Danijel Deronda

First topic message reminder :



Danijel Deronda je poslednji roman koji je napisala Džordž Eliot i svrstava se u vrh klasične viktorijanske književnosti.
To je mešavina socijalne satire i moralnog traganja visokog društva, ali i prikaz ugnjetavanja jevrejske zajednice u Londonu.
Junaci koji su u raskoraku između očekivanja i realnosti, junaci koji traže svrhu života, razlike između visokog društva i niže klase, sve su to neke od pojedinosti koje su opisane u ovom romanu.

POGLAVLJE LV

„Okreni se ponovo svojoj nauci

tamo gde je zapisana;

što bliže je nešto savršenstvu,

to više boli i radosti oseća.“

Dante

Kada je Deronda sreo Gvendolin i Grandkorta na stepeništu, njegov um beše obuzet nečim drugim. Koji tren pre toga, dobio je poziv na drugi razgovor s majkom.
Dva sata pošto se rastao od nje, znao je da je kneginja Halm-Eberštajn napustila hotel, te je, kad je reč bila o njegovom boravku u Đenovi, mogao da krene za Majnc da preda pismo Jozefa Kalonimusa i da preuzme porodičnu škrinju. Ali razna umna stanja koja se nikako nisu svodila na konačne razloge, sprečavala su njegov odlazak. Dugo pošto se oprostio s majkom, sputavala ga je težina osvrta na njihov susret. Ponovo je, s novom oštrinom emotivnog sećanja, proživljavao uzbudljive scene koje su se činile kao prošlost samo u smislu pripreme za njihovo prisustvo u njegovoj duši. Dopustio je sebi jecaje u samoći, ophrvan saosećanjem, možda i većim nego kakvo je žensko, prema životu te žene, tako bliskom njemu, a ipak, tako dalekom. Uvideo je da se svet promenio za njega usled izvesnosti spona koje su menjale ravnotežu nada i strahova i pružile mu novo osećanje povezanosti, kao kad bi se pod okriljem noći pridružio pogrešnoj grupi lutalica, pa u svitanje otkrio da su šatori njegovih bližnjih podignuti negde daleko. Osećao je tananu, blisku vezu s dedom što su ga pokretali snažni porivi i ideje o ljubavi, koje su se možda sada iz sna budile upravo u njemu. A sve vreme njegovog razmišljanja protkanog emocijom, Mordehaj i Mira behu prisutni, kao bića koja su ga držala za ruke u dobronamernoj tišini.
Deronda je bio načinjen od takvog osetljivog tkiva, pod maskom samokontrole i suzdržanosti u koje je njegovo rano iskustvo unelo toliko mnogo njegove dečačke snage.
Kad ga je uporna zvonjava podsetila da je došao čas da pogleda u Bredšoov vozni red i da se hitro pripremi za naredni polazak voza on se seti toga, ali ne pomače se. Njegove želje su se odnosile na Majnc i na ono što ga je tamo čekalo, i na dva bića u Londonu s kojima je uspostavio najčvršće spone u svom životu; ali postojale su druge želje koje su ga zadržavale tu, u Đenovi, silom kakva nas tera da se vraćamo razgovoru koji nosi slutnju konačnog oproštaja ili nadolazeće žalosti. Deronda nije rekao: „Ostaću prekonoć, jer je petak, i hteo bih da odem na večernju službu u sinagogu u koju su, mora biti, svi otišli, a osim toga, moram ponovo da vidim Grandkortove.“ Umesto da se spakuje i pozvoni za račun, sedeo ne radeći ništa, dok su mu misli bile u sinagogi, ispunjenoj licima koja su se verovatno pomalo razlikovala od onih iz doba njegovog dede; čuo je službu na špansko-hebrejskom, koja se prenosila generacijama što su lutale, službu koja u dalekim zemljama stvara osećanje zajedništva s domovinom prognanih. Istovremeno, mislio je na Gvendolin, dok se sa strepnjom prisećao prošlosti, s dopola prihvaćenim utiskom da bi bilo surovo od njega da ode bez ikakvog pokušaja da, uprkos Grandkortovom verovatnom neodobravanju, ponovo ne ispolji blagonaklonost prema njoj za šta nije imao prilike od njihovog naglog rastanka.
U takvom stanju odložio je odlazak, pojeo večeru nesvestan njenog ukusa, brzo ustao od stola da pronađe sinagogu i, prošavši kraj portira, zapitao da li su gospodin i gospođa Grandkort još uvek u hotelu i koji je broj njihovog apartmana. Portir mu dade broj, ali reče da su otišli na jedrenje. Ta informacija je, iz nekog razloga, imala moć da podeli Derondine misli sa sećanjima probuđenim među raštrkanim talitima i tamnim licima vernika koja bi se mogla nazvati jevrejskim s italijanskim tenom, zbog čijih je strašnih molitvi i prizivanja izrečenih s lakoćom navike pomislio kako je njegov deda, prema nagoveštajima o njegovoj ličnosti iz kneginjinih reči, morao biti izuzetan Jevrejin poput Mordehaja. Ali zar nisu ljudi s vatrenim zanosom i dalekosežnom nadom izuzetni, gde god da su? Ljudi s vizijama koji su, kako Mordehaj reče, bili tvorci i hranitelji sveta uobličavajući i negujući pasivniji život koji bi bez njih opao i sveo se u usku istrajnost insekata, nepomućenu mislima van dometa njihovih antena. Nešto žalosnog nestrpljenja nadovezalo se na brigu za Gvendolin (brigu koja je imala prostora da raste sad, kad beše oslobođen neposrednih briga), podstaknuvši ga da požuri iz sinagoge i da se u večernjoj šetnji uputi ka keju, što mu je bilo još privlačnije odredište usled mogućnosti da bi se tamo zatekao u času kad se Grandkortovi budu vraćali sa izleta po moru. Odlučio je da bi ih u tom slučaju namerno pozdravio, zanemarujući sve razloge zbog kojih bi muž možda hteo da on bude negde drugde.
Sunce je zašlo iza oblaka i samo se bledožuta svetlost poljupcima opraštala sa talasima, pobuđenim nešto jačim povetarcem. Tumarajući po mestu odakle je mogao videti žal, Deronda zapazi grupu ljudi čiju pažnju je privukao čamac koji se lagano približavao obali zahvaljujući zaveslajima dva čoveka. Okružen žagorom na različitim jezicima, smatrao je da će pre saznati šta sa dešava ako ne bude zapitkivao, već ako se laktanjem probije u pročelje i svojim očima se uveri u ono što se zbiva. Već se gledalo kroz teleskope i glasno se govorilo da je čamac nosio nekog utopljenika. Neko reče da je to bio milord koji beše isplovio, drugi glas izreče da je razabirao bespomoćnu figuru miledi. Francuz bez naočara zaključi da je u pitanju milord koji ju je verovatno odveo na jedrenje da bi je udavio, po engleskom običaju što beše opaska na koju se engleski kapetan pobunio, osporena činjenicom da položena figura beše ženska. Za Derondu, obuzetog užasom živih strahova, zaveslaji behu razdvojeni brzim vizijama događaja, mogućih i nemogućih, koji su možda doveli do ovakvog razrešenja, ili do dela razrešenja, čija gora polovina je opstala ukoliko je ta žena izvađena iz mora zaista bila gospođa Grandkort.
Ali uskoro beše otklonjena svaka sumnja: čamac je privučen obali i on ugleda Gvendolin kako se dopola pridiže na ruke, sopstvenim snagama, prekrivena nepromočivim platnom i mornarskim kaputom bleda kao smrt, drhteći, kose s koje je kapala voda, s divljom, začuđenom svešću u očima, kao da se tek probudila u svetO u kome ju je čekala neka presuda, a bića oko nje su nameravala da je uhvate. Prvi veslač koji je stupio na tlo takođe beše mokar i odmah otrča; mornari, okupljeni oko čamca, sprečavali su Derondu da se probije napred, i mogao je samo da posmatra Gvendolin kako gleda sa strahom i, činilo se, skupljena pod teretom užasa, dok su joj pažljivo, nežno pomagale i vodile je snažne ruke tih grubih ljudi bronzanog tena, a odeća joj visila oko udova, otežavajući joj kretanje. Lutajući pogled iznenada joj pade na Derondu koji se našao pred njom i ona odmah, kao da ga je čekala i tražila, pokuša da pruži ruke koje su njeni pomagači pridržavali, rekavši prigušenim glasom:
„Desilo se, desilo se! Mrtav je!“
„Tiho, tiho!“, zapovedno će Deronda, „smirite se.“ Potom se obrati ljudima koji su joj pomagali: „Poznajem supruga ove dame. Ako je odvedete u Italiju što pre, pobrinuću se za sve ostalo.“
Zadržao se da čuje od drugog čamdžije da se njenom suprugu nije moglo pomoći i da je njegov brod ostavljen da luta prazan. On i njegov drug su začuli vapaj, došli na vreme da vide kako je dama skočila za suprugom i uspeli su da je izvuku dovoljno brzo da ne pretrpi ozbiljne posledice.
Deronda je posle toga pohitao u hotel da se uveri da će joj se pružiti najbolja medicinska pomoć, pa pošto dobi potvrdu, posla telegram o tom događaju ser Hjugu, moleći ga da smesta dođe, a potom i gospodinu Gaskojnu, čija adresa u parohijskom domu beše najbrže odredište preko kog bi se novost mogla preneti Gvendolininoj majci. Neke Gvendolinine reči koje je izrekla u prošlosti behu mu nadahnuće: u trenucima potresnih priznanja, pominjala je da bi joj majčino prisustvo moglo pomoći, kad bi joj bilo dostupno.

POGLAVLJE LVI

„Tu kletvu, bol, iz oka im ne mogoh gledat već, nit’ mogoh skinut’ pogled s njih nit’ reč molitve reć.“
Kolridž143
Deronda se nije presvlačio te noći. Gvendolin je, pošto je uporno tražila da ga vidi pre nego što dozvoli da je svuku, bila sasvim mirna, i samo ga je zamolila, sa šaptavom, prigušenom revnošću, da joj obeća da će doći kod nje kad ujutru pošalje po njega. Ipak, mogućnost da bi njeno stanje moglo da se promeni, opasnost od groznice i sumnja da je nešto u toj katastrofi ostavilo na nju trag koji bi mogla da izda u uzbuđenju, stvarali su u njemu zloslutno predosećanje. Pomenuo je njenoj negovateljici da će biti spreman da ga pozovu ukoliko dođe do uznemirujuće promene simptoma, objasnivši da je u vezi s njenom rodbinom u Engleskoj i da se oseća obaveznim da u međuvremenu svu brigu o njoj preuzme na sebe što beše uloga koju je bilo lakše da on prihvati, jer ga je Grandkortov sobar, jedini stari sluga koji je s njima krenuo na putovanje, dobro poznavao.
Ali kad ga je umor od čudno raznolikih emocija iz prethodnog dana savladao, san mu beše neometan, izuzev jutarnjim snovima, koji su bili nalik zamršenoj mreži prethodnih dešavanja, dok ga napokon ne probudiše slikom čiji tvorac beše njegova teskobna uznemirenost.
Ali osvanu jutro, a on nije dobio poziv. Dok se oblačio, zaključio je da je previše rano da se raspita o njenom stanju. Kasnije je saznao da je probdela noć, ali bez burnih znakova uznemirenosti, te da je sada napokon zaspala. Razmišljao je o sili koja je obitavala u ovom biću, toliko podložnom strahu; jer nije se mogao oteti utisku da je čak i s posledicama ozbiljnog šoka vladala sobom, zahvaljujući odlučnosti da prikrije ono što je previralo u njoj. On je smatrao da je otupeo zbog onog kroz šta je prošao u susretima s majkom. Činilo mu se da samo ispunjava dužnosti, i da je njegovo strastvenije saosećanje bilo privremeno obustavljeno. U poslednje vreme proživljavao je iskustvo sasvim daleko od Gvendolinine sudbine, te je njegova briga za nju u tom trenutku bila poput ponovnog viđenja poznatih scena u prošlosti, ali unutrašnja reakcija na njih još uvek nije oživela.
U međuvremenu, potrudio se da dobije formalan, pravno važeći iskaz od ribara koji je spasio Gvendolin. Rasvetljeno je nekoliko detalja. Brod u kome je Grandkort isplovio nađen je kako luta sa neučvršćenim jedrom, i dovučen je do obale. Ribari su pretpostavljali da ga je preko palube gurnulo otkačeno jedro i da nije znao da pliva; ipak, iako su bili blizu, pažnju im je prvo privukao povik koji je, činilo im se, potekao od muškarca u nevolji, a dok su ubrzavali zaveslaje, čuli su damin krik i videli kako skače u vodu.
Vrativši se u hotel, Deronda je saznao da je Gvendolin ustala i da je izrazila želju da ga vidi. Odveli su ga u sobu sa spuštenim roletnama i navučenim zavesama, u kojoj je sedela omotana belim šalom, gledajući u otvorena vrata, nestrpljivo očekujući. Ali duga kosa beše pažljivo skupljena i umotana, i plave zvezde u njenim očima nisu se izgubile, i pored svega: ustavši naglo, uvijena u beli šal, lica i vrata nimalo manje belog, izuzev purpurne linije pod njenim očima, usana sasvim malo razdvojenih tako da su stvarale utisak bespomoćnog optuženika, izgledala je kao žalosni duh one Gvendolin Harlet koju je Deronda video kako stisnutih usana, s gordom samokontrolom, okreće leđa od gubitaka za kockarskim stolom. Prizor ga je ražalostio i utisci iz njihovog nekadašnjeg odnosa počeli su da oživljavaju u njemu.
„Preklinjem vas da mirujete, nemojte stajati“, reče Deronda, približavajući joj se, i ona ga posluša, spustivši se u fotelju.
„Da li biste seli kraj mene?“, upitala je. „Želim tiho da vam se poverim.“
Sedela je u velikoj fotelji s rukohvatima, a on privuče manju fotelju do nje. Taj postupak ju je, činilo se, posebno dirnuo: okrenuvši bledo lice ka njegovom, koje beše sasvim blizu, obrati mu se jedva čujnim glasom: „Znate li da sam kriva žena?“
Deronda je ubledeo, odgovorivši: „Ne znam ništa.“ Nije se usuđivao da kaže nešto više.
„On je mrtav.“ Izrekla je to sa istom šapćućom izvesnošću.
„Da“, odgovori Deronda, sa setnom napetošću zbog koje nije bio rad da govori.
„Njegovo lice se neće ponovo videti iznad vode“, dodade Gvendolin, tonom nimalo glasnijim, ali s prigušenom revnošću, dok je stezala šake.
„Ne.“
„Niko drugi, sem mene. Mrtvo lice nikada neću pobeći od njega.“
Te poslednje reči izrekla je gušeći se u očaju, dok je gledala u nešto na podu. Da li je čitav taj događaj, uključujući i sopstvene postupke, videla kroz uveličavajuću prizmu uzbuđenja i užasa? Da li je bila u delirijumu, u kome su se mešali poriv za prikrivanjem i potreba za samoobuzdavanjem ? Takve misli su u Derondi budile nadu. Ali zamislite sukob osećanja u njemu koji mu je oduzeo moć govora. Ona je htela da mu se poveri, a on se plašio da čuje njenu ispovest. Uprkos dobroj nameri, ustezao se pred zadatkom koji mu beše nametnut: želeo je, koreći istovremeno sebe zbog te kukavičke želje, da ona sahrani svoje tajne u sopstvenim grudima. Deronda nije bio sveštenik. Strahovao je da će težina duše ove žene pasti na njegovu, vezavši se za nju vapajima. Ipak, ona se ponovo oglasi, gledajući u njega:
„Nećete reći da moram priznati svetu? Nećete reći da se moram osramotiti? Ne bih to mogla. Ne bih mogla to da podnesem. Moja mama ne može to da zna. Sve i da umrem, ne sme znati. Moram reći vama, ali vi nećete reći da neko drugo treba da zna.“
„Ja, u svome neznanju, ne mogu ništa da kažem“, odgovori Deronda žalosnim glasom, „sem da želim da vam pomognem.“
„Od samog početka sam vam govorila da se bojim sebe.“ U tom šaputanju beše žalostivog vapaja kome je Deronda okrenuo samo uvo. Njeno lice ga je previše pogađalo. „Osećala sam mržnju, koja se ponašala poput zloduha, kujući planove. Na um mi je padalo sve što bih mogla da učinim da se oslobodim. A situacija se pogoršala sve se pogoršalo. Zato sam vas molila da me posetite u gradu. Mislila sam tada da vam poverim ono najgore o sebi. Pokušala sam. Ali nisam mogla sve da vam kažem. I on je došao.“
Zastala je, i drhtaj prođe kroz nju, ali uskoro je nastavila.
„Reći ću vam sve što znam. Mislite li da bi žena koja je plakala i molila i borila se da se spase sebe same mogla da bude ubica?“
„Blagi Bože!“, reče Deronda, dubokim, drhtavim glasom, „ne mučite me bez potrebe. Niste ga ubili. Bacili ste se u vodu s namerom da ga spasite. Recite mi šta je bilo potom. Ova smrt je bila nesreća koju niste mogli da sprečite.“
„Ne budite nestrpljivi.“ Drhtanje, detinje preklinjanje u tim rečima nateraše Derondu da okrene glavu i pogleda je u lice. Uboge, treperave usne su nastavile. „Rekli ste nekad ste govorili da dublje saosećate s onima koji počine nešto gnusno, pa su potom nesrećni; rekli ste da bi mogli da postanu bolji, da kazna može da ih oplemeni. Da niste tako govorili, sve bi bilo gore. Zapamtila sam sve što ste mi rekli. Stalno mi se vraćalo. Vratilo mi se i na samom kraju to je bio razlog zašto sam ali ako sada ne možete podneti da vam sve ispričam, ako se okrenete od mene i napustite me, šta da radim? Da li sam gora nego što sam bila kad ste me našli i hteli da me učinite boljom? Sve zlo koje sam počinila bilo je u meni i više bih učinila, da niste došli i bili strpljivi sa mnom. A sada, da li ćete me napustiti?“
Njene šake, čvrsto stisnute koji minut ranije, sad bespomoćno opuštene, tresle su se na rukohvatu fotelje. Njene drhtave usne ostale su otvorene pošto je prestala da govori. Deronda nije mogao da odgovori; morao je da skrene pogled. Uzeo je njenu šaku i stisnuo je kao da su dvoje dece koja idu u šetnju: bio je to jedini način na koji je mogao da odgovori: „Neću te napustiti.“ A sve vreme se osećao kako ispisuje ime na praznom papiru koji se mogao ispuniti užasnim rečima. Njihovi stavovi, njegovo okrenuto lice sa izrazom patnje kojoj je rešio da se podvrgne, mogli su da otkriju pola istine posmatraču koji bi se iznenada tu zadesio.
Taj stisak beše sasvim novo iskustvo za Gvendolin: nikada pre nijedan muškarac joj nije ukazao nežnost na način potreban njenom biću i ona je snažno dejstvo njegovog postupka na nju protumačila kao obećanje neiscrpnog strpljenja i postojanosti. Talas obnovljene snage omogućio joj je da nastavi kao što je počela s grčevitom, iskidanom ispovešću, praćenom osećanjem koje nije prolazilo, gušeći tako u njoj svest o protoku vremena i redosleda događaja. Nastavila je na isti, isprekidani način:
„Razni planovi na umu ali svi teško ostvarivi. A ja sam se borila protiv njih užasavali su me videla sam njegovo mrtvo lice“, njen glas se utom utišao gotovo do šapata, blizu Derondinog uva, „odavno sam ga videla i poželela da je mrtav. A ipak, užasavalo me je to. Bila sam kao dva bića. Nisam mogla da govorim želela sam da ubijem snažno, kao kad žeđam potom neposredno osetila sam unapred da sam učinila nešto užasno, nepopravljivo zbog čega ću postati kao zloduh. I to se desilo desilo se.“
Beše tiha trenutak-dva, kao da joj se sećanje pogubilo u mreži čije je svako okce povlačilo sva ostala.
„Sve mi je to bilo na pameti kad sam prvi put razgovarala s vama kad smo bili u Opatiji. Tad sam učinila nešto. Ne mogu vam reći šta. To je bilo jedino što sam učinila zarad ispunjenja svojih misli. Razne misli su to bile, o svemu, nijedna više od užasnog sna sem jedne. Učinila sam nešto nikad to ne poništivši još uvek je tu otkad smo bili u Rajlandsu. Tamo je bilo nešto za čim su moji prsti žudeli među predivnim igračkama u ormaru u mom budoaru malo i oštro poput dugog vrbovog lista od srebra. Zaključala sam ga u svoj putni stočić. Neprestano me je proganjalo, stalno sam mislila kako to da upotrebim. Zamišljala sam kako ga stavljam pod jastuk. Ali nikad nisam. Nikada ga više nisam pogledala. Nisam se usuđivala da ga otključam: samo to je bilo pod ključem; a nedavno, kad smo bili na jahti, bacila sam ključ u duboku vodu. To sam želela, da bacim ključ i oslobodim sebe. Posle toga, počela sam da razmišljam kako bih mogla da otvorim fioku bez ključa: kad sam saznala da ćemo boraviti u Đenovi, palo mi je na pamet da bih mogla da je otvorim u hotelu, kad budem bila sama. No onda sam, kad smo se peli uz stepenice, srela vas, pomislila da bi trebalo da porazgovaram s vama nasamo i da vam ispričam ovo sve što nisam mogla da vam kažem u gradu; ali onda sam bila primorana da odem na jedrenje.“
Po prvi put su se, s poslednjim rečima, začuli jecaji, i ona se zabaci u fotelji. Činilo se da sećanje na to duboko razočaranje kao da je na trenutak zasenilo ono što se potom dešavalo. Deronda nije gledao u nju, ali je rekao, tonom kojim je hteo da je uveri:
„I sve je ostalo u vašoj uobrazilji. Odoleli ste poganom iskušenju do samog kraja?“
Usledilo je ćutanje. Suze su se slivale niz njene obraze. Pritisla je maramicu na njih i ispravila se. Prikupljala je odlučnost, a onda je ponovo, nagnuvši se malo ka Derondinom uvu, počela da šapuće:
„Ne, ne, reći ću vam sve, tamo mi Boga. Reći ću sve kako je bilo, istinu. Kako drugačije? Mislila sam da nikad ne bih moga da budem zla. Za zle ljude sam mislila da su daleko od mene. Od tada sam se promenila, postala sam zla. Osećala sam se zlom. I sve je bilo kazna za mene sve ono što sam priželjkivala kao da se usijalo. Sama dnevna svetlost beše kazna za mene. Jer znate nije trebalo da se udam. Udaja je bila početak svega. Ogrešila sam se o nekog. Prekršila sam obećanje. Htela sam zadovoljstvo za sebe, ali ono se pretvorilo u jad. Htela sam da tuđ gubitak bude moj dobitak, sećate se? Bilo je kao za ruletom, a novac je goreo u meni. A nisam mogla da se žalim. Bilo je to kao da sam se molila da neko drugi izgubi, a ja da pobedim. I pobedila sam, a znala sam sve znala sam da sam bila kriva. Kad smo bili na moru, noću bih ležala budna u kabini, osećajući se ponekad kao da je sve što sam učinila bilo otkriveno, bez ikakvog opravdanja ništa nije bilo skriveno kako je bilo šta moglo da bude poznato samo meni? To je Bog ušao u mene, i sve je bilo kazna za mene, čak i mir sve sem vas. Uvek sam mislila da ne biste želeli da budem kažnjena radije biste pokušali da mi pomognete da postanem bolja osoba. Sama pomisao na to mi je pomogla. Nećete se promeniti nećete poželeti da me sada kaznite?“
Opet se oglasiše jecaji.
„Tako mi Boga, ne!“, zavapio je Deronda. Ali sedeo je bez ikakvog pokreta. To dugo lutanje po prošlosti ove žene nemirne savesti bilo je teško podneti, i on se nije usuđivao da je ponovo podstakne pitanjem. Morao je da pusti njen um da sledi svoje potrebe. Nesvesno je u svojoj ispovesti izostavljala delove, ne razlučujući sasvim jasno ono što je rekla i ono o čemu je imala samo unutrašnju viziju. Njene naredne reči nadovezale su se na jednu takvu rupu u prisećanju:
„Zato mi je bilo tako teško kad sam bila primorana da odem na brod. Jer kad sam vas videla, bilo je to neočekivano zadovoljstvo, a ja sam pomislila da ću moći da vam kažem sve o tome šta sam zaključala i sve što vam nisam rekla ranije. A da sam vam rekla, i da sam znala da imate to na umu, imalo bi manju moć nada mnom. Nadala sam se tome i uzdala se u to. Jer posle svih mojih borbi i plakanja, mržnja i gnev, iskušenje koje me je plašilo, čežnja, žeđ koje sam se užasavala, uvek su se vraćali. I to razočaranje kad sam bila potpuno sprečena da pričam s vama i naterana da odem na brod vratilo je sve zlo, kao da sam bilo zatočena u zatvoru s njim, bez izlaza. Oh, sad mi se čini da sam se tako davno ukrcala na taj brod! Bila sam u stanju da dignem ruke od svega u tom trenutku, da ga zgromim.“
Nešto od potisnutog besa kog se prisećala kao da je isplivalo u njenom prigušenom ispovedanju. Posle kraće pauze, nastavila je, žustro i nemirno:
„Kad bi se ponovo našao ovde, šta bih uradila? Ne mogu da želim da je ovde a ipak, ne mogu da podnesem njegovo mrtvo lice. Bila sam kukavica. Trebalo je da podnesem prezir drugih. Trebalo je da odem da odem i da lutam poput prosjaka, umesto što sam ostala, osećajući se kao zlotvor. Ali gde god da sam se okrenula, bilo je nešto što nisam mogla da podnesem. Ponekad sam mislila da će me ubiti ako se oduprem njegovoj volji. Ali sada njegovo mrtvo lice je tamo, i ja ga ne mogu podneti.“
Iznenada je pustila Derondinu šaku, ustala, pružila ruku napred, pa reče, zastenjavši:
„Bila sam surova žena! Šta ja mogu da uradim do da tražim pomoć? Ja tonem. Umri, umri, napuštena si, propadni, propadni u tamu. Zaboravljena bez sažaljenja -ja ću biti zaboravljena.“
Ponovo je utonula u fotelju i zajecala. U tom trenutku, čak ni Deronda nije bio u njenoj svesti. Bio je potpuno bespomoćan. Umesto da ga, kako je mislio, njegovo poslednje iskustvo onemogući da se suoči sa svežim emocijama, izgledalo je da je sudba ovog mladog bića, čije je brzo putovanje iz veselog devojaštva u ovu agoniju griže savesti kojoj je morao da svedoči, bespomoćan da pomogne, još dublje probola, jer se javila neposredno po tužnom razrešenju duhovnog sukoba: to je bio jedan od onih trenutaka kada nas agonija vatrenog sažaljenja nadahnjuje na odluku da nećemo više znati za zadovoljstvo, već ćemo živeti samo za pogođene i ojađene. Ustao je iz stolice, posmatrajući taj užasni slom, koji mu se činio još gorim jer je, i pored snažne uznemirenosti, potiskivala glas ispovedanja. Osetio je da mora da joj okrene leđa i da se udalji.
Ali u tom trenutku zavladala je tišina. Postala je svesna da je otišao od nje. Kada se okrenuo da joj ponovo priđe, video je, raširila je oči, razdvojila je usne. Bila je oličenje uplašenog beznadežnog preklinjanja previše uplašenog da preklinje rečima, dok se on udaljio od nje. Da li ju je već napustio? Ali njegov pogled je tužno presreo njen po prvi put su se pogledali oči u oči otkad je rekla: „Znate-li da sam kriva žena“, i taj pun pogled kao da je govorio u svojoj dubokoj rastuženosti, „Znam, ali to me neće naterati da vas napustim.“ Kad je ponovo seo kraj nje, bio je u istom položaju lice nije okrenuo ka njoj i nije je uhvatio za ruku.
Gvendolin se nanovo osetila pogođenom, kao kad je videla njegovo tužno lice u Opatiji, uz grižu savesti manje sebičnu od one koja ju je nagonila na ispovedanje, pa reče, glasom nežnog kajanja :
„Nesrećni ste zbog mene.“
Deronda je ispustio nerazgovetno: „Oh“, skupivši se i malo promenivši položaj, a potom prikupi dovoljno odlučnosti da jasno kaže, „Srećan ili nesrećan, to nije važno. U ovom trenutku želim ono što će vam najviše biti od pomoći. Recite mi sve ono za šta mislite da će vam doneti olakšanje.“
Koliko god su te reči bile dobronamerne, još više su ga duhovno udaljile od nje, i njoj beše još teže da govori: imala je nejasnu potrebu da se približi tom saosećanju koje joj se, izgledalo je, obraćalo s pozicije nadmoći, i ta potreba se pretvorila u poriv za još većom skrušenošću. Beše spremna da se baci na kolena pred njim; ipak, nije to učinila, jer njena pomešana svest je sprečavala taj poriv, te je ćutala i mirovala pod pritiskom suprotstavljenih potreba. Pritisnut njenim ćutanjem, Deronda napokon reče:
„Možda ste preumorni. Možda bi bilo dobro da odem, i da se vratim kadgod poželite?“
„Ne, ne“, odgovori Gvendolin strah od njegovog odlaska joj je povratio moć govora. Nastavila je tihim, revnosnim tonom: „Želim da vam ispričam šta me je spopalo na tom brodu. Bes me obuzeo zato što sam bila primorana da odem, a sve što sam mogla da uradim bilo je da sedim poput brodskog roba. Onda je on isplovio iz luke, u duboke vode, i sve je bilo mirno, i nismo se nijednom pogledali, on mi je samo izdavao naređenja kao da me je sama svetlost oko mene okovala i primoravala da sedim mirno. Setila sam se da sam kao dete maštala kako otplovljavam u svet u kome ljudi nisu primorani da žive s nekim kog ne vole ja nisam volela kad bi se moj očuh vratio kući. A sad, mislila sam, zadesilo me je nešto sasvim suprotno. Stupila sam na brod, a moj život je otplovljavao odlazio, a pomoći nije bilo odlazio u samoću s njim, daleko od slobode. A kako sam se osećala bespomoćnije nego ikada, misli su mi se okrenule ka gorim stvarima čeznula sam za gorim stvarima imala sam okrutne želje, zamišljala nemoguće načine da nisam smrt želela za sebe; plašila sam se da ćemo se zajedno udaviti. Da je imalo ikakve koristi, molila bih se molila bih se da mu se nešto desi. Molila bih se da potone i izgubi mi se iz vida i ostavi me samu. Nisam znala kako bih ga ubila tu, ali ubila sam ga u svojim mislima.“
Utonula je u ćutanje pod teretom sećanja koje nikakve reči nisu mogle da prenesu.
„Ipak, sve vreme sam osećala kako postajem sve rđavija. A ono što je bilo sa mnom tako dugo, upravo tad mi se vratilo ono što ste jednom rekli o strahu da produbim svoje grehe i o mojoj griži savesti ničem se tad nisam mogla nadati. Bilo je to kao da se vatrom upisuje u moju dušu. Ogrešenje je nosilo sa sobom patnju biti zauvek odsečen od boljeg života. To mi se stalno vraćalo tada ali s očajem osećanje da nije bilo pomoći zle želje su bile previše jake. Sećam se da sam tad pustila kormilo i zazvala Božju pomoć! Ali onda sam bila primorana da ga se ponovo latim, i zle želje, zle molitve su se povratile i bacile koprenu na sve ostalo dok, usred njih ne znam kako, on je okretao jedro javio se nalet vetra i on beše udaren ništa ne znam, samo da sam videla svoju želju izvan mene.“
Počela je da govori užurbano, šapćući.
„Videla sam kako tone, srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Mislim da se nisam pomerala. Stisnula sam ruke uz sebe. Trajalo je dovoljno dugo da osetim da mi je drago, ali i da se ništa nije rešilo on će se vratiti. I vratio se nešto dalje, jer brod se pomerio. Sve se desilo u tren oka. ‘Konopac!’, zavapio je glasom, ne svojim glasom evo sad ga čujem i ja sam se sagnula da uzmem konopac bila sam sigurna da zna da pliva, a vratio bi se, znao ili ne znao, i ja sam ga se plašila. To mi beše u mislima vratiće se. Ali on ponovo potonu a ja sam imala konopac u ruci ne, ponovo je isplivao i ponovo zavapio i ja sam zaustavila ruku, i srce mi je reklo: ‘Umri!’, i on je potonuo; i ja sam pomislila: ‘Učinjeno je ja sam zla, izgubljena!’, a držala sam konopac u ruci ne znam šta sam mislila iskočila sam iz sebe tad bih ga spasla. Iskočila sam, bežeći od svog zločina, a on beše tu blizu mene, kad sam pala tu je bilo njegovo mrtvo lice mrtvo, mrtvo. To je sad nepopravljivo. Tako se to desilo. To sam učinila. Sad znate sve. Ne može se popraviti, nikada.“
Utonula je natrag u fotelju, iscrpljena nemirnim sećanjima i izlaganjem. Deronda je osećao da je teret lakši od prethodnog užasa. Reč „kriva“ mogla se tumačiti na razne načine, gore od same činjenice, a Gvendolinino priznanje, iz istog razloga zbog kog ju je njena savest primoravala da razmišlja o kobnoj moći njenih zlih misli, učvrstilo je njegovo uverenje da se njena bolja strana sve vreme borila. Činilo se gotovo izvesnim da njene ubilačke misli nisu imale nikakav spoljni efekat zapravo, beše sasvim suprotno, smrt je bila neizbežna. Ipak, pitanje poput onog o delotvornosti zločinačke želje dovoljno snažne da nas natera makar na trenutan postupak, ne može izmeniti naš sud o želji, i Deronda se u prvom trenutku suzdržavao da pomene to pitanje. Činilo mu se verovatnim da je Gvendolinina griža savesti pogoršala krivicu koju je osećala u sebi, i da je pripisala svojstvo izvršnog dejstva nečemu što je bilo nemerljivo prolazan blesak želje. Ali njeno kajanje beše dragoceni znak prirode koja se mogla oporaviti; bilo je vrhunac samoprekora koje je predstavljalo buđenje novog života u njoj; razdvajalo ju je od zločinaca čije jedino kajanje beše zbog neuspeha da ostvare svoju zlu želju. Deronda nije hteo da progovori ni reč, kako ne bi narušio to sveto odbacivanje njenog goreg bića taj kidajući pritisak koji mora da dođe s krunisanjem ožalošćene bolje naše strane, koja pati zbog one gore. Sve te pomešane misli i osećanja su ga sprečavali da govori; reči su sada imale preveliku težinu da bi se tako ishitreno puštale. Nije bilo reči utehe koje nisu sa sobom nosile nekakvo oskrvnavljenje. Nije progovarao niti se pomerao nije znao koliko dugo kad se napokon okrenu ka njoj, videvši da se zabacila unatrag, zatvorenih očiju, poput izgubljene, iscrpljene, olujom išibane košute, nemoćne da ustane i nastavi svoje lutanje. Ustao je i stao pred nju. Njegove kretnje su joj doprle do svesti i ona otvori oči s blagim drhtajem od, kako se činilo, straha.
„Morate se odmoriti sada. Pokušajte da se odmorite: pokušajte da spavate. Mogu li vas videti ponovo večeras ili sutra, pošto se odmorite? Nemojte više govoriti.“
Suze potekoše i ona nije mogla da odgovori drugačije do blagim pokretom glave. Deronda je pozvonio za pomoć, žustro objasnio da je nužno da se odmori, a onda ju je napustio.

POGLAVLJE LVII

„Nezrelo grožđe, zrelo i suvo. Sve se menja, ne u ništa, već u ono što nije sad.“
Marko Aurelije

Dela su bilo Vremena, njegov pulsirajući život,

I pravedno ii’ nepravedno, kad se počini,

Mora da kuca naknadnim otkucajima dok samo Vreme

Ne zapadne u tamu, i kosmos

Zadrhti i udahne nad nijednim više ogledalom.

Uveče je ponovo poslala po njega. Približavao se čas kad je prethodne večeri doneta s mora; svetlo beše dovoljno slabo, iako su zavese bile podignute, a prozori otvoreni. Sedela je pogleda uperenog ka moru, oslonivši obraz na šaku, izgledajući pribranije nego kad je otišao od nje, ali s dubokom setom na licu koja je, kad joj j£ Deronda prišao, prešla u nemirnu bojažljivost. Nije pružila ruku, već je rekla: „Koliko je prošlo vremena!“ Potom dodade: „Da li biste opet posedeli malo kraj mene?“
Seo je uz nju kao prethodne večeri, pa primetivši na njenom licu onaj f, neopisivi izraz koji nagoveštava želju da se kaže nešto, čekao je da ona progovori. Ali ona je ponovo pogledala kroz prozor, pa se opet okrenula prema njemu sa istim izrazom, još uvek ne progovarajući. Nekakav strah ju je sprečavao, i Deronda, želeći da umanji njen strah, okrenu lice od nje. Ubrzo začu njen molećivi vapaj:
„Nećete reći da iko drugi treba da zna?“
„Sasvim sigurno ne“, odgovori Deronda. „Nikakav korak ne treba da se preduzima kao posledica. Nema štete koja bi se mogla ispraviti na taj način. Ne postoji kazna koju bi ijedan smrtnik mogao pravedno da izrekne.“
Beše tako mirna pre nego što je progovorila, da se činilo da je zadržavala dah, dok se, napokon, ne oglasi:
„Ali da nisam imala tu ubilačku želju, u tom trenutku, da sam bacila konopac, možda je to moglo da spreči njegovu smrt?“
„Ne, ne mislim tako“, sporo kaza Deronda. „Ako je tačno da je znao da pliva, sigurno ga je uhvatio grč. Sve i da ste postupili najbrže i najbolje što možete, čini se nemogućim da ste mogli da uradite bilo šta da ga spasete. Po mom mišljenju, ta trenutna ubilačka pomisao nije mogla da izmeni tok događaja. Njene posledice su ograničene na motive u vašim grudima. Naše zlo ima svoju težinu u nama, i pre ili kasnije nađe put da nas napusti možda kroz obeščašćenje koje rađa zlim postupcima, ali i kroz samoprekor koji nas probada i tera da se trudimo da budemo bolji.“
„Spašena sam od pljačkanja drugih postoje drugi oni će dobiti sve, sve što treba da imaju. Znala sam to i pre nego što sam otišla iz grada. Ne pripisujete mi rđave želje prema njima?“ Govorila je sa oklevanjem.
„Nisam razmišljao o njima“, odgovori Deronda; „previše sam mislio na druge stvari.“
„Možda ne znate tačno kako je sve počelo“, sporo kaza Gvendolin, kao da je savladavala unutrašnji otpor. „Postojala je neka druga kojom je trebalo da se oženi. I ja sam to znala i rekla sam joj da se neću umešati. I otišla sam tada ste me prvi put videli. Ali onda smo najednom osiromašili, i ja sam bila vrlo nesrećna, i bila sam u iskušenju. Mislila sam: ‘Učiniću kako želim i ispraviću sve.’ Ubedila sam sebe. A sve je bilo drugačije. Bilo je užasno. Onda se javila mržnja i zle misli. Tako se sve desilo. Rekla sam vam da se plašim sebe. I uradila sam kako ste mi rekli pokušala sam da mi strah bude zaštita. Razmišljala sam kako bi bilo ako bih predosećala sam šta će biti plašila sam se jutra, želeći da bude noć zauvek a ipak, uvek bih videla nešto u tami videla bih smrt. Da niste znali kako sam nesrećna bila, možda biste ali sada to nije važno. Stalo mi je samo da poštedim druge saznanja sirota mama, nikada nije bila srećna.“
Ponovo je zaćutala, pa je nastavila s prigušenim jecajem: „Ne možete podneti da me gledate. Mislite da sam previše rđava. Ne verujete da mogu postati iole bolja vredna ičeg dovoljno vredna uvek ću biti previše grešna za...“ Glas joj je bespomoćno pukao.
Derondu je srce zabolelo. Skrenuo je pogled na ubogo, molećivo lice i kazao: „Verujem da možete postati vredniji nego što ste ikad bili vredni da vodite život koji bi mogao biti blagoslov. Nijedno zlo nas ne osuđuje na prokletstvo izuzev zla koje volimo i želimo da gajimo i od koga se ne trudimo da pobegnemo. Vi jeste pokušavali nastavićete da pokušavate.“
„Ali vi ste bili na početku svih pokušaja. Ne smete me napustiti“, zavapi Gvendolin, oslonivši skupljene šake na rukohvat fotelje i gledajući u njega, dok su joj se na licu očitavali žalosni tragovi celog života proživljenog u dvadeset četiri sata tog novog užasnog života nastalog na činu koji ispunjava zločinačku želju. „Podneću svaku kaznu. Vodiču život onako kako kažete. Ali ne smete me napustiti. Morate biti blizu. Da ste bili kraj mene da sam mogla da vam kažem sve, bila bih drugačija. Nećete me napustiti?“
„Nikada ne bih mogao imati poriv da vas napustim“, spremno odgovori Deronda, glasom zbog kog su njegova saosećajnost i njegove oči delovale ličnije i posebne više nego što su zapravo bile. A u tom trenutku nije mogao reći da nije slutio da će se na neki način obavezati. Snažno osećanje koje je gajio prema tom pogođenom biću nije moglo da spreči navalu prizora budućih poteškoća. Nije skretao pogled s njenih molećivih očiju dok je govorio, ali beše bolno svestan da ona u njegovim rečima možda čuje obećanje koje bi jednog dana moglo da se čini neispunjenim: davao je neograničeno obećanje neograničenoj nadi. Nespokoji, neposredni i daleki, obuzeše mu misli, i pod njihovim uticajem reče, posle trenutka tišine: „Očekujem da će ser Hjugo Malindžer stići ovde najkasnije sutra uveče i nadam se da će odmah potom doći i gospođa Dovilou. Njeno prisustvo biće najveća uteha za vas, a vi ćete se potruditi da je spasete nepotrebnog bola?“
„Da, da, pokušaću. A vi nećete otići?“
„Neću dok ser Hjugo ne dođe.“
„Ali svi zajedno ćemo se vratiti u Englesku?“
„Što pre“, odgovori Deronda, ne želeći da zalazi u pojedinosti. Gvendolin je ponovo pogledala prema prozoru sa izrazom koji kao da je odavao postepeno buđenje novih misli. Sumrak je bio vidno gušći, ali f, Deronda je mogao da opazi pokrete njenih očiju i šaka kakvi prate povratak moći opažanja osobe koja je bila ošamućena.
„Sada ćete uvek biti sa ser Hjugom!“, reče ona, posmatrajući ga. „Uvek ćete živeti u Opatiji ili u Diplouu?“
„Uopšte nisam siguran gde ću živeti“, odgovori Deronda, porumenevši. Boja njegovog lica je upozori da je zborila ishitreno, i ona zaćuta. Posle nekog vremena nastavi, ponovo skrenuvši pogled od njega:
„Nemoguće mi je da zamislim kako će mi život teći od sada. Mislim da bi bilo bolje za mene da sam siromašna i primorana da radim.“
„Novi dani doneće nove podsticaje. Kada se ponovo nađete među prijateljima, otkrićete nove dužnosti“, reče Deronda. „Nek vam zadatak sada bude da se oporavite i povratite spokoj koliko god je u vašoj moći, pre oklevao je da nastavi.
„Pre nego što moja majka stigne“, dodade Gvendolin. „Ah! Moram da se presvučeni. Nisam ni pogledala kako izgledam. Da li biste me prepoznali“, zapita, okrenuvši se ka njemu, „kad biste me sada sreli? Da li biste znali da je to ona ista osoba koju ste videli u Lojbronu?“
„Da, prepoznao bih vas“, odvrati Deronda žalosnim glasom. „Spolja se niste mnogo promenili. Odmah bih video da ste to vi, i da ste pretrpeli nekakvu veliku žalost.“
„Nemojte sad poželeti da me nikada niste sreli; nemojte to želeti“, zamoli Gvendolin, dok su joj se suze skupljale u očima.
„Prezirao bih sebe ako bih to poželeo“, odgovori Deronda. „Moramo da prepoznamo dužnosti u onome što je pred nama, a ne da zamišljamo šta je moglo biti. Ako bih se prepustio takvim besmislenim željama, poželeo bih ne da vas nikada nisam video, već da sam bio u stanju da vas spasem ovoga.“
„Spasli ste me najgoreg“, odgovori Gvendolin jecajući. „Bilo bi mi gore da nije bilo vas. Da vi niste bili dobri, bila bih rđavija nego što sam.“
„Bilo bi bolje da sada odem“, kaza Deronda, duha izmorenog pod stalnim naporom od ove scene. „Setite se šta sam rekao da vam je zadatak da se oporavite i smirite pre nego što vaši dođu.“
Izgovarajući te reči ustao je, a ona mu je ponizno pružila ruku. Ali kad ju je napustio, pala je na kolena, plačući histerično. Bili su previše udaljeni. Ona je bila prognana duša, svesna mogućeg života od kog su je odvojili njeni gresi. Zatekli su je takvu, slomljenu, na podu. Takav bol činio se prirodnim za ubogu damu čiji se muž udavio u njenom prisustvu.

POGLAVLJE LVIII

„Mnogo huke se diže, Bog blagi je znao sve;

On htede da voli nju, ali ona njega ne.“

Nikolas Breton144

Produžavanje, kao što znamo, nesavršena je mera stvari, a dužina sunčevog putovanja nam o protoku života ne može reći više nego što površina zemljišta odaje šta u njemu raste. Čovek bi mogao da krene na jug i da, saplevši se o kakvu kost, stane da razmišlja o njoj dok ne otkrije novu početnu tačku za anatomiju; ili na istok, te da nađe nov ključ za jezik koji priča novu priču o rasama; ili bi mogao da predvodi ekspediciju koja krči nove puteve na kontinentu, da se osakati i da proživi čitavu herojsku poemu o odlučnosti i izdržljivosti, a onda, posle nekoliko meseci, da se vrati kući i da nađe svoje susede kako gunđaju zbog istih uskogrudih razmirica kao pre, ili da vidi istog starijeg gospodina kako hoda ulicom zboreći sam sa sobom, odmahujući glavom na istog bučnog mesarevog dečaka, i zastajući pred istim izlogom prodavnice da pogleda iste oglase. Ako najbrže razmišljanje hita hitro kao hrt, najsporije bi trebalo da se odvija brzinom puža prilepka, tako što se čvrsto drži, što se posle prilično vremena doživljava kao blagi napredak. Takve razlike se ispoljavaju u promenljivom intenzitetu koji nazivamo ljudskim iskustvom, od nagle promene na krilima revolucije koja stvara novi unutrašnji i spoljašnji život, do onog tihog vraćanja poznatog.
Nešto od takve suprotnosti moglo se naći u jednogodišnjem iskustvu koje je sjajnu, samouverenu Gvendolin Harlet sa streličarskog okupljanja pretvorilo u slomljenu pokajnicu primoranu da prizna svoju nedostojnost tamo gde je trebalo da bude njena sreća. Za to vreme, njena porodica u Penikotu nije pretrpela dublju promenu do one u ponekoj navici i prilagođavanja planova smanjenom prihodu, redim posetama i razvodnjenim komplimentima. Parohov dom beše prijatan kao pre, a crveni i ružičasti božuri na travnjaku i redovi sleza uz živicu cvetali su ove godine kao prošle. Paroh je zadržao vedru veru u dobru volju patrona i odlučnost da je zasluži marljivim ispunjavanjem svojih dužnosti, čuli patroni za to ili ne; nije ništa činio misleći na unapređenje sem, možda, pisanja dva crkvena članka bez potpisa, zbog čega su ih svi pripisali nekom drugom svi, osim patrona kojima je poslata posebna kopija, te su svakako znali ko je autor, iako nisu pročitali članke. Na marginama svojih kopija dopisao je napomene kako bi bili zanimljiviji drugim čitaocima, i bio je zahvalan što arhiđakon i drugi nadređeni nisu imali ništa protiv opšteg tona njegovog argumenta. Spokojno pisanje! Na svežem vazduhu polja i dolina, a ne pod ustajalim dahom kriticizma bez danteovskog iscrpljivanja, već dohranjivano zadovoljstvom, i možda dajući osećanje postignuća šire nego što je pružila Božanska komedija. Dodajmo tome obnovljenu očevu radost zbog omiljenog sina, što je sreća veća od gubitka vrednog hiljadu osamsto po godini. Kakve god prirode da je bila skrivena promena koju je u Reksu izazvalo razočaranje u prvu ljubav, bila je u senci potvrde ozbiljnije ambicije nastale na porodičnoj nevolji; gospodin Gaskojn beše sklon da malu aferu koja ga je toliko uznemirila prošle godine vidi kao isparavanje površinske vlage, završetak procesa pečenja nužnog za ljudsko testo. Reks je nedavno došao u parohov dom za letnji raspust, dovevši Anu kući, i dok je iskazivao maltene istu razdraganost u društvu braće i sestara, nije se odricao navika vrednog studenta tokom odmora, ustajući rano izjutra i povlačeći se u rane večeri u skladu s planom učenja.
„Ne kaješ se što si odabrao zakon za profesiju, Rekse?“, upita njegov otac. *
„Ne bih se odlučio ni za jednu drugu profesiju“, odgovori Reks. „Želeo bih da život završim kao prvoklasni sudija i da doprinesem pisanju zakona. Obrnuo sam čuvenu izreku. Rekao bih: ‘Dajte mi da pišem zakone, a pesme nek piše ko hoće.’“
„Moraćeš da trpiš neizmerno mnogo smeća, rekao bih to je najgori deo“, primeti rektor.
„Ne vidim da je pravno đubre gore od đubreta bilo koje druge vrste. Nije toliko loše kao drljava književnost kojom ljudi truju um. Ne zaglupljuje toliko čoveka. Naši najpronicljiviji ljudi često su bili pravnici. Bilo koji uređeni način posmatranja slučajeva i dokaza meni se čini boljim od ponavljanja neverovatnih zapleta i ishoda koji nemaju nikakvu vrednost. A ako stvari sagledamo iz više perspektive, osnove i razvoj prava su najzanimljiviji aspekti filozofije i istorije. Naravno, biće tu mnogo poteškoća, dirinčenja, možda i jeda. Ali velike životne nagrade ne dobijaju se lako to mi je jasno.“
„Pa, momče, najbolji predznak čovekovog profesionalnog uspeha je to što je smatra najboljom na svetu. Ali rekao bih da je tako sa svakim poslom, ako mu čovek priđe s rešenošću. Bruit, kovač, reče mi pre neki dan da njegov šegrt ne mari za svoj zanat; ‘a gospodine,’ kaza mi on, ‘šta tom mladiću preostaje ako mu se ne sviđa kovački posao?’“
Paroh se prepustio očinskom ushićenju, kome je dopuštao da mu se otme samo u umerenom obimu. Rastanak s Voramom koji je otišao u Indiju lakše je podneo, ali Reks je predstavljao onu lepotu kasnijeg života koju čovek ponekad nalazi u sinu kog vidi kao boljeg od sebe, zamišljajući buduće uvažene prilike za njega u skladu s raznim čuvenim primerima. Rekao je svojoj ženi, i nikome više: „Reks će biti ugledan čovek, Nensi, siguran sam u to koliko je Pejlijev otac bio siguran za svoga sina.“
„Pejli je bio stari neženja?“, upita gospođa Gaskojn.
„To nije važno, draga“, odvrati paroh, koji nije pamtio taj nevažan detalj. A gospođa Gaskojn je pomislila kako nije govorila upečatljivo.
Vreme je ovim spokojnim kasom prolazilo ne samo u parohijskom domu, već i grupi ljudi koja je izbledelo dostojanstvo Ofendina zamenila niskom belom kućom ni milju udaljenom, okruženom stalnim zelenilom, a seljacima poznatom kao „Džodsonova“. Delikatno lice gospođe Dovilou otkrivalo je da je njena blaga seta postala tek za nijansu dublja, da joj je kosa stekla tek koju sedu više, kao posledicu prošlogodišnjih muka; četiri devojke su, sad kad nisu bile u Gvendolininoj senci, procvetale, a dobra Đokoza je očuvala svoju uslužnu neutralnost prema zadovoljstvima i slavi sveta, smatrajući ih nečim što je namenjeno onima koji nisu „u ovakvoj situaciji“.
Niska uzana dnevna soba, proširena parom starinskih isturenih prozora, širom otvorenih tog julskog popodneva mirisu ruža, blago baštensko romorenje i povremeni retki zvuci kopita i točkova kao da su pročišćavali potonju tišinu, behu pozadina za krcat, živ prizor, s Reksom i Anom pridodatim uobičajenoj šestočlanoj grupi. Ana, oduvek omiljena među svojim mlađim rođakama, imala je mnogo toga da ispriča o svom novom iskustvu i poznanstvima sklopljenim u Londonu, a kad je prilikom prve posete došla sama, mnogo pitanja joj je postavljeno o Gvendolininoj novoj kući na Grouvnor Skveru, šta je Gvendolin pričala i šta su svi ostali rekli o Gvendolin. Da li je Ana bila u poseti Gvendolin pošto je čula za jahtu?
„Ne“, beše odgovor koji je otvarao prostor za razne pretpostavke o svemu vezanom za to zanimljivo neznano plovilo, van onoga što je Gvendolin napisala neposredno pre nego što je otišla, rekavši da gospodin Grandkort i ona idu na jedrenje po Mediteranu, posle čega se javila iz Marseja, da im prenese kako joj se jedrenje dopada, da su kabine veoma elegantne i da sledeće pismo verovatno neće poslati dok ne ispuni prilično obiman dnevnik sličnim zapažanjima. Putovanje gospodina i gospođe Grandkort pomenuto je i u „novinama“, te je, sve u svemu, ova nova faza Gvendolininog uzbudljivog života postala upečatljiv deo sestrinskih sanjarenja, pri čemu je Izabela, knjiški moljac, dodala jednog-dva gusara da bi se avantura valjano odigrala.
Ali devojke su se povinovale uputstvima da ne pominju tu očaravajuću priču pred Reksom i tog dana tema razgovora behu jedino živi opisi Mejrikovih i njihove izuzetne jevrejske prijateljice. Izazvali su začuđena pitanja onih čija je ideja o živim Jevrejima, stečena iz knjiga, upućivala na razliku dovoljno duboku da bude bezmalo zoološka, kao da je reč o čudnoj rasi iz Plinijevog Poznavanja prirode koja možda spava pod senkom sopstvenih ušiju. Berta nije mogla da zamisli u šta Jevreji sad veruju, a imala je nejasnu ideju da su odbacili Stari zavet pošto je dokazao Novi; gospođica Meri je mislila da se s tom Mirom i njenim bratom ne bi „nikada moglo valjano razgovarati“, a dobroćudnoj Alisi nije bilo važno u šta Jevreji veruju, samo je bila sigurna da ih „ne bi mogla podneti“. Gospođa Dovilou ju je ispravila, rekavši da su velike jevrejske porodice u Londonu i Parizu bile deo visokog društva gde im je i bilo mesto, ali je priznala da su običniji nepreobraćeni Jevreji bili neugodni. Izabela je zapitala da li Mira govori kao oni i da li bi s njom moglo da se razgovara, a da se ne otkrije da je Jevrejka.
Reks, koji ne beše naklonjen Jevrejima, pošto je imao mučan susret s delićem njihove drevne istorije koju je morao da nabuba, zabavljao se šaljivo preuveličavajući zapažanje svakog govornika, a Ana ih je molećivo uveravala da se on samo šali, kad njihov smeh prekinu kurir s pismom za gospođu Dovilou, dotrčavši iz parohijskog doma. U koverti beše telegram, gospođa Dovilou ga pročita jednom, pa još jednom, u tišini i nespokoju, dok su uznemireni pogledi svih počivali na njoj, ali niko se nije usuđivao da progovori. Podigavši napokon pogled i videvši strah na mladim licima, setila se da možda pomišljaju na nešto gore od istine, kao što je ona u prvom trenutku osetila strah zbog kog nije bila u stanju da odmah shvati poruku, te reče, sa jecajem koji dopola beše krio olakšanje:
„Dragi moji, gospodin Grandkort“, zastade na trenutak, pa nastavi, „gospodin Grandkort se udavio.“
Reks poskoči kao da se projektil iznenada pojavio u sobi. Nije mogao da se obuzda, a Ana je prvo njega pogledala. Ipak, povrativši nešto samokontrole dok je gospođa Dovilou čitala ono što je paroh napisao na pratećem papiru, zapita: „Mogu li nekako da pomognem, tetka? Da prenesem neku poruku ocu od vas?“
„Da, dragi moj. Reci mu da ću biti spremna on je veoma dobar. Kaže da će ići sa mnom u Đenovu biće ovde u pola šest. Đokoza i Alisa, pomozite mi da se spremim. Ona je na bezbednom Gvendolin je na bezbednom ali zasigurno se ne oseća dobro. Sigurna sam da se ne oseća nimalo dobro. Rekse dragi Rekse i Ana otiđite ocu i recite da ću biti sasvim spremna. Ne bih da čekam još jednu noć. I blagosloven nek je što će se tako brzo spremiti. Mogu da putujem dan i noć dok ne stignemo tamo.“
Reks i Ana su pohitali pod suncem koje im se iznenada učinilo ozbiljno, ne razmenivši nijednu reč: ona najvećma zbog brige da ne otvori njegovu ranu, a on obuzet rojem nemirnih misli koje nije želeo. Taj metež u njemu ne beše slabiji kad su se našli pred parohovom kapijom, i on reče:
„Nani, ostaviću te da preneseš sve mome ocu. Ako bude želeo da odmah dođem, javi mi. Zadržaću se kod grmlja deset minuta samo deset minuta.“
Ko je ikada bio sasvim oslobođen sebičnih uzleta uobrazilje, zamišljanja poželjnih ishoda u sopstvenoj budućnosti, u okolnostima tuđe nesreće, tuge ili smrti? Očekivano napredovanje ili nasleđe uobičajeno je iskušenje zbog kog ulažemo velike napore da u govoru, čak i u molitvi, izbegnemo naše najupornije misli, a ponekad osećamo i stid, samoprezir gori od bilo kakvog neprijatnog društva. Reksova priroda beše takva da je odmah osetio stid koji se poput ružne svetlosti razlio po nestrpljivim slikama onog što bi moglo da usledi, slikama koje su izvirale iz zamisli da je Gvendolin ponovo bila slobodna razlivajući se po njima možda istrajnije samim tim što je svaka fantazija nade brzo potirana silnijom poteškoćom. Viziju o „slobodnoj Gvendolin“ zaklonila je nesavladiva vizija „bogate, ugledne Gvendolin obasute udvaranjem“; a ako je ranije, kad su njihovi životi bili sveži, odbacila njegovu ljubav s gađenjem kakav razlog bi imao da pretpostavi da bi njeno srce bilo otvorenije za njega u budućnosti?
Te misli koje je hteo da obuzda, behu poput zbrkane zvonjave od koje nije mogao da pobegne trčeći. Tokom protekle godine doveo je sebe u stanje spokojne rešenosti, a sad je izgledalo da su tri reči bile dovoljne da ponište sav taj težak trud i da ga bace natrag u prokleto previranje žudnje za koju je uviđao da donosi jedino nemir i beznađe. A u ovom trenutku, ta žudnja dobi nemerljiv zamah, ogavna njegovom boljem „ja“. Oprostite sirotom Reksu; nije prošlo ni osamnaest meseci otkad ga je pokosio strelac koji na svoju strelu ponekad stavlja koju kap finog, dugotrajnog otrova. Razočarana mladalačka strast ima dejstvo nepredvidljivo koliko i male boginje koje nekog mogu učiniti jednostavnim i pametnim, drugog manje pametnim a više luckastim, trećeg pametnim a da to ne utiče na njegovu luckastost, a većina se verovatno provuče bez ikakve očigledne promene. Sve zavisi ne od same činjenice da se desilo razočaranje već od prirode koju je pogodilo i sile koja se uskomešala u njoj. U Reksovoj slojevitoj prirodi, koliko god da je njegova nada kratko živela, strastveno komešanje beše duboko, i dejstvo razočaranja beše revolucionarno, premda je donelo blagotvoran novi poredak koji je zadržao većinu prethodnih vrlina; Reks je verovao da je, u određenim aspektima, to razočaranje konačno odredilo usmerenje njegovog života i njegove stavove. Ali sad je izgledalo da njegov unutrašnji mir beše tek nešto veći od onog u republikanskoj Firenci, i da njegovo srce nije ništa bolje od zvona za uzbunu koje je ometalo rad i hranilo pometnju.
Reksova ljubav je bila iznenadna, prodorna, uporna, kakvu su drevni pesnici znali i opevali, a njihova pesma postala je uzor za izražavanje mnogih savremenih ljudi čije iskustvo nije imalo silnu, demonsku prirodu. Da vam svest iznenada uroni u nečiju ličnost, da vaše najsnažnije ljubavne težnje opsedne slika koja zadržava svoju nadmoć uprkos promeni i nezavisno od svoje vrednosti osetiti strast koja brže prianja uz tragične boli nanete usled surove, preinačene bezvrednosti faza je ljubavi koja u slaboj i prostoj ličnosti poprima odvratnu sličnost sa slepim animalizmom neosetljivim na viši uzlet moralnih obzira ili božanskog divljenja. Ali kada takva sila obitava u prirodi lišenoj beslovesne krutosti, ispunjenoj ljudskim dostojanstvom, može čak dovesti do odanosti koja bi se mogla nazvati božanskom u smislu višem od drevnog. Hladnokrvna racionalnost gleda i odmahuje glavom na te neobjašnjive zanose, ali oni postoje neosporno kao vetrovi i talasi, ishodujući ovde brodolomom a onde uspešnom plovidbom.
Takva strast se ugnezdila u dobroćudnom, snažnom Reksu i on se već pomirio s njenim prisustvom, kao da je reč o predmetu nemerljivo dragom, nemom i bespomoćnom, koji budućnost ljubavi pretvara u senku prošlosti. Ali doneo je odluku, da mu život neće biti prazniji zato što je morao da se odrekne jedne vrste radosti; nanovo je otpočeo život brojeći blaga koja su mu ostala, a čak je osetio moć kakva se javlja kad prestaneš da se bojiš sopstvenog uskog grla.
A evo ga sada, korača kraj grmlja, ljut na sebe što je osećanje da je bio gospodar sopstvene sudbine, koje bi, razum mu je govorio, trebalo da bude snažno kao i uvek, bilo uzdrmanom promenom u okolnostima koja nije mogla ništa da znači za njega. Grubo je sebe podsetio na istinu:
„Ona me nikada ne bi volela, i to se ne dovodi u pitanje. Nikada ne bih mogao da joj priđem kao udvarač u njenoj novoj situaciji. Ništa joj ne značim i vrlo malo je verovatno da ću joj biti previše važan dok mi glava ne osedi. Ali kakve to ima veze? Ne bi me prihvatila ni pod kakvim uslovima, a ja je ne bih pitao. Bedno je razmišljati o tome sada ništa bolje od vrebanja mrtvih po bojnom polju radi pljačke; ali nikad ne beše darežljivijeg sagrešenja. Ništa ne mogu dobiti apsolutno ništa. Zašto onda ne mogu da se suočim sa činjenicama i da se ponašam kako traže, umesto što ostavljam ocu da zaključi kako postoje stvari o kojima ne može da razgovara sa mnom, iako bih mogao biti od koristi?“
Poslednja misao javila se zajedno s porivom koji je uputio Reksa da odlučnim korakom uđe u kuću, potom i u radnu sobu u kojoj je njegov otac pakovao svoj putni stočić.
„Mogu li biti od ikakve koristi, gospodine?“, upita Reks, prikupivši hrabrost, susrevši očev pogled.
„Da, dečače moj; kad odem, pobrini se za moja pisma i odgovori tamo gde treba, a meni pošalji pismo da me obavestiš o svemu. Dajmok će se vrlo dobro starati o parohiji, a ti ćeš ostati s majkom ili barem odlazi pa se vraćaj, dok ne stignem nazad, kad god to bude bilo.“
„Pretpostavljam da se nećete dugo zadržati, gospodine“, reče Reks. „Hoćete li možda da vratite moju rođaku u Englesku?“ Naterao se da po prvi put progovori o Gvendolin, a paroh je sa zadovoljstvom to primetio.
„Zavisi*, odgovorio je, smatrajući da mogu o tome da govore bez tereta prošlosti. „Možda će njena majka ostati tamo s njom, a ja ću se vratiti vrlo brzo. Ovaj telegram nas ni o čemu ne obaveštava, što je prilično zabrinjavajuće. Ali nema sumnje da su nedavne izmene u testamentu zadovoljavajuće, a moguće je i da će se uskoro roditi naslednik. U svakom slučaju, očekujem da će Gvendolin biti zbrinuta izdašno, a usuđujem se reći i izvrsno.“
„Mora biti da je pretrpela veliki šok“, napomenu Reks, odlučniji sad pošto je podneo prvi talas bola. „Pretpostavljam da je bio privrženi suprug.“
„Nema sumnje u to“, nepokolebljivo potvrdi paroh.
„Malo ljudi njegovog položaj a bi postupilo kao on u datim okolnostima.“
Reks nikada nije video Grandkorta, niti mu je o njemu pričao bilo ko iz porodice i ništa nije znao o Gvendolininom begu u Lojbron od njenog udvarača. Znao je jedino da joj je Grandkort, silno zaljubljen u nju, ponudio brak u prvim nedeljama njihovog nenadanog siromaštva, i da se veoma izdašno brinuo za njenu majku i sestre. Sve to je bilo sasvim prirodno i nešto što bi i Reks uradio na njegovom mestu. Grandkort je bio srećan čovek i svakako je doživeo nešto radosti pre nego što se udavio. Ipak, Reks se pitao da li je Gvendolin volela svog uspešnog prosca ili mu je samo prećutala da ne želi da je primoravaju na nežnosti.

POGLAVLJE LIX

„Sebe ne smatram nikad srećnijim

do onda kad pamtim dobre prijatelje.“

Šekspir145

Ser Hjugo Malindžer nije tako hitno krenuo za Đenovu kao gospodin Gaskojn, a Deronda ni u kom slučaju nije hteo da otputuje dok ne vidi baroneta. Pored Grandkortove smrti, i zbog nedavne krize njegov najstariji prijatelj želeo bi da slobodno porazgovara s njim, jer nije bio u stanju da mu u pismima oda pojedinosti o majci koja je došla i otišla poput kakve prikaze. Deronda je tek pete večeri, prema uputstvima iz depeše, čekao ser Hjuga na stanici, gde je baronet trebalo da stigne između osam i devet; i dok je s radošću iščekivao da vidi dobroćudno, poznato lice koje beše deo njegovih najranijih sećanja, u očima i na usnama mogao mu se, uprkos nedavnom tragičnom iskustvu, opaziti osmejak na pomisao kako ser Hjugo uživa što je sada gospodar svojih imanja, te ih može ostaviti svojim ćerkama ili, barem prema stavu o nasleđivanju koji beše duboko utisnut u Derondinu uobrazilju zahvaljujući ženskom potomstvu što može steći naslednika u vidu unuka. Bili bismo osorna bića kad ne bismo mogli da uživamo u radostima nama bliskih smrtnika, sem ako se kose s našom teorijom o pravednoj raspodeli i najvišem idealu ljudskog dobra: kako bi tad namćorasto stajali uglovi naših usana, a pogled naših očiju, koliko bi samo bio hladan! A sve vreme, ni naš sopstveni imetak i želje nisu sasvim u skladu s našim idealom. Moramo koliko-toliko drugovati s nesavršenstvom; i, srećom, moguće je osetiti blagodarnost čak i kad opažamo grešku koja je možda bila štetna, jer iza te greške stoji dobra namera koja se čitav život ostvarivala kroz plemenite postupke. Derondine emocije i prosuđivanje snažno su se protivili tome što je ser Hjugo pristao da učestvuje u izdajstvu da, izdajstvu: nije mogao lepšim imenom da nazove prikrivanje pod kojim je rastao. Ali baronet verovatno nije znao sve o majčinom ogrešenju o volju Derondinog dede i smatrao je razumnimšto majka želi da njen sin izraste u engleskog gospodina. Video je da ne mari da se rastane sa svojim detetom niti da mu bude majka. Danijelova blagonaklona zahvalnost prema ser Hjugu budila je u njemu želju da nađe razloge za opraštanje, a ne za krivicu; jer moguće je strogo se držati principa, a nežno kriviti nekoga, kao što je moguće i patiti zbog nakaradno postavljenih stvari, a ipak biti strpljiv s onim koji ih je tako postavio, jer ne sagledava ispravno. Ako je ser Hjugo kao neženja bio naveden da decu pretežno smatra proizvodom čija svrha je da olakšaju život odraslima i koji se prihvata ili odbacuje samo prema tome koliko su nam prigodna dakle, delio je pretpostavku koja je, iako ne beše formalno priznata, naveliko sprovođena u tom trenutku svetske istorije to se Deronda, dobro zapamtivši svoju bolnu unutrašnju borbu iz vremena njegovog dečaštva, sećao i mnoštva znakova koji su svedočili da njegovom iskustvu nije bilo mesta u ser Hjugovom poimanju situacije. Neobaveštena dobronamernost može imati efekat surovosti, ali biti ljut na nju kao da je reč o neposrednoj surovosti bilo bi ravno neobaveštenoj zlonamernosti, što beše nešto najudaljenije od Derondine široke palete mogućih vidova tolerantnosti prema drugima. A možda je sada, posle razotkrivajućih scena iz prethodnih deset dana, tokom kojih je podignuta zavesa sa života drugačijeg od njegovog, bio više nego ikada sklon da razmotri ishitrenost negodovanja ili srdžbe koji su bili neprijatno slični uživanju u kažnjavanju. Kada je video kako poznata ser Hjugova figura stupa iz poštanske kočije, obuzela ga je naklonost koju je gajio čitav život, naviknuta da nalazi izgovore, i potisnuo je sve novije činjenice koje su se mogle činiti kao nova osnova za okrivljavanje.
„Pa, Dane“, započe ser Hjugo sa ozbiljnom usrdnošću, stegavši Derondinu ruku. Nije izrekao reči pozdrava, jer su potpuno bili svesni jedan drugog. Nakon toga, dade uputstva nosaču, pa predloži da lagano prošetaju u tim prijatnim večerašnjim satima, jer nije bilo žurbe da se stigne u hotel.
„Lepo sam podneo putovanje i u izvrsnoj sam kondiciji“, reče, dok je zajedno s Derondom koračao pod svetlošću zvezda, još uvek slabom na dnevnoj svetlosti koja se opirala zalasku. „Nisam pohitao, jer sam hteo da se prvo raspitam o svemu, te sam pre polaska uspeo da bacim pogled na pismo koje si poslao ledi Malindžer. Ali kako je udovica?“
„Polako se smiruje“, objasni Deronda. „Izgleda da je odolela telesnoj bolesti koja se mogla očekivati posle pada u vodu i užasnog uzbuđenja. Njen teča i majka su stigli pre dva dana i dobro se staraju o njoj.“
„Ima li izgleda da će se roditi naslednik?“
„Prema onom što mi je rekao gospodin Gaskojn, rekao bih da nema. Govorio je o tome kao da je u prvom planu pitanje da li će udovica dobiti imanja da njima raspolaže dok je živa.“
„Čini mi se da je gubitak muža neće previše ražalostiti?“, upita ser Hjugo, pogledavši ispitivački u Derondu.
„Nenadanost njegove smrti veoma ju je potresla“, reče Deronda, mirno izbegavši odgovor na pitanje.
„Pitam se da li joj je Grandkort išta nagovestio o sadržaju svog testamenta?“, ponovo će ser Hjugo.
„Da li znate nešto o tome, gospodine?“, nadoveza se Deronda.
„Da, znam“, hitro odgovori baronet. „Kakvo iznenađenje! Ako nema zakonitog naslednika, sve ostaje dečaku kog je dobio sa gospođom Glešer; pretpostavljam da o toj aferi ne znaš ništa, ali ona mu je bila poput supruge dugi niz godina, a tu su i tri starije devojčice. Dečak će dobiti očevo ime; već se zove Henli, a zvaće se Henli Malindžer Grandkort. Zadovoljstvo mi je reći da mu prezime Malindžer neće biti od koristi; ali to pašče će sa četrnaest godina imati više nego dovoljno neće biti potrebe da krpi rupe u džepu s mojih pedeset hiljada za Diplou na koji nema prava; a moja divna, mlada udovica moraće da se zadovolji s dve hiljade po godini i kućom u Gadsmiru lepo izgnanstvo na to imanje, na kome, rekao bih, ipak neće živeti. Dečakova majka tamo živi poslednjih nekoliko godina. Zgađen sam Grandkortom. Ne znam da li moram da imam lepše mišljenje o njemu sada kad se udavio, ali što se tiče mojih poslova, ništa mu u životu nije bolje pristajalo nego to što je napustio život.“
„Po mom mišljenju, načinio je zlo delo oženivši se ovom ženom, a ne ostavljajući imanja sinu“, odgovori Deronda, prilično hladno.
„Nijednu reč nemam da kažem protiv toga što je ostavio zemlju dečaku“, reče ser Hjugo, „ali kad se već oženio ovom devojkom, trebalo je da joj da izdašnu sumu s kojom bi mogla da živi na način doličan položaju do kog ju je uzdigao. Trebalo je da dobije četiri ili pet hiljada po godini i kuću u Londonu da u njoj živi; to je trebalo da uradi za nju. Pretpostavljam da njeni prijatelji nisu mogli da se zauzmu za bolje uslove, pošto nije imala ni pare; ovako su morali da veruju da će posle venčanja biti pravičan u svojoj poslednjoj volji. Čak i mudar čovek dopusti sebi izvesnu ludost u raspodeli nasledstva dobro znaš da je tako bilo s mojim ocem a ako čovek ima u sebi imalo pakosti ili tiranije, vrlo je verovatno da neće biti pravičan u sastavljanju testamenta. Sasvim je jasno da je Grandkort nameravao da zakopa svoju suprugu u slučaju svoje smrti, ukoliko mu ne podari naslednika.“
„Pretpostavljam da bi u suprotnom slučaju ishod bio obrnut nezakoniti potomak bi bio zakopan“, zaključi Deronda, sa izvesnim prezirom.
„Upravo tako Gadsmir i dve hiljade. Čudno je to. Neprijatnost je i to što me je Grandkort imenovao za izvršitelja, ali pošto je bio sin mog jedinog brata, ne mogu to odbiti. I manje će mi to smetati ako budem mogao da budem od bilo kakve koristi udovici. Laš misli da je znala za drugu porodicu, kao i za sadržaj testamenta. Pomenuo je da je između supružnika vladalo nerazumevanje. Ali čini mi se da si ti najviše znao o tome kako se gospođa Grandkort osećala, zar ne, Dane?“ Ser Hjugo nije postavio ovo pitanje s uobičajenom šaljivošću, već diskretnijim tonom zanimanja, a Deronda je mislio da bi svako izbegavanje odgovora bilo pogrešno protumačeno. Odgovorio je ozbiljnim glasom:
„Nije bila srećna, to je sigurno. Nisu odgovarali jedno drugom. Ali što se tiče raspodele imanja iz onog što sam video, rekao bih da će biti sasvim zadovoljna.“
„Onda nije poput većine pripadnica njenog pola; to je sve što mogu reći“, kaza ser Hjugo, blago slegnuvši ramenima. „Ipak, ona mora biti nešto posebno, jer čini se da su tvoj i njen horoskop povezani, zar ne? Kada je stigao taj važan telegram, prva stvar koju je ledi Malindžer zapazila beše: ‘Baš čudno što ga je Danijel poslao!’ Ali i ja sam nešto slično doživeo u životu. Jednom sam se našao u stranom hotelu u kome je muž ostavio ženu, koja je bila bez novca. Kad sam čuo za to i prišao joj da joj pomognem, ispostavilo se da je ona moja rana ljubav, koja beše dovoljno nepromišljena da se uda za austrijskog barona s dugim brkom i kratkom vernošću. Ali tamo su me odveli moji poslovi ništa što je imalo veze sa viteškim lutanjem, kao što ni tvoj dolazak u Đenovu nije imao veze s Grandkortovima.“
Na trenutak zavlada tišina. Ser Hjugo je počeo da govori o Grandkortovima kao o manje teškoj temi razgovora između njega i Deronde; ali obojica su želeli da prevaziđu otpor prema potpunoj iskrenosti o događajima koji su se ticali njihovog međusobnog odnosa. Deronda je osećao da ih je njegovo pismo, posle prvog razgovora s majkom, pre udaljilo nego zbližilo, i da treba da sačeka da ser Hjugo načini prvi korak. Taman kad su izgubili luku iz vida, baronet je zastao i okrenuo se da baci poslednji pogled, pa zapita ozbiljnijim tonom: „A šta je sa glavnim razlogom tvog dolaska u Đenovu, Dane? Nadam se da ti ono što si saznao nije nanelo veliku bol? Da li osećaš da se tvoj položaj mora promeniti zbog nečega? Dobro znaš da će meni uvek biti važno sve što se tebi dešava.“
„Žudim da na moje puno poverenje uzvratite svojom dobrotom, gospodine“, odgovori Deronda. „Ali ne mogu istinski odgovoriti na ta pitanja pukim „da“ ili „ne“. Mnogo toga što sam čuo o prošlosti nanelo mi je bol. Bolno mi je bilo i to što sam morao da je sretnem i da se od nje oprostim u takvoj njenoj patnji. Ali nije mi nanelo jad to što sam saznao istinu o svom poreklu to je pre bilo otklanjanje sumnji, za šta sam zahvalan. Što se tiče posledica po moj položaj, moja zahvalnost prema vama, gospodine, neće se promeniti: blagodaran sam za vašu očinsku brigu i ljubav koju ste mi uvek iskazivali. Ali saznanje da sam Jevrejin po rođenju moglo bi da ima ogroman uticaj na moj život kakav teško da sam u stanju da vam predočim u ovom trenutku.“
Deronda je poslednju rečenicu izgovorio s odlučnošću koja je nadvladala snebivanje. Osećao je da bi razlike između ser Hjugove i njegove prirode s vremenom bivale sve upadljivije, više nego što je ikad bilo potrebno. Baronet mu uputi brz pogled, pa nastavi da korača. Posle nekoliko minuta ćutanja, tokom kojih je prebirao po sećanjima pokušavajući da protumači Derondine reči, oglasi se:
„Dugo već očekujem nešto izuzetno od tebe, Dane, ali tako ti Boga, ne zastranjuj! Mogu da tolerišem svačije drugačije mišljenje, ali samo ako mi ga ne iznese kao luđak. Ako čovek danas želi da ga uzimaju za ozbiljno, mora da se kloni melodrame. Nemoj me pogrešno shvatiti. Ne mislim da si sam zapao u ludilo. Kažem samo da bi se lako mogao povesti za luđakom, pogotovo ako mu je potreban neko da ga brani. Vezuješ se za ugnjetavane ljude, Dane. I meni ih je žao, ali loše je njih izabrati za društvo. Međutim, ne tražim od tebe da mi obznaniš svoje težnje, šta god imao da mi kažeš. Kada se odlučiš da preduzmeš nešto za šta je potreban novac, znaj da sam odvojio otprilike šesnaest hiljada funti koje sam godinama skupljao za tebe, i ta je svota van tvojih prihoda. A sada sam došao i pretpostavljam da želiš da se vratiš u Englesku što pre?“
„Prvo moram otići u Majnc da preuzmem škrinju mog dede, a možda da vidim njegovog prijatelja“, odgovori Deronda. „Iako je škrinja tamo pohranjena već dvadeset godina, osećam neobjašnjiv poriv da je uzmem pod svoje, kao da je sada verovatnije nego pre da će joj se nešto desiti. A možda sam nespokojniji zato što nisam tamo otišao odmah pošto sam se oprostio s majkom. Ne mogu žaliti što sam bio ovde gospođa Grandkort inače ne bi imala nikog do slugu da se staraju o njoj.“
„Da, da“, reče ser Hjugo, s nehajnošću s kojom se oslobodio tegobe skrivene iza njegovog ozbiljnijeg tona. „Nadam se da ne odlaziš da mrtvog Jevrejina ustoličiš iznad živog hrišćanina.“ Deronda porumene i proguta oštar odgovor. U tom trenutku, ulazili su u Italiju.

POGLAVLJE LX

„No, ovoga puta neću reći više ništa o tome; jer to je nešto što se oseća, a ne o čemu se priča; a oni koji to nikada nisu dotakli svojim prstima, možda se potajno smeju tome u srcu, i nikad se neće opametiti.“
Džeremi Tejlor146
Legenda kaže da je rimski car ubio deset učenih Izrailjaca da osvete Josifa kog prodadoše njegova braća. A oduvek beše dovoljno onih njegove sorte, čija bogobojažljivost leži u kažnjavanju, koji mogu da vide pravednost zlopamćenja, ali ne i zahvalnosti. Jer nikad nećete izazvati snažnije osećanje bez snažnog razloga niti ubediti onog koji nema ljubavi u sebi da postoji razlog za ljubav. Jer tako nam govori redosled u rečniku, po kome ljubav dolazi pre ljubavi vredan.
Kada je Deronda pokazao svoje pismo u banci u Schuster Strasse u Majncu, i zapitao za Jozefa Kalonimosa, uvedoše ga u prostoriju u kojoj je, sređujući otvorena pisma za stolom, sedeo belobradi čovek kog je video pre godinu dana u sinagogi u Frankfurtu. Nosio je šešir činilo se onaj isti odranije a kraj njega je bio spakovan, uvezan kofer s kaputom prebačenim preko njega. Videvši Derondu, ustade, ali nije mu prišao niti pružio ruku. Posmatrajući ga prodornim pogledom sitnih očiju, koje su sijale poput crnih dragulja posred njegovog žućkastog lica i pod sedom kosom, obrati mu se na nemačkom:
„Dobro! Sada ti mene tražiš, mladiću.“
„Da. Tražim vas, blagodareći, kao prijatelja mog dede“, reče Deronda, „i zahvalan sam vam što ste se toliko pomučili zbog mene.“ Zborio je bez ikakvih teškoća na tom širokogrudom nemačkom jeziku koji je prigrlio mnoge čudne akcente na svoje majčinske grudi. Kalonimos mu sad pruži ruku i srdačno zapita: „Dakle, nisi više ljut što si nešto više od Engleza?“
„Sasvim suprotno. Iskreno sam zahvalan što ste pomogli da sklonim koprenu neznanja sa svoga porekla i što ste se starali o škrinji koju vam je deda poverio da je čuvate za mene.“
„Sedi, sedi“, reče Kalonimos žustro, i sam ponovo sevši, te pokaza na stolicu kraj sebe. Potom odloži šešir i otkri glavu prekrivenu gustom sedom kosom, te pogladi bradu i uhvati se za nju, dok je ispitivački osmatrao lice pred sobom. Taj trenutak ostavi dubok utisak na Derondinu maštovitu osećajnost: u prisustvu onoga, bliskim prijateljstvom vezanog za dedu čija nada beše usmerena ka još nerođenom Derondi i koji je, iako mrtav, tek trebalo da mu se obrati svojim zabeleškama što, kako reče Milton, „sadrže u sebi životnu snagu, delotvornu i živu koliko i duša koja ih je stvorila“,147 činilo mu se da dodiruje električni lanac sopstvenogporekla. A ispitivački pogled Kalonimosa dočekao je s radosnim strahopoštovanjem kakvo osećamo prisećajući se davnih postupaka koji i dan-danas ostavljaju dubok trag na život. Osećanje je nedostupno prostijim prirodama ljudima čija naklonost nije spremna da putuje daleko uzletima uobrazilje, da shvata, a možda čak i da pridaje važnost takvoj Derondinoj osećajnosti; ali opstajalo je, poput njihove prostote, iako nisu verovali da postoji dalo je Derondinom licu izraz koji je, činilo se, veoma zadovoljio njegovog posmatrača.
Rekao je na hebrejskom, citirajući jednu lepu crkvenu pesmu iz hebrejske službe: „Kao što tvoja dobrota beše važna ranijim generacijama, nek tako bude i s budućim.“ Potom zastade na trenutak, pa nastavi: „Mladiću, drago mi je što još nisam krenuo na put i što si došao na vreme da vidim lice svog prijatelja kakav beše u mladosti koje više nije otuđeno od bratstva našeg naroda niti uzmiče u gordom gnevu od dodira onog koji ga prepoznaje kao Jevrejina. Dolaziš sam sa zahvalnošću, da povratiš srodstvo i nasleđe kog je opaka lukavština htela da te liši. Dolaziš duše voljne da objavi: ‘Unuk sam Danijela Karizija.’ Nije li tako?“
„Sigurno“, odgovori Deronda. „Ali dozvolite da kažem da nikada nisam bio sklon da se prema nekom Jevrejinu ophodim neuljudno samo zato što je Jevrejin. Shvatate da samo nisam želeo da kažem nekom strancu: ‘Ne znam ništa o svojoj majci.’“
„Greh, greh!“, uzviknu Kalonimos, podigavši ruke i zatvorivši oči savladan gnušanjem. „Pljačka našeg naroda kao kad su Rimljani uzeli naše dečake i devojčice. Ali to je sprečeno. Ja sam to sprečio. Kada Danijel Karizi beše dečak, a ja bejah tek malo preko njegovog ramena, zakleli smo se da ćemo biti prijatelji. Rekao je: ‘Obavežimo se dužnošću, kao da smo sinovi jedne majke.’ To beše njegova težnja do kraja da, kako je govorio, oćvrsne dušu vezama. Govorio je: ‘Vežimo ljubav dužnošću, jer dužnost je ljubav prema zakonu, a zakon je priroda Večnog.’ Tako smo se vezali. I premda smo kasnije u životu često bili razdvojeni, ta veza nikada nije bila raskinuta. Kad je umro, hteli su da ga orobe; ali mene nisu mogli da mu uzmu. Spasao sam ono što je ostalo od njega, što je čuvao za svoje potomstvo. I povratio sam mu potomstvo koje su ukrali od njega. Odmah ću ti doneti škrinju.“
Kalonimos je napustio prostoriju, vrativši se posle nekoliko minuta sa pomoćnikom koji je nosio škrinju. Nosilac spusti škrinju na pod, ukloni kožnu navlaku i ode. Škrinja nije bila naročito velika, ali beše teška zbog ukrasnih okova i ručki od pozlaćenog gvožđa. U drvo behu urezana prelepa arapska slova.
„Evo!“, reče Kalonimos i vrati se na sedište. „A ovde je i ključ“, dodade, izvadivši ga iz male kožne torbe. „Stavi ga pažljivo. Verujem da si metodičan i obazriv.“ Uputi Derondi ispitivački i pomalo podozriv pogled kakvim je starost sklona da gleda mladost kad joj poverava nešto.
„Biću pažljiviji prema ovome nego prema bilo kom drugom predmetu“, reče Deronda, smešeći se i stavi ključ u.unutrašnji džep kaputa. „Nikada ranije nisam posedovao nešto što je za mene oličavalo tako brižljivo gajenu nadu i trud. I nikada neću zaboraviti da je trud delom bio vaš. Imate li vremena da mi kažete više o mome dedi? Ili ću vam biti na smetnji ako produžim posetu?“
„Ostani još malo. Za sat i osamnaest minuta krećem za Trst“, odgovori Kalonimos, pogledavši na sat, „i moji sinovi očekuju da me vide uskoro. Hoćeš li mi dopustiti da te predstavim njima, kako bi imali zadovoljstvo da ukažu gostoprimstvo unuku mog prijatelja? Oni žive lakim i luksuznim životom, premda sam ja odabrao da budem lutalica.“
„Biće mi drago da me preporučite njima kao poznanika, ali u drugoj prilici“, odgovori Deronda. „Imam neodložna posla u Engleskoj, tamo su mi prijatelji kojima sam možda hitno potreban. Usled neočekivanih okolnosti, predugo sam se zadržao daleko od njih. Ali bliže poznanstvo s vama i vašom porodicom je dovoljno jak razlog da me ponovo dovede u Majnc.“
„Dobro! Mene ćeš teško naći, jer meni je preko sedamdeset, i lutalica sam, svoj pokrov nosim sa sobom. Ali moji sinovi i njihova deca ovde žive u izobilju i jedinstvu. Stvari su se promenile za nas otkad je Karlo Veliki doveo moje pretke iz Italije kako bi preneli nešto znanja našoj neotesanoj nemačkoj braći. Ja i moji savremenici smo morali da se borimo i za takav položaj. Naša mladost beše pala u loše vreme, ali pobedili smo, povećali smo naš imetak u sigurnosti, i naši jevrejski mozgovi su produbili znanje čitave Nemačke iako nisu uvek čuvali svoja jevrejska srca. Da li si bio potpuna neznalica o životu svog naroda, mladiću?“
„Ne“, odreče Deronda, „nedavno sam, pre nego što su se u meni javile ozbiljnije sumnje u moje poreklo, bio nadahnut da proučim sve što ima veze s njihovom istorijom s većim zanimanjem nego prema bilo čemu drugom. Ispostavilo se da sam se pripremao da bar malo razumem svog dedu.“ Brinuo je da će vreme isteći pre nego što ih ovaj okolišni razgovor ponovo odvede na temu do koje mu je najviše stalo. Starost ne uviđa tako lako razliku između onog što potrebuje da izrazi i onog što mladost hoće da zna. Ipak, Derondina poslednja rečenica je poslužila svrsi.
„Dakle, možda bi bio čovek kao on, da te tvoje obrazovanje nije omelo; jer izgledaš nalik njemu, ali ne sasvim, mladiću. Na njegovom licu očitavala se gvozdena volja kojom je obuhvatao sve oko sebe. Već u mladosti jedna duboka bora mu je presecala obrvu. Ne vidim ništa slično u tebi. Danijel Karizi je govorio: ‘Bolje pogrešna odluka nego kolebljivost; bolje siguran neprijatelj nego nepouzdan prijatelj; bolje pogrešno uverenje nego nikakvo uverenje.’ Najviše je prezirao ravnodušnost. Imao je više razloga nego što ti ih ja mogu navesti.“
„Ali njegovo znanje nije bilo usko?“, zapita Deronda, misleći na uobičajen izgovor za neodlučnost da nastaje usled preopširnog znanja.
„Usko? Ne“, odgovori Kalonimos, odmahujući glavom uz blagonaklon osmeh. „Od detinjstva je upijao lekcije lako kao što biljka upija vodu. Ali rano se opredelio za medicinu i teorije o životu i smrti. Putovao je u razne zemlje i mnogo novca je potrošio da vidi i da sazna. Tvrdio je da snaga i dobrobit ljudskog roda zavise od ravnoteže između zasebnosti i komuniciranja, i gorko se protivio onima koji su se utapali u gojime. ‘To nije ništa bolje’, govorio je, ‘nego kad bi se razne vrste žitarica vratile u istovetnost.’ Mešao je raznovrsna učenja, i po tome je bio poput naših arapskih pisaca u zlatno doba. Zajedno smo studirali, ali on me je pretekao. Iako smo bili bliski prijatelji, i on mi se poveravao, razlikovali smo se kao činija spolja i iznutra. Držao sam se dva svoja načela. Karizijeve izreke sam smatrao izvesnim kao što je oblik drveća: ono je bilo tu, takvo kakvo je, i o tome se nije sporilo. Svodilo se na isto i za mene i za njega; obojica smo bili pravi Jevreji, zahvalni što nismo gojimi. A otkad sam postao zreo čovek, nisam se promenio, sem što sam stariji: volim da putujem, da trgujem, da posmatram svet oko sebe i da ne otežavam sebi život. Karizi je stalno razmišljao o budućnosti našeg naroda i ćelom dušom se uneo u taj deo naše vere: ja nisam bio takav. Ja sam zadovoljan slobodom koju imamo. Naš narod je lutao pre nego što je prognan. Mladiću, kad sam na Istoku, često ležim na palubi i gledam u zvezde. Njihov prizor me čini zadovoljnim. Poznam ih kad se pojave i ne žudim da znam više. Karizi nije bio zadovoljan samim gledanjem, već je hteo da zna ono što je bilo i ono što će biti. Ipak, voleli smo jedan drugog i, kao što je rekao, našu ljubav vezao je dužnošću; zakleli smo se da ćemo pomagati i braniti jedan drugog do samog kraja. Ja sam svoju zakletvu ispunio.“ Kalonimos uto ustade, i Deronda, i sam na nogama, reče:
„I time što ste mu bili verni, sproveli ste pravdu za mene. I ja bih bio orobljen da nikada nisam saznao za nasleđe koje mi je ostavio. Zahvaljujem vam ćelom dušom.“
„Budi vredan njega, mladiću. Koji je tvoj poziv?“ Ovo nenadano pitanje postide Derondu, koji je smatrao da ne bi bio sasvim iskren kad bi naveo pravo kao svoju profesiju. Zato odgovori:
„Ne mogu reći da imam poziv.“
„Nađi ga, nađi ga. Jevrejin mora biti radan. Nazivaćeš se Jevrejinom i ispovedati veru svojih očeva?“, zapita Kalonimos, stavivši ruku na Derondino rame i oštro ga pogledavši ravno u oči.
„Nazivaću se Jevrejinom“, odlučno odgovori Deronda, pobledevši unekoliko pod prodornim pogledom ispitivača. „Ali neću reći da ću ispovedati tačno ono u šta su verovali moji očevi. Naši očevi su izmenili vidike svog verovanja i naučili o drugim rasama. Ali mislim da mogu da ispunim dedinu ideju o zasebnosti s komunikacijom. Držim da je to moja glavna dužnost prema mom narodu i ako se išta može učiniti da se obnovi ili unapredi njihov zajednički život, to će mi biti poziv.“
Desilo se da je u tom trenutku, kao što se često dešava drugima, potreba za odgovorom dovela do odluke. Derondi poštovanje prema ispitivaču nije dozvoljavalo da odbije da odgovori, a nužnost odgovora otvorila mu je put do istine za sebe.
„Ah, obrazlažeš i gledaš napred ti si unuk Danijela Karizija“, reče Kalonimos, dodavši blagoslov na hebrejskom. Tako se rastadoše; i gotovo čim se Deronda obreo u Londonu, starac beše na brodu, pozdravljajući blagonaklone zvezde bez ikakve nestrpljive radoznalosti.

POGLAVLJE LXI

„Okrilje mu je Ljubav nežnih grudi,

Ko pticama zelena sena šuma.

Ljubav jedino nežno srce budi,

A nežnog srca pre ljubavi nema,
Samo tako Prirode volja sudi.“

Gvido Guničeli. Pesma o nežnom srcu

Pored bele kuće u Penikotu, bila je još jedna kuća, i još jedne grudi osim onih Reksa Gaskojna u kojima je vest o Grandkortovoj smrti izazvala i dubok nemir i pokušaje da se uguši.
Hans Mejrik je imao naviku da pošalje ili da donese Tajms majci na čitanje. Ona je volela da čita vesti, od raznih političkih tema do spiska sklopljenih brakova; govorila je da joj ovo drugo pruža ugodan osećaj završavanja popularnih romana, bez potrebe da ih čita, i posmatranja srećnih junaka i junakinja koji i ne znaju koliko su nesrećni. Bilo je, dakle, razloga zašto je Hans sredom donosio novine, i to otprilike u vreme kad je Mira bila okončavala nedeljno podučavanje Mab, priznajući da tada dolazi jer želi da čuje Miru kako peva. Ali ove posebne srede Hans se, ušavši tiho u kuću kao i obično na zadnja vrata, pojavio u salonu, mašući visoko Tajmsom, bezobzirno osujetivši Mabin pokušaj da izvede Lascia ch’iopianga148 podražavajući ne veoma uspešno svoju učiteljicu. Zvuk klavira i arija prekinuše se istog trena, a Mira, koja je svirala klavirsku pratnju, naglo ustade i okrenu se, jer joj se grubo šuštanje novina učinilo poput grmljavine. Mab zavapi:
„Oh, Hanse! Zašto praviš buku užasniju od mog pevanja?“
„Kakva je to lepa vest, za Boga miloga?“, upita gospođa Mejrik, koja beše jedina osoba u salonu pored njih. „Ima li šta o Italiji, da li su se Austrijanci odrekli Venecije?“
„Ništa o Italiji, ali nešto iz Italije“, odgovori Hans, neobičnim tonom i manirom, ostavivši majku da nagađa. Zamislite kako se neki od nas osećaju i ponašaju kada izgleda da neki događaj, ne neugodan, potvrđuje i sprovodi naše lične zamisli. Kažemo: „Šta kažeš na ovo?“, značajnim glasom, nekoj nevinoj osobi koja nije upućena poput nas, te joj naša novost ne znači mnogo.
„Ništa loše?“, zabrinuto će gospođa Mejrik, odmah pomislivši na Derondu; Mirino srce stegla je ista bojazan.
„Nije loše ni za koga do koga nam je stalo“, brzo odgovori Hans, „već neobično povoljno, kako mi se čini. Nikad pre nisam znao nekoga čija smrt je prigodna. Znajući kako sam nespretan, stalno se čudim što sam živ.“
„Oh, Hanse!“, zavapi Mab nestrpljivo, „ako moraš da govoriš o sebi, neka to bude iza tvojih leđa. Šta se to desilo?“
„Vojvoda Alfonso se udavio, a vojvotkinja je živa, samo to“, odgovori Hans, stavivši novine pred gospođu Mejrik, prstom pokazujući na vest. „Ali najvažnije od svega je to što je Deronda bio u Đenovi u istom hotelu s njima i video je kad su je doneli ribari koji su je izvukli iz vode taman na vreme da je spasu od povrede. Izgleda da su je videli kako skače u vodu za mužem prilično nerazborito od vojvotkinje, rekao bih. Međutim, Deronda je imao sreće da se zatekne tu i da se poštara za nju.“
Mira ponovo sede na klavirsku stolicu, spuštenih kapaka i čvrsto stegnutih šaka, a gospođa Mejrik pruži novine Mab i reče:
„Sirotica! Mora biti da je volela muža kad je skočila za njim.“
„Bilo je to iz nepažnje kratko pomračenje uma“, dodade Hans, šeretski se nasmešivši i bacivši se u fotelju nedaleko od Mire. „Ko može voleti ljubomorni bariton, hladnog pogleda, koji je uvek prisutan? Takva je uloga njenog muža, verujte mi na reč. Rasplet nije mogao biti bolji do da se on udavi. Vojvotkinja sada može da se uda za čoveka s dovoljno kose i pogledima od kojih će se topiti, a ne mrznuti. A ja ću biti pozvan na venčanje.“
Mira uto ustade sa stolice i, prostrelivši Hansa ljutitim pogledom, reče glasom koji je drhtao od gneva:
„Gospodine Hanse, ne bi trebalo da pričate tako. Gospodin Deronda ne bi voleo da tako pričate. Zašto govorite da je imao sreće zašto biste koristili takve reči o životu i smrti kad je ono što je jednome život, smrt drugome? Kako znate da je to sreća za njega, ako voli gospođu Grandkort? Možda je to veliko zlo za njega. Ona bi ga odvela od mog brata znam da bi ga odvela. Gospodin Deronda nikad ne bi nazvao srećnim ono što bi mom bratu slomilo srce.“
Ovaj nenadani preobražaj zateče sve troje. Mirino lice, s Ijutitim izrazom nalik Iturijelevom, bledo pa čak usne koje obično behu rumene ne beše daleko od sirotog Hansa, koji je sedeo kao ukopan, rumeneći kao kakva devojčica, dok se nervozno izvinjavao:
„Ja sam neotesana budala i povlačim svaku reč. Otići ću i obesiti se poput Jude ako je dozvoljeno da ga pomenem.“ Hans čak i u trenucima ojađenosti nije mogao da izbegne šaljive reči.
Ali Mirin bes se nije stišao: kako bi i mogao? Prasnula je u gnevu kao što bića raspomamljena bolom grizu, kidajući i sopstveno meso u pokušaju da agoniju učine podnošljivijom. Nije rekla više ništa, ali je, sevši za klavir, stavila ispred sebe notne papire kao da se sprema da ponovo počne da svira.
Mab je prva progovorila, dok lice gospođe Mejrik kao da je odražavalo deo Hansove nelagodnosti.
„Mira te s punim pravom kori, Hanse. Uvek zaludno izazivaš gospodina Derondu. I to je užasno, šaliti se kako će se oženiti gospođom Grandkort. Umovi muškaraca su, mora biti, izuzetno mračni“, završi Mab, prilično prezrivo.
„Sasvim si u pravu, draga moja“, odgovori Hans prigušenim glasom, ustavši i okrenuvši se na peti, te odšeta ka zadnjem prozoru.
„Bolje da nastavimo, Mab; nismo završili čas“, reče Mira nešto višim glasom nego obično. „Hoćeš li ponovo da otpevaš ovo ili da ti ja otpevam?“
„Oh, molim te, ti mi otpevaj“, odgovori Mab, radosna što su prešli preko onog što se desilo.
I Mira odmah zapeva Lascia ch’io pianga, a melodični jecaji i vapaji potekoše iz nje s novom punoćom i energijom. Hans je zastao u koračanju i naslonio se na kamin, pazeći da mu se pogled ne susretne s majčinim. Kad je Mira otpevala poslednju notu i odsvirala poslednji akord, ustade i reče: „Moram da idem kući. Ezra me očekuje.“
Nemo je pružila ruku gospođi Mejrik i blago ustuknula umesto da je poljubi kao obično, ne usuđujući se da je pogleda. Ali majčica privuče Mirino lice i reče utešnim glasom: „Bog te blagoslovio, draga moja.“ Mira je osećala da se ogrešila o gospođu Mejrik ljutito se obrušivši na Hansa; ostalim njenim patnjama pridruži se osećanje da je iskazala gordu nezahvalnost, neumesan izliv oholosti. A njena prijateljica je blagoslovila njenu skrušenost. Hans je u međuvremenu zgrabio svoj šešir i beše spreman da otvori vrata.
„Hanse“, reče Mab, s vešto prerušenom sestrinskom nežnošću, „nećeš otpratiti Miru kući. Sigurna sam da ona to ne bi volela. Bio si užasno neprijatan danas.“
„Naći ću joj se na usluzi, ako mi ona to ne zabranjuje“, odgovori Hans, otvarajući vrata.
Mira nije ništa rekla, te kad joj je otvorio ulazna vrata i zatvorio ih za sobom, nastavio je slobodno da korača kraj nje. Ona nije imala hrabrosti da započne razgovor s njim, svesna da je možda bila neumesno oštra kad mu se obratila, iako su joj u srcu bile samo još oštrije reči. Osim toga, pritiskao ju je roj misli tumači onog dela njene svesti koji još uvek beše nepromenjen.
I Hansov um je preplavila bujica misli. Mirin gnev je u njemu otvorio vrata nove spoznaje i s njom neprijatno osećanje da je bio glup što se nije ranije dosetio. Beše to pretpostavka da je Mirino srce bilo obuzeto Derondom u drugoj ulozi umesto dobročinitelja njenog i njenog brata; ta pretpostavka je u Hansu izazivala nemir koji, pravo govoreći, nije bio sasvim sebičan. Bio je čvrsto ubeđen, i samo bi neposredan dokaz suprotnog mogao da opovrgne, da je postojala ozbiljna bliskost između Deronde i gospođe Grandkort; spojio je mnoge deliće svojih opažanja i postepeno došao do uverenja, potkrepljenog onim što su njegove sestre čule od Ane Gaskojn, da ne samo da je gospođa Grandkort osećala strast prema Derondi, već i da je, uprkos strogom samopotiskivanju, Derondina osetljivost na nju njoj bila znak skrivene ljubavi. Neki ljudi bi, stekavši takvo ubeđenje, izbegavali aluzije koje bi izazivale takvu osetljivost, ali Hansova priroda beše sklona obešenjaštvu, i on je obavljao eksperimente na živim životinjama koji su se sastojali od toga da šalom nervira svoje prijatelje. Njegovi eksperimenti su mu potvrđivali da je ono što je smatrao verovatnim bilo tačno.
S druge strane, svaku osetljivost koju je Deronda iskazivao prema ideji da Mira bude predmet nečijih ljubavnih namera, Hans je smatrao dovoljno opravdanom navodnim razlogom time što nije bila nezavisna; jer svom prijatelju je pripisivao sve moguće nesebične strepnje za one koje je mogao da spase i da štiti. A Derondino insistiranje da se Mira nikada ne bi udala za nekoga ko nije Jevrejin nužno je isključivalo njega samog, jer je Hans delio uvreženo mišljenje da je Deronda sin ser Hjuga Malindžera.
Zato je smatrao da su mu Derondine naklonosti sasvim jasne; ali sada su događaji za koje je mislio da su otvorili vrata poželjnom braku s gospođom Grandkort naveli Miru da izda svoja duboka osećanja po ovom pitanju, što ga je rastužilo, i zbog nje i zbog sebe a ipak, beše manje tužan nego da su Derondine nade bile usmerene ka Miri. Nije previše plemenito, ali jeste uobičajeno, da čovek, kada vidi voljenu osobu nesrećnu zato što njegov suparnik voli drugu, bude srećniji i manje ljubomoran nego kad bi bila potpuno srečna u naručju tog suparnika. Tako barem beše sa nemirnim Hansom, koji se klackao između suprotnih osećanja, pogođen jer Mira beše pogođena, i gotovo zahvalan Derondi zato što voli neku drugu. Nije bilo moguće da Miri na bilo koji direktan način pokaže da razume njen gnev, a ipak, žudeo je da ova nema šetnja bude ispunjena nežnim, pokajničkim saosećanjem koja predstavlja prihvatljiv vid udvaranja slomljenom srcu.
Tako su njih dvoje ćuteći koračali rame uz rame, ipak vodeći nespokojnu komunikaciju, nalik brzim vibracijama dva akorda van domašaja našeg sluha. Ali kada su došli do vrata Mirinog doma, a Hans joj nazvao zbogom pruživši ruku s molećivim pogledom pokajanja, ona mu uzvrati pogledom setne milosti, i reče: „Hoćete li ući da vidite mog brata?“
Hans nije mogao da protumači ovaj poziv drugačije osim kao znak oproštaja. Nije dovoljno znao o onom s čime se Mirina priroda suočavala još u detinjstvu da bi mogao da zaključi koliko brzo bi se prethodno snažno uzbuđenje preobrazilo u odlučnije prihvatanje bola. Kad je odgovorio: „Ako mi dopustite“, i kad uđoše zajedno, pola njegovih jada beše nestalo i on je u malom uzletu mašte zamišljao kako će zahvaljujući svojoj privrženosti postati nezamenljiv Miri, jer je Derondina privrženost bila upućena nekom drugom. To beše sasvim pravedno, pošto se njegovom prijatelju ispunila želja srca, a što se tiče pitanja judaizma, Hans se osećao sasvim siguran: zar je u istoriji postojala neka žena koja se odrekla ljubavi zbog rase i vere? Muslimanske i jevrejske deve oduvek su privlačili hrišćani i Mira je primer, jer nije mogla da spreči srce da joj kuca za Derondu. Hans je imao običaj da se smeje sopstvenim argumentima, da sebe naziva kaurinom i da osporava činjenice, ali je pomalo verovao u ono čemu se smejao. Tako se njegova lepršava nada, iznikla na najlakšim osnovama, ponovo vinula u visine uprkos teškim okolnostima.
Mordehaja su zatekli neobično srećnog, s pismom u ruci i tihim likujućim sjajem u očima koji je njegovom ispijenom licu davao oreol pobede nad smrću. Pošto su se on i Hans pozdravili, Mira prigrli brata oko vrata i pogleda na pismo u njegovoj ruci, nemavši hrabrost da ga zapita o čemu je reč, iako beše sigurna da je tu ležao razlog njegove sreće.
„Pismo od Danijela Deronde“, reče Mordehaj, odgovorivši na pitanje u njenim očima. „Kratko kaže samo da se nada da će se uskoro vratiti.
Zadržali su ga neočekivani poslovi. Obećanje da ću ga ponovo videti je kao duga među oblacima“, nastavi Mordehaj, gledajući u Hansa, „a i vama mora biti drago. Jer ko ima dva prijatelja kao što je on?“
Dok je Hans odgovarao, Mira ode u svoju sobu, ali ne da bi se prepustila izlivu strasti. Da su anđeli, za koje se nekad mislilo da motre ženske toaletne stočiće, ušli u sobičak zajedno s njom i pustili je da zatvori vrata za njima, videli bi samo kako skida šešir, seda i stavlja šake na slepoočnice kao da ju je glava iznenada zabolela; potom je ustala da hladnom vodom ispere oči i obrve i pogladi kosu sve dok joj kovrdže ne behu pune kristalnih perli, dok je oči prebrisala pa joj pogled beše poput tek otvorenog cveta u šumi prekrivenoj rosom; potom, posle nekoliko dubokih uzdaha olakšanja, navuče svoje papučice i posede mirno dva-tri minuta, za nju preduga, puna stvari koje čekaju da se dese, te ustade, pribranija, i siđe da skuva čaj.
Njen stari život se donekle vratio. Navikla je da ne sme zaboraviti da mora naučiti ulogu, odlaziti na probe, glumiti i pevati uveče, skrivati osećanja od oca, a što joj je život više bola nanosio, više je to skrivala. Njena priroda je odavno otkrila da joj je glavni poriv odlučno trpljenje, a današnja bura osećanja koja je dovela do prvog izliva gneva preobrazila se u mirno suočavanje s nevoljom, dobro znanom pratiljom njenih mladih godina. Ali dok se kretala i govorila kao obično, pažljivi posmatrač bi mogao da uoči razliku između ovog prividnog spokoja koji beše posledica obuzdavanja energije, i slatke, iskrene smirenosti onih meseci kad je osetila da se sreća iz njenih prvih godina života vratila.
Oni kojima je sudba uvek ugađala pa su nevolju smatrali nečim što se dešava drugom, osetili bi slepi nevernički bes na obrt u sreći, upola verujući da će njihova pomamna vika izmeniti tok oluje. Mira nije osetila takvo iznenađenje kada joj se poznata Tuga vratila posle kratkog odsustva, i združila se s njom po starom običaju. A ta navika da pre očekuje nevolju nego radost sprečavala ju je da stekne čvršće uverenje suprotno pretpostavkama koje ne samo da je Hans pomenuo, već behu potkrepljene njenim ličnim saznanjima i dugo gajenim predosećanjem. Bliska veza između Deronde i gospođe Grandkort, krunisana brakom, bila je gotovo izvesna. Ništa mu se nije moglo zameriti: činjenice su se poklopile tako da se uspostavi veza između njega i te žene koja je pripadala svetu drugačijem od njenog i Ezrinog tačnije, koja je izgledala kao biće druge vrste u odnosu na Derondu, kao nešto strano što bi pre poremetilo njegov život nego što bi se uklopilo u njega. Dobro, onda ali kad bi se to moglo odložiti tako da ne pogodi Ezru dok je tu! Nije uviđala sav značaj odnosa između Deronde i njenog brata, ali videla je i nagonski je osećala dovoljno da predoseti da bi se kosio s bilo kakvom Derondinom bliskom vezom s gospođom Grandkort; tako je barem Mira pred sobom pravdala svoje snažno osećanje gnušanja. Ali misli su joj previrale brzo poput smene oseta nesputanih njenim navikama, i na tom unutrašnjem jeziku uskoro joj beše saopšteno da bi snažno gnušanje opstalo sve i da Ezra neće izgubiti prijatelja.
„Dešava mi se ono o čemu sam čitala i pevala i što sam glumila ovo što osećam je ljubav koja stvara ljubomoru“, Mira je nepristrasno optuživala sebe. Ali šta bi njen bol mogao da promeni kod drugih? Mora ostati isključivo njen, i skriven, poput njene rane čežnje za izgubljenom majkom i odanosti njoj. Za razliku od te odanosti, ovo beše nešto što je osećala kao nesreću svoje prirode; otkriće da se nešto što je trebalo da bude čista zahvalnost i poštovanje pretvorilo u sebičan bol, da je osećanje koje je volela da pretoči u reči srozano na nešto što se stidela da prizna, da apsurdna čežnja da ona, koja je sve dobila a ništa dala, bude važna tamo gde nije bila ni od kakve važnosti gnevno osećanje prema drugoj ženi koja je posedovala dobro koje je ona htela. Kakva ideja, kakvo zaludno uverenje je vrebalo iz tame u njoj, te se sad u vatri otkrilo kao razočaranje i ljubomora? Beše to kao da je njena duša uronila u otrovnu strast zaboravljenih snova, i sad je, plamteća, izronila u ovaj neobjašnjiv jad. Jer nikada joj nije na pamet pala neprilična pomisao da bi je Deronda mogao voleti. Nelagodnost koju je još ranije počela da oseća beše nejasna, a sada se lako mogla objasniti kao deo uopštenijeg razočaranja što je on bio samo posetilac u svetu njenom i njenog brata, od kog se svet u kome je bio njegov dom razlikovao koliko i trem sa stubovima, svetlima i lakejima od ulaza u šator, čija jedina draž behu tajanstvene, nedostupne zvezde. Ali njeno osećanje više nije bilo nejasno: uzrok njenog bola slika gospođe Grandkort kraj Deronde, kako ga odvlači sve dalje od nje beše opipljiv koliko bi i klešta koja joj kidaju meso. Mirina ljubavna osećanja behu strastvena, kakva bi se pre očekivala od nekoga više nalik Kleopatri; njeni utisci bili su temeljni i istrajni, zbog čega su prva ljubavna osećanja dobijala karakter doživotne vernosti. A sad se njen izbor otkrio, utisnuvši u njenu ljubav surovo srce ljubomore: navikla je da oseća snažno gnušanje prema stvarima iz svog okruženja, i da se udaljava u sebi od njih iako bi ih njena čula doticala. A sad njeno gnušanje beše upereno ka gospođi Grandkort, kojoj je nehotično pripisivala više zala nego što je imala razloga. „Mogla bih da podnesem sve što je bilo, ali ovo je gore, ovo je gore, nikada pre nisam imala užasna osećanja!“, prošapta ubogo dete u jastuk. Bilo je čudno što je morala da se moli da ne oseća nešto što se ticalo Deronde!
Ali do tog zaključka došla je tokom večeri provedene u staranju o bratu, koji je, ushićen time što će uskoro ponovo videti svog prijatelja, glasno izricao Miri mnoge svoje misli, premda sa čestim prekidima ispunjenim unutrašnjim govorima zbog kojih bi se njegove oči i usne povremeno nemo micale. Jedna misao ga je posebno zaposela.
„Vidiš, Miro“, reče on posle jedne duge pauze, Jema, kojom kratko ispovedamo božansko Jedinstvo, glavna je pobožna vežba hebrejska; tako je naša vera postala osnovna vera za čitav svet; jer božansko Jedinstvo je prigrlilo kao svoju posledicu krajnje jedinstvo sveta. Dakle, nacija koju ismevaju zbog njene zasebnosti, dala je misao o objedinjavanju ljudske rase. Sad, u punom jedinstvu, deo poseduje celinu kao što celina poseduje svaki deo. Tako ljudski život teži zamisli Vrhovnog jedinstva: jer kako naš život postaje duhovniji kroz našu misao i prateću radost, imetak teži da postane opštiji, pošto je nezavisan od prostog materijalnog kontakta; tako duša čovekova za kratak dan može da spozna u punijem obimu dobro koje je bilo, koje jeste i koje će doći, nego sve što bi čovek mogao da poseduje u čitavom svom životu kad bi morao da sledi spore putanje čula. U tom trenutku, sestro moja, u meni je radost budućnosti drugoga: budućnost koju ove oči neće videti i koju moj duh možda onda neće prepoznati kao moju. Ja je sada prepoznajem i volim je, tako da mogu da položim ovaj ubogi život na njen oltar i da kažem: ‘Gori, gori nevidljivim plamom u ono što će biti, što je moja ljubav, a ne ja.’ Razumeš li, Miro?“
„Malo“, reče Mira slabim glasom, „um mi je previše slab da bih to shvatila.“
„A ipak“, nastavi Mordehaj ustrajno, „posebno su žene stvorene za ljubav koja vidi dobitak u odricanju, što oličava ono na šta sam mislio. Negde u kasnijem midrašu,149 čini mi se, javlja se priča o jevrejskoj devojci koja je toliko volela gojimskog kralja da se ušunjala u zatvor i zamenila odeću sa ženom koju je taj kralj voleo, kako bi, preuzevši smrtnu kaznu na sebe, spasila tu ženu i omogućila kralju da bude srećan u ljubavi s drugom. To je nenadmašiva ljubav, kojom se čovek gubi u objektu svoje ljubavi.“
„Ne, Ezra“, reče Mira, tihim glasom, „nije tako. Htela je da kralj sazna šta je uradila kad je ubiju i da misli kako je bolja od te druge. Umrla je zbog svoje jake volje, želje da osvoji.“
Mordehaj je zaćutao, a potom je nastavio:
„Možda je tako, Miro. Ali šta ako je tako postupila misleći da kralj nikada neće saznati?“
„Ti možeš da izmisliš priču u svom umu, Ezra, jer si veliki i voliš da zamišljaš najveličanstvenije moguće stvari. Ali ja ne mislim da je bilo tako. Jevrejska devojka je sigurno osećala ljubomoru, i htela je da na neki način bude na prvom mestu u kraljevim mislima. Zbog toga je umrla.“
„Sestro moja, pročitala si previše drama u kojima su pisci uživali da predstave ljudske strasti kao demonske stanare duše, nezavisne od njenih mekih i dobrih elemenata. Sudiš prema dramama, a ne prema sopstvenom srcu, koje je kao u naše majke.“
Mira nije odgovorila.

POGLAVLJE LXII

Sreća je prevrtljiva ženska

koju ne drži mesto;

pogladi ti kosu na čelu

hitro te poljubi i već odlete.

Zla kob te, s druge strane

čuva u srcu;

veli da nikud ne žuri,

sedi ti kraj postelje i plete.

Hajnrih Hajne. Romanzero

Nešto što je Mira u poslednje vreme očekivala kao ispunjenje pretnje sad je izgledalo kao produžetak posete one dobro poznate tuge što joj se vratila s teškim prtljagom.
Posle nastupa na dobrotvornom jutarnjem koncertu u jednoj bogataškoj kući, gde se obrela po preporuci Klesmera, i ispred koje su se okupile uobičajene grupice da vide goste kako se razilaze, skrenula je iz Najtbidža i počela je da primećuje kako je prate koraci koji su se uskladili s njenim. Njena koncertna haljina, jednostavna i crna, preko koje je prebacila prašnjavi ogrtač, nije mogla na nju da navuče neželjenu pažnju; ali nije ta mogućnost zabrinula Miru, već je druga bojazan pozivala na uzbunu. Odmah je pomislila na oca, i ne bi se toliko osvrtala oko sebe sve da je osećala da je prati duh. Okrenuti se i suočiti se s njim značilo bi svesno podizanje brane bujici emocija koje su se dotad činile nepodnošljivim. Ako bi to bio njen otac, svakako bi ga prepoznala i morala bi da se suoči s njim. Morala bi to da istrpi. Nastavila je da hoda, ne ubrzavajući korak jer od kakve bi to bilo koristi? Ali zamišljala je šta će se desiti ukoliko je izvesna slutnja da je čovek iza nje njen otac, a zajedno s tom pomisli javilo se kajanje što je obećala gospođi Mejrik da neće kriti ništa u vezi sa ocem. Kajanje ju je napokon nateralo da barem pokuša da spreči svako nenadano kršenje obećanja zbog kog bi njen brat doživeo nepotreban šok. Pod pritiskom ovog motiva, resila je da se okrene pre nego što je došla do kućnih vrata i da voljno pristupi suočavanju umesto da mu se samo prepusti. Već je došla do kapije i htede da se okrene, kad oseti blizinu otelovljenja svoje slutnje koje stade kraj nje, uhvati je za ručni zglob i pozva po imenu, sa ubedljivim uvijanjem u izgovoru.
Ona se ukopa u mestu; bio je to glas koji je očekivala, i pogled joj susrete pogled koji je slutila. Lice joj beše smrtno ozbiljno kao da je gledala u svog dželata, dok se na njegovom očitavala namera da je umiri i odobrovolji. Nekad naočito, sveže lice, sad beše tamnožuto i s dubokim borama, odajući taj poseban utisak besramne umilnosti kakva se javlja kad prihvatamo nečiju uslugu, a s njom očekujemo i omalovažavanje. Beše lake građe, s nekakvim oreolom mladosti zbog kog su znaci starosti izgledali kao maska, a zapravo nije imao više od pedeset sedam. Odeća mu je bila otrcana, kao prošli put kad ga je videla. Ovaj bezočni otac je sada više nego ikad pre izazvao u Miri mešavinu stida i bola, odvratnosti i sažaljenja više nego ikad, jer sada je živela u svetu u kome nije bilo nikakve družbe koja bi ga štitila od prezira i prkosa.
Polako, tužnim, drhtavim glasom, ona reče: „To ste vi, oče.“
„Zašto si pobegla od mene, dete?“, započeo je žustro izlaganje koje je trebalo da ima ton nežnog prekora, praćenog raznim brzim gestovima nalik skraćenoj verziji jezika prstiju.
„Čega si se bojala? Znala si da te nikada ne bih primorao da učiniš nešto protiv svoje volje. Za tvoje dobro sam raskinuo tvoj angažman u Vorštatu jer sam video da ti ne odgovara, a ti si mi vratila tako što si me ostavila u problemima koji su iskrsli zbog toga. Ugovorio sam lakši angažman za tebe u Vorštatskom teatru u Drezdenu: nisam ti rekao, jer sam hteo da te iznenadim. A ti si me ostavila na cedilu tamo morao sam da se krijem, jer sam prekršio ugovor. Bio je to težak udarac za mene, pošto sam digao ruke od svega da bih ti obezbedio obrazovanje koje je trebalo da ti donese bogatstvo. Koji otac se više od mene posvetio ćerki? Znaš kako mi je teško bilo da čujem to razočaranje u tvom glasu, i trudio sam se da ti ugodim što sam bolje mogao: a kad nisam imao nikoga kraj sebe do tebe i ostajao sam bez novca, kao što biva s čovekom koji nema čime da krči svoj put u životu do mozgom tad si odabrala da me ostaviš. Kome drugom si dugovala sve, sem meni? A šta si mi priredila zauzvrat? Jer da se moja ćerka pitala, mogao sam umreti u nekoj jami.“
Lapidot zastade, ne zato što nije znao šta da kaže, već zato što je dostigao patetični vrhunac, i iznenada pusti jecaj nalik ženskom, izvadivši hitro staru žutu svilenu maramicu. Iskreno je osećao da se njegova ćerka loše ponela prema njemu takva svest prirodno je jaka u beskrupuloznim osobama koje ističu šta im se duguje, ali ne i ono što oni duguju. Mira je, uprkos tom jecaju, bila dovoljno odlučna da mu ne dozvoli da pretpostavi da ju je obmanuo. Odgovorila je čvršćim glasom, iako to beše prvi put da mu je uputila optužujuće reči.
„Znate zašto sam vas ostavila, oče, i imala sam razloga da vam ne verujem, jer sam bila sigurna da ste obmanuli majku. Da sam mogla da vam verujem, ostala bih s vama i radila za vas.“
„Nikada nisam nameravao da obmanem tvoju majku, Miro“, odgovori Lapidot, vrativši maramicu u džep, ali glasom koji je zvučao kao da se bori protiv novih jecaja. „Nameravao sam da joj te vratim ali omele su me okolnosti, a onda sam dobio vest o njenoj smrti. Bilo je bolje za tebe što sam ostao tu gde sam bio, a tvoj otac je mogao da se sam stara o sebi. Niko drugi nije imao pravo na tebe sem mene. Vest o smrti tvoje majke dobio sam od jednog prijatelja koji se potrudio da sve uredi umesto mene, a ja sam mu poslao novac za troškove. Moguće je“, Lapidot brzo uvide da mora da se ogradi od nečeg malo verovatnog, ali mogućeg, „da mi je pisao laži kako bi iscedio novac od mene.“
Mira nije odgovorila, jer nije mogla da podnese da izrekne jedini pravi odgovor: „Ne verujem ništa od toga što ste rekli“, već je samo iskazala želju da nastave da koračaju, osećajući da bi stojeći tu na kapiji mogli da privuku neželjenu pažnju. Čak i dok su hodali behu tako neobičan par, da su se prolaznici lako mogli osvrtati za njima. Mirina figura, s lepom diskretnom haljinom engleske dame, beše čudan ukras tom odrpanom, nestrpljivom čoveku tuđinskog izgleda i izražene gestikulacije koji je, uz sve to, ličio na nekakvog razmetljivca, možda zahvaljujući gustim loknama prosede kose, sitnim šakama i stopalima i lakom koraku.
„Čini se da si se dobro snašla, Miro? Tebi ništa ne fali, kako vidim“, reče otac, posmatrajući je upadljivo ispitivački.
„Dobri prijatelji koji su me našli kad mi je bilo teško pomogli su mi da nađem posao“, odgovori Mira, jedva svesna onog što je rekla, jer ju je brinulo šta će dalje reći. „Dajem časove. Pevala sam u privatnim kućama. Upravo sam nastupala na privatnom koncertu.“ Zastala je, pa značajno dodade: „Imam vrlo dobre prijatelje koji znaju sve o meni.“
„I stidela bi se kad bi videli tvog oca u ovom stanju? Ne čudi me. Došao sam u Englesku bez nagoveštaja zarade, da bih pokušao da te pronađem. Beše to apsurdna potraga, ali očevo srce predoseća oseća magnet koji ga vuče na jednu ili drugu stranu. Možda bi mi dobro išlo da sam ostao napolju: bez obaveze da se staram o tebi, lako bih se snašao; ali teško je biti sam na svetu, kad ti se duh lomi. I mislio sam da će mojoj maloj Miri biti žao što je napustila oca kad se bude osvrnula na prošlost. Jedva sam se izvukao, a ne znam šta će dalje biti. Talenti kao što su moji nisu od koristi u ovoj zemlji. Kad je čovek u ovakvim prnjama, niko mu neće verovati. Ne bih mogao da dobijem pristojan posao s ovakvim izgledom. Već sam bio primoran da radim prilično bedne poslove za šiling.“
Mira je, u svom nespokoju, brzo zamislila kako otac tone u dublje poniženje, što je morala da spreči ukoliko bi bila u stanju. Ali pre nego što je mogla da odgovori na niz tih nadahnutih rečenica, izgovorenih tečno kao da su naučene napamet, hitro je dodao:
„Gde živiš, Miro?“
„Ovde, na ovom trgu. Nismo daleko od kuće.“
„U iznajmljenom stanu?“
„Da.“
„Da li se iko stara o tebi?“
„Da“, ponovo potvrdi Mira, gledajući direktno u pronicljivo lice koje se okrenulo ka njenom, „moj brat.“
Očevi kapci zadrhtaše kao udareni gromom, i on blago strese ramenima. Ipak, reče, posle jedva primetne pauze: „Ezra? Kako si znala kako si ga našla?“
„Preduga je to priča. Evo nas na vratima. Brat bi voleo da vas uvedem.“
Mira već beše na ulaznom stepeništu, ali lica okrenutog ka ocu, koji je stajao na pločniku podno nje. Srce joj je zalupalo jako kad je pomislila šta će se desiti u Ezrinom prisustvu, a već je s ovim stavom popuštanja ocu kome je navikla da se pokorava gledajući ga pod sobom, dok upadljivo izbegava da mu dopusti ono što je posredno tražio od nje osetila ujed posebnog poniženja u samilosti i stidu; bilo je to ranjeno srce koje je kadro da ipak iskaže poštovanje, kakvo kuca u izrazito kćerinskoj prirodi.
„Sačekaj, Liebchen“, zavapi Lapidot, tišim glasom, „kakav čovek je ispao Ezra?“
„Dobar čovek divan čovek“, odgovori Mira sporo, da bi naglasila reči, pokušavajući da savlada nemir zbog kog joj je glas bio sve drhtaviji, što je više pričala. „Ali bio je veoma siromašan kad su ga moji prijatelji našli ubogi radnik. Pre dvanaest godina bio je snažan i srećan, i krenuo je na Istok, jer je voleo da razmišlja o tom delu sveta. Majka ga je pozvala da se vrati jer je jer me je izgubila. I on joj je otišao i starao se o njoj u velikoj nevolji i radio za nju dok nije umrla, u žalosti. A i Ezra je izgubio zdravlje i snagu. Kad se vraćao majci, jer je bila napuštena, razboleo se. Godinama je slabio večito siromašan, večito radeći ali pun znanja i uman. Svako ko ga upozna, poštuje ga. Stajati pred njim je kao stajati pred Božjim prorokom“, Mira je završila s teškoćom, dok joj je srce udaralo u grudima. „Nema tu mesta pretvaranju.“
Oborila je pogled da ne bi videla oca dok je izgovarala te poslednje reći nije bila u stanju da podnese ponizan pogled razočaranja na očevom licu. Ali on brzo dođe na drugu ideju.
„Miro, Liebchen“, nežno kao pre, „zar ne bi volela da se doteram kako bi izgledao pristojnije pred sinom? Kad bih imao malo novca, mogao bih da se opremim novim odelom i da ti dođem u kuću kako doliči tvom ocu, i da se preporučim za neki valjan posao. S dobrom košuljom i kaputom, ljudi će me rado primiti. Mogao bih da se prijavim za pismonošu, kad ne bih izgledao kao da su me krave žvakale. Voleo bih da budem s mojom decom, da oprostim i zaboravim. Ali ti nikada ranije nisi videla da ti otac ovako izgleda. Kad bi imala deset funti kod sebe ili kad bih ti rekao gde da mi ih doneseš mogao bih prekosutra već da se opremim.“
Mira je osetila da je pred iskušenjem kome je morala da se odupre. Primoravši se da ga ponovo pogleda, odgovori:
„Ne sviđa mi se što moram da vas odbijem, oče, ali obećala sam da neću ništa uraditi za vas u tajnosti. Teško je videti vas u takvoj oskudici, ali trpećemo to neko vreme, a onda možete da uzmete novu odeću, i mi ćemo platiti za nju.“ Sada je uviđala mudrost gospođe Mejrik u iznuđivanju obećanja od nje. Lapidotov smisao za humor se probudi i on reče s podsmehom: „Ti si oštra i pronicljiva mlada dama naučila si korisne veštine obećala si da nećeš dati ocu funtu-dve, a imaš para da se oblačiš u svilu tvome ocu kome si bila idol i koji je najbolji deo života potrošio starajući se o tebi.“
„Izgleda surovo, znam kako surovo izgleda“, odgovori Mira, a činilo joj se da se oseća gore nego kad je nameravala da se udavi. Usne joj iznenada pobeleše. „Ali, oče, mnogo je surovije prekršiti obećanje u koje se ljudi uzdaju. To je slomilo majčino srce, slomilo je Ezrin život. Vi i ja sada moramo da gutamo gorčinu onog što je bilo. Podnesite to. Uđite da se staramo o vama takvom kakav jeste.“
„Sutradan, onda“, reče Lapidot, gotovo se na peti okrenuvši od ove blede, drhtave ćerke, koja je sada, činilo se, imala na svojoj strani svet koji njemu nije odgovarao. Ipak, brzo se vrati, s nemirnim šakama u džepovima, i reče, ponovo pribegavši molećivom glasu: „Ovo sve me je malo zateklo, Miro. Vratiću se sutra. Ako imaš bar malo novca u džepu, pretpostavljam da nećeš prekršiti obećanje udelivši mi sitninu da kupim cigaru.“
Mira nije mogla sebi da postavi nijedno pitanje više nije mogla da uradi ništa drugo do da zavuče svoje hladne, drhtave ruke u džep, da izvuče torbicu i da mu je pruži. Lapidot je brzo zgrabi, stisnuvši pritom njene prste, i reče: „Zbogom, mala moja devojčice, do sutra!“, pa otide. Nije odmakao daleko i već je pažljivo pregledao torbicu, našao dva zlatnika od po funte i srebrnjak, i papirić na kome je Ezra napisao divnim hebrejskim slovima ime njihove majke, datum njenog rođenja, venčanja i smrti i molitvu „Nek se Mira oslobodi od zla.“ Mira je volela da taj mali zapis drži u mnogim predmetima koje je koristila. Otac ga je pročitao i na trenutak se prisetio dana venčanja i kako je u to vreme bio vedar, neokaljan mladić; držao je razne časove, ali očekivao je da će mu pisanje s vremenom donositi više novca; voleo je svoju predivnu nevestu Saru plakao je kad je očekivala da plače i odražavao svako njeno osećanje s podražavajućom osetljivošću. Lapidot se mnogo udaljio od tog mladog sebe, razmišljajući o svemu što je taj zapis označavao s prisećanjem lišenim emocija, kao što bi neko ko je izgubio osećaj dodira očima spoznavao dodir, ili kao što bi zalogaji delovali na nepce lišeno čula ukusa lepi oblikom i teksturom, ali bezukusni. Među stvarima koje možemo da prokockamo vodeći lenj, sebičan život bila je sposobnost da osetimo samilost, grižu savesti ili bilo kakvo nesebično kajanje za kojima ćemo možda u jednom trenutku da čeznemo kao što onaj koji umire laganom smrću žudi da oseti razdiranje, umesto da bude svestan sve veće praznine tamo gde je nekad bila svest. Mirina torbica beše lepa poklon o kome nije bila u stanju da razmišlja kad ga je davala i Lapidot je, trgnuvši se iz sanjarenja, razmišljao koliko bi mu torbica donela pored sume u njoj i kakva je mogućnost da od svoje ćerke dobije još, a da ne mora da vodi pokajnički život pred očima tog dičnog sina. U tom smeru je tekla njegova osećajnost.
U međuvremenu, Mira je ušla u kuću, a svirepost bola je nadvladala njenu suzdržanost. Zatekla je brata kako u tišini čita i dorađuje svoje stare spise, koje je nameravao da preda Derondi. Ona je, slomljena dugim naporom da vlada sobom, pala pred njega i obgrlila mu kolena, zavapivši kroz jecaje njegovo ime.
On nije progovarao. Pokušavao je da dokuči šta je uzrok njenoj uznemirenosti, koja ga je pogodila tim više što je prvi put video da je ispoljava ovako burno. Ali Mira je žudela da govori i da mu objasni razlog. Ubrzo je podigla ruku i, još uvek jecajući, rekla slomljenim glasom:
„Ezra, moj otac! Naš otac! Pratio me je. Želela sam da ga uvedem. Rekla sam da bi ga ti pustio. A on je odgovorio da ne bi da uđe ne sada, već sutra. I molio me je za novac. I ja sam mu dala torbicu, i on je otišao.“ Miri se činilo da njene reči izražavaju sav jad koji je ona osećala u njima. Njenom bratu behu manje mučne nego što je pomislio da će biti, i on reče blagim tonom: „Sačekaj dok se ne smiriš, Miro, pa mi onda ispričaj“, sklonivši njen šešir i nežno položivši šake na njenu glavu. Ona je osetila kako je to smiruje i posle nekoliko minuta opisa mu šta se desilo, tačno koliko je mogla.
„On neće doći sutra“, reče Mordehaj. Niko nije izrekao ono što im je oboma bilo na pameti da bi mogao da motri kad će Mira izaći te da ponovo izmoli novac od nje.
„Vidiš“, dodade ubrzo, „naša sudba je sudba Izraela. Bol i slava su pomešani kao dim i plamen. Mi, deca, osećamo zlo jer smo nasledili dobro. Te stvari su venčane za nas, kao što se naš otac venčao našom majkom.“
Reči behu izgovorene u Bromptonu, ali glas je mogao doći od rabina koji kazuje rečenice iz starog doba, da bi se upisale u vavilonski Talmud. Rabin reče: „Sveprisutan se bavi sklapanjem brakova.“ Od uva zavisi da li će čuti dubinu tih reči; jer pod brakovima govornik je podrazumevao sve čudesne kombinacije vaseljene čiji izdanci čine naše dobro i zlo.

POGLAVLJE LXIII

„Mojsije, uprkos svojoj odbojnosti prema umetnosti, beše veliki umetnik i posedovaše istinski umetnički duh. U njegovom slučaju, a važilo je tako i za njegove egipatske zemljake, taj umetnički duh beše okrenut ka kolosalnom i neuništivom. Ali za razliku od Egipćana, svoje delo nije gradio samo pečenom ciglom i granitom. Pravio je ljudske piramide, Menschenpyramiden; klesao je ljudske obeliske; od plemena ubogih pastira načinio je narod koji će prkositi vekovima... Mojsije je napravio Izrael!“
Hajne. Priznanja

Zamislite razliku između Derondinog stanja pre odlaska iz Engleske i po povratku. Otputovao je u Đenovu u potpunoj neizvesnosti da li će i u kojoj meri sudbina izaći u susret njegovim željama i naklonostima hoće li ga nova saznanja odvući na nove puteve, daleko od onih koje su njegove misli u poslednje vreme sledile sa blagoslovom želje koju neizvesnost čini opasnom. Vratio se s nečim nalik novootkrivenoj povelji koja mu je jamčila nasleđeno pravo za kojim je žudeo: vratio se s nečim boljim od slobode s vezom učvršćenom dužnošću, koju se čitav život spremao da drage volje prihvati, iako bez obećanja da će time zadovoljiti tajnu, strastvenu čežnju kojoj dotad ne beše dozvoljeno da preraste u nadu. Ali sada se usudio da sebi prizna skriveni izbor ljubavi. Od trenutka kad je napustio kuću u Čelsiju u samouverenom ćutanju, posle Mirinog oproštajnog pogleda i reči, njihova privlačnost u njemu je budila duboko ukorenjenu naklonost ka ženstvenosti njen uticaj na njegova osećanja doprineo je da neokaljan u rečima i postupcima izdrži teške okolnosti koje su nam poznate. Nije se činilo verovatnim da bi mogao pridobiti ljubav tog bića koje mu je postalo drago iako je njihov odnos zabranjivao udvaranje; ipak, osvojila je u njegovom srcu mesto kao voljena umanjujući moć drugih čari i čineći ih nedovoljnim. Taj njen uticaj je neprestano jačao. Na sudbu sirote Gvendolin odrazio se tako što je njena zavisnost od njega pre izazivala zanos bolnog sažaljenja nego ličnu ljubav, a njegova manje sputana nežnost tekla je punijim tokom ka slici po svemu različitoj od Gvendolin. Povrh toga, njegovo odnos s Mordehajem doneo je novu bliskost Miri, a ta ga bliskost nije ništa manje morila, jer nije bilo promene u njegovom položaju prema njoj; ona je neizbežno bila prisutna u svim mislima zbog kojih je zazirao od pitanja razočaravajućeg za njenog brata. Taj proces nije se nesvesno odvijao u Derondi. Bio ga je svestan kao što bismo bili svesni pohlepe koju je bolje potrti drugim mislima nego je neprestano priznavati, čak i nama samima. Ali vatra ljubomore je pokuljala zbog Hansovih reči, i kad ga je majka optužila da je zaljubljen u Jevrejku, svako izvrdavanje činilo se kao neverstvo. Njegova majka ga je naterala da odlučno prizna svoju ljubav, kao što ga je Jozef Kalonimos naterao da jasno izrazi svoju odluku. Ta nova odlučnost probudila je u Derondi silu kojoj se i sam iznenadio. Sva energija koju je odavno trošio na samoobuzdavanje i potiskivanje zbog ograničavajućih okolnosti beše otpuštena; i on je bio spreman da se smeje sopstvenoj žestini kad je, približavajući se Engleskoj na putu iz Majnca, osetio da je preostala udaljenost sve veća prepreka. Bilo je to kao da je, otkrivši svoje poreklo, našao novu dušu njegov sud više nije lutao lavirintima nepristrasne privrženosti, već je odabrao, s pristrasnošću koja čoveku daje silnu snagu, bliskije drugarstvo kroz koje će se ta privrženost ostvariti zamenivši onu hladnu racionalnost koja teži da izbegne svako povlašćenje, gubeći pritom osećaj za istinsku vrednost, velikodušnom razboritošću koja zbližava ljude sa sličnim nasleđem. Ponovo je hteo da bude s Mordehajem, da oslobodi osećanja umesto da ih sputava, sa svim međusobnim slaganjima i neslaganjima, i sve to vreme da ne krije da traži Mirino prisustvo, da želi da je vidi u svetlu nove mogućnosti, da tumači njene poglede i reči iz nove perspektive. Hansova pažnja prema Miri nije ga naročito brinula, ali morila ga je slutnja da je njeno osećanje prema njemu od prvog trenutka teklo kanalom za koji je malo verovatno bilo da će se preusmeriti u ljubav. Prirodno je da će se muškarac kloniti toga da prepadne ženu, nastupajući kao udvarač, kad ga ona vidi samo kao lorda kancelara: on želi da taj prelaz protekne lakše.
Zar je onda čudno što Deronda nije video drugu mogućnost nego da pravo sa Londonske železničke stanice ode u stan na malom trgu u Bromptonu? Sve mu je govorilo da ne sme da gubi vreme. Obećao je da će sutradan otići u Opatiju, do ledi Malindžer, a već beše sumrak. Želeo je da ostavi dragocenu škrinju kod Mordehaja, i da on prouči njen sadržaj, sam i u njegovom društvu; a Mordehaju će biti milo što tu posetu neće odložiti. Srce mu je zbog toga, kao i iz drugih razloga, bilo puno što ide njima. Najsnažnije težnje njegove prirode slivale su se u jednu struju goruću naklonost zbog koje se radovao što će ispuniti želju njemu bliskih bića i potrebu da za sada daleka, neostvarena veza postane obzorje njegovih neposrednih, svakodnevnih postupaka. Moramo pomenuti da je u tom svom klasičnom, romantičnom položaju za kakav svetska istorija već zna, donoseći svoje dotad skriveno nasleđe nosio kao i većina drevnih junaka, semitskih ili jafetskih letnje odelo svojih savremenika. Nije mu palo na pamet da mu drap nijanse pristaju, jer retko se prepuštao takvim mislima; ali zbog tamnijeg tena, koji se tako slagao s odećom, oči su mu naročito blistale i nestalni sjaj kože bio izrazitiji, kad je ušao u kuću pitajući se šta će tamo zateći. Potrudio se da pritom bude što manje bučan.
Tog popodneva Mira se srela sa ocem. Potresen njenim bolom i tužnim sećanjima koje je taj susret probudio, Mordehaj se nije vratio svom zadatku dorađivanja spisa: neki od njih su se rasuli po podu i prvim trenucima nemira, a ni njemu ni Miri nije palo na pamet da ih prikupi. Sedeli su zajedno, potpuno mirni, nesvesni protoka vremena. Dok je sat na kaminu otkucavao, i svetlo je gasnulo, Mira, koja nije bila u stanju da razmišlja o hrani, nije se pomerila otkad je smakla s ramena svoj prašnjavi ogrtač i sela kraj Mordehaja sa rukom u njegovoj ruci, a Mordehaj je zabacio glavu i zatvorio oči, teško dišući i izgledajući, kako se činilo Miri, kao što bi izgledao kad duša u njemu više ne bi mogla da živi u svom skučenom domu. Pomisao da se njegova smrt bliži neprestano ju je morila kad je posmatrala njegovo lice u tom položaju, bez vidljivih znakova života; a sada je njenom bolu dodato kajanje što nije bila u stanju da kontroliše silovit emotivni nastup koji ga je potresao. Posmatrala ga je njeni puni obrazi behu bledi, oči su sijale od tuge koja ostade za mladalačkim suzama, a kovrdže su bile u neredu kao kod tek probuđenog deteta posmatrala je to iznureno lice koje je prizivalo pomisao da je preko njega bačen veo da se nikad ne podigne, a jedini izvor snage da nastavi da živi u žalosti bila je njena mrtva radost. U tom trenutku, Miri se činilo da je život pred njom ispunjen patnjom većom od one koju je doneo povratak negdašnje tuge. Senka oca beše tu i, povrh toga, dvostruki gubitak jednog živog i jednog mrtvog.
Ali uto se otvoriše vrata i premda niko nije ušao, oglasi se dobro poznat glas: „Ovde Danijel Deronda. Mogu li da uđem?“
„Uđi! Uđi!“, uskliknu Mordehaj, odmah ustavši. Po obasjanom licu i otvorenim očima izgledao je ne previše iznenađen, kao da je Derondu video koliko tog jutra i očekivao njegovu posetu te večeri, dok se Mira pridizala porumenevši zbog zbrkanih, upola uznemirujućih očekivanja.
Prizor Deronde koji je ušao beše poput vedrine posle kiše: nikakvi budući oblaci nisu mogli da ometu dragoceni topli zrak tog trenutka. Pružio je desnu ruku Miri koja beše bratu sleva, a položio je drugu ruku na Mordehajevo desno rame, i stajao tako koji trenutak, istovremeno ih oboje držeći, ne progovarajući ni reč, ali čitajući s njihovih lica, dok ne upita Miru brižnim glasom:
„Da li se nešto desilo? Neka nevolja?“
„Nemojmo sad o nevolji“, reče Mordehaj, poštedevši je odgovora. „Na tvome licu je radost podeli je s nama.“
Mira pomisli: „To je nešto što nam ne može reći.“ Ipak, svi posedaše, a Deronda privuče stolicu bliže Mordehaju.
„Tako je“, odgovori, jasno i glasno. „Moja radost će ostati s nama i u trenucima najgore nevolje. Nisam ti rekao razlog za odlazak u inostranstvo, Mordehaju, jer nije važno otišao sam da saznam istinu o svom poreklu. Bio si u pravu. Ja sam Jevrejin.“
Dva čoveka stisnuše šake u pokretu koji se činio delom bleska iz Mordehajevog oka, prošavši kroz Miru nalik električnom udaru. Ali Deronda je nastavio ne zastajkujući, govoreći ono što je bilo na Mordehajevom koliko i na njegovom umu:
„Istom narodu pripadamo. Naše duše imaju isti poziv. Neće nas rastaviti ni život ni smrt.“
Mordehaj je prošaptao odgovor na hebrejskom. To su bile liturgijske reči koje izražavaju religijsku povezanost: „Naš Bog i Bog naših očeva.“
Te reči koje je obično brzo izgovarao kad god bi njegov zanos uzleteo, sad behu pritisnute prevelikom težinom osećanja. Mira je pala na kolena kraj brata, gledajući u njegovo ozareno lice što je koji trenutak pre bilo kao mrtvo. Taj njen čin beše neizbežan ishod nagle promene, od klonulosti duhom do zadovoljstva koje ju je preplavilo dostojanstveno, kao da je gledala verski obred. Na trenutak je o posledicama te objave na njen život razmišljala samo u svetlu toga kako će to uticati na njenog brata.
„I ne samo da sam Jevrejin“, nastavi Deronda, uživajući u jednom od onih retkih trenutaka kada su naše žudnje i postupci jedno, a naše idealno dobro jednako je stvarnosti; „već potičem iz loze koja je revnosno održavala zajedništvo naše rase, loze španskih Jevreja koja je dala mnoge učenjake i ljude praktične moći. I posedujem nešto što će nam omogućiti vezu s njima. Moj deda Danijel Karizi sačuvao je spise, porodične zapise koji potiču od davnina, nadajući se da će dospeti u tuke njegovog unuka. I njegova nada je ostvarena, uprkos pokušajima da se moje poreklo sakrije od mene. Posedujem škrinju s njima, s njegovim sopstvenim spisima, dole je, ovde u kući. Nameravam da to ostavim kod tebe, Mordehaju, da bi mi pomogao u proučavanju tih spisa. Neke mogu lako da pročitam one na španskom i italijanskom. Ostali su na hebrejskom i, čini mi se, na arapskom; ali izgleda da postoji prevod na latinski. Uspeo sam samo da bacim pogled na njih dok sam boravio u Majncu. Zajedno ćemo ih proučavati.“
Deronda je završio s vedrim osmehom koji se, prosijavajući kroz uobičajenu ozbiljnost na njegovom licu, činio poput otkrivenja (suprotnost stalnom osmehu koji obezvređuje svaki izraz lica). Ali kad je taj srećan pogled prešao s Mordehaja na Miru, delovao je kao prejako sunce zbog čega ona promeni stav. Klekla je usled nagona koji beše suprotan svakom osećanju ličnog stida, a pogotovo mislima o tome kako bi gospođa Grandkort mogla da se odnosi prema ovim novim okolnostima mislima zbog kojih je pocrvenela pred Derondinim pogledom, te je ustala da ponovo zauzme svoj uobičajan položaj s prekrštenim rukama i nogama, trudeći se da izgleda mirna. Deronda, jednako osetljiv, pretpostavljao je da se osećanje kog je bio svestan previše očitavalo u njegovim očima i da joj je bilo odbojno. Bio je spreman da poveruje da bi svako neočekivano ispoljavanje moglo da pomete to što oseća prema njemu, a onda bi njegova dragocena veza s bratom i sestrom bila narušena. Kad Miru ne bi mogla da vodi ljubav prema njemu, svako iskazivanje ljubavi s njegove strane bi je unesrećivalo tokom stalnog kontakta s njim koji bi bio neizbežan. Dok su takva osećanja brzo pulsirala u Derondi i Miri, Mordehaj je, opažajući u ponašanju i rečima svog prijatelja samo blaženu ispunjenost, već govorio sa svojom starom svešću o široj slici:
„Danijele, od samog početka sam ti govorio da ne znamo sve puteve. Zar ne postoji njihovo stecište, poput tačke spajanje delovanja duše, gde se rađa ideja i njen dah privlači elemente, da se hrani i da sija? Jer sve stvari su spojene u toj Sveprisutnosti koja je prebivalište sveta, a događaji su od stakla kroz koje naše oči vide neke od puteva. I ako se čini da su zablude i zla volja ljudi doprinele da se pripremiš, kao što se Mojsije pripremao, da bolje služiš svom narodu, to ne zavisi od zakona koji mora da vodi naše korake, već od drugog poretka. Jer zla volja ljudi ne stvara ljudima dobro, osim što pokreće pravedničku volju u čoveku; a ispod svih oblaka kroz koje naša misao sagledava večno, jedno je jasno ljudi mogu da budu blagosloveni samo ako imaju savetnike i mnoštvo onih čija volja se pokorava zakonima pravde i ljubavi. Jer volja tvoje ljubavi je ukazala na glavnu putanju i odolela dejstvu zla; jer vršeći bratske dužnosti prema mojoj sestri i tražeći njenog brata od krvi i mesa, tvoja duša se pripremala da sa radošću primi ovu poruku Večnog: ‘Pogledaj mnoštvo svoje braće.’“
„Tačno je da ste mi ti i Mira bili učitelji“, reče Deronda. „Da mi se ovo otkrivenje ukazalo pre nego što sam vas oboje poznavao, mislim da bi se moj um pobunio protiv toga. Možda bih tada mislio: ‘Da sam mogao da biram, ne bih odabrao da budem Jevrejin.’ Sada osećam da sam čitavim bićem saglasan s tom činjenicom. Ali postepeno usklađivanje tvog i mog uma je dovelo do tog punog prihvatanja.“
Dok je Deronda govorio, živo se prisećao one prve večeri u knjižari, kad se trudio da se ogradi od Mordehajeve proročke samouverenosti. U njegovoj prirodi beše da uživa u potpunom zadovoljavanju nestrpljive duše u iščekivanju, koja ga je, činilo mu se, gledala s tog lica pred njim poput posmatrača koji posle dugog osmatranja napokon vidi signalnu vatru s planine, te nastavi s još većim žarom:
„Zahvaljujući tvom nadahnuću razaznao sam šta bi mi mogao biti životni zadatak. Ti si dao oblik onom što verujem da je bilo nasleđena žudnja posledica razmišljanja, strastvenih misli mnogih predaka misli koje su, po svemu sudeći, čvrsto postojale u mome dedi. Recimo da je oteti potomak nekog planinskog plemena podignut u ravničarskom gradu ili da je neko ko je nasledio talenat za slikanje rođen slep život predaka bi ležao u njima nalik nejasnoj čežnji za nepoznatim predmetima i osetima, a začarana navika njihovih nasleđenih odlika bila bi poput vešto napravljenog instrumenta na kome se nikada nije sviralo, ali koji treperi nemirnim tajanstvenim značenjima svoje unutrašnje strukture što, pod valjanim dodirom, odaje muziku. Čini mi se da je moje iskustvo bilo slično tome. Otkad sam naučio da pišem i čitam, žudeo sam za idealnim zadatkom u kome bih mogao da se osetim kao srce i mozak mnoštva, za nekim predvodništvom koje bi mi bilo dužnost, a ne prilika za ličnu nagradu. Ti si mi rasvetlio šta je taj zadatak da objedinim naš narod uprkos krivoverju. Rekao si mi: ‘Naša vera nas je spojila a nije nas podelila, načinila nas je narodom pre nego što je stvorila rabanite i karaite.’150 Želim da pokušam da povratim to jedinstvo, nameravam da radim u tom duhu. Uspeh neće biti poniženje, ali ponižavajuće bi za mene bilo kad ne bih pokušao.“
„Poput mog brata koji je jeo s grudi moje majke“, reče Mordehaj, naslonivši se u fotelji sa izrazom likujućeg mira, kao posle završenog posla.
Da bismo uvideli dejstvo ovog Derondinog vatrenog izlaganja, moramo se prisetiti njegove prethodne uzdržanosti, njegovog obazrivog izbegavanja preranog pristanka ili obmanjujućeg ohrabrivanja, što je ovom njegovom odlučnom zavetu dalo pričesnu ozbiljnost, kako u njegovom, tako u Mordehajevom umu. I na Miru je ostavio jednako snažan utisak, premda druge vrste: za razliku od brata, iznenadila ju je Derondina neočekivana objava bliskosti s njima. Činilo se da se oko nje probijao dan koji joj je mogao rasvetliti druge činjenice nimalo nalik njenim rđavim slutnjama u tami. Ali posle trenutka tišine, Mordehaj je ponovo progovorio:
„Već je počelo brak naših duša. Čeka da uvene ovo telo, pa da se zaručene duše mogu sjediniti čvršćom vezom, i ono što je moje biće tvoje. Ne zovi mojim ništa što sam napisao, Danijele; iako su naši majstori s pravom odredili da se reči moraju navoditi s imenom onog koji ih je izrekao a njihovo pravilo je dobro to ipak ne isključuje voljan brak koji topi dušu u dušu i čini misao punijom kao što bistre vode izgledaju punije, gde je punoća nerazdvojiva i bistrina je nerazdvojiva. Jer ja sam razmatrao ono što sam napisao, i želim da telo koje sam dao mojim mislima umre kao što će i ovo moje fizičko telo umreti; ali nek se misao ponovo rodi iz naše punije duše koja će se zvati tvojom.“
„Ne smeš tražiti od mene da ti to obećam“, odgovori Deronda, smešeći se. „Moraju me u to prvo uveriti posebni razlozi u samim spisima. A još uvek sam daleko zaostao kao učenik. Grubi prenos će se nužno odvijati bez našeg izbora, ali ono što ne možemo sprečiti ne sme nas ograničavati u tom izboru. Smatram da nam je dužnost da održimo verodostojnu tradiciju tamo gde je možemo dostići. Tako bi ti hteo za svakog, sem za sebe. Ne traži od mene da poričem svoje duhovno roditeljstvo, kad nalazim smernice za moj život u trenutku spoznaje mog prirodnog roditeljstva.“
„Neću tražiti nikakvo obećanje dok ne uvidiš razlog“, reče Mordehaj.
„Rekao si istinu: poslušao bih Majstorovo pravilo da je neko drugi u pitanju. Ali godinama sam se nadao, ne, bio sam uveren, ne da nesavršena slika moje misli treba da živi iako je kao loše izveden rad mladog drvodelje koji je video nebesku putanju i drhti podražavajući tu viziju, već da moja vizija i strast treba da se uliju u tvoje da, u tvoje; jer nisi li ti onaj za kojim sam čeznuo odavno, kog sam prepoznao kao tebe kad si mi se približio? Ipak, biće kako kažeš. Jer duša mi je zadovoljna.“
Mordehaj je zastao, a potom ponovo počeo promenjenim tonom, vrativši se prethodnim Derondinim nagoveštajima o sopstvenom otkriću: „Šta je tvoje roditelje -?“ ali odmah se zaustavio i dodao, „Ne, ne tražim da mi išta kažeš o drugima, sem ako ti to pričinjava zadovoljstvo.“
„Saznaćeš sve, postepeno“, odgovori Deronda. „Ali recite mi sada više o sebi i kako ste proveli vreme otkad sam otišao. Siguran sam da je bila neka nevolja. Mira je uznemirena zbog nečeg.“
Pogledao je u Miru, ali ona se odmah okrete bratu, moleći ga da on da težak odgovor. Nadala se da neće smatrati nužnim da otkrije Derondi činjenice o ocu te večeri. Pogodilo bi je da Deronda, neposredno pošto se tako zbližio i poistovetio sa njenim bratom, čuje o toj sramoti koja ih prati, koja je, činilo se, postajala delom i njegova. Da bi olakšala sebi, ustala je da uzme šešir i ogrtač, s namerom da se vrati u svoju sobu: možda će pričati lakše ako ih ostavi nasamo. Ali Mordehaj je već rekao:
„Danas je bio tužan dan. Dužnost koja je, kako smo mislili, otišla daleko od nas, vratila se i pokazala nam se, ne izazvavši radost, već jezu kojoj moramo da se pokorimo. Ali trenutno nas ne pritiska nikakav vidljivi teret. Odložimo priču o tome, kao da je ovo veče što odmiče početak praznika u kome prvo nudimo plodove naše radosti, ne mešajući žalost s njima.“
Deronda je naslutio bol i ostavio ga na miru, ustavši pošto je video da je Mira ustala, te joj reče: „Idete? Moram da odem, gotovo ovog trena pošto ja i gospođa Adam smestimo dragocenu škrinju i predam ključ Mordehaju ne, Ezri mogu li sada da ga zovem Ezra? Naučio sam se da o njemu mislim kao o Ezri otkad sam čuo da ga tako zovete.“
„Molim vas, zovite ga Ezra“, odgovori Mira tihim glasom, osećajući novu bojažljivost pred Derondinim pogledom i bliskim prisustvom. Da li se on zaista promenio ili je ona samo tako mislila? Čudno raznolike emocije su je iscrple tokom poslednjih nekoliko sati, i osećala se slabo zbog umora i gladi. Deronda je, opazivši njeno bledilo i drhtaje, žudeo da pokaže više osećanja, ali nije se usuđivao. Pružila je ruku učinivši napor da se nasmeši, a on joj otvori vrata. To beše sve.
Čovek istančanog ponosa neće pristupati kao udvarač ženi zbog čijeg zdravlja ili nižeg položaja bi mogao da izgleda drzak ili sa zadnjim namerama; ali Deronda je nalazio delikatniju poteškoću u poziciji koja je, površno posmatrano, bila suprotna tome premda u žarkoj ljubavi punoj poštovanja voljena žena uvek ima onu vrstu bogatstva i položaja zbog kojih muškarac uvek pazi kako joj se obraća. Moguće je da se svaki plemenit muškarac u nekom stepenu nalazio pred teškoćom koja je morila Derondu; ali njega je naročito pogodila zbog njegove sklonosti ida se u saosećanju poistovećuje s umom čija zahvalnost je duboka. Znao je da Mira misli da je za njega vezuju velike obaveze, zbog kojih bi, kao veoma osećajna osoba, mogla da svaku njegovu želju vidi kao zahtev, a nemogućnost da je ispuni nanela bi joj bol neprestano potpirivan njihovim neizbežnim zajedničkim staranjem o Ezri. Nije samo ponos, već je i izuzetna nežnost bila razlog za bojazni. Sve u svemu, to što je bio u ulozi dobročinitelja, Derondinom nespokoju se činilo kao nepremostiva prepreka da joj se udvara, sem ako bi na neki nezamislivi način otkrio da ga je Mirino srce već prihvatilo. A strahovao je i zbog sebe, i to ne u maloj meri.
Čak i čoveka koji se uvežbao u iskazivanju ljubavi toliko da ga je sopstvena izražajnost učinila skeptičnim, moglo bi nadvladati Ijubavničko strahopoštovanje možda bi drhtao, zamuckivao i iskazivao druge znake oporavljene osećajnosti koja je u opsegu njegovih stečenih talenata taman koliko i igle i pribadače kad telo otupi: koliko više te silne bojažljivosti bi posedovao čovek koji je dotad negovao svoju osetljivost umesto da je guši i koji je sav jezik strasti negovao tako da beše svež i čvrsto ukorenjen poput divnog lišća nad brdskim izvorom!
Što se tiče Mire, ona je tu noć glavu položila na jastuk sa istim sumnjama koje su samo promenile oblik nalik ružnoj priči koja je osporena, ali ipak nije ugušena. Ono sve u šta je bila sigurna o Derondi je, činilo se, dokazivalo da ga ne sputavaju nikakve stege u koje je dopustila sebi da poveruje. Čitavo njegovo ponašanje kao i reči nagoveštavali su da nisu preostale nikakve skrivene veze koje bi mogle imati uticaja na njegovu budućnost. Ali uprkos tom razumnom zaključku, nemir nije napuštao Mirino srce. Derondi se nije imalo što zameriti, ali gospođa Grandkort mu je bila važna, te je sigurno imala uticaja na njega. A pomisao da između njih postoji bliska veza poverenja probudila je ljutu guju koja je dugo ležala sklupčana i bezopasna u Mirinim nežnim grudima.
Ali da li je ona te večeri bila potpuno uverena kao pre da je mogućnost da bude ljubomorna za nju tako daleka kao kad bi njena ljudska duša obitavala u telu srne koju je Deronda spasao od lovaca? Teško da bi se moglo tako reći. Desilo se nešto neopisivo i izazvalo promenu. Topla kiša svetova koja je pala tamo gde je ona bila da li je zaista pala zato što je ona bila tamo? Kakav duh se to krio u granju?

POGLAVLJE LXIV

„A on meni: ‘Ova planina je ovde niže, na početku uspona, tegobna svakako, ali put je lakši što si vrhu bliže’“.
Dante. Čistilište

Nije prošlo mnogo dana po dolasku njene majke, kad je Gvendolin ipak pristala da ostane u Đenovi. Njena želja da ode daleko od tog morskog dragulja, pomogla joj je da povrati snagu i hrabrost. Jer koje mesto, pa i da je cvetna dolina Ene,151 duša ne bi mogla da pretvori u krug pakla i kome cveće nije ništa bolje od palacavih plamenova što nam prže tabane?
„Nikada više neću želeti da ponovo vidim Mediteran“, poveri se Gvendolin svojoj majci, koja je smatrala da veoma dobro razume osećanja svog deteta čak i njenu prećutnu zabranu svakog, ma i kratkog pominjanja njenog pokojnog muža.
Gospođa Dovilou je, iako je formalno morala te dane da smatra trenutkom velike nevolje, uživala u životu više nego ikada po udaji njene ćerke. Činilo se da joj se njeno čedo vratilo ne samo sa starom privrženošću, već i svesno ceneći prisustvo svoje majke, kao što često činimo s nečim što smo bili na ivici da izgubimo.
„Jeste li tu, mama?“, zavapi Gvendolin usred noći (jer u njenoj sobi beše namešten krevet za majku tako da su spavale zajedno), kao što je zvala kad bi se, kao mala, uplašila ležeći noću budna.
„Da, draga. Mogu li nešto da učinim za tebe?“
„Ne, hvala vam volim da čujem da ste tu, to je sve. Da li vam smeta što sam vas probudila?“ (Teško da bi se takvo pitanje začulo sa usana Gvendolin u ranom detinjstvu.)
„Nisam spavala, draga moja.“
„Nije mi se činilo stvarnim da ste sa mnom. Htela sam da se uverim da je stvarno. Kad ste sa mnom, mogu sve da podnesem. Ali ne smete da ležite budni, zabrinuti zbog mene. Morate sada biti srećni. Morate mi dopustiti da vas napokon usrećim šta bih inače radila ?“
„Bog te blagoslovio, draga. Najveća mi je sreća kad ti se nađem.“
Ali sledeće noći, slušajući kako se Gvendolin prevrće i uzdiše, gospođa Dovilou reče: „Da ti dam napitak za spavanje, Gvendolin?“
„Ne, mama, hvala vam, ne želim da spavam.“
„Činiće ti dobro ako više spavaš, draga moja.“
„Ne govorite šta bi bilo dobro za mene, mama“, odgovori Gvendolin, plahovito. „Ne znate šta bi bilo dobro za mene. Vi i moj teča ne smete mi se suprotstavljati i govoriti mi da je nešto dobro za mene kad ja osećam da nije.“
Gospođa Dovilou je ćutala, ne čudeći se što je siroto dete bilo razdražljivo. Gvendolin ubrzo dodade:
„Oduvek sam se loše ophodila prema vama, mama.“
„Ne, draga, nisi.“
„Ne, jesam“, nije odustajala Gvendolin. „To što sam oduvek bila rđava razlog je što sam sada nesrećna.“
Briznula je u plač i jecaje. Ovi izlivi tajanstvenog uzbuđenja behu posledica njene odluke da prećuti neke činjenice o njenom bračnom životu.
Ali nejasna svetlost razumevanja dopirala je do majčinog uma preko onoga što je ser Hjugo preneo gospodinu Gaskojnu, a ovaj, uz izvesno izostavljanje, gospođi Dovilou. Dobroćudni baronet je, starajući se da se reše sve formalnosti oko smrti svog bratanca i mogućnosti da voda izbaci njegovo telo na obalu, smatrao da bi najljubaznije bilo da iskoristi trenutne prijateljske kontakte s parohom kao priliku da mu, na najblaži mogući način, prenese sadržaj Grandkortovog testamenta, da bi ga spasao dodatnog potresa koji bi mogao da usledi ako bi se vratio kući s iluzijama. Možda bi ser Hjugo bio dovoljno pričljiv i bez tog dobronamernog motiva, ali je bio svestan tih okolnosti. Neprijatne vesti mu je preneo postepeno: prvo je poverio kako se boji da udovica nije velikodušno zbrinuta kako je gospodin Gaskojn, ne, zapravo kako je sam baronet očekivao, a tek na kraju, posle nekoliko nejasnih zapažanja o velikim potraživanjima od Grandkorta, obznanio je njegovu prethodnu intimnu vezu koja je, kako ne beše zakonitog naslednika, odredila da sve bogatstvo ode na drugu stranu.
Paroh beše duboko povređen, prisetivši se, jasnije nego ikad pre, kako se pokojnik uvredljivo gordo i odbojno ponašao prema njemu, setio se kako su i do njega lično, u zanimljivom periodu neposredno pred dolazak novog stanara u Diplou, doprli nagoveštaji o njegovoj pređašnjoj raspusnosti i neumerenoj predanosti zadovoljstvima, iako nije predvideo da bi zadovoljstvo koje je, takoreći, počišćeno u privatno smeće, ikad moglo da ispliva kao niz živih gusenica, kobnih po biljke uglednih ljudi. Ali ta zapažanja nastala na prisećanjima nije izrekao ser Hjugu, niti se unizio izražavanjem gneva iz ličnih razloga, već se ponašao kao svetski čovek koji je postao savestan duhovnik. Njegov prvi komentar je bio:
„Kad mlad, zdrav čovek sačini testament, obično računa na to da će još dugo živeti. Gospodin Grandkort verovatno nije verovao da će se takva njegova volja danas sprovoditi.“ Paroh zastade na trenutak, pa nastavi: „Posledice su bolne na više načina. Ženski moral će verovatno trpeti zbog toga što se nezakonitom potomstvu pruža ovakva prednost i uvažavanje.“
„Pravo govoreći“, primeti ser Hjugo, na sebi svojstven opušten način, „pošto je dečak tu, ovo je verovatno bilo najbolje rešenje za raspodelu imanja. Grandkort nije kraj sebe imao nikog bližeg osim svog rođaka. A pomisao da će od vaše smrti koristi imati neki rođak prilično je neugodna. Čovek može da oseti nešto zadovoljstva pišući testament ako je u korist njegove dece, ali zaista je neprijatno ukoliko nasledstvo prepuštate nekom istrošenom momku poput vas, za kog nimalo ne marite. To je naredna najgora stvar posle ograničenog, doživotnog interesovanja za vaša imanja. Ne, za taj deo testamenta opraštam.Grandkortu. Ali, među nama, ne mogu mu oprostiti bedan odnos prema vašoj nećaki našoj nećaki, mogu reći to što ju je postavio u položaj ne bolji nego da je udovica nekog doktora. Ništa mi ne smeta toliko kao posmrtna kivnost prema ženi. Čovek treba da oseća nešto ponosa i naklonosti prema svojoj udovici .Ja hoću, znam to. Smatram da je ispit za čoveka da li će mu pomisao na smrt lakše pasti kad se seti da će njegovoj ženi i ćerkama biti dobro posle toga. Sviđa mi se priča o učesnicima Krimskog rata, koji su bili spremni da izginu na moru, pod uslovom da njihove udovice budu zbrinute.“
„Ovo me je svakako iznenadilo“, reče gospodin Gaskojn, „tim pre što sam, preuzevši ulogu oca u životu svoje nećake, iskazao poverenje prema očigledno odviše slobodnom raspolaganju novcem gospodina Grandkorta, time što nisam unapred postavio nikakve zahteve u njeno ime. Činilo mi se da to, s obzirom na okolnosti, treba prepustiti njemu. Verovatno mislite da je krivica do mene.“
„Ne bih rekao da ste krivi. Poštujem kad čovek veruje drugom čoveku. Ali poslušajte me. Ako budete udavali drugu nećaku, pa makar to bilo za arhiepiskopa od Kanterberija, obavežite ga. Vaša nećaka ne može se dvaput udavati po prvi put. A ako je momak dobar, on će želeti da se obaveže. Što se tiče gospođe Grandkort, mogu samo reći da dodatno saosećam s njom, jer mislim da se prema njoj nije postupilo valjano. I nadam se da ćete joj preneti da može računati na mene kao na prijatelja.“
Tako je govorio plemeniti ser Hjugo, zgrožen time što je mladoj i lepoj udovici Malindžera Grandkorta ostavljeno samo dve hiljade godišnje i kuća u rudarskom kraju. Naravno da se parohu taj prihod činio manje bedan i sramotno sirotinjski; ali on je u ovom razgovoru zadržao za sebe mnogo širu svest od baroneta o poniženju njegove nećake, a i njenih najbližih prijatelja, usled otkrivanja odnosa njenog muža sa gospođom Glešer. I ako jednak svim ljudima koji su dobri muževi i očevi, i sam je bio ponižen, stavljajući se u poziciju žena koje će ovo najviše pogoditi; zato je jed kad je prvi put čuo ove činjenice bio mnogo manji nego kad ih je preneo gospođi Dovilou, predviđajući kako će se Gvendolin osećati kad njena majka pronađe pogodnu priliku da joj ih otkrije. Dobri paroh beše naivno ubeđen da njegova nećaka nije znala da uopšte postoji gospođa Glešer, jer ga je odlikovao muški stav o tome šta devojke i žene verovatno treba da znaju, rade i trpe, i zapažanje o konkretnoj devojci i ženi koje nije moglo biti dalje od istine. S Gvendolininom majkom beše drugačije; ona je mislila da je dobila objašnjenje svega što ju je zbunjivalo u ponašanju i rečima njenog deteta pre i posle veridbe, zaključivši da je Gvendolin, na neobjašnjiv način, saznala za taj drugi, nezvanični brak i postojanje dece. Verovala je da će pre i tokom putovanja u Englesku iskrsnuti prilika da u trenucima srdačnog poveravanja postepeno sazna u kojoj meri je Gvendolin bila upoznata s time i da je pripremi za sve što bi moglo da bude razočaravajuće. Ali beše pošteđena kovanja planova s tom svrhom.
„Nadam se da ne očekujete da ću sad biti bogata i važna, mama“, reče Gvendolin, ne mnogo po razgovoru svoje majke i paroha. „Možda neću ništa imati.“ Beše se obukla i već dugo je sedela, nemo razmišljajući. Gospođa Dovilou se iznenadi, ali pošto razmisli na trenutak, odgovori:
„Oh, draga, imaćeš nešto. Ser Hjugo zna sve o testamentu.“
„To ništa ne znači“, preko uzvrati Gvendolin.
„Ser Hjugo kaže da ćeš dobiti dve hiljade godišnje i kuću u Gadsmiru, draga, to je sigurno.“
„Ono što ću imati zavisi od toga šta ću prihvatiti“, reče Gvendolin.
„Vi i moj teča ne smete da pokušate da me navodite i ubeđujete šta da radim u vezi s ovim. Učiniću sve što mogu da vas usrećim, ali niko se ne sme mešati ni u šta oko mog muža. Da li je osam stotina godišnje dovoljno za vas, mama?“
„Više nego dovoljno, draga. Ne smeš mi davati toliko.“ Gospođa Dovilou je nakratko zastala, a potom je dodala: „Da li znaš ko će dobiti imanja i ostatak novca?“
„Da“, odgovori Gvendolin, odmahnuvši rukom kao da ne želi više da se bavi time. „Znam sve. To je sve u redu i ne želim da ikad više to pominjem.“
Majka je zaćutala, skrenula pogled s nje i ustala da uzme lepezu, s blagim rumenilom na svojim nežnim obrazima. Pitala se, zamišljala, ne želeći pritom da presretne pogled svoje ćerke, te je ponovo sela pod tom tužnom zabranom. Kroz kakvu muku je njeno dete možda prolazilo, a ona nije smela, kao ni dosad, to da pominje u njihovim razgovorima. Ali Gvendolin je posmatrala majku s tom novom moći proricanja koju joj je podarilo iskustvo, te joj, nežno otpustivši uzde sopstvene tvrdoglavosti, kaza: „Dođite i sedite bliže meni, mama, i nemojte biti nesrećni.“
Gospođa Dovilou učini kako joj beše rečeno, ali pritom zagrize usne u uzaludnom pokušaju da spreči suze. Gvendolin se nagnula ka njoj, nežno je milujući, i rekla: „Nameravam da budem vrlo mudra. I dobra oh, tako dobra prema vama, draga, stara, slatka mama, da me nećete prepoznati. Samo što ne smete plakati.“
Gvendolin je imala na umu odluku da pita Derondu da li bi trebalo prihvatiti bilo šta od novca svog muža sme li da uzme dovoljno za majku. Ubogo biće je žarko želelo da uradi bilo šta što bi joj u Derondinom umu dalo višu poziciju.
Ser Hjugo ih je s dobronamernom upornošću pozivao da odu s njim pravo u Park Lejn, i da ostanu u njegovoj kući dok god budu imale obaveza oko žalosti i drugih detalja u Londonu. Tvrdio je da je grad sada najmirnije mesto i ponudio se da se odmah pobrine da se svi predmeti koji pripadaju Gvendolin prenesu iz kuće na Grouvnor Skveru. Nijedan predlog ne bi joj više odgovarao od tog da ostanu neko vreme u Park Lejnu. Tamo će lako moći da razgovara s Derondom, samo kad bi znala kako da mu pošalje pismo s molbom da se vide. Ser Hjugo se, tokom putovanja, saznavši prethodno da je upoznata s poslednjom voljom svog muža, usudio da pred njom i njoj priča o njenim budućim životnim okolnostima, tu i tamo pominjući donekle prijatne, ali izvesne mogućnosti i, sve u svemu, predstavljajući njenu poziciju udovice u prikladnom svedu. Činilo mu se da bi za udovicu najdostojanstvenije bilo da ne pada u očaj zbog saznanja da se njen muž nije za nju postarao dovoljno velikodušno kao što je mogao; krivica je zaveštaoca što je ugrozio njenu žalost po svojoj smrti svojim testamentom, te bi sad neko mogao da pomisli kako izgleda tužno ne zato što ju je ostavio, već što joj nije ostavio dovoljno. Baronet, čija dobrota je uzletela nošena vetrom povoljnog preokreta njegove sreće s imanjima i saosećanjem prema Gvendolin, ponašao se prilično očinski prema njoj, nazivajući je svojom dragom, a pominjući Gadsmir, pitao se šta „mi“ možemo da uradimo da se to imanje poboljša. Gvendolin je sedela ćuteći, bleda, dok je ser Hjugo, lica okrenutog ka gospođi Dovilou ili gospodinu Gaskojnu, zaključivao da bi gospođa Grandkort možda radije da izdaje Gadsmir tokom nekog dela godine, a u tom slučaju, najbolje bi bilo da zakupac bude neko ko se bavi ugljem: ser Hjugo je video dovoljno od tog mesta da zna da je ta kuća udobna i slikovita koliko bi svako poželeo, ukoliko su želje tog svakog ograničene na rudarsku oblast.
„Meni samom ne bi smetalo da se tamo skrasim“, reče baronet. „Ništa nije zdravije. A za onog kome je posao u tom kraju, Gadsmir bi bio raj. Vrlo lepo izgleda u Skrogovoj istoriji okruga, s malim tornjem i jezercetom najlepša je slika u knjizi.“
„Važnije mesto od Ofendina, pretpostavljam?“ upita gospodin Gaskojn.
„Mnogo važnije“, odlučno odgovori ser Hjugo. „Bio sam tamo s mojim sirotim bratom. Prošlo je otad četvrt veka, ali pamtim ga veoma dobro. Sobe nisu mogle da se prošire, no vrednost zemljišta je porasla.“
„Naš siroti, dragi Ofendin sada je prazan“, požali se gospođa Dovilou.
„Kad je došao trenutak, gospodin Hajns ga je proglasio slobodnim, ali otad ga niko nije zakupio. Lepo sam mogao da prihvatim ponudu lorda Brakenšoa da ostanem tamo godinu dana, besplatno: jer bar bih provetravao i grejao kuću.“
„Nadam se da ste našli udobno mesto“, reče ser Hjugo.
„Malo previše udobno“, odgovori gospodin Gaskojn, smešeći se svojoj svastiki.
Kad je majka pomenula da je Ofendin prazan, Gvendolin se okrenula s drugačijim pogledom. Ovaj razgovor se odvijao tokom jedne od onih dugih, neobjašnjivih pauza koje su česte u stranim vozovima na stanici u nekoj drugoj zemlji. Nad neograđenim poljima vladao je bajkovit, sunčani spokoj, razlivajući se sve do granice od topola. Gvendolin se činilo da je razgovor u vozu samo proširio zemlju snova nejasnom oblašću s rudarskim jamama i čistilištu nalik Gadsmiru, koji nikada neće posetiti; dok, na reči njene majke, taj mešoviti, sanjivi prizor kao da je nestao, ustupivši mesto stvarnijoj viziji Ofendina i Penikota pod njihovim hladnijim svetlima. Videla je sive udoline; polja puna stoke; senovite farme ispresecane tragovima točkova, gde gola debla leže kraj puta; uredno potkresanu živicu na putu iz parohijskog doma u Ofendin; aveniju na kojoj su je, kad bi njome dolazila, postepeno raspoznavali s prozora; otvaranje ulaznih vrata i majku ili jednu od nestašnih sestara kako izlazi da je pozdravi. Sve to kratko iskustvo mirnog doma koje joj se nekad činilo dovoljno dosadnim da poželi da ode od njega, sad joj se vraćalo kao spokojno utočište, mesto na kom ju je čekao dah jutra i glas ptica lišen svakog prekora, pošto je namamljena da prođe kroz dugu đavolju maskaradu, kojoj se pridružila usled opijajućeg uverenja da su maske bile stvarna lica i na čijem kraju je videla strah da će postati jedan od zlih duhova koji su prestali da se ponašaju kao ljudi i palacali su unaokolo svojim zmijskim jezicima.
Tako se Gvendolinin um zadržao na Ofendinu, posvetivši mu mnoge misli, ali nije odavala nikakav drugi znak zanimanja za taj razgovor, ništa više nego za mišljenje ser Hjuga o telegrafskom kablu ili svoga teče o Zakonu o ukidanju crkvene takse. Kakvih se sve tema nećemo dotaći tokom opuštenog putovanja preko dana od Đenove do Londona? Čak i stranci, posle puta od Kine do Perua, otvarajući svoje mentalne prodavnice s velikodušnošću koja je pretila da stvori utisak siromaštva pri narednim susretima, skloni su da budu izuzetno iskreni. Ali baronet i paroh su bili pod još jačim pritiskom da održe vedru komunikaciju: behu poput poznanika primoranih na dugu vožnju u kočiji za ožalošćene, koji su, primetivši u prvom trenutku da je prilika tužna, prirodno pokušavali da udahnu malo radosti s raznim temama. „Vama mogu da kažem“, reče ser Hjugo parohu, pominjući neke privatne detalje, dok mu se paroh poverio o teškom zadatku nalaženja mesta u svetu za svoje sinove. Kako su u razgovoru pomenuli sve osobe i sve bitno što se ticalo Diploua i bliže okoline, u ser Hjugu je počelo da raste zanimanje za taj negdašnji dom i uverenje da bi se prihvatio te ugodne dužnosti, naime, da povrati i ojača svoj uticaj u tom kraju, te zato objavi kako namerava da odvede svoju porodicu tamo na mesec ili dva pre kraja jeseni. Gospodin Gaskojn je srdačno izrazio radost zbog toga. Sve u svemu, putovanje se nastavilo i završilo u međusobnoj naklonosti dva saputnika.
Gvendolin je u međuvremenu sedela ne uključujući se u razgovor, poput nekog ko je posetio svet umrlih i beše pun neiskazivog iskustva koje je nestvarnim činilo sve što je slušala o sopstvenim poslovima i poslovima drugih. Gospođa Dovilou je uglavnom zamišljala šta njena ćerka oseća, pitajući se šta li je značio njen nagoveštaj da nije sigurno da će prihvatiti ono što joj je ostavio suprug. Gvendolin je, zapravo, pred sobom imala nedovršen zid neposredne odluke koji je odbijao svako drugo rasuđivanje. Kako preći preko zida? Htela je da ponovo vidi Derondu i da se posavetuje s njim, da bi bila sigurna da neće počiniti nešto što on ne bi odobrio. Da li bi njena griža savesti zadržala svoju moć u njoj ili bi se Gvendolin osećala oslobođena krivice zahvaljujući tajnosti, da nije bilo te spoljašnje savesti koju je Deronda stvorio za nju? Teško je reći koliko bismo mogli da oprostimo sebi ako bismo bili zaštićeni od osude druge osobe bez čijeg mišljenja bi se sva naša radost ugušila koja nam, s bliskim pritiskom i neposrednošću posledice, prenosi onaj sud Nevidljivog i Univerzalnog koji bi egoizam i tolerancija okruženja inače lako potrle. Na taj način, naš brat bi mogao da nam bude poput Boga, a njegovo mišljenje, koje dopire do samih naših kostiju, moglo bi biti začetak naše vrline. Ta Derondina misija prema Gvendolin započela je onim što je ona osetila kao osudu s njegove strane kad je bila za kockarskim stolom. Lako je mogao to da poremeti velik deo naših života provedemo u osujećivanju sopstvenog uticaja i pretvaranju vere drugih u široko prihvaćenu neveru koju nazivaju poznavanjem sveta, iako je, zapravo, reč o razočaranju u vas ili u mene. Deronda tu svoju misiju nije upropastio.
Ali Gvendolin je zaboravila da ga pita za adresu, u slučaju da poželi da mu piše, i jedini način da dođe do njega beše preko ser Hjuga. Bila je savršeno svesna kakve bi zaključke mogli da izvedu svedoci njenih znakova zavisnosti od Deronde i činjenice da ga ona traži više nego on nju: Grandkortovi prekori dovoljno su raspirili njen ponos. Ali sila, istrajnost njene prirode, utkali su se u tu zavisnost, i ona nije htela dalje da se odriče Derondine pomoći niti da lišava svoju dušu razgovora koji joj je bio potreban, samo zbog svedoka, ništa manje nego kad bi bila u zatvoru čekajući da je osude na smrt. Kad se našla u Park Lejnu, znajući da će baronet odmah da ode u Opatiju (samo da vidi porodicu na nekoliko dana, a potom da se vrati da završi neizbežne poslove u Gvendolinino ime), rekla mu je bez ikakvog oklevanja, u prisustvu majke:
„Ser Hjugo, želela bih da vidim gospodina Derondu što pre. Ne znam njegovu adresu. Da li biste mi je rekli ili preneli njemu da želim da ga vidim?“
Brza misao pređe preko ser Hjugovog lica, ali ne umanji lakoću s kojom je odgovorio: „Verujte mi na reč, ne znam da li je u svom stanu ili u Opatiji. Ali potražiću ga. Poslaću mu poruku u stan da dođe, a ako je u Opatiji, mogu mu lično preneti poruku i odmah ga poslati ovde. Siguran sam da će hteti da vam ispuni želju“, završi baronet, s ozbiljnom ljubaznošću, kao da mu se, u datim okolnostima, ništa nije činilo podesnijim nego da pošalje takvu poruku.
Ali bio je ubeđen da Gvendolin gaji strastvenu privrženost prema Derondi, čije seme beše posađeno pre mnogo vremena, i njegove prvobitne sumnje sada mu se vratiše jače nego ikad, da će je to osećanje verovatno voditi u nepromišljenost u čemu je dobroćudni ser Hjugo bio nameran da je štiti i brani koliko je bilo u njegovoj moći. To da su ovo lepo biće i njegov miljenik Deronda stvoreni jedno za drugo, uz uklanjanje nepodesnog muža u pravom trenutku, činilo mu se kao vrlo fina priča. Ser Hjugo je voleo da ljupka žena bude srećna koliko je to moguće. Pravo govoreći, u vezi s ovim pitanjem najviše ga je jedila sumnja da odviše uzvišen i nedokučiv Dan ima neki plan u svojoj glavi koji mu je draži od divne gospođe Grandkort i zbog kog skladno pripremljen brak s njom nije dolazio u obzir za njega. Beše to jedan od uobičajenih paradoksa u osećanjima kod ser Hjuga: očinski je skrenuo pažnju Derondi da unosi previše nežnosti u svoj odnos s Grandkortovom nevestom, a sad ga razdražuje sumnja da se nije zaljubio kao što je trebalo. Naravno, ser Hjugove misli su se javile prerano, tek dve nedelje posle Grandkortove smrti. Ali to je trik u razmišljanju javi se prerano ili prekasno.
Kako god bilo, poslao je poruku u Derondin stan, gde ga je i našla.

POGLAVLJE LXV

„O, dobrodošla, Vero čistog oka, Nado bele ruke,

Ti lebdeći Anđele, opasan zlatnim krilima!“

Milton. Komus

Deronda nije bez nemira udovoljio Gvendolininim novim pozivima. Nije zbog taštine, već je zbog pronicljive saosećajnosti bio svestan opasnosti da bi nečije srce moglo pred njega da stavi mnogo veće zahteve nego što je bio u stanju da ispuni; a beše mu jasno da se Gvendolinina duša držala njegove u strastvenoj potrebi. Ne dovodimo u pitanje postojanje gneva ili prezira koji izbija iz nas kroz glas; naprosto ga osećamo i on ne priznaje nikakvo opovrgavanje. Deronda je osećao kako sudbina ove žene visi o njegovoj nad provalijom očajanja. Ko god ga poznaje, ne bi se začudio nad njegovim priznanjem samom sebi da se, da se sve to desilo pre nešto manje od godinu dana, verovatno ne bi zapitao da li je voli; pokretao bi ga nepromišljeni, sudbonosni nagon da je sačuva žalosti, da zauvek štiti njen život od opasnosti koju nosi samoća i da do kraja sprovede misiju spasavanja koju je započeo onim opominjućim vraćanjem ogrlice. Ali sada su ga ljubav i dužnost vezali drugim vezama i taj nagon nije više mogao da određuje njegov život; ipak, beše prisutan u njemu kao saosećajna nežnost, bolni drhtaj na samu pomisao da mora iznova da se sreće s vapajem u njenim očima i rečima. Zbog čvrstine veze i izvesnosti odluke koje su ga odvajale od nje, tako udaljen gledao je na njenu sudbu s još bolnijim sažaljenjem.
Čekao je na njen dolazak u zadnjem salonu, u onom belom i grimiznom prostoru gde su sedeli jedan do drugog na muzičkoj zabavi, kad je Gvendolin prvi put rekla da njena sudbina zavisi od toga da li će je napustiti, a njen vapaj se stopio s jecajem u melodiji Perpieta non dirmi addio. Ali melodiju je pevao Mirin dragi glas.
Deronda je šetao po sobi čiji je svaki detalj dobro upoznao tokom godina, s čudnim osećanjem da mu se sopstveni život preobrazio. Poznati predmeti oko njega, portret ledi Malindžer na kome se nežno smeši i otmena lica lavova na pilasterima kamina, kao da su pripadali prethodnom postojanju kome se vraćao samo u sećanjima, ne u stvarnosti; tako duboki i preobražujući behu utisci koje je iskusio u poslednje vreme, tako nove su bile okolnosti pod kojima se našao u kući o kojoj je bio navikao da razmišlja kao o domu stojeći sa šeširom u rukama, čekajući na dolazak mladog bića čiji život je takođe otpočeo preobražaj tragičnu promenu ka nesigurnom ishodu, u kojoj je, kako je brižno mislio, još uvek bio obavezan da učestvuje.
Ali kada se Gvendolin pojavila, izgledala je drugačije; ne samo zbog crnine, već i zbog izraza mira, zadovoljnijeg nego što je video na njenom licu u Đenovi. Beše zadovoljna što je Deronda bio tu, ali nije bilo osmeha na njihovim licima kad su se sreli i rukovali se; oboje behu puni sećanja i nemirnih slutnji. Gvendolin reče: „Lepo od vas što ste došli. Sedite“, sevši na najbližu stolicu. On se smestio nasuprot njoj.
„Zamolila sam vas da dođete jer želim da mi kažete šta da radim“, odmah je počela. „Ne ustručavajte se da mi saopštite šta mislite da je ispravno. Rešila sam da tako uradim. Jednom sam se uplašila siromaštva; nisam mogla da podnesem pomisao da bih mogla da služim drugima, i zato sam učinila nešto zato sam se udala. U međuvremenu, pretrpela sam gore stvari. Mislim da bih mogla da podnesem da budem siromašna, ako mislite da tako treba. Da li ste čuli nešto o poslednjoj volji moga muža?“
„Da, ser Hjugo mi je rekao“, odgovori Deronda, već pretpostavljajući kakvo pitanje želi da mu postavi.
„Da li da uzmem išta od onog što mi je ostavio? Reći ću vam šta sam mislila“, Gvendolin će, s nešto nervoznijim nestrpljenjem.
„Možda ne znate u kojoj meri sam imala majku na pameti kad sam se udavala. Bila sam sebična, ali volela sam je i brinulo me je njeno siromaštvo; i ono što me je isprva tešilo kad bih patila, bilo je to što joj je s mojom udajom bolje. Sada bi mi najteže bilo da je ponovo vidim u bedi, te sam ovako razmišljala: ako bih uzela dovoljno za nju, ništa više ništa za sebe to ne bi bio greh; jer ja sam mnogo značila majci a on me je uzeo od nje i mislio je a da je ona samo znala -“ Gvendolin se slomila. Pripremala se za ovaj razgovor jedva razmislivši o bilo čemu drugom osim o ispravnom postupanju prema majci; ali to pitanje je nosilo misli i razloge koje nije mogla da izgovori, i ta opasna sećanja vrvela su između njenih reči, unoseći sve više nemira i drhtaja u njen govor. Pogledala je nemoćno na svoje šake, ogoljene od sveg prstenja sem burme.
„Ne povređujte sebe govoreći o tome“, nežno je opomenu Deronda. „Nema potrebe, stvar je vrlo jednostavna. Mislim da teško da mogu pogrešno prosuditi. Savetujete se sa mnom jer sam jedina osoba kojoj ste poverili najbolniji deo svog iskustva i mogu da razumem vaše ustručavanje.“ Nije odmah nastavio, već je sačekao da se ona povrati. Gvendolin se činilo da je tišina puna nežnosti koju je čula u njegovom glasu, te se osetila dovoljno hrabrom da podigne pogled i pogleda ga dok je govorio: „Svesni ste nečeg što smatrate zločinom prema onom koji je mrtav. Mislite da ste izgubili pravo na sve zahteve kao supruga. Oklevate da uzmete ono što je njegovo. Ne želite da zaradite na njegovoj smrti. Takvo osećanje tera vas na samokažnjavanje, na prekorevanje zbog onog dela vas koji se odmetnuo od vašeg boljeg ‘ja’, onog koje se borilo protiv iskušenja. I sam sam osetio nešto slično. Da li sam vas shvatio?“
„Da, u najmanju ruku. Želim da budem dobra, ne onakva kakva sam bila“, reče Gvendolin. „Pokušaću da podnesem ono što mislite da treba da podnesem. Pokušala sam da vam kažem najgore o sebi. Šta da radim?“
„Da se pitanje prihoda tiče samo vas i nikog drugog“, reče Deronda, „teško da bih se uopšte usudio da vas navodim na nešto protiv vaše volje; ali vodiču se vašim osećanjima prema gospođi Dovilou, što mi se čini sasvim pravičnim. Ne mogu se složiti da bilo koji čin koji ste izvršili poništava dužnosti vašeg supruga. Dobrovoljno je ušao u vaš život i najznačajnije promenio njegov tok. Ali, ako to ostavimo po strani, njegova je dužnost bila da se stara o vašoj majci, i svakako je bio svestan da bi vaša majka delila prihod koji vam je namenio svojim testamentom.“
„Ona je imala osamsto godišnje. Mislila sam da uzimam toliko, a da ostalo ne diram“, reče Gvendolin. Ona se toliko dugo u sebi borila da joj se to odobri, da njen um nije mogao odmah da prihvati drugačiji stav.
„Mislim da nije vaša dužnost da postavite granicu na taj način“, kaza Deronda. „Naneli biste bol gospođi Dovilou tim neobjašnjivim postupkom; prihod od kog biste sebe izuzeli svakako joj ne bi bio mio. A vaš život bi postao previše težak. Složili smo se u Đenovi da niko ne treba da sazna šta vam pritiska savest. Najbolje ćete učvrstiti buduće dobročinstvo ukoliko poštedite sve ostale od bola takvog saznanja. Po mom mišljenju, trebalo bi da uzmete proviziju nasleđenu prema volji svog muža, a neka vam savest kaže samo kako ćete iskoristiti tu svoju finansijsku nezavisnost.“ Izrekavši poslednju rečenicu, Deronda je automatski zgrabio šešir koji je ležao na podu kraj njega. Gvendolin je, osetljiva na njegov ma i najmanji pokret, osetila kako joj je srce preskočilo, kao da je imalo svest za sebe i želju da ga spreči da ode: u istom trenutku je ustala sa stolice, nesposobna da uvidi da je taj njen pokret značio da prihvata Derondinu nameru da je napusti. Naravno, i Deronda je ustao, načinivši korak-dva.
„Učiniću kako mi kažete“, užurbano odgovori Gvendolin, „ali šta još da uradim?“ Nije mogla da izgovori bilo šta drugo do ovih jednostavnih reči, a čak i one behu previše za nju u takvom emotivnom stanju, u kome je njeno gordo prikrivanje svrgnuto s prestola: kako je izrekla te rečenice, nalik detinjim, kao da su joj otvorile oči za sliku njene sopstvene bespomoćnosti, i nije mogla da spreči jecaje i krupne suze u očima. I Deronda je osetio slamajući bol, ali videvši neposredne posledice kod nje, uloži napor da ostane pribran te, kad je otrla suze, upita nežnim glasom: „Verovatno ćete uskoro otići s gospođom Dovilou u unutrašnjost?“ „Da, za nedelju ili desetak dana.“ Gvendolin je sačekala trenutak, skrenuvši pogled ka prozoru, kao da ju je privukla neka zamišljena mogućnost. „Želim da budem dobra prema svima njima mogu da budu srećniji nego što sam ja u stanju da budem. Je li to najbolje što mogu da učinim?“
„Rekao bih da je tako. To je dužnost koja se ne može dovoditi u pitanje“, reče Deronda. Zastao je malo između rečenica, osećajući težinu nespokoja u svim svojim rečima. „Iz toga će proizaći druge dužnosti. Sagledavanje vašeg života kao duga možda se čini kao najužasniji način posmatranja situacije izdaleka, ali ne može zaista biti tako. Ono što život čini užasnim je nedostatak motiva: ali kad jednom počnete da postupate u skladu s tom pokajničkom ljubavlju ispunjenom svrhom koju imate na umu, osetićete neočekivano zadovoljstvo javiće se nove potrebe, stalno vam dolazeći da vas nose iz dana u dan. Život će vam se razvijati poput biljke.“
Gvendolin je okrenula pogled ka njemu sa izrazom žednoga koji se okreće ka zvuku nevidljive vode. U Derondi je taj izraz budio osećanje kao da ona pruža ruke ka njemu s napuštene obale. S molećivom dobronamernošću u glasu reče joj:
„Ta žalost, koja vas je sasekla u korenu, došla vam je tako mladoj. Pokušajte da ne razmišljate o njoj kao da vam je uništila život, već mislite da vas je pripremila za njega. Neka to bude priprema Da je iko čuo njegov glas, pomislio bi da moli za sopstvenu sreću. „Vidite! Spašeni ste gorih zala koja su mogla da poteknu iz vašeg braka, za koji mislite da nije bio valjan. Imali ste viziju štetnog, sebičnog postupka, viziju mogućeg obezvređenja sebe same; mislite o tome kao o strogom anđelu koji vas je video na pogrešnom putu, zgrabio vas za ruku i otkrio vam užas života koji morate da izbegnete. A ukazao vam se u cvetu mladosti. Mislite o tome kao o pripremi. Možete biti i bićete među najboljim ženama, zbog kojih je drugim ženama drago što su se rodile.“
Te reči za Gvendolin behu poput dodira čudesne ruke. Pomešana osećanja strujala su njome snagom koja se činila kao početak novog postojanja, budeći novu moć ili nešto drugo, neodređeno, što se komešalo u njoj. Uzvišena nada u moralni oporavak je tako bremenita sveprisutnom energijom. Tako moćno u nama je delovanje koje je u našu dušu unela druga duša, kojoj se klanjamo u potpunoj ljubavi. Ali novo postojanje činilo se neodvojivim od Deronde: nada je, činilo se, tražila njegovo stalno prisustvo. Nije to bila njena misao da je voli i da će biti uz nju misao bi poklekla pred neverovatnošću; beše to njen duhovni dah. Po prvi put posle tog užasnog trenutka na moru, rumenilo se povratilo na njene obraze, čelo i vrat, pojačalo na trenutak ili dva, a potom postepeno uminulo. Nije progovarala.
Deronda joj je prišao i pružio ruku kazavši: „Ne smem da vas umorim.“
Svest da odlazi ju je zatekla i ona stavi šaku u njegovu, još uvek bez reči.
„Izgledate bolesni. Ne ličite na sebe“, dodao je, ne puštajući joj ruku.
„Ne mogu mnogo da spavam“, odgovorila je, povrativši nešto potištenosti. „Sve se ponavlja u meni. Vraća se sve će se vratiti“, završi, stresavši se, sluteći pretnju jezivog straha.
„Postepeno će odustajati“, kaza Deronda. Nije mogao da joj pusti ruku niti da se naglo skloni od nje.
„Ser Hjugo kaže da će boraviti u Diplouu“, reče Gvendolin, uhvativši se za reči koje su joj prethodno pobegle. „I vi ćete doći.“
„Verovatno“, odgovori Deronda. Potom, naslućujući da je odgovor bio hladan, dodade da se ispravi: „Da, doći ću“, pa pusti njenu ruku, s konačnim prijateljskim stiskom nekoga ko se već oprostio.
„Nećete svratiti još jednom ovde, pre nego što napustite grad?“, zapita Gvendolin, s plašljivom setom, bleda kao uvek.
Šta je Deronda mogao da kaže? „Ako mogu biti od bilo kakve koristi ako tako želite svakako ću doći.“
„Moram to želeti“, reče Gvendolin plahovito. „Znate da to moram želeti. Odakle mi snaga? Ko je još tu, pored mene?“
Ponovo se začuo jecaj. Deronda je osetio bol i to se jasno videlo na njegovom licu. Izgledao je nesrećan dok je govorio: „Neizostavno ću doći.“
Gvendolin je opazila tu promenu, ali snažno olakšanje usled očekivanja njegovog ponovnog dolaska nije moglo da ustupi mesto nekom drugom osećanju, i u njoj se obnoviše nada i hrabrost.
„Ne budite tužni zbog mene“, reče ona tonom blagonaklonog uveravanja. „Zapamtiču svaku vašu reč. Zapamtiču šta verujete da treba da činim; trudiću se.“
Odlučno je pogledala u njega i ponovo pružila ruku kao da je zaboravila šta se desilo posle tih njegovih reči koje je obećala da će zapamtiti. Ali nije bilo osmeha na njenim usnama. Od smrti muža, nijednom se nije nasmešila. Kad bi stajala mirno, u tišini, izgledala bi kao setna statua one Gvendolin spremne na smeh onda kad bi svi bili ozbiljni.
Samo ako se setimo prodornog bola koji je promenio njeno viđenje sveta možemo razumeti njeno ponašanje prema Derondi nesputanu otvorenost, zapravo istrajne vapaje kojima je izrazila svoju zavisnost od njega. Nisu joj pali na pamet obziri kojih bi se nezavisni posmatrači odmah dosetili, ništa više nego kad bi se krug vatre stezao oko nje, a ona se bacila u njegovo naručje kako bi je odneo na sigurno. Poistovetila ga je s teškim procesom obnove u sebi koji je pokrenut njegovim delovanjem. Da li je čudno, onda, što je videla odraz te svoje potrebe u njegovom osećanju? Bila je u stanju nesvesne zavisnosti i očekivanja, što je uobičajeno kad smo obuzeti sopstvenom nevoljom ili ciljevima. Prenosimo svoje osećanje na druge i računamo na to da postupaju iz naših motiva. Njena uobrazilja beše usmerena ka budućem spajanju s Derondom samo zbog duhovne veze koja je neprestano jačala; ipak, ne beše usmerena ka budućem razdvajanju od njega. Ljubavne nežnosti i brak kako bi to moglo da bude ruho kojim bi se u tom trenutku spontano zaodenula Gvendolinina najdublja naklonosti? Moćna Ljubav je položila svoju ruku na nju, ali šta je zahtevala od nje? Prihvatanje ili prekor težak zadatak da promeni sebe samu priznanje trpljenje. Ako bi zaplakala njemu, šta onda? Plakala je kao što dete plače jer je, svojim malim stopalima, zaostalo plakala je bojeći se da će, ako je ne uzme za ruku, izgubiti sebe.
Ti jecaji su slamali Derondu. Da li bi čovek pun nežnosti, a koji je ipak jasno sagledavao stvari, mogao biti u težoj poziciji? Bio je jedino biće koje je znalo pravu prirodu Gvendolinine muke: okrenuti leđa ma kom njenom vapaju značilo bi osuditi je na opasnu samoću. Nije mogao da se pomiri sa svirepošću odbacivanja njene zavisnosti od njega; a ipak, video je kako u bližoj ili daljoj budućnosti stiže tuga, zbog koje mu je sve trenutno jačanje veze između njih teže padalo.
Morao je da se upusti u taj rizik. Otišao je još dva puta u Park Lejn pre nego što je Gvendolin otišla, ali razgovori nisu bili tako uznemirujući, jer je i gospođa Dovilou bila prisutna. Gvendolin je, odlučivši da prihvati prihod, zamislila projekat o kome je volela da govori: nameravala je da se ponovo nastani u Ofendinu s majkom i sestrama i, kako je rekla, da vrati život u ono vreme kad su tek došle na to imanje i kad je oko nje bila samo sreća, ali ona tad to nije znala. Ideja je predočena ser Hjugu, koji je nameravao da se ponudi kao posrednik u izdavanju Gadsmira kirija bi bila više nego dovoljna da pokrije troškove zakupa Ofendina. Sve to je rečeno Derondi, a on se rado zadržao na temi koja je, po svemu sudeći, predstavljala umirujuću zanimaciju za Gvendolin. Nije rekao ništa o onom što je njega okupiralo, a ona ga ništa nije pitala. Njene misli behu obuzete idejom da se vrati u Diplou pre kraja jeseni, a o Lapidotovima maloj Jevrejki i njenom bratu ne bi pomislila da bi mogli uticati na njenu sudbinu ništa više nego što bi to mogli da učine vrenje političkog i društvenog kvasca koje je uticalo na istoriju sveta. Zapravo, pamćenje sirote Gvendolin beše zaslepljeno, i sve van putanje užarene lave njene namučene savesti i njenog napora da se spase odatle, ležalo je u mutnom zaboravu.

POGLAVLJE LXVI

„Jednoga dana, nemirnog među mnogo mirnih dana.“
Robert Brauning. Prsten i knjiga

U međuvremenu, veza Deronde sa Ezrom i Mirom, koje Gvendolin nije obuhvatala u svojim razmišljanjima o njemu, postajala je sve bliskija i jasnija.
Otac Lapidot je ostavio ćerku na stepeništu pred ulazom, vođen prilikom da na kocku uloži sav novac koji bi mu preostao kad utoli glad, ne mareći za drugačije mogućnosti. Dok nije izgubio sve, nije razmišljao da li bi mogao ponovo da se obrati Miri ili bi imao hrabrosti da se suoči sa sinom. U prvom trenutku, odbacio je mogućnost susreta sa Ezrom, kao što bi pobegao od svake druge situacije koja ga je u nekom stepenu ograničavala na neugodan način, a Mirina torbica beše dovoljna da ne razmišlja o budućoj nemaštini. Apetit za kockanjem je neprikosnoveno nadmoćniji od telesnog apetita koji se može potrti emotivnim ili intelektualnim podsticajem; ali strast za praćenjem slučajnosti otupljujuće potonuće uma zanetog neposrednim ili zamišljenim kockanjem gasi osetljivost na sve druge pobude. U krajnjoj fazi ima potpunu kontrolu, podsećajući na razdiruću razuzdanost demona koji traže razonodu na gorućem laporcu propasti.
Ali svaki oblik sebičnosti, koliko god apstraktan i neljudski bio, zahteva podršku u vidu barem jednog obroka na dan; i premda je Lapidotov apetit za iće i piće bio izuzetno umeren, zapao je u dripački, nepovoljan život koji onome bez novca nije dopuštao da zadovolji apetit. Kada je, u kratkoj poseti kući na čijem prozorskom zastoru beše objava „Piramide“, prvo udvostručio, pa utrostručio ulog i na kraju izgubio Mirinih trideset šilinga, te je odatle izašao s praznom torbicom u džepu, već je razmišljao da li da založi torbicu i da odmah dobije nešto novca ili da ode kod ćerke i vrati joj torbicu kako bi se prikazao u dobrom svetlu, i da joj kaže da je novac iskoristio da vrati dug. Pored toga, među onim još uvek snažnim osećajima u Lapitodu beše i osećaj za sopstveno pravo, a izgleda da je mislio da ima pravo na svu imovinu svoje dece, i da to pravo beše jače od pravičnosti gneva njegovog sina. Na kraju krajeva, najbolje što je mogao bilo je da se useli kod dece, i što je više razmišljao o susretu sa Ezrom, manje je zazirao od toga, jer više ga je zanimala mogućnost da lako i sigurno strpa nešto u džep nego što ga je odbijalo moguće ponižavanje u privatnom okruženju. Sreća mu je u poslednje vreme okretala leđa; očekivao je da će se vratiti zašto taj preokret da ne počne iskorišćavanjem izvora novca dostupnih preko ćerke i njenih dobrih prijatelja o kojima je pričala? Lapidot je računao na svoju zasenjujuću dovitljivost to beše mišljenje koje je o sebi negovao još od svojih ranih iskustava: a nisu žene jedine koje nisu svesne opadanja svojih čari ili koje umišljaju da ne mogu izbledeti.
Posledica Lapidotovog hitrog dočekivanja na noge beše to da je otišao na mali trg u Bromptonu, vođen nadom da će, šetajući i motreći, ugledati Miru kako izlazi ili se vraća, što bi mu olakšalo ulazak u kuću. Ali već je bilo veče, sutradan po prvom susretu s njom, i posle kraćeg čekanja, umor ga natera na zamisao da pozvoni, te ako ona nije kod kuće, zapitao bi kad se očekuje. Ali kad se približio kući, shvatio je da je ona tu: čuo ju je kako peva.
Mira je, sedeći za klavirom, izvodila Herz, mein Herz, dok je Ezra slušao zatvorenih očiju, kad je gospođa Adam otvorila vrata i rekla, sa izvesnom nelagodnošću u glasu:
„Gospodin koji čeka dole kaže da je vaš otac, gospođice.“
„Ja ću sići“, odgovori Mira, odmah ustavši i pogledavši u brata.
„Ne, Miro, ne tako“, odlučno reče Ezra. „Neka se popne ovde, gospođo Adam.“
Mira je stajala stežući ruke, osećajući mučninu od brige, sve vreme gledajući u Ezru koji je takođe ustao, i sam prilično potresen. Ali na njegovom licu beše izraz koji nikad pre nije videla; namrgođen, stisnuo je usne u istoj strogosti koja mu je isijavala iz očiju.
Kada je gospođa Adam otvorila vrata da propusti oca, nije mogla da se suzdrži da ih sve ne osmotri, te je, skrenuvši pogled s mlađeg muškarca na starijeg, rekla u sebi dok je zatvarala vrata: „Otac, nema sumnje.“ Sličnost se otkrivala u glavnim crtama, onakva kakva je najupadljivija u prvom trenutku; izraz lica beše ponajviše drugačiji, usled skrivenih ili neprimetnih razlika koje genija Kromvela mogu spolja učiniti ocem čiji domet nije više od uglednog parohijana.
Lapidot je unapred napravio setan izraz lica, ali je bez pretvaranja ustuknuo kad je rekao:
„Ezra, dečače moj, teško ti je poznati me posle toliko godina.“
„Poznajem vas predobro, oče“, odgovori Ezra, sa sporom, jetkom krutošću zbog koje je reč „oče“ zvučala poput prekora.
„Ah, nisi zadovoljan mnome. Ne čudi me. Okolnosti su se urotile protiv mene. Kad čovek dospe u škripac, ne može da postupa ispravno kao što bi želeo ili kao neko drugi. Ja sam dovoljno patio, znam“, hitro reče Lapidot. Uvek se izražavao rečito i smelo. Onda se okrenu Miri i pruži joj torbicu, rekavši: „Evo tvoje torbice, draga moja. Mislio sam da si se možda zabrinula zbog onog papirića. Videćeš da sam je ispraznio, jer morao sam da platim za hranu i smeštaj. Znam da bih voleo da se pročistim, te evo stojim ovde, bez pare u džepu, na milost i nemilost mojoj deci. Možete me odbiti ako hoćete, ne morate zvati policiju. Samo kaži, Miro. Kaži: ‘Oče, dovoljno mi je bilo vas; napravili ste od mene ljubimče i potrošili sve na mene, onda kad nisam mogla bez vas; ali sad mi je bez vas bolje’, reci tako, i nestaću u tren oka. Neću ti ponovo remetiti uživanje.“ Glas mu je, kao obično, najavio suze pre nego što je završio.
„Znate da to nikada ne bih mogla da kažem, oče“, odgovorila je Mira, ne s manje nespokoja, jer je osećala neiskrenost u svim njegovim rečima, sem u nagoveštaju da želi da ostane u kući.
„Miro, sestro moja, ostavi nas!“, reče Ezra strogim glasom. Ona je pogledala u brata brižno i molećivo poštujući njegovu odluku, a ipak ne mogavši da ode, a da ne stane u odbranu tog oca koji beše kao nešto što joj je uraslo u meso nanoseći joj bol. Približila se bratu i stavila ruku u njegovu ruku, pa reče, glasom tihim, ali nedovoljno da njene reči promaknu Lapidotu: „Seti se, Ezra rekao si da ga majka ne bi odbila.“
„Veruj mi, i idi“, odgovori Ezra.
Napustila je sobu, ali pošto se popela uz par stepenika, sela je, dok joj je srce lupalo. Ako bi, zbog nečega što mu njen brat bude rekao, otišao -
Lapidot je unekoliko slutio šta se priprema za njega u umu njegovog sina, ali počeo je da se prilagođava situaciji i da nalazi poziciju nadmoći s koje bi mogao da odbije svaki pokušaj ponižavanja. Ovaj mršavi sin koji je zborio kao iz groba, beše u neskladu kakav sebična površnost prepoznaje u patnji i smrti, pre nego što neumorna klešta bolesti ne ščepaju meso. Šta god da mu pridikuje, moraće da prihvati, kao što bi čovek koji nalazi zaklon od pljuska u otvorenoj katedrali možda morao da posluša nešto religijskog hučanja što se, igrom slučaju, odigrava tu.
Lapidot nije bio rođen s ovakvom neosetljivošću, već ju je stekao.
„Ovaj dom“, započe Ezra, „delimično održavamo zahvaljujući velikodušnosti voljenog prijatelj a koji me izdržava, a delimično zalaganjem moje sestre, koja izdržava sebe. Dok god imamo dom, nećemo vam zatvarati vrata. Nećemo vas prepustiti na milost i nemilost vašim porocima. Jer vi ste naš otac, i premda ste vi presekli svoju vezu, mi našu vezu prihvatamo. Ali nikada vam neću verovati. Odmaglili ste s novcem, ostavljajući dugove nenamirene; napustili ste moju majku, oteli od nje njeno detence i slomili joj srce; prokockali ste se, i tamo gde su nekad bili stid i savest, sad je neutoljiva želja; bili ste spremni da prodate moju sestru prodali ste je, ali niste dobili zaradu. Čovek koji je počinio ovakva dela ne može da očekuje da mu se ikada više veruje. Delićemo našu hranu s vama imaćete krevet i odeću. Ispunićemo ovu dužnost prema vama, jer ste nam otac. Ali nikada vam nećemo verovati. Vi ste zao čovek: unesrećili ste našu majku. To što nam je takav čovek otac, žig je na našem mesu koji neće prestati da peče. Ali Večno ga je utisnulo na nas, i ako bi vas ljudska pravda izbičevala zbog vaših zločina i vaše telo palo bespomoćno uz prezir javnosti, i tad bismo rekli: ‘Ovo je naš otac, pustite nas da prođemo i da ga sklonimo s vaših očiju.’“
Pripremajući se za ono što je usledilo, Lapidot nije bio u stanju da predvidi punu snagu udara niti u kom smeru će teći da neće izaći iz okvira, već da će ga probiti. Nije mogao da predvidi nešto što mu beše sasvim novo, poput ovakvog glasa njegovog sina. Glas je dotakao izvor histerične razdražljivosti u njemu koju je Mira pamtila kad je sedeo kod kuće i jecao. Kad je Ezra završio, Lapidot se bacio u fotelju i zaplakao kao žena, naslonivši čelo na sto a ipak, na čudan način, iako je ovaj histerični plač bio neizbežna reakcija na oštre reči njegovog sina, beše i ispomoć kojoj je svesno pribegao u teškoći; kao i ranije u životu, kad je bio mladić kovrdžave kose i vedrog lica, okoristio se ovom delikatno kontrolisanom fizičkom osetljivošću da bi otupeo oštricu prezira ili neodobravanja.
Ezra je nanovo seo, ne govoreći ništa iscrpljen šokom sopstvenog nezadrživog izlaganja, izlivom osećanja koja je godinama trpeo u samoći i tišini. Njegove mršave ruke drhtale su na rukohvatima stolice; teško da bi imao glasa da odgovori na neko pitanje. Osećao se kao da je prizivao Smrt. U međuvremenu, Mirino umešno, budno uvo je začulo zvuk koji je njeno srce prepoznalo: nije više mogla da bude van sobe. Kad je otvorila vrata, neposredan predmet njene brige beše Ezra, i ona priđe njemu, uzevši njegovu drhtavu šaku u svoje šake, koje je on stisnuo, našavši u njima podršku; ali nije zborio niti ju je gledao. Otac je i položenog lica bio svestan Mirinog ulaska, te ubrzo podiže glavu, stavi maramicu na oči, pruži ruku ka njoj i reče, plačnim, promuklim glasom: „Zbogom, Miro; tvoj otac neće ti više smetati. Zaslužuje da umre poput psa kraj puta, i tako će i biti. Da ti je majka živa, oprostila bi mi pre trideset četiri godine stavio sam prsten na njen prst pod hupom,152 i mi smo postali jedno. Oprostila bi mi i mi bismo starost proveli zajedno. Ali nisam to zaslužio. Zbogom.“
Ustao je sa stolice i rekao poslednje „zbogom“. Mira ga je uhvatila za ruku i zadržala ga. Nije plakala niti je bila tužna, već beše uplašena i ispunjena poštovanjem, kad je zavapila:
„Ne, oče, ne!“ Potom se okrenula bratu: „Ezra, nisi mu zabranio? Ostanite, oče, i ostavite loše stvari iza sebe. Ezra, ja to ne mogu da podnesem. Kako bih mogla da kažem ocu: ‘Odlazi i umri!’“
„Nisam to rekao“, odgovorio je Ezra s velikim naporom. „Rekao sam da ostane u našem okrilju.“
„Onda ćete ostati, oče. Staraćemo se o vama. Pođite sa mnom“, reče Mira, povukavši ga prema vratima. Lapidot je upravo to želeo. I na trenutak je osetio utehu zbog povratka brižnosti kćerinske dužnosti, zbog koje mu se promena navika učinila mogućom. Odvela ga je u salon u prizemlju, i objasnila:
„Ovde sedim kad nisam sa Ezrom, a iza je spavaća soba koja će biti vaša. Ostaćete i bićete dobri, oče. Mislite kao da ste se vratili majci, a ona vam je oprostila ona vam se obraća kroz mene.“ Ton Mirinog glasa beše molećiv, ali nije mogla da ga pomiluje kao nekad.
Lapidot se brzo povratio, počevši da priča Miri o poboljšanju njenog glasa i drugim manje važnim temama, a kad je gospođa Adam došla da mu postavi večeru, započeo je razgovor s njom da bi joj pokazao da nije neka prosta osoba, iako je njegova odeća u tom trenutku svedočila protiv njega.
Ali tokom uobičajenog noćnog bdenja, pitao se koliko novca je Mira imala kod sebe i vrteo u mislima sate provedene preko kanala, u Roulettu, ponavljajući svoju metodu kockanja i okolnosti zbog kojih nije urodila plodom. Imao je svoje razloge što je došao u Englesku, ali to pretežno beše prokleta zemlja.
To behu vizije koje mu nisu davale mira noću, a ne slabašna figura njegovog gnevnog sina dok mu saopštava užasnu presudu. Ezra je prešao preko kockarskog stola i njegove reči nisu bile nečujne, ali prešao je poput nestvarnog duha, a izgovorene reči su pojeli brojevi i pokreti koji su, činilo se, bili sama građa za Lapidotovu svest.

POGLAVLJE LXVII

Dobrota u nama mami plemenita dela

Od naše nevoljne strane.

Deronda se vratio iz Opatije i neprijatno iznenadio kada je saznao da se nepoželjni otac nastanio u Bromptonu. Mira je osećala da je neophodno da ocu kaže za Derondu, čak i da mu detaljno, koliko je mogla, objasni kako je počelo njegovo prijateljstvo sa Ezrom, učvršćeno međusobnom privrženošću. Nije se toliko zadržavala na onome što je Deronda učinio za nju, izostavivši spasavanje od utapanja i govoreći o utočištu kod porodice Mejrik da bi otac pretpostavio da se Deronda s njom upoznao preko tih prijatelja. Nije mogla da ubedi sebe da mu otkrije više detalja: nije mogla da dopusti da dah duše njenog oca pređe preko njene veze s Derondom. A Lapidot s razlogom nije hteo da zapitkuje o okolnostima njenog bega i dolaska u Englesku. Mnogo više ga je zanimala činjenica da njegova deca imaju milosrdnog prijatelja koji je po svemu sudeći zauzimao visoku poziciju u svetu.
Brat je obavestio Derondu o novoj okolnosti u njihovom životu. „Sad ga posmatram s mirom“, završi Ezra, „i pokušavam da mislim da je moguće da će ga nežnost moje sestre i svakodnevna izloženost spokojnom životu ubediti da se drži podalje od iskušenja. Obećala mi je da mu neće davati novac. Uverio sam je da će time kupiti sopstveno uništenje.“
Deronda je prvi put došao treći dan od Ladipotovog povratka. Novo odelo za koje su mu uzete mere još uvek ne beše gotovo, a želeći da ostavi povoljan utisak, nije hteo da se predstavi u staroj odeći. Čekao je da Deronda ode i, spazivši ga kroz prozor, prilično se iznenadio njegovom mladošću koju Mira nije pomenula i za koju je mislio da se ne može povezati sa osobom združenom sa smrtno ozbiljnim Ezrom dubokim prijateljstvom i drevnim učenjima. Lapidot je počeo da sluti da je pravi ili glavni motiv moralo biti to što je zaljubljen u Miru. Tim bolje; jer je povezanost s Mirom obećavala više povlađivanja njenom ocu nego spona sa Ezrom, a Lapidot ne beše bez nade da bi se mogao preporučiti Derondi i otkloniti sva nepovoljna predubeđenja. Ponašao se veoma umilno, i pokušavao na sve moguće svoje načine da se odomaći među svojom decom. Mešao se u Mirinu muziku, pokoravao se zabrani pušenja koje gospođa Adam nije podnosila u svojim prostorijama, te je izlazio na trg s nemačkom lulom i duvanom kojim ga je snabdela Mira. Beše previše lukav da u tom trenutku prigovara što mu je novac uskraćen, čega je Mira, kako mu je rekla, morala strogo da se pridržava jer je tako obećala svom bratu. Nije mu bilo teško da čeka.
Kad je Deronda sledeći put došao, Lapidot, u novom odelu i zadovoljan svojim izgledom, beše u sobi sa Ezrom, koji se učio, u okviru stroge dužnosti sina, da trpi očevo prisustvo kad god mu beše nametnuto. Deronda je bio hladan i suzdržan, a prvi pogled na tog čoveka, koji je uništio živote svoje žene i dece, stvarao je u njemu odvratnost koju je osećao kao fizičku nelagodu. Ali Lapidot se nije dao obeshrabriti, te je zatražio dopuštenje da ostane i da sluša kako čitaju zapise iz stare škrinje, a čak je i pomogao da se rastumači neki složen spis na nemačkom. Zato je predložio da se rukopis prepiše, ponudivši svoje usluge u te svrhe, kao i da se naprave kopije svih latinskih zapisa. Ezru su, kako je primetio, izdavale mlade oči, ali njegove su još uvek bile valjane. Deronda je prihvatio ponudu, misleći da je Lapidotova volja da bude od koristi bila znak ljubaznosti, a zahvalnost se očitavala i na Ezrinom licu. Ipak, Ezra reče: „Neka se sve prepisivanje obavlja ovde. Nemam poverenja da se spisi nose od mene, bojim se da bi se mogli slučajno zapaliti ili se oštetiti na drugi način.“ Siroti Ezra se osećao kao da mora da se stara o osuđeniku. Nije bio u stanju da poveruje da bi njegov otac mogao da radi s dobrom namerom, sem ako se ne bi uverio sopstvenim očima. Ali takvim dogovorom osudio je sebe na teret njegovog prisustva, koje mu beše bolno ne samo zbog najdubljih, najdužih ličnih veza, već i zbog nesmirenosti Lapidotove prirode koja beše sve očevidnija kako se upoznavao sa situacijom, izgubivši svako poštovanje za svog sina. On se, zapravo, strogo kontrolisao, kako bi pridobio Derondinu naklonost, i kao čovek u neudobnoj odeći, koristio je svaku priliku za olakšanje, tako što bi izlazio da puši ili koračao naokolo ne zatvarajući usta ili bi se bacio u fotelju ne progovarajući, ali ne prestajući da se izražava nemuštim jezikom pokreta lica ili gestikulacije: i ako je Mira bila u sobi, on bi se vratio svojoj staroj navici da priča sa njom, ogovarajući njihove negdašnje poznanike i postupke, ili ponavljajući dosetke i priče i zaplete dramskih komada koje je nekada adaptirao, verujući da može da povrati vedrinu ranijeg života.
Ezra je zbog toga bio na velikim mukama, a Mira je, kad je bila kod kuće, pokušavala da mu olakša, tako što bi odvela oca dole u salon i motrila na njega. Koju to dužnost čini samo jedan težak postupak? Teškoća leži u svakodnevnom nepokolebljivom doprinosu ishodima koji remete blagosloven povratak jutra nagoveštajem da ćemo morati da potisnemo razdraženost ili da trpimo sramotu. A takve ishode podnosila su ova deca, kao i mnoga druga junačka deca bezvrednog oca pri čemu je, barem Miri, bilo verovatno da će se ponavljati dobrim delom života.
Za to vreme, Lapidotovo prisustvo postavilo se kao nova neopipljiva prepreka između Deronde i Mire svako od njih je strahovao od prljavih zaključaka njegovog uma, svako je pogrešno tumačio uzdržanost i snebivanje onog drugog. Ali nije prošlo mnogo, a Derondi se rasvetliše neke stvari.
Čim se vratio iz kratke posete Opatiji, svratio je kod Hansa Mejrika, smatrajući, po više osnova, dužnošću prijateljstva da odmah upozna Hansa s razlozima svog prethodnog putovanja i promenama u njegovim planovima do kojih je dovelo. Hansa nije zatekao tamo rečeno mu je da je otišao u unutrašnjost na nekoliko dana, i Deronda je, ostavivši poruku, sačekao nedelju dana, željno iščekujući odgovor. Ali pošto nije dobio nikakvu poruku, i strahujući od kakvog ćudljivog preokreta u osećanjima nepredvidivo osetljivog Hansa, za čiji planirani boravak u Opatiji je znao da je odložen, napokon po drugi put ode do njega. Uvedoše ga u atelje, gde je zatekao svog prijatelja u žaketu bez prsluka, duge kose još uvek mokre posle kupanja, ali lica umornog i usahlog nikakvih tragova boravka u prirodi. Držao je paletu i četkice i stajao pred stalkom kad je Deronda ušao, ali činilo se da je na brzinu zauzeo tu pozu.
Pošto su se rukovali, Deronda reče: „Ne izgledaš kao da si bio u prirodi, stari moj. Da li si otišao do Kembridža?“
„Ne“, osorno odgovori Hans, bacivši paletu kao neko ko je greškom krenuo da se pretvara, potom gurnu napred stolicu za Derondu, sam se skljoka na drugu i zabaci se unazad s rukama za potiljkom, nastavivši: „Bio sam ne-znam-gde u Nedođiji i to je smrtno neprijatna zemlja.“
„Valjda ne želiš da kažeš da si pio, Hanse“, prekori ga Deronda, koji je seo nasuprot njemu i zabrinuto ga posmatrao.
„Ništa tako dobro. Pušio sam opijum. Oduvek sam nameravao da to kušam u nekom trenutku, da vidim kakav mi blagoslov može pružiti, a pošto mi nedostaje drugih blagoslova, pomislih da iskoristim priliku. Ali kunem ti se da neću više posezati za tim blagoslovom. Ne prija mojoj građi.“
„O čemu je reč? Bio si raspoložen kad si mi pisao.“
„Oh, ni o čemu naročito. Svet je počeo da izgleda kao povrtnjak bez povrća. Boljka genija, budi siguran u to“, objasni Hans, zgužvavši lice u osmeh. „Zapravo, umorio sam se od toga što mojoj izuzetnosti uporno izmiče nagrada, naročito po ovom vrelom londonskom vremenu.“
„Ništa drugo? Nikakva prava muka?“, upita Deronda.
Hans odmahnu glavom.
„Došao sam da ti ispričam o dešavanjima u mom životu, ali ne mogu to mirno učiniti ako ti prikrivaš svoje dogodovštine.“
„Meni se nije desilo ništa pod kapom nebeskom“, nehajno kaza Hans, „izuzev što sam se posvađao s antikvarom. Osim toga, kako je ovo prvi put da mi govoriš išta o svojim dešavanjima, tek počinješ da mi otplaćuješ prilično veliki dug.“
Deronda beše ubeđen da Hans nije bio iskren, ali verovao je da će se njegova stara otvorenost povratiti pošto mu se poveri.
„Ismevao si tajnovitost mog putovanja u Italiju, Hanse“, poče Deronda. „Radilo se o nečemu što se ticalo samih korena moje sreće. Nikada nisam ništa znao o svojim roditeljima, i u Đenovu sam otišao da se sretnem s majkom. Otac mi je odavno mrtav umro je kad sam bio beba. Moja majka beše ćerka uglednog Jevrejina, a moj otac njen rođak. Zbog mnogo čega sam takvo poreklo smatrao mogućim i pre nego što sam krenuo na put. Bio sam tako pripremljen na takav ishod, da mi beše drago drago što sam otkrio da sam Jevrejin.“
„Ne smeš očekivati da ću se iznenaditi, Deronda“, reče Hans, koji je promenio svoj položaj, prekrstivši noge i osmatrajući petu svoje papuče.
„Znao si to?“
„Majka mi je rekla. Otišla je u kuću sutadan posle tvoje posete i brat i sestra su joj rekli. Jasno ti je da mi ne možemo da se radujemo kao ti. Ali šta god da te raduje, i ja ću na kraju početi da se radujem zbog toga kada tačno će biti taj kraj, to ne mogu da predvidim“, objasni Hans tišim glasom, kao i obično kad je bio neraspoložen zbog sebe, ali nije hteo da dramatizuje svoja čuvstva.
„Razumem da ne možete da delite moje osećanje“, kaza Deronda, „ali ne mogu da dopustim da se prećutkuje nešto što baca sasvim novo svetlo na moju budućnost. Usvojio sam nekoliko Mordehajevih ideja i nameravam da pokušam da ih ostvarim, onoliko koliko je to u stanju jedan čovek. Usuđujem se reći da ću u nekom trenutku otići na Istok i tamo ostati nekoliko godina.“
Hans nije ništa kazao, već je ustao, zgrabio paletu i počeo da je zamazuje četkicom, stojeći pred platnom leđima okrenut Derondi, koji se takođe osetio zatečen, pometen Hansovom pometenošću. Hans ubrzo zapita, opet tišim glasom, ne okrećući se:
„Oprosti mi na pitanju, ali da li gospođa Grandkort zna za sve to?“
„Ne, i preklinjem te, Hanse“, prilično gnevno reče Deronda, „prestani da se šališ na tu temu. Sve što si umislio daleko je od istine sasvim je suprotno istini.“
„Nisam skloniji da se šalim nego što ću biti na sopstvenoj sahrani“, odgovori Hans. „Ali nisam siguran da znaš šta sam zaključio o tome.“
„Možda ne znam“, dodade Deronda. „No dopusti da ti jednom za svagda kažem: kad je reč o gospođi Grandkort, nikada nisam bio niti ću ikada biti u poziciji udvarača. Ako si ikada ozbiljno tumačio svoja opažanja, u ovom slučaju grešiš van svake mere.“
Obojica nakratko zaćutaše, i svako je tišinu doživljavao kao razdražujuću, preteranu nelagodu.
„Možda sam pogrešio i u drugom zaključku“, ubrzo se oglasi Hans.
„U čemu?“
„Da ne želiš da se postaviš kao udvarač prema još jednoj ženi, koja nije ni supruga ni udovica.“
„Ne mogu se praviti da te ne razumem, Mejriče. Bolno je što su naše želje u sukobu. Nadam se da ćeš mi reći ako imaš osnova da smatraš da ćeš uspeti.“
„To zvuči kao prilično neubedljivo raspitivanje s tvoje strane, Deronda“, reče Hans pomalo razdraženo.
„Zašto neubedljivo?“
„Jer si savršeno uveren u rasplet verovatno na osnovu čvrstih dokaza.“
„Biću iskreniji prema tebi nego što si ti prema meni“, odgovori Deronda, i dalje gnevan zbog Hansove ćudljivosti, a ipak ga sažaljevajući. „Nikad nisam imao ni najmanji dokaz da ću uspeti. Zapravo, nada mi je vrlo slaba.“
Hans baci kratak pogled na svog prijatelja, ali odmah se vrati svojoj slici.
„A u našoj trenutnoj situaciji“, nastavi Deronda, povređen Hansovom optužbom da je neiskren, i dodajući prizvuk uvređenosti svojim rečima, „ne vidim kako bih mogao svesno da joj otkrijem svoja osećanja. Ako nije u stanju da mi ih uzvrati, stavio bih je u neprijatnu poziciju, jer ni ona ni ja se ne možemo rastati od njenog brata i morali bismo stalno da se srećemo.
Ako bih joj naneo takvu bol izdavši joj osećanja bez imalo razmišljanja, onda nisam bolji od zlonamerne životinje.“
„Ja ne znam da li sam joj ikada otkrio svoja osećanja prema njoj“, reče Hans, kao u svoju odbranu.
„Dakle, na istom smo nemaš razloga da mi zavidiš.“
„Oh, ni najmanje“, odgovori Hans s gorkom ironijom u glasu. „Odmerio si moj intelekt i znaš da pobeđuje svaku tvoju prednost.“
„Vidim da sam ti smetnja, Mejriče. Žao mi je, ali ne mogu to da promenim“, reče Deronda, ustajući. „Posle svega što smo proživeli, želeo sam da razjasnimo ovo, a i ne vidim kako moje namere menjaju tvoj položaj. Pod ovakvom okolnostima, malo je verovatno da će promeniti moj položaj u prijatnom smeru. Sada kada je otac tu da li si znao da je otac tu?“
„Da. Da nije Jevrejin, dozvolio bih sebi da ga prokunem neubedljivim komplimentom, na to sam mislio“, odgovori Hans, ali bez osmeha.
„Ona i ja se srećemo pod ograničenjima većim nego ikad pre. To bi tako moglo da se nastavi dve godine, a da ne ne dobijem nikakav uvid u njena osećanja prema meni. Tako stoje stvari, Hanse. Ni ti niti ja nismo povredili jedan drugog, to mi je jasno. Moramo da trpimo ovo rivalstvo u nadi da će verovatno biti bez ishoda. Naše prijateljstvo valjda može da podnese taj teret.“
„Ne, ne može“, usprotivi se Hans plahovito, bacivši svoje slikarske alatke, pa gurnu ruke u džepove kaputa i okrenu okruglo lice ka Derondi, koji ustuknu malo i začuđeno ga pogleda. Hans nastavi u istom tonu:
„Naše prijateljstvo moje prijateljstvo ne može da podnese teret ponašanja prema tebi kao da sam nezahvalni nitkov koji ti gunđa zbog tvoje sreće. Ti si najsrećnije pseto na svetu. Ako Mira ikog voli više od svog brata, ti si taj čovek.“ Hans se okrenu na peti i baci se u stolicu, gledajući u Derondu sa izrazom suprotnim od nežnog. Kroz Derondu prođe nešto poput šoka i on, sačekavši trenutak, reče:
„To je dobronamerno izmišljanje s tvoje strane, Hanse.“
„Nisam raspoložen. Uveravam te da mi je ta činjenica bila neprijatna kad mi je predočena tim više ili manje, zato što sam tad verovao da si srce zavetovao vojvotkinji. Ali ti si sada sve pomeo! Ispostavlja se da je tvoja ljubav na pravom mestu. Jevrejin si, i potpuno si prihvatljiv.“
„Reci mi šta te je ubedilo, dobri moj“, zapita Deronda, ne verujući u zadovoljstvo na koje nije navikao.
„Ne pitaj. Majčica je sve videla. Suma sumarum, Mira je ljubomorna na vojvotkinju, i što pre joj sve priznaš, tim bolje. Eto! Poravnali smo račune, i sad mogu da te psujem što dobijaš što zaslužuješ, a to je samo najveća sreća za koju znam.“
„Bog te blagoslovio, Hanse!“, reče Deronda i pruži mu ruku, koju ovaj prihvati i stisnu bez reči.

POGLAVLJE LXVIII

„Sve misli, sve strasti, sav užitak U ovom smrtniku što budi žar Sveštenik Ljubavi od tog je svak I hrani njen sveti rumeni plam.“
Kolridž. Ljubav

Derondina želja da prizna svoju ljubav teško da je mogla dobiti veći podsticaj od Hansovog uveravanja da mora spasti Miru tereta ljubomore. Kad je sledeći put otišao u posetu Ezri, beše odlučan da iskoristi ne, da potraži priliku za razgovor s njom nasamo. Ako bi prihvatila njegovu ljubav, to bi ga ohrabrilo da se suoči sa ostalim posledicama, a kao njen budući muž stekao bi pravo da se postavi kao njen zaštitnik u budućim poteškoćama s njenim ocem. Deronda nije primetio nikakve znake rastućeg nemira u Lapidotu, niti opadanja želje da se preporuči, ali je stekao slutnje o budućem sukobu, osramoćenju ili nedopustivom narušavanju porodičnog mira, a tada bi mogao da spase Ezru i Miru od pozicije bespomoćnih žrtava.
Njegova loša predosećanja bi se učvrstila da je znao šta je bilo ocu na umu. Ta nesmirenost, to stalno skretanje pažnje koji su bili pravo mučenje za Ezru, značili su da je Lapidotu dosadilo potčinjavanje ograničenjima koje za njega beše podnošljivo samo zato što je to smatrao načinom postepenog osvajanja slobode pod povoljnim uslovima. Isprva je imao nameru da čeka na neku vrlo dobru priliku sa ciljem da od Deronde dobije izdašnu sumu, ali istovremeno je neprestano motrio na okruženje, pokušavajući da otkrije gde Mira drži svoj novac i ključeve. Nesavladiva želja za kockanjem u njemu, koja je usmeravala njegove postupke u svakoj drugoj situaciji, isplevši neprekinutu mrežu uobrazilje u koju beše uhvaćeno sve ostalo, teško da bi se mogla obuzdati u korist plana s Derondom, kad bi mu se ukazala prilika da se dočepa bilo kakve značajnije sume. Ali Mira je, sa svojim praktičnim predosećanjem, osujetila svaku mogućnost da prekrši obećanje dato Ezri tako što je sav novac, izuzev neposredno potrebne sume, poverila gospođi Mejrik, starajući se da Lapidot dobije sve što mu je potrebno, sem novca; njega je to jedilo, jer se osećao kao u ludnici u kojoj je sve bilo osigurano od njega. Da otvori i pogleda u Mirin ormar ili fioku i da u džep strpa bilo koju novčanicu odatle, za njega beše prisvajanje u okviru porodice kakvo nije smatrao sramotnim; stepeni slobode koju čovek sebi dozvoljava u odnosu na imovinu drugih često su delikatno postavljeni, čak i preko granice zakona zato su kašike sigurnija investicija od deonica rudnika. Lapidot je iskreno osećao da mu ova ćerka nanosi štetu, smatrajući da ima pravo na njene prihode u meri kojoj poželi, kao da je reč o njenoj piti s jabukama. Ipak, potčinio se tim okolnostima, jer neuviđavnost koja ga je najviše privlačila nije imala veze s Mirom, već s molbom koju bi uputio Derondi. Pametne osobe koje nemaju ništa drugo da prodaju često su u stanju da zatraže visoku cenu za svoje odsustvo, i Lapidot se, suočen s poteškoćama u potrazi za načinom da izvuče novac, dosetio da bi porodica bila srećnija bez njega, te da bi Deronda bio voljan da plati mnogo da bi ga se otarasili. Ipak, uprkos dobro uvežbanoj smelosti, Lapidot je još uvek osećao izvesno strahopoštovanje prema Ezrinom upečatljivom prijatelju, te je do daljeg odložio svoj plan.
Tog dana, kad je Deronda došao zadovoljan onim što je saznao, što se nije moglo sakriti u njegovom ponašanju i rečima, Lapidota je izjedalo nezadovoljstvo i čežnja zbog kojih je užurbano kovao planove o slobodi, koje je Derondina nova ljubaznost podgrejala. Ta opsednutost na kraju beše toliko ojačala da ga je omela u uobičajenom iskazivanju zanimanja za ono što se dešavalo oko njega, i u njegovoj odlučnosti da mirno sedi čak i kad su se čitali tekstovi koje nije mogao da prati. Posedevši kratko vreme, izašao je napolje da zapali cigaru i da se prošeta po trgu, donevši olakšanje dvojici prijatelja. Mira nije bila kod kuće, ali beše sigurno da će doći pre Derondinog odlaska, te su njegove oči blistale u očekivanju: mislio je da će on, kad ga bude videla, opaziti nešto radosti u njenim očima za koju su mu do tada oči bile zatvorene. U njegovom ponašanju prema Ezri osećala se još veća razdragana privrženost.
„Ova sobica je premala za tebe, Ezra“, reče Deronda, prekinuvši čitanje. „Ponekad ovde bude toplo kao ove nedelje i ta toplo ta je gora od one u Đenovi, gde se može sedeti u hladovini velikih soba. Sada moraš da imaš bolji dom. Činiću za tebe onako kako želim, pošto sam snažnija polovina.“ Nasmešio se Ezri, koji odgovori:
„Moj prostor je skučen, mesta ima samo za moj dah. Ali za tebe koji bi mogao biti u prostranoj palati, sa zelenim prostranstvom oko sebe, ovo je uzani zatvor. Ipak, ne mogu reći: ‘Idi.’“
„Oh, zeleno prostranstvo bilo bi mesto izgnanstva dok si ti ovde“, reče Deronda, ustavši i prošetavši po spojenim odajama, što ipak ne beše velika razdaljina, hladeći se maramicom za to vreme. „Ovo je za mene najsrećnija prostorija na svetu. Osim toga, zamisliću da sam na istoku, pošto se spremam da jednoga dana odem tamo. Samo što tamo neću nositi kravatu i glomazan prsten“, završi upečatljivim glasom, zastavši da skloni nepotrebne papire i da ih stavi na stočić iza Ezre, koji je pred sobom imao sto prekriven knjigama i spisima.
„Nosio sam prsten otkad sam se vratio kući“, nastavi, pošto je ponovo seo. „Ali toliki sam Sibarit da ga neprestano skidam jer mi je teret kad bilo šta radim. Jasno mi je zašto su Rimljani imali letnje prstenje ako su ga imali. No vratimo se sad nečem pametnijem.“
Uskoro su se ponovo uneli u svoj posao. Deronda je čitao tekst na rabinskom hebrejskom, dok ga je Ezra ispravljao i iznosio zapažanja, te jedva da obratiše pažnju na Lapidota kad se vratio i seo malo dalje od njih.
Pogled njegovih nemirnih očiju brzo je pao na prsten koji je blistao na tamnom mahagoniju. Dok je šetao, razmišljao je o izmišljenim prednostima koje ga čekaju u inostranstvu, za koje mu potreban jedino novac, što je, kad ga bude nasamo zatražio od Deronde, odmah za sobom povlačilo pitanje sume: upravo taj deo njegovog plana beše Lapidotu najmanje siguran, jer postojala je opasnost da zatraži previše i da zažali ako zatraži premalo. Njegova želja nije mu postavljala granice, a bio je bez ikakve smernice o granici Derondine spremnosti. Ali sada je, usred tih nestvarnih okolnosti pripreme za još uvek neizvestan priliv novca, taj prsten s Derondinog prsta, dobro poznat Lapidotovoj zavisti, iznenada slobodno zasijao i to njemu na dohvat ruke. Njegova vrednost je svakako bila ispod najmanje zamišljene granice za sumu koju je očekivao od Deronde, ali, s druge strane, eto prstena pred njim kao opipljive činjenice, i njegova želja se odmah preobrazi u sledeću pomisao (još uvek ne i nameru): ukoliko bi neprimetno strpao prsten u džep i izašao, bio bi u mogućnosti da pobegne iz trenutnog pritvora, bez neugodnosti, problema i opasnosti jer sva Derondina imovina (dostupna bez njegove formalne saglasnosti) beše jedno s imovinom njegove dece, a njihovog oca nikada ne bi sudski gonili kad bi je uzeo. Detalji tog razmišljanja su se nizali takvom brzinom, da se činilo da tvore jednu sliku pred njim. Lapidot nikada nije počinio krađu, ali krađa je oblik lišavanja imovine kažnjiv zakonom, a uzimanje tog prstena od takoreći rođaka, spremnog i na vredniji poklon, ne bi potpalo pod krađu. Ipak, vredniji poklon beše poželjniji, samo kad Lapidot ne bi morao previše da čeka, i zamišljeni čin uzimanja prstena, koji je vrteo u sebi poput kakve melodije, beše odbačena ideja. Zadovoljio je svoju neposrednu čežnju odlučivši da siđe dole i da sačeka na trenutak Derondinog odlaska, kad bi ga zamolio da mu se pridruži u šetnji i smelo mu izneo svoj promišljeni plan. Ustao je i zastao, pogledavši kroz prozor, ali sve vreme je video ono što beše pred njim kratku putanju do vrata koja je vodila pored stola s prstenom. Ipak, rešio je da siđe, ali bez jasne promene odluke, već usled premoći želje, kao što žeđ gospodari pijanicom desilo se da su, kad je prošao kraj stola, njegovi prsti nečujno pali na prsten, i on prođe kroz vrata s prstenom u ruci. Potom je stavio šešir na glavu i napustio kuću. Mogućnost da se vrati deci beše sve dalja i pre nego što je napustio trg, njegov osećaj za hitnju usredsredio se na prodaju prstena i ukrcavanje na brod.
Deronda i Ezra behu svesni samo da je izašao, i ničeg više. Ali Mira dođe posle nekog vremena i prekinu ih. Nije skidala šešir, a kada Deronda ustade i krenu ka njoj da joj pruži ruku, ona reče, u pometenosti koja joj beše i neobjašnjiva i neugodna:
„Došla sam samo da vidim da li je Ezra popio novi lek. Moram odmah kod gospođe Mejrik da uzmem nešto.“
„Molim vas, dopustite mi da idem s vama“, reče Deronda s primesom hitnosti u glasu. „Ne smem dalje da umaram Ezru, a i moj mozak se topi. Želim da odem kod gospođe Mejrik. Mogu li s vama?“
„Oh, da“, odgovori Mira, porumenevši i više, nejasno osećajući nešto novo, pa se okrenu da sipa Ezri lek; Ezra je u međuvremenu zabacio glavu unatrag zatvorivši oči, ne mogavši da otrgne um od ideja kojim se ispunio tokom čitanja. Deronda je na trenutak zastao, misleći jedino o šetnji, a Mira se ponovo okrenula i donela lek, kad se iznenada priseti da je odložio svoju kravatu, rekavši: „Molim vas izvinite me na razgolićenosti nisam nameravao da me vidite ovakvog“ Potom ode do stočića, uze kravatu i iznenađeno uzviknu: „Blagi bože, gde mi se denuo prsten?“, počevši da traži po podu.
Ezra je pogledao oko svoje stolice. Mira, brza kao misao, ode do mesta po kome je Deronda tražio, i upita: „Jeste li ga odložili?“
„Da“, odgovori Deronda, kome još uvek nije na pamet padalo nikakvo drugo objašnjenje do da je prsten pao i da je negde u senci, neraspoznatljiv na šarenom tepihu. Pomerao je nameštaj u blizini, tražeći na svim mogućim i nemogućim mestima, rukama i očima.
Ali Mira se dosetila druge mogućnosti koja joj je uterala bledilo u obraze. Šapnula je Ezri na uvo: „Da li je otac bio ovde?“ On je klimnuo glavom, susrevši njen pogled u užasnom razumevanju. Ona se vrati do Deronde koji je još uvek gledao oko sebe, u beznadežnoj potrazi po mestu koje su već jednom uzalud pretražili. „Niste ga našli?“, zapita, zabrinuto.
On je, susrevši njen uplašeni pogled, shvatio razlog njene uznemirenosti i odgovorio: „Možda sam ga stavio u džep“, nagoveštavajući da će ga tu potražiti.
Ona ga je posmatrala, upitavši: „Nije tamo? Stavili ste ga na sto“, prodornim glasom koji mu nije dopuštao da se napravi kao da ga je našao u džepu. Odmah je istrčala iz sobe, a Deronda je krenuo za njom. Otišla je dole u salon da potraži oca. Otvorila je vrata spavaće sobe da proveri da li je tamo, pogledala je u mesto gde je obično kačio šešir, da bi se na kraju okrenula čvrsto stisnuvši ruke, bledih usana, očajnički zureći kroz prozor. Onda skrenu pogled ka Derondi, koji se nije usuđivao da joj se obrati, tako beloj od brige kao kreč. Gledala je u njega, ne mogavši ni reč da prozbori na licu kao da joj se očitavalo nemo priznanje poniženja koje je osećala u njegovom prisustvu. Ali on je, uzevši njene skupljene šake u svoje, rekao, tonom smernog obožavanja:
„Miro, dozvolite da mislim kako je on moj otac kao i vaš da nijednu tugu, poniženje, radost ne možemo doživeti sem zajedničkih. Radije bih da vaš bol bude moj nego što bih prihvatio najsjajniji užitak od druge žene. Recite da me ne odbijate. Recite da ćete me prihvatiti i deliti sa mnom sve moje. Recite da obećavate da ćete mi biti žena recite mi to sada. Toliko dugo sam sumnjao, dugo sam morao da krijem svoju ljubav. Recite da mogu sada i uvek da vam dokažem da vas volim potpuno.“
Promena u Miri bila je postepena. Njen nemir se nije odmah preobrazio u jasnu, blagoslovenu svest da joj je Deronda, u trenutku bola i srama, ukazivao najviše poštovanje koje muškarac može da ukaže ženi. S prvim rečima i tonovima u njegovom glasu, stekla je samo osećanje dostojanstvene utehe, pripisujući tu Derondinu dobrotu njegovoj privrženosti Ezri. Ali zanosna uveravanja u ovo nenadano dobro postepeno su joj dopirala do svesti: njeno lice je blistalo pred Derondinim kad se nagnuo nad njom; ipak, i dalje ga je gledala s dubokom ozbiljnošću, kad je s bogobojažljivom zahvalnošću shvatila da ju je smatrao „najvrednijom od najboljih'*, a kad je završio, nije mogla da kaže ništa uspela je samo da primakne svoje usne njegovim i da ih poljubi, kao da je to najjednostavnije „da“. Potom su samo stajali, gledajući jedno u drugo, dok je on držao njene ruke u svojim. Bili su previše srećni da se pomere, dok Mira napokon ne prošapta: „Otiđimo do Ezre da ga utešimo.“

POGLAVLJE LXIX

„Ljudska duša s kojom sam se spojio osećajem

Kojoj sam pripadao i koju sam s poštovanjem voleo,

Ne beše jasno obličje, već duh

Rasprostrt kroz vreme i prostor, znanja puna

O spomenicima, uspravnim,

Oborenim ili već zapalim u počinak,

U zemlju, ta posvud razbacana uzvišena olupina

Nestalih nacija.“

Vordsvort. Preludijum

Ser Hjugo je ostvario svoj plan da deo jeseni provede u Diplouu, i njegovo prisustvo je i pre no što je otpočeo oktobar unelo nešto vedrine u okolinu, među svim staležima i osobama, počev od velelepnog doma Brakenšoovih i Kvečama do uglednih prodavnica u Vančesteru. Jer ser Hjugo beše čovek koji je voleo da sg prikazuje i da bude druževan, liberal s dobrim poreklom, s uverenjem da reforme verovatno neće u ozbiljnijoj meri promeniti uvrežene engleske stavove, u koje se nesumnjivo ubrajala sklonost da se društvo posmatra kao jasno izdeljeno i ukrašeno naslednim staležima. Zato je Diplou načinio najprijatnijim domom, upućujući pozive sve do starih vančesterskih advokata i mladih seoskih kapelana, ali starajući se i o grupisanju gostiju, da ne bi pomislili da nisu uvaženi kako doliči. Na primer, bezbrižnom lordu Brakenšou ne bi smetalo da se sastane s advokatom Robinsonom, ali Robinson, naravno, ne bi voleo kad bi se od njega tražilo da se druži s grupom ljudi koji su ispod njegovog položaja. O takvim stvarima ser Hjugo beše dovoljno obavešten da stekne popularnost i da pruži užitak drugima, a to su dva ishoda koja su izuzetno godila njegovoj prirodi. Penikotski paroh naišao je na prijem u Diplouu sasvim drugačiji od sujetnog podnošenja kom beše izložen za vreme Grandkortove vladavine. Ne beše to zato što se gospodin Gaskojn dopadao baronetu, već usled ser Hjugove želje da održava upadljivo prijateljske odnose zbog gospođe Grandkort, kojoj je u sve većoj meri ukazivao kavaljersku zaštitu. Zašto? Glavni razlog nije mogao do kraja da otkrije, čak ni ledi Malindžer jer nije hteo da otkriva ono što je smatrao tajnom jedne žene drugoj ženi, čak i ako je druga žena bila njegova što je govorilo da je njegovo kavaljerstvo podrazumevalo retku uzdržanost.
Deronda je, zaručivši se s Mirom, smatrao ispravnim da ser Hjugu do detalja predoči svoju poziciju i namere, i odlučio je da to učini u pismu. Pretpostavljao je, a to beše više od puke slutnje, da će njegov očinski prijatelj osećati izvesno nezadovoljstvo, ako ne i bol, takvim preokretom njegove sudbine. Čitanje neželjenih vesti, umesto neposrednog slušanja, ima očiglednu prednost: onemogućeni smo da ishitreno iskažemo nezadovoljstvo, zbog čega bismo kasnije mogli da zažalimo. Deronda je strahovao od verbalnog sukoba zbog kog bi uvreda iz inače prolaznog osećanja potrajala.
A ser Hjugo, iako ne sasvim iznenađen, beše potpuno ozlojeđen. Neposredan način da se nosi s tim vestima bio je da odnese pismo ledi Malindžer, siguran da će ona izraziti zaprepašćenost za koju će on reći da je nerazborita, čime bi oslabio pritisak svog nezadovoljstva. Tako je, kad se ona zaprepastila i ražalostila što će Danijel odbaciti svoje divne talente i udobnost njihovog doma, ovako se zaludevši Jevrejima, baronet mogao da kaže:
„Oh, gluposti, draga moja! Budi sigurna da Dan neće napraviti budalu od sebe. Ima krupne ideje o judaizmu politička gledišta koja ti ne možeš da razumeš. Ne boj se, Dan se neće srozati.“
Ali u pogledu najavljenog braka nije iskazala stav kom bi mogao da se usprotivi kako bi samog sebe umirio. Milostiva ledi je zapazila, bez ogorčenja, da nije mogla da nasluti šta se spremalo kad je pozvala Miru da peva na njenoj zabavi i da daje časove Anabeli. Oklevajući koji trenutak, priznala je da joj jeste palo na pamet da bi Danijel, pošto prođe prihvatljivo vreme, mogao da se oženi gospođom Grandkort jer to što se pogodilo da se baš u tom trenutku zadesi u Đenovi bilo je vrlo neobično i premda ona lično nije bila naklonjena udovicama, nije mogla da se otrgne pomisli da bi takav brak bio bolji za Derondu nego da se sasvim prikloni Jevrejima. Ali ser Hjugo se u toj meri slagao s njenim mišljenjem, da nije mogao da ga ispravlja kao nekakvu žensku grešku; i nije mogao dati oduška svom nezadovoljstvu zbog zaključaka neprijatnih po Gvendolin. Želeo je da ledi Malindžer do daljnjeg ne izrekne nijednu reč o tome, govoreći u sebi: „Bilo bi to svirepo prema ubogom stvorenju (misleći na Gvendolin). U njenom razdražljivom stanju, što kasnije sazna, tim bolje. A najbolje je da to čuje od samog Danijela.“ Ser Hjugova moć pretpostavljanja radila je punom parom zahvaljujući svim tim saznanjima, tako da je smatrao sebe veoma dobro obaveštenim o čitavoj situaciji.
U međuvremenu, boravak s porodicom u Diplouu omogućio mu je da nastavi da pruža očinsku pažnju Gvendolin, u čemu je ledi Malindžer bila spremna da ga podrži, iako nije gajila prevelike simpatije prema udovicama.
Plan o preseljenju u Ofendin je sproveden u delo i Gvendolin je, smestivši se tamo, bila spokojna preko svake nade svoje majke. Obuzimala ju je ona tiha seta koja dopire iz odricanja od sebičnih zahteva, i prihvatanja običnog dobra u životu, a naročito dobrote, čak i od psa, kao dara van svih očekivanja. Da li se onaj koji beše izgubljen u mračnoj jami žali na sladak vazduh i dnevnu svetlost? Moguće je na život svakoga dana gledati kao na oslobođenje, a na spokojni povratak jutra i večeri kao na spas koji nas miri s tegobom. Oni koji imaju svest o sebi koja optužuje njih same, kao što je Hamlet sebe optuživao, mogu da razumeju to stečeno osećanje spasa. Tako je bilo i Gvendolin dok je neprestano u sebi proživljavala užasnu istoriju svojih iskušenja, od prve njihove pojave u vidu obmanjujućeg zadovoljstva sobom dok se trudila da umakne stisku savesti, do poslednje, u obliku tišteće mržnje koja je zahtevala zadovoljenje od nje, dok se ona molila i vapila za pomoć te iste savesti kojoj je nekad okrenula leđa. Sad se držala svake Derondine reči koja je ukazivala na njeno izbavljenje od najgoreg zla u njoj samoj i najveću štetu koju je nanelo drugima, i svake reči koja joj je nosila snagu da se odupre očajanju.
Ali ohrabrenje joj je pružala i nada da će ga uskoro ponovo videti. Nije ga zamišljala drugačije do u svojoj blizini, a zbog nadmoćne potrebe za njim nije videla da njegov život teče odvojeno od njenog, zamišljajući da sve u Derondinom životu ima veze s njom nije samo Gvendolin takva, jer svi smo skloni vatrenom egoizmu uobrazilje, ne samo prema našim bližnjima, već i spram Boga. A budućnost prema kojoj je okrenula lice, voljna da korača u tom smeru, bila je takva da bi se neprestano vodila modelom koji bi on stavio pred nju. Nije li se on prvi uzdigao u njenoj viziji kao čovek od popravnog uticaja, na koji je isprva gledala s prezirom, a na kraju s ljubavlju i poverenjem? Nije mogla sama od sebe da vidi kraj toj zavisnosti, koja joj se činila kao jedina čvrsta zemlja po kojoj može hodati.
A Deronda nije predugo čekao da dođe u Diplou, koji beše bliži gradu od Opatije. Hteo je da odvede Ezru i Miru na neko mesto na obali s blagom klimom, istovremeno pripremajući drugi dom u koji će Mira stupiti kao njegova nevesta i gde bi mogli zajedno da se staraju o njenom bratu. Ali Ezra je molio da ga ne pomeraju, sem ako bi išao sa njima na Istok. Sve što je iziskivalo spoljašnje napore beše mu sve veći teret, ali njegov um se rado zadržavao na mogućnosti tog putovanja. Deronda je, pripremajući se za brak, nadajući se da neće morati da čeka na njega više od nekoliko meseci, želeo da se detaljnije posavetuje o svojoj imovini i poslovima sa ser Hjugom, i zbog toga nije odlagao odlazak u Diplou. Ali je u jednakoj meri mislio na drugi razlog njegovo obećanje Gvendolin. Blagoslov kojim ga je darovao usud narušavao je bolan nemir u njegovom srcu: to bi se moglo smatrati paradoksalnim, jer ljubavnika koji je voljen uvek proglašavamo srećnim, a sreća se smatra jakom ravnodušnošću prema tuzi. Ali ljudsko iskustvo obično je paradoksalno, ukoliko to znači da nije u saglasju sa izrazima koji se trenutno koriste ili čak sa sadašnjom filozofijom. Nije to bila izdaja Mire, već odlika te pune prirode zbog koje je njegova ljubav prema njoj bila još vrednija to da njegova naklonost prema njoj može da dopušta i brigu za nekog drugog. Jer šta je ljubav koju osećamo prema onima koje volimo najviše? Obavijanje beskrajnim marenjem koje je ipak bolje od bilo kakvih užitaka van naše ljubavi.
Deronda je dvaput došao u Diplou i dvaput je video Gvendolin, a ipak, vraćao se u grad ne rekavši joj ništa o preokretu svoje sudbine i svojim planovima. Krivio je sebe, ali skloni smo da u svoj važnoj komunikaciji čekamo da iskrsnu određene reči ili veze, neki nagoveštaj u raspoloženju onog drugog, zbog kojih mislimo da bi ono što želimo da saopštimo verovatno imalo željeni ishod. Gvendolin je u prvom razgovoru toliko bila obuzeta onim što je imala da mu kaže, toliko puna pitanja na koje je morao da odgovori, o tome kako da uredi svoj život, kako da se više zanima za druge, kako da bude najljubaznija prema svima, da se iskupi za svoju sebičnost i da pokuša da je se reši, da se Deronda ustručavao da je prekine da bi govorio o sebi zapravo, zazirao je da je rani u tim trenucima kad se oslanjala na njega tražeći pomoć na svom putu. Drugi put je otišao odlučan da usmeri razgovor prema pripremama za vesti o sebi, ali zatekao ju je izuzetno neraspoloženu, savladanu nekim, tužnim sećanjima koja su joj se nametala kao stvarnija i obimnija od bilo kog materijala od kog bi mogla da oblikuje budućnost. Plakala je histerično i govorila kako će je uvek prezirati. Mogao je da joj upućuje samo umirujuće i ohrabrujuće reči, a kad se postepeno oporavila zahvaljujući njima, s jadnim izgledom obnovljenog zanimanja nalik detinjem, kakvo vidimo u očima još uvek orošenim suzama, bilo je nemoguće svaliti još jedan teret na nju.
Ali vreme je prolazilo i njega je pritiskala teška dužnost da je obavesti o novinama u svom životu. Gvendolin nikad nije razmišljala o tome da on ima svojih poslova i nikad joj nije palo na pamet da zapita kako se zadesio u Đenovi. Zbog tog blaženog neznanja, obelodanjivanje dešavanja koja su menjala tok njegovog života bio je teži udarac za nju, i da je prepustio drugima da joj prenesu vesti, ona bi to protumačila kao surovu nepažnju prema njoj. Nije mogao da podnese pomisao na nju kako čita oproštajno pismo u samoći, možda zaključujući kako su njegove reči pune svirepe radosti zbog njega samog i ravnodušnosti prema joj. Ponovo je otišao u Diplou, smatrajući da je svaki rizik bolji nego da se i ovog puta vrati, a da joj ništa ne ispriča.
Deronda je prilikom treće posete zatekao Hansa i njegov slikarski stalak u Diplouu. Hans je započinjao svoju sliku tri ćerke na obali u „gejnzborovskom stilu“, a da bi razbio monotoniju slikarskog posla, tumarao je po Penikotu, skicirajući seosku decu i podrobnije se upoznajući s Gaskojnovima. Činilo se da je povratio živost, ali Deronda je slutio da se pretvara, kao kad primetimo da je damino rumenilo na obrazima izveštačeno, jer je malo previsoko i neobično postojano („Kolebljivo rumenilo“ još uvek se nije pojavilo u reklamama.) Osim toga, i pored zahvalnog prijateljstva i poštovanja prema Derondi, Hans nije mogao da se otrgne od izvesne odbojnosti prema njemu, kakvu je izuzetno nesmotrena, otvorena priroda sklona fla oseti kad joj prijatelj saopšti nešto što ne samo da nije podozrevala, već što je bilo suprotno od onog čemu se nadala i pronicljivo očekivala. Tačno je da se siroti Hans oduvek najradije poveravao Derondi i da ga nikada nije zanimalo obrnuto, ali koji ispovedilac sopstvenih misli nije u iskušenju da priznanja svog prijatelja smatra egoističnim davanjem značaja nevažnim detaljima? Nije se Hans naljutio kad je shvatio da je on naivno otvarao dušu Derondi u vezi s Mirom, a Deronda je sve vreme u potaji osećao suparništvo koje se sada obelodanilo kao važna, presudna činjenica. Povrh toga, uvek smo izloženi riziku da naši prijatelji ispadnu nešto više od onog čega smo svesni. Hansu se mora oprostiti na tim šaptajima ranjene osećajnosti, jer ipak se nije poveo za njima. Savest mu je bila čista jer se poneo ispravno prema svom srećnijem prijatelju. Hans je oduvek za sebe govorio da je, kad je reč o valjanosti, bio amater, što znači da je voleo da je vidi u drugim ljudima, ali on sam se nije dobro snalazio u tome. Možda je sada hteo da se nagradi za dobro ponašanje tako što je svom jeziku pružio više slobode, a beše previše obuzet Derondinom srećom da bi imao predstavu o onom što je njegov prijatelj osećao prema Gvendolin, te je govorio bez oklevanja.
„Kad si došao ovde, Hanse?“, upita Deronda, pridruživši mu se u prirodi, dok je pravio studiju neophodnog drveća i obale.
„Oh, pre deset dana, pre datuma koji sam ugovorio sa ser Hjugom. Došao sam sa Reksom Gaskojnom i ostao u parohijskom domu dan-dva. Saznao sam sve lokalne tračeve; pregledao sam kolarovu radionicu i pripomagao na ispitu u školici. Sestra Ana, ona s dobrom gornjom usnom, bila mi je pratnja, inače bi me opljačkala tri derana i jedan idiot, zbog moje duge kose i uopšte čitavog izgleda koji se razlikuje od penikotskog ideala lepote. Sve u svemu, selo je idilično. Jedini nedostatak je mračni kapelan širokih ramena i pantalona koji je trebalo da radi za fabričkim razbojem. Gaskojnovi su savršeni osim što su u srodstvu s vandajkovskom vojvotkinjom. Spazio sam je na trenutak u njenoj crnoj odori u daljini, iako ne izlazi pred posetioce.“
„Zar je išla u parohijski dom?“, upita Deronda.
„Ne, već su me odveli u Ofendin da vidim staru kuću, pa sam tom prilikom video vojvotkinjinu porodicu. Pretpostavljam da si bio tamo i da znaš sve o njima?“
„Da, bio sam tamo“, tiho odgovori Deronda.
„Lepo staro mesto. Izvrsno za udovicu s romantičnom sudbinom. A čini se da je imala više romansi. Otkrio sam da je jedna bila između nje i mog prijatelja Reksa.“
„Ne mnogo pre njenog braka?“, upita Deronda, iskreno zainteresovan. „U Ofendinu su provele samo godinu dana. Kako to da si saznao išta o tome?“
„Oh, dobro znam kako je to biti nesrećnjaković. Naučio sam da uočavam znake nesreće u drugima. Otkrio sam da Reks nikada ne ide u Ofendin, i da nije video vojvotkinju otkad se vratila, a gospođica Gaskojn je pomenula nešto o nekakvoj predstavi koju su organizovali, te sam se umilio mlađariji svojim budalaštinama i od njih dobio potvrdu da je Reks nekad jurcao za svojom lepom rođakom. Ne znam kakva je tu bila njena uloga. Možda je uleteo vojvoda i odneo je na rukama. Uvek tako biva kad se vrli mladić zaljubi. Sad razumem zašto Gaskojn priča kako će zakon biti njegova ljubavnica, a on će ostati neženja. Ali to su prerane odluke. Pošto se vojvoda nije udavio u tvoju korist, možda će biti u korist mog prijatelja Reksa. Ko zna?“
„Da li je apsolutno nužno da se gospođa Grandkort ponovo uda?“, opet će Deronda, spreman da doda da Hansov dosadašnji uspeh u predviđanju njene sudbine nije bio dovoljno blistav da bi opravdao novi pokušaj.
„Čudovište jedno!“, uzviknu Hans, „zar hoćeš da čitav život nosi crninu za tobom da neprestano gori u plamenu ritualnog spaljivanja udovice, dok si ti živ i srećan?“
Deronda nije mogao ništa da kaže, ali izgledao je tako razjedeno da je Hans promenio temu, a kad je ostao sam, slegnuo je ramenima na pomisao da je ipak postojalo neko jače osećanje između Deronde i vojvotkinje za koje bi Mira volela da zna. „Zašto se nije zaljubila u mene?“, pomisli Hans, smejući se sam sebi. „Ne bi imala suparnicu. Nijedna žena do sada nije poželela da razgovara o teologiji sa mnom.“
Ne čudi što se Derondi takve šale nisu sviđale. Doticale su njegovu uzdrmanost očekivanjem njenog bola koji su najavljivale čak i Hansove nehajne reči. A sada je došao u Diplou s čvrstom odlukom da ovog puta ne izbegne razjašnjavanje. Sledećeg dana odjahao je u Ofendin. Poslao je poruku da obavesti kako namerava da navrati i da pita može li Gvendolin da ga primi. Zatekao ju je kako ga čeka u starom salonu u kom su se desile neke od glavnih kriza u njenom životu. Nikad tuga na njenom licu ne beše manja otkad ju je video po smrti supruga; na licu joj nije bio osmeh, već spokojna pribranost, nasuprot raspoloženju u kom ju je zatekao prošli put. Tim pre je opažala tugu u Derondi. Ubrzo su seli on nasuprot njoj, malo udaljen i ona reče:
„Bojali ste se da me posetite, jer sam poslednji put bila puna žalosti i očaja. Ali danas nisam takva. Izjedalo me je kajanje. Trudila sam se da ne gubim nadu i da budem vedra koliko god mogu, jer ne bih volela da patite zbog mene.“
U Gvendolininom glasu i izrazu lica beše neobične ljupkosti dok je izgovarala te reči, zbog koje je zadatak pred Derondom postao poput najsvirepijeg čina. Ali osećao se obaveznim da njegov odgovor bude početak ispunjavanja tog zadatka.
„Mene danas zaista nešto muči“, odgovori on, izgledajući prilično žalosno, „ali to je zato što vam moram reći stvari zbog kojih ćete zamalo pomisliti da je to što vam ih nisam ranije priznao nedostatak poverenja s moje strane. Reč je o nečemu što utiče na moj život, na moju budućnost. Ispašće da sam vam škrto uzvratio na vašem poverenju, jer nijednom vam nisam pružio predstavu o dešavanjima koja su donela velike promene za mene. Ali u našim razgovorima nismo imali vremena da se dotaknemo tema koje su me manje mučile od muka kroz koje vi prolazite.“ U Derondinom dubokom glasu osećala se nekakva bojažljiva nežnost, i on zastade s molećivim pogledom, kao da je samo Gvendolin, a ne on, tokom njenih preklinjanja i ispovedanja pružala nešto.
Primetno se iznenadila. Potreslo ju je značenje njegovih reči, ali nije osetila strah. Na pamet joj je odmah pala nekakva promena u njegovom položaju u odnosu na ser Hjuga i ser Hjugovu imovinu. Odgovorila je, pridodavši glasu utešnu notu zbog Derondinog izvinjenja:
„Nikad niste mislili ni na šta drugo nego šta možete da učinite da mi pomognete, a mene su morile silne muke. Kako ste i mogli da mi kažete išta o sebi?“
„Možda će vas iznenaditi“, reče Deronda, „ali tek nedavno sam saznao ko su mi roditelji.“
Gvendolin se nije zaprepastila: bila je još sigurnija da je ispravno nagađala ono što će joj reći. Deronda je nastavio bez zastajkivanja.
„U Italiju sam doputovao kad i vi da to saznam zapravo, da se vidim s majkom. Po njenoj želji sam odgajan ne znajući koje je moje poreklo. Razdvojili smo se posle smrti mog oca, kad sam bio malecko biće. Ali sada je veoma bolesna i smatrala je da ne treba više da ostanem neznalica. Njen glavni razlog zašto nije želela da znam ko su mi roditelji jeste to što sam Jevrejin.“
„Jevrejin!“, ponovi Gvendolin, prigušenim tonom iznenađenja, s dubokom pometenošću, kao da joj je nekakav zbunjujući napitak prostrujao telom.
Deronda je buknuo i nije progovarao, dok je Gvendolin, pogleda prikovanog za pod, pokušavala da nađe put u mraku prebirajući po raznim sećanjima. Napokon se učini kao da je došla do nekakvog zaključka, jer ponovo pogleda Derondu i reče, kao da prigovara majčinom ponašanju:
„Da li je to nešto promenilo?“
„To saznanje je unelo veliku promenu u moj život“, odgovori Deronda značajnim tonom; ali nije mogao tako lako da nastavi njegove i njene ideje behu toliko udaljene kao da su govorili različitim jezicima, te nije bio siguran šta će njegove reči da izazovu. Gvendolin ponovo razmisli, pa reče osećajno: „Nadam se da se ne brinete zbog toga. Vi ste isti kao kad ne biste bili Jevrejin.“
Htela je da ga uveri da nikakva spoljna okolnost poput te ne bi promenila njeno mišljenje o njemu ili način na koji bi mogao da utiče na nju. Deronda se pomogao tim nesporazumom.
„Otkriće nije bilo ni najmanje bolno za mene“, odgovori on. „Postepeno sam se pripremao za to, i bilo mi je drago. Za to me je pripremilo prijateljstvo sa jednim izuzetnim Jevrejinom, čije ideje su me toliko privukle da razmišljam da najbolji deo mog života posvetim pokušajima da ih ostvarim.“
Gvendolin je opet izgledala potreseno ponovo se na njenom licu ogledala pometnja, ali i strepnja. Pogledala je u Derondu usana razdvojenih kao u deteta. Još uvek nije povezivala njegove reči s Mirom i njenim bratom, ali one su u njoj probudile užasnu slutnju pre nego što je Deronda to naslutio. Velike, opšte ideje koje mu je pripisivala nisu, činilo se, bile naročito praktične niti silne na isti način kao ovakve konkretne ideje uvijene u tajanstvenost o kojima je sada pričao. Nije razabirao šta se odigravalo u njenoj glavi jedino je mogao da potraži najmanje vrletnu putanju ka obelodanjivanju.
„To je cilj“, nastavio je pošto beše zastao na trenutak, „zbog kog ću u nekom trenutku otići iz Engleske na nekoliko godina. Imam planove koji će me odvesti na Istok.“
To već beše nešto jasnije, ali tim pre uznemirujuće. Gvendoline usne počele su da se tresu. „Hoćete li se vratiti?“, upitala je, osetivši na usnama sopstvene suze, pre nego što joj je palo na pamet da ih otre.
Deronda nije mogao mirno da sedi. Ustao je i otišao da se nasloni na kamin, iskosa gledajući u njeno ljce. Ali pošto je pritisla maramicu na obraze, okrenula se i pogledala ga, tražeći odgovor.
„Ako poživim“, odgovori Deronda, „vratiću se jednom“
Oboje su ćutali. Nije mogao da se natera dalje da govori, sem ako ga ona ne bude nešto zapitala, a ona je, po svemu sudeći, razmišljala o nečemu što je morala da kaže.
„Šta nameravate da radite?“, napokon je zapitala blagim tonom. „Mogu li da shvatim te ideje ili sam prevelika neznalica?“
„Idem na Istok da se bolje upoznam sa stanjem mog naroda u raznim tamošnjim zemljama“, nežno odgovori Deronda, želeći da bude što detaljniji u objašnjenju onog dela rastanka koji nije bio ličan. „Opseda me ideja obnove političkog postojanja mog naroda, da ponovo postane nacija, da dobije nacionalni centar kakav ima Engleska, iako je raštrkan širom sveta. To je zadatak koji mi je predstavljen kao dužnost, i odlučan sam da počnem da ga ostvarujem, ma koliko slabim koracima. Rešen sam da tome posvetim svoj život. U najmanju ruku, mogao bih da nadahnem druge na pokret, kao što sam ja bio nadahnut.“
Zavladala je duga tišina. Činilo se da svet oko sirote Gvendolin raste, a da je ona usamljenija i bespomoćnija u njemu. Pomisao da bi mogao da se vrati posle putovanja po Istoku tonula je pred zbunjujućom vizijom tih dalekosežnih ciljeva pored kojih beše svedena na puku trunčicu. Užasan je to trenutak za mnoge duše kad veliki pokreti sveta, šire sudbine čovečanstva, inače daleke, zastupljene u našim životima samo kao preskočene novinske vesti, ulaze u naše sopstvene živote poput groma kad se spori pritisak generacija pretvori u marš osvajačke vojske ili užasan građanski rat, i sedokosi očevi nemaju šta drugo da traže do leševa svojih sinova u cvetu mladosti, a devojke zaborave svu svoju taštinu da bi pravile zavoje koje će možda da stave na raznete udove svojih zaručnika. To je kao da je Nevidljiva moć koju su obožavali i osporavali samo na rečima postala vidljiva, prema predstavi hebrejskog pesnika, s plamenom kao kočijom, nošena krilima vetra, dok su se planine pušile, a doline tresle. Često se čini da dobar cilj bespomoćno leži pod gromom slamajuće sile, mučenici žive uz pogrde, umiru, i nema anđela na vidiku s krunom i palmovom grančicom u rukama. To su trenuci kad se iskušava posvećenost duše Najvišem, a život, sve i da gleda očima frivolnosti, vidi prizor ljudske borbe sa užasnim licem dužnosti, i religija se ukazuje kao nešto što nije lična uteha.
Takva kriza se u tom trenutku rađala u Gvendolininom malom životu: po prvi put je osetila pritisak širokog tajanstvenog pokreta, po prvi put je proterana s pozicije nadmoći u sopstvenom svetu i počela da uviđa da se njen vidik otvarao prema nekom postojanju oko kog je njeno kružilo. Sve njene nevolje kao supruge i udovice nisu umanjile njen posredni utisak koji ju je pratio od detinjstva, da je sve što je okružuje bilo takvo kakvo je zbog nje, i zato se kod nje nije javila lična ljubomora zbog Deronde: o njemu nije mogla sama od sebe da razmišlja kao da je s pravom drugima pripadao više nego njoj. Ali sad je osetila potres koji je dopirao duboko iza lične ljubomore nešto duhovno i nesagledivo silno ju je gurnulo na stranu, samlevši sav njen gnev u poniženost.
Usledila je duga tišina. Deronda je stajao mirno, čak zahvalan zbog pauze pre nego što bude morao dalje da govori, a Gvendolin je sedela poput statue, prekrstivši ruke, nepomičnog pogleda silina njene mentalne aktivnosti nadvladavala je sve druge pobude. Napokon joj pade na pamet nešto zbog čega se okrenula ka Derondi i zapitala drhtavim glasom:
„Je li to sve što možete da mi kažete?“
Pitanje ga je pogodilo kao strela. „Jevrejin kog sam vam upravo pomenuo“, počeo je, takođe s drhtajima u glasu, „izuzetan čovek koji je u velikoj meri uticao na moju misao, možda vam nije sasvim nepoznat. On je brat gospođice Lapidot koju ste često slušali kako peva.“
Gvendolin preplavi talas sećanja i raširi se kao duboko, bolno rumenilo po njenom vratu i licu. Prvo ju je odveo u ono jutro kad je došla kod Mire i začula Derondin glas kako čita. Tada se nije obazirala, ali beše joj rečeno da je čitao tekst na hebrejskom s Mirinim bratom.
„Teško je bolestan smrt mu je veoma blizu“, nastavi Deronda nervozno, a potom zastade na trenutak. Osećao je da mora da sačeka. Da li će naslutiti ostatak?
„Da li vam je rekla da sam je posetila?“, naglo upita Gvendolin, pogledavši u njega.
„Ne“, odgovori Deronda. „Ne znam o čemu govorite.“
Ponovo je skrenula pogled i prepustila se razmišljanju, sedeći. Boja s njenog lica se lagano povukla i ponovo beše bleda kao pre, beše to ono gotovo kopneće bledilo kakvo se viđa posle bolnog rumenila. Ne okrećući se ka njemu, napokon kaza tihim, odmerenim glasom, kao da samo naglas razmišlja pripremajući se za buduće izlaganje:
„Ali možete li da se oženite?“
„Da“, potvrdi Deronda, takođe tihim glasom. „Oženiću se.“ U prvom trenutku nije bilo nikakve promene u Gvendolininom držanju: samo je počela vidno da drhti, potom je pogledala ispred sebe razrogačivši oči, kao da nešto leži pred njonij te napokon ispruži ruke i zavapi, gušeći se:
„Rekla sam da ću biti ostavljena. Bila sam svirepa žena. I ostavljena sam.“
Derondin jad beše nepodnošljiv. Nije mogao da se obuzda. Uhvatio je njene pružene ruke i držeći ih skupljene, kleknuo je kraj njenih stopala. Ona je bila žrtva njegove sreće.
„I ja sam svirep, i ja sam svirep“, ponavljao je, zastenjavši, gledajući je molećivo.
Njegov dodir i prisustvo kao da su odagnali užasnu viziju i na njegov upravljeni pogled tuge se osvesti, kao da je povratila svest posle onesvešćivanja. Gledala ga je u oči dižući obrvu na ganutljiv način kakav prati neko nežno sećanje. Sad joj se činilo da ju je izraz tuge vratio na veoma dalek trenutak kad ga je prvi put videla na njegovom licu, u biblioteci u Opatiji. Uslediše jecaji i krupne suze koje su brzo padale. Deronda nije puštao njene ruke. Držao ih je u svojoj ruci, a drugom joj je pritisnuo maramicu na oči. Prepustila se kao upola smireno dete, s mukom pokušavajući da govori, ometena kidajućim jecajima. Napokon je uspela da izusti isprekidanim glasom:
„Rekla sam rekla sam biće biće mi bolje zato što sam vas poznavala.“
I njegove oči behu pune suza. Izvukla je jednu ruku i uzvratila na isti način, otirući njegove suze maramicom.
„Nećemo se potpuno rastati“, rekao je. „Pisaću vam kad god mogu. Hoćete li mi odgovoriti?“
Sačekao je dok nije prošaptala: „Pokušaću.“
„Biću više s vama nego ranije“, reče Deronda tonom nežnog uveravanja, pustivši njene ruke i podignuvši se. „Ako smo pre bili više zajedno, više smo i osećali naše razlike i to nas je udaljavalo. A sad se možda nećemo više videti. Ali naši umovi će se možda zbližiti.“
Gvendolin ništa ne reče, već automatski i sama ustade. Zbog njenog izraza iscrpljujuće patnje, kakvo sunce često otkrije svojim zracima kad se podignu zastori posle sahrane radosti života, mrzeo je sopstvene reči: činilo se da su nosile težinu površne utehe. Osećala je da odlazi i da to ništa ne može da spreči. Svest o tome beše poput jezovitog šapata u njenim ušima koji je otupljivao sve drugo u njenom umu i ona ne beše svesna da je ustala.
Deronda opet nije bio u stanju da progovori. Mislio da će morati da se rastanu u tišini, ali bilo mu je teško da krene, dok ga ona nije ponovo pogledala s nekom namerom u očima, što mu je pomoglo. Nemo joj je pružio ruku, a kad je ona stavila svoje šake u njegovu, izrekla je ono što je mučilo njen um:
„Bili ste veoma dobri prema meni. Ne zaslužujem ništa. Pokušaću pokušaću da živim. Misliću na vas. Od kakve sam koristi bila? Samo sam povređivala druge. Ne dozvolite da povredim vas. Biće bolje za mene „.
Nije mogla da završi. Ne zbog jecaja, već zbog velikog napora usled kog su njene reči previše drhtale. Pod teretom te tegobne iskrenosti prema njemu slamalo se njeno biće.
Nagnula se ka njemu da ga poljubi u obraz, a on je poljubio njene obraze. Potom su se na trenutak pogledali, držeći se za ruke, a onda se on okrenuo i izašao.
Kad je otišao, njena majka uđe i zateče je kako nepomično sedi.
„Gvendolin, najdraža, izgledaš veoma bolesno“, reče ona, nadvivši se nad njom i dodirnuvši njene hladne šake.
„Da, mama. Ali ne bojte se. Živeću“, odgovori Gvendolin, histerično zaplakavši.
Majka ju je ubedila da ode u krevet i bdela je nad njom. Čitavog dana i pola noći, morila ju je drhtavica, ali je usred drhtaja tešila majku: „Ne bojte se. Živeću. Nameravam da živim.“
Posle je zaspala, a kad se probudila na jutarnjem svetlu, odlučno je pogledala u majku i nežno joj je rekla:
„Ah, sirota mama! Sedeli ste uz mene. Ne budite nesretni. Živeću. Biću bolje.“

POGLAVLJE LXX

U neizvesnoj oblasti ljudskog iskustva, sve sezone su pomešane kao u zlatno doba: plod i cvet vise zajedno; u istom trenutku srp žanje i seme se zaliva; ovde ruka neguje nezreli grozd, a tamo okreće presu za grožđe. Ne, u životu svakog od nas, doba branja i vreme pupenja jedno su isto, dok nas vreme ne ubere i požnje da bismo novi izrasli na nevidljivim poljima.
Među blagoslovima ljubavi teško da ima izvrsnijeg od svesti da, sjedinjavajući se s voljenim drugim životom, možemo paziti na njegovu sreću, donositi utehu u tegobi, i nad sećanjima o oskudici i patnji možemo otvoriti slatku fontanu radosti. Derondina ljubav prema Miri beše prožeta tim blagoslovenim zaštitništvom. Kao sasvim mala počela da je hoda po trnju, a kad je prvi put video njeno lice, učinilo mu se kao otelovljenje beznadežnosti.
Ali sad je blistala poput tamno obrubljenog, a ipak prefinjenog cveta boje slonovače, pod toplim zracima zadovoljstva, svesna da će svaka moguća muka sad biti deo života s Derondom, koji nije mogla da naziva nikako drugačije do dobar. A on je gledao trezveno zadovoljstvo koje je njenim pokretima dalo novu lepotu, a kad se odmarala, posmatrao bi je sa uživanjem zbog kog je sebi rekao da je za njega dovoljno radosti da je spase od bola. Ona nije znala ništa o Hansovoj muci ili o Gvendolininoj patnji; jer kad se uverila da je Derondina skrivena ljubav bila namenjena njoj, Gvendolininu nestrpljivu brižnost protumačila je kao deo zahvalne zavisnosti o njegovoj dobroti, onoj koju je i sama iskusila.
Sve Derondine reči o gospođi Grandkort su išle u prilog tom tumačenju, iako se on nikada nije dotakao nje izuzev na najpovršiniji način. Mira je bila spremna da veruje da je on bio anđeo spasa za mnoge pored nje. Čudno je bilo samo to što je baš ona od njih imala sreću da stalno bude kraj njega.
I, tako, kad se nevestinski veo našao na Miri, nije skrivao drhtaje sumnje, već samo ushićenje strahopoštovanja jer prima vredan dar koji se ne sme tek tako koristiti. A somotni baldahin nikad nije skrio naočitiju mladu i mladoženju, kome je njihov narod mogao razboritije da poželi potomstvo; nikada iskrenije usne nisu dotakle pričesno mladenačko vino; blagoslov braka nikad nije pratilo snažnije obećanje ispunjenja nego što ga beše u čestitosti njihovog međusobnog zaveta. Naravno, venčali su se prema jevrejskom obredu. A kako nijedna religija do sada nije zahtevala da na gozbu zovemo samo one na najvišim položajima među našim poznanicima, malo njih će se zgroziti kad čuju da se u gostima našla cela porodica Koen, izuzev bebe koja je mudro ostala kod kuće da joj tamo rastu zubići. Kako bi Mordehaj mogao podneti da oni koji mu behu prijatelji u nevolji ne podele njegovu radost?
Gospođa Mejrik je to vrlo savesno shvatila, toliko da je spremno prihvatila da će se družiti s jevrejskim zalagaoničarem, i došla je sa svoje tri ćerke sve su se radovale što je Mirin brak s Derondom krunisao romansu koja će uvek biti slatko sećanje za njih. Jer, koja od njih, kako majka tako i ćerke, nije imala velikodušni udeo u tome osećajući i čineći najbolje za Miru kad joj je to bilo potrebno? Bilo bi još bolje da je Hans mogao da bude s njima, ali Mab je već primetila da muškarci treba da trpe kaznu što su tako neumesni; šta bi bilo da su se ona, Kejt i Ejmi sve redom zaljubile u gospodina Derondu? Ali one, kao žene, nisu bile tako apsurdne.
Nagrada Mejrikovima za prevazilaženje njihovih predrasuda beše to što su imali priliku da čuju govor gospodina Koena, koji je imao redak dar da mu govori ne slede uobičajan obrazac. Džejkob se najeo preko svojih godina i doprineo govoru svog oca vrištavim smehom u nekoliko kratkih navrata, ne iz nepoštovanja, već zato što je video da se njegova porodica ističe, dok je Adelaida Rebeka, u novoj svečanoj odori, očuvala odgovorno držanje ozbiljne devojčice.
Pogled Mordehajevih blistavih očiju, upalih u duboke duplje, zadržao se na prizoru sa blagonaklonošću duha koji se već izdvojio do nivoa koji poništava samo sebične zahteve, a održava privrženost. Ali posle lutanja po drugima, uvek se vraćao na Derondu, sa svežim sjajem naklonosti protkane poverenjem.
Svadbena gozba beše skromna, ali Mira je ipak dobila raskošne poklone. Čim su zaruke objavljene, neki prijatelji su se dosetili lepih darova. Ser Hjugo i ledi Malindžer su se potrudili da nabave celokupnu opremu za putovanje po Istoku, kao i dragoceni medaljon s posvetom Svi blagoslovi nevesti našeg dragog Danijela Deronde. H. i L. M. Klesmerovi su poslali savršeni sat, takođe s lepom posvetom.
Ali nešto vrednije od zlata i dragulja stiglo je Derondi iz okoline Diploua na jutro njegovog venčanja. Bilo je to pismo s rečima:

Nemojte misliti s tugom o meni na dan svog venčanja. Zapamtila sam vaše reči da bih mogla da postanem jedna od najboljih žena, zbog kojih je drugima drago što su se rodili. Još uvek ne vidim kako bi to moglo da se desi, ali vi znate bolje. Ako se to ikada ostvari, biće to zato što ste mi pomogli. Mislila sam samo na sebe i donela sam vam tugu. Boli me kad pomislim na vašu patnju. Ne smete više da patite zbog mene. Bolje sam biću bolje, zato što sam vas poznavala.
Gvendolin Grandkort

Pripreme za odlazak sve troje na Istok odmah su otpočele, jer Deronda nije mogao da odbije Ezrinu želju da krenu bez odlaganja, da bi mogao da ide s njima, umesto da ih zadržava kako bi ga negovali. Deronda nije verovao da će Ezra preživeti putovanje, jer izvesni simptomi su pokazivali da je nastupila poslednja faza njegove bolesti. Ali sam Ezra je rekao: „Nije važno gde ću umreti, samo da sam s vama.“
Nije otišao s njima. Rano jednog jutra kazao je Derondi: „Ne napuštaj me danas. Umreću pre nego što se dan završi.“
Odabrao je da bude obučen i da sedi u svojoj stolici kao i obično. Deronda i Mira behu mu svaki sa po jedne strane, i nekoliko sati bio je neobično tih, čak ne pokušavajući da govori, već gledajući povremeno u njih očiju punih spokojnog značenja, kao da je želeo da ih uveri da je, iako su ti trenuci poslednjih dahova bili teški, osećao okean mira pod sobom. Tek kasno popodne, kad je svetlost bledela, uzeo je njihove ruke u svoje i, gledajući u Derondu, rekao: „Smrt mi dolazi kao božanski poljubac koji je i rastanak i ponovno sjedinjenje vodeći me od tvojih telesnih očiju i noseći me u tvoju dušu. Kuda ti ideš, Danijele, i ja ću. Zar nije počelo? Zar nisam udahnuo svoju dušu u tebe? Živećemo zajedno.“
Zastao je, i Deronda je sačekao, misleći da će reći još koju reč. Ali sporo i bez muke, stežući njihove ruke, Ezra je ustao i promrljao hebrejske reči ispovedanja božanskom Jedinstvu koje su generacijama bile na usnama ovog umirućeg Izrailjca.
Ponovo je lagano seo na stolicu i nije više progovorio. Ali prošlo je nekoliko sati pre nego što je prestao da diše, s Mirinim i Derondinim rukama oko sebe.

„Ništa ovde za suze nije, nit za jad

Ili da srce stegne; bez mane, prezira,

Ili ukora; sve dobro i lepo je sad,

Da nam u otmenoj smrti spokoja da.“153

BELEŠKA O PISCU

Džordž Eliot (1819-1880) pseudonim je pod kojim je svoja dela objavljivala Meri En Evans, jedna od najcenjenijih engleskih književnica viktorijanske ere.
Džordž Eliot je rođena u engleskoj pokrajini Vorvikšir, kao drugo od petoro dece Roberta Evansa, upravnika vlastelinskog imanja. Eliot je od malena pokazivala veliko zanimanje za knjige, a otac ju je podržavao u želji da stekne što veće, premda neformalno, obrazovanje.
U svojoj tridesetoj godini postala je pomoćnik urednika Vestminsterske revije u Londonu. U to vreme je rešila da ostvari davnašnju želju i postane pisac. Prvi roman, Adam Bid, objavila je 1859. godine, pod pseudonimom s kojim će steći svetsku slavu. Za prvim uspešnim romanom usledili su i drugi, ne manje poznati, između ostalih i Vodenica na Flosi, Sajlas Marner, Midlmarc i Danijel Deronda.
Džordž Eliot je poznata kao autor više dela klasične viktorijanske književnosti u kojima je opisala atmosferu i život u ruralnim delovima svoje domovine, ali ujedno i prikazala pažljivo izrađene portrete svojih junaka, te obradila mnoge bitne društvene teme politiku, religiju, odnos prema manjinama i položaj žene u viktorijanskom društvu.


BELEŠKE O PREVODIOCIMA

Ana Ješić (Smederevo, 1976) prevodi sa engleskog na srpski jezik romane, priče, naučno-popularnu i stručnu literaturu, kao i članke u časopisima. Za prevod romana Centralna Evropa Vilijama T. Volmana dobila je specijalnu pohvalu Udruženja književnih prevodilaca Srbije 2010. godine. Živi i radi u Beogradu.
Dušan Maljković (Beograd, 1975) filozof, publicista i prevodilac. Objavio je brojne teorijske i književne radove u zemlji i inostranstvu. Autor je i saradnik više umetničkih projekata i projekata u domenu ljudskih prava. Povremeni saradnik sajta b92.net, Trećeg programa Radio Beograda i časopisa NIN. Urednik-saradnik u izdavačkoj kući Karpos i član-saveta časopisa Novi plamen. Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije sa statusom samostalnog radnika u kulturi.

Note

[1] Francuski zlatnici s likom Napoleona Bonaparte, kovani u drugoj deceniji XIX veka. \'7bPirim, pre v.)
[2] Francuski zlatnici koji su vredeli dvadeset franaka. (Prim. prev.)
[3] „Dame i gospodo, stavite uloge.“ (Prim. prev.)
[4] U originalu, imperial odnosno royale uzana, šiljata brada koja se ne širi na obraze. (Prim. prev.)
[5] „Završeno je sa ulozima.” (Prim. prev.)
[6] Morska nimfa u grčkoj mitologiji. (Prim. prev.)
[7] Prćast nos. (Prim. prev.)
[8] Kostim zmije. (Prim. prev.)
[9] U grčkoj mitologiji Lamija je bila lepa kraljica Libije i Zevsova ljubavnica. Ljubomorna Hera, Zevsova žena, ubila je svu njenu decu i pretvorila je u demona koji se hrani decom. (Prim. prev.)
[10] Kako treba da budu; društveno prihvatljivi. (Prim. prev.)
[11] Izmišljeno nemačko mesto. (Prim. prev.)
[12] Frans Snajders, flamanski slikar životinja i mrtve prirode iz XVI i XVII veka. (Prim. prev.)
[13] Zaštitnica muzičara. (Prim. prev.)
[14] Aluzija na englesku reč „jocose“, što znači „radost“. (Prim. prev.)
[15] Grof Karl Robert Neselrod, ruski diplomata koji je učestvovao u realizaciji Pariškog mirovnog sporazuma (1856) posle Krimskog rata. (Prim. prev.)
[16] Lat. verni Ahat. Ahat je bio prijatelj Eneja, junaka Trojanskog rata. (Prim. prev.)
[17] U prevodu Raška Dimitrijevića, Prosveta, Beograd, 1951. (Prim.prev.)
[18] Vizitkarta, na francuskom. (Prim. prev.)
[19] Iz GeteovogFausta: „Snaga je slaba, iako je želja jaka.“ (Prim. prev.)
[20] Torkvato Taso, italijanski pesnik iz XVI veka, zatočen zbog mentalnih problema. Navodno je bio zaljubljen u Leonoru od Ferare, čiji uticajni otac je uredio da Taso završi pod ključem. (Prim. prev.)
[21] Viljem Šekspir, San letnje noći, Službeni list SRJ i Dosije, 1995, preveo Aleksandar Petrović. (Prim.prev.)
[22] Iz poslanice Majka Drajtona „Henriju Rejnoldsu, o pesnicima i poeziji“ iz 1627. godine. (Prim. prev.)
[23] Dešavanja u knjizi poklapaju se s Bizmarkovom kampanjom za uspostavljanje nemačke imperije, u okviru koje je Austrija poražena 1866. (Prim. prev.)
[24] Žive slike, na primer prizori iz Bibilje ili istorije, čiji se kostimirani učesnici nisu pomerali. (Prim.prev.)
[25] Rašel Feliks, čuvena francusko-jevrejska glumica iz prve polovine XIX veka. (Prim. prev.)
[26] Viljem Šekspir „Otelo“ (Kultura, Beograd, 1963); u prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića. (Prim.prev.)
[27] Nedovršena poema Vilijama Brauna (1590-1645) o životima i ljubavima žena u Engle­skoj. \'7bPrim. prev.)
[28] U Engleskoj se u to vreme često smatralo društveno prihvatljivijim zaklinjati se u Jupi­tera umesto u Boga. (Prim.prev.)
[29] Američki građanski rat okončao se juna 1865, a Eliot misli na nezainteresovanost aristokratije za zbivanja u svetu. (Prim. prev.)
[30] Manon Filipon, čuvena aristokratkinja, pogubljena kao pristalica žirondinaca tokom Francuske revolucije, na zapažanje svoje majke o bračnoj ponudi („Bičeš sretna, draga moja.“), skeptično je odgovorila: „Da, kao i ti.“ (Prim. prev.)
[31] Džošua Rejnolds, čuveni slikar portreta iz druge polovine XVIII veka. (Prim. prev.)
[32] Đakomo Majerber, nemački kompozitor i Augustin Skrib, francuski dramski pisac i libretista, često su sarađivali na operama. (Prim. prev.)
[33] Na francuskom, „očajan“. (Prim. prev.)
[34] Autorka misli na pojavu novih političkih i verskih snaga, na žene na strani Konfederacije koje odbijaju da žale svoje muževe, smatrajuči da su živote dali radi viših ciljeva, na lankaširske radnike u tekstilnoj industriji koji su prihvatili teške okolnosti nastale usled kampanje protiv robovlasništva zbog koje su bile blokirane južne američke luke i sprečen izvoz pamuka. (Prim. prev.)
[35] Viljem Šekspir, „Henri IV“ (Kultura, Beograd, 1963); u prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića. (Prim.prev.)
[36] Stari zavet, Psalmi Davidovi 60:8. (Prim.prev.)
[37] Prema grčkoj mitologiji, Odisej je naišao na Lotofage, pleme spokojnih ljudi, koji, kako im ime kaže, jedu semenje lotosa i zbog toga provode život u apatiji i zaboravu. (Prim. prev.)
[38] Po grčkoj mitologiji, Dafnid je bio pastir, sin boga Hermesa, zaljubljen u nimfu, čuven kao tvorac bukolika (pastirskih pesama). (Prim. prev.)
[39] Komična opera, žanr popularan u XIX veku u Francuskoj (Prim. prev.)
[40] Na francuskom, „nešto neočekivano“. (Prim. prev.)
[41] Na francuskom, „Ja sam svoj predak“. (Prim. prev.)
[42] Ig Bolesni, u doslovnom prevodu s francuskog. (Prim. prev.)
[43] Viljem I Osvajač postao je kralj Engleske u XI veku, nakon što je izvršio invaziju na Englesku. (Prim. prev.)
[44] Ser Piter Leli, holandski slikar portreta koji je najveći deo života proveo u Engleskoj. (Prim. prev.)
[45] Grbovi plemićkih porodica. (Prim. prev.)
[46] Poznati engleski slikar portreta iz tog doba. (Prim. prev.)
[47] Pesma iz pastoralne drame Džona Miltona „Komus“. (Prim. prev.)
[48] Popularni italijanski tenori iz XIX veka. (Prim. prev.)
[49] Otpadnik i pobunjenik, sledbenik Ismaila, sina Avramovog; obojica su likovi iz Starog zaveta. \'7bPrim. prev.)
[50] Persi Šeli, engleski pesnik romantičar, napisao je poemu „Kraljica Mab“ u svojoj dva­desetoj godini. (Prim. prev.)
[51] Hans Holbajn, nemački slikar i graver iz XV veka, koji je veliki deo života proveo na dvoru Henrija VIII (Prim. prev.)
[52] Jedan od glavnih likova iz zbirke arapskih narodnih priča „Hiljadu i jedna noć“. (Prim. prev.)
[53] Iz Vordsvortove „Ode o nagoveštaju besmrtnosti“: Od Boga koji nam je dom/Mi sti­žemo sa slavom svom („Antologija engleske romantičarske poezije“, Beograd 1989, u prepevu Ranke Kuić). (Prim. prev.)
[54] Iz Danteovog Pakla: Veće ne poznajem jade/no sećat srećnih u bedi se dana; Knjiga kornere, Beograd, 1996, prepev i predgovor Vladeta Košutić. \'7bPrim. prev.)
[55] Lorens Stern, Sentimentalno putovanje; (Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd, 1962), prevodilac Dragomir M. Janković. (Prim. prev.)
[56] Orest je junak više antičkih grčkih tragedija. Agamemnonov sin, ubio je majku Klitemnestru i njenog ljubavnika, sedam godina pošto su ubili njegovog oca. Rinaldo je vitez, junak romana iz XII veka. (Prim. prev.)
[57] Heroina iz zbirke priča „1001 noć“, koja se na kraju udaje za princa Kamaralzamana. (Prim. prev.)
[58] Mali anđele (Prim.prev.)
[59] Pjer Abelar, francuski teolog i filozof iz XII veka, koga su zbog veze s njegovom učeni­com Eloizom kastrirali, za šta je bio odgovoran njen otac. (Prim. prev.)
[60] Tanhojzer je bio vitez kog je, prema legendi, Venera držala u zarobljeništvu sedam godina; Merlin, čarobnjak iz arturijanske legende, upao je u zamku zavodljive Vivijen; Odiseja je zaro­bila nimfa Kalipso, a za to vreme je njegova žena Penelopa odugovlačila da izabere jednog od prosaca koji su, opsedajući njihovo imanje, razbesneli njihovog sina Telemaha. (Prim. prev.)
[61] Prema hrišćanskoj legendi iz XIII veka, Elijah je bio Jevrejin osuđen na večito lutanje po svetu zato što je ismevao Hrista dok je išao na Golgotu. (Prim. prev.)
[62] U prevodu s nemačkog, „kao pesnica oku“. (Prim. prev.)
[63] U prevodu s nemačkog, „Voleo sam te i još uvek te volim“. Hajnrih Hajne bio je nemački pesnik jevrejskog porekla iz prve polovine XIX veka. Njega je Džordž Eliot veoma volela i cenila. (Prim. prev.)
[64] Francuski, „nepodoban brak“. (Prim. prev.)
[65] Žan Žak Ruso, francuski filozof iz XVIII veka, jedan od najistaknutijih predstavnika prosvetiteljstva, koji je zagovarao povratak prirodi. (Prim. prev.)
[66] Đulija Grizi, italijanski sopran, prema kojoj je Džordž Eliot iskazivala divljenje u više navrata. \'7bPrim. prev.)
[67] Franc. Statista (Prim. prev.)
[68] Engl. Bible Society; društvo čija svrha je bila slanje Biblija u druge zemlje. (Prim. prev.)
[69] Na latinskom: „Bez kontrole, svi smo gori“. (Prim. prev.)
[70] Na francuskom, „Pour prendre conge“, upisuje se na posetnicu koja se ostavi kod nekoga, da najavi kako je dotični dolazio da se oprosti. (Prim. prev.)
[71] Franc. – samopoštovanje, visoko mišljenje o samom sebi (Prim. prev.)
[72] Poslednji roman Samjuela Ričardsona, engleskog pisca iz XVIII veka. Roman je nazvan po glavnom junaku, čestitom plemiću. (Prim. prev.)
[73] Šekspirovi soneti XXVIII 8 (Prim.prev.)
[74] Devojačka sprema (Prim. prev.)
[75] Lik iz Šekspirove tragedije „Bura“, polučovek, polumonstrum
[76] Srednjovekovne sprave za mučenje (Prim.prev.)
[77] Viljem Šekspir, „Zimska bajka“, Prosveta, Beograd, 1951, u prevodu Borivoja Nedića i Velimira Živojinovića. (Prim. prev.)
[78]U grčkoj mitologiji furije su bile boginje osvete i prokletstva (Prim. prev.)
[79] Dafnis je dozvolio da bude zaveden uprkos Heraklitovom učenju da se sve menja; Tristan je lik iz srednjevekovnog romana, koji se zaljubio u Izoldu pošto je greškom popio lju­bavni napitak, a to se kosi s učenjem škotskog teologa Dunsa Skota, po kome volja kontroliše naš moral; Romeo se, nazvavši Juliju suncem, ogrešio o učenja Ptolomeja, grčkog astronoma i matematičara. (Prim. prev.)
[80] U Ričardsonovom romanu „Klarisa“, Lavlis drogira junakinju i onda je obljubi. (Prim. prev.);
[81] Na nemačkom, jevrejska četvrt. (Prim. prev.)
[82] Sabinjani su živeli blizu Rima u vreme Romula. Rimljani su, nemajući žena u gradu, oteli Sabinjanke i Sabinjani su ih napali. Sabinjanke su se umešale u borbu, zahtevajući da se prekine krvoproliće između njihovih očeva i muževa Rimljana, što se i desilo. (Prim. prev.)
[83] Na nemačkom, „nije tako lako naći“. (Prim. prev.)
[84] Tradicionalna sinagoga u kojoj su službe bile na jevrejskom. (Prim. prev.)
[85] Iz tradicionalne engleske božične pesme. (Prim. prev.)
[86] Kordoba je grad u južnoj Španiji, centar mavarske države. Solomon ibn Gabirol je španski pesnik i filozof iz XI veka jevrejskog porekla. (Prim. prev.)
[87] „Hep“ je bio ratni poklič krstaša, akronim od latinske rečenice „Hieroslyma est perdita“, tj. „Jerusalim je pao“. (P.p)
[88] Jevrejski filozofi kritičar metafizike. (Prim. prev.)
[89] Robert Simson, matematičar i filozof, autor knjige Euklidovi elementi. (Prim. prev.)
[90] Hajne „Princesa Sabat“, preveo Velimir Živojinović Massuka, Pesme, biblioteka Reč i misao, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1964. (Prim. prev.)
[91] Evgenija je bila žena Napoleona III, poslednjeg cara Francuske. Ester je, po jevrejskom predanju, bila lepotica koja je spasla svoj narod udavši se za ugnjetavača. (Prim. prev.)
[92] Žan de Lafonten, francuski pesnik i pisac basni. (Prim.prev.)
[93] Adelaida Ristori (1822-1906), čuvena italijanska glumica, poznata po tragičnim ulo­gama. (Prim. prev.)
[94] Agar je bila sluškinja Sare, žene Avramove. Kad je Agar rodila Avramu sina Ismaila, Sara je naredila da proteraju majku i sina. (Prim.prev.)
[95] Anđelika Katalani (1780-1849), italijanska operska pevačica. (Prim. prev.)
[96] Alkarizi je fiktivna ličnost. (Prim. prev.)
[97] „Sa izgledom dostojanstvenim jako“; Danteov „Pakao“, u prevodu Dragana Mraovića. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1998. (Prim. prev.)
[98] Moric Reč (1779-1857), nemački slikar i graver. (Prim. prev.)
[99] Kola di Rijenci (1313-1354), radikalni italijanski reformator. (Prim. prev.)
[100] Likovi iz Šekspirovih drama, nezakoniti sinovi. (Prim. prev.)
[101] Petar Pustinjak ili Petar Amijenski (1050-1115), francuski monah, jedan od duhovnih vođa Prvog krstaškog rata. (Prim. prev.)
[102] Juda Halevi (1075-1141), jevrejski pesnik i filozof. Ličnost prema kojoj je Džordž Eliot delimično oblikovala lik Mordehaja. (Prim. prev.)
[103] U prepevu Branimira Živojinovića; Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića u saradnji sa Geteovim društvom u Beogradu, Sremski Karlovci 2004. (Prim. prev.)
[104] Autor eseja je Čarls Lem (1775-1834), engleski esejist, kritičar i pesnik. (Prim. prev.)
[105] Lord Džon Rasel (1792-1878), britanski premijer 1865-1866. (Prim. prev.)
[106] „Najsigurnije je nešto probati pred onima koji znaju i razumeju.“ (Prim. prev.)
[107] Na hebrejskom, Sveti Duh. (Prim.prev.)
[108] Džon Milton, „Raj ponovo stečen“; (Zavod za izdavačku delatnost „Filip Višnjić“, Beo­grad, 1989), prevodilac Darko Bolfan. (Prim. prev.)
[109] Latinski „quod erat demonstrandum“; u prevodu, „što je trebalo dokazati“. (Prim.prev.)
[110] Leopold Cunc (1794-1889), jevrejski učenjak, smatra se reformatorom jevrejskog naci­onalnog identiteta. (Prim. prev.)
[111] Jevrejski učenjaci koji su podsticali usmeno predanje da bi se borili protiv asimilacije. (Prim. prev.)
[112] Referenca na Valtera Skota koji dugo godina nije bio poznat kao autor svojih dela. (Prim. prev.)
[113] Fenikija je bila drevna zemlja na teritoriji obala današnje Sirije, Libana i Izraela. (Prim. prev.)
[114] Đuzepe Mancini, italijanski nacionalista koji se zalagao za ujedinjenje dok nije proteran 1833godine. (Prim. prev.)
[115] Šuplji, obredni rog. (Prim. prev.)
[116] Džon Kits, Stihovi, Nolit, Beograd, 1960, u prevodu Danka Anđelinovića, pesma „Hejdonu, gledajući prvi put Elginovo mramorje“. (Prim. prev.)
[117] Zar te nijedno od tvoje dece ne brani? Oružje, dajte mi oružje: bez ikoga ću se boriti, bez ikoga pasti. (Prim. prev.)
[118] Pripadnici hrišćanske sekte koji veruju da ih njihova vera i Božja milost oslobađaju dužnosti poštovanja bilo kakvog moralnog zakona. (Prim. prev.)
[119] Donicetijeva opera iz 1833. godine, u kojoj je jedan od likova vojvoda Alfonso D’Este. (Prim. prev.)
[120] u romanu Puritanci Valtera Skota, škotski zavetnici su prikazani kao verski fanatici. (Prim. prev.)
[121] Fanatični puritanski propovednik, lik iz romana Puritanci. (Prim. prev.)
[122] Glavni grad drevnog Asirskog carstva, razoren u VII veku pre n. e. (Prim. prev.)
[123] Jedna od knjiga Starog zaveta. (Prim. prev.)
[124] Zatvori u kojima su zatvorenici izgladnjivani na smrt. (Prirn. prev.)
[125] Danteov Pakao (xxix, i, 43-44), Knjiga kornere, Beograd 1996, prepev i predgovor Vladeta Košutić. (Prim. prev.)
[126] Austrijsko-pruski rat okončan je porazom Austrije kod Sadove 1866. (Prim. prev.)
[127] Grčka pesnikinja, savremenica i prijateljica Sapfe. (Prim. prev.)
[128] Meluzina je lik iz francuske legende, osuđena da deo života provede u telu napola zmij­skom, dok je nije spasla ljubav dobrog čoveka. (Prim. prev.)
[129] Mezuza je pergament sa Božjim zapovestima. (Prim. prev.)
[130] Amajlije s deset zapovesti koje se nose na čelu, grudima ili odeći tokom molitve. (Prim. prev.)
[131] Imućnim ženama u Kini su tradicionalno od malih nogu stopala stavljali u kalupe da bi bila što manja, deformišući ih. To se smatralo odrazom lepote. (Prim. prev.)
[132] Misli se na Bajronovu dramu „Dva Foskarija“. (Prim. prev.)
[133] Po grčkoj mitologiji, Hesper je jedan od titana koji se često izjednačava s Heliosom, bogom sunca, dok je Hiperion večernja zvezda; dakle, Hans je, pošto nema Deronde, zablistao. (Prim. prev.)
[134] Levijatan je morsko čudovište iz biblijske legende koje je Bog dao Jevrejima da se njime nahrane u svojim lutanjima. (Prim. prev.)
[135] Mojsije Majmonid, jevrejski filozof, matematičar i lekar iz XII veka. (Prim. prev.)
[136] Vilijam Braun je bio engleski pisac i pisac iz XVII veka, koji je napisao Pastorale Brita­nije. (Prim. prev.)
[137] Osoba koja veruje da je Bog unapred odabrao spasene. Hans verovatno aludira da je Gvendolin među spasenima. (Prim. prev.)
[138] Pesma nad pesmama 4:1. (Prim. prev.)
[139] Lik iz Šilerove drame, plemkinja koja je isprva nemoralna, a kasnije doživljava preo­bražaj. (Prim. prev.)
[140] „Antonije i Kleopatra“ (5,2,1-2), Kultura, Beograd, 1966, u prevodu Borivoja Nedića i Velimira Živojinovića (Prim. prev.)
[141] Drevna jevrejska molitva koja se izriče za mrtve na godišnjicu smrti. (Prim. prev.)
[142] Lik iz Danteovog Čistilišta, čija sudbina podseća na Gvendolininu. (Prim. prev.)
[143] „Pesma o starom mornaru“, Kolridž (Naučna knjiga, Beograd, 1974), u prepevu Ranke Kuić. (Prim. prev.)
[144] Stih iz pesme „Filida i Koridori“; Nikolas Breton je bio engleski pisac i pesnik druge polovine XVI i prve polovine XVII veka. (Prim. prev.)
[145] „Ričard II“, Prosveta, Beograd, 1962, u prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića. (Prim. prev.)
[146] Engleski sveštenik i pisac iz XVII veka. (Prim. prev.)
[147] Iz Miltonovog traktata „Areopagitika“ iz 1644, o slobodi pisanja; Filip Višnjić, Beograd 1990, preveo Darko Bolfan. (Prim. prev.)
[148] Kompozicija Georga Fridriha Hendla, čiji naslov u prevodu znači „Ostavi me da pla­čem“. (Prim. prev.)
[149] Tumačenje Tore; na jevrejskom znači „istraživanje“. (Prim. prev.)
[150] U X veku došlo je do podele: rabaniti su prihvatili usmenu tradiciju i druga učenja koja su postala deo Talmuda, dok su karaiti odbacili Talmud i sva tumačenja van doslovnog čitanja Biblije. (Prim. prev.)
[151] Mesto na Siciliji na kome je Had, bog podzemlja, prema legendi sreo svoju ljubav Persefonu. (Prim. prev.)
[152] Baldahin pod kojim stoje mlada i mladoženja tokom jevrejskog venčanja. (Prim. prev.)
[153] Iz Miltonove tragedije „Samson Borac“. (Prim. prev.)