Danijel Deronda

Danijel Deronda je poslednji roman koji je napisala Džordž Eliot i svrstava se u vrh klasične viktorijanske književnosti.
To je mešavina socijalne satire i moralnog traganja visokog društva, ali i prikaz ugnjetavanja jevrejske zajednice u Londonu.
Junaci koji su u raskoraku između očekivanja i realnosti, junaci koji traže svrhu života, razlike između visokog društva i niže klase, sve su to neke od pojedinosti koje su opisane u ovom romanu.

Nek te užas najveći u duši vreba:

Tu, u vrtlogu uzavrelih želja,

Stopo mrtvima gaze gladne plena,

Osveta, bez korena, neodoljiva

Vreba, kao izdah spore smrti; a nad

Najdivnijim grozdom užitaka

Dahće smrtno bela kuga.



POGLAVLJE I

Čovek ne može ništa učiniti dok ne izmisli početak. Čak i nauka, taj strogi merilac, mora početi od jedinice uobrazilje i odrediti tačku u beskrajnom putovanju zvezda koja će za njen zvezdani časovnik postati trenutak u kome vreme kreće od nule. Za njenu ne tako strogu staramajku Poeziju vazda se prihvatalo da počinje od sredine; ali kada se bolje razmisli, izgleda da se njena rabota ne razlikuje odviše; jer i nauka se zbraja unatrag kao i unapred, deli svoje jedinice na milijarde, a s kazaljkom na nuli zapravo pogađa in medias res. Nijedan osvrt na prošlost neće nam otkriti pravi početak, i bio naš prolog na nebu ii’ na zemlji, samo je deo te sveobuhvatne pretpostavke kojom naša priča počinje.
Da li je bila prelepa ili nije? Šta ju je činilo tako tajanstvenom, šta li je njenom pogledu davalo dinamičnost? Da li je tim blistavim pogledima vladala dobra ili zla sila? Verovatno zla, jer otkud bi inače budili nemir umesto da ugodno opčinjavaju? Zašto bi želja da se ponovo pogleda bila poput prisile, a ne čežnje na koju čitavo biće pristaje?
Ona koja je pobudila ta pitanja u umu Danijela Deronde beše zauzeta kockanjem: ne na otvorenom, pod južnim nebom, bacajući bakrenjake na razrušen zid, udova omotanih dronjcima, već u jednom od onih izvrsnih sastajališta koja je prosvećenost prethodnih pokoljenja pripremila za hedoniste, iskavši pozlaćene ramove, teške tonove i buckastu golotinju što beše doličan prikupljač ljudskog daha iz onih s mnogo ukusa, kakav teško da su u istoj meri mogli nabaviti na drugom mestu, barem oni s malo ukusa.
Bilo je gotovo četiri sata jednog septembarskog dana, te je vazduh sazreo do izmaglice koja je propuštala poglede. Tišina beše duboka, prekinuta tek kojim lakim klepetom, lakom zvekom, kratkim brišućim zvukom i povremenim jednoličnim izjavama na francuskom, kakve bi se mogle očekivati od naprednog automata. Oko dva duga stola okupile su se dve grupe zbijenih ljudskih bića, čija lica i pažnja redom sem jednog među njima behu usmerena na stolove. Taj izuzetak bio je setni dečačić, s kolenima i listovima obučenim tek u njihovu prirodnu odoru, epidermis; ipak, ostatak njegove persone beše u elegantnim haljama. To kitnjasto obučeno dete, nalik reklami za putujuću predstavu, praznog pogleda uprtog ka ulazu, stajalo je iza dame koja se sva posvetila ruletu.
Oko tog stola okupilo se oko pedeset ili šezdeset duša; mnogo ih je bilo u spoljnim redovima, a povremeno bi im se priključio još poneko, puki gledaoci, s tim što bi se neko među njima, obično žena, mogla videti kako tu i tamo ulaže pet franaka uz usiljeno smejuljenje, tek da iskusi kockarsku strast. Oni koji su se svom zadovoljstvu prepuštali dublje, obuzeti igrom, bili su raznih varijeteta evropskog tipa: livonijskog i španskog, grčko-italijanskog i mešovitog nemačkog, englesko-aristokratskog i englesko-plebejskog. Upadljiva je bila jednakost među ljudima, u to nije bilo sumnje. Beli, nakitom optočeni prsti engleske kontese samo što nisu dodirivali koščatu, krabi nalik šaku čiji se ogoljeni zglob pružao da zagrabi hrpu novčića šaku koju je bilo lako povezati sa četvrtastim, usukanim licem, duboko upalim očima, prosedim obrvama i neuredno počešljanom oskudnom kosom koja je donekle nalikovala na metamorfozu lešinara. I gde drugde bi njeno gospodstvo tako mirno pristalo da sedi kraj ženske figure suvih usana, prerano ostarele i uvele nakon što kratko beše u cvetu nalik sopstvenom veštačkom cveću, sa otrcanom somotskom torbicom ispred sebe? Tu se, vrlo blizu lepe kontese, našao i cenjeni londonski trgovac, plavokos i nežan, zalizane kose strogo razdeljene, uvek u toku s pozivima za plemstvo i gospodu, jer je zahvaljujući njihovom izvrsnom pokroviteljstvu mogao da provede praznike otmeno i, u izvesnoj meri, u njihovom izvrsnom društvu. Nije njegova kockarska strast od one koja guši apetit, već je to raskošno zadovoljena dokolica u kojoj je, između gomilanja para u poslu i razmetanja novcem, ovo najbolji način da gomila pare i da ih razmetljivo troši pri čemu je bio svestan da mu Proviđenje nikad dotad nije zamerilo na njegovoj zabavi, i dovoljno neostrašćen da digne ruke ukoliko se sled velikog dobitka i tuđeg gubitka pretvori u gorčinu zbog velikog gubitka i prizora dobitka drugih. Jer kocka je porok zato što se u njoj gubi novac. Držanjem je možda bio trgovac, ali po užicima bio je ravan nosiocima najstarijih titula. Kraj njegove stolice stajao je naočit Italijan, smiren, građen kao statua, i pružao ruku preko njega da uloži prvu gomilu napoleona1 zagrabljenu iz pune torbe koju mu je upravo doneo izaslanik ufitiljenih brkova. Hrpa zlatnika je za pola minuta dospela u ruke stare žene s perikom i s pince-nez ukleštenim na nosu. Starica ga ovlaš pogleda s jedva primetnim osmehom, ali naočiti Italijan se nije uzbuđivao i verovatno uveren u nepogrešivi sistem upuštanja u igru verovatnoće odmah je pripremio novu sumu. Isto je učinio i čovek koji je ličio na kakvog ispijenog gizdavca ili iznemoglog razvratnika, što na život gleda kroz monokl, a ruka mu je drhtala kad je zatražio sitninu. Na strastvenu ali nepouzdanu impulsivnost kockanja svakako ga nije nadahnula preciznost sistema, već san o golemom dobitku retkom poput belih vrana ili zaključak da je osmi u mesecu sretan dan.
Premda se kockari sasvim razlikovahu među sobom, postojala je izvesna jednoobraznost u njihovim mrkim izrazima zbog kojih su im lica nalikovala maskama kao da su svi pojeli kakav koren koji je u tom trenutku gonio mozak svakog od njih na iste, skučene i monotone postupke.
Kada je Deronda osmotrio sliku ljudi potpuno opsednutih tom otupljujućom atmosferom, prva mu je pomisao bila da kockanje španskih čobana ima više smisla: po tome je Ruso možda imao pravo kada je izjavio da su nauka i umetnost učinile medveđu uslugu čovečanstvu. Ali onda mu je nešto privuklo pažnju. Pogled mu se zaustavio na mladoj dami koja je stajala ukoso od njega, ne odviše daleko. Sagnula se, govoreći nešto na engleskom kockarki kraj sebe, sredovečnoj dami, no već sledećeg trenutka vratila se svojim kockarskim aktivnostima, pokazavši u punoj veličini svoju elegantnu figuru, lice koje bi možda neko gledao bez ushićenja, ali se kraj njega nije moglo proći s ravnodušnošću.
Unutrašnje previranje koje je izazvala u Derondi podstače ga da je sve intenzivnije ispitivački posmatra i u njegovom pogledu su se neodređena pomešana osećanja postepeno preobražavala u divljenje. U jednom trenutku pogled mu je pratio pokrete njenog tela, ruku i šaka, dok se tajanstvena vitka vila naginjala da postavi svoj ulog s odlučnim izrazom sigurnosti u sopstveni izbor; u sledećem trenutku već se vratio njenom licu koje je, za sada još uvek nesvesno posmatrača, postojano pratilo ishod kocke. Lepotica ispade pobednik, i dok je dugim prstima, delikatno pokrivenim svetlosivim rukavicama, prevrtala novčiće koji su gurnuti ka njoj pa ih ponovo postavljala kao ulog u narednu pobedu, prešla je oko sebe pogledom previše hladnim i neutralnim da se ne bi moglo kazati kako se iza njega ne skriva bar nešto od onog što zovemo umećem prikrivanja likovanja.
Ali tom prilikom pogled joj susrete Derondini umesto da ga skrene kao što je htela, preplavi je neprijatna svest o tome da su je njegove oči posmatrale koliko dugo? Probadajuće osećanje da ju je odmeravao i posmatrao kao nekog manje vrednog, da je bio drugačiji od ljudskog šljama oko nje, da je bio iznad nje i da ju je pogledom ispitivao kao pripadnika niže vrste, izazvalo je u njoj žestoko ogorčenje koje za neprijatan trenutak zaustavi vreme. Nije joj krv udarila u obraze, nego joj se izgubila iz usana. Urođeni prkos pomogao joj je da se pribere i bez ikakvog drugog traga emocija do tog bledila usana, okrenu se svojoj igri. Međutim, Derondin pogled kao da ju je urekao. Ostala je bez uloga, no to nije bilo važno: pobeđivala je još od kad je uložila tih nekoliko napoleona na ruletu, i zaliha novca joj već beše povelika. Počela je da veruje u svoju sreću, a i drugi su počeli da veruju u to: javljale su joj se vizije kako ima pratnju koja je obožava kao boginju sreće i guta pogledom dok se kocka kao da je proročica. Znalo se da ima muškaraca koji se tako uspešno kockaju, ali zašto žena da nema takvu nadmoć? Njen prijatelj i pratilac koji se isprva nije slagao s tim da se kocka poče da joj odobrava i samo ju je mudro posavetovao da prestane u pravom trenutku i da se vrati s novcem u Englesku Gvendolin mu na to odgovori kako joj je stalo do uzbuđenja koje prati kocku, a ne do dobitka. Sa ovakvim ubeđenjem, u tom trenutku ju je plavila žudnja za kockom. Ipak, kada je ostala bez uloga, osetila je kako su joj se oči užarile, i prisustvo (izvesno, znala je, iako nije gledala u tom pravcu) čoveka koji ju je i dalje posmatrao pritiskalo ju je, a to je počelo da je muči. Razlog više da ne odstupa, već da nastavi da igra kao da je ne zanima ni gubitak ni dobitak. Njen prijatelj joj dodirnu lakat i predloži joj da se povuče od stola. Kao odgovor na to, Gvendolin uloži deset lujdora2 na isto. Bila je u onom prkosnom raspoloženju kad je umu jedini cilj ostvariti zadovoljstvo zbog nesputanog opiranja, i kada se s detinjom lakomislenošću sreća uzima za glavni argument delovanja. Pošto nije pobeđivala ubedljivo, najbolje što joj je preostalo bilo je da ubedljivo gubi. Vladala je svojim mišićima i ne otkri ni drhtaj usana niti šaka. Kad god bi izgubila ulog, udvostručila bi ga. Mnogi su je sada posmatrali, ali beše svesna jedino Derondinog pogleda, i mada nikad nije pogledala na njegovu stranu, bila je sigurna da se nije ni makao. Takva drama se ne odvija dugo: razvoj i katastrofa često se mogu meriti tek pukim trenutkom. „Faites votrejeu, mesdames et messieurs“,3 reče automatski glas sudbine čiji izvor beše između krupijeovih brkova i kraljevske brade4, i Gvendolinina ruka se ispruži da uloži poslednju gomilicu napoleona. Le jeu ne va plus5, izgovori sudbina. I za pet sekundi Gvendolin se okrete od stola, odlučno, licem prema Derondi i pogleda u njega. Njegov osmeh je odražavao ironiju kad se susreo s njenim pogledom; ipak, beše bolje što mu je privlačila pažnju nego da je bio ravnodušan kao spram roja insekata jednoobraznog izgleda. Uprkos njegovoj nadmenosti i ironiji, teško je bilo poverovati da se nije divio njenom duhu ili ličnosti: bio je mlad, naočit, upadljive pojave, ne neki od tih smešnih i otrcanih filistara koji su smatrali svojom dužnošću da ošinu ljutitim pogledom kockarski sto dok prolaze kraj njega. Ubeđenje da smo divni neće se tako lako povući pred jednom preprekom; umesto toga, kada neko iz porodice taštih, žensko ili muško, vidi da je dočekan hladno, sklon je da umisli kako će sa samo još malo truda pridobiti tog nerazumnog jeretika. Gvendolin se navikla da misli kako je van svake sumnje predivna i da joj se dive. I premda su temelji takvog njenog razmišljanja bivali uzdrmani, nije bilo lako obeshrabriti je.
Uveče je u toj prostoriji bilo toplo i zagušljivo, a svuda unaokolo su blistale svetiljke i odore dama koje su vukle za sobom šlepove ili su sedele na otomanima.
Nereida6 u morski-zelenoj odori sa srebrnim ukrasima nosila je na svetlosmeđoj kosi zeleni šešir ukrašen pozadi srebrnom kopčom kojom je bilo pričvršćeno pero boje haljine, tek nešto svetlije to je bila Gvendolin Harlet. Bila je pod zaštitničkim krilom dame koja je sedela kraj nje za stolom za rulet, a s njima je bio gospodin s belim brkovima i podrezanom kosom: gustih obrva, krut, Nemac. Šetali su unaokolo ili bi zastali da proćaskaju s poznanicima, a oni koji su sedeli pažljivo su posmatrali Gvendolin.
„Naočita devojka ta gospođica Harlet, drugačija od ostalih.“
„Da, da, tako se udesila da liči na zmiju sva je u zelenom i srebrnom i izvila je vrat više nego obično.“
„Oh, uvek ona izvodi nešto neobično. Takva je to devojka, čini mi se. Gospodine Vandernot, mislite da je lepa?“
„Veoma. Muškarac bi mogao na vešala zbog nje hoću reći, budala bi mogla.“
„Dakle, volite nez retrousse,7 i duguljaste uzane oči?“
„Uz takav ensemble.“
„Ensemble du serpent“8
„Ako tako kažete. Zmija je pred iskušenje stavila ženu, zašto ne bi i muškarca?“
„Svakako je vrlo graciozna, ali malo je bledunjava. Njena lepota je kao u Lamije.“9
„Sasvim suprotno, smatram da joj je ten jedan od glavnih aduta. Njeno bledilo je toplo i izgleda sasvim zdravo. A taj delikatan, tek jedva uzdignut nos privlači pažnju. I ne videh lepša usta od njenih, s tako fino izvijenim usnama. Zar nisu krasna, Makvorte?“
„Mislite? Ne podnosim takve usne. Izgledaju samozadovoljno, kao da su svesne svoje lepote obline su previše nepomične. Draže su mi drhtavije usne.“
„Ako mene pitate, grozna je“, javi se neka bogata udovica. „Čudo jedno kakve su odvratne devojke popularne. Ko su ti Langenovi? Zna li ih neko?“
„Prilično su comme il faut.10 Večerao sam s njima nekoliko puta u Russie. Baronesa je Engleskinja. Gospođica Harlet zove je rođakom. Devojka je dobro vaspitana i veoma pametna.“
„Blagi bože! A baron?“
„Neupadljiv.“
„Vaša baronesa je uvek za stolom za rulet“, oglasi se Makvort. „Rekao bih da je ona naučila devojku da se kocka.“
„Oh, stara igra vrlo razumno, tu i tamo uloži tek po kojih deset franaka. Devojka je smelija. Ali to je samo hir.“
„Čujem da je izgubila sve što je danas dobila. Jesu li bogati? Zna li iko?“
„Ah, ko to zna? Ko to zna o bilo kome?“, odvrati gospodin Vandernot, krenuvši da se pridruži Langenovima.
Zapažanje da je Gvendolin te večeri izvijala vrat više nego obično beše tačno. Ali ne da bi se što uverljivije predstavila kao zmija, več zato što je pokušavala da ugleda Derondu, kako bi što više saznala o tom strancu od čijeg odmeravanja je još uvek drhtala. Napokon joj se ukazala prilika.
„Gospodine Vandernot, vi poznajete svakoga“, obrati mu se Gvendolin, ne odviše željno, već izvesnim tupim tonom kojim bi ponekad obojila svoj kristalni sopran. „Ko je ono kraj vrata?“
„Kraj vrata je bar pet-šest ljudi. Mislite li na staroga Adonisa s perikom u stilu Džordža IV?“
„Ma, ne. Pitam za tamnokosog mladića zdesna, s neprijatnim izrazom lica.“
„Neprijatnim, kažete? Rekao bih da je neuobičajeno prijatan.“
„Ali ko je on?“
„Nedavno je došao u naš hotel sa ser Hjugom Malindžerom.“
„Sa ser Hjugom Malindžerom?“
„Da. Znate ga?“
„Ne.“ (Gvendolin blago porumene.) „Ima kuću pored nas, ali ne pojavljuje se tamo. Kako rekoste da je ime gospodina kraj vrata?“
„Deronda gospodin Deronda.“
„Kako izvrsno ime! Da li je Englez?“
„Jeste. Kažu da je prilično blizak s baronetom. Zanima vas?“
„Da. Mislim da nije poput ostalih mladića.“
„A vama se mladići uglavnom ne sviđaju?“
„Ni najmanje. Uvek znam šta će reći. A šta bi taj gospodin Deronda kazao, ne mogu pretpostaviti. Šta govori?“
„Ništa, uglavnom. Sinoć sam sedeo na balkonu u njegovom društvu dobrih sat vremena i nije ni reč progovorio a nije ni pušio. Činilo se da se dosađuje.“
„Eto, i zbog toga bih volela da ga upoznam. I meni je uvek dosadno.“
„Mislim da bi bio očaran kada bili vas predstavio. Da uradim tako? Dozvoljavate li, baroneso?“
„Zašto da ne, kad je već u srodstvu sa ser Hjugom Malindžerom. To vam je nova role, Gvendolin, da vam uvek bude dosadno“, dodala je madam Fon Langen, kada se gospodin Vandernot udaljio. „Do sada bi vas uvek ponešto okupiralo od jutra do mraka.“
„To je samo zato što mi je nasmrt dosadno. Moram da uredim da se nešto desi, sem ako ne odete za Švajcarsku i povedete me na Materhorn.“
„Možda će poznanstvo s gospodinom Derondom biti prihvatljiva zamena za Materhorn.“
„Možda.“
Ali Gvendolin se nije upoznala s Derondom tom prilikom. Gospodin Vandernot nije uspeo da ga dovede njoj te večeri, a kada je otišla u svoju sobu našla je pismo s pozivom da se vrati kući.

POGLAVLJE II

Ovaj čovek smišlja tajnu za nas dvoje,

Da bi me obuzdao svojim prodornim pogledom,

Kao što se obuzdava lavica saterana u kut.

Gvendolin je na stolu zatekla sledeće pismo:

Najdraže dete! Nedelju dana očekujem pismo od tebe. Uposlednjem si mi rekla da Langenovi smeraju da odu iz Lojbrona11 u Baden. Kako si toliko nehatna pa me ostavljaš u neizvesnosti, da se mislim gde li to sad boraviš? Ako ne dobiješ ovo pismo, silno ću se zabrinuti. U svakom slučaju, trebalo je da se vratiš kući do kraja septembra, i sada te preklinjem da dođeš što pre: jer ako potrošiš sav novac, neću moći da ti pošaljem ni paru, a ne smeš pozajmiti od Langenovih,jer ne bih mogla da im vratim. Evo tužne istine, dete moje, za koju bih volela da te mogu bolje pripremiti: velika nevolja nas je sve zadesila. Ne znaš ništa o poslu i nećeš razumeti, ali Grapnell &Co. duguju čitav milion, i potpuno smo uništeni, naime tvoja tetka Gaskojn i ja; jedino što tvoj teča ima svoje prihode, te će porodica moći da opstane tako što će se odreći kočije i iskoristiti ušteđevinu namenjenu dečacima. Sva imovina koju je našjadni otac sačuvao za nas otići će na namirivanje dugova. Ništa više ne mogu nazvati svojim. Bolje da ovo saznaš odmah, iako mi se srce čepa što ti moram reći. Naravno, ne mogu da se otrgnem od pomisli da je šteta što si otišla onda kada si otišla. Ali nikada ti neću prigovoriti, drago moje dete; sačuvala bih te od svih nevolja kad bih samo mogla. Tokom povratka imaćeš vremena da se pripremiš na promene koje ćeš zateći. Možda ćemo bez odlaganja napustiti Ofendin,jer se nadamo da bi gospodin Hejns, koji ga je ranije želeo, mogao biti spreman da ga preuzme. Naravno, ne možemo ići u parohijski dom nema tamo mesta. Moramo naći kakvu kolibu ili kakvu kućicu podobnu tome da nam bude krov nad glavom i moramo živeti od milostinje tvog teče Gaskojna, dok ne vidim šta se još može učiniti. Treba isplatiti sluge, te neću moći da namirim dugove trgovcima. Prikupi svu snagu, drago moje dete; moramo se prepustiti Božjoj volji. Ali teško je prepustiti se gnusnoj nesmotrenosti gospodina Lasmana, koja je, kažu ljudi, uzrok naše propasti. Tvoja sirota sestra kadra je samo za to da plače sa mnom, nikako ne može da mi pomogne. Kad bi mi se ti stvorila ovde, možda bi prosinulo kroz oblake oduvek sam smatrala da tebi siromaštvo nikako nije suđeno. Ako Langenovi žele da ostanu preko, možda bi ti neko drugi mogao pružiti zaštitu na putu. Ali dođi što pre možeš svojoj ucveljenoj mami koja te voli,
Fani Dovilou
Pismo je u prvi mah unekoliko ošamutilo Gvendolin. U zamisao da joj je suđen lak i luksuzan život, u kome bi svaka neprilika bila otklonjena, ona je još čvršće verovala nego njena majka; devojčinu samouverenost, kojom je bila obuzeta, potkrepljivala je mladalačka krv i uverenje da na takav usud polaže prava. Beše joj gotovo podjednako teško da poveruje kako je sad spala na siromaštvo i ponižavajuću zavisnost, kao što bi joj bilo kad bi dozvolila da u taj snažni tok njenog života u cvatu dospe jezovito osećanje da će smrt odista doći. Stajala je nepomično nekoliko minuta, potom je zbacila šešir i automatski pogledala u ogledalo. Uvojci njene glatke svetlosmeđe kose i dalje su bili savršeno oblikovani u balsku frizuru. Baš kao prethodnih noći, možda je Gvendolin zastala da uživa u svom odrazu u ogledalu (užitak koji je svakako dozvoljen), ali ne: ovog puta nije bila svesna prikaza svoje lepote u ogledalu i naprosto je zurila preda se kao da je, zatečena kakvim neprijatnim zvukom, očekivala bilo kakav znak njegovog uzroka. Ubrzo se bacila u ugao sofe presvučene crvenim somotom, ponovo se latila pisma i dvaput ga pročitala s punom pažnjom; na kraju ga je pustila da sklizne na pod, položila je skupljene šake u krilo i sedela savršeno mirno, ne puštajući ni suzu. Prvi joj je poriv bio da razmotri situaciju i odupre joj se, umesto da jadikuje zbog nje. Nijednom nije u sebi uzviknula: „Sirota mama!“ Njena mama nikad nije previše uživala u životu, i da je Gvendolin u tom trenutku bila sklona da oseti sažaljenje, žalila bi sebe samu jer, nije li ona sama, po prirodi stvari i s pravom, bila glavni predmet strepnje svoje majke? Ali nju obuzeše bes i otpor, gorko se srdila na sebe što je izgubila sav dobitak na ruletu a da ju je sreća pratila čitavog dana, skupila bi pristojnu sumu i odnela je kući, ili bi nastavila da se kocka te bi osvojila dovoljno da ih sve izdržava. Nije li to bilo moguće, čak i sada? U torbi je sada imala samo četiri napoleona, ali mogla je da proda onih nekoliko komada nakita: to je bilo toliko uobičajeno u nemačkim banjama da se nije morala stideti; a čak i da nije dobila pismo od mame, verovatno bi odlučila da proda etrursku ogrlicu koju nije ni stavila otkad je došla; štaviše, mogla je to da učini s ugodnim uverenjem da vodi uzbudljiv život, izbegavajući jednoličnost. S deset lujdora u rukama i pređašnjom srećom koja se činila izvesnom, šta je bolje mogla da uradi do da nastavi da se kocka nekoliko dana? Sve i da joj prijatelji kod kuće prigovore zbog načina na koji je dobila novac, što bi svakako učinili, para će i dalje biti. Gvendolin je mašta vodila u tom smeru, pravo ka povoljnim ishodima, ali sad joj samouverenost nije bila tako čvrsta niti joj je uverenost u dobar rasplet rasla kao kad je obuzme manija za kockanjem. Nije nju stolu za rulet odvela strast, već potraga za njom: njen um još uvek je bio u stanju da razumno proceni uravnotežene verovatnoće, i premda su je izgledi za dobitak mamili, mogućnost gubitka ju je naizmenično proganjala prikazima zbog kojih bi njen ponos ustuknuo. Rešila je da ne kaže Langenovima kako je nevolja zadesila njenu porodicu, niti je htela da je oni na bilo koji način zaduže svojom samilošću. Ali ukoliko bude morala da se liši svog nakita, a oni to primete, počeće da se raspituju i da nagađaju. Jedan tok dešavanja je nosio najmanje rizika od nepodnošljivih ometanja: rano ujutro založiće ogrlicu, ne navodeći razlog saopštiće Langenovima kako njena majka želi da se odmah vrati kući i uveče će krenuti vozom za Brisel. Doduše, nije imala služavku te bi Langenovi mogli da se bune što će putovati kući bez pratnje, ali njena volja je bila presudna.
Umesto da ode na spavanje, pojačala je osvetljenje koliko se moglo i počela marljivo da se pakuje, iako su je sve vreme proganjale scene koje su mogle da se dese narednog dana u jednom trenutku zamišljala je zamorna objašnjenja i oproštaje, kao i vijugavo putovanje ka novom domu, a u drugom razmišljala kako da ostane još jedan dan i ponovo stane kraj stola za rulet. Ali uvek bi se u toj poslednjoj sceni našao Deronda, kako je posmatra s razdražujućom ironijom i vidi da je sreća napušta te dve neprijatne predstave neizbežno su se preplitale. Ta nesnosna slika doprinela je da se odluči za neodložni odlazak, i podstakla je da se pakuje do tačke kada bi promena mišljenja bila prilično nepogodna. Kad beše ušla u sobu upravo je bila otkucala ponoć, a u trenutku kada je proveravala da li je iz prtljaga izostavila samo ono što je morala, bleda zora je počela da se pomalja iza belih zavesa i da prigušuje svetlost sveća. Kakva korist da sada ode u postelju? Okupala se u hladnoj vodi i to ju je dovoljno osvežilo, a utvrdila je da zbog slabog traga umora oko očiju samo izgleda zanimljivije. Pre nego što je otkucalo šest već je bila potpuno spremna, od sive putne haljine do filcanog šešira, jer je nameravala da izađe čim bude sigurna da će ostaviti utisak da se uputila na izvor kao druge dame. A kako beše stajala postrance pred dugim ogledalom između dva prozora, okrenula se da se pogleda, oslonivši se laktom na fotelju, u stavu koji bi se mogao odabrati za portret. Moguće je duboko voleti sebe bez ikakvog samozadovoljstva, već s nezadovoljstvom koje je snažnije, jer čovekovo sopstveno malo jezgro egoističnosti je veoma brižno; ali Gvendolin nije znala ništa o takvim unutarnjim borbama. Naivno je uživala u srećnoj sebi, jer samo bi se najstroži svetac odrekao takvog uživanja kakvo je u devojke čije je ugodno mišljenje o sopstvenom liku svakodnevno hranilo laskanje prijatelja i odraz u ogledalu. A čak i na tom početku nevolja, kada nije imala šta drugo da radi nego da sedi zureći u svoj odraz na sve jačem svedu, na njenom licu postepeno je, u skladu s uvećavanjem vedrine tog jutra, izbijala ugodnost. Njene prelepe usne izvijale su se u sve odlučniji osmeh, dok napokon nije skinula šešir, nagnula se napred i poljubila hladno ogledalo koje je izgledalo tako toplo. Kako je mogla da poveruje u jad? Ako bi je spopao, osetila bi se snažnom da ga smrvi, da mu se odupre ili da pobegne od njega, kao što je već radila. Sve se činilo verovatnije nego da trpi bedu, veliku ili malu.
Madam Fon Langen nikada nije izlazila pre doručka, tako da je Gvendolin mogla bezbedno u ranu šetnju kroz Obere Štrase u kojoj se nalazila radnja, izvesno otvorena posle sedam. U to doba svi posmatrači koje je htela da izbegne bili bi u šetnji kod izvora ili još uvek u svojim spavaćim sobama; ipak, bio je tu veliki hotel Czarina, sa čijih prozora su pogledi mogli da je prate do vrata gospodina Vinera. Morala je da rizikuje ali, šta se koga tiče, možda ulazi da kupi nešto što joj se dopalo? Ta prećutna neistina pade joj na pamet pošto se setila da je Deronda odseo u hotelu Czarina; ali već je duboko zašla u Obere Štrase, te nastavi da hoda uobičajeno lelujavo, tako da su blage linije njene figure i nabori koji su joj pokrivali obline bili privlačni svim očima sem onim koji su u njima nalazili preveliku sličnost sa zmijom i zamerali oživljavanju obožavanja zmije. Nije gledala ni levo ni desno, i ono što je namislila obavila je u radnji s hladnoćom na koju gospodin Viner nije imao šta da primeti sem da se drži s gordom gracioznošću, i da su veličina i kvalitet tri središnja tirkiza na ogrlici koju mu je ponudila bili izvanredni. Nekad su krasili lanac njenog oca, ali ona ga nikada nije poznavala, i ogrlica po svemu beše nakit od koga se lako mogla rastati. Ima li nekoga ko smatra da je istovremeno biti sujeveran i racionalan neodrživa protivurečnost? Rulet podstiče romantično praznoverje u vezi sa srećom u kocki, ali i najprozaičniju racionalnu procenu ljudskih osećanja koja ometaju prikupljanje neophodnog novca. Gvendolin je najviše žalila zato što je sada još samo devet lujdora dodala na ona četiri u svojoj tašni: ti jevrejski preprodavci bezobzirno su iskorišćavali lošu sreću hrišćana za ruletom! Ali bila je gost Langenovih u njihovom iznajmljenom stanu i to nije morala da plati. Trinaest lujdora su više nego dovoljni da je odvedu kući; čak i kad bi odlučila da se kocka s tri, preostalih deset biće dosta, jer nameravala je da putuje bez odmora, dan i noć. Vratila se i zasela u salon da sačeka prijatelje i doručak, i dalje se premišljajući o neodložnom odlasku. Odlučila je da Langenovima kaže samo toliko da joj mama piše i želi da se vrati, ne navodeći kad će poći. Već je bilo vreme za doručak, i ona se zavalila u sedište zatvorenih očiju, tako umorna i gladna. Na zvuk koraka pridiže se, očekujući da vidi nekog od Langenovih, dok su joj reči koje bi mogle biti presudne za odluku da li da ostane barem još jedan dan bile već navrh jezika. Ali bio je to sluga uručio joj je paketić koji je za gospođicu Harlet upravo bio dostavljen. Gvendolin uze paketić i istog trena požuri u svoju sobu. Pobledela je i uznemirila se više nego nakon čitanja majčinog pisma. Još pre nego što je otvorila zamotuljak nešto joj je kazivalo nikada nije znala šta to da je u njemu ogrlica od koje se upravo odvojila. Bila je umotana u maramicu od kambrika, a uz nju listić iscepljen iz notesa na kome je jasnim rukopisom, iako u žurbi, olovkom bilo napisano:
„Neznanac koji je našao ogrlicu gospođice Harlet vraća joj je, s nadom da se neće ponovo upustiti u rizik da je izgubi.“
Gvendolin se zarumenela, obuzeta srdžbom zbog ranjenog ponosa. Veliki ugao maramice kao da je namerno bio otkinut da se ne vide inicijali, ali ona je odmah bila ubeđena da je taj „neznanac“ prva osoba koja joj je pala na pamet: Deronda, bez sumnje. Mora biti da ju je video kako ulazi u radnju pa je sigurno otišao tamo odmah posle nje i otkupio ogrlicu. Potom je sebi dopustio neoprostivu slobodu i usudio se da je postavi u sasvim odvratnu poziciju. Šta je mogla da učini? Svakako nije mogla da postupa po sopstvenom uverenju da joj je upravo on poslao ogrlicu, te da mu je bez odlaganja vrati: možda je ipak pogrešila. Ne, čak i ako je dotični neznanac on, i niko drugi, bilo bi stvarni ružno da mu stavi do znanja kako ga je razotkrila, te da oboje budu toga svesni pri narednom susretu. Vrlo dobro je znao da je uvlači u beznadežno poniženje: beše to drugi način da joj se smeška podsmešljivo i da se šepuri kao nadmeni pokrovitelj. Gvendolin su navrle gorke suze zbog osramoćenosti i slivale su joj se niz obraze. Niko se nikada ranije nije usudio da se prema njoj ophodi s podsmehom i prezirom. Jedno je bilo jasno: mora sprovesti odluku da istog trena napusti to mesto; nije bilo moguće da se ponovo pojavi u kazinu, još manje da se nađe za kockarskim stolom kada je postojao rizik da će videti Derondu. Nasrtljivo kucanje na vratima označilo je da je doručak spreman. Gvendolin je žustro strpala u neseser ogrlicu, parče kambrika, papirić i sve ostalo, ovlaš potapkala lice maramicom i, ovladavši sobom posle minut-dva i povrativši ponos, otišla je da se pridruži svojim prijateljima. Preostali tragovi suza i umora lako su se mogli protumačiti kao posledica zametnog pakovanja koje je obavila sama, ne čekavši na pomoć služavke svojih prijatelja. Njena odluka da putuje sama izazvala je brojne proteste, kao što je očekivala, ali odlučno je odbila svaku ponudu za pratnju. Smestiće se u odeljak za dame i krenuti. Odmaraće se dovoljno u vozu, i ničega se ne plaši.
Tako se desilo da se Gvendolin nije ponovo pojavila za stolom za rulet. Tog četvrtka uveče krenula je iz Lojbrona za Brisel, a u subotnje jutro stigla je u Ofendin, dom od koga je trebalo da se ona i njena porodica uskoro oproste zauvek.

POGLAVLJE III

„Vina dragocjena i mirisna napojmo se, i neka nas ne mimoiđe cvijet proljetnji; ovenčajmo se ružinim pupoljcima pre nego što uvenu.“
Premudrosti Solomonove 2:7-8

Šteta što Ofendin nije bio dom gospođici Harlet tokom njenog detinjstva, a žalosno je i to što je za njega nisu vezivale porodične uspomene! Ljudski život bi trebalo da bude čvrsto ukorenjen u nekoj postojbini, gde može da ostvari nežnu bliskost s krajolikom, s postupcima ljudi, sa zvucima i akcentima, sa svime što će tom domu u ranom dobu dati poznatu, nezamenljivu osobenost pogodnu za buduće produbljivanje znanja: u mestu gde bi izvesnost ranih sećanja mogla biti protkana privrženošću, a dobronamerna poznanstva sa svim komšijama, čak i sa psima i magarcima, mogla bi se širiti ne usled sentimentalnog napora i namere, već kao slatka navika krvi. U doba od pet godina smrtnici nisu spremni da budu građani sveta, da ih nadahnjuju apstraktne imenice, da nepristranost stave iznad naklonosti; a tom predrasudom kojom se slepo zapajamo kao mlekom na samom početku života, telo i duša moraju se hraniti barem neko vreme. Najbolji uvod u astronomiju stiče se kroz predstavu noćnog neba kao male družine zvezda koje pripadaju domu.
Ali te blažene postojanosti u koju se može ukoreniti privrženost nije bilo u Gvendolininom životu. Ofendin je samo godinu dana pre nego što je pozvana da se vrati iz Lojbrona odabran za dom njene majke, naprosto zbog blizine parohijskog doma Penikota, a gospođa Dovilou, Gvendolin i njene četiri polusestre (uz guvernantu i služavku koje su ih pratile u drugoj kočiji) prvi put su dovezene avenijom, jednog popodneva u kasnom oktobru, dok se kamenje bučno valjalo za njima, a žuto lišće bresta se kovitlalo.
U to godišnje doba najbolje se isticala stara, dugačka kuća od crvene cigle, prilično napadno ukrašena kamenjem duž svake linije, čak i oko svakog uskog prozora u duplom redu, pa je takav bio i veliki četvrtasti trem. Na kamenju je bujao zelenkasti lišaj, po cigli prašnjavosivi, te iako je zgrada bila strogo pravougaona, konture joj nisu bile oštre; sa istočne, zapadne i južne strane gledala je na drvorede što su se pružali duž starog poseda premera sto jardi usred kog beše to zdanje. Bilo bi lepo da je kuća podignuta na uzvišenju pa da se odozgo, preko tog malog poseda, vide dugi slamnati krovovi udaljenih sela, crkveni tornjevi, raštrkana imanja, da se može sagledati postepeno uzdizanje talasavih šuma i zelena lelujava prostranstva parka koji je taj deo Veseksa činio ukrasom na licu zemlje. Ali iako beše tako zaklonjena među pašnjacima, s jedne strane kuće u mahu se nazirao širi svet u vidu visokih obrisa u belim zorama, veličanstvenih oblika postojanih u promenljivim danima.
Kuća je bila taman dovoljno velika da se nazove vlastelinskim domom, i najamnina je bila umerena jer uz nju nije bilo plemićkog imanja, ali nije bilo lako naći stanare za kuću opremljenu sumornim nameštajem i izbledelim presvlakama. Ali njena spoljašnjost i unutrašnjost nisu ukazivale na nešto što nijedan posmatrač nije mogao da pretpostavi za kuću nastanjenu negdašnjim trgovcima: izvesnost što je pružala mnoge pogodnosti stanarima čiji ukus beše daleko od kitnjastog, koji su se ujedno nalazili na prelazu između društvenih pozicija, gde je svrstavanje bilo goruća tema: a život u kući što nekad beše po meri grofice udove davao je posebnu primesu zadovoljstvu gospođe Dovilou zbog toga što ima sopstveno domaćinstvo. Prilika za to, prilično nedokučiva za Gvendolin, iznenada se javila po smrti njenog očuha, kapetana Doyiloua, koji se u poslednjih devet godina s porodicom viđao po svojim ćudima i nakratko, tek dovoljno da im nadoknadi svoja duga odsustva; ali ona je više marila za činjenicu nego za objašnjenje. A prema ishodu, mogla je da očekuje prijatniju budućnost. Nije joj se dopadalo kako su živeli pre toga, tumarajući od jedne strane banje do druge ili od jednog stana u Parizu do drugog, vazda iznova osećajući odbojnosti prema novim garniturama iznajmljenog nameštaja, ili upoznajući nove ljude u okolnostima zbog kojih se činila nevažnom; a jednom je provela dve godine u prestižnoj školi, u kojoj se u svakoj prilici isticala, što je samo produbilo njeno uverenje da osoba izuzetna poput nje teško da može živeti običnim životom ili zauzimati manje povoljnu poziciju u društvu. Svaka bojazan od tog drugog zla iščezla je sad kada je njenu majku čekalo sopstveno domaćinstvo; jer Gvendolin nije previše marila za svoje poreklo. Nije imala predstavu o tome kako je njen deda po majci stekao bogatstvo koje su nasledile njegove dve ćerke. Ali on je bio sa Zapadnoindijskog ostrvlja, to beše objašnjenje. Znala je da je porodica njenog oca bila na tako visokom položaju u društvu da nije marila za njenu mamu, koja je ipak s mnogo ponosa čuvala minijaturu izvesne ledi Moli, kao vezu s tom porodicom. Verovatno bi o svome ocu znala mnogo više da se, kada je imala dvanaest godina, nije desio mali incident. Jednom je gospođa Dovilou iznela razne sitnice svog prvog muža što je retko činila i dok je pokazivala Gvendolin njegovu minijaturu, detaljno se, računajući, čini se, na onu osobenu detinju saosećajnost, prisećala činjenice da je dragi tata umro kada je njegova ćerkica bila sasvim mala. Gvendolin je, pomislivši istog trenutka na hladnog očuha koga je poznavala veći deo života, upita:
„A zašto ste se ponovo udali, mama? Lepše bi bilo da niste.“
Gospođa Dovilou promeni boju, blagi grč joj pređe preko lica i, smesta sklonivši sitnice, reče s plahovitošću koja joj ne beše svojstvena:
„Ti si, dete, bezosećajna!“
Gvendolin, koja je volela svoju mamu, bila je povređena i posramljena, i otad se nikad nije usudila da se raspituje o svom ocu.
Nije to prvi i jedini put ona osetila bol zbog kćerinske griže savesti. Kad god se moglo, namestili bi joj mali krevet u sobi njene mame, jer majčinska nežnost gospođe Dovilou uglavnom je oblivala najstariju ćerku, rođenu u sretnija vremena. Jedne noći obuzeli su je bolovi, a leka koji je uvek stajao kraj uzglavlja ovog puta tu nije bilo, te je zamolila Gvendolin da ustane iz kreveta i da joj ga donese. Zdrava mlada dama, ušuškana i ugrejana poput rumenog novorođenčeta u svom krevecu, pobunila se što mora da ode na hladno, i savršeno mirno ležeći, promumlala je da odbija. Gospođa Dovilou je pregurala noć bez leka, a ćerki ništa nije prigovorila; ipak, Gvendolin je sutradan vrlo dobro znala šta mora biti da njena mama misli, i pokušala je da se iskupi umiljavanjem u koje nije morala da ulaže nikakav napor. Kako je uvek bila ljubimica i ponos kuće, poput princeze u izgnanstvu, a majka, sestre, guvernante i služavke behu njoj posvećene, nije čudo što joj je teško bilo da sopstveno zadovoljstvo smatra manje važnim nego što su ga ostali visoko uzdizali, a kada bi se razočarala, toliko bi je poneo jed da bi se, u trenucima kad se nešto ispreči njenoj volji, iskaljivala kroz plahovite postupke, suprotne njenom uobičajenom ponašanju. Premda kao dete nije bila lakomisleno surova, čak joj je pričinjavalo zadovoljstvo da spasava insekte iz vode i prati njihov oporavak, nije bledelo neprijatno, prećutano sećanje na dan kada je zadavila kanarinca svoje sestre na vrhuncu ozlojeđenosti što je njegova piskutava pesma neprestano ometala njeno pevanje. Potrudila se da kupi belog miša da bi se iskupila pred sestrom, i mada se u sebi pravdala da je krivac bila njena izrazita osetljivost, obeležje njene opšte nadmoći, na pomisao na taj zločin uvek se stresala od jeze. Gvendolin nije po prirodi bila nemilosrdna, ali volela je da joj iskupljenja budu laka, a osim toga, nešto od svojih urođenih nagona držala je pod kontrolom i tako se štitila od ponižavanja koja prate pokajanje. Nikad pre u njoj plam i volja ne behu snažniji, ali proračunatost iza njih beše još jača.
Na dan dolaska u Ofendin, koji ni gospođa Dovilou nije dotad videla jer je kuću našao njen zet, gospodin Gaskojn, kada je sve izneto iz kočije, a one stale na trem, pred otvorenim vratima, da osmotre dom i bace pogled na kameni hol i stepenište duž kog su bile okačene sumorne slike, ali oživljene zahvaljujući žarkom plamenu potpaljenog drveta, niko nije progovarao; mama, četiri sestre i guvernanta, redom su gledale u Gvendolin, kao da su njihova osećanja potpuno zavisila od njene presude. O devojčicama, počev od šesnaestogodišnje Alis do Izabel od deset godina, jedva da bi se bilo šta moglo reći na prvi pogled sem da su izgledale baš kao devojčice, i da su njihove crne haljine već počele da se habaju. Najstarija, gospođica Meri, sve u svemu bila je bezizražajna. Izbledelu lepotu gospođe Dovilou činio je još patetičnijom molećivi pogled upućen Gvendolin, koja je razgledala kuću, krajolik i hol, i lepo se videlo da sve hitro procenjuje. Zamislite mladog trkačkog konja u konjušnici, s ponijima neobrezanih kopita i među trpeljivim kljusinama.
„Pa, draga, šta misliš o ovom mestu“ oglasi se napokon gospođa Dovilou, blagim, negodujućim tonom.
„Čini mi se đražesno“, požuri da odgovori Gvendolin. „Romantično mesto; svakakve divote mogle bi se ovde desiti i moglo bi da bude dobra podloga za sve i svašta. Niko ne bi trebalo da se stidi što živi ovde.“
„Svakako nije banalno mesto.“
„Oh, bilo bi prikladno za porodicu propalih plemića ili za sirotinju uzvišenog porekla. Sasvim bismo se uklopile da smo živele veličanstveno, pa da smo spale na ovo. To bi bilo najromantičnije. Ali mislila sam da će nas dočekati tetka i teča Gaskojn i moja sestra od tetke Ana“, dodala je, iznenađeno.
„Poranile smo“, odgovori gospođa Dovilou, i ušavši u hol, obrati se kućepaziteljki koja je krenula ka njoj: „Očekujete gospodina i gospođu Gaskojn?“
„Da, gospođo; dolazili su juče i dali mi uputstva u vezi sa loženjem i večerom. Ali već nedelju dana se loži u svim sobama, i sve je dobro provetreno. Volela bih da neki delovi nameštaja izgledaju bolje posle sveg onog silnog čišćenja, ali smatram da ćete zapaziti kako je mesing uglačan baš kako treba. Mislim da će vam gospodin i gospođa Gaskojn reći kad dođu da ništa nije zapostavljeno. Biće ovde u pet, svakako.“
To je zadovoljilo Gvendolin, koja nije bila pripravna na to da se na njihov dolazak gleda s ravnodušnošću; a pošto se popela uz zastrto kameno stepenište da odatle osmotri unutrašnjost, ponovo siđe, i praćena devojčicama pregleda redom sve prostorije u koje se ulazilo iz hola sobu za ručavanje, svu u tamnoj hrastovim i izlizanom crvenom satenskom damastu, s kopijama Snajdersovih12 režećih, pretećih pasa nad kredencom i slikom Hrista koji lomi hleb nad kaminom; biblioteku koja je mirisala na staru smeđu kožu i, napokon, salon, u koji se ulazilo kroz malo predsoblje nakrcano sitnicama.
„Mama, mama, dođite, molim vas!“ pozva Gvendolin gospođu Dovilou koja je polagano išla za njima, u razgovoru s kućepaziteljkom. „Pogledajte, orgulje. Ja ću biti Sveta Kikilija: neko će me naslikati kao Svetu Kikiliju.13 Đokoza14 (tako je zvala gospođicu Meri), raspusti mi kosu. Vidite, mama?“
Bacila je šešir i rukavice i sela za orgulje u gordom stavu, gledajući nagore, dok je poslušna i setna Đokoza izvadila češljić koji je držao sestrinu frizuru, a potom joj protresla gustu kosu koja se slila kao svetlosmeđi slap do pod njen tanki struk.
Gospođa Dovilou se nasmešila i rekla: „Zanosna slika, draga moja!“, ne ostavši ravnodušna na prizor svoje ljubimice, čak ni u prisustvu kućepaziteljke. Gvendolin ustade i slatko se nasmeja. Sve to se činilo prigodno za priliku: dolazak u novu kuću koja je predstavljala izvrsnu pozadinu.
„Kako neobična, zanimljiva, slikovita soba!“, nastavila je, osvrćući se oko sebe. „Volim ove stare izvezene stolice, i girlande na drvenoj oplati, i slike koje bi mogle biti bilo šta. Ta s rebrima, ona na kojoj su samo rebra i tmina, rekla bih da je španska, mama.“
„Oh, Gvendolin!“, začuđeno progovori mala Izabel, stojeći na drugom kraju sobe i držeći otvoren deo drvene zidne obloge sa šarkama.
Sve dođoše da pogledaju, Gvendolin prednjačeći. Pred njima se ukaza slika mrtvog lica okrenutog naopačke, čije nejasno telo je, činilo se, bežalo pružajući ruke. „Kakav užas!“, uzviknu gospođa Dovilou, sa izrazom čiste odvratnosti, ali Gvendolin je samo nemo slegla ramenima, a
Izabel, neugledno i sve u svemu nezgodno dete sa uznemirujućim pamćenjem, reče:
„Nikada nećeš ostati sama u ovoj sobi, Gvendolin.“
„Kako smeš da otvaraš stvari koje treba da ostanu zatvorene, ti izopačeni mali stvore?“, ljutito podviknu Gvendolin. Otevši panel iz ruku prestupnice, žurno ga zatvori, uz reči: „Tu je brava gde je ključ? Nađite ključ ili uredite da se napravi, i neka niko nikada ovo ne otvori; ili ključ da se donese meni.“
Izdavši ovu zapoved celome svetu, Gvendolin se okrenu s licem zarumenelim nakon prvobitne nagle jeze, pa se obrati majci: „Popnimo se u našu sobu, mama.“
Kućepaziteljka je našla ključ u fioci kabineta pored panela, te ga pruži Bjugl, daminoj služavki, posebno naglasivši da ga preda Njenom kraljevskom visočanstvu.
„Ne razumem o čemu vi to, gospođo Startin“, reče Bjugl, koja je tokom dešavanja u salonu bila zauzeta negde gore, i prilično uvređena tim podsmehom u glasu nove služiteljke.
„Mislim na mladu damu koja nam svima naređuje, zanosnog izgleda i figure“, odgovori pomirljivo gospođa Startin. „Ona će znati od čega je ključ.“
„Ako ste se pobrinuli za ono što želimo, otiđite i postarajte se za druge, Bjugl“, naložila je Gvendolin, kada su ona i gospođa Dovilou ušle u spavaću sobu u crnim i žutim tonovima, u kojoj je lep mali beli divan bio namešten uz pravi crn i žuti katafalk, poznat inače kao najbolji krevet. „Pomoći ću vam, mama.“
Ali prvo je stala pred visoko ogledalo među prozorima, u kome se odražavala i ona i čitava soba, a njena mama je sela i takođe pogledala u odraz.
„Valjano je to ogledalo, Gvendolin; ili te možda crna i zlatna boja ističu?“, upita gospođa Dovilou, dok je Gvendolin stajala postrance, okrenuvši tri četvrtine lica ogledalu, a levom rukom prolazeći kroz puštenu kosu.
„Bila bih sasvim podnošljiva Sveta Kikilija, s po kojom ružom u kosi“, reče Gvendolin. „Samo, šta ćemo s mojim nosom, mama? Mislim da nosevi svetaca ni u kom slučaju nisu prćasti. Volela bih da ste mi podarili savršeno prav nos; bio bi prikladan za sve likove nos za sve. Moj nos je samo za sretne prilike, ne bi bio dobar za tragediju.“
„Oh, draga moja, sa svakim nosom se može biti nesretan u ovom svetu“, izreče gospođa Dovilou, s dubokim, umornim uzdahom, bacivši svoj crni šešir na sto i naslonivši se laktom uz njega.
„Molim vas, mama“, obrati joj se Gvendolin, strogo opominjućim tonom, ljutito se okrenuvši od ogledala, „ne budite tako tmurni. Kvarite mi svaki užitak, a sve bi sada moglo biti tako veselo. Zašto ste sad tako sumorni?“
„Ništa mi nije, draga“, odgovori gospođa Dovilou, ustajući i raskopčavajući haljinu. „Za mene je uvek dovoljno da tebe vidim sretnu.“
„Ali i vi sami treba da budete sretni“, odvrati Gvendolin, i dalje nezadovoljna, iako je nežno pomagala majci da se razodene. „Zar niko ne može biti sretan pošto prođe rana mladost? Ponekad me navodite na pomisao da ništa nema svrhe. Devojčice su tako naporne, Đokoza užasno uštogljena i ružna, sve oko nas je tako promenljivo, a vi sumorni zašto da se ja trudim? Sad baš možete da se oraspoložite.“
„I hoću, dušo“, složi se gospođa Dovilou, gladeći obraz koji se naginjao ka njoj.
„Ali istinski, ne tobož“, odlučno napomenu Gvendolin. „Pogledajte tu šaku i ruku! Koliko su lepše od mojih. Svako ko ima dva oka u glavi vidi da ste, sveukupno, lepši
„Nisam, draga. Oduvek sam bila teža, ni upola dražesna kao ti.“
„Ali kakva vajda od toga što sam dražesna, ako ću na kraju postati dosadna i bezvoljna? Da li se brak uvek svede na to?“
„Ne, dete, svakako ne. Brak je jedino sretno stanje za ženu, u šta ćeš se, verujem, uveriti.“
„Neću se udati ako nije izvesno da će mi brak biti sretan. Odlučna sam da budem sretna barem da ne traćim svoj život kao ostali, kao neko ko nije bio niti uradio ništa izuzetno. Rešila sam: neću dopustiti drugima da mi se mešaju u život. Evo vam mlake vode, mama“, završi Gvendolin. Svukla je haljinu, a potom se namestila da joj mama uvije kosu.
Tišina je potrajala minut ili dva, a onda gospođa Dovilou reče, uvijajući kosu svoje ćerke: „Sigurna sam da te nikada nisam primoravala ni na šta, Gvendolin.“
„Često želite da radim stvari koje mi se ne sviđaju.“
„Misliš na podučavanje Alis?“
„Da. To sam radila zato što ste zatražili. Inače ne vidim zašto bih. Smrtno je dosadno, jer ona je tako spora. Nema sluha ni za muziku niti za jezik, ni smisla za bilo šta drugo. Bolje bi bilo da ostane neznalica, mama, to je njena role u kojoj bi briljirala.“
„Teške su to reči na račun tvoje jadne sestre koja je prema tebi dobra i sve ti čini.“
„Ne vidim zašto je teško nazvati stvari pravim imenom i postaviti ih na pravo mesto. Teško je gubiti vreme na nju. Da vam zategnem kosu, mama.“
„Moramo da požurimo, tvoji tetka i teča uskoro stižu. I preklinjem te, ne ponašaj se s prezirom prema njima, drago moje dete! Ni prema tvojoj sestri Ani, s kojom ćeš uvek izlaziti. Obećaj mi, Gvendolin. Ne možeš očekivati da ti Ana bude ravna.“
„I ne želim da mi bude ravna“, odgovori Gvendolin, zabacivši kosu i nasmešivši se, a razgovor se tu završio.
Gaskojnovi su došli i Gvendolin se prema njima ophodila bez imalo prezira, ljupko koliko god je mogla. Valjalo je ponovo se predstaviti rođacima koji je nisu videli od njene šesnaeste godine, kad beše tako neformirana, i strepela je kako će ih se dojmiti ne, zapravo nije strepela, već je bila odlučna da ostavi dobar utisak.
Gospođa Gaskojn nalikovala je svojoj sestri. Ipak, beše tamnija i vitkija, ne tako tromih pokreta, lice joj ne beše nagrizla tuga, a držala se živahno i važno kako i dolikuje ženi paroha koja treba da istakne autoritet dobrotvora. Najsličnije su bile po sklonosti neopiranju, podražavanju i poslušnosti, ali to je, s obzirom na različite životne okolnosti, imalo sasvim različite ishode. Mlađa sestra beše nepromišljena, ili barem s najmanje sreće u svojim brakovima; starija je sebe smatrala najpoželjnijom od svih žena, a njeno povlađivanje bi ponekad vodilo do iznenađujućih zaključaka kojih se slepo držala. Mnogi njeni stavovi na primer, o crkvenoj upravi i ličnosti nadbiskupa Loda činili su se previše krutim da bi se shvatili drugačije do kao sagledavanje iz perspektive supruge. A mnogo toga išlo je u prilog poverenju u autoritet njenog muža. Imao je neke prikladne vrline, poneku izuzetnu prednost, a mane koje su mu pripisivali su, izgleda, išle u prilog njegovom uspehu.
Jedna od njegovih prednosti bila je to što je lepo izgledao, možda i više tek sada, s pedeset sedam godina, nego ranije. Na njegovom licu nije bilo izrazito svešteničkih crta, nikakve prevarne uštogljenosti ili pretvorništva: kad se pregrne kabanicom, sasvim je prolazio kao zgodni, tamni gospodin naočitih crta lica, čiji je nos tek malo kukast u stvari bio prav, a kosa mu beše siva kao gvožđe. Možda je sačuvao svoj lik da ga ne oboji profesionalna šminka koja zahvata kožu, glas i pokrete jer je nekad bio kapetan Gaskojn koji je primao naređenja, mada je to bilo nedugo pre veridbe s gospođicom Armin. Ako bi iko bio prigovorio da su mu pripreme za sveštenički poziv bile neodgovarajuće, njegovi prijatelji mogli bi zapitati ko je izgledao bolje kao sveštenik, ko je propovedao bolje ili imao veći autoritet u njegovoj parohiji? Bio je nadaren za upravljanje, trpeljiv u rasuđivanju i postupcima, jer je znao da je njegova reč bila presudna, i nisu ga morile neprijatnosti zbog delovanja mekušaca. Smeškao se dobroćudno na ljudsku mekušnost i povlađivanja pomodnom ukusu kome se on sam nije povinovao na primer, nije mario za gajenje cveća i skupljanje starina, što behu omiljene zabave među njegovim kolegama sveštenicima u biskupiji radije se posvećivao istoriji ili razmatranjima Neselrodovih15 motiva o tome šta bi bilo da je kabinet odabrao drugačiji tok delovanja. Rasuđivanje gospodina Gaskojna posle izvesnog kolebanja postalo je svešteničko umesto teološko; ne moderno anglikansko, već, kako je govorio, zdravorazumsko englesko, oslobođeno besmislica, prikladno čoveku koji je posmatrao pod punim svetlom nacionalnu religiju i mogao da sagleda njen odnos s drugim pojavama. Nije bilo još jednog crkvenog službenika čije su propovedi imale veću težinu ali i manju nepraktičnost u pogledu svetovnih dešavanja. Najteža optužba na njegov račun beše upravo ta svetovnost: nije se moglo dokazati da je zanemarivao manje sretne, ali ni opovrći da je negovao prijateljstva koja su mogla biti od koristi ocu šest sinova i dve ćerke; a ogorčeni posmatrači jer u Veseksu je pre desetak godina bilo osoba čija bi se ogorčenost danas činila neverovatnom zapažali su da su se nijanse njegovih stavova menjale prema tom principu delovanja. Ali vesela, uspešna svetovnost stvara privid veće sebičnosti od one reske, neuspešne, čija tajna istorija je sažeta užasnim rečima: „Prodato, ali nenaplaćeno.“
Gvendolin se čudila kako se to nije sećala koliko je divan njen teča, ali je sa šesnaest godina bila neumešniji i ravnodušniji sudija. U ovom trenutku mnogo joj je značilo što je imala blisku podršku uvaženog rođaka, i što porodični život više neće biti potpuno i nezanimljivo ženski. Nije želela da je teča kontroliše, ali je namah uvidela da bi za nju bilo ugodnije da se oseti ponosnim što će je predstaviti kao nećaku. A sve je ukazivalo na to da će uistinu biti ponosan zbog toga. Zasigurno ju je pogledao s divljenjem kada je rekao;
„Nadrasla si Anu, draga moja“, nežno zagrlivši svoju ćerku, čije stidljivo lice beše sitna kopija njegovog, i privukavši je uza se. „Nije ti vršnjakinja, ali svakako više neće rasti. Nadam se da ćete biti divne sadruge.“
Uputio je ćerki pogled poređenja, ali čaki ako je uočio njenu podređenost, mogao je da primeti i to da su Anina stidljivost i sitna, figura godili drugačijem ukusu od onog kome je Gvendolin bila privlačna, i da devojke teško da su mogle biti suparnice jedna drugoj. Gvendolin je barem bila svesna toga, te je svoju rođaku poljubila sa istinskom srdačnošću kao i Ijupkošću, rekavši: „Upravo sadrugu želim. Tako mi je drago što smo došle da živimo ovde. A i mama će biti srećnija sada kad je kraj vas, tetka.“
Tetka se slagala s tim, a Gvendolin je smatrala blagoslovom što su našli prikladan slobodan dom u parohiji njenog teče. Naravno, valjalo je osvrnuti se i na ostale četiri devojke koje je Gvendolin oduvek smatrala suvišnim: sve redom behu prosečne i nevažne, a ipak, od detinjstva su joj bile otežavajuća, nezanemarljiva činjenica u životu. Po svom osećanju za meru, smatrala je da je bila mnogo obzirnija prema njima nego što se moglo očekivati. Poimala je da su njeni teča i tetka takođe žalili što je toliko mnogo devojaka: koja razumna osoba bi mislila drugačije, izuzev njene sirote mame koja nikad nije primećivala kako bi Alis zgrčila ramena i podigla obrve toliko da joj se čelo gubilo, kako su se Berta i Fani došaptavale i cerekale na sve i svašta, ili kako je Izabel uvek slušala i zurila i zaboravljala gde je, i gazila starije po nožnim prstima?
„Ti imaš braću, Ana“, reče Gvendolin, dok je pažnja bila usmerena na sestre. „Na tome ti se može pozavideti.“
„Da“, kratko odgovori Ana. „Veoma su mi dragi, ali njihovo obrazovanje zadaje velike muke tati. Govorio je da sam zbog njih postala muškarača. Često sam se glupirala s Reksom. Mislim da će ti se Reks svideti. Doći će ovde pre Božića.“
„Sećam se da sam te smatrala prilično neobuzdanom i stidljivom, ali teško mi je da te zamislim kao muškaraču“, primeti Gvendolin, smešeći se.
„Naravno, promenila sam se; predstavljena sam u društvu i tome slično. Međutim, istina je da rado idem u kupine s Edvijem i Lotom, kao i pre. Izlasci mi ne gode odviše, ali usuđujem se da kažem da će mi biti prijatniji sada kada ćeš ti često biti sa mnom. Nisam bistra i nikada ne znam šta da kažem. Čini se beskorisnim da ponavljam što svi znaju, a ne mogu se dosetiti ičeg drugog, izuzev onog što tata kaže.“
„Vrlo će mi goditi da izlazim s tobom“, odvrati Gvendolin, već naklonjena svojoj naivnoj rođaci. „Voliš li jahanje?“
„Da, ali imamo samo jednog šetlandskog ponija. Tata kaže da ne može držati još nekog, pored konja za kočije i svoje rage; skupo je to.“
„Nameravam da nabavim konja i da često jašem“, odlučno će Gvendolin. „Da li su ovdašnji ljudi prijatni?“
„Tata kaže da jesu, vrlo. Znaš, svuda unaokolo su svešteničke porodice; zatim Kvelonovi i Aroupointovi i lord Brakenšo. U blizini je nenastanjeno imanje ser Hjuga Malindžera veoma je lepo, tamo idemo na izlete. Tu su i dve ili tri porodice u Vančesteru. O, da, i stara gospođa Valkani u Natingvudu, i...“
Ali Anu je neprijatne dužnosti nabrajanja spasla najava večere, i na Gvendolinino pitanje uskoro je posredno odgovorio njen teča, prilično se zadržavši na pogodnostima koje im je obezbedio kad je našao za njih obitavalište kakvo je Ofendin. Naravno, valjalo je plaćati kiriju, no nije bilo drugih troškova sem onih koji se odvajaju za održavanje svake obične kuće u Vančesteru.
„A uvek vredi žrtvovati se malo za kuću od stila“, reče gospodin Gaskojn, svojim prijatnim, ugodno samouverenim tonom, zbog kog se činilo da se čitav svet mogao urediti za život, „pogotovo ako je na čelu kuće samo dama. Dolaziće vam svi najbolji ljudi, a nećete morati da organizujete skupe večere. Naravno, ja na to moram prilično da potrošim, to je krupna stavka. Ali kuću sam dobio budzašto. Kad bih morao da plaćam tri stotine godišnje za moju kuću, jedva da bi mi ostalo za redovne troškove. Previše odlazi na moje dečake. Kad se to uzme u obzir, u boljem ste položaju od nas; nemate velikih troškova, osim za kuću i kočiju.“
„Veruj mi, Fani, sad kada deca rastu, moram da štedim i da se dovijam“, javi se gospođa Gaskojn. „Po prirodi nisam vična upravljanju, ali Henri me je naučio. Pravo je čudo kako iz svega izvlači najbolje; sebi ne dozvoljava nikakav luksuz, a ne plaća potparohe. Nije pravo što nije bar kanonik kao ostali, tim pre kad se uzmu u obzir prijatelji koje je stekao i kad se ima na umu koliko su potrebni ljudi umerenih stavova. Ako crkva želi da održi svoju poziciju, valjalo bi da sposobnost i ličnost budu na ceni.“
„Oh, draga moja Nensi, zaboravljaš staru priču hvala nebesima, sigurno ih je trista ovakvih kao ja. Na kraju krajeva, nećemo imati razloga da se žalimo, siguran sam u to. Teško da može biti predanijeg prijatelja od lorda Brakenšoa vašeg stanodavca, Fani. Ledi Brakenšo će vas posećivati. A pominjao sam Gvendolin naš Streličarski klub to je Streličarski klub Brakenšo u koji se učlanjuju samo probrani. Mogla bi i ona, odnosno, ako nema primedbi“, dodade gospodin Gaskojn, gledajući u Gvendolin s blagonaklonom šaljivošću.
„Volela bih to više od svega“, odgovori Gvendolin. „Ništa mi ne pričinjava veće zadovoljstvo od ciljanja i pogađanja“, dodade, ljupko klimnuvši glavom i nasmešivši se.
„Naša sirota Ana je odviše kratkovida za streličarstvo. Ali sebe smatram prvoklasnim strelcem, i ti ćeš vežbati sa mnom. Napraviću od tebe pravog strelca pre velikog okupljanja u julu. Zapravo, kad je reč o komšiluku, nisi mogla da se nađeš na boljem mestu. Tu su Aroupointovi, oni se ubrajaju u najbolje među nama. Gospođica Aroupoint izvrsna je devojka, i predstavljena je na Dvoru. Imaju divan dom, Kvečam Hol, koji vredi videti kao umetničko delo, a od njihovih zabava, na koje ćeš zasigurno biti pozivana, boljih ovde nema. Gospođa Aroupoint je osobena, bez sumnje; zapravo, pomalo je nalik karikaturi, ali je dobronamerna. A gospođica Aroupoint je neizmerno fina. Nemaju sve mlade dame tako lepe i ljupke majke kakve su tvoja i Anina.“
Gospođa Dovilou se blago nasmeši na taj kompliment, ali muž i žena se pogledaše s ljubavlju, i Gvendolin pomisli: „Barem su moji tetka i teča sretni, a ne bezvoljni i snuždeni.“ Sve u svemu, beše zadovoljna onim što je obećavao život u Ofendinu, jer činio joj se kao veliko poboljšanje u svakom pogledu. Čak su i potparosi volonteri, kako je slučajno otkrila, bili pretežno mladići iz porodice, a za gospodina Midltona, pravog potparoha, govorilo se da je zlata vredan: šteta što se spremao da ih uskoro napusti.
Ali beše nešto što je toliko priželjkivala da nije mogla dozvoliti da prođe veće, a da ne preduzme korake zarad ostvarivanja svoje želje. Dobro je znala da je njena mama nameravala da Gvendolinine troškove u potpunosti prepusti njenom teči, i da to nije bilo samo posledica razboritog rasuđivanja, već je gospođa Dovilou, svesna da se o njoj uvek mislilo kao o sirotoj dragoj Fani, koja je napravila tužnu grešku stupivši u drugi brak, osećala istinsko zadovoljstvo što je otvoreno i usrdno poistovećuju s porodicom njene sestre, i što se za njene poslove brine autoritet za kog se pretpostavljalo da je istinski zainteresovan za tu dužnost. Zato se s pitanjem o nabavci prigodnog jahaćeg konja, o čemu je dovoljno razgovarala s mamom, trebalo obratiti gospodinu Gaskojnu; a pošto je Gvendolin svirala na klaviru dobijenom iz Vančestera, pevala na zadovoljstvo slušalaca, navevši teču da joj se pridruži u duetu a ima li nežnijeg uticaja na bilo kog teču koji bi znao lepo da peva nego da mu se previše vremena ne oduzima za važnije stvari? iskoristila je priliku da kaže: „Mama, niste razgovarali s tečom o mom jahanju.“
„Gvendolin iznad svega želi da ima jahaćeg konja lepog, lakonogog, damskog“, reče gospođa Dovilou, gledajući gospodina Gaskojna. „Mislite li da bismo mogli to da uredimo?“
Gospodin Gaskojn isturi donju usnu i podignu svoje lepe obrve sarkastično pogledavši u Gvendolin, koja sa izuzetnom ljupkošću sede na rukohvat fotelje svoje mame.
„Mogli bismo joj ponekad pozajmiti ponija“, reče gospođa Gaskojn, posmatrajući lice svog muža, spremna da se odrekne zamisli ukoliko bi on pokazao da se ne slaže.
„Tetka, to bi možda smetalo drugima, a meni ne bi pričinilo zadovoljstvo. Ne podnosim ponije“, uzvrati Gvendolin. „Radije bih se odrekla nekih drugih povlastica u korist konja.“ (Je li ikada postojala mlada dama ili gospodin koji nisu bili spremni da se odreknu neodređene povlastice kako bi dobili određenu povlasticu?)
„Ona veoma dobro jaše. Imala je časove, a učitelj jahanja je rekao kako se toliko dobro drži u sedlu i tako je vešte ruke da joj se može poveriti bilo koji konj“, reče gospođa Dovilou, koja se, sve i da nije želela da njena mezimica dobije konja, ne bi usudila da se svim srcem ne bori da ga obezbedi za nju.
„Konj ima cenu dobrih šezdeset u najboljem slučaju, a tu su i troškovi održavanja“, reče gospodin Gaskojn, glasom koji je, i pored nećkanja, odavao da se nešto u njemu zalaže za tu molbu. „Konji za kočiju su već veliki izdatak. Ne zaboravimo i to koliko se, vama damama, da je na toaletu.“
„Ne nosim ništa drugo do dve crne haljine“, požuri da doda gospođa Dovilou. „A mlađim devojkama, naravno, toaleta za sada nije potrebna. Pored toga, Gvendolin će mi uštedeti mnogo podučavajući svoje sestre.“ Na to se delikatan obraz gospođe Dovilou zacrvene. „Da nije toga, morala bih da unajmim veoma skupu guvernantu, i učitelje.“
Gvendolin unekoliko oseti bes prema svojoj majci, ali ga pažljivo prikri.
„To je dobro, to je neosporno dobro“, srdačno uzviknu gospodin Gaskojn, gledajući u svoju ženu. A Gvendolin koja, mora se priznati, beše mudra mlađa dama, iznenada ode u drugi kraj dugog salona, i posveti se sređivanju notnih svezaka.
„Drago dete je lišeno svakog uživanja“, nadodade gospođa Dovilou, molećivim glasom. „Nesmotreno je trošiti se u ovoj prvoj godini našeg kućenja. Ali odista joj je neophodno da vežba i da se oraspoloži. A da je samo vidite na konju, to je sjajan prizor.“
„To mi ne bismo mogli da obezbedimo Ani“, reče gospođa Gaskojn. „Ali ona je drago dete i bila bi zadovoljna da jaše Lotovog magarca.“ (Ana se beše sva predala igri sa Izabel, koja je izvukla staru tablu za bekgemon i moljakala da joj se dozvoli da ostane s njima još sat vremena.)
„Nema sumnje da lepa žena nikad ne izgleda bolje do na konju“, napomenu gospodin Gaskojn. „A Gvendolin ima figuru za to. Ne kažem da molbu ne treba razmotriti.“
„U svakom slučaju, mogli bismo isprobati kako ide, pa po potrebi odustati“, dodade gospođa Dovilou.
„Konsultovaću se s glavnim konjušarem lorda Brakenšoa. On je moj fidus Achates16 kada je reč o konjima.“
„Hvala“, izusti gospođa Dovilou s velikim olakšanjem. „Vrlo ste ljubazni.“
„On je uvek takav“, složi se gospođa Gaskojn. A kasnije te noći, kada se našla nasamo sa mužem, reče:
„Mislim da si bio gotovo previše popustljiv s tom nabavkom konja za Gvendolin. Ne bi trebalo da traži mnogo više nego što bi tvoja rođena ćerka poželela. Naročito ne pre nego što vidimo kako će Fani raspolagati svojim prihodom. A ti ne moraš da preuzimaš sve te poslove na sebe, ionako imaš dovoljno briga.“
„Draga moja Nensi, stvari se moraju sagledavati iz svih uglova. Ova devojka vredi izvesnog troška: ne sreće se često takva. Naći će prvoklasnog muža, a ja ne bih vršio svoju dužnost kada bih se čuvao truda da joj pomognem u tome. I sama znaš koliku je smetnju predstavljao njen očuh i druga porodica, koja ju je uvek držala u zapećku. Žao mi je devojke i voleo bih da tvoja sestra i njena porodica sada osete pogodnosti tvog braka s prilično boljim pripadnikom moje sorte nego što je bio njen muž.“
„Prilično boljim! Složila bih se. Ipak, treba da sam zahvalna što preuzimaš na svoja pleća toliki teret zarad moje sestre i njene dece. Svakako neću prebacivati nesretnoj Fani. Ali ima nešto o čemu sam razmišljala, iako ti to nikada nisi pomenuo.“
„Šta to?“
„Mislila sam na dečake. Nadam se da se neće zaljubiti u Gvendolin.“
„Ne upuštaj se u takva predviđanja, draga moja, i nema opasnosti. Reks nikad neće zadugo ostajati kod kuće, a Voram odlazi u Indiju. Mnogo je mudrije uzeti zdravo za gotovo da se rođaci neće zaljubiti. Ako kreneš s merama predostrožnosti, to će se desiti uprkos njima. Ne sme se postupati u ime Promisli kad su u pitanju takve stvari koje se mogu držati pod kontrolom koliko i jato pilića. Dećaci neće dobiti ništa, i Gvendolin neće dobiti ništa. Ne mogu se venčati. U najgorem slučaju, pašće koja suza, a momke i devojke ne možeš spasti toga.“
Strepnje gospođe Gaskojn behu otklonjene: ako se išta i desi, tešilo ju je osećanje da će njen muž znati šta treba da se radi i neće štedeti trud da tako i postupi.

POGLAVLJE IV

Goržibus: Kažem da je brak nešto sveto i neprikosnoveno, i ko počne razgovorom o njemu taj radi kao pošten čovek.
Magdelon: Bože moj, kad bi svi ličili na vas, roman bi se brzo svršio! Divna bi to bila stvar da se Sirus odmah oženio Mandanom, a Klelija bez imalo muke udala za AronsaL. Pustite nas da natenane ispredamo naš roman i ne žurite toliko da se on završi.
Molijer. Smešne precioze17

Teško da bi se parohu Penikota moglo zameriti što je, sagledavajući stvari iz svih uglova, Gvendolin video kao devojku koju vrlo verovatno čeka briljantan brak. Zašto bi se razlikovao od svojih savremenika po tom pitanju, i priželjkivao da se ljupko devojaštvo njegove nećake okonča na način gori od onog koji bi oni smatrali najboljim? Za pohvalu je to što je ovoj stvari pristupao potpuno dobronamerno. A kad je reč o sredstvima za postizanje cilja, ludost bi bila birati ona neobična i idilična preporučiti da Gvendolin nosi pohabanu odeću poput Grizelde da bi se markiz zaljubio u nju, ili insistirati da se ona, pošto se traži savršena devojka, drži po strani od sveta. Planovi gospodina Gaskojna behu od onih koji se zovu razboritim, i na pamet mu nije palo da nabavi previše živahnog konja pa da Gvendolin dovede u opasnost da joj se desi nezgoda i da je spase kakav imućan muškarac. Svojoj nećaki želeo je dobro, i nameravao je da je u dobrom svetlu predstavi najboljem društvu u okolini.
Planovi njenog teče savršeno su se slagali s Gvendolininim željama. Ali neka niko ne pomisli da je i sama razmišljala o briljantnom braku kao neposrednom ishodu očaravanja sveta svojom ljupkošću dok jaše ili bilo kojim drugim postignućem. To da će se jednoga dana udati morala je da prizna, i tiho, bez nedoumica, uviđala je da taj brak svakako neće biti osrednji, kakvim se većina đevojaka zadovoljavala. Ali u njene misli nikad se nije naselila pomisao na brak kao ispunjenje njenih ambicija; dramama u kojima je sebe zamišljala kao junakinju nije kovala takav svršetak. Da za njome izgaraju i uzdišu želeći je za nevestu, svakako je bilo nezamenljivo i ugodno jemstvo ženske moći; ali postati supruga i vući bukagije koje porodica i takav status nameću, bilo je tegobna neminovnost. Ono što je znala o braku navodilo ju je na zaključak da je reč o prilično užasnoj situaciji u kojoj žena ne može da radi šta želi, ima više dece nego što je poželjno, s vremenom se obezvolji i bespovratno utone u jednoličnost. Naravno, brak je značio pomak u društvu i ona nije mogla priželjkivati samački život, ali unapređenja ponekad imaju gorak ukus muškarac koji je namislio da vodi glavnu reč neće se lako toga odreći, a ova tanana vila od dvadeset leta se namerila da glavna reč bude njena. Jer takvi porivi žive i u ženskim grudima. Ali u Gvendolininim su obitavali među strogo ženskim nameštajem. Nameravala je da radi ono što je njoj bilo ugodno na upečatljiv način ili da čini sve što može ne bi li izazvala divljenje i tako posredno oseti dublju strast življenja.
„Gvendolin se neće smiriti dok joj svet ne bude pod nogama“, rekla je gospođica Meri, smerna guvernanta. Behu to hiperbolične reči koje su odavno nosile tek umereno značenje; jer, ko još nije čuo za obične ljude kojima je pod nogama bio svet u vidu desetak stvari poželjnih u otmenom predgrađu? A nije bilo reči dovoljno sveobuhvatnog i maglovito širokog značenja da ukažu na planove iz kojih je iznikla neodređena veličanstvenost u vezi sa sirotom Gvendolin na vrhuncu njenog mladalačkog samolikovanja. Drugi su dopuštali da se pretvore u robove i da se njihovim životima upravlja kao da su list na vetru. Ne, s njom neće biti isto; neće dozvoliti da bude žrtva manje vrednih bića, već će potpuno iskoristiti prilike koje joj život bude nudio i nosiće se s okolnostima, koristeći svoju izvanrednu pamet. Naravno, skrasiti se u Ofendinu, s pažnjom koju joj ukazuje ledi Brakenšo, sa streličarskim klubom i pozivima na večere kod Aroupointovih kao vrhuncem onog što je njeno okruženje imalo da ponudi, nije bila pozicija koja je, reklo bi se, nudila izvanredne mogućnosti; ali uporište Gvendolinine samouverenosti bilo je pretežno u njoj samoj. Osećala se dobro opremljenom za umeće življenja. Mnogo toga u njenoj prošlosti, smatrala je, nije joj išlo naruku, ali kad je reč o njenom „obrazovanju“, rekla bi da ništa nije propustila. Njen brz um u učionici je lako usvajao ta vrlo uštogljena neobjašnjiva pravila i nepovezane činjenice koje spasavaju neznalice bolnog osećanja da su slabomoćni usled neznanja, a o onome što je preostalo da se sazna, smatrala je, u dovoljnoj meri će se doznati kroz romane, drame i poeziju. Po pitanju njenog poznavanja francuskog i muzike te dve umešnosti odlikovale su svaku uspešnu mladu damu nije se osećala nesigurnom; a kada se svim tim kvalifikacijama, negativnim i pozitivnim, dodaju spontane sposobnosti s kojima se srećnici rode pa ih zadivi sopstvena moć donošenja ispravnog suda o svakoj stvari koja im privuče pažnju, ko bi se mogao začuditi Gvendolininoj spremnosti da upravlja svojom sudbinom?
Mnogo je toga bilo na svetu možda uglavnom sve što je nije zanimalo, zato što je bilo glupo; jer stvari se mladima lako mogu učiniti glupe kao što se starima svetlost čini mutna; ali ona se nimalo ne bi osetila bespomoćnom ako bi se pomenule u razgovoru. Ne sme se zaboraviti da niko nije dovodio u pitanje njenu moć ili njeno opšte preimućstvo. Tako je po dolasku u Ofendin prva pomisao onih oko nje bila, kao i uvek, šta će Gvendolin da misli? Kad bi sluga teško stupao u čizmama koje škripe ili ako pralja ne bi dobro oprala veš, služavka bi rekla: „To se neće svideti gospođici Harlet“. Ako bi se zadimilo iz kamina u spavaćoj sobi, gospođa Dovilou, čijim slabim očima je dim bio velika smetnja, izvinjavala bi se Gvendolin zbog toga. Ukoliko onih dana kad su još uvek bili napeti zbog seljenja, nije silazila na doručak premda su svi ostali već jeli, jedino se postavljalo pitanje kako da Gvendolini kafa i tost ostanu topli i hrskavi; a kada se pojavila s tek počešljanom i raspuštenom svetlosmeđom kosom, jer je čekala na ruku svoje mame da je uvije, njene krupne oči kafene boje su blistale pod dugim trepavicama najik na oniks umijen talasima, ona je morala da bude uviđavna da lepo zamoli Alis, koja je sedela čekajući na nju, da se ne drži tako ružno uštogljeno, a Izabel da joj se ne približava i ne zapitkuje je, već da ode kod gospođice Meri.
Uvek je bila ta princeza u izgnanstvu, kojoj su pecivo za doručak, i u doba opšte gladi, morali mesiti od najboljeg brašna prosejanog na najtanjem situ, a srebrna viljuška joj je morala biti raspakovana i pri ruci i tokom naglog odlaska iz okružja. Kako to objasniti? Za odgovorom se možda nije moralo duboko kopati: ležao je u njenoj lepoti, izvesnoj neobičnosti, odlučnosti u ljupkim pokretima i jasnom, neoklevajućem glasu. Kad kakvog kišnog dana ona uđe u sobu gde svi sede lenji i bezvoljni, iznenada je iskrsavao dovoljan razlog za razne aktivnosti; čak su i konobari u hotelima hitrije ispravljali stolnjake i uklanjali mrve i ostatke hrane u kojima su se davile muve. Ta moćna draž, uz činjenicu da je bila najstarija ćerka pred kojom se njena majka večito osećala krivom zbog zla što joj je naneo očuh, mogli bi se učiniti kao dovoljan razlog za Gvendolinino carevanje u porodici, te tražiti neki drugi bilo bi kao juriti razlog za to što se razdanilo kad se sunce rodilo. Ali čuvajte se izvođenja zaključaka bez poređenja. Sećam se da sam viđala kako se ista takva usrdna, apologetska pažnja poklanja osobama nimalo lepim ili neobičnim, koje svoju čvrstinu nisu ispoljavale ni ljupko ni milozvučno, a nisu bile najstarije ćerke s nežnom, bojažljivom majkom, punom kajanja ako izlože kćer neprijatnostima. Neki od njih behu sasvim obični ljudi. Jedina sličnost među njima bila je čvrsta odlučnost da se domognu onog što im godi, nimalo ne strahujući da će, ako li ne uspeju u tome, postati neprijatni ili opasni. Ko je više obasipan laskanjem i uslužnošću slabašnih žena do beskrupulozni muževi koji su, ako sve ne bude po njihovom kod kuće, u stanju da odu i ponašaju se još gore negde drugde? Zato moram da se zapitam da li bi Gvendolin, sve da nema moćne draži i ne zauzima osobeni kćerinski položaj, i dalje igrala ulogu izgnane kraljice, unoseći svoju energiju egoistične želje i moć nadahnjujućeg strahopoštovanja u ono što govori ili čini. Međutim, jeste imala draž, i oni koji su je se bojali ujedno su je i voleli; možda je i strah i ljubav podsticala svojevrsna raznobojnost njene ličnosti igra raznolikih, zapravo suprotstavljenih sklonosti. Jer Magbetove reči o nemogućnosti da istovremeno budemo mnogo suprotnih stvari odnosile su se na nespretne nužnosti delanja, a ne na istančanije mogućnosti osećanja. Ne možemo se zakleti na vernost, a ujedno i kukavički ćutati; ne možemo ubiti i ne ubiti u istom trenutku; ali trenutak je dovoljno dug da u njega stane i dobra i zla namera, da nas ponese ubilačka pomisao a povrati odlučno kajanje.

POGLAVLJE V

Duh njen

Veliča tako sebe da se njoj

Sve drugo čini jadnim.

Šekspir. Mnogo vike ni oko čegais

Dobrodošlica na koju je Gvendolin naišla u okruženju ispunila je očekivanja njenog teče. Od zamka Brakenšoovih do Firsa u Vančesteru, gde je gospodin Kvelon, bankar, imao velelepnu kuću, beše dočekana s neskrivenim divljenjem, a čak i dame kojima se nije naročito sviđala, radovale su se što se pojavila nova, naočita devojka koju će moći da pozivaju u goste; jer domaćice koje često priređuju zabave moraju da kroje spisak gostiju kao što ministri sastavljaju liste članova svojih kabineta, dakle ne prema svojim naklonostima. Zato pri pozivanju Gvendolin u goste nije bilo nužno tražiti mišljenje bilo kog kome se to ne bi dopalo, jer gospođa Dovilou je vazda bila tiha, živopisna pratnja, a gospodin Gaskojn je svuda bio pozivan zbog sebe samog.
U kuće u kojima Gvendolin nije bila omiljena, ali u koje je ipak bila pozivana, spadao je i Kvečam Hol. Jedan od prvih poziva stigao joj je baš otud, na veliku večeru, što je bila prilika da se predstavi lokalnom društvu; jer iz društva od trideset duša, prigodno odabranih u skladu sa svojom starošću, malo koja porodica vredna posećivanja mogla se u potpunosti izostaviti. Nijedna prisutna mlađa osoba nije se mogla porediti s Gvendolin dok je prolazila kroz dug niz soba ukrašenih svetlima i cvećem i, isprva uočljiva samo kao vitka figura u beloj lelujavoj haljini, približavala se, sve jasnija pod punijim osvetljenjem. Nikad dotad nije prošla takvim šetalištem, i likovala je ta promenada joj je pristajala: ko god bi je pogledao po prvi put, lako je mogao pretpostaviti da se oduvek kretala kroz špalir lakeja u dugim galerijama; njena rođaka Ana, mnogo češće je izlazila u društvo i bivala u sličnim situacijama, a ipak joj je bilo neprijatno, kao zecu kad se nađe na osvetljenoj čistini.
„Ko je to s Gaskojnom?“, upita arhiđakon, zanemarivši diskusiju o vojnim manevrima koji su ga, kao crkvenog čoveka, prirodno privlačili. A njegov sin, na drugoj strani sobe mladi učenjak koji je obećavao i već je stigao da predloži neke ispravke grčkih tekstova, „elegantne isto koliko i pronicljive“ izusti gotovo u istom trenutku: „Sunca mu! Ko je ta devojka sa izvanredno udešenom kosom i oku ugodnom figurom?“
Ali opštoj dobronamernosti, po kojoj su svi proglašavani za zgodne, veliki je udar zadala Gvendolin koja je zasenila sve ostale: čak je i zgodna gospođica Lou, ćerka ledi Lou, najednom postala plećata, krupna i troma; a gospođica Aroupoint, na svoju štetu takođe odevena u belo kao Gvendolin, istog trena je podsetila na carte-de-visite.18 Gospođicu Aroupoint su voleli jer je s ljubaznošću i bez prenemaganja podnosila sve što joj je sudba podarila i tako kao paravan zaklanjala osobenjaštvo svoje majke te se u opštu sliku nije uklapalo to što Gvendolin izgleda mnogo više kao osoba od važnosti u društvu.
„Nije baš toliko lepa kada se pogleda izbliza“, kasnije te večeri šapnu gospođa Aroupoint u poverenju gospođi Valkani. „Njen je stil takav da isprva ostavlja dubok utisak, ali onda se ispostavlja da je manje dopadljiva.“
Gvendolin je, pokušavajući da učini upravo suprotno, uvredila svoju domaćicu koja je, iako nije bila jetka ili osvetoljubiva žena, imala svojih slabosti. Nekoliko okolnosti iz života gazdarice Kvečama su se posmatračima iz okruženja činile kao nužno povezane. Tu i tamo bi se neko setio da je bila naslednica imetka nastalog zahvaljujući nekakvom poslu u gradu nikom ne beše baš jasno kakvom i zato joj se opraštala zdepasta građa, oštar, papagajski glas i to kako je visoko podizala kosu; a pošto je zbog tih okolnosti izgledala prilično komično, mnogima se činilo prirodno što ima takozvane spisateljske ambicije. U malom poređenju s drugima otkrilo bi se da sve te okolnosti ne moraju biti nađene ujedno; ćerke odbornika često su lepo odgojene i naočite, lepe žene ponekad imaju grub ili promukao glas, a literatura slabog kvaliteta izlazila je iz pera ljudi različite fizičke građe, muškaraca kao i žena.
Gvendolin je lako zapažala apsurdnosti u drugima, ali je bila blagonaklona prema onima koji su joj mogli život učiniti ugodnijim pa je namislila da pridobije gospođu Aroupoint posvećujući joj pažnju u mnogo većoj meri nego što su drugi bili spremni da iskažu. Ali samouverenost lako otkriva sebe navodnoj gluposti koju vidi u drugima; kao što imućni ljudi siromašnima govore uljuljkujućim glasom, a oni u punoj snazi se starijima obraćaju glasnije, ishitreno zaključujući da su gluvi ili senilni. Gvendolin, i pored svoje bistrine i namere da se dopadne, nije mogla da izbegne takvu omašku: bez razmišljanja donela je sud da je gospođa Aroupoint, smešna kakva beše, verovatno žudela za pažnjom, te je svoju ulogu odigrala ne podozrevajući da su sve razne nijanse njenog ponašanja primećene.
„Čujem da volite knjige kao i muziku, jahanje i streličarstvo“, obrati se gospođa Aroupoint Gvendolin, našavši se tete-a-tete s njom u salonu posle večere. „Ketrin će biti milo što ima srodnu dušu u susedstvu.“ Taj mali govor mogao bi se učiniti kao izraz najljubaznije uglađenosti da je izgovoren tihim, melodičnim glasom; ali izrečen kroz nos, nepodnošljivo glasno, naveo je Gvendolin da u pokroviteljskom maniru ljubazno odgovori:
„U stvari, ja sam srećnica. Gospođica Aroupoint će me naučiti šta je dobra muzika. Ja ću biti samo učenica. Čujem da je umešna muzičarka.“
„Ketrin je izvesno u svakoj prednosti. Imamo prvoklasnog muzičara u kući to je her Klesmer, možda znate za njegove kompozicije. Morate mi dopustiti da vas predstavim njemu. Vi pevate, koliko znam. Ketrin svira tri instrumenta, ali ne ume da peva. Nadam se da ćete nam dozvoliti da vas slušamo, rečeno mi je da ste dobra pevačica.“
„Oh, ne! ‘Die Kraft ist schwach, allein die Lust ist gross’, kako bi Mefisto rekao.“19
„Ah, proučavali ste Getea. Devojke su danas tako obrazovane. Pretpostavljam da ste toliko toga pročitali.“
„Zaista nisam. Biće mi drago da mi kažete šta da čitam. Pregledala sam sve knjige iz biblioteke u Ofendinu, ali ništa se ne može čitati. Stranice su slepljene i zaudaraju na buđ. Volela bih da umem pisati knjige te da sebe zabavim, kao što vi umete! Kako li je divno pisati knjige po svom ukusu, a ne isključivo čitati tuđa dela! Lično pisane knjige su, mora biti, izvrsne.“
Gospođa Aroupoint je na trenutak oštro pogleda, ali opasan nagoveštaj satire iz poslednje rečenice pređe u devojačku prostodušnost, kada je Gvendolin dodala:
„Sve bih dala, samo da napišem knjigu!“
„A zašto ne biste to učinili?“, odgovori gospođa Aroupoint, ohrabrujuće. „Treba samo da počnete, kao što sam ja. Pero, mastilo i papir svima su na raspolaganju. Ali rado ću vam poslati sve što sam napisala.“
„Hvala. Vrlo rado ću pročitati ono što ste napisali. Poznanstvo s autorima zasigurno omogućava posebno razumevanje njihovih knjiga: čitalac tad može da razluči koji delovi su zabavni, a koji ozbiljni. Uverena sam da se često smejem gde ne treba.“ Tu i sama Gvendolin postade svesna opasnosti, te brzo dodade: „Kod Šekspira, i ostalih velikih pisaca koje ne poznajemo lično. Ali uvek želim da znam više nego što stoji u knjigama.“
„Ako vas zanima ono o čemu pišem, mogu vam pozajmiti brojne dodatne strane rukopisa“, nastavi gospođa Aroupoint, dok se Gvendolin preznojavala u ulozi mlade dame koja je upravo objavila da voli marinirane sardine.
„Usuđujem se reći da su to stvari koje ću jednoga dana objaviti: više prijatelja je navaljivalo na mene da to učinim, a ne valja opirati se tvrdoglavo. Na primer, moj Taso20 mogao je biti dvaput veći.“
„Obožavam Tasa“, reče Gvendolin.
„Onda ćete dobiti sve moje papire, ako želite. Mnogi su pisali o Tasu, ali ništa od toga nije tačno. Kad je reč o njegovom ludilu posebne vrste, njegovim osećanjima prema Leonori, pravom razlogu za njegovo utamničenje i Leonorinoj prirodi, koja je, po mom mišljenju, bila žena bez srca, inače bi se udala za njega uprkos svom bratu svi oni greše. Moje mišljenje se razlikuje od svih ostalih.“
„Vrlo zanimljivo!“, uzviknu Gvendolin. „Ja volim da se razlikujem od svih ostalih. Tako je glupo slagati se. To je najgore što možete učiniti kad pišete o svom mišljenju.“ Ovaj govor ponovo je probudio blagu sumnju u gospođi Aroupoint, te je nanovo na trenutak odmerila Gvendolin. Ali Gvendolin je izgledala sasvim nevino i nastavila pokornim tonom:
„Od Tasa znam samo Oslobođeni Jerusalim, koji sam čitala i napamet naučila u školi.“
„Ah, život mu je mnogo zanimljiviji od njegove poezije. Njegovu mladost predstavila sam kao romansu. Kad se setimo njegovog oca Bernarda, i tako dalje, mnogo toga mora da je istina.“
„Uobrazilja je često istinitija od činjenice“, odlučno zapazi Gvendolin, iako je te lako izgovorene reči bila u stanju da objasni taman toliko kao da su na koptskom ili etrurskom. „Biće mi tako drago da saznam sve o Tasu pogotovo o njegovom ludilu. Pretpostavljam da su pesnici uvek pomalo ludi.“
„Bez sumnje pesnikove reči, u zanosu divnom zakolutane21 a neko reče za Marloa:
‘Jer ludilo divno beše u njega i tada,

Koje um poete napuštati ne sme nikada.’22

„Ali nije se uvek otkrivalo, zar ne?“ zapita Gvendolin naivno. „Pretpostavljam da su neki od njih prevrtali očima nasamo. Ludi ljudi često su prepredeni.“
Ponovo senka pređe preko lica gospođe Aroupoint, ali ulazak jednog gospodina sprečio je svako nadgornjavanje između nje i te brzoplete mlade dame koja je otišla predaleko glumeći naivku.
„Ah, evo her Klesmera“, objavi gospođa Aroupoint, ustajući. Odmah potom ga odvede do Gvendolin i ode, ostavivši ih u razgovoru ugodnom za obe strane. Her Klesmer beše srećna kombinacija Nemca, Slovena i Semite, sa istaknutim crtama lica, smeđom kosom koja je umetnički lepršala i kestenjastim očima iza naočara. Njegov engleski beše gotovo besprekoran, izuzev tečnosti, a uznemirujuća oštroumnost nije bila tako zastrašujuća zahvaljujući izvesnom slabom glupiranju kome se čak i genije odaje u želji da se dopadne lepoti.
Uskoro su počeli sa izvođenjem. Gospođica Aroupoint i her Klesmer svirali su komad za četiri ruke na dva klavira; prisutni su mislili da je previše dug, a Gvendolin da se izvođačkom umeću nenametljive, smerne gospođice Aroupoint ne može naći nikakva zamerka premda to nije poljuljalo njenu veru u sopstveni, često hvaljen stil sviranja. Posle toga, svi su s nestrpljenjem očekivali da čuju Gvendolin kako peva, a naročito gospodin Aroupoint, što se i moglo pretpostaviti za domaćina i savršenog gospodina, o kome niko nije imao šta da kaže sem da se oženio gospođicom Katler i da je uvozio najbolje cigare. On ju je odveo do klavira s opuštenom učtivošću. Her Klesmer je zaklopio instrument čekajući na nju, i nasmešio se sa zadovoljstvom kad se približila, a potom se udaljio za koji metar kako bi mogao da je posmatra dok peva.
Gvendolin nije bila nervozna; ono čega se lati radila je ne zadrhtavši, a pevanje beše užitak za nju. Glas joj je bio umereno jak sopran (neko joj je bio rekao da podseća na glas Dženi Lind), sluh dobar, a nikad nije falširala, te je njeno pevanje pričinjavalo zadovoljstvo običnim slušaocima, i beše navikla na aplauz bez zadrški. Imala je tu prednost da se, dok je pevala, činila još lepša nego inače, i to što se her Klesmer nalazio pred njom beše povoljna okolnost. Samouvereno je otpevala pesmu koju unapred beše odredila, omiljenu ariju od Belinija.
„Dražesno, zar ne?“, reče gospodin Aroupoint, koji je ostao blizu, a reč se pronela s više neiskrenosti nego što je nalazimo u prijateljskim namerama. Ali her Klesmer se ukipio ako je moguće zamisliti kip s naočarima; u najmanju ruku, bio je nem kao kip. Na Gvendolin svi navališe da ostane za klavirom kako bi slušaocima produžila zadovoljstvo, što nije htela da odbije; ali pre nego što se odlučila na to, primakla se her Klesmeru, nasmešena, i ljupko zapazila; „Bilo bi to bezobzirno prema velikom muzičaru. Mora biti da ne volite da slušate bedno amatersko pevanje.“
„Ne, zaista, nije tako“, odvrati her Klesmer, iznenada govoreći čudnim nemačkim akcentom sa odsečnim završnicama, što se pre toga gotovo nije moglo primetiti, a očigledno je zavisilo od promene raspoloženja, kao kada irski izgovor najjače izbija kad se pripadnici tog naroda ražeste. „Nije tako. Uvek je prihvatljivo videti vas kako pevate.“
Beše li ikada tako neočekivane potvrde nadmoći? Barem pre poslednjeg tevtonskog osvajanja?23 Gvendolin je buknula u licu, ali, pribrana kao uvek, nije iskazala ogorčenost i uklonila se istog trenutka, a gospođica Aroupoint, koja se zatekla dovoljno blizu da sve to čuje (i da primeti da je her Klesmer Gvendolin gledao s više upadljivog divljenja nego što je to dozvoljavao dobar ukus), s vrhunskom taktičnošću i ljubaznošću sede kraj nje, i reče:
„Zamislite kroz šta ja moram da prolazim s profesorom! Jedva podnosi išta što mi, Englezi, radimo u muzici. Preostaje nam samo da trpimo njegovu strogost i da zahvaljujući njoj otkrijemo šta se to najgore može reći o nama. Slaba nam je to uteha, ali možemo je prihvatiti ako znamo da nas svi ostali hvale.“
„Bila bih mu veoma zahvalna kada bi mi rekao najgore“, odvrati Gvendolin, povrativši se. „Usuđujem se reći da sam imala izuzetno lošu poduku, a dara za muziku nemam, samo ljubavi.“ Beše to vrlo lepo rečeno, tim pre što joj nikad pre nije palo na pamet.
„Da, istina je, niste dobro podučeni“, tiho potvrdi her Klesmer. Žensko mu je bilo drago, ali muzika beše draža. „Ipak, niste bez talenta. Pevate bez falširanja i imate prilično lep glas. Ali note izvodite na loš način, i muzika koju pevate ne dolikuje vam. Ta melodija izražava nezrelu kulturu posvećenu zabavi, dokolici, igrarijama te strasti i misli ograničenih ljudi. Svaka fraza takve melodije odiše luckastom samozadovoljnošću, bez vapaja duboke, tajanstvene strasti, bez sukoba, bez osećaja univerzalnog. Umanjuje čoveka dok je sluša. Pevajte sada nešto ozbiljnije, i ja ću videti.“
„Oh, ne sada, malo kasnije“, odgovori Gvendolin, rastužena širinom vidika koji se iznenada otvorio pred njenim skromnim muzičkim izvođenjem. Za jednu damu koja je htela da vodi glavnu reč, taj prvi susret bio je potresan. Ali beše odlučna da se ponaša dolično, i gospođica Aroupoint joj priskoči u pomoć:
„Da, kasnije. Uvek tražim pola sata da ponovo prikupim hrabrost posle kritika her Klesmera. Zatražićemo da nam sad odsvira nešto, mora nam pokazati šta je dobra muzika.“
Her Klesmer nije želeo da rizikuje, te je odabrao sopstvenu kompoziciju, fantaziju Freudvoll, Leidvoll, Gedankenvoll opsežan, ne odviše očigledan komentar na neke melodijske ideje i izvesno iscedio raznovrsnosti i dubine strasti iz klavira koliko je to taj umereno osetljiv instrument bio u stanju da pruži, s neprikosnovenom magijom u prstima koja je, činilo, slala žmarce kroz dirke od slonovače i drvene čekiće, i zapovedala strunama da mu govore, drhtavo i odugovlačeći. Gvendolin je, uprkos svom ranjenom egu, imala dovoljno duha da oseti moć tog izvođenja, i njena unutrašnja žalopojka zbog razočaranja se postepeno preobražavala u uzbuđenje koje je na trenutak proizvelo ravnodušnost prema sopstvenim postupcima ili barem odlučnost da stekne nadmoć nad njima smejući im se kao da pripadaju nekom drugom. Oči joj zablistaše, obrazi joj se blago zarumeneše, a jezik joj beše spreman za svakakve dovitljive komentare.
„Voleo bih da nam ponovo pevate, gospođice Harlet“, reče mladi Klintok, arhiđakonov sin klasičar, kome je zapala sreća da je odvede na večeru; jedva je čekao da nastavi razgovor čim je her Klesmer završio izvođenje. „Taj muzički stil je za mene. Nikada nisam razumeo to njegovo vrhunsko sviranje. Podseća me na teglu s pijavicama u kojoj se ne zna gde je kojoj glava a gde rep. Vaše pevanje mogao bih slušati vasceli dan.“
„Da, bilo bi nam drago da sada čujemo nešto popularno. Još jedna vaša pesma bila bi tako relaksirajuća“, umeša se gospođa Aroupoint, koja je takođe prišla s učtivim namerama.
„Mora biti da me možete toliko dugo slušati zato što je vaša kultura nezrela, a vidici uski. Pokazano mi je koliko mi je ukus loš, i upravo se mirim s tim to nikad nije prijatno“, odgovori Gvendolin, ne pridajući pažnju gospođi Aroupoint, i gledajući mladog Klintoka s blistavim osmehom.
Gospođa Aroupoint nije bila neosetljiva na tu neučtivost, ali samo reče: „U redu, nećemo nikoga terati ni na šta što ne bi voleo“, a kako se najednom začu žamor i gosti se uzvrteše tražeći jedni druge, ostade gde je i osvrnu se oko sebe s olakšanjem domaćice koja vidi da nije potrebna.
„Drago mi je da vam se sviđa okruženje“, reče mladi Klintok, veoma zadovoljan što se nalazi tu gde je, pred Gvendolin.
„Veoma. Čini se da ima pomalo od svega, a ničeg previše.“
„Prilično dvosmislena izreka.“
„Ne bih rekla. Volim pomalo od svega: na primer, malo apsurdnosti je vrlo uveseljavajuće. Drago mi je što ima nekoliko čudaka, ali da ih je mnogo bilo bi dosadno.“
(Gospođa Aroupoint, koja je načula taj razgovor, opazi u Gvendolininim rečima novi ton, i ponovo posumnja u njeno zanimanje za Tasovo ludilo.)
„A ja bih voleo da je više kroketa“, reče mladi Klintok. „Obično nisam ovde, ali ako bih tu provodio više vremena, učlanio bih se u kroketski klub. Vi ste, čini mi se, u streličarskom klubu. Ali verujte mi, kroket je igra budućnosti i trebalo bi ga opevati. Jedan moj dobar prijatelj napisao je pesmu o kroketu, u četiri strofe ni Poup ne bi sročio bolju. Nagovaram ga da je objavi, to je nešto najbolje što se može pročitati.“
„Proučiću kroket sutra. Posvetiću se njemu umesto pevanju.“
„Ne, to nikako; ali nemojte zanemariti kroket. Poslaću vam Dženingovu pesmu ako želite, imam prepis.“
„Da li vam je on dobar prijatelj?“
„Jeste, prilično.“
„Oh, ako je samo prilično, mislim da ću odbiti. Ili, ako mi je pošaljete, da li biste mi obećali da me nećete propitivati o njoj i tražiti da kažem koji deo mi se najviše svideo? Jer nije tako lako poznavati pesmu koju ne pročitate kao što je znati propoved koju niste slušali.“
„Nema sumnje“, pomisli gospođa Aroupoint, „ova devojka je prevrtljiva i podrugljiva. Biću oprezna s njom.“
Ali Gvendolin je uprkos tome i dalje bila predmet učtive pažnje porodice iz Kvečama, ne samo zato što su pozivi imali širu osnovu od ličnih naklonosti, već i zato što je neprijatna scena za klavirom pobudila kod plemenite gospođice Aroupoint potrebu da se stavi u ulogu Gvendolinine zaštitnice, a upravo se ona starala o svim pozivima i posetama jer je njena mati bila zauzeta drugim poslovima.

POGLAVLJE VI

„Smatrate da ste me unizili saopštivši mi da se Zemlja okreće oko Sunca? Budite sigurni da moje samopouzdanje nije nimalo okrnjeno.“
Fontenel. O mnoštvu svetova

Ta kritika s visine nanela je Gvendolin novu vrstu bola. Nije želela da se dozna koliko sebe smatra uskraćenom što nije imala muzičke prednosti gospođice Aroupoint, te da bude u poziciji da dovede u pitanje ukus her Klesmera sa samouverenošću temeljnog poznavaoca muzike; a još je manje voljno priznavala čak i samoj sebi da je svaki susret s gospođicom Aroupoint pobuđivao u njoj neželjenu ljubomoru: ni najmanje zato što je bila bogata naslednica, već zbog uznemirujuće činjenice da je devojka za čiji izgled bi se moglo samo toliko reći da je vitka i srednje visine, sitnih crta lica, podnošljivih očiju i bledog tena, imala određenu umnu premoć koja se nije mogla objasniti nepodnošljivu temeljnost u svom muzičkom postignuću, profinjenu istančanost ukusa, zbog čega je bilo nemoguće izazvati njeno divljenje, a njene standarde ste jedino mogli poštovati. Za tu mladu damu od dvadeset četiri godine, neupečatljivog izgleda, koju niko ne bi ni pogledao da nije bila gospođica Aroupoint, dalo bi se posumnjati da u potaji misli kako su dometi gospođice Harlet sasvim obični, a takvo mišljenje nije bilo ugodno gajiti pod stalnom maskom savršene ljubaznosti.
Ali Gvendolin nije volela da se zadržava na činjenicama koje su je prikazivale u lošem svetlu. Muzički čarobnjak koji joj je nenadano proširio vidike nije uvek bio u blizini, a to što je često dolazio iz Londona u Kvečam uskoro je počela smatrati prilikom da pridobije njegovo bolje mišljenje. U međuvremenu, zahvaljujući neskrivenom zadovoljstvu koje je njeno pevanje izazvalo u zamku Brakenšoovih, u Firsu i drugde, povratila je hladnokrvnost, pošto je bila sklona mišljenju kako pre treba verovati pohvalama nego primedbama, a nije bila jedna od onih izuzetnih osoba s gorućom željom za savršenstvom kakvo njeni susedi nisu ni zahtevali. Možda bi, onda, bilo ishitreno reći da je iznutra bila potpuno izuzetna, ili da je neobično u njoj bilo nešto više od njene, retko viđene, ljupkosti pokreta i držanja i izvesne smelosti koja je davala pikantnost neretkoj, egoističnoj ambiciji, jer to se može često naći i iza nezgrapne spoljašnosti, i ne primetiti se. Jer pretpostavljam da izgled ne određuje unutrašnju glad za nadmoći: jedino utiče na način na koji se ta nadmoć može postići, a u izvesnom stepenu i zadržati, posebno kada je glad u devojci, čija strast da poduzima izvanredna dela ima idealno ograničenje saobrazno visini porekla i prihoda. Gvendolin se u sebi bunila protiv porodičnih okolnosti što joj nameću ograničenja, i bila je spremna da se prema takvim obavezama postavi kako joj njena osećanja prema njima nalažu, kao da je u tome vode najsmelija razmišljanja; ali ona, zapravo, nije bila tako odvažna, i u tren oka bi se distancirala od žena koje se teorijom ili praksom bore za reforme, ismevajući ih. Radovala se svojoj izuzetnosti, u koju beše ubeđena, ali njeni vidici nisu se pružali dalje od romanse za one otmene u kojoj junakinja izliva u svoj dnevnik dušu punu nejasne strasti, originalnosti i uopštene pobune, dok se njen život odvija na strogo uobičajan način; a ukoliko zaluta u močvaru, tragično je, takoreći, to što je obuvena u satenske cipelice. Eto ograničenja koje su priroda i društvo postavili upuštanju u uzbudljivu avanturu: duša što izgara od želje da otkrije šta je univerzum i spremna je da u to uloži čitavo svoje bivstvovanje, ipak je uhvaćena u mrežu društvenih formalnosti i ne čini ništa naročito.
Gvendolin je još prve zime u Ofendinu osećala da joj pred taj uobičajan ishod. Jasno je znala da ne želi da vodi život kakav su vodile obične mlade dame, ali nije bila sigurna kako da uredi drugačiji život i kojim tačno postupcima bi potvrdila svoju slobodu. Ofendin je bio valjano okruženje, ako je već nešto trebalo da se desi, ali društvo joj, u načelu, nije odgovaralo.
Na stranu utisci koje je izazvala njena lepota na prvom predstavljanju u društvu, ali ti rani pozivi nisu joj doneli mnogo uzbuđenja, i kući bi se, posle sitnih ispada podrugivanja i pametovanja poput onih koji su uvredili gospođu Aroupoint vraćala i nadalje ispunjavala dane uobičajenim devojačkim zanimacijama. Najviše što je postigla isterujući svoje bilo je to što je prestala da daje časove Alis (zapazivši da će se Alis više isticati kao neznalica) i što ju je uposlila da s gospođicom Meri, i služavkom koja je opsluživala sve dame, spremi razne dramske kostime kakve je Gvendolin želela da ima pri ruci kada u budućoj prilici bude glumila u šaradama ili dramskim komadima, a takve prilike je nameravala da stvori snagom volje ili dovijanjem. Nikada nije glumila samo je učestvovala u tableaux vivans24 u školi ali beše sigurna da ume i da glumi, a pošto je išla u Theatre Fran?ais jednom ili dvaput, i čula mamu kako govori o Rašel,25 njena sanjarenja i razmišljanja o tome kako će upravljati svojom sudbinom ponekad bi se svela na pitanje hoće li postati glumica kao Rašel, jer ona beše lepša od te žgoljave Jevrejke. Neugodno vlažni dani uoči Božića ipak su prolazili prijatno, u pripremama kostima grčkih, orijentalnih i mešovitih da bi Gvendolin u njima pozirala i govorila pred domaćom publikom. Jednom su pozvali i kućepaziteljku da je gleda, nadajući se da će prva povesti aplauz, no ona se pokazala nedostojnom, primetivši da gospođica Harlet mnogo više liči na kraljicu u sopstvenoj haljini nego u toj vrećastoj odori bez rukava, pa je više nisu pozivali.
„Ličim li na Rašel, mama?“, upita Gvendolin, prikazujući se u svojoj grčkoj haljini Ani, i izvodeći delove tragičnih scena.
„Imaš bolje ruke od Rašel“, odgovori gospođa Dovilou. „Ruke su ti dobre za sve, Gven. Ali glas ti nije tako tragičan kao njen, nije toliko dubok.“
„Mogu da govorim dubljim glasom, ako mi je volja“, reče Gvendolin, a potom odlučno dodade: „Smatram da je viši glas tragičniji: ženstveniji je, a što je žena ženstvenija, tragičnijom se čini kada preduzima očajničke korake.“
„Moguće da je to tačno“, složi se gospođa Dovilou, neubeđeno. „Ali ne znam zašto je dobro lediti ljudima krv u žilama. A ako nešto jezivo treba da se počini, volela bih da se to prepusti muškarcima.“
„Oh, mama, užasno ste nemaštoviti! Kao da veliki zločinci u poeziji nisu bile žene! Muškarce smatram jadnim, opreznim bićima.“
„Ali, draga, pa ti se plašiš da budeš sama noću i, hvala Bogu ne bi bila odvažan zločinac.“
„Ne govorim o stvarnosti, mama“, Gvendolin izgubi strpljenje. Mamu potom pozvaše da izađe, a Gvendolin se brzo okrete svojoj rođaci i, reklo bi se koristeći priliku, reče: „Ana, zamoli teču da nam dopusti da izvedemo koju šaradu u parohijskom domu. Gospodin Midlton i Voram mogli bi da glume s nama vežbe radi. Mama kaže da nema smisla da gospodin Midlton uvežbava ovde i razgovara s nama o glumi. On je uštogljen, ali mogli bismo mu dati prigodne uloge. Molim te, pitaj, inače ću ja.“
„Neka, sačekajmo da dođe Reks. Tako je pametan i drag, i glumiće Napoleona kako gleda preko mora. On je isti Napoleon. Reks sve ume.“
„Nimalo ne verujem u tog tvog Reksa, Ana“, odgovori Gvendolin, smejući joj se. „Ispostaviće se da liči na one žalosne plavičaste i žute akvarele što ih je slikao, a ti ih okačila u spavaćoj sobi, pa ih obožavaš.“
„Dobro, videćeš“, reče Ana. „Nije što ja mislim da je pametan, ali i stipendiju je već dobio, i niko nije bolji od njega u igrama. Pametniji je i od gospodina Midltona, a njega svi sem tebe smatraju za pametnog.“
„Možda i jeste, ako zažmurimo na jedno oko. Ali jeste uštogljen. Kad bi morao da kaže ‘Prokleta mi duša ako te ne volim!,’26 to bi izrekao istim glasom kao ‘Ovde se završava druga lekcija’.“
„Oh, Gvendolin!“, zavapi Ana, zbunjena tim zbrkanim aluzijama. „Nimalo nije lepo što govoriš tako o njemu, a on te baš ceni. Jednom sam čula kako je Voram rekao mami: ‘Midlton se zacopao u Gvendolin’. Ona se strašno naljutila na njega, ali ja znam šta to znači. Tako na koledžu kažu kad se neko zaljubi.“
„Šta ja tu mogu?“, odseče Gvendolin, prilično prezrivo. „Prokleta mi duša ako ga volim.“
„Ništa, naravno. Mislim da se to ne bi svidelo tati. A i uskoro će otići. Ali sažalim se na njega kad mu se podsmevaš.“
„Šta ćeš da mi uradiš kad se budem podsmevala Reksu?“, obešenjački zapita Gvendolin.
„Gvendolin, draga, ti to nećeš raditi“, jedva izusti Ana, očiju punih suza. „Ne bih to mogla da podnesem. Ali kodjije nema ničeg čemu bi se mogla podsmevati. Jedino bi ti mogla nešto da nađeš. Jer nikom pre tebe nije palo na pamet da se smeje gospodinu Midltonu. Svi su govorili da lepo izgleda i da su mu maniri besprekorni. Oduvek sam ga se bojala zbog njegove učenosti i kaputa strogog kroja, i što je biskupov nećak i tome slično. Ali Reksa nećeš ismevati, obećaj mi.“ Ana završi izlaganje s molećivim pogledom koji dirnu Gvendolin.
„Ti si prava slatka mala rođakica“, reče ova, uhvativši vrh Anine brade između palca i kažiprsta. „Nikad neću poželeti da uradim nešto što bi te uznemirilo. Naročito ako će se zahvaljujući Reksu sve desiti šarade i sve ostalo.“
A kada se Reks odista pojavio, životnost koju je uneo u Ofendin i parohijski dom, i spremnost da učestvuje u ostvarenju Gvendolininih planova, sasvim su u nje potisnuli želju da mu se podsmeva, izuzev otvoreno i laskavo, u čemu je i sam uživao. Beše to dobar, iskren mladić, lepog lica veoma nalik na očevo i Anino, ali mekšeg izraza od prvog, i šireg od drugog. Budući vedre, zdrave, drage prirode, uživao je u nevinim stvarima u toj meri da ga poroci nisu stavljali pred iskušenja, a što je znao o njima beše pohranjeno u sobama njegovog uma tako dalekim i slabo posećivanim, da ga je duboko odbijalo. Izopačene navike behu za njega nešto „što rade neki momci“, „glupe rabote“ kojih je voleo da se kloni. Aninu ljubav uzvraćao je obilato, onoliko potpuno koliko bi se očekivalo od brata čija su zadovoljstva pored uživanja u bratsko-sestrinskoj ljubavi kudikamo prevazilazila sva njena, a ipak on nije znao za veću ljubav.
Rođaci se nisu razdvajali, u kojoj god kući bili, a pretežno su se nalazili u Ofendinu, gde su imali više slobode ili, pre će biti, gde je Gvendolin sve konce držala u rukama, a šta god da je zatražila, za Reksa je bila zapovest. Šarade su ispale onako kako je ona planirala, a izveli su i neke scene van njenog plana, u kojima je više improvizovala. Probe i izvođenja šarada su se odigravali u Ofendinu, a gospođa Dovilou čak nije imala primedbi na to da se gospodin Midlton poziva da učestvuje, sad kada je i Reks bio tu pogotovo što su njegove usluge bile nezamenljive. Voram, koji se pripremao za Indiju, nije imao slobodnog vremena, i teško mu je padalo sve sem gruvanja za predstojeći ispit, što bi moglo otkriti kako je dobrobit našeg indijskog carstva unekoliko bila povezana s često citiranim mudrostima iz Braunovih Pastorala27.
Gospodina Midltona su ubedili da tumači razne ozbiljne uloge dosta je bilo da Gvendolin pohvali njegovu zavidnu sposobnost zamrzavanja izraza lica a on se, isprva pomalo povređen i ljubomoran zbog njenog drugovanja s Reksom, sada tešio mišlju da je takva vrsta rođačke bliskosti lišena ozbiljne strasti. Povremeno bi zaključio da je njen formalniji odnos prema njemu bio, zapravo, pokazatelj njene naklonosti i znak da bi trebalo da podigne udvaranje na sledeći nivo pre nego što napusti Penikot, premda je nameravao da svoja osećanja zadrži za sebe, dok ne ojača svoju poziciju. Gospođica Gvendolin je bila veoma svesna divljenja koje je taj besprekorni mladi duhovnik, svetlosmeđih brkova, sa četvrtastom kragnom, gajio prema njoj, ali je tim povodom osećala samo toliko da joj ne smeta što je obožavana: uputila bi mu hladan, nemilosrdan pogled i pobuđivala u njemu blago uzbuđujuće nade time što je, činilo mu se, uvek izbegavala dramatičan kontakt s njim jer dobro je poznato da značenje uvek zavisi od ključa u kome se stvari tumače.
Neko bi mogao da pretpostavi da mladić anglikanskih ubeđenja, čiji su se svetački stavovi očitavali kako u malom tako i u velikom, koji se retko smejao sem iz učtivosti, ne bi pogodnom za nevestu smatrao devojku smelu u podrugivanju, koja ni prema kome nije iskazivala onu posebnu ljubaznost kakva se zahteva od žene duhovnika; ili da bi mladić upućen u teološke spise zaključio kako je malo verovatno da bi se dopao veseloj, živahnoj mladoj dami poput gospođice Harlet. Ali moramo li uvek da objašnjavamo drugima zašto činjenice i pretpostavke nisu isto? Oni su ti koji duguju izvinjenje, jer im je rasuđivanje pogrešno.
Reks se možda mogao sažaliti na nesretnog Midltona da je bio svestan unutarnjeg sukoba tog izvrsnog duhovnika, no on beše previše obuzet svom prvom strašću da bi zapažao druge osobe ili stvari. Gvendolin nije proučavao, već je samo osećao šta ona govori ili čini, a njegov potiljak beše dobar pokazatelj da li je ona u prostoriji ili nije. Nije prošlo ni dve nedelje, a on već beše zaljubljen u toj meri da mu je bilo nemoguće da o svom životu razmišlja na drugi način, sem da ga veže za Gvendolinin. Jadni dečak, nije mogao da vidi nikakve prepreke; činilo mu se da je njegova ljubav jamac njene ljubavi, jer beše objedinjena s postojanim užitkom u njenom liku, pa nije mogao zamisliti da bi mu ona nanela bol taman kao što Egipćanin nije mogao zamisliti da će pasti sneg. Pevala mu je i syirala kad god bi poželeo, radovala se njegovom društvu na jahanju, premda su konji koje beše pozajmljivao često bili smejurija, bila je spremna da učestvuje u svakoj njegovoj zabavi i iskazivala odgovarajuću naklonost prema Ani. Činilo se da ne izostavlja nijedan pokazatelj simpatije. Nije mu palo na pamet da je Gvendolin, kao najsavršenije biće na svetu, čekao brak na visokom nivou. Razlog ne beše njegova umišljenost nije joj bio sklon, barem ne više nego što je neophodno za uvežbavanje u doslednom održavanju integriteta ličnosti već to što je u mladalačkoj ushićenosti ljubavlju, Gvendolinino savršenstvo tumačio kao deo svekolikog dobra na koje je gledao kao sjedinjeno sa životom, što beše posledica njegove vesele, dobre naravi.
Jedan događaj koji se odigrao tih uzbudljivih dana beše za Reksa potvrda njene neobične osećajnosti. Otkrio je aspekt njene prirode kakav nije mogao naslutiti niko ko ju je, poput njega, viđao samo uobičajeno neustrašivu u aktivnostima, i vrhunski raspoloženu u društvu.
Posle mnogo proba, odlučeno je da se odabrana grupa pozove u Ofendin da prisustvuje izvođenju, kojim su glumci na kraju bili vrlo zadovoljni. Ana ispade prijatno iznenađenje svoje male uloge tumačila je bez zamerke, čak bi se moglo posumnjati da iza te svoje jednostavnosti krije mnoga oštroumna zapažanja. A gospodin Midlton se dosledno držao dogovora da ne pokušava da bude smešan. Glavni uzrok nedoumica i kašnjenja beše Gvendolinina želja da se pojavi u svojoj grčkoj haljini. Nijedna šarada koja je odgovarala njenom cilju da zauzme impozantnu pozu u omiljenom joj kostimu, nije joj dolazila na pamet ni na javi ni u snu. Nije se mogao odabrati motiv od Rasina, jer Reks i ostali nisu umeli da izgovaraju stihove na francuskom, a improvizovani govori pretvorili bi scenu u burlesku. Osim toga, gospodin Gaskojn je zabranio da se izvode scene iz dramskih komada: obično se nije slagao s tvrdnjom da zabava koja odgovara svima ne priliči sveštenom licu, ali u ovom slučaju nije hteo da krši važeća pravila pristojnosti u ovom delu Veseksa, koji je ipak dopuštao da mladi izvode šarade u kući njegove svastike to je bilo nešto posve drugačije od pravog privatnog pozorišta.
Naravno, svi su se trudili da ispune ovu Gvendolininu želju, i Reks je predložio interludij tokom kog niko neće svojim replikama kvariti njen veličanstveni izgled. To joj se neizmerno dopalo; jedino je ostalo da se odabere scena.
„Nešto prijatno, deco, preklinjem vas“, reče gospođa Dovilou. „Ne podnosim grčku poročnost.“
„Nije gora od hrišćanske poročnosti, mama“, odgovori Gvendolin, koju je na tu opasku navelo poistovećivanje s junakinjama koje je otelotvorila Rašel.
„Niti je manje skandalozna“, nadoveza se Reks. „Osim toga, znamo da se to davno zbivalo i okončalo. A da predstavljaš Briseidu? Ja bih bio Ahil, a ti bi se osvrtala unaokolo, tražeći me, kao na slici koju imamo u parohijskom domu.“
„To bi bila lepa poza za mene“, odgovori Gvendolin s odobravanjem. Ali potom odlučno odbi: „Ne. Ne odgovara. Moraju da učestvuju tri muškarca u prikladnim kostimima, inače će biti smešno.“
„Setio sam se“, javi se opet Reks posle kratkog razmišljanja. „Hermiona je u ‘Zimskoj bajci’ statua, zar ne? Ja ću biti Leont, a gospođica Meri Polina. Jedno tebi zdesna, drugo sleva. Naši kostimi neće biti važni“, nastavio je kroz smeh. „Biće više šekspirovski i romantičnije ako Leont izgleda kao Napoleon, a Polina kao ovovremske usedelice.“
I odabrana je Hermiona; svi su se složili da era nije bitna, ali se Gvendolin zalagala da se živa slika proširi u scenu: muzika će najaviti njeno stupanje na scenu, trenutak kada će Leont, umesto da je zagrli, kleknuti i poljubiti rub njene haljine, posle čega će se spustiti zavesa. Kao pozornica poslužiće predsoblje sa kliznim vratima, a sve ljudstvo, pa i seoski stolar Džaret, bilo je uključeno u pripreme za zabavu koja je, s obzirom na to da je reč bila o imitiranju glume, bila gotovo izvesna, jer iz drevne priče znamo da će imitacija biti bolja od originala.
Gvendolin je imala još jedan razlog za likovanje na predstojećem dešavanju, jer je znala da je her Klesmer ponovo došao u Kvečam i postarala se da se i on nađe među zvanicama.
Klesmer je došao. Beše zapao u povučenost i ćutljivost, te je sedeo predavši se razmišljanjima, odgovarajući na sva pitanja manje ili više artikulisanim slogovima ljubaznog prizvuka kao da je ponizno nosio svoj krst u svetu preplavljenom amaterima ili kao da je pažljivo stupao svojim lavljim šapama kako ne bi smrvio neobuzdanog i bučnog miša.
Sve je teklo bez problema i prema očekivanjima, sve improvizacije i slučajna dešavanja, dok se nije zbila nezgoda koja je otkrila Gvendolin u neočekivanom emotivnom stanju. Isprva nikom nije bilo jasno kako je do toga uopšte došlo.
Scena s Hermionom je bila upečatljiva, jer beše sasvim različita od prethodno viđenog. Hermiona je stajala na pijedestalu od šest inča, da bi se njeno lepo stopalo i članak jasno videli, rukom se oslanjala na stub i čekala je na znak da iskorači i izgubi se.
„Muziko, oglasi se, probudi je!“, naredi Polina (gospođa Dovilou, koja je, posebno zamoljena, pristala da učestvuje, obučena u beli burnus s kapuljačom).
Her Klesmer, dovoljno dobroćudan da pristane da sedne za klavir, odsvira gromovit akord ali tog trena, i pre nego što je Hermiona krenula nogom napred, drveni panel koji beše u istoj ravni s klavirom, otvori se s desne strane, nasuprot pozornici, i pod svećama se ukaza slika s mrtvim licem i telom što beži. Svi se iznenadiše, ali pogled im skrenu prodoran Gvendolinin vrisak ona nije bila promenila pozu, ali lice joj je užasno prikazivalo preživljenu strahotu. Ličila je na kip u koji se smestila sama duša Straha: prebledele usne behu joj razdvojene, a oči, obično sužene pod dugim trepavicama, iskolačene i nepomične. Njena majka, ne toliko iznenađena koliko uzbunjena, stušti se ka njoj, a ni Reks nije odoleo da se nađe kraj nje. Ali dodir majčine ruke beše poput strujnog udara; Gvendolin pade na kolena i sakri lice rukama. Još uvek je drhtala, ali bez glaska, i činilo se da je bila dovoljno pribrana da pokuša da suzbije svoj izliv užasa, jer je dopustila da je podignu i odvedu, a za to vreme je društvo bilo okupirano objašnjavanjem.
„Kakav veličanstven primer ljudske skulpture!“, reče Klesmer gospođici Aroupoint. Naokolo se brzo kao plamen proširiše prošaptana pitanja i odgovori.
„Je l’ ovo bi deo predstave?“
„Ne, zasigurno nije. Gospođica Harlet je bila previše pogođena. Kakvo osetljivo biće!“
„Ah, ah! Nisam znala da je u toj kutiji slika. A vi?“
„Pojma nemam. Pretpostavljam da je to ekscentričan predmet iz vremena nekog erlovog pretka.“
„Kako uznemirujuće! Neka neko zatvori kutiju.“
„Jesu li vratanca bila zaključana? Misteriozno. Mora biti da su na delu duhovi.“
„Ali ovde nema medijuma.“
„Otkud znate? Moramo zaključiti da jeste među nama, čim se ovakve stvari događaju.“
„Gle, vratanca nisu bila zaključana. Verovatno su se otvorila kad je klavir naglo zabrujao.“
Taj sud izrekao je gospodin Gaskojn, a onda je zamolio gospođicu Meri da na svaki način nađe ključ. Ali ta spremnost da rasvetli misteriju nije, po mišljenju gospođe Valkani, priličila sveštenom licu, te ona u pola glasa izjavi da je gospodin Gaskojn oduvek bio previše svetovan za njen ukus. U svakom slučaju, ključ je nađen, i paroh ga je naglašeno okrenuo u bravi, ističući svoj gest prilično uvredljivo racionalnim rečima „neće se ponovo otvoriti sama od sebe“, a potom odloži ključ u svoj džep da bude siguran.
Gvendolin se uskoro pojavila uobičajeno raspoložena i, po svemu sudeći, odlučna da zabašuri neobičnu promenu koja se odigrala dok je predstavljala Hermionu.
Ali kada joj je Klesmer rekao: „Moramo da vam zahvalimo što ste smislili savršen klimaks, niste mogli da uprizorite izvrsniju scenu“, zarumenela se koliko joj je bilo drago. Sklona je bila da prihvati kao izvesno nešto što zapravo beše samo delikatno pretvaranje. Naslutio je da se zbog izdajničkog prepuštanja strahu postidela i hteo je da je uveri kako je on to protumačio kao dobru glumu. U Gvendolin se probudila zamisao da se on sad divi i njenom talentu, a ne samo lepoti, te se njena nelagodnost zbog njegovog mišljenja do pola preobrazila u ugodnost.
Međutim, previše prisutnih nije bilo upućeno u to šta je bilo unapred planirano, a šta nije, i niko se osim Klesmera nije potrudio da ublaži Gvendolinin utisak da je prošla kroz poniženje. Opšte mišljenje beše da bi valjalo zaboraviti nezgodu.
Ali jedan medijum je odista umešao svoje prste u prikazivanje panela: medijum koji je požurio da se izgubi iz prostorije i zavukao se pod krevet opterećen nečistom savešću. Beše to mala Izabel, koju je goruća radoznalost, neutoljena kratkim pogledom na tu čudnu sliku onog dana kad su stigle u Ofendin, naterala da vreba priliku i otkrije gde je Gvendolin stavila ključ, pa ga je našla u fioci i ukrala, i kad niko iz porodice nije bio kod kuće, popela se na stoličicu i otključala kutiju. Dok je na taj način udovoljavala svojoj žeđi za znanjem, prenuo ju je sve bliži zvuk koraka, kako joj se učinilo: zatvorila je vrata i pokušala užurbano da ih zaključa, ali kako nije uspela i nije se usuđivala da odugovlači, izvukla je ključ, verujući da se vratanca neće otvarati jer su tako izgledala. U tom uverenju, vratila je ključ tamo gde ga je našla, umirujući svoj strah mišlju da niko neće pogoditi ko je otključao vratanca, sve i da se otkrije da su otključana. Nespokojna Izabel, poput drugih prestupnika, nije predvidela da će iz nje izbiti poriv da prizna, a upravo joj se ta neumitnost zbila u jutro posle zabave, kada je Gvendolin za doručkom rekla: „Znam da su vratanca bila zaključana pre nego što mi je kućepaziteljka dala ključ, jer sam sama proverila kasnije. Neko je zasigurno uzeo ključ iz moje fioke.“
Izabel se činilo da je Gvendolin zadržala svoj zastrašujući pogled na njoj više nego na drugim sestrama i, ne sačekavši da promisli, zavapi drhtavim usnama:
„Molim te, Gvendolin, oprosti mi.“
Oproštaj je dobila brže nego što bi da Gvendolin nije želela da iz sopstvenog sećanja i sećanja drugih izbriše svaku situaciju u kojoj se razotkrivala njena podložnost strahu. Čudila se sebi u takvim zbivanjima koja su joj ličila na kratke periode ludila, to su bili neobjašnjivi izuzeci u njenom normalnom životu; a u ovom slučaju naročito se srdila što se njen bespomoćan strah nije ispoljio u samoći, kao obično, već u blistavom društvu. Stremila je jednom idealu: zbori smelo i neustrašivo se suočavaj s opasnostima, kako moralnim tako fizičkim; premda je u zbilji bila daleko od ostvarenja tog cilja, krivila nije sebe nego majušnost prilika, ograničenu životnu pozornicu za devojku od dvadeset leta, koja sebe ne može da zamisli drugačije nego kao damu niti u bilo kojoj poziciji u kojoj bi joj bilo uskraćeno poštovanje. Nije stalno bila svesna drugih stega ili duhovnijih ograničenja, pošto je oduvek imala otpor prema onom što joj se naturalo u ime religije, jednako kao što se neki opiru učenju aritmetike: religija nije u njoj pobuđivala nikakvu drugu emociju, nemir, žudnju, te joj pitanje da li je verovala nije padalo na pamet ništa više nego što bi se setila da istraži okolnosti kolonijalne imovine i bankarstva na kojima je počivao porodični imetak, što joj se predočavalo u mnogim prilikama. Sve te činjenice o sebi bila bi spremna da prizna, čak i da ih, manje ili više posredno, naglas izrekne. Samo je nevoljno sebi obznanjivala, i bila bi zahvalna da drugi za to ne znaju, tu svoju sklonost burnim izlivima duševnog užasa, što nije imalo veze s verom ili odnosima s ljudima. Zastidela bi se i uplašila kad se priseti kako je znala da zadrhti zbog iznenadnog osećaja da je sama na svetu recimo, kada se šetala bez pratilaca, a osvetljenje se najednom promenilo. Sama u svakom prostranom okolišu doživela bi nedefinisano osećanje da nešto nesagledivo postoji van nje, a ona je usred toga bila bespomoćno nesposobna da zaštiti sebe. Ono malo znanja iz astronomije iz škole ponekad bi u takvom prostoru nagnalo njenu maštu da buja u smeru zbog kog bi zadrhtala: ali kad bi joj se neko pridružio, povratila bi svoju ravnodušnost prema prostranstvu u kome se osećala kao izgnanik; ponovo bi našla svoj uobičajen svet u kome se njena volja unekoliko poštovala, a versku nomenklaturu tog sveta je poistovećivala s tim nelagodnim strahopoštovanjem ne više nego što bi izazvala alba njenog teče kada bi ga videla van parohijskog doma. S ljudskim ušima i očima oko sebe, uvek bi povratila svoje poverenje i osetila bi se dovoljno moćnom da osvaja carstva.
Njena mama i ostali su te izlive straha ili užasnutosti objašnjavali njenom „osetljivošću“ ili „sklonošću njene prirode da se usplahiri“, ali te fraze su se morale bolje uskladiti s nečim što je izgledalo kao prazna ravnodušnost ili retko umeće vladanja sobom. Toplota je važan posrednik i korisna reč, ali da bismo je proglasili sredstvom za objašnjavanje kosmosa, potrebno je opširno poznavanje svih njenih raznovrsnih karakteristika slično važi za „osetljivost“ kao ključ za objašnjenje nečije ličnosti. Ali zar ne bi svako ko vidi biće kakva je bila Gvendolin bio sklon da svaku neobičnost u njoj smatra znakom nadmoćnosti? Tako je Reks učinio. Posle scene s Hermionom beše ubeđen, više nego ikad pre, da je ona sva prožeta osećanjima, i ne samo spremnija da odgovori na obožavalačku ljubav, već i u stanju da voli bolje od drugih devojaka. Reks je osećao da letnje sunce ogreva njegova mlada krila i radosno se vinuo u visine.

POGLAVLJE VII

Perigot: Kraj mene prođe prelepa deva,

Vili: Zdravo mi budi, devojko mala!

Perigot: K meni joj pogled iz oka seva,

Vili: Bistar ko da je od kristala.

Perigot: Sjajan ko zrak sunca što vlada,

Vili: Zdravo mi budi, sunašce moje!

Perigot: Sa lica Febi svetlost to pada,

Vili: I ljubav uđe u srce tvoje.

Spenser. Pastirski kalendar



„Najnežniji simptom, a ipak, kriza što najviše uznemirava u preosetljivo doba mladosti; hranilac i uništitelj rasuđivanja koje rađa nada;... ropstvo nad slobodom; religija blagonaklonog uma; sujeverje liberala.“ Čarls Lem
Prvi znak neočekivane mećave beše poput providnog belog oblaka koji će rasrditi nebo. Ana nije ništa znala o Reksovim osećanjima; prvi put, maltene od rođenja, nije joj rekao ništa o tome šta najviše zaokuplja njegove misli, i samo je uzeo zdravo za gotovo da ona to zna. To je bio i prvi put da Ana nije mogla da prizna Reksu na šta je neprestano mislila. Možda je razlog bio bol koji bi morala da skriva što će on uskoro voleti nekoga više nego nju, razume se, pod uslovom da se ta nova ljubav sasvim ne zatre pod teretom sumnji i nespokoja. Ana se divila svojoj rođaci; prostodušno bi govorila: „Gvendolin je uvek veoma dobra prema meni“, i smatrala je da poredak stvari u njenom svetu nalaže da joj u potpunosti bude podređena, ali je na nju gledala s mešavinom straha i nepoverenja, sa zbunjujućim osećanjem kakvo bi imala spram čudesne i predivne životinje čija priroda je tajna i koja je možda čak volela da proždire sva mala bića što su joj bila kućni ljubimci. Sada je Anino srce tonulo pod teškim ubeđenjem koje se nije usuđivala da izgovori da Gvendolin nikada neće mariti za Reksa. Za ono prema čemu je Ana gajila nežnost i duboko poštovanje, Gvendolin, činilo se, nije marila, i lakše je bilo pretpostaviti da će se Gvendolin podsmevati Reksu, nego uzvratiti njegova nežna osećanja. Pored toga, oduvek je sebe smatrala izuzetnom. Jadni Reks! Tata bi se naljutio na njega, kad bi znao. Naravno, bio je previše mlad da bi zavoleo na taj način, a njegova sestra je smatrala da će proći godine dok se to ne desi te da će ona još dugo biti domaćica u Reksovom srcu. Ali kakvo je to srce koje ne uzvraća njegovu ljubav! Ana je, pred mogućnošću da će joj brat patiti, počela da prezire svoju previše opčinjavajuću rođaku.
Činilo joj se, kao i Reksu, da su nedelje bile ispunjene burnim životom, a šta se dešavalo, bilo je očito svim posmatračima. Da su Reksa zapitali o tome, odvratio bi kako ne želi da krije nešto za šta se nadao da će biti spoj o kome bi bez odlaganja trebalo da kaže ocu. Ipak, prvi put u životu suzdržavao se da govori o svojim osećanjima, pa i o svojim izvesnim postupcima, a tek je to Ani bilo čudno. Ona bi se usplahirila kad god bi se otac ili majka upustili u razgovor s njom nasamo, pokušavajući da saznaju nešto o Reksu i Gvendolin. Međutim, stariji nisu bili ni blizu svesni ove uzbunjujuće drame; pretežno se odigravala kao svojevrsna pantomima i bila kristalno jasna u glavama njenih učesnika, ali lako su je previđali oni čiji pogledi su počivali na Guardianu ili Clerical Gazetteu, i koji su se u tričarije mladih upuštali tek nešto više nego u aktivnosti živahnih mrava.
„Kuda ćeš, Rekse?“, upita Ana jednog tmurnog jutra jer je opazila da joj je brat obuo kaljače, jedino što je posedovao od lovačke opreme. Njen otac se već bio odvezao kočijom na sastanke, a gospođa Gaskojn je pošla s njim.
„Do Tri štale, da pustim pse.“
„Povešćeš Gvendolin?“, plašljivo zapita Ana.
„Rekla ti je, zar ne?“
„Ne, ali pomislih... Zna li tata da idete?“
„Ne, koliko mi je poznato. Pretpostavljam da ga to ne bi zanimalo.“
„Hoćeš li uzeti njegovog konja?“
„Zna da to radim kad god mogu.“
„Nemoj dozvoliti Gvendolin da jaše za psima, Rekse“, reče Ana, kojoj su strahovi darivali moć predviđanja.
„Zašto?“, upita Reks, smešeći se izazivački.
„Tata i mama i tetka Dovilou žele da ona to ne radi. Misle da to nije dobro za nju.“
„A što ti pretpostavljaš da će uraditi ono što nije dobro?“
„Gvendolin ponekad ne sluša nikog“, osmeli se Ana koju je blagi nalet ljutnje ohrabrio.
„Onda neće ni mene poslušati“, dodade Reks, šaleći se na račun strepnji nesretne Ane.
„Oh, Rekse, ne mogu to da podnesem. Učinićeš sebe vrlo nesretnim.“ I tu Ana brižnu u plač.
„Nani, Nani, šta ti je?“, upita Reks, pomalo nestrpljiv što ga zadržava, a on je već stavio šešir i uzeo bič.
„Nimalo neće mariti za tebe znam da nikad neće!“ prošapta ubogo dete kroz jecaje. Potpuno je izgubila kontrolu nad sobom.
Reks je porumeneo i požurio da ode od nje, ostavivši je s nesretnom spoznajom da mu se uzalud zamerila.
On je ipak razmislio o njenim rečima dok je jahao; behu neprijatne kao i svako nepovoljno predviđanje, čak i kada je povod za šalu. Ali vrlo brzo je pojmio kako je to navrlo iz nežne duše male Ane, i stao da se kaje što je morao da ode, ne umirivši je. Ipak, svako drugo osećanje brzo je uminulo pred postojanim uverenjem suprotnim njenom, praćenim novim talasom odlučnosti da dokaže kako je on u pravu. Ta vrsta sigurnosti beše dovoljno bliska sumnji i nestrpljivosti da se dobije potvrda kakvu bi netaknuta sigurnost možda odložila.
Gvendolin je već bila na konju i jahala gore-dole alejom, kad se Reks pojavio na kapiji. Zaštitila se od razočaranja u slučaju da se on ne pojavi prema dogovoru tako što je uredila da konjušar bude uz nju spreman da krenu svakog časa, jer svakako ne bi čekala preko razumnog vremena. Ali sad je konjušaru naloženo da ode, te su dvoje mladih odjahali u zanosnoj slobodi. Gvendolin beše izvrsno raspoložena, a Reks je mislio kako nikad pre nije tako dražesno izgledala; njena figura, dug beli vrat i obline njenog obraza i brade behu dovedene do savršenstva zahvaljujući jednostavnosti njene jahaće haljine. Nije mogao da zamisli besprekorniju devojku, a zaljubljenom mladiću kakav je bio Reks činilo se da bazično dobro, istina i lepota već postoje i ispoljavaju se kod predmeta njegove ljubavi. Većina ljudi bi smatrala jednako verovatnim da se nekoj devojci svidi Reks, jer njegovo lepo lice nije imalo nimalo oštrine tragova demonskog porekla koju su neki posmatrači pripisivali Gvendolin i stoga oklevali u svom divljenju prema njoj.
Tog predivnog januarskog jutra nije slutilo na kišu, već je sivo nebo bilo najspokojnija pozadina za čari blage zime trava se zelenila kraj staza, živica iz koje je dopirao prigušeni cvrkut beše prošarana brusnicama, ogolela stabla behu grimizna, a oranice bogato smeđe boje. Topot konjskih kopita bio je melodična, lepa pratnja njihovim mladim glasovima. Ona se smejala njegovoj opremi, jer on nije bio kicoš, a on je uživao u njenom smehu; svežina jutra mešala se sa svežinom njihove mladosti, a svaki zvuk iz njihovih čistih grla, svaki pogled koji su razmenili, beše iskričavi izliv radosti. Jutro beše i u njima kao i oko njih. Ukoliko razmišljamo o njima u tim trenucima, mogli bismo podleći zaludnom priželjkivanju da se ta dva prelepa mlada bića zavetuju jedno drugom tu i tad, i da ih nikada život ne udalji od tog zaveta a moglo je biti tako da se stvari nisu ubrzo silno promenile! Jer nešto od dobrote u koju je Reks verovao bilo je tamo. Dobrota je krupna reč koja često obitava u budućnosti: poput žita što neko vreme leži u zemlji, neodređene budućnosti, dok se pitamo da li klice napreduju u tami? U drugom trenutku već su izbile tanane zelene vlati i već eto drhtavog klasja koje lako može pokositi jednočasovni snažan vetar ili kiša. U svakoj etapi vrebaju posebne opasnosti, a zdrav život može zatrti to blato iz kog je nastao ili što ga okružuje, ili kakva još dalja nepogoda.
„Ana je uvrtela sebi u glavu da ćeš želeti da jašeš za psima ovog jutra“, reče Reks, zbog čijih je neiskazanih sprega s Aninim rečima ta rečenica zvučala prilično zloslutno u prisustvu neposrednih subjekata.
„Zar?“, zapita Gvendolin kroz smeh. „Kakav je ona mali vidovnjak!“
„Hoćeš li jahati?“, produži Reks, koji nije verovao da je to smerala zato što su se stariji protivili, već iz dobrih razloga.
„Ne znam. Ne znam šta ću uraditi dok ne dođem tamo. Vidovnjaci često greše: predviđaju ono što je verovatno. Ja ne volim verovatne postupke, jer su uvek dosadni. Radim ono što je malo verovatno.“
„Aha, otkrila si mi tajnu. Kad bih znao šta bi ljudi u načelu verovatno uradili, onda bih bio siguran da ćeš učiniti suprotno. Dakle, uradila bi ono što je verovatno za takve kao što si ti. Moći ću da predviđam tvoje postupke. Ne možeš me iznenaditi.“
“O, i te kako bih mogla. Obrnula bih stvari i uradila ono što je verovatno da bi ljudi načelno radili“, odgovori Gvendolin, proprativši izjavu melodičnim smehom.
„Vidiš da ne možeš izbeći neku vrstu verovatnoće. A kontradiktornost daje najjaču verovatnoću od svih. Moraš odustati od plana.“
„Ne, neću. Moj plan je da radim šta mi godi.“ (Ukoliko neka mlada dama hoće da oponaša Gvendolin, neka promisli o položaju njene glave i vrata: da je ugao bio drugačiji, brada isturenija, vratni pršljenovi za nijansu zakrivljeniji, Gvendolinine reči bi pomirljivom Reksu zvučale svadljivo. Ali sve neobično u njenom govoru beše samo šaljivo začikivanje, što je on jedva dočekao da povede razgovor o onome što mu je bilo na umu.)
„Uspevaš li da osećaš samo što ti godi?“, upita on.
„Naravno da ne mogu, to zavisi od onog što drugi čine. Ali kad bi svet bio prijatniji, čovek bi imao samo prijatna osećanja. Životi devojaka su tako glupi: one nikada ne rade što im se sviđa.“
„Mislio sam da se to više odnosi na muškarce. Prinuđeni su da rade teške stvari, i često im je užasno dosadno, a i smlavljeni su. Ali ako mnogo volimo neku devojku, želimo da uradimo ono što se njoj sviđa, tako da, na kraju krajeva, bude onako kako vi, dame, hoćete.“
„Ne verujem. Nikada nisam videla da udata žena istera svoje.“
„Šta bi volela da radiš?“, zapita Reks, prilično bezazleno i istinski brižno.
„Ne znam! Da odem na Severni pol, ili da jašem stiplčez, ili da budem kraljica na Istoku poput ledi Hester Stanhoup“, lakomisleno odgovori Gvendolin. Izrekla je ono što joj je bilo na jeziku, ali ipak je to bilo bolje nego da je prethodno razmislila.
„Zar se nikad nećeš udati?“
„Ne, nisam to rekla! Samo, kad se udam, neću raditi ono što rade druge žene.“
„Mogla bi da činiš kako ti je drago kada bi se udala za čoveka koji te voli više nego išta drugo na svetu“, reče Reks, taj siroti mladić, udaljavajući se od tema kojih je nameravao da se drži da bi pridobio njenu naklonost. „Znam jednog takvog.“
„Ne pominji mi gospodina Midltona, za Boga miloga, to mi Ana stalno ponavlja“, plaho reče Gvendolin, blago se zarumenevši u licu i po vratu. „Čujem pse, pohitajmo.“
Natera svog riđana u galop, a Reksu je samo ostalo da je sledi. Ipak, osetio se ohrabrenim. Gvendolin je vrlo dobro znala da je njen rođak zaljubljen u nju, ali nije ni pomišljala da će to voditi nečemu, ništa o tome nije znala jer bolna ljubav još nije bila ni kročila u njeno srce. Želela je da njima oboma ta sitna romansa, nastala na Reksovom obožavanju, tek popuni vreme dok je on u Penikotu, i htela je da izbegne objašnjenja zbog kojih bi se prerano okončala. Osim toga, bunila se, s fizičkom odvratnošću, protiv upuštanja u ljubavnu vezu. Pored sveg maštovitog uživanja u činjenici da je obožavana, goreo je u njoj devičanski gnev.
Ali sve druge misli uskoro su izbledele pred njenim ushićenjem prizorom kod Tri štale. Nekoliko gospode lovaca ju je poznavalo i ona razmeni s njima ljubazne pozdrave. Reks više nije mogao da izvuče nijednu reč iz nje. Boje, komešanja, sve je silovito obuzelo Gvendolin, ali ne zato što beše navikla na to, jer nikad nije izjahala u lov sa psima. Samo je pomenula da bi to volela, i odmah su joj zabranili njena mama užasavala se opasnosti, a teča je istakao da, što se njega tiče, takva vrsta žestoke fizičke aktivnosti ne pristaje ženi, te šta god da se radi u drugim delovima zemlje, u Veseksu nijedna dama koja drži do sebe ne izlazi u lov s gospodom: nijedna sem gospođe Gedsbi, supruge konjičkog kapetana, koja je kao devojka bila pomoćnica u kuhinji i još uvek se tako izražavala. Poslednji argument donekle jeste uticao na Gvendolin, te se lomila između želje da potvrdi svoju slobodu i užasa što bi je mogli strpati u isti koš s gospođom Gedsbi.
Neke od žena iz okoline kojima se nije ništa moglo zameriti povremeno bi došle da vide puštanje pasa, ali ovog jutra nijedne ne beše tu da pokaže kako se valja uzdržati od polaska u lov. Nije došla ni gospođa Gedsbi, sumnjive prošlosti gramatičke i druge te nije imao ko da učini neumesnim Gvendolinino jahanje s lovcima. Zato se Gvendolin prepustila drevnom, gotovo životinjskom porivu da se pođe u lov, a podsticalo ju je sve iz okružja, komešanja i lavež pasa, udari konjskih kopita, raznoliki muški glasovi, previranja živih boja na mirnoj zelenoj i sivoj pozadini. Dostigla je vrhunac uzbuđenja zbog predstojeće potere, svojevrsno poistovećivanje sa psom i konjem uz pojačano ushićenje koje donose taština i spoznaja da se može biti silan kao mitski kentauri.
Reks bi osetio više takvog uzbuđenja da je mogao ostati blizu Gvendolin; nije mario da gleda kako oko nje obleću znanci i odmeravaju je oni koji bi se rado svrstali među njene znance. Svi su već bili na konjima, a oni su kao vetrom nošeni vejali tamo-amo, čisteći tlo, vrteći se na hitrim nogama elastičnim kao opruge.
„Drago mi je što vas vidim ovde ovog lepog jutra, gospođice Harlet“, reče lord Brakenšo, sredovečni plemić u aristokratski pohabanoj prljavoružičastoj odeći, ponašanja toliko opuštenog da bi potop predstavio kao neškodljiv. „Biće ovo prvoklasna trka. Živa žalost što nećete s nama. Jeste li isprobali tog svog malog riđana na preponama? Ne biste se uplašili?“
„Ni najmanje“, odgovori Gvendolin. I to beše tačno: nikad nije oklevala u fizičkim aktivnostima i druženju. „Često smo preskakali ograde, i jarak, tu u blizini...“
„Ah, Jupitera mi!“,28 uzviknu njegovo lordstvo, jer dešavalo se nešto zbog čega se razgovor morao prekinuti, i dok je potezao uzde svog pastuva, a Reks se na svom mirnom jahaćem konju primicao Gvendolin, oglasiše se psi, i čitavo polje se uskomeša kao poneto virom koji se otvorio u zemlji. I Gvendolin se pokrenu zajedno sa svima, i nijednu reč ne uputi Reksu, koji nije oklevao da krene s njom. Zar je mogao da pusti Gvendolin samu? Pod drugim okolnostima uživao bi u poteri, ali pomelo ga je iskušenje da podlegne svom porivu te da iskaže svoju ljubav i da odmah dobije odgovor, porivu koji nije mogao tek tako odstupiti pred sasvim drugom vrstom lova, barem dok je u njemu bilo svesti o tome da je na očevoj sivoj ragi, dobrom konju na svoj način, ali zrelih godina i svešteničkih navika.
Gvendolin na svom živahnom malom riđanu nije zaostajala za najboljima, sigurna u sebe kao kakva besmrtna boginja, uverena, sve i da joj je palo na pamet kakvom se riziku izlaže, da neće biti uskraćena za predstojeći užitak. Ali nije razmišljala o opasnosti koja je pretila njoj, a kamoli njenom rođaku. Da se setila njega, videla bi već kako postepeno zaostaje za njom i gleda naokolo tražeći kapiju lep, vitak mladić, čije srce mora da je brektalo kao u bigla, vukao se kao usporen od dejstva čarobnjačkih čini, na jogunastoj svešteničkoj ragi i zasmejao bi je previše snažno da bi se obazirala na njegovo osećanje stida. Ali Gvendolin je radije razmišljala o onima koji su je videli nego o onima koje ona nije mogla da vidi, a Reks je uskoro toliko zaostao za njom da ga ne bi uočila čak da S£ osvrnula da ga potraži. Avaj, Primrouz je u traganju za kapijom duž nedavno poravnatog puteljka pao, slomio oba kolena i neplanirano zbacio Reksa preko svoje glave.
Srećom, kovačev sin, koji je pse pratio takođe slabo opremljen, odnosno peške (nemaran način da se ide u lov koji su neki površni umovi čak smatrali nemoralnim), takođe je bio u zadnjim redovima, pa je video Reksovu nezgodu. Pritrčao je da pomogne tamo gde je pomoć bila i te kako potrebna, jer Reks beše poprilično ošamućen, a osećaji su mu se vraćali kroz bol. Džoel Dagi se u ovoj prilici pokazao kao najkorisniji od svih, jer njegovo znanje je odgovaralo neposrednim okolnostima: ne samo što je savršeno dobro znao šta je s konjem, koliko daleko su od najbliže gostionice i penikotskog parohijskog doma, i što je mogao da potvrdi Reksu da nije ozbiljno iščašio rame, već je umeo da pruži i konkretnu vidarsku pomoć.
„Gospodine, dozvolite mi da ga namestim! Video sam kako kostolomac Neš to radi, i već dvaput sam tako pomogao našoj maloj Sali. Jedno rame ko svako drugo. Ukoliko mi ukažete poverenje i malo otrpite bol, srediću vam rame za tren oka.“
„Hajde, onda, momče“, odgovori Reks koji je bolje učvrstio svoj duh nego što se beše čvrsto držao u sedlu, a Džoel izvede zahvat, ali ipak nanese priličnu bol svom pacijentu, a ovaj toliko preblede, da Džoel morade da ga uteši: „Ah, gospodine, vi samo niste navikli na to. Naišao sam na mnogo iščašenih. Čak sam jednom video kako je čoveku ispalo oko, beše se napio ruma. Nema zabave bez takvih stvarčica. Ali tome se oko vratilo na mesto. A ja lično sam progutao tri zuba, života mi. A sad, maleni“ (to se odnosilo na Primrouz), „vuci se vamo nemoj da si pomislio da ne možeš.“
Kako je Džoel nevažan lik, o njemu se pažljivom čitaocu ne mora reći ništa drugo do da je pomogao Reksu da se vrati kući najbrže što se moglo. Drugde i nije mogao poći; mada je sve vreme strepeo zbog Gvendolin, i više ga je morila pomisao da se i njoj, možda, desila nezgoda, nego njegove sopstvene modrice i jed koji će uskoro pobuditi u ocu. Tešio se mišlju da bi svi potrčali da joj pomognu i da bi je neki poznanik svakako dopratio kući.
Gospodin Gaskojn već je bio kod kuće; pisao je pisma u radnoj sobi, kad mu pažnju skrenu prizor nesretnog Reksa, lica čiju lepotu nije umanjilo ni bledilo ni naznake patnje. Potajno mu je bio omiljeni sin, mlađa slika svog oca, ali nikad nije bio popustljiviji prema njemu sasvim suprotno, beše stroži. Gospodin Gaskojn je saznao već od Ane da je Reks otišao s Gvendolin na okupljanje kod Tri štale.
„Šta se desilo?“, upita plaho, ne odloživši pero.
„Veoma mi je žao, gospodine; Primrouz je pao i slomio kolena.“
„A kud si to išao s njim?“ upita gospodin Gaskojn, nešto oštrije. Retko kad je gubio pribranost.
„Do Tri štale da ispratim pse.“
„I bio si dovoljno nepromišljen da kreneš za njima?“
„Da, gospodine. Nisam terao konja da skače, ali je upao u rupu.“
„A i sam si se povredio, nadam se!“
„Iščašio sam rame, ali mladi kovač mi ga je namestio. Samo sam malo ugruvan.“
„U redu. Sedi onda.“
„Mnogo mi je žao zbog konja, gospodine; znao sam da ćete se uznemiriti zbog toga.“
„A šta je s Gvendolin?“, iznenada upita gospodin Gaskojn. Reks, koji nije pretpostavio da se njegov otac već raspitao, porumene, što zbog prethodnog bledila beše još upadljivije. Potom nervozno odgovori:
„Voleo bih da znam valjalo bi da odmah odem u Ofendin ili da pošaljem nekog tamo ali ona jaše veoma dobro, i mislim da nije posustajala trebalo bi da ima mnogo ljudi oko nje.“
„Pretpostavljam da te je ona navela na ovo, zar ne?“, na to će gospodin Gaskojn, položivši pero, zavalivši se u fotelji, odmeravajući Reksa ispitivački.
„Nije nameravala da krene, povela ju je atmosfera. Naravno, ja sam pošao s njom.“
Gospodin Gaskojn je, posle kraće pauze, rekao s blagom ironijom: „Ali sada, mladi gospodine, shvataš da nemaš konja koji će ti omogućiti da izigravaš viteza svojoj rođaki. Upropastio si mi konja, i to je dovoljno nevaljalštine za jedan odmor. Zamolio bih te da se spremiš i koliko sutra odeš u Sautempton i pridružiš se Stilfoksu, pa da zajedno otputujete za Oksford. To će biti dobro i za tvoje modrice i za tvoju nauku.“
Jadnom Reksu srce se steže, izdajničko, kao u nekakve devojčice.
„Nadam se, gospodine, da nećete insistirati da odmah otputujem.“
„Je 1’ ti baš toliko loše?“
„Ne, nije reč o tome...“, i tu se Reks ujede za usnu, osetivši, na svoju sramotu, kako mu kreću suze; potom $e pribrao i pokušao da ovlada glasom: „Hteo bih da odem u Ofendin, ali mogu i večeras.“
„Ja ću ići. Doneću ti vesti o Gvendolin, ako zbog toga hoćeš tamo.“
Reks se slomio. Slutio je nameru kobnu po njegovu sreću, ne, po život. Naučio je na snagu očevog uticaja i da očekuje da bude strog. „Oče, ne mogu više da tajim da je volim i da ne znam da li i ona mene voli.“
Gospodin Gaskojn je sad ćutke korio sebe zato što nije bio oprezniji, i beše mu iskreno žao momka, ali sve to bilo je manje važno od nužde da u ovom slučaju primeni najmudriju taktiku. Brzo je doneo odluku, te odgovori blažim tonom:
„Moj dragi momče, previše si mlad da preko kolena donosiš tako krupne odluke. To je zanos koji te je obuzeo tokom nedelju ili dve dokolice: moraš se posvetiti nečemu i zaboraviti na to. Sve govori protiv toga. Zaruke u tvojim godinama bile bi potpuno nepromišljene i bez opravdanja; povrh toga, bračna zajednica rođaka iz prvog kolena je nepoželjna. Spremi se za kratkotrajno razočaranje. Život ih je pun. Svi moramo da trpimo slomove, a ovaj je tek blag u odnosu na ono što je pred tobom.“
„Ne, nije blag. Ne mogu ga podneti. Ništa neću moći da radim. A ako bismo se uzeli, ništa mi ne bi bilo teško. Tada bih sve mogao“, plaho odgovori Reks. „Ah beskorisno bi bilo pretvarati se da ću vas poslušati. Ne mogu, nikako. Ukoliko kažem da hoću, sasvim sigurno ću pogaziti reč. Morao bih ponovo da vidim Gvendolin.“
„U redu, sačekaj jutro, tad bismo mogli ponovo da porazgovaramo o tome obećaćeš mi toliko“, tiho zamoli gospodin Gaskojn, a Reks nije mogao odbiti.
Paroh nije čak ni svojoj ženi objasnio da ga je te večeri u Ofendin odvelo još nešto osim želje da se uveri kako se Gvendolin vratila bezbedna. Zatekao ju je i više nego bezbednu bila je oduševljena. Gospodin Kvalon, koji se izborio za lisičji rep, poklonio je taj trofej njoj, i ona ga je pričvrstila za sedlo i ponela. Pored toga, lord Brakenšo ju je dopratio kući i iskazao oduševljenje njenim odvažnim jahanjem. Sve to je odmah ispričala teči, ne bi li shvatio koliko je bila u pravu kad je postupila suprotno njegovom savetu; i razboriti paroh se oseti pomalo ometen, jer u tom trenutku posebno ga je dotaklo što je njegovoj nećaki istinski stalo do dobrog mišljenja Brakenšoovih, i njihovo mišljenje o njenom odlasku u lov odista je uzdrmalo srž njegove primedbe. Međutim, u tom trenutku nije ništa morao da kaže, jer se gospođa Dovilou nadovezala na Gvendolinine trijumfalne fraze:
„Ipak, nadam se da nećeš to ponoviti, Gvendolin. Neću inače imati ni tren mira. Znate, otac joj je stradao u nesreći.“
Gospođa Dovilou se okrenu od Gvendolin, i pogleda gospodina Gaskojna.
„Mama, draga“, reče Gvendolin, veselo je ljubeći, ne pridajući nikakvog značaja premiranju od straha na koji je mislila gospođa Dovilou, „deca ne nasleđuju od svojih roditelja sklonost lomljenju nogu.“
Reksa gotovo da i ne pomenuše. Zapravo, ni zrnce brige o njemu nije iskazano u Ofendinu. Gvendolin je objasnila mami: „Biće da je zaostao daleko iza nas, te se iz očaja vratio kući“, a ne može se poreći da to beše srećna okolnost jer se tako stvorila mogućnost da je doprati lord Brakenšo. Ali gospodin Gaskojn se nadovezao prilično naglašeno, gledajući u Gvendolin:
„Poduhvat se završio bolje po tebe nego po Reksa.“
„Da, moram reći, bio je prilično neuspešan. Niste naučili Primrouz da preskače ograde, tečo“, odvrati Gvendolin, bez traga uznemirenosti u izrazu i glasu.
„Reks je pao“, osorno odgovori gospodin Gaskojn, bacivši se u fotelju, pa stegnu šake, stisnu usne i pogleda u Gvendolin, koja reče:
„Oh, jadan momak! Nadam se da se nije povredio?“, izgovori sa izrazom zabrinutosti kakav oduševljeni smrtnici pokušavaju da postignu dok im srce pobednički tuče. Gospođa Dovilou u isto vreme prošapta: „Blagi Bože! Vidi ti to?“
Gospodin Gaskojn nastavi: „Iščašio je rame i ugruvao se.“ Ponovo zastade, ali Gvendolin je, umesto bledilom i ćutanjem, svoje sažaljenje iskazala samo obrvama i očima, te ponovi: „Oh, siroti mladić! Ali nije ništa ozbiljno, zar ne?“ Na te reči, gospodin Gaskojn je sada izveo definitivnu procenu. Ipak, hteo je duplo da se uveri, te nastavi sa istom namerom.
„Čudnim slučajem, našla mu se pomoć. Na polju se zatekao izvesni mladi kovač nije moj parohijan čudak, rekao bih, ali koristan, odmah mu je namestio rame. Sve u svemu, reklo bi se da smo najgore prošli ja i Primrouz. Kolena su mu stradala. Izgleda da je upao u rupu i zbacio Reksa preko glave.“
Gvendolin je sada mogla dozvoliti sebi da joj se spokoj vrati na lice, jer Reksovo rame beše u redu, ali zbog tečinog slikovitog opisa u nje razgaljenost nadjača kontrolu nad izrazom lica, te se isprva osmehnu a onda prasnu u gromki smeh.
„Lepa si mi ti mlada dama kada se smeješ nevoljama drugih“, osudi je gospodin Gaskojn, doduše nešto blažim Jonom nego što bi inače ispoljio, jer je imao dobre razloge da bude zadovoljan što Gvendolin nije iskazala dublje emocije zbog nemilog događaja.
„Oprostite mi, tečo, molim vas. Sada kad je Reks dobro, smešno je zamisliti njega i Primrouz, same na putiću, a jedino kovač hita ka njima. Bila bi to sjajna karikatura u lovačkom časopisu.“
Gvendolin je pridavala veliku važnost svojoj slobodi da se smeje onda kad su drugi nalazili samo razloge za ozbiljnost. Smeh je u toj meri pristajao njenoj ličnosti, da su drugi često delili njeno mišljenje o njegovoj ljupkosti, a njen teča u tom trenutku pomisli kako nije nimalo čudno što je mladić bio opčinjen ovom mladom vešticom koja je, mora se priznati, ipak bila nestašnija nego što je bilo poželjno.
„Dete moje, pa kako se možeš smejati lomljenju kostiju?“, upita gospođa Dovilou, još uvek uznemirena. „Volela bih da ti nikada nismo dopustili da imaš konja. Pogrešili smo, videćeš“, dodala je, gledajući u gospodina Gaskojna i ozbiljno klimnuvši glavom. „Ja barem jesam, zato što sam je podržala da traži konja.“
„Zbilja, Gvendolin“, nadoveza se gospodin Gaskojn, razboritim tonom davanja razumnog saveta osobi koja se smatra razboritom, „savetujem i tražim da me poslušaš da ne ponavljaš današnju avanturu. Lord Brakenšo je vrlo ljubazan, ali siguran sam da bi se složio s onim što ću reći. Da te nazivaju ‘mladom damom koja lovi’ a nijedna druga to ne čini dalo bi izvesnu dimenziju pominjanjima tvog imena kakva ti se pouzdano ne bi svidela. Budi sigurna u to da njegovo lordstvo ne bi dozvolilo da ledi Beatris ili ledi Marija love u ovom delu zemlje, sve i da su dovoljno stare za to. Kada se udaš, biće drugačije: moći ćeš da radiš sve sa čim se složi tvoj muž. Ali ako nameravaš da loviš, moraš da se udaš za muža koji ume da drži konje.“
„Ne znam zašto bih preduzela nešto tako užasno kao što je udaja bez tog uslova“, odgovori Gvendolin, mrzovoljno. Nije joj se dopao tečin govor i to nije mogla otvorenije da pokaže, ali osećala je da se već previše uvukla u raspru. Stoga je bezbrižno prešla u drugi deo sobe i izašla napolje.
„Uvekse tako izražava o braku“, reče gospođa Dovilou, „ali promeniće se kada sretne pravu osobu.“
„Njeno srce nikad nije bilo nimalo dirnuto, znate li?“, upita gospodin Gaskojn.
Gospođa Dovilou nemo je odmahnula glavom. „Eto, koliko sinoć mi reče: ‘Mama, pitam se kako devojke uspeju da se zaljube. U knjigama se to čini lako. Ali muškarci su previše smešni.’“
Gospodin Gaskojn se kratko nasmejao, i nije dalje govorio o toj temi. Sledećeg jutra za doručkom zapita sina:
„Kako tvoje modrice, Rekse?“
„Još uvek nisu počele da blede, gospodine.“
„Ne osećaš se sasvim spremnim za putovanje u Sautempton?“
„Ne sasvim“, nervozno odgovori Reks.
„U redu, možeš pričekati do sutra, i otići u Ofendin da se oprostiš.“
Gospođa Gaskojn, koja je bila upoznata sa svime, uporno je piljila u šoljicu kafe da predupredi suze; Ana je već uveliko plakala.
Gospodin Gaskojn je osećao da privija ljutu travu na Reksovu ljutu ranu, ali smatrao je da će se to naposletku pokazati kao najbolji melem. Dopustiti da o beznadežnosti njegove ljubavi prema Gvendolin sazna iz njenih usta, moglo se ispostaviti kao višestruko lekovito.
„Mogu samo biti zahvalna što ona ne mari za njega“, reče gospođa Gaskojn, pridruživši se svom mužu u radnom kabinetu. „Ima Gvendolin odlika s kojima se ne mogu pomiriti. Moja Ana vredi duplo više, i pored sve Gvendolinine lepote i dara. Nije lepo što odbija da s Anom pomaže u školi, čak ni u nedeljnoj školi. Ne sluša ni tvoje ni moje savete, a ubogu Fani vrti oko malog prsta. Ali ja znam da tvoje mišljenje o njoj nije tako loše“, završi gospođa gospođa Gaskojn, oklevajući ali ipak pritom ukazujući mužu poštovanje.
„Draga moja, devojka nije tako loša, već je samo živahna i ne treba je previše strogo držati. Cilj je udati je dobro. Previše je vatrena za život koji sada vodi s majkom i sestrama. Prirodno je i ispravno da se uskoro uda ne za siromašnog čoveka, već za nekoga ko će joj obezbediti doličnu poziciju.“
Reks je, sa podvezanom rukom, u tom trenutku bio na putu ka Ofendinu, udaljenom dve milje. Zbunilo ga je očevo dopuštenje da ode i vidi se s Gvendolin, jer nije mogao ni da nasluti prave očeve motive. Da ih je znao, prvo bi pomislio da su užasno hladnokrvni, a potom bi odbacio očeve zaključke.
Kad je pristigao, zatekao je sve stanarke sem Gvendolin. Četiri devojke su, čuvši ga kako govori u holu, istrčale iz biblioteke koja im beše učionica, i sjatile se oko njega raspitujući se za njegovu ruku. Gospođa Dovilou je htela da zna šta se tačno dogodilo i gde živi kovač, da bi mu odnela poklon, dok se gospođica Meri, vazda igrajući ulogu pokorne i melanholične učesnice u porodičnim zbivanjima, pitala ne bi li to bilo preveliko ohrabrenje kad je reč o takvoj osobi. Reksu tetka i tri devojke nikad pre nisu smetale, ali tog trenutka želeo je da je Gvendolin tu namesto njih, i beše odviše nervozan za ta dobronamerna zapitkivanja. Kad napokon izreče: „Gde je Gvendolin?“, gospođa Dovilou posla Alis da upita sestru hoće li sići, dodajući: „Poslala sam joj jutros doručak u sobu. Bio joj je potreban dug odmor.“ Reks naglo okonča svoje trpljenje rekavši, gotovo nestrpljivo: „Tetka, želim da razgovaram s Gvendolin nasamo.“
„U redu, dragi moj. Otiđi u salon, a ja ću je poslati tamo“, odgovori gospođa Dovilou, koja je primetila koliko on voli da je s Gvendolin, što beše prirodno, ali nije joj palo na pamet da bi to na bilo koji način moglo da ostavi teže posledice na stvarni život: činilo se samo kao deo uzbudljivih božičnih praznika.
A Reks je mislio da stvarni život zavisi od ovog razgovora. Čekajući Gvendolin, špartao je po salonu bezmalo deset minuta dovoljno vremena za razna maštovita premišljanja. Začudo, jedina nepromenljiva tačka njegovih razmišljanja beše to šta i koliko bi mogao da uradi, kada Gvendolin prihvati njegovu ponudu, da bi ubedio oca kako su zaruke najrazboritiji korak na svetu, pošto će ga nadahnuti da radi s duplo više energije. Baviće se advokaturom, a postoji li razlog da u tome ne napreduje koliko i Eldon? Morao je na život da gleda kroz prizmu očevog uma.
Ali kada su se vrata otvorila i u sobu ušla ona za čijim je prisustvom žudeo, njega iznenada i neobjašnjivo preplaviše trema i nepoverenje koje nikad pre nije osetio. Gospođica Gvendolin, tako jednostavna kakva beše pred njim, u crnoj svilenoj haljini sa četvrtastim izrezom oko ovalnog belog stuba njenog grla, sa crnom trakom u kosi što joj je, gusta i glatka, padala niz leđa, izgledala je kao kraljica više nego inače. Možda zato što ne beše tragova pritajene šaljivosti i obešenjaštva koji bi se uvek osetili kad se pozdravljala s Reksom. Koliko je za to bilo krivo njeno predosećanje, nastalo iz njegovih jučerašnjih reči o tome kako će govoriti o ljubavi? Koliko njena želja da iskaže žaljenje zbog njegove nezgode? I jedno i drugo behu donekle krivci. Drevna mudrost kaže da je loše ako kojim slučajem ustanete na levu nogu, a to se nekim ljupkim osobama dešava prilično često. Možda se to desilo Gvendolin tog jutra. Toaleta joj nije bila spremna na vreme, nije joj se sviđalo kako je Bagl češlja, mogućnosti koje je pružao predstojeći dan, i, ukratko, društvene norme u načelu, svemu tome je nalazila manu. Nije to bilo zato što je inače mrgodna, već zato što svet nije dorastao zahtevima njenog prefinjenog organizma.
Bilo kako bilo, Reks je zapazio zastrašujuću uzvišenost u njoj kada je ušla i pružila mu ruku, bez osmeha u očima ili na usnama. Zabava koju je sinoć našla u prizoru njegove nesreće prilično je ishlapila i čitav taj događaj sada joj se činio glup. Ali rekla je savršeno uljudno: „Nadam se da nisi odviše povređen, Rekse. Zaslužila sam da me prekoriš zbog svoje nezgode.“
„Nikako“, odvrati Reks, osećajući kako ga osećanja preplavljuju poput napada bolesti. „Jedva da sam povređen. Drago mi je što si imala priliku da uživaš: drago mi je ako sam za to platio padom, jedino mi je žao što sam slomio kolena konju.“
Gvendolin odšeta do kamina i zastade, gledajući u vatru, na način najnezgodniji za razgovor, jer je sagovornik mogao videti samo jednu stranu njenog lica.
„Moj otac želi da ostatak odmora provedem u Sautemptonu“, reče Reks pomalo drhtavim baritonom.
„Sautempton! Glupo mesto za boravak, zar ne?“, hladno reče Gvendolin.
„Za mene jeste, jer ti nećeš biti tamo.“ Tišina.
„Hoće li ti smetati što ću otići, Gvendolin?“
„Naravno. Svako je važan u ovoj užasnoj provinciji“, učtivo odgovori Gvendolin. Opažanje da siroti Reks želi da bude nežan natera je da se nakostreši i ukruti poput morske sase kad je dodirnu prstom.
„Jesi li ljuta na mene, Gvendolin? Zašto se najednom tako odnosiš prema meni?“ zapita Reks, crveneći se i s nešto više strasti u glasu, kao na ivici da se ražesti.
Gvendolin ga pogleda i nasmeši se. „Kako se to odnosim? Gluposti! Samo sam ljuta. Zašto si došao tako rano? Svakako nisi mogao da očekuješ srdačan prijem.“
„Budi ljuta koliko god želiš, samo nemoj biti ravnodušna prema meni“, molećivo će Reks. „Sva moja sreća zavisi od toga da li me voliš makar malo više od drugih.“
Pokušao je da je uhvati za ruku, ali ona brže-bolje ustuknu i premesti se na drugi kraj kamina, okrenuvši se ka njemu.
„Molim te, ne izjavljuj mi ljubav! Mrzim to!“, reče, gledajući ga gnevno.
Reks poblede i zaćuta, i dalje nesposoban da skrene pogled s nje, ali nagon u njemu, zbog kog ga je napala, nije uminuo. Gvendolin nije mogla predvideti da će se ovako osećati. Beše to iznenadno, novo iskustvo za nju. Još koliko juče bilo joj je sasvim jasno da je njen rođak zaljubljen u nju nije marila koliko, sve dok on to nije pominjao a da ju je neko zapitao zašto su joj smetale ljubavničke reči, kroz smeh bi odgovorila: „Eto, dosadile su mi u knjigama.“ No sada se u njoj jeste rodila strast, ali suprotna. Osećala je strastvenu odbojnost prema ovoj ljubavi koju nije prizivala.
Reksu se s njegovih dvadeset godina činilo da je životnoj radosti kraj, izvesnije nego nekom četrdesetogodišnjaku. Ali pre nego što su prestali da gledaju jedno u drugo, još jednom se oglasio.
„Je li to tvoja zadnja reč, Gvendolin? Hoće li uvek biti tako?“
Morala je videti koliko je slomljen, i osetiti izvesno žaljenje zbog Reksa koji je nije uvredio. Odlučno, ali ipak sa izvesnom uzvratnom nežnošću, odgovorila je:
„Misliš na razmenjivanje nežnosti? Da. Ali ne smetaš mi kada je reč o bilo čemu drugom.“
Pauza pre nego što je tiho izustio: „Zbogom“ i napustio prostoriju beše primetna. Gotovo odmah posle toga začula je kako je zalupio teška ulazna vrata za sobom.
I gospođa Dovilou je čula kako Reks odlazi u žurbi, i smesta je otišla u salon, gde je zatekla Gvendolin kako sedi na niskom divanu, lica uronjenog u šake, prekrivena kosom kao ogrtačem. Gorko je jecala. „Dete moje, dete moje, šta je bilo?“, povika majka, koja nikad ranije nije videla svoju mezimicu tako pogođenu, osetivši u izvesnoj meri onu uznemirujuću strepnju kakva prožme žene na prizor jakog čoveka nadvladanog čemerom; jer ovo dete beše njen gospodar. Pošto je sela kraj nje obujmljujući je rukama, prisloni obraz na Gvendolininu glavu i potom pokuša da joj podigne lice. Gvendolin se prepusti i dozvoli da joj glava padne na majku, zajecavši: „Oh, mama, šta će ispasti od mog života? Nema ničeg vrednog življenja!“
„Zašto, draga?“, upita gospođa Dovilou. Uglavnom je nju ćerka korila zbog nesvesnog izliva očaja.
„Nikada neću voleti nikoga. Ne mogu da volim ljude. Mrzim ih.“ „Doći će to vreme, draga moja, doći će vreme.“
Gvendolin se sve više tresla od jecanja; ali je, obgrlivši majčin vrat bezmalo bolno, rekla isprekidano: „Ne mogu da podnesem da kraj mene bude iko sem vas.“
Majka potom zajeca, jer to razmaženo dete nikad ranije nije iskazalo takvu zavisnost od nje, te su tako ostale zagrljene.

POGLAVLJE VIII

Kad život lep je ko san

Kojim imenom radost da se zove?

„Sutradan.“

A koje ime za život jadan

Kad očaje spoznamo nove?

„Sutradan.“

Jadi u parohijskom behu od vrste koja će potrajati mnogo duže. Reks se vratio, ali samo da bi se zavukao u krevet u stanju apatije koja nije popuštala do sledećeg dana, kada su počeli da je remete izvesniji znaci bolesti. O odlasku za Sautempton nije bilo govora. Njegovoj majci i Ani Reksov odlazak nije bio ni na kraj pameti, samo su premišljale kako da neguju tog pacijenta koji nije želeo da ozdravi, i koji je od najbistrijeg, najprijatnijeg člana domaćinstva postao bezvoljno biće tupog pogleda koje je na sve dobronamerne pokušaje odgovaralo mrmljajući: „Ostavite me na miru“. Njegov otac je, gledajući u budućnost, smatrao je da je za njegovog sina to najkraći put iz te nesretne romanse, ali beše mu žao zbog neizbežne patnje, te bi tu i tamo dolazio da posedi koji minut kraj njega u tišini, rastajući se blagim pritiskom šakom na Reksovo čelo uz reči: „Bog ti pomogao, dečače moj“. Voram i mlađa deca su virila iza vrata kako bi videla taj neverovatan prizor svog živahnog brata u krevetu ali odmahivanje rukom ih je oteralo. Uvek prisutan negovatelj bila je Ana, i njenoj malenoj šaci dozvoljeno je da počiva u bratovljevoj, iako je nikada nije stisnuo u znak dobrodošlice. Duša joj je bila podeljena između ucveljenosti zbog Reksa i prebacivanja Gvendolin.
„Možda sam zla, ali mislim da nikada neću moći ponovo da je volim“, ponavljala je mala, nesretna Ana tu monodiju u sebi, plod teškog tereta koji se svalio na njena leđa. Čak se i gospođa Gaskojn srdila na sestričinu, i nije se mogla obuzdati a da kao refren ne ponavlja svom mužu (doduše, apologetski).
„Znam da je ovako bolje i da treba da smo zahvalni što nije zaljubljena u našeg sirotog dečaka, ali zaista, Henri, mislim da je stroga ima srce kokete. Ne mogu da se otrgnem pomisli da ga je zasigurno navela da poveruje u nešto, inače se razočaranje ne bi tako i ovoliko ukorenilo u njemu. A ni nesretna Fani nije bez krivice, prilično je šlepa kad je reč o toj devojci.“
Gospodin Gaskojn je odgovorio zapovednim tonom: „Što se manje raspreda o tome, tim bolje, Nensi. Trebalo je da i ja budem oprezniji. A što se tiče dečaka, budi sretna ako mu se ništa gore ne desi. Neka ta stvar umine što brže, a naročito kad je reč o Gvendolin neka sve bude kao da se ništa nije desilo.“
Paroha je prevashodno vodila misao da su se izvukli. Da je Gvendolin bila zaljubljena u Reksa, problem bi bio mnogo teži, a rešenje bi možda bilo van njegovih moći. Ipak, poteškoće nisu nestale.
I tako je došlo jedno lepo jutro kad je Reks naložio da mu napune kadu, i obavio je toaletu kao obično. Ana, sva uzbuđena zbog te promene, jedino je bila u stanju da osluškuje, čekajući da Reks siđe, a kad je napokon začula njegove korake, potrčala je ka podnožju stepeništa da ga presretne. Po prvi put joj je uputio slab osmeh, ali je njegovo bledo lice bilo u toj meri melanholično, da se jedva suzdržala od suza.
„Nani!“, obrati joj se nežno, uze je za ruku i povede je polako u salon. Majka im je tamo sedela i kada je prišla da ga poljubi, on reče samo toliko: „Ala sam na teretu!“
Onda je seo i pogledao kroz izbočen prozor na travnjak i grmlje prekriveno injem, na koje je sunce bacalo slabe, sporadične zrake. Prizor pomalo nalik tužnom osmehu na Reksovom licu, pomisli Ana. Osećao se kao da je vaskrsao u novom svetu u kome nije znao šta bi, jer je stara interesovanja ostavio za sobom. Ana je sela kraj njega, pretvarajući se da radi, ali ga je zapravo posmatrala blagonaklono. Iza vrtne živice beše kolski put; tuda su ljudi sa zapregama odlazili na poljske radove. U živici je načinjen otvor, da se vidi lep prizor: brda oivičena šumama i grupe jasena koje su se ocrtavale na pozadini od neba. U tom trenutku prolazila su zaprežna kola nakrcana balvanima; konji su napinjali jake mišiće, a vozač je, pucketajući bičem, trčao nervozno kraj njih pokušavajući da usmeri glavu predvodnika strepeo je da će kola skrenuti s puta. Reksu to kao da je privuklo pažnju, te je ustao i pratio ih pogledom sve dok i poslednji truckavi balvan nije nestao, a potom je prešao preko sobe jednom ili dvaput. Gospodin Gaskojn je otišao, i kad se Reks vratio i seo, Ana, videvši da je njen brat ponovo govorio očima, nije se mogla odupreti porivu da primakne stoličicu i sedne kraj njegovog kolena, gledajući ga sa izrazom koji kao da je govorio: „Pričaj sa mnom.“ I on je progovorio.
„Reći ću ti šta mislim, Nani. Otići ću u Kanadu ili na takvo nekakvo mesto.“ (Reks nije imao pojma o situaciji u našim kolonijama.)
„Oh, Rekse, ne zauvek!“
„Da, tamo ću da se uhlebim. Voleo bih da napravim kolibu i da radim naporno na raščišćavanju i da oko mene bude divljina i tišina.“
„A zar mene da ne povedeš?“, zapita Ana, dok su joj se krupne suze sve brže slivale niz obraze.
„Kako bih mogao ?“
„To bih volela više nego išta. Uostalom, naseljenici vode u kolonije svoje porodice. Radije bih otišla tamo nego ostala ovde u Engleskoj. Ložila bih vatru, krpila odeću i kuvala i svakako bih, pre nego što odemo, naučila da mesim hleb. Bilo bi to lepše od svega bilo bi kao da se ponovo igramo života, kao kad smo pravili šatore od prostirki i služili se onim našim malim tanjirima i šerpama.“
„Otac i majka te ne bi pustili.“
„Mislim da bi, kad im sve objasnim. To bi im uštedelo novaca, i tata bi imao više za dečake.“
Taj praktičan razgovor se nastavio u više navrata, i na kraju Reks naprosto beše primoran da se složi s tim da Ana zajedno s njim porazgovara sa ocem o tome.
Naravno, za to su odabrali priliku kada je paroh bio sam u svojoj radnoj sobi. Njihova majka će prihvatiti sve što njen muž odobri, ali ako zamisao prvo njoj iznesu, samo će se usplahiriti.
„Deco moja!“, uskliknu gospodin Gaskojn radosno kad su ušli. Bilo je utešno ponovo videti Reksa. „Tata, možemo li malo da posedimo s vama?“, upita Ana. „Reks ima nešto da vam kaže.“
„Slobodno.“
Njih troje činili su upadljivu grupu jer im lica behu iste strukture ravno čelo, prav, isturen nos, mala gornja usna, kratka, ali snažna brada; čak su im i ten i položaj očiju bili isti. Sedokosi otac bio je krupan, oštrog pogleda; na čelo mu se usekla uspravna linija koja bi se produbila kada bi govorio sa žarom, a navika da upravlja stvarala je oko njega atmosferu uzdržane autoritativnosti. Reks bi se činio kao vizija očeve mladosti, da je bilo moguće gospodina Gaskojna zamisliti kako ne tvori upečatljive planove, kako ne zapoveda, slomljenog ljubavnim jadima, naučenog na prikrivanje ne više od ranjene životinje, a Ana beše manja kopija Reksa, samo što je imala drukčiju frizuru, dok joj je lice menjalo izraze prema njegovom, kao da su jednu dušu delili.
„Znate sve o tome šta me je uznemirilo, oče“, poče Reks, a gospodin Gaskojn klimnu glavom.
„Okončao se moj život u ovom delu sveta. Siguran sam da neće biti ni od kakve koristi da se vratim u Oksford. Ne bih mogao da učim. Pao bih na ispitima, i donosio bih vam beskoristan trošak. Želim vaš pristanak da krenem drugim putem.“
Gospodin Gaskojn je klimnuo, još sporije, uspravna linija na njegovom čelu se produbila, a Anino drhtanje se pojačalo.
„Ako biste mi dali skromnu sumu, voleo bih da odem u kolonije i da tamo obrađujem zemlju.“ Reks je dobro promislio o neodređenosti izraza „kolonije“ su svakako pružale više prednosti, i pritom bi izbegao opasnost da otac odbije iseljavanje u konkretnu naseobinu.
„Poveo bi i mene, oče“, reče Ana, koja nije mogla podneti da čak i privremeno bude izostavljena iz predloga. „Znate, Reks bi voleo da se neko stara o njemu da mu neko održava kuću. I niti će se on ženiti, ni ja udavati. I na mene ne biste trošili ni paru i ja ću biti mnogo srećna. I znam da bi bilo teško napustiti vas i mamu, ali tu su ostala deca koju valja odgajiti, a nas dvoje vam ne bismo više bili nikakav teret.“
Govoreći, Ana je ustala sa stolice i primakla se ocu da se pomazi s njime koristila je umiljavanje, uobičajen ženski argument. On se nije smešio, ali ju je privukao na krilo i držao je tako kao da je hteo nežno da je isključi iz razgovora dok se obraćao Reksu.
„Priznaćeš da mi iskustvo daje izvesnu moć da presuđujem umesto tebe i da te verovatno mogu usmeravati u praktičnim stvarima bolje nego što i ti sam to umeš?“
Reks je morao da se složi: „Da, gospodine.“
„I možda ćeš priznati iako ne želim da vršim takav pritisak kako si obavezan da uzmeš u obzir moju procenu i želje?“
„Nikada vam se nisam suprotstavio, gospodine.“ Reks nije mogao u sebi da misli kako je bio u obavezi da ne ode u kolonije, već da mora ponovo u Oksford o tome je bila reč.
„Ali to ćeš učiniti ukoliko nastaviš da planiraš ishitren i nepromišljeni postupak, i da se oglušuješ o činjenice u čiju me je izvesnost uverilo životno iskustvo. Ti, pretpostavljam, misliš kako si pretrpeo šok koji je promenio sve tvoje sklonosti, otupeo ti je um, učinio te nesposobnim za sve sem fizičkog rada, i usadio ti odbojnost prema društvu? U to si siguran, zar ne?“
„Otprilike. Nikada neću biti spreman za onu vrstu posla koji moram da obavljam u ovom delu sveta. Nemam volje za to. Nikada više neću biti isti. I bez ikakvog nepoštovanja prema vama, oče, smatram da mladoj osobi treba dozvoliti da odabere kako će živeti, ukoliko time nikom ne nanosi štetu. Mnogo će ih ostati kod kuće, a onima kojima nije do toga valjalo bi dopustiti da odu i nasele prazna prostranstva.“
„Ali pretpostavimo da sam uveren, na osnovu jakih dokaza što i jesam da je takvo tvoje stanje uma prolazno i da ćeš se s vremenom pokajati ukoliko se upustiš u to što predlažeš i kad-tad ćeš zažaliti što si dopustio sebi da nazaduješ od tačke do koje si do sada napredovao u svom obrazovanju? Jesi li dovoljno mentalno snažan da za sada postupiš po mom savetu, pa da ispitaš jesam li u pravu? Po mome mišljenju, koje je daleko od slaganja s tobom da zaslužuješ slobodu da se preobraziš u kolonistu te da kopaš i lopataš zavrnutih rukava po mom mišljenju, dakle, nemaš nikakvo pravo da napustiš domovinu dok se iskreno ne potrudiš da u obzir uzmeš i obrazovanje koje si stekao. Da ne pominjem bol koji ćeš naneti majci i meni.“
„Veoma mi je žao, ali šta da radim? Učiti ne mogu, to je sigurno“, odvrati Reks.
„Za sada stvarno možda ne možeš. Moraćeš da propustiš semestar. Isplanirao sam kako ćeš provesti naredna dva meseca. Samo, pravo da ti kažem, razočarao sam se u tebe, Rekse. Mislio sam da si razumniji, te da se nećeš zanositi takvim idejama da pretpostaviš kako si, budući upao u vrlo čestu nevolju kroz kakvu većina ljudi mora da prođe, oslobođen svih stega dužnosti kao da ti je mozak smekšao i nisi više odgovorno biće.“
Šta je Reksu ostalo da kaže? U sebi se bunio, ali nije imao argumenata kojima bi se suprotstavio očevom rezonovanju i premda je, uprkos svemu što se moglo reći, mislio da bi već sutra otišao u „kolonije“, duboko u njegovoj svesti beše usađen stav da bi trebalo da ima jača osećanja prema starim vezama da bi ih imao, da je bolja osoba. U skladu s takvim uverenjem živimo kad nam je duša bolesna.
Reks je ustao, kao da je držao konferenciju kojoj je došao kraj. „Pristaješ, dakle, na moj plan?“, upita gospodin Gaskojn, s jasnom odlučnošću u glasu kakvom se neposlušnik dovodi u red.
Reks je napravio kraću stanku pre nego što je odgovorio: „Pokušaću koliko sam kadar, gospodine. Ne mogu obećati.“ Mislio je, međutim, da neće biti ništa od tog pokušavanja.
Otac zadrža Anu, iako je ona htela da krene za Reksom. „Tata moj“, reče ona pošto su se vrata zatvorila, dok su joj suze pratile reči, „mnogo mu je teško. Zar vam se ne čini bolestan?“
„Da, ali uskoro će biti bolje, sve će to proći. A sada, Ana, ćuti o svemu ovom. To se ne sme pomenuti pošto on ode.“
„Neću ni reč reći, tata. Ali ništa me neće naterati da budem poput Gvendolin da tako navodim ljude da se zaljube u mene. Užasno je to.“ Ana se nije usudila da kaže kako se razočarala što joj nije dopušteno da ode u kolonije s Reksom; to osećanje je zadržala za sebe, i često je kasnije u sebi premotavala sve što se desilo, govoreći: „Trebalo je da se manem izlazaka, rukavica, krinoline, prinudnih razgovora za večerom svega toga!“
Volim da obojim period koji prikazujem njegovim odlikama i da tokove pojedinačnih života povežem sa strujom istorije, tako da ga svi čitaoci prepoznaju. U to doba je proširenje krinolina, činilo se, pozivalo na proširenje crkvi, balskih dvorana i kočija. Ali Ana Gaskojn je bila tako građena da su joj pristajale samo suknje veličine za mlade dame od četrnaest godina.

POGLAVLJE IX

Reći ću ti, Bertolde, kakve su čovekove nade:

Poput luckastog deteta koje bi, drhteći od uživanja,

Bacilo svoju malu, lažnu udicu

S kamičkom kao mamcem, za igračkama U slan okean.

Osam meseci po dolasku porodice u Ofendin, krajem narednog juna, pronela se glasina koju je previše ljudi smatralo uzbudljivom. Nije se nimalo ticala ishoda Američkog rata,29 već svih klasa unutar izvesnog kruga oko Vančestera: trgovci kukuruzom, pivari, prodavci konja i sarači, svi su to smatrali dobrodošlom stvari kojoj se valjalo radovati mada ne iz konkretnih razloga, a pokazivala je šta aristokratija ceni u zemlji kao što je Engleska; kovač u zaseoku Diplou je osećao da su došla dobra vremena; supruge radnika su se nadale da će njihovi okretni dečaci od deset ili dvanaest godina možda dobiti posao kao budući lakeji gospode; a farmeri u okolini Diploua su priznavali, sa zrncem gorčine i uzdržanosti, da će sada možda biti lakše prodavati ili menjati stog starog sena ili puna kola slame. Ako su takve bile nade onih što behu nisko u društvu, lako se može zaključiti da su oni iznad njih imali više razloga da budu zadovoljni, pre radi životnih užitaka nego zbog poslova. Međutim, brak se kuje u dve glave, i baš kada je najavljen veličanstveni dolazak, san o viteštvu ili baronetstvu začeo se u raznim građanskim glavama, te je data vest pobudila neodređenu viziju braka u više osoba s pedigreom.
Evo šta se raščulo. Da se Diplou Hol, kuća ser Hjuga Malindžera, koja je već nekoliko godina zurila svojim zatvorenim belim prozorskim kapcima na lepe brestove i bukve, jezerce s lokvanjima i pašnjake s jelenima, spremala za stanara, i da će biti naseljena do kraja leta i tokom sezone lova, potpuno doterana, što je važilo i za kuću samu i za staje. Ali ne dolazi ser
Hjugo lično, već njegov bratanac, gospodin Malindžer Grandkort, koji je, pretpostavljalo se, bio naslednik baronetstva, jer su se u braku njegovog strica rađale samo ćerke. Ne beše to jedina prilika kojom je sudba ugodila mladom Grandkortu, kako su ga od milja zvali; premda ga je baronetstvo čekalo preko oca, njegova majka mu je podarila nešto baronske krvi, te kad poumiru izvesna leva smetala od daljih rođaka on će postati pravcati baron i plemić.
Priroda nije radila po pravdi kad je dodelila krestu samo mužjacima ptica, ali još uvek nismo poslušali savete brzopletih filozofa koji bi voleli da po tom pitanju potpuno podražavamo prirodu. Ukoliko gospodin Malindžer Grandkort postane baronet i njegova supruga nosiće titulu a kad se to zbroji s njegovim bogatstvom, nije nikakvo čudo što su se mnogi zanimali za tu suprugu, još uvek nepostojeću, i smatrali da će ona biti vrlo dobro zbrinuta žena.
Pojedini čitaoci ove pripovesti bez sumnje će smatrati neverovatnim da bi neko izveo pretpostavke kako se sprema brak samo na osnovu vesti da će bogati neženja dospeti u krug prikladnih gospođica, i odbaciće taj zaključak kao izliv žuči: tvrdiće kako ni oni niti njihovi najbliži rođaci nemaju tako raskalašne umove, i da to nije u skladu s ljudskom prirodom koja bi znala da se takve spekulacije mogu ispostaviti netačnim, te se ne bi ni bavila njima. Ali nek bude znano, ovde se ne govori o ljudskoj prirodi uopšte gledano: pripovest se u ovoj fazi tiče samo nekolicine ljudi iz zakutka Veseksa čija reputacija je bila neokaljana i koji su, s ponosom objavljujem, takvi da su bili pozivani u posete personama s titulama.
U tu grupu su spadali i Aroupointovi, koji su živeli u predivnoj kući u Kvečamu. Roditeljima koji mogu da ostave ćerki barem pola miliona Aroupointovi jesu mogli niko ne bi ni pomislio da pripiše kako nameravaju da se okoriste od njenog braka; ipak, pošto su bili odani svom čedu, brinuli su se o njenoj budućnosti (jer je Ketrin odlučno odbila lorda Slogana, neospornog irskog plemića čijem imanju su nedostajali samo isušivanje i naseljavanje), pitali su se, možda i usled nečeg drugog sem dobronamernog poriva, da li je gospodin Grandkort bio lep, čvrste građe, čestit ili barem protestant, a ako je liberalno-konzervativan, da li je odviše liberalno -konzervativan, i mada ničiju smrt nisu priželjkivali, mislili su da je prelazak titule u njegove ruke poželjan događaj.
Pošto su čak i Aroupointovi prežvakavali takve misli, nikakvo čudo što su se vrzmale po glavi gospodina Gaskojna, koji, iako duhovnik, nije bio manje podložan roditeljskim i starateljskim strepnjama; a već smo videli kako su i on i gospođa Gaskojn do sada verovatno osećali da je preveliko breme palo na njegova pleća staranje o mladim bićima koje nije bilo lako zauzdati, da se poslužimo bilo kojom oveštalom metaforom o veleumnom davanju saveta.
Naravno, ljudi nisu govorili jedni drugima sve što su mislili o dolasku mladog Grandkorta: takva otvorenost u ma čemu nije bila smotrena čak ni kad se tiče iznošenja stava o razmaženosti mladih ili o odredištu zvezda: jer bi neki vaš savremenik, zaokupljen istim pitanjima, mogao zaključiti da su vaše ideje pronicljive pa bi ih ukrao ili bi možda zagovarao drugačije zamisli o mladima i zvezdama te bi, kao oponent, loše mislio o vama. Gospodin Gaskojn nije pitao gospodina Aroupointa zna li pouzdano da li se Grandkort obećao nekoj dražesnoj devojci, niti je gospođa Aroupoint pomenula gospođi Dovilou kako bi od izvesnog pretendenta na plemstvo, ukoliko traži ženu u okolini Diploua, jedino razumno bilo očekivati da ponudi svoju ruku Ketrin, no ona je ne bi prihvatila ako on nije u svakom pogledu sposoban da joj obezbedi sreću. Zbilja, paroh ni sopstvenoj ženi nije otkrivao svoja razmišljanja o bračnom ishodu koji bi se izrodio iz susreta Grandkorta i Gvendolin na sledećem sastanku Streličarskog društva, iako je gospođa Gaskojn i sama, vrlo verovatno, kovala slične planove. U razgovoru sa sestrom uskliknula je: „Bila bi to Božja milost, Fani, kad bi se ta devojka udala!“, a gospođa Dovilou, sluteći izvesne zamerke koje bi njena mezimica imala na tu želju, nije ništa odgovorila, ali je u sebi pomislila: „Neće se ona udati da bi ti bila zadovoljna.“ Ta tiha majka postajala je prilično drska kad bi se poistovetila sa svojom ćerkom.
Svome mužu, gospođa Gaskojn je rekla: „Henri, čujem da gospodin Grandkort sam ima dva imanja, ali u Diplou dolazi lova radi. Nadajmo se da će biti dobar primer u kraju. Jesi li čuo nešto o tome kakav je to mladi čovek?“ Gospodin Gaskojn nije čuo ništa o mladiću, a sve i da su njegovi poznanici tračarili pred njim, nije bio u prilici da ponovi njihova ogovaranja ili da im prida značaj. Smatrao je beskorisnim, čak i kad je bilo prikladno, da pokaže ljubopitljivost prema prošlosti mladića kome su se, zbog rođenja, imetka i besposličarenja što je sledilo iz toga, opraštale mnoge navike koje bi se inače smatrale nedopustivima. Šta god da je Grandkort radio, nije uništio sebe, a dobro je poznato da je u kockanju, na primer, bilo da je profesija ili zadovoljstvo, spasena persona onaj ko je dovoljno čvrstog karaktera da odustane od igre kad je uništio samo druge. Ovo je samo ilustracija: gospodin Gaskojn nije čuo da je Grandkort bio kockar, a teško možemo reći kako je bio usamljen u mišljenju da zemljoposednik s nešto plave krvi u venama neće biti predmet sumnjičavih raspitivanja kao što bi bio neki spaseni grešnik koji se nekome nudi za batlera ili lakeja. Spasenje, onda kada čovek može živeti i bez toga, teško da nije iskreno. Štaviše, ni u jednoj narednoj prilici nije se potvrdilo da je gospodinu Grandkortu spasenje trebalo više nego bilo kom drugom tridesetpetogodišnjaku na vrhuncu snage.
Ni gospođa Dovilou, iako nije htela da odgovara na pronicljivo zapažanje svoje sestre, nije u duši bila ravnodušna prema tom dolasku koji bi njenoj Gvendolin bio dobitnički loz. Malo spekulisanja o tome „šta bi moglo biti“ sasvim je prirodno, nastaje bez ikakvog podsticanja i neizbežno se javlja u vidu slika, kad god se pomenu nepoznate osobe; a na ime gospodina Grandkorta stvarale su se u umu gospođe Dovilou slike lepog, ostvarenog, izuzetnog mladog čoveka taman takav bi trebalo da bude njen zet. Međutim, usledile bi nove spekulacije o tome da li bi Gvendolin bila zadovoljna njime. Nije se znalo šta je po ukusu te devojke ili šta bi pobudilo njenu naklonost možda je to nešto drugo, a ne izuzetnost; tako je slika savršenog prosca izbledela pred promenljivom kombinacijom kvaliteta koji bi možda osvojili Gvendolinino srce. Mučeći se da utvrdi tačnu kombinaciju koja bi jamčila povoljan rezultat, majka je čak rekla sebi: „Ne bi joj bilo važno da li je zaljubljena, ako bi samo prihvatila pravu osobu.“ Jer, šta god brak doneo njoj samoj, zar je mogla želeti ćerki da se ne uda. Zbog svoje zle sreće, nikada se nije usudila da odviše ističe Gvendolin poželjnost braka, bojeći se odgovora nalik onom buduće madam Rolan, koja je, kada ju je nežna majka nagovarala da prihvati prosca, rečima: „Tu seras heureuse, ma chere“, odgovorila: „Oui, maman, comme toi „30
Kad je reč o problematičnom gospodinu Grandkortu, gospođa Dovilou je ipak pustila da se sruše njene kule u vazduhu jer je imala dovoljno dobrog ukusa da se postidi tih planova; i puki nagoveštaj takvih smeranja bio bi dovoljan da kod Gvendolin izazove inat i navede je da unapred omrzne poželjnog mladoženju. Još od Reksove oproštajne posete, majka je slutila nove opasnosti u pokušajima da rasvetli tajanstva u osećanjima njenog deteta i u brzopletom određivanju onog što je za njeno dobro jedino dobro što je prizivala ćerki bio je brak.
Međutim, sad je najvažnije bilo razmotriti Gvendolininu toaletu za sastanak Streličarskog društva; odlučeno je da će obući belu kašmirsku haljinu, a da uz njen ten ništa ne ide tako lepo kao bledozeleni detalj devojka je upravo pred ogledalom isprobavala kako da namesti pero te nijanse na šešir. I baš kad se Gvendolin najednom postavila kao da nateže luk, gospođi Dovilou pisnuše uši: začula je kako njena ćerka, zabavljajući se, pomalo komično dobacuje:
„Koliko mi je samo žao ostalih devojaka na sastanku sve misle na gospodina Grandkorta! A nemaju ni trunčicu šanse.“
Gospođa Dovilou nije bila dovoljno pribrana da odgovori odmah, i Gvendolin se hitro okrenu ka njoj, zlobno zapazivši:
„Dobro znate da nemaju, mama. Vi i teča i tetka svi ste se namerili da se on zaljubi u mene.“
Gospođa Dovilou, izazvana tom malom smicalicom, reče: „Oh, draga moja, nije tako. Gospođica Aroupoint ima čari koje tebi nedostaju.“
„Znam, ali one se ne mogu odmah zapaziti. Moja strela će ga probosti pre nego što stigne da razmisli. Proglasiće se mojim robom poslaću ga na kraj sveta da mi donese venčani prsten koji može da usreći ženu u međuvremenu, svi muškarci koji stoje između njega i titule pomreće od različitih boleština, a on će se vratiti kao lord Grandkort, ali bez prstena, i pasti mi pred noge. Ja ću mu se smejati u lice, on će ogorčen ustati, ja ću se smejati još više, on će narediti da osedlaju njegovog pastuva i ođjahaće u Kvečam, gde će saznati da se gospođica Aroupoint upravo udala za sirotog muzičara, gospođa Aroupoint.pe poderati svoju kapu, gospodin Aroupoint će stajati po strani, a lord Grandkort će se na kraju vratiti u Diplou.“
Beše li ikad na svetu ovakve mlade veštice? Mislili ste da ste sakrili nešto od nje sedite tako i pravite se naivni, a ona je već i krajičkom oka lepo videla šta tajite! Verovatno je zbog kakvog naleta vidovitosti o gospodinu Grandkortu već znala više nego bilo ko drugi. Ta pretpostavka je navela gospođu Dovilou na pitanje koje se često javlja bez ikakvog jasnog razloga sem toga što je zapitkivač kadar da govori, a ne zna šta bi s tom svojom sposobnošću.
„Šta misliš, Gvendolin, kakav je on?“
„Da vidimo!“, reče veštica, stavivši kažiprst na usne, uz blago mrštenje, a potom, dosetivši se odgovora, ispravi prst.
„Nizak, jedva meni do brade; upinjući se da ispadne viši, fitilji brkove i nosi dugačku bradu; nosi monokl na desnom oku, da bi izgledao posebno; odlučan je po pitanju svog kaputa, ali ne i vremena. Netremice će zuriti u mene, a da mu ne ispadne monokl moraće da pravi užasne grimase, naročito kad se laskavo smeši. Ja ću zbog toga oboriti pogled, a on će to protumačiti kao da nisam ravnodušna spram njegovih namera. Te noći ću sanjati da gledam u neobično lice uvećanog insekta i sledećeg jutra će me zaprositi, posle čega će uslediti već opisano.“
„To je portret nekog koga si već videla, Gven. Po onome što znam, gospodin Grandkort bi lako mogao biti izvrstan mladić.“
„Oh, da“, nehatno se složi Gvendolin, skinu svoj najbolji šešir i poče da ga vrti u ruci zaneta mislima.
„Pitam se kako izvrstan mladić treba da se ponaša? Znam da ima lovačke pse i trkaće konje, kuću u Londonu i dve kuće u unutrašnjosti jednu s grudobranima, drugu s verandom. I sigurna sam da bi s nekoliko ubistava mogao doći do titule.“
Ironija ovog izlaganja je bila sumnjive prirode, takve da se u njoj našlo i nešto iskrenih ubeđenja. Sirotoj gospođi Dovilou je bilo neprijatno kad je prepoznala šta se krije iza ćerkine tobožnje ironije. Ona sama obično se bukvalno izražavala, a namere su joj bile neiskvarene, te se namršti i opomenu kćer:
„Ne govori tako, dete, za Boga miloga! Iz tih pustih knjižurina koje čitaš pokupila si takve ideje o svemu. Kad smo tvoja tetka i ja bile tvojih godina, nismo ništa znale o nevaljalštini. Mislim da je tako bilo bolje.“
„Pa, zašto me onda niste tako vaspitali, mama?“, upita Gvendolin.
Ali odmah potom spazi majčino tužno lice i začu njene sve glasnije jecaje i pojmi da ju je duboko pogodila, pa baci šešir i kleče majci do nogu, zavapivši:
„Mama, mama! Samo sam se šalila. Nisam ozbiljno mislila.“
„A kako sam mogla, Gvendolin?“ jedva progovori sirota gospođa Dovilou, koja od svojih nekontrolisanih jecaja nije čula ćerkin pomirljiv ton. „Tvoja volja oduvek je bila previše jaka za mene, čak i da je sve drugo bilo drugačije.“
Ćerka je sasvim dobro razumela to nepovezano rasuđivanje. „Draga mama, ne mislim da ste vi krivi, ja vas volim“, izusti Gvendolin, iskrenim pokajničkim tonom. „Kako me možete izmeniti? Osim toga, ja sam veoma dražesna. Hajde, hajde, prestanite da plačete.“ Sad je Gvendolin već nežno brisala maramicom majčine suze. „Zaista, zadovoljna sam sobom. Više se sviđam sebi nego što biste mi se svidele tetka i vi. Kako ste užasno dosadne morale biti!“
To nežno ulagivanje umirilo je majku, kao mnogo puta ranije posle sličnih sukoba. Nisu one ponavljale iste sukobe, jer je kod obe sećanja na rasprave o pojedinim temama pratila jeza: Gvendolin se užasavala neprijatnog osećaja pokajništva prema svojoj majci, ono beše najkraći put ka samoosudi i poljuljanom samopouzdanju za koji je znala; s druge strane, gospođa Dovilou, budući plaha majka, strahovala je od svega što bi izazvalo i najmanji nagoveštaj prekora. Zato njih dve, posle te kratke scene, nadalje nisu uzimale u usta gospodina Grandkorta.
Kada ga je gospodin Gaskojn pomenuo jednom ili dvaput, gospođa Dovilou se uplašila da će Gvendolin vidovnjački razotkriti i izneti šta se vrzma njenom teči po glavi, ali njen strah beše neopravdan. Gvendolin je uviđala izvesne razlike u karakterima osoba oko sebe, kao što ptice poznaju klimu i vremenske prilike, i iz istog razloga zbog koga je bila odlučna da izbegne tečinu kontrolu, izbegavala je i sukobe s njim. Razumevanje između njih u velikoj meri učvrstila je činjenica da oboje uživaju u streličarstvu: gospodin Gaskojn, jedan od najboljih streličara u Veseksu, beše zadovoljan što je njegova nećaka iskazivala slično umeće, a Gvendolin je bila posebno obazriva kako ne bi ostala bez utočišta što ga joj je on njoj izgradio od svog očinskog povlađivanja, jer gospođa Gaskojn i Ana, od nevolje s Reksom, nisu uspevale da sakriju koliko su se udaljile od Gvendolin, po njenom mišljenju, veoma neopravdano. Potrudila se, donekle, da se prema Ani ponaša s pokajničkom privrženošću, ali nijedna se nije usuđivala da pomene Reksovo ime, a Ana, kojoj je misao o njemu bila kao vazduh koji udiše, beše nervozna kad se nađe kraj živahne rođake koja je uništila sreću njenog brata. Pokušala je pokorno da potisne sve znake izmene u osećanjima, ali ko može u patnji da podražava pogled i dodir zadovoljstva.
To nepravedno odbacivanje samo je prekalilo Gvendolin i navelo je na nepokornost. I njen teča bi se možda uvredio ako bi odbila sledeću osobu koja se zaljubi u nju, stoga jednom, misleći na to, reče:
„Mama, sada vidim zašto devojke vole da se udaju da bi izbegle očekivanja da zadovolje svakog sem sebe same.“
Srećom, gospodin Midlton je otišao, a da joj nije uputio nikakve izjave ljubavi, i uprkos divljenju prema lepoj gospođici Harlet koje se pružalo, može biti, i preko trideset kvadratnih milja u delu Veseksa punom porodica među kojima je bilo nekoliko slobodnih mladića od kojih bi svaki rado seo kraj živahne devojke raspoložene za razgovor uprkos tim argumentima u prilog zaključku da će Gvendolin vrlo verovatno imati druge prosce, hrabrije od opreznog duhovnika, nije bilo tako.
Priroda je udesila ne samo da drveće ne obriše zvezde s neba, već i da se ne mora svaki čovek koji se divi nekoj lepotici obavezno zaljubiti u nju, čak biva i to da ne objavi svaki zaljubljeni čovek svoju ljubav. Razni su delikatni razlozi za to što bi cena kukuruza, moćan posrednik u ljudskim odnosima, mogla da pokaže zašto mlada dama, savršenog izgleda, obrazovanja i odevanja, nije u situaciji da s mukom odbija brojne ponude, a prirodni poredak je vaistinu dobronameran kad nikog od nas ne nagoni da se očajnički zaljubimo u najdivnije smrtno biće koje smo ikad videli. Gvendolin, znamo, nije ni približno toliko zaokupljivala umove svih posmatrača. Osim toga, jedva da je prošlo osam meseci otkad je došla u Ofendin, a neke sklonosti se ispoljavaju sporo, kao što sunce lagano mami zametke biljaka da se izmigolje iz tla.
Kad se zna da niko od poželjnih mladih ljudi iz okoline nije zaprosio Gvendolin, zašto bi se smatralo da će upravo gospodin Grandkort preduzeti ono što oni nisu?
Možda zato što se za njega mislilo da je još poželjniji, jer je veliki deo onog što se smatra verovatnim samo odraz želje. Gospodin i gospođa Aroupoint, recimo, nimalo nisu hajali hoće li gospođica Harlet ostvariti izvanredan brak, i smatrali su verovatnim potpuno drugačiji ishod.

POGLAVLJE X

1.gospodin. Kakva treba da bude žena? Gospodine, raspitajte se
O ukusu muškaraca spremnih za ženidbu. Zalihe
ove planete, Gvožđa, pamuka, vune il’ hemikalija
—Svih stvari što nam prolaze kroz ruke,
Prave se u oblicima za kojima je potražnja;
Kretanja na tržištu dižu ii’ spuštaju indeks,
Prema uzvišenom pravilu. Naše ćerke moraju biti
supruge,
A ženama će biti kako muškarci odaberu;
Ukus muškaraca je test za žene.
2.gospodin. Hajde da okrenemo stvari,
Da testiramo ukus. Izvrstan jelovnik Da li je danas
na meniju ono za što su Rimski sladokusci
insistirali da gospodin mora jesti Da bi zaslužio
dostojanstvo valjanog obedovanja?
Streličarsko društvo se okupljalo u dvorcu Brakenšo park, podignutom na blagom brežuljku. Odatle je pucao vidik preko susedne doline na daleke istočne nizine i široke njive koje su se postepeno uspinjale, nalik beskrajnoj zavesi koja se pružala ka zapadu. Zamak je bio sagrađen od grubo tesanog krečnjaka, pun svetlosti, prekriven senkama od zaprašenih lišajeva i brazdama koje su urezale bezbrojne kiše. Grupe bukvi i jela štitile su ga sa zapada, i širile se tu i tamo duž zelenih strmina nalik stadima u potrazi za vodom koja je bleskala odozdo. Pažljivo održavano, ograđeno streličarsko polje, u najudaljenijem delu parka, zaštićeno s jugozapada visokim brestovima i gustim zaklonom od zelenika, zastirale su pošljunčane staze i nešto malo sveže potkresanog busenja uz koje su mete postavljene u ugodnoj popodnevnoj hladovini. Na severnoj strani se Arčeri Hol s lučnim prilazom isticao, nalik na beli hram, na pozadini od zelenila.
Šta je moglo biti bolja pozadina za bukete dama koje su se šetale i klanjale i okretale glave baš tako bi ljiljani lagano lebdeli preko livade da im je dato da se kreću. I zvukovi behu vrlo ugodni uhu, čak i kad je vojni orkestar iz Vančestera prestao da svira: melodični smeh u svim registrima i saglasje sretnih, prijateljskih razgovora, u jednom trenutku uznetih do blagog uzbuđenja, u drugom stišanih do prijatnog mrmljanja.
Nijedna zabava na otvorenom ne bi mogla biti više lišena buke i gužve koje kvare većinu modernih užitaka; nijedno okupljanje streličara ne bi moglo biti probranije, jer je svaki član poveo u pratnji samo prijatelje za koje je dobio pozivnicu, tako je udešeno da ne bi nastala neugodna gužva na večeri i balu u zamku. Nijedan plebejac nije imao pristup strelištu. Izuzetak su činile sluge lorda Brakenšoa i njihove porodice, a od njih su pretežno ženski članovi iskoristili tu privilegiju, dovevši sa sobom svoje dečake i devojčice ili mlađu braću i sestre. Muškarci među njima su se odali zabavi u vidu zamišljenog klađenja na omiljene streličare, u kome je ulog bio „šta god hoćeš“; ali devojke su bile vođene drugačijim principima odabiranja i razmatrale su koja bi od tih lepo obučenih dama bile, kad bi mogle da biraju. Verovatno su te seljančice više cenile telesne oblike drugačije od Gvendolininog s rumenijim obrazima i kose pomodno plave nijanse; ali među muškim sudijama iz redova gospode koji su se sjatili oko nje, vladala je neobična saglasnost u odluci da je ona najlepša od prisutnih devojaka.
Nikakvo čudo što je tog julskog dana uživala u činjenici da je živa. Nadmoć je slatka onima koji žude za njom, čak i kad je nevelika. Možda ima istine u onom mitu da je rob ponosan kad prvo njega kupe; verovatno je i ćurka što je na prodaju, premda je moguće da ne shvata sebe kao najbolju od loše sorte, svesna svoje relativne važnosti, te se šepuri, hrabreći se. Ali za potpuno uživanje, moraju se usaglasiti i spoljašnjost i unutrašnjost. A takvo saglasje se dešavalo Gvendolin.
Ko može poreći da su luk i strela među najlepšim oružjima na svetu za isticanje ženske figure? Streljačica zauzima stav pun ljupkosti i moći, a pri tome je ta fina koncentracija energije kakva se sreće u svim veštinama gađanja, oslobođena asocijacije na prolivanje krvi. Luk i strela više nisu među tradicionalnim britanskim sredstvima za „ubijanje nečega“; branioci prolaza od osvajača bore se pod drugačijim štitom, a ne pod oblakom strela, a otrovne strele su sada bezopasne, opstale samo kao otrovne reči u govoru ili se još uvek koriste negde dovoljno daleko. Streličarstvo ne smrdi na sumpor, ne lome se cevanice, ne odgajaju se atletski monstrumi. Među Brakenšoovim streličarima nagrade su bile plemenitije i sasvim simbolične; nije bilo prikladno iznositi ih na polje, jer bi se čast time srozala na ćar; dodeljivane su prelazne nagrade zlatna i srebrna strela te zlatna i srebrna zvezda i dobitnici su ih neko vreme držali kao znak uspeha, a onda su potom predavane sledećim streličarima koji iskažu svoje umeće. Ovakvi simboli nadmoći imali su sve odlike venaca, ali bez štetnih sporednih posledica jer nisu bili u opasnosti da svenu u vrelini balske dvorane. Sve u svemu, Streličarsko društvo Brakenšo je bilo institucija koju je krasio dobar ukus i tako su se izbegavali komični incidenti.
A ovog dana sve nepredvidivo, što je moglo pokvariti skup, naprosto se nije desilo. Bilo je taman toplo kako treba, bez vetra da poremeti kosu ili nabore na odeći ili let strele; isplatile su se sve umešne pripreme, i kada su učesnici krenuli u povorku pripremajući strele, promenada radosnih mladih bića koja su uživala u neobaveznom razgovoru i smehu, dražestan isti pokret ka istom predmetu, beše to predstava koju je vredelo gledati. Gvendolin je izgledala kao Kalipso među svojim nimfama. U njenom stavu i pokretima beše nenadmašne čari, i to su svi morali da priznaju.
„Ta devojka je poput srčanog trkača“, reče lord Brakenšo mladom Klintoku, jednom od pozvanih posmatrača.
„Prva klasa! A i izuzetno lepa“, odvrati mladić elegantan kao antička skulptura, koji joj je prilježno poklanjao pažnju. „Nikad nije izgledala bolje“
Možda nikada i nije izgledala tako dobro. Lice joj je blistalo od mladalačkog uživanja u kom nije bilo štetnih zraka nezadovoljstva; kako je bila zadovoljna prilikom u kojoj se našla, beše blagonaklona prema svima i zadovoljna univerzumom. To što nije imala najvišu titulu, niti je bila bogata naslednica poput gospođice Aroupoint, samo je uvećalo njen trijumf u zasenjivanju tih prednosti. Ni za šta na svetu ne bi trampila svoju porodičnu pratnju: njena mama je izgledala kao kakva ljupka vojvotkinja, tetka i teča Gaskojn su, zajedno sa Anom, bili jednako prijatne figure. Stoga je Gvendolin bila previše ispunjena radosnom samouverenošću da bi i najmanje podlegla ljubomori, iako je gospođica Aroupoint bila jedna od najboljih streličarki.
Čak je i pojava impresivnog her Klesmera, koja je izazvala iznenađenje među ostatkom društva, išla, činilo se, naruku Gvendolininoj rešenosti da se zabavi. Koji je muzički maestro, sem Apolona lično, mogao izgledati upečatljivo na streličarskom okupljanju? Gvendolinin blistavi pogled odavao je sarkazam kada je pogledala ka Aroupointovima koji samo što su stigli, a kontrast između Klesmera i prosečne grupe Engleza iz unutrašnjosti činio se najoštriji kad je stajao tik uz svoje domaćine ili pokrovitelje, kako je gospođa Aroupoint želela da čuje da ih nazivaju, jer bi tako porekla mogućnost bilo kakvog daljeg pokroviteljstva genija čiju su veličanstvenost sad svi konačno uočili. Kontrast je mogao da nasmeje i osobu ozbiljniju od Gvendolin. Mi, Englezi, šarolik smo narod, i u grupi od pedeset biće nas raznih građa i likova, ali mora se priznati da ne preovlađuje izraz živahnog, strastvenog čoveka, zanetog idealima, kome je u životu realnost tek sporedna. Jaka strana engleskog gospodina je ležernost u držanju i oblačenju; smetaju mu strogi detalji na odeći, a i ne voli da izgleda nadahnuto.
Zamislite kako skup na kome su muškarci imali sva obeležja rasnog Engleza prati dolazak her Klesmera njegovu raščupanu grivu od kose što se leluja unatrag, a na glavi mu cilindar, koji izgleda kao da je šale radi stavljen nad njegove izražene, ali lepo uobličene crte lica, i snažna usta i dobro izbrijanu bradu, njegovu visoku, mršavu figuru odevenu na način ne strogo engleski, a dodatno pogoršan zbog očigledne težnje da se privuče pažnja. Nosio je komotno odelo i firentinsku beretu, i lako bi se uklopio kraj Leonarda da Vinčija, ali ne u grupu Engleza, jer te pantalone koje je nosio nikako nisu odgovarale engleskim zahtevima kako kolena moraju izgledati u pantalonama; niti se uklapao dok je, žarkog pogleda i žustro vrteći glavu, radoznalo gledao oko sebe, što beše komično zbog šešira koji se, kako se nalagalo, morao nositi na kratko podšišanoj kosi i uz staloženo držanje, a te su odlike, na primer, krasile gospodina Aroupointa, čija bezizražajnost i savršenstvo kroja odela nigde ne bi izazvali podsmeh. Jasno je zašto je za veličanstvenost često bolje da je mrtva osoba kojoj se ta vrlina pripisuje te da se otarasila prokletstva spoljašnjosti.
Mnogi prisutni su poznavali Klesmera ili su bar čuli za njega, ali videli su ga samo pod svetlošću sveća, kad je nastupao kao muzičar, a još uvek nije stekao svetsku slavu zbog koje umetnik postaje značajan i običnom svetu, samo zbog toga što su čuli za njegovu vrhunsku vrednost. Doslovno su ga sada videli u novom svetlu, tog julskog popodneva među ekskluzivnim društvom: neki htedoše da se nasmeju, a drugi su osetili izvesno gađenje zato što su Aroupointovi pogrešno procenili da će im njegova pojava biti adut.
„Imaju li mere ti umetnički tipovi?“, zapita mladi Klintok Gvendolin. „Pogledajte kako samo izgleda dok se klanja ledi Brakenšo s rukom na srcu, a pero gospođe Aroupoint jedva mu doseže do ramena.“
„Vi ste od onih neprosvećenih“, odvrati Gvendolin. „Slepi ste za veličanstvenost genija. Ja prema her Klesmeru osećam ogromno strahopoštovanje, sva hrabrost me napušta pred njime.“
„Ah, vi potpuno razumete njegovu muziku.“
„Ne, nikako“, odreče Gvendolin, lepršavo se nasmejavši. „Upravo je obrnuto on razume moju muziku i smatra je žalosnom.“ Klesmerova presuda o njenom pevanju beše za nju šala koju je lakše podnosila otkad ga je zadivila njena gluma.
„Nije namenjena ušima budućnosti, pretpostavljam. Drago mi je, mojima odgovara.“
„Oh, vrlo ste ljubazni. Ali kako samo izuzetno izgleda gospođica Aroupoint danas! Lepo bi izgledala na platnu u toj haljini boje zlata.“
„Previše izvrsno, slažete se?“
„Možda malo previše simbolično malo previše nalik alegoriji Bogatstva.“
Ovaj Gvendolinin govor zvučao je poprilično zlobno, ali ona se samo zabavljala. Nije želela da joj se gospođica Aroupoint ili bilo ko drugi sklone s puta, jer verovala je u sopstvenu sreću i više nego u svoju umešnost. Vera i u jedno i u drugo je, sasvim prirodno, jačala, kako je streličarsko nadmetanje odmicalo, jer obećala je da će njeni rezultati biti među najboljima takav uspeh novog člana zadivio bi svakoga a u Gvendolininoj prirodi bilo je da misli kako jedan uspeh jamči drugi uspeh. Lebdela je nad zemljom, i sve lepe stvari činile su se mogućim.
„Kakav li je rezultat, pitam se?“, javi se ledi Brakenšo, elegantna osoba koja je, okićena dvema sitnim kćerima i stamenim sinčićem, sedela kao oličenje uzvišene dame. Njen suprug, lord, prišao joj je tokom jedne pauze između gađanja. „Rekla bih da će gospođica Harlet zasigurno osvojiti zlatnu strelu“, obrati se ledi mužu.
„Mislim da hoće, ako nastavi ovako! Daleko je ispred Džulijet Fen. Ketrin nije precizna kao obično“, izjasni se njegovo lordstvo, okrenuvši se nasledničinoj majci koja je sedela u blizini. „Ali prošli put je dobila zlatnu strelu. A čak i u takvim nadmetanjima u veštini, sreća umeša svoje prste. Tako je bolje, jer i oni manje nadareni dobiju priliku da se pokažu.“
„Ketrin će se radovati i tuđoj pobedi“, reče gospođa Aroupoint, „ona je tako nesebična. Pokazala se potpuno obzirna što je dovela her Klesmera umesto Kanona Stoplija, koji je izrazio želju da dođe. Sigurna sam da bi radije povela Kanona, da je išla za svojim užitkom, ali ona uvek misli na druge. Rekla sam joj da nije sasvim en regle da povede nekog ko se toliko izdvaja od našeg skupa, ali ona je odgovorila: ‘Genije nije en regle, on na svet dolazi da postavi nova pravila.’ Moramo se složiti s tim.“
„Da, zasigurno“, reče lord Brakenšo nehajno i brzo dodade: „Ja, lično, nisam nesebičan, volim da pobedim. Ali uzalud! Sada nema šanse za to, starim i olenjio sam se. Mladi me pobeđuju. Kako je kazivao stari Nestor bogovi nam ne daju sve odjednom. Jednom sam bio mlađan momak, a sad sam ostario i opametio se. Ostario, barem, a taj dar dobija svako ako poživi dovoljno dugo, te ne pobuđuje zavist.“ Eri je uputio ženi ugodan osmeh.
„Oh, lorde, ljudi koji su dvadeset godina susedi ne smeju da pričaju jedni drugima o starosti“, reče gospođa Aroupoint. „Ali gde je naš novi komšija? Mislila sam da će nam se gospodin Grandkort danas pridružiti.“
„Ah, da, trebalo bi, vreme je poodmaklo“, odgovori njegovo lordstvo, gledajući na sat.“ Ali u Diplou je stigao tek pre neki dan. Došao je kod nas u utorak i rekao da ima nekih obaveza, moguće je da su ga odvukle u drugom smeru. Hej, Gaskojne!“ paroh je u tom trenutku prolazio kraj njih s Gvendolin oslonjenom na njegovu ruku, te se okrenu na lordov poziv „ovo nije pošteno, ne samo da ste nas lično porazili, već ste doveli svoju nećaku da porazi sve streličarke.“
Jeste poprilično skandalozno od nje što je pobedila starije članove“, odgovori gospodin Gaskojn, uspijajući se od unutrašnjeg zadovoljstva. „Ali to nije moje maslo, lorde. Ja sam samo hteo da ostvari solidan rezultat, ne pobeđujući nikoga.“
„Ni ja nisam kriva“, vragolasto dodade Gvendolin. „Šta ja imam s tim što pogađam kad ciljam?“
„Da, da, to bi moglo biti kobno za neke ljude“, našali se lord Brakenšo, potom izvuče sat i, ponovo pogledavši gospođu Aroupoint, dodade: „Vreme prolazi, kako rekoste. Ali Grandkort uvek kasni. Primetio sam u gradu da nikad ne stiže na vreme, a nije čovek od luka i strele i ne razume se nimalo u to. No rekao sam mu da mora doći, jer ovde se okupio krem ovdašnjeg društva. Pitao je za vas, video je Aroupointovu posetnicu. Mislim da se niste upoznali u gradu. Dugo je bio u inostranstvu i malo ko ga poznaje.“
„Ne, nismo poznanici“, potvrdi gospođa Aroupoint. „Ali to nije očekivano, jer njegov stric ser Hjugo Malindžer i uvek prijateljski popričamo kad god se sretnemo.“
„Ne bih znao; stričevi i bratanci se ne viđaju zajedno tako često kao teče i nećake“, reče njegovo lordstvo, smeškajući se na paroha. „Hajte sa mnom na trenutak, Gaskojne, hteo bih da razmenimo koju reč o pogađanju mete.“
I Gvendolin se odvoji i priključi grupi u kojoj su njena mama i tetka čekale na sledeći krug gađanja. To što se gospodin Grandkort, na kraju krajeva, neće pojaviti na streličarskom polju, počinjalo je Gvendolin da liči na moguće odstupanje od sveukupnosti njenog zadovoljstva. Iza sve te dovitljive satiričnosti, izazvane uglavnom njenom slutnjom da su ga njeni prijatelji videli kao poželjnu priliku za nju, nije bila nimalo ravnodušna prema utisku koji bi ostavila na njega. Istina, nije planirala da on ima ikakav uticaj na nju (jer Gvendolin nije na pamet palo da je želja da se osvoji i sama svojevrsno podjarmljivanje); rešila je da će on biti jedan od onih laskavaca i marljivih obožavalaca kojih je, čak i u uskim okvirima njenog iskustva, bilo raznovrsnih, a zbog slutnje da bi njeni prijatelji želeli da ga smatra bajnim, bila je sklona da buntovnički pretpostavi da je smešan. Ali to nije razlog da joj bude svejedno da li je prisutan, a čak ni prolazna pomisao o nevolji koju bi uzrokovala ako bi ga prezrela i odbila, nije izazvala ni senku želje da je poštedi toga time što neće pokazati volju da je zaprosi. To da je Grandkort jedva primećuje i da će se ubrzo zaručiti s gospođicom Aroupoint, nije bila slika koja je laskala njenoj uobrazilji.
Zato se Gvendolin pretvorila u uvo, osluškujući izlaganje lorda Brakenšoa o Grandkortovom kašnjenju, a kada se napokon pojavio, nijedna glava, čak ni gospođe Aroupoint ili gospodina Gaskojna, nije bila svesnija te činjenice od njene, iako je postojano izbegavala da gleda u njegovom smeru. Pogled se nije smeo nimalo skretati, da slučajno ne oda kako je iole zanima da li se toliko pominjani gospodin Malindžer Grandkort pojavio ili nije. Ponovo se usredsredila na gađanje i tako odlučno je izbegavala da se znatiželjno osvrće unaokolo, i pored pretpostavke da je on zauzeo upadljivo mesto među posmatračima, da bi bilo jasno kako nije svesna da je tu. Ali sve vreme, izvesnost njegovog prisustva jasno se provlačila kroz njene misli. Možda je njeno gađanje zbog toga bilo bolje: u svakom slučaju, bivala je sve preciznija i napokon je izazvala gromki aplauz, zasluživši Brakenšoovu pohvalu u vidu posebne zlatne zvezde koja se nosi na ramenu, a ne kakvu vulgarnu nagradu u novcu. To ne beše samo trenutak sreće za nju, već i nešto što su njena mama i teča priželjkivali. Ljudi su se pomerili da joj naprave prostor da bi, nimalo neupadljivo, otišla da primi zlatnu zvezdu iz ruku ledi Brakenšo, a savršeno kretanje njene lepe figure beše, van svake sumnje, ugodno gledati na jasnom popodnevnom svetlu, dok su senke bile duge i mirne. Bila je središnji predmet tog divnog prizora i svi prisutni su gledali u nju. To je bilo dovoljno: ona sama beše odlučna da ne vidi nikog posebno ili da ne skrene pogled ni u kom drugom smeru do prema ledi Brakenšo, ali misli su joj se, nema sumnje, kretale u drugim pravcima. Mali je doprinos njenom užitku bila činjenica da je Klesmer, mora biti, sada vidi u trenutku kad muzika nije bila važna, a njegova nadmoć beše daleko u pozadini; jer taština je pred ravnodušnošću nespokojna koliko i nežnost pred ljubavlju koju ne može uzvratiti, a neosvojeni Klesmer je prebacivao nešto od svoje mračne sile čak i preko njene ugodne spoznaje da je gospodin Grandkort vidi u najboljem izdanju, te verovatno oseća divljenje neukaljano kritikom. Nije očekivala da će se ona njemu diviti, ali to ne beše važno za njen spokoj.
Gvendolin na ljupki osmeh ledi Brakenšo nije uzvratila rumenilom (što se dešavalo samo kad bi je nešto iznenadilo), već dražesnim izrazom zadovoljstva, a potom se ljupko sagla da bi joj pričvrstili zvezdu na rame. Mala ceremonija dovoljno je potrajala da bi razmenila dovitljive rečenice i primila čestitanja dok se kretala među grupama koje su sada zanimali konačni rezultati nadmetanja. Ipak, tek kad je stala postrance, pregledajući vrh strele, prilično nezainteresovana za okolinu, lord Brakenšo je došao do nje i rekao:
„Gospođice Harlet, jedan gospodin ne želi više da čeka na predstavljanje. Ubedio je gospođu Dovilou da me pošalje do vas s njime. Dozvoljavate li da vam predstavim gospodina Malindžera Grandkorta?“

POGLAVLJE XI

Početak upoznavanja sa osobama ili obaveštavanja o stvarima služi da upotpunimo konačan nacrt našeg neznanja.
Iako Gvendolin nije iznenadila želja gospodina Grandkorta da se upoznaju, kada se lord Brakenšo pomakao u stranu da bi taj, dotad zamišljani stranac, istupio te se našla licem u lice sa stvarnom osobom, ona porumene zbog malog šoka koji se pojačao kada ga postade svesna. Razlog behu izneverena očekivanja: Grandkort teško da se više mogao razlikovati od onoga kako ga je zamišljala. Beše nešto viši od nje, ali mogli su da se gledaju pravo oči u oči; kad ju je pogledao, na licu mu ne beše ni traga osmeha, a u držanju nimalo samosvesti niti nervoze; kad je podigao šešir, otkrio je poveću ćelu s nešto riđe-plavih čuperaka; no šaka mu je bila savršena; lice mu, od čela do brade, nepokriveno bradom, beše izrazito lepo, s tankim, ravnim brcima. Nije bilo moguće da čovek ima mirnije lice, bez traga grimasa ili bora koje donosi zabrinutost; takođe, ne beše moguće da živ, a budan čovek, izgleda manje bodro. Na pravom Englezu, koji se iz naklona uspravlja u krut stav, a izgleda kao da sve unutar njega previre, nagoveštava se potisnuta čilost, i moglo bi se desiti da on da oduška i nasilju kad više ne mora da paradira. Međutim, u Grandkortovom držanju ne beše krutosti, već, pre će biti, mlitavosti. Njegov ten beše bled kao u glumice kada skine belilo i rumenilo; u njegovim velikim, a uzanim sivim očima samo se očitavala ravnodušnost. Pokušaji opisivanja su glupost: ko bi mogao odjednom da opiše ljudsko biće? Čak i kad nam ga predstave, tek načinjemo naše znanje o njegovom izgledu, a ono valja dopunjavati bezbrojnim utiscima u različitim okolnostima. Abecedu znamo, ali u znanje jezika nismo sigurni. Pominjem samo ono što je Gvendolin videla u prvih nekoliko minuta susreta s Grandkortom, a što se može sažeti u njene reći: „Nije smešan.“ Ali pošto je lord Brakenšo ubrzo otišao, te je otpočelo ono što se naziva razgovorom, prvi i postojani njegov element beše to da je Grandkort neprestano posmatrao Gvendolin s blagim istraživanjem, ali bez promene izraza, dok mu je ona povremeno upućivala ispitivačke poglede, unekoliko ublažene koketerijom. Posle njenih odgovora nastupala je duža ili kraća pauza pre nego što se on ponovo oglasi.
„Mislio sam da je streličarstvo veoma dosadno“, poče Grandkort. Imao je izvrsnu dikciju, ali sa izvesnim lenjim otezanjem, kao u otmene osobe s otmenom hladnoćom u grudima. „Jeste li danas promenili mišljenje?“, upita Gvendolin.
(Pauza. Gvendolin zamišlja kakve sve predstave o njoj Grandkort možda premeće po glavi.)
„Da, pošto sam video vas kako gađate. U ovakvim situacijama obično vidimo kako ljudi promašuju i cerekaju se.“
„Pretpostavljam da izvrsno gađate puškom.“
(Pauza. Gvendolin, hitro osmotrivši sagovornika, iznosi njegov slikovit prikaz neodređenom slušaocu.)
„Ne bavim se više time.“
„Oh, vi ste onda zastrašujuća osoba. Zbog ljudi koji su nekada radili nešto, a potom digli ruke od toga, čovek se oseti prilično prezreno, kao kad nosi stvari koje nisu više u modi. Nadam se da se niste odrekli ludorija, jer ja brojne upražnjavam.“
(Pauza. Gvendolin na više načina tumači sopstveno izlaganje.)
„Šta nazivate ludorijama?“
„Ah, uopšte uzev, sve što je prijatno je ludorija. Ali niste digli ruke od lova, kako čujem.“
(Pauza. Gvendolin se priseća onog što je čula o Grandkortovom položaju, i zaključuje da do sada nije srela čoveka tako aristokratskog izgleda.)
„Čovek mora nešto da radi.“
„A zanimaju li vas konjske trke? Ili je i to među stvarima koje više ne upražnjavate?“
(Pauza. Gvendolin pomisli da bi muškarac izuzetno smirenih, hladnih manira mogao biti manje nepoželjan kao suprug nego ostali muškarci, i, vrlo je verovatno, ne bi bio sklon da se meša u opredeljenja svoje žene.)
„Jašem povremeno, ali nije mi to preokupacija kao nekim muškarcima. Volite konje?“
„Oh, da: nikada mi život nije draži nego kad galopiram. Ne razmišljam ni o čemu, samo osećam kako sam snažna i sretna.“
(Pauza. Gvendolin se pita je li se Grandkortu svidelo to što je rekla, ali je rešena da ne prikriva svoje sklonosti.)
„Volite li opasnost?“
„Ne znam. Kad sam na konju, nikada ne razmišljam o opasnosti. Čak i da slomim kost, čini mi se da osetila ne bih. Jurila bih ne zaustavljajući se, ma šta se isprečilo preda mnom.“
(Pauza. Gvendolin zamišlja čitavu sezonu lova s dva konja na raspolaganju.)
„Možda bi vam se svideo lov na tigra ili divljeg vepra. Proveo sam na Istoku nekolike sezone u takvim lovovima. Nakon toga, sve ovdašnje je neupečatljivo.“
„Onda vi volite opasnost?“
(Pauza. Gvendolin se pita da li su ljudi najhladnijih manira zapravo najpustolovniji.)
„Čovek mora da voli jednu ili drugu stvar. Ali s vremenom se navikne.“
„Počinjem da mislim kako imam sreće, jer za mene je sve novo: ne mogu da se zasitim. Navikla sam samo na dosadu, koje bih htela da se manem kao što ste se vi manuli gađanja puškom.“
(Pauza. Gvendolin je palo na pamet da bi čovek hladnih i otmenih manira mogao biti dosadan sadrug; ali, s druge strane, smatrala je da su ljudi mahom dosadni, da nije primetila da muževi bivaju sadruzi i da ipak neće prihvatiti Grandkortovu ruku.)
„Zašto vam je dosadno?“
„Ovaj kraj je užasan. Nema šta da se radi. Zato se bavim streličarstvom.“
(Pauza. Gvendolin razmišlja kako je život neudate žene koja ne bi mogla da ide kud želi i ne bi imala nikakvu kontrolu nad bilo čime svakako morao postajati sve dosadniji i dosadniji od ma kog drugog života.)
„Vi ste postali kraljica streličarstva. Pretpostavljam da ćete odneti prvu nagradu.“
„Ne bih to znala. Imam moćne takmace. Zar niste primetili koliko dobro gađa gospođica Aroupoint?“
(Pauza. Gvendolin razmišlja kako je poznato da muškarci ne biraju ženu kojoj se najviše dive, već neku drugu, i priseća se nekoliko takvih primera iz romana.)
„Gospođica Aroupoint. Ne odnosno, da.“
„Hajdmo da čujemo rezultate. Svi idu na suprotan kraj, pa da im se pridružimo? Eno, teča me traži pogledom, možda mu trebam.“
Situacija se promeni i Gvendolin laknu: tete-a-tete joj nije bio neprijatan, ali tokom razgovora nije mogla da spreči neželjeno buktanje u obrazima i iznenađenost zbog koje se osećala da manje gospodari sobom nego inače. A ovaj gospodin Grandkort, činilo se, više je bio svestan svoje važnosti nego njene a tu nerazumnost malo nas toleriše i ne srne ni pomisliti da joj je važan niti da će ona trčkati za njim samo zato što ga drugi smatraju poželjnom prilikom za nju. Čime se Grandkortov um bavio u pauzama, biće jasnije kasnije.
„Gvendolin, zlatna strela ti je zamalo izmakla iz ruku“, obavesti je gospodin Gaskojn. „Gospođica Džulijet Fen ima osam poena više od tebe.“
„Veoma mi je drago zbog toga. Sve mislim da ću postati odviše odbojna budem li uzimala najbolje od svega“, glatko odgovori Gvendolin.
Ko bi mogao biti ljubomoran na Džulijet Fen, prosečnu devojku, toliko običnu kao podnevna ponuda na pijaci. Isticala se samo u streličarstvu i po neuglednosti, u čemu se umetnula na oca: onako strmog čela i isturene donje vilice, podsećala je na kakvu inteligentniju ribu. (Naravno, s obzirom na važnost koja se daje takvoj nezgodi kod ženskog potomstva, muškarci za ženidbu ili, kako bi Englezi danas rekli „mladoženje u najavi“, trebalo bi da iskreno odmere sebe u ogledalu, jer sve i da se ožene lepšom devojkom, to nije garancija da će u prirodnoj selekciji biti poništena njihova sopstvena ružnoća.)
Grupe su se sastavljale i rastavljale, svi su se živo kretali i žustro razgovarali jedni s drugima. Gvendolin je digla ruke od svog sagovornika, milije joj beše da proveri šta se dešava oko nje. U tom času primeti da Grandkortu predstavlja Klesmera neko njoj nepoznat, to beše sredovečni čovek tamnog, okruglog lica i debelih ruku. Činilo se da je blizak s obojicom ljudi koje upoznaje. Potom je obojicu poveo Aroupointovima -poznavao ih je i on i Grandkort. Ko beše taj stranac nije previše marila da zna, ali ju je kopkalo kako se Grandkort ponašao s drugim ljudima. Isto kao prema njoj, s tim što nije odviše gledao u gospođicu Aroupoint, već više u Klesmera, koji je govorio uz gestikulaciju sad je pružao svoje duge prste vodoravno, pa je pokazivao nadole kažiprstom, onda je skupljao ruke i zabacivao glavu, obraćajući se prvo jednoj, pa drugoj osobi, uključujući Grandkorta, koji je slušao bezizražajnog lica i suženih očiju, držeći levi kažiprst u džepu kaputa, a desnim dodirujući svoje brčiće.
„Pitam se kakav stil gospođica Aroupoint ceni ponajviše“, prolete Gvendolin kroz glavu, dok je oči i usne nameštala u prilično podsmešljiv izraz. Ali nije udovoljila svojoj želji da traži zabavu u posmatranju, što bi otkrilo njenu radoznalost, već je svu svoju pažnju poklonila onima u neposrednoj blizini, odlučna da ne mari hoće li gospodin Grandkort doći ponovo do nje ili neće.
Međutim, on se približio tek kad je došlo vreme da se ide pa je ponudio gospođi Dovilou da je otprati do kočije. „Hoćemo li se sresti ponovo u balskoj dvorani?“, upitala je kad je pridigao šešir na rastanku. „Da.“ Njegov odgovor su krasili uobičajena blaga nijansa otezanja i savršena težina.
„Jednom da i ti pogrešiš, Gvendolin“, reče gospođa Dovilou u vožnji do zamka koja je potrajala tek nekoliko minuta.
„U čemu, mama?“
„U proceni izgleda i manira gospodina Grandkorta. Ne možeš naći ništa smešno na njemu.“
„Pretpostavljam da bih mogla kada bih pokušala, ali ne želim to da radim“, obrecnu se Gvendolin, prilično žacnuta, i njena mati iz straha više ništa ne proslovi.
Beše pravilo u ovakvim prilikama da dame i gospoda večeraju razdvojeni, kako bi mogli da se opuste i odmore po svojoj volji. Među gospodom streličarima čulo se više priča o epikurejskim navadama kod dama, za koje se čak pomenulo da su iskazivale neugodnu, mušku sklonost kad je reč o mesu divljači, tražeći i ono mrsnije to je bio dokaz zastrašujuće brzine s kojom se, moguće je, kvario ženski svet, što je pozivalo na oštra društvena ograničenja; dobroćudni lord Brakenšo, koji beše neka vrsta gurmana, svake godine bi podsetio na Bajronovo mišljenje da žena nikad ne sme da bude viđena kako jede, i to u poverenju, kao da po prvi put priznaje da se slaže s tim plemenitim pesnikom.
Tek u prostoriji gde su obedovale dame lepo se videlo da Gvendolin nije bila opšta miljenica među sopstvenim polom: nisu začete nikakve bliskosti između nje i drugih devojaka; one su više samo zapažale šta Gvendolin kaže nego što su razmenjivale rečenice s njom. Možda je to bio plod činjenice da je one nisu naročito zanimale, i kad je bila u njihovom društvu činilo joj se da nikog nema oko nje. Primeti jednom gospođa Valkani da je gospođica Harlet previše bila naklonjena gospodi, ali mi znamo da joj se nimalo nisu dopadala dopadalo joj se samo to što joj iskazuju divljenje, a žene to nisu radile. Tom svojom svesnom ravnodušnošću nije obuhvatala gospođicu Aroupoint, koja je često uspevala da se neupadljivo nađe kraj nje, te da razgovara s njom nenametljivim, prijateljskim tonom.
„I ona kao i ja zna da su naši prijatelji spremni da se posvađaju zbog toga ko će biti muž jedne, a ko druge“, pomislila je Gvendolin, „i rešila je da ne učestvuje u prepirci.“
„Mislim da gospođica Aroupoint ima najbolje manire koje sam ikad videla“, reče gospođa Dovilou, kada su se ona i Gvendolin našle u sobi za toaletu dama s gospođom Gaskojn i Anom, ali dovoljno udaljene da bi zasebno vodile razgovor.
„Volela bih da sam kao ona“, zapazi Gvendolin.
„Zašto? Postaješ li nezadovoljna sobom, Gven?“
„Ne, ali sam nezadovoljna stvarima. Ona se čini zadovoljnom/1
„Sigurna sam da bi danas trebalo da budeš zadovoljna. Svakako si uživala u gađanju. Videla sam da jesi.“

„Oh, to se već završilo, a ne znam šta će biti sledeće“, zastenja Gvendolin istežući se, ruku ispruženih nagore. Behu se svukle; u to vreme, moderno je bilo da se pleše u streličarskoj haljini, bez žaketa. Gvendolinina jednostavna haljina od belog kašmira s bledozelenim obrubom čudesno je isticala njenu figuru. Zlatni lančić oko njenog vrata, zlatna zvezda na njenim grudima, to su joj bili jedini ukrasi. Njena glatka, mekana kosa, prikupljena u veličanstvenu krunu, pravila je jasnu liniju oko njenog čela. Ser Džošua31 bi rado naslikao njen portret, a imao bi lakši zadatak nego istoričari, jer ne bi morao da predstavi istinu o promeni, već da uhvati jedan predivni trenutak.
„Sledeća je igranka“, odgovori gospođa Dovilou. „U tome ćeš izvesno uživati.“
„Plesaču samo kadril. Tako sam i rekla gospodinu Klintoku. Neću ni s kim da igram ni valcer ni polku.“
„Zašto, pobogu, najednom tako pričaš?“
„Ne podnosim ružne ljude u svojoj blizini.“
„Ko su ti ružni ljudi?“
„Oh, ima ih mnogo.“
„Evo, gospodin Klintok, na primer, nije ružan.“ Gospođa Dovilou se nije usuđivala da pomene Grandkorta.
„Dobro, ali mrzim kad me dodiruje vunena tkanina.“
„Zamisli samo!“, reče gospođa Dovilou svojoj sestri koja je došla do nje s drugog kraja sobe. „Gvendolin kaže da neće plesati valcer niti polku.“
„Prilično je kapriciozna, čini mi se“, odvrati gospođa Gaskojn ozbiljnim glasom. „Više bi joj priličilo da se ponaša kao ostale mlade dame u ovakvim prilikama, tim pre što je imala sreću da dobije prvoklasne časove plesa.“
„Zašto da plešem ako mi se ne pleše, tetka? Ovo nije nastava veronauke.“
„Draga moja!“, uskliknu gospođa Gaskojn u neverici, a Ana na Gvendolininu drskost odgovori uplašenim pogledom. To se okončalo tako što više nisu govorile.
Po svemu sudeći, nešto je promenilo Gvendolinino raspoloženje posle jednočasovnog ushićenog uživanja na streličarskom polju. Ali nije izgledala ništa ružnije pod lusterima u balskoj dvorani, gde su meki sjaj i ugodni mirisi iz staklenika podsticali veselje u njoj, pojačano svešću da nju najviše zovu na ples. Jedva da je bilo igrača koji nju nije priželjkivao kao partnerku, i koji god da joj se obratio, razočarao se kad čuje da ne pleše valcer niti polku.
„Jeste li to pod kakvim zavetom, gospođice Harlet?“ „Zašto ste tako surovi prema svima nama?“ „Igrali ste valcer sa mnom u februaru.'1 „Ali vi savršeno igrate valcer!11, čuli su se uzvici koji su joj ipak pomalo godili. Razume se da su dame koje jesu igrale valcer mislile kako gospođica Harlet odbija da pleše samo da naglasi koliko je posebna, ali ju je teča, čuvši njeno odbijanje, podržao:
„Gvendolin obično ima dobre razloge.“ Mislio je da se svakako više ističe time što ne pleše valcer, a on je i želeo da se ističe. Streličarski bal je trebalo da bude diskretan, prikladan i za kler i za svetovne dostojanstvenike; nije bio prilika da se mladalačke strasti oslobode, i on je lično smatrao da su pomodni plesove preveliko ludiranje.
Međutim, gospodin Grandkort nije bio među muškarcima koji su se bunili zbog Gvendolininog odbijanja. Pošto je odigrao kadril s gospođicom Aroupoint, činilo se da ne namerava da traži drugu partnerku. Gvendolin je često bacala poglede na njega dok je stajao s Aroupointovima, ali on to nije koristio kao priliku da joj priđe. Gospodin Gaskojn bi povremeno porazgovarao s njim, ali gospodin Gaskojn je bio svuda. Sada joj je kroz glavu prolazila pomisao da s njim ipak neće imati nikakve muke: možda kod njega nije izazivala naročito divljenje, a bio je previše naviknut na sve na svetu da bi mislio kako je ona išta više od bilo koje devojke iz tog kraja. Naravno! Smešno je bilo što su stariji razmišljali o tome šta će učiniti izvesni muškarac, a da ga ni videli nisu, čak ni kroz teleskop. Verovatno je nameravao da se oženi gospođicom Aroupoint. Kako bilo, Gvendolin se neće razočarati: obrni-okreni, priča o njihovom braku bila je šala, a ona nije, čak ni ćutanjem, izrazila svoje mišljenje o budućim postupcima gospodina Grandkorta. Ipak, primetila je kako povremeno, tiho i postepeno menja položaj da bi je gledao dok igra, a ako joj se nije divio tim gore po njega.
To pomeranje tako da mu bude u vidokrugu beše očiglednije nešto kasnije te večeri, kada je Gvendolin prihvatila Klesmerov poziv na ples; ta persona pogleda koji obuhvata sve, a pritom uspeva da izbegne da to bilo ko primeti, reče joj dok su hodali prema mestu za igru: „Gospodin Grandkort je osoba od ukusa. Voli da gleda kako igrate.“
„Možda voli da gleda ono što mu se ne sviđa“, nehajno će Gvendolin na to i nasmeja se; sada se prilično hrabro ophodila prema Klesmeru. „Možda se toliko umorio od divljenja da mu je sada, za promenu, draže nešto odvratno.“
„Te reči ne priliče vašim usnama“, hitro odgovori Klesmer, mršteći se, dok je odmahivao rukom kao da tera falš-tonove.
„Jeste li oštar kritičar reči, kao i muzike?“
„Dakako. Zatražio bih da vam reči odgovaraju licu i figuri uvek ravne otmenoj muzici.“
„To je i kompliment i ispravka. Zahvalna sam i na jednom i na drugom. No znate li da sam dovoljno smela da ja ispravim vas, i da zatražim da shvatite šalu?“
„Moguće je shvatiti, a da vam se ne svidi“, odgovori užasni Klesmer. „Slali su mi libreta puna šala nisu mi se svidele, baš zato što sam ih razumeo. Šaljivci su spremni da zamere čoveku zato što izgleda ozbiljno. ‘Zar ne uočavate duhovitost, gospodine?’ ‘Ne, gospodine, ali uočavam šta ste hteli.’ I tada mi prilepe etiketu: čovek bez duha. A istina je“, dodade Klesmer, iznenada prešavši iz brze priče u sporije, reflektivnije pripovedanje, mršteći se upečatljivo, „i to prava, da sam vrlo prijemčiv za dovitljivost i duhovitost.“
„Milo mi je što ste mi to rekli“, reče Gvendolin, ne bez izvesne vragolastosti. Ali Klesmerove misli odletele su na krilima njegovog zapažanja, što mu beše navika, i njena vragolastost ostade kod svoje vlasnice. „Molim vas, ko je ono što stoji kraj sobe za kartanje?“, nastavi ona, spazivši tamo stranca s kojim je Klesmer razgovarao onako živo na streličarskom polju. „Vaš prijatelj, čini mi se?“
„Ne, ne, to je neki amater koga sam sreo u gradu. Preziva se Laš. Previše ceni Mejerbera i Skriba, odviše voli mehaničku dramatičnost.“32
„Hvala. Vrlo me zanima smatrate li da njegovo lice i figura zahtevaju da mu reči budu ravne plemenitoj muzici?“ Klesmer je bio pobeđen i uputio joj je divan osmeh te su nadalje bili prilično prijatni jedan prema drugom, dok ona nije zamolila da je odvede do njene mame. Već posle tri minuta padoše u vodu sve njene pripreme za podnošenje Grandkortove ravnodušnosti. Okrenuvši glavu posle nekog zapažanja datoj majci, zapazi da je krenuo ka njoj.
„Smem li da vas upitam da li ste se umorili od plesanja, gospođice Harlet?“, progovori, gledajući je s onim svojim spokojnim izrazom.
„Ni najmanje.“
„Da li biste mi učinili čast da zaplešemo naredni ili neki drugi kadril?“
„Bila bih veoma srećna“, odgovori Gvendolin gledajući u svoju knjižicu za ples, „ali sledeći sam obećala gospodinu Klintoku a sad vidim da sam zauzeta za sve kadrile, nijedan nije ostao slobodan.“ Ne beše joj žao što je kažnjavala odugovlačenje gospodina Grandkorta, ali istovremeno je mislila kako bi rado zaplesala s njim.
Uputila mu je očaravajući osmeh, a on ju je mirno posmatrao bez ikakvog osmeha.
„Nažalost, zakasnio sam“, izjavi posle kratke pauze.
„Činilo mi se da ne marite za ples“, zapazi Gvendolin. „Mislila sam da je to možda jedna od onih stvari od kojih ste digli ruke.“
„Da, ali nisam plesao s vama“, reče sad Grandkort. Uvek bi napravio pauzu pre odgovora. „Zbog vas je plesanje nova stvar, kao i streličarstvo.“
„Je li novo uvek dopadljivo?“
„Ne, nije uvek.“
„Onda ne znam da li da se osećam polaskanom. Kada budete jednom plesali sa mnom, to posle više neće biti novina.“
„Sasvim suprotno, verovatno će biti mnogo više.“
„To je duboko. Ne razumem.“
„Da li je teško naterati gospođicu Harlet da uvidi svoju moć?“ Grandkort se u tom trenutku okrenuo ka gospođi Dovilou, koja je, smešeći se na svoju ćerku, odgovorila:
„Mislim da ljudi obično nemaju utisak da sporo shvata stvari.“
„Mama“, oštro će Gvendolin, „znaš da sam predivno glupa i želim da mi se sve objasni kada je smisao ugodan.“
„Ako ste vi glupi, priznajem da je glupost predivna“, odgovori Grandkort, posle uobičajene pauze, bez promene u glasu. Ali jasno je bilo da zna šta valja kazati.
„Sve mi se čini da me je moj kavaljer zaboravio“, primeti Gvendolin posle nekog vremena. „Već se skupljaju za kadril.“
„Zaslužuje da mu okrenete leđa“, reče Grandkort.
„Mislim da mu je vrlo lako oprostiti“, odgovori Gvendolin.
„Mora biti da je na delu nesporazum“, napomenu gospođa Dovilou. „Gospodin Klintok se toliko uzbudio zbog poziva na ples da je u zabuni zaboravio na to.“
Ali u tom trenu se pojavi ledi Brakenšo i reče: „Gospođice Harlet, gospodin Klintok me je zamolio da vam prenesem njegovo duboko žaljenje što je morao da ode i da se odrekne zadovoljstva da ponovo zapleše sa vama. Dobio je poruku od oca, arhiđakona nešto važno, morao je da ode. Bio je au desespoir.“33
„Oh, lepo je od njega što je mislio na dogovor pod takvim okolnostima“, odgovori Gvendolin. „Žao mi je što je morao da ode.“
Učtivu žalost bilo je lako iskazati pod tako povoljnim okolnostima.
„Onda bih mogao da se okoristim zlom srećom gospodina Klintoka?“, upita Grandkort. „Mogu li se nadati da ćete mi dopustiti da zauzmem njegovo mesto?“
„Biće mi veoma drago da plešem naredni kadril s vama.“
Pogodnost tog događaja činila se kao znamenje, i dok je Gvendolin stajala spremna za ples s Grandkortom, s egzaltacijom joj se vrati utisak da osvaja sve pred sobom, upravo isti onaj što ga već beše stekla tog dana. Nije bilo čoveka koji se s takvom besprekornom lakoćom kretao u kadrilu kao Grandkort, a nedostatak žudnje u njegovoj pažnji prema partnerici njoj je odgovarao. Sad je bila ubeđena kako namerava da je izdvoji, da primetno iskaže svoje divljenje prema njoj, i činilo se mogućim da će imati moć da ga odbije, iz čega bi proizašlo zadovoljstvo u navođenju svih prednosti zbog kojih će njeno odbijanje biti izvrsno, u skladu s veličinom gospodina Grandkorta. Beše ugodno i zaključiti da će izuzetak koji je on napravio, te je od svih neudatih prisutnih dama odabrao nju za ples, privući pažnju, iako je marljivo izbegavala da to potvrdi osmatranjem, a pošto se kadril okončao, krenula je držeći se Grandkortove ruke kao da je najkratkovidija od svih smrtnika, mada je imala izvrstan vid. Sreli su gospođicu Aroupoint, koja je stajala s ledi Brakenšo i grupom gospode. Gospođica Aroupoint je uputila Gvendolin pozivajući pogled i rekla: „Nadam se, gospođice Harlet, da ćete glasati kao mi, a i gospodin Grandkort, premda on nije streličar.“ Gvendolin i Grandkort su zastali da se pridruže grupi, i otkrili da se razmatra plan za streličarski piknik u Kardel Čejsu i večernju zabavu poetičniju od bala pod lusterima bila bi to svetkovina pod zracima sunca u zalasku koji obasjavaju proplanke i visoke vrhove drveća, probijajući se kroz granje.
Gvendolin je smatrala da je ideja predivna, ravna drevnoj pripovesti o Robinu Hudu i devi Marijani, a gospodin Grandkort, upitan za mišljenje po drugi put, reče da to treba uraditi, dok gospodin Laš, koji je stajao tik uz ledi Brakenšo, privuče Gvendolininu pažnju jer je u obraćanju Grandkortu i glasom i izrazom pokazivao da ga dobro poznaje: „Diplou bi bio dobro mesto za sastanak, a i mnogo pogodnije: lep je onaj prostor među hrastovima kraj severne kapije.“
Nemoguće je izgledati manje svestan obraćanja kao što je bio Grandkort, ali Gvendolin ponovo osmotri govornika, utvrdivši kako je, mora biti, dobar poznanik stanovnika Diploua, i kako mu nikada, ukoliko bude mogla, neće dopustiti da joj priđe bliže od jedne jarde. Bila je od onih koji mogu da osete odbojnost prema nečijem izgledu, a buljave oči gospodina Laša, njegova debela, premda ne i trapava figura, i oštra, tu i tamo kudrava seda kosa koja je, uz to što je bio imućan, bila predmet zavisti mnogih, izazivala je kod nje jednu od najsnažnijih odbojnosti. Da bi izbegla njegove poglede, prošaputala je Grandkortu: „Volela bih da nastavimo šetnju.“
Poslušao ju je bez zastoja, ali kada su se udaljili od svih nekoliko minuta nije otvarao usta; ona pri tome, delimično iz zabave, đelimično ozbiljno namerna da izvede eksperiment, nije hjela prva da progovori. Skrenuli su ka velikom stakleniku, prelepo osvetljenom kineskim lampama. Ostali parovi bili su dovoljno daleko da ih ne ometaju; ipak, hodali su u tišini dok nisu došli do udaljenijeg kraja okupanog ružičastim svetlom, gde je bio drugi široki ulaz u balsku dvoranu.
Grandkort je, kad su se okrenuli da se vrate, zastao i upitao tromim glasom:
„Sviđaju li vam se ovakve stvari?“
Da je ta situacija bila opisana Gvendolin pre pola sata, od srca bi se nasmejala i mogla bi da zamisli sebe samo kako da je vragolast, satiričan odgovor. Ali iz nepoznatog razloga, usudila se da ne bude satirična: počela je da oseća magični štapić nad sobom zbog kog se plašila da ne uvredi Grandkorta.
„Da“, odgovori tiho, ne razmišljajući šta zapravo znači „takve stvari“ cveće, bal ili, konkretno, ova šetnja s gospodinom Grandkortom. Vratiše se, kroz staklenik, bez daljih tumačenja. Ona je potom predložila da odu tamo gde je gospođa Dovilou sedela čitave večeri, te su krivudali između raštrkanih parova koji su se pripremali za valcer. Dok su se približavali, videla je da je njeno sedište bilo slobodno, ali onda spazi da se gospođa Dovilou vraća i to, na Gvendolinino neprijatno iznenađenje, s gospodinom Lasom. Sučeljavanje se nije moglo izbeći: njena mama joj je prišla pre nego što su došli do sedišta i, pozdravivši je osmehom, reče nevino: „Gvendolin, draga moja, dozvoli da ti predstavim gospodina Laša.“ Pošto se upravo upoznala s tom osobom, intimnim i stalnim pratiocem gospodina Grandkorta, gospođa Dovilou je pretpostavila kako bi bilo poželjno da ga predstavi i svojoj ćerki.
Gvendolin jedva da se poklonila zapravo, beše to najneprimetniji naklon glavom, ali ne u smeru te osobe koja se njoj klanjala i istog trena krenu ka svom sedištu, rekavši: „Želim da obučem ogrtač.“ Samo što je dotakla ogrtač, a gospodin Laš se obreo kraj nje i uzeo ga: dodatno je zasmetao ovoj gordoj mladoj dami, uvredivši je time što je preduhitrio Grandkorta, i, držeći ogrtač blizu Gvendolin, upitao: „Dozvoljavate, molim vas?“ Ali ona je, ustuknuvši od njega kao da je blatnjav pas, dolebdela do otomana, uz reči: „Ne, hvala vam.“
Čovek koji bi to oprostio morao bi da bude veliki hrišćanin, pretpostavimo li da je nameravao da se dopadne mladoj dami; ali pre nego što je zgrabio ogrtač, gospodin Laš je odbacio tu nameru. Grandkort je mirno uzeo ogrtač od dotičnog gospodina, a ovaj se blago naklonio i izgubio. „Možda je bolje da ga obučete“, reče gospodin Grandkort, gledajući je bez promene u izrazu.
„Hvala, to je možda pametno“, odvrati Gvendolin, pa ustade i ljupko se promigolji da joj ogrtač lepo legne na ramena.
Gospodin Grandkort je posle toga razmenio nekoliko uljudnih rečenica s gospođom Dovilou, i, na odlasku, zatražio dozvolu da sutra navrati u Ofendin. Jasno je da ga nije dotakla uvreda naneta njegovom prijatelju. Gvendolinino odbijanje da joj gospodin Laš pridrži ogrtač svakako se moglo protumačiti kako je htela da je gospodin Grandkort ogrne. Ali to siroto dete nije imalo takvu nameru, i naprosto se vodila svojom odbojnošću i sklonošću, verujući im kao i promišljenijim odlukama kojima su tekle kao životni sok kroz lišće. Gvendolin ne beše svesna da su ti muškarci za nju bili mračne tajne, niti je smatrala da joj treba ikakva pomoć u oblikovanju zaključka o njima barem o gospodinu Grandkortu. Glavno joj je bilo sledeće pitanje: koliko će njegova ličnost i ponašanje odgovarati njenim željama. Ukoliko ne bude zadovoljna odgovorom, zarekla se da neće prihvatiti njegovu ponudu.
Da li je moguće da je u ljudskoj istoriji postojao neznatniji, nebitniji tok razmišljanja od onog što se odvijao u umu ove devojke, obuzete svojim malim zaključcima o tome kako bi mogla da učini ugodnijim svoj život? I to u vreme kada su se oko ideja, s novim poletom, okupljale armije, a opšte zajedništvo je svom silinom objavljivalo sebe svetu; kada žene na drugom kraju sveta nisu htele da oplakuju svoje muževe i sinove koji su hrabro ginuli za opšte dobro, a ljudi uskraćeni za koru hleba, na našoj strani sveta, slušali o tim dobrovoljnim žrtvama i strpljivo čekali; vreme kada je duša čovekova stupala u ritmu koji je vekovima otkucavao u njemu, ali neosetan, dok se nije nakupilo otkucaja dovoljno za novi život, bilo u grozi ili uživanju.
Šta su, usred te silne drame, devojke i njihove slepe vizije? One su Da ili Ne tog dobra zbog kojih muškarci trpe i bore se. U tim delikatnim oblicima od davnina se rađa blago koje privlači ljudsku ljubav.34

POGLAVLJE XII

O vitezi, vreme života je kratko!

Al’ straćeno ludo, duže bi bilo čak

i da život jaše na vrhu skazaljke

I jednočasovnim svrši se obrtom.35

Drugog dana po okupljanju Streličarskog društva gospodin Henri Malindžer Grandkort je doručkovao s gospodinom Lašom. Sve oko njih beše ugodno: letnji vazduh je strujao kroz otvorene prozore i tuda su psi mogli da ulaze sa starog pobusanog travnjaka; nešto dalje, topla, grimizna nijansa vrta koji se pružao ka skupini obodnog drveća; mrtva priroda u sobi, koja se činila još manje živom zbog svoje neupadljive antikvitetne elegancije, kao da je održavala svesnu, učtivu tišinu, za razliku od nesmirenosti vulgarnog nameštaja.
Da li su gospoda bila prijatno društvo jedan drugom, beše manje jasno. Gospodin Grandkort je svoju stolicu postavio tako da gleda na travnjak, podigao je levu nogu na drugu stolicu, oslonio se desnim laktom na sto i pušio je dugačku cigaru, dok je njegov pratilac još uvek jeo. Pet-šest pasa lenjo je ulazilo unutra i izlazilo napolje, povremeno i nakratko se zadržavajući najpre bi, oklevajući, dali prednost prvom gospodinu, a potom drugom; ti su psi tako dobro živeli da ih glad nije mučila, te su voleli da ih služe poslasticama a da ih oni odbiju svi, sem Feč, predivne ženke irskog prepeličara jetrene boje, koja je sedela čvrsto oslonjena na prednje šape, sa izražajnim smeđim licem okrenutim nagore, posmatrajući Grandkorta s nepoljuljanom nepokolebljivošću. Grandkort je u krilu držao majušnog maltezera sa uskim srebrnim kolirom i praporcem, a kada mu ruka nije bila zauzeta cigarom ili šoljom kafe, počivala bi na tom malom zamotuljku životinjske topline. Bojim se da je Feč bila ljubomorna i povređena što joj njen gospodar ne upućuje ni reč ni pogled; i kako izgleda, napokon više nije mogla da podnese to zanemarivanje te je nežno spustila veliku svilenkastu šapu gospodaru na nogu. Grandkort je bezizražajno piljio u nju pola minuta, da bi se potom pomučio da odloži cigaru i privuče hladnokrvnog Flafa do brade i pomiluje ga, sve vreme hladno posmatrajući Feč koja je, sirotica, bez prestanka potiho cvilela, mučeći se da prikrije nezadovoljstvo, a onda je položila glavu kraj molećive šape, zagledavši se gospodaru u lice sa žalostivim preklinjanjem. Ljubitelj pasa je morao znati da protumači kučkino ponašanje, a Grandkort je držao toliko mnogo pasa da se pretpostavljalo kako ih voli; u svakom slučaju, njegov poriv da postupi kako je postupio potekao je upravo iz takvog tumačenja.
Ali kada se u zavijajućem lavežu začula ucveljenost, Grandkort je bez reči odgurnuo Feč; i pošto je nehatno stavio Flafa na sto (gde se njegov crni nos isticao kraj slanika) potraži svoju zanimaciju i otkri da se glupava zver od cigare ugasila pa je valja iznova zapaliti, a Feč je smatrao krivom za tu nelagodnost. Feč nikako da umukne: otkrila je, kao ostale pripadnice njenog pola, da nije lako ućutati kad se jednom otvore usta. Drugo zavijanje je bilo još glasnije, a treće isto takvo.
„Utišaj tu životinju, molim te“, reče Grandkort Lašu, ne podigavši ton niti ga pogledavši.
I Laš odmah ustade, podiže Feč, premda je bila prilično teška, a on nije voleo da se sagiba, i iznese je napolje, otarasivši je se na neki način zbog kog je prošlo nekoliko minuta pre nego štq.se vratio. Potom je zapalio cigaru, smestio se tako da je mogao videti Grandkortovo lice bez okretanja, i rekao:
„Hoćeš li danas da odjašeš ili da se odvezeš do Kvečama?“
„Ne idem u Kvečam.“
„Ni juče nisi otišao.“
Grandkort je pola minuta pušio u tišini, potom reče:
„Pretpostavljam da si poslao moju posetnicu i pozdrave.“
„Otišao sam u četiri i kazao da ćeš se svakako pojaviti tamo uskoro. Pretpostaviće da te je nezgoda sprečila. Naročito ako odeš danas.“
Tišina potraja nekoliko minuta. Potom Grandkort upita: „Koji ljudi su pozvani ovde sa svojim ženama?“
Laš izvuče beležnicu. „Kapetan i gospođa Torington dolaze sledeće nedelje. Za njima će Holis i ledi Flora, i Kušatovi i Gogofovi.“
„Prilično nezgrapna skupina“, zapazi Grandkort posle nekog vremena. „Zašto si zvao Gogofove? Kada pišeš pozivnice u moje ime, budi ljubazan pa mi daj listu da pregledam, umesto što mi dovodiš ženu-džina bez mog znanja. Naružiće izgled prostorije.“
„Ti si lično pozvao Gogofove kada si ih sreo u Parizu.“
„Kakve veze susret u Parizu ima s tim? Rekao sam ti da mi pokažeš listu.“
Grandkort je, poput mnogih drugih, imao dva začudno različita glasa. Prethodno smo ga čuli kako govori s veštačkim isprekidanim otezanjem koje je upućivalo pretežno na mlitavost i dosađivanje. Ali ovo poslednje kratko izlaganje beše izgovoreno prigušenim, a ipak razgovetnim tonovima njih je Laš još odavno naučio da prepoznaje kao izraz zapovedničke volje.
„Ima li još parova koje želiš da pozoveš?“
„Da. Seti se nekih pristojnih ljudi, s jednom ili dve ćerke. I dodaj jednog od tvojih prokletih muzičara. Ali ne nekog smešnog.“
„Pitam se da li bi Klesmer pristao da boravi kod nas kad ode iz Kvečama. Uz gospođicu Aroupoint ide samo prvoklasna muzika.“
Laš je govorio nehatno, ali je, zapravo, koristio priliku da ispitivački osmotri Grandkorta, koji je sada po prvi put skrenuo pogled ka svom pratiocu, sporo i bez reči, ali s dva duga, otmena brektaja, da bi potom rekao, možda i tiše nego ikad, mada sa osetnom oštricom prezira:
„Kakve veze imam ja s gospođicom Aroupoint i njenom muzikom?“
„Pa, nekakve veze“, odgovori Laš, šaljivo. „Verovatno ne bi valjalo da se previše mučiš. Ali nešto poteškoća se mora premostiti da bi se čovek mogao oženiti milionom.“
„Vrlo verovatno. Ali ja se neću oženiti milionom.“
„Šteta odbaciti takvu mogućnost i osujetiti sopstvene planove.“
„Tvojeplanove, hoćeš reći.“
„Znaš da imaš izvesne dugove, i situacija bi mogla postati neugodna. Nasledstvo nije apsolutno sigurno.“
Grandkort nije odgovorio, a Laš je nastavio.
„Ovo je odista lepa prilika. Vidim da otac i majka ne traže ništa bolje, a ćerkin izgled i ponašanje ne iziskuju ulaganje, ništa više nego da ne poseduje ni cvonjka. Nije lepa ali je ravna bilo kojoj devojci s titulom. I vrlo verovatno ne bi odbila ono što joj ti možeš ponuditi.“
„Možda ne bi.“
„Otac i majka bi ti dopustili da radiš šta želiš s njima.“
„Ali ja ne bih voleo da radim bilo šta s njima.“
Sada je Laš malo zastao pre nego što je ponovo progovorio, dubokim opominjućim glasom: „Blagi Bože, Grandkorte! Zar ćeš posle sveg iskustva dopustiti da te hir spreči da urediš sebi udoban život?“
„Prištedi reči. Znam ja šta ću.“
„Šta?“ Laš odloži cigaru i gurnu šake u džepove izgledao je kao da se sprema da se suoči s nečim razdražujućim, ali je bio odlučan da ostane pribran.
„Oženiću se drugom devojkom.“
„Jesi li se zaljubio?“ Pitanje beše postavljeno u podsmešljivom tonu.
„Oženiću se.“
„Već si je zaprosio?“
„Ne.“
„Ona je mlada dama s jakom voljom, priznajem. Izuzetno opremljena da napravi džumbus. Ona bi znala šta joj se sviđa.“
„Ti joj se ne sviđaš“, napomenu Grandkort, s nagoveštajem osmeha.
„Savršeno tačno“, odgovori Laš, ponovo izrazito podsmešljivim tonom. „Međutim, ako ste ti i ona posvećeni jedno drugom, to će biti dovoljno.“
Grandkort nije obratio pažnju na to zapažanje, već je otpio kafu i izašao na travnjak, dok su ga pratili svi psi.
Laš je za tren pogledao za njim, potom je vratio cigaru u usta i pripalio je, ali je pušio sporo, prebirući po bradi, dok je napokon nije pogladio na način koji je ukazivao na to da je došao do nekakvog zaključka, te reče prigušenim glasom:
„Šah-mat, momče!“
Laš nije bio nesposobnjaković te da posle petnaest godina poznanstva s Grandkortom ne zna kakve mere su bile beskorisne kod njega, premda je i dalje često bilo nejasno koje su bile korisne.
Na početku karijere imao je školarinu, i bezmalo je izvršavao naređenja samo zarad opstanka na koledžu, ali pošto mu se to nije svidelo, latio se posla putnog pratioca markiza, a potom i mladog Grandkorta, koji je rano ostao bez oca, te mu Laš beše tako koristan da je dopustio da mu bude premijer u svim ličnim poslovima. Zbog petnaestogodišnje navike Grandkort je sve više zavisio od Lašove spretnosti, dok je Laš zavisio od opuštajućeg luksuza zbog čega ništa nije smelo da omete njegova angažovanja u Grandkortovo ime. Ne mogu reći da je ista ta dugogodišnja navika ojačala Grandkortovu želju da ga pratilac poštuje jer ta želja je bila apsolutna od samog početka ali je potvrdila njegovu svest da bi slobodno mogao šutnuti Laša, ako mu se ćefne, samo što on nikada nije šutnuo nijednu životinju, jer postupak šutiranja kompromituje čoveka, tako da pse jednog gospodina drugi šutiraju u njegovo ime. On je samo govorio stvari koje bi njega mogle dovesti u poziciju da bude šutiran, kad bi njegov poverenik bio čovek nezavisnog duha. Ali koji bi sin jednog vikara, koji je lišavao ženu i ćerke čak i haljina od običnog platna kako bi poslao muškog potomka u Oksford, mogao da održava nezavisan duh kad je naviknut na večere bez ograničenja, jahanje dobrih konja, život u najluksuznijem izobilju i sve to bez rada? Gospodin Laš je nekad bio na koledžu, i još uvek je imao to akademsko osećanje kada nije pokušavao previše detaljno da se priseti toga, ali filozofija, nauka i druga umeća koja smekšaju čoveka priprema su za sinekuru, a Lašovo trenutno komforno nameštenje beše dobra sinekura po tome što se nije zahtevalo ništa više do sećanja na negdašnje studiranje. Svakako, bilo mu je jasno da je smatran podložnim šutiranju, ali mu je bilo draže da tu procenu ubraja u osobenosti Grandkortove ličnosti, čije su svako nepredvidljivo raspoloženje ili procena bilo dobri kao ma čiji. Kako, po sopstvenom mišljenju, nikada nije loše postupio, nije se činilo nužnim da razmotri da li bi bio sklon da učini tako nešto, ako bi to zahtevala njegova ljubav prema lagodnom životu. Lašova ljubav prema lagodnom životu je za sada bila vrlo dobro zadovoljena, i ako bi se puding dokotrljao pred njega sav uvaljan u prašinu, pojeo bi sredinu i smatrao bi je izvrsnom.
Evo baš ovog jutra, mada je bilo neprijatnije nego inače, otišao je u svoj lični salon i svirao violončelo dobar sat.

POGLAVLJE XIII

„Pjevaj mi, Filistejska zemljo!“36

Grandkort je odlučio da se oženi gospođicom Harlet te je počeo da pokazuje svoje moći da to sprovede u delo. U sledeće dve nedelje jedva je prošao dan a da je ne vidi zbog jednog ili drugog razloga ili da nekom pažnjom ne pokaže da mu je u mislima. Doveo je svoju rođaku gospođu Torington da mu bude domaćica, te su gospođa Dovilou i Gvendolin mogle da budu pozvane na veliku zabavu u Diplou na kojoj su mnogi videli kako je domaćin izdvajao lepoticu bez miraza, a za naslednicu nije mario. Svet dakle, gospodin Gaskojn i sve porodice iz okoline na koje je vredelo trošiti reči bio je siguran u ono što se u parohovom umu pretvorilo u odluku da izvrši dužnost prema svojoj nećaki i poštara se da se sve uredi kako valja. On i gospođa Dovilou su se čudili zašto još ne beše izjašnjavanja, a bilo je već mnogo prigodnih prilika, a i sam Grandkort je unekoliko delio njihovo čuđenje. Kada je saopštio svoju odluku Lašu, mislio je da se prosidba mora obaviti brže, i na sopstveno iznenađenje, neprestano je svako jutro obećavao sebi da će tog dana dati Gvendolin priliku da prihvati njegovu ponudu, a uveče bi utvrdio da ta nužna formalnost još uvek nije postignuta. Ta začuđujuća činjenica bi svakog narednog dana produbila njegovu odlučnost. Nikad nije priznao sebi da bi ga Gvendolin mogla odbiti, ali nek nam je Bog svima na pomoć! često ne uspevamo da postupamo u skladu s onim što je izvesno; naše protivljenje suprotnoj situaciji (ukoliko je moguća) toliko je snažno da se uzdiže kao optička iluzija između nas i te izvesnosti; razum nam govori kako možemo biti sigurni da nas slepi crv ne može usmrtiti ugrizom, ali toliko bi nepodnošljivo bilo biti ugrizen, a to stvorenje izgleda kao da će ujesti, da bežimo od toga.
Uredio je da se dovede jedan od njegovih prelepih konja da bi ga Gvendolin jahala. Gospođa Dovilou bi je pratila u kočiji, stigli bi u Diplou na ručak, a Grandkort bi ih ugostio. Žetva beše u jeku, a vreme lepo, ne odviše toplo, taman divota da se preko podne u kasu pređe tih pet milja; makovi su blistali na međama; lahor je kao dobrodušni duh nežno zanosio perje neposečenog kukuruza i nosio na svom krilu senku oblaka preko mekih sivih dolova; ovde je položeno snoplje, tamo su konji napinjali mišiće prevozeći poslednje krstine sa širokog strništa; zelenilo je posvuda još opkoljavalo polja kukuruza, a stoka se odmarala pod širokim granama. Put je prolazio kraj mlekarskih farmi, gotovo istih kao u danima naših pradedova ovde su mir i trajnost, činilo se, našli dom, daleko od užurbanih promena koje su donele hitre vozove upravo se jedan čuo iz daljine.
Ali duh spokoja i trajnosti nije se probio u misli sirote gospođe Dovilou, te nije imalo šta da nadvlada njenu naviku negovanja nespokojnih slutnji. Gvendolin i Grandkort kasali su ispred nje, pa usporili na brzinu pri kojoj se moglo razgovarati, kako bi ih kočija dostigla, tvorili su prijatan prizor, ali to je samo podgrevalo sukob nada za sreću njene ćerke i strahova od osujećivanja te sreće. Bila je to neodoljiva prilika da zaljubljeni progovori i okonča svaku neizvesnost, a gospođi Dovilou je samo ostalo da se, drhteći, nada da će Gvendolin prihvatiti prosidbu. Ako joj je Reksova ljubav bila mrska, gospodin Grandkort je imao prednost jer je bio sušta suprotnost Reksu, a to da je ostavio izvesne, posve nove utiske na devojku beše očigledno po tome što Gvendolin nije ispaljivala satirične opaske o gospodinovim osobinama tačnije, ni reč nije govorila o tome, te se gospođa Dovilou nije usuđivala da poremeti ćutnju. „Da li je on čovek s kojim bi mi kćer bila srećna?“ to se pitanje neizbežno vrzmalo po majčinim mislima. „Možda srećna koliko s bilo kim drugim, ili koliko je većina žena“, glasio je odgovor kojim je pokušavala da umiri sebe, jer nije mogla da zamisli Gvendolin pod uticajem bilo kog osećanja koje bi je dovelo u priliku da bude zadovoljna u okolnostima koje zovemo osrednjim.
I Grandkortov um se angažovao po istom poslu: želeo je da okonča neizvesnost za koju je sam bio kriv jer nikako nije govorio ono što je trebalo da kaže. Što se tiče svake druge neizvesnosti recimo da je to bilo nešto u vazduhu, bez ikakvog razumnog opravdanja, što je nagrizalo njegove želje.
Gvendolin je uživala u jahanju, ali to zadovoljstvo nije ispoljavala kroz neobavezno devojačko ćaskanje i smejanje kao onog jutra s Reksom. Govorila je malo, povremeno se čak i smejala, ali to je zvučalo kao daleki odjek; i ona je osećala nešto posebno u vazduhu to se, sigurna je bila, nije bližilo doba kad će se njena volja potčiniti gospodinu Grandkortu zarad izvrsne budućnosti koju je hteo da joj ponudi. Gvendolin je htela da svako, uključujući tog uglednog gospodina, shvati da će ona postupati kako joj se sviđa, i da je bolje ne računati na to da će ona bilo kome udovoljavati. Ako reši da se uda za gospodina Grandkorta, obavezno će ga obavestiti da se ona neće odreći svoje slobode ili, kako je sama to sročila, „neće raditi kako su druge žene radile“.
Grandkort je i tog jutra razgovarao kao obično: kratko, i sa svim obaveznim stalnim mestima u konverzaciji koja nikako nije izostavljao kada je sagovornika smatrao važnim. Takva sažetost ukazivala je na potisnutu i važnu mogućnost da se kaže više, a imala je tu dragocenu osobinu što je dozvoljavala drugima da se raspričaju.
„Da li vam odgovara Kriterionov korak?“, upitao je, pošto su zašli u park i prešli iz lakog galopa u kas.
„Pravo je uživanje jahati ga. Volela bih da preskačem prepreke s njim, ako to ne bi uplašilo mamu. Pre pet minuta prošli smo kraj dobrog, širokog kanala. Volela bih da odgalopiramo natrag i da ga preskočim.“
„Učinite tako, a mogli bismo i zajedno.“
„Ne, hvala. Mama je tako strašljiva ako me vidi, može joj pripasti muka.“
„Dopustite da joj objasnim. Kriterion ne bi pao.“
„Ne, zaista, vrlo ste ljubazni, ali previše bi se uznemirila. Kada ona nije u blizini, ne snebivam se da preskačem, ali uradim to i ne pominjem joj.“
„Pustićemo kočiju da prođe, a onda idemo do kanala.“
„Ne, ne, molim vas, ne mislite više o teme, pomenuh tek uzgred“, zamoli ga Gvendolin; počela je sve više da se protivi sopstvenom predlogu.
„Ali gospođa Dovilou zna da ću se starati o vama.“
„Da, ali ona će misliti da ćete morati da se starate o mom slomljenom vratu.“
Posle duže pauze Grandkort reče, gledajući u nju: „Voleo bih da imam pravo da se zauvek staram o vama.“
Gvendolin nije skrenula pogled ka njemu; činilo joj se da je zadugo oćutala, menjajući boje prvo se zarumenela, pa pobledela ali prema Grandkortovoj proceni, odgovorila je dovoljno brzo, lakim melodičnim glasom, uz nehajni pokret glavom: „Oh, nisam sigurna da želim da se o meni staraju. Odlučim li se za rizik da slomim vrat, volela bih da me niko ne sprečava.“
Zagledala se u konja dok je odgovarala, a potom se okrenula u sedlu, gledajući kočiju koja se približavala. Dok je izvodila taj pokret, pogledom je preletela preko Grandkorta, ali taj pogled nije mogao da ispravi nemarnost njenog odgovora. Tog trenutka znala je da jeste rizikovala ne da slomi vrat, već da izgubi priliku da Grandkort napokon zatraži njenu ruku, i ta mogućnost joj se nije svidela.
„Prokleta da je!“, pomislio je Grandkort. Ni u mislima nije bio rečit, i ta naprasita fraza izražavala je pomešane utiske koje bi elokventni tumači mogli da objasne u nekoliko rečenica punih razdražujućeg osećanja da je u zabludi, i odlučan da ne dopusti da ga ta devojka i dalje pravi budalom. Da li je želela da joj se baci pred noge i da obznani kako umire za njom? Možda nije želela da kraj te kapije prihvati privilegije koje je mogao da joj pruži. Da li je očekivala da je on zaprosi u pismu? Opet se vara. Neće je zaprositi na bilo koji način koji bi ga izvesno mogao staviti u poziciju da bude odbijen. Ali što se tiče prihvatanja, ona je to već učinila prihvativši njegove upadljive znake pažnje: i bilo šta zbog čega bi oni presahnuli, bilo bi na njenu štetu, to je morala znati. Onda, samo je koketirala, zar ne?
Međutim, pojavila se kočija i za dalji tete-a-tete nije bilo prilike do povratka kući, gde se okupilo nemalo društvo u kome je Gvendolin, odenuta u jahaću haljinu, gologlava i jednako tako uvijena u reputaciju osobe koju je gospodin Grandkort izdvajao, nužno bila u centru pažnje; a kako neprijatnog gospodina Laša nije bilo da je osmatra, ta pažnja ju je oraspoložila i odagnala, na neko vreme, nelagodu zbog pobrkanih poriva koji su pretili da izazovu kod nje kajanje zbog sopstvenih postupaka, što bi je ugrozili. Nije se dovodilo u pitanje da li se Grandkort uvredio: njegovi maniri behu nepromenjeni, ali Gvendolin nije traćila svoju pronicljivost ni na šta dublje od zapažanja da joj oni nisu bili nikakav pokazatelj, i to što su bili neizmenjeni nije umanjilo njen strah od njega.
Do tada nije boravila u kući Diplou sem na večeri, a pošto su izvesni prizori što su se videli kroz prozor i sam vrt bili vredni razgledanja, ledi Flora Holis je posle ručka, kad su se neki gosti raštrkali, a sunce se spuštalo ka četvrtom satu, predložila da se preostalo društvo upusti u malu istraživačku misiju. I opet je bilo čestih prilika da se Grandkort osami s Gvendolin te da niko ne čuje šta joj je kazao. Ali ništa od toga! Zbilja nije razgovarao ni sa kim drugim, ali ono što joj je rekao ne beše ništa žudnije ili intimnije od izjava iz njihovog prvog razgovora. Gledao ju je kao obično, a kako se nešto njenog prkosnog duha povratilo, uzvraćala mu je punim pogledom, ne mareći što su mu oči bile bezizražajne to joj je čak bilo i draže.
Ali, u jednom trenutku, izgledalo je kao da mu je nešto palo na pamet. Pošto je čitava družina gotovo završila planiranu šetnju, zastala je kraj jezerceta, zabavljena Fečinim iznošenjem lokvanja iz vode.
Grandkort, koji je stajao s Gvendolin van grupe, okrenu se i, ugledavši brežuljak prekriven američkim šibljem kroz koji je vodila krivudava putanja, reče svojim apatičnim glasom:
„Ovo je dosadno. Hoćete li da se popnemo tamo?“
„Oh, svakako, pošto istražujemo“, odgovori Gvendolin. Bila je prilično zadovoljna, ali i uplašena.
Putanja beše previše uzana da bi joj ponudio svoju ruku te da mogu razgovarati dok hodaju uporedo. Stoga su se uspinjali ćutke, a kada dospeše do čistine na vrhu, Grandkort reče:
„Ovde se nema šta videti nije bilo vredno pentranja.“
Kako to da se Gvendolin nije nasmejala? Beše nema, držeći se za svoju haljinu poput statue, i stežući još čvršće ručku svog biča koji je nehotično zgrabila sa šeširom kad su tek krenuli u šetnju.
„Kakva mesta najviše volite?“, upita Grandkort.
„Različita mesta su ugodna na razne načine. U celini uzev, mislim da su mi draža otvorena i vedra okruženja. Ne dopada mi se ništa sumorno.“
„Okruženje u Ofendinu je odviše sumorno.“
„Da, prilično.“
„Nadam se da nećete još dugo ostati tamo.“
„Oh, ne verujem. Mama voli da je blizu svoje sestre.“
Usledila je kratka pauza.
„Nisam nagoveštavao da ćete vi uvek žiyeti tamo, iako bi gospođa Dovilou mogla.“
„Ne znam. Mi, žene, ne možemo da idemo u potragu za avanturama da posećujemo Severozapadni prolaz ili otkrivamo gde izvire Nil, ili da lovimo tigrove na Istoku. Moramo da ostanemo gde smo odrasle ili gde baštovani vole da nas presađuju. Neguju nas kao cveće, da izgledamo što lepše i da se dosađujemo, ali da se ne žalimo zbog toga. Tako ja vidim biljke; često im je dosadno i upravo zato su neke postale otrovne. Šta mislite o tome?“
Gvendolin je brbljala prilično nervozno, lako udarajući grm rododendrona pred sobom.
„Potpuno se slažem. Većina stvari jeste dosadna“, reče Grandkort, dok su mu misli plovile mirnijim tokom, ne onim planiranim. Ipak, zastavši nakratko, nastavi sa svojim isprekidanim, otmenim otezanjem:
„Ali žena se može udati.“
„Neke žene mogu.“
„Vi svakako možete, sem ako niste uporno surovi.“
„Nisam sigurna da nisam i surova i uporna.“ Gvendolin je u tom trenutku iznenada okrenula glavu i pogledala pravo u Grandkorta, čiji pogled je osećala na sebi tokom čitavog razgovora. Više se pitala kakvo će dejstvo to imati na nju nego na njega.
On je stajao savršeno spokojan, odmaknut tek nekoliko koraka, a ona pomisli kakva je to lotofaška obamrlost37 potekla iz njega i sad ju je obuzimala. On onda reče:
„Jeste li nesigurni u vezi sa samom sobom jednako kao što postižete da i drugi budu nesigurni u vezi sa vama?“
„Ja sam prilično nesigurna, a drugi ne znam.“
„I želite da im bude jasno da ne marite?“, upita Grandkort, sa izvesnom, dotad neuočenom oštrinom u glasu.
„Nisam to rekla“, odgovori Gvendolin, neodlučno, skrećući pogled i ponovo udarajući o grm rododendrona. Želela je da je na konju, pa da ga potera u kas. Niz taj brežuljak nije se moglo galopirati.
„Dakle, ipak marite“, zaključi Grandkort, ne brže, ali s blažim otezanjem.
„Jao! Moj bič!“, vrisnu Gvendolin pometeno. Ispustila ga je, što nije bilo neprirodno u takvoj pometenosti, ali nije bilo ni prirodno da izgubi bič sa zlatnom drškom koji je dosta snažno odleteo preko žbunja i fino se ugnezdio u granje azaleje, na pola puta niz brežuljak. Stoga se sjurila nizbrdo, smejući se umilno, a Grandkort, šta će, morao je da krene za njom. Isprednjačila je, našla bič i nije stala sem toliko da pogleda Grandkorta sa razdražujućim sjajem u očima i rumenilom na obrazima, kao da je upravo trijumfovala te znake prepoznala je gospođa Dovilou, kada su se Gvendolin i Grandkort pridružili ostalima.
„Sve je to koketiranje“, mislio je Grandkort. „Sledeći put kad namignem, dotrčaće.“
Činilo mu se verovatnim da bi to konačno namigivanje moglo da se desi sutradan, za streličarskog piknika u Kardel Čejsu, kako je planirano one večeri na balu.
Čak i Gvendolin se bavila dvema mogućnostima koje su se naizmenično javljale u njenom umu, jednom od dve odluke u koje je srljala, nalik dvema stranama granice, a nije znala na kojoj će se zaustaviti. To sopstveno potčinjavanje mogućoj Gvendolin, onoj koja se nije mogla potpuno predvideti, izazvalo je kod nje izvesnu dozu čuđenja i straha; njen omiljeni modus življenja postupanje kako njoj godi kao da ju je izneveravao, i nije mogla predvideti šta bi u datom trenutku volela da radi. Mogućnost udaje za Grandkorta odista joj se činila privlačnijom nego što je ranije mislila da bi bilo koji brak mogao biti: uvažavanje, luksuz, moć da uglavnom radi što joj se prohte, sada behu na korak od nje, a do nje je bilo hoće li to dobiti ili izgubiti, i to ju je sada zaokupljalo kao kakav snažan nagoveštaj onog što je ranije samo zamišljala i za čim je samo žudela. A šta s Granđkortom? Činio se gotovo savršen, koliko ljubavnik i suprug to uopšte mogu biti. Gvendolin je želela da se popne na kočije i da lično upravlja propinjućim konjima, sa suprugom kraj sebe koji bi je obgrlio i bodrio, ne izgledajući pritom smešno. Naravno, sa svom njenom pronicljivošću i pročitanim knjigama koje je njena majka smatrala punim opasnih instrukcija mogla je svesno da proceni Grandkorta pomalo pogrešno. On je očaravajuće tih i nimalo apsurdan, znači: muž s najboljim nastupom. Ali šta je bio pored toga? Išao je svuda i video je sve. To je bilo poželjno, a naročito kao uvod u najdublju naklonost Gvendolin Harlet. Nije izgledao kao da u bilo čemu naročito uživa. To nije bilo neophodno: i što je manje imao osobenih želja i ukusa, više slobode bi njegova žena imala u ispunjavanju svojih. Gvendolin je zaključila da bi posle venčanja verovatno mogla potpuno da upravlja njime.
Otkud joj je onda nametnuo tako neobičnu skučenost? Kako to da je bila manje drska i vragolasta u razgovorima s njim nego s bilo kojim obožavaocem do sada? Ta rezervisanost koja joj se dopadala isticala je njegov šarm na više načina, ali ipak ga je činila ukočenim. Grandkort je, na kraju krajeva, bio silan lep gušter dotad nepoznate vrste, ali nimalo živahan i smeo. No Gvendolin jedva da je išta znala o gušterima, a neznanje otvara mnoge mogućnosti. Ta izvrsna sorta verovatno je bila nežna, pogodna za salonskog kućnog ljubimca: šta sve gušter ne može biti, tim pre ako ne znate ništa što opovrgava sliku o njemu? Nikakvo Grandkortovo dostignuće koje bi iznenada otkrila kod njega ne bi je iznenadilo, od te sorte bilo je njihovo poznanstvo. Bio je okružen mirom u koji dramatičnost gotovo da nije prodirala i to je nije nimalo podsticalo da podrobnije promisli kako je protekao njegov tridesetšestogodišnji život: u načelu, zamišljala je da je uvek hladan i dostojanstven, neko ko se verovatno nikada nije davao nečem. Lovio je tigrove, jeste, no da li je ikada bio zaljubljen ili je vodio ljubav? Svako životno iskustvo se, smatrala je Gvendolin, činilo daleko od gospodina Grandkorta koji je došao u Diplou da započne glavnu epohu njene sudbine možda tako što će s njom sklopiti brak u kome će ona, odlučila je, imati više slobode nego kao devojka. Sve u svemu, htela je da se uda za njega: odgovarao je njenom cilju, i njome je preovladala svesna namera da prihvati njegovu prosidbu.
Ali hoće li ona ostvariti tu nameru koju je tako dobro razmotrila? Počela je da se boji sebe, i da iznalazi izvesnu poteškoću u postupanju onako kako joj se sviđa. Njena objava nezavisnosti, kojom je izbegla njegovu bračnu ponudu, već je otišla dalje nego što je trebalo i razmišljala je, s dozom nespokoja, šta da uradi sledećom prilikom.
Na povratku kući sedela je, po navici, leđima okrenuta konjima i stoga je njenoj majci bilo zgodno da je detaljno promatra; ona je uzbuđenje i nemir u ćerkinim očima, njenu neželjenu odsutnost i ćutanje protumačila kao nepogrešive znake da se nešto novo desilo između nje i Grandkorta. Nemir je naterao gospođu Dovilou da rizikuje i odvaži se da povede razgovor o tome: Gaskojnovi su dolazili na večeru u Ofendin, a šta god da se desilo tog jutra, možda je iziskivalo savetovanje s parohom naravno, nije očekivala da će on uticati na Gvendolin više od nje, ali nespokojan um gospođe Dovilou je hteo da se reši tereta.
„Nešto se desilo, draga?“, započe, nežnim glasom.
Gvendolin se trže, pogleda oko sebe i kao da se prizva sebi te skinu rukavice, potom i šešir, da joj povetarac rashladi glavu. Upravo su prolazile samotnim delom aleje koju su zastirale duge popodnevne senke drveća s rubova puta i niko ih nije mogao ni videti ni čuti. Gvendolin je gledala majci u oči ne skrećući pogleda, ali nije progovarala.
„Gospodin Grandkort je rekao nešto? Kaži mi, draga.“ Poslednje reči izgovorila je molećivim glasom.
„Šta da vam kažem, mama?“, stiže ćudljiv odgovor.
„Sigurna sam da te je nešto uznemirilo. Valjalo bi da mi se poveriš, Gven. Ne bi smela da me prepuštaš sumnji i strepnji.“ Oči gospođe Dovilou behu pune suza.
„Mama, draga, nemojte biti nesrećni“, zlovoljno je prekori Gvendolin. „Meni onda bude još teže. I sama sumnjam.“
„U namere gospodina Grandkorta?“, upita gospođa Dovilou, nakupivši kuraži iz svojih strepnji.
„Ne, uopšte ne“, odgovori Gvendolin, donekle odsečno, i ljupko zabaci glavu da ponovo namesti šešir.
„Onda u to da li ćeš prihvatiti njegovu bračnu ponudu?“
„Upravo tako.“
„Jesi li mu odgovorila onako nejasno?“
„Nisam mu uopšte odgovorila.“
„On se jeste izrazio tako da ga nisi mogla pogrešno razumeti?“
„Onoliko koliko sam mu dopustila da govori.“
„Očekuješ da neće odustati?“, gospođa Dovilou je ovo pitanje postavila prilično nervozno i, ne dobivši nikakav odgovor, nadoveza na to novo pitanje: „Ne misliš da si ga obeshrabrila?“
„Rekla bih da nisam.“
„Mislila sam da ti se dopada, draga“, bojažljivo će gospođa Dovilou.
„I dopada mi se, mama, onoliko koliko se neko može dopadati. Ima on manje odbojnih odlika nego većina muškaraca. Smiren je i distingue.“
Gvendolin je do tada govorila sa izvesnom ozbiljnošću, ali iznenada je povratila nešto svoje vragolastosti, a na licu joj se pojavi osmeh, kada je dodala: „Ima sve kvalitete zbog kojih bi muž bio podnošljiv oružje, balkon, konjušnicu i tako dalje.“
„Molim te da budeš ozbiljna na trenutak, draga. Znači li ovo da nameravaš da prihvatiš njegovu prosidbu?“
„Oh, mama, molim te, ostavi me na miru“, odgovori Gvendolin, sa razdražljivom pometenošću u glasu.
I gospođa Dovilou ne reče više ništa. Kada su stigle kući, Gvendolin je objavila da neće večerati. Rekla je da je umorna i da će sići kasnije, pošto se bude malo odmorila. Nije se brinula što će njen teča čuti šta se desilo. Bila je ubeđena da će se on, ma šta rekao, zalagati za to da prihvati Grandkortovu ruku, a ona je želela da je prihvati, ako bude mogla. U tom trenutku osećala je da bi ukrotila sopstvenu ćudljivost.
Gospodin Gaskojn jeste čuo ne doslovno prenete Gvendolinine odgovore, već njihovu ublaženu, uopšteniju verziju. Majka je otkrila da Gvendolin nije bila sasvim sigurna, ali da je, u celini uzev, sklona da prihvati bračnu ponudu. Stoga se teča osetio pozvanim da se umeša; nije smatrao da mu se u ovakvom kriznom trenutku valja uzdržavati od ispunjavanja svoje dužnosti prema nećaki. Gospođa Dovilou je oklevala, no ipak se odvažila da iznese mišljenje kako je možda bezbednije ne reći ništa Gvendolin je bila tako osetljiva (nije htela reći: uvek tako odlučna da istera svoje). Ali ni paroh nije bio mek čovek, i svojih prvih procena držao se istrajno, postupajući shodno njima bez odlaganja, dok su suprotna mišljenja za njega bila samo senke koje preleću preko čvrstog tla na kome je stajao.
Ostvarenje udaje za Grandkorta izgledalo mu je kao posao vredan uključivanja; moguće da je upravo on mogao uticati na to da se brak zaključi.
Parohu, čiji je otac (što niko nije podozrevao, nit je kome rečeno) dogurao do pozicije provincijskog trgovca kukuruzom, aristokratska titula ličila je na carsku titulu po tome što se njen nosilac izuzimao od uobičajenih merila ili moralnih procena. Grandkort, koji će gotovo izvesno postati baronet, a možda i član Gornjeg doma, biće javna ličnost, i svakako je bio prilika koju je valjalo prihvatiti zbog širih razloga, nacionalnih i crkvenih. Na osobe s tako visokim titulama, naizgled kolosalne, možda su ljudi iz drevnih zajednica bili ponosni i osećali se zaštićeni pod njihovim okriljem toliko o njihovim licima koja pokazuju u javnosti no privatno su te eminencije po rođenju verovatno neretko bile neugodne, čak i nepodnošljive. Ali gospodin Gaskojn je o budućem mužu bio sklon da misli sve najbolje. Ogovaranje je poput dima iz prljavih lula onih koji pućkaju naokolo: ne ukazuje ni na šta drugo do na loš ukus pušača. Međutim, ako je Grandkort odista činio ozbiljnije ili manje prigodne eksperimente u ludostima kakvima su skloni mladići na visokim pozicijama u društvu, sad je već bio u dobu kada je završio s njima. Tragovi svih takvih iskustava mogu se dobro zalečiti ako počinilac nije uništio sebe, a šteta se može uzeti kao osiguranje protiv budućih grešaka. Beše to zdravorazumsko viđenje; utemeljeno u višim nazorima, pokajanje je imalo vrhunsku moralnu i religioznu vrednost. Nije bilo razloga da se ne zaključi kako bi devojka vaspitana da valjano razmišlja bila srećna s Grandkortom.
Baš kad je sišla na čaj, Gvendolin rekoše da je teča čeka u trpezariji, na šta se ona nije iznenadila. Odložio je papir koji je držao kada je ušla i pozdravio je uobičajeno prijatno. Kako je njegova žena zapazila, oduvek je pridavao „veliki značaj“ Gvendolin, a njena važnost je u poslednje vreme i porasla. On je uze za ruku, privuče stolicu za nju i krete da govori očinskim tonom: „Draga moja, hoću da popričamo o stvari koja je važnija za tvoju dobrobit od bilo čega drugog. Pogodićeš na šta mislim. Ipak, govoriću direktno: kad je reč o ovakvim pitanjima, smatram da moram postupati kao da sam ti otac. Nadam se da mi nećeš zameriti?“
„Oh, zaboga, naravno da neću. Vi ste oduvek bili dobri prema meni“, iskreno odgovori Gvendolin. Te večeri bila je voljna da se, ako je moguće, ogradi od svoje nezgodne strane, i privremeno je obuzdala svoju buntovnu narav. Parohov način govora uvek je uzbuđivao ispoljenim autoritetom: kao da se podrazumevalo da se slušaoci neće komešati i da će biti poslušni.
„Naravno, zadovoljan sam što ti se tako rano ukazala prilika za brak, poželjna u najvišem stepenu. Ne znam šta se desilo između tebe i gospodina
Grandkorta, ali pretpostavljam, na osnovu posebne pažnje koju ti je ukazivao, da želi da mu budeš žena.“
Gvendolin nije odmah odgovorila, i njen teča nastavi, još naglašenije:
„Imaš li ikakve sumnje u vezi s tim, draga moja?“
„Pretpostavljam da mu je to na umu. Ali mogao bi sutra da se predomisli“, odgovori Gvendolin.
„Zašto sutra? Je l’ ti izjavio nešto, a ti ga obeshrabrila?“
„Mislim da je hteo, da je počeo da govori o tome, ali ja ga nisam ohrabrila. Skrenula sam razgovor na drugu temu.“
„Da li bi mi poverila svoje razloge?“
„Nisam sigurna da imam razloge, tečo.“ Gvendolin se nasmejala, ali na silu.
„Ti umeš da razmišljaš, Gvendolin. Svesna si da ovo nije beznačajna stvar, i da se tiče tvog budućeg života u okolnostima za koje se možda neće ponovo steći prilika. Ti imaš dužnost i prema sebi i prema svojoj porodici. Želeo bih da sagledam imaš li bilo kakvu osnovu za oklevanje.“
„Pretpostavljam da oklevam bez osnova.“ Gvendolin je zvučala zlovoljno i njen teča postade podozriv.
„Da li ti je on lično odbojan?“
„Ne.“
„Da li si čula nešto o njemu što je ostavilo neprijatan utisak na tebe?“
Paroh je mislio kako je nemoguće da su do Gvendolin stigle glasine koje on beše čuo, ali u svakom slučaju, morao se potruditi da joj sve prikaže u dobrom svetlu.
„Nisam o njemu čula ništa drugo do da je odlična prilika“, reče Gvendolin, sa izvesnom drskošću, „a to ostavlja na mene vrlo lep utisak.“
„Onda, draga moja Gvendolin, od mene samo ovo: držiš svoju sudbinu u sopstvenim rukama. Slediti takav put, kakav se retko otvara pred devojkom u tvojim okolnostima, bezmalo je važnije od pukih ličnih osećanja, a prihvatiti takav usud prerasta u dužnost. Ako ti Proviđenje nudi moć i visoku poziciju naročito kada nema nikakvih odbojnih uslova ti treba da postupaš odgovorno, ne pustivši da ćudi rukovode tobom. Muškarac ne voli da se poigravaju s njegovom naklonošću, premda ga to možda neće odmah odvratiti to zavisi od same osobe. Ali u poigravanju se može otići predaleko. I skrećem ti pažnju na to da će tvoja situacija biti ponižavajuća i bolna ukoliko gospodin Grandkort odustane, a da ga ti nisi odbila da nisi svesno i direktno odbila njegovu ponudu. Ja bih se tad prema tebi ophodio sa oštrim neodobravanjem, kao prema žrtvi sopstvene koketerije i ludosti.“
Slušajući ovo prekorno izlaganje, Gvendolin je prebledela. Ideje koje gospodin Gaskojn beše istaknuo kao da ih je osvetlio, ostavile su dubok utisak. Sad nije bilo pomoći od njenog buntovničkog opiranja savetima jer je njen teča nije usmeravao protiv njenog razmišljanja; vršio je pritisak na nju pozivajući se na bojazni koje je i sama osećala; učinio je da bolje sagleda kako je sama izvor rizika koji je mogu ugroziti. Ćutala je, i paroh je zapazio da su njegove reči snažno delovale.
„Ovo ti govorim za tvoje dobro, draga moja.“ Sad je već spustio ton.
„Svesna sam toga, tečo“, reče Gvendolin, ustajući i zabacujući glavu unatrag, kao da se time budi iz bolne pasivnosti. „Nisam glupa. Znam da se moram udati jednoga dana, pre nego što bude prekasno. I ne vidim bolje rešenje nego da se udam za gospodina Grandkorta. Nameravam da prihvatim njegovu bračnu ponudu, ako mi je saopšti.“ Osećala se kao da postaje jača dok se obraća teči s takvom odlučnošću.
Ali paroha je pomalo iznenadila tako ogoljena verzija njegovog izlaganja izrečena iz tih mladih usta. Želeo je da njegov savet u njenom umu izazove osećanja kakva priliče jednoj devojci, kakva se očekuju nakon saveta duhovnika, iako možda nije uvek smatrao prikladnim da direktno ukaže na njih. Priželjkivao je da mu nećaka poseduje lepe parkove, kočije, titulu sve što bi ovaj svet učinilo ugodnim prebivalištem. Ali želeo je i da ne bude cinična, već, suprotno tome, da je religiozna i poslušna, da je istinski, s toplinom, sklona kući i kućevnim poslovima.
Gospodin Gaskojn ustade i obrati se devojci s blagonaklonom ozbiljnošću: „Draga moja Gvendolin, verujem da će ti brak biti nov izvor dužnosti i ljubavi. Brak je, znaš, jedina prava i zadovoljavajuća sfera delovanja žene, i ako se pitanje tvog braka s gospodinom Grandkortom srećno razreši, verovatno ćeš imati veću moć, i po tituli i po bogatstvu, što se može iskoristiti za dobrobit drugih. Takvi razlozi ponekad su važniji od ljubavi! Ti si prirodno obdarena za poziciju kojoj bi se, s obzirom na tvoje poreklo i okolnosti, teško mogla nadati u uobičajenom toku stvari, i ja verujem da ćeš svoj vek oplemeniti, pored tih ličnih darova, dobrim i stabilnim životom.“
„Nadam se da će mama biti srećnija“, samo toliko odvrati Gvendolin nešto vedrijim tonom, zabaci ruke za vrat i krenu da izađe. Želela je da zanemari te više razloge.
Gospodin Gaskojn je smatrao da su se njegova nećaka i on razumeli taman koliko treba i da je, podstičući njenu veridbu s Grandkortom, podsticao ostvarenje njene srećne budućnosti. U međuvremenu, još jednom čoveku su razmišljanja o ovom pitanju bila motiv za izvesne aktivnosti, i smatrao je kako je i sam toga dana načinio korak u smeru postizanja pozitivne odluke, a za njega je pozitivan rasplet bio sasvim suprotan parohovoj zamisli.
Gospodin Laš nije otišao iz Diploua dok je Gvendolin tamo bila u poseti zato što je strepeo da bi mogao sresti tu oholu mladu damu, ili da bi se mogao postideti jer ona nimalo ne krije da ga se gadi, ne, otišao je na sastanak od kog je mnogo očekivao. Izašao je na Vančestersku stanicu da sačeka jednu damu s kojom je bilo dvoje dečice i služavka, pa ih je potom odveo u hotel Zlatni ključevi u tom gradu. Beše to upečatljiva žena za kojom bi se mnogi prolaznik okrenuo: vitka i visoka, lica ispijenog, tako da su joj crte bile kao izvajane, što je još više naglašavalo njenu lepotu, kose kovrdžave i savršeno crne, i krupnih, napetih očiju, tako tamnih da bismo i za njih mogli kazati da su crne boje. Haljina joj je bila trezveno odabrana, a izgledala je starije od svojih godina jedva biste joj dali manje od trideset sedam. Odisala je nespokojem: njen pogled kao da je pretpostavljao da će ljudi i stvari oko nje biti neblagonakloni, premda je bila spremna da se s njima odlučno suoči. Deca su bila predivna crnokosa devojčica je imala šest godina ili neku više, a dečak beše petogodišnjak. Kada je Laš neoprezno izrazio izvesno iznenađenje što je dovela decu, oštro je odgovorila:
„Zar ste pretpostavili da ću dolutati sama? Zašto ne bih povela sve četvoro ako ushtednem?“
„Tako je, tako je“, ovlaš potvrdi Laš, sa svojom uobičajenom tečnom nonchalance.
Zadržao se skoro sat u razgovoru s njom, a potom je odjahao natrag u Diplou ispunjen i nadom i strepnjom u vezi sa ostvarenjem plana na kome se zasnivao njegov optimizam. Smatrao je da Grandkortov brak s Gvendolin Harlet ne bi doneo mnogo dobra nijednom od njih dvoje, a njemu bi svakako nešto doneo brojne nepogodnosti. Ali sada se osećao dovoljno samouverenim da kaže u sebi: „Kladio bih se u sve da do tog braka nikada neće doći.“

POGLAVLJE XIV

Neću se kititi tuđom nedaćom nositi dragulje

Strgnute sa zgrčenog, do kostiju ogoljenog prsta udavljenice;

Osećati jezovite maglene šake gnevnih duhova

Kako grabe moju ogrlicu: krasiti svoja devojačka nedra

Nasledstvom siročadi. Neka se tvoja mrtva ljubav

Venča sa svojom smrću.

Gvendolin je sledećeg jutra izgledala dražesno i krepko, nalik na visoki, tek rascvali ljiljan: to se u njoj budila mladalačka energija, a jučerašnja nesigurnost činila se tek kao prolazno podrhtavanje na površini vodenog toka. Streličarsko okupljanje sa izletom u Kardel Čejs bilo je izvanredna sportska prilika: zamišljala je kako će se kretati pod bukvama poput šumske nimfe (u društvu koje bi joj se moglo diviti), i ta zamišljena scena je odvede ka sanjarenju o novim trenucima kad će joj se Grandkort udvarati ni nalik na pesmotvorca Dafnida,38 tako strasno zagledanog u nimfe, ali tim bolje. Gvendolin je predvidela kako će on ovog dana lagano, kroz razgovor, doći do prosidbe, i da će ona čekati na to i ohrabrivati ga u skladu s racionalnim zaključkom koji je iznela teči.
Kada je sišla na doručak (nakon što su se svi već digli od stola sem gospođe Dovilou), na svom tanjiru zatekla je pisma. Jedno je pročitala sa osmehom, pa ga dodala majci koja se, vrativši ga, takođe nasmešila, našavši novi razlog za sopstvenu čilost u lepom raspoloženju koje je držalo njenu ćerku otkad se probudila. Potom je gospođa Dovilou upitala:
„Ne osećaš potrebu da odeš hiljadu milja daleko odavde?“
„Ne baš toliko daleko.“
„Zaista je tužan propust što nisi ponovo pisala pre ovoga. Možeš li napisati pre nego što izađemo?“
„Nije toliko hitno, ni sutra neće biti kasno. Danas odlaze iz grada. Moram poslati pismo u Dover. Biće tamo do poneđeljka.“
„Da napišem ja umesto tebe, draga, ako te mrzi?“
Gvendolin nije odmah odgovorila, već je prvo otpila kafu, a potom je osorno rekla: „Ne, pisaću sutra.“ Onda oseti grižu savesti, pogleda nagore i reče s vragolastom nežnošću: „Draga, stara, predivna mama!“
„Stara, dete! Zbilja!“
„Molim vas, mama, nemojte! Mislila sam ‘dobra stara’. Jedva da ste dvadeset pet godina stariji od mene. Kada tako pričate, kao da se život preda mnom naglo skrati.“
„Mnogo sreće može da se doživi u dvadeset pet godina, draga moja.“
„Onda ne smem da gubim vreme na početku“, odvrati veselo Gvendolin. „Što pre dobijem palate i kočije, to bolje.“
„I dobrog muža koji te obožava, Gven“, ohrabrujuće dodade gospođa Dovilou.
Gvendolin napući usta i ne prozbori.
Njeno zadovoljstvo malo je pomela vest da je paroha zadržao posao i da verovatno neće uopšte moći da dođe u Kardel Čejs tog dana. Nije marila što su gospođa Gaskojn i Ana odlučile da ne idu bez njega, ali prisustvo njenog teče bi značilo da će se situacija odvijati tako da se ostvari doneta odluka. Jer odluka se pokazala znatna. Budući blizu zaruka s Grandkortom, Gvendolin je osećala kako ju je ta neočekivana ispunjenost previše izvesno obuzimala. Kada sebi želimo mnogo, šta god da dobijemo, ispostavi se kao puko ograničenje i isključivost. Ipak, tešila ju je pomisao da će taj brak biti kapija ka većoj slobodi.
Okupljanje se odvijalo u Zelenom gaju, gde je drveće omeđilo prirodni travnati amfiteatar i zaštitilo ga krošnjama. Najpre je stigla puna kočija slugu i provijanta, da pripreme piknik prema uputstvima, a nastojnik Čejsa je imao zadatak da vodi strelce te da ne odlutaju predaleko od ovog centra, preko granice označene krugom koji se mogao opcrtati kroz određene dobro poznate tačke kao što su Dupli hrast, Šaptave stene i Visoki prelaz. Plan je bio da se pre ručka preduzme uvodna šetnja, a da se glavna ekspedicija izvede po podne, pod lepšim suncem. Svi su se brzo okupili pa niko nije gubio energiju u dosadnom čekanju; i kada su se grupe raspršile kroz svetlost i senke čestih bukvi i ređih hrastova, bio je to prizor koji bi slikar rado video. Ovo gađanje strelom u šetnji bilo je mnogo ugodnije od takmičenja koje se nije odvijalo u pokretu, ali za uspešno hitanje u različite mete manje beše zaslužno iskustvo, i streličari su se drugačije pokazali nego pred uobičajenim metama. Možda zato, kao i zbog dvostrukog povoda za rastrojenost u vidu određene preokupacije i želje da ostane pri toj preokupaciji, Gvendolin se nije naročito pokazala u tim prvim pokušajima, ali se istakla po dražesnoj ljupkosti s kojom se mirila sa svojim slabim hicima. Bila je u belom i zelenom, kao na prethodnom okupljanju, kad je u njenom životu, nakon upoznavanja s Grandkortom počela nova epoha; sada je bio neprestano kraj nje, a ipak, bilo bi teško kazati samo na osnovu izgleda i ponašanja da li se njihov odnos imalo promenio od prvog razgovora. Ipak, bilo je drugih razloga zbog kojih je većina ljudi smatrala da su na korak od veridbe, ako već nisu to obavili. I ona sama je tako mislila. Dok su se strelci vraćali ka Zelenom gaju u grupicama, ne razmišljajući o gađanju već neobavezno ćaskajući, njih dvoje se upustiše u razgovor koji je, činilo se, bio početak ostvarivanja tog cilja početak njenog prihvatanja. Grandkort je zapita: „Znate li koliko je prošlo otkad sam vas prvi put video u ovoj haljini?“
„Streličarsko okupljanje je bilo dvadeset petog, a sada je trinaesti“, odvrati Gvendolin kroz smeh. „Nisam dobra u računu, ali usudila bih se reći kako mora da su prošle gotovo tri sedmice.“
Mala pauza. On reče: „To je veliki gubitak vremena.“
„Za koje je krivo moje poznanstvo s vama? Molim vas, nemojte me prekorevati, ne dopada mi se to.“
Ponovo pauza. „Zbog dobitka, ja osećam gubitak.“
Sada je došao red na Gvendolin da napravi pauzu. Razmišljala je u sebi: „Zaista je dovitljiv. Nikad ne govori gluposti.“ Njeno ćutanje beše toliko neuobičajeno, da se činilo najjačim od svih poželjnih odgovora, te on nastavi:
„Ono što sam dobio s vašim poznanstvom povlači za sobom osećanje gubitka usled neizvesnosti. Da li vi volite neizvesnost?“
„Mislim da volim“, odgovori Gvendolin, uputivši mu najednom blistav osmeh. „Jača je nego što izgleda.“
Grandkort je presreo njene nasmejane oči mirnim, upornim pogledom, i pitao: „Nameravate da me još mučite?“
Beše nečeg tako neobičnog u tom trenutku, da je Gvendolin izgubila uobičajenu samouverenost. Porumenevši, skrenula je pogled: „Ne, zbog toga bih zažalila.“
Grandkort bi se nadovezao na taj odgovor, koji je, zahvaljujući promeni u načinu na koji je dat ukazivao na njeno slaganje; međutim, osećanja ga nisu savladala u tolikoj meri da ne bude svestan toga da su se sada, pred svima, spuštali ka Zelenom gaju s nezgodno odabrane strane, gde je staza bila neugodno strma. On joj ponudi ruku, da je pridrži; ona prihvati pomoć, te su se spuštali ćuteći, praćeni pogledima onih koji su već sišli među njima beše i gospođa Aroupoint, koja se zatekla s gospođom Dovilou. Ta dama je sada uviđala da Grandkortove osobine nisu takve da bi mogle navesti Ketrin da ga prihvati, a Ketrin je zbog svojih visokih standarda već bila odbila lorda Slogana. Zato prema stanaru Diploua beše prilično hladna.
„Gospodin Grandkort nije ni blizu čovek kao njegov stric, ser Hjugo Malindžer preveliki je mekušac. Naravno, gospodin Grandkort je mnogo mlađi, ali ne bi me iznenadilo da ga ser Hjugo nadživi, bez obzira na razliku u godinama. Nije pametno nadati se nasledstvu“, zaključila je gospođa Aroupoint, glasnije nego što je valjalo.
„Odista nije pametno“, složila se gospođa Dovilou tiho likujući, jer beše toliko zadovoljna trenutnim stanjem stvari da se povukla njena uobičajena melanholija, plod nezadovoljstva.
Ne bih da vam opisujem hranu koja se jela u toj zelenoj trpezariji, niti da se zadržim na opisima šumskih prizora sa širina van samog udubljenja u kome su strelci sedeli; ispričaću vam storiju o životu koji se, u trenutku kada blažena lepota zemlje i neba samo kroz uzane i sporedne ulaze dopire do svesti, dešavao na sceni gde se igrala mala društvena drama koja se na dubljim odnosima zasnivala koliko i kakva lutkarska predstava. Pomenimo da su hrana i šampanjac bili od najbolja sorte kao i razgovor i smeh, u duhu pripadnosti najboljima u društvu, grupi u kojoj niko ne iskazuje naročito pakost prema bilo kome, a ugodnosti sveta se konzumiraju svisoka, jer svi su se navikli na njih. Neka gospoda su odlutala, uživajući u cigarama, jer je bilo dovoljno vremena do četiri sata, kada je istraživanje prirode trebalo ponovo da počne. Među njima je bio Grandkort, ali ne i gospodin Laš, koji je, činilo se, tog dana naročito uživao u svojoj uslužnosti, naručujući sve za svakoga, zbog čega je Gvendolin izgledao, više nego ikada, kao mrlja na ovoj slici, iako se držao podalje od nje, i nikad je nije primetno gledao. Kada su svi počeli da se pripremaju za početak nove ture, ispostavilo se da je za sve lukove bio nadležan sluga lorda Brakenšoa, te se gospodin Laš postarao da poštedi dame muke odlaženja do kočije u kojoj su bili odloženi njihovi lukovi. Nije nameravao da donese i Gvendolinin, ali ona je, strahujući da bi to mogao učiniti, pohitala da ga sama uzme. Sluga ju je, videvši je kako prilazi, presreo s lukom, i predajući joj ga, dade joj i pismo naslovljeno na nju. Nije postavljala pitanja o pismu, i ustanovivši letimičnim pogledom da je adresa ispisana damskim rukopisom (od one delikatne vrste koju su odavno proglasili za ženstvenu), krenula je natrag sa svojim lukom u ruci. Međutim, spazivši da se gospodin Laš približava, s namerom da donese preostale lukove, pomerila se u stranu da bi izbegla susret s njim i, hodajući leđima okrenuta grupi kočija, otvorila je pismo. U njemu su stajale naredne reči:

Ako se gospođica Harlet dvoumi da li da prihvati prosidbu gospodina Grandkorta, neka se odvoji od grupe kada budu prošli Šaptave stene i nek se vrati na to mesto. Tu će čuti nešto što će joj pomoći da se odluči, ali samo ako nikome ne pominje ovo pismo. Ukoliko ne postupi kako joj pismo kaže, pokajaće se, kao što je žena koja piše ove redove zažalila. Neka čast obaveže gospođicu Harlet da ono što čuje drži u tajnosti.

Gvendolin se potresla, ali njena prva misao beše: „Na vreme je došlo.“ U svojoj mladalačkoj smelosti nije ni pomišljala da oda tajnu, a ni na trenutak joj nije pao na pamet ikakav razlog da pokaže nekom pismo. Odmah je donela odluku da se iskrade do Šaptavih stena, a onda je gurnula pismo u džep i vratila se u društvo, sa osećanjem da mora prikriti nešto što je bilo u skladu s njenom prirodom i što je doprinosilo njenoj odluci da bude svoj gospodar. Svi su se iznenadili što se Grandkort nije, poput ostalih pušača, pojavio na vreme. „Naići ćemo uskoro na njega“, reče lord Brakenšo, „ne može biti daleko.“ U svakom slučaju, ni na koga se nije moglo čekati. Ta zaboravnost mogla se protumačiti kao rasejanost zaljubljenog toliko obuzetog mislima o onoj koju voli da je smetnuo s uma dešavanje koje bi ga upravo dovelo u njenu blizinu. Dobroćudni eri se pred Gvendolin izdaleka našalio o tome, što je ona prihvatila prilično mirno. Ipak, mislila je: „Da li moguće da je i on počeo da se dvoumi?“ To ne beše naročito ugodna pomisao za nju, ali nije bila daleko od istine. Doduše, „dvoumljenje“ nije bila prava reč za gašenje namere koje bi Grandkort osetio kad bi mu cilj bio nadomak ruke: odustati tada, kad su svi očekivali suprotno, bilo je još jedna potvrda volje, veličanstveno nezavisne od krajnjeg motiva. U tom trenutku on je palio drugu veliku cigaru s neodređenom tvrdoglavošću zbog koje bi, kad bi mu Laš ili bilo koji smrtnik smatrajući da će proći nekažnjeno uklonio cigaru da bi ga naterao da se vrati, rekao prigušenim glasom: „Budite ljubazni pa otiđite dođavola.“
Ali niko ga nije omeo, i istraživači su krenuli u novu ekspediciju bez ikakvog pada raspoloženja, ostavivši za sobom tek nekoliko manje krepkih dama, uključujući gospođu Dovilou, kojoj je lagana šetnja bila draža od obaveze da drži korak sa ostalima. Uživanje je dostiglo vrhunac, nadmetanje u streličarstvu se zahuktalo, a krajolik, isprva šuma, potom gaj, na kraju otvoreni proplanak, bivao je sve Ijupkiji kako su se senke dužile i okolinu prožimale sve dublje nijanse sazrevanja popodneva koje su se opirale definisanju. Složili su se da bi sada mogli da improvizuju „Kako vam drago“, i kada su Gvendolin upućivali ljupke komplimente na dodeljenoj ulozi Rozalinde, osetila je obavezu da bude najljupkija. To joj nije odviše teško padalo; toliko je bila uzbuđena zbog zbivanja od tog dana da je morala negde izliti tolike emocije beše to pre avanturističko ushićenje nego uzbunjivanje, i nešto što je otklanjalo podozrivost drugih u njeno planirano osamljivanje.
Hodali su još bezmalo sat vremena dok se nisu primakli Šaptavim stenama, dvama visokim kupastim blokovima koji su se naginjali jedan ka drugom poput džinovskih figura ogrnutih sivim plaštovima. Dok su prolazili kraj njih, zaključili su da bi bili pogodni kao slika duhova u zvezdanoj noći. Ali sad je na njih padala meka svetlost sunca, i Gvendolin se osećala odvažno. Stene su se dizale kraj lepog bukvika, gde su streličari pronašli mnoštvo meta.
„Koliko smo daleko od Zelenog gaja?“, upita Gvendolin, izbivši na čelo grupe do nastojnika.
„Ne više od pola milje putem koji ćemo da presečemo gore, ali ići ćemo zaobilaznim putem pokraj Visokog krsta.“
Vratila se u društvo i uto iznenada svi požuriše napred pod vodstvom gospodina Laša, a ona, zastavši nakratko, shvati da ima priliku da umakne. Uskoro im se izgubila iz vida, i premda nije trčala, činilo joj se da leti, te se u tren oka vrati do Šaptavih stena. Suočila se s praznim sivim licima dva bloka: šta je bilo s druge strane? Ima li uopšte ičeg tamo? Ničeg se nije bojala; strahovala je samo od toga da će morati da se vrati, a da ne razreši misteriju. Dok je, bez zastajkivanja, obilazila desnu stenu, gotovo da se sudari sa izvesnom crnookom osobom, našavši se na manje od pola metra od nje.
Ustuknula je pred neočekivanim susretom, ali pritom je mogla da sagleda celu figuru tog stranca i zaključi da je to bez sumnje dama, i to veoma lepa. Potom primeti da su na nekoliko koraka od nje u travi sedela deca.
„Gospođica Harlet?“, progovori dama.
„Da.“ Gvendolin je bila sva u čudu.
„Jeste li prihvatili prosidbu gospodina Grandkorta?“
„Nisam.“
„Obećala sam da ću vam reći nešto. A vi ćete obećati da ćete čuvati moju tajnu. Nećete reći gospodinu Grandkortu, nit bilo kome drugom, da ste mevideli?“
„Obećavam.“
„Zovem se Lidija Glešer. Gospodin Grandkort treba da se oženi mnome, i nijednom drugom. Ostavila sam muža i dete iz braka s njim pre devet godina. Ovo dvoje dece su njegovi, a imamo još dve devojčice, starije. Moj muž je sada mrtav i gospodin Grandkort treba da se venča sa mnom. Morao bi da učini ovog dečaka svojim naslednikom.“
Gledala je u dečaka dok je govorila, i Gvendolin je pratila njen pogled. Lep dečkić je naduvao obraze pokušavajući da izvuče zvuk iz majušne trube koja je ostajala nema. Šešir mu je spao na leđa, držeći se na uzici, a u njegove smeđe kovrdže uplitali su se sunčevi zraci. Beše nalik heruvimu.
Pogledi dve žene ponovo se sretoše, i Gvendolin gordo reče: „Neću se mešati u vaše želje.“ Izgledala je kao da drhti, a usne joj behu blede.
„Veoma ste privlačni, gospođice Harlet. Ali kad je mene upoznao, i ja sam bila mlada. Moj život je, u međuvremenu, uništen i tako gorak. Nije pošteno da on bude srećan, a ja nesrećna.“
Te reči izgovorila je ujedljivo, ali ni u njenom tonu ni u držanju nije bilo apsolutno ničeg nasilnog. Gvendolin je zagledala lice gospođe Glešer dok je pripovedala, i uhvati je strah; kao da joj je nekakva utvara došla u san i rekla: „Ja sam život žene.“
„Imate li još nešto da mi kažete?“, upitala je tiho, ali i dalje gordo i hladno.
„Ništa. Znate ono što sam htela da znate. Možete se raspitati o meni ako želite. Moj suprug je bio pukovnik Glešer.“
„Onda odoh“, reče Gvendolin, uz kruti naklon na koji joj bi uzvraćeno istom merom.
Za ciglo nekoliko minuta Gvendolin se ponovo obrela u bukviku, ali društvo je nestalo i, po svemu sudeći, nisu organizovali potragu za njom, jer nikog nije videla dok nije došla do puteljka koji joj je pokazao nastojnik. Rešila je da se tim putem vrati u Zeleni gaj, i to je brzo učinila; hitri pokreti sada su joj se činili kao sredstvo da potisne misli koje su je mogle omesti da se ponaša s doličnom smirenošću. Već je odlučila šta će sledeće uraditi.
Gospođa Dovilou se, naravno, zgranula kada je videla da se Gvendolin vraća sama, i u tome je bilo izvesnog nespokoja, samo što ju je prisustvo drugih dama sprečavalo da ga pokaže. Gvendolin je na njene reči iznenađenja odgovorila:
„Oh, prava sam budalica zaostala sam za drugima da bih pogledala Šaptave stene, a oni su požurili zbog nečega, pa sam ih izgubila iz vida. Mislila sam da je najbolje da se vratim najkraćim putem, onim koji mi je pokazao nastojnik. I nije mi žao, dosadilo mi je pešačenje.“
„Tvoja grupa se, pretpostavljam, nije srela s gospodinom Grandkortom?“, upita gospođa Aroupoint, ne bez skrivene namere.
„Nije“, ođseče Gvendolin, pomalo prkosno i kroz lak smeh. „A nismo videli ni da je išta urezano na drveću. Gde bi mogao biti? Možda je pao u baru ili ga je uhvatio grč.“
Premda je Gvendolin čvrsto odlučila da se ne oda i ne pokaže nijedan znakpometenosti, glas joj je bio neuobičajeno visoki grub, i njena majka je bila sigurna da se desilo nešto nepovoljno.
Gospođa Aroupoint je pomislila da je samouverena mlada dama bila razdražljiva i da je gospodin Grandkort verovatno odlučio da se predomisli.
„Ako se ne protiviš, mama, poručila bih kočiju“, reče Gvendolin. „Umorna sam. A i svi će uskoro otići.“
Gospođa Dovilou se složila, ali pre nego što je objavljeno da je kočija spremna -za šta je prvo trebalo dovesti konje iz štala šetači se pojaviše, zajedno s gospodinom Grandkortom.
„Ah, tu ste!“, uzviknu lord Brakenšp, uputivši se ka Gvendolin, koja je ogrtala mamu šalom pripremajući se za vožnju kočijama. „Isprva smo pomislili da ste naišli na Grandkorta i da vas je odveo kući. Laš je tako rekao. Ali posle toga sreli smo Grandkorta. Međutim, nismo pretpostavljali da biste se mogli naći u kakvoj opasnosti. Nastojnik je rekao da vam je pokazao najkraći put natrag.“
„Odlazite?“, upita Grandkort, uobičajenim tonom, kao da nije uviđao da je postojao neki propust s njegove strane. Lord Brakenšo se povukao iz razgovora i otišao.
„Da, odlazimo“, odgovori Gvendolin, zaokupljena šalom koji je nameštala oko ramena na škotski način.
„Mogu li sutra da navratim u Ofendin?“
„Oh, da, ako želite“, reče Gvendolin, bacivši na njega pogled ispod trepavica. Glas joj je bio lak i oštar poput prvog dodira mraza.
Gospođa Dovilou je prihvatila njegovu ruku kako bi je odveo do kočije. Međutim, Gvendolin ih je neverovatno hitro pretekla i uskočila u kočiju.
„Mama, požurila sam jer bih htela da sedim na ovoj strani“, objasni izvinjavajući se. Ali izbegla je Grandkortov dodir, i on je samo podigao šešir, potom i otišao sa zadovoljavajućim utiskom da je time htela da pokaže kako ju je uvredilo to što ju je zanemario.
Majka i ćerka su se vozile pet minuta u tišini. Onda Gvendolin progovori: „Nameravam da se pridružim Langenovima u Doveru, mama. Spakovaću se čim stignem kući i krećem rano, vozom. U Dover ću stići gotovo kad i oni; možemo ih obavestiti telegramom.“
„Za Boga miloga, dete! Zašto to govoriš?“
„To govorim, mama, jer nameravam da tako uradim.“
„Ali zašto to nameravaš?“
„Želim da odem odavde.“
„Je li to zato što te je uvredilo današnje ponašanje gospodina Grandkorta?“
„Nećete ništa postići postavljajući mi takva pitanja. U svakom slučaju, neću se udati za gospodina Grandkorta. Nemojte me više zapitkivati o tome.“
„Šta da kažem tvom teči, Gvendolin? Razmisli u kakvu me poziciju stavljaš. Još prošle noći si ga navela da poveruje kako si odlučila da prihvatiš udvaranje gospodina Grandkorta.“
„Veoma mi je žao što vam stvaram neprijatnosti, mama, ali ja tu ništa ne mogu“, odvrati Gvendolin, s još izraženijim otporom u glasu. „Šta god vi ili moj teča mislili ili radili, neću promeniti odluku, i neću reći razloge za to. Ne zanima me do čega će to dovesti. Ne marim i da se nikad ne udam. Ne postoji ništa vredno ljubavi. Svi muškarci su loši i ja ih mrzim.“
„Ali zar moraš tako, Gvendolin“, reče gospođa Dovilou, žalosna i bespomoćna.
„Ne mešajte se, mama. Ako ste ikad imali neku nevolju u svom životu, setite se toga i ostanite po strani. Ako ću biti nesrećna, neka to bude jer sam sama tako odabrala.“
Majka se tresla u tišini. Počela je da uviđa da bi se poteškoća umanjila ako bi Gvendolin otputovala.
Tako je i bilo. Pakovanje je bilo završeno te večeri, i malo posle svanuća gospođa Dovilou je ispratila ćerku na železničku stanicu. Slatka jutarnja rosa, krave i konji što gledaju preko živica bez posebnog razloga, lutalice ranoranioci sa svojim smotuljcima, sve je to izgledalo setno i besmisleno obema. Još im je gore bilo na stanici, tako sumornoj i obamrloj dok još nisu bili otvoreni šalteri. Gvendolin je svakako očvrsnula u poslednja dvadeset četiri sata: u takvom njenom stanju koje se, u suštini, nije razlikovalo od raspoloženja muškaraca zbog kog im se ponašanje pogorša kad se njihova vera u neke osobe ili stvari poljulja, muke njene majke malo su joj značile. Gvendolinino štivo niko nije kontrolisao; mada su njenu lektiru pretežno činili opisi takozvanih scena iz života, ona je nije pripremila za ovaj susret s realnošću. Iznenađuje li to? Smatra se da bi danas odlazak u opera bouffe39 bar malo potresao posetioca, ako bi se ponašanje tamo prikazano i praćeno aplauzom, iznenada javilo u njegovoj sopstvenoj porodici. Perspektiva je, kako je njen tvorac zapazio, predivna stvar. Kakvi sve užasi bednih krovinjara na kojima ljudska bića sahnu neće postati živopisni iz daljine! Kakve sve hvalospeve nećemo sastavljati nečemu iako je razorno poročno jer smo uhvatili bezbednu distancu budući da je iskazano na stranom jeziku i neprirodnim scenskim govorom! Ipak, gnušamo se reumatizma i drugih bolnih stanja kad ih lično doživimo.
Gospođu Dovilou je Gvendolinina nova faza ravnodušnosti duboko pogodila, i dok se sama vraćala kočijom, blistavo jutra beše tužnije nego pre.
Gospodin Grandkort je toga dana svratio u Ofendin, ali tamo nikoga nije zatekao.

POGLAVLJE XV

Festina lente hitrinu treba umiriti odlaganjem.

Ser Tomas Braun

U inostranstvu je Gvendolin, videli smo, otkrila novo uzbuđenje u kockanju i u zamišljanju sebe kao vladarke sreće, i na to dodala iz prethodnog svog iskustva neodređen utisak da u ovom haotičnom svetu ono što bilo ko uradi ne znači ništa, jer sve je samo zabava. Videli smo i to da su neke osobe, iza tajanstvenog simbola Grapnell &Co, takođe misleći da vladaju svetom sreće, te zato i sklone da se zabave, izazvale nevažno je kako bolnu promenu u životnim okolnostima njene porodice, zbog čega je ona nevoljno vratila kući ogrlicu koju beše založila, a neko drugi je otkupio.
Dok se ona vraćala u Englesku, Grandkort je već bio otišao da je potraži, ali na svoj način ne u hitnji, pravo iz Diploua u Lojbron, gde se mislilo da ona boravi, već u toj meri bez žurbe, da ga je prisustvo izvesnih ruskih poznanika navelo da se zadrži u Baden-Badenu i da se više puta viđa s njima. Ipak, na kraju je prevladala njegova želja da se nađe u Lojbronu. Grandkortove strasti behu nestalne, promenljive i nikada nisu gorele previše snažno. Ali veliki deo života odvija se bez dubokih strasti: koliko puta se pažljivo vezuje kravata, izlazi se na večere, nazdravlja uvaženim osobama, sve bez oduševljenja kakvo proističe iz jake želje. A čovek pritom može ostavljati dobar utisak u visokom društvu može poznavati klasike, biti obavešten o nauci, imati čvrsto, premda neizrečeno mišljenje o politici i sva čuvstva engleskog gospodina i to sve s malo životne energije. Takođe, može biti jogunast ili istrajan sa isto tako malo snage, a mogao bi čak i da pokaže određene nagone koji, budući neobjašnjivi, odaju lažan utisak o demonskoj silini, mada ta snaga možda naprosto u nedostatku uređenih kanala u koje bi se tok duše preusmeravao dobrih i dovoljnih vodova navike bez kojih se naša priroda lako preobrazi u puki glib, te pod kakvim god da je pritiskom, samo blato iz nje izbija.
Ne možemo reći da se Grandkortu nije dopalo Gvendolinino bežanje od izvrsne prilike koju je hteo da joj ponudi. U tom njenom činu nalazio je izvesnu pikanteriju. Bio je sklon da misli kako se iza toga krio njen jed zbog njegovog nehatnog ponašanja u Kardel Čejsu koje, kad je bolje razmislio, stvarno beše prilično hladno. Dovesti je tako blizu da prihvati nežnost, a potom se skloniti od mogućnosti da dobije pristanak koji je, kako ju je naveo da misli, tražio, bilo je dovoljno da razdraži strastvenu devojku; a on se mogao upreti da osvoji samo takvu jednu. Nema sumnje, htela je da krene za njom, a i on je to hteo. Ali prošlo je nedelju dana, a on nije ni počeo da se sprema na put, i nije se čak ni raspitao kuda je otišla gospođica Harlet. Gospodin Laš se osećao pobednički, ali beše prilično podozriv, jer mu Grandkort nije ni reč rekao o njoj i sve vreme je mirovao kao dremljivi aligator; nije se moglo predvideti šta će izbiti iz njegovih misli što su mu se krčkale u glavi. Ipak, odlagati donošenje odluke, za Grandkorta je značilo stvaranje prostora za gubljenje energije.
Gvendolinin nestanak je goste u Diplouu kopkao više nego njihovog domaćina. Kako to da se ništa više ne čuje o gospođici Harlet? Je l’ moguće da je odbila gospodina Grandkorta? Ledi Flora Holis, živahna, sredovečna, izuzetno radoznala žena, najednom je osetila potrebu da s gospođicom Torington ode u nekoliko poseta, između ostalog i u parohijski dom, Ofendin i Kvečam, te je na dva mesta dobila potvrdu da je gospođica Harlet otputovala u Lojbron sa starim prijateljima, baronom i baronesom Fon Langen pa je brže-bolje otišla Aroupointovima da skupa protumače to što je doznala; a gospođa Dovilou i Gaskojnovi, u svojoj uznemirenosti i razočaranju, nisu želeli da se Gvendolinin nestanak tumači kao ekscentričnost niti su mislili da ga treba držati u tajnosti. Paroh je, zapravo, smatrao mogućim da je brak samo malo odložen, jer se gospođa Dovilou nije usudila da mu pomene Gvendolininu ogorčenu odlučnost. A uprkos tome što je bio praktičan čovek, neka njegova iskustva u stvari su se svodila na oveštale izreke i citate. Amarilis42 u begu želi da se mesto na kome se skriva otkrije; a da će ljubav naći put „preko planina i mora“, više nije hiperbola u ovom dobu parnih mašina. Gvendolin je video kao pametnu, ali koketno drsku Amarilis; pitao se jedino da li se odviše drznula.
Vrativši se naoružana novostima o gospođici Harlet, ledi Flora nije videla razlog da ne pokuša da njima podbode gospodina Grandkorta te je za stolom ispalila u njega nekoliko hitaca s nagoveštajima o govorkanju da je on razočarani obožavalac. Grandkort je saslušao mirno, ali s pažnjom, a koliko sutra je naložio Lašu da iznese uverljiv razlog da se boravak gostiju u Diplouu okonča do kraja naredne nedelje, pošto je namerio da ode na jedrenje po Baltiku ili negde drugde jer nemoguće mu je bilo ostati u Diplouu kao prestupnik na uslovnoj slobodi, s grupom ljudi koju nikada nije želeo oko sebe. Lašu nije bio potreban jasniji signal da će Grandkort otići u Lojbron. Gospodin Laš je nameravao da se postavi kao nezamenljiv, da bi i on otišao, i u tome je uspeo; odvratnost koju je Gvendolin osećala prema njemu zabavljala je njegovog pokrovitelja i on se zbog toga nije libio da drži Laša pri ruci.
Tako se desilo da je Grandkort stigao u hotel Czarina petog dana pošto je Gvendolin napustila Lojbron, i tamo zatekao svog strica, ser Hjuga Malindžera s porodicom, a među njima i Derondu. Ni glavi porodice ni potencijalnom nasledniku nije uvek ugodno kad se zadese na istom mestu, pristigli svako zbog svojih motiva u jednom slučaju, to beše kostobolja, a u drugom, nepokornost. Ser Hjugo je bio blage naravi, tolerantan prema razlikama i nedostacima, ali mišljenje drugačije od njegovog po pitanju porodičnih imanja pogađalo ga je više nego bilo kakvo drugačije mišljenje u vezi s religijom ili politikom, a mane su bile manje podnošljive ako su pripadale osobi čije postojanje mu nije godilo. Grandkort nikako nije bio bratanac po njegovoj meri, i kao potencijalni naslednik imanja Malindžerovih beše otelovljenje glavne nepravde u baronetovom životu činjenice da nema sina koji bi nasledio njegovu zemlju, na koju je ser Hjugo sad imao pravo samo za života. Ser Fransis, njegov otac, poslušavši loš savet, napisao je testament po kome se nasleđuje pod istim uslovima kao i staro i prostrano zemljište na dve visoravni čak i Diplou, s ono malo zemlje, Diplou, gde je ser Hjugo živeo i lovio mnogo godina kad je bio mlađi, gde je trebalo da se povuku njegova žena i ćerke posle njegove smrti.
Nepravda je, naravno, s godinama postajala sve ozbiljnija; ledi Malindžer je rodila tri ćerke jednu za drugom, a onda je posle osam godina, zašavši već u četrdesete, uspela da donese na svet samo još jednu ćerku; a ser Hjugo, gotovo dvadeset godina stariji, bio je u životnom dobu kada čovekov optimizam na stranu to što je sad u modi bilo da se kasni gotovo posvuda, od večera do brakova počinje da pokazuje znake istrošenosti, dok se ne obnovi u drugom detinjstvu.
Zapravo, počeo je da očajava što nema sina, a Grandkortov lik i prisustvo bili su mu tim pre nepodnošljivi što se Grandkort više zanimao za njegova imanja; ipak, s druge strane, okolnosti su bile takve da je ser Hjugo morao da se poštara da odnos između njih bude što više prijateljski. Uporedo s razočaranjem što nema naslednika, kovao je sledeći plan: pokušaće da obezbedi da Diplou bude buduće prebivalište ledi Malindžer i njenih ćerki, i da on, premda bez sina, zadrži taj lepi komadić porodičnog nasleđa za sopstveno potomstvo. Ono što je znao o situaciji i poslovima svog nećaka navelo ga je na zaključak da bi Grandkort mogao da pristane na izdašniju sumu gotovog novca, da bi se odrekao pretenzija na Diplou i skromno imanje. Desi li se da se ipak rodi sin kome se prestao nadati, taj novac biće bačen, a Grandkortu bi bilo plaćeno što se odrekao prava koja su se svela ni na šta. Ipak, ser Hjugo je procenio da je taj rizik ravan nuli, i u poslednjih nekoliko godina pametno je koristio svoju sreću u poslovanju s rudnicima, te je bio spreman za taj izdatak.
Zato je pažljivo izbegavao sukob s Grandkortom. Pre nekoliko godina je renovirao Opatiju i trebala mu je Grandkortova saglasnost da poseče poveći broj stabala na imanju; tom prilikom čestitao je sebi što je utvrdio da njegov sinovac u svom neobičnom umu ne gaji izrazitu odbojnost prema njemu, a otad se nije desilo ništa da bi namrzli jedan drugog, ništa što bi se kosilo sa savršenom ljubaznošću ili s bilo kakvim dogovorom koji bi bio strogo zajednički.
Grandkort je svog strica smatrao suvišnim i dosadnim, misleći da bi se čitav spisak stvari poboljšao kada bi ser Hjugo nestao. Ali Laš, vazda koristan posrednik, ispričao mu je šta baronet snuje u vezi s Diplouom, te je Grandkort bio zadovoljan što mu se otvorila prilika za novi izvor novca: iako nije smatrao nimalo verovatnim da će prihvatiti tu ponudu, njegovom osećanju moći godila bi mogućnost da odbije ono za čime ser Hjugo čezne. Nagoveštena nagodba beše jedan od motiva da već godinama traži da provodi vreme u Diplouu, što je ser Hjugo odobravao, premda vrlo nerado, jer je Grandkort, poveden privlačnošću okoline što je dušu dala za lov, mogao ipak rešiti da ne odbaci mogućnost da stekne to imanje: prirodno je da će čovek s dva prebivališta, ne naročito pogodna za lov, priželjkivati treće, s boljim uslovima za tu zabavu. Takođe, Laš je natuknuo ser Hjugu kako postoji mogućnost da Grandkort pridobije naklonost gospođice Aroupoint, a u tom slučaju gotov novac ne bi mu bio toliko primamljiv. Zato je baronet, kad su se već tako neočekivano našli u Lojbronu, žarko želeo da sazna kako su se stvari odvijale u Diplouu, te je bio vrlo uljudan prema svom sestriću, a istovremeno je priželjkivao priliku za razgovor nasamo s Lašom.
Odnos između Deronde i Grandkorta beše nešto manje intenzivan, ali ipak poseban, usled okolnosti koje će se tek otkriti. Prvi put su se videli za table d’hote jedan sat po Grandkortovom dolasku i ni kod jednog ni kod drugog ne beše nikakvog znaka potisnutog jeda; a kada se kvartet gospode kasnije okupio na terasi, bez ledi Malindžer, dali su se zajedno na tumaranje po hotelu. Ser Hjugo upita pošto su ušli u veliku salu:
„Jesi li se mnogo kockao u Badenu, Grandkorte?“
„Nisam. Više sam razgledao naokolo i nešto malo se kladio s nekim Rusima.“
„Jesi Ii imao sreće?“
„Koliko sam ono osvojio, Laše?“
„Oko dve stotine“, odgovori Laš.
„Dakle, nisi ovde radi kocke?“ upita ser Hjugo.
„Ne, ne marim sada za kockanje. To je sramotna rabota“, odgovori Grandkort, u čiji su dijamantski prsten i držanje, dok se kretao ovlaš se poigravajući svojim brcima, zagledali zarumenjeni stranci zaintrigirani pojavom novog gospodina.
„U stvari, valjalo bi da neko napravi mlin koji će se zabavljati umesto tebe, dragi moj mladiću“, napomenu mu ser Hjugo, „pomalo nalik na onaj koji Tartari zavrte kad hoće da se pomole. Ali, slažem se s tobom nikada nisam mario za kocku. Jednolična je i zatupljujuća. I zamara me da posmatram kockanje. Pretpostavljam da je do lošeg vazduha. Ne zadržavam se duže od deset minuta. Ali gde je tvoja lepa kockarka, Deronda? Jesi li je video skoro?“
„Otišla je“, odseče Deronda.
„Retko lepa devojka, prava Dijana“, napomenu ser Hjugo, ponovo se okrenuvši Grandkortu. „Zaista vredi okretati glavu za njom. Video sam kako pobeđuje, držala se tako hladno kao da je unapred znala. Deronda ju je istoga dana video kako gubi kao u požaru, i to je junački podnela. Pretpostavljam da je ostala praznih džepova, a možda je ipak bila dovoljno pametna da stane na vreme. Otkud znate da je otišla?“
„Oh, video sam u listi gostiju“, odgovori Deronda, jedva primetno slegnuvši ramenima. „Vandernot mi reče da se preziva Harlet, i da je s baronom i baronicom Fon Langen. Po listi sam zaključio da gospođica Harlet više nije ovde.“
Jedina nova informacija za Laša beše da se Gvendolin kockala. Već je pogledao listu i utvrdio da je Gvendolin otišla, ali nije imao nameru da podeli to saznanje s Grandkortom pre nego što ga on sam ne zapita, što ovaj nije učinio, zadovoljivši se uverenjem da će predmet njegove potrage već negde iskrsnuti.
Ali sad je Grandkort čuo nešto vrlo zanimljivo, i upio je svaku reč o gospođici Harlet. Napravio je pauzu i tek potom upita Derondu:
„Poznajete li te Langenove?“
„Malo sam porazgovarao s njima otkad je gospođica Harlet otišla. Pre ih nisam poznavao.“
„Kud je otišla, znate li?“
„Otišla je kući“, hladno će Deronda, kao da ne želi ništa više da kaže. Onda se, potaknut novim nagonom, okrenu, značajno pogleda Grandkorta i dodade: „Ali vrlo je moguće da je poznajete. Njen dom, Ofendin, kraj Vinčestera, nije daleko od Diploua.“
Deronda je, okrenuvši se da pogleda pravo u Grandkorta koji mu je stajao sleva, ličio na model za stare majstore koje su zanimali kontrasti u naravi. Kad neočekivano usmeri pogled ka nekom, na njegovom spokojnom licu, a ipak punom izražajnih nijansi, rađao se izraz iznenađenosti i često je izgledalo kao da je nešto rekao, pa bi ga i onda kad nije ni reč izustio sluge i činovnici pitali: „Šta rekoste, gospodine?“ Grandkorta je razdražilo to što se Deronda okrenuo ka njemu onda kad se od njega očekivalo samo da odgovori, ali ničim se nije odao, sem lakim pokretom kapaka. Ipak je odgovorio, razvlačeći reči na uobičajan način: „Da, poznajem je“, a potom je zastao, leđima okrenut Derondi, preokupiran posmatranjem kockanja.
„Ko je ona?“, zapitao je ser Hjugo Laša, kad su se sklonili. „Mora biti da je nedavno došla u Ofendin. Po smrti udovice, tamo je živeo stari Bleni.“
„Ona je malo previše važna“, odgovori Laš, tihim, sniženim tonom, ne žaleći što će ser Hjugo saznati kako stoji situacija.
„Zašto? Kako?“, upita baronet. Prešli su iz salona u šetalište.
„Bio je na ivici da se oženi njome“, nastavi Laš. „Ali nadam se da je sada gotovo s tim. Ona je nećaka Gaskojna, penikotskog sveštenika. Majka joj je udovica sa čoporom ćerki. Ta devojka neće imati ništa, i opasna je kao barut. Bio bi to nepromišljen brak. Ali ona se uplašila, i pobegla bez ikakvog upozorenja, kada je najavio da će je posetiti narednog dana. On je zapravo došao jer se uputio za njom; nije previše žurio, te se između njegove i njene hirovitosti verovatno neće naći. Ali, naravno, prokockao je priliku da se oženi naslednicom.“
Grandkort im se u tom trenutku pridružio, primetivši: „Kakva je ovo đavolska jazbina! Gora rupa nego Baden. Vratiću se u hotel.“
Kada su ser Hjugo i Deronda ostali nasamo, baronet reče:
„Lepa priča. Ta devojka ima nešto u sebi. Mora biti da vredi trčati za njom ima de l’imprevu,40 Mislim da je njena pojava poboljšala izglede da se dokopam Diploua, bilo tog braka ili ne bilo.“
„Nadam se da taj brak neće biti sklopljen“, napomenu Deronda, s gađenjem.
„Molim? Da nije i tebe opčinila?“, upita ser Hjugo, stavljajući naočare kako bi bolje video svog pratioca. „Sklon si da juriš za njom?“
„Sasvim suprotno“, odgovori Deronda, „više sam sklon da bežim od nje.“
„Zašto, pa lako bi nadmašio Grandkorta. Devojka takvog duha bi te smatrala boljom prilikom“, reče ser Hjugo, koji je često iskušavao Derondino strpljenje dajući mu, u šali, nemoguće savete. (Razlike u smislu za humor velika su poteškoća u razvoju prijateljskih odnosa.)
„Pretpostavljam da je bolja prilika ona s pedigreom i imanjem“, hladno zapazi Deronda.
„Najbolji konj će pobediti, bez obzira na pedigre, dečače moj. Sećaš se Napoleonovog mota Je suis un ancetre“,41 nastavi ser Hjugo, koji je imao naviku da potcenjuje poreklo, kao što se posle dobre večere ljudi slože da je dobro u životu raspoređeno s divnom jednakošću.
„Nisam siguran da sebe pronalazim u tim rečima“, reče Deronda. „Ne čini mi se kao najređa vrsta porekla.“
„Onda, nećeš krenuti za lepom kockarkom?“ upita ser Hjugo, sklanjajući svoje naočare.
„Odlučno izjavljujem da neću.“
Taj odgovor beše savršeno istinit; ipak, Derondi je palo na pamet da bi pod drugačijim okolnostima podlegao znatiželji koju je ta devojka pobudila u njemu, i pokušao da sazna više o njoj. Ali njegova prošlost ga je čvrsto vodila u drugom smeru, i on se nije osećao slobodnim, ni na koji način.

POGLAVLJE XVI

I muškarci, kao planete, imaju vidljivu i nevidljivu povest. Astronom krči tamu strogim rasuđivanjem, razjašnjavajući tako svaki vidljivi luk u orbiti nebeske lutalice, a pripovedač ljudskog delanja, kad bi svoj posao radio jednako temeljno, morao bi prolaziti skrovitim stazama osećanja i misli koje vode do svakog trenutka nekog postupka, i do onih trenutaka intenzivne patnje koji tom postupku daju kakvoću poput suza okovanog Prometeja, čija agonija kao da ima više energije od mora i neba koje priziva, i od božanstva kome prkosi.
Derondine životne okolnosti odista behu neobične. U njegov život se, kao žaračem, utisnuo taj trenutak, pun julskog sunca i velikih ružičastih ruža što rasipaju svoje poslednje latice po travnjaku s tri strane ograđenom gotičkim arkadama. Zamislite ovakav prizor: trinaestogodišnjak, opružen potrbuške u travi pod senkom, naslonio glavu na ruke, s knjigom pred sobom, dok njegov mentor, takođe udubljen u čitanje, sedi u zaklonu na stolici na rasklapanje. Deronda je čitao Sismondijevu „Istoriju italijanske Republike“ strastveno je voleo istoriju, željan da sazna kako je vreme teklo od potopa i šta se zbivalo u mirnim periodima. Najednom, spustio je levu ruku i pogledao u svog učitelja, pa kazao najčistijim dečačkim tonom: „Gospodine Frejzeru, kako to da su pape i kardinali uvek imali toliko mnogo nećaka?“
Učitelj, umešan mladi Škot, sekretar ser Hjuga Malindžera, preko volje diže pogled sa svoje političke ekonomije i odgovori bez uvijanja, odlučnim tonom, zbog kog se istina sa škotskim naglaskom uvek činila dvosmislenom:
„Njihovu decu zvali su nećacima.“
„Zašto?“, znatiželjno će Deronda.
„Prikladnosti radi, jer, kao što vrlo dobro znaš, sveštenici se ne žene, te su deca bila vanbračna.“
Gospodin Frejzer, isturivši donju usnu i izgovorivši poslednju reč odsečnije, jer već je gubio strpljenje zbog ovog ometanja, vrati se knjizi, dok se Deronda, kao da ga je nešto ubolo, uspravi i sede, leđima okrenutim svom učitelju.
On je ser Hjuga Malindžera uvek zvao čika, a kada mu je jednom palo na pamet da se raspita o ocu i majci, baronet je odgovorio: „Ostao si bez oca i majke kada si bio sasvim mali, zato se ja staram o tebi.“ Danijel se, upirući se da razazna ponešto u toj ranoj izmaglici svog života, kao u magnovenju sećao kako je bio obasut poljupcima i okružen tankom, providnom, mirišljavom draperijom, a onda su njegovi prsti uhvatili nešto čvrsto što ga je povredilo, i on se rasplakao. Svako drugo njegovo sećanje odnosilo se na mali svet u kome je još uvek živeo. A u to vreme nije ni mario da sazna nešto više, pošto mu je ser Hjugo bio previše drag da bi žalio za gubitkom nepoznatih roditelja. Život je mazio tog momka, čiji je čika bio uvek popustljiv i raspoložen fin čovek u naponu snage, koga je Danijel smatrao u svemu savršenim, i čiji dom beše od najboljih u Engleskoj, sa svojom slavnom prošlošću, a ujedno romantičan i topao: živopisno imanje nastalo na tlu Opatije prigrlilo je ostatke starog manastira. Diplou je bio drugi svet, i u odnosu na ovo beše maltene imanje bez zemlje, pripalo porodici zaslugom bogatog advokata sa ženske strane koji je nosio periku iz doba restauracije, dok su Malindžerovi pravo na Monahov vis stekli pod Henrijem VIII, a odranije su bili vlasnici okolnog zemljišta Kraljevog visa, što je njihovo poreklo vodilo do izvesnog Iga 1’ Malengra,42 koji dođe sa Osvajačem43, i, po svemu sudeći, lošim tenom koji se, srećom, popravio kod njegovih potomaka. Dve linije ovih naslednika, direktna i sporedna, žene s muške strane, i muškarci sa ženske strane, posmatrali su u galeriji samostana bratanca Danijela dok je hodio tuda: muškarci u oklopima, sa šiljatim bradama i zasvođenim arkadama, utegnute dame u krinolinama, s nabranim okovratnicima i neupečatljivih lica; smrtno ozbiljni muškarci u crnom somotu i lepe, preplašene žene što drže dečačiće za ruke; nasmejani političari s veličanstvenim perikama i dame usana nalik na ružin pupoljak i krupnih očiju, kako ih je predstavljao Leli44; za njima, generacija onih čija lica behu osvežena i doterana u Nelerovom maniru; i tako dalje, redala su se oplemenjena izdanja porodičnih tipova u vreme Rejnoldsa i Romnija, do kraja niza gde behu izloženi portreti ser Hjuga i njegovog mlađeg brata
Henlija. Henli se oženio gospođicom Grandkort i zajedno s njenim imanjem uzeo i njeno prezime, spojivši dve jednako stare porodice, glave tri Saracena i tri vizantijska zlatnika jedne s kulom i srebrnim sokolovima druge45, i objedinivši njihove najviše prednosti tako da obezbede lepu budućnost za Henlija Malindžera Grandkorta o kome trenutno znamo više nego o ser Hjugu ili njegovom sestriću Danijelu Derondi.
Ser Hjugo je na svom portretu iz mladićkih dana bio prikazanim sa izvrnutom kragnom i visoko nameštenom kravatom; ser Tomas Lorens46 je s pravom istakao prijatnu čilost izraza i živahnu prirodu svog modela premda se još nisu bili ispoljili kod njega, ali nije bio tako pravdoljubiv kad mu je malo produžio nos, u stvarnosti kraći nego što bi se očekivalo kod jednog Malindžera. Srećom, odgovarajući porodični nos se ponovo pojavio kod njegovog mlađeg brata, a sa svim svojim istančanostima mogao se videti kod njegovog sinovca Malindžera Grandkorta. Ali na licu sestrića Danijela Deronde nije se oslikao nijedan tip porodičnih lica sa zidova galerije. Ipak, beše lepši od svih njih, a s trinaest godina je mogao biti model svakom slikaru koji bi poželeo da naslika najnaočitijeg među dečacima: teško da ste ga mogli sresti licem u lice, a da ne pomislite kako je ljudski rod u prošlosti bio plemenit, i da će takav još i više biti u budućim vremenima. Najlepša dečja lica imaju tu svetačku moć, i samo dok uđu i prođu mimo nas nateraju nas da iznova zadrhtimo i setimo se kakvi nas sve užasi i jadi čekaju na ovom svetu.
Ali u ovom trenutku, u travi posutoj ružinim laticama, Danijel Deronda se prvi put upoznavao s tim jadima. Nova ideja mu je pala na pamet i počela da preobražava njegova dotadašnja osećanja kao što se srećni, bezbrižni putnici menjaju kada nebo iznenada postane preteče i javi im se pomisao o opasnosti. Sedeo je, savršeno miran, leđima okrenut svom učitelju, dok mu se na licu očitavala nagla unutarnja promena. Intenzivno rumenilo, koje se javilo kad se isprva zamislio, postepeno se povlačilo, ali njegov izraz lica beše neopisiv, takav da je otkrivao prikriveno previranje u dečakovom umu kakvo često prati preispitivanje poznatih činjenica. Nije živeo s drugim dečacima, i kod njega se pokazivala mešavina dečje neupućenosti sa iznenađujućim znanjem kakvo se češće sreće kod bistrih devojčica. Pročitavši Šekspira i mnogo toga iz istorije, mogao je s mudrošću deteta knjigoljupca govoriti o ljudima rođenim van braka, i zato bez sreće, što su zbog te mane morali postati svojevrsni heroji ne bi li se izjednačili sa svojom braćom iz zakonitog braka. Ali on nikada nije takva saznanja povezao sa sopstvenim poreklom, jer za njega je sve teklo previše lako da bi razmišljao o tome sve do ovog trenutka kada mu se, kao magično brzim poređenjem, u misli uvukla mogućnost da je postojala tajna u vezi s njegovim rođenjem i da mu je čovek koga je zvao ujakom zapravo otac. Neka deca, i mlađa od Danijela, prvi susret s brigom što nalikuje pretećem gostu kog se ne možeš otarasiti dok si u nežnim godinama doživela bi kad otkriju da su njihovi roditelji, za koje su smatrali da mogu sve kupiti, siromašni i u velikim novčanim nevoljama. Danijelu je taj novi gost stigao s tajanstvenim licem zaklonjenim velom, a nosio je nejasna, ali užasna otkrivenja. Izmišljeni svet iz knjiga, kome se dečak do tada posvećivao, kao da se prelio u njegovu sopstvenu istoriju, i on je trošio energiju na dočaravanja, iznova objašnjavao sebi ono što je znao, predočavao nepoznato. Voljeni ujak se pretvorio u oca koji je krio tajne o njemu, oca koji mu je učinio nažao da, nažao. A šta je s njegovom majkom, od koje su ga, sasvim je sigurno, uzeli? Te tajne Danijel, kako je mislio, nikad neće rasplesti, jer razgovarati ili slušati o tim novim zamislima bilo je kao da vatrene kuglice padaju na njegovu uobrazilju. Svi koji prođoše kroz burno detinjstvo razumeće užas koji nose reči o sramoti, kakva god da je, pripisanoj njihovim roditeljima. Žestoka pojava tih novih slika obuzela ga je silom činjenice koja se prvi put saznaje, ne ostavivši mu nimalo snage da razmisli kako možda drhti zbog nečeg što je umislio. Od jezivog sukoba između snažne navale osećanja i užasa njihove izdaje, olakšanje je napokon našao u krupnim, sporim suzama, koje su padale bez obuzdavanja, dok se nije začuo glas gospodina Frejzera:
„Danijele, zar ne vidiš da sediš na presavijenim stranicama svoje knjige?“
Danijel je istog trena sklonio knjigu, ne okrećući se, zadržao je nakratko ispred sebe, pa ustade s njom i ode na čistinu, gde je neopaženo mogao da otre suze. Kada ga je prošao prvi potres zbog nagađanja, setio se da ne zna pouzdano kako su se stvari odvijale i da je izvodio pretpostavke o svom poreklu kao što je često izmišljao priče o Periklu ili Kolumbu, popunjavajući tim izmišljotinama rupe u njihovim biografijama iz onog doba pre nego što su postali poznati. Tada ponovo iskrsnuše izvesne činjenice, vrlo čvrste gotovo nalik fragmentima mosta koji su nepogrešivo ukazivali na položaj lukova. I opet, taj osećaj da su njegove slutnje slične sumnjama u verodostojnost religije, da ih treba odbaciti kao uvredljive, jer su zlonamerno čeprkanje po nečemu što ne treba znati: teško da beše nijanse osećanja koju ovaj momak nije mogao da doživi. Ali kad se sabere sve promenljivo iskustvo u tom periodu, dolazi se do toga da ga je prožeo nekakav tajanstveni utisak koji mu je pružio novi uvid u sve elemente njegovog života. A na pomisao da drugi verovatno znaju o njemu nešto što neće da kažu, prerano je u njemu sazrela uzdržanost koja je samo pojačavala taj unutarnji doživljaj. Uši su mu sada hvatale reči na koje pre tog julskog dana ne bi obratio pažnju, a po svakom beznačajnom događaju koji je njegova uobrazilja povezivala s njegovim sumnjama, u njemu su izbijala nova osećanja i povezivala se jedna s drugima u celinu. Događaj koji se zbio mesec dana kasnije ostavio je dubok trag u njegovom životu. Danijel je pevao uzbudljivim dečačkim glasom, od onih koji kao da nam dočaravaju idilične nebo i zemlju, a uz to je bio obdaren finim osećajem za muziku i rano je počeo da prati sebe na klaviru, pevajući po sećanju. Od tada su ga i podučavali, a ser Hjugo, koji je obožavao dečaka, često je od njega tražio da peva pred gostima. Jedno jutro je otpevao „Slatka Eho“47 pred malom grupom gospode koju je kiša zadržala u kući; baronet je, sa osmehom, gostu kraj sebe napomenuo šta misli o izvođenju i pozvao je dečaka preda se:
„Dođi ovamo, Dane!“
Dečak je prišao neuobičajeno nevoljno. Nosio je vezenu bluzu od holandskog platna koja je isticala njegov ten, a zbog toga što je na usnama i u očima zadržao ozbiljnost radi koje su mu upućivali smešak, njegova lepota beše još upečatljivija. Svi su mu se divili.
„Šta kažeš na to da postaneš veliki pevač? Da li bi voleo da te svet obožava i da dižeš publiku na noge, poput Marija i Tamberlika?“48
Danijel je u trenu porumeneo, ali jedva da je zastao pre nego što je odgovorio s ljutitom odlučnošću:
„Ne! Mrzeo bih to!“
„U redu, u redu!“, brže-bolje se složi iznenađeni ser Hjugo, tek da umiri dečaka. Ali Danijel se brzo okrete, izađe, ode u svoju sobu i baci se na široku klupu ispod prozora, gde se najradije povlačio kad ne bi imao ništa naročito da radi. Odatle je posmatrao kišu sve redu, i zrake kako razdvajaju oblake i obasjavaju park, i stare hrastove kako stoje onako razmaknuti jedni od drugih, i drveće što oivičava park u koje se zario zeleni proplanak pružen do neba na istoku. Taj prizor oduvek beše deo njegovog doma deo dostojanstvene lakoće svojstvene njegovom životu. A njegova usrdna priroda je te prizore iz doma prihvatala s privrženošću. Dobrano je znao šta znači biti gospodin po rođenju, i ne razmišljajući previše o sebi jer bio je dečak žive moći opažanja i često bi zaboravio na sebe dok je čitao o životu Roberta Brusa52 nikad nije pretpostavio da bi mogao biti lišen tog izobilja ili da bi mogao imati potpuno drugačiju ulogu u svetu od one kakvu je ima njegov čika koji ga je mazio. Moguće je (mada danas malo ko u to veruje) prigrliti siromaštvo, venčati se s njim, više voleti gole zidove, uživati samo u onoj raskoši dostupnoj svem narodu i ponositi se samo onim privilegijama koje priroda nameće; zna se za plemiće koji su pobegli od ugodnog života i besposlice i radili teške poslove za malu platu. Ali Danijelove sklonosti su bile u skladu s njegovim odgojem: priroda mu beše takva da mu svakodnevni prizori i navike nisu pobuđivali ni čamotinju ni buntovništvo, već uživanje, privrženost, naklonosti; a sada je tog momka sasekla vest da je njegov ujak možda i njegov otac za njega zamislio karijeru koja beše sasvim drugačija od njegove, i koja se, dobro je to znao, nije smatrala prigodnom za sinove engleske gospode. Često je boravio u Londonu sa ser Hjugom i on ga je, da bi udovoljio dečakovoj ljubavi prema muzici, vodio u operu da sluša velike tenore, te mu je bilo vrlo živo sećanje na prizor pevača koji podiže dvoranu na noge; ali sada, uprkos muzičkom daru, beše ogorčen zbog zamisli da sav doteran peva pred tim finim svetom, za koji bi bio samo predivna igračka. To što je ser Hjugo pomislio na njega u takvoj ulozi, Danijelu se činilo kao nepobitan dokaz da ga je njegovo pravo poreklo izdvajalo iz gospodske klase kojoj je pripadao baronet. Hoće li mu to ikada reći? Hoće li doći vreme kada će mu ujak sve otkriti? Zgrčio se na tu pomisao: više mu se dopadalo neznanje. Ako je njegov otac bio zao Danijel je u sebi koristio teške reči, jer je osetio nanetu mu uvredu kao što osakaćeni dečak oseća smrskanu ruku koju ostali vide tek kao prosečnu nesreću ako je njegov otac počinio bilo kakvu grešku, želeo je da mu se to nikada ne kaže; slamala ga je sama pomisao da drugi možda to znaju. Da li je gospodin Frejzer znao za to? Verovatno nije, inače ne bi na taj način pričao o papinim sinovcima. Danijel je mislio, kao što stariji ljudi čine, da se i drugi jednako bave onim što je za njega presudno. Je li sluga Turvi znao? I stara gospođa Frenč, kućepaziteljka? I nadzornik Benks s kojim je jahao na svom poniju po farmama? A sad mu je navrlo sećanje na jedan dan od pre nekoliko godina, kada je pio surutku kod gospođe Benks, a gospodin Benks je rekao svojoj ženi, namignuvši i lukavo se nasmešivši: „Liči na majku, zar ne?“ Danijel je u tom trenutku mislio da se Benks kreveljio, kako obični seljaci često čine, smejući se nečem što nije bilo smešno; i uopšte mu se nije sviđalo da mu se namiguje i da se o njemu govori kao da ništa ne razume. Ali sada je taj mali incident postao informacija, nešto o čemu je valjalo razmisliti. Kako je to mogao biti nalik na majku, a ne na oca? Mora da je njegova majka bila iz porodice Malindžer, pa mu je ser Hjugo bio ujak. Ali ne! Njegov otac je možda bio ser Hjugov brat, i promenio je ime, kao što je učinio gospodin Henli Malindžer pošto se oženio gospođicom Grandkort. Ali zašto onda nikada nije čuo da ser Hjugo pominje svog brata Derondu, kao što je pominjao brata Grandkorta? Danijel nikad pre nije mario za porodično stablo, sem za onog pretka koji je u jednom obračunu ubio tri Saracena. Ali sada se u mislima okrenuo kabinetu s porodičnim mapama u biblioteci, gde je jednom video iluminiran pergament za koji je ser Hjugo rekao da predstavlja porodično stablo. Taj izraz mu je bio nov i čudan tada je bio mali, duplo mlađi i nije znao šta znači. Sad je znao više i želeo je da pregleda taj pergament. Mislio je da je kabinet uvek zaključan i žudeo je da pokuša da ga otključa. Ali oklevao je: neko bi ga mogao videti, a i nikada ne bi sebe doveo blizu čak i neme potvrde pretpostavke koja ga je tištala.
Dok stariji razmatraju da li je osnova obrazovanja nauka ili književnost, pokazuje se kako se u takvim dečjim iskustvima razvijaju glavne crte njihove ličnosti. Danijel je bio tako odan po prirodi, a da nije, njegova zatvorenost i slutnja da drugi znaju nešto nepovoljno za njega, mogla bi se izroditi u snažnu, gordu netrpeljivost. Ali ljubav u njemu je bila dovoljno jaka da ne posustaje za ozlojeđenošću. Jedva da je bilo bića u njegovom okruženju koje mu nije bilo drago; naravno, svakog bi povremeno začikavao svakog, sem svog strica, ili čike, kako ga je ser Hjugo naučio da ga zove; jer baronet beše potpuna suprotnost krutom čoveku. Danijel ga je voleo duboko, kao što deca vole, te su uvek srećnija kada su u istoj prostoriji sa ocem ili majkom, iako se u tom času ne bave istim poslovima. Baš sve ser Hjugovo: lanac za časovnik s pečatima, rukopis, način pušenja i obraćanja psima i konjima, bili su dečaku i najlepši i najbolji i to ga je usrećivalo kao i jutra kada su zajedno doručkovali. To što je ser Hjugo oduvek bio vigovac, Derondi je značilo da torijevci i radikali behu jednako protivnici onih pravednih i najboljih; a knjige koje je ovaj napisao Deronda je sve redom čitao sa onom blagonaklonom posvećenošću po kojoj je razlikovao šta je bilo ser Hjugovo od onog što nije bilo njegovo, uprkos svim sličnostima.
Pisao je različita dela, od putopisa sročenih briljantnim stilom do članaka o opštim temama i političkih pamfleta; ali Danijelu su sva bila neosporno tačna i bila su merilo za procenu izlaganja drugih ljudi.
Ko, onda, ne može zamisliti gorčinu prve sumnje da nešto u vezi s predmetom potpune ljubavi nije bilo kako treba? Deca zahtevaju da njihovi heroji budu bez mrlje i lako poveruju da su takvi: moguće da prva razuverenost predstavlja ništa manje dramatičan udar za osetljivo dete nego što je slom uvreženih uverenja zbog koga nam se, u zrelijim godinama, čini da je nastupila propast sveta.
Ali nešto posle tog ponovnog buđenja Danijelovih nemira, ispostavilo se da je pitanje ser Hjuga o tome hoće li da postane pevač, po svemu sudeći, bilo tek šaljivi eksperiment. Poslao je po Danijela da mu se pridruži u biblioteci i, gledajući u dečaka preko svojih papira, oslonio se na rukohvat svoje fotelje.
„Ah, Dane!“ obrati mu se blagonaklono, privukavši sebi staru stoličicu tapaciranu vezenom tkaninom. „Dođi i sedi ovde.“
Danijel ga posluša, a ser Hjugo nežno spusti ruku na njegovo rame, posmatrajući ga s ljubavlju.
„Šta je tebi, dečače moj? Jesi li čuo nešto što te je rastužilo?“
Danijel je odlučno susprezao suze, ali nije mogao da govori.
„Svaka promena je bolna, ako su ljudi dotad bili srećni“, reče ser Hjugo, premestivši ruku s dečakovog ramena na njegove tamne uvojke koje je nežno pomilovao. „Ne možeš se obrazovati onako kako želim, a da se ne rastanemo. I stvarno mislim da će ti se mnogo toga svideti u školi.“
Danijel nije to očekivao, a donelo mu je dugo priželjkivano olakšanje, te se napokon okuraži da odgovori:
„Hoću li ići u školu?“
„Da, mislio sam da ideš u Iton. Želim da stekneš obrazovanje kakvo dolikuje engleskom gospodinu, a za to je neophodno da ideš u privatnu školu da bi se pripremio za univerzitet. Poslaću te na Kembridž, to sam namislio, ja sam išao na taj univerzitet.“
Danijel je porumeneo, pa ubledeo.
„Šta velite, mladi gospodine?“, upita ser Hjugo, smešeći se.
„Voleo bih da budem gospodin“, odgovori Danijel odlučno „i da idem u školu, ako je to ono što sin jednog gospodina mora da radi.“
Ser Hjugo ga je ćuteći posmatrao nekoliko trenutaka, misleći kako je sada shvatao zašto se dečak rasrdio kad se pomenula mogućnost da postane pevač. Potom je nežno zapitao:
„Onda, neće ti smetati što ćeš ostaviti svog starog čiku?“
„Da, hoće“, odgovori Danijel, uhvativši obema šakama ser Hjugovu ruku koja ga je milovala. „Ali zar neću dolaziti kući i biti s vama za praznike?“
„Svakako“, odgovori ser Hjugo. „No sada valja da ti nađem novog učitelja koji će te pripremiti za prelazak u Iton pre nego što odeš.“
Danijel se posle ovog razgovora ponovo oraspoložio. Rođen je za gospodina i, ko će znati zašto, mora da je prethodno izveo pogrešne zaključke. Sopstvena oštroumnost naučila ga je da nađe utehu u svom neznanju. Dok je zapošljavao um konstruišući razne mogućnosti, postalo mu je jasno da, mora biti, postoje one o kojima nije znao ništa. Otišao je veseo, jer mladalačka radost i avanturistički duh nisu lako gasnuli u njemu, i neposredno pre svog odlaska pevao je naglas po kući, igrao među starim slugama, davao im poklone za rastanak i mnogo puta je napomenuo konjušaru kako da se stara o crnom poniju.
„Gospođine Frejzeru, smatrate li da znam mnogo manje od drugih dečaka?“, upita Danijel. Bio je sklon da misli kako će svakog stranca iznenaditi njegovo neznanje.
„Neznalica ima svuda“, odgovori razboriti Frejzer. „Ti nećeš biti najveća, ali nema u tebi ni materijala za Porsona ili Lajbnica.“
„Ja ne želim da budem Porson ili Lajbnic“, odvrati Danijel. „Radije bih da budem veliki vođa, poput Periklea ili Vašingtona.“
„De, de, pa zar misliš da su oni malo znali gramatiku, a algebru još i manje“, napomenu mu na to Frejzer. Ipak, za svog učenika mislio je da je izuzetan mladić, u stanju da svaki zadatak savlada s podjednakom lakoćom, samo kada tako reši.
Sve je išlo lepo u Danijelovom novom svetu, sem što je izvesni dečak, s kim je neko vreme bio sklon da uspostavi blisko prijateljstvo, previše pričao o svom domu i roditeljima, očekujući istu opširnost od Danijela. Danijel se odmah povukao u sebe, i to iskustvo postalo je prepreka njegovoj uređenoj sklonosti ka stvaranju intimnog prijateljstva.
Svi, među njima i njegov učitelj, smatrali su ga zatvorenim, no kako je bio duhovit i neumišljen, a i hitar, u učenju i u sportu, niko tu zatvorenost nije pominjao kao neprijatnu. Naravno, za to što su ga prihvatili dobrano je bilo zaslužno njegovo lice, i lepota zatvorenih usana u ovom slučaju nije bila pogrešno protumačena.
Pre njegovog prvog raspusta, desilo se iznenađenje koje mu je produbilo nemi unutrašnji bol, na izvestan način sličan Bajronovoj osetljivosti zbog deformisanog stopala. Ser Hjugo ga je u pismu obavestio da se oženio gospođicom Rejmond, dragom damom koje se Danijel svakako seća. Taj događaj neće uticati na njegov boravak u Opatiji tokom raspusta; u ledi Malindžer naći će novog prijatelja kog će svakako zavoleti i još štošta beše napisano, u duhu raspoloženja koje obuzme čoveka kad, pošto uradi nešto ugodno njemu samom, postane sklon da čestita drugima na njihovoj sreći, i na zadovoljstvu dešavanjima uopšte uzev.
Ne kudimo odviše ser Hjuga dok ne saznamo podrobnije kakvi su razlozi za njegove postupke. Grešio je u ponašanju prema Derondi usled otupelosti prema onom što se moglo odvijati u drugim glavama, naročito u dečjim to spada u najčešće mane, čak i dobrodušnih ljudi kakav je on bio, te stoga kad im je život lagodan svoju energiju tiho troše osećajući se zadovoljnim. Niko ne beše više od njega svestan Danijelovog podozrevanja da je njegov sin. Ali beše mu milo zbog te sumnje, i ni u jednom trenutku se nije zabrinuo kako su tajanstvene okolnosti dečakovog rođenja mogle uticati na Danijela, bilo tada ili u budućnosti. Dečaka nije mogao voleti više nego što već jeste, i želeo je najbolje za njega. A s obzirom na to s koliko lakoće ugledni ljudi inače pripremaju mladež za život, ser Hjugu Malindžeru teško se može uputiti ozbiljan prekor. On je ostao neženja do četrdeset pete godine, oduvek smatran očaravajućim muškarcem od ukusa; ima li šta prirodnije, čak i po merilima dokonih jezika, nego da se stara o predivnom dečaku kakav je bio mali Deronda? Majka je možda iz dalekog sveta ser Hjuga je srela u nekom od njegovih inostranih prebivališta. Jedina osoba kojoj se to možda nije sviđalo bio je sam dečak, a njega niko nije ništa pitao. Na njegove primedbe niko drugi sem njega nije pomišljao.
Kad je došlo vreme da Deronda ode u Kembridž, ledi Malindžer već je imala tri ćerke sve tri slatke bebe, ali njihov pol je dočekivan s melanholijom, kao alternativa, jer se priželjkivalo muško potomstvo; ako ser Hjugo ostane bez sina, nasledstvo prelazi na njegovog sinovca Malindžera Grandkorta. Danijel se više nije kolebao: detaljnija saznanja išla su u prilog ubeđenju da mu je ser Hjugo otac, i on je pretpostavljao kako baronet, pošto mu nikad nije ni nagovestio tu činjenicu, hoće da Danijel to prećutno shvati. Neki dečaci u Derondinoj poziciji svakako bi u braku ser Hjuga našli novu osnovu za ogorčenost, a blaga ledi Malindžer bi, sa svojim bebama koje su se redale jedna za drugom, mogla biti predmet prekih pogleda, jer bi lako mogla da odvrati baroneta od pružanja naklonosti i materijalne potpore mladiću uverenom da ima pravo prvenstva. Ali mržnja usmerena ka zaprekama u vidu nevinih ljudi bila je odraz moralne gluposti nesvojstvene Derondi; čak i gnev koji se već dugo uplitao u njegovu ljubav prema ser Hjugu više je ličio na bol nego na bes; i dok se opirao gajenju ideje o popustljivosti prema greškama, istovremeno je tu istu ideju zalivao sopstvenom nemom patnjom.
Osećanje da ima urođeni nedostatak deformisano stopalo skriveno u cipeli kao kvasac narasta u mislima tog čoveka i lako ga pretvara u sebičnjaka punog mržnje, u ismailitu.49 Ali kod onih ređih, koji svoju nevolju vide samo kao jednu u mnoštvu, nepopustljiva tuga dobija oblik prijateljstva prema svim ljudima i unosi nežnost u misli. Derondina rano probuđena preosetljivost, zbog koje isprva beše spreman na negodovanje i tvrdoglavu ponositost, navela ga je na prerana razmišljanja o izvesnim životnim pitanjima; to je usmerilo njegovu savest i naučilo ga saosećajnosti prema određenim manama; po tome se izdvajao od ostalih mladića mnogo više nego po svim svojim talentima.
Pred kraj dugog raspusta, koji beše proveo sa svojim itonskim učiteljem u obilaženju Rajnske oblasti, a pre nego što će poći u Kembridž, došao je u Opatiju da se oprosti. Iskoristio je priliku da pita ser Hjuga:
„Šta ste zamislili da ja postanem u budućnosti, gospodine?“ Bili su u biblioteci, i beše jutro, sveže. Ser Hjugo ga je pozvao da pročita pismo kembričkog profesora koji je iskazao zanimanje za Danijela; a kako je baronet odavao utisak i poslovnosti i opuštenosti, Danijelu se trenutak činio pogodnim da načne tešku temu o kojoj nikada nisu detaljno razgovarali.
„Šta god tvoje sklonosti nalažu, dečače moj. Smatrao sam ispravnim da ti ponudim službovanje u vojsci, ali ti si to odbio, i bilo mi je drago zbog toga. Ne očekujem da odabereš već sada. Sačekajmo da podrobnije upoznaš sebe. Univerzitet pruža dobru priliku da to istražiš. Tu su nagrade koje se mogu osvojiti, a malo sreće često može preokrenuti nečije sklonosti. Koliko vidim i čujem, rekao bih da možeš odabrati šta želiš. Dublje si proučio klasiku nego ja, a ako ti je to dosadilo, Kembridž je mesto na kome se možeš posvetiti matematici.“
„Pretpostavljam, gospodine, da i novac utiče na takvu odluku“, napomenu Danijel, crveneći se. „Moraću da mislim i na to.“
„Nije baš tako. Preporučujem da ne budeš rasipan da, da, znam, nisi sklon tome ali ne moraš oskudevati. Imaćeš prihode s kojima momak može da se snalazi. Bolje da ti odmah saopštim: sigurno ćeš dobijati sedam stotina godišnje. Možda ćeš otići u pravnike, postati pisac, odati se politici. Priznajem, to bi mi se najviše svidelo. Voleo bih da budeš kraj mene i da zajedno guramo na tom putu.“
Deronda se činio posramljenim. Znao je da bi trebalo nekako da iskaže zahvalnost, ali druga osećanja su mu oduzela moć govora. Prolazila je prilika za pitanje o njegovom rođenju koje ga je mučilo, a ipak, činilo se manje mogućim nego ikad da će napokon doznati odgovor, da će čuti izvesne podatke iz usta ser Hjuga. Nonšalancija s kojom se brinuo o njemu bila je još upečatljivija jer je baronet u poslednje vreme naročito vodio računa o novcu i starao se da obezbedi što više prihoda od imanja za svoje ćerke. Dok mu je to sve prolazilo kroz glavu, iz njegove uobrazilje u trenu iskoči pretpostavka da se njegova majka stara za njegove finansijske potrebe, ali iščeze isto tako brzo kao što se pojavila.
Ser Hjugo nije, činilo se, primetio ništa neobično u Danijelovom ponašanju, i nastavio je, uobičajeno živahno brbljiv:
„Drago mi je što si čitao i neka vredna dela što ne spadaju u suštu klasiku, i naučio ponešto francuskog i nemačkog. Ali ako čovek ne planira da stekne ugled i prihod univerzitetskog profesora i piše učene knjige, nije mu na korist da od sebe pravi mašinu koja govori grčki i latinski i da se osposobi da po želji izruči čitave stranice iz bilo koje antičke drame od koje mu navedu samo jedan stih. Sve je to lepo, ali u stvarnom životu niko ti neće tražiti da recituješ odlomke iz grčkih drama. Zapravo, hteo bih da ovladaš istančanostima u konverzaciji ne valja iznositi odviše citata bilo koje vrste, čak i na engleskom. Guše obična zapažanja. Ne može se ugodno ići kroz život, a da se donekle ne zažmuri na činjenicu da je sve već rečeno bolje nego što sami umemo. No razgovarao sam s profesorima i video da su važne figure u društvu; uz to, povremeno umeju da te nauče nečem onda kad treba, što se može iskoristiti u politici. Takvi ljudi su traženi i ako hoćeš da postaneš univerzitetski profesor, neću reći ništa protiv toga.“
„Mislim da je to malo verovatno. I Kvikset i Puler su bolji od mene. Nadam se da se nećete odviše razočarati ako ne dobijem na kraju najbolje ocene.“
„Ne, ne. Voleo bih da se ne iskažeš manje nego što vrediš, ali, za Boga miloga, nemoj ispasti natprosečni idiot poput mladog Brekona, koji je dvaput proglašavan studentom godine, a sad uči da plete užad. Želim da stekneš pasoš za život. Nisam protiv našeg univerzitetskog sistema: treba nam malo hladne kulture koja razume pamuk i kapital, naročito u parlamentu. Ja sam grčki gotovo sasvim zaboravio; ako bih morao da tek tako sročim stih, uhvatila bi me kaplja. Ali grčki je uobličio moj ukus. Moj engleski je bolji zbog toga.“
Danijel je na to ćutao. Njegovo poletno uverenje da je pisanje ser Hjuga merilo kvaliteta, kao i da su vigovci odabrana sorta među političarima, postepeno je nestalo, zajedno s njegovim serafimskim licem. Nije bio od onih što su se najviše trudili na Itonu. Mada je neke predmete i knjige savladavao lako, kao i veslanje, nije u njemu bilo materijala od kog se obično prave prvorazredni itonski akademci. U njemu se ukorenila umna žudnja za širokim znanjem koja prigušuje takmičarsku strast. Bio je srećan tako skroman, i nije mu bilo neophodno da bude najbolji kako bi potvrdio svoju nadmoć. Ipak, visoko mišljenje gospodina Frejzera ne beše tek posledica mladalačkog neiskustva: Danijel je bio izuzetan po prigušenom žaru saosećajnosti, aktivnosti uobrazilje, kakvu nije iskazivao neobuzdano, već se neprestano ispoljavala u postupcima uviđavnosti koja je drugima izgledala kao moralna ekscentričnost. „Kada bi Deronda bio ambiciozniji, bio bi prvoklasan“, često se govorilo za njega. Međutim, greška je bila pretpostaviti da Deronda nema ambicija. Znamo da je duboko patio usled uverenja da je njegovo rođenje bilo obeleženo primesom beščašća; ali ima ljudi, a on beše jedan od njih, kod kojih povređenost ne rađa volju da se nanesu povrede i da se po njima uspinje kao po merdevinama, već mržnju prema svakoj povredi. Plahovitost ga je obuzimala pod izvesnim okolnostima, ali one ne behu takve kakve_ bi se očekivale. Jer ono što je pobuđivalo njegovu kivnost prethodno bi presrela njegova nežnost. Ljubav ima naviku da kaže „nije važno“ našoj ljutnji koja se, primirivši se u tom trenutku, s vremenom navikne na te reči. Zato su, kako je Deronda sazrevao, njegova osećanja prema ser Hjugu, premda u sve većoj meri prožeta kritikom, dobijala onu vrstu popustljivosti koja spaja kritikovanje s nežnošću. Dobri, stari, divni dom i sve u njemu, s ledi Malindžer i njenim devojčicama, beše blagoslov za mladića kao što je bio za dečaka jedino što je sve to sada posmatrao u nešto drugačijem svedu. Oltar više nije bio čudesno savršen, oslikan u trenutku božanskog nadahnuća, već se ljudska ruka zaslužna za to delo obraćala poniznoj blagonaklonosti koja beše pouzdanija od oduševljenja. Derondina ambicija, čak i u naponu snage, beše daleko od upadljivog, prostačkog trijumfa, i od drugih ružnih oblika dečačke energije možda zato što je tako rano postao zanet idejama, i svoj unutarnji žar trošio na njih. Neko može veliki deo svoje energije da utroši na odvratnost i otpor prema onom za čim drugi teže, a dečak kome se dopada nečija pernica ne mora u tome biti strastveniji od onog kome je draže da pokloni svoju pernicu. Ipak, Deronda nije težio da beži od ružnih situacija, već je pre bio sklon da se u njima poštara za onog koji je najmanje bio u stanju da se pobrine za sebe. To, kako je drugima izgledalo, drugarstvo, doprinelo je da postane omiljen. Jer umno interesovanje da se sazna odakle i kako niču ljudske patnje koje se u njemu javilo previše rano, kako biva i s drugom vrstom genijalnosti, onom usled koje pesnik piše Kraljicu Mab sa svojih devetnaest godina50 beše toliko prepleteno sa dobrotom, da ga je lako bilo proglasiti za drugarstvo. U životima mnogih ljudi iz našeg okruženja ima sijaset grešaka i padova, ali i izvesne dobrote koja se ne može izraziti pisanom ili kazanom rečju, već se samo oseti, po zakonima koje svako samo za sebe neguje u duši.
Utisak koji je ostavljao u Kembridžu odgovarao je njegovoj poziciji na Itonu. Svako ko bi se zainteresovao za njega, složio se da bi daleko dogurao da je bio napadniji i da je učenje video kao instrument uspeha, a ne kao hranu za motiv i mišljenje. Njegov rad na univerzitetu isprva mu je pružao novu slast; ne mareći što nije produžavao klasično obrazovanje s Itona, predao se sa žarom učenju matematike, za koju je rano pokazao nadarenost, još pod tutorstvom gospodina Frejzera, a sad je uživao ispoljavajući svoju snagu u relativno novoj umnoj vežbi. Taj užitak, i povoljno mišljenje njegovog učitelja, presudili su da se oko Uskrsa, na drugoj godini, prijavi za stipendiju za studije matematike: želeo je da se oduži ser Hjugu nekim postignućem, a zbog studija više matematike, budući da je osećao snažnu opčinjenost prema svakom promišljanju koje zahteva duboku posvećenost, bio bi izuzetniji nego pre.
Ali tada se ponovo javilo njegovo preispitivanje koje je raslo zajedno s njim. Otkrio je da se njegova težnja za razumevanjem i temeljnošću, i smer određen standardima ispita sve više razilaze. Raslo je njegovo nezadovoljstvo iscrpljujućom uzaludnošću i iznurujućim zahtevom da se zapamti mnoštvo detalja i stekne praktično umeće, bez ikakvog uvida u principe koji uspostavljaju presudne veze između naučenog. (Deronda je na osnovnim studijama bio pre petnaest godina, kada savršenstvo naših univerzitetskih metoda još uvek nije bilo neosporno.) U časovima kada je njegovo nezadovoljstvo bilo snažno, koreo je sebe što ga je privukla konvencionalna korist od sticanja obrazovanja na engleskom univerzitetu, i beše u iskušenju da zamoli ser Hjuga da mu dopusti da napusti Kembridž i da se posveti nezavisnijem obliku studiranja negde van zemlje. Seme te ideje nicalo je još u dečačkoj ljubavi prema opštoj istoriji, zbog čega je želeo da se u stranim zemljama oseća kao kod kuće i da, u svojoj mašti, hodi stopama studenata lutalica iz srednjeg veka. Sada je žudeo za životnim naukom koji ga ne bi odviše strogo uobličio i uskratio mu izbore kakve bi mu možda omogućio slobodan razvoj. Jasno je da su Derondine mane vrlo verovatno ležale u njegovom oklevanju usled previše razmišljanja, a njegova pozicija je jačala tu sklonost; ništa ga nije teralo da što pre sam obezbedi sebi prihode niti da juri karijeru, a njegova preosetljivost na dopola dokučene činjenice o roditeljima bila je izgovor da se duže od ostalih zadrži u stanju društvene neutralnosti. Govorio je sebi kako su drugi ljudi imali jasnije definisana mesta i dužnosti. Ali ideja kojoj je bio sklon možda bi ostala u fazi neostvarenog zamišljanja, da zbog izvesnih okolnosti nije morao požuriti da je ostvari.
Te okolnosti nastale su iz srdačnog prijateljstva koje je opstalo i posle školovanja. Reč je bila o njegovom vršnjaku, što je stanovao u skromnoj sobi blizu Danijelovih odaja, koji beše stipendista iz Hristove bolnice i po mnogo čemu dovoljno ekscentričan za jednog Čarlsa Lema. Sa usukanim licem i plavom kosom koja mu je padala preko okovratnika, nalikovao je jednoj od bledih čudnovatih glava kakve su slikali rani nemački slikari; a kada bi taj bledi ten buknuo zbog neke šale, iznenada bi se pojavile bore oko njegovih usana i očiju, kakve je mogla da useče duša ostarelog šaljivčine. Njegov otac, graver koji je bio stekao izvesnu reputaciju, već jedanaest godina beše mrtav, a majka je od skromne godišnje rente morala da školuje i hrani tri devojčice. Hans Mejrik ime su mu dali po Holbajnu51 smatrao je sebe potpornim stubom porodice ili, pre će biti, čvornovatim i uvrnutim stablom, koga su se te slabašne puzavice morale držati. Nije mu nedostajalo sposobnosti niti iskrene, dobronamerne zahvalnosti, da bi opravdao ukazano poverenje: s lakoćom i brzinom s kojima je studirao, bez po muke je mogao da pobira nagrade na Kembridžu. Jedina opasnost beše to što su nepredvidljive težnje u njemu mogle da se jave u kobnim trenucima, i što su njegove dobre namere mogle biti osujećene nekakvim postupkom koji nije bio plod običaja, već ćudi, nasumičnih nagona. Nije se moglo reći da je imao ijednu lošu naviku, a ipak, pre ili kasnije, obuzeo bi ga nestašni nehaj i tad bi postupao na načine koji bi, da su navike, spadali u najgore.
Međutim, Hans je, sve u svemu, bio dopadljivo biće i u Derondi je našao prijatelja spremnog da verno stoji uz njega, imajući razumevanja za ta njegova kratka zastranjivanja koja su mogla dovesti do dugotrajnog kajanja. Hans je u Derondinim odajama boravio gotovo koliko u svojim: Derondi je pričao o svojim studijama, poslovima, nadama, o siromaštvu u svom domu i ljubavi prema njegovim stanarkama, o žudnji njegovih prstiju da crtaju i o odlučnosti da se tome odupre radi nagrada koje bi mogao da podeli s porodicom. Nije očekivao uzvratno poveravanje, već je, činilo se, Derondu smatrao grčkim bogom kome ništa nije bilo potrebno takav egotizam u prijateljstvu čest je kod nestalnih, nesmajnih naravi. Deronda je bio zadovoljan i posvetio je Mejriku svu pažnju koju je ovaj tražio, osetivši, napokon, bratsku brigu za njega, pazeći na njega kad ga uhvati potreba da sebi naudi, i vešto se dovijajući da delikatno doturi nešto para svom siromašnom drugu, a i da ga spase iz opasnih situacija. Takvo prijateljstvo je protkano nežnošću: jedan zaštitnički natkriljuje drugog, uživajući u tome, dok drugi dobija usrdnu zaštitu koja i njemu predstavlja užitak. Mejrik je odabrao klasične studije i njegov uspeh, značajan iz više razloga, postao je ostvarljiviji zahvaljujući postojanom uticaju Derondinog prijateljstva.
Ali Mejrikova nepromišljenost s početka zimskog semestra je pretila da saseče njegove nade. Klackajući se, kao uvek, između nepotrebnog trošenja i nemaštine, dao je previše novca za staru gravuru koja ga je opčinila, i da bi to nadoknadio, iz Londona je došao u trećerazrednoj kočiji, izlažući oči jakom vetru koji je naokolo raznosio razne nadražujuće čestice. Posledica je bila ozbiljna upala očiju, koja je pretila da preraste u trajno oštećenje. Kako mu je drug zapao u tešku nevolju, Deronda mu se spremno posvetio i svaku drugu obavezu je podredio ulozi Hansovog sadruga i njegovih očiju, učeći s njim i za njega, kako bi ovaj dobio stipendiju. Hans je, da bi činjenicu o svojim zdravstvenim poteškoćama sakrio od majke i sestara, naveo učenje kao razlog što Božić provodi na Kembridžu, a njegov prijatelj je ostao s njim.
U međuvremenu, Deronda je zapostavio matematiku, te mu Hans na kraju reče: „Stari moj, dok mene neguješ, ugrožavaš sebe.“
Deronda je odricao da mu je to bilo bitno, a pritom su ga u ravnodušnost vukle dve njegove naklonosti: zabrinuo se da će Hans izgubiti preko potrebnu stipendiju, a u njemu se ponovo budilo zanimanje za klasiku. Ipak, kada bi Hans ponovo bio u stanju da koristi oči, što se dešavalo prilično kasno tokom dana, Deronda bi se svojski trudio da povrati tlo pod nogama. Međutim, nije uspeo, ali ostalo mu je zadovoljstvo što je svedočio Mejrikovom uspehu.
Uspeh, taj svojevrsni početak kojem mora slediti dovršetak, mogao je da vrati Derondu njegovim studijama; ali ispraznost svih zanimanja, od politike do dokolice, nikada nam nije toliko teška kao kada u njima podbacimo. Nije mu mnogo falio lični trijumf, ali osećanje da je traćio svoje vreme radeći ono što mu se ne dopada, odvraćalo ga je od ponovnog upuštanja u to, i zato je njegova ideja o napuštanju Kembridža prerasla u ozbiljnu nameru. Saopštavajući Mejriku svoju nameru, potrudio se da ostavi utisak kako mu je drago zbog razvoja događaja što se jezičak na vagi tako ubedljivo pomerio i što se oslobodio sopstvenog oklevanja. Naravno, dodao je i to da očekuje ozbiljne zamerke od ser Hjuga.
Nemir se uvukao u Mejrikovu radost i zahvalnost. Verovao je Derondi da je njegova strast za učenjem na drugom mestu, ali je bio i duboko uveren u to da će Danijelu to što mu je pomagao škoditi kod ser Hjuga, te je žalostivo rekao: „Da si ti dobio stipendiju, ser Hjugo bi pomislio da je tvoj zahtev da nas napustiš dostojanstveniji. Odrekao si se sopstvene sreće mene radi, a ja ne mogu ništa da učinim da opovrgnem tvoj čin.“
„Da, možeš ti si prvorazredni akademik. Ja smatram da sam prvorazredno investirao svoju sreću.“
„Oh, ne mešaj babe i žabe! Spasao si ružnog mešanca od davljenja, a sad očekuješ da postane rasni pas. Pesnici su pisali tragedije o junacima koji su sklopili pakt sa đavolom radi dobiti; ja ću napisati tragediju o momku koji je potpisao da će biti dobar i nikad više mu nije bilo ugodno u svojoj koži.“
Ali Hans nije oklevao da potajno pošalje pismo ser Hjugu u kome je opisao šta se dešavalo, jasno istakavši da bi bez Derondine velikodušne predanosti teško uspeo da dobije ono za čim je izgarao.
Dva prijatelja su otišla u London zajedno: Mejrik u radostan zagrljaj majke i devojčica u njihovom skromnom domu u Čelsiju, a Deronda da obavi manje jednostavan zadatak, da se ispovedi ser Hjugu. Donekle se oslanjao na baronetovu opštu popustljivost prema ekscentričnostima, ali je ipak očekivao više primedbi od onoga na koje je naišao kada su se napokon suočili. Dočekan je još toplije nego inače, a njegov neuspeh, kao i obrazloženje zašto želi da napusti univerzitet i da studira u inostranstvu, nisu izazvali burno negodovanje. Ser Hjugo je neko vreme sedeo u tišini koja je pre odražavala promišljanje, nego iznenađenost. Napokon je rekao, ispitivački posmatrajući Danijela: „Dakle, ipak ne želiš da budeš Englez do srži?“
„Želim da budem Englez, ali i da razumem drugačija gledišta. I ne želim isključivo engleski stav u učenju.“
„Razumem ne želiš da te prave po istom kalupu kao svakog drugog mladića. I nemam šta da ti zamerim na želji da se otreseš nekih od naših nacionalnih predrasuda. Smatram da me je to što sam veliki deo svog života proveo u inostranstvu učinilo boljim čovekom. Ali, za Boga miloga, zadrži englesku frizuru, i nemoj postati ravnodušan prema kvalitetu duvana! I, dragi moj momče, dobro je biti nesebičan i velikodušan, ali nemoj preterivati u tome. Nije dobro za tebe da te rastope za sapun; moraš znati gde da se nađeš. Ipak, neću se buniti protiv tvoje odluke. Sačekaj da završim s odborom, pa ću pobeći s tobom.“
I tako, Deronda je otišao, kako je i želeo. Ali ne pre nego što je proveo nekoliko sati s Hansom Mejrikom u njegovom domu i upoznao njegovu majku i sestre. Sramežljive devojčice su pratile svaki pogled prijatelja svog brata, koji je, po Hansovim rečima, bio spas za sve njih, momak kao nijedan drugi sve u svemu, gromada od čoveka. Deronda je u njihovim očima bio u toj meri idealan, da je, kada je otišao, najmlađa među njima, uz nadzor starijih sestara, krenula da ga crta kao princa Kamaralzamana.52

POGLAVLJE XVII

„O velikoj istini pevaju poete,

Tuga nad tugama ljude obuzme

kad se negdašnje sreće sete.“

Tenison. Loksli Hol

Jedne lepe večeri pred kraj jula, Deronda je veslao na Temzi. Prošla je već godina otkad se vratio u Englesku jer se njegovo obrazovanje završilo i sada je morao da nađe sebi mesto u engleskom društvu; ipak, suprotno željama ser Hjuga, i da ne bi više dangubio, počeo je da izučava prava, ali ta navodna odluka je imala samo jedan rezultat produbila je njegovu neodlučnost. Njegova stara ljubav prema veslanju povratila se, još silnija, sad kad je bio u gradu s Malindžerovima, jer nigde drugde nije mogao da se odvoji od ostalih, u takvom spokoju, kao na reci. Imao je čamac u Patniju, i kad god nije bio potreban ser Hjugu, beše mu zadovoljstvo da vesla dok sunce ne zađe, a ponekad i kasnije, pod svetlošću zvezda. Nije on odlazio na reku zato što ga ophrvaju osećanja; držalo ga je drugačije, kontemplativno raspoloženje, koje možda beše češće među mladima današnjice, okupiranim nedoumicom vredi li boriti se na ovom svetu; naravno, mislim na mlade ljude čiji su troškovi dok bejahu u nedoumici plaćani kapitalom koji je neko drugi s mukom i borbom stekao. Ser Hjugo se čudom čudio: kako čovek, budući sjajna suprotnost svemu tunjavom i kukavnom, pušta da ga unazađuju ideje koje, samim tim što nisu ometale takvog istaknutog vigovca kakav je on sam, nisu bolje od optičkih varki; naročito se pitao kada je uvideo da se Deronda protivio pisanju, što beše poziv za koji je ser Hjugo smatrao da pretvara budalasta razmišljanja u novac.
Seo je u čamac obučen u tamnoplavu košulju i sa sportskom kapom; onako potkresanih uvojaka, usana okruženih raskošnim i mekim talasima brade, malo je ličio na anđeoskog dečaka koji stiže „sa slavom svom“53.
Ipak, neko ko ga nije video od dečaštva mogao je, uz mnogo truda, da ga prepozna, možda zahvaljujući osobenom pogledu za koji je Gvendolin odabrala epitet užasan, premda je bio tek blago ispitivački. Glas, nekad jasan i u delikatnijim delovima pesama, sazreo je u visoki bariton iskusnom posmatraču dosta je bilo da baci pogled na njegovo izvajano, moćno telo i čvrste crte lica, pa da zaključi da njegov glas više nije nesvakidašnji i zanosan tenor kakav priroda obazrivo stvara uz izvesne žrtve. Pogledajte mu šake: nisu male i koščate, s tankim prstima čiji dodir, kako se može učiniti posmatraču, jedino biva odbojan; bile su duge, gipke, čvrstog stiska, kakve je Ticijan naslikao želeći da dočara prefinjenost i snagu ujedno. A ima i izvesnih dodirnih tačaka između lica i šaka bledo-smeđa koža, špicaste obrve, mirne, prodorne oči. Ne beše to više anđeosko momče, već od glave do pete zemaljsko i muževno; ipak, i dalje od one vrste što budi veru u ljudsko dostojanstvo koje sebi može dopustiti da bude u vezi sa siromasima.
Takve tipove srećemo tu i tamo u običnim situacijama; na primer, naiđemo na radnika koji zviždi dok nešto premerava, i zapitamo za put, a on digne pogled da odgovori i na njemu vidimo takvo lice. Često upečatljivo značenje lica kao i pisanih reči može da izvire iz utisaka što ih stvore oni koji ih posmatraju. Ali upravo takvi utisci, igrom slučaja, u ovom trenutku bitno određuju Derondu, koji vesla po Temzi u sasvim običnoj opremi za mladog Engleza u dokolici, i prolazi ispred mosta Kju ne pretpostavljajući da bi se baš on mogao uplesti u neku avanturu. Zapravo, nimalo se nije slagao s utiskom koji mu drugi nisu dali da prenebregne, da njegova pojava izaziva pažnju, i nagoveštaji takvog komentara iznošenog kao kompliment budili su u njemu srdžbu, usled pomešanih iskustava na koja smo već bacili slabo svetio. Godinama je, kako stane pred ogledalo, mislio da je postojao ili postoji neko kome mora biti da je bio nalik; o naravi tog čoveka i o još mnogo čemu drugom pitanja su mu neprestano navirala, ali nikad se nije usudio da ih postavi.
Reka nije bila pusta kod mosta Kju između šest i sedam. Nekoliko osoba je tumaralo po vučnoj stazi, a tu i tamo bi prošao poneki brodić. Deronda je veslao brzo, da što pre pređe ovu tačku, kad je, videvši da mu velika dereglija ide u susret, skrenuo čamac i oslonio se na veslo, zaustavivši se koji metar od obale. Neprestano je, ne razmišljajući, tiho pevušio melodiju koja ga je pratila sve vreme na reci gondolijerovu pesmu iz „Otela“, u kojoj Rosini s dužnim poštovanjem muzikom prati besmrtne reči Danteove:
„Nessun maggior dolore

Che ricordarsi del tempo felice

Nella miseria“:54

Poslednje žalobne reči, „nella miseria“, premda otpevane u pijanisimu, izrazito su se razgovetno razlegle nad vodom. Tri ili četiri osobe zastaše da pogledaju kako dereglija prolazi ispod mosta i, sumnje nije bilo, primetiše i mladog gospodina u čamcu, ali verovatno su, u opštoj vrevi, samo jednim uvom čuli taj tihi poj i pridali mu veći značaj nego zujanju insekata. Deronda je, čekajući da dereglija prođe, okrenuo glavu ka obali i na nekoliko metara od sebe zapazi figuru koja je mogla biti otelovljenje jada kome je nesvesno ustupao svoj glas: beše to devojka jedva starija od osamnaest godina, niska i vitka, s tananim sitnim licem, s tamnim uvojcima začešljanim iza ušiju i pokrivenim velikim crnim šeširom, uvijena u dugačak vuneni ogrtač. Opustila je ruke i preplela prste, uperivši u reku pogled nepokolebljivog očaja kakav se viđa na licima kipova. Prizor mu tako snažno zaokupi pažnju da je prestao da peva; očigledno je njegov glas dospeo u njen svet, a da nije ni primetila odakle dopire, jer kad je iznenada utihnuo, promenila je unekoliko stav i osvrtala se oko sebe s pogledom punim straha uto je spazila Derondino lice. Potraja to ciglih nekoliko trenutaka, ali činilo se da je dvoje ljudi dugo gledalo jedno u drugo. Njen pogled beše kao u laneta ili kakve druge nežne životinje pre nego što se okrene da pobegne; na licu ni rumenila, ni traga nespokoja, samo sramežljivost koja je ipak nije odvratila od dugog pogleda pre nego što se okrenula. Zapravo, Derondi se činilo da je samo upola svesna svoje okoline: da li je bila gladna ili ju je nešto drugo pomelo? Uhvati ga nalet zanimanja za nju i samilosti. Ona se već sledećeg momenta okrenula i uputila ka obližnjoj klupi pod drvetom. Nije imao prava da zastane i posmatra je: skromno obučene, setne žene, čest su prizor, a ta delikatna lepota, slikovita silueta, izražajno lice i boje koji behu izuzetni, samo su učvrstili njegovo ubeđenje da joj ne može iskazati svoje zanimanje. Krenuo je da vesla, udaljavajući se, ali nijedna druga misao nije uspevala da potisne prizor tužne devojke. U glavi mu se neprestano vrtela pretpostavka da je nekakva romansa podstakla toliku osamljenost i ucveljenosti. Nasmejao se, pojmivši kako se priklonio predrasudi da osobe zanimljivih lica zasigurno vode zanimljiv, avanturistički život, a potom je u sebi priznao da se tuga čini tragičnijom kada obuzme delikatnu, pomalo dečju lepotu.
„Prizor jada ne bi trebalo da zaboravim ni da je ružna i prosta“, reče u sebi. Ipak, nije se moglo poreći kako je verovatno da će mu se prizor duže zadržati u mislima zbog privlačnosti devojke. Jasno je pamtio tu sliku, kao da gleda u kameju od oniksa: smeđu i crnu tkaninu, belo sitno lice i tamne oči s dugim trepavicama. Preletao je u mislima devojačke tragedije širom sveta, skrivene, zanemarene, kao da su se odigravale u kakvom šumarku ili šiblju, gde bespomoćni vuku ranjena krila beznadežno, ostavljajući za sobom u zasenčenoj mahovini crveni trag sopstvene smrti. Deronda je u poslednje vreme, u svojim samotnjačkim izletima, bio obuzet neizvesnošću sopstvene sudbine; ali ta neizvesnost, prilično neobavezna, beše naviknuta na sveobuhvatne veze s velikim temama iz života i istorije, da se novi prizor bespomoćne tuge lako stopio sa onim što mu se činilo kao čvrst niz razloga da se kloni one globalne rutine usled koje se ljudi izvinjavaju za sve nepravde na svetu i mišljenja koriste kao puko oruđe profesije da se ne upliće odviše duboko u beznadežno zapetljane okolnosti.
Načini par zaveslaja, prepuštajući se plimi da ga ponese napred, a potom i vrati. Stekao je naviku da se uljuljka u dostojanstveno nedelanje koje ga je hvatalo kad senke počnu da se duže a svetlost postaje mekša, kada se misli i želje neprimetno stope, a ono što se u druge,sate možda činilo suvoparnim, poprima dimenziju strasti. Kad se s plimom vratio do Ričmondskog mosta sunce samo što nije zašlo, a bliženje njemu omiljenog časa sa nadolazećim spokojem, s mračnim krošnjama i fasadama uglavljenim među dvostruki sjaj, s neba i s reke navede ga na opuštanje, kao da je sve to pripadalo nekoj nedovršenoj melodiji. Potražio je savršeno samotno mesto na obali kraj kog bi mogao da pristane i da, opruživši se u čamcu na leđa, s glavom zabačenom na jastuke, posmatra svetlost pri zalasku sunca i osluškuje ono što je izvesni orijentalni pesnik opisao kao čas kad Bog proziva zvezdice, a one mu se redom odazivaju sa: „Evo me“. Odabrao je mesto na okuci reke naspram vrtova u parku Kju, takvo da je pred sobom imao ogromnu površ vode s koje se odražavala veličanstvenost neba, dok on sam beše u senci. Legao je stavivši ruke pod glavu, na nivou s ivicom čamca, tako da je mogao videti sve oko sebe, ali on sam beše nevidljiv svakom udaljenom samo koji metar. Dugo nije skretao pogled s prizora pred sobom. Zaboravljao bi na sve u tom polupromišljenom, polunevoljnom poistovećivanju s objektima u koje je gledao, razmišljajući koliko daleko bi bilo moguće da se izmesti dok njegova ličnost ne bude van njega koliko i taj krajolik. I tad ga nagoveštaj da se nešto kreće na obali preko puta, na delu oivičenom grmljem, natera da skrene pogled na tu stranu. Istog časa nasluti ko bi to mogao biti i odmah potom je video sitno lice obasjano čudnim, umirućim svetlom. Strepeo je da će je uplašiti naglim pokretom i posmatrao ju je s nepomičnom pažnjom. Ona se osvrnula oko sebe, ali, činilo se, samo da bi se uverila da je sama, potom je sakrila šešir u grmlje i zbacila vuneni ogrtač. Sela je i namerno spustila ogrtač u vodu, zadržavši ga pod vodom dok se nije natopio, a onda ga s mukom izvuče i diže se na noge. Deronda je sad vćć bio siguran: umotaće se u mokar ogrtač da bi se lakše udavila. Nije više smeo da okleva. Ustade i prihvati se vesala; srećom, ona beše tek nešto niže od njega. Jadno stvorenje obuze užas kad uvide da ju je neko sa suprotne obale opazio, te se ponovo spusti na tlo, držeći ogrtač dopola u vodi. Zgrčila se i prikrila lice, sa slabom nadom da nije viđena i da se čamdžija slučajno uputio ka njoj.
Ali ubrzo je Danijel nasukao čamac, prišao joj i nežno progovorio: „Ne bojte se. Nesrećni ste. Molim vas, verujte mi. Recite mi kako mogu da vam pomognem.“
Digla je glavu i pogledala ga. Lice mu je bilo okrenuto ka svetlu i ona ga poznade. Nekoliko trenutaka nije odgovarala, samo su se iznova gledali. Napokon reče, tihim, slatkim glasom, s jedva primetnim čudnim akcentom iz kog se slutilo da je strankinja, mada ipak nije tako zvučala: „Videla sam vas ranije“, a potom zastade, pa sanjivo dodade, „nella miseria“.
Deronda, ne shvatajući vezu između njenih misli, pretpostavi da joj je pamet popustila od nevolje i gladi. „To ste bili vi, vi ste pevali?“, nastavi ona, oklevajući „Nessun maggior dolore“. Same te reči koje je promrmljala slatkim, prigušenim glasićem zvučale su Derondi kao pesma.
„Ah, da“, odgovori, shvativši na šta misli, „često to pevam. Ali bojim se da ćete se povrediti ako ostanete ovde. Molim vas, dopustite da vas prevezem čamcem na bezbedno mesto. A taj mokar ogrtač dajte meni.“
Nije hteo da ga uzme bez njene saglasnosti, strahujući da će je uplašiti. Pretpostavljao je da će se na njegove reči još tvrdoglavije skupiti pod ogrtačem. Ali pogled joj je bio prikovan na njega, dok je govorila: „Činite se kao dobar čovek. Možda je to Božja volja.“
„Verujte mi. Dopustite mi da vam pomognem. Pre ću umreti nego što ću dozvoliti da vam se nešto loše desi.“
Ustala je, povukla mokar ogrtač, a onda ispustila jer je bio pretežak za njene umorne ruke. Njena sitna figura, njen gest spustila je delikatne šake jednu preko druge na struk i zakoračila unazad, glave uperene napred, kao u želji da ga ne izgubi iz vida behu neopisivo dirljivi.
„Svemogući Bože!“, reči se otrgoše Derondi, tonom tako tihim i svečanim da se činilo kako je nesvesno dao glas nemoj molitvi. Ta napuštena devojka budila je u njemu nešto vrlo blisko njegovom najdubljem zanimanju za sudbinu žena „možda je moja majka bila poput nje“. Stara misao vratila se na talasu pomešanih osećanja i otuda izlete to zazivanje Boga koje su i na Istoku i na Zapadu vekovima već izgovarali pred neumitnom nesrećom.
Te prošaptane reči kao da su ulile izvesno poverenje slušateljki: ona stade uz čamac, a Deronda joj pruži ruku, nadajući se da će mu dopustiti da joj pomogne da uđe. Već je stavila majušnu šaku u njegovu, kad se priseti nečeg, ustuknu i reče:
„Nemam kud na ovom svetu niko ne mari za mene.“
„Odvešću vas gospođi koja ima ćerke“, objasni joj Deronda istog trena.
Laknu mu. Bi mu jasno da nisu blizu žalostan dom i surovi prijatelji od kojih je, kako je pretpostavljao, bežala. I dalje je oklevala, a potom se usudi da zapita, još sramežljivije:
„Da li radite u pozorištu?“
„Ne, nemam nikakve veze s pozorištem“, odgovori Deronda odlučno. Potom dodade molećivo: „Odvešću vas na savršeno bezbedno mesto bez odlaganja; bićete s damom, dobrom ženom, siguran sam da će biti dobra prema vama. Ne gubimo vreme, inače ćete se razboleti. Život bi mogao ponovo da vam se osladi. Ima dobrih ljudi, dobrih žena koje će se postarati za vas.“
Više nije uzmicala, već zakorači napred lako, kao da to redovno čini, i sede na jastuke.
„Zar niste imali nešto na glavi“, zapita Deronda.
„Moj šešir?“ (Pipnu se za glavu.) „Sakrila sam ga u žbunju.“
„Naći ću ga“, ponudi se Deronda, odvraćajući je pokretom ruke kad je pokušala da ustane. „Čamac je već pripravan.“
On iskoči, nađe šešir i podignu natopljeni ogrtač, potom ga umota i baci na dno čamca.
„Moramo odneti ogrtač, da oni koji su vas možda primetili ne pomisle da ste se udavili“, objasni joj veselim glasom, pošto se vratio u čamac i pružio joj stari šešir. „Voleo bih imam nešto bolje da vam ponudim od svog kaputa. Da li biste ga ogrnuli dok smo na vodi? To je sasvim uobičajeno kad se ljudi kasno vraćaju kući, a lako su obučeni.“ Pružio joj je kaput sa osmehom, na koji ona odgovori slabašnim, setnim smeškom, pa uze kaput i pažljivo ga prebaci preko ramena.
„Imam keksa, možda bi vam prijali?“, upita Deronda.
„Ne, ne mogu da jedem. Imala sam kod sebe nešto novca za hleb.“
Nije ništa odgovorio, samo je krenuo da vesla, te su nekoliko minuta klizili po vodi bez reči. Devojka je gledala u veslo, nagnuta napred u stavu koji je odisao spokojem jer se, činilo joj se, pred njom ukazivao život namesto smrti. Sumrak je bio sve dublji; crvenilo je nestalo s neba, a zvezdice su se redom odazivale. Mesec se uspinjao, ali još uvek beše upleten među granje i zgrade. Svetlost nije bila dovoljno jaka da se jasno razaberu izraz njenog lica ili pogled, ali on ih je i pored toga lepo video te crte lica i izraz očiju koji su, činilo mu se, davali dublje značenje ljudskom licu. Među njegovim strepnjama, jedna je prevladavala: njegov prvi utisak o njoj, da joj je um možda poremećen, nije ga sasvim napustio, jer jeste bila pokušala da se ubije i taj čin je ozbiljnijim nijansama bojio sve druge sumnjive znake. Žudeo je da započne razgovor, ali se suzdržavao, nadajući se da će se okuražiti da progovori prva. Napokon mu se i obratila.
„Volim zvuk vesla.“
„I ja.“
„Da niste došli, već bih bila mrtva.“
„Ne mogu podneti da pričate o tome. Nadam se da nikad nećete zažaliti što sam došao.“
„Ne vidim zašto mi može biti drago što živim. Maggior dolore i miseria trajali su duže nego tempo felice.“ Zastala je, a potom je nastavila zaneseno: „Dolore miseria mislim da su te reči žive.“
Deronda je ćutao: bilo bi nečasno sad uzeti slobodu da joj postavlja pitanja i on je odbijao da se poziva na autoritet dobročinitelja ili da se prema njoj odnosi s manje poštovanja zato što je bila u nevolji.
Nastavila je zaneto:
„Nisam mislila da je moj postupak loš. Smrt i život su jedno pred Večnim. Znam da su naši očevi ubijali svoju decu, a potom i sebe, da bi im duše ostale čiste. Smatrala sam da je to ispravno. Ali sada mi se nalaže da živim. Ne vidim kako ću živeti.“
„Naći ćete prijatelje. Ja ću vam ih naći.“
Odmahnula je glavom i tužno prozborila: „Ne moju majku i brata. Njih ja ne mogu naći.“
„Vi ste Engleskinja? Mora biti da jeste, jer engleski govorite savršeno.“
Nije odmah odgovorila, ali je ponovo pogledala u Derondu, napinjući se da ga vidi pod slabim svetlom. Sve do tada gledala je veslo. Činilo joj se da je bila polubudna, i pitala se koliko od ovoga je san, a koliko java. Našla se u žalosnoj samotnosti te je sve teže sagledavala stvarnost i njena moć da razluči spoljno od unutrašnjeg neprestano je slabila. Pogled joj beše ispunjen upitnom bojazni takav bi pogled nesrećnik izgubljen u pustinji podigao ka anđeoskoj prikazi, pitajući se da li mu se obraća s ljutnjom ili sa sažaljenjem.
„Zanima vas da li sam Engleskinja?“, odgovori napokon pitanjem na pitanje, dok je Deronda nervozno rumeneo pred očima koje je potpunije osećao nego što ih je video.
„Ne želim da znam ništa što ne biste da mi kažete“, pomirbeno on odvrati, još uvek strepeći da nije sabrana. „Možda nije dobro za vas da govorite.“
„Da, reći ću vam. Rođena sam Engleskinja. Ali sam i Jevrejka.“
Deronda je ćutao, pitajući se u sebi kako to nije pogodio, premda je svako ko je imao prilike da vidi Špankinje s njihovim delikatnim crtama lica lako mogao pomisliti da je jedna od njih.
„Prezirete li me zbog toga?“, upita tihim glasom punim tuge koja je pogađala kao krik straha nekog malog bića.
„Zašto bih?“, upita Deronda. „Nisam lud.“
„Znam mnoge Jevreje koji su loši.“
„Isto se može reći i za mnoge hrišćane. Ali ne mislim da bi zato trebalo da me prezirete.“
„Moji majka i brat su bili dobri. Ali nikada ih neću naći. Prešla sam dug put izdaleka. Pobegla sam, ali ne mogu vam reći, ne mogu govoriti o tome. Mislila sam da bih mogla pronaći majku, da će me Bog voditi. Onda sam pala u očaj. Jutros, kad je svanulo, začula sam da u meni odzvanja jedna reč Nikad! Nikad! Ali sada počinjem da mislim“, reči su joj prekidali jecaji, „kako mi je naloženo da živim možda idemo ka njoj.“
Briznuvši u plač, zarila je glavu u krilo. Nadao se da će se smiriti, pošto se isplače. U međuvremenu, zamišljao je kako će je predstaviti u Park Lejnu bez razmišljanja je bio rešio da je tamo povede. Niko nije bio tako dobar i nežan kao ledi Malindžer, ali malo je bilo verovatno da je ona kod kuće, a grozio se zamisli da neki lakej zuri u ovu delikatnu, ožalošćenu žensku figuru, i strepeo da će bleštava svetla i elegantno stepenište, a možda i hladno, podozrivo ponašanje sluškinje i kućepaziteljke, uplašiti taj um koji je već bio bolno osetljiv. Ali odvesti je u bilo koje drugo utočište namesto doma naprosto nije dolazilo u obzir: strah ga je obuzimao, jer ova avantura mu je donela odgovornost čiji mu teret beše još veći zbog jakog, uznemirujućeg utiska što ga je to detetu nalik stvorenje ostavljalo na njega.
Ali onda se priseti da bi je mogao odvesti gospođi Mejrik, u malu kuću u Čelsiju, kud je, otkad se vratio iz tuđine, odlazio dovoljno često da bi se sad slobodno mogao obratiti tamošnjim velikodušnim srcima, romantično spremnim da poveruju u nevolju nevinih i da im pomognu. Hans Mejrik beše u Italiji: Derondi laknu što se mogao pojaviti sa svojom štićenicom pred majčinskom figurom kvekerske urednosti i trima devojčicama koje nisu znale za zlo, sem onog u udžbenicima iz istorije i u dramama, i koje bi odmah povezale ljupku Jevrejku s Rebekom iz romana Ajvanho, i uz to bi smatrale da sve što čine po Derondinoj molbi čine i za svog idola, Hansa. Kad mu je prizor kuće u Čelsiju iskrsao u mislima, Deronda nije više oklevao.
Kloparanju kočije kojom su se potom vozili činilo se da, posle tišine na vodi, nema kraja. Srećom, njegova štićenica beše se smirila posle onog napada plača, predavši se poput umornog deteta. U kočiji je skinula šešir i naslonila glavu, ali od truckanja nije mogla da se odmori. Ipak utonu u san, i njena ljupka glava bespomoćno pade, prvo na jedno rame, pa na drugo.
„Previše su dobri da bi se bojali da je uzmu kod sebe“, mislio je Deronda. Njena ličnost, njen glas, izvrsno izražavanje, sve to je pozivalo na poverenje i nežnost. Ali šta ju je gurnulo u ovoliku ucveljenost? Uputio se u čudnu misiju da potraži utočište za ovu siroticu. Prisetio se divne Plutarhove priče o ženama iz Delfa: kada su Menade, iscrpljene lutanjem pod svetlošću baklji, zaspale na pijaci, došle su gradske matrone i u tišini se okupile oko njih da bdiju nad njihovim počinkom, a potom su ih, kada su se ove probudile, ljubazno odvele do granice njihovog poseda. Znao je da može verovati ženama kojima se uputio jer imaju jednako dobro srce.
Deronda je spoznao da je ove večeri postao stariji i da je započeo novu etapu u životu: našao je živo biće i možda ga spasao. Međutim, može li biti siguran da je devojku, otevši je od smrti, odista spasao? Onaj čas kad nađemo drugo biće često je protkan sumnjom i likovanjem, baš kao trenutak nalaženja ideje.

POGLAVLJE XVIII

Život je nekom majka, nekom maćeha: sad se kiti

Perjem i dragim kamenjem, penje se mermernim stepenicama

Oholo uzdignute glave, ne hajući za

Lakeje koji je služe; sad je, evo,

U prnjama, u mračnim budžacima, izdiše džin,

I vrišti u sirotinjskom metežu.

Ali njima on dođe

Kao štedljiva domaćica, uredna i spretna,

S veselim jutarnjim mislima i umešna da lako

Nađe mnogo u malo.

Kuća gospođe Mejrik beše u tihom okruženju: prednji salon je gledao na reku, a zadnji na vrtove; dok je čitala naglas ćerkama, prozor je bio otvoren da bi se osvežio vazduh u maloj sobi u kojoj su gorele lampa i dve sveće. Sveće behu na zasebnom stočiću za kojim je Kejt crtala ilustracije za nekog izdavača; lampa je gorela ne samo zbog čitateljke, već i zarad Ejmi i Mab, koje su vezle satenske jastučiće za „veliki svet“.
Kuća se spolja činila uskom i zapuštenom, i svetlost koja je prodirala kroz zavese od nebeljenog platna otkrivala je težak, staromodan prozorski okvir, ali ugodno je znati da u mnoštvu takvih domova sumorne spoljašnjosti u našem maglovitom Londonu još uvek obitava kultura lišena vulgarnosti, jer u siromaštvu ništa više nije bilo privatno, a sve lepote sveta behu samo prizor koji je pobuđivao sitničarsko nadmetanje ili ispraznu želju za posedovanjem.
Dom Mejrikovih beše od te sorte i ispunjen predmetima koji se nikada nisu premeštali, jer su kod majke budili sećanja na vreme provedeno u braku, a deca su ih smatrala neotuđivim i neprocenjivim delom svog sveta kao što su to bile zvezde iz sazvežđa Velikog medveda koje su se mogle gledati kroz prozor u zadnjem delu kuće. Gospođa Mejrik se do škrtosti odricala mnogo čega kako bi sačuvala stare gravire što ih je njen suprug voleo, a na uskim nepokrivenim površinama zidova bila je izložena istorija sveta u scenama i portretima nju su deca znala napamet. I stolice i stolovi bili su stari prijatelji, draži nego novi. Ali u ta dva mala salona opremljena komadima za koje se ne bi otimao prodavač nameštaja, ne računajući neke slike i klavir, bilo je dovoljno prostora da se proboravlja lepo probran život sa širokim uvidom u najviše domete u muzici, slikarstvu i poeziji. Nisam sigurna da su u vreme najveće oskudice, pre nego što je Kejt našla plaćen posao, te dame imale uvek slugu da potpaljuje vatru i čisti im sobe, a ipak, umele su da budu previše kritične, i nisu mogle verovati da je ponašanje modernih dama u tolikoj meri odlikovala sirova sebičnost, sitničave prepirke i neugodni žargon, kako je to predstavljano u takozvanim književnim slikama. Mejrikove su bivale osobenjaci, ekscentričnost im beše u krvi i s majčine i s očeve strane, i umovi su im nalikovali na srednjevekovne kuće sa neočekivanim udubljenjima i otvorima, mrežom stepeništa i nepredviđenim osmatračnicama.
Ali majku i ćerke spajala je trostruka veza porodična ljubav, divljenje prema najboljim delima i postupcima i ukorenjena marljivost. Hansovu želju da potroši deo svog novca i učini im život luksuznijim sve su složno odbile, spasavši tako i njega i sebe kajanja kad je njegova žudnja za umetnošću nadvladala privlačnost sigurnog prihoda, što beše trijumf koji ga je, napokon, naterao da digne ruke od svoje stipendije. Zato su sad mogli da se smeju njegovim karikaturama u stilu Gavarnija,59 ne zamerajući mu na tome što je poslušao svoje prirodne sklonosti u kojima ga, u svojoj nesebičnosti i nezavisnosti, nisu sputavale. Imale su dovoljno da žive kao uvek, časteći se operom (i mestom na galeriji) kad bi Hans dolazio da ih obiđe.
Ovaj mali ženski skup je te večeri izgledao tako da bi im retko ko poželeo da promene način života. Sve su redom bile sitne, u skladu sa svojim malim sobama. Gospođa Mejrik je čitala naglas neku francuski knjigu; ona beže živahna ženica, pola Francuskinja, pola Škotlanđanka; govorila je tako ugodno razgovetno da slušaocu beše jasna kao dan. Iako još uvek nije izbrojala pedeset godina, njena talasasta kosa, pod kvekerskom jednostavnom kapom, beše gotovo sva seda, ali obrve su joj bile smeđe kao i sjajne oči pod njima; njena crna haljina, s nizom dugmadi kakav se viđa na svešteničkim mantijama, pristajala je njenoj skladnoj figuri visokoj gotovo pet stopa. Ćerke su ličile na majku, sem što je Mab imala Hansovu svetlu kosu i put, ispupčeno čelo i neke druge čudne crte koje su podsećale na njega. Sve je na njima bilo stegnuto, počev od čvrsto zalizanih uvojaka a la Chinoise60 do sivih sukanja tako puritanski neusklađenih s modom po čijim su se zahtevima nosile toliko široke suknje da bi četiri žene u njima zauzele sav slobodan prostor u prednjem salonu. Njihove su bile takve da bi dobro upeglane sve lako stale u jedan putni kovčeg kakve pomodne dame. Lica im behu izražajna, poput listova knjige koju je ispisivao njihov um. Jedina, za svoju sortu, velika stvar u toj sobi beše Hafiz, persijski mačak, udobno smešten na naslon smeđe kožne fotelje, odakle je tu i tamo otvarao krupne oči da proveri da li niže životinje ne izvode kakav nestašluk.
Knjiga pred gospođom Mejrik beše Historie d’un Conscrit Erkmana i Katrijana. Upravo je pročitala kraj, a Mab, koja je ispustila vez iz ruku, podigla glavu i uperila pogled u čitateljku, uzviknu:
„Mislim da je to najbolja priča na svetu.“
„Naravno, Mab!“, oglasi se Ejmi, „jer poslednja je koju si čula. Sve što ti se dopadne proglasiš za najbolje dok ne čuješ nešto novo.“
„Teško da se može nazvati pričom“, zapazi Kejt. „Reč je o deliću istorije koji nam je prikazan kroz moćan teleskop. Možemo videti lica vojnika, ali i više od toga možemo čuti sve, gotovo do otkucaja njihovih srca.“
„Ne marim kako je zoveš“, reč Mab, vrteći naprstak.
„Nazovi je poglavljem u Otkrivenju. Nadahnjuje me da učinim nešto dobro, nešto veliko. Navodi me da saosećam sa svima. Nagoni me da volim Šilera želim da uzmem svet u naručje i da ga ljubim. Umesto toga, moram poljubiti vas, majčice!“ Obrglila je majčin vrat.
„Kad god si u takvom raspoloženju, tvoj posao trpi“, opomenu je Ejmi. „Bilo bi lepo da završiš svoje jastuče, a da ne zabrljaš nešto.“
„Uh, uh!“, huktala je Mab, zastavši da podigne jastuče i naprstak. „Da mi je negovati tri ranjena vojnika.“
„Prolila bi njihovu goveđu čorbu dok brbljaš“, zapazi Ejmi.
„Sirota Mab! Ne budi tako stroga prema njoj“, reče majka. „Daj mi taj vez, dete. Drži se ti svog zanosa, a ja ću da vezem ružičaste i bele bulke.“
„Mama, mislim da ste jetkiji od Ejmi“, dodade Kejt pa zabaci glavu da osmotri svoj crtež.
„Uh, uh!“ ponovo zavapi Mab, ustajući i protežući ruke. „Volela bih da se nešto divno desi. Osećam se kao poplava. Vode naviru iz velikih dubina, a prozori nebesa su se otvorili. Moram da sednem i da sviram lestvice.“
Mab podiže poklopac klavira dok su se druge smejale tom vrhuncu njenog ushićenja, a uto se pred kućom zaustavi kočija i ubrzo se začu kratko kucanje na vratima.
„Blagi Bože!“, uzviknu gospođa Mejrik, ustajući, „prošlo je deset i Fibi je otišla na počinak.“ Ona požuri, ostavivši vrata salona otvorena.
„Deronda!“ Devojke začuše taj majčin uzvik. Mab pljesnu rukama i čujno prošapta: „Eto! Stvarno će se nešto dogoditi.“ Kejt i Ejmi u čudu odložiše svoje radove. Deronda je, međutim, odgovorio toliko tiho da nisu razabrale šta govori, a gospođa Mejrik je odmah zatvorila vrata salona.
„Znam da se pozivam na vašu dobrotu pod vrlo neobičnim okolnostima“, nastavio je Deronda, objasnivši ukratko šta se zbilo, „ali možete zamisliti koliko sam bespomoćan s ovakvim mladim stvorenjem u rukama. Ne bih s njom mogao među strance, a užasavam se pomisli da je u ovakvom njenom duševnom stanju odvedem u kuću punu sluga. Imam poverenja u vašu milosrdnost. Nadam se da nećete pomisliti kako sam postupio neumesno.“
„Ni govora o tome, počastvovo si me svojim poverenjem. Shvatam u kakvoj si nevolji. Molim te, uvedi je. Ja odoh da pripremim devojke.“
Deronda je otišao do kočije, a gospođa Mejrik se vratila u salon i rekla: „Mab, evo nekog kog ćeš negovati namesto tvojih ranjenih vojnika; to je sirota devojka koja je iz očaja htela da se udavi. Gospodin Deronda ju je na vreme našao i spasao. Prevezao ju je u syom čamcu i nije znao nijedno drugo bezbedno mesto za nju, te nam je ukazao poverenje i doveo je ovde. Izgleda da je Jevrejka, ali prilično otmena, tako kaže on zna italijanski i razume se u muziku.“
Tri začuđene devojke krenuše do ulaza u iščekivanju, stojeći jedna do druge u nemom uverenju da su to pozivanje na njihovu saosećajnost sve tri podjednako protumačile. Mab se prilično zgranula, kao da je ovaj odgovor na njenu želju bio delo natprirodne sile.
U međuvremenu, Deronda je došao do vrata kočije kroz koja ga je znatiželjno posmatralo bledo lice i rekao: „Doveo sam vas ljudima koji spadaju među najplemenitije na svetu: tu su ćerke nalik vama. Ovo je srećan dom. Dopuštate li mi da vas odvedem njima?“
Iskoračila je poslušno, stavivši šaku u njegovu i zaboravivši na šešir, a kada ju je Deronda doveo pod svetlo salona gde su četiri majušne ženske osobe stajale čekajući na nju, oličavala je prizor koji bi dotakao duše mnogo hladnije od njihovih. U prvom trenutku ju je zaslepila iznenadna svetlost, i pre nego što je uspela da razbistri pogled, on stavi njenu ruku u majčinu. Beše mu milo što su Mejrikove tako sitne: glava s tamnim uvojcima sve ih je nadvisila. Sirota lutalica nije se mogla bojati tih nežnih lica kraj sebe, i redom je gledala svako, dok je majka govorila: „Sigurno si umorna, jadno dete.“
„Mi ćemo se starati o tebi, utešićemo te mi ćemo te voleti“, uzviknu Mab koja se nije više mogla obuzdati, te uze malu ruku obema šakama, milujući je. Toplina te nežne dobrodošlice doprla je do pometene devojke: ustuknula je, ali samo da bi jasnije videla četiri lica pred sobom, čija dobra volja se odražavala u njenoj, ne kroz osmehe, već kroz neobjašnjivo povlačenje uznemirenosti pred zadovoljstvom. Na trenutak je pogledala u Derondu, kao da sve to milosrđe pripisuje njemu, a potom se ponovo okrenu gospođi Mejrik i reče s više pribranosti u svom slatkom glasu nego što je dotad čuo:
„Ja sam tuđinka. Jevrejka. Možda mislite da sam rđava.“
„Ne, sigurne smo da si dobra“, uzviknu Mab.
„Ne mislimo ništa loše o tebi, jadno dete. Bićeš bezbedna s nama“, dodade gospođa Mejrik. „Dođi i sedi. Moraš pojesti nešto, a potom otići da se odmoriš.“
Tuđinka je ponovo pogledala u Derondu, a on je upita:
„Sad ste s prijateljima i valjda se nećete plašiti? Odmorićete se noćas?“
„Oh, neću se bojati. Odmoriću se. Mislim da su ovo anđeli.“
Gospođa Mejrik htede da je uputi da sedne, ali umorno nesretno biće je ustuknulo, zastavši u nedoumici da li da kaže nešto o sebi pre nego što se prepusti.
„Zovem se Mira Lapidot. Prešla sam dug put, čak iz Praga, i to sama. Pobegla sam. Pobegla sam od užasnih stvari. Došla sam u London da nađem majku i brata. Uzeli su me od majke kad sam bila mala, ali mislila sam da ću je naći. Dospela sam u nepriliku, nisam mogla da je pronađem. Prošlo je mnogo vremena, a novca sam imala malo. Zato me je snašla beda.“
„Naša majka će biti dobra prema tebi“, uskliknu Mab. „Pogledaj samo kakva je to krasna majčica!“
„Sedi, molim te“, ponudi je Kejt, privukavši stolicu, a Ejmi ode po čaj.
Mira se više nije opirala, te sede s besprekornom ljupkošću, stavivši stopalo preko stopala i sklopivši šake u krilu, i gledajući u svoje prijatelje sa spokojnom poštovanjem, a Hafiz, koji je posmatrao dešavanja s punom pažnjom, prišao joj je s podignutim repom i očešao se o njene zglobove. Deronda je osetio kako je vreme da ode.
„Dopustićete mi da dođem i vidim kako je možda sutra oko pet?“ upita gospođu Mejrik.
„Svakako dođi u to doba. Treba nam vremena da se upoznamo.“
„Doviđenja“, nazva Deronda, gledajući u Miru kojoj je pružio ruku da se pozdrave. Ona je prihvati, ustajući, i oboje behu preneti u trenutak kad je prvi put posegla za tom ispruženom rukom. Upravila je pogled u njegove oči i kazala smerno ali s toplinom: „Neka vas Bog naših očeva blagoslovi i spase vas zla kao što ste vi mene spasli. Nisam verovala da postoji tako dobar čovek. Niko do sada nije smatrao da zaslužujem najbolje. Našli ste me siromašnu i nesrećnu, a ipak, pružili ste mi najbolje.“
Derondu je napustila moć govora, te se nemo oprosti od Mejrikovih i žurno ode.

POGLAVLJE XIX

„Žalim čoveka koji može da proputuje od Dana do Vir Saveje i da uzvikne: ‘Sve je to pustoš.’ A tako i jeste; i takav je ceo svet onome koji neće da gaji plodove koje nam on daje.“
Stern. Sentimentalno putovanje55

Ako bismo rekli da je Deronda bio romantičan, pogrešno bismo ga predstavili. Ipak, ispod onoga što se na njemu opažalo spolja, a to behu smirenost, unekoliko i potiskivanje samog sebe u drugi plan, bilo je strasti zbog koje je lako mogao naći poeziju i romansu u svakodnevnim dešavanjima. A možda je svet oduvek kipteo od poezije i romanse, izuzev za one ravnodušne duše koje bi ih, pretpostavljam, u svakoj eri smatrali glupim vidom pogrešnog razmišljanja. Poezija i romansa lako mogu živeti u istoj prostoriji s mikroskopom, čak i u poštanskim kočijama, u vakuumu između muških i ženskih putnika. Kako bi sav mehanizam nebesa i zemlje, od najudaljenijeg horizonta do mekih nedara majke koja nas je othranila, mogao da stvori poeziju za um lišen začudnosti i nežnosti, bez osećanja zajedništva koje uzbuđuje izbliza i izdaleka?
Derondi je to veče kad je pronašao Miru uzburkalo srce kao nešto što se desilo Orestu ili Rinaldu.56 Presedeo je pola noći, proživljavajući u sebi trenutke otkad je spazio Miru na obali reke, s nepomućenom bistrinom kakva prati emotivna sećanja. Kad se latio knjige da pokuša da otupi tu oštricu unutarnjih prizora, štampane reči behu poput mreže kroz koju je video i čuo sve jasno kao i pre video je ne samo dešavanja tokom ta dva sata, već i šta sve se moglo i može se desiti, a što su ovi događaji hranili toplom krvi strastvene nade i bojazni.
Zbog nečeg iz njegovog sopstvenog iskustva, Mirina potraga za majkom posebno snažno se utisnula u njegovu uobrazilju. Saosećanje ga je, naravno, nadahnulo da joj pomogne u potrazi: ako su te osobe još uvek živele u Londonu, bilo je načina da se pronađu, delikatnih poput naučnog eksperimenta, tako što bi se pokrenuo odgovarajući mehanizam.
Ali pomešana osećanja nastala zbog sličnog Derondinog iskustva su se, sasvim prirodno, umešala u njegove strepnje za Miru. Želja da upozna svoju majku ili da zna ko je, neprekidno ga je proganjala, a dok je zamišljao šta se moglo dešavati Miri, dosetio se da bi nalaženje majke i brata od kojih je odvojena odmalena moglo doneti nevolju. U čamcu mu je rekla da su njeni majka i brat bili dobri, ali dobrota se možda krila samo u njenoj slepoj nevinosti i sećanju pomešanom sa žudnjom, a u deset ili dvanaest godina otkad su ih rastavili moglo se mnogo šta prilično pogoršati. Uprkos njegovoj snažnoj težnji da stane na stranu žrtava predrasuda i generalno onih koji su najviše stradali u tome, Jevreji ga nikada nisu naročito zanimali, i uglavnom mu beše mrsko ono što je znao o njima, bilo da su od onih što se drže upadljivo, u skupocenim odelima, ili od drugih što vrebaju po uličicama. Uzimao je zdravo za gotovo da su se učeni i otmeni Jevreji odrekli sopstvene vere u želji da se stope s ljudima iz zemlje u kojoj su se zatekli. Prezir upućen takvom Jevrejinu bi odobravao, zbog odbačenog nasleđa; ali slepi prezir prema čitavoj rasi često oseća samo pojedinac koji ga je upravo zaslužio sopstvenim postupcima i kog bi lako mogli pogubiti kao kakvog raskalašnog sina Adamovog. Izgleda da su Karibljani, koji su malo šta znali o teologiji, lopovluk smatrali usko vezanim za hrišćanske doktrine, a verovatno su takvo mišljenje mogli da potkrepe potvrdama na osnovu eksperimenata. Deronda je svakako morao čuti ružne stvari o jevrejskim običajima i radnjama (a ko nije) i premda se najradije bunio protiv zanemarivanja prošlosti u formiranju stavova, beše poput drugih takvih bundžija po tome što nikad nije mario da o konkretnim Jevrejima sazna išta više od toga da su imali poroke i vrline već dugo ugnjetavane rase. Ali sad ga je Mirina želja navodila da pažljivije sagledava detalje, a u glavu su mu nadirale vrlo neugodne slike onog što bi se moglo desiti ako nađu tu sredovečnu Jevrejku i njenog sina.
Naravno, to što se ovo biće držalo pretpostavki koje su išle u korist njenih najbližih beše izuzetno plemenito i ljupko, no ipak, on se mora strpeti dok ne sazna nešto više: možda bi preko gospođe Mejrik mogao da dobije informacije s Mirinih usana. Njen glas, akcenat, njen izgled, sva slatka čistota koja ju je obavijala kao blagoslovena halja, sprečavala ga je da je poveže s nečim mrskim ili pokvarenim, bilo u mislima, bilo u stvarnosti. Ali te fine reči kojima kadimo i prikrivamo neprijatne činjenice nisu jezik na kom mislimo. Derondine misli skakale su po prizorima onog što bi moglo biti: video je sebe kako ga stražar sprovodi u sumnjivu uličicu; stupa u mračni ulaz u kuću, a potom se pojavljuje oštrooka žena, raščupana i prljava, koja ispod cene otkupljuje poslednji komad nakita neke gladne devojke; ili se našao u nekoj četvrti odvratnijoj samim tim što je otmenija i sluša diskretno šaptanje mladog, rečitog i ljubaznog Jevrejina, voljnog da upozna svog znanca sa stvarima koje priliče gospodi, ne libeći se nijedne transakcije koja mu donosi korist Derondin um je u mašti listao stranice kratkog iskustva ove vrste. Oprostite mu: njegov um nije bio sklon da tek tako dolazi na uvredljive ideje ili da poistovećuje Mojsija s propagandom, ali trenutno ga je vodila strepnja, i da su Mirini roditelji bili hrišćani, glavna razlika bila bi to što bi njegove zle slutnje bile potkrepljene širim znanjem. Mozak mu je navikao da povezuje užas s neizvesnošću zbog roditelja, i u ovom slučaju, kao i kad je o njemu samom bila reč, znao je dovoljno da opravda tu povezanost.
Ali šta da se radi s Mirom? Bili su joj je potrebni zaštita i utočište, u punom smislu tih reči, i njegovo kavaljerstvo ga je upućivalo na sledeći zaključak: što ranije i potpunije zainteresuje i druge za njenu nevolju, bolje će ispuniti ono što je Mira od njega očekivala. Nije imao pravo da se u potpunosti pobrine za nju, mada možda jeste bio u stanju; utisak koji je ostavila na njega beše tako snažan, da je želeo da ona shvati kako nimalo ne zavisi od njega, a nejasne vizije budućnosti koje je pokušao da odbaci kao puku fantaziju uznemirile su ga mnogo više nego što je umeo da objasni, te je hteo da oni koji su od samog početka upoznati s dešavanjima znaju kakva je istorija njegovog odnosa s Mirom. Naučio je da prezire tajnovitost koja obavija važne veze i obaveze u njegovom životu tim pre što ga je snažna čarolija satkana od prepletenih osećanja sprečavala da krši takve tajne. Smatrajući da smrtnici nisu uvek krivi za istine koje ih sramote, Deronda se zarekao sebi da nikad neće poniziti nekog tako što će izneti kakvu istinu o dotičnom. Pribojavao se da će prekršiti taj zavet i predati se apologetskoj filozofiji.
U jednom trenutku rešio je da predoči čitavu svoju avanturu ser Hjugu i ledi Malindžer sutradan za doručkom, ali mogućnost da bi mogao saznati nešto novo kad ode gospođi Mejrik odvratila ga je od toga, i on napokon ode na spavanje, rešivši da se strpi do posete.

POGLAVLJE XX

„Teško da će ko moći da porekne da čak i u ovom grešnom i pokvarenom svetu, ponekad sretnemo osobe koje svojim držanjem i pojavom, kao i čitavim načinom života, ispoljavaju takav znak i pečat vrline, da ih prosuđujemo po svojoj intuiciji, a ne kroz neprestano ispitivanje.“
Aleksandar Noks.

Citirano u Saudijevom Veslijevom životopisu

Mira je rekla da je dobro spavala te noći, a kad je sišla u Mabinoj crnoj haljini, a tamna kosa joj se postepeno uvijala sušeći se posle temeljnog pranja, ličila je na osobu koja se počela oporavljati posle duge patnje i bdenja što su joj prouzročila blede obraze i modre podočnjake. Mab joj je odnela doručak i ohrabrila da se spusti među njih sa izvesnim ponosom zbog utiska koji je na Miru ostavio par majušnih papuča od filca. Mab je prethodno pohitala da kupi te papučice, jer u kući nije bilo cipela dovoljno malih za Miru kojoj je pozajmljena haljina sezala do gležnjeva i otkrivala jeftinu tkaninu i kopče.
„Mama, molim vas“, uzviknula je Mab, pljesnuvši rukama i nagnuvši se ka Mirinim stopalima pošto je ova ušla u salon, „pogledajte papuče, kako joj predivno stoje! Daje se na znanje da je ona poput kraljice Budur57 ‘dva delikatna stopala, delo zaštitničkog i sveutešnog Tvorca, oslonac su joj, i ja se pitam kako mogu da podupiru ono što je nad njima’.“
Mira je pogledala na sopstvena stopala poput deteta, a potom se nasmešila gospođi Mejrik, koja reče u sebi: „Teško da bi iko mogao pomisliti da ovo stvorenje može nekom da misli zlo. Ali mudri ljudi bi me posavetovali da budem oprezna.“ Uzvratila je Miri osmehom i rekla: „Bojim se da su ova stopala u poslednje vreme prečesto morala da nose svoj teret. Ali ona će se danas odmarati i praviće mi društvo.“
„A ona će vam reći mnogo štošta, a ja neću moći da čujem“, gunđala je Mab, kojoj se činilo da je tek zavirila u prvi tom izvrsne romanse, a sad zbog učenja mora da propusti nekoliko poglavlja.
Kejt je već otišla da crta kraj reke, a Ejmi je izašla poslom. Bilo je kako je mati htela ostala je sama s ovom tuđinkom, čija priča je morala biti tužna, ali je valjalo da je ona ispriča.
Mali prednji salon beše tog jutra lep kao kakav hram. Sunce je obasjavalo reku, i ugodan, topao vazduh je dopirao kroz otvoren prozor; zidovi su otkrivali dičan, nemi skup svedoka: Devica se uzdizala među svojom heruvimskom pratnjom; veličanstvena Melanholija sa svojim dostojanstvenim univerzumom; Proroci i Proročice; Atinska škola; Tajna večera; tajanstvene grupe iz dalekih vremena; dostojanstvene Holbajnove i Rembrantove glave; Muza tragedije; deca iz prethodnog veka u igri; italijanski pesnici svi su bili tu na crnobelim otiscima. Ta uredna majka koja je, preturivši svoje nevolje, zadržala veselost na licu, slagala je boje vunice za svoj vez. Hafiz je preo na prozoru, sat na kaminu otkucavao je bez žurbe, a zvuk točkova koji se povremeno čuo kao da je produbljivao tišinu. Gospođa Mejrik je mislila da bi ta tišina mogla biti najbolji poziv njenoj sagovornici da započne priču, te je pazila da je ne obeshrabri nekim svojim zapažanjem. Mira je sedela nasuprot njoj u stavu od prošle večeri, s rukama prekrštenim u krilu, ukrštenih članaka na nogama, a pogledom je isprva sporo prelazila preko predmeta oko sebe, da bi ga naposletku zaustavila na gospođi Mejrik, sa izvesnim spokojnim poštovanjem. Napokon, oglasi se blagim tonom.
„Pamtim majčino lice bolje od bilo čega drugog, a ipak, nije mi bilo ni sedam godina kad su me uzeli, a sad mi je devetnaesta.“
„Razumem ja to“, odvrati gospođa Mejrik. „Neki najraniji utisci ostaju najduže zapamćeni.“
„Oh, da, to mi jeste najranije sećanje. Budim se voleći majčino lice: tako je blizu mene, grli me i peva mi. Jednu versku pesmu pevala je često, tako često, a potom me je naučila da je pevam s njom; tu sam pesmu prvu zapevala. Uvek je pevala jevrejske himne; kako nisam razumela stihove, činilo mi se da su pune samo ljubavi i sreće. Kad legnem u svoj krevetac iznad mene je samo belina, ona se nagne nada mnom, namestivši se između mene i te beline, i peva slatkim, tihim glasom. Kad na javi sanjarim, nađem se ponovo tamo, a često mi taj prizor dođe u snove i noću ruka mi je majušna, stavim je na njeno lice, a ona je ljubi. Ponekad u snovima zadrhtim i mislim da smo obe mrtve, ali onda se probudim, i ruka mi je je tako podignuta, i na trenutak jedva da znam ko sam. Ali da ponovo vidim svoju majku, poznala bih je.“
„Moraš očekivati da se promenila posle dvanaest godina“, nežno će gospođa Mejrik. „Pogledaj moju sedu kosu: pre deset godina bila je svetlosmeđa. Dani i meseci prolaze nad nama kao nemirne ptice i ostavljaju trag za sobom, iza nas i pred nama, naročito kad su poput ptica teškog srca onda se i ti tragovi duboko urezuju.“
„Ah, sigurna sam da je njeno srce otežalo od želje za mnom. Kad bih je samo videla kako se raduje kad se ponovo sretnemo, kad bih joj mogla kazati kako je volim i da je utešim posle sve njene žalosti! Da se to ostvari, ništa mi ne bi smetalo; bilo bi mi drago što su mi se desile muke kroz koje sam prošla. Očajavala sam. Svet mi se činio bedan i opak; niko mi se nije ni toliko našao da mi učini bar podnošljivima tuđe pojave i reči; osećala sam da mi mati nije živa, da joj je smrt bila jedini izlaz. Ali u poslednjem trenutku juče, kad sam priželjkivala da me voda proguta, i kad sam mislila da je smrt najbolje lice milosti dobrota mi je došla ovako živoj, i obnovila mi veru u život. A onda, ma koliko čudno zvučalo, počela sam da se nadam da je i ona živa. I sada su me s vama, ovde, jutros mir i nada oblili kao poplava. Ne želim ništa, mogu da čekam, jer ja se nadam i verujem i zahvalna sam oh, mnogo sam zahvalna! Niste pomislili loše o meni niste me prezreli.“
Mira je govorila tiho, ali zaneseno, sve vreme nepomično sedeći.
„Mnogi drugi bi mislili kao mi, draga moja“, reče gospođa Mejrik, osećajući kako joj se, kad se zagledala u svoj ručni rad, pogled muti.
„Ali ja ih ne sretoh nisu mi došli.“
„Kako to da su te uzeli od majke?“
„Užasno je govoriti o tome, a ipak, moram vam reći moram vam reći sve. Moj otac me je odveo. Mislila sam da idemo na kraći put, i radovala sam se. Poneo je kovčeg sa svim mojim malim stvarima. Ali ukrcali smo se na brod koji nas je vodio sve dalje i dalje od kopna. Onda sam se razbolela i mislila da nikad neću ozdraviti bilo mi je to prvo mučenje, činilo se da mu nema kraja. No konačno smo pristali. Tada ništa nisam znala, i verovala sam očevim rečima. On me je tešio i rekao da ću se vratiti majci. Međutim, nalazili smo se u Americi i mnogo godina je proteklo pre nego što se vratismo u Evropu. Isprva sam često zapitkivala oca kad ćemo natrag i trudila sam se da što pre naučim da pišem, jer sam htela da pišem majci, no on me je zatekao kako pokušavam da napišem pismo, poseo me na koleno i kazao da su mi majka i brat mrtvi zato se nismo vratili.
Brata se pomalo sećam; jednom me je nosio; ali nije uvek bio kod kuće. Poverovala sam ocu. Na njegove reči da su majka i brat umrli videla sam ih pod zemljom, zauvek zatvorenih očiju. Nikad mi nije palo na pamet da to možda nije istina, a dugo sam svake noći plakala u krevetu. U snu me je mati često pohodila, i ja sam mislila da sigurno živi blizu mene, premda je ne vidim, i tako bih se tešila. Zato se nikada nisam plašila tame, i neretko sam preko dana zatvarala oči i skrivala lice, sve pokušavajući da je vidim i da čujem kako peva. Na kraju čak nisam morala ni da žmurim.“
Mira zastade, zagledana u reku sa izrazom zadovoljstva na licu, kao da joj se vratila prijatna vizija.
Prođe minut i gospođa Mejrik, kako bi je potakla da nastavi, progovori: „Ipak, nadam se da se otac nije loše ophodio prema tebi“.
„Ne, ugađao mi je, i vrlo se trudio da me uči. Bio je glumac. Kasnije sam saznala da je Koburg, koji je pominjao dok smo još bili kod kuće, bilo pozorište. Ali za pozorište ga nije vezivala samo gluma. Nije oduvek bio glumac; nekad je bio učitelj, i znao je mnogo jezika. Nije bio naročito dobar glumac, rekla bih, ali je priređivao predstave, pisao i prevodio drame. Dugo je s nama živela jedna Italijanka, pevačica. Oboje su me podučavali, a imala sam i učitelja koji me je učio kako da pamtim i deklamujem pesme. Radila sam naporno, iako sam bila mala, i nije mi bilo ni devet godina kad sam prvi put izašla na scenu. Lako sam učila napamet i nisam se bojala. Ali kako tada, tako i nadalje, mrzela sam naš način života. Otac je imao novca i živeli smo otmeno, premda neobično; muškarci i žene su stalno dolazili i odlazili, čuo se glasan smeh, prepirke, hvalisanje, pucketanje prstima, podrugivanje; sva ta lica nisam volela da gledam mada su me mnogi mazili i grlili. A onda bih se setila majke. Od samog početka, kad još nisam ništa shvatala, utočište su mi od tih spoljašnjih zbivanja bile misli, toliko različite od stvarnosti; a misli su mi se nizale veoma brzo, jer sam mnogo čitala drame i poeziju, Šekspira i Šilera i naučila sam da razlikujem dobro od zla. Otac je umislio da bih mogla biti čuvena pevačica: smatrali su da imam divan glas kao dete, i on mi je obezbedio najbolje školovanje. Ali bolelo me je to što se hvalisao mnome i stalno me terao da pevam, kao da sam kakva muzička kutija. Jednom sam, sa svojih devet godina, igrala devojčicu koju su napustili, a ona toga nije bila svesna, te peva sebi dok se igra sa cvećem. Odglumila sam to bez ikakvih poteškoća, ali aplauz i svi zvuci pozorišni bili su mi mrski; i nikad mi nije bila draga ta slava, jer sve se to činilo teškim i neiskrenim: nedostajali su mi ljubav i poverenje koje sam nekad imala od samog rođenja. U mislima sam vodila život potpuno drugačiji od onog koji me je okruživao: birala sam iz drama i svega ostalog ono što mi se činilo divnim i od toga gradila svoj svet. I kao oštar nož neprekidno me sekla činjenica da se oko mene odvija dvostruki život žene koje su na pozornici izgledale lepo i milo, i govorile dobre reči kao da stvarno tako misle, odmah potom sam videla kako se ponašaju grubo i ružno. Otac bi ponekad primetio ta moja povlačenja u sebe, a sinjora jednom, dok sam vežbala, reče: ‘Nikad od nje neće biti umetnica: ona samo može biti ono što jeste, ona sama. Za sada sve radi veoma dobro, ali kad prođe vreme, videćeš neće imati izraze lica i manire više nego ptica pevačica.’ Otac se naljutio, pa su se posvađali. Sedela sam sama i plakala, jer kao da mi je prorekla dugu, nesrećnu budućnost. Nisam htela da budem umetnik, ali moj otac je to očekivao od mene. Sinjora nas je ostavila posle nekog vremena, te je guvernanta dolazila i podučavala me raznim drugim veštinama; naime, otac je počeo da strepi da previše pevam; no, i dalje sam povremeno glumila. Buntovnička osećanja su jačala u meni, i ja sam žudela da pobegnem od takvog života, ali nisam znala kud bih otišla, i užasavala sam se sveta. Osim toga, činilo mi se pogrešnim da ostavim oca: strepela sam da ću pogreški, jer sam mislila da bih se mogla izopačiti i onda prezreti samu sebe, kao i mnoge druge kojih sam se grozila. Dugo, dugo spoljašnji svet nisam smatrala srećnim mestom, i ako bih se iskvarila, izgubila bih svoj svet srećnih misli u kome je moja majka živela sa mnom. Tako sam kao dete premišljala sve te godine. Koliko je daleko to doba!“
Mira se ponovo prepustila sećanjima.
„Zar te nisu učili šta su ti dužnosti?“, upita gospođa Mejrik. Nije htela da pomene reč vera, jer ne beše sigurna u šta se možda posle toliko vremena pretvorila jevrejska religija.
„Ne sem da treba da radim kako otac želi. Nije upražnjavao našu veru u Njujorku, i mislim da mu je bilo stalo da ne znam previše o religiji. Ali pošto me je majka vodila u sinagogu, gde sam joj, sećam se, sedela u krilu, gledala kroz rešetke i slušala pojanje, žudela sam da idem u hram. Jednom sam se, kao veoma mala, iskrala da potražim sinagogu, ali sam se izgubila, i beše kasno kad me je našao neki kotlokrpa i odveo me kući. Otac se silno uplašio kad sam nestala, i grdno se razljutio. I ja sam se toliko prepala što sam se izgubila, da je mnogo vremena prošlo dok se nisam odvažila da ponovo izađem napolje. Ali kad nas je sinjora napustila, preselili smo se u stan koji je izdavala Jevrejka, te sam počela da upoznajem njenu veru. Zamolila sam je da me vodi sa sobom u sinagogu i čitala sam njene molitvenike i Bibliju, a kad sam skupila dovoljno novca, dala sam joj da mi kupi te knjige jer mi se činilo da me one zbližavaju s majkom: znala sam da je ona gledala u iste reči i izgovarala ih. Eto, tako sam se donekle upoznala s našom verom i istorijom našeg naroda, pored onog što sam saznala iz knjiga o Jevrejima i Jevrejkama; bila sam sigurna da je majka bila religiozna. Više nisam zapitkivala oca o njoj. Znam da je užasno ovo što ću reći, ali počela sam da sumnjam u njegove reči.
Otkrila sam da nije uvek govorio istinu i da je davao obećanja koja nije nameravao da ispuni, i to je u meni probudilo nove misli: možda su mi mati i brat živi, iako mi je rekao da su mrtvi. Jer, kako sam odrastala i više saznavala, bila sam sve sigurnija da je moja majka bila obmanuta i da je očekivala da ćemo se ubrzo vratiti; to što me je otac uzeo u krilo i rekao da su majka i brat mrtvi, sada mi je ličilo na glumu koju je izveo da bi me umirio. Duboko me je pogodila ta surova laž i zbog toga sam zamrzela sve neistine. U potaji sam napisala pismo majci: znala sam adresu, i da je ulica Kolman, u kojoj smo živeli, bila blizu mosta Blekfrajers i Koburga, i da smo se tad preživali Koen, iako nas je otac zvao Lapidotovima: tako su se, kazao je, preživali njegovi preci u Poljskoj. Krišom sam poslala pismo, ali odgovor nije stigao i ja sam mislila da se nemam čemu više nadati. Naš boravak u Americi nije potrajao. Otac me je iznenada obavestio da se pakujemo za Hamburg, i ja sam se obradovala. Nadala sam se da ćemo se naći među drugačijom sortom ljudi, a nemački sam znala veoma dobro neke nemačke drame znala sam bezmalo napamet. Otac je nemački govorio bolje nego engleski. Tad sam imala trinaest godina i smatrala sam sebe prilično odraslom znala sam mnogo, a ipak tako malo. Mislim da se druga deca ne mogu osećati kao što sam se ja osećala. Često sam žalila što se nisam udavila kad sam odlazila od majke. Ipak, pristala sam da slušam i trpim: šta sam drugo mogla? Na putu mi dođe na um izvesna misao. U to vreme sam bila poprilično zdrava i mnogo sam vremena provodila na palubi. Moj otac je glumio i pevao i šalio se, da zabavi putnike, i često bih čula komentare o njemu. Dok sam jednom neprimećena posmatrala more čula sam nekog gospodina: ‘Oh, on je jedan od onih promućurnih Jevreja ne bi me iznenadilo da je lupež. Nema lukavijih muškaraca i lepših žena od njih. Pitam se za koju je tržnicu namenio ćerku.’ Iz tih reči pojmila sam da je za nesreću u mom život krivo moje jevrejsko poreklo i da će me uvek i svuda olako procenjivati i da moram to trpeti, jer sudiće mi po mojoj rasi. Tešilo me je uverenje da je moja patnja bila deo nesreće mog naroda, moj udeo u dugoj žalopojci koja traje vekovima. Jer ako su mnogi od moje rase bili poročni i zadovoljni time nije li to samo izazivalo veću patnju kod onih pravednih među njima, koje su prezirali zbog grehova svoje braće? Ali vi me niste odbacili.“
Mira je promenila ton u poslednjoj rečenici, uvidevši iznenada kako sada ima razlog da bude zahvalna, a ne da se žali.
„A mi ćemo, siroto moje dete, pokušati da te zaštitimo od tuđih nepravednih osuda“, reče gospođa Mejrik, koja je već bila digla ruke od svog ručnog rada i sedela je, slušajući, skupljenih šaka i lica ne manje napetog nego što bi u tom času bilo Mabino. „Nastavi, reci mi sve.“
„Posle smo živeli po mnogim gradovima najduže smo se zadržali u Hamburgu i Beču. Počela sam ponovo da učim pevanje, a otac je uvek imao novaca, od pozorišta. Mislim da je prilično novca doneo iz Amerike, a nikad nisam saznala zašto smo otišli. Neko vreme polagao je velike nade u moje pevanje, i terao me je da vežbam i glumim bez prestanka. Priželjkivao je moj debi u operi. Ali posle nekog vremena, postalo je jasno da moj glas nikada neće biti dovoljno jak nije se razvio kako je isprva izgledalo da će. Moj učitelj u Beču je rekao: ‘Ne napinji se više, glas ti nikad neće biti dovoljno dobar za publiku zlatan jeste, ali to je tek trag zlatne prašine.’ Otac je bio gorko razočaran: nije nam dobro išlo u to vreme. Nisam vam podrobno ispričala šta sam mislila o svom i očevom odnosu. Znala sam da sam mu draga i da je hteo da mi ugodi, i zato sam strahovala da ću ga povrediti; ali nikad nije razumeo šta će me zadovoljiti i učiniti me srećnom. U njegovoj je prirodi bilo da sve uzima olako i ja sam uskoro prestala da mu postavljam pitanja o onome do čega mi je veoma stalo, jer je uvek izvrtao na šalu. Čak se podsmevao sopstvenom narodu, a jednom, kad je imitirao njihove kretnje i glas u molitvi samo da bi nasmejao ostale, nisam mogla da se suzdržim jer srdžba zbog majke nikad nije napuštala moje srce te kad smo ostali nasamo, rekla sam: ‘Oče, ne bi trebalo da podražavate sopstveni narod pred hrišćanima pa da mu se podsmevaju. Kako bi bilo da ja imitiram vas, te da se vama smeju?’ No on je samo slegnuo ramenima, nasmejao se, štipnuo me za bradu i rekao: ‘Ti to ne bi mogla, draga moja.’ Način na koji je sve izvrtao postavio je ogroman zid između nas dvoje, i ono što mi je bilo najdraže krila sam od njega s najviše pažnje. Nisam mogla podneti kada se neko smejao izvesnim stvarima: svet mi je tada nalikovao na pakao. Zar je ovaj svet i sav život na njemu samo farsa ili vodvilj bez ikakvog smisla? Zašto, onda, postoje tragedije i veličanstvene opere u kojima ljudi čine teške podvige i biraju patnju? Mislim da je glupo šaljivo predstavljati sve. I postalo mi je jasno: on je želeo da pevam najuzvišeniju muziku i da imam uloge u najboljim operama samo da bi se dokopao što više para. To je ugušilo moju zahvalnost za njegovu ljubav, a najnežnije osećanje koje sam imala prema njemu beše sažaljenje. Da, ponekad sam ga sažaljevala. Ostario je i promenio se. Više nije bio tako živahan. Mislila sam da je postao gori manje dobar prema drugima nego prema meni. I sve je češće iznenada iščezavala njegova veselost i on bi sedeo kod kuće, nem i turoban; ili bi se bacio na pod i zajecao, kao ja kad mi je teško. Spuštala sam mu ruku na koleno i pitala: ‘Šta vam je, oče?’, a on ne bi odgovorio, samo bi moju ruku stavljao sebi oko vrata, grlio me i nastavljao da plače. Nas dvoje se nikad nismo poveravali jedno drugom, ali beše mi ga žao. Znala sam da je u tim časima osećao koliko mu je život čemeran. Ja bih tad pribila obraz uz njegovu glavu i molila se. Ti trenuci su me najviše vezivali za njega, i pomislila bih kako ga je majka nekad mnogo volela čim se udala za njega.
Ali uskoro dođoše grozna vremena. Bili smo u Pešti, pa smo se vratili u Beč. Uprkos rečima mog učitelja Lea, otac mi je našao angažman, ne u operi, već u pozorištu u predgrađu Beča. Sam u to vreme nije ništa radio u pozorištu; nisam bila sigurna čime se bavio, ali mislim da je skoro sve vreme provodio u kockarnici, iako me je uvek odvodio u pozorište. Drame u kojima sam igrala bile su mi ogavne. Muškarci su nam prilazili, želeći da porazgovaraju sa mnom; činilo mi se da me i žene i muškarci gledaju s podrugljivim osmehom, i bilo mi je kao da stojim usred peći. Možda ovo predstavljam gorim nego što je bilo ne znate taj život, ali ti pogledi i lica, i to što sam morala da glumim i pevam ono što sam mrzela, a potom da gledam te ljude koji su dolazili da zure u mene iza scene, to je sve bilo mnogo groznije tada, kad sam bila devojčica. Ipak, nastavljala sam taj posao. Rešila sam bila da slušam oca i da radim, jer nisam videla bolju priliku. Ipak, primećivala sam da mi glas slabi, i znala sam da moja gluma nije bila dobra sem kad, zapravo, i nisam glumila, već je uloga bila takva da sam mogla biti to što jesam, te bi me nosila osećanja. Retko je tako bivalo.
Onda su mi, usred svega toga, jednog jutra javili da su oca odveli u zatvor i da je poslao po mene. Nije mi rekao zašto se našao u zatvoru, nego mi je naložio da odem na adresu izvesnog kluba, potražim grofa koji je mogao učiniti da ga oslobode i zamolim ga da dođe mome ocu. Našla sam grofa i prepoznala ga sinoć sam ga videla prvi put iza scene. To me je uznemirilo; upamtila sam kakvim me je pogledom odmeravao i kako mi je poljubio ruku podrugljivo, tad mi se činilo. Ipak, uradila sam kao što mi je rečeno, a on je obećao da će pravo otići u zatvor. Otac se vratio kući iste večeri i doveo je grofa. Počela sam da osećam užasnu odvratnost prema tom čoveku, jer me je njegova pažnja zabrinjavala, nije sklanjao pogled s mene. Nisam znala šta je mislio o meni, ali bila sam uverena da iza njegovog stava stoji omalovažavanje prema Jevrejki i glumici. Sutradan je došao u pozorište i kako je krenuo da me obavije mojim šalom, obuzeo me je užas; videla sam da je otac hteo da izgledam kao da mi je drago. Grof nije bio ni previše mlad niti prestar; kosa i oči behu mu svetle boje, bio je visok i hodao je teškim korakom, a lice mu je uvek bilo mrtvo ozbiljno sem kad mene gleda. Nasmešio mi se, a mene su prošli žmarci: nisam mogla da objasnim zašto mi je bio toliko nepodnošljiviji od drugih muškaraca. Otac mi je pričao o njemu kad smo ostali sami, hvaleći ga kako je dobar prijatelj. Nisam odgovarala, jer sam pretpostavljala da je on izvukao oca iz zatvora. Kad je grof ponovo došao, otac je izašao iz sobe. Pitao me je da li volim da sam na sceni. Odgovorila sam odrečno: ne volim, ali glumim da bih udovoljila ocu. Uvek je govorio francuski i nazivao me je petite ange58 i slično, što sam smatrala uvredljivim. Znala sam da je hteo da ljubujemo, a meni je potpuno bilo jasno da plemić i neko ko nije Jevrejin ne bi mogao da me voli ljubavlju koja nije dopola prezir. Na to mi je kazao kako ne moram više da glumim; on želi da dođem u njegov divni dom gde bih mogla biti kraljica svega. Bilo mi je teško da govorim, tresla sam se od besa; uspela sam samo da prozborim: ‘Radije bih zauvek bila na pozornici’, i ostavila ga. Pohitala sam iz sobe, videla oca kako tumara u prolazu. Srce mi je bilo slomljeno. Prošla sam ga i zaključala se u sobu. Utuvila sam u glavu da mu je moj otac pomagao u ovome. Ali sledećeg dana me je ubedio da izađem: rekao mi je da sam sve pogrešno shvatila i objasnio da ćemo biti uništeni i gladovaćemo, ukoliko ne izađem i ne nastupim. I, tako, nastavila sam da glumim, a grof nije dolazio otprilike nedelju dana. Promenili smo prebivalište i otac nije napuštao kuću, sem kad bi odlazio u pozorište sa mnom. Jednog dana počeo je da govori o mojoj glumi obeshrabrujuće, te kako neću moći još dugo da pevam pred publikom, te kako ću izgubiti glas, pa treba da mislim na svoju budućnost, a ne da postavljam besmislena osećanja između sebe i svoje sreće. Pitao je: ‘Šta ćeš da radiš? Dovešćeš se dotle da ćeš pevati i prositi od vrata do vrata. Dobila si izvrsnu ponudu i trebalo bi da je prihvatiš.’ Nisam mogla da govorim, obuzeo me je užas kad sam se setila svoje majke i njega. Prvi put sam osetila da neću počiniti zlo ako ga napustim. Ali sledećeg dana me obavestio da je okončao moj angažman u pozorištu i da ćemo u Prag.
Bila sam sve podozrivija i odlučnija da mu se suprotstavim. Za dva dana smo se spakovali i spremili, a ja sam razmišljala kako bi trebalo da pobegnem od oca, da dođem u London u pokušam da nađem majku. Imala sam nešto novca uza se, i prodala sam neke stvari da dođem do para. Spakovala sam nešto odeće u malu ručnu torbu koju sam mogla da nosim sa sobom i bila na oprezu. Otac je ćutao, nije ni pominjao grofovu ponudu i ja sam bila ubeđena da su njih dvojica skovali plan protiv mene. Sve mi se činilo kako smeraju da me strpaju u ludnicu. Nikako nisam mogla da zaboravim sliku ludnice koju sam jednom videla; mnogo je ličila na život oko mene: ljudi lica prepredenih i zlonamernih šepure se, prepiru, namiguju. Ja sam odlučila da se čuvam od poročnosti i molila sam se za pomoć. Videla sam šta su prezrene žene, i srcem sam se okrenula protiv oca, jer sam stalno iza njega videla onog čoveka kog sam se ježila. Pomislićete da nisam imala dovoljno razloga za podozrivost do intuicije, i možda je tako, ali činilo mi se da mi se um rasvetlio i da je sve video jasno i oštro. I u snu su mi se ukazivale iste stvari, te gotovo da uopšte nisam spavala. Bila sam na oprezu tokom čitavog putovanja. Ne znam zašto, ali činilo mi se stvarnim da će me otac iznenada napustiti i da ću se naći s grofom, nemoćna da mu umaknem. Mislila sam da me Bog upozorava: glas moje majke govorio mi je u duši. U Prag smo stigli noću i premda su goreli čudni grozdovi svetiljki, bilo je teško razabrati lica dok smo se vozili niz ulicu. Otac je odlučio da sedi napolju već je pušio bez prestanka i ja sam, uprkos tami, gledala sve i svuda. Verujem da sam tad bila u stanju da vidim bolje nego ikad pre: čudna bistrina koja je bila u meni, sad me je i okruživala. Nisam imala naviku da odviše obraćam pažnju na lica i figure na ulici, ali te noći videla sam svakoga, a kada dođosmo do nekog velikog hotela, primetih nekog ko je prolazio, ali samo otpozadi, jer tako je padala svetlost lampi. Znala sam pre nego što se lice okrenulo, uronivši potom u senku znala sam ko je to bio. Da li je meni bilo pomoći? Da, sigurna sam da jeste. Te noći nisam spavala. Obukla sam najprostiju odeću ogrtač i šešir nosim još od tada i sela da sačekam svetlo i zvuk skidanja reze s vrata. Neko je ustao rano, u četiri sata, da ode na železničku stanicu. To mi je ulilo hrabrost. Iskrala sam se, sa svojom malom torbom pod ogrtačem, a niko me nije primetio. Dugo sam pre toga proučavala vodič za putovanje vozom da vidim kako ću stići u Englesku, i pre nego što je svanulo, bila sam u vozu za Drezden. Tad sam zaplakala od radosti. Nisam znala da li imam dovoljno novca, ali imala sam vere. Mogla sam da prodam stvari iz torbe i male minđuše, i da živim samo na hlebu. Strahovala sam jedino od toga da će otac krenuti za mnom. Ali nisam zastala ni za trenutak. Putovala sam, jedući samo hleba tu i tamo. U Briselu sam opazila da neću imati dovoljno novca, te sam prodala sve što samo mogla. Onda se desilo nešto čudno: slučajno sam zavukla ruku u džep ogrtača i napipala zlatnik od pola napoleona. Lupala sam glavu pokušavajući da shvatim otkud taj novac, a onda sam se setila mladog radnika koji je sedeo naspram mene kad sam putovala za Keln. Bojala sam se svakog i nije mi se dopadalo kad bi mi se neko obratio. On je isprva pokušavao da zapodene razgovor, ali kad je video da mi je to mrsko, odustao je. Bilo je to dugo putovanje, a ja nisam jela ništa sem suva hleba. U jednom trenutku mi je on ponudio od svoje hrane, no ja sam odbila. Verujem da mi je on stavio tu zlatnu kovanicu u džep. Bez nje, teško da bih došla do Dovera, a put od Dovera do Londona sam dobrim delom prepešačila. Znala sam da izgledam kao kakva jadna prosjakinja. Nisam htela da izgledam previše sirota, jer bi mi se mati, kad bih je našla, ražalostila da me vidi takvu. Ali kako je uzaludna bila moja nada da će ona biti tamo da me dočeka! Čim sam stupila nogom u London počela sam da se raspitujem za Lambet i most Blekfrajers, ali bili su daleko, i ja sam krenula pogrešnim putem. Napokon sam stigla do mosta i počela da se raspitujem za ulicu Kolman. Ljudi su odmahivali glavom. Niko nije čuo za to mesto. Sećala sam se našeg praga i belih zavesa na prozorima i velike zgrade od cigle, s belim vratima, naspram naše kuće. Ali nisu znali ništa o tome. Kad sam najzad zapitala nekog trgovca gde je pozorište Koburg i ulica Kolman, odgovorio je: ‘Oh, draga devojko, to više ne postoji. Stare ulice su zamenjene novim.’ Okrenula sam se, osećajući se kao da je smrt stavila svoju ruku na mene. Onda je rekao: ‘Stani, mlada ženo! Zašto tražiš ulicu Kolman?’, verovatno misleći dobro. Ali ja nisam mogla podneti njegov ton, i kako onda da mu kažem šta hoću. Onako pometenoj od iznenadnog šoka, bilo mi je kao da sam šlepa. Najednom sam postala užasno slaba i iznurena, ali kud bih mogla da odem? Izgledala sam siroto i prašnjavo i nisam imala ništa sa sobom ličila sam na prosjakinju. A bojala sam se svih mesta kojima sam imala pristup. Mislila sam da sam sasvim sama. Izgledalo je da me je od Praga sve vreme držala groznica nade, delirijum: mislila sam da sam dobila pomoć i razmišljala sam isključivo o nalaženju majke, a sad, sad sam se našla u stranom svetu. Ko god da me je video, pomislio bi loše o meni, a ja nisam imala kud do da se pridružim prosjacima. Stajala sam na mostu i posmatrala reku. Ljudi su se vozili na parnim brodovima. Mnogi su izgledali siromašni, a meni se činilo da bih se brodom mogla skloniti s ulice; možda će me brod odvesti negde gde bih mogla da se osamim. Ostalo mi je nekoliko penija te sam kupila veknu hleba i ukrcala se. Trebalo mi je malo vremena i snage da razmislim o životu i smrti. Kako sam mogla da živim? I ponovo mi se činilo da je put do moje majke bila smrt. Jela sam, kako bih stekla snagu da razmislim. Brod me je prevezao do nekog mesta kraj reke ne znam gde a bilo je kasno veče. Ugledala sam velika stabla dalje od puta, i sela sam pod njih, s namerom da se odmorim tokom noći. Mora biti da sam brzo zaspala; probudila sam se tek u jutro. Ptice su pevale, okolo je popala bela rosa, a meni je bilo hladno, i bila sam, oh, tako sama! Ustala sam i dugo išla uz reku, pa sam se okrenula i vratila. Nije bilo razloga da pođem bilo kuda. Svet mi se činio kao vizija koja je hitala kraj mene, dok sam ja stajala sa svojim bolom. Misli su mi bile jače i brže od mene; navirale su i nagonile me da posmatram svoj život od samog početka; još od trenutka kad su me odveli od majke, osećala sam se kao izgubljeno detence koje su stranci koristili ne hajući za njegovu dobrobit, gledajući samo da im bude od koristi. Sve se činilo kao iscrpljujuće lutanje i usamljenost kao da sam bila primorana da idem na proslave, znajući da neću uživati u njima. A sad je bilo još gore. Bila sam ponovo izgubljena, i strepela sam da će me neki stranac primetiti i obratiti mi se. Sav užas sveta pao je na mene. Niko me nije poznavao i svi bi me pogrešno procenili. U životu sam srela toliko mnogo njih što su se radovali da ponižavaju druge i da im se smeju. Šta sam mogla da uradim? Činilo mi se da se život zatvara nada mnom kao vatreni zid odasvud plamen pred kojim sam se skupljala. Sklanjala sam se od sunca koje je bilo visoko na nebu. I pretpostavila sam da je moj očaj Božji glas koji mi je govorio da umrem. Ali dugo bi potrajalo dok ne umrem od gladi. Onda sam se setila svog naroda, kako je proterivan iz jedne u drugu zemlju, ojađen, i kako su mnogi lutalice umrli od oskudice ne bih bila prva. A za vreme ratova i nevolja u kojima su hrišćani bili najsuroviji, naši očevi su ponekad ubijali sopstvenu decu, a potom i sebe, da ne bi postali nevernici. Bilo je to opravdanje da oduzmem sebi život; jer nevolja me je stegla i ja nisam videla drugi put do u zlo. Ali um mi je zaratio sam sa sobom, jer u njemu behu suprotne misli. Znala sam da su neki izazivanje sopstvene smrti smatrali grešnim, čak i usred plamena; i ono malo snage što mi je ostalo žudelo je da podnosi ako treba da podnosim gde bi, u suprotnom, bilo dobro u mom životu? Još od ranih godina sreće nije bilo; svake zore govorila sam sebi: ‘Izdržaću’. Ali pre sam uvek imala nadu, a sada je nije bilo. S takvim mislima, lutala sam, plačući u sebi pred Najuzvišenijim, kog nisam htela da se odreknem u smrti koliko ni u životu iako nisam čvrsto verovala da je mario za mene. Dušu kao da je izdavala snaga; duboko iza mojih vapaja krilo se osećanje da sam sama i napuštena. Što sam više razmišljala, umornija sam bila, dok me, napokon, i misli ne napustiše i preostaše samo nebo i reka i Večni Bog u mojoj duši. A zašto je drugačije bilo umreti nego živeti? Da sam legla u reku da umrem, zar to ne bi bilo isto kao kad legnem da spavam? Jer i tad se odvajam od duše prepuštam sebe. Nisam više mogla da trpim sećanja; u meni je tad samo bila žudnja da pobegnem od tog tegobnog života koji se činio samo kao bol, van divnog predela mira u koji bih možda zakoračila. Tako je bilo. Kada je došlo veče i sunce se izgubilo, činilo se da samo na to čekam. I našla sam novu snagu da prihvatim to što ću učiniti. Znate šta sam uradila. Nameravala sam da umrem. Vi znate šta se desilo, da li vam je rekao? Vera me je ponovo našla; nisam bila napuštena. Ispričao vam je kako me je našao?“
Gospođa Mejrik nije odgovorila rečima, samo je poljubila Miru u čelo.
„Ona je pravi biser koji je blato iznelo na svetlost dana“, beše komentar gorljive ženice kad je, našavši se te večeri tete-a-tete s Derondom u zadnjem salonu, detaljno prepričala Mirinu priču.
„Šta mislite o potrazi za njenom majkom?“, upita Deronda. „Plašite li se? Pravo da vam kažem, ja strahujem.“
„Oh, verujem da je majka dobra“, odlučno odgovori gospođa Mejrik, „ili je bila dobra. Možda je mrtva, toga se bojim. Dobra žena, jamčim to: jasno je po tome što je otac nitkov. Otkud detetu ta dobrota, ako ne od majke.“
Derondu je odgovor prilično razočarao; hteo je da sam proceni i potvrdi. Zaključak o majci nije se odnosio na brata, i gospođa Mejrik priznade da bi brat mogao biti rđav na oca. Ako se Mira stvarno preziva Koen, onda bi oglašavanje, smatrao je, bilo isto kao da objavljujete oglas da ste izgubili dva lovačka psa, ne prilažući njihov opis. Gospođa Mejrik mu priskoči u pomoć. Kad je pomenula tu ideju Miri, jadno dete se užasnulo, ubeđeno da će njen otac videti oglas sve je saznavao iz novina. Svakako, bilo je drugih, bezbednijih načina od oglašavanja mogli su angažovati ljude čiji posao beše da nalaze nestale osobe ali Deronda je želeo da se gospođa Mejrik složi da je mudrije sačekati, nego brzati u zaključak, nesiguran, a možda i žalostan, posebno zato što je naredne sedmice odlazio u inostranstvo na nekoliko meseci. Ako će krenuti u potragu, voleo bi da bude pri ruci, tako da gospođa Mejrik ne bude bez pomoći u suočavanju s posledicama, kakve god one bile pod pretpostavkom da će i nadalje velikodušno paziti na Miru.
„Bile bismo veoma ljubomorne ako bi iko preuzeo taj zadatak od nas“, napomenu gospođa Mejrik. „Ostaće pod mojim krovom, spremićemo joj staru Hansovu sobu.“
„Hoće li pristati da čeka?“, upita Deronda, zabrinuto.
„Neće biti problema s tim. Nije joj u prirodi da kuje planove, već samo da se prepusti. Eto kako se pokorila tom svom ocu! Pravo je čudo otkud joj volja i snalažljivost da pobegne od njega. A kad je reč o nalaženju majke, u njoj je samo vera ostala pošto si poslat da je spaseš, a mi smo dobre prema njoj, veruje da će se njena majka naći na isti, neplanirani način. Kada govori, ponekad mi se čini da se oseća kao dete.“
Gospođa Mejrik je pretpostavljala da će novac koji joj je Deronda dao za Mirine potrebe biti više nego dovoljan, a Mira će, posle nekog vremena, možda hteti da nađe kakvo zaposlenje kao ostale devojke, kako ne bi zavisila od drugih. Deronda je podsetio da njoj, mora biti, treba dug odmor. „Oh, da, nećemo je požurivati“, složi se gospođa Mejrik.
„Budi siguran da ćemo se o njoj starati s mnogo nežnosti. Ako mi daš svoju adresu u tuđini, pisaću ti kako je. Nije pravedno da sve zadovoljstvo zbog njenog spasavanja dopadne nama. Osim toga, volela bih da verujem kako činim nešto i za tebe, ne samo za Miru.“
„U to nema sumnje. Šta bih uradio prošle noći da nije vas? Sve bi pošlo naopako. Reći ću Hansu da je najbolji deo našeg prijateljstva to što poznajem njegovu majku.“
Posle toga pridružili su se devojkama u drugoj sobi, gde je Mira mirno sedela, dok su joj ostale devojke pričale ono što su znale o gospodinu Derondi o njegovoj dobroti prema Hansu i o svim njegovim vrlinama koje im je Hans pominjao.
„Kejt svakog dana okadi pred njegovim portretom“, reče Mab.
„A ja nosim njegov potpis u crnoj svilenoj torbici oko vrata, kao zaštitu od grčeva. A Ejmi izrekne tablicu množenja u njegovo ime. Sve moramo da uradimo još ponešto njemu u čast, sad kad te je doveo nama.“
„Pretpostavljam da je previše veliki čovek da bi želeo išta“, reče Mira, smešeći se Mab, a potom zapita nešto ozbiljniju Ejmi: „Da li je na visokoj poziciji u svetu?“
„Na prilično višoj od naše“, objasni Ejmi. „U srodstvu je s važnim ljudima. Usuđujem se reći da se odmara na nekim od satenskih jastučića koje mi vežemo bodući prste.“
„Drago mi je što je na visokom položaju“, izjavi Mira, s uobičajenom mirnoćom.
„Ali zašto ti je drago zbog toga?“, upita Ejmi, prilično podozriva prema takvom stavu, stalno motreći na jevrejske crte koje se nisu pojavljivale.
„Zato što mi se pre nisu sviđali ljudi na visokim pozicijama.“
„Oh, gospodin Deronda nije baš toliki plemić“, ubaci se Kejt, „i ne mora nas sprečavati da mislimo loše o čitavom plemstvu, ako tako želimo.“
Kad je ušao, Mira ustade sa istim izrazom dubokog poštovanja i zahvalnosti koji mu je uputila prethodne večeri: teško bi bilo naći biće više lišeno zbunjenosti i smelosti. Obuka za pozorišnu glumu nije ostavila primetnog traga; njeni maniri verovatno se nisu mnogo promenili otkad je igrala napuštenu devojčicu sa svojih devet godina, i u svojoj jednostavnosti i iskrenosti rasla je kao seme cveta koje upija ruglo oko sebe, preobražavajući ga u lepotu. Deronda je osećao da se upoznaje s nečim što mu beše sasvim novo među ženskim rodom. Jer Mira nije po neznanju nalikovala na dete: njeno iskustvo u poznanju zla i nevolje beše dublje i čudnije od njegovog. Osećao je poriv da je posmatra i sluša, kao da je došla s daleke obale naseljene rasom drugačijom od naše.
Ali upravo iz tog razloga zadržao se kratko: pretpostavljajući kako bi njegov postupak mogao da utiče na druge, uzdržavao se da iskaže radoznalost ili da nametne svoje pravo da sazna koliko želi o onoj kojoj je pomogao. Na primer, rado bi je slušao kako peva, ali činilo mu se da bi bilo neučtivo s njegove strane da iskaže tu želju; ona odbiti nije mogla i on bi sve vreme imao utisak da se prema njoj ophodi kao prema nekom čija umeća su uvek dostupna po zahtevu. Bio je rešen da toj devojci iskaže svako poštovanje kakvo se ukazuje ženama. Zašto? Naveo je u sebi nekoliko dobrih razloga; ali šta god da neko radi s jakom, nepokolebljivom voljom, ima motiv koji bi bilo teško opisati rečima.
Tako se Deronda uskoro spremio za dvomesečni boravak van Londona, i posle nekoliko dana već je putovao za Lojbron sa ser Hjugom i ledi Malindžer.
Ostvario je svoje namere da im ispriča o Miri. Baronet je bio ubeđen da se ne treba upuštati u potragu za majkom i bratom. Mira je pobudila veliko zanimanje ledi Malindžer koja je dodala da postoji društvo za preobraćenje Jevreja i da se nada kako će Mira prihvatiti hrišćanstvo, ali primetivši da ju je ser Hjugo pogledao sa osmehom, zaključila je da je rekla nešto nepromišljeno. Ledi Malindžer beše osećala gružu savesti kao žena koja je izrodila samo kćeri tamo gde su bili potrebni sinovi, i zato je za navodne kontradikcije sveta krivila slabost svoje sopstvene moći razumevanja. Ali kad bi bila previše zbunjena, rekla bi sebi: „Pitaću Danijela“. Deronda je, sveukupno posmatrano, bio pogodnost za porodicu, i ser Hjugo je, već odlučivši da radi kako je najbolje za njega, počeo da misli kako bi najprijatniji rezultat bio da mu ova zamena za sina bude uvek na raspolaganju.
Takva beše istorija Deronde za kakvu je on znao, sve do dolaska u Lojbron gde je video Gvendolin Harlet za kockarskim stolom.

POGLAVLJE XXI

Često se kaže da je znanje moć; ali, ko je valjano razmotrio ili opisao moć neznanja? Znanje dugo gradi ono što neznanje razruši za ciglo sat vremena. Znanje, strpljivo i odmereno, vekovima, produbljuje otkriće i pravi zapis o njemu; neznanje, gladno svoje večere, pali zapis da bi pečenje dobilo ukus spaljenih duša mnogih generacija. Znanje, podučavajući razum, oplemenjujući i umnožavajući potrebe, preobražava sebe u veštinu i unosi raznovrsnost svih šest radnih dana; sedmoga dana pojavljuje se pijano neznanje, s kanticom petroleja i šibicom, pevušeći: „Neka ne bude“, i raznobojna kreacija se pretvara u pepeo. Istina, znanje jeste moć, ali vođena obzirom, sa savešću koja razabira šta mora biti i šta bi moglo biti, dok je neznanje slepi div koji bi, pušten da raste bez ograničenja, razonode radi ščepao stubove na kojima opstaje dugo tkano tkanje ljudskog dobra i sva mesta radosti bacio u tminu kakva vlada Vavilonom sravnjenim sa zemljom. A ako li razmislimo o životu pojedinca, ko sa iskusnim vidom ne bi sagledao činjenicu da nepoznavanje istinske veze između događaja i pogrešno poimanje sleda s posledicama koje mogu voditi potčinjavanju poput oštećenog vida koji ne raspoznaje nijanse daljina, smatrajući ono daleko kao nešto nadohvat ruke gura dušu koja tako greši u uništenje?
Bilo je pola deset izjutra kada je Gvendolin Harlet, posle sumornog putovanja iz Lojbrona, stigla na stanicu s koje je morala da se preveze do Ofendina. Nisu je čekali ni kočija ni iko od rodbine, jer je iz Dovera poslala telegram i najavila da stiže kasnijim vozom, a budući odviše nestrpljiva da čeka na londonskoj stanici, ukrcala se na voz ne razmišljajući šta će biti kad stigne nenajavljena na stanicu udaljenu pola sata vožnje od doma jednu od onih stanica koja je bila blizu svemu, ali jednako udaljena od svega. Iskrcavši se kaofemme sole sa svojim velikim kovčezima, primorana da čeka dok joj ne obezbede kočiju iz gostionice čiji natpis pod velikom lampom je otkrivao ime Krčma kod stanice, Gvendolin se osećala kao da su prljava boja čekaonice, prašnjavi sud sa ustajalom vodom i tekst ispisan krupnim slovima kojim se poziva na pokajanje i preobraćenje, bili deo žalosne budućnosti u koju su vodile nevolje njene porodice. Požuri da izađe u unutrašnje dvorište i odatle se zagleda u stazu i polja. Ali taj prizor su čak i sunčevi zraci činili melanholičnim; jesenje lišće i trava su treperili; vetar je razgrtao perje jednog petla i dve raskokodakane kokoške što su se, nema sumnje, razdvojile od svog odraslog potomstva i nisu znale šta da rade sa sobom. Činilo se da upravnik stanice ne može da joj pomogne, a iza njegovog nevinog ponašanja dok je posmatrao Gvendolin i njene kovčege krilo se nerazumevanje; pogotovo zato što, nov na tom poslu, nije znao ko je ona i mora biti da je zaključio da nije naročito važna u svetu. Spazila je prljavi, stari fijaker koji je bez žurbe pripremao stariji fizički radnik. Sve su to bili detalji bez dovoljnog značaja da postanu deo istorije; a ipak, tok većine života teško da bi se mogao objasniti bez njih. Neprestano se pridodaju sve snažnijoj sili, dok ne steknu masu i impuls teorije ili motiva. Ni filozofija nije sasvim lišena takvih determinističkih uticaja; a čovekkoji se nađe sam na ružnom, nevažnom mestu, bez izvora prihoda, mogao bi biti podstaknut na obeshrabrujuće mozganje o poreklu stvari i logici sveta koji nije naklonjen delikatnom umu. Koliko bi još više takve tričarije trebalo da govore o mladoj dami koja se društvu prikazuje s prefinjenim ukusom, s indijskim šalom preko ruke, s dvadesetak kubnih stopa kovčega kraj sebe, sa smrtnim prezirom prema novostečenoj svesti o siromaštvu koja je podsticala njene misli o svemu mrskom? U svakom slučaju, sve to mrsko je sad šaptalo sirotoj Gvendolin, gušeći njen buntovnički duh. Ima li ičeg lepog u životu usred oskudice, ružnoće i poniženja?
Tako je počeo njen povratak kući, i beše tek najava onoga što je mogla da očekuje, dok se sporo vozila u klimavom fijakeru, dok je jedan veliki kovčeg stiskao smernog vozača, a drugi beše pričvršćen kanapom na sedište preko puta njenog. Dok se vraćala iz Lojbrona, u glavi joj je stalno bila vizija da će porodica ponovo otići u inostranstvo; svakako je preostalo nešto novca njena mama nije mislila da doslovno nemaju ništa. Otići na neko dosadno mesto i živeti siromašno, to beše turobna budućnost koja je pretila: videla je mnoge siromašne Engleze u tuđini i zamišljala kako tone u prezrenu ispraznost njihovih života u oskudici, s Alis, Bertom, Fani i Izabel koje, tako dosadne, rastu oko nje, dok se ona bliži tridesetoj, i s mamom što postaje sve setnija. Ali nije nameravala da se preda i dopusti nesreći da s njom radi šta hoće; još uvek nije bila sasvim uverena da je u pravoj nevolji, ali zamor i ovaj odvratni, bedni dolazak počeli su da utiču na nju kao nelagodno buđenje, gore od onog posle noćnih mora koje brzo iščeznu. Ushićenje samom sobom, s kojim je ljubila svoj odraz u ogledalu, povuklo se pred mišljenjem da su ljupkost, pamet, odlučnost uzaludne i beskorisne osobine. Tok događaja je nepredvidljiv, a muškarci odvratni. Da, muškarci su odvratni. Ali u poslednjih nekoliko sati donekle je promenila mišljenje o njima. Jedno je mrzeti ukradenu robu, a drugo dodatno je mrzeti zato što nas to što je ukradena sprečava da je iskoristimo. Gvendolin je počela da se ljuti na Grandkorta što je bio takav jer ju je to sprečavalo da se uda za njega, ljuta što je bio uzrok njene trenutne užasne sudbine.
Spora vožnja bližila se kraju i nezgrapno vozilo koje se kretalo niz aveniju sad se već moglo videti s prozora. Figura koja se pojavila pod tremom izazva nalet novog i manje sebičnog osećanja u Gvendolin, a kad je, iskočivši iz kočije, videla drago, divno lice s novim borama od tuge, bacila se oko vrata majci, i na trenutak su se sve njene brige vrtele samo oko briga koje su mučile njenu mamu.
Iza su, naravno, bila tužna lica četiri površne devojke od kojih je svaka kao i druge među hiljadama sestara svih nas imala svoj poseban svet nevažan ostalima. Ipak, sve redom su osećale da je Gvendolinino prisustvo na neki način ublažavalo nevolju: tamo gde je Gvendolin, nešto zanimljivo se moralo dešavati; čak su i Gvendolinina žurba da razmeni poljupce s njima i reči: „A sad se sklonite, devojke“ donosili utehu kakvu svi slabašni nalaze u odlučnim i autoritativnim osobama. Dobra gospođica Meri koju je guvernanta, inače privržena ovoj porodici, smatrala beskorisnom zbog smerne melanholičnosti u ovim novim okolnostima je živnula pa nije ni čekala da se pozdravi, nego je pojurila da se poštara za prtljag i da plati kočijašu. Za to vreme su gospođa Dovilou i Gvendolin pohitale uz stepenice i zatvorile se u crno-žutu spavaću sobu.
„Ne mari, draga mama“, reče Gvendolin, nežno upijajući svojom maramicom suze koje su se slivale niz obraze gospođe Dovilou. „Nije važno. Ne smeta mi. Učiniću nešto. Biću nešto. Sve će ispasti kako treba. Čini se gore nego što jeste jer mene nije bilo tu. De, de, sigurno vam je drago što sam došla.“
Gvendolin je svaka reč koju je izgovorila duboko pogađala. Talas nežne saosećajnosti uzburkao je njenu sposobnost za velikodušnu odlučnost, a projekti koji tokom njenog putovanja behu tek na nivou neodređenih ideja, najednom postadoše jasni i konačni. Iznenada je počela da spoznaje kako bi to mogla postati „nešto“. Bio je to jedan od njenih najboljih momenata, a privržena majka zaboravi na sve iza te plime i pogleda je sa svojevrsnim obožavanjem, pa reče:
„Bog te blagoslovio, moja dobra, dobra, draga ćerko! Ja mogu biti srećna, ako ti možeš!“ Ipak, istog dana nastupi oseka i ponovo izbiše na videlo stare klizave stene, stara staništa morskih travuljina. Naravno, hrabrost se povlačila pred svešču da zla sreća nije tek u najavi, već je počela da se razotkriva kao ljutiti sustanar tiranin. Ofendin je u prvim trenucima i dalje bio dom u koji se Gvendolin vratila, i sve ono što joj beše neposredno važno još uvek je bilo tu, donoseći joj olakšanje; prostrani spokoj velike kuće dok se odmarala; sav luksuz zbog tuđeg staranja o njenoj toaleti; mali poslužavnik s njenom omiljenom hranom koji beše donet samo njoj. Jer rekla je: „Drži ih dalje od nas danas, mama. Budimo same zajedno, vi i ja.“
Kada je Gvendolin sišla u salon, osvežena kao labud koji je do malopre ronio, i sela na divan kraj svoje mame, njena nesreća još uvek je nije pogledala i počela da joj diše u lice. Bila je spremna da čuje sve, te poče tonom koji je nagoveštavao nameru:
„Mama, šta ste rešili da uradite?“
„Oh, draga moja, sledeći korak je iseliti se iz ove kuće. Srećom, gospodin Hejns će je preuzeti, jednako rado kao što nam ju je prepustio. Agent lorda Brakenšoa će sve srediti s njim, što povoljnije po nas: Bazli, kao što znaš, nimalo nije čovek zle naravi.“
„Ne mogu se oteti pomisli da bi vam lord Brakenšo dopustio da ostanete ne plaćajući zakup, mama“, reče Gvendolin, čiji talenti nisu toliko bili usmereni na posao da je navedu na to da zanemari divljenje koje su pobuđivale njene čari.
„Drago moje dete, lord Brakenšo je u Škotskoj i ne zna ništa o nama. Ni tvoj teča ni ja ne bismo mu se obratili. Osim toga, šta bismo u ovoj kući bez slugu i novca za ogrev? Što pre odemo, to bolje. Nemamo šta da ponesemo do naše odeće, to znaš?“
„Onda, pretpostavljam, mislite da odemo van zemlje?“, upita Gvendolin. Na kraju krajeva, na to je navikla svoj um.
„Oh, ne draga, ne. Kako bismo otputovali? Nikada nisi naučila ništa o prihodu i troškovima“, odgovori joj gospođa Dovilou, pokušavajući da se osmehne, pa stavivši svoju ruku na Gvendolininu, dodade žalosnim glasom, „zato ti ovo još teže pada, maco moja.“
„Ali kuda ćemo?“, opet će upita Gvendolin, nešto oštrijim tonom. Oblio ju je novi talas straha.
„Sve je već odlučeno. Dobićemo nešto nameštaja iz parohijskog doma, sve što je višak.“ Gospođa Dovilou je oklevala. Situacija ju je užasavala manje od šoka kome je morala izložiti Gvendolin, koja je posmatraše s napetim očekivanjem, još uvek ne progovarajući.
„Idemo u Sojerovu kolibu.“
U prvom trenutku Gvendolin ostade bez reči, dok je u njoj ključao jed, opravdani jed, po njenom mišljenju. Potom nadmeno reče:
„To nije moguće. Morali ste smisliti nešto drugo. Moj teča to ne bi smeo da dozvoli. Neću se složiti.“
„Drago moje dete, šta se drugo moglo smisliti? Tvoj teča je, sigurna sam, plemenit koliko je to moguće: ali i njemu samom nije lako, mora da se stara o svojoj porodici. Razumeš li ti mene? Zapamti ne posedujemo ništa. Nećemo imati ništa sem onog što nam on i moja sestra daju. Bili su mudri i preduzimljivi koliko su mogli, i mi moramo pokušati da zaradimo nešto. Devojke i ja ćemo porubljivati stolnjake za Milosrdne dame iz Vinčestera, kao i platno za pričest koje će parohijani pokloniti Penikotskoj crkvi.“
Gospođa Dovilou je plašljivo iznosila te detalje. Međutim, kako je drugačije mogla da predoči njihovu poziciju ovom nesrećnom detetu koje, avaj, mora da razmišlja o sadašnjici, šta god joj budućnost spremala? A i ona sama je dotad verovala da ju je čekalo nešto bolje.
„Ali svakako se može naći nešto drugo, ne Sojerova koliba“, Gvendolin nije odustajala, pod utiskom prizora te kuće (nalik na noćnu moru) u kojoj je živeo poreznik.
„Ne, draga, ne može. Znaš kako su kuće retke i možda čak treba da smo zahvalne što dobijamo nešto tako skrajnuto. Kuća nije toliko loša. Ima dva salona i četiri spavaće sobe. Sedećeš sama kad god budeš htela.“
Plima brižljivosti prema njenoj mami sada je toliko opala, da Gvendolin nije marila za svoje reči.
„Mama, naprosto ne verujem da je sva vaša imovina odjednom nestala. Nije li prošlo premalo vremena da se uverite u potpuni gubitak? Nema ni nedelju dana kako ste mi pisali.“
„Prve vesti stigle su mnogo ranije, draga moja. Ali nisam htela da ti kvarim zadovoljstvo dok nije bilo apsolutno neophodno.“
„Oh, kakva neugodnost!“, uzviknu Gvendolin i zacrvene se od besa. „Da sam znala, mogla sam da donesem novac koji sam zadobila, a ovako sam ga prokockala. Imala sam gotovo dvesta funti, od toga smo mogli da živimo neko vreme, dok ne sačinim neki plan.“ Zastade na trenutak, a potom dodade, još plahovitije:
„Sve se urotilo protiv mene. Ljudi su mi prilazili samo da bi mi naudili.“
U „ljude“ je svrstavala Derondu. Da se nije umešao u njen život, vratila bi se za kockarski sto s nekoliko napoleona i možda bi povratila izgubljeno.
„Moramo se pokoriti volji Proviđenja, dete moje“, reče sirota gospođa Dovilou, zgranuta zbog priče o kockanju, ali ne usuđujući se da dalje komentariše. Bila je sigurna da pod „ljudima“ misli na Grandkorta, o kome njena ćerka nije htela ni reč da izusti. A Gvendolin odmah odgovori:
„Ali ja se ne pokoravam. Učiniću sve što mogu protiv toga. Zašto je ispravno nazivati slabosti ljudi Proviđenjem? U pismu ste rekli da je gospodin Lasman kriv što smo izgubili novac. Je li pobegao sa svim našim novcem?“
„Ne, draga, ne razumeš. Spekulisao je s novcem, nameravajući da zaradi. Radilo se o rudnicima i sličnim stvarima. Previše je rizikovao.“
„Ja to ne zovem Proviđenjem, to je bila nepromišljenost prema vašem novcu i on bi trebalo da bude kažnjen. Zar ne možemo da se obratimo zakonu i povratimo svoj imetak? Moj teča bi trebalo da preduzme neke mere, a ne da sćdi skrštenih ruku pred takvom nepravdom. Trebalo bi to da prijavimo.“
„Drago moje dete, zakon nikad ne može da povrati novac izgubljen na taj način. Tvoj teča kaže da je to mleko prosuto na zemlju. Pored toga, da bi neko isterao sve po zakonu, mora imati bogatstvo: nema zakona za uništene. A naš novac je nestao zajedno s novcem drugih ljudi. Nismo jedine žrtve, i mi se moramo predati sudbini kao i drugi.“
„Ali ja se ne predajem, neću da živim u Sojerovoj kolibi i da vas gledam kako dirindžite za sitne pare. Neću to uraditi. Postupiću kako odgovara našem položaju i obrazovanju.“
„Draga moja, sigurna sam da ćemo svi to odobriti, na čelu s tvojim tečom, i divim ti se zbog toga“, izjavi gospođa Dovilou, zadovoljna što se ukazala neočekivana prilika za razgovor o neugodnoj temi. „Nisam mislila da bi trebalo da dižeš ruke, kad ti se nudi nešto bolje. Tvoji teča i tetka smatraju da su tvoje sposobnosti i obrazovanje prednost i čuli su za priliku dostojnu tebe.“
„O čemu vi to, mama?“ Gvendolinin jed pomalo se povuče pred interesovanjem, i to ne bez romantičnih slutnji.
„Dve mogućnosti su ti na raspolaganju. Jedna je nameštenje u biskupovoj porodici s tri ćerke, dok je druga zaposlenje u školi za decu iz visoke klase; u oba slučaja upravo se traži osoba koja kao ti zna francuski, razume se u muziku i ples i ima damske manire i navike. Dobijala bi sto godišnje, i možda bi, barem privremeno“, gospođa Dovilou nastavi ne bez straha i oklevanja, „da bi se spasla od sitničarskog, prostog življenja na koje smo mi osuđeni, mogla da prihvatiš jednu od te dve ponude.“
„Šta? Da budem kao gospođica Grejvs kod madam Menje? Ne.“
„Lično smatram da bi ti bilo bolje kod doktora Momperta. To je biskupska porodica, tamo zasigurno ne može biti teško.“
„Izvinite, mama. Guvernanti je svuda teško. I ne vidim da bi mi išta prijatnije bilo da me posmatraju svisoka u biskupovoj porodici nego drugde. Pored toga, veoma dobro znate koliko mrzim podučavanje. Zamislite mene zatvorenu s tri smetene devojke poput Alis! Radije bih se iselila u drugu zemlju nego da budem guvernanta.“
Od Gvendolin se nije zatražilo objašnjenje tog pominjanja iseljenja. Gospođa Dovilou je ćutala, razmišljajući o užasnom sukobu do kog bi moglo doći kad Gvendolin bude morala da se sretne s tečom i tetkom. Beše izvesne uzdržanosti u Gvendolininom oholom opiranju, što je bio znak da ima rezervni plan, a nepoznavanje praktičnih aspekata koje je neprestano ispoljavala nije uzdrmalo majčinu veru u delotvornost ćerkine snažne volje i drskosti zahvaljujući kojima je Gvendolin umela majstorski da gospodari sobom.
„Imam neki nakit, mama, mogla bih da ga prodam“, reče Gvendolin. „Dobila bih nešto novca. Želim nešto novca, bar za početak. Mislim da bi ih Maršal iz Vinčestera kupio; jednom mi je pokazao neke narukvice i kazao da ih je kupio od izvesne dame. Đokoza bi mogla da ga pita. Naravno, Đokoza će nas napustiti. Ali pre toga bi mogla da to da učini.“
„Ona bi učinila sve što može, ta sirota, divna duša. Ne rekoh ti da mi je nudila svu svoju ušteđevinu, tri stotine funti. Ja joj kažem da otvori školu. Biće joj teško da ode u drugu porodicu, pošto je toliko vremena provela s nama.“
„Oh, preporučite je biskupovim ćerkama“, predloži Gvendolin, a osmeh joj iznenada obasja lice. „Sigurna sam da će se pokazati bolje nego što bih ja.“
„Molim te, pazi da ne govoriš takve stvari svom teči“, opomenu je gospođa Dovilou. „Biće mu krivo ako pokažeš da prezireš njegov trud. Ali usuđujem se reći da imaš još nešto čemu se možda ne bi protivio, ako bi ga zamolila za savet.“
„Prvo bih se konsultovala s nekim drugim. Jesu li Aroupointovi još uvek u Kvečamu, i da li je gospodin Klesmer tamo? Ali, rekla bih da ne znate ništa o tome, sirota, draga mama. Da li bi Džefris mogao da uzme konja i odnese jednu poruku?“
„Oh, draga moja, Džefris nije tu, a trgovac je uzeo konje. Ali mogao bi da ode neko s farme Likovih. Aroupointovi jesu u Kvečamu, znam to. Gospođica Aroupoint je pre neki dan ostavila posetnicu ja nisam bila u stanju da se vidim s njom. Ali za gospodina Klesmera ne bih znala. Želiš li danas da pošalješ poruku?“
„Da, što pre. Sad ću je napisati“, odgovori Gvendolin, ustajući.
„Šta ti je to palo na pamet, Gven?“, upita gospođa Dovilou, začuđena, ali okuražena tim ispoljavanjem hitrine i boljeg raspoloženja.
„Nije važno šta, draga, dobra mama“, odgovori Gvendolin, koja ponovo sede na trenutak, kako bi je utešno pogladila. „Nameravam da učinim nešto. Nije bitno šta je to. Doznaćete kad se sve sredi i tada će vam biti lakše. Drago lice, deset godina ste ostarili za ove tri nedelje. De, de, nemojte plakati“, Gvendolin je, držeći glavu svoje mame obema rukama, ljubila drhtave kapke. „Ali, molim vas, nemojte mi se suprotstavljati i ne ometajte me. Moram sama da odlučim. Ne može mi teča ili bilo ko drugi govoriti šta da uradim. Moj život je moja stvar. I smatram“, dodade sa izvesnom porugom u glasu, „smatram da vam mogu obezbediti bolji život od onog u Sojerovoj kolibi.“
Izrekavši poslednje reči, Gvendolin ponovo ustade, ode do stola i napisa poruku za Klesmera:

Gospođica Harlet šalje svoje komplimente herKlesmeru, i usuđuje se da ga zamoli za veliku uslugu. Ukoliko može, neka je poseti sutradan. Odvažuje se da se poziva na njegovu dobrotu iz vrlo ozbiljnog razloga. Nažalost, porodične okolnosti su je nagnale da krene u smeru takvom da se za savet može obratiti samo silnom znanju i rasuđivanju her Klesmera.

„Mama, neka ovo odmah bude odneseno u Kvečam“, zamoli ispisujući adresu na pismu. „Recite čoveku da sačeka na odgovor. Ne sme gubiti vreme.“
Slanje pisma ju je na trenutak preokupiralo, ali kad je to obavila, druga briga je obuze, unoseći nemir u nju. Ako Klesmer nije u Kvečemu, šta će onda? Gvendolinino uverenje da je rođena pod srećnom zvezdom beše unekoliko poljuljano. Desila su se zbivanja usmerena protiv nje. Izvrstan brak koji beše nadohvat ruke krio je, kako se ispostavilo, gnusnu zamku.
Sreća za ruletom nije joj se povinovala, a čovek o kome nije znala ništa isprečio se između nje i njenih namera. Ti nezanimljivi ljudi koji su vodili poslove sveta preduzeše pogrešne korake u trenutku kad je bila najranjivija. Gvendolin Harlet, sa svom svojom lepotom i silinom, osetila je da joj preti poniženje: prvi put joj se učinilo da je život nalik na užurbanu, bučnu gomilu u koju je zalutala, nimalo važnija i zaštićenija od mnoštva drugih devojaka, premda je njoj bilo posebno teško. Ako Klesmer nije bio u Kvečamu, to bi se lepo uklopilo u postojeću situaciju: neželjeni odrični odgovor nametao se kao mogućnost, zbog čega je njen um radio na drugim očajničkim rešenjima koja bi je spasla Sojerove kolibe ili neopozivo nužnog „prihvatanja situacije“ ta fraza je odražavala neprijatnosti najbolnije po njen ponos, najnapornije njenom ukusu, barem onoliko koliko joj je iskustvo omogućavalo da zamisli neprijatnosti.
Ipak, Klesmer možda jeste bio tamo, i Gvendolin je razmišljala o ishodu u tom slučaju s nadom, koja je čak bacala i svetlo zadovoljstva na njene muke toliko posebne da su se mogle naći u životopisu kakvih čuvenih i istaknutih ličnosti. A kad bi zatražila mišljenje svojih neposrednih poznanika o tome da li je ona naročita, prvi koji bi odvratio: „Ne“, iznenadio bi je.

POGLAVLJE XXII

Ugađamo našoj ćudi idealnim tkanjem

Novotarija, međutim, to je naš život

Na razboju, gde vredna strast pomera

Čunak napred i nazad, i daje našim postupcima

Uobičajenu šaru.

Gvendolinina poruka, poslata, kako se kaže, između prerano i prekasno, našla se u Klesmerovim rukama baš kad je napuštao Kvečam, te da bi uslišio pozivanje na njegovu dobrotu, izložio se izvesnoj neugodnosti prenoćio je u Vančesteru. Postojali su određeni razlozi zbog kojih nije mogao ostati u Kvečamu.
U tom veličanstvenom, bogato uređenom domu, postalo mu je prevruće, pošto je njegove vlasnike, kao neke velike političare, počela da čudi pobuna protiv uvreženog poretka stvari za koju mi, obični ljudi, uspemo tek kasnije da uvidimo kako nam se spremala pred nosom.
Kuća je bila puna gostiju kao i obično, a među njima beše jedan u kome je gospođica Aroupoint videla novog kandidata za svoju ruku: političar iz dobre porodice koji je s dobrim razlozima očekivao plemićku titulu, i smatrao da mu je potrebno veliko bogatstvo kako bi ta titula imala doličnu podlogu. Naslednica je raznih, i oni koje neka od njih zanima spremni su da, kad je napokon vide, otkriju da je previše svetlokosa ili riđokosa, previsoka ili preniska, zdepasta, napadna i jogunasta ili bezvoljna i nezanimljiva; ali, u svakom slučaju, uzima se zdravo za gotovo da će ona sebe smatrati za nerazdvojni dodatak svom bogatstvu i udaće se tamo gde drugi misle da bi njeno bogatstvo trebalo da ode. Međutim, priroda ne samo što ume da ne udovolji našim željama time što nam za decu daje samo ćerke, već tu i tamo takvu neumesnu kćer obdari bistrim umom i jakom voljom. Aroupointovi su već pomalo strepeli zbog takvih odlika svoje Ketrin. Nije prihvatala tumačenje svoje dužnosti prema društvu po kome je morala da se uda za siromašnog plemića ili nekoga ko je na putu da dobije titulu. A nisu bili lišeni ni druge brige, naime, ona je uporno odbijala dobre ponude.
No mogućnost da se zaljubila u Klesmera nije ih nimalo onespokojavala takvo slepilo je vrlo često. Jer smrtnike, sve u svemu, često iznenadi ishod u prilog kome su učinili sve, kao i izostanak rezultata za koji nisu učinili ništa, ali su ga priželjkivali. Roditelje će zaprepastiti neznanje njihovih sinova, iako su ga sami proizveli na sve moguće proverene i skupe načine; muževe i žene čudi nedostatak ljubavi, a nisu se starali da je održe; svima nam nije jasno kako to da nas susedi ne poštuju. Tako se dešava da se istina čini neverovatnom. Istina se u stvari razlikuje od uobičajenih planova, nastalih iz naših želja, koje smo lenji da ostvarimo. Aroupointove je čekalo iznenađenje.
Kada se između bogate naslednice i čoveka nezavisnog duha rodi strast, teško se sporazumeju; ali poteškoće će se verovatno premostiti ukoliko se gord čovek ne ograđuje neprestano izgovorima. Kratki susreti posle namernog odsustva moćno su sredstvo međusobnog razotkrivanja, ali još je moćnije često druženje, uz mnogo divljenja prema ukusu i kvalitetima onog drugog naročito ako je jedno od njih u poziciji učitelja, pa drugo pritom uživa u svojoj prijemčivosti, a to pruža uživanje i učitelju. Takva situacija je česta u istoriji, i donosi i danas jednake čari kao u Abelarovim danima.59
Ali to poređenje nije bilo na pameti Aroupointovima kad su pozvali Klesmera u Kvečam. Imati prvoklasnog muzičara u kući privilegija je bogatih; zbog Ketrinine nadarenosti za muziku nije trebalo propuštati nijednu povoljnu priliku da joj se nađe dobar učitelj, a ona je želela da iskoristi boravak u mirnijem seoskom okruženju za temeljnije učenje. Klesmer svakako nije bio List, kog su obožavale dame svih evropskih zemalja izuzev Laponije, i nije bilo bojazni da će se udvarati bogatoj naslednici. Nijedan muzičar koji je držao do svoje časti ne bi to učinio. Još je manje pojmljivo bilo da bi ga Ketrin podstakla na takvu drskost. Činilo se da je, zahvaljujući izdašnom iznosu na koji je gospodin Aroupoint nameravao da ispiše ček za muzičara, Klesmer bezopasan taman koliko i neki lakej. Tamo gde brak nije verovatan, devojčino srce nije u opasnosti.
Klesmer je bio izuzetno častan, ali brakovi se retko začnu formalnim prosidbama i, povrh toga, Ketrinine granice dostižnog nisu se sasvim poklapale s majčinim stavovima.
Da je gospođica Aroupoint bila priznata lepotica, posmatrači bi možda više bili skloni da zaključe kako je Klesmer u opasnoj poziciji, ali ne treba zaboraviti da se najmoćnija lepota otkriva pošto se rodi naklonost, a ne pre toga. Oko i usne očaravaju sa svakom malom frazom, što potvrđuje istančano zapažanje ili finu procenu, sa svakom nerazmetljivom rečju ili osmehom koji pokazuju da se srce rado otvara onom drugom; i nikakav zamah haljinom niti okret ne može biti ugodniji od onog što se pojavljuje sa povratkom uverenja da je tu upravo ona prava osoba. Kakvo se samo uzvišeno značenje otkriva u mrkim pogledima i osmesima na koje se ne bi ni obratila pažnja na nekom pogrešnom mestu; kakva se silna privlačnost ljudske figure ukazuje tamo gde je um što blista od razumevanja i ruke pune umeća! Što je lepota očiglednija i božanstvenija a ovo nije bogohuljenje to je više isprva izgovor za ludost, a na koncu se izgovori završavaju kao svi drugi, dosadnim ponavljanjem; a to što je Klesmer, premda vrlo prijemčiv za takvu lepotu, osetio strastvenu naklonost prema gospođici Aroupoint, ne beše paradoks više nego svaki drugi trijumf bliskosti raznolikih nad privlačnošću jednolikih. Manje nam smetaju ropski okovi što nam nameće preterana strast nego život bez nje; ali, istinu govoreći, naša navodna silovita strast često je posledica toga što ne znamo šta da radimo sa sobom. Tanhojzer je, reklo bi se, bio vitez ispošćene uobrazilje; Merlin je svakako već video svoje bolje dane i samo se ponavljao kad je dospeo u ono beznadežno zarobljeništvo; a znamo da je Odisej čamio pod sličnim okolnostima, kad ga Kalipso nije puštala. Negde se pominje da je kasnije napustio Penelopu, ali kaka je po običaju bila obuzeta tkanjem, a Telemah60, budući sitničav kao majka, bio večito zabrinut zbog imanja i dnevne potrošnje mesa, nikakav zaključak o sprezi između partnerstva i vernosti ne može se izvući iz te drevne pripovesti.
Klesmer je, kada se dovoljno upozna, bio jednako svestran i fascinantan kao Odisej u mladosti beše osoba koju je priroda bogato obdarila, a na to se kasnije nadovezala muzika kao vodeća sila što, kao kod Mendelsona, sebe izražava ne samo u izvođenju na najvišem nivou, već i kroz revan kreativni rad i teorijska razmatranja koja odišu posvećenošću svrsi. Njegove mane, arogancija i taština, nisu se razmahale kao u nekim od najboljih engleskih porodica, a Ketrin Aroupoint nisu nosili isti nemiri te se njih dvoje nisu sukobljavali: uprkos prirođenoj dobroti, bila je možda odviše nepokolebljiva i sabrana. Ketrin je spadala u ona prijatna bića s kojim drugovanje ima čar otkrivanja; čije pouzdano obrazovanje i izražavanje poziva da poželite da znate šta će reći o bilo čemu ili kako će se pokazati čega god da se lati; stoga takva osoba na kraju neprestano pobuđuje ne samo očekivanje već i ispunjenost sistolu i dijastolu blaženog drugovanja. U takvim slučajevima spoljašnjost osobe lako se preobražava prema onom što obožavalac oseća. Ne prođe mnogo vremena, a njih dvoje postaše svesni da zanimaju jedno drugo, ali nisu bili sigurni koliko je to interesovanje odmaklo. Klesmer nije uviđao da gospođica Aroupoint vrlo verovatno razmišljala o njemu kao o mogućem draganu, a ona za sebe nije mislila da bi lako mogla pobuditi drugačiju naklonost od prijateljske niti je očekivala nešto više od ijednog čoveka koji nije bio zaljubljen u njeno bogatstvo. Oboje su zadržali izvesnu dozu poricanja sebe radi pomalo preteranog uživanja u društvu onog drugog, i pod tim uslovima nije bilo potrebe da se ograniči broj i trajanje Klesmerovih dolazaka, bilo u gradu ili u unutrašnjosti. Samo da je gospođica Aroupoint siromašna, znao bi on šta će: strastveno bi joj se udvarao, umesto da šalje oluju kroz klavir ili da skršta ruke i upušta se u hiperboličku tiradu o nečem toliko neličnom kao što je Severni pol. A noj je bilo sasvim jasno: kad bi ikako bilo moguće da je Klesmer zaprosi, našla bi ona neoborive razloge da pristane. Naravno, nemo osećanje nije tapkalo u mestu, kao ni kakva nevidljiva kazaljka, i Klesmer je, za poslednje posete Kvečamu, počeo razmišljati o tome da nikad više ne dođe; Ketrin je bila osetljivija na njegove česte izlive nabusitosti, a beše sklona da ih protumači kao njemu nepotreban trud da potvrdi svoju nadmoć u svakom smislu sem u konvencionalnom.
U međuvremenu, na scenu stupa važan gost: gospodin Balt, potencijalni nosilac plemićke titule i cenjeni posetilac zabava. Mada privatno prilično neutralan, imao je oštre stavove o podeli Nigera, bio izuzetno upućen u problematiku s Brazilom, odlučno govorio o dešavanjima na Južnim morima, jednako podrobno osmišljavao i svoja izlaganja u Parlamentu i ono o čemu će govoriti u društvu i, sve u svemu, bio je solidan, ružičastog tena kao u svakog zdravog Britanca, otprilike na sredini lestvice života. Ketrin, svesna da se prećutno podrazumeva kako je on neosporan muž za jednu naslednicu, nije imala da kaže ništa protiv njega sem da ga je smatrala potpuno zamornim. Gospodin Balt beše ugodno samosvestan, i bez ikakve predstave o tome da mu se zanemarivanje suparnika jednom može obiti o glavu. Teško da je Klesmera smatrao ozbiljnim ljudskim bićem koje treba da ima pravo glasa, a posvećenost gospođice Aroupoint muzici mu je bila nevažna, baš kao i pitanje koliko je trošila na starinske čipke. Zato ga je malo začudio Klesmerov nastup posle večere: vatreno je istupio protiv nepostojanja ideala u engleskoj politici, zbog čega je svako uspostavljanje veza među udaljenim rasama ostavljeno na milost i nemilost potrebama tržišta; krstaški ratovi su, smatrao je, imali barem to opravdanje da se vode u ime uzvišenog izgovora te su se pod tu zastavu mogli svrstati ljudi plemenitih stavova naravno, i nitkovi su se okupljali oko te zastave, pa šta s tim? Okupljaju se u jednakoj meri oko vaših oglasnih kola na kojima piše „Kupi jeftino, prodaj skupo“. Klesmer je neko vreme sa žarom govorio i gestikulirao, nalikujući na vatromet koji se slučajno zapalio, a potom je zaćutao i ostao nepomičan. Gospodina Balta nije iznenadilo to što su Klesmerovi stavovi lakoumni, ali ga je začudilo njegovo retoričko umeće na engleskom jeziku i sposobnost da mišljenje iznese kao da vrbuje birače to se verovatno moglo objasniti time što je bio Poljak ili Čeh ili od neke takve nemirne sorte, politički izbeglica, i stoga nateran da od svog muziciranja načini profesiju. Te večeri je gospodin Balt u salonu prvi put prišao Klesmeru on je sedeo za klavirom, a gospođica Aroupoint beše u blizini i rekao:
„Nisam ni slutio da ste čovek od politike.“
Klesmer je na to samo skrstio ruke, isturio donju usnu i zagledao se u gospodina Balta.
„Mora biti da ste navikli da zborite u jaynosti. Govorite neuobičajeno dobro, premda se ne slažem s vama. Na osnovu onog što ste rekli o uzvišenom izgovoru za krstaške ratove, nagađam da ste panslavista.“
„Ne. Zovem se Elijah. Ja sam Jevrejin lutalica“,61 odgovori Klesmer, uputivši brz osmeh gospođici Aroupoint, da bi potom iznenada zagonetno preleteo prstima po klavijaturi nagore i nadole, poput vetra. Gospodin Balt je smatrao tu sprdnju prilično uvredljivom, i u poljskom stilu, ali kako je gospođica Aroupoint bila kraj njih, ne htede da odstupi.
„Her Klesmer ima kosmopolitske ideje“, objasni gospođica Aroupoint, pokušavajući da izgladi situaciju. „Priželjkuje mešanje rasa.“
„Složio bih se od sveg srca“, odvrati gospodin Balt, rad da bude velikodušan. „Bio sam siguran kako je previše talentovan da bi bio samo muzičar.“
„Ah, gospodine, grešite“, brecnu se Klesmer.
„Nijedan čovek nema previše talenta da bude muzičar. Većina ljudi ima ga premalo. Kreativni umetnik nije samo muzičar kao što ni veliki državnik nije isključivo političar. Mi nismo inventivne marionete, gospodine, koje žive u kutiji i svetu se okreću samo kad žudi za zabavom. Pomažemo da se vlada nacijama i tvorimo epohu koliko i bilo koje druge javne ličnosti. Smatramo da smo na istom nivou kao zakonodavci. A čovek koji efikasno govori kroz muziku mora da vlada nečim težim nego što je parlamentarna elokventnost.“
Kako izgovori poslednju reč, Klesmer se odgurnu na stolici od klavira, ustade i ode.
Gospođica Aroupoint je buknula, a gospodin Balt je primetio, sa svojom uobičajenom flegmatičnošću: „Vaš pijanista nema skromno mišljenje o sebi.“
„Her Klesmer je nešto više od pijaniste“, odgovori gospođica Aroupoint apologetski. „On je veliki muzičar u punom smislu te reči. Svrstaće ga rame uz rame sa Šubertom i Mendelsonom.“
„Ah, vi dame se razumete u te stvari“, reče gospodin Balt, ali i dalje uveren da je reč o neozbiljnim stvarima, jer se Klesmer ponašao kao uobraženko.
Ketrin, koja je uvek žalila kada se Klesmer ponese kao snob, sutradan u muzičkom salonu uluči priliku da pomene: „Zašto ste se sinoć toliko ražestili u razgovoru s gospodinom Baltom? Nije mislio ništa loše.“
„Želite li da budem predusretljiv prema njemu?“, upita Klesmer, prilično plahovito.
„Po meni, teško da vam u prilog ide da budete bilo šta do uljudni.“
„Vama, onda, nimalo nije teško da ga podnosite? Poštujete plitkoumnog političara, osetljivog taman koliko običan vo prema svemu što ne može pretvoriti u politički kapital. Smatrate li da njegova monumentalna tupavost pristaje dostojanstvenom engleskom gospodinu?“
„Nisam to kazala.“
„Hteli ste reći da sam postupio nedostojanstveno i da vas je to uvredilo.“
„Sad ste nešto bliže istini“, nasmeši se Ketrin.
„Onda bolje da spakujem u kofer odeću u kojoj će me pogrepsti i bez odlaganja odem.“
„Ne slažem se. No ako ja moram da trpim vašu kritiku moje operete, onda ni vama ne bi trebalo da smeta moja kritika vaše nestrpljivosti.“
„Ali smeta mi. Voleli biste da sam prešao preko drskosti tog neznalice a da mu ne pokažem njegovo mesto kako se usudio da izjavi ‘samo muzičar’. Treba da trpim dok hule na moje bogove i dok me vređaju. Izvinite, ali ne mogu. Ne možete vi na ovo gledati kao ja. Čak ni vi ne možete razumeti gnev umetnika: on nije iz iste kaste kao vi.“
„Tačno tako“, potvrdi Ketrin, dok su je osećanja unekoliko izdavala. „On je iz kaste ka kojoj pogled upirem nagore kaste iznad mene.“
Klesmer, koji je sedeo za stolom gledajući u note, ustade i udalji se malo, pa reče: „Zahvalan sam. Ali, kako god, bolje da idem. Odlučio sam da odem, zauvek. Nastavićete vi bez mene, i to izuzetno dobro: vaša opereta je na točkovima, kretaće se sama od sebe. A društvo vašeg gospodina Balta odgovara mi ‘wie die Faust ins Auge’.62 Zanemario sam svoje angažmane. Moram u Sankt Peterburg.“
Odgovora nije bilo.
„Slažete se sa mnom da je bolje da odem?“, zapita Klesmer, pomalo razdražen.
„Naravno, ako imate neizostavne poslove i ako se tako osećate. Preostaje mi samo da se čudim što ste pristali da nam čitave godine posvetite toliko svog vremena. Sigurna sam da ste posvuda izuzetno traženi. Uvek sam vaš pristanak da dođete ovde smatrala pukim žrtvovanjem.“
„Zašto bih se žrtvovao?“, upita Klesmer, pa sede za klavir i stade da dodiruje dirke stvarajući istančani eho uglazbljenih Hajneovih stihova „Ich hab’ dich geliebet und liebe dich noch“.63
„To je misterija“, reče Ketrin, ne da bi*provocirala, već usled puke pometnje. Iz istog razloga cepkala je papirić na najsitnije parčiće, kao da obavlja najsloženiji zadatak što joj je nametnula okrutna vila.
„Zar ne možete da pojmite motiv?“, upita Klesmer i diže ruke s klavijature.
„Nijedan mi se čini makar verovatnim.“
„Onda ću vam ja reći. To je zato što ste za mene najvažnija žena na ovome svetu dama na tronu; rubac njenih boja nosim između srca i oklopa.“
Ketrin su ruke toliko drhtale da više nije mogla da cepka papir; usne joj nisu bile kadre ni rečcu da promrmljaju. Klesmer je nastavio: „Ovo bi bila krajnja drskost s moje strane, kad bih očekivao nešto posle toga. To ne dolazi u obzir i ništa slično nije mi na umu. Ali jednom rekoste kako ste prokleti: za svakog čoveka koji vam se udvara pomislite da je lovac na novac, a najviše vas razbesni kad muškarci pokušavaju da vas uvere da vam se udvaraju zbog vas samih. Zar niste tako kazali?“
„Vrlo verovatno“, prošapta Ketrin.
„Svet je čemeran. Eto, barem jedan čovek koji je video žena koliko je cveća u maju bio je u vašem društvu zbog vas same. A kako spada u one za koje se ne možete udati, onda ćete mu verovati. Postoje razlozi u prilog drugom čoveku. Ali nemojte se lako prodati minotauru kakav je Balt. Odoh da se spakujem. Zamoliću gospođu Aroupoint da me izvini.“ Još izgovarajući poslednje reči, ustao je i brzo krenuo da izađe.
„Morate poneti svoj rukopis“, oglasi se Ketrin, u iznenadnom očajničkom pokušaju. Ustala je da zahvati hrpu papira s drugog stola. Klesmer se vratio. Sad ih je razdvajala samo širina papira.
„Zašto da se ne udam za čoveka koji me voli, ako ja volim njega?“, upita Ketrin. Za nju je ovaj očajnički pokušaj nalikovao na skok žene s palube u čamac za spasavanje.
„Bilo bi previše teško nemoguće ne biste to mogli izvesti. Nisam vredan onog što biste morali da istrpite. Neću prihvatiti žrtvu. Mislilo bi se da je to za vas mesalliance64, a ja bih bio podvrgnut najgorim optužbama.“
„Bojite se optužbi? Ja se jedino bojim da ćemo propustiti priliku da živote provedemo zajedno.“
Presudne reči su izrečene: nije bilo sumnje u ishod koji su oboje želeli, nejasan je bio samo put koji bi doveo do ostvarenja i Ketrin beše odlučna da krenu najkraćim putem. Otišla je ocu i majci koji behu u biblioteci i rekla im da se obećala Klesmeru.
Gospođa Aroupoint se sasvim pomela. Zamislite Žan Žaka65 kako se, posle svog eseja o štetnom uticaju umetnosti, budi među decom prirode, lišenom ikakve predstave o tome da treba da ispeku presno meso koje su mu ponudili za doručak, i vidi kako mu daju samo nož od kremena da se izbori s obrokom. Nešto slično desilo se spisateljici Tasa ono što je bezbrižno zahtevala da učini Leonora, sad je sprovodila njena rođena ćerka Ketrin. Teško nam je da živimo prema svojim rečitim izjavama i da se uskladimo sa svojim krilatim rečima, jer hodimo po čvrstoj zemlji i svi smo radi dobroj večeri. Osim toga, odavno se već zna da standardi u literaturi i stvarnom životu nisu isti. Gospođa Aroupoint je, sasvim prirodno, želela najbolje od svega. Ne samo da je volela da se oseća iznad drugih dama po svom smislu za književnost, već nije htela ni da zaostaje za njima po svemu što se tiče očuvanja društvenih normi. Dok su na Klesmera gledali kao na muzičara štićenika, njegove osobenosti behu živopisne i prihvatljive; ali videti ga najednom u drugačijem svedu, kao svog zeta, zapalilo je u njoj svest o tome šta će svet reći. Sirota dama beše navikla da Ketrin predstavlja kao uzor izvrsnosti.
U prvom trenutku, usled šoka beše zaboravila na sve sem na bes, te zasikta.
„Ako Klesmer namerava da ti ponudi svoju ruku, tvoj otac će ga jahaćim bičem isterati iz kuće. Reci nešto, gospodine Aroupoint.“
Otac je izvadio cigaru iz usta i ustao, i pokazao da je dorastao situaciji, rekavši: „To se nikada neće desiti, Ket.“
„Desiti!“, povikala je gospođa Aroupoint; „koji razuman čovek bi to ikad pomislio? Bilo bi to jednako kao pretpostaviti da će se neko otrovati ili obesiti. Ketrin, zakuvala si pravcatu komediju. Ili si poludela.“
„Sasvim sam prisebna i ozbiljna, mama, i nije krivica na her Klesmeru. Nikad nije ni pomišljao na ženidbu mnome. Saznala sam da me voli i, pošto ja volim njega, rekla sam mu da ću se udati za njega.“
„Ne govori, Ketrin“, gorko će gospođa Aroupoint, „jer svi će govoriti umesto tebe. Svi će ispirati usta tobom i pričati kako si se sigurno ponudila čoveku koji nam dolazi u kuću kao plaćena ispomoć, ko je niko i ništa, Ciganin, Jevrejin, obično zrnce prašine.“
„Ne marim, mama“, odvrati Ketrin, ozlojeđeno. „Svi znamo da je genije kao što je bio Taso.“
„Ta vremena nisu bila kao ova, niti je Klesmer Taso“, odgovori gospođa Aroupoint, još više rasrđena. „Nema žaoke u tom sarkazmu, sem žaoke neposlušnosti.“
„Žao mi je što sam vas povredila, mama. Ali neću odustati od sreće svog života zarad ideja u koje ne verujem i običaja koje ne poštujem.“
„Onda si izgubila svako osećanje dužnosti? Zaboravila si da si naše jedino dete, da je na tebi da veliko imanje predaš u prave ruke?“
„Šta su prave ruke? Moj deda je stekao imanje trgujući.“
„Gospodine Aroupointe, nameravate da sedite i slušate ovo bez ijedne reči?“
„Ja sam gospodin, Ket. Očekujemo da se udaš za gospodina“, reče otac, napregnuto.
„I čoveka koji je povezan s institucijama ove zemlje“, nastavi majka. „Žena u tvojoj poziciji ima ozbiljne dužnosti. Kad su dužnost i naklonost u sukobu, ona mora da odabere dužnost.“
„Ne poričem to“, složi se Ketrin, još hladnije, nasuprot sve jačoj žestini majčinih reči. „Ali neko bi mogao izreći vrlo istinite reči, ali u pogrešnom kontekstu. Ljudi lako mogu da proglase svetim nešto što žele da svi drugi rade.“
„Želja tvojih roditelja nije, onda, dužnost za tebe?“
„Da, u razumnim okvirima. Ali pre nego što se odreknem sreće mog života...“
„Ketrin, Ketrin, to neće biti tvoja sreća“, nadoveza se gospođa Aroupoint svojim najsumornijim tonom.
„U redu, pre nego što se odreknem onog što mi se čini kao moja sreća, moram imati bolji razlog od želje da se udam za plemića ili za čoveka koji je u partiji te će s mojim imetkom postati plemić. Osećam slobodu da se udam za čoveka koga volim i kog smatram vrednim, sem ako se više dužnosti ne ispreče.“
„Ali više dužnosti su tu, Ketrin, samo što si ti zaslepljena i ne opažaš ih. To je dužnost žene da se ne unizi. Ti se unižavaš. Gospodine Aroupointe, hoćeš li reći svojoj ćerki šta je njena dužnost?“
„Moraš uvideti, Ketrin, da Klesmer nije čovek za tebe“, reče gospodin Aroupoint. „Ne bi umeo da bude glava kuće. Izgleda kao prokleti stranac on je nepraktičan čovek.“
„Zaista ne uviđam kakve to veze ima, papa. Engleska zemlja često je prelazila u ruke stranaca holandskih vojnika, sinova strankinja sumnjivih karaktera ako bi se naša zemlja sutradan prodala, vrlo verovatno bi je kupio neki strani trgovac. Svako će vam reći da uspešni prevaranti mogu kupiti polovinu zemljišta u državi. Mogu li se ja protiviti toj plimi?“
„Raspravljati se zbog braka je gubljenje vremena, Ket“, reče gospodin Aroupoint. „Beskorisno je ovakvoj temi pristupati kao kakvom parlamentarnom pitanju. Moramo postupati kao drugi ljudi. Moramo misliti na naciju i na javno dobro.“
„Ja ne vidim da je javno dobro ugroženo ovim, papa“, odvrati Ketrin. „Zašto se od svake naslednice očekuje da preda imovinu stečenu trgovanjem u ruke čoveka iz određene klase? To zvuči kao smešna mešavina zastarelih običaja i lažne ambicije. Ja bih to nazvala javnim zlom. Bolje da ljudi stvore novu vrstu javnog dobra tako što će promeniti svoje ambicije.“
„Puki sofizam, Ketrin“, reče gospođa Aroupoint. „To što ne želiš da se udaš za plemića ne znači da možeš da se udaš za lakrdijaša ili šarlatana.“
„Ne shvatam na šta se odnose vaše reči, mama.“
„Ne, rekla bih da ne razumeš“, složila se gospođa Aroupoint, s nemalim podsmehom. „Došla si do tačke kada je verovatno da se nećemo razumeti.“
„To se ne može ostvariti, Ket“, reče gospodin Aroupoint, želeći da plahovitost svoje supruge zameni nešto duhovitijim rasuđivanjem. „Čovek kao što je Klesmer ne može se venčati s bogatstvom kao što je tvoje. To ne može biti.“
„To svakako neće biti“, odlučno će gospođa Aroupoint, zapovednim tonom. „Gde je taj čovek? Nek dođe.“
„Ne mogu ga dovesti ovde da biste ga vređali“, reče Ketrin. „Ništa nećete postići na taj način.“
„Pretpostavljam da bi htela da on zna da se ženi tobom, ali ne i tvojim bogatstvom“, reče gospođa Aroupoint.
„Naravno; ako je tako, stalo mi je da on to zna.“
„Onda bolje otiđi po njega.“
Ketrin ode u muzički salon i reče tek: „Dođite“. Nije smatrala potrebnim da priprema Klesmera.
„Her Klesmeru“, poče gospođa Aroupoint, s prilično oholom dostojanstvenošću, „nema potrebe da ponavljamo ono što je rečeno između nas i naše ćerke. Gospodin Aroupoint će vas sad izvestiti o našoj odluci.“
„Vaš brak ne dolazi u obzir“, reče gospodin Aroupoint, koji je grcao pod teretom tog zadatka, sav u nelagodnosti koju čak ni cigara nije umanjivala. „To je opak plan. Ljude su na dvoboj izazivali i za manje.“
„Zloupotrebili ste naše poverenje“, planu gospođa Aroupoint, ne uspevši da se suzdrži i da prepusti teret razgovora suprugu kako je nameravala.
Klesmer se lako nakloni u nemoj ironiji.
„Vaš zahtev je smešan. Bolje da odustanete i da iz ovih stopa napustite kuću“, nastavi gospodin Aroupoint. Hteo je da okonča razgovor bez pominjanja novca.
„Ne mogu odustati ni od čega, ako nije prema želji vaše ćerke“, izjavi Klesmer. „Njoj sam se obrekao.“
„Besmisleno je više raspravljati“, ubaci se gospođa Aroupoint. „Nikada nećemo pristati na taj brak. Ako nas Ketrin ne posluša, oduzećemo joj nasledstvo. Nećete se oženiti njenim bogatstvom i treba to da znate.“
„Gospođo, upravo je i samo žalim zbog njenog bogatstva. Ali moram je pitati šta misli, da li je njena žrtva vrednija od mene.“
„Za mene to nije žrtva“, oglasi se Ketrin, „samo mi je žao što ću povrediti oca i majku. Oduvek sam smatrala da mi je bogatstvo donelo prokletstvo.“
„Dakle, nameravaš da nam prkosiš?“ upita gospođa Aroupoint.
„Nameravam da se udam za her Klesmera“, bez oklevanja odgovori Ketrin.
„Neka ne računa da ćemo popustiti“, nastavi gospođa Aroupoint; nju je na takvo vladanje navodila činjenica da je ženska privilegija da ih ne kažnjavaju za uvrede koje nanose drugima.
„Gospođo“, reče Klesmer, „izvesni razlozi zabranjuju mi da vam uzvratim. Ali razumejte da smatram kako ni vi niti vaše bogatstvo nemate moć da mi date išta što cenim. Sam sam se izborio za svoj umetnički status i ne bih ga menjao ni za šta drugo. Mogu da izdržavam vašu ćerku i ne tražim nikakvu promenu u svom životu do njenog društva.“
„U svakom slučaju, napustićete kuću“, reče gospođa Aroupoint.
„Odlazim iz ovih stopa“, odvrati Klesmer uz naklon i napusti ih.
„Neka bude sasvim jasno, mama“, reče Ketrin. „Smatram se verenom za her Klesmera i nameravam da se udam za njega.“
Majka okrenu glavu na drugu stranu i odmahnu rukom u znak neodobravanja.
„Sve je to lepo“, zapita gospodin Aroupoint kada je Ketrin otišla, „ali šta ćemo s nasleđem?“
„Tu je Hari Brendal. On može da preuzeti porodično ime.“
„Hari Brendal će se snaći u tome bez ikakvih problema“, složi se gospodin Aroupoint i ponovo zapali cigaru.
I, tako, bez ikakvog drugog ishoda do odlučnosti zaljubljenih, Klesmer napusti Kvečam.

POGLAVLJE XXIII

Naslednici Umetnosti moraju, kao kad se deli obećana zemlja, da svaki ponaosob osvoji svoj deo žestokom borbom: osvajanje je nalik ispunjavanju proročanstva, i predstavlja titulu bez imetka. Nositi mapu neosvojenog imanja u džepu nesiguran je najam. A iz hira baciti čovekovu cipelu iza Raja slabo je jemstvo da nikada neće stupiti nogom na rajsku parcelu.
„Hajte u crkvu, mama“, reče Gvendolin sledećeg jutra. „Htela bih da se vidim s her Klesmerom nasamo.“ (Odgovorio joj je da će doći kod nje u jedanaest časova.)
„To nije sasvim dolično, rekla bih“, zabrinuto će gospođa Dovilou.
„Naši poslovi su previše ozbiljni da bismo mislili na takva apsurdna pravila“, prezrivo će Gvendolin. „Uvredljiva su i smešna.“
„Neće ti smetati da Izabel sedi s vama? Čitače u uglu.“
„Ne, ne može: grickala bi nokte i zverala. Previše bi nas ometala. Verujte mojoj proceni, mama, moram biti sama. Odvedite ih sve u crkvu.“
Naravno, bilo je onako kako je Gvendolin htela, jedino što su gospođica Meri i dve devojčice ostale kod kuće, da bi, sedeći kraj prozora u trpezariji, pokazivale kako kuća nije prazna.
Nedeljno jutro bilo je divno. Melanholična slabašna sunčeva svetlost počivala je na proređenoj travi i blago se probijala kroz prozore; kose trake svetla pružale su se nad starim nameštajem koji se odražavao u staklu, nad tapaciranim stolicama sa izbledelim cvetnim vencima na tkanini te mračnim, tajanstvenim slikama, starim orguljama za kojim je Gvendolin s uživanjem glumila Svetu Kikiliju pri njihovom radosnom dolasku u kuću, nad gomilom izbledelih, prašnjavih drangulija iza otvorenih vrata predsoblja u kome je nosila svoju grčku haljinu u ulozi Hermione. Setila se divljenja koje je Klesmer iskazao prema njenoj pozi i izrazu. Šta god da kaže, kakvo god njegovo mišljenje bilo, u ovom trenutku beše joj nemerljivo važno: možda nikad pre u svom životu nije bila tako zavisna, tako svesna da joj je potrebno mišljenje druge osobe.
Da bi ispunila vreme do njegovog dolaska, dala se u skupljanje notnih papira pa ih je spustila na klavir i počela da ih razvrstava. Potom ugleda odraz svojih kretnji u staklu, te je od njenog posla odvrati razmišljanje o tom prizoru i pođe prema prozoru. Bila je obučena u crno, bez ijednog ukrasa, a koža joj je, od svetlosmeđe krune od kose do četvrtastog izreza oko vrata, bila tople bele boje. Videvši svoju sliku kako se polako približava, pomislila je: „Jajesam prelepa“, ne s likovanjem, već odlučno. Lepotu, na kraju krajeva, u najvećoj meri valja da potvrde drugi. Ako bi neko našao zamerke luku njenog nosa ili obliku njenog vrata i brade, ne bi bila uverena da se ima pravo dičiti baš tim odlikama ženske savršenosti.
Nije više imala vremena za takve misli, jer je zvuk točkova, glasne zvonjave i otvaranja vrata uveriše da je Klesmer neće razočarati. Na to pomalo iznutra zatreperi. Uprkos samopouzdanju, bojala se Klesmera, čoveka iz tog nezamislivog sveta koji beše nezavisan od njenih želja takvi ne prestaju da peku kao vitriol samo zato što ste mu se nasmešili ili ga pogledali popreko. Siroto stvorenje! Beše u većoj opasnosti od ostvarenja ženske sudbine nego u vreme kad joj se Grandkort udvarao. Tada je dilema bila treba li da se uda za tog čoveka. Sada je u suštini njene dileme bilo pitanje da li je uopšte potrebno da se udaje bi li mogla da zarađuje dovoljno za sebe i da njena ambicija bude zadovoljena, bez vezivanja.
Klesmer se s najvišom snishodljivošću nakloni već na širokim ulaznim vratima, prikazavši ujedno kako se slažu pantalone od najfinije sive vune i savršene rukavice (oni koji su tu veštinu savladali, najsrećniji su među ljudima). Gvendolin ga dočeka s neuobičajenom ozbiljnošću i pruživši mu ruku, reče: „Veoma ste ljubazni što ste se odazvali, her Klesmere. Nadam se da me ne smatrate drskom.“
„Vašu želju shvatio sam kao naredbu kojom mi se ukazuje čast“, odvrati Klesmer jednako ozbiljno. Odložio je svoje poslove da bi svu svoju pažnju posvetio onom što je Gvendolin htela da mu ispriča, ali još uvek beše pod utiskom jučerašnjih događaja, te je zato mogao zazvučati jetkije nego obično.
Gvendolin se upirala da ne zaboravi na formalnosti. Nije se pomerila od klavira, a Klesmer se namestio s druge strane, okrenuvši leđa svetlosti, dok je pogled njegovih užasavajuće sveznajućih očiju počivao na njoj. Nije bilo koristi od pretvaranja, te ona poče bez zadrške.
„Htela bih da se posavetujem s vama, her Klesmere. Izgubili smo imetak i sad nemamo ništa. Moram sama da zaradim za hranu, kao i da se staram o svojoj mami, da bih je sačuvala od svih nevolja. Jedino mi pada na pamet da postanem glumica, da stupim na scenu i to mi je draže od bilo kog drugog zaposlenja. Ali, naravno, htela bih da budem u vrhu, pa sam pomislila, ako vi mislite da mogu“, Gvendolin se sad unervozi, „da bi bilo bolje da budem pevačica da učim i pevanje.“
Klesmer spusti šešir na klavir i skrsti ruke da bi se, činilo se, koncentrisao.
„Znam“, nastavi Gvendolin, dok su joj se na licu smenjivali bledilo i rumenilo, „znam da je moje pevanje poprilično manjkavo, ali loše su me učili. Mogla bih dobiti bolju poduku, mogla bih da učim. A vi ćete razumeti moju želju: pevati i glumiti poput Grizi,66 donosi mnogo višu poziciju. Naravno, htela bih da budem što višeg ranga. Na vašu procenu mogu se osloniti. Sigurna sam da ćete mi reći istinu.“
Gvendolin je nekako ubedila sebe da je dobro predočila sagovorniku kako hoće da joj saopšti čistu istinu. Ali Klesmer nije progovarao. Hitro skinu rukavice, baci ih u svoj šešir, podboči se i ode u drugi kraj sobe. Ispunilo ga je sažaljenje prema toj devojci i hteo je da joj odgovori obzirno. Kad se ponovo okrenuo blago se namršti i odgovori joj, nežno ali brzo: „Jeste li ikada bili u prilici da vidite išta od života umetnika? Mislim na muzičare, glumce, na takve umetnike.“
„Oh, nisam“, reče Gvendolin, nimalo uzrujana pominjanjem te očigledne činjenice u istoriji jedne mlade dame koja je dotad živela bezbrižno.
„Vi imate izvinite me“, nastavi Klesmer, pogovo zastavši kraj klavira, „da bi se došlo do odgovora na ovakvo pitanje, mora se sve uzeti u obzir imate dvadesetak godina?“
„Dvadeset jednu“, odgovori Gvendolin, a u njoj poče da se budi strepnja.
„Mislite da sam previše stara?“
Klesmer isturi donju usnu i odmahnu dugim prstima na krajnje nerazumljiv način.
„Mnogi počinju kasnije od drugih“, napomenu Gvendolin, koju je izdavala njena uobičajena uverenost da barata korisnim činjenicama.
Klesmer to nije primetio, već reče s proračunatom nežnošću: „Verovatno niste razmišljali o umetničkoj karijeri do sada. Nije vam padalo na pamet, niste žudeli kako da se izrazim? niste priželjkivali da budete glumica ili bilo šta slično, dok vas nije zadesila ova nevolja?“
„Ne baš, ali gluma mi je bila draga. Glumila sam, sećate se, vi ste me gledali u šaradi, u ulozi Hermione“, reče Gvendolin, istinski se uplašivši da je Klesmer zaboravio.
„Da, da“, brzo odgovori, „sećam se, savršeno dobro se sećam“, i ponovo odšeta u drugi kraj sobe. Bilo mu je teško da se suzdrži od takvog kretanja tokom raspre, bilo zvučne ili neme. Gvendolin bi jasno da je predmet procene. Čekanje beše neprijatno. Ali još uvek nije shvatala da je jezičak mogao da prevagne na pogrešnu stranu i činilo joj se da bi bilo ljupko reći: „Biću vam veoma zahvalna što ste uložili trud da mi date savet, kakav god bude bio.“
„Gospođice Harlet“, nastavi Klesmer nešto naglašenije, okrenuvši se ka njoj, „neću ništa skrivati od vas, u ovom slučaju. Smatrao bih se krivim ako bih stvari predstavio pogrešno previše crno ili previše belo. Bogovi imaju kletvu za onog ko svesno pokaže drugom na pogrešan put. A ako obmanem nekog tako mladog i lepog, ko će, verujem, svoju sreću naći na pravom putu, mislio bih za sebe da sam Bdsewicht.“73 Poslednju reč Klesmer je gotovo prošaptao.
Gvendolinino srce potonu pred ovim tako formalnim izlaganjem i gledaše u Klesmera kao opčinjena.
„Vi ste predivna mlada dama koja je rasla bez briga, radili ste kako ste hteli. Niste rekli sebi ‘Moram ovo do kraja saznati’, ‘Moram ovo do kraja shvatiti’, ‘Moram ovo do kraja uraditi’“. Izgovarajući tri užasna „moram“, Klesmer je podizao, jedan za drugim, tri svoja duga prsta. „Sve u svemu, niste pozvani da budete bilo šta drugo do dražesna mlada dama kojoj nije uljudno nalaziti mane.“
Zastao je na trenutak, ponovo se podbočio, isturio moćnu bradu i kazao:
„Dobro. Dakle, s takvom životnom pripremom hteli biste da se okušate u umetničkom životu; hteli biste da pokušate da radite naporno i bez prestanka, pri čemu priznanje nije izvesno. Vaše priznanje bi moralo da se zaradi, baš kao hleb, a i jedno i drugo stizaće sporo i biće oskudno šta da kažem? možda nikad neće ni doći.“
Ovaj obeshrabrujući ton za koji se Klesmer nadao da će biti dovoljan, bez potrebe za nečim neprijatnijim, podstaknuo je Gvendolin da pruži otpor sagovorniku. Okrenuvši tek malo glavu od njega, i s nešto ljutnje u glasu, izjavi:
„Mislila sam da biste vi, kao umetnik, takav život smatrali časnim i izvrsnim. A ako ne mogu ništa bolje da radim? Pretpostavljam da se mogu prihvatiti istih rizika kao drugi ljudi.“
„Ništa bolje?“, upita Klesmer, pomalo se ražestivši. „Ne, draga moja gospođice Harlet, ništa ne biste mogli bolje da radite nijedan čovek ni žena ne bi mogli ništa bolje ako nešto umete da radite najbolje ili dobro. Ne kudim život pravog umetnika. Veličam ga. Dostupan je samo onoj ljudskoj prirodi koja je stvorena da voli savršenstvo i spremna na težak rad da bi ga dostigla; spremna, kao svi zaljubljeni, da istrpi, da sačeka, da kaže: ‘Još nisam dostojan, ali ona Umetnost, moja ljubavnica vredna je svega, i ja ću živeti tako da je zaslužim.’ Častan život? Da. Ali čast proističe iz unutrašnje vokacije i krvavo zarađenog postignuća; ako se umetnost obavlja kao posao, tu nema časti.“
Jučerašnje uzbuđenje probudilo se u Klesmeru i podstaklo ga na reči koje su unekoliko odstupale od njegove prijateljske namere. Hteo je da što delikatnije skrene Gvendolin pažnju na to da nije podobna za opasan, težak put; ali on je navikao da se rasrdi zbog pretencioznosti ili nesposobnosti, i beše u opasnosti da se razjari. Svestan toga, iznenada je zastao. Međutim, Gvendolin je smatrala kako još uvek nije ustvrdio da ona nije u stanju da nešto radi dobro. Klesmerov žar, činilo joj se, beše od one vrste zanosa koji je sklon da usmerava izražavanju u načelu; a ona je želela da ga uveri kako se ne plaši početnih teškoća. Uverenje da njeno izvođenje na sceni u javnosti mora imati isti efekat na kakav je privatno navikla beše duboko usađeno u nju i nije se tako lako moglo iščupati, već samo uz krv i bol. Gvendolin reče, s izvesnim insistiranjem u glasu:
„Sasvim sam spremna da podnesem teškoće u početku. Naravno da niko ne može odjednom da postane slavan. I nije nužno da svako bude prvoklasna glumica ili pevačica. Ako biste bili ljubazni da mi kažete kakve korake bi trebalo da preduzmem, ja bih skupila hrabrost da tako uradim. Ne smeta mi da se penjem uz brdo. Biće lakše nego da ostanem na nivou guvernante. Preuzeću svaki korak koji preporučite.“ Klesmer je sad bio uveren da mora otvoreno govoriti.
„Reći ću vam korake, ne koje preporučujem, već koje ćete biti prinuđeni da poduzmete. Svejedno je šta će vam biti cilj izvrsnost, slava, druga, treća klasa svejedno, proces je isti. Morate otići u grad pod zaštitom svoje majke. Morate se podvrgnuti obuci, muzičkoj, dramskoj, pozorišnoj, šta god želite da naučite.“ Gvendolin je zaustila da progovori, no Klesmer podiže ruku i odlučno produži:
„Znam. Razvijali ste svoje talente, recitujete, pevate, sve u salonskim okvirima. Draga moja Fraulein, to morate zaboraviti. Još niste shvatili šta je izvrsnost: morate zaboraviti ono čemu ste se do sada divili. Morate znati čemu treba da težite, a potom morate podvrgnuti um i telo strogoj disciplini. Vaš um, rekoh. Jer ne smete da razmišljate o slavi: ugasite tu sveču u očima, i gledajte samo ka izvrsnosti. Naravno, nećete ništa zaraditi zadugo nećete dobiti angažman. Trebaće vam novac za vas i za vašu porodicu. Ali to“, Klesmer se namrštio i protresao prstima kao da odbacuje neku beznačajnu stvar, „to bi se možda moglo naći.“
Gvendolin je, dok je govorio, naizmenično bledela i crvenela se. Njen ponos beše ozbiljno uzdrman, a poslednja rečenica beše tek završni udarac. Bila je svesna da se poznaje da je pogođena, i pokušala je da pobegne od svoje slabosti tako što je iznenada otišla do naslonjače i pokazala Klesmeru na stolicu. Nije seo, već se okrenu licem ka njoj i nasloni se na klavir. U tom trenutku žalila je što ga je pozvala: ovo prvo iskustvo na terenu van njenog društvenog položaj a ili mimo njene lepote beše gorko. Klesmer, zaokupljen ozbiljnim pitanjima, nastavi bez promene u tonu.
„Šta bi se, iskreno govoreći, moglo očekivati od sveg ovog samoporicanja, pitali biste se? Ispravno bi bilo da vam se otvore oči. Reći ću vam istinu. Ishod bi bio neizvestan, i, vrlo verovatno, ne bi bio previše vredan.“
Posle ovih nemilosrdnih reči Klesmer isturi usnu i pogleda je kroz naočare kao da je kakvo čudovište imuno na lepotu. Gvendolinine oči se zažariše, ali užas od iskazivanja slabosti natera je na samokontrolu. Ona primora sebe da teškim tonom izusti:
„Mislite da mi nedostaje talenta ili da sam previše stara da počnem.“ Klesmer ispusti brundav zvuk, a potom se spusti na saosećajni ton: „Da! Želja i obučavanje trebalo je da krenu pre sedam godina, ili prilično ranije. Šestogodišnja devojčica koja pomaže ocu komedijašu da zaradi koju paru, dete koje je nasledilo glas od duge linije predaka horskih pevača i uči da peva i hoda istovremeno, to je verovatniji početak. Svako veliko dostignuće u glumi ili muzici raste zajedno s detetom. Kad god je umetnik mogao da kaže: ‘Dođoh, videh, pobedih’, to je bilo na kraju strpljivog vežbanja. Isprva je genijalnost tek nešto više od velikog kapaciteta za disciplinu. U pevanju i glumi, kao kod istančane spretnosti žonglera, organi se moraju oblikovati tako da se očekuje sve finiji, izvesniji uspeh. Vaši mišići, čitavo vaše telo, moraju biti poput sata, precizni do u dlaku. To se radi u ranoj mladosti, pre nego što se formiraju navike.“
„Nisam sebe videla kao genija“, reče Gvendolin, još uvek smatrajući da bi mogla raditi ono što je Klesmer hteo da predstavi kao nemoguće. „Pretpostavljam samo da bih mogla imati nešto talenta dovoljno da se može unaprediti.“
„Ne poričem“, na to će Klesmer. „Da ste krenuli pravim putem pre nekoliko godina i radili ispravno, sada biste možda mogli pevati pred publikom, premda ne mislim da bi vaš glas bio značajan u javnosti. Onda bi vaše draži i inteligencija mogle da se istaknu na sceni, a da vas u tome ne ometaju nedostatak iskustva, discipline i obuke kao sada.“
Klesmer se izvesno činio surovim, ali njegova osećanju behu sasvim suprotna. Naše reči, čak i kad smo najiskreniji, nikad ne izviru iz jednog impulsa, ali Klesmerove su, koliko je to bilo moguće, bile vođene saosećajnošću prema želji neupućene, sirote Gvendolin da krene putem čije je sve tužne detalje on video sa izvesnošću za koju je njen um bio zatvoren.
Međutim, Gvendolin nije bila uverena. Njeno mišljenje o samoj sebi se povratilo, i kako je savetnik koga je pozvala dao tako surovo isključivu procenu, beše u iskušenju da zaključi da njegov sud ne samo da je pogrešan, već je i subjektivan. Palo joj je na pamet kako je bilo jednostavnije i mudrije poštom poslati pismo upravniku Londonskog pozorišta, zatraživši sastanak s njim. Pevanje ne bi više pominjala; videla je da Klesmer nije bio pristalica njenog pevanja. S druge strane, nije se slagala s njim u vezi s glumom, te mu odgovori buntovno:.
„Razumem, naravno, da niko ne može odjednom postati oformljena glumica. Možda je nemoguće unapred reći da li ću uspeti, ali to mi se čini kao razlog da pokušam. Mogla bih u međuvremenu da prihvatim neki angažman u pozorištu, kako bih zarađivala i učila u isto vreme.“
„Ne može tako, draga moja gospođice Harlet, otvoreno ću vam reći, to ne može tako. Moram vas osloboditi tih ideja koje s realnošću nemaju više veze od pantomime. Dame i gospoda misle da je dovoljno da obuku toaletu i navuku rukavice, pa su spremni za pozornicu kao za salon. Nijedan upravnik ne misli tako. Uza svu vašu gracioznost i ljupkost, ako biste se predstavili kao kandidat za pozornicu, upravnik bi zahtevao da kao amater platite za dozvolu da stupite na scenu ili da odete i da se učite da se učite kako da se držite na sceni, kao što konj, koliko god lep bio, mora da se trenira za cirkus; da ne pominjem onu vrstu učenja koja bi vam omogućila da dosledno tumačite lik i da mu udahnete život jezikom lica, gestovima i tonom. Ne nadajte se da ćete odmah dobiti angažman koji bi vam odgovarao.“
„Zaista ne razumem to“, reče Gvendolin, prilično oholo. Onda se sabra i dodade izmenjenim tonom: „Bila bih vam zahvalna ako biste mi objasnili kako to da se angažuju loše glumice. Išla sam u pozorište više puta, i sigurna sam da sam gledala glumice koje, po mom mišljenju, uopšte nisu dobro glumile i bile su obične.“
„Ah, draga moja gospođica Harlet, takvu kritiku izriču kupci. Kad kupujemo cipele, odbacićemo ovaj i onaj par jer su nezgrapne, ali time smo odbacili zanatsko umeće koje ih je stvorilo. Izvinite, ali vi u ovom trenutku ne biste mogli da podučavate nijednu od tih glumica, dok bi one vas izvesno mogle da nauče mnogo toga. Na primer, one mogu da podese ton glasa tako da se čuje: kladio bih se da bi vama to za rukom pošlo tek posle nebrojeno mnogo pokušaja. Umetnost je i samo stajati i kretati se po pozornici i to se mora vežbati. Podrazumeva se da ne govorimo sada o comparse67 u nekom jadnom pozorištu, koja zarađuje koliko švalja. To ne dolazi u obzir za vas.“
„Naravno da moram zarađivati više od toga“, reče Gvendolin, ustuknuvši, „ali brzo bih mogla naučiti da sve to što ste pomenuli radim dobro. Nisam toliko glupa. A čak sam i u Parizu videla glumice kako igraju uloge važnih dama, a nisu ni dame niti su lepe. Pretpostavljam da nemam naročitog talenta, ali moram da mislim kako je biti i lepa i dama prednost, čak i na sceni.“
„Ah, ne razumemo se“, reče Klesmer, dodavši novo značenje svom govoru. „Govorio sam kroz šta biste morali da prođete ukoliko vam je cilj da postanete pravi umetnik ako biste muziku i dramu usvojili kao viši poziv u kome biste težili izvrsnosti. U tom smislu, sve što sam rekao je neosporno. Videćete da će vam, pošto ste dvadeset i jednu godinu stvari radili traljavo, biti veoma teško da učite; pravo mučenje će vam predstavljati tretman koji ćete dobiti kada budete predstavili svoje umeće. Bićete podvrgnuti ispitivanjima; ljudi se više neće praviti da ne vide vaše greške. Na početku će vas prihvatiti samo probno. Moraćete da podnosite ono što bih mogao nazvati blistavom nevažnošću: svaki uspeh postiže se uz najveće strpljenje. Moraćete da se držite svog mesta u gomili, a posle toga, verovatno ćete se izgubiti iz vida. Ako ste spremni da se suočite s tim teškoćama i ipak pokušate, osetićete da imate u sebi više dostojanstva, iako će vaš izbor možda biti nesrećan. Imaćete neku korist, mada možda nikakvu nagradu nećete osvojiti. Tražili ste moj sud o tome koliko je verovatno da ćete uspeti. Neću se pretvarati da su moje reči apsolutne, ali ako procenjujemo verovatnoću, moj sud glasi: teško da ćete postići išta više od osrednjosti.“
Klesmer je to izrekao odlučno i brzo, te sad zastade na trenutak. Gvendolin se nije pomerala i gledala je u šake položene u krilo jednu preko druge. Prenu se i natera sebe da pogleda Klesmera tek na njegovo duboko, dugo „ali“ kojim je nastavio izlaganje.
„Ali svakako da ima drugih ideja, drugih mogućnosti da mlada dama krene putem koji će je odvesti pred javnost. Može se osloniti na neospornu moć svoje lepote koja će joj biti propusnica. Možda želi da se prikaže i izazove divljenje onih koji ne mare za umeće. Tako nešto pozornica trpi, za razliku od muzike. Na sceni se lepota uzima tamo gde ne postoji ništa impresivnije. Ali ne bez određene vežbe: kao što sam već rekao, tehnikama se mora ovladati u svakom slučaju. Međutim, ovo nema veze s umetnošću. Žena koja se lati takve karijere nije umetnica, obično je od onih koje bi da se na lak način dokopaju luksuznog života možda putem braka; to je njena najbolja prilika, ali i najređa. Ipak, njena karijera neće biti luksuzna. Jedva da će zarađivati za hleb, a da ne zavisi od drugih, dok su poniženja koja je mogu snaći takva da o njima neću govoriti.“
„Želim da budem nezavisna“, reče Gvendolin, duboko pogođena, pogrešno smatrajući Klesmerove reči ponižavajućim.
„Zato sam pitala da li bih mogla odmah naći posao. Naravno, ne mogu znati kako stoje stvari u pozorištu. Ali mislila sam da bih mogla biti nezavisna. Nemam novca i neću prihvatiti pomoć ni od koga.“
Njen ranjeni ponos nije se mogao smiriti dok se nije ogradila ovim rečima. Nije mogla podneti da Klesmer misli kako je ona od njega očekivala drugačiju pomoć osim saveta.
„Vašim prijateljima teško je slušati te reči“, reče Klesmer, povrativši nežan ton kojim je počeo razgovor.
„Naneo sam vam bol. To je bilo neizbežno. Morao sam da vam kažem istinu, ogoljenu istinu. Nisam rekao, niti ću reći, da ćete pogrešiti ako odaberete tešku, uspinjuću putanju onih koji žele da budu umetnici. Morate uporediti teškoće tog izbora s onim manje rizičnim, privatnim, koji su vam na raspolaganju. Ako donesete tu, hrabriju odluku, pružiću vam ruku u znak podrške našeg esnafa, u kome smo se svi zavetovali na službu umetnosti i pomaganje svakom njenom sluzi.“
Gvendolin je ćutala, ponovo zagledana u svoje šake. Daleko je bila od donošenja odluke da prihvati. Sačekavši koji trenutak, Klesmer je nastavio još ozbiljnijim tonom.
„Gde je služenje dužnost, tu prihvatanje mora biti dužnost. To nema veze s obavezivanjem prema samom sebi. A kad je reč o praktičnim stvarima s neposrednim uticajem na vašu budućnost oprostite mi što ću dozvoliti sebi da vam u poverenju obznanim nešto što se meni dešava. Očekujem događaj koji će mi olakšati da vam budem na raspolaganju za produbljivanje mogućnosti vašeg učenja i boravka u Londonu naravno, pod okriljem vaše porodice bez potrebe da strahujete. Ako odlučite da od umetnosti zarađujete i da je učite, biće nužno da se na početku posvetite samo učenju; hleb će se naći bez problema. Događaj na koji mislim je moje venčanje; tačnije a ovo vam govorim u poverenju moje venčanje s gospođicom Aroupoint, što će i više nego udvostručiti pravo da mi verujete kao prijatelju. Vaše prijateljstvo će postati mnogo vrednije u njenim očima ako se odlučite za tu velikodušnu profesiju.“
Gvendolinino lice je buknulo. To da će se Klesmer oženiti gospođicom Aroupoint nije je iznenadilo, i scene koje je zamišljala da su se, mora biti, odigrale u Kvečamu na trenutak je zabaviše. Ali onda se zgrozi nad prizorom sopstvene neposredne budućnosti koju su joj predočile Klesmerove reči. Sugestija da bi joj gospođica Aroupoint bila patron beše samo dodala još jedan ton odvratnosti te slike. Klesmerovpredlog da joj pomogne dodatno ju je iritirao posle njegove ponižavajuće procene njenih sposobnosti. Njegove reči su povredile njeno samopouzdanje i pretvorile ga u bolnu ranu koja je krvarila, a zamisao da se predstavi i drugim sudijama sad je zatrovala bojazan da bi i oni mogli biti surovi; ni oni ne bi prepoznali talenat kog je ona bila svesna. Ali savladala se, pa ustade iz naslonjače da bi odgovorila. Činilo joj se prirodnim da malo odloži odgovor. Otide do klavira i baci nehajan pogled na note, čupkajući krajeve papira. Napokon se okrete ka Klesmeru i reče, s uobičajenim stavom gorde ravnopravnosti, koji se tokom razgovora nije mogao uočiti.
„Primite moje iskrene čestitke, her Klesmere. Mislim da nikada nisam srela nikoga tako divnog kao što je gospođica Aroupoint. I moram vam se zahvaliti na svoj vašoj iskazanoj ljubaznosti. Ali ne mogu da odlučim u ovom trenutku. Ako donesem odluku o kojoj ste govorili, javiću vam. No bojim se da su prepreke prevelike. U svakom slučaju, duboko sam vam zahvalna. Bilo je vrlo drsko od mene da vas nateram da se ovako pomučite.“
Klesmer je u sebi pomislio, „Nikada mi neće javiti“. Ali onda reče u svom stilu, s najdubljim poštovanjem: „Javite mi se kad god budete želeli. Na ovaj posetnici je adresa preko koje ćete me naći gotovo odmah.“
Uzeo je šešir, spremavši se da se nakloni, a Gvendolinina bolja strana, svesna nezahvalnosti koju je pronicljivi Klesmer zasigurno video, načini očajnički napor da se uzdigne iznad gušećih slojeva egoističnog razočaranja i razdraženosti. Uputivši mu pogled koji je pozajmio neku njenu pređašnju radost, ispruži ruku, te sa osmehom reče: „Ako krenem pogrešnim putem, to neće biti zbog vašeg laskanja.“
„Ne dao Bog da krenete ijednim drugim putem do onim na kome ćete naći i pružiti sreću!“, uzviknu Klesmer. Potom, u maniru stranca lako dodirnu usnama njene prste, i ona sledećeg minuta začu točkove njegove kočije koja se udaljavala šljunkovitim putem.
Gvendolin nikad ranije u životu nije bila tako nesrećna. Nije mogla da zaplače, ma ni jecaj da iscedi da bi sebi olakšala. Oči su joj gorele. Podne joj je donelo užas: još jasniju svest o tome da za nju nema pogodnog zanimanja. Sva sećanja, predmeti, notni papiri, otvoren klavir, sam njen odraz u staklu, činili su se ništa bolji od spakovanih stvari cirkusa koji odlazi. Po prvi put otkad beše svesna sveta oko sebe, videla je sebe na nivou puke svetine i izgubila je uverenje s kojim kao da beše rođena da postoje razlozi zbog kojih ona neće doživljavati omalovažavanja, laktanja, gaženja, tretman kakav imaju putnici s kartom treće klase. Nije se pomerala; vizija budućnosti nastala iz razočaranja previše ju je pritiskala; bacila se u najsenovitiji ugao divana i prstima pritisla upaljene kapke. Svaka reč koju je Klesmer izgovorio kao da se utisla u njeno pamćenje. Samo pre nekoliko časova, blistavi osmeh samopouzdanja počivao je na njenim usnama dok je zamišljala nejasne obrise budućnosti u skladu sa svojim željama: činilo se da će za samo godinu ili tek nešto više od toga postati najpriznatija Julija svog vremena, a da ju je Klesmer podržao u želji da postane pevačica, smatrala je da će, korak po korak, graditi svoju poziciju u operi, dobijajući novac i aplauze za povremena izvođenja. Zašto da ne? Kod kuće, u školi, među poznanicima, navikla je da joj se priznaje nadmoć koje beše svesna. Osim toga, kretala se u društvu u kome je sve, od aritmetike do umetnosti, amaterske sorte, oslobođeno potrebe za savršenstvom, sve zato da gospoda i dame ne bi morali da rade više nego što im se dopada inače bi verovatno iznedrili izuzetna dela i pokazali se kao impresivniji umetnici od svih onih koje svet u ovom trenutku mora da podnosi. Ipak, nije previše uzletela u tim vizijama koje je prizvalo njeno samopouzdanje, i barem je pokazala izvesnu prizemnost time što je savet zatražila od čoveka koji je znao najviše i koji joj je najmanje laskao. Međutim, obrativši se Klesmeru, više se oslanjala na njegovo potajno divljenje nego na to da je znao za ozbiljniji nedostatak zbog kog bi našao zamerke njenom pevanju istina koju je tražila, očekujući da će biti prijatna, obrušila se na nju poput parajućeg biča.
„Previše stara; trebalo je da počneš pre sedam godina; u najboljem slučaju, dostići ćeš osrednje domete; težak, neprestan rad, neizvesno priznanje; novac će pristizati sporo, skromno, možda nikad i neće doći; ponižavanja, ljudi se neće više pretvarati da ne vide tvoje greške; blistava nevažnost te fraze su se rojile u njenoj glavi, a još više ju je izjedao nagoveštaj da bi na sceni bila prihvaćena samo kao lepotica koja se nada da će naći muža. Poniženja kojima bi mogla biti izložena nisu joj bila sasvim jasna, ali samo povezivanje nje s nečim zvanim poniženje beše poziv na ogorčenost. A uz mutne slike koje su te oštre reči prizivale, došla je i jasna ideja o neugodnostima koje, iz svog neiskustva, nije mogla predvideti. Kako da odvede mamu i četiri sestre u London, ako nije mogla odmah početi da zarađuje? A da prihvati da bude protege gospođice Aroupoint i traži od svoje mame da zajedno s njom pristane na poniženje da je izdržava ta persona to je bilo jednako loše kao kad bi stupila u guvernante; ne, zapravo još gore, jer, kad bi sve njeno učenje na kraju ispalo beskorisno kao što je Klesmer, po svemu sudeći, očekivao, pomisao da su usluge date, a nikad uzvraćene, zagorčale bi jade razočaranja. Nije bilo sumnje da je Klesmer imao veličanstvene ideje o pomaganju umetnicima, ali kako je mogao znati šta prema tome osećaju dame? Sve beše gotovo: zanela se promašenom nadom, a sada je bio kraj.
„Kraj!“, naglas izgovori Gvendolin, ustavši sa divana pošto je po zvuku koraka poznala da joj se mama i sestre vraćaju iz crkve. Pohitala je ka klaviru i počela da skuplja papire izigravajući revnost, sa izrazom na bledom licu i vatrom u očima kakve ima žena žrtva nepravde na koju se ne može buniti, ali za koju će se verovatno osvetiti.
„Draga moja“, nežno će gospođa Dovilou dok je ulazila, „po tragovima točkova vidim da je Klesmer bio ovde. Da li si zadovoljna razgovorom?“ Ona je nagađala šta je mogao biti predmet razgovora, ali bojala se da to pomene.
„Zadovoljna, mama? Oh, jesam“, odvrati Gvendolin visokim, teškim tonom, koji joj se mora oprostiti, jer se užasavala emotivnih nastupa. Da nije rešila da izigrava gordu ravnodušnost, iz nje bi, znala je, provalilo očajanje, koje bi njenu mamu povredilo više nego sve njihove nevolje.
„Tvoji tetka i teča bili su razočarani što se nisu videli s tobom“, reče gospođa Dovilou, približivši se klaviru i prateći Gvendolinine pokrete. „Objasnila sam im da si htela da se odmoriš.“
„Upravo tako, mama“, složi se Gvendolin, govoreći istim tonom te se okrenu da skloni neke papire.
„Treba li sada da ne znam ništa, Gvendolin? Da uvek budem u mraku?“, zapita gospođa Dovilou, koja je uvek istančano zapažala kretnje i izraz svoje ćerke, pa se sad zabrinula da se možda desilo nešto neugodno.
„Nemam šta da kažem, mama“, reče Gvendolin, još uvek višim glasom. „Imala sam pogrešnu ideju o nečem što bih mogla da radim. Her Klesmer me je otreznio. To je sve.“
„Nemoj tako, drago moje dete, ne mogu to podneti“, zavapi gospođa Dovilou, lomeći se. Hvatao ju je još neuobličen strah. Gvendolin ju je na trenutak pogledala, grizući usnu, potom je joj je prišla, stavila joj ruke na ramena i progovorila svojim najdubljim glasom:
„Mama, ništa mi sad ne kazujte. Beskorisno je plakati i trošiti snagu na nešto što se ne može promeniti. Vi ćete živeti u Sojerovoj kolibi, a ja ću biti s biskupovim ćerkama. Nema se šta više reći. Stvari se ne mogu promeniti, ali koga je briga? Svetu je svejedno, šta god mi radile. Moramo se potruditi da ne brinemo. Ne smemo se predati. Užasavam se predaje. Pomozite mi da se smirim.“
Pred licem i glasom svoje ćerke gospođa Dovilou stajala je kao uplašeno dete; suze joj usahnuše i ona ode u tišini.

POGLAVLJE XXIV

„Pitanje svoje svuda sam kazala

Nijedna stvar odgovor nije dala

I sav svet mi se činio pun zala.“

Vordsvort

Gvendolin je bilo drago što je razgovor s Klesmerom obavila pre susreta s tetkom i tečom. Sad se pomirila s tim da su pred njom bile samo neugodnosti i osećala je da je u stanju da održi spokoj pred svakim poniženjem s kojim bi se mogla susresti.
Videli su se tek u ponedeljak, kad je Gvendolin otišla u parohijski dom sa majkom. Usput su svratile u Sojerovu kolibu i videle svaku pukotinu u uskim sobama pod podnevnim svetlom, neprigušenim zavesama; kuću nisu još bile počele da opremaju nameštajem, valjalo ga je naparbičiti iz parohijskog doma.
„Kako ćete opstati ovde, mama?“, upita Gvendolin na odlasku. Nije progovarala dok su razgledale gole zidove i podove, i malu baštu sa stabljikama kupusa i mladicama luka, prekrivenim prašinom i paukovim mrežama. „Vi i četiri devojke, sve ćete biti u toj šupi od sobe, sa zelenim i žutim tapetama koje paraju oči? I bez mene?“
„Biće nam neka uteha što ti ne moraš to takođe da podnosiš, draga.“
„Da ne moram zarađivati, radije bih bila tu nego u tuđoj kući kao guvernanta.“
„Nemoj unapred da negoduješ, Gvendolin. Ako odeš u palatu, živećeš okružena luksuzom. A znaš koliko ti je to oduvek bilo važno. Neće ti biti teško kao što bi ti bilo spuštanje i uspinjanje onim strmim, uskim stepeništem, slušanje zveke grnčarije po kući i brbljanje dragih devojaka.“
„Ovo je kao ružan san“, plahovito će Gvendolin. „Ne mogu verovati da će teča dopustiti da odete na takvo mesto. Trebalo bi da preduzme neke korake.“
„Ne budi nerazumna, drago dete. Šta bi se moglo uraditi?“
„Na njemu je bilo da nađe rešenje. Ovaj svet mora biti izuzetno neobično mesto, ako ljudi u našoj poziciji moraju odjednom ovako da propadnu“, nastavi Gvendolin, pri čemu drugi svetovi u njenoj glavi behu takvi da bi njena budućnost u njima bila ugodna.
Njena ćud, pod ovim novim pritiscima loše sreće, sad joj je diktirala šta će reći; nije mogla da govori podesnije o preokretima u životima drugih ljudi, iako nikad nije težila da se izražava moralno nego pametno to bi svakako trebalo uzeti kao olakšavajuću okolnost jer su njene reči obično bile gore od nje same.
A uprkos tome što je bila sasvim svesna sopstvenih rana, uspela je da pokaže izvesnu skrušenost kada su je tetka i teča primili s blagonaklonošću kakvu joj nikad pre nisu ukazali. Pogodila ju je dostojanstvena veselost s kojom su govorili o nužnim merama štednje u njihovom životu i obrazovanju dečaka. Lični kvaliteti gospodina Gaskojna kao što je poetska lepota žena zasenjena željom za modernim toaletama pokazali su se od velike koristi pod novim, nepovoljnim imovinskim okolnostima. Brz i metodičan, odlučio je ne samo da se odrekne kočije, već i da razmisli o tome koliko mu je nužna nova odeća, da izostavi meso iz doručka, da ne kupuje časopise, da povuče Edija iz škole te da sam podučava dečake i da čitavo domaćinstvo postavi na noge sa što manje troškova. Jer štednja ima draži za zdrave ljude i parohovo raspoloženje se prenosilo na čitavo domaćinstvo. Gospođi Gaskojn i Ani, za koju je tata bio uzor, nije lično nedostajalo ništa do čega im je stalo, i, iskreno govoreći, najtužnija strana porodičnih gubitaka bila je promena za gospođu Dovilou i njenu decu.
Prvi put je Ana sada mogla pustiti da se saosećanje prema Gvendolin stopi s njenom ozlojeđenošću zbog Reksa, a gospođa Gaskojn je bila sklona nadanju da će nevolje lekovito delovati na njenu sestričinu. Obe se behu pozabavile razmatranjem koje zavese iz kućnih zaliha da odvoje za kolibu, ali ipak ostaviše to na stranu da bi se prvo raspitale o Gvendolininom putovanju i o tome kolika je uteha bila njenoj mami što joj se Gvendolin vratila.
Zapravo, Gvendolin nije imala opravdanja da svoje nezadovoljstvo dešavanjima prenese i na ljude oko sebe, i poput vojnika koji je upravo pozvan na obuku, svu pažnju je usmerila ka teči, kad je počeo da joj govori o svim naporima što ih je pređuzeo da stvori okolnosti koje bi joj što više išle u prilog. Gospodin Gaskojn nije zaboravio Grandkorta, ali on, sledeći svoju zdravu pamet, nije mogao pouzdano računati na razvoj te veze u poželjnom smeru; neizvesnosti te vrste ne mogu sada uticati na njegove pokušaje da učini za svoju nećaku što se više može pod datim okolnostima.
„Gvendolin, smatrao sam da nema vremena za gubljenje, jer nameštenje u dobroj porodici, gde će te uvažavati, ne nudi se svaki dan. A koliko god čekali, teško da bismo mogli da nađemo nekog boljeg od biskupa Momperta. I on i gospođa Mompert su moji znanci, i to je prednost za tebe. Vrlo smo se lepo dogovorili, ali ne iznenađuje me što gospođa Mompert hoće da te upozna pre nego što donese odluku. Mislila je da se sretnete u Vančesteru, kad bude išla u grad. Draga moja, usuđujem se reći da će te u tom razgovoru prilično propitivati, ali imaćeš nešto vremena da se pripremiš.“
„Znate li zašto hoće da me vidi, tečo?“, upita Gvendolin, brzo prebirući po razlozima dotične, zasad nestvarne gospođe Mompert s tri ćerke, razlozima koji su svi redom bili neugodni za osobu koja je predmet ispitivanja.
Paroh se nasmešio. „Ne brini, draga moja. Htela bi da ima jasniju predstavu o tebi od one koju je stekla iz mojih opisa. Razume se da će majka s predostrožnošću birati pratilju svojih ćerki. Obavestio sam je da si veoma mlada. Ali ona strogo nadgleda obrazovanje svojih ćerki, te je tvoje godine ne brinu naročito. Ona je žena od ukusa i čvrstih principa i nije sklona da drži Francuskinju u kući. Siguran sam da će zaključiti kako ne može naći još jednu osobu tvog ponašanja i postignuća kao što su tvoji; a za verske i moralne aspekte obrazovanja biće, naravno, zaduženi ona i biskup lično.“
Gvendolin se nije usuđivala da odgovori, ali potisnuta odvratnost prema čitavoj toj priči obli joj lice i vrat rumenilom koje uminu iznenada kao što se pojavilo. Ana, na ivici suza, stavi svoju malu šaku u šaku svoje rođake, a gospodin Gaskojn beše odviše dobar čovek da ne bi barem donekle shvatao kakve muke takva nagla promena mora biti da zadaje devojci kao što je Gvendolin. Trudeći se da svemu da veseliju notu, nastavio je lakšim tonom, kao da usput iznosi čisto zapažanje, a ne kao da odgovara na zamerke za koje beše pretpostavio da ih Gvendolin ima:
„Toliko imam visoko mišljenje o tom nameštenju, da bih bio u iskušenju da ga obezbedim za Anu, kad bi ona bila u stanju da zadovolji zahteve gospođe Mompert. U tom domu se vodi računa o najvišem obrazovanju: ‘guvernanta’ je tu pogrešna reč. Biskup ima više evangeličke nazore od mene blizak je prijatelj lorda Grampejna. Međutim, premda je privatno strog, nije uskih shvatanja kad je reč o temama od javnog značaja. Nije izazvao ništa više negodovanja u svojoj biskupiji nego drugi biskupi. Ostali smo u prijateljskim odnosima, iako smo, pre njegovog rukopoloženja, imali manji sukob oko Društva Biblije.“68
Parohove reči su previše odisale zadovoljstvom njim samim, da bi razmišljao o tome kako su delovale na njegovu nećaku. „Najviše obrazovanje...“, „uskih shvatanja“, „privatno strog“, „Društvo Biblije“. Gvendolin, koja je već drhtala pred budućnošću što se otvarala pred njom, takve fraze pekle su kao nalet žege od vrelog stakla, nisu nalikovale na baklje ubedljivog rasuđivanja kakvim ih je smatrao njen dobri teča. Očajnički je počela da traži drugo rešenje.
„Postoji još jedna mogućnost, zar ne, o kojoj je mama govorila?“, upita ona, uz samokontrolu.
„Da“, odgovori paroh, prilično potcenjivački, „ali reč je o školi. Ako bi pristala na to nameštenje, moje zadovoljstvo ne bi bilo isto. Radila bi mnogo napornije, i sama znaš, i uslovi, uopšte uzev, ne bi bili tako dobri. Osim toga, nije jednako verovatno da bi dobila to mesto.“
„Oh, Bože, ne u školu“, zavapi gospođa Gaskojn, „bilo bi mnogo manje pogodno, možda čak ne bi imala zasebnu spavaću sobu.“ A iz Gvendolininog sećanja na školu izbijali su drugi detalji zbog kojih je morala priznati sebi da to rešenje ne bi donelo olakšanje. Okrenula se teči i rekla, naizgled prihvatajući njegove ideje:
„Kada bi gospođa Mompert mogla poslati po mene?“
„To je prilično neizvesno, ali obećala je da neće razmatrati druge predloge dok se ne vidi s tobom. Veoma je zainteresovana za tebe. Pretpostavljam da će to biti u naredne dve nedelje. Sad moram da idem. Imam neobično dobru ponudu za izdavanje parčeta crkvenog zemljišta.“
Paroh veselo izreče završnicu i zadovoljan napusti sobu, ubeđen da će se Gvendolin, kao razumna devojka, prilagoditi okolnostima. Pretpostavljao je da će njegove prikladne reči prikladno delovati; bio je navikao, kao autoritet u domaćinstvu i parohiji, da se obraća jogunastim osobama, te da podrazumeva kako su ti predloži moralno obavezujući.
„Henri je potpora svima nama, zar ne?“, izjavi gospođa Gaskojn, kad ih je njen suprug napustio.
„Zaista“, srdačno se složi gospođa Dovilou. „Mislim da je vedrina sama po sebi bogatstvo. Volela bih da sam takva.“
„A Reks je baš kao on“, produži gospođa Gaskojn. „Silnu nam je utehu pružio svojim pismom. Moram ti pročitati deo“, dodala je, izvadivši pismo iz džepa, dok je Ana izgledala prilično uplašeno nije znala zašto, sem što se sama držala pravila da nikad ne pominje Reksa pred Gvendolin.
Ponosna majka je prešla pogledom preko pisma, tražeći rečenice koje će pročitati naglas. Ali izgleda da je shvatila kako sadrže više aluzija na skorašnju prošlost nego što joj se dopadalo, te podiže pogled, savi pismo, i reče:
„U svakom slučaju, kaže da ga je naša nevolja načinila čovekom; sad ima razlog da potraži posao: namerava da dobije stipendiju, uzme đake, da pomogne jednom od svoje braće, da bude izuzetan u svakom pogledu. Pismo odiše vedrinom, kakav je i on sam. Kaže: ‘Recite majci da je dala oglas za dobrog, vrednog sina, u pravom trenutku da me spase s broda koji tone, i ja se prijavljujem za tu poziciju.’ Pismo je stiglo u petak. Nisam videla supruga tako dirnutog otkad se Reks rodio. Kao dobitak da nadoknadimo naš gubitak.“
Pravo govoreći, zbog pomenutog pisma gospođa Gaskojn i Ana bile su kadre da ispolje prema Gvendolin čistu dobrotu, a ona beše blagonaklona prema tome, smešila se Ani i štipnula je za bradu, kao da govori: „Tebi je sad sve potaman, zar ne?“ Nije gajila bezrazložna zlobna osećanja, niti je uživala u nanošenju bola ljudima. Smetalo joj je samo kad oni nju povređuju.
Ali kad se poveo razgovor o nameštaju za kolibu, Gvendolin nije pokazala ni zrnce zanimanja. Učinila je onoliko koliko se od nje očekivalo tog jutra, smatrala je, i osećala se herojski što je borbu koja se vodila u njoj uspevala da zadrži za sebe. Njen um opirao se jedinom definitivnom rešenju što joj je dozvoljeno, snažnije nego što je pretpostavljala. Činjenica da se mora najpre predstaviti gospođi Mompert, kako bi je ova zaposlila ili odbila, još je otežavala njenu ionako veliku muku znači, čak i kao kandidatkinja za guvernantu mora proći ispitivanje i na koncu može biti neprihvaćena. Mora ona naterati sebe da prihvati biskupa i njegovu ženu, ali to nije bilo presudno: prvo oni moraju da razmotre da li će je primiti, a budu li je zaposlili, ona će i potom morati da pazi šta će reći i kako će se ponašati. Čak i kad započne taj turobni zadatak obuzdavanja same sebe u društvu tri devojke koje mora da podučava bez prestanka, taj proces procenjivanja neće se okončati i vazda će biti pod nadzorom gospođe Mompert; od nje će se uvek očekivati nešto čemu nije ni najmanje sklona, a možda će je biskup preslišavati o ozbiljnim temama. Gvendolin, budući naočita devojka, u poslednje vreme se navikla na društvene uspehe prikladne svom izgledu; njena živahna smelost u razgovoru ostavljala je utisak oštroumnosti. Ona bi koliko pre šest nedelja prezirala biskupovu nezanimljivost, a sad se našla u ponižavajućem položaju u odnosu na njega i videla je život pred sobom kao zatvor. Draž slobode mamila ju je da pobegne i, uprkos Klesmeru, postane glumica, ali njegove reči su je još uvek tištile; pogodile su njen ponos, čak i devojačko dostojanstvo: u magnovenju je videla sebe među vulgarnim ljudima koji bi se prema njoj odnosili prostački blisko mrskim muškarcima, čije keženje i namigivanje nikako ne bi moglo proći u strogo ustrojenom učtivom društvu. Gvendolinina smelost nije ni najmanje bila pustolovna i ona je veoma držala do toga da je smatraju damom; kad je zamišljala sebe kao heroinu kockarskog stola, podrazumevala je da se niko prema njoj neće odnositi s manje poštovanja i bila ubeđena kako nikom neće pasti na pamet da je pogleda sa osmehom kao što je to učinio Deronda. Da bude zaštićena i da joj ugađaju i da vode računa o njenim osećanjima, to beše sastavni deo njenog života koliko i hrana i odeća; čak i bez upozorenja kao što je bilo Klesmerovo, nije mogla smatrati privlačnom slobodom to prepuštanje zavisnosti od sumnjive ljubaznosti stranaca. Zatvorski život kod biskupa beše joj manje odvratan od toga, iako joj ni u biskupovoj kući ne bi ugađali, niti bi vodili računa o njenim osećanjima. Njena pobuna protiv te teške izvesnosti koja je od svih ljudi na svetu baš nju pogodila nju, koju su sve životne okolnosti dotad spremale za nešto sasvim drugačije iz sata u sat je, umesto da slabi, jačala, dok je zamišljala šta bi mogla očekivati od svoje sudbine. Smatrala je da su porodični problemi svima padali lakše nego njoj čak i njenoj sirotoj, dragoj mami, jer je ona navikla da ne uživa. A što se tiče nade da bi se situacija, pošto ode kod Mompertovih i strpi se neko vreme, mogla poboljšati bilo bi glupo zanositi.se lepim očekivanjima posle svega što se desilo. Po svemu sudeći, njeni talenti nikad neće biti proglašeni za izuzetne, a nije se naziralo nijedno životno rešenje u kome bi se njenim željama izlazilo u susret. Pojedine divne devojke koje su, poput nje, čitale romantična dela u kojima su čak i obične guvernante bile predmet obožavanja i poželjne udavače, mogle bi se tešiti prenoseći takve prizore u sopstvenu budućnost, ali čak i da je Gvendolin iskustvo navodilo na snivanje o ljubavi i braku kao o njenom raju, srce su joj previše pritiskale trenutne i buduće okolnosti, da bi u nadama ciljala tako visoko. Gadio joj se čitav svet i nije videla zašto bi poželela da živi. Nikakav verski pristup nije joj bio od pomoći: njene nevolje su, po njenom mišljenju bile izazvane odvratnim ili zlobnim postupcima drugih ljudi, i na svetu nije bilo ničeg lepog na šta je mogla računati tako se osećala; sve drugo što je čula da govore o nevolji behu prazne reči, nedovoljno privlačne da bi ih usvojila i ponavljala. Što se tiče ugodnosti rada i ispunjenosti poslom; zanimljivosti unutrašnjih i spoljašnjih aktivnosti; stalnog otkrivanja životnih radosti; dužnosti da se bude hrabar, istrajan, preduzimljiv, čije odbacivanje je greh prema zajedničkoj dobrobiti; vrhunske vrednosti učiteljskog poziva, sve to, čak i da joj je predstavljeno na ubedljiv način, ne bi bilo više od nejasnih doktrina; samo joj je bilo važno opažanje da je prelazak iz pozicije dame na mesto guvernante značio pad, i da se svi prema takvoj promeni u najboljem slučaju mogu odnositi sa saosećajnim pokroviteljstvom. A za sirotu Gvendolin, njena lična nadmoć i eclat su bili neodvojivi od njene sreće. I to što je u situacijama u kojima bi je oni napustili smatrala da nema razloga živeti, ne može je toliko razlikovati od nas ostalih da bismo štedeli svoje saosećanje na njoj; trenuci iskušenja da o stvarima u načelu formiramo zlonamerno mišljenje obično zavisi i od nekih naših slabosti prema nama samima i neosetljivosti prema stvarima koje bi svi ostali smatrali važnijim. Siroto je mlado biće pred kojim je lavirint života i nikakvog putokaza nema biće koje je sumnja u samog sebe i u svoju sreću odjednom snašla, poput jame na putu kojim je bezbrižno hodilo.
Iako oduvek beše telesno zdrava, nepodnošljiva odvratnost koju je osećala pogodila ju je i fizički; beše nekako otupela i nije mogla da se usredsredi ni na šta; razdražilo bi je i najmanje moranje, čak i samo jelo; reči drugih o bilo čemu zvučale su joj nerazumljivo, jer nisu obuhvatale njena osećanja. Nije bilo u njenoj prirodi da se prepušta mislima o samoubistvu kojima su skloni razočarani mladi ljudi; okupirala ju je i srdila pomisao da nema kud već da mora provoditi život koji je mrzela. Izbegavala je da ponovo ode u parohijski dom: beše joj nepodnošljivo da se drži i govori pokorno, a nije mogla da se natera da pokaže zanimanje za nameštaj za tu užasnu kolibu. Gospođica Meri se zadržavala tamo da bi pomogla, a ljudi kao što je Đokoza su voleli takve preokupacije. Njena majka je morala da se u njeno ime izvinjava zato što se ne pojavljuje, čak i kad bi Ana došla da je poseti. Jer taj mir koji je Gvendolin obećala sebi da će održavati preobrazio se u bolesnu bezvoljnost te je mislila: „Pretpostavljam da ću u nekom trenutku morati da počnem da se pretvaram, ali zašto da to sada učinim?“
Njena majka ju je posmatrala s nemom brigom i, onako popustljiva i nežna, počela je da misli ono što je zamišljala da Gvendolin misli, želeći da postoji način da olakša svojoj dragoj ćerki, pa makar se sama odrekla svega.
Jednom su obe bile u crnoj-žutoj spavaćoj sobi, majka pod izgovorom da sređuje ćerkine haljine, i Gvendolin iznenada ustade i uze kovčežić s nakitom.
„Mama“, reče, prelazeći pogledom preko prvog sloja sadržaja, „zaboravila sam na ove stvari. Zašto me niste podsetili na njih? Postarajte se da se prodaju. Neće vam smetati da se rastanete od njih, dali ste mi ih odavno.“
Podigla je prvu podlogu i pogledala šta je unutra.
„Radije ću ih zadržati za tebe, draga moja“, reče gospođa Dovilou i sede kraj Gvendolin; laknulo joj je što je devojka uopšte progovorila i nije marila za temu. Uobičajan odnos između njih dve se preokrenuo, i sad je majka pokušavala da oraspoloži ćerku. „Gle! Što si stavila tu ovu maramicu?“
Beše to ona maramica s otcepljenim uglom, u koju je Gvendolin onomad uvila tirkiznu ogrlicu.
„Bila je sa ogrlicom, a ja sam bila u žurbi“, odgovori Gvendolin, sklanjajući maramicu u džep. „Nemojte prodati ogrlicu, mama“, dodala je, preplavljena novim osećanjem 0 vraćanju te ogrlice u njene ruke premda je ranije taj postupak smatrala uvredljivim.
„Neću, draga, neću, načinjena je od lanca tvog oca. Radije bih da ne prodajem druge stvari. Nijedna nije naročito vredna. Svi moji najbolji komadi nakita davno su uzeti od mene.“
Gospođa Dovilou je buknula. Obično je izbegavala da pominje činjenice o Gvendolininom očuhu, pa ni tu da je uzimao nakit svoje supruge. Zastavši na trenutak, nastavila je:
„Ionako nisam računala da išta od ovoga pokrije moje troškove, ponesi ih sa sobom.“
„To bi bilo prilično beskorisno, mama“, hladno će Gvendolin. „Guvernante ne nose nakit. Bolje da mi pripremile uniformu od sivog grubog štofa i slamnati šešir kakve nose siročići što primaju tetkinu milostinju.“
„Nemoj tako, draga moja! Ubeđena sam da će te Mompertovi više voleti ljupku i elegantnu.“
„Nisam sigurna kakav izgled odgovara Mompertovima. Dovoljno je što se od mene očekuje da budem onakva kakva bih im se dopala“, ogorčeno će Gvendolin.
„Ako postoji nešto što bi ti smetalo manje bilo šta što se može uraditi od odlaska u biskopovu porodicu, reci mi, Gvendolin. Reci mi šta ti je na srcu. Pokušaću da uradim sve što ti želiš“, preklinjala ju je majka. „Nemoj ništa skrivati od mene. Podelimo ono što te tišti.“
„Oh, mama, nemam šta da kažem. Bolje ne mogu. Biću srećna ako me prihvate. Nabaviću nešto novca za vas. Samo o tome valja da mislim u ovom trenutku. Ove godine neću trošiti novac: dobićete svih osamdeset funti. Ne znam da li će to biti dovoljno za domaćinstvo, ali spašće vas od toga da izbodete prste do kostiju i izgubite i ono malo vida koje suze budu ostavile u vašim dragim očima.“
Gvendolin nije reči propratila milovanjem kao obično. Nije čak ni gledala u majku, već u tirkiznu ogrlicu koju je prevrtala u rukama.
„Bog blagoslovio tvoju dobrotu, dušo moja!“, uzviknu gospođa Dovilou sa suzama u očima. „Ne očajavaj zbog oblaka koji su se nadvili nad tobom. Mlada si. Možda te ipak čeka velika sreća.“
„Ne vidim nijedan razlog da je očekujem, mama“, odvrati Gvendolin, teškim glasom, a gospođa Dovilou je ćutala, pitajući se, kao mnogo puta ranije, šta se desilo između nje i gospodina Grandkorta.
„Zadržaću ogrlicu, mama“, reče Gvendolin, stavivši je po strani, i poklopi kovčežić. „Ali prodajte ostale stvari, čak i ako neće doneti mnogo novca. Pitaje teču šta da radite s njima. Ja ih svakako neću ponovo nositi. Zarediću se. Pitam se da li su se sve nesrećnice koje su se zaredile osećale kao ja.“
„Ne preuveličavaj nevolje, draga.“
„Kako da iko zna preuveličavam li kad govorim o sopstvenim osećanjima? Ja nisam nikome ukazivala na to kako se taj oseća.“
Izvukla je poderanu maramicu iz džepa i uvila u nju ogrlicu. Gospođa Dovilou je to posmatrala donekle iznenađena, ali ton kojim je Gvendolin izrekla poslednje reči odvratio ju je od postavljanja pitanja.
Osećanje o kome je Gvendolin govorila s notom tragedije nije bilo rezultat puke činjenice da će postati guvernanta: svu ju je obuzeo duh razočaranja. Nije njoj bilo odvratno to što je trebalo da uradi, već joj je odbojan postao i svet van njenog ličnog zatvora, pošto nije videla u njemu ništa lepo što bi joj bilo dostupno sve i da je slobodna. Naravno, njena patnja nije joj se činila manjom nego što su neki njeni muški savremenici smatrali svoj jad kad je njihova profesija bila previše plitka za njihove moći, i kad su bili a priori ubeđeni da nije bila vredna njihovih skrivenih talenata. Kako njeno obrazovanje beše jeftinije od njihovog, nije se podrazumevalo da bi trebalo da ima dublje emocije ili da bude intelektualno oštroumnija. Njen bol beše ženski, ali joj kao ženi ne beše lakše da ga podnosi, i smatrala je da ima jednako pravo na to tragično tumačenje svog položaja.
Ali sled misli koji ju je naveo na to da zadrži ogrlicu, da je uvije u maramicu, ustane i spusti je u svoj necessaire gde ju je prvobitno i stavila kad joj je vraćena, beše neobičniji i, moglo bi se reći, manje racionalan. Izvirao je iz sujeverja u njoj koje se zakačilo i za njenu samouverenost i za strah takvo sujeverje živi u strastvenoj ličnosti uprkos teoriji i nauci. Zato su strahovanja i nadanja za samog sebe bili jači od bilo kog razloga protiv sujeverja. Otkud joj iznenadni poriv da zadrži ogrlicu? Nije znala, kao što nije razumevala ni to zašto je ponekad hvata strah kad se nađe sama u polju. Zbrkana su joj bila osećanja prema Derondi da li je to bio ranjeni ponos i ozlojeđenost ili izvesno strahopoštovanje i izuzetno poverenje? Nešto nejasno, a ipakpotčinjavajuće, nateralo ju je da zadrži ogrlicu. Velika je ta zemlja koju bi trebalo imati na umu kad pokušavamo da utvrdimo otkud naši pljuskovi i oluje i nema njene mape.

POGLAVLJE XXV

Kako odgonetnuti razloge uma svedenog na ogoljeni gadljivi egoizam, u kome su sve direktne želje otupele, i koji je od motiva odlutao u oklevajuće očekivanje motiva; uma satkanog od ćudljivosti, u kome nestalni porivi iskrsavaju usred opšteg mrtvila? Ovom stanju teži život prevelikim svojim delom, kad nije vođen pritiskom obaveza. Nam deteriores omnes sumus licentiae,69 ili, znanim nam jezikom rečeno, Kako ti drago je loša smernica.
Moćnici ne troše previše reči da obznane svoje namere. Kada je Grandkort, saznavši da je Gvendolin otišla iz Lojbrona, uzgred proglasio to pomodno odmaralište rupčagom, gorom od Badena, gospodin Laš je zaključio kako njegov pokrovitelj namerava da se vrati u Diplou bez odlaganja. Međutim, namera beše brža od ostvarenja, te je Grandkort zazjavao čitav naredni dan, ne dajući nikakva određena uputstva o odlasku možda zato što je primetio da ih Laš očekuje. Odugovlačio je s oblačenjem, pa je samouvereno sišao istakavši svoju bledu pojavu spram koje su se sveža, rumena lica i šake ostalih činili kao znaci sirove vulgarnosti; zadržao se na balkonu, u odajama za kockanje, u čitaonici, zauzet svojom nezainteresovanošću za svakoga i sve oko sebe. Ipak, uložio je nešto truda kad je sreo ledi Malindžer podigao je šešir, zastao i pokazao da je obratio pažnju na njeno preporučivanje banjske vode: „Da, čuo sam kako je neko rekao da je pravi dar proviđenja to što u kockarskim mestima uvek ima lekovitih izvora.“
„Oh, to je svakako bila šala“, reče naivna ledi Malindžer, obmanuta Grandkortovom bezvoljnom ozbiljnošću.
„Ah, možda“, odgovori Grandkort, ne menjajući izraz lica. Ledi Malindžer je mislila da je to vredno pominjanja ser Hjugu, koji je opomenu: „Draga moja, on nije budala. Ne smeš pretpostaviti da nije u stanju da prepozna šalu. On svojim kartama ume da igra onoliko dobro koliko većina nas.“
„Nikad mi nije izgledao kao previše razuman čovek“, reče ledi Malindžer u svoju odbranu. Nisu joj godila sretanja s Grandkortom, premda je to zadržavala za sebe; on za nju ne beše ništa više do velikog, živog znaka onog što je smatrala svojim neuspehom kao ženom naime, to se odnosilo na činjenicu da ona nije rodila muškog potomka ser Hjugu. Stalno joj je bilo na pameti da njen suprug možda žali što se njome oženio te bi, samo da nije bio tako dobar, iz tog razloga bio grub prema njoj zna se da gospoda ne vole da budu razočarana.
Grandkort je izvesnu pažnju poklonio i Derondi, koji mu nije bio zahvalan na tome, iako mu je uzvratio savršenom uljudnošću. Deronda nije uspevao da nađe razlog da odbaci utisak koji ga je pratio od ranih dana, sve mu se činilo da od rođenja nosi ožiljak za koji je krivac bio njegov otac, a kako je zbog tog ožiljka ono što je čekalo Grandkorta mogla da bude njegova budućnost, gordo je odlučio da se vlada tako da se njegovo ponašanje ne može tumačiti kao zlovolja izazvana time. Opažao je razočaranja drugih i uvideo kako je lako upasti u zlonamernu, neopravdanu ogorčenost i likovanje, a pošto je bio odlučan da se ne spušta na te nivoe, ostavio je to iza sebe, negujući kod sebe plemenitije naklonosti. Ponos mu je bio od velike pomoći, ponos koji se očitavao u nepriznavanju sopstvenog malera kakav bi prosti umovi bili skloni da preuveličavaju, kao što je, na primer, oskudica zbog siromaštva. Naprosto, nije hteo da čovek poput Grandkorta pretpostavi kako mu Deronda zavidi. Ali ne možemo se zaštititi od tumačenja drugih ljudi. Grandkort je, verujući da je Deronda, taj ubogi đavo, nesumnjivo njegov rođak po očevoj strani, u sebi kipteo od besa zbog njihove međusobne pozicije, pri čemu je prisustvo te, manje srećne osobe, njemu bilo ugodnije nego da je situacija bila obrnuta. Umišljena zavist, ideja da se drugi osećaju u nepovoljnijem položaju od njegovog, uobičajena je odlika egoizma, a Grandkortovi psi ne behu jedina bića nad kojima je voleo da prikazuje svoju moć tako što je budio ljubomoru u njima. Kad su se on i Deronda našli na balkonu bio je dovoljno uljudan da razmeni nekoliko reči sa svojim znancem o lovu u okolini Diploua, pa ga čak pozva: „Dobro bi bilo da dođete i opalite metak-dva kad počne sezona.“
Laš, nimalo nezadovoljan odlaganjem povratka, lepo se zabavljao, malo ogovarajući sa ser Hjugom, malo odgovarajući na njegova pitanja o Grandkortovim aktivnostima to je ser Hjuga zanimalo jer je moglo uticati na Grandkortovu spremnost da se odrekne svog udela u Diplouu. A o Grandkortovim ličnim vezama baronet je već znao dovoljno, te se
Laš nije osećao obaveznim da ih prećutkuje tog sunčanog jesenjeg dana, kad za njega ne beše ničeg prijatnijeg da radi do da otvoreno raspreda o svom pokrovitelju sklonom tiraniji. Ser Hjugo je uvek rado slušao prikaz kakvog vedrog skandalčića, kako je voleo da naziva traits de moeurs,77 ali je strogo pazio da takve razgovore ne načuju oni koji bi ih uzeli previše za ozbiljno. Šta god da je znao o tajnama svog bratanca, nikad to nije obznanio Derondi; ovaj je Grandkorta smatrao smrtnikom plave krvi, ali nimalo nije želeo da sluša kako su se crvena zrnca isprala iz njegovog krvotoka. Laš je ugađao svakom ukoliko nije bilo razloga za suprotno ponašanje, a baronet se uvek prema njemu lepo odnosio, kao prema jednoj od onih predusretljivih ličnosti koje, iako često u gospodskim krugovima, nisu same bile gospoda, te mogu biti servilnije i nalikovati na drugo po kvalitetu odelo iz ormara, koje nosimo bez ikakve napetosti.
„Svakako ćete mi javiti šta se dešava“, reče ser Hjugo, „ako do tog braka ipak dođe ili se desi bilo šta drugo zbog čega bi pitanje novca postalo urgentnije.“
„Da“, reče Laš, „samo što ga ne smete pritiskati planom, već ga postavite na njegov put, pa da se sam povede mirisom. Grandkort nije čovek koji uvek sledi ono što je u njegovom interesu, pogotovu ako mu dopustite da vidi da je to i u vašem interesu. Ja sam mu, naravno, privržen. Odrekao sam se svega da bih ostao uz njega, i to traje dobrih petnaest godina. Ne bi tako lako nekog stavio na moje mesto. Nebičan je čovek, sve osobeniji poslednjih godina. Ipak, ja sam mu uvek na raspolaganju i, mogao bih reći, svojevrstan staratelj otkad je napunio dvadeset; neobično fascinantan momak beše tada, nema sumnje a i sad bi mogao biti, kad bi hteo. Vezan sam za njega, i bilo bi mnogo gore po njega da nema mene kraj sebe.“
Ser Hjugo nije smatrao potrebnim da iskaže razumevanje ili slaganje, a možda ni sam Laš nije očekivao da taj kratak prikaz njegovih motiva bude doslovno prihvaćen. Ali kako čovek da ne pomene sebe u razgovoru? A mora se rečima zaodenuti u pristojno ruho, kao u lanene tkanine. Lašov sagovornik mu nije zamerao član parlamenta se slagao da je verbalna toaleta nužnost i razgovor se nastavio bez neizmenjenih predstava koje su imali jedan o drugom.
Ali Lašova nada da odugovlačenju neće doći kraj raspršena je narednog jutra kad ga je Grandkort pozdravio pitanjem:
„Jesi Ii sve sredio za naš odlazak u Pariz vozom?“
„Nisam znao da si planirao odlazak“, odgovori Laš, ne sasvim iznenađen.
„Mogao si znati“, reće Grandkort, posmatrajući kako njegova cigara gori i govoreći onim niskim tonom kojim je obično iskazivao gađenje i oštrinu. „Hajde, postaraj se za sve, i vidi da u kočiji sa nama ne bude prostaka. I ostavi moju posetnicu sa ispisanim P. P. C.70 kod Malindžerovih.“
U Pariz su stigli već sutradan, ali Laš umesto „hvala“ dobi nalog da ode pravo u Diplou i proveri da li je sve u redu, dok su Grandkort i sluga ostali u Francuskoj. Tek posle nekoliko dana Lasu stiže telegram s nalogom da pošalje kočiju na Vančestersku stanicu.
Dane po dolasku je aktivno iskoristio, ne samo da izvrši Grandkortova naređenja u vezi sa ergelom i domaćinstvom, već i da sazna sve što je mogao o Gvendolin, i kako stoje stvari u Ofendinu. Zbog smena tvrdoglavosti i popustljivosti kod Grandkorta, nije se moglo predvideti kako će na njega delovati novosti o Gvendolininim porodičnim nevoljama. Ako bi se uzelo da devojčino siromaštvo ide u prilog pretpostavci da će sad prihvatiti prosidbu uprkos ranijem snebivanju, moguće je da bi time nestala prepreka za Grandkorta u vidu rizika da će biti odbijen, što je Laš smatrao jednim od uzroka Grandkortovog oklevanja; s druge strane, izvesnost prihvatanja beše upravo jedan od onih postupaka zbog kojeg bi se mogao ponašati nepredvidljivo, nalik na moljci koji leti tamo-amo. Laš je svog pokrovitelja pažljivo posmatrao dugi niz godina i znao ga je bolje nego moguće je bilo kog drugog, ali znati Grandkorta značilo je ne znati šta bi mogao da uradi u svakom konkretnom slučaju. Moglo bi se desiti da se ponaša naizgled plemenito, kao junak moderne francuske drame, čiji iznenadni uzlet u moralne sfere posle mnogo laganja i zlobe ostavlja malo prostora da budete sigurni kako će se odvijati njegov život pošto se spusti zavesa. Zaista, kakav bi junakov stav bio časniji u završnoj sceni, do odbijanja da se traži naslednica samo zarad njenog novca, i odluke da se oženi privlačnom devojkom bez marjaša? Ali Laš je bio siguran u neke Grandkortove odlike, a jedna beše ta da je, od svih njegovih unutarnjih poriva, velikodušnost najmanje verovatna. Međutim, od kakve koristi je izvesnost da se insekt neće kretati unatrag, kad je potrebno da znate pravila unutrašnjih podsticaja zbog kojih bira da ide tamo-amo u mreži mogućih putanja? I tako, Lasa je zbunjivao mogući ishod odnosa između Grandkorta i Gvendolin, sad kad je želeo da bude potpuno siguran da se nikad neće venčati. Složio bi se ne trepnuvši da se Grandkort oženi nekom bogatom naslednicom ili gospođom Glešer: u jednom slučaju, priliv bogatstva bio bi trenutan, što se neće ostvariti pomoću očekivanog Grandkortovog nasledstva, dok bi njemu lično u drugom bila obezbeđena zahvalnost supruge, jer Laš je oduvek bio prijatelj gospođe Glešer, a to što buduća gospođa Grandkort ne bi bila prihvaćena u društvu ne bi uticalo na njegovu udobnost. Ne bi mu smetalo ni da ne dođe ni do kakvog braka, s tim što je osećao da s pravom čini sve što je u njegovoj moći da spreči brak s devojkom koja bi svom suprugu donela samo nevolju da ne pominjemo neugodnost, pa i štetu koju bi trpeo stari pratilac njenog supruga, čiju budućnost je gospodin Laš iskreno želeo da olakša što više, s obzirom na to da je i više nego zaslužio nadoknadu zato što vodi pseći život, premda tom psu nije mnogo šta zafalilo i kućica mu nije bila štenara. Za sebe je hteo ono što je smatrao dobrim i nije svesno želeo zlo bilo kom drugom, sem možda neko malecko zlo nezgodnoj i drskoj Gvendolin.
I tako, Laš je očekivao Grandkortov dolazak, razmišljajući kako da počne kampanju. Grandkort je prvog dana bio uglavnom zauzet konjušnicom; između ostalog, naredio je konjušaru da stavi žensko sedlo na Kriteriona i da vidi kakav mu je kas. Taj upadljiv pokazatelj neke namere naveo je Laša da se zapita da li da prvi zapodene razgovor, dok još nije preduzet kakav kompromitujući korak. Zato je sutradan izjutra ustao gotovo rešen. Ukoliko Grandkort bude raspoložen kao prethodnog dana i upusti se u razgovor, uzgred će mu pomenuti zanimljive činjenice o Gvendolin i njenoj porodici, da vidi dejstvo i pokuša da otkrije kakve mu dalje korake valja preduzeti. Ali Grandkort nije bio raspoložen za razgovor, a u odgovoru na pitanje da li mu je sve potaman, nijedna riba ne bi rekla manje od njega. Pošto je pročitao pristigla pisma, izdao je Lašu razne naloge koje je ovaj trebalo da izvrši ili da prenese, a potom cimnu ramenom i tako mu dade znak da izađe, te Laš poslušno ustade. Ali pre nego što je izašao Grandkort okrenu glavu i ispusti jedno slomljeno, malaksalo: „Oh“.
„Šta je bilo?“, upita Laš.
„Zatvori vrata, molim te. Ne želim da se u hodniku čuje šta govorim.“
Laš je zatvorio vrata, vratio se i seo. Posle male zadrške, Grandkort upita: „Da li je gospođica Harlet u Ofendinu?“ Beše siguran da se Laš potrudio da se raspita o njoj, a pomisao da Laš ne želi da se on raspita, donekle ga je uveseljavala.
„Ne bih znao“, nehajno će Laš. „S tom porodicom je gotovo. Oni i Gaskojnovi su izgubili sav svoj novac, zbog nekakvih bankarskih bitangi. Kako izgleda, sirota majka nema ni paru. Ona i devojke moraju da se stiskaju u brvnarici poput onih radničkih.“
„Budi ljubazan pa me nemoj lagati“, reče Grandkort, najtiše što ume. „To nije zabavno i nema svrhu.“
„Ne razumem te“, upade Laš, razdraživši se nešto više nego obično mogućnost koja se otvarala pred njim beše neuobičajeno uznemirujuća.
„Samo mi reci mi istinu.“
„Nisam izmislio. Čuo sam priču s više strana na primer, od Bazlija, Brakenšoovog sluge. Dobiće novog stanara u Ofendinu.“
„Nisam mislio na to. Da li je gospođica Harlet tamo?“, upita Grandkort, istim prigušenim tonom.
„Života mi, ne znam“, odgovori Laš, prilično zlovoljno. „Možda je otišla juče. Čujem da se zaposlila kao guvernanta. Moguće je da je već otputovala poslodavcima. Ali ako želiš da je vidiš, ne sumnjam da će majka poslati po nju.“ To podrugivanje mu se omaklo bez namere.
„Pošalji Hačinsa da se raspita hoće li biti tamo sutra.“
Laš se nije pomerio. Kao što se dešava mnogim osobama koje su unapred razmislile šta će reći u određenim situacijama, tako je i njega neočekivano razdraženje navelo da iznese neki od tih pripremljenih komentara. Grandkort je, zapravo, vrlo verovatno srljao u nevolju tako velikih razmera da Laš naprosto nije mogao dozvoliti da ovaj preduzme prvi korak u tom smeru, a da ne pokuša da ga odvrati. Laš je zadržao dovoljno obazrivosti da se obrati prijateljskim glasom, pri čemu beše svestan koliko vredi svom pokrovitelju, te se pripremi na donekle smeli nastup.
„Bilo bi dobro da imaš na umu da si sada na opasnijem terenu. Nema prostora za uobičajeno udvaranje, što znači sve ili ništa. Moraš se odlučiti želiš li da tvoja ponuda bude prihvaćena. Što je još važnije, treba da predočiš sebi kako ćeš se osećati ukoliko budeš odbijen. Bitno je i jedno i drugo. Ne možeš joj se ponovo udvarati posle šest nedelja.“
Grandkort nije ništa rekao, već je spustio novine na kolena i zapalio još jednu cigaru. Laš je to shvatio kao znak da je voljan da ga sluša, te je prigrabio priliku; želeo je da zna šta bi Grandkorta jače gurnulo u oklevanje verovatan pristanak ili verovatno odbijanje.
„Sad je sve ozbiljnije nego što je bilo. Tu je i njena porodica koju valja izdržavati. Ne možeš dopustiti da majka tvoje supruge živi u siromaštvu. Veliki teret svaliće se na tvoja pleća. Brak će te prikovati na način života na koji nisi navikao, a što se tiče novca, istina je da ga nemaš za ćerdanje. Na kraju krajeva, šta bi time dobio? Gospodar si svojih imanja, sadašnjih ili budućih, ako govorimo i o onom što ćeš naslediti; šteta je odreći se bogatije budućnosti radi običnog hira, zbog kog bi mogao da zažališ za godinu dana. Bilo bi mi žao da gledam kako upropašćavaš život na taj način. Ako bi ti taj brak doneo konkretnu korist, to bi bila druga priča.“
Lašov ton postepeno je postajao sve usrdniji u tom prijateljskom korenju, te beše u opasnosti da zaboravi kako se naprosto kockao s argumentacijom. Kad je završio, Grandkort izvadi cigaru iz usta i, posmatrajući smireno vlažan kraj dok je nameštao listove duvana delikatnim jagodicama prstiju, reče:
„Znao sam da imaš primedbe na moj brak s gospođicom Harlet.“ Zastade na trenutak, pa nastavi. „Ali nikad ne bih pomislio da je to razlog.“
„Nisam ni pretpostavljao drugačije“, odgovori Laš hladnijim tonom. „Nisam to ni isticao kao razlog. Posle sveg tvog iskustva, pomislio bih da bi razlog protiv moglo biti pitanje zašto bi se ponašao kao junak balade i dovodio sebe u apsurdnu situaciju? Znaš da ranije nisi mogao da se odlučiš. Nemoguće je da mariš preterano za nju. A o trikovima koje je spremna da izvede, možeš prosuditi na osnovu onog što si čuo u Lojbronu. Ali hteo sam da ti skrenem pažnju na to da više nema mrdanja.“
„Savršeno“, reče Grandkort, pogledavši ga uskim očima. „Nemam nameru da bude mrdanja. Rekao bih da nisi zadovoljan ovim. Ali ako pretpostavljaš da me to brine, zapanjujuće je koliko grešiš.“
„Dobro, onda“, reče Laš, ustajući s rukama u džepovima, još uvek se pomalo jedeći u sebi, „ako si doneo odluku! Samo, ima tu još nešto. Govorio sam pod pretpostavkom da je apsolutno izvesno da će prihvatiti tvoju ponudu, i da zbog siromaštva neće birati. Ali nisam siguran da možeš računati na mladu damu. Nepredvidljiva je, čini mi se. A već je imala svoje razloge da pobegne.“
Laš je načinio korak ili dva dok se nije našao gotovo pred Grandkortom, iako održavajući određeni razmak. Nije se pribojavao posledica, jer beše svestan da mu uslužnost tvori uporište i da će se, čak i posle rasprave, pre ili kasnije javiti potreba za njim. Predvideo je da će zbog Gvendolin biti uklonjen na neko vreme, i njegova narav ga je u ovom trenutku nagonila da rizikuje svađu.
„Imala je svoje razloge“, reče, značajnijim tonom.
„Već sam došao do tog zaključka“, Grandkort će, s prezrivom ironijom.
„Da, ali ne bih se zakleo da znaš te razloge.“
„Ti ih, po svemu sudeći, znaš“, odvrati Grandkort, izdavši svoje zanimanje za razloge samo treptajem oka.
„Jeste, i bolje bi bilo da i ti znaš, da bi mogao proceniti svoj uticaj na nju ukoliko zaboravi svoje razloge i prihvati tvoju ponudu. Da se ja pitam, rekao bih da su šanse za to male. Videla je Lidiju u Kardel Čejsu i čula celu priču.“
Grandkort nije odmah odgovorio, samo je nastavio da puši. Toliko dugo nije progovarao, da se Laš imao kad šetati po sobi i gledati kroz prozore, nevoljan da ode dok ne vidi nekakav efekat svog smelog poteza. Očekivao je da će ga Grandkort kazniti zato što je otkrio njegovu aferu, jer gospođa Glešer je živela u Gadsmiru, udaljenom sto milja, i beše spreman da prizna sve. Sad mu je samo bilo stalo do toga da Grandkort bude svestan kako su njegove namere bile usmerene ka devojci koja je znala za njegov odnos s gospođom Glešer i koju je to strašilo.
Grandkort, napokon, videvši da se Laš okrenuo ka njemu, pogleda u njega i oholo reče: „I, šta s tim?“
Taj odgovor je skrivao izvesno „mat“ na Lašovo „šah“ i mada je njegova ogorčenost prema Grandkortu bila možda snažnija nego ikad pre, znao je da bi besmisleno bilo postupati kao da je bilo koji drugi potez mogao biti koristan. Slegnuo je ramenom i pošao da izađe, kad je Grandkort, okrenuvši se na svojoj stolici ka stolu, rekao mirno kao da se ništa nije desilo: „Dodaj mi pero i papir.“
Nijedan gromovit, nasilan nadređeni nije mogao da izda ubedljiviju naredbu. Zašto su mu se, umesto da ga pošalju dođavola, uvek pokoravali, beše misterija za one koji bi mu se pokorili. Pero i papir mu behu dodati, a kad ih je uzeo, reče: „Sačekaj na ovo pismo.“
Ispisivao je s lakoćom, te kratka poruka beše ubrzo adresirana.
„Postaraj se da Hačins ovo odmah odnese“, reče Grandkort, odgurnuvši pismo od sebe.
Kao što je Laš očekivao, bila je upućena gospođici Harlet u Ofendinu. Pošto mu se srdnja ohladila, beše mu drago što nije došlo do burne rasprave, ali bio je siguran da će platiti za svoje postupke, ovako ili onako. Takođe mu je bilo jasno da je neposredna posledica njegove objave bila učvršćivanje prethodne Grandkortove odluke. Ali Laš nije imao pojma o tome koji su potezi krivi za taj proces u njegovom zbunjujućem umu mogao je samo da istura bradu, očajnički tražeći objašnjenje.

POGLAVLJE XXVI

On donosi tovare robe na svojim

Tirskim brodovima, purpur, zlato i balsame

Da mene podmiti; molim ih da ga oteraju,

I ne puste da kužnim dahom svojih slutnji okalja

Moju odlučnost.

Da, sigurna je:

Zato, nek dođe i prikaže svoj tovar.

Jer i čvrstina ima svoje apetite i žudnje.

Što jače iskušenje, jače mu se odupreti.

Hoće da dotakne zlato da bi ga odbacila;

Udahne mirise vina da bi joj usne bile treznije;

Da vidi fine tkanine, slonovaču i perjanice

Da bi rekla: „Divno je, ali neću ga,“

I nasmejala se zavodljivosti u lice.

Jednog dana gospodin gaskojn dođe u Ofendin donoseći, kako je mislio, zadovoljavajuće vesti: gospođa Mompert je odredila da se prvog narednog utorka nađe s Gvendolin u Vančesteru. Nije pominjao da je usput čuo da se gospodin Grandkort vratio u Diplou; znao je, ne više od nje, da je Lojbron bio odredište putovanja njenog obožavaoca, i smatrao je da bi, u svetlu tekućih nedaća, bilo bezosećajno oživljavati sećanje na izuzetnu priliku. Žalio je zbog neshvatljivog hira svoje rođake, ali ju je pravdao pred sobom time što je Grandkort prvi počeo čudno da se ponaša, pošto je iznenada otišao kad mu se pružila najbolja prilika da kruniše svoje upadljive namere. Parohova praktičnost govorila mu je da je njegova glavna dužnost prema nećaki sad bila da je ohrabri da se odlučno suoči s obrtom sreće, pošto ništa nije obećavalo ikakav događaj koji bi to preokrenuo.
„Raznolika iskustva pobudiće tvoje zanimanje, draga moja, i ja ne sumnjam da ćeš biti bolja žena ukoliko podnosiš ono što ti je namenjeno.“
„Pretvarala bih se kad bih verovala da će mi se to sviđati“, odgovori Gvendolin, po prvi put pokazujući izvesnu drskost prema teći. „Ali sasvim sam svesna da to moram podnositi.“
Setila se njegovih primedbi drugom prilikom, kad se od nje očekivalo da joj se dopadne sasvim drugačiji ishod.
„Ti si razumna osoba, naučićeš da se ponašaš shodno tim okolnostima“, izjavi gospodin Gaskojn nešto ozbiljnijim tonom. „Siguran sam da će gospođa Mompert biti zadovoljna tobom. Znaćeš kako da se vladaš prema ženi koja smatra da je u svakom pogledu iznad tebe. Ova nevolja te je snašla mladu, ali baš zato će ti biti lakše, a u svakoj pokori ima koristi, ako joj se prilagodimo.“
Upravo to Gvendolin ne beše kadra da učini, a kad je njen teča otišao, gorke suze, koje su se retko javljale tokom tih teških dana, potekoše, lagano padajući dok je sedela sama. Njeno srce nije prihvatalo da je muka bila lakša zato što je bila mlada. Kad da bude iole srećna, ako ne dok je mlada? Nisu njene vizije moguće sreće bile lišene svakog zrnca zla kao nekad, niti je mogla sebe da zamisli kako ubire plodove života bez bojazni da je srž trula. Ali ovo opšte razočaranje svetom ne, sobom, pošto je ispalo da nije rođena za lak život samo je pojačalo njeno osećanje bespomoćnosti; užasna putanja kojom nije imala hrabrosti da korača beše joj pred nogama. Prolazila je kroz tu prvu krizu strastvene mladalačke pobune protiv nečeg što bi se pre moglo nazvati nedostatkom radosti umesto bolom to je bio onaj prvi bes razočaranja u jutro života, kog smo mi koje su godine pokorile skloni da se sećamo nejasno, te nismo tolerantni prema njegovoj nerazumnosti i bezbožništvu. Koja se strast čini apsurdnijom kad je više ne osećamo i posmatramo je kao kolektivni rizik, od te agonije što ću ja, a ne ti on ili ona, jedina biti pogođena? Ipak, možda su neki koji su kasnije herojski ćuteći trpeli rane na srcu i činili časna dela, krenuli od te jarosti u svom bolu i, pošto njihove fantastične želje behu odbačene, pobesneli kao da su im ujedi otrovnica sveli univerzum na nepravedno zadavanje bola. U takvom stanju beše sirota Gvendolin. Koliko često se takva nevolja dešavala drugim devojkama? Jedina stvar za koju je čitav život učila da mari je ono što bi se desilo njoj: važno je bilo ono što je ona osetila kad joj je Klesmer ukazao na to kako nije dovoljno izuzetna da upravlja budućnošću svojom voljom i postupcima; važno je bilo ono što će ona osetiti pred nepopustljivošću neprestanih očekivanja gospođe Mompert, pred glupim zahtevom da uvek bude vesela u društvu tri gospođice Mompert, pred nužnošću predstavljanja sebe kao pokorne u potpunosti i susprezanja da kaže šta misli. Biti kraljica zbačena s prestola nije tako teško kao neka druga svrgnuća: zamislite onog, ubeđenog u sopstvenu božanstvenost, kako mu se odjednom uskraćuje poštovanje, a on nije u stanju da izvede čudo kojim bi ga povratio i ponovo stekao samouverenost. Nešto slično takvoj iluziji i bespomoćnosti snašlo je ubogo razmaženo dete, s divnim usnama i očima i kraljevskom figurom, koje sad, po svemu sudeći, beše lišeno magije.
Ustala je s niskog otomana na kom je besciljno sedela i prošetala od jednog do drugog kraja salona i natrag, poduprevši se laktom o dlan i oslonivši obraz na drugi dlan, a jedna suza sporo joj skliznu niz obraz. Mislila je: „Još kao mala osećala sam da mama nije srećna žena, a sad će, rekla bih, biti još nesrećnija.“
Zamislila je sebe kako joj prolazi mladost, a s njom i radost, šta god da radi: ali, taj prizor je neizbežno prizvao natrag sliku njene majke.
„Sirota mama! Sada će joj biti još gore. Mogu da zaradim nešto novca za nju to je sve za šta ću od sada mariti.” A onda je, u sasvim novom uzletu mašte, videla majku veoma staru i sedu, i sebe, ne mladu, već uvelu, i njihova lica kako se sreću uz sećanja i ljubav, a ona zna šta je njenoj majci u glavi „Sirota Gven, i ona je sad tužna i stara“ pa tad prvi put zajeca, i to ne od besa, već iz nekakve dirljive patnje.
Lice joj beše okrenuto ka vratima, i vide majku kako ulazi, ali u nejasnim obrisima, jer oči joj behu pune suza, te ih ona užurbano obrisa maramicom. Pre nego što je sklonila maramicu, osetila je majčine ruke oko sebe, i to osećanje, koje beše poput produžetka njene vizije, nadjačalo je njenu rešenost da se suzdrži; uprkos samoj sebi, ponovo je zajecala, dok su stisle obraz uz obraz.
Gospođa Dovilou je donela nešto u ruci što ju je već bilo uznemirilo, i nije se usuđivala da progovori dok se njena draga kći nije malo smirila. Ali Gvendolin, za koju je plakanje oduvek bilo nešto čemu se treba odupreti ako je moguće, ponovo je stavila maramicu na oči i, duboko udahnuvši, odmakla glavu, te pogledala majku koja beše bleda i drhtava.
„Ništa mi nije, mama“, reče Gvendolin, misleći da je njena majka zabrinuta samo zato što ju je zatekla uznemirenu. „Prošlo me je već.“
Ali kada se gospođa Dovilou odmaknu, Gvendolin opazi pismo u njenoj ruci.
„Kakvo je to pismo? Još loših vesti?“, upita, s prizvukom gorčine.
„Ne znam šta ćeš misliti o tome, draga moja“, poče gospođa Dovilou, držeći pismo. „Ne verujem da ćeš pogoditi odakle je poslato.“
„Ne tražite od mene da nagađam bilo šta“, prekide je Gvendolin, prilično nestrpljivo, kao da joj je neko pritisnuo masnicu.
„Glasi na tebe, draga moja.“
Gvendolin je jedva primetno klimnula glavom.
„Poslato je iz Diploua“, navesti gospođa Dovilou, pružajući joj pismo.
Prepoznala je Grandkortov nerazgovetan rukopis, i njenu majku nije iznenadilo kad je buknula, ali dok ju je posmatrala kako čita, pitajući se šta je svrha pisma, opazila je kako rumenilo nestaje. Čak i Gvendolinine usne behu blede kad je podnela pismo svojoj majci. Poruka beše kratka i formalna: gospodin Grandkort šalje svoje komplimente gospođici Harlet i moli da mu javi ima li dopuštenje da navrati u Ofendin sutra posle dva i da je vidi nasamo. Gospodin Grandkort se upravo vratio iz Lojbrona, gde je otišao nadajući se da će tamo naći gospođicu Harlet.
Gospođa Dovilou je pročitala poruku, a potom je znatiželjno pogledala ćerku, položivši pismo u njenu šaku. Gvendolin je pustila da poruka padne, i okrenula se.
„Moraš odgovoriti, draga“, reče gospođa Dovilou, bojažljivo. „Čovek čeka.“
Gvendolin utonu u fotelju, prekrsti šake i pogleda pravo ispred sebe, ali ne u svoju majku. Imala je izraz lica osobe koja se trgla na neki zvuk i sad je osluškivala odakle dopire. Iznenadna promena u situaciji bila je zbunjujuća. Nekoliko minuta ranije beše pred neumitnim putem koji ju je vodio u ogavnu monotoniju, s beznadežnom unutarnjom pobunom protiv preke sudbe koja joj nije ostavljala izbora, a sad, najednom, pred njom iskrsnuše mogućnosti. Ipak, da li je u njoj prevladavalo pobedničko osećanje ili užas? Bilo je nemoguće za Gvendolin da se ne oseti makar malo pobednički zbog svoje moći u trenutku kad je po prvi put osetila gorčinu nebitnosti: činilo se da vraća kontrolu nad svojim životom. Ali kako je upotrebiti? Tu je na scenu stupao užas. Brzo, poput slika u knjizi čije su se stranice prelistavale užurbano, jasno, iako u delovima, ponovo je proživela sve kroz šta je prošla u vezi s Grandkortom zavođenje, kolebljivost, odluku da pristane, odluku da odbije; prodorno lice te tamnooke dame s predivnim dečakom; njeno zavetovanje (beše li to zavet da se neće udati za njega?), njeno razočaranje u vrednost muškaraca i u sve ono za šta je ta scena raskrinkavanja postala simbol.
Šta je, sad, bio dobar izbor? Šta je želela? Nešto drugo? Ne! A ipak, među mračnim zamecima svesti, javljala se nova želja „Volela bih da nikad nisam saznala za to!“ Želela je nešto, bilo šta što bi je spasilo užasa dopuštanja Grandkortu da je poseti.
Nije prošlo mnogo, premda se gospođi Dovilou nije tako činilo, kad ona oprezno i nežno ponovi: „Moraćeš da napišeš odgovor, draga moja. Ili bi da ja, možda, pišem umesto tebe šta da napišem?“ „Ne, mama“, odbi Gvendolin, udahnuvši duboko. „Molim vas, dodajte mi pero i papir.“
Da li da odrekne Grandkortu, da namakne zavese, da i ne pogleda napolje? Mladalačka krv u njoj uzavrela je u hladnoj reci njenog užasa i potekla ka nečem što bi se moglo desiti, ka prilici s kojom bi mogla da se nosi i u kojoj bi mogla da govori s pređašnjom upečatljivošću. Ponovo oseti zanimanje za dane pred sobom.
„Mama, nema razloga da se toliko uznemiravate zbog toga što će čovek sačekati koji minut“, prigovori Gvendolin, dok ju je gospođa Dovilou, pripremivši materijal za pisanje, gledala u iščekivanju. „Šta je slugama dužnost nego da čekaju. Ne treba pretpostavljati da moram odgovoriti istog trenutka.“
„Ne, draga“, reče gospođa Dovilou, tonom osobe koja ispravlja samu sebe, pa se okrenu, sede i lati se nekog veza što joj je bio pri ruci; „može čekati još četvrt sata, ako želiš.“
Beše to vrlo jednostavan odgovor i postupak s njene strane, ali sasvim moguće istančano proračunat. Gvendolin je osećala protivurečnu želju da bude požurena: žurba bi je spasla promišljenog izbora.
„Nisam nameravala da ga pustim da čeka dovoljno dugo da završite taj vez“, reče, podigavši ruke da bi pogladila lokne na potiljku, i ustade.
„Ali ako nisi spremna da odlučiš?“, zapita gospođa Dovilou blagonaklono.
„Moram odlučiti“, izjavi Gvendolin, i sede za pisaći sto. Sve vreme nešto je previralo u njoj, poput misli čoveka koji razgovara s nekim, neprestano pokušavajući da iznađe način kako da se izvuče. Zašto da mu ne dopusti da dođe? Nije se time obavezivala ni na šta. Otputovao je u Lojbron za njom: naravno da je sad nedvosmisleno imao u vidu prosidbu koja je ranije bila samo nagoveštena. Šta s tim? Mogla bi da ga odbije. Zašto da sebi odrekne slobodu izbora?
„Ako se gospodin Grandkort tek vratio iz Lojbrona“, reče gospođa Dovilou, opazivši da se Gvendolin zabacila unatrag, pošto je uzela pero u ruku, „pitam se da li je čuo za naše nevolje?“
„To ne bi moglo da utiče na čoveka u njegovom položaju“, reče Gvendolin, pomalo prezrivo.
„Na neke ljude bi uticalo“, reče gospođa Dovilou. „Ne bi voleli da im žena potiče iz porodice koja je na pragu prosjačenja poput nas. Evo nas u Ofendinu pod divnim krovom. Ali zamisli da nas zatekne u Sojerovoj kolibi. Većina muškaraca se boji da će im ženina porodica biti dosadna ili na teretu. Ako je gospodin Grandkort znao, to je snažan dokaz njegove naklonosti prema tebi.“
Gospođa Dovilou je govorila s važnošću neuobičajenom za nju: prvi put se usudila da kaže nešto o Grandkortu što se moralo protumačiti kao argument njemu u korist, pri čemu je, kao po običaju, smatrala da bi takvi argumenti bili beskorisni i štetni. Efekat njenih reči ovog je puta bio jači nego što je mogla da zamisli. Probudile su nove mogućnosti u Gvendolininom umu vizija šta bi Grandkort mogao da učini za njenu mamu ako bi Gvendolin uradila ono što neće uraditi. Toliko ju je obuzela nova lavina ideja, da je osećala kako mora što hitnije obaviti zadatak: pismo se mora napisati, inače će beskonačno odlagati odgovor. Radila je pod pritiskom žurbe, koju je, na kraju krajeva, i priželjkivala. Žurba ju je oslobađala apsolutne odluke, i dozvoljavala da ostavi što više otvorenih pitanja.
Napisala je: „Gospođica Harlet šalje komplimente gospodinu Grandkortu. Sutra će biti kod kuće posle dva sata.“
Pre nego što je adresirala poruku, reče: „Molim vas, pozvonite, ako još uvek ima ko da se odazove.“ Nije znala ko je radio u kući.
Gvendolin je ustala tek kad je pismo odneto, protegla je ruku pa je stavila na glavu, uz zev koji kao da je imao prizvuk olakšanja, te se gospođa Dovilou usudi da zapita:
„Šta si napisala, Gven?“
„Rekla sam da ću biti kod kuće“, odgovori Gvendolin, prilično oholo. Potom dodade posle izvesne pauze: „Mama, ne smete očekivati da to što gospodin Grandkort dolazi znači da će se išta desiti.“
„Ne dopuštam sebi da očekujem išta, draga moja. Želim da slušaš svoja osećanja. Nikad mi nisi rekla kakva su.“
„Zašto govoriti?“, upita Gvendolin, čuvši prekor u toj istinitoj izjavi. „Kad budem imala išta prijatno da kažem, budite sigurni da ću vam reći.“
„Ali gospodin Grandkort će misliti da si već pristala, pošto si mu dozvolila da dođe. Iz njegove poruke dovoljno je jasno da dolazi da te zaprosi.“
„U redu; a ja želim da imam to zadovoljstvo da ga odbijem.“
Gospođa Dovilou je pogleda začuđeno, ali Gvendolin je nagovestila da ne želi dalja pitanja, rekavši:
„Manite se tog odvratnog ručnog rada, hajde da se prošetamo, treba mi vazduha.“

POGLAVLJE XXVII

Želja je skupila jedra, i Okolnost

Šalje samo lahor na njih.

Dok je Grandkort uživao jašući od Diploua do Ofendina na svom predivnom crnom Jariku, s konjušarem iza sebe na Kriterionu, Gvendolin je sedela pred ogledalom, a njena majka je skupljala njenu dugu svetlosmeđu kosu, pažljivo je četkajući.
„Samo je prikupite i uvijte ležerno, mama“, reče Gvendolin.
„Da donesem minđuše, Gven?“, upita gospođa Dovilou, pošto kosa beše uređena, te su obe posmatrale odraz u ogledalu. Obe su morale da primete kako su joj oči sjajnije nego u poslednje vreme, da se čini kao da se senka povukla s njenog lica, pa su crte ponovo odisale blaženom mladošću. Majka se, izgleda, nadala nečemu zbog čega joj je glas bio prilično veseo. „Hoćeš minđuše, zar ne?“
„Ne, mama, neću stavljati nikakav nakit i nosiću crnu svilu. Samo crno može da se nosi kad se odbija nečija bračna ponuda“, reče Gvendolin, uputivši svojoj majci jedan od svojih pređašnjih osmeha, pridižući se kako bi svukla penjoar.
„A ako uopšte ne bi bilo ponude?“, upita gospođa Dovilou, ne bez skrivene namere.
„Onda će se to desiti zato što ću ja odbiti unapred“, odgovori Gvendolin. „Svodi se na isto.“
Ponosno je zabacila glavu izgovarajući to, a dok se spuštala niz stepenice u dugoj crnoj odori, imala je gordost i gipkost u stavu koji su joj, kao sasušenoj biljci, nedostajali u poslednje vreme. Njena mati je pomislila: „Opet je ona stara. Mora biti da joj njegov dolazak pričinjava zadovoljstvo. Zar mu zaista nije naklonjena?“
Gvendolin bi se rasrdila da je ta misao bila izrečena naglas, tim pre što je u proteklih dvadeset časova, s kratkim prekidom dok je spavala, bila zaokupljena slikama i argumentima u prilog udaji za Grandkorta i protiv te odluke, te zaključak do kog je ranije došla više nije imao nikakav uticaj na njenu svest: klackanje suprotstavljenih misli nastalih iz suprotstavljenih želja dovelo je njen um u stanje u kome se nijedan zaključak nije mogao čvrsto ukoreniti. Htela je da mu predoči odluku odranije, ali forma u kojoj bi je prenela beše bez života. Nije htela da prihvati Grandkortovu ruku; od trenutka kad je dobila pismo, nameravala je da ga odbije; ipak, to ju je neizbežno navelo da razmotri mrske razloge toliko detaljno, da je već imala manje strahopoštovanja spram njih, i nije mogla da spreči svoju uobrazilju da dopunjava ono što joj je rečeno na razne načine od kojih su neki, po svemu sudeći, bacali drugačije svetlo na ono što je znala. Kad se na nejasan predmet gleda s konstruktivnom imaginacijom, pridati mu se može dvadeset različitih oblika. Zbrkani razlozi za oklevanje pre razgovora kod Šaptavih stena trenutno behu beznačajni; svi su se bili pretočili u konačno odbacivanje. Da ne beše onog dana u Kardel Čejsu, ne bi bilo nikakve prepreke da se uda za Grandkorta. Počev od tog dana, nije više razmišljala racionalno i uravnoteženo; postupila je nagonski protiv nekog prema kome su sve sumnje bile tek jedan glas nasuprot bujice. Nagon je potekao ne iz njenog devojačkog ponosa i ljubomore, ne iz šoka zbog nesreća druge žene, već od straha da bi mogla da načini grešku, koji beše neodređen i dalek, ali ne manje snažan. Beskompromisno se držala svega što je činilo damu, ali od nejasne oblasti u kojoj su obitavali sram, grešnost, krivica, prezala je uz pomešana osećanja ponosa i užasa; a čak i da ne beše srama, svaku namernu povredu nanetu nekome svrstala bi pod krivicu.
Ali sad se pitala da li je imala pravu sliku o gospođi Glešer i njenoj deci? Ona je obećala, moglo bi se reći kazala je: „Neću se mešati u vaše želje.“ Ali da li bi druga žena koja bi se udala za Grandkorta bila prepreka njenim željama ili bi istinski povredila nju i njenog dečaka? Zašto ne bi bilo jednako pravedno, čak i bolje, da se Grandkort oženi ? Jer, šta to žena ne bi mogla u braku, ako ume da se nametne? Sve to beše njena mašta. Gvendolin je o braku o međusobnom uticaju, zahtevima i dužnostima čoveka i žene u bračnoj zajednici imala tačnu predstavu taman koliko i o magnetnim poljima i zakonima stvaranja oluja.
„Mama je mogla bolje“, beše njen kratak sud o onom što je znala o iskustvo svoje majke: ona bi postupala sasvim drugačije. A bračna iskušenja behu poslednja stvar o kojoj je gospođa Dovilou mogla spremno da govori sa svojom ćerkom.
„Pitam se šta li bi mama i teča rekli kad bi znali za gospođu Glešer!“, pomisli Gvendolin, vodeći raspravu u sebi; iako nije mogla da zamisli sebe kako im to otkriva, čak i da se nije obavezala da će ćutati. „Pitam se šta bi svi rekli, ili šta bi rekli na to da se gospodin Grandkort oženi jednom ženom, a da ima decu s drugom!” Razmatrati šta bi „svi“ rekli beše način da se oslobodi muke procenjivanja onda kad joj je sve postajalo nejasno sad kad njena osećanja više nisu bila sigurna. Bilo je dovoljno da se priseti da su „svi“ mislili kako je ispravnije da se vanbračna deca smatraju osramoćenom i da budu lišena društvenih prednosti nego njihovi očevi. Po svemu sudeći, presuda „svih“ je bila takva da nije imala razloga da se previše brine za gospođu Glešer i njenu decu.
Ali Gvendolin je iz drugog razloga strepela zbog njih. Ono što su drugi mislili nije moglo da odagna osećanje koje bi se lako moglo opisati kao gnev i gađenje što se od nje očekuje da se sjedini sa ne tako svežim životom, punim tajni koje su svakako imale veću težinu nego bilo kakva veza s njom. Pravo govoreći, na ljubav prema Grandkortu jedva da se i osvrnula. Za nju je poželjnost braka oduvek proisticala iz drugog osećanja, ne iz ljubavi, a zaljubljenost je nešto što se dešavalo muškarcu, od kog je zavisilo hoće li biti udvaranja i prosidbe. Gvendolin nije imala zamerke na Grandkortovu zaljubljenost pre nego što je stekla uvid u njegovu prošlost koju je mrzela kao da je bila namerna uvreda protiv ne. Njegovo udvaranje njoj bilo je smišljeno, i ona je, osvrćući se na te trenutke, osećala gađenje. Možda su i životi drugih muškaraca bili takvi puni tajni zbog kojih su nagađanja neobaveštenih žena, njihovih budućih nevesta, postajala farsa kojoj su se budući muževi smejali u potaji.
Ta osećanja gađenja i gneva sezala su duboko, i premda je drugo mučno iskustvo iz proteklih sedmica otupelo njihovu oštricu, najvećim se delom zbog njih držala dogovora sa samom sobom da neće prihvatiti Grandkortovu ponudu. Nikad nije nameravala da promeni odluku i dvoumila se jedino o tome šta reći. Ako bi je išta moglo naterati da se predomisli, bila bi to mogućnost da olakša život „sirotoj mami“: to je, priznala je sebi, bilo iskušenje. Ali ne! Odbiće ga. U međuvremenu, pomisao da dolazi da bi bio odbijen krepila ju je: ponovo je imala uzde u svojim rukama; u njoj je tekla nova snaga, uzdižući je iz poražavajućeg stanja u koje je zapala posle razgovora s Klesmerom. Nameravala je da sada pokaže svoju moć.
Da li je zato njeno srce počelo da kuca kao ludo kad je začula topot konja? Kad je gospođica Meri, koja je otvorila vrata Grandkortu, došla da joj kaže da je on u salonu? Sati pripreme i pobedničko osećanje nisu, izgleda, bili od koristi: isto bi bilo da ju je Grandkort bez najave zatekao usred njenog očajavanja. Dok je prelazila preko salona, morala je da uloži svu svoju energiju u samokontrolu, zahvaljujući kojoj je izgledala ozbiljna, ali dražesna dok mu je pružala ruku i na njegove reči da se nada kako je ona dobro odgovarala glasom prigušenim i hladnim poput njegovog. Trenutak kasnije, kad su oboje seli u fotelje sa izvezenim vencima Gvendolin spuštenih trepavica, Grandkort dve jarde dalje, gledajući u nju, oslonivši jednu ruku na naslon fotelje, dok je u drugoj držao šešir svako ko bi ih video zaključio bi da među njima vlada izvesna ljubavna napetost. A nije bilo sumnje da je ljubavna igra počela: ona već beše zaneta tim prigodno udaljenim, nemim čovekom, koji je diskretno mirisao na ruže, i pažnju potpuno usmerio na nju. I on je znao da je zanosan: nije bio od onih koji pretpostavljaju da njihovo prisustvo nije imalo efekta, a neizmerno ga je privlačila devojka koja ne beše sasvim predvidljiva.
„Razočarao sam se kad vas nisam našao u Lojbrunu“, započe, svojim uobičajenim slomljenim otezanjem uz jedva primetnu nijansu ljubavne čežnje. „To mesto je bilo nepodnošljivo bez vas. Štenara, ništa više od toga. Slažete li se sa mnom?”
„Ne mogu da znam kako je bez mene“, odgovori Gvendolin, pogledavši ga sa obnovljenim obešenjačkim izgledom. „Sa mnom mi se dopada dovoljno da bih ostala duže, da sam mogla. Ali morala sam da se vratim zbog porodičnih problema.“
„Bilo je veoma surovo od vas što ste otišli u Lojbrun“, reče Grandkort, ne osvrnuvši se na pominjanje problema o kojima je Gvendolin ni sama ne znajući tačno zašto htela da on ima jasnu predstavu. „Morali ste znati da će to sve pokvariti: znali ste da ste srce i duša svih dešavanja. Toliko ste nemarni prema meni?“
Bilo bi nemoguće reći „da“ tonom koji bi se shvatio ozbiljno; jednako nemoguće bilo bi reći „ne“, ali šta je preostajalo? Mučeći se tako, ponovo je spustila pogled, a rumenilo je oblilo njeno lice i vrat. Grandkort ju je video u tom novom stanju, i pomislio da je to znak njene naklonosti. Ipak, hteo je da je ona jasnije pokaže.
„Možda postoji neki dublji interes? Neko privlačenje, veza o kojoj bi bilo pošteno da me obavestite? Postoji li neki muškarac između nas?“
Odgovor se nametao: „Ne, ali postoji žena.“ Ipak, kako je mogla to da kaže? Čak i da nije obećala toj ženi da će ćutati, ne bi mogla da govori o tome s Grandkortom. Ali kako da ne izda njegovu pažnju formalnim rečima „Opažam vašu nameru, izuzetno mi laska itd.“? Ribi koja je nedvosmisleno pozvana da bude pojedena jasno je da mora da odbije poziv, ali kada i kako počinje da pliva u smeru od mreže? Osim toga, da li bi se usudila da odmah da odlučan odgovor? Gvendolin nije imala vremena da sebi to razjasni. Nije imala izbora do da ćuti, te Grandkort, posle nekoliko trenutaka, reče:
„Da li to znači da vam je neko drugi draži?“
Gvendolin, koja više nije imala strpljenja za sopstveni stid, odluči da ne odugovlači i da se oslobodi muke. Ponovo podiže pogled i reče s nešto svog pređašnjeg prkosa i sigurnosti:
„Ne“, želeći da se to protumači kao: „Možda nisam spremna da prihvatim vašu ponudu.“ Nije postojala stvar koju Grandkort nije mogao da razume, a da je smatrao da utiče na njegov amourpropre.71
„Da budem nametljiv prema vama, poslednje je što bih želeo da učinim. Svakako vas ne bih pridobio dosađujući vam. Ako nema nade za mene, voleo bih da mi to odmah kažete, kako bih mogao da odjašem nekud, nije važno kud.“
Bezmalo na sopstveno iznenađenje, Gvendolin je osetila iznenadnu uznemirenost zamislivši Grandkorta kako konačno odlazi na konju. Šta bi joj onda preostalo? Ništa do prethodnog užasa. Sviđalo joj se što je tu. Prešla je na temu koja je odložila konačan odgovor.
„Bojim se da niste svesni šta nam se desilo. U poslednje vreme morala sam da mislim na nevolje moje mame, te su ostale stvari bile u drugom planu. Izgubila je sve bogatstvo, i mi ćemo napustiti ovo mesto. Moram vas zamoliti da mi oprostite što delujem rasejano.“
Izbegavajući direktan odgovor, Gvendolin je uspela da povrati nešto kontrole nad sobom. Govorila je dostojanstveno i gledala ravno u Grandkorta, čije su duge, uske, nepristupačne oči presrele njen pogled i zarobile ga na neobjašnjiv način; jer delikatna drama između muškarca i žene često je takva da se teško može izraziti rečima koje se slažu poput domina, prema jasnim oznakama. Reč za sva takva dešavanja, Ljubav, može da iskaže mnoštvo vidova međusobne privlačnosti, ne više nego što reč Misao može predočiti šta prolazi kroz glavu vašeg komšije. Teško bi se moglo reći na čijoj su strani Gvendolininoj ili Grandkortovoj osećanja bila mešovitija. U tom trenutku, njegova najjača želja beše da potpuno zagospodari tim bićem tom primamljivom mešavinom devojačke čistote i nestašnosti. To što je znala stvari zbog kojih je pobegla od njega nadahnulo ga je da nadvlada tu njenu odbojnost prema njemu, i verovao je da će je nadvladati. A ona ah, žalosna je ravnopravnost u potrebi da se dominira! ona beše nadvladana poput žednog kog privlači prizor vode u pustinji, nadvladana snažnim osećanjem da u iskazivanju posvećenosti ovog čoveka prema njoj leži spas od bezizlaznog podjarmljivanja okrutnom usudu.
Sve vreme gledali su jedno u drugo, a onda se Grandkort oglasi, sporo i gotovo nehajno, kao da je reč o nečem nevažnom:
„Nadam se da ćete mi reći da vas gubitak bogatstva gospođe Dovilou neće dalje mučiti. Ukazaćete mi poverenje da je oslobodim tog tereta. Dopustićete mi pravo da resim taj problem.“
Male pauze i prefinjeno otezanje u govoru dali su Gvendolin vremena da se dotakne sna o životu. Reč po reč ju je duboko pogađala, delujući poput gutljaja vina zbog kog je odjednom sve postajalo lakše, željene stvari više nisu bile pogrešne, a ljudi su, sveukupno, bili ugodniji. U trenutku je obuze privid ljubavi prema ovom čoveku koji je umeo veoma dobro da bira svoje reči i koji beše čisto otelovljenje prefinjene posvećenosti. Gnušanje, užas, obziri, sad behu bledi poput sećanja na bol, dok je već osećala olakšanje od tereta beznadežnosti. Zamišljala je sebe kako hita majci, razdragana kao i pre. Ipak, kad je Grandkort prestao da govori, u trenutku shvati da je na raskrsnici.
„Veoma ste velikodušni“, reče ljupkim glasom, ne skrećući pogled.
„Prihvatate ono što će to sve omogućiti?“, upita Grandkort, nimalo nestrpljivo. „Pristajete da mi budete žena?“
Ovog puta Gvendolinino bledilo nije ustupilo mesto rumenilo. Nešto ju je nateralo da ustane i da načini nekoliko koraka. Potom se okrenula, te je, uvivši ruke ispred sebe, nemo stajala. I Grandkort je istog trena ustao, položivši šešir na fotelju, ali i dalje ga držeći za ivicu. Primetno oklevanje ove siromašne devojke da prihvati njegovu izvrsnu ponudu probudilo je u njemu najdublje zanimanje kakvo nije godinama osetio, nimalo umanjeno zato što je to oklevanje potpuno pripisivao Gvendolininoj upućenosti u aferu s gospođom Glešer. Grandkort spremno nastavi:
„Da li mi nalažete da odem?“ Sam đavo mu nije mogao šapnuti delotvornije reči.
„Ne“, reče Gvendolin. Nije mogla dopustiti da ode i njen odgovor beše zamka za nju samu. Činilo joj se da je, na kraju, plovila ka strahovitoj odluci ali plovidba ne zavisi samo od struja kad su jedra unapred raširena.
„Prihvatate moju privrženost?“, upita Grandkort, držeći obod šešira i gledajući je pravo u oči, bez ikakvog drugog pokreta. Pogledi su im se sreli na način koji je dopuštao da odgovor odlaže bez kraja, ali koliko god odlagala, kako bi mogla da ide protiv sebe! Za šta da ga tereti? Sasekao je svako objašnjenje.
„Da“, odgovori Gvendolin teškim glasom, kao da se odaziva na svoje ime pošto je prozvana u sudu. Grandkort se, dobivši odgovor, držao ozbiljno, te su gledali jedno u drugo sa istim stavom. Da li je ikad ranije to blaženo „da“ dočekano na takav način? Grandkort je bio skloniji da održi distancu i atmosferu formalnosti; njih je nametala nedokučiva odbojnost kojom je odisalo Gvendolinino držanje.
Ipak, odložio je, na kraju, šešir i primakao joj se. Uzeo je njenu ruku, utisnuo poljubac na nju, a potom je pustio. Ona je mislila da je njegovo ponašanje savršeno i stekla osećanje slobode zbog kog je umalo bila spremna na obešenjaštvo. Njeno „da“ je u tom trenutku bilo tako lišeno svakog tereta, da nije bilo ničeg što je sprečavalo preobražaj njene tmurne budućnosti. Zamišljala je slobodu svoju, od robovanja Mompertovima, i majčinu, od života u Sojerovoj kolibi. Sa srećnim osmehom, upita:
„Hoćete li da vidite mamu? Poslaću po nju.“
„Sačekajmo malo“, reče Grandkort u svom omiljenom stavu, s levim kažiprstom i palcem u džepu prsluka, gladeći brk desnom rukom, dok je stajao kraj Gvendolin, posmatrajući je nalikujući gospodinu na večernjoj zabavi s vrlo srećnim početkom.
„Imate li još nešto, bilo šta, da mi kažete?“, vragolasto upita Gvendolin.
„Da, da, znam da su vam stvari koje vam drugi govore dosadne“, dodade Grandkort, prilično saosećajno.
„Ne ako su to stvari koje volim da čujem.“
„Da li bih vam dosađivao kad bih vas upitao kada možemo da se venčamo?“
„Mislim da bi mi danas to bilo dosadno“, odgovori Gvendolin i isturi bradu začikujući ga.
„Ne danas, onda, nego sutra. Razmislite o tome pre nego što se vratim sutra. Za dve ili tri nedelje što pre!“
„Ah, mislite da će vas moje društvo zamoriti“, reče Gvendolin. „Primetila sam da muž ne provodi toliko vremena sa svojom ženom kao kada su bili vereni. I meni će se tako više sviđati.“
Nasmejala se ljupko.
„Biće ono što vam se bude sviđalo“, reče Grandkort.
„I ništa što mi se ne sviđa? Molim vas, recite da je tako, jer mislim da mi se ono što mi se ne sviđa mnogo više ne sviđa nego što mi se sviđa ono što mi se sviđa“, dodade Gvendolin, našavši se u ženskom raju u kome su sve njene luckaste izjave bile preslatke.
Grandkort zastade; to su bile nijanse u kojima je i sam imao prilično iskustva. „Ne znam, jer svet je surov, stvari uvek ispadnu onako kako nam se ne sviđa. Ne mogu uvek sprečiti da vam bude dosadno. Ako vam se sviđa da jašete Kriteriona, ne mogu sprečiti da, nekim slučajem, padne.“
„Ah, moj prijatelj Kriterion! Kako li je?“
„Eno ga napolju: naložio sam konjušaru da dojaše na njemu, da biste mogli da ga vidite. Juče je bio pod ženskim sedlom sat-dva. Pogledajte kroz prozor.“
Videli su dva konja kako lagano kaskaju ukrug, i ta divna stvorenja, fino istimarena, izazvaše žmarce ushićenja u Gvendolin. Behu simboli gospodarenja i luksuza, u veličanstvenoj suprotnosti ružnoći siromaštva i poniženju na čijoj je ivici nedavno bila.
„Hoćete li da jašete Kriteriona sutra?“, upita Grandkort. „Ako želite, tako će se i urediti.“
„To bih volela najviše od svega“, reče Gvendolin. „Želim da se ponovo izgubim u galopu. Ali sad moram da odem po mamu.“
„Prihvatite se onda moje ruke, do vrata“, reče Grandkort, i ona pristade.
Lica im behu veoma blizu jedno drugom, gotovo na istoj visini, i on je gledao u nju. Ona je njegove ljubavne manire smatrala prikladnijim od bilo čega što je pročitala. Jedino se pribojavala namere da je poljubi, i toliko se beše oslobodila, da je iznenada zastala usred sobe i rekla, delom šaljivo, delom ozbiljno:
„Oh, kad malo bolje razmislim, postoji nešto čega me možete spasiti. Ne dopada mi se društvo gospodina Laša.“
„Nećete ga trpeti. Lišiću ga se.“
„Zar vam nije drag?“
„Nimalo. Puštam ga da me prati jer je oduvek bio siroti skot“, reče Grandkort, i to beše adagio potpune ravnodušnosti.
„Dali su mi ga kao pratnju na putovanju kad sam bio vrlo mlad. Oduvek je bio kosmati prostak, vrsta nastala ukrštanjem vepra i diletanta.“
Gvendolin se nasmejala. Sad joj se sve to činilo dobronamernim i prirodnim: zbog Grandkortove probirljivosti, njegova dobrota je imala dodatnu težinu. A kad su došli do vrata, način na koji joj je otvorio vrata beše savršeno ogledalo njegovog poštovanja. Iskreno je verovala da će on vrlo verovatno biti najmanje nepodnošljiv od svih muževa.
Gospođa Dovilou je nestrpljivo čekala u svojoj spavaćoj sobi, kad Gvendolin uđe, hitro kroči do nje i, ljubeći je u oba obraza, tiho reče: „Siđite, mama, da se vidite sa gospodinom Grandkortom. Verili smo se.“
„Drago moje dete“, reče gospođa Dovilou, s iznenađenjem koje pre beše svečano nego radosno.
„Da“, odgovori Gvendolin istim tonom, i užurbano, da bi stavila do znanja da nema potrebe za daljim pitanjima. „Sve je sređeno. Nećete živeti u Sojerovoj kolibi, gospođa Mompert me neće proveravati i sve će biti kako se meni sviđa. Zato, siđite odmah.“

POGLAVLJE XXVIII

Lakše je upoznati ljude ucelo nego čoveka ponaosob.

La Rošfuko

Sat vremena pošto je Grandkort otišao, važne vesti o Gvendolininoj veridbi behu doprle do parohove kuće, i gospodin i gospođa Gaskojn su, zajedno s Anom, proveli veče u Ofendinu.
„Draga moja, dopusti da ti čestitam na uspostavljanju tako jake veze“, reče paroh. „Izgledaš dostojanstveno i to me ne čudi: doživotna zajednica ozbiljna je stvar. Ali na osnovu ponašanja i reči gospodina Grandkorta, mislim da već možemo nazreti olakšanje našoj muci, a ti si imala priliku da upoznaš plemenitu darežljivost svog budućeg supruga.“
Gospodin Gaskojn je mislio na Grandkortov nagoveštaj da će se starati za gospođu Dovilou beše to deo udvaranja koji je Gvendolin ponovila majci savršeno tačno.
„Ipak, ne sumnjam da bi se gospodin Grandkort ponašao isto tako plemenito i da nisi otišla u Nemačku, Gvendolin, i da si se verila za njega pre mesec dana, kao što si izvesno mogla“, reče gospođa Gaskojn, osećajući da ovom prilikom mora da ispuni svoju dužnost. „No sada nema više prostora za hirove i verujem da im nisi sklona. Žena duguje veliku zahvalnost čoveku koji je istrajan u ovakvoj ponudi. Ali ne sumnjam da se osećaš kako dolikuje.“
„Nisam sigurna da se tako osećam, tetka“, reče Gvendolin, s drskom ozbiljnošću. „Čak i ne znam šta je sve prikladno osećati kad si veren.“
Paroh je na to potapša po leđima i nasmeši se kao na kakav nevini nestašluk, a njegova žena je takvo njegovo ponašanje shvatila kao nagoveštaj da ne bi trebalo da bude nezadovoljna. Što se tiče Ane, ona poljubi Gvendolin i reče: „Nadam se da ćeš biti srećna“, ali potom se povuče, pokušavajući da obuzda suze. Poslednjih nekoliko dana zamišljala je malu romansu s Reksom kako bi, ako još uvek žudi za Gvendolin, njeno srce mogli da smekšaju porodični problemi, te bi se zaljubila u njega i posle nekog vremena bi se i venčali. A romansa se pretvorila u molitvu da se ona obraduje kao dobra sestra i da misli samo na to kako može da bude od koristi radeći za Gvendolin, dokle god Reks ne stekne bogatstvo. Ali sad se molila za plemenitost u sebi kako bi se radovala nečem drugom. Gospođica Meri i četiri devojčice, Alis s visokim ramenima, došaptavačice Berta i Fani, i Izabel koja je volela da prisluškuje, behu prisutne na tom porodičnom skupu na kom je sve, kako i dolikuje, bilo u slavu i čast Gvendolin, a realnost beše zanimljiva poput Ser Čarlsa Grandisona.72 Veče je proteklo pretežno u odlučnim komentarima parohovim o nagađanjima dve starije dame. Prema njemu, situacija ne beše takva da bi smatrao svojom dužnošću da se pogađa: sve se mora, sasvim sigurno, prepustiti gospodinu Grandkortu.
„Volela bih da znam kakva su mesta Rajlands i Gadsmir“, reče gospođa Dovilou.
„Gadsmir, rekao bih, nije glavno imanje“, odgovori gospodin Gaskojn, „ali za Rajlands znam da je jedno od najfinijih mesta. Park je veliki, a šuma je vrhunski uređena. Kuću je sagradio Inigo Džouns, a tavanice su oslikane u italijanskom stilu. Kažu da imanje vredi dvanaest hiljada godišnje, a pored glavne kuće, postoji i parohov dom, dar Grandkortovih. Moguće je da je imanje opterećeno nekim dugovima. Ipak, gospodin Grandkort je bio jedino dete.“
„Bilo bi izuzetno“, nadovezala se gospođa Gaskojn, „ako bi pored svega ostalog postao lord Staneri. Pomislite samo: imanje Grandkortovih, imanje Malindžerovih, i baronetstvo i perstvo“ nabrajala je prstima, pa je zastala na četvrtom prstu, dodavši, „ali kažu da mu perstvo neće doneti nikakvo imanje.“ Beše pomalo tužno što za peti prst nije bilo ničeg.
„Perstvo se“, reče paroh razboritim glasom, „mora smatrati malo verovatnim. Između trenutnog pera i gospodina Grandkorta su dva rođaka. Svakako nije neozbiljno pomisliti da smrt i drugi uzroci ponekad dovode do toga da se nasledstvo sliva u ruke jednog čoveka. Ali na neumerenosti takve vrste treba gledati s negodovanjem. Biti ser Malindžer Grandkort Malindžer što će, pretpostavljam, biti njegovo ime s pratećim imanjima, vredan je dar za svakog čoveka. Nadajmo se da će biti dobro korišćen.“
„A tek kakav će položaj imati supruga, Gvendolin!“, reče gospođa Gaskojn. „Velika je to odgovornost, nema sumnje. Ali ne smeš odugovlačiti s pisanjem gospođi Mompert, Henri. Dobro je što imaš veridbu kao izgovor, inače bi se mogla uvrediti. Ona je žena na visokom nivou.“
„Ja sam se oslobodila tog užasa“, pomisli Gvendolin, kojoj je ime Mompert počelo da zvuči kao kakvo božanstvo divljih plemena. Ona je te večeri uglavnom ćutala, a iste noći jedva da je trenula u svom malom, belom krevetu. Retkost je da mlado čeljade puno života ne može da zaspi, a još rede je to što je ona oprezno pazila da njena mati ne sazna za njenu besanicu. No stanje njenog uma beše sasvim novo za nju: ona, koja je navikla da se oseća sigurnom u sebe i da diriguje drugima, upravo je preduzela sudbonosni korak za koji je prethodno mislila da ga nikad neće načiniti ne, možda da je moralo biti da ga ne načini. Sada se nije moglo nazad, a ono što je bilo pred njom veoma joj se dopadalo; da je mogla da se vrati nazad, tamo ne bi bilo ničeg što bi joj se svidelo. Ali na njenu odluku senku je bacala prethodna odluka koja je, u prvom trenutku, pokretala čitavo njeno biće. Dok je ležala na jastuku sa široko otvorenim očima, „gledajući u tamu koju slepi vide“,73 beše užasnuta idejom da će uraditi ono od čega je nekad bežala s gnušanjem. Bilo je to novo za nju da pitanje ispravnog i pogrešnog postupanja s njene strane može da je ispuni strahom; nije do sada znala za kajanje koje iskupljujuće umiljavanje i pokloni nisu mogli da otklone. Ali sad je došao trenutak kad se probudilo nešto poput nove svesti. Beše na ivici da za čitav život usvoji ono što je ishitreno rekla u svojoj ogorčenosti, kad ju je novo saznanje odvelo u Lojbron: da nije važno šta radi, već je važno samo da se zabavlja najbolje što može. To bezakonje, to odbacivanje brige za opravdanost, iznenada ju je uplašilo, jer beše praćeno senkom moguće nevolje nevolje koja više nije bila samo reč za nju, a svi uticaji zanemarenih verskih učenja uspeli su da prodru do nje, kao i dublje osećanje da se nešto strašno i neumoljivo obavija oko nje, kao da su se udružili u nekakvu nejasnu osvetničku silu. Sjajna pozicija za kojom je žudela, zamišljena sloboda koju bi stvorila sebi u braku, izbavljenje od monotone beznačajnosti devojaštva sve to se nalazilo neposredno pred njom, a ipak, beše za njenu glad poput hrane umrljane svetogrđem, koju mora da zagrize sa užasom.
U tami i osamljenosti svog malog kreveta, Gvendolinina buntovna strana nije mogla ništa da učini protiv prve navale užasa posle njene neopozive odluke. Ta žena tužnog lica i njena deca, te Grandkort i njegovi odnosi s njom, iznova su iskrsavali u njenoj uobrazilji poput upornog sećanja na kakvu sramotu, i postepeno su potisnuli sve druge misli, ostavljajući samo svest o tome da je Gvendolin uvela te prizore u svoj život. Ta duga nesanica bila je poput delirijuma; slaba svetlost počela je da se pomalja uz zavese, i beše sve hladnije. Nije to mogla više da podnese, i zavapi: „Mama!“
„Da, draga“, odmah se odazva gospođa Dovilou budnim glasom.
„Mama, pustite me kod sebe.“
Uskoro je zaspala na ramenu svoje majke. Spavala je do kasno, sanjajući o blistavim svetlima balske dvorane, a kad otvori oči, vide majku kraj kreveta s malim paketom u ruci.
„Žao mi je što te budim, draga, ali mislila sam da je najbolje da ti odmah predam ovo. Konjušar je doveo Kriteriona; dojahao je na drugom konju i kaže da Kriterion ostaje ovde.“
Gvendolin se uspravi u krevetu i otvori paketić. To beše delikatno emaj-' liran kovčežić čija unutrašnjost je krila divan dijamantski prsten i koverat u kome behu presavijeno parče papira u boji i reči:

Molim te, nosi ovaj prsten kao znak naše veridbe kada budem došao u podne. Prilažem ček na ime gospodina Gaskojna namenjen neposrednim troškovima. Gospođa Dovilou će, naravno, ostati u Ofendinu, barem neko vreme. Nadam se da ćeš mi, kada dođem, posvetiti rano popodne, kad ćeš moći da mi zapovedaš iz neposredne blizine.
Predano tvoj,
H. M. Grandkort

Ček je glasio na pet stotina funti, i Gvendolin ga predade majci zajedno s pismom.
„Kako plemenito i prefinjeno!“, ganuto će gospođa Dovilou. „Ali radije bih da ne zavisim od zeta. Ja i devojčice mogle bismo se vrlo lepo snaći.“
„Mama, ako ponovo to kažete, neću se udati za njega“, ljutito odgovori Gvendolin.
„Drago moje dete, reci mi da se ne udaješ samo mene radi“, reče gospođa Dovilou, negodojući.
Gvendolin je zarila lice u jastuk i odložila prsten. Razdražio ju je taj pokušaj odricanja odgovornosti. Možda je dublji uzrok njene srdnje bilo to što beše svesna da se ne udaje samo radi dobra svoje majke da je tom braku privlače stvari od kojih razlozi mnogo jači od majčinog odricanja ne behu dovoljni da je odvrate. Probudila se u svetu u kome je bila neopozivo verena, i sve ružne vizije, opomene, noćni argumenti, morali su se naći pred dnevnim svetlom u kome bi se verovatno otkrili kao slabi. „Ja ti samo želim sreću, draga“, nastavila je gospođa Dovilou, usrdno. „Neću reći ništa da te najedim. Zar nećeš da staviš prsten?“
Gvendolin je ćutala nekoliko trenutaka, ali misli su joj se rojile. Napokon se pridiže, odlučna da se ponaša kao što bi da je zbačena s konja, te raspoloženo nastavi, bez obzira na ideje koje su joj se vrzmale po glavi.
„Mislila sam da dragi uvek lično stavlja verenički prsten“, reče uz smeh, nataknuvši prsten na svoj prst i posmatrajući uz ljupki pokret glavom. „Znam zašto ga je poslao“, dodade, klimnuvši prema majci.
„Zašto?“
„Radije bi da ga sama stavim nego da me zamoli da on to uradi. Aha! Vrlo je ponosan. Ali i ja sam. Odgovaraćemo jedno drugom. Mrzela bih čoveka koji bi se spustio na kolena i puzao preda mnom. On odista nije ogavan.“
„To je vrlo skromna pohvala, Gven.“
„Ne, nije, za muškarca“, veselo će Gvendolin. „Ali sad moram da ustanem i da se obučem. Hoćete li mi srediti kosu, draga mama“, nastavila je, privukavši mamino lice sebi kako bi ga milovala svojim obrazima, „i biti tako dobri da mi više ne pominjete život u bedi? Morate dozvoliti da vam se obezbedi udobnost, čak i ako vam se to ne sviđa. A gospodin Grandkort se ponaša savršeno, zar ne?“
„Jamačno“, odgovori gospođa Dovilou, ohrabrena i ubeđena da je Gvendolin njen verenik ipak drag. Ona ga je smatrala čovekom koji je umeo da pobudi osećanja u devojci svojim postupcima. Prosci se često moraju procenjivati kao reči, prema načinu na koji se iskazuju u gospodskom društvu: teško je znati više od toga o njima. A sva majčina briga beše usmerena ne prema Grandkortovoj ličnosti, već ka tome kako ga Gvendolin prihvata.
Gvendolinino raspoloženje u vezi s tim nužno je prolazilo kroz novu fazu tog jutra. Čak i dok se oblačila, pozivala se na sve što zna da opravda svoj brak. A najviše se oslanjala na odlučnost da će, kad postane Grandkortova supruga, naterati svog muža da se prema deci gospođe Glešer odnosi sa što manje ograničenja.
„Od kakve bi joj bilo koristi da se ja ne udam za njega? On se mogao oženiti njome da mu se to sviđalo, ali nije mu se sviđalo. Možda je krivica za to na njoj. Mora biti da joj se može pripisati mnogo toga, a ja nemam predstavu o tome. A on je svakako bio dobar prema njoj mnogo puta, inače ne bi želela da se uda za njega.“
Ali poslednji argument je najednom počeo da joj se čini sumnjiv. Gospođa Glešer bi svakako želela da između Grandkorta i njenog potomstva ne stoji nijedna druga, i Gvendolin je, na tu pomisao, brzo iznašla pomirljivu ideju.
„Možda nećemo imati dece. Nadam se da nećemo. I možda će ostaviti imanje lepom dečaku. Teča je rekao da gospodin Grandkort može da uradi šta želi sa imanjima. Kada ser Hjugo Malindžer umre, biće dovoljno za dvoje.“
Zbog toga joj se zahtev gospođe Glešer da njen dečak bude jedini naslednik činio prilično neopravdan, a dvostruko imanje beše garancija da je Grandkortov brak neće oštetiti kad mu žena bude Gvendolin Harlet, koja je ponosno odlučila da ne bude razloga da ona bude predmet optužbi. Ova devojka je navikla da o sebi misli kao o bezgrešnoj, optuživati su se s pravom mogli samo drugi.
Beše zaprepašćujuće to što je njeno gnušanje prema Grandkortovoj prošlosti prešlo u drugi plan u odnosu na njen argument da ona ne čini nažao gospođi Glešer. Užas koji je osetila tokom noćnog bdenja zbog prelaženja granice grešnosti dok čini ono za šta je isprva mislila da je pogrešno, otupeo je svaku emociju u vezi sa njegovim postupkom. O njemu je, kakav god bio, mislila kao o čoveku nad kojim će imati beskrajnu moć; njena ljubav prema njemu nikad joj nije bila predmet razmišljanja, a njegova dopadljivost je bila samo dodatak. Sirota Gvendolin nije osećala strahopoštovanje prema nekontrolisanim silama u braku, već je brak smatrala pitanjem upravljanja koje je znala kako da sprovodi. Rado se bavila pretpostavkama o Grandkortovoj prošlosti i razmišljala je da li se i u kojoj meri razlikovao od drugih muškaraca, te je osmislila male šeme učenja o tome šta se očekuje od muškaraca ucelo.
Ali na stranu šta je na ovom svetu istina, a šta nije, njena kosa beše uređena prigodno za jahanje, i ona siđe već prikladno obučena, da bi što pre mogla da se popne na konja. Htela je da joj se krv još jednom uzburka žarom mladosti i da povrati smelost s kojom je ranije razmišljala o smeru svog života.
Teret već nije više osećala, jer po danu, kad je zauzeta aktivnostima, lakše joj je padao pritisak sumnji u sopstveni izbor nego osećanje da je bila primorana da trpi sopstvenu nevažnost i robovanje.
„Idite i sredite se kao vojvotkinja, mama“, naložila je, naglo se okrenuvši dok je silazila niz stepenice. „Metnite čipku na glavu. Morate izgledati kao vojvotkinja. Ne smete se ponašati skromno.“
Kad je Grandkort nežno pridigao njenu levu ruku i pogledao u prsten, rekla je ozbiljnim glasom: „Veoma lepo od tebe što si mislio na sve i poslao mi taj paket.“
„Reći ćeš mi ako zaboravim nešto?“ upitao je, nežno zadržavajući njenu ruku u svojoj. „Učiniću sve što želiš.“
„Ali ja sam vrlo nerazumna u svojim željama“, nasmeši se Gvendolin.
„Da, očekujem to. Žene su uvek takve.“
„Onda ja neću biti nerazumna“, reče Gvendolin, sklanjajući ruku i zabacujući glavu izazivački. „Neću da mi se govori da sam ono što žene uvek jesu.“
„Nisam to rekao“, odgovori Grandkort, posmatrajući je s uobičajenom ozbiljnošću. „Ti si nešto što nijedna druga žena nije.“
„A šta je to, moliću lepo?“, upita Gvendolin, ustuknuvši sa izvesnim neodobravanjem.
Grandkort nije odmah odgovorio. „Ti si žena koju volim.“
„Oh, kako lepe reči!“, Gvendolin će, uz smeh. Ljubav koju je jednom iskazivao prema drugoj ženi pod čudnim okolnostima, postajala joj je bliska.
„Onda mi odgovori lepim rečima. Reci kada ćemo se venčati.“
„Ne još. Ne pre galopa preko pašnjaka. Toliko žudim za tim, da ne mogu misliti ni na šta drugo. Volela bih da se počelo s lovom. Nedelja, dvadeseti, dvadeset sedmi, ponedeljak, utorak.“
Gvendolin je nabrajala na prste, ljupko klimajući glavom i gledajući u Grandkorta, da bi na kraju protrljala dlanom o dlan i uzviknula pobednički. „Počeće za deset dana!“
„Venčajmo se, onda, za deset dana“, reče Grandkort, „i nećemo se zamarati štalama.“
„Kakav odgovor žene uvek daju na to?“, upita Gvendolin, vragolasto.
„Slažu se“, odgovori njen dragan, zatečen.
„Onda se ja neću složiti!“, uzviknu Gvendolin, navlačeći rukavice, dok ga je posmatrala vragolasto.
Ova scena beše ugodna za obe strane. Manje istančan dragan se ne bi snašao u njenim ljupkim rečima i potezima, i pokvario sve svojim glupim pokušajima maženja, u potpunosti uništavajući dramu. Grandkortu je bila draža drama, a Gvendolin se, bezbrižna, osećala sve raspoloženija zahvaljujući toj igri vladanja. Možda bi Klesmer, da ju je češće viđao u takvoj spontanoj glumi, umesto kad je pokušavala da bude teatralna, procenio da bi mogla bolje proći.
Međutim, veličanstveni galop ju je toliko oraspoložio, da beše sklona da gleda odobravajuće na požurivanje da stupi u brak koji bi spojio njen život sa tim izvrsnim vidom uživanja. Odlučila je da se više ne premišlja u vezi sa činom na koji se obavezala i da pristane da se venčanje obavi za tri nedelje, uprkos poteškoći da u tako kratkom roku spremi trousseau74 kako su običaji nalagali.
Laš nije bio formalno obavešten o veridbi, ali mnogi znaci su ga upućivali na nedavna zbivanja. Ipak, očekivao je razgovor o tome, te je posle nekoliko dana Grandkortovog ćutanja postao nestrpljiv, siguran da će ta promena uticati na njegov život i željan da sazna na koji način. Njegova taktika sad je isključivala svaki vid protivljenja. Lako je mogao da izazove velike neprijatnosti Grandkortu, ali to bi bilo njemu samom na štetu, a neprijatnost neprijatnosti radi nikad nije bio njegov motiv. Naravno, ne bi mu bilo žao da malo ozlojedi gospođicu Gvendolin, ali, posle svega, nije mogao znati kakav bi bio ishod. Grandkort je i ranije iskazivao izopačenu tvrdoglavost, ali ovaj hir s tom devojkom ga je u Lašovim očima prikazao u sasvim novom svedu, kao čoveka koji je proklet vođen kobnim usudom a to što neko ko je rođenjem stekao bogatstvo sebi otežava život više nego što je potrebno, bilo je za žaljenje. Pošto se pobunio protiv tog braka, Laš je sad predviđao štetne posledice. Grandkort se potrudio da lično piše pisma i daje naloge umesto da za to uposli Lasa, i, činilo se, ignorisao je njegovu korisnost, te je čak doručkovao sam u svojoj garderobi, uprkos dugogodišnjoj navici da zajedno obeduju. Ali tete-a-tete se nije mogao izbeći u kući bez gostiju i Laš je, jednog dana posle večere jer Grandkort je bio sprečen da obeduje u Ofendinu brže-bolje iskoristio priliku i upitao:
„A kada će venčanje?“
Grandkort, koji je popio nešto vina, ustao je od stola i opuštao se, sa cigarom u ustima, u ležaljci kraj kamina u kome je vatra zadirala do užarene srži hrastovih grana, obrubljujući ih istančanim slojem pepela, što sve zajedno beše prijatan prizor. Naočite crte njegovog bledog lica i lepe, duge šake, isticale su se na pozadini od crveno-smeđeg brokata. Bez upaljene cigare, lako biste ga mogli zamisliti kao Moronijev portret, koji bi izvanredno predstavio nepristupačan pogled i utisak uzvišenosti; a portret tog velikog majstora bio bi pratilac pun životnosti koliko je i Grandkort bio u stanju da pokaže života. Ipak, odgovorio je bez uobičajene zadrške.
„Desetog.“
„Pretpostavljam da nameravate da ostanete ovde.“
„Bićemo u Rajlandsu neko vreme, ali vratićemo se zbog lova.“
Posle tih reči, Grandkort ispusti slabašan, neartikulisan zvuk koji je često označavao da namerava da nastavi, te Laš sačeka. Ali kako je Grandkort ćutao, Laš samo što ne postavi još jedno pitanje, kad se neartikulisan zvuk ponovi kao vesnik predloga izrečenog umerenim tonom:
„Bolje bi bilo da nađeš novo rešenje za sebe.“
„Šta! Zar tek tako da nestanem?“, upita Laš, koji je rešio da zadrži staloženost.
„Nešto tako.“
„Ne dopadam se nevesti. Nadam se da će ti nadoknaditi ono što gubiš uskraćujući sebi moje usluge.“
„Nažalost, ženama si užasno neprijatan, i ja tu ne mogu ništa“, reče Grandkort, utešno.
„Jednoj ženi, moliću lepo.“
„Nema razlike, pošto se radi o njoj.“
„Pretpostavljam da me posle petnaest godina nećeš tek tako pustiti bez neke nadoknade.“
„Sigurno si uštedeo nešto od onoga što sam ti davao.“
„Sasvim malo. Često se dešavalo da uštedim nešto za tebe.“
„Možeš imati tri stotine godišnje. Ali moraš živeti u gradu i biti spreman da se postaraš za neke stvari kad te pozovem. Imaću zahteve.“
„Ako nećeš biti u Rajlandsu ove zime, mogao bih otići tamo i javiti kakva je situacija sa Svintonom.“
„Ako želiš. Nije me briga gde si, sve dok mi nisi pred očima.“
„Duboko sam zahvalan“, reče Laš, koji je sve podneo lakše nego što je očekivao. Ipak, u potaji je verovao da će se kad-tad ispostaviti da je neophodan, kao što je uvek bio.
„Pretpostavljam da ti neće smetati da se spakuješ što pre“, reče Grandkort. „Dolaze Toringtonovi, a gospođica Harlet će dojahati.“
„S uživanjem. Možda mogu biti od koristi u Gadsmiru.“
„Ne. Ići ću sam.“
„A što se tiče tih tvojih zahteva, da li već imaš plan?“
„Samo me ostavi na miru, molim te“, reče Grandkort najtišim svojim glasom, bacivši cigaru u vatru, te ustade i ode.
Veče je proveo osamivši se u malom salonu s raznim novim publikacijama na stolu kakve gospoda vole da imaju na dohvat ruke, ali ih se ne dotiču, gde je (poput kakvog filozofa) sedeo na sofi zanet mislima, apstinirajući od literature političke, komične, cinične ili romantične. Na taj način, sati mogu da prođu iznenađujuće brzo, bez naporne, nevidljive filozofske istrage; ne zbog ljubavi prema razmišljanju, već zbog mržnje prema trudu zbog stanja unutarnjeg sveta, nalik nagoveštaju stvarnosti, u kome se nužda za delanjem utapa u puku sliku onog što je bilo, jeste i moglo bi biti; gde se poriv rađa i umire u svetu fantazije. Takvo stanje često dolazi sa sedom kosom, a ponekad i s izraženom svojeglavošću i čvrstinom vladanja, nalik glavnici neumerenog egoizma, istaknutih proporcija pošto nestanu razne slabosti mlađeg doba.
Ali Grandkortova kosa, iako je nije imao mnogo, beše fine, sunčano plave boje, i njegovo raspoloženje nije se moglo u potpunosti objasniti osekom energije. U nama, smrtnicima, odigrava se čudna duhovna hernija, tako da lenjo mirovanje ili čak popustljivost mogu biti priprema za ko zna kakvo ujedanje ili eksplozije. Kopaču koji se budi iz sna i bez ikakve prethodne zle namere hvata se za kamen da njime smrvi život iz svog usnulog druga, nedostaje logičan motiv zbog kog je neka osoba predvidljiva u svojim postupcima; ali, s druge strane, i gospodin može od sebe napraviti nepredvidljivu osobu koja svoje buduće korake obavija neizvesnošću, čime, nažalost, kvari družbu sa samim sobom.
Grandkortove misli te večeri behu nalik krugovima u mračnom bazenu, koji su neprestano umirali i ponovo se rađali zahvaljujući nekom impulsu pod površinom. Dublji, središnji implus dopirao je od slike Gvendolin, ali misli koje je izazivao mogle bi se nesavršeno dočarati referencom na ljubavne pesnike svih epoha. Beše to svojstveno njemu da svoje zadovoljstvo ne crpe iz uverenja da je Gvendolin zaljubljena u njega i da je ljubav nadjačala ljubomornu kivnost zbog koje je pobegla od njega. Sasvim suprotno, verovao je da je ta devojka izuzetna zbog toga što, uprkos tome što ju je obasipao pažnjom, nije bila zaljubljena u njega, a činilo mu se vrlo verovatnim kako ne bi prihvatila njegovu bračnu ponudu da njenu porodicu nije zadesila iznenadna beda. Od samog početka bio je fasciniran njenim vragolanstvom a to ga je iritiralo s kojim je bežala od njegove pažnje, ne prihvatajući njegovo udvaranje. Dovedena je dotle da ga prihvati uprkos svemu bačena na kolena poput konja istreniranog za arenu iako se možda sve vreme protivila tome. Sve u svemu, Grandkortu je ta spoznaja pričinjavala veće zadovoljstvo nego osvajanje devojke za koju je bio siguran da oseća snažnu naklonost prema njemu. A ipak, to zadovoljstvo zbog nadvladavanja otpora jačalo je uz ukorenjeno uverenje da nijedna žena kojoj bi ukazao pažnju ne može biti sasvim ravnodušna prema njemu, i činilo mu se malo verovatnim da bi Gvendolinina zaljubljenost s vremenom mogla prerasti njegovu. U svakom slučaju, morala bi da se potčini, a on je uživao razmišljajući o njoj kao o svojoj budućoj ženi, čiji ponos i duh behu stvoreni da gospodare svima sem njime. Nisu ga zanimale žene pune nežnosti i molećive brižnosti prema njemu, te voljnog pokoravanja njemu. Nameravao je da bude gospodar žene koja bi volela da gospodari njime i koja bi možda bila u stanju da bude gospodarica drugog čoveka.
Ne uspevši da ubedi Grandkorta, Laš je zaključio da bi bilo pametno da se obrati ser Hjugu s kojim je, kao čovek kog bi možda zanimalo da se nađe na poziciji gde je posao bio lak, gospodski i nikako malo plaćen, bio rad da održava odnos prijateljskog obavezivanja, nimalo siguran da mu takvo nameštenje neće biti potrebno u budućnosti. Sročio je naredno pismo i adresirao ga na Park Lejn, znajući da se porodica vratila tamo iz Lojbrona:

Dragi ser Hjugo Po našem povratku brak je definitivno dogovoren, a venčanje će biti za manje od tri sedmice. Još je gore po njega što je njena majka nedavno izgubila sav imetak, te će on morati da ih opskrbljuje. Grandkortu nedostaje novca, to znam, a ukoliko nema kakav drugi plan, moraće da ga nabavi na nepromišljen način. Pošto bez odlaganja napuštam Diplou, neću moći da razgovaram s njim o tome. Savetujem da gospodin Deronda, u koga imate poverenja, zatraži da dođe u kratku posetu (biće drugih ljudi u kući), a da ga prethodno uputite u svoje želje, kao i u to dokle može ići s ponudom. Valjalo bi da temu predoči Grandkortu tako da ne sugeriše da ovom nedostaje novca, već da je isključivo reč o vašoj dubokoj želji. Prethodno sam mu napomenuo da biste rado dali dobru sumu novca za Diplou, ali ako bi gospodin Deronda došao s konkretnom ponudom, to bi imalo drugačiji efekat. Deset prema jedan da neće odlučiti u dogledno vreme, ali će se predlog ukoreniti u njegovom umu i premda je u ovom trenutku zaokupljen ovdašnjim lovom, izgleda mi verovatno da će mu okruženje postati neugodno i da će pitanje novca da ga prati i bez pritiskanja. Kladio bih se da ćete uspeti. Nisam izgnan u Sibir, te ću biti dostupan, i možda ću vam u nekom trenutku ponovo biti od koristi. Ali trenutno mi na pamet ne pada posrednik bolji od gospodina Deronde. Ništa ne uspeva Grandkorta da rasrdi više od advokata koji mu nepozvani turaju svoje papire pod nos.
Verujući da ste posle boravka u Lojbronu izvanredno pripremljeni za zimu, dragi ser Hjugo,
Iskreno vaš,
Tomas Kranmer Laš

Ser Hjugo je to pismo, primivši ga za doručkom, dodao Derondi, koji je, iako je imao gde da boravi u gradu, retko tamo boravio, jer ser Hjugo bez njega nije zadovoljan. Brbljivom baronetu bi se njegov mladi pratilac dopadao čak i da nije bilo konkretnog razloga za međusobnu privrženost: Deronda beše lepo, skladno, neiskvareno lice koje mu je pomagalo da na pitanja potomstva i nasleđivanja u načelu gleda s vedrinom, uprkos konkretnim razočaranjima, a njegovu naklonost prema Derondi nije umanjivala duboko ukorenjena, premda ne i nepremostiva razlika između njihovih nazora i ukusa. Možda njegova privrženost Derondi zato beše i snažnija; slične razlike između čoveka i žene začin su za njihovu vezu koja opstaje uprkos njima. Ser Hjugo nije o sebi imao nepovoljno mišljenje, ali je na ljude i društvo gledao donekle liberalno, i činjenica da se Deronda razlikuje od njega ispunjavala ga je ponosom, u izvesnoj meri, što bi, da mora naglas izreći, zvučalo otprilike ovako: „Vidite ovog divnog mladića, takav se ne sreće svaki dan, zar ne? On mi, na neki način, pripada. Podigao sam ga od malih nogu, ali ne biste ga tako lako prozreli, ima on svoje ideje, a od mene, kad bejah njegovih godina, razlikuje se koliko Severni pol od Južnog pola.“ Takvo stanje pratila je mentalna ravnoteža u Derondi; on je, s jedne strane, osećao naklonost kakvu smo skloni da nazivamo ženskom, te se u skladu s time slagao sa ser Hjugom u običnim detaljima, dok je, s druge strane, zadržao čvrstinu rasuđivanja i nezavisnost mišljenja, kakve s pravom smatramo muškim odlikama.
Kad je pročitao pismo, vratio ga je bez reči, ustuknuvši u sebi pred time što ga je Laš predstavio kao neutralno korisnog u porodičnim pitanjima.
„Šta kažeš, Dane? Bio bi to ugodan izlet za tebe. Mnogo je godina otkad nisi posetio imanje, a možda bi mogao da se pridružiš čuvenoj hajci s psima, ako bi otišao sledeće nedelje“, reče ser Hjugo.
„Ne bih da idem zbog toga“, odgovori Deronda, dok je pažljivo mazao maslac na hleb. Nije mu se dopadala takva očigledna ubedljivost prema kojoj se sve inteligentne životinje odnose s ravnodušnošću. Ako bi otišao u Diplou, uradio bi nešto s čim se nije slagao, samo da bi učinio ser Hjugu.
„Mislim da je Lašova ideja dobra. A bila bi šteta da se propusti prilika.“
„To je nešto drugo ako smatrate da je moj odlazak važan za vaš cilj“, reče Deronda, još sa izvesnom uzdržanošću. Znao je da je baronet bio rešen.
„Ali ne bi me čudilo da vidiš svoju lepu kockarku, lojbronsku Dijanu“, veselo će ser Hjugo. „Moraćemo da je pozovemo, pošto se budu venčali“, dodao je, okrenuvši se ka ledi Malindžer, kao da je i ona pročitala pismo.
„Nemam predstavu o kome pričaš“, reče ledi Malindžer, koja, zapravo, nije obraćala pažnju, jer joj u mislima behu samo prvi gutljaji kafe, nezadovoljavajuća manžeta njenog rukava i Terezin odlazak kod zubara nevine i delom bezazlene zanimacije kakve se obično i sreću kod otmenih dama. Ako bi se možda neko zapitao kako je izgledala, reći ćemo da je imala crvenkasto plavu kosu (kakva beše poželjna u to vreme), mali rimski nos, prilično istaknute plave oči i delikatne kapke, figuru kakvu su njeni vitkiji prijatelji nazivali debelom, a šake joj behu kao uvećane bebine, sve oble i s rupicama.
„Mislim na to da će se Grandkort oženiti devojkom koju si videla u Lojbronu, sigurno je se sećaš gospođica Harlet koja je igrala rulet.“
„Blagi Bože! Je li to dobra prilika za njega?“
„Zavisi od toga kakvu vrstu dobrog želi“, odgovori ser Hjugo, smeškajući se. „U svakom slučaju, ona i njeni nemaju ništa, ta devojka će mu doneti samo troškove. Za moje namere, to je dobra prilika, jer sam spreman da mu dam određenu sumu novca kako bi se odrekao Diploua, koji bi onda bio naš, a kad umrem, vi biste imali tu utehu da možete otići tamo gde volite gde god ja otišao.“
„Volela bih da ne govoriš o umiranju na taj način, dragi.“
„To je prilično značajan način, Lu, jer moraću da platim znatnu sumu novca ne manje od četrdeset hiljada.“
„Ali zašto bismo ih pozvali ovde?“, upita ledi Malindžer.
„Ja ne volim žene koje se kockaju, kao što je ledi Kregstoun.“
„0h, ne bi ti smetala nedelju dana. Osim toga, ona nije nimalo nalik ledi Kregstoun, jer se samo malo kockala. Hoću da odobrovoljim Grandkorta i da ga pustim da dobro osmotri ovo mesto, da bi manje mislio na Diplou. Još uvek ne znam da li ćemo uspeti da se dogovorimo oko ovog. A ako Dan ode tamo u posetu, možda će uspeti da baci mamac. Učinio bi mi veliku uslugu.“ Te reči behu namenjene Derondi.
„Danijel nije oduševljen gospodinom Grandkortom, čini mi se?“, upita ledi Malindžer, ispitivački posmatrajući Derondu.
„Nemoguće je izbeći svakoga kojim nismo oduševljeni“, odgovori Deronda. „Otići ću u Diplou ionako nemam ništa bolje da radim pošto ser Hjugo tako želi.“
„To je dobar momak!“, uzviknu ser Hjugo zadovoljno. „A ako ti ne bude prijatno, biće to korisno iskustvo. Kad sam bio mlad, za mene nikakvo vreme nije bilo protraćeno. Moraš upoznati ljude i njihovo ponašanje.“
„Da, ali već sam video tog čoveka, a donekle i njegovo ponašanje“, reče Deronda.
„Ne previše lepo ponašanje, čini mi se“, dodade ledi Malindžer.
„Ipak, vidiš da uspeva kod tvog pola“, izazivački dobaci ser Hjugo.
„A bio je neuobičajeno naočit momak sa svoje dvadeset dve-tri godine, nalik svome ocu. Doduše, nije povukao na oca glede ženidbe s bogatom naslednicom. Ako bi dobio gospođicu Aroupoint i moje imanje, fina bi to kneževina bila.“
Deronda je, razmišljajući naknadno o predstojećoj poseti, bio ravnodušniji nego kad je pristajao. Zanimala ga je priča o braku te devojke: ono što je čuo od Laša da je pobegla od prosidbe čoveka koga će sad prihvatiti za muža bacilo je novo svetlo na njeno kockanje, a verovatno je prelazak iz tog grozničavog hedonizma u bedu naterao da pristane na nešto prema čemu je osećala svojevrsnu odvratnost. Sve to ukazivalo je na prirodu koja se suočavala s teškoćama i borbom elementima života prema kojima je osećao snažnu naklonost, možda zato što je rano iskusio bol nagađajući istinu o sebi i svom poreklu. Privlačili su ga ljudi poput Hansa Mejrika, koje je mogao da brani, spasava, iskupljuje, i morao je da se odupire svojoj sklonosti da se kloni sretnika. Ali u porivu koji ga je naveo da otkupi Gvendolininu ogrlicu za nju i koji ga još uvek nije napustio, beše i nečeg osim njegove uobičajene prilježnosti nečeg što je izviralo iz Derondine opčinjenosti njenom ženskošću. Bio je vrlo podložan takvim čarima kojima je svesno protkao utopijsku sliku svoje budućnosti; ipak, svako ko beše u stanju da nasluti kakva je ličnost mogao bi da zaključi da bi pre on, nego mnogi manje strastveni muškarci, voleo ženu, a da joj to ne otkrije. Stavite hranu pred delikatnu pticu: ništa ne bi radije uzela, a ipak, uzdržava se, jer je sklona obuzdavanjima koja vi ne primećujete. A svaki čovek se od drugog razlikuje, kao što se mi svi razlikujemo od Bušmana, po sklonosti ka ispitivanjima koja se zasnivaju na raznolikim potrebama, duhovnim ili drugačijim. Izgleda da je tu Derondinu sklonost ka uzdržavanju nadjačala činjenica da njegova imaginacija beše zaokupljena dvema ženama od kojih ni za jednu ne bi smatrao mogućim da je voli. Hans
Mejrik se smejao viteškoj crti u njegovoj ličnosti, a sad bi, da je znao šta Derondin um krije o Miri i Gvendolin, dobio dokaz toga.
Deronda je odmah napisao pismo, najavljujući dolazak u Diplou, a kao odgovor je dobio učtivo uveravanje da će njegov dolazak pričiniti veliko zadovljstvo. To, sve u svemu, ne beše sasvim neistinito. Grandkort je mislio da je moguće da iza posete stoji želja ser Hjuga da ga pridobije za nešto što još uvek nije sasvim rešio da odbije, a nije mu bila ni neugodna ideja da taj fini momak, za kog je verovao da mu je nepriznati rođak, vidi, možda i s određenom ljubomorom, Henlija Malindžera Grandkorta u ulozi verenika koji gospodari izvanrednom devojkom, ranijim predmetom Derondinog divljenja.
Grandkort lično nije bio ljubomoran ni na šta, izuzev ako bi osetio pretnju po svoju nadmoć a nije smatrao verovatnim da će je izgubiti.