Putovanje kroz Portugaliju

First topic message reminder :



Nezaboravno putovanje kroz predele, istoriju i kulturu Portugalije.

Putovanje nikada nema kraj. Samo putnici imaju kraj. A čak i oni mogu produžiti putovanje u sećanju, u pamćenju, u pripovedanju. Kada je putnik seo na pesak plaže i rekao: „Nema više šta da se vidi“, znao je da nije tako. Kraj jednog putovanja tek je početak drugog. Treba videti ono što niste prvi put videli, videti ponovo ono što ste već videli, videti u proleće ono što ste videli leti, videti noću ono što ste videli danju, biti na suncu onde gde je ranije pala kiša, videti useve kako bujaju, zreo plod, pomeren kamen, senku koja ne beše tamo prethodni put. Potrebno je vratiti se starim stopama da bismo ih ponovili, i da bismo ucrtali nove puteve pored njih. Potrebno je ponovo započeti putovanje. Uvek.

Ova knjiga nije običan turistički vodič ili bedeker koji se nosi pod rukom, nego mnogo više od toga. Na svom putovanju kroz Portugaliju, njene skrivene kutke i viševekovnu kulturu, Žoze Saramago je išao tamo gde se uvek ide, ali i tamo kuda se ne ide gotovo nikada. Putnik ističe da nije tu kako bi davao savete, premda svojih opservacija ima napretek. Istina je, istovremeno, da će čitalac ovde naći mnogo odabranih i istančanih opisa portugalskih krajolika, ljudi, umetničke baštine i istorije ove zemlje, što je istovremeno unutrašnje putovanje ovog velikog pisca kroz sopstveni doživljaj domovine svojih predaka i savremenika.

Jedinstveno izdanje u svetu koje, umesto predgovorom, započinje putopisnim zapisom iz Portugalije našeg nobelovca Ive Andrića.

NOVA ÐAVOLOVA KUŠANJA

Uz dužno poštovanje prema Fornošu de Algodrešu i Mangvaldeu, put prema Vizeuu je bio nezanimljiv.
Ako bude prilike, vratiće se putnik jednog dana na ova i na druga vrata koja ostadoše uz put: jedino se nada da tada neće od njega tražiti da podnese račune o današnjem propustu.
Dugo je čuvao apetit za čuveni pirinač s brnistrom iz ovog kraja, utoliko više što je trebalo da stigne u pravo vreme za ručak. Ručao je više se ne seća šta, i radije bi da ne kaže gde. Nevolje su to onih koji putuju, te zbog toga ne treba želeti zlo kraju gde se dogode. Ali se činilo da izaziva sreću kad je posle otišao u Muzej Grao-Vaško i video ga u prekidima svetlosti i mraka, jer je bilo problema sa strujom. Bilo je radova, uređivanja, popravki na prvom spratu, a čak i tako vredela je dobra volja čuvara, koji je palio i gasio svetlo ispred i iza njega, da ne preoptereti instalacije do te mere da osigurači iskoče. Nakon što je loše ručao i loše video, putnik ima opravdanje što je tako loše volje.
Muzej je smešten u starom episkopalnom dvorištu Treš Eškoaleša, a to nije izneto zbog jednostavnog obzira prema topografiji, ali jeste zbog toga što je znak dobrog kriterijuma znati ime lepih stvari, poput ove zgrade, kako spolja, sa njenom masivnom građom, tako i iznutra, sa eklezijastičkom dekoracijom donjih sala. Dekorateri iz 18. veka imali su dobar smisao za boju i crtanje, pa čak i uz prihvatanje i primenjivanje strogih pravila koja je nametnula crkva. U svakom slučaju, cvetni motivi, barokni i iz rokokoa, pronašli su način da se umetnu i rašire po ovim svodovima koji su izuzetna radost za oči.
Ako se za muzej kaže da je muzej Grao-Vaška, pogledajmo Grao-Vaško. Svi idu Svetom Petru, putnik takođe. Izjavljuje, međutim, da nikada u potpunosti nije razumeo more pohvala ovoj slici, a i dalje ne razume. Istina je da je istaknut, istina je da je ruho apostola predstavljeno veličanstvenošću četkice i materije, ali za putnika su ove stvari samo spoljašnje vrline, i mogu se pronaći na dvema bočnim scenama i na oltarskim panelima. Možemo reći da je to i više nego dovoljno; putnik će na to odgovoriti da ono najbolje od Svetog Petra nije tamo gde se obično traži i na tome ostaje, ako to ikome išta znači.
Želi uz to da ostavi tvrdnju kako nije u razmirici sa Vaškom Fernandešom, a dokaz toga je poštovanje koje oseća prema svim panelima takozvanog Prikaza Hristovog života iz katedrale. To je četrnaest predivnih panela sa prikazima iz Hristovog života, prikazanim sa slikovitom iskrenošću i izražajnom sposobnošću retkom na savremenoj slici. Ovde Vaško Fernandeš ne propušta nijednu priliku da bude pejzažista. Očigledno je da je umeo da vidi udaljenosti i integriše ih u opštu kompoziciju slike, ali posmatraču nije teško da izdvoji pejzaž koji se nazire i shvati kako se slikovito opravdava.
Putnik je, da bi pogledao panele, morao da preskoči decu koja su sedela na podu i slušala lekciju o religijskim porukama sadržanim u panelima, srećom od nastavnice koja nije sakrivala kvalitet slike pod objektivom veronauke. A kako nije redak slučaj da se ova služi najgorim umetničkim primercima, neka ova epizoda iz Vizeua ostane kao primer dobre pedagogije.
Ostalo iz muzeja zahtevalo bi objašnjenje koje bi potrajalo. Putnik tek ističe odličnu zbirku Kolumbanovih slika, mnoštvo onoga čega ima od akvarelista i slikara naturalista i slobodnih umetnika, dve slike Eduarda Vijane, pored starih komada skulpture, raznovrsnih panela iz 16. i 17. veka, ukratko, ima šta da se vidi. Pod uslovom da, kako je očigledno, ne izostane svetlo.
Da bi se stiglo u katedralu, dovoljno je preći preko platoa, ali putnik mora malo da odmori oči, prepustiti ih običnim stvarima, kućama, malobrojnim prolaznicima, ulicama i njihovim slasnim nazivima: Arbol, Šao de Meštre, ulicama Eškura i Direita, Formoza, Gonsalinjo, Paš42, koja mu se, upravo zbog imena, najviše dopala. Ovo je stari deo Vizeua, koji putnik polagano obilazi, sa čudnim osećajem da se ne nalazi u ovom veku. To mora da je subjektivan osećaj, budući da grad ne čuva toliko stara vremena koja bi hranila iluziju da je pao u kraljevstvo don Duartea, koji je onde u obliku kipa, a još manje u vreme Virijata, koji u bronzi čuva rimski podrum. Putnik će, ako se ne pripazi, završiti kao Vizigot.
Sve u svemu, ovo je kupola od čvorova, jedna ekstravagancija arhitekte koji ju je predložio ili biskupa koji ju je zahtevao: putnik nije zainteresovan da proverava ko je taj čija beše zamisao. U svom ukusu prema linijama koje opravdava potreba, ne razume nameru ovih imitacija čvorova. Bilo je to odvođenje šesnaestovekovne ljubavi prema užadi daleko do manuelinskog stila. Putnik ne sumnja u to da bi turista mogao da ostane zapanjen, i uzima za pravo da se pita u bradu iz kog razloga će turista ostati zapanjen. I kao što se već ranije događalo, brada nije odgovorila.
Stiže neko koga bi mogao da pita. To je vodič iz katedrale, okretni stvor koji nema mira, trčkara, ne dopušta nedoumice ni pitanja, i odvodi putnika u tren oka iz crkve u klaustar, iz klaustra u riznicu, iz riznice u crkvu, iz crkve na ulicu i dok hoda, pravi igre reči, otvori jedan prozor i kaže ,,Alfama“, otvori drugi i kaže ko zna šta, te time namerava da ukaže na sličnosti sa drugim portugalskim mestima i ostatkom sveta, kakav li je ovo vodič, zaboga. Jasno je da putnik nije pitao, jasno je da se onoga što je čuo ne može setiti. Napreže pamćenje, otresa se od prašine i, eto ti ga na, seća se sedišta od keramike iz 18. veka iz hodnika koji vodi u sakristiju, drugih koji je zaodevaju, pevnice i njene izrade, renesansnog sprata u klaustru, rimsko-gotskog ulaza nedavno otkrivenog, mudeharskog43 svoda Kapelice od Golgote. Dobro je to sećanje koje je odolelo onakvom vodiču.
Riznica katedrale bila je omiljeno mesto za pratiočevu maniju igranja rečima. Putnik želi da se žali, ali jednog dana će morati da se vrati kako bi video ono što su mu jedva dozvolili da pogleda, ne zbog fizičke sprečenosti, već zbog zbunjenosti od beskorisnog naklapanja: valjda će sledeći put biti neki drugi vodič, ili, ako bude isti, neka drži jezik za zubima. Ponovo se vrativši narušenom pamćenju, seća se, nejasno, pojedinih lepih prizora Isusovog rođenja u staji, Svetog Rafaila i Svetog Tobije, za koje kažu da su delo Mašada de Kaštra, dragocenih sanduka iz Limožeša, i, kao opšteg utiska, zamisli po kojoj riznica katedrale čuva skup vrednih komada, veoma harmoničnih u načinu na koji su posloženi. Putniku ne bi smetalo da bude mesec dana vodič u ovom muzeju. U najmanju ruku, imao bi jednu vrlinu, čak i da mu nedostaju druge, više u skladu sa kanonom: ne bi se igrao rečima.
Putnik je sledećeg jutra izašao iz Vizeua. Bio je loše volje. Loše je spavao jer je krevet bio loš, bilo mu je hladno zato što grejanje nije radilo, a platio je kao da je sve to dobro i da funkcioniše. Nositi ime Grao-Vaško jedino je prednost samo kada umete da slikate.
Ali put koji ide do Kaštro Dairea veoma je lep. Putnik je u miru sa svetom, među brdima i šumama, ovde neće stići vodič iz katedrale, jer putnik je bio pažljiv da ne kaže kuda ide. Sada se spušta ka Vogi, bistrim vodama koje se takođe spuštaju put mora, a koje će se pred njim proširiti u ono ogromno ušće kojeg se putnik blago seća kao nešto što onde beše ostavio, ko zna šta, možda jednu nepomičnost brodića, još jedan let galeba, blagu liniju izmaglice u daljini. Ali ovaj ovde kraj je, već je to rekao, šumovit. Put se zavija, blago uspinje, malo spušta, i kao posledica ove orografije, putnik primećuje kako nije uobičajen utisak da se bude, kao ovde, između brda: nisu ni preblizu ni predaleko, vidimo mi njih, vide ona nas. .
Postepeno putnik dolazi do tih otkrića, i odjedanput primećuje da sa leve strane ima reku. To je reka Mel44, planinski izvor koji teče i peni se na kamenju, stešnjena između terasastih i zelenih padina, kuća navrh brda, drveća koje doseže još više, kamenja koje se uzdiže i ističe pored plavog neba. Reka Mel je prelepo mesto iz oblasti Beire, prelepo mesto u svetu. Putnik smatra da zna o rekama, Težo ovamo, Doro onamo, Mondego kupa Koimbru, Sena prolazi kroz Pariz, Tibar je rimski, i na kraju ima jedna reka slatkog imena, lepota tekuće vode, svežina vazduha, zelenilo zaštićeno zidovima od krečnjaka, kada bi mogao, putnik bi sedeo ovde dok ne padne noć.
Ali ova regija preteruje. Imala je ovde Mel, odmah napred ima Paivu, još usečeniju, između planinskog venca koji zaklanja put sve do Kaštro Dairea tamo gore. Varošanima možda nedostaje mnogo toga što život zahteva, neće im nedostajati lepote za oči dok god ova reka bude tekla, dok god budu mogli da se popnu na brdo s druge strane. Putnik pita gde se nalazi kapela iz Paive, i tamo odlazi, niz drum, do obale reke, duž nje, i tako zamišljen da prolazi pored onoga što traži. U Pinjeiru mu kažu: „Onamo je, nazad“, i sa zavojima koje reka crta čak izgleda kao da je reka na suprotnoj strani obale. Napola se okrene, nalazi strmu rampu koja vodi do jednog malog platoa, i odatle napred nastavlja pešice.
Ponovo čuje žuborenje tekuće vode. Putnik ide razdragano, čuje svoje korake, sa desne strane mu je jedna gotovo uspravna strmina kojoj ne može da vidi vrh, a sa leve teren opada blago, sve do reke koja se odavde ne može videti. Kapelu isprva vidi spreda. To je malena građevina, iz daljine bi se reklo da je kuća gde žive ljudi. Ono što putnik o njoj zna jeste da ju je u 12. veku osnovao jedan fratar iz reda premonstranata, inspirisanog Svetim Avgustinom, po imenu fra Roberto. Putnik, koji je proverio da je red bio toliko strog na svojim počecima da opati ni meso nisu mogli jesti, zamišlja kako li je bilo teško na ovom mestu odvojenom od sveta prihvatiti se takvih uzdržavanja i podnositi hladnoću jedva ogrnut. Prošlo je osam vekova, i dan-danas ima onih koji trpe hladnoću i ne jedu meso, ali bez obećanja da će zaslužiti nebo.
Srednjovekovni klesari su u kamenu crkava na kojima su radili uvek ostavljali svoje tragove, različite inicijale, koje je danas nemoguće raspoznati. Uopšte, vidi se jedan ovde drugi onde, i putnik sa imalo mašte lako se zainteresuje za njih: videće klesara kako upisuje svoj lični znak, nežno, udarajući o dleto tako da ne iskrivi ucrtanu liniju, ništa lakše. Ali kapela iz Paive doslovce je prekrivena inicijalima, a to u putniku budi znatiželju: jesu li oni tek odrednica koja se odnosi na majstora koji ih je uklesao? Ako to jesu, je li zaista bilo toliko majstora koji dođoše ovde da rade na delu koje se ne ističe po neuobičajenoj veličini? Nisu li to drugi jezici, drugi govori, drugi načini saobraćanja? Ova su pitanja verovatno umišljena, lažna pitanja, ali ne bi bio prvi put da jedan skroman putnik, u prilici da gleda i vidi, nađe skriveni kraj klupka. Imalo bi draži.
Vratio se u Kaštro Daire, uspeo se onuda kuda je sišao, i sada ide da pređe ovu stranu planinskog venca Montemura, predela tako drugačijeg, suvog, ponovo barok, divlje rastinje, pepeljasta kost planine na vidiku. Kao da se samo pet kilometara lice sveta izmenilo.
Ponekad se putnik nađe u iskušenju da put pređe pešice, sa rancem na leđima, štapom i čuturicom. To su sećanja iz prošlosti, ne bi im trebalo pridavati važnost. Ali, ukoliko bi, imao bi druga imena da navede, i rekao bi da se od kapele popeo do Pikana, potom do More Morte, ili do Graljeire i Panšore, ili do Buštela, Aljoiša i Tendaiša, krajeva gde na kraju neće otići. Ipak, čak će i ovom stranom biti zanimljivih naziva: Mezio, Bigorne, Mageiža, Penude, i na prvom kraju ovog druma biće Sao Martinjo de Moroš.
Putnik traži parohijsku crkvu. Po strani je, okrenuta ka dolini, i, pošto je tako smeštena, nudeći lice vetrovima, uočava se da su je napravili više nalik utvrdi nego hramu. Sa čvrstim vratima, jakim bravama, čak i kada bi došli Mavri, pobedili bi ih onako kako ih je ovde pobedio Fernando Magno, kralj Leona, godine 1057, još je nedostajalo gotovo stotinu godina do rođenja Portugalije. Dokaz da je ova crkva zamišljena kao utvrđenje, isto toliko, otprilike, koliko i kuća za molitvu, nalazi se na debelim i glatkim zidovima, s kontraforima i sa malim otvorima. A velika kula, u pozadini u odnosu na okomitost fasade, bila bi postavljena osmatračnica, otvorena sa sve četiri strane. Da bi mogao da je vidi, čak i tako nepotpuno, morao je putnik da mnogo uzmakne, da ode da stane uz rub platoa. Nije kula bila tamo šale radi.
Nikada takvu crkvu nije video. Naposletku, prozivana strogost romaničkog stila još je ostavljala dovoljno prostora za inventivnost. Smestiti tamo gore onu kulu, rešiti problem strukture koju je ta mogućnost podrazumevala, pomiriti pojedinačna rešenja sa opštim nacrtom, estetski sjediniti celinu (kako bi se danas to moglo smatrati veličanstvenim), znači da je majstor ovoga dela imao daleko više aduta u rukavu nego svi klesari toga vremena. I kada putnik uđe, zapanjiće ga činjenica da je pronađen način da se podupre kula: naleže na stubove koji se uzdižu odmah posle ulaza, obrazujući neku vrstu atrijuma okrenutog ka unutra, jedinstvenog utiska. Crkva ne obiluje istaknutim umetničkim delima. Dve drvene ploče sa prikazima iz života Svetog Martina, jednog ogromnog Hrista, i malo toga još, ako ne računamo svete narodne prikaze koje, na jednom visokom unutrašnjem zidu, prekrivaju prašina i paučina. Putnik se zgražava nad takvom zapuštenošću. Ako u Sao Martinju de Morošu ne umeju da cene tako lepe komade rustičnog uma, neka ih predaju kakvom muzeju koji će znati da im zahvali. Kad putnik izađe, reći će jednoj ženi, koja sasvim slučajno prolazi onom pustarom, ove i druge svoje ogorčenosti uvijajući ih u savete za oprez, jer, onde, nezaštićeni, prizori su nadohvat pohlepnih ruku. Samo putnik zna koliko mu je bilo teško da se odupre đavolu koji je još jednom došao da ga kuša u crkvici. Toliko je straha uterao zapanjenoj ženi da danas oko crkve mora da je utvrđeno polje gde se ulazi jedino sa prethodno obavljenim testom savesti i odakle se izlazi tek nakon što se pokaže ono što je u naprtnjačama.
Ali ima drugih iskušenja u Sao Martinju de Morošu. Ne stadoše sva u kapelu iz Paive, dođoše da se smeste ovde, pogurana molitvama fratara odande preko, ili su materijalizacija zemaljskih snova avgustinaca koji su na obalama lepe reke propovedali odricanje od mesa. U izradi prikaza žensko telo je predstavljeno s atletskim izobiljem, gotovo rubensovskim. Ovde se ženske grudi ne sakrivaju niti dlanovima prekrivaju: jasno su isturene, oblikovane, omeđene, obojene, kako ne bi ostale sumnje u nebeski moral: naposletku se vidi da ima anđela oba pola, rešeno je staro, apsurdno pitanje. Telo je prikazano veličanstveno. Figura je prikazana tek napola, ali je iskušenje potpuno.
Nakon sve ove priče putnik je melanholičan dok se približava Lamegu. a raspoloženje mu je toliko snažno da i nebo odlučuje da mu se pridruži prekrivši se teškim pepeljastim oblacima. Za kratko vreme zarominja lagana kiša, koja jedva dospeva do tla, veo od najtanje gaze koja se povlači po brdima, čas se krijući čas se pomaljajući. Pravi veliku zabunu među zvezdama, jer se ponovo pojavilo sunce, a u Lamegu nije bilo znakova da je kiša uopšte padala. Putnik je otišao da rezerviše smeštaj i vratio se na ulicu.
Lamego je grad-varoš, miran, tih, sa blagim ljudima, prijatnim u razgovoru, pažljivim. Putnik želi da zna gde je Crkva Almakave, i umesto jednog pojave se troje da mu pruže odgovor, srećom usaglašeni u svojim smernicama. Jednu je putnik već dobio, koja ga je veoma ožalostila: muzej nije otvoren za javnost, u njemu više od godinu dana traju radovi. I u ovoj neprijatnosti u koju zapada, odlučuje da katedralu ostavi za sutra i rastera oblake sa duha penjući se u gornji grad, u Almakavu, kad mu je već usput. Bila je to dobra zamisao, ne toliko zbog umetničkih čuda koja nisu nadišla osrednjost, već zbog ljudskog čuda kad mu se obratio jedan sredovečan čovek, očigledno opijen od vina, i upitao ga: „Gospodin je odavde?“ Putnik je odmah uvideo s kim razgovara, barem je tako mislio, i strpljivo odgovorio: ,,Ne, gospodine, u poseti sam.“ „Meni ste delovali tako. Recite vi meni, već ste našli hotel? Video sam kako dolazite tako obešenog lica da sam pomislio da ne idete možda u potragu za sobom.“ Odgovori putnik: „Već imam hotel. To sa obešenim licem je druga priča.“ „Onda, zašto ne biste došli da spavate u mojoj kući? Soba je čista, krevet namešten, u tim stvarima mojoj ženi nema premca.“ „Mnogo vam hvala na pozivu, ali, kao što sam vam rekao, već imam sobu.“ „Loše činite. Uštedeli biste novac i bili u kući prijatelja.“ Muškarac je u tom trenutku napravio pauzu, pogledao u putnika i izjavio: „Znam ja da sam pijan, to vino iz mene govori, ali verujte da je ponuda iskrena.“ ,,Ne sumnjam“, odgovorio je putnik, ,,i veoma sam vam zahvalan. Doći u Lamego i naći nekoga da mi ponudi krov nad glavom a da me ne poznaje, nikada nisam računao da bi se tako što moglo dogoditi.“ Muškarac se drži za banderu i jednostavno kaže: ,,Ja verujem u Boga.“
Putnik razmatra važnost ove izjave i odgovara: „Jedni veruju, drugi ne, i to je ono najmanje važno, dok god mogu da se smatraju ljudima.“ „Dok god mogu“, ponovio je muškarac. I nakon što je razmislio malo o tome, dodao je: „Pustite to. Ima nekih koji ne veruju i bolji su od onih koji veruju.“ Pružio je ruku putniku, u Lamegu beše to što se dogodilo, i nastavio niz ulicu, pijan. Što se putnika tiče, nastavio je da se njome penje, bistre glave koliko je bilo moguće.

KRALJ KARATA

Tokom noći padala je kiša, ne one sitne kapljice od popodneva, već dobra kiša koja nikoga ne može da prevari. Jutro je svanulo jasno, puno sunca. Možda se zato putnik malo zadržao u katedrali. Svidela mu se fasada ne tako raskošnog manuelinskog stila, raspoređenost portika, način da se bude velik bez iznenađenja, ali unutrašnja arhitektura mu je izgledala hladno. Ako je verovati da je Nazoni bio taj 'koji je ovo delo projektovao, mora da je bio je u času slabog nadahnuća. Ono što ostavlja utisak, po putnikovom mišljenju, jeste raskošna dekoracija kupola, u arhitekturi, u perspektivi i segmentaciji, uistinu veličanstvene polihromije prikazanih biblijskih scena. Klaustar je mali, intiman, više liči na mesto za devojačka sašaptavanja nego na mesto za dramatična religiozna duboka razmišljanja.
Putnik je posle otišao u Hram Gospe od Spasa. Mesto podseća na Dobrog Isusa iz Brage, premda su razlike mnoge. Ali, kao i on, ima jedno dugačko i visoko stepenište i, na kraju, obećanje spasenja, ili nadu. Crkva pokazuje dobru rocaille45 fasadu, ali unutrašnjost je sva u plavo-belom štukogipsu, i umoriće svakog ko nije došao da moli Gospu za spas. Ono što se putniku dopalo jeste scenografska postavljenost portika sa donjeg međusprata sa velikim statuama izmišljenih kraljeva na vrhu pijedestala koji po stasu podsećaju na figure propovednika iz Aleižadinja, iz Kongonjaš do Kampoa, u Brazilu. Nije da je putnik išao tamo da ih vidi, time se ne može podičiti, ali fotografije su obišle svet, ne vidi ih jedino onaj koji ne želi.
Putnik je tužan što nije mogao, barem na jedan minut, da pogleda Stvaranje životinja Vaška Fernandeša, koje se čuva u Muzeju Lamego. Želeo bi da vidi onog veličanstvenog belog konja kome jedino nedostaje šiljat spiralan rog da bude jednorog. Vrlo je moguće da Svemogući, kada ne budemo u njega gledali, završi delo. Dok se zapućuje u pravcu Fereirima, putnik obećava da će se jednog dana vratiti u Lamego: ako je onde pronašao čoveka koji mu je ponudio utočište preko noći, sigurno će pronaći jednoroga. Prvo nije ništa neobičnije od drugog.
Fereirim leži u dolini kraj korita reke Varoze. Mesto je izuzetne lepote, jedan za drugim slede zastori drveća, na sve strane gube se pravi putevi, kao da je krajolik napravljen od uzastopnih providnosti, promenljivih u onoj meri u kojoj putnik menja mesto. Isti osećaj preovladava celim putem do Ukanje, Salzedaša, Taroke i Sao Žoao de Taroke, kroz jednu od najlepših regija sa kojima se putnik susreo, zbog istinski nesvakidašnje ravnoteže, prostora i gajenja, naseobina i prirodnog životnog prostora.
Mnogo je dobrih razloga da se ode u Fereirim, uopšteno, jedan je dovoljan: da se vide slike parohijske crkve. To je osam panela koje je naslikao Krištovao de Figeiredo, kome su pomogli Gregorio Lopeš i Garsija Fernandeš, svi ujedinjeni pod imenom majstori iz Fereirima. Zbog ovoga je došao putnik. Stigao je, ugledao zatvorena vrata, potražio neka sa strane koja bi mogao da otvori. Na sreću, pred njim se pojavi neki čovek odeven u živopisan džemper i pantalone. ,,Da, gospodine, mogu vam pokazati.“ Ušao je, zadržao se previše za strpljenje putnika, i najzad došao sa ključem u ruci. Ušli su kroz jedna bočna vrata, bez ceremonija: „Slobodno pogledajte.“ Putnik obilazi brod, veoma brižljivo posmatra zadivljujuće panele, nažalost postavljene previsoko, i dok hoda, razgovara sa pratiocem, čovekom očigledno dobro obaveštenim o crkvenim dobrima. Veliko je uživanje sresti čuvara ključeva ovakve sorte. U neko doba već živahno razgovaraju u vezi sa jednim renesansnim grobom i ostatkom jednog luka priljubljenim uza zid. Putnik nije samo nakupio brojna gorka iskustva u vezi sa krađom još iz Mirande do Doro već mora da se bori protiv sopstvenih iskušenja, i s tim u vezi iznosi jednu ozbiljnu optužbu: „Ponekad su fratri ti koji su krivi. Prodaju vredne slike, neprocenjive sa umetničkog stanovišta, da bi kupili te besramne i dekadentne moderne strahote koje ispunjavaju naše crkve.“ U pravu je putnik što se tiče strahota. Ali kada je reč o fratrima, reče čovek s ključem: „Vidite, nije tako. Stvar je u tome što se tu i tamo pojavi pokoji novi crkvenjak, koji se u zamenu za tričavih petsto eškuda rešava starih slika. I kada sveštenik pokuša da razreši stvar, već je prekasno.“
Ovde putniku srce na tren stade, ali odluči da mu ne pridaje važnost. Završava se poseta, i čuvar ključa želi da pokaže sa spoljašnje strane tragove tog luka koji beše razlog rasprave. I dok obojica ponovo razgovaraju, reče on: „ Ja sam oduvek sumnjao da je ovo bio nekakav prolaz. Pre neki dan bio je ovde biskup iz Porta, nije mu bilo jasno, i kada sam mu objasnio, rekao mi je: ’Slušajte, oče...’“ Putnik nije čuo ostalo. Srce je bilo u pravu. Čuvar ključa bio je otac iz Fereirima. Morao je da sluša, sa jevanđeoskim strpljenjem, ljutitu putnikovu optužbu, istinitu ili navodnu, povodom nestajanja slika. To objašnjava vodičevo umetničko znanje. Sve je imalo objašnjenje, ali nije bilo spominjano. Putnik se oprostio ostavivši prilog za crkvu, pokušavajući time da obriše nepriličnost u očima sveštenika, i poneo sa sobom njegov predlog da poseti obližnju Ukanju. Zamislite: ni tonzure ni traga svešteničkoj odori. Ako se ovako nastavi, putnik će jednog dana naići i na Svetog Petra s ključem i neće ga prepoznati.
Za tren oka se stiže do Ukanje. Smeštena je na desnoj obali Varoze, delom zadirući na onu stranu, i odmah pored reke nalazi se kula po kojoj je čuvena. Ovo je građevina neočekivana u našoj zemlji. Krov na četiri vode, visoke verande od kamena nalegnute na modiljone, bifore, niski luk, snaga celine karakteristike su neuobičajene za srednjovekovne portugalske građevine. Ko god je putovao Italijom ne bi se iznenadio kada bi tamo našao ovu kulu. U Portugaliji je ona potpuno iznenađenje. Stojeći podno kule, putnik se zaljubio u jedinstven lik krunisane Device, sa Dečakom u krilu, smešten u edikuli i zaštićen gvozdenim balkonom. Duguje neizmernu zahvalnost nepoštovanom ocu iz Fereirima koji mu je savetovao da ovamo dođe. I to je kraj koji ceni svoje, kao što se vidi po ovom nadgrobnom kamenu, koji beleži da je ovde rođen Leite de Vaškonseloš, jedan od najpoznatijih portugalskih arheologa, etnografa i filozofa, autor dela koja su i dan-danas fundamentalna. Odavde je otišao sa nepunih osamnaest godina, sa samo osnovnim obrazovanjem i pomalo poznavanja francuskog i latinskog. Putnik razmišlja da je sa sobom poneo i poruku koju je čuo u senci ove kule, ispod zvučnog luka okrenutog ka reci, pruživši mlade ruke na oštro kamenje: da istraži svoje korene.
U Salzedaš se ulazi u potrazi za samostanom, i on je taj koji mu preseca put. Putnik se zaustavlja u senci jedne ogromne građevine koja se penje nebu pod oblake, i barem mu takav utisak ostaje, čini mu se da nikada nije video tako visoku crkvu. Sasvim je moguće da je to reakcija očiju na uživanje u nesvakidašnjoj ravnoteži kule u Ukanji, uprkos njenoj teškoj masivnosti, ali dužnost je putnika da prihvati ono što mu je dato, i da pokuša da shvati zašto je to tako. To je ono što radi u Salzedešu, gde je na kraju malo toga video, a i nije imalo bogzna šta da se vidi, ako se izuzmu dela čiji je autor navodno Vaško Fernandeš. Ostao je malo zbog venčanja. Mladenci, sveštenik koji ih je venčavao i svatovi, svi zajedno, baš svi, bili su samo grupica u ogromnom brodu crkve. Putnikovi koraci jedva da su pravili odjek u crkvi, sveštenikov glas je se gubio, jedino se čula graja dece koja su se napolju igrala.
Kao što smo već videli, putnik voli da sanjari. Dok je gledao venčanje mladog para, dao se u zamišljanje jednog drugačijeg venčanja: dvoje koji bi ovde ušli sami, ćutke prešli put do oltara, i nije im bio potreban ničiji blagoslov. Privukao ih je ovaj ogroman prostor prekriven kupolama: kleknuli bi, možda i ne bi, i držeći se za ruke izašli venčani. A to bi bilo isto kao i da su se popeli na vrh nekog brda i došli odande proglasivši se venčanim, ili da su prošli ispod kule iz Ukanje i tako postali venčani. Putnik se gubi u mislima o ovakvim luckastim pretpostavkama, zbog toga propušta ceremoniju i, kada dođe k sebi, shvata da je sam. Čuje kako spolja dopire buka motora, odzvanja dečja graja, mora da je zbog kiše slatkiša, i putnik je tužan, niko ga nije pozvao na svadbu, iako ima tako dobre zamisli.
Kad izađe, plato je pust. Otišli su mladenci, otišli su klinci, ničeg nema da se čeka u Salzedešu. Prevario se. Vratiće se drumu, obilazi dugačku zgradu koja je nekad bila samostan, i dok brzo prolazi pored luka okrenutog ka otvorenom prostoru, krajičkom oka hvata jedan lik statue ili čoveka kako sedi na zidu. Zastaje i vraća se, zagleda diskretno, da ne bi pitao čoveka, ako jeste čovek: „Šta hoćete?“, i shvati da je statua. Statua kralja, što se vidi po kruni, portugalski kralj, kako se potvrđuje na okrnjenom štitu sa poljima koji mu je na desnoj strani. Ovaj neznani kralj u punoj ratnoj opremi, sa štitnicima za kolena i nazuvcima, prsnom pločom, verižnom košuljom, ali sa čipkanim okovratnikom i rukavima s naborom. Očigledno se doterao za portretisanje, i dobroćudno gleda s visine u putnika, kao da je zadovoljan nakon malo kraljevanja i što je sada zauvek ovde, jer su ga, budući da je ko zna kako izgubio stopala, pričvrstili za postolje. Izgleda kao kralj iz špila, on je, naposletku, kralj karata. Putnik upita neke žene koje prolaze, a koje takođe nisu bile pozvane na venčanje, otkad se onde nalazi kraljevska figura. ,,Oduvek“, to je odgovor koji je očekivao i koji je dobio. I pravi je odgovor. Za leptira koji se rodi ujutro i umre u sumrak, noć ne postoji; za onoga ko je ovde već našao kralja iz karata, častan odgovor je - uvek.
Putnik ne pokazuje mnogo volje da ode iz ovih mesta. Iznova prolazi drumovima, tamo je ponovo Ukanja, a sada dolazi Taroka, naselje gde se malo izgubio, mora da se vrati, možda zato što se zagledao u planinu što para oblake, mape mu ne kazuju ime, da nije možda i dalje planinski venac Montemuro, ili je Leomil. Bilo kako bilo, naišao je na ono što beše tražio, na Crkvu Svetog Petra, otišao da vidi manuelinski grob, čipkastu arabesku, filigran u kamenu sa arkosolijumima i stubićima, ali bez položene statue, što na neki način iznenađuje, jer ti su pokojnici bili istrajni u tome da pokažu da su baš oni potrošili svoj novac za izradu dela. Crkva Svetog Petra je romanička, ali ne i jedna od najboljih koje je putnik video. Možda zbog toga što putovanja proširuju duh i čine ga zahtevnim. Ili je putnik samo umoran.
Ako je bio, prošlo ga je u Sao Žoaou de Taroki. Međutim, pre nego što ode da pogleda umetnine, putnik mora da ispriča šta mu se dogodilo kada je, nakon poslednje krivine na putu, naleteo na nešto što mu se desilo ranije. To su lažna sećanja, kaže se, već je bio ovde i ne seća se, napućuje se. Prvo, putnik ne zna šta su to lažna sećanja. Sećanje na nešto, viđeno i zadržano, postoji u mozgu. Može da ostane izvan svesti, može odolevati naporima prisećanja, ali onoga dana kada slika ponovo bude mogla da se ,,čita“, videćemo je, sa manjom ili većom preciznošću, i ono što budemo videli jeste ono što smo već videli. Svako je sećanje istinsko, nijedno nije lažno. Može da bude zbrkano, možda je razbacano poput slagalice, koju je, potencijalno, moguće ponovo posložiti sve do poslednjeg delića, do najkraće linije, do najprigušenijeg tona. Kada ljudi budu sposobni da prođu kroz zabeleške sećanja i da ih urede, prestaće da govore o lažnim sećanjima, premda je veoma moguće da će se tada braniti od te sposobnosti potpunog prisećanja, gajeći lažno zaboravljanje.
Druga stvar je da putnik zna da nikada nije bio na ovom mestu, nikada nije dolazio u Sao Žoao de Taroku, nikada nije prešao ovaj mostić, nikada nije video ove dve konkavne obale obrasle zelenom travom, nikada nije video onu ruševinu, lukove akvedukta (a sada čak nije ni siguran da ih je video ovog puta), ovu kratku rampu koja vodi do crkvenih vrata i, kako se spušta na drugu stranu, u ovaj gradić.
Ako lažna sećanja ne postoje, ako putnik svečano tvrdi da nikada ovamo nije došao, onda je ipak istina da prelazak duša, metempsihoza, postoji. Ovaj ovde putnik, ali u drugom telu, pored svojih sopstvenih sećanja, imao bi ovo koje je nasledio od jednog nestalog tela. Putnik će odgovoriti da su sve to izmišljotine, da je mrtav mozak ugašen mozak, da se sećanja ne bacaju u vetar kako bi se videlo ko će ih više nahvatati, da se čak i kolektivno nesvesno sastavlja od podataka svesti i tako ukrug. Ali znajući čemu bi trebalo da kaže ,,ne“, nije u stanju da otkrije ono čemu bi trebalo da kaže ,,da“. Ono što zna, bez raspravljanja o načinima i razlozima, jeste to da je već video ovaj kutak Sao Žoaoa de Taroke: možda ga je jednom sanjao kao što je sanjao toliko drugih krajolika za koje, do danas, nije pronašao odgovor u stvarnosti, možda, ko zna, samo zbog toga što nije putovao u sva mesta. Tvrditi ovo bilo bi isto kao i kazati da san, slobodna imaginacija, nesvestan tok slika u mozgu, može da predvidi spoljni svet. To je rizičan put na koji se putnik plaši da se otisne. U svakom slučaju, jednako bi se moglo dogoditi da sanja vojnika, pomoćnika artiljerije, zaduženog za čišćenje topovskih cevi: eno cilindra, eno pokretnog klipa.
Putnikje mnogo lutao, ali je imao opravdanje. Problem je u tome što je imao vremena za tako nešto. Crkvena kapija je zatvorena, jedan je dečko otišao da potraži ključ i nije žurio. Traži način da ne misli na ubeđenje koje ga opseda da je već video ovo mesto i razgovara sa jednom dvanaestogodišnjom devojčicom koja će mu praviti društvo. Saznaje o pokušajima krađe koji su se onde dogodili, o objavama opasnosti da bi se narod okupio i da bi se uhvatio lopov. To je uzbudljiva i istinita priča. Prvi put na tako dugačkom putu prilazi mu seoska luda i traži novac putniku, on mu daje nešto. Devojčica kaže da će ga uludo potrošiti na vino i priča kako on tuče majku, a ona ga izbaci iz kuće, i tako im prolazi život. Putnik ide u želji da vidi lepu umetnost, sve su samo slike, sve likovi, i podatno kamenje, i odjednom život ga grabi za ruku i kaže mu: „Nemoj da zaboraviš na mene.“ Putnik posramljeno odgovara: „Ali, vidi, ovo si takođe ti.“ A ovaj će: „Pa, jesam. Ali ne zaboravi na ludu.“ Odande dolazi dečko s ključem. Ulazi čitava družina, putnik, devojčica, još troje dece. Putnik se pribojava da će poseta biti bučna, ali vara se. Ova dečurlija nastavlja staloženo, prati ga, ili ga možda nadgleda, spremna da skoči na uže zvona i pozove narod. Šta god da je od ovog istina, nikada nisu viđena pažljivija deca od ove iz Sao Žoaoa de Taroke.
U ovakvim mestima vremena dolaze i odlaze poput plima i oseka. Došlo je romaničko doba i izgradilo crkvu, zatim je došlo gotičko i nadodalo se, ako je renesanse bilo, ostavila je traga, barok je skrenuo u stranu i naneo štetu, sve u svemu; kad bi talasi imali dovoljno snage i moći zavođenja dok nailaze i povlače se, svaki bi za sobom ostavio vidljiv trag. U ovoj crkvi mogu da se vide klupe i zlatna rezbarija, panoi keramičkih pločica sa legendom o osnivanju samostana, slike Gašpara Vaša, možda Vaška Fernandeša, možda Krištovaoa de Figeireda. Tu je i anđeo iz 14. veka, i jedna Devica od oslikanog granita sa Dečakom u krilu, iz istog perioda. A u sakristiji su male drvene skulpture, uglačane od starosti i upotrebe.
Plime i oseke su došle i ostavile svoje nanose. Putnik gleda u ova tri broda, čuje kako se vraćaju talasi vremena, glasove ljudi koji dolaze s njim, udar kamena, struganje i zakucavanje drveta. Putuje na vrhu talasa vekova i, budući da je sada na njega red da izbije na plažu, začuđen zastaje pred sarkofagom don Pedra de Barseloša. To je jedna ogromna grobna arka, a ležeća statua mogla bi biti statua divovskog Svetog Krištovaoa, koji se umorio noseći svet na plećima i legao da se odmori. Grubo izrađen od granita, grob nezakonitog sina don Diniša nešto je najimpresivnije što je putnik video i osetio: unutra je ljudsko telo, u svojoj prirodnoj veličini, majušno poput broda na moru ili ptice na nebu. Jedna strana sarkofaga je izrađena u plitkom reljefu, i prikazuje scenu lova na divlju svinju. Čudan prikaz. Poput svakog plemića svoga vremena, don Pedro de Barseloš sigurno je išao u lov na zveri, jašući po brdima i dolinama, nudeći čoporima pasa mesinu. Ali grofovska zaduženja, na ovoj obali gde je živeo poslednji deo svog života, bitno su se razlikovala, i preko njih se uzdigao. On beše taj koji je sastavio Knjigu rodoslovlja, možda pesmaricu, verovatno opštu hroniku Španije i, umesto čoveka od pera koga je očekivao, putnik vidi divovskog okrutnika i krvoločnog lovca. Ima ovde obilje materijala za raspravljanje o nepodudarnostima, i taman kad se sprema da uperi prst u prvu, putnik otkrije da mora sam da počne: svet bi bio jadan kada bi pesnik bio samo pesnik, i kada bi svako od nas bio samo onakav kakvim se čini. Koliko više beše u pravu don Pedro de Barseloš, koji htede da ponese, među uspomenama iz života, sveža jutra kada je lovio divlje svinje na svojoj zemlji u Pasošu de Lalimu.
Putnik je završio posetu. Želi da se nekako oduži dvanaestogodišnjakinji koja mu je pravila društvo, ali ona odbija i odgovara da nagradu da mališanima. Ovaj dan prepun je pouka. Putnik joj zahvaljuje kao odrasloj osobi, gleda još jedanput krajolik da se uveri da ga je već ranije video, i ovde mu nailazi prva sumnja: zaista, ne seća se ove devojčice.
Kad stiže u Moimentu da Beiru, bilo bi prekasno za ručak da ne beše dobre volje onoga ko ga je uslužio. Pojeo je odličan juneći odrezak u crnom luku, što je jelo koje se danas retko služi u našim krajevima, i ako nije više toga potražio u varoši, bilo je to zato što je dolazio sa očima još punim Sao Žoaoa de Taroke. Ispuniće ih ponovo na putu od Moimentea do Sao Pedra daz Agijaša. Zaslepljivanje jedva da bi bila prava reč. Na kraju, nijedna reč ne bi mogla da iskaže neiskazivo o ovim brdima i terasama, mekoću i providnost vazduha i, nakon Pasa, onda kada put počinje da se približava reci Tavori, ono što se vidi od naglih strmina prekrivenih rastinjem, gde izbijaju stenoviti vršci. U Granžinji je putnik potpuno izgubljen jer mu je naziv Sao Pedro daz Agijaš ukazivao na visine na kojima orlovi žive, i najzad evo jednog spusta koji izgleda kao da mu nema kraja, dubokog, svaki put sve dubljeg, kako prelazi mala naselja, putnik ide ošamućen od tolike lepote i, kada napokon stane, u dubokoj tišini čuje žubor nevidljive vode kako teče preko kamenja, i onde napred se nalazi, najzad, Kapelica Svetog Petra, uistinu od orlova, jer jedino bi oni mogli savladati vrtoglavicu visokih stena koje se sa obe strane izdižu.
Putnik se približava kapelici. Prva bi zagonetka bila razlog zbog koga je na ovom mestu mimo sveta, među liticama, neko odlučio da sagradi hram. Danas postoji možda postoji put, ali kakvi su oni bili u 12. veku? Kako su prenosili kamen? Ili im je poslužio onaj sa ove strmine grubo uzet kako bi se otvorila platforma gde su kopani temelji? Jer ovo je druga zagonetka: šta beše to što je odredilo da don Gozendo Alvariš, ako je zaista on bio osnivač, smesti kapelicu tako da se nađe na malom prostoru između provalije i fasade, tako malom da jedan jednostavan luk služi za potporu, ne zna putnik čemu, da li zbog crkve, jer čini se da joj nije potreban, da li zbog strme padine koja se za osam vekova nije raspala? Da li je zaista običaj da se hramovi okreću ka zapadu bio tako snažan? Sao Pedro daz Agijaš je dragulj koji je vreme nagrizlo i izgrizlo sa svih strana. Nije ovde nedostajalo ruku koje su pravile štetu, ali najveći rušilac je zapravo bilo vreme, vetar koji kroz ove klance sigurno huči, kiša šiba, sunce peče. Još dvesta godina nad ovom bolnom ruševinom i ovde će se naći hrpa kamenja, bledi natpisi, bledi izvajani oblici, fini reljefi koje budući putnici neće više moći da raspoznaju. Ovom putniku nisu nedostajala snažna osećanja: Rateš, Rio Mau, Real i druga mesta u ovoj povesti naznačena. Sao Pedro daz Agijaš pokreće talas nežnosti, želju da zagrli ove zidove, volju da uz njih prisloni lice i tako ostane, kao da bi meso moglo da odbrani kamen i pobedi vreme.
Popodne je na sredini, ima dovoljno vremena. Ipak, putnik odlučuje da je za danas video dovoljno lepota. Ne želi da neki drugi prizor zaseni sliku Sao Pedra daz Agijaša. Kad bi mogao, putnik bi čitav put prošao zatvorenih očiju, odavde do Gvarde. Morao je da ih drži otvorene, ali, koliko god napora ulagao, ne seća se šta je video. Eto još jedne zagonetke za rešavanje.

VISOKA JESTE, VISOKA OBITAVA

Putnik odlazi u planinu, što je, po definiciji, Eštrela. Vreme se promenilo. Još juče je atmosfera bila prozračna, sunce jasno, a danas je nebo prekriveno niskim oblacima, za koje oni upućeni tvrde da će takvi biti ceo dan. Uprkos tome, odlučuje da mu ništa neće promaknuti. Ako je u Traz-oš-Montešu putovao kroz gustu maglu i kišu koja je lila, ovde, tim više što je proleće, neće dopustiti da ga tamo neki oblačić natera da odustane. Istina je da rizikuje što je na planini i ne vidi je, ali uzda se u to da će kakav hermesovski bog,46 od onih koje su slavili u Luzitaniji, a sada spavaju, poput hvaljenog Endovelika, da se probudi iz čvrstog vekovnog sna kako bi na nebu otvorio nekoliko pukotina i pokazao putniku svoja drevna carstva.
Putnik prezire udobnost auto-puta koji prolazi kroz Belmonte, ali ako želi da krene u visoke predele, bolje bi bilo da se navikne na njih. Dakle, nastavlja preko Vale de Eštrela do Valjeljaša, uvek sa horizontom na vidiku. Osim u slučajevima kad je put veoma uzak, što se ne događa tako retko. U ovom krajevima nema žive duše na putu. Ono što je neosporno je da su oblaci niski. Onde gore, iza one krivine, ima jedan red borova čija stabla izgledaju posečena: krošnje su jedna nejasna mrlja i, ako putnik ne pripazi, kroz prozor će mu ući oblak. Ali prizvani hermesovski bog se očigledno dao u preduzimljivost, pa kada putnik stigne do krivine, nema nijednog oblačka i put je otvoren. Ali prerano je za radovanje. Oblak ili izmaglica ili magla čekaju malo dalje, poređani na jednoj visokoj steni kako bi skočili na put i pomutili razdaljine. Putnik počinje da sumnja u to da mu je vredno truda da obiđe planinu kao što ju je sanjao, idući preko Sabugeira, Seje, Sao Romaoa, Lagoa Kompride, do Torea, i posle spuštajući se preko Penjaša de Saude, da bi završio u mestu Kovilja. A kada stigne u Manteigaš, odluči da potraži nove informacije. Odmah mu kažu: ,,Ne savetujemo. Put nije opasan, ali ako gospodin želi da vidi planinu, neće je videti. Vidljivost na putu garantuje bezbednost, ali pogled na krajolik je praktično nemoguć.“ Putnik učtivo zahvaljuje na informaciji, to je ono što sadrže pravila urbanih sredina, moramo zahvaliti čak i na onome što nam nije prijatno, i odlazi da se posavetuje sa svojim mapama i vodičima. Izračunao je udaljenosti, osmotrio razlike u nivoima, i odlučio da pođe duž Zezere, pre toga otići će u Poso do Inferno,47 jer njega, zbog toga što je blizak očima, magla neće sakriti, i potom nastaviti gore do Penjaša da Saude. Kada volja bogova izneveri, mora da se osloni na snalažljivost.
Ako je ovo Poso do Inferno, i ako su u paklu bunari ovakvi, morali bismo oštro preispitati neka uverenja koja smo nasledili od tradicije. Istina je da ove škrgutave vode što padaju s visine mogu ličiti na neke od navodnih paklenih kazni, ali ako onuda ne bude više magli od ovih koje se hvataju za stenovite vrhove, putnik ne vidi zašto jedna osuđena duša ne bi ostala da večno gleda blistavi vodopad, možda sa običnom nadom da će jedan zrak sunca, iz stoleća u stoleće, obasjavati prozračnošću vodu i penu i da će pomilovati glavu posmatrača poput nekakvog oprosta. I ako na kraju duši u čistilištu bude oprošteno, daju joj na nebu isti bunar i samo mu promene ime. Ništa više nije potrebno. Putnik se uspinje putem koji ide uz reku. Kreće se polako. Odredio je dan za ceo obilazak, ne stiže da obiđe ni pola. Svako putovanje ima svoje nedaće. I svoju primamljivost, poput ove da se stigne do Nave de Santo Antonio i da čitavo nebo bude čisto. Zapravo, bogovi dobro metu svoja visoka obitavališta, ali ostavljaju ljudska, ovde ispod, da tapkaju u mraku, dok ljudi, naivni, ne traže više nego da vide krajolik. Putnik se žali. Pokazuje u Kovilju, zaranja još jedanput u oblake i, budući da slučaj nema rešenja, odluči da izvuče korist iz situacije: nijedan putnik nije gledao sa više zanimanja ove viseće, lagane bele mase, nijedan drugi, zacelo, nije zastao na ivici puta da se okupa u njima, nijedan se nije spustio do strmine da bi seo ispod borova i posmatrao nevidljivu dolinu, veliko belo more. Evo dobre filozofije: sve je putovanje. Putovanje je ono što je na vidiku i ono što se skriva, putovanje je ono što se dira i ono što se nazire, putovanje je huk vode što se obrušava i ova nežna uspavanost koja obavija brda. Putnik se više ne žali. U miru se vraća drumu i sa uzdignutih predela gde je boravio vraća se u Kovilju. Visoko obitava planina, ali danas nije primala posete.

LJUDI OD KAMENA

Kada je bio mlad, putnik je imao dar koji je posle izgubio: mogao je da leti. Međutim, budući da je to poklon koji ga je izdvajao od ostatka čovečanstva, čuvao ga je za tajne sate sna. Izlazio je u zoru kroz prozor i leteo iznad kuća i imanja, i, kako se radilo o magičnom letu, noć je postajala vedar dan, ispravljajući na taj način jedini nedostatak te avanture. Putnik je morao da čeka mnogo godina kako bi povratio izgubljeni dar, možda samo za jednu noć, čak i tada će ostati dužan za spas u zadnji čas Endoveliku, koji ga je, ne mogavši da učini čudo i rasprši gustu maglu u stvarnom svetu, povratio u putnikovom snu. Kada se probudio, putnik se setio da je leteo iznad planine Eštrela, ali pošto se kaže da su snovi vetropirasti, radije ne bi pričao šta je video da se ne bi sramotio što nema nikoga ko bi mu poverovao.
Otvorio je prozor, odnosno, razmakao je zastore, očistio paru koja se kondenzovala tokom noći na prozorskim staklima i pogledao napolje. Planina je i dalje bila ogrnuta oblacima, još nižim nego juče: šta da se radi. Putnik ne može da ide i traži dokaze stvarnosti da bi saznao odgovara li ona stvarnosti koju je sanjao. Miri se stoga da će danas putovati niskim krajevima i, za početak, obilazi Kovilju, koja je grad na srednjoj visini. Otišao je u Crkvu Svetog Franje sa veličanstvenim portikom i još ponečim zanimljivim: dva ulaza s gotičkim lukom i grobne kapelice iz 16. veka.
Ležeće statue su pomalo hladne, ali celina dobija plastičnu vrednost sa tminom koja obavija kutak. Odatle je putnik otišao u Kapelicu Svetog Martina, zadovoljan time da je vidi samo sa spoljašnje strane. Sveže restaurirana, vreme još nije moglo da umekša kamenje i sjedini ga sa starijim, dajući mu onaj ton kože šibane jakim suncem i vetrom. To je izuzetno jednostavna romanička građevina, kuća u kojoj se okupljaju vernici bez većih estetskih zahteva. Ali onaj ko je osmislio uski prozorčić koji se otvara iznad ulaza poznavao je vrednost prostora i načina da se on uredi.
Putnik je odlučio da iz Kovilje ode u Kapinju. Ne odvode ga tamo posebni razlozi, izuzev rimskog druma koji bi bio ogranak onog koji, dolazeći iz Ežitanije, nastavljala prema Centum Cellae. U to vreme Kapinja se zvala Talabara, ime koje bi moralo biti u bliskom srodstvu sa kastiljanskim nazivom Talavera, ako to nisu samo lingvistička maštanja putnika, koji je nije uvek tako učena osoba kao što se ponekad čini. Kapinja je prijatno selo i mesto gde se lako nađe ono što se traži. Čim je izašao iz auta, putnik pita prvog prolaznika gde se nalazi rimski drum i upravo on će ga otpratiti, daje mu uputstva, popeti se ovom kaldrmom, preći nekoliko polja, i onde... Ovaj je prolaznik seoski sveštenik, mlad čovek i otvoren, sa kojim će putnik imati duge razgovore i rasprave, slučaj je to koji nije za ovde, ali je ovde počeo. Došao je putnik da vidi rimski drum i naišao na bivšeg lisabonskog taksistu, koji je hteo da mu pokaže fontane u Kapinji, verovatno iz 18. veka. Taj čovek je veliki politički entuzijasta i sa velikom ljubavlju prema svom zavičaju, ovom gde živi i zemlje svih nas. Putnik je bogat čovek: gde god da dođe, stekne prijatelja.
Putnik prolazi pored rečice Meimoe i nastavlja pravo do Penamakora krajevima koji izgledaju nenastanjeno, talasastih brda i raštrkane vegetacije što se šire unedogled. To je melanholičan krajolik, ili čak ni to, tek ravnodušan, niti ima divlje prirode koja odoleva čoveku, niti dobronamernosti onoga koji mu se već predao. U Penamakoru putnik će ručati uz zvuke loše disko-muzike u restoranu rustičnog stila. Ni muzika ni rustičnost se ne slažu sa onim što tamo jede, ali to nikoga ne čudi. Opsesivan ritam koji karakteriše disko ne vređa sluh porodice iz Benkerense koja onde ruča (lice dve starije žene je iznenađujuće lepote), i putnik se navikao na to u krajevima još goreg muzičkog ukusa. Što se ručka tiče, bilo je i boljih.
Nikada kao u Crkvi Milosrđa u Penamakoru manuelinski stil nije toliko ostavio utisak čiste dekorativne primene. Praktično nepostojeća dubina portika, jednako kao i produženje spoljašnjih stubića, počevši od pružanja arhivolta tako da povrh svog logičnog završetka opisuje jedan kupolasti oblik pomalo nalik orijentalnom, naglašavaju, daju volumen tom utisku. Ipak, neporeciv je sklad različitih elemenata glavnog ulaza: skulptorski ukrašenih frizova, preplitanja, rozeta, mora se priznati da je ovde prisutna izuzetna originalnost. Gore na uzvišenju, utvrđenje se skriva od putnika, koji na kraju odlučuje da ne navaljuje s posetom, posebno kada je jedan pas lavovskog stasa i gromkog laveža odlučio da ga uzme na zub, njega, koji nikome ništa nije učinio nažao. Još je s pažnjom pogledao Pasoš do Konseljo, ali je radije sišao u niži deo gradića. Dopale su mu se arabeske koje krase stubove brodova parohijske crkve, i krenuo dalje.
Put sada vodi prema Monsantu. Krajolik se ne razlikuje mnogo, tek nakon što se prođu Aranjaš i Salvador, izdižu se visine Penja Garsije i prema jugoistoku Monfortinjo. Putnik skreće ka jugu, ima cilj i niko ga od njega neće udaljiti. Kroz neka mesta treba samo proći, ali neka mesta vredi posetiti - Monsanto je jedan od ovih. Nacionalni mit, nevin model jednog portugalizma zatrovanog paternalističkim i konzervativnim ciljevima (putnik prezire prideve, ali ih koristi onda kada se ne može proći bez njih), Monsanto je manje i više od onoga što se očekuje. Računa na krovove od škriljca, a zaštitne opeke ima u izobilju; zamišljao je krivudave i mračne uličice, klizave u ovo vlažno vreme, a ono što je krivudavo nije mračno, a mračno pokušava da se preruši u slikovito. Turizam je prošao ovuda i rekao: „Saberi se.“ Monsanto je učinio ono što je mogao. Rame uz rame sa tolikim selima, tražmontanskim ili iz gornje Beire, Monsanto izgleda kao ispoliran kraj, ako računamo, naravno, samo na ono što oči vide. Putnik je to već rekao i ponavlja: putovati bi trebalo da znači ostati. U Koimbri je hteo da uđe u kuće i kaže: ,,Ne govorimo o univerzitetu.“ Ovde bi, na isti ali drugačiji način, rekao: ,,Ne govorimo o Monsantu.“
Ovoga puta, slabo je zainteresovan za crkve. Ako mu se koja pojavi usput, neće je odbiti, ali neće skretati s puta kako bi nabrajao slike, arhivolte, brodove ili kapitele. Traži kamenje, ali drugo, ono koje nijedno dleto nije udarilo, ili je, udarivši ga, na njemu ostavilo netaknutu grubost. Neće biti dovoljno dugo u Monsantu da bi saznao šta to od kamena ima u ljudima; veruje da će mu biti moguće da shvati ono što je sa ljudi prešlo na kamen. U jednom slučaju, ostao bi u selu; u drugom, trebalo bi da ode iz njega.
Put ide naviše. Između poslednje kuće i bedema utvrđenja nalazi se kraljevstvo kamenjara, gotovo netaknuto, divovskih nagomilanih gromada, ogromne šupljine u koje bi stale gradske zgrade, četiri ogromna kamena, jedan gotovo potpuno ukopan, služeći kao pod, dva sa strane, izuzetno visoka, i iznad, dodirujući ih u najmanjoj površini, jedna gotovo savršena kugla, poput satelita koji je s nebesa pao i, nedirnut, tako ostao. Putnik misli da je video sve što se može videti od kamena. Sve dok nije došao u Monsanto.
Čudno je. Nema ovde kuća, a ipak bi se kladio da je čuo šumove života, uzdahe, nekoliko dahtanja. Da je noć, bilo bi ga veoma strah, ali dnevno svetlo je dobar savetnik, podstrekač lažnih hrabrosti. Ova buka nije od ljudi. Iza kamenja ima kamenih svinjaca, čak i svinje ovde imaju tvrđave, nažalost za njih nisu neosvojive, jer kada dođe dan klanja, ne mogu ih spasti ni jarkovi ni stražarnice.
Ovi svinjci su napravljeni da traju. Sagrađeni ko zna kada, sa svojim ogradama, kružnom zaštitom prekrivenom zemljom gde raste trava, poput utvrđenja za ljude, gleda ih putnik i misli da je, kada bi se oprala unutrašnjost, osvežila slama, svaki svinjac palata uporediva sa hiljadama straćara koje okružuju velike gradove. I sigurno je i u Monsantu postojalo vreme kada udobnost čoveka nije bila mnogo veća od udobnosti svinje.
Putnik je već rekao da ne ide u potragu za crkvama. Ali ovde je jedna koja mu se isprečila i koja nema ništa više da pokaže nego četiri gola zida, bez krova nad glavom. To je Kapelica Svetog Mihaila. Nalazi se u jednom ulegnuću, gotovo skrivena među istobojnim kamenjem koje kao da stvara sopstvene kapele. Putnik okleva: hoće li prvo ići u tvrđavu koja mu je zdesna, ili u porušeni hram sleva? Odlučuje se za levu stranu. Spušta se kamenitim putem. Glavni je ulaz dubok, bez ukrasa, a nivo kapelice je niži od nivoa praga. Ovde se ulazilo kao u kriptu, a osećanje je bilo još oštrije dok je kapelica imala krov, kada je jedina svetlost bila svetlost sveća i ona od malog visokog prozora. Sada je brod na otvorenom nebu. Unutra rastu trave po kamenju i delovima klesarskog rada. Putnik ima pozamašan katalog ruševina, ali ova, koja bez sumnje to jeste, odupire se da bude osuđena kao takva. Reklo bi se kako Kapelici Svetog Mihaila nije potrebno ništa. Izgradiše je kao mesto kulta, i bila je to dok su joj nametali, ali njena istinska sudbina beše ova, četiri zida podignuta na kiši i suncu, mahovina i lišajevi, tišina i samoća. Na severnom zidu imaju dva prazna arkosolijuma, a po tlu su prostrte grobne arke bez poklopca, ispunjene samo vodom. Prema istoku je greben planine i, dokle seže pogled, dolina reke Ponsul i padine Monfortinja. Putnik je srećan. Nikada se u životu nije tako malo žurio. Seda na ivicu jednog groba, vrhovima prstiju miluje površinu vode, tako hladne i tako žive, i na trenutak veruje kako će odgonetnuti sve tajne sveta. To je iluzija koja ga zaskače s vremena na vreme, ne uzmite mu za zlo.
Sada odlazi na tvrđavu. Vrata se nalaze u jednom kutku, između visokih otvorenih zidina s puškarnicama okrenutim tako da pokriju predeo. Iznad zidina ima zidina: to je kamenje, zaštitni oklop brda, neuništiva ramena tvrđave na koja su ljudi morali jedino da naslone površine zidova.
Unutra je čudo. Nije primereno staro poređenje sa kiklopima koji su hodali gomilajući gromade kamenja radi svog graditeljskog zadovoljstva ili da bi potopili Odisejev brod. Broda nema, zadovoljstvo je malo, ostaje putnik u nemogućnosti da napravi poređenje, tek prema meri sopstvenog ganuća, sada nepodnošljivog, unutar ovog utvrđenja gde kamenje izbija iz tla poput kostiju, veliko teme lobanje, kvrgavi zglobovi.
Penje se na najvišu tačku zidina i tek tada oseti žustar vetar koji dolazi izdaleka, severni vetar, hladan, možda su mu zbog njega oči pune suza.
Kakvi su ljudi živeli u ovom utvrđenju? Kakvi su muškarci i kakve žene podnosili težinu ovih zidova, koje reči su izvikivali s jedne kule na drugu kulu, ili šta su šaputali na ovim stepenicima ili pored bunara? Ovuda je hodao Gvandim Paiš, gvozdenim korakom i s ponosom majstora templara. Ovo kamenje je čuvao skromni narod, krvareći iz ruku i grudi. Putnik hoće da shvati razloge i pronalazi pitanja: zašto je tako bilo, zbog čega, možda zbog toga kako bih ja, putnik, danas bio ovde, imaju li stvari tako malo smisla, ili je ovo jedini smisao koji stvari mogu imati?
Izlazi iz utvrde, spušta se strminom prema selu. Na vratima sede starci i starice, portugalski običaj. Oni su delovi smisla. Pridružuje se jedan čovek, pridružuje se kamen, čovek, kamen, kamen, čovek, kada bi bilo vremena za pridruživanje i pričanje, za pričanje i slušanje, za slušanje i pričanje, nakon što bi prvo naučio zajednički jezik, ili suštinsko ja, ili suštinsko ti, ispod tona istorije, kulture, dakle, kao što se pojavljuju kosti u tvrđavi, do stvaranja potpunog portugalskog tela. Ah, putnik sanja i sanja, ali to su samo snovi, uskoro zaboravljeni, sada kad već silazi prema ravnici, a Monsanto onde ostaje, samoća, vetar i tišina.
Kad je predeo lep, javlja se želja da se obiđe bez žurbe. Ali ovaj predeo ne bi zadržao ni najvećeg gradskog putnika. Ipak, ovaj putnik, koji nije od najvećih gradskih ljudi, nastavlja kao da nosi privezan veliki kamen iz Monsanta ili ga vežu sećanja koja je onde gore prizvao. Prelazi preko Medelima s teškom mukom, dolaze ljudi na drum da pitaju kakav je to teret, dakle, sve se to dešava u glavi, ali bi isto tako moglo biti istina, jer takođe je tačno da je sanjajući leteo.
Ovo je bila Ežitanija, danas se zove Idanja-a-Velja. Ežitanija je čini se vizigotski oblik, od latinskog Igaeditania, što putniku ne smeta toliko, to su tek načini da se ne zaboravi kako je prošlost krajeva duža nego put do njih. Ovo selo dolazi tako izdaleka da se izgubilo u putu, možda se na sopstvenu nesreću i dalje ravna prema sunčevom satu koji mu je 16. godine pre Hrista ponudio K. Žalio Augurino, o kome se ništa više ne zna. Široke su ulice Idanja-a-Velje, ali tako gole, tako napuštene da putnik pomišlja kako je možda na Mesečevoj površini. Traži paleohrišćansku baziliku ili vizigotsku katedralu, kako god hoćete da je nazovete, i pronalazi žičanu ogradu oko neke ruševine. Tamo je.
Traži kakav otvor, nalazi ga malo napred, gde bi žica trebalo da se prilagodi zidu koji s ove strane omeđuje ovo napušteno mesto. Ima znakova da su ovde vršena 'iskopavanja, vide se debeli temelji, ali korov je sve obrastao, pa i samu baziliku, zatvorenu, koja izranja iz jednog gustiša, sada je mešavina kamenja, beznačajnog i onog možda veoma bitnog. Putnik pokušava da kroz pukotine vidi šta je unutra: razabire polovinu stuba, ništa više. Za onoga ko dolazi izdaleka to znači zateći malo. Ali sa spoljašnje strane, jedan nivo niže, malo levo od glavnog ulaza, ispod jedne sklepane barake od drveta, bez vrata i lanca, nalazi se baptisterijum.
Ko odlazi toj bedi? Vlaga i ljigava mahovina nagrizaju lomljivo drvo piscina, one veće, verovatno za odrasle, i ove dve, tako male, sa dva dela koja liče na stoličice, i koje su verovatno namenjivane deci. Putnik se oseća zgužvano poput starih novina u cipelama. Poređenje je komplikovano, bez sumnje, ali komplikovano je i stanje duha putnika pred ovim zločinom napuštenosti, apsurdne nemarnosti: zgražava se, rastužuje, posramljuje, ne želi da veruje u ono što njegove oči vide. Ova radnička baraka, koja ne bi služila ni za čuvanje alata ili vreća s cementom, čuva, tako loše kao što je upravo objašnjeno, jedan dragoceni ostatak star četrnaest ili petnaest vekova. Ovako Portugalija čuva svoje nasleđe. Dok je izlazio iz otvora na ogradi, putnik se teško povredio. Ide da vidi rimska vrata koja gledaju na obalu reke Ponsul, i vidi ih tako dobro rekonstruisana, tako čvrsta u raspoređenom kamenju, da ne razume toliko pažnje ovde i onoliko nemara onde.
Gleda putnik ka suncu, i odlučuje da je vreme da krene. Silazi kroz Alkafozeš, pa zatim ka zapadu, put Idanja-a-Nove, koje je uprkos svom imenu vrlo staro. Međutim, u poređenju sa sestrom ipak je dete: osnovao ju je Gvaldim Paiš 1187. godine, za vreme vladavine kralja don Sanša I. Od tadašnjeg utvrđenja ostale su samo ruševine. Putnik nije otišao da ih vidi; samo bi mu još to nedostajalo nakon Monsanta. Ostaće mu u uspomeni ulaz u varoš, kuće izgrađene nad vododerinom, napred palata markiza od Grasijoze, uistinu graciozna, i ništa više od toga. Već je putnik izlazio iz sela, kad mu na put iskače jedan zid, nije imao izbora nego da stane. To je nizak zid koji daje dva nagoveštaja o tome šta je: prvo, naslikanim srcem koje probada strela, i drugo, eksplicitnije, izjavljujući u celosti: „Zid zaljubljenih.“ Zaljubljeni iz Idanja-a-Nove imaju ovo dobro: kad besciljno lunjaju naokolo, dovoljno je da krenu kao ovom zidu: dve srodne duše će se uvek lako naći ako je mesto njihovog sastanka tako dobro označeno.
Budući da mu je usput, putnik je otišao preko Proensa-a-Velje. Nije očekivao da će mnogo toga videti. Porazgovarao je sa nekim ženama koje su plele sedeći na stoličicama u zaklonu jednog zida, i pošao je napred da uživa u pogledu. Porta u Proensi-a-Velji je prostrana, u stanju da prigrli i narodno kolo, ako je u ovom kraju dozvoljen saživot duhovnog i svetovnog. To putnik nije pitao. Odlučio je da uživa u smiraju dana, posmatrajući dolinu reke Torto, koja se odande ne vidi ali se naslućuje se, i nakon toga ostao je dugo naslonjen na jedan zid koji bi pre zaslužio ime onoga drugoga, jer je iza njega dolazio najopojniji miris cveća koji je putnik osetio. U poređenju sa ovim, akacija iz Vermioze je samo jeftina kolonjska voda.
Ide pravo u Fundao. Dan se polako bliži kraju. Nakon Vale de Prazereš počinje da se nazire Kova da Beira. To je veoma plodna zemlja i, u ovo doba dana, prelepa. Nad njom pada blaga izmaglica, samo razređuje vidljivost. Ne razaznaje se da li se blede pare spuštaju s neba ili se sa ravnice penju. Sa obe strane puta smenjuju se drvoredi i obradive površine. Ovo je krajolik drevnog slikarstva, ko zna nije li upravo odavde Vaško Fernandeš poneo boje, gustu maglu i ovu ženstvenu blagost koja tera putnika da se protegne, potpuno zaboravivši na Monsanto.

DUH ŽOZEA ŽUNIORA

U kotlini u kojoj se nalazi Fundao noć je hladna. Ali nije samo zbog toga putnik loše spavao. U ovim krajevima, ne baš tako blizu, ali dovoljno blizu da se predoseti, hoda duh Žozea Žuniora. Zapravo, to je jedini duh u koga putnik veruje. Zbog njega će otići u Sao Žorž da Beiru, kraj koji se nalazi usred planinskog lanca Eštrela. Nije poznavao Žozea Žuniora, nikada mu lice nije video, ali pre mnogo godina napisao je nekoliko redova o njemu. Podstakla ih je jedna novinska vest, povest o jednoj potresnoj situaciji, ali ne i retkoj u ovim našim krajevima, o jednom čoveku, žrtvi onog naročitog oblika okrutnosti koja se usmerava protiv seoskih luda, pijanaca, nesrećnika bez zaštite.
U to vreme pisao je za novine koje se u istoj toj varoši Fundao objavljuju, i onda, dirnut grozotama možda više lirskim nego racionalnim, napisao je jedan članak, jednu hroniku koja na kraju beše objavljena. U njoj je počinjao tako što se prisećao stiha brazilskog pesnika Karloša Drumonda de Andradea i posle toga izneo nekoliko moralnih osvrta na sudbinu tolikih Žozea na ovom svetu, onih „koji su na izmaku snaga, koje je čopor saterao u ćošak, bez hrabrosti za poslednji, makar i smrtonosni otpor“. I nastavio je: „Jedan drugi Žoze je pred stolom za kojim pišem. Nema lice, tek je jedan lik, površina koja drhti poput kakvog upornog bola. Znam da se zove Žoze Žunior, bez bogatijih prezimena i rodoslovlja, i da živi u Sao Žorž da Beiri. Mlad je, opija se, i ophode se prema njemu kao da je glup. Neki odrasli ga ismevaju, deca mu se rugaju, možda bacaju i kamenje za njim izdaleka. A ako to i ne behu učinili, gurnuli su ga sa onom iznenadnom dečjom okrutnošću, strašnom i kukavnom, i Žoze Žunior, izgubljen od pijanstva, pao je i slomio nogu, ili možda nije, i završio u bolnici.“ I dalje je pisao: „Pišem ove reči na udaljenosti od mnogo kilometara, ne znam ko je Žoze Žunior, i s mnogo muke bih pronašao na karti Sao Žoze da Beiru. Ali ova imena samo određuju pojedinačne slučajeve jedne opšte neobjašnjive pojave: prezir prema bližnjem, ako ne i mržnja, tako postojan posvuda, epidemija ludosti koja radije bira lake žrtve. Pišem ove reči jednog predvečerja sa oblacima na nebu boje zore, vidi kroz prozor krajičak Teža, gde tromi brodovi od obale do obale prenose ljude i poruke. I sve to izgleda miroljubivo i harmonično sa dva goluba koja se odmaraju na verandi i poverljivo guguču. Ah, kako nam ovaj dragoceni život neprestano izmiče, pitomo popodne koje neće biti jednako sutra, jer nećeš biti ono što si sada! Istovremeno, Žoze Žunior je u bolnici, ili je već izašao i vuče za sobom hromu nogu po hladnim ulicama Sao Žorž da Beire. Ima jedna krčma, vino što žeže i uništava, zaborav svega na dnu flaše, poput dijamanta, pobednička trezvenost dok traje. Život će se vratiti početku. Da li je moguće da se život vrati početku? Moraju li ljudi da ubiju Žozea Žuniora? Moraju li?“
Time se završavala hronika, ali život se nije vratio početku: Žoze Žunior je umro u bolnici. Sada putnik oseća da ga zove jedan duh. Otići će u Sao Žorž da Beiru, karte su mu već kazale gde je, ne nosi optužbe niti bi znao kome da ih uputi. Samo želi da obiđe ulice gde se sve to dogodilo, da bude, na delić sekunde, Žoze Žunior. Zna da je sve to idealizacija tuđe patnje, ali to radi iskreno, a više od toga mu se ne može tražiti.
Odavde do tamo, put je velik. Svaki predeo ima svoje mesto i imaće svoje vreme. Pogledajmo prvo Fundao, gde smo, ili bolje, pogledajmo od Fundaoa ono za šta raspoloživo vreme da pristanak, veliki oltar parohijske crkve sa zlatnom rezbarijom, naročito oslikane panoe na svodu, narodne izrade ili iz improvizovanog ateljea. Shvata putnik da je vreme da se posveti pažnja ovim slikama manje vrednosti, potraže u njima zabeleške najmanje ili odvažne originalnosti, jer i jedne i druge ima. Rame uz rame sa glavnim slikarima, priznatima ili ne, trebalo bi da budu postavljeni ovi maleni umetnici, bilo nastavljači ili samo imitatori. Portugalija je puna slikarstva manje vrednosti koje zahteva veću studiju: samo je skroman predlog putnika. Treba videti mesto ukrštanja dva crkvena broda u Kapelici Gospe Naše od Svetlosti, koje bi se moglo nazvati Raspeće Dva Bola: na jednoj strani je razapeti Isus, na drugoj njegova mati.
Sada ide put Paula, da bi se nakon toga spustio do Oronda, odakle će se usmeriti ka planini. U Paulu je oslikani svod parohijske crkve. To je jedan konvencionalan trompe-l’oeil, kakav ima običaj da bude ova vrsta slikarstva, ali naći ga ovde, u srcu Beire, tako je nesvakidašnje kao i nadrealistički susret mašine za šivenje i kišobrana na operacionom stolu. Ova opčinjenost lažnom arhitekturom koristi se u palatama, ne u skromnim crkvama poput ove, gde u ovom trenutku jedan veroučitelj pokušava da zauzda gomilu dece, koja idu od mesta do mesta svetog krsta izgovarajući prigodne molitve. Ulazak putnika, njegovo pomno gledanje, ometaju praktičnu lekciju veronauke: grupa radoznalaca gleda u uljeza i sa zakašnjenjem i nepažnjom odgovara na postavljena pitanja. Pre nego što izazove još veći haos, putnik se povlači.
Ostao bi mnogo duže u Orondu da su stare priče imale skorašnju potvrdu da se iz ove zemlje zlato kupilo punih ruku, po čemu je mesto i dobio ime. Nije da ide sanjajući o bogatstvima, ali nikada mu se nije dogodilo da naleti na grumen, bilo u rudniku ili na nalazištu pod vedrim nebom, a kada bi bilo tako, već bi se videlo sa kakvim bi darom tragača za zlatom pročešljao ove brežuljke i pretražio ove rečice. Dobro je da putniku ne skreću misli: put se uspinje bez traženja dopuštenja, pored visokih i stenovitih strmina. To su veliki borići sa belim nebom iznad njih, jedan oblak bez početka i kraja. Ne pada kiša. Tamo dole, veoma daleko, protiče rečica Porsim. Kada bi svaka pozitivna stvar imala sebi suprotnu, trebalo bi da onde negde bude i rečica Pornao. Nema, tako kaže karta, možda zato da bi rečica potvrdila svoje ime.48 Putnik počinje ozbiljnije da se priseća Žozea Žuniora, kad odjedanput, iznad prirodnih uzvišenja, izviruju dve planine, jedna pepeljasta, druga zagasitožuta, bez ijedne vlati trave, bez ijedne grane drveta, a kamoli stene, jedne od ovih što na sve strane iskrsavaju i naginju se nad put. To su brda šljake rudnika iz Panaškeire, izdvojene prema svom sastavu i boji, dve divovske mase koje prednjače u krajoliku i jedu ga spolja, u jednakoj meri u kojoj je zemlja bila nagrizana iznutra. Za neopreznog, iznenadna pojava ovih planina uzrokuje šok, pogotovo zato što ih ništa, nadaleko, ne povezuje sa radovima u rudniku. Još napred, blizu naselja,
Putnik neće ući u rudnik, ali od njega mu ostaje spoljašnja slika vlažnog i ljepljivog pakla gde osuđenici žive zakopani do kolena. Ovo sigurno nije stvarnost, ali ona verovatno nije bolja.
Do Sao Žorž da Beire ima tri kilometra. Put zavija jednom, pa drugi put već kod prvih kuća, i selo se pojavljuje celo, pruženo uz obronak, kao da je imalo velike planove da se uspne i da mu je nedostajalo snage već pri prvom naporu. Ovde je živeo Žoze Žunior. To je miran kraj, tako daleko od sveta da put koji je uspeo da stigne dovde više ne vodi nikuda. Putniku se činilo nemoguće da je ovim kamenitim trotoarima, sa blatom po ovim stepenicima od škriljca, ovlaš dodirujući trnovite krovne zabate, hodao čovek napadnut rečima i udarcima, izgubljen od pijanstva, ili izgubljeni pijanica, jer to su različite propasti, a da niko nije došao da ga odvoji slabog od snažnih, gonjenog od gonitelja. Ili je neko došao, ali to nije bilo dovoljno. Ruka u nevolji otpomaže ako uzmakne. Ne bi nedostajalo nekoga ko bi Žozeu Žunioru dao dobre savete i upozorio njegove krvnike. Takođe ne bi nedostajao onaj ko bi platio vino Žozeu Žunioru da bi se potom našalio na njegov račun. U kraju tako oskudnom u svemu, bilo bi glupo propustiti besplatnu razonodu, kolektivnu ludu. Ali dobrovoljan zaborav je od velike pomoći: putnik je pitao troje ljudi da li su poznavali Žozea Žuniora, i niko se nije sećao. Ne treba da se čudimo. Kada ne uspevamo da živimo sa osećanjem krivice, zaboravljamo ga. I upravo zbog toga putnik predlaže da se na uglu jedne od ovih prelepih ulica, ili čak u bilo kojoj u mračnih sporednih ulica, postavi jedan natpis, red reči ni po čemu dramatičnih, na primer: Ulica Žozea Žuniora, sina ovog kraja. Kada bi ovamo došli drugi putnici, opština bi naložila nekome da objasni ko beše Žoze Žunior i zašto ulica nosi njegovo ime.
Ovaj putnik nije video duha. Sao Žorž da Beira bavio se svojim životom, okružen boricima i vododerinama, pod beskrajnim belim nebom. Sutra će možda u ovim krajevima padati sneg, ili tamo dalje ka unutrašnjosti gorskog venca gde putnik ne može otići. Odavde verovatno ni Žoze Žunior nije otišao mnogo daleko. I možda zbog toga nisu pronašli njegov duh. Budući da je duh, koristi to. Osim toga, dokazano je da duhovi ne piju. I, kako postoje, sigurno nam se smeju.
Putem kojim je otišao, putnik se i vratio. Ručao je u Fundaou, otišao da vidi fontanu sa osam mlazeva i nastavio prema obližnjem Donašu. Sve što ovde treba da se vidi složilo se u jedan kutak, što posetu čini mnogo lakšom. U parohijskoj crkvi žene su bile zauzete pranjem poda i sigurno im nije bilo drago kad su ugledale uljeza. Posmatrale su ga s nepoverenjem, kao da je iz inspekcije rada i da hoće da proveri platni spisak. Putnik zna da su ti radovi dobrovoljni, čine se zarad veće slave crkve i spasenja duše. Budući da prostor nije imao mnogo šta da pokaže, prešao je u Kapelu do Punkaš dobre manuelinske ornamentistike. Kaza do Paso je manuelinska i izuzetno elegantna velikaška palata. Pripadala je porodici kardinala Žorža da Košte, čuvenog Alpedrinje, koji je živeo više od stotinu godina i koji je sahranjen u veličanstvenoj grobnici u Rimu. Beše to ambiciozan kardinal. Voleo je novac, luksuz i moć. Imao je sve. Bio je prelat u Evori, nadbiskup u Lisabonu, kardinal de nomine, i prešavši 1479. u Rim, odakle se više nikada nije vratio i gde je umro 1508, primio je titule albanskog biskupa, biskupa tuskulanskog i biskupa Porta i Santa Rufine. I beše nadbiskup Brage, a da nije kročio iz Rima. Putnik je zapanjen, pitajući se kako beše moguće da jevanđeosko drvo da plodove poput ovoga, i nosi za utehu činjenicu da nisu ruke Alpedrinje niti ruke ijednog njegovog ponosnog rođaka bile te koje podigoše iz temelja Donoša prelepu palatu Kaza do Paso. Putnik izražava sumnju da su žene koje su prale crkvu potomkinje graditelja koji su podigli one zidove i obradili onaj kamen na vratima i prozorima. Neko bi trebalo da im to kaže.
Samo korak deli Donaš od Alkaidea. Put deluje kraće zbog lepote, uprkos iznenađenjima na stazi koja uključuju dva nadvožnjaka i jedan most. Crkva Svetog Petra je bila zatvorena, ali crkvenjak, čovek izuzetno star i srdačan, brzo je došao da je otvori. Možda vam se čini da se putnik šali, a ne šali se, govori i te kako ozbiljno, neka dođe ko hoće u Alakide i neka vidi kako ovaj čovek otvara vrata, kako jedan tako običan čin može izražavati toliko poštovanja. Crkva je prostrana, i osam granitnih stubova čine je pomalo grubom premda ne i hladnom. Prekrasan je romanički luk glavne kapele, skriven još od 17. veka, i tek nedavno otkriven tokom restauracije. Iz te iste epohe morao bi biti i lik Svete Ane sa mladom Devicom u krilu, koju uči da čita. Nije delo naročite umetničke vrednosti, i prošlo bi bez većeg pominjanja, ili ga ne bi bilo uopšte, da čitava kompozicija središnje figure nije podsetila putnika na svetovnu figuru Julijine dadilje, one iz Šekspirove drame. Verovatno ima onoliko Julijinih dadilja koliko ima i interpretatorki, bilo da su mršave ili debele, visoke ili niske, plavuše ili crnke: za putnika je dadilja, koja je ljuljuškala u krilu Juliju Kapulet, i potom se našla na svim onim mukama, ova punačka figura, tako materinska i jednostavna, ta kojoj njena devojčica izgleda kao da želi da pokvari maramu na glavi, dok pokazuje prstom knjigu iz budućnosti i prirodno se uplaši od onog što vidi. Kad putnik izađe, moraće Sveta Ana da ispriča Juliji Kapulet neku priču da je zabavi: „Bilo jednom...“
Sa ove strane je planinski venac Gardunja, koji se zavi šava u Kova da Beiri. Putnik mora da je zaobiđe usponom, i odjednom ispred njega se pojavljuje oblak koji je prešao put od planine Eštrela, još gore, donosi maglu i kišu, kako to da se ovakvo vreme namestilo kad tamo ispod nije bilo ničega osim mutnog neba. Mora da se radi o lokalnim uticajima, dokaz za to je da se još pre Alpedrinje magla raspršila, oblak razbio, kiša prošla.
Kardinal se rodio u Alpedrinji. Onde mu je grb, na pročelju Kapele de Leao, takođe zvane Sveta Katarina. Za putnika bi bilo bolje da je stigao malo ranije. Premda udaljeno, nevreme koje je bilo na prolazu ka planini ugasilo je deo dnevnog svetla. Još je vedro, ali ima još da se ide, te će zato, a i zato što Alpedrinja izgleda poput pustinje, putnik samo prošetati ulicama, kako bi osetio posebnu očaranost dekadencijom koja odbija da se vremenski uskladi sa drugačijim načinima življenja. To je tek subjektivan utisak, možda zbog toga što su ulice puste, sva vrata zatvorena, šaloni spušteni, čak se ni zavese ne miču. Ipak, ispred parohijske crkve je grupa devojaka koje nose školske knjige, mora da su izašle sa poslednjeg časa, okupile se ovde, gledaju u putnika sa ljubopitljivošću i ironijom, čudan je osećaj kada te posmatraju na ovakav način.
Tamo poviše nalazi se fontana don Žoaoa V. Putnik želi da barem vidi žoaninski izvor, ako nije greh veleizdaje odrediti je kao takvu, i stigavši do njega, priznaje da je to sjajna građevina, postaje nezamislivo kako je jedan običan mlaz vode došao do toga da zahteva toliko isklesanog i izrezbarenog kamena. Ne izviru baš sve vode jednake sreće. Ova je zahvaćena na visinama planine, između žbunja i stenja, silazi veo po veo, i gde je ranije tekla razlivena do rečice Alpreade, kraljevske arhitekte su je usmerile u igru spremišta, mlazova i kamenog stepeništa, u kojoj manje značaja ima životna tečnost nego carska kruna koja dominira celinom. Putnik sve to posmatra odozgo i smeši se sa nepoštovanjem nekih dečaka koji poskakuju onim ulicama, dok jedan ženski glas viče: „Budite oprezni!“ Ali sve u svoje vreme. Putnik se isprva smešio, a sada postaje nestrpljiv zato što mu je potrebna tišina nad ovim uspavanim gradićem, ne želi da ih probude neki dečaci koji se igraju, a njihova majka viče, ali će se u potpunom iščekivanju predati jedino onome ko u njega uđe. Igra nije prestajala, majka nije zaćutala nakon monotone preporuke, i putnik je morao da se povuče, samo je otišao da vidi ruševine palate, baklje i urne na ulazu, neke prozore zagrađene zemljanim zidom, druge otvorene ka mlečnom nebu. Spuštao se nizbrdo ka glavnom putu i, kada je tamo stigao, osvrnuo se. Čudan je ovo kraj. Put prolazi odmah do putnika, on ga preprečava, i pored svega kao da prolazi između dva zida koja sve kriju. Ima mnogo skrivenih naselja, ali ova Alpedrinja je potpuna tajna.
Sa neba pada vlažan pepeo. Ceo krajolik postao je zagonetan. Čini se kao da će se ubrzo smračiti, ali ne, još ima dovoljno dnevne svetlosti, jer šta god da je sprečava, prekinulo ju je taman toliko da bi putniku dao dovoljno vremena da stigne u Kaštelo Novo. To je usluga koju će putnik ostati dužan do kraja života. U ovo doba dana, pod čudesnom svetlošću, nema krajolika koji se sa ovim može uporediti. Napušten put koji ide ka Kaštelo Branku ima jednu dugačku krivinu, prelazi preko čitave doline rečice Alpreade. Kad to ovako kaže, kao da nije ništa: ne može da predstavi gustu maglu koja lebdi nad poljima, drvećem u daljini obronaka Gardunje, i iznad svega svetlost, neodredivu svetlost koja je gotovo sve što je preostalo od njenog prolaska, putnik ne ume da objasni. Priznaje da ne zna, priznaje da ne može.
Kaštelo Novo je jedna od najganutljivijih putnikovih uspomena. Možda će se jednog dana vratiti, možda se neće vratiti nikada, možda će čak izbeći da se vrati, samo zbog toga što ima neponovljiva iskustava. Poput Alpedrinje, Kaštelo Novo je sagrađen na rubu planine. Odande prema gore, prečicom desno, stiglo bi se do najvišeg vrha Gardunje. Putnik neće ponovo da pominje čas, svetlost, vlažnu atmosferu. Moli jedino da ništa od ovoga ne zaboravi dok se penje strmim ulicama, između običnih kuća, i drugih koje su palate, poput ove, iz 17. veka, sa njenim tremom, verandom na uglu, dubokim lukom kojim se dospeva do nižih lukova, teško je pronaći skladniju građevinu. Neka, dakle, ostanu svetlost i čas onde, zaustavljeni u vremenu, jer putnik ide da vidi Kaštelo Novo.
Ova je kuća Većnica, romanička građevina iz vremena don Diniša. Putnik se priprema da izrazi protest protiv fontane koju je onde postavio don Žoao V, ali se suzdržava jer vidi kako je romaničko progutalo i upilo ovaj barok, ili kako je barok dozvolio da bude potčinjen romaničkom, koje je došlo prvo. Dodaje se tome manuelinski kameni stub i ovde su tri perioda: vekovi 13,16. i 18. Znali su ovi ljudi kako da obrade kamen i poštuju prostor, bilo bliži ili dalji: da nije bilo tako, sva tri veka bi ovde vodila velike i nepomirljive arhitektonske svađe.
Putnik pita jednu staricu koja stoji na svojim vratima gde se nalazi konoba. Starica je gluva ali razume ako joj govore glasno i gledaju je u lice. Kada je čula pitanje, nasmejala se, a putnik je ostao zaslepljen jer iako su joj zubi veštački, osmeh joj je tako istinit, i tako je zadovoljna dok se smeje da čovek poželi da je zagrli i zamoli je da se još jednom nasmeje.
Poslušao je objašnjenje, ali mora da je shvatio pogrešno, jer se u međuvremenu izgubio. Pitao je neke dečake, nisu znali, običaj je to mlađih generacija, znaju druge stvari. Ponovo je pitao malo dalje, rekoše mu: „Spustite se ovom ulicom, onde ima jedan plato, na uglu je jedna radnja, pitajte, odmah će vam reći.“ Spustio se ulicom, video je plato, otišao u radnju, i zaželeo trgovcu dobar dan i postavio mu pitanje. To je nizak čovek, sa nešto više kose nego u putnika, ali u prednosti po godinama. Uslužno izlazi iza kase, i čist je primer dobrote, približava mu se, i obojica izlaze na plato razgovarajući o Kaštelo Novu, pune se oči suzama ovome čoveku dok govori o svome zavičaju i, kada se skrene u jednu ulicu prema gore, tamo je konoba, dovoljno je bilo jedno jednostavno uputstvo bez izlaženja iz radnje, ali takav je to čovek, pa i ovaj kraj. Na vrhu kamena, gledajući ne tako duboko spremište, školjku otvorenu u živoj steni, putnik čuje objašnjenje: „Služila je u stara vremena za gaženje grožđa, ovde ima jednu rupu koja izlazi na onu kamenicu ispod.“ Putnik odmah počinje da zamišlja bosonoge meštane, nogavica zavrnutih do kolena, kako gaze grožđe, dobacujući ženama koje prolaze, sa mladalačkom razuzdanošću koju vino pruža, čak i kada je samo mošt. Postoji li još jedna ovakva konoba u zemlji, putnik ne zna, ali veruje da je ima: još je daleko dan kada ćemo saznati šta sve imamo.
U ovom trenutku putnik je već rekao ko je, i vodič se predstavio: Žoze Pereira Duarte. Oči su mu svetle, to je jedan osećajan čovek, čovek koji čita. Niži od putnika, gleda ga kao neko ko posmatra davno izgubljenog prijatelja, i sva je njegova muka da mu žena leži bolesna u krevetu: ,,Da nije, voleo bih da budete malo u mojoj kući.“ Putnik bi takođe voleo da ostane u Kaštelo Novu, ali nije moguće. Spuštaju se stepenicama konobe, opraštaju se na platou, zagrljaj je iskren, uz osmeh starice koja kao da je ostala da čeka na svom kućnom pragu da bi putniku kazala zbogom. Ovo bi morao biti još jedan san, nije moguće da postoji takva dobrota: ko god ne veruje neka ode u Kaštelo Novo.
Gusta siva magla preko zelenog krajolika, tmuran čas koji se najzad oprašta. Dok putnik dođe na put prema Kaštelo Branku, pala je noć. Razume se: svetlost više nije bila potrebna.

„HIC EST CHORUS"

U Kaštelo Branku svi putevi vode u vrt Episkopalne palate. Stoga se putnik može bez ikakvog straha zadržavati i gubiti na drugim mestima, otići, na primer, na tvrđavu, koja je jedna retka ruševina. Tamo će doživeti prvu neprijatnost: Crkva Svete Marije je zatvorena, opasana i ne može da vidi gde počiva pesnik Žoao Ruiš de Kaštelo Branko, kome podigoše kip tamo dole, na Opštinskom trgu. Putnik, koji ima mnogo ovakvih sentimentalnih slabosti, hteo je da na ivici grobnog kamena izgovori one čudesne stihove koji od 16. veka odzvanjaju i svaki put iskazuju, ravnodušni na vreme, velik bol ljubavne razdvojenosti:
Gospo, odlaze tako tužne
Moje oči, zbog vas, milo moje,
Nikada tako tužne ne videste
Druge nijedne ni za kim...49
Ovaj sentimentalni čin putnik nije uspeo da sprovede u delo zbog izuzetno jake žičane mreže koja okružuje veliki prostor oko crkve. Izgleda da su ovde pronašli nekakve arheološke ostatke i, dok kod se kopa i ne kopa, posetioci moraju da se drže podalje. Ova žica nema slabosti poput one iz Idanja-a-Velje, a kada bi ih i imala, čemu sve to kad su vrata sa sedam brava zaključana.
Putnik se spušta starim gradom, niz ulicu Doš Peleteiroš, i, da bi se utešio od razočaranja, ide mrmljajući:
Tako umorne, tako plačne,
Tako bolne od rastanka,
Smrti više željne
Sto hiljada puta no života50
Neki književni uspesi se temelje na malo rada, kakav je slučaj sa ovim Žoaom Ruišom (ili Rodrigešom) de Kaštelo Brankom, kojeg će se, uprkos tome što ima svega nešto više od ovih uzvišenih stihova, sećati i ponavljati dok god ima portugalskog jezika. Čovek dođe na ovaj svet, okrene se dvaput i ode, toliko beše dovoljno da uobliči i otelotvori izraz osećajnosti koji zatim postaje deo kolektivnog ponašanja.
U tom se razmišljanju našao putnik pred katedralom, koja ne zna šta bi sa bezizražajnom fasadom koju joj dadoše. I unutra je očito da oni kojima je dato u zadatak da obogate umetnošću hram posvećen Svetom Mihailu nisu brižljivo radili: nadajmo se da će im velikodušnost arhanđela oprostiti nemar. Mnogi drugi oprosti biće neophodni, a od greha oholosti nije oslobođen ni biskup don Visente, koji je naredio da se iznad vrata sakristije postavi njegov grb, koji je, sve u tri reči stane: delirijum od kamena. Hrist je kao jedini amblem imao neobrađen krst, ali njegovi će biskupi zatrpati nebo svojim heraldičkim zagonetkama za koje će trebati čitava večnost da se reše.
Ova strana grada je tako provincijalska, ili provincijska, da povučemo ono što bi moglo biti shvaćeno kao pejorativno u prvoj reči, da putnik ima poteškoća u prihvatanju toga da u okolini ovih ulica i malih trgova ima znakova modernog života, grozničavog i užurbanog, kako se kaže. Taj utisak mu ostaje i tokom čitave posete.
Malo-pomalo približava se vrtu zamka. Ovde se nalazi krst Svetog Jovana, kamen kao čipka, kanelire poput filigrana gde, koliko god je tražili, nećemo pronaći ravnu površinu. To je trijumf krivulje, spirale, cvetanja. Ali ovaj je krst, bespomoćan na jednom širokom trgu sa bočnim prolazom, stran prostoru koji ga okružuje, kao da je bio žrtva loše zamišljene transplantacije. Putnik pretpostavlja da se oduvek onde nalazio. Međutim, u nekom trenutku krst se odvojio od trga, prezreo je ili beše prezren.
Putnik prolazi pored vrta, ali još u njega neće ući. Prvo odlazi u muzej gde ceni da će videti dobru arheološku izložbu, ponovnu postavku praistorijske umetnosti iz doline Teža, sa snažnim lovcem koji na plećima prenosi jelena, i, mnogo bližu, osetljivu rimsku statuicu. Putnik se raznežio pred boginjom Trebarunom, kojoj Leite de Vaškonseloš posvećuje tako loše stihove i tako iskrenu ljubav, i zapaža dokumentovan slučaj sijamskih blizanaca, realistički ilustrovan na, nažalost, okrnjenom nadgrobnom spomeniku. Muzej iz Kaštelo Branka nije velik, ali zadovoljstvo ga je videti. Veličanstven je onaj Sveti Ante, autorstva pripisanog Fransišku Enrikešu, sa licem običnog čoveka, kako u ruci drži knjigu na koju seda Dečak, koga se on ne usuđuje da dodirne. Lice mu je umorno, sa oštrom nepotkresanom bradom, kapci poluotvoreni, i više je nego jasno da ovaj rustični fratar nije onaj veličanstveni govornik koji je preobratio ribe, niti raskošna pozadina panoa odgovara njegovoj skromnosti, sa stubom od porfirnog kamena i isprepletene tapiserije. Na ovoj slici iz 16. veka putnik posmatra i anđela glasnika koji ulazi kroz prozor napravljen po njegovoj meri, više kolibri nego vesnik, i u njemu se rađaju dve različite misli. Prva je da bi bilo zanimljivo istraživati mozaike sa ovih slika iz 16. veka, ali i periode pre i posle tog zlatnog veka naše umetnosti: smatra da bi se odande mogli izvući vredni hronološki podaci, podaci o sličnostima motiva, o uzajamnom uticaju slikarske radionice i radionice mozaika. Sigurno je da se informativni potencijal strukturalnih elemenata i elemenata dekoracije nije iscrpeo sa otkrićem Almada Negreiroša u vezi sa redosledom panoa Svetog Vincentija iz Fore. Što se druge misli tiče, moguće je da ne bude po volji ljudima sitničave naravi po pitanju religijske pravovernosti. Radi se o učestalosti sa kojom u ovim Blagovestima slikar istrajava u tome da prikaže sobičak za spavanje, umećući ga pod jedan skršeni luk, kao u ovom slučaju, odstranjujući teške zastore, kao što se događa u drugim slučajevima. Istina je da je tada Marija već bila udata za Josifa, ali budući da je silazak Svetog duha bio bestelesan, ležaj je suvišan, osim ako, kao što se putniku čini, slikar nije mogao da zaboravi, i na taj način je hteo da ukaže na to da je uobičajeno da su na takvom mestu začeta čovečja deca. Nakon što je izrodio dve tako originalne misli, putnik je otišao da vidi etnografsko odeljenje, gde je zapazio starost biračkih urni, apsurdnu mašinu za izvlačenje brojeva u vojničkim igrama na sreću i primitivne tkačke razboje. I dok pored toga gleda predivne prekrivače koji predstavljaju regionalni stil, iza jedne zavese se čuju glasovi učenica vezilja, posle mu je bilo žao što se nije primakao i nazvao im dobar dan. U drugoj sali je amblem Milosrđa, ali toliko puta prebojavan da se ne razaznava kakav je isprva bio.
Putnik je ušao kroz prizemlje, izlazi stepeništem prvog sprata, na način koji najviše pristaje nadbiskupu. Sada odlazi u vrt da prošeta. U Monsantu žive ljudi od kamena, ovde je galerija ilustrovanih figura, anđeoskih, apostolskih, kraljevskih, simboličnih, ali svih poznatih, nadohvat ruke, u prazninama između podrezanih šimšira. Putnik misli da na svetu ne postoji vrt poput ovog. Ako postoji, ovo je odlična kopija; ako je ovaj jedini, zaslužan je hvale. Jedinu zamerku u njemu pronalazi: nije to vrt za odmor, za čitanje knjige, onaj ko uđe morao bi to imati na umu. Kada su stari biskupi ovde dolazili, zacelo su dovodili sluge sa stoličicama za odmor i molitvu, u saglasnosti sa odgovarajućom potrebom, ali danas običan posetilac šeta koliko mu duša ište, ali može da sedne jedino na tlo ili na delove stepeništa. Ove statue su veličanstvene ne zbog umetničke vrednosti, o kojoj se zacelo da raspravljati, već zbog naivnosti prizora prenesenog učenim plastičnim rečnikom. Ovde su kraljevi Portugalije, svi kraljevi iz špila koji podsećaju na kraljića iz Salzedaša, ovde se nalazi i patriotska osveta koja se sastojala u tome da se španski kraljevi predstave u ograničenom sastavu: pošto nisu mogli biti ignorisani, smanjili su ih. Uz njih su i simbolične statue: Vera, Samilost, Nada, Proleće i druga godišnja doba, a ovde, u ovom kutku, primorana da se okrene ka zidu, Smrt. Posetioci je, naravno, ne vole. Stavljaju joj u očne duplje kuglice od upotrebljenih žvakaćih guma, lepe joj za grimasu između vilica opuške cigareta. Može se pretpostaviti da Smrt ne pridaje važnost uvredama. Ona vrlo dobro zna da svaka stvar ima svoje vreme.
Putnik je priveo kraju svoju šetnju, prebrojao apostole, video bazenčić u natopljenom vrtu, ocrtan kao platno sa oltara i, vrativši se na Opštinski trg, nije našao nikakve srodnosti između statue Žoaoa Ruiša i njegovih stihova:
Tako se tužni rastaju tužni,
Daleki od nade u bolje,
Nikad tako ne videste tužne,
Nikakve ni zbog koga druge51
I putnik odlazi, ne ide ni tužan ni veseo, tek zabrinut zbog velikih oblaka koji dolaze sa severa. Put će biti mokar. I nije li ga surova ruka istorije potapšala po ramenu, probudila ga iz snoviđenja u koje je utonuo otkad je ušao u Kaštelo Branko: „Onaj ko je kosti ostavio u Crkvi Svete Marije, onaj čiji je lik na trgu, nije pesnik, dragi moj gospodine, već Amato Luzitano, lekar, koji isto ime imaše, ali ne stvaraše stihove.“ Iznerviran, putnik zaustavlja kola, odbacuje na put neumesan autoritet i nastavlja putovanje, i dalje mrmljajući besmrtne reči Žoaoa Ruiša de Kaštela Branka, kosti i statue poezije.
Iz ljubavi prema istini mora se reći da je putnik izabrao najgore puteve. Imajući onde drum koji bi ga odveo pravo u Abranteš, radije se zavukao u visine Mondala i planinskog venca Vermelje, gde su svi oblaci i sve kiše ovog nestabilnog proleća dogovorili sastanak. Do blizu Fož Žiralda, vreme je samo zapretilo. Međutim, čitavim putem koji vodi odavde do Oleiroša kiša je padala u bujicama, a na vrhu planine Mondal mogao bi se zakleti da je padala direktno iz oblaka, bez onog odloženog pada koji inače ima. To je veoma usamljen put: desetine kilometara bez žive duše, brda iznad brda, kako može biti tako velika tako mala zemlja.
U Oleirošu su se putniku dopale slike u parohijskoj crkvi, premda su neke nedolično ponovo oslikavane, poput one Device od kamena, koja u desnoj ruci drži buket cveća prekrivenog pozlatom. Isto je i sa rezbarijama. Ali crkva u Oleirašu i te kako zaslužuje posetu, treba videti ne samo likove manje nagrđene velikom željom za ponovnim doterivanjem već i oslikan svod i keramičke pločice iz pogrebne kapelice.
Oleiroš se nalazi između dva planinska venca: Alveloša, na jugoistoku, i Vermelje, na severozapadu. Između njih teče rečica Serta, koja ovde ima uzburkan tok. Putnik ima svoj cilj: želi da ode u Alvaro, kraj do koga se jedino ovom stranom stiže, a za to se mora popeti na planinu Vermelju. U poređenju sa drugim, ova planina nije mnogo visoka niti prostrana. Ali poseduje naročitu veličinu, možda zahvaljujući svojoj strogosti, samoći koja gotovo pritiska, dubokim jarugama, obroncima prekrivenim vresom, kojoj možda i duguje ime koje nosi.52 Niski oblaci pomažu da se stvori atmosfera netaknutog sveta, gde su svi elementi i dalje izmešani i gde čovek može da uđe jedino polaganim i unapred određenim koracima kako ne bi uznemirio prvobitnu formaciju.
Nakon što je počeo da se spušta ka Alvaru, putnik nije odmakao daleko. Zbog radova na putu, drum je bio više reka blata nego put za kola. Kiša nije prestajala da pada, barem je putnik u to želeo sebe da uveri. Ali jedan bagerista, zaklonjen u kabini, upozorio ga je: „Ako nastavite, uvalićete se u muke.“ Da je putnik tada imao goluba pismonošu, poslao bi jednu poruku Alvaru, ovako, nije bilo drugog izbora nego da se vrati nazad, nastavi duž venca planine, ponovo vres sve prekriva, crne i duboke jame, samo nedostaju drumski razbojnici.
U Sertani više ne pada kiša. Putevi su, odavde nadole, uski i grbavi poput mravljih puteljaka. Istina je da na skali sveta putnik takođe nije ništa više od mrava, ali više bi voleo drugačiju zabavu, manje odronjenog kamenja, manje rupa, ko ovuda putuje ne bi verovao da asfalt i beton postoje. A kako nesreća nikad ne dolazi sama, putnik je pogrešio put i promašio Sardoal, bez ičega na šta bi usput naišao a šta bi moglo da mu nadoknadi gubitak. Dakle, malo-pomalo, stigao je u Abranteš pre sumraka.
To je već južni kraj. Sa prozora svoje sobe putnik vidi Težo, prepoznaje široki tok koji ga, malo ovde, malo onde, prati od detinjstva i plaši se da neće znati da kaže o njemu i o predelima kroz koje teče koliko im dobra želi. Ali to su brige za kasnije. Sada treba ići u primorske krajeve i posetiti mesta koja je ostavio za sobom. I zadovoljava se ovakvim gotovo bezoblačnim smirajem dana, i zamišljeno gleda velike ravnice juga.
Za ovaj se grad kaže, ili se za druga poređenja koristi izreka: „Sve po starom ide, generalštabovi u Abrantešu i dalje se vide.“ Putnik zna malo o generalštabovima, ali za Abranteš bi se reklo, kada bi sve bilo kao pre, drugu pesmu bi pevao, umetnički rečeno. Ovde su nasumice uništavane zgrade, i na mestu onoga što je bilo nisu se uvek rađale dobre stvari. Nesreće su to izrazito nacionalne, znamenitije po tome što je Abranteš bio istorijsko raskršće, a od njih skoro da nema ni traga. Ponešto je i nezavršeno, poput toga da Crkvi Svetog Vincentija nedostaje kula i da se upravo završavaju dve Svetog Jovana Krstitelja, što je verovatno zbog iscrpljenih finansijskih sredstava. U Svetog Vincentija putnik nije mogao ući, ali pažljivo ga je obišao, uživao u jednostavnim arkbutanima koji podupiru bočne zidove, nasmejao se sitnom zvoniku koji zamenjuje kulu što nedostaje, i nemajući više šta da vidi, otišao u Crkvu Svetog Jovana Krstitelja. Ona se, sa prizemljem i spratom, nalazi na jednom ćoškastom trgu koji je guši, ali je okružuje nekom intimnošću. Putnik nije smatrao naročito vrednom filipinsku arhitekturu i učinile su mu se u nesaglasju tri propovedaonice: filipinska se zove zbog toga je hram ponovo izgrađen na zahtev Filipa II, sa neodgovarajućim ukusom u vidu jonskih stubova, ideja kasne renesanse i ni po čemu ubedljiva, a što se tiče nesaglasja propovedaonica, ono je i te kako očigledno, jer teško je zamisliti šta bi bilo kada bi se ovde propovedale u isto vreme tri propovedi, kada je samo jedan glas dovoljan da ispuni hram. To su tajne crkve u koje se putnik ne usuđuje da zaviri.
Kada bi Abranteš imao samo ovo, ne bi bilo štete da se pored njega produži dalje, osim iz građanske dužnosti ili da bi se okrepilo i odmorilo telo. Ipak, upravo se ovde, u Crkvi Milosrđa, nalaze zadivljujući panoi Gregorija Lopeša, ili navodno njegovi, naseljeni onim prefinjenim slikovnim predstavama karakterističnim za njegov rad, čak i u onim najreligioznijim. Drugačiji su primeri ili načini gledanja Majstora Abranteša, mogućeg autora slike na drvetu koja se nalazi u Crkvi Svete Marije od Kaštela, gde je putnik upravo ušao. Devica na ovom Obožavanju Sveta Tri Kralja očito je seljanka koja predstavlja svog sina, budućeg pastira, drugim seljanima loše prerušenim u kraljevskim odelima.
A ovde je ono što u velikoj meri opravdava dolazak u Abranteš: Crkva Svete Marije od Kaštela, gde je pre pedeset godina smešten Muzej don Lopoa de Almeide. Crkveni brod nije velik, ni muzej nije velik, ali je zbirka veličanstvena. Putnik se uvek služi razgovorom, postavlja pitanja, pa ipak, ne žanje uvek u meri u kojoj seje. Ali to nije bio slučaj u Abrantešu: čuvar u muzeju voli ono što čuva, muzej mu je prirastao za srce, i o svakom komadu pripoveda kao o veoma bliskom rođaku. Napokon se više ne razlikuju vodič i posetilac, jedan je kao i drugi, obojica govore o izvrsnoj skulpturi koja predstavlja Presveto trojstvo, delu jednog genijalnog slikara M. P.-a, i o ovim rimskim kipovima, i o iluminiranim knjigama koje se čuvaju u sakristiji. Dirljiva pažljivost je način na koji čuvar pokazuje jedan oslikani rukopis iz ove Knjige misa, slovo N, ako se putnik dobro seća, i njegov prst pokazuje volute, ukrase, sjaj boja, kao da pokazuje sopstveno srce.
Nastavljaju da razgovaraju, dok ulaze kroz jedan prolaz koji vodi do pevnice, ali putnik naglo zastaje i ne pravi ni korak dalje dok ne okusi u potpunosti čudo koje predstavlja ona slika na drvetu sa jednostavnim cvetnim ukrasom okolo, a u sredini, na ravnom i otvorenom polju, sa trima rečima raznežujuće beskorisnim: Hic est chorus, ovde je hor. Ovi stepenici ne vode na drugo mesto, nije bilo opasnosti da se duše i tela onih koji su se njima popeli izgube, i pored svega neko je pomislio kako bi put trebalo da bude obeležen, jedan među svima. Čuvar se smeje i klima glavom, možda nikada nije pomislio na to, i dalje će, u budućnosti, pokazivati ovde, kao što pokazuje N. Još slova. Tek kada stigne gore, putnik shvata sve. Na zidu u dnu nalazi se gornji friz jednog prikaza koji potiče iz druge crkve, a na njemu dva anđela od tamnog drveta, svečano podižu trup, ruku, i bez sumnje glas, otuda Hic est horus, kako se čitavim brodom čuje. Ovi anđeli su imali svoje putovanje, to su trijumfalni anđeli. „Radost. Ovo su radosni anđeli“, neko je prošaputao prolazeći pored putnika.
Čuvar ga prati do izlaza i sa vrata pokazuje na kamen gde se, prema predanju, popeo Nuno Alvareš Pereira kako bi uzjahao mulu i krenuo put Alžubarote. Ide putnik i na tu stranu, vreme je da se krene.

JEDNO OSTRVO, DVA OSTRVA

Putnik bi voleo da nastavi obalicom Teža, ali auto-put prolazi kopnom, i tek se posle Montalva približava kako bi, umesto jedne, ponudio dve reke. Konštansija je ta koja je lepa, lepša kada je viđena sa druge obale, u njenom veličanstvenom amfiteatru, sa kućama nalik zamkovima na obronku do parohijske crkve Gospe Naše od Čuda. Da bi onamo stigao, putnik mora da ima snažan korak i dubok dah. Ali ovo jasno prolećno jutro ispunjava stazu uzvišenim mirisom ruža, te i ne oseća težinu uspona.
Skulpture u crkvi podsećaju na izvesne barokne italijanske crkve i, na jedinstven način, efekat je naglašen slikarskim radom na svodu, delom Žozea Maljoe, koji prikazuje Našu Gospu od Srećnog Puta kako blagosilja sjedinjenje između Zezere i Teža, delo se tako otkriva kao daleko manje naturalističko nego što su ga u školi učili. Oslikavajući ovaj svod, Maljoa se prepustio uticaju onoga što ga je okruživalo. Putnik je uživao u plitkim reljefima u drvetu iz 17. veka, koji su došli iz Crkvice Svete Ane, a naročito nov način prikazivanja Krštenja Hristovog, koje, prihvatajući u prvom planu konvencionalni prikaz, u dnu pokazuje pređašnji trenutak, odnosno, Svetog Jovana Krstitelja kako sedeći izuva čizme i Hrista, koji svlači tuniku preko glave, nag od pojasa, premda diskretno okrećući telo kako bi se prikrio. Sve je veoma simpatično, ovi momci koji idu na kupanje jednog toplog popodneva, pokazani s velikom jednostavnošću izgleda i prirodnog življenja.
Putnik se spustio do reke, pokušao je da se osveži u Flor do Težo, restoranu na obali pod tremom od trske i lišća, kakvi se koriste u poljima dinja, ali dečaka iz kuće, četvoromesečno dete, boleo je stomak i plakao je bez prestanka, bolje bi bilo ostaviti osveženje za drugi dan i otići u Kamoiševu53 kuću, odmah malo napred. Tako barem kažu, i jednako ima izgleda da to bude istina kao i da ne bude. Putniku, sinu ove reke, zadovoljstvo je da misli da je ovim obalama, među dedovima ovih vrba, prošao Luiš Vaš de Kamoiš, pateći ili ne za Katalinom. Osim toga, bi li se uopšte počinila istorijska greška kada bi rekonstruisali ovde provincijsku kuću iz 16. veka, sa delima ovog pesnika, portretima jednako sumnjivim kao što bi i kuća nastavila da bude, viđenim iz davne varošice Punjete, ako ih ima? Ne bi bila ništa veća greška od ove da se kaže: ,,U ovom grobu počivaju kosti Luiša de Kamoiša“, kako će poverovati onaj ko naivno u jeronimskom samostanu u Lisabonu bude posmatrao posmrtni spomenik. Konštansija isto tako zaslužuje da ima svog Kamoiša, kao i svako od nas. A putnik mora priznati da je, posmatrajući pomno ovu ruševinu, svojim očima video lik Luiša Vaša kako silazi niz Škaline Tem-te Bema, izgledajući kao neko ko ide na reku da stvara stihove.
Kada se još u Abrantešu izjasnio kao loš poznavalac generalštabova, putnik je mislio kako može sakriti neznanje o vojničkim veštinama. Ali sada, pred utvrđenjem Almorol, gledajući ga s ove obale gde, u senci maslina, ima vojnika koji skupljaju snagu u popodnevnom odmoru i čitaju fotonovele, smatra, u svom krajnjem neznanju, kako ovo utvrđenje verovatno nije mnogo koristilo Gvaldimu Paišu niti onome ko je došao posle. Šta je tvrđava branila? Uzvodni ili nizvodni tok, ako nema gaza na reci, jesu li Mavri prelazili u čamcima, budući da je severna strana nezaštićena; i jedna opsada u dobroj i odgovarajućoj formi, koja bi opkoljene sprečila da siđu u ribolov na cipole i ubrzo smanjila otpor, jer bi im onda ponestalo brašna za pogaču. Ali utvrđenje je ovde, delo od kamena i snage, i njegovo prisustvo potvrda je potrebe za njim. Onda će putnik na kraju popustiti, sa zadrškom da nije toliko vojna svrha, već potreba za skloništem, ta koja je ovu tvrđavicu činila metom bitaka sa sabljama i strelama. Sa one tamo strane ima mnogo otvorenog polja, zamislimo onda kako bi tada bilo. Putnik nije prešao reku: sa retkim izuzecima, utvrđenja se bolje vide spolja, a ovo više nego ijedno drugo.
Putnik nije mogao da uđe u crkvu u Tankošu, okruženu kućama i niskim zidovima ribatežanskog54 stila, ali je smatrao vrednim da vidi ono što preostaje od renesansnog graditeljskog duha, niše fasade, Našu Gospu od Milosrđa, koja se milosrdno čuva, i ukrasna bočna vrata, od kojih jedna na gornjem delu nose datum 1685.
Putniku se čini kao da će ovim putem izbiti pravo na more, preko Toreš Novaša i preskačući planine Aire i Kandijeiroš. Stići će tamo, ali zasad, nakon što poseti Atalaju, vratiće se istim koracima, ponovo će preći most preko Zezebrea, i potom, levom obalom uzvodno, preći će reku u Kaštelo do Bodeu. Ovo tamo-amo je neophodno da ne bi ostala postrance, izvan dohvata ruke, lepa crkva iz Atalaje, čija fasada je gotovo sigurno bila nadahnuće za Svetog Vincentija iz Abranteša, to je lep enterijer od izvanrednih keramičkih pločica. Posađena na kraju naselja, čiji ju je rast na sreću poštedeo, crkva, sa svoja tri stvarna tela i pet prividnih, očaravajuća je građevina. Skoro da zbog nje putnik poželi da se igra žmurke iza ogromnih lukova, oraspoložen otkrićem da arhitektura, sama po sebi, može usrećiti čoveka.
Ne može da zabeleži sve što mu je drago. Posvetiće zato, tek usputno, pažnju lepoti kupole glavne kapele sa nervurama, baroknoj grobnici sleva, liku Naše Gospe iz 14. veka, pripisanom Diogu Pirešu Starijem, i, nakon što je ispunio obavezu, imaće oči samo za zadivljujuće keramičke pločice, posebno, ah, posebno za raznobojne panoe koji krase trouglaste zabate središnjeg broda prikazujući odlomke iz Biblije: Stvaranje sveta, Prvobitni greh, Izbacivanje iz Raja, Kain i Avelj, Potop, Ulazak životinja u Arku. Slike su maštovite i čulne, naročito ona koja prikazuje potop, sa velikom Arkom kako plovi na velikim talasima, nezgrapna i teška. Tamnoplava i narandžasta osvetljavaju ceo crkveni svod prema kome su mnogo puta vernici podizali pogled kada su sve one lekcije uzimane sa potpunom ozbiljnošću, i danas bi takođe trebalo da ga podižu, iz istih razloga, sa željom, ali nadasve zbog toga što su ovi panoi jedno divljenja vredno delo narodne umetnosti, retko ujednačenog kvaliteta. Dok putnik izlazi, teško mu je da napusti ovaj jedinstven hram, sa njegovom fasadom „širokih ramena" koja kriju bočne segmentne lukove o koje se telo zgrade naslanja. Ali nužda mnogo može, tako sve do Zezere.
Put prati obalu duž tri kilometra. Potom se penje u planine, i nakon jedne lige pojavljuje se brana. To je Kaštelo do Bode. Veliko rečno jezero je ispunjeno do najviše tačke, to je moćna masa vode, unutrašnje more koje pruža ruke ka svim dolinama. Jednako kao o vojničkim veštinama, putnik ne zna ništa o hidrauličkom inženjeringu. Stoga se s punim pravom može zaprepastiti pred činjenicom da je ovaj zid od betona, bez obzira na to što je ogroman, i bez obzira na to da je detaljno proračunat u dubinskim strukturama i podvodnim delovima, sposoban da izdrži nalet vode koja se proteže u više od trideset kilometara, bez ijedne brane. Osim toga, putnik ima ovu vrlinu: divi se svemu onome što nije sposoban da sam napravi.
Odavde do Tomara nema mnogo, i zato, budući da je dan tako lep, odlučuje da se zaputi preko Beberikeire, obiđe šume sa ove strane obale reke Zezere, dok ne sustigne planinu Sera, i dalje napred još jedanput rečno jezero. To je obilazak koji je raj za oči, široki pogledi na svežinu drveća, blaga svetlost propuštena kroz granje, ništa više nije potrebno da usreći putnika.
Dok se spušta prema obali, vidi ostrvo Lombo, kao malo manji Almorol, samo bez utvrde, tek mala građevina među drvećem, pristanište koje se odavde jedva razabire. Putnik pretpostavlja da je, u vreme dok rečno jezero još nije postojalo, reka tekla u drugom pravcu, te da je ono što je danas ostrvo tada bio breg izdignut nad podlogom. Nije da ovaj slučaj ima važnosti, ali putnik voli da se zabavi ovim i drugim opažanjima. Sada plovi bistrim vodama, duboko zelenim, i u onoj meri u kojoj se udaljava od obale, oseća se slobodnije od briga, od tačnog vremena, čak i od želje za putovanjem. Povlači se od sveta, zalazi u nirvanu, najzad, ovo je ta Leta zaborava. I kada kroči na kopno, ne može da odagna misli o tome kako bi lep poklon bio ostati ovde dva dana ili dvadeset, krevet, trpeza i čista odeća, dok ga spoljašnji svet ili nemir iznutra nisu uhvatili za uvo, da nauči da ne beži od obaveza.
Nije bio ni dva sata. Ovaj krajolik vode i planina unaokolo, ovo švajcarsko jezero, ovo blaženstvo daleko su od ljudskih merila. To je jedan prekomeran spokoj. Vraća se na zemlju, sada dolazi u jednom izuzetno brzom brodiću sa vanbrodskim motorom, i to je prijatno iskustvo: vode koje se razdvajaju svaka na svoju stranu, buka mašine, kratko je bilo putovanje do ostrva Lombo, ali je vredelo truda.
Ulazi u Tomar sa strane suprotne od Zamka templara, obilazi i traži smeštaj, i ostatak dana koristi da poseti Crkvu Svetog Jovana Krstitelja i sinagogu. Crkva ima manuelinski portik čija je lepota još istaknutija ogoljenošću kamena. Kula zvonika je teška masa koja odbija da se sjedini sa spoljašnjom jednostavnošću hrama. Vredi sama za sebe, i to sama potvrđuje.
Crkva Svetog Jovana Krstitelja je prostrana, sa tri broda lepo izvedenih prelomljenih lukova. Središnji brod je viši i otvara čitav prostor, ali okulus i prozori nisu dovoljni da razbiju tminu koja se u ovo doba dana tu nastanjuje. Uprkos tome, putnik se polako i sa pažnjom divi panelima Gregorija Lopeša. Ovaj kraljevski slikar mora da je u svojoj službi imao odličnu radionicu i da je takođe bio izuzetan majstor i mentor: to pokazuju jedinstvo izrade ovih i drugih panela, istančanost ukusa za dekoraciju, lagano prelaženje boje i slike od teme do teme. Usekovanje glave, teatralnog rasporeda figura, poseduje istinski plastični zanos u helebardama ukoso uzdignutim iznad glava.
Propovedaonica, za koju se pretpostavlja da ju je stvorila ista ruka koja je osmislila i izradila portik, podseća, kako po obradi elemenata tako i prema opštem rasporedu, na propovedaonicu iz Crkve Svetog Krsta iz Koimbre. To je više delo zlatara nego skulptora u kamenu. Putnik vrednuje delo, ali nije očaran. Njegovi ukusi, već je kazao, pozivaju da se poštuje nevidljiva granica, toliko puta pređena, iza koje kamen još čuva svoju duboku prirodu, gustinu, težinu. Po njegovom skromnom mišljenju kamen ne treba da se obrađuje poput štukogipsa, ali budući da nije (putnik) sklon fiks-idejama, spreman je da prihvati sve izuzetke i da ih brani sa istom gorljivošću za kojom poseže u odbrani izvajanog protiv obrađenog, izrade protiv rada.
Žali što nije mogao da vidi Krštenje Hristovo u krstionici. Ogradica je zatvorena, i koliko god da se trudio, ne uspeva da razabere išta više od glinenih vrčeva na panou sleva, koji predstavlja svadbu u Kani Galilejskoj. Krštenje i iskušenje su mu daleko od očiju.
Sunce već zalazi za zamak. Putnik nastavlja ka sinagogi, gde mu vrata otvara jedan visok starac koji bi mogao biti Jevrejin, ali to ne pokazuje rečima, i koji, pokazujući jednu staru izlizanu i masnu monografiju, kazuje priču o građevini najbolje što ume. Četvrtast prostor je jednostavan ali veoma harmoničan, sa visoko uzdignutom kupolom živih bridova, posađenom na četiri tanka ali precizna stuba i na zidne podupirače. Zanimljiv detalj su ćupovi stopljeni sa zidarskim radom u svakom uglu kako bi doprineli akustici povećanjem rezonance. Putnik ih je uobičajeno ispitao, ali no to nije ništa više potvrdilo. Graditelji grčkog teatra u Epidauru su bili veštiji u umeću da ih bolje čuju.
Uveče je otišao da večera u restoran Beira-Rio. Pojeo je izvrstan juneći odrezak, povesni, sa onim ukusom koji se, nakon što je prethodno prošao kroz sve uzvišenosti sosa, vraća prirodnom ukusu mesa, kako bi ostao u kušalačkom pamćenju. A kako dobro nikada ne dolazi samo, poslužio ga je konobar ozbiljnog lica koje je, kada se smejao, postajalo najsrećnije lice na svetu - a smejao se mnogo puta. Grad Tomar trebalo bi da na grudi ovog čoveka stavi najviši orden ili odlikovanje. U zamenu, neka se zadovolji osmehom, i biće dobro uslužen.

VEŠTINE VODE I VATRE

Kad se putnik probudio, otišao je da otvori prozor sobe. Želi da oseti svežinu drveća Mošaoa, visoke crne topole i bukve zeleno-belih listova. Onaj ko je preobrazio peščaru što ovde beše u prošlom veku zaslužuje medalju. Kao što možete primetiti, putnik je raspoložen da odlikuje svakog koji to zasluže.
Samostan je na uzvisini, i mora da ga poseti. Ali putnik prvu pažnju dana rezerviše za minuciozno proučavanje točka za navodnjavanje, tako blizu da ga slučajni prolaznik skoro i ne primeti, možda misleći da je tek dekorativna forma ili neka dečja igračka ostavljena po strani. Kao rad drvodelje to je jedna od najsavršenijih mašina koje je video. Nazivaju ga mavarskim točkom, što je uobičajeno u našoj zemlji kada nemamo drugog objašnjenja, ali stručnjaci zapravo tvrde da je rimskog porekla. Putnik ne zna kada je izgrađen, ali okleva da poveruje da je ovaj točak iz 4. ili 5. veka. Daleko više od toga da se zna je li mavarski ili kasnorimski, značilo bi proveriti kada je izašao iz upotrebe, i svrhu veštine ili tehnike ovih konstrukcija, u kojima i jedna i druga učestvuju. Svako ima svoj ukus za stvari: putnik se oduševljava instrumentima rada, malenim umetničkim delima koja nose znakove ruku onoga ko ih je napravio i koristio.
Put ka samostanu je prijatan, sa mnogo drveća za hlad. Desno je mali drvored koji vodi do Crkve Naše Gospe od Začeća, koju bi mnogo voleo da vidi kako bi se uverio može li renesansni stil biti tako topao kao što se tvrdi kad je pomešan sa romanizmom, koji je uvek smatrao hladnim. Ali ovog puta neće moći da izvrši proveru: crkva se otvara samo nedeljom, a putnik ne može da ostane da kampuje ispred vrata, čekajući da dođe nedelja.
U zamak se ulazi stazom koja prati uzvišenje na koje naležu zidine okrenute ka izvoru. Putnik se njome penje u svom miru, pomalo ravnodušan prema narandžama iz rascvetalog vrta i uređenju oko pošljunčanog puta. Nije radikalno protiv, ali kada bi ga pitali za mišljenje, drugačije bi glasao: njegov je stav da između pakovanja i sadržaja mora postojati direktan odnos koji bi započeo primećivanjem zajedničkih osobina. Kada se dva elementa neposredno dodiruju, moraju da poštuju kvalitete onog drugog. Ova razmišljanja su možda neumesna na terasi jednog zamka, ali putnik tek formuliše ideje koje se rađaju iz onoga što vidi, a to je ono što svi rade ako usmere pažnju na svoje misli.
Evo portika Žoaoa de Kaštilja, jednog od najveličanstvenijih umetničkih ostvarenja u Portugaliji. Strogo uzimajući, jedna skulptura, ova vrata ili jedna obična slika, ne mogu biti objašnjene rečima. Nije dovoljan čak ni pogled, jer oči takođe moraju naučiti da čitaju oblike. Ništa nije prevodivo u nešto drugo. Jedan Kamoišov sonet ne može biti prenet na kamen. Pred ovim portikom nema se šta osim da se gleda, da se prepoznaju različiti elementi na polju znanja kojima se raspolaže, da se istražuje da bi se nadoknadilo ono što nedostaje, ali to će biti posao svakog putnika, ne jednoga koji gleda za sve i svima objašnjava. Vodič bi bio od velike pomoći, pod uslovom da nije kao ovaj, čija dosada i nedostatak zanimanja vređa osetljivog putnika kao što vređa ono što se onde nalazi i što treba videti. Putnik želi da bude pun razumevanja: naposletku, čovek je ovde svaki dan, gleda isto kamenje, sluša iste uzvike, mora da daje iste odgovore na ista pitanja, daje ista upozorenja - kada bi ovde bio svetac, uzor vrline i strpljenja, ne bi mogao izbeći veliku dosadu ponavljanih reči, koraka koji idu i vraćaju se, lica koja dolaze i odlaze. Vodiču je oprošteno u ime tako nepodnošljivih patnji.
Samostan u Tomaru je ovaj portik, to je ovaj manuelinski hor, to je ova nosiljka, to je veliki prozor, to je klaustar. I sve ostalo. Ono što najviše zadivljuje putnika jeste nosiljka, zbog starosti, zasigurno, zbog egzotičnog osmougaonog oblika, bez sumnje, ali nadasve zbog toga što u njoj vidi savršen plastični izraz svetišta, tajno mesto, dostupno ali ne izloženo, središnje mesto i fokus oko koga gravitiraju vernici i pripremaju se za druga prikazivanja. Nosiljka, ovako zamišljena, istovremeno je blistavo sunce i pupak sveta.
Ali sudbina je sunaca da se gase, a pupaka da venu. Vreme svojim nevidljivim i tvrdim zubima nagriza nosiljku na kojoj se tokom procesija nose kipovi svetaca. Ona ima izgled opšte oronulosti kojoj su jednako doprinele starost i nebriga. Jedan od najdragocenijih umetničkih dragulja Portugalije vene i gasi se. Ili ćemo mu brzo priskočiti u pomoć ili ćemo sutra čuti uobičajeni hor zakasnelih žaljenja. Vodič, pošto je čuo zapažanje putnika, izlazi iz svoje kule i kaže kako su rane nižih delova, krhotine, oljuštene boje, uglavnom posledica mnogih obreda venčanja koji se onde odvijaju: „Svi žele da se venčaju ovde, dolaze zvanice, naslanjaju se na stubove, penju se na stope kako bi videli bolje, i potom se zabavljaju otkidajući komadiće boje, možda za uspomenu.“ Putnik je zaprepašćen, ali ima spreman odgovor: „Treba zabraniti venčanja.“ Do ovog naglog otkrića vodič je već sigurno došao hiljadu puta. Ćutke sleže ramenima. Nije odbojnost to što mu se čita na licu, to je obeshrabrenost.
Putniku je klaustar suv i hladan. Recimo to na drugačiji način: jednako kao što se Diogo de Toralva, autor projekta, nije prepoznavao u manuelinskom, i zbog mnogobrojnih razloga u romaničkom ili u gotičkom, tako i putnik, koji je istorijski prisustvovao i prisustvuje smenjivanju ukusa i stilova, može, sa svoje tačke gledišta, da se ne prepozna u romaničkom neoklasičnom, i, kako je u obavezi da kaže razlog, veli da je to zbog suvoće i hladnoće dela. To je subjektivno. Bez sumnje, i biće. Putnik ima pravo na svoje subjektivnosti ili mu onda putovanje ne bi bilo ni od kakve koristi, jer putovanje ne može biti ništa drugo nego suočavanje između ovoga i onoga. Ali ne zanosimo se: nema potpunih odbacivanja, kao što nema ni potpunih prihvatanja. Putnik u klaustru don Žoaoa III ostavlja jednu strast: ona vrata u prizemlju, između stubova, sa prozorima iznad koji mu odaju utisak trijumfa pravih linija i stroge proporcije.
O velikom prozoru već je sve rečeno: verovatno sve što ima da se kaže. Ne očekujte od putnika nagoveštaje. Tek njegovo čvrsto uverenje da manuelinski stil ne bi bio ono što jeste da hramovi u Indiji nisu ono što jesu. Da Diogo de Aruda nije plovio do Indijskog okeana, a više je nego tačno da je na brodovima bilo crtača koji su odande doneli zabeleške, nacrte, precrte; ornamentalni stil tako zbijen kao manuelinski ne bi mogao da se rodi, osmišljen i spreman u senci luzitanskih maslina: to je kulturna celina ubrana u tuđoj zemlji i potom ovde prerađena. Oprostite putniku na smelosti.
Ali putnik, pored svega, nema toliko smelosti koliko bi trebalo. Putniku nedostaje hrabrost da uzdigne Tomar dok ne pronađe nekoga ko bi mu otvorio vrata Isposnice Naše Gospe od Začeća, koja mu se opet postavlja na put: ne može da zaboravi vrata klaustra. Ako je Diogo Toralva boravio tako dugo unutra, onda će morati da preispita smisao hladnog i suvog koje je ovaj tako slobodno koristio. Ipak, nedostaje mu smelost: dođite u nedelju, ne mogu, moram da krenem, onda morate biti strpljivi.
Putnik nastavlja ka zapadu. Na putu će naići na akvedukt iz Pegoiš Altoša, dokaz da korisnost nije u neskladu sa lepotom: ponavljanje savršeno oblikovanih lukova nad lažnim ublažavajući monumentalnost građevine, umanjuju joj veličanstvenost. Arhitekta je, s druge strane, veštinom nacrta zamislio lažan akvedukt koji služi kao potpora pravom koji prenosi vodu.
Orem se nalazi na jednom visokom brdu. Ta je varošica stara, od najprezrenijih krajeva koje je putnik video. Već je poznato da je ravnica ta u kojoj se razvijaju ekonomski život, industrija, trgovina, laki pristupi, ali u ovom napuštenom mestu ljudi tvrdoglavo opstaju i razlozi te tvrdoglavosti trebalo bi da budu uzeti u obzir i poštovani. Smrt ovakvih mesta nije sudbina protiv koje se ne može boriti. Nije istina kada se kaže da na staro kamenje kao što je ovo treba samo baciti pogled i nastaviti dalje. Orem Velja ima mnoštvo razloga da oživi: visoko mesto na koje se smestila, ulice još iz 16. veka, jedinstvena plemićka kuća koja kruniše strmi breg, ovo su razlozi više nego dovoljni da napuštenost danas ne znači uništenje sutra. Kamenje treba očuvati, ljude treba braniti.
Slučaj je hteo da putnik, kako bi stigao do trga, ide obilaznim putem. Tim bolje. Mogao je da vidi čitavo naselje, opustele kuće, neke ruševne, druge sa zatarabljeni prozorima, i kapele bez slika, mesta gde čak i paukovi gladuju. Jedino su na višim delovima brda utočište našli poslednji stanovnici, i tamo ima nekih znakova života: deca se igraju, restoran sa glupim heraldičkim namerama, na putnikovu sreću zatvoren, jer već se umorio od plemićkih konaka i sličnih fantazija.
Plemićka kuća, od koje je malo šta preostalo osim kula, delo je divova. Možda je i istina da bi Liliputanci uspeli da kamen po kamen izgrade kulu što para nebo, ali ove, koje nemaju tolike težnje, odaju utisak kako su mogle biti izgrađene jedino velikim rukama i mišićima. Mora da su ovi stvaraoci bili nesumnjivo snažni kada su stvorili ovako originalnu građevinu, sa gotičkim lukovima i glinenim ukrasima, koji neposredno umekšavaju težak utisak koji celina odaje. Izgleda da su graditelji bili migrenski Jevreji, isti oni koji su kasnije došli da sagrade sinagogu u Tomaru i koji su autori kripte don Afonsa, gde će putnik uskoro otići. Priseća se putnik Hrista iz Avalira, verovatno delo mudeharskog naroda, baca u istu vatru nove hrišćane i pokrštene Arape, proviruje da vidi kako vriju tradicije, nova verovanja i protivrečnosti jednih i drugih, i vidi kako iskrsavaju različiti oblici umetnosti, nagle mutacije nesrećno pomešane pre nego što su se u potpunosti razvile. Sinagoga u Tomaru, u Oremo ova kripta i grob koji čuva, još plemićka kuća - kuda bi nas odvelo ispitivanje okolnosti, vremena, mesta i ljudi, pita se putnik dok silazi niz strmu stazu koja ga vraća ravnici.
Do Fatume je put veoma krivudav. Sigurno ima direktnih puteva, ali tamo odakle putnik dolazi, iz predela u kojem se mešaju mavarsko i jevrejsko, nije čudo da je odabrao duži put. Danas je nepregledna terasa pusta. Tek onde u pozadini, pored Kapelice od Ukazanja, skupilo se nekoliko ljudi, i tek pokoja grupica se približava i udaljava. Jedna časna sestra sa otvorenim suncobranom pojavljuje se niotkuda pred putnikom, i jednako brzo nestaje. Putnik je čovek sa stavom, a prvi je to da je estetika, ovde, veoma loše služila veri. To i ne čudi, u ovim skeptičnim vremenima. Graditelji najskromnije romaničke crkvice znali su da podižu božju kuću; danas samo ispunjavaju narudžbu. U daljini, crkveni zvonik izgleda kao da ne može da se odluči kako da se završi, nema razmere i ravnoteže u kolonadi, jedino će vera moći da spase Fatimu, ne lepota, koju ne poseduje. Putnik, koji je okoreli racionalista, ali koji se na ovome putovanju već mnogo puta uzbudio zbog uverenja koja ne deli, voleo bi da i ga i ovde nešto gane. Povlači se bez griže savesti. I pomalo se buni zbog ugroženosti, malo zbog žalosti, malo zbog ljutine pred bezbroj trgovačkih štandova koji, u milionskom broju, prodaju medalje, krunice, raspeća, minijature svetilišta, najmanje i najveće statue Device. Putnik je inače veliki vernik: u Asiriju ga je zaprepastio sveti i hladan posao koji fratri obavljaju iza šaltera.
Putnik nema ništa protiv pećina. Vrlo dobro zna da su u njima živeli njegovi preci nakon što su se umorili od stalnog skakanja sa drveta na drvo. I ruku na srce, ako je istina da bi bio loš antropoidan zbog toga što se boji visine, već bi bio odličan Kromanjonac, jer ne pati od klaustrofobije. I da budemo potpuno iskreni, pita se zašto je prirodno čudo ovih tvorevina od krečnjaka, sa svim mogućim varijetetima stalaktita i stalagmita na koje se sve svodi, toliko iskvareno mnogim osvetljenjima u pećinama Fatume i nemalo sumanutim bojama, sa Vagnerovom muzikom u pozadini, na mestu gde bi Valkire teško smestile konje. A onda su tu i imena kojima su krštene mnoge pećine; Jasle, Nezavršena kapelica, Svadbena torta, Izvor suza: sve gore od goreg. Šta bi hteo putnik? Samo jednu svetlost da bi bolje se mogao pokazati kamen; nikakav zvuk, izuzev prirodnog zvuka kapanja vode; nijednu reč, apsolutnu zabranu da se krije ono što jeste pod imenom koje mu ne pripada.
Sada je putniku potreban dug period da ne gleda ništa osim krajolika. Želi da skrene misli gledajući skromne brežuljke ovih predela, netaknuto drveće, polja koja ne pružaju otpor obrađivanju. Izbeći će Leriju zasada. Prelazi preko reke Lis, posle Gandara doš Olivaiša, i u krajevima otvorene ravnice napreduje ka severu. Pronalazi Amor,55 mesto na putu, što je čudno jer ljubav obično nastanjuje teško prohodne predele. Dan je svetao, veoma je živ od jasnoće, i već se oseća more. U Vijeiri iz Leirije ima jedna Sveta Rita de Kasija iz 17. veka, koju će putnik pogledati jer mu se nalazi na putu, ali koja zaslužuje posetu zbog sebe same. Evo sada plaže u Vijeiri, cela je otvorena ka jugu, ušće Liša je odmah iznad. Na plaži ima čamaca, krivih i zašiljenih pramaca, dugačka vesla stavljena su popreko, očekujući da nadođe plima i da će more vrveti od riba.
A ovo je borik iz Leirije, onaj iz pesama don Diniša56 o zelenom boru, onaj iz brodova i karavela sa plovidbi, krhko drvo koje se na tako dalek put odvažilo. Od plaže u Vijeiri a Sao Pedro de Muela samo je jedan puteljak između drveća, jedan izuzetno dugačak pravac koji mnogo napred skreće u pravcu mora, odakle se već udaljavao. Sao Pedro de Muel viđen u ovo doba dana, sa napuštenom plažom, udarima talasa, mnogo zatvorenih kuća u iščekivanju leta, koje možda neće doneti tako lepo vreme kao što je ovo, poseduje atmosferu koja umiruje putnika. I u takvom stanju duha odlazi da istraži ima li puta za Marinju Grande koji bi mu . omogućio da duže uživa u slasti šume. Kažu mu da postoji, istina, ali da može da se izgubi. Rizikovao je, a ako se i izgubio, nije primetio. Zna šta je dobio: nekoliko kilometara istinskog očaranja, gustu šumu u koju svetlost ulazi u zracima, u naletima, u oblacima, pretvarajući zelenilo drveća u treperavo zlato, zatim zlato u sok, ni sam putnik ne zna kuda bi pogledao. Šuma iz Sao Pedra de Muela je neuporediva. Druge mogu biti bogatije u vrstama i značaju, nijedna ne zaslužuje da u njoj žive maleni gnomi, vile i vilenjaci. I spreman je da se kladi da je naglo komešanje lišća koje je onde video bilo delo nekog lukavog patuljka sa crvenom kapicom.
Sve u svemu, izlazi na put kojim svi idu. Nastavlja prema Marinji Grande, gradiću čuvenom po staklarskom umeću. Možda zato što je podredio sve svojim pećima i hemijskim mešavinama nije mario za druge lepote. To je, poznato je već, industrijski kraj, naročite političke atmosfere: potvrđuje se to na svim zidovima, na zastavicama koje se protežu iznad ulica, pa i na samom tlu. Putnik pita kako se dolazi do jedne fabrike stakla i pronalazi ko će ga voditi, ko će mu olakšati ulazak, i pratiti ga u odlasku.
Reč fabrika ne oslikava i ono što vidi: velika baraka puna rupa, otvorena na sve strane, sa nekoliko pripojenih zgrada od kamena i gipsa za skladištenje koje nude malo više skloništa. Ali fabrika, mesto gde se proizvodi, na kraju otkriva svoju logiku: vrućina bi bila nepodnošljiva kada bi se ovi prozori zatvorili, kada bi se ove rupe pokrile. Neprestano strujanje vazduha održava relativnu svežinu okruženja i možda ima, to je putnikova zamisao, uticaj na staklo. Evo i peći. Škripe miroljubiva usta vatre šaljući ka unutrašnjosti peći ne isprekidan mlaz plamenova. Rumenobela masa u peći grgolji i pomera se u strašnim tokovima: to je sićušno sunce odakle izlaze predmeti sposobni da uhvate i zadrže svetlost pravog Sunca. Kad staklo izađe iz peći u rumenoj i mekanoj kugli, koja kao da želi da pobegne sa dugačke cevi, niko ne bi rekao da će uskoro postati prozirna, prozračna, kao da je sam vazduh pretvoren u staklo. Ali boja je već oproštaj. Nakon što je stavljena u kalup, nekoliko puta naduvavana i okretana, sve dok nije očvrsnula, kugla izlazi, i dalje blistava i prelivena bojama od unutrašnje vreline, u obliku vrča prolazi kroz vazduh hladeći se, držana pincetom, sve do sledeće faze procesa. Ovaj je pokret disciplinovan, ne spor, takođe ne brz, tek onoliko koliko je neophodno kako bi se zaštitili radnik koji prenosi predmet i sam predmet.
U vrelom i bučnom ambijentu, između zidova velikih površina, ljudi se kreću kao da izvode obredne pokrete. To je običan posao u lancu: čovek uvek prenosi predmet i predaje ga drugom čoveku, štafetu koja sledi uvek isti pravac i do tačke polazišta neprestano kruži.
Kako bi saznao nešto malo više o ovom prelaženju iz ruke u ruku, putnik je otišao na mesto gde se oblikuju posude koje će ući u peći, one gde će doći do stapanja elemenata koji čine staklo sa delom starog stakla koje se uvek ovome dodaje. Ovde nema buke, vrata su uvek zatvorena, ljudi šapuću. Ovde se kvasi i meša blato, polagano, nogama i sa takvom manijakalnom sitničavošću: gaziti, dodavati, gaziti, dodavati, tehnikom koja neće ostaviti ni najmanji deo bez jednakog pritiska i jednakog stepena vlažnosti. U ovom blatu ne bi trebalo da bude nikakvih stranih tela, nijednog sićušnog kamenčića, čak ni zemlje koja bi došla spolja nahvatana na đonove. A izrada posude unutar kalupa, izjednačavanje unutrašnjih i spoljašnjih zidova, glađenje, gotovo glancanje, delo je skulptora. To je jedan apstraktan oblik neprestano ponavljan, jedan konkretan cilindar zatvoren na jednoj strani, a na ljudima koji ga stvaraju putnik ne vidi ni najmanji znak dosade, pre ljubav prema radu koji uvek treba da bude dobro obavljen, ili će ga peć odbiti pri prvom plamenu. Za ovo delo će se reći, u najbukvalnijem smislu reči, da je na ispitu vatre.

FRATRI, RATNICI I RIBARI

Od Leirije putnik nije mnogo video. Njegova krivica, krivica okolnosti, ili nekakva nužda, ko će ga znati.
Katedrala verovatno pati od predugačkog perioda izgradnje (više od sto godina), sa neizbežnim previranjima stila, koji od početka nije bio siguran. Posle je došao zemljotres 1755, oborio je dobar deo fasade, najzad, ne može se reći za katedralu u Leiriji da pruža najviše duhovne nadoknade, ako izuzmemo, jasno je, one koje se tiču religioznosti. Dok je putnik obilazio brodove i pokušavao da se divi izuzetno visokim stubovima i ukrašenim svodovima, slušao je udaranje lopte o crkvena vrata: u dvorištu su se igrali dečaci, i onaj ko je branio gol, to jest vrata, nije baš bio mnogo spretan. U praznini širokih brodova, gromoglasni udar se odbijao, odjekivao poput snažnog udarca čekićem. Činilo se da nikome od ono malo ljudi u crkvi nije smetalo: putnik je zaključio da u Leiriji postoji velika trpeljivost prema dečjim igrama. Hvala bogu.
Premda je rano jutro, već je vrućina. Dečaci ne prekidaju igru i putnik započinje naporno uspinjanje prema tvrđavi. Krajolik polagano postaje sve duži, mekši, ali bez iznenađenja, i putnik smatra da ga nijedno ne očekuje. Vara se: ova tvrđava iz Leirije jedno je od najpogodnijih mesta za šetnju, sa svojim seoskim stazama, svojim uskim prolazima, razbacanim ruševinama. Na veličanstvenoj verandi palate don Diniša pomislimo na dvorske dame u dugačkim haljinama što im se vuku po tlu dok slušaju šaputanje istančanih stihova i priča zaljubljenih udvarača. Ništa manje zaljubljeno ne izgledaju onde u uglu dečko i devojka, kao da su pripijeni jedno uz drugo od usta do kolena, kao što to mlađi umeju. Putnik se strogo preispituje da sazna donosi li moralne sudove: zaključuje da ne, posebno prisetivši se kako su kroz takav zagrljaj prošli neka dama i njen gospodin, samo ne tako naočigled svih. Viđena odavde Leirija je lepa.
Otišao je posle da vidi obližnje ruševine Crkve Naše Gospe od Patnje. Od kamenja iz vremena don Afonsa Enrikeša nije preostalo ništa prepoznatljivo. Ono koje se vidi potiče iz 14. veka, kada je rekonstruisana. Crkva je srednje veličine, i mora da je bila lep hram. Čak i danas, bez krova, otvorena na sve četiri strane, poseduje sasvim posebnu lepotu, koja dolazi od osećaja proporcije koju odaje, možda u tome pomognute ugledanjem na obavezujuće dimenzije koje predstavlja palata u pozadini. Putnik malo skreće misli na onim stazicama što idu gore-dole, i potom, sedeći na istom kamenu na kome je neka dama izjavila ,,da“ upornom udvaraču, širi kartu i određuje putanju svog borbenog plana. Počeće, nego šta, time što će otići u Batalju, a zatim će, preko Sao Žorža i Koša, otići da pogleda Nazare (Nazaret). Vratiće se sa mora u unutrašnjost preko Majorge i Alkobase, i ponovo u Leiriji zaključiti dan.
Put nije dug, putnik može da ide polako. I, kako bi se više odmorio, napušta glavni drum i nastavlja ovim, izuzetno skromnim, koji prati reku Lis. To je način da se u miru pripremi kako bi se suočio sa Samostanom Svete Marije od Pobede. Putnik piše ove reči veoma siguran u sebe, ali duboko u sebi zna da mu nema spasa. Tamo gde ne bi bilo dovoljno ni stotinu stranica, jedna je previše. Mnogo žali što ne putuje avionom, tada bi mogao reći: „Jedva da sam mogao da pogledam, leteo je previsoko.“ Ali on hoda zemljom i samo što nije stigao, čovek ne treba da beži od svojih obaveza. Nuno Alvareš je imao lakši zadatak - samo je trebalo da pobedi Kastiljance.57
U stvari, ne može dopustiti da ga zaplaše razmere spomenika, niti da se izgubi u zamornom zagledanju svakog kamena, kapitela, ukrasa, skulpture i svega ostalog. Imaće utisak celine i zadovoljiće se njime, a budući da je u ovim stvarima tek jedan znatiželjnik, odvažiće se da razmišlja uz dlaku prihvaćenim i zasnovanim mišljenjima, jer ga na to ovlašćuje činjenica da ima oči, sopstveni ukus i, uz malo sreće, dovoljan senzibilitet. Reći će, pošto uđe u crkvu, da ga Kapelica Osnivača, bez obzira na bogatstvo skulpture koje je zaodeva i na harmoničnu stukturnu zamisao, ostavlja u stanju hladne zapanjenosti, što je način da se izrazi jedna vrsta osećaja odbačenosti koji ga je grubo obuzeo. Da se razumemo, putnik nema nikakve sumnje u legitimnost hvalospeva koji su padali na ovo mesto, i mogao bi im, bez imalo truda, dodati svoje. Ali kako savršenstvo nije samo po sebi svrha, i budući da je putnik najnesavršeniji posmatrač, možda će se, radi svoje sigurnosti, radije naći sa umetnikom na onoj širokoj obali rada u kome pobeda nad materijom nije potpuna, a da zbog toga postignuto zadovoljstvo ne bude manje. To je paradoksalan stav, nema sumnje. S jedne strane, putnik želi da se u potpunosti izrazi, to je jedini način da se zna ko je on: s druge strane, radije bi hteo da ne uspe da kaže sve, možda, ko zna, zato što je ovo navodno sve još srednji stepen u izražavanju. Vrlo je moguće da izvesne očigledne formalne regresije nisu, naposletku, ništa više nego rezultati te zbunjujuće potvrde da bi savršenstvo ispraznilo značenje.
Putnik je zabrinut da nije izrekao neku glupost. Šta se može. To je rizik onoga ko putuje i pripoveda o tome šta je video usput. A pošto ne ide ovuda da potvrdio da se sunce rađa na istoku i zalazi na zapadu, rizikuje da se upusti u pokoja podrivanja, koja su, u suštini, iskreni lični stavovi. Ta mu iskrenost nalaže da iskaže jasno zadovoljstvo koje ga obuzima dok gleda sa ulaza u glavni brod, visoke i debele stubove koje iz ovoga ugla čine Zatvoreni zid i skrivaju bočne brodove, i kako se, kad se putnik pomeri, prostor između njih otkriva, zatim širi, sve dok se ne pojave kupole u svojoj celini i ponovo se ne smanje. Ono što je statično postaje dinamično, dinamično se zadržava da bi dobilo snagu u nepokretnosti. Ići duž ovih brodova znači proći kroz sve utiske koje jedan organizovan prostor može da pobudi. Ipak, ne kasni putnik da prizna kako ne beše sve rečeno: kroz vrata su proletele tri lastavice, i uz larmu obletale brod, i onda ga je obuzela duga jeza kad je shvatio da novi jezik nadopunjuje drugi jezik, ptica kupolu, krik tišinu.
Putnik je prešao u kraljevski klaustar. Ovde je slučaj u kome je plastično bogatstvo daleko više obezbeđeno dekorativnim nego strukturnim činiocima. Bez raskošne skulpture zabata, nalegnutih na male obrađene stubove koji uopšte ne podupiru teret luka, kraljevska kapelica se ne bi izdvajala, ili bi se izdvojila vrlo malo, među tolikim drugim koje nisu imale više težnji nego da obezbede jedan privilegovan prostor za meditaciju. Manuelinsko izobilje dodato gotičkoj ozbiljnosti stvara scenografsku vrednost.
Zato putnik, koji uvek priznaje da greši, zahteva za sebe ličnu doslednost, izjavljuje da veći utisak na njega ostavlja klaustar don Afonsa V. On beše delo Fernaoa Evore, ne baš graditeljskog genija, ali to sada nije pitanje. U klaustru don Afonsa V jedno izrazito zanatsko umeće, nekoga ko je više sklon tome da ocrtava dvorišta nego luksuzne dvorove, i upravo je taj aspekt ono što dira putnika u dušu: rustičnost nacrta i izvođenja, duhovna skromnost koju stvaraju, naspram izrazite virtuoznosti kraljevskog klaustra. U opštem smislu, afonsinski58 klaustar je za putnika savršeniji. Ali prihvata da mu protivreče.
Ušavši u Salu kaptola, seća se priče Alešandrea Erkulana59 koja je na njega ostavila snažan utisak u detinjstvu: stari Afonso Domingeš sedi pod kamenom kupolom, radnici uklanjaju potporne grede i pomoćne lukove, brinu da se konstrukcija ne obruši, dok se sa spoljne strane, provirujući kroz bočna vrata ili kroz prozore, mnoštvo drugih radnika i poneki plemić, s jednakom željom pita: „Pašće, neće pasti“, svi su bili sigurni u propast, i na kraju, kako je vreme prolazilo i to veliko nebo od kamena i dalje opstajalo, poslovica Afonsa Domingeša kaže: „Kupola nije pala, kupola pasti neće.“ Putnik ima misli da je njegov tadašnji profesor olako uzeo slučaj, tek kao lekciju nalik bilo kojoj drugoj, kad se ovde upravo vidi da to nije tako. Seo je Afonso Domingeš siguran u pravednost svojih računa, ali nikako siguran u to da će umaći izazovu: apsolutno predviđanje nije u ljudskoj moći. Pored svega, dao je sebe kao zalog jednog dela koje beše delo svih. Pobedio je, i pobedili smo. To je veličanstven prostor, mesto druge bitke, one koja pretvara nepomično kamenje u igre snaga, napokon uravnoteženih. Putnik će se smestiti kod kupole, na isto mesto gde je stajao Afonso Domingeš. Mnogo ljudi je isto uradilo, svakog puta preuzimajući na sebe izazov arhitekte. To je naš dokaz vere. Tamo su dva živa vojnika koji čuvaju jednog mrtvog. Jedan mrtvi arhitekta koji čuva vojnike i putnika. Mora da postoji način da se svi čuvamo.
Krećući se spoljašnjom stranom Sale kaptola, putnik je otišao da pogleda panteon don Duartea, apsurdno, ali bez pomoći, nazvan Nedovršene kapele. Sreća je naša što panteon nije završen. Da jeste, imali bismo kupolu nad glavom, pogled bez iznenađenja. Ovako, postoji jedno obećanje koje ostaje kao takvo, premda svi znamo da neće biti ispunjeno, i koje nas pored toga ispunjava, ako ne i više od završenog dela. I dobro je da je proleće. U slobodnom prostoru između kapelica proleću lastavice, pište kao da su besne, a to je samo uzdizanje sunca, lova, možda slave onog kamenja, isprekidan let koji otvara svojih sedam ruku kako bi pridržao nebo. Neka se putniku oprosti ovo lirsko ushićenje, čak i ako je nemaštovito. Ponekad čovek mora da sebi da oduška, a ne zna kako.
Sada polagano ide da obiđe ceo samostan. Posmatra portik sa arhivoltima nastanjenim figurama anđela, proroka, kraljeva, svetaca, mučenika, od kojih svaki zauzima svoje mesto u hijerarhiji; zabat koji prikazuje Hrista i jevanđeliste; skulpture apostola na simboličnim konzolama koje su remek-dela. Putnik se udaljava, grli celinu što više može, i zapanjen sopstvenom smelošću povlači se zadovoljan.
Naivan putnik, koji bi smatrao da reči imaju samo jedno značenje, pomisliće, kako bi otkrio gde se odvila bitka u Alžubaroti, da treba da ga potraži u istoimenom selu. Mnogo se vara. Alžubarota se nalazi četrnaest kilometara od samostana, a ovaj ne naznačuje tačno mesto događaja. U Sao Žoržu, pet kilometara od Alžubarote, započela je odlučujuća borba. Nema mnogo toga da se vidi, kao što obično biva na svim bojnim poljima ako tamo nisu ostavljene kosti poginulih i oružje pobeđenih. U Sali kaptola samostana je jedan neznani vojnik, ovde su svi nepoznati. Ali putnik odlazi onamo u Crkvicu Svetog Jovana, koju je podigao Nuno Alvareš Pereira kao delo milosrđa. Od onoga što je bilo, malo je preostalo, ili zapravo ništa. Teško da bi nam mašta pomogla da stvorimo sliku starih događaja. Pa čak i onaj divljenja vredan Sveti Ðorđe na konju koji se onde preko nalazi, skulptura iz 14. veka, druge bitke bije: uvek je aždaja ta koja je ubijena, uvek aždaja vaskrsava, kada će Sveti Ðorđe shvatiti da samo ljudi mogu ubiti aždaje?
Putnik kreće ka moru, predelima koji se polagano spuštaju. Na putu je naselje Koš. Nacionalni je praznik - 25. april - čini se da su svi u Košu još više raspoloženi za proslavu od putnika, svi su na ulici, uživaju u prazniku i za svoj groš. U Košu se nalazi Samostan Svete Marije, ili ono što je od njega ostalo. Putnik nije očekivao da će, u naselju tako udaljenom od sveta, zateći tako velelepno zdanje bogatog umetničkog izraza. Svod crkve je veličanstvene boje i kompozicije, sa svojim oslikanim kasetonima, a sakristija, sa zidovima potpuno obloženim keramičkim belo-plavim pločicama, sa predstavama iz života Svetog Bernara od Klervoa, deluje izvrsno. Koš je jedno od prijatnih iznenađenja ovog putovanja.
Još jedno iznenađenje je Majorga, ne zbog naročitih spomenika, već zato što je to zemlja ukusa za muziku. Malo je putnik šta učinio, osim što je prošao, ali to beše dovoljno da vidi kako je na tri različita mesta bilo znakova da je onde sedište muzičkog ansambla, filharmonije ili muzičke grupe. A jedno od njih, kao dodatak već navedenom negovanju muzike, imalo lep manuelinski portal (Apolon neka ga sačuva): putnik je saznao da onde beše Crkvica Svetoga Duha, kasnije sedište Crkve od Milosrđa. Nije obezvredio staru zgradu: budući da je počela tako što se brinula o dušama, dala se posle u dobročiniteljstvo, a sada i u dobroslušateljstvo.
Zašto je putnik došao u Nazare? Šta radi u svakom naselju i mestu u koje dođe? Gleda i šeta, šeta i gleda. Već je rekao da ne putuje radi zdravlja, nego da bi bio negde i da bi se osetio delom tog mesta. Ipak, ovde će ponovo morati da ponovi bajalicu i osigura povoljan ishod: trebalo bi da bude i da ostane da vidi ribare kako idu do mora i kako se, daj bože svi, vrate; trebalo bi da zna boju i udaranje talasa; trebalo bi da pomogne da gura brodiće; trebalo bi da viče sa onim ko bi vikao i da plače sa onim ko bi plakao; trebalo bi da vaga ribu i platu, živi i umre kao i oni. Tek nakon što je prethodno plovio i ribario, tek onda mi bio Nazarećanin. Ovako, on je tek putnik na odmoru, žive duše nema na mirnom moru, sunce je tako sjajno da zaslepljuje, mnogo ljudi šeta na obali ili sedi na zidiću, a jedna povorka automobila trubi. Putnik je, u tim slučajevima, melanholičan, oseća se odvojenim od života, iza stakla koje pokazujući iskrivljuje. Rešava zbog toga da ode u Sitio, da vidi odozgo naselje koje se proteže ka jugu, i blagu krivinu plaže, more koje uvek donosi penu, zemlju koja uvek rastače svoje niti. Takođe, ovde ne nedostaje ljudi. Moralo bi biti zanimljivo sabrati ono što svako od njih vidi, uporediti tolika mora, toliko Nazareta, i potom zaključiti da nije bilo dovoljno očiju. Putnik ima utisak da nije mnogo pomogao i moli za oprost.
Sa Alkobasom će završiti dan. Obilazak nije bio dug ali je bio sadržajan, video je mnogo toga. U Alkobasi se nameće, u različitim kontekstima, staro pitanje da li se prvo pojavila kokoška ili jaje. Drugim rečima, da li je Alkobasa dobila ime zbog toga što se ovdašnje reke zovu Alkoa i Basa, ili je, budući da reke još nisu bile krštene, odlučeno da se ime mesta podeli na dva dela, evo tebi jedan, evo tebi drugi. Oni upućeni kažu da ime Alkobasa potiče od Helcobatiae, naziva za jedno rimsko naselje koje je postojalo u blizini, ali to objašnjenje ne rešava našu mučnu sumnju, već samo gura problem u druga vremena: onda bi se reke zvale Helco i Batiae? Jesu li one dale ime Helcobatiae? Ili se Helcobatiae darežljivo podelilo na dva dela kako njegove reke ne bi ostale anonimne? Izgleda kao da se putnik šali, ali to su ozbiljne stvari. I nije u redu da nam daju objašnjenja koja ništa ne objašnjavaju. Premda bi trebalo da se prizna da je savršeno moguće živeti i raditi u miru, čak i da problem imena Alkobase ne bude rešen.
Ono upadljivo što fasada samostana ima jeste savršen sklad njenih različitih stilova, u tolikoj meri da barok koji kulminira ne čini nikakav napor da se približi gotici portala. Istina je da je ovaj uskraćen u svojoj mogućnosti za nadmetanje sa ostalim elementima fasade zbog činjenice da ima ravne arhivolte, bez dekoracije, te zbog toga što sa strane ima barokne pilastre. Celina stoga predstavlja jednu organizaciju i jedno barokno kretanje koje ne menjaju dva manuelinska prozora oko rozete. Kule zvonici su trijumf stila, ponavljan do iznemoglosti po čitavoj zemlji.
Ali unutar crkve putnik zaboravlja fasadu. Ovde je kraljevstvo cistercita, hladna atmosfera stvorena čistom funkcionalnošću, strogoća arhitekture koja ponavlja strogoću pravila. Brod je dubok (u Portugaliji nema većeg) i izgleda savršeno prav zbog velike visine na koju su podignute kupole. Ali bočni brodovi još više naglašavaju ovu osobinu, izgledaju kao hodnici. Impozantna celina pritiska, ovaj prostor može biti nastanjen samo velikim horovima i svečanim molitvama. Sada ovuda ide pomalo snužden putnik, u potrazi sa sopstvenom dimenzijom.
Ovde su grobovi Pedra i Ineš, besmrtnih ljubavnika koji čekaju kraj sveta pa da ustanu i nastave ljubav onde gde je „okrutne ubice“ sasekoše, ako su na nebu popustljivi prema takvim nastavcima. To su grobovi jednog portugalskog kralja i jedne dvorske dame, Galicijke po rođenju, voleše se i izrodiše decu: ona je ubijena iz političkih razloga, verovatno ne iz nekih drugih. To su dve dragocene skulpture, na nesreću namerno oštećene. Ali veličanstvenost celine to nadoknađuje. Putnik jedino žali što ove velike grobne arke skrivaju najvažniji deo, jer jedva da se naziru oni koji tu zapravo leže. Još u Batalji je putnik jedva razlikovao spojene figure don Žoaoa i done Filipe, koji leže jedno do drugog, pri čemu joj on pruža ruku, na slikovitom prikazu srećno venčanih: putnik šeta okolo, znajući da mu promiče ono suštinsko. Ovi i drugi grobovi, koji su danas samo umetnička dela, ne spomenici večnoj slavi i moći onoga ko se tamo nalazi (ili se više ne nalazi, ili se nikada nije nalazio), trebalo bi da se postave na donji nivo, sa stepenicima i predsobljem dovoljno širokim, tako da ima dovoljno prostora da se vide iz svih uglova. Ne može, odgovoriće upućeni. Trebalo bi, insistira putnik. I ostaje svako pri svome.
Putnik ne mora da se ponavlja. Trebalo bi da to izbegava, čak. Ali neće sakriti da mu je, priznajući izuzetnu lepotu grobova don Pedra i done Ineš, Sala grobova veća nagrada; pogledajte, kako ne bih navodio druge primere, grob done Beatriš de Gužmao iz 13. veka. Mali kovčeg, u prirodnoj veličini jedne žene, prikazuje čvrsto izvajane figure velikog dramatičnog izraza, ali donekle stereotipnog.
Dramatično je i stanje u kome se nalazi prikaz smrti Svetog Bernarda, istrošene i polomljene keramike. Ali je, čak i takvo, remek-delo. Figure su predstavljene sa izgledom koji možda jedino ova posebna materija može dati: glina je, naposletku, kako kažu, mnogo bliža našoj ljudskoj krhkosti nego što je kamen. Ili je to ono što nas uče.
Putnik bi i te kako voleo da je ušao u sakristiju i odatle u kapelicu sa baroknom relikvijom fra Konstantina de Sao Paja. Zadovoljio se time što je video portal sakristije, raskošnu vegetacijsku stilizaciju Žoaoa de Kaštilja, zbog koje je putnik posumnjao u sopstveni ukus: mora da je divljenja vredan, ali ko zna nije li preterano vredan divljenja? Kao da portal ima usta i kaže: „Ovde sam, divi mi se.“ Putnik nikada nije voleo da mu izdaju naređenja.
U klaustru je zapazio protivrečnost između čvrstoće donjeg i lakoće gornjeg sprata. Dva razdoblja, dva načina obrade materijala, dve tehnike, dva znanja o otpornosti materijala. Ali isto tako je zapazio i elemente kapitela, rađenih na način istovremeno čvrst i osetljiv.
Putnik je otišao u kuhinju i trpezariju, zajedno s bučnom grupom španskih devojaka. To su dva ogromna prostora koja idu uz rame sa celinom samostana. Putnik se zamislio uz pev vode, koja uvek teče u kuhinji, stao ispod velikog kamina i zapanjeno izbečio oči i razjapio usta, i kada je ušao u trpezariju, nije uspeo da izbegne da mu mašta pokaže fratre, sve kako onde sede, disciplinovano čekajući obrok, i sevanje srebrnog posuđa, velikih belih vrčeva, žvakanje podstaknuto apetitom, apetit oživljen radom u vrtu, i na kraju, pošto se izreknu poslednje molitve, izlazak u probavnu šetnju u klaustru, daj nam, Gospode, hleb naš nasušni.
Kako vreme prolazi. Uskoro će zatvoriti samostan. Španske devojke već odoše u velikom kombiju koji ih je dovezao, kuda li će u ovo doba? Putnik zastaje u crkvenom dvorištu, gleda u plato ispred sebe, zgrade, brežuljak tvrđave. Ova je varošica rođena i rasla u senci opatije. Danas ima svoj život. Ali senka je i dalje tu, razvučena, ili se to samo putniku pričinilo zbog varke zalazećeg sunca.

NAJSTARIJA KUĆA

Rano ujutro putnik je otišao iz Leirije. U ovom odlasku ima izvesne svečanosti, ne toliko zbog toga što su na putanji označena istorijska i umetnička mesta, a nije ih malo, već zato što bi putnik, nakon što je otišao tolike velike kuće, danas trebalo da obiđe najstariju kuću. Ne zalećimo se i hajdemo prvo u Porto de Moš.
To je lepa varošica, svetla, belih pročelja, čitava skupljena oko tvrđave. Druge spomenike putnik neće tražiti. Palata grofa od Orema privlači iz daljine svojim visokim i sjajnim piramidalnim strelastim završecima, velikim grotlom od portala, čitava celina je neuobičajena za portugalski krajolik, kao što su neobične, sa ove tačke gledišta, tvrđave iz Feire i Orema. Zapravo, one bi mogle biti tata i mama tvrđavi iz Porto de Moša, mada je po hronologiji i prvenstvu istina da nijedno nema dete. Uz sve to, tvrđava iz Porto de Moša najviše liči na onu iz Orema: mora da je ovde umešao prste don Afonso, jedinstvena i već pomenuta ličnost koja počiva u kripti crkve u varoši i čiji je amblem - dva ždrala - više približava mehaničarima nego onima kojima po rođenju i oružju beše pripadao. Ipak, ne treba da se ovde zavaravamo. Don Afonso, grof od Orema, beše plemić čiste krvi, ne možemo ga zamisliti u raskidu sa svojim staležom. Premda bi to bio slučaj za razmatranje: obrazovan čovek koji je mnogo putovao, ljubitelj tako posebnih arhitektura, putnik uopšte ne bi bio zapanjen kada bi se, jače zagrebavši po površini, kod njega pronašle sumnje na jeres.
Put se uspinje i krivuda do Kazaiš do Livramenta, na severnom kontraforu planine Mendige, kroz širok i slabo pošumljen krajolik. Odmah ispred pojavljuje se planina Aire, sa dva vrha na istoku i zapadu. Put se spušta u dolinu, u pravcu nižih predela Teža. Vruće je. Kada putnik uđe u Toreš Novaš, uživaće u svežinama Almonde, senci njenih vrba, visokom granju belog jasena i crne topole. Tamo je rečno ostrvce, sa klupicama i alejama od loze, čamcima za vožnju, šteta je što putnik nema vremena. Kako je ova varoš rasla, ostavila je prostor za reku, nije je previše zaklonila gradeći kuće pored vode, osim ako je reka nije gurnula poplavama u vreme njene mladosti. Bilo kako bilo, obe su rasle jedna pored druge, blizu, ali ne gušeći se. Putnik je obišao crkve iz kraja, nije u njima našao ništa posebno na šta bi se moglo ukazati (razume se: još juče je šetao pored visokih čuda Svete Marije od Pobede i Svete Marije iz Alkobase) i odlučio je da protoši vreme do ručka u poseti Muzeju Karloša Reiša. Otišao je najpre da vidi reku sa mosta, i posumnjao u to da je ono reka: prljava zapenušana voda, puna otpadaka. Bila je puna znakova smrti da se putnik povukao tužan i čemeran.
Muzej je ljupka zbrka. Premda ima bolju postavku i nešto vrednija dela, podseća na muzej u Ovaru zbog širine i načina da se na istom mestu nađu babe i žabe. Pored (izraz koji ne bi trebalo uzeti doslovno) jedne izvanredne slike iz 15. veka Naše Blagoslovene Deve, stoje makete podruma vina i maslinovog ulja, čipke čudesne finoće i lakoće do šlema iz 12. veka, jedna dragocena rimska staklena bočica koja odražava (ako može) slike na drvetu pripisane majstoru iz Sao Kintina, i, najzad, da se ne kaže kako sve ima svoga pravog ili izmišljenog para, ovde je jedna statueta koja prikazuje umornog Erosa, dragocena figurica usnulog dečaka izmorenog nakon velikih ljubavnih bitaka, zaspao je pre dvadeset vekova i nikada se više nije probudio. Putnik pita da li je muzej dobro posećen, a učtiva devojka u funkciji vodiča odgovara mu već očekivanim ,,ne“, i oboje ostaju neutešno gledajući skromne sale koje, uprkos tome, zaslužuju bolju sudbinu. Napolju, na otvorenom, obilje je delova stubova, zidnih ukrasa, raznih nadgrobnih ploča. Tamo se igraju dečaci. To ne može loše da utiče na njihovo estetsko obrazovanje, ali jeste izuzetno loše za kamenje, koje mami na penjanje, i svaki put kada čizmica okrnji onaj rimski natpis unepovrat odlazi delić istorije. Putnik se spušta sa brdašca na kome je smešten muzej, odlazi da se raspita za mesta gde bi se moglo jesti, i tako su ga dobro obavestili da može da izjavi kako je u Toreš Novašu okusio i uživao u najizvrsnijem pečenom jaretu ikada. Putnik ne zna kako se dolazi do tog remek-dela kulinarstva jer se u to ne razume, ali ima poverenja u svoja nepca, koja poseduju moć rasuđivanja nepogrešivog znalca, ako takvo nešto postoji.
Vratio se putu. Nije potrebno da gleda u kartu. Ovi krajevi nose nazive jedne velike porodice koja obuhvata mesta, ljude koji u njima žive ili su živeli, drveće, životinje, polja kukuruza i dinja, maslinjake, strništa, znake žalosti i suše. Imena su to koja putnik poznaje otkad se rodio: Rijašoš, Brogeira, Alkorošel, Golega. Potonja varoš je za putnika najzatvorenija od svih varoši, čak i kada se toliko otvara na dan svog proslavljenog vašara. Putnik se nikada nije osećao kao kod kuće u ovom ravnom mestu, u ovim izuzetno dugačkim ulicama uvek punim oblacima prašine, i čak i danas, čovek koji je narastao koliko je mogao i dalje je dete koje je ovo ime Golega plašilo jer je oduvek bilo vezano za plaćanje takse sudu za smrt strica kome su štapom razbili glavu.
To su pojedinosti iz života. Putnik se bavi većinom opštih slučajeva i onim što bi trebalo da zanima sve nas, naročito onim iz oblasti umetnosti. Stoga odlazi u crkvu u Golegi, najlepši primer manuelinskog stila koji postoji među seoskim hramovima. Ovaj portik je delo Dioga de Boitake. Njegova naglašena okomitost, koja gotovo doseže visoki okular, primer je kako raskošna dekoracija manuelinskog stila može skladno da se sjedini sa zabatom glatkim poput ovog. Verovatno su harmoniji ovog efekta doprinela i dva bočna segmentna luka koja omeđuju središnje telo fasade: strukturno je, sa sopstvenim izrazom, u službi dekorativnog. Crkva u Golegi poseduje mnogo toga što bi moglo da je istakne, ali za putnika nema ničeg što bi vredelo kao što vredi izjava, tako ponosita, tako skromna, koju na ulazu nekoliko anđela pokazuje na natpisima i koja, na jeziku današnjice, objašnjava: „Sećanje sam na onoga ko me je napravio.“ Da li Diogo de Botaika beše taj koji je naredio da se on ispiše, ili to beše klesar u pobuni protiv majstora dela, ne zna se. Ostadoše onde te veličanstvene reči, epitaf za sva čovekova dela, iako skoro uvek nevidljiva, ali koja bi dobar putnik svuda mogao da pročita, kao dokaz da pažljivo posmatra svet i sve što je u njemu.
Ovo je polje Golege. Sa jedne i sa druge strane puta, ovu zemlju oblikovaše ljudi i reka. Zaravnili su je da bi jedni druge bolje videli, čuvajući reku među vrbama dok joj ne dođe čas da nastavi svoj deo posla, ako ne i da ga uništi, u tom slučaju bi krivica pala na čoveka. Put seče pravo, nema brežuljaka da ih obilazi, neravnina da ih savlada, pravac je gotovo savršen sve do one druge reke po imenu Almonda.
U vremenima već odavno minulim, putnik je voleo da se šeta oko močvara Bokiloba, onde preko, i kada kaže šeta, to je tek najbrži način da se izrazi, jer tamo se radilo sve, plovilo se čamcima po kanalima, klizalo po blatu, sve samo ne šetalo. Ali putnik je imao ličan način da pređe na pošumljeni deo močvare, trebalo je da pređe sa jedne na drugu nisku granu vrba, na dva pedlja od duboke kaljuge, ili možda ne baš toliko duboke, ali za njega preduboke. Mnogo metara se tako premetao, sve dok nije stigao do stabala odakle su se videli kanali, a da nije pao u baruštinu. Ni danas ne zna šta bi se dogodilo da jeste.
Sa ovog mosta putnik neće održati još jednu propoved ribama. Reka Almonda je reka mrtvih voda, u njoj je jedino trulež živa. Kao dete kupao se u ovom bunaru, i iako voda nikada ne beše prozirna poput onih iz planinskih rečica, beše to samo zbog mulja, i te kako dobrodošle plodonosne materije. Danas je voda zatrovana, kako se u Toreš Novašu jasno pokazivalo. Nije putnik došao da žali mrtvu reku, ali neka se barem zna da je mrtva.
I sada zaista dolazi do najstarije kuće. Put se pruža između visokih, starih hrastova, sa jedne strane je imanje Sveta Ineš, sa druge imanje Svetog Jovana, a potom se pojavljuju prve kuće. Kraj je poznat kao Rt kuća. Ovde u blizini, u Azinjagi, putnik se rodio. I kako se ne bi mislilo da je došao ovamo isključivo zbog sebično sentimentalnih razloga, ukazaće na Crkvicu Svetog Josifa, koja poseduje prelepe plavo-žute keramičke pločice, i zadivljujuće obrađene svodove. Kad je bio mali, putnik se plašio ovog mesta: govorilo se kako se nasred puta preprečujući ulaz na ova vrata pojavila niotkuda velika greda. Jedan čovek koji se vraćao kući hteo je da pređe preko nje, ali nije uspeo jer ga je nešto vuklo za nogu, i iznenada je začuo glas kako govori: ,,Ne možeš proći“, čovek se prestrašio i pobegao. Skeptici iz sela rekoše da je bio pijan, ali putnik kao mali tu izjavu nije prihvatao jer su se tako gubile zagonetnost i jeza.
Putnik neće stati. Najstarija kuća je sada jedna napuštena kuća. Ostali su teča i tetka, neki daleki rođaci i velika melanholija za ličnom prošlošću: kad se malo bolje razmisli, jedino kolektivna prošlost inspiriše. Ne vredi da ponovo ode i vidi reku: čak nije ni čist mrtvac. Tamo prema dole, blizu ušća u Težo, čini se da voda postaje bistra: to je samo zato što teče po ravnom peščanom dnu. To mesto se zove Rabo doš Kagadoš ili Rep barskih kornjača, i odlično mu pristaje, tako je upadljiva sličnost, ali još više na karti koju putnik istražuje, ne kako bi se snašao u prostoru, već da bi bolje zapamtio. Imena su to očaravajuće usklađenosti, reči lozinke koje su mu omogućile pristup otkrivanju sveta: Serada Grande, Lagareira, Olival da Palja, Divizoiš, Salvador, Olival Bašto, Arneiro, Šolda, Olival del Rej, Mojtaš.60 Ova prva putnikova kuća pripada svima. Nema više šta da se kaže.
Santarem je jedinstven grad. Sa ljudima na ulici ili onima u kući, odaje uvek isti utisak zatvorenosti. Između starog dela i novijih urbanih središta čini se da nema komunikacije: svaki je na svom mestu i uvek okreće leđa drugome. Putnik još jedanput priznaje da se radi o subjektivnom pogledu, ali činjenice ga ne opovrgavaju, bolje rečeno, njihovo odsustvo to potvrđuje: u Santaremu se ništa ne može dogoditi, bio bi to drugi zamak Uspavane lepotice ako bismo znali gde da potražimo lepoticu.
Ali Santarem ima Sunčeva vrata da otvori dušu u daljinu. Ili bi trebalo da ima, dodaje sumnjičavo putnik. Radi se o tome da predivna panorama, veliki pogled na reku i polja Almeirima i Alpijarsaoa, još više naglašavaju osećaj usamljenosti, udaljenosti, gotovo odsustva koje Santaremu ima. Ali dovoljan je jedan običan dimnjak da humanizuje, da iznenada ogreje jedan zatvoreni grad: na putu ka Sunčevim vratima, silazeći putem kojim je mogao hiljadu puta proći i da ne primeti dimnjak sa figurom žene koja suncu nudi nedra, čudne grudi u obliku diska, nešto što putnik nikada nije video.
Zato će biti opušteniji u posetu gradu. Neće posetiti Muzej Sao Žoao de Alpaljao, jer je danas zatvoren (u tome nema ničeg lošeg, danas i treba da bude zatvoren), već Crkvu od Milosti, koja se nalazi usput. Ovaj hram poseduje hladnoću nedavnih radova na restauraciji. Nov kamen naslanja se na stari i ne razumeju se. Međutim, trebalo bi videti veličanstvenu rozetu nad čisto cvetnim gotičkim portikom, koji jasno podseća na Batalju, ali bez onog bogatstva u stubovima i arhivoltima. Pod broda je mnogo ispod nivoa ulice, što stvara jedinstven utisak u portugalskim crkvama. Ima mnogo nadgrobnih ploča, mauzoleja, epitafa, jedan od njih pripada Pedru Alvarešu Kabralu. Odatle je putnik otišao u Crkvu iz Marvile: lep manuelinski portik, zanimljive keramičke pločice iz 17. veka. Služili su misu, pogledao je koliko je mogao i pažljivo izašao, kako ne bi ometao nikoga. Nije daleko Crkva Milosrđa, sa svojim stubovima poput palmi dekorisanim ukrasnim elementima: ima tri prikladna broda, tačnije jedan širok salon natkriven kupolom koju pridržavaju visoki stubovi.
Danas je putnik zadovoljan utiscima, i nije zabrinut detaljima. Ipak, ostaće dosta vremena u Crkvi patrijaršijskog semeništa gde je krišom ušao na jedna bočna skrivena vrata. Ova crkva primerno objedinjuje sve elemente jezuitskog ukusa: teatralnost, dekorativnu raskoš, bogatstvo materijala, scenografski sklop. Ovde je religija opera božanstvenom, mesto za veliku orkestarsku propoved, praktični čas semeništa. Putnik gleda u veličanstveni svod, sveže oslikan i velelepnih dimenzija, kao da se nebo prekrilo lažnim arhitekturama i velikim vencima cveća, kako bi primilo posetu Device Marije i povorke anđela. Utisak je veličanstven, jezuitski slikari znali su šta hoće i umeli su da to dobro sprovedu u delo. Rezbarije, blistavobeli mermer iz Karare, ugrađene ploče koje oblažu kapelicu od poda do tavanice. Od izvora do ušća, reka Almonda je mrtva, razmišlja putnik neumesno.
Popodne je sveže. Putnik polazi kroz vrt, svidelo mu se snažno drveće, a sada pred sobom ima najbolje što Santarem čuva i marljivo rekonstruiše, Samostan Svetog Franje. Preciznije: ono što je od njega ostalo. To je ruševina, uništeno telo giganta koji traži sopstvene komade i koji u svakom trenutku pronalazi ostatke drugih giganata, deliće, površine zidova, komadiće stubova, odlomljene kapitele, malo gotičkog, pomalo manuelinskog, još malo renesansnog. Ali Crkva Svetog Franje je unutra veličanstveno gotička, iz 14. veka. Čak i ovako, u ruševinama, drvenim daskama preko rupa, sa zemljom rasutom po tlu, skelama, naprslinama na krovu kroz koje se vidi nebo, klaustar je zakrčen sačuvanim stvarima koje su, većinom, u nepopravljivom stanju. Ta haotična masa, ko zna koliko još vremena, pripovedaće putniku neispričanu priču misaonih oblika, duhovnih snaga koje ni posle svega ne žele da napustiti pod, ili se podiže tek kako bi stala na noge, ne da bi uzela krila koja bi bila beskorisna na zemlji. Samostan Svetog Franje bi, prema mišljenju putnika, jer kada ga ima, ne može da ga zadrži za sebe, trebalo da bude restauriran tek do granice održavanja. Ruševina je, ruševina treba i da ostane. Stvar je u tome što su ruševine oduvek više govorile od popravljenog dela. Onoga dana kada crkva bude otvorila, kao što je običaj da se kaže, svoja nova vrata javnosti, oprostiće se od svoje najveće snage: od toga da bude svedok. Pod onim unutrašnjim tremom niko neće poželeti da zna da li je onde dao zakletvu kralj don Žoao II ili će biti svejedno zna li ili ne. Sadašnjost ima dovoljno mesta o kojima može da govori budućnosti. Ovo je glas prošlosti. Utihnimo u ovom klaustru, na ivici ove prazne grobnice, šarajući po nagomilanoj prašini: tišina nije manje životna od reči.

TAKO BLIZU, A TAKO DALEKO

Na granici sa Santaremom nalazi se Almeirim. Putnik je taj koji ga je video i koji ga upravo vidi. Omiljena zemlja prebivanja kraljeva u 15. i 16 veku, izabran oltar za kraljevska venčanja, i najnaivniji putnik očekivao bi da će ovde zateći obilje ostataka prošlih veličina. Ma ni kamen. Čini se kao gradić koji se rodio juče, bez istorije, izuzev one anonimne o radu, jer ona je opšta. Putnik, koji se svakom stvari bavi u svoje vreme i na svome mestu, u Almeirimu ne vidi ni trag umetnosti vredan pomena, izuzev palate markiza od Alorne, ali čak ni ona nije ništa posebno.
Put je lak, prati se tok raznih voda: Teža, kanala Alpijarse, rečice Muže, i dalje ka jugu, malo ispred Benaventea, reke Soraje, na kojoj je veći promet robe. U Salvateri de Magoš putnik je otišao da vidi kapelu kraljevskog dvora, posebnu zgradu koja protivreči tradicionalnom rasporedu prostora. Ali ono što na ovome mestu najviše privlači jeste pijeta iz 16. veka, sa Hristom kako leži preko kolena Device, ukočen, ruke mu padaju, delo koje ga u celini podseća na pijetu iz Belmontea. Ova skulptura je od drveta, ali čini se da njen tvorac, izuzev u gipkosti tela Device, nije uspeo da reši sitne probleme plastičnosti koje materija postavlja. S granitom je to sigurno morao da napravi najstariji skulptor iz Belmontea, i postigao je, u jednostavnom obliku, jedan dramatični izraz koji poštuje prvobitni slikovni izraz, dok je u Savateri de Magoš slika ta koja namerava da izrazi osećanje koje je ukradeno skulpturi.
Danas je bio dan mostova i mostića. Onde je most Vila Franka de Šire, loše i nezgodno napravljen, ali služi svrsi. Skoro je uništen već na dan svečanog otvaranja, ako je istinita priča koju je putniku jednom čuo. Priča stane u nekoliko reči: da bi ukazali čast predsedniku sa neophodnim makazama za presecanje vrpce, duž mosta behu raspoređeni seljani na konjima, koji su na dati znak nagonili konje da udaraju kopitima o tlo, sa takvim taktom i pravilnošću da je cela konstrukcija zavibrirala, što je izazvalo opšti metež. I pošto nije bilo moguće objasniti konjima kako se menja korak, najbolje rešenje je bilo da se most i inženjeri umire. Predsednik je presekao vrpcu, prešao na drugu stranu, a da se most nije srušio. Konji su strigali ušima, ljutiti zbog tolike nepažnje.
Krajevi kroz koje će putnik proći su veoma naseljeni, sela gotovo da su vrata do vrata, svako gledajući u ono sledeće. Ovde započinje nepoznato. To je jedan način da se kaže, jasno je, da je prestonica blizu, ali šta ima da se kaže o jednoj regiji u koju malo ko dolazi, upravo zato što je putovanje kratko? Tako blizu, a tako daleko, a skriveno nam je tik pred nosom. Ovaj opušteni putnik pita užurbane lisabonske putnike, koji se u bujici raspršuju sporednim putevima, brzim putevima i auto-putevima u potrazi za srećom, zašto ne dolaze da je traže ovde (govori o sreći koju putovanja pružaju, ne o drugim), u predelima koji se zovu Aruda doš Vinjoš, Sobral de Monte Agraso, Sao Kintino, Doiš Portoš, Toreš Vedraš, da pomene samo one koje je posetio.
Ova mirna lepota krajolika još je više upečatljiva od obradivih zemljišta, mnogih vinograda, voćnjaka, povrćnjaka, neprestano talasanje terena sveg u brdima i dolinama. Krajolik je ženstven, nežan poput tela koje se nudi, i mlak ovog aprilskog dana, rascvetan uz put, izuzetno plodan u radovima, dok izbija loza zasađena uz konopac i pravi retku geometriju u ovoj našoj nedoslednoj otadžbini. Nema jednog pedlja tla u koji motika nije udarila, od prvog Mustafe koji beše došao ovde da se nastani pod zaštitom Prorokovih vojski i posle njega njegovi potomci, već izmenjenog imena i nove vere, u senci moći novih gospodara, ali uvek sumnjičavi. Putnik prolazi kroz jedan vrt kome nije potrebno da miriše na ruže.
Iako crkvu u Arudi doš Vinjoš odlikuje obična glatka fasada, putnik je tamo pronašao lep manuelinski portik, upadljive ravnoteže u kojoj je dekoracija tek onolika da je, u pravoj meri, u službi strukture. Putnik ispituje sopstveno iznenađenje i zaključuje kako bi, budući da je prodro u jedan svet tako drugačiji po topografiji i opštem krajoliku, nesvesno, očekivao da je arhitektura drugačija. To su tajne uma, ali to nije mesto koje treba odgonetati. Crkva je skladna, sa stubovima prstenastih trupova i izvanrednim keramičkim pločicama sa prizorima iz života svetaca.
Po ovim brežuljcima, posebno na mestima zaštićenim od vetrova, obilje je seoskih kuća, pola od njih za rad, pola za život. Nalik su palatama jednostavne arhitekture, pa ipak tako uklopljene u krajolik da bilo koja nova građevina, po nakaznom ukusu današnjice, izgleda kao bezukusan čin nasilja, kako prema onome što je okružuje tako i prema posmatraču kome su oči naviknute na drugačiji red. Mnoga od tih prebivališta deluju napušteno: vlasnici ovde ne žive, ostali zauzimaju samo deo kuće, ili se novi vlasnici nisu trudili da ih očuvaju. Očuvati danas ova dobra mora koštati bogatstvo, ko zna bi li iskorišćavanje zemlje nadomestilo štetu. Bilo kako bilo, onaj ko je obrađuje ne može ići daleko da živi: te velike kuće štrče poput trigonometrijskih obeležja, referentne tačke napornog puta koji se uvek vraća istim grudama i istim radovima, obrađivati, sejati, saditi, đubriti, pleviti, brati, isti početak i isti kraj, istinski pokret koji traje, kome nije bio potreban izumitelj jer je pokret nastao iz potrebe.
U Sao Kintino ide se putem koji počinje krijući se na spustu jedne krivine glavnog druma i nakon toga pruža jedno račvanje gde putnik ili pronalazi ono što traži, ili je, grešeći, uvek siguran da time ponešto dobija. Na visokim planinama postoji rizik da se izgubite: ovde je sve blizu, ali naređani brežuljci sa svojim umnoženim obrisima padina i dolina stvaraju iluziju perspektiva, stvaraju nov smisao razdaljine, čini se kako je dovoljno ispružiti ruku da bismo dosegnuli Crkvu Svetog Kintina, i odjednom ona nestaje, kao mamac, nalazimo se na dvadeset metara od nje, a ne vidimo je.
Bila bi šteta da je ne vidimo. Crkva Svetog Kintina zaslužuje direktne autobuske linije i znalačkog vodiča, jednako sposobnog da govori o keramici kao i o arhitekturi, o manuelinskom razdoblju kao i o renesansi, o spoljašnjem prostor kao i o unutrašnjem skladu. Na ovom obronku, otvoren ka slobodnim horizontima, leži gotovo nepoznat redak dragulj. Govoreći o vodiču, njemu bi se morala pridružiti žena koju je putnik otkrio na jednom obližnjem posedu i koja mu je pravila društvo tokom posete. Ta bi žena bila glas iskrene ljubavi prema stvarima, žena koja ne zna za učenjaštva, nazive toliko puta prikačene na pravo lice lepote, ali koja svakom izgovorenom rečju isijava gotovo bolećivu razneženost, onu koja povezuje ljudska bića sa prividnom stalnošću i ravnodušnošću nepomičnih ili obrađenih predmeta. Ova žena ponekad ponavlja reči koje je nehotice čula prilikom poseta znalačkih posetilaca: odjeci drugih glasova poprimaju nov smisao kad ih ona izgovori, to su procvati onoga što može biti egzaktna nauka, u ljudskom i naivnom polju, plodnom za sve kulture.
Datum ispisan na pilastru govori da portal potiče iz 1530. godine. Dovoljno je malo znanja pa da odmah bude jasno da su na njemu objedinjeni renesansni i manuelinski elementi. Putnik verovatno ne poseduje ništa više od prosečnog znanja, ali je stekao dobru naviku da razmisli, a u ovom slučaju njegovo mu razmišljanje govori da razvoj ovih simbioza između dva stila nije dosegao svoju krajnju granicu - jedan je uvezen od glave do pete (renesansni), dok je drugi, iako je cvetao ovde, isto tako imao daleke korene, i uzgajala ga je drugačija kultura (manuelinski). Oba su egzotična, kao što su i gotički i romanički, u osnovi međunarodni stilovi, ali stvoreni u razdoblju otvorenijem ka stvaranju ili drugim rečima, manje kanonskom. Da su se kasnije razvili, vrlo je moguće da bi njihov razvoj zaustavila ideološka represija 16. veka. Počevši od tada, ne bi trebalo više očekivati ni od jednog ni od drugog. Mešavina renesanse i manuelinskog stila beše zamah krilom ali bez uspeha da se uzleti.
Jedan primer biće dovoljan. Poznato je kako je plastični renesansni rečnik do iznemoglosti koristio masku, odnosno, ljudsko lice izmenjeno suptilnim ili brutalnim krivljenjima, i njome je posejao, sa isključivo dekorativnim ciljevima, pilastre, trabeaciju, frontone, čitavu arhitektonsku transpoziciju koju je zarad dekoracije stvorio. Ovde, u Sao Kintinu, a zacelo i u drugim portugalskim mestima, maska se mogla videti, ili je trebalo da se vidi, kao uznemirujući ili zastrašujući činilac. Maska postaje grimasa. Namerno ili ne, takvo zastrašivanje je vidljivo u načinu na koji je popularno opisana, i u tonu kojim se opis nagoveštava, ona trostruka maska koja se na vrhu levog pilastra pokazuje jednom zacelo nepodobnom krajoliku: „lice s tri nosa“. Postoje i drugi nestvarni oblici renesansnog rečnika u portalu Sao Kintina, ali nijedan nije elokventniji od njega u dodatim značenjima ili u mogućim budućnostima.
Prijatna iznenađenja se unutra nastavljaju. Prsten, na sredini trupa stubova, već primećen u Arudi doš Vinjoš, nalazi se i ovde. Ali najveća lepota je u keramičkim pločicama iz 18. veka, klesanom kamenu koji oblaže bočne zidove, nalik suvozidu, i u dijamantskoj mustri iznad ulaza. I pored svih drugih keramičkih pločica koje je video, ove su nezaboravne. A krstionica, s leve strane ulaza, zapravo je intimno mesto inicijacije, štiti tajnu krštenja za roditelje, kumove i zvanice.
Sao Kintino nema bogatu maštu. Ipak, putniku je pažnju skrenula jedna slika koja se čuva u sakristiji, i nesumnjivo pokazuje Devicu i malog Isusa, ali oboje bez sjaja, a mali Isus nije ono uobičajeno dete u krilu, već mu je šest ili sedam godina i ima nevin i zgrčen osmeh koji je stariji od njega. Slikar nije sa dovoljnom sigurnošću vladao anatomijom: telo Device gubi se u odeći, desna ruka malog Isusa je prekratka, glava kao da nije na svom mestu, ali snažan izraz pogleda nadoknađuje slabosti kompozicije koja je, štaviše, iz drugih aspekata veoma zanimljiva u boji i crtežu. Slika sigurno ne vredi mnogo, ali putniku se svidela, možda zato što mu se učinila zagonetna u figurativnoj providnosti, upitnoj u prividnoj jednostavnosti predstave. Ima mnogo više „lica s tri nosa“ nego što se misli.
Putnik je otišao u Doiš Portoš, ali nije tražio luku. Onde na vrhu brda je crkva koja je bila zatvorena i jedino bi sveštenik mogao odobriti predaju ključa. Putnik je dugo zasedao na vratima parohijskog doma, ali mora da je to bio jedan od onih dana kada izgleda poput bandita, jer koliko god da je navodio razloga za zanimanje i hitnost služavka je (ako beše služavka, a ne rođaka) čvrsto i ljubazno odbijala, to odbijanje je krilo primetan strah da je putnik kradljivac, kakvim se očigledno činio. Bilo mu je žao što nije video mudeharski svod i Svetog Petra iz 16. veka. Ako li se stanje bolesnika, koga je sveštenik verovatno otišao da poseti, poboljšalo od duhovne utehe, putnik oprašta razočaranje. Ali ako ključ crkve nije zamandalio vrata smrti, onda su svi izgubili, otac korake, bolesnik život, putnik zadovoljstvo.
Odavde pa nadalje do Toreš Vedraša put se spaja s rekom Sizandro i sa železničkom prugom, smenjuju se čas most čas nadvožnjak. Krajolik je nepromenljivo lep, izuzetno mek. Toreš Vedraš je na granici velikog orografskog komešanja ovog dela Ekstremadure. Prema zapadu i severozapadu predeli nevidljivo opadaju sve do obale, ali ka istoku i severoistoku pružaju se obronci koji će nositi, stepenik po stepenik, visine Montežunta.
U Toreš Vedrašu putnik je najpre video Izvor iz cevi. Bio je usput, i bilo bi nepristojno ne zastati. Graditelji iz 14. veka mora da su mnogo cenili vodu kad su joj odali počast na ovakav način, lukovi dobrog nacrta i izrade, kapiteli koji nisu tek obična strukturna formula, maštoviti gargojli. Ali voda nije tekla, potrošio se možda mlaz ili, nakon što je priključen na javno vodosnabdevanje, nisu brinuli o tome ' da ga preusmere ka njegovom prirodnom izlazu. Putnik žali: izvor koji ne teče tužniji je od ruševine.
Odmah dalje nalazi se Crkva Svetog Petra, još jedan portal s mešavinom manuelinskog i renesansnog. To je divljenja vredna skulptura, ali mu je Sao Kintino, ili sopstvenom zaslugom ili što je viđen prvi, bolje sačuvan u sećanju.
Unutra ima šta da se vidi: dekoracija lukova najudaljenijih od ulaza, zeleno-bele keramičke pločice, i druge malo dalje, složene u mustri saga ili vrha dijamanta, grob iz 16. veka čija je renesansna arka obavijena manuelinskom edikulom, panoi belo-plavih keramičkih pločica iz Kapelice Gospe od Srećnog Časa, zaštitnice porodilja.
Kako se predvečerje bliži, putnik za kraj želi da baci pogled na krajolik kojim je došao. Penje se do utvrđenja, divi se svemu dokle mu pogled seže, i budući da se tamo nalazi Crkva Svete Marije od Kaštela, greška bi bila ne iskoristiti priliku i ne otići do nje. Ostali su tragovi primitivne romaničke građevine, iz 12. veka možda, i unutrašnjost zaslužuje pažnju. Ovde ispod, u tmini koja se već smešta, pokušava da odgonetne Vaskrsnuće iz pevnice, koje mu izgleda kao zanimljivo delo. Na uzvišenju u varoši, umetnuta među zidine, crkva je tiha, ni muva se ne čuje, niti se ptice napolju čuju. Putnik zapaža jedna vrata, pogura ih i nađe se u jednom malenom otkrivenom odeljku za nameštaj ili drugu dekoraciju. Napravi tri koraka i, prelazi pogledom po okolini dok ide, doživljava strašan šok: pomislio je da je video ogromno lice kako proviruje kroz pukotinu drugih vrata. Priznaje pre nego što ga pitate: uplašio se. Ali na kraju krajeva, putnik je čovek: ako tamo nema nikoga ko bi mu se divio na hrabrosti, neka je dokaže sam sebi.
Približio se zagonetnim vratima i otvorio ih u jednom zamahu. Klečeći na ciglenom podu nalazio se ogroman Sveti Josif od papirmašea, u odrpanoj odeći, sede kose, brade, brkova i obrva kao u starca, ali veoma mladolike kože. Beše to figura iz Jasala, jasno je. Putnik silazi dva stepenika, i vidi ostale likove, atletski mali Isus u jaslama, i Devica moderna kako se samo zamisliti može, crnomanjasta, duge kose, sa plavom senkom iznad očiju, trepavica izduženih maskarom, obrva iscrtanih olovkom, srcolikih usana boje mesa. Devojka koja je služila kao model za ovu Devicu uvredila bi se kada bi znala da je kroz pukotinu na vratima uplašila putnika. U stvari, nije to bila ona: to je bio Sveti Josif. Ali se putnik i danas pita šta bi k vragu osetio da je u jednom trenu pogledao onu lepotu i pomislio da je od krvi i mesa. Uveren je da bi zgrešio u mislima. I ne usuđuje se dalje da misli.

KAPETAN BONINA

U Toreš Vedrašu je putnik prvi put dobio ključ kuće: i, takoreći, obeležio putničko punoletstvo. Vrata hotela se zatvaraju u neko doba, i šta gost radi? Pozvoni? Lupa dlanovima i zove noćnog čuvara? Ništa od toga. Samo treba da iz džepa izvadi ključ koji mu beše predan i jednostavno uđe kao u vlastitu kuću: nema portira kome se treba izviniti zbog smetnje kad se pojavi tamo iz daljine, naglo probuđen iz sna pravednika. Ovo se putniku učinilo kao odlična ideja.
Ujutro je morao da izabere između onoga što je ostalo da poseti, i odlučio se za Samostan od Milosti i Opštinski muzej. Nije se razočarao. U sali portirnice samostan ima neobične panoe keramičkih pločica koje opisuju delove iz života Svetog Gonsala iz Lagoša, starešine ove ustanove sve do njegove smrti, 1422. godine. Unutra je grob istog tog Svetog Gonsala, ali ne bi trebalo da bude naročito čudotvoran jer se na njemu ne vide posebni znaci posvećenosti i zahvalnosti. Putniku su ovakvi sveci uvek bili simpatični: trudili se na zemlji, savladavajući ko zna tamo kakve slabosti, i nisu nagrađeni na nebu. S vremena na vreme naprave svoje malo čudo, tek da ne izgube svoje mesto, i to je sve. Mora da zauzimaju poslednje redove klupa u konklavi svetaca, glasaju ako je potrebno glasati, da nam udovolje.
Sa strana glavne kapelice dve su istaknute svetice, raskošnih odora, ponosite kao majke opatice. Činjenica je da su na počasnom mestu, ali izvan oltara, i putnik dozvoljava sebi da se začudi: vernik može da se obrati bilo kojoj od njih, jednostavno, kao da prilazi prijatelju koga je slučajno sreo, ali svečani čin molitve sigurno mora biti narušen i izgubiti delotvornost. Veličanstvene su slike iz 16. veka iz jedne kapelice, i jednako lep okvir s keramičkim pločicama sa prizorima Stradanja u Kapelici Gospoda na Putu Stradanja. A kada je reč o keramičkim pločicama, neka bude još reči kako bi se spomenule one iz klaustra, sa prikazima života fra Aleiša de Menezeša, koji nije postao svetac, ali je redovnike podučavao vrlini kroz šetnju klaustrom. Na izlasku, putnik je zaželeo dobar dan trima ženama koje su metlom i mokrom krpom uveliko čistile predvorje, i one odgovoriše jednako lepim manirom te je izašao odatle kao da je triput blagosloven.
Opštinski muzej nije bogat, ali ume da pokaže šta ima. A ima nekoliko lepih ploča iz regionalnih radionica, putnikove reči hvale lepo je primio mladi radnik koji ga je pratio. Najupečatljivije delo je drvena skulptura, najverovatnije španskog porekla, koja prikazuje mrtvog Hrista. Približno prirodne veličine i realističnog, premda ne dramatičnog stila, ovaj je Hrist jedno od najlepših dela te vrste, a takvih nije mnogo, jer ako postoji polje religiozne skulpture gde preovladava banalnost, to je upravo ovaj tip portreta. Veće pohvale stoga zaslužuje Hrist iz Toreš Vedraša.
Konačno, putnik je pošao na put, još utešen blagoslovima triju čistačica, ali uskoro se uverio kako je za nezaštićene njihova oblast zaštite opasno mala. Tako se desilo u Tursifalu, gde je putnik video jednu izuzetno visoku crkvu podignutu na jednom platou do koje se stizalo, sigurnim korakom, nizom razvučenih stepenica. Istaknuta zgrada je golicala putnikovu znatiželju i on se bacio u uobičajenu potragu za ključem. Samilosna žena iza pulta poslala je svoje maleno dete da ga otprati u jednu povučenu ulicu. Putnik koristi priliku da prizna sada kako ne ume da razgovara sa decom. Pokazao je to još jedanput u Tursifalu. Onde je išao onaj momčić, otrgnut od igre, prateći jednog neznanca, putnikova dužnost je bila da započne razgovor. Nije to učinio. Promrsio je neko pitanje na koje dečačić razumno nije odgovorio, i na tome malo se ostalo. Sreća pa kuća nije bila tako daleko.
Ili da bar jeste, pa bi se putnik umorio i predomislio. „Ovde je“, reče maleni. Putnik je pokucao jednom, pa dvaput, i pošto je pokucao tri puta, odškrinuo se oprezno jedan otvor, i pojavi se strogo lice starice: „Šta želite?“ Putnik prenosi svoju uobičajenu priču, došao je izdaleka, u poseti je, bila bi to velika usluga i tako redom. Otvor na vratima odgovara: „Nisam ovlašćena. Ne dam ključ. Idite da pitate sveštenika.“ Kakve li hladnoće, pravdo nebeska! Putnik je uporan, u pravu je, rečeno mu je da je ključ ovde, ali ostaje na pola reči jer mu grubo zatvaraju vrata pred nosom, ovo je prvi put da mu se tako nešto događa. Tursifal nema pravo da pokazuje ovakvu bezobzirnost. Putnik odlazi da malo ublaži ogorčenje jednom kafom koja će u ovo doba jutra jedino služiti da mu zakiseli želudac, i usporava premišljajući se da li da ode do sveštenikove kuće ili da Tursifalu okrene leđa. Već razmišlja kako će na obodu naselja onim teatralnim gestom otresti prašinu sa čizama, ali onda se seti kako je ljubazna bila ona prva žena koju je sreo, i razborit dečak, te odlazi ka ocu. Ali spremite se za iznenađenje! Starica je već tamo, naveliko objašnjava i gestikulira svoje razloge sveštenikovoj kućepaziteljki, ili možda rođaki, putnik nikad ne zna, i dok se približava, primećuje kako starica uplašeno uzmiče, kao pred neprijateljem. „Šta li sam ja to uradio?“, pita se. Nije ništa, i sve će se sada objasniti. Ova je sirota žena, pokazujući crkvu posetiocima, dvaput bila žrtva (po njenim rečima) napada Jehovinih svedoka, koji htedoše da počine ko zna kakva nepoštovanja i svetogrđa. Jedan joj je (tako kaže) čak stavio ruku na vrat, užas. Putnik beše pomešan sa Jehovinim svedokom, i velika je sreća što nisu u njemu videli nešto gore. Dakle, odoše svi zajedno u crkvu koja, na kraju, nije vredela ni polovinu ovih muka i komešanja. Najbolje od svega beše to što se starica pokazala kao velika evropska putnica, naime, u vreme dok joj muž beše živ, išla je sa njim u gotovo sve zemlje zapadne Evrope (i naglašavala je zapadne mnogo šireći oči, iz nekog razloga), naročito u Italiju. Bila je u Rimu, Veneciji, Firenci, putnik je zatečen, starica iz Tursifala, sa ogrtačem i maramom, koja živi u skromnoj kući u zabačenoj ulici, a svetski putnik, bog je blagoslovio. Pomirili su se, ali putnik je i dan-danas uveren da je, za ženu iz Tursifala, on zaista Jehovin svedok koji radi u tajnosti.
Izgleda da ga je ipak urekla. Jer ne postoji drugo objašnjenje što putnik obilazi Sao Pedro da Kadeiru, opčinjen jedinstvenošću toponima, i zatekne u radovima kapelicu iz Katele i zaključanu Crkvu Svetog Petra. Za prvu nema nade da će je videti, za drugu pada u očaj jer, tužna beše vest koju je primio, crkvenjak je bio uposlen u vrtu i bio bi to posao ići u potragu za nj-im. Putnik zna kad treba da odustane. On je osoba puna razumevanja, izvinjava se na neprijatnosti koja se zbila i ide dalje. Teši ga misao da je Varatožo, zbog toga što je tako blizu Toreš Vedraša, i dalje u krugu blagosiljanja onih drugih, ljudskijih žena.
Tako je i ispalo. Nakon što je prešao Ponte do Rol, u daljini se nazire ogromna masa Samostana Svetog Ante, koji naizgled ne obećava mnogo, ništa više nego fasada sa običnim prozorima. Putnik je počeo da se plaši, ali setio se da vrag ne čuči uvek iza vrata, voli da izađe da se razonodi s vremena na vreme, i on ima svoje slabosti. Najzad, u Varatožu se sve popravilo.
Zbog toga što je došao sa ove strane a ne iz Toreš Vedraša, putnik je ušao u samostan na zadnja vrata, i to je bilo bolje. Pogledao je u visoku fasadu, dao se u potragu za vratima i naišao na njih, niska vratašca koja su vodila ka mračnom prolazu koji se otvarao ka svetlosti unutrašnjeg vrta. Vladala je potpuna tišina. Putnik je oklevao, ući ili ne, odjednom se pojavio neki snažan čovek, odeven u košulju visokog okovratnika. Putnik očekuje da ga pita šta tu radi, ali ne, čovek samo odgovara na pozdrav, a putnik je taj koji objašnjava: „Voleo bih da posetim...“ Onaj drugi tek odgovara: ,,Svakako“, i udaljava se, ulazi u automobil parkiran u blizini i nestaje. Putnik se pita: ,,Ko bi to mogao biti?“ Sveštenik? Nije se činilo da je tako odeven, ali putnik ide sa zadrškom još od Fereirima, neće ga ponovo uhvatiti u neznanju. Opet je sve utihnulo. Ohrabren dopuštenjem, ulazi odlučno i prvo vidi stepeničice koje izlaze na škripav drveni prolaz sa vratašcima toliko niska da i najniži čovek mora da se sagne da bi prošao kroz njih. To su redovničke ćelije. Putnik se seća Asizija (nije samo starica iz Tursifala putovala u te krajeve): oba samostana su franjevačka, ne čudi mnogo što postoje sličnosti.
Posle unutrašnjeg vrta, kojim je putnik započeo posetu, nalazi se klaustar. Baš onakav kakve putnik voli: jednostavan, malen, skroman. Budući da je proleće, ne nedostaje cveća niti pčela. Oko jednog stuba uvija se debelo stablo i putnik je zapanjen što se pod snagom grma nije pomerilo podnožje lukova i kako se sve nije obrušilo. I kada pogleda prema gore, u potrazi za mogućim oštećenjima, putnik ugleda svod oslikan stalno ponavljanim motivima: vodenički kamen koji beše amblem don Afonsa V. Čudan slučaj: ovi plemeniti srednjovekovni ljudi uzimali su za svoje lično znamenje likove mehaničkih predmeta, instrumenata koje su koristili podanici, i stoga necenjeni: ovo vodenično kolo, ždralovi grofa od Orema, mreža za hvatanje škampa done Leonor, i ne zna putnik čega sve još tamo ima. Bilo bi zanimljivo istražiti razloge za te izbore - kakve su ih moralne ili duhovne, stoga i ideološke, veze motivisale?
Nailazi na manuelinski portal. Na nekom drugom mestu putnik bi mu pružio više pažnje, ali ne u samostanu u Varatožu. U tom trenutku sa druge strane klaustra prolazi jedan redovnik, tiho poput senke. Nije ga pogledao, nije rekao ni reč, brzo je prošao, kakvim li obavezama hrli. Putnik je posle posumnjao u to da je video redovnika. Drugim rečima: ne sumnja, samo nije uspeo da vidi na koja je vrata izašao i na koja je ušao, a to mu je prouzrokovalo poteškoće, nije mogao da nađe put do crkve.
Ubrzo potom je bio u Sali kaptola, koja vodi u klaustar. U dužini, širini i visini, strogih je proporcija. Azuležo iz 18. veka je odličan. Iznad klesanog kamena su portreti redovnika, i putnik prelazi s jednog na drugi ne pridajući mnogo pažnje slikama koje većinom nisu dobre, kad odjednom ostaje prikovan u mestu, tako neizmerno srećan da ne ume da objasni. Pred sobom, na zadivljujućoj slici, ima portret fra Antonija od Rana, čoveka koji se svetovno zvao Antonio da Fonseka Soareš, beše kapetan regimente u Setubalu, ubio je čoveka a da nije imao ni dvadeset godina, živeo je lutajući po Brazilu i uživao u ljubavničkom zanatu, i najzad, pošto mu beše oprošten zločin iz mladosti, ušao je kao novak u red Svetog Franje, posle nemalog broja lutanja i ponekog pada u svetovna iskušenja. Najzad, čovek od krvi i mesa koji je u religiju uneo svoju vojničku strast i umeće iz okršaja i ratovanja; bio je veliki propovednik i uzburkavao je slušateljstvo bacajući sa propovedaonice raspeće, kao poslednju i nasilničku argumentaciju koja je zauvek pridobijala vernike, uz povike i uzdahe koji su se prolamali crkvom. Zvali su ga kapetan Bonina, i budući da nije imao drugih neprijatelja od krvi i mesa dok je propovedao, tako se silovito šamarao da mu je duhovni upravitelj savetovao da izmeni vid kažnjavanja.
Sve ovo je barok, suprotno od onog što putnik voli, ali fra Antonio od Rana, koji je umro u Varatožu 1682, a rodio se u Vidigeiri 1631, beše potpun čovek, te zbog toga preteran, gongorinski61 pisac, sin svog vremena, liričan i opscen, ličnost koja nikada ništa nije znala da učini bez strasti. Pred kraj života patio je od vrtoglavica i upale nosne sluznice, i o tom stalnom slinjenju, koje je učeno nazivao rinoreja, neustrašivo je govorio: „Ona je podsetnik na to kako bi Vaša milost trebalo da prihvati što mu je od Boga dato, bilo loše ili dobro. Rinoreja pada iz glave na grudi i označava da ono što nam dolazi od Boga jeste naša glava, trebalo bi da je Vaša milost stavi u srce, jer u grudima ima svoje mesto.“ Sa čovekom koji ovako argumentuje niko se ne usuđuje da raspravlja. Da je loš ovaj portret, putnik bi ga gledao sa jednakim očaranjem. Ali slika je, ponavlja, izuzetna, dostojna muzeja i počasnog mesta u njemu. Putnik je srećan što je došao u Varatožo. U jednoj od ovih ćelija umro je redovničić, tako su ga zvali u ono vreme. U času umiranja, u zoru 20. oktobra, zatražio je od druga koji je bio uz njega da mu otvori prozor kako bi video nebo. Nije video krajolik ni sunce koje mu beše osvetlilo ostatke. Tek duboku i konačnu noć u koju je ulazio.
Putnik izlazi iz Sale kaptola poprilično snužden. Srećan i snužden. Ljudski život je najvažnije što postoji. A ovaj, koji hodaše putevima na koje putnik nije kročio i sigurno neće ni kročiti, beše se završio na onom istom raskršću gde bi putnik trebalo da stigne, onaj tako siguran u to da je živeo dobro kao što ovaj želi da to bude njegovo vlastito ubeđenje. Ima mnogo puteva, ali ne vode svi u isti Rim.
Sada putnik traži put ka crkvi. Koliko god vrata da mu se pojavi, otvara ih i, nakon podizanja i spuštanja reza, guranja glave po tavanima, naletanja na spoljašnje brave pošto je oključao one iznutra, najzad pronalazi crkvu. Nikoga nije video, niko ne dolazi da ga pita za objašnjenje, on je slobodan putnik. Mnogo toga zavređuje pažnju, bilo u podrumu bilo u kapelicama: ugrađeni mermer, prikazi barokne izrade ukrašeni anđelima i pticama, poučne slike, zapanjujuće pločice. U visokom i uzanom kalupu, jer ovaj prostor nije bio dovoljan za više keramičkih pločica, prikazan je jedan hodočasnik kako se udaljava dok ga jedno ogoljeno stablo izdužuje i ispunjava ostali prazan prostor. Među hiljadama slika, baš ova je opstala u sećanju putnika. Ko zna zašto.
Vreme je da se pođe. Putnik izlazi iz crkve, prolazi kroz klaustar, još jednom pogleda u kapetana Boninu (,,ili umreti u nastojanju ili ostvariti pobedu“, njegove su reči), i dok silazi niz brdo razmišlja da će, ako jednog dana postane sveštenik, vrata Varatoža biti ona na koja će pokucati.
Prema dole se nalazi Lisabon, kaže onaj ko je severno od njega, ali putnik, pre nego što onamo ode, još će se udaljiti prema krajevima koji ostadoše iza njega i koje ne može da ostavi zaboravljene. Nažalost, nemaju svi koraci zaslužen kraj, kao što se videlo u Merseani i Aldeji Galegi, gde je crkve video samo spolja (veličanstven je manuelinski portal u Aldeji Galegi), a isto to će se dogoditi i u Meki, u kojoj je putnik mogao da vidi jedino propovedaonicu za blagosiljanje stoke, i koja nema naročite umetničke zasluge.
U Aldeji Gavinji zato beše dobro i lepo. Dok je putnik tražio nekog ko bi mu otvorio vrata crkve (o različitim načinima da pita za ključ mogao bi da napiše traktat), jedna porodica se uskomešala i svi su izašli na ulicu, ali se ipak jedan od njih ponudio putniku, i ne samo da je otišao s njim tamo gde je ključ već ga je posle i otpratio, i dao mu objašnjenja o likovima i celom hramu uopšte. U pola razgovora prilaze im dve žene, i one su se spremale da izađu, blagoslovene bile, samo da vide stranca i pomognu ako zatreba. Reći da Crkva Gospe Naše od Magdalene zaslužuje posetu bilo bi nepravedno. Plavo-žute keramičke pločice su jedne od najlepših, a kad čovek vidi lepu krstionicu optočenu njima, poželi da opet bude dete pa da se ovde ponovo krsti. Lik pokroviteljke pobuđuje radoznalost: sada je u unutrašnjosti crkve, pošto je provela mnoge godine u niši fasade, oči su joj spuštene, zatvorene, ako se putnikove ne varaju. Ili je takva da bolje vidi molitelje, ili odbija da vidi svet, u čemu će veoma pogrešiti, jer svet ima dobrih stvari, kako je umeo da objasni Fra Antonio od Rana.
Ovde je rođena Palmira Bašto, koja beše, može se reći, poslednja glumica iz 19. veka. Onde je trg sa njenim imenom, kuća u kojoj se rodila. Putnik, koji je, kako se videlo, plodan zamislima, želi da zna zašto u onoj ruševnoj kući nije napravljen pozorišni muzej koji bi sakupio Palmirine uspomene, portrete, lične predmete, kostime, plakate, najzad, ono uobičajeno u takvim slučajevima. Ne umeju da mu odgovore, niti je putnik očekivao odgovor. Jer, da su mu ga tada dali, ne bi imao prilike da ovde ponovi pitanje. Tako ostaje.
Putnik nije govorio o krajoliku, ali mu se, uz sitne razlike, divio od Aruda doš Vinjoša do Toreš Vedraša. Treba primetiti da je putnik skočio gotovo do mora, a sada se vratio na mesto polaska. Ešpisandeira je na desnoj obali reke Alenker, to je miran, pomalo usamljen kraj, sa trouglastim platoom i niskim kućama. Crkva, posvećena Svetom Sebastijanu, zaklonjena je iza jedne ograde koja štiti mali vrt. Okrenuta ka putu, prelepa vrata sa renesansnim motivima pomalo su preteća, kako putnici ne bi zaboravili da je život prolaz i ništa više. Putnik se slaže, i smatra da vrata protivreče onome unutar crkve što obećava besmrtnost.
Iz Svetog Sebastijana iz Ešpisandeire putnik je sačuvao u pamćenju, osim keramičkih pločica (čitava je regija prebogata tom umetnošću), niz raznorodnih likova poslaganih po arki sakristije, i, više od svega, impresivan i grubo obrađen grob jednog viteza iz 17. veka, sa ležećom statuom u oklopu i sa mačem. Po gruboći kamena, ni po čemu drugom, podseća putnika na don Pedra de Barseloša iz Sao Žoao de Taroke. Tako udaljeni krajevi na ovaj način su približeni onima koji ih posećuju: ta bliskost je najbolja.
U Alenker se stiže neprimetno. Nakon poslednje krivine, nalazimo se u varoši, to je približavanje nimalo slično onom putem sa severa, odakle se naselje vidi visoko poput kakvih Jasli. Uistinu je visoka, što će putnik osetiti na svojim plećima dok se bude penjao gore, do Samostana Svetog Franje. Niko ne bi rekao da je to prvi franjevački samostan osnovan u Portugaliji, tačnije 1222. Iz tog vremena ostala su gotička vrata, a iz potonjih rekonstrukcija klaustra iz 16. veka kao i manuelinski portal kaptola. Ostalo potiče posle zemljotresa 1755, koji je gotovo Sve porušio.
Putnika u poseti prati jedna sestra, veoma nasmejana i zanesena, koja uvek daje prave odgovore, ali su joj misli na drugom mestu. U svakom slučaju, ona je ta koja ukazuje na sunčani sat za koji tradicija kaže da ga je darovao samostanu Damijao de Goiš. Putnik nije zaboravio da se Damijao Goiš rodio i umro u Alenkaru, ali to što je čuo da mu ime izgovaraju usne ove nasmejane redovnice, kao da su joj to preporučili da bi po izlasku dobila dobru napojnicu, ozbiljno ga je potreslo, kao da je pričala o nekom njemu bliskom rođaku ili o nekom veoma prisnom. Putnik je otišao na gornji sprat klaustra, na molbu sestre koja je želela da mu pokaže Kapelicu dona Sanše, osnivačice samostana, i nije mu bio posebno zanimljiv. Tamo su bila i dva starca iz doma, iščekujući smrt, jedan je sedeo na klupi i gledao u oltar, drugi je sedeo napolju, na svežijem vazduhu, i možda slušao ptice kako cvrkuću. Pored se nalazi groblje. „Tamo se nalazi Svetičica“, reče sestra. Putnik ganut klima glavom i pomišlja: ,,Da, Damijao de Goiš.“ Što je besmislica, jer Damijao Goiš ne počiva ovde.
Putnik se ne može zakleti da li je i dalje u Crkvi Svetog Petra, sto metara niže, jer tolike su nepravde kroz koje prolaze kosti. Barem se čini da je prava ona unakažena kamena glava, koja ga prikazuje na zidu povrh latinskog natpisa u kamenu koji beše napisao sam Damijao Goiš. Nedostaje joj komad donjeg dela lica, ali se vidi da to beše, u svoje vreme, jedan snažan starac, čovek renesanse prema kapi i frizuri, prema jasnom pogledu. Alenker je video rođenje Damijaoa Goiša i video ga je kako umire. Neki kažu da je skončao zbog pada. Drugi kažu da su ga ubile sluge, zbog pohlepe za imovinom ili po nalogu skrivenih volja. Nikad nećemo saznati. Ovde ispod, putnik pozdravlja slobodoumnog Damijaoa Goiša, mučenika Inkvizicije. I ne shvatajući najbolje šta bi to moglo približiti ova dva tako različita čoveka, pomisli za sebe da je Damijao Goiš mogao napisati one reči fra Antonija od Rana: „Umreti u nastojanju i ostvariti pobedu.“ Dakle: pobeda ili smrt. Krik koji dolazi izdaleka i još se čuje.

IME NA KARTI

Putnik nije stajao na putu od Alenkera do Kaldaša da Rainje. Izuzev Ote, Serkala i Sanšeire Grande, put kao da je bežao od naseljenih mesta, nepristupačan, put od malo reči, kao šumska životinja. Ali je putniku odgovarao: čitavim putem mislio je na Fra Antonija od Rana i Damijaoa Goiša, što beše način isto tako dobar kao i bilo koji drugi da se misli na Portugaliju.
Ujutro u Kaldašu se ide na tržnicu. Putnik je otišao, ali nije kupovao. Tržnica u Kaldašu je za kućne potrepštine, nema ničega što bi bilo slikovitije od toga. Turisti koji dolaze ovamo ushićeni, sa pripremljenim foto-aparatima, u velikoj su zabludi ako misle da će im gomila prodavača i kupaca ponuditi retki primerak koji će im obogatiti kolekciju. U najvećem broju slučajeva turisti odlaze razočarani. Ne moraju da odu tako daleko da bi videli ljude kako kupuju i prodaju.
Vrt je taj koji mnogo nudi. Istovremeno intiman i prostran, vrt iz Kaldaša da Rainje je, da upotrebimo otrcani izraz, ugodno mesto. Putnik seda na one klupe, luta alejama, gleda statue, po pravilu naturalističke, ali neke i dobre izrade, i potom ulazi u muzej. Obilje je slikarskih dela, premda nisu sva zadivljujuća: Kolumbano, Silva Porto, Markeš de Oliveira, kojem putnik ponovo priznaje predanu naklonost, Abel Manta, Antonio Soareš, Dordio Gomeš, i drugi. I, naravno, Žoze Maljoa: naposletku, ovaj čovek beše odličan portretista i dobar slikar prirode i atmosfere. Samo pogledajte portret Laure Sovine, ili Paul da Outra Banda. Ili ako radije želite strašan dokaz, pogledajte ispod sjajnog privida svetlosti i boje As promesaš62, koliko god vremena je potrebno, sve dok god ne vidite šta zaista pokazuje. Ove žene koje drže obećanje, vukući se po prašini oprljenoj od sunca, okrutan su ali tačan portret jednog naroda koji je vekovima uvek plaćao sopstvena obećanja, a tuđu dobrobit. Ali putnika nagriza sumnja da li je Žoze Maljoa znao šta je onde slikao. Ali to je manje važno: ako istina izlazi cela iz usta dece, koja je ne razlikuju od laži, takođe može doći i iz kičice slikara koji misli da samo slika sliku.
U Kaldašu da Rainji trebalo bi videti i keramiku. Putnik priznaje da gaji ozbiljnu ljubav prema toj glini, i tako otvorenu da sebe mora da nadgleda kako ne bi pao u opšta dopuštena odstupanja. Nije stručnjak iz te oblasti, ali su mu poznati dona Marija doš Kakoš, Manuel Mafra, Alveš Kunjaš, Elijaš, Bordalo Pinjeir, Košta Mota Sobrinjo, da ne govorimo o anonimnim keramičarima koji nisu potpisivali svoja dela, a toliko veličanstvenih su oblikovali. Ako bi putnik počeo da govori o posuđu iz Kaldaša, postoji rizik da mu čitav dan ode na to: bolje neka ćuti i nastavi putovanje.
Ne ide još, jer prvo mora da ode da uživa u Crkvi Naše Gospe od Popula, koju su znalci klasifikovali kao predmanuelinsku, premda je za putnika daleko zanimljivije da sazna kako bi je arhitekte klasifikovali 1485. godine, kada je osnovana, deset godina pre nego što je kralj don Manuel krunisan. Putnik ne želi da bude cepidlaka, ali ga ljute izvesna pojednostavljenja. Crkva je veoma lepa, i iznad slavoluka je triptih, pripisan Krištovaou de Figeiredu, uistinu velike umetničke vrednosti. Šteta što je tako visoko. Barem jednom godišnje trebalo bi da ga spuste na visinu običnog čovečanstva: bio bi to dan Svetog Vidi Sliku, i sigurno bi imao mnogo hodočasnika i onih što ispunjavaju data obećanja. Putnik sluša šta mu kazuje vodič i, pomislivši da bi mogli voditi razgovor o stvarima koje naizgled obojica cene, izražava obično zapažanje, oprečno mišljenje. O, kakva greška! Čovek je zblanut, gleda ga zapanjeno, okleva trenutakdva, i potom ponovo nastavlja svoj recitativ tamo gde je stao. Putnik shvata da vodič jedino ume da prenese poruku, i više ne otvara usta. A rado bi nešto da kaže o lepoj piscini u krstionici, koju su napravile iste ruke koje su izradile i onu koja se danas nalazi u Novoj katedrali u Koimbri. Ili o manuelinskim vratima (ova zaista jesu manuelinska) koja vode u sakristiju. Ili o bilo kojoj stvari koja bi zahtevala pitanje i odgovor. Nije moguće. Šta se može.
Od Kaldaša da Rainje do Obidoša stiže se očas posla. Putnik čini što i svi ostali: ulazi na Vrata Varoši i stane da gleda, iznenađen neočekivanim utiskom onog unutrašnjeg balkončića, sa molitvenikom okruženim plavo-belim azuležima, i kupolom oslikanom po ukusu 18. veka. Ko nije upozoren ili uđe pognute glave razmišljajući o životu, ili sa fiks-idejom o lepotama koje ga očekuju unutar zidina, rizikuje da padne na ispitu pažnje, posebno ako ide automobilom. Jasno je da ovo nije vrhunska umetnost, ali ima lepu dekoraciju.
Obidoš bi, po ukusu putnika, trebalo da bude manje rascvetan. Cveća, koje svaka normalna osoba želi da vidi i miriše, ovde ima previše, nepotreban kič: hromatska vrednost bele boje zidova umanjena je pregrštom cvetova, nizovima zelenila koji vise sa zidova, saksijicama odakle se penju puzavice raznih boja i izgleda, vazama na visokim prozorima. Putnik ne sumnja da se to većini posetilaca dopada, i ne kaže da imaju loš ukus: ograničava se na to da iznosi mišljenje, jer ovo putovanje je njegovo. I već računa na to da će mu odgovoriti da se niko nikada nije usudio na takvu jeres. Dozvolite putniku da u ovom slučaju izigrava preteču.
Ali Obidoš zaslužuje sve ostale pohvale. Veoma je moguće da varoš poseduje pomalo veštački način življenja. Budući da je mesto u koje obavezno svraćaju i zadržavaju se posetioci, čitava ona se udešava za slikanje, ne jednog portreta, već mnogo njih, sa mnogo pažnje da na svima ispadne posebno tretirana. Obidoš je pomalo devojčica iz starih vremena koja je otišla na bal i čeka da je pitaju za ples. Vidimo je napirlitanu kako sedi na stoličici, ne trepće, veoma je zabrinuta jer ne zna da li su joj se od vrućine pokvarile kovrdže. Ali devojčica je uistinu lepa, ne može se poreći.
Postavljena sa jedne strane harmoničnog platoa, Crkva Svete Marije je dragulj. Proporcije fasade stvaraju trenutni utisak, i njen nežni renesansni portal, snažna i umerena kula zvonika. Utisak se nastavlja i unutra u veličanstvenim dekoracijama svoda, gozba za oči koje neumorno šetaju po volutama, medaljonima i ostalim elementima, sa mnoštvom nekanonskih i zagonetnih figura. Evo je i na grobu kaštelana i njegove supruge, delu pripisanom izuzetno plodnom Nikolauu de Šanterenu koje je nesumnjivo jedno od najlepših koje je koimbranska renesansa proizvela; evo je i na slikama Žozefe de Ajale, premda putnik ne umire od ljubavi pred ovom slavljenom gospođom; a slava Svete Marije iz Obidoša čak ne bledi pred starinskim oltarom Žoaoa da Košte, umetnika koji je u ovoj varoši radio.
Po završetku današnje šetnje, putnik će se vratiti u Obidoš i ovde će provesti noć. Sada, pre nego što bude prekasno, ponovo kreće u pravcu mora. Nailazi na Seru del Rej, što nije nikakvo gorje, ali je pripadalo kralju.63 Ima ovde ruševina plemićkih palata don Pedra I, koje je sagradio za lepu Ineš, i gde su kasnije boravili i lovili drugi kraljevi i vlastelini. Malo toga može da se vidi spolja, a pokušaji i uzaludni povici putnika nisu imali drugog odjeka osim uobičajenog laveža pasa. Da je putnik Njegova visost, čuli bi se veseli paunovi don Afonsa V, izdržavani nametom kmeta Dioga Martinša.
U Atogija da Baleji ima šta se da se vidi, ali putnik je ušao samo u Crkvu Svetog Leonarda. Delo je to u romaničko-gotičkom stilu, velike preciznosti linija, verovatno naglašene ogoljenošću hrama. Restauracija je započeta još pre deset godina, a ni danas se ne vidi kraj radovima. Sva dekoracija je uklonjena, nema čak ni slika, niti likova. Ali gledajući prostrane brodove, nije potrebno mnogo mašte da bi se predvidela lepota celine ako na ponovnom sastavljanju hrama bude poštovan njegov duh i vraćena mu dela koja su ovde bila ili druga koja ga zaslužuju. Jedino delo koje je i dalje ovde, pažljivo pospremljen i umotan u platno i slojeve debele plastike, jeste izvanredan duboki reljef iz 14. veka koji prikazuje Hristovo rođenje. To je delo beskrajne osetljivosti. Vajar nije preterano mario za tradiciju: ako beše takvo mesto gde su se sklonili Devica i Sveti Josif, trebalo bi reći da je Galileja bila dobro opremljena stajama, jer Devica leži (još jedan raskid sa običajem da se prikazuje kako sedi) na jednoj ukrašenoj postelji, dok Sveti Josif sedi u svom svečanom stolcu gotičkog stila. Između dva anđela pojavljuju se glave vola i magarca, koji izgledaju pre kao lovački trofeji nego kao smerni posmatrači. Možda vam se čini da se putnik šali: to je njegov stil kada govori o ozbiljnim stvarima: ova je skulptura, bez preterivanja, remek-delo.
U Ferel je otišao isključivo zbog jednog razloga: ovo je mesto gde se planira, ili je isplanirano, da se gradi nuklearna elektrana. Nije ukazao na to je li stanovništvo za ili protiv, tek je hteo da vidi mesto tako blisko srcu ekologa i koje beše barjak pod kojim su vođene političke rasprave. Ekolozi imaju razloga napretek, druga strana ih ne manjka, ipak, putnik se pita hoće li doći dan kada će poznati izvori energije presušiti, i hoćemo li do tada moći da racionalnije i ekonomičnije koristimo izvore čiste alternativne energije (solarne, eolske, morske). Čovek je oduvek bio trovač, pre svega životinja koja prlja. Kakvu će kulturnu revoluciju biti potrebno sprovesti pa da se uspne na lestvici i postane čista zverka?
Pošto nije postavljao pitanja u Ferelu, putnik i ne očekuje odgovore. Osim ako to, na neki način, nije prizor koji će upravo ispričati. Dok je konsultovao svoju veliku kartu, prilaze mu tri momka u razgovoru. Vraćah su se iz škole, videlo se to po rančevima i zadovoljstvu na licu. Reče jedan: „Vidi karta.“ „Kako je velika“, dodaje drugi. A treći, za koga karta beše nešto posve strano, zapita: ,,To je stvarno karta?“ Putnik je zadovoljan što ima kartu tako veliku da zaustavlja tri školarca. I odgovara: ,,To je karta, ali ne od onih pomoću kojih vi učite. Ova je vojna.“ Dečaci su poraženi. A putnik, nestrpljiv da im udovolji, nastavlja: „Želite li da vidite svoj zavičaj? Gledajte. Ovde. Vidite? Ferel.“ Jedan se dečak uneo, i polagano sriče: ,,Fe-rel.“ A putnik, koji nikada nije umeo sa decom, ovoga puta vlada situacijom: „Sve je ovde. Atogija da Baleja je ovde, tamo je Peniše, na ovoj tački Baleal. Crvene linije su putevi.“ I dečak koji je posumnjao u to da je karta okončava razgovor: „Nedostaje tamo put od Baleala do Penišea.“ I rekavši kulturno putniku zbogom, sva trojica odoše na ručak. Putnik je ljutito pogledao u hvaljenu kartu. Zaista je nedostajao put. U vreme kada su kartografi ispisivali list, još nije bilo puta od Baleala do Penišea. A mora da postoji put za Peniše.
Putnik je krenuo na put koji postoji, skrenuo ka severu, i, umesto da ode na rt Karvoeiro, spustio se ka Penišeu. Čim je stigao, otišao je da se raspita za odlaske i polaske ka ostrvima Berlenga. Putnik je više puta naglašavao da je glup, pa se nemojte se začuditi ako još jednom napomene. Mislio je da je odlazak do udaljenih ostrva jednako lako kao uhvatiti autobus ili voz. Pa, nije tako. Redovni polasci brodova su samo od juna, a da nađe danas nekoga da ga tamo odvede može se jedino uz dobar razlog i velik trošak. Putnik je stajao u luci, slika i prilika očajanja, kao da niko ne bi bio u stanju da ga otrgne iz žalosti; ali pošto naša fiziologija ima uznemirujuće reakcije, i iznenada je umesto razočaranja osećao glad. Putnik je, iz nekog davnog atavizma, fatalista kada nema drugog pribežišta: kada nema rešenja, problem se iznenada reši. Pošto ne može da ode na ostrva Berlenga, ide da ruča.
Život desnom rukom uzima, levom daje, ili je obrnuto. Putnik je imao na tanjiru ostrva Berlenga, ostrva i čitavo more unaokolo, duboke i plave vode, zvučne pećine, tvrđavu Svetog Jovana Krstitelja, putovanje brodom. Stane li sve to na jedan filet kernje? Stane, i još ostane ribe. Kroz prozor vidi more, sjajna svetlost poskakuje po talasima, i dalje pomalo žali što ne ide da para po njima u ovom trenutku, i u gotovo blaženom stanju vraća se gozbi ukradenoj od Neptuna, koji srdito pita sirene i tritone ko mu je pojeo kernju od ručka. Ne daj bože da ljut bog mora pošalje oluju. U restoran Galeb upravo je ušla brojna grupa Engleza. Gotovo svi traže goveđi odrezak. Ovi Saksonci i jesu varvari.
Danas je vašar u Penišeu. Na ovoj strani ima velikih otvorenih tezgi gde se prodaju prekrivači, zavese i posteljina, izgledaju kao pravi paviljoni srednjovekovnih turnira, samo nedostaje da na plato dođu vitezovi da brane čast dama, u predahu od lomljenja rebara Mavrima i Kastiljancima. Tamo je utvrda iz Penišea, nekada tamnica, a danas su joj vrata otključana. Putnik gleda debele zidine, zaboravlja na Amadiša i Orijanu, te otvara prostor za druga maštanja, na primer, za zamišljanje kuda su pobegli oni koji ovde bejahu utamničeni. Ribeira je šuma jarbola, zbrka obojenih trupova brodova, sunce blešti na sve strane kao da se nalazi unutar stvari i bori se da izađe. To je poput čoveka koji u sebi ima čoveka, svoje sunce. Putnik sada odlučuje da ode u Karvoeiro, nema drugog načina da se približi ostrvima Berlenga, barem da ih vidi izdaleka. Putnik je jedan nezahvalnik: trenutak ranije je bio oduševljen filetom kernje, a sad ponovo sanja o ostrvima. Neka se zadovolji Brodom gavrana, Leonorinim klancem i Pločama fra Rodriga, i neka bude srećan, jer za to razloga ima napretek.
Vreme je da se vrati umetnosti, ne ribolova već drugoj, umetnosti slikarstva i drugih artističkih razmetanja. Crkva ‘ Svetog Petra, sa dodacima iz 18. veka, ne pobuđuje zanimanje putnika, a Crkva Milosrđa, sa čuvenim kesonima na svodu, u radovima je. Sklonili su kesone na sigurno, ne vidi se ništa osim skela, umornih kamenorezaca, mešalice za cement kako se okreće, treba imati strpljenja. Srećom, tamo je Crkva Naše Gospe od Začeća, koja će nadomestiti pređašnje i trenutne frustracije. Svod je veličanstveno ukrašen cvećem, anđelima i volutama, u toploj polihromiji koja se ne sudara sa belo-plavim azuležima po zidovima koji opisuju delove iz života Device. Ova mala, povučena crkva je poput unutrašnjosti dragocenog samostanskog relikvijara: nije teško poverovati da vernik ovde lako pronađe stanovnike iz drugih sfera kojima bi govorio.
Putnik je otišao da zaključi popodne u senama pored jezera Obidoš, dremuckajući i pletući san u kome, okružen pratnjom anđela što plivaju, plovi putem kernje u pravcu ostrva Berlenga, dok se sa utvrde u Penišeu podižu velika jata belih golubova.

BIO JEDNOM JEDAN ROB

U uređenje muzeja u Obidošu umešali su prste stručni ljudi. A nije bilo lako organizovati prostor koji ide u visinu, ograničene površine na svakom spratu. Kako je muzej mali, postojalo je iskušenje da ga pretrpaju delima. Srećom, to se nije dogodilo. Ili njih nije bilo toliko. Izložena dela imaju dovoljno slobodne dubine kako oči ne bi bile ometene blizinom drugih: posetilac se može prepustiti uživanju u delima, i ako bude imao sreće da je jedini posetilac u tom trenutku, što je putnikov slučaj, izaći će u stanju savršenog zadovoljstva, što se ne postiže svakoga dana.
Odmah na ulazu nalazi se veličanstveni Sveti Jovan Krstitelj, guste kose i duge zlatne brade, delo iz 15. veka. Putnik ne razaznaje kakva je mogla biti izvorna polihromija, i vrlo je moguće da je zlatna bila boja osnove preko koje su prelazile druge. Utisak koji ovaj Sveti Jovan ostavlja jeste da je on čovek u poodmaklom dobu, što protivreči podacima iz Jevanđelja, u kojima je mlađi od Hrista. Pored toga, ako se putniku dozvoli da zaviri u zavoje tuđe duše, ovaj obožavani starac nikada ne bi mogao da probudi kod plesačice Salome onu opasnu strast koja je učinila da skine sedam velova i, nakon što Irod beše potčinjen čarima, samima po sebi incestuoznim, zatraži glavu onoga ko je beše odbio. U ovom trenutku Sveti Jovan Krstitelj ima glavu na ramenima. Ova predstava njega je jedna od najlepših koje putnik poznaje, zbog pitomosti čoveka, zbog harmonije vajarevog rada.
Drugo delo koje vredi istaći je Triptih Svetog Braša, naročito desno krilo koje prikazuje večnu slavu ovoga sveca. Anđeo koji sleće sa oblaka i mučeniku pokazuje prstom put do neba, jedna je izuzetno putena figura, došla iz drugih obitavališta, onih italijanske renesanse. Isto tako lep utisak ostavlja i grupa od četiri slike na drvetu koje prikazuju muke Svetog Vincentija. Ali tu su još i skup amblema Milosrđa, jedna Pijeta na kojoj mrtvi Hrist izgleda kao da se vraća veličini Hrista deteta kako bi se udobno smestio u majčinom krilu, jedan anđeo kako drži patenu, Pohođenje Marijino u dubokom reljefu. Na jednom od donjih spratova, putnik je video, prvi put otkako pamti, jednu sliku na kojoj je Sveti Sebastijan prikazan udaljen od mučeničkog stuba. Dame odevene po dvorskoj modi vade strele iz njega. Sve liči na dvorsku zabavu, a svetac izgleda kao spava a ne da kopni.
Sve ove stvari, dela četkice i dleta, odmah kazuju šta su. Nije to slučaj sa onom fontanom koja prikazuje Jasle, manjom od otvorene šake, koja sa strana ima nešto što izgleda poput velikih ušiju i iznad jednu ribu sa repom u obliku strele. Ovo je očigledno đavolovo delo, tvrdi putnik, koji uvek pripisuje đavolu ono što ne razume. Grnčar koji je ovo delo napravio nije ostavio objašnjenja, zbog svoje naklonosti ka misteriji, ili zato što su svi ljudi njegovog vremena znali, dakle, da fontane imaju uši, kao što i dan-danas kažemo za zidove. A u jednoj fontani sa ušima razume se da će plivati riba sa strelastim repom. Ili putnik govori ovakve stvari da bi prikrio sopstveno neznanje.
Pre odlaska iz Obidoša, putnik je otišao i da poseti Crkvu Milosrđa, koja iznad portala prikazuje zapanjujuću keramičku Devicu, i koja unutra ima dobre azuleže, a potom da prošeta putem oko tvrđave posmatrajući krajolik, da bi na kraju izabrao onaj koji se pruža ka severu, dubok i ravan sve do blagog uzvišenja koje prekriva horizont. Ova zapažanja omogućavaju mu da smesti jedno mesto među mnoga. Za putnika, Obidoš nije tek jedan kraj sa ljudima, ulicama pretrpanim cvećem, dobrim slikama i skulpturama. Takođe je mesto krajolika, neravnina, nabor zemlje i kamena. Čini se da se tako umanjuje dimenzija čovekovih dela. Putnik ne misli isto.
Portugalija je puna hrastovih šuma. Neke su velike, neke srednje, neke okrugle, neke u jednini, neke u množini, i sve nas podsećaju da beše vreme kada je u portugalskoj zemlji u izobilju bilo hrastova, tog veličanstvenog drveća od koga niko nije tražio plodove i od koga su svi zahtevali drvo. Hrast je, kako bi bio od koristi, morao da umre. Toliko su ga ubijali da su bili na putu da ga iskorene. U nekim mestima nije ostalo ništa osim imena: ime je, kao što znamo, poslednja stvar koja umire.
Da bi razlikovali Karvalja!64 od ostalih, nekada davno su ga zvali Obidoš: Karvaljal de Obidoš. Ima kulu po imenu Lafetaš, po prezimenu jedne kremonske porodice pridošle u Portugaliju krajem 15. veka i koja je ovde posedovala to i druga dobra. Kad se kaže da je ova porodica došla u Portugaliju, nije podrazumeva se da je došla cela. Ta porodica je bila porodica bogatih bankara, moćnog međunarodnog trgovačkog udruženja 15. i 16. veka, sa poslovima u Portugaliji, Španiji, Francuskoj, Engleskoj i Flandriji. Porodica Afaitati pozajmljivala je novac kraljevima, trgovala biberom i šećerom, i ovde je da bi nas podsetila da su otkrića takođe bila divovski poduhvat, a ponajviše zbog jednog roba koga je u ovom Karvaljalu posedovala. U kuli koja se ovde nalazi beše u ono vreme pronađena jedna ogrlica sa nekoliko urezanih reči: „Ovaj crnac je rob Agoštinja de Lafete iz Karvaljala de Obidoša.“ Putnik ne zna ništa više o crnom robu kome je ogrlica najverovatnije skinuta nakon što je umro. Najverovatnije su je bacili u neki ugao, i njome su se možda igrala deca Agoštinja de Lafete i njegove žene dona Marije de Tavore, i prema tom modelu su zacelo pravljene one koje su služile za pse i koje se do danas koriste: „Zovem se Piloto. U slučaju da se izgubim, obavestite mog vlasnika.“ I zatim slede adresa i broj telefona. Napredak je očigledan: na ogrlici roba Agoštinja de Lafete nije se čak ni ime pominjalo. Kao što je poznato, rob nema ime. I zato, kada umre, ne ostavlja ništa. Samo ogrlicu koju je mogao da koristi drugi rob. Ko zna, pita putnik fasciniran, kolikim robovima ona beše služila, uvek ista, dok god je bilo robovskih vratova za koje bi poslužila? Putnik ima podatak da se ogrlica nalazi u Lisabonu, u Arheološkom i etnografskom muzeju. Obećava sebi, uz svečanost primerenu slučaju, da će to biti prva stvar koju će videti kada stigne u Lisabon. Obilazak tako velikog grada, tako bogatog, tako slavnog, gde sve domaće i strane Lafete zgrnuše mnoga blaga, mogao bi da se započne na mnogo načina. Putnik će početi s ogrlicom za roba.
Da bi video Crkvu Svetih tajni, morao je da upotrebi sve svoje veštine ubeđivanja. Žena koja je čuvala ključ nastupila je sa nepoverenjem, uprkos priznanju da putnik simpatično izgleda, i najzad, kad ju je ubedio, povela je i drugaricu. Objašnjeno mu je da su se zbila dva pokušaja krađe, i da su u obližnjem A doš Ruivošu ukrali sve slike, ili gotovo sve. Istu žalopojku čuo je od severa ka jugu, i sudeći prema učestalosti, više je pokradeno u poslednjih nekoliko godina nego za vreme invazija Francuza. Slike na drvetu koje se nalaze u sakristiji, postavljene na onome što je preostalo od renesansnog prikaza s figurama, zanimljive su, naročito Tajna večera, na kojoj je sto prikazan u dubini, i teatralno Vaskrsnuće. Odatle je putnik otišao u Crkvicu Gospe Naše od Spasa koja je van naselja. Pored nje je jedna kuća, gde nije bilo nikoga osim jednog psa, izvanredne životinje koja je, protivno običaju pasa, došla da pozdravi putnika. Izgledao je kao da mu je dosadno da bude sam, i bio je tako zadovoljan da mora da je mislio kako je poseta bila za njega. Putnik je pozvao i najzad se pojavila jedna žena došavši sa drugog kraja imanja. Nakon pozdrava i neophodnih objašnjenja, putnik reče: „Vaš pas ništa ne čuva. čak je izgledalo kao da me odavno poznaje.“ Odgovori žena: „Šta on može, jadničak. Još je tako mlad.“ Putnikje razmislio, i našao da je to bio dobar razlog. Kao i pas, koji nije prestajao da maše repom.
Isposnica ima lepo dekorisane kesone i nekoliko divljenja vrednih panoa keramičkih pločica sa prikazima iz života Device. U osnovi jedne ograde, blizu glavnog oltara, stoji podatak da su ove keramičke pločice postavljene 1733. godine, u vreme kada je Antonio Gambino bio sudija. Obratite pažnju: umetnik nije potpisao svoje delo, ali sudija koji je platio za njega, jasno je kao dan da je to bilo od priloga vernika, bio je toliko tašt da je naložio da stave njegovo ime lepo iscrtanim slovima za nauk u budućnosti. Od tada, Antonio Gambino je verovatno malo pažnje posvetio božanskim delima, ceo uznesen u obožavanju samoga sebe. Naravno, Erostrat je učinio gore kada je zarad svoje besmrtnosti podmetnuo požar u Artemidin hram u Efesu.
Putnik primećuje da je danas ceo dan bio raspoložen za istoriju. Prešao je od italijanskih trgovaca do portugalskih otkrića, od francuskih napadača do grčkih palikuća, od Jevreja koje su naredili obezglavljivanje do robova koji su za vratom nosili obeležje druge dekapitacije, i sve to sa lakoćom nekoga ko ne mora da pusti korenje u predelu koji gazi. Stoga mora da krene putevima kojima idu svi ljudi, preko Bombarala u Lorinju, gde mora da vidi poznatu sliku s prikazom Svetog Jovana na Patmosu. Pomenuti Sveti Jovan je jevanđelista, i na ostrvu Patmosu piše Apokalipsu. Ne zna se ko je autor tog panoa. Zvali su ga Majstor iz Lorinje, jer neko ime su mu morali dati i tako beše zadovoljena katalogizujuća sumnja posmatrača. Pano je zadivljujući, sa svojom pozadinom s kućama i zidinama, ulicama kuda prolaze ljudi koji se bave svakodnevnim stvarima u životu, kao da će isto raditi u večnosti, dok svetac piše o smaku sveta. Putnik je uveren da Majstor iz Lorinje nikada nije pročitao Apokalipsu, da jeste, ne bi bio nacrtao ovako mirnu scenu, pitomu i široku reku, barke i galije, mirno drveće. Naslikati Svetog Jovana u činu pisanja Apokalipse zahtevalo bi jednog Boša, a čak ni ovaj, na svojoj slici iz Berlin-Dalena, nije otišao tako daleko koliko je to tema zahtevala.
Manje poznat ali jednako dobar je i Sveti Jovan Krstitelj u Sali Milosrđa. Među ostalim panoima putnik izdvaja jednu Devicu iz 16. veka sa liturgijskim simbolima postavljenim ukrug, koji nisu međusobno uklopljeni, ali su najverovatnije imali poučnu nameru: gledajući u pano, vernik bi se prisetio Marijinih atributa i, posredstvom vizuelnog prikaza, upamtio izraz tako lako prenesen u šalu, poput onoga koji su praktikovale tetke Enrikea Sozelaša, u Maloj naslednici Žulija Diniša, pretvarajući turris eburnis u turris e burris65.
Putnik zaista mora da nadvlada svoju sklonost ka razglabanju. Srećom, pažnju mu odvlači svečani okrugli sto kancelarije, sa četiri rezbarene stolice ukrug, i jednom zasebnom, za predsedavajućeg. To su izvanredni komadi fine stolarije. Poklopac stola okreće se oko svoje ose, i putnik ne razume zašto, smatra da je reč o mani, od onih koje godine nose. Ljubazno mu je objašnjeno kako se ne radi o mani, već o načinu izrade: poklopac se okretao kako bi svi za stolom mogli da potpišu dokumenta, a da ne moraju da ustaju. Preteča modernih lanaca montažnog nameštaja nalazi se ovde u Milosrđu u Lorinji.
Posle je putnik ponovo otišao do mora, na plažu Svete Rite gde se, na vrhu jedne obalne stene, izdiže stravičan hotel. Da je ovde Rt oluja, ni Vasko da Gama ne bi uspeo da prođe, takav strah bi u njemu izazvao ovaj betonski Adamaštor66. A prava je šteta, jer je krajolik od Vimeira dovde veoma lep, putem koji prati obalu Alkabrišela, igrajući se žmurke s njom između drvoreda. Putnik je zastao da se osveži u jednoj melanholičnoj gostionici: piće je bilo mlako. A more je bilo netaknuto od svih tih uvreda, a voda hladna, i da putnik nije toliko žurio možda bi se odvažio da pokvasi noge.
Na putu ka jugu, putnik oseća zabrinutost zbog slike onog hotela. Ona stena je nesumnjivo snažna, ali hoće li izdržati onu strahotu? Ova uznemirenost nije povezana sa težinom zgrade, već sa pravom koje svakom časnom kamenu pomaže da se otarasi nepodnošljivih fizičkih i moralnih tereta na svojim povređenim leđima. Zatim se putnik priseća kuda je u ovo doba krenuo i uzdiše od olakšanja ali i pomirenosti. Usput još treba da poseti Eriseiru, sa zadovoljstvom će videti svod sa oslikanim kesonima u parohijskoj crkvi, ali odmah napred, tako ogroman da se i sa ove udaljenosti vidi, gotovo da mu se mogu izbrojati rupe na fasadi, nalazi se samostan iz Mafre. Putnik ne može da ga promaši. Ide kao hipnotisan, prestao je da misli. I, kada napokon kroči nogom na zemlju, vidi koliku još udaljenost treba da pređe do predvorja crkve, do stepeništa, do crkvenog dvorišta, i gotovo da gubi svest. Međutim, seti se Fernaoa Gomeša Pinta, koji je tako dalekim zemljama hodao, koliko puta pešice i po najgorim putevima, i, sa ovim uzornim primerom u mislima, namešta zavežljaj na ramenu i junački nastavlja dalje.
Samostan iz Mafre je velik. Velik je samostan iz Mafre. Mafrin je veliki samostan. Tri su načina da se kaže, mogao bi biti i pokoji više, i svi se mogu sažeti u ovaj jednostavan način: samostan Mafra je velik. Čini se da se putnik šali, pa ipak ne zna kako da obuhvati ovu fasadu koja ima više od dvesta metara dužine, na četrdeset hiljada kvadratnih metara, sa četiri hiljade i pet stotina vrata i prozora, sa osam stotina i osamdeset sala, u kulama visine šezdeset dva metra, u ovim velikim kulama, u ovoj kupoli. Putnik nestrpljivo traži vodiča. Za njega se hvata poput brodolomnika. Ovi vodiči mora da su veoma navikli na to. Strpljivi su, ne podižu glas, vode posetioca sa neizmernom pažnjom, znaju kakvim nasilničkim traumama su došli da se izlože. Preskaču sale, zakidaju na vratima i prozorima, prepuštaju tišini čitava krila, a što se tiče informacija daju samo onu koja je očigledna, da ne bi preopteretila mozak niti bocnula srce. Putnik je video atrijum, sa skulpturama iz Italije: može biti da su remek-dela, ko je on da to dovodi u pitanje, ali ostavljaju ga hladnog, potpuno hladnog. A crkva, prostrana ali nesrazmerna, ne uspeva da ga ugreje.
Na ovom putovanju bilo je mnogo svetaca, ali ovde ih je koliko ih ukupno ima na svim ostalim mestima. U seoskim crkvama i u drugim većim, putnik je video pet-šest svetaca, i slavio je, hvalio ih, čak i počeo da veruje u propovedana čuda. Ponajviše, video je da su dela iz ljubavi. Putnika su mnogo puta dirnuli u dušu nezgrapni likovi, mnogi savršene umetnosti, koji su na njega ostavili utisak do fizičke jeze, ali ovaj Sveti Vartolomej u kamenu, koji pokazuje svoju odranu kožu, izaziva u njemu neodređenu odvratnost. Religija koju slike iz crkve u Mafri pokazuju jeste religija fanatika, ne vernika.
Reči vodiča zuje poput osa. On zna iz iskustva kako da uspava posetioce, da ih anestezira. Putnik je toliko zbunjen da mu je zahvalan na tome. Sada su već izašli iz crkve, penju se beskonačnim stepeništem i, jedva da se seća da su otišli da gledaju (kako li vodič izdržava?) sobu dona Marije I, u bogatom imperijalističkom stilu, salu lovačkih trofeja, kuhinju, sobu za sobom, sobu za sobom. A ovde je biblioteka: osamdeset tri metra duga, knjige koje su toliko visoko da se jedva naziru, još manje ih je moguće dodirnuti, saznati kakvu priču pričaju, vodič ne čeka dugo da pokaže znak za povlačenje. Ponovo pokazuje crkvu, sada sa jednog visokog prozora, i putnik ne odstupa samo da ga ne bi ozlovoljio. Vodič je bled, naposletku, putnik razume da je ovaj čovek napravljen od iste gline kao i ostali smrtnici, pati od vrtoglavica, muče ga nesanice i ima muke s varenjem. Nije iako biti vodič u samostanu u Mafri.
Putnik je izašao na ulicu. Nebo je, blaženo da je, plavo, sunce sija, i miluje dašak vetra. Malo-pomalo, putnik se vraća u život. I da bi se u potpunosti oporavio i da ne bi očajavao zbog Mafre, odlazi da poseti Crkvu Svetog Andrije, najstariju žrtvu samostana. To je hram velike i čiste lepote, delo iz 13. ili s početka 14. veka, a njena mešavina strukturnih romaničkih i gotičkih elemenata ispoljava se u harmoničnom susretu koji umiruje. Na kraju, lepota nije umrla.

PRONAÐENI RAJ

Putnik se vratio nazad putem Eriseire, od najsevernije tačke krivine reke Šeleiroš, i zaputio se pravo ka jugu. Ovi drumovi su nelogični, prave se sa velikim namerama da služe svemu što je ovde naselje, malo ili veliko, ali nikada ne idu kraćim putem, skreću gore, pa dole po brdima, i jasno da gube glavu kada stignu pred planinu Sintru. Putnik mora sa izuzetnom pažnjom da gleda u kartu kako ne bi izgubio pravac. Bolje bi prošao da je planina njegov neposredni cilj: tako mu je pred očima da je bilo koji put mogao da posluži. Međutim, ima ovde u blizini jedno seoce, Žanaš mu je ime, čuveno po Crkvici Svetog Mehmeda, retke kružne osnove, i putnik pravi neophodan obilazak. I ne kaje se.
Kada se posmatrač udalji, crkvica više liči na ruralnu građevinu nego na božju kuću. Ima dugačak trem gde je ugodno boraviti i, na delu iza ulaza (ovde jedva da se može govoriti o fasadi), gusti kontrafori štite zidove. Vrata su zatvorena, ali za znatiželjne putnike svaki će prozor poslužiti, čak i sa rešetkama i zaštićen metalnom mrežom. Tamo unutra, u središtu kruga, četiri stuba čine neku vrstu svetilišta gde sjaji svetlost jedne uljane svetiljke. Oltar se naslanja na zid, što verovatno pomalo komplikuje bogosluženje. U slobodnom prostoru raspoređeni su redovi klupa, jasno neuklopljenih u opštu organizaciju prostora. Pravilno je smeštena ona druga izdužena kamena klupa kružnog oblika koja stoji uz čitavu konstrukciju. Istina je da se prekida sa svake strane glavnog oltara, ali njen položaj na dobar način pokazuje obredni čin koji bi neminovno morao biti drugačiji od uobičajenog. Sedeći na kružnoj klupi, vernici okreću lice ka središnjem mestu koje opisuju stubovi, ne ka oltaru. Putnik ne shvata kako ovakvo zatečeno stanje može biti izmireno sa obredom koji se odvija prema pravilu frontalnosti, između sveštenika i skupa koji razmenjuju gestove i reči. Ili je ovo mala tajna, ili nije nikakva tajna. Bilo kako bilo, putnik nije daleko od toga da poveruje da je Isposnica Svetog Mehmeda iz Žanaša svojevremeno bila mesto drugih kultova i drugačijih obreda. Ne bi bila prva crkva na mestu džamije. Isto tako bi se ovde mogao slaviti kult Sunca ili Meseca, i kružni sveti prostor bio bi predstava božanstva. Možda je hipoteza pogrešna, ali ima materijalnu i objektivnu osnovu.
Svi putevi vode u Sintru. Putnik je već izabrao svoj. Obići će Azenjaš do Mar i Praju das Masanaš, prvo će malo pogledati kuće koje se poput vodopada spuštaju niz stenu, zatim peščanik udaran talasima s otvorenog mora, ali priznaje kako je sve ovo gledao bez mnogo zanosa, kao da oseća prisustvo planine iza sebe i čuje je kako ga pita preko ramena: ,,I, gde si ti dosad?“ Isto pitanje mora da se čulo u drugom raju dok je Tvorac bio zauzet skupljajući blato kako bi napravio Adama.
Sa ove strane planine, prvo nailazi na Monserate. Ali koji Monserate? Palatu u orijentalnom stilu, inspirisanu mogulskom arhitekturom, sada napola porušenu, ili park koji se razliva od puta ka dolini? Krhkost štuka, ili izobilje vegetacije? Putnik kreće prvim putem na koji naiđe, silazi nepravilnim stepenicima koji zalaze u šumu, dugačke aleje, i ulazi u kraljevstvo tišine. Istina je da pevaju ptice, da se čuju hitri šumovi nečeg što gamiže, da list pada ili pčela zuji, ali su svi ti zvuci tišina. Visoko drveće uspinje se sa obe strane padine, paprati imaju debele stabljike, i na najdubljem delu doline gde teku vode ima nekih biljaka sa ogromnim i trnovitim listovima ispod kojih bi odrastao čovek mogao da se skloni od sunca. Po jezercima se otvaraju vodeni ljiljani i, povremeno, gluvo ,,tup“ u šumi prepada putnika: to je suva šišarka pala s grane.
Gore iznad je palata. Viđena iz daljine poseduje izvesnu veličanstvenost. Kružne kule, sa karakterističnim obrubom, zapadaju za oko, a vez lukova postaje nematerijalan sa udaljenošću. Kad pogleda izbliza, putnik se rastužuje: ovaj engleski hir, hranjen novcem trgovine tkaninom i viktorijanskim nadahnućem, pokazuje prolaznost oživljavanja. Palata je u radovima, i bolje što je tako: imamo napretek ruševina. Ali čak i kada bude potpuno restaurirana, otvorena znatiželjnim putnicima, i dalje će biti ono što je uvek bila: hir jednog doba koje je imalo sve ukuse, jer nije imalo nijedan jasno određen ukus. Ove arhitekture 19. veka su uglavnom uvozne, eklektične do ludila. Dok su imperije svet osvajale ekonomskim putem, zabavljale su se tuđim kulturama. I to je oduvek bio prvi znak njihove dekadencije.
Sa verande palate putnik posmatra zelenu masu parka. Već je znao da je zemlja plodna: razume se poprilično u žitna polja i borike, u voćnjake i maslinjake, ali da se ta plodnost može pokazati sa tolikom smirenom snagom, kao iz nepresušne utrobe koja se hrani onim što gaji u sebi, to zna samo onaj ko se ovde nalazi. Jedino stavljajući ruku na ovo stablo, ili kvaseći je u vodi bazena, ili milujući nagnutu statuu obraslu mahovinom, ili, zatvorivši oči, slušajući podzemni šum korenja. Sve ovo prekriva sunce. Blagi napor drveća podigao bi zemlju ka njemu. Putnik oseća vrtoglavicu od velikih kosmičkih vetrova. I, kako bi se uverio u to da neće izgubiti ovaj raj, vraća se istim putem, broji mahovine i pronalazi još jednu, te izlazi zadovoljan što zemlja obećava da neće nestati tako brzo.
Vijugav, izuzetno uzan put obilazi oko planine poput zagrljaja. Kupole od zelenila štite ga od sunca, ljubomorno čuvaju putnika od okolnog krajolika. Kome trebaju široki horizonti kada je najbliži treperava zavesa stabala i lišća, beskrajna igra zelenila i svetla. Setijaiš se pojavljuje na neuobičajen način, sa velikim travnatim platoom, naposletku nešto više od vidikovca koji gleda na ravnicu i jednog scenografskog pogleda na palatu Pena, onde na vrhu.
Objasniti palatu Pena avantura je u koju se putnik neće upustiti. Dovoljno je samo pogledati je, istrpeti udar ove zbrke stilova, preći u deset koraka od gotičkog do manuelinskog, od mudeharskog do neoklasičnog, gde mnogo toga ima vrlo malo smisla. Ali ono što se ne može poreći jeste da, viđena izdaleka, palata predstavlja privid nesvakidašnjeg arhitektonskog jedinstva koje verovatno potiče daleko više od njene savršene uklopljenosti u krajolik, nego od odnosa među njenim delovima. Element po element, Pena je nagomilano dokazivanje zamisli koje nimalo nisu marile za estetske sklonosti ili protivrečnosti. Glavna kula je očigledno u svađi sa cilindričnom velikom kulom na drugom kraju, a ta pripada porodici drugačijoj od manjih osmougaonih kula koje se nalaze pored Tritonovih vrata. Veličanstvenost i jedinstvo odlikuju izuzetno jake lukove koji zaštićuju gornje terase i galerije. Putnika sve ovo asocira na Gaudija, ali možda bi bilo tačnije reći da su sa istih egzotičnih izvora crpli inspiraciju veliki katalonski arhitekta i nemački vojni inženjer Fon Ešvege, koji beše došao u Penu po narudžbi drugog Nemca, Ferdinanda od Saks-Koburg Gote, kako bi otelotvorio romantičarske maštarije po izrazito germanskom ukusu.
Istina je pak da bez palate Pena gorje Sintre ne bi bilo ono što jeste. Izbrisati je iz krajolika, izbaciti je makar i sa fotografije koja beleži one visine, značilo bi promeniti u osnovi ono što je već njegova priroda. Palata se pojavljuje kao jedno osobeno cvetanje stenovite mase koja je podupire. I ovo je zacelo najbolja pohvala koja može biti upućena jednoj zgradi koju, po njenim delovima, karakterišu, kao što je već neko napisao, „mašta, nesvesnost, loš ukus, improvizacija“. Ipak, ono gde ta mašta, nesvesnost, loš ukus i improvizacija prelaze granicu i meru jeste unutrašnjost.
Trebalo bi, u ovom trenutku, da putnik bolje objasni. Neporecivo je da u svečanom salonu, u sobi kraljice Amelije, u Dvorani Saksa, ima mnogo vrednog, nameštaja i predmeta od velike materijalne i umetničke vrednosti. Svaki ponaosob, izolovani od onoga što ih okružuje, pravdaju zainteresovano posmatranje. Ali, suprotno od strukturnih elemenata palate koji su usklađeni u neočekivanom jedinstvu oprečnosti, oni unutar palate ne postižu ono jednostavno mirenje dekorativnih elemenata koje karakterišu upravo srodnosti ukusa. I kad su izvesni stari komadi ovde smešteni, odmah su neutralizovani, potom porušeni u opštem ambijentu: primer toga je soba dona Amelije. Kada bi putnik želeo da se našali, rekao bi da je u ovu palatu nabijena mala palata. Zapravo, romantičarska preteranost spolja nije zaslužila buržoasku preteranost unutrašnjosti. Veštačkom putu za obilazak utvrde, beskorisnim stražarnicama na uglovima i puškarnicama koje čeznu za prevaziđenim ratovima, pridružila se pozorišna scena dvorova koji su o kulturi imali poimanje u suštini ornamentalno. Kad su poslednji kraljevi dolazili da se odmore od upravljanja, ulazili su u pozorište: između ovoga i iscrtanog papira razlika nije velika. Kada bi morao da bira, putnik bi radije organizovani haos Fon Ešvegea nego novopečeni luksuz kraljevskih ljudi.
Putnik je iz ovih palata nazreo Mavarsku tvrđavu, i bio je zadovoljan. Štaviše, tvrđave su za to da se gledaju spolja, a ova, tako uređena iz daljine, i treba da bude takoviđena, u simboličnom smislu.
Putnik ponovo kreće na put, i toliko toga treba da obiđe, tako je stalna snaga vegetacije, toliko utisaka koje iz svega upija da mu se putovanje čini dužim nego što u stvarnosti jeste. Dugo i srećno, redak slučaj kada se ove dve reči mogu spojiti.
Zbog ovog spoja reči, setio se kako ih je sjedinio Filip II, kada se hvalisao kako na prostorima njegovog carstva sunce nikada ne zalazi, i kako se hvalio da su u kraljevstvima kojima je vladao, uključujući i Portugaliju, postojali najbogatiji i najsiromašniji samostani na kugli zemaljskoj: Eskorijal i franjevci kapucini iz Sintre. Filip II je stoga imao sve: najveće bogatstvo i najveće siromaštvo što mu je, prirodno, ostavljalo mogućnost izbora. Imaju kraljevi posebnu povlasticu da im na svemu treba zahvaliti: na bogatstvu koje je njihovom položaju išlo u prilog, i na siromaštvu koje nisu brinuli da poprave kod drugih. Ono što im je značilo, za spokoj njihove duše, beše to što su mogli bez ljage na časti i griže savesti da odu u siromaštvo, kada su ga tražili među fratrima. Putnik ne zna da li se Filip II nekad popeo na gorje Sintre da bi posetio franjevce najsiromašnijeg samostana i na taj način uneo ravnotežu u svoje boravke u najbogatijem samostanu. Ali don Sebaštijao, pre njega, mnogo puta je dolazio među kapucine da vežba sa fratrima, jer svi su morali da se obraduju poseti Njegovog veličanstva. Za one gvozdene alke, govori čuvar putniku, don Sebaštijao je vezivao konja, i za ove je stolove sedao kako bi obedovao i osvežio se od velikog uspona. Zapanjujuće je koliko jedan čuvar zna o ovim veličanstvenim stvarima i kako o njima govori kao da beše svedok, u tom ubeđenju putnik gleda u gvozdene alke i u stolove i toliko iščekuje da čuje rzanje konja i kralja kako govori.
Behu to i dalje mirna vremena. Nije bilo razloga za strah od Kastilje, Filip II beše se zadovoljio Eskorijalom, nije imao ambicija nad ovim siromašnim samostanom samo od kamena napravljenim, čija jedina uteha i odbrana od velikih hladnoća iz gorja beše pluta kojom su ga darežljivo oblagali i koja se, obnovljena, i danas pokazuje. Onome ko ovde beše odlučio da živi i umre, zaista skromnost beše po volji. Ova vratašca - da bi kroz njih prošlo, čak i dete mora da se sagne - zahtevala su radikalno podređivanje tela i duše, a ćelije do kojih vode naterale bi udove da se smanje. Koliko je ljudi dopustilo sebi da se podrede, ili bolje, koliko njih je došlo u potrazi za podređenošću? U kaptol ne stane više od pet-šest ljudi, trpezarija izgleda kao igračka, malo od prostora preostaje za ploču stola, a zatim sledi uporno mučenje tela klupama od izbrazdane plute, ako je već do tada nisu izglačali. Putnik razmišlja pomalo o tome da bude fratar. Za njega, čoveka tako svetovnog, zanimljiva je tajna da neko izađe iz kuće, napusti posao i dođe da lupa na ulazna vrata: „Želim da uđem“, i potom ne brine više ni za šta, čak ni kada je don Sebaštijao prestao da dolazi i drugi beše kralj, fratrima kapucinima bilo je sasvim svejedno. Smatrajući da im je nebo osigurano, tamo su jedni drugima govorili kako anđeli ne znaju portugalski niti španski, i nastojali da usavrše latinski, što je, kao što svi znamo, nebeski jezik. Ovo putnik šapuće sebi u bradu, ali je iskreno impresioniran: čitava žrtva, čitavo odricanje, ceo čin predanosti diraju ga u dušu. Čak i za ovako sebičnog putnika kapucini iz Samostana Sveti Krst skupo bi platili. Zbog ove će jeretičke misli, verovatno, putnik biti izbačen iz raja. Mogao bi još umaći, sakriti se u gustiše, ali posle bi pala noć i nije on tako hrabar da se navikne na velika suočavanja sa mrakom u ovom gorskom stenju. I zato silazi u varoš, što je isto što napustiti raj zbog sveta, ostavljajući na miru zaborava sene fratara koji zgrešiše samo u tome što su se smatrali spasenima.
Gotovo jednako raznorodna po stilovima kao palata Pena jeste Nacionalna palata varoši. Ali ova je poput dugačke plaže gde plime vremena polako ostavljahu svoje davljenike, polagano gradeći, polagano stavljajući jednu stvar na mesto druge, i zbog toga, ostavljajući od ove više od obične uspomene: prvo, gotički dvor don Diniša, zatim, proširenja odlukom don Žoaoa I, kasnije don Afonsa V, don Žoaoa II, i najzad, don Manuela I, po čijem nalogu beše izgrađeno čitavo krilo na istočnoj strani. U Nacionalnoj palati oseća se vreme koje je prošlo. Nije to ono okamenjeno vreme iz Pene, ili izgubljeno vreme kao u Monserateu, ili onaj veliki znak pitanja iz kapucinskog samostana. Kad se putnik seti da je u ovoj palati bio slikar Jan van Ajk, pomisli kako barem neke stvari na ovom svetu imaju smisao.
Po njegovom ukusu, neke bi sale trebalo da budu više ogoljene, bliske, koliko god je to moguće, svojoj prvobitnoj nameni. Srećom što su tavanice pošteđene pokućstva od kojih se podovi ne mogu sami braniti. Tako putnik može da gleda svod sa panoima iz Dvorane grbova, da ima o njoj sliku kakvu je manuelinski dvor imao, čak i ako je čitanje drugačije, i bez ičega što bi ga omelo da potvrdi da je kraljevski grb ovde poput Sunca oko koga se, kao sateliti, raspoređuju grbovi prinčeva i, na drugom spoljašnjem prstenu, grbovi plemstva toga vremena. I onaj svod iz Dvorane labudova, sa škrinjama, i onaj iz Dvorane Pegaš, sve ove dvorane ,,sa dobrom namerom" pričaju, čak i kada izjavljuju ono što bi trebalo da bude dobrano ućutkano. Ipak, ne može se biti nepravedan prema ovim izvanrednim keramičkim pločicama, onima iz sale Galija i svih ostalih, čije su tajne izrade verovatno izgubljene. A to veoma uznemiruje putnika: ništa što čovek beše izumeo ili otkrio ne bi trebalo da se izgubi, sve bi trebalo da se prenosi. Ako putnik ne bude znao kako da opet ponovi ovu plavu boju iz Feša, onda je siromašniji od svih fratara kapucinskog samostana zajedno.
Malo je stvari lepših i mirnijih od dvorišta palate Da Vila, malo je stvari blaženijih u svojoj uzvišenosti od gotičke kapelice. Kada se hrišćanski duh susreo sa arapskim duhom, začeta je nova umetnost. Potkresaše joj krila da ne bi letela. Među rajskim pticama ova bi bila jedna od najlepših. Ali ne može da leti, ne može da živi.

NA VRATIMA LISABONA

Zbog reči koje je čuo u palati Sintre, putnik je pomislio na kralja koji devet godina tamo beše zatočen: zvao se Afonso i bio je šesti po redu. Narod se mnogo potresa nad kletom sudbinom kraljeva i prinčeva, a to da se jedan legitiman kralj zamisli zaključan između četiri zida, da hoda tamo-amo, do te mere da izliže mozaik na podu, izazvalo je mnogo zaludnog zgražavanja. Taj Afonso VI ne samo da je bio mnogo budalast nego i nije imao neku muškost, garanciju za kraljevsko potomstvo. Najzad, to su priče porodica iskvarene krvi, koje se ne popravljaju iako su obnovljene. Dinastija Aviš se ugasila sa degeneričnim don Sebaštijaom i slabašnim kardinalom-infantom, a odmah zatim i Bragansa, smrću sjajnog don Teodozija, posle njega su jedino mogli da postave na tron mentalno zaostalu vucibatinu. Putnik bi voleo kada bi se mogao sažaliti nad čovekom, ali od toga ga je odvratilo upravo sećanje na strašnu borbu između dvorova u koju svi behu umešani, kralj, kraljica, infant, italijanski i francuski štićenici, ministri, dok se ovom zemljom običan narod rađao, radio, umirao i plaćao troškove. I putnik misli, bilo je zatvorenika koji su zaslužili poštovanje. Nisu svi za isti koš.
U Kaškaišu je putnik otišao u Muzej Kaštra Gimarainša da vidi Lisabon. Možda zvuči nelogično, ali prava je istina. Ovde se čuva Hronika don Afonsa Enrikeša Duartea Galvana, na čijoj prednjoj korici jedna minijaturan crtež prikazuje prestonicu kraljevstva smeštenu među šesnaestovekovne zidine. Po reci plove brodići različitih vrsta u veličina, brodovi, karavele, lađe, ne znajući kuda, ali bez sudaranja. Iluminista nije znao mnogo o vetrovima, ili je znao toliko da je upravljao njima po svojoj volji. Ovaj muzej ima još toga što treba videti, ali je putnika naročito zanimala ona stara slika jednog nestalog grada, velegrada potopljenog vremenom, sravnjenog zemljotresima i koji, dok raste, samoga sebe polako proždire.
Turisti obožavaju ove priobalne krajeve. Putnik nije turista, on je putnik. Razlika je velika. Putovati znači otkriti, ostalo je jednostavno pronaći. Zbog toga treba razumeti što prolazi bez posebnih zadržavanja na ovim blagougodnim plažama, i ako na mirnim talasima Eštorila odluči da nakratko zaroni, neka to ostane bez pomena. Istina je da putnik voli parkove i vrtove, ali ova rascvetana suknja koja se od kazina prostire sve do plaže nije ovde radi šetanja, ona je poput tepiha iz palate oko koga se jedan za drugim nižu posetioci. A kada je reč o mirnim ulicama koje se prepliću po strmim padinama, sve su same zidine i zatvorene kapije, pregrade i luksuzni paravani. Ovo nije Lamego, neće se pojaviti pripit čovek nudeći sobu za spavanje i razmenjujući teorije o sudbini čovečanstva. Putnik se seća da su u blizini pronađeni ostaci kostiju i lobanje, skriveni hiljadama godina, izmešane sa kamenim sekirama, dletima i motikama, i drugim sitnim korisnim ili obrednim predmetima; zatim gleda u skupocene hotele, neprijatan vrt, prolaznike i šetače, i dolazi do zaključka da je svet komplikovan. I taj zaključak je toliko jedinstven da putnik nagrađuje sebe kupanjem u moru ili odlaskom u kazino i osvajanju glavne premije.
I eno Lisabona. Ali pre nego što se usudi da izvede taj podvig, koji ga u dubini duše zastrašuje, putnik će otići u ovo priobalno naselje zvano Karkaveloš, da vidi ono što samo malo ljudi poznaje, od miliona njih koji u Lisabonu žive, od mnogih hiljada koji na kupanje dolaze, odnosno, da zaključi, parohijsku crkvu. Spolja niko ne bi ni paru za nju dao: to su četiri zida, jedna vrata, jedan krst iznad. Neki jansenovski duh rekao bi da se za obožavanje boga ne traži više. Dobro je što tako nije razumeo onaj ko je o ovom delu odlučivao. Unutra se nalazi jedna od najveličanstvenijih dekoracija sa raznobojnim azuležima koje je putnik ikada video. Izuzev kupole nad transeptom, svi zidovi, svi lukovi, sav prazan prostor obloženi su ovim neponovljivim ukrasom, koji se danas tako nesrećno upotrebljava. Budući da živi blizu, putnik će se ovde vratiti još jedanput, i još mnogo puta. Od toga nema veće pohvale.
Verovatno bi bilo neprilično ne otići u Keluš. Pa neka ode i pobedi antipatiju koju oseća prema dvoje kraljevskih veličanstava koja su onde živela, onome don Žoaou VI, koji je, misleći na sebe, govorio: „Njegovo veličanstvo boli stomak“, ili, „Njegovo veličanstvo bi htelo svinjsko uvo“, i onoj dona Karloti Žoakini, nadžak-babi, spletkašici i, da dodamo soli na ranu, ružnoj kao noć. Razgovori između ovo dvoje mora da su bili zabavni, a ljubavni život da pukneš od smeha. Međutim, putnik je veoma diskretan po pitanju intimnih života, i ako putuje, ne radi to da bi se kasnije ponašao poput kakve vulgarne tračare: neka kraljice sa njenim ljubavnicima, slugama na dvoru, i kralja sa njegovom lošom probavom i pogledajmo šta ova palata ima da pokaže. Spolja, to je jedna kasarna, ili roze bombona, ako je gledana iz Neptunovog vrta. Unutra se zatiče uobičajen sled raskošnih sala i privatnih odaja: sala za muziku, prestona dvorana, trpezarija, kraljičina soba za ulepšavanje, kapelica, i još ova soba i ona soba, i kraljevski krevet, i don Žozeova stolica, i venecijanski lusteri, i drvo iz Brazila, i italijanski mermer. Izvorne, ozbiljne umetnosti gotovo da i nema; na sve strane je površna, dekorativna umetnost, zabava za oči i mozak na ispaši. I tako se putnik polako prepušta uljuljkujućem čavrljanju vodiča, koji otvara put i ponešto od razboritosti pitomom stadu današnjih posetilaca da skoro mesečari, sve dok ga iznenada ne probudi stari osećaj srdžbe.
Nalazi se u sali Don Kihota, gde se, kako kažu, rodio i gde je umro don Pedro IV. Nisu ovaj početak i ovaj kraj to što potresa putnika: samo bi još nedostajalo da zaplače zbog tako običnih stvari. Ono što ga zapravo brine jeste neslaganje ovih scena iz života siromašnog plemića iz Manče, onoga koji bdi nad čašću i pravdom, to što je ludi zaljubljenik, izumitelj divova, stavljen na ovo mesto, u ovu palatu Keluš koja je rocaille čitala na portugalski način i neoklasično na francuski, i više je grešila nego pogađala. Neke stvari su u celosti pogrešne. Nesrećni Don Kihot, koji je jeo malo iz potrebe i radi poziva, a zbog usiljene je čestitosti trpeo više nego što je trebalo, beše silom metnut na neki dvor sa jednom kraljicom koja ne htede čuti za umerenosti i jednim kraljem koji je neumereno uživao u fazanu i svinjskim papcima. Ako je istina da je ovde rođen don Pedro, ako u njemu beše, pored porodičnih i dinastičkih interesa koje je bilo poželjno očuvati, istinske ljubavi prema slobodi, onda Don Kihot od Manče beše učinio koliko je mogao da bi se osvetio uvredi što ga na ovim zidovima naslikaše. Prebijen na mrtvo ime, pridižući trup obamrlim rukama, gotovo mutnih očiju od nesvestice iz koje se probudio ili u koju će pasti, čuje jedno dete i njegove prve krike i reče mu, svojim dobrim servantesovskim jezikom koji putnik prevodi: „Čuješ ti, maleni, ako već moram da čamim ovde, nemoj me obrukati za života.“ I ako je istina da je ovde don Pedro došao da umre, isti taj Don Kihot, sada jašući na konju kao da će svakog trena ponovo odjahati, i podižući ruku u pozdrav, verovatno mu beše rekao u poslednjem trenutku: „Hajde, nisi bio loš.“ Iz takvih usta, i upućene jednom običnom kralju, ne bi se mogle očekivati utešnije reči.

KAŽU DA DOBRA JE STVAR

Ovde je ogrlica. Putnik je dao obećanje i sada će ga ispuniti: čim stigne u Lisabon, otići će u Arheološki i etnografski muzej u potrazi za pomenutom ogrlicom koju je koristio rob Lafetaša. Na njoj se mogu pročitati sledeće reči: „Ovaj crnac je vlasništvo Agoštinja de Lafete iz Karvaljala de Obidoša.“ Putnik ih ponovi jednom i drugi put kako bi ih urezao u pamćenju. Ovaj predmet, ako mu se mora odrediti cena, vredi milione i milione konta,67 jednako kao i hijeronimski manastir odmah pored, Vitlejemska kula, predsednička palata, svi automobili u vreme špica, verovatno i čitav grad Lisabon. Ova ogrlica je baš to, pazite, visila je o vratu čoveka, natopljena njegovim znojem, a možda i ponekom kapi krvi, od biča koji je ciljao pleća ali ih je promašio. Putnik je neizmerno zahvalan onome ko ju je pokupio i nije uništio dokaz velikog zločina. Uz sve to, zato što nikada nije prećutao da kaže ono što misli, koliko god to glupavo bilo, daće još jednu izjavu: ogrlica crnca Agoštinja de Lafete trebalo bi da se izloži u jednoj sali gde ne bi bilo ničega drugog, samo ona, da ništa ne bi skrenulo pažnju nijednom putniku i da niko posle ne bi mogao da kaže da je nije video.
Muzej ima na hiljade predmeta o kojima putnik neće govoriti. Svi oni imaju svoju vlastitu povest, od paleolita do prošloga veka, i svaka je od njih kratka ili duga pouka. Putnik bi voleo da uzme najstariji i potom sledi istoriju sve do najmlađeg. Izuzev nekoliko znanih bogova i ponekog rimskog cara, ostatak su anonimni neznanci, bezimeni i bezlični. Postoji po jedna reč da opiše svaki predmet, i putnik otkriva, zapanjen, da je istorija ljudi istorija tih predmeta i reči koje ih imenuju, i postojećih veza između njih, i njihova upotreba i neupotreba, kao i toga kako, za šta, gde i ko ih je stvorio. Tako ispričana, istorija se ne pretrpava imenima, to je istorija materijalnih činova, misli koje ih određuju, istorija činova koji određuju misao. Bilo bi dobro ostati ovde i ispitivati ovu bronzanu kozu ili ovu antropomorfnu pločicu, ovaj friz ili ovaj četvoropreg pronađen u Obidošu, tako blizu Karvaljala. Da bi se pokazalo u praksi da je istovremeno moguće i neophodno povezati sve stvari kako bi se svaka razumela.
Putnik izlazi na ulicu i oseća se izgubljeno. Kuda će? Koja će mesta posetiti? Koja će druga ostaviti po strani, zbog svoje namere ili nemogućnosti da sve vidi i o svemu govori? I, šta je to videti sve? Jednako legitimno bilo bi prošetati vrtom i otići i videti brodove na reci kao i posetiti hijeronimski samostan. Ili ništa od svega ovoga, samo ostati sedeći na klupi ili na travnjaku, uživajući u predivnom i sjajnom suncu. Kaže se da usidren brod ne plovi. To je istina, ali upravo se sprema da isplovi. Putnik puni pluća čistim vazduhom, kao neko ko podiže jedra da uhvati vetar sa pučine, i kreće put hijeronimskog samostana.
Dobro je učinio što je upotrebio pomorski rečnik. Ovde, na samom ulazu sleva, nalazi se Vasko da Gama, koji je otkrio put do Indije, a zdesna položena statua Luiša Kamoiša, koji je otkrio put do Portugalije. Njegove kosti ne počivaju ovde, niti iko zna gde su; kosti Vaska da Game možda jesu, a možda i nisu u samostanu. Ima nekih pravih tamo pozadi, zdesna, u jednoj kapelici u transeptu; tamo su (jesu li?) ostaci don Sebaštijaoa, u drugim prilikama pominjanog u ovoj povesti. I nećemo više govoriti o grobovima: hijeronimski samostan je arhitektonsko čudo, ne nekropola.
Arhitekte manuelinskog stila stvorile su mnogo toga. Nikada ništa savršenije od ove kupole broda niti tako odvažno kao što je onaj transept. Toliko je puta bio na strani prirodne grubosti kamena, a sada se predaju pred ovom istančanom dekoracijom poput fine čipke, pred stubovima, tako neverovatno tankim za teret koji nose. I uočava blesak genija koji je na svakom stubu ostavio deo neukrašenog drveta: arhitekta je, razmišlja putnik, poželeo da oda počast osnovnoj jednostavnosti materijala, i istovremeno uneo jedan element koji će uznemiriti lenjost pogleda i podstaći ga.
Međutim, mesto gde putnik polaže oružje i predaje se nalazi se pod kupolom transepta. Dvadeset pet visoko, u jednoj šupljini od dvadeset devet metara sa devetnaest. Nema ovde stuba koji bi zaštitio ogromnu masu kupole, započete u jednom jedinom zamahu. Poput ogromnog brodskog trupa okrenutog naopako, ovaj vrtoglavi trbuh pokazuje skelet, prekriva svojim podvodnim delom zapanjenost putnika koji ne zna da li da padne ničice upravo onde i pohvali onoga ko je takvo čudo osmislio i sagradio. Ponovo prolazi brodom, ponovo mu pažnju privlače lepo izvajani trupovi stubova koji na vrhu poprimaju ili izbijaju iz nervure kupole poput palmi. Tumara s jedne strane na drugu prolazeći među turistima koji govore polovinu svetskih jezika, i dok se u međuvremenu održava jedno venčanje, otac izgovara uobičajene reči, svi su srećni, daj bože da tako i ostanu i da imaju dece koliko žele, ali da ne zaborave da ih nauče da vole ove kupole koje roditelji jedva da su primetili.
Klaustar je prelep, ipak, ne oduševljava putnika, koji o klaustrima ima veoma čvrste stavove. Priznaje da je lep, ali smatra da ima previše ornamentike, da je prezasićen, premda misli da je moguće pronaći, pod tim slojem, harmoniju strukture, ravnotežu velikih masa, istovremeno pojačanih i lakih. Uz sve to, nije to strast putnika. Ostavio je srce nekim od klaustara o kojima je govorio. Ovaj mu je samo zadovoljio oči.
Putnik nije govorio o portalima: južni, koji gleda na reku, i drugi, okrenut ka zapadu, u ravni crkve. Oba su lepa, filigranski izrađena, ali budući da je prvi više ukrašen, jer je mogao da se razvije čitavom dužinom fasade, putniku se više sviđa drugi, možda zbog veličanstvenih kipova don Manuela i dona Marije, Šanterenovih dela, ali najverovatnije zbog jedinstva gotičkih i renesansnih dekorativnih elemenata, i skoro bez imalo manuelinskih. Ili je onda drugačija manifestacija putnikovog već pokazanog ukusa za jednostavnije i strože. I te kako je moguće. Drugi će imati drugi ukus, i tim bolje za sve.
Između Pomorskog muzeja i Muzeja kočija, između nekoliko sredstava za plovidbu i drugih za prevoz po zemlji, putnik odlučuje da ode u kulu Belem. U vreme kada je bilo lako rimovati i teško osećati patriotizam, jedan pesnik je napisao: ,,So istofazemos bem, torres de Belem.“ (Samo jednu stvar dobro radimo, Vitlejemske kule gradimo.68) Putnik se ne slaže. Dovoljno je putovao da bi znao da su u Portugaliji mnoge druge stvari napravili dobro, kao na primer kupole hijeronimskog samostana koje upravo gleda. Ili se Karloš Keiroš pretvarao da ih nije video, ili mu je bilo lakše da nađe rimu za Belem nego da pronađe skladnu rimu za samostan. U svakom slučaju, putnik ne vidi kakvu bi vojnu korist moglo imati ovo delo draguljara, sa predivnom verandom okrenutom ka Težu, pre pravim mestom za razgledanje parade brodova nego za nišanjenje iz topovskih cevi. Neka je na znanje da ova kula nikada nije iskusila bitku. Tim bolje. Zamislite kakve bi štete na ovom radu poput čipke napravila bombardovanja ili upadi iz 16. veka. Ovako, putnik može da obiđe prostorije na svakom spratu, ode do visokih stražarnica, pojavi se na balkonu okrenutom prema reci i oseća žaljenje zbog toga što ne može da vidi sebe kako se pojavljuje na tako lepom mestu. Najzad može da siđe dublje u tamnice, gde su nekada zatvarali osuđenike. To je opsesija čoveka: ne može da pogleda zloslutnu rupu, a da ne pomisli da u nju strpa drugog čoveka.
Nije putnik mnogo vremena proveo u Pomorskom muzeju, a još manje u Muzeju kočija. Kad vidi brodove izvan vode, rastuži se, a pompezna i ceremonijalna kola ga rasrde. Brodove, hvaljeni bili, još mogu odneti do reke, ali bilo bi zaista smešno videti kočije kako se groteskno kotrljaju po ulicama i auto-putevima, kao nezgrapne kornjače koje su usput izgubile noge i oklop.
Zbog nekoliko dobrih razloga i jednog još boljeg (da bi skinuo paučinu s duha), putnik je otišao u Muzej narodne umetnosti. On je pravo osveženje. I postavlja mnogo pitanja. Putnik bi smesta uzeo ovu zbirku i podelio je na dve grane od kojih bi svaka bila prijemčiva za široke razvoje: granu upravo narodne umetnosti i granu umetnosti rada što ne znači organizovati dva muzeja, pre učiniti vidljivijima veze između rada i umetnosti, pokazati nadopunjavanje između umetničkog i korisnog, između predmeta i čulnog zadovoljstva. Nije da muzej ne predstavlja jednu izvanrednu lekciju objektivne lepote, međutim, pati od prvorodnog greha jednostavne izložbe sa nimalo jednostavnim ideološkim ciljevima, poput onih koji su upravljali njegovim stvaranjem i organizacijom. Putnik voli muzeje i ni zbog čega na ovome svetu ne bi glasao za njihovo istrebljenje u ime takozvanih modernih kriterijuma, ali se nikada neće pomiriti sa neutralnim katalogom koji uzima objekat sam po sebi, određuje ga i uklapa među druge objekte, tako što radikalno preseca pupčanu vrpcu koja ih je vezivala za njihove stvaraoce i njihove korisnike. Jedan ex-voto zahteva odgovarajući društveni, etički i religijski okvir; jedne grabulje nisu razumljive bez rada za koji su napravljene. Moralne i tehničke novine odguraće sav ovaj materijal ka arheologiji, a ovo je samo razlog više za nove muzeološke potrebe.
Putnik je govorio o jednom i mnogim postavljenim pitanjima. Neka ostane samo ovo: budući da portugalsko društvo proživljava tako naglašenu krizu ukusa (naročito u arhitekturi i skulpturi, u predmetima svakodnevne upotrebe, u urbanim aktivnostima), ne bi nimalo naštetilo sudijama i odgovornima za tu estetsku iskvarenost, i nešto bi dobra učinilo onima koji nas polagano guše, da odu i provedu nekoliko popodneva u Muzeju narodne umetnosti, razgledajući i razmišljajući, pokušavajući da razumeju onaj gotovo mrtav svet i otkriju koji je to njegov deo koji bi trebalo da bude prenet u budućnost radi osiguravanja našeg kulturnog preživljavanja.
Putnik nastavlja duž reke, tako drugačije od one tekuće vode iz Almorola, ali koja je sama za sebe gotovo potok u poređenju sa beskrajem koji se ispred Sakavema pruža i, bacivši zadovoljne poglede na most danas zvan 25. april (pre je nosio ime jednog licemera, koji se do poslednjeg časa pretvarao da ne zna kako će delo biti nazvano), penje se stepeničicama Stene grofa od Obidoša kako bi otišao u Muzej drevne umetnosti. Pre nego što uđe, uživa posmatrajući ukotvljene brodove, nerazmrsivu zbrku brodskih trupova i jarbola, dimnjaka i dizalica, kranova i zastavica, i obećava sebi da će se vratiti noću da bi se divio svetlostima i pokušao da pogodi značenje metalnih zvukova koji odzvanjaju i šire se u odjeku mračnih voda. Putnik bi voleo da ima dvadeset čula, ali bi i dalje smatrao da ih je nedovoljno, i zadovoljava se sa pet koje ima od rođenja da čuje ono što vidi, da vidi ono što čuje, da miriše ono što oseti pod vrhovima prstiju, da na jeziku oseti ukus soli koju tačno u ovom trenutku čuje i vidi u talasu koji dolazi sa pučine. Sa vrha Stene grofa od Obidoša putnik tapše životu.
Za njega, najlepša slika na svetu nalazi se u Sijeni, u Italiji. To je maleni pejzaž Ambrođa Lorencetija, jedva veći od dlana. Ali putnik nije isključiv u ovim stvarima; vrlo dobro zna da tamo negde ima drugih lepših slika na svetu. Muzej drevne umetnosti, na primer, čuva jednu: Pano Svetog Vincentija iz Fore, čak još jednu: Iskušenja Svetog Antuna. Možda je to i Mučenje Svetog Sebastijana Gregorija Lopeša. Ili Skidanje sa Krsta Bernarda Martorela. Svaki posetilac ima pravo da bira, da odredi najlepšu sliku na svetu, onu koju u izvesnom času, na izvesnom mestu, stavlja iznad svih drugih. Ovaj muzej koji bi trebalo da ima daleko lepše ime Muzej zelenih prozora, po ulici u kojoj stanuje, nije poznat niti ima izrazitu reputaciju u poređenju sa ostalima u Evropi. Ali kada bi na pravi način bio iskorišćen, odlično bi zasitio estetsku glad glavnog grada i obližnjih mesta. Da ne ulazimo u avanture o tome koja sala bi vodila u strani deo pinakoteke, putnik je oduševljen načinom kojim su sale portugalskog slikarstva 16. veka prikazale ljudske figure ili životinje, pejzaže, predmete, stvarne ili izmišljene arhitekture, prirodno ili neprirodno izmenjene flore, obične nošnje ili dvorsku odeću, i sve druge slike koje prodiru u fantaziju ili kopiraju inostrane modele.
I, da se vrati nazad na panele - bilo da su delo Nuna Gonsalveša ili ne - prikazuju deliće lika portugalskog karaktera. Istaknuti na gornjem frizu portreta, ovi paneli su tako snažni u izrazu da ih ni bolje istaknute kraljevske, plemićke ili crkvene figure nisu mogle umanjiti. Nije teško uporediti ove likove sa savremenim: svuda po ovoj zemlji ne nedostaju braća blizanci ljudi prikazanih ovde. Međutim, uprkos tim lakim vežbama iz nacionalizma koje su proizašle iz takvog upoređivanja, u Portugaliji kao da ne umemo da pronađemo smislenije zaključke u vezi sa našim nacionalnim identitetom. U nekom trenutku u istoriji Portugalci su prestali da se prepoznaju u ogledalu koje nam ovi panoi pružaju. Jasno je da putnik ne misli na oblike kulta ovde izražene niti na planove za nova otkrića koje će panoi možda nadahnuti. Putnik pribraja ove slike stvarima koje je video u Muzeju narodne umetnosti, i nada se da će to bolje objasniti njegovu misao.
Ne pričamo o Luvru u Parizu, niti o Nacionalnoj galeriji u Londonu, niti o galeriji Ufici u Firenci, niti o Vatikanu, niti o Pradu u Madridu, niti o Drezdenskoj galeriji. Takođe ni o Muzeju zelenih prozora. To je ono što imamo, i dobro je da ga imamo. Putnik je običan posetilac, ima dobar običaj da posećuje svaku salu posebno, ostane tamo jedan sat i potom izađe. Preporučuje ovaj metod. Obrok od trideset jela ne hrani više nego obrok od samo jednog jela; pogledati stotinu slika može da uništi zadovoljstvo koje bi jedna pružila. Osim što se tiče organizacije prostora, aritmetika ima malo šta sa umetnošću.
Vreme u Lisabonu je lepo. Ovom se ulicom silazi do vrta Santoz-o-Veljo, gde se jedan izobličeni kip Ramalja Ortigaoa gubi među zelenilom. Reka se skriva iza jednog niza baraka, ali nazire se. I posle Kaiša do Sodrea oslobađa se i potpuno zaslužuje Trg palate. To je prelep trg sa kojim nikada nismo najbolje znali šta da radimo. Tu je ostala još poneka vladina kancelarija, ove pombalinske69 kućerine loše se prilagođavaju novim poimanjima birokratskog raja. A kada je reč o platou, čas parking, čas mesečeva pustinja, nedostaju mu hladovina, skloništa, središta koja bi privukla ljude na sastanak i razgovor. To je kraljevski trg: onde u uglu beše ubijen jedan kralj, ali narod ga nije prihvatio, osim u veoma kratkim trenucima političkog ushićenja. Trg palate i dalje pripada don Žozeu. Kip jednog od najbleđih kraljeva koji su u Portugaliji vladali gleda reku koju sigurno nikada nije voleo i koja je veća od njega.
Putnik se penje jednom od ovih trgovačkih ulica, sa radnjama na svim vratima, i bankama koje su radnje. Zamišlja šta bi Lisabon na ovom mestu bio da nije bilo zemljotresa. Šta je to što je izgubljeno u urbanističkom smislu? Šta je to što se dobilo? Izgubljeno je istorijsko središte, dobijeno je drugo koje će s vremenom postati istorijsko. Nije vredno truda raspravljati se sa zemljotresima niti proveravati kakve boje beše krava čije je mleko proliveno, ali putnik, prema svom slobodnom mišljenju, smatra kako je pombalinska rekonstrukcija bila silovit kulturni rez od koga se grad nije oporavio i koji ima kontinuitet u zbrkanoj arhitekturi koja je preplavila urbani prostor. Putnik ne žudi za srednjovekovnim kućama ili manuelinskim utvarama. Samo primećuje da su ta i druga vaskrsavanja jedino bila i jesu moguća zahvaljujući nasilnom traumatizmu izazvanom zemljotresom. Nisu pale samo kuće i crkve. Polomila se jedna kulturna veza između grada i njegovog naroda.
Trg Rosio se bolje branio. To je bitno stecište, ima mnogo saobraćaja, ali upravo je to ono što zadržava prolaznike. Putnik kupuje karanfil kod cvećarke sa trga i, okrenuvši leđa pozorištu kome nisu dali pravo da nosi ime Almeida Garet, uspinje se i spušta ulicom Madalena kako bi otišao u katedralu. Na putu se uplašio kiklopske konjaničke statue don Žoaoa I koja se nalazi na Trgu Da Figeira. To je savršeni primer umetničke omaške koju smo retko kad umeli da rešimo: gotovo uvek ima više konja a manje čoveka. Na Trgu palate Mašado de Kaštro je objasnio kako se to radi, ali malo ko ga je razumeo.
Malo je nedostajalo pa da katedrala da ne preživi prepravke iz 17. i 18. veka, posle zemljotresa, sve bez razuma i ukusa. Srećom, oporavljena je fasada i sada je dostojanstvenija u svom vojničkom stilu. Nije najlepši hram u Portugaliji, ali ovaj pridev može da se upotrebi bez oklevanja na ambulatorijum i apsidne kapele, veličanstvena celina kojoj skoro da nema ravne. Takođe, Kapela Bartolomea Žoaneša, u francuskoj gotici, zaslužuje pažnju. I treba pomenuti triforijum, tako harmoničan luk da jedva možete da se skrene pogled s njega. A ako je putnik romantična duša, tamo je i grob neznane princeze, dirljiv do suza. Zadivljujući su i sarkofazi Lopoa Fernandeša Pašeka i njegove druge žene Marije Vilaloboš.
Do sada putnik nije govorio o tvrđavi nazvanoj po Svetom Georgiju. Viđena odozdo, skoro je potpuno skrivena rastinjem. Tvrđava, koja potiče iz brojnih i dalekih bitaka, od doba Rimljana, Vizigota i Mavara, danas pre liči na park. Putnik sumnja da li je to poboljšanje. Seća se veličina Marijalve i Monsanta, i ogromnih ruševina, a ovde, uprkos restauracijama, koje bi u početku ponovo vratile tvrđavu u njeno sećanje stare utvrde, veći utisak odaju nagizdani beli paun ili labud u jezeru. Zbog vidikovca zaboravite na tvrđavu. Ne čini se uopšte moguće da je na onim vratima umro Martim Moniš.70 Uvek je tako: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.
Putnik nije pokazao veliku naklonost prema umetnosti 18. veka, čiji je najveći procvat onaj žoaninski ciklus, bogat u rezbariji i veliki uvoznik italijanskih proizvoda, kako se u Mafri videlo. Osim ako nije prefinjeno laskanje, čini se slabo maštovito nazivati ove stilove po kraljevima i kraljicama koji nisu ni prstom mrdnuli za razvoj istih: Britanci imaju elizabetanski i viktorijanski, mi imamo manuelinski i žoaninski. Ovo samo pokazuje da narodi, ili onaj ko tvrdi da u njihovo ime govori, još se nisu rešili tate i mame, mnogo su balavi u ovom slučaju. Ali, najzad, kraljevi su imali autoritet i moć da raspolažu narodnim novcem, i zahvaljujući ovoj opsesiji sa otačastvima moramo zahvaliti don Žoaou V za izgradnju Crkve Deteta Hrista u znak zahvalnosti zbog rođenja naslednika. Veruje se da je to delo arhitekte Žoaoa Antuneša, čoveka nimalo grešnog u svojoj umetnosti, što se može zaključiti posmatrajući ovu veličanstvenu zgradu. Italijanski stil ovde nije mogao da se izbegne, ali nije uspeo da ugasi ukus naše rodne grude, kao što se može videti na azuležima. Crkva, sa svojim osmougaonim brodom, poseduje savršenu ravnotežu. Putnik će, kada bude imao vremena, morati da proveri zašto je ovom hramu dato nimalo svakidašnje ime Deteta Hrista: sumnja da je u ovo bilo umešano Njegovo veličanstvo, koje je podsvesno crkvu posvetio sinu i nasledniku koji se beše rodio. To je upravo ono što bi Don Žoao V, poznat po maniji za veličinom, i učinio.
Još nije vreme da putnik ode do Alfame. Prvo će otići u Crkvu i Samostan Svetog Vincentija iz Fore koji su sagrađeni, tako kazuje tradicija, u predelima gde su logorovali Nemci i Flamanci koji don Afonsu Enrikešu pružiše preko potrebnu ruku da bi osvojio Lisabon. Ništa nije ostalo od samostana koji je tada izgradio naš prvi kralj: zgrada je sravnjena sa zemljom u vreme Filipa II i na njenom mestu postavljena je druga. To je nadmoćna arhitektonska mašina, iscrtana izvesnom hladnoćom dizajna, veoma uobičajenom za manirizam71. Uprkos tome, putnik ukazuje na jasnu premda diskretnu osobenost fasade. Unutrašnjost je prostrana, veličanstvena, bogata mozaicima i mermerom, a barokni oltar koji je don Žoao V naručio veoma je raskošan, sa svojim snažnim stubovima i velikim svetačkim figurama. Ali u Svetom Vincentiju iz Fore trebalo bi najpre videti panoe sa keramičkim pločicama u porti, posebno one koji predstavljaju osvajanje Lisabona i Santarema, konvencionalne u raspodeli figura, ali bogate pokretom. Druge keramičke pločice sa alegorijskim prikazima ukrašavaju klaustre. Celina postaje pomalo hladna, samostanska u onom smislu koji je definisao 18. vek i zauvek uz njega ostao. Putnik ne odriče zasluge Svetom Vincentiju iz Fore, međutim, ne oseća da mu je dirnuo ni delić tela ili duha. Možda greši, ili možda samo zato što je osetio mnoga druga, dublja osećanja.
Sada je vreme da putnik ide u Alfamu, svestan je da će se izgubiti na drugom ćošku i odlučan da ne pita za put. To je najbolji način da se upozna ovo naselje. Postoji rizik da promaši neko poznato mesto (Kuća u Ulici slepih, Kuća Deteta Božjeg, ili ona na Trgu Largo Rodrigeš de Frejtaš, Kalsadinja de Sao Migel, Ulica Da Regeira, Ulica Beko daš Kruzeš itd.), ali ako bude dovoljno dugo hodao, na kraju će sve pronaći i dok na tom putu otkriće hiljadu i jedno iznenađenje.
Alfama je mitska životinja. Izgovor za sentimentalizme raznih boja, voda koju mnogi žele da navedu na svoj mlin, ne posipa cvećem puteve onima koji tamo uđu, ali putnik oseća kako ga prate ironični pogledi. Nisu to ozbiljna i zatvorena lica iz Bareda. Alfama je više naviknuta na kosmopolitski život, ulazi u igru ne bi li iz nje izvukla kakvu prednost, ali u tajnosti svojih kuća mora da se mnogo smeje onome ko misli da je poznaje zato što je otišao tamo u noći Svetog Ante ili pojeo specijalitet sa pirinčem. Putnik prolazi vijugavim uličicama, ovom čije kuće sa jedne i sa druge strane gotovo ramenima dodiruje, a iznad je nebo samo pukotina između nadstrešnica koje jedva da odvaja dlan, ili ovim kosim platoima gde dva-tri reda stepenika pomažu da se savladaju njihove razlike u nivoima, i vidi da ne nedostaje cveća na prozorima, krletki i kanarinaca unutra, ali loš zadah odvoda koji se na ulici oseća verovatno se još više mora osećati unutar kuća, pokojih gde sunce nikada nije ušlo, a ove u prizemlju, umesto prozora imaju samo ulazna vrata. Putnik je video mnogo od sveta i života, i nikada nije voleo da se nađe u koži turiste koji ide, gleda, pravi se da razume, fotografiše i vraća se u svoju zemlju da kaže kako poznaje Alfamu. Ovaj putnik mora biti iskren. Otišao je u Alfamu, ali ne zna šta je Alfama. I opet isto, ne prestaje da obilazi, da se penje i silazi, i kada je konačno stigao na plato Largo do Šafariš de Dentro, nakon što se nekoliko puta zagubio kao što je i rekao, želi da zađe još jedanput u mračne sporedne uličice, u uznemirujuće slepe ulice, među vratolomne stepenice, i ostane tamo dok ne nauči barem prve reči ovog neizmernog dijaloga kuća, ljudi, priča, osmeha i neizbežnih suza. Mitska životinja za tuđi groš, Alfama živi svoj, teški groš. Ima dana kada je životinja zdrava, ima drugih kada leže u ćošak da liže rane koje su joj vekovi siromaštva otvorili na mesu i ona ne pronalazi način da ih izleči. A čak i tako ove kuće imaju krov, za razliku od drugih nastambi pred kojima putnik nije zažmurio jer im nedostaju krovovi da bi bile kuće.
Napred je Vojni muzej u svoj svojoj slavi, sa zastavama i topovima. To je mesto koje treba posmatrati sa mnogo pažnje, sa istančanim duhom, kako bi se tražilo i pronašlo ono civilno što je u svemu, u bronzi starinskih malokalibarskih topova, u oštrici bajoneta, u svili zastave, u debelom platnu uniforme. Putnik gaji jedinstvenu zamisao da sve civilno može postati vojno, ali je već mnogo teže da išta vojno postane civilno. Koren mnogih nesporazuma upravo odavde vodi. Štetan koren, treba dodati.
Ovaj deo grada nije lep. Putnik ne misli na reku, jer ona, premda naružena barakama, uvek pronađe zrak sunca da ga primi i vrati nebu, ali misli na stare zgrade, poput zidina sa prozorima, a nove izgledaju kao da su iz neurotičnih snova. Putnik sve svoje nade polaže u Samostan Majke Božje.
Viđen spolja, to je ogromna zidina sa manuelinskim vratima na vrhu šest stepenika. Valjalo bi znati da su ova vrata lažna. Radi se o zanimljivom slučaju u kome je umetnost kopirala umetnost kako bi ponovo vratila stvarnost, ne želeći da zna da li stvarnost beše ta koju je kopirana umetnost kopirala. Ovo zvuči kao zagonetka ili brzalica, ali je sušta istina. Kad je 1872. godine započeta restauracija manuelinske fasade Samostana Majke Božje, arhitekta je otišao da vidi Prikaz Svete Aute, koji se danas nalazi u Muzeju drevne umetnosti i preslikao ga crtu po crtu - samo ga malo izduživši - portal kroz koji ulazi procesija noseći relikvijar. Žoao Marija Nepomuseno smatrao je da je ova ideja bila tako dobra kao ona za Kolumbovo jaje, i možda i jeste. Najzad, u obnovi Varšave razrušene u Drugom svetskom ratu pribeglo se slikama venecijanskog slikara 18. veka Bernarda Belota, koji je u tom gradu boravio. Nepomuseno je bio preteča, i glup bi bio kada ne bi iskoristio pouzdanost dokumenata koje je imao u ruci. Ali svi mi bismo ispali dobrano glupi ako na kraju originalni portal nije bio kao portal Majke Božje.
Uprkos činjenici da dekorativni elementi crkve, pevnica i sakristija potiču iz različitih perioda (od 16. do 18. veka), stiče se utisak da postoji veliko jedinstvo stilova. Verovatno taj utisak jedinstva potiče, delom, od zlatnog odsjaja koji sve obavija, ali bilo bi tačnije priznati da je, radije, posledica visoke umetničke vrednosti celine. Blistavo osvetljenje, koje ne ostavlja u mraku nijedan reljef niti ijedan ton, doprinelo je euforičnom osećanju putnika. Putnik, koji je toliko protestovao protiv preterivanja pozlaćene rezbarije koje umeju da zaguše arhitekturu, predaje se rokaj stilu sakristije, bez sumnje jednog od najsavršenijih primera izvesnog religioznog duha, upravo onog koji Portugalci imaju običaj da nazivaju duh sakristije. Bez obzira na to koliko bogougodnih slika prekriva zidove, puteni poziv sveta isijava iz zidnih reljefnih ukrasa i prikaza od školjki, rukoveti pera, palmi, isprepletenih voluta, kruna, rascvetalih venaca cveća i grančica. Da bi se izrazilo božansko, sve se prekriva zlatom, ali život spolja je taj koji se provlači kroz svu ovu dekoraciju.
Pevnica je škrinja, relikvijar. Da bi izrazio neizrazivo, rezbar je koristio sve moguće stilove. Posetilac se gubi u preobilju formi, odustaje od zamisli da oči koristi kao analitički alat i zadovoljava se sveopštim utiskom, koji nije toliko sinteza koliko zbunjenost čula. Putnik bi da sedne na klupu kako bi povratio jednostavan osećaj glatkog drveta, nešto što je uspelo da preživi rad ebaniste.
U klaustrima i salama u koje oni vode nalazi se Muzej azuleža. Putniku govore kako su izloženi komadi tek najmanji deo onoga što je uskladišteno u iščekivanju prostora i novca. Uprkos tome, ovaj je muzej dragoceno mesto gde putnik žali što je tako slabo posećen, a i ako je posećen, to je tako loše iskoristili oni koji su danas odgovorni za dizajn. Kada je reč o portugalskim azuležima, ima posla, ne u smislu obnove, jer tako nešto nije im potrebno, već u razumevanju. O razumevanju onog što je portugalsko, treba dodati. Jer, istini za volju, nakon što behu prezrene tokom velikog dela ovog veka, keramičke pločice vratile su se u velikom stilu u spoljašnjem oblaganju zgrada. Na opštu nevolju, treba ponovo dodati. Onaj ko dizajnira te keramičke pločice nema pojma šta su one. I, očigledno, oni koji uče i pišu o njima takođe dokazuju da nemaju pojma.
Putnik se vraća svojim koracima, usput pronalazi još jednu fontanu, nazvanu ,,od kralja“, za koga se ne zna koji bi to kralj mogao biti, jer je delom građena u vreme vladavine don Afonsa II, a za vreme don Žoaoa V staviše joj devet otvora za mlazeve, svi do jednog su danas suvi. Najverovatnije je da ime potiče od don Žoaoa V, Magnanima, to jest Velikodušnika, rezultat njegovog posvećeničkog besa. Nije mnogo ostalo od drevnog grada na ovoj strani: ovde se nalazi Kaza doš Bikoš, jadna rođaka Dijamantske palate iz Ferare, i onde preko portik Crkve Začeća, prelep manuelinski rad koji zemljotres nije porušio.
Duž niza lukova na Trgu Tereiro do Paso, putnik misli tome kako bi lako bilo oživeti ove galerije organizujući određenog dana u nedelji ili mesecu male vašare za prodaju
razmenu poštanskih markica, na primer, ili starog novca, ili izložbe slika i crteža, ili postavljajući tezge za cvećare, bilo bi još drugih i boljih ideja, ako bismo napregnuli mozak. Možda će uskoro biti moguće naseliti ovu pustinju koja nema da ponudi čak ni peščane dine. Obnovitelji Lisabona ostavili su nam ovaj trg. Ili su već tada znali da će nam on biti potreban kako bismo na njega stavili automobile, ili su naivno verovali u našu maštu. Koja je, u šta se svako može uveriti, nepostojeća. Možda zato što je automobil zauzeo upravo ono mesto koje beše namenjeno mašti.
Putnik je čuo kako kažu da ima, tamo dalje u ovoj ulici, jedan muzej zvan Muzej savremene umetnosti. Kao čovek dobrih namera, poverovao je u ono što je čuo, ali kako je veliki poštovalac objektivne istine, izjavljuje kako ne veruje u ono što njegove oči vide. Ne znači da ovom muzeju nedostaje priznanje, u nekim slučajevima i veliko, ali obećana savremenost potiče, uopšteno govoreći, od drugih starih savremenika, ne od putnika, jer on nije baš tako star. Odlična su Kolumbanova72 dela, i ako se na druga imena ne ukazuje, nije to zbog podozrevanja, već da bi se ukazalo treba li ovaj muzej da krene putem saznanja onoga šta hoće, ili samo dodaje ulje na vatru pogoršanju nacionalnog umetničkog nasleđa. Ne misli putnik na kritičare i umetnike uopšte, jer oni očigledno ne sumnjaju u ono što znaju i što jesu, već na publiku koja ulazi nezaštićena i izlazi potpuno izgubljena.
Kako bi se odmorio i oporavio od muzeja, putnik je otišao u Bairo Alto. Onaj ko nema šta da pametno da radi u životu raspiruje rivalitet između ovog naselja i Alfame. To je gubljenje vremena. Čak i po cenu preterivanja, koje uvek prati preuranjene izjave, putnik će reći da su ova dva naselja radikalno drugačija. Ne radi se o tome da želi da nagovesti kako je bolje ovo od onog, pretpostavljajući da će se doći do zaključka šta to znači biti bolji u ovakvim poređenjima; jeste da su Alfama i Bairo Alto suprotnosti, u izgledu, jeziku, po načinu na koji se ide ulicom ili stoji na prozoru, po izvesnom ponosu koga u Alfami ima a koji je Bairo Alto zamenio nečasnošću. Uz oproštenje onome ko tamo živi i koji nema ni trunke nečasnog.
Crkva Svetog Roka je u blizini. Kada bismo joj sudili po izgledu, nije ništa naročito. Unutra ima raskošan salon gde, prema skromnom putnikovom mišljenju, mora da je teško razgovarati sa bogom o siromaštvu. Vidi se i Kapela Svetog Jovana Krstitelja, koju je nezaobilazni don Žoao V naručio iz Italije. To je dragulj od jaspisa i bronze, od mozaika i mermera, od onoga što je najmanje svojstveno strastvenom preteči koji beše propovedao u pustinji, jeo skakavce i krstio Hrista vodom iz reke. Ali, najzad, vreme prolazi, ukusi se menjaju, a don Žoao V je imao mnogo novca za trošenje, kako se zaključuje iz odgovora koji je dao kada su došli da mu kažu kako jedan tovar za Mafru košta astronomsku sumu od četiri stotine hiljada reala: „Nisam mislio da će biti tako jeftino; želim dva.“ Crkva Svetog Roka je mesto gde je moguće pronaći zaštitnika za svaku priliku: izdašna u relikvijama, ima likova sa gotovo svih nebeskih dvorova u dva istaknuta relikvijara pored glavne kapele. Ali sveci ne fiksiraju putnika dobronamernim pogledom. Možda bi u njihovo vreme ovakve izjave bile smatrane za jeres. Mnogo se varaju: danas su to načini da se pokuša shvatiti.
Lisabon nikada nije voleo ruševine. Ili ih popravlja novim kamenjem ili ih ruši da bi sagradio isplative zgrade. Karmo je izuzetak. Crkva je, suštinski, onakva kakvu ju je zemljotres ostavio. Nekoliko puta se govorilo o obnovi i rekonstrukciji. Kraljica dona Marija I beše ona koja se najviše zalagala za novo delo, ali, ili zato što je nedostajalo novca, ili zato što je ponestajalo volje, spade knjiga na dva slova. I bolje da je tako. Ali crkva, koju je Nuno Alvareš Pereira posvetio Našoj Gospi od Pobede, već je prošla ili je počela da prolazi kroz razne bede nakon zemljotresa: prvo groblje, posle javno smetlište i najzad konjušnica Opštinske straže. Iako je Nuno Alvareš bio konjanik, mora da se u grobu prevrnuo kada je čuo rzanje i topot konja, i počivao u miru kada su obratili pažnju na njihove potrebe.
Dakle, ruševine su danas Arheološki muzej. Nema mnogo izloženih predmeta, ali imaju umetničku i istorijsku vrednost. Putnik se divi vizigotskom pilastru i renesansnom grobu Ruija de Menezeša, i drugim delima koja neće pominjati. To je muzej koji prija iz mnogo razloga, kojima putnik dodaje još jedan koji veoma ceni: vidljivo je kako je kamen obrađen, trag ruku. Ima onih koji misle poput njega, a to mu pruža veliko zadovoljstvo da oseća kako ima društvo: na dve gravure Giljermea Debrija iz 1745. godine vide se, na jednoj od njih, fasada samostana, a na drugoj bočna vertikala, i na obe se pojavljuje Nuno Alvareš Pereira u dvorskom ili poučnom razgovoru sa plemićima i fratrima, tamo je i kamenorezac koji kleše blokove, sa lenjirom i trouglom pomoću kojih je gradio samostane.
Putnikova šetnja Lisabonom polako se primiče kraju. Video je mnogo, ali nije video gotovo ništa. Hteo je dobro da osmotri, ali mora da nije uspeo. To je rizik svakog putovanja. Uspinje se Avenijom slobode, koja ima mnogo lepo ime koje bi trebalo čuvati i braniti, obilazi divovski spomenik koji podupire markiza od Pombala i lava, simbola moći i snage, premda ne nedostaje zlih jezika koji navode na pomisao da je to pripitomljena omiljena narodna zver, bačena pred noge snažnog čoveka, koja riče po naređenju. Putniku se sviđa park Eduarda VII (evo jednog toponima koji bi, bez želje da se uvredi Velika Britanija, mogao biti zamenjen nečim bližem našem srcu), ali žali što liči na Tereiro do Paso, napušteno mesto koje greje vruć vetar. Odlazi u Muzej Kalousta Gulbenkijana, što je, bez sumnje, primerak muzeologije u službi nespecijalizovane zbirke koja, upravo zbog toga, na gornjem spratu, dozvoljava dokumentovan pogled na evoluciju istorije umetnosti.
Putnik napušta Lisabon mostom preko Teža. Ide ka jugu. Vidi visoke stubove, velike lukove akvedukta Agvaš livreš73 nad rečicom iz Alkantare, i misli kako behu duge i mučne žeđi Lisabona. Od žeđi za vodom izlečili su ga Klaudio Žoržel do Amaral, gradski namesnik koji je pokrenuo projekat, i arhitekte Manuel da Maja i Kuštodio Žoze Vijeira. Verovatno da zadovolji italijanski ukus don Žoaoa V, prvi upravitelj radova, premda kratko vreme, bio je Antonio Kanevari. Međutim, onaj ko je sagradio Agvaš livreš, i svojim ih novcem platio, u stvari beše narod Lisabona. To je otkrivala kamena ploča sa natpisom na latinskom, tada postavljena na luk ulice Das Amoreiraš, koji je kazivao sledeće: „Godine 1748, za vreme vladavine milostivog, srećnog i velikodušnog kralja don Žoaoa V, Senat i narod Lisabona, na teret istog tog naroda i na veliko njegovo zadovoljstvo, uneo je u grad Agvaš livreš željen od pre dva veka, zahvaljujući dvadesetogodišnjem mukotrpnom radu rušenja i bušenja i prenošenja kamenih blokova na udaljenosti od devet hiljada koraka.“ Beše to najmanje što se moglo reći, i čak se ni ponositi don Žoao V nije usudio da porekne istinu.
Ipak, tek dvadeset pet godina kasnije, po naređenju markiza od Pombala, natpis je namerno izmenjen „tako da se više ne raspoznaje postojanje pomenutih natpisa". I na mesto istine beše autoritativno postavljena prevara, otimanje zasluge, krađa narodnog napora. Nova kamena ploča, koju je markiz odobrio, ovako je lažirala istoriju: ,,Za vreme vladavine don Žoaoa V, najboljeg od kraljeva, dobrotvora Portugalije, behu dovedene u grad čiste vode putem čvrstog akvedukta koji će trajati večno, i koji pravi krug od devet hiljada koraka. Ovi radovi izvršeni su uz razumnu javnu potrošnju i iskrenu zahvalnost svih. Godine 1748.“ Lažirano je sve do datuma. Putnik je ubeđen da teret ove kamene ploče ono zbog čega je Sebaštijao Žoze de Karvaljo i Melo dospeo u pakao.

DIMNJACI I POLJA POMORANDŽI

Možda zato što upravo prelazi reku, putnik se seća kad je prešao preko Dora, i ribama držao propoved, mnogo ranije na početku svog putovanja. Onda se susreo sa Detetom Isusom iz Kartolinje, dražesnim detetom koje je ušlo u bitku na strani Mirandeza i, ako u njoj nije samo pobedilo, pružilo je veliku pomoć. Onde gore, na vrhu brežuljka, nalazi se Hrist Kralj, divovski kako i priliči kraljevima, ali mu nedostaje lepota. Putnik razmišlja o tome koliko je predela i ljudi već video, i zapanjen je udaljenostima koje je prešao, i razdaljinom između Deteta iz Mirande i Hrista iz Pragala.
U ovim je krajevima sve veliko. Velik je grad, i tako lep, veliki stubovi koji podupiru most, velike sajle koje ga drže. Takođe su veliki dimnjaci čitavom obalom koja se pruža od Almade do Alkošetea, sa vazdušnim bujicama dima, belog, žutog i oker, ili pepeljastocrnog. Vetar ih raznosi, i dugački i razvučeni oblaci prekrivaju polja ka jugu i zapadu. To je kraj gradilišta i fabrika: Alfeite, Seišal, Bareiro, Mojta, Montižo, nemirna zemlja gde metal reži, škrguće i udara, gde šište gasovi i isparenja, gde beskrajne cevi usmeravaju mlaz goriva. Sve je veće od ljudi. Ništa nije tako veliko kao oni.
Putnik obećava sebi da će se, ako poživi još malo, vratiti ovde i saznati kakav je ovo predeo i ko u njemu živi. Ovog puta će samo ovuda proći. Prvo odredište je Palmela, visoka varoš vina toliko dobrog da su dovoljna samo dva gutljaja da preobraze svakoga. Ne penje se baš uvek putnik na tvrđave, ali na ovoj će se zadržati. Sa vrha ulazne kule oči obilaze svet i, kao da se ne umore svaki put, vraćaju se. Negde dole u varoši je tržnica. Jedna žena koristi moćan razglas da proda svoju robu: prekrivače i lonce. Vešt je prodavac. Njen glas razliva se krajolikom, i zvuči tako vedro da putniku ne smeta buka.
U ovom bunaru ispod kule umro je biskup iz Evore don Garsija de Menezeš. Otrovan, ako nam je verovati Ruiju de Pini. Vrlo je moguće. Pošto don Žoao II, protiv koga je kovao zaveru, nije mogao da mu učini isto što i vojvodi od Vizeua, odnosno, da ga ubije vlastitim rukama, jer beše biskup koga je miropomazao Gospod, otrov bi bio brz i diskretan način da se reši onoga koji beše istinska glava zavere. Dogodilo se to 1484, pre oko pet stotina godina, i putnik je zaprepašćen kako vreme brzo prolazi, jer još juče je ovde bio biskup Garsija de Menezeš, a danas već nije.
U Palmeli bi trebalo da se ode do parohijske crkve zbog keramičkih pločica iz 18. veka koje pripovedaju život Svetog Petra, i do crkve Samostana Svetog Jakova iz 15. veka, čvrste građevine koja pre liči na još jednu ratnu kulu unutar tvrđave.
Spomenuti Vila Freška de Azeitao jeste reći Kinta daš Toreš i Kinta da Bakaljoa. Takođe Palata vojvoda od Avalira, ali putnik onamo nije otišao. Kinta daš Toreš je ugodno mesto, sa lepim stablima koja se odražavaju na širokom jezeru. U njegovoj sredini je mali hram u italijanskom renesansnom stilu, dokona ali romantična građevina koja nema drugog cilja nego da godi očima. Na terasi sa zadivljujućom panoramom nalaze se dva panoa od majolike iz 16. veka, koji predstavljaju paljenje Troje i smrt Didone, oba događaja opisana iz Eneide. Kinta daš Toreš čuva umerenu atmosferu, nalik pastoralnoj, tako u suprotnosti sa današnjim vremenima da putnik misli kako je putovao kroz vreme i da ovuda hoda odeven po modi 17. veka.
Kinta da Bakaljoa, uprkos tome što je starija, ne odaje isti utisak, možda zato što su veoma vidljiva oštećenja koja vreme polako nanosi, čak i kada nije potpomognuto nebrigom i namernim uništenjem, kao što se ovde dogodilo. Ono što je ostalo veoma je lepo, izuzetno smireno. Takozvane „kuće uživanja“, otvorene ka jezeru, obložene lepim keramičkim pločicama, većinom su pohabane, ali čuvaju tajanstveni ambijent. Njihova ogolelost daje im osećaj da su jedno od najnastanjenijih mesta u kojima je putnik ikada bio. A vrata su im postavljena tako tajanstveno kao da čekaju da će se svakog trenutka pojaviti neko. Gledane sa glavnog puta, „kuće uživanja" prvi su i rizičan čvor lavirinta: to je posledica otvorenih praznih prostora, kao da čekaju da neko uđe i zalupi vrata. Na jednom panou keramičkih pločica ponavlja se priča o Suzani i starcima. Suzana ide na kupanje, starci ne žele da se pomire da su starci. To je verna slika iz života: neka vrata se otvaraju, neka se zatvaraju.
Ali nije sve tako zamršeno. Čovek koji prati putnika ima između šezdeset i sedamdeset godina. Radi ovde odmalena, i on je zasadio platan koji obojici upravo pruža hlad. „Pre koliko godina?“, zapita putnik. „Pre četrdeset.“ Čovek će umreti za koji dan. Platan je još mlad: ako mu se ne dogodi nešto loše ili ga ne pogodi grom, poživeće stotinu godina. Bože, kako je otporan život! „Kada umrem, on će ovde i dalje stajati“, reče čovek. Platan ga dobro čuje, ali se pretvara da ga ne čuje. Pred neznancima ne priča, to je princip koji sledi sve drveće, ipak, nakon što se putnik povuče, reći će: „Tata, ne želim da umreš.“ A ako se pitate kako putnik to zna, odgovoriće da je stručnjak za razgovor sa drvećem.
Odavde do rta Ešpišel izobilje je vinograda, mnogobrojna su polja pomorandži. Putnik se priseća vremena kada je reći „pomorandža iz Setubala“ sažimalo suštinu pomorandže. Možda ga sećanje vara, ali je odrednica zauvek ostala povezana sa nezaboravnim ukusom. Zbog straha od razočaranja, neće pojesti pomorandžu. Štaviše, kada bolje pogleda, takođe nije im vreme.
Putnik priznaje da mu je Svetilište Gospe od Rta priraslo srcu. Dva dugačka tela konačišta, jednostavne arkade, čitava rustična jednostavnost, diraju ga dublje nego velika industrija hodočašća koja u državi postoji. Danas malo ljudi ovamo dolazi. Ili je Gospa od Rta prestala da bude čudotvorna, ili su ukusi hodočasnika usmereni ka isplativijim mestima. Tako slave sveta blede, ili, ako upotrebimo latinski koji uvek daje drugačiju težinu razgovoru, sic transit gloria mundi; u 18. veku dolazilo je ovamo more hodočasnika, danas je to što se vidi velik napušten trg, bez igde ikoga da se skrije u senci ovih lukova. I, uprkos tome, ovde vredi doći u hodočašće samo zbog lepote ovog mesta. Ali u crkvi ima i drugih razloga: mermera iz Arabide, slika, skulptura i lepe rezbarije.
Dolina koja se od Santane spušta do Sezimbre polagano otkriva more. Otvara se široko prema morskom zelenilu i plavom nebu, ali skriva staru varoš u zaklonu koji čini brdo sa tvrđavom. Putnik prelazi i poslednju krivinu i pojavljuje se u Sezimbri. Koliko god se puta tamo vratio, uvek ima isti utisak otkrića, novog susreta.
Riblju čorbu veoma često jedu duž čitave ove obale, od severa ka jugu. Ali u Sezimbri, ko zna zbog čega, njen je ukus drugačiji, možda zato što putnik jede napolju na suncu, a belo vino iz Palmele došlo je hladno tačno u onoj meri koja još čuva sve vrednosti ukusa i mirisa koje ima vino na sobnoj temperaturi, dok istovremeno budi i produžava one kvalitete koji izlaze iz hladnoće flaše. Verovatno zato što je tako dobro ručao, putnik nije posetio parohijsku crkvu kako dolikuje i za kaznu zatekao je zatvorenu Crkvu Milosrđa gde se nalazi slika na drvetu Gregorija Lopeša koja predstavlja sveca zaštitnika mesta. Neki drugi put. To je još jedan neisplaćen dug.
Pošto nije makar ni pokušao da opiše gorje Sintre, putnik sada neće pasti u iskušenje da priča o Arabidi. Reći će tek da je ova planina muškog roda, dok je Sintra ženskog. Ako je Sintra raj pre prvorodnog greha, Arabida je isto to samo dramatičnije. Ovde se Adam već pridružio Evi, a trenutak u kome se planina pokazuje jeste onaj koji prethodi velikom božanskom ukoru i pogromu anđela. Životinja iskušenja, što u biblijskom raju beše zmija, a u Sintri bi to bila govedarica, u Arabidi bi uzela lik vuka.
Putnik očigledno pokušava da metaforama iskaže ono što oseća. Ali kada sa vrha puta vidi beskrajno more i u podnožju stenja bele linije koje nečujno udaraju, kada uprkos razdaljini prozračnost voda dozvoljava da se vidi pesak i klizavo kamenje, putnik misli da bi samo velika muzika mogla iskazati ono što oči ne mogu da vide. Ili čak ni muzika. Verovatno tišina, nijedan zvuk, nijedna reč, i nikakva slika; tek, najzad, pohvala pogleda: oči moje, hvaljene bile. Ovako mora da su razmišljali fratri koji sagradiše samostan na ovoj padini, zaštićen od severnog vetra: svakoga jutra mogli bi se pružiti svetlosti mora, rastinju na padini, i tako u obožavanju ostati ceo dan. Putnik je uveren da su ovi fratri iz Arabide bili veliki, čisti pagani.
Portinjo je poput peščanog mesečevog luka koji je ne tako davno pao na nas. Putnik nema vremena napretek, ali bi bio glup kada bi odoleo iskušenju. Ulazi u vodu, pluta na leđima u suptilnom talasanju, i vodi razgovor sa visokim strminama koje, posmatrane tako, izgledaju kao da će se strmoglaviti prema vodi i u nju pasti. Posle, kada poseti Novi samostan, osetiće veliku žalost zbog Marije Magdalene koja je tamo iza rešetaka. Ne samo da se odrekla sveta već se morala odreći i Arabide.
Za putnika, Setubal je Vavilon, verovatno najveći grad na svetu. I sada kada ga opkolili auto-putem i novim naseljima, putnik ne zna šta je levo a šta desno, i ako idući pravo pomisli da je stigao do reke, kasno otkriva da je dalje od nje nego kad je krenuo. Nije lako voleti ovaj grad.
Ovde je Bokaž započeo svoj kratki život. Nalazi se na vrhu onog stuba, okrenut ka Crkvi Svetog Julijana, i verovatno se pita koji je razlog zbog kog su ga tamo samog ostavili, njega koji beše boem, čovek koji je voleo da improvizuje stihove po kafanama, koji je vodio burne ljubavi u unajmljenim krevetima, kavgadžio i pio vino. Ovo nije slučaj kao onaj sa platanom: onaj ko je ovde opstao iskoristio je onoga ko je umro. Manuel Marija je zaslužio nezaustavljiv bes, ne ovu romanizaciju senatora koji ide da čita na forumu svoje laskave sonete. Putnik bi cenio kad bi jednog dana došao do saznanja da je Setubal odlučio da na ovom trgu podigne statuu pesnika sa manje kamena, kad već ne može biti od krvi i mesa.
Isusova crkva sa samostanom pored nje je najlepši spomenik ovoga grada. Možda obećava spolja ono što ne nudi unutra: fasadu, jednostavnu i harmoničnu, ne dopušta da se previde vešto napravljeni uvijeni stubovi koji podupiru kupole ukrašene četvrtastim udubljenjima. Nije prvi put da se putnik susreće sa ovakvim stubovima, i uvek ih je miroljubivo cenio, čak im je aplaudirao. Ovde mora da ga je šokirao neočekivan utisak. Do te mere da se, izašavši iz crkve, u nju vratio kako bi video da li će se utisak ponoviti. Ponovio se. Putnik misli da ima nečeg nerešenog u odnosu visine i dubine. Pustite ga neka ostane pri tome.
Izvrsni levantinski i mudeharski azuleži oblažu glavni oltar i kriptu, napravljeni za sina osnivačice Žušte Rodrigeš, dadilje don Manuela I. Na zidovima crkve niz od osamnaest panoa azuleža pripoveda život Device, još jednom ispričan na panoima u Muzeju Setubala, pretpostavlja se delu Žorža Afonsa, u kome su verovatno učestvovali i Krištovao de Figeiredo i Gregorio Lopeš. Ali najverovatnije ono najdragocenije što se u njemu čuva jesu posebno Javljanje anđela Svetoj Klari, Sveta Ineš i Sveta Koleta. Štaviše, svi ovi panoi, uključujući i one o Stradanju Hristovom, čine neprocenjivu celinu za razumevanje portugalskog slikarstva 16. veka.
Putnik nema naklonost prema nakitu. Samo baci pogled na njega, i kada mu neki privuče pažnju, može da se kladi da je to najjednostavniji. Ovaj krst iz 15. veka, od gorskog kristala i pozlaćenog srebra, sa veličanstveno oblikovanim Hristom, navodi putnika da zastane i da mu za pravo: detalji na površini gotovo uvek prevazilaze, u ovoj vrsti predmeta, skupove figurica koje prikazuju Jasle, frontone i druge starudije. Putnik želi da naglasi da je ovaj rečnik potpuno neizbežna omaška. Uz sve to, nada se da je bio razumljiv.
Zadovoljstvo bi bilo nastaviti duž obala reke Sado. Ali reka se otvara u širok i nepravilan estuar, voda ulazi duboko u kopno, stvara ostrva, da je malo odvažnija, Sado bi bila Voga. Zato bi trebalo polako prošetati do Agvaša de More, pre nego što se skrene ka jugu. Tamo je Alentežo. Ipak, putnik odlučuje da će Alkaser do Sal biti najudaljenija tačka ovog putovanja koje ga je dovelo ovde od Mondega. Svaki putnik ima pravo da izmisli sopstvene geografije. Ako to ne bude učinio, biće tek putnički šegrt, još vezan za ono što ga je profesor naučio.
Alkaser do Sal je smešten gde reka počinje da dobija na snazi kako bi probila široke rukavce kojima će prigrliti aluvijalne krajeve južno od železnice iz Prajaš Sadoa, Moriške, Alžeruša i Agvaša de More. To je i dalje provincijska reka, ali već nagoveštava atlantske težnje. Teško je zamisliti silu koju dobija samo tri lige dalje. Ona je poput Teža na izlasku iz Aljandre. Reke, kao i ljudi, tek pred kraj spoznaju zbog čega su rođene.

TAMO GDE ORLOVI SLEĆU

Putnik je na putu ka Montemor-o-Novu. U Alkaser do Salu video je Crkvu Gospoda od Mučenika, koju je sagradio Santjagov red u 13. veku, i Crkvu Svete Marije unutar tvrđave. Crkva od Mučenika ima moćne potporne zidove, arhitektonsko delo opšteg dobra o kojem bi moglo još mnogo toga da se kaže. Među najcenjenijim stvarima je i osmougaona Kapelica Svetog Vartolomeja, i još jedna, gotička, gde je izložen sarkofag jednog nadstojnika reda. Onde iznad, Crkvu Svete Marije čuva jedna vremešna starica, manje gluva nego što to odaje njen izvrstan izgled, i sa ironičnim bleskom u očima, koji se odjednom očvrsne dok iskosa ispituje napojnicu koju brza ruka beše metnula u džep pregače. Ali žalbe su iskrene: crkva je u stanju otužne zapuštenosti, odnose joj kipove, čak su joj i sa oltara uzeli prekrivač, misli da je svešteniku, možda zbog toga što se umorio od tako napornog penjanja, draži drugi hram u ravnici, pa tamo upućuje dobra odavde. Srećom, portike prvobitne građevine ne može da stavi u vreće i prenese ih na leđima, niti prelepe romaničke kapitele. Putnik i dalje sumnja u to da bi tako stari materijali zanimali modernog sveštenika.
Gore na uzvišici leže ruševine samostana. Gvozdenu kapiju otvara jedna veoma mlada devojka, spremnog odgovora i neusiljenih pokreta, koja objašnjava u skladu sa onim što zna, moleći za oprost što zna tako malo. Neumorno vodi putnika do najvišeg zida, tek da mu pokaže krajolik, dugačku krivulju reke Sado među jarkozelenim pirinčanim poljima. Ima i ličnu žalbu: odnesoše iz razrušene crkve azuleže koji su je oblagali od vrha do dna. ,,I gde su sada?“, pita putnik. Žena kaže da joj je neko rekao da su paneli u parohijskoj crkvi Batalje, ono što je moglo tamo da stane, ostatak se verovatno čuva negde u kutijama. Putnik napreže sećanje, ali sećanje se ne da napregnuti. Moraće da se vrati u Batalju da rasvetli slučaj. U međuvremenu, pravedno postupa sa tvrđavom iz Alkasera: u vreme svoje mladosti morala da je imala zavidnu građevinsku konstrukciju, koja je mogla da utera strah u kosti svakome, a u vreme vladavine Afonsa II bespogovorno je prihvatila prisustvo Portugalaca.
Putnik ide zaobilaznim putem kroz sveža polja koje sunce kao da nikada ne dodiruje, prelazi rečicu Sitimoš (zagonetno ime koje, malo-pomalo, pada u zaborav), i ko je vidi, rekao bi da nastavlja pravo ka jugu, napuštajući predele Visokog Alenteža. Ali to je samo skretanje pažnje. U Toraou, nakon što je ušao u parohijsku crkvu da vidi klupe prekrivene azuležima i da zahvali onome ko je, da bi mu otvorio vrata, prekinuo ručak, ponovo je krenuo put severa, u pravcu Alkasovaša, kraja koji će ostati ovde zabeležen zbog toga što u njemu beše otkrio tajnu odbrane umetničkih dela, barem onih dela koja crkva čuva, i budući da je nemoguće imati sve, i ovo nije malo. Kad se malo bolje pogleda, ovo je Kolumbovo jaje: postaviti crkvu pored republikanske straže (osim ako nije suprotno), predati ključ na čuvanje vojnom stražaru i ko poželi da poseti liturgijska blaga iz Alkasovaša treba da ostavi ličnu kartu i da nastavi uz pratnju garnizona da gleda kako skidaju rezu sa vrata. Obeshrabriće se svako ko ima loše namere, sigurno mu nervi neće izdržati do kraja ove ceremonije.
Putniku se mnogo dopala prelepa barokna fasada. Unutra je prostrana, otvorena crkva-salon velikih dorskih stubova, sa širokom kupolom sa kasetonima ukrašenim simboličnim slikovnim prizorima. Sa desne strane ulaza je kapelica potpuno obložena keramičkim pločicama sa prikazom Svete Device sa krutim epitrahiljem, unela je nemir u putnika dok nije postao nepoverljiv prema tome da se nalazi pored modernog dela podražavanja: kako god, utisak je veličanstven. Potpuno drugačija je grobna kapelica Enrikeša Tranštamare iz 15. veka. Ovde se putnik zadržao više nego što je to zahtevala lepota sadržine, jer nije hteo da uvredi ponos stražara. Dakle, otišao je da uzme svoju ličnu kartu i nastavio prema Santjagu do Eškoralu, gde je istrajan u tome da pogleda pećine. Put prolazi pored njih, ali čak ni on ne uspeva da skrene pažnju sa divljeg predela, pa ni obrađena polja u okolini. Galerije koje je su otvorene za posetioce su niske i teško je do njih doći. Nadzornik pokazuje tragove slika, delove kostiju koji se naziru, i vidi se da voli taj posao. Mora da je ponavljao iste reči ali, pošto su posetioci različiti, izgovara ih sa izrazom sveže novine, kao da su, u ovom slučaju, on i današnji putnik upravo sada otkrili špilje. Tvrdi se da su pre sedamnaest hiljada godina ovde živeli ljudi, a onda je potom ovo mesto postalo svetilište pa groblje. Redosled je besprekorno logičan.
U Montemor-o-Novu putnik prvo posećuje tvrđavu, koja iz daljine i viđena sa istoka izgleda kao čvrsta i netaknuta građevina, ali iza zidina i istočnih kula nema ničeg sem ruševina. A onome što je preostalo nije nimalo lako prići. Putnik je se dobrano pomučio da bi izbliza video mavarsku klanicu sa elegantnom kupolom. Sve se raspada. Vreme je učinilo da kamenje popada, a bilo je i mnogo onih koji su ga, za sopstvene radove, odavde čupali i odnosili. Od stare Crkve Svete Marije od Biskupa preostao je manuelinski portal sa finim žičanim radom, od Palate od Alkaideša nagrizene kule, a zabat Crkve Svetog Jovana je rupetina. Na ovom putovanju bilo je mnogo očajnih prizora: ovaj sve prevazilazi. Putnik se ponadao da će pronaći nagradu posetom crkvi Samostana Spasenja, ali nije uspeo da uđe. Strpljenja. Potražio je utehu u Samostanu Svetog Ante, gledajući u polihromske azuleže koji prekrivaju crkvu od poda do plafona. Adaptacijom starih ćelija dobijen je muzej borbe s bikovima. Ukusi se razlikuju. Putnik je našao svoj u Svetilištu Naše Gospe od Posete, sagrađenom prema ruralnom tumačenju manuelinsko-mudeharskog stila koji se odlikuje malim cilindričnim kulama i velikim belo okrečenim površinama. Fasada je iz 16. veka, ali ne uspeva da prikrije originalni trag. Unutra, radost očima pružaju oslikane keramičke pločice i nervure kupole. Na ulazu, jedna velika drvena arka prima pšenicu prinetu za bolji prinos u vreme žetve. Putnik je zavirio: poneka šaka žita, skrivena u dnu, služila je kao mamac ili su to samo bili ostaci od žetve.
Pravo do Arajološa, zemlje izrađivača tapiserija, i do Sempre Noive (Večne mlade), bio je na korak od toga da skrene ka Gafanjoeiri. Ovde živi jedan trubadur satiričke tradicije, znalački kazivač grotesknih i rugalačkih decima, dugogodišnji pesnik-lutalica prelepog imena Bernardino Barko Rešarto74. Putnik nema vremena da mu ode u posetu, ali sluti da će se za sat vremena pokajati. Dakle, kasno je. Obećava sebi da će više slušati nagone svog srca, ako im dobroćudan razum ne bude protivrečio nepobitnim racionalizacijama.
Arajološ je iznenadio putnika. Dobro zna da se Alentežanin teško nasmeje, ali između ozbiljnosti naučene sa prvim korakom izvan kolevke i ovih smrknutih lica velika je razlika i ne viđa se svakog dana. Mora da su počinjena velika zla. Putnik zastaje na malenom trgu, treba da se orijentiše, pita gde su Večna mlada i Samostan Lojoš. Izrazito suv i izboran starac, čije meke veđe pokazuju crvenkastu unutrašnjost sluzokože, daje mu objašnjenja. I dok su njih dvojica tako razgovarali, starac govorio, putnik slušao, prođoše tri uniformisana i naoružana muškarca. Starac je brzo ućutao, na trgu se nije čulo ništa osim stražarskih koraka, i tek kada su zamakli za ugao, starac je nastavio. Ali glas mu zadrhta i pomalo promuknu. Putniku je bilo neprijatno što traži samostan i plemićko imanje, gotovo da traži izvinjenje, ali starac je taj koji mu, najzad nasmešivši se, kaže: „Ovamo dolazi mnogo ljudi da traži Večnu mladu. Gospodin je iz Lisabona?“ Putnik često ne zna dobro iz kog je kraja, te stoga odgovara: „Često sam tamo.“ Starac reče: „Svima nam se to dešava.“ Potom se povuče u tamu kuće.
Plemićka kuća Večna mlada, na putu za Evoru, nosi lepo ime. Bilo bi to delo prelepe arhitekture da nije tako prenakićeno. Uprkos svemu tome, zgrada sagrađena oko 1500. godine zadržava razmeru primene zlatnog preseka, jer to je ime koje zaslužuju oni koji je ovako materijalizuju. Putnik ranije žalio što nije video plodove hrišćanske i mavarske duhovnosti. Združiti ih i spojiti njihovu snagu i milost bio bi inteligentan i osećajan čin. Ali lakše je bilo seći glave, gde su jedni vikali: ,,U ime Santjaga, svi na Mavre!“, drugi zazivali:
„U ime Alaha!“ O čemu su na nebu razgovarali Alah i Jehova, to je ono što ne znamo.
Da bi stigao do Samostana Lojoš, putnik se spušta do Vale de Floresa (Doline cveća). Tamo je jedna kućerina sa ogromnom kulom zvonikom. Crkva sa tremom podbočena je visokim segmentnim lukovima, kako na fasadi tako i na bočnom zidu koji se vidi, a koji su oboje blago niži. Efekat koji se postiže je plastični osećaj pokreta koji nam polako menja uglove vidnog polja, stoga, i interpretaciju. Opšti stil je manuelinsko-mudeharski, ali azuležo koji je zaodevao unutrašnjost broda, a koji netragom nestade, oslikao je 1700. godine jedan Španac, Gabrijel del Barko. Putnik je, kako se već videlo, predan zamišljanjima. Znajući, prema onome što tvrde autoriteti, da Arajološ behu osnovali galski Kelti, tri stotine godina pre Hrista, ili možda, nešto kasnije, Sabini, Tuskulani i Albani, smatra da je ovlašćen da pretpostavi kako je trubadur iz Gafanjoeire potomak ovog umetnika, obojica sa istim prezimenom Barko. Mnoga porodična stabla su napravljena i sa manje od ovoga. Mesto gde je putnik pronašao ne samo jedno od ovih stabala već celu šumu jeste Pavija, naselje na putu prema Avišu, odmah ispod rečice Tere. Ovde je bila naseobina Italijana, čiji predvodnik beše neki Roberto de Pavija, koji je ostavio u nasleđe ime, uzeto iz kraja iz koga je došao. Tako se gradi svet. Putnik je mnogo naučio na ovom putovanju. Jedna tako jednostavna stvar, dođe jedan čovek pre sedam stotina godina iz jednog italijanskog grada, stigne ovde i kaže: „Zovem se Roberto, iz Pavije“, i ne zna se zašto, možda zato što im se svidela ta reč, Pavija postade naselje, do dan-danas. Iz ovog se primera odmah vidi zašto je Manuel Ribeiro, crtač, došavši u Lisabon da crta i gladuje, rekao: „Zovem se Manuel Ribeiro de Pavija“, i ostade tako, bez zapete radi debate među jezičkim čistuncima.
Ponekad putnici po pustarama i planinskim predelima traže ove građevine koje prizivaju - menhire i dolmene. Ovaj je, tamo prema severu, kako je svojevremeno ispričao, morao da se namuči kako bi pronašao jednu, a ovde u Paviji, u unutrašnjosti varošice, ima jedan visoki menhir koga je odanost pretvorila u crkvicu vekovima ranije. Posvećena je Svetom Dionisiju, koji nije mnogo poznat svetac, što putnika navodi na pomisao da mu posvetiše ovu pagansku građevinu zato što nisu znali na koji je oltar trebalo da ga postave. Vrata crkvice su zatvorena i ne vidi se ništa unutra. Zatočen između velikih potpornih greda, Sveti Dionisije mora sam da se zapita kakvo je zlo počinio da živi u tako velikoj tami, on kome Rimljani odrubiše glavu i koji je zaslužio barem statuu, i sunčevu svetlost neprestano pred očima. Sa senovite strane platoa neki starci gledaju putnika: mora da im je teško da shvate toliko zanimanje za sedam sivih pukotina u kamenu koje već tamo behu kada su se oni rodili. Kada bi putnik imao vremena, objasnio bi, i zauzvrat poslušao druge slučajeve gde, da nisu pale glave, ne bi nedostajalo zarobljenih ruku.
Odatle je otišao da proveri je li parohijska crkva iz Pavije tako posebna kako su mu rekli. Posebna, bez svake sumnje, i, na prvi pogled, neprobojna. Sagrađena na najvišoj tački naselja, izgleda, ponajviše na svojoj južnoj polovini, daleko više kao utvrđenje nego kao hram. Nisu retke ove osobine, retko je da su one dovedene do krajnosti tako da nema nijednog strukturnog elementa koji bi podsetio da je onde kuća molitve. Zid je krunisan muslimanskim grudobranima, dvovodnim, i u pravilnim razmacima, pet kula konusnog trupa, na čijem se vrhu nalaze savršene kupe, svojom težinom pojačavaju zidarski rad. Jedino je fasada ta po kojoj je ova crkva ispovesna crkva, izuzimajući vrata koja se ne otvaraju. Putnik je obuzet time, mišlju da li da ode da potraži ključ (nije raspoložen za taj ne uvek lak zadatak), kad odjednom zvono crkve udari nekoliko puta da, prema posebnoj kadenci, to mora da nešto govori. Odmah zatim usledila je velika škripa brava i reza, vrata se otvoriše, polagano. Nikada se takvo šta putniku nije dogodilo, i nije čak ni morao reći: „Sezame, otvori se.“
Ovaj slučaj ima elementarno objašnjenje: beše pet i po sati po podne, možda vreme za misu, i ako putnik sumnjičavo da prilog, to je zato što tokom čitavog vremena dok je tamo bio niko više nije ušao niti je odande izašao. Sedeći na klupi, otac koji je zazvonio i otvorio vrata meditirao je ili se molio. Putnik je promrmljao „dobar dan“, tonom nekoga ko se izvinjava, i usmerio pažnju na unutrašnjost. Veoma je lepa crkva iz Pavije, sa granitnim osmougaonim stubovima i kapitelima sa ljudskim likovima i lišćem. U glavnoj kapelici je jedan prikaz sa figuricama koji predstavlja preobraćenje Svetog Pavla na putu za Damask: gledajući kroz otvorena vrata, putnik ne vidi da dolaze drugi Pavli. Ispred je prazna staza od kamenčića. Žarko sunce prekriva Paviju. Vratio se putnik posmatranju prikaza i primećuje da se na klupici, osim jednog biskupa i Svetog Ante, nalazi Sveti Jakov koji maljem bez milosti udara po Mavrima. Vidite kako je to: arhitektura ove crkve je mavarska, i Mavrima zahvaljuju što je Sveti Jakov napredovao. U nepravičnoj borbi, jer svetac uvek pobeđuje. Putnik je ponovo pozdravlja. Otac ga nije ni čuo. Prolazeći iznova platoom gde se nalazi Crkvica Svetog Dionisija, putnik se susreo sa dva naoružana čuvara. Ovaj put vodi u Moru, gde neće stići da ode. Popodne polako odmiče i, premda su dani dugi, putnik želi da polako pogleda Kulu orlova, blizu sela Brotaš. Put ka ovim krajevima ide preko brežuljaka u dugačkim talasima, koji istovremeno ne dozvoljavaju da se zaboravi da je regija niska, ne viša nekih stotinak metara. Naseljena mesta su ovde retka i malena.
Brotaš se pojavljuje na jednoj padini, uspinjući se uskim ulicama belih kuća. Put je primoran da se stisne između nepravilnih uglova i fasada raspoređenih u prelomljenim linijama. Ovde je jedno svetilište sagrađeno u gotičkom i baroknom stilu, to narodna lekcija koju je naučio majstor dela koji nije mnogo mario za strogost.
Verujući u ispravnost informacija, putnik sa lakoćom stiže u Tore daz Agijaš (Kula orlova). Bio je prošao kroz gore stvari, ali ovom putu koji se uspinje i spušta, koji ravno preseca kanale ili oni presecaju njega, više pristaju traktori nego gradska vozila. Dakle, nakon što je rešio kuda će na tri račvanja, preko dva kanala za navodnjavanje i ponekog kamena na putu, nailazi na drveće, na krilo poslednjeg brežuljka i, poput utvare iz drugog vremena, iskrsava Kula orlova. Putnika bi ranije iznenadile šesnaestovekovne arhitekture kuća, ali nikada kao na ovom mestu. Žijela se vidi sa glavnog puta, Lama nešto manje, a Karvaljal se pojavljuje ceo posle skretanja iza jedne krivine. Nije to slučaj sa Kulom orlova. Ovde skrivena, još ima, više nego ostale, moćnu kamenu masu, krunisanu stožastim kulama. Otvori u formi prozora i pukotina su retki. Na jednom zidu razvijaju se u samo jednoj vertikalnoj liniji, ostavljajući po strani velika slepa platna zidarstva. Ali možda zadivljujući utisak koji ova kula ostavlja potiče od podnožja u obliku piramide, neuobičajenog kod takvih građevina.
Dvorac je pripadao grofovima od Atalaje. Ne zna se ko beše arhitekta, koji je nalet genija rasporedio po vrhovima kupaste kule koje nemaju nikakvu praktičnu upotrebu zato što su masivne; takođe se ne zna da li toponim vodi poreklo od davnih poseta orlova ovim mestima. Ali očigledno je da kula nije mogla imati drugo ime. Ovoj čudnovatoj i tako jednostavnoj arhitekturi nije potrebno da se nalazi na visokom vrhu, ne mora da brine o tome da će doći oblaci i okrznuti je, bilo koja ptičica može do nje stići jednim zamahom krila, i ovako, niža od obližnjeg brega, odmorište je za orlove. Putnik je još pre nekoliko dana bio na gorju Sintre: jadna, beznačajna palata Pena, tako visoka, uz ovo grubo i uništeno kamenje. Putnik u srce urezuje ovu novu ljubav. I, kad se najzad povuče, sa sobom nosi jedan nemir: ako se nikada ovde ne vrati, možda će izgubiti nešto važno u životu.
Sunce samo što nije zašlo. Putnik nastavlja ka njemu. Prelazi Siboro. Sa njegove desne strane, uzdižući se iz ravnice, leži Gvarita de Godeal. Putnik ulazi u selo Lavre da pokuca na jedna vrata. To je kuća prijatelja. Onde će spavati.

CVET RUŽE

Kroz Moru opet ka Montaržilu, duž brane koja nosi njegovo ime, i tim bolje jer nema goreg nego da se zove Tamo Neki, putnik stiže u Ponte de Sor. To je skromno ime: pošto je na obali rečice Sor (A Sor šta je? Je li Sor od šor?), bio je potreban most i napravljen je. Posle se rodilo naselje, kakvo će ime imati, verovatno nije bilo neophodno raspravljati se, beše tamo most, beše tamo rečica sa njenim imenom od jednog jedinog sloga, biće Ponte de Sor i nema više govora o tome. Nije ispalo loše, ali putnik, videvši da će se sve uliti u reku Longomel, počinje da razmišlja o tome kako bi slatko ime imao Ponte de Sor kada bi se zvao Longomel.75 Onamo gore je Longoš Valeš, pravedno bi bilo kada bi tako dugačak predeo, poput ovoga u Alentežu, nosio ime koje izražava mnogo u jednoj jedinoj reči, kad već ima jedno koje ga loše opisuje: latifundija. Bolja bi bila: Longador.76 Putnik ne mora mnogo da gleda da bi rekao, ili ne može da iskaže sve ono što vidi, stavlja reči ispred reči, kao da ne mari za to ili kao da je posredi obična igra, u nadi da se, slažući ih tako, a ne na drugačiji način, jedna istina osvetli, jedna laž razoruža. S druge strane, ne može se previše vremena provesti između Ponte de Sora i Alter do Šaoa, po ovim velikim pustarama hrastova plutnjaka i strništa, pod jasnim ali slabašnim suncem.
U Alter do Šaou tvrđava je smeštena u varošici kao jelo usred tanjira. Uopšteno govoreći, tvrđave su gotovo uvek na nedostupnim uzvišenjima, i putnik tada ne vidi ima li uopšte svrhe da ih osvoji, kad imamo u vidu da se u dolinama gaje poljoprivredna i stočna blaga, i da se uživa uz obalu reke, u vrtu i u voćnjaku, ili mirišu ruže u bašti. Ovde je varošica ta koja okružuje tvrđavu, a ne tvrđava koja zidinama štiti varoš. Podseća na drugu tvrđavu koju je putnik video u Gentu, u Belgiji, takođe sa vratima ka ulici, kao da je i ona trebalo da dobije ulični broj. Tvrđava iz Alter do Šaoa je elegantna, sa cilindričnim ugaonim kulama i kupastim pinakulima. Kralj Pedro I je 1359. godine naložio da se izgradi. Ako je samo naredio da se napravi, a nije je video, loše je postupio: ovo utvrđenje je zaslužilo kraljevsku posetu. Ipak, putnik ne bi trebalo da traži trn u tuđem oku, jer malopre je prešao rimski most na rečici Seda i nije ga pomenuo. Treba da kaže kako je ovo delo veličanstveno, sa šest kružnih lukova i, iako su ga vekovima loše održavali, time se želi reći da je to zbog čvrstoće klesanog kamena kojoj nije bilo potrebno mnogo brige. Nekada davno, latinsko ime Alter do Šaoa bilo je Abelterium. Kako se vremena menjaju!
Alter ima još jednu lepotu, da ne pominjemo konje, i putnik nije stigao da je vidi. To je fontana. Elegantna građevina čiju je gradnju naredio don Teodozije II, peti vojvoda od Braganse, 1556. godine, mora da žudi za onim vremenom kada je nasred trga nudila da utaži svačiju žeđ. Danas ima klupu s leve strane a sa desne snek-bar. Ali i dalje je velikodušna, kao što je očigledno da je bakica svih nas išla tamo da vrčem zahvati svežu vodu. Ova fontana je renesansna, teško oštećena vremenom, raspadnutih medaljona i voluta, ispucalih korintskih kapitela. Putnik se teško miri sa činjenicom da i lepe stvari umiru. To je uvijeni način da se ne miri sa smrću svih stvari.
Pravo ka severu ponovo se susreće sa rečicom Seda, ovoga puta na skromnijem mostu. Napred je Krato, visoka varošica odakle se vidi talasast i ozbiljan krajolik. Možda je utisak strogosti koji ostavlja tek posledica suvoće strništa. Nema sumnje da u proleće od zelenog mora žitnih polja srce peva. Sada je ovo polje dramatično. Osim ako putnik još jednom ne popusti pred sklonošću da prenese sopstvena stanja duha na ono što vidi: tako ova ozbiljnost polja nije ništa više no odmaranje zemlje.
Kada bi mogao, putnik bi učinio isto. Paklena je vrućina, cvrčci su pali u kolektivnu ekstazu, samo ludaci u ovo doba dana idu ulicom. Krato je primer svim gradovima, malo je onih koji se usuđuju da promole nos napolje: zatvorena vrata i prozori jedina su prepreka koja se opire vrelini iz peći što ispunjava ulice. Putnik pita jednog dečačića koji nema nimalo straha od sunčanice gde se nalazi ovo i ono. Nekim čudom parohijska crkva je otvorena. Pored dobrih slika iz 15. i 16. veka i Pijete koja je došla sa Rodosa kao dar velikog majstora iz reda Svetog Jovana Jerusalimskog, ima dobre azuleže sa uobičajenim verskim motivima, ali koji neočekivano privlače pažnju vernika svetovnim prizorima iz lova i ribolova. Ovo je dobro naravoučenije: molite se za spasenje duše, ali ne zaboravite da i telo zahteva odmor i hranu. Putnik iznova gleda već viđeno, želi da iskoristi svu svežinu ove unutrašnjosti, ali naposletku, nužda zakon menja, a onog ko tvrdi suprotno treba kazniti.
Crkva u Kratu ima, povrh krovnog venca, očaravajući skup ljudskih i fantastičnih figura nimalo svojstvenih našim krajevima: urne i gargojli iskorišćeni kao potpora i opravdanje za predstave svetaca, anđela i čudnih bića srednjovekovnih rezbarija. Kamen je izuzetno taman granit koji se u ovo doba dana ističe crnilom nasuprot dubokog plavetnila neba. Putnik, koji je nekoliko puta žalio zbog krhkosti kamena, može se ovde zaprepastiti nad otpornošću ovoga: pet stotina leta poput ovog, čak bi i svetac od granita imao pravo da kaže ,,dosta“ i pretvori se u prah.
Flor da Roza77 je na dva kilometra od Krata. U Flor da Rozu se ide da se vidi tvrđava (tvrđava, samostan i palata) koju je don Alvaro Gonsalveš Pereira, hospitalski prior i otac Nuna Alvareša Pereire, naredio da se sagradi godine 1356. Putnik će tamo otići, ali pre toga bi trebalo da primeti jedinstven raspored ovog sela koji ostavlja velike prostore između kuća, mesta koja bi jednako mogla poslužiti današnjim vašarima kao što su nekada davno služila viteškim nadmetanjima i kavalkadama. Utisak koji se stiče jeste da je verovatno oko masivne konstrukcije bio nametnut otvoren prostor, tako da se prost narod sklanja daleko od gospode, te da se navodna odluka u tolikoj meri ukorenila u društveno ponašanje da šest vekova ta zabrana praktično nije bila ukidana. Putnik bi ipak rekao: tabui. Samostan Flor da Roza, iako danas napola porušen, i dalje vlada i upravlja okolnim prostorom.
Spolja, kao što je već napomenuto, celina zdanja odaje masivan i snažan izgled. Ali crkva, bolje rečeno ono što je od nje ostalo, neskladna je zbog neobično izduženih dimenzija.
Umesto nagomilane i zbijene mase koju spoljašnost nagoveštava, crkva-tvrđava je, kako je već neko napisao, „uprkos skučenosti otvora i čvrstini lukova i nervura, koje naglo padaju po debelim granitnim zidovima, najvertikalnija od svih portugalskih crkava sagrađenih u srednjem veku“. Putnik, kome je još sveže sećanje na Alkobasu, iznenađen je ovim arhitektonskim zanosom: odnos između visine i širine broda zaista je neočekivan, ako se ima u vidu ono što je moglo da se predvidi na osnovu spoljašnjeg utiska. Flor da Roza, zbog ovoga kao i zbog naročitog učestvovanja u gradskom životu, zbog izvesne mirne i otuđene atmosfere, izgleda kao dar pružen na vrhovima nežnih prstiju: divlja ruža, cvet kome vreme ne može nauditi - kogod ju je video ne zaboravlja je. Ona je kao prolazni lik kome smo mahnuli ili promrmljali pokoju reč, ali niti nas vidi niti čuje, i upravo zbog toga ostaje u sećanju poput kakvog sna.
Jedan izuzetno dugačak pravac, silom prekinut tokom rečice Varzee, povezuje Flor da Rozu sa Alpaljaom. Uskoro, predeo će postajati viši, još viši u Kaštelo de Videu, na krajnjem severnom ogranku gorskog venca Sao Mamede. Koliko juče putnik se setio Sintre i njene Kule orlova. Sada bi ponovo trebalo da je se seti kako bi se uverio u izraz kojim se tvrdi da je Kaštelo de Vide „Sintra Alenteža". Uvek je znak manje vrednosti da se nešto opisuje nečim drugim, prilepljivanje distiha nekome kome zbog velikih ili malih zasluga oni nisu potrebni. Kaže se da je Aveiro portugalska Venecija, ali niko ne bi rekao da je Venecija italijanski Aveiro; kaže se da je Braga naš Rim, ali bi bila neukusna šala reći da je Rim italijanska Braga; naposletku, kaže se da je Kaštelo de Vide Sintra Alenteža, dok nikome ne bi palo na pamet da kaže kako je Sintra Kaštelo de Vide Ekstremadure. Drveće koje okružuje Kaštelo de Vide nije ono iz Sintre, i bolje je tako. Jer umesto što bismo imali ovde podražavan krajolik, imamo pravi, pod drugim nebom, koji obuhvata drugačiju urbanu stvarnost, drugi način življenja. Da je Kaštelo de Vide druga Sintra, ne bi vredelo truda dolaziti ovamo tako izdaleka.
Od crkava kojih ima u varoši putnik je posetio Crkvu Svetog Jakova i Kapelu Spasitelja Sveta. U obema je primetio zaodevenost azuležima, koji već na prvi pogled prekrivaju čitavu unutrašnjost, kako kupolu tako i zidove. Spasitelj Sveta vodi poreklo još s kraja 13. veka, takođe je zaodeven azuležima, sa panoima iz 18. veka među kojima se pojavljuju Bekstvo u Egipat i Dva anđela u obožavanju Device sa Detetom. Južna vrata ove kapelice potiču od prvobitne građevine. Na vrhu prelomljenog luka vrata jedno ljudsko lice, grubo isklesano u granitu, ćuti o tome ko je i šta tamo radi. To su nedostaci zbog kojih putnik žali: postoji razlog što je ono lice na luku, to što ga ne znamo sprečava nas da upoznamo vajara i onoga ko je rad zamislio. Ova su vrata (kao mnoge druge skulpture i slike) abeceda od koje se grade reči. Kao da nije već zamoran posao odgonetanje smisla, još je veći ako nedostaju slova.
Kraj ovako bogat vodama morao bi imati svoju monumentalnu fontanu. Eno je tamo, Fonte da Vila, sa tremom nalegnutim na šest mermernih stubova i sa četiri mlaza koji se slivaju s jedne urne. Žalosna je oronulost u kojoj se sve to zatiče: kamen istrošen vremenom i nebrigom, dno i odvod prljavi. Izvor iz Kaštelo de Videa je poput siročeta: ako postoji milosrđe, neka brine o ovom kamenju koje to i te kako zaslužuje.
Putnik je pio iz dlana i otišao u Jevrejsku četvrt. Ulice se uspinju po strmom obronku, ovde je bila sinagoga, putnik oseća kao da je on sam figura iz Jasala, toliko je stepenica, uglova, baštenskih zidića. Jevrejska četvrt i četvrt Arsario poseduju rustičnu lepotu koju je teško i sa čim uporediti. Kapije kuća očuvane su sa mnogo ljubavi i poštovanja, toliko da je putnik ganut. To su kamenovi iz proteklih vekova, neki iz 14. veka, koje uzastopne generacije stanovnika navikoše da cene i da brane. Putnik nije daleko od toga da pomisli da u hronikama Kaštelo de Videa piše, uz javno priznanje: „Ostavljam svojoj deci kapiju koja će ostati u porodici nepodeljena.“
Marvao se vidi iz Kaštelo de Videa, ali iz Marana se vidi sve. Putnik preteruje, ali upravo to je utisak koji stiče dok još tamo nije stigao, dok ide ravnicom i pojavi mu se, iznenada, bliže nego ikada, gotovo uspravan brežuljak. Na više od osam stotina metara visine, Marvao podseća na one grčke manastire na Svetoj gori, gde se može stići jedino u korpama vučenim konopcem, sa ponorom pod nogama. tako nešto nije potrebno. Put se muči da dosegne vrh, krivine za krivinom u dugačkom luku kruga koji obavija planinu, ali putnik najzad može da kroči na zemlju i prisustvuje vlastitom trijumfu. Međutim, ako je on pravdoljubiv čovek, pre nego što se uzbudi pred pogledom koji mu se pruža, moraće da se priseti ona dva drvoreda duž dve-tri stotine metara uz put posle Kaštelo de Videa: lepa aleja snažnih i visokih trupaca, ako jednog dana budu predstavljali opasnost za saobraćaj na auto-putevima, daj bože da se suzdržimo i ne posečemo ih i da put sagradimo malo dalje. Tako će možda jednog dana neke buduće generacije doći ovamo i zapitati se nad svrhom ova dva tako pravilna i ravna reda stabala. Putnik, kako se vidi, mnogo predviđa: ako nema odgovora za ljudsko lice Spasitelja Sveta, ovde možete pronaći odgovor na tajnu neočekivanog drvoreda.
Istina je. Iz Marvaoa se vidi gotovo ceo kraj: prema Španiji se nazire Valensija de Alkantara, Sao Visente i Albukerke, i mnoštvo malih naselja; ka jugu, putem klanca koji razdvaja planinski venac Sao Mamede i onaj drugi, tek njegov ogranak, venac Ladeira da Gata, mogu se razabrati Kabeso de Vide, Sozel, Eštremoš, Alter Pedrozo, Krato, Benavila, Aviš; ka zapadu i severozapadu, Kaštelo de Vide, gde je putnik malopre bio, Niza, Povoa i Mijadaš, Gafete i Areš; najzad, ka severu, gde je vazduh bistar, poslednja senka plavetnila je planinski venac Eštrela: ne začuđuje to što se vrlo jasno vide Kaštelo Branko, Alpedrinja, Monsanto. Vrlo je jasno zašto na ovom mestu, sa vrha kule Kaštelo de Marvaoa, putnik s poštovanjem promrmlja: „Kako je svet velik.“

JEDAN STARI KAMEN, JEDAN ČOVEK

Kada bi se gradovima davali nadimci, kao što su se davali kraljevima, putnik bi morao za Portalegre da predloži „dobro opasan“. Godine 1259. kralj Afonso III je sigurno s razlogom ovde izgradio naselje Portus Alacer, od kojeg je kasnije nastao Portalegre, radosna luka. Okružena poljima i šumama, tako jasno se razlikuje gradska mrlja od seoskog i divljeg okruženja, shvatamo da je Žoze Režio pisao i opsesivno ponavljao:
U Portalegreu, gradu
Visokog Alenteža, omeđenom
gorama, vetrovima, stenama, maslinama i hrastom plutnjakom...78
Svaki putnik koji ceni tuđa slova i svoja bogatstva uljuljkivaće se u pesmici dok god ovuda bude prolazio.
Prošlo je već neko vreme da se putnik nije susreo sa Nikolauom de Šanterenom. Nije mogao da pređe više od dva koraka a da ne pronađe dokaz koji ukazuje na delo njegovih ruku ili njegove radionice, stvorio se vakuum koji se činio konačnim. Nije bilo tako. Ovde, u Samostanu Naše Gospe od Začeća ili od Svetog Bernarda, nalazi se grob biskupa don Žorža de Mela, koji mora da je bio poslednji rad francuskog vajara, što je u dobar čas u Portugaliju došao. Grobnica, sa kipom u ležećem položaju, postavljena je na veličanstven prikaz sa religijskim likovima u nišama i edikulama, u arhitekturi perspektive karakterističnoj za manirizam. Prisećajući se prikaza figura u alabasteru, takođe delo Nikolaua de Šanterena, koji se nalazi u Peni, u Sintri, primećuje kako upotrebljeni materijal ima uticaja na izraz dela: ovaj mermer iz Eštremoša neuporedivo je izražajniji od bogatog alabastera iz samostana iz Pene. Osim ako sve ovo nije tek pitanje ličnog ukusa: ako je putnik već izjavio kako mu je draži granit od mermera, sada mu može biti draži ovaj iz Eštremoša od prefinjenog alabastera. Onome ko smatra da ove pojedinosti nisu važne za povest odgovara da bi putovanja i putnici bili veoma uskraćeni ako se na ovakvim pojedinostima ne bi zadržali.
Budući da mu je bila tako blizu, odlučio je da poseti Radionicu za ručnu izradu tapiserija iz Portalegrea, čije je tehnike izrade Francuz Žan Lursat tako gorljivo hvalio. Putnik ne poseduje naročit senzibilitet za tapiserije, ali gaji veliku naklonost prema ručnim radovima. Ako mu se nije svidelo sve što je video, jednako može biti njegova greška kao i autora radova koji se onde prave, ali, premda ne poznaje materiju, umeo je da prepozna virtuoznost pletilja i umešnost pripremnog rada koji se sastoji u usklađivanju boja i čvorova. I, pored svega toga, mogao je da uživa u gostoljubivosti kojom su pozdravili njegovu posetu, i jednostavnost i iskrenost objašnjenja. Putnik je bio zahvalan. Zahvaljuje još jedanput.
Vreme je da se ide u stari grad. Umetnut čitavim obimom među zidine, on ima uobičajene odlike ove vrste gomilanja: uske, krivudave ulice i niske zgrade sa malo spratova. Ali tome dodaje naročitu mirnoću koja ne zamara ali ima pomirenosti. Plato katedrale je prostrani četvorougao, naglašavajući položaj crkve, i liči, po svom miru, na seoski trg. Kule dominiraju građevinom. Budući da se završavaju vrhovima u obliku piramida, vide se izdaleka. Štaviše, već drugi sprat crkve nadilazi krovove obližnjih zgrada.
Unutra se još impresivnije otkrivaju velike razmere hrama podeljenog debelim granitnim stubovima na tri broda jednake visine. Ovo je veoma lepa crkva, sa pet kapelica na krajnjem delu, povezanih uskim prolazima. Prikaz sa figurama iz glavne kapelice, sa slikama iz života Device, ima na zabatu javljanje Hrista apostolima koje ostavlja snažan utisak. Klaustru, u samo jednom nivou, nedostaje prisnost. Ali gornji barokni detalji, sa okulusom, smenjujući se s urnama, daju mu izgled niza od četiri stuba sa nečim već svojim, neočekivanim.
Odmah pored nalazi se Opštinski muzej kome ne nedostaje dobrih primeraka. Ne najvredniji ali sigurno najimpresivniji jeste onaj Hrist u prirodnoj veličini koji se naginje, u strašnom naporu, da bi se otrgnuo od krsta. Na licu ima izraz ogorčenog iznenađenja, a oči se šire gotovo do iskolačenja: ceo ovaj čovek moli za pomoć. Kao da nam govori da žrtvovanje života onde nije bilo neophodno radi tuđeg spasenja. Prelep je prikaz sa figurama od terakote s prikazima iz Hristovog života: to su malene figure pune pokreta, divljenja vredni prizori. Takođe ima strpljivo izvedenih radova u slonovači, u visokom reljefu, koji izuzetnim detaljima ostavljaju putnika bez reči, zbog verodostojne akrobacije očiju i ruku, koje je delo zahtevalo. Ima i Pijetu u drvetu, u visokom reljefu, verovatno španskog porekla, uzevši u obzir dramatiku kompozicije i okrutni realizam prema Hristovom telu. Putnik prelazi pogledom po drugim vrednim delima i završava posetu sa pomenom čuvenih tanjira iz 16. i 17. veka, koji zauzimaju čitav jedan odeljak muzeja.
Kuća Žozea Režija je sama po sebi muzej, sa svime ili gotovo svime što muzeji imaju: slikama, skulpturama, nameštajem. Ovo je muzej sa odličnom zbirkom prikaza Hrista, ex-votoa, relikvijara, zanatlijskih uzoraka, i ovo je kuća „puna dobrih i loših mirisa kuća sa istorijom, ali i živo, proganjajuće sećanje na ljude i minula vremena, sa prozorima ispunjenim suncem i senkom po uglovima, puna straha i smirenosti, uzdaha i tišine“. Nijedan posetilac danas neće reći toliko (premda će sigurno prepoznati stihove u svakodnevnom govoru u koji ih je putnik pretvorio), ali prozor o kome Žoze Režio govori, njegova jedina ,,razonoda“, kako kaže vodič, jeste ,,ceo otvoren ka užarenom suncu, oštroj i ledenoj hladnoći, i ka vetru koji ide, vraća se, pleše, i šetka se oko moje kuće u Portalegreu, gradu Visokog Alenteža, okruženom planinama, vetrovima, stenama, maslinama i hrastovima plutnjacima“. Putnik čini ono što bi se moglo očekivati: naginje se nad malom verandom, koliko je dovoljno za jednog pesnika, gleda iznad novih kuća stara polja i pokušava da shvati tajnu reči koje izgledaju kao da su izvučene iz kakvog geografskog priručnika: U Portalegreu, gradu/ Visokog Alenteža... Da pokušati da shvati, najmanje je što može da uradi.
Kada bi putnik imao naučno obrazovanje, morao bi da se baci u razradu jednog eseja koji bi se, manje-više, ovako zvao: O uticaju latifundija na depopulaciju. Pojam ,,depopulacija“ je nejasan termin, ali pri pisanju eseja loše bi izgledalo govoriti kao i sav narod: ono što putnik hoće da kaže, svakodnevnim rečnikom, jeste sledeće: Zašto, kog vraga, u Alentežu ima tako malo naseljenih mesta? Vrlo je moguće da je ovo pitanje već proučeno i da su data sva objašnjenja, ko zna, možda jedno od njih može da podrži putnikovu pretpostavku, ali čovek koji prelazi ove ogromne razdaljine, gde kilometrima nema kuće na vidiku, može sebi dozvoliti da pomisli kako je latifundija neprijatelj gustine naseljenosti.
Stižući u Monforte, putnik hvata put za Alter do Šao: ide u Erdade da Tore de Palmu, gde ima nekoliko ostataka rimske varoši koju je znatiželjan da ispita. Razdaljina je mala i ko ne bude išao pažljivo promašiće put i malenu tablicu koja kaže: UCP Tore de Palma. UCP, za one koji ne znaju, znači Kolektivna proizvodna jedinica79. Ali to ne čudi: ako most u Lisabonu može da promeni ime, tako i neki krajevi mogu da promene oblik. Putnik stiže pred široku kapiju, ulazi u dvorište, prostrano i bleštavo od sunca. Napred je jedna visoka kula sa više nivoa. Građevina nije afonsinska, odmah se vidi, pre želi reći kako je neko, u mnogo skorijim vremenima, odlučio da pokaže svoje bogatstvo narodu iz obližnjih krajeva. Na zidu koji se naslanja na kulu izložen je jedan grb. Upravo ispod njega, odmarajući se od poslova ili se spremajući za njih, nalazi se pokoja zemljoradnička alatka.
Putnik ide dalje, on je sramežljiv putnik, uvek strepi da će ga neko pitati za objašnjenje upada za koje samo on zna da su dobronamerni. Kad se približi jednom uglu, čuje glasove. To je neka kafanica. Putnik ulazi, pozdravlja i pita čoveka koji je iza šanka gde su ruševine i je li dozvoljeno videti ih. Ovaj se čovek zove Antonio, kako će se ubrzo saznati, nizak je, zdepast, mirnog izraza lica. Odgovori dvaput potvrdno i odmah mu daje potrebna uputstva. Putnik je veoma žedan, zatraži neko osveženje i dok taži žeđ, postavlja magično pitanje: ,,I kako vam ide ovde sa UCP-om?“ Gospodin Antonio pažljivo gleda u putnika, ali pre nego što stigne da odgovori, sledi drugo pitanje pridružujući se prvom: „Imate li ovde novih razgraničavanja?“ Bilo da je zbog soka od pomorandže, tame u radnji, bilo iz nekog drugog razloga, vazduh postaje svežiji, i gospodin Antonio jednostavno odgovara: ,,Ne ide nam loše, ali priča se o tamo nekoj molbi; ukoliko je usvoje, ostali bismo bez zemlje za rad.“ Napravio je pauzu i dodao: „Kad to ispijete, idemo u kancelariju, tamo ću vam bolje objasniti.“
Kancelarija se nalazi na kraju niza kuća jedne strane četvorougaonika u čijoj se sredini izdiže kula. Za jednim radnim stolom sedi tamnoputa devojka crnih i sjajnih očiju, širokog osmeha, lepa i očigledno ciganskog porekla. Upoznaju se površno, što je svojstveno ovakvim slučajevima, i devojka, čije je ime putnik zaboravio ili nije bilo vremena da se pomene, objašnjava situaciju. Dok govori, zadržava osmeh i putnik će morati da odluči smeši li se ona govoreći ozbiljne stvari ili govori ozbiljne stvari smešeći se. Čini se kao da se radi o istom, ali nije tako. Putnik pažljivo sluša, postavlja još nekoliko pitanja, kaže poneku reč kojom zaželi sreću i hrabrost, i kako se i on sam smeši, zaključuje da svi tamo govore ozbiljne stvari.
Gospodin Antonio sada ide da mu pokaže nekoliko prostorija sindikata, mašinsko postrojenje, presu za ceđenje maslinovog ulja. Oba su skoro izgrađena. Presa je spremna za sledeću berbu, besprekorno čista i podmazana. Po povratku u dvorište, putnik pita može li u kulu. „Hajdemo odmah“, kaže gospodin Antonio. „Treba samo otići po ključ.“ Vraćaju se u kancelariju i, dok otvara jednu fioku kako bi izvadio ključ, devojka reče: „Čak se ni stariji ljudi sa poseda ne sećaju da su nekada videli vlasnike.“ Ova rečenica izgovorena je poput dodatka ranijem razgovoru, nešto što je ostalo da se objasni. Putnik klimnu glavom. Devojka se nasmeši.
U prizemnom nivou kule gospodin Antonio pokazuje staru kuhinju, neku vrstu srednjovekovnog utvrđenja, sudeći po debljini zidova, pored koje je nekoliko dugačkih klupa i stolova od belog mermera. „Ovde su nekada obedovali radnici“, kaže. Putnik gleda zadivljeno, zamišlja ljude kako sede na onim klupama, čekajući svoj komad hleba. Šapuće samo za sebe: „Komad hleba i mermerni sto. Evo naziva kome je delo nebitno.“
Već se penju ka gornjim spratovima, prazne sobe, hodnici, spiralne stepenice. U jednoj prostranoj sali ima stolica, jedan radni sto. „Ovde držimo sastanke“, reče gospodin Antonio. I iznenada: „Pogledajte, vrabac! Mora da je ušao kroz otvor na krovu.“ Ptičica, uplašena, udarala je o prozorska stakla ne znajući zašto se blaga i meka atmosfera pretvorila u tako tešku. S druge strane prozora bilo je sunca, drveća, otvorenih polja, a ona je ovde, zatvorena. Zatim se gospodin Antonio i putnik bacaju unaokolo da uhvate ptičicu, sapliću se o stolice, samo što je nisu uhvatili, ali ona im ne veruje, beži, leti ka krovu gde nema na šta da sleti, ponovo udara o prozorska stakla, smeje se putnik, smeje se gospodin Antonio, prava je radost u Tore de Palmi. Najzad, putnik uspeva da zgrabi vrapca, veoma je ponosan što to beše upravo on, i bratski mu reče: „Jesi li glup? Zar nisi shvatio da smo imali dobru nameru?“ Srdašce ptice ludo tuče od napora i straha. Još pokušava da pobegne, ali je putnik čvrsto drži. Na vrhu kule otvaraju se vrata njenog zatvora. Odjednom pusti vrapca, vazduh je već ono što je pre bio, i u jednoj sekundi nestaje u daljini. Putnik misli da mu je bar polovina greha oproštena.
Sada gospodin Antonio objašnjava dokle seže zemljište zadruge, već su obeleženi neki delovi, a ima ih još koje treba obeležiti. Tamo ispod neki čovek viknu rečenicu iz koje se razaznala reč jagnjad. Gospodin Antonio mora da siđe i ide na posao. Putnik još pita gde se nalaze rimske ruševine, onamo, čak onamo, i potom silaze, opraštaju se kao prijatelji, što su i postali, do sledećeg puta.
Putnik odlazi ka ruševinama. Posvećuje im onoliko pažnje koliko može, paleohrišćanskoj bazilici, piscini krstionice, ali oseća da je rastrojen usred ovog starog kamenja. Da li je to zato što su tako blizu novi ljudi za koje putnik ne pronalazi veze, odnose, struju koja povezuje sve. Ali ta struja, zna to putnik, postoji. Dovoljno je videti kako se nastavlja Tezejeva borba protiv Minotaura, prikazana na mozaicima odnetim u Lisabon.
Putnik nije video spomenike u Monforteu. Tamo se nalazi Crkva Naše Gospe od Začeća sa mudeharskim grudobranima, natkriven trem priorove kuće sa baroknim štukom, Crkva Marije Magdalene, sa kulom zvonikom, sa vrhom u obliku piramide. To je ono čega se seća spolja. Noseći Tore de Palmu na leđima, putnik je zaključio da je bolje ne ulaziti. Sigurno ne bi prošla kroz vrata.
Sledeća stanica biće u Aronšešu; to je gradić koji okružuje pet mostova, postavljen na uzvišenju, sa severa, zapada i juga omeđen vodama rečica i reke Aronšeš, one čuvene Kaje od Ese de Keiroša. Otišao je putnik da na vratima parohijske crkve pronađe znakove Nikolaua de Šanterena, ne baš iz njegove ruke, već skromnu kopiju: heruvimi i ratnici u visokom reljefu pokazuju nepogrešivu povezanost porodice. Ali ono što je naročito zanimalo putnika beše Crkva Naše Gospe od Svetlosti sa renesansnim portikom, crkvenim tremom, lepom kaptolskom salom, sa figurama od štuka, i klaustrom, diskretnim i sa dobrim hladom, na zagušujućoj vrućini užarenog sunca.
Ponovo putnik ide kroz pustopoljine i nepregledne prostore, na pola puta između granice i brane reke Kaje. Prolazi kroz selo Nosa Senjora doš Degoladoš80, i ovo ime, viđeno krajičkom oka, navodi putnika na razmišljanje o količini obezglavljenih koji nastanjuju istoriju hrišćanstva i kako bi se morala pronaći jedna posebna Gospa koja bi ih štitila. Putnikova sumnja je u tome treba li zaštitu zazvati pre ili pošto vrat bude preklan.
Da ima vremena, otišao bi do Ogele, ne toliko radi tvrđave koju je don Diniš dao da se ponovo sagradi, već kako bi video kakvo lice može imati rečica zvana Abrilongo81, da li zato što april može biti dug što se produžava ili što kasni. Neka se zna da i u Kampo Majoru postoji tvrđava, koju je isti gospodar don Diniš naredio da se sagradi, i pogledajte osmougaonu Crkvu Svetog Jovana Krstitelja, sa mermerom obrađenim prema klasičnom nacrtu ali ne hladnim, možda zato što regionalna religiozna arhitektura, čak i u vreme kralja Žoaoa V, nije mogla da izbegne svetovnu obavezu.
Putnik odlazi na izlaz sa strane Elvaša, ide prateći svoj miroljubivi put, i odmah ispred mosta Kaje pored njega prođoše u pravcu Kampo Majora dva kamiona sa naoružanim graničarima. Nisu sva putovanja ista, niti će svi putevi odvesti u isti Rim.
U Elvašu ima mnogo vojne pompe. Kazuju nam to zidine koje ga okružuju i utvrde Svete Lucije i Naše Gospe od Milosti koje podupiru glavnu tvrđavu. Ali grad ne krase samo vojne borbe. Druga su junaštva počinjena u njemu, o kojima je vest dao Antonio Diniš da Kruš i Silva u svom Škropilu, jer ne beše malo junaštvo ljutita žestina sa kojom su se dekan i biskup katedrale u Elvašu borili da škropilo ne dođe ili da ne bude pokazano pre mise. Nije mala epopeja boriti se za gospodstvo i za veličanstvo, da se umeša sinod i dvor, najzad, kada bi Kastilja iskoristila priliku, zatekla bi utvrđeni grad oslabljen od unutrašnjih i religijskih borbi.
U katedrali nema više tragova tih uspeha. Nema čak ni katedrale, samo Crkva Naše Gospe od Asunsaoa, parohijska crkva. Nalik je tvrđavi, sa širokim ustima ulaza, potpornih lukova, zaobljenih grudobranima, gargojla. Unutra, pažnju privlače stubovi u vidu snopova koji pridržavaju tri broda. Međutim, putnik smatra da je najveća lepota stare katedrale u fasadi i njenoj jedinstvenoj kuli. Uistinu, arhitekta Fransiško de Aruda nije zaslužio da se na ovom njegovom delu sukobe biskup i dekan po pitanju predsedavanja. A između onoga što je zasluženo i onoga što nije zasluženo, pogledajte u Svetom Dominiku gotičku glavnu kapelicu, sa visokim lucernama, i izbegnite da gledate pozlaćene kapitele stubova: što se tiče svađa, dovoljne su one oko škropila.
Na tvrđavu, koja je tvrđavica, stub srama i grbove, Izvor milosrđa i Izvor blagoslovenosti, putnik je potrošio nešto vremena pre nego što je otišao u muzej. Na ulazu mu se dopao barokni trem i plavo-beli šahovski motiv na kupoli. Unutra se ima čemu diviti, ali muzej u Elvašu nije naročito bogat, izuzev u obrađenom kamenju grbova, te ponekom arheološkom predmetu. Veličanstvena je Sveta Marija iz Asogeša, odevena poput dvorske dame, gospođe iz 16. veka, i danas možda lepša oku nego što je tada bila.
Ne može se govoriti o Elvašu a da se ne spomene akvedukt Amoreira. On obavezuje putnika da kaže kako je to jedno zaprepašćujuće delo, sa osam stotina četrdeset tri rezbarena luka, u nekim deonicama raspoređena u četiri reda. Više od stotinu godina trajala je izgradnja (tačnije, stotinu dvadeset četiri) i uvek je narod Elvaša, generaciju za generacijom, plaćao svoj real za vodu. Kada je 1622. godine voda na izvoru Fonte da Vila najzad počela da teče, može se reći da su stanovnici Elvaša znojem zaradili onu bistru vodu. Isto kao lisabonski Agvaš Livreš. Kao i svuda gde su cevi i vodovod, spremišta za vodu ili pojila za životinje.

ZABRANJENO UNIŠTAVANJE GNEZDA

U Eštremošu je putnik video nešto više od visokog dela grada, to jest, stare varoši i tvrđave. Ulice unutar zidina su uske. Odavde nadole prostor se širi, manje u varoš, više u grad. Eštremoš se izdužuje i gotovo gubi iz vida svoje korene, mada i dalje okružuje slavnu Kulu s tri krune, sa očiglednim privlačnostima. Ni na jednom mestu putnik nije tako osetio razgraničenje zidina, razdvajanje između onih unutra i onih spolja. Biće da je, pored svega, utisak potpuno subjektivan, stoga podložan zalogu koji putnik, jasno je, ne može da ponudi.
Blistavobelo okrečene, koristeći mermer kao da je običan kamen, kuće iz gornje varoši su, same po sebi, razlog za posetu Eštremošu. Ali onde gore nalazi se već pomenuta kula, sa ukrasnim balkonima sa zupčastim kruništem i onim što je preostalo od palate don Diniša, tremom od dvostrukih stubova gde je putnik pronašao predstave Meseca i jagnjadi. Tu je i Kapelica Kraljice Svete Izabel iz 18. veka, sa pevnicom nalik pozorištu i izuzetno bogato ukrašenim azuležima, koji prikazuju delove iz života čudotvorne gospe što je pretvarala hleb u ruže u nedostatku moći da od ruža napravi hleb. Tu je i Opštinski muzej, prepun raznoraznih i nezaboravnih stvari.
Putnik ne obraća pažnju na one primerke koje bi sigurno mogao pronaći u drugim muzejima samo da bi se do mile volje mogao diviti glinenim lutkama nazvanim po Eštremošu. „Diviti im se“, reče on, „diviti - boljeg izraza nema.“ Stotine su to figurica, složenih s ukusom i smislom, i svaku vredi pomno ispitati. Putnik ne zna kud će pre: zovu ga narodne figurice, prizori iz seoskog života, slike Jasala ili kućnog oltara, igračkice različitih namena, jedan svet koji nije moguće u potpunosti obići. Jedan primerak biće dovoljan, jedna vitrina, gde se skupljaju, u uređenoj zbrci, „crnci što stoje i oni na konjima: žena konjanik i konjanici, paroh na konju; pastir i njegova jagnjad, čovek koji kupi mrve, dok drugi pravi lepinju; narednici što stoje ili sede u vrtu; vragolani po poljima, harmonikaš; znaci proleća sa ili bez venčića; uobičajene prilike iz naroda - beračica kestenja, mlekar, vodonoša; pastirice s pređom ili čuvaju kokoši, ćurke ili jaganjce; žene peru veš u vedru, peglaju, doteruju se pred ogledalom ili ispijaju čaj; damica; tri čoveka kolju svinju a žene obrađuju iznutrice“. Oh, kakva divota, iznova i iznova ponavlja. Idite u Eštremoš, pogledajte njegove lutke i spasićete dušu. To je izreka koju je izmislio putnik i ostavio je u amanet.
Rado bi ostao, ali ne može. Nakon što je pomno posmatrao beskrajni krajolik koji mu se posvuda pruža pred očima, spušta se u niže predele, drugi način da se kaže da je otišao u Rosio, gde se, s jedne strane, nalazi Crkva Svetog Franje. Tamo je i samostan u kom je umro kralj Pedro I, ostavivši fratrima svoje srce. Ako je istina da su braća nasledila taj poklon, u času vaskrsnuća u Alkobasi, Pedro neće imati srce da ga pokloni svojoj Ineš.
U Svetom Franji je prelepo Jesejevo stablo iz 17. veka, a u susednoj kapelici trećeredaca putnik pronalazi najpotresniju zbirku svetaca koje je ikada video. Nije da su prikazani u stanju izuzetne patnje ili nepodnošljive svireposti. Naprotiv. Svi, i muškarci i žene, odeveni su u iste dugačke i jednostavne halje od prirodne svile, ono što ih odlikuje jeste ravnodušnost na licu i smirenost pogleda. Visoki, izdignuti, u kutijama od stakla, okružuju čitavu kapelicu. Ne ponašaju se poput sudija, više su izraz ljudske poniznosti. Putnik, potresen više nego što bi to voleo da prizna, usudio se da zapamti imena zastrašujuće svite, ispisana na potpornjima: Sveta Luiza od Albertonije, Sveta Delfina, Sveta Roza od Viterboa, Sveta Izabela od Ugarske, Sveti Luj, kralj Francuske, Sveti Ivo Doktor, Sveta Izabela Portugalska, Sveti Rok, Sveta Margarida od Kortone. Putnik nije uspeo da razazna gotovo izbledelo ime poslednjeg sveca. Nije više ni imao snage: ruke su mu se tresle, glavu mu je oblio znoj od straha. Neka mu oproste drugi sveci, jer se od ovih ne može dobiti oprost.
Putnik se povlači, pun utisaka. Samo što nije izašao, kad, poput proviđenja, baci pogled na grobnicu pored, ponosni isklesani kovčeg, sa bradatim čovekom kako leži, u društvu anđelčića koji pokazuje krila i potplatu na stopalima (znak da može da leti i hoda), i na pročelju dva grba s polumesecima i dve moćne mačke, prizor iz lova između njih, gospodar na konju sa sokolom na ruci, jedan čovek sa kopljem svira u trubu, drugi huška pse što laju i grabe divlju svinju. Putnik s olakšanjem odahnu. Naposletku, sa ovog mrtvačkog kovčega izbija silan život, sa snagom koja gasi mrtvačko bledilo zastrašujućih svetaca i smiruje njihov prezir prema svetu. Poput don Pedra iz Barseloša u Sao Žoao de Taroki, ovaj Vaško Ešteveš de Gatoš htede da ponese u sećanju srećno vreme lova po brdima, galopiranja za psima, dok se čuje truba i drveće cveta. Putnik izlazi iz crkve zadovoljan kao vrabac kome je u kuli Tore de Palme vratio slobodu.
Vreme je da ide u Evoru Monte. Blizu je i usput. U tom se selu don Migel predao don Pedru, kao što smo u školi učili. I, slučaj vredan isticanja, umesto da se o primirju pregovara u vojničkom okruženju, na prvi pogled prigodnom, u tvrđavi i njenoj Palati počasti, sreli su se u prizemnoj kućici, čiji je ulaz bio pored glavnog ulaza u zidinama, vojvoda od Terseire i Saldanje, na strani liberala, i general Azevedo Lemoš, komandant apsolutista, pod dobroćudnim pogledom Džona Granta, sekretara Britanskog poslanstva u Lisabonu: prijatelji se, kao što je običaj reći, u nevolji poznaju. Kuća je još na istom mestu, a Palata počasti, obnovljena od poda do plafona, pružila bi danas udobnost i bezbednost novim pregovaračima. Putnik to kaže zbog ulepšanosti palate: tri čuvara, koja su ostavila napolju džip kojim su došla, buše zid da bi ubacili kablove, dok razmenjuju šale i razmetljivo zvižduću. Neka ih, to su te godine, mladost je takva.
Kažu da je Palata počasti italijanskog nadahnuća. Moguće je, jer ovakvo nešto putnik nije viđao ovde: četvrtasto centralno telo koje se na uglovima razvija u kružne kule. Unutra je utisak veličanstven, sa debelim stubovima koji pridržavaju kupole od tri nivoa, svi različiti, kako kupole tako i stubovi, a prostorije otvoreno komuniciraju sa kulama. Prostor je renesansan, pogodan za okupljanja i zabave. Čuvari sada razgovaraju o filmovima koje su gledali ili će tek gledati. Putnik ljubopitljivo posmatra stubove prizemnog nivoa: u osnovi, čitavim obimom, isklesani su plamenovi. Zašto plamenovi? Kakva je to vatra uhvaćena u kamenu Evore Monte? Putnikov prtljag je već odavno pun zagonetki, daj bože da ova ne zapali ostale.
Putnik je želeo da poseti parohijsku crkvu, ali beše zatvorena. Zatvorena je i Crkva Svetog Petra, uprkos naporima i pitanjima: nije bilo ključarke, šest miroljubivih pasa čuvalo joj je kućerak, i uprkos tome što je putnik neizmerno dugo čekao, pričajući s psima i zevajući s njima, od ključa ni traga ni glasa. Tamo iznad, iza parohijske crkve, pod jednim orahom istovremeno je cvrčalo dvadeset-trideset cvrčaka, tako da se čuo jedan jedini zvuk a ne uobičajeno smenjujuće struganje. Putnik se iznenadio što orah i cvrčci nisu poleteti u nebo, pevajući. A orahu je sigurno bilo vrlo teško da obuzda korenje.
Putnik se vratio, prošao podno Eštremoša, i na putu ka Borbi prošao kroz guste maslinjake. Dan obećava da će biti izuzetno vruć. Odmah po ulasku u Borbu, ulazi u običnu kapelicu, samo vrata, pročelje i kupola, blešti od gotovo nepodnošljive beline. Putnik kaže da je to jednostavna kapelica. Ispostavlja se ne sasvim. Ako se ne ističe po dimenzijama, ističe se po monumentalnosti: vrata se uspinju do kupole koja naleže direktno na trabeaciju. Na pročelju su dve lepe sedeće prilike, puštaju da im noge vise, vode dijalog koji se tamo dole ne čuje. Putnik je pitao neke žene koje su onde razgovarale u hladovini kako se zove ta kapelica. Nijedna nije znala. Možda je bila liturgijski hram? Može biti.
Nekoliko metara dalje nalazi se renesansna Crkva Svetog Vartolomeja. U ovim krajevima dve stvari ne nedostaju: renesansa i bela boja. Bez preteranog sjaja spolja, crkva je u unutrašnjosti raskošna u mermeru. Ali najveća lepota nalazi se u slikama svoda, sa medaljonima i krajolicima, to je dekoracija koja se teško pronalazi. Putnik se smelo zaljubio u Borbu. Da li zbog sunca, jutarnje svetlosti, da li zbog beline kuća (ko je to rekao da bela nije boja, ali jeste odsustvo iste?), da li zbog svega ovoga i ostaloga, kao što je ucrtanost ulica, ljudi koji njima hode, naime, i nije potrebno više za iskreno osećanje, kad odjedanput putnik ugleda pod jednom nadstrešnicom najneobičniju izjavu ljubavi, jedan natpis sa sledećim rečima: ZABRANJENO UNIŠTAVANJE GNEZDA. KAZNA 100 $.
Složićete se da varoš koja se javno izjašnjava da će svu strogost zakona obrušiti na zle glave koje pomisle da obore staništa ptica zaslužuje sve pohvale. Stanište lastavica, da budemo precizniji. Budući da je natpis postavljen pod nadstrešnicu gde lastavice imaju običaj da svijaju gnezda, razume se da se ova zaštita odnosi samo na njih. Ostale ptice, grabljivice i neke s manje poverenja u ljude, svijaju gnezda u krošnjama izvan varoši, i rizikuju da postanu kolateralna šteta ratova. Ali već je odlično to što jedno pleme krilatog naroda ima zakon na svojoj strani. U suprotnom, svi zakoni o zaštiti ptica i ljudi bi nestali, izuzev, naravno, onih koji ne zaslužuju da ih zakon štiti, štetočine s jedne i sa druge strane. Verovatno zbog uticaja vrućine putnik nije baš najbistrijeg uma, ali očekuje da će ga ipak shvatiti.
Mnogo se govori o Fontani sa česmama, i to s razlogom. Zamišljena je kao mali hram sa zazidanim otvorima, a neoklasicizam stila ublažava posebnu težinu belog mermera tipičnog za ovu regiju. Ali ono što se putniku najviše svidelo, ili drugačije rečeno, ono što ga je zabavilo, beše neka vrsta lavirinta koji prethodi fontani, igra cevi koje jedna za drugom otvaraju i zatvaraju tok vode. Neznanca na prvi pogled uznemiruje. Putnik ceni da će uvek biti onih stanovnika Borbe koje će sve to zabavljati.
Na putu ka Vila Visozi, sa jedne i sa druge strane puta, putnik nalazi obilje kamenoloma mermera. Ove kosti zemlje još na sebi nose blatnjave tragove boje mesa. A kad smo već kod kostiju, putnik primećuje da se sa njegove desne strane, na obzorju, izdižu visine planinskog venca Osa, nazvanog po Zemljinoj osi, a ne po osi insektu.82 Kako se vidi i slikovito prikazuje, nije sve onakvo kakvim se čini.
U Vila Visozi odlazi u Vojvodsku palatu. Neka se putnik ne izuzme iz ove dužnosti, što je takođe poprilično zadovoljstvo, ali moraće priznati da ga ove palate uvek ostavljaju u stanju veoma bliskom mentalnoj konfuziji. Preobilje predmeta, izvanredno uz osrednje, smenjivanje dvorana, zamaraju ga kao na isti način kao što se zamorio u Sintri ili Kelušu. Ili u Versaju, putnik ne bi da deluje umišljeno. Sve u svemu, ne može se poreći da palata iz Vila Visoze opravdava pažljivu posetu koliko to dopušta radno vreme koje vodič mora da poštuje. Ne primećuju uvek da je putnik ono najvrednije, ali izbor se verovatno rukovodi srednjim modelom ukusa koji treba svakog da zadovolji. U svakom slučaju, zagarantovana je jednoglasnost izbora za dvorane po imenu Vrlina i Vojvotkinje, ili Dvoranu Herakla, u severnom krilu, i za Dvorane kraljice i Davida, uz posebno isticanje u dnu zida keramičkih listela iz Talavere koje krase Vojvotkinjinu dvoranu. Veličanstveni su i kesoni iz Dvorane vojvoda, i velike lepote Kapelica vojvotkinje dona Katarine, sa svodom oslikanim temama nadahnutim dekoracijama iz Pompeje. Obilje je slikarstva u Vila Visozi, mnogo je dela portugalskih savremenika, poneka dobra kopija iz 16. veka, naročito Van der Husovo Skidanje s Krsta. I ako putnik ode u kuhinju, zaprepastiće se brojem i raznovrsnošću bakarnog pribora. Ako nije uspeo da pogleda oružje, štitove i oklope, ako je propustio da vidi kočiju don Žoaoa V, to je zato što sve mora da se pogleda kako bi se upoznali životi vojvoda i njihovih slugu, uprkos činjenici što i kada bi se sve to videlo ne bi doprinelo ukupnom utisku posete palati.
Izašavši napolje putnik obilazi statuu konjanika don Žoaoa IV. Smatra da je vrlo slična onoj u Lisabonu koja predstavlja don Žoaoa I, što očigledno ne laska prvoj niti vrednuje drugu. A da bi skinuo teret sa srca koji ga tišti, putnik odlazi u staru varoš, koja poseduje jedinstvenu lepotu nekadašnjih alentežanskih naselja. Pre nego što se popne na tvrđavu, što mnogi putnici zanemaruju, ulazi u Crkvu Naše Gospe od Začeća, potpuno obloženu raznobojnim azuležima, još jednim primerom kako smo došli do toga da izgubimo ukus za ovaj sjajan materijal ili kako ga skrnavimo u modernoj upotrebi.
Putniku se svideo lik zaštitnice crkve koju je don Žoao IV, bez uviđavnosti prema božanskim voljama, krunisao i proglasio zaštitnicom Portugalije, i još druge azuleže, dela Polikarpa de Oliveire Bernardeša, umetnika obimnog i vrednog stvaralaštva. Ali budući da je, kako je to već bezbroj puta pokazao, tako sklon zapažanju malih i svakodnevnih stvari, a da ne zanemari retke i velike, neće se začuditi što je primetio da bi pšenica i ulje trebalo da se urežu u noseće stubove postavljene na ulazu, i na upečatljive kutije za milodare, jedna za bulu namenjenu krstašima, starija po stilu i ispisu, a druga za žaštitnicu, teatralnu kao i svaki drugi barokni prikaz. Svaka na svojoj strani broda, prislonjene uz stubove, postavljene su da mole velikodušnost vernika. Ko god uđe u parohijsku crkvu u Vila Visozi sa viškom novca, ulja ili žita mora da ima tvrdo srce ako ga barem malo ne dirnu.
Tvrđava u Vila Visozi, putnik misli na Novu tvrđavu, delo iz 16. veka napravljeno po nalogu vojvode Žaimea, očito je građevina iz perioda pre dolaska Rimljana kasnije nadograđivana. Sve u njoj podređeno je osnovnoj vojnoj funkciji. Jedno ovakvo utvrđenje, sa zidinama koje na ponekim mestima dosežu i do četiri i šest metara debljine, beše zamišljeno po ugledu na velike i čvrste bedeme. Suvi opkop, moćne cilindrične kule, svaka produžuje dve strane četvorougaonika, dugačke unutrašnje rampe olakšavaju kretanje vojnika, kao i artiljerijska odbrana i bez sumnje životinjske zaprege, dadoše putniku da udahne, kao malo koji put što je osetio, a nikada tako snažno, ratničku atmosferu, miris baruta, uprkos potpunom izostanku ratne opreme. Unutar ove tvrđave je Vojvodska utvrda, sa ponekim dobrim slikarskim delom, i u njoj su smešteni, i to dobro smešteni, uzgred budi rečeno, Arheološki muzej i Arhiv kuće od Braganse, prebogata zbirka dokumenata i dalje ne u potpunosti istražena. Putnik je video, već malodušan, okačenu o zid na vidnom mestu uvećanu fotografiju nekog dokumenta koji je potpisao Damijao de Goiš, svega nekoliko nedelja pre nego što ga beše uhvatila Inkvizicija. Malodušnost neće biti ispravna reč, pre će biti melanholija, ili melanholični skepticizam, ili bilo koje drugo neodredivo osećanje, ono koje dolazi opažanjem nečeg što je nemoguće popraviti. Kao da je putnik, znajući da će Damijao Goiš biti uhapšen, jer mu to kazuju datumi i činjenice, u obavezi da ispravi istoriju. Jednostavno, ne može: da bi ispravio istoriju, potrebno je svaki put ispraviti i budućnost.
Preko Silade de Sao Romaoa putnik stiže do puta koji, idući od Alandroala do Elvaša, prolazi kroz Žuromenju. I kada u jednom hladu zastane da pogleda u kartu, zapazi da na vojnoj karti koja mu služi kao bolji vodič nema granice ka Olivensi. Nema granice uopšte. Severno od rečice Olivense, južno od Ribeire de Talige, obe sa druge strane reke Gvadijane, granica je obeležena crvenom isprekidanom linijom: između dva vodena toka, kao da se portugalsko tlo produžilo onamo preko krivudave plave linije reke. Putnik je patriota. Oduvek je slušao kako kažu da nam je Olivensa bespravno oduzeta, tako su nas vaspitali. Sada se uverenje pretvara u ubeđenje. Ako kartografske vojne službe tako ubedljivo pokazuju da Portugalija, duž trideset ili četrdeset kilometara, nema granicu, onda je otvoren put za rekonkistu, nikakva isprekidana linija ne sprečava nas da upadnemo u Španiju i uzmemo ono što nam pripada. Putnik obećava da će se ponovo vratiti na ovu temu. Ali jedne se stvari pribojava: da neće zafaliti linija na španskim vojnim kartama, i da je za njih ovo pitanje rešen slučaj. Da bi se pripremio, putnik će biti prisutan na sledećim sastancima mešovitih komisija za pogranična pitanja. Poslušaće pažljivo ono o čemu se raspravlja, kako i zbog čega, sve do trenutka dok ne izvadi mapu koju gorljivo čuva i kaže: „Dobro, hajdemo sada da se pozabavimo ovim pitanjem Olivense. Kaže ovde moj papir da treba ucrtati granicu. Obeležimo je tako da Olivensa bude s naše strane.“ Izgara od znatiželje da sazna šta bi se dogodilo.
Dok svečani dan ne dođe, putnik se uspinje Žuromenjom. Izvan zidina stare tvrđave koju je uništila strašna eksplozija 1659. godine, selo isijava belinom svojih kuća, gotovo kliničkom čistoćom svojih ulica. Pod velikim i gorućim suncem jedan starac daje objašnjenja naslanjajući se na beli zid kao da ima samo dve dimenzije. Gotovo da nema žive duše na ulicama, ali se oseća da je selo naseljeno, puno kao oko.
Putnik ide u tvrđavu. Zaista jeste more ruševina. Na ulazu kroz ogradu iz 17. veka, pod lukom vrata, jedna krava i njeno tele strpljivo (ili pod obavezom) preživaju ono što su već napasli. Unutra se naziru mesta gde su nekada živeli ljudi: kamin, oko koga su ljudi sedeli, sada visi. Ograđeni je prostor nepregledan, putnik ga neće celog obići. Još ruševina, ostatak jedne kapelice, verovatno Naše Gospe od Milosrđa, i druge, upečatljivije, Crkve Naše Gospe od Loreta, gde se jedno stado ovaca odmara i koje putnikov iznenadni dolazak nije mogao da uzbuni. Možda zato što on sam u ovom trenutku oseća duboku posustalost, želju da zastane, da se umiri, ovde među ovcama, ispod onog nekad trijumfalnog luka gde posetioci, željni besmrtnosti, upisaše svoja imena. Svako putovanje ima svoj kraj, a Žuromenja nije loše mesto za završetak ovog.
To su samo prolazne misli. Putnika je teško hipnotisati, i on, pod nesnosnom vrućinom, prelazi preko prašinjavog dvorišta popločanog kamenjem. Pazi gde stupa (uvek se može pojaviti neko blago, zar ne?), jer tek po nekoj glatkoj i ravnoj stazi može se natenane razgledati uokolo. Beše zaboravio na Gvadijanu, i eno je tamo, veličanstvena u svežini, poput onih mlazeva koji od izvora beže i poslednje su utočište divljeg cveća i pataka. Gvadijana svoje obale kupa životom, ne praveći razliku između ovde i tamo, što je, sudeći prema mapi, takođe ovde, i pruža čudan osećaj da je, iako protiče kroz naseljeno mesto, divlja reka. Ona je sigurno najmanje poznata reka na portugalskom tlu.
Putnik se vraća glavnom drumu, na putu ka Alandroalu, gde staje tek da bi se osvežio. Odatle nastavlja dalje ka jugu, do Terene. Želi da vidi onu što je, od svih crkava-tvrđava, više tvrđava nego crkva. Kazuju mu to fotografije, a potvrda mu se nalazi pred nosom. Kada bi joj uklonili zvonik, ostala bi savršena tvrđavica, sa čvrstim šiljatim grudobranima i balkonom koji bi se lako mogao pretvoriti u mašikule, ako mu to već nije bila osnovna funkcija.
Svetilište Naše Gospe od Blagovesti je poput kule sa osnovom u obliku krsta i jednakokrakim, niskim i zbijenim transeptima, premda iznutra ostavlja utisak da dobija na visini. To je dragulj naše srednjovekovne arhitekture, zahvaljujući tome što je ostala netaknuta: ova gotička crkva ostaće u putnikovom sećanju. Tako je ostala u njegovom a i u tuđim sećanjima, na primer u sećanju Afonsa X od Kastilje, koji je crkvu pomenuo u srednjovekovnim pesmama kantigama o Svetoj Mariji. Tradicija kaže da je Crkva od Blagovesti sagrađena 1340. godine po nalogu jedne kćeri portugalskog kralja Afonsa IV. Ali Afonso X je umro 1284. godine. Je li onda Crkva od Blagovesti starija nego što kažu, ili je na mestu ove bila druga crkva? To je slučaj koji treba rasvetliti, kao što treba rasvetliti zagonetne slike sa svoda glavne kapelice koje na prvi pogled izgledaju kao ilustracije Apokalipse, ali koje predstavljaju figure koje se ne pojavljuju u Jevanđelju po Jovanu. U ostalim kracima crkve mogu se videti popularne hagiografske slike.
Kad je putnik stigao u Redondo, više nije imao vremena za mnogo šta. Pogledao je parohijsku crkvu i Crkvu Milosrđa na tvrđavi, video je Obrnuta vrata i Vrata sahat-kule. Ništa više. Odustao je od toga da u ovo doba ide do dolmena na planinskom vencu Osa (medvedica), ne zbog medvedica, koje su iščezle, već zbog vremena, koje je isparilo. Pojeo je, u međuvremenu, najukusnija, najsočnija i najraskošnija svinjska rebarca kakva, u čitavom svom životu, nije okusio. Ako Redondo to posluži svakome ko tamo ode, uvek će imati prijatelje.

NOĆ KADA JE SVET NASTAO

Putnik je u Evori. Ovo je čuveni Trg Žiralda, onoga viteza-bandita ili bandita-viteza koji je, kako bi mu Afonso Enrikeš oprostio neposlušnosti i zločine, odlučio da osvoji Evoru. Postigao je to veštom lukavošću i naivnošću Mavara koji su ostavili samo jednog čoveka i njegovu kćer da im čuvaju kulu i koji je, da budemo iskreni, nisu nimalo čuvali već su pre čvrsto spavali kad im je Neustrašivi nemilosrdno posekao glave.83 Jadna devojčica. U metežu prevare, misleći da su napadnuti sa druge strane grada, ostaviše Mavri otvorena vrata tvrđave, kuda su tako, uz pomoć Mavara i Mosarapa84, ušli ostali hrišćanski vojnici, koji su svoevoljno ubijali i porobljavali. Beše to godine 1165. Putnik nije u stanju da zamisli kakva je bila Evora koju je Žiraldo osvojio. Niti ima blagu ideju koliko je Mavara branilo grad. Nema svrhe suditi o relativnoj vrednosti hrabrosti neprijateljskih snaga, ali se ishod pokazao kao konačan. Evora se nikada više nije vratila u ruke islamista.
Priče su to koje svi znaju još od prvih školskih dana, i putnik ne bi trebalo da izmišlja nove. Štaviše, šta bi mogao jedan običan ispredač reči i kilometara da otkrije u Evori a da već nije otkriveno, ili koje reči bi pronašao a koje nisu već izrečene? Da je ovo najmonumentalniji grad? A ako to kaže, šta je zapravo time rekao? Kako u Evori ima više spomenika nego u bilo kom drugom portugalskom gradu? I, budući da drugih nema, da h su ovi najvredniji? Ovi apostoli ispred katedrale su veličanstveni: ipak, jesu h manje ili više vredni od onih sa portika u Batalji? Beskorisna pitanja, gubljenje vremena. U Evori postoji, istina je, atmosfera koja se ne nalazi ni na kom drugom mestu; Evora ima, tako je, stalnu prisutnost istorije na ulicama i trgovima, u svakom kamenu ili senci; Evora je uspela, jeste, da odbrani mesto iz prošlosti ne uskraćujući prostor sadašnjosti. Zbog ove srećne rečenice putnik ne smatra da je odgovoran za druge opšte sudove, i ulazi u katedralu.
Ima hramova koji su prostraniji, viši, raskošniji. Malo njih ima ovu povučenu ozbiljnost. Srodna katedralama u Lisabonu i u Portu, ova se ističe posebnom individualnošću i nežnom razlikom u tonu. Kad sve utihne, zaneme orgulje s obe strane, zaustavite korake i čućete duboku muziku, ništa više do neprevodivu vibraciju stubova, lukova, beskrajne geometrije stvorene ređanjem kamenova. Kao religijski prostor, katedrala u Evori je u celosti ljudski prostor: sudbinu ovog kamenja odredila je inteligencija, ona je ta koja ih je izvadila iz utrobe zemlje i dala im oblik i smisao, ona je ta koja pita i odgovara na osnovi nacrtanoj na papiru. Inteligencija je ta koja uspravnom održava lanternu, koja harmonizuje red triforijuma, koja sastavlja redove stubova. Možete reći da putnik preterano ističe katedralu u Evori iskazujući pohvale koje bi u drugim mestima bile isto tako opravdane kao ovde, možda i više. I zaista je tako. Ali putnik, koji je već mnogo toga video, nikada nije naišao na kamenje koje obrađeno poput ovoga izaziva ovakav duhovni polet, tako pouzdan u moć inteligencije. Neka vam Batalja, hijeronimski samostan i Alkobasa sa svim religioznim strastima. Niko neće poreći da su to čudesa, ali katedrala u Evori, na prvi pogled stroga i zatvorena, prima putnika kao da mu širi ruke, i budući da je ovaj prvi pokret osećajnosti, drugi je pokret dijalektike.
Ovo verovatno nije način da se govori o arhitekturi. Stručnjak će odmahnuti glavom, susretljivo ili iznervirano, želeće da mu se obrate objektivnijim jezikom. Na primer, kada je reč o lanterni, da „granitni tambur zapada u uglove pomoću krovnog trodelnog venca sa prozorima izdeljenim malim stubovima, zaštićenim kontraforima i završenim izdignutim vrhom obloženim ukrasima posloženim u obliku crepova“. Ništa preciznije niti naučnije, ali osim toga što opis, u nekim odlomcima, zahteva i uporedno objašnjenje, njegovo mesto nije ovde. Dovoljan je rizik kome se putnik izlaže kriomice posećujući ove visine. Zbog toga njegova slučajna upadanja u ove domene ostaju u ravni trivijalnog, zbog toga veruje da će mu greške biti oproštene, kako one koje je već počinio tako i buduće. Koristi sopstveni način izražavanja da bi iskazao sopstveni način shvatanja. I zbog toga što je tako, odvažava se da iskaže nezadovoljstvo Ludoviseu iz Mafre, koji je takođe ovamo stigao da obloži mermerom glavnu kapelicu i pretvori rezbariju po žoaninskom ukusu u ozbiljnost jednog hrama koji je odgovarao duhovnim potrebama jednog manje srećnog vremena. Ako bista koja se nalazi na triforijumu zaista predstavlja prvog arhitektu ove katedrale, Martima Domingeša, mora da je mnogo patio kamen u kome su je izradili.
Putnik zalazi u svežinu hladovine Trga Markiza od Marijalve, penje se uz kratak nagib i pošto je bez žurbe pogledao Dijanin hram, koji Dijanin nije niti je ikada bio, a to ime duguje domišljatosti oca Fijalja, zapućuje se ka muzeju. Putem uranja u misli, što putniku uvek ide u prilog, o sreći izvesnih ljudskih građevina: prožive svoje prvo vreme sjaja, potom opadaju, kopne, i tu i tamo pokoji put bivaju spasene u poslednjem času. Tako se dogodilo ovom rimskom hramu: u 5. veku su ga uništili varvari koji sa severa dođoše na poluostrvo, u srednjem je veku služio kao kuća-utvrda na tvrđavi koja tada tu beše, sa svojim prostorima između stubova ugrađenih u zid, i završio kao opštinska klanica. U revoluciji 1383. godine zauzeše ga zanatlije koje su se podigle protiv pristalica kraljice Leonor Teleš, te se, sa terase koja je na njoj tada bila, krunisana vencima, obrušiše na tvrđavu obasipajući je kišom užarenih strela sve dok se nije predala. Kazuje to časna reč Fernaoa Lopeša. Tek 1871. godine rimski je hram povratio koliko god je to bilo moguće sličnosti sa prvobitnim izgledom. Ali, sada putnik razmišlja, dobro su bili raspoređeni pristalice Majstora iz Aviša ako su se, da bi se zaštitili od projektila kojima su im odgovarali sa tvrđave, služili stubovima iz hrama: nijedan nije pobegao. A da su bežali, ne bi osvojili tvrđavu, i da je nisu zauzeli, ko zna šta bi se posle dogodilo? Veoma je moguće da bismo, u tom slučaju, došli do toga da izgubimo kod Alžubarote.85
Muzej je najnepoštenija ustanova na koju je putnik naišao. Traži da ga posećujemo, širi glasine kako je kulturna ljaga prezirati ga, a kada nas tamo uhvati, poput učenika koji ide učitelju, umesto da nas pouči sa merom i kriterijumom, gađa nas sa dve stotine remek-dela, dve hiljade zaslužnih dela, sa još toliko njih prihvatljive osrednje vrednosti. Muzej Evore i nije baš tako bogat, ali ima i previše toga za jedan dan, što je previše vremena za putnika. I šta će onda učiniti? Prolazi pored rimskih skulptura kao mačka po žeravici, i ako se zadrži još na srednjovekovnom odseku, to je zato što su tamo kipovi u ležećem položaju Fernaoa Gonsalveša Kogominja i tri biskupa, i ovde nema ničeg više zbog čega ga ne bi grizla savest. Lepše se ponašao u sali renesanse gde je. ponovo pronašao velikodušnog Nikolaua de Šanterena na grobovima don Alvara da Košte, višeg komornika kralja Manuela, i biskupa don Afonsa od Portugalije, ovo poslednje možda je njegovo najbolje delo, kako tvrde oni koji se razumeju. Ima i veličanstvenih pilastara iz Samostana od Raja. Nemoguće je objasniti veliku lepotu dela iz takozvanog alentežanskog ciklusa Nikolaua de Šanterena, odlike mermera, preciznost, jasnoću i finoću izrade. Ovo bi i te kako moglo biti, ima toliko materijala tolike savršenosti da ona sama uči umetnika kako da radi.
Moguće je da su slike ono najbolje u Muzeju Evore. Imajući to u vidu i činjenicu da ima skulpturu poput ove njegova je velika sreća. Mora se priznati, pre svega, da se u nacionalnim muzejima retko pronalazi skup tako uravnotežen kao što je onaj od trinaest panoa koji sačinjavaju ciklus iz života Device. Premda različitih ruku delo i odražavajući različite uticaje (na objektivan način navode se odlike stilova Gerarda Davida, Huga Van der Husa i Rohira Van der Vejdena), ovi panoi, koje već pomenuti biskup don Afonso od Portugalije beše naručio u Flandriji, prate jedni druge u strogosti crteža i bogatstvu boje. Ipak, odmah je uočljiva najveća umetnička vrednost slikara koji je predstavio Devicu kao Bogorodicu od Večne Slave. U bogatoj kompoziciji, pokazuje anđele muzičare i pevače kako sviraju i pevaju svi uglas, dok četiri druga anđela drže krunu nad glavom Device. Svi su panoi anonimni. U ono vreme, u radionicama velikih majstora bio je mnogo velikih umetnika: ispunjavali su svoje svakodnevne zadatke, slikali su pozadinski krajolik za prikaze sa figuricama, zatim arhitekturu, odore, ono malo ili mnogo faune i flore koje bi tema zahtevala, ponekad lica sekundarnih likova, zatim bi dolazio majstor i svojim prstom giganta upirao bi ovde i onde, ispravljao, i, nakon što bi ocenio da je delo dostojno da bude viđeno, pustio bi ga da sledi svoju sudbinu. Ko beše taj slikar, ko je to naslikao? Niko ne zna. Kada je ruku mnogo umešano, vidi se samo rad.
Pored se nalazi Crkva doš Lojoš. Silazi se stepenicama trema i ulazi se u hram koji je gotičko-manuelinski. Budući da se u njemu ne vrši bogosluženje, prisutna je određena hladnoća okruženja, ovoga puta naglašena azuležima iz 18. veka. Dobro je ovu crkvu izabrao onaj ko je želeo da ostavi dobar utisak nakon što umre: grobno kamenje neobične je lepote, a u pripojenom muzeju nalaze se dve ploče od bronze, flamanski rad iz 15. veka, koje zadivljuju radom dleta, verno oponašajući u odrazu svetla jedan plamteći minuciozni gotički stil u kome se pogled gubi.
U palatu grofova od Bašta, koja beše sedište viteškog reda Svetog Benedikta od Kalatrave, putnik nije ušao. Ali svidelo mu se što njeni zidovi naležu na rimsko-vizigotske zidine, delo koje ima između petnaest i sedamnaest stoleća i čuva izgled prve mladosti. Svi smatraju veoma prirodnim to što staro kamenje podupire nove kamenove, ipak bilo bi umesno nasmejati se onome ko bi želeo da sazna prve osnove pokreta i stavova, ideja i ubeđenja onog anonimnog prolaznika koji onamo ide ili ovog putnika koji se ovde nalazi. To su ljudi puni vere u to da je Minerva izašla, naoružana i opremljena glavom Jupitera, a da nije prošla kroz bede i čari detinjstva niti greške i zgode spoznavanja.
Prema putu kojim ide, sa leve strane mu je licej koji beše univerzitet i sada se vratio prvobitnom. Sa lakim i prozračnim lukovima, klaustar ima nečeg ruralnog u sebi. Središnje telo, od stare kapelice i potom Sale aktova, u nesaglasnosti je sa nizovima lukova koji ga obavijaju, ali je, posmatrano nezavisno, jedna od najharmoničnijih fasada koje je prvi barok dao.
Kada sunce ne bi toliko pržilo, putnik bi možda dopustio sebi da ostane na Platou od Mavarkinih vrata. Tamo se nalaze nizovi lukova koji prave lep hlad, ali ono što bi putnik želeo to je da pređe od gornje strane odakle vidi fontanu i belveder porodice Kordoviš, do donjeg dela odakle bi video fontanu i kule katedrale. Nekome ko je već toliko video možda se i ne čini bogzna šta, ali pored svega, ovaj je plato jednostavne skromnosti, ako mu sklonimo sunce koje direktno upire, mesto za odmor, tako ujednačenih tonova, tako jasno i mirno. Putnik prilazi da pročita zapis na velikoj renesansnoj kugli: Anno 1556, i biva zapanjen činjenicom da ima ljudi koji ne stare. Ali ova je vrućina zaista nepodnošljiva. Uđimo na tren u Crkvu od Milosrđa da bismo uživali u milosrdnoj svežini i nešto manje u panoima od azuleža koji predstavljaju dela duhovnog milosrđa: konvencionalne izrade, obrađuju podlogu tako specifičnih zahteva kao što je drvena ploča ili slikarsko platno, odatle sledi da je ishod tako slabo uverljiv poput prenosa slike na tapiseriju. Ali barem je temperatura bila osvežavajuća, a prikaz sa figuricama iz glavne kapelice, zbog preobilja dekoracije, žrtvuje iskazani otpor putnika veštinama izrade radionice.
Ovo ovde su Deca Milosti. Nazivaju ih decom od milja, jer ovi divovi koji sede bez namene na vrhu pilastara sigurno bi uterivali strah da nisu tako visoko. Ovu je Crkvu Milostive Bogorodice putnik video u doba kada su unutra bile samo ruševine, sa podom od prekopane zemlje odakle su virili kamenje i kosti. Sada je savršenstvo uređenosti, budući da je kamenje ispravljeno, pod obložen, kosti bačene u smeće, preostalo posloženo. Putnik smatra kako je bolje ovako, ali ne zaboravlja prvu sliku. Divovi su ostali u istom stanju, izgledaju kao da ih je napravio Mikelanđelo, a lepe rozete odolevaju besu vremena. Ova crkva po putnikovom mišljenju, zbog svoje izuzetne različitosti od uobičajenih crkvenih građevina svoga doba, nosi izvestan zagonetan duh, kao da kultovi koji su se tamo slavili imaju više veze sa paganskim nego sa pravoverjem.
U Crkvu Svetog Franje putnik stiže gotovo bez snage. Ulice Evore su puste, samo onaj koji mora izlazi napolje. Sunce snažno prži, vrelina kao da izbija kroz cev ogromne peći. Kako li je na poljima? Putnik će i to uskoro saznati, jer danas ima još mnogo da pređe, ali prvo neka se prošeta velikim brodom Svetog Franje, pogleda slike čije je autorstvo pripisano Garsiji Fernandešu, poklon Svetog Bruna kartuzijanskom samostanu u 18. veku, i, ako želite da udovoljite svom morbidnom ukusu za franjevačko mučenje tela, idite u Kapelicu od Kostiju. Suprotno onome što biste očekivali, to je arhitekturna posloženost ljudskih ostataka, koji gube povezanost sa ljudskim osećanjem, i graniče se s odvratnošću. Putnik ih je već video, i danas neće tamo ući. Ne može da oprosti franjevačkim redovnicima sliku koja mu se pokazuje, način kojim su postizali da kapela bude ovakva, sa kostima raštrkanim bez reda, donesenim iz zajedničkih grobnica (jer one plemenitog naroda počivale su pod dobrim obrađenim kamenom), dok pomenuti redovnici, povrnutih rukava, traže butnu kost koja bi stala u ovu rupu, rebro koje bi ugradili u lukove, lobanju koja bi zaokruglila utisak. Ne, i ne. Vi, kosti, što ležite tamo, zašto se ne pobunite?
Hajde da se osvežimo, ako je to uopšte moguće, u Galeriji dvorskih dama Palate don Manuela. Iskoristimo hlad da bismo povratili snagu. Putnik vidi izdaleka Crkvicu Svetog Blaža, sa bojom korice hleba, mavarsku tvrđavu sa grudobranima i kulama, debelim crkvenim tremom, niko je ne bi nazvao crkvom da nije sićušnog zvonika onde iza. Vreme je da se pođe. Sada je vreme najgore vrućine, ali kad se mora, mora se. Putnik je već ručao kod Porta Nove, na Trgu Luiša de Kamoiša, još jednom je prošetao gradom, Ulicom Travesa da Karasa, obišao prozor Garsije de Rezendea, akvedukt, rimska vrata kraljice Izabel. Pola Evore mu je još ostalo da vidi, na drugu polovinu koju je video jedva da je bacio pogled. Ali ono što na putnika ostavlja najveći utisak, neka mu se oprosti fiks-ideja, jeste činjenica da sve ono što beše video (ako izuzmemo zidine i rimski hram) još nije postojalo u vreme Neustrašivog niti u vreme pobunjenika iz 1383. Putnik smatra da ima mnogo sreće: neko je osvojio dobro mesto da izgradi Evoru, neko ju je podigao, neko ju je odbranio, neko se borio da bi stvari bile ovakve a ne drugačije, sve to da bi on mogao ovde da uživa u umetnostima i zanatima. U mislima zahvaljuje Neustrašivom, uprkos tome što mu ne oprašta zaklanu devojku, zahvaljuje pobunjenom narodu iz 1383. godine, nemajući šta da mu oprosti, i kreće ka putevima Alenteža koji ga čekaju, među gorućim strništima i gorućim rečima, radu, zemlji i revoluciji.
Ne ćarlija povetarac, a bilo bi gore kada bi i dašak vetra strujao. Putnik polako prelazi preko ravnice koja se produžava sve do obala reke Dežebe i tamo do visina Monsaraša. Pre Regengoša naglo se budi iz obamrlosti u koju je zapao ugledavši pored puta tablu koja mu kaže da je u blizini naselje zvano Karidad86. Ime ga privlači, iako mu ono nije bilo odredište, naravno, putnik ne može svuda ići, ali jedno takvo ime, Karidad, zaslužuje barem obilazak. To je belo selo, prebelo i nadbelo (od vrućine putnik pomalo gubi vladanje rečima), te nad ovom belinom, pod žeženim suncem, jedna žena u crnini kreči zidove svoje kuće, kakva to strast za belim živi u duši ovog tamnoputog naroda, obojena suncem i znojem. Crkva u Karidadu je rustična, sa ljubičastom linijom pločica na dnu zidova, i zaslepljuje putnika. Ovaj je Karidad, ova milost, postojao sa rečicom istog imena, i putnik za nju nije znao. Avaj, šta sve čovek propusti u životu a da ne zna!
Ne vredi truda zaustavljati se u Regengošu de Monsarašu. Ima samo vremena za jedno osveženje, još jedno odmah potom i put pod noge. Napred, između puta i rečice Pege ima ostataka dolmena napadnutih trnjem, tamo gde plug nikada nije zabrazdio. Agresivno odjekuje struganje cvrčaka.
Po ovoj vrućini sirote bube gube vlast nad krilima, kao što je putnik izgubio vlast nad rečima u Karidadu. Ko zna potiče li istorijska upornost mrava od toga što celo leto trpe ovu neprestanu žegu koja seče vazduh?
U svakom slučaju, svako zlo ima svoju dobru stranu. Zbog vrućine svi su se povukli u svoje kuće, oni koji nisu, daleko su u poslu, i putnik može da obilazi ulice kao da je selo napušteno. Sve je to dobro, ali da bi izreka imala smisla, postoji loša strana: nema s kim da razgovara. Ovde na glavnom trgu putnik posmatra bele i diskretne kuće, pokoju nenastanjenu, koje su stekli imućni ljudi koji žive daleko, vidi fasade, ne unutrašnjost, i rastužuje se od pomisli na to da je Monsaraš, pre svega, jedna fasada. U ovome ima i nepravde: sigurno su neki odrasli između zidina ove tvrđave, odgajali telo i duh po ovim strmim uličicama, u svežem ili ledenom hladu neudobnih kuća. U Monsarašu, bez obzira na to da li je neko domaći ili stranac, živi se unutar kuća ili van njih, bežeći od ukusa i neukusa velikog grada; ili možda znate manje o ovome nego o gorčini života čiji se horizonti pružaju ne više nego što pogled seže.
Izmučen na suncu, putnik je našao nekog da mu otvori parohijsku crkvu. To je zgrada koja unutra zbunjuje očekivanja: četvorougaona, sa tri jednaka broda podeljena debelim stubovima sastavljenim od ogromnih kamenih tambura. Atmosfera i trošnost čine da izgleda mnogo starije nego što jeste: neka četiri veka. Ovde pronalazi lepu grobnicu iz 13. veka, grob Gomeša Martinša, poverenika kraljice Beatriš, žene kralja Afonsa III. Grob prikazuje scene sokolarenja i slike oplakivanja umrlog, s tragičnim realizmom koji gruba predstava još više naglašava.
Odatle je putnik otišao da pogleda fresku iz 15. veka koja prikazuje čestitog sudiju i potkupljivog sudiju, sliku širokog spektra boja, sa crtežom tako jasnim da izgleda kao da je ugraviran. Postoji iznenađujuća savremenost na ovom zidu koji vreme nije štedelo, uz očiglednu pomoć nemara i ljudskog neznanja. Nije da putnik aludira na modernost koja je viđena u nazovi srednjovekovlju, koji je u Portugaliji praktikovan i pokazao ne tako dobre rezultate.
Sa utvrđenog brda Monsaraša spustio se u niziju. To je kao biti izvan sveta. Korita reka su poput struja kamenja opaljenih suncem. Stiče se utisak i rađa sumnja hoće li ikada nositi vodu, ona je u ovom trenutku samo daleko obećanje. Posle ovolikog hodanja putnik, pa i da ga cede, ne bi ni kap ispustio. I tako on ide, ponovo nespretno, gotovo proklinjući putovanje, kad mu se iznenada pojavi reka. To je privid, reče putnik, skeptik, znajući vrlo dobro da se u pustinjama pojavljuju fatamorgane, bunar onima koji umiru od žeđi, oaza onome ko sanja o hladu. Za svaki slučaj proverava na karti, da vidi da li je na ovoj geografskoj širini označen stalni rečni tok. Evo ga, reka Gvadijana! To je ista ona Gvadijana, ona koja mu se divlja pokazala u Žuromenji i koju je posle napustio. Draga Gvadijano, Gvadijano puna slasti, reko što se u raju rađaš! Šta bi učinio bilo koji putnik, i šta je učinio ovaj? Na prvom mestu odakle se lako stiže do reke, spustio se, u nekom zaklonu se razodenuo i za tren beše u vodi bistroj i hladnoj, izgleda neverovatno da postoji ovako hladna voda. Duže nego što je to išlo u prilog putu, krepio se u bistroj vodenoj struji, plivajući među odblescima koje je sunce iskrilo po rečnoj prostirci, tako srećan beše putnik, tako srećni sunce i reka, da behu troje u samo jednom zadovoljstvu. Međutim, zlo nikad ne spava, a dobro ne traje večno: izlazi iz vode poput Tritona koga nimfe prezreše i slomljenog srca i mokar oblači zgužvanu odeću, još mokru od znoja.
Blizu mosta gde se put spaja sa onim koji dolazi iz Regengoša kupaju se momci i devojke. Smeju se, besramnici, prskaju, trebalo bi da postoji zakon protiv ovakvih ispada: putnik oseća da se u njemu budi Neronova duša, i da samo što nije počinio zločin. Najzad, prošlo ga je. S mosta mahne plivačima, neka bogovi zauvek sačuvaju ovu reku i vašu mladost što je duže moguće.
Morao nije imao mnogo toga da pokaže. Sve u svemu, putnik je stigao na vreme u tvrđavu, čiji je sastavni deo parohijska crkva, ali su obe bile zatvorene i njihova spoljašnjost nije obećavala bogzna kakve krasote unutra. Ali to nije bio razlog da prestane da pronalazi lepote: ovde su dimnjaci, kružni i sa kupastim završecima. Njih je gotovo samo ovde moguće pronaći, iste takve ali ne tako monotone, okrečene fasade koje još jednom pokazuju hromatsku vrednost koju bela stiče u igri svetlosti, u debeloj seni ili blagoj tmini kakvog zaklona gde svetlost dopire samo hiljadu puta prelomljena: tako nešto moguće je čak i u silovito popodne poput ovog.
Takvim krajolicima, to je ono o čemu razmišlja putnik dok nastavlja dalje ka jugu, ne treba čak ni vrućina da bi bili teskobni. Između Moraoa i Povoe, između Povoe i More, sa jedne i sa druge strane puta, prostiru se nepregledna strništa bledožute boje, gotovo bele tamo gde su ugažena i na suncu se glatka unutrašnjost stabljike presijava, sve dok se ovaj prizor ne pretvori u kaleidoskopski. Gledati u ova požnjevena žitišta, posmatrati ih netremice nekoliko minuta, znači ući u blagu vrtoglavicu, u neku vrstu hipnoze date ili primljene, gotovo ekstatične.
U Mori, sa lepim trgom, koja daleko više liči na prijemni salon nego na hodnik, putnik je osetio prvi dašak vetra tog dana. Još stidljiv, prerano se poradovao u ovom danu samo Suncu podređenom, ali zahvaljujući tom dašku putnik je skupio hrabrost da ode do tvrđave, da preskače ruševine, mnoge i raznolike. Ovo je scenografija za plemenitu i dekadentnu dramu ili strašne dvoboje mačem obasjane mesečinom. Putnik je, sada veoma ozbiljno govoreći, zapanjen udaljenošću likova u portugalskim filmovima u odnosu na prirodnu scenografiju koje posedujemo u izobilju, za sve ukuse i potrebe. Nakon što je rečena ili zamišljena ova rečenica, vratio se na plato, spolja je video lep portik parohijske crkve podeljen na tri režnja, sa lukom koji podseća, ili je tada podsećao, na portal iz Penamakora, i na dvorski, nimalo eklezijastički natkriveni balkon sa jonskim stubovima i kovanim gvožđem. Majstor kamenorezac Krištovao de Almeida bez sumnje je imao ukusa za ovakvo delo, kao što je imao ukusa opat koji je poželeo ovakvu crkvu.
Popodne se bliži kraju, blago osveženo, ako se o osveženju uopšte može govoriti, ali drveće uz put pomaže, predeo se pomalo zavija uz brda i putnik počinje da diše sa nasladom. Ali pre nego što stigne u Pijaš, na kraju ovog spusta dva graničara traže papire svakome ko prolazi, što je uobičajeno, a onde u blizini jedan kombi nosi još čuvara, što nije baš uobičajeno. Putnik pokaza da mu ruke nisu umrljane krvlju i prođe. U Pijašu, gde su ulice pune ljudi, pitao je gde je parohijska crkva. Želeo je da vidi sliku na drvetu Martima Moniša prikovanu za vrata tvrđave Svetog Georgija. Ali crkva beše zatvorena, što je za ishod imalo poetsku pravdu: ljudi žrtvovanih vlastitom voljom da bi oni koji će tek doći živeli i razvijali se, uvek ima u današnje vreme. I u ovim krajevima.
Putnik će spavati u mestu Sao Ženš, blizu Serpe. Iza je Crkvica Bogorodice od Gvadalupe. Sve što ima da se vidi, vidi se spolja. Nije poput krajolika koji se pred očima produžuje. Ovaj želi da ga vide iznutra. To je udaljenost između drveća i gotovo ravnih brežuljaka, običnih uzvišenja koja se stapaju sa ravnicom. Sunce je već zašlo, ali ravnica se ne gasi. Polje prekriva pozlaćeni pepeo, potom zlato bledi, noć polako dolazi sa druge strane, paleći zvezde. Nešto kasnije doći će Mesec, i sove će se hukom zazivati. Putnik bi zaplakao pred ovim prizorom. Možda mu je žao samog sebe, neprijatnost zbog toga što ne može rečima iskazati ono što ovaj krajolik jeste. I jedva ovo reče: ovo je noć u kojoj bi svet mogao nastati.

SKOK I PRESKOK

Kad se putnik probudio i otvorio prozor sobe, svet beše stvoren. Bilo je rano, sunce još nije bilo izašlo. Nijedno mesto ne može biti na mirniji način lepo, nijedno to neće moći jednostavnim stvarima poput široke zemlje, drveća, tišine. Putnik će, pošto se ovako divio stvarima sa znanjem nekoga ko ima mnogo iskustva, pričekati da se sunce rodi. Prisustvovao je svemu, preobražavanju svetlosti, pronalasku prve senke i peva prve ptice, i beše prvi koji je čuo glas žene kako dolazi niotkuda i izgovara jednostavnu rečenicu: „Biće još jedan vruć dan.“ Proročke reči, kako će putnik saznati na svojoj koži.
Obilazak Serpe nije bio plodotvoran: renesansni portal nekadašnje bolnice Svetog Andrije za leprozne, danas Crkve Naše Gospe od Zdravlja, bedem zidina tvrđave sa kiklopskom kulom u ruševnom stanju. Najbolje u selu su kuće: niske, kao zagrljaji od kreča što širom otvaraju ruke ulicama, svetlost mesečine koja je ostala uhvaćena na zidovima i ne gasi se. Putnik odlazi da pita koji put bi trebalo da sledi kako bi stigao u Pulo do Lobo. Putnik je naivan. Mnogo puta je posumnjao, a danas će imati dokaz. Čovek kojeg je upitao, smiren čovek sporog govora, daje objašnjenje i završava:
„Ovo su kola kojima idete?“ Još je rano da putnik primeti razlog ovakvog pitanja i misli da je to uvreda njegovom prevoznom sredstvu. Odgovara suvo: „Jesu, gospodine.“ Čovek samilosno odmahne glavom i udalji se.
Do Sao Braša put pravi dobro društvo. Prolazi kroz veliku pustoš, krajolik zaobljenih čuka poput ispresecanog mora, pokoji mali drveni putokaz koji pokazuje put ka brdima što se sa druma ne naziru. Ne vidi se čak ni vrh nekog dimnjaka. Ima još dva kilometra dobrog puta, posle počinje mučenje: postelja puta je prostirka razbacanog kamenja, prepuna rupa i grba. Putnik je već prošao kroz ovakve tesnace, ali užas se nastavlja, a najgore od svega je mučan osećaj usamljenosti: nema kuća, obradiva polja izgledaju kao da nisu pipnuta hiljadu godina, i sa svih strana, brežuljci se pentraju jedni drugima po leđima da vide da li će se putnik izvući iz blata ili skliznuti s puta, ili će se jednostavno obeshrabriti. Putnik stiska zube, zamišlja da je lak kao pero kako bi ublažio kažnjavajuće kočenje, i s olakšanjem odahne kada se pojavi delić glatkog kolovoza, i prihvata izazov nepoznate planete.
Gotovo da se predao. Tu je dubok spust, ludačka krivina nalevo, kao da je put prekinut u korenu, tako strm da se kamenje kotrlja i pašće, tup po tup, u stenovitu dolinu gde jedna zelena ravna linija kazuje da je mesto gde ima vode. Putnik je uplašen, pomišlja da se vrati. Bila bi sramota, ali sa takvom se može živeti. Međutim, vratiti se natrag, kako? Nemoguće je okrenuti se i promeniti smer. Dok put ne dođe do kraja, mora da ga prati. Neka bude. Putnik oprezno nastavlja dalje, i puž bi išao brže. I evo krivine, gotovo pod pravim uglom. Dole ispod je rečica, i pored nje stoje dva čoveka i momčić, zapanjeno gledaju putnika koji se približava. „Dobar dan. Ovo je Gvadijana?“ Putnik vrlo dobro zna da reka Gvadijana nije tamo: bacio je pitanje kao baca čini.
,,Ne, gospodine. Ovde je rečica Limaš.“ ,,A Pulo do Lobo je daleko?“ „Jedno tri kilometra“, odgovara stariji čovek. „Put je loš?“ „Nije gori nego što je do sada bio. Još malo puta ima kamenje, ali je posle bolji. Dobro vas je preznojio, a?“ Putnik pokušava da se nasmeje, ali lice mu je snuždeno: ,,Ne pominjite mi to. Dakle, gde je Pulo do Lobo?“ „Idite samo pravo, prođite pored dva brda, zatim se spustite, a kada naiđete na hrast plutnjak, skrenite putem desno, odatle ne možete promašiti.“
Putnik prelazi kamene ploče korita rečice, koji je sada skoro suv (kako li je tek zimi?). Put se ponovo uspinje, putnik više i ne obraća pažnju na kamenje, jer bez muke nema nauke, ali gde li su brda, hrast plutnjak, zemljani put koji bi trebalo da odvede do nekog odredišta, pakleni Pulo do Lobo, gde bi mogao biti? Kada bi putnik imao zrno razuma, vratio bi se natrag, ali je uporan, tvrdoglav, ne pušta tu zamisao, ništa ga neće nagnati da odustane. Najzad je došao do kraja pustinje. Eno prvog brda, drugog, ali ne vidi se živa duša, i onde u pozadini hrast plutnjak, skretanje udesno. Put je čisto uživanje. Kruži po vrhovima čuka, nikada ne silazi u doline, i nakon što se jedan jedini put uspeo u dugačkoj krivini, završava se pred vratima nekog ruševnog brda. Odatle pa nadalje put je samo staza, sa tragovima traktorskih guma. Putnik izlazi iz auta i kreće peške. Zadovoljan je. Pulo do Lobo morao da je onde preko, zasad se ne vidi ništa, ali to što je stigao dovde nije mali poduhvat.
Odjedanput, kao da je neka zavesa razmaknuta, pojavljuje se Gvadijana. Reka Gvadijana? Na ovoj strani, ravna vodena prostirka sa brzacima liči na reku. Ali ne i stenčuga koja se prostire s leve strane, izbrazdana strašnim ožiljkom gde se s vremena na vreme beli pena. Ovo nije Portugalija, ovo je predeo iz drugog sveta, ono što je ostalo od čudovišnog meteora koji je pao na Zemlju i prelomio se napola da propusti vodu iz zemlje. Krečnjačka stena je oštra, izbrazdana, sa uzdignutim šiljatim zubima i ne dopušta da na njoj iznikne ni vlat trave. Reka vri između tvrdih zidova, vode reže, grgljaju, udaraju, povlače se i krune, milimetar po veku, po milenijumu, jedno ništa u večnosti: biće kraj sveta pre nego što voda okonča svoj rad. Putnik je utonuo u savršenu zapanjenost. Zaboravio je na opasan put, talase hladnog i vrelog znoja, brigu zbog moguće nevolje, sažaljivo odmahivanje glavom čoveka iz Serpe. I pita: „Kako to da je ovo u Portugaliji, a tako malo ljudi to zna, a još manje poznaje?“ Biće mu veoma teško da ode odavde. Dvaput se vratio da bi se pretvarao kao da je nastavio putovanje i ponovo došao ovde za godinu-dve. To je Pulo do Lobo87. Tako je uzak procep između stenovitih obala da bi životinja u bekstvu lako mogla preskočiti ovamo. Kao što i ime kaže, bio je to vuk. I spasao se. To je isto ono što putnik takođe oseća: da je došao ovamo, da pogleda ove strašne zidove, ovu duboku brazdu u mesu kamena, ovo je jedan oblik spasenja. Kada se konačno udalji, ni put mu se čak ne čini lošim. Možda je to samo neophodno iskušenje radi određivanja ko jeste a ko nije zaslužan da pristupi ovako zadivljujućem mestu.
Stigavši u Serpu, putnik mora da uloži napor kako bi se iznova navikao na običan svet ljudi. Već na izlazu ka Beži gleda napuštenu Crkvicu Svetog Sebastijana, tako lepu u njenoj mešavini manuelinskog i mudeharskog. Mešavina, misli, premda bi bilo ispravnije reći simbioza, sjedinjenje ne tek formalno, već vitalno. Ne baš tako vitalno, kori logički duh, zato što stil nije prevazišao granice Alenteža niti se produžio u vremenu, preobražavajući se. Vitalno, da, odgovara intuitivni duh, jer građanska arhitektura, kuća, dimnjak, trem onde su da bi objavili odakle dolaze, iz kojih to zemalja potiče njihov stil: mavarska gradnja, koja je opstala mnogo posle rekonkiste, gotička gradnja, koja joj se s vremenom pridružila.
Ide putnik ovako razmišljajući kad se pred njim još jednom pojavi Gvadijana, sada široka i miroljuba. Oboje se igraju žmurke, tako izražavaju svoju ljubav. Dok prelazi most, putnik misli o tome kako bi voleo da se jednog dana spusti niz reku brodićem, počinjući gore, u Žuromenji, sve do mora. Možda će to ostati nedosanjani san, možda jednom iznenada odluči da se upusti u tu avanturu. Još u mislima ima Pulo do Lobo, čuje vodu koja se survava niz stenje, smrtnu opasnost. Od sada će putnik gledati na sebe pomalo skeptično i ironično, rugajući se: ajde, da vidimo možeš li ti to.
Ubrzo nailazi na malu tablu koja ukazuje na skretanje ka Baleizaou. Ne izgleda ništa posebno, ali putnik mrmlja sebi u bradu: ,,E, Baleizao, Baleizao“, i kreće na put. Ne misli da stane u selu, ne želi ni sa kim da razgovara. Samo želi da prođe, a ko god ga bude video reći će: „Pogledajte, turista.“ I ne zna taj koliko se vara. Putnik duboko udiše vazduh Baleizaoa, prolazi između dva reda kuća, usput ugleda lice muškarca, lice žene, i kada izađe na drugu stranu sela, ako mu se na vlastitom licu ne vidi znak preobražaja, to je zato što se čovek, kada mora, mnogo pretvara.
Za kratko vreme stiže u Bežu. Izgrađena na svom uzvišenju (a u ovim ravnim predelima, govoriti o visinama nije ništa grandiozno) stara rimska Pax Julia ne izgleda kao da potiče iz tako dalekih vremena. Istina je da tamo ima ostataka iz tih epoha, i drugih davnijih ili kasnijih, kao na primer vremena Vizigota, ali izgled grada, nesmotrenost kojom je grad rušen i ponovo građen, nemar i čisto neznanje čine da se, na prvi pogled, ne razlikuje od drugih naseobina sa malo ili nimalo istorije. Mora da traži: tvrđavu, Crkvu Svete Marije, Crkvu Milosrđa, muzej. Po njima će prepoznati trag istorije na Paks Juliji (Mavari, koji nisu poznavali latinski, zvali su je Bažu, a potom je bila Baža, i na kraju Beža).
Putnik prvo odlazi u Crkvu Svete Marije. Unutra niti gubi niti dobija: sva tri broda su klasična, zanimljivo je Jesejevo stablo, ali više od toga nema. Tek napolju Sveta Marija može da se posmatra u svoj svojoj lepoti: crkveni trem sa tri luka na pročelju, bleštavobeo kako i dolikuje u krajevima s one strane Teža, jedino su kapiteli ostavljeni u prirodnoj boji kamena, na koje naležu nervure kupole. Ovaj crkveni trem obećava ono što brodovi neće ispuniti, ali ko uđe mora i izaći, a ko se unutra razočarao teši se po opraštanju.
Da bi ostao veran stilu, putnik bi mogao da o tvrđavi kaže da je ostavila hladan utisak. Ah glavnoj, ulaznoj kuli putnik mora skinuti kapu. Ako je u Eštremošu delio hvalospeve, i ovde će morati to da ispoštuje. Oboje su srodni, ali ovo nadilazi prvo, i sve ostalo, po značaju i veličanstvenosti. Od svih dvorana putnik bi, kada bi mogao, poneo glavnu dvoranu sa kupolom oslikanom zvezdama. Ona očigledno pokazuje da su hrišćanske arhitekte razumele stil i tehniku mavarskog porekla i da su oni u ovoj regiji imali duboke kulturne korene. To samo dokazuje kolika je ludost što su ih kasnije iskorenili.
Da je Paks Julija dala Bežu, nakon što je služila kao brzalica Mavrima, ne treba se čuditi. Ali da je jedna mesara završila kao crkva, zaista može da iznenadi. Naposletku, sve potiče od potreba. U Evori, od rimskog hrama napravljena je klanica, ovde se smatralo da građevina beše previše lepa da bi poslužila za sečenje, te se na istom mestu gde su žrtvovani ovnovi radi telesnih apetita, uzdiglo žrtvovanje božanskog jagnjeta zarad spasenja duše. Putevi kojima ljudi uokolo kruže samo su naizgled komplikovani. Kada se bolje pogleda, uvek se nađu znaci pređašnjih koraka, analogije, protivrečnosti, rešene ili razrešive, mesta gde govori odjednom postaju zajednički i sveopšti. Ovaj red stubova iz Crkve Milosrđa pokazuje savršenost prilagođavanja (u smislu lokalnog kolektivnog prisvajanja) na arhitektonski renesansni stil viđen u saglasnosti sa prethodnim regionalnim izrazima.
Putnik bi voleo da ode da pogleda vizigotske kapitele Crkve Svetog Amara, ali ovoga se puta nije upustio u potragu za čudotvornim ključem. Možda je pogrešio. Ko zna da li bi bilo lako, ali ako je ponekad i u manjim mestima imao tolikih problema, šta bi tek bilo u ovom gradu, zanesenom svojim brigama. Putnik se odlučio za sigurniji izbor i otišao je u muzej.
Muzej iz Beže je regionalan i dobro je što ne želi da bude više od toga. Tako će moći da se diči time kako je ceo inventar upravo odatle ili da beše tu pronađen u iskopinama, te je stoga dvostruko odatle. Prostor u kome se primerci pokazuju pripada starom Samostanu od Začeća, strože rečeno, onome što od njega preostaje. U tim je mestima Marijana Alkoforado provela svoje uzdahe izrazito putene strasti. Imala je pravo na to, jer ne može se jedna žena staviti između četiri zida nekog samostana i očekivati da bespogovorno vene. Ono u šta putnik sumnja jesu njena čuvena pisma, odnosno, da li je moguće da ih je ispisala portugalska ruka i da su iz samostana? To su cvetovi sofisticirane retorike slabo dostupne devojci poreklom iz ovih pustoši, koliko god da je njena porodica bila bogata novcem, duhom i ostalim. Štaviše, velika ljubav Marijane Alkoforado, ako to beše ona, nije joj skratila život: osamdeset tri godine hodala je ovom dolinom suza, više od šezdeset u samostanu, i ako uporedimo prosek njenog postojanja sa prosečnim životnim vekom njenih savremenika, videćemo prednost koju je opatičica iz Beže dobila u raju.
Putnik neće opisivati muzej. Beleži ono što mu je ostalo u sećanju (a razloga je mnogo, nisu svi objektivni, zašto je pamćenje zadržalo ovo, a ne ono), na primer, srebrna nosila za dva Sveta Jovana, Krstitelja i Jevanđelistu, toliko teška da bi zamorila dve grupe nosača, i primetite kako se uvrežilo nadmetanje između dva sveca, da se vidi ko je bogatiji i poštovaniji, više zazivan u molitvama. U Marijanino vreme ova nosila još nisu postojala. Putnik stoga ne može da zamisli zaljubljenu sestru kako izmišlja nebeske poruke koje bi bile blagonaklone prema svetovnim ljubavima, ali ne sumnja da su druge opatice, podstaknute ovom raskoši senzualnog srebra, molile svece za odgovarajuću zaštitu čim bi sveci kročili na sjajne tronove.
Kuća kaptola je lepih proporcija, pažljivo oslikanog svoda, objedinjuje dragocenu zbirku azuleža koja se jedino može porediti sa pločicama iz Sintre: keramičke pločice - azuleži izrađeni tehnikom korda-seka88 iz Sevilje, nalik gotičkom brokatu; druge su isto iz Sevilje ali urađene tehnikom aresta89; dok su treće iz Valensije, iz Manizeša, i one su glatke, plavo-zelene sa odsjajem bakra. Ono što je naročito upadljivo jeste usaglašenost različitih vrsta postignuta na ova četiri zida, bilo u dezenu, bilo u boji, jednih iz 15. veka, drugih iz 16. veka. Posledica polihromija i shema je besprekorno jedinstvo. Putnik, koji ponekad ne ume da uskladi čarape i košulju, skrušen je pred ovom naukom slaganja.
Potom odlazi da pogleda slike, koje su neočekivano dobre i malo poznate. Izuzetak je, naravno, Sveti Visente, za koga se kaže da je delo majstora Sardoala ili njegove škole: radi se, bez preterivanja, o remek-delu koje bi svaki strani muzej uzdigao do vrhova slave. Mi, u Portugaliji, tako smo bogati salonima, sa navikom da posle svakog obroka pijemo šampanjac, pa slabo obraćamo pažnju na hodnike sa umetninama. Beža zato potajno čuva svog Svetog Visentea jer brani jedno neprocenjivo blago. O čemu bi još, i to beše njegova dužnost, putnik mogao da priča: ostaje na Riberašu, na Svetoj Varvari, na veštom i moćnom Areljanovom Hristu, na impresivnom Bičevanju, i nadasve, ne zbog umetničkih zasluga, koje su retke, već zbog nevoljnog humora situacije, na platnu iz 18. veka koje prikazuje rođenje Svetog Jovana Krstitelja: prisnost, zbunjenost ljudi i anđela koji se komešaju oko rođenog deteta (dok u pozadini, i dalje ležeći, Sveta Ana ispisuje uverenje o rođenju deteta), teraju putnika na smeh od čistog uživanja. Nije to loš zavežljaj za put.
Ovakva maršruta izgleda kao da pripada izgubljenom čoveku. Već od Pulo do Loba do Beže išao je ka severozapadu, a sada ide pravo put severa, prvo u Vidigeiru, potom u Portel. Uvek pronađe ono što traži, a ako zatraži informacije o putu, uvek sazna gde želi da stigne: on je, stoga, putnik koji je uspeo sebe da pronađe.
Kad kažete Vidigeira, to znači Vasko da Gama i belo vino, oprostiće puritanci koji smatraju da se istorija i čaša ne mogu približiti na ovakav način. Kosti admirala Indija odnesoše u Belem, u Lisabon. Iz njegovog vremena preostaje Sahat-kula, gde se i danas može čuti bronzano zvono koje je on naredio da se izlije, četiri godine pre nego što je umro 1524. godine u udaljenom kraju Košimu. Kada je reč o belom vinu, i dalje je živo i obećava da će nadživeti putnika.
Preko uzvišenja Mendro ulazi se u okrug Evora. Portel se nalazi oko pet kilometara napred. Poseduje čar nepravilnih ulica, slabo uređenih po pravoj liniji, a neke su fasade ukrašene kovanim gvožđem. I dalje ima gotičkih ulaza, drugih manuelinskih, i poneko staro zdanje, poput klanice sa grbovima, a Crkva od Milosrđa gde, pored bogate platforme za uskršnju procesiju, ima i drvenu skuplturu Hrista iz 15. veka, prelepe gotičke izrade. Putnik se uspeo na tvrđavu da vidi krajolik i kamenje. Nagrađen je pogledom: terasa glavne kule ima svet na dlanu, i čini se da samo treba da ispružimo ruku da bismo dodirnuli horizont. To je ono što imaju ovi alentežanski predeli: ne skrivaju ništa, sve što imaju odmah pokažu. Tvrđava je osmougaona, dvaput opasana zidinama, a poneka od ovih cilindričnih ugaonih kula potiče iz
veka i iz vremena don Manuela I. Ima ostataka jedne palate vojvoda od Braganse i jedne kapelice, gotovo sve ovo neodgonetljivo je za nenaviknute oči. Oni sa više iskustva prepoznaće u ovim radovima stil Fransiška de Arude, koji beše arhitekta i nadzornik radova.
Putniku se dopadaju imena, to je njegovo pravo. Budući da nije imao razloga da stane u Orioli, malom naselju na putu ka Vijana do Alentežo, uživao je u italijanskim glasovima ili rodno najbližim valensijanskoj Orijueli. Govoreći o nazivima, putniku je teško da shvati zašto je to Vijana htela da bude samo ,,od Alenteža" kada je, iz provincijalizma, prezrela toponim Vijana-a-par-de-Alvito90. Možda je trebalo da uzme još starije ime Vijana de Fožem, možda bi imala više posetilaca, umesto da idu ka Evori, na severu, ili put Beže, na jugu. Jasno je da se Vijana ne može upoređivati sa dve regionalne prestonice, ali pored tvrđave, kamenog krsta, parohijske crkve, crkvica i svetilišta, sve to postavljeno unutra i izvan varoši uskih i belih ulica, ima moć da privuče putnike. Zidine nisu mnogo visoke, znak je to ili retkog ratovanja ili dobrog smisla za razmeru. Onaj ko u tvrđavu stigne sa severoistočne strane iznad mavarskih osmatračnica vidi geometrijsku igru visokih radova parohijske crkve, usečene grudobrane, potporne šiljate kule, kontrafore i arkbutane: ako je moguće sažeti u nekoliko reči, praznik za oči. Ulaz ka tvrđavi raspoređen je u uzastopnim nivoima, odmorištima. U senci drveća, tražeći utočište od gorućeg sunca, dva momka i dve devojke razgovaraju o studijama, o onome šta su završili i o onome šta ih čeka, vidi se da je stvar ozbiljna.
Putnik je obavešten i otišao je da potraži ključ. Na povratku razgovor i dalje traje, kako ispit, kada ispit. Omladina mora mnogo da pati! A unutra, crkva očarava posebnim smislom za gradnju: kupola ručne izrade podbočena je izuzetno širokim i odlično napravljenim osmougaonim stubovima, a tri broda se razvijaju u pet delova velike praznine, opisane lukovima savršenog kruga. Pevnica, što zbog otvorenosti pristupa, što zbog slobode njene integracije u telo crkve, nema odsutan i suzdržan izgled kakav je uobičajen za ove delove strukture. Naprotiv: gotovo da poziva da se popnete i spustite, da napravite od nje gledalište za služenja i svečanosti. Putnik se popeo i sišao, srećan poput dečaka koji je već položio sve ispite. Kada izađe, pomno gleda u udvojeni portal, prebogat dekorativnim umecima i motivima, u svom luku u vidu kobilice broda, kraljevsko znamenje - štit sa pet malih polja, Hristov krst, sfere, ribarsku mrežu, elemente lišća i ljudskih figura: ovde napola skriven, ovaj manuelinski portal savršeni je primer našeg hibridnog ornamentalizma.
Sada putnik zatvara liniju započetu u Beži. Spušta se u Alvito, ipak, pre nego što tamo stigne, još će zaviriti u ono što bude mogao na imanju Agvaš de Peišeš, starom gospodskom imanju iz 14. veka izmenjenom radovima sprovedenim u prvim godinama vladavine kralja Manuela I, koje su obavile mavarske ili možda jevrejske zanatlije, proterane iz Kastilje nakon osvajanja Granade. Na ulazu je predivan trem, nalegnut na izvajane kamene stubove, sa krovom na četiri vode, manje naglašenog zadnjeg nagiba što uvodi jedan podsticajan element asimetrije. Balkon na jednom uglu ima lepe ukrase mudeharskog uticaja, koji još jednom mame uzdahe putnika.
U Alvitu se spremala zabava. Nikoga nije bilo na ulicama, ali s jednog razglasa se, nepodnošljivo gromoglasno, na sve strane širila neka pesma španskog naslova koju su na engleskom pevale dve Šveđanke. Onde dole je tvrđava, ili utvrđena palata, neobična za portugalsku zemlju, sa polukružnim ugaonim kulama i visokim zidinama bez prozora. Iz nekog nepoznatog razloga vrata su bila zatvorena. Putnik je sišao do trga, otpio iz jedne fontane bljutavu vodu koja mu je samo pogoršala žeđ, ali pošto je on srećan čovek, odmah potom se osvežio ušavši u jednu ulicu, podigao je pogled da vidi gde se nalazi i ugledao znak: Ulica jutara. O veličanstvena zemljo Alvita, blagoslovena da si, što na uglu jedne zgrade odade počast jutrima sveta i ljudi, čuvaj samu sebe da se na tebe ne bi spustila nijedna druga noć a da nije prirodna! Putnik je van sebe od zadovoljstva. A budući da zaprepašćenje nikada ne dolazi samo, nakon smešne scene u kojoj je pobrkao službu poreske prijave sa kapelom, naišao je na parohijsku crkvu koja nikada nije pružala toliko dobrodošlice, troja vrata širom otvorena i propuštaju svetlost u slapovima, pokazujući kako naposletku nema nikakve tajne u religijama, ili, ako je ima, nije onakva kakvom se čini. Ovde je putnik pronašao osmougaone stubove iz Vijane do Alentežo, uobičajene u ovim krajevima, pored dobrih klupa sa keramičkim pločicama iz 17. veka i prikazima iz Biblije.
Ovim putem, pošto se prođu Vila Ruiva i Vila Alva, stiže se u Vila de Fradeš, gde se rodio Fijaljo de Almeida. Ipak, umetnička slava ovog kraja je rimska varoš Sao Kukufate, nekoliko kilometara odande, usred maslinjaka i šumovitih predela. Sićušni putokaz ukazuje na seoski put: mora da je tamo. Putnik se oseća kao da je otkrivač neznanih svetova, tako je povučeno mesto i blaga atmosfera. Stiže se za kratko vreme. Ruševine su ogromne, ima ih posvuda, sa svih strana, a glavna struktura, koja ima nekoliko spratovima sa čvrstim ciglenim lukovima, pokazuje da ovo mora da je bilo važno mesto. Iskopavanja su u toku, očigledno rađena po detaljnom naučnom kriterijumu. U jednom platou na otvorenom, koji je verovatno služio kao groblje, iskopane su velike pravougaone šupljine na čijem dnu, još napola zarobljenih u zemlji, ima kostura. Ove su ruševine u srednjem veku iskorišćene za samostan, Samostan Svetog Kukufatea: mora da su to kosti fratara, ali sigurno ne one, tako sitne, koje su mogle pripadati jedino detetu. Ili ako je suditi po širini karličnih kostiju, ono tamo je kostur žene.
Ruševine su opšte gledano melanholične. Ali ove, možda zato što se u obavlja neki rad, i uprkos posmrtnim ostacima koji se naziru, putnik smatra ugodnim mestom. Kao da se vreme sabilo; prekjuče bejahu ovde Rimljani, juče fratri Svetog Kukufatea, danas putnik, malo je nedostajalo da se svi sretnu.
Na ovoj strani je jedna crkva, verovatno delo opata. Sada služi kao skladište za materijal i oruđe za iskopavanja, ali joj je svod malog središnjeg broda prekriven slikama nalik freskama, neke su još u dobrom stanju očuvanosti, i izgledaju, prema arhaičnom stilu ili po neveštosti ruke umetnika, daleko starije od epohe koja im je pripisana: 17. ili 18. vek. Putnik nije autoritet, ali dopušta sebi da ne prihvati mišljenje: radije zamišlja srednjovekovnog fratra kako marljivo oslikava ovu sikstinsku kapelu siromašnog reda u još siromašnijoj zemlji. Oči svetaca šire se ka putniku, šapuće pitanje koje se ne postavlja naglas: kako stoje stvari posle svih ovih vekova?
Pada sumrak. Na onom velikom kamenju koje se naginje nad padinom stoji otisak jedne potkovice. Kažu da to beše konj Svetog Jakova koji se propinjao da preskoči preko doline i dohvati vrh s druge strane. Putnik ne vidi nikakav razlog da posumnja: ako je u Serpi skočio vuk, zašto u Sao Kukufateu ne bi skočio konj?

ITALIJANI U MERTOLI

Kada je putnik ponovo izašao iz Beže, u zavežljaju nije poneo ugodan osmeh koji je pobudilo rođenje Krstitelja. Ali budući da je danas posetio još jednu rimsku varoš, u Pizoišu, osvežiše ga geometrijski mozaici, opšte obilje tragova građevina koje su preostale. Ne beše loš vijatikum za nekoga ko se po tako velikim vrućinama bacao u podvig. Međutim, osmeh mu je nestao posle nekoliko kilometara, kao pahulja snega. Još prekjuče je putnik sa zaprepašćenjem pričao o poljima Entre-Morao-i-More i Entre-Mora-i-Serpe. Šta će onda reći sada, kada prelazi preko ravnice u pravcu Kaštro Verdea, preko Trindadea i Albernoe? O, gospodo, svi vi koji ležite na plaži da uživate u suncu, dođite na polja Albernoe da osetite pravo sunce. Pogledajte kako su suve ove rečice, vododerina u Marzeloni, rečica u Teržešu, sitni, nevidljivi rukavci koji se ne razlikuju od krajolika, tako suvog kao što su oni. Ovde se zna, bez potrebe da se pribegne rečnicima, šta znače ove tri reči: vrućina, žeđ, prostranstvo. Putnik je mislio da poznaje ove predele, ali ono što vidi uvek je veće i više od onoga u šta je mogao da se opkladi.
Jedan jastreb jezdi nad putem. Obrušavao se sa visine u potrazi za plenom po strništima, ali odjednom, u jednom zamahu krila, promenio je pravac i, klizeći pod drugim uglom, usmerio let prema drugoj strani brežuljaka. Lovi, usamljen u neizmernosti neba, usamljen na ovoj drugoj blistavoj neizmernosti zemlje, ptico grabljivice, snago svile i otpornosti, samo onaj ko te nijednom nije video može da osuđuje tvoju krvoločnost. Idi i živi.
Kaštro Verde zaslužuje ime koje nosi.91 Nalazi se na uzvišenju i ima toliko zelenila da odmori oči od usahlosti pustare. Kada bi samo na spomenike putnik danas mislio, jedva bi mu vredelo truda da dođe tako izdaleka radi onoga malo što će videti, premda jednako toliko vredi preći više od četrdeset kilometara požnjevenih polja. Crkva Rana od Spasitelja, ima da pokaže naivne slike sa ratničkim prizorima i panel sa azuležima, ali parohijska je crkva, koju nazivaju Kraljevska bazilika, zatvorena. Putnik pada u očajanje. Odlazi da potraži sveštenika koji stanuje na tom i tom mestu, u kući potpuno omeđenoj viticama vinove loze, greši nekoliko puta, te najzad nailazi na rezidenciju, evo vitica vinove loze. Sveštenik je taj koga nema. Putnik obiđe oko kuće, odlazi dole u baštu, niti pas laje niti mačka frkće. Ljutit se vraća u crkvu, snažno zvekne u vrata (ogromna je to zgrada, i kažu da unutra ima nekih panoa od azuleža koji predstavljaju prizore iz bitke kod Orikea), ali sveto mesto ni makac. Kada bi ove stvari bile prikladno organizovane, svaki put bi u odsustvu sveštenika došao jedan anđeo čuvar na vrata, hladeći se krilima da se osveži, i upitao bi: „Šta želiš?“ A putnik bi odgovorio: „Došao sam da vidim azuleže.“ Ponovo bi anđeo: „Jesi li vernik?“ A putnik, ispovednim tonom: „Nisam. Da li je to važno za azuležo?“ A anđeo: „Nimalo. Možeš ući.“
Tako bi trebalo da bude. Kad bi se sveštenik vratio, anđeo bi ga obavestio o svom stražarenju: „Bio je ovde jedan putnik da pogleda azuležo. Pustio sam ga da uđe. Učinio mi se kao dobar čovek.“ A sveštenik bi odgovorio, samo da bi rekao nešto: ,,Je li bio vernik?“ Odgovorio bi anđeo, iako ne voli da laže: ,,Jeste.“ U jednom ovakvom svetu, razmišlja putnik, ne bi ostao nijedan azuležo neviđen.
Zanimljiv slučaj. U predelima Albernoe putnik je video jednog jastreba, a sada nailazi na drugoga, ali je ovaj u krletki. Još se nije navikao, ako se životinja poput ove ikada navikne, još manje ako je uhvaćena kao odrasla. Primiče glavu rešetkama, i odjednom ispušta krik, oštar jecaj od kojeg se putnik naježio. Kaštro Verde voli ptice. Oko vrta ima krletki sa grlicama, zebrastim zebama, papigicama, golubovima, pet-šest plemena krilatog naroda, svi u paru - mužjak i ženka, izuzev jastreba, koji je sam.
Putnik će razgovarati sa prijateljima, provodeći tako vreme sve do popodnevnih i večernjih događaja. Već tri dana traju proslave u čast Svetog Petra: nastupali su filharmonija i rok grupe, plesali mladi i oni koji se tako osećaju, bilo je trkačkih i biciklističkih takmičenja, prigodna misa, a danas se svečanosti završavaju. Na kraju dana, kad sunce zađe, pustiće nekoliko opasnih bikova, razjarenu stoku što bode otvorenih očiju, i videćemo koliko će momaka iz Kaštro Verdea i Entradaša sići na trg da prime aplauze i ubode rogovima. Opasnost nije velika. Tvrdi su bikovi na prva izazivanja, i glupi, ali naposletku, omamljeni od tolike vike i prašine, samleveni porazima i razjarenostima, sklapaju sporazum sa momčadijom, navaljuju da se vidi i posustaju čim osete pikadora na izuvijanim rogovima. Publika, nanizana na privremenim klupama, ne da se zavarati. Bune se da je bik umoran, traže drugu životinju. Svi se zabavljaju, filharmonija svira da podstakne hrabrost, trubi truba za drugi napad. Momak iz Entregaša približava se biku otpozadi, možda želi da ga pljesne, ali se životinja iznenadno okrene, siroti dečko ostaje paralisan od straha i kada dođe k sebi, već je u vazduhu, zahvaćen u predelu međunožja jednim rogom, ali ima toliko sreće da se, bačen na pleća životinje, kotrlja do glave, onda sledi najveličanstvenije hvatanje za rogove ikada viđeno u krajevima Donjeg Alenteža. Pet stotina ljudi se grohotom nasmeje, jer nisu ni oni od juče. Ali, na kraju, momak je pobrao svoje aplauze, dok uzbuđena filharmonija svira paso doble. Putnik, koji je pre četrdeset godina morao udariti jedno zlobno tele koje ga beše uzelo za metu, zna šta su ove prolazne slave. Ipak, mora priznati da su jednako slasne kao i one duge.
Uveče se održava festival alentežanskih pesama; takmiči se sedam ili osam grupa iz regiona. Pevaju o poslovima i danima, o ljubavima i krajolicima. Dve hiljade ljudi sedi i sluša ih u noći, u tišini, aplaudirajući tek na kraju svake pesme, po izlasku svake grupe, ali ovoga puta gotovo ništa, jer poznato je da se pljeska kada ljudi izađu na scenu, polagano, u onom pokretu na vrhovima prstiju kojim, čini se, odlaze da stanu na isto mesto gde su bili pre, a u stvari idu dalje. Tenor peva prve stihove, kontratenor mu se pridružuje, i zatim hor, težak poput mase tela koja se približavaju, ispunjava prostor u noći i u srcu. Putnik ima knedlu u grlu, ne bi mogao da peva ni da ga zamole. Najradije bi prekrio lice šakama da ga ne bi videli kako plače.
Putnik je prenoćio u Kaštro Verdeu i sanjao hor anđela bez krila, odevenih u radnička odela, kako pevaju grubim i zemaljskim glasom, dok je sveštenik trkom dolazio sa ključem i otvarao crkvu da bi svi mogli videti azuleže o bici. Probudio se kasno ujutro i, nakon što se oprostio, krenuo na put.
Krajolik se menja gotovo neprimetno. Ka severu su velika prostranstva koje je putnik već prešao, prema jugu put se lagano talasa, penje i spušta. Posle Sao Markoša de Ataboeire u daljini počinju da se naziru dva visoka uzvišenja, Alkarija Ruiva, uzdiže se tako naglo da izgleda veštačko. Upravo odande promena je osetnija: gustiš zamenjuje obradiva polja, brda se propinju, doline postaju duboke i mračne. Za pet-šest kilometara, ako ne i manje, prelazi se iz ravnice u planine. Putnik je video kako mu se krajolik menja pred očima.
Nikada nije prisustvovao tako brzom prelazu. Zbog toga će reći da krajolik koji obavija Mertolu već pripada Algarveu, čime, neka se zna, ne želi da oduzme zemlju Alentežu kako bi je dao Algarveu. Kada bi putnik oduzimao zemlje, uradio bi ovako: uzimao bi zemlju od Alenteža da bi je dao alentežanskom narodu, uzimao bi zemlju od Algarvea kako bi je dao narodu Algarvea, i počevši od severa, od Minja za narod Minja, od Traz-oš-Monteša za Tražmontance, i tako redom, čitava Portugalija. Tako bi putnik učinio.
Reka Gvadijana, ona koja se igrala žmurke, došla je i u Mertolu. Ova reka rođena je lepa i lepa će završiti, to je sudbina koju mora ispuniti. Putnik odlazi da je pogleda, vidi da nije izgubila boju dubokih voda niti silinu, čak i kada, kao na ovom mestu, klizi između miroljubivih obala. To joj je deo prirode, kao jastrebov krik.
Da bi se stiglo do parohijske crkve, treba se penjati. Vrata su zatvorena, ali ovde se putnik tome ne čudi niti se uzbuđuje. Gde je danas crkva, beše arapska džamija, i ovaj običan istorijski podatak javlja se da bi opravdao sve opreze, sve reze i brave. Zašto bi putnik tako nešto pomislio, bog sveti zna. Samo kaže ono što misli. Lupa na jedna vrata, odmah mu kažu da nije onde, ali jeste malo niže. Putnik čak i ne mora da ide na to mesto. Oštrim povikom, koji je više ličio na mujezinov poziv, susetka je pozvala svoju susetku i za pola minuta ova stiže ne sa jednim, već sa dva ključa. Prvi otvara kapelicu stisnutu uza zid gde jedva staju tri čoveka. To je Kapela Gospoda na Putu Stradanja. Ima jednog Gospoda odevenog u crveno, sa svim vidljivim mučenjima na stopalima, rukama i napaćenom licu. Ali ono najbolje su dve skulpture, jedna koja pokazuje Hrista privezanog za stub, druga Ecce homoa, oba snažne građe, i dovoljno su tradicionalni izuzev muskulature, neki mišići su oni koji nam se ističu pri nekom naporu, a drugi oni koje bi jedino atleta bio u stanju da pokaže. Putnik je iznenađen ovim savršenstvima zatočenim u malenoj kapeli, pita odakle su došli kipovi, i kao da su čekali na to pitanje, odmah mu pričaju neverovatnu priču o zatvoreniku koji je za vreme mnogih dokonih časova isklesao u zatvoru u Mertoli dva lika Gospoda. Ali putnik želi da sazna ko beše zatvorenik, priča ne može biti tek ovo, ali pripovedačica nema šta više da pruži i ponavlja sve iz početka. Iznerviran, putnik odlučuje da je sve to legenda (priči nedostaje samo da su čoveka oslobodili kao nagradu za njegovu veštinu), i ne veruje ni reč. Možda je pogrešio. Barem je priča očaravajuća: zatvorenik u svojoj tamnici, kuc-kuc, kako kleše, ne jednog već dva Hrista, ne jedan već dva ključa, i najverovatnije nijedan nije otvarao vrata tamnice.
U tom trenutku začuo je kočenje automobila na ulici, a odmah potom živahne glasove. To su Italijani u poseti crkvi koja je nekada bila džamija. Putnik je već izlazio iz kapele, žena je zaključavala vrata i, bilo je očigledno da su svi krenuli u istom pravcu, putnik se osmehnuo pridošloj porodici: otac, majka, kći od nekih dvanaestak godiria. Sa osmeha prelaze na pokušaj razgovora, prvo na francuskom, a zatim putnik otkriva da je njegov nevešti italijanski dovoljan za opšte sporazumevanje. Povede se tamo razgovor, ko si ti, ko sam ja, i saznaje se da su se već susreli u Sintri, kad je putnik išao u Palatu varoši a oni tamo behu sa vodičem. Upravo su došli iz Algarvea, tamo ide putnik, a Rim, kako je u Rimu, lepo je pitati Rimljane kako je grad u kome žive i onde bi, da imaju dovoljno vremena i da ključarka strpljivo ne čeka, ostali da razgovaraju o Pjaci Navona, o Santanđelu, o Kampu dei Fjori, o Sikstinskoj kapeli. Ovo je porodica Baldasari, koja ima galeriju moderne umetnosti u Via F. Skarpelini, kako se vidi na razmenjenim vizitkartama, sa imenima odavde, sa imenima odande, na kraju, ništa lakše nego sprijateljiti se. Svi ulaze u crkvu. Que maravilha, reče putnik, che meraviglia, kažu roditelji Baldasari, jedino devojčica ne kaže ništa, samo se smeje ovim odraslima koji se ponašaju kao deca.
Crkva iz Mertole je ta divota koja na dva jezika beše izgovorena. Već spolja su italijanske i portuglaske oči bile zadivljene pred frizom od zasečenih grudobrana, arkbutanom, cilindričnim kulicama, kupastim ciborijumima, te renesansnim portalom koji je potpuno drugačijeg stila, ali se i takav dobro uklapa. A unutra pet je brodova, veliki salon, gotički lukovi sa kovanim gvožđem, kupole su spuštene, a panoi naivnih prikaza duž zidova označavaju prolazak krsta, poput ovog Gospoda sa zelenom trskom, prikazuje Hrista vezanih ruku i s crvenim plaštom koji mu pada sa krvavih ramena, portret napaćenog čoveka, svih ranjenih, pokradenih i ismevanih, već je putnik zaboravio na svoje nove prijatelje Rimljane, a to je nepravedno. Porodica Baldasari neumorna je u pohvalama, devojčica se i dalje smeši, kakvo li će njeno biti sećanje kada se vrati u Rim i seti se jedne varoši zvane Mertola, koja ima crkvu gde beše džamija i koja se u vreme njenih davnih rimskih predaka zvala Myrtilis?
Vreme je da se rastanu. Porodica Baldasari će odande otići u Monsaraš, putnik će nastaviti ka jugu. Kaže se boa viagem, buon viaggio, srećan put, razmenjuju se osmesi i stisci ruku, ko zna hoće li se ponovo videti. Putnik napušta Mertolu i izlazi na put, sada je krajolik šumovit i oštar, ko bi rekao da tamo niže, na obali mora, leže predeli radosti, ćup meda kojem hrle mravi. Putnik ispunjava svoju obavezu: putuje i kazuje ono što vidi. Ako se čini da ne govori sve, može biti da je njegova greška ili nepažnja onoga ko je čitao. Ali u neke stvari nema sumnje. Na primer, ovde, na reci Vaškao, geografija odlučuje da počne Algarve. Bilo je krajnje vreme.

DIREKTOR I NJEGOV MUZEJ

Dok je putnik ulazio u Alkotim, ugledao je na vrhu strmog brda okruglu i masivnu tvrđavu, više nalik odsečenoj kuli nego složenoj vojnoj građevini. Pomislio je da bi vredelo truda odande videti pogled. Nije bio u pravu. Iz daljine je pomislio da je brdo još na portugalskoj teritoriji. Na kraju, da bi stigao tamo, morao bi preći Gvadijanu, unajmiti lađara, pokazati pasoš, a to bi već bilo sasvim drugačije putovanje. S druge strane je Sanlukar i drugi govor. Ali dve varoši, postavljene nad ogledalom vode, mora da izgledaju kao ogledalo jedna drugoj, ista belina kuća, isti plan prizora Hristovog rođenja. Sigurno se ne razlikuju ni po smehu i ni po suzama.
Gde god da stigne putnik, uvek pokuša da zapodene razgovor. Svaki razlog je dobar, a ovaj koji se tiče jedne stare kapelice pretvorene u drvoreznicu i skladište, ako i nije najbolji od svih, dovoljan je za ovu priliku. Tim pre što, tamo u dnu još stoji oltar sa svecem na njemu. Putnik traži dopuštenje da uđe. Prizor je i te kako lep, kip Svetog Ante sa Detetom u krilu. Kako li je ono dospelo ovde, među udarce maljem i strugarske radove, bez ijedne molitve da ga uteši? Putnik sedi napolju na stepenicama kapelice i razgovara sa vlasnikom, omalenim čovekom, suvonjavim šezdesetogodišnjakom, možda i starijim. Čovek mu reče: „Izbacila ga je voda za vreme španskog građanskog rata i ja sam ga spasao.“ Nije nemoguće, pomisli putnik, rat beše pre četrdeset i koju godinu, tada je spasilac imao petnaestak godina. ,,Ah, da prodam, ne pomišljam da prodam. Tamo je za onoga ko želi da ga vidi i to je dovoljno.“
Utom se približava jedan carinik, privučen prirodnom znatiželjom ili obavezom autoriteta. Mlad je, izduženog i nasmejanog lica. Ni reč nije izustio tokom čitavog razgovora. „Pre neki dan je ovde bio sveštenik. Mršav je, sav poguren, ušao je i kleknuo, ostao je tamo neko vreme i potom mi se obratio, s nekom mešavinom jezika kojom se služi, da, mešavina je to jezika, sveštenik je Irac, ovde je godinu dana, kažu da je došao pošto je pobegao iz svoje zemlje, osam dana se skrivao u buretu za katran dok su trajali progoni, kada, ah, to ne znam, i sada živi onde, rekao mi je da bi svetac trebalo da bude u crkvi u društvu drugih svetaca, a ja sam odgovorio da ako se neko i usudi da će gorko zažaliti, i od tih reči sveštenik se pokunjio, sad pored svakog prolazi spuštene glave, kao da se uplašio videvši đavola.“ Svi se smeju, a i putnik, ali u dubini duše mu je veoma žao sveštenika, sasvim sam u stranoj zemlji, a samo je hteo da mu onaj svetac pravi društvo, ko zna, možda u crkvi nedostaje jedan Sveti Ante.
Crkva se vidi odande. Nalazi se na vrhu stepeništa i ima lep renesansni portal. Putnik se sprema za uobičajenu posetu, ili će naići na zatvorena vrata ili neće biti sveštenika. Ali ovaj otac je Irac, naviknut na ideju da je crkva tu zato da bi bila otvorena, a ako nema nikoga da se brine o njoj, on mora da je unutra. Bio je. Sedeo je na klupi, poput oca iz Pavije. Čuvši korake, ustao je, pozdravio svečanim pokretom glave i ponovo seo. Putnik je toliko bio zaplašen da usta nije otvorio. Pogledao je veličanstvene kapitele brodskih stubova, niski reljef krstionice i ponovo izašao. Sa unutrašnje strane vrata nalaze se dve oglasne table sa religioznim prospektima, raspored misa i druga obaveštenja, neki na portugalskom, gotovo svi na engleskom. Putnik se najednom pita u kojoj je zemlji.
Uskoro će saznati. S desne strane se prostire planinski venac, u blagim usponima koji nikad ne prelaze šest stotina metara, i gde se rečice bore da dalje nose vodu, tamo je Kaldeirao, takođe poznat kao Mu. To je kraljevstvo šipražja i divljine. Glavni putevi ga mimoilaze, tek malobrojni i loši putevi onuda prolaze, krajevi su to teškog života i divljih imena. Koružoš, Eštorninjo92, Kašopo, Tareža, Feiteira. Ovo putovanje i priča o njemu bili bi drugačiji kada bi putnik mogao da se upusti u avanturu da otkrije ovu nenaseljenu unutrašnjost.
Verovatno ima neizmiren dug u Kaštro Marimu. Stao je samo da pogleda prelepog arhanđela Gavrila u parohijskoj crkvi, popeo se na tvrđavu, privučen retkom crvenom bojom kamenja, i napola obišavši Staru tvrđavu koju su sagradili Mavri, vratio se na auto-put, ka Vila Real de Santo Antoniju. Već se vidi more, već bleska velika voda.
Gužva u Vila Real de Santo Antoniju bila je izluđujuća. Putnik se spremao da s nasladom i polako uživa u pombalinskim ulicama ali se izgubio u lavirintu jednosmernih ulica, nekoj vrsti igre zmija i lestava, i uskoro saznao da ima mnogo više zmija nego lestava. U ovim je krajevima bilo selo Santo Antonio de Avenilja, sve dok ga more nije progutalo. Markiz od Pombala došao je ovde da u malom ponovi lisabonsku bajšu93, ispravljajući uglove, namećući geometrijska pravila i uspevši u tom čudu, ne on, već njegove arhitekte, da očuvaju okruženje za dobre susede. Na glavnom trgu putniku su se svideli tavanski prozorčići, očigledno preveliki za zgrade čiji su deo, ali sasvim uklopljeni u opštu celinu urbanog prostora.
Odatle je otišao u Taviru, gde će morati da se vrati nekog drugog dana ukoliko bude želeo da vidi ono što beše zamislio: Karmo, Santa Mariju de Kaštelo, Milosrđe, Svetog Pavla. Nema vrata na koja je putnik nije pokucao, niti prolaznika kojeg nije zaustavio na ulici. Informacija nije nedostajalo, ali kada bi, nakon svega, stizao u sigurnu luku, tamo bi mu tonule nade: ili nije bilo onoga ko je trebalo da bude tu, ili nije imao dozvolu od onoga ko je tu bio. Putnik je otišao do luke da utopi svoje brige, da osveži zabrinuto lice na vetriću s pučine, jer je na svaka tri koraka goreo od vrućine. Sada, kada se približava kraju svojih lutanja, odlučio je da se ne predaje (ako mora neka i umre, ali mora da vidi sve što je zamislio), i nastavio je ka Lušu. Ovog puta sreća je bila na njegovoj strani. Crkva se nalazi uz put, pojavljuje se kao srećna okolnost, i ovaj je pridev dobrodošao: Crkva od Svetlosti u Taviri laka je za obilazak jer nema građevina u blizini, pokazuje čist stil, naglašen veštom upotrebom boje, to je uistinu jedna srećna crkva. Unutra je prvi utisak još više istaknut zahvaljujući širokim brodovima i visokim stubovima, natkrivenih kupolama i glavnoj kapeli iz 17. veka, i sve tri krstionice: ko god dođe iz Tavire ozlojeđen, neka ode u Luš i možda će naći otvorena vrata. A ako budu zatvorena, zadovoljiće se time da je gleda spolja: i to je dovoljna nagrada.
U Oljau putnik nije mnogo video (tek nezanimljivu parohijsku crkvu koja ima samo veličanstven barokni prizor vaskrslog Hrista), ali je kupio grožđe na tržnici i došao do jednog otkrića. Grožđe, pojedeno u ribarskoj luci, nije bilo dobro, ali otkriće je, da bude skroman, bilo genijalno. Ono ima veze sa čuvenom povešću o mavarskom kralju koji se oženio nordijskom princezom koja je umirala od čežnje za svojom snežnom zemljom, što je kralju pričinjavalo veliku patnju jer ju je mnogo voleo. Priča kaže da je lukavi monarh rešio taj problem: naredio je da se zasade hiljade, milioni bademovih stabala i jednog dana, kada su sva procvetala, naložio je da se otvore svi prozori dvorca gde se princeza polagano gasila. Sirota dama, videvši polja prekrivena belim cvetovima poverovala je da je to sneg i oporavila se. To je legenda o bademovom drvetu: ne zna se šta se dogodilo kasnije, kada su od cveta nastali bademi, niko nije zapitao.
Sada putnik postavlja sledeće pitanje: kako je bilo moguće da princeza, ako je tako teška i iscrpljujuća bila bolest u koju beše zapala, izdrži tokom čitavog vremena koje je potrebno da milioni stabala badema narastu i procvetaju? Iz ovog se vidi da je povest lažna. Putnik je otkrio istinu: kraljevska palata beše u nekom gradu, ili u nekom važnom mestu poput ovoga, i oko nje je bilo kuća, zidova, uostalom, onoga čega u gradovima ima, svih ofarbanih bojama koje su najviše prijale njihovim vlasnicima. Bele beše malo. Onda je kralj, videvši da mu dragana polako gasne, poslao da se objavi dekret kojim je naredio da se sve kuće ofarbaju u belo i da taj posao svi obave na određeni dan, preko noći. Tako i beše. Kad je princeza pogledala kroz prozor, ugledala je čitav grad prekriven belom bojom i tada je, pošto nije bilo opasnosti da cvetovi uvenu i opadnu, ozdravila. Ali to nije sve. Bademovih drveća u Alentežu nema, ali kuće su bele. Zašto? Jednostavno je: zato što je kralj takođe vladao tom provincijom i naređenje je vredelo za sve. Putnik je pojeo grožđe, preispituje svoje otkriće, smatra ga postojanim i odbacuje legendu o bademovom drveću.
U Eštoju je putnik tražio staru palatu grofova od Karvaljala i ruševine u Milreu. I kad je pomislio da će morati da prevrne nebo i zemlju da bi ušao na privatno imanje sa palatom i vrtovima, nailazi na otvorenu drvenu kapiju, slobodnu aleju. Žive duše nema izuzev dva psa kojima muve nisu dale mira da spavaju, i dok je onuda hodao, penjući se i spuštajući stepenicama, gledajući ono što je imalo da se vidi, nije se pojavio niko da ga izbaci, ni da traži objašnjenje. Činjenica je da je gvozdena kapija koja omogućava pristup trećem delu imanja bila zatvorena, ali je sa ove strane bilo mnogo toga zanimljivog. Stilovi 18. i 19. veka mešaju se u izgledu vrtova, u izobilju statua i bista, po balustradama, u keramičkoj dekoraciji. Dve velike nagnute statue Venere i Dijane u dnu su uokvirene azuležima sa egzotičnim biljem i životinjama, odajući utisak perioda secesije. Biste nad zidnim vencima pokazuju zamišljena lica Erkulana, Kamoiša, Kaštilja, Gareta i, neočekivano, markiza od Pombala. Da putnik nema tako jasne ideje o palatama Uspavane lepotice, i kada bi se u sećanju ugasila tajanstvena svetlost predvečerja u Žunkeiri, možda bi usvojio ove vrtove i arhitekture. Ali svetlost je prejaka, i napuštenost ovog mesta ogoljava joj tajanstvenost. Putnik prihvata ono što vidi, ne traži dublje značenje, i ako vidi biste nemačkog cara i carice, to mu je zanimljivo, i ništa više. Jezero je prazno, sirova belina mermera vređa oči. Putnik seda na jednu klupu, čuje neprestani pev cvrčaka, koji gotovo da ga uspava. Mora je zaspao, jer, otvorivši oči, odjednom nije znao gde se nalazi. Video je pred sobom postrojen mali hor, zamislio je proslave uz zvuk muzike, parove kako šetaju, trčkaraju parkom, i, poput pravog ljudskog bića, protegnuo se; mora da je bilo dobro živeti ovde. Malo kasnije je ustao, provirio iza vitražnih vrata, i u polutami ugledao lep mavarski štuk tavanice, scene Jasala, još jedan prizor Hristovog rođenja: iz mora da su stanovnici ovog mesta više voleli da gledaju samo najprijatnije delove njegovog života. Putnik ne može da se požali; našao je otvorena vrata, šta više hoće?
Ruševine rimske varoši Milreua su malo niže. Prljave su i zapuštene. Uz sve to, spadaju u najpotpunije rimske ruševine koje postoje u Portugaliji. Putnik ih je obišao pod pravednim suncem, kako je znao i umeo, ali je osetio nedostatak nekoga ko bi mu ukazao na mesta, pripadajuće delove, nekoga ko bi mu pokazao kako da gleda. Ali ono što mu je bilo najteže da razume beše jedna porušena kuća koja se nalazila na samom kraju: unutra ima niskih korita, i ove štale vode neposredno do soba koje behu za ljude. Kuda je stoka ulazila? I šta znači ovde pano azuleža na fasadi koji prikazuje starca i latinsku reč caritas, milosrđe? Putnik se iznenada rastuži. Možda zbog ruševina, možda zbog vrućine, možda zbog sopstvenog nerazumevanja. Odluči da potraži naseljenija mesta i nastavlja ka Faru, glavnom gradu regije.
Dočekuje ga vetar sa obale. Ali putnik je toliko izmučen vrućinom, tako deprimiran, da mu je nalet vetra s mora na licu poput brzog okrepljenja. Samo zbog toga trebalo bi da bude zahvalan Faru. Ali ima i mnogih drugih razloga za zahvalnost: ovde je 1487. godine štampana druga najstarija portugalska inkunabula. Možda deluje čudno hvaliti Faro zbog hronološki drugog a ne časnog prvog mesta, ali istina je da se još spore da li naposletku beše Leirija prva sa Koplama glavnog zapovednika vojske don Pedra, ili Faro sa Pentateukom, delom iz radionice Jevrejina Samuela Gakona. Ako je tačan datum iz 1481. dodeljen Koplama, dobija Leirija: ako nije, Faro je pobednik. Bilo kako bilo, i drugi u tako slavnoj trci nosi lovorike vredne kao i pobednikove.
Putnik je zatekao zatvorenu Crkvu Karmo, i nije se mnogo potresao. Penjati se svim onim stepenicama, i s vetrom u leđa, činilo mu se nehumanim naporom po ovoj vrućini. Zato se vratio ka obližnjoj Crkvi Svetog Petra da bi video i divio se raznobojnim azuležima iz 18. veka, drugim, plavo-belim u Kapelici Duša, i iako je prepoznao lepotu Svete Ane, plitkom reljefu Tajne večere, izuzetno ljudskom delu koje prikazuje skup prijatelja oko stola koji dele jagnjetinju, hleb i vino. Hrist je u punom sjaju koji ga pomalo izdvaja, ali svi sede rame uz rame, a Juda je prikazan u prvom planu da ne bi mogao da izbegne prezrive poglede vernika, kada bi mu u ovom trenutku rekli jednu lepu reč, ispustio bi na pod trideset srebrnjaka ili ih stavio na sto da podeli trošak obroka.
Iz Svetog Petra putnik je otišao u katedralu. Ovaj deo Fara, unutar zidina, jeste Vila-a-Dentro94, stari grad. Propao je Osonoba, iščezao je, i na mestu njegovih ostataka počeo se rađati nov grad. Posle, mnogo posle, dođoše Mavri, izgradiše zidine, grad dobi arapsko ime Harune, a od Harunea do Fara lingvistička udaljenost je manja nego što izgleda. Nakon što je prošao Porta da Vilu, putniku je ponovo vruće. Vetar je ostao spolja, to je ipak stidljiv vetar koji se ne usuđuje da zađe u ove uske i ćutljive ulice, i čak ga ni trg katedrale ne podstiče da izađe i zaigra. Možda će tamo, na velikom platou Svetog Franje, koji jednom beše močvarno zemljište, iskoristiti otvoren prostor i ušće reke. Ako putnik bude imao priliku, otići će onamo da ispravi to, jer ići u Crkvu Svetog Franje ne vredi truda: još jedan malodušni putnik odande se vratio i rekao mu da je zatvorena.
Katedrala je stara: njeno najstarije kamenje ima sedam stotina godina. Ali, najzad, pretrpela je tolike zgode i nezgode (krađe, zemljotrese, promene ukusa i moći) da ako je od rimsko-gotskog ka renesansnom, od renesansnog ka baroknom išta dobila, mnogo više je izgubila. Od prvobitnog izgleda ostala joj je veličanstvena kula portik (koja bi, iako je hram zatvoren, sama po sebi bila nagrada za putnika), i unutra prelepe kapelice kojima se završava luk svoda, rizma. Pored svega toga ovde su i renesansne slike, pozlaćena rezbarija, fino obrađen mermer, prelepe i raznobojne orgulje iz 18. veka. Putnik nije čuo kako zvuče, ali se nude isto uživanje sluha kao što pružaju vidu, katedrala iz Fara je uistinu velikodušna.
Muzej se nalazi blizu, na Trgu Afonsa III. To je jedan od onih ko prvi devojci, njemu devojka, odnosno, vodič predvodi grupu, zadržava se koliko je potrebno i ko dođe kasnije mora da sačeka da se obilazak završi. Ovo je očigledno rešenje kome se pribegava u siromaštvu; kad nema tanjira da bi cela porodica jela u isto vreme, svi jedu iz kazana; kad nema dovoljno vodiča za sve sale, posetioci ulaze u grupama.
Putnik se izgubio u tim razmišljanjima, strpljivo čekajući svoj red, ili, naprotiv, pokazujući nestrpljenje šetajući se prostranim atrijumom koji izlazi na klaustar nastao od starog Samostana Asunsao, kad je primetio jednog iznurenog čoveka kako sedi za radnim stolom na kome su se videli znaci mnogih nalakćivanja i lenjosti nebrojenih portugalskih službenika. Čovekovo lice je blago, lice nekoga ko zna o životu dovoljno da ga uzme za ozbiljno i smeje se njemu i sebi. Čovek se blago nasmejao, putnik prekida šetnju kako bi pokazao da je to primetio, i započinje razgovor: „Morate biti strpljivi. Još malo pa će izaći.“ Putnik mu odgovara: „Jesam strpljiv. Ali putnici nemaju uvek da traće vreme na ovakav način.“ Čovek reče: „Trebalo bi da u svakoj sali bude vodič, ali nema novca.“ Putnik reče: „Uz ovoliko turista ne bi trebalo da ga nedostaje. Gde odlazi novac?“ Čovek reče: „Pojma nemam. Mogu li da vam kažem nešto? Tek sada primamo pločice za označavanje izloženih dela, a ima ko zna koliko otkako smo ih bili naručili.“ Putnik se vraća svojoj ideji: „Trebalo bi da bude više vodiča. Neko ponekad ide u muzej samo da ponovo pogleda jednu salu. Ili jedno delo. Ako mora da ide u pratnji i poželi da provede sat u toj sali ili pred tog dela, kako je to moguće u ovom muzeju? Ili u Aveiru. Ili u Bragansi. Šta znam gde više.“ Čovek za radnim stolom ponovo se smeje, oči mu zablistaju: „Imate pravo. Ponekad neko hoće da bude sat vremena pred jednim delom.“ I rekavši to ustao je, prešao preko atrijuma, ušao u jedan odeljak u dnu i ponovo izašao sa brošurom u ruci. I reče putniku: „Vidim da se gospodin zanima za ove stvari, bilo bi mi zadovoljstvo da vam poklonim povest ove kuće.“ Iznenađen, putnik prima brošuru, zahvaljuje, na sasvim običan način, i za svega nekoliko trenutaka događa se nekoliko stvari: dolazi čuvar sa posetiocima, ulaze još četiri osobe, putnik lista knjižicu, nestaje čovek pored radnog stola.
Pošto je pažljivije pogledao brošuru i ispitao vodiča, putnik saznaje da je čovek za radnim stolom direktor muzeja. Onaj koji sedi na mestu nepostojećih službenika, čovek umornog izgleda koji se žali na nedostatak novca i pokriva osmehom prošle i skorašnje muke jeste direktor. Putnik je posetio sve sale, neke su mu bile bolje od drugih, prihvatio je ili nije ono što se trenutno izlaže, ali vrlo brzo je shvatio da je muzej u Faru delo ljubavi i hrabrosti. I najbolje što ima vredno je velikog muzeja. Pogledajte salu posvećenu ruševinama Milreua, rimsku i vizigotsku zbirku predmeta, romaničke, gotičke i manuelinske primerke, zapazite kako su stvoreni uslovi koji pogoduju izvesnim primercima ili njihovim skupovima, i odlična zbirka azuleža, didaktički dijagrami, preneseni mozaici. I spisak se ovde završava samo zbog manjka vremena. Muzeju u Fadu treba prostor da organizuje postavke i novac da bi se održavao. Već ima nekog da ga voli. Poseta je završena (neočekivano, jedna mala sala izlaže izvrsna dela Roberta Nobrea, među njima i veličanstveni portret Manuele Porto), te putnik izlazi da potraži direktora. Nema ga. Mora da je negde u skrivenom svetu, možda izbegava putnika da na njegovom licu ne vidi senku razočaranja. Ako je tako, prevario se. Putniku se dopadaju svi muzeji. Video je mnoge. Ali ovaj beše prvi u kome je direktor sedeo, mirno sedeo, za jednim radnim stolom. Direktor i njegova postojana, večna ljubav.

PORTUGALSKI KAKAV SE ĆUTI

Putnik ima još mnogo da pređe. Ako bude mogao, spustiće se na plaže, ako bude mogao, okupaće se. U Monte Gordou je to učinio, u Armasao de Peri i u Senjora da Roši, u Oljoš de Agvi i u Ponte Žoao de Araišu. Ko ga čuje da govori misliće da mu se život od toga sastoji, ali ne, samo bi se na brzinu pokvasio. I te kako je zasluživao nagradu, jer na ovim plažama je najbleđi od svih putnika.
Ima, međutim, onih koji su bleđi od njega, i neće ponovo putovati. U Sao Lorensu de Almansilu, dok se putnik uspinjao ka crkvi, video je u crkvenom dvorištu i u sporednoj ulici grupu muškaraca u crnini kako razgovaraju. Onda je primetio žene, sedele su na klupama ispred crkve, čekajući da počne pogrebna misa. Natpis na vratima ispisan na tri jezika kazivao je: ,,Za posetu crkvi pozvonite pored.“ Za ovako nešto je putnik dosad postao stručnjak, ali ovog puta ne mora da traži ključ, neko ga je preduhitrio, vrata su otvorena. Onaj za kog je crkva otvorena je unutra, tamo je u sanduku. Putnik ne pita je li to muškarac ili žena, ne zanima ga. Tu su venci cveća, sveštenik još nije stigao, žene na klupama tiho razgovaraju. Šta će putnik učiniti? Ne može da produži idući po strani crkve, nema prostora između klupa i zidova.
Već se plaši da neće preći ni prag kada oseti (ne može da objasni kako, ali je osetio) da se onde niko neće sablaznuti ako malo nastavi, ako se promuva između ožalošćenih, izvinite, oprostite, u onoj meri u kojoj pristojnost situacije to dozvoljava, gledaće poznate azuleže Polikarpa de Oliveire Bernardeša, veličanstvenu kupolu, dragoceni dragulj koji je cela crkva. Tako je i učinio. Bez sablazni i uvrede za rodbinu pokojnika, uz tihu i diskretnu pomoć onih koji su uzmicali da bi mu napravili prolaz, putnik je mogao da se začudi pred ovim životnim delima. Kada je izašao, zvona zazvoniše za preminulog.
U Loleu se činilo da niko nije umro. Parohijska crkva je zatvorena, zatvorena je i Crkva Milosrđa, i Crkva Naše Gospe od Začeća. Putnik im je barem video portike i fasade, lepe na parohijskoj i Crkvi Milosrđa, obične na Začeću i neka je putniku sa srećom. Ali nema ravnog Samostanu Grasa, sa kapitelima s biljnim ukrasima i rascvetanim arhivoltom. Šteta je što su većinom ruševni i oštećeni. Putnik se malo šeta centrom varoši, osvežava se u kafani u kojoj kao da su svi žedni ovog sveta, i ide dalje.
Nastavlja prema severu, put planinskog venca. Prelazi rečicu Alžibre, pokraj sela Tor i nakon hiljadu zavoja, ako i ne toliko, onda mnogo, stiže u Salir, gde ne staje, jer ne gaji nade u mogućnost da vidi bulu pape Pavla III iz 1550. godine, koja se nalazi u parohijskoj crkvi. Kažu da je to lep pergament sa iluminacijama. Putnik je viđao druge: neka se onda pomiri.
U Alteu je imao sreće. Da je stigao deset minuta kasnije, crkva bi bila zatvorena. Niko ne razume vreme kada su crkve otvorene za posetioce, bilo da su u skladu sa misama, godišnjim dobima, i sa ponekim opravdanim bojaznima, jer među tolikim hiljadama turista dugog koraka, koji bi svuda da idu, ne nedostaje onih sa još dužim prstima. Ako iko od njih zakasni četvrt sata, poljubiće vrata.
Nakon Sao Lorensa de Almansila, Crkva Alte nije još jedna reka Leto, zbog koje bi sve ostalo zaboravio. Možda zato što je u Sao Lorensu jedinstvo barokne arhitekture i baroknog azuleža savršeno. Možda zato što manuelinski stil, kao što je u ovom slučaju, teško podnosi primene azuleža, koliko god one pokušale da poslušaju neobičnu raspodelu masa u jednoj ipak gotičkoj arhitekturi. Bilo kako bilo, lud bi bio onaj ko u Alte ne dođe. Propustiće divljenja vredne anđele muzičare iz 18. veka, druge sa korpama s cvećem na glavi, i izuzetne azuleže iz Kapelice Naše Gospe iz Lurda, zbog različitog duha, harmonične sa neposrednom arhitektonskom podlogom.
Za onoga ko smatra da je svaki kamen i ono što se radi sa jednim radi se i sa drugim, eno Crkve Svetog Vartolomeja iz Mesine. Da je izgrađena u čvrstom granitu ili u običnom krečnjaku ili u bleštavom mermeru, bila bi mnogo drugačija nego što jeste, čak i kada su linije i dleto isti. Ovaj crveni peščanik, opasno rastresit u svojim granulama nastalim taloženjem, ali čak i tako poprilično čvrst da izdrži uprkos oštećenjima, sam je po sebi, po razlikama u tonovima, po neslaganjima u posledicama erozije, razlog za posebnu pažnju. Čak i crkveno dvorište, izloženo vetrovima i kiši, hladnoći i suncu, očarava svojim ruševnim izgledom. Unutra su veličanstveni uvijeni stubovi koji podupiru zaobljene lukove od peščanika, veličanstvena je i propovedaonica od hromatičnog mermera. U sakristiji je putnik porazgovarao nekoliko minuta sa ocem, mirnim i umnim čovekom koji je, da bi pružio i dobio informacije, prekinuo zabeleške koje je vodio na priručnom stočiću.
Putnik se vraća obali. Sada putuje ka Silvešu i, pošto ima vremena, nakratko i gleda mesto, slike, lica i reči koje je usput načuo. Priseća se Albufeira, Balaja i Kvarteiraša, reklama na putevima, oglasnih tabli i putokaza, recepcija, jelovnika i obaveštenja, i na tolikim jezicima, ili tako neprestane upotrebe nekih, da više ne zna gde se nalazi njegov. Ulazi u hotel da sazna ima li koja slobodna soba, i još nije zaustio, već mu se smeškaju i obraćaju na engleskom ili francuskom. I budući da je putnik postavio pitanje na svom bednom maternjem jeziku, odgovaraju mu smrknutog portugalskog lica, čak i samo da kažu ,,da, gospodine, ima jedna soba“. Putnik računa koliko bi mu drago bilo, u različitim krajevima sveta, da vidi svoj portugalski govor zametnut u restorane i hotele, na železničke stanice i aerodrome, da čuje kako ga tečno izgovaraju stjuardese i policajci, služavka koja nosi doručak ili somelije kako preporučuje vino. To su fatamorgane nastale od jakog sunca: portugalski se ne govori tamo, prijatelju moj, to je jezik malog broja ljudi sa malo novca.
Ali ako u Portugaliju dođu stranci, trebalo bi da im se pruži zadovoljstvo kakvo bi putnik toliko želeo da ima u zemljama odakle oni dolaze. Morali bi biti dobro i pravedno raspodeljeni, u ovom slučaju najbolje ide onome ko bolje plati. Putnik ne osporava korist, osporava dodvoravanja. U našem Algarveu svaka plaža koja bi da udovolji nije plaža već je beach, svaki je ribar fisherman, svejedno je hvalio se ili ne, a ako se o turističkim kampovima (umesto selima) radi, znajmo da je prihvatljivije da se kaže Holiday’s Village, ili Village de Vacances, ili Ferienorte. Dolazi se do vrhunca da ne postoji naziv za modnu radnju, jer je ona, na portugalskom boutique i, nužno, fashion shop na engleskom, manje nužno modes na francuskom, i jednostavno Modesgeschafte na nemačkom. Prodavnica cipela je shoes, i ni reči više. A kada bi se putnik dao u ispitivanje naziva barova i buatea95 (kako ih Brazilci zovu, u nenamernoj osveti), kada bi stigao u Sineš, i dalje bi stajao na prvim slovima alfabeta. Portugalski jezik je ovde tako prezren da se to može reći o Algarveu, gde civilizacija uživa u varvarstvu, i da je ovo zemlja portugalskog onakvog kakav se ćuti.
Putnik se više neće žaliti. Eno mu Silveš, visoko brdo, visoka tvrđava. Kad bi Mavri još bili ovde, bio veoma zadovoljan kada bi mu za vreme ručka pokazali meni gde bi mogao pročitati: „pečene sardele“, umesto ovog arapskog jezika, koji je lepo videti, ali koji je neprevodiv čak i sa rečnikom. Putnik treba da shvati, konačno, da je za Engleze, Amerikance, Nemce, Šveđane, Norvežane i Francuze pa i Špance, i ponekad Italijane (izuzev onih koje je sreo u Mertoli), portugalski tek jednostavniji oblik mavarskog i arapskog. Neka na sve kaže yes i živeće srećno.
Ova je tvrđava arapsko delo. Ruševina je ali lepa. A crveni kamen, već viđen u Sao Bartolomeu de Mesinešu, daje joj, sasvim suprotno, izgled skorašnje građevine, kao da je napravljena od još vlažne gline, od tek izmešanog blata. Lepo, još i više, mora da je ovo kamenje kad ga kvasi kiša. Putnik se divi velikom bunaru, koji se nalazi usred ravnog i otvorenog prostora, sa četiri stuba poput džamije. I videće, iznenađen dosetljivošću ovog izuma, male podzemne građevine od kojih su Arapi pravili spremišta za žito.
Katedrala u Silvešu je gotska, sa dodacima i preinačenjima iz drugih epoha. Ali ovde ono što je važnije od arhitekture jeste ponovo čudesni crveni peščanik u njegovim beskrajnim nijansama, od gotovo žutog sa senkom krvi, sve do spaljenozemljane boje. Da li je od ovoga kamena napravljen stub ili kapitel, gotički položaj linija ili jednostavan kolotur, svejedno je: oči ne vide oblik niti namenu, vide boju. Priznaje putnik da katedrala iz Silveša ima mnoge draži, nakon što su oči zadovoljene neposrednim utiskom: grobnica Žoaoa Gramašoa, druga biskupa don Rodriga, ili Gaštona de la Ilje. I azuleži i pozlaćene rezbarije. Ali putnik je uporan u tome da sa sobom ponese, kao poslednju sliku, kupolu transepta dokle srećno dopire odbijena svetlost: nijedan kamen nije jednak susednom kamenju, svi zajedno čudesna su slika.
U blizini katedrale je kameni krst koji nazivaju Krst iz Portugalije. Ne zna putnik ko ga je tako krstio: zacelo, Portugalija nije u njemu u većoj meri nego što je u bilo kom drugom krstu proizašlom iz portugalskih ruku. Trebalo bi reći da je to veličanstven manuelinski rad, izvajan poput kakvog dragulja. Sa jedne strane ima razapetog Hrista, a sa druge jednu pijetu, i odnos masa, toliko nesličnih, postignut je uzornom čvrstinom i slobodom. Kroz Lagou je putnik prošao bez dužeg zadržavanja. Nije bilo vreme da se pije vino, posebno ne ono koje već posle prve čaše, ako u stomaku nema nečeg konkretnog, slatko uljuljkuje onoga koji pije, i ako ovaj bude uporan u nepromišljenosti, iznenada ga obara. Vreme je za čašu ledene vode. Tako je trezven otišao do parohijske crkve da vidi veoma slavnu sliku Naše Gospe od Svetlosti, delo koje se pripisuje Mašadu de Kaštru, i daj bože da je to tačno, jer tako znamo kome treba da zahvalimo za ovo remek-delo portugalskog baroka.
Putnik primećuje da putevima u zoni Algarvea svi žure. Automobili su uragani, ko god završi unutar uragana pokošen je. Razdaljine od grada do grada ne doživljavaju se kao krajolici, već kao nužno zlo koje se nažalost ne može izbeći. Idealno bi bilo kada bi između jednog grada i drugog postojao samo prostor za table koje ih razlikuju: tako bi se uštedelo na vremenu. A kada bi između hotela, pansiona ili unajmljene kuće i plaže, restorana, noćnih klubova postojali kratki i direktni podzemni prolazi, tada bismo videli ostvaren čudesan san da budemo svuda i nikuda. Turisti u Algarveu očigledno vole da se drže pobliže.
I putnik zacelo ima svoj udeo u krivici za to, ali pozvan da se opravda (pogledajte kako se pravosudne i religijske institucije represivno umeću u jezik), mogao bi odgovoriti da, pošto je došao iz Lagoe, ima nešto što ga čeka u Eštombaru, te ako se onde i ovde ne zadrži onoliko koliko bi želeo, to je zato što njegovo vreme nije vreme za holidays ili vacances, već je vreme za potragu. A potrage su, kako je poznato, uvek poželjne. Najbolja nagrada je kada nađete nešto. Tako se dogodilo u Eštombaru.
Već samo ime predela bilo bi dovoljno za razmišljanja i pretraživanja. Zapravo, Algarve je pun čudne toponimije za koju se jedino zbog društvenih dogovora ili centralizatorskog nametanja kaže da je portugalska. Slučaj je to i sa Budenšom i Odijašereom, i sa Bensafrimom, kroz koji bi putnik trebalo da prođe, sa Odelokom, što je jedna rečica onde napred, sa Poršešom, Bolikeimom i Paderneom, sa Nešeom i Odeleiteom, sa Kelfešom i Doguenom, sa Laboratom i Lotaom, sa Žioišom i Klarinešom, sa Žilvrazinom i Benafrimom. Ali putnik neće tražiti poreklo ovih imena, tražeći korene i preobražaje, dok staro sećanje ne postane potreba današnjice: to bi zahtevalo posebno znanje i iskustva, ne ova koja se sastoje u gledanju i viđenju, stajanju i hodanju, razmišljanju i govorenju.
Crkva u Eštombaru, viđena spolja, izgleda poput kakve minijaturne katedrale, kao kada bismo smanjili crkvu iz Alkobase da stane na seoski trg. Samo bi zbog toga bila fascinantna. Ali ima odlične azuleže iz 18. veka, i, povrh svega, ah, povrh svega, dva stuba izvajana tako da im, neka putnik zna, u Portugaliji nema premca. Čak se tvrdi da behu napravljena u dalekim krajevima i ovamo donesena. Imaju (oprostite putniku na mašti) polinežanski izgled zbog brige da se ne ostavi ni delić prazan, a biljni ornamenti verno oponašaju vrste biljaka koje imamo običaj nazivati puzavicama. Na ovim se stubovima ne prepoznaje biljni svet Portugalije. Istina je da osnove predstavlja debelo uže (element karakterističan za 16. vek), istina je da su figure prikazane sa muzičkim instrumentima iz iste epohe, ali utisak neobičnosti koji odaje celina i dalje je prisutan. Najgore za ovu pretpostavku jeste to što je materijal stubova peščanik iz ove regije. Možda je umetnik došao iz drugih krajeva, ko to zna. U svakom slučaju, to je još jedna mala enigma koju može da reši ko želi, kao što je ime sela Eštombar jednom zacelo značilo nešto.
U Portimao se stiže mostom koji prelazi preko rečice Arade, ako još može da se zove rekom u ovom estuaru, jer ove su vode daleko više od mora koje nadolazi i povlači se između plaže Roša i Ponte do Altar, od onog i ponekih drugih malih vodenih tokova koji dolaze s planinskog venca Monšike ili iz Karapinje i ovde se stiču u jednoj tački. Putnik je otišao u parohijsku crkvu i našao je zatvorenu. Nije se previše ražalostio: na kraju, ono najbolje od nje je pred očima svih, to je portik, čiji spoljašnji arhivolt prikazuje figure ratnika, budući da nije redak slučaj u 14. veku, koji je poneki put od crkava pravio utvrde, da spaja muškarce i žene u vojničkoj raskoši u odeći i oružju. Kako je došlo do toga da crkva u Portimaou ima Amazonke nešto je što bi putnik voleo da zna. Činjenica je da u tadašnje vreme nije nedostajalo žena ratnica, između Deuladeuša i Briteša de Almeide, ali da su bile uvršćene u redovne vojne trupe, rame uz rame sa muškarcima, to je bilo nečuveno. Verovatno je to bilo predskazanje klesara: prorekao je da će jednoga dana rat biti potpun i da će žene morati da se naoružaju kao i muškarci.
I zato što putnik upravo govori o ratovima, ne bi bilo loše podsetiti da se uz ovaj drugi grad Lagoš vezuje staro ime Sertorije, ime onog Rimljanina koji beše zapovednik Luzitanaca nakon smrti Virijata. Ko kaže Luzitanci i misli na brda Erminioš, ili na planinski venac Eštrela, kako ga danas nazivamo, teško mu je da poveruje da su borbe stigle tako daleko na jug. Pa, istina je. Sertorija, udaljenog svojom voljom ili nepoznatom silom, od borbi između Marija i Sule, pozvali su Luzitanci, nekih osamdesetak godina pre naše ere, da ih predvodi u ratu protiv Rimljana. Poimanje patriotizma beše onda daleko manje zahtevno nego što je to danas, ili Sertorije nije oklevao u tome da se jasno podredi interesima grupe, čime se, u osnovi, od trenutne prakse razlikuje samo u činjenici da danas znamo da je pogodno sačuvati privid. Stvar je u tome što je Sertorije prihvatio poziv i sa dve hiljade rimskih vojnika i sedam stotina Libijaca iskrcao se na poluostrvo iz Mauritanije, gde je pronašao utočište nakon nekih neprilika sa piratima. Komplikovana su poglavlja jedne opšte istorije koje neki tvrdoglavo nastoje da prikažu jednostavnim: prvo behu Luzitanci, pa dođoše Rimljani, nakon toga Vizigoti i Arapi, ali kako je bilo neophodno imati jednu zemlju zvanu Portugalija, pojavi se don Enrike, odmah potom njegov sin Afonso, te posle njega, između drugih Afonsa, poneki Sanšo i Žoao, Pedro i Manuel, sa pauzom da bi vladala tri kastiljanska Filipa, posle smrti nesrećnog Sebaštijaoa96 u bici kod Alkaser-Kibira. I još štošta.
Stara Lakobriga, rimska prethodnica Lagoša, nalazila se onde na brdu Molijao. E sad, neki Metel, pristalica Sule, koji beše uzeo vlast nad Hispanijom Ulterior (odnosno, nad nama, za onoga ko se nalazio sa one strane), odlučio je da opkoli Lakobrigu i pokori je žeđu, jer u njoj beše jedan jedini bunar, verovatno ne baš pun. Sertorije priskoči u pomoć poslavši po svojim ljudima dve hiljade mešina vode, a kako Molijao beše brzo poslao nekog Akina sa šest hiljada ljudi radi pojačanja opsade, zaskoči ih Sertorije na putu i natera u beg.
U Lagoš beše došao i don Sebaštijao, kralj Portugalije i Algarvea. Na gradskim zidinama je jedan manuelinski prozor odakle je, kako pripoveda tradicija u nedostatku pravih dokaza, kralj prisustvovao misi na otvorenom pre polaska ka Alkaser Kibiru, gde ne samo da je izgubio život već je domovina izgubila svoju nezavisnost. Kad sve saberemo i oduzmemo, kada je u pitanju kraljevanje, nemamo na čemu da mu zahvalimo, ali statua don Sebaštijaoa, koju je napravio Žoao Kutileiro, i koja se nalazi onde na Trgu Žila de Ijaneša, prikazuje jednog samopouzdanog i prečistog adolescenta koji beše odložio šlem svojih igara policije i lopova, i čeka da mu majka ili dadilja obrišu znoj sa čela, govoreći: ,,Budalice“. Zbog ove statue putnik gotovo oprašta mahnitom, nemoćnom i autoritativnom Sebaštijaou de Avišu propast u koju je odveo ovu zemlju, koju, ako je to moguće, voli više nego sada kada je proputovao hiljadama kilometara i upoznao tako mnogo ljudi.
I kad je već kod Sebaštijaoa, posetiće Crkvu Svetog Sebastijana. Do nje se penje strmim stepenicama, i pre nego što se uđe, može se otići da se pogleda sporedni posebno naglašen ulaz na južnoj strani, veličanstven primerak renesansne umetnosti, sa uobičajenim, ali ovde suptilnim, ljudskim prikazima u iščekivanju, uz elemente iz biljnog i životinjskog sveta pomno prenesene, u skladu sa pravilima stila. Unutra je kip Gospe Naše od Slave, veći od prirodne veličine, i tako doprinosi ideji slave, jer uvek se želi da slava bude veća nego što je čovek koji ju je osvojio ili koja mu je poklonjena.
Lagoš ima pijacu robova, ali nije baš ponosan na to. To je neka vrsta skladišta onde na Trgu Republike, sa nekoliko stubova koji podupiru sprat: tamo se sklapao posao ko da više na aukciji za ovog vaspitanog crnca, za onu crnkinju za udaju dobrih grudi. Nosili su ogrlice oko vrata, nemoguće je pronaći im traga. Kada je putnik otišao da vidi tržnicu, nije je prepoznao. Služila je kao skladište građevinskog materijala i parkiralište za motocikle, perući tako znacima novih vremena mrlje starog vremena. Kada bi putnik imao autoritet u Lagošu, naredio bi da se ovde postave dobri lanci, tamo gde se na postolju prodavali ljudi kao stoka, i možda jedan kip nekog poput infanta don Enrikea, koji se okoristio trgovinom.
Da bi smirio strasti, otišao je, najzad, u Crkvu Svetog Ante u Lagošu. Spolja ne vredi ništa: ravno obrađen kamen, prazna niša, pastoral ukrašen školjkama, raskošan grb. Ali unutra, posle tolikih i napokon zamornih prikaza rezbarenih u pozlati, posle toliko drveta izrađenog u volute, palme, listove, izdanke i vitice vinove loze, posle toliko anđela sa podvaljcima, više zaobljenih nego što pristojnost nalaže, posle toliko fantazija i maski, bilo bi pravedno da putnik ponovo pronađe sve to, sažeto i prenaglašeno na četiri zida, ali sada, zbog samog preterivanja, uveličano. U Crkvi Svetog Ante iz Lagoša klesari su izgubili glavu: sve što je barok izmislio nalazi se ovde. Izvršenje nije uvek savršeno, nije uvek ni ukus siguran, ali čak i te pogreške pomažu dejstvu posledice: pogled ima gde da se zadrži i da stvori kritički sud, ali je skoro trenutno oduvan onim što bi putnik nazvao đavoljim plesom. Da ne beše poučne serije osamnaestovekovnih slika o životu Svetog Ante koje se pripisuju slikaru Raškinju iz Lolea, mogle bi se izraziti ozbiljne sumnje u zasluge molitvi izgovorenih na ovome mestu, sa toliko iskušenja svuda unaokolo.
Drveni krov u obliku male kupole, izveden u smeloj perspektivi koja produžuje zidove u vertikali, oponaša mermerne stubove, zastakljene prozore, i, naposletku, sama kupola, koja izgleda kao da je mnogo udaljenija nego što jeste. Iz uglova, provirujući preko balkona, četiri jevanđeliste nepoverljivo gledaju u putnika. Sa tavanice lebdi nacionalni grb iz 18. veka. Ovo je kraljevstvo prepredenosti, kraljevstvo pretvaranja. Ipak, putnik ovo izjavljuje potpuno iskreno, sve je veoma dobro napravljeno i odoleva geometrijskom izazovu. Ko je oslikao svod? Ne zna se.
Odavde se prelazi direktno u muzej, ako nije radije izabran drugi ulaz. Lagoš ima dobre kolekcije iz arheologije, didaktički raspoređene, od paleolita do rimskog razdoblja. Putnik je posebno cenio izloženu građu iz iberijskog perioda: jedan bronzani šlem, jednu figuricu od kosti, predmete od keramike, i mnogo više. Figurica je neobičnog sklada, jedna ruka je podignuta do grudi, druga je na polnom organu, nije moguće znati radi li se o muškom ili ženskom liku. Ali ono što gotovo zahteva da se gleda polako jeste etnografski odeljak. Naročito onaj deo posvećen regionalnom zanatstvu, sa veoma dobrim uzorcima oruđa, naročito oruđa za poljske radove, i koji prikazuje neke minijature kola, barki, mamaca, vodenički točak; ovaj deo muzeja ide dotle da prikazuje, sačuvane u bočicama, poneke neobjašnjive teratološke pojave: mačku sa dve glave, jare sa šest nogu, i druge stvari jednako uznemirujuće za svest o našoj celovitosti i savršenosti. Ipak, muzej iz Lagoša ima najboljeg vodiča na svetu (da nije možda direktor koji, poput onoga iz Fara, iz skromnosti to ne izjavljuje?), a to može da posvedoči putnik koji, stojeći u razmišljanju pred ovom čipkom napravljenom pomoću heklice ili ovim radom u pluti, ili ovom brižljivo odevenom lutkom, čuje iza ramena šapatom izrečeno objašnjenje, kao zaključak: ,,Narod.“ Pojasnimo to bolje. Zamislite da putnik posmatra neki predmet od pruća, tačno u obliku koji je u službi njegove namene. Tada se približi čuvar i kaže: „Korpa za ribu.“ Kratka pauza. Potom doda ime autora dela: ,,Narod.“ Nema sumnje. Gotovo na samom kraju svoga putovanja putnik je došao u Lagoš da čuje završnu reč.
Muzej sadrži kolekcije mineralogije, numizmatike, ovdašnje istorije (dar don Manuela), zastave, slike, paramente, ima mnogo toga da se vidi. Putnik razaznaje, zbog toga što je divljenja vredno delo, diptih iz 16. veka pripisan Fransišku de Kampošu, koji sadrži Blagovesti i Predstavljanje. Ima mnogo razloga da se ode u Lagoš: ovo može biti jedan od njih.
Putnik ide sada ka Finisteri do Sul. Ovo je kraj sveta. Istina je da ima naseljenih mesta, kao što su Ešpiše, Almadena, Budenš, Rapozeira, Vila do Bišpo, ali sve ih je manje, i najzad, da nije letnjikovaca tu i tamo, bila bi ovo velika pustinja na kraju sveta. U putniku gori želja da stigne do kraja. Posetiće crkvu u Rapozeiri, sa osmougaonom kulom i okrnjenim ali veoma lepim kipom Naše Gospe od Otelotvorenja iz 16. veka, i onde blizu Kapelicu Naše Gospe od Gvadalupe, delo templara iz 13. veka, koja ima jedan od najlepših kapitela do sada viđenih, i odavde pa nadalje ne mnogo više. Očarano će posmatrati belu kupolu crkve u Vila do Bišpou, gde neće moći da uđe jer je otac upravo izašao iz varoši i niko ne zna kuda je otišao. I, najzad, gotovo pravom linijom, nastavlja prema vrhu Sagreša, potom obilazeći zaliv, prema rtu Sao Visente. Veoma snažan vetar duva iz pravca kopna. Postoji ovde ruža vetrova koja će pomoći da se obeleži pravac. Vetar i klima su povoljni da se pošalju brodovi u otkrivanje puteva začina. Međutim, putnik želi da se vrati kući. Ne može da nastavi dalje. Odavde sa stene sve do mora ima tačno pedeset metara. Talasi tamo dole udaraju o stene. Ništa se ne čuje. Sve je kao san.
Putnik se uspinje duž obale ka severu. Videće Alžezur, sa kućama raspoređenim u nizu u okrilju brda, i Odemiru, Vila Novu de Milfonteš i ušće preslatke reke Mire, koja ovoga puta nije duboka, Sineš i visoke morske nasipe koje je uništilo more, a u Santjago do Kasemu druge ruševine, ruševine rimskog grada Mirobrige, sa otvorenim forumom ka divnom krajoliku, i zamišlja Rimljane u togama kako se šetaju ovim prostorom, razgovarajući o žetvama i proglasima iz dalekog Rima. Ovo je zemlja u koju se vraća. Putovanje je završeno.

PUTNIK PONOVO KREĆE NA PUTOVANJE

Nije istina. Putovanje nikada nema kraj. Samo putnici imaju kraj. A čak i oni mogu produžiti putovanje u sećanju, u pamćenju, u pripovedanju. Kada je putnik seo na pesak plaže i rekao: „Nema više šta da se vidi“, znao je da nije tako. Kraj jednog putovanja tek je početak drugog. Treba videti ono što niste prvi put videli, videti ponovo ono što ste već videli, videti u proleće ono što ste videli leti, videti noću ono što ste videli danju, biti na suncu onde gde je ranije pala kiša, videti useve kako bujaju, zreo plod, pomeren kamen, senku koja ne beše tamo prethodni put. Potrebno je vratiti se starim stopama da bismo ih ponovili, i da bismo ucrtali nove puteve pored njih. Potrebno je ponovo započeti putovanje. Uvek. Putnik još jednom kreće na putovanje.

REČNIK MANJE POZNATIH REČI

A
akant (arh.) - ukras na korintskom kapitelu u obliku lista biljke akant.
akolit - pomoćnik pri vršenju svečanih službi u katoličkoj crkvi.
antonomazija - stilska figura u kojoj vlastito ime biva zamenjeno zajedničkim ili parafrazom, ili obrnuto.
apsida - zadnji, polukružni deo crkve.
arhivolt - polukružni luk koji spaja dva stuba; niz lukova glavnog crkvenog portala, koji su često ukrašeni kipovima.
arkada (arh.) - luk između dva stuba; niz lukova koji počivaju na stubovima.
arkbutan - potporni poluluk, lučni stub, stub podupirač.
arkosolijum - umetnički izrađen starohrišćanski grob sa svodom u obliku luka.
atrijum - predvorje, prednji deo hrama.

B
badanj - drvena kaca.
baptiserijum - krstionica, deo crkve ili kapela pored crkve gde se obavlja krštenje.
barok (osim poznatog stila u umetnosti) - prirodna iskopina kamena nastala erozijom zemljišta.
bmistra - vrsta biljke.
brod (arh.) - deo crkve od glavnog ulaza do pevnice, hora.

C
ciborijum - nadstrešnica u crkvi postavljena iznad časne trpeze; naziva se i baldahin.

D
deambulatorijum - deo broda crkve koji okružuje pevnicu i glavni oltar.
decima - strofa od deset stihova, španskog porekla.
dolmen - praistorijski megalitski grob izgrađen od kamenih blokova.

E
ebenista - stolar koji radi sa abonosom, koji radi fine stolarske poslove.
edikula (arh.) - ukras na zidu koji oponaša oblik kapelice.
egotizam - grubo samoljublje, egoizam u najružnijem obliku.

F
fronton - krov sa zabatom; gornji zabatni zid zgrade; ukras nad vratima ili prozorom.

G
gargojl - deo fontane, figura od kamena iz koje izlazi voda.
gineceum - odeljenje za žene u unutrašnjosti kuće starih Grka i Rimljana; ženska srednja škola.

I
impost - deo između stuba i svoda, koji svodu daje širu podlogu.
inkunabula - najstarije štampane knjige, to jest knjige od doba pronalaska štamparske veštine pa do početka 16. veka.

K
kalota (arh.) - plitka kupola, okruglo zasvođena tavanica. kanelira - uzdužna plitka brazda, obično polukružna, na arhitektonskom stubu.
kantiga - pesma, himna; srednjovekovna pesnička forma na Iberijskom poluostrvu.
kapitel - gornji najviši deo, vrh, glava stuba. kaptol (ovde) - sala u kojoj se okuplja svešteničko telo, sala za sastanke poglavara crkve.
kaseton - udubljeno, često ukrašeno polje na svodu, tavanici.
keson (arh.) - ukrasno udubljenje na svodu, tavanici.
klaustar (arh.) - unutrašnje dvorište okruženo tremovima sa arkadama.
kontrafor - potporni spoljni luk.
konzola - podupirač balkona, podgrednjak; polica uza zid za kipove ili vazne.
kriptoportik - skriven ili podzemni trem ili hodnik.

L
lanterna (arh.) - završni tornjić na kupoli koji podseća na svetionik.
liga - stara mera za dužinu, oko pet kilometara.
lintel - potporna greda iznad vrata ili prozora.
lucema (arh.) - otvor kroz koji u zgradu ulazi svetlost.

M
mandorla - svetački oreol u obliku badema koji ne obuhvata samo glavu, nego ceo lik.
medaljon (ovde) - okrugla slika ili reljef.
menhir - praistorijski megalit; visok, uspravan kamen, u vidu neotesanog obeliska, sa, kako se smatra, religijskom funkcijom.
merlon - deo grudobrana između dve puškarnice.
metop - reljefima ubrašeno polje, odnosno ploča između triglifa na dorskom frizu; posebno su poznati metopi na atinskom Partenonu. (Vidi i trabeacija.)
modiljon - figurativni ukras ispod krovnog venca.
monstranca - pokaznica, u katoličkoj crkvi, bogato ukrašena posuda u kojoj se drže osvećene hostije (pričesni hlepčići), radi pokazivanja vernicima.
mošt - neprevreo sok grožđa ili drugog voća.

O
ornat - ukras, nakit, naročito: svečana odežda sveštenika ili velikodostojnika.
orografija - opisivanje, opis brda i planina.

P
palijum - biskupski ogrtač.
paramenti - crkveni predmeti: pokaznice, krstovi, svećnjaci i sl.
parapet - nizak zid, zaklon, grudobran, ograda.
patena - zdelica, tacna na kojoj u katoličkom bogosluženju stoji hostija.
pektoral - u katoličkoj crkvi: naprsnik u obliku malog štita, krsta ili neke relikvije koji nose opati i biskupi.
pikar - lopuža, ugursuz, nitkov.
pilastar - četvrtast stub.
pinakoteka - zbirka slika, dvorana sa umetničkim slikama.
pinakul (arh.) - šiljak, osobito na gotičkim građevinama.
piscina - bazenčić s vodom u sredini baptiserijuma (krstionice) u kojem se obavlja krštenje.
polihromija - mnogobojnost, višebojnost, bojenje delova građevine i plastičnih umetničkih đela raznim bojama.
portal - glavna vrata, svečana vrata sa ukrasima, posebno na crkvama, zamkovima i sl.
portik - natkrivena galerija sa stubovima priljubljena uz zgradu, hodnik sa svodovima.

R
relikvijar - zbirka svetih moštiju ili drugih relikvija; prostorija, kutija ili kovčeg gde se, u crkvama, čuvaju relikvije.
responzorijum - naizmenično i zajedničko pevanje sveštenika i vernika u katoličkoj crkvi.
rozeta (arh.) - okrugli prozor sa kamenim ukrasima, najčešće na gotičkim crkvama.

S
sakristija - u katoličkim crkvama: soba pored oltara u kojoj se sveštenici oblače za službu i u kojoj se čuvaju odežde i crkveni predmeti, crkvena riznica.
serafimski - anđeoski, nebeski, veličanstven.
stupa (ovde) - vrsta stepenastog postolja na kome se nalazi statuta.
suvozid - zid građen od kamena bez maltera.

Š
škropilo - liturgijski instrument za škropljenje osvećenom vodom pri vršenju crkvenih obreda.
štuk - štukogips, gips pomešan s lepkom kojim se izvode dekorativni radovi u vajarstvu i građevinarstvu.

T
tambur (arh.) - deo građevine u obliku valjka ili mnogougla na kome leži kupola. tara (ovde) - tkački razboj.
teratološki - od teratologija, nauka o nakazama, o nepravilnim tvorevinama u prirodi.
trabeacija - horizontalni element na pročeljima hramova koji leži na stubovima, odnosno kapitelima, a čine ga tri dela, odozdo na gore: arhitrav (horizontalna greda), friz (horizontalni potez koji se sastoji od metopa, reljefno obrađene ploče, i triglifa, kamene ploče sa kanelirama) i venac koji uokviruje zabat.
transept - poprečni brod crkve, pod pravim uglom u odnosu na glavni brod, koji razdvaja svetilište od ostatka crkve i osnovi daje oblik latinskog krsta.
travej - polje svoda, omeđeno poprečnim i uzdužnim kupolama, jedinica svoda ograničena lukovima.
triforijum - hodnik na svodove sa trostrukim otvorom.

V
veristički - od verizam, krajnje naturalistički pravac u umetnosti čiji je cilj da prikazuje život onakvim kakav je, sa svima njegovim ružnim i lepim stranama.
vijatikum (ovde) - putni trošak, poputnina.
voluta - ukras na stubovima u obliku zavojnice, spirale, šara u obliku puža.

Z
zabat - trouglasti deo zida iznad bočne strane kuće, ispod; deo kosog krova; koritasto udubljenje u zidu u kojem se nalazi kip i sl.

O piscu

Žoze Saramago (1922, Azinjaga - 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1988. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, ,,za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sam kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva" (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevo dilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diario de Noticias" smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onogsveta (1971), Putnikovprtljag (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Beleške (politički članci, 1977), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i dr., i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Sa tla uzdignuti (1980), Sedam Sunaca i Sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđeljepo Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005), Putovanje jednog slona (2008) i Kain (2009). Pisao je i drame, od kojih su najpoznatije Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987), In Nomine Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.11
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.


1 Jedna od glavnih reka na Iberijskom poluostrvu, koju Portugalci zovu Doro (port.: Douro), a Španci Duero. Naslov prvog poglavlja je istovremeno i igra reči u značenju naziva reke na portugalskom: čvrsto i pozlaćeno. (Prim. prev.)
2 Aluzija na čuvene propovedi ribama Svetog Antuna Padovanskog (Lisabon, 1195. - Arčela kod Padove, 1231), hrišćanskog sveca, franjevca, koga u Portugaliji poštuju kao Svetog Antuna Lisabonskog. (Prim. prev.)
3 Dordio Gomeš (Dordio Gomes, 1890-1976), portugalski slikar. (Prim. prev.)
4 Port. freixo (špan.:fresno) - jasen. (Prim. Prev.)
5 Stara mera za dužinu: 1 liga = 4,8 km. (Prim. prev.)
6 Camilo Castelo Branco (1825-1890), portugalski romansijer, dramatičar i esejista, smatra se romantičarem čije delo karakterišu sarkazam i crni humor. (Prim. prev.)
7 A Queda Dum Anjo. (Prim. prev.)
8 Francisco Manoeldo Nascimento (1734-1819), portugalski pesnik na prelazu iz neoklasicizma u romantizam. (Prim. prev.)
9 Učesnici u tradicionalnom plesu u oblasti Mirande do Doro. U ovom mirandeskom plesu učestvuje osam ili deset momaka naoružanih dugačkim drvenim štapovima, kojima udaraju u štapove svojih saigrača dok istovremeno poskakuju, mimoilaze se i okreću. Naziv potiče od reči paulito - drveni štap. (Prim. prev.)
10 Lokalni naziv koji se koristi u oblasti Vilarise i koji označava poplavu. (Prim. prev.)
11 Port.: azulejo - pojam koji se odnosi na pet vekova staru tradiciju u dekorativnoj umetnosti na Iberijskom poluostrvu. Naime, azuležo je tanka kockasta pločica od keramike, oslikana kakvim motivom ili prizorom mitološke, ikonografske sadržine, ili šarama, i potom glazirana. Površina pločice može biti ravna ili reljefna. U Portugaliji ova vrsta umetnosti čini važan deo umetnosti u arhitekturi, budući da su azuležom oblagani zidovi građevina. (Prim. prev.)
12 Almeida Garet, autor putopisa Viagem na minha Terra - Putovanje po mojoj zemlji. (Prim. prev.)
13 Igra reči, onor je na italijanskom čast, a slična je reč i u svim romanskim jezicima. (Prim. prev.)
14 Roelandt Jacobsz Savery (1576-1639), flamanski slikar, koji je pripadao zlatnom veku holandske „severne renesanse“. (Prim. prev.)
15 Don Pedro i Ineš de Kaštro (Dom Pedro e Ines de Castro), istorijske ličnosti iz 14. veka, čija je ljubav dala povoda mnogim legendama ispredanim vekovima kasnije. Don Pedro, kralj Portugalije, želeći da se oženi Ineš, dvorskom damom galicijskog porekla sa kojom je imao četvoro dece, izazvao je odmazdu okorelih protivnika Španije koji su ubili njegovu dragu. Ne mogavši da se pomiri sa ovom tragedijom, i nakon što se, prema legendama, okrutno osvetio njenim krvnicima tako što im je iščupao i pojeo srca, don Pedro se venčao sa donom Ineš de Kaštro posmrtno, posle ekshumacije njenog tela, čime je ona postala posthumna kraljica. Njihove mermerne grobnice nalaze se u samostanu Alkobasa. (Prim. prev.)
16 U grčkoj mitologiji Ganimed je lepi dečak, Trojanac, u koga se Zevs zaljubio i, pretvorivši se u orla, oteo ga i odneo na Olimp kao svog vinotoču. Ganimed je stoga do danas ostao simbol homoseksualne ljubavi. (Prim. prev.)
17 Slike portugalskog slikara Amadea de Souze Kardoza. (Prim. prev.)
18 Filip II je istovremeno bio kralj Španije i Portugalije. Zvali su ga Filip I od Portugalije, a Filip II od Španije. (Prim. prev.)
19 Afonso Enrikeš ili Afonso I od Portugalije (Afonso Henriques, 1109?1185?), osnivač Kraljevstva Portugalije i prvi portugalski kralj. Istakao se u mnogim ratovima rekonkiste, a vlast je preuzeo nakon pobede u slavnoj bici protiv Mavara kod Sao Mamedea 1128. godine. (Prim. prev.)
20 Seide (Ceide) - mesto u kome se nalazi kuća-muzej Kamila Kaštela Branka. (Prim. prev.)
21 Ovaj pojam se odnosi na don Sebaštijaoa, koji je otišao da ratuje u Alžir i nikada se odande nije vratio. Pošto njegova smrt nije potvrđena, zaživela. je legenda prema kojoj će se don Sebaštijao jednog dana vratiti i spasti Portugaliju. (Prim. prev.)
22 Manuelinski stil (port.: estilo manuelino) - stil u portugalskoj umetnosti, pogotovo u arhitekturi, koji se javlja za vreme vladavine kralja Manuela I (1469-1521). Osnova mu je bila kasna gotika, a u bogatoj dekoraciji prevladavali su pomorski motivi inspirisani plovidbama i otkrićem Novog sveta, što se naročito ogleda u obradi prozora, rozeta i portika koje nastanjuju čudesna bića, hrišćanski motivi, priroda i nacionalna istorija. (Prim. prev.)
23 Port.: rio mau - loša reka. (Prim. prev.)
24 Tradicionalni i jedinstveni način obrađivanja zemlje koji postoji samo u Povoa de Varzimu, u Portugaliji, potiče iz 18. veka. Polje se u sredini izdubi u pravougaonik ostavljajući kosine sa svih strana, čime se dobija veća obradiva površina. (Prim. prev.)
25 Akilino Ribeiro (Aquilino Ribeiro, 1885-1961) - jedan od najplodnijih portugalskih romanopisaca prve polovine 20. veka. Jednako su ga cenile i publika i kritika. Njegova dela obeležena su regionalizmom i vezanošću za zemlju i ruralne krajeve, što je prisutno i u jednom od njegovih najznačajnijih dela Velika kuća u Romarigaešu (A Casa Grande de Romarigaes, 1957). (Prim. prev.)
26 Port.: sapo - žaba. (Prim. prev.)
27 Pijeta (ital. Pieta, od latinske reči pietas - saučešće, sažaljenje) - u hrišćanskoj ikonografiji predstava Device Marije koja u krilu drži mrtvo Isusovo telo. Ovaj se motiv prvi put javlja u 12. veku i rado je korišćen u gotici i renesansi. (Prim. prev.)
28 Kod Alžubarote se 14. avgusta 1385. godine odigrala bitka u kojoj su se sukobile španska i portugalska vojska, a iz koje je kao pobednik izašla Portugalija. Ova bitka bila je značajna za potvrdu Portugalije kao nezavisnog kraljevstva u odnosu na Španiju. (Prim. prev.)
29 Žoaninski stil (port.: estilo joanino) - barokni stil u portugalskoj umetnosti razvijen tokom vladavine kralja Žoaoa V (1689-1750). Zahvaljujući prilivu zlata iz Brazila, ogleda se u radovima u pozlati, raskošnim oltarima, panoima od azuleža u plavoj i beloj boji, koji i danas krase salone, predvorja, crkve i vrtove. Tokom ovog perioda podignute su neke od veličanstvenih građevina kao što je samostan u Mafri. (Prim. prev.)
30 Egaš Moniš (Antonio Caetano de Abreu Freire Egas Moniz, 18741955) - lekar neurolog, istraživač, profesor i političar. Posle pet uzastopnih kandidatura, 1949. godine konačno je dobio Nobelovu nagradu za medicinu za operativni zahvat na mozgu nazvan lobotomija. Nagradu je podelio sa Valterom Rudolfom Hesom. (Prim. prev.)
31 Kapetan garde iz Verdijeve opere Aida. (Prim. prev.)
32 Parafraza stihova kojima počinje sonet Luiša Vaša de Kamoiša: Mudam-se os tempos, mudam-se as vontades (Menjaju se vremena, menjaju se htenja). (Prim. prev.)
33 Port.: monte mor - najveće brdo; maior ca - veće ovde. (Prim. prev.)
34 U originalu: Ha so mar no meu Pais/ Nao ha terra que de pao:/ Matame defome/ A doce ilusao/ Defrutos como o Sol. (Prim. prev.)
35 U originalu: Mal vai ao poeta Urico/ Mal me vai se pontifico/ Que onde houver pobre e rico/ Ha osproblemas da terra. (Prim. prev.)
36 Pravac koji je u književnost baroka uveo španski pisac Luis de Gongora i Argota, a koji odlikuju reči razumljive samo izuzetno učenim krugovima. (Prim. prev.)
37 Igra reči, naziv mesta Penacova sastoji se od reči stena i jama. (Prim. prev.)
38 Port.: građanin. (Prim. prev.)
39 Port.: de rei - od kralja. (Prim. prev.)
40 Port.: malva - crni slez. (Prim. prev.)
41 Iberijski stil u dekorativnoj umetnosti nastao prožimanjem španske i mavarske kulture. Ogleda se u dekoracijama od ploča napravljenih od štukogipsa. (Prim. prev.)
42 Port.: arbol - drvo; chao de mestre - majstorov pod; escura - mračna; direita - prava; formosa - lepa; Gortfalinho - Gonsalčić; paz - mir. (Prim. prev.)
43 Mudeharski stil - stil razvijan na Iberijskom poluostrvu između 12. i 16. veka u hrišćanskim kraljevstvima, ali sa bogatim primesama muslimanskih uticaja, elemenata i materijala. Ova umetnost nastala je kao posledica saživota dva potpuno različita naroda i njihovih vera, te predstavlja važan most između tih kultura. (Prim. prev.)
44 Port.: mel - med. (Prim. prev.)
45 Franc.: rocaille (rokaj). Stil nastao i razvijan tokom 18. veka u zapadnjačkoj arhitekturi i dekorativnoj umetnosti. (Prim. prev.)
46 Planinski venac Sera da Eštrela u antičko doba nazivali su Hermesove planine (Montes Herminios - lat. Herminius Mons), po grčkom bogu glasonoši, zaštitniku pastira, poznatog i kao Merkur u rimskoj mitologiji. (Prim. prev.)
47 Port.: pofo do infemo - bunar iz pakla. (Prim. prev.)
48 Port.: por nao - zbog ne. (Prim. prev.)
49 U originalu: Senhora, partem tao tristes/ Meus olhos, por vos, meu bemj Que nunca tao tristes vistes/ Outros nenhuns por ninguem... (Prim. prev.)
50 U originalu: Tao cansados, tao chorosos,/ Tdo doentes da partida,/ Da morte mais desejosos/ Cem mil vezes que da vida. (Prim. prev.)
51 U originalu: Partem tao tristes os tristesj/ Tao fora de esperar bemj/ Que nunca tao tristes vistes/ Outros nenhuns por ninguem. (Prim. prev.)
52 Port.: vermelha - crvena. (Prim. prev.)
53 Luiš Vaš de Kamoiš (Luts Vaz de Camoes, 1524-1580), portugalski pesnik, tvorac čuvenog speva Luzijadi (Os Lustadas), u kome slavi portugalski narod i njegovu istoriju, kao i prekomorske podvige i otkrića. (Prim. prev.)
54 Ribatežanski - svojstven oblasti, provinciji Ribatežo. (Prim. prev.)
55 Port.: amor - ljubav. (Prim. prev.)
56 Don Diniš I od Portugalije (Dom Dinis I de Portugal, 1261-1325), poznat i kao Graditelj, naredio je sadnju borova uz obalu kako bi zaštitio plodno zemljište. Ovi borići i danas stoje na istom mestu. Takođe, don Diniš poznat je i kao pesnik, vrstan versifikator i jedan od pesnika koji su tokom srednjeg veka negovali pesničku formu cantiga. (Prim. prev.)
57 Nuno Alvareš Pereira (Nuno Alvares Pereira, 1360?-1431?), zauzimao je visok položaj u hijerarhiji kraljevstva i vojske i imao odlučujuću ulogu u bici kod Alžubarote, u kojoj je Portugalija, teškom pobedom nad Kastiljom, započela proces ostvarenja nezavisnosti. (Prim. prev.)
58 Pridev afonsinski odnosi se na period vladavine prve portugalske dinastije, dok je Portugalija još bila grofovija, a nastao je po imenu Afonso, koje je nosilo nekoliko vladara te dinastije. U figurativnom smislu, ovaj pojam znači staromodan, mimo mode. (Prim. prev.)
59 Alešandre Erkulano (Alexandre Herculano, 1810-1877), portugalski pesnik, istoričar i novinar iz perioda romantizma. Za inspiraciju svog dela Kupola (A Abobada) poslužio se radom majstora Afonsa Domingeša, navodnog graditelja Sale kaptola u Samostanu Batalja. (Prim. prev.)
60 Port.: cerrada grande - velika lugarnica; lagareira - konoba; olival da palha - slamnati maslinjak; divisdes - raspodele; salvador - spasilac; olival basto - gusti maslinjak; arneiro - peščara; olival del rei - kraljev maslinjak; moitas - gustiši. (Prim. prev.)
61 Gongorinski - pridev nastao od prezimena Luisa de Gongore i Argote, jednog od najznačajnijih pisaca španskog zlatnog veka, tvorca pravca kultizam u književnosti baroka, koji odlikuju reči razumljive samo izuzetno učenim krugovima, i pisca satiričnih stihova. (Prim. prev.)
62 Port.: as promessas - obećanja. (Prim. prev.)
63 Port.: Serra d'El-Rei - kraljevo gorje. (Prim. prev.)
64 Port.: carvalhal - hrastova šuma. (Prim. prev.)
65 Turris eburnis je latinski izraz za Kulu od slonovače to jest Davidovu kulu, aluzija na stihove iz Pesme nad pesmama: „Vrat ti je kao Kula Davidova.“ Turris e burris znači kula i magarci. (Prim. prev.)
66 Gigant iz epa Luzijadi portugalskog pesnika Luiša de Kamoiša, čiji je lik zasnovan na grčko-rimskoj mitologiji. U epu, Adamaštor predstavlja otelotvorenje snaga prirode koje su se urotile protiv pomorca Vaska da Game, koji je pokušavao da preko Rta dobre nade zađe u Indijski okean. Njegov kip nalazi se na vidikovcu Svete Katarine u Lisabonu. (Prim. prev.)
67 Port.: conto - monetarna jedinica u Portugaliji pre uvođenja evra; vredela je 1000 eškuda. (Prim. prev.)
68 Odnosi se na stihove portugalskog pesnika Karloša Keiroša (Carlos Queiroz, 1907-1949) u delu Kratak traktat o neversifikaciji (Breve Tratado de Nao Versificagao) iz 1948. godine. Belem je portugalska verzija reči Vitlejem. (Prim. prev.)
69 Sebaštijao Žoze de Karvaljo i Melo, markiz od Pombala (Sebastiao Jose de Carvalho e Melo, marques de Pombal, 1699-1782), plemić i državnik, zaslužan je za rekonstrukciju i današnji izgled Lisabona, koji je pretrpeo veliku štetu u zemljotresu i požaru 1755. godine. (Prim. prev.)
70 Martim Moniš (Martim Moniz, ?-l 147), portugalski vitez plemićkog porekla. Istakao se u bici protiv Mavara, prilikom osvajanja Lisabona, 1147. godine, tako što je podmetnuo svoje telo između krila vrata kako Mavri ne bi mogli da ih zatvore. Zahvaljujući njegovoj hrabrosti i požrtvovanosti, taj je grad ponovo prešao u ruke Portugalaca. (Prim. prev.)
71 Pravac u umetnosti između kasne renesanse i ranog baroka. (Prim. prev.)
72 Kolumbano Bordalo Pinjeiro (Columbano Bordalo Pinheiro, 18571929), poznat kao Kolumbano, portugalski slikar realizma. Njegova dela čuvaju se u Muzeju savremene umetnosti, u današnjem Muzeju Šijado. (Prim. prev.)
73 Port.: aguas livres - slobodne vode. (Prim. prev.)
74 Bernardino Barco Recharto (1959), savremeni pesnik narodne poezije iz oblasti Alentežo, u Portugaliji. (Prim. prev.)
75 Port.: longomel - mnogo meda. (Prim. prev.)
76 Port.: longador - mnogo bola. (Prim. prev.)
77 Port.: flor da rosa - cvet ruže. (Prim. prev.)
78 U originalu: Em Portalegre, cidade/ Do Alto Alentejo, cercada/ De serras, ventos, penhascos, oliveiras e sobreiros... (Prim. prev.)
79 Kolektivna proizvodna jedinica (Unidade Colectiva de Produgao - UCP) tvorevina je društvenih promena neposredno nakon Revolucije karanfila (Revolufao dos cravos) iz 1974. godine kojom je u Portugaliji najzad okončan period diktature na čelu sa Salazarom. Reč je o agrarnoj reformi koja je podrazumevala pravo države na eksproprijaciju i nacionalizaciju velikih površina obradivog zemljišta. U tom smislu, UCP je jedna od jedinica koje objedinjuju određeni broj zemljišnih poseda. (Prim. prev.)
80 Port.: nossa senhora dos degolados - naša gospa od preklanih. (Prim. prev.)
81 Port.: abrilongo - dug april. (Prim. prev.)
82 Neprevodiva igra reči. Na portugalskom osso znači kost a ossa medvedica. (Prim. prev.)
83 Igra reči: u pitanju je nadimak Sem Pavor koji na portugalskom znači ,,bez straha, neustrašiv”. Žeraldo Žiralđeš (Geraldo Giraldes, Sem Pavor) legendarna je ličnost 12. veka u istoriji Portugalije. Prema malobrojnim podacima zna se da je bio plemić preke naravi, sa severa Portugalije, i da je odlučio da iskuša sreću na jugu, u borbama rekonkiste protiv Mavara, gde je predvodio grupu pljačkaša i drumskih razbojnika. Da bi zadobio oprost i naklonost kralja Afonsa Enrikeša, odlučio je da zauzme grad Evoru. (Prim. prev.)
84 Mosarapi - etnička grupa nastala na području današnje južne Španije mešanjem hrišćanskog stanovništva i Mavara. (Prim. prev.)
85 Kriza vlasti (1383-1385) koja je dovela do građanskog rata u Portugaliji zbog smrti kralja Fernanda I, koji nije ostavio muške nasledni- ke. Borbe za prevlast između udovice Leonor Teleš, pristalice svog zeta, španskog kralja Huana I, i budućeg kralja Žoaoa I, meštra od Aviša i polubrata pokojnog kralja trajale su dve godine, a kao pobednik izašao je Žoao I sa narodom na svojoj strani. Prvu pobedu je odneo bitkom kod Atoleiroša, dana 6. aprila 1384. godine, izgnavši kraljicu i njene pristaše Kastiljance, koji su unezvereno bežali nakon što su im redovi bili razbijeni. Posle toga, odigrala se bitka kod Alžubarote, 14. avgusta 1385. godine, u kojoj su se konačno sukobile snage Portugalije na čelu sa Žoaom I, meštrom iz Aviša i Kastilje pod vodstvom kastiljanskog kralja Huana I. Ovim je bitkama Portugalija izbegla gubitak nezavisnosti i potpadanje pod špansku krunu. (Prim. prev.)
86 Port.: caridad - milost. (Prim. prev.)
87 Port.: pulo do lobo - vukov skok. (Prim. prev.)
88 Korda-seka (port.r corda-seca) - hispano-mavarska tehnika u reljefnom slikanju na keramici, na niskoj temperaturi, koja se koristila krajem 15. i početkom 16. veka. Da se boje ne bi pomešale, na glinenoj površini pravljeni su useci, kanali ispunjavani smesom lanenog ulja i mangana. (Prim. prev.)
89 Aresta (port.: aresta) - tehnika srodna tehnici korda-seka. Odvajanje boja postiže se pomoću blagih uzvišenja koja nastaju utiskivanjem negativa dezena u kalupu u još meku glinu. (Prim. prev.)
90 Port.: Viana-a-par-de-Alvito - Vijana pokraj Alvita. (Prim. prev.)
91 Port.: castro verde - zelena tvrđava. (Prim. prev.)
92 Port.: corujos - sove; estorninho - čvorak. (Prim. prev)
93 Port.: baixa de Lisboa - gradsko jezgro, centar Lisabona. (Prim. prev.)
94 Port.: vila-a-dentro - unutrašnji grad. (Prim. prev.)
95 Port.: buate - noćni klub. (Prim. prev.)
96 Don Sebaštijao I od Portugalije (Dom Sebastiao I de Portugal, 15541578), poznat i po nadimku Zeljeni (O Desejado), šesnaesti u nizu kraljeva Portugalije. Nasledio je presto još kao trogodišnjak, a sa četrnaest godina započeo da vlada. Veoma gorljive naravi i zadojen viteškim idealima, krenuo je na pohod u severnu Afriku, 1578. godine, gde je u bici kod Alkaser-Kibira nastradao dobar deo portugalskog plemstva. Ni don Sebaštijao se nije vratio. O njegovoj smrti nema tragova. Njegov zagonetni nestanak pokrenuo je niz legendi o ponovnom povratku i stvaranje mita o Portugaliji kao Petom carstvu (O Quinto Imperio). Taj je događaj još jednom pokrenuo dinastičke borbe za vlast nad Portugalijom između Kastilje i Portugalije, koja je nestankom don Sebaštijaoa ostala bez svog kralja. (Prim. prev.)