Četiri slepa miša

First topic message reminder :



Pred povlačenje iz vašingtonske policije detektiv Aleks Kros zna da ne može odbiti novi slučaj. Prijatelju njegovog partnera Džona Sampsona podmetnuto je ubistvo i osuđen je na smrt. Ko su njegovi tužioci? Vojska Sjedinjenih Država. Dok nova žena u Krosov život unosi novu nadu posle gubitaka, Kros i Sampson se sukobljavaju s kodom časti i tišine i trojicom nemilosrdnih ubica. No vreba još veća pretnja: njihov poslodavac, smrtonosni genije koji Krosa upoznaje s novim dubinama užasa... poslednji od ČETIRI SLEPA MIŠA.

Glava 109

SAMPSON SE OPORAVLJAO na džersijskoj obali sa Bili Hjuston, svojom ličnom bolničarkom. Zvao sam ga skoro svakog dana, ali mu nisam ispričao šta sam čuo o naredniku Elisu Kuperu i ostalima.
Svakodnevno sam zvao i Džemilu, ponekad i više puta na dan, ili se ona javljala i slala mi mejlove. Razdaljina koja nas je delila iz dana u dan je postajala sve veća poteškoća. Još ni ona ni ja nismo imali rešenje za to. Da li bih mogao da preselim porodicu u Kaliforniju? Bi li Džemila prešla u Vašington? Trebalo je o tome da porazgovaramo licem u lice, i to što pre.
Kad sam se vratio iz Kolorada, proveo sam nekoliko dana radeći u Vašingtonu. Znao sam da mi predstoji još jedno važno putovanje, ali je trebalo još malo da se pripremim. Dvaput meri, jednom seci. To mi je odvajkada Nana propovedala.
Sate i sate sam proveo na Leksisu, ali i na vojnoj bazi podataka ACIR-u i sistemu policije RISS-
u. Otišao sam i do Pentagona i razgovarao s pukovnikom Pejserom o nasilju nad civilima koje su izvršili američki vojnici u jugoistočnoj Aziji. Kad sam pomenuo dolinu An Lao, Pejser je naglo prekinuo sastanak i odbio da me ponovo vidi.
Začudo, ovo je bio dobar znak. Bio sam blizu nečeg, zar ne?
Razgovarao sam s nekolicinom prijatelja koji su bili u Vijetnamu. Većini je bila poznata izreka
„ako mrda, to je vijetkongovac“. Oni koji su znali za nju, opravdavali su je jer su Severnovijetnamci stalno vršili nasilje. Jedan veteran mi je ispričao sledeću priču: čuo je da drugi vojnici pričaju o nekom ubijenom Vijetnamcu od osamdeset pet godina. „Svaka mu čast“, našalio se streljački narednik, „čovek u njegovim godinama dobrovoljac Vijetkonga.“
Jedno ime se stalno javljalo u mojim razgovorima o dolini An Lao. U dokumentima.
Svugde kud sam pogledao.
Ime koje je povezivalo toliko toga što se dogodilo - i tamo i ovde. Je li to četvrti slepi miš?
Morao sam odmah to da otkrijem.
Rano ujutro u četvrtak krenuo sam za Vest point. Predstojala mi je petočasovna vožnja. Doduše, nisam se naročito žurio. Čovek s kim sam tamo hteo da se vidim nikud neće otići. Nije smatrao da ima razloga za bežanje i skrivanje.
Napunio sam plejer uglavnom bluzom, ali i novim Bobom Dilanom, kog sam hteo da odslušam bar jednom. Poneo sam termos kafe i sendviče za put. Nani sam rekao da ću se truditi da se vratim iste večeri, na šta je ona kratko odvratila: „Trudi se više. Trudi se češće.“
U vožnji sam mogao na miru da razmišljam. Morao sam da se uverim kako postupam ispravno što ponovo idem u Vestpoint. Sebi sam postavio mnoga teška pitanja. Kad sam se zadovoljio odgovorima, malo sam porazmislio o prihvatanju posla u FBI-ju. Direktor Ron Berns mi je mudro pokazao kakvim resursima Biro raspolaže. Poruka je bila jasna, a i pametna: Bolje ću obavljati svoj posao ako radim za FBI.
Međutim, đavola - ja nisam znao šta bih da radim.
Znao sam da bih uspeo s privatnom praksom u psihijatriji kad bih zaista to želeo. Možda bih bolje

pratio decu kad bih imao redovan posao umesto Posla. Trebalo bi da trošim klikere mudro, da iskoristim preostale dragocene subote. Trebalo bi da uradim nešto sa Džemilom, na koju sam stalno mislio.
Na kraju sam se našao na drumu 9V i pratio table za Hajlend Fols i Vestpoint.
Pred Pointom sam proverio glok i stavio šaržer u njega. Nisam bio siguran hoće li mi trebati pištolj. No one večeri kad je nedaleko odavde ubijen Oven Hendler, nisam smatrao da mi je potreban.
Ušao sam u Vestpoint na Kapiju Tejer severno od Hajlend Folsa.
Pitomci su vežbali paradni korak i opet izgledali besprekorno. Iz dimnjaka na Vašington holu vijorio se dim. Mnogo mi se sviđao Vest point. Uz to sam se divio većini ljudi i žena koje sam upoznao u vojsci. No nisu svi takvi, a svima je poznato šta kukolj učini od žita.
Zaustavio sam se pred jednom zgradom od crvene opeke. Tu sam došao po odgovore. Na mom spisku je ostalo jedno ime. Veliko ime. Ime čoveka vrednog poštovanja.
General Mark Hačinson.
Komandant Vestpointa.
On me je izbegavao one večeri kad je Oven Hendler ubijen, ali sad mu to neće uspeti.




Glava 110

POPEO SAM SE kamenim stepenicama do dobro održavane zgrade u kojoj su bile kancelarije komandanta Vest pointa. Vojnik podšišan „visoko i kratko“ sedeo je za radnim stolom od tamnog drveta sa uglancanom mesinganom lampom i urednom hrpom papira i fascikli.
Digao je pogled i nakrivio glavu kao znatiželjni i pažljivi osnovac.
„Izvolite, gospodine. Mogu li vam pomoći, gospodine?“
„Ja sam detektiv Aleks Kros. Mislim da će me general Hačinson primiti. Molim vas javite mu da sam ovde.“ Vojnik je i dalje držao čudno iskrivljenu glavu.
„Da, gospodine, detektive. Možete li da mi objasnite prirodu posla koji imate s generalom, gospodine?“
„Bojim se da ne mogu. Verujem da će me general svakako primiti. Već zna ko sam.“ Seo sam u fotelju s druge strane prostorije. „Ovde ću sačekati generala.“
Vojnika za stolom je očigledno ispunila teskoba; nije navikao na civilnu neposlušnost, naročito u kancelariji generala Hačinsona. Malo je promislio pa se mašio običnog crnog telefona na stolu i pozvao nekog višeg u lancu komande. Smatrao sam da je to dobar, nužan sledeći korak.
Nekoliko minuta je prošlo pre nego što su se teška drvena vrata iza radnog stola otvorila. Jedan uniformisani službenik se pojavio i prišao pravo meni.
„Ja sam pukovnik Voker, generalov ađutant. Treba da odete, detektive Krose“, rekao je. „Danas vas general Hačinson neće primiti. Ovde nemate nadležnost.“
Klimnuo sam glavom.
„Imam važne informacije koje general Hačinson treba da sasluša. Reč je o događajima koji su se odigrali dok je on zapovedao u dolini An Lao. To je bilo od šezdeset sedme do sedamdeset prve, posebno šezdeset devete.“
„Uveravam vas da generala ne zanimate ni vi ni vaše stare ratne priče.“
„Imam ugovoren sastanaku Vašington postu upravo zbog ovih informacija“, rekao sam. „Mislio sam kako prvo general treba da ih čuje.
Pukovnik Voker je jednom klimnuo glavom, ali kao da na njega ovo nije ostavilo utisak niti ga je zabrinulo.
„Ako u Vašingtonu ima nekog ko želi da sasluša vašu priču, nosite je tamo. Sad vas molim da napustite zgradu ili ću pozvati da vas izvedu.“
„Nema potrebe da trošite vreme ljudstvu“, rekao sam i ustao iz fotelje. „Umem sam da izađem.“ Izašao sam i otišao do auta. Ušao sam i polako se odvezao lepom glavnom ulicom koja preseca
Vestpoint. Trudio sam se da smislim šta ću dalje. Na kraju sam zaustavio u jednoj bočnoj ulici oivičenoj visokim javorima i hrastovima, s veličanstvenim pogledom na Hadson.
Tu sam čekao.
General će se ipak videti sa mnom.

Glava 111

VEĆ JE PAO MRAK kad je crni ford bronko skrenuo na prilaz pred velikom kućom u kolonijalnom stilu, skrivenom brestovima i okruženom drvenom ogradom.
Iz auta je izašao general Mark Hačinson. Na nekoliko sekundi ga je obasjalo svetlo u kabini.
Uopšte nije izgledao zabrinuto. Što bi i bio? U ratu je bio nekoliko puta i svaki put je opstao.
Pričekao sam deset minuta da uključi svetla u kući i da se opusti. Znao sam da je Hačinson razveden i da živi sam. Zapravo, mnogo toga sam dosad saznao o generalu.
Popeo sam se uz prednje stepenice, baš kao što sam uradio nešto ranije tog popodneva pred njegovom kancelarijom. Istim odlučnim korakom. Vraški nepopustljiv, nezaustavljiv, uporan. Rešio sam da, ovako ili onako, danas razgovaram s generalom. Trebalo je da obavim posao. Ipak je ovo moj poslednji slučaj.
Na ulaznim vratima sam nekoliko puta udario zarđalim gvozdenim zvekirom u obliku krilate boginje što pre ostavlja utisak veličine nego dobrodošlice.
Hačinson mi je otvorio u sportskoj plavoj kariranoj košulji i ispeglanim svetlosmeđim pantalonama. Ličio mi je na nekog direktora kog je dosadni trgovački putnik zatekao kod kuće nimalo raspoloženog za uznemiravanje u ovo doba dana.
„Daću da vas uhapse zbog nasrtanja“, rekao je čim me je video. Kao što sam rekao vojniku u njegovoj kancelariji, znao je ko sam.
„Kad je već tako. Progurao sam se mimo njega i ušao na vrata. Hačinson je bio čovek širokih ramena, ali šezdesetih godina. Nije pokušao da me zaustavi; nije me ni takao.
„Zar niste izazvali već dovoljno nevolja?“, upitao me je. „Mislim da jeste.“
„Uopšte nisam. Tek sam počeo.“
Ušao sam u prostranu dnevnu sobu i seo. Tu su bili duboki kauči, mesingane podne lampe, zavese u toplim plavim i crvenim bojama. Pretpostavio sam da je to uredila njegova bivša žena.
„Generale, neću vas dugo zadržati. Dozvolite da vam kažem šta znam o An Laou.“ Hačinson je pokušao da me preseče.
„Reći ću vam šta ne znate, gospodine. Ne znate kako funkcioniše vojska, a izgleda i da ne znate mnogo o životu u krugovima moći. Ovde ste prekoračili svoje nadležnosti. Odlazite. Odmah. Nosite svoju glupu priču u Vašington post“
„Starki, Grifin i Braunli Haris su bili vojne ubice dodeljeni vama u Vijetnamu“, počeo sam. General se namrštio i zatresao glavom, ali kao da je ipak popustio pred mojom pričom. Seo je.
„Ne znam uopšte o čemu govorite. Nikad nisam čuo nijedno od tih imena.“
„Vi ste slali desetočlane timove u dolinu An Lao isključivo da zastrašite Vijetnamce. Rat je bio gerilski i vaši timovi su dobili uputstva da se ponašaju kao gerilci. Oni su ubijali, kasapili. Klali su neborce. Imali su posetnicu - bojili su žrtve u crveno, belo i plavo. Otrgli su se, zar ne, generale?“
Hačinson se uistinu osmehnuo.
„Odakle li ste iskopali to smešno sranje? Imate bujnu maštu. Sad se gubite odavde.“ Nastavio sam:
„Uništili ste zapise da su ti ljudi uopšte bili u dolini An Lao. To važi i za trojicu ubica - Starkija, Grifina i Harisa - one koje ste poslali da počiste tu prljavštinu. Od njih sam saznao za prevaru. Oni

su mi rekli da su bili tamo. No njihovi vojni dosijei govore drugačije.“
General je delovao nezainteresovano za ono što govorim. Naravno, samo se pretvarao. Poželeo sam da ustanem i udaram ga dok mi ne kaže istinu.
„Samo dosijei nisu uništeni, generale“, nastavio sam. Konačno sam ga zainteresovao.
„Šta, dođavola, pričate?“
„Upravo to što sam rekao. Zapisi nisu uništeni. ARVN izviđač Tran Van Lu je o tim strahotama obavestio svog neposrednog nadređenog. Nikog drugog do pukovnika Ovena Hendlera. Naravno, niko nije hteo da ga sasluša, pa je Lu ukrao kopije zapisa - i odneo ih Severnovijetnamcima.
Ti zapisi su čuvani u Hanoju do 1997. Tad je CIA došla do njih. Ja sam dobio kopije od FBI-ja, kao i iz vijetnamske ambasade. Tako da izgleda ponešto znam o životu u vašingtonskim krugovima moći. Znam čak i to da se razmišlja da vas uzmu u Ministarstvo odbrane. No ništa od toga ako ovo procuri.“
„Ludi ste“, zabrundao je Hačinson. „Potpuno ste bezumni.“
„Jesam li? Dva tima po deset ljudi šezdeset osme i šezdeset devete ukupno su počinila stotinu i više ubistava civila u selima. Vi ste im bili zapovednik. Vi ste im izdavali naređenja. Kad su se timovi otrgli kontroli, poslali ste Starkija i njegove ljude da sve srede. Nažalost, i oni su pobili neke civile. Nedavno ste izdali naređenje da se ubije pukovnik Hendler. Hendler je znao vašu ulogu u dolini An Lao. To vam je ugrožavalo karijeru, čak ste mogli da dopadnete i zatvora.
Lično ste pošli na sever zemlje sa Starkijem, Harisom i Vorenom Grifinom. Bili ste tamo, Hačinsone, u dolini An Lao. Bili ste tamo - i postali četvrti slepi miš.“
Hačinson se iznenada okrenuo:
„Vokere, Taravela“, doviknuo je, „sad možete da izađete. Čuli smo i previše od ovog gada.“ U sobu su na bočna vrata ušla dva čoveka. Obojica su držala pištolje i uperila ih u mene.
„Sad nećete izaći, doktore Krose“, rekao je pukovnik Voker. „Nećete otići kući.“




Glava 112

OVA DVOJICA NAORUŽANIH ljudi čvrsto su mi vezali ruke na leđima. Zatim su me izgurali napolje i ubacili u prtljažnik tamnog auta.
Ležao sam kao presavijeno ćebe ili tepih. Za čoveka moje građe, tamo je bilo vrlo tesno.
Osetio sam da idemo unazad Hačinsonovim prilazom, da odskakujemo preko slivnika uz ivičnjak, pa krećemo ulicom.
Po Vestpointu se vozilo kretalo umerenom brzinom. Ne brže od tridesetak na sat. Kad je konačno ubrzalo, shvatio sam da smo izašli iz Vestpointa.
Nisam znao ko je bio napred. Je li general Hačinson pošao sa svojim ljudima? Činilo mi se sasvim moguće da će me uskoro ubiti. Nisam mogao da zamislim kako da se izvučem iz ovoga. Mislio sam na decu i Nanu, na Džemilu, pa sam se upitao zašto li sam ponovo izlagao život opasnosti. Je li to znak dobrih osobina ili ozbiljna mana? I je li to uopšte više bitno?
Na kraju je auto skrenuo s glatkog auto-puta na ozbiljno neravan drum, verovatno neasfaltiran.
Procenio sam da smo na oko četrdeset minuta od Vest pointa. Koliko mi je još ostalo da živim?
Auto se zaustavio i čuo sam kako se vrata otvaraju i s treskom zatvaraju. Zatim se širom otvorio prtljažnik.
Prvo sam ugledao Hačinsonovo lice. U očima mu nisam video nikakva osećanja. U pogledu nije imao ničeg ljudskog.
Ona dvojica su bila iza njega. Nišanili su pištoljima u mene. Njihovi pogledi su isto bili prazni.
„Šta ćete uraditi?“, postavio sam pitanje na koje sam već znao odgovor.
„Ono što je trebalo da uradimo iste večeri kad si bio s Ovenom Hendlerom. Da te ubijemo“, rekao je pukovnik Voker.
„Bez mnogo razmišljanja“, dodao je general.

Glava 113

IZVUKLI SU ME iz prtljažnika i nimalo pažljivo bacili na zemlju. Snažno sam udario kukom. Bol mi je prostrujao telom. Znao sam da je to tek početak. Ovi skotovi će me mučiti pre nego što me ubiju. Ruke su mi bile vezane i nisam mogao da ih sprečim.
Pukovnik Voker je pružio ruku i razdrljio mi košulju. Drugi muškarac mi je skidao cipele, pa pantalone.
Začas sam se našao go i sav uzdrhtao u nekoj šumi na severu države Njujork. Vazduh je bio leden, verovatno je bilo četiri-pet stepeni.
„Znaš li koji je moj pravi zločin? Znaš li šta sam pogrešio u Vijetnamu?“, pitao je Hačinson.
„Izdao sam prokleto naređenje da se uzvrati. Oni su ubijali i sakatili naše ljude. Bili su teroristi i sadisti. Pokušali su da nas zastraše kako god su umeli. Nisam se dao zastrašiti. Uzvratio sam, Krose. Upravo kao što sad uzvraćam.“
„Ubio si neborce, osramotio komandu.“ Ove reči sam ispljunuo k njemu. General mi se primakao.
„Nisi bio tamo pa ne možeš da mi govoriš šta sam uradio a šta nisam. Pobedili smo u dolini An Lao. Tad smo govorili da postoje dve vrste ljudi: jebači i oni jebeni. Ja sam jebač, Krose. Šta misliš šta si ti?“
Pukovnik Voker i drugi muškarac su doneli boju i četke. Počeli su da razmazuju boju po meni.
„Pomislili smo da ćeš ceniti ovo“, rekao je Voker. „I ja sam bio u dolini An Lao. Hoćeš li i o meni da pričaš Vašington postu?“
Nikako nisam mogao da ih zaustavim. Nit je iko mogao da mi pomogne. Bio sam go, sam i uskoro ću biti obojen. Ostavljaju posetnicu pre nego što me ubiju.
Drhtao sam od hladnoće. U očima sam im video da im ništa ne znači što će me ubiti. Ubijali su i ranije. Ubili su Ovena Hendlera.
Koliko li mi je još ostalo? Nekoliko minuta? Možda nekoliko sati mučenja? Ne više od toga.
Iz mrklog mraka je prasnuo pucanj iz puške. Kao da je dopro iznad farova plavog auta kojim smo došli ovamo. Šta je sad to?
Tamna rupa se otvorila na licu pukovnika Vokera, odmah ispod levog oka. Šiknula mu je krv. Pao je unazad i teško udario na zemlju. Više nije imao potiljak. Jednostavno mu je raznet.
Drugi vojnik je pokušao da se sagne, ali mu je metak uleteo u donji deo kičme. Kriknuo je pa pao i dokotrljao se tačno preko mene.
Video sam kako iz šume nailaze ljudi - bar njih šestorica. Zatim sam nabrojao devetoricu, pa desetoricu. U mraku nisam video ko su. Ko me sad to spasava?
No kad su prišli bliže, na mesečini sam im sagledao crte lica. Gospode bože! Nisam ih poznavao, ali sam znao odakle su i ko ih šalje - bilo da prate mene ili da ubiju Hačinsona.
To su bile Senke duhova.
Ljudi Tran Van Lua su me pratili. Ili Hačinsona.
Govorili su na vijetnamskom. Nisam razumeo ni jedne jedine reči. Dvojica su dograbila generala i bacila ga na zemlju. Šutirali su ga u glavu, grudi i stomak, u genitalije. Jaukao je od bola, ali se udaranje nastavilo, gotovo kao da ga ne čuju.

Mene nisu dirali. Samo, nisam se zavaravao - svedok sam. Ležao sam lica priljubljenog uza zemlju. Posmatrao sam napad iz najniže perspektive. Udaranje generala Hačinsona izgledalo je nestvarno, gotovo neljudski. Sad su šutirali pukovnika Vokera i onog drugog vojnika. Tući mrtvog! Jedan je izvadio nazubljeni nož i ubo Hačinsona. Njegov vrisak je rasparao noć. Očigledno su želeli da ga povrede, ali ne i da ga ubiju. Namera im je da muče i zastrašuju, da seju pustoš.
Jedan Luov čovek je izvadio slamnu lutkicu. Bacio ju je na Hačinsona. Zatim je ubo generala u donji stomak. Hačinson je ponovo zaurlao. Rana u stomaku nije smrtonosna. Mučenje će se nastaviti. Pre ili kasnije će nam obojiti tela.
Verujem u obrede i simboliku i verujem u osvetu.
To mi je rekao Tran Van Lu u zatvoru.
Jedan od njegovih mi je konačno prišao. Sklupčao sam se u odbrambeni položaj. Više me niko ne može spasti. Znao sam plan Senki duhova - posej pustoš - osveti se za pretke koji su ubijeni a nikad nisu sahranjeni.
„Hoćeš gledaš? Ili ideš?“, pitao me je. Glas mu je bio iznenađujuće miran. „Slobodno ideš, detektiv.“
Pogledao sam mu u oči.
„Idem“, rekao sam.
Senka duhova mi je pomogao da ustanem, skinuo mi lisice, pa me poveo odatle. Dobacio mi je krpu da se obrišem. Drugi čovek mi je doneo odeću i obuću. Obojica su se ophodili prema meni s mnogo poštovanja.
Zatim su me odveli do kapije Vest pointa, blizu druma 9V, pa me tu nepovređenog ostaviii. Nisam sumnjao da su to bila izričita naređenja Tran Van Lua.
Otrčao sam po pomoč za generala Hačinsona i njegove ljude iako sam znao da je prekasno. Pobio ih je Pešadinac.




Glava 114

POZIV RONA BERNSA ME je zatekao kod kuće sledećeg popodneva. Stajao sam uz erker u radnoj sobi i gledao Petu ulicu i susedstvo.
Na travnjaku pred kućom Dženi je učila malog Aleksa da se igra šuge. Čak je puštala bratića da je pobeđuje, ali to neće moći još dugo.
Berns mi je rekao:
„Alekse, upravo sam razgovarao telefonom sa specijalnim agentom Melom Gudisom. Pozvao me je iz gradića Elenvila u državi Njujork. Jesi li čuo za Elenvil?“
„Nisam. No mislim da sam svejedno nedavno bio tamo“, rekao sam. „Jesam li?“
„Da, bio si“, odgovorio je Berns. „Tamo su te odveli iz Vest pointa.”
„Šta je agent Gudis radio u Elenvilu?“, pitao sam. „Pozvala nas je tamošnja mesna policija. Bili su zbunjeni - zapravo zabezeknuti - prizorom na koji su jutros u planini naleteli neki lovci na jelene.“
„Siguran sam da su se zabezeknuli. Tri žrtve ubistva. Mesto zločina groteskno. Obredno.“
„Tri neidentifikovana muškarca. U tom kraju su se zaista uzdrmali. Blokirali su pola planine. Žrtve su bile gadno isečene i pečene strujom po čitavom telu. U prvom policijskom izveštaju stoji da su ’silovani povlaka prženi’. Lica su im obojena.“
„U crveno, belo i plavo.“
Sad sam ga samo polovično slušao. Dženi je učila malog Aleksa kako da gubi u igri šuge. On se rasplakao pa ga je podigla i zagrlila. Pogledala je u moj prozor i mahnula mi. Sve je držala u svojim rukama. U međuvremenu, razmišljao sam o mučenju, terorizmu, onome što se događalo u ime rata. Džihada. Svejedno čega. Kada će to prestati? Verovatno nikada ili dok neko ne digne u vazduh našu voljenu planetu. To je potpuno nerazumno od nas.
„Zanima me možeš li da baciš malo svetla na ovo trostruko ubistvo?“, pitao me je Berns. „Možeš li, Alekse?“
Odmahnuo sam deci pa prišao pisaćem stolu i seo. Tu je stajala slika s Marijom i Dženi i Dejmonom kad su bili mali. Šta li bi ona mislila o svemu. O deci? Meni? Džemili?
O žrtvama ubistva obojenim u boje američke zastave?
„Dvojica žrtava su verovatno general Mark Hačinson i pukovnik Voker. Treći čovek je neki desetar iz Vest pointa. Nisam mu čuo ime. Hačinson je odgovoran za zverstva koja su se odigrala pre više od trideset godina u Vijetnamu. Konačno su ga ona sustigla.“
Ispričao sam Bernsu gotovo sve što sam znao o prethodnoj večeri. On je, kao i uvek, umeo da sluša. To sam sve više cenio. Polako sam shvatao da mu verujem.
„Znaš li ko je ubio trojicu vojnih lica iz Vest pointa?”, pitao me je na kraju.
Razmislio sam kratko o tome pa rekao da ne znam. Praktično i nisam znao. Berns je postavio još nekoliko pitanja, ali je prihvatio ono što sam mu rekao. I to mi se dopalo. To znači da prihvata moje rasuđivanje. Tad sam doneo još jedan sud o direktoru FBI-ja.
„Doći ću da radim za tebe“, rekao sam mu. „Pristupiću FBI-ju. Kao što si rekao, biće zabavno.“
„Ko kaže da ponuda još stoji?“, rekao je Berns pa se nasmejao. I to mi se dopalo.

Epilog
PODVEZICA


Glava 115

TE GODINE UOPŠTE nisam očekivao veliko, veselo venčanje. Stajao sam držeći Džemilu za ruku i gledajući u prelepi prizor u Fols Čerču u Virdžiniji.
Prizor je smešten na široku poljanu iza jednog restorančića. Žuta i bela svetla su bila okačena u brestove i duž ograde. Kud god sam pogledao bilo je ruža, kadifica i jednostavnih ali lepih engleskih krasuljaka.
Mlada je izgledala zaista savršeno u jednostavnoj beloj satenskoj venčanici, bez šlepa i velova. Bila je ampir-kroja i elegantno je obavijala njen sitni stas. Uz haljinu je Bili nosila ogrlicu i minđuše napravljene od jarkih kauri školjaka, u čast svog afroameričkog porekla. Kosu je vezala u nisku punđu i ukrasila je grančicama šlajera. Izgledala je preradosno i presrećno. Osmeh joj je zračio čitavog dana.
Ni Sampson nije prestajao da se smeši. Obučen u golubije sivo odelo, izgledao mi je kao princ. Jedan naš prijatelj, velečasni Džefri Kembel, održao je obred pred skoro stotinu nas koji svim srcem volimo Džona i Bili.
Velečasni Kembel je pitao hoćemo li učiniti sve što je u našoj moći da podržimo ovu novu porodicu. „Hoćemo!”, zaorilo se s oduševljenjem i toplinom.
Posle obreda je usledio prijem, pa je meni dopalo da kažem nekoliko reči kao zdravicu.
„Ovu ljudinu poznajem otkad smo obojica bili dečkići. Bar sam ja bio dečak. On je oduvek član naše porodice i uvek će to biti. Džon je odan prijateljima, njegova reč je istinita, pošten je, dobar, darežljiv, sladak - verovali ili ne - i zato mi je najbolji prijatelj na svetu. Ne poznajem tako dugo Bili, ali je već volim više nego Džona.
Za dug i srećan zajednički život. Volim vas, Džone i Bili. A sad muzika! Hajde da igramo do jutra.“
Džon i njegova mlada su zaigrali na zvuke Let’s Stay Together. Zatim smo im se pridružili Džemila i ja i još nekoliko parova.
„Lepo venčanje“, rekao sam. „Dopadaju mi se Džon i Bili zajedno. Sjajni su.“
Ljudi su punili tanjire hranom - piletinom s kokosom i nadevom od kukuruznog hleba, knedlicama, rižotom, zelenišem. Svi su škljocali aparatima za jednokratnu upotrebu koji su bili poređani na svim stolovima. Bilina najbolja prijateljica iz medicinske škole otpevala je Our Love Is Here to Stay, a lepo je pevala. Džon i ja smo otpevali Sexual Healing i bili smo prilično loši, što je bilo baš dobro. Deca su nam se sve vreme vrzmala oko nogu. A Sampson nije prestajao da se osmehuje.
Kasno tog popodneva Dejmon i Dženi su me uhvatili za ruke i poveli u dvorište.
„Odmah se vraćam“, doviknuo sam Džemili. „Bar se nadam.“
Bili je sedela na drvenoj stolici leđima okrenuta šestorici užasnutih neoženjenih muškaraca.
„Ne treba da uhvatite podvezicu“, rekla je okrenuvši se i namignuvši, „prvi koji je dodirne biće srećni dobitnik.“
Pridružio sam se klubu sakupljenih momaka i sam namigujući i praveći grimase Dejmonu, Dženi i, naravno, Džemili. Iznenada su svi pokazali u nebo.
Podigao sam pogled - a ljubičasta podvezica se vrtoglavo vrtela i spuštala pravo k meni. I da sam

hteo da se sklonim, ne bih uspeo.
Tako sam uhvatio podvezicu pa je zavrteo na prstu.
„Nisam se uplašio“, rekao sam.
Pogledao sam levo u Džemilu i Nanu. Džem se smejala i pljeskala rukama, a osmeh joj je govorio: ni ja se nisam uplašila.
Skrenuo sam pogled - i tamo je stajala doktorka Kajla Kouls. Ona nije pljeskala, samo se stidljivo smejuljila. Onda mi je namignula. Šta li joj to znači?
Zavrteo sam glavom i dalje se smejući, ali onda sam ugledao još jedno poznato lice. Direktora Rona Bernsa iz FBI-ja.
Moj novi šef mi je davao znake da mu priđem. Pod rukom je držao nekakvu debelu fasciklu koju nisam imao nameru da otvaram te subote.
Ipak sam je otvorio.

O autoru

S više od sto sedamdeset miliona knjiga prodatih širom sveta, DŽEJMS PATERSON svakako spada među najplodnije pisce bestselera svih vremena. Autor je najprodavanijeg detektivskog serijala u proteklih dvadeset godina - romana o Aleksu Krosu, među kojima su i Poljubi devojke i Prikrade se pauk, oba pretočena u filmske hitove. Paterson piše i bestseler serijal Womens Murder Club, čija je radnja smeštena u San Francisko, kao i novi serijal koji je dospeo na prvo mesto top- liste Njujork tajmsa, čiji je glavni junak njujorški policajac, detektiv Majkl Benet. Za svoj prvi roman dobio je nagradu Edgar, najvišu počast u svetu krimića.
Dugogodišnja strast prema knjigama i čitanju navela je Džejmsa Patersona da lansira novi veb- sajt ReadKiddoRead.com, koji pomaže roditeljima, dedama i bakama, nastavnicima i bibliotekarima da pronađu najbolje knjige za svoju decu.

{*} Violent Criminal Apprehension Program (Program za sprečavanje nasilnih krivičnih dela) u okviru FBI-ja. (Prim. prev.)
{†} Osnovni dodaci za stan. (Prim. prev.)
{‡} Policija San Franciska. (Prim. prev.)
{§} Long Range Patrol, ili sledovanje LRP (izgovara se „lerp“), posebno terensko sledovanje koje je nastalo 1964. u vijetnamskom ratu za jedinice specijalnih operacija pri dugim patrolama na neprijateljskoj teritoriji. (Prim. prev.)
{**} Parafraza rečenice: „Volim miris napalma ujutro...“ potpukovnika Kilgora u filmu
Apokalipsa danas. (Prim. prev.)
{††} Mobile Army Surgical Hospital - poljska vojna bolnica. Osnivane 1945, rasprostranile su se za vreme Korejskog rata i u kasnijim sukobima. U popularnu kulturu su ušle preko romana Ričarda Hukera iz 1968. i filma koji je po njemu 1970. snimio Robert Altman, kao i zahvaljujući poznatoj seriji. (Prim. prev.)
{‡‡} Kit Carson scouts - prebegli vojnici Vijetkonga stavljeni u službu američke vojske za vreme rata u Vijetnamu, u okviru programa pod nazivom „Kit Karson“. (Prim. prev.)
{§§} Evidence Response Team. (Prim. prev.)
{***} Rajski, božanstveni roštilj. (Prim. prev.)
{†††} Špan.: cojones - muda. (Prim. prev.)
{‡‡‡} Aluzija na stih „Nema radosti u Madvilu“ iz pesme o bejzbolu iz XIX veka, u kojoj udarač u koga su polagane nade šalje loptu u aut. (Prim. prev.)
{§§§} Advisory Commission on Intergovernmental Relations - Savetodavna komisija za međudržavne odnose; Regional Information Sharing Systems - Regionalni sistemi za razmenu informacija. (Prim. prev.)
{****} Igra s kartama; kafa s mlekom i ledom. (Prim. prev.)