza pritisnutog uz hladnu pločicu na podu. Mora nešto da smisli - očajnički mu je potreban bilo kakav plan.
Starki je stajao nad njim. Tad je sve postalo suludo. Progovorio je na vijetnamskom.
Pukovnik Benet je znao neke reči. Za vreme rata je obavio tolika saslušanja predvodeći nekoliko izviđača Kita Karsona u Vijetnamu i Laosu.{‡‡}
Starki je opet prešao na engleski. „Boj se, pukovniče. Večeras ćeš stradati. Kao i tvoja žena.
Treba da ispaštaš za grehove. Znaš koji su. Večeras će ti žena saznati prošlost.“
Pukovnik Benet se pretvarao da se onesvestio. Kad se jedan od naoružanih ljudi nagnuo nad njim, odbacio se od poda i zgrabio mu pištolj. Benet je imao samo jednu misao - da se dokopa oružja. Sadga je imao!
No tad je snažno udaren u glavu. Pa u ramena i leđa. Dok su ga udarali, čuo je urlike na vijetnamskom. Video je kako jedan gad udara njegovu ženu pravo u lice. Bez ikakvog razloga.
„Prekinite. Zaboga, nemojte je povrediti.“
„Mày sĕ nhìn cô ây chêt ” urlao je Starki na vijetnamskom. Sad ćeš da gledaš kako ona umire.
„Trong lúc tao hói mà y“
Dok teja budem saslušavao, svinjo.

„Máy thóây cãnh này có quen không, Robert?“ Zvuči li ti to poznato, Roberte?
Starki je tad pukovniku Benetu ugurao pištolj u usta.
„Sećaš li se ovoga, pukovniče? Sećaš li se šta je dalje bilo?“




Glava 63

SAMPSON I JA smo stigli u Vestpoint u četvrtak nešto posle pet po podne. Tamo je nastao pravi pakao.
Primio sam hitno upozorenje od Rona Bernsa iz FBI-ja. Dogodili su se ubistvo i samoubistvo koji su izazvali sumnju u Vašingtonu. Visokoodlikovani pukovnik navodno je ubio ženu, pa sebe.
Sampson i ja smo sleteli na aerodrom Stjuart u Nubergu, pa sam odatle ja prevezao nepunih trideset kilometara do Vestpointa. Morali smo da ostavimo iznajmijeni auto i peške pređemo poslednjih nekoliko blokova oficirskih stanova.
Ulice su bile ograđene i njima je saobraćaj bio zabranjen. Tu je bilo i novinara, ali njih je vojna policija držala po strani. Čak su i kadeti delovali ljubopitijivo i zabrinuto.
„Spajtao si se s Bernsom i FBI-jem”, rekao je Sampson dok smo išli k mestu zločina u Ulici Bartlet. „Mnogo ti pomažu.“
„Berns je uvrteo sebi u glavu kako želim da radim s njima“, objasnio sam Sampsonu.
„Pa? Želiš li?“
Osmehnuo sam mu se, i nisam ni potvrdio ni porekao.
„Šećeru, mislio sam da napuštaš policijski posao. Zar nije to tvoja velika zamisao?“
„Još ništa ne znam. Uostalom, evo me s tobom na još jednom zajebanom mestu zločina. Isto sranje, drugi dan.“
„Znači da si još navučen, Alekse. Kao i uvek, zar ne?“ Zavrteo sam glavom.
„Ne, nisam navučen na ovaj slučaj, Džone. Tebi pomažem. Zaboravio si kako je sve počelo?
Oduživanje Elisu Kuperu?“
„Aha, ali si se ipak navukao. Ne možeš da provališ ovu zagonetku. Zato si ljut. Uz to i vraški znatiželjan. To si ti, Alekse. Pravi lovac.“
„Takav sam kakav sam“, odmahnuo sam glavom i konačno se osmehnuo, „reče mornar Popaj.“

Glava 64

KUĆA BENETOVIH je bila ograđena trakom i obezbeđena. Sampson i ja smo pokazali legitimacije jednom nervoznom vojnom policajcu na obodu mesta zločina. Rekao bih kako nikad ništa slično nije video. Nažalost, ja sam video.
Obuli smo papirne nazuvke, pa su nas pustili da se popnemo uz tri kamena stepenika do kuće. Zatim smo potražili istražitelja Pata Kontija. Vojska je „sarađivala“ zbog ostalih slučajeva. Kao znak dobre volje pustili čak i dva tehničara FBI-ja.
Zatekao sam kapetana Kontija u uskom hodniku iz dnevne sobe. Izgleda da su se ubistva odigrala u kuhinji. Tehničari su posipali prahom za otiske i fotografisali prizor iz svih uglova.
Konti se rukovao s nama pa ispričao šta je saznao ili mislio da zna u tom trenutku.
„Jedino mogu da vam iznesem ono što je očigledno. Po svemu sudeći, svađa pukovnika Beneta i njegove supruge postala je nasilna. Mora da mu je neko vreme dobro parirala.
Onda je Benet uzeo službeni pištolj. Pucao joj je u slepoočnicu. Zatim se ubio. Prijatelji kažu da su njih dvoje bili bliski, ali su se i mnogo svađali, ponekad sasvim burno. Kao što vidite, pucao je u kuhinji. Sinoć.“
„Mislite da se tako dogodilo?“, upitao sam Kontija.
„Zasad je to moja izjava.“
Zavrteo sam glavom osećajući kako me obuzima gnev.
„Rečeno mi je da ovde mogu da očekujem saradnju zbog moguće povezanosti ovog slučaja s drugim ubistvima.“
Kapetan Konti je klimnuo glavom.
„Upravo to ste i dobili, moju punu saradnju. Izvinite, imam posla ovde.“ Otišao je od nas.
Sampson je slegnuo ramenima dok smo ga gledali kako odlazi.
„Ne mogu reći da mu mnogo zameram. Ni sam ne bih voleo da mi neki kao ti i ja vršljaju po mestu zločina.“
„Hajde onda da vršljamo.“
Otišao sam da vidim mogu li da izvučem nešto od ljudi iz FBI-ja, od jedinice tima za skupljanje dokaza, poznatijeg kao ERT.{§§} Kao i uvek, oni su davali sve od sebe u kuhinji. Iako prema FBI-ju vlada prirodna odbojnost, začudo ertovce svi izuzetno poštuju. Razlog za to je što su vrlo, vrlo dobri. Dva člana tima su slikala polaroidom po kuhinji. Treći, u belom kombinezonu zvanom „zekino odelo“, tražio je vlakna i vlasi kose uz pomoćni izvor svetlosti. Svi su imali gumene rukavice i papirne nazuvke preko cipela. Vođa grupe je bio Majkl Fesko; već sam ga upoznao na Apalačijan
trejlu, gde je nadgledao istragu na mestu zločina u šumi.
„Jesu li i vama vojni istražitelji pružili potpunu saradnju?“, pitao sam ga. Počešao se po svetlosmeđoj kratko podšišanoj kosi.
„Mogu vam reći svoju verziju, a ona se unekoliko razlikuje od verzije kapetana Kontija.“
„Molim vas“, kazao sam. Feskou je počeo:
„Ubice, ko god da su, pomno su sve namestili i raščistili. Ovo im nije prvi put. To su u svakom

pogledu profesionalci. Baš kao u ubistvima u Zapadnoj Virdžiniji.“
„Koliko ih je?“, upitao sam. Feskou je digao tri prsta.
„Tri muškarca. Iznenadili su Benetove za večerom. Zatim su ih ubili. Ti ljudi primenjuju silu bez trunke savesti. Možete me slobodno citirati.“




Glava 65

VREME JE SLAVLJA! Rat je završen. Starki, Haris i Grifin su naručili bezobrazno velike i sasvim krvave odreske s kraljevskim gamborima u restoranu Sparks u Istočnoj četrdeset šestoj ulici na Menhetnu. Za svakog s mnogo novca nema boljeg mesta od Njujorka da se na brzinu provede.
„Prošlo je tri godine, ali sad je gotovo“, kazao je Haris i podigao čašu konjaka, već četvrtu posle večere.
„Osim ako se naš tajanstveni dobročinitelj ne predomisli“, upozorio ga je Starki. „Moglo bi da se desi. Još jedno ubistvo. Ili možda neka komplikacija na koju nismo računali. Što ne znači da večeras ne treba da slavimo.“
Braunli Haris je dovršio kolač sa sirom i obrisao usta salvetom.
„Sutra se vraćamo kući u Roki Maunt. Vraćamo se dobrom životu. To i nije tako loše. Konačno više nismo na zadatku, a neporaženi smo. Niko nam više ništa ne može.“ Voren Grifin se samo cerio. Već se poprilično nalio. Kao i Haris. No Starki nije. Rekao je:
„Večeras slavimo. Još kako smo to zaslužili. Kao nekada, u Sajgonu i Bangkoku, u Hongkongu. Rano je, a mi smo nestašni i puni elana.“ Nagnuo se ka prijateljima. „Večeras hoću da napastvujemo i haramo. Na to imamo pravo.“
Kad su izašli iz restorana, pošli su do Istočne pedeset druge, između Prve i Ulice Jork. Zaustavili su se pred četvorospratnicom bez lifta koja je videla i bolje dane. Vratara nije bilo. Starki je znao da je to Azijska kuća.
Zazvonio je i sačekao kod interfona. Već je dolazio ovamo. Začuo se prigušen ženski glas.
„Zdravo. Molila bih vas da mi kažete svoju šifru, gospodo.“
Starki ju je izgovorio na vijetnamskom. Srebro. Mercedes 11. Pustila ih je unutra. „Càc em đang chó. Em đep hét xày“, rekla je žena. Dame vas čekaju. Predivne su.
„I mi smo“, rekao je Tomas Starki i zasmejao se.
Starki, Haris i Grifin su se popeli stepeništem zastrtim crvenim tepihom. Kad su stigli do prvog odmorišta, otvorila su se jedna obična siva vrata.
Na vratima se pojavila vitka, mlada devojka, osamnaestogodišnjakinja i prelepa. Stala je skupljenih stopala i široko odvojenih kolena. Na sebi je imala crno rublje, čarape i sandale s visokim potpeticama.
„Zdravo“, rekla je na engleskom. „Ja sam Kim. Dobro došli. Vrlo ste zgodni. Ovo će i nama biti zabavno.“
„I ti si vrlo lepa, Kim“, rekao je Starki na vijetnamskom. „Govoriš tečno engleski.“ Zatim je izvadio revolver i uperio ga devojci među oči. „Da nisi pisnula ili ćeš stradati. Ovde i odmah, Kim. Krv će ti šikljati po tepihu i ovim zidovima.“ Gurnuo je devojku u salon, gde su na dva kauča sedele još tri devojke. I one su bile mlade, Azijke i vrlo lepe.
Bile su u svilenim ogrtačima - boje lavande, crvenom i ružičastom, na visokim potpeticama, a cipele i čarape su im bile istih boja. Sve iz Viktorijas sikret.
„Ćutite, dame. Da niste pisnule“, rekao je Starki pa uperio pištolj u svaku ponaosob.
„Pssst." Braunli Haris je prineo prst usnama. „Niko neće biti povređen. Ni mi to ne želimo.
Verujte mi, vi azijske lutkice.“

Starki je otvorio druga vrata salona. Iznenadio je stariju ženu, verovatno onu čiji se glas čuo preko interfona, a i velikog izbacivača u crnoj majici s natpisom CRUNCH. Oboje su bili halapljivo navalili na kinesku hranu iz kartonskih kutija.
„Niko neće biti povređen“, rekao je Starki na vijetnamskom i zatvorio vrata za sobom. „Ruke uvis.“
Muškarac i žena su polako podigli ruke a Starki ih je ubio pištoljem s prigušivačem. Prišao je nekoj elektronskoj opremi i mirno izvadio traku. Naravno, nadzorna kamera pred ulazom snimila je njihov dolazak.
Starki je ostavio krvava tela na gomili i vratio se u salon. Zabava je počela i bez njega. Braunli Haris je ljubio i milovao lepu devojku koja im je otvorila vrata. Podigao ju je i pritisnuo svoje usne uz njene. Ona je bila previše uplašena da bi se opirala.
„Mày cái này mói đem lai niêm ký niêm”, rekao je Starki i osmehnuo se svojim prijateljima, ali i ženama.
Ovo je nešto za pamćenje.

Glava 66

Već MNOGO PUTA SU radili ovo, i ne samo u Njujorku. „Slavili“ su pobede u Hongkongu, Sajgonu, Frankfurtu, Los Anđelesu, pa čak i u Londonu. Sve je počelo u Južnom Vijetnamu, kad su bili još momčiči tinejdžeri ili dvadesetogodišnjaci, dok je trajao rat i svuda oko njih vladalo ludilo. Starki je to zvao „žudnja za krvlju“.
Četiri Azijke su bile prestravljene, a Starkija je to uzbuđivalo. Sasvim ga je raspalio strah u njihovim očima. Bio je ubeđen da se isto događa i drugim muškarcima, mada retko koji to priznaje.
„Bon tao muôn lien hoan!“, povikao je. Sad hoćemo da se zabavimo!
„Chi liên hoan, thê thói“ Ovo je proslava.
Starki je saznao imena devojaka: Kim, Lan, Suzi i Hoa. Bile su lepuškaste, a Kim je bila prava lepotica. Vitkog tela, malih grudi, finih crta lica - sve najbolje od pomešanog nasleđa, moguće kineskog, francuskog i indijskog.
Haris je u kuhinjici pronašao boce viskija i šampanjca. Podelio je cugu i naterao i devojke da piju.
Alkohol ih je umirio, ali Kim se stalno raspitivala za vlasnicu. Povremeno se čulo zvono na vratima. Kim je najbolje govorila engleski pa su je naterali da govori kako su devojke zauzete čitave noći - na privatnoj zabavi. „Molim vas dođite drugi put. Hvala.“
Grifin je odveo dve devojke na sprat. Starki i Haris su se zgledali i prevrnuli očima. Čim se Grifin popeo, Starki je počeo da osluškuje. Dobro što je bar ostavio dve lepše Braunliju i sebi. Kim i Lin.
Starki je pozvao Kim da plešu. Oči su joj svetlucale kao dva tanka tamna ametista. Sad je Kim bila potpuno naga, samo u visokim sandalama. S radija se čula stara pesma Jardberdsa. Dok je igrao, Starki se prisetio kako Vijetnamke pate zbog visine, bar kad su među Amerikancima. A možda Amerikanci pate zbog visine? Ili dužine?
Haris se obratio Lan na engleskom. Pružio joj je bocu šampanjca.
„Pij“, rekao je. „Ne, pij dole, bebice.“
Devojka je razumela, bilo njegove reči bilo pohotne pokrete. Slegla je ramenima pa se spustila na kauč i uvukla vrh boce u sebe. Sipala je šampanjac pa smešno obrisala usne.
„Baš sam bila žedna!“, rekla je na engleskom.
Svi su se nasmejali njenoj šali. Napetost je popustila.
„Ban cûng phài uông nûa“, rekla je devojka. Pij i ti.
Haris se nasmejao i pružio bocu Kim. Ona je podigla nogu i uvukla bocu ne sedajući. Držala ju je tako igrajući sa Starkijem, prosipajući šampanjac po tepihu i svojim sandalama. Sad su se svi smejali.
„Mehurići golicaju“, rekla je Kim i sela na kauč. „Sad me svrbi unutra. Hoćeš li da me počešeš?“, pitala je Starkija.
Skakavac kao da se pojavio ni od kud. Kim je njime zamahnula prema Starkiju, ali ga nije ubola.

Vrištala je:
„Odlazi! Odmah idite inače ću te gadno iseći!“
Starki je tad potegao pištolj. Bio je hladan i smiren. Pružio je ruku i ugasio radio. Nastala je tišina. I strah. Neverovatna napetost u sobi. Samo ne i na licu Tomasa Starkija.
„Ðúng, đtúng!“, kriknula je Kim. „Hãy dep súng ông sang môt bên đi bô.“ Ne, ne! Skloni pištolj.
Starki je prišao Kim. Nije se plašio skakavca, kao da je znao da od njega neće umreti. Izvukao joj je nož iz ruke, pa joj je prislonio pištolj uz slepoočnicu.
Niz devojčine glatke obraze slile su se suze. Starki ih je obrisao. Ona mu se nasmešila. „Hãy yêu tôi đi, anh ban“, prošaputala je.
Vodi ljubav sa mnom, vojniče.
Starki je bio u tom salonu, ali misli su mu bile u Vijetnamu. Kim se tresla i to mu se dopadalo - osećao je da upravlja njom, da upravlja zlom za koje je sposoban, osećao je naelektrisanje koje mu to donosi.
Pogledao je Harisa, koji je i sam potegao pištolj, i znao sve. Jednostavno je znao.
Istovremeno su opalili.
Devojke su odletele ka zidu pa kliznule na pod. Kim se čitavo telo treslo, samo što nije umrla.
„Zašto?“, prošaputala je.
Starki je samo slegnuo ramenima.
Odgore su se čula još dva prigušena praska. Zatim tresak tela Suzi i Hoa. Voren Grifin ih je čekao. I on je znao.
Bilo je upravo kao u dolini An Lao u Vijetnamu. Tamo je ovo ludilo počelo.




Glava 67

KAD SMO ZAVRŠILI U kući pukovnika Beneta, Sampson i ja smo se prijavili u hotelu Tejer u okviru vojne akademije. I dalje sam razmišljao o trojici ubica i tome kako se stalno izvlače. Ovog puta nije bilo plave boje, niti je nekoj ranijoj žrtvi namešteno da izgleda kao samoubistvo. Primena sile bez trunke savesti. Tako je to nazvao agent Feskou.
Ujutro smo se Sampson i ja našli na doručku u hotelskoj trpezariji nad moćnim Hadsonom, koji kao da je bio od čelika s belim penastim krestama talasa. Razgovarali smo o užasnom dvostrukom ubistvu Benetovih i pitali se ima li ono veze s ostaiim ubistvima, jesu li ubice promenile šablon.
„A možda ima više ubica za koje uopšte ne znamo“, rekao je Sampson. „Ko zna koliko ih je dosad ubijeno i kad su ubistva počela.“
Sampson je nasuo još jednu šolju vrele kafe.
„Mora ipak da se svodi na onu trojicu ubica. Bili su ovde, Alekse. Mora da su to ona ista tri muškarca.“
Nisam mu mogao protivrečiti.
„Treba da obavim nekoliko telefonskih poziva, pa bežimo odavde. Hoću da proverim raspituje li se policija je li ko zapravo video tri muškarca koji ne pripadaju ovom mestu ili Hajlend Folsu.“
Popeo sam se u sobu i pozvao direktora Bernsa. Nije bio u kancelariji, pa sam mu ostavio poruku. Hteo sam da pozovem Džemilu, ali u Kaliforniji je bilo prerano, pa sam se ulogovao na računar i ostavio joj dug mejl.
Tad sam video da mi je stigla poruka. Šta je sad to? Ispostavilo se da je od Dženi i Dejmona. Prebacivali su mi što sam opet daleko od kuće, makar i na jednu noć. Kada se vraćam? Hoće li dobiti neki fini suvenir iz Vestpointa? Kako bi bilo da im donesem po blistavi oficirski mač? Još jedan za malog Aleksa.
Stigla mi je još jedna poruka. Ova nije bila od dece.
Nit od Džemile.

Detektive Krose, dok si u Vest pointu, trebalo bi, da se vidiš s pukovnikom Ovenom Hendlerom. On predaje političke nauke. Možda će ti on pružiti neke odgovore. Bio je prijatelj Benetovih. Možda čak zna i ko ih je ubio.
Trudim se da ti pomognem. Pomoć ti je i te kako potrebna. Pešadinac

Glava 68

TROJICA UBICA SU bila ovde. Ovu misao nisam mogao da izbijem iz glave, ali imao sam i osećaj u samim kostima i krvi.
Sampson i ja smo se uputili glavnom ulicom do Tejer hola. Ispred njega je bilo nekoliko kadeta koji su vežbali paradni korak. Kad smo im se malo približili, primetio sam u zemlji drvene kočiće koji su kadetima pokazivali gde tačno da se besprekorno oštro okrenu. Morao sam da se osmehnem. Setio sam se kako je u životu mnogo šta čist privid. Možda su to i „činjenice“ koje prikupljam u ovom slučaju.
„Šta misliš o pomoći koja nam je stigla? O tom ludom mejlu? O Pešadincu?“, ispitivao me je Sampson. „Alekse, meni se to ne sviđa. Isuviše je zgodno, prelako. Čitav ovaj slučaj se vrti oko nameštaljki.“
„U pravu si, nemamo nikakvog razloga da verujemo obaveštenjima koja dobijamo. Zato im i ne verujem. S druge strane, tu smo. Zašto da ne razgovaramo s profesorom Hendlerom? Neće škoditi.“
Sampson je zavrteo glavom.
„Voleo bih da je tako, Alekse.“
Čim sam dobio „pomoć“ mejlom od Pešadinca, pozvao sam istorijsko odeljenje. Rekli su mi da profesor Hendler ima čas od jedanaest do podne. Imali smo dvadeset minuta pa smo ubili vreme razgledajući: Vašington hol, prostranu trospratnicu gde su svi kadeti mogli istovremeno da sede i jedu; kasarne Ajzenhauer i Makartur; Kadetsku kapelu; uz to i nekoliko izuzetnih pogleda na reku.
Polaznici su proletali pored nas po pločniku. Imali su sive košulje s dugim rukavima, sive kravate i sive pantalone s po jednom crnom trakom, savršeno uglancane mesingane kopče na pojasu.
Svi su se kretali žustrim korakom. To je bilo zarazno.
U Tejer holu, ogromnoj sivoj građevini gotovo bez prozora, sve slušaonice su bile iste, s klupama poređanim u potkovicu tako da svi budu u prvom redu.
Sampson i ja smo u pustom hodniku pričekali da se Hendlerovo predavanje završi i da polaznici pohrle napolje.
Oni su izlazili u redu neverovatnom za studente, pa iako me to nije iznenadilo, bilo mi je zanimljivo. Zašto studenti na ostalim univerzitetima nisu pažljivi? Zato što to od njih niko ne zahteva? Ma koga je briga za to. U svakom slučaju, bio je to upečatljiv prizor. Svi ti mladići s toliko svrsishodnosti i rešenosti. Bar spolja.
Profesor Hendler je izašao iz slušaonice za svojim studentima. Bio je to nabijen čovek, visok oko metar osamdeset tri, prosede kratko podšišane kose. Već sam saznao da je dvaput bio u Vijetnamu, dobio master na Univerzitetu Virždinije i doktorirao na Pensilvanijskom državnom univerzitetu. Toliko je bilo na veb-stranici Vestpointa.
„Mi smo detektivi Kros i Sampson“, rekao sam prišavši mu. „Možemo li nakratko da razgovaramo?“
Henđler je iskrivio lice.
„O čemu je reč, detektivi? Neki od polaznika je upao u nevolju?"
„Ne, ne.“ Odmahnuo sam glavom. „Polaznici mi se čine besprekornim.“ Hendlerovim licem se raširio osmeh.

„Kako biste se samo iznenadili. Detektive, samo se čini da je tako. No, ako nije o nekom od naših štićenika, o čemu želite da razgovarate sa mnom? O Robertu i Barbari Benet? Već sam razgovarao s kapetanom Kontijem. Mislio sam da na tome rade vojni istražitelji.“
„I rade“, kazao sam. „No moguće je da su ubistva malo zamršenija nego što izgledaju. Baš kao i polaznici Vestpointa“ Što sam sažetije mogao ispričao sam Hendleru za druge slučajeve ubistva koje Sampson i ja istražujemo. Nisam mu rekao za imejl od Pešadinca koji nas je i doveo do njega. Dok sam govorio, primetio sam jednog profesora u slušaonici do Hendlerove. Imao je kantu s vodom i sunđer i brisao je tablu pred sledeće predavanje. Sve slušaonice su bile opremljene istim takvim kantama i sunđerima. Kakav sistem!
„Mislimo da je sve povezano s nečim gadnim što se dogodilo u Vijetnamu“, rekao sam profesoru Hendleru. „Možda su ubistva tamo i počela.“
„Bio sam u Jugoistočnoj Aziji. Dva puta“, priznao je Hendler. „U Vijetnamu i Kambodži.“
„I ja“, ubacio je Sampson. „Dva puta.“
Iznenada, bez vidljivog razloga, pukovnik Hendler se unervozio. Začkiljio je i streljao očima po hodniku. Sad su se polaznici razišli - najverovatnije su odjurili na ručak u Vašington hol.
„Razgovaraću s vama“, konačno je rekao, „ali ne ovde. Dođite po mene večeras u stambenu jedinicu devedeset osam. Otići ćemo na neko drugo mesto. Dođite tačno u osam.“
Pogledao je Sampsona pa mene, pa se okrenuo i otišao. Žustrim korakom.




Glava 69

OSEĆAO SAM DA SMO pred nečim značajnim ovde u Vest pointu i s pukovnikom Hendlerom. Kad smo pomenuli Vijetnam, u očima sam mu video nešto što ne mogu da imenujem. Možda su ubistva tamo i počela.
Pukovnik je rezervisao sto u Čencolu, severnoitalijanskom restoranu u Nubergu, koji je nazvao
„izrazito neumesnim“. Uputili smo se tamo i vozili se auto-putem Storm king, krivudavim pravcem s kojeg se ovde-onde video neverovatni Hadson na dubini od više desetina metara.
„Zašto niste hteli s nama da razgovarate blizu kuće?“, konačno sam upitao pukovnika.
„Dvoje mojih bliskih prijatelja je tamo upravo ubijeno“, rekao je Hendler. Pripalio je cigaretu i izbacio oblak dima. Napolju se nije video prst pred okom, a put usečen u planinu nije bio osvetljen.
„Smatrate li da su Benetovi ubijeni?“, pitao sam.
„Znam da su ubijeni.“
„Znate li zbog čega?“
„Moguće. Znate za ’plavi zid ćutanja’ u policiji. U vojsci je isto, samo što je zid siv. Viši je, deblji i postoji vrlo dugo.“ Morao sam da mu postavim još jedno pitanje. Nisam mogao da se uzdržim.
„Pukovniče, jeste li vi Pešadinac? Ako jeste, potrebna nam je vaša pomoć.“ Hendler kao da ništa nije razumeo.
„Šta je, kog đavola, pešadinac? O čemu to govorite?“
Ispričao sam mu o tajanstvenim obaveštenjima među kojima je bilo i njegovo ime.
„Možda ste pomislili kako je kucnuo čas da se sretnemo“, rekao sam.
„Ne, mogao bih sad da vam postanem izvor informacija, ali samo zbog Boba i Barbare Benet.
Nisam Pešadinac. Nikad vam se nisam obraćao. Vi ste došli meni, sećate se?“
Zvučao je sasvim ubedljivo, ali ja sam morao da tragam za identitetom Pešadinca. Tražio sam od Hendlera da mi kaže imena drugih koji bi mogli da pomognu u istrazi. Kazao mi je nekoliko imena ljudi - uglavnom američkih, dva južnovijetnamska - koji bi bili voljni da mi pomognu.
Hendler je opet progovorio s mračnog zadnjeg sedišta.
„Ne znam ko vam se to obratio, ali nisam siguran da bih mu verovao. Trenutno nisam siguran da bih ikome verovao.“
„Čak ni sebi, pukovniče?“
„Pogotovo sebi“, rekao je i nasmejao se. „Pa ja sam profesor univerziteta.“
Pogledao sam u retrovizor i video da nam se primiču svetla automobila. Dosad nije bilo mnogo saobraćaja i uglavnom su to bila vozila koja grabe u suprotnom smeru, ka jugu.
Iznenada se Sampson okrenuo Hendleru podigavši glas.
„Pukovniče, zašto nam ne kažete šta se to događa? Koliko još njih treba da strada? Šta znate o tim ubistvima?“
Tad se začuo hitac i prštanje stakla. Onaj auto iza nas je sustizao.
Pogledao sam u ogledalo i video vozača, pa strelca koji se proturio kroz zadnji prozor.
„Dole!“, povikao sam Hendleru i Sampsonu. „U zaklon!“
Iz kola koja su nas jurila ispaljeno je još hitaca. Naglo sam skrenuo ulevo. Prešli smo dvostruku

punu liniju i srljali u planinu. Hendler je zaurlao: „Pazite, gospode! Pazite!“
Srećom, naišli smo na ravan deo druma. Nagazio sam papučicu za gas da malo odmaknemo. No drugi auto nam je bio za petama.
Još se kretao desnom trakom, a ja sam bio u pogrešnoj.
Sampson je izvadio pištolj i uzvratio vatru. Još nekoliko metaka je pogodilo naš auto.
Drugi auto nije zaostajao. Nisam mogao da ga se otarasim. Vozio sam preko sto četrdeset na putu punom krivina po kojem se vozi osamdeset do devedeset. Levo od nas je bila zaustavna traka i planinska litica; desno, s druge strane one trake, provalija do Hadsona i sigurne smrti.
Vozio sam prebrzo da bih razaznao lica u kolima koja su nas pratila. Ko li su oni?
Iznenada sam pritisnuo kočnicu pa nam se auto gadno zaneo. Onda se obrnuo pa smo sad bili okrenuti na suprotnu stranu, prema jugu.
Krenuo sam na tu stranu. Nazad ka Vestpointu.
Opet sam nagazio gas i za vrlo kratko vreme dostigao sto četrdeset.
Mimoišao sam se s dvoja kola koja su išla ka severu i trubila mi. Nisam im zamerio. Išao sam po punoj liniji i jurio šezdesetak kilometara na sat preko ograničenja. Mora da su pomislili kako sam pijan, lud ili i jedno i drugo.
Kad sam se uverio da nas niko ne prati, usporio sam.
„Hendlere? Pukovniče?“, doviknuo sam.
Nije mi odgovorio. Sampson se ispružio preko sedišta i proverio ga. „Alekse, pogođen je.“ Stao sam u kraj druma i upalio svetlo u kabini.
„Je li teško ranjen? Je li živ?“
Video sam da ima dve rane. Jednu u ramenu i jednu u slepoočnici.
„Mrtav je“, kazao je Sampson. „Nema ga više.“
„Jesi li ti dobro?“, pitao sam.
„Jesam“, odgovorio je. „Nisu mene ni gađali, a taj momak iz kola ume da puca. Meta mu je bio Hendler. Upravo smo izgubili prvi pravi trag.“
Zapitao sam se da nismo izgubili i Pešadinca.

Glava 70

KAD TI NEKO UGROZI ŽIVOT osećaš se usredsređeno, a istovremeno ti od toga proključa krv. Iako je bilo uzalud, Sampson i ja smo odvezli Ovena Hendlera u Urgentni centar bolnice u
Vestpointu. Oko devet sati je proglašen mrtvim. Ubeđen sam da smo ga mrtvog i dovezli u bolnicu. Ko god da je pucao iz onih kola, bio je vraški dobar strelac, profesionalni ubica. Da nisu ona trojica bila u kolima koja su nas pratila?
Ispitivala nas je mesna policija, ali i vojni istražitelji iz Vest pointa. Kapetan Konti je čak došao da nas obiđe i ispljune kako je zabrinut za našu bezbednost, ali i da nam sruči dvadesetak pitanja, gotovo kao da smo osumnjičeni. Konti me je obavestio kako će odsad istragu nadgledati lično najviši oficir u Vestpointu general Mark Hačinson. Ma šta to značilo.
Zatim se u bolnici pojavio i general Hačinson glavom i bradom. Video sam kako razgovara s kapetanom Kontijem, pa još s nekoliko oficira sumornog izgleda koji su se okupili u hodniku. No Hačinson uopšte nije došao da se vidi sa mnom i Sampsonom. Nije nam uputio ni reči sažaljenja i brige.
Vrlo čudno i neuviđavno. To me je izludelo. Sivi zid ćutanja, setio sam se reči Ovena Hendlera.
General Mark Hačinson otišao je iz bolnice i ne pogledavši nas. To mu neću zaboraviti.
Sve vreme u bolnici jednu misao nisam mogao da izbijem iz glave: Kad ti neko ugrozi život... od toga ti proključa krv. Uzdrmao me je napad na pukovnika Hendlera, ali istovremeno sam se opasno razbesneo.
Zar nije upravo to bilo motiv za klanicu u Maj Laiju i za slične njoj? Bes? Strah? Potreba da se uzvrati? U borbi se odigravaju nezamislivi događaji. Tragedije su neizbežne. Oduvek je tako. Šta li sad vojska pokušava da zataška? Ko je večeras poslao ubice za nama? Ko je i zbog čega ubio pukovnika Hendlera?
Sampson i ja smo proveli i ovu noć u hotelu Tejer. General Hačinson je naredio da na drugom spratu stražare dva vojna policajca i čuvaju nas. Nisam smatrao da je to nužno. Da su ubice jurile nas, ne bi se odvezle i ostavile nas žive.
Stalno sam razmišljao: dvojica muškarca su nas napala u autu. U ubistvima u Fort Bregu i Vest pointu učestvovala su trojica. Tu činjenicu nisam mogao da zanemarim.
Trojica, ne dvojica.
Na kraju sam pozvao Džemilu i ispričao joj sve što se dogodilo. Kao detektiv detektivu, kao prijatelj prijatelju. Ni njoj se nisu dopali postupci generala Hačinsona i vojske. Izuzetno mi je pomoglo samo to što sam s njom o svemu podrobno razgovarao.
Pomislio sam kako bi to trebalo češće da radim, možda svake večeri. Konačno sam zaspao s tom misli.




Glava 71

SLEDEĆEG JUTRA njujorška štampa je bila puna tekstova o ubistvu četiri prostitutke, njihove madam i izbacivača u Ist sajdu. Žene su bile Vijetnamke i Tajlanđanke, pa sam zato pozvao detektiva koji je vršio istragu na Menhetnu. Njujorška policija zasad nije odmakla u rešavanju ovog gnusnog zločina. Palo mi je na pamet da odem u Njujork, ali imao sam prečih misli.
Imao sam važan trag koji nisam čak ni proverio. Pešadinca. Ko li bi to mogao biti? I zašto je Pešadinac stupio sa mnom u vezu imejlom? Šta je taj tajanstveni čovek, ili žena, pokušavao da mi kaže?
Oven Hendler mi je rekao nekoliko imena pa sam ih preneo Ronu Bernsu da mi ih nađe. Najzanimljiviji mi je bio Tran Van Lu, bivši južnovijetnamski izviđač koji je sad živeo u Sjedinjenim Državama.
Doduše, postojala je i jedna velika začkoljica. Tran Van Lu je čekao izvršenje smrtne kazne u Floransu u Koloradu. Proglašen je krivim za ubistvo devetoro ljudi u Nuarku I Njuiorku. Znao sam ponešto o saveznom zatvoru u Floransu, pa sam čak jednom i bio tamo. Tu dolazimo do druge začkoljice. U tom zatvoru je Kajl Krejg, moj arhineprijatelj. Kajl je i sam čekao pogubljenje.
Zatvor u Floransu bio je takozvana supermaksimalna ustanova. Sad je takve imalo trideset šest država. Osuđenici na smrtnu kaznu obitavali su u jedinici s najvećom bezbednošću, nekakvom zatvoru u zatvoru. Bila je to neupadljiva zgrada boje peska s neobično jakim obezbeđenjem i spolja i iznutra. To me je tešilo zbog Kajla Krejga - koji jednostavno prezire bezbednost zatvora.
Dva stražara pod teškim naoružanjem ispratila su me do jedinice za osuđene na smrt. Dok smo išli pustim hodnicima osvetljenim fluorescentnim svetlom, uopšte nisam obratio pažnju na uobičajeni zatvorski metež i buku. Misli su mi bile negde drugde.
U Kolorado sam stigao oko podneva. Kod kuće je sve bilo kako treba i nadao sam se da ću se iste večeri vratiti u Vašington. Doduše, Nana nije propustila priliku da me, pre nego što sam izašao iz kuće, posadi preda se i podari mi jednu poučnu priču. Nazvala ju je Pričom o hiljadu klikera.
„Alekse, čula sam je na nacionalnom radiju. Istinita je i ja je, vredelo-ne-vredelo, prenosim tebi. Živeo neki čovek u južnoj Kaliforniji, negde oko San Dijega, čini mi se. Imao je porodicu, lepu porodicu; radio je naporno, dugo, čak i vikendom. Zvuči li ti to poznato?“
„Verovatno zvuči poznato mnogima“, rekao sam. „I ženama i muškarcima. Nastavi, Nano. Šta je biio s tim vrednim čovekom s izuzetnom porodicom u blizini San Dijega?“
„Elem, taj čovek je imao divnog dedu koji je obožavao i njega i njegovu porodicu. Ovaj je primetio kako mu unuk mnogo radi, pa mu je ispričao za klikere. Obrazložio mu je to tako što ga je podsetio da prosečan životni vek kod muškaraca iznosi oko sedamdeset pet godina. To je tri hiljade devetsto subota - da se igraš dok si dete i budeš s porodicom kad odrasteš i postaneš mudriji.“
„Shvatam“, rekao sam. „Ili da se igraš kad budeš star. Ili čak da učiš pameti one koji su voljni da te slušaju.“
„Ćuti, Alekse. Slušaj sad. Tako je taj deda izračunao da je njegovom unuku, četrdeset trogodišnjaku, u životu ostalo hiljadu šeststo šezdesetak subota. To ti je čista statistika. Onda ti je on kupio dve velike tegle i napunio ih prelepim staklencima. Dao ih svom unuku i rekao mu da svake subote izvadi po jedan kliker iz tegle. Samo jedan, kao podsetnik na to koliko mu je malo subota

ostalo i da su one neprocenjive. Razmisli o tome, Alekse. Ako stigneš“, rekla je Nana.
Tako sam se ja obreo u supermaksimalnom zatvoru - u subotu. Ipak nisam smatrao da gubim dan.
Nikako. Svejedno mi se Nanina poruka urezala u um.
Ovo mi je poslednji slučaj ubistva. Mora biti. Ovo je kraj puta detektiva Aleksa Krosa.
Dok sam prilazio ćeliji Tran Van Lua, usredsredio sam se na taj zbunjujući slučaj. Zbog tog čoveka će mi se isplatiti bar jedan kliker.
Tome sam se nadao.

Glava 72

TRAN VAN Lu je bio pedesetčetvorogodišnjak koji mi je istakao kako tečno govori vijetnamski, francuski i engleski. Engleski mu je bio odličan, a i pre je ličio na univerzitetskog profesora nego na osuđenika zbog više ubistava. Lu je nosio naočare sa zlatnim okvirom i imao dugu sedu bradicu. Bio je filozof - očigledno na sve teme. No je li on Pešadinac?
„Po rođenju sam budista“, rekao je kad smo seli u njegovoj čeliji dva sa tri i po metra. Više od polovine sobe ispunjavali su krevet, hoklica i pričvršćena polica za pisanje. Sve je bilo od betona tako da zatvorenik ne može ništa da pomera ni rastače.
„Malo ću vas uputiti u svoju prošlost“, rekao je. „Priču o poreklu.“ Klimnuo sam glavom.
„To je dobar početak.“
„Rodno selo mi je Son Trač u provinciji Kvang Bin, severno od tadašnje demilitarizovane zone. To je jedna od najsiromašnijih provincija u zemlji, ali tamo su sve relativno siromašne. S pet godina počeo sam da radim na porodičnim pirinčanim poljima. Svi smo uvek bili gladni, iako smo gajili hranu. Imali smo pravi obrok samo jednom dnevno, obično slatki krompir ili manioku. Svoj pirinač smo predavali zemljoposedniku. Bili smo odani samo porodici, s precima, parčetu zemlje i selu. Nacionalizam nije postojao, to je zapadnjački pojam koji je uveo Ho Ši Min.
Moja porodica se 1963. preselila na jug i ja sam se prijavio u vojsku. Druga mogućnost mi je bilo gladovanje, a osim toga, vaspitan sam da mrzim komunizam. Ispostavilo se da sam odličan izviđač pa su me preporučili za MACV-ovu školu Rekondo, koju su vodile specijalne snage američke vojske. Tad sam se prvi put sreo s Amerikancima. U početku su mi se dopadali.“
„Zbog čega se to promenilo?“, pitao sam Lua.
„Mnogo je razloga. Najviše zbog toga što sam uvideo da Amerikanci s visine gledaju na mene i moje sunarodnike. Uprkos više puta ponovljenim obećanjima, ostavili su me u Sajgonu. Postao sam čovek sa čamca.
Napokon sam u Ameriku stigao sedamdeset devete, u okrug Orindž u Kaliforniji, gde živi veliki broj Vijetnamaca. Jedino smo mogli da opstanemo tako što smo ponovo stvorili porodično-seoske strukture kao u domovini. Ja sam to učinio i s bandom - Senke duhova. Postali smo uspešni, prvo u Kaliforniji, pa u oblasti Njujorka i u Nuarku. Kažu da sam ubio mnogo članova suparničkih bandi u Njujorku i Džersiju.“
„Jeste li?“, pitao sam Lua.
„Naravno. To je bilo opravdano. Bili smo u ratu“ Ućutao je. Zagledao se u mene.
„Zato ste sada u supermaksimalnom zatvoru. Je li vam određen dan pogubljenja?“
„Nije. Što mi je vrlo komično. Vaša zemlja se boji da pogubi osuđene ubice.“
„Smešno vam je? Ono što ste videli u Vijetnamu?“
„Naravno. To mi je pojam uzora.“
„Grozote počinjene u ime vojnih radnji.“
„Detektive, bio je rat.“
„Jeste li u Vijetnamu upoznali nekog od ovih ljudi: Elisa Kupera, Risa Tejta, Džejmsa Etru, Roberta Beneta, Lorensa Hjustona?“

Lu je slegnuo ramenima.
„Davno je to bilo. Pre više od trideset godina. A tolika američka prezimena je trebalo upamtiti.“
„Pukovnik Oven Hendler?“
„Ne znam ga.“ Zavrteo sam glavom.
„Mislim da ga znate. Zapravo, pukovnik Hendler je bio glavnokomandujući u MACV-ovoj školi kad ste vi obučavani za izviđača.“
Lu se prvi put osmehnuo.
„Verovali ili ne, detektive Krose, izviđači obično nisu upoznavali starešine.“
„Ali vi ste upoznali pukovnika Hendlera. On vas se sećao do dana kad je ubijen. Možete li mi pomoći da prekinem ova ubijanja?“, pitao sam Lua. „Vi znate šta se tamo dogodilo, zar ne? Zašto biste inače pristali da se vidite sa mnom?“
Još jednom je nezainteresovano slegnuo ramenima.
„Pristao sam da se vidim s vama... zato što me je zamolio dobar prijatelj. Moj prijatelj je Kajl Krejg.“




Glava 73

OSETIO SAM KAKO mi se u srcu stvara ledenica. Nemoguće da sve ovo vodi ka Kajlu Krejgu. Strpao sam ga ovamo u Florans za sva ubistva koja je počinio - a on me je sad, nekako, naveo da mu dođem u posetu.
„Zdravo, Alekse. Već sam pomislio da si me zaboravio“, rekao je kad me je ugledao. Sastali smo se u maloj sobi za ispitivanje blizu njegove ćelije. Glava mi je pucala od paranoičnih misli o
„slučajnosti“ što ga ponovo vidim. Nije mi verovatno da je on sve to namestio. Čak ni on to ne može. Kajl se fizički toliko promenio da je više ličio na stariju braću, možda i pre na oca nego na sebe.
Dok sam ga progonio, upoznao sam mu čitavu porodicu. Oduvek je bio mršav, a u zatvoru je izgubio bar još deset kilograma. Obrijao je glavu i istetovirao je sa strane. Tetovaža je predstavljala pola zmaja pola zmiju. Sad je zaista izgledao kao ubica.
„Sedi, Alekse. Nedostajao si mi više nego što sam očekivao. Sedi, molim te. Hajde da se ispričamo. Da nadoknadimo propušteno.“
„Hvala, stajaću. Nisam ovde da ćaskam, Kajle. Šta znaš o ovim ubistvima?“
„Sve slučajeve su rešili ili policija ili vojska, Alekse. Okrivljenima je izrečena kazna, a u nekim slučajevima već i izvršena. Kao što će na kraju biti i u mom slučaju. Zašto trošiš vreme na njih? Ja sam stoput zanimljiviji. Trebalo bi mene da proučavaš.“
Reči je izgovarao tiho, ali one su me pogađale kao udari struje. Je li Kajl veza koja nedostaje? Nemoguće da on stoji iza ovih ubistava. Ona su počela mnogo pre nego što je uhapšen. No je li to zaista važno?
„Znači ne znaš ništa što bi mi bilo od pomoći? Idem onda. Prijatan ti ostatak života.“ Kajl je digao ruku.
„Alekse, voleo bih da ti pomognem. Iskreno to mislim. Baš kao nekad. Nedostaje mi to. Ona jurnjava. A šta ako mogu da ti pomognem?“, upitao je.
„Ako možeš, pomozi, Kajle. Uradi to odmah. Videćemo šta će dalje biti.“ Kajl se zavalio na stolici. Osmehnuo se - a možda mi se smejao u lice?
„E pa, iako me ne pitaš... U zatvoru je bolje nego što sam mislio. Verovao ili ne, ja sam ti ovde prava veličina. I to ne samo među zatvorenicima. Čak i ovi sirovi stražari ispunjavaju moje želje. Imam mnogo posetilaca. Pišem knjigu, Alekse. Uz to, naravno, smišljam način da izađem odavde. Veruj da ću jednog dana izaći. To je samo pitanje trenutka. Umalo da se dogodi pre mesec dana. Ovako sam bio blizu. Svakako bih te obišao. Tebe, Nanu i onu slatku dečicu.“
„Zna li išta Lu?“, pitao sam.
„O, kako da ne. Vrlo je načitan. Tečno govori tri jezika. Veoma mi se dopada Lu. Veliki smo prijatelji. Volim i Teda Kačinskog, Jua Kikimuru, japanskog teroristu, i Ramona Matu, nekadašnjeg člana kartela Medelin. Zanimljive kolege zatvorenici, očaravajuči životi, doduše konzervativniji nego što sam pretpostavljao. Ted nije, ali ostali.“
Bilo mi je dosta Kajla Krejga, Lua, Floransa.
„Idem“, rekao sam. Pošao sa k vratima.
„Vratićeš se“, prošaputao je Kajl. „Možda ću sledeći put ja tebi doći u posetu. U svakom slučaju, mnogo sreće s tim zanimljivim slučajem.“

Okrenuo sam se.
„Ostaćeš ovde do kraja života, što se nadam da neće biti dugo.“
Kajl Krejg se od srca smejao u ćeliji. Bio je jeziviji nego ikad ranije.

Glava 74

KAD JE SAMPSON stigao u Bej Hed, u Nju Džersiju, raspoloženje mu se naprasno popravilo, a zbog veoma prijatnog osećanja počeo je da se smeši za sebe. U poslednje vreme je često bio takav. Otići će mu dođavola stav žilavog momka ako se ovo sranje nastavi.
Vozio se putem 35, pored raštrkanih plažnih kuća, tržnog centra i nekoliko živopisnih crkava okrečenih u belo. Ovaj deo džersijske obale je tih i neporecivo lep. Morao je da se divi tom miru i očuvanoj lepoti. Kroz otvorene prozore kuguara pirkao je vetrić s okeana. Drum su oivičavali geranijumi i ruže pune šipaka lcoje su očigledno posadili meštani.
Šta ovde može da se ne dopadne čoveku? Radovao se što je ponovo došao.
Daleko od. Vašingtona, razmišljao je. Uopšte nije loše. Bar da promenim ritam. Da predahnem od svih onih ubistava.
Dok se vozio od Vašingtona, Sampson se trudio da sebi dokaže kako je izlet u Džersi smislio zbog Elisa Kupera i ostalih ubistava, ali to nije bilo sasvim tačno. Kup je svakako dobrim delom razlog, ali isto tako je i Bili Hjuston.
Sve vreme je mislio na nju. Kakvu to moć ima ta sićušna žena?
Zapravo, bar delimično je znao odgovor. Od prvog časa kad ju je video, osećao se sasvim opušteno. Ona je prijateljica kakvu se odavno nadao da će upoznati. Teško bi opisao to osećanje, ali znao je da ga dotad nikad nije gajio. Znao je da Bili može da priča o svemu što je dugo držao za sebe. Već joj je verovao. Kad je bio s njom, mogao je da izađe iz sebe, da napusti tvrđavu koju je podigao da štiti pravog sebe.
S druge strane, Džon Sampson ni s jednom ženom nije uspeo da ostvari dužu vezu. Nikad se nije ženio, nije čak bio u iskušenju. Zato ne namerava da se zavarava ili da se raznežuje i sentimentalno vezuje za Bili. Ima razloga da dođe u Džersi. Treba da je još nešto pita o boravku njenog muža u Vijetnamu. Treba da dopuni one podatke koje su on i Aleks dobili od Ovena Hendlera. Nameravao je da reši ovaj slučaj. Nekako.
E pa ovo cinično procenjivanje osećanja svakako mu je stišalo raspoloženje i mogući nalet romantike u duši.
Onda ju je ugledao u daljini na Istočnoj aveniji.
Da, to je ona!
Bili je izlazila iz svetlozelenog kabrioleta natovarena namirnicama. On joj je ranije najavio da će možda doći.
Za koga je sve to nakupovala? Očekuje li da će on ostati na večeri? O brate, moraće da se primiri. Uspori. Na zadatku si, to je sve. Ovo je policijski posao.
Tad je Bili primetila njegov auto i mahnula mu slobodnom rukom, a on se isturio kroz prozor kuguara i doviknuo:
„Zdravo, malena.“ Zdravo, malena?
Kud se deo onaj smireni, hladni i nezainteresovani Džon Sampson? Šta mu se to događa? I kako to da mu sve ovo prija?




Glava 75

BILI JE SHVATILA DA ona i Džon Sampson treba da razgovaraju o njenom mužu i njegovom pogubljenju. Zato je ponovo došao, verovatno samo zarad toga. Napravila je bokal zaslađenog ledenog čaja pa su seli na trem prema okeanu. Što da im ne bude ugodno. Trudi se da ne ispadneš budala.
„Još jedan savršen dan u raju“, rekao je i uputio joj blistav osmeh. Bili nije mogla da se uzdrži da ne zagleda ovog policajca. Bio je snažan i zgodan, a kad bi se osmehnuo, prosto bi je zasenio. Imala je utisak da se on ne smeši često, pa se pitala zbog čega je tako. Šta mu se dogodilo dok je odrastao u Vašingtonu? Pa nadalje u životu i na poslu? Htela je sve da zna o njemu, a ta prirodna radoznalost joj je nedostajala otkad nema Lorensa.
Ne pravi od ovoga nešto što nije, opominjala se. On je policajac na slučaju ubistva. To je sve.
Samo si se blesavo zaljubila u njega.
„Prosečan dan u raju“, ispravila ga je smejući se. Zatim se uozbiljila. „Hteo si da opet razgovaramo o Lorensu. Nešto se dogodilo, zar ne? Zato si ponovo došao.“
„Ne, došao sam da te vidim.” Evo opet onog njegovog neverovatnog osmeha.
Bili je mahnula rukom.
„Naravno. No - šta je s tvojim slučajem?“
Ispričao joj je o najnovijim ubistvima Roberta i Barbare Benet i pukovnika Ovena Hendlera.
Poverio joj je svoju i Aleksovu teoriju da su tri muškarca odgovorna bar za neka od ubistava.
„Sve se vrti oko Vijetnama. Nešto neverovatno se dogodilo, neki strašni koren iz kojeg potiču sva ubistva. Možda je tvoj muž nekako umešan u to. Bili, moguće da uopšte i nije bio svestan toga.“
„Nije voleo da priča o onome što je tamo doživeo“, ponovila je ono što mu je i prvi put rekla.
„Uvek sam to poštovala. No onda se nešto čudno dogodilo. Pre nekoliko godina doneo je kući knjige o ratu. Šaputanja o ratu je knjiga koje se sećam. Iznajmio je film Vod., ali je uporno tvrdio kako ga neće gledati. Mada i dalje nije hteo da razgovara o ratu. Bar ne sa mnom.“
Bili se zavalila u tamnoplavoj trščanoj stolici za ljuljanje. Zagledala se u okean. Nekoliko galebova je preletelo visoke dine. Lep prizor. Videla je mutni obris prekookeanskog broda daleko na obzorju.
„Oduvek je pio, ali poslednjih godina je preterivao. Žestoka pića, vino. Nikad nije bio nasilan, ali osećala sam kako se sve više udaljava.
Jedne večeri u suton krenuo je na plažu sa štapom za pecanje i kanticom za ulov. Bio je početak septembra, vreme za strelke. Mogao je da ih hvata kantom.
Čekala sam ga da se vrati, ali ga nije bilo. Na kraju sam pošla da ga tražim. Većina ovih kuća se isprazni posle Dana rada. Tako je to ovde. Hodala sam oko kilometar i po. Već sam se uplašila.
Ponela sam baterijsku lampu pa sam je upalila u povratku i držala se dina i napuštenih kuća. Tako sam ga i našla.
Lorens je ležao na pesku pored štapa za pecanje i kantice. Popio je pola litra viskija. Izgledao je kao izgubljena skitnica uspavana na plaži.
Legla sam pored njega i zagrlila ga. Molila sam ga da mi kaže zašto je tako tužan. Nije mogao.
Srce mi se cepalo što ne može ništa da mi kaže. Samo je rekao: ’Ne može se pobeći od prošlosti’.

Izgleda da je bio u pravu.“

Glava 76

RAZGOVARALI SU O Vijetnamu i vojnoj karijeri njenog muža posle rata sve dok Sampsona nije zabolela glava. Bili se nije žalila. Oko četiri sata po podne napravili su pauzu i posmatrali kako dolazi plima. Sampson je bio zaprepašćen što je ta dugačka plaža bila prazna po tako sunčanom bistrom danu.
„Jesi li poneo kupaće gaće?“, pitala ga je osmehnuvši se.
„U stvari, zaista sam ih ubacio u kola“, rekao je Sampson i uzvratio joj osmeh.
„Hoćeš li da plivamo?“
„Hoću. Bilo bi lepo.“
Presvukli su se i ponovo našli na tremu. Ona je obukla crni jednodelni kostim. Sampson je pretpostavio da mnogo pliva ili možda vežba. Bila je sitna, ali nije ličila na devojčicu. Verovatno je bila u ranim četrdesetim.
„Znam da dobro izgledam“, rekla je Bili i okrenula se oko sebe. „I ti izgledaš dobro. Hajdemo u vodu pre nego što se prepadneš od mene.“
„Ja da se prepadnem? Pa znaš da sam detektiv.“
„A-ha. Danas je voda devetnaest stepeni, junačino.“
„Šta? Je l’ to hladno?“
„Uskoro ćeš saznati.“
Otišli su do vrha dine pred kućom. Zatim su se dali u trk. Sampson se smejao, uglavnom za sebe, zato što ovako nešto on obično ne radi.
Trčali su po plićaku visoko dižući kolena kao deca na letovanju, ne obraćajući pažnju na ledenu vodu.
„Umeš da plivaš?“, pitala ga je Bili dok se ogromni talas valjao k njima. Učinilo joj se da je klimnuo glavom. „Džone?“, pozvala ga je.
„Umem da plivam. Umeš li ti?“
Tad su oboje zaronili pod talas koji im je prešao visoko preko glava. Izronili su daleko od tog prvog talasa. Ona je zaplivala dalje od pojasa u kom se talasi lome. Sampson je plivao za njom, a bio je dobar, snažan plivač. Zbog nečega ju je to oduševilo.
„Ponekad deca iz grada“, rekla je dok su im glave poskakivale nad vodom, „ne nauče da plivaju.“
„To je tačno. No ja imam dobrog prijatelja čija baba se postarala da kao mali u Vašingtonu proplivamo. Vodila nas je na gradski bazen. Govorila je: ’lli plivaj, ili se udavi.’“ Onda je Sampson nesvesno uzeo Bili u naručje. Ona mu je kažiprstom otresla kapljice vode s lica. Dodir joj je bio nežan. Kao i pogled. Nešto im se događalo, ali on nije bio siguran je li spreman za to.
„Šta je?“, pitala je Bili.
„Hteo sam da ti kažem“, rekao je on, „kako si neverovatna u mnogo čemu.“ Zažmurila je na tren i klimnula glavom. Kad je ponovo otvorila oči, rekla je:
„Još si tu. Bože, kako mi je drago što si ponovo došao. Iako si došao samo da me ispituješ.“
„Došao sam da te vidim. Rekao sam ti.“
„Kako ti kažeš, Džone.“
Niko osim Aleksa i Nane ne zove ga Džon.

Zaplivali su k obali i neko vreme se igrali u penastim talasima. Iako je bilo kasno po podne, prošetali su se malo na jug, pored velikih kuća dobro zatvorenih pred zimu. Usput su se držali finog ritma. Zastajkivali su pred svakom kućom i ljubili se.
„Nekako si omekšao“, na kraju je rekla Bili. „Pristaje ti. Džone Sampsone, u tebi postoji i nežna strana.“
„Aha. Možda i postoji.“
Večerali su opet na tremu. Sampson je uključio radio. Posle su se stisli na dvosedu, a njega je opet zapanjilo kako je ona sićušna. Doduše, lepo se uklapala uz njega.
S radija se začula One Night with You Lutera Vendrosa. Sampson ju je pozvao da plešu. Sve mu je bilo neverovatno - Upravo sam pozvao Bili da plešemo na tremu.
Privio ju je uza se. Lepo se uklapala uz njega i stojeći. Kretali su se glatko zajedno, sasvim usklađeni. Osluškivao joj je disanje i otkucaje srca.
Zatim se na radiju čula stara pesma Marvina Geja pa su plesali i uz nju. Sampsonu se činilo da sanja. Sve ovo je za njega bilo neočekivano.
Posebno kad su se oko pola jedanaest popeli na sprat. Nisu izgovorili ni reči, već ga je Bili uzela za ruku i povela u spavaću sobu. Skoro pun mesec je osvetljavao bele kreste talasa. Jedna jedrilica je bez žurbe klizila iza talasa.
„Je li sve u redu?“, šapnula mu je.
„Više nego u redu. A tebi, Bili?“
„I meni. Mislim da sam ovo želela od prvog časa kad sam te videla. Jesi li to već radio?“, pitala je. Nestašno mu se osmehnula. Poigravala se s njim, a njemu je to prijalo.
„Ovo mi je prvi put. Čuvao sam se za pravu ženu.“ „Hajde da vidimo jesam li vredna čekanja.“
Ponekad je ovo radio na brzinu, što nije strašno, s obzirom na tempo u Vašingtonu, no te večeri nije bilo tako. Želeo je da istražuje Bilino telo, da sazna šta ona voli. Dodirivao ju je svugde, svugde je ljubio. Kod nje mu se sve činilo baš kako treba. Šta se događa? Došao sam da ovu ženu ispitam o ubistvima. Ubistvima! Ne da vodim ljubav pod blistavom mesečinom.
Osećao je kako joj se male grudi dižu i spuštaju, dižu i spuštaju. Ležao je na njoj pridržavajući se rukama.
„Nećeš me povrediti?“, prošaputala je.
„Ne, neću.“
Neću. Ne bih te nikad povredio. I neću dozvoliti da te iko povredi.
Osmehnula mu se pa se izvukla i legla preko njega. „Šta misliš o ovome? Je li ti sad zgodnije?“ Snažnim rukama joj je prešao po leđima i zadnjici. Ona je pevušila One Night with You.
Uskladili su kretnje. Prvo polako, pa sve brže. I još brže. Bili se dizala s njega i snažno spuštaia. Tako joj se sviđalo.
Kad su se konačno srušili ispunjeni zadovoljstvom, ona mu se zagledala u oči.
„Nije loše za prvi put. Bićeš sve bolji.“ Kasnije su ležali u krevetu pripijeni jedno uz drugo. On se i dalje smejuljio pri pomisli na to kako je ona sitna. Sitnog lica, sitnih šaka, stopala i grudi. A onda je zaprepašćeno shvatio: bio je smiren prvi put u mnogo godina. Možda prvi put u životu.




Glava 77

KAD SAM STIGAO iz Floransa te večeri, bio sam ushićen što ću se videti s Nanom i decom. Bilo je tek sedam sati pa sam smišljao da odemo do bioskopa Imaks ili možda ESPN zona - da razgalimo decu.
Dok sam se peo stepenicama pred kućom, video sam kako na vetru leprša cedulja zadenuta za vrata.
Uh.
Uvek se trgnem kad vidim poruku ostavljenu u kući. U poslednjih nekoliko godina tako sam primio mnogo loših vesti.
Prepoznao sam Nanin rukopis:

Alekse,
mi smo kod tvoje tetka Tije. Vraćamo se oko devet.
Uželeli smo te se. Jesi li se ti nas uželeo? Naravno da jesi - na sebi svojstven način. Nana i deca.

Primetio sam da je u poslednje vreme Nana Mama neobično sentimentalna. Rekla je da se oseća bolje, da je opet ona stara, ali ja sam sumnjao u to. Možda bi trebalo da porazgovaram s njenim lekarem, mada ne volim da joj se mešam u posao. Već dugo uspeva da se odlično brine o sebi.
Otišao sam do kuhinje i uzeo hladno pivo iz frižidera.
Na vratima sam video smešan crtež trudne rode koji je tamo Dženi zakačila. Odjednom su mi svi mnogo nedostajali. Nekim ljudima - meni svakako - deca upotpunjuju život, daju mu smisao, iako ih katkad izluđuju. No dobit je vredna te muke. Bar je tako u našoj kući.
Zazvonio je telefon pa sam pretpostavio da je Nana.
„Ura, kod kuće si!“, začuo sam omiljeni glas. Lepog li iznenađenja. Bila je to Džemila i vrlo me je obradovala. Zamislio sam joj lice, osmeh, blistav sjaj očiju.
„Ura, ti si. Samo što sam ušao u praznu kuću“, rekao sam. „Nana i deca su me ostavili.“
„Nekima je još gore, Alekse. Na poslu sam. U petak sam dobila gadan slučaj. Irski turista ubijen u poročnom delu grada. Reci ti sad meni šta je pedesetjednogodišnji sveštenik iz Dablina radio u dva ujutro u ozloglašenom delu San Franciska? Ko ga je zadavio ogromnim hulahopkama? Ja to treba da otkrijem.“
„Zvuči mi da ipak uživaš.“ Smešio sam se, ne zbog ubistva, već zbog Džemilinog oduševljenja Poslom.
Džemila se i dalje smejala.
„Zaista uživam u dobroj zagonetci. Kako ti napreduješ sa svojim slučajem? Tvoj je baš opak. Razmišljala sam o njemu kad sam imala prilike. Neko ’ubija’ oficire tako što im smešta zločine koje nisu počinili.“ Obavestio sam je o novinama, kao koleginicu, pa smo prešli na prijatnije teme, na naš izlet u Arizonu. Na kraju je rekla kako mora da beži, da se vrati slučaju. Pošto smo završili razgovor razmišljao sam o Džem. Obožavala je policijski posao i to nije krila. I ja sam ga voleo, ali su me pristizali demoni.

Uzeo sam novo pivo pa pošao gore. Još sam mislio na Džemilu. Lepe misli. Čisto plavo nebo...
Otvorio sam vrata spavaće sobe pa zastao vrteći glavom. Na krevetu su mi bile dve staklene tegle. Lepe. Možda antikviteti.
U njima je bilo, odoka, oko hiljadu dvesta staklenaca. Prišao sam i izvadio jedan. Vrteo sam kliker između palca i kažiprsta. Priznajem da mi se učinio dragocen.
Moje preostale subote.
Kako nameravam da ih iskoristim?
Možda je to najveća zagonetka.

Glava 78

SLEDEĆIH NEKOLIKO DANA nisam mogao da se otrgnem utisku da me neko prati po Vašingtonu. Posmatra me. No nisam uspeo nikog da uhvatim. Ili su bili predobri u tome ili sam ja zakazao.
U ponedeljak sam se vratio na posao. Celu tu nedelju proveo sam radeći u stanici. Gledao sam da što više vremena budem s decom pre nego što odem u kanceiariju na tavanu da još malo radim. Izvesnu saradnju sam ostvario s pukovnikom Denijelom Bordoom iz Pentagona. Poslao mi je vojne dosijee iz rata u Vijetnamu. Mnogo dokumenata koje kao da godinama niko nije ni pogledao. Pukovnik mi je predložio i da se obratim vijetnamskoj ambasadi. Oni su takođe imaii arhivu.
Iščitavao sam te stare fascikle dok oči nisu počele da mi se sklapaju i dok mi nije zabubnjalo u glavi. Tražio sam bilo šta što bi moglo s nizom ubistava povezati Elisa Kupera, Risa Tejta, Lorensa Hjustona, Džejmsa Etru, Roberta Beneta pa i Tran Van Lua.
Nikakvu vezu nisam našao, ništa što bi i delimično bilo značajno. Je li to moguče?
Ni jedan od ovih Ijudi nije bio u Aziji s nekim drugim. Kasno jedne večeri dobio sam novi imejl od Pešadinca. Gospode bože. On, jasno, nije Oven Hendler. Ko onda šalje ove poruke? Kajl Krejg? Igra li se on i dalje mojim umom? Kako može da šalje poruke iz supermaksimalnog zatvora?
Neko ih šalje, a meni se to ne sviđa. Osim toga, nisam verovao obaveštenjima koja dobijam.
Smešta li neko i meni?

Detektive Krose,
Vaše napredovanje je pomalo razočaravajuće. Krenete dobrim tragom, ali ga napustite.
Osvrnite se na ono što ste već prošli. Svi odgovori leže uprošlosti. Zar nije uvek tako?

Poruka je bila potpisana s Pešadinac.
Međutim, na dnu stranice je bilo još nešto. Ikonica koja me je vrlo uznemirila - slamna lutkica.
Ista kao one koje smo pronašli.
Te nedelje u sredu posle posla otišao sam u vijetnamsku ambasadu u Dvadesetoj ulici u severozapadnoj četvrti. Najavili su me iz FBI-ja. Stigao sam nešto pre šest pa se popeo na četvrti sprat. Tamo me je dočekala prevodilac Ti Ngujen. Na stolu su joj stajale četiri velike kutije starih dokumenata koje je čuvala njena vlada.
Seo sam u omanju kancelariju pa mi je Ti Ngujen čitala odeljke. Videlo se da joj se to ne radi.
Verovatno su joj naložili da radi prekovremeno. Na zidu iza nje stajala je tabla:
AMBASADA SOCIJALISTIČKE REPUBLIKE VIJETNAMA. Bio je tu i portret Ho Ši Mina.
„Detektive, ovde nema ničeg. Ničeg novog“, žalila se svaki put kad izvadi prašnjavu fasciklu koja tu stoji duže od trideset godina. Ja sam je molio da nastavi. Onda bi ona glasno uzdahnula, namestila naočare sa čudnim crnim okvirom, pa mrgodno otvorila fasciklu. Ovo durenje je trajalo satima. Bila je izuzetno neprijatna.
Oko devet sati iznenađeno je digla pogled.
„Evo nečeg“, rekla je. „Možda ovo tražite.“
„Recite mi. Nemojte ništa menjati. Prevedite tačno šta piše.“

„To sve vreme radim, detektive. Sudeći prema ovim zapisima, bilo je neovlašćenih napada na sela u dolini An Lao. Izgleda da su pobijeni civili. To se dogodilo šest puta. Neko mora da je znao za to. Možda čak i vaša MACV.“
„Čitajte mi sve što tu piše“, ponovio sam. „Molim vas ne izostavljajte ništa. Čitajte.“
Više nije bilo one dosade i ljutnje koje je ranije pokazivala. Iznenada je pažljivo prevodila, ali je bila i pomalo uplašena. Uznemirilo ju je ono što je sad čitala.
„U ratu uvek ima nesrećnih slučajeva“, pridikovala mi je. „Ali ovo u dolini An Lao je sasvim nešto novo. Ubistva kao da su organizovana i metodična. Gotovo kao ova serijska ovde, u Americi.“
„I u Aziji ima serijskih ubistava“, rekao sam. Gospođica Ngujen se narogušila na moju primedbu.
„Da vidimo. Oficiri ARVN-a su se zvanično žalili vašoj vladi i američkoj vojsci. Jeste li to znali? Bilo je i ponovljenih žalbi iz ondašnjeg Sajgona. Prema ARVN-u, ovo je slučaj ubistava. Ubistava, ne rata. Ubistava nedužnih civila, među kojima i dece.“ Namrštila se i zatresla glavom.
„Nadalje se opisuje tačan šablon ubistava. Ubijani su nedužni seljaci - muškarci, žene i deca. Tela su često bojena.“
„U crveno, belo i plavo“, rekao sam. „Boja je vizitkarta koju ostavljaju ubice.“ Gospođica Ngujen se trgla.
„Otkud znate? Već ste čuli za ova strašna ubistva? Kakva je vaša uloga u tome?“
„Sve ću vam reći kad završimo. Nemojte sad prekidati. Molim vas. Moguće da sam upravo ovo tražio.“
Dvadesetak minuta kasnije gospođica Ngujen je naišla na nešto što sam je zamolio da mi ponovo pročita.
„U dolinu An Lao poslat je tim vojnih rendžera. Nejasno je, ali izgleda da su ih tamo poslali da istraže ubistva. Žao mi je, detektive. Nejasno je jesu li u tome uspeli ili nisu.“
„Ima li nekih imena?“, pitao sam. „Ko je sačinjavao taj tim?“ Osećao sam kako mi adrenalin šiklja telom.
Gospođica Ngujen je uzdahnula i zavrtela glavom. Na kraju je ustala od stola.
„Na petom spratu ima još kutija. Pođite za mnom, detektive. Kažete da ljudi i dalje stradaju?“
Klimnuo sam glavom i pošao gore za Ti Ngujen. Tamo je bio čitav zid kutija pa sam joj pomogao da prenese nekoliko u svoju kancelariju.
Te srede smo dugo radili, pa opet u četvrtak uveče, a našli smo se čak i u petak za vreme njene pauze za ručak. Sad se i ona zagrejala. Saznali smo da su nekoliki rendžeri poslati u dolinu An Lao zapravo vojne ubice. Nažalost, dokumenti nisu bili organizovani po datumima. Samo su ubačeni u kutije i ostavljeni da skupljaju prašinu, ne da ih neko čita.
U petak oko dva i petnaest otvorili smo još nekoliko kutija krcatih zapisima o istrazi u dolini An Lao.
Ti Ngujen me je pogledala.
„Naišla sam na imena ubica“, rekla je. „Mislim da imam i tajni naziv te operacije. Izgleda da su je nazvali Tri slepa miša“

Deo IV IZLAZNE RANE





Glava 79

IMAO SAM TRI IMENA - tri muškaraca su poslata u dolinu An Lao da zaustave ubijanje civila. S ovom informacijom sam morao da budem izuzetno pažljiv, pa je meni i Sampsonu trebalo još nedelju dana da nađemo te ljude i saznamo što više možemo o njima.
Konačna potvrda koja mi je bila potrebna stigla je od Rona Bernsa iz FBI-ja. On mi je predočio kako su u Birou već sumnjali na tu trojicu zbog druga dva profesionalna ubistva: jedno političara u Sinsinatiju, drugo žene vođe sindikata u Santa Barbari u Kaliforniji.
Imena su bila sledeća: Tomas Starki
Braunli Haris Voren Grifin Tri slepa miša

Tog petka posle posla Sampson i ja smo otišli u Roki Maunt u Severnoj Karolini. Jurili smo ljude koji su pre trideset godina učestvovali u tajanstvenom nasilju u dolini An Lao. Šta se tamo zapravo dogodilo? Zbog čega ljudi i dalje umiru?
Na manje od osam kilometara pred područjem grada Roki Maunta još je okolina bila puna njiva i piljarnica na ukrštanjima puteva. Sampson i ja smo se vozili kroz prirodu pa ušli u grad pored aerodroma Vilson i Opšte bolnice okruga Neš, pa i kancelarija firme Hekler i Koh gde su Starki, Haris i Grifin radili kao snabdevački tim za nekoliko vojnih baza, među kojima i one u Fort Bregu.
Oko šest sati Sampson i ja smo ušli u Hils, mesni bar ljubitelja sporta. Tu su često navraćali vozači trkačkih automobila, kao i nekolicina košarkaša Šarlot hornetsa, tako da su posetioci bili rasno izmešani. Uspeli smo da se stopimo s njima usred buke i živosti. Više od deset televizora je brujalo s uzdignutih držača.
Bar je bio na kilometar od firme Hekler i Koh, gde su neki od ovih muškaraca i žena radili. Pored toga što se Hekler i Koh (ovde se izgovara „kouk“) bave visokorazvijenom tehnologijom, to je i najveći poslodavac u gradu, odmah iza Laboratorija Abot i Konsolidejted dizela. Zanimalo me je ima li kompanija za proizvodnju i trgovinu oružjem neke veze s ubistvima. Verovatno nema, ali sve je moguće.
Za šankom sam zapodenuo razgovor s nadzornikom iz firme Hekler i Koh. Pričali smo o nedaćama Karolina pantersa, a onda sam ubacio temu o proizvodnji oružja. On se pozitivno izražavao o svojoj firmi, nazvao je „pravom porodicom“ i „svakako najboljom firmom za rad u Severnoj Karolini, u kojoj je ionako dobro raditi“. Zatim smo se raspričali o oružju, posebno o automatu MP5. Kazao mi je kako MP5 koriste pomorske ‘foke’ i elitni timovi specijalaca, ali je on pronašao put i do gradskih bandi. To sam već znao o MP5.
Nemarno sam pomenuo Starkija, Harisa i Grifina.
„Čudi me da još nema Toma i Braunija. Obično svrate petkom. Odakle znate te momke?“, pitao je mada se nije mnogo iznenadio što ih znam.
„Davno smo bili zajedno u vojsci“, objasnio je Sampson. ,Još šezdeset devete i sedamdesete.“

Nadzornik je klimnuo glavom.
„I vi ste rendžeri?“, pitao je.
„Ne, obična vojska“, odgovorio je Sampson. „Samo pešadinci.“
Razgovarali smo s još nekim radnicima iz firme Hekler i Koh, koji su i sami hvalili kompaniju. Svi s kojima smo pričali poznavali su Starkija, Harisa i Grifina, i znali da su bili rendžeri. Stekao sam utisak da su njih trojica omiljeni, pa su ih čak smatrali i za mesne junake.
Oko sedam i petnaest Sampson se nagnuo k meni i šapnuo mi: „Ulaz. Vidi ko se pojavio. Trojica u odelima poslovnih ljudi. Ne liče baš na ubice.“
Polako sam se okrenuo i pogledao ih. Ne, zaista nisu izgledali kao ubice.
„Ipak su ubice“, rekao sam Sampsonu. „Vojne ubice koji izgledaju kao najfiniji momci u baru, možda u čitavoj Severnoj Karolini.“
Ostatak večeri smo ih posmatrali - samo smo gledali tu trojicu ubica.

Glava 80

SAMPSON I JA SMO odseli u Holidej inu blizu Međudržavnog auto-puta. Sledećeg jutra smo ustali u šest.
U obližnjem restoranu Kod Denija pojeli smo prilično ukusan doručak, mada opasan po srce (omlet i „domaći pomfrit sa sirom i crnim lukom“). Zatim smo isplanirali veliki dan. Prethodne večeri smo saznali da Hekler i Koh priređuje veliki porodični dan u prirodi. Nameravali smo da se ubacimo. Da napravimo malo nevolje ako uspemo.
Posle doručka smo obišli krug pored kuća trojice sumnjivih za ubistva. Sa kompakt-diska smo slušali fenomenalnu grupu Mejz, koju smo voleli. Bili su nam dobrodošla suprotnost narodnjačkom Roki Mauntu. Susret grada sa selom.
Kuće ubica su bile u bogatijim krajevima s nazivima Nob hil, Foling river vok i Grejston. Izgleda da je tamo živelo mnogo mladih obrazovanih ljudi s porodicama. Novi Jug. Tih, ukusan, civilizovan bestraga.
„Umeju da se uklope“, rekao je Sampson dok smo prolazili pored Grifinove dvospratne kuće s potkrovljem u kolonijalnom stilu. „Naša tri ubitačna momka.“
„Dobri su u onome što rade”, kazao sam. „Nikad nisu uhvaćeni. Zaista želim da popričam s njima.“
Vratili smo su u Holidej in oko osam sati da se pripremimo za dan u prirodi i sve što tamo može da se dogodi. Prosto je teško poverovati da su se trojica ubica tako dobro uklopila u Roki Maunt. Pomislio sam i na druge lepe varošice nevine spoljašnjosti i ono što se možda krije iza njihovih fasada. Možda ništa, možda svašta.
Sampson i ja potičemo iz Severne Karoline, ali nismo mnogo boravili ovde kao odrasli. Nažalost, uglavnom smo dolazili zbog nekih čuvenih ubistava. Dan u prirodi fabrike oružja zakazan je za jedanaest sati, a mi smo smislili da se pojavimo oko jedan, kad se već nakupi mnogo sveta. Prethodne večeri smo saznali da će biti na okupu svi iz firme Hekler i Koh, od zaposlenih u toaletu, preko magacionera, do uprave.
Među njima Starki, Haris i Grifin - s porodicama. Naravno i Sampson i ja.
Došlo je vreme naplate.




Glava 81

DAN JE BIO TOPAO i vlažan, pa su čak i roštiljdžije neredovno obilazile roštilje. Bilo im je draže da sa svojim keceljama s natpisom BBQ FROM HEAVEN{***} ostanu u hladu i pijuckaju hladne sokove. Svi su bili opušteni i dobro se provodili te lepe subote. Još jedan propali staklenac.
Sampson i ja smo seli pod prastari lisnati hrast i slušali simfoniju ovdašnjih ptica. Pili smo
ledeni čaj iz plastičnih čaša koje su ličile na pravo staklo. Obukli smo majice s natpisom H&K RULES i izgledali kao da tu oduvek pripadamo.
Vazduhom se širio jak miris rebaraca. Zapravo, verovatno zbog dima s roštilja insekti nisu bili nesnosni.
„Ovi baš umeju da ispeku rebarca“, rekao je Sampson.
Zaista su umeli, ali umeo sam i ja. Da biste čestito ispekli rebarca, potrebna vam je vatra sa strane, a nju postižete tako što naređate ćumur u dve gomile - jednu spreda, drugu pozadi, a u sredini, tamo gde su rebarca na rešetki, ništa. O pečenju rebara, a i sve ostalo o kuvanju, naučio sam od Nane. Htela je da u kuhinji budem dobar koliko i ona. To neće još skoro biti, ali sam sasvim pristojan. Kad je potrebno, mogu da je zamenim.
Znam čak i za večite rasprave u svetu roštiljdžija o tome je li bolje „suvo utrljavanje“ ili
„prelivanje“. Suvo utrljavanje se obavlja mešavinom soli, bibera, paprike i žutog šećera, za koju se kaže da sadrži ljutinu i slast kojom se ističe pravi ukus mesa. Prelivanje je u osnovi sajder s mrkim lukom, meksičkom papričicom, kečapom, žutim šećerom i pireom od paradajza. Ja volim i preliveno i utrljano - samo da je meso pečeno tako da skoro spada s kostiju.
„Svi se provode na pravi američki način“, rekao je Sampson dok smo sedeli i gledali kako svet prolazi. „Podseti me da ti pričam o Bili iz Džersija.“
„Bili?“, začudio sam se. „Ko je Bili?“
„Kasnije ću ti ispričati, partneru. Sad radimo. Na tragu smo trojici hladnokrvnih ubica.“
Tačno tako. S bezbedne razdaljine promatrali smo Starkijevu, Harisovu i Grifinovu porodicu. Primetio sam da je Tomas Starki jednom ili dvaput pogledao k nama. Je li nas uočio? Ako i jeste, nije izgledao ni zainteresovano ni zabrinuto.
„Misliš li da su oni ubili pukovnika Hendlera? Misliš li da znaju ko si ti, šećeru?“, pitao je Sampson.
„Ako i ne znaju, uskoro će saznati.“ Sampsonu ovo nije smetalo.
„To si smislio? Da izginemo ovde u Roki Mauntu?“
„Ništa neće preduzimati dok su s porodicama“, rekao sam. „Ubeđen si u to?“
„Nisam“, priznao sam. „Nisam ubeđen. No to osećam.“
„Alekse, oni su ubice.“
„Profesionalne ubice. Ne brini, odabraće mesto.“
„Ne brinem ja“, odvratio je Sampson. „Samo želim što pre da završimo s tim momcima.“
Kako je popodne odmicalo, nenametljivo smo razgovarali s mnogima zaposlenim u firmi Hekler i Koh i njihovim porodicama. Ljudi su bili razgovorljivi a mi prijatni. Većina ih je rekla kako veoma voli firmu u kojoj radi. Sampson i ja smo se predstavljali kao novi u njoj i niko u to nije sumnjao.

Zapravo, skoro svi su bili srdačni i pristupačni, gotovo preterano. Prosto je teško da ti se ne dopadnu ljudi iz Roki Maunta, bar većina njih.
Posle ručka su usledili timski sportovi i takmičenja: plivačke trke, odbojka, fudbal, softbol i organizovanja takmičenja dece.
Starki, Haris i Grifin su se uputili do obližnjeg terena za softbol. Sampson i ja smo nešto kasnije krenuli za njima.
Neka igre počnu.

Glava 82

„TREBAJU NAM DVOJICA za ovaj tim. Igrate li vas dvojica momčina?“, pitao nas je stariji čovek s prašnjavim dresom i kačketom Atlanta brejvsa. „Možete nam se pridružiti. Ovo je obična prijateljska utakmica.“
Pogledao sam Sampsona. On se osmehnuo i rekao:
„Još kako čemo igrati.“
Obojicu su nas stavili u isti tim, onaj skupljen zbrda-zdola i lošiji. Starki, Haris i Grifin su bili u drugom timu. Naši vrli suparnici u prijateljskoj utakmici.
„Izgleda da smo mi određeni da izgubimo“, primetio je Sampson.
„Nismo ovde da pobedimo u softbolu“, opomenuo sam ga. Iscerio se. „Aha, ali nismo ovde ni da izgubimo.“
Igra je tekla dobrodušno spolja, ali protiv našeg tima se sve gadno namestilo. Starki i Haris su bili dobri sportisti, a izgleda da su i ostali iz njihovog tima bili pristojni i umeli da igraju. Naša grupa je bila neujednačena pa su oni koristili naše slabosti. Gubili smo dva boda posle prve izmene, četiri posle treće.
Dok smo trčali iz polja jer smo bili na redu da udaramo, Sampson me je pljesnuo po zadnjici.
„Nipošto nismo ovde da izgubimo” ponovio je.
Sampson je bio treči udarač u toj izmeni. Ja ću udarati četvrti ako neko stigne do baze. Suvonjavi postariji Meksikanac je prvi udario skraćenu loptu, a naši muževni protivnici su ga ismejali što nema kohones{†††} Sledeći udarač, trbasti knjigovođa, zavitlao je loptu tik iznad glave čuvara druge baze. Iz protivničkih redova čulo se još nazovi-dobrodušnog zadirkivanja.
„Bolje srećan nego dobar“, doviknuo je naš čovek s prve baze tapšući se po velikom pivskom stomaku.
Sad je Sampson stao na glavnu bazu. Nijednom nije zamahnuo da provežba, samo je dotakao plastičnu bazu vrhom najduže i najteže palice koju je našao na stalku.
„Ide moćni udarač. Trebalo bi pomeriti one ograde!“, doviknuo je Starki s mesta presretača. Izgledao je kao pravi igrač, lako se kretao i vešto baratao palicom, a tako je nosio i iskrivljen obod kačketa.
Sampson je samo stajao s palicom na ramenu. Niko osim mene nije znao šta da očekuje od tog ogromnog čoveka, pa čak ni ja nisam uvek bio siguran. Nas dvojica smo kao deca često igrali softbol. U američkom fudbalu je Sampson bio najbolji hvatač u gradu u drugom razredu gimnazije, međutim, kao maturant nije ni ušao u tim. Još bolje je igrao bejzbol, ali nikad nije trenirao posle Male lige.
Bio sam na čekanju i trudio se da dokonam kako će odigrati. Zapravo na terenu nije bilo ograde, tako da, i da hoće, ne može da izbaci loptu. Šta će onda da uradi?
Prva bačena lopta doletela je teško i sočno do bazne ploče, ali Sampson uopšte nije mrdnuo palicu s ramena. Teško je zamisliti da mu doleti bolja lopta.
Voren Grifin je bacao za svoj tim. I on je bio sasvim pristojan sportista, vešt bacač.
„Ova ti se nije dopala?“, doviknuo je Sampsonu. „Šta joj fali?“
„Nije nikakav izazov.“
Grifin se nasmešio. Dao je znak Harisu da izađe na krug. Braunli Haris je bio hvatač i, mada

nešto niži, ličio je na Karltona Fiska iz Red soksa. Na velikog Padža.
Pri sledećem bacanju Grifin je, zamahnuvši kao vetrenjača, prema glavnoj bazi poslao brzu loptu.
Bio je zaista hitar - kako to zovu, potuljeno brz.
No i Sampson je brz.
Spustio je palicu i poslao skoro savršenu skraćenu loptu do linije treće baze. Protivnici su se tako iznenadili da je mogao da šeta do prve baze i opet lako stigne. Stigao je do baze pa su sve bile pune.
„Na tebe je red, šećeru“, doviknuo je Sampson s prve baze. Cerio mi se, namigivao i oponašao pucanje iz pištolja.
Morao sam da se osmehnem kad sam pošao ka glavnoj bazi. Namestio me je baš kako je želeo.
„I ti voliš izazov?“, pitao je Voren Grifin s bacačkog brda.
„Je l’ ti skraćuješ lopte ili umeš da udariš?“, rugao se Starki s pozicije presretača. Braunli Haris, hvatač, stao je iza mene.
„Šta ćemo s tobom, daso? Kakvu loptu želiš?“ Pogledao sam ga preko ramena.
„Iznenadi me“, rekao sam.
Grifin se namestio kao za udarac vetrenjačom, pa sam pretpostavio da će baciti brzu loptu. Kakve veze ima?, pomislio sam. Ovo je samo prijateljska utakmica.
Brza lopta je išla povisoko, ali dovoljno blizu zone udarca, pa nisam mogao da odolim da je ne raspalim. Čuo se udarac u palicu i loptica je poletela tačno preko bacačeve glave i nastavila sve brže i više. Preletela je i preko glave srednjeg spoljnog. Naš skrpljeni tim pomamio se, vrištao i klicao s klupe. Najednom se radost našla u Madvilu.{‡‡‡}
Pun sebe obilazio sam baze. Starki me je čudno pogledao kad sam takao drugu i projurio pored njega. Kao da nešto zna. Može li da zna?
Stigao sam do treće baze i video Sampsona ispred sebe; mahao mi je s glavne baze. Nisam se ni obazreo na spoljno polje - stići ću ma šta se tamo događalo.
Skrenuo sam kod treće baze pa sam ubrzao. Godinama se nisam ovako brzo kretao. Zaista sam jurišao.
Braunli Haris me je čekao kod glavne baze - ali gde je loptica? Zahuktao sam se kao voz bez kočnica kad sam primetio da je neko iz spoljnog polja bacio lopticu i ona je u dva odbitka prešla unutrašnje polje. Dođavola, stići će pre mene. Bestragajoj glava.
Haris je čvrsto stajao uhvativši savršenu loptu od srednjeg spoljnog igrača. Načisto me je sredio. Ipak sam tutnjao prema njemu. Nabijenim telom Haris mi je zaprečio pristup baznoj tabli. Ako ga snažno udarim, mogao bi ispustiti lopticu. Gledao me je onim tamnim, uvučenim očima. Spremio se za nalet, koliko god snažan bio. Izgleda da je igrao fudbal, još je bio čvrst i u formi. Vojni rendžer.
Ubica. Pogled mu je bio skoro zao.
Samo što nisam naleteo na Harisa, pa sam spustio rame. Neka vidi šta će ga snaći.
A onda, u poslednjem sekundu, pošao sam oko njega i nisko. Izveo sam lepo uklizavanje iz poluokreta oko hvatača. Levom rukom sam takao baznu tablu između njegovih debelih nogu i blatnjavih krampona.
„Osvojena!“, viknuo je sudija i raširio ruke.
Ustajući, uhvatio sam Harisa krajičkom oka. Obrušio se na mene. Ovo može biti gadno. Nema više prijateljske igre.
Iznenada me je pljesnuo dlanom.
„Dobra igra“, rekao je. „Ovog puta si nas dobio, ortak. Pripremi se sledeći put. Ma ionako smo svi u istom timu, zar ne? Dušom i srcem u firmi Hekler i Koh“

Gospode, izgleda da je on zapravo simpatičan momak. Za jednog ubicu.




Glava 83

„DOSTA DOBRO TRČIŠ za jednog izraubovanog pandura u četrdesetim", rekao je Sampson dok smo išli po prašnjavom parkiralištu punom kombija i kamiona. Bilo nam je dosta porodičnog izleta. Pošto smo se pokazali, izgubili smo utakmicu sa sedam razlike - a moglo je da bude i gore.
„Ja bar ne moram da skraćujem lopte da bih stigao do baze“, rekao sam.
„Šećeru, to ni u snu nisu očekivali. Zar nije uspelo? Uz to ih je i iznerviralo.“
„Izgubili smo utakmicu.“
„Nismo izgubili rat“, kazao je Sampson.
„Tačno. Nismo izgubili rat. Bar još nismo.“
Vozio sam s izletišta do Foling river voka. Parkirao sam odmah iza ugla kod kuće Tomasa Starkija. Kuća je bila od crvene opeke s prozorima uokvirenim belim i s crnim kapcima. Plac je izgleda bio velik oko četrdeset ari, zasađen rododendronima, kanadskim jelama i planinskim lovorom. Dobro je održavan. Prošli smo pored gomile žutih hrizantema do bočnih vrata.
„Hoćemo li nadalje uvek ovako?“, pitao me je. „Da provaljujemo i upadamo u po bela dana?“
„Verovatno već znaju ko smo“, rekao sam, „znaju da smo ovde zbog njih.“
„Verovatno. Rendžeri su najbolje jedinice lake pešadije u vojsci. Većina su i dobri ljudi. ’Rendžeri predvode’, to im je krilatica još od Dana De i u sektoru pod šifrom Omaha. Ubojita oštrica.“
„A u Vijetnamu?“, pitao sam ga.
„I tamo je bilo mnogo rendžera. Izvršavali su teške zadatke. Sedamdeset peta pešadijska.
Primerni vojnici, najbolji. Uglavnom. Verovatno su imali i najbolje vojne ubice.“
Za manje od minuta uspeo sam da otvorim bočna vrata Starkijeve kuće, koja su vodila u omanju perionicu ispunjenu mirisom izbeljivača i praška za pranje. Nismo čuli da se pali alarm, ali to ne znači da ga nismo uključili ulazeći.
„Je li moguće da su njih trojica još u vojsci? Na nekom posebnom zadatku?“, pitao sam.
„Palo mi je to na pamet. Nadam se da ovo nema veze s nečim što vojska želi da zataška.“
„Svejedno misliš da bi moglo biti?“
„Kao što rekoh - nadam se da nije. Šećeru, ja zaista volim vojsku. U-raaa!“
Kuća je bila stara samo nekoliko godina, a unutra je bila besprekorno i neverovatno sređena. U prizemlju su bila dva kamena kamina, zasvođena tavanica, soba s barom i bilijarskim stolom. Ocenio sam da kuća ima oko četiristo pedeset kvadrata i vredi možda četiri stotine hiljada. Tomas Starki je živeo sasvim dobro za jednog trgovca. Sudeći prema njihovih kućama, isto tako su živeli Grifin i Haris.
Sve je unutra bilo uredno i čisto, čak su i dečje igračke bile složene i poređane po policama.
Starki i njegova žena su očigledno čvrsto vodili svoj brod.
Kuhinja je bila najsavremenije opremljena, s velikim frižiderom koji hladi i ispod nule. Nad radnim pultom visili su blistavi lonci i šerpe od nerđajućeg čelika firme 0lkled. Ogromni tučani tiganj je zauzimao počasno mesto na desnom zadnjem gorioniku štednjaka.
Uz glavnu spavaću sobu bila je sobica očigledno namenjena Starkiju. Puna uspomena iz vojske i fotografija. Pregledao sam one po zidovima i na nekoliko njih video Harisa i Grifina. Međutim, ni na

jednoj nije bio neko od ljudi kojima su namestili. Nisam baš očekivao da ugledam Elisa Kupera na slici na zidu Tomasa Starkija, ali sam se ipak još nadao.
Sampson je otvarao fioke pisaćeg stola i proučavao sadržaj nekoliko plakara ugrađenih u zid.
Naišao je na pregradu s katancem. Pogledao me je.
Slegnuo sam ramenima. „Samo napred. Zato smo i došli.“
„Više nema uzmicanja.“
Izvadio je glok i drškom udario katanac. Katanac je izdržao, ali je šarka pukla. Očigledno je katanac bio tu da odvrati Starkijevu decu, možda i ženu.
„Nepristojne slike“, rekao je Sampson preturajući po pregradi. „Porno-časopisi, nekoliko gadnih sado-mazohističkih. Jedan sa zaista mladim devojkama. Ovde su obrijane žene. Mnogo Azijki. Zamisli. Možda su oni sredili devojke u Njujorku.“
Sampson je proverio da u pregradi nema lažnih stranica.
„Ništa. Tek ljigava porno-zbirka. Neće konkurisati za titulu oca i muža godine, ali to smo već i znali.“
Tražio sam uporno, ali mislim da ništa optužujuće nisam našao.
„Prave stvari mora da drži negde drugde. Trebalo bi da krenemo. Sve ostavi ovako. Hoću da Starki vidi da smo bili.“
„Mogli bismo Toma da uvalimo u nevolju s gospojom“, rekao je Sampson i namignuo.
„Fino. Morao bi s nekim da se uvali u nevolju.“
Sampson i ja smo prošli kroz kuću i izašli na bočna vrata. Ptice su pevale u drveću. Baš slatko.
Sunce je bilo bela lopta na plavom nebu. Lep gradić ovaj Roki Maunt.
Pred kućom je stajao plavi džip Dženeral motorsa. Starki, Haris i Grifin su nas čekali.
„Tri slepa miša.“
Pritom trojica protiv dvojice.

Glava 84

NIJE BILO SVRHE DA se krijemo. Sampson i ja smo povadili oružje. Držali smo ga spuštenih cevi, nismo ga uperili ni u koga. Njih trojica izgleda nisu bila naoružana. Uostalom, zar nije ovo samo prijateljska utakmica?
„Ovde se ništa neće dogoditi“, doviknuo nam je Starki. „Ovde mi žive žena i deca. Ovo je fini kraj. U ovoj ulici je pošten svet.“
„A tu čuvaš i svoju porno-zbirku“, rekao sam mu. „Sadomazohističku, fetiš-zbirku. Uspomene na ljubavi iz rata.“ On se kiselo osmehnuo i klimnuo glavom. „I to. Vi ste detektivi, je 1’ tako? Iz Vašingtona? Prijatelji Elisa Kupera. Čini mi se da ste daleko od kuće. Vratite se u Vašington. Tamo je bezbednije nego u Roki Mauntu. Verovali ili ne.“
„Znamo šta ste uradili“, rekao sam mu. „Bar dobar deo toga. Još ne znamo šta je razlog. To će tek doći. Blizu smo. Dolina An Lao u Vijetnamu? Šta se tamo dogodilo, pukovniče Starki? Bilo je gadno, zar ne? Sve se otrglo. Zašto ’tri slepa miša’ i dalje rade?“
Starki nije porekao ni ubistva nit išta drugo što sam rekao.
„Ništa nam ne možete. Smatrajte ovo za prijateljsko upozorenje. Mi nismo zlikovci. Samo obavljamo zadatak.“
„Šta će biti ako ne odemo?“, pitao je Sampson. „Šta će biti ako nastavimo istragu u Roki Mauntu? Ubili ste mi prijatelja.“ Starki je sklopio dlanove, pa pogledao Harisa i Grifina. Videlo se da oni nisu za prijateljska upozorenja.
„Ne prilazite više našim kućama“, rekao je Starki. Pogled mu je bio hladan i čvrst. Ubica. Mi nismo zlikovci. Mi smo mnogo gori.
Braunli Haris se odvojio od džipa.
„Čujete li šta vam čovek govori? Slušate li vi, crnčuge? Trebalo bi da slušate. Sad se gubite odavde i ne vraćajte se. S ovim sranjem se ne dolazi čoveku u kuću. Tako se ne radi, čujete li? Čujete li, jebiga?“ Nasmešio sam se.
„Ti si nervčik. Dobro da znam. Starki je vođa. A šta si onda ti, Grifine? Snagator?“ Voren Grifin se glasno nasmejao.
„Tako je. Ja sam samo snagator. I artiljerija. Tipove kao što si ti jedem za doručak.“ Nisam mrdnuo nijednim mišićem. Nije ni Sampson. Samo smo zurili u onu trojicu. „Zanima me jedno, Starki. Otkud znate za nas? Ko vam je rekao?“
Njegov odgovor me je prodrmao do srži.
„Pešadinac“, rekao je. Zatim se pukovnik Tomas Starki nasmešio i dodirnuo kačket u znak pozdrava.




Glava 85

KASNO TOG POPODNEVA Sampson i ja smo se vozili Međudržavnim auto-putem ka Vašingtonu. Već mi je bio mrzak ili bar dosadan ovaj 1-95 s neprekidnom kolonom kamiona što brekću i bljuju izduvne gasove.
„Šteta što okolnosti nisu bolje, ali je lepo što provodim vreme s tobom“, rekao sam dok smo se vozili obilaznom trakom. „Doduše, mnogo si mi ćutljiv. Šta je bilo? Nešto te muči?“
Pogledao me je.
„Sećaš li se kad sam jednom došao kod vas? Bilo je oko jedanaest. Proveo sam dve nedelje s tobom i Nanom?“
„Sećam se više takvih prilika“, rekao sam mu. „Nana je govorila da smo prava braća iako nismo iste krvi. Uvek si bio kod nas.“
„Tad je bilo drugačije, šećeru. Znam i zašto se ne sećaš. Ispričaću ti.“
„Dobro.“
„Znaš, nikad posle škole nisam išao pravo kući. Zato što uglavnom tamo nikog nije bilo. Te večeri sam se vratio oko devet-pola deset. Spremio sam sebi za večeru mesni narezak s krompir-pireom. Seo sam da gledam televiziju. Voleo sam Nemoguću misiju, čekao je čitave nedelje. Odjednom je neko pokucao na vrata.
Otvorio sam i ugledao Nanu. Čvrsto me je zagrlila, onako kako me i danas grli kad me vidi. Pitala me je imam li i za nju malo nareska i pirea. Rekla da ona voli i jaja odgore, pa se zacerekala kao što ume.“
„Uopšte se toga ne sećam. Zašto je došla kod tebe tako kasno?“ Sampson je nastavio priču.
„Te godine mi je otac bio u zatvoru. Ništa neobično. Tog popodneva su mi osudili majku zbog posedovanja heroina s namerom da ga proda. Navraćala je socijalna služba, ali ja nisam bio kod kuće. Neko je pozvao Nanu Mamu.
Tako je Nana došla i pojela večeru koju sam spremio. Rekla mi je da je sasvim dobra. Da ću možda jednom postati čuveni kuvar. Zatim mi je kazala da ću na neko vreme doći kod vas. Ispričala mi je i zbog čega. Nekako je uspela da obrlati socijalno. Tad me je prvi put spasla. Prvi od mnogo puta.“
Klimnuo sam glavom. Slušao sam. Sampson još nije završio priču.
„Ona mi je posle škole pomogla da odem u vojsku, pa na policijsku akademiju kad mi se završio vojni rok. Ona je tvoja baba, ali je meni više majka nego moja rođena. A oca nikad zapravo i nisam imao. Ni ti ni ja ga nismo imali. Bio sam ubeđen da nas je to u početku zbližilo.“
Nije ličilo na Sampsona da se ovako otvori. Ja sam i dalje ćutao. Nisam imao predstave kuda ovo vodi, ali pustio sam ga da priča koliko hoće.
„Oduvek sam znao da nisam za oca ili dobrog muža. Tako sam osećao. A ti?“
„Bilo je bojazni dok nisam upoznao Mariju“, rekao sam. „Tad su se one raspršile. Bar većina njih. Znao sam da ćemo Marija i ja uspeti zajedno. Kad sam prvi put uzeo Dejmona, ostatak strahova je zauvek nestao.“
Sampson se nasmešio, pa zasmejao.

„Alekse, upoznao sam nekog. Čudno je, ali ona me usrećuje i mogu da joj se poveravam. Pogledaj me, cerim se kao neka bundeva za Noć veštica.“ Sad smo se obojica smejali. Zašto da ne? Prvi put vidim zaljubljenog Sampsona, a dugo smo prijatelji.
„Već ću i to zabrljati“, rekao je. No uporno se smejao. Ostatak puta smo se šalili i smejali. Bože, Džon Sampson ima devojku.
Bili.

Glava 86

NANA MAMA JE ČESTO govorila:
„Smej se pre doručka, plakaćeš pre večere.“ Svako ko ima porodicu zna da u tome ima istine iako zvuči suludo.
Kad sam te večeri stigao u Petu ulicu, pred našom kućom je stajalo vozilo hitne pomoći. Izleteo sam iz poršea.
Padala je kiša i jak vetar mi ju je nanosio u lice. Delimično zaslepljen kišom, jurnuo sam uz stepenice i ušao u kuću. Srce mi je snažno udaralo a neki unutrašnji glas ponavljao ne, ne, ne.
Čuo sam glasove iz dnevne sobe, pa požurio tamo očekujući najgore. Nana Mama i deca su sedeli na kauču. Držali su se za ruke.
Preko puta njih sedela je žena u belom lekarskom mantilu. Prepoznao sam doktorku Kajlu Kouls, koju sam upoznao kad je pozlilo Dejmonovom drugu Rejmonu.
„Propustio si gužvu“, rekla je Nana kad me je videla.
„Zamisli samo, tata“, ubacila se Dženi. „Ti si propustio gužvu.“ Pogledao sam lekarku koja je sedela u fotelji.
„Zdravo, doktorko.“ Imala je lep osmeh.
„Drago mi je što se ponovo vidimo.“ Okrenuo sam se Nani. „Kakvu sam to gužvu propustio? A pre svega šta ispred radi vozilo Hitne pomoći?“
Ona je slegnula ramenima.
„Alekse, mislila sam da imam srčani napad. Ispostavilo se da sam se samo zanesvestila.“ Doktorka Kouls je rekla: „Nana se ne seća nesvestice. Zatekla sam se u ulici. Ja sam u grupi zdravstvenih radnika koja vodi računa o zdravlju u jugoistočnoj četvrti. Tako omogućavamo da neki ljudi lakše dobiju zdravstvenu pomoć. Prisnije je i mnogo pristupačnije.“
Prekinuo sam je.
„Nana se onesvestila. Šta joj je bilo?“
„Dejmon je video naše vozilo i došao da me pozove. Nana je već bila na nogama. Imala je neujednačen rad srca. Ubrzan, nepravilan. Bilo na ruci nije zapravo tuklo brzinom srca, što znači da je smanjena cirkulacija. Odveli smo je do Svetog Antonija da uradimo neke analize.“
Nana se trudila da tome ne pridaje veliku pažnju.
„Pala sam, tresnula, u kuhinji. Uvek sam se nadala da će to biti tamo. Dejmon i Dženi su bili sjajni, Alekse. I bilo je vreme da, za promenu, oni malo brinu o meni.“
Nasmejala se, kao i doktorka Kouls. Milo mi je što su u ovoj situaciji našle nešto duhovito.
„Još si ovde, a prošlo je devet“, rekao sam lekarki. Osmehnula se. Umela je da se ponaša s bolesnicima, ako je to bilo to. „Bilo nam je vrlo zabavno pa sam rešila da ostanem malo. Imam još jednog pacijenta, ali on s posla dolazi tek u deset.“
„A čekala si i da se ja vratim kući“, primetio sam.
„Da, smatrala sam da je tako najbolje. Nana kaže da često radiš dugo. Možemo li načas da porazgovaramo?“




Glava 87

IZAŠLI SMO NA prednji trem. Kiša je snažno dobovala po nadstrešnici, a vazduh je bio vlažan i hladan. Dobra doktorka se uvila u sivi džemper.
„S tvojom babom sam već pričala o ovome”,rekla je. „Nana me je zamolila da razgovaram i s tobom, da ti razjasnim nedoumice. Ništa joj ne radim iza leđa niti je bilo kako nipodaštavam.“
„To je mudro“, rekao sam. „Mislim da ćeš shvatiti kako je nju izuzetno teško nipodaštavati.“ Kajla se iznenada nasmejala.
„O, odavno sam to otkrila. Gospođa Redžina Houp Kros mi je predavala u osmom razredu. Od svih profesora ona je na mene ostavila najjači utisak. A među njih se ubrajaju i oni s Brendajzovog univerziteta i medicinskog fakulteta na Taftu. Ovo se sad razmećem svojim obrazovanjem.“
„Dobro, zadivljen sam. Nego šta je s Nanom?“ Kajla je uzdahnula.
„Alekse, ona stari. Ima osamdeset dve godine. Rezultati analiza koje smo obavili u Svetom Antoniju stići će tek sutra ili prekosutra. Momci iz laboratorije će me pozvati, a ja ću javiti Nani. Šta me brine? Već nekoliko nedelja ima palpitacije. Vrtoglavicu, nestabilnost i skraćen dah. Je li ti rekla?“
Zavrteo sam glavom. Iznenada me je bilo sramota.
„Nisam imao pojma. Rekla mi je da se oseća dobro. Pre nekoliko nedelja je imala teško jutro, ali otad se nije žalila.“
„Neće da te brine. U Svetom Antoniju smo joj uradili i EKG, ehokardiogram, uobičajen laboratorijski postupak. Kao što rekoh, neujednačen joj je rad srca. Dobro je što nema edem. Pluća su joj čista. Nema tragova ni najblažeg udara. Za svoje godine, pa i za mlađe, Nana ima snažnu muskulaturu."
„Šta joj je onda bilo? Imaš li predstave?“
„Za jedan dan ćemo dobiti rezultate analiza. Doktor Red radi u laboratoriji, a i on je Nanin đak. Ako treba da nagađam, rekla bih da je atrijalna fibrilacija. To je treperenje pretkomora, atrija. One podrhtavaju umesto da pumpaju krv. Postoji opasnost od tromba.“
„Pretpostavljam da nema problema da večeras ostane kod kuće“, rekao sam. „Ne želim da zbog tvrdoglavosti ne ide u bolnicu ako je to potrebno. Novac nije u pitanju.“
Kajla Kouls je klimnula glavom.
„Alekse, smatram da je trenutno bezbedna kod kuće. Kaže da će joj sutra doći sestra iz Merilenda. To je pametno. Neko treba da joj pomogne oko dece i kuće.“
„Ja ću pomoći oko dece“, rekao sam. „Pa i kuće.“ Izvila je obrvu.
„Mislim da smo već utvrdili kako mnogo radiš.“
Uzdahnuo sam i sklopio oči na nekoliko sekundi. Konačno sam shvatio situaciju. Sad treba da se napregnem i uhvatim u koštac s njom. Nana ima preko osamdeset godina i bolesna je.
Kajla me je lako taknula po ruci.
„Nana posustaje, ali je jaka i želi da još dugo bude ovde. To je važno, Alekse. Ona veruje da je potrebna tebi i deci.“

Konačno sam uspeo da se osmehnem.
„To je tačno.“
„Trenutno joj ne dozvoljavaj da mnogo radi.“
„Nju je teško obuzdati.“
„Veži je ako treba“, rekia je Kajla Kouls pa se nasmejala. Ja se nisam smejao, još nisam mogao. Iz vremena studija na Džons Hopkinsu znam dosta o srčanim bolestima. Svakako ću motriti na Nanu.
„Šta je s tobom, doktorko Kouls? Kakav je tvoj radni dan? Skoro je deset a ti imaš još pacijenata.“ Slegla je ramenima i kao da joj je bilo neprijatno. „Mlada sam, jaka sam i verujem da je ljudima u ovom kraju potrebna čestita zdravstvena nega koju mogu da priušte. To ja obezbeđujem, bar se trudim. Laku noć, Alekse. Dobro čuvaj babu.“
„Još kako ću. Uveravam te.“
„Put za pakao...“, rekla je.
„Popločan je dobrim namerama.“
Klimnula je glavom i sišla s trema. „Pozdravi sve u kući.“ Doktorka Kouls je pošla Petom ulicom do svog poslednjeg pacijenta toga dana.

Glava 88

SUTRADAN SAM još MALO radio na slučaju Tri slepa miša. Izlepio sam beleške po zidu na tavanu, ali nisam mogao da se udubim, da se usredsredim. Nanini rezultati analiza su bili gotovi i, kao što je obećala, Kajla Kouls se javila. Pošto je pričala s Nanom, razgovarala je i sa mnom.
„Hoću da ti zahvalim na pomoći“, rekao sam joj. „Izvini ako sam bio nepristojan sinoć u dnevnoj sobi.“
„Zašto misliš da si bio nepristojan? Samo si se malo prepao. Mislim da ’nepristojnost’ nije u tvojoj prirodi. No, hajde da ti kažem šta ti je s babom. Zaista ima atrijalnu fibrilaciju, no u odnosu na to šta je sve moglo da bude, to i nije tako loše.“
„Objasni mi što to treba da me raduje“, rekao sam.
„Ne treba da te raduje. No lečenje je neinvazivno i uspešno. Mislim da možemo da primenimo katetersku ablaciju. Time ćemo početi. Već sutradan će moći da ide kući i nadam se da će za jednu nedelju biti ona stara.“
„Kad treba da se obavi postupak?“, pitao sam.
„To zavisi od nje. Ne bih čekala duže od dve nedelje. Uzjogunila se kad sam joj pomenula boravak u bolnici. Kaže da je prezauzeta.“
„Ubediću je. Ako uspem. Šta treba dotad da radimo?“
„Verovao ili ne, potrebno je da pije samo dečji aspirin. Jednu tabletu od sto miligrama na dan. Uz to treba da ograniči unos kofeina - kafe i čaja. Treba da izbegava stresne situacije. Tu ti želim mnogo sreće.“
„To je sve?“, pitao sam.
„Zasad jeste. Molim te gledaj da se kloni stresa. Ako želi, ja ću i dalje biti uključena.“
„Znam da to želi.“
Kajla Kouls se nasmejala.
„Dobro. Pametna je ona, zar ne? Postaraćemo se da doživi stotu.“ Zasmejao sam se.
„Nadam se da ću ja doživeti njenu stotu. Znači, do postupka ne treba da preduzimamo nikakve posebne mere?“
„Ne, nije potrebno. Samo se trudi da nema mnogo uzbuđenja.“
„Daću sve od sebe“, rekao sam.
„Ti daj sve od sebe da izbegneš da te neko ubije“, rekla je Kajla Kouls pre nego što je prekinula vezu.




Glava 89

Ne POSTOJI MOGUĆNOST da me neko ubije kad sam kod kuće - tako sam mislio. Nekoliko dana posle razgovora s doktorkom Kajlom Kouls sišao sam da pripremim deci doručak. Nana je sedela na svom mestu za kuhinjskim stolom s velikom mrkom šoljom iz koje se pušilo.
„Cc.“ Pripretio sam joj prstom.
„Bez kofeina je“, rekla je. „Nemoj sad da me gnjaviš, Alekse.“
„Neću. Čak neću reći ni da si malo nervozna od jutros. Jesi li dobro spavala?“
„U mojim godinama niko ne spava dobro. Zakazala sam katetersku ablaciju. Idem za nedelju dana.
Jesi li zadovoljan?“, pitala je.
„Veoma“, odgovorio sam pa je zagrlio. Nana mi je uzvratila. Doktorka Kajla je u pravu - jaka je za svoje godine.
Kasnije tog prepodneva vodio sam zanimljiv razgovor s direktorom FBI-ja Bernsom. Rekao mi je kako je pokušao da uđe u trag Pešadinčevom mejlu, ali nije imao sreće. Zanimalo ga je jesam li ozbiljno razmislio o njegovoj ponudi da radim za Biro. Očekivao sam da me to pita.
„Malo sam razmišljao. No trenutno mi je život pomalo zamršen. Pre svega, moram da zatvorim nekako ovaj slučaj s vojskom.“
„Pomaže li ti ona ili ti smeta? Vojska?“, pitao je Berns.
„I jedno i drugo. Upoznao sam neke dobre ljude. Ipak je i u vojsci kao svugde. Sami žele da reše svoje probleme. Nešto u vezi s ovim slučajem je naročito gadno. Oni to znaju, a znam i ja. Osećam to. Biće još ubistava. Toga se bojim.“
„Ako mogu da ti pomognem“, ponudio je Berns. „Bez ikakvih obaveza, Alekse. Ovo je veliki slučaj. Mislim da je i značajan.“
„Hvala ti.“
Kad sam završio razgovor, potražio sam Nanu. Kao i obično muvala se po kuhinji. Po svojoj
kuhinji. U svojoj kući.
„Trebalo bi da se odmorim. A i ti“, rekao sam joj. „Kuda bi volela da odemo posle bolnice?“
„U Pariz“, rekla je Nana i ne trepnuvši. „Zatim bismo mogli u Rim. Svakako u Veneciju. Ni u Firencu ne bi bilo loše. Pa da se vratimo preko Londona. Šta misliš? Zvuči ti preterano? Možda si smislio da odemo vozom do Baltimora?“, pitala je i smejala se svojoj šali. Oduvek je duhovita.
„Imam nešto ušteđevine“, rekao sam joj.
„Imam i ja“, rekla je. „Novac za nenadane troškove. Šta ćemo sa Džemilom? Šta s tvojim poslom?“
„Ako Džemila uspe da dobije slobodne dane, biće sjajno. Doduše, ona voli svoj posao.“
„To mi je poznato. Kako tvoja zbirka klikera? Možda bi i njoj trebalo da kupiš dve tegle.“
Nasmejao sam se. Zatim sam joj prišao i ponovo je zagrlio. U poslednje vreme nisam mogao da se uzdržim.
„Volim te, stara“, rekao sam. „Ne govorim ti to dovoljno, a i kad ti kažem, ne izgovorim to sa silinom koju osećam.“
„Drago mi je što to čujem“, rekla je. „Umeš ti da budeš pravi slatkiš. I ja tebe volim i ja ti to uvek kažem sa svom silinom koju osećam.“

„Kako se osećaš?“, pitao sam.
„Danas dobro. Sutra ko zna?“ Slegla je ramenima. „Spremam ručak. Ne traži da pomogneš. Mogu sama. Još sam živa.“ Posle ručka otišao sam u radnu sobu na tavanu da razmislim koje sledeće korake da preduzmem. Čekao me je faks. Zapretio sam mu prstom. „Cc.“
Bila je to fotokopija novinskog članka iz Majami heralda. Pročitao sam kako je izvršena smrtna kazna nad izvesnim Tičterom u Državnom zatvoru Floride u Starku. Abraham Tičter je bio u Vijetnamu. U specijalnim jedinicama.
Na dnu faksa je rukom pisalo sledeće:

Nevin je za ta ubistva na Floridi. Nepravedno optužen, osuđen i pogubljen. Abraham Tičter je šesti. Ako nisi sam brojao.
Pešadinac

Brojao sam.

Glava 90

OTKAD JE NANI loše, ja idem u nabavku namirnica i obavljam većinu kućnih poslova. Obično vodim malog Aleksa do malog Sejfveja u Četvrtoj ulici. To sam nameravao i rano tog popodneva.
Stavio sam ga na ramena pa izašao na kuhinjska vrata i uputio se prilazom do auta.
Aleks se kikotao i blebetao kao što uvek radi. Mali nikad ne ćuti i ne miruje. Kao loptica-skočica čiste energije, a ja ne mogu da se nauživam u njemu.
Rasejano sam razmišljao o poslednjoj poruci Pešadinca pa mi nije jasno kako sam primetio crni džip kako ide Petom.
Kretao se oko pedeset na sat, taman ispod ograničenja.
Ne znam zbog čega, ali obratio sam pažnju na njega. Netremice sam ga posmatrao dok se primicao malom Aleksu i meni.
Iznenada se na prozoru džipa pojavila cev crnog poluautomata. Spustio sam dete, pa se bacio na zemlju trgnuvši se u stranu da ne zgnječim Aleksa.
Začula se pucnjava. Ta-ta-ta-ta-ta.
Potrbuške sam puzao po travi štiteći dete pod levom rukom, pa ga povukao iza drveta. Bio mi je potreban zaklon od napadača.
Nisam uspeo da vidim ko je u džipu, ali sam siguran da su vozač i čovek s oružjem belci. Dvojica ih je - ne trojica.
Nisam bio siguran jesu li to ljudi iz Roki Maunta. Ko bi drugi mogao da bude? Napadači iz
Vestpointa? Jesu li to oni? Šta je sad ovo u Petoj ulici? Ko je to naručio?
Ta-ta-ta-ta-ta.
Ta-ta-ta-ta-ta.
Meci su se zarivali u zidove kuće, a prednji prozor se razbio. Moram nekako da zaustavim napad.
Samo kako? Otpuzao sam do trema taman kad je krenuo novi rafal.
Ta-ta-ta-ta-ta.
Neverovatno čak i za jugoistočnu četvrt.
Gurnuo sam Aleksa iza zida trema. Sad je već vrištao iz sveg glasa. Siroti uplašeni dečačić. Držao sam ga pritisnutog za pod. Zatim sam digao glavu i hitro virnuo u džip koji se zaustavio pred mojom kućom.
Ta-ta-ta-ta-ta.
Uzvratio sam vatru. Ispalio sam tri pažljivo naciljana hica da ne pogodim nekog iz kraja. Pa još dva hica. To! Znao sam da sam pogodio napadača. Moguće u grudi, a možda u vrat. Video sam kako se snažno trgao pa srušio na sedište. Pucnjave više nije bilo.
Džip iznenada krenu škripeći gumama i zanoseći se, pa na prvom uglu skrenu.
Uneo sam Aleksa unutra, pa ga s Nanom ispratio u njenu sobu. Naterao sam ih da leže na podu. Tad sam pozvao Sampsona i on je stigao za nekoliko minuta. Taman su me prošli zaprepašćenje i strah za porodicu i spopao me je bes kakav nikad nisam osetio. Tresao sam se od gneva i želje za osvetom.
„Mnogo srče, nekoliko rupa od metaka u zidovima. Niko nije povređen“, rekao je Sampson pošto

je obišao kuću.
„Ovo je upozorenje. Da nije tako mislim da bi me ubili. Došli su mi do kuće da prenesu poruku.
Kao kod Starkijeve kuće u Roki Mauntu.“




Glava 91

SAMO ŠTO JE PROŠLO četiri ujutro kad je Tomas Starki izašao na kuhinjska vrata svoje kuće. Prešao je orošenu travu, pa seo u plavi džip. Odmah je upalio motor. Vozilo je uvek držao u savršenom stanju, sam ga je servisirao.
„Voleo bih odmah da mu nabijem nekoliko metaka“, rekao je Sampson sedeći pored mene. Parkirali smo se u mračnom kraju ulice. „Da mu raznesem nekoliko prozora na kući. Da ih malo zaplašim.“
„Upamti to“, rekao sam.
Nekoliko minuta kasnije džip se zaustavio u obližnjem Grejstonu da poveze Vorena Grifina. Zatim su pokupili Braunlija Harisa na Nob hilu, pa se brzo uputili iz Roki Maunta drumom 64 u pravcu Rolija.
„Rekao bih da nijedan nije ranjen“, kazao je Sampson. „To mi se ne sviđa. Ko je onda pucao u Petoj ulici?“
„Nemam pojma. To doduše još više sve komplikuje. Ova dvojica nešto znaju. Oni su deo zavere za koju smo saznali.“
„Za sivi zid ćutanja?“
„Za njega. Izgleda da je delotvoran.“
Nisam morao da ih pratim iz blizine, čak nisam morao ni da vidim džip. Tog jutra oko tri sata prikačio sam radio-odašiljač pod vozilo. Ron Berns mi je pomagao kako god je mogao. Ispričao sam mu za pucnjavu pred kućom.
Držao sam se velikog rastojanja od ubica. Džip se kretao putem 64 do Zebjulona, pa je skrenuo na 1-40 i na Južni 85. Prošli smo Berlington, Grinzboro, Šarlot, Gastonju pa ušli u Južnu Karolinu.
Sampson je sedeo na prednjem sedištu, ali je zaspao još pre nego što smo stigli do Južne Karoline. Prethodnog dana je imao smenu pa je bio iscrpljen. Probudio se tek u Džordžiji, zevnuo pa proteglio ono ogromno telo koliko je mogao na skučenom prostoru.
„Gde smo?“
„U Lavonji.“
„Baš dobro. A gde je Lavonja?“
„Blizu Sendi Krosa. U Džordžiji smo. I dalje smo im na tragu.“
„Misliš li da se sprema još jedno ubistvo?“
„Videćemo.“
U Doravilu smo stali kod restorana i doručkovali. Najsavremeniji uređaj prikačen za džip sve vreme je davao signal. Ne verujem da su ga pronašli.
Doručak - omlet sa sirom, šunka i griz - pomalo nas je razočarao. Restoran je izgledao savršeno i u njemu nas je dočekao lep miris, ali obilne porcije su bile bljutave, osim šunke, koja mi je bila preslana.
„Hoćeš li nastaviti s Bernsom? Možda postati agent FBI- -ja?“, pitao je Sampson posle druge kafe, kad se konačno rasanio.
„Ne znam. Pitaj me za jedno nedelju dana. Sad sam pregoreo. Kao ova hrana.“ Sampson je klimnuo glavom.

„U redu. Žao mi je što sam te uvalio u ovo, Alekse. Čak nisam siguran da možemo da ih sredimo.
Nadmeni su, ali oprezni kad treba.“ Složio sam se.
„Mislim da su ubistva obavili samo zarad novca. No to ne objašnjava sve. Zbog čega su ubistva uopšte počela? Ko stoji iza njih? Ko plaća?“
Sampson je začkiljio.
„Njih trojica su se navukli na ubijanje u ratu. Događa se. Viđao sam to.“
Spustio sam nož i viljušku i odgurnuo tanjir. Nikako nisam mogao da dovršim omlet i šunku.
Kačamak sam jedva i okusio jer mu je nešto nedostajalo. Možda sir? Crni luk, dinstane pečurke?
„Za ovo ti dugujem. Alekse, ovo je veliki dug“, rekao je Sampson. Zatresao sam glavom.
„Ništa mi ne duguješ. Svejedno ću ti nekako već to naplatiti.“
Izašli smo, seli u auto i nastavili da pratimo signal još dva sata. Putovanje je trajalo od zore do ranog popodneva.
Išli smo putem 1-75, pa prešli na US 41, zatim na stari 41. Tad smo se uputili uskim, krivudavim putem po nacionalnom parku planine Keneso. Pratili smo trojicu ubica po severnoj Džordžiji na oko osam sati vožnje od Roki Maunta, s pređenih skoro osamsto kilometara.
Promašio sam da iz prve skrenem pa sam se vratio. Na raskrsnici je sedeo lešinar i posmatrao nas. Šuma oko nas je bila gusta i zloslutna.
Uređaj za praćenje je pokazivao da se džip više ne kreće.
„Trebalo bi da stanemo negde uz glavni put. Da sakrijemo auto što bolje možemo. Pa da peške prođemo kroz šumu“, kazao sam.
„Zvuči kao dobar plan. Mada mi se ova šuma ne sviđa.“ Našao sam skretanje gde ćemo sakriti auto. Otvorili smo prtljažnik i izvadili torbu, oružje, municiju i dva para naočara za noćno izviđanje. Onda smo prošli skoro kilometar kroz gustu šumu dok nismo naišli na brvnaru. Iz kamenog dimnjaka izvijao se dim.
Vrlo zgodno mesto. Samo za šta? Za nekakav sastanak? Ko je sve ovde?
Brvnara je sagrađena uz jezerce koje vodu dobija od pritoka reke Džeks, bar je tako obeleženo. Kanadske jele, javori i bukve obavili su proplanak u tamnozeleno. Neka od stabala bila su debela i po metar i po.
Plavi džip je stajao pred brvnarom - uz njega i srebrni mercedes karavan. Imao je tablice Severne Karoline.
„Imaju društvo. Ko li je to?“, zapitao se Sampson. „Možda nam se sreća osmehnula.“
Ulazna vrata su se otvorila i izašao je pukovnik Tomas Starki. Na sebi je imao zelenu majicu i radne vojničke pantalone.
Odmah za njega pojavio se Mark Šerman, okružni javni tužilac za okrug Kamberlend. Gospode bože.
Taj advokat je tužio i osudio Elisa Kupera za tri ubistva koja ovaj nije počinio.

Glava 92

„ŠTA JE SAD kog đavola ovo? Znaš ko je on?“, pitao je Sampson. Začas je uskipteo od gneva.
„Sećam ga se. Kao što si primetio, izgleda da nam se sreća osmehnula. Zašto li je Mark Šerman ovde?“
Sampson i ja smo čučali iza prastarih bukvi na stotinak metara od brvnare. Šuma je bila sablasno mračna i delovala je gotovo prepotopski. Korenje ogromnog drveća svud oko nas pokrivali su čuperci paprati. Dok smo se probijali dovde, noge nam je krzalo trnje tetivike i kupine.
„Zaglavili smo se u govnima negde oko Henesoa u Džordžiji. Satima smo putovali dovde. Šta sad?“, pitao je Džon.
„Sad ćemo čekati. I slušati”, rekao sam.
Iz platnene torbe sam izvukao crnu kutiju privezanu za nešto nalik srebrnom štapiću. Aparat je bio daljinski mikrofon, koji sam dobio od dobrih ortaka iz Biroa.
Kad ga je video, Sampson je zaklimao glavom.
„Bogami, mnogo žele da im dođeš.“ Klimnuo sam i ja njemu.
„Zaista me žele. Ovo je najsavremeniji uređaj. No ipak moramo još malo da priđemo.“
Puzali smo između visokog drveća. Osim dalekometnog mikrofona, Sampson i ja smo imali i glokove od 9 mm.
„Uzmi jedan od ovih“, rekao sam. „Ako ne voliš naočare za noćno izviđanje.“ Pružio sam mu džepni durbin za dan i za noć. Kad se sasvim izvuče, kraći je od petnaest centimetara. Još jedna dragocena pozajmica od FBI-ja.
„Nagađam da i momci u brvnari imaju nekoliko ratnih spravica.“
„I ja sam to pomislio. Rekao sam to Bernsu. Pomenuo sam mu i da su me napali pred kućom.
Berns i sam ima troje dece. Bio je pun razumevanja.“ Sampson me je kratko pogledao.
„Nisam znao da misliš kako su oni bili u Vašingtonu?“, šapnuo je.
„Ne mislim. Nisam siguran ko je bio. Nešto sam morao da kažem Bernsu. Mada nisam siguran i da nisu oni.“ Sampson se iscerio i zavrteo glavom.
„Otpustiće te i pre nego što te zaposli.“
Priljubljen uza zemlju, uperio sam jedan kraj mikrofona k brvnari. Sad smo bili na samo pedeset metara od nje. Mrdao sam mikrofon dok nismo začuli jasne glasove kao da smo samo korak od njih.
Prepoznao sam Starkijev glas.
„Savetniče, pomislili smo da se malo proveselimo večeras. Sutra idemo u lov na jelene u planinu.
Jesi li za?“
„Moram da se vratim večeras“, rekao je Mark Šerman. „Bojim se da za mene nema lova.“ Nakratko je zavladala tišina - zatim su prasnuli u smeh. Smejala su se trojica ili četvorica. Progovorio je Braunli Haris:
„Nema problema, Šermane. Uzmi taj krvavi novac i beži. Jesi li čuo ovaj vic: đavo se sastane sa svojim advokatom.“
»Čuo sam ga“, rekao je Šerman.

„Baš smešno, Mark. Slušaj. Ðavo je neviđeno lukav, znaš. Mislim, ti to znaš, savetniče? Kaže đavo: ’Odmah ćeš postati stariji partner. Danas.’ Ambiciozni advokat pita: ’Šta treba zauzvrat da uradim?’ Davo kaže: ’Daćeš mi svoju dušu.’ Tras. „Uz to i duše članova svoje porodice.’ Mladi advokat zastane i promisli, pa pogleda đavola popreko. Zatim kaže: ’U čemu je caka?’“
Iz brvnare se začuo grub smeh. Čak se i Šerman smejao.
„Smešno je čak i četvrti put. Nego, imate li ostatak novca?“, pitao je kad se smeh utišao.
„Naravno da ga imamo. Isplaćeni smo, pa ćemo i tebi sve platiti. Mi se držimo dogovora, gospodine Šermane. U nas se možeš pouzdati. Mi smo časni.“
Iznenada se začula buka levo od mesta gde smo se krili. Sampson i ja se brzo okrenusmo. Šta je sad pa ovo? Zemljanim putem se brzo primicao crveni sportski auto. Išao je prebrzo.
„Ko li sad ovo može biti?“, šapnuo je Sampson. „Još ubica? Možda napadači iz Vašingtona?“
„Ko god da je, nešto se dešava.“
Posmatrali smo crveni auto kako poskakuje po izbrazdanom putu. Zaustavio se iza džipa uz proklizavanje guma.
Vrata brvnare su se otvorila. Starki i za njim Haris izašli su na trem.
Istovremeno su se širom otvorila i vrata sportskog auta, gotovo kao u nekoj koreografiji.
Iz auta su izašle dve tamnokose žene. Bile su Azijke, vrlo lepe. Na sebi su imale majušne bluze i kratke suknje. Obe su bile u cipelama s neverovatno visokim potpeticama. Ona što je vozila podigla je bocu u srebrnom papiru, nasmešila se i mahnula Starkiju.
„Chào mûng đã đên vói tô âm cúa chúng tôi”, doviknuo je Starki s prednjeg trema.
„Vijetnamski”, rekao je Sampson. „Starki je rekao nešto kao ’Dobro došle u naš bordel’.“




Glava 93

OSMATRALI SMO jednostavnu brvnaru više od dva sata, a sad je sunce već zaranjalo iza planina; vrlo je zahladnelo i, premoreno od vožnje, telo mi je bilo ukočeno. Kroz šumu je hujao vetar, a u naletima je i fijukao. Imao sam osećaj da duva kroz mene.
„Uhvatićemo ih“, promuklo je šapnuo Sampson. Čini mi se da je pokušao da me obodri. „Možda večeras, možda i ne. Alekse, i oni greše.“
Složio sam se s tim.
„Da, greše. Nisu nepobedivi. Ne verujem čak ni da sami znaju čitavu priču. Oni su samo deo ovoga.“
Čuli smo ih iz brvnare - svaku izgovorenu reč. Mark Šerman je izgleda ipak rešio da ostane na veselju. Iz kuće je odzvanjala rok muzika. Dženis Džoplin je jadikovala, a jedna od Azijki je pevala uz nju. Zvučalo je kao na lošim karaokama, ali niko nije negodovao. Zatim su se začuli Dorsi. Pretpostavljam da su to bile uspomene iz Vijetnama. „This is the end...“
Povremeno bi neko prošao pored prozora. Azijke su skinule bluze. Ona viša je izašla na nekoliko minuta. Popušila je džoint žudno uvlačeći dimove.
Haris je izašao za njom. Razgovarali su na engleskom na tremu brvnare.
„Poznavao sam tvoju mama-san“, rekao je i zacerekao se.
„Šališ se?“ Devojka se smejala ispuštajući gomile dima. „Naravno da se šališ. Shvatam.
Donekle.“
Izgledala je kao starija tinejdžerka, možda dvadesetogodišnjakinja. Grudi su joj bile velike i prezaokružene, uvećane. Pomalo se zanosila na visokim potpeticama.
„Ne, znao sam je. Bila mi je mamica. Petljao sam s njom, a sad ću da petljam s tobom. Shvataš li ironiju?“
Devojka se opet zasmejala.
„Shvatam da si stondiran.“
„Ima i toga, pametnice vijetnamska. Stvar je u tome što si ti možda moja kćerka.“
Prestao sam da ih slušam i zagledao se u kuću kosih krovova. Ličila je na porodičnu vikendicu. Čuli smo da je njih trojica koriste od sredine osamdesetih. Već su razgovarali o ubistvima u ovoj šumi, ali nam je ostalo nejasno ko je ubijen i zbog čega. Pa ni gde su zakopana tela.
Džim Morison je još pevao „The End“. Uključen je bio i televizor, pa se čula fudbalska utakmica Univerziteta Džordžije. Džordžija protiv Oberna. Voren Grifin je glasno i razmetljivo navijao za Obern. Mark Šerman se izgleda privoleo Džordžiji pa ga je Grifin gnjavio.
Sampson i ja smo se držali jarka na bezbednom rastojanju. Bilo je sve hladnije, vetar je jaukao po velikim krošnjama jela i bukava.
„Starki kao da ne učestvuje u žurci“, rekao je Sampson u jednom trenutku. „Jesi li primetio? Šta li radi?“
„Starki voli da gleda. On je oprezan, vođa. Prići ću bliže. Već dugo nismo ni čuli ni videli drugu devojku. To mi se ne sviđa.“
Upravo tad smo začuli kako Mark Šerman viče:
„Zaboga, nemoj je iseći. Pazi! Hajde, čoveče. Skloni taj nož!“

„Zašto da je ne isečem?“, urlao je Haris iz sveg glasa. „Šta te je briga za nju? Ti je onda iseci.
Probaj, dopašće ti se. Iseci je, savetniče. Za promenu malo isprljaj ruke!“
„Upozoravam te, Harise. Skloni taj nož, dođavola.“
„Ti mene upozoravaš? Ova ti je baš dobra. Evo - uzmi nož. Uzimaj ga! Eto ti!“ Advokat je glasno zastenjao. Bio sam siguran da je uboden nožem.
Devojke su zavrištale. Šerman je ječao od neizdrživog bola. U brvnari je zavladao opšti metež.
„Cockadau!” dreknuo je najednom Haris na vijetnamskom. Zvučao je mahnito.
„Cockadau znači ubij“, rekao mi je Sampson.

Glava 94

SAMPSON I JA smo skočili i u trenu punim trkom pošli k brvnari. Stigli smo istovremeno do ulaznih vrata. On je prvi uleteo s pištoljem na gotovs.
„Policija!“, viknuo je da nadjača treštanje muzike i televizije. „Policija! Ruke uvis! Smesta!“
Bio sam iza Sampsona kad je Starki otvorio vatru iz MP5. U istom trenutku Grifin je s druge strane sobe pripucao iz pištolja. Dve Azijke su vrištale trčeči prema zadnjim vratima brvnare. Dovoljno su bile pametne i iskusne da se što pre uklone odatle. Primetio sam da niža ima duboku posekotinu na obrazu. S lica joj je lila krv.
Mark Šerman je nepomično ležao na podu. Zid iza advokatovog tela bio je poprskan tamnim krvavim mrljama. On je bio mrtav.
Velika puška je ponovo prasnula i ispunila sobu dimom. Zvonilo mi je u ušima.
„Izlazi!“, zaurlao je Starki na ostale.
„Di di mau!“, vikao je Braunli Haris i kao da se smejao. Je li potpuno poludeo? Jesu li svi bezumnici?
Trojica ubica su jurnula na zadnja vrata. Voren Grifin je pokrivao povlačenje upornom vatrom.
Nisu želeli da se konačni obračun odigra u brvnari. Starki je nešto drugo smislio za svoj tim.
Sampson i ja smo pucali u njih, ali su uspeli da se izvuku. Polako smo prišli zadnjim vratima.
Niko nas nije čekao napolju i nijedan pucanj se nije oglasio.
Iznenada se začula pucnjava dalje od brvnare. Šest šupljih prasaka. Kroz drveće su se začuli prodorni vrisci dveju žena.
Provirio sam iza ugla brvnare. Prizor mi se nije dopao. Njih dve nisu stigle do auta. Obe su ležale na zemljanom putu. Pogođene su u leđa. Nisu se micale.
Okrenuo sam se Sampsonu.
„Vratiće se po nas. Hoće da nas smaknu u šumi.“ On je zatresao glavom.
„Ne, neće. Mi ćemo smaknuti njih. Čim ih ugledamo, pucamo. Alekse, bez upozorenja. Bez zarobljenika. Razumeš li šta ti govorim?“
Razumeo sam. Ovo je bila bitka na sve ili ništa. Nije bio policijski zadatak, već rat. Zato smo igrali po njihovim pravilima.




Glava 95

NAJEDNOM JE BILO strašno tiho. Gotovo kao da se ništa nije dogodilo, kao da smo sami u šumi. Iz daljine sam uhvatio tutnjavu Džeksa i cvrkut ptica u drveću. Veverica se uspentrala uz jelovo stablo.
Ništa drugo se nije mrdalo. Bar ja nisam video da se išta mrda. Ðavolski sablasno.
Spopao me je predosećaj da smo u klopci. Znali su da ćemo poći za njima, zar ne? Ovo je njihov teren, ne naš. Sampson je u pravu - ovo je rat. Mi smo u borbenoj zoni, iza neprijateljskih linija. Prema nama je otvorena paljba. Tomas Starki je predvodio neprijatelja i znao je šta radi. Sva trojicu su profesionalci.
„Čini mi se da se jedna žena miče“, rekao je Sampson. „Idem da proverim šta je s njom, Alekse.“
„Idemo obojica“, rekao sam, ali Sampson je već odmicao iz zaklona od drveća.
„Džone?“, doviknuo sam, ali on se nije osvrtao.
Video sam kako trči nisko se sagnuvši. Kretao se brzo, sasvim blizu zemlje. Snašao se u ovome - u borbi. I on je bio tamo.
Kad je stigao negde na pola puta do žene, iz šume zdesna prolomio se prasak iz puške. Nikog nisam video, tek pramičke dima kako se dižu ka granama drveća.
Sampson je pogođen i stropoštao se na zemlju. Preko kupinjaka sam mu video noge i donji deo poprsja. Trzao je jednom nogom. Zatim više nije.
Sampson se više nije micao.
Morao sam nekako do njega. Samo kako? Puzeći na stomaku, stigao sam do drugog drveta. Imao sam nestvaran osećaj bestežinskog stanja. Potpuno nestvaran. Opet se začula puščana paljba. Meci su se odbijali o stenje i zarivali u okolno drveće. Nisu me pogodili, ali bili su dozlaboga blizu. Osuli su tešku paljbu.
Zdesna sam opet video pramičke dima. Osećao sam barut u vazduhu.
Palo mi je na pamet da se odavde nećemo izvući. Gledao sam Sampsona kako leži. Nije se mrdao. Čak se nije ni trzao. Nisam mogao da stignem do njega. Prikovali su me za zemlju. Moj poslednji slučaj. To sam od početka govorio.
„Džone“, doviknuo sam. „Džone! Čuješ li me?“
Pričekao sam nekoliko sekundi pa ga ponovo pozvao: „Džone! Pomeri se. Džone!“
Molim te reci nešto. Molim te pomeri se.
Nije reagovao.
Samo se iz šume još jednom začula teška paljba.

Glava 96

NIKAD NISAM OSETIO takav nalet gneva, ali i straha. Shvatio sam da se to događa u borbi i uvideo sam ironiju. Vojnici su gubili saborce u ratu i pomalo ludeli ili poprilično ludeli.
Je li se to desilo u dolini An Lao? U glavi mi je glasno zujalo, a pred očima sam video jarke šarene bleske. Sve oko mene izgledalo je sasvim nadrealno.
„Džone“, pozvao sam ga opet.
Nemoj mi umreti. Nemoj ovako. Nemoj sada.
Nije se mrdao, nije reagovao. Nije davao znaka života. Nije uzdrhtao niti se trgao. Baš ništa.
Iz šume je iznenada ponovo zapraštalo pa sam se priljubio uza zemlju i zario lice u lišće i prašinu.
Trudio sam se da izbijem iz glave Sampsona. Da nisam, poginuo bih. Sevnula mi je užasna misao o Džonu i Bili. Onda sam je odagnao. Morao sam. Inače bih tamo sigurno umro.
Na nesreću nisam znao kako da nadmudrim trojicu vojnih rendžera u šumi, pogotovo na terenu koji je njima poznat.
To su iskusni veterani u borbi. Zato se nisu izložili opasnosti da mi se odmah primaknu. Sačekaće mrak.
Ionako će on uskoro. Možda za pola sata. Tad ću poginuti.
Ležao sam iza velike jele a kroz glavu mi je proletalo mnogo nepovezanih misli. Setio sam se svoje dece, toga kako nisam spreman da umrem i kako njih nikad više neću videti. Bilo je toliko upozorenja, za dlaku izbegnutih opasnosti, a eto mene sad ovde.
Ponovo sam proverio šta je sa Sampsonom - i dalje je bio nepomičan.
Nekoliko puta sam dizao glavu. Samo na sekund. Izvio sam vrat da pogledam između drveća.
Šumom nisu promicale nikakve senke. Svejedno sam znao da su tamo i da me čekaju. Trojica vojnih ubica. A predvodi ih pukovnik Tomas Starki.
Dolazili su i ranije ovamo; bili su strpljivi kao sama smrt. Ubili su mnogo Ijudi. U vojsci, pa i izvan nje.
Sinulo mi je nešto što je Sampson kazao pre nego što je pošao da pomogne onim ženama. Čim ih ugledamo, pucamo. Alekse, bez upozorenja. Bez zarobljenika. Razumeš li šta ti govorim?
Savršeno sam razumeo.




Glava 97

SAMO STRPLJIVO.
Zar nije ovo igra čekanja? Shvatio sam da se o tome večeras radi. Čak sam znao i kako se u vojnom žargonu zove ono što treba da uradim.
ZZ. Da zavaram i zbrišem.
Proučio sam neravan teren iza sebe i video kako mogu da skliznem u neko udubljenje koje će mi pružiti zaklon i omogućiti da se krećem levo ili desno. Mogu da menjam mesto a da oni to ne vide.
Tako ću steći nešto prednosti.
Sad mi je potrebno i najsitnije preimućstvo. Znao sam da sam gotov. Trenutno nisam video nikakav izlaz. Zato mi je to udubljenje ili jaruga izgledalo sasvim dobro.
Razmišljao sam o Starkiju, Grifinu i Harisu. O tome kako su vešti; o tome koliko želim da ih smaknem, naročito Starkija. On je vođa, najpametniji je i najokrutniji. Zatim sam se setio šta mi je Sampson rekao: bez zarobljenika. Samo, verovatno su i oni isto to mislili.
Zaklizao sam unazad. Zovem to klizanjem, a zapravo sam se zarivao u vlažno lišće i meku zemlju. Bar sam do udubljenja stigao a niko nije pripucao. Po nogama i grudima mi se kačila tetivika. Nisam bio ubeđen u to, ali oni me nisu videli iz šume. U svakom slučaju, niko mi nije pucao u glavu.
Zasad. Zar to nije dobar znak? Samo po sebi pobeda.
Zapuzao sam bočno po udubljenju - lagano - lica pritisnutog uz hladnu zemlju i lišće. Nisam mogao čestito da dišem. Pomerao sam se dok nisam prešao petnaest-dvadeset metara od prvobitnog položaja. Nisam se usudio da pogledam gore, ali znao sam da mi se ugao prema šumi i kući znatno promenio.
Posmatraju li me oni odnekud izbliza? Ne verujem. No jesam ii u pravu? Osluškivao sam.
Nisam čuo nijednu grančicu da krcka niti da šušti žbunje. Samo se čulo uporno hujanje vetra. Prislonio sam uho na zemlju sa željom da steknem još neku prednost. Nije mi se dalo.
Zatim sam samo čekao.
Strpljivo.
Prisećao sam se onoga što mi je Sampson ispričao o vojnim rendžerima. Navirale su mi nepovezane činjenice. Navodno su u ratu ubili pedeset pet vijetkongovaca za svakog rendžera. Tako se barem pričalo. Za sve svoje su se pobrinuii. U ratu u Vijetnamu samo je jedan rendžer proglašen nestalim u akciji. Za svakog drugog se zna.
Možda su otišli, pobegli iz šume, ali u to nisam mogao da poverujem. Zašto bi me ostavili živog?
Ne bi oni to... Starki to ne bi dozvolio.
Grizla me je savest što sam ostavio Sampsona, ali nisam dozvolio sebi da o tome mnogo razmišljam. Nisam smeo da mislim na njega. U tom trenutku, nikako. Kasnije ću misliti. Ako me bude. Čim ih ugledamo, pucamo.
Alekse, bez upozorenja. Razumeš li šta ti govorim?
Ponovo sam se pokrenuo pretpostavljajući da idem na severoistok. Kreću li i oni za mnom? Stao sam.

Novi položaj.
Opet sam čekao. Svaki minut mi se činio kao deset. Onda sam primetio da se nešto miče. Gospode! Šta sad? Bio je to ris; jeo je svoj izmet. Na nekih dvadeset-dvadeset pet metara od mog položaja. Nije obraćao pažnju na mene. Zadubljen u sopstveni svet.
Tad sam začuo da neko prilazi i da je već užasno blizu.
Kako mije prišao tako blizu a tek ga sad čujem? Sranje, već je tu!

Glava 98

JE LI I ON mene čuo?
Je li znao da sam tu, nekoliko koraka od njega? Nisam se usuđivao ni da dišem. Čak ni da trepćem. Ponovo se pokrenuo.
Sasvim polako, sasvim oprezno, kao profesionalni vojnik. Ne, kao profesionalni ubica. Postoji velika razlika. A možda i ne postoji.
Nisam se makao ni za milimetar.
Strpljivo.
Bez zarobljenika.
Bio je blizu - gotovo u udubljenju u kom sam ležao. Išao je na mene. Morao je znati gde sam.
Koji je od njih? Starki? Grifin? Haris - koga sam izbegao da udarim u igri softbola? Hoće li on sad da me ubije? Ili ću ja ubiti njega?
Neko će umreti za manje od minuta. Ko će to biti?
Ko mi je nad glavom?
Okrenuo sam se tako da ga ugledam onog trena kad naiđe preko odseka. Hoće li to uraditi? Šta mu govori instinkt? Već je pratio ljude. Ja nisam. Nikog nisam pratio po šumi. Niti u ratnoj zoni.
Ponovo je krenuo. Mic po mic.
Kuda dođavola ide? Sad je tačno iznad mene.
Posmatrao sam neravnu ivicu udubljenja i zadržavao dah. Trudio sam se da ne trepćem. Osećao sam kako mi znoj lije kroz kosu, niz vrat i leđa. Neverovatno hladan znoj. Opet je počelo da mi zuji u ušima.
Neko se prebacio preko odseka.
Braunli Haris. Iskolačio je oči kad je video da ga čekam. Pištolja uperenog njemu u lice.
Ispalio sam samo jedan hitac. Bum. Tamo gde mu je pre samo sekund bio nos ostala je tamna rupa. Iz lica mu je šiknula krv. Ispustio je M-16 iz ruke.
„Bez upozorenja“, šapnuo sam i uzeo njegovu pušku. Jesu li ostali odmah iza njega? Čekao sam ih. Spremniji nego ikad za pucnjavu.
Narednik Tomas Starki.
Šuma je bila jeziva. Ponovo utonula u tišinu. Žurno sam odmakao sakriven pomrčinom.




Glava 99

IZAŠAO JE SKORO pun mesec, što je bilo podjednako dobro i loše. Sad sam bio siguran da će poći za mnom. To mi se činilo logično, ali da li je njihova logika slična mojoj?
Ponovo sam se našao blizu prvobitnog položaja u šumi. Bar sam tako mislio. Onda sam se i uverio.
Oči su mi mimo volje zasuzile. Ugledao sam Sampsona kako leži nepomično tamo gde je pogođen. Na mesečini sam mu jasno video telo. Zadrhtao sam. Konačno me je svom silinom udarilo saznanje šta se zapravo dogodilo. Utro sam suze. Osećao sam kao da mi je nešto steglo srce i nikako da pusti.
Video sam i mrtve žene na zemljanom putu. Oko tela su im obletale muve. S obližnjeg drveta huknula je sova. Stresao sam se. Ujutro će sova ili lešinari doći da im kidaju tela.
Stavio sam naočare za noćno izviđanje. Ponadao sam se da ću s njima steći neku prednost. Možda i neću, verovatno neću. Starki i Grifin svakako i sami imaju najbolji model. Pa zar nisu radili u kompaniji koja proizvodi najsavremeniju opremu?
Stalno sam sebi ponavljao kako sam smakao Braunlija Harisa. To mi je ulilo malo samopouzdanja. Kako se samo iznenadio kad me je video. Sad je mrtav, nestalo je one njegove nadmenosti, razneo ju je metak.
Samo, kako da iznenadim Starkija i Grifina? Morali su čuti hitac. Možda su pomislili da ga je ispalio Haris. Ne, svakako znaju da je on mrtav.
Nekoliko minuta sam premišljao da li da jednostavno istrčim. Možda se dočepam puta. Nisam u to bio uveren. Verovatno bi me ubili u tom pokušaju.
Dobri su u ovome, ali i Haris je bio dobar. Bio je iskusan, a sad leži ubijen u jarku. U ruci držim njegovu pušku.
Strpljivo. Čekaj ih. I oni se pitaju i sumnjaju.
Još nekoliko sekundi sam gledao Sampsonovo telo pa sam morao da se okrenem. Nisam mogao više da mislim na njega. Nisam smeo, inače bih i sam umro.
Uopšte nisam očekivao iznenadnu i zaglušujuću pucnjavu. Jedan od njih ili obojica našli su se između mene i brvnare. Okrenuo sam se ka pucnjima. Tad se iz pomrčine začuo glas.
Odmah iza mene.
„Spusti pušku, Krose. Ne želim da te ubijem. Barem ne još.“
Voren Grifin je bio u jarku sa mnom. Sad sam ga video. Uperio mi je pušku u grudi. Imao je naočare za noćno izviđanje i izgledao je kao vanzemaljac.
Zatim se pojavio i Tomas Starki, i sam s naočarima. Stajao je nad jarugom i užasno se cerio.
Pobednički osmeh.
„Nisi mogao da odustaneš, glupače. Sad je Braunli mrtav. Kao i tvoj partner“, rekao je Starki.
„Jesi li zadovoljan?“
„Zaboravio si one dve žene i advokata“, rekao sam.
Čudno mi je bilo da gledam Grifina i Starkija kroz naočare za noćno izviđanje i znam da i oni mene isto vide. Prosto me je bolelo koliko sam želeo da ih skinem. Nažalost, to se neće dogoditi.
„Šta se to kog đavola dogodilo u Vijetnamu?“, upitao sam Starkija. „Šta je pokrenulo sve ovo?

Koji je to vrag bio?“
„Svi koji su tamo bili to znaju. Niko neće da govori o tome. Situacija se otrgla.“
„Kakva situacija, Starki? Kako je došlo do svega ovoga?“
„U početku se otrgao jedan vod bitangi. Tako su nam barem rekli. Poslali su nas u dolinu An Lao da ih obuzdamo. Da to raščistimo."
„Misliš da pobijete naše vojnike? To su ti naredili, Starki? Dođavola, ko stoji iza ovoga? Čemu ova ubistva sada?“ Umreću, ali još tražim odgovore. Hteo sam da znam istinu. Eto epitafa. Aleks Kros. Umro tražeći istinu.
„Jebiga, ne znam“, prosiktao je Starki. „Ne znam sve. Uostalom, više neću o tome da govorim. Možda ću te iseckati na komadiće. To se tamo događalo. Pokazaću ti šta se događalo u dolini An Lao. Vidiš ovaj nož? Zove se ka-bar. Zaista umem s njim. Nedavno sam i vežbao.“
„Znam da si vežbao. Video sam tvoja kasapljenja.“
Onda se dogodilo nešto nezamislivo. To me je sasvim uzdrmalo, pomutilo mi um.
Zagledao sam se iza Starkija. No tamo se nešto promenilo. Prvo nisam uvideo šta je drugačije, a onda sam shvatio i od toga su mi kolena klecnula.
Tamo više nije bilo Sampsona!
Bar mu nisam video telo. Prvo sam pomislio da gledam na pogrešnu stranu. Međutim, uverio sam se da se dobro orijentišem. Telo mu je ležalo baš tamo - uz visoku bukvu. Sad ga nije bilo.
Alekse, bez upozorenja. Bez zarobljenika.
Razumeš li šta tigovorim?
U glavi su mi odzvanjale njegove reči. Tačno sam im čuo zvuk.
„Spustite oružje“, rekao sam Starkiju i Grifinu. „Smesta ga bacite! Smesta!“ Začudili su se, ali su obojica i dalje nišanili u mene.
„Sveg ću te iseći“, rekao je Starki. „Trajaće satima. Ostaćemo ovde do ujutro. Budi uveren u to.“
„Spustite oružje!”, začuo se Sampsonov glas a onda sam ga ugledao kako izlazi iza bukve. „I nož, Starki! Nikoga ti nećeš seći.“
Voren Grifin se okrenuo. Dva metka su ga odmah pogodila u vrat i gornji deo grudi. Uspeo je da zapuca dok je padao unazad na zemlju. Dok je umirao, krv iz arterije mu je izbijala na rane.
„Ne, Starki!“, kriknuo sam. „Ne!“
Tomas Starki je digao pušku u mene. Tad je dobio metak u grudi. Ni to ga nije zaustavilo. Drugi metak ga je pogodio u slabinu, zbog čega se okrenuo. Treći mu je proleteo kroz čelo i on se konačno srušio u lokvi krvi. Puška i ka-bar su mu pali u jarugu pored mene. Praznim pogledom zurio je u noćno nebo.
Bez zarobljenika.
Sampson mi je mahao. Prilazeći, promuklo je rekao: „Dobro mi je, dobro mi je.“ Onda mi se sručio na ruke.

Deo V
ČETIRI SLEPA MIŠA


Glava 100

ISPOSTAVILO SE da mi je Džemila bila pravi dar s neba tih dana posle pucnjave u Džordžiji.
Zvala je svakodnevno, često i po dva-tri puta, pa bismo pričali dok joj se ne učini da mi je malo bolje. Sampson je fizički povređen i on se sad oporavljao, ali kao da sam ja bio u gorem stanju. Predugo mi je trajalo toliko ubijanje.
Jednog jutra rano u kuću u Petoj ulici stigla je doktorka Kajla Kouls. Ušla je pravo u kuhinju gde smo Nana i ja doručkovali.
„Šta je to?“, pitala je optužujući izdignute obrve i pokazujući prstom.
„Ta je bez kofeina. Grozna je. Kao uspomena na pravu kafu, ali loša“, rekla joj je Nana ozbiljnog lica.
„Ne, pitam za Aleksov tanjir. Šta to jedeš?“ Nabrojao sam joj sve sastojke.
„Ovo su dva jajeta na oko. Ono što je ostalo od dve ljute pljeskavice. Domaći pomfrit, malo prepečen. Preostale domaće lepljive kifle. Mmm-ljac, kako je sve dobro.“
„To ste mu spremili?“ Zabezeknuto je piljila u Nanu.
„Ne, Aleks je to sam spremio. Otkad sam se onesvestila, uglavnom on sprema doručak. Jutros se počastio jer je konačno okončao veliki slučaj. Sad se oseća bolje.“
„Znači, ne jedeš uvek ovako?“ Nasmešio sam joj se.
„Ne, doktorko. Obično ne jedem jaja, pljeskavice, lepljive kifle i masni krompir. Umalo me nisu ubili u Džordžiji pa proslavljam što sam živ. Više volim da se ubijem doručkom. Hoćeš da nam se pridružiš?“ Glasno se nasmejala. „Bojala sam se da me nećeš ponuditi. Kako sam otvorila vrata auta, osetila sam božanstvene mirise. Pošla sam za njima do kuhinjskih vrata.“
Dok je jela - jedno jaje, sok od pomorandže i zalogaj lepljive kifle - Kajla Kouls mi je postavila nekoliko pitanja o slučaju. Zabašurio sam mnoge pojedinosti slučaja, ali sam joj dočarao trojicu ubica i ono što su učinili, kao i koliko sam znao o uzrocima - što nije bilo dovoljno, ali nekad tako ostane.
„Gde je sad Džon Sampson?“, htela je da zna.
„U Mantolokingu u Nju Džersiju“, rekao sam. „Oporavlja se od zadobijenih rana, između ostalog.
Ima bolničarku. Koliko čujem, dvadeset četiri sata.“
„To mu je devojka“, objasnila je Nana. „Ionako mu je to zaista bilo potrebno.“
Posle doručka doktorka Kouls je sistematski pregledala Nanu tu, u kući. Izmerila joj je temperaturu, puls, krvni pritisak, poslušala joj pluća stetoskopom, pa je kucnula i oslušnula. Pogledala sakuplja li joj se tečnost u gležnjevima, vrhovima prstiju i šakama, pod očima. Proverila joj je oči i uši, proverila reflekse, boju usana i noktiju. Bili su mi poznati svi delovi pregleda, pa sam mogao i sam da ga obavim, ali Nana je volela da je obilazi Kajla Kouls.
Za vreme pregleda nisam mogao da odvojim pogled od Nane. Sedela je mirno i ličila mi na neku devojčicu. Nije izgovorila ni reči, nijednom se nije požalila.
Kad je Kajla završila, Nana je najzad progovorila:

„Jesam li još živa? Nisam umrla, je l’ da? Dopao mi se onaj strašni film s onim Vilisom, kako se ono zvaše?“
„Brus Vilis... Ne, još ste s nama, Nano. Dobro ste.“ Nana je duboko udahnula pa uzdahnula.
„Znači, sutra je veliki dan. Idem na katetersku ablaciju, radio frekventnu ablaciju, kako god se zvala.“ Doktorka Kouls je klimnula glavom.
„Začas čete izači iz bolnice. To vam obećavam.“ Nana je začkiljila.
„Držiš li se ti svojih obećanja?“
„Uvek“, odgovorila je Kajla Kouls.

Glava 101

PREDVEČE SMO Nana i ja pošli starim poršeom za Virdžiniju. Zamolila me je da se provozamo samo ona i ja. Tetka Tija je ostala kod kuće s decom.
„Sećaš li se kad si tek kupio ovaj auto? Skoro svake nedelje smo se nekud vozili. Čitave nedelje bih čekala to“, rekla je kad smo izašli iz Vašingtona na auto-put.
„Sad je autu gotovo petnaest godina“, rekao sam.
„Ipak ide još prilično dobro“, odvratila je Nana. Potapšala je prednju tablu. „Volim stare stvari koje rade. Nekad davno išla sam na duge vožnje sa Čarlsom. To je bilo dok ti još nisi došao da živiš kod mene, Alekse. Sećaš li se dede?“
Zavrteo sam glavom.
„Ne sećam se onoliko koliko bih želeo. Više ga pamtim po fotografijama iz kuće. Znam da ste nam dolazili u posetu u Severnu Karolinu dok sam bio mali. Bio je ćelav i nosio je crvene tregere.“
„Jaoj, ti njegovi grozni, grozni tregeri. Imao ih je dvadesetak. I sve crvene.“
Klimala je glavom. Zatim kao da se na tren povukla u sebe. Nije često pričala o mom dedi. Umro je sa samo četrdeset četiri godine. I on je bio profesor, kao Nana, mada je on predavao matematiku, a ona engleski. Upoznali su se dok su radili u istoj školi u jugoistočnoj četvrti.
„Alekse, deda ti je bio sjajan čovek. Voleo je da se dotera i stavi lep šešir. Još čuvam skoro sve njegove šešire. Prošli smo kroz depresiju, šta sve nismo videli, pa čovek poželi da se malo dotera. Tad se lepo oseća.“
Pogledala me je.
„Međutim, Alekse, napravila sam jednu grešku.“ Hitro sam je pogledao.
„Ti? Ovo je za mene šok. Biće bolje da zaustavim uz drum.“ Zakikotala se.
„Te jedne se sećam. Vidiš, poznato mi je kako je lepo zaljubiti se. Zaista sam volela Čarlsa. Kad je umro, više nisam pokušavala da nađem ljubav. Mislim da sam se plašila neuspeha. Zar to nije jadno, Alekse? Prepala sam se i nisam pošla za onim što sam otkrila da je najbolje u ovom životu.“
Pružio sam ruku i potapšao je po ramenu.
„Ne pričaj kao da ćeš nas ostaviti.“
„O, neću. Imam mnogo poverenja u doktorku Kajlu. Rekla bi mi ona da je vreme za svođenje računa. Uzgred, to nameravam da uradim.“
„Znači ovo je samo poučna priča, lekcija?“ Nana je zatresla glavom.
„Nije. Ovo je samo anegdota za ovu divnu vožnju. Samo ti vozi, mladiću. Samo vozi. Neizmerno uživam. Trebalo bi ovo češće da radimo. Šta kažeš da se vozimo svake nedelje?“
Čitavim putem do Virdžinije i nazad nijednom nismo pomenuli Naninu predstojeću intervenciju u bolnici. Ona to očigledno nije želela a ja sam poštovao njenu volju. No taj zahvat u njenim godinama plašio me je kao svaki slučaj ubistva. Ne, zapravo me je plašio još više.
Kad smo se vratili kući, popeo sam se i pozvao Džemilu. Bila je na poslu, ali smo svejedno pričali skoro čitav sat.

Zatim sam seo za kompjuter. Prvi put od povratka iz Džordžije izvadio sam svoje beleške o slučaju Tri slepa miša. Ostalo je još jedno veliko pitanje na koje sam želeo da dobijem odgovor ako je moguće. A to je veliko ako.
Ko je stajao iza njih trojice?
Ko je pravi ubica?




Glava 102

ZASPAO SAM ZA radnim stolom i probudio se oko tri ujutro. Sišao sam u spavaću sobu na još dva sata sna. Probudio sam se u pet.
Nana je trebalo da se pojavi u bolnici Sveti Antonije u pola sedam.
Doktorka Kouls je htela da Nana bude među prvima tog dana, dok je osoblje još sveže i pribrano.
Tetka Tija je ostala kod kuće s malim Aleksom, ali sam u bolnicu poveo Dejmona i Dženi.
Sedeli smo u čekaonici karakterističnog sterilnog izgleda, koja se oko pola osam napunila. Svi su tu delovali nervozno, zabrinuto i uznemireno, no mislim da smo nas troje bili najgori.
„Koliko traje operacija?“, želeo je da zna Dejmon.
„Ne traje dugo. Nana možda nije prva na redu. Sve zavisi. Dejmone, to je jednostavan postupak. Sprovode električnu struju u pretkomorski čvor. Struja je nešto kao toplota u mikrotalasnoj. Ona preseca put između pretkomora i komora i zaustaviće impulse koji Nani izazivaju nepravilne otkucaje srca. Jesi li to ukapirao? Nemoj me držati baš za reč, ali nešto tako se događa.“
„Je li Nana budna dok joj to rade?“, pitala je Dženi.
„Verovatno. Znaš ti Nanu. Dali su joj blago sredstvo za smirenje i lokalnu anesteziju.“
„To je neće smiriti“, rekla je Dženi.
Tako smo pričali, čekali i brinuli, a činilo mi se da je trajalo duže nego što je trebalo. Trudio sam se da ne mislim ništa ružno. Hteo sam da se uživim u taj trenutak.
Prizivao sam u sećanje lepe uspomene na Nanu, a to je pomalo ličilo na molitvu. Razmišljao sam o tome koliko mi ona znači, kao i deci. Niko od nas ne bi bio onakav kakav je da nije bilo Nanine bezuslovne ljubavi, njenog poverenja u nas, pa čak i podbadanja - koliko god ono katkad bilo dosadno.
„Kad će izaći?“ Dženi me je gledala u oči. Njene prelepe smeđe oči bile su pune neizvesnosti i straha. Shvatio sam kako nam je Nana svima bila prava majka. Nana Mama je više mama nego nana.
„Je li sve u redu s njom?“, pitao je Dejmon. „Nešto nije u redu, je l’ da? Ne čini li ti se da ovo traje predugo?“
Nažalost, isto sam i ja mislio.
„Sve je u redu“, rekao sam deci.
Prošlo je još vremena. Sporo je proticalo. Konačno sam ugledao doktorku Kouls kako ide ka čekaonici. Kratko sam udahnuo trudeći se da deca ne primete koliko sam zaista uplašen i nervozan.
Tad se Kajla Kouls nasmešila. Kako je taj osmeh bio lep i veličanstven, lepši odavno nisam video.
„Dobro joj je?“, pitao sam.
„Odlično“, rekla je. „Tvoja nana je jaka žena. Već traži da vas vidi.“

Glava 103

SEDELI SMO S NANOM U šok-sobi čitav sat pa su nas zamolili da izađemo. Trebalo je da se odmara.
Oko jedanaest sam odvezao decu u školu. Zatim sam otišao kući da otaljam još malo svog posla.
Radio sam na nečemu što mi je poslao Ron Berns, na čudnom, ali izazovnom slučaju povezanom sa osuđenim seksualnim prestupnicima. Zauzvrat, nabavio mi je neku dokumentaciju od vojske koju sam hteo da proverim. Nešto od toga je stiglo od ACIR-a i RISS-a,{§§§} ali većinu sam dobio neposredno iz Pentagona. Jedan od predmeta odnosio se na Tri slepa miša.
Ko je pravi ubica? Ko je davao naređenja Tomasu Starkiju? Ko je kažnjavao ubistva? Zašto su baš ti određeni ljudi bili mete?
A što je najvažnije, zbog čega su im smeštali umesto da ih „tri slepa miša” ubiju? Da nije cilj bio da se nauče strahu - strahu što ih love, strahu što im neko upravlja životom?
Sve vreme sam razmišljao i o Nani, o njenoj snazi i tome koliko bi mi nedostajala da je jutros nešto pošlo naopako. Grozna misao, podstaknuta grižom savesti, stalno mi je bila u glavi - kako će me Kajla Kouls pozvati i reći: Žao mi je, ali Nana je preminula. Ne znamo šta je pošlo naopako. Veoma mi je žao.
Poziva nije bilo, pa sam se bacio na posao. Nana će se sutra vratiti kući. Treba da prekinem da brinem zbog nje i uposlim um.
Dokumenta iz vojske su bila zanimljiva, ali i uznemirujuća kao poreska inspekcija. Očigledno je bilo nečasnog ponašanja u Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Vojska je, bar zvanično, zažmurila na jedno oko i nije se mnogo zanimala za to što se događalo. Nije bilo civilne revizije, naravno, istrage policije. Ni štampa nije mogla da proceni šta se događa. Retko su intervjuisali porodice žrtava po selima. Mali broj američkih novinara je znao vijetnamski. Posledica svega toga je bila da je vojska katkad uzvraćala vatrom na vatru. Možda je tako jedino i moguće voditi gerilski rat. No ja i dalje nisam znao šta se tamo dogodilo i izazvalo ubistva u poslednjih nekoliko godina po čitavoj zemlji.
Proveo sam još nekoliko iscrpljujućih sati nad zapisima o pukovniku Tomasu Starkiju, kapetanu Braunliju Harisu i naredniku Vorenu Grifinu. Primetio sam da im je vojna karijera primerna, bar u pisanom obliku. Vratio sam se sve do Vijetnama i svugde je isti šablon. Starki je oficir s najvišim odlikovanjima, Haris i Grifin su dobri vojnici. U dosijeu se nisu pominjala ubistva u Vijetnamu koja je ova trojka počinila. Ni jednom jedinom rečju.
Zanimalo me je gde su se upoznali i gde su zajedno služili. Listao sam zapise nadajući se tome, ali ništa nisam našao. Znao sam da su se zajedno borili u Vijetnamu i Kambodži. Još jednom sam prešao stranicu po stranicu.
No ni u jednom dokumentu nisam našao ništa što bi ukazivalo da su zajedno radili u jugoistočnoj Aziji. Nijedne proklete reči.
Zavalio sam se i zagledao u Petu ulicu. Mogao sam da izvučem samo jedan zaključak, a on mi se nije dopao.
Vojni zapisi su prepravljeni.
Samo zašto? I ko ih je prepravljao?




Glava 104

JOŠ NIJE BILO gotovo.
Osećao sam to u želucu, a mrzeo sam taj osećaj, tu nesigurnost, nedostatak zaključka. Možda jednostavno nisam ni mogao da odustanem. Zbog svih tih nerešenih ubistava. Ko je pravi ubica? Ko stoji iza tih čudnih ubistava?
Nedelju dana po pucnjavi u Džordžiji sedeo sam u kancelariji Ronalda Bernsa na petom spratu sedišta FBI-ja u Vašingtonu. Upravo nam je Bernsov sekretar, kratko podšišani mladić od dvadeset i nešto godina, doneo kafu u prelepim kineskim šoljama. Uz njih je na srebrnom poslužavniku doneo sitne kolače.
„Potežeš za svim sredstvima?“, rekao sam direktoru. „Vruća kafa i dansko pecivo.“
„Shvatio si“, rekao je, „ovo je besramna manipulacija. Prepusti joj se.“
Poznajem ga već godinama, ali tek sam poslednjih nekoliko meseci blisko sarađivao s njim.
Dopalo mi se sve što sam dotad video, ali i ranije sam se opekao.
„Kako je Kajl Krejg?“, pitao sam ga.
„Trudimo se da mu u Koloradu bude što neprijatnije“, rekao je Berns. Dozvolio je sebi da se osmehne. Krejg je ranije bio viši agent koga sam ja uhapsio. Još nisam znao koliko je zaista ubistava izvršio pored onih jedanaest, ali bio sam ubeđen da ih ima još mnogo. Berns i ja smo Kajla smatrali za prijatelja. Bila mi je to najgora izdaja u životu, mada ne i jedina.
„Uglavnom ga držimo u samici. Naravno, zarad njegove bezbednosti. On mrzi da je sam. To ga izluđuje. Nema pred kim da se pravi važan.“
„Tamo nijedan psihijatar nije pokušao da prokljuvi Kajla?“ Berns je zatresao glavom.
„Ne, ne. To ne bi bilo pametno. Za njih bi to bilo preopasno.“
„Osim toga, Kajl bi voleo takvu pažnju. On za njom žudi. Zavisnik je od pažnje.“
„Upravo tako.“
Osmehnuli smo se na prizor Kajla zaključanog u izolaciji, najverovatnije do kraja života. Nažalost, znao sam da je uspostavio vezu s drugima u jedinici maksimalne bezbednosti - posebno s Tran Van Luom.
„Misliš li da Kajl nije imao veze s ovim ubistvima?“, konačno je upitao Berns.
„Proverio sam to koliko sam mogao. Ne postoji dokaz da je znao Lua pre nego što je odveden u Florans.“
„Alekse, znam da je obilazio taj zatvor dok je radio u Birou. Sigurno je bio u jedinici maksimalne bezbednosti i odeljenju osuđenih na smrt. Mogao je da upozna Lua. Sasvim moguće. Bojim se da s Kajlom nikad nismo sigurni.“
Gotovo da nisam hteo ni da razmišljam o mogućnosti da Kajl stoji iza paklenog plana ubistava.
No sve je moguće. Ipak mi je ovo zvučalo neverovatno pa nisam poverovao.
„Jesi li stigao da razmisliš o mojoj ponudi?“, pitao me je Berns.
„Žao mi je, još ne mogu da ti odgovorim. Velika je to odluka za mene i za moju porodicu. Ako je za utehu, kad jednom stanem, ne skakućem okolo.“
„U redu, meni je to dovoljno. No nadam se da shvataš kako ne mogu večito da držim ponudu na

stolu?“
Klimnuo sam glavom.
„Zahvalan sam ti na tome kako gledaš na ovo. Jesi li uvek tako strpljiv?“
„Kad god mogu“, rekao je Berns i više nije govorio na tu temu. Podigao je nekoliko tamnih koverata sa stočića između naših stolica. Gurnuo mi ih je preko stola.
„Alekse, imam nešto za tebe. Pogledaj ovo.“

Glava 105

„JOŠ BIROOVIH IZVORA koje želiš da pregledam“, rekao sam Bernsu smešeći se.
„Ovo će ti se dopasti. Zaista dobar materijal. Nadam se da će ti pomoći. Stalo mi je da zaključiš taj vojni slučaj. I sami smo zainteresovani za njega.“
Uzeo sam jednu kovertu i izvadio nešto nalik izbledeloj prišivci za bluzu. Podigao sam je i proučio. Prišivka je bila zelenkasta, s nečim kao samostrel izvezenim na tkanini. Na prišivci je bila i slamna lutkica. Sablasna, grozna slamna lutkica. Ista kakvu sam video u kući Elisa Kupera.
„Prišivka je bila na jakni šesnaestogodišnjeg člana jedne njujorške bande. Zove se Senke duhova. Sedište im je u različitim kafeima u Kanalskoj ulici u Njujorku. Nju zovu pomični teren“, objasnio je Berns.
„Jedinica koju držimo pri njujorškoj policiji privela je tog bandita. On je rešio da se nagodi s nekim obaveštenjima za koja je smatrao da će policiji biti dragocena. Ona to nisu bila. No tebi bi mogla da znače.“
„Kako to?“, upitao sam.
„Kaže da ti je poslao nekoliko mejlova proteklih mesec dana, Alekse. S računara u nekoj višoj tehničkoj školi u Njujorku.“
„On je Pešadinac?“, pitao sam i zapanjeno zavrteo glavom.
„Nije. Ali je verovatno Pešadinčev glasnik. Vijetnamac je. Simbol samostrela je preuzet iz narodne priče. Prema njoj samostrel može da ubije deset hiljada ljudi svaki put kad se odapne. Senke duhova sebe smatraju izuzetno moćnim. Vole simbole, mitove i magiju.
Kao što rekoh, ovaj klinac i njegova sabraća iz bande provode vreme u kafeima. Igraju tien len, piju kafu su da{****} Banda se u Njujork preselila iz okruga Orindž u Kaliforniji. Od sedamdesetih u Orindž se naselilo preko sto pedeset hiljada vijetnamskih izbeglica. Ova banda se u Njujorku bavi kriminalnim radnjama u vijetnamskom stilu. Krijumčari strance - zovu ih zmijske glave - obavlja prevare s kreditnim karticama, krade softver i računarske delove. Hoće li ti ovo koristiti?“
Klimnuo sam glavom.
„Još kako.“
Berns mi je pružio drugi koverat.
„Ovo bi takođe moglo da bude od koristi. Podaci o bivšem vođi te vijetnamske bande.“
„O Tran Van Luu.“
Berns je potvrdno mrdnuo glavom.
„Ja sam služio vojsku šezdeset devete i sedamdesete. Bio sam u marincima. Imali smo svoje izviđače. Ubacivali su ih na neprijateljsku teritoriju, baš kao i Starkija i njegovu družinu. U Vijetnamu se vodio gerilski rat, Alekse. Neki od tih ljudi su se i sami ponašali kao gerilci. Njihov zadatak je bio da seju pustoš iza neprijateljskih linija. Doduše bili su hrabri, ali mnogo njih je postalo neverovatno bezosećajno. Ponekad su primenjivali lokalna moralna načela.“
„Sejali su pustoš?“, pitao sam. „Pričaš o terorizmu, zar ne?“
„Da.“ Berns je klimnuo glavom. „Upravo to sam rekao.“




Glava 106

FBI ME JE PREBACIO avionom ovog puta do Kolorada. Ron Berns je ovaj slučaj sad smatrao svojim. Želeo je da uhvatimo čoveka ili više njih koji stjoje iza niza ubistava.
Jedinica izolacije u Floransu bila je jednako depresivna kao i pri mojoj prvoj poseti. Kad sam ušao u jedinicu bezbednosti, stražari u smeđezelenim uniformama posmatrali su me iza nadzornih prozora sa staklima otpornim na metke. Vrata su bila ili jarko narandžasta ili zelenkasta. U bezličnim hodnicima boje peska na svaka tri metra stajale su kamere.
U ćeliji u kojoj smo se našli Tran Van Lu i ja bili su sto i dve stolice, pričvršćeni za pod. Ovog puta su ga dovela tri stražara s pancirom i debelim rukavicama. Zapitao sam se je li nedavno bilo nekih nereda. Nasilja?
Za naš sastanak Lu je na rukama i nogama imao lisice i okove. Seda brada mu je bila duža nego prošli put.
Iz džepa mantila izvadio sam prišivak s jakne koji mi je Berns dao.
„Šta ovo predstavlja? Samo ovog puta bez sranja.“
„Senke duhova. To već znaš. Samostrel je tek legenda. Tek slika.“
„A slamna lutkica?“
Kratko je ćutao. Primetio sam da steže šake u pesnice.
„Mislim da sam ti rekao da sam bio izviđač u američkoj vojsci. Ponekad smo ostavljali posetnice u selima. Sećam se da je jedna bila lobanja s ukrštenim kostima i rečima Onima do kojih nam je stalo šaljemo sve najbolje. Amerikanci su smatrali da je to veoma smešno.“
„Šta predstavlja slamna lutkica? Je li to vaša posetnica? Je li ostavljena na svim mestima ubistva? Ili kasnije u kućama onih vojnih lica?“
Slegnuo je ramenima.
„Moguće. Reci ti meni, detektive. Ja nisam bio na mestima ubistva.“
„Šta tačno znači ta posetnica? Slamna lutkica?“
„Mnogo toga, detektive. Život nije jednostavan. Život se ne sastoji samo od zdrave hrane i prostih rešenja. U mojoj zemlji narodna verovanja su raznolika. Budizam iz Kine i Indije. Taoizam. Konfučijanstvo. Poštovanje predaka je najstarija i nama svojstvena religija u čitavom Vijetnamu.“ Lupnuo sam prstom po prišivku s jakne.
„Slamne lutkice se nekad spaljuju ili puštaju da plivaju po reci kao deo obreda u čast mrtvih. Zli dusi su duhovi onih koji su ubijeni ili nisu imali pravu sahranu kad su umrli. Slamna lutkica je preteća poruka koja treba da podseti vinovnika kako on treba da je na mestu lutkice.“
Klimnuo sam glavom.
„Reci mi šta treba da znam. Ne želim ponovo da dolazim.“
„I ne treba da dolaziš. Ne osećam potrebu da se ispovedam. To je pretežno zapadnjački pojam.“
„Ne peče te savest zbog onoga što se događa? Što nevini umiru?“
„I što će nastaviti da umiru. Šta zaista želiš da znaš? Zar veruješ da ti nešto dugujem zbog toga što si uspešni detektiv?“
„Priznajete da ste me iskoristiii?“ Lu je slegnuo ramenima.

„Ništa ja ne priznajem. Što bih priznao? Bio sam gerilac. Preživljavao sam šest godina u džungli oko An Laoa. Zatim sam preživljavao u džungli Kalifornije i Njujorka. Koristim sve što mogu. Trudim se da iz svake situacije izvučem najviše što mogu. Ubeđen sam da to i ti radiš.“
„U ovom zatvoru, na primer?“
„O, naročito u zatvoru. Inače bi ovde i umereno bistar čovek poludeo. Čuo si za izraz ’okrutno i neobično’. Ćelija dva sa tri i po. Dvadeset tri sata dnevno u njoj. Komunikacija samo kroz prorez na vratima ćelije.“
Nagnuo sam se preko stola i primakao lice Luovom. U glavi mi je tutnjala krv. Tran Van Lu je Pešadinac. Mora biti. I on ima odgovore na moja pitanja. Je li on odgovoran za sva ubistva?
„Zašto ste onda ubili narednika Elisa Kupera? Ostale? Zašto su oni morali da umru? Je li to osveta? Ispričajte mi šta se to, dođavola, dogodilo u dolini An Lao. Recite mi i odlazim.“
Zatresao je glavom.
„Dovoljno sam ti rekao. Idi kući, detektive. Ne treba ništa drugo da čuješ. Da, ja sam Pešadinac. Ostali odgovori koje tražiš previše su za ljude u tvojoj zemlji. Ostavi ovaj slučaj. Jednom u životu, detektive, ostavi“

Glava 107

NISAM NI MRDNUO, a ne krenuo.
Tran Van Lu je mirno zurio u mene, pa se osmehnuo. Je li očekivao ovo? Tvrdoglavost? Otupelost? Je li me zato i umešao u ovo? Je li pričao s Kajlom Krejgom o meni? Koliko on zna? Sve ili samo deliće zagonetke?
„Tvoje uporno putovanje mi je zanimljivo. Ne razumem ljude poput tebe. Želiš da znaš zbog čega se nešto grozno događa. Hoćeš da ispraviš sve, makar povremeno.
Imao si i dosad posla s opakim ubicama. S Garijem Sonedžijem, Džefrijem Šeferom, Kajlom Krejgom naravno. Tvoja zemlja je izrodila tolike ubice, Bandija, Damera, sve ostale. Ne znam zašto se to događa u ovako civilizovanoj zemlji. Na tako blagoslovenom mestu.“
Zavrteo sam glavom. Ni sam to nisam shvatao. Ali Lu je želeo da čuje šta imam da kažem na tu temu. Je li isto to pitao i Kajla?
„Oduvek mi se čini da to ima veze s velikim očekivanjima. Mnogi Amerikanci očekuju da budu srećni, očekuju da budu voljeni. Kada se to ne desi, neko od nas podlegne gnevu. Pogotovo kad nam se to dogodi dok smo deca. Ako umesto ljubavi iskusimo mržnju i nasilje. Uopšte ne razumem zbog čega toliko Amerikanca zlostavlja svoju decu.“
Lu je zurio u mene; osečao sam kako me buši pogledom. Je li on neka nova čudna vrsta ubice - gospodar dželat? Učinilo mi se da ima savesti. Bio je filozof. Filozof-ratnik? Koliko on zna? Završava li se sad ovaj slučaj?
„Zbog čega je neko namestio ubistvo Elisa Kupera?“, konačno sam ga upitao. „Jednostavno pitanje. Hoćete li mi odgovoriti?“
Namrštio se.
„U redu. Toliko ću učiniti. Kuper je lagao vas i vašeg prijatelja Sampsona. Nije imao drugog izbora. Narednik Kuper je bio u dolini An Lao, mada u njegovom vojnom dosijeu tako ne stoji. Video sam ga kako ubija devojčicu od dvanaest godina. Vitku, prelepu, nevinu. Ubio je devojčicu pošto ju je silovao. Nemam razloga da lažem. Narednik Kuper je bio ubica i silovatelj.
Svi oni su počinili grozote; svi su bili ubice. Kuper, Tejt, Hjuston, Etra. Haris, Grifin i Starki takođe. Slepi miševi. Oni su bili među najgorima, najkrvožednijima. Upravo zbog toga sam ih i izabrao da love ostale. Da, ja sam taj, detektive. No ja sam već ovde osuđen na smrt. Ništa više od toga mi ne možete.
Pukovnik Starki nije saznao čemu ta ubistva u Americi. Nije znao za mene. Bio je plaćeni ubica; nikad ništa nije pitao. Hteo je samo svoj novac.
Ja verujem u obrede i simboliku i verujem u osvetu. Krivci su kažnjeni, a kazna odgovara njihovom zločinu. Naši nesahranjeni mrtvi osvećeni su i njihove duše konačno mogu da počinu. Vaši vojnici su ostavljali posetnice, pa sam ih ostavljao i ja. Ovde sam imao vremena napretek da sve smislim, da isplaniram. Žudeo sam za osvetom, a nisam želeo da to bude jednostavno i lako. Kao što vi Amerikanđ kažete, hteo sam da se naplatim. Uspeo sam, detektive. Sad sam miran.“
Ništa nije kao što izgleda. Elis Kuper je lagao od samog početka. Sampsonu i meni je tvrdio da je nevin. No verovao sam Tran Van Luu. Ispričao mi je sasvim uverljivu priču. U svojoj zemlji je prisustvovao grozotama, a možda ih je i sam počinio. Šta je ono rekao Berns? Sejanje pustoši.

„Vojskom je u dolini An Lao vladala jedna izreka. Hoćete li da je čujete?“, pitao je.
„Da. Moram da shvatim što više mogu. To me pokreće.“
„Izreka glasi: Ako mrda, to je vijetkongovac.“
„Nisu svi naši vojnici bili takvi.“
„Zapravo, nije ih bilo mnogo. Dolazili su u sela u zabitima. Ubijali su sve na koje bi naišli. Ako mrda... Hteli su da zastraše vijetkongovce, i to im je uspelo. Ostavljali su posetnice - na primer slamne lutkice, detektive. I tako selo za selom. Uništili su čitavu jednu zemlju, jednu kulturu.“ Lu je zaćutao, moguće da me pusti da razmislim o onome što sam čuo. „Voleli su da boje lica i tela ubijenih. Omiljene boje su im bile crvena, bela i plava. Smatrali su i da je to vrlo duhovito. Nikad nisu sahranjivali tela, ostavljali su ih da ih njihovi voljeni nađu.
Svoju porodicu sam pronašao lica obojenih u plavo. Od toga dana me progone senke njihovih duhova.”
Morao sam načas da ga prekinem.
„Zašto to nikome niste rekli? Zašto se niste obratili vojsci dok se to događalo?“ Pogledao me je pravo u oči.
„Obratio sam se, detektive. Otišao sam do Ovena Hendlera, svog neposredno nadređenog. Ispričao sam mu šta se događa u An Laou. Već je znao za to. Znao je i njegov neposredno nadređeni. Svi su znali.
Nekoliko grupa se otrglo. Zato je poslao ubice da raščiste gužvu.“
„A šta je sa svim nevinim žrtvama ovde? Šta je sa ženama koje su Starki i njegov tim ubili kako bi namestili Kuperu i ostalima?“
„Aaa, vaša vojska ima i za to izraz: ’kolateralna šteta’.“
„Još jedno pitanje“, rekao sam Luu dok je ono što mi je već ispričao kiptelo u meni.
„Pitajte. Onda me ostavite na miru. Ne želim više da dolazite.“
„Niste vi ubili pukovnika Hendlera, zar ne?“
„Nisam. Što bih ga rešio muke? Hteo sam da pukovnik Hendler živi sa svojim kukavičlukom i sramotom. Sad idite. Završili smo.“
„Ko je ubio Hendlera?“
„Ko zna? Možda postoji i četvrti slepi miš.“
Ustao sam, a u ćeliju su ušli stražari. Videlo se da se plaše Lua, pa sam se upitao šta li je ovde uradio. On je strašan i složen čovek, senka duha. Skovao je nekoliko osveta za ubistva.
„Ima još nešto“, konačno je rekao. Zatim se osmehnuo. Osmeh mu je grozan - prava grimasa - bez imalo radosti i veselja. „Pozdravlja vas Kajl Krejg. Nas dvojica razgovaramo. Čak ponekad pričamo i o vama. Kajl kaže kako treba da nas zaustavite dok još možete. Kaže kako obojicu treba da nas sredite.“ Lu se zasmejao dok su ga odvodili iz ćelije. „Trebalo bi da nas zaustavite, detektive.“
„Čuvajte se Kajla“, posavetovao sam ga. „On nije ničiji prijatelj.“
„Nisam ni ja“, rekao je Tran Van Lu.




Glava 108

ČIM su ODVELI Lua, u sobu za ispitivanje jedinice izolacije doveli su Kajla Krejga. Nestrpljivo
sam ga čekao.
„Alekse, očekivao sam da ćeš me obići“, rekao je dok su ga tri stražara uvodila. „Nikad me ne razočaraš. Ama baš nikad.“
„Uvek si korak ispred, zar ne, Kajle?“, pitao sam. Nasmejao se, mada bez trunke radosti, gledajući po ćeliji i u stražare. „Izgleda da nisam. Više nisam.“
Kajl je seo preko puta mene. Bio je neverovatno mršav, a kao da je još oslabio otkad sam ga video poslednji put. Izgledalo mi je kako pod onom koščatom lobanjom mozak juri kilometar i po na minut.
„Uhvaćen si zato što si hteo da budeš uhvaćen“, rekao sam mu. „To je očigledno.“
„Zaboga, poštedi me lažne psihologije. Ako si došao kao doktor Kros, psiholog, možeš slobodno odmah da se okreneš i odeš. Neću da me gnjaviš.“
„Govorim kao detektiv odeljenja za krvne delikte“, rekao sam.
„To je valjda nešto bolje. Još mogu da te podnesem kao pravednog pandura. I nisi neki psihijatar, a to i nije neko zanimanje. Meni nikad nije pomoglo. Imam svoju filozofiju: pobij ih sve, pa nek bog to sredi. Analiziraj ovo.“
Ništa mu nisam odgovorio. Kajl je oduvek voleo da sluša sebe dok govori. Kad postavlja pitanja, obično želi da ismeje ono što mu odgovoriš. Živeo je za namamljivanje i ismevanje. Sumnjao sam da se kod njega išta promenilo.
Konačno se nasmešio.
„Alekse, Alekse, ti si pametan, zar ne? Ponekad bi me pogodila zastrašujuća misao da si ti uvek korak ispred.“
Netremice sam ga posmatrao.
„Ne bih rekao, Kajle.“
„Ali uporan si kao pakleni pas. Nepopustljiv. Zar nije tako?“
„Ne razmišljam o tome. Ako ti kažeš, verovatno je tako.“ Začkiljio je.
„Sad si snishodljiv. To mi se ne dopada.“
„Nikoga se ne tiče šta se tebi dopada.“
„Hmmm. Shvatio sam. To moram upamtiti.“
„Već sam te pitao možeš li mi pomoći s Tran Van Luom, s ubistvima s kojima je povezan. Jesi li se predomislio? Slutim da je još jedan ubica na slobodi.“
Kajl je odmahnuo glavom. Još više je začkiljio.
„Nisam ja Pešadinac. Ne želim da ti pomognem. Neke tajne se jednostavno nikad ne rasvetle. Zar dosad nisi to naučio?“
Zavrteo sam glavom.
„U pravu si“, rekao sam. „Nepopustljiv sam. Pokušaću da razjasnim i ovu.“ Tad je Kajl polako zapljeskao, šuplje i praskavo.
„Ti si naš idol, Alekse. Tako si savršen. Takva si budala. Idi i traži ubicu