Danijel Deronda

First topic message reminder :



Danijel Deronda je poslednji roman koji je napisala Džordž Eliot i svrstava se u vrh klasične viktorijanske književnosti.
To je mešavina socijalne satire i moralnog traganja visokog društva, ali i prikaz ugnjetavanja jevrejske zajednice u Londonu.
Junaci koji su u raskoraku između očekivanja i realnosti, junaci koji traže svrhu života, razlike između visokog društva i niže klase, sve su to neke od pojedinosti koje su opisane u ovom romanu.

POGLAVLJE XXIX

„Ko god mi pravim glasom zbori, nju il’ njega pratiću zacelo.

Kao što voda prati mesec, nemo, tečnim koracima po svetu celom.“

Volt Vitman

„Moji rođaci su u Diplouu“, reče Grandkort, „hoćeš li doći tamo? Sutra? Poslaću kočiju po gospođu Dovilou. Možeš mi reći kako bi volela da se urede sobe. Kuća se mora doterati dok mi boravimo u Rajlandsu. A sutra je jedini dan.“
Sedeo je postrance na sofi u salonu u Ofendinu, oslonivši jednu šaku i lakat na naslon, dok mu druga beše umetnuta među prekrštena kolena bio je to stav čoveka koji je s velikom pažnjom posmatrao osobu pokraj sebe. Gvendolin, koja je oduvek prezirala ručni rad, od svoje veridbe mu se posvetila s prividnim žarom, i sad je u rukama držala beli vez koji bi, detaljno pregledan, otkrio mnoge pogrešno izvedene bodove. Proteklih osam ili devet dana proveli su pretežno na konju, ali nešto malo vremena uvek je ostavljano za komplikovanije vidove druženja koji za Gvendolin ipak nisu bili neugodni. Beše veoma zadovoljna Grandkortom. Njegovim odgovorima na njena živahna pitanja o tome šta je video i radio u svom životu priličilo je otezanje u govoru. Odmah je primetila da je znao šta da kaže, a stalno je imala osećaj da ne samo da nije bio ni po čemu budalast, već da je, na neke istančane načine, uspevao da je uveri kako su svi ostali ljudi, koji su se vladali onako kako njega nije zanimalo, ispadali luckasti. Čovek koji se, kako se činilo, pokazao kao najbolji gospodar, ima suvereno pravo da omalovažava. Grandkortovo ponašanje kao zaljubljenog verenika gotovo nikad nije prešlo granicu ljubavnog poštovanja koje beše nenametljivo kao lahorom donet miris ruža. Jednog dana nije ju poljubio u obraz, već u vrat, odmah ispod uva, a Gvendolin, iznenađena i vidno pometena, poskoči; zbog toga je i on ustao i rekao: „Izvinjavam se, da li sam te uznemirio?“ „Oh, nisi“, reče Gvendolin, uplašivši se sama sebe, „samo što ne mogu podneti da me ljube ispod uva.“ Potom ponovo sede, veselo se nasmejavši, ali osećala je kako joj srce sve vreme lupa zbog nejasnog straha: više nije imala slobodu da ga začikuje kao što je zadirkivala sirotog Reksa. Njenu uznemirenost nije protumačio kao opomenu, i nije se zadovoljio odustajanjem.
Tog dana slaba kiša je omela jahanje, ali to je nadoknadio paket iz Londona. Gospođa Dovilou je upravo izašla iz prostorije, pošto je donela predivne stvari koje je Grandkort naručio, te sada behu razbacane po stolovima. Gvendolin je u tom trenutku uživala u najlepšem prizoru u svom životu. Pustila je da joj šake padnu u krilo, i rekla, s ljupkom hirovitošću:
„Zašto je sutra jedini dan?“
„Jer je sutra prvi dan lova s psima“, odgovori Grandkort.
„A nakon toga?“
„Nakon toga moram da odem na koji dan, nekim dosadnim povodom. Otići ću jednog dana, i vratiti se narednog/1 Grandkort je primetio pramenu na njenom licu pa izvuče šaku ispod kolena, stavi je na njenu i upita: „Zameraš mi što idem?“
„Nema vajde od zameranja“, hladno će Gvendolin. Odupirala se svim snagama da mu saopšti da podozreva kome ide beše u iskušenju da govori otvoreno, bez suzdržavanja.
„Ima“, reče Grandkort, uhvativši njenu šaku. „Odložiću odlazak. I putovaću noću, tako da me neće biti samo jed^n dan.“ Mislio je da zna razlog za ono što je u sebi nazivao hirom, i ona mu je u tom trenutku bila posebno fascinantna.
„Onda nemoj odložiti odlazak, ali putuj noću“, napomenu Gvendolin, osećajući se kao da mu može zapovedati, te je ovim nalogom dala malo oduška svojoj ljutnji.
„A ti ćeš sutra otići u Diplou?“
„Oh, da, ako tako želiš“, odgovori Gvendolin, tonom nehajnog pristajanja. Kako je pažnju usmerila na druga osećanja, nije primetila da je drži za ruku.
„Kako se samo odnosiš prema nama muškim prokletnicima!“, kaza Grandkort, snizivši ton. „Uvek izvučemo deblji kraj.“
„Zar?“, upita Gvendolin ispitivačkim tonom, posmatrajući ga naivnije nego inače. Žudela je da veruje da je ovo beznačajno začikavanje ozbiljna istina o njenom dragom: u tom slučaju, i njen postupak bio bi opravdan. Kad bi znala sve, ispalo bi da gospođa Glešer snosi veću krivicu od Grandkorta. „Zar uvek izvučete deblji kraj?“
„Da. Da li si uvek dobra prema meni kao što sam ja prema tebi?“, upita Grandkort, gledajući je u oči suzivši svoj pogled.
Gvendolin se oseti ophrvanom. Bila je svesna da je dobila mnogo, toliko da je preispitivala uverenost u svoju nadmoć, i tonula je u spoznaju da, koliko god se osvrtala oko sebe, nije bilo načina da se vrati natrag: beše kao da je pristala da upravlja kočijom, ali neko drugi je držao uzde, a nije joj bilo svojstveno da iskače, dok je svet gleda. Nije bila neupućena i sad je samo mogla priznati to. Njeno pravo na objašnjenje je nestalo. Sad joj je preostalo samo da se prilagodi, tako da joj je savest nametala neželjeno kajanje, da je ne izjeda. Stresavši se u sebi, odlučno je promenila svoj stav. Napravi malu pauzu, tokom koje nije skrenula pogled, i sa iznenadnim osmehom, reče:
„Ako bih bila dobra prema tebi kao što si ti prema meni, to bi pokvarilo tvoju velikodušnost i ona ne bi više bila tako izvanredna kao što bi' mogla biti i kao što je sada.“
„Onda neću zatražiti jedan poljubac“, reče Grandkort, spreman da plati veliku cenu za ovu novu vrstu udvaranja, koja beše neuobičajen uvod u brak.
„Niti jedan?“, upita Gvendolin izazivački, klimnuvši prkosno glavom.
Primakao je njenu malu levu šaku usnama, a potom je uljudno pustio. Nema sumnje da bi reći za njega da nije odvratan bila skromna pohvala, jer beše bezmalo bajan, a ona je u tom trenutku osećala kako je malo verovatno da bi ikada mogla nekog čoveka voleti više od njega. Njegova uzdržanost joj je neobjašnjivo prijala.
„Kad smo kod toga“, dodade, lativši se ponovo svog veza, „da li je u Diplouu još neko sem kapetana i gospođe Torington? Ili si ih ostavio tete-a-tete? Pretpostavljam da on zapitkuje s cigarom u ustima, a ona mu odgovara, sa svojim šinjonom.“
„Njena sestra je s njom“, odgovori Grandkort, s jedva primetnim osmehom, „a pored njih, tamo su još dva gosta, od kog jednog verujem da poznaješ.“
„Ah, onda mora biti da imam loše mišljenje o njemu“, reče Gvendolin, odmahujući glavom.
„Videla si ga u Lojbronu to je Deronda, mladić koji je bio sa Malindžerovima.“
Gvendolin je osetila kako joj je srce poskočilo, a prsti, kojima je pokušavala da čvrsto drži svoj vez, ohladiše se.
„Nikad nisam razgovarala s njim“, reče, bojeći se promene u sebi. „Zar nije neprijatan?“
„Ne, ne naročito“, odgovori Grandkort, svojim najbezvoljnijim tonom. „Ima previsoko mišljenje o sebi. Mislio sam da su ti ga predstavili.“
„Ne. Neko mi je rekao njegovo ime veče pre nego što sam otišla, ništa više od toga. Ko je on?“
„Štićenik ser Hjuga Malindžera, ništa bitno.“
„Oh, ubogo stvorenje! Kako neprijatno za njega!“, zapazi Gvendolin, bez namere da zvuči zajedljivo. „Pitam se da li je kiša prestala“, dodade, te ustade i ode do prozora da baci pogled.
Srećom, narednog dana nije padala kiša, i Gvendolin odjaha u Diplou na Kriterionu kao prethodnog dana, kad se vratila s majkom u kočiji. Uvek se osećala smelije kad je bila u odeći za jahanje; osim toga, s pravom je verovala da u njoj izgleda najbolje. Njen gnev prema Derondi preobrazio se u sujevernu bojazan čiji uzrok je možda bila misao koje se nije mogla otresti da bi njegov dolazak u ovom trenutku mogao da nagovesti neki budući uticaj. Od takve se građe obično stvara sujeverje: naše snažno osećanje zbog koga večernja zvezda preteći sija prema nama, a blagoslov prosjaka nas hrabri. A sujeverje ima posledice koje često potvrđuju nade ili nagoveštaje što idu uz njega.
Gvendolin je vreme pre ručka iskoristila da pregleda sobe zajedno s gospođom Torington i gospođom Dovilou, i smatrala je da će, ukoliko sretne Derondu, najverovatnije biti dovoljno da razmene naklone. Nameravala je da mu pridaje što manje pažnje.
U sebi je osećala prinudu previše snažnu za svoj ponos. Od prvog trenutka kad su se našli u istoj prostoriji, kao da je samo njega primećivala, a sve ostalo što je radila beše automatsko postupanje po navici.
Kad je Deronda došao na ručak, Grandkort ga upita: „Deronda, gospođica Harlet mi kaže da joj niste bili predstavljeni u Lojbronu?“
„Verujem da me se gospođica Harlet jedva seća“, reče Deronda, gledajući je jednostavnim pogledom, dok su se klanjali jedno drugom. „Bila je zaokupljena drugim stvarima kad sam je video.“
Pitao se da li je podozrevala da je on osoba koja je otkupila njenu ogrlicu.
„Sasvim suprotno. Sećam vas se veoma dobro“, reče Gvendolin, prilično nervozna, premda je vladala sobom i uzvratila mu ispitivačkim pogledom. „Nije vam se dopadalo što sam bila za ruletom.“
„Kako ste došli do tog zaključka?“, upita Deronda ozbiljnim tonom.
„Oh, gledali ste me urokljivo dok sam se kockala“, odgovori Gvendolin sa osmehom, okrenuvši glavu. „Počela sam da gubim čim ste došli da me gledate. Pre toga sam samo dobij ala.“
„Rulet u štenari kao što je Lojbron je užasno dosadan“, zapazi Grandkort.
„Meni je postao dosadan kad sam počela da gubim“, dodade Gvendolin. Beše licem okrenuta prema Grandkortu dok se smešila i govorila, ali je ipak pogledala iskosa Derondu, i primetila da ju je posmatrao tako prodornim pogledom, da ju je pogađao dublje neko njegov ironični osmeh kad je gubila na ruletu dublje nego Klesmerov sud. Izvijala je vrat kao da želi da čuje šta pričaju ostali, ali sve vreme je mislila samo na Derondu. Izraz njegovog lica beše uznemirujući, takav da je u drugima budio nesigurnost u mišljenju. (Ko još nije sreo ljude s licima takve iste korektivne moći koja se gubi kad progovore ili urade nešto?) Njegov glas je sada čula prvi put, i spram Grandkortovog jednoličnog otezanja, koje joj je bilo u ušima svaki dan, beše poput dubokih tonova violončela naspram razvučenih glasova lenjog plemstva na popodnevnom suncu. Nagađala je u sebi da je Grandkort možda bio u pravu kad je rekao da Deronda ima previsoko mišljenje o sebi beše to omiljeno objašnjenje nadmoćnih koje ponižava. Međutim, u razgovoru se prešlo na stočnu kugu i Jamajku, i rulet se više nije pominjao. Grandkort je smatrao da su crnci s Jamajke bili zverinja vrsta Kalibana;75 Deronda je rekao da je oduvek pomalo saosećao s Kalibanom, koji je mislio svojom glavom i znao da zapeva; gospođa Dovilou je primetila da je njen otac imao imanje na Barbadosu, ali da nikad nije posetila Antile; gospođa Torington je bila sigurna da ne bi mogla okom trenuti u krevetu kad bi živela među crncima; njen suprug ju je ispravio rekavši da bi se sa crncima moglo izaći na kraj, da nema meleza, a Deronda je dodao da belci treba sebi da zahvale na melezima.
Gvendolin je, tokom ovog učtivog bockanja, mrljavila puding i gledala svakog govornika redom, kako bi mogla na miru da osmotri Derondu.
„Pitam se šta, zapravo, misli o meni? Mora biti da sam pobudila zanimanje u njemu, inače mi ne bi poslao moju ogrlicu. Šta misli 0 mom venčanju? Zbog čega je tako ozbiljan u vezi sa svime? Zašto je došao u Diplou?“
Ta pitanja su joj prolazila kroz glavu kao glas nelagodne žudnje da Deronda prema njoj oseća čisto divljenje žudnje koja se začela kad se prvi put ozlojedila zbog njegovog kritičkog pogleda. Zašto je toliko marila za mišljenje ovog čoveka koji beše „ništa bitno“? Nije imala vremena da otkrije razlog, previše je bila zaokupljena brigom. Pošto je Grandkort morao da izađe iz salona zbog nečeg, sasvim neplanirano je otišla do Deronde, koji je stajao sam kraj stola i prelistavao časopise, pa mu reče:
„Hoćete li da lovite sutra, gospodine Deronda?“
„Da, verujem da hoću.“
„Ne protivite se lovu, dakle?“
„Nalazim izgovore da lovim. To je greh kome sam sklon kad ne mogu da veslam ili da igram kriket.“
„Da li zamerate meni na lovu?“, upita Gvendolin, drsko isturivši bradu.
„Nemam prava da vam zameram na bilo čemu što odlučite da radite.“
„Mislili ste da imate pravo da mi zamerite na kockanju“, Gvendolin je bila uporna.
„Bilo mi je žao zbog toga. Ne sećam se da sam vam izrazio svoju zamerku“, reče Deronda i sasvim uobičajeno, direktno je pogleda onaj ko ima krupne oči, i bez ikakve namere, postiže takvu dubinu. Njegove oči imale su osobenost koja je mnogima donela nevolju; behu tamne, a ipak ne odviše intenzivne, zbog čega se činilo da otkrivaju posebno zanimanje za svakog za kog prikuju pogled, i mogu lako da doprinesu uverenjima koje strastveno saosećajni ljudi često pobuđuju u glavama onih kojima je potrebna pomoć. Poput prosjaka, u dobroti drugih nalazimo opravdanje za neumerene zahteve koje stavljamo pred njih. To se sada dešavalo Gvendolin.
„Još jednom ste me odvratili od kockanja“, rekla je. Ali samo što je prozborila, a rumenilo joj obli lice i vrat; i Deronda je buknuo, svestan da je tim postupkom dao sebi sumnjivu slobodu.
Dalji razgovor beše nemoguć, i ona se okrenu ka prozoru, osećajući da je, ne razmišljajući, rekla ono što nije nameravala, a ipak je bila srećna što su podelili trenutak međusobnog razumevanja. Ni Derondi to nije bilo mrsko. Gvendolin ga je privlačila više nego pre, a od boravka u Lojbronu izvesno je prolazila kroz promene. Borba uma koji svesno pravi grešku probudila je nešto nalik novoj duši, koja je imala bolje, ali i gore mogućnosti od svoje prethodnice pune sirove samouverenosti: među silama kojih se plašila beše nečeg u njoj samoj što joj nije davalo mira.
To veče gospođa Dovilou upita: „Da li je zaista bilo tako, ili si se samo šalila da je gospodin Deronda omeo tvoje kockanje, Gven?“
Njena radoznalost je bila zagolicana, te se usudila da postavi pitanje koje se nije ticalo gospodina Grandkorta.
„Oh, samo se dogodilo da me je gledao kad sam počela da gubim“, nehajno će Gvendolin. „Primetila sam ga.“
„To me ne čudi, on je naočit mladić. Podseća me na italijanske slike. I kad mi niko ne bi rekao, naslutila bih da ima strane krvi u svojim venama.“
„Zar ima?“, upita Gvendolin.
„Gospođa Torington tako kaže. Pitala sam ko je on, a ona mi je rekla da mu je majka neka strankinja na visokom položaju.“
„Njegova majka?“, reče Gvendolin, prilično oštrim tonom. „Ko mu je onda otac?“
„Svi kažu da je sin ser Hjuga Malindžera koji ga je odgajao, premda ga predstavlja kao štićenika. Ona kaže da bi ser Hjugo Malindžer, da može da radi šta hoće sa imanjem, ostavio sve gospodinu Derondi, pošto nema zakonitog sina.“
Gvendolin je ćutala, ali njena majka primeti po njenom licu da je ono što je rekla imalo snažan efekat na Gvendolin, te beše ljuta na sebe što je ponovila tračeve gospođe Torington. Naknadno razmislivši, zaključila je da takve priče nisu bile za uši njene ćerke, jer gospođa Dovilou nije volela da do Gvendolin dopire ono što je nazivala naklapanjima zaludnih ljudi; želela je da joj nikada nije ništa od toga prenela.
U Gvendolininom umu odmah se pojavio prizor nepoznate majke tamnooke žene, u to nije bilo sumnje koja verovatno beše tužna. Teško da je ijedno lice moglo biti manje nalik Derondinom od onog predstavljenog na ser Hjugovom portretu, urađenom kredom i izloženom u Diplouu. Tamnooka žena, ne više mlada, postala je stanovnik Gvendolinine savesti.
Te noći, kad se uvukla u svoj mali krevet, dok je gorelo samo slabo svetio, rekla je:
„Mama, da li je uobičajeno da muškarci imaju decu pre braka?“
„Ne, draga, nije“, odgovori gospođa Dovilou. „Zašto postavljaš takvo pitanje?“
(Ali počela je da misli da zna zašto.)
„Ako je tako, trebalo bi da znam“, reče Gvendolin, donekle uzrujano.
„Razmišljaš o onom što sam rekla o gospodinu Derondi i ser Hjugu Malindžeru. To je vrlo neobičan slučaj, draga moja.“
„Da li ledi Malindžer zna?“
„Zna dovoljno da bude zadovoljna. To je sasvim jasno, jer je gospodin Deronda živeo s njima.“
„A ljudi nemaju gore mišljenje o njemu?“
„Naravno da to donekle narušava njegov položaj drugačije bi bilo da je sin ledi Malindžer. On neće naslediti imanje, i njegov položaj nije važan. Ali ljudi ne moraju da znaju sve o njegovom rođenju; kao što vidiš, vrlo lepo ga prihvataju.“
„Pitam se da li on zna za to i da li je ljut na svog oca?“
„Drago moje dete, zašto bi pomislila tako nešto?“
„Zašto?“, plahovito će Gvendolin, uspravivši se u krevetu.
„Zar deca nemaju razloga da budu ljuta na svoje roditelje? Kako ona mogu da utiču na to da li su im roditelji u braku ili nisu?“
Ali savest ju je ućutkala i naterala da se baci na jastuk. Nije bila reč samo o onome što bi osetila pre više meseci da možda prigovara majci na njenom drugom braku; u tom trenutku najjače je osećala da srlja ka osudi prema kojoj je i njen brak bio zabranjena stvar.
Razgovor se završio, a dok napokon nije pala u san, Gvendolin se hrvala s razlozima protiv tog braka razlozima koji su je sada pritiskali iznova, pošto ih je prepoznala u priči o čoveku čije su se slabe veze s njom, usled nekakve tajanstvene privlačnosti, usidrile u najtrajnije slojeve njenih osećanja. Beše joj sasvim svojstveno što je, uza sve svoje premišljanje, nikad nije mučilo pitanje da li je među razloge protiv njenog braka spadala činjenica da je Grandkorta prihvatila isključivo kao čoveka za kog je prigodno udati se, a ne kao nekog kome bi se obavezala. Gvendolinine ideje behu toliko nedozrele, da to beše za žaljenje; ali mnoge velike poteškoće u životu sklone su da nam se nametnu zbog naše nezrelosti. A da bismo mudro prosuđivali, pretpostavljam da moramo znati kako stvari izgledaju onima koji nisu mudri, jer takva njihova slika čini veći deo istorije sveta.
Jutro joj je donelo duplu dozu uzbuđenja. Išla je u lov, što umalo da joj beše zabranjeno kao nedolično, ali ispostavilo se da je gospođa Torington bila dovoljno dobra na konju da joj može praviti društvo. Biće to prvi lov od nestašluka s Reksom, a, pored toga, ponovo će videti Derondu, koji ju je od prošle večeri toliko zainteresovao, da je očekivala da će, kao kad svet čeka neku čuvenu ličnost, videti u njegovoj pojavi što joj je izmaklo.
Kakvim će se on ispostaviti? Kakav život je bio pred njim za njega koji nije bio ništa bitno na svetu? A tek po koji korak da je bio drugačiji, bio bi važan koliko Grandkort uobrazilja ju je neizbežno vodila u tom gmeru možda bi postao gospoda imanja koja će pripasti Grandkortu. Ali ovako, Deronda će verovatno jednog dana videti kako ona postaje gospodarica Opatije na visu, kako dobija titulu koja bi inače pripala njegovoj ženi. Ta razmišljanja o tome šta je moglo biti, behu novina u Gvendolininom životu. Ona, koja je neosporno svikla na to da najbolje što joj se desi smatra manje vrednim od onog što veruje da joj pripada, sad je poziciju koja ju je privlačila videla u novom svetlu, kao teško, nepravedno izuzimanje drugih. Prema onome što je sad čula o Derondi, njena uobrazilja ju je vodila u smeru da Derondu svrsta u grupu sa gospođom Glešer i njenom decom, kojima je, osećala je, dugovala izvinjenje ona, dotad okružena ljudima koji bi, kako je smatrala, trebalo njoj da se izvinjavaju. Možda je i Deronda razmišljao o sličnim sudbinama. Možda je znao za gospođu Glešer? Da je znao da ona zna, prezreo bi je, ali nije to mogao znati. Da li bi je, a da to ne zna, prezirao zato što se udaje za Grandkorta? Njegov mogući sud o njenim postupcima okupirao ju je poput Klesmerove procene njenog talenta, ali je više prostora imala da se odupre osudi svog braka, jer lakše nam je pravdati sopstvene korake pred sobom, nego da drugima dokažemo svoja umeća. „Šta ja tu mogu?“, nije naše omiljeno opravdanje za nesposobnost. Ali Gvendolin je crpela izvesnu snagu iz takvog razmišljanja:
„Šta ja mogu, kad su drugi za to krivi? Ako bih se okrenula i objavila da se neću udati za gospodina Grandkorta, ništa se ne bi popravilo.“ A takvo okretanje leđa nije dolazilo u obzir. Konji u kočiji u koju se popela galopirali su.
Taj mladalački, preteran zanos nadirao je poput plime. Radije bi prihvatila bilo šta pred sobom nego poniženje koje ju je čekalo ako bi se okrenula i vratila natrag; a bilo je čak i umirujuće misliti da će jednake štete biti i ako učini jedno i ako učini drugo. No sada je neposredno pred njom bio bajni lov, tokom kog će videti Derondu, kao i on nju; jer je u svakom trenutku, spreman da iskoči pred druge misli o njemu, bio utisak da ga je vidno zanimala. Ali danas beše odlučna da ne ponovi glupost od juče, kad kao da je jedva čekala da mu se obrati. Lov će, svakako, tražiti njenu pažnju.
A tako i beše zadugo. Deronda je bio tamo, često i pred njenim očima, ali to je samo podstaklo zadovoljstvo koje je Gvendolin već jednom iskusila i koje je, činilo se, uvek pružalo užitak, kakve god da su je teškoće snalazile, sem kakve nevolje koja bi je lišila prilike za jahanje. Ništa se nije desilo što bi ih spojilo; hajka ih nije odvela daleko od kuće, i Gvendolin se sada, na ugodnom sivilu novembarskog popodneva, s dugim slojem žute svetlosti na zapadu, vraćala u Ofendin, u pratnji društva iz Diploua. Osećanje veličanstvenog uzbuđenja je uminulo, i ona beše razočarana što nije imala priliku da govori s Derondom, kog više neće videti, jer je za dandva trebalo da ode. Šta je mislila da mu kaže? Nije bila sasvim sigurna. Htela je da priča s njim. Grandkort je jahao kraj nje; gospođa Torington, njen muž i još jedan gospodin behu ispred, a Derondinog konja čula je iza sebe. Želja da mu se obrati i da on razgovara s njom postala je neizdrživa, a nije bilo mogućnosti da se ostvari, sem da zanemari sve i da učini kako želi. Izašli su iz šume borova i bukvi, i spokoj zalaska ju je gušio, te je bila sve nestrpljivija. Udari kopita konja koji ne beše daleko iza nje dodatno su je razdraživali. Zaustavila je svog konja i pogledala iza sebe; Grandkort je posle nekoliko koraka takođe zastao, ali ona, mašući bičem i klimnuvši postrance s vragolastim zapovednim stavom, reče:
„Nastavi! Želim da govorim sa gospodinom Derondom.“
Grandkort je oklevao, ali to bi učinio posle bilo kog predloga. Situacija beše neprijatna za njega. Nijedan gospodin, pre braka, nije mogao da odbije nalog dat na tako šaljiv način. Nastavio je sporo, a ona je sačekala da se Deronda pojavi. Uputio joj je ispitivački pogled, a ona namah reče, puštajući da njen konj jaše uz njegovog:
„Gospodine Deronda, morate mi nešto razjasniti. Želim da znam zašto ste mislili da nije dobro da se kockam. Da li je to zato što sam žena?“
„Ne sasvim, ali žalio sam više zato što ste žena“, odgovori Deronda, s nesputanim osmehom. Bilo je jasno da su oboje znali ko je poslao ogrlicu. „Mislim da bi za ljude najbolje bilo da se ne kockaju. To je zaluđujuća sklonost koja lako može prerasti u bolest. Pored toga, ima nečeg odvratnog u gomilanju novca i cerekanju nad hrpama para, dok ostali pate zbog njegovog gubitka. Dovoljno je neizbežnih preokreta sreće koji nas teraju da vidimo kako je naš dobitak nekom drugom gubitak, to je jedna od ružnih strana života. Umesto da se zabavljamojireterujući u tome, dobro bi bilo da to svedemo na najmanju meru.“ Dok je govorio, u Derondinom glasu osećao se žar.
„Ali priznajete da mi tu ništa ne možemo“, napomenu Gvendolin, nešto nižim tonom. Derondin odgovor beše posve neočekivan. „Okolnosti su takve uprkos nama; ne možemo uvek uticati na to što je naš dobitak nečiji gubitak.“
„Naravno, ali zato treba da pomognemo gde možemo.“ Gvendolin je, grizući usnu iznutra, zastala na trenutak, a potom se natera da progovori starim, vragolastim tonom:
„Ali zašto biste žalili više zbog toga što sam žena?“
„Možda zato što nam je potrebno da budete bolje od nas.“
„Ali šta ako je nama potrebno da muškarci budu bolji nego što smo mi“, a u glasu joj se mogao osetiti pobednički ton.
„To je prilično komplikovano“, reče Deronda, smešeći se. „Pretpostavljam da je trebalo da kažem da svako od nas misli da bi bilo dobro da ono drugo bude dobro.“
„Vidite, bilo mi je potrebno da budete bolji od mene a vi ste isto mislili“, reče Gvendolin, klimajući glavom i smejući se, poteravši konja i pridruživši se Grandkortu, koji nije imao komentar.
„Zar ne želiš da znaš šta sam imala da kažem gospodinu Derondi?“, zapita Gvendolin, čiji ponos je zahtevao da objasni svoj postupak.
„Ne“, hladno odgovori Grandkort.
„To je prva neuljudna reč koju si izgovorio da ne želiš da čuješ šta sam imala da kažem“, reče Gvendin, pretvarajući se da se duri.
„Želim da čujem šta govoriš meni, ne drugim muškarcima“, reče Grandkort.
„Onda želiš da čuješ ovo. Htela sam da mi kaže zašto mi je zamerao na kockanju, a održao mi je pravu malu pridiku.“
„Da, ali poštedi me pridike.“ Ako je Gvendolin kojim slučajem umislila da ga zanima šta je pričala s Derondom, hteo je da joj bude jasno da greši. Ali nije mu se sviđalo što mu je naloženo da odjaše. Ona je primetila da je razdražen, no nije joj smetalo, jer je postigla cilj ponovo je razgovarala s Derondom, pre nego što je podigao šešir i okrenuo konja, uputivši se sa ostalima u Diplou. Njen dragi ispratio ju je do Ofendina, odakle je trebalo da se oprosti od nje pred celodnevno, tajanstveno putovanje. Grandkort nije lagao kad je rekao da će putovanje biti dosadno: išao je vozom u Gadsmir.

POGLAVLJE XXX

Nikakvo okajanje nit ispovedaonica,

Nijedan sveštenik da to zapovedi, a ipak, primorani su

Da sede u dubokom pepelu svojih iščezlih godina.

Zamislite kuću koja je zidana u neujednačenom stilu i čiji najbolji deo beše sagrađen od sivog kamena i crvene cigle, sa okruglom kulom što je štrčala u jednom uglu meku tamu njenog kupastog krova nadvisivao je vetrokaz u obliku pevca, dopadljiv bilo među zracima i zelenilom leta, bilo među niskim oblacima i snežnim granama zime. Tlo beše prošarano senkama širokog drveća: s jedne strane, bujalo je veliko drvo, dok je pozadi nepravilna obala ogoljevala korenje belih borova, a iznad je bilo vranište; s druge strane, grmlje se nadvijalo nad barom po kojoj su lepršale i kreštale ptice vodenice. Svud naokolo prostirao se travnjak koji bi se mogao nazvati parkom, oivičen starim rasadnikom i zaštićen kamenim ogradama koje kao da su tvorile male zatvore. Van kapije je nekad netaknuta i divna priroda, sad crna zbog rudnika uglja, bila pretežno naseljena ljudima sa svećama uglavljenim u šešire, strahotnog tena zbog kog su u očima dece iz Gadsmira budila podozrenje, a tih četvoro mališana bili su deca gospođe Glešer, koja je tu živela oko tri godine. Sada, u novembru, kad su cvetnjaci ogoleli, drveće ostalo bez listova, a tamna površina bare je podrhtavala, moglo bi se reći da je imanje izgledalo sumorno, s mračnim putevima i brežuljcima zbog kojih je okolina izgledala kao u žalosti; jedino što su se deca igrala na šljunku sa psima. Ali gospođa Glešer je, pod (latim okolnostima, volela Gadsmir kao bilo koje drugo prebivalište. Potpuna povučenost ovogmesta, zajamčena odbojnošću okoline, sasvim joj Je odgovarala. Kad je povela svoja dva ponija s kolima punim dece, nije bilo gospode u kočijama da ih sreće, već samo ljudi u dvokolicama koji su lili svojim poslom; u crkvi nije bilo očiju čiji pogled je pazila da izbegne, Jer sveštenikova žena, a i sam sveštenik, nisu znali ništa što bi išlo njoj na itetu ili su znali, ali su zanemarivali: za njih ona naprosto beše udovica, stanarka Gadsmira; a Grandkortovo ime pobuđivalo je malo zanimanja u okrugu u poređenju sa prezimenima Flečer i Gokom, kako se zvahu zakupci rudnika.
Prošlo je punih deset godina otkad je prelepa žena irskog oficira pobegla s mladim Grandkortom, a meci u dvoboju koji je usledio su ranili samo vazduh, izazvavši vrlo malo buke. Većina onih koji su se sećali te afere sad su se pitali šta je postalo od te gospođe Glešer, koja se izdvajala lepotom i blistavošću u stranim mestima u kojima je živela s mladim Grandkortom.
To što je okončao tu vezu činilo se prirodnim i poželjnim. Za nju se mislilo da je žena koja je napustila dete i muža i verovatno potonula još niže. Grandkort se, naravno, zasitio nje. Voleo je da juri žene, ali čovek na njegovoj poziciji je sad već morao da poželi prikladan brak s nekom mladom, lepom ćerkom iz gospodske kuće. O gospođi Glešer se sad više gotovo uopšte nije pričalo, taman koliko o žrtvi u suđenju za ubistvo bez predumišljaja pre deset godina: ona beše izgubljeni brod za kojim niko ne bi poslao spasilačku ekspediciju, ali Grandkort se mogao videti u luci s podignutom zastavom, spreman za plovidbu kao i uvek.
A ipak, Grandkort nikad nije prekinuo veze s gospođom Glešer. Njegova strast prema njoj beše najsnažnija i najdugotrajnija od svih koje je doživeo i premda sad beše mrtva koliko i muzika polomljene flaute, ostavila je za sobom izvesnu prigušenu naklonost, koja ga je, po smrti njenoga muža pre tri godine, navela na kolebljivu ideju da se oženi njome, kako su često planirali u prvim danima njegovog ljubavnog zanosa. Grandkort je tad, na početku, bio voljan da plati za razvod, kako bi njegova draga postala slobodna, ali muž nije hteo da mu udovolji, ne želeći da se ponovo oženi niti da se njegove privatne navike navode kao dokazi.
A stav gospođe Glešer se tokom godina menjao u suprotnom smeru. Isprva nije marila za mogućnost braka. Beše joj dovoljno što je pobegla od neprijatnog muža i našla blaženstvo s ljubavnikom koji ju je potpuno opčinio mlad, naočit, zaljubljen, raskošnog stila življenja, opremljen i rečit onako kako se očekuje od mladića koji je video sve. Ona beše strastvena, čila žena, željna divljenja, koju je pet godina bračne grubosti ispunilo gorčinom. Njen neodređen položaj nije joj bio važan u tom periodu; nije žalila za čašću bezvoljne, zanemarene žene: jedina mrlja u toj slici novog, ugodnog sveta beše svest o tome da je napustila svog trogodišnjeg dečaka, koji je dve godine kasnije umro, i čija se prva reč, „mama“, razlikovala od iste reči iz ustiju dece koja su došla kasnije. Ali sada su godine donele mnoge druge promene, pored iskrivljenih linija obraza i grla, a želja da se Grandkort oženi njome postala je najvažnija. Nesigurna pozicija za koju do tada nije marila, sad ju je opominjala zbog njene dece, koju je volela s predanošću pojačanom žarom kajanja. To beše jedini razlog da žali za onim što je činila. Ako bi se Grandkort oženio njome, deci svakako ne bi bilo gore nego do tada. Njihova majka bila bi na uglednoj poziciji i ne bi više bila u podređenom položaju pred svetom: njen sin mogao bi da bude proglašen naslednikom svog oca. Žudnja da bude tako beše važnija od Grandkortovih osećanja prema njoj; njena ljubav prema njemu odavno se pretvorila u snažnu želju da joj podari jedinstvenu, trajnu titulu supruge, a nikakvu drugu sreću u braku nije očekivala do zadovoljenja svoje majčinske ljubavi i ponosa uključujući ponos zbog sebe u prisustvu svoje dece. Da bi to ostvarila, bila je spremna čak i da s tragičnom nepokolebljivošću bez pogovora trpi sve u braku, a beše dovoljno pronicljiva da bi se bunila protiv Grandkortove promenljive ćudi, praveći scene i preklinjući ga. Njegovi nepredvidljivi preokreti i njegova sklonost da pred tuđim molbama bude još hladniji kod nje su, kao u bilo kome ko je hteo nešto od njega, izazivali opravdani strah: to je kasno otkrila, jer držanje mladog ljubavnika s lepim licem i najprijatnijim manirima nije odavalo ništa od toga. Ali njegova ćudljivost morala je da košta nešto ovu strastvenu ženu i ona je zbog toga postala još ogorčenija. No uzmicanje čak i kad se nametne bespomoćnima i ranjenima uvek je praćeno ružnom suprotnošću: uvučena žaoka prikupljaće otrov. Ona je u potpunosti zavisila od Grandkorta, jer iako nikad nije strogo ograničavao njene troškove, pazio je da se ničim ne obavezuje, već da sve što radi za nju bude dobrovoljno s njegove strane, a ona se, imajući na umu brak, ne bi zadovoljila ničim manjim. Rekao je da nikad neće ništa konačno rešiti, sem testamentom, a kad je razmišljala o budućnosti, često bi joj palo na pamet da, čak i ako ne bi postala Grandkortova žena, možda nikad ne bi dobio sina koji bi imao zakonska prava, te bi na kraju njen sin mogao postati naslednik najboljeg dela njegovih imanja. Nijedan sin u tako ranoj mladosti nije bio sličniji svome ocu. Ipak, njena udaja za Grandkorta beše tako daleko od neverovatne mogućnosti, da je čak ni Laš nije odbacivao, te je rekao da bi se kladio na nju koliko na bilo šta drugo u vezi sa svojim pokroviteljem. Laš je, zapravo, zaključivši da Grandkort koristi svoje prebivalište u Diplouu da pridobije gospođicu Aroupoint, mislio kako bi bilo pametno da se založi za tu mogućnost, shvativši da u tom slučaju neće biti ništa od braka s gospođom Glešer, koja je dugo bila predmet Grandkortove hirovitosti. Ali Gvendolinina pojava je potrla obe mogućnosti i beše sasvim prirodno da odmah uključi gospođu Glešer u svoj plan da otkloni tu novu opasnost, tako što će u Gvendolinin um usaditi otpor. Ona je pristala na Lašov plan s revnošću koju je pratila i strast i svrsishodnost, a to beše i način da otpusti nešto od nakupljenog otrova.
Posle toga, čula je od Laša o Gvendolininom naglom odlasku, i da je verovatno da se zauvek rešila opasnosti, ali kasnije nije dobila nikakvo pismo da je obavesti kako se opasnost vratila i postala izvesnost. Od tada je pisala Grandkortu kao i uvek, ali njegov odgovor kasnio je više nego što je bilo uobičajeno. Zaključila je da možda namerava da dođe u Gadsmir upravo dok je on bio na putu, i ne beše bez nade svoju snažnu želju izjednačila je s njegovim namerama da mu se već smučilo to uzaludno udvaranje, te da bi zbog toga možda bio sklon da se vrati ranijoj nameri.
Grandkorta su u Gadsmir vodile dve nimalo prijatne namere: da je obavesti o predstojećem venčanju, i to lično, kako bi otklonio sve nedoumice, i da od nje uzme dijamante njegove majke koje joj je davno poverio, želeći da ih nosi. Dijamanti su priličili njenoj ličnosti, a nosila ih je tako da su izgledali vredni para datih za njih. Ti dijamanti nisu bili blistave gromade, već zrna, za uši, vrat i kosu, ali vredeli su nekoliko hiljada, i Grandkort je bez odstupanja želeo da ih da svojoj ženi. Kad ih je ranije zatražio od Lidije, naprosto zato što bi bili sigurniji ako ih smesti u banku, ona je mirno, ali nepokolebljivo odbila, rekavši da su sasvim sigurni, te je na kraju rekla: „Ako se ikad oženiš drugom, daću ih njoj. Nameravaš li da se oženiš drugom ženom?“ Grandkort u tom trenutku nije imao motiva da insistira; osim toga, izvesna milost u njemu nije mu dopuštala da pred Lidijom ispoljava svoju sklonost da potvrđuje sopstvenu moć zastrašivanjem ili razočaravanjem drugih, ili izazivanjem besa koji se nisu usuđivali da iskažu sklonost koja bi se probudila u njemu kad bi ostale oslabile. Strog tumač mogao bi reći da je njihov međusobni odnos, tužan položaj te žene koja je zavisila od njegove volje, predstavljao plodno tle za njegovo uživanje u dominiranju. Ali u njegovom ponašanju prema njoj beše nečeg drugog: efekat njene moći nad njim nije uminuo, samo se preobrazio; i upravo zbog tog efekta, nestalnog i ispraznog prepuštanja zavođenju koje ga je nekad ispunjavalo žarom kakav mu je sad nedostajao u životu, beše sklon da se radije prepusti prošlosti koju je dobro poznavao nego da se vezuje za nešto novo. Međutim, sada ga je nešto novo okupiralo i on je osećao poriv da se potrudi da to ispadne što bolje.
Gospođa Glešer je sedela u prijatnoj sobi gde je običavala da provodi jutra sa svojom decom. Četvrtasti istureni prozor gledao je na široku površinu pod šljunkom i travom, koja se pod blagom strminom spuštala ka malom potočiću što se ulivao u jezerce. Na niskom, crnom kabinetu, na starom stolu od hrastovine, stolicama presvučenim zagasitom kožom, behu nabacane dečije igračke, knjige i baštenska odeća, na koje je dama majčinskog izgleda, u pastelnim bojama, gledala sa zida smešeći se s odobravanjem. Sva deca su bila tu. Tri devojčice koje su se sjatile oko majke kraj prozora, behu njene male replike tamnooke i tamnokose, sa istančanim crtama lica i rumenilom u obrazima, naočitih nosića i obrva kao u kakvih malecnih žena, a najstarija među njima imala je jedva devet godina. Dečak je sedeo nešto dalje na tepihu, nagnuvši svoju plavokosu glavu nad životinjama u Nojevoj barci, koreći ih redom glasom preteče naredbe i povremeno ližući one šarene da proveri hoće li boje nestati. Najstarija, Džozefina, imala je čas francuskog, dok su ostale, s lutkama u krilu, sedele u skrušenom položaju dostojnom madone. Gospođa Glešer je vrlo pažljivo odabrala svoju toaletu, jer je svakoga dana govorila sebi da bi se Grandkort mogao pojaviti. Njena glava koju su, uprkos ispijenosti, krasili očuvana elegancija profila, kovrdžava kosa i jasno izvijene obrve, uzdizala se upečatljivo nad svilom i kadifom boje bronze i zlatnom ogrlicom koju joj je Grandkort stavio oko vrata pre mnogo godina. Nije uživala u svojoj toaleti, i, videvši sebe u ogledalu, pomislila je: „Koliko sam se promenila!“, ali ono dobro što joj je ostalo u životu, nameravala je da održi. Lako je mogla da zamisli sebe ljupku kao gospu dostojnu najvišeg položaja, ukoliko bi se njena glavna želja ispunila. Mala lica oko nje, gotovo istovetne umanjene verzije nje same, kao da su otkrivala obline koje su nekad bujale tamo gde su sad bledeli upali obrazi. Ali deca su ljubila blede obraze i nijednom nisu pomislila da su usahli. Ta ljubav je sad bila jedini smisao u njenom životu.
Gospođa Glešer je iznenada okrenula glavu od Džozefinine knjige da bi oslušnula. „Tiho, draga! Mislim da neko dolazi.“
Dečak Henli ustade i reče: „Mama, da li je to mlinar s mojim magarcem?“
Nije dobio odgovor, te se pope na majčino krilo da bi ponovio pitanje nepopustljivim tonom. Ali vrata se otvoriše i sluga najavi gospodina Grandkorta. Gospođa Glešer ustade, ne bez nemira.
Henli se namršti na njega, jer nije bio mlinar kog je očekivao, a tri devojčice bojažljivo okrenuše svoje tamne oči ka njemu. Taj mamin prijatelj nije bio naročito drag nijednom od njih kad je uzeo ruku gospođe Glešer, a drugu ruku stavio na Henlijevu glavu, taj energični junoša je pokušao da je skloni udarajući je pesnicom. Devojčice su sramežljivo dopustile da ih potapše ispod brada i poljubi, ali činilo se da bi najbolje bilo da ih pošalju u baštu, gde su se sad igrale i čavrljale s psima u šljunku.
„Odakle si došao?“, upita gospođa Glešer, pošto je Grandkort odložio šešir i ogrtač.
„Iz Diploua“, odgovorio je polako, sevši nasuprot njoj, posmatrajući je nehajno, što je ona zapazila.
„Onda si umoran.“
„Ne, odmorio sam se u Džankšenu ogavne li rupe. Ova putovanja vozom uvek su dosadna zbrka. Ali popio sam kafu i popušio cigaru.“
Grandkort je izvukao maramicu, obrisao lice, a potom je, vraćajući je u džep, pogledao u prekrštena kolena i besprekornu čizmu, kao da je naspram njega bio stranac, a ne žena, sva ustreptala usled napetosti zbog koje su svaka njegova reč i pogled budili nadu ili strah. Ipak, razmišljao je o njihovom razgovoru i šta bi trebalo da kaže. Zamislite razliku u snazi osećanja ove žene koju su godine odvele u svesniju zavisnost i odlučniju revnost, i ovog čoveka koji je s vremenom otupeo do neutralnije svojeglavosti.
„Očekivala sam te prošlo je mnogo vremena otkad si mi se poslednji put javio. Pretpostavljam da se nedelje čine dužim u Gadsmiru nego u Diplouu“, reče gospođa Glešer. Govorila je brzo, britko, u skladu s crtama lica, kao što se zvuk i boja tona violine slažu s njenim oblikom.
„Da“, odgovori Grandkort sa otezanjem. „Ali našla si novac koji sam uplatio u banci.“
„Oh, jesam“, odsečno potvrdi gospođa Glešer, ustreptala od nestrpljenja. Grandkort je ranije uvek barem joj se tako činilo obraćao više pažnje na nju i na decu nego danas.
„Da“, nastavio je, igrajući se svojim brkom. Još uvek je nije udostojio pogleda. „Meni je vreme prohujalo; u načelu, dovoljno je sporo, ali mnogo toga se dešavalo, kao što znaš“, na to je usmerio pogled ka njoj.
„Šta to znam?“, upitala je oštrim tonom.
Zastao je, a potom odgovorio bez ikakve promene u glasu: „Da razmišljam o ženidbi. Videla si gospođicu Harlet?“
„Je li ti ona to rekla?“
Bledi obrazi su izgledali još bleđe, možda zbog gnevnog sjaja u očima nad njima.
„Ne. Laš je“, beše spor odgovor. Bilo je to kao da neke jezive ruke spremaju zavrtanj za palac i gvozdenu čizmu76 pred očima uhvaćene žrtve.
„Blagi Bože! Reci mi odmah da ćeš se oženiti njome“, planula je, grčevito stežući šake, dok su joj se kolena tresla.
„Lidija, to se svakako mora desiti, pre ili kasnije“, odgovori on. Sada kad je namestio zavrtanj na nogu, nije hteo da produbljuje njen bol.
„Nisi to uvek smatrao neizbežnim.“
„Možda, ali sada smatram.“
Otpor pred tim nekolikim prigušenim Grandkortovim rečima beše besmislen kao kad bi svojim tankim prstima gurala gvozdena vrata koja su se zalupila. Beše svesna svoje bespomoćnosti, i uzdržala se od toga da je iskušava molbama od plakanja na uvo koje je gluvo i bacanja na mrtva kolena, jer bi jedino videla nepokretno lice i osetila krute ruke. Nije zajecala niti govorila; previše teško ju je pogodila iznenadna izvesnost koja je nosila ledenu mučninu koliko i misao i emociju. Gubitnički stisak umiruće nade je u tih prvih nekoliko trenutaka izazvao užasno osećanje u njoj. Napokon je ustala, u grčevitom naporu, i, svesna samo svog jada, pritisla je čelo na tvrdo, hladno prozorsko staklo. Deca koja su se igrala u šljunku, shvatiše to kao znak da hoće da dođu kod nje, te su, dotrčavši, stajali pred Lidijom, okrenuvši joj svoja slatka lica u iščekivanju. To ju je prenulo; odmahnula im je glavom, dala rukom znak da idu, i, savladana tim bolnim naporom, bacila se na najbližu fotelju.
I Grandkort je ustao. On beše dvostruko uznemiren zbog same scene i zbog osećanja da ga nikakva gospodstvenost nije mogla spasiti toga; ipak, zadatak se morao obaviti do kraja, a preostala je administrativna neminovnost: uređivanje stvari da bi se buduće neprijatnosti svele na najmanju meru. Oslonio se na ćošak kamina, a ona ga je pogledala i rekla gorkim glasom:
„Ništa od ovoga ti nije važno. Deca i ja smo ti samo stalni teret. Hoćeš da odeš i da budeš s gospođicom Harlet.“
„Lidija, ne čini ovo neprijatnijim nego što mora biti. Kakva je korist govoriti o onome što se ne može promeniti? Naravno, užasno mi je neugodno gledati kako sebe teraš u očaj. Došao sam da ti saopštim ono što moraš da prihvatiš: ti i tvoja deca bićete zbrinuti kao i do sada, i to je sve.“
Tišina. Nije se usuđivala da odgovori. Ta žena prodornog, žudnog pogleda, nosila je u duši gvozdeni teret maternjeg bola zahvaljujući kome je ponekad bila spremna na potiskivanje teže od urlanja i borbe. Ali ispod te tišine, ključali su mržnja i osvetoljubivost: želela je da taj brak ojadi još dvoje, pored nje. On je ubrzo nastavio:
„Biće bolje za tebe. Možeš nastaviti da živiš ovde. Ali mislim da posle nekog vremena odvojim izdašnu sumu za tebe i decu, pa ćeš moći da živiš gde god poželiš. Tada nećeš imati razloga da se žališ. Kako god da je, bićeš obezbeđena. Ništa nije moglo da se uradi unapred. Sve se odigralo vrlo brzo.“
Grandkort je obustavio svoj spori niz rečenica. Nije očekivao od nje da mu se zahvali, ali je smatrao da bi mogla imati razloga da bude zadovoljna, ukoliko je za Lidiju bilo moguće da bude zadovoljna. Nije zapažao nikakvu promenu na njoj, te posle jednog minuta nastavi:
„Nikada nisi imala nijedan razlog da strahuješ da ću biti uskogrud. Nije me briga za novac.“
„Da ti je stalo do novca, pretpostavljam da nam ga ne bi davao“, reče Lidija, ne mogavši da potisne sarkazam.
„To su vraški nepravedne reči“, odgovori Grandkort nižim glasom, „i savetujem ti da ne govoriš više tako nešto.“
„Hoćeš li me kazniti tako što ćeš ostaviti decu u nemaštini?“ Nije mogla da se obuzda, jedno otpuštanje otrova povuklo je za sobom i drugo.
„Ne dolazi u obzir da deca trpe u nemaštini“, reče Grandkort, još uvek prigušenim glasom. „Preporučujem ti da ne govoriš stvari zbog kojih ćeš žaliti.“
„Navikla sam na žaljenje“, ogorčeno mu odgovori. „Možda ćeš ti zažaliti. Već si zažalio što si me voleo.“
„Jedini ishod svega ovoga je da će biti neobično teško ponovo se sresti. Imaš li ikojeg prijatelja osim mene?“
„Sasvim tačno. Nemam.“
Te reči su zvučale kao uzdah. U istom trenutku proletelo joj je kroz glavu da bi on, ako bi mu poželela više sreće nego što je imao s njom, možda osetio tugu i usamljenost koji bi u njemu probudili neko sećanje na vreme kad je bio mlad, veseo i pun nade. Ali ne! Ne bi ga time povredila; ona je bila ta koja je morala da pati.
Rasprava se time okončala. Grandkort je nameravao da ostane do večeri; sad je želeo da skrati svoju posetu, ali nijedan prigodan voz nije kretao ranije od prethodno odabrane satnice, a morao je i da razgovara s Lidijom o drugom cilju svoje posete, koji je, poput druge hirurške operacije, zahtevao izvesnu pauzu. Sati su morali nekako da se provedu; valjalo je obedovati; deca su ušla u kuću sav taj mehanizam života mora je da se nastavi u užasnoj atmosferi usiljenosti kakva se često oseća posle prostijih porodičnih svađa. Prisustvo dece unekoliko je olakšalo Lidijin potisnuti bes: osećala je neobuzdano likovanje zbog njihove ljupkosti, umislivši da će time poremetiti Grandkortovu ravnodušnost prema njoj i njima ta tajna otrovna strelica beše plod njene uobrazilje. Grandkort se ponašao s ležernošću čoveka čiju je otmenost u držanju odavno već oblikovalo dosađivanje držao je u krilu malu Antoniju, koja je sedela s prekrštenim šakama i očiju uprtih u njegovu ćelu, vrednu njene pažnje, a potom je pridobio Henlija obećavši mu predivno sedlo i uzde. Samo su ga dve najstarije devojčice prepoznavale kao čestog gosta, i na njihova sećanja iz najranijih godina sad se nadovezivala sramežljivost koju Grandkort svojim držanjem nije otklanjao. On i Lidija bi tu i tamo, u prisustvu posluge, razmenili po koju konvencionalnu rečenicu, ali inače nisu razgovarali; a Grandkort je sve vreme razmišljao o svojoj opčinjenosti kad joj je dao te dijamante, zbog koje je sada morao da se izloži neprijatnosti da govori o njima. U njemu beše ukorenjena briga za onim što je smatrao da pripada njegovom staležu, kao i svest o ponižavanju kome bi se podvrgao kad bi zatražio nešto, šta god to bilo. Ali koliko god se ograđivao od prošlosti gospođe Glešer, sopstvena prošlost ga je pritiskala jarmom težim od ijednog koji je sam mogao da nametne. Morao je da zatraži dijamante što ih je obećao Gvendolin.
Sad napokon ostadoše sami, licem u lice, sa svećama iznad sebe. Grandkort je pogledao na sat i rekao, s naizgled nehajnim otezanjem u glasu: „Zaboravio sam da pomenem jednu stvar, Lidija. Moji dijamanti su kod tebe.“
„Da, kod mene su“, odmah je odgovorila, ustajući. Ruke je spustila i ispružila prste, a Grandkort je i dalje sedeo. Očekivala je da će se to pomenuti i već je donela odluku. Ali nameravala je da tu odluku sprovede, a da ga, ako je moguće, ne rasrdi.
„U kući su, pretpostavljam?“
„Ne, nisu u ovoj kući.“
„Mislio sam da si rekla da ih držiš kod sebe.“
„I nisam lagala. U banci su u Dadliju.“
„Možeš li da ih uzmeš? Moram da uredim da ih pošalješ nekome.“
„Ne moraš ništa da uređuješ. Poslaće se osobi kojoj si ih namenio.Ja ću to urediti.“
„Kako to misliš?“
„Kako sam rekla. Uvek sam ti govorila da ću ih dati tvojoj supruzi. I održaću reč. Ona ti još uvek nije žena.“
„Kakva glupost“, reče Grandkort, dok mu je iz glasa izbijalo gađenje. Nerviralo ga je što je Lidiji, povlađujući joj, omogućio prednost koju je sada iskoristila da istera svoje, uprkos svom potčinjenom položaju.
Nije progovarala. Sad je i on ustao, ali je zastao oslonivši se na kamin, okrenuvši joj profil.
„Dijamanti mi se moraju dopremiti pre venčanja“, započe ponovo.
„Kad je tvoje venčanje?“
„Desetog. Nema vremena za gubljenje.“
„A kuda ćete posle venčanja?“
Nije odgovorio, osim što se namrštio. Napokon izusti: „Moraš odrediti dan pre toga, kada ćeš ih uzeti iz banke i sresti se sa mnom ili s nekim drugim koga budem zadužio ovo je jedna velika neprijatnost. Odaberi dan.“
„E, neću. Dijamante će joj isporučiti. Održaću reč.“
„Znači li to“, upita Grandkort jedva čujnim glasom, okrećući lice ka njoj, „da nećeš učiniti kako sam ti naložio?“
„Tako je“, otrgao joj se odgovor, pošto je sevnula pogledom na njega. Ubogo stvorenje je istog trenutka uvidelo: ako te reči budu imale ikakve posledice na njenu sudbinu, biće to na njenu štetu i možda će potrti sve preostalo preimućstvo njenog dugotrajnog strpljenja. Ali reči su bile izrečene. On beše u položaju koji ga je razdražio van svake mere.
Nije mogao da je prodrma niti da je grubo dodirne; a sve i da je mogao, time ne bi povratio majčine dijamante. Uzdržao se od jedine pretnje kojom bi je zastrašio ako bi poverovala u nju. A, načelno, ništa nije mrzeo više nego da bude nateran na nasilje, čak i na rečima: njegova volja morala se nametnuti bez pratećih neugodnosti. Pogledavši je na trenutak, ponovo joj je okrenuo profil i rekao:
„Đavolji idioti su te žene!“
„Zašto mi nećeš reći kuda ćete posle venčanja? Mogla bih da dođem na venčanje ako bih htela, pa tada da saznam“, reče Lidija, ne suzdržavši se od samoubilačke vrste pretnje za koju beše kadra.
„Naravno, možeš igrati ulogu lude žene, ako želiš“, reče Grandkort, sotto voće. „Ne pretpostavljam da ćeš sačekati da razmisliš kakvo dobro će ti to doneti ili šta mi duguješ.“
Njega su obuzeli gađenje i ogorčenje, sasvim novi u istoriji njihovog međusobnog odnosa. Neosporno je bilo da je ta žena, čiji život se čvrsto držao sisaljkama za njegov (što je on sam dopustio), imala neverovatnu moć da priređuje neugodnosti, a njegova žurba da se dočepa dijamanata pružila joj je priliku. Njegov ponos je uočavao neke vrlo ružne mogućnosti po njega, te je nekoliko minuta nemo razmatrao situaciju razmišljajući kako da joj doskoči. Za razliku od njega, ona po prirodi beše direktna, sa izvesnim jednostavnim, ali snažnim ambicijama, i on je znao jedan način na koji bi joj sada, kao i mnogo puta dotad, mogao pokazati gde joj je mesto. Kako je ser Hjugo rekao za njega, Grandkort je znao da odigra svoje karte.
Nije dalje govorio, već je pogledao na svoj sat, pozvonio i poručio da mu se odmah doveze kočija. Potom se udaljio od nje, koračajući kao da očekuje da će uskoro biti pozvan, i dalje ne progovarajući niti okrećući pogled ka njoj.
Ona je doživljavala užasan sukob samoprekora i upornosti. Unapred je videla kako Grandkort odlazi ne osvrćući se na nju; ona ostaje u samotnoj neizvesnosti; nema vesti od njega; ne zna da li je nanela štetu svojoj deci; oseća da ga je možda navela da je mrzi; oseća sav jad koji je podrio sopstvene motive. A ipak, nije mogla da podnese da se odrekne čina koji je bio sladak zalogaj njenoj gladnoj osvetoljubivosti. Da nije bila majka, rado bi se žrtvovala svojoj osveti: svesno bi se uvalila u bedu da ostvari pravdu time što bi sprečila da druga bude sretna. Dve njene najjače strasti behu u sukobu, a ona je morala da ih obe zadovolji.
„Hajde da se ne rastajemo u ljutnji, Henli“, započe, sa istim glasom i stavom. „Tražim vrlo malo. Ako bih odbijala da se odreknem bilo čega što nazivaš svojim, drugačije bi bilo: tad bi imao razlog da se prema meni odnosiš kao da me mrziš. Ali ja tražim tako malo. Ukoliko mi kažeš gde idete na dan venčanja, pobrinuću se da joj se dijamanti dostave bez skandala. Bez skandala“, ponovila je, sa iskrenošću u glasu.
„Zbog takvih besmislenih kaprica, žene postaju ogavne“, reče Grandkort, ne odajući se pogledom niti pokretom. „Kakva korist od razgovaranja s ludim ljudima?“
„Da, poludela sam takvom me je načinila usamljenost udovolji mi.“ Kroz reči su joj probijali jecaji. „Ako mi dozvoliš ovu jednu glupost, pokoriću se, i nikad ti neću smetati.“ Briznula je u histeričan plač, pa ponovila, bezmalo kroz vrisak: „Posle toga ću se sasvim pokoriti.“
U toj strasti beše čudna mešavina pretvaranja i iskrenosti. Držala se svog nauma poput deteta koje steže neki mali predmet koji je ukralo, plačući i poričući istovremeno. Čak se i Grandkort iznenadio: ta hirovita želja, ta dečija nasilnost, ne beše u skladu s Lidijinim ponašanjem i ličnošću. Oboje su oduvek držali do svog dostojanstva. Ipak, činilo mu se da je lakše upravljati njome sada nego dok je prethodno prkosila. Ponovo joj se približio i rekao, svojim hladnim, zapovednim tonom: „Budi mirna i slušaj šta ti kažem, nikada ti neću oprostiti ako ponovo napraviš scenu.“
Ona pritisnu maramicu na lice, pa kad se pribrala dovoljno da povrati glas, reče odlučno, prigušenim tonom kakav sledi jecanje: „Neću ako mi dopustiš da bude po mome obećavam da nikad više neću praviti probleme. Nikada nisam prekršila obećanje koje sam ti dala, a koliko puta si se ti ogrešio o mene? Kada si mi dao dijamante da ih nosim, nisi imao na umu drugu ženu. A sada ti ih vraćam ne prebacujem ti jedino što tražim jeste da ih dam na svoj način. Zar nisam ovo dobro podnela? Oduzećeš mi sve, a sad kad pitam za slamku, za komadić odbijaš mi to.“ Govorila je brzo, ali posle kratke pauze nastavila je sporije, ne tako prigušenim glasom: „Neću podneti ako me odbiješ.“
Grandkort je imao nejasno osećanje da se suočava s nečim sličnim ludilu; mogao je jedino da popusti. Sluga uđe da kaže da su kola spremna. Kad se vrata zatvoriše za njim, Grandkort reče nabusito: „Idem u Rajlands.“
„Dostaviću joj dijamante tamo“, odlučno reče Lidija.
„U redu, odlazim.“ Nije osetio potrebu čak ni ruku da joj uzme, previše ga je rasrdila. Ali sad kad je dobila šta je htela, bila je spremna da se ponizi da bi ga odobrovoljila.
„Oprosti mi, nikada te više neću jediti“, reče, s molećivim izrazom. U sebi je govorila: „Ja sam jedina koja ima šta da oprosti.“ Ipak, morala je da moli za oproštaj.
„Bolje bi ti bilo da održiš to obećanje. Tvoja ludost mi je bila neobično mučna“, kaza Grandkort, koji je, reklo bi se, tu rečenicu izabrao kao najsnažniji verbalni izraz.
„Jadničak!“, zavapi Lidija s blagim osmehom; zar nije bio svestan te nebitne činjenice da je njoj jutros bilo muka zbog njega? Ali odmah se preobrazila, što joj beše sasvim prirodno, i sad je bila spremna da mu se umili ako joj dopusti, da bi mogli da se rastanu barem donekle u miru. Usudila se da položi ruku na njegovo rame, a on je nije sklonio odatle: prethodno je uspela da ga uznemiri, te je odobravao ove dokaze da mu se ponovo potčinila.
„Zapali cigaru“, rekla je umirujućim tonom, izvukla tabakeru iz njegovog prednjeg džepa i otvorila je. Rastanak su pratili ti blagonakloni znaci zajedničke brige. Grandkorta nije napuštao utisak okrnjene nadmoći, izjedajući ga.

POGLAVLJE XXXI

„Ovako više ima izgleda nego da ludo u još nebrođene srljate vode i put neslućenih obala gde vas, nema sumnje to, nevolje svake vrste čekaju.“
Šekspir77
Na dan kada se Gvendolin Harlet udala i postala gospođa Grandkort jutro beše bistro i svetlo, a tanak mraz je pod niskim suncem prekrio lišće. Svadbeno slavlje vredelo je videti, i pola Penikota je izašlo da gleda, poredavši se uz put sve do crkve. Svadbenu ceremoniju obavio je stari parohov prijatelj, a paroh je doprineo preuzevši ulogu oca. Prisutni su zapazili da se tuga očitavala na samo dva lica gospođe Dovilou i Aninom. Delikatni majčini kapci behu ružičasti, kao da je plakala čitavu noć, i nikog nije iznenadilo što je, ma koliko Grandkort beše izvanredna prilika, patila zbog rastanka sa ćerkom koja je bila cvet njenog potomstva i života. Manje jasno beše zašto bi Ana, koja je tako lepo izgledala u haljini deveruše, tugovala. Ostali su odražavali blistavost događaja ponajviše mlada. Svi su se složili da su njena figura i prilika bili vredni titule: za lice bi se dalo pomisliti da titula zahteva nešto rumenije obraze, ali kako mladoženja nije bio sveže puti mlinareva žena je zapazila da mu ten beše kao u njenog muža savršeno su se slagali. U svakom slučaju, pouzdano mu je bila vrlo draga, te ne beše neosnovana nada da joj nikada neće pominjati da je trebalo da se zaposli kao guvernanta, a njena majka da živi u Sojerovoj kolibi beše to zla ireća o kojoj se mnogo govorilo u selu. Mlinareva ćerka od četrnaest leta nije verovala da se gospoda na tako visokom nivou mogu ponašati loše prema svojim ženama, ali majka ju je poučila: „Oh, dete, muškarci su muškarci: plemenitog ili prostog roda, znaju da prekardaše. Majka je pričala kako je vitez Pelton često s psima i dugim bičem odlazio u sobu svoje žene, i tamo ih je pred njom tukao da je zastraši; a moja majka joj je u to vreme bila lična služavka.“
„Lošu sreću donosi pričanje nečega takvog na venčanju, gospođo Girdl“, opomenu je krojač.
„Svađa se možda završava s bičem, ali počinje jezikom, a jezik je kod žena najduži.“
„Gospod ga je dao ženama da ga koriste, cenim“, odvrati gospođa Girdl. „Nikad nije nameravao da uvek bude po vašem.“
„Od jednog gospodina s mladoženjine strane“, nadoveza se krojač, „načuo sam da taj gospodin Grandkort ima divan kratak jezik. Sve mora biti po njegovom, a ni reč da ne izgovori.“
„Onda je on od onih s bičem, rekla bih“, reče gospođa Girdl. „Ona ima jezičinu, u to sam sigurna. Pogledajte, evo izlaze zajedno!“
„Ala joj je divan veo!“, uzviknu krojač.
Gvendolin, zapravo, nikad nije pokazala više gipkosti u držanju, više sjaja u pogledu: blistala je od snažnog uzbuđenja, kao što ponekad biva i od bola. Ali nije osećala bol: beše u istom stanju kao one večeri za kockarskim stolom, kad ju je Deronda posmatrao, a ona počela da gubi. Bilo je uživanja u tome: kakav god nemir joj donosila sve snažnija svest o njenim novim životnim okolnostima, beše u senci zadovoljenja svoje ambiciozne taštine i želje za luksuzom, koje bi samo velika doza sporo delujućeg otrova mogla da ubije. Tog jutra nije mogla iskreno da kaže da se kaje zbog toga što je prihvatila Grandkortovu ponudu, niti da je ijedan strah koji je nazirala u ne sasvim jasnoj budućnosti mogao da zakloni blistavi efekat ove scene čija je bila središte. To da je činila nešto pogrešno i da će je ubrzo stići kazna jer žena kojoj je dala obećanje, pa ga pogazila, razmišlja o njoj s ogorčenjem i jadom, s pravom joj prebacujući da će Deronda, sa svojim nazorima, verovatno da je prezre zbog braka s Grandkortom, kao što ju je prezreo zbog kockanja iznad svega, da joj je vrpca koja ju je spajala s ovim udvaračem, dotad u njenim rukama, sad bila namaknuta oko vrata sve to previranje činjenica koje nije razumela, ali ih je duboko osećala, zajedno s prizorima napola stvarnim, napola fantastičnim, uznemiravalo ju je u nedeljama njene veridbe. Da li je to potresno iskustvo nestalo ovog jutra? Nije, već ga je nadjačao i potisnuo pobednički prkos, dok je stajala u središtu života osećajući poglede mnogih na sebi, ulažući sve da bi dobila mnogo. A ukoliko će izgubiti, onda nek to bude s aplauzom i s osećanjem važnosti. Ali ovog jutra gubitnička uloga nije ju je pritiskala u vidu straha: mislila je da stiče punu moć upravljanja okolnostima sa svom zvaničnom snagom braka koju neke žene ne umeju da koriste. Ta opijenost mladalačkim egoizmom iz koje su je probudili nevolja, poniženje i novo osećanje krivice, povratila se usled nanovo potpirenog negdašnjeg žara. Bila je daleko od ideala uplakane, ustreptale mlade. Sirota Gvendolin, kojoj su neki prerano presudili i pridikovali! Išla je među iluzijama uzdignute glave i lakog hoda; a ipak, negde duboko u sebi je osećala da se pomalo zanela.
„Hvala Bogu da se tako dobro držiš, draga moja!“, reče gospođa Dovilou, pošto je pomogla Gvendolin da skine venčanicu i obuče haljinu za putovanje. Jedino se sirota majka tresla, a Gvendolin se zbog njene uznemirenosti dvostruko trudila da se ponaša pobednički.
„To isto biste možda rekli da sam išla na razgovor s gospođom Mompert, moja draga, tužna, nepopravljiva mama!“, kaza joj Gvendolin, pa nežno obuhvati rukama majčine obraze uz smeh potom ih skloni i raširi ruke da bi se pokazala: „Evo me gospođa Grandkort! Kakvom drugačijom biste me hteli? Sećate se da samo što niste umrli od potištenosti kad sam odbila da budem gospođa Grandkort.“
„Tiše, dete moje, za Boga miloga!“ reče gospođa Dovilou, bezmalo šapćući. „Kako da se osećam, kad se rastajem od tebe? Ali rado ću podneti bilo šta, samo da si ti srećna.“
„Ne rado, mama, ne!“, reče Gvendolin, odmahujući glavom, sa blistavim osmehom. „Podneli biste voljno, ali bili biste tužni, uvek. Tuga je vaš sos i ništa ne uzimate bez njega.“ Potom, stavivši ruke na majčina ramena i obasuvši je poljupcima prvo jedan njen obraz, a potom i drugi, između reči veselo dodade, „I tugovaćete što ću morati da nosim toliko breme da u svemu veličanstveno uživam u predivnim kućama i konjima i dijamantima, pošto ću imati dijamante i odlaziću na dvor i biti ledi Zasigurno i ledi Možda i važna ovde i u galopu tamo i uvek ću vas voleti više od bilo koga na svetu.“
„Slatko moje dete! Ali neću biti ljubomorna ako više voliš svoga muža, on će očekivati da bude na prvom mestu.“
Gvendolin je napućila usta i isturila bradu u ljupkoj grimasi, te je rekla: „Prilično smešno očekivanje. Međutim, ne nameravam da se loše ponašam prema njemu, sem ako to ne zasluži.“
Potom se njih dve baciše u zagrljaj jedna drugoj, a Gvendolin nije uspela da se uzdrži od jecanja kad je kazala: „Volela bih da idete sa mnom, mama.“
Ali zbog retkih suza na njenim dugim trepavicama bila je samo još dražesnija kada je pružila ruku Grandkortu da je uvede u kočiju.
Paroh joj je uputio poslednje reči: „Zbogom, Bog neka te čuva, videćemo se ponovo uskoro“, a potom se vratio gospođi Dovilou i obratio joj se, poluveselo, poluozbiljno:
„Budimo zahvalni, Fani. Ona je u poziciji kao skrojenoj za nju, i višoj od one koju sam joj priželjkivao. A malo je žena koje su odabrane za položaj koji im donosi samo dobro, a ništa loše. Smatraj sebe za srećnu majku.“
Novopečeni supružnici prošli su pedesetak milja vozom i stigli na stanicu u blizini Rajlandsa. Nebo je sad već bilo zagasito, i počeo je da pada mrak kad su prošli kroz kapije parka, ali Gvendolin je, gledajući kroz prozor kočije koja je hitala, uspela da vidi veličanstvene obrise i okolne divote prizora dugu, vijugavu putanju omeđile su zimzelene krošnje sa sivim stablima; potom su se ukazale prostrane travnate površine i talasasta, mračna uzvišenja, i napokon su stigli do prostranog nivoa na kome je bila bela kuća, s drvećem u pozadini, i s uzdignutim i spuštenim balustradama balkona spreda.
Gvendolin je bila u svom najboljem raspoloženju tokom putovanja i neprekidno je čavrljala, zanemarujući promenu u njihovom međusobnom položaju; Grandkort je ćutao u zanosu, dok je ona prekinula njegov nežni stisak njene šake da bi obema rukama prihvatila njegovu, s pojačanom živahnošću kao u mačeta koje ne želi da se smiri da bi ga pomilovali. Počelo je da je hvata izvesno grozničavo uzbuđenje, i sada je, tokom vožnje kroz park, njena uobičajena osetljivost na izmene u osvetljenju i okruženju naterala njeno srce da drugačije kuca. Da li to beše zbog promene ili zbog gotovo neverovatnog ispunjenja njenih devojačkih snova da bude „neko“ da korača kroz sopstveni dugi hodnik i pod sopstvenim tavanicama u uzvišenosti skrivenoj od pogleda, gde je njeno naslikano Proleće rasipalo naslikano cveće, i njeni anđeli duvali su u svoje trube nad njom, dok su njene sopstvene sluge, lakeji odećom, muškarci bićem, bili ništavni u njenom prisustvu, i poštovali prikladnost njene drskosti prema njima: ukratko, do toga što je postala junakinja divnog pozorišnog komada, bez muka umetničkih? Da li je njeno srce ustreptalo zbog izvesnosti tog ispunjenja? Ili zbog neke nejasne slutnje, ustrajnog probijanja potisnutog iskustva, mešanja očekivanja trijumfa s bojazni od krize?
Njena priroda beše od onih čije likovanje neizbežno nosi sa sobom strah spreman da se zgrči i da objavi sebe.
Uprkos samoj sebi, zaćutala je kad su se približili kapiji, a kad je njen suprug rekao: „Stigli smo kući!“ i poljubio je u usta po prvi put, jedva da je bila svesna njegovog poljupca jer je s njene strane bilo samo pasivnog prihvatanja pozdrava usred opčinjavajuće predstave. Zar njen život prepun dešavanja u poslednja tri meseca ne beše predstava čiji je jedini zadivljeni gledalac bila njena svest? Posle upola voljnog uzbuđenja proteklog dana, njenu ličnost savladala je obamrlost.
Ali hol je bleštao od svetla, ispunjen toplotom, prostiračima, tepisima, portretima celih figura, statuama grčkih bogova, marljivim slugama. Doduše, nije bilo mnogo slugu: tek nekolicina iz Diploua pored onih koji se behu stalno starali o kući, a kućepaziteljka je uzela pod svoje Gvendolininu ličnu sobaricu koja je došla s njom. Gvendolin se osećala kao da je tamo gde treba da bude, dok ju je Grandkort vodio kroz hodnik ispunjen delikatnim mirisima do predsoblja gde je videla otvorena vrata koja su otkrivala bogatstvo svetlosti i boja.
„Ovo je naše utočište“, objasni joj Grandkort. „Prijaće ti da se ovde pritajiš do večere. Večeraćemo rano.“
Pritisnuo je njenu šaku na usne, pa je sklonio, zaljubljeniji nego što je ikad očekivao da će biti.
Gvendolin skinu šešir i ogrtač te se baci u fotelju kraj bleštavog kamina, posmatrajući u staklu svoj odraz u toaleti od zelenog satena. Kućepaziteljka je ušla u ovaj budoar iz susedne garderobe, i stala da bi, reklo bi se, pokazala da je na raspolaganju. Gvendolin je pomislila da stoji kako bi osmotrila novu gospodaricu Rajlandsa, koja je, nestrpljiva da se ponovo osami, naložila: „Hoćete li reći Hadsonovoj da izvuče moje haljine i ostavi sve? Ako mi zatreba, pozvoniću.“
Kućepaziteljka priđe i obavesti je: „Gospođo, evo paketa za koji mi je naloženo da ga predam samo vama u ruke kad budete sami. Osoba koja ga je donela reče da je to poklon koji je lično gospodin Grandkort poručio, ali on ne treba da zna da je poklon stigao, dok ga ne vidi na vama. Oprostite, gospođo, mislila sam da je ispravno postupiti kako je mi je naloženo.“
Gvendolin je uzela paket, zadržavši ga u krilu dok nije čula kako se vrata zatvaraju. Pade joj na pamet da su u paketu bili dijamanti za koje je Grandkort pričao da su smešteni negde i da će ih Gvendolin dobiti na dan venčanja. U tom trenutku zbunjujućih osećanja i otupljujuće atmosfere luksuza, beše joj drago zbog ovog skretanja pažnje drago što joj se dešavalo to da će probati sopstvene dijamante.
Zapečaćeni papir je omotavao kutiju u kojoj se nalazila kutijica za nakit sad je bila sigurna da su to dijamanti. Ali kad je otvorila kutiju, preko dragulja videla je pismo. Prepoznala je rukopis kojim je bila ispisana adresa. Kao da je otrovna zmija bila na dijamantima. Srce joj je poskočilo, iscrpevši svu njenu snagu, a kad je ispravila to parče tankog papira, treslo se zajedno s njenim rukama. Probadale su je vrlo čitljive reči.
„Ove dijamante, jednom date iz žarke ljubavi Lidiji Glešer, ona prosleđuje vama. Prekršili ste obećanje koje ste joj dali, da biste posedovali ono što je njeno. Možda mislite da ćete biti srećni kao što je ona jednom bila, i da ćete imati divnu decu poput njene, koja će gurnuti njenu decu ustranu. Bog je previše pravedan za to. Srce čoveka za kog ste se udali je uvenulo. Njegova najbolja, mlada ljubav bila je moja: to niste mogli da uzmete od mene kada ste uzeli sve ostalo. Mrtva je: ali ja sam grob u kome je vaša prilika za sreću sahranjena zajedno s mojom. Upozoreni ste. Izabrali ste da povredite mene i moju decu. On je nameravao da se oženi mnome. Oženio bi se mnome, na kraju, da niste prekršili svoju reč. Stići će vas kazna. To priželjkujem svim srcem i dušom.
Hoćete li mu dati ovo pismo da ga okrenete protiv mene i još više uništite mene i moju decu? Da li će vam se svideti da stanete pred svog muža s ovim dijamantima na sebi i ovim mojim rečima u vašim i njegovim mislima? Smatrate li da ćete imati ikakvo pravo na žalbu kad vas on unesreći? Uzeli ste ga, a bili ste upoznati sa svime. Svesno ste se ogrešili o mene i to će biti vaše prokletstvo.“
Isprva je izgledalo da su Gvendolinine oči začarane te iznova čitaju te užasne reči iz pisma kao zbog kakvog prokletstva okajavanja, ali novi grč užasa je iznenada natera da se nagne napred i pruži papir prema vatri, da niko više ne vidi optužbu i dokaz. Poletelo je poput pera iz njenih drhtavih prstiju i uhvatio ga je plamen. Kako se pružila, kutija je pala na pod i dijamanti su ispali. Nije se obazirala na njih, već se bespomoćno zabacila natrag u fotelju. Više nije mogla da vidi odraze sebe same behu poput mnoštva žena bledih kao kreč ali da je mogla da se približi sebi, primetila bi drhtaje na usnama i šakama. Dugo je tako sedela, svesna malo čega drugog do toga da se oseća loše i da su se te napisane reči ponavljale u njenom umu.
Ti dragulji behu otrovni i otrov je dospeo u ovo siroto mlado biće.
Posle nekog vremena začulo se kucanje na vratima i ušao je Grandkort, obučen za večeru. Kako ga ugleda, Gvendolin dozive šok i histerično zavrišta. On je očekivao da je vidi obučenu i nasmešenu, spremnu da pođe s njim dole, a zatekao ju je bledu, zgrčenu od straha, s draguljima rasutim po podu oko nje. Da li je to bio napad ludila?
Furije78 su, bez obzira na to koji su oblik uzele, prešle njegov prag.

POGLAVLJE XXXII

Odvajkada se govorilo da je snažna ljubav usamljena kob, kojoj je zdrav razum stran; na primer, ludost koje se držao Dafnis protivno doktrini Heraklitovoj, malo mu dobra donese; ili ljubavnim napitkom izazvana strast Tristanova, čije je rasuđivanje, iako beše dubok kao Duns Skot, previše pomeo taj pehar iz kog je pio; ili Romeov iznenadni zanos Julijom, kad su njegova ogrešenja spram Ptolomeja nevažna bila za njegove ljubavne reči pod balkonom. Ipak, nije sva ljubav takva, ma koliko snažna bila; ne, ta strast dovoljno je velikog dometa da se združi s bilo kojim delanjem duše: zato će prihvatiti sjaj izmišljene svetlosti s nebesa, i podesiti svoju skalu na šire orbite onog što je bilo i što će biti.79
Deronda je, vrativši se u grad, mogao da potvrdi ser Hjugu kako je usadio u Grandkortov um ideju da bi mogao dobiti pedeset hiljada funti, ako bi se odrekao mogućnosti koja je verovatno bila daleka, i ne sasvim izvesna; ali Grandkort nije nadalje dao znake da je na raspolaganju u vezi s tim predlogom, sem da će rado održavati prijateljsku komunikaciju.
„Sad si video buduću nevestu i šta misliš o njoj?“, upita ser Hjugo.
„Imam bolje mišljenje nego u Lojbronu. Rulet nije bio dobro okruženje za nju, probudio je nešto demonsko u njoj. U Diplouu je izgledala mnogo ženstvenije i privlačnije ne tako stroga i opsednuta sobom. Pomislio sam kako joj usta i oči imaju posve drugačiji izraz.“
„Nemoj previše da flertuješ sa njom, Dane“, reče ser Hjugo, s namerom da ga zadirkuje, ali da ne pretera. „Ako rasrdiš Grandkorta kad dođu u Opatiju na Božić, to će mi omesti poslove.“
„Mogu da ostanem u gradu, gospodine.“
„Ne, ne. Ledi Malindžer i deca ne mogu bez tebe za Božić. Nemoj biti nevaljao sem ako uspeš da izazoveš dvoboj i da ustreliš Grandkorta, što bi moglo da vredi malo neprijatnosti.“
„Mislim da me nikada niste videli da flertujem“, reče Deronda, nimalo razveseljen.
„Oh, zar nisam ?“, upita ser Hjugo izazivački. „Uvek nežno gledaš žene, i obraćaš im se na jezuitski način. Ti si opasan mladić neka vrsta Lavlisa koji će navesti Klarise da ga jure, umesto da on juri njih.“80
Kakva korist srditi se zbog neukusne šale? Malo koje prijateljsko zapažanje će nam zasmetati više od obavesti da uvek radimo nešto što nikad ne nameravamo. Ser Hjugo je imao neobične predstave o flertovanju, ali Deronda je i pored toga bio siguran da nikada nije flertovao. Ipak, bilo mu je drago što baronet nije znao ništa o otkupljivanju Gvendolinine ogrlice, jer bi ga to nadahnulo na ovakve šale.
Resio je da nadalje bude obazriv; na primer, paziće kako se ponaša u kući gospođe Mejrik, gde još nije otišao po povratku iz Lojbrona. Jer Mira beše biće prema kome je bilo teško ne pokazati nežnost izrazom i rečima.
Gospođa Mejrik nije zaboravila da pošalje Derondi izveštaj o Mirinom oporavku u njenoj porodici. „Svakog dana nam je sve draža“, napisala je. „Za doručkom sve gledamo u vrata očekujući je da uđe; i posmatramo je i slušamo kao da je rođena u nekoj novoj zemlji. Nisam još čula reč s njenih usana koja bi me navela da posumnjam u nju. Zadovoljna je i puna zahvalnosti. Moje ćerke uče od nje, i nadaju se da će joj dovesti još učenika; jer ona ne može dočekati da se reši besposlice i da radi za sebe, baš kao one. Mab kaže da je naš život postao poput bajke, a boji se jedino da će se Mira pretvoriti u kanarinca i odleteti od nas. Njen glas je savršen: ne odviše jak, već bogat i nežan, poput misli o onom što je bilo. Tako stari ljudi kao što sam ja doživljavaju divan glas.“
Ali gospođa Mejrik nije zalazila u detalje, te je izostavila da su Ejmi i Mab, koje su pratile Miru u sinagogu, zaključile da je jevrejska vera manje u skladu s njihovim željama u njenom slučaju nego u slučaju Skotove Rebeke. Nisu govorile o tome da ne bi uznemiravale Miru, za koju je vera bila previše osetljiva tema da bi se o njoj površno pričalo, ali Ejmi, koja je bila praktičan reformator, nije mogla da se uzdrži od pitanja.
„Oprosti mi, Miro, ali da li smatraš da je u redu da žene budu odvojene na galeriji, iza ograda?“
„Da, nikad nisam mislila drugačije“, odgovori Mira, donekle iznenađena.
„I draže ti je da vidiš muškarce sa šeširima?“, upita Mab, oprezna u pominjanju i najmanjeg neobičnog detalja.
„Oh, da. Dopada mi se ono što sam oduvek viđala tamo, jer me vraća istom osećanju osećanju kog se ne bih lišila ni za šta na svetu.“
Posle toga svaka kritika doktrine ili ponašanja činila bi se ovim velikodušnim osobama kao negostoljubiva surovost. Mirina vera beše spojena s njenim osećanjima, i nikad joj se nije ukazala kao skup pravila.
„Ona sama kaže za sebe da je loša Jevrejka i da veru svog naroda ne zna ni upola“, reče Ejmi pošto je Mira otišla na spavanje. „Možda će se postepeno otuđiti od nje i preći u hrišćanstvo kao ostatak sveta, ako nas snažno zavoli i nikada ne pronađe svoju majku. Danas je tako čudno biti jevrejske vere.“
„Oh, oh, oh!“, zavapi Mab. „Volela bih da nisam takva gnusna hrišćanka. Kako bi ružna hrišćanka, koja vazda beži od posla, mogla da preobrati divnu Jevrejku bez mane?“
„Možda je ružno od mene“, reče visprena Kejt, „ali ne mogu da se otrgnem želji da se njena majka ne pronađe. Možda će to doneti nešto neprijatno.“
„Ne bih rekla, draga moja“, oglasi se gospođa Mejrik. „Verujem da je Mira skrojena po svojoj majci. A kakva bi radost bila za nju da joj se vrati njena ćerka! Ali majčina osećanja se ne računaju, pretpostavljam“ (uputi jedan obešenjački pogled svojim ćerkama), „a mrtva majka vredi više od žive?“
„Možda je tako, majčice“, nastavi Kejt, „ali radije bismo da vam vrednost bude niža, ali da ste živi.“
Nisu samo Mejrikove, sa svojim raznovrsnim znanjem stečenim neredovnim podučavanjem na koje su pametne devojčice obično svedene, već je i sam Deronda, sa svim svojim obrazovanjem dostupnom muškom rodu, zahvaljujući Mirinoj pojavi počeo da uviđa da gotovo ništa ne zna o savremenom judaizmu niti o jevrejskoj istoriji. Uobičajeno je bilo da se prema Izabranom narodu ljudi odnose kao prema narodu odabranom radi nekog drugog; a njihovo razmišljanje se smatralo kao nešto (nije važno šta tačno) što je trebalo da bude potpuno drugačije. Deronda je, poput svojih komšija, na judaizam gledao kao na neki ekscentrični, prevaziđeni sistem koji bi ostvareni čovek mogao da odbaci tokom studiranja i da ga prepusti stručnjacima. Ali Mira mu je, svojim užasavajućim begom od jednog roditelja, i žudnjom za drugim, otvorila oči za dotad zanemarenu realnost po kojoj je judaizam uvek prožimao ljudske živote, jedina zamisliva slika sveta, i tokom kraćeg putovanja na koje je odmah krenuo sa ser Hjugom, počeo je pogledom da traži sinagoge i knjige koje su govorile o Jevrejima. To buđenje novog interesovanja to odbacivanje pretpostavke da imamo ispravno mišljenje o stvarima koje nas ne zanimaju da bi se ustupilo mesto iznenadnoj pažnji prema njima, i osećanje da je naše mišljenje posledica neznanja delotvoran je lek za ispraznost koji, nažalost, lekar ne može da prepiše, ali Deronda ga je nosio sa sobom tokom odmora. U to vreme je prvi put ušao u sinagogu u Frankfurtu, gde je njegovo društvo zastalo da se odmori u petak. Istražujući Judengase,81 koju je video mnogo ranije, prisetio se živopisnih starih kuća; pogled je pretežno zadržavao na ljudima, u pokušaju da zapazi tipove ljudi; i njegove misli, dok je užurbano povezivao ljude s etapama iz prošlosti njihove rase, dirnule su žicu istorijskog saosećanja koje je doprinelo da se u njemu izdvoje izvesne crte vredne pomena onima zainteresovanim za njegovu budućnost. Kada je mladić fina osoba bez čudnih manira, obrazovan kako dolikuje gospodi, i sa prihodima, nije neobično da se oseti ljubopitljiva radoznalost prema njegovim stavovima ili ukusima. Ali ko god je poželeo da shvati uticaj predstojećih dešavanja na Derondu, morao bi da zna više o tome kakav je bio s dvadeset pet nego što je jasno iz običnog razgovora.
Izgleda da je zbog izražajnosti svojih utisaka često bio još tajanstveniji prijateljima, doprinoseći prividnoj-neodređenosti svojih osećanja. Njegova rano probuđena osećajnost i sklonost promišljanju razvili su se u mnogostranu saosećajnost koja je pretila da omete svaku ustrajnost u postupanju: čim bi naslutio ikakvo protivljenje, makar samo u razmišljanju, zaličio bi sebi na Sabinjane, ratnike iz čuvene priče ni sa čim drugim da dočeka njegovo koplje do mesa njegovog mesa i objekata njegove ljubavi.82 Njegova uobrazilja beše u toj meri naviknuta da pojave posmatra onako kako verovatno izgledaju drugima, da je svrstavanje na jednu ili drugu stranu, izuzev ako se time ne bi suprotstavio nekom neposrednom ugnjetavanju, za njega postalo izraz neiskrenosti. Njegova izdašna, prilagodljiva saosećajnost je, na kraju, stekla isto usmerenje kao reflektivna analiza koja teži da tu saosećajnost potre. Malo njih je uspevalo da bude manje ukaljano porocima od njega; ipak, on je poroke mrzeo umereno, smatrajući ih manje nečim apstraktnim, a više delom složenih ljudskih priroda s posebnim istorijama, a njegov um je težio da ih razume i da saoseća s njima. Sa istom urođenom ravnotežom beše strastveno demokratičan u svojim osećanjima prema ljudima, a ipak, kroz svoje naklonosti i imaginaciju, izuzetno konzervativan. Padamo na onu stranu kojoj naginjemo, a Deronda je podozrevao da su mu propali ciljevi sveta previše dragi. Mučeništvo menja strane, a on je bio u opasnosti da se menja s tim, duboko nevoljan da prihvati tu smernicu uspeha koju nam poredak na svetu često nameće, proglašavajući odbacivanje te smernice izdajom opšteg dobra. A ipak, strah od zapadanja u iracionalnu usku mržnju ga je gonio u obazrivost: izvinjavao se zbog nasleđivanja privilegija; s neodobravanjem je izbegavao gubitničku gorčinu i optuživački ton neprihvaćenih inovatora. Beše izložen riziku da odveć reflektivna i rasplinjujuća saosećajnost parališe u njemu taj gnev protiv nepravde i tu selektivnost prijateljstva koji su uslovi moralne sile; a u poslednjih nekoliko godina potvrđene zrelosti, postao je u toj meri svestan toga, da je najviše žudeo za nekim spoljnim događajem ili unutrašnjom svetlošću koji bi ga gurnuli u konkretno delovanje i usmerili njegovu lutajuću energiju. Nije više mario za znanje niti je imao ambiciju prema praksi, sem ako bi se i jedno i drugo spojili u isti tok s njegovim emocijama; i užasavao se, kao obitavališta izgubljenih duša, mrtvačke anatomije kulture koja pretvara univerzum u puki, neprestani odgovor na nedoumice, i zna, ne sve, već sve ostalo o svemu kao da treba biti upućen u sve što je vezano za miris ljubičica osim u sam miris za koji nemamo nosnicu. Ali kako i kada bi taj nužan događaj došao? Taj uticaj koji bi ga načinio onim što je žudeo da bude, a u šta nije uspevao sam sebe da preobrazi organski deo društvenog života, umesto što tumara u njemu poput čežnjivog duha bez tela, uzbuđenog neodređenom društvenom strašću, ali bez trajnog lokalnog prebivališta da se istinski veže? Uneti malu razliku radi dobra beše nešto bez čega nije mogao živeti zadovoljno, ali kako to da postigne? Jedno je videti svoj put, a drugo raskrčiti ga. Deo krivice pripisivao je svom rođenju i vaspitanju, koji mu nisu nametali nikakve zahteve niti su mu pružili ustaljenu vezu izuzev one nerešene; ipak, nije pokušavao da sakrije od sebe da je zapao u meditativnu obamrlost, i sve više se udaljavao od tog života s praktičnim, energičnim stavom, koji bi proglasio (kad bi bio sklon da proglašava bilo šta) najboljim od svih života, a za njega jedinim vrednim življenja. Tražio je način da održi emociju i njeno sentimentalno potomstvo snažnim uprkos reflektivnosti koja je pretila da poništi sve razlike. Smrviti objekte osećanja u fini prah, a ipak održati osećanje živim i aktivnim, beše nalik čuvenom receptu za pravljenje topa uzeti okruglu rupu, pa je ograditi gvožđem; šta god da radiš, čuvaš svoju okruglu rupu. Ali kako razlučiti ono što bi naša volja mogla mudro da očuva u svojoj svojoj savršenosti od gomilanja mačjih mumija i skupog kulta čuvanja truleži?
Ovakve misli često su previrale duboko u Derondinom umu, dok je čitao o pravu ili prisustvovao učtivom razgovoru. U međuvremenu, nije započeo nijednu aktivnost s naročitom revnošću i nepokolebljivošću. Ograničavati se na ideale nije iskustvo vredno divljenja, ali je vid borbe pre osvita kroz koji neki mladi ljudi moraju proći, s manje ili više modrica, ako ne i rana.
Rekla sam da je ispod njegove staložene spoljašnjosti plamtela strast zahvaljujući kojoj je lako uspevao da oseti prisustvo poezije u svakodnevnim događajima, a oblici u Judengase, pobuđujući osećanje jedinstva s nečim dalekim, naveli su ga na razmišljanja o dva elementa naše istorije koja tu svest uzdižu na isti nivo s poezijom; mutni počeci religija i institucija i njihovo nerazumljivo, sporo propadanje; sparušeni ostaci i prašina kojim su skloni da budu pokriveni, samo pojačavaju probuđenu percepciju upečatljivosti veličanstveno prodornog života.
Komešanje uobrazilje, pošto je napustio Judengase i nastavio da tumara pod okriljem tople večeri, nameravajući da nađe put do sinagoge, potrlo je neugodan utisak koji su ostavili izvesni sitni, neprijatni, usputni incidenti. Kad je skrenuo u staru knjižaru da bi se raspitao za vreme službe u sinagogi, ljubazan mladi Jevrejin, previše zrelog držanja za svoje godine, koji mu je srdačno priskočio u pomoć, uputio ga je ne prema novoj zgradi reformisane škole, već prema staroj rabinskoj školi ortodoksne vere; a potom ga je prevario, poput čistog tevtonca, samo mnogo ljubaznije, da kupi knjigu za koju je rekao da je „nicht so leicht zu bekommen“.83 U međuvremenu, na suprotnom štandu, gluv i grozan trgovac je bacao strog pogled na nekakve karte, po svemu sudeći mešajući veru i biznis, koje mu je, vičući na jevrejskom dijalektu, nudio prljavi čovek u dugačkom kaputu što mu je visio od vrata do peta, s torbom u ruci i širokim, nisko spuštenim šeširom nad njegovim odabranim nosem taj čovek nestade, ali ga odmah zameni drugi prljavi čovek iste spoljašnjosti, koji je iskrsnuo iz mračnih dubina prodavnice i povikao na istom dijalektu. Deronda je, zapravo, video razne Izraelce čudnog izgleda, koji ne behu lišeni lukavosti, spoljašnjosti sasvim različite od hrišćana čudnog izgleda, ali istog sumnjivog morala. Usled brige zbog Mirinih rođaka, u poslednje vreme je o prostim Jevrejima razmišljao sa izvesnom uznemirenošću. Ali malo poređenja često uspeva da potre naše iznenađenje i gađenje zastranjivanjima Jevreja i drugih disidenata čiji životi ne pokazuju dosledan ili milostiv obrazac njihovog verovanja; a Deronda je te večeri, sve svesniji da je upadao u zamku nepravednosti i komičnog preterivanja, počeo da koristi to korektivno poređenje: dao je koji talir više, ali ne na štetu svog zanimanja za sudbinu Jevreja ili njegove želje da nađe Rabbinische Schule,84 u koju je u sumrak ušao s većom grupom ljudi.
Zadesilo se da je seo u isti red sa starijim čovekom dovoljno udaljenim da bi ga pogledao više puta kao prilično upadljivu figuru njegova bujna bela brada i bubrežasti šešir uokvirivali su naočite crte lica koje su lako mogle biti italijanske koliko i jevrejske. I ovaj je zagledao Derondu, dok im se pogledi napokon ne susretoše; bila je to neželjena situacija s nepoznatom osobom i razlog za Derondu da ne gleda ponovo; ali odmah potom, čovek mu je doturio otvoreni molitvenik i Deronda se zahvalio naklonom. Međutim, vernici su se okupili, čtec se popeo na bimah, to jest na uzvišenje, i služba je počela. Deronda je dovoljno proučio nemački prevod s hebrejskog u knjizi pred sobom da shvati da pretežno čuje psalme i delove ili fraze iz Starog zaveta, te se prepustio onom najsnažnijem efektu liturgijskih pojanja nezavisnom od tačnog smisla tako deluje na slušaoce Alegrijevo Miserere ili Palestrinino Magnificat. Jevrejska liturgija, poput drugih, sadrži prelaze u jektenije, pojanja, objave, besedu i blagoslov, ali ove večeri, za Derondu sve to beše jedno: pojanje kantora ili čtecov glas širokog raspona s prelazima iz jednoličnog izlaganja u iznenadne poklike, izlivi slatkih dečačkih glasova iz malog hora, pobožno klaćenje tela napred i nazad, neuglednost zgrade i skromnost prizora u kome je vera, koja je prodrla u razmišljanje polovine sveta i uobličila divne vidove te svetske religije, imala daleki, nejasni eho sve se stopilo za njega u jedan izraz vezujuće istorije, tragične, a ipak veličanstvene. Čudio se snazi svog osećanja; činilo se da prevazilazi ovo dešavanje, taj upliv božanskog u tmini, pre ijedne slike da je um tumači.
Ali kad su pobožni zvuci i pokreti mnogih ravnodušnih lica i vulgarnih figura pred njim prestali, u njemu se začela jezovita ideja da je verovatno usamljen u svom osećanju, i možda jedina osoba među prisutnima za koju je služba bila više od isprazne rutine. Taman je imao vremena za tu hladnu pomisao pre nego što se naklonio svom uljudnom susedu i krenuo napolje zajedno sa ostalima kad oseti nečiju ruku na svojoj, i okrenuvši se s prilično neprijatnim osećanjem kakvo takvo nenadano davanje za prava da se ometa druga osoba često izaziva, video je kraj sebe belobrado lice tog suseda, koji mu se obradi na nemačkom: „Oprostite, mladi gospodine dozvolite kog ste porekla devojačko prezime vaše majke ?“
Deronda je osećao snažnu odbojnost. Želeo je da se naglo otrese dodira, ali ipak je izmakao ruku i hladno odgovorio: „Ja sam Englez.“
Ispitivač ga je pogledao podozrivo na trenutak, potom je odigao svoj šešir i okrenuo se da li zato što je mislio da je pogrešio ili što je bio odbijen, to Deronda nije mogao da potvrdi. Dok se vraćao u hotel, pokušavao je da umiri sebe zaključujući da nije mogao da postupi drugačije. Kako bi mogao da prizna potpunom neznancu da ne zna majčino devojačko prezime? Strancu koji je svakako sebi dozvolio slobodu da postavi tako neotesano pitanje, podstaknut verovatno površnom sličnošću kakva se često javlja bez istinskog značaja. Incident je, reče sebi, bio beznačajan, ali kakvo god značenje da je imao, Deronda se u sebi previše ogradio od njega da bi mu bilo žao što ga je tako naglo okončao. Ipak, to beše razlog što nije pominjao sinagogu Malindžerovima, pored uobičajene suzdržanosti u vezi s bilo čime što bi baronet verovatno nazvao donkihotovskim poletom. Teško da je iko bio dobrodušniji od ser Hjuga; u svojoj dobroti, naročito prema ženama, radio je stvari koje bi drugi nazivali romantičnim, ali on sam ih nikada nije smatrao takvim. U tome je ležala najveća razlika između njega i Deronde, koji retko da je doručkovao bez kakvog nemog uzleta misli u više sfere.
Svraćanje u Frankfurt odigralo se u povratku kući, i utisci su još življe treperili u njemu zbog njegove brige za Mirinu dobrobit. Ono pitanje o njegovom poreklu bi se, da ga nije iznutra i spolja odbacio kao beznačajno, činilo pre kao pretnja nego kao otkrivenje, ali je svejedno produbilo njegov nespokoj skopčan s nalaženjem Mirinih rođaka, te osnažilo njegovu odluku da nadalje bude oprezniji u ponašanju. Ako bi došao do neugodnog otkrića, da li bi trebalo da ga obelodani, iako bi joj to donelo nove nevolje? Pisao je gospođi Mejrik i najavio se za četiri sata, a kada je došao, zatekao je Miru u poslu, zajedno s gospođom Mejrik i Mab, otklopljenim klavirom i veličanstvenim društvom duboreza. Ljupka urednost njene kose i haljine, sjaj spokojne sreće na licu na kome slikar ne bi morao ništa da menja, kad bi poželeo da njenim portretom dočara pojanje Mir na zemlji, dobra volja ljudima,85 bili su sušta suprotnost Mirinom izgledu kad ju je prvi put video, i to beše divan prizor za Derondine oči. Mira je isto pomislila, i odmah rekla pošto su se pozdravili: „Vidite li koliko sam drugačija od onog jadnog bića kraj reke! Sve zahvaljujući tome što ste me našli i odveli najboljim ljudima.“
„Ja sam imao sreće što sam vas našao“, reče Deronda. „Svakom čoveku bilo bi drago da postupi kao ja.“
„Ne treba razmišljati na taj način“, nadoveza se Mira, odlučno odmahujući glavom, „već kako je zaista bilo. Vi ste me našli i bili dobri prema meni, a ne neko drugi.“
„Slažem se s Mirom“, na to će gospođa Mejrik. „Sveti Svako nije svetac kome se treba moliti.“
„Osim toga, nije me Svako mogao dovesti vama“, reče Mira, smešeći se gospođi Mejrik. „A radije bih bila s vama nego s bilo kim drugim na svetu, izuzev moje mame. Pitam se da li je ikada neka uboga ptičica, koja se izgubila, a nije još ni čestito krilima zamahala, nađena i vraćena u toplo gnezdo, gde su bile majka i sestre koje su počele da se staraju o njoj kao da je to sasvim prirodno, kao da je oduvek bila tu. Teško da bih ikad ranije pomislila da bi svet mogao biti tako srećno mesto, bez straha, kakav je meni sada.“ Na trenutak se zamislila, pa dodala: „Ponekad jesam pomalo uplašena.“
„Čega se to bojite?“ zabrinuto upita Deronda.
„Da ću, kad zamaknem za ugao na ulici, možda sresti oca. Užasno je što strahujem od susreta s njim. Jedino to me ražalošćuje“, žalobno odgovori Mira.
„To je izvesno malo verovatno“, nadoveza se Deronda, a onda, ne želeći da propusti priliku, upita: „Hoćete li mnogo patiti ako nikad ne nađete majku?“
Nije odmah odgovorila, već je malo razmislila, prikovavši pogled na suprotan zid. Onda je opet pogledala Derondu i odlučno izjavila: „Želim da zna da sam je oduvek volela, i, ako je živa, želim da joj budem uteha. Možda je mrtva. Ako jeste, volela bih da znam gde je sahranjena, i da znam je li moj brat živ, da bismo zajedno mogli da je se sećamo. Ali pokušaću da ne patim. Tolike godine sam mislila da je mrtva. I biće sa mnom u mislima, kao što je oduvek bila. Ne možemo se istinski rastati, nikada. Mislim da se nikad nisam ogrešila o nju. Uvek sam se trudila da ne radim ništa što bi je povredilo. Jedino bih možda žalila što nisam dobra Jevrejka.“
„Kako to niste dobra Jevrejka?“, upita Deronda.
„Neuka sam i nikad se nisam obazirala na zakone, već sam živela među hrišćanima kao oni. Ali slušala sam oca kako se smeje Jevrejima što su tako strogi u pogledu hrane i običaja, i što ne vole hrišćane. Mislim da je moja mama bila stroga, ali nikad ne bi htela da ne marim za one koji su prema meni bolji od ijedne osobe iz mog naroda koju sam ikad poznavala. Mislim da bih je poslušala u drugim stvarima koje bi tražila od mene, ali ne i u tome. Mnogo mi je lakše da delim ljubav nego mržnju. Sećam se jedne drame koju sam čitala na nemačkom setila sam je se kad sam došla ovde čija junakinja govori nešto slično.“
„Antigona“, reče Deronda.
„Ah, znate za nju. Ali ne verujem da bi moja majka želela da ne volim svoje najbolje prijatelje. Bila bi im zahvalna.“
Mira se na to okrenula, sa iznenadnom ozarenošću na licu, i obratila se gospođi Mejrik: „Oh, ako se ikad sretnemo, da mogu da joj kažem reči utehe bila bih tako ispunjena blaženstvom, jer moja duša bi imala samo jednu žudnju da je volim!“
„Bog te blagoslovio, dete!“, otrgnu se iz majčinskog srca gospođe Mejrik. Ali da bi olakšala težinu osećanja, pogledala je u Derondu i rekla: „Zanimljivo je da Mira, koja se majke seća dobro kao da ju je videla, ne može da se priseti svoga brata osim osećanja u njoj dok bi je nosio kad bi se umorila i njegove blizine dok je bila u majčinom krilu. Mora biti da je retko bio kod kuće. Već je bio odrastao. Šteta da brat bude neznanac za nju.“
„On je dobro; sigurna sam da je Ezra dobro“, izjavi Mira nepokolebljivo. „Voleo je moju majku brinuo bi se o njoj, svakako. Imam i druga sećanja na njega. Sećam se majčinog glasa kako ga doziva, ‘Ezra!’, a on odnekud odgovara ‘Majko!’“ Mira je promenila glas, dajući tim rečima notu ljubavi. „A onda bi došao do nas. Osećam da je dobro. To mi je oduvek bila uteha.“
Bilo je nemoguće odgovoriti na to slaganjem ili sumnjom. Gospođa Mejrik i Deronda su brzo razmenili poglede: i ona je bila podozriva spram tog brata koliko i on. Ali Mira je nastavila, prepuštena sećanjima:
„Zar nije divno kako se glasa sećam bolje od bilo čega drugog? Mislim da glas zadire dublje u nas nego drugo. Često sam zamišljala kako je nebo načinjeno od glasova.“
„Da, od glasova poput tvog kad pevaš“, reče Mab, koja je dotad smerno ćutala, a sad se stidljivo oglasila, kao i obično u prisustvu princa Kamaralzamana. „Mama, zamolite Miru da peva. Gospodin Deronda još je nije čuo.“
„Da li bi vam bilo neugodno da sada pevate?“, upita Deronda, s više usrdne nežnosti nego što ju je ikad pre bio svestan.
„Nije mi neugodno, rado ću zapevati“, reče Mira. „Odmorila sam se, pa mi se glas malo povratio.“
Možda je iza njene neusiljenosti bilo još nečeg pored jednostavnosti njene prirode. Zbog životnih okolnosti, o svemu što je radila mislila je kao o poslu za koji se od nje zahtevalo da obavi, i prenemaganju tu nije bilo mesta; a svoj posao počela je pre nego što je i bila svesna sebe.
Odmah je ustala i sela za klavir donekle istrošen instrument koji je, činilo se, uspevao da savlada svoje nedostatke pod samouverenim dodirom njenih malih prstiju. Deronda se postavio tako da može da je vidi dok peva, a ona je sve činila mirno kao dete koje odlazi na doručak.
Zamislite nju uvek je dobro zamisliti ljudsko biće u kome je telesna dražesnost stopljena s čitavim bićem tako prirodno kao što je slučaj s onim čudesnim providnim klobucima života koje nalazimo u moru zamislite je s tamnom kosom, začešljanom od njenih slepoočnica, ali s po kojim slobodnim uvojkom, dok je pozadi bila podignuta tako da pada do potiljka u kovrdžavim pramenovima koji bi se, činilo se, od svoje volje ispravili prilikom pranja poput kakve vodene biljke. Pogledajte, onda, kakvu savršenu kameju oblikuje njen profil, izgraviran od crnpuraste školjke, a nekom srećom se tu, za oko i obrvu, našla tmina dostojna dragulja; nozdrve izvajane dovoljno delikatno za tanane kretnje, savršeno uvo, postojane obline brade i vrata, sve je to tvorilo izraz prefinjenosti koja nije imala veze sa slabošću.
Pevala je Betovenovu Perpieta non dirmi addio s obuzdanim, ali živim patosom koji je nosio suštinu savršenog pevanja, kakav pevača čini nesvesnim umetnosti ili ponašanja i obuzima ga samo kad peva. Njen glas beše nalik udvaračkom poju ptica za publiku blisku i voljenu. Deronda ju je isprva gledao, ali je onda poželeo da pokrije oči šakom, kako bi izdvojio melodiju u tami; ipak, uzdržao se od onog što bi se moglo učiniti čudnim, te beše spreman na pogled nemog pitanja koji mu je uputila pošto je završila.
„Mislim da nikada nisam više uživao u nekoj pesmi“, zahvalno je priznao.
„Dopada vam se kako pevam? Tako mi je drago“, rekla je sa zadovoljnim osmehom. „Nekad mi je glas bio izvor bola, jer nije postizao ono što se od njega tražilo. Ali sad mislimo da mi može pomoći da zaradim koricu hleba. Imala sam dobro školovanje. A sada imam dve učenice koje mi je našla gospođa Mejrik. Plaćaju mi gotovo dve krune za dva časa.“
„Mislim da znam neke dame koji bi našle mnogo učenica posle Božića“, reče Deronda. „Ne bi vam smetalo da pevate pred bilo kim ko bi hteo da vas čuje?“
„Oh ne, hoću da radim za novac. Mogla bih da podučavam čitanje i govor, tako misli gospođa Mejrik. Ali ako niko ne bi hteo da uči od mene, to bi bilo teško.“ Mirin osmeh je imao nijansu veselja kakvu pre nije viđao kod nje. „Sve mislim da ću je zateći siromašnu, moju majku. Htela bih da obezbedim novac za nju. A i ne mogu zanavek živeti od milostinje, iako je to“, okrenula se oko sebe kako bi jednim pogledom obuhvatila sva tri sagovornika, „najslađa milostinja na svetu.“
„Mislim da se možete obogatiti“, reče Deronda, smešeći se. „Možda će velike dame želeti da podučavate njihove ćerke. Videćemo. Ali sada bi bilo lepo da nam ponovo pevate.“
Zapevala je rado, lako se prisećajući kompozicija Đordijanija i Šuberta; kad se odmakla od klavira, Mab je zamolila: „Miro, hoćeš li da otpevaš himnu?“
„Previše je dečija“, reče Mira. „Nalikuje tepanju.“
„Kakva je to himna?“, upita Deronda.
„Jevrejska. Majka joj je pevala dok je ležala u krevecu“, objasni gospođa Mejrik.
„Veoma bih voleo da je čujem“, reče Deronda, „ako mislite da sam vredan da čujem nešto tako sveto.“
„Otpevaću ako želite“, složi se Mira, „ali ne pevam prave reči, sem po koji slog po ugledu na njeno pevanje ostalo je tepanje. Znate li hebrejski? Jer ako znate, moje pevanje zvučaće kao dečija besmislica.“
Deronda je odmahnuo glavom. „Biće to dovoljno dobar hebrejski za mene.“ Mira je prekrstila svoja mala stopala i ruke, u sebi najlagodnijem stavu, a potom je podigla glavu kao da je usmerava ka nekom nevidljivom licu nagnutom nad njom, zapevavši kratku pesmu od neobičnih, melanholičnih intervala, u slogovima koji su njenim slušaocima zaista zaličili na dečije tepanje; glas kojim ju je pevala izražavao je još slađu, gugutaviju nežnost nego u drugim pesmama.
„Sve i da znam prave reči, i dalje bih je pevala na isti način“, reče Mira, pošto je nekoliko puta ponovila himnu.
„Zašto da ne?“, upita Deronda. „Gugutavi slogovi su puni značenja.“
„Istina“, potvrdi gospođa Mejrik. „Majka do poslednjeg trenutka čuje nekakvo gugutanje u govoru svoje dece. Njihove reči nisu uvek ono što svi drugi izgovaraju, iako se možda isto sriču. Ako dočekam Hansovu starost, ipak ću i dalje u njemu videti dečaka.“
„Zar nije tako i s prijateljstvom?“, zapita Deronda, smešeći se. „Ne smemo dozvoliti majkama previše oholosti.“
Mala žena je odmahnula glavom. „Lakše je naći staru majku nego starog prijatelja. Prijateljstva se rađaju iz naklonosti ili zahvalnosti i koreni se mogu iščupati. Majčina ljubav ima mnogo dublje začetke.“
„Kao ono što ste rekli o uticaju glasova“, reče Deronda, gledajući u Miru. „Ne mislim da bi mi vaša himna bila izražajnija kad bih znao reči. U povratku s odmora otišao sam u sinagogu u Frankfurtu, i služba je na mene ostavila jednako jak utisak kao da sam razumeo reči a možda i jači.“
„Oh, da li je bila veličanstvena? Da li vam je doprla do srca?“ upita Mira,' znatiželjno. „Mislila sam da samo naš narod to može da oseti. Mislila sam da je to skriveno, poput reke u dubokoj dolini, gde se samo nebo vidi hoću reći oklevala je, osećajući da ne bi mogla da iskaže misli koje je taj prizor izazivao.
„Razumem“, reče Deronda. „Ali takve podele i nema negde duboko, kao što kaže gospođa Mejrik. Naša vera je najvećim delom jevrejska vera; a kako su Jevreji narod, njihova religiozna osećanja moraju biti vrlo slična kao u drugih naroda kao što njihova poezija, iako posebna na izvestan način, ima mnogo toga zajedničkog s poezijom drugih naroda. Ipak, moglo bi se očekivati da bi Jevrejin dublje osećao vidove vere svog naroda od nekog druge rase, a ipak“, Deronda je oklevao, „moguće je da nije uvek tako.“
„Ah, ne“, setno će Mira. „Viđala sam to. Videla sam kako se podsmevaju. Zar to nije kao da se podsmevate svojim roditeljima? Poput radovanja sramoti roditelja?“
„Neki umovi su po prirodi takvi da se bune protiv onog u čemu su vaspitavani, ma šta to bilo, i naginju suprotnom; vide nedostatke u onom što im je najbliže“, Deronda pokuša da nađe opravdanje.
„Ali vi niste takvi“, reče Mira, nesvesno prikovavši pogled za njega.
„Ne bih rekao“, složi se Deronda, „ali vi znate da nisam odgajan kao Jevrejin.“
„Ah, stalno zaboravljam“, na to će Mira, prisetivši se s razočaranjem i blagim rumenilom na licu.
I Deronda se osetio posramljenim, te nastade kratka pauza koju je prekinuo vedrim zapažanjem:
„Obrni-okreni, moramo da podnosimo jedni druge, jer ako svi odemo u suprotnost našem učenju, nećemo izbeći spor.“
„Zasigurno. Ne smemo zastranjivati“, reče gospođa Mejrik. „Mislim da je odlika slabih umova da svoju veru zasnivaju na suprotnosti. Čovek može da poštuje roditelje iako se ne drži njihovih nazora u potpunosti, kao što ne kroji svoju odeću da bude istovetna njihovoj. Moj otac je bio škotski kalvinista, a majka francuski kalvinista. Ja nisam ni sasvim Škotlanđanka, ni sasvim Francuskinja, niti sam dvoje kalvinista u jednom, a ipak čuvam sećanje na svoje roditelje.“
„Ali ja ne mogu promeniti to što sam Jevrejka“, nadoveza se Mira, nepokolebljivim glasom, „čak i ako izmenim svoja uverenja.“
„Ne, draga moja. Ali ako Jevreji i Jevrejke nastavljaju da menjaju svoju veru i da brišu razlike između njih i hrišćana, doći će trenutak kad više neće biti Jevreja“, zaključi gospođa Mejrik raspoloženo.
„Oh, molim vas, nemojte tako govoriti“, reče Mira, dok su joj se u očima skupljale suze. „To je prva surova stvar koju ste do sada rekli. Neću da započinjem to. Nikada se neću odvojiti od naroda svoje majke. Bila sam primorana da pobegnem od oca, ali ako bi mi došao ostareo, slab i bespomoćan, i ako bih mu zatrebala, zar da kažem: ‘To nije moj otac’ ? Njegovu sramotu bih morala i ja da delim. On mi je dat kao otac, nijedan drugi. Isto je s mojim narodom. Uvek ću biti Jevrejka. Voleću hrišćane kad su dobri, poput vas. Ali uvek ću se držati mog naroda. Uvek ću ga poštovati.“
Dok je to izgovarala, Miru je obuzela žalostiva strast vatrena, ali ne i nasilna. Stiskala je čvrsto šake i molećivo gledala gospođu Mejrik, pa je Derondi izgledala kao otelovljenje onog duha koji je podsticao ljude da posle nasleđene duge tradicije katolicizma ostave bogatstvo i visoki položaj i rizikuju živote u borbi, da bi mogli da se sjedine sa svojim narodom i kažu: „Ja sam Jevrejin.“
„Miro, Miro, drago moje dete, pogrešno si me razumela!“, produži gospođa Mejrik, uznemireno. „Ne dao Bog da želim da uradiš bilo šta protiv svoje savesti. Samo sam govorila šta bi moglo da bude, ako bi svet nastavio ovako. Ali bolje da sam ostavila svet na miru i da nisam pokušavala da se pravim pametna. Oprosti mi! Nećemo pokušavati da te uzmemo ni od koga za koga ti misliš da ima više prava na tebe.“
„Učinila bih bilo šta drugo za vas. Dugujem vam svoj život“, reče Mira, koja se još uvek nije sasvim smirila.
„Molim te, ne brini“, kaza gospođa Mejrik. „Dovoljno sam kažnjena zbog nesmotrenog jezika.“
„Ali sve na svetu se mora jednom okončati. Ne možemo bežati od toga“, reče Mab, koja više nije mogla da miruje. Jezik joj je već bio vezan, što je lako moglo da se pogorša, ako bi Mira previše popuštala svojoj neugodnoj osetljivosti na bezazlena zapažanja.
Deronda se nasmešio tom neobičnom licu s plavom kosom, koje beše sušta suprotnosti Mirinom licu, što je sad dolazilo do izražaja jer su sedele jedna do druge. Njegov osmeh beše, kako je Mab mislila, prilično sarkastičan, dok je govorio: „Ta izvesnost da svemu dođe kraj neće nas odvesti odveć daleko u praksi. Mira se, kako nam je rekla, brine zbog onog što jeste.“
Mab beše zbunjena i poželela je da nije progovarala, pošto je gospodin Deronda, po svemu sudeći, mislio da je kritikovala Miru; ali kad jednom progovorimo, teško nam je suzdržati se da ne prozborimo nanovo, te Mab reče:
„Samo sam mislila da moramo imati hrabrosti da saslušamo, inače malo 'šta preostaje da se o tome govori.“ Mab je osećala da to niko nije mogao osporiti, držeći se Sokratovog mišljenja: „Zašto čovek živi, ako ne zarad užitka ili razgovora?“
Deronda je otišao neposredno posle toga, i kad je gospođa Mejrik izašla napolje da popričaju o Miri, rekao je: „Hans će odsesti kod mene kada dođe za Božić.“
„Pisao si mu u Rim?“, upita gospođa Mejrik, ozarenog lica. „To je veoma lepo i pažljivo od tebe! Pisao si mu o Miri?“
„Jesam, pomenuo sam je. Zaključio sam da je od vas već sve saznao.“
„Priznajem, nepametna sam. Nisam mu još uvek ni reč napisala o njoj. Svaki put sam nameravala, ali ipak sam pismo završavala ne pomenuvši je. I rekla sam devojkama da to prepuste meni. Ali, eto, nisam to uradila! Hvala ti hiljadu puta.“
Deronda je slutio šta je majci na pameti, i ta slutnja je produbila nespokoj koji je već postojao u njemu. Njegov unutrašnji monolog nije bio ugodan. Govorio je sebi da nijedan čovek ne može da vidi to izuzetno biće, a da ne oseti da je moguće da se zaljubi u nju; ali sva strast u njegovoj prirodi beše vezana za oprez. Ima ljudi koji sebe ubrajaju među tragične jer koračaju u opipljivi glib, povlačeći i druge sa sobom, a potom proklinju sve bogove. Deronda je snažno naumio da se ne ponaša tako.
„Držim konce u rukama“, mislio je, „i neću ih ispustiti. Odlaziću tamo što rede.“
Jasno je video razloge. Kako bi mogao biti Mirin zaštitnik i prijatelj gospođe Mejrik čijoj brizi ju je poverio, ako bi se nametao kao ljubavnik, kog nije volela i za koga se ne bi udala? Ako bi negovao ikakvu klicu ljubavi u sebi, taj problem bi neizbežno iskrsao. Mirina priroda nije bila takva da bi mogla da podnese podele u sebi, i čak i ako bi svojom ljubavlju osvojio njenu ruku, i dalje ne bi bio čovek njene rase i religije, i ona nikad ne bi bila srećna što postupa protiv snažne pripadnosti matici koje bi i dalje, s licem kajanja, gospodarilo njenom savešću.
Deronda je te posledice predvideo kao što mi predviđamo svaku opasnost koja bi nanela štetu našem tek započetom poslu. Bilo je divno spasti to dete ophrvano tugom i usmeriti njena mala stopala na zaštićene putanje. Biće čijem spasavanju smo doprineli, pa nek je to ptiče konopljarke, ugruvano i izgubljeno kraj puta kako ga samo pazimo i čuvamo, i veselimo se znacima njegovog oporavka! Naš ponos prerasta u ljubav, naše „ja“ se poistovećuje s nekim drugim zarad čijeg dobra postajemo čestiti, kad započnemo skriveni posao otimanja života od žalosti i kad pobedu tražimo u tajnom zadovoljstvu.
„Radije bih pružio prst da mi ga odgrizu, nego da poremetim njen spokoj“, reče Deronda. „Retka je sreća imati prijatelje kao što su Mejrikovi, kod kojih sam mogao da je smestim velikodušni, fini prijatelji bez ikakve gordosti u ponašanju, tako da njena zavisnost od njih nije značila samo sigurnost, već i sreću. Ako bi se to pomelo, ne bi bilo drugog utočišta. Ali kakva korist od mog zavetovanja i održavanja stvari onakvim kakve treba da budu, ako dođe smetalo Hans i sve to poremeti?“
Malo šta je bilo verovatnije od toga. Hans je bio stvoren za nezgode: njegovi udovi kao da su bili lomljiviji nego kod drugih ljudi, a oči odmaralište za nepozvane muve i druge dosadne goste. Ali nemoguće je bilo zabraniti Hansu da dođe u London. Nameravao je da nađe smeštaj u Londonu i da u njemu i živi, i predložiti mu da odloži dolazak zbog nekog drugog navodnog razloga, prikrivajući pravi motiv da se da Miri više vremena da učvrsti svoj položaj i postane nezavisna beše neostvarivo. Pošto nije video drugo rešenje, Deronda je pokušao da uveri sebe da se i on i gospođa Mejrik bezrazložno brinu zbog jedne od onih nebrojenih stvari koje nose epitet mogućih, ali se nikad ne ostvare; međutim, nije u tome uspeo sasvim suprotno, neprestano je u sebi vrteo prizor u kome oštro upozorava Hansa, pošto otkrije njegovu prve znake naklonosti, ali se tu iznenada zaustavljao, podozrevajući da bi Hans njegov zaštitnički žar mogao da shvati pogrešno. Nije uspevao da dođe ni do kakvog zaključka, sem da je situacija delikatna, i da ne može ništa više da učini protiv opasnosti, dok ne budu bliže. Spasti nesrećnu Jevrejku od samoubistva davljenjem verovatno nije nešto dotad nezabeleženo u policijskim izveštajima, ali otkriti u njoj takvo retko biće kakva je bila Mira, to beše izuzetan događaj koji je lako mogao imati izuzetne posledice. Deronda ni u jednom trenutku nije dopuštao sebi da se zanosi mišlju kako bi posledice mogle da zadru duboko u njegov sopstveni život. Prizor Mire do sada nije imao tu prodornu ozarenost kakvu bi mu pridodala ideja da ga ona voli. Kad uobrazilja izostavlja takvu vrstu emanacije (na osnovu činjenica ili ne), čovek može daleko da odmakne s odanošću bez ikakvog uznemiravanja.
A kad je reč o potrazi za Mirinom majkom i bratom, Deronda je njene reči uzeo kao opravdanje za odlaganje svih neposrednih mera. Njegova savest nije bila sasvim mirna zbog te želje za odlaganjem, koliko i zbog toga što nije pokušavao da otkrije istinu o svojoj majci: u oba slučaja, osećao je da je možda prisutna neispunjena dužnost prema roditelju, ali i nadmoćna odbojnost prema mogućoj istini, dovoljna da se jezičak na vagi pomeri na jednu stranu.
„Pogledaću unaokolo, makar toliko“, rešio je. „Sačekaću do posle Božića.“
Šta bismo svi mi bez kalendara, kad poželimo da odložimo neprijatnu dužnost? Ta divna delanja sunčevog sistema, prema kojima se meri naše vreme, uvek nam pružaju datum pre kog nije vredno započinjati nešto čemu nismo skloni.

POGLAVLJE XXXIII

„Nijedan čovek“, reče rabin nepokolebljivim tonom, „ne može od kostiju svog oca i majke da pravi kašike“, postaravši se da slušaoci osete u njegovim rečima osudu takvog oblika delanja. Tržište kašika nikada se nije dovoljno proširilo da bi neko zapitao: „Zašto da ne?“, ubeđujući druge da ljudski napredak leži u takvom korišćenju materijala. Jedina prepreka mogla bi biti sentimentalna, ali neće sprečiti one koji ne misle da su osećanja bolji deo bogatstva na svetu.
Deronda je, u međuvremenu, počeo da pribegava nešto manje otmenom vidu vežbanja od jahanja po Roton Rouu. Često bi tumarao delovima Londona koji su bili pretežno naseljeni običnim Jevrejima. Zalazio bi u sinagoge u vreme bogosluženja, razgledao radnje, posmatrao lica: taj proces nije naročito obećavao neko konkretno otkriće. Zašto se nije obratio kakvom uticajnom rabinu ili drugom pripadniku jevrejske zajednice, da vidi kakva je verovatnoća da pronađe majku prezimena Koen, sa sinom Ezrom i izgubljenom ćerkom Mirom? Nameravao je to da uradi posle Božića. Ali Deronda, uprkos svojoj osetljivosti za poeziju u običnim stvarima, ako se radilo o jakom ličnom interesu, nije mogao neprestano da umiče pritisku te stroge, nepopustljive Realnosti, koja ne haje šta je po našoj meri i nema kriterijuma. Polet se, kao što znamo, oseća kao kod kuće među idejama, toleriše dah od belog luka u poznijim ljudskim godinama, i ne primećuje otrcanost zvaničnih simbola klasičnih procesija: uznemiri se kad mu se ideali nametnu i teško da se može suočiti s njima, a da se ne onesvesti. Dok ležimo u brodiću, zamišljajući kako smo u potrazi za rođacima predivne deve u Kordobi, stiskajući se među Jevrejima, u vreme Ibn Gabirola,86 sve fizičke neugodnosti mogu se podneti bez potresa. Ili ako bi se okruženje Svete Marije od Sekire i Vajtčepela u uobrazilji prenelo na granice Rajne pred kraj XI veka, kad je ušima što osluškuju znake od mesije, Hep! Hep! Hep!87 krstaša zvučalo kao lavež kerova; a u prisustvu tih đavolskih misionara s mačem i huškača, pognuta figura ponižavanog Jevrejina okreće se i uspravlja, herojska, gledajući sa uzvišenom odlučnošću u lice mučenju i smrti kakva je važnost prljavih radnjica i ružnih lica prema uzbuđenju kontemplativne emocije? Ali revnost naklonosti s kojom zamišljamo veličanstveno mučeništvo slabašna je u poređenju s poletom koji gasne kad nema opasnosti nit izazova nije ništa do nepristrasno podnevno zadržavanje na banalnim, možda i poluodbojnim objektima koji su otelotvorenje voljenih ideja. Ovde, nesumnjivo, leži glavna poetska energija: u snazi uobrazilje koja prodire u čistu činjenicu ili je uzdiže, umesto da pluta među prizorima od oblaka.
U Derondinoj je prirodi bilo da prezire mlitavu, probirljivu saosećajnost koja zazire od šireg života čovečanstva; ali sad, kad je pred njim bila Mira kao živa realnost, o čijem životu je morao da se stara, svakog običnog Jevrejina ili Jevrejku bi posmatrao u svetlu poređenja s njom, i slutio je da će se njena ideja o nepoznatoj majci i bratu kositi s otkrivenim činjenicama ta pretpostavka beše još čvršća zahvaljujući potisnutoj svesti da nije neverovatno da se takvo neslaganje krije i u njegovom slučaju. Naravno da ne bi s više prijatnosti gledao na bogate Jevreje, nadmašujući pritom gospodare Filistejaca u njihovoj igri, ali kako nije bilo nimalo verovatno da bi se Mirini prijatelji mogli naći u toj klasi, njihove navike mu nisu odmah zapale za oko. S takvim mislima je tumarao, ne očekujući rezultate značajnije od malo pripreme za njegov um, možda za neke buduće teorije kao i za praksu kao što bi, da je Mira bila u srodstvu s velškim rudarima, otišao da izbliza prouči život tih ljudi, ne bez želje da istovremeno sazna ponešto o istoriji štrajkova.
Nije hteo da nađe nikog posebno, te kad je, po navici, pogledao u naziv radnje nad vratima, beše sasvim zadovoljan što tu nije stajalo Ezra Koen. Priznajem, želeo je da radnju ne drži Ezra Koen. Za želje kažu da su zloslutne; prema takvom uverenju, poredak na svetu je takav da će vaš porod biti razrok ako besramno prezirete tu osobinu. Oni optimistični odbacuju takvo obeshrabrujuće viđenje verovatnoće, smatrajući svoje želje dobrim i dovoljnim jamcem ispunjenja. Ko je apsolutno neutralan? Deronda je, skrenuvši jednog jutra u sporednu uličicu, lišenu buke i zakrčenosti koja je vladala na Holbornu, osećao da je jezičak vage pretegnuo na stranu obeshrabrenja.
Ulice su ga sad već prilično umorile, te je zastao da pozove kočiju, kad su mu pažnju privukli lepi, stari, srebrni privesci u izlogu radnje njemu zdesna. Prvo je pomislio da bi ledi Malindžer, koja je imala previše strog protestantski ukus za katolički luksuz te vrste, možda rado okačila ove molitvene priveske na ogrlicu, ali pogled mu je prešao na ostatak izloga, te zapazi da je radnja bila zapravo zalagaonica u kojoj su najradije uzimali nakit, čipke i druge ljupke, bespotrebne drangulije. Na plakatu u jednom uglu stajalo je Otkup i popravka satova i nakita. Ali njegov pogled uhvatio je figuru muškarca u unutrašnjosti koji je došao do vrata, da bi pogledao Derondu i pozdravio ga tonom podsticajnim, ali učtivim: „Dobar dan, gospodine“. Derondi je bio potreban trenutak da vidi da je lice, nepogrešivo jevrejsko, pripadalo mladiću od tridesetak godina, i uzmičući od ubeđivanja prodavca koje bi verovatno usledilo, uzvrati „dobar dan“ pa brže-bolje pređe na drugu stranu ulice da bi pozvao vozača kola. Sa stanice je video ime nad prozorom izloga Ezra Koen.
Možda je bilo i čitavih sto natpisa s imenom Ezra Koen nad izlozima radnji, ali Deronda ih nije video. Verovatno je mladić kog je privukla potencijalna mušterija bio Ezra, glavom i bradom, u godinama u kojima bi se očekivalo videti i Mirinog brata. Ali Derondin prvi poriv, dok se vozio kući, beše da uveri sebe da nema mesta ni za najmanju opravdanu sumnju da je ovaj Ezra Mirin brat; a potom i da, čak i ako bi se, uprkos svakoj logici ispostavilo da to jeste njen brat, a 4a joj je majka umrla, nije njegova dužnost da to saopšti Miri. Taj zaključak remetila je nedavna spoznaja da Mira ima religioznu želju da sazna da li joj je majka mrtva, a brat živ. Dokle je sezalo njegovo opravdanje da tuđi život određuje prema svojim uverenjima? Nije li se on u sebi bunio protiv načina na koji su drugi uredili njegov život, što njegove veze s drugima nisu sve bile znane?
Neposredno olakšanje od pritiska tog unutrašnjeg preispitivanja donela mu je spoznaja da još uvek nije ništa otkrio, i da je, pošto je pobliže sagledao činjenice, mogao biti siguran da ne mora da donosi nikakvu odluku. Nameravao je da se u tu radnju vrati čim bude imao pogodnu priliku, i da kupi priveske za ledi Malindžer. Ali bio je sprečen nekoliko dana zbog ser Hjuga, koji je, spremajući govor za posle neke večere o gorućoj temi, želeo da Deronda osmisli zakonski aspekt govora za njega, a usput su svaki dan gubili na raspravu koja bi se završavala kao mrtva trka. Kao i po mnogim drugim pitanjima, imali su suprotstavljene pozicije, ali ser Hjugu to nije smetalo, te kad mu je Deronda lepo obrazložio svoj stav, rekao je, s mešavinom zadovoljstva i žaljenja u glasu:
„Sve si pomešao, Dane! Zašto te stvari ne bi rekao javno? Znaj da grešiš. Nećeš uspeti. Previše si osećajan teška artiljerija zemlje je protiv tebe. Ali još bolje da se mlad čovek tako prikaže. Nije trebalo da propustim šansu kad sam bio tvojih godina. I mislim da bi bilo dobro za tebe da mi budeš u opoziciji tu i tamo, tako bi ti bilo lakše. Ako bi iskoristio ovakvu priliku da ostaviš utisak, možda bi se obreo u parlamentu u tren oka. I znaš da bi mi bilo milo.“
„Žao mi je što ne radim ono što vam je drago, gospodine“, reče Deronda. „Ali ne mogu da ubedim sebe da na politiku gledam kao na profesiju.“
„Zašto da ne? Ako čovek nije rođenjem deo javnog života, to može postati samo sopstvenim naporima. Državna pitanja se moraju rešavati. A to nikad ne bi moglo da se ostvari, ako bi svako na politiku gledao kao na mesijanstvo i tražio nadahnuće. Ukoliko hoćeš u parlament, nije dovoljno da sediš i čekaš poziv s nebesa ili od birača.“
„Ne želim da zarađujem za život od mišljenja“, izjavi Deronda, „a pogotovo ne od pozajmljenih mišljenja. To ne znači da upirem prst u druge. Usuđujem se reći da mnogim ljudima, boljim od mene, ne smeta da se popnu na platformu da hvale sebe i da se zavetuju partiji.“
„Da ti kažem nešto, Dane“, reče ser Hjugo, „čovek koji se buni protiv prevara svake vrste je, prosto rečeno, nepraktičan. Ima loših prevara, ali i onih dobrih onih koje podmazuju točkove i omogućavaju napredak. Ako vladaš ljudima, moraš vladati njima svojim idejama ja se slažem sa arhiđakonom od Napulja koji je vodio procesiju protiv kuge koristeći Svetog Januarija. Kakva korist od donošenja zakona protiv plitkoumlja? Nijedna akcija nije moguća bez malo glume.“
„Moglo bi se povremeno popustiti, ako je neophodno“, odvrati Deronda. „Ali jedno je reći ‘U ovom slučaju, moram da stavim kapu dvorske lude i da se cerim,’ a drugo kupiti nekoliko takvih kapa i vežbati cerekanje. Ne vidim nijedno javno dobro bez ideala pred sobom koji sputava skretanje s direktne putanje. Ako bih pristao da služim javnosti, možda bi se desilo da svoj uspeh pogrešno protumačim kao javno dobro.“
Deronda je posle tog razgovora, koji ga je prilično potresao, drugi put otišao u radnju Ezre Koena. U ulicu je ušao s kraja suprotnog pristupu iz Holborna, i unutarnji otpor je usporio njegov korak, dok je u mislima bio obuzet onim što je upravo rekao o opštem dobru, zanemarujući privatan problem koji ga je vratio ovoj neuglednoj ulici. Uskoro bi se mogao suočiti s neposrednim praktičnim pitanjem da li bi se skrivanje istine od bliskih osoba moglo nazivati mudrom celishodnošću. Takva pitanja koja se stalno javljaju u životu često se rešavaju na grub, ali svrsishodan način, i mnogi bi smatrali da Deronda pridaje preveliki značaj nedoumici da li bi ono što sazna trebalo da zadrži za sebe. Ali videli smo koji su njegovi razlozi da smatra da prikrivanje truje život, a nužnost prikrivanja smernicom kako ne rešavati problem. Mogućnost da će morati da postupi protivno svojim potvrđenim stavovima ga je, naravno, izjedala. Čak je tu i tamo i zastao pred izlozima radnji najpriličnijim jednom gospodinu, dopola rešen da ne saznaje ništa o ovom modernom Ezri, koji izvesno nije bio vođa svog naroda oklevanje koje je pokazalo da čoveku koji previše razmišlja, puka mogućnost može biti značajnija i od najverovatnijeg ishoda. Zato je Deronda u mislima presudio da je sva verovatnoća protiv toga da je taj čovek Mirin brat.
Zastao je pred izlogom knjižare antikvarnice gde su se na uskom stolu našli naslovi iz svih epoha, pametno uklopljeni od besmrtnih stihova Homerovih do smrtne proze putopisa. To da je mešavina knjiga bila mudro probrana postade jasno Derondi kad je našao nešto što je tražio divnu autobiografiju poljskog Jevrejina Salomona Majmona88. Strpa knjigu u džep i uđe u radnju da plati, očekujući za kasom prljavu personu ravnodušnu prema prodaji, što je, činilo se, bilo zajedničko svim prodavcima polovnih knjiga. Prilikom kupovine uglavnom srećete velikodušne ljude žudne da vam prodaju svoju robu radi vašeg dobra, ali čak vas ni Jevrejin neće usrdno ubeđivati da ćete uživati dpk čitate Simsonovog Euklida89 i da bi voleo da ima dvadeset primeraka, jer toliko je tražen. Neko bi pomislio da knjižar koji prodaje polovne knjige možda pripada onom nesrećnom sloju ljudi koji ne veruju da ono od čega žive donosi ikakvo dobro, ali ipak su dovoljno savesni da bi bili mrzovoljni, a ne revnosni u obavljanju svog posla.
Ali umesto običnog trgovca, Deronda je naspram tamne pozadine od knjiga u dugoj, uskoj radnji, video figuru donekle zaprepašćujuću u svojoj neobičnosti. Beše to čovek u izlizanoj odeći, čije godine je bilo teško pogoditi jer je bio žućkaste puti, nalik staroj rezbariji od slonovače. Sedeo je na stoličici ispred polica za knjige koje su nadvisivale nizak pult, ne radeći ništa izuzetnije od čitanja jučerašnjeg izdanja Tajmsa; ali kada je spustio novine na krilo i pogledalo novopridošlog kupca, Deronda je pomislio da su upravo takve fizionomije mogli biti proroci Izlaska ili neki srednjevekovni pesnik na novohebrejskom. Beše to lepo, tipično jevrejsko lice, sa izrazom čija je intenzivnost verovatno bila posledica teških iskustava u kojima je sve zadovoljstvo bilo posredno ili daleko, a možda je i nastala nakon neke telesne patnje koja je uništila lakoću njegovog držanja. Crte lica behu jasno urezane, ali ne previše izrazite; obrve nisu bile visoko zasvođene, ali su bile široke i guste. Možda to nikad nije bilo naročito naočito lice, ali je svakako oduvek bilo ubedljivo; a sad bi ga, s njegovim mračnim, dalekim pogledom, i žutim bledilom nasuprot tamr pozadine radnje, bilo lako zamisliti u zatvoru inkvizicije u prošlosti, u koji je iznenada navrla rulja; dok je pogled prikovan za slučajnog kupca bio revnostan i ispitivački kao da ga upućuje vesniku rođenja ili smrti. Ta osoba verovatno beše dovoljno poznata i neuzbudljiva stanovnicima ulice, ali Deronda ju je video kao toliko čudnu mešavinu neželjenog i običnog, da je njegovom pitanju: „Koliko košta knjiga?“, prethodio primetan interval međusobnog odmeravanja.
Pošto je uzeo knjigu i prešao prstima preko listova, ne ustajući, knjižar, kako se pretpostavljalo, reče: „Nema cene, a gospodin Ram nije trenutno ovde. Otišao je da večera, a ja mu u međuvremenu čuvam radnju. Koliko biste dali za nju?“ Držao je šake na knjizi u svom krilu, i uputio Derondi ispitivački pogled s kojim je došla neugodna ideja da je ta upadljiva persona možda htela da proceni koliko bi mogla da zaradi na kupčevoj neupućenosti u cene. Ali Deronda je bez razmišljanja upitao: „Ne znate koliko vredi?“
„Ne znam njenu tržišnu vrednost. Mogu li da pitam da li ste je pročitali?“
„Ne. Čitao sam njen prikaz zbog kog sam poželeo da je kupim.“
„Vidi ste da ste učen čovek da li vas zanima jevrejska istorija?“
To beše izrečeno dubljim tonom iskrenog raspitivanja.
„Da, zanima me jevrejska istorija“, mirno odgovori Deronda, čija radoznalost je nadvladala odbojnost prema ovakvom ispitivanju kome je bio izložen. Ali čudni Jevrejin je istog trena ustao, i Deronda je osetio čvrst pritisak njegove male šake na svojoj ruci, i čuo je promukao glas koji je uzbuđeno i ne glasnije od jačeg šapata, rekao:
„Možda ste od naše rase?“
Deronda je buknuo u licu, nezadovoljan što ga je ovaj zgrabio za ruku, a potom je odrično odgovorio, blago odmahnuvši glavom. Stisak je popustio, ruka se povukla, ljubopitljivost s lica splasnula u ravnodušnu melanholiju, kao da se neki duh koji je obuzeo knjižarove oči i pokrete vratio u najzabitije kutke tela. Pošto se udaljio, još uvek držeći knjižicu u rukama, stranac reče tonom distancirane uljudnosti: „Verujem da će gospođin Ram biti zadovoljan s pola krune, gospodine.“
Ta promena je na Derondu ostavila utisak srama i poniženosti čemu se, prisetivši se kasnije toga, smejao kao kad bi neki velikodostojnik imao zamerke i uputio demarš. Međutim, više ništa nije imao da kaže, te je dao pola krune i poneo svoj Lebensgeschichte Salomona Majmona, oprostivši se s „doviđenja“.
Osetio je izvesno olakšanje po naglom prekidu razgovora i zbog upadljive zabrane da sazna više o tom čoveku, koji se svakako nije mogao nazvati običnim potpuno drugačiji Jevrejin od Ezre Koena, kroz čija vrata je Deronda upravo prolazio i koji se, blistavog lica na granici gojaznosti, cenjkao s nekim s druge strane pregrade oko dve pozlaćene kopče i tri kašičice, izložene pred njim. Videvši Derondu kako ulazi, povikao je: „Majko! Majko!“ a potom je s ljubaznim osmehom i klimajem glave rekao: „Evo dolazi, gospodine.“
Deronda nije mogao da se uzdrži da pogleda prema vratima u dnu prodavnice sa izvesnim nemirom, koji dolazak krepke žene od pedeset i nešto godina spremne da ga usluži nije odagnao. Nije se moglo reći da je bilo nečeg izuzetno odvratnog na njoj. Zapravo, Derondu je srce stezalo zato što nije bila dovoljno gruba i ružna da bi se odbacila ideja da je Mirina majka. Svakom ko je gledao u nečije lice pokušavajući da uoči znake srodstva na njemu poznat je Derondin tok misli kako je pokušavao da u mislima skloni salo koje je s vremenom prikrilo mladalačke obrise i da razabere ono što bi se moglo nazvati osnovnim izrazima lica. Beše mu žao što nije nalazio nikakve tragove apsolutne suprotnosti njegovim strahovima. Isto tako bilo je uverljivo da bi ovaj Ezra, trgovac, mogao da podseća na oca propalicu po svemu sem po znanju i talentu, te nije bilo nemoguće da je ova majka imala divnu, plemenitu ćerku čije lice i izraz behu nalik Mirinim. Linija obrva beše nesnosno slična, a ko bi mogao da kaže koliko duboko bi nezahvalne godine mogle da maskiraju lice mladosti? Žena ga je pogledala dobronamernim, majčinskim pogledom i progovorila, blagim grlenim tonom:
„Kako vam mogu pomoći, gospodine?“
„Voleo bih da pogledam srebrne priveske iz izloga“, reče Deronda. „One veće, molim vas, u uglu.“
Nije bilo lako izvaditi ih s pozicije na kojoj je bila majka, te njen sin, videvši to, reče: „Ja ću ih izvaditi, majko, ja ću ih izvaditi“, revnosno požurivši, pa onda pruži priveske Derondi, primetivši sa osmehom:
„Majka je previše gorda, sve bi sama da uradi. Zato sam je pozvao da vas usluzi, gospodine. Kad je kupac gospodin poput vas, jedino što mi je dozvoljeno jeste da je pozovem. Ali ne mogu je pustiti da se povredi protežući se.“
Gospodin Koen sad ponovo ustupi mesto majci, koja uzvrati kratkim, grlenim, ljupkim smehom, sve vreme gledajući u Derondu, kao da poručuje: „Ovaj dečak će se uvek šaliti, ali i sami vidite da je najbolji sin na svetu“, a jasno je bilo i da je sin uživao što joj je ugodio, iako je ujedno hteo i da se izvini ovom otmenom kupcu što mu nije sam pružio posebnu pažnju.
Deronda je počeo da pregleda priveske kao da je tu bilo mnogo stvari da se provere, pre nego što se odluči.
„Koštaju samo tri gvineje, gospodine“, reče majka ohrabrujućim glasom.
„Prvoklasna izrada, gospodine vrede dvaput toliko, jedino što sam ih povoljno nabavio iz Kelna“, nadoveza se sin.
U međuvremenu, ušla su još dva kupca i nekoliko puta pozvala: „Adi!“, na šta se iz zadnjeg dela radnje pojavi grupa u koju je Deronda otvoreno zurio, siguran da će se to protumačiti kao kompliment. Grupu su sačinjavali crnooka mlada žena sa crnookim detencetom u rukama, čija glava je već bila prekrivena crnim loknama, kog ona stavi na pult, odakle je dete gledalo oko sebe inteligentnije nego što je to obično kod beba: tu se našao i krepak dečak od šest godina i mlađa devojčica, oboje sa crnim očima i tamnom kosom izgledali su semitskije od svojih roditelja, kao što se na lavićima vide šare dalekih predaka. Mlada žena koja se odazivala na Adi slična njorki u svetloplavoj haljini, s koralnom ogrlicom i naušnicama, i kose prikupljene u veliku punđu izgledala je živahna i neposredna kao njen muž; a uporedivši je s majkom, Deronda je samo produbio nemio utisak da majka nije bila dovoljno tipična Jevrejka da bi se zaključilo kako ne može biti Mirina majka. Dok mu je ta misao prolazila kroz glavu, dečak je protrčao kroz radnju energičnim korakom, pa se zaustavio na oko četiri stope od Deronde, s rukama u džepovima svojih minijaturnih pantalona do kolena, i pogledao ga ispitivački, kao starmali. Deronda je, diplomatski se dodvoravajući, potapšao dečaka po glavi i upitao:
„Kako se zoveš, mladi gospodine?“
„Džejkob Aleksander Koen“, odgovori taj mali čovek, jasno i neusiljeno.
„Nisi nazvan po svome ocu?“
„Ne, ime sam dobio po dedi; on prodaje noževe i brijače i makaze, to radi moj deda“, nastavi Džejkob, želeći da ostavi utisak na stranca tom važnom vezom. „On mi je dao ovaj perorez.“ Dečak izvuče džepni nož, i mali prsti, tamni što zbog prirodnog tena što zbog prljavštine, spretno izvukoše dva sečiva i otvarač za flaše.
„Nije li to opasna igračka?“, upita Deronda, okrenuvši se baki.
„On se nikada neće povrediti, blagosloveni bili!“, odgovori ona, posmatrajući svog unuka s blaženim zanosom.
„Imate li vi nož?“, zapita Džejkob, približivši se. Njegov glasić je promukao u svojoj rečitosti, kao da je pripadao staroj trgovačkoj duši, umornoj od cenjkanja koje se prenosilo generacijama.
„Imam. Želiš li da ga vidiš?“, upita Deronda pa izvadi mali perorez iz džepića na prsluku.
Džejkob ga je odmah zgrabio, te se povukao, držeći oba nožića u ruci i naginjući ih da ih uporedi. Ostali kupci već su otišli, i čitava porodica se okupila, te je čudesni Džejkob bio u centru pažnje: otac, majka i baka behu iza pulta na kome se beba njihala, a devojčica se naginjala nad lakat svog brata, pomažući mu u pregledanju noževa.
„Moj je najbolji“, napokon reče Džejkob, vraćajući Derondi nož kao da je bio razmišljao o razmeni, pa odustao od toga.
Otac i majka su se glasno nasmejali sa uživanjem. „Džejkob ne bira najgore stvari“, reče gospodin Koen, namignuvši, uveren u kupčevu naklonost. Deronda je, pogledavši u baku koja se smejala nemo, u sebi, upita:
„Jesu li vam ovo jedini unučićij1“
„Jedini. Ovo mi je jedini sin“, odgovorila je, raspoložena za razgovor, a Derondin pogled i držanje su, kao i obično, odavali utisak dobronamernog zanimanja koje je, u ovom slučaju, vrlo lepo služilo njegovom cilju. Činilo se sasvim prirodnim da zapita:
„I nemate nijednu ćerku?“
Majčino lice se promenilo u trenu. Kao da je stisla usne, oborila pogled, prešla rukama preko pulta, i na kraju okrenula leđa Derondi, zaokupljena nekakvim indijskim maramicama koje su visile iza nje. Njen sin je uputio značajan pogled, ispravio ramena i stavio prste na usta, pa brzo rekao: „Mislim da ste vi prvoklasni gospodin iz Sitija, ako mi dozvoljavate da pogađam.“
„Ne“, odgovori Deronda, rasejano, „nemam nikakve veze sa Sitijem.“
„To je loše. Mislio sam da ste mlađi partner u nekoj važnoj firmi“, dodade gospodin Koen, želeći da izgladi odnose s kupcem kome je uskraćena prirodna želja da sazna više o njemu i njegovoj porodici.
„Ali razumete se u srebrninu, kako vidim.“
„Nešto malo“, odgovori Deronda, uzimajući priveske, pa ih vraćajući na njihovo mesto. Taj neželjeni posredni dokaz ga je naveo na plan koji se svodio na glumu više nego ikad pre u njegovim postupcima. Ali puka mogućnost da bi više informacija moglo da opovrgne dokaz nadjačala je njegovu težnju da se drži u neizvesnosti.
„Pravo govoreći“, nastavio je, „moj posao nije toliko kupovina koliko pozajmljivanje. Čini mi se da povremeno obavljate prilično vredne transakcije.“
„Pa, gospodine, s ponosom mogu reći da sam poslovao sa istaknutom gospodom. Ne bih menjao svoj posao ni za šta na svetu. Nema časnijeg, ni velikodušnijeg, ni nužnijeg za sve staleže, počev od dobre gospođe kojoj su zatrebale pare za pekara, do gospodina poput vas, kome možda trebaju radi uživanja. Volim svoj posao, ulicu i radnju. Ne bih voleo da je ni metar dalje. A ne bih se odrekao zalagaonice, ma gradonačelnik da postanem. Povezuje vas sa čitavim svetom. Često kažem da je nalik državnom dohotku prihvata i bakar i zlato iz zemlje. A čovek koji ne zarađuje, gospodine, ne može da ugodi. A sada, šta mogu da uradim za vas, gospodine?“
Ako je dobrodušno samozadovoljstvo oznaka zemaljske sreće, Solomon, u svoj svojoj slavi, bio je bedni smrtnik u poređenju s gospodinom Koenom on beše jedan od onih ljudi koji, izuzetno zadovoljni sobom, rado razveseljavaju strance priznajući im to. Dok je govorio s vedrom užurbanošću, uzeo je dete od svoje žene i držeći ga na ruci, podneo je svoje lice bebinim maleckim pesnicama da ga dodiruje. Deronda, u ne previše veselom raspoloženju, proglasio je u sebi ovog Ezru Koena za najmanje poetičnog Jevrejina s kojim se ikad susreo: njegova frazeologija je imala malo sličnosti sa Starim zavetom, a nikakva senka napaćene rase nije izdvajala vulgarnost njegove duše od nekog uspešnog, belog i rumenog sitnog trgovca najčistije engleske krvi. Beše sasvim prirodno za hrišćanina da smatra da Jevrejin ne bi trebalo da bude uobražen.
Ipak, to nije bio razlog da ne istraje u svojoj nameri, te odmah odgovori, preduzimljivo zanemarujući tehničke detalje: „Imam lep dijamantski prsten koji bih da ponudim kao zalog nažalost, nije trenutno kod mene, jer nemam običaj da ga nosim. Ali vratiću se večeras i poneti ga. Pedeset funti bi mi odgovaralo, ako ih dobijem odmah.“
„Znate, večeras je Šabat, mladi gospodine“, reče Koen, „i ja idem u sinagogu. Radnja će biti zatvorena. Ali moj posao je da ugađam. Ukoliko ne možete da se vratite ranije i imate druge obaveze, pogledaću vaš dijamant. Možda ste iz Vest Enda, odatle je duga vožnja?“
„Da, a vaš Sabat počinje rano ove sezone. Mogao bih da se vratim pre pet sati, da li vam to odgovara?“ Deronda nije bio bez nade da bi, zatraživši da se vrati u petak uveče, mogao dobiti bolju priliku da prouči porodicu, a možda i da postavi neko presudno pitanje. Koen se složio, ali sada je čudesni Džejkob, koji i građom beše napredan za svoje godine, te bi u svakom slučaju nadjačao vršnjaka neznabožnika, pokazao da je slušao s razumevanjem, rekavši: „Dolazite ponovo. Imate li još noževa kod kuće?“
„Mislim da imam još jedan“, odgovori Deronda, smešeći mu se.
„Ima li dva sečiva i kuku, i belu dršku kao taj nož?“, upita Džejkob, pokazujući na džep prsluka.
„Čini mi se da ima.“
„Da li vam se dopada otvarač za čepove?“, opet će Džejkob, prikazujući taj deo svog noža, i gledajući u Derondu za ozbiljnim zanimanjem.
„Da“, reče Deronda, ne znajući šta bi drugo rekao.
„Ponesite, onda, svoj nož, pa ćemo se menjati“, reče Džejkob, vrativši nož u džep i zatrupkavši unaokolo uveren da je zaključio dobar posao. Baka je sad povratila uobičajeno ponašanje i čitava porodica je posmatrala Derondu blagonaklono, kad je nežno podigao devojčicu, kojoj dotad nije pridavao pažnju, i stavio je na pult, zapitavši je za ime. Ona ga je nemo posmatrala, stavivši prste na zlatne naušnice koje on, činilo se, nije prethodno primetio.
„Zove se Adelaida Rebeka“, ponosno će majka. „Pričaj s gospodinom, dušo.“
„Imam šaba’ aljinu“, reče Adelaida Rebeka.
„Mislila je na šabatsku haljinu“, objasni otac.
„Obući će svoju šabatsku haljinu večeras.“
„Adelaida, dozvoljavaš li mi da te vidim u toj haljini?“, upita Deronda, onim nežnim tonom koji se tako lako javljao u njegovom glasu.
„Dušo, kaži da da, ako želite gospodine“, naloži majka devojčici, očarana tim naočitim mladim gospodinom koji se divio izuzetnoj deci.
„A hoćeš li me poljubiti večeras?“, upita Deronda, spustivši joj ruke na ramenca. Adelaida Rebeka (čija su minijaturna krinolina i izražajno lice odgovarali kombinaciji njenih imena) odmah je napućila usta, da unapred da poljubac, a njen otac je ustao i strancu srdačno reče:
„Vidite da će se neko razočarati ako ne dođete večeras, gospodine. Neće vam smetati da me sačekate u porodičnim odajama, ako me ne bude bilo kad dođete? Volim da izađem u susret gospodinu vaše sorte. Donesite dijamant, i videću šta mogu da uradim za vas.“
Deronda je ostavio najbolji utisak, spremivši se za opušteniji susret. Ali te ljubaznosti je izvodio teška srca. Kad bi to odista bili Mirini rođaci, nije mogao da zamisli da bi čak i njena vatrena kćerina bogobojažljivost mogla da unese u ponovno sjedinjavanje s njima nešto više umilnosti nego što je ima u strogom ispunjenju bolne dužnosti. Da li je išta bilo potrebno tom hvalisavom bratu? A i sa najpovoljnijom pretpostavkom o hipotetičnoj majci, Deronda bi ustuknuo pred prizorom prvog susreta nje i Mire, a još više od ideje da bi Mira mogla da živi s tom porodicom. Nije mogao da poveruje u to. Naći Ezru Koena dok ti se to ime vrti u glavi ne beše neobičnije nego naći Džosaju Smita pod istim okolnostima; a što se tiče koincidencije sa ćerkom, verovatno će se ispostaviti da nema nikakve veze s Mirom. Međutim, ako bi novi podaci potvrdili neželjeni zaključak, šta bi bilo mudro učiniti? Prikriti istinu u nadi da je to najbolje rešenje ili rizikovati drugačiji ishod zarad iskrenosti koja je dašak svežeg vazduha u našem moralnom životu.

POGLAVLJE XXXIV

Kraljevića takvog peva

pesma moja. Izrael je

njemu ime. Veštica ga

u psa jednog uvračala.



Al' s večeri svakog petka

kad se smrači, on odjednom

skine čini pa se s nova

pas k’o ljudsko biće obre.

Hajne90

Kad se Deronda vratio u pet sati radnja beše zatvorena, a vrata mu je otvorio sluga, hrišćanin, koji ga uvede u sobu iza radnje. Derondu je iznenadila prijatnost okruženja. Kuća je bila stara i prilično prostrana sa zadnje strane: velika soba u koju je ušao verovatno beše mračna preko dana, ali sad je bila ugodno osvetljena starom mesinganom uljanom lampom sa sedam svetala koja je visila nad snežno belom tkaninom prostrtom na središnjem stolu. Tavanica i zidovi bili su boje dima, i čitavo okruženje bilo je dovoljno mračno pa su do izražaja došle ljudske figure u venecijanski blistavim bojama. Baka beše u žućkastosmeđoj, s velikim zlatnim lancem namesto ogrlice, a njeno žuto lice s tamnim obrvama, uokvireno sedom kosom, pod ovim svetlom je izgledalo naočito i ostavljalo je živopisan utisak. Mlada gospođa Koen beše u crvenom i crnom, ukrasivši vrat dvaput omotanom niskom veštačkih bisera; beba je spavala u kolevci pod grimiznim prekrivačem; Adelaida Rebeka je bila u haljini boje ćilibara, a Džejkoba Aleksandra su obukli u crni somot i obuli mu grimizne čarape. Dok ga je četiri para crnih očiju posmatralo s dobrodošlicom, Deronda se bezmalo postideo svoje uobražene odbojnosti koju je na dnevnom svedu osetio prema tim bićima vedrog izgleda. Dočekao ga je najsrdačniji pozdrav, a i majka i baka su delovale dostojanstvenije sada kad su u privatnim okolnostima iskazivale gostoprimstvo. Osvrnuo se oko sebe, začudivši se unekoliko starom nameštaju: radni sto od hrastovine i visoki pomoćni sto su se tu svakako obreli usled neke finansijski povoljne prilike, a ne jer je takav bio porodični ukus. Velika plavo-žuta činija bila je postavljena na pomoćnom stolu, a kraj nje dva stara srebrna suda; pred njima je bila velika knjiga u tamnom kožnom povezu sa rebrastom poleđinom. Nešto dalje, u uglu, behu otvorena vrata koja su vodila u unutrašnju sobu iz koje je takođe dopirala svetlost.
Te detalje opažao je uzgredno, jer ga je Džejkob zabrinuto upitao za nož. Deronda se potrudio da kupi nož opremljen kukom i belom drškom, te ga na dečakov zahtev izvadi, uz reči:
„Jesi li ovakav nož hteo, Džejkobe?“
Nož beše podvrgnut ozbiljnom ispitivanju, kuka i sečiva su izvađeni, i predmet koji je nuđen kao zamena, onaj sa otvaračem za čepove, izvađen je radi poređenja.
„Zašto ti se kuka sviđa više od otvarača za čepove?“, upita Deronda.
„Zato što kukom mogu da se kačim za stvari. A otvarač ide samo u čepove. Ali za vas je to bolje, možete da izvlačite čepove.“
„Onda, da se menjamo?“ Deronda opazi da baka sve vreme sluša sa uživanjem.
„Šta još imate u džepovima?“, opet će Džejkob, s promišljenom ozbiljnošću.
„Džejkobe, ljubavi, ne navaljuj“, opomenu ga baka. A Deronda, svestan da dečak mora da poštuje disciplinu, odgovori:
„E, to ne smem da ti kažem. Dogovorili smo se samo za noževe.“
Džejkob ga je nakratko odmerio, da bi potom, očigledno došavši do zaključka, teška srca rekao:
„Pristajem na zamenu“, kaza pruživši Derondi nožić s otvaračem za čepove, a on ga smesti u džep s odgovarajućom ozbiljnošću.
Dečačić je istog trena otrčao u drugu sobu, odakle se čulo kako neobuzdano brblja, a potom se vratio. Videvši oca kako ulazi dohvati mali somotski šešir s fotelje i stavi ga na glavu dok mu je prilazio. Koen nije skidao svoj šešir i nije se obazirao na posetioca, već je stajao mirno, dok je dvoje dece pohitalo do njega i obgrlilo njegova kolena: otac je stavio šake na svakog od njih redom i promrmljao jevrejski blagoslov, a njegova žena mu je, uzevši bebu iz kolevke, prinela to usnulo čeljade kako bi i ono dobilo očev blagoslov. Deronda je na trenutak pomislio da ovaj zalagaoničar, ponosan na svoj poziv, nije sasvim prozaičan.
„Pa, gospodine, rekao bih da ste dočekani s dobrodošlicom u mojoj porodici“, reče Koen, odloživši svoj šešir i povrativši svoje držanje od ranije. „A vi ste tačni. Ništa kao malo tereta ovde“, dodao je, tapšući po svom džepu dok je sedao. „Dobro je za sve, onda kad pristignu računi za naplatu. Počeo sam da se prilagođavam svemu. Oslobađa um. A sad, da pogledamo, da pogledamo!“
„Ovo je prsten koji sam pominjao“, reče Deronda, skinuvši ga s prsta. „Verujem da košta stotine funti. Mislim da će biti dovoljan zalog za vaših pedeset. Verovatno ću ga otkupiti za mesec, dva.“
Koenove oči zasjaše i kao da malko uzriki kad je presreo prostodušan pogled ovog nedozrelog mladog gospodina, koji je, izgleda, pretpostavljao da su zalagaoničari voleli otkupljivanje. Uzeo je prsten, pogledao ga i vratio, rekavši ravnodušno: „Dobro, dobro. Razgovaraćemo posle obeda. Možda biste nam se pridružili, ako vam ne smeta? Ukazali biste čast meni i mojoj ženi, kao i mojoj majci zar ne, majko?“
Poziv je ponovljen i s druge strane, i Deronda ga rado prihvati. Sada su svi stali oko stola. Na njemu beše samo jedno jelo, prekriveno salvetom, a gospođa Koen stavi kinesku činiju pred svog supruga kako bi mogao da opere ruke u njoj. Ali on je, ponovo pokrivši glavu šeširom, zastao, pa glasno pozvao: „Mordehaju!“
Deronda se pitao da li bi to mogao biti deo verske ceremonije, nešto u vezi s tim drevnim junakom. Ali ksjd je iz susedne sobe začuo: „Da“, pogleda ka otvorenim vratima, i tamo, na svoje iznenađenje, vide priliku tajanstvenog Jevrejina kog je tog jutra sreo u knjižari. Pogledi im se susretoše, a Mordehaj je izgledao iznenađen koliko i Deronda nijedan od njih dvojice nije u svom iznenađenju odavao znake prepoznavanja. Ali kad je Mordehaj seo na kraj stola, pozdravio je gosta hladnim i suzdržanim klimanjem glavom, kao da je jutrošnje razočaranje ostalo kao neprijatna veza s ovim novim poznanikom.
Koen je sad oprao ruke, sve vreme izgovarajući hebrejske reči: posle toga je skinuo salvetu s jela, obelodanivši dve dugačke pljosnate vekne posute semenjem u znak sećanja na manu kojom su se nahranili njihovi preci dok su lutali i prelomivši ih, dade parče svakom članu porodice, uključujući Adelaidu Rebeku, koja je stajala na stolici, otkrivši se u svoj svojoj visini i odeći boje ćilibara, s nosićem koji je izdužila stiskajući usne, u pokušaju da postigne prikladan izgled. Koen sad izreče još jedan jevrejski blagoslov, a posle toga se muške glave ogoliše, i svi sedoše, te se obedovanje obavi bez ikakvih detalja koji bi bili zanimljivi Derondi.
Nije se previše obazirao na ono što jede, zaokupljen željom da razgovor preokrene u smeru koji bi mu omogućio da postavi neko važno pitanje. Pored toga, razmišljao je o Mordehaju, s kojim je razmenjivao poluprikrivene, ljubopitljive poglede. Mordehaj nije nosio lepu šabatsku odoru, ali je umesto jutrošnjeg izanđalog crnog kaputa imao kratak mrki kaput koji je nekad lepo stajao, ali se skupio od pranja. Ova garderoba isticala je njegovo tamnokoso lice snažnog izraza koje je moglo da pripada proroku Jezekiji, koji takođe nije slovio za pomodnog među svojim savremenicima.
Gospodin Koen je održavao živost u razgovoru, pokrećući vazda aktuelne teme o kraljici i kraljevskoj porodici (Jevrejin je bio ponosan na svoju lojalnost), te o francuskom caru i carici, u kojima su baka i žena učestvovale s oduševljenjem. Mlađa gospođa Koen pokazala je izvrsno pamćenje rođendana slavnih, a starija je pomagala sinu da obavesti gosta o tome šta se dešavalo kada su car i carica posetili grad pre deset godina.
„Usuđujem se reći da vi to znate bolje od nas, gospodine“, ponovio bi Koen pre nego što bi izneo punu informaciju, a zanimljive detalje je prepričavalo sve troje uglas.
„Našu bebu nazvali smo Eugenija Ester“,91 razdragano reče mlada gospođa Koen.
„Zadivljujuće je kako car u licu liči na jednog mog rođaka“, reče baka. „Kao da me je grom pogodio kad sam ga videla. Nisam to mogla ni da naslutim.“
„Majka i ja smo otišli da vidimo cara i caricu u Kristalnoj palati“, reče gospodin Koen. „Ja sam morao da pazim na majku, premda je tad bila isto tako krepka kao danas. Rekao sam sebi, stotinu majki da imam, nijednu ne bih ponovo odveo da vidi cara i caricu u Kristalnoj palati, mada bi neko pomislio da ne smeš tako da govoriš kad imaš jednu majku iako joj nisam bio prevelika zaštita.“ Srdačno je potapšao majku po ramenu i zagrcnuo se od smeha na svoju šalu.
„Vaša majka je, možda, već dugo udovica“, reče Deronda, iskoristivši priliku. „Zato ste se s više pažnje starali o njoj.“
„Da, da mnogo godina je prošlo otkad se staram i o njoj i o sebi“, brzo odgovori Koen. „Rano sam počeo, tako se oštre noževi.“
„Kako se, kako se oštre noževi, oče?“ upita Džejkob, obraza naduvenih od kolača. Otac je namignuo gostu i rekao: „Tako što staviš nos na točilo.“
Džejkob skliznu sa stolice s komadom kolača u ruci i, približivši se Mordehaju, koji je dotad ćutao, zapita ga: „Šta to znači staviti nos na točilo?“
„To znači da moraš ćuteći da podneseš povrede“, reče Mordehaj, usmerivši blagonaklon pogled na malo lice blizu njegovog. Džejkob je stavio jedan kraj kolača na Mordehajeva usta kao poziv da zagrize, rekavši: „Ipak ne bih“, ne odvajajući pogled od kolača kako bi pratio koliko će ga nestati u tom njegovom velikodušnom činu. Mordehaj je zagrizao jedan griz i nasmešio se, očigledno želeći da ugodi dečaku, i ta njihova mala igra ih obojicu učini ljupkijim. Ali Deronda se već pomalo razjedio jer nije mnogo postigao svojim pitanjem.
„Rekao bih da je to pravi način da se čovek nauči“, nastavi razgovor kako bi imao izgovor da se obrati Mordehaju, kome se okrenuo i zapitao: „Vi ste, pretpostavljam, bili dobar učenik?“
„Učio sam“, glasio je tihi odgovor. „A vi? Sudeći po knjigama koje kupujete, znate nemački.“
„Da, studirao sam u Nemačkoj. Da U se i vi bavite knjižarstvom?“, upita Deronda.
„Ne, samo svakodnevno odlazim u radnju gospodina Rama da je pazim kad on ode da obeduje“, odgovori Mordehaj, koji je sad posmatrao Derondu s obnovljenim zanimanjem: činilo se da Derondino lice ima neku privlačnu crtu koja kao da je poništila prethodno razočaranje. Posle izvesne pauze postavi pitanje: „Možda znate hebrejski?“
„Nimalo, nažalost.“
Mordehajevo zanimanje je splaslo: spustio je pogled, zagledavši se u svoje šake koje je prekrstio pred sobom, i zaćutao. Deronda je sada, jasnije nego u prethodnom razgovoru, zapazio da diše otežano, što, po njegovom mišljenju, beše simptom tuberkuloze.
„Ja sam imao druga posla umesto učenja iz knjiga“, reče gospodin Koen. „Morao sam da naučim korisne stvari. Dobro poznajem kamenje“, pokazao je na Derondin prsten. „Ne plašim se da taj vaš prsten sam procenim. Ali sada“, dodao je, snizivši ton na prijateljski, nazalni, „koliko tražite za njega?“
„Pedeset ili šezdeset funti“, odgovori Deronda, prilično nehajno.
Koen je zastao na trenutak, gurnuo ruke u džepove, prostrelio Derondu pogledom kao da je čudesno zamorče, i proslovio: „Ne mogu dati toliko. Rado bih pomogao, ali ne mogu dati tu svotu. Pedeset funti, zapravo četrdeset... daću vam četrdeset funti.“
Deronda beše svestan da ga je Mordehaj, na ove reči o novčanoj razmeni, ponovo ispitivao pogledom, a onda odgovori: „U redu, otkupiću ga za mesec, dva.“
„Dobro. Odmah ću vam spremiti priznanicu“, na to će Koen ravnodušnim glasom. Potom je podigao prst kao znak da se razgovor odlaže. On,
Mordehaj i Džejkob staviše šešire, i Koen započe molitvu zahvalnosti, koju redom nastavljaše ostali, dok je na kraju ne dovrši Mordehaj, pojući svečano, blago dignute brade i šaka sklopljenih ispred sebe. Teško da je kontrast s Jevrejinom na drugom kraju stola mogao biti veći, ne samo po akcentu i tonu, već i po oslobođenosti od samosvesti, one koja traži odobrenje od drugih. Beše to neobičan spoj prisustvo, među tim običnim, uspešnim ljudima trgovačke prirode, čoveka koji je, iznurenog i neuglednog izgleda, kod Deronde izazivao određeno strahopoštovanje i stid što nije zadovoljio njegova očekivanja.
Samo što je završio svoj pobožni čin, Mordehaj ustade, lako se nakloni strancu, vrati se u svoju sobu i zatvori vrata za sobom.
„Čini se kao izuzetna osoba“, reče Deronda, okrenuvši se Koenu, koji odmah ispravi ramena, malo isturi jezik i pređe prstima po obrvi. Beše jasno da Mordehaj nije zadovoljavao standarde gospodina Koena za mentalno zdrave osobe.
„Je l’ član vaše porodice?“, zanimao se Deronda.
Ta ideja beše smešna kako damama tako i samom Koenu, te oni razmeniše vesele poglede između sebe.
„Nije, nije“ reče Koen. „Uzeli smo ga iz milosrđa! Radio je za mene, pa kako mu je zdravlje slabilo, primio sam ga u kuću. On je teret, ali donosi nam blagoslov i podučava dečaka. Osim toga, popravlja satove i nakit.“
Deronda se jedva suzdržao da se ne nasmeje na tu mešavinu dobrote i želje da se opravda u svetlu proračunatosti; ali njegova volja da dalje govore o Mordehaju, čija ličnost beše još tajanstvenija zahvaljujući ovim novim detaljima, bila je osujećena. Gospodin Koen je odmah batalio tu temu vrativši se na „ugađanje“, što je takođe bio čin milosrđa, i ode da spremi priznanicu i četrdeset funti, te ih predade u zamenu za dijamantski prsten. Osećajući da bi bilo neuviđavno da produži svoju posetu i posle posla zbog kog je došao Deronda morade da ode, bez ikakvih konkretnih rezultata do depozita od četrdeset funti i priznanice u prednjem džepu, koji behu izgovor da se vrati posle Božića. Bio je odlučan da se potrudi da stekne nešto dublji uvid u ličnost i istoriju Mordehaja, od kog je mogao i da sazna nešto više o Koenovima na primer, razlog zašto je bilo zabranjeno pitati stariju gospođu Koen da li ima ćerku.

POGLAVLJE XXXV

Kad bi se nemir savesti merio obimom zločina, ljudska istorija bila bi drugačija, i pokretač ratova iz pohlepe i moćni lopov na tržištu novca našli bi se u istoj grupi samorazdirućih pokajnika sa zlobnijim pljačkašem i secikesom i ubicom koji svoje zlodelo obavi sopstvenim šakama. Nema sumnje da zločinaštvo nudi nagrade, ali onaj koji dobija u ovoj đavoljoj igri mora biti iskvareniji, suroviji, nečovečniji nego što će poredak ove planete dopustiti mnoštvu rođenom od žene, od kojih većina ima savest strah koji je senka pravde, sažaljenje koje je senka ljubavi što ih odvraća od nagrade nehajnog zločinaštva.
Deronda je dvadeset devetog decembra znao da su Grandkortovi stigli u Opatiju, ali nije imao prilike da ih vidi pre nego što je otišao da se obuče za večeru. Sneg je divno napadao, pruživši grupi dece retku priliku da uživaju u grudvanju i pravljenju Sneška Belića, a za devojčice Malindžerovih nijedna zabava nije bila zadovoljavajuća ako im se u njoj ne bi pridružio njihov „rođak“, kako su oduvek zvale Derondu. Posle te razonode igrao je bilijar, te je proveo sate bez pomisli na susret s Gvendolin za večerom. Ipak, ta mogućnost mu beše zanimljiva, pa je, pomalo umoran od prethodnih zabava i zagrejan, otišao u svoju sobu pola sata pre zvona, krenuvši da razmišlja o tome kakve posledice je brak s Grandkortom mogao da ostavi na nju, i hoće li primetiti ikakve tragove promene u njenom ponašanju otkad ju je video u Diplouu, kao što ih je zapazio posle njihovog susreta u Lojbronu.
„Rekao bih da postoje ličnosti kod kojih bi se, ako bismo ih posmatrali, primetilo svakodnevno napredovanje ili unazađivanje“, pomisli. „Pretpostavljam da se neki od nas menjaju brže od ostalih, a siguran sam da je ona biće koje sa snažnim zanimanjem prati ono što ostavi utisak na nju. Ta mala afera sa ogrlicom i ideja kako je neko mislio da je pogrešno što se kockala, očito je nisu ostavili ravnodušnom. Ali takva prijemčivost za utiske je dvosmerna: može nekog odvesti u očaj taman koliko u nešto bolje. A koliko god Grandkort bivao očaran predmetima nekih svojih kapricioznih sklonosti, zar bi iko mogao pomisliti da je u stanju da gaji svakodnevna nežna osećanja? Neko bi pao u iskušenje da ga podvrgne bičevanju, da bi prizvao znak strasti na njegovom licu i u rečima. Bojim se da se za njega udala samo da bi izbegla siromaštvo. Ali zašto je u prvi mah pobegla od njega? Doduše, novčani problemi su tek kasnije usledili. Sirotica! Možda su je naterali na to. Kako bi neko mogao osetiti išta drugo do sažaljenja prema takvom mladom biću neiskorišćenog života što srlja iz neznanja, usmerivši sva svoja šlepa iščekivanja ka tom ostatku od čoveka.“
Nije bilo sumnje da su Derondine misli o mladoženji bile manje pohvalne od sažaljenja i izgovora koje je nalazio za mladu. Njegovo sagledavanje Grandkorta kao „ostatka“ ne beše zasnovano ni na kakvim činjenicama, već je naprosto na osnovu običnih, uljudnih razgovora, stekao utisak da je u Grandkortu usahlo sve prirodno, zdravo zanimanje za svet.
U načelu, sa sigurnošću bi se reklo da muški poznanici sažaljevaju mladu, a ženski mladoženju, kad god dođe do kakvog važnijeg braka. Misle da je i jedno i drugo moglo da prođe bolje, a mlada gospoda su, naročito kad je mlada dražesna, sklona da zaključe da ona ne gaji dublja osećanja prema čoveku kog smatraju previše nezanimljivim da bi bio njen muž, već da se za njega udala iz drugih razloga. Ko, pod takvim okolnostima, sažaljeva muža? Čak su i njegove prijateljice sklone mišljenju da je njegova situacija zaslužena: trebalo je da odabere neku drugu. Ali Derondi bi se možda moglo oprostiti što nije imao nimalo sažaljenja za Grandkorta, koji svojim poznanicima nikada nije delovao kao neko ko bi u svojim iskustvima osetio više patnje nego što bi naneo, dok za Gvendolin, mladu, svojeglavu, željnu užitaka, hranjenu laskanjem, zbog čega dražesna devojka stiče uverenje da ima bogomdano pravo da vlada za nju su se slatka očekivanja tako brzo preobrazila u gorko osećanje nepopravljivosti! Posle onog što je video i saznao o njoj, bio bi prilično bezosećajan kad ne bi u izvesnoj meri iščekivao njen ulazak u prostoriju. Ipak, kako je od medenog meseca prošlo već tri nedelje, a Gvendolin ustoličena kao gospodarica ne samo Rajlandsa, već i Diploua, verovatno će se držati kako se očekuje ili suzdržano, ne želeći da udovolji znatiželji drugih bespomoćnim razotkrivanjem svojih osećanja.
Raznoliko društvo beše se okupilo da upozna novi par; stara aristokratija imala je svoje predstavnike u vidu lorda i ledi Pentrit; ispred nižeg plemstva tu behu mladi gospodin i gospođa Ficadam od vusterske grane Ficadamovih; politiku i javno dobro, a posebno interese proizvođača jabukovače, predstavljao je gospodin Fen, član grupe Zapadnih voćnjaka, u pratnji dve ćerke; iz porodice ledi Malindžer tu je bio njen brat, gospodin Rejmond, sa suprugom; uloga uvek korisnog neženje pripala je gospodinu Sinkeru, istaknutom pravobraniocu, i gospodinu Vandernotu, čije društvo je ser Hjugu bilo dovoljno ugodno u Lojbronu da bi to novo poznanstvo nastavio i u Engleskoj.
Pre nego što se novi par pojavio, svi su se već bili okupili u salonu. U međuvremenu, u središtu pažnje bila su deca razni mali Rejmondovi, nećaci i nećake ledi Malindžer zajedno s njene tri ćerke kojima se uvek dozvoljavalo prisustvo u te sate. Prizor beše zaista predivan: proširen portretima u punoj visini, s tamnim pozadinama u ramovima od kedrovine; natkrovljen tavanicom blistavom od bogatih boja grbova; osvetljen crvenom vatrom potpaljenog hrastovog granja koliko i bledom svetlošću sveća; prigušen zahvaljujući debelom tepihu i engleskom vaspitanju koje utišava sve glasove; dok je mešavina životnih doba, počev od sedokosih lorda i ledi Pentrit do četvorogodišnjeg Edgara Rejmonda, davala šaroliku draž ovoj grupi. Ledi Malindžer, pomalo teška i obla, sa osrednje krupnim plavom očima, šetala se u crnom somotu, noseći belo psetance na ruci kao završni detalj toalete; deca su se raštrkala među damama, dok su gospoda najvećim delom bila povučena, razgovarajući s umerenom živošću kakva se da primetiti tokom onih dugih minuta pre večere. Deronda se donekle izdvojio, uvučen u razgovor s gospodinom Vandernotom, čovekom najbolje holandske krvi uvezene tokom revolucije. Za ostale, on je bio od onih prijatnih osoba u društvu bez naročito važne pozicije, ali za koje slovi da poznaju neke od najboljih u svakoj oblasti; svetlook, nonšalantan, beše suprotnost Derondi s njegovim upečatljivim tenom i ozbiljnim držanjem.
Vandernot je govorio i o mladoj i o mladoženji, čija pojava se očekivala. Gospodin Vandernot beše prava enciklopedija ličnih detalja i verovatno je bio u stanju da ispriča sve o nekom velikom filozofu ili fizičaru, sem njegovih teorija ili otkrića; sad je nagoveštavao da je saznao mnogo toga o Grandkortu od njihovog susreta u Lojbronu.
„Muškarci bogatog životnog iskustva na kraju ne izaberu tako dobru ženu. Njegova prošlost puna je anegdota predavao se užicima prilično duboko, čini mi se, takav kakav je, lenj. Ali, naravno, vi znate sve o njemu.“
„Ne baš“, reče Deronda ravnodušnim glasom. „O njemu jedva da znam nešto više od toga da je nećak ser Hjuga.“
Uto se vrata otvoriše i uskratiše gospodinu Vandernotu priliku da udovolji svojoj pričljivosti.
Okruženje beše takvo da bi svaka novodošla otmena figura bila dočekana s dubokim zanimanjem, a kada su gospodin i gospođa Grandkort ušli, niko od prisutnih nije mogao da porekne otmenost njihovih pojava. Mladoženji je garderoba bila savršena a lice nepomično taman koliko i pre braka. Od njega se očekivala samo najbolja sprema, kojom je bila obuhvaćena i žena, a mlada beše takva kakvu bi se pretpostavilo da bi odabrao. „Kralja mi, još je lepša!“, reče gospodin Vandernot. Deronda je delio njegovo mišljenje, ali nije ništa rekao. Možda su bela svila i dijamanti ma kako čudno bilo, ipak je nosila dijamante oko vrata, na ušima, u kosi bili zaslužni što ga je njena lepota iznova zadivila, nepobitna, ako ne i ugodnija nego kad ju je video za kockarskim stolom. Neka lica neobične lepote su poput autentičnih umetničkih dela: prvi susret s njima gotovo uvek je praćen pitanjima. Ali kad je video Gvendolin u Diplouu, Deronda je kod nje primetio nešto više od onog što je očekivao od te nežne, privlačne ljupkosti koju nazivamo ženstvenom. Da li je od tada bilo neke promene kod nje? Nije imao poverenja u svoje utiske, ali gledajući je sada kako prima čestitanja sa, činilo se, gordim, hladnim spokojem i površnim osmehom, pomisli da prepoznaje u njoj istu onu demonsku silu koja ju je obuzela kad ga je odlučno pogledala i pretvorila se u gubitnika za kockarskim stolom. Nije više bilo vremena za zaključke nije bilo vremena čak ni da uputi čestitanje, jer već behu pozvani na večeru.
Sedeo je nedaleko od nje, sa suprotne strane stola, i uspevao je da tu i tamo čuje njene odgovore na pitanja ser Hjuga, koji je vodio najživlji raz-. govor s njom, ali iako je gledao u njenom smeru s namerom da je pozdravi naklonom, ona mu već neko vreme nije pružala priliku za to. Napokon je ser Hjugo, koji je verovatno pretpostavio da su Deronda i Gvendolin već razgovarali, izjavio: „Deronda, biće ti drago da čuješ šta mi je gospođa Grandkort rekla o tvom omiljenom Klesmeru.“
Gvendolin je oborila pogled, a Derondi, koji je već gledao u nju, učini se da je primetio drhtaj otpora kod nje, jer beše primorana da podigne pogled i da na njegov opušteni naklon i osmeh uzvrati jedva primetnim osmehom. To se sve desilo u jednom trenu, i ser Hjugo nastavi bez pauze:
„Aroupointovi su se složili s brakom, te on sad Božić provodi sa svojom nevestom u Kvečamu.“
„Pretpostavljam da će mu biti drago, njegove žene radi, inače mu ne bi smetalo da se drži dalje od Kvečama“, reče Deronda.
„To je, izgleda, neka trubadurska priča“, reče ledi Pentrit, prijatna dama dubokog glasa. „Drago mi je kad vidim malo romanse među nama. Mislim da naši mladi sve više teže materijalizmu.“
„To što su Aroupointovi prigrlili okolnosti, umesto da se povlače po novinama, svedoči o njihovom zdravom razumu“, zapazi ser Hjugo. „A odreći se deteta zbog nepriličnog braka sa osobom nižeg položaja je kao da ste se odrekli svog oka: svi znaju da je vaše, a nemate drugo oko da se s njim prikazujete.“
„Što se tiče nepriličnog braka, nijedna strana ne odskače svojim poreklom“, reče ledi Pentrit. „Stari admiral Aroupoint je bio Nelsonov čovek, doktorov sin. A svi znamo otkud majci pare.“
„Ako bi to bio nepriličan brak, rekao bih da bi Klesmer bio na šteti“, nadoveza se Deronda.
„Ah, ti misliš da je ovo brak između besmrtnika i smrtnika. Šta vi mislite o tome?“, upita ser Hjugo, gledajući u Gvendolin.
„Ne sumnjam da her Klesmer sebe smatra besmrtnim. Ali usudila bih se reći da će njegova žena zapaliti pred njim onoliko tamjana koliko on bude zahtevao“, reče Gvendolin. Ako je i izgubila nešto pribranosti, sad ju je već izvesno povratila.
„Ne odobravate da žena pali tamjan pred svojim suprugom?“, nastavi ser Hjugo šaljivim tonom.
„Oh, da“, kaza Gvendolin, „ali te nije dovoljno da i drugi poveruju u njega.“ Zastade na trenutak, pa nastavi nešto vedrije:
„Kad se her Klesmer divi svojoj genijalnosti, njegova žena neće izgledati toliko smešno izgovarajući Amin’.“
„Vidim da vam Klesmer nije omiljen“, primeti ser Hjugo.
„Budite uvereni da imam vrlo visoko mišljenje o njemu“, reče Gvendolin. „Njegov genij je poprilično iznad mog suda, a znam da je vanredno velikodušan.“
Gvendolin je u sebi gajila gorčinu prema Klesmeru koju nije bila u stanju da opravda, te je sad govorila sa iznenadnom ozbiljnošću kakvoj često pribegavamo da bismo se ispravili posle nepravedne ili nepromišljene dosetke. Deronda se pitao šta bi mislio o njoj da je nikad pre nije čuo: verovatno da krutošću i nipodaštavanjem prikriva nešto zbog čega je peče savest. Ali zašto je bila tako suzdržana prema njemu?
Ser Hjugo joj je promenio temu: „Nije li ovo predivna prostorija? Bila je deo opatijske trpezarije. Ovde, gde mi sedimo, bile su benediktinske klupe. Samo čekam da se svetla priguše i da se iza naših stolica pojave duhovi starih monaha!“
„Molim vas, nemojte!“, reče Gvendolin, koja se stresla. „Lepo je doći za precima i monasima, ali oni treba da znaju svoje mesto i da se drže pod zemljom. Veoma bih se uplašila kad bih šetala ovom kućom sama po noći. Stare generacije su, mora biti, ljute na nas što smo toliko izmenili sve.“
„Oh, duhovi svakako pripadaju svim političkim strankama“, primeti ser Hjugo.
„A oni koji su hteli da menjaju stvari za života, a nisu to mogli, moraju biti na našoj strani. Ali, ako vam se ne bi svidelo da sami šetate po kući, onda bi vam odgovaralo da to činite u društvu. Vi i Grandkort bi trebalo da je celu pogledate. I zamolićemo Derondu da krene s nama, on više zna o kući od mene.“ Baronet je bio predusretljivo raspoložen.
Gvendolin je bacila pogled na Derondu koji je, mora biti, čuo ser Hjugove reči, jer se bio okrenuo prema njima da bi se poslužio predjelom, ali izgledao je sasvim nepometen. Na pomisao da bi Deronda mogao da pokazuje njoj i Grandkortu imanje koje će postati njihovo, a moglo je, podsetila se s neugodnošću, biti Derondino (da su drugi ljudi drugačije postupili), preplaviše je izvesne misli misli koje su se i ranije ponavljale, ali sad su se vratile u novim, sramotnim okolnostima. Gvendolin beše svesna nečeg podmuklog i neprijatnog u svom pogledu, nečeg što je ser Hjugo morao primetiti. Spremna, kao i uvek, da prikrije ono što se odigravalo u njoj, veselo reče: „Ne znate koliko se bojim gospodina Deronde.“
„Kako to? Zato što smatrate da je previše učen?“ upita ser Hjugo, kome neobičnost njenog pogleda nije promakla.
„Ne. Tako je otkad sam ga videla prvi put u Lojbronu. Zato što sam, kad je došao i pogledao me urokljivo, počela da gubim na kocki. Nije odobravao to što sam radila. Priznao mi je. I sada, šta god radila pred njim, ureći će me pogledom.“
„Oh, Bože! I ja ga se plašim kad mi ne odobrava nešto“, reče ser Hjugo, bacivši pogled na Derondu, a potom se okrete ka Gvendolin, i nešto tišim glasom prozbori: „Ne bih rekao da dame, uopšte uzev, imaju nešto protiv kad ih gleda.“ Baronetova neizlečiva boljka da se stalno šali zasmetala je u tom trenutku Gvendolin, baš kao Derondi mnogo puta ranije.
„Protivim se svakom pogledu koji kritikuje“, odgovori ona, hladnim, visokim glasom, iskrenuvši glavu. „Ima li mnogo starih soba nalik ovoj u Opatiji?“
„Ne mnogo. Postoji jedno lepo, odvojeno dvorište s dugom galerijom. Ali najbolji deo Opatije pretvoren je u konjušnice. Pripada staroj crkvi. Kad sam rekonstruisao ovo mesto, svaki drugi deo sam iskoristio na najbolji način, ali nisam mogao da menjam štale, tako da konji sada mogu da uživaju u lepoj, staroj pevnici. Morate je videti.“
„Volela bih da vidim i konje i građevinu“, Gvendolin će.
„Oh, nemam nijednog pastuva da se pohvalim. Grandkort će prekorno gledati na moje konje“, reče ser Hjugo. „Digao sam ruke od lova i hodim tromim hodom, kako priliči starom gospodinu sa ćerkama. Velike radove sam preduzeo ovde. Živeli smo u Diplouu dve godine, dok su trajali radovi. Dopada li vam se Diplou?“
„Ne naročito“, izjavi Gvendolin ravnodušnim glasom. Čovek bi pomislio da je ovoj mladoj dami čitavog života na raspolaganju bilo više porodičnih imanja, te u nekim od njih i nije volela da obitava.
„Ah! Posle Rajlandsa, naprosto nije dovoljno dobar“, primeti ser Hjugo, veoma zadovoljan.
„Grandkort ga je, znam to, uzeo zbog lova. Ali tamo je ulovio nešto toliko lepo“, dodade baronet tišim glasom, „da mu je sad draži od bilo kog drugog mesta na svetu.“
„Meni je privlačan iz jednog razloga“, reče Gvendolin, prešavši preko tog komplimenta s hladnim osmehom. „Blizu je Ofendina.“
„Razumem to“, reče ser Hjugo, i ostavi se teme.
Postoji li neki blagonakloni baronet koji ne bi razumeo uticaj jake želje za nekim posedom? Ser Hjugo bi voleo da Grandkortu, s razlogom ili bez njega, draže bude bilo koje drugo mesto nego Diplou, ali nije želeo da dobrodošla Grandkortova odbojnost prema Diplouu bude skopčana s njegovim brakom sa ovom veoma ljupkom mladom. Gvendolin je bila po baronetovom ukusu, i, kao što je kasnije pomenuo ledi Malindžer, pogrešio je što je mislio da je devojčica, pošto se udala, bolje prošla, preko svojih očekivanja.
Veći deo ovog razgovora Deronda nije čuo, jer mu pažnja beše usmerena na drugu stranu, ali ono malo kratkih prilika tokom kojih je uspeo da osmotri Gvendolinino ponašanje produbile su njegov utisak da kod nje ima nečeg izveštačenog čega dotad nije bilo.
Kasnije je, u salonu, na nečiji zahtev seo za klavir i zapevao. Njegovo mesto je potom preuzela gospođa Rejmond, a on je, ustajući, zapazio da je Gvendolin napustila svoje mesto i došla u taj kraj prostorije, želeći, činilo se, da ga bolje čuje, ali sad je stajala leđima okrenuta svima, naizgled diveći se izrezbarenoj glavi od slonovače nad stočićem. Žudeo je da ode tamo i da razgovara s njom. Zašto da ne posluša taj poriv, kao što bi učinio da je reč o bilo kojoj drugoj dami u salonu? Ipak je oklevao nekoliko trenutaka, zapažajući graciozne linije njenih leđa, ali nije se pomerio.
Ako iz nekog razloga ne udovoljavate svojoj želji da razgovarate s lepom ženom, zadržavati pogled na njenim leđima loša je ideja: želja da se vidi ono što skrivaju postaje sve jača. Možda je s druge strane jedan sladak osmeh. Deronda je, na kraju, došao do stočića, našavši se sa Gvendolinine desne strane, ali pre nego što je stigao da kaže nešto, ona se okrenula ka njemu bez osmeha, s molećivim izrazom tuge, toliko suprotnim od hladnih pokušaja da izazove divljenje za stolom, da je zanemeo. Neko vreme (za njih dovoljno dugo, za druge čak ni tren), gledali su jedno drugo ona kao da se predala dubokom spokoju ispovedanja, a on kao da je odgovarao snažnom saosećajnošću koja je potirala sva druga osećanja.
„Ne želite da se pridružite izvođačima?“, upitao je da bi pokrenuo nužan razgovor.
Da je njen pogled poverenja bio spontan, ukazao je samo jedan, jedva primetan drhtaj i promena u izrazu lica kad se povratila, te je smireno odgovorila: „Pridružujem se kao slušalac. Volim muziku.“
„Zar niste muzičar?“
„Mnogo vremena posvetila sam muzici. Ali nemam dovoljno talenta da bi to bilo vredno. Nikada više neću zapevati.“
„Ali vi volite muziku, uvek će vredeti u vaša četiri zida, za vaše lično zadovoljstvo. Ja sam se pomirio sa svojom prosečnošću i to vidim kao prednost“, reče Deronda, smešeći se; „ljudi nam lako opraštaju nedostatak talenta, i ne moraju da traže potvrdu da su bolji.“
„Ja ne mogu da se ponašam kao vi,“ reče Gvendolin, povrativši ton izveštačene živosti. „Biti prosečna je, po meni, isto što i biti dosadna. A najgore štp mogu zameriti svetu jeste da je dosadan. Da li znate da ću podržati kockanje, uprkos vama? Zato što je utočište od dosadnosti.“
„To nije opravdanje“, usprotivi se Deronda. „Mislim da je ono što nazivamo dosadnošću u svetu zapravo bolest u nama. Kako bi inače drugi mogli da nađu duboko zanimanje u životu? A mnogi ga nalaze.“
„Ah, vidim! Krivica koju pripisujem svetu je moja sopstvena“, zaključi Gvendolin, smešeći mu se. Potom ponovo pogleda u slonovaču, pa upita: „Vi nikada ne vidite krivicu u svetu ili u drugima?“
„Oh, da. Kad sam u raspoloženju da gunđam.“
„A da li mrzite ljude? Priznajte da ih mrzite kad vam se nađu na putu kad je njihov dobitak vaš gubitak. Znate da su to vaše reči.“
„Često se nađemo jedni drugima na putu, kad ne možemo to da izbegnemo. Mislim da je glupo mrzeti ljude zbog toga.“
„Ali ako vas povrede, a nisu morali?“, upita Gvendolin dirljivim glasom, kakav ne očekujete da čujete u ovakvom neobaveznom razgovoru. Deronda se pitao zašto načinje takve teme. Bolan izraz lica omeo je, na trenutak, njegov odgovor, no Deronda potom odgovori, ozbiljnijim, dubljim glasom: „U tom slučaju, svakako da manje cenim njihovu poziciju.“
„Verujem da ste sada u pravu“, progovori Gvendolin, uz iznenadan kratak smeh, a onda se okrete da se pridruži grupi za klavirom.
Deronda je gledao oko sebe u potrazi za Grandkortom, pitajući se da li je pratio šta radi njegova žena, ali beše prilično kratkovido od njega što je pomislio da bi mogao to da otkrije. Grandkort je umeo da neprimetno prati ono što ga zanima, u čemu ga je jedino mogla nadmašiti besana životinja koja vreba plen. U tom trenutku beše zavaljen u fotelji, razgovarao je s gospodinom Vandernotom koji je, po svemu sudeći, smatrao da vredi negovati poznanstvo s ovakvim mladoženjom; nesmotrena osoba bi mogla pretpostaviti da bi pred njim bilo bezbedno telegrafom slati tajne, zahvaljujući uvreženoj pretpostavci da je hitar osmatrač onaj s hitrim pogledima. To nije ni blizu istine. Ako tražite pouzdanog svedoka koji neće videti ništa neprikladno, odaberite bodrog gospodina vazda na oprezu, širom otvorenih očiju, s monoklom na jednom oku i potpuno nepristrasnog prema onome što posmatra. Kad je Grandkort hteo da pazi na nekoga, gledao bi ga krajičkom svog dugog, uskog oka, a ako bi taj otišao iza njega, bio je u stanju da dokuči šta tamo radi. Savršeno dobro je znao gde mu je bila žena i kako se ponaša. Hoće li biti ljubomoran suprug? Deronda je to smatrao verovatnim, ali njegova uobrazilja je grešila u proceni Grandkorta koliko bi i u ocenjivanju neistraženog kontinenta čije su sve životinjske vrste bile neobične. Nije video sebe kao verovatan predmet ljubomore niti da bi trebalo da pruža povod za to, ali sumnja da žena nije srećna neizbežno dotiče ponašanje supruga. Tako se Deronda, u jedan sat po ponoći, zatekao u prilično komičnom položaju: sedeo je stežući čvrsto gramatiku hebrejskog u rukama (jer je, iz poštovanja prema Mordehaju, počeo da uči hebrejski), svestan da to čini bezmalo sat vremena, i razmišljao samo o Gvendolin i njenom suprugu. Biti neobičan mladić uglavnom znači ovladati teškim umećem držanja običnog pod kontrolom, što je često nalik utovarivanju sveg dobra da biste pobegli od zle sreće koju potom ugledate kako vam se ceri s vrha teretnih kola. Incident u Lojbronu i reči koje su kasnije razmenili duboko su dotakle istančane nijanse Derondine prirode, a dodatak od ove večeri ih je ponovo pobudio. Nije ga taština, već spremna saosećajnost učinila podložnim izvesnoj draži u Gvendolininom ponašanju prema njemu, a teškoću s kojom je, činilo se, podizala pogled kad mu se na početku klanjala, sad je trebalo tumačiti kroz prizmu tog nepogrešivog pogleda spontanog poverenja koji mu je uputila pošto je primetila da joj prilazi.
„Koja je svrha svega toga?“, mislio je Deronda, odloživši gramatiku i počevši da se svlači. „Ne mogu ništa da učinim da joj pomognem niko ne može, ako je već otkrila svoju grešku. A čini mi se da joj nedostaju ideje kako da pomogne sebi. Čudno je i jadno da se u tom ljudskom telu, u lepoj odeći, s draguljima na ušima, oholo uzdignute glave, s lažnim osmehom na usnama, krije sirota duša kojoj je muka od svega! Ali šta ja znam o njoj? Možda je u njoj demon ravan najgorem mužu. Jasno je da je bila loše podučena, koristoljubiva devojka: možda je i koketa.“
Ta poslednja misao u koju nije odviše verovao, služila mu je kao doza opreza, delimično izazvana ser Hjugovim prezrenim šalama na račun koketiranja. Deronda je rešio da se ne upušta u tete-a-tete s Gvendolin tokom njenog boravka u Opatiji, i bio je u stanju da se drži odluke, uprkos snažnoj težnji da učini drugačije.
Ali čovek ne može da odlučuje o postupcima žene, a ponajmanje o onome što radi žena poput Gvendolin, čija je priroda bila kombinacija gorde suzdržanosti, brzopletosti i prkosa, zbog čega je naizmenično dopuštala i odbijala kontrolu. Reč „koketa“ je imala malo veze s njom. Bilo joj je u prirodi da voli kad joj se dive i da veruje u sopstvenu moć, ali ne i da pravi smicalice da bi podjarmila druge. A uverenost u sopstvenu moć tog ubogog stvorenja, sa ostalim snovima od pre braka, sad je često morala da ostavlja po strani, kao što bolesno dete to čini s igračkama u koje zuri tupim pogledom, i ne može naći volju da se igra s njima, koliko god se trudilo.
Narednog dana, ser Hjugo joj reče za ručkom: „Vetar je nekim čudom prestao, i napolju je sada veoma prijatno mogli bismo da odemo do konjušnica i drugih zanimljivih kutaka imanja?“
„Da, molim vas“, odvrati Gvendolin. „Da li bi voleo da pogledaš konjušnice, Henli?“, dodade, gledajući u svog supruga.
„Izgaram od želje“, reče Grandkort, s ravnodušnoću koja je toj reči davala primesu ironije, pošto joj je uzvratio pogled. Deronda ih je sad prvi put, po njihovom dolasku, video kako se obraćaju jedno drugom, a razmena pogleda između njih učinila mu se hladna ili zvanična poput ceremonije usvajanja neke povelje. Ipak, sklonost Engleza prema suzdržanosti opravdaće mnoge izostanke emocija, i Grandkortovo ponašanje s dodatnim slojem hladnoće, moglo se protumačiti kao ekstremni vid nacionalnog manira.
„Ko bi još voleo da ga pogleda kuću i prateće odaje?“, zapita ser Hjugo. „Dame će morati da se ogrnu, jer će obilazak potrajati do sutona. Dane, i ti ćeš ići?“
„Oh, da“, odgovori Deronda nehajno, znajući da će ser Hjugo svaki izgovor smatrati neuviđavnim.
„Onda svako nek dođe u biblioteku kad se spremi recimo za pola sata“, kaza baronet. Gvendolin se hitro spremila te se za deset minuta obrela u biblioteci u svojoj samurovini, malim, jakim čizmama i ukrašena perom. Čim je ušla u biblioteku, opazi da je još neko tu: upravo tome se nadala. Deronda joj je bio leđima okrenut, u udaljenom uglu, i prelistavao je novine. Kako bi takve čizmice mogle da se čuju po aksminsterskom tepihu? A kašalj je, reklo bi se, smišljeni znak na koji njena gordost nije mogla da pristane; takođe, beše se pomalo stidela da ode do njega i obznani mu da je tu, iako ju je njena želja da govori s njim nadahnula da stvori ovu priliku za susret i da pohita iz sobe u biblioteku, nalik pticama koje kruže oko vode koju se ne usuđuju da piju. Gvendolin je, vazda nesigurna u njegovo mišljenje o njoj, tog dana bila naročito nervozna, strahujući da on možda o njoj misli s prezirom, kao o ženi koja likuje što je Grandkortova supruga, buduća gospodarica togposeda. Beše joj prešlo u naviku da preuveličava zadovoljstvo „koje joj je donosio njen ponos, jer time je hranila svoju snagu, ali Derondino prisustvo je odnekud remetilo to. O njemu nije razmišljala ni sa trunkom koketerije. On beše jedinstven među muškarcima, jer nije na nju ostavio utisak kao obožavalac, već kao neko bolji od nje: na neobjašnjiv način, postao je deo njene savesti, kao što žena čija je priroda predmet dubokog poštovanja može da postane nova savest za muškarca.
A sada nikako da se okrene i vidi da je ona tu! Prsti su mu gužvali papir, glava se podizala i spuštala, pregledajući te glupe stupce, a bradu je gladio; kao da joj je inače bilo lako. Naravno, uskoro će sići ostatak društva, i prilika da kaže nešto da potre svoju nepromišljenost od prethodne večeri će nestati. Pripala joj je muka od nervoze tako brzo mlada bića poput nje upijaju nevolju nevidljivim sisaljkama sopstvene uobrazilje a njeno lice je poprimilo onaj poseban izraz umrtvljenosti uz koji su suze zabranjene.
Najzad je odložio novine i okrenuo se.
„Oh, vi ste već ovde“, reče, prišavši korak-dva, „Moram da odem da obučem kaput.“
Okrenuo se i izašao iz prostorije. To ne beše uljudno od njega. Puka učtivost nalagala je da ostane i razmeni nekoliko reči s njom, pre nego što je ostavi samu. Pravo govoreći, Grandkort je odmah potom ušao sa ser Hjugom, te bi tih reči bilo premalo da bi išta značile. Ali videli su ga kako izlazi iz biblioteke.
„Izgledaš loše“, obrati joj se Grandkort, koji je došao pravo do nje i stao, gledajući je u oči. „Da li si kadra za šetnju?“
„Da, prijaće mi“, odgovori Gvendolin, sasvim nepomična.
„Mogli bismo da odložimo obilazak okoline, i da se držimo samo kuće“, predloži ser Hjugo dobronamerno.
„Oh, ne, nikako!“, uzviknu Gvendolin odlučnim glasom, „nećemo ništa da odlažemo. Želim dugu šetnju.“
Ostatak šetača dve dame i dva gospodina, pored Deronde već se okupio, i Gvendolin je živnula, te je prigodno vesela išla uz ser Hjuga, poklanjajući jednaku pažnju Derondinim komentarima o raznim arhitektonskim elementima kao i ser Hjugovim objašnjenjima zašto je zadržao kombinaciju modernog i starinskog što je, po njegovom mišljenju, samo doprinelo istorijskoj autentičnosti tog mesta. Uputivši se ka vinskom podrumu i kuhinji, zastali su pred ulazom s divnim prelomljenim lukom, koji beše jedini ostatak iz prošlosti na istočnoj fasadi.
„Mislim da je“, reče ser Hjugo, „mnogo zanimljiviji ovakav kakav je i tu gde je, usred onog što je, iskreno govoreći, napravljeno četiri veka kasnije, nego da je čitava fasada prerađena u stilu iz XIII veka. Nadogradnje treba da nose pečat perioda u kome su nastale. Ne bih uništio stare delove, ali mislim da je oponašanje starog greška. Osim toga, ko voli, moraće to da plati. Pitanje je i kad stati s tim s pravljenjem rupa tamo gde ne želite da virite? Možda treba i da izližem kamenje klečeći, je l’ tako, Grandkorte?“
„Vraški neprijatno“, odgovori Grandkort, otežući. „Mrzim one što hoće da nariču molepstvije, to su najdosadniji ljudi koji su ikad postojali.“
„Da, dosada je ono na šta njihova romantična zanesenost mora da dođe“, odobri ser Hjugo.
„Smatram da bi zbog takvog protivljenja onome što nam životni put nanese zato jer bi mogao da nas odvede u apsurdnost, samo naše postojanje brzo došlo na mrtvu tačku“, oglasi se Deronda. „Nije logika ljudskog postupanja okretač ražnja, pa da, pošto se navije, ne sme da stane pre poslednjeg zamaha. Ništa što radimo nije sigurno, ako se ne preispitujemo gde ćemo stati.“
„Smatram pravilo džepa najboljim vodičem“, kroz smeh će ser Hjugo. „A što se tiče većeg dela novo-stare zgrade, morao bi da unajmiš ljude da je ogole, pa da je umetnički prerade tako da spolja izgleda starinski; što, s ovakvom cenom rada, trenutno ne dolazi u obzir.“
„Vi želite da održite starinski izgled, gospodine Deronda?“, upita Gvendolin, iskoristivši trenutak kad su zaostali za grupom, dok su ser Hjugo i Grandkort produžili napred.
„Delimično. Ne vidim zašto i u ovom slučaju ne bi sebi dopustili izbor, kao bilo gde drugde ili zašto bi starost ili novotarija sami po sebi bili argument za ili protiv. Uživanje u ponavljanju onog što su naši očevi uradili valjano dobro je, ako time ne ometamo nešto bolje; tako se proširuje opseg naklonosti, a naklonost je najšira osnova za dobro u životu.“
„Tako mislite?“, upita Gvendolin, unekoliko iznenađena. „Ja bih pre pomislila da najviše marite za ideje, znanje, mudrost i tome slično.“
„Ali mariti za njih je neki vid naklonosti“, reče Deronda, smešeći se na njeno iznenadno naivno zapažanje. „Nazovite to vezanošću, zanimanjem, voljom da se podnese mnogo toga da bi se bilo s njima i da bi se zaštitili od povrede. Naravno, nije isto ako su predmeti zanimanja ljudska bića, ali, uopšte uzev, predmeti svih dubokih naklonosti su pomešani pola osobe, pola ideje pa osećanja i naklonosti teku zajedno.“
„Pitam se da li razumem to“, reče Gvendolin, isturivši bradu na svoj stari, vragolasti način. „Rekla bih da ne gajim naklonosti u naročitoj meri; možda hoćete da mi kažete da zbog toga ne vidim mnogo dobrog u životu.“
„Ne, nisam mislio to da vam kažem, ali priznajem da bi trebalo da smatram istinom, ako bih poverovao u ono što kažete za sebe“, ozbiljno će Deronda.
U tom trenutku ser Hjugo i Grandkort su se okrenuli i zastali.
„Nikad mi ne polazi za rukom da izvučem kompliment od gospodina Deronde“, požali se Gvendolin. „Radoznala sam, da li se iz njega može izvući nešto laskanja?“
„Ah!“, uzdahnu ser Hjugo, pogledavši Derondu. „Vidite, beskorisno je laskati mladoj. Dižemo ruke iz očaja. Ona se toliko naslušala slatkih reči, da šta god kazali, zvučaće neodmereno.“
„Sasvim tačno“, složi se Gvendolin, nakrenuvši glavu uz osmeh. „Gospodin Grandkort me je osvojio otmenim komplimentima. Da samo jedna reč nije bila na mestu, to bi bilo kobno.“
„Čuješ li to?“, zapita ser Hjugo, gledajući u supruga.
„Da“, odgovori Grandkort, ni za trunčicu ne promenivši izraz lica. „Doduše, prokleto je teško održavati nivo.“
Ser Hjugu je to sve izgledalo kao prirodno začikavanje između muža i žene, ali Derondu su zbunjivale varljive promene u Gvendolininom ponašanju, kojima kao da je pobuđivala naklonost dečjom nepromišljenošću u jednom trenutku, dok bi je u drugom odbijala gordim prikrivanjem. Pokušao je da se drži podalje od nje, posvetivši se gospođici Džulijet Fen, mladoj dami čiji profil beše u toj meri nepovoljno istaknut usled okolnosti nad kojima nije imala kontrolu, da je Gvendolin pre nekoliko meseci zaključila da je nemoguće da bude ljubomorna na nju. Ipak, kad su obilazili kuhinju savršeno očuvan deo prvobitne zgrade dubina senke u nišama kamenih zidova i ukršteni svod, igra svetlosti rasplamsale vatre na uglačanom kalaju, limu i bakru, fina rezonanca svakog zvuka glasnih žica ili metala, sve to se Gvendolin činilo ružnim, a ser Hjugovo izlaganje nesnosno, jer Deronda je razgovarao s drugim damama i držao se podalje od nje. Nije bilo važno što su druga gospoda koristila priliku da budu kraj nje: od kakve koristi je bilo njihovo divljenje, kad je imala neprijatan osećaj da je po nekom standardu Derondinog uma vredela vrlo malo? Gospodin Vandernot, koji je imao običaj da uvek opisuje jedno, dok gledate u drugo, beše nepodnošljiv sa svojim isticanjem kuhinje lorda Bloua, koju je video na severu.
„Molim vas, ne tražite od nas da gledamo dve kuhinje odjednom. Tako je dvaput toplije. Moram da izađem odavde“, zavapila je napokon, odlučno izašavši napolje na vazduh, i ostavivši ostale za sobom. Grandkort je već bio napolju, a kad mu se pridružila, reče:
„Pitao sam se koliko dugo si mislila da se zadržiš na tom prokletom mestu“ jedna od sloboda koju je sebi dopuštao kao muž bila je da koristi svoje najjače epitete. Gvendolin je, okrenuvši se da bi videla kako se približava ostatak društva, odgovorila:
„Svakako je bilo previše toplo pod ogrtačem.“
Hodali su šljunkovitom stazom preko zelenog dvorišta sa ostrvcima snega među travom, potom prođoše ispod gustog granja veličanstvenog kedra i pored izbrazdanog kamenog zida i obreše se u većem dvorištu, gde je bio još jedan kedar i predivna pevnica, preobražena u konjušnice odavno, u prvom mahu, možda u skladu s potrebama vojske, koja je osećala bogobojažljivo zadovoljstvo uvredivši sveštenike Baala i prizore Astarte, kraljice nebesa. Spoljašnjost zapadni kraj, osim vrata konjušnice, zatvorenih ciglom i prekrivenih puzavicom beše poprilično naružena, lišena finijala i gargojla, u trošnom, lomljivom krečnjaku, čije se meko sivilo gubilo pod tamnim lišajevima; i dugi prozori behu zatvoreni ciglom sve do lukova, a široki gornji prozori žicom ili roletnama. Na popodnevnom svetlu niskog zimskog sunca, kedrovo granje je bacalo senke, a pramenovi snega zaostalog na obodima su blistali, i čitavo mesto je odavalo donekle poremećen utisak starinske dostojanstvenosti, zbog čega je prizor u unutrašnjosti delovao pomalo čudno; iako je, zanemarimo li osećanje duhovnog strahopoštovanja, teško bilo ne posmatrati s uživanjem tu dražesnu živopisnost. Sve kapele, sa svojim lepim lukovima, behu pretvorene u konjušnice, u kojima je prašnjavo staklo prozora još uvek blistalo skerletnom, narandžastom, plavom i najbleđom purpurnom bojom; preostali deo pevnice je bio ogoljen, pod je bio poravnat, popločan i s dodatim odvodima, kako su nalagali standardi, a posred njega beše red boksova za konje; mekana svetlost je padala kroz gornje prozore na glatke smeđe ili sive bokove svodova; na njuške konja koji su, nemirnih nosnica, gledali preko lakiranih smeđih dasaka; na seno što je visilo iz jasala, tu, odakle su nekad sveci gledali na oltarske ikone, i na bledozlatnu slamu, razbacanu ili na gomilama; na malog belo-oker španijela, koji je sebi našao postelju iza postarijeg teglećeg konja, i na četiri drevna anđela što su još uvek pokazivali znake pobožnosti poput osakaćenih mučenika. Veličanstveni kupasti krov, netaknut u rekonstrukciji, tajanstveno se pomaljao kroz senku i paučinu, a udar kopita o daske tu i tamo ispunio bi, činilo se, prostor grmljavinom, dok su napolju kerovi odgovarali lavežom.
„Oh, ovo je veličanstveno!“, ote se Gvendolin, koja je zaboravila sve osim neposredne impresije. Ogromni prostori dvorišta i zgrade su delovalo pomalo opijajuće na nju, kao i činjenica da je ona među njima važna osoba. „Ovo je veličanstveno! Samo što želim da je u svakoj od ovih loža po konj. Deset puta više bih volela da imam ovakve konjušnice nego one u Diplouu.“
Ali samo što je to rekla, a savest je opomenu, i ona nevoljno usmeri pogled ka Derondi, koji je skinuo svoj šešir i držao ga pred sobom, kao da su ušli u sobu ili u pravu crkvu. I on je, kao ostali, gledao i nju, i pogledi im se sretoše što ju je silno razjedilo, jer joj se činilo da je, gledajući u njega, izdala svoje misli, i osetila je kako rumeni. Previše se predala utisku da su ser Hjugo kao i Deronda smatrali lošim ukusom to što je obelodanila da bi posedovala nešto iz Opatije; a što se tiče Deronde, strahovala je da je on sad verovatno prezire. Jed zbog njene, kako je umislila, očigledne pometenosti, oduzeo joj je uobičajenu moć da se izvuče iz neprijatnosti vragolastim rečima, te je okrenula lice nagore da osmotri krov, nastavljajući da se kreće u tom stavu. Ako je neko i opazio da je buknula u licu, svakako to nije protumačio kao izdaju njenih skrivenih osećanja. Rumenilo nije jezik, već nesiguran signal jedne od dve suprotnosti. Deronda je nagađao, barem delimično, kakva su njena osećanja, ali dok ju je posmatrao, i sam je bio predmet posmatranja.
„Skidate šešir pred konjima?“, upita Grandkort, blago podrugljivim tonom.

„Što da ne?“, odgovori Deronda, vrativši šešir na glavu. On je šešir, zapravo, skinuo automatski, a da je bio ružan čovek, to bi svakako učinio neopterećen posledicama, jer je ružnoći u prirodi da se nehotično razotkriva, a lepoti da se prikazuje.
Gvendolinina zbunjenost je brzo izbledela pošto se posvetila pregledanju konja, u šta Grandkort nije hteo da se upušta, složivši se, bezvoljnim glasom, sa naizmeničnim ser Hjugovim pokudama i osudama jednog konja, za kog je baronet rekao da je maltretirao druge konje i da nije trebalo da ga kupi kad je bio mlađi, ali i da je imao bolje kvalitete od mnogih, daleko skupljih zveri.
„Za konjušnice je danas potrebno sve više novca, i veoma mi je drago što sam se otarasio te neprijatnosti“, priznade ser Hjugo, dok su izlazili.
„Ali šta da se radi?“, dodade Grandkort. „Čovekmora da jaše. Ne znam šta drugo preostaje. A za mene nije jahanje ako se penješ na životinje sa svim mogućim deformitetima.“
Taj istančani diplomatski način da se opiše ser Hjugov pastuv nije zahtevao direktnu reakciju, te se baronet, osetivši da se razgovor iscrpeo, obrati čitavom društvu: „Sada ćemo da obiđemo najlepši deo, klaustar. Savršeno je očuvan, monasi kao da su koliko juče šetali njime.“
Ali Gvendolin je zaostala, zadržavši se kraj pasa u štenari, možda zato što je bila pomalo snuždena. Grandkort ju je sačekao.
„Najbolje bi bilo da se prihvatiš moje ruke“, reče on diskretnim zapovednim tonom, i ona uradi tako.
„Vrlo je dosadno kad te vodaju ovako, a bez cigare“, požali se Grandkort.
„Mislila sam da ti se dopada.“
„Dopada! Blebetanje bez prestanka. I podsticati te ružne devojke pozvati druge da upoznaju takva čudovišta. Kako taj debeli Deronda može da podnese da gleda u nju...“
„Zašto ga nazivaš debelim? Zar ti toliko smeta?“
„Smeta? Ne. Zašto bih mario što je debeo? Ja nemam ništa od toga. Pozvaću ga da ponovo poseti Diplou, ako želiš.“
„Ne mislim da bi došao. Previše je pametan i učen da bi mario za nas“, reče Gvendolin, misleći da je korisno da svome mužu (privatno) kaže kako je moguće da ga neko ne ceni.
„Nikad ne videh da je to čoveku naročito važno. Ili je gospodin ili nije“, zapazi Grandkort.
Trenutak kad novi supružnici ostanu tete-a tete je nešto što se razume i odobrava, te ih je ostatak društva ostavio na začelju dok, ušavši ponovo u vrt, ne zastaše svi u tom manastirskom dvorištu gde smo trinaest godina ranije videli kako se dečak, među opalim laticama ruže, upoznaje sa svojom prvom tugom. Ovaj klaustar beše sagrađen od čvršćeg kamena nego crkva, te je bio bolje očuvan. Bio je to redak primer severnog klaustra s lučnim prolazima za koje nije bilo predviđeno zastakljivanje, a tanano isklesani listovi kapitela stubova kao da su upravo nastali pod dletom. Gvendolin je pustila ruku svog supruga i pridružila se damama, kojima je Deronda predočavao istančani dar umetnika da udruži slobodu i preciznost u predstavljanju prirodnih oblika.
„Pitam se da li čovek češće nauči da voli prave objekte zahvaljujući njihovoj predstavi, ili predstave zahvaljujući pravim objektima“, primeti, pošto je prethodno pokazao na divan kapitel s ukrasima u obliku uvijenog lišća na čijem se naličju otkrivala mreža žilica i središnje rebro što se postepeno i postojano širilo. „Kad sam bio mali, ovi kapiteli su me naučili da zapažam strukturu listova i dajoj se divim.“
„Pretpostavljam da ste u stanju da ih vidite i zatvorenih očiju“, reče Džulijet Fen.
„Da. Neprestano sam se susretao s njima, jer dugo je ovo dvorište za mene bilo jedina slika manastira, i kad god bih čitao o monasima i manastirima, ovo beše okružje za moju uobrazilju.“
„Mora biti da ovo mesto mnogo volite“, primeti gospođica Fen sasvim nevino, ne misleći na nasleđivanje. „Mnogo je domova kojima ćete naći dvadeset sličnih. Ali ovaj je jedinstven, a vi, po svemu sudeći, znate svaki njegov kutak. Usuđujem se reći da nikada ne biste mogli tako duboko da volite neki drugi dom.“
„Oh, nosim ga sa sobom“, mirno odgovori Deronda, naviknut na sve moguće misli te vrste. „Mnogim ljudima je njihov rani dom samo uspomena iz detinjstva i, iako nisam siguran da li je uistinu tako, rekao bih da ga pamte u najboljem svedu. Ta slika nikad ne propada. Sećanje nas ne može razočarati, a svako preterivanje je u smeru ulepšavanja.“
Gvendolin beše sigurna da je tako govorio iz obzira prema njoj i Grandkortu jer znao je da ga čuju, a verovatno ju je smatrao sebičnim bićem koje je jedino marilo za materijalni imetak. Ali šta god da je rekao, moralo mu je, u dubini duše, biti teško što su mu okolnosti onemogućile da nasledi položaj svoga oca, a ako je pretpostavljao da je ona likovala što mu je njen suprug to preoteo, šta drugo je mogao da oseća do prezrivog žaljenja? Bilo joj je jasno da je izbegava i da radije razgovara s drugima, što uprkos svemu nije bilo lepo od njega.
S tim mislima u glavi, dopustila je mešavini ponosa i plašljivosti da je spreče da mu se ponovo obrati, i dok su gledali nizove starinskih portreta na galeriji klaustra, pravila se da je izuzetno zanimaju i davala je vesele opaske bez ikakvog direktnog obraćanja Derondi. Ali na kraju više nije imala snage da se pretvara kako je raspoložena, te se, kad Grandkort ode u sobu za bilijar, povuče u lepi budoar u koji je bila smeštena i zatvori se kako bi se na miru prepustila seti. Nijedan hemijski proces ne ispoljava više divne aktivnosti od preobražujućeg uticaja misli koje zamišljamo da su u glavi druge osobe. Promene u nauci, veri, divljenju mogu nastati zbog sumnje na razliku u mišljenjima ili na neslaganje, čak i kad je osnova za to samo nagađanje.
Sirota Gvendolin beše svesna tog nespokojnog procesa preobličenja čitava njena stara priroda bila je uzdrmana u samim temeljima, njene nade narušene, užici ometeni, ali i dalje je iskazivala neokrnjenu i jaku volju da se nametne. Posle svakog novog šoka nastalog zbog poniženja, pokušala bi da se prilagodi i da se okrene starim izvorima podrške ponosnom prikrivanju, veri u nova uzbuđenja s kojima će život teći bez mnogo razmišljanja; veri u činove iskupljenja kojima bi potrla krivicu i zaštitila se od neodređenog, upornog straha od užasne nevolje; veri da će je običaji i navike očvrsnuti tako da postane ravnodušna prema svojim jadima.
Da jadima. To divno, zdravo mlado biće, sa dvoje dvadeset dve godine i zadovoljenom ambicijom, više nije osećalo težnju da poljubi svoj srećni odraz u ogledalu. Gledala je u njega čudeći se kako može da bude tako jadna. Samopovlađujuća uverenost koja ju je pratila tokom čitavog devojaštva, podsticana potčinjavanjem svih ostalih njoj uverenost u sopstvenu moć da bude iznad drugih potpuno je nestala. Za sedam kratkih nedelja koje su joj se činile kao pola života, njen suprug je već uspeo da ostvari nadmoć kojoj nije mogla da se odupre koliko ni umrtvljujućem efektu udara torpeda. Gvendolinina volja težila je da zapoveda i da se nameće u nekom dečjem smislu, ali to beše volja bića čije misli su uvelikoj meri opsedali umišljeni strahovi: dovoljna je bila senka, pa da popusti. A naišla je na volju kao u krabe ili boe konstriktor, koja steže i mrvi bez upozorenja. Grandkort se, naravno, pomagao i proračunatim, neodredivim dejstvima koja su osnovno sredstvo nadvladavanja: sa iznenađujućom preciznošću je umeo da prepozna situacije u kojima je Gvendolinin gordi i buntovni duh postajao bezvoljan i nemoćan pred njim.
Ona je pismo Lidije Glešer spalila iz iznenadnog straha da bi ga mogle videti druge oči, i istrajno je krila od Grandkorta da je osim uzbuđenja i umora toga dana postojao još jedan razlog za njeno burno histerisanje: bila je primorana da se pretvara. „Ne pitaj me, bilo je to zbog svega. Bilo je to zbog naglog odlaska od kuće.“ Reči iz tog pisma su se neprestano ponavljale, pritiskajući njenu savest poput težine proreknutog prokletstva. „Ja sam grob u kome je vaša prilika za sreću sahranjena zajedno s mojom. Upozoreni ste. Izabrali ste da povredite mene i moju decu. On je nameravao da se oženi mnome. Oženio bi se, na kraju, da niste prekršili svoju reč. Stići će vas kazna. To priželjkujem svim srcem i dušom. Hoćete li mu dati ovo pismo da ga okrenete protiv mene i još više nas uništite mene i moju decu? Da li će vam se svideti da stanete pred svog muža s ovim dijamantima na sebi i ovim mojim rečima u vašim i njegovim mislima? Hoćete li misliti da imate ikakvo pravo da se žalite kad vas unesreći? Uzeli ste ga, a bili ste upoznati sa svime. Svesno ste se ogrešili o mene i to će biti vaše prokletstvo“.
Reči su zaživele otrovnim životom u njoj i neprestano prizivale scenu kraj Šaptavih stena. Taj prizor sad beše poput optužujuće aveti: strahovala je da bi Grandkort mogao da sazna za to toliko je sad bila daleko mogućnost kojom se jednom tešila, da će razgovarali s njim o gospođi Glešer i njenoj deci i da će joj on dati izdašnu nadoknadu. Sve je, činilo joj se, bilo lakše trpeti do kobnog poniženja priznanja da je sve znala pre nego što se udala za njega, i da je udajom pogazila svoju reč. Jer opravdanja koja je nalazila za brak što joj se nudio i svi ti jednostavni planovi da nametne mužu svoju volju kako bi se ponašao bolje nego što je možda bio sklon, sad su bili bezvredni poput gasnućeg plama. Njen utisak da je krivica na njoj pojačavao je užas, istovremeno izvestan i nejasan. Strahovala je da bi veo tajne između nje i Grandkorta mogao spasti i dati mu pravo da je kori. To pismo je, kad ga je pročitala, označilo početak vladavine njenog muža carstvom straha.
A njen muž je sve vreme znao. Doduše, nije slutio ništa o pogaženom obećanju, i ne bi previše cenio efekat tog udara na njenu savest; ali znao je ne samo ono što mu je Laš rekao o sastanku kod Šaptavih stena, već i da je Gvendolin prikrivala zašto se iznenada osećala loše. Beše siguran da je Lidija nešto spakovala s dijamantima, i da je to nešto, šta god da je bilo, najednom stvorilo kod Gvendolin odvratnost prema njemu i razlog da se ne usuđuje da je ispolji. Njemu nije naročito smetalo, niti se osećao kao što bi mnogi drugi, da su se njegove nade u brak izjalovile: hteo je da se oženi Gvendolin, a nije bio od onih sklonih kajanju. Zašto bi gospodin čije se druge veze u životu odvijaju bez luksuza blagonaklonosti trebalo da očekuje takvo osećanje u bračnom životu? Najjače je osetio da su nastupile promene u okolnostima njegove premoći nad njom koje su mogle da je učvrste. I učvrstile su je. Prosudio je da se nije oženio budalom nesposobnom da shvati da ne može pobeći ili nesvesnom nevolja koje bi doneli drugačiji izbori: oženio se devojkom koja je dovoljno držala do sebe da se ne osramoti odbacujući sve prednosti položaja koji ju je prethodno privukao; a ako su joj bili potrebni snažni signali da donese ispravnu odluku, pobrinuo bi se da ih ne obuzdava.
Uprkos svoj toj muci koja ju je izjedala i pritiskala njenu savest, Gvendolin je bila svesna da mora da se drži dostojanstveno i da se pretvara da je srećna. U obelodanjivanju razočaranja ili tuge videla je jedino poniženje kojim bi dosolila svoje rane. Kakvo god bilo pravo lice koje joj njen suprug naposletku bude otkrio, nameravala je da trpi jaram, samo da ne bude predmet sažaljenja. Jer naslućivala je kakva je budućnost čeka bojala se Grandkorta. Devojačko osećanje nadmoći nad tromom osobom od ukusa preobrazilo se, u tom ubogom stvorenju, u svest o tome da tada nije slutila kakav bi stav čovek mogao imati prema ženi čiju je ruku prosio, a da sada ne sluti u šta bi njihov zajednički život mogao da se pretvori. Jer nove okolnosti u kojima se nađemo ne postavljaju granice strahovanjima, i ispunjavaju rane trenutke svih tužnih promena fantomima budućnosti. Njeno koketiranje, svesno ili nesvesno, odavalo ju je Grandkortu, predstavljajući most za komunikaciju između njih, prikazujući joj ga kao biće kakvo bi ona mogla da razume i kontroliše, ali brak je poništio taj odnos, i Grandkort je za nju postao potpuna nepoznanica u svemu, sem u tome da je postupao samo po svojoj volji, i da ona nije imala načina da prosudi kakva je njegova volja, niti da je izbegne.
Ono što se desilo između njih i to što je nosila dijamante beše tipično. Jedne večeri, neposredno pre nego što su otišli u Opatiju, spremali su se za večeru u zamku Brakenšo. Gvendolin je rekla sebi da nikada neće nositi te dijamante, jer su se za njih držale i oko njih gmizale užasne reči, kao u kakvoj noćnoj mori čiji prizori nisu napuštali nespokojnu svest. Sišla je obučena u belo, sa zlatnim lancem i smaragdnim priveskom koji joj je Grandkort poklonio, i naušnicama u vidu malih smaragdnih zvezdica.
Grandkort ju je, okrenut vatri leđima, pogledao kada je ušla.
„Da li sam se doterala po tvom ukusu?“, upitala je, prilično razdragano. Radovala se što će, u novom, uvaženijem položaju, ići u posetu Brakenšoovima, kao što ljudi s problemima vole da večeraju među osobama koje o njima pogrešno misle da su lišeni briga.
„Ne“, odgovori Grandkort.
Gvendolin se iznenada osetila neprijatno, pitajući se šta će sada biti. Nije bila nespremna na sukob zbog dijamanata, ali nije pretpostavljala da bi svojim prigušenim, oholim glasom, rekao: „Nimalo nisi po mom ukusu.“ Bilo je loše po nju što ga je potajno mrzela, ali bilo bi mnogo gore kad bi on odao prvi znak svoje mržnje prema njoj.
„Oh, Bože!“, uzviknula je, a prethodno je ćutala dok više nije mogla da izdrži. „Kako to da promenim?“
„Stavi dijamante“, zapovedi Grandkort, gledajući ravno u nju suženim očima.
Gvendolin je zastala, strahujući da bi mogla da otkrije svoja osećanja, ali ipak je imala utisak da joj se nešto moglo pročitati u očima kad su im se pogledi sreli. Morala je da odgovori, te reče što je ravnodušnije mogla: „Oh, molim te, nemoj. Mislim da mi dijamanti ne stoje.“
„Šta ti misliš nema nikakve veze s tim“, reče Grandkort, a njegov zapovedni ton iskazan sotto voće beše večernje diskretan poput njegove toalete. „Želim da nosiš dijamante.“
„Molim te, izvini me; meni se dopadaju ovi smaragdi“, nije se dala Gvendolin, premda beše uplašena uprkos svojoj pripremi. Ta njegova bela ruka što je gladila brke bila je u stanju, mislila je ona, da je zgrabi za gušu, preteći da je zadavi; jer njen strah od njega, pomešan s nejasnim predosećanjem nevolja koje su je pratile kao po kazni, dostigao je tačku iracionalnosti.
„Udovolji mi pa mi objasni razlog da ne nosiš dijamante kad ja to želim“, zatraži Grandkort. Njegov pogled još uvek je bio prikovan za nju, i ona je osećala kako se njene oči sužavaju pred njime, kao u želji da ih zatvori kako bi sprečila bol da uđe. Od kakve koristi je bila njena pobuna? Nije mogla da kaže ništa što bi je povredilo manje nego pokoravanje. Okrenuvši se polako, otišla je u svoju garderobu. Posežući za dijamantima, pomislila je da je njena nevoljnost da ih nosi možda već probudila kod Grandkorta sumnju da je o njima znala nešto što joj on nije rekao. Umislila je da su njegove oči otkrivale da je uživao mučeći je. Kako bi mogla da mu prkosi? Nije imala šta da mu kaže što bi ga dirnulo ništa što mu ne bi omogućilo da još bolnije pritisne njenu savest.
„Uživa da izaziva strah kod pasa i konja: to je pola njegovog zadovoljstva što ih poseduje“, rekla je sebi, dršćući otvarajući kutiju za nakit.
„Tako će, na kraju, biti i sa mnom, i ja ću strahovati. Šta me drugo čeka? Neću reći svetu: ‘Sažaljevaj me.’“
Htede da pozvoni služavci, ali čula je kako se vrata otvaraju iza nje. Bio je to Grandkort.
„Neko treba da ti ih zakopča“, reče on, približavajući joj se. Nije odgovorila niti se pomerala, puštajući da uzme nakit i stavi ga kako želi. Nije bilo sumnje da je bio naviknut da ih stavlja na neku drugu. Gvendolin pomisli, s gorkim sakrazmom čiji je predmet bila ona sama: „Kakva privilegija koju sam ukrala od druge žene!“
„Zašto si tako hladna?“, upita Grandkort, pošto joj je pričvrstio drugu naušnicu. „Molim te, ogrni se krznom. Mrzim da vidim ženu kako ulazi u prostoriju izgledajući kao da se smrzava. Ako ćeš da izgledaš kao mlada, izgledaj pristojno.“
To vojničko izlaganje nije bilo naročito ubedljivo, ali je dirnulo Gvendolinin ponos i primoralo je da se pribere. Reči iz noćne more još uvek su se držale dijamanata, ali jedino ona ih je videla: za druge su to bili brilijanti koji su joj savršeno stajali. Grandkort je u sebi primetio da se povinovala uzdama.
„Oh, da, mama, veoma srećna“, reče Gvendolin na povratku u Diplou. „Nimalo se nisam razočarala u Rajlands. Mnogo je lepše mesto od ovog, i veće u svakom pogledu. Ali zar ne želite nešto novca?“
„Da li si znala da mi je gospodin Grandkort ostavio pismo na dan vašeg venčanja? Dobijaću po osamsto funti godišnje. Želi da za sada ostanem u Ofendinu, dok ste u Diplouu. Ali ako blizu parka u Rajlandsu ima neka lepa kućica, mogle bismo da živimo tamo bez mnogo troškova, a ja bih možda bila uz tebe veći deo godine.“
„To moramo prepustiti gospodinu Grandkortu, mama.“
„Oh, svakako. Izuzetno je lepo od njega što je rekao da će platiti kiriju za Ofendin do juna. A možemo da živimo sasvim pristojno bez muških sluga izuzev Krejna, za poslove van kuće. Naša dobra Meri će ostati s nama i pomagati mi oko svega. Sasvim je prirodno da gospodin Grandkort želi da živim u dobroj kući u tvojoj blizini, i ja to ne mogu odbiti. Da li ti je rekao nešto o tome?“
„Ne. Pretpostavljam da je želeo da to čujem od vas.“
Gvendolin je, zapravo, nestrpljivo očekivala neke konkretne reči o tome šta će se uraditi za njenu majku, ali od prvog trenutka njihovog braka nije uspevala da smogne snagu da to pomene Grandkortu. Međutim, sada je osećala obavezu koja joj nije davala mira dok mu nije rekla: „Vrlo lepo od tebe što se staraš za mamu. Preuzeo si na sebe mnogo, oženivši se devojkom koja nije imala ništa sem rođaka.“
Grandkort je pušio, i nehajno je odgovorio, „Svakako da nisam mogao da je pustim da živi kao lovočuvareva majka.“
„Barem nije loš kad je reč o novcu“, pomisli Gvendolin, „i mami je bolje zahvaljujući mom braku.“
Često je poredila ono što je moglo biti da se nije udala za Grandkorta, i ono što jeste, pokušavajući da ubedi sebe da je život u načelu lišen zadovoljstva, i da bi se sad, da je postupila drugačije, možda okretala iza sebe sa žaljenje gorkim koliko i osećanje koje je pokušavala da odagna ovakvim razmišljanjem. Majčinu otupelost koja ju je nekad razdraživala, sad je bila sklona da objasni kao običnu posledicu ženskog iskustva.
Istina, još uvek je smatrala da će rukovoditi svojim brakom drugačije od mame, ali njeno rukovođenje sad je značilo da će svoje muke podnositi hrabro, i da neće dopustiti da ih iko nasluti. Posle nekog vremena, obećala je sebi da će se navići na svoja razočaranja i pronaći uzbuđenja koja će je voditi kroz život, kao što ju je galop nosio kroz neke jutarnje časove. Tu je bilo i kockanje: u Lojbronu je čula priče o modernim ženama koje su se kockale na sve moguće načine. Sada, kad je prošlo izvesno vreme, to sve joj se činilo nezanimljivim, ali možda bi se strast probudila ako bi ponovo počela da se kocka. A tek zadovoljstvo zbog divljenja koje će njena pojava izazivati u društvu. Šta su čuvene lepotice radile u gradu kad bi ih njihovi muževi prikazivali drugima? Svi muškarci su bili opčinjeni njima: savršeno doterane i obučene, hodale bi na javnim mestima, delile naklone i odgovarale na uobičajena pitanja, potom bi ponovo hodale, možda bi kupovale kineski porcelan i vežbale ono što su naučile zahvaljujući vrhunskom obrazovanju. Kad bi samo osećala žudnju za takvim zadovoljstvima kad bi samo verovala u užitke kao nekad! Plodovi školovanja više nisu imaju uzbudljivo svojstvo obećanja isticanja pred drugima, a opčinjena gospoda obožavaoci koji bi možda obletali oko nje sa čežnjom, začinjavajući bračni život romantičnim uzbuđenjem zbog misterije, strasti i opasnosti, o čemu je kao devojka stekla naivne predstave zahvaljujući tekstovima na francuskom u njenoj su se uobrazilji pojavljivali pod nesrećnim okolnostima te su, umesto da i oni nju očaraju, delovali dosadno i odvratno. Obožavalac koji naglo menja izraz lica i temu razgovora tako da odgovara njenom pretpostavljenom ukusu, za nju je oduvek bio apsurdan objekat, a sada joj se činio prilično mrskim. Za mnogim stvarima se juri ludostima i gresima, podesnim i nepodesnim bez užitka ili nade u užitak; ali da bi se tešili zamišljajući takve stvari unapred, mora postojati neki najavljujući ukus užitka u vidu apetita a Gvendolinin apetit je izbledeo. Njena vera u sebe i u sopstvenu sudbinu pretvorila se u kajanje i strah; nije verovala ni sebi ni svojoj budućnosti.
Deronda, koji ju je od prvog trenutka privukao kao neko ko je o njoj prosuđivao po nepoznatim standardima, sada se, zahvaljujući toj njenoj prikrivenoj bespomoćnosti, još čvršće usadio u njene misli. Da li je umeo da posmatra stvari na neki način koji bi joj mogao pružiti novo sigurno tle pod nogama unutrašnju bezbednost od mogućih dešavanja kojih se bojala kao odmazde za nešto? To je jedna od tajni one promene mentalne ravnoteže tako prikladno nazvane konverzijom da mnogi od nas ne vide otkrivenja ni neba ni zemlje, dok nas neka ličnost ne dotakne svojim posebnim uticajem, otvarajući nam oči. Gvendolin je bila navikla da na ljude oko sebe gleda kao na otrcane knjige, previše poznate da bi bile zanimljive. Deronda ju je privukao jer beše nešto novo: njegov uticaj, ne samo kroz reči, već i kroz zamišljene činjenice, uvukao ju je u onaj tok sumnje u sebe i prebacivanja sebi koji budi novu svest.
„Volela bih kad bi znao sve o meni, a da ne moram da mu ispričam“, beše jedna od njenih misli, dok je sedela naginjući se preko ivice divana, pridržavajući glavu rukom i posmatrajući sebe u ogledalu ne da bi se divila sebi, već u tužnoj potrazi za društvom.
„Volela bih da zna da nisam tako gnusna kakvom me smatra; da sam u velikoj nevolji i da želim da budem nešto bolje, ako mogu.“ Bez pomoći obredne ceremonije ili odore, njena osećanja su tog čoveka, tek koju godinu starijeg od nje same, pretvorila u sveštenika. Mladu osobu najjače obavezuje mlad sveštenik: isti je nivo iskušenja, a u viši motiv se veruje snažnije, jer se ne podozreva da je reč samo o pukom zaostatku iz posustalog iskustva.
Ali obavezivanje je često jače na strani onog koji se laća uloge sveštenika. Oni koji nam veruju, uče nas. A možda je u tom Gvendolininom pričešću i Derondu čekala neka lekcija.

POGLAVLJE XXXVI

Nijedno breme nije teže od tajne

nositi je u sebi dugo ženama je mučno

ali imajući to u vidu

poznajem mnogo muškaraca koji su žene.

Lafonten92

Za to vreme Deronda je ubrzao tempo, predvođen gospodinom Vandernotom željnim žustrije šetnje, cigare i malo ogovaranja. Kako čoveku ne možemo reći njegove sopstvene tajne, prinuda da budemo u njegovom društvu često rađa želju da naš sagovornik bude neka manje upućena osoba, te gospodin Vandernot odmah poče:
„Kakav blazirani tip je taj Grandkort! Ali ako imate visoko mišljenje o njemu, povlačim primedbu.“
„Ni najmanje“, odgovori Deronda.
„Tako sam i mislio. Pitam se otkud mu takva strast a morao ju je imati da se oženi pod tim uslovima. Premda Laš, njegov stari drugar, nagoveštava da se devojkom oženio jer je svojeglav. Blagi Bože! Doduše, ta svojeglavost je prilično razumljiva. Čovek bi se mogao odlučiti da se oženi njome i bez podsticaja inaćenja. Ali zasigurno je navukao na sebe priličan trošak, zar ne?“
„Ne znam ništa o njegovim poslovima.“
„Kako? Ne znate za drugo prebivalište koje je uzeo pod svoje?“
„Diplou? Naravno. To je uzeo od ser Hjuga, ali samo na godinu dana.“
„Ne, ne, ne Diplou, već Gadsmir. Ser Hjugo zna, mogao bih se zakleti.“
Deronda ne reče ništa. Reči gospodina Vandernota su pobudile radoznalost u njemu, ali je slutio da bi najbolje bilo da ga ne zapitkuje, već da čuje šta ima da kaže.
„Naravno, Laš to ne bi otvoreno potvrdio. On je Grandkortov poverenik i posrednik. Ali ovo znam iz pouzdanog izvora. U Gadsmiru živi jedna dama sa četvoro dece. Proteklih deset i više godina, a koliko čujem i dandanas, ona ga drži u šaci ostavila je muža zbog njega, i putovala je s njim svuda. Njen muž je umro u međuvremenu, to mi je rekao čovek koji je služio u istom puku, i poznavao je tu gospođu Glešer pre nego što je pobegla. Strastvena, crnooka žena, čuvena lepotica u svoje vreme. Mislio je da je mrtva. Kažu da još uvek vrti Grandkorta oko malog prsta, i pravo je čudo da se nije oženio njome, jer rodila mu je jednog lepog dečaka, a Grandkort, koliko znam, može da radi šta god poželi s imanjima. Laš mi je to potvrdio.“
„S kojim pravom se oženio tom devojkom?“, s gađenjem upita Deronda. Gospodin Vandernot je, nameštajući kraj cigare, slegnuo ramenima i isturio usne.
„Nemoguće je da ona zna išta o tome“, izričit je bio Deronda. Ali odmah posle tih odlučnih reči, zapitao se u sebi: „Možda je ipak znala za to?“
„Prilično pikantan prizor“, zapazi gospodin Vandernot, „Grandkort između dve vatrene žene. Jer mogao bih se u život zakleti da je plavokosa pravi đavo. Takav sam utisak o njoj stekao u Lojbronu. Sve to podseća na Medeju i Glauku. Zamislite samo susret između njih dve! Grandkort je nova vrsta Jasona; pitam se kako li bi se snašao u toj ulozi. To je pasja uloga, u najboljem slučaju. Čini mi se da čujem Ristorijevu93 kako viče: ‘Jasone! Jasone!’ Te divne žene drže uzde u svojim rukama.“
„Meni se čini da Grandkort ume da ujeda“, reče Deronda. „Nije on zauzdan.“
„Ne, ne, mislio sam na Jasona. Grandkort mi nije sasvim jasan. Ali pronicljiv je to momak, a i neobično lepe građe. A ako dobije sva ta imanja, neće mu teško pasti da ih deli. Ta devojka, čija je rodbina spala na prosjački štap, trebalo bi, koliko razumem, da se smatra srećnom što ga se dočepala. Ne bih da kritikujem čoveka što se upetljava u takve stvari. Ali mogao bi da se ponaša malo prijatnije. Prošle večeri pričao sam mu nešto važno, a on je ustao i otišao usred mog izlaganja. Osetio sam želju da ga šutnem. Šta mislite, da li je to nehajnost ili bezobrazluk?“
„Oh, i jedno i drugo. On zapaža situaciju, ali ne sluša naročito pažljivo“, odgovori Deronda. Onda zastade na trenutak, pa nastavi: „Rekao bih da u onom što ste čuli o toj dami u Gadsmiru ima preterivanja ili netačnosti.“
„Nimalo, kunem se. Prašina se slegla u poslednjih nekoliko godina i ljudi su zaboravili na to. Ali gnezdo je tu, i ptičice su u njemu. A znam da
Grandkort odlazi tamo. Imam jake dokaze da ide tamo. Međutim, to su njegova posla. Afera nije više u prvom planu.“
„Pitam se kako ste uspeli da saznate to sve“, reče Deronda, prilično hladnim tonom.
„Oh, mnogo je ljudi koji su znali sve o tome, ali takve stvari se zaturaju poput starih pisama. Mene zanimaju. Volim da znam šta se dešava u moje vreme savremene tračeve, ne zastarele. Ti dosadnjikovići grade reputaciju iskopavajući nekakve skandalčiće o Semiramidi ili Nitokris, a onda svako škrabalo napiše pesmu o tome. Ali mene nimalo ne zanima fauxpas mumija. Vi ste, doduše, drugačiji. Vašu pažnju će pre privući dama u dronjcima kojoj pod haljinom vire kosti nožnih prstiju. Da li to godi vašoj uobraziji?“
„Pa, ako su je morili ljubavni jadi, dobro je znati da ih se odavno rešila.“ „Ah, mislite na Medeju.“
Deronda potom skrenu pažnju na neke ogromne hrastove čiju ogoljenost je vredelo videti. Istovremeno, zanimao ga je taj savremeni trač, ali beše zadovoljan što gospodin Vandernot nije dalje pričao o tome.
Možda još otkad je u detinjstvu pokušavao da sastavi skrivenu povest sopstvenog rođenja, um mu nije tako aktivno ispredao mogućnosti o nekom privatnom pitanju kao sada u vezi s Gvendolininim brakom. Ta nezvanična Grandkortova veza! Je li čula nešto o tome, pa j e pobegla, da bi na kraju prihvatila bračnu ponudu pod pritiskom siromaštva? Mogao se prisetiti gotovo svake njene reči, a neke od njih, u to beše siguran, jasno su otkrivale da je bila svesna da je uradila nešto loše da je povredila nekoga. Njegovo sopstveno iskustvo učinilo ga je osetljivim na postupke koji bi mogli da naškode nezakonitoj deci i njihovoj majci. Da li je gospođu Grandkort, ispod tog odlučnog privida zadovoljstva, izjedala dvostruka, trostruka muka samoprekor, razočaranje, ljubomora? Posebno se zadržao na i najmanjim znacima samoprekora. Bio je sklon da joj ne sudi strogo, da je opravda, sažaljeva. Mislio je da je pronašao ključ za jasnije tumačenje njenog stanja: u šta bi samo preuveličavanje sopstvenog jada moglo da odvede mlado biće koje je svoje sveže nade venčalo za stare tajne! Sad mu je bilo jasno zašto mu ser Hjugo nije pomenuo ništa o toj aferi slika te gospođe Glešer beše bolno povezana s njegovim sopstvenom rođenjem. Gvendolin koja zna za tu ženu i njenu decu, a uprkos tome se udaje za Grandkorta i izgleda zadovoljno, bila bi među njemu najodvratnijim bićima; ali Gvendolin koja kuša gorčinu kajanja zato što ih je i sama povredila, bila je bliska njegovim osećanjima. Ako je bilo tako, onda su na isti način gledali na neke životne teškoće o kojima je žena retko u stanju da sudi pravedno ili velikodušno; jer, ukoliko je kao ona prva Gvendolin, sasvim je moguće da smatra da je brak za njenog muža put vrline, a da je gospođa Glešer njegov odbačeni greh. A Deronda je, naravno, prirodno osećao određeno ogorčenje u ime svih Agara i Ismaila.94
Ne može se poreći da je Derondina sve snažnija briga za Gvendolin zavisila pre svega od njenog posebnog vladanja prema njemu, a pretpostavljam da nijedan čovek niti žena ne bi postao bolji ako bi okretao glavu od takvih vapaja. Jedan od znakova da ju je posmatrao u drugačijem svetlu beše to što više nije video rizik da će ga ona, kao koketa, uvlačiti u prostačko flertovanje, i što je odlučio da nadalje neće izbegavati svaku priliku za razgovor s njom. Otarasio se gospodina Vandernota i povukao se u osamu pred smiraj dana; pola sata beše dovoljno da razmisli o mogućnostima koje su se ticale Gvendolininog položaja i stanja, a kako je odlučio da neće da je izbegava, prisetio se da je u tom trenutku verovatno sa ostalim damama u salonu, gde im se služi čaj. Njegova pretpostavka beše ispravna, jer Gvendolin je, pošto je isprva odlučila da ne silazi ponovo dole naredna četiri sata, počela, pred kraj prvog sata, da oseća da će, isključujući se tako iz društva, propustiti sve prilike da vidi i čuje druge, jer u poseti će biti još samo dva dana. Doterala se, pribrala i sišla, odlučna da ostavi prijatan utisak. Na čajanci su se okupile isključivo dame, i ledi Pentrit ih je zabavljala opisujući salon iz ere regentstva, i kako su lepo izgledale dame i gospoda 1819, što beše godina kad su je uveli u društvo kad se pojavi Deronda.
„Primate li me?“, upita. „Možda je bolje da se vratim i da potražim ostale. Pretpostavljam da su u sobi za bilijar.“
„Ne, ne, ostanite“, obrati mu se ledi Pentrit. „Zamorila sam ih već sve; da čujemo šta vi imate da kažete.“
„To je prilično nelagodna molba“, reče Deronda, privukavši stolicu do čajnog stola, blizu lakta ledi Malindžer. „Mislim da je ovo dobra prilika da pomenem našu pevačicu“, dodade, gledajući u ledi Malindžer, „sem ako vi to već niste učinili.“
„Oh, da, mala Jevrejka!“, seti se ledi Malindžer. „Ne, nisam je pominjala. Nije mi palo na pamet da bi neko od prisutnih želeo časove pevanja.“
„Svaka dama zna nekoga kome su potrebni časovi pevanja“, reče Deronda. „Otkrio sam izuzetnu pevačicu“, na to se okrete ka ledi Pentrit. „Živi s damama koje su mi prijateljice s majkom i sestrama čoveka koji mi je bio drug na Kembridžu. Pevala je na bečkim pozornicama, ali ne želi više takav život, već da se izdržava podučavanjem.“
„Tih ljudi ima tusta i tma, zar ne?“, zapita stara dama. „Da li su časovi veoma jeftini ili veoma skupi? To su dva mamca za koja znam.“
„Postoji još jedan mamac, za one koji je čuju kako peva“, odgovori Deronda. „Njeno izvođenje je nešto izuzetno, rekao bih. Imala je prvoklasno podučavanje ili, pre bih rekao, prvoklasni talenat uz podučavanje te biste mogli pomisliti da prirodno tako peva.“
„Zašto je onda napustila pozornicu?“, upita ledi Pentrit. „Previše mi je godina da bih mislila kako prvoklasni ljudi odbacuju prvoklasne prilike.“
„Glas joj je previše slab za pozornicu, ali je u sobi izvanredan. Vi ste izdržali moje izvođenje Šuberta, a njenim biste bili očarani“, kaza Deronda, gledajući u gospođu Rejmond. „A pretpostavljam da joj ne bi smetalo da peva na privatnim zabavama ili koncertima. Glas joj je dorastao i tome.“
„Kad odemo u grad, pozvaću je da peva u mom salonu“, objavi ledi Malindžer. „Čućete je tada. Ja je inače nisam čula kako peva, ali verujem Danijelovoj preporuci. Planiram da odvedem svoje devojčice da im ona drži časove.“
„Da li je to posao iz dobročinstva?“, upita ledi Pentrit. „Ne podnosim muziku radi dobročinstva.“
Ledi Malindžer, koja se osećala prilično bespomoćno u razgovoru, i pod obavezom da ne kaže ništa o Mirinom životu, osmehnu se nelagodno i pogleda Derondu.
„Dobročinstvo je za one koji žele da imaju dobar uzor za žensko pevanje“, reče Deronda. „Mislim da bi svakom ko ima uši koristilo da poboljša stil. Kad biste čuli gospođicu Lapidot“, na te reči, Deronda pogleda u Gvendolin, „možda biste promenili odluku da dignete ruke od pevanja.“
„Pre bih rekla da bih potvrdila odluku“, odgovori Gvendolin. „Ne mislim da sam u stanju da poslušam vaš savet da uživam u svojoj prosečnosti.“
„Mene“, nadoveza se Deronda, „ljudi koji nešto rade dobro nadahnjuju da se potrudim. Ne kažem da zbog njih poverujem da i ja mogu da budem dobar kao oni. Ali zbog njih, izgleda kao da vredi pokušati, štagod to bilo. Mogu podneti pomisao da moja sopstvena muzika nije naročito dobra, ali svet bi bio sumorniji ako bih mislio da muzika, sama po sebi, nije nešto posebno. Izuzetnost u načelu podstiče čoveka u životu, otkriva nam duhovno blago sveta.“
„Ali ako ne možemo da je postignemo, samo će nam se naš život učiniti ispraznijim“, pobuni se Gvendolin, koja nije htela da prihvati nadahnuće zasnovano na sopstvenoj beznačajnosti.
„Mislim da to zavisi od perspektive“, reče Deronda. „Život bi nam bio siromašan, ako bismo svoje uživanje sveli na sopstvena izvođenja. Skromno, lično podražavanje onog što je dobro, svojevrsno je privatno posvećenje tome, i većina nas treba da se bavi umetnošću samo u svedu ličnog proučavanja da se priprema da razume ono što je samo nekolicina od nas u stanju da postigne i da uživa u tome. Smatram da je gospođica Lapidot jedna od tih nekoliko.“
„Mora biti da je ona veoma srećna osoba, zar ne?“, Gvendolin će, s nijansom sarkazma u glasu, pa se okrete ka gospođi Rejmond.
„Ne bih znala“, odgovori ta dama nezavisnog duha. „Morala bih da je čujem pre nego što kažem.“
„Mora da se gorko razočarala kad je uvidela da joj glas nije za pozornicu“, sažaljivo će Džulijet Fen.
„Pretpostavljam da su najbolji dani iza nje“, primeti ledi Pentrit, dubokim glasom.
„Sasvim suprotno, još nije dostigla vrhunac“, reče Deronda. „Jedva da ima dvadeset.“
„I vrlo je lepa“, umeša se ledi Malindžer, želeći da pomogne Derondi. „A i maniri su joj divni. Žao mi je što je zatucana Jevrejka; da je nešto drugo u pitanju, smetalo bi mi, ali ne i kad je reč o pevanju.“
„U redu, pošto joj je glas previše slab da vrišti, reći ću ledi Klementini da je uzme za mojih devet unuka“, oglasi se ledi Pentrit. „Nadam se da će ubediti osam od njih da im glas nije dovoljno dobar da bi pevale igde sem u crkvi. Mislim da su časovi pevanja potrebni mnogim današnjim devojkama da ne bi pevale.“
„Ja sam već prošla tu lekciju“, nadoveza se Gvendolin, gledajući u Derondu. „Vidite da je ledi Pentrit na mojoj strani.“
Dok je govorila, u salon je ušao ser Hjugo s nekima od gospode, uključujući Grandkorta. Zastavši pred damama za čajnim stolom, upita:
„Šta to Deronda pokušava da vam nametne, dame, ušunjavši se tako sam među vas?“
„Prodaje nam robu, a da je nismo ni kušali, i to bolje od neke zvezde“, objasni ledi Pentrit. „Neku slatku, raspevanu Jevrejku, koja će zadiviti ove mlade ljude. Vi i ja, koji smo slušali Katalanijevu95 na vrhuncu njene karijere, ne damo se tako lako zadiviti.11
Ser Hjugo je to sve slušao s dobronamernim smeškom, uzimajući šoljicu čaja od supruge, a potom reče: „Znate, liberal mora misliti da je bilo dobrih pevačica i posle Katalinijeve.“
„Vi ste mlađi od mene. Usuđujem se reći da ste jedan od onih koji su jurili za Alkarizijevom.96 Ali ona se udala i ostavila vas da žudite za njom.“ „Da, da, nimalo nije dobro kad te velike pevačice dignu ruke od karijere pošto se udaju, a da im glas još uvek nije pukao. A suprug je lopov koji krade opšte dobro. Sećam se Leruovih reči: ‘Isto bi bilo da ukrade divnu zvonjavu crkvenih zvona i da je odnese u stepe’“, reče ser Hjugo, odloživši šoljicu i okrenuvši se, dok je Deronda, koji se sklonio u stranu da bi napravio mesta za druge, a osećajući da nije potreban, seo nešto dalje. Odmah je primetio da je Gvendolin, kako se žensko društvo rasulo, izbegla gospodina Vandernota i otišla do klavira, gde je zastala, naizgled razgledajući notne zapise na stolu. Da li bi nekog iznenadilo što je Deronda zaključio da je želela da joj se pridruži? Možda je htela da se iskupi za neprijatan ton kojim je odbila njegovu preporuku Mire, jer već je primetio da je imala običaj da nepromišljeno kaže nešto što bi kasnije želela da povuče. Otišao je do nje i rekao: „Da li ste smekšali prema muzici, te tražite nešto da svirate ili pevate?“ „Ne tražim ništa, ali jesam smekšala“, odgovori Gvendolin, u popuštajućem tonu.
„Mogu li da znam šta je razlog?“
„Volela bih da čujem gospođicu Lapidot i da uzmem časove kod nje, pošto je toliko cenite naravno, kad odemo u grad. Potrebni su mi časovi da uživam u njenom umeću i u mom nedostatku“, objasni Gvendolin, uputivši mu ljubak, širok osmeh.
„Biće mi veoma drago da je vidite i čujete“, reče Deronda, uzvrativši osmehom.
„Da li je savršena i u svemu drugom kao u svojoj muzici?“
„Ne bih mogao potvrditi. Nisam proveo mnogo vremena s njom. Ali nisam zapazio ništa kod nje što bih voleo da je drugačije. Imala je nesrećan život. Njene nevolje su počele u ranom detinjstvu, a odrastala je pod veoma bolnim okolnostima. Ali mislim da ćete reći da nikakva prednost nije mogla da joj pruži više ljupkosti i istinske plemenitosti.“
„Kakve li su bile njene nevolje?“
„Ne znam tačno. Ali znam da je bila na ivici da se udavi iz očaja.“
„A šta ju je sprečilo?“, upita Gvendolin, gledajući u Derondu.
„Obasjao ju je neki zrak, zbog kog je osetila da treba da živi, da je dobro živeti“, tiho je odgovorio. „Izuzetno je bogobojažljiva i čini se da će učiniti sve, ukoliko je to u vidu dužnosti.“
„Takve ljude ne treba žaliti“, nestrpljivo će Gvendolin. „Ne saosećam sa ženama koje uvek ispravno postupaju. Ne verujem u njihove velike patnje.“ Prstima je brzo prelazila po ivici papira.
„Tačno je“, produži Deronda, „da je svest o činjenju greške nešto dublje, gorče. Pretpostavljam da mi, nesavršena bića, ne možemo da gajimo tako duboka osećanja prema nedostižnima kao prema onima povređenim u borbi sa sopstvenim nedostacima. Drevna je to priča o zabludeloj ovci, ali svaki dan se ponavlja s novim licem.“
„To su samo reči, ali ne i dela, to nije stvarno“, ogorčeno primeti Gvendolin. „Divite se gospođici Lapidot jer je smatrate bezgrešnom, savršenom. A dobro znate da biste prezreli ženu koja je učinila nešto što biste smatrali izuzetno pogrešnim.“
„To bi u potpunosti zavisilo od njenog viđenja sopstvenog postupka“, ispravi je Deronda.
„Pretpostavljam da biste bili zadovoljni kad bi bila ophrvana, žalošću“, plahovito reče Gvendolin.
„Ne, ne bih bio zadovoljan, već pun bola zbog nje. Nisu to samo puke reči. Nisam hteo da kažem da je plemenitija priroda vrednija ljubavi, već da oni koji su unapred manje zanimljivi u poređenju s njom mogu zavredeti dublju saosećajnost ako urade nešto što u njima budi revnosno kajanje. Životi se oplemenjuju na razne načine. Usuđujem se reći da se nekim ljudima oči nikada ne bi otvorile bez žestokog potresa usled posledica sopstvenih postupaka. A kada pate na taj način, mora im se ukazati briga više nego onima koji su ugodno zadovoljni samim sobom.“ Deronda je zaboravio sve sem svoje pretpostavke o Gvendolininom iskustvu i, nadahnut saosećajnošću, pustio je oči i glas da izraze zanimanje bez ograničenja.
Gvendolin je sela za klavirsku stolicu i pogledala ga s bolom u očima, poput ranjene životinje koja moli za pomoć.
„Da li to ubeđuješ gospođu Grandkort da nam svira, Dan?“ upita ser Hjugo, ustavši i stavivši ruku na Derondino rame, stegnuvši ga nežno, ali opominjuće.
„Ja ne mogu ubedim sebe“, reče Gvendolin, ustajući.
Ostali su krenuli za ser Hjugom i tu se okončala prilika za poveravanje za taj dan. Ali sledećeg dana beše novogodišnje veče za koje je planiran veliki bal u galeriji sa slikama, na koji behu pozvani svi najvažniji zakupci; bila je to ona vrsta zabave na kojoj je brojnost i grupno kretanje moglo pružiti priliku za privatnost. Gvendolin je, oblačeći se, žudela da stavi staru tirkiznu ogrlicu kao jedini ukras, u znak sećanja na Lojbron, ali nije se usuđivala da uvredi muža pojavljujući se tako skromno doterana onda kad je zahtevao da blista. Ali kako beše odlučna da se nekako zakiti i tim spomenom, obavila ju je triput oko ručnog zgloba, načinivši od nje narukvicu to je učinila koji trenutak pre nego što je valjalo da se pojavi u balskoj dvorani.
Novogodišnji bal, porodična tradicija očuvana onoliko koji je to dozvoljavala neumitna promena, bio je divan prizor. Za tu priliku prostrt je crveni tepih; zimzelene biljke i one iz staklenika behu postavljene u uglove i niše galerije, a portreti iz prošlih generacija, činili su zanimljivi niz posmatrača. Pozvani behu i pripadnici obližnjeg plemstva, sitnijeg i krupnijeg, i to odista beše prilika da naredni u nizu gospodara i gospodarica Opatije i Kraljevog visa vide svoju buduću slavu u ugodnom svetlu. Ser Hjugo je očekivao da će Grandkort biti polaskan što je pozvan u Opatiju u vreme ove praznične večeri organizovane, ali ujedno se nadao da bi se njegov baštinik, uverivši se sopstvenim očima u ser Hjugovu krepkost, mogao uplašiti da će proteći poprilično vremena dok se dokopa svog nasledstva, te da će u svojoj mudrosti zaključiti kako mu je draža konkretna i nemala suma od nekog manjeg imanja na koje se mora čekati. Svi prisutni, sve do najmanje važne farmerove ćerke, znali su da će videti „mladog Grandkorta“, bratanca ser Hjuga, očekivanog nasledinka i budućeg baroneta, koji je posle mnogo godina došao u posetu Opatiji sa svojom nevestom; već se pročulo da su hladni odnosi između strica i bratanca, ako ih je bilo, ustupili mesto prijateljskoj toplini. Nevesta koja je otvorila bal sa ser Hjugom neizbežno je privlačila poglede svih očiju; a da je neko magično ogledalo, pre manje od godinu dana, moglo prikazati gde je Gvendolin u tom trenutku, zamislila bi da se kreće blistajući od pobedničkog zadovoljstva, svesna da u rukama ima život pun povoljnih prilika koje će iskoristiti na najbolji mogući način, zahvaljujući svojoj pameti i volji. A sad se pitala kako joj tako malo zadovoljstva pričinjava ta izvrsna pozicija na kojoj se iznenada našla, daleko od nemilog, bezvrednog sveta njenog devojaštva koji ju je zamarao nedostatkom ukusa i pretekom sestara. Volela bi da je bezrazložno oduševljena i da zaboravi na sve, sem na laskanje od trenutka do trenutka, ali osećala se kao neko ko žudi da zaspi, no misli ga, poput promišljenih mučitelja, ne puštaju.

Razmišljajući tako o sopstvenoj otupelosti, a ujedno žudeći za uzbuđenjem koje bi umrtvilo uporne boli, prolazila je kroz kolone posmatrača punih divljenja, igrajući narodni ples kojim se tradicionalno otvarao bal. Pripadnice istog pola su je videle kao ženu kojoj se ima na čemu zavideti. Primećeno je da ima divno držanje, posebno ako se ima u vidu da nije bila niko važan i da joj sudba nije namenila ni cvonjka. Da je bila ćerka vojvode ili kraljevska princeza, ne bi prirodnije primala izraze poštovanja. Sirota Gvendolin! S vremenom će usavršiti umeće da ovaj poslednji kockarski gubitak podnosi sa izvanrednom pribranošću.
I sledeći par koji je prošao vredelo je videti. Ledi Pentrit je rekla: „Odigraću jedan ples, ali ću sama izabrati partnera. Gospodine Deronda, vi ste ovde najmlađi, nameravam da igram sa vama. Niko nije dovoljno star da bi mi bio doličan par. Zato mi treba kontrast.“ A kontrast je staru damu odista istakao na najbolji mogući način. Bila je od onih žena koje nisu bile lepe dok nisu zašle u godine, a ona beše dovoljno mudra da prihvati lepotu starosti što ranije. Ono što se u njenoj mladosti moglo smatrati oštrinom u crtama lica, sad se pretvorilo u dobrodošlu snagu oblika i izraza koji se opirao borama, došavši do izražaja pod krunom sede kose; njena figura lepe građe beše prekrivena crnom tkaninom, uši i vrat milovala je čipka, ne otkrivajući nijedno od onih sparušenih mesta čije bi se izlaganje smatralo bednim znakom siromaštva. Kretala se dovoljno ljupko u plesu, a crne su joj oči zadržale vragolasti osmeh pošto je osmotrila pratnju. Mladalačka životnost tena njenog mladog partnera naspram prigušenih nijansi i grubljih oblika na njenoj staračkoj glavi nalikovala je lepom cvetu kraj grane prekrivene lišajevima. Moguće je da se zakupci nisu naročito divili ovom paru. Ledi Pentrit bila je samo jedna neposredna, aktivna stara dama, gospodin Deronda beše poznati, dobronameran lik; ali da je on bio naslednik, zamerilo bi mu se što njegovo lice nije tako nepogrešivo englesko poput ser Hjugovog.
Grandkortu se, kad se pojavio s ledi Malindžer, nije pripisivalo da izgleda tuđinski, ali zadovoljstvo njegovim izgledom nije bilo potpuno. Onaj koji je imao sreću da nasledi dva stara porodična imanja zaslužio bi čestitanje da je imao više kose, svežiji ten i da je, sve u svemu, izgledao životnije; ali te dobre porodice su spale na ženski ogranak, i imanja su sad bila namenjena jednom nasledniku čoveku bledog lica. Svi su se složili da se gospodin Grandkort nikad ne bi mogao nazvati ničim drugim do onog što je bio rođeni gospodin i da je, zapravo, izgledao kao naslednik. Osoba možda i najmanje naklonjena njemu u tom trenutku beše ledi Malindžer, za koju je hod s Grandkortom u povorci tokom tog tradicionalnog plesa bio obnarodovanje same sebe kao nepodesne žene koja je rađala ćerke što beše tek malo bolje nego da uopšte nisu imali dece sirotice, koje je ser Hjugo ipak obasipao dobrotom. Ali unutrašnja nelagoda nije mogla sprečiti tu milu damu da izgledom zasluži divljenje niti da blago prelazi pogledom svojih krupnih plavih očiju preko ostalih učesnika u plesu. Sve majke i očevi iskreno su žalili što nije rodila dečaka, ili čak nekoliko njih što bi svako ko ju je video odmah po venčanju, očekivao od nje.
Galerija je obuhvatala samo tri strane četvorougla, dok je četvrta bila zatvorena i služila je kao hol ili prolaz; od te tri strane, jedna beše namenjena za ples, a njoj suprotna za posluženje, dok je deo između njih bio bleštavo osvetljen i ispunjen udobnim naslonjačama. Kasnije te večeri, Gvendolin je sedela na jednoj od tih naslonjača, a Grandkort beše kraj nje. Nisu razgovarali: ona se naslonila na naslon, a on na zid. Deronda, videvši to, ode do nje da je pita da li je odlučila da više ne pleše. Pošto je čitavo veče obavljao tešku dužnost gostoprimljivosti, mislio je da je zaslužio pravo da se malo povuče, a od onog jučerašnjeg razgovora za klavirom s Gvendolin je razmenio tek poneku reč. Grandkortovo prisustvo samo bi olakšalo da pokaže zadovoljstvo što razgovora s njom, makar se razgovor vodio o beznačajnim stvarima, čime bi joj pokazao da je.prijateljski nastrojen. Pomislio je da joj je izraz lica prazan, ali kad ga je videla da prilazi, nasmešila se i ispravila. Grandkort se žalio na to da mu je dosadno na tom glupom balu i predlagao da se izgube, a ona se usprotivila, rekavši da bi to bilo nepristojno, strahujući pomalo od mogućnosti da se on, u sebi, ljutio na nju. Imala je razloga da ostane, iako je već postala očajna što joj se ne ukazuje prilika zbog koje je omotala staru ogrlicu oko ruke. Ali Deronda je napokon došao.
„Da, neću više da plešem. Zar vam nije drago?“, upita, pomalo veselo. „Možda biste se osetili obaveznim da se ponizno ponudite da mi budete partner, a sigurna sam da ste dosad igrali više nego što vam je prijalo.“
„Neću poreći to“, reče Deronda, „pošto ste plesali koliko ste hteli.“
„Ali da li biste se pomučili zbog mene na drugi način, i doneli mi čašu sveže vode?“
Deronda je morao da načini nekoliko koraka da bi došao do vode. Gvendolin je ogrnula najlakši, najmekši vuneni ogrtač s kapuljačom, sakrivši ruke pod njega. Kad je otišao po vodu, Gvendolin je skinula rukavicu obrubljenu nabranom čipkom, te je, kad se vratio, uzela čašu i pridigla je do usta, otkrivši ogrlicu koja je, nezgrapno obavijena oko zgloba, upadljivo privukla pažnju. Grandkort ju je primetio, a video je i da ju je Deronda opazio.
„Kakva je to ogavna stvar oko tvog zgloba?“, upita njen muž.
„Ovo?“, reče Gvendolin staloženo, pokazujući na tirkize, dok joj je čaša još uvek bila u ruci. „To je stara ogrlica koju volim da nosim. Jednom sam je izgubila, ali neko ju je pronašao i dao mi.“
Gvendolin dade čašu Derondi koji je odmah odnese natrag, a vrativši se, predloži, da bi skrenuo pažnju sa ogrlice:
„Dopašće vam se da prošetate i bacite pogled kroz jedan od prozora s one strane. Odatle se može videti najlepša mesečina na kamenim stubovima i rezbariji, i senke koje lelujaju na vetru.“
„Volela bih to da vidim. Hoćeš da idemo?“, upita Gvendolin svog supruga.
On je pogleda s visoka i odgovori: „Ne, Deronda će te odvesti“, lagano se pomerivši od zida, pa ode odatle.
Preko Gvendolininog lica pređe senka ozlojeđenosti: nije joj se dopalo to iskazivanje ravnodušnosti prema njoj. Derondi beše neprijatno, pretežno zbog nje, pa shvativši da će joj najviše olakšati ako se ponaša kao da se ništa naročito nije desilo, predloži: „Što me ne biste uzeli pod ruku i krenuli, dok su samo sluge tamo?“ Mislio je da je ispravno protumačio to što mu je privukla pažnju ogrlicom: želela je da on zaključi da je njen um bio otvoren za ukore njene reči i ponašanje su od prvog trenutka upućivali u tom smeru i da nije više osećala nikakvo ogorčenje prema njemu.
Dok su zajedno koračali, Gvendolin je osećala kako je neprijatnost koja se upravo odigrala samo uklonila još jedan sloj suzdržanosti između njih, i da je imala više prava nego ikad da bude otvorena koliko želi. Nije govorila, ispunjena nemom sigurnošću, dok se nisu našli pred prozorom koji je gledao na dvorište obasjano mesečinom. Prozor beše u udubljenju u zidu. Pustivši Derondinu ruku, Gvendolin skupi ruke pod svoj ogrtač i nasloni čelo na staklo. On se malo udalji, uhvativši se za revere, podvukavši palčeve pod kragnu kao obično: izgledao je predivno moćno dok je stajao potpuno nepomičan, podsećajući u tom položaju na Danteove časne i ozbiljne ljude, špiriti magni con occhi tardi e gravi.97 (Neki od njih su jamačno plesali u svojoj mladosti, kolebali se oko svog poziva i smatrali svoje vreme previše modernim.) Nije komentarisao prizor pred njima, bojeći se da bi je neobavezne reči iznervirale: blaga svetlost i senka, te drevne uravnotežene forme, već su vodile daleko od unutrašnjih jada koji su je, siguran je bio, mučili. I dobro je prosudio: ne bi trpela učtivu razmenu reči. Incidenti od pre minut-dva povukli su se iza misli koje je prethodno zamišljala da će izreći Derondi, a koje su sada bile na njenim usnama. Tihim glasom progovori:
„Kad bih se ponovo kockala i izgubila ovu ogrlicu, kakvo biste mišljenje o meni imali tada?“
„Gore nego sada.“
„Onda grešite u vezi sa mnom. Želeli ste da ne činim to da ne pretvaram gubitak drugih u svoj dobitak na taj način a ja sam učinila nešto mnogo gore.“
„Ne mogu da zamislim iskušenja“, reče Deronda. „Ali možda mogu da razumem šta hoćete da kažete. Barem razumem samoprekor.“
Iako se pripremao za to, Gvendolinina nestrpljivost da mu se poveri, u suprotnosti s njenim uobičajenim odlučnim prikrivanjem, umalo ga je uznemirila.
„Šta biste učinili da ste kao ja da mislite da ste pogrešili i da se osećate nesrećno, strahujući od svega pred vama?“ Činilo se da je u žurbi da što bolje iskoristi tu priliku da govori.
„To se ne može ispraviti samo jedoim postupkom, već mnogim“, odlučno odgovori Deronda.
„Kako to mislite?“, upita Gvendolin žurno, okrenuvši se od prozora i pogledavši ga.
Uzvratio joj je pogled pun, kako joj se učinilo, surovosti. On je smatrao da nije trenutak da bude blag i da preza od strogog pristupa.
„Mnoštvo misli i navike mogu nam pomoći da podnesemo neizbežnu tugu. Mnogi moraju da se nose s tim.“
Ponovo se okrenula ka prozoru, i nestrpljivo rekla: „Morate mi onda reći šta da mislim i da činim; zašto me inače niste pustili da radim šta hoću i da ne marim za to? Kad bih se kockala, možda bih ponovo pobedila, i možda me ne bi bilo briga ni za šta drugo. Ne biste me pustili da radim to. Zašto ne bih radila šta mi se sviđa, ne mareći za to? Drugi ljudi čine tako.“ Reči sirote Gvendolin nisu izražavale ništa jasno sem njene razdraženosti.
„Ne verujem da ne biste marili“, kaza joj Deronda, dubokim, odlučnim glasom. „Ako je tačno da pokvarenost i surovost mogu da spasu od bola, šta bi to značilo ljudima koji ne mogu biti naročito pokvareni i surovi?
Idioti uspevaju da se spasu nešto bola, ali vi ne možete biti idiot. Neko je u stanju da bez kajanja učini nažao drugom biću, ali šta je sa onima koji se kaju? Verujem da nikad ne biste mogli da vodite štetan život svi nepromišljeni životi su štetni, pogubni a da se ne pokajete.“ Derondin žar se rasplamsavao: izgovarao je misli koje je zadržavao za sebe u trenucima bolnog razmišljanja.
„Onda mi recite šta je bolje da radim“, Gvendolin beše ustrajna.
„Mnogo toga. Posmatrajte živote drugih. Otkrijte kakve su njihove nevolje i kako su nastale. Pokušajte da marite za još nešto u ovom velikom svetu osim zadovoljavanja sitnih, sebičnih želja. Pokušajte da marite za ono što je najbolje misliti i raditi nešto što je dobro, a nema veze s vašom sudbom.“
Gvendolin je zaćutala na trenutak. Potom je, ponovo se otklonivši od prozora, rekla:
„Hoćete da kažete da sam sebična i neupućena.“
Uzvratio joj je pogled ćuteći, a potom joj je odsečno odgovorio: „Nećete više biti sebični i neupućeni!“
Nije skrenula pogled niti oborila kapke, ali na licu joj se očitavala promena ta istančana promena u nervima i mišićima zbog koje ponekad čak i stare osobe dobiju dečji izraz lica: njen egoizam se povlačio.
„Da vas povedem natrag?“, nežno upita Deronda, okrenuvši se i ponudivši joj ponovo svoju ruku. Prihvatila ju je nemo, i Grandkort, koji je lagano šetao na istom mestu, vide kako se tako zajedno vraćaju. Gvendolin ode do njega i reče: „Spremna sam da se povučemo. Gospodin Deronda će nas izviniti kod ledi Malindžer.“
„Svakako“, složi se Deronda. „Lord i ledi Pentrit su se izgubili odavno.“
Grandkort joj pruži ruku, nemo se povinuvši, i klimnu glavom Derondi preko ramena. Gvendolin načini poluokret i nakloni mu se, šturo se zahvalivši. Bračni par napusti galeriju i nastavi duž hodnika. Kad su se našli iza zatvorenih vrata u budoaru, Grandkort se baci u fotelju i naloži ženi da sedne. Ona je, očekujući već nešto neprijatno, nervozno skinula ogrtač i poslušala ga. Okrenuvši pogled prema njoj, Grandkort započe:
„Udovolji mi, pa nemoj ubuduće da se ponašaš kapriciozno poput kakve luđače na pozorišnim daskama.“
„Na šta misliš?“, upita Gvendolin.
„Rekao bih da ti i Deronda delite neku tajnu u vezi s tom stvarčicom na tvojoj ruci. Ako imaš nešto da mu kažeš, reci mu, ali nemoj nosati to kao telegraf koji drugi ne bi treba da čitaju. Prostački je.“
„Možeš da znaš sve u vezi sa ogrlicom“, odgovori Gvendolin, čiji se gnevni ponos odupirao strahu.
„Ne želim da znam. Zadrži za sebe sve što hoćeš.“
Grandkort je između svake rečenice pravio pauzu, a u svakoj sledećoj rečenici prigušeni tonovi su postajali, neprirodno, sve izražajniji.
„Ono što želim da znam saznaću sam, ne moraš mi govoriti. Ali izvolećeš da se ponašaš kako priliči mojoj ženi. I nemoj praviti spektakl od sebe.“
„Smeta ti što razgovaram s gospodinom Derondom?“
„Deronda me nimalo ne zanima, niti bilo koji drugi uobraženko koji jurca za tobom. Možeš da razgovaraš s njim koliko želiš. On neće uzeti moje mesto. Moja si žena. I ili ćeš se ponašati kako dolikuje mojoj ženi pred svetom i preda mnom ili ćeš otići dođavola.“
„Nikad nisam ni nameravala bilo šta drugo do da se ponašam dolično“, reče Gvendolin, s najgorčim razočaranjem u duši.
„Stavila si to na ruku i sakrila od mene dok nisi poželela da on vidi. Samo budale se upuštaju u tajni razgovor misleći da ih niko ne vidi i ne čuje. Shvati da ne smeš da se kompromituješ. Ponašaj se dostojanstveno. To je sve što imam da kažem.“
Izrekavši to, Grandkort ustade, okrete leđa vatri i pogleda je svisoka. Gvendolin je ćutala. Nije se usuđivala da mu uputi prekor na te uvredljive opomene, a smatrala ih je uvredljivirnzato što su iskazane kao zapovesti njenom ponosu. Nije želela da ispada budala i da popušta. Uzaludno bi bilo da pokuša da objasni kako je i Deronda bio samo posmatrač najbolji od svih posmatrača. Grandkort je bio ohol, ne ljubomoran; oholo siguran u podjarmljivanje. Zašto mu ne bi prkosila? Žudela je za tim. Ali bilo bi to isto kao da prkosi svojim nervima ili otkucajima srca. Njen muž je uz sebe imao nevidljivu vojsku koja je mogla da je opkoli gde god da se okrene. Sedela je u svojoj predivnoj toaleti, nalik bledom oličenju bespomoćnosti, a on je, činilo se, čestitao sebi gledajući je. Nije čak mogla ni da uzvikne ili da odmahne rukama, kao što bi u svojim devojačkim danima. Njegova podrugljivost ju je paralisala.
„Da pozvonim?“, upitao je posle nekog vremena koje je za nju sporo teklo. Klimnula je glavom potvrdno, i on je pozvonio i otišao u svoju garderobu.
Gvendolin su izjedale reči iz pisma: „Ogrešili ste se o mene i to će biti vaše prokletstvo.“ Kad je zatvorio vrata za sobom, potekoše joj gorke suze, a izjedajuće reči dobiše odgovor: „Zašto si zarila zube u mene, a ne u njega?“ Izrekla ga je šapatom, dok su joj se suze nemo slivale niz obraze. Ali odmah je stavila maramicu na oči i potisnula poriv da zajeca.
Sutradan, pošto se povratila od jeze od sinoćne scene, odlučila je da iskoristi dopuštenje koje joj je Grandkort tako prezrivo dao, da razgovara s Derondom koliko želi; ali nijedna prilika se nije ukazala, a svaki način kog je mogla da se doseti da je sama stvori, odbacio bi njen ponos, koji sad beše dvaput jači. Ponos je nije odvraćao od samog Deronde on je nije brinuo, sem ako ne bi pomislio da njenoj otvorenosti nedostaje dostojanstvo: deo njegove moći nad njom bio je to što je verovala da njeno obraćanje nije ni najmanje pogrešno tumačio; odnosno, nikad nije pomislila da ju je pogrešno razumeo. Ali osvanulo je poslednje jutro, a da se prilika da nastave razgovor nije ukazala. Ona i Grandkort su nameravali da napuste Opatiju u tri sata. Zasmetalo joj je što se Deronda nije pridružio društvu u šetnji koja je planirana u njegovom prisustvu. Grandkort je otišao na Kraljev vis sa ser Hjugom da obiđe staru vlastelinsku kuću; ostatak gospode se zabavljao streljaštvom, a ona je bila primorana na izlet do obližnje bare s vodaricama i svim ostalim što je najmanje želela da gleda, zajedno sa drugim damama, starim lordom Pentritom i njegovim anegdotama, i sa gospodinom Vandernotom i njegovim uvaženim manirima. Razdraženost je postala previše jaka, te ona, iako to nije prethodno planirala, iskoristi prednost vijugavog puta da zastane i izgubi se ostalima iz vida, a potom se uputi natrag, gotovo trčeći. Ušla je kroz sporedni ulaz, i biblioteka joj je bila sleva; znala je da Deronda često obitava tu; zašto da ne ode sada tamo, kao što bi u bilo koju drugu prostoriju u kući? Vodili su je da vidi porodično stablo i druge izvanredne stvarčice u toj odaji, pa zar nije sasvim prirodno da se vrati da ih ponovo pogleda? Mogla se jedino bojati da Deronda nije tamo, ničeg drugog. Vrata behu već otškrinuta i ona ih nežno gurnu, pa pogleda naokolo. Bio je tamo, pisao je užurbano za udaljenim stolom, leđima okrenut vratima (ser Hjugo ga je, zapravo, zamolio da umesto njega odgovori na neka pisma birača što je baronet predugo odlagao). Ogromna vatra u kaminu je ispunjavala veliku prostoriju toplim knjiškim mirisom, prizivajući sliku privatne kapele s kadionicama u zamahu. Pomislila je da bi bilo previše drsko da mu priđe previše nepristojno da mu se obrati i prekine ga; ipak, stupila je na tepih koji je upijao zvuke, i stajala je tu dva ili tri minuta, dok Deronda nije odgurnuo upravo završeno pismo da bi ga baronet kasnije potpisao, i zabacio se unazad, razmišljajući da li je ostalo da uradi još nešto, ili bi možda mogao da ode u šetnju i sretne društvo u kome je bila Gvendolin, kad je začuo njen glas kako ga doziva.
To beše iznenađenje za njega. Hitro je ustao, okrenuo se i odgurnuo stolicu, s izrazom zapanjenosti na licu.
„Jesam li pogrešila što sam ušla?“, zapita Gvendolin.
„Mislio sam da ste daleko odavde, u šetnji“, reče Deronda.
„Vratila sam se“, reče Gvendolin.
„Nameravate li ponovo da izlazite? Mogao bih da vam se pridružim, ako dozvoljavate.“
„Ne. Želim nešto da kažem, a ne mogu dugo da se zadržim“, odgovori Gvendolin užurbano, prigušenim glasom, došavši do njega i stavivši ruke i muf na naslon stolice koju je odgurnuo od sebe. „Želim da vam kažem da jeste tako ne mogu da se oduprem osećanju kajanja zato što povređujem druge. Na to sam mislila kad sam rekla da sam uradila nešto gore od ponavljanja situacije s kockanjem i ogrlicom nešto mnogo štetnije, kako ste rekli. I ne mogu to da promenim. Kažnjena sam, ali ne mogu to promeniti. Rekli ste da mogu da učinim mnogo toga. Recite mi ponovo. Šta biste uradili, šta biste osećali da ste na mome mestu?“
Otvorenost s kojom mu se tako užurbano obratila, odsustvo sveg pretvaranja, kao da ju je jedino zanimalo da iskoristi vreme da dobije odgovor koji bi je usmerio, činilo je njenu molbu neizrecivo dirljivom.
Deronda odgovori: „Osećao bih nešto od onog što vi osećate duboku tugu.“
„Ali šta biste pokušali da uradite?“, njstavi Gvendolin, sva u hitnji.
„Uredio bih život tako da se iskupim što više mogu, i trudio bih se da nadalje nikome ne nanesem nikakvu štetu“, reče Deronda, shvativši da žuri jer misli da nema mnogo vremena za razgovor.
„Ali ne mogu, ne mogu; moram da nastavim“, zavapi Gvendolin, plahovitim glasnim šapatom. „Odgurnula sam druge, pokušala sam da njihov gubitak pretvorim u svoj dobitak. A moram da nastavim. Ne mogu to da promenim.“
Bilo je nemoguće najednom odgovoriti na to. Njene reči su potvrdile njegove slutnje, a slike onog o čemu je govorila su mu proletele pred očima. Njegovo saosećanje s onim odgurnutima odobravalo je njeno kajanje; nije mogao da poništi njene greške, ali srce mu je bilo puno milosrđa prema njoj. Pribravši se malo, odgovorio joj je:
„To je najgorče od svega nositi jaram sopstvenih grešaka. Ali ako se potčinite tome kao što se ljudi potčine osakaćenosti ili doživotnoj, neizlečivoj bolesti? I nepopravljivu grešku usvojite kao razlog da se dodatno trudite da postignete dobro koje bi jednoga dana moglo da nadjača zlo?
Onog koji je počinio nepopravljive greške, svest o tome mogla bi usmeriti na put plemenitiji nego što je uobičajeno. Mnogo je takvih primera. Znajući kako je to učiniti nažao nekome, možda ćemo poželeti da spasemo druge od gubitaka.“
„Ali vi niste nikome učinili nažao“, plahovito odgovori Gvendolin. „Drugi su vama naneli zlo.“
Deronda blago porumene, ali bez oklevanja objasni: „Pretpostavljam da nam duboka spoznaja nas samih može pomoći da steknemo duboku spoznaju o drugima, ako, dok osećamo tešku patnju, uzmemo u obzir da bi i drugi mogli da prolaze kroz isto bolno iskustvo. Na neki način, to je griža savesti pre povoda. Razumete li to?“
„Mislim da razumem, sada“, reče Gvendolin. „Ali bili ste u pravi ja jesam sebična. Nikad nisam mnogo marila za osećanja drugih, osim kad je reč o mojoj majci. Nisam se brinula za ljude. Ali šta da radim?“, nastavila je, nešto brže. „Moram da ustanem svako jutro i da radim što i drugi. Sve je poput plesa čiji su koraci unapred određeni. Kao da vidim sve što može biti, i umorna sam i muka mi je od toga. A svet je, za mene, zbrka“
- napravila je izraz gađenja. „Kažete da sam neupućena. Ali kakva korist od pokušaja da se sazna više, sem ako život onda ne bi više vredeo?“
„U redu“, brzo odgovori Deronda, s primesom ogorčene strogosti, koju se trudio da podstiče da bi samog sebe zaštitio; „život bi vam više vredeo. Pravo znanje bi pobudilo u vama zanimanje za svet van sitnih drama zbog ličnih želja. To je prokletstvo vašeg života oprostite mi
- mnogih života, da se sva strast troši na traganje za idejama i osećanjima koji će od tog uskog okvira da načine veći dom. Postoji li bar jedna pobuda u vašem umu za koju marite sa strastvenim ushićenjem ili bar strogim zanimanjem?“
Deronda je zastao, ali Gvendolin, koja je izgledala zapanjena i pometena pred udarom groma, ne reče ništa, te on nastavi još čvršćim tonom,
„Uzmimo ono što ste rekli za muziku kao mali primer, jer daje odgovor na viša pitanja: ne želite da se bavite muzikom radi ličnog zadovoljstva. Koji svet bi čuvao duhovno bogatstvo za duše osiromašene zbog neaktivnosti? Na svaki mogući svet bismo da stavimo pečat naše sopstvene tričavosti koja je nužno nehatna, lišena vere ili zajedništva. Utočište od lične nevolje koje vam treba je viši život ispunjen verom, život koji nosi polet za još nečim pored sopstvenih apetita i taštine. Neke će tamo preneti osećanja, ali za nas koji moramo da se borimo kako bismo dosegli mudrost, viši život mora biti oblast u kojoj je privrženost ogrnuta znanjem.“
Nijansa ogorčenog protesta u Derondinom glasu beše, kao mnogo puta ranije, posledica njegove navike da u sebi vodi diskusije, a ne strogosti usmerene prema Gvendolin: ali to beše korisnije po nju od svakog tešenja. Na trenutak se osetila kao dete koje je kukalo, pa je, nakon što je prodrmano, osetilo strahopoštovanje, te smerno reče:
„Pokušaću. Razmisliću.“
Oboje su stajali ćuteći čitav minut, kao nečijim prisustvom sprečeni da progovore jer i Deronda je osećao pritisak koji je sklon da se javi kad naše uzletele reči kao da lebde oko nas dok Gvendolin ne poče ponovo:
„Rekli ste da je najbolje gajiti naklonost. Ja jedva da osećam koju, a nisam okružena naklonošću. Kad bih mogla, učinila bih da mama uvek bude kraj mene, ali to je nemoguće. Moja situacija se promenila, za tako kratko vreme. Za onim što mi se nije sviđalo, sad žudim. Mislim da sam gotovo zavolela stare stvari, sad kad ih nema.“ Usna joj je zadrhtala.
„Neka vam patnja bude bolan put ka svetlosti“, reče Deronda nešto nežnije. „Vaša svest nije ograničena samo na uske okvire vaših sklonosti znate više o načinu na koji vaš život pritiska druge, i obrnuto. Mislim da ne biste mogli da izbegnete bolan proces, u jednom ili drugom obliku.“
„Ali to je veoma svirep oblik“, požali se Gvendolin, udarivši stopalom o pod pošto ponovo oseti uznemirenost. „Sve me plaši. Plašim se sebe same. Kad mi krv uzavri, mogu da činim smele korake, da skočim; ali ovako se plašim sama sebe.“
Pogled joj je odlutao do prozora, a Deronda, shvativši o čemu priča, reče:
„Neka vas vaš strah štiti. Usmerite svoj užas na pomisao da bi ta gorka griža savesti mogla da se produbi. Usredsređeno razmišljanje može mnogo pomoći u definisanju naše žudnje ili straha. Nemamo uvek snažna osećanja, a kad smo smireni, možemo da iskoristimo sećanja i postepeno menjamo temelje našeg straha, kao što to radimo sa našim sklonostima. Neka strah bude vaša zaštita. To je kao unapređeno čulo sluha. Moguće je da ćete snažno da osećate posledice. Pokušajte da obuzdate svoju osetljivost i da je koristite kao neku sposobnost, poput vida.“ Deronda je sve brže govorio; osećao se kao da ima tek nekoliko trenutaka da je spase od neodređene opasnosti.
„Da, znam; razumem šta mislite“, reče Gvendolin glasnim šapatom, i ne skrenu pogled, već odmahnu malom rukom u rukavici, stavljajući do znanja da taj savet nije lako poslušati. „Ali ako se jave mržnja i ljutnja, kako da budem dobra kad se ta osećanja uzburkaju? A ako u nekom trenutku počnem da se gušim i ne mogu to više da podnosim?“ Gvendolin se slomila, i drhtavih usana pogledala je u Derondu, pogođena njegovim izrazom lica koje je otkrivalo sasvim novo osećanje. On je s mukom uviđao da su njegovi apeli doprli samo do beživotnog predela puke misli neposredno pred njenim ukorenjenim osećanjima. Bilo je to kao da je posmatra kako se davi, dok su mu ruke i noge vezane. Bolna saosećajnost koja se širila njegovim licem dok ju je posmatrao, pogodila ju je kao griža savesti kakvu nikad pre nije osetila, te reče izmenjenim i molećivim tonom:
„Rastužujem vas. Nezahvalna sam. Vi mi možete pomoći. Razmisliću o svemu. Pokušaću. Recite mi, da li će vas mučiti to što sam se usudila da vam ispričam svoju muku? Znajte da ste vi sve započeli, kad ste me ukorili.“ Na te reči, na usnama joj se pojavi setan osmeh, ali onda dodate molećivijim glasom: „Neće vas mučiti?“
„Ne, ako će to doprineti da se spasete zla pred vama“, odlučno odgovori Deronda, „inače, doneće mi trajan bol.“
„Ne, ne, neće biti tako. Moglo bi mi biti biće mi bolje, zato što sam vas upoznala.“ Gvendolin se okrete i napusti biblioteku.
Kad je stupila na stepenište, ser Hjugo ju je ugledao, prolazeći kroz hol ka biblioteci. Grandkort nije bio s njim.
Baronet je ušao, a Deronda je stajao u svom uobičajenom stavu, uhvativši se za kragnu kaputa, leđima okrenut stolu, i sa onim neopisivim izrazom koji otkriva da je još uvek pod utiskom upravo završene scene čiji je učesnik bio. Onda se pokrenuo i počeo da sređuje pisma.
„Da li je gospođa Grandkort bila ovde?“, upita ser Hjugo.
„Da.“
„Gde su ostali?“
„Mislim da ih je ostavila negde u prirodi.“
Ser Hjugo pogleda pismo, ne čitajući ga, potom reče: „Dane, nadam se da se ne igraš vatrom. Razumeš li me?“
„Verujem da vas razumem“, odgovori Deronda posle kratkog oklevanja u kome je bilo nešto potisnutog besa. „Ali nemam odgovor na vašu metaforu nema vatre, pa ni mogućnosti da se opečem.“
Ser Hjugo ga je pogledao ispitivački, a potom dodao: „Tim bolje. Jer, među nama rečeno, čini mi se da se u tom braku krije barut.“

POGLAVLJE XXXVII

Aspern. Oprostite, gospodaru govorim u Sigismundovo ime.
Fronsberg. U njegovo ime? Oh, da za njega oduvek čuvam
Milost u banci, koju će on zasigurno Podići pre ili
kasnije. Šta mu je potrebno?
Nepromišljeni projekat je propao? Delikatna
mehanička krila Ne mogu da polete? Zatvor, napad u
njegovoj smeni, račun za Epernej, ni kora hleba da
stavi u usta?
Aspern. Oh, ništa od toga, gospodaru; pobegao je iz Kirkinog
krda, i hoće da osvoji ljubav Vaše štićenice Sesilije:
ali najpre traži Vaš pristanak. Vaše odbijanje.
Fronsberg. Vredne reči.
Rekoh da čuvam pomilovanje, ne pristanak.
Uprkos razlozima zbog kojih je Deronda želeo da se ponovo obre u gradu razlozima koji su objedinjavali njegovu strepnju zbog Mire s radoznalošću prema tajanstvenom Mordehaju i željom da ga bolje upozna nije uspeo da otputuje pre ser Hjuga, koji je otišao pre svoje porodice kako bi se pripremio za početak rada Parlamenta šestog februara. Deronda se smestio u Park Lejnu, znajući da je njegovo mesto stanovanja zauzeo Mejrik. To je i očekivao, ali neke druge stvari nisu bile u skladu s njegovim očekivanjima.
Većina nas se seća Rečovog98 crteža sudbine u obličju Mefistofela koji igra šah sa čovekom čija duša je ulog; lako je zamisliti kako lukavi protivnik pravi navodno nepromišljene poteze ne bi li naveo smrtnika da udalji odbrambene figure od prave mete napada. Demon ismeva našu predostrožnost, kako bi nas zlonamerno ubedio da ne nosimo sa sobom kabanicu jer, eto, on zna da će se razvedriti, predviđajući da će glupak tu obmanu da usvoji kao predubeđenje, umesto da pobliže prouči vremenske uslove. Poseban je to ispit čovekovog karaktera kada, pošto je poslušao savet koji mu se činio mudrim, otkrije da je njegova obazrivost bezvredna, i da su njegovi izvrsni planovi pogrešno proračunati, a precizno započeti od pogrešne početne tačke. Njegova plemenitost se spremila za susret sa nemoralom. Nešto slično desilo se Derondi.
Njegov prvi utisak beše čisto zadovoljstvo i veselje, kad je zatekao svoj salon preobražen u atelje po kome su bili razbacani razni crteži i sadržaj dva putna kovčega dopremljena iz Rima i donja polovina prozora beše zamračena čojom. Plavokosi Hans, taj uvrnuti mladić, bio je vladajući genije tog pretrpanog prostora kosa mu sad beše još duža, lice naborano onako kako je ono htelo, a glas mu je, kao i uvek, postajao još piskaviji u uzbuđenju od žustrog govora. Toplo prijateljstvo između njih dvojice nije se gasilo još od nezaboravnih dana na Kembridžu, ne samo zahvaljujući pismima, već i kraćim druženjima u Engleskoj i van nje, a početni odnos poveravanja s jedne strane i povlađivanja s druge prešao je u običaj, što se uglavnom i dešava kad duhovno davanje i primanje uveliko odmakne.
„Znao sam da bi voleo da vidiš moje odlivke i antikvitete“, reče Hans, pošto su razmenili srdačne pozdrave, „te se nisam libio da ostavim kovčege ovde. Ali našao sam dve sobe u Čelsiju, tek nekoliko stotina metara od majke i sestara, i uskoro ću biti spreman da se prebacim tamo kad sastružu zidove i stave novo osvetljenje. Samo na to čekam. Ali vidiš da ne odlažem rad. Ne možeš zamisliti kakav silan momak ću postati. Seme besmrtnosti je izniklo u meni.“ *
„Neki gljivični izrastak, čini mi se kao bolest u plućima“, odgovori Deronda, naviknut da se prema Hansu ophodi s bratskom slobodom. Krenuo je ka crtežima odloženim na policama za knjige; beše to pet brzo nažvrljanih glava zapravo, ista glava iz pet uglova. Zastao je na prigodnoj udaljenosti od njih, još uvek bez komentara. I Hans je ćutao jedan minut, uzevši paletu pa se posvetivši platnu na stalku.
„Šta misliš o njima?“, upita napokon.
„Anfas izgleda previše teško; ostali crteži su dobri“, odgovori Deronda, hladnije nego obično.
„Ne, nije previše težak“, odlučno se usprotivi Hans. „Primetio sam da se čovek uvek iznenadi kad mu pogled pređe s profila na anfas. Ali povećaću razmere za Vernikiju. Pravim Vernikijinu seriju pogledaj one tamo skice a sad kad razmislim malo, ti si dušu dao kao model za Agripu.“
Izgovarajući to, Hans, još uvek s olovkom i paletom u ruci, stade Derondi sa strane, a onda, kao da se prisetio nečeg, namah dodade: „Ne, ne, zaboravio sam; ne voliš da sediš da te portretišu! Ipak, odabrao sam upečatljivog Tita. Biće pet crteža u seriji. Na prvom Vernikija grli kolena Gesija Flora, preklinjući ga da poštedi njen narod; to mi je već na platnu. Potom, ona sa Agripom, moli narod da ne naškodi sebi pružajući otpor.“
„Agripine noge ne valjaju“, zapazi Deronda.
„Noge su realistične“, reče Hans, komično naboravši lice; „javne ličnosti često su osetljive na svoje noge ‘Njihove noge, znamenje njihovih raznovrsnih misli’, kako reče neko u ‘Probi.’“
„Ali ove su nemoguće, poput nogu Rafaelovog Alkibijada“, nije odustajao Deronda.
„Dobre su, u ideji“, branio se Hans. „Moguće je da su Agripine noge bile loše; ja sam to idealizovao i predstavio ih nemoguće lošim. Umetnost, dobri moj Evgenije, mora da pojačava. Ali pusti sad noge: treći crtež u seriji predstavlja Vernikiju kako likuje što bi mogla postati carica Rima, pošto je čula da je Vespazijan proglašen carem, a njen ljubavnik Tit je naslednik.“
„Moraš joj staviti svitak u usta, inače ljudi to nikada neće shvatiti. To se ne vidi na slici.“
„Onda nek osete svoje neznanje izvrstan estetski efekat. Na četvrtom crtežu, Tit šalje Vernikiju iz Rima, pošto je deset godina delila s njim palatu oboje preko volje, oboje tužni invitus invitam, kako to Svetonije reče. Našao sam model za tog rimskog bezdušnika.“
„Hoćeš li Vernikiju nacrtati kao pedesetogodišnjakinju? Morala je imati toliko.“
„Ne, ne; dodaću tek nekoliko zrelih detalja da prikažem protok vremena. Tamnooka lepota lepo stari, a njena pogotovu. Ali čuj kakav je peti crtež: Vernikija sedi sama među ruševinama Jerusalima. To je čista imaginacija. Tako je trebalo da bude, a možda i jeste bilo. Eto kako sam izbegao patetiku tužnog kraja. Niko ne zna šta je bilo s njom na to diskretno ukazuje činjenica da u seriji nema šeste slike.“ Izgovarajući to, Hans se pretvarao da je ophrvan osećanjem uzvišenosti, a potom zabaci glavu, namrštivši se, jer nije video isti izraz na Derondinom licu. „Završavam u homerovskom stilu. Priča je, takoreći, presečena, naglo postaje ništa le neant; može li išta biti uzvišenije, pogotovo na francuskom? Prost svet bi voleo da vidi njen leš i sahranu. Ali dođi, baci pogled na platno. Tu sam odmakao malo dalje.“
„Molećivi stav je odista dobar“, presudi Deronda, razmislivši na trenutak. „Bio si veoma vredan tokom božičnih praznika; jer, pretpostavljam da si na tome počeo da radiš pošto si stigao u London.“ Nijedan od njih dvojice još uvek nije pominjao Miru.
„Ne“, priznade Hans, uz pokoji potez olovkom po platnu, „temu sam odabrao ranije. Prihvatio sam srećno predskazanje da ću osvojiti svet kao veliki slikar. Video sam izuzetnu ženu u Trastevereu najveličanstvenije žene tamo su polujevrejke i ona me je nadahnula na ideju o Jevrejki u Rimu. Na kraju sam i nacrtao ono što sam video. Pokazaću ti crtež kad ga pronađem.“
„Onda bi ona bila pogodan model za Vernikiju“, reče Deronda, ne znajući kako da izrazi svoje nezadovoljstvo.
„Nikako. Model bi trebalo da bude najlepša Jevrejka na svetu, a ja sam je našao.“
„Jesi li siguran da bi ona želela da predstavlja taj lik? Meni se čini da nijedna druga žena ne bi bila gnusnija od Vernikije. Da li je sasvim upoznata s tim što radiš?“
„Naravno. Na moju molbu se namestila baš u taj položaj. Majčica je pozirala kao Gesije Flor, a Mira je obgrlila njena kolena.“
Hans je sad odšetao još dalje, da sagleda efekte svojih poteza po platnu.
„Rekao bih da ne zna ništa o Vernikijinoj istoriji“, reče Deronda, osetivši gnev van svakog opravdanja.
„Oh, da, zna verziju za dame. Vernikija je bila strastveni patriota, ali se, zaslepljena ljubavlju i ambicijom, vezala za neprijatelja sopstvenog naroda. Mira misli da je to tragična parabola, i plače na pomisao šta je pokajnica Vernikija pretrpela na povratku u Jerusalim i kad je sedela sama u ruševinama. To su njene reči. Nisam imao srca da joj kažem da sam izmislio deo priče.“
„Pokaži mi tvoju Trestaveranku“, zatraži Deronda, pretežno da bi sprečio sebe da kaže nešto drugo.
„Da li bi ti smetalo da sam prelistaš crteže iz te fascikle?“, zapita ga Hans. „Sve moje studije glava su tu, ali su izmešane. Moguće je da ćeš je naći uz studenta s malim ušima.“
Pošto je prelistavao crteže minut ili dva, Deronda se oglasi:
„Rekao bih da su ovo sve kembričke glave i nešto malo iz unutrašnjosti. Možda bi najbolje bilo da krenem od drugog kraja.“
„Ne, naći ćeš je negde na sredini. Prebacio sam sadržaj jedne fascikle u drugu.“
„Je li ovo jedan od tvojih studenata?“, upita Deronda, podigavši crtež. „Neobično prijatno lice.“
„Oh, to je Reks Gaskojn. Neuobičajeno dobar mladić; i njegova gornja usna je dobra. Podučavao sam ga pre nego što je dobio školarinu. Trebalo je da diplomira prošlog Uskrsa. Ali razboleo se, pa se zadržao još godinu dana. Moram da ga potražim. Hoću da znam kako je.“
„Pretpostavljam da je ovo ona“, reče Deronda, pridižući skeč Trestaveranke.
„Ah“, reče Hans, posmatrajući crtež s prezirom, „previše grubo. Tad još uvek nisam bio preporođen.“
Deronda je nemo zaklopio fasciklu, ostavljajući Trasteveranku unutra. Onda se uhvati za kragnu kaputa i okrenuvši se Hansu, reče: „možda ću preći granicu, Mejrik, ali moram te zamoliti da mi udovoljiš i da odustaneš od ove ideje.“
Hans se zabacio u tragični stav, i povikao: „Šta! Moja serija moja besmrtna serija o Vernikiji? Razmisli o tome što govoriš, čoveče da uništim, kako Milton kaže, ne život već besmrtnost. Sačekaj da, pre odgovora, odložim alatke svoje umetnosti i spremim se da počupam kosu.“
Hans sad odloži olovku i paletu, zavali se u veliku fotelju, opustivši ruke preko naslona, te protrese svoju dugu kosu preko lica, podiže savijene prste s obe strane glave, i s komičnim užasom pogleda u Derondu, koji nije izdržao da se ne nasmeši, pa reče:
„Naslikaj koliko god Vernikija želiš, ali voleo bih da se složiš sa mnom a možda i hoćeš, kad malo razmislijs da bi valjalo da odabereš drugi model.“
„Zašto?“, upita Hans, ustavši i uozbiljivši se.
„Jer možda će dospeti u položaj kad će njeno lice biti prepoznatljivo. Gospođa Mejrik i ja se nadamo da će se pročuti kao cenjena pevačica. To je ispravno, i ona to želi, jer će tako postati nezavisna. A ima izvrsnu priliku. Jedno obećavajuće predstavljanje je već ugovoreno a ja ću govoriti s Klesmerom. Njeno lice možda će postati dobro poznato, i pa, kakva korist od objašnjavanja, ako ne razumeš i ne slažeš se. Verujem da bi se Mira čvrsto usprotivila da bude izložena na taj način, da dozvoli sebi da bude model za takvu junakinju, kad bi jasno sagledala okolnosti.“
Dok je stajao s palčevima zadenutim za pojas, slušajući Derondinovo izlaganje, rastuće iznenađenje na Hansovom licu je prešlo u izraz veselja, da bi na kraju prsnuo u smeh. Ali opazivši da Deronda izgleda smrtno uvređen, zaustavi se, te reče:
„Oprosti mi, Deronda, što se smejem. Nikad pre nije bilo da znam više od tebe. Da je reč o bilo čemu drugom, a ne o mojim slikama, usvojio bih svaku reč, samo zato što si ti to rekao. Dakle, ti veruješ da bih ja izložio svojih pet slika sudu javnosti? Nikad, čoveče! Moje slike će ostati privatne onoliko koliko bi najveća osetljivost to poželela.“
Hans je potom nastavio da crta, kako bi izbegao neprijatnu pauzu. Deronda je stajao savršeno mirno, uvidevši da je pogrešio što se tiče izlaganja crteža javnosti, ali svestan i da njegovo protivljenje nije naročito oslabljeno. Beše sasvim suprotno od zadovoljnog sobom ili Hansom ali moć nemosti nosi čoveka kroz trenutke sramote. Hans je osećao duboko poštovanje prema svom prijatelju, zbog čega je osetio neku vrstu stida što se Deronda prevario, ali nije mu bilo u prirodi da se lako odriče bilo čega, čak i ako je reč o ćefu zapravo, naročito ako je reč o ćefu, te je smesta nastavio, sve vreme crtajući:
„Ali čak i ako pretpostavimo da sam javno izložio svoje slike kao da je reč o železničkoj seriji s medicinskim sestrama, bebama i kutijama za šešire, ne vidim kako bi se tvoja primedba mogla opravdati. Svaki slikar vredan spomena slikao je lice kome se najviše divio, koliko god često je mogao. To je deo njegove duše koji stavlja u svoje slike. Na taj način širi svoj uticaj. Ono što mrzi stavlja u karikaturu. Ono što obožava stavlja u neku svetu, herojsku scenu. Ako bi čovek mogao da naslika voljenu ženu hiljadu puta kao Stelu Mariš, kao ohrabrenje mornarima ukrcanim na hiljadu brodova, tim više časti joj ukazuje. Nije Ji to bolje nego da naslika neko upadljivo lice željno tuđe pažnje i da ga naziva časnim imenom?“
„Hanse, na svaku primedbu može se dati uopšteni odgovor, ali nijedno konkretno pitanje o postupanju ne može se rešiti na taj način“, oglasi se Deronda, s prizvukom upornosti. „Ja mogu da se složim sa svim tvojim uopštenim tvrdnjama, ali da ipak budem u pravu ako kažem da ne bi trebalo Mirino lice da prikažeš kao Vernikiju. Ali povlačim primedbu o javnosti, za to nemam opravdanja.“ Deronda je oklevao trenutak. „Ipak, čak i da je reč o privatnoj stvari, mogli bi postojati dobri razlozi da je ne prikazuješ u tom svetlu. Siguran sam da znaš kako je njena trenutna situacija veoma delikatna, i dok ne postane nezavisna, trebalo bi je paziti kao komad od venecijanskog stakla, da je ne bismo isterali iz bezbednog mesta u kome se nalazi. Da li si sasvim siguran u sopstvenu diskretnost? Oprosti mi, Hanse, ali to što sam je ja našao obavezuje me da pazim na nju. Nadam se da me razumeš?“
„Savršeno“, odgovori Hans, s vedrim osmehom na licu. „S pravom o meni misliš kao da ću vrlo verovatno da porazbijam sve oko sebe, zajedno s mojom lobanjom. To je sasvim u redu. Otkad sam se uvalio u nevolju sa sopstvenim rođenjem, sve što najviše volim donosi nepriliku meni ili nekom drugom. Sve što prigrlim, pretvori se u nepriliku. Moje slikanje je poslednja neprilika, i čitav život ću se vaditi iz nje. Misliš da ću sada da upadnem u nepriliku kod kuće. Ne, ja sam preporođen. Sigurno misliš da sam do ušiju zaljubljen u Miru. U pravu si, jesam. Ali misliš da ću vrištati i ritati se i pokvariti sve. Grešiš razumljivo, ali izvesno grešiš. Prošao sam kroz krštenje. Divljenje me sada usmerava i pazi na mene. Pitaj majčicu.“
„Ne vidiš, dakle, beznadežnu ljubav među svojim neprilikama“, reče Deronda, glasom koji je bivao sve dublji, kako je Hansov postajao sve viši.
„Ne bih svoju ljubav nazvao beznadežnom“, usprotivi se Hans, izazivački hladno, odloživši svoje alatke, te zadenu palčeve za pojas i udalji se malo, naizgled da bi pažljivije sagledao svoju sliku.
„Dragi moj, samo se spremaš za jade“, odlučno će Deronda. „Ona se nikada ne bi udala za hrišćanina, čak i da ga voli. Jesi li čuo naravno da si čuo kako govori o svom narodu i veri?“
„To ne može da potraje“, reče Hans. „Neće naći nijednog podnošljivog Jevrejina. Svaki muškarac te rase je nepodnošljiv nepodnošljivo nametljivog nosa.“
„Možda će se vratiti porodici. Za tim žudi. Njeni majka i brat su verovatno nepopustljivi Jevreji.“
„Preobratiću se, ako ona to želi“, nasmeja se Hans, slegnuvši ramenima.
„Ne pričaj gluposti, Hanse. Mislio sam da je tvoja ljubav prema njoj ozbiljna“, odgovori Deronda, koji se malo i ražestio.
„Jeste ozbiljna. Ti je smatraš i očajničkom, ali ja ne mislim tako.“
„Ja ne znam ništa; ne mogu ti reći šta se desilo. Moramo da budemo spremni na iznenađenja. Ali teško da mogu zamisliti veće iznenađenje nego da se ispostavi da Mirina osećanja prema tebi opravdavaju tvoje romantične nade.“ Deronda pomisli da je bio previše prezriv.
„Ne tražim svoje romantične nade u ženskim osećanjima“, reče Hans, koji je imao neuobičajenu sklonost da s vedrinom odgovara na ozbiljne reči koje mu se upućuju. „O mojim romantičnim nadama, savetujem se s naukom i filozofijom. Priroda je napravila Miru tako da se zaljubi u mene. To zahteva spajanje rasa umanjivanje ljudske ružnoće to nalaže, a privlačenje suprotnosti to osigurava. Ja sam potpuna suprotnost Miri izbeljeni hrišćanin, koji ne ume da otpeva dve note, a da ne zaškripi. Ko ima šanse protiv mene?“
„Sad vidim; sve je to bilo trabunjanje. Nisi mislio nijednu reč koju si rekao, Mejrik“, reče Deronda sa iskrenim olakšanjem, položivši ruku na Mejrikovo rame. „Pravio sam se pametan, pa sam ti odgovarao ozbiljno.“
„Ali, i mislim tako, časti mi“, reče Hans, okrenuvši se prema Derondi i stavivši levu šaku na Derondino rame, tako da su im oči bile vrlo blizu. „Priznao sam ti istinu. Nameravao sam da ti kažem čim si došao. Moja majka kaže da si ti Mirin zaštitnik, a smatra da tebi odgovora za sve što joj se dešava u njenoj kući. Da, volim je, obožavam je. Neću očajavati, nameravam da je zaslužim.“
„Dragi moj druže, ne možeš to da radiš“, hitro odgovori Deronda.
„Trebalo je da kažem da nameravam da pokušam.“
„Ne umeš da ostvariš nameru, Hanse. Nekad si obznanjivao i šta nameravaš da učiniš za majku i sestre.“
„Imaš pravo da mi prebacuješ, stari moj“, odgovori Hans, blagim glasom.
„Možda izdajem svoju plemenitost“, reče Deronda, ali ne kao da se izvinjava. „Ali zar nije plemenito upozoriti te da se prepuštaš besmislenim, donkihotovskim očekivanjima.“
„Ko će, onda, biti povređen, sem mene?“, zapita Hans, isturivši usnu. „Ne nameravam ništa da joj kažem sem ako ne budem sasvim siguran u odgovor. Ne usuđujem se da pitam proročišta: draža mi je tama blaženog neznanja. Radije ću rizikovati tu i izgubiti, nego biti siguran u pobedu negde drugde. I ne nameravam da gutam otrov očajanja, iako si sklon da mi ga pripišeš. Ostavio sam vino, pusti me, zato, da se malo opijem nadom i sujetom.“
„Punim srcem, ako će ti to doneti ikakvo dobro“, odgovori Deronda, sklonivši ruku s Hansovog ramena, blago ga odgurnuvši. Govorio je dobronamernim tonom, ali to behu nevažne reči. Ćutao je o onom što je zaista osećao.
Bio je svestan te posebne razdraženosti koju ponekad osete oni kojima su drugi skloni da ukazuju poverenje kao mentoru razdraženost usled spoznaje da se od njega očekuje da bude potpuno lišen želje i iskušenja onih koji mu se poveravaju. Oni koji nas vode mora da su bezgrešni: kao da najbolji učitelji nisu oni koji su koliko juče morali da ispravljaju svoje greške. Deronda je navikao da Hans ispoljava egoizam, ali pre je uvek bio trpeljiv prema tome. Hans bi mu po navici ispovedao sve o sopstvenim osećanjima i postupcima, nikad ne tražeći nijedan detalj zauzvrat, a i kad bi ga saznao, uskoro bi ga zaboravio. Deronda je spolja i iznutra bio popustljiv tačnije, zadovoljan. Ali sad je sa izvesnim gnevom, jačini samim tim što ga nije smeo otkrivati, uvideo da ga je Hans, kad je reč o suparništvu ili ljubomori u vezi s Mirom, smatrao pretnjom koliko arhanđela Gavrila. Jedno je sam odlučiti da se ne mešaš, a sasvim drugo kad te drugi isključe. Očekivao je nevolje od Hansa, ali ne i da bi u njihovoj osnovi moglo biti lično osećanje. I beše ga stid što su ga Hansove nade onespokojile, uprkos čvrstom uverenju da se nikada neće ostvariti. Prizvale su sliku promenjene Mire, i koliko god osporavao da će do te promene doći, osporavanje je održavalo tu neprijatnu sliku. Sve u svemu, siroti Hans se mešao u Derondino iskustvo nesrazmerno svojoj ulozi spasenog razmetnika, izazivajući osećanje potpuno drugačije od saosećajne naklonosti.
Kad je Deronda otišao u Čelsi, to što gospođu Mejrik više nije morila briga zbog voljenog, ali nepredvidljivog sina, nije ga radovalo kao što je trebalo. Mira se činila puna života kao nikad pre, i po prvi put ju je video kako se smeje. Beše to kad su pričali o Hansu, koji je sasvim razumljivo bio prva majčina tema. Mira je htela da zna da li je Deronda video gospodina Hansa kako prelazi s uloge na ulogu, ne menjajući kostim.
„Preobražava se iz jedne uloge u drugu kao da je plamen, pa zamišljaš likove, ne gledajući ih“, reče Mira oduševljeno. „To radi predivno skladno i brzo. Pre nisam volela komične tačke na sceni, uvek su trajale predugo, ali gospodin Hans u jednom minutu uspe da bude slepi pesnik, pa Rijenci99 koji se obraća Rimljanima, posle toga plesač u operi, i, na kraju, očajan mladi gospodin bude mi žao svih njih, ali ipak, istovremeno se smejem“ tu se Mira nasmeja, a njen smeh je lako mogao da se produži u pesmu.
„Bezmalo smo bili sigurni da Mira ne može da se smeje, dok Hans nije došao“, reče gospođa Mejrik, videvši da i Deronda, kao ona, zapaža lepotu tog prizora.
„Hans je, čini se, trenutno pun energije“, reče Deronda tonom čestitanja. „Ne čudi me što ste živnuli zahvaljujući njemu.“
„Otkad se vratio, naprosto je savršen“, reče gospođa Mejrik, zadržavši za sebe ostatak rečenice, „ako ga to bude držalo.“
„Velika je to sreća“, nadoveza se Mira, „videti kako sin i brat dolazi u ovaj dragi dom. Slušam ih kako pričaju o onome što su radili zajedno kad su bili mali. To izgleda kao raj. Koliko je lepo imati majku i brata koji tako govore. Nikad to nisam imala.“
„Ni ja“, ote se Derondi.

„Ne?“, sa žaljenjem zapita Mira. „Volela bih da ste imali. Volela bih da ste imali svako dobro.“ Poslednje reči izrekla je revnosno kao da su deo neke molitve, ne skidajući pritom pogled s Deronde, koji je, nalaktivši se na naslon stolice, razmišljao o njoj u novom svedu, u svedu utiska koji je ostavila na Hansa, i mogućnosti da je zaista privlači osoba tako suprotna njoj. Bilo je to kao prilikom prethodnih poseta, kad je Mira uživala pričajući o onom što je ostavljalo dubok utisak na nju kao devojčicu sve dugo potiskivano čavrljanje spontano se izlivalo iz nje sad kad je naišla na uši voljne da je počuju. Po prvi put u svom životu Mira je bila među onima kojima je potpuno verovala, a njen prvobitni utisak da je Deronda bio od Boga poslat glasnik nije uminuo, podstičući je da mu veruje i da bude otvorena prema njemu. Svi oko nje su je gledali i slušali njene reči, a ostavljala je utisak da je besmislenu zatvorenost zamenila razdraganošću zbog koje su njen govor i postupci predstavljali užitak. U njenom umu, sve je to bio plod dobrote drugih. Ali te Derondine reči kojima je nagovestio da je i on pretrpeo gubitak koji bi se mogao uporediti s nečim u njenom životu, behu sasvim nova hrana za njene misli o njemu. Na licu joj se očitavalo žalosno iznenađenje, kad reče:
„Ali gospodin Hans je juče rekao da toliko mislite na druge, da retko poželite nešto za sebe. Ispričao nam je divnu priču o Budi koji se predaje izgladneloj tigrici, kako bi nju i njene tigriće spasao gladi. Rekao je da ste vi poput Bude. Tako vas svi zamišljamo.“
„Molim vas, nemojte tako da me zamišljate“, reče Deronda, kome takva predubeđenja u poslednje vreme nisu prijala. „Čak i kad bi bilo tačno da mnogo mislim na druge, odatle ne bi sledilo da ne želim ništa za sebe. Kad je Buda pustio tigricu da ga pojede, možda je i sam bio veoma gladan.“
„Možda mu, ako je bio izgladneo, nije toliko smetalo da bude pojeden“, stidljivo će Mab.
„Molim te, nemoj tako misliti, Mab; na taj način se gubi lepota postupka“, zamoli Mira.
„Ali Miro, šta ako je to tačno?“, upita racionalna Ejmi, koja beše na kratkom odmoru od davanja časova. „Ti uvek ono što je divno smatraš istinitim.“
„Tako je“, nežno će Mira. „Ako bi ljudi mislili samo najlepše i najbolje stvari, onda to mora da je istina. Uvek je tu.“
„Miro, o čemu to govoriš?“ upita Ejmi.
„Ja je razumem“, priskoči joj Deronda u pomoć. „Istinito je u mislima, iako možda nikad nije sprovedeno u delo. Živi kao ideja. Je 1’ tako?“ Okrenuo se Miri koja ga je slušala s odsutnim izrazom u divnim očima.
„Mora biti da je tako, jer me razumete, ali ja to ne mogu tačno da objasnim“, kaza Mira rasejano, još uvek tražeći pogodan izraz.
„Ali da li je bilo divno za Budu što je pustio tigricu da ga pojede?“, upita Ejmi, promenivši ugao. „To bi bio loš primer.“
„Svet bi preplavili debeli tigrovi“, zaključi Mab. Deronda se nasmejao, ali je stao u odbranu mita. „To je kao strastvena reč“, nastavi on; „preterivanje je odraz žara. To je preterana slika onog što se dešava svakodnevno
- preobražavanja sebe.“
„Mislim da sad mogu da iskažem šta mislim“, reče Mira, koja u međuvremenu nije slušala njihov razgovor. „Kad nam u misli dođu najbolje stvari, to je kao ono što je moja majka bila za mene. Njeno prisustvo uz mene jednako je stvarno kao i drugih ljudi u mojoj blizini često i stvarnije za mene.“
Deronda, ustuknuvši u sebi pred tim objašnjenjem, koje mu je u um prizvalo slikovite vizije mogućih činjenica o toj majci, skrenu razgovor na drugu temu. „Ali ne smemo previše da lutamo od praktičnih stvari. Jedan od razloga zbog kojih sam došao je i jučerašnji razgovor, koji će, nadam se, biti od koristi Miri. Pričao sam s Klesmerom, velikim pijanistom.“
„Oh. Misliš li da će joj on pomoći?“, zadovoljno upita gospođa Mejrik.
„Nadam se. Veoma je zauzet, ali obećao je da će naći vremena da primi i posluša gospođicu Lapidot, kako moramo da se naviknemo da je zovemo“
Deronda se sad nasmeši Miri „ako se slaže da ode kod njega.“
„Biću vrlo zahvalna“, reče Mira. „Želi da me čuje kako pevam, pre nego što prosudi da li bi mi trebalo pomoći.“
Derondu je iznenadila njena trezvenost prema takvim praktičnim pitanjima.
„Nadam se da vam to neće biti neprijatno. Možda bi gospođa Mejrik bila ljubazna da ode sa vama kod Klesmera.“
„Oh, ne, nimalo neprijatno. Radila sam to čitav život hoću reći, govoreno mi je da radim stvari kako bi me drugi procenjivali. Spremna sam da podnesem ispit i da uradim ono malo što mogu. Da li je Klesmer strog čovek?“
„Poseban je, ali ne znam ga dovoljno dobro da bih mogao reći da je ono što biste nazvali strogim.“
„Znam da je dobronameran na delima, ako ne na rečima.“
„Navikla sam da se mršte na mene, a ne da me hvale“, odvrati Mira.
„Uzgred, Klesmer se poprilično mršti“, priznade Deronda, „ali često je sve vreme u njegovim očima osmeh. Nažalost, nosi naočare, pa morate da ga gledate pod pravim svetlom da biste videli taj osmeh.“
„Neću se plašiti“, reče Mira. „Sve i da je nalik lavu koji riče, on samo hoće da pevam. Uradiću ono što mogu.“
„Onda sam siguran da vam neće smetati poziv da pevate u salonu ledi Malindžer“, reče Deronda. „Namerava da vas sasluša sledećeg meseca, a pozvaće mnoge dame da vas čuju; one verovatno žele da dajete časove njihovim ćerkama.“
„Koliko brzo napreduješ!“, uzviknu gospođa Mejrik, s uživanjem.
„Nikad nisi pomišljala da ćeš tako brzo postati velika, Miro.“
„Pomalo se bojim da me nazivaju gospođica Lapidot“, reče Mira, porumenevši od neugodnosti. „Da li bih mogla da se prezivam Koen?“
„Razumem vas“, odmah odgovori Deronda. „Ali, uveravam vas, ne možete se preživati Koen. To ime je neprihvatljivo za pevačicu. Ovo je jedna od onih tričarija u kojima moramo udovoljiti prostim očekivanjima. Međutim, mogli bismo odabrati neko drugo prezime kakvo pevači obično uzimaju italijansko ili špansko, koje bi išlo uz vaš izgled.“ Derondi je prezime Koen bilo ravno najružnijoj od žutih oznaka.
Mira razmisli na trenutak, potom reče: „Ne. Ako Koen nije prihvatljivo, zadržaću prezime kojim ste me zvali. Neću se kriti. Imam prijatelje da me štite. A ako bi moj otac bio vrlo nesrećan i tražio pomoć“, reče ona, gledajući u gospođu Mejrik, „onda bih mislila da možda plače kao pre kad sam ga viđala, i nikog nije bilo da se sažali, a ja sad treba da se skrivam od njega. On nema nikog svog sem mene. Drugi s kojima bi se sprijateljio uvek su ga ostavljali.“
„Uradi ono što ti smatraš ispravnim, drago moje dete“, reče gospođa Mejrik. „Ja te ne bih ubeđivala u suprotno.“ Ona lično ne bi imala strpljenja niti sažaljenja za tog oca i ostavila bi ga plače.
Deronda je govorio sebi: „Gnusno je od mene što se ljutim na Hansa. Kako da se ne zaljubi u nju? Ali previše je apsurdno smelo od njega da se zanosi idejom da je uzme za sebe, i bezočno da pretpostavi kako bi mogla da mu se preda.“
Otkud takve misli da more Danijela Derondu? On nije bio u stanju da tako olako stupi tamo odakle je izuzeo svog prijatelja, ali neosporno je bilo da je ono što se upravo desilo predstavljalo novu fazu u njegovim osećanjima prema Miri. Ali van drugih osnova za samosavladavanje, razlozi, kako konkretni, tako i oni neodređeni, naterali su ga da se mane toga kao što bi digao ruke od započetog pisanja koje bi odvelo njegovu uobrazilju predaleko, i previše uobličilo predosećanja. Hoće li doći do razrešenja koje bi njegovom životu dalo okvir? Šta je uopšte znao o svom poreklu? Začudo, u ovih poslednjih nekoliko meseci, kad se činilo ispravnim da izabere smer u kome će ići, ta neizvesnost je sve više sputavala strast u njemu. Razrešenje bi možda donelo bol, što mu je izgledalo vrlo verovatno; ali ako bi mu pomoglo da mu život stekne poredak koji ga usmerava da postupa po dužnosti ako bi ga spasio od pravljenja proizvoljnih izbora tamo gde nije bilo želje? Povrh toga, nije želeo da stoji po strani kao kritičar aktivnosti drugih, okoreo u besmislenom stavu samo pripisane nadmoći. Glavni kamen spoticanja Derondi beše njegova rano formirana naklonost prema ser Hjugu, zbog koje je bio zahvalno snishodljiv prema njegovim željama s kojima se malo slagao; ali zahvalnost su povremeno remetile sumnje koje su bile blizu da je svedu na strah od nezahvalnosti. Mnogi od nas se žale da je pola prava stečenog rođenjem zapravo stroga dužnost. Deronda beše pre sklon da se požali kako mu je uskraćena ta polovina, a optuživao je sebe, kao što bi bilo koga drugog, da je slab i da mu nedostaje odlučnosti. Beše suprotnost onom tipu oličenom u Falkonbridžu i Edmundu od Glostera,100 čija neotesana ambicija za ličnim uspehom nastaje iz prkosa prema nepovoljnim okolnostima na koje nema uticaja. Za Danijela su reči Otac i Majka nosile svetu plamen; i pomisao na sve najbliskije veze čoveka imala je nešto od mistične moći zbog koje su mu vrat i uši goreli tokom njegovog dečaštva. Prosečan čovek bi tu preosetljivost na pitanje rođenja mogao smatrati besmislenom i nepotrebnom, ali s najvećim poštovanjem prema njegovom znanju kao temelju na kome počivaju sva druga znanja, mora se priznati da mnoge dokazane činjenice nisu poznate prosečnom čoveku, čak ni kad je reč o postupcima njegovog sopstvenog srca i strukturi njegove ženice. Vek ranije, prosečan čovek nije imao predstavu o električnim signalima zahvaljujući kojima jezici prenose netačne tračeve, ništa više nego što je bio svestan samotne muke izuzetne preosetljivosti s kojom se rađaju mnoga nehajno začeta deca.
Možda je previranje u Derondinom umu bilo snažnije tim pre što nikad nije imao nekog kome bi se mogao poveriti o tim delikatnim pitanjima. Uvek je on bio taj na koga su se oslanjali, i nije se on oslonio na nekog. Ponekad bi žudeo za prijateljem kome bi mogao da poveri svoje iskustvo: mladićem poput njega, koji je u sebi trpeo žalost i nije bio previše siguran u izbor karijere; dovoljno širokog uma da shvati svaku moralnu poteškoću, a ipak društveno obzirnim kakav je i Deronda bio, i ravnim njemu u svakom fizičkom i duhovnom naporu; jer Derondi je bilo nemoguće da se u istoj meri poverava onom ko je zavisio od njegovih saveta. Ali nije očekivao da će sresti prijatelja kog je zamišljao. Deronda nije bio jedna od onih priroda koje veruju u šesto čulo.

POGLAVLJE XXXVIII

Ima ih koji misle da je veća tragedija bila pre nego što je Okovani Prometej uzeo nebesku vatru i sakrio je u štap da bi je preneo smrtnicima: uvreženim načinima, pomoću Snage i Sile gurnut u samotnost prezrenih ideja, kobnim pritiskom siromaštva i bolesti sapet u pulsirajuću bespomoćnost bila je to samoća u kojoj su mnogi promicali kraj njega, ali niko se nije osvrtao.
Šesto čulo je zastava nad spornom teritorijom. Ali sigurno je da postoje osobe čije čežnje i ideje zapravo, nestalni zaključci neprestano stiču oblik slika koje imaju moć najave; delo koje će počiniti otkriva im se u celini, te postaje prinudno; događaj koji priželjkuju ili od kog strahuju razvija se u njihovoj viziji poput biljke što raste iz semena, hraneći se nebrojenim utiscima. Nisu uvek manje sposobni za raspru, niti manje razboriti za svakidašnje račune na bazaru: njihova ličnost ponekad ima mnoge otvore, poput Tebe sa stotinu ulaza, te je prirodno da priliv u njih bude silniji i raznovrsniji nego kroz usku, strogo čuvanu kapiju. Nema sumnje da ih među vizionarima ima i podlih, kao što postoji majušni sisar koga biste mogli zarobiti u prst svoje rukavice. Taj malecki rođak slona ne kuje planove da vam nanese štetu, ali koja je značajna umna ili društvena vrsta zaštićena od primeraka čija beznačajnost je istovremeno ružna i škodljiva? Pomisao na to šta se sve ubraja u rod „patriota“ izaziva strah; ili na laktanje, na Sudnji dan, onih što slove za pisce, koji će u rukama ili u kovčezima vući knjige.
Ova apologija za nametnuto srodstvo je uvod u neke činjenice o Mordehaju, čiji se lik urezao u Derondin um kao novo pitanje na koje ga je zanimalo da sazna odgovor. Ali zanimanje ne beše ništa više od neizvesnosti pune nejasnog očekivanja: Jevrejin jektičavog izgleda, naizgled vatreni izučavalac nečeg, zarađujući koricu hleba nenametljivim ručnim radom, poput Spinoze, nije se uklapao ni u jedno Derondino predosećanje.
Njihov susret je na Mordehaja ostavio potpuno drugačiji utisak. Mnogo zima znao je da mu fizički život gasne, a duhovna samoća beše sve dublja, te su mu se sve vatrene želje svele na žudnju za nekim mladim uvetom kome bi mogao da pripoveda sve što mu je um čuvao za nekom mladom dušom dovoljno sličnom da prihvati duhovni plod njegovog kratkog, bolnog života. Izuzetno beše to što je nada koja je često milosrdna iluzija tuberkoloznih u Mordehaju bila potpuno preusmerena od telesnog oporavka ka njegovoj čežnji prema prenošenju. Čežnja, koja je težila da se uzdigne nad obeshrabrenošću, prerasla je u nadu, a nada u čvrsto uverenje, koje je, umesto da bude ometeno jasnom svešću o ubrzanom telesnom propadanju, imalo snagu vere u ispunjenje proročanstva za koje je ostalo sasvim malo vremena.
Prošlo je već nekoliko godina otkad je počeo da prosuđuje ljude prodornim pogledom, tragajući za mogućnošću koja je bivala sve jasnija. Uobličavanje zamisli isprva je postizao pretežno pomoću kontrasta: hteo je da nađe čoveka drugačijeg od sebe. Imajući na umu razloge za neuspehe iza sebe i prepreke pred sobom, zamišljao je čoveka koji bi imao sve elemente da saoseća s njim, ali s drugačijim otelovljenjem: morao bi biti Jevrejin, intelektualac, moralno gorljiv, a prirode spremne da je dopuni Mordehajeva ličnost; ali nužno je bilo da mu lice i građa budu divni i snažni, da bude naviknut na sve istančanosti društvenog života, da govori tečno i punim glasom, da mu životne okolnosti ne znaju za oskudicu: morao je veličati mogućnosti pred Jevrejima, a ne da sedi i pita se poputMordehaja, noseći žig svog naroda kao znak bede i opadanja. Obazirući se i na fizičke karakteristike, posmatrao je, po Engleskoj i van nje, i slike i žive ljude, a ponekad bi u slobodno vreme tumarao Nacionalnom galerijom, tragajući za slikama koje bi mogle da nahrane njegovu nadu dostojanstvenim i plemenitim tipovima ljudskog oblika, kakve bi mogli da imaju predstavnici njegove rase. Ali vraćao bi se razočaran. U retkim primerima rasejanim po galerijama Evrope, sudbina ili namera vodećih majstora dala je umetnosti lice mlado, veličanstveno i predivno, a ako negde i ima melanholije, lišena je slabačke pasivnosti, najavljujući dar heroizma.
Neki pažljivi posmatrači bi se možda setili njegove ispijene figure i crnih očiju duboko usađenih u duplje, dok je stajao ispred slike koja bi ga dirnula i navela na novo ili uobičajeno promišljanje: obično je nosio kapu od tkanine obrubljenu crnim krznom, za koju nijedan slikar ne bi zatražio da je skine. Ali većina bi ga verovatno smatrala Jevrejinom čudnog izgleda koji je zarađivao na slikama, a Mordehaj je bio savršeno svestan utiska koji je ostavljao. Iskustvo ga je naučilo da siromaštvo i drugi, fizički nedostaci, obaraju vrednost čovekovih ideja, sem ako to nisu ideje nekog
Petra Pustinjaka101 koji ume da raspomami rulju. Ali beše previše razuman i velikodušan da za svoje duhovno izgnanstvo krivi isključivo predrasude drugih; izvesna nesposobnost s njegove strane takođe je bila razlog za kaznu osamom; otud je njegova uobrazilja oblikovala drugog čoveka koji bi bio potpuniji od druge dodeljene duše koja prema učenju kabalista pomaže nedovoljnoj prvoj duši bio bi to ljudski život u cvatu, spreman da usvoji ono najvrednije od postojanja čiji vidljivi, opipljiv deo je dogorevao. Misli srca njegova (ta drevna fraza najbolje prati istinu) činile su mu se previše dragocenim, previše prepletenim s razvojem svega da bi im se uskratila budućnost. A kako je lepše, jače, operativnije „ja“ sticalo oblik u njegovom umu, unapred ga je voleo: delom kroz poistovećivanje, a delom kroz kontemplativnost i zahvalnost.
Mordehajev um je u toj meri neprestano bio obuzet slikama, da su njegovi koherentni tokovi misli često podsećali na snove pune značenja kakve spavačima pripisuju oni koji ih bude u najzanimljivijim trenucima: zapravo, često su podsećali na čiste snove po probijanju granice između poznatog i nepoznatog. Zato je dugo po navici mislio kako se Biće odaziva njegovoj potrebi u vidu nekog ko mu se približava u daljini ili mu okreće leđa, mračne figure naspram zlatnog neba. Razlog za zlatno nebo beše u jednoj od Mordehajevih navika. Duboko je voleo neke poetične aspekte Londona, a njegovo omiljeno pribežište, kad bi mu to dozvolili snaga i slobodno vreme, behu neki od mostova, pogotovo u zoru ili sumrak. Čak i kad se grbio nad točkićima časovnika i drangulijama ili kad bi sedeo u maloj gornjoj sobi gledajući u prljave cigle i prljave polomljene prozore, uobrazilja bi ga sama odnela tamo gde pogled puca; misli bi mu lutale prostranstvima i kad god bi uzmogao, trudio se da nad sobom ima otvoreno prostranstvo neba. Kad bi se naginjao preko grudobrana mosta Blekfrajers i šetao, obuzet mislima, svežina i spokoj reke, sa širokim vidikom dopola magličastim, dopola blistavim, veličanstvene tamne mase visokih zgrada simboli svetskog trgovinskog središta dolazeći brodići i teretnjaci sve jasnijih boja i zvukova, utapali su se u njegovo raspoloženje i misli, tvoreći tako finu, nečujnu simfoniju koja nosi duhovna krila čoveka. Tako se desilo da je figura koja je predstavljala Mordehajevu čežnju u njegovom umu bila zatamnjena zbog jake svetlosti nebeske pozadine. Ali kako je njegova uobrazilja neizbežno napredovala ka potpunijim detaljima, prestao je da lik vidi kao okrenut leđima. Lik je počeo da napreduje, a lice da se razabira; reči „mladost“, „lepota“, „prefinjenost“, „jevrejsko poreklo“, „dostojanstvo“, dobijale su ne osobeno, već tipično otelovljenje, na osnovu lica Jevreja koje je video u Holandiji i Bohemiji i slika što su oživljavale to sećanje. Mogli bismo, s puno poštovanja, reći da je ta sazrela duhovna potreba bila srodna zamišljanjima budućeg dragog ili drage kakvim se prepuštaju devojčice i dečaci, ali previranje takve mladalačke želje je slabo u odnosu na strastveni tok idealnog života koji teži da se otelotvori, silovitiji samim tim što mora da se odupire neminovnom umiranju. Figura iz vizije postala je pratilac i slušalac, obitavajući ne samo u uzletima uobrazilje na javi, već i u onim snovima tokom lakog dremeža o kojima je najtačnije reći: „Spavam, ali srce mi je budno.“
U poslednje doba, pritisak nepovratnog vremena, sve veći kako je život postepeno gasnuo, pretvorio je Mordehajevu veru u napeto očekivanje ispunjenja koje samo što nije. Da li je zvono na ivici da zazvoni, a kazna na ivici da se izvrši? Spasiočevi koraci moraju biti blizu koraci onog koji treba da spase Mordehajeve duhovne napore od zaborava, i uvrsti ga u najbolje nasleđe njegovog naroda za sva vremena. Mnogi bi tu njegovu čežnju nazvali sumanutim preuveličavanjem sopstvene vrednosti, pa makar njegove ideje bile tačne i dragocene poput Kolumbovih ili Njutnovih, smatrajući uzvišenim kad čovek kaže: „Ako ne ja, neko će drugi“ i da smisao svog života ne vrednuje previše. Ali potpunija priroda želi da bude aktivna, da stvara, a ne samo da posmatra: snažna ljubav žeđa da blagoslovi, a ne samo da primi blagoslov. I premda je pod suncem dovoljno toplo da se život nahrani energijom, i dalje će biti ljudi koji će misliti: „Ja sam gospodar promene ovog trenutka, i moja duša će je pokrenuti.“
Ali s tim uplivom svesti o sopstvenoj nevažnosti koju niko od nas ne može da izbegne, i to ne nažalost, jer nas spasava posledica mnogih grešaka, Mordehaj se nije uljuljkao u sopstvenu veru u dolazećeg prijatelja, te je, umesto da bude pasivan, pokušavao da izrazi sebe na razne, jadno skromne načine koji su mu bili dostupni. Prošle su dve godine otkad se preselio pod krov Ezre Koena, gde su na njega dobronamerno gledali kao na mešavinu radnika, učenjaka, oličenje milosrđa, nadahnutog idiota, pobožnog čoveka i (ako bi se detaljnije ispitao) opasnog jeretika. Tokom tog kratkog perioda, mali Džejkob je porastao dovoljno da mu oblače pantalone do kolena, razvivši sposobnost brzog poimanja što se već jasno očitavalo u njegovom odnosu prema robi i trgovanju. Istovremeno, vezao se za Mordehaja, kog je voleo iako ga je smatrao manje vrednim, prihvatajući njegovu korisnu dovitljivost kao što bi prihvatao usluge porobljenog duha iz lampe. Mordehaj je održao Džejkobu prve lekcije, i njegova uobičajena nežnost lako se pretvorila u očinsku naklonost učitelja. Mada je bio potpuno svestan duhovne udaljenosti između njegovih roditelja i sebe, i nikad ne bi pokušao da uspostavi most ka njima iz svog posebnog sveta, dirnula ga je dečakova idealizovana naklonost koja spaja kvalitete deteta u svoj slavi detinjstva i mogućnosti u dalekoj budućnosti. To osećanje ga je navodilo da, isprva nesvesno, kasnije s jasnom namerom, dečaku otvori dušu, pričajući mu stvari koje bi svaki umešan poslovni čovek smatrao besmislicama. Ali niko nije čuo kad bi Džejkob otišao kod Mordehaja, kad ne beše mnogo posla ili kad se posao već završio, i posle kratke lekcije iz čitanja ili matematike, bio naveden da ostane u krilu učitelja, pokatkad čak i poskakujući po umornim nogama i propalim kolenima. Dečaka bi zadržalo popravljanje igračke ili kakvog malog mehaničkog uređaja, u čemu su vrhovi Mordehajevih izvežbanih prstiju bili izuzetno vešti; i sa tako umirenim dečakom, Mordehaj bi počeo da ponavlja hebrejsku pesmu koju je pre mnogo godina sam sročio, unevši u nju žar za stapanjem prošlosti i budućnosti. Mordehaj bi govorio Džejkobu da ponavlja reči za njim.
„Dečaku će se reči urezati u pamćenje“, mislio je Mordehaj. „To je neka vrsta utiskivanja.“
Niko nije bio spreman kao Džejkob na tu očaravajuću igru ponavljanja nerazumljivih reči, i ako mu iyšta ne bi skrenulo pažnju, ponekad bi učestvovao u toj igri dok god je učitelj imao daha da govori. Jer Mordehaj je u svako ponavljanje unosio žar kakav priliči toj svetoj prilici. U takvim slučajevima, jedino Džejkobovo odstupanje bilo je zavlačenje ruke u džepove da pregleda njihov sadržaj ili povlačenje kože lica nadole kako bi mu oči izgledale grozne, uz klaćenje glavom da bi se upotpunio utisak; ili naizmenično dodirivanje sopstvenog i Mordehajevog nosa da bi ispitao odnos njihovih masa. Revnosni recitator i pored svega toga ne bi zastajao, zadovoljan što ga mladi organi govora prate. Ali najčešće bi iznenadni poriv naterao Džejkoba da skoči privučen nekom lakrdijaškom ili drugom zabavom u tom trenutku, te bi, umesto da prati recitaciju, klateći rukama, promumlao neki prethodno izrečen stih na koji je Mordehaj potrošio nešto oskudne krvi svog srca. Ipak, Mordehaj bi sačekao sa strpljenjem kakvo je neophodno proroku i nimalo obeshrabren. Sledećeg dana bi se nanovo dao u to čudno utiskivanje, govoreći u sebi:
„Moje reči bi mogle da ga vode jednog dana. Njihovo značenje moglo bi da isijava iz njega. Tako je sa nacijom posle mnogo dana.“
Za to vreme, Džejkobovo osećanje moći je raslo; veselili su ga magični povici kojima je uspevao da satera ptiče vrane ili veliku mačku u mračni ugao ili, obećavao je sebi, da zastraši nekog slučajnog hrišćanina svojih godina. Nažalost, jedne nedelje je spazio uličnog komedijaša, i to je njegovo mišićno podražavanje odvelo dalje od novohebrejske poezije po uzoru na Judu Halevija.102 Mordehaj je došao do novog dela u svojoj pesmi; jer čim bi Džejkob savladao jedan deo, Mordehaj bi ga uveo u drugi, a nova kombinacija zvukova bi uspevala da mu drži pažnju više minuta. Jektičavi glas, nekada snažan, visoki bariton, kroz koji je tu i tamo probijala hrapavost, poput izmaglice usred svetlosti, a povremeni uvodni brektaj je otkrivao uzbuđenost nešto veću nego inače, izgovarao je hebrejske stihove čije značenje beše otprilike ovakvo:

„Daleko od ruha zaborava.
Uvenuća srca;
Ulje i vino iz muljača Gojima,
Zatrovano porugom.
Samoća je na obroncima gore Nava,
U središtu njenom je grobnica:
Tu zakopani kovčeg i zlatni heruvim
Prave skrivenu svetlost:
Tu je uzvišeni pogled neizmenjen,
Krila raširena, a neslomljena:
Zatvoren dole, u nemom užasnom govoru
Zakon leži, pokopan.
Samoća i tama su moj pokrov,
A moje srce je grobnica;
Udri i zdrobi je, o Gavrilo!
Zdrobi je kao glinu tvorca
Oko zlatnog lika.“

Zanet poletom s kojim je više pevao nego izgovarao to poslednje prizivanje, nije bio svestan da je Džejkob prestao da ga prati i da se sklonio s njegovih kolena; ali kad zastade, ugleda dečaka kako se bacio na šake, s nogama u vazduhu, u stilu lakrdijaša, te je ustima uhvatio svetlucavi novčić koji mu beše omiljen od sveg džepnog blaga. Mordehaj je možda već video taj dečakov trik, ali u tom trenutku se presekao, kao da je video đavola kako mu se smeje na molitvu.
„Dete! Dete!“, povikao je čudnim glasom zbog kog se Džejkob uplašio i vratio na stopala, a potom uzmakao zadrhtavši, zatvarajući oči.
„Šta?“, brzo odgovori Džejkob. Potom je, ne dobivši odgovor, protresao Mordehajeva kolena da bi ga zazvao. Mordehaj je otvorio oči s napetim izrazom na licu, nagnuo se napred, uhvatio dečakova ramenca i rekao promuklim šapatom:
„Prokleta da je tvoja generacija, dete. Otvoriće planinu i izvući zlatna krila i istopiti ih u novac, a uzvišena lica će pretvoriti u naušnice za obesne žene! I uzeće novo ime, ali anđeo srama s buktinjom će ih prepoznati i njihovo srce će biti grobnica za mrtve želje koje njihov život pretvaraju u trulež.“
Mordehajev izgled i postupak behu Džejkobu nešto novo i tajanstveno, što je imalo težinu nejasne pretnje; bilo je to kao da se strpljiv, popustljiv pratilac pretvorio u nešto nepoznato i užasno: upale crne oči i hrapav glas, tanki prsti što su stiskali i drmusali Džejkobovo sitno telo, ulili su strah u dečaka, i dok je Mordehaj pričao, on je stajao drhteći, osećajući se kao da se kuća tumba i da više neće večerati. Ali kad se užasni govor okončao, i stisak popustio, šok je ustupio mesto plaču; Džejkob je spustio svoju masku čvrstine i glasno zaplakao. Na taj znak dečjeg bola, Mordehaj se prizvao uobičajenom, nežnom sebi: nije bio u stanju da govori, ali je materinski privukao kovrdžavu glavicu ka sebi i nežno je pritisnuo na grudi. Džejkob je na to, osetivši da je opasnost prošla, ispustio poklik olakšanja, vrativši se svojoj vratolomiji u pokušaju da je usavrši. Sledećeg dana je uspešno zaplašio Adelaidu Rebeku na sličan način.
Ali Mordehajeva stanka je bila duža, izazvana svešću o neopravdanom zastranjivanju; razuman, i sklon da se lako uznemiri, strogo je prosudio svoj ispad kao beskorisnu nestrpljivost, osetivši da se srozao u sopstvenim očima. To je samo dodatno nagnalo njegov um da pokuša da razabere tog prijatelja koji treba da dođe, s kojim bi dobio spokojnu izvesnost prijateljstva i razumevanja.
U to vreme ga je, tokom uobičajenog podnevnog čuvanja stare knjižare, iznenadila Derondina pojava, te je sad možda jasno zašto se u Mordehajevom pogledu iznenada pojavilo duboko zanimanje za pridošlicu: namah mu je postalo jasno da je upravo takvo lice i figuru zamišljao već dugo. Ali kad je Deronda porekao da je jevrejskog porekla, Mordehajevo nepoverenje se udvostručilo, a razočaranje je uzdrmalo njegovu veru u očekivanje kome nije bilo kraja. Ipak, kada je zatekao Derondu za stolom kod Koenovih, nepoverljivost je na trenutak nestala: prvi utisak se povratio s dodatnom silinom, zajamčen, kako se činilo, drugim susretom pod još neobičnijim okolnostima od prvog; a kad je zapitao Derondu da li zna hebrejski, Mordehaja je u toj meri obuzeo novi nalet vere da je zaboravio na sve druge uslove ostvarivanja svojih nada. Ali odričan odgovor ih je ponovo odveo korak unatrag, i razočaranje beše bolnije nego pre. Otkad je okrenuo leđa posetiocu na veče Sabata, Mordehaj je preživeo dane dubokog razočaranja. Ali ta figura o kojoj je dugo razmišljao pojavljivala se kao emocionalni ishod Mordehajevih najčvršćih teorijskih uverenja; izranjala je iz vizija njegovog najstrastvenijeg života, i sad se nužno ponovo pojavila u dotad najkonkretnijem, najnametljivijem obliku. Deronda je posedovao tu sličnost s unapred zamišljenim tipom kakvu bista ili portret koji odišu individualnošću imaju s uopštenijom kopijom kakva nam ostaje u pamćenju kad protekne mnogo vremena: uživamo da se prisećamo, ali teško možemo znati koliko tačno. Sada je Mordehajev unutrašnji pogled sreo Derondino lice kao da je oduvek pripadalo očekivanom prijatelju; gledao je u živo otelovljenje zamišljenog, dok se obeshrabrenost postepeno nije pretvorila u novi tvrdoglav otpor, a ta neuništiva vizija nije sa silom spoljnog poziva odbacila suprotne dokaze i probudila očekivanja. Deronda je sad bio taj kog je viđao u često bolnim satima nesanice, kad nas sve lako obuzme po jedna misao čiji se lik, koji više nije bio okrenut leđima, sad ukazivao u trenucima ugodnog sanjarenja ili ugodnog dremanja, naslikan na tom zlatnom nebu koje beše duplo blagosloven simbol dana u uzletu i predstojećeg spokoja.
Mordehaj je znao da će neimenovani stranac doći da otkupi svoj prsten i njegova želja da ga vidi ponovo prerasla je u uverenje da treba da ga vidi. Tokom januara osećao je sve jaču uznemirenost kakva ometa nervozne ljude da se posvete nečem drugom uoči očekivane promene. Nije mogao da nastavi sa utiskivanjem hebrejskog u um malog Džejkoba niti sa posećivanjem nedeljnog kluba koji beše još jedan pokušaj ostvarivanja iste, samotne nade: nešto drugo je pristizalo. Žudeo je da ode daleko, na reku, što je mogao retko kad i uz poteškoće. Žudeo je pesničkom žudnjom za prostranstvom neba, širokim vidicima s mosta, za nežnim i kolebljivim svetlima na vodi koja kao da odiše životom koji može da drhti i da žali, da se uteši i raduje.

POGLAVLJE XXXIX

„Onome doći koji znanja ima

Vredi u prilikama svima!

Ako te odavno nešto muči,

on odmah to može da dokuči;

a i priznanju smeš da se nadaš,

jer on zna kad tačno ti pogađaš.“

Gete. Zapadno-istoćni divan103

Važne stvari zbile su se Derondi one večeri kad je otišao u kućicu u Čelsiju, kojom prilikom se poveo razgovor o Mirinom pseudonimu za javnost. Ali za porodicu Mejrik, glavna posledica se pojavila posle dva dana. Oko četiri sata, pred vratima se zaustavila kočije, i začulo se kucanje praćeno zvonjavom koje služi da pojača osećanje društvene egzistencije u oblasti u kojoj najglasniji znaci života dopiru od uličnog prodavca kolača. Sve devojke su bile kod kuće, a vrata između dve sobe bila su otvorena kako bi se napravilo mesta za Kejtine crteže, kao i za vez impozantne dužine kome su satenski jastučići ustupili mesto beše to svojevrsni piece de resistance iz oblasti vezenja, kome su doprinosili svi spretni slobodni prsti. Živopisno se protezao kroz prednju sobu, dok se gospođa Mejrik naginjala nad jednim njegovim krajem, Ejmi nad drugim, a Mab je vezla po sredini. Mira, čije umeće s iglom beše na nivou ubadanja, jer je njeno podučavanje u toj veštini bilo zanemareno, latila se čitanja naglas ostatku društva, sedeći na stolici na rasklapanje; u toj pozi služila je i kao model za Kejtinu vinjetu za naslovnicu. Mira je, s ljupkom izražajnošću, čitala izvrstan Elijin esej104 „Hvalospev odžačarima“, smešeći se „nevinoj zacrnjenosti“, kad je nametljivo kucanje praćeno zvonom prizvalo njihove misli u neke otmenije sfere, i one se pogledaše u čudu.
„Bogo moj!“, zavapi gospođa Mejrik. „Da to nije ledi Malindžer? Ejmi, da li je kočija veličanstvena?“
„Nije. To je samo dvokolica. Mora da je neki gospodin.“
„Premijer, rekla bih“, reče Kejt lakonski. „Hans kaže da samo najvažniji ljudi u Londonu mogu da se voze u dvokolicama.“
„Oh, oh, oh!“, zavapi Mab. „Zamislite da je lord Rasel!“105
Pet ozarenih lica je raspoloženo pratilo pogledom staru služavku koja je đonela posetnicu, zaboravivši da zatvori vrata sobe za primanje gostiju. Prema gospođi Mejrik odatle se naklonila figura nimalo nalik uvaženom premijeru visoka i fizički upečatljiva, čak i u jagnjećoj koži i čoji, krupnog lica, raštrkane kose, sa zlatnim naočarima: zapravo, kako je gospođa Mejrik videla na posetnici, bio je to Julijus Klesmer.
„Majčica“ je zahvaljujući svojoj oštroumnosti odmah postala svesna situacije i osetila zadovoljstvo što je ta velika ličnost došla kod Mire, umesto da zahteva da ona ode kod njega; to je protumačila kao znak zanimanja. Ali kad je ušao, sobe su se smanjile u ormane, klavir se, kako je Mab pomislila, učinio kao smešna igračka, a čitavo porodično domaćinstvo kao bedno i skučeno obitavalište miševa u palati Tiljeri. Klesmerova ličnost, naročito način na koji je kružio pogledom, odmah je prizvala u misli široke prostore i brojnu publiku, što je verovatno bilo uobičajeno okruženje za njegovu svest, jer svi nosimo u mislima neko blisko mesto u kome su i druge duše, a onaj čiji lokus je širi lako može drugima da izgleda sujetan i izveštačen. Klesmer je bio sujetan, ali ne više od mnogih savremenika značajnog položaja, čija sujeta izbija i prepada druge kao koplje iz štapa; Klesmerovo držanje i gestovi njemu behu prirodni koliko i dužina njegovih prstiju; a najizrazitije prenemaganje koje je mogao iskazati bilo je da izgleda nesigurno i uzdržano. Dok se Mab zbog njegove grandioznosti osećala poput smešne igračke u skladu s njihovim klavirom, on je osmatrao detalje oko sebe pronicljivo i dobronamerno. Prisećao se doma ne većeg od ovog u predgrađu Bohemije; i u toj Bohemiji iz njegovih misli, upoznao je raznovrsnost i romansu kakvi dolaze s malim prihodima. Gospođi Mejrik se obratio s najdubljim uvažavanjem.
„Nadam se da nisam sebi dopustio preveliku slobodu. Pošto sam se obreo u blizini, usudio sam se da uštedim vreme tako što ću navratiti. Naš prijatelj, gospodin Deronda, pomenuo mi je da postoji slaganje da mi se ukaže čast da se upoznam sa jednom mladom damom iz ove kuće gospođicom Lapidot.“
Klesmer je, zapravo, raspoznao Miru čim je ušao, ali je sa istančanom učtivošću pogledao oko sebe, naklonivši se trima sestrama kao da nije bio siguran o kojoj mladoj dami je reč.
„To su moje ćerke, a ovo je gospođica Lapidot“, reče gospođa Mejrik, mahnuvši rukom prema Miri.
„Ah“, reče Klesmer, tonom ispunjenog očekivanja, uputivši blistav osmeh i dubok naklon Miri, kojoj se umesto iznenađenja na licu očitavalo spokojno zadovoljstvo. Svidelo joj se Klesmerovo držanje i bila je sigurna da će je kritikovati kao veliki muzičar i dobar čovek.
„Neće vam zasmetati da naše poznanstvo otpočnete tako što ćete mi pevati“, dodao je, svestan da će im svima laknuti ako izostave uvod.
„Biće mi vrlo drago. Lepo od vas što ste voljni da me saslušate“, reče Mira, krenuvši ka klaviru. „Da pratim sebe?“
„Svakako“, odgovori Klesmer, koji je poslušao gospođu Mejrik i seo na mesto odakle je imao dobar pogled na pevačicu. Pronicljiva majčica nije htela da prizna naglas, ali je rekla u sebi: „Više će mu se svideti ako je vidi.“
Sva ženska srca sem Mirinog lupala su brzo, uznemirena pred strašnim Klesmerom koji je sedeo, mrgodeći se kao slušalac. Usuđivale su se samo krišom da ga pogledaju. Sve bi ih teško pogodilo kad bi njegov sud bio strog. Tešila ih je jedino misao da se pripcu Kamaralzamanu, koji je slušao najfinije glasove, više svidelo Mirino pevanje od drugih: osim toga, činilo se da se izvrsno snalazi, kao da je opuštenija nego inače. Odabrala je pesmu komponovanu na lepe stihove Leopardijeve veličanstvene Ode Italiji:

„O patria mia, vedo le mura c gli archi
E le colonne e i simula-cri e l’erme
Torridegli avi nostri“ –

To je bio recitativ, posle kog je usledilo –

„Ma lagloria non vedo“ –

žalosna meodija, ritmično jadikovanje. Nakon toga, klimaks rodoljubivog likovanja počev od andante obožavanja iskazanog rečima -

„Beatissimi voi.
Che offriste il petto alle nemiche lance
Per amor di costei che al sol vi diede“ –

do allegro izliva radosti –

„Oh viva, oh viva:
Beatissimi voi
Mentre nel monde sifavelli o scriva.“

Kada je završio, Klesmer je sačekao trenutak, pa rekao:
„To je muzika Jozefa Lea.“
„Da, on mi je bio poslednji učitelj, u Beču: tako neobuzdan i tako dobar“, odgovori Mira sa setnim osmehom. „Predvideo je da moj glas neće biti dobar za pozornicu. I bio je u pravu.“
„Nastavite, molim vas“, reče Klesmer, isturivši usne, pa protrese svoje duge prste i ispusti nekoliko grlenih glasova sasvim nerazumljivih slušaocima. Tri devojke su ga nemo prezirale zato što nije izrekao nijednu reč hvale. Gospođa Mejrik se malo zabrinula. Mira, koja je naprosto radila ono što je Klesmer hteo, i pretpostavivši da bi sad voleo da čuje kako peva nešto nemačko, nastavi s Gretheninim pesmama iz „Fausta“ kneza Radzvilija. Kad je završila, on je ustao i otišao do kraja te male sobe, potom se vratio do klavira, kraj kog je Mira stajala, pošto je ustala sa stolice, gledajući u njega s rukama prekrštenim ispred sebe, spokojno očekujući sud. Klesmer najednom podiže obrvu pod kojom je sevao njegov prodoran pogled, pa ispruži ruku i naglo reče: „Rukujmo se: vi ste muzičar.“
Mab je osetila kako joj kreću suze, i sve tri devojke su pomislile kako je Klesmer divan. Gospođa Mejrik je udahnula duboko.
Ali mrgođenje se vratilo, i duga šaka se ispružila da bi vrhom prsta dodirnula Mirina leđa, a usne se ponovo isturiše, i Klesmer reče:
„Ne za velike zadatke. Ne za visoke svodove. Ne preterujmo. Moramo biti skromni.“ Klesmer zastade. A Mab više nije mislila da je divan: „Kao da je Mira pokazala ma i najmanji znak uobraženosti!“
Mira je ćutala, znajući da će uslediti konkretniji sud, i Klesmer nastavi: „Ne bih savetovao da s pevanjem idete dalje od privatnih salona. No tu ćete biti dobri. A ovde u Londonu, to je jedna od najboljih opcija za karijeru. Počećete da držite časove. Da li biste došli u moju kuću u sredu da održite privatni koncert?“
„Oh, bila bih zahvalna“, reče Mira, sastavivši šake usrdno. „Radije bih zarađivala za život na taj način nego bilo kako javno. Pokušaću da se poboljšam. Na čemu bi trebalo najviše da radim?“
Klesmer je dao preliminaran odgovor u vidu glasova koji su zvučali kao reči izlomljene, pa progutane pre nego što su uspele da napuste grlo i usta, sve vreme tresući prstima, a tek onda je vrlo razgovetno rekao:
„Predstaviću vas Astorgi: on je kum dobrog pevanja i daće vam savet.“ Potom je dodao, obrativši se gospođi Mejrik: „Gospođa Klesmer će navratiti pre srede, s vašim dopuštenjem.“
„Smatraćemo to velikom ljubaznošću“, uzvrati gospođa Mejrik.
„Vi ćete joj pevati“, reče Klesmer, ponovo se okrenuvši Miri. „Ona je izvrstan muzičar, i ima dušu s više sluha za muziku nego što ćete sresti kod većine muzičara. Biće zadovoljna vašim pevanjem.“
„‘Vor den Wissenden sich stellen’. Znate ostatak?“
„‘Sicher ist’s in alien Fallen.’“106, spremno će Mira. Klesmer reče: „Schon!“, pa ponovo pruži ruku za oproštaj.
Pohvalio je Miru na najprefinjeniji način, i zaslužio poštovanje Mejrikovih. Ali zamislite kako se Mab osećala kad je iznenada usmerio pogled ka njoj i odsečno rekao:
„Ova mlada dama se bavi muzikom, kako vidim!“ Mab je buknula.
„Da“, odgovori Mira umesto nje. „I ima muzičarsku ruku.“ „Oh, Miro, molim te imam nezgrapnu ruku“, usprotivi se Mab, sva ustreptala, strahujući da bi ova užasna, božanska persona nesumnjivo satana u sivim pantalonama mogla da joj naredi da sedne za klavir. Ali bila je to mala cena za radosno iznenađenje kad je Klesmer blagonaklono rekao, okrenuvši se gospođi Mejrik: „Da li bi volela da u sredu dođe s gospođicom Lapidot i da sluša muziku?“
„Nema većeg uživanja za nju od toga“, potvrdi gospođa Mejrik. „Biće srećna i zahvalna.“
Klesmer se redom nakloni trima sestrama veličanstvenije nego što im se dotad iko naklonio. Sve u svemu, beše to živopisan prizor sobica čiji veći deo dijagonale je zauzeo Klesmer svojim velelepnim naklonom sitnim ženskim figurama, sumorna Holbajnova lica na zidovima od kojih su ona što nisu bila zauzeta nečim drugim gledala popreko u ovog stranca čije lice se činilo ravnim njihovom po dostojanstvu, ali u odeći koja se podsmevala ljudskoj figuri.
Gospođa Mejrik nije mogla da se suzdrži, te je izašla iz sobe zajedno s Klesmerom i zatvorila vrata za sobom. On je shvatio njen gest, pa je rekao klimnuvši glavom uz mrgodan pogled:
„Biće dobro ako ne pokušava previše, i ako joj glas izdrži, moći će da zarađuje. Znam da je to vrlo važno, Deronda mi je rekao. Vi se starate o njoj. Čini se da je dobra devojka.“
„Ona je anđeo“, reče ta žena velikog srca.
„Ne“, reče Klesmer, klimnuvši šaljivo glavom; „ona je lepa Jevrejka: anđeli ne treba da prisvajaju zasluge za nju. Ali mislim da je našla svog anđela zaštitnika“, zaključio je, naklonivši se prijateljski na izlasku. Četiri mlada bića su razmenjivala poglede bez reči, dok nisu čule zvuk zatvaranja vrata i gospođa Mejrik se nije vratila. Tad je nastala eksplozija. Mab je pljesnula šakama i nesputano zaplesala, gospođa Mejrik je poljubila Miru i blagoslovila je, Ejmi je opomenula: „Nećemo moći da joj nabavimo novu haljinu do srede!“, a Kejt je uzvuknula: „Hvala Bogu da moj sto nije oboren!“
Mira je ponovo sela za klavirsku stolicu ne progovarajući, a niz obraze su joj klizile suze dok je posmatrala svoje prijatelje.
„De, de, Mab!“, opomenu gospođa Mejrik: „budi razumna, pa sedi i pusti nas da razgovaramo.“
„Da, da razgovaramo“, odgovori Mab srdačno, vrativši se na svoje mesto, pa krenu da prelazi prstima po svojim kolenima. „Hans je rekao da će doći popodne. Volela bih da je bio ovde samo što tad ne bi bilo mesta za njega. Miro, zašto izgledaš tako tužno?“
„Previše sam srećna“, odgovori Mira. „Puna sam zahvalnosti prema svima vama, a on je bio veoma blagonaklon.“
„Da, na kraju“, oštro će Mab. „Ali mogao je ranije da kaže nešto ohrabrujuće. Kad je počeo da se mršti i rekao samo: „Nastavite“, pomislila sam da je užasavajuće ružan. Mrzela sam ga od glave do pete.“
„Gluposti, Mab, on ima izvanredan profil“, reče Kejt.
„Sada, ali ne i tada. Ne mogu da podnesem ljude koji zadržavaju svoje mišljenje kako bi ga kasnije saopštili uz fanfare. Kao da ne vole kad nas usreće, a da nas pre toga nisu ražalostili. Ipak, opraštam mu sve“, reče Mab, velikodušnim tonom, „ali pozvao je mene. Pitam se zašto je mene izdvojio kao ljubitelja muzike? Mama, da li je to zato što imam istaknuto čelo i što virim ispod njega poput daždevnjaka ispod kamena?“
„To je zbog načina na koji slušaš pevanje“, odgovori gospođa Mejrik. „On ima čarobne naočare i kroz njih vidi sve, budi sigurna u to. No šta si to kao iz topa izdeklamovala na nemačkom, Miro, ti učena dušice?“
„Oh, nije to ništa učeno“, odgovori Mira, dok se na njenom licu prekrivenom suzama probijao osmeh. „Mnogo puta sam to ponovila dok nisam naučila. To znači da je nešto, bilo šta pevanje ili bilo šta drugo sigurnije raditi pred onim koji to znaju i razumeju.“
„Pretpostavljam da zato nisi bila nimalo uplašena“, reče Ejmi. „Ali sad moramo da razgovaramo o haljini koju ćeš nositi u sredu.“
„Ne želim ništa bolje od ove crne vunene haljine“, objasni Mira, ustavši da je pokaže. „Samo još bele rukavice i nove polučizmice.“
Isturi svoje malo stopalo, obuveno u poznatu papuču od filca.
„Evo Hansa“, reče gospođa Mejrik. „Ne pomeraj se, da čujemo šta on ima da kaže o haljini. O takvim stvarima, najbolje je umetnicima se obratiti za savet.“
„Mene nisi pitala, mama“, tobož se pobuni Kejt, vragolasto podigavši obrvu. „Primećujem da su majke poput ljudi s kojima poslujem moji radovi se uvek manje plaćaju, zato što sam žensko.“
„Drago moje dete, momci su velika nevolja nikad ne bismo izdržali s njima, da se ne pretvaramo da vrede više“, odgovori gospođa Mejrik baš kad je njen dečak ušao. „Hanse, zanima nas tvoje mišljenje o Mirinoj haljini. Desila se velika stvar. Klesmer nas je posetio, i Mira će pevati važnim ljudima u njegovoj kući u sredu. Ona misli da će ova haljina odgovarati prilici.“
„Da vidim“, reče Hans. Mira se poput deteta okrenula ka njemu da je pogleda, a on je, malo se udaljivši, kleknuo jednim kolenom na jastuče kako bi je osmotrio.
„Ovo bi, po meni, bila veoma dobra haljina za pozornicu“, reče ona usrdno, „ako bih glumila sirotu Jevrejku koja peva pomodnim hrišćanima.“
„Bila bi delotvorna“, oglasi se Hans, procenjujući. „Isticala bi se među otmenim šifonima.“
„Ali ne bi trebalo da pripisuješ sebi sve siromaštvo, Miro“, reče Ejmi. „Ima mnogo siromašnih hrišćana i užasno bogatih i pomodnih Jevrejki.“
„Nisam mislila ništa loše“, reče Mira. „Samo, navikla sam da razmišljam o svojoj haljini kao o kostimu za pozorišne uloge. A uvek sam glumila likove u prostim haljinama.“
„To dovodi vaš izbor u pitanje“, nadoveza se Hans, koji je u ovoj prilici iznenada postao izbirljiv i konvencionalan kakav je mislio da je Deronda kad su se raspravljali oko slika na temu Vernikije. „Čini se malo previše teatralnim. Ne smemo vas staviti u ulogu sirote Jevrejke ili Jevrejke, uopšte.“ Hans je u potaji priželjkivao da ona ne bude više Jevrejka ni privatno, i sad je bio u opasnosti da se razotkrije.
„Ali ja to jesam. Ne pretvaram se. Nikad neću biti nešto drugo“, reče Mira. „Uvek se osećam kao Jevrejka.“
„Ali mi ne možemo tako da se osećamo, kad ste vi u pitanju“, reče Hans, sa usrdnim izrazom lica.
„Kakve veze ima da li je savršena žena Jevrejka ili nije?“
„To je vaš dobronameran način da me pohvalite; nikad me nisu tako pohvalili“, reče Mira sa osmehom, što je, zapravo, razjarilo Hansa i samo ga učvrstilo u njegovom kosmopolitizmu.
„Ljudi o meni ne razmišljaju kao o britanskom hrišćaninu“, reče, veselo naboravši lice. „Smatraju da sam nesavršeno krasan mladić i slikar koji ne obećava.“
„Ali skrenuli ste razgovor sa haljine“, podseti Ejmi. „Ako ova nije dobra, kako ćemo nabaviti novu pre srede? Sutra je već nedelja.“
„Ova će biti dobra“, odgovori Mira molećivo. „Znate, sve je ovo stvarno“, uto pogleda u Hansa „čak i ako izgleda kao predstava. Sirota Vernikija koja sedi među ruševinama svako bi mogao reći da je to predstava, ali ja znam da bi ona upravo tako uradila.“
„Ja sam podlac“, priznade Hans, nadvladan ovim neopravdanim poverenjem.
„Izmislio sam to. Niko ne može znati da je tako bilo. Da li ćete mi oprostiti što vam to nisam rekao ranije?“
„Oh, da“, odgovori Mira, pošto je na tren zastala u iznenađenju. „Znali ste šta bi ona sigurno učinila neverna Jevrejka, koja je postupila tako kako jeste, a onda se pokajala. Nije mogla da oseti zadovoljstvo dok ne zada sebi bol; a gde bi drugde otišla? Mislim da je veoma lepo što ste u sliku uneli ono što bi Jevrejka osećala.“
„Jevrejke tog vremena su sedele među ruševinama“, reče Hans, počevši * da se miri s tim da je pobeđen. „Zato su pogodne za slike.“
„Ali haljina“, zavapi Ejmi, „je li rešeno?“
„Da, da li je rešeno?“, upita Mira, gledajući nesigurno u gospođu Mejrik, koja skrenu pogled na svog sina, zapitavši: „Šta mislite, Hanse?“
„Ta haljina neće odgovarati“, odlučno reče Hans. „Ona neće sedeti među ruševinama. Morate uskočiti u kočiju s njom, majčice, i otići u ulicu Ridžent. Dovoljno je vremena da se nađe bilo šta crna svilena haljina kakvu nose dame. Ne smeju je smatrati predmetom milosrđa. Ima talente zbog kojih će ljudi njoj biti dužni.“
„Mislim da bi gospodin Deronda voleo to da ima lepu haljinu“, reče gospođa Mejrik promišljeno.
„Naravno“, potvrdi Hans, nešto oštrijim tonom. „Možete mi verovati kad kažem šta bi mislio gospodin.“
„Želela bih da postupim onako kako bi gospodin Deronda voleo“, reče Mira ozbiljnim glasom, videvši da gospođa Mejrik gleda u nju. Hans se okrenuo na petama, otišao do Kejtinog stola i latio se jednog od njenih crteža, praveći se da ga haljina više ne zanima.
„Zar ne bi voleo da nacrtaš studiju Klesmerove glave, Hanse?“, upita Kejt. „Pretpostavljam da si ga često viđao?“
„Viđao sam ga!“, uzviknu Hans, zabacivši istog trena glavu i kosu, potom sede za klavir, pogleda oko sebe kao da pogledom obuhvata amfiteatar, sve vreme držeći prste upravno na dirkama. Ali sledećeg trena se zavrte na stolici, pogleda u Miru i reče donekle bojažljivo: „Možda vam se ne sviđa ovo imitiranje; morate zaustaviti moje gluposti kad vam se ne sviđaju.“
Mira, koja se smešila na hitro izvedenu imitaciju, nastavi da se smeši, ali s primesom nečeg što ne beše razonoda kaza: „Hvala vam. Ali nikad niste učinili ništa što mi se nije svidelo. Ne mogu zamisliti da bi uopšte mogao, kad je vaš“, dodade gledajući u gospođu Mejrik. Hans je tako nahranio svoje nade. Šta je ruža kriva ako nekoliko pčela redom protumači njen slatki miris kao znak lične naklonosti?

POGLAVLJE XL

„U duši živi umeće, da prelaze

Koji bi da se skriju i sen postanu

može da preobrazi u prilike za

Izvrsnost; da uznesu njen urođeni

Sjaj, da bljesne poput punoga meseca.

Čak i u dubokome spokoju leta.

Uzdižuć se nad visokim, gustim gajem.

U tvar veličanstvenu k’o što je njena,

O da, s njenom sjedinjena, silom čistom

I sveprisutnom.“

Vordsvort. Izlet

Deronda je iz uzane kuće u Čelsiju izašao u takvom duševnom stanju, da je žudeo za kakvom dobrom telesnom vežbom koja bi ohladila njegovu narav koja se, kako bi on sam rekao, pušila. Krenuo je ka gradu, i prizor keja sa ukotvljenim čamcima namah ga je nadahnuo da izbegne neugodnu pasivnost vožnje kočijom, te uze čamac i lati se vesla.
Namera mu je bila da ode do Ramove knjižare. Juče je zakasnio za Mordehajevo podnevno dežuranje u knjižari, a rečeno mu je da on po običaju ponovo dolazi između pet i šest. Deronda je priželjkivao da produbi poznanstvo s ovim izuzetnim stanarom Koenovih pre nego što otkupi svoj prsten. Želeo je da im se razgovor ne završi opet tako brzo onim naglim padom Mordehajevog zanimanja, nalik na uklanjanje pokretnog mosta, koji je pretio da onemogući svaku lakšu komunikaciju u budućnosti. Pošto ga je veslanje zagrejalo, a razmišljao je o svom planu i onom što je želeo da postigne Mire radi, doživeo je, kao mnogo puta ranije, brzu promenu mentalnog fokusa, te je u drugačijem svedu sagledao osobu o kojoj je dotad razmišljao, pretežno kao o nekom ko bi mu mogao poslužiti za ostvarenje ciljeva, pa beše sklon da prekori sebe što nije mnogo bolji od nekog narednika zaduženog za vrbovanje, koji ne haje za dramu dok god se u vojsku upisuje potreban broj regruta.
„Ukoliko dobijem od ovog čoveka podatke koji me najviše zanimaju“, mislio je Deronda, „pretpostavljam da ću biti zadovoljan, čaki ako ne bude raspoložen da mi otkrije više o sebi ili razloge zašto je, kako mi se činilo, imao nekakva očekivanja u vezi sa mnom, koja sam izneverio. Radoznalost koju pobuđuje bi uminula; a ipak, moguće je da smo se približili, pa udaljili, poput dva broda na čijim palubama je po jedan izgnanik, a njih dvojica bi se prepoznali, kad bi mogli da se vide licem u lice. Nije verovatno da bi između mene i tog nesrećnika, čije putovanje se, bojim se, bliži kraju, mogla da postoji neka posebna veza.“
Kad je čamac bio blizu mosta Blekfrajers gde je Deronda mislio da pristane, već beše pola pet, i sivi dan je umirao veličanstveno, sa zapadnim oblacima izlomljenim u uske purpurne slojeve na koje se nadovezivalo jasno prostranstvo boje šafrana, koje je na nebu delovalo umirujuće, ali na reci, s nestalnim odrazima, ispoljavalo se kroz svetlosni pokret, naizmenične bleskove nabora ili struja, iznenadno blistanje sa smeđeg jedra, prelazak crnila natovarenih teglenjača u boje sve ujedno to beše aktivan odgovor na tu veličanstvenost koja je pozivala na razmišljanje.
Pošto se dobrano zagrejao, Deronda ostavi veslo i ponovo obuče kaput. Podigavši glavu dok je zakopčavao poslednje dugme, ugleda dobro upamćeno lice kako ga posmatra preko ograde mosta; osvetljeno zapadnim svetlom, jasno ga je razabirao u njegovoj ispijenosti i duhovnoj revnosti. Bio je to Mordehaj koji je, gledajući prema zapadu, opazio dolazeći čamac, i nije ga ispuštao iz vida isprva samo zato što se približavao, potom s obnovljenim utiscima zbog kojih je zadrhtao kao obuzet predosećanjem, dok na kraju figura iz čamca nije podigla lice ka njemu i počela da ga poziva, mašući mu belom rukom.
Jer Deronda, zabrinut da li će ga Mordehaj prepoznati, nije gubio vreme te mu dade znak, a odgovor je brzo usledio. Mordehaj je podigao kapu i mahnuo njome smatrajući u tom trenutku da se njegovo unutrašnje proročanstvo ispunilo. Prepreke, neusklađenosti, sve se istopilo u osećanje dovršenosti kojim je njegova duša bila preplavljena usled tog zadovoljenja njegove čežnje. Njegovo ushićenje nije se sasvim razlikovalo od onog koje oseća eksperimentator, naginjući se nad prve znake promene koja je odgovarala onom što je njegova misao predvidela. Prijatelj kog je dotad zamišljao došao je iz zlatne pozadine, i dao mu je znak: to se desilo, a ostalo je tek trebalo da se desi.
U tri minuta, Deronda je pristao, platio čamdžiji i pridružio se Mordehaju, koji je osećao da treba da stoji savršeno mirno i da ga čeka.
„Drago mi je bilo videti vas kako stojite tu“, reče Deronda, „jer sam nameravao da odem do knjižare i da vas ponovo potražim. Bio sam tamo juče možda su vam to pomenuli?“
„Da“, odgovori Mordehaj. „Zato sam došao na most.“ Ovaj odgovor, jednostavan, ali upečatljiv, prepao je Derondu svojom tajanstvenošću. Da li su neobičnosti u Mordehajevoj ličnosti zaista bile skopčane s nekakvim mentalnim poremećajem, kako je Koen nagovestio?
„Znali ste da sam u Čelsiju?“, upita Deronda posle, pošto je zastao na trenutak.
„Ne, ali očekivao sam da ste na reci. Pet godina sam čekao na vas.“ Pogled odane zavisnosti iz Mordehajevih upalih očiju, ujedno patetičan i uzvišen, beše prikovan za prijatelja koji je napokon došao. Derondinu osetIjivost nije umanjila činjenica da nije mogao poverovati da je ova čudno ostvarena veza zasnovana na iluziji.
„Zadovoljstvo mi je da vam budem od ma kakve istinske koristi“, reče Deronda, krajnje iskreno. „Hoćemo li da uhvatimo kočiju i da odemo kud god želite da idete? Vaša pluća verovatno ne mogu da podnesu više pešačenja.“
„Ići ćemo u knjižaru. Trebalo bi uskoro da budem tamo. Ali prvo pogledajte reku“, reče Mordehaj, ponovo se okrenuvši ka reci, govoreći prigušenim tonom koji bi se mogao nazvati glasom ushićene smirenosti toliko preplavljen osećanjem ispunjenosti da ne beše svestan nijedne prepreke u razumevanju između njega i Deronde. „Pogledajte nebo, kako polagano gasne. Oduvek sam voleo ovaj most: stajao sam na njemu kad sam bio mali. Sastajalište je duhovnih glasnika. Tačno je ono što su majstori govorili svaki poredak stvari ima svog anđela: to znači da iz daljine od svakoga dopiru potpune poruke. Ja sam slušao poruke neba i zemlje; kad sam bio snažniji, često bih ostajao na mostu i gledao zvezde u dubinama nebesa. Ali u poslednje vreme, najdraži mi je bivao zalazak sunca. Uronilo bi u mene i tu bi se zadržalo gasnući, lagano. To je bilo moje sopstveno opadanje: zastalo bi i čekalo, dok mi napokon nije donelo novi život, novog mene koji će živeti kad ovaj dah poslednji put izdahne.“
Deronda nije progovarao. Ove reči su ga neobično duboko dotakle. Prvobitna sumnja da bi Mordehaj mogao patiti od kakvih halucinacija da je možda patološki opsednut nečim što je previše pritiskalo njegov oboleli organizam povukla se pred poniznijim iščekivanjem. Njegova priroda beše previše široka, previše spremna da zamisli oblasti van njegovog iskustva, da bi se tek tako zadovoljila lakim objašnjenjem kad god bi nečija svest iskazala ispunjenost i ubeđenje tamo gde je njegova bila prazna. To beše u skladu s njegovom spremnošću da udovolji svakoj molbi koja mu je upućena iz nečije potrebe umesto da odbije; a ova molba je donela osećanje uzvišenosti koje je, činilo se, isijavalo iz Mordehaja, u potpunosti poništavajući njegovo materijalno siromaštvo i uzdižući ga na poziciju merodavnosti, u ulogu onog natprirodnog vodiča iz univerzalne legende, koji iznenada zbacuje sa sebe svoju neuglednu masku i ukazuje se kao nosilac Moći. Taj utisak pojačavao je svojevrstan odlučni spokoj koji je u Mordehajevom držanju izazvala ubeđenost u ispunjavanje očekivanja. Stojeći tako koji trenutak u tišini, Mordehaj reče: „Hajmo sada“. A kad su se obreli u kočiji, dodade: „Izaći ćemo na kraju ulice i odšetati do radnje. Možete pogledati knjige, a gospodin Ram će odmah otići i ostaviti nas same.“
Činilo se da je ovaj zanesenjak jednako oprezan, jednako obazriv zbog sudova drugih kao onaj antipod svom zanosu zvan svetski čovek.
Dok su čavrljali u kočiji, Derondi je, usred ovog čudnog iskustva, na pameti i dalje bila Mira, ali predvideo je da će tok ovog razgovora odrediti Mordehaj, a ne on. Više nije bio siguran koja pitanja će moći da postavlja, pa razmišljajući o sopstvenoj situaciji, reče u sebi: „Rekao bih da sam u stanju potpunog sujeverja, kao kad bih čekao usud koji će mi rastumačiti proročanstvo. Ali između mene i ovog čoveka mora da postoji neka duboka veza, pošto je on snažno oseća. Blagi Bože! Koja se to druga sprega na ovome svetu pokazala moćnijom od vere čak i kad je pogrešna, od očekivanja, čak i kad je neprestano iznevereno? Da li je na mojoj strani sprege razočaranje ili ispunjenje?“
Dva čoveka, duboko svesna jedan drugog poput dvoje ljubavnika koji još uvek nisu priznali ljubav jedno drugom, za deset minuta su se našli sami u maloj knjižari osvetljenoj gasnoj lampom, okrenuti licem u lice, te skinuše kape, instinktivno osećajući da svaki želi da vidi onog drugog bolje. Mordehaj načini par koraka napred, kako bi se naslonio na mali pult, dok je Deronda stajao uz suprotan zid, jedva nešto više od četiri stope dalje. Volela bih da mogu, kao Ticijan, da zamenim mesta tim licima. Zamislite to svi možemo jadni pečat tuberkuloze u sjaju oka, kome oštro definisana struktura crta lica, slična zaboravljenom hramu, daje odsutan izgled nekog ko se nevoljno gubi van domašaja; a sad ga zamislite na jevrejskom licu kome je priroda već dala izraz pohlepnog uma na licu čoveka nešto preko trideset leta, ali kome su patnje dodale koju godinu, kose i brade još uvek crne, naspram kojih se ističe žućkasto bledilo tena, dok su pokretne nozdrve još izraženije usled teškog disanja, a usahle žute šake su upadljive na prekrštenim rukama: sad dodajte tom čežnjivom tuberkuloznom pogledu nijansu pogleda majke na samrtnoj postelji kad njen voljeni sin dođe da je obiđe, a treperava snaga radosti izbija iz nje kad ona kaže: „Sine moj!“ jer osećanje duhovnog nastavljanja u drugom podseća na taj materinski prenos sebe.
Takav portret bi vam dočarao Mordehaja. A preko puta njega beše lice ne upadljivije orijentalno nego kod mnogih onog tipa koji zovemo latinskom rasom; lice koje odiše mladalačkim zdravljem, s moćnom muškom izražajnošću u svom spokoju, koja je dodala oštrinu prosuđivanja dubokom poštovanju s kojim je presreo pogled ovog zagonetnog sina siromaštva, uverenog da mu je Deronda dugo očekivani prijatelj. Ona izuzetna strana Derondine prirode ta dobronamerna emotivnost sa živom moći opažanja, koja je išla ruku pod ruku s njegovom sklonošću ka razmišljanju nikad pre nije bila na tako velikom iskušenju. Nije osećao ništa nalik uverenosti u ispravnost Mordehajevih utisaka o njemu: namesto toga, osećao se duboko dirnutim vapajem iz dubine drugog bića, kao i da je pozvan da sasluša i shvati, a ne da se oslanja na predrasude nastale iz uobraženosti. Sposobnost čoveka da sasluša i razume retka je i velika moć, poput istrajnosti; a zbog takvog stanja uma Derondino lice je dobilo izraz mirne, blagonaklone moći izraz koji je hranio Mordehajevo samopouzdanje i otvaralo put pred njim. Počeo je da govori.
„Ne možeš znati šta me je vodilo tebi i spojilo nas u ovom trenutku. Čudiš se.“
„Nisam nestrpljiv“, odgovori Deronda. „Spreman sam da saslušam sve što bi hteo da otkriješ.“
„Jasni su ti neki od razloga zašto si mi bio potreban“, reče Mordehaj, govoreći tiho, želeći, činilo se, da sačuva svoju snagu. „Vidiš da umirem. Vidiš da sam kao neko iza rešetaka, kraj puta, neko ko bi, kad bi se obratio kome drugome, kao odgovor dobio samo odmahivanje glavom i sažaljenje. Dan zamire, svetlo bledi, uskoro nećemo moći da razaberemo jedan drugog. Ali došao si na vreme.“
„Radujem se što sam stigao na vreme“, odgovori Deronda osećajno. Nije hteo da kaže: „Nadam se da ne grešiš u vezi sa mnom“, mislio je da bi sama reč „grešiti“ bila surova u tom trenutku.
„Ali skriveni razlog zašto si mi potreban javio se davno“, nastavio je Mordehaj, „još kad sam kao mlad studirao u drugoj zemlji. Tad su došle ideje, voljene ideje, zato što sam bio Jevrejin. Podarene su mi da ih ostvarim, zato što sam bio Jevrejin. Bile su mi nadahnuće, jer sam bio Jevrejin, i ja sam osećao kako srce moje rase kuca u meni. Bile su moj život, pre njih nisam bio potpuno rođen. Ovo srce i ovaj dah, i ova desna šaka“, Mordehaj je dirljivo pritisnuo šaku na grudi, a potom je posegao svojim krhkim prstima napred, „moj san i moje kretnje, posao kojim sam hranio ovo telo i pogled koji je hranio moje oči to sam sve redom smatrao samo gorivom za božanski plamen. Ali živeo sam kao onaj koji luta i urezuje svoje misli u usamljeno stenje, i pre nego što sam mogao da krenem drugim putem, došla je briga i bolest i preprečila mi put, i okovala me gvožđem koje se utiskuje u dušu. Onda sam rekao: ‘Kako da spasem život u meni da se ne uguši s ovim gušećim dahom?’“
Mordehaj je zastao da dođe do daha koji se gubio sa sve većim ushićenjem od njegovih reči, a i da bi umirio uzbuđenje. Deronda se nije usuđivao da progovori: tišina u uzanom prostoru činila se živom, ispunjena poštovanjem i saosećajnošću prema toj strasti koja se otimala smrti. A Mordehaj je nastavio:
„Ali možda si me pogrešno shvatio. Ne govorim kao sanjar lišen znanja kao neko ko drevne misli smatra novim, ne znajući da su drevne, ko nikad nije stajao kraj velikih voda kojim teče svetsko znanje, već je odgajan u sušnim dolinama. Engleski je moj maternji jezik, Engleska je domovina ovog tela, koje je tek lomljiva saksija oko drveta što rađa voćem, čije seme bi moglo da donese radost u pustinju. Ali moj istinski život odnegovan je u Holandiji, kraj majčinog brata, rabina stručnog za posebno učenje, a kad je umro, otišao sam u Hamburg da učim, a potom u Getingen, da bih stekao širi uvid u svoj narod i u neznabožački svet, i pio znanje iz svih izvora. Bio sam mlad, osećao sam se slobodnim; video sam naša glavna sedišta u Nemačkoj; tada nisam bio u potpunoj bedi. A i savladao sam zanat. Rekao sam, ne marim ako mi je sudba da budem poput Džošue ben Hananija: posle poslednjeg uništenja, za hleb je zarađivao praveći igle, ali u mladosti beše pevač na stepeništu hrama, i sećao se onog što je bilo pre nego što je slava nestala. Rekao sam, nek mi telo obitava u siromaštvu, i nek mi ruke budu ruke trudbeničke, ali nek mi duša bude kao hram sećanja u koji blaga znanja dolaze, i u kome je nada svetilište. Znao sam šta sam izabrao. Rekli su: ‘On se hrani vizijama’, a ja nisam porekao; jer vizije su tvorci i hranitelji sveta. Vidim svet kakav jeste, svet koji će vizija obnoviti. Ne govori ti neko ko trabunja slep za živote drugih.“
Mordehaj je zastao, a Deronda reče: „Učini mi, te mi poveruj kad kažem da nisam bio sklon da tvoje reči nazovem trabunjanjem. Slušam da bih saznao, bez predubeđenja. Imao sam iskustvo zbog kog osećam veliko zanimanje za priču o dugovnosti prigrljenoj dragovoljno, u mladosti.“
„Duhovnost prigrljena dragovoljno u mladosti?“, ponovio je Mordehaj blažim tonom. „Bila je to duša rođena sva u meni, a pojavila se tokom mog dečaštva. Donela je sopstveni svet srednjevekovni svet, u kome ljudi koji sastaviše drevni jezik ponovo žive u novim psalmima izgnanstva. Oni su uveli filozofiju neznabožnika u veru Jevreja, a ipak su težili srži naše rase. Jedna od njihovih duša rodila se ponovo u meni, i probudila sećanja na njihov svet. Putovala je u Španiju i Provansu, vodila razgovore sa Ibn Ezrom; vozila se brodom sa Judom Halevijem; slušala je urlike krstaša i vriske mučenog Izraela. A kad se njen nemi jezik oslobodio, progovorila je jezikom koji je oživljen novom krvlju njihove revnosti, žalosti i mučene vere: pevala je po taktu njihovih napora.“
Mordehaj je ponovo zastao, a potom je kazao promuklim šapatom:
„Zarobljena je u meni, a nikad neće upoznati drugoga.“
„Jesi li, onda, pisao u potpunosti na hebrejskom?“, upita Deronda, prisetivši se, sa izvesnim nespokojem, pitanja koje mu je Mordehaj postavio u vezi s njegovim poznavanjem tog jezika.
„Da, da“, odgovori Mordehaj tonom duboke tuge. „U mladosti sam lutao ka toj samoći, ne osećajući je kao samoću. Oko mene su bili redovi mrtvih velikana; mučenici su se okupili i slušali. Ali uskoro sam otkrio da su živi bili gluvi za mene. Isprva sam video svoj život kako se odmotava kao duga budućnost: rekao sam da je deo mog jevrejskog nasleđa čelično strpljenje; deo je snalažljivost i umeće da se nađe mesto za sađenje onda kad zasađivači očajavaju. Ali stigli su novi glasnici od Večnog. Morao sam da se slamam pod jarmom kojim su me pritiskali mnogi što ih rodi žena: porodične brige su me zvale morao sam da radim, da se staram, ne samo za sebe. Ponovo sam ostao sam; ali anđeo smrti već se okrenuo ka meni i mahnuo mi, i stalno sam ga osećao na svom putu. Nisam posustajao. Preklinjao sam da me čuju i pomognu mi. Govorio sam; otišao sam muškarcima iz našeg naroda bogatim uticajem ili znanjem, bogatim drugim bogatstvima. Ali nisam našao nikog ko bi me saslušao s razumevanjem. Korili su me zbog greške, nudili milostinju u novcu. Nisam se čudio tome. Izgledao sam siromašno; nosio sam hrpu hebrejskih rukopisa; rekao sam, naši glavni učitelji su se ogrešili o nadu naše rase. Učenjak i trgovac su previše zauzeti da bi saslušali. Podsmeh je bio između nas kao prevodilac. Jedan je rekao: ‘Knjiga Mormona nikad ne bi govorila na hebrejskom; a ako misliš da se obratiš našim učenim ljudima, teško da ćeš ih ti naučiti nečem.’ Tu se dotakao istine.“
U njegovim poslednjim rečima izgovorenim hrapavim glasom beše osetna ironija.
„Ali iako si se navikao da pišeš na hebrejskom, malo njih, u to sam siguran, bolje vlada engleskim jezikom“, reče Deronda, želeći da mu ukaže na utehu koju bi donela drugačija mogućnost da iskaže ono što želi. Mordehaj je lagano odmahnuo glavom i odgovorio:
„Prekasno, prekasno. Ne mogu više da pišem. Moje pisanje bi bilo poput ovog brektavog daha. Ali dah bi mogao da izazove talas sažaljenja, za razliku od pisanja. Ako bih sad mogao da pišem, i to na engleskom, bio bih kao neko ko udara o dasku da prizove one koji nisu navikli na drugi signal do zvona. Moja duša može da čuje greške sopstvenog govora. Moje novo pisanje bilo bi poput ovog tela“, Mordehaj je raširio ruke, „unutar njega mogao bi biti ruah ha-hodeši107 dah božanske misli ali ljudi bi se nasmešili i rekli: ‘Ah, siroti Jevrejin!’, a prvi među njima bili bi od mog naroda.“ Mordehaj je pustio da mu ruke padnu i da mu glava klone u seti. Na trenutak, ostavio se nade. Klonulost, prizvana njegovim sopstvenim rečima, leb^ela je nad njim natkriljujući ga. Za časak se stopio s tamom.
„Snažno saosećam s tobom“, odgovorio je Deronda, jasnim, dubokim glasom koji sam po sebi beše srdačan. „Ali oprosti mi ako govorim ishitreno ono što si napisao ne mora da se sahrani. Nije teško objaviti to. Ako mi ukažeš poverenje, mogu obezbediti sve što je neophodno da se to ostvari.“
„To nije dovoljno“, odmah reče Mordehaj, podignuvši pogled obnovljenog sećanja i poverenja. „Nije to sve što hoću od tebe. Moraš biti ne samo moja ruka, već i duša da veruješ u ono u šta ja verujem, da postupaš prema mojim razlozima, da se nadaš onom čemu se ja nadam, da vidiš viziju na koju pokazujem, da gledaš slavu gde je ja vidim!“ Mordehaj se približio jedan korak i položio šaku na Derondinu ruku uz čvrst stisak; njegovo lice, udaljeno tek nešto više od jedne stope, kao da je gorelo bledim plamom snaga poverenja delovala je kao bezuslovan poziv, kad je nastavio: „Ti ćeš biti moj život; biće nanovo posađen i izrašće. Ti ćeš preuzeti nasleđe koje se dugo vremena nakupljalo. Generacije se skupljaju u mom skučenom životu kao na mostu: ono što je bilo i što će biti sastaje se ovde, a most popušta. Ali našao sam te. Došao si na vreme. Ti ćeš preuzeti sveto nasleđe Jevrejina.“ Deronda je ubledeo koliko i Mordehaj. Brzo, poput uzbune zbog poplave ili požara, u njemu se proširila ne samo sažaljiva bojazan od razočaranja ovog bližnjeg bića koje se grčevito držalo molitve kao samrtnik, ali i svest od opasnosti kobnog hranjenja iluzije. Neobičan vapaj njegovoj milostivosti nadjačao je odbojnost koju većina nas oseti pod pritiskom i rečima s prizvukom naređenja. Deronda je morao da izrazi svoje oklevanje i sumnju ovom plahom napaćenom biću, koji je previše od svog kratkog života pokušavao da udene u trenutak možda preteranog poverenja. Deronda je, zahvaljujući svom izuzetnom instinktu, pre nego što je otvorio usta, nežno položio svoj dlan na Mordehajevu ispruženu ruku beše to čin ravan mnogom govoru. A nakon toga reče bez brzanja, kao da je svestan da možda greši:
„Da li se sećaš šta sam ti rekao kada smo se prvi put videli? Sećaš li se da sam ti rekao da nisam tvoje rase?“
„To ne može biti tačno“, spremno je prošaptao Mordehaj, bez znaka šoka. Blagonaklona ruka koja se nije sklonila učvrstila je osećanje jače od reči poricanja. Obojica su zaćutali. Deronda je osećao da je nemoguće da odgovori, svestan da reči: „To ne može biti tačno“ imaju težinu poziva na raspravu za njega. Mordehaj je bio previše obuzet važnošću odnosa između njega i Deronde da bi mario za bilo šta drugo u razgovoru. Zastao je na sekundu, pa potom izgovori nešto što mu je iz ustiju izašlo kao rezultat dugo negovanog ubeđenja: „Ti nisi siguran u svoje poreklo.“
„Kako znaš to?“, upita Danijel, sklonivši ruke s Mordehaja, koji se, i sam popustivši stisak, zabacio unatrag u prethodnu poziciju.
„Znam znam to; šta drugo je moj život?“, reče Mordehaj, uz tihi jecaj nestrpljenja. „Reci mi sve: reci mi zašto poričeš?“
Nije naslućivao kako je to pitanje delovalo na Derondu koliko duboko je dotaklo prikrivenu osetljivost, dugogodišnju suzdržanost svesti; kako je neizvesnost na kojoj je insistirao kao na suštinskom delu svoje nade za Danijela oduvek bila preteča mogućnost bolnog otkrića o njegovoj majci. Ali svako izbegavanje moglo bi se protumačiti kao mučno odbijanje nekog zadatka koji je valjalo da izvrši da se ne bi ogrešio o prijateljstvo; u svakom slučaju, bilo bi surovo odbiti biće koje se hvatalo za njega kao za slabašnu nadu pod senkom dolazećeg prokletstva. Posle nekoliko minuta, Deronda je, uloživši veliki napor da nadvlada sebe, odgovorio, odlučan da ukratko kaže celu istinu:
„Nikad nisam poznavao svoju majku. Ne znam ništa o njoj. Nikada nisam nijednog čoveka zvao ocem. Ali ubeđen sam da mi je otac Englez.“ Derondin dubok glas je drhtao dok je izgovarao ovo priznanje, sve vreme čudeći se neobičnim okolnostima pod kojim ga je dao. Činilo se kao da Mordehaj i nije precenio sopstvenu moć da proceni postupke prijatelja kog je izabrao na tajanstven način.
„Videće se, razjasniće se“, reče Mordehaj, pobednički. „Svet raste, i njegovu strukturu održava rastuća duša; nejasno, sasvim nejasno, isprva, potom sve jasnije, svest razabira udaljene kretnje. Kao što misli kolaju po nama u tami, i potresu nas pre nego što se razotkriju, tako i događaji, tako i bića: prepletena su sa nama u rastu sveta. Ti si se uzdigao u meni kao nedorečena misao; moja duša beše potresena pre nego što su reči bile tu. Ostalo će doći doći će.“
„Ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da spoljašnji događaj nije uvek bio ispunjenje najčvršće vere“, zapazi Deronda, tonom koji beše oklevajući zbog bolno suprotstavljenih želja da ne zada težak udarac Mordehaju, i da ne da svom poverenju preveliku dozvolu, što bi takođe moglo da ga povredi. Mordehajevo lice, obasjano poslednjom objavom kojom je potvrdio njihovu bliskost, promenilo se usled Derondinih reči, ali nije iskazivalo nestanak poverenja: izraz nije izgubio silinu, već se preobrazio od pobedničkog u odlučno protivan.
„Ti bi me podsetio da sam možda u zabludi, da je istorija poverenja našeg naroda bila puna obmana. Svestan sam svega toga.“
Mordehaj zastade na trenutak. Potom, nagnuvši glavu malo napred, reče, svojim promuklim šapatom: „Isto bi moglo biti i s mojimpoverenjem, ako bi ga pretvorio u obmanu. Ali ti to nećeš učiniti
Zbog oštrine kojom su ove reči pogodile Derondu, on beše sigurniji da se našao u krizi u kojoj mora ostati čvrst.
„Moje rođenje ne zavisi od moje volje“, odgovorio je. „Moj odnos prema onom što se traži od mene ne može biti nezavisan od mog znanja o poreklu. A ja ne mogu obećati da ću pokušati što pre da nađem razrešenje. Osećanja koja su se hvatala korena u meni pola mog života možda me još uvek sprečavaju da uradim ono što nikad nisam bio u stanju da uradim. Za sve se mora sačekati. Moram saznati više o sopstvenom životu i moram znati više o tome u šta će se pretvoriti ako bi postao deo tvog života.“
Mordehaj je ponovo prekrstio ruke dok je Deronda govorio, i sad je odgovarao sa istom čvrstinom, iako otežanog daha:
„Ti ćeš znati. Zašto smo se sreli, to ćeš znati. Tvoje sumnje prekrivaju moju veru lagano poput prašine. Poznajem filozofije ovog i drugih vremena; ako bih hteo, mogao bih da odgovorim na pozive njihovih sudova. Mogao bih da utišam uverenja koja su maternji jezik moje duše i da govorim mehanički, naučenim jezikom sistema koji može da nabroji sve stvari, sa sveobuhvatnim pismom. Mogao bih da ih utišam: zar ne može čovek da utiša svoje strahopoštovanje ili ljubav, poslušavši razloge koje drugi nameću? Ali ako ljubav leži dublje od svih razloga? Čovek nalazi svoje puteve. Isprva su to utabane staze, poput onih koje prave zveri u divljini; sad su brze i nevidljive; njegove misli rone po okeanu, a želje lete vazduhom; da li je već našao sve puteve? Ono što ga dotiče, ostaje s njim, vlada njime, mora to prihvatiti, ne znajući njegov put. Recimo da su moja očekivanja od tebe porasla, ali kao što rastu lažne nade. To je sumnja u tvom umu? Pa, moje očekivanje je bilo tu, i ti si došao. Ljudi su umirali od žeđi. Ali ja sam bio žedan, a voda je na mojim usnama. Šta su meni sumnje? Kada dođeš meni i kažeš: ‘Odbijam tvoju dušu. Znam da nisam Jevrejin. Nemamo mnogo šta zajedničko’ neću sumnjati. Biću siguran, siguran da sam bio obmanut. Taj čas nikad neće doći!“
Deronda je osetio novi ton u njegovom govoru, koji beše prek pre nego molećiv s više svesne moći nego čežnjive potrebe kojom ga je pre toga privukao svojim vapajem. Takva promena u stavu, iako je bio sušta suprotnost ratobornom čoveku, obično bi oslabila njegovu sklonost da da drugome za pravo. Ali nešto je obuzdalo njegov otpor i držalo ga podalje. Taj snažan čovek postojano spokojnog pogleda i noktiju rumenih od zdravlja, umešan u preispitivanju, i optuživan za preteranu umnu nezavisnost, i dalje je osećao podjarmljujući uticaj koji je nad njim imalo to krhko biće, čije bledožute nozdrve behu napete usled napora da diše pod teretom zažarenog izlaganja. Taj uticaj je, činilo se, učvrstio sponu saosećajnosti. U tom trenutku, Derondino postupanje ništa više nije bilo vođeno željom da poštedi sebe neprijatnosti nego što primamljivost tromosti određuje postupke nekog kome je marljivost svakodnevni zakon. Odgovorio je jednostavno:
„Želja mi je da zadovoljim tvoje želje gde god je to moguće. Siguran sam barem da ne želim da potcenim tvoj napor i patnju. Reci mi šta misliš. Ali gde možemo da se sastajemo?“
„Razmišljao sam o tome“, odgovori Mordehaj. „Da li bi ti bilo teško da dolaziš u ovaj kraj kasnije uveče? Već si jednom dolazio.“
„Mogao bih lako povremeno to da izvedem“, reče Deronda. „Živiš pod istim krovom sa Koenovima?“
Pre nego što je Mordehaj mogao da odgovori, gospodin Ram je ušao da bi zauzeo svoje mesto iza kase. On je bio stariji sin Avramov, čije detinjstvo beše palo u ona zla vremena s početka ovog veka, i koji je ostao dosledan toj pametnoj i obrazovanoj generaciji, pod stalnim teretom siromaštva i prezira koji behu uobičajeno nasleđe većine engleskih Jevreja pre sedamdeset godina. Nije posedovao ništa od sladunjave vedrine gospodina Koena: njegovo lice široko i bucmasto činilo se melezanskim bez pravog razloga, što se, u raznolikom londonskom kraju, možda moglo uporediti sa čudesnom moći podražavanja kod insekata, te je možda predstavljalo nesavršeni pokušaj prirode da čistog pripadnika evropske rase zaštiti od ponižavanja i vređanja koje bi čistije crte prizvale u vreme uskomešanih strasti. Gospodin Ram je s knjigama radio iskusno, kao što bi s konzervama mesa i drugom robom bez znanja ili odgovornosti prema stepenu pokvarenosti ili hranljivosti u njima. Ali verovao je da je Mordehajevo učenje nešto čudesno, i nije mu bilo žao što jedan učeni gospodin, čije posete su već dvaput bile krunisane kupovinom, hoće da razgovara s njim. Pozdravio je Derondu s krutom ljubaznošću i, stavivši velike srebrne naočare, odmah se, kako se činilo, posvetio dnevnim obračunima.
Ali Deronda i Mordehaj su se uskoro našli zajedno na ulici, i bez konkretnog dogovora kuda će, koračali su prema domu Ezre Koena.
„Ne možemo se sresti tamo: moja soba je previše mala“, reče Mordehaj, nastavivši razgovor tamo gde je prekinut. „Ali nedaleko odavde je krčma gde ponekad odlazim. Zove se Ruka i barjak, peti ulaz na sledećem skretanju. Tamo se svako veče možemo nalaziti u zasebnoj prostoriji.“
„Mogli bismo to jednom da probamo“, odvrati Deronda. „Ali možda bi mi dopustio da ti nađem smeštaj koji bi ti omogućio više slobode i ugodnosti nego mesto na kome sada obitavaš.“
„Ne, ništa mi nije potrebno. Moj spoljni život je ništavan. Neću da prihvatim ništa manje vredno od bratstva tvoje duše. Neću misliti ni o čemu drugom za sada. Ali drago mi je što si bogat. Nije ti bio potreban novac od onog dijamantskog prstena. Imao si neki drugi motiv da ga doneseš.“
Derondu je zgranula ova pronicljivost, ali pre nego što je uspeo da odgovori, Mordehaj je dodao „svejedno je. Da ti je bio potreban novac, opet bismo se sreli. Ali jesi bogat?“, završi Mordehaj ispitivačkim tonom.
„Ne bogat, sem ako bogatim nazivamo svakog ko ima više nego što mu je potrebno.“
„Priželjkivao sam da ti život bude slobodan“, reče Mordehaj, sanjivim tonom „moj je oduvek bio jaram.“
Beše jasno da ga nije zanimalo Derondino posećivanje Koenovih, ako nije bilo u vezi s njegovim idealom. Iako se pribojavao da se razotkrije pitanjem koje je želeo da postavi, Deronda je ipak odlučio direktno da zapita:
„Možeš li mi reći zašto se gospođi Koen, majci, ne smeju postavljati pitanja o njenoj ćerki?“
Pošto nije odmah dobio odgovor, pomislio je da bi trebalo da ponovi pitanje. Mordehaj je, naravno, čuo te reči, ali je sad morao da skrene misli sa onog što ga je duboko obuzimalo na novu temu. Posle nekoliko trenutaka, odgovorio je pažljivo kao što bi da su ga zapitali kojim putem za Holborn:
„Znam koji je razlog. Ali neću govoriti čak ni o beznačajnim porodičnim detaljima za koje sam čuo u privatnosti kruga porodice. Pod njihovim krovom obitavam kao u svetilištu. Njihova istorija, dok ne povrede nikoga, u njihovim je rukama.“
Deronda je osetio kako mu je krv navrla u obraze usled prekora na koji nije navikao, a i ne beše mu prijatno što je osujećen u dolaženju do konkretnog saznanja za koje je, sa izvesnim samopouzdanjem, pretpostavljao da će mu se jednostavno otkriti. Postao je svestan emocionalnog zamora zbog svih uzbuđenja iz proteklog dana; i premda je imao u džepu novca da otkupi prsten, odustao je od namere da poseti Koenove.
„Sada ću se rastati s tobom“, reče Deronda, gotovo pred vratima Koenovih, i Mordehaj zastade, posmatrajući ga sa napetim, umornim licem pod uličnim svetlom.
„Kada ćeš se vratiti?“, pitao je sa sporim naglašavanjem.
„Mogu li da izostavim precizan odgovor? Mogao bih da te potražim kod Koenovih, bilo koje veče posle tvog posla u knjižari? Pretpostavljam da nema razloga da krijemo od njih da se sastajemo?“
„Nikakvih razloga nema“, reče Mordehaj. „Ali moji dani su duži od godina kad sam bio u punoj snazi. Život mi se sažima: ono što je nekad bilo delić, sad je polovina. Nade polažem u tebe.“
„Držaču se onog što sam rekao“, odgovori Deronda. „Doći ću posle sedam, prvo veče kad budem mogao: u subotu ili ponedeljak, ako bude moguće. Veruj mi.“
Pružio je svoju šaku na koju još uvek nije navukao rukavicu. Mordehaj je, nestrpljivo je stegnuvši, izgledao kao preplavljen novim talasom uverenosti, te reče sa obnovljenom snagom : „Ovo je prošlo, a ostalo će doći.“ Takav beše njihov oproštaj.

POGLAVLJE XLI

„I ovo je, verovatno, prema Agatonovoj izreci: ‘Deo je verovatnoće da će se desiti mnoge neverovatnije stvari.’“
Aristotel. Poetika.

Zamislite sukob u umu poput Derondinog, koji ne samo da oseća snažno već i aktivno razmišlja, veče posle razgovora s Mordehajem. Za mladog čoveka mnogo manje osećajnog, ta avantura mogla bi biti dovoljno neobična da mu podeli misli; ali Derondu je tako duboko dotakla da je, uz uobičajenu reakciju svog intelekta, počeo da preispituje osnove svog osećanja i da razmišlja dokle mora da se opire njegovom vodstvu. Svest da je Mordehajeva silovita samouverenost dopola upravljala njime, a još i više njegovo revnosno poverenje, pozivala je na uzbunu. Da je o ovom događaju čitao kao o nečem što se desilo vekovima unazad u Rimu, Grčkoj, Maloj Aziji, Palestini ili Kairu, nekom čoveku mladom kao što je on, nezadovoljnom svojim neutralnim životom, željnom bliskijeg prijateljstva i nekakve posebne dužnosti koja bi u njega ulila strast prema mogućim ishodima svoga rada, činilo bi mu se sasvim prirodnim da je ostavljen dubok utisak na tog mladića, čiju odeću i postupke bi u svojoj uobrazilji video kao deo ere što nam je pretežno poznata kroz ozbiljnije događaje. Zašto bi se stideo sopstvenog uzburkanog osećanja samo zato što se oblačio elegantno za večeru, nosio belu kravatu i živeo među ljudima koji bi se možda smejali što uopšte razmišlja o tome, smatrajući takvo njegovo ponašanje ludošću proisteklom iz toga što sebe poima previše ozbiljno? Deronda se klonio takvog kukavičluka pred pomodnom neukošću i otupelošću. Ali nije želeo ni da mu postupanje određuje puki zarazni uticaj, bez odobrenja razuma, niti da dopusti da ga smerno sažaljenje prema duhovnoj borbi požuruje niz nejasnu putanju.
Šta se, zapravo, desilo? Dobro je znao kakav bi mu odgovor dao ser Hjugo: „Tuberkulozni Jevrejin, ispunjen fanatizmom koji su produbile poteškoće i sve bliža smrt, umislio je da je Deronda antitip nekog obličja iz vizije, izdanak spoja nade i očaja: očaja zbog sopstvenog života, i neugušive nade u širenje sopstvenih fanatičnih uverenja. Pojava možda beše čudna, možda i izuzetna, ali, u suštini, ne tako retka. Fanatizam nije bio tako čest kao bankrotstvo, no sagledamo li sve njegove aspekte, bilo ga je dovoljno. Dok je Mordehaj čekao na mostu da ispuni svoje vizije, drugi čovek je bio ubeđen da ima matematički ključ univerzuma koji će svrgnuti Njutna, ubeđen da su se svi poznati fizičari urotili da prikriju njegovo otkriće i da drže svemir zaključan; treći čovek je mislio da ima metafizički ključ, kome tako malo fali da savršeno uđe u brave drevnih vrata. Ovde, onde, u svakom pravcu, mogla bi se naći poneka užasna osoba, manje ili više rečita, oka blistavog ili neprirodno lišenog sjaja, u potrazi za čovekom koji mora da ga sasluša; a u većini slučajeva posedovao je tomove koje bi bilo teško odštampati, ili, ako bi se odštampali, pročitati. Taj Mordehaj, igrom slučaja, ima dirljiviju stranu, strastveniju, prodorniju besedu nego što je uobičajeno s takvim monomanijacima; beše poetičniji od društvenog reformatora sa živopisnim vizijama novog moralnog sveta u paralelogramima, ili od zanesenjaka iz kanalizacije; a ipak, potpadao je pod istu kategoriju. Ispravno i ljubazno bi bilo malo mu udovoljiti, utešiti ga kakvom pomoći koja bi imala praktičnu namenu; ali koja je verovatnoća da su njegove ideje imale vrednost koju im je pripisivao? U takvim slučajevima, svetski čovek zna šta unapred da misli. A što se tiče Mordehajevog uverenja da je pronašao novog, operativnog sebe, time se možda priprema za najgore razočaranje ono koje se predstavlja kao konačno.“
Derondino uvo čulo je sve te negativne šaptaje; zapravo, on sam ih je jasno ponovio sebi. Nije ova prilika, iako ga je najviše tištila, bila prva u kojoj je morao da se suoči s pitanjem porekla pred zanesenjacima, bili oni proroci ili sanjalice,
„Dobrotvorcima ljudstva, izbaviteljima“,108 ili sledbenicima fantastičnog otkrića od prvog vernika u sopstvenu neodređenu inspiraciju, do poslednjeg pronalazača idealne mašine koja će ostvariti večno kretanje. Bratstvo ljudske strasti, istovetnost moralnog pejzaža, neizbežno boje činjenicu burleskom i parodijom. Greška i ludost krivci su za mnoge pokolje mučenika. Svedimo najveličanstveniji tip čoveka na apstraktan opis njegovih osobina i napora, i naći će se u opasnom društvu: recimo da je poput Kopernika i Galileja bio nepokolebljivo uveren, iako suočen sa sikćućom nevericom; ali takav je i pronalazač večitog kretanja. Ne možemo istinski ispitati ljudsku prirodu ovakvim testom. Ako hoćemo da izbegnemo da otrujemo ili kaznimo izgnanstvom onog ko to ne zaslužuje, ništa drugo nam neće u tome pomoći do spremnost da shvatimo uverenja tog čoveka, a upoznavanje s njegovim bolnim naporima sprečiće nas da površno sagledavamo i iskusimo ono što je duboko. Hoćemo li reći: „Neka ere pred nama iskušaju duhove i otkriju koji su vredni“? Ali mi smo na početku era, koje pravednim može učiniti samo vrlina pravednog prosuđivanja u pojedinačnim ljudskim grudima. Čak ni parne mašine ne bi mogle nastati bez tog uslova, već bi bile osuđene da ostanu u umu Džemsa Vata.
Ovakvo rasuđivanje beše dovoljno blisko Derondi da ga spase od svake prezrive predrasude prema Mordehaju kakva se mogla javiti čak i da je njihova komunikacija bila oslobođena te neobične tvrdnje o njemu koju je nemiran um Jevrejina razvijao već dugo. Ova tvrdnja, ako razmislimo racionalno, s pravom se mogla odbaciti kao iluzorna, čak i izopačena; ali upravo to je preobratilo Mordehajevo oslanjanje na Derondinu spremno iskazanu saosećajnost u čvrst stisak Derondine nemirne svesti. Naše svesti nisu sve razvijene po istom obrascu, ne sprovode iznutra iste zakone: one su glas senzibiliteta različitih koliko i naša sećanja (koja imaju svojih sličnosti). A Derondina svest je obuhvatala senzibilitete koji behu iznad uobičajenih, produbljene njegovom ranom navikom da o sebi razmišlja zamišljajući se u iskustvima drugih.
Šta je ta žudna duša tražila od njega? „Moraš da veruješ u ono u šta ja verujem, da postupaš prema mojim razlozima, da se nadaš onom čemu se ja nadam, da vidiš viziju na koju pokazujem, da gledaš slavu gde je ja vidim!“ Prihvatiti ovakav zahtev u svetlu obaveze bilo bi apsurdno priznati njegovu ispravnost bilo bi nepošteno; i Deronda je, razmišljajući o tim trenucima s nemirom, bio zahvalan što je usred svoje saosećajnosti uspeo da se sačuva stega pogrešnih dopuštenja. Pored toga, zahtev se zasnivao i na pretpostavci koja je mogla biti zapravo, verovatno jeste bila u neskladu s činjenicama: na pretpostavci da je Deronda bio jevrejskog porekla. Da li je ikad bilo apela na nesigurnijim hipotetičnim nogama?
Ali Deronda je od svoje trinaeste godine povezivao iskustvo najdublje naklonosti s pukim nagađanjem da je ser Hjugo bio njegov otac. Ta hipoteza beše izvor žestoke borbe u njemu; pod njenim svetlom navikao se da osećanja obuzdava i gaji. Navikao se da pronalazi motiv u poimanju koje bi se moglo osporiti, kao i da razmišlja o nekom otkrivenju koje bi moglo uticati na to kako se prihvatao pojedinih svojih dužnosti. Biti u stanju sumnje koje je podrazumevalo i emotivnu aktivnost i kolebanje, beše stav dobro poznat njegovoj svesti.
Pretpostavimo sada da željom vođena vera u njegovo jevrejsko poreklo i neobičan zahtev za sledbeništvo zasenjuju istinsko otkriće i duhovni ishod; pretpostavimo da su Mordehajeve ideje nadvladale Derondino ubeđenje. Ne, sasvim je moguće da je Mordehaj, uveren u to i osećajući potrebu za tim, našao aktivnu dopunu sebe, da bi Deronda mogao da iz Mordehajevog uma usvoji celovit idealni okvir lične dužnosti i pripadnosti koji je ovaj negovao u mislima poput izvajanih fragmenata što svedoče o lepoti željenoj, ali nedostižnoj predskazanjem.
Kad se ta mogućnost javila u njegovim promišljanjima, bio je svestan da bi dobila pečat pukih snova, i počeo je da je brani. Ako bi uticaj kome se hipotetički pokoravao dopirao od nekog cenjenog profesora, nekog učenog autoriteta, filozofa prihvaćenog kao glas tog doba, da li bi potpuna otvorenost u tom smeru bila ismejana? Samo od strane onih koji smatraju znakom slabosti obavezati se na ideju. Najposle, zar je u činjenici da je Mordehaj bio siroti jevrejski radnik bilo ičeg drugog do vulgarnosti, i zar to da je trebalo da se sastaju na možda i peskovitom podu u Ruci i barjaku nije upućivalo na zaključak da u njemu nije obitavala duhovna sila koja bi mogla da ima presudni uticaj na jednog gospodina u belim rukavicama? Postoji legenda o caru Domicijanu koji je, čuvši za jevrejsku porodicu iz Davidove kuće odakle je trebalo da potekne gospodar sveta, uzrujan poslao po njihove članove, ali ih je ubrzo otpustio, videvši da imaju radničke šake, zaključivši sasvim suprotno od rabina koji je stajao na kapiji Rima, uverenog da će se mesija naći među siromašnima što su dolazili u Rim. I car i rabin su pogrešno verovali u spoljne znake: siromaštvo i prnje nisu znak inspiracije, reče Deronda svom unutrašnjem prigovaraču, ali su pratili neke izuzetne slučajeve. A smatrati da sledbeništvo ne dolazi u obzir zbog njih, značilo bi puku otupelost mašte.
Mnogo uverljiviji razlog da se odbaci mogućnost sledbeništva bio je pritisak vizionarskog ushićenja u Mordehaju, koji je njegove želje preobratio u dominantne utiske i naveo ga da spoljne činjenice tumači kao ispunjenje. Da li je takav umni sklop moglo da prati mudro prosuđivanje ishoda koje je jedina sigurna zaštita od kobne greške, čak i kad je motiv plemenit? Ali tek je trebalo videti da li je takav redak spoj postojao u Mordehaju: možda je njegova priroda od onih koje mudru procenu posledica spajaju s vatrom strastvenih uverenja što, na kraju, određuje posledice u koju veruje. Nadahnuća sveta su se rađala na taj način: čak i stroga nauka teško da je mogla da se razvije bez žara prognoze koji unapred priziva ushićenje otkrića, i budi veru u pretpostavku koja je jača od mnogih neuspeha u eksperimentu. A u odnosu na ljudske motive i postupke, strastveno uverenje je efikasnije. Tu entuzijazam može da ima valjanost dokaza, a ono što se odigrava u jednoj duši, da bude obrazac koji će jednog dana biti opšti.
Deronda je zaključivao da Mordehajevo vizionarsko uzbuđenje teško da je bilo razlog da se unapred presudi kako nije bio vredan da ga sasluša, osim iz sažaljenja. Pretpostavimo da se predstavio kao jedan od najracionalnijih mislilaca. Da li su oni grupa ljudi koja je do sada bila lišena pogrešnih zaključaka i obmanjujućih spekulacija? I najsuvoparniji argument može se predati halucinacijama, prenagljenom zaključku da će njegova mreža napokon biti dovoljno velika da obuhvati univerzum. Ljudi mogu da sanjaju u dokazima, i da stvore svet u obliku aksioma, definicija i teorema, izuzimajući na kraju činjenicu potpisanu sa Q.E.D.109 Ne postoji formula za razmišljanje koja bi spasla nas, smrtnike, grešaka u našem nesavršenom poimanju predmeta razmišljanja. A kako intelekt lišen emocija može da nas odvede u matematičku zemlju snova gde je ništa samo ono što nije, možda je emotivni intelekt u svoju strastvenu viziju mogućnosti apsorbovao nešto istine o onom što će biti obimniju, moćniju teoriju koja hrani život novim materijalom, kako senzibilitet umetnika obuhvata kombinacije koje nauka objašnjava i opravdava. U svakom slučaju, pretpostavkama u prilog suprotnom ne bi trebalo verovati. Moramo da budemo strpljivi prema neizbežnim prelazima našeg ljudskog razmišljanja, bilo u ukupnom zbiru ili ponaosob u umovima koji čine zbir. Kolumbo je imao neke utiske o sebi koje nazivamo sujeverjem, i pozivao se na argumente s kojima se ne slažemo; ali imao je i neka razumna fizička poimanja, i sa strastvenim strpljenjem genija je govorio čovečanstvu o njima. Svet je prilično prezrivo sudio o onima koji su bili gluvi za Kolumba.
„Moj prezir prema njima obavezuje me da se postaram da ne ponavljam njihove greške u sitnim koracima“, reče Deronda, „i da zapušim uši pretpostavkom da je nemoguće da postoji ikakva veličanstvena veza između tog Jevrejina i mene, samo zato što ju je obukao u sopstvene iluzorne ideje. Ono što ja mogu njemu da budem ili on meni, možda uopšte ne zavisi od njegovog ubeđenja u način na koji smo se spojili. Rekao bih da je taj način istkan od očiglednih veza. Da nisam našao Miru, verovatno se nikad ne bih naročito zainteresovao za Jevreje, a svakako ne bih, tumarajući, tragao za Ezrom Koenom, zbog čega sam se zadržao u Ramovoj knjižari i zapitao za cenu Majmonove knjige. Mordehaj je imao vizije sledbenika, i video me je u njihovom svetlu; dovoljno sam odgovarao slici koju je stvorila njegova čežnja. Odredio je da sam njegove rase. Šta ako bi se ispostavilo da je njegovo ubeđenje, slično utisku koji je stekao stariji Jevrejin u Frankfurtu, tačno, i da treba da delim ideje kojima je posvećen? To je jedino pitanje u vezi s uticajem našeg susreta na moj život za koje zaista marim.
Ali ako je istina posve drugačija? Onda bi bilo nekih bolnih momenata. Gotovo neizbežno bih bio aktivni uzrok drobećeg razočaranja tog nesretnika. Možda bi trebalo da se pripremim za to. Bojim se da nikakva nežnost s moje strane ne bi mogla da olakša njegovu patnju. Ali da li bi druga mogućnost da ga ne razočaram bila manje bolna za mene?“
Deronda se kolebao. U njemu su kolala osećanja koja su u velikoj meri promenila prvobitan otpor pomisli da je verovatno Jevrejin. Osim toga, Deronda je bio romantična duša. Ta mladalačka energija i avanturistički duh koji su doprineli da se formiraju legije mladih junaka širom sveta u potrazi za skrivenim obeležjima njihovog rođenja i zadacima dobijenim u nasledstvo, probudili su u njemu izvesno treperavo zanimanje za puku mogućnost da kreće istim putem tim pre što je put bio od misli i od postupaka.
„Puka mogućnost.“ Nije mogao priznati da je više od toga. Uverenje da je njegov otac bio Englez samo je postalo čvršće pod slabim napadima neopravdane sumnje. A mogući trenutak u kome bi se to njegovo uverenje proglasilo iluzijom nije bio nešto za šta bi Deronda rekao: „Bilo bi mi drago.“ Zbog njegove naklonosti prema ser Hjugu, stare koliko i on sam, jače od svakog ogorčenja, bilo mu je mrsko da prizna da to priželjkuje.
Šta god da je bila istina, ponovio je sebi ono što je rekao Mordehaju da nije mogao, bez dubljih razloga, da žuri da je otkrije. Ne, bio je u iskušenju da neizvesnost za sada smatra dobrodošlom okolnošću. Ako bi se u narednim susretima ispostavilo da se od njega očekuje da deli ništa drugo do iluzije, nedostatak bilo kakvog čvrstog dokaza da je Jevrejin mogao bi spasti Mordehaja najgoreg šoka usled Derondinog odbijanja bratske veze. Možda bi čak bilo opravdano iskoristiti tu neizvesnost zbog porekla da u tom odlaganju navede Mordehaja da prihvati one prijateljske usluge koje je Deronda žudeo da mu nametne.
Takve misli zaokupljale su Derondu tokom četiri dana, dok nije našao priliku da ispuni svoje obećanje da će posetiti Mordehaja u kući Ezre Koena. Ser Hjugo ga je često zadržavao do tako kasnih sati, da večernji odlazak u Holborn nije dolazio u obzir.

POGLAVLJE XLII

„Wenn es eine Stutenleiter von Leiden giebt, so hat Israel die hochste Staffel erstiegen; wen die Dauer der Schmerzen und die Geduld, mit welcher sie ertragen werden, adeln, so nehmen es die Juden mit den Hochgeborenen aller Lander auf; wenn eine Literatur reich genannt wird, die wenige klassische Trauerspiele besitzt, welcher Platz gebuhrt dann einer Tragodie die anderthalb Jahrtausende wahrt, gedichtet und dargestellt von den Helden selber?“
Cunc. Die Synagogale Poesie des Mittelalters

„Ako li postoji rangiranje u patnji, Izrael je ispred svih drugih nacija. Ako trajanje patnji i strpljenje s kojim se podnose čine plemića, Jevreji su među aristokratijom svake zemlje. Ako književnost bogatom zovemo ukoliko poseduje nekoliko klasičnih tragedija, šta bismo rekli za Nacionalnu Tragediju dugu hiljadu petsto godina, čiji su junaci bili i pesnici i glumci?“
Deronda je u poslednje vreme čitao taj odlomak iz Cunca,110 te mu pade na pamet, dok je išao Koenovima, kao suprotnost njima, koji nisu nosili nikakav očigledan pečat isticanja u patnji ili bilo kakav vid aristokratije. Ezra Koen nije bio okružen uzvišenim patosom mučenika, a njegova sklonost ka zaradi izgleda da beše blagoslovena uspehom koji je bio najomraženija osobenost pohlepe Jevreja tokom svih vekova njihovog rasejanja. Ovaj zalagaoničar nije bio simbol velike jevrejske tragedije; a ipak, beše nečeg neobičnog u činjenici da se život poput Mordehajevog krhko otelovljenje nacionalne svesti koje je teško disalo nastanio u šlepom izobilju samozadovoljnih Koenovih.
Kad se Deronda ponovo pojavio među njima, u očima im je zacaklilo zadovoljstvo. Koen je prvo iskoristio priliku da kaže da bi mu, doduše, dijamantski prsten, da je ostao kod njega još malo, doneo više para, no to mu nije bilo nimalo važno u poređenju s razgaljenošću žena i dece prizorom mladog gospodina čija je prva poseta bila toliko ugodna da su od tada „samo o njoj pričali“. Mladoj gospođi Koen beše žao što je beba zaspala, a potom i veoma drago što Adelaida još uvek nije otišla na spavanje, te je zamolila Derondu da ne stoji u radnji, već da uđe u kuću da vidi „majku i decu“.
On je rado prihvatio poziv, pošto se opremio poklonima; figurama od papira za Adelaidu i peharom od slonovače i loptom za Džejkoba.
Baka je zajedno s decom pravila kulu od karata. Upravo su poredali jedan red koji se za sada držao.
„Stoj!“, povika Džejkob, potrčavši ka Derondi čim je ušao. „Pazite na moju kulu. Sačekajte da me vidite kako je iznova pravim.“
Deronda je poslušao, razmenivši osmeh razumevanja s bakom, a kula je podnela nekoliko rušenja pre nego što je podignut jedan red: posetiocu je potom dozvoljeno da priđe i sedne. Zapazio je da su vrata kroz koja je Mordehaj ušao prilikom prethodne posete bila zatvorena, ali hteo je da prvo iskaže zanimanje za Koenove pre nego što obelodani još snažnije zanimanje za njihovog neobičnog stanara.
Tek kad mu se Adelaida našla u krilu, a na stolu pred sobom je pomerao papirne figure kao da plešu, dok je Džejkob već vežbao da ubacuje lopticu u pehar, Deronda je upitao:
„Da li je Mordehaj trenutno ovde?“
„Gde je on, Adi?“, zapita Koen, koji je nakratko ostavio posao da im se pridruži.
„U radnoj sobi“, odgovori njegova žena, klimnuvši ka zatvorenim vratima.
„Mi, gospodine“, reče Koen, „ne znamo šta se uvuklo u njega prethodnih dan-dva. On je oduvek bio, ako mogu tako da se izrazim, ćaknut“, dodate Koen pokazujući prstom na sopstveno čelo, „ne baš razuman u svemu, kao što smo vi i ja; ali je do sada bio uglavnom izuzetno tačan i preduzimljiv, onoliko koliko takav nesrećnik to može, i uživao je da se igra s dečakom. Ali poslednjih dan-dva, kreće se naokolo kao mesečar ili samo sedi poput voštane figure.“
„To je bolest. Siroto, drago biće“, nadoveza se nežno baka.
„Sumnjam da će moći dugo da joj se odupire.“
„Ne; ja mislim da je to samo nešto što je uvrteo u glavu“, reče mlađa gospođa Koen. „Neprestano nešto piše, a kad mu se obratim, dugo mu treba da me čuje i odgovori.“
„Možda nas smatrate unekoliko slabima“, reče Koen tonom izvinjavanja. „Ali moja žena i majka ne bi se razdvojile od njega ma i da je još veći teret. Nije da ne znamo kako stvari stoje, ali takvi su nam principi. Ima budala koji rade, a gube, ne znajući to. Ja nisam jedna od njih.“
„Oh, Mordehaj u sebi nosi blagoslov“, reče baka.
„On u sebi nosi nešto što nije u redu“, oglasi se Džejkob da bi ispravio baku. „Rekao je da ne može da priča sa mnom, i nije hteo da se igra.“
„Nimalo se ne čudim vašim osećanjima prema njemu“, reče Deronda, „i ja sam već osećam nešto slično. Nedavno sam razgovarao s njim u Ramovoj knjižari zapravo, obećao sam da ću ga posetiti i da ćemo zajedno izaći.“
„Mora biti da je to, onda!“, zaključi Koen, pljesnuvši koleno. „Očekivao vas je, i to ga je zaokupilo. Pretpostavljam da vam priča o svom učenju. Neobično ljubazno od vas, gospodine, jer cenim da od toga nema neke vajde, inače ga ne bi dovelo dovde gde je sad. Ali moram u radnju.“ Koen pohita napolje, a Džejkob, koji je sve čuo pribivši se uz Derondino koleno, reče sa uslužnom prisnošću: „Ja ću vam pozvati Mordehaja, ako želite.“
„Ne, Džejkobe“, opomenu ga majka, „otvori vrata gospodinu i pusti ga da sam ode. Tiho! Ne pravi buku.“
Umešni Džejkob je to shvatio kao igru, te je okrenuo bravu što je tiše mogao, dok ga je Deronda pratio i zastao na pragu. Sobičak je bio osvetljen samo vatrom koja je gasnula i svećom zaklonjenom abažurom. Na tabli pod prozorom behu razbacani razni komadi nakita, a u uglu iza table beše poredano nekoliko knjiga. Mordehaj je sedeo na visokoj stolici za tablom, leđima okrenut vratima, položivši ruku preko ruke na tablu, a pred njim je bio stalak s časovnikom. Beše u stanju očekivanja, mučnom kao kod zatvorenika koji čeka na odlaganje smrtne kazne, kad začu Derondin glas kako mu govori: „Došao sam po tebe. Jesi li spreman?“
Istog trenutka okrenuo se bez ijedne reči, zgrabio krznenu kapu koja je ležala nedaleko od njega i prišao Derondi. Za koji trenutak obojica se nađoše u dnevnoj sobi, a Džejkob, primetivši promenu u ponašanju i izrazu svog prijatelja, uhvati ga za ruku u kaza mu: „Pogledaj moj pehar i lopticu!“ primakavši lopticu sasvim blizu Mordehajevom licu, kao nešto što bi moglo da razvedri rekonvalescenta. To što je Mordehaj uspeo da se nasmeši i kaže: „Lepo, lepo!“, beše znak popuštanja umne napetosti.
„Zaboravio si kaput i šal“, opomenu mlada gospođa Koen, a on se vrati u radnu sobu i uze ih.
„Živnuo je, vidite?“, zapazi Koen prigušenim glasom, pošto je ponovo navratio iz radnje. „Rekao sam da će biti tako. Ja sam uglavnom u pravu.“
Potom dodade uobičajenim tonom. „Pa, gospodine, pretpostavljam da ne smemo više da vas zadržavamo; ali nadam se da ovo nije poslednji put da vas vidimo.“
„Hoćete li doći ponovo?“, upita Džejkob. „Pogledajte, mogu da uhvatim loptu; mislim da ću moći da je hvatam bez zastajanja, kad dođete ponovo.“
„Ima vešte ruke“, reče Deronda, gledajući u baku.
„Od koje porodice je to nasledio?“
Ali baka je samo klimnula prema svom sinu, koji je spremno rekao: „Od moje. Porodica moje žene nije takva. Ali blagoslovena vam bila duša! Naša mudrost je poput gume, može se uvijati kako hoćeš. Nema toga što stara gospoda ne bi uradila ako ih na to usmerite.“ Utom Koen namignu u smeru Džejkobovih leđa, ali nije bilo sigurno da li je ta pronicljiva aluzija poslužila svojoj svrsi, jer njen predmet se upravo smejao groktavim, nazalnim smehom i koračao naokolo pevajući: „Stara gospoda, stara gospoda“ zvonkim glasom.
Deronda pomisli: „Nikada neću znati ništa pouzdano o ovim ljudima, dok direktno ne zapitam Koena da li je izgubio sestru po imenu Mira kad je imala šest godina.“ Taj presudni trenutak mu se još uvek činio previše teškim da bi se suočio s njim. Ipak, njegova prvobitna odbojnost prema običnosti ovih ljudi počela je da se smekšava blagonaklonijim osećanjem. Koliko god neprefinjeno bilo njihovo držanje i govor, morao je priznati da ima nešto moralne istančanosti u načinu na koji su se odnosili prema ovom jektičavom radniku, o čijoj su mentalnoj neobičnosti razmišljali pretežno kao o bezopasnoj, nemoj smušenosti.
„Izgleda da si drag Koenovima“, reče Deronda, čim su on i Mordehaj prešli kućni prag.
„I oni su meni“, spremno odgovori Mordehaj. „Imaju izrailjsko srce, premda su poput konja i mazge, jer ne razumeju ništa van uske putanje kojom idu.“
„Bojim se da sam kriv što sam te uznemirio“, priznade Deronda, „jer sam bio spor u ispunjavanju svog obećanja. Hteo sam juče da dođem, ali bilo je nemoguće.“
„Da, da, verovao sam ti. Ali tačno je da sam bio uznemiren, jer se duh moje mladosti uskomešao u meni, a ovo telo nije dovoljno snažno da izdrži udare njegovih krila. Čovek sam vezan i zatočen već dugo godina: sada taj čovek govori sa svojim prijateljem i njegovi udovi su slobodni. On plače, koleba se, radost u njemu preti da slomi i svrgne obitavalište od mesa.“
„Ne smeš previše da govoriš na ovom večernjem vazduhu“, reče Deronda, osećajući kako ga Mordehajeve reči o zavisnosti sputavaju bolno kao mnoštvo užadi. „Pokrij usta vunenim šalom. Idemo u Ruku i barjak, pretpostavljam, i tamo ćemo biti nasamo?“
„Ne, zato me i muči što nisi došao juče. Jer večeras je okupljanje kluba koji sam pominjao i možda nećemo imati ni minut nasamo dok ostali ne odu, što može biti mnogo kasnije. Možda bi bilo najbolje da potražimo neko drugo mesto. Ali ja sam navikao samo na tu krčmu. Na novim mestima, spoljni svet me pritiska i sužava unutrašnji vid. A i ljudi tamo me znaju.“
„Ne smeta mi klub, ako je dozvoljeno da prisustvujem“, reče Deronda. „Dovoljno je što je to mesto koje najviše voliš. Ako ne budemo imali dovoljno vremena, doći ću ponovo. Kakav je to klub?“
„Zove se Filozofi. To je šaka koliko je kedrova u Libanu sirotih ljudi posvećenih razmišljanju. Ali nijedan nije sirotiji od mene. Ponekad nam se pridruže posetioci na višim pozicijama u svetu. Dozvoljeno nam je da povedemo prijatelja kog zanimaju naše teme. Svako od nas treba da naruči pivo ili neko drugo piće, tako plaćamo za zaseban salon. Većina njih puši. Idem kad mogu, jer ima i drugih moje rase, a ponekad i progovorim. Volim da mislim da ima blede sličnosti između ovih sirotih filozofa i Majstora koji su preneli misao naše rase,111 koji su krvavo zarađivali za koricu hleba, ali su očuvali i obogatili našu prošlost i održali dušu Izraela u životu poput semena među grobnicama. Srce se teši tom slabom sličnošću.“
„Biće mi veoma drago da sedim s njima, ako tebi to odgovara. Takvom sastanku bih voleo da prisustvujem“, reče Deronda, osećajući olakšanje što će imati nešto vremena pre napora od narednog razgovora s Mordehajem u četiri oka.
Tri minuta kasnije, otvorili su sjajna vrata sa crvenom zavesom, te se nađoše u malom salonu, tek nešto većem od petnaest kvadratnih stopa, u kome je plinska lampa kroz redak oblak dima bacala svetlost na scenu, novu i neobičnu za Derondu. Pola tuceta muškaraca različite starosti, između dvadeset-trideset i pedeset godina, svi u pohabanoj odeći, većina s glinenim lulama u ustima, slušala je sa izrazom usredsređene inteligencije čoveka u odelu boje bibera i soli, plave kose, kratkog nosa, širokog čela, zdepastog, koji je, izdigavši malo lulu levom šakom, drugom rukom udarajući po kolenu, upravo završavao citat iz Šelijevog „Oslobođenog Prometeja“ (poređenje s lavinom).

„K’o mis’o sve na misao što se slaže.

U smele duše, dok se ne razreši silna

Istina kojom zatutnje narodi svi.“


Dolazak pridošlica poremetio im je pažnju, izazvavši potrebu za pramenom rasporeda sedenja. Dotle su činili odveć uzan polukrug oko kamina i stola na kojima su bile naočari, lule i duvan. Ovaj klub beše od najtrezvenijih, ali trezvenost nije razlog da pušenje i „pričanje o nečem“ budu manje nužni kao sredstvo za sticanje podesnog statusa u društvu i debati. Mordehaj je dočekan s dobrodošlicom glasova s prizvukom sažaljenja, ali pogledi svih su, naravno, odmah skrenuli ka njegovom pratiocu.
„Doveo sam prijatelja koga zanimaju naše teme“, reče Mordehaj. „Putovao je i učio mnogo.“
„Da li je gospodin anoniman? Da li je on Vrli ‘Neznani’?“112 šaljivim tonom upita zdepasti čitalac Šelija.
„Ime mi je Danijel Deronda. Neznan jesam, ali ni po čemu vrli.“ Osmeh na licu došljaka dok je to izgovarao beše tako ugodan da su se odasvud začuli ne baš razgovetni povici slaganja, te zdepasti čovek reče:
„Dobrodošli ste, gospodine. Mordehaju, dođi u ovaj ugao preko puta mene“, dodade. Po svemu sudeći, želeo je da na najugodnije mesto rasporedi onog kome je to bilo najpotrebnije.
Deronda je bio sasvim zadovoljan mestom na suprotnoj strani, odakle je pogledom obuhvatao čitavu grupu, uključujući Mordehaja, koji je štrčao čak i među tim osobenjacima od kojih se više od jednog, čak i Danijelovom neveštom oku, činilo jevrejskog porekla.
Zapravo, čista engleska krv (ako se pijavica ili lanceta mogu snabdeti pravim proizvodom) nije bila preovlađujuća među prisutnima. Miler, zdepasti čovek, izvrsni knjižar koji je poznavao knjige do detalja, imao je barem babu i dedu Nemce, a sasvim moguće i daleke pretke koji su poricali da su Jevreji; Bakan, sedlar, beše Škot; Paš, časovničar, beše mali, živahan, vedar Jevrejin; Gideon, proizvođač optičkih instrumenata, beše Jevrejin riđeg tipa, velikodušnog izraza lica, koji je lako mogao da prođe kao Englez neobično srdačnih manira: i Krup, tamnooki cipelar, s verovatno više keltske krvi nego što je bio svestan. Samo trojica bi se svuda prepoznala kao Englezi: Gudvin, lepo građen stolar, otvorenog lica i prijatnog glasa; rumeni laboratorijski asistent Marabls; i Lili, bledi poštanski službenik lepuškastoglica, čija svetlosmeđa kosa beše uređena u mali paralelogram nad njegovim punim čelom, u otrcanom sakou.
To nesumnjivo beše grupa ljudi iz siromašnijih slojeva, okupljenih oko zajedničkog interesovanja koje ne beše rasprostranjeno čak ni među privilegovanim sledbenicima učenja i akademskih institucija i koje verovatno ne bi privuklo nijednog gospodina ubeđenog da su zločin i prosta komedija osnovni interes ljudi čija se nedeljna zarada broji u šilinzima. Čak i da Deronda pod uticajem nerazrešenog odnosa između njega i Mordehaja nije bio skloniji ozbiljnosti više nego obično, ne bi tražio razlog za smeh u različitim nijansama otpadništva od uglađenog društva koje su se neizbežno mogle opaziti u držanju i govoru ovih ljudi koji su verovatno grabili znanje kao što većina nas grabi povlastice, maksimalno koristeći i najslabiju priliku. Pogledao je oko sebe s nenametljivim izrazom poštovanja kakav mu je bio svojstven kad se nađe među sebi jednakima, naručio viski i vodu i ponudio svoju tabakeru koju je uvek nosio sa sobom, ali gotovo nikad nije pušio, jer imao je razloge za to, ali voleo je da udovolji drugima. Možda beše njegova slabost to što se bojao da bi mogao izgledati kruto i utonuti u nekakav strog obrazac, umesto da se razvija uz privlačnost prijateljstva kao vodilju. Deronda je nesumnjivo ostavio pozitivan utisak na društvo, jer su se prisutni ponašali opušteno kao pre i priželjkivali da što pre nastave prekinuti razgovor.
„Ovo je jedna od onih neizvesnih noći, gospodine“, reče Miler, kog su posredno prihvatili kao nekakvog vođu razgovora. Objašnjavao je Derondi ko je ko, klimajući glavom prema svakome čije ime bi pomenuo.
„Ponekad se strogo držimo teme. Ali večeras je naš prijatelj Paš pomenuo zakon napretka, te se latismo statistike; a Lili je, rekavši da vrlo dobro znamo i pre brojanja da će se u istom stanju društva dešavati iste stvari, i da nije čudo što će brojke ostati iste, jer brojke su, u odnosu na društvo, kakvoća broj pijanica je kakvoća u društvu brojevi su indeksi kakvoće, i ne pružaju nikakvo uputstvo, već nas samo navode da razmotrimo razlike između različitih društvenih stanja kad je Lili to rekao, prešli smo na uzroke društvene promene, a kad ste došli, ja sam iznosio problem moći ideja, koje smatram glavnim uzrokom preobražaja.“
„Ne slažem se s tobom, Milere“, reče Gudvin, stolar, kog je više zanimalo da nastavi temu, nego da čeka da se novi gost oglasi. „Jer, kada kažeš ‘ideje’, misliš na toliko mnogo raznih stvari da mi to ništa ne govori, ništa više nego da si rekao da je uzrok svetlost; ili misliš na određenu vrstu ideja, ali onda je tvoje značenje preusko. Jer, ako to posmatramo na jedan način, svi postupci o kojima su ljudi iole razmislili su ideje recimo, sađenje semena ili pravljenje kanua ili pečenje gline; a takve ideje same nađu svoj put u život i nastave da se razvijaju s njim, ali ne mogu se odvojiti od materijala koji su medijum za njih. Priroda drveta i kamena koje nož uobličava budi ideju o obradi, a obrađivanje će se nastavljati što je više drveta i kamena. Smatram da su one ideje koje su od samog začetka pomešane s drugim životnim elementima moćne zajedno s njima. Što se kasnije i sporije mešaju, manje moći imaju. A kad je reč o uzrocima društvene promene, ovako ja gledam na to ideje su neka vrsta parlamenta, ali napolju je narod i dobar deo naroda radi na promeni ne znajući šta parlament radi.“
„Ali ako smatraš da je spremna masa znak moći“, reče Paš, „neke od najmanje praktičnih ideja su pobedile sve. Šire se bez razumevanja, i ulaze u govor bez promišljanja.“
„Možda deluju menjajući preraspodelu gasova“, reče Marabls; „instrumenti su sada vrlo osetljivi, ljudi bi mogli da registruju širenje teorije opažanjem promena u atmosferi i odgovarajućih promena u nervima.“
„Da“, reče Paš, s vragolastim izrazom na licu, „postoji ideja nacionalnosti; rekao bih da je divljaci njuškaju i postaju društveniji.“
„Ne slažete se s tom idejom?“, upita Deronda, uočavajući zanimljivi nesklad između Pašovog sarkazma i izražajnog pečata rase na njegovom licu.
„Pre bih se izrazio da ne deli isti duh“, oglasi se Mordehaj, koji je setno pogledao u Paša. „Osim ako nacionalnost nije osećanje, kakvu moć može imati kao ideja?“
„Ima smisla to što govoriš, Mordehaju“, reče Paš blagonaklono. „A kako ideja nacionalnosti umire, ne smatram je boljom od duha koji se već javlja da najavi smrt.“
„Možda se čini da sentiment umire, ali ipak, oživljava jačim životom“, nadoveza se Deronda. „Nacije su obnovljene. Možda ćemo doživeti da vidimo provalu sile među Arapima koji su nadahnuti novim žarom.“
„Amen, amen“, složi se Mordehaj, gledajući u Derondu s uživanjem. To beše početak obnovljene energije: uspravio se, a lice mu je izgledalo manje umorno.
„To možda važi za nazadne nacije“, reče Paš, „ali kod nas u Evropi, osećanje nacionalnosti je osuđeno na propast. Potrajaće nešto duže u kvartovima koji su još uvek izloženi ugnjetavanju, ali-nigde više. Čitav tok napretka usmeren je protiv toga.“
„Da“, oglasi se Bakan, odsečnim, tankim škotskim glasom, što beše nalik puštanju malo hladnog vazduha u razgovor, „dobro si uradio što si nas okupio oko ove teme. Svi ste se složili da se društva menjaju ne uvek i ne svuda ali načelno i dugoročno posmatrano. Uza sve razlike, primetio bih da moramo pregledati prirodu promena pre nego što sebi damo za pravo da ih nazovemo napretkom, što je reč koja treba da podrazumeva poboljšanje, iako je smatram lošim izborom za tu priliku, jer nas puko napredovanje može voditi ka kaljuzi ili ka ponoru. Tri pitanja bih postavio. Da li je sva promena u smeru napretka? Ako nije, kako ćemo da razaberemo koja promena je napredak, a koja nije? I, treće, koliko daleko i u kom smeru možemo da delujemo na tok promene da bismo je podstakli tamo gde je od koristi, odnosno odvratili tamo gde je štetna?“
Ali Bakanov pokušaj da nametne svoj pristup temi beše neuspešan. Lili je odmah odgovorio:
„Promena i napredak objedinjeni su u ideji napretka. Zakoni napretka se otkrivaju, a promene koje se odigravaju prema njima nužno su napredne; odnosno, ako se njima protivi bio koja ideja napretka ili poboljšanja, ta ideja je pogrešna.“
„Zaista ne mogu da vidim kako dolazite to takvog ubeđenja o promenama nazivajući ih razvojem“, zapazi Deronda. „I dalje će biti izvesne neizbežnosti u odnosu na našu volju i postupke, kao i izvesne mudrosti u požurivanju ili odlaganju; i dalje će postojati opasnost da se tendencija kojoj se treba odupreti uzme za neizbežan zakon kome se moramo prilagoditi što se meni čini kao loše praznoverje ili bog lažan kao bilo koji ustoličen bez ceremonija ili filozofiranja.“
„To je tačno“, složio se Mordehaj. „Prokleti su oni koji misle da nema mesta otporu u ovoj generaciji! Ja verujem u razvoj, preobražaj, u novo nicanje života tamo gde je seme savršenije, punije elemenata koji sadrže božanskiju formu. Život ljudi se razvija, čvrsto je ispleten, a ipak se širi, u radosti i tuzi, misli i delovanju; apsorbuje misao drugih nacija u sopstvene forme, i vraća misao kao novo bogatstvo svetu; to je moć i organ u velikim nacijama. Ali može doći do sprečavanja, do zadržavanja; sećanja mogu gasnuti, a ljubav uvenuti lišena njih; ili se sećanja mogu svesti na sparušene ostatke duša ljudi, koja im govori da su jedno, mogla bi umirati zbog izostanka zajedničkog delovanja. Ali ko će reći: ‘Fontana njihovog života je presušila, nacija nikad biti neće?’ Ko će to reći? Ne onaj koji oseća život svog naroda kako previre u njegovom sopstvenom životu. Hoće li reći: ‘Tim putem događaji se odvijaju, neću se odupreti?’ Sama njegova duša je otpor; ona je poput semena vatre koja može da raspali duše mnogih i da utre novi put događajima.“
„Ne poričem patriotizam“, reče Gideon, „ali svi znamo da ti misliš na nešto posebno, Mordehaju. Pretpostavljam da znate kako Mordehaj razmišlja.“ Gideon se okrete Derondi koji je sedeo kraj njega, ali nastavi ne sačekavši odgovor. „I ja sam misleći Jevrejin. Zalažem se za održavanje naše vere na racionalan način. Ne odobravam pokrštavanje naših ljudi, jer ne verujem u preobraćenje u gojimski deo hrišćanstva. A sad imamo političku jednakost i nema izgovora za takva pretvaranja. Ali sam za to da se otarasimo našeg praznoverja i isključivosti. Nema razloga da se ne bismo postepeno stopili sa stanovništvom među kojim živimo. Tako se ostvaruje napredak danas. Voleo bih da se moja deca venčaju za hrišćane kao Jevreji. I držim se stare izreke ‘Čovekova zemlja je tamo gde mu je dobro.’“
„Tu zemlju nije tako lako naći, Gideone“, reče nestrpljivi Paš, slegnuvši ramenima, kreveljeći se. „Ti dobijaš deset šilinga nedeljno više od mene, i imaš upola manje dece. Ako neko bude razvio trgovinu časovnicima među jerusalimskim zidinama, ja idem šta kažeš, Mordehaju?“
Deronda, koji je pažljivo pratio ove aluzije na Mordehajevo mišljenje, pitao se otkud mu istrajnosti da dolazi na sastanke kluba. Jer stalno suočavanje nadahnutog duha sa nepromenljivom ravnodušnošću ljudi upoznatih s predmetom njegovog entuzijazma predstavlja prihvatanje sporog mučeništva, prema kome se sudbina misionara pokošenog tomahavkom bez ikakvog odbacivanja njegovih učenja činila jedva vrednom sažaljenja. Ali Mordehaj nije odavao znake povlačenja: bio je to trenutak duhovne ispunjenosti, i više je mario da izrazi svoju veru nego da ona bude neposredno prihvaćena. Sa žarom lišenim jetkosti, ali ponesen bujicom osećanja usled prilike da govori, odgovorio je Pašu:
„Ja kažem, neka se svaki čovek drži daleko od bratstva i nasleđa koje prezire. Hiljade i hiljade naših ljudi mešalo se s gojimima kao Kelti sa Saksoncima, i možda će naslediti blagoslov koji pripada gojimima. Ti ne možeš krenuti njihovim putem. Ti si jedan od mnogih na svetu osuđenih da hode među nacijama i da budu znani kao Jevreji, s rečima na usnama koje znače: ‘Voleo bih da se nisam rodio kao Jevrejin, odričem se svake veze s dugim patnjama moje rase, nadmašiću gojime u ismevanju naše neobičnosti,’ sve vreme osećajući dah prezira na sebi jer su Jevreji, a za uzvrat će i sami disati otrovnim dahom. Može li sveže skrojena odora pripadnosti istog trena da se stopi s mesom i da promeni ono što se nakupljalo osamnaest vekova? Šta je za takvoga pripadnost kad hodi među ljudima s kojima nema čvrstu bratsku sponu, a sa sopstvenom rasom oseća bratsku bliskost? To je povlastica data sebičnoj ambiciji i istaknutosti u najnižoj pohlepi. On je tuđin duhom; sisa krv ljudskog roda, on nije čovek, ne deli ljubav s drugima, ruga se svemu. Zar ne zborim pravo, Pašu?“
„Ne baš, Mordehaju“, odgovori Paš, „ako smatraš da o sebi mislim gore zato što sam Jevrejin. Zahvalan sam našim očevima za to što je među nama manje nerazumnih nego među drugim rasama. Ali možda si u pravu što misliš da me hrišćani ne vole naročito zbog toga.“
„Ni ljubav između katolika i protestanata nije bila nimalo veća“, dodade dobroćudni Gideon. „Moramo strpljivo da čekamo da predrasude odumru. Mnogi iz našeg naroda ravnopravni su s najboljima, a naša krv našla se u porodicama na visokom položaju. Ja sam za to da naša očekivanja budu razumna.“
„Ja takođe!“, hitro se složio Mordehaj, naginjući se napred s revnošću osobe koja preklinje u nekakvoj odlučnoj krizi, skupivši svoje duge, uske šake na krilu. „I ja kažem da sam razuman Jevrejin. Ali šta znači biti razuman kako je to osećati svetlost božanskog razuma kako jača unutra i spolja? To znači videti sve više skrivenih veza koje povezuju i blagosiljaju promenu da, blagosiljaju je bratstvom: prošlost postaje moj roditelj, a budućnost me prenosi u ugodno naručje dece. Da li je razumno prekinuti spone između posebnih srodnika koje obogaćuju ljude zajedničkim bogatstvom, a raznovrsne su koliko i šume u svojoj slavi kedrova i palmi? Kad bude bilo razumno reći: ‘Ne znam oca ni majku, neka mi deca budu tuđini, da ih nijedna moja molitva ne dotiče’, tada će biti razumno za Jevrejina da kaže: ‘Neću se truditi da spoznam razlike između sebe i gojima, neću negovati proročku svest naše nacionalnosti neka hebrejski nestane, a svi hebrejski spisi neka postanu antikvarne tričarije, mrtvi poput murala zaboravljenog naroda. Ali neka njegovo dete nauči da tečno govori grčki, odričući se svojih srodnika u ime hrabrosti onih koji su se borili na Maratonu; neka nauči da kaže kako je to plemenitost na grčkom, da je to duh besmrtne nacije! Ali Jevrejin nema sećanja koje bi ga obavezivalo na postupanje; neka se smeje što se njegova nacija srozala s pozicije nacije; neka nosi spomenike svog zakona koji čuvaju dah socijalne pravde, dobročinstva i svetinja doma; neka čuva energiju proroka, ustrajnu brigu Majstora, istrajnost mučenih generacija, ali kao materijal za podučavanje. Misija Jevrejina u svemu jeste da bude ravan bogatome gojimu.“
Mordehaj se zabaci natrag u stolici, te nastupi trenutak tišine. Nijedan član kluba nije delio njegovo viđenje ili emociju, ali čitava njegova ličnost i izlaganje ostavili su na njih utisak dramatičnog prikazivanja sa izvesnim patosom u sebi, iako bez praktičnih posledica; i kao obično, istovremeno mu je upućivano povlađivanje i neslaganje. Derondine misli se vratiše tragičnom pritisku spoljašnjih okolnosti koje su sigurno kočile ovog čoveka, što je zaključivao videvši da svet za svoje misli Mordehaj gradi u umovima drugih, poput pesnika među ljudima čudnog govora, koji možda imaju sopstvenu poeziju, ali niko ga ne sluša i nema ushićenja njegovim obelodanjivanjem skrivenih vrlina njegovog maternjeg jezika.
Sabrani Bakan je prvi progovorio, nagovestivši da gube vreme. „Moram reći“, opomenu, „da ste se udaljili od pitanja o napretku koje sam izneo.“
„Nije važno“, oglasi se Miler. „Neka ovo bude jevrejsko veče, nismo ga imali već duže. Hajde da govorimo o jevrejskim pitanjima. Pretpostavljam da smo ovde svi bez predrasuda; mi smo filozofi, i volimo naše prijatelje Mordehaja, Paša i Gideona, sve i da su Avramu srodni koliko i mi ostali. Svi smo u srodstvu preko Adama, dok se ne pokaže suprotno, a ako pogledamo istoriju, otkrićemo da svi imamo neke sramne pretke. Zato ne želim da uvredim kad kažem da ne mislim da je jevrejski narod uradio neke velike stvari za svet. I šta ondaj Smatram da se prema njima postupalo nepravedno. I pretpostavljam da ne želimo da se ni prema jednom čoveku odnose loše, bio on beo, crn, smeđ ili žut. Sad sam se setio da posedujem neobičnu, staru nemačku knjigu ne umem da je čitam, ali jedan moj prijatelj mi ju je čitao naglas pre neki dan o predrasudama prema Jevrejima i zlonamernim pričama koje su kolale o njima, a šta mislite koja je bila jedna od njih? Da su kažnjeni telesnim smradom, a ta priča, veli autor, datira iz 1715 to je tačno, jer su stari to pominjali. Ali neke stvari su bajke, na primer, da smrad nestaje pošto se Jevrejin krsti, i da svako od deset plemena, pazite sad ovo, deset plemena koja su učestvovala u razapinjanju, ima posebnu kaznu pored smrada: pleme Ašer, sećam se, ima desnu ruku za šaku kraću od leve, dok Naftali imaju svinjske uši i smrde na svinju. Šta kažete na to? Međutim, kako rekoh ranije, slažem se s filozofima iz prošlog veka u tome da Jevreji nisu imali veliku ulogu kao narod, premda ovde prisutni Paš misli da su dovoljno pametni da nadmaše ostatak sveta. Ali ako je tako, pitam ja, zašto to već nisu učinili?“
„Iz istog razloga što se najpametniji ljudi ili njihove ideje ne nalaze u Parlamentu“, spremno odgovori Paš.
„To je besmisleno pitanje“, reče Mordehaj, „da li će naš narod da nadmaši ostatak sveta. Svaka nacija ima svoj posao i pripadnik je sveta kog obogaćuje radi svih nacija. Ali tačno je, kao što je Juda Halevi prvi rekao, da je Izrael srce čovečanstva, ako pod srcem smatramo srž naklonosti koja spaja narod i njegove porodice u ljubav protkanu poštovanjem, i svetost ljudskog tela koja uzdiže potrebe našeg životinjskog života u religiju, i nežnost milosrđa prema siromašnima i slabima i prema tupavom biću koje nosi jaram za nas.“
„Ne zaostaju za drugim nacijama u aroganciji“, reče Lili, „i ako su dobili ćušku, razlog nije to što su bili previše skromni.“
„Oh, nacije se redom žale“, dodade Miler.
„Da“, reče Paš, „a neke od njih u hebrejskim tekstovima.“
„Kakav god doprinos da su Jevreji dali u nekom trenutku, sada su narod na mrtvoj tački“, reče Lili. „Tvrdoglavo se drže zaostalih shvatanja. Možda će iskazati vrline kad usvoje liberalne ideje, ali kao rasa, nimalo se ne razvijaju.“
„To nije tačno!“, usprotivi se Mordehaj, ponovo se nagnuvši napred u svom žaru. „Neka se njihova istorija upozna i ispita; neka se seme proseje, neka se pronađu njegovi začeci u korovu divljine veličanstvenija će biti energija koja ga je preobrazila. Koja je to još nacija za koju se s pravom može reći da su njeni vera i zakon i moral pomešani kao krv u srcu, i da čine jedan izdanak koji je to još narod očuvao i proširio svoj duhovni imetak izložen mržnji žestokoj kao vatra koja isteruje divlju životinju iz njenog skrovišta? Postoji priča o Rimljaninu koji je, plivajući da se spase, u zubima držao svoje spise kako ne bi utonuli u vodu. Ali koliko više od toga važi za našu rasu? Borili su se da zadrže svoje mesto među drugim nacijama kao heroji da, kad je ruka bila odsečena, držali su se zubima; ali kad su plug i drljača prešli preko poslednjih vidljivih znakova njihovog nacionalnog zaveta i plodnost njihove zemlje beše potrta krvlju sejača i odgajivača, rekli su: ‘Duh je živ, uspostavimo stalno stanište stalno, jer je pokretno tako da se može prenositi s generacije na generaciju, i da naši nerođeni sinovi imaju bogatstvo onog što je bilo i nadu izgrađenu na postojanim temeljima.’ Tako su rekli i učinili, premda često ostajući bez daha, kao u kovčegu, ili ležeći ranjeni pod hrpom leševa. Preplašen i teran poput psa lutalice, Jevrejin je navukao na sebe zavist zbog bogatstva i mudrosti, kojima je morao da hrani luksuz gojima; prikupljao je znanje, delio ga je; njegova razasuta nacija beše nova Fenikija113 koja je iskopavala blaga u rudnicima Grčke i nosila ih svetu. Naša tradicija nije u osnovi okrenuta stagniranju, već koristi zapise kao seme i izvlači potisnute vrline zakona i proroštva; i dok je gojim, koji je rekao: ‘Što je tvoje naše je, nije više tvoje’, čitao reči našeg zakona kao mračni zapis, ili je od spisa pravio donove za vojsku pomahnitalu od pohote i surovosti, naši Majstori su nastavljali da prosvetljuju svežim tumačenjima. Ali previše smo se rasuli, a tlačeni smo i teretom na grbači i zarivanjem šiljaka; surovi ljudi su nas primoravali na izgnanstvo daleko, gde svest Jevrejina o svojoj naciji ne beše jasna više nego što je svetlost sunca bila jasna našim očevima tokom rimskih proganjanja, koji su se skrivali u pećinama, i nisu znali za dan jedina svetlost koju su imali beše od sveća. Zar je, onda, čudno što su mnogi od našeg naroda neupućeni, zatucani, sujeverni? Zar je čudno?“
Uto je Mordehaj, čija stolica beše kraj kamina, ustao i naslonio se rukom na malu policu; preplavilo ga je uzbuđenje, premda je njegov glas, koji isprva beše neobično snažan, postajao promukliji.
„Zar je čudno? Noć se toliko uvukla u njih, da ne vide; u svojoj tami, nisu mogli da proriču; sunce je zašlo za proroke, a dan nad njima je mračan. Ali koja od glavnih nacija nema mnoštvo koje ništa ne zna? Rugaju se neznalačkim zapažanjima našeg naroda; ali najmrskije neznanje je ono bez obaziranja svedeno na prepredenu pohlepu lisice, za koju zakon nije ništa više od zamke ili zavijanja uznemirenog psa. Duboko, ispod pamćenja, ponižavanje se preobrazilo u sujeverje. Među mnoštvom neupućenih na tri kontinenta na kojima se izvode naši obredi i ispoveda se božanskom Jedinstvu, duša judaizma nije mrtva. Oživimo srž života: neka jedinstvo Izraela koje je zaslužno za razvoj i uobličavanje njegove vere postane spoljna realnost. Okrećući se zemlji i državnom zajedništvu, naš narod razasut širom sveta mogao bi da deli dostojanstvo nacionalnog života čiji glas se čuje među narodima Istoka i Zapada i koji će zasaditi seme mudrosti i umešnosti naše rase da bi, kao u stara vremena, bila kanal prenošenja i razumevanja. Neka se to desi, i toplota živih će se proširiti do slabih izdanaka Izraela i sujeverje će nestati, ne u bezakonju odmetnika, već otkrivanjem velikih činjenica koje produbljuju osećanja i oživljavaju sve znanje poput mladog potomstva dragih sećanja.“
Mordehajev glas je utihnuo, ali ni s bolesničkim sjajem u pogledu, njegove reči nisu bile manje upečatljive. Njegovo izuzetno uzbuđenje je izvesno bilo izazvano Derondinim prisustvom: Derondi se obraćao, i trenutak je za njega imao uzvišenost zaveštanja koje je tražilo svu njegovu snagu. Ipak, prisustvo drugih poznatih ljudi je dodatno podstaklo izražajnost, jer oni su otelovljavali ravnodušnost koja je njegovom izlaganju dala energiju otpora. Nije on baš gledao u Derondu: činilo se da ne vidi ništa oko sebe, i da ga je ijedan od prisutnih dotakao, verovatno ne bi ni primetio. Derondi su opet na pamet pale njegove ranije izgovorene reči: „Moraš da veruješ u ono u šta ja verujem, da vidiš viziju na koju pokazujem, da gledaš slavu gde je ja vidim.“ Sad su se vratile s obnovljenim patosom. Pred njim je, kao živa, mučena stvarnost, stajalo ono što je dotad video samo kao plod uobrazilje, a što je i dalje, iako tako slabašno, nosilo sumnju da je preuveličano: čovek pritisnut bedom i nerazumevanjem, oslabljen bolešću, svestan senke sve bliže smrti, ali živeći intenzivan život u nevidljivoj prošlosti i budućnosti, ne hajući za sopstvenu sudbu, osim ukoliko će ga sprečiti da podeli neko zamišljeno dobro koje bi inače ostalo u okvirima njegove unutarnje vizije to beše daleki dan, čije sunce ga nikad neće ogrejati, ali kome je posvetio želju svoje duše, sa strašću kakva je često nedostajala ličnim motivima zdrave mladosti. Beše to nešto više od grandioznog preobraženja roditeljske ljubavi koja se muči, odriče se, trpi, opire se samoubilačkim pozivima očajanja sve to zbog malenih, čija budućnost postaje sadašnjost za pogled pun čežnje i nespokoja.
Svi pogledi behu upereni na Mordehaja koji ponovo sede, a nijedan nije bio lišen blagonaklonosti, ali, kako se ispostavilo, onaj koji beše ispunjen najvećom naklonošću, prvi se oglasi protivljenjem. Beše to srdačni i razumni Gideon, koji je takođe bio svestan da se obraća gostu:
„Ti imaš svoj ugao gledanja, Mordehaju, i, kako kažeš, tvoj ugao se tebi čini razumnim. Znam da ne propovedaš obnovu Judeje kakvim čudom, i tome slično; ali vrlo dobro znaš da su u ovo pitanje mnoge gluposti uneli i Jevreji i hrišćani. A kad je reč o vezi naše rase s Palestinom, izopačilo ju je sujeverje u toj meri da je korumpirana koliko i stari zakon o pomoći siromašnim. Barabe i ološ odlaze tamo da dobiju povlastice za unesrećene, iako su fizički spremni, i da bi se arhanđel Gavrilo posebno pobrinuo za njih kad umru. Nema koristi od suprostavljanja činjenicama. Moramo gledati tamo gde pokazuju to ja nazivam razumom. Najučeniji i najliberalniji među nama koji se bave našom verom zalažu se za to da se ona očisti od svih ideja kao što su doslovno ispunjavanje proročanstava o obnovi i slično. Očistimo li je od nekoliko beskorisnih obreda i doslovnih tumačenja te vrste, naša vera biće najjednostavnija od svih religija, i neće nas odvajati već će nas spajati sa ostatkom sveta.“
„Prosto ko čupanje korova“, oglasi se Paš uz ironičan osmeh. „Iščupaš ga iz korena, otkineš lišće, oguliš kožu, odsečeš pupoljke i izgladiš na vrhu i dnu. Metni ga gde hoćeš, neće napraviti štetu, neće nikad ni da proklija. Možeš od njega napraviti ručku ili ga baciti na lomaču od sasušenih otpadaka. Ne vidim zašto bi se naši otpaci smatrali više svetim od otpadaka bramanizma ili budizma.“
„Ne“, usprotivi se Mordehaj, „ne, Pašu, ti si izgubio srce Jevrejina. Zajedništvo se osećalo pre nego što se zvalo dobrim. Ne zalažem se za sujeverje, već za žive fontane prosvetljujućeg uverenja. Šta je rast, ispunjenje, razvoj? Ti si počeo s tim pitanjem, ja ga primenjujem na istoriju našeg naroda. Kažem da dejstvo naše razdvojenosti neće biti konačno i neće nas izmeniti koliko može, ako naša rasa ponovo ne stekne prirodu nacije. To je ispunjenje verskog poverenja koje ih je uobličilo u narod, čiji život predstavlja pola nadahnuća za čitav svet. Šta mi znači to što je deset plemena izgubljeno bez traga ili što se mnoštvo Judine dece izmešalo s gojimima kao reka s rekama? Pogledajte naš narod, još je tu! Rasuti nadaleko; pocepani, mučeni, gaženi; ali tu je oklop s draguljima. Neka bogati, gospodari trgovine, učeni u svom znanju, umešni u svim zanatima, govornici, politički savetnici, čijim venama teče hebrejska krv, životnosti očuvane u svim klimatskim okolnostima, i prilagodljivosti hebrejskog genija za kog je teškoća nova mogućnost neka kažu: ‘Podići ćemo standard, ujedinićemo se u misiji, teškoj ali veličanstvenoj kao što je Mojsijeva i Ezrina, misiji koja će biti vredan plod dugotrajne muke naših očeva da očuvaju zasebnosti, odbijajući olakšanje obmane.’ Oni imaju dovoljno bogatstva da povrate zemlju koju su osvojili razvratnici i neradnici što žive na račun drugih; oni imaju umeće državnika da isplaniraju, jezik govornika da ubede. A zar među nama nema proroka ili pesnika da probudi stid hrišćanske Evrope zbog gnusnog poniženja od hrišćanskog razdora, na koji Turčin gleda kao na borbu zveri kojima je pozajmio arenu? Ima među nama zalihe mudrosti da uspostavimo novu jevrejsku državu, veliku, jednostavnu, pravednu, kao iz prošlih vremena republiku u kojoj će vladati ravnopravna zaštita, ravnopravnost što je poput zvezde sijala na čelu naše drevne zajednice, dajući joj sjaj veći od slobode Zapada usred despotizma Istoka. Tada će naša rasa imati centar života, srce i mozak da je vode, gledaju i deluju; uvređeni Jevrejin imaće odbranu na sudu nacija, kao uvređeni Englez iz Amerike. A i svetu će biti bolje kad Izraelu bude bolje. Jer tad će postojati zajednica na Istoku koja nosi kulturu i simpatije svih velikih nacija u svojim grudima: postojaće zemlja gde će se pokopati sve mržnje, neutralno tle za Istok kao što je Belgija za zapadne probleme. Znam da postoje teškoće. Ali nek duh uzvišenog postignuća dotakne one velike među nama, i počeće da rade.“
„U tome se možemo složiti, Mordehaju“, reče Paš. „Kad se veliki late promene, a uvaženi profesori se preobrate i prihvate tvoju doktrinu, poteškoće će nestati poput dima.“
Deronda, po prirodi sklon da se prikloni onom kog gađaju strele podsmeha, nije mogao da se uzdrži od odgovora na Pašovo zadirkivanje, te reče:
„Ako se osvrnemo na istoriju pregnuća koja su dovela do velikih promena, zadivljujuće je koliko njih se činilo beznadežnima na početku. Uzmimo kao primer nešto za šta smo svi čuli i što smo videli pokušaj ujedinjenja Italije, koji će se izvesno ostvariti do poslednje granice. Setimo se kako je Mancini114 pričao o svojim dečačkim snovima o obnovljenoj moći i novoj slobodi za Italiju i o pokušajima da kao mladić probudi ista osećanjima u drugim mladim ljudima i da ih nadahne da rade za ostvarivanje cilja ujedinjenja nacije. Činilo se da se gotovo sve urotilo protiv njega: njegovi zemljaci su bili neupućeni ili ravnodušni, vlade neprijateljski nastrojene, Evropa skeptična. Naravno, podrugljivci su zvučali mudro. Ipak, vidite da je njegovo proročanstvo bilo tačno. Dok god postoji i zrno nacionalne svesti, pretpostavljam da niko neće poreći da bi se ponovo mogla uskomešati sećanja i nade i nadahnuti na istrajno zalaganje.“
„Amen“, reče Mordehaj, kog su Derondine reči ohrabrile. „Potreban je kvasac potrebno je seme vatre. Nasleđe Izraela kuca damarima miliona; živi u njihovim venama kao nespoznata moć; predstavlja urođenu polovinu sećanja, krećući se kao u snu među zapisima na zidu, koje vidi u magnovenju, ali ne može pretvoriti u govor. Nek se upali baklja vidljivog zajedništva! Neka se smisao Izraela obelodani u veličanstvenom postupku i nek bude nove seobe, novog odabira Izraela kao nacije čiji pripadnici i dalje mogu biti razasuti po udaljenim krajevima, čak i sinovi Engleske i Nemačke, koje preduzetnički duh nosi daleko, ali koji još uvek imaju nacionalno srce i sud nacionalnog mišljenja. Hoće li ijedan reći: ‘To ne može biti’? Baruh Spinoza nije imao istinsko jevrejsko srce, iako je životnu silu svog intelekta crpeo iz grudi jevrejske tradicije. Razotkrio je nagost svog oca i rekao: ‘Oni koji mu se rugaju imaju višu mudrost.’ Ipak, Baruh Spinoza je priznao da nije video zašto Izrael ne bi mogao ponovo da bude odabrana nacija. Ko kaže da su istorija i književnost naše nacije mrtvi? Zar nisu živi koliko i istorija i književnost Grčke i Rima, koji su nadahnuli revolucije, rasplamsali misao Evrope i na kolena bacali nepravedne sile? To je nasleđe iskopano iz groba. Naše nasleđe nikad nije prestalo da treperi u milionima ljudskih bića.“
Mordehaj je ispružio ruke nagore, a njegove duge, tanke šake zadrhtale su na trenutak kad je prestao da govori. Gideon je bio dirnut, jer iako nije dugo čekao da progovori, ton mu beše blaži i manje osuđujući nego ranije; Paš je, u međuvremenu, stisnuo usne, gladeći svoju crnu glavu i skupivši obrve, sa izrazom osobe koja se ne slaže ni sa jednim govornikom, ali ne smatra dovoljno važnim da to i kaže. Postoji vrsta ljudske smese koja će, kad se nađe u blizini vatre ushićenja, samo otvrdnuti.
„S jedne strane, možda se čini opravdanim davati takvu važnost našim sećanjima i nasleđu kao što ti činiš, Mordehaju“, poče Gideon, „ali postoji druga strana. Nije sve blagodarnost (.bezopasna slava. Naši ljudi su nasledili prilično mržnje. I dalje živi mnoštvo kletvi, i duboko ukorenjeno ogorčenje nasleđeno iz doba progonstva. Kako ćeš opravdati čuvanje jedne vrste sećanja, i odbacivanje druge? Ružan dug je sa obe strane.“
„Opravdavam izbor kao što se sav drugi izbor opravdava“, reče Mordehaj. „Ne želim ništa za jevrejsku naciju, ne tražim ništa za nju, sem dobra koje obećava dobro i drugim nacijama. Duh verskog života, koji je jedno s našim nacionalnim životom, nije mržnja. Majstor je rekao da je ogrešenje o čoveka gore od ogrešenja o Boga. Ali zar je čudno što je mržnja u grudima Jevreja, koji su deca neupućenih i potlačenih zar je čudno, pošto je mržnja i u grudima hrišćana? Naš nacionalni život je svetlo koje je sve jače. Neka se ponovo raspiri središnja vatra, i svetlost će dopreti daleko. Poniženi i ismejani iz našeg naroda naučiće da misle o svojoj svetoj zemlji, ne kao o mestu gde pobožni prosjaci čekaju smrt u ogavnoj zaludnosti, već kao o republici u kojoj se jevrejski duh ispoljava kroz novi poredak zasnovan na starom, pročišćen i obogaćen iskustvom koje su naši najveći sinovi prikupili iz prošlosti. Samo dva veka je prošlo otkad je brod preneo preko okeana početak velike severnoameričke nacije. Ljudi su se skupljali kao vode koje se susreću, raznih priroda i vera, da bi došao trenutak, pre jednog veka, kad su osetili potrebu za državom, i među njima je bilo junaka mira. Na čemu su mogli da izgrade državu do na sećanjima na Evropu, ispravljenim vizijama boljeg? Nek se naši mudri i bogati pokažu kao heroji. Imaju sećanja Istoka i Zapada, i imaju punu viziju boljeg. Nova Persija sa pročišćenom verom uzdigla se svojom umetnošću i mudrošću. Tako će i nova Judeja, između Istoka i Zapada obećanje pomirenja. Hoće li iko reći: ‘Proročka vizija tvoje rase je beznadežno pomešana sa glupošću i zatucanošću: anđeo napretka nema poruku za judaizam?’Ja kažem da najjači princip razvoja leži u ljudskom izboru. Sinovi Jude moraju da izaberu da bi Bog mogao ponovo da ih izabere. U mesijanskom vremenu Izrael će poželeti da podigne nacionalni barjak. Nil se prelio i krenuo da plavi: Egipćani nisu mogli da izaberu prelivanje, ali su mogli da izaberu da rade i da naprave kanale za usmeravanje vode, te Egipat postade zemlja kukuruza. Hoće li čovek, čija duša je uzdignuta razumom i odlučnošću, poreći to i reći: ‘Ja sam posmatrač, ne tražite od mene izbor ili cilj’? To je bogohuljenje ovog vremena. Božanski princip naše rase je akcija, izbor, odlučnost. Suprotstavimo se bogohuljenju i pomozimo da se krene ka boljoj budućnosti, našoj i svetskoj ne odričimo se višeg dara uz reči: ‘Budimo i ubuduće kao dosad, nepostojeći među nacijama’, već odaberimo čitavo nasleđe, uspostavimo bratstvo naše nacije i bratstvo s drugim nacijama. Vizija je tu, i ostvariće se.“
S poslednjom rečenicom, koja ne beše izrečena glasnije od šapata, Mordehaj je pustio da mu brada klone na grudi i da mu se spuste kapci. Svi su ćutali. Ovo nije bio prvi put da je zagovarao te iste ideje, ali večeras ga videše u novoj fazi. Tiha ustrajnost uobičajene njegove pojave razlikovala se od iskazanog zanosa koliko se čovek u privatnom razgovoru, obrazlažući razloge za revoluciju koja nije na vidiku, razlikuje od onog koji sebe vidi kao pokretača revolucije. Najava ispunjenja koju je njegovoj nadi donelo Derondino prisustvo dovela je Mordehajeva shvatanja u stanje ostrašćenog ubeđenja, i on je našao snagu u svom ushićenju da pusti bujice emotivnog dokazivanja, uz osećanje hitnje kao u krizi koja se mora zaustaviti. Ali sad je s mirom umora došla neka vrsta zahvalnog čuđenja što je govorio sagledavanje njegovog života kao putovanja koje je stiglo do ovog cilja. Posle velikog uzbuđenja, opadajuća snaga podstreka ostavlja nas u izdvojenosti od našeg aktivnog bića. A u trenucima pošto je Mordehaj klonuo glavom, um mu je lutao putanjama njegove mladosti i svih nada koje su se okončale dovevši ga dovde.
Svi su osećali da je govoru kraj, i da je ton trome rasprave bio neprihvatljiv posle Mordehajevog uzvišenog izlaganja ushićenim glasom. Beše kao da su se okupili da čuju hujanje šofara,115 i ništa više nije preostalo do da se razilaze. Svi su ustali, te za deset minuta u prostoriji nije bilo nikoga osim Mordehaja i Deronde. Mordehaju su pre toga uputili „laku noć“, ali jasno je bilo da ih nije čuo, jer se nije pomerao, zaokupljen mislima. Deronda nije hteo da ometa taj preko potreban predah, već je čekao da se Mordehaj sam pokrene.

POGLAVLJE XLIII

„Preslab moj duh je: od smrtnosti preda,

Ko da ga tišti sanak neželjeni,

A svaki tornjić i kam priča meni

Božansku krutost: smrt ti uteć ne da,

Ko bolnu orlu, što u nebo gleda.“

Kits116

Posle nekoliko minuta, Mordehaj postade svestan svoje neuobičajene nepomičnosti, te pogleda u Derondu, ni najmanje pometen i iznenađen, već s pogledom punim spokojnog zadovoljstva. Deronda je ustao i primakao stolicu, da Mordehaj ne bi morao da podiže glas. Taj postupak za Mordehaja beše poput nežnog nameštanja jastuka pacijentu. Počeo je da govori tišim glasom, kao da mu je stalo samo da bude precizan, a ne da dopre do slušalaca.
„U doktrini kabale, duše se rađaju iznova u novim telima, dok se ne usavrše i pročiste, a duša oslobođena od istrošenog tela može se spojiti s prijateljskom dušom koja je potrebuje, da bi se usavršile zajedno i da bi se završio njihov posao na zemlji. Potom će one napustiti domen smrtnika i ostaviti mesta za nove duše, da se rode iz večnih nedara. Uporna nesavršenost duša već rođenih u smrtnom domenu ometa rađanje novih duša i pripremu za mesijansko doba: tako je um davao oblik onom što je skriveno, kao senci onog što je znano, i govorio istinu, iako samo kroz parabolu. Kad se moja duša što dugo luta oslobodi ovog trošnog tela, spojiće se s tvojom, i njena dela će se usavršiti.“
Mordehaj je zastao, i Derondi se to učinilo kao poziv na odgovor, a on nije želeo da ga liši. Pokušao je da bude iskren, ali Mordehajevo uvo je bilo nepopravljivo ispunjeno neizgovorenim značenjem. Rekao je samo: „Sve što mogu svesno da učinim da bi ti život bio delotvoran, učiniću.“
„Znam to“, odgovori Mordehaj, tonom tihe sigurnosti koja bi se gubila s daljim uveravanjem. „Čuo sam to. Ti sve vidiš ti stojiš uz mene na planini vizije i gledaš putanje ispunjenja koje drugi poriču.“
Zaćutao je na trenutak-dva, a potom je zamišljeno nastavio:
„Ti ćeš nastaviti moj život tamo gde je slomljen. Sećam se onog dana kad mi je život slomljen. Bleštavo jutarnje sunce beše nad pristaništem to je bilo u Trstu odore ljudi raznih nacionalnosti sijale su poput dragulja, čamci su se otiskivali, grčki brod koji nas je prevozio u Bejrut trebalo je da isplovi za sat vremena. Ja sam putovao s jednim trgovcem kao njegov knjigovođa i pratilac. Rekao sam, videću zemlje i narode Istoka, i govoriću s potpunijom vizijom. Tada sam disao kao ti, bez napora; imao sam lak korak i izdržljivost mladosti, mogao sam da hitam, da spavam na tlu. Venčao sam se sa siromaštvom, i voleo sam svoju nevestu jer siromaštvo je za mene bilo sloboda. Moje srce je likovalo kao da beše u grudima Mojsija Majmonida, puno snage zbog tri godine preda mnom, i svesno zalaganja kojim ću ih ispuniti. Prvi put sam se našao na jugu; duša u meni je osećala sunce iz prošlosti; i, dok sam stajao na pristaništu, gde tlo kao da je isijavalo svetlošću, a senke su imale ažurni oreol, nalik duhovima koji se ukazuju, osetio sam se kao u bujici veličanstvenog života u kojoj se moje postojanje što se brojalo u godinama topilo, te ga spoznao nisam; jecaji u meni su navrli poput talasa vode previše snažnog da bi bio blagoslov. Stajao sam tako, čekajući svog pratioca, i ne videh ga, dok ne reče: ‘Ezra, bio sam u pošti, evo tvog pisma.’“
„Ezra!“, uzviknu Deronda, ne mogavši da se suzdrži.
„Ezra,“ ponovi Mordehaj, obuzet sećanjem.
„Očekivao sam pismo, jer stalno sam pisao svojoj majci. A zvuk mog imena beše poput dodira štapića koji me je prizvao natrag telu iz kog sam bio oslobođen da bih se pomešao s okeanom ljudskog postojanja, slobodan od pritiska spona individualnosti. Otvorio sam pismo i ponovo me je moje ime pogodilo poput povika i nateralo da se okrenem ka izvoru bola ‘Ezra, sine moj!’“
Mordehaj je ponovo zastao, misli zarobljenih u tom davno prošlom trenutku. Deronda je gotovo bez daha očekivao da nastavi. Najednom je iskrsla čudna mogućnost. Mordehaj obori pogled u apstraktnoj kontemplaciji, i za nekoliko trenutaka ponovo se oglasi:
„Ona beše majka na koju se možda odnosila izreka ‘Njena deca nek ustanu i nek je nazovu blagoslovenom.’ Posmatrajući nju, shvatio sam na šta je mislio Majstor koji je, gledajući stope svoje majke, ustao i rekao: ‘Veličanstvo Večnost je blizu!’ A to pismo beše njen vapaj iz dubina jada i čame vapaj majke lišene svoje dečice. Ja sam bio njeno najstarije dete. Smrt je uzimala četiri bebe, jednu za drugom. Onda se, kasno, rodi moja sestrica koja je, više nego ostali, bila ženica oka moje majke; a pismo beše krik koji me je probadao ‘Ezra, sine moj, ukrali su je od mene. On ju je uzeo od mene i za sobom ostavio sramotu. Nikada se neće vratiti.’“ Mordehaj iznenada podiže pogled, stavi šaku na Derondinu ruku, i reče: „Moja sudba beše izraelska. Zbog očevog greha, moja duša mora u izgnanstvo. Radi greha očevog, moj posao beše prekinut, a dan ispunjenja odložen. Ona koja me rodi beše ucveljena, osramoćena, orobljena. Okrenuo sam se. U trenutku kad sam se okrenuo, njen duh i duh njenih očeva, koji su imali časna jevrejska srca, pokrenuše se u meni i povedoše me. Bog, u kom obitava univerzum, beše u meni kao snaga poslušnosti. Okrenuo sam se i putovao natrag uz mnoge teškoće, da bih sačuvao nešto novca koji joj je bio potreban. Napustio sam sunčevu svetlost, i otišao u studen koja je ledila krv u žilama. Pred kraj puta, proveo sam noć na otvorenom, izložen hladnoći i snegu. I to beše početak ove spore smrti.“
Mordehaj je ponovo pustio da mu pogled odluta i sklonio šaku. Deronda je potiskivao pitanja koja su ga pritiskala iznutra. Dok je Mordehaj bio u ovakvom emotivnom stanju, nikakvo drugo priznanje nije se smelo tražiti do onog koje je spontano davano: i on sam je osećao bliskost zbog koje je strahovao od težine svojih reči.
„Ali radio sam. Živeli smo u oskudici i za sve smo morali da se trudimo. A ona beše bolesna: pritisak muke beše odviše jak za nju, noseći sa sobom neku skrivenu bolest. Povremeno nije mogla da izdrži otkucaje sopstvenog srca, a slike u njenom mozgu postadoše sobe užasa, u kojima je gledala kako zlo odgaja moju sestru. U mrtvo doba noći, čuo bih je kako plače za svojim detetom. Onda bih ustao i zajedno bismo pružili ruke ispred sebe i molili se. Izlili bismo kroz molitvu svoje duše, želeći da spasemo Miru zla.“
„Miru?“, ponovi Deronda, da bi se uverio da mu sluh nije obmanula uobrazilja. „Rekao si Mira?“
„Tako se zvala moja sestrica. Pošto bismo se pomolili za nju, majka bi se malo odmorila. To je trajalo otprilike četiri godine, a minut pre njene smrti, molili smo istu molitvu ja naglas, ona nemo. Njena duša otišla je na krilima molitve.“
„Otad nisi ništa čuo o svojoj sestri?“, upita Deronda, mirno koliko je mogao.
„Nikad. Nikad nisam čuo da li je spasena kako smo se molili. Ne znam, ne znam. Ko zna kuda vode putevi? Otrovna volja opakih je jaka. Otrovala je moj život lagano mu uzima dah. Smrt je oslobodila moju majku, i ja sam se osećao blagoslovenim što sam sam u zimama patnje. Ali gde je zima sad? Daleko.“ Mordehaj ponovo položi šaku na Derondinu ruku i pogleda u njega s onom vedrinom teško bolesnog koja u nama budi tugu, „nema razloga jadikovati što moje telo vene. Posao će se još bolje obaviti. Jednom sam rekao da je na meni da uspostavim novi početak, rodio sam se za to. Tako ću i učiniti. Živeću u tebi. Živeću u tebi.“
Njegov stisak postade grčevit, a Deronda je bio uznemiren kao nikad pre izvesnost da je Mordehaj Mirin brat protkala je njegov čudan odnos s njime novom uzvišenoću i nežnošću. Osećao je kako njegovo snažno mlado srce udara sve brže, a usne mu blede. Suzdržavao se da progovori. Bojao se da Mordehaju, toliko uzbuđenom, otkrije Mirinu sudbinu. Strahovao je da mu da odgovor pod tom oštricom očekivanja koja je podsećala na blesak umiruće vatre. U njemu prevlada poriv da postupi kao ranije: spustio je svoju čvrstu, nežnu šaku na šaku koja ga je grčevito držala. Mordehajeva šaka kao da je imala dušu za sebe jer on nije svesno planirao da uradi ono što je uradio popustila je stisak i okrenula se nagore pod Derondinom šakom. Kad su se dva dlana srela i pritisla jedan drugi, Mordehaj postade unekoliko svestan svog okruženja, i reče:
„Pođimo. Ne mogu više da govorim.“
Rastali su se pred Koenovim vratima, ne razmenivši više nijednu reč, već se pozdraviše samo stiskom ruke.
Deronda je nosio težinu koja je bila pola sreća, pola strepnja. Radost što je u Mirinom bratu našao prirodu još vredniju veze s njom, imala je teret ozbiljnosti i tuge; spajanje brata i sestre u stvarnosti beše prva etapa uzvišenog rastanka poput oproštajnog poljupca koji podseća na pozdrav dobrodošlice, kao poslednji pogled ljubavi koji prelazi u najoštrije probadanje tugom. Tu je bila i tegoba strepnje u vezi s otkrivanjem činjenica obema stranama, i okolnosti koje bi trebalo upriličiti pre toga. Pretpostavljam da bismo se svi osećali kao Deronda, bez slepog držanja snobovštine ili ideje da osnovne dužnosti u životu zahtevaju jutarnje i večernje odelo, uvereni da je poželjno bilo lišiti Mirin prvi susret s bratom svih potresnih spoljnih okolnosti. Njegovo olakšanje zbog jezive veze s drugim Koenovima, uprkos njihovoj dobroj prirodi, probudilo je u njemu odlučnost da ih, ukoliko je moguće, drži podalje od Mire, sve dok njeno poznanstvo s Koenovima ne bude odraz one zahvalnosti koju su ispoljili prema njenom bratu. Za Mordehaja je želeo okruženje ne samo prigodnije njegovom krhkom zdravlju, već i ono koje ne bi ometalo lako druženje, bez obzira na izvestan ishod da se Mira nastani sa svojim bratom i da se stara o njemu do kraja njegovog dragocenog preostalog života. U herojskim dramama, veličanstvena prepoznavanja nisu opterećena ovakvim detaljima, a Deronda je Mordehaja i Miru poštovao duboko koliko i potomstvo Agamemnonovo; ali on se starao o sudbinama koje su se još uvek kretale po mračnim ulicama našeg zemaljskog života, još uvek neuzdignutim u sazvežđa, i svoj zadatak je video kao težak i delikatan, naročito onaj njegov deo u kome treba da uveri Mordehaja da promeni prebivalište i navike. U Mirina osećanja i odlučnost nije sumnjao: tu će se potpuno sjediniti sa osećanjem prema preminuloj majci, i Mira će shvatiti izuzetnost svog brata. Da izuzetnost: to beše reč kojom je Deronda sad označavao utisak koji je Mordehaj ostavio na njega. Rekao je, možda i uprkos odrečnijem duhu u sebi, da je ovaj čovek, koliko god pogrešna neka njegova tumačenja možda bila ovaj jektičavi jevrejski radnik u otrcanoj odeći, zbrinut iz milosrđa, ispovedilac svojih misli onima koji su u njima nalazili smisao koliko i trgovci u nebeskim zvonima nad tržnicom imao glavne elemente izuzetnosti: um koji se svesno, energično kretao sa većom povorkom ljudskih sudbina, ali ne bez savesti i nežnog srca prema koracima drugih kraj sebe kojima je trebao oslonac; u stanju da zamisli i odabere životni zadatak s vizijom detalja u dalekoj budućnosti, a ipak sposoban za nenagrađeno herojstvo koje skreće s puta velikog dostignuća na poziv bliže dužnosti, čiji ishod je važan srcima onih nama bliskih, kao što je glad goluždravog ptičeta važna grudima njegovog roditelja.
Derondu je te večeri prožela svest da on, po dužnosti, mora preuzeti na se kratak ostatak ovog napaćenog života. Posebno ga je dotaklo ono što je video u klubu prijateljska ravnodušnost na koju je Mordehaj izvesno i pre nailazio. Njegovo sopstveno iskustvo o uskogrudosti na kakvu zanos može da naiđe u običnim umovima samo je učvrstilo njegovu rezervisanost; i dok je tolerantnost bila stav koji je najlakše zauzimao, postojala je u njemu još jedna težnja, u stanju da postane slabost otpor prema tome da se bude izuzetan ili da se uzaludno istrajava na sopstvenom mišljenju. Ali takav oprez je sada, činilo mu se, bio za osudu, jer je po prvi put video celovitu sliku i osetio kao realnost živote koji izgaraju u usamljenom ushićenju: žrtve neobičnih okolnosti, prognane i zatočene u čudnovatosti svojih umova, čije ispovesti drugi čuju tek kao duge, strastvene monologe osim ako možda na kraju, kad se približavaju nevidljivim obalama, znaci prepoznavanja i ispunjenja prodru kroz oblak usamljenosti; ili je, možda, i s njima kao s Kopernikom, koji je na samrti dotakao prvi štampani primerak svoje knjige kad ga je čulo dodira već bilo napustilo, videvši je samo kao nejasan predmet kroz sve dublji sumrak.
Deronda se sada zatekao u blizini jednog od tih duhovnih izgnanstava, i u njegovoj prirodi je bilo da oseti vezu s Mordehajem; zapravo, da oseti kako njegova uobrazilja bez gnušanja kreće u smeru Mordehajevih želja. Sa svom skrivenom odbojnošću prema planovima koji su načelno uobličeni, ali u detaljima besmisleni u ravnoteži svojih osećanja, osetio je zajedništvo s ovim čovekom koji je ga je odabrao u svojoj viziji. Nije imao jevrejsku svest, ali je osećao čežnju, osnaženu odricanjem koje ujedno beše i izvor njegove patnje, za dužnošću priznatih bratskih i društvenih veza. Bio je spreman za zahtevnu poslušnost. Pod takvim okolnostima, svoj novi zadatak je oberučke prihvatao; a ponovo je kao glavnog pomoćnika video gospođu Mejrik. Prvo je morao da joj kaže da je našao Mirinog brata, i s njom se morao posavetovati o uslovima pod kojima bi međusobno izgubljeni trebalo da se sretnu. Srećom, najbolje mesto za ovog tuberkuloznog pacijenta nije ležalo predaleko od male kuće u Čelsiju, a prvi zadatak koji je Deronda imao da obavi za svog hebrejskog proroka koji ga je smatrao duhovnim naslednikom bio je da mu nađe zdravo prebivalište. Takva je ironija zemaljskih zamešateljstava, da junaci nemaju uvek svoje ćilime išolje za čaj. Ipak, Deronda je užurbano razmišljao kako će to mesto učiniti više nalik uglađenijem domu: preneće iz svog stana najbolje stare knjige u finom pergamentu, svoju najlaganiju fotelju i bareljefe Miltona i Dantea.
Ali zar neće i Mira živeti tamo ? Koji nameštaj može sobi dati takvu uglađenost kao nežno žensko lice? I postoji li harmonija boja u kojoj se može uživati koliko u slatkim prelazima njenog glasa? Eto, napokon, mislio je Deronda, jednog dobra proisteklog iz toga što je Mordehaj prikovao svoju uobrazilju za mene. Povratio je savršenu sestru, čija naklonost ga čeka.

POGLAVLJE XLIV

Vilinska bića s proleća slušaju

Kako semena iz zemlje bujaju.

A noga vilinska da pleše zna,

Na zvuk buđenja žbunja iz sna,

Sok što drhti u pupoljcima

Talase zvuka šalje svima,

AT čujne jedino vilinjem uhu.

Tako se sve u lepote ruhu

I kao zvuk finijem čulu rađa

I kao glas čija tananija je građa.

A Gvendolin? ona je razmišljala o Derondi mnogo više nego on o njoj, često se pitajući šta misli o „stvarima“ i kako provodi život. Ali kučence za krilo je neminovno na gubitku ako prema sebi meri motive i avanture psećeg roda u načelu; i ideja da bi Derondin život mogla odrediti istorija Jevreja beše od Gvendolinine predstave o Derondinom životu daleko koliko i mogućnost da će poleteti na bakarnom konju i nestati pred njom, pretvorivši se u treperavu zvezdu.
Sa svim osećanjem manje vrednosti koji joj beše nametnut, nužno je bilo da zamišlja kako joj je više mesta dato u njegovim mislima nego što je zaista zauzimala. Samo veoma stare ili mudre osobe nisu sklone da vide odraze svog nespokoja ili nadmenosti u tuđem umu, i Gvendolin, mladoj i usamljenoj, možemo oprostiti što se grčevito držala znakova posebnog zanimanja od strane jedine osobe koja ju je ganula osećanjem odanosti, i što je pogrešno procenila boju i veličinu tih znakova u Derondinom umu.
Šta joj je, beše, rekao da bi trebalo da uradi? „Rekao je da moram više da se zanimam za druge, da se trudim više da saznam i da važne treba da mi budu najbolje stvari ali kako da počnem?“ Pitala se kakve knjige bi joj preporučio i prisećala se čuvenih pisaca čija dela nije ni pogledala ili ih je smatrala sasvim nečitljivim, želeći da ima priliku da ga vragolasto zapita da li su to knjige koje nazivaju „lekom za um“. Onda bi se pokajala zbog svoje drskosti, te je, kad je niko nije video, napravila izbor Dekart, Lok, Batler, Berk, Gizo znajući, kao pametna, obrazovana mlada dama, da su ti autori bili ukras čovečanstva, sigurna da ih je Deronda pročitao, te se nadala da će, ako ih sve redom pročita sa svojom sposobnošću brzog razumevanja, možda steći gledište bliže njegovom nivou.
Ali zapanjujuće malo vremena je nalazila za te opširne umne izlete. Morala je bez prestanka da igra ulogu gospođe Grandkort, i da bude pod budnim okom svog supruga koji je našao motiv da vežba svoju istrajnost da u braku ostvaruje sve ciljeve koje želi. Što je bio uspešniji u tome, manje volje za otporom je nalazio u njoj. A Gvendolin, kakav god otpor da je bio u njoj, nije mogla da se natera da se ogreši o svoju ulogu pred svetom. Nikakvo osećanje u njoj nije ju, ni na trenutak, nadahnulo da njeno ponašanje, reči ili izgled budu priznanje svetu. Najviše je strahovala od kakvog nekontrolisanog poriva zbog kog bi se nevoljno razotkrila svetu: upravo ta volja da bude nema učvršćivala je poverenje prema Derondi, kome se iznova obraćala da joj pomogne da pobedi samu sebe. Jahanje, lov, posete i primanje gostiju, sve to je izvodila u duhu postignuća koje je bilo tu namesto zadovoljstva i mladalačke radosti, pa su u Diplouu, tokom tih nedelja oko Nove godine, smatrali da gospođa Grandkort svoja odličja nosi pobeđnički.
„Pretvara se da sve to radi sasviiji prirodno“, zapazi gospođa Aroupoint. „Stranac bi mogao da zaključi da se pre unizila nego uzvisila. Oduvek sam primećivala tu dvostrukost u njoj.“
Gvendolin se ponajviše pred svojom majkom pretvarala da je potpuno zadovoljna, a sirota gospođa Dovilou beše tako obmanuta, da je neočekivanu distancu na kojoj je držana, uprkos Grandkortovom, kako je mislila, velikodušnom postupanju prema njoj oličenom u finansijskoj podršci, smatrala posledicom smanjenog zanimanja njene ćerke koju su sad u braku zaokupljale druge stvari. Gospođi Dovilou beše dopušteno samo da je dovoze na ručak, a potom i na večeru zajedno s Gaskojnovima, da je odvoze natrag posle doručka sledećeg jutra, i da je Gvendolin nakratko posećuje, dok njen muž čeka napolju na konju ili u kočiji.
Zapravo, kad je Gvendolin drugi put predložila da pozovu njenu majku s gospodinom i gospođom Gaskojn, Grandkort je isprva ćutao, a potom je rekao, otežući: „Ne možemo stalno da zovemo te ljude. Gaskojn previše priča. Seosko sveštenstvo vazda je dosadno, sa svojom zbrkanom galamom o svemu.“
Ta izjava beše zloslutna Gvendolin. Svrstavanje njene majke u „te ljude“ bilo je dovoljno da potvrdi njenu prethodnu bojazan da je dovede previše blizu sebi. Ali nije mogla da joj prizna prave razloge; nije mogla da kaže majci: „Gospodin Grandkort želi da vas viđa što je manje moguće; osim toga, bolje je da ne vidite previše od mog bračnog života, inače biste mogli da otkrijete da sam nesrećna.“ Zato je izbegavala, što je lepršavije mogla, svaku aluziju na tu temu, pa kad je gospođa Dovilou ponovo nagovestila mogućnost da se nastani blizu Rajlandsa, Gvendolin se nije složila: „To ne bi bilo tako ugodno za vas kao život ovde u blizini parohijskog doma, mama. Mi ćemo možda vrlo malo vremena provoditi u Rajlandsu. Nedostajali bi vam tetka i teča.“
A sve vreme, Gvendolin je na tu besramnu zabranu prisnosti sa svojom porodicom gordo odbijala da ih vidi kao smetnju, osećajući još veću naklonost prema njima. Nikada se nije osećala tako blagonaklono prema svom teči, toliko je bila sklona da njegovo dotadašnje vedro, prijatno postupanje i duh dobronamernog upravljanja, čak i kad bi grešio, vidi pre kao utehu nego kao neutralnu sujetu koja joj je svakodnevno smetala. I možda je upravo u tome nesvesno nalazila nešto od tog mentalnog razvoja koji je teško mogla da dobije iz svojih povremenih upuštanja u tekstove zahtevnih autora, što su, umesto da se povežu s njenim svakodnevnim problemima, zahtevali da ih zaboravi.
Bilo je to divno iznenađenje za gospodina i gospođu Gaskojn kad su jednog dana u Ofendinu videli kako se Gvendolin približava na konju, bez supruga, već samo sa konjušarem. Svi za ručkom u trpezariji, uključujući četiri devojčice i gospođicu Meri, videli su dobrodošlu priliku kako se približava, i delili su Izabelinu romantičnu pomisao da je predivna sestra na izvrsnom riđanu, glave uzdignute visoko, kao da je ponosan što je nosi, bila nalik Harijet Bajron ili gospođici Vardor koje iskrsavaju iz svoje „sreće zauvek“.
Teča ode do vrata da joj pomogne, a ona skoči s konja sa živahnošću koja je mogla uverljivo da potkrepi utisak sigurne sreće; jer Gvendolin se tog dana naročito namerila da umiri strepnje majčinog srca, a njeno neuobičajeno osećanje slobode da može sama obaviti ovu posetu omogućilo joj je da izdrži pritisak bolnih činjenica koje su se iznova potvrđivale. Sedam porodičnih poljubaca nisu bili tako zamorni kao ranije.
„Gospodin Grandkort je izašao, pa sam odlučila da vreme provedem tako što ću doći kod vas, mama“, reče Gvendolin, odloživši šešir i smestivši se kraj svoje majke; potom, gledajući je vragolasto opominjuće, dodade: „To je kazna što ne nosite bolju čipku na glavi. Niste mislili da ću doći da vas proverim užasna mama koja ne vodi računa o sebi!“
Nežno je pomilovala dragu glavu.
„Kori me, draga“, odgovori gospođa Dovilou, a njeno nežno, umorno lice je blistalo od uživanja. „Ali volela bih da imamo nešto da pojedeš, umesto ovih ostataka. Đokoza bi mogla da ti spremi toplu čokoladu onako kako si volela.“
Gospođica Meri je odmah ustala i izašla, iako je Gvendolin rekla: „Oh, ne. Dajte mi samo parče hleba ili jedan tvrdi biskvit. Ne mogu da razmišljam o hrani. Došla sam da se oprostim.“
„Kako? Ponovo idete u Rajlands?“, iznenadi se gospodin Gaskojn.
„Ne, idemo u grad“, objasni Gvendolin, drobeći hleb, ali ne stavljajući zasad nijedan komadić u usta.
„Prilično je rano za grad“, primeti gospođa Gaskojn, „a gospodin Grandkort nije u Parlamentu.“
„Oh, preostao je još samo jedan dan lova, a Henli ima neka posla u gradu s advokatima, rekla bih“, objasni Gvendolin. „Radujem se gradu.“
„Videćeš vašu kuću na Grouvnor Skveru“, reče gospođa Dovilou.
Ona i devojke su proždirale pogledom svaki pokret svoje boginje koja će uskoro nestati.
„Da“, reče Gvendolin, tonom slaganja s tim očekivanjem. „A toliko toga se može videti i uraditi u gradu.“
„Draga moja Gvendolin, voleo bih“, započe gospodin Gaskojn svoj usrdni savet, „da iskoristiš svoj uticaj na gospodina Grandkorta i ubediš ga da uđe u Parlament. Čovek njegovog položaja treba da uredi da se njegov uticaj oseti u politici. Najbolji analitičari su uvereni da će vlada morati da se okrene provinciji zbog ovog pitanja buduće reforme i gospodin Grandkort bi trebalo da bude spreman za tu priliku. Nisam siguran da nam se mišljenja u potpunosti slažu, jer nisam čuo da se detaljno izjasnio oko toga. Ali ne gledam na to na taj način. Mislim da se tvoj suprug izdvaja u provinciji. A sad je došao u tu fazu života kada čovek poput njega treba da učestvuje u javnim pitanjima. Žena ima veliki uticaj na svog muža. Upotrebi svoj u tom smeru, draga moja.“
Paroh se osećao kao da ispunjava neku javnu dužnost i da ukazuje svojoj nećaki na aspekt javnog dobra njenog muža. Za Gvendolin je čitavo njegovo izlaganje imalo prizvuk gorke komedije. Da je bila vesela, sigurno bi se nasmejala objašnjenju svog teče kako nikad nije čuo Grandkorta da se detaljno izjašnjava u vezi s politikom. Pa još veliki uticaj žene! Opšte izreke o muževima i ženama sad su zvučale opasno beskorisno. Gvendolin je nekad verovala u svoj budući uticaj kao svemoć u upravljanju nije tačno znala čime. Ali njena glavna briga u ovom trenutku beše da prikladno odgovori.
„Biće mi vrlo drago, tečo. Ali mislim da se gospodinu Grandkortu ne bi dopala komplikacija oko izbora sem ako bi moglo da prođe bez govora. Mislila sam da kandidati uvek drže govore.“
„Nije obavezno da se previše bavi govorima11, objasni gospodin Gaskojn. „Čovek visokog položaja i važnosti može da prođe i bez mnogo govorancija. Od predstavnika okruga se ne zahteva previše po tom pitanju, a i u Parlamentu i van njega poželjnije je da čovek ne bude sklon govorima. Prenesi gospodinu Grandkortu da sam tako rekao.“
„Evo Đokoze s mojom čokoladom“, reče Gvendolin, izbegavši da obeća da će preneti informaciju koja će svakako biti primljena na način nezamisliv dobrom parohu koji je, gurnuvši stolicu malo od stola i prekrstivši noge, izgledao dobro kao da se osećao poput vrednog primerka sveštenika i upravnika koji daje savet iz iskustva. Gospodin Gaskojn je došao do zaključka da je Grandkort bio gord čovek, ali njegovo samoljupstvo, s vremenom ukroćeno svešću o njegovoj opštoj vrednosti i ličnom napredovanju, nije bilo dovoljno odbojno da bi ga sprečilo da se nada najboljem za muža svoje nećake zato što je on kao njen teča, prilično oholo, držan po strani. Predstavniku stare porodice mora se dopustiti izvesna rezervisanost. Ali gospođa Gaskojn nije bila tako racionalna i Grandkortovu oholost uzimala je za nešto za šta bi, donekle, mogla da se krivi Gvendolin.
„Tvoj teča i Ana će verovatno biti u gradu za Uskrs“, reče ona, a u glasu joj se naziralo blago nezadovoljstvo. „Dragi Reks se nada da će dobiti najbolje ocene i stipendiju, i želi da se sretne sa svojim ocem i Anom u Londonu, da bi se zajedno radovali, kako kaže. Ne bi me čudilo da ih i lord Brakenšo pozove jer je bio izuzetno ljubazan otkad se vratio u zamak.“
„Nadam se da će teča dopustiti da Ana boravi u Grouvnor Skveru“, reče Gvendolin, rizikujući trenutnog razgovora radi, ali je zapravo priželjkivala da nikad ne bude u obavezi da dovede bilo kog člana svoje porodice blizu Grandkorta. „Veoma mi je drago što Reksu dobro ide.“
„Ne smemo da se previše radujemo unapred“, nadoveza se paroh za koga je ta tema bila najsrećnija na svetu i sve i svemu vrlo poželjna, sad kada se ta mala afera s Gvendolin razrešila na zadovoljavajući način. „Nije da nisam čuo tako od nezavisnih lica koji gaje najviše nade za mog sina kao za retko bistrog mladog čoveka. A dobio sam najbolje dokaze za njegovu izuzetnu narav i ponašanje.“
„Biće jednom od njega veliki advokat“, pohvali se gospođa Gaskojn.
„To je baš dobro!“, uzviknu Gvendolin, s prikrivenom skepsom prema dobroti u načelu, zbog čega je ta reč bila sasvim primenljiva na advokate.
„Kad smo već kod dobrote lorda Brakenšoa“, nastavi gospođa Dovilou, „ne znaš kako je divan bio, Gvendolin. Molio me je da razmotrim da ostanem kao njegov gost u ovoj kući dok ne nađem nešto što će mi se svideti to je učinio na najljupkiji način. Ali sad je iskrsla prilika. Stari gospodin Džodson je mrtav i možemo dobiti njegovu kuću. To je baš ono što želim; mala kuća, ali bez ičeg mrskog zbog čega bih bila tužna kad mislim o njoj. A samo je milju daleko od parohijskog doma. Sečaš se niske bele kuće koju je skrivalo drveće? Videle smo je kad krenemo putićem ka crkvi.“
„Da, ali nemate nameštaj, sirota mama“, reče Gvendolin setnim glasom.
„Oh, čuvam novac za to. Znaš ko mi je omogućio bogatstvo, draga“, reče gospođa Dovilou, položivši ruku na Gvendolininu ruku. „A Đokoza za kuću troši tako malo, da je to divno.“
„Mama, molim vas krenite gore sa mnom, da mi namestite šešir“, reče Gvendolin, stavivši iznenada ruku na kosu, možda da bi poremetila frizuru. Srce ju je bolelo, i beše na ivici suza. Njenoj majci bi izvesno bilo gore, da nije bilo Grandkorta. „Pretpostavljam da više nikada neću videti ovo“, reče Gvendolin, gledajući oko sebe, pošto su ušle u crno-žutu spavaću sobu, a potom se baci u fotelju pred ogledalom i zastenja blago zbog umora. Odluka da ne zaplače isterala je svu krv iz njenog lica, pa je bila veoma bleda.
„Nije ti dobro, draga?“, upita gospođa Dovilou.
„Nije. Od te čokolade mi je pripala muka“, odgovori Gvendolin, pruživši ruku majci.
„Trebalo bi da mi bude dozvoljeno da te obiđem kad si bolesna, draga moja“, reče gospođa Dovilou prilično bojažljivo, stiskajući njenu šaku na grudi. Zbog nečeg beše uverena da je njeno dete voli i da joj je potrebna kao i pre.
„Oh, da“, složi se Gvendolin, naslonivši glavu na majku, govoreći lako koliko je mogla. „Ali vi znate da nikad nisam bolesna. Snažna sam koliko je moguće; i ne smete se previše brinuti za mene, već budite srećni koliko možete s devojčicama. Bolja su deca prema vama nego što sam ja bila, znate to.“ Sa osmehom se okrenula majci.
„Oduvek si bila dobra, draga moja. Ne sećam se ničeg drugog.“
„Ali šta sam dobro učinila za vas, osim što sam se udala za gospodina Grandkorta?“, zapita Gvendolin, očajnički odlučna da zvuči vragolasto, i da se skloni od te opasne ivice nespokoja. „I to ne bih uradila, da ni meni samoj nije godilo.“ Ona podignu bradu i posegnu za svojim šeširom.
„Zaboga, dete! Ne bih volela da si se udala zbog mene. Tvoja sreća je pola moje.“
„Dobro, onda“, reče Gvendolin, nameštajući šešir uvežbanim pokretima, „onda se izvolite smatrati upola srećnom, što je više nego kakvom sam navikla da vas vidim.“ Na poslednje reči, okrenu se prema majci sa svojim starim vragolastim osmehom. „Sad sam spremna. Ah, umalo da zaboravim gospodin Grandkort mi daje izvesnu sumu novca i očekuje da je potrošim, a ja to ne uspevam. Znate da ne mogu podneti ubogu decu, zato evo vam trideset funti. Volela bih da devojke potroše to na sitnice za sebe kad se preselite u novu kuću. Recite im tako.“ Gvendolin je stavila novčanice majci u ruku i hitro skrenula pogled, krenuvši ka vratima.
„Bog te blagoslovio, draga“, reče gospođa Dovilou. „Biće im milo što si ih se setila.“
„Oh, one su naporne, ali sada me ne zamaraju“, reče Gvendolin, okrenuvši se i klimnuvši glavom nestašno. Jedva da je razumela sopstvena osećanja u ovom postupku prema sestrama, ali u svakom slučaju nije želela da se tumači kao nešto previše ozbiljno. Beše joj drago što je izašla iz spavaće sobe bez novih znakova emocija, a do kraja posete i prilikom opraštanja, držala se prilično prigodno, te reče sebi sarkastično, dok je jahala natrag: „Mislim da sam veoma dobra gospođa Grandkort.“
Mislila je da joj je muž tog dana otišao u Gadsmir to je zaključila, kao što je davno dokučila ko su stanari tog mesta koje je on opisivao kao „štenaru u crnoj zemlji“, a čudan sukob osećanja u njoj imao je za karakterističnu posledicu to da je otišla u Ofendin bez kolebanja i s dozom njoj svojstvenog uzbuđenja.
Zbunjivale su je sopstvene protivurečnosti. Zašto bi osećala gorčinu zbog Grandkortove brige za bića prema kojima je ona sama osećala kajanje? Nije li pre braka odlučila da govori i postupa njima u korist? A kako je pre nekog vremena natuknuo da će boraviti u gradu da bi se postarao za svoj testament, trebalo bi da joj je drago zbog tih nagoveštaja da je još uvek postupao po savesti prema stanarima Gadsmira; ipak, sad kad mu je bila žena, ideja da Grandkort odlazi u Gadsmir beše kao izvor vatre u blizini opekotine. Sama je na sebe navukla to, kako je ona videla, poniženje uniženje što je osuđena na užasno ćutanje, da njen suprug ne bi otkrio s kakvim saznanjem se udala za njega; a, kako je rekla Derondi, „mora da nastavi s tim“. Posle intenzivnih trenutaka tajne mržnje prema tom mužu koji ju je od prvog trenutka zastrašio, uvek bi se vraćao duhovni pritisak zbog kog je potčinjavanje bilo neizbežno. Nije bilo puta ka slobodi koji ne bi doneo novo i još gore poniženje. Gvendolin se nije usuđivala ni na šta, do na impulsivno postupanje ponajmanje se mogla drznuti da krene u nejasnu budućnost čiji jedini izvestan dar beše poniženje. Uprkos kajanju, još uvek se najgorim ishodom njenog braka činilo to da bi mogla napraviti od sebe spektakl u bilo kom smislu, a njeno uniženje beše olakšano pretpostavkom da je samo gospođa Glešer bila svesna činjenice koja ga je izazvala. Jer Gvendolin nikad nije povezala razgovor kod Šaptavih stena s Lašom; njena sklonost da spoznaje neodređen užas, nalik sveprisutnoj senci, ometala ju je da dokuči planove i kanale kojima su vesti došle do žene s trovačkom veštinom čarobnice. Za Gvendolin, tajna beše u gospođi Glešer, i u onom užasnom pismu behu reči koje su nagoveštavale da gospođa Glešer strahuje od obelodanjivanja razgovora Grandkortu, koliko i otimačica, gospođa Grandkort.
Još nešto je smatrala i većom tajnom pred svojim mužem nego što je zaista bila potisnutu borbu očajničke pobune koje se užasavala. Grandkort nije mogao da sasvim spozna kako se čitava situacija odražavala na Gvendolin: nije zamišljao ništa što se u njoj događalo do onog što se ticalo zadovoljenja njegove volje, ali je po ovom pitanju imao predosećanje koje se činilo ravnim predskazanju. Ono što sami vidimo, skloni smo da vidimo sa izvesnim greškama u srazmeri, te ni Grandkort nije bio imun na greške u procenama te žene koju behu vodile mnoge nejasne sile, nepostojeće za njega. Precenio je njen unutrašnji otpor, ali to nije umanjilo njegovo zadovoljstvo što vlada njime.

POGLAVLJE XLV

Pogledajte kočiju moje dame što stiže sad.

Napuderisan joj lakej i prelep je njen dorat;

Crvenim tepihom i stepeništem hodi lako.

Sa teškim zadatkom da „samo je vidi svako“.

Kao Sirijus što se uzdiže iz mirnog mora.

Oholo skriva srce iza svilenih nabora.

Tako se Grandkortovi obreše u Grouvnor Skveru na vreme da dobiju pozivnicu na muzičku zabavu kod ledi Malindžer, na kojoj će, kako je ser Hjugo unapred znao iz poslovnih razloga, biti i njegov voljeni bratanac. Dešavanje je bilo planirano za treće veče po njihovom dolasku, i Gvendolin se prilično odsutno upoznavala s novim tavanicama i nameštajem, zaokupljena izvesnošću da će ponovo razgovarati s Derondom i da će videti gospođicu Lapidot za koju se toliko potrudio i koja je bila u stanju da se „potčini svemu što beše u obliku dužnosti“. Jer Gvendolin se sećala gotovo svake reči koju je Deronda izrekao o Miri, a naročito tog izraza, koji je gorko ponavljala sebi, donekle svesna da je njeno potčinjavanje bilo sasvim drugačije. Da ju je neko pitao, morala bi da prizna da ono čemu se ona potčinila nije moglo da stekne oblik dužnosti, već da je bilo potčinjavanje jarmu koji su joj namakli njeni sopstveni postupci, kojih se stidela, a težina njihovih sebičnih motiva beše prevelika da bi trpela i teret dužnosti.
Saloni u Park Lejnu, svi redom u beloj, zlatnoj i bledogrimiznoj boji, bili su ugodno opremljeni i nezakrčeni gostima, pre nego što su se pojavili gospođin i gospođa Grandkort; a posle pola sata instrumentalne muzike usledila je pauza za razgovor i šetnju. I Klesmer je bio prisutan sa svojom ženom, i u svom velikodušnom zanimanju za Miru, predložio je da je prati dokpeva Leovu Opatria mia, pesmu koju joj je ranije preporučio da odabere, pošto joj je više odgovarala od poznatijih muzičkih dela. Već se obreo za klavirom, kraj Mire, kad Gvendolin, veličanstvenu u svom svetlozelenom somotu i otrovnim dijamantima, uputiše na počasno mesto s kog ih je jasno videla. Zahvaljujući oštrom vidu i samokontroli, imala je retku moć da brzo razabere osobe i predmete odmah po ulasku u punu prostoriju, i dok je skretala pogled ka Miri, nije zaboravila da razmeni naklon s Klesmerom prolazeći kraj njih. Osmeh se oboma činio kao blesak sećanja na ono jutro kad je imala ambiciju da stoji tako kako je sad stajala „mala Jevrejka“ i da posmatra veličanstvenu publiku s višeg položaja koji bi joj doneo njen talenat umesto toga, sad beše samo neko u grupi običnih ljudi, obučena u svilu, okićena draguljima, čiji najviši izvođački domet je mogao biti da se divi ili da nalazi nedostatke. „On misli da sam sad na pravom putu“, oglasi se pritajeni jed u njoj.
Gvendolin nije spazila Derondu dok je prolazila, te je, spuštajući se na stolicu i upuštajući se u razgovor sa ser Hjugom, nenametljivo pogledala oko sebe, naklonivši se tu i tamo nekom poznatom, i strahujući da bi njen muž mogao da opazi kako grčevitio osmatra tražeći Derondu pa da to kasnije osudi kao prostačko ponašanje. Ali svako putovanje, čak i ono lagano, pogledom oko salona, nosi rizik od neželjenih susreta, te se među pogledima koji susretoše Gvendolinin, zbog čega je bila primorana na blagi naklon, nađe pogled „amatera koji previše ceni Majerbera“, Lašov, koji beše od koristi ser Hjugu kao neko ko je polugospodin. Stajao je kraj njenog muža ramenom okrenutim ka njemu i, činilo se, slušao lorda Pentrita. Kako to da je u tom trenutku, po prvi put, Gvendolin, poput neprijatnog oseta, presekla ideja da je taj čovek znao sve o životu njenog muža? Beše prognan iz njenog vidokruga kao što je htela i time beše zadovoljena; on se povukao u pozadinu njenih misli, zaklonjen uznemirujućim figurama iz unutrašnje drame u kojoj Laš nije imao ulogu. Sad je iznenada iskrsao kraj lakta njenog muža, a u njoj se, poput trenutno stvorenog sećanja u snu, javila slutnja da je povezan sa svim tajnama zbog kojih je patila. S naporom je zakrenula glavu od njega, pokušavajući da nastavi svoje razgledanje kao da joj njegova pojava ne beše važnija od slike na zidu, dok nije spazila Derondu. Ali on nije gledao ka njoj, te ona skrenu pogled od njega, uskraćena za znake prepoznavanja, tešivši se ubeđenjem da ju je morao videti kad je ulazila. On je, zapravo, stajao blizu vrata sa Hansom Mejrikom, kog nije zaboravio da stavi na listu gostiju ledi Malindžer. Obojica su se pomalo brinuli da li će Mirino izvođenje naići na odobravanje. Deronda je čak bio na ivici da ga izdaju emocije, jer je Mirino prisustvo sad bilo povezano s navalom slika onog što je bilo i što će doći, u čijem centru beše brat čije postojanje će joj uskoro obelodaniti; i čim je mogao, pobegao je od ledi Pentrit, koja je rekla svojim glasom nalik na violončelo:
„Tvoja Jevrejka je lepa, nema spora. Ali gde je njena jevrejska bestidnost? Izgleda čedno poput opatice. Pretpostavljam da je to naučila na sceni.“
U Mirino ime počeo je da oseća nešto slično onom što je osetio u svoje anđeosko dečačko doba, kad ga je ser Hjugo zapitao da li bi voleo da bude veliki pevač s ogorčenošću je mislio kako ne odobrava takva zapažanja o njoj, data slobodno i olako, kao da je ona uvezena roba koju je pomodna publika platila te ne zaslužuje poštovanje, a dodatno se grozio nad time zbog Mordehaja koji bi, dobro je znao, mislio da je naziv Jevrejka bio svojevrstan pečat, poput slova izvezenih na kineskoj svili. U ovakvom, osetljivom stanju, video je Grandkortove kako ulaze, a Hans mu odmah pomenu „tu vandajkovski lepu vojvotkinju“. Moramo oprostiti Derondi što je u tom trenutku osetio prolazno obnavljanje svoje prvobitne odbojnosti prema Gvendolin, kao da su ona i njena lepota i mane bili krivci za potcenjivanje Mire kao žene. Odgovorio je Hansu, koji se divio Gvendolin s uobičajenom hiperbolom, sa sarkazmom koji nije bio sasvim dobronameran: „Mislio sam da se ne možeš diviti nijednom drugom stilu do Vernikijinom.“
„To je stil koji obožavam, a ne kome se divim“, reče Hans. „Zbog stilova drugih žena mogao bih da postanem bezobrazan, ali za Vernikiju bih mogao da postanem prilično dobar, što je mnogo teže.“
„Tiše“, reče Deronda, kao da će pevanje početi. Odgovor mu se nije naročito svideo, pa je osetio olakšanje kad je Hans krenuo napred.
Deronda nije nikad čuo Miru kako peva Opatria mia. Dobro je znao Leopardijevu Odu Italiji (o Italiji nalik nesrećnoj majci u lancima koja krije lice među kolenima i jeca), a nekoliko odabranih reči behu za njega ispunjene uzvišenošću, koja je, činilo se, protkala muziku nadahnućem. Pevajući to, Mira je više nego ikad pre bila sjedinjena s Mordehajem. Izvesne reči kojih nije bio u pesmi odzvanjale su u Derondi kao harmonije iz nevidljivog sveta:

„Non ti difende
Nessun de tuoi!
Larmi, qua l’armi: io solo
Combattero, procombero sol io“-117

Činile su se kao glas junačke strasti za koju pogrešno govore da se zalud žrtvuje kad dostigne božanski kraj ispoljavanja nesebične ljubavi.
A ta strast sad beše predstavljena Derondi kao jasan prizor čoveka što neumitno umire jer je daleko od prilike da se bori.
Mira nije izneverila njegove želje. Dok se prolamao aplauz, Klesmer je dao vrednije zapažanje koje je samo ona mogla da čuje: „Dobro, dobro. Krešendo je bio bolji nego pre.“ Ali njena prva briga beše da sazna da li je gospodin Deronda zadovoljan: svaki njen neuspeh boleo bi je kao posebna povreda naneta njemu. Naravno, sve prilike koje su joj pružene behu posledica onog što je on učinio za nju; ipak, večerašnje pevanje u kući koja je bila njegov dom beše posebno zahtevno. Pogledala je ka njemu, i on je to video, ali ostao je gde je, posmatrajući obožavaoce kako je okružuju dok se nisu razdvojili da propuste Gvendolin, koju je dovela gospođa Klesmer da je predstavi. Osetivši olakšanje u vezi s „malom Jevrejkom“, Danijel je malo smekšao prema sirotoj Gvendolin u svem njenom sjaju, i prisetio se, sa izvesnim kajanjem zbog prolazne krutosti, svih znakova i priznanja da je i njoj potrebno spasenje, i to mnogo teže nego za lutalicu kraj reke spasenje za koje je mislio da je beznadežno. Nemo pitanje: „Nije li kukavički uzeti to za razlog da joj okrenem leđa?“, probudilo je u njemu odlučnost da joj priđe prvom prilikom i da iskaže uvažavanje njenog ranije ukazanog poverenja, uprkos ser Hjugovim neprijatnim nagoveštajima.
Klesmer je, videvši Gvendolin kako se približava, ustao, i pošto ga je nakratko uključila u razgovor s Mirom, neko vreme je ostao u njihovom društvu, pogleda uprtog nadole sa osmehom, koji mu beše više u očima nego na usnama, čineći zanimljiv kontrast prema dva ljupka mlada bića koja su sedela na crvenom divanu.
„Dopustite mi da vam kažem koliko sam vam zahvalna“, priznade Gvendolin. „Čula sam od gospodina Deronde da ću uživati u vašem pevanju, ali bila sam prevelika neznalica da bih mogla zamisliti koliko će biti to uživanje.“
„Vrlo ljubazno od vas što mi to govorite“, odgovori Mira, dok joj je um bio zaokupljen procenjivanjem Gvendolin. Bilo je to poput nove vrste scenskog iskustva, da bude tako blizu veličanstvenim damama s pravim draguljima i negovanim tenom, i beše na neki neodređen način zadivljena njima kao likovima iz njoj neznane drame, u kojoj njihove uloge možda s vremenom postaju tragičnije.
„Svi ćemo hteti da učimo od vas ja, barem“, nastavi Gvendolin. „Pevam veoma loše, kao što će vam reći her Klesmer“, utom ona pogleda nagore u taj viši autoritet, iskosivši se, pa produži, „ali mi je zamereno što ne volim prosečnost, pošto ne mogu da se uzdignem iznad nje. Vi, rekla bih, ne delite moje mišljenje?“ I dalje je gledala u Klesmera, koji odmah odgovori:
„Ne ako to znači da bi vredelo da učite nadalje, i da bi vam gospođica Lapidot sa zadovoljstvom pomogla.“ Uto se pomeri, a Mira, uzevši sve to s naivnom ozbiljnošću, reče:
„Ako mislite da bih mogla da vas podučavam, bilo bi mi veoma drago. Silno mi je stalo da držim časove, ali tek sam počela. Ako budem dobra u tome, biće to zahvaljujući onom što me je moj učitelj naučio.“
Gvendolin je, zapravo, bila previše nesigurna, da bi prihvatila ovu jednostavnu Mirinu spremnost, te reče, želeći da promeni temu, sa izvesnim udaljavanjem od prikladnosti njenog prvobitnog obraćanja:
„Kazala bih da niste dugo u Londonu? Možda ste predstavljeni gospodinu Derondi negde u inostranstvu?“
„Ne“, odgovori Mira, „nisam ga videla pre nego što sam došla u Englesku ovog leta.“
„Ali često vas viđa i sluša kako pevate, zar ne?“, zapita Gvendolin, delimično vođena željom da čuje bilo šta o Derondi, a delimično zbog nelagodnosti koja se može desiti i najspremnijoj osobi kad se iscrpu teme za razgovor. „O vama mi je pričao najpohvalnije. Činilo se da vas dobro poznaje.“
„Oh, bila sam siromašna i trebala mi je pomoć“, odgovori Mira, s novim osećanjem u glasu, „i gospodin Deronda mi je podario najbolje prijatelje na svetu. Jedino tako je saznao o meni sve što zna jer mu je bilo žao mene. Nisam imala prijatelje kad sam došla. Bila sam u nevolji. Sve mu dugujem.“
Sirota Gvendolin, koja je i sama želela da bude umetnik suočen s bedom, nije mogla da se odupre utisku da je raspitivanje koje bi za nju bilo prilično neuljudno, ovoj Jevrejki, spremnoj da joj daje časove, predstavljalo dobronamerno približavanje. Kao i uvek kad bi se pomenuo Deronda, u Miri bi se jedino probudila smerna zahvalnost i briga da stavi do znanja da oseća najdublje obavezivanje prema njemu.
Ali i on i Hans, koji su posmatrali taj par sa izvesne udaljenosti, prilično bi se rasrdili da su znali da je Mira u tom razgovoru predstavila sebe u svetlu svoje nemaštine. Ipak, Mirin povod za takav nastup beše izuzetno istančan, iako možda ne bi mogla da ga izričitije predoči bilo je to osećanje da ne bi trebala nikome dopustiti da posumnja da je u Derondinom odnosu prema njoj bilo više ravnopravnosti ili manje velikodušnog zanimanja nego što je bila istina. Njen odgovor je obradovao Gvendolin: mislila je samo na spremnu saosećajnost koja je i njoj ukazana u drugom obliku; a na znak da će Klesmer uskoro zasvirati, otišla je prilično zadovoljna, sasvim lišena slutnje da bi ova jevrejska štićenica mogla više da utiče na njen život od mogućeg poboljšanja njenog pevanja ako slobodno vreme i raspoloženje gospođe Grandkort dopuste druge lekcije od onih koje joj je svet davao, i to po visokoj ceni.
U uobičajenom prelazu od duboke brige za svoj izgled do ishitrenog udovoljavanja impulsu, odabrala je, uz izgovor da želi da se udalji od instrumenta, da se ne vrati tamo gde je sedela, već da sedne tamo gde je bilo mesta za još jednu osobu. Beše bliže Derondi nego pre: da li je bilo neočekivano što je on došao taman na vreme da se rukuju pre nego što je počela muzika zatim to što su, pošto je nakratko stajao kraj rukohvata praznog sedišta, bujici nalik objedinjeni tokovi niskih i visokih tonova, poput podrhtavanja prirode, odagnali važnost sitničarskih manira smrtnika i naložili mu da sedne kraj nje?
Ali kad su se po završetku Klesmerovog izvođenja začuli glasovi odasvud, te se Gvendolin ponadala da će se obratiti Derondi kao što je želela, zapazila je da je gospodin Laš dovoljno blizu da može da ih čuje, oslonjen na zid. Nije mogla da obuzda rumenilo besa, ali je pokušala da održi ton uljudne ravnodušnosti pa je rekla:
„Gospođica Lapidot je upravo onakva kakvom ste je opisali.“
„Vrlo brzo ste to otkrili“, odgovori Deronda ironičnim glasom.
„Nisam otkrila sve izvrsne detalje.o kojima ste govorili, ne mislim na to“, objasni Gvendolin, „ali mislim da je njeno pevanje dražesno, kao i ona sama. Lice joj je predivno, ni najmanje obično. Mislim da će doživeti veliki uspeh.“
Ta izjava nije bila po Derondinom ukusu, i nije hteo da odgovori, već je ozbiljno pogledao ispred sebe. Znala je da mu njene reči nisu prijale, a beše sve nestrpljivija: gospodin Laš im je bio preblizu, i nije mogla da kaže ništa od onog što je želela, pa je razmišljala o nekom očajničkom koraku da ga se otarasi, te je i sama ćutala. Ćutanje je, činilo se, dugo trajalo, i Gvendolin i Deronda nisu gledali jedno u drugo, dok Laš ne oslobodi zid svoje težine i ode da se pridruži nekome malo dalje.
Gvendolin je odmah rekla: „Prezirete me jer govorim izveštačeno.“
„Ne“, odgovori Deronda, pogledavši je suzdržano. „Mislim da je to ponekad sasvim opravdano. Ali nisam mislio da su vaše poslednje reči bile izveštačene.“
„Bilo je nečega u njima što vam se nije dopalo“, Gvendolin beše uporna. „Staje to bilo?“
„Nemoguće je objasniti takve stvari“, reče Deronda. „Čovek ne može izraziti nijanse osećanja prema rečima i ponašanju.“
„Mislite da nisam u stanju da ih razumem“, reče Gvendolin, pokušavajući da obuzda blago drhtanje u glasu. „Jesam li se pokazala kao previše glupa za sve što ste rekli?“ Ona mu uputi neopisiv pogled pun potisnutih suza.
„Nimalo“, odgovori Deronda, nešto mekšim tonom. „Ali doživljaj se razlikuje od čoveka do čoveka. Nećemo svi ustuknuti pred istim stvarima. Mnogo puta ste mi dokazali da niste glupi.“ Osmehnuo joj se.
„Ali neko može da razume stvari, a ipak da mu to ne pomaže da se popravi“, reče Gvendolin, izostavivši uzvratni osmeh distanca s koje joj se, kako joj se činilo, Deronda obraćao, previše ju je obeshrabrivala. „Počinjem da smatram da bolji možemo postati samo ako smo okruženi ljudima koji bude dobra osećanja. Ne sme vas iznenaditi ništa o meni. Mislim da je za mene prekasno da se promenim. Ne znam kako da budem mudra kako ste me savetovali.“
„Retko mi se desi da donesem dobra svojom pridikom. Boje bi bilo da se ne mešam“, reče Deronda, tužno zaključujući da bi njegov postupak s nesrećnom ogrlicom mogao da ishoduje samo dodatnim bolom za njega što, na kraju, vidi da se odala drugoj vrsti kockanja umesto ruletu.
„Ne govorite to“, reče Gvendolin užurbano. Činilo joj se da je ovo možda jedina prilika da kaže šta ima i strahovala je od sopstvenog nemira. „Ne gubite nadu u mene, inače ću je i ja izgubiti. Vaš savet da ne treba da budem tako sebična i nezainteresovana za druge dao mi je nešto snage. Ako kažete da biste voleli da se niste umešali to znači da me smatrate beznadežnom i da dižete ruke od mene. A onda ćete zaključiti da ću biti loša. Vi ste taj koji će odlučiti, jer biste mogli da me promenite time što ćete biti kraj mene kad god možete i verujući u mene.“
Dok je govorila nije gledala u njega, već u dršku skupljene lepeze. Izrekavši poslednje reči, ustala je i napustila ga. Otišla je na svoje prvobitno mesto koje je bilo slobodno; ostali su se stišavali, čekajući na Mirin glas, koji je ubrzo otpevao Per pieta non dirmi addio, s onim divnim, nenametljivim umećem vladanja pesmom, takvim da se melodija čini posledicom emocije.
Ali Deronda je još uvek čuo zvuk Gvendolinine obnovljene molbe bolnog vapaja za nečim nejasnim i teškim, nepomirljivim sa okolnostima punim prohteva, a o koji bi se, ipak, bilo surovo oglušiti. Koliko god neobična bila mešavina odlučnog ponosa i preranog ubeđenja da poznaje svet i, s druge strane, bezazlene nepromišljenosti, sad beše siguran da je ta mešavina postojala. Nagoveštaji ser Hjuga otvorili su mu oči za opasnosti koje je njegova priroda mogla da prenebregne, ali to da bi Gvendolinino oslanjanje na njega moglo u njemu da pobudi snove kakve bi imao neko ko bi je pogrešno shvatio, bilo je jasno kao dan; to ga je i privlačilo, uprkos osečanju opasnosti i neugodnoj slutnji preuveličane, sve zahtevnije predstave koju je gajila o njemu. Slutio je bolni sukob: s jedne strane, stisak Mordehajeve umiruće ruke, i svi ideali i mogućnosti koje je pobudio; s druge strane, lepo biće u svili i s draguljima, sa skrivenom ranom i samoprezirom, koje se, puno poverenja, trudi da se dosledno povinuje savetima. Kao da je video sebe kako mu se upućuju vapaji sa ispruženim rukama i jecajima, dok ga istovremeno lome talasi, te je primoran da se popne na brod koji plovi daleko. Tako ga je pritiskalo uznemirujuće osećanje koje se razvijalo kako su se smenjivale note Mirine pesme, ali kad je pesma prestala, on ustade sa sedišta zaključivši da je upao u zamku preuveličavanja sopstvene važnosti i apsurdne spremnosti da prihvati Gvendolininu sliku o njemu, ne verujući da bi zaista mogao imati ikakvu presudnu moć nad njom.
„Ti si momak kome se može samo zavideti“, obrati mu se Hans. „Sediš na sofi s tom mladom vojvotkinjom i vodiš zanimljivu raspravu s njom!“
„Raspravu s njom?“, ponovi Deronda, osećajući se prilično neugodno.
„Oh, o teologiji, naravno, ništa ličoo. Ali ona ti je rekla šta treba da misliš, a onda te je ostavila u velikom stilu, što je bilo lepo videti. Da li je ona antinomijanka118 ako je tako, reci joj da sam antinomijanski slikar, i predstavi me. Voleo bih da naslikam nju i njenog muža. On ima onu vrstu naočitosti koju bi trebalo da poseduje vojvoda u Lukreciji Bordžiji119 ako bi mogla da bude praćena ugodnim baritonom, što ne može.“
Deronda se usrdno nadao da Hansov opis utiska koji je ostavljao na udaljenog posmatrača njegov razgovor s Gvendolin nije bio ništa više do fantastični prikaz, kakvi su bili uobičajeni za njega.
A Gvendolin nije bila oslobođena pomisli da ih je njen muž možda opazio, izdvojivši nešto što zaslužuje prekor neko ogrešenje o njeno dostojanstvo kao njegove žene; a i njena savest ju je opominjala da se nije držala savršeno uravnoteženo u javnosti, što beše njen ideal. Ali Grandkort nije primetio njeno ponašanje, već je, dok su se vozili kući, jedino rekao: „Medu gostima koji će sutra večerati s nama biće i Laš. Ophodićeš se prema njemu uljudno.“
Gvendolinino srce počelo je nekontrolisano da lupa. Reči koje je htela da kaže, kao što se na udarac vraća udarcem, behu: „Kršiš svoje obećanje prvo obećanje koje si mi dao.“ Ali nije se usuđivala da ih izgovori. Plašila se rasprave kao da je predvidela da bi se završila stiskom prstiju na njenom vratu. Posle nekoliko trenutaka, oglasi se tonom poraza, pre nego ogorčenosti:
„Mislila sam da ne nameravaš da mu ponovo dopustiš da se pojavljuje u kući.“
„Sad ga hoću u kući. Od koristi mi je i prema njemu se moraš ophoditi uglađeno.“
Tišina. Možda će doći trenutak kada će izuzetan suprug, koji je ostavio pušenje pod zakletvom datom manje-više tokom udvaranja, po prvi put zapaliti cigaru pred svojom ženom, uz prećutno razumevanje da će morati to da trpi. Gospodin Laš je takoreći, bio poput veoma velike cigare.
Ako se takvim zavetima između ljubavnika smeje Jupiter, ovog puta se sigurno slatko nasmejao.

POGLAVLJE XLVI

„Ako bi me neko obasipao molbama da otkrijem razlog zašto ga volim, smatram da se ne bih mogao izraziti drugim rečima do: ‘Zato što je to bio on, zato što sam to bio ja.’ Postoji, van onog što sam u stanju da kažem, meni neznana, neobjašnjiva sila koja nas je spojila.“
Montenj. O prijateljstvu

Došao je trenutak da se Mordehaj pripremi za vesti o sestrinom povratku i o promeni prebivališta koja je bila poželjna pre Mirinog susreta s bratom. Gospođa Mejrik, kojoj je Deronda poverio sve osim Mordehajevog posebnog odnosa prema njemu, aktivno je pomagala da se nađe prigodan smeštaj u Bromptonu, na nekoliko minuta hoda od njene kuće, da bi brat i sestra bili u domašaju njene majčinske nege. Sretna mešavina škotske revnosti i galske bodrosti u njoj omogućila je da čuva tajnu i od devojčica i od Hansa, jer bi, da ju je igrom slučaja izdala, vest verovatno doprla do Mire na način koji bi izazvao uznemirujuće podozrenje, i pokvario važan početak zalaganja da stekne nezavisnost, kojim mi, prilično proizvoljno, nazivamo jedan od istrajnijih i dostojanstvenijih oblika naše zavisnosti. A i gospođa Mejrik i Deronda su imali više razloga da žele da Mira bude u stanju da izdržava sebe, nego što su mogli priznati. Možda je „majčica“ u sebi bila pomalo podozriva prema tom bratu koji joj je opisan kao izuzetan, a ako je osećala radost i preuranjeno odobravanje, razlog tome bila je njena vera u Derondin sud. Tuberkuloza beše tužna činjenica koja je budila njenu samilost, ali kako je moglo da joj bude drago zbog zanosa koji je, pravo govoreći, mogla da smatra samo jevrejskom tvrdoglavošću i prilično neželjenim vesnikom čoveka čije reči ne bi bile savremenije i podsticajnije od onih iz ustiju Skotovih zavetnika?120 Njen um ne beše osakaćen razboritošću pa je delila Mabino uživanje u romantičnosti Mirine sudbine i njenom boravku kod njih ali romantično ili neobično u stvarnom životu zahtevaju nešto truda. Čitaćemo do kasno u noć o Budi, Svetom Franji ili Oliveru Kromvelu, ali da li bi nam bilo drago da nas posete sledećeg jutra ili, još bolje, da nam obznane neko novo otkrivenje, drugo je pitanje. Pored toga, gospođa Mejrik se, poput svoje dece, nadala da će snaga Mirinog osećanja prema judaizmu postepeno oslabiti i utopiti se u struju ljubavi između nje i njenih novih prijatelja koja je bivala sve dublja s vremenom. Zapravo, gospođa Mejrik nije romantičnu povest Mirinog života u sebi nastavljala nalaženjem jevrejskih srodnika, već nečim što se mnogo više slagalo s nadama koje je naslućivala u Hansu. Ali sad se pojavio brat koji će nanovo da oboji Mirin um najtamnijom nijansom jevrejskog sentimenta. Nije mogla da se suzdrži, te reče Derondi:
„Drago mi je koliko i tebi da zalagaoničar nije njen brat. Na svetu postoje Ezre i Ezre i utešna je pomisao da nisu svi Jevreji poput tih trgovaca koji te ne puštaju iz svojih radnji. Osim toga, blagosiljam ga zbog onog što ti je ispričao o majci i sestri. Sigurna sam da je dobar. Ali nikad nisam volela ništa fanatično. Pretpostavljam da sam čula previše propovedi u mladosti i izgubila sklonost ka njima.“
„Ne mislim da ćete otkriti da Mordehaj natura bilo kakvo propoveđanje“, odgovori Deronda. „Ne bih ga nazvao fanatičnim. Čoveka zovem fanatičnim kad je njegov zanos uzan i slep, te ga sprečava da razumno odmerava svet, pa on postaje nepravedan i neblagonaklon prema onima koji ne hodaju istim putem. Mordehaj je entuzijasta; tom rečju opisujem umove najvišeg reda, one koji u najvećoj meri brinu za uzvišenu i opštu dobrobit čovečanstva. On nije strogo ortodoksni Jevrejin i mnogo toga dopušta drugima. Ljudima s kojima živi je drag koliko je to moguće, a oni u najmanju ruku ne mogu da shvate njegove ideje.“
„U redu, onda, mogu da dostignem nivo zalagaoničareve majke i da ga prihvatim zbog onog što vidim kao dobro u njemu, a za ono čije dobre strane ne vidim, verovaću ti na reč. Prema tvojoj definiciji, pretpostavljam da neko može biti fanatičan u obožavanju zdravog razuma; jer moj siroti muž je govorio da bi svet bio nesrećno mesto kad u njemu ne bi bilo ničeg do zdravog razuma. Ali Mirin brat će svakako imati dobru posteljinu za to sam se pobrinula a ovaj dodatni prozor ću zaptiti papirom da mu ne bi duvalo. (Razgovor se odvijao u odabranom stanu.) Utešno je misliti da mi ljudi iz kuće nisu strani nisu oni licemerni gramzivci. A kad deca budu obaveštena, moći ćemo još lepše da uredimo sobe.“
„Sledeći korak je da se sve obelodani Mordehaju i da se on ubedi da se preseli, što bi moglo biti nešto teže“, reče Deronda.
„A da li ćeš reći Miri pre nego što ja išta kažem deci?“, upita gospođa Mejrik. Ali Deronda je oklevao, te ona odgovori umesto njega: „Ne, bolje ne. Da kažem Hansu i devojkama veće uoči, pa da sledećeg jutra odu negde?“
„Da, tako je najbolje. Ali udovoljite mi opisujući njima Mordehaja ili Ezre, kako pretpostavljam da će Mira želeti da ga zove: ne podgrevajte im maštu pominjući Habakuka Maklvrata“,121 zamoli Deronda, smešeći se, pošto se gospođa Mejrik prethodno pomogla poređenjem sa zavetnicima.
„Imaj poverenja“, reče majčica. „Ubeđivaću ih tako vatreno da im bude drago, da ću pritom i sebe preobratiti. Kad sam uplašena, dobro mi dođe neko na kog se mogu ljutiti zato što nije hrabar: tako mi se krv zagreje.“
Deronda bi možda ubedljivije iznosio stav o Mirinom bratu, da nije bio zaokupljen važnijim, neposrednim zadatkom, koji je želeo da obavi, a da ne povredi Koenove. Mordehaj je jasno stavio do znanja da ne bi voleo da na bilo koji način povredi njihova osećanja. Deronda se, u međuvremenu, s Mordehajem sastajao u Ruci i barjaku, ali sada mu je, pažljivo razmislivši, poslao poruku da ima posebne razloge zbog kojih bi da ga vidi u njegovom domu sledeće večeri, i da moli za sat vremena u njegovoj radionici, ukoliko Koenovi to ne bi smatrali smetnjom. Ako ima bilo kakvih zamerki na to, svratio bi do Mordehaja, pa bi otišli negde drugde. Deronda se nadao da će na ovaj način probuditi malo očekivanja u Mordehaju koje će delovati kao priprema.
Dočekan je sa uobičajenom dobrodošlicom, žene i deca skoro svečano obučeni, a stariji s blagim čuđenjem kome čak ni Koen nije dozvolio da pređe granicu prećutkivanja poslovi između gosta i Mordehaja behu vrsta misterije za koju je s ponosom zaključivao da leži izvan njegovog razumevanja. Ipak, Deronda reče: „Pretpostavljam da je Mordehaj kod kuće i da me očekuje“, na šta Džejkob dođe do njegovog kolena i upita: „0 čemu želite da pričate s Mordehajem?“
„O nečem vrlo zanimljivom za njega“, odgovori Deronda, štipnuvši ga za uvo, „ali ti to ne možeš da razumeš.“
„Možete li da izgovorite ovo?“, zanimalo je Džejkoba, koji kao iz topa odrecitova napamet naučene hebrejske stihove s divnom mešavinom grlenih i nazalnih glasova, i klimajući glavom prema svom slušaocu, kao da je pružio značajan dokaz koji bi mogao da preokrene njihov međusobni položaj.
„Ne, nikako“, odgovori Deronda sa ozbiljnim izrazom lica. „Ne umem da izgovorim ništa slično.“
„Tako sam i mislio“, reče Džejkob, izvodeći pobednički ples svojim nožicama u grimiznim cipelama, dok je iz dubokih džepova kratkih pantalonica vadio razne objekte, pa ih vraćao natrag, da bi nagovestio obim svojih resursa; posle toga je otrčao do vrata radionice i širom ih otvorio, pa se naslonio na njih i rekao: „Mordehaju, evo mladog kicoša“, što beše izraz njegovog oca koji mu se činio prikladnim da se njime nadoveže na recitaciju na hebrejskom.
Majka i baka ga pozvaše natrag, ućutkujući ga, a Deronda, kad je ušao i zatvorio vrata za sobom, vide da je prostrt zastirač, postavljena stolica i upaljeni svetla i vatra, čime su mu Koenovi ukazali poštovanje. Kad je Mordehaj ustao da ga pozdravi, Derondu je iznenadio izraz dostojanstvenog očekivanja na njegovom licu, kakav bi bio sasvim prirodan da je u pismu naveo da ima vesti o njegovoj izgubljenoj sestri. Obojica su ćutali, dok Deronda, sa svojim uobičajenim pažljivim ophođenjem, nije privukao praznu stolicu koja je stajala sa suprotne strane kamina, i seo kraj Mordehaja, koji potom progovori, tonom gorljive izvesnosti:
„Dolaziš da mi saopštiš nešto za čim žudi moja duša.“
„Tačno je da imam da ti kažem nešto vrlo važno nešto čemu ćeš se, verujem, radovati“, reče Deronda, na oprezu zbog mogućnosti da se Mordehaj pripremio za posve drugačiju vest.
„Otkrilo ti se, razjasnilo ti se“, reče Mordehaj nestrpljivije, naginjući se napred sa skupljenim šakama. „Ti si poput mog brata koji je sisao mleko iz grudi moje majke nasleđe je tvoje nema sumnje između nas da nas deli.“
„Nisam saznao ništa novo u vezi sa mnom“, odgovori Deronda. Razočaranje beše neizbežno: bilo je bolje da se ne podgreva pogrešna nada. Mordehaj utonu natrag u svoju fotelju, nesposoban da u tom trenutku mari za druge vesti. Njegov um je čitav dan bio u stanju napetosti zbog jednog ispunjenja. Reakcija je bila mučna i on je zatvorio oči.
„Međutim“, nastavi lagano Deronda, zastavši malo pre toga, „međutim, pre izvesnog vremena naišao sam na drugu skrivenu vezu s tobom, pored te koju si pominjao da osećaš da postoji.“
Oči se nisu otvorile, ali kapci su zatreperili.
„Upoznao sam se s nekim za kog se zanimaš.“
„Ko je u bliskoj vezi s tvojom pokojnom majkom“, nastavljao je Deronda, trudeći se da postepeno otkriva novost, ali je, primetivši grč u Mordehaju, dodao, „kog ste ti i ona voleli više od svih.“
Mordehaj je iznenada stegao Derondin zglob; velika napetost ga je obuzela. Deronda je primetio to. Kad je progovorio, drhtanje u njegovom glasu beše primetno:
„Ostvarilo se ono za šta smo se molili: Mira je spasena od zla.“ Mordehajev stisak je malo popustio, ali je ispuštao jecaje bez suza.
Deronda je nastavio: „Tvoja sestra je dostojna majke koju si duboko poštovao.“
Zastao je, a Mordehaj, zabacivši se unatrag, ponovo zatvori oči, mrmljajući nekoliko minuta gotovo nečujno na hebrejskom, a potom utonu u tišinu koja je odisala radošću. Deronda je, posmatrajući izraz njegovog podignutog lica, mogao da zamisli da je pričao s nekim voljenim bićem: beše nove umilnosti u njegovom izrazu, nalik onoj kakva se može videti na licu prelepog mrtvaca. Deronda je sad po prvi put pomislio da deli izvesnu porodičnu sličnost s Mirom.
Ubrzo je Mordehaj bio spreman da čuje i ostatak. Ali osvrćući se na Mirin beg, Deronda se nije previše zadržao na očevom ponašanju, a u prvom planu je bila njena čežnja da dođe u Englesku gde se nadala da bi mogla naći svoju majku. Nije pomenuo ni činjenicu da je Mira nameravala da se udavi, ni svoju ulogu u njenom spasavanju, već je samo opisao dom koji je našla kod njegovih prijatelja, istakavši njihovo zanimanje i zalaganja za njeno dobro. Na kraju se zadržao na Mirinom osećanju prema majci i bratu, pokušavši da mu predoči svaku detalj u vezi s tim.
„Tragajući za njima“, objasni Deronda uz smešak, „došao sam u ovu kuću: ime Ezra Koen mi je tad bilo najzanimljivije na svetu. Priznajem da sam se dugo pribojavao. Možda ćeš mi sada oprostiti što sam ti postavio ono pitanje o ćerki starije gospođe Koen. Brinuo sam kakvi će biti Mirini srodnici. Ali našao sam brata dostojnog nje, kad sam saznao da se iza imena Mordehaj krije Ezra.“
„Mordehaj je moje pravo ime Ezra Mordehaj Koen.“
„Da li postoji srodstvo između ove porodice i tvoje porodice?“, upita Deronda.
„Samo srodstvo izrailjsko. Moja duša je vezana za ove ljude koji su mi pružili smeštaj i pomoć iz naklonosti koja obitava u jevrejskim srcima, poput slatkog mirisa stvari davno slomljenih i sklonjenih od vazduha. Dobro mi čini da trpim njihovo neznanje i da im budem obavezan zbog zahvalnosti prema njima, jer tako ne zaboravljam duhovno siromaštvo milion Jevreja i ne stavljam nestrpljivo znanje ispred mudrosti iz ljubavi.“
„Ali ne osećaš da si obavezan da nastaviš život s njima sad kad postoji bliskija veza koja te vuče?“ zapita Deronda, ne bez straha da bi mogao naići na poteškoću. „Čini mi se da bi trebalo da živiš sa svojom sestrom, a ja sam ti našao dom u blizini njenih prijatelja, da bi ona mogla da ti se pridruži tamo. Molim te, udovolji ovoj mojoj želji. To će mi omogućiti da često budem s tobom, kad Mira bude morala da te ostavlja. To je moj sebični razlog. Ali glavni razlog je što će Mira želeti da se stara o tebi, i što bi ti trebalo da joj pružiš bratsku zaštitu. Imaćeš knjige uza se. Voleo bih da učim od tebe i da te izvodim da posmatraš reku i drveće. Imaćeš odmor i udobnost koji će ti sve više trebati ne, koji meni treba u tvoje ime. Ovo je moja molba tebi, sad kad smo se pronašli.“
Deronda je govorio tonom najiskrenije, srdačne molbe, kakvim bi se obraćao poštovanom starijem bratu. Mordehajev pogled beše prikovan za njega dok ga je slušao, razmišljajući, a potom je, kad je Deronda prestao da govori, nastupila tišina. Mordehaj, onda, reče, bezmalo prekorno:
„I ti se pitaš kako sam siguran da si rođen kao Jevrejin! Zar se od prvog trenutka nismo dotakli nevidljivim nitima zar nismo drhtali zajedno kao listovi na istoj stabljici, što izbija iz jednog korena? Znam da sam jedan od siromašnih slomljen sam bolešću, umirem. Ali naše duše poznaju jedna drugu. Gledale su se u tišini kao oni koji su dugo bili razdvojeni, pa su se ponovo sreli, ali kad su našli glas, uverili su se i njihov govor je razumevanje. Život Izraela je u tvojim venama.“
Deronda je sedeo savršeno mirno, ali je osećao kako mu lice bridi. Bilo mu je nemoguće da ospori ili da se složi. Čekao je, nadajući se da će mu Mordehaj uskoro dati direktniji odgovor, što je on, pošto je razmislio, i učinio odlučnim glasom:
„Uradiću ono što želiš. A i naša majka nek blagoslov Večnog bude u našim dušama! želela bi isto. Prihvatiću ono što je tvoja milostiva dobrota spremila, i Mirin dom će biti moj.“ Zastao je na trenutak, a potom je dodao nešto setnijim tonom: „Ali biće mi žao da se rastavim od ovih roditelja i maleckih. Ti im moraš reći, jer mene će izdati srce.“
„I mislio sam da bi hteo da im ja saopštim. Hoćemo li sada otići do njih?“, upita Deronda, osetivši olakšanje što se Mordehaj bez oklevanja složio.
„Da, ne odlažimo to. Mora se obaviti“, složi se Mordehaj, ustavši sa izrazom osobe koja mora da obavi bolnu dužnost. Potom dodade, kao da se naknadno dosetio: „Ne pričaj o mojoj sestri više nego što je potrebno.“
Ušli su u salon i on se obrati vazda spremnom Džejkobu: „Pozovi oca da dođe, i reci Sari da pazi na radnju. Moj prijatelj ima nešto da kaže“, nastavio je, okrenuvši se starijoj gospođi Koen. To što je Mordehaj tog gospodina nazivao svojim prijateljem sasvim prirodno se uklapalo u njegovu ekscentričnost, a dve žene se potrudiše da pokažu lepe manire učtivom, toplom molbom Derondi da sedne na najbolje mesto.
Kada je Koen došao s olovkom zataknutom za uvo, protrljao je šake i rekao glasno, zadovoljnim tonom: „Dakle, gospodine! Drago mi je što ste nam učinili čast da nam se ponovo pridružite. Mi smo prilično prijatno društvo, rekao bih.“
Pogledao je oko sebe blistajući od zadovoljstva. A kad su svi posedali, prizor beše zanimljiv: s jedne strane, u uglu, mlada majka je ljuljala bebu pod grimiznim ćebetom, a Adelaida Rebeka je sedela u bakinom krilu; na drugoj strani, Džejkob se smestio među očeve noge; u sredini su bile upadljivo drugačije figure Deronde i Mordehaja Mordehaj beše malo povučeniji, u senci, želeći da prikrije svoju napetost zbog osetljivosti za ono što se odigravalo oko njega. Glavno svetlo dopiralo je od vatre koja je unosila bogate boje u dubini senke i, činilo se, prevodila u reči mračne dragulje očiju koje su razmenjivale dobronamerne poglede.
„Upravo sam obavestio Mordehaja o događaju koji će uneti velike promene u njegov život“, poče Deronda, „ali nadam se da ćete se složiti sa mnom da je ta promena radosna. Pošto za vas misli da ste mu najbolji prijatelji, želi da vam sada objasnim umesto njega.“
„Nešto što ima veze s novcem, gospodine?“, izlete Koenu, jer je osećao da je šteta poništiti moć otkrivanja čekanjem da se saopšti činjenica.
„Ne, ne baš“, odgovori Deronda, smešeći se. „Ali neko s kojima ima dragocenu vezu želi da se ponovo spoji s njim veoma dobra i divna mlada sestra, koja će se starati za njega na svaki način.“
„Udata, gospodine?“
„Ne, nije udata.“
„Ali s prihodom?“
„S talentima koji će joj obezbediti prihode. Za Mordehaja je već nađen smeštaj.“
Trenutak ili dva vladala je tišina, a onda baka reče žalosnim glasom:
„Dobro, dobro! Dakle, ideš od nas, Mordehaju.“
„Tamo gde nema dece kao ovde“, reče majka, pridruživši se žalopojci.
„Nema Džejkoba, nema Adelaide, nema Evgenije!“, ponovo zavapi baka.
„Ah, ah, ko će sad podučavati Džejkoba? Moraće u školu. Teška vremena dolaze za Džejkoba“, reče Koen odlučnim tonom. Džejkobu su očeve reći zvučale poput prokletstva, dajući užasnu završnicu žalobnom efektu čitave objave. Lice mu se skupi u izraz žalosne neverice na pomisao da Mordehaj odlazi: nije bio u stanju da zamisli promenu kao nešto trajno, ali na pomen „teških vremena za Džejkoba“, osećanja se nisu mogla dalje obuzdavati i on glasno zakuka. Adelaida Rebeka je uvek plakala kad bi njen brat zaplakao, a sad neočekivano poče da jauče, dok je beba koja se budila doprinosila ljutitom vriskom, tražeći da je izvuku iz kolevke. Bilo je potrebno mnogo umirivanja, a Mordehaj, osećajući da mu plač razara grudi, ispruži ruke ka Džejkobu koji je, usred suza i jecaja, skretao glavu. Njegov otac ga je sada pustio i on ode do Mordehaja, koji ga zagrli i bez reči položi obraz na tu malu crnu glavicu. Ali Koen, osećajući da kao glava porodice mora da se izvini za svu ovu slabost, a i prilika beše takva da je bio dužan da održi govor, obrati se Derondi donekle višim tonom, ispravivši ramena i položivši šake na kolena:
„Nismo mi ljudi koji zakeraju zbog sreće drugih, gospodine, ili zato što je njihov pehar puniji, ako mogu tako da kažem. Ja nisam zavidljivac i ako bi neko ponudio da zaposli Mordehaja u radnji moje vrste dva ulaza dalje od mene, ne bih krivio lice od jeda zbog toga. Nisam od onih koji ne cene sebe dovoljno, pa se boje kad se drugima ukaže prilika za uspeh. Ako sam šljam, nek neki pametan čovek dođe i kaže mi to, jer još ne čuh da me neko tako zove. A poslovno, nisam neko ko je u opasnosti. Ako me neko ćuška, zatvoriću se kao gusenica i otvoriti kad me puste na miru. I premda, ako mogu da kažem, uzimate od nas dobre poslove, što nije nezanimljiva svojina, mi to možemo sebi priuštiti, iako su moja majka i žena bile spremne da se staraju o Mordehaju do poslednjeg trenutka, a Jevrejin ne sme biti kao sluga koji radi za nagradu iako se ne bih bunio da dobijam nagrade. A što se tiče dodatnog ulaganja u školovanje, nisam ni siromašan ni pohlepan neću crknuti ni za peni ni za pola krune. Ali suština je da je Mordehaj drag ženama i deci. I sami ste se donekle uverili u to svojim očima. Jevrejin mora da se zahvaljuje Bogu svaki dan što ga nije učinio ženom, ali žena mora da se zahvaljuje Bogu što ju je napravio po svojoj volji. I svi znamo kakvom ju je napravio milosrdno biće što rađa decu, takva je žena iz našeg naroda. Ženska deca su pretežno izdržljiva, kao što vidite po Adi ona nije slaba, ali njeno srce je puno nežnosti. Zato morate oprostiti ovom skupu, gospodine, što se najednom ne radujemo. A što se tiče te mlade dame jer, po onome što ste rekli, ‘mlada dama’ je odgovarajući izraz“, Koen je u tom trenutku zauzeo svečanije držanje, „svima će nam, uskoro, biti drago zbog Mordehaja, kad se presaberemo.“
Pre nego što je Deronda uspeo da sroči ikakav odgovor na ovaj čudno mešovit govor, Mordehaj je uzviknuo:
„Prijatelji, prijateji! Od hrane, odeće i krova nad glavom ne bih tražio više od onog što ste mi pružili. Zasladili ste hleb ljubavlju, a ono malo radosti koju sam osećao u ovim poslednjim mesecima dok mi je snaga kopnila nalazio sam u podučavanju dečaka. Ali sad sam kao onaj koji se unapred obavio mrtvačkim pokrovom, a u krevet je legao kao u grob, kad je božanska naredba odjeknula u mojim ušima: ‘Ustaj, kreni napred, noć još ne dolazi.’ Jer ne bih se tek tako okrenuo od vaše dobrote zarad dobrote drugog. Ali učili su nas, kao što znate, da je nagrada dužnosti moć da se ispuni druga dužnost tako je govorio Ben Azai. Vi ste svoju dužnost prema jednom od siromašnih ispunili, a vaša nagrada će biti to što nećete mirovati bez radosti zbog sličnih dela u budućnosti. A zar Džejkob ne može da mi dolazi u posetu?“
Mordehaj se sa ovim pitanjem okrenuo ka Derondi, koji odgovori: „To se svakako može urediti. Stan nije dalje od Bromptona.“ Džejkob, koji se postepeno smirivao zahvaljujući znatiželji da čuje šta se dešava, počeo je da uviđa da nije sve tako crno, pri čemu je reč „poseta“ imala vedru privlačnost kolača i opuštenosti kao kad ode kod dede, trgovca noževima. Otplesao je od Mordehaja, i smestio se kraj kamina odakle je, s rukama u džepovima, imao pregled cele situacije.
„Pa“, oglasi se baka uz uzdah mirenja sa sudbinom, „nadam se nećeš biti lišen dobrog obroka, Mordehaju. Jer za to će sad morati da se staraju oni s kojima živiš.“
„U redu je to, budite sigurni, majko“, Koen požuri da je prekine, nesiguran kakvo je mišljenje njihovog gosta o tome. „Dakle, gospodine“, dodao je, okrenuvši se Derondi sa izrazom vedrog prosvetljenja, „o boljim ste stvarima od učenja pričali s Mordehajem! Sve vreme sam se pitao. Mislio sam da ima nešto drugo.“
„Mordehaj će vam možda objasniti kako se desilo da sam ga potražio“, reče Deronda, smatrajući da bi bilo bolje da krene, te ustade dok je govorio.
Dogovorili su se da ponovo dođe i da će se Mordehaj konačno preseliti za dva dana; ali kad je kretao, Mordehaj je zamolio da ga isprati do kraja ulice, umotavši se u kaput i šal. Bilo je martovsko veče i Deronda nije želeo da Mordehaj odšeta predaleko, ali je razumeo njegovu želju da posle razgovora od sata podeli s njim, van kuće, tišinu koja je govorila. Ćutali su sve dok mu Deronda ne predloži da se rastanu i reče:
„Mira bi volela da se zahvali Koenovima na njihovoj dobroti. Da li bi želeo da učini tako da ih poseti?“ Mordehaj nije odmah odgovorio, ali na kraju reče:
„Ne mogu reći. Ne usuđujem se. Postoji porodična tuga i prizor moje sestre mogao bi da im bude so na ranu. Postoji ćerka i sestra koja se nikad neće vratiti kako se Mira vratila. Ali ko zna kakvi su putevi? Svi redom poričemo uslišavanje molitvi i ljudi u svojoj sebičnosti prolaze pokraj nevidljivih pruženih ruku i uzaludnih vapaja. Ja čujem molitve generacija prošlih i budućih. Moj život za mene nije ništa do početak ispunjenja. A ipak, ja sam samo još jedan molilac čiju molbu ćeš ti ispuniti.“ Deronda mu je stisnuo šaku, a onda su se rastali.

POGLAVLJE XLVII

„I moraš ga voleti, ovde će se

On činiti vrednim tvoje ljubavi.“

Vordsvort

Neko bi mogao biti u iskušenju da pozavidi Derondi dok je kupovao novu odeću za Mordehaja, uživajući u zamišljanju prizora finih sivih flanelskih košulja i odore nalik franciskanskoj smeđoj mantiji s Mordehajevom glavom i vratom iznad njih. Pola njegovog zadovoljstva proizlazilo je iz posmatranja Mordehaja kroz Mirine oči i truda da otkloni mogućnost da bilo kakav neugodni utisak poremeti njenu radost. A ipak, pošto je sve pripremio, pohodila ga je sumnja da možda greši prema njoj i predviđa rizik tamo gde ga nema: zar nije i sama bila u stanju da uoči sve vredne osobine svog brata, naročito zbog siromaštva u kome je živeo? Ali tu su bili Mejrikovi koje je tek trebalo pridobiti za ovog previše judejskog brata, i Deronda je uhvatio sebe kako želi da ukloni sve ono što bi moglo da nahrani već spremnu odbojnost u umovima lišenim posebnog, dragocenog „vida“ kojim se svi objekti sagledavaju u uzvišenosti kakvu ima blistanje sunca u zalasku, što je sposobnost nastala iz dubokog poštovanja i ljubavi.
A ta njegova težnja dobila bi opravdanje da je čuo razgovor kraj kamina Mejrikovih, pošto se Mira povukla u svoju sobu. Hans, koji je sad obitavao u Čelsiju, ostao je do kasno, a gospođa Mejrik je, potpirujući vatru, rekla:
„Kejt, ugasi sveću i dođi ovde, prijatnije je uz vatru. Hanse, dragi, prestani da se smeješ tim pesmama po devedeset deveti put, pa dođi i ti. Imam nešto divno da vam saopštim.“
„Kao da nisam znala to, mama. Vidim ti to u očima već neko vreme, i po tome kako se pretvaraš da imaš posla“, reče Kejt. Ostale devojke su prišle da stave stopala na rešetku, a Hans, primakavši stolicu blizu njih, opkorači je, te položi pesnice i bradu na naslon.
„U redu, onda, ako si tako mudra, možda znaš da je Mirin brat pronađen!“, objavi gospođa Mejrik, jasno i glasno.
„Oh, sađen!“, uzviknu Hans.
„Hanse, to je zlobno“, opomenu ga Mab. „Kako bi bilo da smo mi tebe izgubili?“
„Meni je žao, priznajem“, priznade Kejt. „A njena majka? Gde je ona?“
„Njena majka je mrtva.“
„Nadam se da brat nije loš čovek“, reče Ejmi.
„Kao i da nije sav od osmeha i dragulja Asirac iz Kristal Palasa sa šeširom“, našali se Hans.
„Da li je ikada bilo tako bezosećajne dece?“, upita gospođa Mejrik, pomalo ohrabrena potrebom da se suprotstavi. „Uopšte ne pomišljate da li će Mira da se raduje.“
„Mama, znate i sami da se Mira jedva seća svog brata“, prozbori Kejt.
„Ljudi koji su bili izgubljeni dvanaest godina, nikada ne bi trebalo da se vrate“, kaza Hans. „Uvek ispadnu smetnja.“
„Hanse!“, podviknu gospođa Mejrik. „Da si ti mene izgubio na dvadeset godina, ja bih mislila
„Rekao sam dvanaest godina“, prekinu je Hans. „Oko dvanaest godina je period posle kog prekinute veze ne bi trebalo da nam se mešaju u život.“
„Ali lepo je nalaziti ljude, pa da se, onda, može pričati o tome“, na to će Mab, obgrlivši kolena. „Da li ga je princ Kamaralzaman našao?“
Gospođa Mejrik tada ispriča sve što je znala, zanimljivo i sažeto kako je samo ona umela, a ovog puta nisu je prekidali. „Gospodin Deronda ga veoma ceni“, završi ona, „izgleda da se ugleda na njega. I kaže da je Mira sestra koja će razumeti tog brata.“
„Derondina opčinjenost tim Jevrejima postaje smešna“, primeti s gađenjem Hans, koji ustade, pa podiže stolicu i ponovo je postavi, udarivši njome o pod.
„Želi da učini sve što može da podrži Miru u njenim predrasudama.“
„Oh, sram te bilo, Hanse! Da tako govoriš protiv gospodina Deronde“, usprotivi se Mab. A na licu gospođe Mejrik mogao se naslutiti neki izraz kome nije dozvoljavala da ispliva na površinu.
„A sad nikad nećemo biti svi zajedno“, nastavi Hans, hodajući unaokolo s rukama u džepovima svog smeđeg somotskog kaputa, „ali taj prorok Ilija sad mora da pije čaj s nama, a Mira će misliti samo o sedenju među ruševinama Jerusalima. To će je poremetiti kao umetnicu, kažem ja vama, i postaće ograničena kao opatica. Sve će se poremetiti naš dom i sve ostalo. Ja ću se propiti.“
„Oh, Hanse, zaista!“, nestrpljivo će Kejt. „Ja mislim da su muškarci najgnusnije životinje. Svaki hoće da bude po njihovom, inače su nepodnošljivi.“
„Oh, oh, oh, to je tako užasno!“, zavapi Mab. „Osećam se kao da drevna
Niniva oživljava.“122
„Volela bih da znam kakvo dobro je donelo to što si pohađao univerzitet i što sve znaš kad si tako nezreo, Hanse“, reče Ejmi. „Treba da se slažeš s čovekom kog ti je Proviđenje poslalo da bi bio dobar prema njemu. Mi ćemo morati da se slažemo s njim.“
„Nadam se će vam se svima dopasti novi Plač Jeremijin123 ‘nastavak sledeće godine’“, dodade Hans zajedljivo.
„Zašto se truditi da budeš drugačiji da bi trpeo društvo ljudi koji su utuvili sebi u glavu neku ideju, i prazno gledaju u tebe, zahtevajući da svi tvoji komentari budu tek fusnote njihovom tekstu.“ Potom preseče: „Laku noć, majčice“, te se nagnu da je poljubi plahovito i očajnički, pa krenuvši ka vratima, dodade pokroviteljski: „Laku noć, devojke.“
„Kad bi Mira samo znala kako se ponašaš“, reče Kejt. Ali jedini odgovor koji je dobila bila je lupa vratima. „Volela bih da vidim Miru kad joj gospodin Deronda saopšti novosti“, nastavila je, okrenuvši se majci. „Znam da će izgledati divno.“
Ali Deronda je, pošto je dobro razmislio, napisao pismo, koje je gospođa Mejrik primila sledećeg jutra. U njemu je zamolio da joj ona prenese vest, umesto da čeka na njega, ne odajući pravi razlog da se uzdržavao od pripovesti koja mu je zvučala kao da sebe prikazuje u svetlu opšteg dobročinitelja već namesto toga napisa da je želeo da ostane s Mordehajem, a da gospođa Mejrik dovede Miru u posetu, da bi se Mira, pre preseljenja koje je očekivao da će svakako predložiti, malo privikne.
Deronda se, u potaji, brinuo koliko će Mordehaj, posle mnogo godina zaokupljenosti idejama koje su vrlo verovatno gospodarile njegovim životom dok mu je telesna snaga neprestano kopnela, dozvoliti sebi da oseti nežnu naklonost prema sestri, jaču od tumačenja božanskih dužnosti. Njegova osećanja prema Koenovima, a pogotovo prema malom Džejkobu, pokazala su da može znati za trajnu naklonost; ali ti ljudi su bili deo njegovog života godinama, a Derondi je upalo u oči da Mordehaj nije postavljao nikakva pitanja o Miri, ćuteći, zapravo, o svemu, i naprosto se prepuštajući promenama koje su preplavile njegov privatni život. Poslušno je obukao novu odeću, ali je kasnije, s bledim osmehom, priznao Derondi: „Moram da zadržim svoju staru odeću, sećanja radi.“ A onda, dok su sedeli čekajući Miru, nije progovarao, i oči mu behu zatvorene, ali su se na licu i u rukama očitavala nemirna osećanja. Mordehaj je, zapravo, osećao ona neobična nervna previranja znana samo umovima koji su se, pošto su dugo i odlučno išli jednim putem, stekavši naviku, iznenada našli pred novim smerom. Podložni ljudi, čiju snagu je dugo upijala dominantna sklonost, strahuju od razgovora koji neminovno oživljava prošlost, kao što bi strahovali od preteče bolesti. Radost je možda tu, ali i radost je zastrašujuća.
I Derondu je zarazilo uzbuđenje, te je, kad se oglasilo zvonce, izašao, ne znajući tačno zašto, da vidi i pozdravi Miru. Užasnuo se kad je video da nosi šešir i ogrtač u kojima ju je prvi put sreo nezaboravni ogrtač koji je jednom bio natopljen vodom da bi postao mrtvački pokrov. Sišla je iz svoje sobe tako obučena, a kad ju je gospođa Mejrik upitala: „Htela bi da ideš u toj odeći, draga?“, odgovorila je: „Moj brat je siromašan, i želim da mu budem što više nalik, da se ne bi udaljio od mene“, zamišljajući da će ga sresti u radničkom odelu. Deronda nije bio u stanju da iznese bilo kakvu primedbu, već se u potaji stideo svoje preterane obazrivosti. Rukovali su se u tišini, a Mira je bila bleda i uplašena.
Kada joj je Deronda otvorio vrata, Mordehaj je ustao, nestrpljivo pogledavši ka njima. Mira je načinila dva ili tri koraka, a potom je zastala. Pogledali su se, nepomični. Manje su osećali sopstveno prisustvo od prisustva onog drugog; prvo su se sreli u sećanjima, u poređenju s kojima dodir nije bio sjedinjavanje. Mira je prekinula tišinu, ne pomerivši se.
„Ezra“, reče ona istim tonom kao kad je pričala kako ga je majka dozivala.
Mordehaj joj se naglo primače i položi ruke na njena ramena. Beše za glavu viši, i nežno ju je gledao kad joj se obratio: „Takav je bio glas naše majke. Sećaš se kad me je dozivala?“
„Da, a ti bi joj odgovorio ‘Majko!’ i ja sam znala da je voliš.“ Mira mu se baci u zagrljaj, sklopivši ruke oko vrata svog brata i privuče njegovo lice nadole, ljubeći ga dečje izdašno, a šešir joj spade s glave, otkrivši sve njene kovrdže.
„Ah, draga glava, draga glava“, reče Mordehaj tihim glasom punim ljubavi, nežno položivši svoju mršavu ruku na kovrdže.
„Veoma si bolestan, Ezra“, reče Mira, tužno ga zagledavši.
„Da, drago dete, neću još dugo biti s tobom u ovom telu“, tiho je odgovorio.
„Oh, ja ću te voleti i mi ćemo voditi razgovore“, Mira će slatkim glasom. „Ja ću ti sve ispričati, a ti ćeš me učiti: učićeš me da budem dobra Jevrejka, onakva kakva bi ona volela da budem. Uvek ću biti s tobom kad ne radim. Jer sada radim. Zarađivaću novac za nas. Oh, stekla sam tako dobre prijatelje.“
Mira je do tog trenutka smetnula s uma da su neki od njih bili u sobi, ali sad se okrenula s najljupkijim stavom, i držeći jednu ruku na ruci svoga brata, pogledala je gospođu Mejrik i Derondu. Majčicu je, pošto je svedočila ovom susretu između brata i sestre, Mordehaj već pridobio, učinivši joj se kao neko s više dostojanstva i plemenitosti nego što je bila u stanju da poveruje na osnovu Derondine priče.
„Pogledaj ovu dragu damu!“, reče Mira. „Bila sam tuđin, uboga lutalica, a ona je verovala u mene, i ophodila se prema meni kao prema ćerki. Molim vas, pružite ruku mome bratu“, zamoli ona, stavivši ruku gospođe Mejrik u Mordehajevu, pa ih obe pritisnu svojom šakom i primaknu usnama.
„Večna Dobrota je bila s vama“, reče Mordehaj. „Pomogli ste da se ostvare molitve naše majke.“
„Mislim da ćemo sad otići i vratiti se kasnije“, reče Deronda, blago dodirnuvši ruku gospođe Mejrik i ona ga odmah posluša. Bojao se pominjanja činjenica koje nije pomenuo Mordehaj.ii, a više nije osećao nikakvu bojazan da ostavi brata i sestru nasamo.

POGLAVLJE XLVIII

Težak je i nezahvalan zadatak sve unapred urediti prema svojoj bezbednosti, kako je nagovestio Makijaveli kad je pisao o Ćezaru Bordžiji koji je, kako ovaj reče, mislio na sve što se moglo desiti po smrti njegovog oca i osigurao se od svake moguće opasnosti, sem od jedne: nikad mu nije palo na pamet da će ga, pošto mu se otac upokoji, brzo stići njegova sopstvena smrt.
Grandkortova važnost kao podanika ove kraljevine beše izuzetno pasivna i sastojala samo od nasleđivanja zemlje. Politički i društveni pokreti ticali su ga se jedino ako bi se odrazili na zakup od kog je dobijao prihode, i njegov ma i najpažljiviji životopisac ne bi morao da proučava krizu oko Šlezvig-Holštajna, Bizmarkovu politiku, sindikate niti poslednji talas panike na tržištu. Bacio je pogled na kolumne o tim temama u najboljim novinama, i taj pogled nije potrajao dugo, pošto je sve Nemce, sve trgovce i sve glasače sklone da koriste pogrešnu vrstu sapuna, svrstao pod jedan, opšti epitet „primitivci“, ne preduzevši ništa povodom tih gorućih pitanja, osim što bi ispod oka pogledao svakog ko bi ih pomenuo i uzdržavao se od komentara, što je služilo da uzdrma stavove nesigurnih mislilaca.
Ali u onome što ga je osobito zanimalo Grandkort je iskazivao umešnost koja se ubrajala u osvajačku diplomatiju najživlje kontinentalne sorte.
Nijedan korak Gvendolinin prema Derondi nije mu promakao. Nije smatrao da je ljubomoran, jer ljubomora bi bila znak sumnje u sopstvenu moć da osujeti ono protiv čega se namerio. To što je njegova žena bila sklona društvu drugog muškarca nije mu smetalo: on je tražio da bude potpuno svesna, kao što bi da su joj ruke sputane lisicama, da njena sklonost nije imala moć da učini bilo šta što se kosilo s njegovom voljom. Koliko god se premišljao u vezi s brakom, nije bilo kolebanja u njegovom viđenju te zajednice. Nije se pokajao zbog braka, jer uneo je više smisla u njegov život, više objekata nad kojima je mogao da sprovodi svoju volju; a nije se pokajao ni zbog izbora. Budući veoma izbirljiv, Gvendolin mu je bila potaman: ne bi mu se dopadala žena čiji položaj nije bio poboljšan zahvaljujući njemu, niti ona koja ne bi pobuđivala divljenje svojim držanjem i lepotom; ni ona čiji nokti nisu bili odgovarajućeg oblika, ili ona čija ušna školjka je prevelika ili previše rumena; a ni ona, makar i s prihvatljivim noktima i ušima, koja je bila glupa, nesposobna za nadahnute odgovore. Ti zahtevi se možda nisu činili odviše strogim prefinjenim savremenicima, ali moguće je da ih je bilo malo koji bi delili njegovo zadovoljstvo ženom čija narav bi je nagonila da pobegne glavom bez obzira, kad bi se usudila, i koju su na brak s njim naterala druga osećanja umesto strastvene privrženosti. Ipak, zašto bi se za one kojima je zapovedanje bilo draže od ljubavi išta promenilo po ulasku u brak?
Grandkort nije smatrao da je izabrao pogrešnu ženu, a pošto je preuzeo na sebe ulogu supruga, nije nameravao da dopusti da ga bilo kako obmanjuju ili da bude viđen u svetlu koje bi pozivalo da ga žale. Takvo beše njegovo umno stanje uopšte ga nije mučila ljubomora. Ipak, njegovo ponašanje se, u odnosu na neka pitanja, ispoljavalo kao ljubomora.
U grad je došao ranije nego obično jer mu je trebao pravni savet o njegovom testamentu, prenosu kredita i onoj transakciji s ujakom koja se ticala nasleđivanja Diploua mamljenje gotovim novcem, lukavo nabačeno bez nametanja, napokon ga je pridobilo. Drugi motiv za njegov dolazak u grad beše želja da se predstavi zajedno sa svojom predivnom nevestom koju je odabrao suprotno očekivanjima drugih. Tačno je da je Grandkort nastupao sa stavom da mu nije stalo ni do čijeg divljenja, ali za takvo stanje nemarenja, baš kao za želju, nužan je bio ciljni objekat u ovom slučaju, svet zadivljenih ili zavidljivih posmatrača: jer ako uživate da hladno posmatrate osobe koje vam se smeše, te osobe moraju da postoje i da se smeše. Grandkort se sad prvi put našao u gradu sa svojom ženom, i njegovo nemarenje beše naraslo i razgranalo se zahvaljujući izvrsnom prijemu, upadljivim pojavljivanjima na konju ili u kočiji, prikazivanjima sebe sa suprugom u svim važnim prilikama. Želeo je da žude za njom; sviđalo mu se što „momci“ priželjkuju da pričaju s njom i da joj budu pratnja pod njegovim budnim okom; bilo je čak i koketerije s njene strane na kojoj joj nije zamerao. Ali njeno ophođenje prema Derondi nije mu se sviđalo.
Posle muzičke zabave kod ledi Malindžer, na kojoj je Grandkort pratio razgovor na divanu, pažljivo koliko i Hans, postupio je na sebi svojstven način: pozvao je Derondu zajedno s Malindžerovima, temeljno izbegavajući da bilo kome oda da mu je stalo hoće li se Deronda pojaviti ili neće. Uz to, nije izneo Gvendolin nikakvo zapažanje o njenom ponašanju te večeri, da njegov izraz gađenja ne bi bio previše jak za ukus njegove gordosti. Ali nekoliko dana kasnije, reče, ne obazirući se na vezu s tim dešavanjem:
„Žena nikad ne ispada tako glupa kao kad jurca za drugima i odaje svoja osećanja u javnosti. Treba da se vlada kako priliči, inače je nepodnošljivo pojavljivati se s njom.“
Gvendolin je izvukla pouku i nije joj bilo svejedno da li ispada glupa. Jer je i ona, sa svojom setnom odvratnošću prema mnogo čemu, volela da tom setnom odvratnošću obuhvati obožavaoce. Ali očekivanje pokude samo je ojačalo uzbuđenje od priželjkivanja budućeg susreta s Derondom. Novotarije i ushićenje od njenog života u gradu behu poput žurbe i stalne promene tokom putovanja van zemlje; koliko god bila utučena, morala je da ispuni program, i to ne bez zadovoljstva za njenu mnogostranu ličnost. Ali, kako to uvek biva s nečim što nas duboko zanima, retke prilike u kojima je mogla da razmeni po koju reč s Derondom rasplinjavale su joj misli i preuveličavale mesto koje je zamišljala da imaju u njenom umu. Kako je Deronda mogao to da spreči? Svakako je nije izbegavao, već je želeo da je, na svaki istančan posredan način, ubedi da njeno poveravanje njemu nije bilo nesmotreno, jer nije umanjilo njegovo poštovanje. Povrh toga, voleo je da bude u njenoj blizini zar je moglo biti drugačije? Bila je nešto više od problema: predivna žena, za čiju sudbinu je osećao brigu koja je, koliko god uzaludna bila, u njegovim očima imala ruho odgovornosti, tim pre što je, kad bi se usudio da razmišlja o sopstvenoj budućnosti, sebe video daleko od tog izvanrednog bića tužnog srca, koje mu je, pošto je jednom bio primoran da joj skrene pažnju, kao što bi da ju je uhvatio za ruku kako bi je sprečio da zakorači u opasnost, upućivalo neprekidan vapaj za pomoć.
Jedna od situacija u kojoj je Grandkort podstakao u Gvendolin osećanje koje bi voleo da je potisnuo ne izgledajući kao da mu je stalo do toga, ticala se Mire. Gvendolin je bila sklona da uzme časove pevanja da bi, na neki način, poslušala Derondin savet, ali dan za danom se redao bez slobodnog vremena kakvo pripada ljudima lišenim poslova koji bi označavali vremenske intervale; a stalna izloženost Grandkortovom prisustvu i nadgledanju kao da je obesmišljavala svaki pokušaj, gurajući je u dosadu kakvu je oličavalo njegovo držanje; njegove negativne misli širile su se poput magle, obavijajući sve objekte i kvareći svaki kontakt.
Ali jednog jutra za doručkom, Gvendolin je, u nekom od svojih periodičnih naleta odlučnosti da povrati svoj pređašnji duh, rekla, nestašno se igrajući posluženim rakovima koje nije jela:
„Razmišljala sam da se usavršavam dok smo u gradu i da uzmem časove pevanja.“
„Zašto?“, upita Grandkort svojim bezvoljnim tonom.
„Zašto?“, Gvendolin ponovi za njim, igrajući na drskost. „Zato što ne mogu da jedem pate defoie gras da bi mi se prispavalo, i ne mogu da pušim, i ne mogu da idem u klub da bih poželela da se vratim kući potrebna mi je raznovrsnost u dosađivanju. Kako bih prikladnije provela vreme dok si ti s advokatima i drugim ljudima, do na časovima kod te male Jevrejke, o čijem pevanju svi pričaju.“
„Kad god želiš“, reče Grandkort, odgurnuvši tanjir i zavalivši se, dok ju je posmatrao sa svojim najgušterskijim izrazom i igrao se ušima svog malenog španijela koji mu se smestio u krilo (Gvendolin je počela da prezire pse jer su mu se ulagivali). Potom bezvoljno dodade: „Ne vidim zašto dama mora da peva. Amateri prave od sebe budale. Dama ne sme da rizikuje da ispadne budala u društvu. A niko ne želi da sluša dreku u svoja četiri zida.“
„Volim iskrenost: to, po meni, čini veliku čar supruga“, reče Gvendolin, isturivši bradu, skrenuvši pogled pred njegovim očima i pridigavši račića pred sebe, te ponovo pogleda u njegove skuvane oči, čija nevinost joj je godila više od one u gušterovom pogledu. „Ali“, nastavi ona, savladavši strah, „pretpostavljam da nemaš ništa protiv da gospođica Lapidot peva na našoj zabavi četvrtog? Mislila sam da je angažujem. Znaš, ledi Brakenšo ju je unajmila, kao i Rejmondovi, koji su prilično izbirljivi kad je reč o muzici. A gospodin Deronda, i sam muzičar i prvoklasni poznavalac, kaže da niko ne peva u salonu s tako dobrim stilom kao ona. Njegovo mišljenje smatram merodavnim.“
Htela je da suprugu nabaci sasvim mali mamac.
„Veoma je neprilično od Deronde da ide naokolo i deklamuje hvalospeve o toj devojci“, reče Grandkort ravnodušnim tonom.
„Neprilično!“, uzviknu Gvendolin, porumenevši, pa ga ponovo pogleda, nadvladana čuđenjem i u nemogućnosti da se zadrži na verovatnoj netačnosti izraza „ide unaokolo i deklamuje hvalospeve“.
„Da, pogotovu kad mu ledi Malindžer povlađuje. Valjalo bi da drži jezik za zubima kad je reč o njoj. Ljudima je jasno šta mu je ona.“
„Ljudima koji druge procenjuju prema sebi“, zapazi Gvendolin, čije rumenilo je zamenilo bledilo, pošto se u trenutku prestravi svojih reči.
„Naravno. A žena bi trebalo da svoj sud zadrži za sebe, inače će verovatno udariti glavom o pogrešno mesto“, reče Grandkort, svestan da steže to ubledelo biće kao kleštima. „Pretpostavljam da je Deronda za tebe svetac.“
„Blagi Bože, naravno da nije!“, reče Gvendolin, očajnički prikupljajući bezmalo čudesnu moć samokontrole, te nastavi visokim, ubedljivim glasom. „Tek je nešto manje od čudovišta.“
Ustala je, odgurnula stolicu bez žurbe i izašla iz prostorije pažljivo, pomalo nalik čoveku koji se boji da će pokazati da je popio više vina nego obično. Zaključala je svoju garderobu i sedela tamo neko vreme, bleda i tiha kao kad je napuštala trpezariju. Čak ni u trenucima nakon što je pročitala ono otrovno pismo nije bila izložena okrutnijim osetima; jer emocija beše goruća, na nivou kad se ne može razlučiti od oseta. Deronda, nimalo nalik onom što je verovala da jeste, beše slika koja ju je proganjala kao što bi kakva gnusna avet, bez ikakve veze sa načinom na koji je stvorena. Obuzela ju je poput bola, pre nego što je mogla da razmisli da li je plod uobrazilje ili stvarnosti; a njenu moć otpora još više je ugrozila iznenadna spoznaja o krhkosti osnova njene vere u Derondu koliko malo je znala o njegovom životu, kako je naivna bila što mu se poveravala. Njegovi ukori i strogost prema njoj počeli su da joj se čine mrskim, zajedno sa svom poezijom i uzvišenim principima na svetu, kakvi god da su; a ozbiljna lepota njegovog lica izgledala joj je kao najneprijatnija maska koja bi mogla da skriva prostačke navike.
Takav tok razmišljanja odvijao se u njoj brzinom noćne more, i začetak otpora beše veoma nalik buđenju. Najednom, kroz sivo sumorno jutro probio se zrak sunca, obavivši je toplotom i svetlošću dok je sedela nema kao kamen. Lagano se pokrenula i pogledala oko sebe postojao je svet izvan ove noćne more, a mučni san nije ništa dokazao; ustala je, ispruživši ruke nagore i stisnuvši šake kao i uvek kad je htela da otrese osećanje koje bi je gušilo, pa poče da šeta po sobi u plimi sunčanih zraka.
„To nije tačno! Kakve veze ima da li on veruje u to ili ne?“ Ponavljala je sebi te reči, ali to nije bio povratak njene vere, već samo očajnički vapaj za verom, pošto je gušenje bio nepodnošljivo. Kako bi pregurala dan s takvim osećanjem? U jednoj od njenih naglih promena raspoloženja, zamišljala je smele korake koje će preduzeti da bi se uverila u ono što je priželjkivala: otići će kod ledi Malindžer i raspitati se o Miri; pisaće Derondi i prekoreti ga što je zbog njega njoj sav svet lažan i zloban i beznadežan njemu se usuđivala da prenese sav gorak gnev srca. Ne, otići će do Mire. Ta poslednja odluka koju je donela njena potreba beše najpraktičnija i nametala se da se hitno sprovede. Šta god ispalo od toga. Imala je povod pitaće Miru hoće li da peva na njenoj zabavi četvrtog. Šta će reći pored toga? Kako da razreši svoje nedoumice? Nije predviđala nije mogla toliko da čeka. Ako je ta ideja koja ju je izluđivala bila istina, želeće da je uguši, ne odlažući je da bi razmislila o posledicama. Pozvonila je i zapitala da li je gospodin Grandkort izašao: dobivši potvrdan odgovor, naručila je kočiju i počela da se oblači za vožnju; potom je sišla i počela da šeta po velikom salonu poput zatočene tupave životinje, ne prepoznajući sebe u staklu, ne primećujući nijedan predmet oko sebe u oslikanom pozlaćenom zatvoru. Njen muž bi verovatno saznao gde je bila i kaznio je nije marila, trenutno nije mogla da želi niti da se plaši bilo čega drugog osim potvrde da je pogrešila što mu je ukazala poverenje.
Dobila je Mirinu adresu. Uskoro je bila na putu, opremljena svim onim neophodnim njenom sirotom nemirnom srcu, u zavisnosti od njegovog lupanja zbog odgovora na pitanja koje nije znala kako da postavi. Nije se obazirala na ono što se dešavalo pre nego što je saznala da je gospođica Lapidot kod kuće, kao što optuženi ne mari za hodnike i prolaze na putu ka sudu nije se obazirala ni na šta dok se nije obrela u sobi s kliznim vratima, i čula Derondin glas iza njih. Prepoznavanje je, nesumnjivo, bilo pomognuto predviđanjem, ali beše sigurna u to kao da ga je videla. Bojala se sopstvenog nemira i počela je da otkopčava rukavice samo da bi ih ponovo zakopčala i da grize usne pod teretom teškoće pred sobom, a onda se vrata otvoriše i Mira se pojavi sa savršenim spokojem i slatkim osmehom prepoznavanja. Gvendolin laknu na prizor njenog lica i uspe da joj uputi uzvratni osmeh, pruživši joj ruku bez reči; a kad je sela, pri čemu je sve vreme čula onaj glas, snaga joj je jurnula pred zbunjujućim osećajem da istina ne može biti ništa slično onome čega se pribojavala. Mira primače stolicu sasvim blizu, kao da je predosetila da razgovor ne bi trebalo da bude glasan, i pogleda svoju posetiteljku u smirenom očekivanju, a Gvendolin započe tišim glasom, i nekako bojažljivo:
„Možda se čudite što me vidite možda je trebalo da vam pišem ali imam jednu molbu za vas.“
„Draže mi je što vas vidim nego da sam dobila pismo“, odgovori Mira, čudeći se promenjenom izrazu i držanju vandajkovske vojvotkinje, kako ju je Hans naučio da zove Gvendolin. Svežina i spokoj njenog lica behu u oštroj suprotnosti s bledom uznemirenom lepoticom pod perjanim šeširom.
„Mislila sam“, nastavi Gvendolin, „barem sam se nadala, da biste pristali da pevate u našoj kući četvrtog, uveče, na zabavi poput one koju je organizovala ledi Brakenšo. Bila bih vam vrlo zahvalna.“
„Biće mi drago da pevam za vas. U deset?“, zapita Mira, a Gvendolin je izgledala kao da joj nije ništa manje, već samo još više neprijatno.
„U deset, moliću“, potvrdila je, pa je zastala, osećajući da nema šta više da kaže. Nije mogla da ode. Bilo je nemoguće ustati i reći do viđenja. Derondin glas joj je odzvanjao u ušima. Morala je to reći, nije bila u stanju da sroči nikakvu drugu rečenicu:
„Gospodin Deronda je u susednoj sobi.“
„Da“, potvrdi Mira, istim tonom. „Čita hebrejske tekstove s mojim bratom.“
„Imate brata?“, upita Gvendolin, koja je to čula od ledi Malindžer, ali tada joj to nije bilo važno.
„Da, dragog brata koji je tuberkulozan, a gospodin Deronda mu je jedan od najboljih prijatelja, kao što je i meni“, potvrdi Mira, osetivši poriv koji nam ne dopušta da dragu osobu pominjemo ravnodušno.
„Recite mi“, kaza Gvendolin, stavivši šaku na Mirinu i zboreći jedva nešto glasnije od šapata, „recite mi istinu. Sigurni ste da je dobar. Ne znate ništa loše o njemu. Sve ono loše što ljudi pričaju za njega nije tačno.“
Da li je neka gorda žena mogla detinjastije da se ponaša? Ali te čudne reči u Miri su izazvale jedino ozbiljnost i negodovanje. S iznenadnim bleskom u očima i podrhtavanjem u glasu, reče:
„Ko su ti ljudi koji govore loše o njemu? Ne bih poverovala u lošu reč o njemu, pa i da je anđeo izrekne. Našao me je kad sam bila očajna htela sam da se udavim; izgledala sam bedno i zaboravljeno od svih, pomislili biste da sam prosjak kraj puta. A on se prema meni ophodio kao da sam princeza. Odveo me je kod najbolje od žena. Pronašao mi je brata. I poštuje mog brata, iako je siromašan, da siromašniji ne može biti. I moj brat ga poštuje. To nije nikakvo površno mišljenje“, Mirin ton je sad imao dubinu kojom je isticala važnost onog što je govorila, i ona zamahnu glavom unazad, „jer moj brat je veoma učen i mudar. A gospodin Deronda veli da je malo ljudi njemu ravnih.“ U njoj se probudio jevrejski prkos koji ju je ražestio u njenoj zahvalnosti, i njen bes je neizostavno obuhvatio i Gvendolin, pošto je, po svemu sudeći, sumnjala u Derondinu dobrotu.
Ali Gvendolin beše kao onaj izmučen žeđu, što pije svežu vodu koja se širi telom poput jedinog važnog blagoslova. Nije primetila da je Mira bila ljuta na nju; nije bila ni u tragovima svesna bilo čega drugog osim toga da su Deronda i njegov život nalikovali predstavi koju je izneo njen muž koliko bistro jutro istom dobu dana ali ispunjenom uličnom parom. Čak su i Mirine reči utonule u neodređenost njenog olakšanja. Jedva da bi mogla da ih ponovi ili da objasni kako se čitavo njeno stanje promenilo. Stisnula je Mirinu šaku i rekla: „Hvala vam, hvala vam“, užurbanim šapatom. Potom je ustala i dodala, gotovo nesvesno: „Moram da idem, videču vas četvrtog, duboko sam zahvalna“, automatski se naklonivši, dok se Mira, otvarajući joj vrata, pitala kud najednom nestade njena hladna oholost.
I zaista, Gvendolin nije mogla da obuzdava svoja osećanja pred bićem koje joj je donelo olakšanje. Strastvena potreba da ospori Grandkortovu procenu Deronde, potreba koja je otupela njenu osetljivost za sve drugo, beše zadovoljena taman kad je poželela da ode. Polako je uviđala da joj tu nije mesto i užasavala se mogućnosti da je Deronda vidi. A kad se ponovo obrela u kočiji, predvidela je šta je čeka kod kuće. Kad se kočija zaustavila pred vratima u Grouvnor Skveru, njen suprug je upravo pristizao sa cigarom u ruci. Bacio ju je i pružio ruku da joj pomogne da izađe, a potom ju je pratio uza stepenice. Ona skrenu u salon i sede, praveći se da je umorna, potom skinu rukavice, te stade da trlja šakom čelo, trudeći se da dokuči šta on namerava. Grandkort je takođe seo nedaleko od nje zapravo, ispred nje, tako da njen pogled nije imao kud do da završi na njemu.
„Mogu li da upitam gde si bila u ovaj neobični sat?“, Grandkort će.
„Oh, da. Bila sam kod gospođice Lapidot, da je pitam da li bi došla da peva za nas“, odgovori Gvendolin, odlažući rukavice na stočić pored sebe, zadržavši pogled na njima.
„I da je pitaš u kakvim je odnosima s Derondom?“, nastavi Grandkort, s najhladnijim podrugivanjem u prigušenom glasu koji je za uvo sirote Gvendolin bilo đavolsko.
Po prvi put od venčanja, rekla mu je sve bez obuzdavanja. Pogledavši ga ravno u oči, izusti siktavim tonom:
„Da, i ono što si rekao je netačno niska, zlobna neistina.“
„Ona ti je tako rekla, jelte?“, uzvrati Grandkort, s još istančanijim podrugivanjem u glasu. Gvendolin je ćutala. Smelost besa je zanemela. Kakve razloge za svoje uverenje je mogla dati? Sve razloge koji su se činili jakim i živim u njoj videla je kako se guše i grče pred dahom njenog muža. Nije imala drugi dokaz do utiska koji se njemu činio kao budalaština. Okrenula je brzo glavu od njega i besno pogledala ka kraju sobe: ustala bi, ali on se isprečio ispred nje.
Grandkort je uvideo svoju prednost. „To nema nikakvog uticaja na njeno pevanje“, reče, otežući reći. „Neka je, nek nam peva, ako želiš.“ Onda, zastavši nakratko, dodade najprigušenijim zapovednim tonom. „Ali zamolio bih te da shvatiš da se više nećeš približiti toj kući. Kao moja žena, moraš da poštuješ moju reč o tome šta ti doliči. Kad si prihvatila da budeš gospođa Grandkort, obavezala si se da ne praviš budalu od sebe. Jutros si se ponašala kao ludača, a ako nastaviš da se tako ponašaš, uskoro bi o tebi moglo da se priča po klubovima na način koji ti se ne bi svideo. Šta ti znaš o svetu? Udala si se za mene, i slušaćeš moje mišljenje.“
Svaka spora rečenica tog izlaganja beše deo užasnog nadvladavanja Gvendolinine prirode. Da su ti prigušeni tonovi dopirali iz usta lekara koji joj saopštava kako ispoljava simptome smrtonosne bolesti i predviđa smrtni ishod, ne bi se osećala tako bespomoćnom pred njegovim argumentima. Ali dopušteno joj je da prođe i njen suprug više nije pominjao ono što se desilo tog jutra. Znao je kolika je moć njegovih reči. Da je taj svetlokosi čovek okomitog profila poslat da vlada kolonijom u kojoj je bilo nevolja, možda bi izgradio reputaciju među savremenicima. Posedovao je izvesnu sposobnost, razumeo bi da je sigurnije ukloniti moćnike nego ulagivati im se laskanjem, i ne bi ustuknuo od uređivanja stvari na taj način.
I pored toga, Gvendolin nije izgubila svoju obnovljenu veru, već ju je negovala s više straha i ustrajnosti, kao što su negdašnji protestanti skrivali svoju Bibliju; a van utiska koji je stekla o Derondi za vreme te posete, malo je razmišljala o Miri ili o njenom hvaljenom bratu. Saznala je da je Deronda postupao samo kao velikodušni dobročinitelj, a izraz „čitaju hebrejske tekstove“ ušao je na jedno uvo, a izašao na drugo, kao što bi zalutala roda mogla da preleti nad svojim okruženjem, ne pobuđujući iznenadno promišljanje o istoriji njene vrste.
Ali pitanje te posete, onako kakvim ga je predstavio njen muž, imalo je veoma aktivnu ulogu u procesu koji je ishodio uobičajenim stanjem konflikta u njoj, i beše uzrok izvesne spoljne promene koju nije primetio niko osim Deronde. U povremenim, kratkim razgovorima s njom, tokom nedelja koje su usledile, opazio je da su njena površinska čvrstina i odlučno pretvaranje postali izraženiji, zbog čega su njena nagla odavanja nespokoja bila još upadljivija i uznemiravala su ga.
Ona je, zapravo, pokušavala da disciplinuje svoj otpor, zbog čega je pola nje bilo užasno napeto, a druga polovina ispunjena još čvršćom nevoljnošću. Grandkort je njen otpor manje razumeo nego što ga je slutio, a ono što se desilo s Mirom samo je ubrzalo sumnju da taj otpor raste u zavisnosti od njenih susreta s Derondom. Između njih je postojala „zbunjujuća glupost“: nije mislio da je to baš flertovanje, a njegova uobrazilja je bila prilično ograničena za druge mogućnosti, ali izvesno je bila reč o nekakvoj gluposti koja je podgrevala nemir u njoj beše to unutrašnja aktivnost koja je mogla da postane neprijatna i spolja. Poznato je da su u staro vreme muževi bili izloženi pretećoj posvećenosti svojih žena, koja bi se prvo ispoljavala nejasno kao osobenjaštvo, da bi se završila u onom blažem obliku ludnice, odlaskom u ženski manastir. Grandkort je bio nejasno svestan pretećih raspoloženja u Gvendolin koje je bračna zajednica zahtevala da odlučno spreči. Jedan od izabranih načina za to beše poseban i ne tako vešto proračunat kao govori koje smo nedavno čuli.
Odlučio je da Gvendolin sazna sadržaj testamenta koji je sastavljao, ali to joj nije mogao sam preneti, jer se ticao njegovog odnosa s gospođom Glešer i njegovom decom; a zamisao da to pitanje bude jasno i otvoreno između Gvendolin i njega beše mu izuzetno mrska. Poput svih gordih, stisnutih priroda, bežao je od otvorenosti i detaljnosti, čak i kad je bila reč o beznačajnim stvarima, ukoliko su bile lične: sluga se morao strogo ograničavati pred njim u vezi sa cipelama i čarapama. A sukobi su za njega bili nešto nedopustivo; voleo je da sukob onemogući nemim i čvrstim pritiskom svoje volje. Ali želeo je da Gvendolin zna da je pre nego što ju je zaprosio bio svestan toga da je ona upoznata s njegovim odnosima s Lidijom, i da to njeno saznanje bpde izgovor što se to pitanje sad pominje pred njom. Neki ljudi bi na njegovom mestu razmišljali da joj napišu pismo o onom što je valjalo da zna. Ali Grandkort je prezirao pisanje: pisanje makar i obične poruke bilo mu je dosadno, a odavno se već navikao da sve pisanje umesto njega obavlja Laš. Znamo da postoje osobe koje će pre dići ruke od svog interesa umesto da rade nešto tako neugodno kao što je pisanje pisama; i nije verovatno da bi ti nesavršeni utilitaristi prolazili kroz pakao pisanja i sintakse o nečemu teškom iz obzira prema osećanjima druge osobe. Grandkortu nije čak ni palo na pamet da bi trebalo ili da bi mogao da Gvendolin prenese date vesti pismenim putem, a jedini dostupan kanal komunikacije koji je mogao da iskoristi bio je Laš on je, po njegovom mišljenju, bio upotrebljiv koliko i olovka i papir. Ali Grandkort je i u ovoj situaciji bio suzdržan, i nije hteo da prozbori nijednu reč koja bi podstakla Laša na bezočno sažaljenje radi pretpostavljenog Grandkortovog kajanja zbog braka kome se protivio. Kojoj osobi s konfidantom polazi za rukom da premalo veruje u njegov uticaj na sebe, a previše u njegovu poverljivost? Grandkort je oduvek dozvoljavao Lašu da bez ograničenja zna za sve njegove spoljne poslove neregularnosti, dugove, manjkanje gotovog novca; jedino ga je sputavao u onome što mu Laš govori; i beše toliko navikao na tu ljudsku alatku, da je to što mu je sad bio pri ruci u Londonu bilo povratak izgubljenog olakšanja. Laš je, zato, znao pojedinosti testamenta bolje nego sam zaveštalac.
Grandkort je bio siguran da je Gvendolin, kao žena koja je umela da sabere dva i dva, znala ili je podozrevala da je Laš bio inicijator njenog razgovora s Lidijom, te da je zbog toga njen prvi zahtev bio da se on otera. Ali smer ženskog rasuđivanja o mešovitim pitanjima koja bude mešovite strasti nije određen njenom sposobnošću da sabira; i Grandkortu je, u ovom slučaju, nedostajala jedina alatka za razmišljanje koja ga je mogla spasiti od greške iskustvo u datim mešovitim strastima. Ispravno je naslutio jednu polovinu Gvendolininog straha sve u vezi s njenim ličnim ponosom i njeno shvatanje da njegova volja mora da savlada njenu; ali pokajnička polovina, čak i da je znao za njeno prekršeno obećanje, bila je izvan njegove uobrazilje koliko i druga strana meseca. Verovao je da Gvendolin prema Lidiji oseća samo nemu ljubomoru, kao i da je Lidija u pismu poslatom uz dijamante napisala da ih je ona nekada nosila, navodeći i druge blagodeti kakve je pretpostavljao da se pominju u sučeljavanju ljubomornih žena. Bio je uveren da bi mogao da podgreje ljubomoru, a i da je bez reči uništi. Cilj mu beše da sav egoizam njegove supruge radi za njega, i kad je angažovao Laša nije nameravao da je uvredi: trebalo je da razume da je Laš bio jedini mogući izaslanik. Grandkortovo viđenje stvari je u velikoj meri bilo ograničeno njegovim opštim shvatanjem da drugi moraju da prihvate ono što je njemu zgodno. Ne može se umaći činjenici da nas nedostatak naklonosti osuđuje na odgovarajuću glupost. Mefisto bi, osuđen na stvaran život, morao sam da ore svoje njive i neizbežno bi pravio greške.
Jedno jutro otišao je kod Gvendolin u budoar iza zadnjeg salona, sa šeširom i rukavicama u rukama, i rekao svojim najraspoloženijim, najubedljivijim otežućim glasom, stojeći ispred nje i gledajući je, dok je ona sedela s knjigom u krilu:
„Gvendolin, ima nekih stvari u vezi sa imovinom koje treba da ti se objasne. Rekao sam Lašu da on dođe i da ti objasni. On zna sve u vezi s tim. Može sad odmah da dođe. On je jedina osoba koja je u stanju da ti objasni. Pretpostavljam da ti neće smetati.“
„Dobro znaš da mi smeta“, usprotivi se Gvendolin ljutito. „Neću da ga vidim.“ Hitro je krenula ka vratima, ali Grandkort se isprečio, leđima okrenut izlazu. Spremio se za bes, na koji nije odgovorio besom, te reče, prigovarajućim tonom kakvim je mogao da odgovori na primedbu za odlazak na neku večeru:
„Uzalud se buniš. Mnogo je prostaka na svetu s kojima se mora pričati. Lepo vaspitani ljudi se ne protive takvim stvarima. Neki poslovi se moraju obaviti. Ne možeš očekivati da će ih raditi prijatni ljudi. Ako uposlim Laša, ispravno bi bilo da to prihvatiš kao nužnost, a ne da dižeš prašinu oko toga. Ne diži nos i ne grizi usne zbog ljudi te vrste.“
Otezanje i pauze s kojima je to izgovorio dali su vremena Gvendolin da razmisli, dok je potiskivala svoj otpor. Šta je to trebalo da joj se kaže o imovini? Ta reč je nosila neke teške asocijacije, pre svega na njenu majku, potom na gospođu Glešer i njenu decu. Od kakve koristi bi bilo da odbije da vidi Laša? Da li bi mogla da traži od Grandkorta da joj on saopšti? To bi moglo biti nepodnošljivo, čak i kad bi pristao što izvesno ne bi, ukoliko je odlučio drugačije. Poniženje zbog stajanja u ulozi zatvorenika, s mužem koji je zaklanjao vrata, nije se moglo dalje trpeti, i ona se okrenula da se nasloni na ormar, a Grandkort je krenuo ka njoj.
„Uredio sam da Laš sad dođe, dok sam ja van kuće“, reče, posle duže pauze, tokom koje je Gvendolin bila nema i nepomična. „Da mu kažem da može da dođe?“
Opet prođe izvesno vreme, pre nego što je mogla potvrdno da odgovori, nakrivivši glavu uz to i oborivši pogled.

„Vratiću se na vreme za jahanje, mogla bi da se spremiš“, nastavi Grandkort. Bez odgovora. „Ona oseća očajnički bes“, pomislio je. Ali bes beše nem, zato mu nije bio neprijatan. Pridiže njenu bradu i poljubi je, a ona nije podizala pogled, niti se pomerila dok se nije našao s druge strane vrata.
Šta joj je bilo činiti? Koliko god tragala po svojoj svesti, nije uspela da nađe razlog za jadikovku. Sve romantične namere koje je unela u brak s ovim čovekom zasnivale su se na njenoj moći da ga koristi kako želi. Umesto toga, on je nju koristio kako je hteo.
Sedela je očekujući da joj objave da je došao Laš, osećajući se kao biljka osuđena na sušenje. Činjenice koje su je jedile izazivale su buru, kad bi se setila da su u njegovom umu. Sve je to bilo deo tog novog kockanja, u kome gubitak nije bio samo minus, već i užasni plus koji nikad nije ulazio u njenu računicu.
Lašu ovaj zadatak nije bio ni sasvim ugodan ni sasvim neugodan. Grandkort mu je naložio: „Nemoj biti neprijatniji nego što te tvoja priroda primorava.“
„Zavisi“, pomisli Laš. Ali reče: „Napisaću kratak uvod za gospođu Grandkort.“ Nije predložio da sva komunikacija bude pisana, što je bio dokaz da mu razgovor ipak neće biti sasvim neugodan. I on je bio naveden u testamentu kao jedan od korisnika, i nije imao razlog da bude nezadovoljan, čak i ako je nezadovoljstvo bilo uobičajeno za njega. Bio je siguran da je ušao u sve tajne ove situacije, ali nije osećao nikakvo đavolsko uživanje u njoj. Jedino je osetio male pokrete zadovoljenog egoističnog zlopamćenja primetivši da je taj brak ispunio njegovo predviđanje da neće biti zadovoljavajući koliko je ova nadmena mlada dama očekivala, a kakvim je Grandkort želeo da ga predstavi.
Nije gajio trajniju pakost veću od one kojom se slade oni što prepričavaju kakav običan skandal, preuveličavajući ga svojim proizvoljnim zaključcima. Beše lišen aktivnog saosećanja ili dobre volje, ali ništa više u njemu nije bilo od aktivne zlobe, pošto su ga uglavnom zanimala sopstvena zadovoljstva, te mu nije bilo odvratno ništa sem onog što ih je ometalo sve ostalo beše u istom košu s poslednjim ubistvom i operom bouffe i drugim temama za ćaskanje. Ipak, nije mu bilo svejedno što je suočen s mogućnošću da se lepa žena ophodi neuljudno prema njemu, niti sa činjenicom što mu njegov tekući zadatak stavlja u ruke zvaničnu moć da je ponizi. Nije nameravao da je koristi bez potrebe, ali postoje osobe čija priroda nam u toj meri smeta da nam već njihov pozdrav zvuči kao uvreda.
Kad je najavljen gospodin Laš, Gvendolin je u svojoj ogorčenosti već odlučila da je osećanja neće izdati pred njim, šta god imao da joj kaže. Pozvala ga je da sedne s dostojanstvenom mirnoćom. Na kraju krajeva, šta joj je bio ovaj čovek? Nije bio nimalo nalik njenom mužu. Njena sposobnost da mrzi tog prostaka s nezgrapnim rukama, smanjila se pred snagom mržnje prema njegovoj suprotnosti. Dok je govorio, držao je u ruci presavijen papirić.
„Nije potrebno da kažem da vam se nikada ne bih nametao, da gospodin Grandkort nije izrazio snažnu želju za tim kao što vam je, ne sumnjam, i sam rekao.“
Te reči bi, nekim drugim glasom izgovorene, zvučale smerno, čak i bojažljivo apologetske. Laš nije nameravao da ostavi suprotan utisak, ali njegove reči su za Gvendolinino uvo bile bezobrazne koliko i njegove buljave oči, a zamenicom „vam“ joj se previše približio. Trebalo je da se obraća paravanu, a o njoj da govori kao o gospođi Grandkort. Uputila mu je jedva primetan naklon, i Laš je, pomalo smeteno, nastavio da se upetljava u ono što se elegantno naziva tautologijom.
„Petnaest i više godina tokom kojih mi je gospodin Grandkort ukazivao poverenje od kad je postao mladićem stavljaju me u poseban položaj. Može da mi govori o poslovima koje ne bi smeo da pomene nikom drugom; zapravo, za ovo pitanje nije mogao nikog drugog da angažuje. Zadatak sam prihvatio zbog prijateljstva s njim, što je moje opravdanje ukoliko biste radije videli nekog drugog.“
Zastao je, ali ona nije odala nikakav znak, te Laš, da bi se ohrabrio posle izvinjenja koje nije dočekano prihvatanjem, otvori presavijen papiri baci pogled na njega pre nego što je nastavio da govori.
„Na ovom papiru su neki podaci o testamentu gospodina Grandkorta, sažetak dela koji je hteo da vam otkrije ako biste bili ljubazni da ga pregledate. Ali pre toga moram vam reći nešto kao uvod, što ćete mi, nadam se, oprostiti, ukoliko vam ne bude prijatno.“ Laš je mislio da se ponaša bolje nego što je očekivao i nije imao predstavu koliko uvredljiv je ispao s tim njegovim „ne bude prijatno“.
„Molim vas, recite šta imate bez izvinjavanja“, reče Gvendolin, tonom kojim bi mogla da se obrati kradljivcu psa koji je došao po nagradu za nalaženje tog istog psa.
„Treba samo da vas podsetim na nešto što se desilo pre vaše veridbe s gospodinom Grandkortom“, produži Laš, ne bez izvesne svesne oholosti kao reakcije na njen prezir. „Sreli ste jednu damu u Kardel Čejsu, sećate se, koja vam je govorila o svom položaju prema gospodinu Grandkortu. Sa sobom je povela svog sina, jednog veoma finog dečka.“
Gvendolinine usne behu gotovo podjednako blede kao njeni obrazi; njen žar nije imao oružje reči ne behu bolje od opiljka. Govor ovog čoveka beše poput oštrice noža prevučene preko njene kože: ali čak i njen gnev zbog angažovanja Laša utapao se u mnoštvo drugih osećanja, nejasnih i uznemirujućih poput gomile duhova.
„Gospodin Grandkort je bio svestan da ste bili unapred upoznati s ovom nesrećnom aferom, i smatra ispravnim da vam njegova pozicija i namere budu predočeni. Reč je o imetku i pogodnostima. Ukoliko budete imali ikakvih primedbi, mogli biste da ih meni pomenete on povodom ovog pitanja radije ne bi da priča o sebi. Budite ljubazni pa pročitajte ovo.“ Laš ustade i predade joj papir.
Kad je Gvendolin rešila da je neće izdati osećanja u prisustvu ovog čoveka, nije bila spremna na to da će čuti kako je njen muž znao šta joj je na savesti, za nemo prihvaćene uslove pod kojima se udala. Nije se usuđivala da podigne ruku da uzme papir kako ne bi odala drhtaje. Laš je neko vreme stajao, pružajući joj papir, a ona je osećala njegov pogled kao pogrdan, pre nego što je uspela da se sabere i da tiho, oholim tonom kaže: „Stavite ga na sto. I idite u drugu sobu, molim vas.“
Laš je posluša, misleći, dok je privlačio stolicu u zadnjem salonu: „Moja gospa se prilično potresla. Nije znala kakva će biti cena tog izuzetnog trofeja, Henlija Grandkorta.“ Ali činilo mu se da je devojka bez pare prošla bolje nego što je imala pravo da očekuje, i da je bila neobično prepredena za svoje godine i položaj: reč koju je dala Lidiji nije ništa vredela, a njen iznenadni beg verovatno je bio deo njenog lukavog plana, majstorski potez, kako se ispostavilo.
U međuvremenu, Gvendolin je pripremala živce za čitanje. Morala je da pročita. Čitavo njeno biće ponos, težnja ka pobuni, snovi o slobodi, pokajnička savest, strah od gneva više sile sve to ujedno je tražilo da zna ono što je bio napisano u toj poruci. Ipak, isprva joj nije bilo lako da razluči značenje reči. Kad je uspela, shvatila je da je Grandkort imenovao malog Henlija za naslednika, u slučaju da mu Gvendolin ne rodi sina; to je bilo jedino što joj je bilo važno da jasno uvidi s tog papira. Preko ostalih stavki, kao što je ono što bi u tom slučaju ona dobila, samo je preletela pogledom, stekavši tek nejasnu predstavu o hiljadama i o Gadsmiru. To joj je bilo dovoljno. Mogla je da otpusti čoveka u susednoj prostoriji s prkosom koji se ponovo probudio u njoj na ideju da je ovo pitanje imetka i nasleđivanja trebalo da posluži kao završnica njenog ponižavanja i ropstva.
Stavila je papir među listove svoje knjige, pa je, držeći je u rukama, izašla, najdostojanstvenijeg držanja, u susednu prostoriju. Laš je odmah ustao, očekujući da mu priđe. Kad se našla na desetak stopa od njega, zastade na trenutak, pa reče nadmenim glasom, prostrelivši ga pogledom:
„Recite gospodinu Grandkortu da su njegove odredbe upravo onakve kakve sam želela“. Zatim lagano prođe pored Laša i ostavi ga s pomešanim osećanjima divljenja prema njenoj gracioznoj pozadini i donekle zabavnog priznanja njenoj drskosti i oholosti, koje je iskazao podizanjem obrva i kratkim plaženjem. Nije želeo da bude gore kažnjena i beše mu drago što je mogao da ode na ručak u klubu, planirajući da tamo naruči salatu od jastoga.
Čemu se Gvendolin radovala? Kad se njen suprug vratio, zatekao ju je obučenu za jahanje, spremnu da krene s njim. Nije htela ponovo da histeriše ili da se povuče u postelju i da kaže da joj nije dobro. Tu odluku je donela pre nego što ju je oblikovala u reči, dok je izlazila iz salona, ostavivši Laša za sobom. Nameravala je da se ponaša u duhu svoje poruke, ne dopustivši sebi vreme da razmišlja o tome. Pozvonila je za služavku i presvukla se kao što je i do sada radila. Nije bilo sumnje da je njen suprug hteo ovim duboko da je pogodi: možda će, malo-pomalo, da mu dopusti da se uveri u sasvim suprotan ishod od onog koji je planirao, ali sve što je za sada mogla da pokaže beše prkosno zadovoljstvo zbog onog što je trebalo da joj bude neprijatno. Bio je to instinkt, pre nego misao, koji joj je govorio: ako bi pokazala bilo šta što bi se protumačilo kao znak ljubomore nakon što je na uvredljiv način opomenuta na uslove koje je svesno prihvatila, bilo bi to ravno najgorem samoponižavanju. Rekla je sebi da nije danas imala vremena da razmisli o svojim budućim koracima; jedino je jasno znala da će, poput svog supruga, odbaciti sve razloge za dizanje prašine. Ne samo da je jahala, već je izašla s njim na večeru, ne činivši ništa da promeni njihovo međusobno ponašanje, koje je oduvek i bilo lišeno svađa; čak je i odbila da uzme maramicu na koju je njena sobarica greškom stavila pogrešan parfem, za koji je Grandkort jednom rekao da mu se ne dopada. Gvendolin nije htela da bude predmet gađenja tom suprugu kog je mrzela: draže joj je bilo da sve gađenje bude na njenoj strani.
Ali odlagati razmišljanje na ovaj način beše nalik pokušaju da govori, a da ne čuje. Misao sputana našom strašću prodorna je kao vazduh uspeva da se ušunja u sve: nakloni, osipesi, razgovori, doskočice, samo su saće u koje takve misli naviru, ali ne uvek s ukusom meda. Gvendolin je zato, iako se nije osamila, posle devet ili deset časova završila u lavirintu misli, u kome su se ponavljale iste mogućnosti, odbacivali isti pogrešni ishodi, uzmicalo se od istih nužnosti svakog pravca delovanja. Već je bila nemirna zbog osećanja da je posmatraju oči koje su njene pređašnje postupke videle samo u svedu njenih najnižih motiva. Proživljavala je u sebi prizore Grandkortovog udvaranja, s novom gorkom svešću o onom što se tad odigravalo u njegovom umu sad, posle iskustva zajedničkog života, beše sigurna da se osećao posebno pobednički dok je slamao njeno glupo protivljenje, i da je od trenutka venčanja hladno likovao što zna njenu, kako je mislila, tajnu. Njena uobrazilja precenjivala je svaki tiranski poriv za koji je bio sposoban. „Zahtevaću da se odvojim od njega“, bila je njena prva odluka. Potom: „Napustiću ga, složio se on ili ne. Ako taj dečak postane njegov naslednik, ja sam se iskupila.“ Ali ni u tami ni po danu nije mogla u svojoj uobrazilji da nađe hrabrost koja bi joj pomogla da podnese ostvarivanje tih odluka.
Kako bi mogla da pobegne svojoj porodici, da unese nemir među njih i da dozvoli da bude predmet skandala u društvu koje je ostavila za sobom? Kakva je budućnost bila pred njom, gospođom Grandkort, ako bi se vratila majci, koja bi ponovo zapala u bedu zbog raspada braka za koji je glavni razlog bilo izdržavanje majke? U poslednje vreme viđala je teču i Anu u Londonu, i iako ju je od tereta poziva da borave u Grouvnor Skveru spasla njihova želja da budu s Reksom, koji nije hteo da rizikuje da se sretne s njom, njihova kratka poseta pomogla joj je da stekne bolju predstavu o tome kako bi joj život izgledao kad bi se vratila porodici. Čime bi opravdala svoje bekstvo? Teča bi joj naložio da se vrati mužu. Majka bi plakala. Tetka i Ana bi je posmatrale s čuđenjem i uznemirenošću. Muž bi imao moć da je primora da se vrati. Ne bi imala nijedan argument protiv njega koje bi racionalno uvo prihvatilo. Pa još da „zahteva da se odvoji“! Bila je to jednostavna kombinacija reči, ali kao čin protiv Grandkorta, bila je realna koliko i pripisati mu popustljivu narav i strah od otpora drugih ljudi. Kako bi počela? Šta bi mogla da kaže, a da i sebe ne ocrni? „U svakom slučaju biću nesrećna“, beše gorko dizanje ruku od njenih buntovničkih snova, „bolje je da odaberem nesreću za koju samo ja znam.“ Povrh toga, njeno osećanje za pravičnost neprestano joj je govorilo da nema prava da se žali zbog onog na šta se obavezala, niti da se izvlači.
A među prizorima koji su je vraćali pomirenosti uvek bi se našao Deronda. Na pomisao da se razdvoji od muža, smeštala je Derondu na promenjeno, poremećeno, bolno mesto u svojoj savesti: instinktivno je znala da bi se time razdvojila i od njega, a videvši sebe kao usamljenu ženu sumnjive reputacije, osetila je izvestan stid prisetivši se svog ponašanja prema njemu. Povezivanje Deronde sa sumnjivim položajem u kome bi se našla bilo je nedopustivo. A šta bi on rekao kad bi sve znao? Verovatno da bi trebalo da trpi ono što je sama odabrala, osim ako je sigurna da bi, krenuvši drugim putem, mogla da postane bolja žena. A kakva žena bi postala usamljena, umorna od života, predmet nepoverljivog sažaljenja? čak i kad bi se usudila da sanja o uspešnom osvajanju te užasne slobode. Gospođa Grandkort pobegulja bila bi za žaljenje više od Gvendolin Harlet osuđene na podučavanje biskupovih ćerki i na propitivanje gospođe Mompert.
Jedna od njenih karakteristika u ponašanju vredi pomena. Nije htela ponovo da pogleda papir koji joj je dao Laš, i pre nego što je pozvonila za služavku, zaključala ga je u fioku putničkog stočića koji joj beše pri ruci, gordo odlučivši da ne zadovolji radoznalost u pogledu svog dela nasledstva u vezi s Gadsmirom smatrajući da su je njen suprug i njegov konfident obeležili kao nekoga dovoljno rđavog da prihvati brak i bogatstvo pod bilo kojim uslovima, ma koliko nečasni i ponižavajući bili.
Dan za danom odvijao se isti obrazac razmišljanja. Nije bilo ničeg što bi promenilo situaciju nikakvi novi elementi crteža, samo ponavljanje već ucrtanih linija. Maj je prešao u jun, a gospođa Grandkort spolja beše na istom mestu, noseći se onako kako se očekivalo u predviđenim scenama, s predviđenom gracioznošću, lepotom i toaletom; od crkve na kraju nedelje, preko raznih poželjnih prijema, do opere na drugom kraju. Odlazak u crkvu se u njenom umu nije naročito razlikovao od drugih prilika za prikazivanje, jer s brakom nije stekla uputstvo za povezivanje liturgije i propovedi sa svetskim poretkom višim od neobjašnjenih, a možda i neobjašnjivih društvenih navika. Dok se hvale vredan žar borio da pronese svetlost duhovnog zakona niz ulice gde zakon pretežno ima lice policajca, izvanredna gospođa Grandkort, pomalo snishodljiva prema pomodnom parohu i svesna svojih ženskih prednosti nad učenim dekanom, za sada je bila bez svešteničkog staranja i verskog zajedništva koliko i čovek u svetioniku bez društva.
Zar da se čudimo praktičnom pokoravanju koje je njenu pobunjenost bacilo u zasenak? Ta kombinacija je dovoljno česta, što znamo po mnogima koji bučno i neumorno nabrajaju razloge protiv prihvatanja neke situacije za koju, kad se malo bolje obavestimo, vidimo da je od najmanje neugodnih u okviru njihovih mogućnosti. Sirota Gvendolin je od obe mogućnosti imala previše, a mentalne moći i dostojanstva premalo da bi bila izuzetak. Nikakvo čudo što je Deronda uočio kako su njen izgled i držanje iza kojih je potiskivala osećanja bili još izraženiji.
Evo primera. Jednog jutra je, jašući u Roten Rou s Grandkortom, primetila tamnooku damu s devojčicom i plavokosim dečakom, kako stoji kraj ograde na skretanju, okrenuta njima. Odmah ih je prepoznala kao bića koja joj je bilo najteže na svetu da vidi. Ona i Grandkort su upravo usporili do hoda; on je bio na spoljnoj strani, bliže nepoželjnoj viziji, a Gvendolin nije bila dovoljno pribrana ni za šta drugo do da skrene pogled od tih crnih očiju, čiji pogled ju je presekao dok je pratila Grandkorta, koji je prošao pokraj te grupe ne menjajući izraz lica i ne odavši nikakav znak prepoznavanja.
Odmah je osetila kako u njoj kipti bes prema njemu, pomešan sa stidom zbog same sebe, i reči:
„Mogao si barem da je pozdraviš podizanjem šešira“, naglo joj navrše na usta, ali se tu zadržaše. Ako je on, kao njen suprug, u njenom društvu, odabrao da ignoriše ta bića kojima je ona sama uskratila svoj sadašnji položaj, kako bi mogla da im priđe?
Prećutala je.
Gospođu Glešer i dečaka nije tu doveo splet okolnosti, već namera. Povod da dođe u grad bila je kupovina opreme za učenje za decu, i u više navrata je razgovarala s Lašom, a za vreme tih razgovora nije odbila da umiri svoj nespokojni um, tumačeći buduće prilike kao da su na strani njene krajnje pobede. Primiriće se, pa će možda doživeti da vidi kako se taj brak raspada Laš je nagovestio više načina na koje bi se to moglo desiti ostavljajući nasledstvo u rukama njenog dečaka. Razgovarala je i s Grandkortom, koji ju je, kao i obično, opomenuo da se ponaša kao razumna žena, zapretivši kaznom ako bude pravila probleme; ipak, takođe kao obično, nije se ponašao kao tvrdica, naročito pošto ga je novac koji je dobio od ser Hjuga za Diplou podstakao na rasipništvo.
Lidija je, hranivši se verovatnim ishodima njoj u prilog, gutala svoj bespomoćni bes zajedno s ugodnijom hranom, ali nije mogla propustiti da nagradi svoju smotrenost tako što je poput Meduze iskrsla pred Gvendolin, udovoljivši osvetoljubivosti i ljubomori tim ispuštanjem otrova, iako to beše jalovo kao kod otrovnice koja je već s druge strane prepreke. Zato je, saznavši od Laša u koje vreme Gvendolin pretežno jaše, svakoga dana stražarila na tom mestu, izazivajući i Grandkorta. Zašto da ne povede malog Henlija u Park? Dejstvo prepadanja beše veće nego što je Lidija zamišljala, zahvaljujući šoku koji je Gvendolin osetila kad je videla kako se Grandkort ne obazire na tu ženu koja mu je nekad bila najbliskije biće na svetu, ni na decu koju mu je rodila. Sve vreme, tamna senka bacala je na usud žene kletvu lišavanja priznate društvene važnosti, nametala joj vizije budućnosti koja je mogla biti njena, i utkala se u užas koji je ona osećala zbog sebe same. Bila je još dalje od odluke da nešto učini. Kakvo olakšanje je bilo moguće na ovoj mrskoj visokoj poziciji koju se još uvek nije usuđivala da napusti više nego što bi da napolju besni požar? Kakvo olakšanje, do smrti? Ne njene smrti. Gvendolin nije bila žena koja bi mogla lako da razmišlja o sopstvenoj smrti kao o bliskoj realnosti, niti da se primakne mračnom ulazu u neisprobano i nevidljivo. Činilo se verovatnijim da Grandkort umre, a ipak, ne vrlo moguće. Moć tiranije u njemu izgledala je kao moć da živi i pored svih njenih želja da umre. Pomisao da je njegova smrt jedino izbavljenje za nju bila je ravna pomisli da izbavljenje nikad neće doći dvostruko izbavljenje, od povrede koju bi joj naneli prekori drugih i od jarma koji je sama navukla na svoja leđa.
Ne! Videla ga je kao večno živog, dok gospodari njenim životom; „večno“ se, prema njenom mladalačkom iskustvu, nije protezalo više od nekoliko godina neposredno u budućnost, koje su joj se činile nemerljivo dugim, neminovno iscrpljujućim. Pomisao da će on umreti nije opstajala: kao u preokretima u noćnim morama, pretvarala se u strah da će ona umreti od njegove ruke, dok se bude svetlo za pomisao na njegovu smrt. Fantazije su se u njoj komešale poput duhova, bez zastoja i prepreke čak ni u onom delu svesti koji beše verniji stvarnosti: zraci tame su obavljali svoj posao na dnevnom svetlu.
Samo veče ili dva posle tog susreta u Parku, kod Klesmera se održavao veliki koncert. Klesmer je sad živeo prilično veličanstveno u jednoj od velikih kuća u Grouvnor Plejsu, kao pokrovitelj i knez među profesorima muzike. Gvendolin se radovala tom dešavanju kao izvesnoj prilici da vidi Derondu, i razmišljala je kako da sroči pitanje koje bi, bez ijedne reči neprijatne da je izgovori, bilo dovoljno jasno Derondi. Sukob osećanja ne bi joj dopustio da se složi sa svojim instinktom da je sama ideja Derondine veze s njom bila prepreka bilo kom očajničkom koraku ka slobodi. Sledeći talas emocija bila je čežnja da kaže nešto što će je primorati da donese odluku. Kako su sve prilike za razgovor s njim uvek morale da se grabe u sumnjivoj privatnosti velikih zabava, ona ih je proživljavala mnogo puta unapred, zamišljajući kako će se odvijati i šta će reći. Jed kad se prilika ne bi ukazala bio je srazmeran tom iščekivanju, a ove večeri kod Klesmera svojim besom je obuhvatila i Derondu, jer se činio spokojnim koliko je to bilo moguće, iako beše udaljen od nje, dok je ona bila u opasnosti da otkrije svoje nestrpljenje svakom ko bi razgovarao s njom. Sigurnost je nalazila jedino u hladnoj oholosti zbog koje je gospodin Vandernot primetio da gospođa Grandkort postaje savršen partner svome mužu. Kad je napokon splet okolnosti doveo Derondu u njenu blizinu, ser Hjugo i gospođa Rejmond su se obreli kraj njih i mogli su da čuju sve što bi rekla. Nije bilo važno: njen suprug nije bio blizu, i njena razdraženost se preobrazila u talas drskosti koja je učvrstila njeno gospodarenje sobom. Deronda je napokon bio tu, i ona će ga prisiliti da radi šta god ona poželi. Već uspostavivši kraljevsko držanje, bez ikakvog napora, dok je stajala u beloj čipki, s notom vladarskog zapovedanja u glasu reče: „Volela bih da me posetite sutra između pet i šest, gospodine Deronda.“
Jedini odgovor koji je mogao dati poslušnim tonom, bio je: „Svakako“.
Deronda je posle toga pomislio da pošalje poruku i izrazi žaljenje što ne može da dođe. Izbegavao je da navraća kod Grandkortovih. Nije mogao da natera sebe da učini bilo šta što bi je povredilo, a to bi, u istoj meri učinio, kad bi shvatila njegov izgovor kao znak ravnodušnosti ili privida ravnodušnosti. Održao je obećanje. Gvendolin je odustala od jahanja, požalivši se da joj nije dobro, i to u poslednjem trenutku, kad su konji bili bezmalo pred vratima ne bez strepnje da će i njen muž odlučiti da ostane kod kuće. Postavši gotovo sujeverna u pogledu njegove moći predskazivanja, unapred je razmislila šta će uraditi u tom slučaju predomisliće se i reći da joj je bolje. Ali Grandkort je prihvatio njen izgovor bez primedbe, i odjahao.
Ipak, kad je ostala sama, i naložila slugama da puste samo gospodina Derondu, počela je da strahuje nad onim što je učinila i da oseća sve veću uznemirenost zbog pomisli da bi mogao uskoro da se pojavi i da će uskoro morati da govori ne o beznačajnim stvarima, kao što bi da nije imala ozbiljne razloge što ga je pozvala; iako je satima birala reči koje će izgovoriti, sad je to počelo da joj se čini nemogućim. Po prvi put je njena plašljivost bila jača od poriva da mu se poveri, i sad, kad je bilo prekasno, potresla ju je pomisao da on njen poziv možda smatra nepriličnim. Ako je tako, manje bi je cenio. Ali istog trena je odbacila taj nepodnošljivi strah, kao kakvu zarazu načinom razmišljanja svog muža. To što bi on rekao da pravi budalu od sebe upravo je bio razlog zašto bi takav sud bio daleko od Derondinog prosuđivanja. Ali nemogućnost da obuzda iznenadnu navalu ženske ćudljivosti ispoljila se u postupku koji joj ranije nikad ne bi pao na pamet. U borbi između nemira i napora da ga potisne, šetala se napred-nazad kroz dva salona, od kojih je u jednom bilo dugo ogledalo i u njemu njen odraz u crnoj haljini; obukla ju je rano tog jutra, dopola priznavši sebi da je bira za susret. Ali iznad te crne haljine, lepota njene glave na belom stubu vrata dolazila je do izražaja. Primetivši to, brzo se okrenula i pohitala u budoar, gde je takođe bilo ogledalo, ali i veliko parče crne čipke prebačeno preko stolice, koje zgrabi i zaveza oko krune od kose da sakrije vrat, tako da se u crnom okviru videlo samo njeno lice. Mislila je da će je taj postupak prikrivanja spoljašnjosti osloboditi nervoze, ali crna čipka nije odnela nemir iz njenih očiju i sa usana.
Stajala je usred prostorije kad je najavljen Deronda, a kad joj je prišao, primetila je da ni on iz nekog razloga ne izgleda kao obično. Nije mogla da objasni promenu, osim što joj se činilo da izgleda manje srećan nego obično, i da mu je ovaj razgovor predstavljao napor. Oboje rekoše:
„Kako ste?“ veoma srdačno, a Gvendolin se, umesto da sedne, malo udaljila, položivši ruke na visoki naslon stolice, dok je Deronda stajao i jednom i drugom beše neugodno da nastave razgovor, iako ono na šta je on mislio teško da je moglo biti dalje od Gvendolininih misli. Ona je u njegovoj zbunjenosti videla odraz svoje. Primorana da govori, otkrila je da je sve njeno usavršavanje u prikrivanju i samokontroli bilo beskorisno, te poče sa bojažljivom nelagodnošću:
„Pitate se zašto sam vas molila da dođete. Htela sam da vas pitam nešto. Rekli ste da sam neupućena. To je tačno. Šta mogu da uradim, do vas da pitam ?“
U tom trenutku, smatrala je potpuno nemogućim da izgovori pitanja koja je nameravala da postavi. Nešto novo u njenom nervoznom držanju uznemirilo je Derondu koji se zabrinuo da je ona u nekoj novoj krizi. S primesom tuge u glasu, reče:
„Žalim jedino što vam mogu biti od tako malo pomoći.“ Reči i ton su je ohrabrili, i ona nastavi s više osećaja slobode, ali i dalje prezajući da izgovori ono što je nameravala. Žurila je, nadajući se da će nekako stići do pravih reči.
„Htela sam da vam kažem da uvek mislim na vaš savet, ali da li je primenljiv? Ne mogu se promeniti, jer stvari oko mene stvaraju loša osećanja, i moram da nastavim; ne mogu ništa da promenim, nema nikakve koristi od toga.“
Zastala je na trenutak, svesna da ne nalazi prave reči, ali onda ponovo nastavi užurbano: „Ali ako nastavim ovako, biće mi još gore. Ne želim da bude gore. Volela bih da bude kako vi želite. Postoje ljudi koji su dobri i uživaju u divnim stvarima, znam da postoje. Ja sam mrsko biće. Osećam da ću postati grešna mrzeći ljude. Pokušala sam da verujem da ću otići od svih. Ali ne mogu. Mnogo je stvari koje me sprečavaju. Vi možda smatrate da mi je svejedno. Ali nije mi svejedno. Bojim se svega. Bojim se da ću postati grešna. Recite mi šta da radim.“
Zaboravila je na sve sem na sliku svoje beznadežne muke koju je pokušavala da predstavi Derondi svojim isprekidanim izlaganjem želeći da prenese, ali ne i da izrazi svu svoju nevolju. Oči su joj bile bez suza, otkrivajući bol u svom sjaju; prigušeno grcanje primećivalo joj se u glasu koji se stišavao, dok se na kraju svede gotovo na šapat. Osećala je bol pod pritiskom svetlucavih dragulja na svojim čvrsto stegnutim prstima pritisnutim na srce.
Osećanje koje je Derondu obuzelo u tim trenucima kasnije je opisivao kao užasno. Činilo se da reči ne mogu pomoći ništa više nego da je ugledao brod kome preti brodolom nesrećni brod s mnoštvom mučenih duša raznosila je neumitna oluja. Kako je mogao da poima dugotrajan proces razaranja ovog mladog bića? Kako ga sagledati i promeniti rečenicom? Plašio se sopstvenog glasa. Reči koje su mu padale na pamet ne behu u svojoj slabosti ništa bolje od jasno izraženog očaja ili od one neosetljivosti na tuđe jade koja naukom hoće da smiri bol. Shvatio je kako drži bujicu reči obuzdanu na sopstvenim usnama, jer pustiti ih bilo bi poput ogrešenja o strahopoštovanje pred misterijama naše ljudske sudbe. Pomisao koja mu je prva došla beše: „Priznajte sve svome suprugu, ne skrivajte ništa“; te reči nosile su u njegovom umu viziju razloga koje bi trebalo mnogo detaljnije izraziti da bi ih Gvendolin shvatila, ali pre nego što je počeo da ih iznosi, vrata su se otvorila i ušao je suprug.
Grandkort je namerno otišao, pa se vratio da udovolji sumnji. Pred sobom je video Gvendolinino žalosno lice uokvireno crnim, kao u opatice, i Derondu na nekoliko koraka od nje, sa izrazom tuge kakvu bi mogao ispoljiti nad poslednjim trenucima života voljene osobe. Ne pokazavši ničim da je iznenađen, Grandkort klimnu Derondi, uputi još jedan pogled Gvendolin, nastavi napred i opušteno sede blizu njih, prekrstivši noge, te izvadi maramicu i krenu elegantno da je obrće u prstima.
Gvendolin se trgla i promenila držanje kad ga je videla, ali nije se okrenula niti se pomerila s mesta. To nije bio trenutak u kome je mogla da izmisli nešto ili da ispolji neku oštru promenu osećanja: strast njenog poslednjeg izlaganja još uvek beše jaka. Pored toga, bila je i sumorno očajna što se njen razgovor s Derondom završio: zavesa je pala. Ali on se pribrao i pretpostavio šta bi moglo da je čeka, pošto ju je muž video u trenutku ogoljavanja nespokoja, i podozrevajući da bi svako pretvaranje da je reč o neobaveznom druženju kako bi se produžila njegova poseta samo potkrepilo Grandkortovu sumnju u kakvu prevaru, ako ju je gajio. Deronda samo reče:
„Neću se dalje zadržavati. Doviđenja.“
Pružio joj je ruku, a ona je pustila da stisne njene sirote male hladne prste, ali nije uzvratila pozdravom.
Kad je napustio salon, Gvendolin se baci u fotelju, s očekivanjem sumornim koliko i njen očaj očekivala je da bude kažnjenja. Ali Grandkort se nije obazirao: zadovoljio se time što joj je stavio do znanja da je svestan da ga nije obmanula, a njegovo ćutanje beše nabijeno sveznanjem. Te večeri je izašao, a njen izgovor da joj nije dobro prihvatio je bez i najmanjeg podsmeha.
Narednog jutra za doručkom, Grandkort reče: „Idem na krstarenje jahtom po Mediteranu/1
„Kada?“, upita Gvendolin, a srce joj preskoči od nade.
„Prekosutra. Jahta je u Marseju. Laš je otišao da pripremi sve.“
„Da li, onda, da pozovem mamu da bude kod mene?“, nadoveza se Gvendolin, a nova iznenadna mogućnost da oseti mir i ljubav ispunjavala joj je um poput eksplozije jutarnje svetlosti.
„Ne, ti ćeš ići sa mnom.“

POGLAVLJE XLIX

Uvek je u njegovoj duši

Ta viša pravda koja stvara zahvalnost

Pobeđivala mržnju.

To je obeležje

Carskih priroda, sa širim obzorjem života,

I većim darom da osete radost -

Ne umovi ushićeni što vam pod najjačom lupom

Pokazuju dobrotu svedenu na iscetke

Nikad dostojni reči „hvala“ đavolji su to kaluđeri,

Zavetovani da budu siromašni kao on ljubavlju i poverenjem,

A ipak moraju da traže milost po svetu koji

Drži do ljudskosti.

Deronda se na rastanku od Gvendolin uzdržao da kaže: „Nećemo se videti duže vreme, otputovaću“, da Grandkort ne bi shvatio koliko joj je ta činjenica važna.
Zapravo, odlazio je usled okolnosti od nemerljive važnosti za njega, tako da je, kad je krenuo da ispuni obećanje dato njoj, već bio pod senkom uzvišene emocije koja je oživela najdublje iskustvo u njegovom životu.
Ser Hjugo je poslao po njega poruku: „Dođi odmah. Nešto se dogodilo.“ Kad je ušao u baronetovu radnu sobu, odmah mu je laknulo jer je naišao na ozbiljno, ali blagonaklono lice, umesto na izraz kakve pometnje koje se pribojavao.
„Nije ništa što vas rastužuje?“, upita Deronda, više tonom obnovljenog pouzdanja nego pitanja, prihvativši pruženu ruku. Na ser Hjugovom licu očitavalo se neobično značenje, a u glasu prigušena emocija kad je rekao:
„Ne, Dane, ne. Sedi. Imam nešto da ti kažem.“ Deronda prihvati, ne bez predosećanja. Ser Hjugo se izuzetno retko ponašao tako ozbiljno.
„Ne rastužuje me, momče, ne. Barem ne, ako u ovom nema ničeg što bi tebe moglo posebno da rastuži. Ali maltene nisam očekivao da će se ovo ikada dogoditi. Postojali su razlozi da te ne pripremim za to. Postojali su razlozi da ti ništa ne kažem o tvom poreklu. Ali trudio sam se na svaki način da te time ne povredim
Ser Hjugo je zastao, no Deronda nije mogao da govori. Nije mogao da kaže: „Nikada to nisam osećao kao povredu.“ Čak i da je to bila istina, nije imao poverenja da ga glas neće izdati. Mnogo više nego što je iko sem njega mogao znati, zavisilo je od ovog trenutka kad je tajna trebalo da bude otkrivena. Ser Hjugo nikad nije to lepo lice u kome je uživao video tako bledo te usne stisnute u takvom izrazu bola. Nastavio je s još više nežnosti, ali i nespokoja u glasu, kao da se ponovo uplašio da će ga povrediti.
„Poštovao sam želje tvoje majke da držim to u tajnosti. Ali sada hoće da se tajna otkrije. Želi da te vidi. Daću ti ovo pismo, pročitaj ga u nekom trenutku. U njemu piše samo šta želi da uradiš i gde ćeš je naći.“
Ser Hjugo mu je pružio pismo napisano na stranom papiru, a Deronda ga stavi u unutrašnji džep, s olakšanjem što nije pozvan da ga odmah pročita. Emocija na Danijelovom licu je prešla na baroneta, vidno ga potresajući. Ser Hjugu beše teško dalje da govori. A Derondinu čitavu dušu obuzelo je pitanje koje mu je bilo najteže na svetu da izgovori. Ipak, nije mogao podneti da ga odlaže. Bio je to sveti trenutak. Ako ga propusti, ne bi mogao da povrati uticaje pod kojima je bilo moguće da izgovori reči i dobije odgovor. Pogled mu je bio oboren nekoliko trenutaka, i obojici se činilo da su vazduh između njih ispunile misli. Deronda napokon pogleda ser Hjuga, i reče, s drhtavim strahopoštovanjem u glasu, užasavajući se što će posredno priznati prekor koji je zbog ljubavi prema ser Hjugu godinama potiskivao: „Da li je i moj otac živ?“
Odmah je dobio odlučan odgovor: „Ne.“
U pomešanim osećanjima koja su usledila, bilo je nemoguće razlučiti radost od bola.
Novo svetlo palo je u tom razgovoru i na prošlost ser Hjuga. Posle perioda tišine tokom kog se Deronda osećao kao neko čije vjeruju je nestalo pre nego što je prigrlio drugo, baronet reče, tonom priznanja:
„Možda sam pogrešio, Dane, što sam se latio toga. I možda mi se to malo previše svidelo to što sam te imao samo za sebe. Ali ako ti je nanet bol koji sam mogao da ublažim, molim te, oprosti mi.“
„Oproštaj je već dugo tu“, odgovori Deronda. „Najveći bol bio je zbog nekog drugog kog nikad nisam poznavao kog ću sada da upoznam. Nije me sprečila da vas volim, a to sam osećao veliki deo onog života koji pamtim.“
Dva čoveka su nagonski, činilo se, na trenutak stegla jedan drugome ruku.

POGLAVLJE L

„Ako bi se neki smrtnik, prerano rođen,

Uveo u nekakvu duboku obamrlost a ere

Da dolaze i prolaze dok ne dođe

Njegovo pravo vreme; a onda da zabeleži

Reči onih što su bdeli kraj njegove postelje,

Onda bih mogao više reći o dahu, lakom,

Na mojim kapcima, i prstima, toplim,

U mojoj kosi. Mladost je zbunjena; ipak,

Nikad tako otupeo nisam bio do kad taj duh prođe,

Okrenuo sam mu se, nesvesno, kao što se

Vodena zmija okreće kad vile promaknu njenim snom.“

Brauning. Paracelzus

Ovako je glasilo pismo koje je ser Hjugo dao Derondi:

Mome sinu, Danijelu Derondi.
Moj i tvoj dobar prijatelj ser Hjugo Malindžer već ti je preneo da želim da te vidim. Zdravlje mi je loše i volela bih da ne izgubimo previše vremena pre nego što ti saopštim ono što sam ti dugo uskraćivala. Ne dozvoli da te išta spreči da dođeš u Albergo dell’ Italia u Đenovi do četrnaestog ovog meseca. Sačekaj me tamo. Nisam sigurna kada ću moći da doputujem iz Specije u kojoj ću boraviti. To će zavisiti od nekoliko stvari. Čekaj me kneginju Halm-Eberštajn. Ponesi dijamantski prsten koji ti je ser Hjugo dao, koji bih volela ponovo da vidim. Tvoja neznana majka,
Leonora Halm-Eberštajn.

Ovo pismo, sa svojim bledunjavim rečima, nije pružalo Derondi nagoveštaj šta ga čeka; ali nije mogao drugačije, do da prihvati suzdržanost ser Hjuga, koja je govorila da se obavezao da ne učestvuje u majčinom obelodanjivanju, a otkriće da su pretpostavke koje je gajio čitavog života bile pogrešne, obuzdalo je dalja nagađanja. Deronda nije mogao da se suzdrži da se u svojoj uobrazilji brzo osvrne na neke mogućnosti, ali odbio je da se zadrži na bilo kojoj od njih kao na verovatnijoj od drugih, kako je ne bi pretvorio u nadmoćnu želju ili gnušanje, umesto da se naprosto odlučno pripremi da se hrabro suoči s tom činjenicom, kakva god na kraju bila.
U takvom stanju uma, nikome nije mogao da otkrije razlog za svoje odsustvo koje je u pojedinim krugovima morao da najavi, a ponajmanje Mordehaju, kog bi to pogodilo snažno koliko i njega samog, samo na drugi način. Kad bi rekao: „Saznaću istinu o svom rođenju“, to bi se moglo ispostaviti kao bolan, opasan eksperiment za Mordehajeve nade. Da bi presekao nagađanja, rekao je da na putovanje ide po želji ser Hjuga, ravnodušno koliko je mogao, dodavši da ne zna koliko će trajati, ali da bi moglo biti vrlo kratko.
„Mali Džejkob će, onda, biti sa mnom“, reče Mordehaj posle nekoliko žalosnih pogleda, tešeći se na taj način.
„Odvešću se do njih i zamoliti gospođu Koen da mu dopusti da dođe“, predloži Mira.
„Baka ti neće ništa odreći“, reče Deronda. „Drago mi je da si i ti malo pogrešio kao ja“, dodade, smešeći se Mordehaju.
„Mislio si da stara gospođa Koen neće podneti da vidi Miru.“
„Potcenio sam njeno srce“, reče Mordehaj. „U stanju je da se raduje što biljka kod drugog cveta, iako je njena uvenula.“
„Oh, oni su dobri ljudi; osećam kao da svi pripadamo jedni drugima“, dodade Mira, s primesom veselja u osmehu.
„Kako biste se osećali da vam je Ezra brat?“, upita Deronda vragolasto pomalo izazvan time što je odmah lepo prihvatila ljude koji su nekad kod njega pobuđivali nespokoj zbog nje.
Mira ga je pogledala unekoliko iznenađeno, potom reče: „On nije loš čovek. Mislim da nikad ne bi nikoga napustio.“ Ali kad je to izgovorila, buknula je u licu, plašljivo pogledavši Mordehaja koji beše okupiran nečim u tom trenutku. Mislila je na oca, o kome je delila bolnu svest s bratom. „Kad bi došao i našao nas!“, beše misao zbog koje su se Miri ponekad ulice preko dana činile senovitim poput posednute šume, a svako skretanje je skrivalo zamišljenu avet.
Deronda je uvideo njenu nevoljnu aluziju i razumeo zašto je pocrvenela. Kako bi mogao da sporo shvata osećanja koja su mu se sad činila bliža nego ikad ? Jer reči iz pisma njegove majke ukazivale su na to da njegov položaj sina neće biti oslobođen bola; to pismo koje mu je približilo majku kao živo, stvarno biće udaljilo ju je od njegove ljubavi. Nežna čežnja za bićem čiji život je možda bio gori zato što nije dobilo njegovu brigu i ljubav, slike majke prema kojoj nisu ispunjene sve dužnosti, bilo one iz poštovanja ili saosećajnosti, dugo su ga u potaji pratile dok bi osmatrao žene kojima bi se približio. Ali sad se činilo da je takvo zamišljanje njegove majke bilo u skladu s činjenicama ne više od pređašnjih pretpostavki o ser Hjugu. Iznenadio se kad je, pročitavši reči koje su otkrivale majčino pravo osečanje prema njemu, otkrio da je njegova naklonost prešla u stanje relativne neutralnosti prema njoj. A prikrivena figura tajanstvena u obraćanju raspršila je takvu sliku koju je njegova odana misao, uprkos neizvesnosti, postepeno uobličavala i upućivala joj njegovu nežnost i pokornu čežnju. Kad je krenuo u Đenovu, mnogo manje je mislio o majci nego o Mordehaju i Miri.
„Bog te blagoslovio, Dane!“, reče ser Hjugo, pošto su se rukovali. „Šta god drugo se promenilo kod tebe, ne može izmeniti činjenicu da sam najstariji prijatelj kog znaš i koji te sve vreme najviše voli. Ne bih mogao više da te volim ni da si moje dete jedino bi mi bilo draže kad bih mislio o tebi kao o nasledniku Opatije, umesto mog vajnog nećaka; a onda bi uvideo nužnost učešća u politici. Ali stvari moraju biti takve kakve jesu.“ Beše to vid samoodbrane kod baroneta, da besmislena zapažanja meša sa izražavanjem ozbiljnih osećanja.
Kada je Deronda stigao u Italiju u Đenovi, tamo nije zatekao nikakvu kneginju Halm-Eberštajn; ali drugog dana čekalo ga je pismo, u kome je stajalo da bi njen dolazak mogao da se očekuje za nedelju dana, ili bi se mogao odložiti za dve nedelje ili više; okolnosti joj nisu dozvoljavale da preciznije najavi dolazak, te ga je molila da je čeka strpljivo.
Kako su pitanja od najveće važnosti za njega bila odložena na neodređeno, Deronda se latio teškog zadatka da potraži zabavu u sferi filozofije, nadajući se da će tako utišati uzbuđenje i održati strpljivost. Prethodnog puta, u ovom divnom gradu boravio je samo u prolazu, i mnogo toga je ostalo da vidi van preporučene turističke ture, te je sad opuštenije satima šetao ulicama, kejom i zidinama, a često je unajmljivao čamac kako bi uživao u veličanstvenom pogledu na grad i na luku s mora. Svi prizori, sve teme, čak i očekivani susret s majkom, objedinjavali su se u Mordehaju i Miri, i sve ideje su se odmah povezivale s njima; a među mislima koje su ga najviše pohodile dok mu je čamac klizio u blizini luke beše ona o mnoštvu španskih Jevreja koji su pre mnogo vekova proterani iz svojih domova, pa su se, da bi se nakratko odmorili, iskrcali iz pretrpanih brodova na đenovski kej, prekrivši grad koprenom oskudice i zaraze majke s decom na umoru na grudima, očevi i sinovi što iscrpljeni zure jedni u druge, nalik grupama iz stotinu kula gladi124 puštenim na podnevno sunce. Razmišljanja o sopstvenom poreklu koja su se neminovno graničila sa sanjarenjem utkala bi se u istorijska sećanja, za kojima je obnovio zanimanje upoznavši Miru, a sad su, pod Mordehajevim uticajem, postala neizbežno nadmoćna. Da je bilo moguće, zaključao bi um za takva sanjarenja, a do tada nikada nije sebi u potpunosti priznao da priželjkuje da činjenice potvrde Mordehajevo uverenje. U sebi je ponavljao da ništa ne zavisi od njega i da su želje puste. Naše je da naprosto prihvatimo činjenicu, a on i nije imao jaku pretpostavku koje se mogao držati, pošto se ispostavilo da je grešio u vezi sa ser Hjugom. Prikrivanje je završeno, nijedan dalji zaključak ne bi bio pouzdan, a samo ime koje je nosio moglo bi biti lažno. Ako je Mordehaj pogrešio ako je on, takozvani Danijel Deronda, bio obavezan vezama nimalo bliskim patetičnoj nadi svog prijatelja ne bi rekao: „Želeo bih“, ali znao bi na kojoj strani je žrtva.
S te dve misli koje ga nisu napuštale iako im se opirao onoliko koliko je to moguće u onom nespokojnom stanju odlaganja, došla je briga, koju se nije ni trudio da odagna rastužen, zadržavao se na njoj, jer briga nam se čini kao najbolje iskupljenje pred osobom čiju potrebu nismo mogli da zadovoljimo. Deronda se brinuo zbog Gvendolin. U predivnim mešavinama naše prirode postoji i osećanje različito od te izuzetne strastvene ljubavi za koju su neki (ali nikako svi) muškarci i žene sposobni, a koja nije isto što i prijateljstvo, niti je dobronamerno uvažavanje iz poštovanja ili saosećanja. Muškarac jer ovde je reč o muškarcu ne priznaje ovu nijansu osećanja prema ženi više no s nekoliko reči: „Voleo bih je, da je pri čemu „da je“ predstavlja prethodno rođenu naklonost ili neke druge okolnosti, koje su bile pod zakonom zabrane, kao što je da se kloni emocija na ivici da se otrgnu kontroli. „Da je“ u Derondinom slučaju nosilo je razloge obe vrste; ipak, nikada, tokom čitavog poznanstva s Gvendolin, nije bio lišen nervozne svesti da postoji nešto čega se treba čuvati, ne samo zbog nje, već i sebe radi ishitrenosti u ispoljavanju nagonskog osećanja; pogubnog pohoda nečeg privremenog na trajno odabrano bogatstvo srca; uništenja njenog poverenja, koje mu se uvuklo pod kožu kao vrisak bića kog je oteo i van njegovog dometa odneo brz jahač ili još brži talasi, dok se njegova snaga svodila samo na jače osećanje sopstvene slabosti. Kako su njegova osećanja prema Gvendolin mogla biti sasvim jednaka osećanjima prema drugim ženama, čak i kad je postojala jedna kraj koje je priželjkivao da stoji odvojeno od drugih? Čudno, figura se našla u prizorima njegove sadašnjosti i budućnosti; čudno (a sad se činilo i tužno), njihove dve sudbine su se dotakle, njena usko lična, njegova puna dalekosežnih osećaja, možda iz nekih trajnih razloga, koji su joj bili jasni koliko i pticama koje, kad dođu kao i obično po mrvice pa ih ne nađu, ne misle o tome zašto se ljudi iseljavaju. Nije Deronda bio sklon da zamišlja kako je od najviše važnosti za neku ženu, ali njeni zahtevi da mora „da ostane kraj nje ne sme je napustiti1*, neprestano su mu se vraćali s jasnoćom i nametljivošću zamišljenih zvukova, što nas, kao što Dante reče, probadaju poput zvezda čiji vrhovi nose oštrinu sažaljenja:

„Povike silne začuh odasvuda,

k’o strele vrhom što samilost nose“125


Dan za danom je prolazio, i u samom vazduhu se osećalo da je objavljen rat protiv Austrije, i svakoga dana zakrčeno Vreme je hitro marširalo ka bitki kod Sadove koja će promeniti tok istorije.126 U međuvremenu, u Đenovi, podneva su postajala sve toplija, putevi što su vodili u grad su postajali dublji i prašnjaviji, oleandri u košarama u baštama kraj puteva su sve više ličili na umorne turiste, a slatko veče je menjalo svoju namenu izvukavši napolje sve one duše koje je vrelo podne oteralo pod zaklon i zasejavši sve putanje srećnim žagorom, zveckanjem praporaca na mazgama i brujanjem struna pod prstima, lakim koracima i glasom, ako ne opuštenim, a onda sa žurbom zadovoljstva u sebi; a obližnja brda, krunisana utvrđenjima, okruženim lepim odmaralištima i baštama, kao da su se probudila posle duge sijeste i zurila u sveprožimajuću lepotu, dok se sve jake boje nisu istopile pod mesečinom zbog koje su na ulicama senke, i mirne i pokretne, pravile predstavu na stepeništu katedrale i na fasadama ogromnih palata; a onda je sve, s opadanjem meseca, zapalo u duboku noć i tišinu i više ništa nije sjalo sem lučkih svetala u tmini na zemlji i svetlucavih zvezda u tmini na nebu. Deronda je, čekajući, pratio kako se dani smenjuju kao što bi gledao predivni časovnik koji je sate objavljivao antičkim figurama što dolaze i prolaze u opominjućoj povorci, očekujući da čuje drugu vrstu signala koji će i sam biti tako formalan. Delatnosti su mu već dosađivale i počeo je da razmišlja o njima s odsutnošću zatvorenika koji čeka na otkup. U pismima Mordehaju i Hansu izbegavao je da piše o sebi, ali je zapravo bio u stanju u kome sve teme postaju lične; i nekoliko knjiga koje je poneo sa sobom radi utočišta u učenju postajale su nečitljive, jer je njegova perspektiva sad bila u onom uzbunjujućem trenutku neizvesnosti pred odluku.
Mnogo noći proveo je zureći kroz otvoren prozor u dvostruku, tamu mora i nebesa; često se mučeći pod pritiskom skepticizma koji je njegovu sudbu, sa svom važnošću koju je dopuštao Mordehaju da mu prida, predstavljao kao ništa više do trajne posledice sna niza promena koje su uzburkivale osećanja u njemu, ali van njegove svesti nisu bile ništa više od neprimetnih razlika u masi i senci; ponekad sa silovitom emotivnom reakcijom koja je davala prirodu zadovoljene energije čak i trajnom razočaranju, čak i ispunjenom zahtevu za žrtvovanje, i pronosila kroz njegovu mladu budućnost, kakva god bila, privlačnost posvećene uslužnosti; ponekad sa slatkom, neodoljivom nadom da će ga zadesiti najbolja od ljudskih mogućnosti prilika da spoji punu ličnu ljubav s višom dužnošću; a ponekad bi ga poneo buntovnički duh (koje ljudsko biće ga je lišeno?) protiv poretka stvari u načelu, jer je takve kakve su a ne drugačije, raspoloženje u kome su mu Gvendolin i njena npizvesna sudbina prolazili pred očima poput brzih slika onog što je pogrešno na svetu, zajedno s bolnim prikrivanjima u svom životu, koja je u tom trenutku osećao kao mučnu nedoumicu u vezi s majkom, onom što se tako hladno najavila, a i dalje se nije pojavljivala.
Ali napokon je došla. Jedno jutro u trećoj nedelji njegovog čekanja, začuo je drugačije kucanje na vratima. Sluga u lovačkoj livreji mu je usmeno preneo poruku da je kneginja Halm-Eberštajn stigla, da će se odmarati tokom dana, te da bi bila zahvalna ako bi gospodin rano večerao, da bi bio slobodan u sedam, kad bi mogla da ga primi.

POGLAVLJE LI

Erina127 seđaše, držeć se vretena,

Kosa joj crna gusto upletena,

A okom je, dubokim ahatom,

S tužnim zurila iznenađenjem utom,

U nemirne vizije usuda svog

Da sumorno prede svilu mora tog

U nevažnom trudu, dok je mnoštvo ljudi i bogova

Ispredalo dela od kojih su pesnici ispredali niti pesničkih slogova.

Kada se Deronda pojavio na vratima apartmana svoje majke u Italiji, osetio je kako se vraća u dečaštvo ispunjeno preuranjenim nemirima. Dvojica slugu u predsoblju su ga upadljivo osmatrali, pomalo iznenađeni što je doktor s kojim je njihova gospodarica htela da se konsultuje bio ovaj naočit mladi gospodin čija je pojava, čak i na najstrože smernice za večernje ruho odgovorila lepim stilom. Ali Deronda nije bio u stanju ništa drugo da primećuje dok se, kad su se otvorila druga vrata, nije našao u prisustvu figure koja je stajala na kraju velike sobe, čekajući da joj priđe.
Bila je cela pokrivena, izuzev lica i dela ruku, crnom čipkom koja je slobodno padala s vrha te sede glave duž čitave njene visoke figure. Ruke, nage do lakata osim ukrasa u vidu raskošnih narukvica, prekrstila je pred sobom, a glava joj je, zahvaljujući elegantnom držanju, izgledala lepša nego što je bila. Ali Deronda se nije zadržavao na njenom izgledu pre nego što se našao pred njom, držeći joj ruku koju je lako pružila, a potom ju je podigao do usana. Ona je zadržala šaku u njegovoj i pogledala ga ispitivački, dok je on bio svestan jedino njenog prodornog pogleda i lica tako nemirnog da je sledećeg trenutka mogla da gleda u neku drugu osobu. Dok ga je tako osmatrala, obrve i nozdrve su joj igrale, govoreći nemim jezikom. Deronda se nije usuđivao da se pomeri, ne mogavši da zaključi kakvu reakciju su njena osećanja zahtevala, ali osećao je kako menja boju poput devojčice, a ipak se čudio nedostatku emocija u sebi; proživeo je u sebi mnoge idealne susrete sa svojom majkom, koji su mu se činili stvarnijim od ovoga! Nije mogao da pretpostavi ni na kom jeziku će mu se obratiti. Zamišljao je kako će to biti engleski. Ona mu iznenada pusti ruku i stavi mu obe svoje šake na ramena, a lice joj je odražavalo divljenje koje je ispravilo sve njene bore i, kako se činilo, obnovilo mladost.
„Ti si predivno biće!“, uzviknu melodičnim glasom, sa slogovima koji su imali stranu, ali prijatnu primesu. „Znala sam da ćeš biti takav.“ Onda ga poljubi u obraze, a on uzvrati poljupcima. Ali to beše nalik susretu dva pripadnika kraljevskih porodica.
Zastala je na trenutak, i bore joj se vratiše, a potom reče hladnijim tonom: „Ja sam tvoja majka. Ali ti me ne možeš voleti.“
„O vama sam mislio više nego o bilo kom drugom biću na svetu“, kaza Deronda, dok mu je glas nervozno podrhtavao.
„Nisam onakva kakvom si me zamišljao“, odlučno će majka, povukavši ruke s njegovih ramena, pa ih skupi kao pre, posmatrajući ga kao da ga poziva da je osmotri. Njeno lice je često u svojoj uobrazilji viđao kao nalik svome: sad je uočavao neku sličnost, ali usred upadljivijih razlika. Bila je izuzetno lepo biće. Zbog čega je njen sin osećao takvu bolnu udaljenost? Njena istrošena lepota imala je nešto čudno u sebi, kao da to nije bila ljudska majka, već Meluzina,128 koja je imala veze sa svetom odvojenim od našeg.
„Nekada sam mislio da možda patite“, reče Deronda, koji je više od svega pazio da je ne povredi. „Žudeo sam da budem onaj koji će moći da vas uteši.“
„Japatim. Ali moju patnju ti ne možeš da otkloniš“, odgovori kneginja, oštrijim glasom, premestivši se na sofu na kojoj su jastučići bili pažljivo namešteni onako kako njoj odgovara. „Sedi.“ Pokazala je na mesto kraj sebe, a potom, razaznajući nemir na Derondinom licu, dodade nešto nežnijim glasom: „Ne patim trenutno. Dobro mi je. Mogu da govorim.“
Deronda je seo i sačekao da ona ponovo progovori. Činilo se kao da je u prisustvu misteriozne Sudbine, a ne majke za kojom je dugo žudeo. Počeo je da je posmatra ispitivački, sa duhovne distance na koju ga je gurnula.
„Ne“, poče ona, „nisam poslala po tebe da bi me tešio. Nisam mogla unapred da znam, kao što ni sada ne znam, šta ćeš osećati prema meni.
Neozbiljno bi bilo da mislim da me možeš voleti samo zato što sam ti majka, kad me nikad u životu nisi čuo ni video. Ali mislia sam da sam za tebe izabrala nešto bolje nego da budeš sa mnom. Ne mislim da sam te lišila ičeg što je bilo vredno imati.“
„Ne možete želeti da verujem da vašu naklonost ne bi bilo vredno imati“, usprotivi se Deronda, zaključivši da je zastala zato što je očekivala od njega neki odgovor.
„Ne želim da o sebi govorim loše“, reče kneginja, s ponosnom plahovitošću, „ali nisam ti mogla posvetiti mnogo ljubavi. Ja nisam želela ljubav. Davila sam se u njoj. Želela sam da živim onim životom koji je bio u meni, a ne da me drugi životi ometaju. Pitaš se šta sam bila. Tada nisam bila kneginja.“ Naglo je ustala, zauzevši istu pozu kao pre. I Deronda je odmah ustao; gubio je dah.
„Nema kneginje ni u ovom dosadnom životu kojim sada živim. Bila sam velika pevačica, i glumila sam jednako dobro kao što sam pevala. Svi ostali su bili slabi u poređenju sa mnom. Muškarci su me pratili od jedne do druge zemlje. Živela sam mnoštvo života u jednom. Nisam želela dete.“
U njenom tonu osećao se žar samoodbrane. Opravdanje je mogla da traži samo u najintenzivnijim rečima kojima je mogla da opiše svoje iskustvo. Činilo se da je poslednje reči izrekla podozrevajući moguću osudu u umu svog sina, koji je morao da stoji i da ih sluša, stežući kragnu svog kaputa kao da se tako držao nad vodom, i osećajući kako mu se krv komeša kao kad bi video majku kako prolazi kroz čudan religijski obred koji zločin predstavlja kao nešto sveto. Šta drugo je mogla da mu kaže? Nastavila je sa istim žarom i bledim blistanjem na licu.
„Nisam htela da se udajem. Bila sam primorana da se udam za tvog oca primorana željama i naredbama svoga oca; pored toga, bio je to najbolji način za mene da steknem nešto slobode. Mužem sam mogla da upravljam, ali ne ocem. Imala sam pravo da budem slobodna. Imala sam pravo da tražim slobodu od stega koje sam mrzela.“
Ponovo je sela, a gotovo nevidljiv pokret u očima i na skupljenim usnama kao da je ukazivao da reči, potisnute, još uvek teku. Deronda je i dalje stajao, i posle trenutak-dva ona podiže pogled, ne tako prkosno molećiv, te reče:
„Stega koje sam mrzela, htela sam i tebe da poštedim. Da li je majka puna ljubavi mogla bolje od toga? Oslobodila sam te stega rođenja kao Jevrejina.“
„Ja, onfa, jesam Jevrejin?“, gromko zapita Deronda dubokim glasom zbog kog njegova majka malo ustuknu unazad u svoje jastučiće.
„Moj otac je bio Jevrejin, a vi ste Jevrejka?“
„Da, tvoj otac je bio moj rođak“, potvrdi majka, posmatrajući ga promenjenim pogledom, kao da je ugledala nešto čega bi možda trebalo da se plaši.
„Drago mi je“, plahovito objavi Deronda, jedva obuzdavajući žar u glasu. Nije mogao unapred da zamisli kako bi izrekao ono što nikada pre nije priznao. Nije imao predstavu da bi to bilo takvo nagonsko suprotstavljanje sopstvenoj majci. Potreslo ga je mešovito osećanje gneva brže od svakog promišljanja, gneva spram te majke koja ga je, činilo se, nevoljno rodila, a voljno se otuđila od njega. Ali majku je jednako potresao nešto drugačiji gnev, a njeno telo je slabije podnosilo obuzdavanje. Njeno drhtanje beše upadljivo, a oči su joj zbog samrtničkog bledila usled uzbuđenja izgledale još veće, dok je ražešćeno govorila:
„Zašto kažeš da ti je drago? Ti si engleski gospodin. Pobrinula sam se za to.“
„Niste znali za šta ste se pobrinuli. Kako ste mogli da odaberete poreklo za mene?“, upita Deronda, bacivši se ponovo na stolicu ali sede postrance, gotovo nesvesno, oduprevši se rukom o naslon i ne gledajući u majku. U njemu je planula netrpeljivost koja mu se činila stranom. Ali sad se trudio da ovlada sobom i da ne progovara. Strah da će u tom trenutku reći nešto previše mučno da bi se moglo preći prego toga, obuzdao je njegov bes. Prošlo je neko vreme pre nego što je njegova majka ponovo progovorila, glasom s još odlučnijim tonovima opiranja:
„Odabrala sam za tebe ono što bih odabrala za sebe. Kako sam mogla znati da u sebi imaš duh mog oca? Kako sam mogla znati da ćeš voleti ono što sam mrzela? Ako zaista voliš što si Jevrejin.“ Poslednje reči imale su takvu gorčinu u sebi, da bi slučajni slušalac možda pretpostavio da se između majke i sina javila mržnja. Ali Deronda je ovladao sobom. Podsetio je sebe na to kakav je njen život bio i kakav je sad, kad su prošle njene najbolje godine, a znaci njene telesne patnje su mu govorili o prošlosti koja nije bila samo njegova, već i njena. Njemu svojstven stid koji bi osetio kad bi događaje sagledavao kao da su se jedino njemu desili, pomogao mu je i u ovom slučaju. Pogledavši nemo u majku posle njenih reči, povratio je nešto mirnoće na licu, ali nju ipak to nije umirilo: pogled joj beše prikovan na njega sa izvesnom očaranošću, ali lišenom spokoja majčinskog uživanja.
„Oprostite mi, govorim ishitreno“, reče on, snebivljivo i s težinom u glasu. „Zašto ste sada odlučili da mi obznanite ono za šta, kako ste se pobrinuli, od rođenja nisam znao? Zašto pošto se čini da ste ljuti što mi je drago?“
„Oh, razlozi naših postupaka!“, uzviknu kneginja, sa primesom nečeg što je ličilo na zajedljivi podsmeh. „Kad budeš star koliko i ja, to pitanje: ‘Zašto si to uradio?’ neće ti se činiti tako jednostavnim. Ljudi o svojim motivima govore kao o unapred zacrtanim. Od svake žene se očekuje da je vodi isti skup motiva, inače se smatra čudovištem. Ja nisam čudovište, ali nisam osećala ono što druge žene osećaju ili kažu da osećaju, bojeći se da budu drugačije u očima drugih ljudi. Kada si mi u sebi zamerio što sam te dala, mislio si da je trebalo da kažem kako sam prema tebi osećala ono što druge žene kažu da osećaju o svojoj deci. Nisam to osećala. Bilo mi je drago što sam se oslobodila tebe. Ali dobro sam se pobrinula za tebe i dala ti bogatstvo tvog oca. Da li ti se čini da to sada opozivam? Postoje razlozi. Osećam mnogo stvari koje ne mogu da shvatim. Smrtonosna bolest se razvija u meni poslednjih godinu dana. Verovatno neću dočekati sledeću godinu. Neću poreći ništa što sam učinila. Neću se pretvarati da volim ako ne osećam ljubav. Ali senke rastu oko mene. Bolest ih stvara. Ogrešila sam se o mrtve, i imam malo vremena da uradim ono što nisam završila.“
Promene u tonu s kojim je to izgovorila behu savršene, kao iz usta najbolje glumice. To izlaganje moglo se nazvati iskrenom glumom; priroda ove žene beše takva da su sva njena osećanja a tim pre ako su bila tragična i stvarna trenutno postajala predmet svesnog predstavljanja: iskustvo bi se istog trena preobrazilo u dramu, i ona bi glumila unoseći u to sopstvene emocije. U manjoj meri to nije ništa neobično, ali u slučaju kneginje, gluma je imala retku savršenost izraza lica, glasa i gestikulacije. Bilo bi pogrešno reći da je manje osećala zbog te dvostruke svesti: osećala je više, ali s određenom razlikom; svako jezgro bola ili užitka donosilo je upečatljivu atmosferu uzbuđenja ili duhovne opijenosti koja ujedno uznosi i umrtvljuje. Ali Deronda nije razmišljao o tome. U mislima je težio da sazna značenje reči svoje majke; tonovi glasa i predivno lice nisu bili obuhvaćeni njegovom uznemirenošću. Žudeo je da mu ispriča koliko god je moguće o čudnom mentalnom konfliktu u kom je, po svemu sudeći, došao na svet; usled njegove samilosne prirode, misli su mu se neizbežno vraćale na patnju i priznanje koje su otkrivale njene završne reči, i to ga je sprečavalo da postavlja pitanja kad je ona zaćutala, sa skupljenim obrvama, glavom malo okrenutom od njega i pogledom svojih krupnih očiju prikovanim, činilo se, na nešto nematerijalno.
Morao je da sačeka da se ona ponovo oglasi. Kad je napokon progovorila, naglo skrenuvši pogled ka njemu, brzo naniza reči:
„Ser Hjugo mi je mnogo pisao o tebi. Kaže da imaš divan um, da sve razumeš mudriji si nego on s njegovih šezdeset godina. Kažeš da ti je drago što si saznao da si rođeni Jevrejin. Neću ti reći da sam se predomislila u vezi s tim. Tvoja osećanja su uperena protiv mene. Nisi mi zahvalan za ono što sam učinila. Nameravaš li da razumeš svoju majku ili ćeš samo da je kriviš?“
„Ne postoji ni delić mene koji ne želi da je razumem“, odgovori Deronda, dostojanstveno dočekavši njen oštar pogled. „Pomisao da je krivim suprotna je onom čemu težim. Petnaest godina sam pokušavao da steknem nekakvo razumevanje onih koji se razlikuju od mene.“
„Onda ipak nisi nalik svom dedi po tome“, reče majka, „iako si preslikan on u licu. Nikada me nije razumeo ili, ako jeste, hteo je samo da me natera na poslušnost. Trebalo je da budem ono što je nazivao ‘jevrejskom ženom’. Trebalo je da osećam sve što nisam osećala, i da verujem u sve u šta nisam verovala. Trebalo je da osećam strahopoštovanje prema mezuzi129 nad vratima; da strahujem ako mrva masti dotakne komad mesa; da mi bude lepo to što muškarci stavljaju na sebe tefilin,130 a žene ne da obožavam mudrost takvih zakona, koliko god apsurdnim mi se činili. Od mene se očekivalo da volim duge molitve u ružnoj sinagogi i zavijanje i mrmljanje i užasne činjenice i zamorne gozbe i beskrajne propovedi moga oca o našem narodu, koje mojim ušima behu grom bez ikakvog smisla. Trebalo je da zanavek marim za Izrael iz prošlosti, a ja nisam nimalo marila. Marila sam za veliki svet i za sve što sam mogla u njemu da budem. Mrzela sam život pod senkom nepopustljivog oca. Podučavanje, podučavanje za večnost ‘ovo moraš biti’, ‘ovo ne smeš biti’ pritiskalo me je poput okvira koji beše sve uži kako sam rasla. Htela sam da živim višim životom, sa slobodom da radim ono što i drugi, da me nosi veličanstvena struja, da ne hajem. Ah!“, njen ton dobi notu gorke britkosti, „drago ti je što se rodio kao Jevrejin. Tako kažeš. To je zato što nisi odgajan kao Jevrejin. Zasebnost ti se čini slatkom jer sam te spasla nje.“
„Kada ste tako odlučili, da li ste misili da nikada ne bi trebalo da saznam kakvo mi je poreklo?“, upita Deronda nagonski. „Barem ste o tome promenili mišljenje.“
„Da, tako sam mislila i držala sam se toga. I nije tačno da sam se promenila. Okolnosti su se promenile protiv mene. Ja sam ista ona Leonora“, pokazala je svojim kažiprstom na grudi, „u meni je ista želja, ista volja, isti izbor, ali“, raširila je ruke, okrenuvši dlanove nagore i gorko stisnuvši usne. Potom produži glasom koji je opao u prigušenu bujicu reči: „Događaji nas pogađaju poput zlih vradžbina, a misli, osećanja, prikaze u tami su događaji zar nisu? Ne odobravam. Odobravamo samo ono što volimo. Pokoravam se nečem tiranskom“, ponovo je raširila ruke, „primorana sam da se sparušim, da osećam bol, da umirem sporo. Da li volim to? Pa, bila sam primorana da se pokorim svome pokojnom ocu. Bila sam primorana da ti kažem da si Jevrejin i da ti kažem ono što mi je naložio da ti kažem.“
„Preklinjem vas da mi kažete šta vas je u mladosti navelo da krenete tim putem“, zamoli Deronda, pokušavajući da se osvrne ovim pozivom na prošlost i izbegne ono što je osećao kao srceparajuće sažaljenje nad tom mešavinom patnje i prkosa. „Razumeo sam da se moj deda protivio vašoj sklonosti da budete umetnica. Iako je moje iskustvo bilo sasvim drugačije, uviđam kako je bolna bila vaša borba. Mogu da zamislim koliko je teško bilo odbaciti svoje želje pod prisilom.“
„Ne“, reče kneginja, odmahujući glavom i odlučno prekrstivši ruke. „Ti nisi žena. Možeš da pokušaš, ali nikada nećeš moći da zamisliš kako je to kad u sebi imaš mušku silu genija, a moraš da podnosiš ropstvo jer si devojka. Kako je to kad ti se zacrta ko si i šta si ‘ovo je jevrejska žena; ovakva moraš da budeš; to se od tebe želi; žensko srce mora biti ovoliko i nikako veće, inače se mora stisnuti poput kineskih stopala131 da bi bilo još manje; njena sreća se pravi poput kolača, po preciznom receptu.’ To je moj otac hteo. Želeo je sina, a ja sam mu bila samo zamena. Srce mu je bilo okrenuto ka njegovom judaizmu. Mrzeo je što hrišćanski svet jevrejske žene smatra materijalom od koga se prave pevačice i glumice. Kao da nam zbog toga ne zavide! To je prilika da se pobegne od stega.“
„Da li je moj deda bio učen čovek?“ upita Deronda, želeći da čuje detalje kojih se njegova majka možda ne bi setila da pomene.
Odgovorila je bez oklevanja, ispruživši ruku: „Oh, da, i promućuran doktor, i dobar; ne poričem da je bio dobar. Čovek koji bi u nekom pozorišnom komadu bio cenjen veličanstven, s gvozdenom voljom. Poput starog Foskarija132 pre oproštaja. Ali takvi ljudi svoje žene i ćerke pretvaraju u robinje. Vladali bi svetom da mogu; ali pošto ne vladaju svetom, svu težinu svoje volje prebacuju na kičme i duše žena. No priroda im ponekad pomrsi konce. Moj otac nije imao drugog deteta do ćerke, a ona je bila nalik njemu.“
Ponovo je prekrstila ruke i pogledala ga kao da je bila spremna da se suoči s pokušajem da se ovlada njome.
„Tvoj otac je bio drugačiji. Za razliku od mene, bio je pun ljubavi. Znala sam da mogu da ga vrtim oko prsta i naterala sam ga, pre nego što smo se venčali, da mi u potaji obeća da me neće ometati da postanem umetnica. Otac je bio na samrtnoj postelji kad smo se venčali. Od prvog trenutka je zacrtao da ću se udati za rođaka Efraima. A kada je volja žene ravna volji muškarca koji hoće da vlada njome, pola njene snage odlazi na prikrivanje. Nameravala sam da sprovedem svoju volju, ali to sam mogla jedino ako izgleda kao da se pokoravam. Osećala sam strahopoštovanje prema ocu, oduvek, nisam mogla protiv toga. Mrzela sam što sam to osećala, želela sam da budem u stanju da mu se otvoreno suprotstavim, ali nikad nisam mogla. Tako nešto nisam mogla da zamislim: nisam mogla da predstavim sebi kako počinjem da otvoreno prkosim ocu i uspevam u tome. A nikad ne bih rizikovala da ne uspem.“
Poslednju rečenicu izrekla je s neočekivanom, posebnom težinom, pa je zastala, kao da su te reči prizvale mnoštvo sećanja koja su omela njen govor. Sve više osećanja se mešalo u njenom sinu dok ju je slušao; isprva ga je odbila otvorena hladnoća koja je potrla sva njegova predviđanja o majčinoj nežnoj radosti kad ga bude videla; prvi nagoni negodovanja na ono što je potreslo njegove najvažnije emocije i principe svi ti uskomešani elementi u sukobu polako su gasnuli i ostavljali sve više prostora za prihvatanje i divljenje prema toj silovitoj prirodi. Bilo je nemoguće da bude hladnokrvan. Tresao se na pomisao da bi mu sledeća stvar koju bude rekla mogla biti mrskija od onog što je prethodno čuo; bojao se čudne, kako se činilo, prinude da ogoli svoj um pred njim; gotovo da je poželeo da joj kaže: „Reci mi samo ono neophodno“, a onda je ponovo osetio očaranost zbog koje ju je gledao i slušao nestrpljivo. Pokušao je da je vrati na detalje, zapitavši:
„Gde je bio dom moga dede?“
„Ovde u Đenovi, gde sam se udala. Njegova porodica je ovde živela generacijama. Ali moj deda je bio u raznim zemljama.“
„Svakako ste živeli u Engleskoj?“
„Majka mi je bila Engleskinja Jevrejka portugalskoj porekla. Otac se oženio njome u Engleskoj. Određene okolnosti tog braka su bile presudne za moj život: otac je tim brakom poremetio sopstvene planove. Sestra moje majke je bila pevačica, a kasnije se udala za engleskog partnera trgovačke kuće iz Đenove, gde su se preselili i živeli jedanaest godina. Moja majka je umrla kad sam imala osam godina i otac je dozvolio da provodim vreme s tetkom Leonorom i da se obrazujem pod njenim nadzorom, kao da mu nije smetala opasnost da će me ohrabrivati u želji da postanem pevačica poput nje. Ali u tome je bila suština, to sam stalno viđala kod njega: nije pokušavao da predupredi posledice, jer je bio siguran da ih može zabraniti ako poželi. Pre nego što je moja tetka napustila Đenovu, bila sam dovoljno podučena da probudim u sebi rođenu pevačicu i glumicu; otac nije znao sve što je urađeno, ali je znao da sam učila muziku i pevanje znao je moje sklonosti. To mu ništa nije značilo. Rešio je da poslušam njegovu volju. I odlučio je da se udam za rođaka Efraima, jedinog preostalog od očeve porodice kog je znao. Nisam želela da se udam. Razmišljala sam o svim načinima da se tome oduprem, ali kad sam otkrila da mogu da gospodarim svojim rođakom, pristala sam. Otac je umro tri nedelje pošto smo se venčali i ja sam isterala svoje!“ To je izgovorila gotovo likujući, ali posle nekoliko trenutaka izraz lica joj se promenio, te reče jetkim glasom: „Ali nije potrajalo. Moj otac sada sprovodi svoju volju.“ Počela je da posmatra sina ispitivački, a onda je kazala:
„Ti si poput njega, samo blaži. Imaš nečeg od svog oca u sebi, a on je život posvetio meni; bavio se svojim bankarstvom i proveo je život čekajući mene zbog mene je radio i protiv svoje savesti. Kako sam ja volela život moje umetnosti, tako je on mene voleo. Daj da ti ponovo vidim ruku, onu s prstenom. To je bio prsten tvoga oca.“
Primakao je stolicu bliže i pružio joj je ruku. Znamo kakva je bila: njena, mnogo manja, beše iste vrste. Kad je osetio manju ruku kako ga drži i video bliže sebi lice slično svome, ostarelo ne usled vremena već od strasti, snažna sklonost njegove prirode ka smernoj nežnosti milostivosti nadvladalo je sve ostale utiske, te on reče, najvatrenijim tonom:
„Majko! Primite nas sve u svoje srce žive i mrtve. Oprostite sve što vas je povredilo u prošlosti. Primite moju ljubav.“
Pogledala ga je s divljenjem pre nego s ljubavlju, potom ga je poljubila u obrvu i tužno rekla: „Ne odbacujem ništa, ali nemam šta da dam“, pustivši njegovu ruku i zavalivši se u svoje jastučiće. Deronda je pobledeo pod uticajem nečeg što se oduvek činilo pre osetom nego emocijom pod uticajem bola zbog odbijene ljubavi. Primetila je izraz bola, i rekla, još uvek s melodičnom melanholijom u glasu:
„Bolje je tako. Moramo se uskoro ponovo rastati i ti nemaš nikakve dužnosti prema meni. Nisam želela da se rodiš. Dobrovoljno sam te se odrekla. Kad je tvoj otac umro, odlučila sam da se ne vezujem vezama kojih nisam mogla da se oslobodim. Bila sam Alkarizi o kojoj si čuo: to ime je nosilo magiju gde god da je pominjano. Muškarci su mi se udvarali. Ser Hjugo Malindžer je bio jedan onih koji su želeli da se ožene mnome. Ludo se zaljubio u mene. Jednog dana sam ga upitala: ‘Postoji li čovek koji je u stanju da uradi nešto iz ljubavi prema meni, a da ne očekuje ništa zauzvrat?’ Rekao je: ‘Šta želiš da se uradi?’ Odgovorila sam: ‘Uzmi mog dečaka i podigni ga kao Engleza i ne dozvoli da ikad sazna ko su mu roditelji.’ Ti si imao jedva nešto više od dve godine i sedeo si mu na stopalu. Rekao je da bi platio da ima takvog dečaka. Nisam prethodno razmišljala o tom planu, ali čim sam pomenula, počeo je da me opseda, kao da ne bih imala mira ako se ne ostvari. Isprva je mislio da se šalim, ali ja sam ga ubedila, a njega nikada ništa nije iznenađivalo. Složio se da će to biti za tvoje dobro i najbolje rešenje za tebe. Velika pevačica i glumica je kraljica, ali ne prenosi svoj kraljevski status na svog sina. To se sve desilo u Napulju. Posle toga, uredila sam da ser Hjugo dobije punomoćje za tvoje bogatstvo. Tako sam uradila i uživala sam u tome. Otac je na meni sproveo svoju tiransku volju više je mario za budućeg unuka nego za mene: ja se nisam računala. Trebalo je da budeš Jevrejin poput njega, da budeš šta je hteo. Ali ti si bio moj sin, i na meni je bilo da kažem šta ćeš biti. Rekla sam da ne treba da znaš da si Jevrejin.“
„A dešavanja iz proteklih meseci su me pripremila da se radujem tome što sam Jevrejin“, reče Deronda u kome se ponovo javilo opiranje. „Bilo bi bolje da sam od početka znao istinu. Oduvek sam se bunio protiv prikrivanja koje je izgledalo nalik sramu. Nije sramota imati jevrejske roditelje sramota je odreći ih se.“
„Hoćeš da kažeš da je sramotno što sam pribegla prikrivanju“, produži majka s bleskom novog gneva. „Nikakav sram nije na meni. Nema zbog čega da me bude stid. Oslobodila sam se jevrejskih rita i besmislica zbog koji se ljudi podgurkuju kad nas vide, kao da smo tetovirani pod odećom, iako su nam lica ista kao njihova. Oslobodila sam te podlog prezira koji prati jevrejsku posebnost. Nije me sram što sam to učinila. Tako je bilo bolje za tebe.“
„Zašto ste, onda, poništili tajnovitost. Ne, niste poništili, posledice se nikada ne mogu poništiti. Ali zašto ste poslali po mene da biste mi rekli da sam Jevrejin?0, upita Deronda, s tako snažnim osećanjem protivljenja da je bilo gotovo gorko. Činilo se da su njene reči prizvale tvrdoglavost njegove rase.
„Zašto? Ah, zašto?“, reče kneginja, naglo ustavši i odšeta do drugog kraja sobe, gde se okrenula pa mu je polako prišla, a i on je ustao. Onda je ponovo progovorila, nešto tišim glasom. „Ne mogu da objasnim; mogu samo da kažem kako je. Veru svoga oca danas ne volim ništa više nego ranije. Pre nego što sam se udala drugi put, krstila sam se; postala sam kao ljudi među kojima sam živela. Imala sam pravo na to; nisam bila životinja, osuđena na svoje krdo. Nisam se pokajala; neću reći da sam se pokajala. Ipak...“, utom je došla bliže sinu, i zastala; potom se ponovo malo povukla, kao da se opirala volji nekog prekog uticaja; ali, nastavljajući sa izlaganjem, sve manje je bila svesna svega drugog do strahopoštovanja koje je pokorilo njen glas. „To je bolest, ne sumnjam da je to gnojava bolest moj um se vraća unatrag. To je počelo pre više od godinu dana. Vidiš kako sam seda, kako umorno izgledam: došlo je brzo. Ponekad sam u agoniji od bolova rekla bih da će tako biti noćas. Kao da su me sav život koji sam odabrala da živim, sve misli, sva volja, napustili i ostavili samu u ostrvcima sećanja, a ja ne mogu da pobegnem: bol kao da me drži tamo. Moje detinjstvo, devojaštvo, dan venčanja, smrt moga oca, kao da posle toga nema ničeg. Onda me preplavi veliki užas: šta znam o životu ili smrti? A ono što je moj otac nazivao ‘ispravnim’ mogla bi biti moć koja me sada steže. Udovoljiću mu. Ne mogu da odem u tamu, a da mu ne udovoljim. Sakrila sam ono što je njegovo. Jednom sam mislila da ću spaliti vezu. Nisam je spalila. Hvala Bogu da je nisam spalila!“
Ponovo se bacila na jastučiće, vidno iznurena. Na Derondu je njena patnja uticala više od drugih nagona za delovanjem u njemu, te joj se približi i reče molećivim glasom:
»Zašto se ne poštedite večeras? Nastavićemo sutra.“
„Ne“, odlučno odgovori ona. „Priznaću sve, sad kad sam počela. Često, kad mi je bolje, sve izbledi; moje celo ‘ja’ se povrati, ali znam da će ponovo nestati i drugo će doći siroti, usamljeni, zaboravljeni ostaci mene koja se ničemu ne može odupreti. U prirodi mi je bilo da se oduprem i da kažem: ‘Imam pravo da se usprotivim.’ I dalje tako govorim kad imam snage. Čuo si kako to govorim i ne opovrgavam to. Ali kad me snaga izda, neko drugo pravo mi se nametne, poput gvožđa u nepopustljivoj ruci; a čak i kad mi je dobro, počinje da stvara duhove po danu. A sad si mi ti pogoršao stanje“, rekla je plahovito, „i ja ću ti sve ispričati. A šta mi zameraš“, dodade ogorčeno, „ako sam zaslužna što ti je drago što si Jevrejin? Jozef Kalonimos mi je prigovorio: rekao je da si se pretvorio u ponositog Engleza, kome je bilo mrsko što ga je dotakao Jevrejin. Kako bih volela da je tako!“, završi izlaganje, s novom veličanstvenom pramenom u nastupu. Kao da joj se um rastavljao na više umova, a svaki je gurao naredni u impulsivni korak.
„Ko je Jozef Kalonimos?“, upita Deronda, munjevito se prisetivši onog Jevrejina koji ga je uhvatio za ruku u frankfurtskoj sinagogi.
„Ah! Zbog nekakve odmazde vratio se sa istoka, da bi me video i prekoreo. Bio je prijatelj mog oca. Znao je za tvoje rođenje, znao je za smrt moga muža i jednom je, pre dvadeset godina, posle boravka na Levantu, došao da me vidi i da se raspita za tebe. Rekla sam mu da si mrtav, i htela sam da budeš mrtav za čitav svet mog detinjstva. Da sam rekla da si živ, umešao bi mi se u planove: preuzeo bi na sebe da predstavlja mog oca i naterao bi me da opozovem sve što sam uradila. Šta sam drugo mogla nego da kažem da si mrtav? Tako sam uradila. Da sam mu rekla istinu, bilo bi nevolje i skandala samo da bi me pokorili, mene koja nisam dopuštala da me pokore. Tad sam bila snažna, i bilo bi po mome, iako bih možda morala žestoko da se borim. Izabrala sam put da ostvarim što hoću bez borbe. Nisam tada mislila da obmanjujem: ishod bi bio isti ili, ako ne isti, gori. Poverovao mi je i zamolio da mu dam škrinju koju je trebalo da moj muž i ja damo našem najstarijem sinu. Znala sam šta je bilo u škrinji stvari koje su mi se ulivale u uši otkad sam bila u stanju da shvatam, stvari koje su mi pritiskale um tako da sam ih osećala kao zid oko svog života života koji je nezaustavljivo bujao poput drveta. Jednom, pošto je moj muž umro, htela sam da spalim škrinju. Ali bilo je teško spaliti je, a paljenje škrinje i papira činilo mi se kao sraman postupak. Nijednom nisam sramno postupila sem kad sam činila ono što bi Jevreji nazvali sramnim. Sačuvala sam škrinju i dala je Jozefu Kalonimosu. Ražalostio se i rekao: Ako se ponovo udaš, i ako se rodi sin posle ovog upokojenog, doneću mu škrinju.’ Naklonila sam se u tišini. Nisam nameravala ponovo da se udam ne više nego što sam planirala da postanem slomljena žena kakva sam sada.“
Zastala je, i glava joj je utonula, dok je gledala neodređeno ispred sebe. Mislima je putovala kroz godine, a kad je ponovo progovorila, glas joj je izgubio ratobornost, stekavši ton uznemirenosti.
„Ali Kalonimos te je pre nekoliko meseci video u sinagogi u Frankfurtu. Video je kako ulaziš u hotel i ušao unutra da sazna kako se zoveš. Nikome drugom na svetu to ime ne bi govorilo išta o meni.“
„Onda, ovo nije moje pravo ime?“, upita Deronda, osetivši prezir čak i prema ovom deliću mreže prikrivanja koja je bila bačena na njega.
„Oh, pravo kao bilo koje drugo“, ravnodušno odgovori majka. „Jevreji oduvek menjaju imena. Porodica mog oca zadržala je ime Karizi: moj muž je bio Karizi. Kad sam postala pevačica, to sam promenila u Alkarizi. Ali postojala je grana porodice s kojom je moj otac izgubio veze preživali su se Deronda, te kad sam razmišljala o imenu za tebe, ser Hjugo reče: ‘Neka bude strano ime’, i ja sam se setila Deronde. Ali Jozef Kalonimos je čuo kad je moj otac govorio o grani Deronda, i tvoje ime je potvrdilo njegove sumnje. Počeo je da podozreva šta se zaista desilo. Kao da mu je vetar sve došapnuo. Saznao je gde sam. Otišao je u Rusiju da bi me video; našao me je slabu i slomljenu. Vratio se, sa svojom sedom kosom i gnevom u duši prema meni. Rekao je da ću u grob otići obučena u obmanu i pljačku obmanu sopstvenog oca i pljačku svog deteta. Optužio me je da sam sakrila od tebe istinu o tvom rođenju i da sam te odgajila kao da si sin engleskog gospodina. I to je bilo tačno; dvadeset godina ranije držala bih se tvrdnje da imam prava na to. Ali sada ne mogu ničeg da se držim. Nijedna vera nije jaka u meni. Moj otac možda ima Boga na svojoj strani. Reči tog čoveka bile su poput ugriza lavljih zuba. Pretnje moga oca bolno me izjedaju. Ako kažem sve, ako otkrijem sve, šta se još može zahtevati od mene? Ne mogu da nateram sebe da volim ljude koje nikada nisam volela zar nije dovoljno što sam izgubila život koji sam volela?“
Nagnula se malo napred dok je govorila tihim molećivim glasom nalik prigušenom plaču; ruke i šake je ispružila punom dužinom, kao u nekakvom gestu preklinjanja, a Derondinu dušu je obuzeo bol zbog samilosti. Nije ga sad zanimalo to što je prethodno bio zgrožen. Njegovo sažaljenje prizvalo je plimu opraštanja. Jedini nagon beše da klekne kraj nje i da je nežno uhvati za ruku, stavivši je među dlanove, rekavši pritom onim divnim glasom utehe koji obznanjuje spajanje sa stradalnikom:
„Majko, odmorite se!“
Nije izgledala odbojno, već je pogledala u njega i dopustila da uzme njene šake u svoje. Suze su se postepeno nakupile, ali ona je pritisla oči maramicom, a potom je spustila obraz na njegovu obrvu, kao da je želela da se ne gledaju.
„Zar nije moguće da često budem kraj vas i da vas tešim?“, reče Deronda. Bio je pod pritiskom sažaljenja koji nas tera na žrtve.
„Ne, nije moguće“, odgovorila je, podigavši ponovo glavu i povukavši ruku kao da želi da se on skloni. „Imam muža i petoro dece. Niko od njih ne zna da postojiš.“
Deronda se oseti bolno ućutkanim. Ustala je, napravila nekoliko koraka, pa stala. „Pitaš se zašto sam se udala“, nastavila je, pod utiskom još jednog sećanja. „Nisam nameravala da se više udajem. Htela sam da budem slobodna i da živim za svoju umetnost. Razdvojila sam se od tebe. Nisam imala nikakvih stega. Devet godina bila sam kraljica. Uživala sam u životu za kojim sam žudela. Ali nešto se desilo. Kao napad zaboravljanja. Počela sam da falširam. Rekli su mi da je tako. Angažovali su drugu umesto mene. Nisam mogla da podnesem budućnost ispunjenu neuspehom i opadanjem. To bi bio užas za mene.“ Zadrhtala je i podigla ruke da se zaštiti kao neko ko strahuje da će ga pogoditi tane. „To me je navelo da se udam. Uverila sam druge da mi je draže da budem žena ruskog plemića nego najveća glumica u Evropi; uverila sam ih odglumila sam tu ulogu. Bilo je to zato što sam osetila kako me moja veličina napušta, kao moj život sada. Nisam htela da čekam da ljudi kažu: ‘Bolje da ode.’“
Ponovo je sela na svoje mesto i pogledavši u večernje nebo, nastavila je: „Pokajala sam se. Bila je to odluka doneta iz očajanja. Falširanje je bilo samo prolazna bolest, nestalo je posle nekog vremena. Pokajala sam se, ali bio je kasno. Nisam mogla natrag. Sve me je sprečavalo, sve.“
Na licu joj se ponovo očitavala iscrpljenost, ali njen sin ovoga puta nije zatražio da odloži nastavak za sutra. Bilo je jasno da ovo nesputano ispovedanje kakvo ranije nije sebi dopuštala donosi olakšanje njenom umu. On je i dalje stajao, dok je ona ćutala duže nego što je toga bila svesna, a svetlost je vidno slabila. Napokon se okrete ka njemu i reče:
„Ne mogu trenutno više da podnesem.“ Pružila je ruku, ali ju je odmah povukla, rekavši: „Ostani. Otkud da znam da ću moći ponovo da te vidim? Ne mogu da podnesem da me vide dok me bol obuzima.“
Izvukla je džepnu knjigu i pismo iz nje, dodavši: „Ovo pismo glasi na banku u Majncu, gde ćeš otići po škrinju svog dede. To pismo napisao je Jozef Kalonimos: ako se on tamo ne pojavi, biće onako kako stoji u pismu.“
Kad je Deronda uzeo pismo, rekla je s naporom, ali nežnije nego pre: „Klekni ponovo, hoću da te poljubim.“
Poslušao je, a ona ga je, držeći njegovu glavu, svečano poljubila u obrvu. „Vidiš, nemam više života da te njime volim“, tiho je dodala. „Ali čeka te još veće bogatstvo. Ser Hjugo ga je čuvao kao rezervu. Dala sam ti sve bogatstvo tvoga oca. Niko me za to ne može optužiti za pljačku.“
„Ako vam bilo šta bude potrebno, učiniću“, reče Deronda, svestan razočarane čežnje zakopavanja, zauvek, svih onih dugih, ranih uzleta uobrazilje u ljubav.
„Ne treba mi ništa što mi ljudsko umeće može pružiti“, odbi njegova majka, još uvek držeći njegovu glavu i pogledom upijajući njegovo lice. „Ali možda će sada, kada sam zadovoljila volju svoga oca, umesto njegovog dolaziti tvoje lice tvoje mlado lice puno ljubavi.“
„Ali videćemo se ponovo?“, uznemireno upita Deronda.
„Da možda. Čekaj na mene. A sad me ostavi.“

POGLAVLJE LII

„Ista sila koja nam omogućava da se opiremo ljubavi služi da ta ljubav bude strastvena i trajna; slabi ljudi, koji uvek osete draž uzbuđenja zbog svojih strasti, gotovo nikad nisu tim strastima ispunjeni.“
La Rošfuko
Među Derondinim pismima sledećeg jutra našlo se jedno od Hansa Mejrika na četiri strane velikog formata, ispisano sitnim, lepim rukopisom karakterističnim za porodicu Mejrik.

Moj dragi Deronda Kao odgovor na tvoj osvrt na dešavanja u Italiji i prilike u svetu u celini uzev, mogu reći da je ovde, kod kuće, najrazboritije mišljenje o posledicima trenutnih procesa „vreme će pokazati“. Što se tiče trenutnih procesa vezanih za prethodne posledice, sada je jasno da nedavni lažljivi telegrami svedoče o razlozima prošlogodišnje goveđe kuge što pobija filozofiju koja se neopravdano tako zove, i opravdava nadoknadu farmerima. Moja ideja da će slinavka uskoro da izbije u trgovačkoj klasi i da će se uzrok potom razotkriti u brzoj prodaji svih odbačenih slika, nazvana je neosnovanom primenom analogije; ali postoje umovi koji neće oklevati da liše njegove utehe čak i zanemarenog slikara. Smatram da ima lepote u zamisli da će neki loš sudija skupo platiti moju seriju o Vernikiji, i da će ljudi u poslovnom delu Londona već biti kažnjeni za moju lošu sreću.
U međuvremenu, tešim se što te nema tako što nalazim korist od toga sjajeći poput Hespera kada je Hiperion133 otišao; sedeći s našim jevrejskim prorokom i praveći studiju njegove glave, u časovima kad bi inače bio s tobom stičem poštovanje kod njega kao učeni mladi gojim koji bi bio Jevrejin kad bi mogao, i slažući se s njim oko opšteg principa, đa šta god je najbolje, iz tog razloga je jevrejsko. Nikad nisam bio strog logičar, ali mogu da vidim sledeće: ako je ono najbolje A, a B je najbolje, B mora biti A, koliko god se to dalo unapred pretpostaviti. Taj princip mi sad omogućava da dokažem nešto što je pisalo u pamfletu koji sam jednom pročitao da je sva dobra umetnost protestantska. Međutim, naš prorok je neobično zanimljiv sedelac bolji je model nego što je rabin bio za Rembranta i do sada se nije desilo da sam od njega otišao bez novog otkrića. Pre svega, neprestano se čudim kako, uprkos svoj strasti prema radu i tradiciji, nije uskogrud Jevrejin koji pljuje po hrišćanima i uživa na pomisao da će usta gojima uzalud kušati vodu radi parčeta pečenog Levijatana,134 dok će Izrael slati tanjire za repete, ad libitum. (Primećuješ da sam naučio šta da očekujem od ortodoksnog Jevrejina.) Priznajem da sam oduvek olako prihvatao tvoj portret Mordehaja kao apologetski i kao posledicu tvoje sklonosti da kreneš od prepotopskih dana da ne bi ni mrava povredio. Ali sad, kad sam imao prilike da ga čujem kao pravu osobu, rekao bih da je zaista neka vrsta filozofsko-alegorijskog-mističnog vernika, a ipak s oštrom dijalektičkom podlogom. Rekao bih da je takva mešavina jevrejsko preimućstvo. Zapravo, njegov um čini se toliko širokim, da moja ispravna mišljenja sasvim lako nađu mesto u njemu, a kako uspevaju da se slože sa preostalim prostranstvom njegovih stavova, on sam zna, ja ne. Njemu prepuštam da postavi naše osnove, a još uvek nisam od njega video osnovu koja nije slon što nosi na sebi svet, manje ili više moćan i skup za održavanje. Ja nemam bogatstva da držim ličnog slona. Umesto toga, prepuštam se misteriji, kao jeftinijoj i trajnijoj to je vrsta gasa koja će se stalno stvarati raspadanjem slonova. A ako mi se svidi mišljenje, prema njemu se odnosim uljudno, bez podozrivih raspitivanja. Prilično blagonaklono gledam na Mordehajevo shvatanje da je hrišćanin tri četvrtine Jevrejin i da su, od aleksandrijskog vremena, najsvestraniji umovi bili jevrejski; jer nameravam da nagovestim Miri da je, arapske i druge okolnosti života na stranu, mala razlika između mene i Majmonida.135 Od nedavno počinjem da uviđam da je upravo ovom tvom površnom ljubavniku teško da ćuti o svojoj ljubavi. Da Mirino ponašanje ne privlači pažnju u tolikoj meri i da je manje nebesko biti u njenoj blizini i posmatrati je, odavno bih već pao pred njena stopala i zatražio da mi kaže, veoma otvoreno, da li želi da raznesem mozak. Talentovan sam za nadu, što vredi koliko pozajmljeni imetak, ukoliko se čovek može suzdržati da je ne pretoči u izvesnost, a tada može sve da pokvari. Moja Nada luta među cvetovima voćnjaka, oseća kako topao sneg pada na njih kroz sunčeve zrake, i ne sumnja ni u šta; ali, nazire Izvesnost u daljini kao ružno božanstvo sjanusovim licem, kako joj dvosmisleno namiguje, i brzo se okreće i odlazi. Ali ti, sa svojom nadmoćnom razložnošću i samoponištavanjem i pripremanjem za najgore ti ne znaš ništa o Nadi, toj besmrtnoj, izvrsnoj devi, večno okruženoj udvaranjem, večno milostivoj, koju su budale zvale prevrtljivom, kao da je Nada ta koja nosi putir razočaranja, a zapravo je u rukama svog smrtnog neprijatelja, Izvesnosti, od kog umiče samo tako što se preobražava. (Primećuješ moju novu sklonost ka alegorijama?) Međutim, ozbiljan sam kad velim da mi se mora dopustiti da kažem: istina će prevladati, predrasuda će se istopiti pred njom, raznolikost će, praćena vrlinom, opčiniti, i nijedno čestito stremljenje neće biti osujećeno sve to su, ako ne grešim, doktrine škole, i upućuju na zaključak da ću Jevrejki koja mi je draga i ja biti drag. Svaki glupan može da citira opšta načela, ali genije razbira posebne slučajeve koja predstavljaju.
Manje sam uveren da moje društvo dostojno nadoknađuje tvoje odsustvo Mordehaju, ali tu je još jedna zamena Džejkob Koen. Vredi videti izraz našeg proroka kad mu je na kolenu taj izvanredan primerak mladog Jevrejina, te iskazuje semitsko nadahnuće uz uzvišeni izgled melanholičnog strpljenja i povećenosti. Džejkobu se ponekad čini da će ga hebrejski više prosvetliti ako stavi šake na uši i podražava starodrevne zvuke onako kako ih čuje kroz taj prigušujući medijum. Kada Mordehaj nežno spusti male šake i zadrži ih u svojim, Džejkobov izraz lica počne naglo da se menja, kao kad šeta kroz zoološki vrt i pokušava da oponaša svaku životinju redom, a ponajbolje sovu i pekarija. Ali rekao bih da si ti video nešto slično. Prema meni se odnosi opušteno i, sve u svemu, čini se da me vidi kao polovnu hrišćansku robu, kojoj će verovatno opadati cena; primećuje moje nedostatke sa iskrenošću koja kao da nagoveštava misli o nekoj budućoj kupovini. Ipak, lepo je videti promenu u njemu kada dođe Mira. Najednom se pretvara u dete njegova starost obično je poput izraelitske odore u pustinji, od možda nekih četrdeset leta, ali ipak daje utisak nedavne proizvodnje. Ali kad je s Mirom, podseća me na pse koje su podigle žene i s kojima samo one umeju. Ipak, psu je i Mordehaj drag, i donosi mu ušećerene šljive da podele, ispunjavajući usta njima u nelagodnoj meri, i gledajući kako se Mordehaj nosi s manjom količinom. Posmatrajući tog modernog Jakova od šest leta, čudim se kako nas ta rasa već nije sve odavno kupila, i pohranila naše slabije generacije u vidu deonica i priznanica, kao svojevrsno roblje. Postoji jedna Jevrejka kojoj bih rob rado bio. Ali voleo bih da ne umišljam samo da je Mira sve tužnija, premda sve vreme pokušava to da sakrije. Naravno, to je prirodno, jer njen brat, kog obožava s takvim izrazom posvećenosti da sam gotov da poželim da budem na njegovom mestu, polako umire pred njenim očima.
Što se tiče ostalog, malo smo vedriji nego obično. Reks Gaskojn sećaš se glave kojoj si se divio među mojim crtežima, momak s lepom gornjom usnom, student prava našao je stan nedaleko od nas, a njegova fina sestra (takođe s lepom gornjom usnom) boravila je kod njega prethodne dve nedelje. Predstavio sam ih majci i devojkama, koje su saznale od gospođice Gaskojn da je ona rođaka tvoje vandajkovske vojvotkinje!!! Stavljam znake uzvika da bih istakao iznenađenje koje je taj podatak isprva izazvao u meni. Pošto sam malo razmislio, utvrdio sam da nije bilo nikakvog osnova za iznenađenje, sem da sam unapred verovao da niko ne može biti ničiji rođak ako ja ne znam za to. Rekao bih da takva vrsta iznenađenja zavisi od živahnosti kičme, s manje ili više konstantnim mrtvilom mozga. Poznavao sam momka u Rimu koji bi se izbezumio od iznenađenja na i najjednostavniji podatak. Šta god da mu kažeš na primer, da si ljubitelj čizama taj bi uvek rekao: „Ne! Zaista?“, sa iznenađenjem jednako žarkim: o tom je momku je pastoralni Braun136 proročki napisao:
„Nitkov tako prazan da kad bi se

U prirodi našlo i najmanje praznoće

Bila bi u njemu.“

Sve se poklapa imao je živahnu kičmu.
Međutim, ta rođačka veza s vojvotkinjom otkrivena je sasvim slučajno jednoga dana kada je Mira bila s njima, pa se poveo razgovor o Malindžerovima. Uzgred, postajem tako važan da dobijam pozive koji se preklapaju. Gaskojn želi da odem s njim u parohijski dom njegovog oca u avgustu i da vidim tamošnju prirodu. Ali sebičniji interesi me vode u Opatiju, gde me poziva ser Hjugo i predlaže Bog blagoslovio njegovu nepromišljenost! da naslikam njegove tri ćerke na obali reke, kako kaže, u gejnzborovskom stilu. Došao je u moj studio pre neki dan i preporučio da se usmerim na portrete. Ja, naravno, znam šta to znači. „Prijatelju, tvoji pokušaji istorijskog i poetičnog su, naprosto, jadni. Tvoja četkica je u rukama uspešnog portretiste i ničeg više s malo istine i mnogo umeća u obmani a tvoj idealizam nikada neće biti dovoljan za bogove i boginje i herojsku priču, ali bi mogao da dostigne veliku cenu kao laskanje. Prijatelju, sudba te je napravila zadnjim točkom rotaposterior curras, et in axe secundo žuriš, ali si pozadi, i ne možeš to izmeniti.“ Koliko li teško pada našim prijateljima da nam daju takva otvorena mišljenja! Poznavao sam čoveka koji bi se čak potrudio da me pozove da bi mi rekao kako sam nepopravljivo svoj pristup subjektu lišio procene i da bi mi, da sam mu tražio to, pozajmio sopstvenu procenu. Takva je bila moja nezahvalnost i moja spremnost na kompromis, da sam, i dok je govorio, u sebi skicirao Tajnu večeru sa fizionomijom tog iskrenog prijatelja na levom kraju. Ali to je sve daleko od ser Hjuga, čiji je stil nagoveštavanja da nečija nadarenost nije na najvišem nivou toliko dobronameran i prijatan, da sam počeo da se osećam u prednosti nad onima nesrećnicima na vrhu. A njegova dobrota prema meni još mi je ugodnija, jer dopire iz ljubavi prema tebi, stari moj. Njegovo ćaskanje je neuobičajeno zabavno. Uzgred, kazao mi je da je tvoja vandajkovska vojvotkinja otišla sa svojim suprugom na krstarenje Mediteranom. Rekao bih da je moguće iskrcati se s jahte na kopno ili ukrcati se s kopna na jahtu. Možda ćeš imati priliku da nastaviš svoju teološku raspravu s lepom supralapsarijankom137 čini mi se da si rekao da su takva njena načela? Da li je vojvoda Alfonso takođe teološki nastrojen? možda je Arijan koji se protivi trojstvu. (Didaskalija: dok D. čita, duboki prezir se rađa na njegovom licu, te na poslednje reči ispušta pismo, hvata kragnu svog kaputa u monumentalnom stavu i ostaje tako sa izgledom načelno strahotnim, sve vreme pratećeg monologa: „0 noći, o tmino itd., itd.“)
Oprosti na sažetosti ovog pisma. Od mene nisi navikao na više od pukih objava činjenica, bez komentara ili digresija. Izostavio sam jednu činjenicu da su se Klesmerovi veče pred odlazak ponašali veličanstveno, blistajući kako bi se i moglo očekivati od planeta genija i blagostanja u konjunkciji. Mira je dobila mnoštvo orijentalnih poklona od njih.
Kakva će sreća biti kad se vratiš i dođeš u Opatiju dok sam ja tamo! Ja ću se ponašati savršeno smotreno i pobrati divna mišljenja. Ali otići ću do grada pokatkad, čisto da gvirnem u Raj. Vidiš koliko sam odmakao u poznavanju hebrejštine rame uz rame s mojim lordom Bolingbrokom, koji nije znao hebrejski, ali je „razumeo takvo učenje i o čemu je sve to pisanije“. Da Mira naredi, zadro bi duboko, ispod triliteralnih korena. Već mi je svejedno da li tamo ima smisla ili nema. Ali dok joj je brat živ, podozrevam da ona ne bi slušala ljubavnika, čak ni onog čija „kosa je kao stado ovaca koje se vide na gori Galadu“138 a ja laskam sebi kako bi malo glava izdržalo to poređenje bolje od moje. Zato ostajem s mojom nadom među cvetovima voćki.
Predano tvoj, Hans Mejrik.
Nekoliko meseci ranije ovo pismo od Hansa bi podelilo Derondine misli na razdražujući način: njegove romantične reči o Miri bile bi neprijatne i jedva da bi izazvale sažaljenje zbog verovatnog razočaranja njegovog prijatelja. Ali okolnosti su se promenila od marta. Mira više nije bila u delikatnom položaju u odnosu na Mejrikove, a Derondina pozicija je prolazila kroz promenu upravo krunisanu istinom o njegovom rođenju. Nova čistina ka budućnosti, premda nikad nije verovano u konačne vizije, neizbežno je otkrivala novo svetio, i uticala na njegov odnos prema prošlosti i sadašnjosti; zato se sada ono što je Hans nazvao svojom nadom Derondi nije činilo kao obešenjačka neumerenost koja je izazivala njegov gnev, već kao neobično uporan ptičji ples ekstravagantne prirode, i bio bi u stanju da sažaljeva svaku patnju svogprijatejja proizašlu iz takvog ponašanja, da je verovao da je patnja moguća. Ali neke od najnametljivijih misli toga dana, koji je protekao bez poziva od majke, behu posvećene uverenju da priroda Hansa Mejrika nije bila od onih u kojima bi ljubav mogla da pusti duboke korene što mogu da preobraze razočaranje u tugu: bila je previše nemirna, previše sklona uzbuđenju zbog novih stvari, previše spremna da se prepusti uobrazilji i da nosi svoje jade kao fantastični kostim. „Već počinje da glumi u ljubavi: sve to shvata kao neku komediju“, reče Deronda sebi. „Vrlo dobro zna da nema šanse. Baš liči na njega da zatvori oči na svaku moguću primedbu koju bih mogao da imam na takve njegove ispovesti o Miri. Siroti stari Hans! Da se nađemo pod vatrenom kišom, lelekao bi kao Grk, a ako ja ne bih kukao s njim, nikad mu ne bi palo na pamet da mi je loše koliko i njemu. A ipak, blagonaklon je i srdačan kad pominje druge, i ne mogu reći da ne zamišlja šta se dešava u drugim ljudima s druge strane, to uvek zamišlja prema svojim sklonostima.“
S takvom jetkošću, Deronda je odbacio slabašni gnev koji je u njemu izazvala Hansova naivna otvorenost. Činjenica koju je otkrio u svem trabunjanju o Gvendolin, da je otišla na krstarenje sa svojim suprugom, ukazivala je na uznemirujući nastavak Derondinog čudnog rastanka s njom. Ali jedna rečenica ga je neposredno onespokojila mnogo više od toga. Hansova sumnja da Mira u potaji pati beše suprotna njegovim željama, pa je, umesto da obaći njegovo zapažanje, Deronda počeo da razmišlja o uzroku tuge. Da li je to bio neki događaj koji se odigrao tokom njegovog odsustva ili samo rastući strah od nekakvog dešavanja? Da li je to bilo nešto, možda promenljivo, na novoj poziciji do koje su joj pomogli da dođe? Ili joj je možda Mordehaj govorio o onim svojim neobičnim nadama koje polaže u Derondu, povredivši njenu osetljivu prirodu otkrićem da je volja ili upornost vizionarskih ubeđenja njenog brata delovala prisilno na njihovo prijateljstvo. Možda ju je povredio strah da je u Derondinom odnosu prema njoj bilo više samosuzbijanja iz sažaljenja nego ravnopravnog vrednovanja? Jer i pored Mirinog tihog poricanja, očigledna žeđ duše s kojom je primila dokaz o ravnopravnosti nagoveštavala je bol koji bi osetila ako bi saznala da je ono što je smatrala pažnjom zasnovanom na čistom poštovanju imalo i nešto snishodljivosti u sebi.
U tom nagađanju, Deronda nije grešio u vezi sa onom crtom Mirine naravi na kojoj je zasnivao svoja razmišljanja potajnim protestom protiv načina na koji su se prema njoj ophodili dok nije srela njega. Jer ta zahvalnost koja nije dopuštala da ni pri jednom njihovom susretu ne propusti da istakne veličinu njenog duga njemu, pola svoje revnosti je crpela iz pronicljivog poređenja s onim što su drugi smatrali da je dovoljno da joj obezbede. Deronda je, zahvaljujući sličnim osećanjima, uspevao da dokuči takve tajne. Ali bio je daleko od istine kad je zaključio da je Mordehaj izdao sebi svojstvenu suzdržanost. Jer nijednoj drugoj duši pored Deronde nije pripovedao o istoriji njihovog međusobnog odnosa niti o uverenosti o poreklu njegovog prijatelja: ne samo da su ta pitanja za njega bila previše sveta da bi o njima govorio bez važnog razloga, već je primećivao da Deronda ustukne kad god se pomene njegovo poreklo; a strogo uzdržavanje od odgovora na lično pitanje o porodici Koen još je jasnije svedočilo o tome.
„Ezra, kako to“, upita Mira jednog dana, „da stalno krećem da se obraćam gospodinu Derondi kao da je Jevrejin?“ On joj se spokojno nasmešio i rekao: „Pretpostavljam da je to zato što se prema nama ophodi kao da nam je brat. Ali ne voli da se previše zadržava na razlikama u poreklu.“
„Gospodin Hans kaže da nikada nije živeo sa svojim roditeljima“, nastavila je Mira, kojoj je nužno bilo važno pitanje o svakom kog je visoko cenila.
„Ne traži da znaš takve stvari od gospodina Hansa“, prekori je Mordehaj, položivši šake na njene kovrdže, kao po običaju. „Ono što Danijel Deronda želi da znamo o njemu, na njemu je da nam kaže.“
I Mira se osetila prekorenom, poput Deronde. Ali to što je bila prekorena na taj način ispunilo ju je ponosom.
„Ne znam ni za koga tako mudrog kao što je moj brat“, rekla je jednog dana gospođi Mejrik kad je svratila u dom Mejrikovih u Čelsiju vraćajući se kući i zatekla majčicu samu, kako se nadala. „Teško je misliti da pripada istom svetu kao ljudi među kojima sam živela. Jednom sam vam rekla da je život zbog njih izgledao kao ludnica; ali kad sam sa Ezrom, osećam da je njegov život više dobro, iako je mnogo patio; za razliku od mene, koja sam htela da umrem zato što sam patila, i malo i kratko. Duša mu je tako puna, da je nemoguće da poželi smrt kao što sam ja poželela. Zbog njega se osećam kao juče, kad sam bila umorna, i išla sam kroz park posle slatke kiše a sunce je obasjalo travu i cveće. Sve na nebu i pod nebom izgledalo je čisto i divno, da se činilo da su umor i nevolja i gluposti samo mali deo života i ja sam postala trpeljiva i moje strpljenje i nada su porasli.“
Nežna setna nota u njenim rečima navela je gospođu Mejrik da ispitivački pogleda Miru. Pošto je položila šešir i zagladila kovrdže umornim pokretima, sela je na stolicu nasuprot svojoj prijateljici u uobičajenom stavu, s prekrštenim stopalima i šakama; ličila je na statuu spokoja u boji. Ali gospođa Mejrik je opazila novi izraz prigušene patnje na njenom licu, koji se uklapao u nagoveštaj iz njenih reči da strpljenje i nada traže neki dodatni podsticaj.
„Imaš li to neku novu muku na umu, draga moja?“, reče gospođa Mejrik, odloživši vez u znak predane pažnje. Mira je oklevala pre nego što je odgovorila: „Rekla bih da sam i previše spremna da govorim o nevoljama. Čini mi se sebičnim da stavljam nešto bolno u umove drugih ljudi, sem ako bi to izvesno sprečilo nešto još gore. A možda sam previše nagla i strašljiva.“
„Oh, draga moja, majke su stvorene da vole bol i nevolju radi svoje dece. Da li je to zato što nije bilo previše časova i što će ih verovatno biti manje kad se završi sezona? Uspeh u ovim stvarima ne dolazi odjednom.“ Gospođa Mejrik nije verovala da je to pravi uzrok bola, ali greška koja se može ispraviti otvara širi prostor za poveravanje.
„Ne, nije to“, odgovori Mira, blago odmahnuvši glavom. „Razočarala sam se malo zato što je mnogo dama reklo da žele da dajem časove pevanja njima ili njihovim ćerkama, a onda mi se više nisu javljale. Ali možda ću posle praznika predavati u nekim školama. Osim toga, i vi znate da sam sad bogata kao kakva princeza. Nisam takla sto funti koje mi je dala gospođa Klesmer; i ne plašim se da će Ezri ikada išta zafaliti, jer tu je gospodin Deronda“. A onda dodade: „Najveća mi je čast u životu što će moj brat deliti sa mnom bilo šta, ako zatreba. Oh, ne! Ezra i ja se ne plašimo jedno za drugo, kad je reč o hrani i odeći.“
„Ali neki drugi strah te muči“, reče gospođa Mejrik, ne bez svojih slutnji, „strah da bi nešto moglo da poremeti tvoj mir; ne prizivaj zlo, drago dete, sem ako se protiv njega možeš zaštititi. Strepnja ne služi ničemu ako je ne možemo iskoristiti kao zaštitu. Ali nema zaštite od svega što bi moglo da se desi. Da li sada imaš više razloga za nespokoj nego pre mesec dana?“
„Da, imam“, odgovori Mira. „Krila sam od Ezre. Nisam se usuđivala da mu kažem. Molim vas, oprostite što ne mogu da vam ne kažem. Imam jedan razlog više za nespokoj, od pre pet dana. Prilično sam sigurna da sam videla oca.“
Gospođa Mejrik se skupila, stavila ruke na grudi i nagnula se napred da bi sprečila sebe da ne izrekne najgore pogrde o tom ocu.
„Godinu dana ga je promenilo“, nastavila je Mira. „I pre nego što sam ga ostavila, već se bio izmenio i iznurio. Sećate se da sam vam pričala kako je ponekad plakao. Ezri sam ispričala sve što i vama, i on kaže da se otac prokockao, a ljudi se zbog toga lako uznemire, a potom ushite. A sada videla sam ga samo na trenutak lice mu je izgledalo još unezverenije, a odeća pohabana. Bio je sa čovekom koji je izgledao mnogo gore i nosio nešto, a žurili su za kočijom.“
„Dete, nadam se da te nije video?“
„Ne. Vraćala sam se od gospođe Rejmond, i čekala sam da pređem ulicu blizu Mermernog luka. Ubrzo se popeo u kočiju i nestao mi iz vida. Bio je to užasan trenutak. Kao da mi se vratio prethodni život, i to još gori nego ranije. Osetila sam se nanovo oslobođenom kad je nestao, ne znajući da sam bila tu. A ipak, povredilo me je što sam se tako osećala kao da sam imala mrsko osećanje, gotovo kao što su opisivale reči iz drame koje je jednom trebalo da izgovorim: ‘ugrejala sam ruke u krvi svojih bližnjih’. Jer kud je moj otac mogao da ide? Šta može da bude s njim? A to što ima ćerku koja bi ga primila uprkos svemu, moglo bi da spreči najgore. Postoji li išta nalik bolu kad vidiš da je ono što je trebalo da bude najbolje u tvom životu postalo najgore? Sva ta suprotna osećanja su se susretala i međusobno gurala i to mi je iscrpio svu snagu. Niko to ne bi mogao da glumi. Gluma je spora i bedna spram onog kroz šta moramo da prolazimo uznutra. Ne znam kako sam pozvala kočiju. Sećam se samo da sam bila u njoj kad sam se dosetila: ‘Ne mogu da kažem Ezri; ne sme da zna.’“
„Plašiš se da ćeš ga rastužiti?“, upita gospođa Mejrik, pošto je Mira zastala na trenutak.
„Da a ima još nešto“, nastavi Mira, oklevajući, kao da je preispitivala svoje osećanje pre nego što se usudila da progovori o njemu. „Želim da kažem vama; ne mogu reći nikom drugom. Ne bih ni rođenoj majci mogla da kažem, krila bih od nje. Stidim se zbog oca, i, možda je čudno, stid je veći pred Ezrom nego pred bilo kim drugim. Hteo je da mu kažem sve o svom životu i ja sam ga poslušala. Ali boli me što znam da je Ezra svestan svega toga o mom životu. I, možete li da verujete? Kad me proganja misao kako bi to izgledalo kad bi otac došao i otkrio se nama dvoma, čini mi se da bi me najviše pogodilo ako bi otac ustuknuo pred Ezrom. To je istina. Ne znam da li je to ispravno osećanje. Ali ne mogu da se otmem utisku da bih radije pokušala da se staram o ocu u tajnosti bio bi to veliki teret, ali bih radije da sprečim njegov susret s bratom.“
„Ne smeš da podstičeš takvo osećanje, Miro“, žustro je prekori gospođa Mejrik. „To bi bilo veoma opasno; bilo bi pogrešno. Ne smeš da skrivaš takve stvari.“
„Ali zar moram da kažem Ezri ako vidim oca?“, zapita Mira s negodovanjem u glasu.
„Ne moraš“, odgovori gospođa Mejrik kolebljivo. „Ne znam da li je nužno da uradiš tako. Tvoj otac će možda uskoro otići. Nije sigurno da je došao za tobom i možda ga više nikada nećeš videti. A tvoj brat će biti pošteđen nepotrebne brige. Ali obećaj mi da ćeš, ako te otac vidi ako te se ponovo dočepa da ćeš nam reći. Obećaj mi, Miro. Imam pravo to da tražim od tebe.“
Mira je malo razmislila, potom se nagnula napred da stavi šaku u šake gospođe Mejrik, i rekla: „Pošto tako tražite, obećavam. Nosiću sa sobom to osećanje stida. Odavno sam naviknuta da mislim kako moram da trpim takav unutrašnji bol. Ali stid zbog oca me peče više kad pomislim na njegov susret sa Ezrom.“ Zaćutala je na koji trenutak, a potom je nastavila, tonom čežnjivog sažaljenja: „A mi smo njegova deca i on je jednom bio poput nas i majka ga je volela. Oh! Vidim kako sve to nestaje, i to me boli, jer je surovo.“
Miri nije potekla nijedna suza: disciplina koja je njome vladala čitavog života branila joj je da se prepušta takvim izlivima emocija, stavljajući ih pod strogu kontrolu jakih motiva; ali činilo se da se u njenom glasu javio izrazitiji izraz tuge. Gospođa Mejrik, sa svom svojom pronicljivošću i dobronamernošću, nije sasvim razumela to kćerinje osećanje koje se u Miri ukorenilo ispod gneva zbog najgorih ogrešenja. Mogla je da zamisli da majka oseća stalnu milosrdnost i stid zbog bezočnog sina, ali nije imala strpljenja za ono što je smatrala preteranom popustljivošću prema tom ocu, kome je, otkad se ponovo pojavio, želela da se o njemu stara tamničar. Ipak, Mirino obećanje pružalo je izvesnu sigurnost kao protivtežu njenoj slabosti.
Taj mrski događaj bio je jedini razlog kojim bi Mira mogla da opravda prikrivenu tugu što ju je Hans naslutio. Ali jedan element svog izmenjenog raspoloženja nije mogla tačno da objasni: bilo je to nejasno kao osećaj da dolazi promena vremena. Možda se prvi pokretač nespokoja može potražiti u Gvendolininom ponašanju tokom one posete čiji izgovor beše poziv Miri da peva, a razlog usplahireno i čudno propitivanje o Derondi. Mira je, nagonski, ćutala o toj poseti, ali živo je se prisećala, što je probudilo novu osetljivost u njoj i svest, veću nego ikad pre, o odnosima Deronde i tog društva kome nije pripadala, ali koje je često imala prilike da posmatra. Zahvaljujući neobičnom životu i posebnom obrazovanju, stekla je izuzetno poznavanje sveta i zla u njemu, koje je bilo čudna mešavina direktnog osmatranja i plodova čitanja i pozorišnog usavršavanja. Njeno sećanje obilovalo je okolnostima ispunjenim strastima i intrigama, koje nikada nisu bile deo njenih emocija, već daleko od nje, na isti način na koji se odmakla od života oko sebe. Nešto od tog maštovitog znanja sad je počelo da obavija gospođu Grandkort, i premda Mira ne bi lako dopustila ikakvim okolnostima da naruše njeno poštovanje prema Derondi, nije mogla da izbegne novu, bolno jasnu kopču njegovog celokupnog života sa svetom njoj dalekim, u kome su njegova osećanja i postupci mogli imati veze sa ženom poput Gvendolin, koja joj beše sve mrskija, čak i kad je prestala da je viđa; jer naklonost i odbojnost mogu da rastu u mislima brzo koliko i u neposrednom prisustvu. Svaku svesnu uznemirenost zbog predstave da bi Deronda mogao duboko da mari za nešto što je daleko ne samo od nje već i od njegovog prijateljstva s njenim bratom, sasekla bi prekornim pitanjima: šta je ona do neko ko deli njegovu velikodušnu dobrotu s mnogima? A njegova privrženost njenom bratu, nije li nastala previše kasno te će se uskoro okončati? Imao je veza pre toga, i one će opstati kad ovu uskoro preseče smrt. Ali njen nespokoj nije dostigao onu tačku samoprepoznavanja u kojoj bi ga se postidela kao posledice posredne, drske čežnje za Derondinim osećanjima. Ideja da bi ona ili bilo ko drugi mislio o njemu kao o mogućem ljubavniku nikad joj nije pala na pamet; jednako nemoguće to beše za gospođu Mejrik i devojke, koje su poput nje smatrale njegovo mešanje u njen život nečim izuzetnim, a njegovu ulogu njenog spasioca i zaštitnika toliko dirljivom, da bi nagoveštaj da on ima drugačiji odnos prema njoj smatrale uvredom: takvo viđenje delio je i Hans. Pomalo je surovo misliti kako neki ljudi postaju manji u našim očima kad ih gledamo kao ljubavnike. Ali za remećenje Mirine podsvesti krivica je ležala upravo u tom nevinom stavu Mejrikovih. Prva prilika teško da je mogla biti tričavija, ali je pripremila njenu emotivnu prirodu za dublje posledice koje su se kasnije javile.
Bilo je to prilikom posete Ane Gaskojn Mejrikovima, kad je ova u razgovoru došla do njenog srodstva s Gvendolin. Poseta je uređena da bi Ana videla Miru; tri devojke behu kod kuće sa svojom majkom i, naravno, razgovor između šest ženskih osoba slobodno je tekao, nesputan muškim standardima koji bi ga poremetili. Ana Gaskojn se s Mejrikovim devojkama osećala kao kod kuće, jer one su znale kako je to imati brata i načelno se smatrati manje važnima na svetu; a i ranije je još rekla Reksu kako misli da je univerzitet dobar, jer braća su sklapala prijateljstva tamo s onima čije porodice nisu bogate i uzvišene, a ipak su (poput univerziteta) dobre. Mejrikovi su joj se činili gotovo uznemirujuće pametnim, i ona se savetovala s njima kako najbolje da podučava Lotu, poverivši im da je ona sama najmanje bistra u porodici. Mira je došla kasnije, zatekavši pun buket mladih lica oko stola s čajem Hafiz, koji je sedeo malo dalje, budno motreći širom otvorenih očiju, čitavu scenu je video kao priliku da dobije porciju mleka.
„Zamisli kakvo iznenađenje, Miro“, reče Kejt. „Pričali smo o gospodinu Derondi i Malindžerovima, i ispostavilo se da ih gospođica Gaskojn sve zna.“
„Samo znam za njih“, ispravi je Ana, blago porumenevši od uzbuđenja, jer je videla ljupku Jevrejku o kojoj je čula gotovo zadivljujuće stvari. „Nisam ih videla. Ali pre nekoliko meseci, moja rođaka se udala za nećaka ser Hjuga Malindžera, gospodina Grandkorta, koji je živeo na imanju ser Hjuga u Diplouu, blizu nas.“
„Eto!“, uskliknu Mab, stisnuvši šake. „Gospođa Grandkort, vandajkovska vojvotkinja, vaša je rođaka?“
„Oh, da, ja sam joj bila deveruša“, reče Ana. „Njena i moja mama su sestre. Tetka je do prošle godine bila mnogo bogatija, ali onda su ona i mama izgubile sav imetak. Tata je, znate, duhovnik, te je nama svejedno, sem što nemamo kočiju niti pravimo večere za šire društvo što se meni više sviđa. Ali za sirotu tetku Dovilou to je bio veliki udar, jer nije mogla da živi s nama i jer osim Gvendolin ima još četiri ćerke; ali kada se ona udala za gospodina Grandkorta, to je postalo nevažno, jer je on veoma bogat.“
„Oh, tako je divno otkrivati veze!“, uskliknu Mab. „To je nalik kineskoj slagalici u kojoj se sve uklapa. Sigurna sam da nešto divno mora ispasti iz toga, ali ne mogu reći šta.“
„Blagi Bože, Mab“, opomenu je Ejmi, „veze se nužno stvaraju. Jedina razlika je što igrom slučaja znamo ljude koji su njima obuhvaćeni. Takve stvari su svakodnevne.“
„Molim te, Ejmi, zašto tvrdiš da je broj devet predivan?“, upita Mab. „Sigurna sam da se to dešava svakodnevno. Zanemarite ovo, gospođice Gaskojn; molim vas, nastavite. A gospodin Deronda? Jeste li ikada videli gospodina Derondu? Morate ga pomenud.“
„Ne, nisam ga videla“, odgovori Ana, „ali bio je u Diplouu pre nego što se moja rođaka udala, i čula sam kako tetka priča tati o njemu. Rekla je o njemu isto što i vi, samo ne tako opširno: odnosno, ispričala je da gospodin Deronda živi sa ser Hjugom Malindžerom, i da misli da je veoma fin. Mi prilično razgovaramo o svakom ko dođe u blizinu Penikota, jer se retko pojavljuje neko nov. Ali sećam se da mi je Gvendolin, kad sam je upitala šta misli o gospodinu Derondi, rekla: ‘Ne pominji to nikome, Ana, ali mislim da je njegova kosa crna.’ Ona voli da odgovara tako šaljivo: oduvek je bila vesela. Zaista je divno što sad čujem toliko toga o njemu, sve zato što gospodin Hans zna Reksa, i što sam imala zadovoljstvo da upoznam vas“, završi Ana, gledajući u gopođu Mejrik sa smernom ljupkošću.
„Zadovoljstvo je naše; ali bilo bi čudno da ste došli u ovu kući, a da ne čujete ništa o gospodinu Derondi zar ne, Miro?“, upita gospođa Mejrik.
Mira se nasmeši s odobravanjem, ali ništa ne reče. Na licu joj se očitavalo zbunjeno nezadovoljstvo na mešavinu imena i slika o kojima je slušala.
„Moj sin gospođu Grandkort zove vandajkovskom vojvotkinjom“, nastavi gospođa Mejrik, okrenuvši se ka Ani. „Smatra je naočitom i slikovitom.“
„Tako je“, složi se Ana. „Gvendolin je oduvek bila prelepa ljudi su se slepo zaljubljivali u nju. Bilo mi je žao, jer su zbog toga na kraju bili nesrećni.“
„A kako vam se dopada gospodin Grandkort, srećni ljubavnik?“ zapita gospođa Mejrik, koja je, na svoj način, bila znatiželjna koliko i Mab u vezi s promenom životnih okolnosti udovice sa ćerkama.
„Tata je odobrio njihov brak, a tetka kaže da je vrlo velikodušan“, odgovori Ana, koja je od početka govorila s vrlom namerom da potisne sopstvena osećanja, ali onda je, ne mogavši da odoli retkoj prilici da ih slobodno izrazi, nastavila, „inače ne bih mislila da je naročito dobar. Prilično je gord i nimalo veseo kao što je Gvendolin. Mislim da bi joj više odgovarao neko mlađi i živahniji. Ali možda zbog brata koji nam se čini boljim od svih imamo gore mišljenje o drugima.“
„Sačekaj dok ne vidiš gospodina Derondu“, reče Mab, značajno klimajući glavom.
„Ničiji brat nije bolji od njega.“
„Naša braća moraju biti dobri muževi“, odsečno dodade Kejt, „jer gospodina Derondu nikada neće dobiti. Nijedna žena nije dovoljno dobra da mu bude supruga.“
„Nijedna žena ne treba da priželjkuje da se uda za njega“, reče Mab, s negodovanjem. ,Ja nikada ne bih želela. Zamislite da saznate da ima račun kod krojača i da koristi hvataljke za čizme, poput Hansa. Kome bi palo na pamet da bi se ženio?“
„Meni“, reče Kejt. „Kad sam crtala venčanje za naslovnu stranu ‘Srca i dijamanata’, mladoženju sam crtala prema njemu, i tražila sam veličanstvenu ženu koja bi mogla da prođe kao njegova vojvotkinja, ali nisam mogla da zamislim nijednu koja ne bi izgledala ubogo kraj njega.“
„Trebalo je da zamisliš tu gospođu Grandkort“, reče gospođa Mejrik. „Hans kaže da ona i gospodin Deronda baš idu jedno uz drugo. Ona je visoka i lepa. Ali ti je znaš, Miro, možeš je opisati. Šta ti misliš o gospođi Grandkort?“
„Mislim da je ona princeza Eboli iz Don Karlosa139 reče Mira napeto. U mislima, nečujno za svoje slušaoce, povezala ju je i sa izvesnom glumicom i s ulogom koju je ova igrala.
„Tvoje poređenje mi je zagonetka, draga moja“, reče gospođa Mejrik, smešeći se.
„Rekli ste da je gospođa Grandkort visoka i lepa“, nastavi Mira, nešto bleđa. „To je sasvim tačno „
Brz pogled gospođe Mejrik opazio je nešto neobično, što je odmah dokučila. Hirovitost u ponašanju i namerama finih dama često je povređivala Miru.
„Gospođa Grandkort je razmišljala da uzima časove od Mire“, objasni, okrenuvši se Ani. „Ali mnogi su pominjali časove, a onda nisu nalazili vremena. Pomodne dame imaju previše posla.“
Princeza Eboli nije dalje bila glavna tema razgovora. To poređenje otelo se Miri sa usana usled pritiska bola koji nije nalikovao ničemu što je prethodno osetila. Razgovor je od samog početka oživljavao neprijatne utiske u njoj, a sugestivno zapažanje gospođe Mejrik o Gvendolininoj figuri kraj Derondine ju je žacnulo, potvrdivši njeno potajno ubeđenje da ta visoka i lepa žena na neki način utiče na njegovu sudbinu. Dugo posle toga, osećala se kao da je doživela jak potres.
Uveče je, spustivši obraz na rame svoga brata dok je sedela kraj njega, a on se naslanjao u krevetu teško dišući, rekla:
„Ezra, da li tvojoj ljubavi prema gospodinu Derondi smeta što je toliki deo njegovog života skriven od tebe jer on je među osobama i mari za osobe tako različite od nas?“
„Ne, nimalo“, odgovori Mordehaj. „Smatram dragocenim to što ima pripremu koja je meni nedostajala i što je uspešni Egipćanin.“ Potom je, dosetivši se da ona zasigurno ne razume njegove reči, dodao: „Tim više imam da mu pružim, pošto se njegovo blago razlikuju od mog. To je blagoslov prijateljstva.“
Mira je malo razmislila.
„Ipak“, reče ona, „zar ne bi to bilo iskušenje za tvoju ljubav prema njemu, ako bi taj drugi deo njegovog života bio poput gomile u kojoj bi se izgubio, pa bi ga ona odnela od tebe hoću reći, u mislima, ne samo iz tvog vidokruga, kao sad, i ne samo nakratko, već za stalno. Kako bi to podneo! Naša vera nam nalaže da podnosimo. Ali kako bi podneo?“
„Nimalo dobro, sestro nimalo dobro; ali to se nikada neće desiti“, odgovori Mordehaj, gledajući u nju s nežnim osmehom. Mislio je da njenom srcu treba uteha zbog njega.
Mira nije dalje govorila. Razmišljala je o razlici između njenog stanja i stanja njenog brata, i osetila se mnogo manje važnom. Zašto se ne bi sasvim zadovoljila njegovim širim prosuđivanjem? Nije našla potpuniji razlog osim bolnog osećanja neprilagođenosti čemu? Sanjanim mogućnostima, koje su se opirale jasnom opisu, ali koje su jedno ime i jedan lik uporno obeležavali poput mrlje u njenom vidnom polju. Tu je ležao neodređeniji izvor prikrivene tuge, vidljive Hansu kroz opadanje te slatke neusiljenosti, tog spremnog radosnog odgovora u njenom govoru i smehu, koji je došao s njenim novim osećanjem slobode i sigurnosti i ostavljao utisak ljudima oko nje da je okružena tek procvetalim belim radama i jasnim pojem ptica. Ona je svoju usiljenost smatrala nekom vrstom nezahvalnosti i nedostatka osetljivosti zbog viših stvari koje su joj date u novom životu, i kad god bi u svoje pevanje unela više energije nego obično, bila je to energija negodovanja protiv površnosti sopstvenog zadovoljstva.
Jednom je u takvom raspoloženju rekla: „Znaš li koja je razlika između tebe i mene, Ezra? Ti si izvor u suši, a ja sam žirova kapica; vode nebesa me ispunjavaju, ali i najmanji potres će me isprazniti.11
„Ali šta te je potreslo?“, upita Mordehaj.
„Misli“, odgovori Mira, „misli koje dolaze poput lahora i drmaju me o lošim ljudima, pogrešnim stvarima, nesrećama, i kako bi mogli da utiču na nas.“
„Moramo da uzmemo naš deo, Miro. Tu je. Na čije rame da ga odložimo, da bismo bili slobodni?“
Jedini svesni znak ispoljavanja njene unutrašnje brige beše ta daleka aluzija.

POGLAVLJE LIII

„Beznađe moje ospokojava me.“

Šekspir140

Pre nego što je Deronda pozvan na drugi razgovor s majkom, prošao je dan tokom kog mu je slala samo poruke da se ne oseća dovoljno dobro da bi ga ponovo primila; ali trećeg jutra stiže mu pismo s rečima: „Odlazim danas. Dođi odmah da me vidiš.“
Uveden je u istu odaju kao pre, samo mnogo zamračeniju zavesama. Kneginja nije bila tu. Ubrzo se pojavila, u komotnom ogrtaču od mekane tamnonarandžaste svile, glave ponovo pokrivene crnom čipkom, dok su joj iz širokih rukava virile gole ruke. Lice joj je izgledalo još upečatljivije pod slabim svetlom, oči krupnije, linije moćnije. Mogli biste je zamisliti kao čarobnicu koja pruža prelepu ruku da meša napitke za vraćanje mladosti drugima, ali ne i sebi, jer dosta joj je bilo sopstvene mladosti.
Stavila je ruke na ramena svog sina i poljubila ga u oba obraza, a potom se smestila u jastuke sa stavom sigurne nepokolebljivosti i dostojanstva, nasuprot nepostojanosti iz prvog razgovora, pa reče Derondi da sedne kraj nje. On ju je poslušao, upitavši:
„Pretpostavljam da vam je sada mnogo bolje?“
„Da, ponovo mi je dobro. Ima li još nešto što bi hteo da me pitaš?“, izgovorila je više kao kraljica nego kao majka.
„Mogu li da nađem kuću u Đenovi gde ste živeli sa dedom?“, upita Deronda.
„Ne“, odgovorila je, odrično odmahnuvši rukom, „srušena je. Ali sve o našoj porodici kao i na kojim raznim mestima je živeo moj otac, saznaćeš iz papira u škrinji, bolje nego što bih ja umela da ti ispričam. Pomenula sam ti da je otac bio lekar. Moja majka je bila iz porodice Morter. Nekad sam sve te stvari čula ne slušajući. Naći ćeš sve to u škrinji. Ja sam ih potisnula koliko sam mogla.“
Deronda je pokušao da sakrije bol, te je rekao: „Sve drugo što bih želeo da saznam od vas je ono što će vam pružiti zadovoljstvo ako mi poverite.“
„Mislim da sam ti rekla sve što bi se moglo tražiti od mene“, odgovori kneginja, hladno i zamišljeno. Činilo se kao da je iscrpla emocije u njihovim prethodnom razgovoru. Zapravo, rekla je sebi: „Sve sam uradila. Priznala sam sve. Neću ponovo da prolazim kroz to. Spasiću sebe nemira.“ I ponašala se u skladu s tim.
Ali za Derondu je taj trenutak bio surov. Njegova sinovska čežnja preobrazila se u razočaravajuće hodočašće hramu u kome više nije bilo simbola svetosti. Činilo se da je sve ono što je njoj nedostajalo bilo u njemu, i on drhtavim glasom reče:
„Onda, rastaćemo se i ja vam nikada neću biti ništa?“
„Bolje je tako“, kneginja će, mekšim, saosećajnijim glasom. „Dobio bi samo tešku dužnost, čak i kad bi bilo moguće da zauzmeš mesto mog sina. Ne bi me voleo. Ne poriči to“, naglo reče, pruživši šaku. „Znam kako je. Ne dopada ti se šta sam uradila. Ljut si na mene. Misliš da sam ti uskratila nešto. Na dedinoj si strani, i uvek ćeš me osuđivati u svom srcu.“
Deronda se osećao kao da je mu je zabranjeno da progovori. Ustao je, jer mu je draže bilo da stoji nego da sedi kraj nje, a da se pritom povinuje toj prekoj zabrani ljubavi. Ali njegovarmajka ga je pogledala s novom blagonaklonošću u pogledu i rekla:
„Grešiš što si ljut na mene. Za tebe je bilo bolje što sam ovako postupila.“ Zastavši malo, dodade: „Sad mi reci šta ćeš učiniti?“
„Mislite li na ovaj trenutak“, upita Deronda, „ili na plan za budućnost?“
„Mislim na budućnost. Šta menja to što sam ti rekla istinu o poreklu?“
„Menja mnogo toga“, odlučno odgovori Deronda. „Teško da mogu zamisliti bilo šta drugo što bi više promenilo stvari.“
„Šta ćeš onda da radiš?“ reče kneginja, nešto oštrije. „Da postaneš kao tvoj deda da budeš ono što je želeo za tebe, Jevrejin poput njega?“
„To je nemoguće. Moje obrazovanje nikada se ne bi pomirilo s tim. Hrišćanske sklonosti usađene u moj um nikad ne mogu izumreti u meni“, reče Deronda, sve odlučnijim glasom. „Ali smatram da mi je dužnost na to me tera i moje osećanje da se poistovetim sa svojim precima, koliko god je moguće, a ako mogu nešto da uradim za njih, dušom, i telom, da to ispunim.“
Njegova majka prelazila je ispitivačkim pogledom preko njegovog lica, kao da je mislila da bi pažljivom analizom mogla da rastumači neki težak jezik. Podneo je to osmatranje vrlo postojano, odlučno se držeći suprotnog stava koji beše najpotpuniji izraz njegove ličnosti. Nagnula se malo prema njemu i rekla, naglašavajući reči:
„Zaljubljen si u Jevrejku.“
Deronda je buknuo i kazao: „Moji razlozi ne zavise od te činjenice.“
„Znam ja. Videla sam kakvi su muškarci“, kneginja će na to odsečno.
„Reci mi istinu. Ona je Jevrejka koja neće prihvatiti nikoga sem Jevrejina. Malo je takvih“, dodade, s nijansom podsmeha u glasu.
Deronda je oklevao da odgovori: svi se tako osećamo kada razgovaramo s onima koji će, šta god da kažemo, protumačiti kao potvrdu predubeđenja u koja su sigurni. Ali, osim toga, osećao je otpor i da porekne i da potvrdi ono o čemu je neposredno bila reč. Ćutao je, te ona ubrzo reče:
„Voliš je kao što je tvoj otac voleo mene i privlači te kako sam ja privlačila njega.“
Te reči dotakle su sinovljevu imaginaciju u Derondi, i njegova majka protumači nežnost u njegovom pogledu kao potvrdu. Nastavi s jačim žarom: „Ali ja sam ga vodila na drugu stranu. A tvoj deda sad se sveti.“
„Majko“, reče Deronda, opominjućim tonom, „nemojmo da razmišljamo o tome na taj način. Priznaću da obrazovanje koje ste odabrali za mene može da mi bude od koristi. Radije ću ceniti dobrobit sa zahvalnošću, nego zlopamtiti zbog nanete povrede. Mislim da bi bilo ispravno da sam rastao svestan toga da sam Jevrejin, ali mi je svakako oduvek činilo dobro to što sam dobijao široko obrazovanje i naklonost. A sada ste mi povratili moje nasleđe. Zahvaljujući izvesnim dešavanjima, obnova je potpunija nego što ste vi bili u stanju da učinite. Spašeni ste se od toga da uskratite mom narodu da mu služim i da uskratite meni tu dužnost: zašto ne možete ćelom dušom da prihvatite to?“
Deronda je zastao u svojoj molbi: majka ga je pogledala, slušajući, kao da je kadenca njegovog glasa obuzimala njeno uvo, ali ipak je lagano odmahnula glavom. On poče ponovo, upornije.
„Rekli ste mi da ste za mene tražili ono što ste mislili da je najbolje za mene: smekšajte srce i otvorite ga za ljubav prema mom dedi, koji je tražio ono što je mislio da je najbolje za vas.“
„Ne za mene, ne“, odlučno je odmahnula je glavom, odričući, i čvrsto stežući ruke. „Kažem ti da je o svojoj ćerki razmišljao samo kao o sredstvu. Zato što sam imala želje van svoje namene, trebalo je da me ogradi i muči. Ako je to ispravan zakon za svet, neću reći da ga volim. Ukoliko su moji postupci bili pogrešni ako je Bog taj koji zahteva da otkrijem ono što sam prikrila, koji me kažnjava jer sam obmanula oca i nisam ga upozorila da ću izdati njegovo poverenje pa, rekla sam ti sve. Uradila sam što sam mogla. I tvoja duša odobrava. To je dovoljno. Ja sam, na kraju krajeva, bila sredstvo kao što je moj otac želeo. ‘Želim unuka koji će imati pravo jevrejsko srce. Svaki Jevrejin treba da podiže porodicu kao da se nada da će se u njoj roditi Spasitelj.’“
Izgovarajući poslednju rečenicu, kneginja je suzila oči, klimnula glavom gore-dole, i oglasila se grudnim tonom, kao da nevoljno citira.
„Jesu li to bile reči moga dede?“, upita Deronda.
„Da, da, i naći ćeš ih napismeno. Htela sam da mu pomrsim račune“, odgovori kneginja, sa iznenadnim izlivom strasti kakve je ispoljavala u prethodnom razgovoru. Potom dodade nešto sporije: „Hteo je da volim ono što sam mrzela otkad sam bila ovolička“, na to postavi šaku nekoliko stopa od poda. „To nikad neće biti. Ali kakve to ima veze? Iznela sam teret koji je mi je stavio na leđa, sviđalo se to meni ili ne. Ti si unuk kakvog je želeo. Govoriš kao muškarci kao da se osećaš mudrim. Šta sve to znači?“ Ton joj beše osoran i prezriv. Deronda je, i pored bola i težine trenutka, morao da ima na umu čvrstinu njihove veze, da njegove reči ne bi postale surove. Počeo je molećivim tonom:
„Majko, ne recite da se osećam mudrim. Našli smo se u vrtlogu poteškoća. Ne vidim kako da ih raskrčimo do da budemo iskreni, ne zadržavajući činjenice koje bi mogle, koje bj trebalo da nose obavezu sa sobom, da nam budu jedina vodilja ka dužnosti. Ne čudi što se takve činjenice otkrivaju uprkos prikrivanju. Posledice koje su pripremale generacije vrlo verovatno će nadvladati spletkarenje koje bi ih sve podvrgnulo zadovoljavanju sebičnih ciljeva. Vaša volja je bila jaka, ali poverenje moga dede koje ste prihvatili i niste opravdali ono što nazivate teretom izraz je nečeg snažnijeg, s dubljim, dalekosežnijim korenima, utkanog u osnove svetosti svih ljudi. Odrekli ste me se i još uvek me ne prihvatate kao sina“, gnev je nesvesno izbio u Derondinom glasu, „ali to jače Nešto je odlučilo da ja budem unuk kog ste takođe hteli da poništite.“
Njegova majka ga je posmatrala prodornim pogledom, i na njenom licu ponovo se pojavi divljenje. Posle trenutka tišine, odgovorila je tihim, ubedljivim glasom:
„Sedi ovde ponovo“, i on je posluša, smestivši se kraj nje. Stavila je šaku na njegovo rame i nastavila:
„Osuđuješ me. Gubitnik sam. I ljut si zato što te ne prihvatam. Šta drugo možeš do da izgubiš strpljenje? Tvoja majka je slomljena žena. Moje osećanje života je tek nešto više od osećanja onog što je bilo sem kad je prisutan bol. Zameraš mi što sam se rastavila od tebe. Tad sam imala dovoljno užitaka bez tebe. Sad mi se vraćaš, i ne mogu da uživam u tebi. Imaš li prokleti duh Jevrejina u sebi? Zar nisi u stanju da mi oprostiš? Da li će ti biti drago kad pomisliš da sam kažnjena jer ti nisam bila jevrejska majka?“
„Kako možete to da me pitate?“, pobuni se Deronda. „Zar vas nisam tražio da bih barem sad mogao da vam budem sin? Patim zato što ste me proglasili nemoćnim da vas utešim. Odrekao bih se mnogo toga meni dragog ako bih vam tako ublažio muke.“
„Ničeg se nećeš odreći“, reče njegova majka nemirnim glasom. „Bićeš srećan. Dozvolićeš da mislim da si srećan. Nisam ti učinila nikakvo zlo. Nemaš razloga da me proklinješ. Prema meni ćeš osećati ono što se oseća za upokojenog za koga se izgovaraju molitve molićeš se da budem spasena svih muka, sve kazne. A ja ću viđati tebe, umesto tvog dede. Da li će mi se nešto loše desiti zato što sam po danu izneverila njegovu volju kad je otišao u tamu? Ne mogu reći: ako misliš da će mi kadiš141 pomoći, izgovori ga. Staćeš između mene i mrtvih. Kad me se setiš, izgledaćeš kao sada: uvek kao da si bio nežan sin, uvek kao da sam bila nežna majka.“
Činilo se da je bila odlučna da je uznemirenost ne nadvlada, ali on je osećao kako joj se trese šaka na njegovom ramenu. Duboka saosećajnost je sasekla sve njegove reči. S molećivim izrazom lica, zagrlio ju je i nežno joj privukao glavu na grudi. Sedeli su tako nekoliko trenutaka. Potom je ponovo pridigla glavu i ustala, uzdahnuvši duboko, kao da ju je taj uzdah oslobodio težine misli. Deronda je, stojeći pred njom, osećao da se susret bliži kraju. Ali ponovo se odigrala jedna od njenih brzih pramena raspoloženja.
„Da li je lepa?“, naglo upita.
„Ko?“, zapita Deronda, promenivši boju.
„Žena koju voliš.“
Nije bio trenutak za detaljna objašnjenja. Morao je da kaže: „Da.“
„Nije ambiciozna?“
„Ne, ne bih rekao.“
„Nije od onih koje moraju ići svojim putem?“
„Mislim da njena priroda nije takva da je vodi ka veličanstvenim delima.“
„Nije ovakva?“, upita kneginja, izvadivši iz novčanika minijaturu okruženu draguljima i zadrža je pred sinom. Beše to ona u svoj vatri mladosti, i kad Deronda pogleda u minijaturu sa setnim divljenjem, ona reče: „Zar nisam s pravom želela da budem više od ćerke i majke? Glas i genij su priličili licu. Šta god drugo da je bilo pogrešno, priznaćeš da sam imala pravo da budem umetnica, iako je očeva volja bila protiv toga. Moja priroda mi je dala za pravo.“
„Priznajem*1, kaza Deronda, skrenuvši pogled s minijature na njeno lice, koje je čak i s tim umornim bledilom imalo izraz tako žive sile da olovka to ne bi mogla dočarati.
„Hoćeš li uzeti portret?“, upita kneginja nešto nežnije. „Ako je dobra žena, nauči je da dobronamerno misli o meni.“
„Biću zahvalan na portretu“, odgovori Deronda, „ali, moram reći da nisam siguran da će ona koju volim voleti mene. Do sada joj ništa nisam rekao.“
„Ko je i šta je ona?“, zapita majka. Pitanje je zvučalo kao naređenje.
„Vaspitana je kao pozorišna pevačica“, reče Deronda, pomalo nevoljno. „Otac ju je rano uzeo od majke, i život joj je bio nesrećan. Veoma je mlada, ima tek dvadeset godina. Otac je hteo da joj usadi nepoštovanje, čak i odvratnost prema njenim jevrejskim korenima, ali ona je svu svoju ljubav sakrila u sećanje na majku i u zajedništvo svog naroda.“
„Ah, nalik tebi. Vezana za judeizam o kome ne zna ništa“, odsečno primeti kneginja. „To je poezija za opersku noć. Da li voli svoj umetnički život, da li njeno pevanje išta vredi?“ *
„Njeno pevačko umeće je izuzetno. Ali glas joj nije za scenu. Mislim da joj se umetnički život ogadio.“
„Onda je kao stvorena za tebe. Ser Hjugo je rekao da si se gorko usprotivio ideji da budeš pevač, a vidim da se nikada ne bi potčinio ženi, kao što je učinio tvoj otac.“
„Ponavljam“, naglasi Deronda, „ponavljam da nemam potvrde njene ljubavi prema meni, ni mogućnosti da se ikada možemo spojiti. Druge stvari, bolne, možda su preda mnom. Imam razloga da se pripremim na to da ću možda morati da se odreknem te mogućnosti, a ne da je negujem. Ali pretpostavljam da bih tako mogao da se osećam i u vezi sa srećom u načelu. Došla ili ne, čovek treba da se pripremi na to da je možda neće biti.“
„Da li se osećaš tako?“, upita majka, položivši šake na njegova ramena i pažljivo osmatrajući njegovo lice, dok je govorila tihim, zamišljenim glasom, zastavši na trenutak. „Siroti dečak! Pitam se kako bi bilo da sam te zadržala uz sebe da li bi srce okrenuo starim stvarima, nasuprot mome.
Prepirali bismo se, tvoj deda bi bio u tebi i ti bi sputavao moj život svojim rastom mladice iz starog korena.“
„Mislim da bi moja ljubav bila jača od naših prepirki“, usprotivi se Deronda, sve tužniji, „i da vas ne bi sputavala, već bi svakako obogatila vaš život.“
„Ne tada, ne tada tada je nisam želela ali sada bi mi možda bilo drago zbog nje“, reče majka s gorkom setom, „ako bih bila u stanju da mi bude drago zbog bilo čega.“
„Ali volite ostalu decu, i ona vole vas?“, znatiželjno će Deronda.
„Oh, da“, odgovorila je, kao na kakvo nevažno pitanje, ponovo prekrstivši ruke. „Ali“, dodade dubljim glasom, „nisam žena puna ljubavi. To je istina. Voleti, to je talenat koji ne posedujem. Drugi su voleli mene, i ja sam glumila njihovu ljubav. Vrlo dobro znam šta ljubav čini od muškaraca i žena to je potčinjavanje. Čovek smatra drugog za veće ‘ja’ i dopušta da to ‘ja’ proguta ono njegovo“, pokazala je na grudi. „Nikada se neću voljno potčiniti nijednom muškarcu. Muškarci su se meni potčinjavali.“
„Možda je onaj koji se potčinio bio srećniji od dvoje“, reče Deronda, ne sa osmehom, već s teškim, tužnim osećanjem zbog toga što njegova majka ne oseća ljubav.
„Možda, ali ja sam bila srećna godinama sam bila srećna. Da se nisam uplašila poraza i neuspeha, možda bih i dalje bila. Pogrešno sam procenila. I šta s tim? Sve je gotovo. Drugi život! Ljudi govore o ‘drugom životu’ kao da počinje tek s druge strane groba. Ja odavno živim drugi život.“ Na poslednje reči podigla je ruke dok se nisu ogolile do lakata, namrštila se, zatvorenih očiju, a glas joj se prigušio: u svojoj odori zatamnjene boje vatre, izgledala je poput sanjanog posetioca iz nekog sveta umrlih. Derondu su preplavila osećanja tako da više nije vladao sobom. Ispustio je glasan jecaj. Njegova mati je otvorila oči i pustivši ruke da ponovo počivaju na njegovim ramenima, reče:
„Zbogom, sine moj, zbogom. Više nećemo čuti jedno za drugo. Poljubi me.“
Obgrlio ju je oko vrata, pa se poljubiše.
Deronda nije znao kako je izašao iz sobe. Osećao se starijim. Sve njegove dečačke čežnje i nemiri zbog majke su nestali. Doživeo je tragično iskustvo koje ga je zauvek učinilo ozbiljnijim i produbilo značaj postupaka kojima se vezivao za druge.

POGLAVLJE LIV

„Nesvestan mozak

Izmišlja često šta sve ne; a mi verujemo Takvim fantazijama uobrazilje

Kakve se jezik ne usudi da pretoči u reč;

Za koje reči nema, a užas im mrak spušta

Na oko uma.“

Seli

La Pija142, koju je muž, smatrajući da mu je nanela nepravdu, odveo u svoj zamak u močvarnim ravnicama Mareme i tamo je ubio, patetična je figura u Danteovom Čistilištu, među grešnicima koji su se na kraju pokajali i žude da budu u lepom sećanju svojim zemljacima. Malo se zna zašto je taj sijenski par ispoljavao međusobno nezadovljstvo, ali mogli bismo, sa izvesnom sigurnošću, zaključiti da muž nikada nije bio izvrstan partner, i da je u ravnicama Mareme njegovo neprijatnoponašanje imalo osnova da dođe do izražaja; u njegovoj želji da suprugu kazni do krajnjih granica, priroda stvari je bila u toj meri protiv njega, da se nije mogao osloboditi nje, a da izbegne da to oslobađanje bude obostrano. I tako bi, bez ikakvih surovih osećanja prema sirotoj toskanskoj dami, koja se davno oslobodila, neko mogao biti sklon da o njoj razmišlja manje blagonaklono nego o poznatijoj Gvendolin koja je, umesto da bude oslobođena od svojih zemaljskih grešaka, bila na samom vrhuncu upletenosti u one kobne mreže što se pletu mnogo gušće iznutra nego spolja, i zbog kojih je unutrašnje mučenje često nesrazmerno onom što se opaža kao spoljašnji uzrok.
Kad je poveo svoju ženu na jedrenje, Grandkort nije imao nameru da je se otarasi; sasvim suprotno, želeo je da bude sigurniji da je cela njegova te da s njom može da radi šta hoće, i da to i njoj pokaže. Povrh toga, voleo je jedrenje, jer je to bio njegov snevani apsolutizam lišen aktivnosti, neometan zahtevima društva, prikladan njegovoj ličnosti i nije ga ni najmanje smatrao istorodnim sa sumornošću Mareme. Imao je svoje razloge da odvede Gvendolin van domašaja, ali to nisu razlozi koji se mogu smatrati crnim sami po sebi. Podozrevao je da u njoj jača buntovnički duh, i zbog te sentimentalne sklonosti koju je iskazivala prema Derondi osećao je ono što bi se u drugom čoveku nazvalo ljubomorom. U njemu to beše samo odlučnost da stane na kraj toj ludosti koja se zasigurno odigravala tokom te Derondine isplanirane posete koju je naslutio i prekinuo.
I Grandkort bi se mogao braniti rečima da ima puno pravo da se poštara da njegova supruga ispuni obaveze kojih se latila. Njen brak bio je ugovor prema kome su sve opipljive prednosti bile na njenoj strani, i samo zbog tih prednosti bi njen muž iskoristio svoju moć da je spreči da se ponaša neprikladno ili na način koji bi je mogao povrediti. Vrlo dobro je znao da se nije za njega udala da je nije napustilo gnušanje pred izvesnim činjenicama iz ljubavi prema njemu; osvojio ju je položajem i luksuzom koji joj je pružio, i to je i dobila: on je ispunio svoje ugovorne obaveze.
A Gvendolin je, kao što znamo, bila potpuno svesna situacije. Nije mogla da se pravda time da je postojala nepisana strana ugovora s njene strane, na kojoj je stajalo da će ona gospodariti i da će biti po njenom. Sa svim ranim puštanjem na volju njenoj sklonosti ka nadmoći, nije bila od onih ograničenih žena koje su svoje sebične zahteve smatrali pravom, a sve što bi se njima nametnulo kao nepravdu. Imala je koren savesti u sebi, i u čistilište je zakoračila već na zelenoj zemlji: znala je da je pogrešila.
Ali zavirimo sada u dušu tog mladog stvorenja između koga i sveta se isprečio plavi Mediteran; na majušnom ostrvu od dasaka, jahti njenog muža kome se, kako je osećala, prodala po ugovorenoj ceni ne, dobila je više nego što se usudila da traži, izdašno izdržavanje majke; muža kome je prodala svoju istinoljubivost i osećanje pravednosti, te ih je gušenjem primorao na ćutanje, okovao i vukao za sobom da svedoče njegovoj volji, bez prigovora.
Na šta je imala da se žali? Jahta je bila od najlepših; kabina je bila uređena savršeno, mirisala je na kedrovinu, s mekim jastucima, presvučena svilom, s ogledalima koja su stvarala utisak većeg prostora; posada beše obučena poput elegantnih igračaka, a jedan od njih je čak imao pletenice, bronzani ten i lepe zube; a ni gospodin Laš nije bio tu, jer se vratio u Englesku čim su se ukrcali. Povrh toga, Gvendolin je volela more: nije osećala mučninu i rado je pratila brodske aktivnosti i predviđala nužna podešavanja; vreme je bilo lepo, a plovili su uz obalu prema jugu, gde i kišom izbrazdana, od toplote napukla glina postaje nalik dragulju s grimiznim senkama, i gde se može ploviti između modrog i modrog, u snu što se sniva otvorenih očiju da je svet raskrstio sa čemerom.
Ali šta može da umiri glad srca zbog koje oko ne mari za lepotu, a spokoj ispunjen slatkim mirisom smeta? Kakav muslimanski raj bi umirio užasnu pomamu moralne odvratnosti i zastrašenog buntovništva, koji, kao što izjedajući bol prelazi u mučenje, puni um otrovnom patnjom? Dok se Gvendolin, sedeći na jastučićima poput kraljice i posmatrajući veličanstvenost mora i neba kako smekšava sve oko nje kao bezgraničnom ljubavlju, nadala da Grandkort u svom šetanju gore-dole neće zastati kraj nje, neće je pogledati niti joj se obratiti, neka žena je, pod sivim nebom, prinuđena da razmišlja o ceni jaja dok postavlja večeru, slušala muziku koraka koji će odagnati svu neizvesnost iz njenog očekivanja radosti; neki par je, obraza uz obraz, nad postignućem jednog od njih kome se ovaj drugi divio, računao zaradu koja će ih učiniti dovoljno bogatim za odmor negde u prirodi.
Da li je Grandkort imao i najmanju predstavu o onom što se dešavalo u grudima njegove žene? Slutio je da ga ne voli, ali da li je to bilo neophodno? Bila je pod njegovom moći, a on nije imao običaj da se, poput nekih vedrih osoba, teši uverenjem da je vrlo uopšteno i pravično voljen. Ali prilično daleko od njegovog poimanja bila je ideja da bi mogla osećati posebnu odvratnost prema njemu. Kako bi mogla? On sam je bolje od svih znao šta je lična odvratnost; um mu je bio ispunjen svešću o tome kakvi su prostaci ljudi, kako muškarci tako i žene, kakve mrske bezobrazluke su sebi dozvoljavali, kakve tupave osmehe, ukrase na maramicama, odeću, vodu od lavande, buljave oči i budalaste ideje da će neželjenim komentarima da osvoje društvo. On i Gvendolin su se pre braka donekle slagali u takvom kritičkom viđenju ljudskog roda, a znamo da ju je privukao istančanim pregovorima u koje ju je uvukao. Zato je razumeo njenu odvratnost prema Lašu. Ali kako je mogao da razume ili da zamisli njenu trenutnu odvratnost prema Henliju Grandkortu? Neki ljudi veruju, a ne samo zaključuju, da spoljni svet ne postoji; drugi veruju da su odvratni nekoj ženi, a da im to nije rečeno. Ali Grandkort nije pripadao tim ekscentričnim misliocima. Čitav život imao je razloge da sebe smatra privlačnim i suprotnošću čoveku koji je, što je Grandkort odmah video, morao biti ogavan ženi s ukusom. Nije imao predstavu o moralnoj odvratnosti, niti bi mogao da poveruje, kad bi mu tako rekli, da bi mogle da postoje mržnja i gađenje zbog kojih lepota postepeno postaje gnusnija od ružnoće.
Kako je, onda, Grandkort mogao da nasluti šta se dešavalo u Gvendolininim grudima?
Jer njihovo međusobno ponašanje nije zaprepastilo nikoga čak ni stranu sluškinju, imunu na morsku bolest, niti iskusnog Grandkortovog slugu, a još manje živopisnu posadu, koja ih je smatrala modelom para iz visokog društva. Njihovo druženje uglavnom se svodilo na učtivo ćutanje. Grandkort nije imao nikakva duhovita zapažanja na koja je Gvendolin mogla odbiti da se nasmeje, nije bilo ćaskanja koja bi mogla da daju povod za neku manju raspravu. Bio je savršeno učtiv, ogrćući je dodatnim ruhom ako zatreba, i dodajući joj predmete koje je smatrao da su joj potrebni, a ona nije mogla sebi da dopusti vulgarnost nevaspitanog prihvatanja ili odbacivanja takve uljudnosti.
Grandkort je namestio svoj teleskop i rekao: „Podno one stene je plantaža šećerne trske; hoćeš da pogledaš?“
Gvendolin odgovori: „Da, molim“, setivši se da mora malo više da se zainteresuje za šećernu trsku kao nešto van njenih ličnih zanimanja. Onda bi Grandkort dugo šetao gore-dole i pušio, zastajući povremeno da pokaže na jedro na horizontu, i napokon bi pogledao u Gvendolin svojim suženim, nepokretnim očima, kao da je ona deo jahte, dok bi se ona, svesna da je predmet njegovog pogleda, trudila da ga ne presretne svojim pogledom. Za večerom bi primetio da voće postaje bajato i da moraju da uzmu novo, ili zapazivši da ne pije posluženo vino, zapitao bi je da li bi radije neko drugo vino. Dama je u obavezi da na takve postupke odgovori prikladno, a čak ni da se nije ustezala od prepiranja iz drugih razloga, prepiranje s Grandkortom beše nemoguće; isto bi bilo kao kad bi se ljutito obratila opasnoj zmiji koja se nepozvana sklupčala u njenoj kabini. A kakvu vrstu prepirke bi ma koja ponosna i dostojanstvena žena mogla da započne na jahti?
Grandkortovo zadovoljstvo što je njegova žena bila talac takvih okolnosti bilo je neizmerno; to je njihovom životu davalo kraljevski privid u javnosti, lišen svake bliskosti, a od svakog se zahtevalo da radi ono što se očekivalo od njega, bez obzira na privatni protest zapravo, taj protest (strogo privatan) davao je čar despotizmu.
Za Gvendolin, koja je čak i u slobodi devojačkog života imala vrlo malo uvida u ikakvo herojstvo ili uzvišenost, jedini uz nju sad beše taj suprug, i odnos s njim. Bića koja su nam najbliža, voleli ih ili mrzeli, često su naši tumači sveta, i neki lakoumni gospodin ili dama mogli bi biti osnov za setnu teoriju o životu u umovima onih koji žive s njima poput žutog i krivog ogledala koje izvitoperuje oblik i od boje pravi žalost. Zbog njihovih površnih rečenica, sitničavih standarda, niskih sumnji, dosade bez ljubavi, nečiji život bi mogao biti ništa bolji od promenade kroz panteon ružnih idola. Gvendolin je upravo takav prozor imala pred sobom, što se odražavalo na njeno viđenje stvari daleko i blizu. Neke nesrećne žene teši mogućnost majčinstva, ali Gvendolin je osećala da bi želeti dete za sebe bilo ravno pristajanju na dovršavanje štete za koju je bila kriva. Užasavala se zamisli da postane majka. Vizija oslobođenja od monotonije gnušanja nije imala lice tog novog, slatkog života, već nečeg drugog. U razdražujućim, promenljivim stanjima očaja, zraci nade dopirali su u vidu neke slučajne nesreće. Razmišljanje o milostivosti nesrećnog slučaja bilo je utočište od još goreg iskušenja.
Gorčina mržnje često je neobjašnjiva posmatračima koliko i bujanje odane ljubavi, i ne samo da se čini, već zaista nema nikakvu direktnu vezu sa spoljnim razlozima. Strast ima prirodu semena i hrani se iznutra, težeći ka nadmoći koja sve struje vodi ka sebi i od čitavog života pravi svoju pritoku. A najsnažnija vrsta mržnje je ona ukorenjena u strahu, koji primorava na ćutanje i preobražava gnev u konstruktivnu osvetoljubivost, u imaginarno uništenje prezrenog objekta, nešto poput prikrivenih obreda osvete kroz koje su se proganjani oslobađali svog besa i ublažavali svoje patnje. Takvi skriveni obredi su se odvijali u Gvendolininom umu, ali nisu delovali ublažujuće, već su izazivali uznemirujući užas. Uporedo s jezom od muža, razvijala se jeza prema njoj samoj, navodeći je da uzmiče od proganjajućih slika nastalih iz njenog skrivenog nagona.
Vizija njene greške iz prošlosti i bede koju joj je navukla, došla bi sa bledim jezovitim svetlom nad svakim zamišljenim činom koji bi bio ishitreni pokušaj sticanja slobode, kakav je bio njen brak. Povrh toga, naučila je da sve svoje postupke posmatra kroz utisak koji bi ostavili na Derondu: kakvo god olakšanje postigla, ne bi mogla da ga odvoji od njegovog suda o njoj. Nijedna laskava ili povlađujuća reč, nikakva pohvala, nije mogla da oslabi njegovu sputavajuću moć nad njom (u tom smislu, Derondina kontrola nad sobom se isplatila), i usred užasavajućih neizvesnosti njenog razmaženog života, jedina nada za nju beše moguće rešenje u njegovom umu, ili, pre će biti, rešenje koje je ležalo u njenom osećanju prema njemu. On joj se činio kao namrgođeni anđeo, od kog nije mogla da zamisli kako pokušava da sakrije ijedan svoj postupak da ne bi stekao loše mišljenje o njoj. Priroda njihove veze je podrazumevala iskrenost, jer se njegova moć nad njom javila kad i njeno nezadovoljstvo sobom koje se moglo otkloniti samo istinskom promenom. Nije sad imala vere ni u kakvo prikrivanje: njena vizija onog čega je morala da se užasava sad je jasnije nego pre imala oblik nekog silovito nagonskog čina, izvršenog kao u snu iz kog bi se istog trena probudila, otkrivši da su posledice stvarne iako su slike bile lažne: da nađe smrt pod rukama, ali svetlost umesto tame; umesto zadovoljene mržnje, stravu krivice; umesto slobode, oduzetost pred novim užasom belo lice smrti od kog je neprestano pokušavala da pobegne, a nikad nije uspevala. Setila se Derondinih reči, stalno su joj se vraćale u misli:
„Pretvorite strah u svoju zaštitu. Usmerite svoj užas na pomisao da bi ta gorka griža savesti mogla da se produbi. Neka strah bude vaša zaštita. To je kao unapređeno čulo sluha. Moguće je da ćete snažno osećati posledice. Pokušajte da obuzdate svoju osetljivost i da je koristite kao sposobnost, poput vida.“
Tako je i bilo. U Gvendolininoj svesti, iskušenje i strah su se susreli i zurili su jedno u drugo poput dva bleda fantoma, svaki videvši sebe u onom drugom svaki ometen sopstvenom slikom; a sve vreme, njeno potpunije „ja“ gledalo je te aveti i kukalo za spasenjem od njih. Nerazgovetne molitve, nimalo izražajnije od krika, često su izlazile iz nje utapajući se u tišinu, neometenu, sem disanjem njenog muža ili pljeskanjem talasa ili škripom krme; ali kad bi pomislila na konkretnu pomoć, ona bi imala oblik Derondinog prisustva i reči, naklonosti koju je možda gajio prema njoj, usmerenja koje bi joj možda dao. Ponekad bi upravo posle demonske posete tog iskušenja, belih usana i užarenih očiju s ubilačkim prstima, došli najbolji trenuci unutrašnjeg plača i grčevitog držanja za spasenje, i ona bi legla široko otvorenih očiju u kojima bi suze koje su se nakupljale bile poput blagoslova, a kao odgovor na neodređenu molitvu činila se misao: „Neće mi smetati ako budem mogla da sprečim sebe da postanem grešna“.
Tako su prolazili dani, noseći ih s lakim povetarcima oko Bakarskih ostrva, potom do Sardinije, a onda ponovo na sever ka Korzici. Ali to plutajuće, lahorom milovano postojanje, naizgled smirujuće, Gvendolin je polako počelo da razjeda kao noćna mora.
„Koliko ćemo još jedriti?“, usudila se da upita jednog dana pošto su pristali u Ajačo, a na samu pomisao na promenu u vidu izlaska na kopno osetila je olakšanje od misli koje su se sada, činilo joj se, nahvatale na krmu jahte, pomešale s vazduhom u kabini presvučenoj u crvenu svilu i pokvarile miris mora.
„Šta bismo drugo radili?“, reče Grandkort. „Ja se nisam umorio od plovidbe. Ne vidim zašto ne bismo dugo ostali na moru. Manje je razloga za dosađivanje. A i kud bismo išli? Muka mi je od stranih mesta. A Rajlends će nam se popeti na glavu. Da li bi radije bila u Rajlandsu?“
„Oh, ne“, odgovori Gvendolin nezainteresovano, jer su za nju sva mesta bila jednako neopisiva čim bi zamislila sebe i svog muža u njima. „Samo sam se pitala koliko dugo će biti ovako.“
„Jedrenje mi je zanimljivo duže od bilo čega drugog“, reče Grandkort, „a prošle godine nisam nimalo jedrio. Pretpostavljam da počinje da te zamara. Žene su neizmerno mušičave. Očekuju da im se sve podredi.“
„Oh, blagi Bože, ne!“, reče Gvendolin, izrazivši svoj prezir tonom koji kao da je dopirao iz flaute. „Nikad ne očekujem od tebe da mi se podrediš.“
„Zašto bih?“, upita Grandkort prigušenim glasom, posmatrajući je, a potom izabra pomorandžu jer to je bilo na stolu. Spremila se na jedrenje koje će trajati nezamislivo dugo, ali narednog dana, posle oluje zbog koje joj je prilično pozlilo po prvi put, on dođe do nje i reče:
„Đavolja posla su se noćas desila. Kapetan kaže da ćemo morati da ostanemo u Đenovi nedelju dana dok se sve ne sredi.“
„Smeta ti to?“, upita Gvendolin, koja je ležala među belim tkaninama i sama vrlo bela.
„Čini mi se. Ko bi želeo gužvu u Đenovi?“
„Malo za promenu“, reče Gvendolin, unekoliko nesmotrena usled iznemoglosti.
,Ja neću promenu. Osim toga, to nresto je nepodnošljivo, a ulice su neprohodne. Ja ću izlaziti na more brodom, kao i do sad, i sam ću upravljati njime. Tako ću se svaki dan na nekoliko sati spasti napornog hotela.“
Bila je to prilika koja je obećavala nadu. Gvendolin je razmišljala o satima kada će biti sama, pošto Grandkort ne bi hteo da bude s njim u brodiću, i u svom ushićenju tim neočekivanim olakšanjem, imala je neobuzdane, protivrečne zamisli o tome šta će da uradi sa svojom slobodom ono „bežanje“ koje je već nebrojeno puta videla kao gore zlo od trpljenja, sad je steklo nova opravdanja kao beg od njenog goreg „ja“. Takođe, taj zamišljeni spas ravan maštanju zatvorenika da bi noćni vetar mogao da dune i da sruši zidove njegovog zatvora i tako ga spase od očajničkih poteza, nametao se kao bolja, zakonita alternativa.
Svež tok očekivanja obnovio je njenu energiju, omogućivši da sve prihvata s notom vedrine i revnosti, što beše promena dovoljno upadljiva da bi je njen suprug primetio. Posmatrala je nebeska svetla, od prvih večernjih zvezda do tonućeg meseca s manje užasne usamljenosti nego što beše uobičajeno za nju zapravo, s nejasnim utiskom da bi ove nove okolnosti mogle da kriju pripremu za spas. Zašto da ne? Vremenske prilike su se upravo stavile na njenu stranu. Ta mogućnost za nadu, posle dugotrajnog kolebanja među strahovima, bila je poput povratka osećanja gladi kod dugo malaksalog pacijenta.
Sledećeg jutra probudilo ju je bacanje sidra u đenovsku luku trgla se iz neobičnog sna u kome je bežala preko Mon Senija, čudeći se što je toplo na snegu, čak i pod mesecom, dok iznenada nije srela Derondu, koji joj je rekao da se vrati. Otprilike sat vremena posle tog sna, zaista je srela Derondu. Ali to beše na veličanstvenom stepeništu Italije-, bilo joj je toplo u tankoj vunenoj haljini i pod slamnatim šeširom, a kraj nje beše njen suprug.
Začetak iznenađenja se javio u Derondi pre nego što je uspeo da podigne šešir i da nastavi. Trenutku kao da nije pristajao prisniji pozdrav, a zbog okolnosti pod kojima su se poslednji put rastali pitao se da li bi Grandkort bio uljudno ljubazan prema njemu.
Sumnja bi se izvesno mogla preobraziti u neprijatnu izvesnost, jer Grandkort se na ovu neočekivanu pojavu Deronde baš u Đenovi odmah zapitao da li možda postoji neki dogovor između njega i Gvendolin. Pre nego što su se obreli u svojim sobama, uvideo je koliko je teško bilo isplanirati tako nešto da bude iole verovatno, jer bio je previše pribran da bi mu izgledalo uverljivo da ne samo da je Gvendolin u Londonu pohitala da obavesti Derondu o predstojećem jedrenju, već mu je i poslala pismo iz Marseja ili Barselone, savetujući ga da otputuje u Đenovu jer postoji mogućnost da će se tu sresti u neko vreme, ili je to bilo neko drugo odredište Gvendolin bi, u tom slučaju, morala da ima čudesnu moć predviđanja, a Deronda ptičju sposobnost da leti naokolo i leprša u mestu. Kako god, on je bio tu, i premda Grandkort ne bi voleo da pravi budalu od sebe izmišljotinama koje bi drugi mogli nazvati besmislenim, nije bio sklon da sasvim prizna kako je Derondino prisustvo, kad je bila reč o Gvendolin, bilo puka slučajnost. Bila je to odvratna činjenica i to mu je bilo dovoljno, a nije bilo sumnje da je njoj bilo drago. Razdražen čovek ne čeka na dokaze da bi osetio kako su se sve stvari, žive i nežive, urotile protiv njega, te iznebuha mlatne svog konja ili šutne psa kao posledicu toga. Grandkort je prema Gvendolin i Derondi osećao kao da je siguran da su u zaveri protiv njega, a okolnosti su im išle na ruku. Siguran je bio a do sada je uvek pogađao istinu da je Gvendolin računala na razgovor s Derondom kad god bi njen muž okrenuo leđa.
Dok je ispijao kafu sedeći u poziciji pod pogodnim uglom da bi mogao da je posmatra, primetio je nešto za šta je bio siguran da je posledica potajnog radovanja nekakvu novu lakoću u kretanju i govoru, posebno značenje u njenim očima, u šta god da je gledala. Nevolje joj nisu narušile lepotu. Gospođa Grandkort je bila lepša od Gvendolin Harlet: njena elegancija i izražavanje behu obogaćeni raznovrsnijim unutrašnjim iskustvima, dajući novi izraz njenom licu, nove stavove kretanju i mirovanju; čitava njena ličnost i držanje imali su nešto neimenovano zbog čega žena često postaje zanimljivija posle udaje nego pre nje, manje uverena da je sve onako kako ona misli, a ipak s manje srneće stidljivosti postaje potpunije ljudsko biće.
Tog jutra, blagodeti putovanja kao da su se iznenada mogle očitati u novoj živahnosti na Gvendolininom licu. Ustala je od stola i stavila ruke na vrata, kao što je imala običaj, ne mogavši da prikrije onu vrstu radosnog očekivanja zbog koje je sadašnjost podnošljivija nego inače, kao kad je čoveku koji namerava da ode u provod lakše da bude mio prema porodici četvrt sata pre izlaska. Nije nemoguće da bi terijer koji je imao na umu svoje zadovoljstvo mogao da uoči takve znake i da zna njihovo značenje da zna zašto njegov gospodar stoji na određeni način, govori živahno, čak i ima poseban sjaj u očima, te bi na i najmanji pokret ka vratima, terijer skočio da se tamo nađe na vreme. Grandkort je u maniru psa uočavao znake Gvendolininog iščekivanja, tumačeći ih sa strogom tačnošću kakva ostavlja za sobom svet nepoznatog.
„Molim te, pozvoni, i reci Gibsu da jiam naruči ručak za tri sata“, reče Grandkort, i sam ustavši, te izvadi cigaru i ispruži ruku ka šeširu. „Odoh da pošaljem Angusa da nam nađe brodić za izlet; neki kojim mogu da upravljam, s tobom za kormilom. To je neobično ugodno ovih lepih večeri najmanje dosadno od svega što možemo da radimo.“
Gvendolin se ohladila. Nije to bilo samo surovo razočaranje, već i trenutno uverenje da je njen suprug odlučio da je povede jer ne želi da je ispusti iz vida; a ta zajednička osama u brodiću verovatno mu je bila privlačnija samim tim što će njoj biti nesnosna. Više nisu bili na ostrvcu od dasaka i njoj se činilo da sad može da se upusti u raspravu. Ali sjaj u njoj se ugasio. Doživela je promenu u sebi kao glečer po zalasku sunca.
„Radije ne bih na brod“, kazala je. „Povedi nekog drugog sa sobom.“
„U redu, ako ti ne ideš, neću ni ja“, odgovori Grandkort. „Ostaćemo ovde da se gušimo.“
„Ne mogu da podnesem da idem na brod“, ljutito nastavi Gvendolin.
„To je iznenadna promena“, reče Grandkort, s blagim podsmehom. „Ali pošto odbijaš, ostaćemo unutra.“
Ponovo je odložio šešir, zapalio cigaru i krenuo da šeta gore-dole po sobi, zastajući tu i tamo da pogleda kroz prozore. Gvendolin je govorila sebi da istraje. Vrlo dobro je znala da Grandkort neće otići bez nje, ali ako mora da je kinji, onda nek ne čini to baš onako kako je namerio. Udovoljiće mu da ostanu u hotelu. Ne rekavši više nijednu reč, otišla je u susednu spavaću sobu i ljutito se bacila u stolicu, ne videvši nikakvu svrhu jedino je osećala talas zla kako ju je ponovo preplavio i odneo s mesta na kome je na trenutak mogla da dođe do daha.
Grandkort je ubrzo ušao sa šeširom na glavi, ali ne prođe mnogo i on ga skinu i sede postrance na stolicu pred njom, te upita, razvlačeći reči:
„Jesi li se opametila? Ili ti se dopada da se duriš. Situacija mi je neobično prijatna zahvaljujući tebi.“
„Zašto želiš da bude neprijatna meniV, reče Gvendolin, ponovo bez nade, osećajući kako joj se skupljaju vruće suze.
„Da li bi bila ljubazna da mi objasniš šta ti smeta ?“, zapita Grandkort, gledajući je u oči. „To što ostajem s tobom u hotelu?“
Nije mogla da mu odgovori. Istina koja je razlog njenom besu nije mogla da se izrekne. Pritisnuta sukobom očajanja i poniženja, poče da jeca, i suze se skotrljaše niz njene obraze nikad pre nije svoju uznemirenost iskazala na takav način pred suprugom.
„Nadam se da je ovo korisno“, reče Grandkort, posle trenutak-dva. „Samo mogu reći da je izuzetno neprijatno. Šta kog đavola žene vide u takvim stvarima, nemam predstavu. Ti, naravno, vidiš nešto što će da ti olakša. Ja jedino vidim da ćemo ostati zatočeni ovde, a mogli bismo na prijatan izlet brodom.“
„Hajdemo, onda“, naglo reće Gvendolin. „Možda ćemo se udaviti.“ Ponovo je počela da jeca.
Ovo neobično ponašanje, koje je nesumnjivo bilo u nekoj vezi s Derondom, dodatno je potvrdilo Grandkortove zaključke. Privukao je stolicu neposredno pred nju, i rekao tihim glasom:
„Samo ćuti i slušaj.“
Tolika blizina kao da je imala magično dejstvo. Gvendolin se povukla i prestala je da jeca. Držala je kapke spuštene i čvrsto je stegla šake.
„Da se razumemo“, nastavi Grandkort, istim glasom. „Vrlo dobro znam šta znači ova glupost. Ali ako misliš da ću dopustiti da praviš budalu od mene, zaboravi na to. Šta očekuješ, ako ne možeš da se ponašaš kako priliči mojoj ženi? Čeka te sramota, ako to voliš, i ništa drugo; a što se tiče Deronde, jasno je kao dan da te se on kloni.“
„Ništa od toga nije tačno!“, gorko zavapi Gvendolin. „Ne možeš ni na trenutak pojmiti šta je u mojoj glavi. Videla sam dovoljno sramote koja dolazi odatle. I bolje bi ti bilo da me pustiš da razgovaram s kim hoću. Bolje bi ti bilo.“
„Dopustićeš da ja sudim o tome“, odgovori Grandkort, ustavši i udaljivši se malo prema prozoru, pa zastade i poče da se igra brcima kao da očekuje nešto. Gvendolinine reči su imale tako jasno i čvrsto značenje za nju samu, da je mislila da ga je izvesno prenela Grandkortu, i čim ih je izgovorila, uplašila se posledica. Ali njegova duša beše otporna na slutnje i strahove: posedovao je hrabrost i samouverenost kakvi pripadaju čoveku koji je u svemu jači od nje, i beše u tom trenutku savršeno siguran da je ukrotio svoju ženu. Posle godinu dana braka, više neće biti jogunasta. Nastavio je da stoji ravnodušno, dok ona nije, kao obično, osetila da je pred neotklonjivom preprekom u životu, kao u noćnoj mori s jednim oblikom koji uspeva da zapreči sve prolaze ka slobodnom prostranstvu.
„Šta si odlučila?“, upita, pogledavši je. „Šta da naložim?“
„Oh, hajdemo“, odgovori Gvendolin. Počela je da se oseća kao u tamnici među tim zidovima, a taj čovek će gospodariti njome dok god bude disao. Njegove reči imale su moć klešta koja su krčkala kosti prstiju i hladan dodir kamena. Odupirati se bilo je ravno ponašanju životinje nesposobne da sagleda posledice.
Brodić je naručen. Čak je otišla s njim na kej da ga pogleda pre podneva. Grandkort je povratio savršeno spokojno držanje, uživajući s prezirom u pažnji koju su grupe brodara ukazivale milordu, vlasniku naočite jahte upravo poslate na opravku, i koji je, kao Englez, bio na moru kao kod kuće, u toj meri da je umeo s jedrima kao s konjima. Likovanje koje je opazio kod Gvendolin tog jutra sada je ona videla u njemu; i tačno je bilo da se posvetio ovoj plovidbi i da se predao tom zadatku kao nečemu što ljudi možda ne bi od njega očekivali, za zadovoljenim porivom jake volje koja nije imala čemu drugom da se nametne. Bio je izuzetno fizički smeo i ponosio se time zapravo, silno je prezirao krupnije muškarce koji su bili manje odvažni. Povrh toga, presudio je da Gvendolin mora da ide s njim.
A kad su se pojavili u pet sati, opremljeni za plovidbu, behu lepa slika za sve posmatrače. Taj naočit engleski par svetle puti koji je ispoljavao ekscentričnost svojstvenu njihovom narodu, oboje gordi, bledi i smireni, bez osmeha na licu, krećući se poput bića koja su ispunjavala svoju sudbinu van ovog sveta behu prizor vredan pogleda i prenošenja na platno.
Grudi, leđa i ruke muža su se ugodno ocrtavali u usko krojenoj odeći, a ženu proglasiše statuom.
Nekoliko ljudi Grandkortu uputi savete o mogućim promenama povetarca i nužnim prilagođavanjem kursa, ali on je odgovorio na način kojim im je jasno stavio do znanja da su nepotrebno uslužni i da zna bolje od njih.
Gvendolin je, držeći se kao da je nedodirljiva dok su odmicali od obale, osećala kako joj uobrazilja nezaustavljivo radi. Nije se bojala spoljnih opasnosti, već sopstvenih želja koje su imale oblik mogućeg i nemogućeg, poput oblaka s demonskim licima. Bojala se sopstvene mržnje, koja je pod hladnim gvozdenim dodirom današnje prinude stekla neobuzdanu snagu. Dok je sedela, upravljajući kormilom pod budnom pažnjom svog supruga, radeći ono što joj je rekao, borba u njoj činila joj se kao napor da pobegne od same sebe. Držala se pomisli na Derondu: ubedila je sebe da je neće napuštati dok god je tu jer je znao da joj je potrebna pomoć. Osećanje da je on tu biće joj spas, sprečiće je da počini ono zlo koje je bilo u njoj.
A ipak, brzo su navirale slike, planovi zla koje će doći i obuzeti je tokom noći, poput furija što pripremaju čin za koji će je kazniti čim se izvrši.
Iz luke, na istok, vodio ih je blagi lahor. Nekoliko oblaka zaklanjalo je sunce, a čas je otvarao put ka neprikosnovenoj lepoti večeri. Velika i mala jedra menjala su oblik kao kakve osetljive stvari, čineći vedro društvo što se čas udaljavalo a čas približavalo. Sjaj veličanstvenog grada bio je sve nejasniji, dok su se planine uzdizale nad njim, a spokoj beše kao u kakvom ostrvskom svetilištu. Ipak, Gvendolin iznenada pusti ruke da joj t padnu i reče jedva čujno: „Bože, pomozi mi!“
„Šta je bilo?“, upita Grandkort, ne raspoznajući njene reči.
„Oh, ništa“, odgovori Gvendolin, trgnuvši se iz trenutnog zaborava i prikupivši užad.
„Zar ti nije ugodno?“, opet je oslovi Grandkort.
„Vrlo.“
„Priznaješ da nismo mogli ništa bolje da radimo?“
„Ne, ne vidim ništa bolje. Mislim da ćemo ploviti zauvek, poput Letećeg Holanđanina“, reče Gvendolin sa žarom.
Grandkort joj uputi jedan od onih ispitujućih pogleda kroz sužene oči, pa reče: „Ako želiš, možemo ujutru otići u Speciju, da nas odvedu gore.“
„Ne, ništa mi se neće svideti više od ovoga.“
„U redu, ponovićemo izlet sutra. Ali uskoro se moramo vratiti. Okrenuću brodić.“