Mala princeza - Patrik Modijano

«Mala princeza» je novi roman Patrika Modiana, jednog od vodećih francuskih pisaca druge polovine XX veka. Modiano je vrhunski pripovedač odsustva i praznine, tajne i nestanaka. To na najbolji način pokazuje i u ovom romanu, gde pripoveda o mladoj ženi koja je svoj život pretvorila u potragu za majkom koja ju je ostavila u ranom detinjstvu. Iza majke ostala je samo priča da je umrla od neke tajanstvene bolesti negde u nekoj od zemalja Magreba.

Upravo ta tajna i ta nedorečenost pokreću i samu priču i uzbudljivu potragu za znacima majčinog odsustva.
Roman pun uzbudljivih susreta, neobičnih događaja i stalnog iskušavanja velike tajne jednog života.

Za Zinu



Za Mari





Gotovo dvanaest godina pošto su prestali da me zovu Mala princeza, zatekla sam se u saobraćajnom špicu na metro-stanici šatle. Bila sam u masi koja je na pokretnom trotoaru išla niz beskrajni hodnik. Jedna žena je imala žuti kaput. Boja tog kaputa privukla je moju pažnju i posmatrala sam je s leđa na pokretnoj stazi. Ona se zatim zaputila u dugački hodnik gde je pisalo: „Pravac Vensenski zamak”. Kada smo se zaustavili usred pokretnih stepenika da, zbijeni jedni uz druge, sačekamo otvaranje automatskih vratnica, ona je stala pored mene. Tada sam joj videla lice. Sličnost njenog lica sa licem moje majke bila je toliko upadljiva da sam pomislila da je to ona.
U sećanje mi se vratila jedna od malobrojnih majčinih fotografija koje sam sačuvala. Lice joj je osvetljeno kao da ga je reflektor iščupao iz mraka. Uvek sam osećala nelagodnost pred tom fotografijom. U mojim snovima ona se svaki put pretvara u antropometrijsku sliku koju mi pokazuju policajci ili službenici u mrtvačnici da bih mogla da identifikujem tu osobu. Međutim, ja ostajem nema. Ništa nisam znala o njoj.
Sela je na jednu klupu, podalje od ljudi koji su se tiskali na ivici perona čekajući voz. Nije bilo slobodnog mesta na klupi pored nje, pa sam ostala da stojim malo po strani, naslonjena na automat za napitke. Kroj njenoga kaputa bio je nesumnjivo nekada elegantan, a ona živa boja davala mu je crtu maštovitosti. Međutim, žuto je toliko potamnelo da se činilo gotovo sivo. žena je ostavljala utisak da ne vidi ništa oko sebe, tako da sam se već pitala neće li ostati tamo, na klupi, do prolaska poslednjeg metroa. Istovetan profil kao u moje majke. Nos tako poseban, lagano podignut pri vrhu. Istovetne svetle oči. Isto visoko čelo. Kosa je bila nešto kraća. Ne, nije se mnogo promenila. Kosa nije više bila sasvim plava, ali, najzad, nisam bila sigurna ni da li je moja majka plavuša. Usta su joj se stezala u neki nabor gorčine. U meni je raslo uverenje da je to ona.
Propustila je jednu kompoziciju. Nekoliko trenutaka, peron je ostao pust. Sela sam na klupu pored nje. Onda je peron ponovo preplavila gusta masa sveta. Možda je trebalo da započnem razgovor. Nisam uspevala da pronađem reči, previše je ljudi bilo oko nas.
Skoro je zaspala na klupi, ali dok je buka voza bila još samo tutnjava iz daljine, ona je već ustala. Ušla sam u vagon za njom. Bile smo razdvojene nekolicinom muškaraca koji su vrlo glasno razgovarali među sobom. Tek kada su se vrata zatvorila, shvatila sam da je trebalo da uzmem metro u suprotnom smeru, kao što obično činim. Na sledećoj stanici, talas putnika koji su silazili izbacio me je na peron, ali kada sam ponovo ušla u vagon, stala sam bliže njoj.
Pod jakim osvetljenjem, učinila mi se starija nego na peronu. Neki ožiljak presecao joj je levu slepoočnicu i deo obraza. Koliko li je mogla imati godina? Pedesetak? A na onoj fotografiji? Dvadeset i pet? Pogled, isti kao u dvadeset petoj, izražavao je čuđenje ili neku neodređenu zabrinutost, pa bi se naglo stvrdnuo. Slučajno se spustio i na mene, a da me uopšte nije videla. Iz džepa na kaputu izvukla je pudrijeru koju je otvorila i prinela ogledalo licu, da izbaci trun prašine iz svog oka trljajući po rubu kapka malim prstom leve ruke. Metro je hvatajući zalet naglo trgnuo i primorao me da se pridržim za metalnu šipku, ona, međutim, nije izgubila ravnotežu. Ostala je da stoji mirno i posmatra se u ogledalu. Na Bastilji, putnici su nekako ušli, ali vrata su se s mukom zatvorila. Ona je već i pre gužve stigla da ukloni svoju pudrujeru. Na kojoj li stanici silazi? Treba li da idem za njom do kraja linije? Je li to neophodno? Morala bih da se priviknem na pomisao da živi u istom gradu kao ja. Pošto su mi rekli da je davno umrla u Maroku, nisam nikada pokušala da saznam nešto više. „Umrla je u Maroku”, jedna od rečenica kakve slušamo čitavog života, a čije nam

značenje uvek izmiče. Od takvih rečenica ostane u sećanju samo zvuk poput reči iz pesama kojih sam se plašila: „Bio jednom jedan brodić”... „Umrla je u Maroku.”
Na mojoj krštenici piše godina njenog rođenja: 1917, međutim, ona je u vreme kada su fotografije napravljene tvrdila da ima dvadeset i pet. Već tada je, zapravo, krila godine i prepravljala svoje isprave da bude mlađa. Zadigla je kragnu na svom kaputu kao da joj je najednom postalo hladno u vagonu u kojem smo se zbijali. Opazila sam da su rese na njenoj kragni potpuno izlizane. Koliko li je dugo nosila taj kaput? Još od onog vremena? Eto zbog čega je žuta boja posivela. Kad stignemo do kraja linije, poći ćemo autobusom u neko udaljeno predgrađe. Tada ću joj prići. Posle Lionske stanice, bilo je sve manje ljudi u vagonu. njen pogled se iznova spustio na mene, onaj pogled kakve putnici nehotično razmenjuju. „Sećate li se da su me zvali Mala princeza? I vi sami ste u to vreme uzeli lažno prezime. Pa čak i jedno lažno ime: Olga.”
U sledećem trenutku, sedele smo jedna naspram druge na sedištima pored vrata. „Pokušavala sam da vas pronađem u telefonskom imeniku, pa čak i telefonirala nekima od onih koji su nosili isto prezime, ali oni nisu nikada čuli za vas. Razmišljala sam i da jednoga dana pođem u Maroko. Jedini način da proverim da li ste doista umrli.”
Nakon Trga Nasion, vagon se ispraznio, ali je ona još uvek sedela naspram mene ruku prekršenih tako da su joj manžetne sivkastog kaputa otkrivale nadlanice. Ruke bez traga ikakvog prstena ili narukvice, gole, ispucale ruke. Na onim fotografijama, nosila je narukvice i prstenje – sav onaj masivni nakit kakav se nosio u to doba. Sada, ništa. Sklopila je oči. Još tri stanice do kraja linije. Kad se metro bude zaustavio kod Vensenskog zamka, ja ću se podići i najtiše moguće izaći iz metroa ostavljajući nju uspavanu, na sedištu. Ući ću u drugi metro u pravcu za Neji, kao što bih učinila i maločas da nisam u hodniku primetila njen žuti kaput.
Kompozicija se lagano zaustavila na stanici Bero. Ona je otvorila oči koje su poprimile tvrdi sjaj. Bacila je pogled na peron, a potom ustala. Pratila sam je iznova kroz čitav hodnik, sa tom razlikom što smo sada bile same. Tek tada sam primetila da nosi onu pletenu obuću u vidu čarapa, zvanu pančos, i da ona ističe njen hod nekadašnje balerine.
široka avenija, oivičena zgradama, na razmeđi Vensena i Sen Mandea. Noć se spuštala. Ona je prešla ulicu i ušla u telefonsku govornicu. Sačekala sam da se više puta upali i ugasi crveno svetlo pre nego sto sam odlučila da pređem. U telefonskoj govornici, njoj je trebalo vremena da pronađe sitninu ili žetone. Pretvarala sam se da pomno posmatram izlog, najbliži govornici, na nekoj apoteci, gde je stajao onaj plakat kojeg sam se u detinjstvu mnogo plašila: đavo koji bljuje vatru. Okrenula sam se. Ona je oprezno vrtela neki broj kao da to čini prvi put. Slušalicu je obema rukama prislanjala na uvo. Međutim, tamo se niko nije odazivao. Odložila je slušalicu, iz džepa izvukla komadić papira i ponovo okretala brojčanik ne podižući pogled sa papirića. Tada sam počela da se pitam ima li ona negde stan.
Ovoga puta, neko joj je, ipak, odgovorio. Micala je usnama iza stakla. I dalje je držala slušalicu obema rukama i, s vremena na vreme, potvrđivala glavom kao da se sve više unosi u razgovor. Sudeći po pokretanju usana, taj je razgovor postajao sve glasniji i glasniji, da naposletku skoro utihne. Kome li je telefonirala? Među retkim predmetima koji su mi ostali od nje u metalnoj kutiji od biskvita, bili su i jedna beležnica i imenik sa adresama koji su poticali iz vremena kada su fotografije snimljene, onog vremena kad su mene zvali Mala princeza. Dok sam bila mlađa, nije me nikada nagnala radoznalost da pregledam tu beležnicu ili imenik, ali ima već neko vreme kako ih uveče prelistavam. Imena raznih ljudi. Brojevi telefona. Dobro sam znala da nema svrhe da im telefoniram. Uostalom, nisam ni želela.

U onoj kabini, ona je produžila da govori. činila se toliko udubljena u taj razgovor da sam mogla i da joj se približim, a da ona ne opazi moje prisustvo. Mogla sam čak i da pokušam, pretvarajući se da čekam u redu za telefon, da kroz staklo uhvatim poneku reč koja bi mi pomogla da bolje razumem šta se odigralo sa ženom u žutom kaputu i pletenoj obući. Ali, ništa se nije čulo. Možda je telefonirala nekome od onih iz njenog imenika sa adresama, jedinom koji još nije umro ili nestao. često se dešava da poneko ostane prisutan u čitavom vašem životu, onaj koga nikada ne obeshrabrite. Onaj, možda, koji vas upozna u nekom blistavom trenutku i kasnije vas prati i u bedi, neprekidno zadivljen, jedini koji vam još ukazuje poverenje i oseća prema vama ono što se zove odanost do groba. Odanost jednom beskućniku. Dobar i veran pas. Večita žrtva. Pokušavala sam da zamislim lik takvog muškarca ili žene sa druge strane žice.
Izašla je iz govornice. Dobacila mi je jedan ravnodušan pogled, isti kakvim me je već pogledala u metrou. Otvorila sam staklena vrata. Ne ubacujući žeton u prorez, okrenula sam nasumice neki telefonski broj čekajući da se ona malo udalji. Držala sam slušalicu na uvu, nije bilo signala. Muk. Nikako da odlučim da je okačim.
Ona uđe u kafe pored apoteke. Oklevala sam da pođem za njom, a onda pomislim da me i tako neće primetiti. Jer ko smo nas dve? žena neizvesnih godina i mlada devojka, izgubljene u gužvi metroa. Niko nas ne bi primetio u onoj masi. A čim izađemo na ulicu, postanemo slične hiljadama onih koje se uveče vraćaju u svoje predgrađe.
Izabrala je sto u dnu sale. Bucmasti plavušan za tezgom doneo joj je kir, belo vino sa likerom od kupine. Trebalo bi da proverim da ne svraća ovde svako veče u isto vreme. Obećala sam sebi da ću upamtiti ime kafea. Kalsia, Pariska avenija, broj 96. Naziv je bio ispisan belim slovima raspoređenim u polukrug na staklu iznad ulaza. Na povratku, u metrou, ponavljala sam u sebi to ime i adresu da ih zapišem čim stignem. Ne umire se tek tako u Maroku. život se nastavlja u tajnosti, nakon života. Svako veče se naručuje po kir u kafeu Kalsia tako da se gosti polako privikavaju na ženu u žutom kaputu. Niko joj nikada ne postavlja pitanja.
Zauzela sam mesto za stolom nedaleko od njenog. I sama sam naručila kir, dovoljno glasno da me ona čuje nadajući se da bi u tome mogla videti znak saučesništva. Međutim, ona se nije ni pomerila. Glavu je držala malo pognutu, istovremeno tužnog i odlučnog pogleda, a skrštene ruke je položila na sto, u istom stavu kao na svom portretu. Gde li je ta slika mogla nestati? Pratila me je čitavo detinjstvo. Bila je okačena na zidu u mojoj sobi u Fosombron-la-Foreu. Kazali su mi: „To je portret tvoje majke.” Neki momak koji se zvao Tolja Sungurov naslikao ga je u Parizu. Ime i grad su bili ispisani u dnu slike, sa leve strane. Ruke su joj bile prekrštene kao i sada samo sa tom razlikom što joj je onda teška narukvica sa alkama obavijala ručni zglob. To je mogao biti izgovor da započnem razgovor. „Ličite na ženu čiji sam portret videla prošle nedelje na buvljoj pijaci Klinjankur. Slikar se zvao Tolja Sungurov.” Nisam, međutim, smogla snage da ustanem i priđem joj. Pretpostavimo da uspem tačno da izgovorim: „Slikar se zvao Sungurov, a vi sami Olga, međutim, to je bilo lažno ime, dok je ono pravo, koje se moglo pročitati na mojoj krštenici, glasilo Suzan.” Ali šta dobijam kad brzo, vrlo brzo izgovorim tu rečenicu? Da se ona pravi da ne razume, ili se zaguši od reči koje joj navru bez reda pošto odavno nije imala sa kim da razgovara. Ali lagala bi, zametala bi tragove kao što je već činila u vreme kad su nastale fotografije i portret i kada je, krijući svoje godine, izmislila ono lažno ime. Pa čak i lažnu plemićku titulu. Pretvarala se da je rođena u irskoj plemićkoj porodici. Pretpostavljam da je slučajno naletela na nekog Irca, kako bi inače došla na takvu zamisao. Irac. Možda baš moj otac koga posle toga više nije mogla da pronađe i koga je zaboravila. Ona je nesumnjivo zaboravila i sve ostalo i čudila bi se o čemu joj govorim. Mora da je reč o nekom drugom. Laži su se tokom godina raspršile. Ali u ono vreme, sigurna sam da je i sama u sve verovala.

Bucmasti plavušan joj je doneo još jedan kir. U tom času je bilo puno ljudi za barom. Zauzeli su i sve stolove. U onoj graji ne bismo se ni čule. Učinilo mi se da sam i dalje u vagonu metroa. Ili tačnije, da se u čekaonici neke železničke stanice pitam kojim vozom da krenem. Za nju su, međutim, svi vozovi već prošli. Ona je samo odlagala povratak kući. Verovatno je stanovala u blizini. Bila sam radoznala da saznam gde. Nisam imala potrebe da joj nešto kažem, nije mi se budilo prema njoj neko posebno osećanje. Okolnosti su bile takve da između nas nije postojalo ono što se naziva toplinom majčinog zagrljaja. Jedino što sam želela bilo je da doznam na kojoj se to obali nasukala, dvanaest godina nakon svoje smrti u Maroku.

Bila je to mala ulica u blizini nekog zamka ili tvrđave. Ne znam tačno u čemu se razlikuju. Ulica je bila oivičena niskim kućercima, garažama, čak i štalama. Uostalom, i zvala se Konjanički kvartir. Na sredini trotoara, sa desne strane, izdvajala se masa jednog zdanja od tamnih cigala. Već se bila spustila noć kada smo ušle u tu ulicu. Hodala sam nekoliko metara iza nje, ali sam polako počela da smanjujem rastojanje između nas. Bila sam uverena da me ne bi primetila ni da sam hodala uporedo sa njom. Vratila sam se po danu u tu ulicu. Kad zaobiđete zgradu od cigala, nešto dalje, dočeka vas praznina. Nebo je bilo vedro. Međutim, kad stignete do kraja ulice, možete opaziti da se ona završava nekim napuštenim placem na koji se nastavlja oveća poljana. Na jednoj tabli piše: „Vojna obuka”. Nešto dalje počinje Vensenska šuma. Noću, ta ulica podseća na bilo koju ulicu iz predgrađa: Anijera, Isi le Mulinoa, Levaloa... Odmicala je lagano, svojim hodom bivše plesačice. To svakako nije bilo lako u onoj njenoj pletenoj obući.
Zgrada je svojom tamnom senkom prignječila okolne kućerke. Mogli ste se zapitati zbog čega je uopšte i podignuta u toj ulici. Jedna bakalnica u prizemlju upravo se zatvarala. Neonsko svetlo je već bilo ugašeno, a ostala je da gori samo sijalica iznad kase. Ugledala sam je kroz staklo kako uzima sa police jednu konzervu, a potom i drugu. I neku crnu kutiju. Pakovanje kafe? Ili cigare? Stezala je konzerve i crnu kutiju čvrsto uza se, ali je stigavši pred kasu načinila nespretan pokret. Konzerve i kutija joj ispadoše. Mladić za kasom sagao se da ih podigne. Smešio joj se. Dok su oboje micali usnama, bila sam radoznala da saznam kako ju je oslovio. njenim pravim prezimenom? Izašla je privijajući i dalje obema rukama one konzerve i crnu kutiju kao da drži novorođenče. Bila bih spremna da joj ponudim svoju pomoć da mi se Ulica Konjanički kvartir nije najednom učinila užasno daleko od Pariza, izgubljena u unutrašnjosti, u nekom gradu sa garnizonom vojske. Ubrzo će se sve zatvoriti, ulice će opusteti, a ja bih mogla propustiti i poslednji voz.
Ušla je na gvozdenu kapiju. čim sam iz daleka spazila tu gromadu od tamne cigle, imala sam predosećaj da baš tu stanuje. Prošla je dvorištem u čijem se dnu dizalo još nekoliko zgrada po uzoru na onu sa ulice. Koračala je sve sporije kao da se bojala da će joj poispadati oni paketi. S leđa, činilo se da nosi treret pretežak za svoje moći i da bi svakoga časa mogla pasti.
Uputila se ka jednoj od zgrada, poslednjoj u nizu, sa leve strane. Svaki od ulaza nosio je oznaku: Stepenište A. Stepenište B. Stepenište C. Stepenište D. njeno je bilo stepenište A. Ostala sam još koji časak pred zgradom čekajući da se upali neko svetlo. Uzalud. Pitala sam se imaju li lift. I zamišljala nju kako se, noseći one konzerve, penje stepeništem A. Ta me slika nije napuštala ni u metrou, na povratku kući.

Sledećih večeri prolazila sam istim putem. Tačno u vreme kada sam je srela prvi put, smeštala sam se na neku od klupa na stanici šatle. Vrebala sam žuti kaput. Automatske vratnice su se otvarale pred svaki polazak metroa propuštajući talas putnika da se raspline na peronu. Sa svakom novom kompozicijom, putnici su se zbijali u vagonima. Kada se peron tako puni i prazni, pažnja vam popusti. Od svih tih dolazaka i odlazaka potonete u otupelost u kojoj više ništa ne vidite jasno, pa čak ni jedan žuti kaput. Jedan takav talas vas ponese u jedan od vagona. Sećam se da su u ono vreme sve stanice bile oblepljene istim reklamnim plakatima. Bračni par sa dvoje plavokose dece sedi u sumrak za stolom u nekoj planinskoj kućici. Lampa osvetljava njihova lica. Napolju promiče sneg. Božić se bliži. Na vrhu plakata piše: „Pupije. čokolada za čitavu porodicu.”
Prve nedelje, otišla sam samo jedanput u Vensen. Sledeće nedelje, dva puta. Zatim još dva puta. U kafeu je oko sedam sati bilo previše sveta da bi me iko primetio. Tog drugog puta usudila sam se čak da zapitam onog plavog, bucmastog za barom da li će gospođa u žutom kaputu svraćati. On je začuđeno podigao obrve kao da nije razumeo pitanje. Pozvali su ga od susednog stola. Mislim da me nije čuo. Ili nije imao vremena za razgovor. Tada je bio u najvećoj gužvi. Moguće je da ona nije bila stalni gost u tom kafeu. Možda nije ni živela u tom kvartu. Neko kome je telefonirala iz govornice stanovao je u zgradi od cigala i njemu je one večeri pošla u posetu. njemu je ponela konzerve. Nešto kasnije, otišla je metroom u suprotnom smeru i, kao i ja, vratila se u svoj stan na adresi koju neću nikada saznati. Jedino poznato mesto bilo je stepenište A. Međutim, trebalo bi pokucati na vrata na svakom spratu i upitati ljude koji uopšte budu hteli da mi otvore da li poznaju ženu od pedesetak godina, u žutom kaputu, sa ožiljkom preko lica. Da, dolazila je jedne večeri prošle sedmice nakon što je u prodavnici sa ulice kupila dve konzerve i pakovanje kafe. šta bi oni mogli da mi kažu na to? Kako sam sve sanjala.
Pete nedelje ipak se pojavila. U momentu kada sam izlazila iz podzemne železnice spazila sam je u telefonskoj govornici. Nosila je žuti kaput. Izgledalo je da je i ona tek izašla iz metroa. Bilo je, znači, u njenom životu ustaljenih putanja i satnica... Jedva da sam mogla i da zamislim da obavlja neki svakodnevni posao poput svih onih ljudi koji u to vreme uzimaju metro na stanici šatle. Sve je bilo isuviše neodređeno da bi se išta moglo zaključiti. Desetine hiljada ljudi stižu oko šest sati uveče na stanicu šatle da se rasprše u mreži linija na sve četiri strane. njihovi tragovi se tamo definitivno zamrse i izmešaju. Međutim, u toj bujici postoje i neka stalna mesta. Nije trebalo da se zadovoljim samo čekanjem na staničnim klupama. Trebalo je da se duže zadržavam oko šaltera za prodaju karata, kioska za novine, u širokim hodnicima sa pokretnim stepeništem i drugim hodnicima. Neki ljudi tu ostaju po čitav dan, ali ih primetimo tek kada se nam se oko privikne. Beskućnici. Lutajući muzičari. Džeparoši. Zabludela stvorenja koja nikada ne izlaze na površinu. Ni ona sama nije možda po čitav dan napuštala stanicu šatle. Posmatrala sam je u telefonskoj govornici. Ponovilo se ono isto što i prvi put kada se činilo da nije odmah dobila vezu sa sagovornikom. Iznova je okrenula broj. Razgovarala je, ali je potrajalo mnogo kraće nego prve večeri. Okačila je slušalicu naglim pokretom i izašla iz govornice. Nije svratila u kafe. Kretala se Pariskom avenijom onim hodom nekadašnje plesačice. Zbog čega nije silazila na poslednjoj stanici? Zbog telefonske govornice i kafea gde je imala običaj da popije kir pre nego što se vrati kući? Da li je bilo tako i onih večeri kada je nisam videla? Verovatno je tada išla da kraja linije. Trebalo bi da joj se obratim inače će primetiti da je pratim. Tražila sam rečenicu, što je moguće kraću. Jednostavno ću joj pružiti ruku. Kazaću: „Zvali ste me Mala princeza. Sigurno se sećate...” Približavale smo se zgradi i, kao i prve večeri, nisam nalazila u sebi snage da je oslovim. Naprotiv, čak sam je pustila da se udalji osetivši skoro olovni umor u nogama. Ali i neko olakšanje kako se sve više udaljavala. Te večeri nije se zadržala u prodavnici da nešto kupi. Prolazila je dvorištem dok sam ja ostala sa druge strane ograde. Dvorište je osvetljavala

samo jedna sijalica iznad pristupa stepeništu A. Pod tim osvetljenjem, njen kaput je iznova postao žut. Kretala se ka stepeništu A, lomnim korakom, lagano povijenih leđa. To me je podsetilo naslova slikovnice koju sam čitala kao mala, kad su me zvali Mala princeza: Stari cirkuski konj.
Kada je nje nestalo, prošla sam kroz kapiju. Sa leve strane, na staklena vrata bila je pričvršćena tabla – prezimena su se ređala abecednim redom sa odgovarajućim brojem stepeništa pored svakoga od njih. Iza vrata je gorelo svetlo. Pokucala sam. Kroz odškrinuta vrata, pomolilo se lice prilično mlade žene, sa crnom, kratkom kosom. Rekla sam joj da tražim gospođu koja stanuje u zgradi. Jednu gospođu u žutom kaputu koja živi sama.
Umesto da mi zalupi vrata, žena je nabrala obrve pokušavajući da se seti njenog imena
– To bi trebalo da je gospođa Bore. Stepenište A... ali ne sećam se više sprata.

Prevukla je prstom preko spiska. Pokazala mi prezime. Bore. Stepenište A. četvrti sprat. Zaputila sam se preko dvorišta. Kada sam začula da su se zalupila vrata njene nastojničke lože, načinila sam polukrug i brzo izašla na ulicu.

*

Isto veče, dok sam putovala metroom, javilo mi se uverenje da sam to prezime zadržala negde u sećanju. Da, ličilo je na prezime čoveka za koga sam nekada pogrešno verovala da je brat moje majke, izvesni žan Boran. četvrtkom me je dovodio u svoju garažu. Da li je to bila samo slučajnost? Majčino prezime na mojoj krštenici bilo je šovjer. A prezime, O’Doje, koje je prisvojila, bilo je, u neku ruku, umetničko. Ali, to je bilo onda kada su i mene samu zvali Mala princeza... U svojoj sobi sam uzela da ponovo razgledam fotografije i listam onu beležnicu i imenik sa adresama koje sam poređala u staru kutiju od biskvita, kad naleteh na dobro mi poznat list hartije, istrgnut iz moje školske sveske. Sitan rukopis plavim mastilom nije bio majčin. U vrhu stranice, bilo je naslovljeno: Olga šovjer. Ime je bilo podvučeno. Potom, gusto ispisani, sledeći redovi su prelazili na marginu.

Sastanak će propasti. Nesrećna u septembru. Svađa sa jednom plavušom. Sklonost prepuštanju opasno lakim rešenjima. Izgubljeno se nikada ne može nadoknaditi. Srce će zakucati za muškarcem koji nije Francuz. Promene u mesecima koji predstoje. Obratiti posebnu pažnju na kraj jula. Neko nepoznat će vas posetiti. Nema opasnosti, ali oprez nije na odmet. Putovanje će se srećno završiti.

Otišla je da potraži savet od gatare koja gleda u karte ili dlan. Pretpostavljam da je strahovala za svoju budućnost. Sklonost prepuštanju opasno lakim rešenjima. Najednom se uplašila kao na jednoj od onih vrteški koje zovu ruske planine ili gusenice. Prekasno da siđe. One tako povećavaju brzinu da vam se ubrzo čini da će izleteti iz šina. Predosećala je da dolazi sunovrat. Nesrećna u septembru. Bilo je to, bez sumnje, ono leto kada me je ostavila samu na selu. Voz je bio prepun. Oko vrata sam nosila ceduljicu na kojoj je pisala neka adresa. Izgubljeno se nikada ne može nadoknaditi. Na selu, nešto kasnije, primila sam jednu kartu. čuvam je na dnu kutije od biskvita. Kazablanka. Francuski trg.
„Grlim te čvrsto.” Nije se čak ni potpisala. Rukopis krupan, kao u beležnici ili imeniku. Nekada su devojčice, vršnjakinje moje majke, učili da pišu vrlo krupnim slovima. Srce će zakucati za muškarcem koji nije Francuz. Ali za kojim? U imeniku se nalazio veliki broj prezimena koja nisu francuska. Obratiti posebnu pažnju na kraj jula. To je bio mesec kada su me otpremili na selo, u Fosombron-la-Fore. U mojoj sobi su okačili na zid sliku Tolje Sungurova, tako da je svakoga jutra kad otvorim oči majčin pogled sletao na mene. Nakon što sam primila kartu, više nikakavog znaka. Od nje mi je ostao samo taj pogled ujutru i uveče kada sam ležala i čitala u krevetu ili bila bolesna.

Međutim, nakon samo nekoliko časaka osetila bih kao da se pogled uopšte ne zadržava na meni, već besciljno luta.
Nema opasnosti, ali oprez nije na odmet. Putovanje će se srećno završiti. Reči koje ponavljamo sebi u mraku da oteramo strah. Onoga dana kada je otišla da se posavetuje sa gatarom bez sumnje je već znala da treba da putuje u Maroko. U svakom slučaju, žena je to već videla u kartama ili linijama dlana. Neko putovanje. Otputovala je posle mene, budući da me je ona ispratla na stanicu Osterlic. Sećam se vožnje automobilom duž obale Sene. Stanica se nalazi blizu reke. I mnogo godina nakon toga, dovoljno je da se nađem u kraju oko stanice Osterlic pa da me obuzme nelagodnost. Najednom sve postane hladnije i mračnije.
Nemam predstavu gde se danas nalazi ona slika. Da li smo je ostavili u mojoj nekadašnjoj sobi u Fosombronu? Ili je, kako ja to zamišljam, na kraju dospela na neku od buvljih pijaca na prilazima Parizu? U svoj imenik zapisala je adresu čoveka koji ju je naslikao, Tolje Sungurova. Prvo prezime na slovo S. Boja mastila bila je drugačija od ostalih prezimena, slova sitnija, kao da je htela da se čvršće veže. Pretpostavljam da je Tolja Sungurov bio jedno od njenih prvih poznanstava u Parizu. Skoro sam sigurna da je i ona, kao dete, jedne večeri stigla na stanicu Osterlic. Putovanje će se srećno završiti. Verujem da se gatara prevarila, ili možda, po navici, skrivala deo priče da njene mušterije ne bi očajavale. Volela bih da mogu da saznam kako je moja majka bila odevena onoga dana kada je doputovala. Pretpostavljam da nije nosila žuti kaput. žao mi je isto tako što sam izgubila onu slikovnicu koja se zvala Stari cirkuski konj. Poklonili su mi je na selu, u Fosombronu, Ili se, možda, varam... Mislim da sam je već imala u stanu, u Parizu. Uostalom, i slika je bila na zidu jedne od soba u tom stanu, u jednoj ogromnoj prostoriji sa tri stepenika presvučena belim krznom. A na koricama one knjige jasno se isticao crni konj. Kružio je arenom, reklo bi se poslednji put, pognute glave, umornog izgleda, kao da će na svakom koraku pasti. Da, kad sam je videla kako prolazi dvorištem one zgrade, najednom mi je iskrsla u sećanju slika baš tog konja. Kretao se ukrug kao da svoje sedlo nosi sa velikom mukom. Ono je bilo iste boje kao i njen kaput. žuto.

Nekoliko sedmica pre one večeri kada mi se učinilo da sam prepoznala svoju majku u metrou, upoznala sam mladića koji se zvao Moro ili Badmajev. Bilo je to u knjižari Matei, na Bulevaru Kliši. Radili su do kasno u noć. Tražila sam neki policijski roman. U ponoć, mi smo bili dva jedina kupca i on mi je predložio jednu knjigu iz crne serije. Nakon toga, produžili smo razgovor hodajući ugaženim travnjakom duž bulevara. Na trenutke, u govoru mu se osećala neka neobična intonacija koja me je navodila na pomisao da je stranac. On mi je kasnije objasnio da prezime Badmajev dolazi od oca, Rusa, koga jedva poznaje. njegova majka je, međutim, Francuskinja. Na parčetu papira na kome mi je zapisao svoju adresu, toga prvog dana, stajalo je: Moro – Badmajev.
Razgovarali smo o svemu i svačemu. Pa ipak, te noći, nije mi kazao bog zna šta o sebi osim da stanuje kod Orleanske kapije i da se u knjižari zadesio slučajno. Kao i da je to srećna slučajnost pošto je upoznao mene. Interesovalo ga je da li čitam i druge knjige osim policijskih romana. Ispratila sam ga do metro stanice na Pigalu. Tu je upitao je da li možemo da se vidimo ponovo. I dodao sa osmehom:
– Da pokušamo da neke stvari sagledamo jasnije.
Ta me je rečenica potpuno zapanjila. Kao da mi je čitao misli. Da, baš tako. Počelo je ono razdoblje moga života kada mi je bilo potrebno da razjasnim neke događaje.
Sve mi se činilo zbrkano od samog početka, od prvih sećanja iz detinjstva... Ona su me nekada pohodila oko pet sati izjutra, u ono opasno vreme kada teško uspevate da ponovo zaspite. I onda sam, pre nego što izađem na ulicu, čekala da budem sigurna da će prvi kafei biti već otvoreni. Dobro sam znala da će se ta sećanja raspršiti kao delići strašnog sna čim pomolim nos na ulici. I tako u bilo koje godišnje doba. U zimska jutra kada je napolju još noć, vazduh oštar i svetla zaslepljujuća i kad se, sa prvim gostima okupljenim oko šanka poput zaverenika, možete prepustiti lažnoj nadi da će vam dan koji se rađa doneti nova uzbuđenja. Sa tom varkom prođe vam dobar deo jutra. Leti, kada se sprema vruć dan i kada gotovo nema vozila, svraćala sam u prvu otvorenu baštu verujući da je dovoljno da se spustim Ulicom Blanš pa da se nađem na plaži. U tim jutrima, loše uspomene su se tanjile kao dim. Moro – Badmajev mi je zakazao sastanak kod Orleanske kapije u kafeu koji se zvao Korinćanin.
Stigla sam prva. Smrkavalo se. Bilo je sedam sati. Rekao mi je da ne može da stigne ranije zato što radi na jednom mestu. Pojavio se mladić od jedno dvadeset pet godina, visok, smeđ, u kožnoj jakni. Prepoznao me je odmah i seo na klupu naspram mene. Strahovala sam da me neće prepoznati. On nikada neće znati da su mene zvali Mala princeza. Ko se toga još sećao osim mene? Verovatno ni moja majka. Jednoga dana, trebalo bi, možda, da je na to podsetim. Da razjasnimo neke stvari.
Osmehnuo mi se. Rekao je da se pobojao da će propustiti naš sastanak. Baš te večeri su ga zadržali duže nego obično. I ne samo to, njegovo radno vreme se menjalo od sedmice do sedmice. Trenutno radi danju, ali sledeće nedelje bi trebalo da radi od deset uveče do sedam ujutru. Zapitala sam ga u čemu se sastoji njegov posao. Kazao je da sluša radio emisije na stranim jezicima i sačinjava prevod i kratak sadržaj. Za jednu ustanovu, nisam razumela da li je reč o novinskoj kući ili o nekom ministarstvu. Primili su ga da radi zato što zna dvadesetak jezika. Ja, koja ne govorim nijedan jezik osim francuskog, bila sam stvarno zadivljena. Međutim, on mi je rekao da to nije toliko teško kao što izgleda. Kada naučiš dva ili tri jezika, nastavljaš po inerciji. To može svako. A čime se ja bavim? Pa eto, za sada, živim od nekih poslića sa pola radnog vremena, ali se nadam da ću pronaći siguran posao. On mi je više nego potreban, posebno za moje samopouzadanje.
On se nagnuo prema meni i prošaputao:
– Zbog čega? Nedostaje vam samopouzdanja?
Nisam bila iznenađena tim pitanjem. Jedva da sam ga i poznavala, ali sam imala poverenja u njega.

– šta vi, zapravo, tražite od života?
činilo se kao da se izvinjava zbog tog neodređenog i preozbiljnog pitanja. Kada se zagledao u mene svojim svetlim očima, mogla sam primetiti da su nekako plavo – sive. Imao je i veoma lepe ruke.
– Ono što ja tražim od života...
Skupljala sam snagu. Trebalo bi zaista da mu dam neki odgovor. čovek kao on, koji govori dvadeset jezika, ne bi mogao da razume da nisam u stanju da odgovorim na jedno pitanje.
– Tražim... da upoznam ljude...
Nije izgledao razočaran. I ponovo taj svetli pogled kojim me je obavijao i terao da oborim oči. I one lepe ruke položene na sto, čije sam duge, vitke prste zamišljala kako preleću preko klavirskih dirki. Posebno sam osetljiva na poglede i na ruke... On poče:
– Ima jedna reč koju ste maločas upotrebili i koja me je stvarno iznenadila... reč „siguran”...
Nisam se toga više sećala. Međutim, laskalo mi je što pridaje važnosti svakoj reči koju sam izgovorila. Tako običnim rečima.
– Teškoća je u tome da se nađe siguran oslonac...
U tom trenutku, uprkos svojoj staloženosti i blagom glasu, delovao mi je isto toliko pun strepnje koliko i ja. Uostalom, upitao je, da li se i meni javlja onaj neprijatni osećaj kao da plutam nošena rečnom maticom, a nemam za šta da se prihvatim.
Da, donekle tako izgleda ono što sam ja iskusila. Uvek isti dan za danom ravnomerno se kotrlja kao pokretni trotoar na stanici šatle. I mene nosi beskrajnim hodnikom tako da nemam potrebe da hodam. Pa ipak, neke od narednih večeri, ugledaću žuti kaput. Od čitave mase nepoznatih u koju sam počela da se utapam, izdvojiće se jedna boja koju moram da sledim ako želim da saznam nešto više o sebi.
– Treba pronaći siguran oslonac da bi život prestao da bude ta večita nesigurnost... I osmehivao se kao da želi da ublaži ozbiljnost svojih reči.
– Kada jednom uspemo da pronađemo siguran oslonac sve će krenuti nabolje, verujete li?
Osetila sam da pokušava da se seti moga imena. I ponovo me je spopala želja da mu otkrijem:
„Zvali su me Mala princeza”. Da mu sve ispričam, sve od početka. Međutim, kazala sam samo:
– Zovem se Tereza.
Pre neko veče, na ulici, kada sam ja njega zapitala kako se zove, on je odgovorio: „Nemam imena. Zovite me kratko Badmajev. Ili Moro, ako vam se više dopada.” Malo me je začudilo, ali sam kasnije pomislila da je to možda svesna namera da se zaštiti, ili zadrži odstojanje. Nije želeo suviše prisne odnose sa ljudima. Možda je nešto i krio.
Predložio je da svratimo kod njega. Pozajmio bi mi jednu knjigu. Stanovao je preko puta kafea Korinćanin u jednom bloku zgrada, sa druge strana Bulevara žurden. Zgrade od cigala kao one u Vensenu gde ću videti majku kako prolazi dvorištem. Hodali smo pored niza istovetnih fasada. U broju 11, Ulica Montičeli, popeli smo se na četvrti sprat. Kada se otvore ulazna vrata, stupi se u predsoblje sa tamnocrvenim linoleumom. Ušli smo u sobu u dnu hodnika. Na golom podu nalazio se dušek, a gomile knjiga bile su poslagane duž zidova. Ponudio mi je da sednem na jedinu stolicu, pored prozora.
– Pre nego što zaboravim... treba da vam dam ovu knjigu...
Nadneo sa nad hrpu knjiga i pregledao ih jednu po jednu. Na kraju je iz gomile izdvojio onu koja je odudarala od ostalih svojim crvenim omotom. Pružio mi je. Otvorila sam naslovnu stranicu: „Na rubu života.”
Delovao je kao da se izvinjava. Dodao je:

– Ako vam bude dosadna, ne smatrajte se obavezni da je pročitate.
Seo je na ivicu kreveta. Sobu je osvetljavala jedina gola sijalica pričvršćena na dugačko, tonožno postolje. Sijalica je bila mala i veoma slaba. Pokraj kreveta, namesto noćnog stočića, nalazio se ogroman radio aparat sa zvučnikom presvučenim platnom. Sećam se jednog sličnog iz Fosombrona. Preduhitrio je moj pogled.
– Mnogo volim ovaj radio – kazao mi je. – Koristim ga ponekad za posao. Kada mogu da radim kod kuće...
Sagnuo se i okrenuo dugme. Upalilo se zeleno svetlo.
Začuo se prigušeni glas koji je govorio na nekom stranom jeziku.
– Hoćete li da vidite kako radim?
Uzeo je blok hartije za pisma i hemijsku olovku koji su stajali na aparatu i slušajući šta govore počeo po redu da zapisuje.
– To je stvarno lako... Sve stenografišem.
Prišao je i pružio mi papir. Od te večeri, uvek ga nosim sa sobom. Nešto niže, ispod stenografskih znakova, pisalo je:
Niet lang geleden slaagden matrozen er in de sirenen, enkele mijlen zuidelijd van de azoren, te vangen.
Ili u prevodu: „Još ne tako davno, mornarima je polazilo za rukom da ulove sirene nekoliko milja južnije od Asoreša.”
– To je na holandskom. Međutim, pročitano je sa neosetnim flamanskim naglaskom iz Anvera.
Okrenuo je dugme da se glas izgubi. Zeleno svetlo je ostalo da gori. Eto, u tome se sastoji njegov posao. Davali su mu popis emisija, dnevnih ili noćnih koje je trebalo da sluša i prevede za sutradan.
– Ponekad su to emisije iz velike daljine... spikeri koji govore čudne jezike.
Slušao ih je noću, u svojoj sobi, da se vežba. Ja sam ga zamišljala opruženog na krevetu, u pomrčini kroz koju se probija samo zeleno svetlo.
Ponovo je seo na ivicu kreveta. Rekao mi je da, otkako stanuje u tom stanu, gotovo i ne koristi kuhinju. Ima i jednu sobu koja je prazna jer tamo nikada ne ulazi. Zapravo, kako vec dugo sluša sve te strane radio stanice, na kraju ni sam nije vise siguran u kojoj zemlji živi.
Prozor je gledao na veliko dvorište i fasade kuća u kojima je, na svakom spratu, svetleo neki prozor. Kada sam, neko vreme posle toga, pratila po prvi put svoju majku do njenog stana, bila sam gotovo uverena da je pogled iz njene sobe isti kao kod Moro – Badmajeva. Prelistavajući telefonski adresar u nadi da ću u njemu pronaći majčino ime, bila sam iznenađena brojem ljudi koji su stanovali u njenoj zgradi. Sigurno pedesetak, među kojima bar deset samih žena. Medutim, njeno devojačko prezime nije bilo navedeno kao ni lažno kojim se nekada služila. Od kućepaziteljke sam tek kasnije saznala da nosi prezime Bore. A potom, desilo se da sam jednom prilikom ponovo prelistavala telefonski adresar. Bilo je to kad sam izgubila broj Moro – Badmajeva. Na njegovoj adresi bilo je skoro isto toliko prezimena kao na majčinoj. Zaista, blokovi zgrada u Vensenu i kod Orleanske kapije su bili skoro istovetni. njegovo prezime, međutim, nalazilo se na listi. Bio je to dokaz da nisam sanjala.
Upravo te večeri, u času dok sam gledala kroz prozor, on mi je rekao da je pogled „pomalo tužan”. Prvih dana, imao je osećaj da ga nesto guši. čula se galama suseda, onih sa sprata, kao i onih koji su stanovali ispod ili iznad njega. Neprekidna buka, kao u zatvoru. Dešavalo mu se da poveruje kako će od tada stalno živeti u ćeliji usred stotina i stotina drugih ćelija u kojima obitavaju čitave porodice ili samci poput njega. Tek se bio vratio sa dugog putovanja po Iranu tokom kojeg se odvikao

od Pariza i ostalih velikih gradova. Zadržao se tamo da pokuša da nauči jedan jezik, „ravničarski persijski”.
Nema nijednog profesora koji ga predaje, čak ni u školi za istočne jezike. Nije bilo druge sem da pođe na lice mesta. Na tom putu je bio pre godinu dana. Povratak u Pariz, u stan na Orlenskoj kapiji nije bio lak, ali mu sada buka stanara uopšte više ne smeta. Dovoljno je da upali radio i lagano okreće dugme. I ponovo je daleko. Nema potrebe čak ni da otputuje. Samo da gori zeleno svetlo.
– Ako hoćete, mogu da vas naučim ravničarski persijski...
Rekao je to u šali, ali je ta rečenica odzvanjala u mojoj glavi baš zbog reči: ravnica. Verovala sam da ću ubrzo napustiti ovaj grad i da zato nemam nikakav ozbiljan razlog da se osećam zarobljenom. Svi vidici su se otvarali preda mnom, ravnice do u nedogled koje se spuštaju prema moru. I poslednji put još, javila mi se želja da prikupim ono malo bledih sećanja, da pronađem tragove svoga detinjstva kao onaj koji se sprema na put, pa do kraja čuva u svom džepu neku staru, nevažeću ličnu kartu. Nije bilo mnogo toga da se prikupi pre nego što pođem.
Bilo je devet sati uveče. Kazala sam mu da treba da se vratim kući. Sledeći put, ako budem raspoložena, on će me izvesti u restoran. I održaće mi čas ravničarskog persijskog.
Otpratio me je do stanice metroa. Nisam prepoznala Orleansku kapiju na kojoj sam do šesnaeste godine silazila svaki put kad doputujem u Pariz. U ono vreme autobus kojim sam polazila iz Fosombron-la-Forea, zaustavljao se ispred kafane Rotonda.
Pričao mi je još o ravničarskom persijskom. To je jezik, govorio mi je, koji podseća na finski.
Isto je toliko prijatan za slušanje. On nam doziva milovanje vetra u travama i šumorenje slapova.

U prvo vreme sam osećala neki čudan miris na stepeništu. On je poticao od crvenog tapisona. Verovatno da je polako trulio. Na više mesta su se već mogli nazreti drveni stepenici. Mnogo se ljudi popelo ili sišlo njime dok je zgrada služila kao hotel... Stepenište je bilo strmo i počinjalo je odmah kod ulaznih vrata. Poznato mi je da je moja majka stanovala u tom hotelu. Ta adresa piše na mojoj krštenici. Jednoga dana, pregledajući male oglase za iznajmljivanje soba, začudila sam se kada sam naletela na tu adresu u rubrici „Iznajmljivanje garsonjera”.
Stigla sam u naznačeno vreme. Jedan čovek pedesetih godina, crven u licu, čekao me je na trotoaru. Pokazao mi je sobu sa malim kupatilom na prvom spratu. Zatražio mi je da mu platim kiriju za tri meseca „u gotovom”. Srećom, imala sam otprilike toliku svotu. Zatim me je poveo do kafea na uglu Bulevara Kliši da popunimo i potpišemo papire. Ispričao mi je da hotel više ne postoji i da su sobe pretvorene u „garsonjere”.
– Moja majka je stanovala u tom hotelu...
Začula sam sebe kako tiho izgovaram tu rečenicu, što je i mene samu iznenadilo. šta mi bi najednom? On odgovori rasejano: „A tako ? Vaša majka?” Imao je godina da bi je mogao poznavati. Upitala sam ga da li je on vodio hotel, nekada. Nije. Kupio ga je prošle godine sa svojim ortacima i oni su ga renovirali.
– Znate, rekao mi je, nije to bio neki sjajan hotel.
Te prve večeri razmišljala sam o tome kako je moja majka boravila možda baš u sobi u kojoj sam ja. Taj preokret se desio, dakle, one večeri kada sam tražila da iznajmim sobu i kada sam videla u novinama tu adresu, Ulica Kustu broj 11. Već od pre nekog vremena otvarala sam staru kutiju od biskvita, prelistavala notes i imenik, razgledala fotografije... Sve do tada, moram da priznam, nisam nikada otvorila tu kutiju, ili, ako jesam, bilo je to bez namere da se pozabavim sadržajem, koji je za mene predstavljao tek staru hartiju. Od svoga detinjstva bila sam sviknuta da ta kutija, koja me je pratila kao i platno Tolje Sungurova, čini sastavni deo dekora. U nju sam čak odložila i nešto malo svog jeftinog nakita. Predmete koji su dugo uz vas prestajete čak i da primećujete. Ako se dogodi da ih izgubite, ustanovite da su vam neke pojedinosti promakle. Zato se ne sećam više kakav je bio ram na slici Sungurova. A da sam izgubila kutiju od biskvita, zaboravila bih da je na pokolpac bila zaleplena jedna poluizguljena etiketa na kojoj se još moglo pročitati: „Lefevr – Util”. Treba biti oprezan sa onima koje zovemo svedocima.
Vratila sam se na početak zato što je ona adresa bila navedena na mojoj krštenici kao mesto stanovanja moje majke. Nema sumnje da sam i ja tamo stanovala u prvim danima života. Kada me je jedne večeri Moro – Badmajev dopratio do stana, ja sam mu to ispričala, a on mi je rekao:
– I tako ste vi pronašli stari porodični dom.
Onda smo oboje prsnuli u smeh. Kapija, zarasla u bršljen, stajala je veoma dugo zaključana, tako da je trava izrasla iza nje, pa se mogla odškrinuti tek toliko da se provučeš između dva krila. Na čistini, obasjan mesečinom, zamak našeg detinjstva. Onamo, levo, još uvek stoji onaj kedar. Ulazimo u zamak. Sa svećnjakom u ruci, kružimo plavim salonom i galerijom u kojoj se ređaju predački porteti. Ništa se nije promenilo, sve stoji na istom mestu pod slojem prašine. Penjemo se širokim stepeništem. U dnu hodnika, stižemo pred vrata dečije sobe. Eto kako se zabavljao Moro – Badmajev opisujući obilazak porodičnog imanja koji se mogao dogoditi u nekom mom drugom životu. Međutim, prozor moje sobe je gledao na uličicu Puže, još mnogo užu od Ulice Kustu, sa kojom je sačinjavala neku vrstu trougla. Moja soba se nalazila u vrhu tog trougla. Nije bilo prozorskih kapaka ni zavesa. Noću je svetleća reklama na garaži, nešto niže u Ulici Kustu, bacala na zid iznad moga kreveta crvene i zelene odsjaje. Nisu mi smetali. Naprotiv, umirivali su me. Neko je bdeo nada mnom. Možda su crvena i zelena svetla dopirala iz velike daljine, iz vremena kada je i moja majka, u ovoj istoj sobi i

na istom krevetu, pokušavala da zaspi, kao ja. Palila su se, gasila i palila i tako me uljuljkivala i odnosila u san. Kako se dogodilo da iznajmim baš ovu sobu kada sam mogla odabrati i neki drugi kraj grada? Samo što tamo ne bi bilo ovih, pravilnih kao otkucaji srca, crvenih i zelenih zračaka koji su, sada sam ubeđena, jedini tragovi prošlosti.

Svakog radnog dana trebalo je da dolazim u kraj kod Bulonjske šume, kod imućnih ljudi čiju sam ćerku čuvala. Taj posao, kao poslednju šansu, pronašla sam jedno popodne kada sam se pojavila u agenciji za zapošljavanje koju sam slučajno izabrala na stranicama telefonskog imenika. Agencija Tejlor.
Riđokosi čovek sa brkovima, u kariranom odelu, primio me je u kancelariji obloženoj tamnim drvetom. Ponudio me je da sednem. Smogla sam hrabrosti da mu kažem da prvi put tražim takvu vrstu posla.
– Nameravate da napustite studije?
Pitanje me je začudilo. Bila sam mu već rekla da ne studiram.
– Kada sam vas ugledao na vratima, pomislio sam da ste studentkinja.
Izgovorio je tu reč sa takvim uvažavanjem da me je zainteresovalo kakvo li to njemu prekrasno sećanje budi, i zaista sam zažalila što nisam studentkinja.
– Imam možda jedan posao za vas... tri sata dnevno... čuvanje jednog deteta.
Najednom mi se javio čudan osećaj da niko više ne dolazi u agenciju Tejlor i da taj riđi gospodin provodi duga, usamljena popodneva u svojoj kancelariji sanjareći o studentkinjama. Na jednom od zidova, sa moje leve strane, nalazila se ogromna tabla na kojoj su precizno bili prikazani muškarci u uniformama majordoma i šofera, a žene u uniformama negovateljica i bolničarki, ili se meni tako činilo. A u dnu table pisalo je crnim, krupnim slovima: „Agencija Andrea Tejlora”.
Nasmešio mi se. Rekao je da tabla stoji još od vremena njegovog oca, kao i da mogu da budem mirna pošto mi neće biti potrebna uniforma. ljudi kod kojih treba da odem stanuju u Neiju i traže nekoga ko bi se, krajem dana, starao o njihovoj devojčici.
Prvi put sam otišla kod njih jednog kišnog dana u novembru. čitavu noć nisam spavala brinući se kako će me primiti. čovek iz agencije mi je rekao da su prilično mladi i pružio mi papirić na kojem je zapisao njihovo prezime i adresu: Valadje, Bulevar Moris Bares broj 70. Kiša, koja je padala od jutra, nagnala me je da poželim da odem iz ovog grada i ove sobe. čim budem imala malo para, krenuću put Provanse ili još dalje na jug. Nastojaću da se čvrsto uhvatim za tu mogućnost, da se ne bih prepustila da potonem jednom zauvek. Trudiću se da se održim na površini, da se strpim još malo. Već je i dolazak u agenciju Tejlor predstavljao poslednji čin samoodržanja. Ne bih inače imala snage da napustim svoju sobu i krevet. U sećanju mi je ostala ona tabla okačena na zidu agencije. Riđi gospodin se jako začudio kada sam mu kazala da meni ne bi smetalo da nosim uniformu negovateljice, a još manje bolničarke. Uniforma bi mi pomogla da povratim snagu i strpljenje, kao onaj steznik zahvaljujući kojem možete produžiti da hodate uspravno. Bilo kako bilo, izbora nisam imala. Do tada mi je, srećom, dva puta uzastopno bilo pošlo za rukom da pronađem mesto prodavačice na određeno vreme, jednom u prodavnici tržnog centra „Troa kartije”, a potom u parfimeriji na Velikim bulevarima. Možda će mi agencija Tejlor obezbediti sigurniji posao. Nisam se zavaravala da imam velike sposobnosti. Nisam ja umetnica kao što je bila moja majka. Dok sam bila u Fosombron-la-Foreu, radila sam u Zelenoj krčmi, u Glavnoj ulici. U toj krčmi bilo je mnogo gostiju, često i ljudi koji su dolazili iz Pariza. Moj posao nije bio naporan. Za barom, u sali za ručavanje, ponekad na recepciji. Zimi sam svake večeri palila vatru u kaminu u jednoj maloj prostoriji pored bara, obloženoj drvetom, gde su se mogle čitati novine ili igrati karte. Tamo sam ostala da radim do svoje šesnaeste godine.
Kiša je prestala da pada na Trgu Blanš, kada sam uhvatila metro. Kod kapije Majo sam sišla ispunjena strepnjom. Taj kraj mi je bio poznat. Pomislila sam da sam verovatno sanjala svoj prvi dolazak kod onih ljudi. A sada se u životu ponavljalo ono što sam videla u snu: metro, hod do njihovog stana i verovatno se zato javljao taj utisak već viđenog. Bulevar Moris Bares je uokvirivao

Bulonjsku šumu, a što sam se više približavala utisak se pojačavao, tako da sam već počela da se brinem. U stvari, počela sam da se pitam da ipak i dalje ne sanjam. Uštinula sam se za ruku, lupila dlanom po čelu pokušavajući da se probudim. Ponekad se dešavalo da sanjam kako mi preti opasnost, ali to me nije mnogo plašilo zato što sam mogla u svakom času da se probudim. U jednom takvom snu bili su me čak osudili na smrt – dešavalo se to u Engleskoj i trebalo je da sutradan budem obešena – a kada su me dopratili do moje ćelije bila sam vrlo mirna, čak sam im se i smešila zato što sam znala da ću uspeti da ih prevarim i probudim se u svojoj sobi u Ulici Kustu.
Trebalo je proći kroz metalnu kapiju i slediti pošljunčanu stazu. Pozvonila sam na vratima sa brojem 70 koja su delovala kao ulaz u bogatašku porodičnu kuću. Jedna plavokosa žena je došla da mi otvori i predstavila se kao gospođa Valadje. Učinilo mi se da se snebiva da kaže gospođa kao da tu reč smatra neodgovarajućom, ali da je primorana da se njome koristi u svakodnevnom životu. Neko vreme posle toga, kada me je čovek iz agencije zapitao: „Pa onda, kako vam se čine gospodin i gospođa Valadje?” i kada sam mu odgovorila: „Lep par”, delovao je iznenađen mojim odgovorom.
Bili su otprilike tridesetpetogodišnjaci. On, visok, smeđ, veoma blagog glasa i vrlo elegantan, njegova žena pepeljasto plave kose. Sedeli su na kauču, jedno pored drugog, zbunjeni isto koliko i ja. Moju radoznalost golicalo je to što su delovali kao na izletu u ogromnom salonu prvog sprata gde osim kauča i jedne fotelje nije bilo nikakvog drugog nameštaja. Nikakvih slika na belim zidovima.
Toga popodneva, devojčica i ja smo pošle u kratku šetnju stazama pored Zoološkog vrta, na suprotnoj strani bulevara. Ona je ćutala, ali se činilo da ima poverenja, kao da nam nije bilo prvi put da šetamo zajedno. I ja sam, takođe, imala utisak da je poznajem i da sam se već kretala tim stazama sa njom.
Po povratku kući, ona je želela da mi pokaže svoju sobu, ogromnu prostoriju na drugom spratu sa čijih su se prozora mogla videti stabla u Zoološkom vrtu. Drvenarija i dve ugrađene police, sa svake strane kamina po jedna, navele su me na pomisao da je prostorija nekada bila dnevna ili radna soba, a nikako dečja. Ni njen krevet nije bio dečiji već široka postelja sa baldahinom. Na jednoj od polica bilo je raspoređeno nekoliko šahovskih figura od slonovače. Nema sumnje da su se krevet sa baldahinom i šahovske figure zatekle u kući po dolasku gospodina i gospođe Valadje među stvarima koje su prethodni stanari zaboravili ili nisu imali vremena da ponesu. Mala me je netremice gledala. Možda je želela da sazna kako mi izgleda njena soba. Naposletku joj rekoh: „Vrlo je prostrana”, što mi ona mi potvrdi glavom, ali nekako nesigurno. njena majka je došla da nam se pridruži. Kazala mi je da u toj kući stanuju tek od pre nekoliko meseci, ne objasnivši određenije gde su živeli pre toga. Devojčica je išla u školu u neposrednoj blizini, u Ulici Ferm, a ja bi trebalo da odlazim po nju svako po podne u pola pet. Verovatno sam joj u tom trenutku kazala: „Da, gospođo” jer je ubrzo neki ironični smešak sinuo na njenom licu. „Nemojte mi se obraćati sa gospođo. Zovite me... Vera.” Na trenutak je oklevala kao da je upravo izmislila to ime. Maločas, kada me je dočekala, pomislila sam da je neka Engleskinja ili Amerikanka, ali sam tek u tom trenutku shvatila da govori s pariskim naglaskom, naglaskom koji u starim knjigama opisuju kao govor peri-ferije.
– Vera je vrlo lepo ime – rekoh joj.
– Stvarno vam se čini?
Upalila je lampu na noćnom stočiću rekavši:
– Nema dovoljno svetlosti u ovoj sobi.
Devojčica je ležala na podu pored jedne od polica i nalakćena savesno listala jednu školsku svesku. „Nije baš praktično, objasnila je, trebalo bi da joj nađemo neki pisaći sto da može da radi svoje zadatke.” Imala sam isti utisak kao i maločas kada su me primili u salonu: Valadjeovi su kao na izletu u ovoj velikoj kući. Verovatno primetivši moje iznenađenje, ona dode:

– Ne znam koliko dugo ćemo ostati ovde. Uostalom, moj muž ne voli da imamo mnogo nameštaja...
I dalje mi se osmehivala onim svojim ironičnim smeškom. Upitala me je gde stanujem.
Odgovorila sam joj da sam iznajmila sobu u jednom nekadašnjem hotelu.
– A tako... i mi smo veoma dugo stanovali u hotelu... Htela je da zna u kojem kraju.
– U blizini Trga Blanš.
– Pa to je u kraju moga detinjstva – reče ona lagano nabirajući obrve. – Stanovala sam u Ulici Due.
U tom trenutku opet je neverovatno ličila na one hladne i plave Amerikanke, junakinje policijskih filmova, tako da mi se njen glas učinio nasinhronizovan – kao na filmu – toliko sam se iznenadila kada je progovorila na francuskom.
„Kada sam se vraćala iz gimnazije žil Feri, obilazila sam blok zgrada i prolazila Trgom Blanš.” Odavno već nije navratila u taj kraj. Godinama je živela u Londonu. Tamo je i upoznala svoga muža. Devojčica nije obraćala nikakvu pažnju na nas. Ležala je i dalje na podu i prilježno, ne prekidajući sa radom, pisala, sada u drugoj svesci. „Piše svoje zadatke – reče mi njena majka. – Videćete... sa sedam godina ima već rukopis odrasle osobe...” Noć se spustila, iako još nije bilo ni pet sati. Tišina je nastupila oko nas, ista onakva kakva mi je bila poznata iz Fosombron-la-Forea u isto doba dana, kada sam imala godina koliko ova devojčica sada. Mislim da sam i ja tada već imala rukopis odrasle osobe. Grdili su me što ne pišem školskim perom nego hemijskom olovkom. Iz radoznalosti sam pogledala čime devojčica piše: hemijskom olovkom. Nesumnjivo je da su u njenoj školi, u Ulici Ferm, dopuštali učenicima da koriste one providne hemijske olovke sa crnim, crvenim ili zelenim zapušačima. Da li je znala da piše velika slova? U svakom slučaju, ne verujem da su decu više terali da vuku tanke i debele crte.
Ispratile su me do prizemlja. Sa leve strane, jedna otvorena dvokrilna vrata omogućavala su pristup u veliku, praznu prostoriju sa pisaćim stolom u dnu. Gospodin Valadje je sedeo na ivici pisaćeg stola i razgovarao telefonom. Luster je bacao oštru svetlost. Govorio je na nekom jeziku čudnih sazvučja koji bi samo Moro – Badmajev mogao razumeti, možda ravničarski persijski. U uglu usana je držao cigaretu. Mahnuo mi je rukom.
– Pozdravićete od mene stari Mulen Ruž – šapnula je tužno mi se zagledajući u lice kao da mi zavidi što se vraćam u onaj kraj.
– Doviđenja, gospođo.
Izletelo mi je, ali me ona popravi:
– Doviđenja, Vera.
I tako sam ponovila: „Doviđenja, Vera”. Da li je to zaista bilo njeno ime, ili ga je izabrala stoga što joj se njeno pravo učinilo neprihvatljivim jedne večeri kada je očajavala u dvorištu gimnazije
„žil Feri”?
Kretala se prema vratima gipkim korakom, korakom hladnih i tajanstvenih plavuša.
– Hoćeš li da ispratiš malo gospođicu, obratila se svojoj kćeri, to bi bilo lepo od tebe? Devojčica je klimnula glavom i dobacila mi zabrinut pogled.
– čim se smrkne, često je šaljem da prošeta malo naokolo... To je zabavlja... Tako joj se čini da je već porasla. Pre neko veče, tražila je čak da napravi dva kruga... Uči se da se više ne plaši...
Odande, iz dubine sobe, blagi glas gospodina Valadjea dopirao je do mene nakon dugih pauza, tako da sam svaki put mislila da je njegov telefonski razgovor prekinut.
– Uskoro se nećeš više plašiti mraka i nećemo morati da ostavljamo svetlo dok ne zaspiš.

Gospođa Valadije je otvorila ulazna vrata. Kada sam primetila da se devojčica sprema da izađe odevena samo u suknju i bluzu, rekoh joj:
– Trebalo bi da obučeš kaput.
Začuđena i gotovo ohrabrena mojim savetom, ona se okrete svojoj majci.
– Da, da... idi obuci kaput!
Devojčica se brzo pope uz stepenice. Gospođa Valadje me je gledala netremice svetlim očima.
– Veoma sam vam zahvalna – reče – vi ćete znati dobro da se brinete o njoj. Moj muž i ja smo ponekad potpuno izgubljeni...
Nije skretala pogled koji mi se učinio spreman na plač. Međutim, lice je i dalje ostalo nepomično, bez i najmanjeg traga suza u uglovima očiju.

*

Udaljile smo se od bloka kuća. A onda sam rekla devojčici:
– Sada bi trebalo da se vratiš...
Međutim, ona je želela da me isprati još malo. Objasnila sam joj da moram da pođem na metro. Kako smo odmicale avenijom, tako mi se sve više činilo da sam već prošla tim putem. Stabla u
Bulonjskoj šumi, miris natrulog lišća i vlažne zemlje podsećali su me na nešto. Maločas, u njenoj sobi, javio mi se isti takav utisak. Osetila sam se najednom spremna da se suočim sa svim onim što je malo po malo izbijalo na površinu, onim što sam uvek želela da zaboravim, ili tačnije, na šta sam izbegavala i da mislim, kao neko ko se ne osvrće da mu se ne bi zavrtelo u glavi. Prošle smo pored Zoološkog vrta i devojčica me je uhvatila za ruku da pređemo ulicu prema kapiji Majo.
– Stanuješ li daleko?
Postavila mi je to pitanje kao da se nadala da ću je povesti sa sobom. Stigle smo pred ulaz u metro. Dobro sam osetila da je dovoljno samo reč da kažem pa da ona pođe sa mnom, siđe niz stepenike i ne vrati se više svojim roditeljima. Potpuno sam je razumela. čak mi je izgledalo da će se događaji tako odvijati.
– A sada ću ja tebe ispratiti.
Ona je delovala razočarano što mora da se vrati kući. Zato sam joj obećala da ću je sledeće nedelje povesti metroom. Vratile smo se u suprotnom smeru, istim putem. Bilo je to dve ili tri sedmice nakon što mi se učinilo da sam prepoznala svoju majku u hodnicima stanice šatle. Zamislila sam kako u tom istom času i ona prolazi kroz svoje dvorište u onom bloku zgrada na drugom kraju Pariza, odevena u žuti kaput. Zastaje na svakom stepenišnom odmorištu. Propušten sastanak. Izgubljeno se nikada ne može nadoknaditi. Za dvadeset godina, možda će i ova devojčica pronaći kao ja svoje roditelje u onim istim podzemnim hodnicima u vreme saobraćajnog špica.
Svetlo je gorelo iza jednih staklenih vrata u prizemlju, onih u sobi iz koje je gospodin Valadje maločas telefonirao. Pozvonila sam, ali niko nije pošao da otvori. Devojčica je bila mirna kao da je već navikla na takva dešavanja. Nakon nekog vremena, ona mi reče: „Otišli su”, a potom se nasmešila sležući ramenima. Pomišljala sam već da je povedem svojoj kući da prenoći, a ona je verovatno pogađala moje misli. „Da... sigurna sam da su otišli...” Htela je da mi stavi do znanja da nemamo više šta da tražimo ovde, ali sam, da umirim savest, prišla osvetljenim vratima i pogledala kroz staklo. Nije bilo nikoga. Zvonila sam ponovo. Najzad je neko krenuo da otvori, a u času kad su se vrata odškrinula na licu devojčice se ocrtalo ogromno razočaranje. Bio je to njen otac. Na sebi je imao kaput.
– Odavno ste tu? – upitao je učtivo ravnodušnim glasom. Hoćete li da uđete?

Razgovarao je sa nama kao da smo nenajavljene došle u posetu. Okrenuo se prema devojčici:
– Da li si se lepo prošetala? Ona mu nije odgovorila.
– Moja žena je otišla kod prijatelja na večeru – rekao mi je – upravo sam i ja pošao da joj se pridružim...
Devojčica je oklevala da uđe. Dobacila mi je još jedan pogled rekavši doviđenja tako zabrinutim glasom kao da nije bila sigurna da ću ponovo doći. Gospodin Valadje se neodređeno smeškao. Zatim su se vrata za njima zatvorila.
Zastala sam sa druge strane ulice, pod drvećem. Na drugom spratu, prozor u sobi devojčice je zasvetleo. Ubrzo sam opazila gospodina Valadjea kako izlazi i hoda žurno. Ušao je u crni automobil. Ona je, ostavši sama, upalila svetlo da bi smela da zaspi. Razmišljala sam kako nas je poslužila sreća: samo malo kasnije, ne bi bilo nikoga da nam otvori.

Jedne nedelje, iste one sedmice kada sam počela da čuvam devojčicu – ili sledeće – ponovo sam otišla u Vensen. Odlučila sam da pođem ranije nego obično, pre nego što se spusti mrak. Toga puta, sišla sam na kraju linije, na stanici kod Vensenskog zamka. Bila je sunčana ta jesenja nedelja i onaj utisak da se nalazim u nekom provincijskom gradu ponovio se dok sam prolazila pored zamka i kako sam odmicala ulicom Konjanički kvartir. Nije bilo prolaznika i samo je na uglu, iza nekog zida, odjekivao ujednačen topot kopita.
I tako sam počela da sanjarim na šta bi to moglo da podseća: nakon dugih godina odsustva, silazim sa voza na maloj stanici, stanici u mom rodnom kraju. Ne mogu da se setim u kojoj sam knjizi otkrila taj izraz, „rodni kraj”. Te dve reči moraju biti povezane sa nečim što mi stvara bol ili budi neku uspomenu. Na kraju krajeva, i ja sam u detinjstvu upoznala jednu seosku stanicu na koju sam stigla iz Pariza, sa onom ceduljicom na kojoj su napisali moje ime i koju sam nosila oko vrata.
Bilo je dovoljno da ugledam blok kuća na kraju ulice pa da se moje maštanje razveje. Rodni kraj ne postoji već samo jedno predgrađe u kojem me niko ne čeka.
Ušla sam na kapiju i pokucala na vrata nastojničke lože. žena je provukla glavu kroz odškrinuta vrata. Izgleda da me je prepoznala iako sam jedan jedini put razgovarala sa njom. Bila je to ona mlada žena sa kratkom, crnom kosom. Nosila je vunenu kućnu haljinu, roze boje.
– Htela sam da vas nešto pitam u vezi sa gospođom... Bore...
Oklevala sam u pogledu prezimena i pobojala se da neće znati o kome je reč. Međutim, ovoga puta nije bilo potrebe da pogleda spisak stanara pričvršćen na vrata.
– Ona sa četvrtog A?
– Jeste.
Dobro sam zapamtila sprat. Otkako sam saznala na kojem spratu živi često sam je zamišljala kako se penje stepenicama sve sporijim korakom. Jedne noći sam čak sanjala kako je pala preko stepenišne ograde, međutim, kad sam se probudila, nisam znala da kažem da li je to bio nesrećan slučaj ili samoubistvo. Niti sam bila sigurna da je nisam ja gurnula.
– Vi ste već dolazili, pre neki dan, čini mi se...
– Jesam.
Smešila mi se. Izgleda da sam joj ulivala poverenje.
– Znate li šta je nedavno priredila svojima ...
Kazala je to ravnodušnim glasom kao da je više ništa ne može začuditi od žene sa četvrtog A.
– Vi ste član porodice?
Na vreme sam se izvukla da ne potonem.
– Poznajem članove njene porodice – odgovorila sam joj. – Oni su me poslali da saznam šta ima novo kod nje...
– šta biste želeli da vam kažem kao novost? Znate, sve je po starom. Slegla je ramenima.
– U ovom trenutku, više ne želi ni da razgovara sa mnom. Ili traži i najmanji razlog da me izgrdi.
Poslednja reč mi se učinila vrlo blaga i bezazlena. Nakon svih tih godina, kao da izranja uz dubine, pojavilo se preda mnom ono iskrivljeno lice, iskolačenih očiju, gotovo poprskano penom. I onaj kreštavi glas koji sipa uvrede. Niko sa strane ne bi mogao ni da zamisli tako naglu promenu inače toliko lepog lica. Osetih ponovo užas.
– Svratili ste da je posetite?
– Nisam.
– Trebalo bi obavestiti njene rođake. Ona više ne plaća stanarinu.

Ove reči, a možda i kraj grada u koji sam svako popodne odlazila da sačekujem devojčicu, podstakli su, bez moje volje, sećanje na jedan drugi stan kod Bulonjske šume: u njemu velika prostorija sa tri stepenika presvučena krznom, platno Tolje Sungurova i moja soba, praznija od one koju ima devojčica... Kako li je u ono vreme plaćala stanarinu?
– Bilo bi veoma teško izbaciti je iz stana. ljudi je dobro poznaju u ovom kraju... čak su joj i nadimak dali...
– Kakav nadimak?
Bila sam zaista radoznala da ga čujem. Kao i da li je isti onaj od pre dvadeset godina.
– Zovu je Lažismrt.
Kazala je to ljubazno kao da je kakav nadimak od milošte.
– Ponekad imate utisak da je spremna da umre, a već sutradan bude opet čila i ljubazna, ako vam ipak ne tresne neku gadost u lice.
Za mene je taj nadimak dobio drugo značenje. Ja, koja sam poverovala da je ona umrla u Maroku, otkrivam sada da je oživela, negde u predgrađu.
– Stanuje li odavno ovde? – zapitala sam je.
– Oh, da! Stigla je davno pre mene... Ima sigurno više od šest godina...
Stanovala je, znači, u ovoj zgradi dok sam ja još živela u Fosombronu. Sećam se, bila je tamo neka poljana, nedaleko od crkve, obrasla travom i korovom. četvrtkom popodne, igrali smo se skrivanja i zalazili duboko u taj čestar koji su zvali „švabin pašnjak”. Tamo smo jednom naleteli na skoro istruleo vojnički šlem i šinjel koje je neki vojnik verovatno ostavio kada se rat završio, ali smo se mi i dalje plašili da ćemo naići i na njegov kostur. Nikako nisam uspevala da razumem šta znači reč švaba. Frederik, žena koja je poznavala moju majku i prihvatila me u svom domu, bila je odsutna onoga dana kada sam njenu prijateljicu, jednu crnku bokserskog lica, zamolila da mi odbjasni. Ona je možda poverovala da me ta reč plaši pa se potrudila da me uteši. Zato se nasmešila i odgovorila da su tako zvali Nemce, iako bez mnogo zlobe. „I tvoju majku smo zvali švabica... međutim, to je bila samo šala...” Frederik nije bila oduševljena kada mi je crnka to kazala, ali mi, sa svoje strane, nije dala nikakvo objašnjenje. Bila je prijateljica moje majke. Verovatno su se poznavale još u doba kada je moja majka bila „igračica”. Ime joj je bilo Frederik šatijon. U kući, u Fosombron-la-Foreu, uvek je bilo njenih prijateljica, čak i u njenom odsustvu: Roz-Mari, žanet, Madlen-Luiz i druge čijih se imena više ne sećam, kao i ta crnka koja je i sama upoznala moju majku u doba kad je „igrala”, ali je nije volela.
– Živi li sama? – pitala sam nastojnicu.
– Vrlo dugo ju je obilazio jedan muškarac... Radio je sa konjima, tu negde u kraju... gospodin, po izgledu bi se reklo, iz Severne Afrike...
– Ne dolazi više?
– U poslednje vreme nije dolazio.
Sada je već počela da me gleda nepoverljivo zbog ovolikih pitanja. Dođoh u iskušenje da joj sve kazem. Moja majka je došla u Pariz kao mala. Učila je balet. Prozvali su je švabica. Mene su zvali Mala princeza. Odviše dugačko i komplikovano da se ispriča u dvorištu, pred zgradom.
– Nevolja je u tome što mi je ostala dužna dve stotine franaka...
Nosim uvek sa sobom sav svoj novac u platnenoj kesici vezanoj uzicom oko struka. Pretresla sam kesicu. U njoj mi je ostala jedna novčanica od sto franaka, jedna od pedeset i neka sitnina. Dala sam joj te dve novčanice rekavši da ću se vratiti da joj donesem ostatak.
– Mnogo vam hvala.
Strpala ih je brzo u džep kućne haljine.

njeno nepoverenje se naglo topilo. Mogla sam da joj postavim bilo koje pitanje o Lažismrti.
– To o stanarini... ispričaću vam kada ponovo dođete.
Nisam zaista nameravala da ponovo dođem. šta bih još mogla da saznam? I čemu sve to?
– Više puta su joj sekli struju. I svaki put pomislim da je tako bolje za nju. Zbog toga što ona koristi električni pokrivač... To može da bude opasno...
Zamislila sam kako gajtan svog električnog pokrivača uključuje u struju. Uvek je volela tu vrstu predmeta koji se čine vrlo moderni kada se pojave, a posle toga potpuno izađu iz upotrebe ili se pretvore u robu najšire potrošnje. Sećam se da joj je u ono vreme, kada smo najlagodnije živele u velikom stanu kod Bulonjske šume, neko poklonio kutiju presvučenu zelenom kožom, iz koje smo slušale radio. Tek kasnije sam saznala da je to bio jedan od prvih tranzistora.
– Trebalo bi da je posavetujete da više ne koristi električni pokrivač.
Nije to bilo lako kao što izgleda. Da li je ona ikada, u čitavom svom životu, poslušala ijedan koristan savet? Na svaki način, sada je bilo prekasno.
– Znate li možda kako se zvao čovek koji je dolazio da je obiđe?
Sačuvala je njegovo pismo koje joj je poslao tri meseca ranije sa uplatom stanarine. Kroz odškrinuta vrata, videla sam je kako kopa među papirima u pozamašnoj kutiji.
– Ne mogu da ga nađem...Ali da znate, ne verujem da će se on više pojaviti...
Nesumnjivo je njemu telefonirala one večeri, iz kabine. I nakon dvanaest godina, nekim čudom, ostao joj je neko na koga je mogla da računa. Ali je i njega na kraju oterala. Još onda, kada su mene zvali Mala princeza, njoj se dešavalo da ostane po čitave dane u sobi, odsečena od sveta, izbegavajući sve, čak i mene, tako da sam se nakon nekog vremena već pitala da li je i dalje tu ili me je ostavila samu u onom ogromnom stanu.
– Kakav je njen stan? – zapitala sam
– Dve male sobe i kuhinja, sa tušem.
Svi su izgledi da je dušek bio postavljen na goli pod pored same utičnice. Tako je bilo najjednostavnije priključiti električni pokrivač.
– Trebalo bi da se popnete... ona bi se iznenadila da joj neko dođe...
Da se nađemo licem u lice, možda ni tada ne bi znala ko sam. Potpuno je zaboravila Malu princezu i sva nadanja koja je u mene polagala kada mi je dala taj nadimak. Nisam postala velika umetnica, na njeno očajanje.
– Možete li mi učiniti jednu uslugu?
Preturala je po velikoj kutiji i pružila mi jedan koverat.
– To je opomena za stanarinu. Ne usuđujem se da joj uručim, a u protivnom će me izbrusiti.
Uzela sam koverat i krenula preko dvorišta. U času kada sam stupila na vrata stepeništa A, osetila sam neki teret na srcu koji mi nije dao da dišem. Bilo je to stepenište sa cementiranim nogostupima i metalnim šipkama kao u školama ili bolnicama. Kroz veliko staklo svakog odmorišta probijala se mlečna, gotovo bela svetlost. Zaustavila sam se na prvom spratu. Sa obe strane hodnika po jedna vrata i jedna u sredini od istog, tamnog drveta sa imenima stanara. Pokušala sam da povratim dah, ali kako je teret bivao sve teži pobojala sam se da ću se ugušiti. Da bih se smirila, počela sam da razmišljam koje bi ime moglo da piše na njenim vratima. njeno pravo ili umetničko? Možda jednostavno: švabica ili Lažismrt. U vreme kada su mene zvali Mala princeza i kad sam se vraćala sama u stan kod Bulonjske šume, zadržavala sam se dugo u liftu. Da bi se prošlo kroz zastakljene vratnice, morala se otvoriti crna metalna rešetka. Bio je sav obložen ogledalima, sa crvenom kožnom klupicom i blistavom, okruglom plafonjerom. Kao neka soba. Toga se lifta najjasnije sećam.

Na odmorištu drugog sprata, ponovo sam osetila teret gušenja. Zato sam pokušala da dozovem u sećanje ono drugo stepenište sa veoma debelim crvenim tepihom i bakarnim šipkama. Na svakom spratu samo jedna velika dvokrilna vrata. Bela.
Osetila sam vrtoglavicu. Udaljavala sam se od ograde što je moguće više i gotovo se priljubila uza zid. Međutim, odlučila sam da se penjem do kraja. Ponovo sam začula glas gospođe Valadje – Verin glas – kako govori o devojčici: „Ona, potpuno sama, pravi noću krugove oko kuće... vežba se da se ne plaši više...” Dobro, i ja ću tako. Nastaviću da se penjem, stići ću pred vrata Lažismrti, i zvoniću odsečno sve dok ne dođe da mi otvori. A kada se vrata budu otvorila, tada ću povratiti hladnokrvnost i kazaću joj ravnodušnim glasom: „Ne bi trebalo da koristite elektični pokrivač... to je potpuno blesavo...” I posmatraću hladnim pogledom kako se od ljutnje njeno lice krivi i bledi. Sećam se da ona nije volela da joj se govori o nekim prozaičnim stvarima. Ali, to je bilo u vreme onog velikog stana kada je želela da ostane tajanstvena.
Popela sam se do četvrtog sprata. I tu je bilo troje vrata, ali je na njima boja bila oljuštena, kao i moleraj na prljavožutim zidovima. Gola, upaljena sijalica visila je sa plafona. Na vratima sa leve strane, na četvrtastom papiriću pričvršćenom lepljivom trakom, krupnim, neurednim rukopisom i crnim mastilom pisalo je: Bore.
Kao da se nisam popela stepeništem, već spustila na dno bunara. Bilo je potrebno dvanaest godina da bela dvokrilna vrata postanu ova stara, izguljena, osvetljena žmirkavim svetlom jedne sijalice i da se zlatasta pločica sa natpisom „Grofica Olga O’Doje” pretvori u papir iz školske sveske sa nažvrljanim, običnim „Bore”.
Stajala sam pred vratima i nisam zvonila. Kada sam se sama vraćala u veliki stan kod Bulonjske šume i zvonila, često nije bilo nikoga da mi otvori. Onda sam silazila i odlazila da telefoniram iz jednog kafea, malo niže u ulici. Gazda me je gledao sa naklonošću, gosti takođe. Izgledalo je da znaju ko sam. Biće da su se raspitali. Jednoga dana neko od njih je rekao: „To je ona mala iz broja 129.” Nisam imala para i nisu mi naplaćivali za poziv. Ulazila sam u kabinu, telefonski aparat pričvršćen na zid bio je previsok za mene, tako da sam morala da se podižem na vrhove prstiju da bih okrenula: Otej 15-28. Međutim, nije bilo odgovora u stanu grofice Olge O’Doje. Jedan časak sam bila u iskušenju da pozvonim. Bila sam gotovo uverena da bi mi otvorila. Prvo zato što je stan bio premalen da bi se zvonjava izgubila u daljini kao u onom mnoštvu soba u Otej 15-28. A onda, pošto joj više niko nije dolazio, nesumnjivo je vrebala i najmanju priliku da prekrati svoju samoću. Ili se možda još uvek nadala da će je posetiti čovek koji već neko vreme nije dolazio – onaj gospodin izgledom iz Severne Afrike... Mada je sasvim moguće da se ona nepristupačnost, koja ju je ponekad terala da se zatvara u svoju sobu i iščezava na nekoliko dana, nakon dvanaest godina samo još pogoršala.
Spustila sam koverat na otirač. Zatim sam brzo strčala niz stepenice i sa svakim spratom se osećla sve lakše, kao da sam ostavila za sobom veliku opasnost. U dvorištu sam se iznenadila što mogu da dišem. Kakvo olakšanje stati na čvrsto tle, na tako bezbedni trotoar... Maločas, pred onim vratima, bila je dovoljna samo kretnja, jedan korak i da potonem u kal.

*

Ostalo mi je još toliko sitnine da uzmem metro. U vagonu sam se gotovo srušila na sedište. Osećaj teškog umora i utučenosti smenio je euforično osećanje po izlasku iz zgrade. Nikako nisam uspevala da savladam loše raspoloženje iako sam uporno pokušavala da se urazumim i ponavljala sebi da nemam više nikakve veze sa tom ženom koju zovu Lažismrt i koja me ne bi prepoznala ni da

stanem pored nje. Tako sam propustila stanicu Nasion, gde je trebalo da presednem na drugu liniju, a kako sam ponovo teško disala, izašla sam na svež vazduh.
Obrela sam se pred Lionskom stanicom. Bio se spustio mrak, a kazaljke velikog časovnika pokazivale su pet sati. Poželela sam da sednem na voz i stignem sutradan zorom na jug. Nije sve u tome da izađem iz one zgrade i ne zvonim na vrata. Trebalo je što hitnije napustiti Pariz. Nažalost, nisam više imala novca za mesto u vozu. Nastojnici sam dala sve što mi je ostalo u kesici. Kakva glupa želja da plaćam dugove Lažismrti... Međutim, setila sam se da je ona, u velikom stanu kod Bulonjske šume, zvala samo mene kada joj nije bilo dobro. Nakon odsustvovanja od nekoliko dana, iskrsavala je otečena lica i zakrvavljenih očiju. Svaki put u isto doba dana. U pet po podne. I uvek na istom mestu. U salonu gde su tri stepenika presvučena krznom činila neku vrstu bine po kojoj je ona rasporedila jastučiće. Opružila bi se preko njih. Lice je skrivala rukama. A kada bi me začula da dolazim, govorila bi mi stalno istu rečenicu: „Masiraj mi stopala.” Kasnije, u Fosombron-la-Foreu, naglo sam se budila noću. Začula bih u snu njen promukli glas koji mi kaže: „Masiraj mi stopala.” Zatim bih još izvesno vreme verovala da sam i dalje u onom velikom stanu. I da sve ponovo počinje.
Nisam imala snage da siđem u metro. Bilo mi je lakše da se vratim pešice. Ali, bila sam toliko utonula u razmišljanje da sam hodala nasumice. Ubrzo zam opazila da se vrtim u krug nekim ulicama sa glomaznim zgradama koje su se ukrštale nedaleko od stanice. Potom sam, idući do kraja jednom od njih, izašla na Bulevar Didro odakle se mogla opaziti vreva putnika oko stanice i bleštavi natpis kafea Evropljanin.
Hotel Terminus. Pomislila sam da je trebalo da iznajmim sobu u ovom kraju. Kad čovek stanuje pored stanice, to mu potpuno izmeni život. Ima utisak da je stalno u prolazu. Nikada nije ništa konačno. Bilo koga dana može sesti na voz. Takve četvrti grada su otvorene prema budućnosti. A opet, veliki časovnik na stanici vraćao me je nečemu iz davne prošlosti. Mislim da sam baš na njemu naučila da gledam na sat, onda kad su me zvali Mala princeza. Već sam išla sama metroom, u to vreme. Linija je bila direktna od kapije Majo do Lionske stanice. četrnaest zaustavljanja koja sam brojala, s vremena na vreme, da ne bih pogrešila. Silazila na sam Lionskoj stanici, kao maločas. Kad se popnem do vrha stepenika, proveravam na velikom satu da li kasnim. On me je čekao na izlazu iz metroa. Ponekad i u bašti kafea Evropljanin. Bio je to moj ujak, brat ili polubrat moje majke. Bar ga je tako ona predstavljala. često sam je čula kako govori preko telefona: „Moj brat će se postarati o tome... Poslaću vam svoga brata...” Za vreme majčinog odsustvovanja, on se ponekad brinuo o meni. Ostajao je da spava u stanu. Izjutra me je vodio u školu. Ubrzo posle toga, išla sam sama, pa sve ređe... četvrtkom i nedeljom, odlazila sam metroom na Lionsku stanicu da se nađem sa njim. U početku je izjutra dolazio u stan po mene. Zatim mu je majka objasnila da nije potrebno da se muči jer mogu i sama da dođem metroom... Verujem da se nije usuđivao da joj se suprotstavi i da me je zato često sačekivao ispred zgrade, ne rekavši njoj ništa.
Bilo je to prvi put nakon dužeg vremena da sam ponovo prolazila tim krajem. Da li on još uvek stanuje ovde? Ostavljali bismo za sobom Lionsku stanicu, skretali levo u neku od onih uličica od malo pre. Našli bismo se na jednoj aveniji oivičenoj stablima. Tu smo ulazili u neku garažu koja je bila uvek prazna. Peli smo se stepenicama do vrata jednog stana. Prolazili smo kroz predsoblje kojim se stupalo u prostoriju sa trpezarijskim stolom u sredini. Nije nosio isto prezime kao moja majka iako su bili tobožnji brat i sestra. njegovo ime je bilo žan Boran. Odmah sam ga prepoznala na fotografiji iz kutije od biskvita. Na poleđini, njegovo ime je bilo zapisano olovkom.
Još uvek sam osećala onaj teret koji me guši. Mnogo bih volela da sam mogla da mislim na nešto drugo. Pa ipak je taj žan Boran bio dobar sa mnom. Nije on ružna uspomena kao moja majka. Kada sam stigla do Avenije Domenil, ona mi se učinila nalik na aveniju u kojoj se nalazila garaža. Zaputila

sam se njome i gledala na obe strane u potrazi za garažom. Zamolila bih da razgovaram sa
„gospodinom žanom Boranom”. Sigurna sam da bi me on, onakav, kakvog sam zadržala u sećanju, kao nekada lepo primio. A šta ako me ne prepozna? Trebalo bi ipak da me se seća. Da li je stvarno moj ujak? Jedno je sigurno, niko sem njega ne bi mogao dati odgovore na moja pitanja. Nažalost, uzalud sam razgledala fasade kuća sa leve i desne strane avenije, nisam ništa prepoznala. Nije bilo garaže. Nijedan orijentir. Jedne večeri, baš u kraju pored Lionske stanice, poveo me je u bioskop. Prvi put u mom životu. U bioskopskoj sali koja se meni učinila ogromna prikazivali su Raskršće strelaca, film u kojem smo, kratko vreme pre toga, moja majka i ja odigrale jednu malu ulogu. Kako se nisam prepoznala na platnu, čim sam začula svoj glas, zaključila sam da Mala princeza mora biti neka druga devojčica, a ne ja.
Da, pogrešla sam što sam razmišljala o tome, pa i o žanu Boranu. Nije on ništa skrivio, jedino što je činio deo moga života u ono vreme. Nije nipošto trebalo da se u tu nedelju zaputim pred vrata žene koju su nekada zvali švabica, a danas Lažismrt. Lutala sam besciljno i tražila da se nekako nađem na Bastilji odakle mogu da uzmem metro. Pokušavala sam da se smirim. Kroz koji trenutak, čim se vratim u svoju sobu, telefoniraću Moro – Badmajevu. U ovo nedeljno veče, sigurno je kod kuće. Predložiću mu da dođe da večera sa mnom u kafeu na Trgu Blanš. Ispričaću mu sve, govoriću mu o mojoj majci, o žanu Boranu, o stanu kod Bulonjske šume i devojčici koju su zvali Mala princeza. Ostala sam potpuno ista, kao da se ta Mala princeza, nepromenjena, zamrzla u nekoj santi leda. Stalno isti panični strah na ulici ili strah koji me trza iz sna oko pet sati izjutra. Ipak, bivalo je i dužih mirnih razdoblja kada se dešavalo da sve zaboravim. Ali sada, kada sam počela da sumnjam da je moja majka umrla, nisam znala šta da radim. Na plavoj uličnoj tabli, pročitala sam: Avenija Ledri Rolen. Ona je presecala jednu drugu u čijem se dnu ponovo mogla videti gromada Lionske stanice i osvetljeni časovnik. Hodajući u krug, vratila sam se na polaznu tačku. Stanica je bila kao magnet koji me privlači, kao znak sudbine. Treba, bez oklevanja, da sednem na voz i presečem mostove. Te su mi se reči najednom uvukle u svest i nisam više mogla da ih se otresem. Dale su mi još malo snage. Da, došlo je vreme da presečem mostove. Ali, umesto da se zaputim u pravcu stanice, produžila sam avenijom. Pre nego što se preseku mostovi treba ići do kraja, makar i da ne znaš tačno šta znači „do kraja”. Ulica je bila pusta, što nije neobično u nedelju, pred kraj dana. Međutim, kako sam se udaljavala, ona je postajala sve mračnija, kao da sam po noći stavila naočare za sunce. Pomislila sam da moj vid slabi. Nešto dalje, sa leve strane ulice, svetleo je natpis na jednoj apoteci. Nisam ga ispušala iz vida u strahu se da ne obretem u potpunom mraku. Dok bude blistao tim zelenim svetlom, moći ću da se upravljam po njemu. Plašila sam se da bi se mogao ugasiti pre nego što mu se približim. Bila je to dežurna apoteka na Aveniji Ledri Rolen. Napolju se bilo toliko smrklo da sam izgubila svaki pojam o vremenu, verujući da je mrkla noć. Unutra, jedna tamnokosa žena je sedela za pultom. Nosila je beli mantil i vrlo strogu punđu koja je odudarala od njenog blagog lica. Preslagala je hrpu parira i, s vremena na vreme, zapisivala nešto hemijskom olovkom sa zelenim poklopcem. Na kraju će opaziti da je posmatram, ali to je bilo jače od mene. Lice je imala toliko dugačije nego Lažismrt, drugačije barem od lica iz metroa ili onoga koje sam zamišljala iza vrata na četvrtom spratu... Izgledalo je nemoguće da bi bes mogao izobličiti takve crte ili da će sipati uvrede iskrivljenim ustima... Bilo je tako mirno, tako dražesno, pod onim blagim svetlom, toplim svetlom, poput onoga kakvo mi je bilo poznato iz večeri u Fosombron-la-Foreu... A da li je zaista bilo takvo? Odgurnula sam staklena vrata. Začulo se sitno, kristalno zvonce. Ona podiže glavu. Zaputih se prema njoj, mada nisam znala šta bih joj kazala.
– Nije vam dobro?
Nisam uspela da progovorim ni reč. I još uvek taj teret koji me je gušio. Ona mi priđe.

– Potuno ste bledi...
Pridržala me je za ruku. Biće da sam je uplašila. Međutim, moju ruku nije ispuštala.
– Dođite ovamo da sednete...
Povela me je u jednu prostoriju, iza pulta, u kojoj se nalazila stara kožna fotelja. Sela sam u fotelju, dok mi je ona rukom opipavala čelo.
– Nemate groznicu... međutim, ruke su vam ledene... šta nije u redu?...
Već godinama se nisam nikome ni na šta požalila. Sve sam zadržavala za sebe.
– Previše je komplikovano da vam to objasnim – odgovorila sam.
– Zašto? Ništa nije toliko komplikovano...
Briznula sam u plač. Nisam plakala od smrti moga psa. Ima tome dvanaestak godina.
– Nešto vas je potreslo nedavno? – upitala me je ona tihim glasom.
– Ponovo sam videla osobu za koju sam verovala da je umrla.
– Neko vama blizak?
– Nije to toliko važno – kazala sam joj pokušavajući da se nasmejem. – Umorna sam...
Ona se podiže. Začula sam kako tamo, u apoteci, otvara i zatvara neku fijoku. Ja sam još uvek sedela u fotelji i nisam pomišljala da ustanem i odem.
Vratila se u prostoriju. Bila je skinula svoj beli mantil i ostala u suknji i tamno sivom džemperu. Pružila mi je čašu na čijem se dnu topila šumeća tableta crvena boje ispuštajući mehuriće. Sela je na naslon fotelje, vrlo blizu mene.
– Sačekajte da se otopi...
Nisam mogla da odvojim oka od te crvene iskričave vode. Bila je fluorescentna.
– Šta je ovo? – upitala sam
– Nešto što će vam činiti dobro. Ponovo me je uzela za ruku.
– Da li su vam ruke uvek ovako hladne?
Načinom na koji je izgovorila „hladne”, naglašavajući tu reč, najednom me je podsetila na naslov jedne knjige iz koje mi je Frederik čitala po nekoliko stranica u Fosombronu pred spavanje: Deca zime.
Popila sam tečnost iz čaše u jednom gutljaju. Imala je gorak ukus. Ali, u detinjstvu, pila sam i mnogo gorče.
Vratila se u apoteku da donese još jednu nisku stolicu koju je postavila tako da mogu da na nju podignem noge.
– Opustite se. Izgleda da nemate nikakav smisao za uživanje.
Pomogla mi je da svučem kišni mantil. Potom je povukla rajsferšlus na mojim čizmama i lagano mi ih svukla. A onda mi je, sedeći na jednom od naslona fotelje, izmerila puls. U dodiru sa njenom rukom koja mi je stezala nadlanicu, osetila sam se bezbedno. Mislim da sam se spremala da zaspim i ta me je mogućnost ispunjavala prijatnošću kao onda kada su me časne sestre uspavale dajući mi da udišem eter. Bilo je to samo malo pre nego što ću se doseliti sa majkom u veliki stan kod Bulonjske šume. Bila sam u internatu jedne škole i ne sećam se više zbog čega sam čekala na ulici toga dana. Niko nije došao po mene. Kada sam se zaputila da pređem ulicu, jedan kamionet me je oborio. Bio mi je povređen članak na nozi. Položili su me u vozilo pokriveno ciradom i odvezli do neke kuće, nedaleko od škole. Stavili su me na krevet. Okružile su me časne sestre i jedna od njih se nagla nad mene. Imala je belu kornetu na glavi i podnosila mi je eter da udišem.
– Stanujete li u kraju?

Odgovorila sam joj da stanujem u blizini Klišija i da sam se baš spremala da se vratim kući metroom kada mi je pozlilo. Bila sam gotovo počela da joj pričam o svom odlasku u Vensen do stana Lažismrti, ali da bi ona mogla da razume, trebalo bi se vratiti daleko u prošlost, možda do popodneva kada sam čekala ispred škole – one škole čije bih tačne adrese volela da se setim. Kada su se svi vratili kućama i na trotoaru više nije ostao niko, školska vrata su se zatvorila. Ja sam i dalje čekala, međutim, uzalud. Zahvaljujući eteru nisam više osećala bol u nozi i potonula sam u san. Godinu ili dve kasnije, u kupatilu stana kod Bulonjske šume, pronašla sam istu takvu flašiću. njena tamnoplava boja me je neodoljivo privlačila. Svaki put, kada je moja majka prolazila kroz svoje krize i odbijala da vidi bilo koga tražeći da joj donosim u sobu hranu na poslužavniku ili masiram stopala, prinosila sam licu flašicu i udisala iz nje da se ohrabrim. Zaista predugačko da se ispriča. Bilo mi je draže da ostanem tu, mirna i opruženih nogu.
– Da li vam je bolje?
Nikada nisam srela osobu sa toliko dobrote, a tako odlučnu. njoj bi trebalo sve da ispričam. I to da su mi rekli da mi je majka umrla u Maroku. Kako sam sve više čeprkala po kutiji od biskvita, u mene se sve više uvlačila sumnja. Fotografije su bile prve koje su mi izazivale mučninu. Najviše ona na kojoj su, na navaljivanje moje majke, slikali i mene u studiju nedaleko od Jelisejskih polja. Zahtevala je to od fotografa sa kojim je pošla da napravi seriju snimaka. Vrlo jasno se sećam toga popodneva. Bila sam prisutna od početka. Fotografija me vraća odeći i pojedinostima koje su mi se urezale u pamćenje i, rekla bih, ostavile svoj beleg. široka majčina haljina od tila, tesna u struku, i pripijen somotski gornji deo sa velom koji joj je, pod onim bleštavim svetlom, davao lažni izgled vile. A ja, u svojoj haljinici, neuspelo čudo od deteta, namučena, mala cirkuska životinja. Pudlica. Kada sam nakon svih tih godina ponovo razgledala te fotografije, shvatila sam da me je ona gurnula na taj podijum samo da bi imala iluziju da može da počne od nule. Pošto ona nije uspela, došao je red na mene da postanem zvezda. Da li je stvarno umrla? Pretnja još lebdi. Međutim, trenutno sam imala sreću da budem pored nekoga kome ću sve kazati. Neće biti potrebe da govorim. Samo ću joj pokazati fotogragije.
Ustala sam iz fotelje. Stigao je momenat za priču, ali nisam znala od kog kraja da počnem.
– Sigurni ste da možete da stojite na nogama?
I dalje taj brižni pogled i taj tihi glas. Izašle smo iz sobe i ušle u apoteku.
– Trebalo bi da pođete lekaru, čini mi se da ste malokrvni. Gledala me je pravo u oči osmehujući se.
– Lekar će vam prepisati injekcije vitamina B12... Ali neću vam ih dati odmah... doći ćete kod mene...
Nastavila sam da stojim tu, pored nje. Odlagala sam čas kada ću morati da izađem iz apoteke i ostanem sama.
– Kako ćete se vratiti?
– Metroom.
U to doba dana uvek ima sveta u metrou. ljudi se vraćaju kućama iz bioskopa ili šetnji Velikim bulevarima. Nisam u sebi osećala snage za putovanje metroom do svoje sobe. Plašila sam se da bih ovoga puta mogla definitivno da se izgubim. A potom, ima i druga stvar: ako budem morala da presedam na šatleu nisam želela da se izložim opasnosti da naletim na žuti kaput. Sve bi počelo da se ponavlja na istim mestima, u isto vreme, sve od početka. Stalno u istom vrzinom kolu.
– Da vas ispratim?
Spasla mi je život u poslednjem trenutku.

Pogasila je svetla u apoteci i zaključala vrata. Natpis nad ulazom ostao je i dalje da svetli. Hodale smo jedna pored druge, a ja, stalno sama, skoro da nisam mogla poverovati plašeći se da ću se svakoga časa probuditi u svojoj sobi. Zavukla je ruke u džepove svog krznenog kaputa. Poželela sam da je uhvatim za ruku. Bila je viša od mene.
– O čemu razmišljate? Uhvatila me je za ruku.
Stigle smo do raskrsnice od maločas i zaputile se ulicom odakle sam, nešto pre toga, ugledala Lionsku stanicu i veliki sat.
– Mislim da ste previše dobri i da vam oduzimam vreme.
Okrenula se prema meni. Okovratnik krznenog kaputa ovlaš joj je dodirnuo obraz.
– Ma, ne, ne oduzimate mi vreme.
Zatim je malo oklevala pre nego što će reći:
– Baš sam se pitala imate li vi roditelje...
Odgovorila sam joj da imam majku koja stanuje u jednom predgrađu.
– A otac?
Moj otac? I on bi se, možda, mogao pronaći negde u predgrađu, u Parizu, ili daleko, u belom svetu. Ako nije odavno umro.
– Moj otac je nepoznat.
Rekla sam to nehajnim tonom plašeći se da je ne dovedem u nepriliku. A potom, nisam imala naviku da se ispovedam.
Ona je ćutala. Biće da sam je zbunila tim mračnim i tužnim pričama. Tražila sam neku veseliju pojedinost, neku vedriju notu.
– Ali, na moju sreću, podigao me je ujak koji me je mnogo voleo.
To nije bila potpuna laž. Godinu ili dve, žan Boran me je čuvao svakog četvrtka. Jednom me je poveo u Luna park na Aveniji Tron blizu svoga stana. Ujak? On je, zapravo, mogao biti i moj otac. Moja majka je skrivala istinu i toliko ulepšavala stvarnost kada smo stanovale kod Bulonjske šume... Nisam razumela šta je htela da kaže kada mi je jednoga dana saopštila da „ona ne podnosi prostakluk”. U vreme kada smo živele u onom velikom stanu, nije se zvala Suzan Šovjer. Bila je grofica Olga O’Doje.
– Ne bih želela da vas zamaram svojim porodičnim pričama.
Još uvek me je držala za ruku. Bile smo stigle do ulaza u metro na Lionskoj stanici. I eto, to je kraj. Ostaviće me tu, na stepeništu.
– Ispratiću vas taksijem.
Povukla me je prema stanici. Toliko sam se iznenadila da nisam našla načina ni da joj se zahvalim. Dužinom trotoara razvukao se dugačak red taksija. Vozač je čekao da mu kažemo adresu. Napokon kazah:
– Do Trga Blanš.
Zainteresovala se da li dugo stanujem u istom kraju, Ne, tek nekoliko meseci. Soba u jednoj maloj ulici. U nekadašnjem hotelu. Stanarina nije previsoka. A zatim, našla sam i posao... Taksi se kretao kejovima i ulicama pustim u to nedeljno veče.
– Imate i neke prijatelje, nadam se.
U tržnom centru „Troa kartije”, jedna koleginica, Miriel, upoznala me je sa nekolicinom ljudi sa kojima je izlazila subotom uveče. Neko kraće vreme i ja sam bila deo njihove grupe. Išli su u restorane i posećivali diskoteke. Prodavačice, mladići koji su počinjali da rade na berzi, u zlatarama ili automobilskim predstavništvima. I nekoliko poslovođa. Jedan od njih mi se učinio zanimljiviji od

ostalih, tako da sam prihvatila da izlazim sa njim. Pozivao me je u restorane i bioskop Monmartr 28, da gledamo stare američke filmove. Jedne večeri, posle bioskopa, odveo me je u hotel, nedaleko od šatlea, i ja sam mu se prepustila. Međutim, svi ti ljudi i izlasci ostavili su mi jedva neko bledo sećanje. Nisu igrali nikakvu ulogu u mom životu. Ne sećam se, čak, ni kako se tačno zvao taj tip. Zapamtila sam samo prezime: Vurlicer.
– Ne, nemam mnogo prijatelja – odvratih.
– Ne bi trebalo da ostajete tako sami... inače nećete biti u stanju da se odbranite od crnih misli...
Okrenula se prema meni i posmatrala me s osmehom u kojem je bilo pomalo zluradosti. Nisam se usuđivala da pitam koliko ona ima godina. Bila je desetak ili petnaest godina starija od mene. U istom životnom dobu kao moja majka kada smo živele u velikom stanu i slikale se za one dve fotografije, moju i njenu. Kakva blesava zamisao da ode u Maroko da umre! „Nije ona bila rđava žena”, govorila mi je Frederik onih večeri kada smo pričale o mojoj majci, „jednostavno, nije imala sreće...” Došla je u Pariz kao mala da bi učila klasični balet u školi pri Operi. To je bilo jedino što je želela. A onda je, zbog nezgode sa „člankom”, morala da napusti balet. Sa dvadeset godina plesala je u sumnjivim kabareima, kod Ferarija, u Belom mlinu, Preludiju, i drugim mestima o kojima sam slušala iz njihovih razgovora baš od one crnke koja majku nije volela, a koja je i sama tamo radila.
„Vidiš”, govorila mi je Frederik, „to sa njenim člankom, to ti je isto kao kad trkačkog konja koji se povredio ovedu na klanicu.”
Apotekarka sa nagnula prema meni i kazala: „Probajte da odagnate neraspoloženje. Zatvorite oči i razmišljajte o prijatnijim stvarima.” U tom trenutku nalazili smo se nedaleko od ulice Rivoli i Luvra i šofer taksija se zaustavio na semaforu mada nije bilo ni pešaka ni vozila. Desno od nas, svetlela je reklama nad ulazom u jedan džez klub, izgubljena među crnim fasadama kuća. Nije se više mogao pročitati naziv kluba zbog većeg broja pogašenih slova. Jedne nedeljne večeri i ja sam se u njemu zatekla sa društvom, u nekom podrumu gde su svirali neki stari muzičari. Da nije bilo nas te večeri, ne verujem da bi imali kome da sviraju. Kada sam oko ponoći izašla iz podruma sa onim tipom koji se prezivao Vurlicer, na mene se sručio sav teret samoće. Pusta Ulica Rivoli, januarska zima... Predložio mi je da pođemo u hotel. Već sam upoznala takve hotele sa strmim basamacima i mirisom truleži. Verujem da je to vrsta hotela u kakvom je posrnula i moja majka, kada je imala godina koliko i ja, jedne takve nedeljne večeri, dok se još zvala Suzan šovjer. Međutim, nije bilo razloga da se istorija ponovi. I zato sam pobegla. Trčala sam ispod svodova u Ulici Rivoli.

*

Zamolila sam šofera taksija da se zaustavi na Bulevaru Kliši, na samom uglu. Došao je čas rastanka. Obratila sam se apotekarki:
– Hvala što ste me ispratili.
Tražila sam bilo kakav izgovor da je zadržim. Napo-kon, još nije bilo kasno. Mogle smo i da večeramo u kafeu na Trgu Blanš. Ona preuze inicijativu:
– Volela bih da vidim gde stanujete.
Kada smo izašle iz taksija i zakoračile na ulicu, osetila sam čudnu lakoću. Prvi put sam prolazila tim putem u nečijoj pratnji. Noću, kada se vraćam sama i približavam uglu Ulice Kustu, naglo me osvaja utisak da napuštam sadašnje vreme i dolazim u kraj gde se vreme zaustavilo. Strahujem da neću više moći da prelazim granicu u obratnom smeru i da se vraćam natrag, na Trg Blanš, gde život teče. Već sam pomišljala da ću zauvek ostati zatočenica ove male ulice i one sobe kao Uspavana lepotica. Ali noćas, kada je neko pored mene, sve okolo se pretvara u bezazlen, kartonski dekor.

Hodale smo desnim trotoarom. Sada sam ja nju uhvatila za ruku. Nije izgledala začuđena što se nalazi ovde. Prošle smo pored jedne dugačke zgrade, a potom ispred kabarea čije je predvorje bilo u polumraku. Ona podiže glavu prema crnim slovima natpisa: Zaborav.
– Da li ste već bili ovde? Odgovorila sam joj da nisam.
– Ne izgleda baš veselo.
Kad prolazim u to doba pored Zaborava, strahujem da će me neko ugurati silom ili povući udisanjem u dubinu njegovog hodnika, gde više ne važe zakoni zemljine teže. Iz sujeverja, hodam uvek naspramnim trotoarom. Prethodne sedmice, sanjala sam kako sam ipak ušla u Zaborav. Sedela sam u mraku. Jedan reflektor se upalio i bacio hladno, belo svetlo na malu pozornicu u sali u kojoj sam sedela za jednim okruglim stolom. Svud oko mene, za drugim stolovima, sedelo je mnoštvo sablasno ukočenih muškaraca i žena koji su, to sam znala, svi bili mrtvi. Probudila sam se poskočivši. Verujem i sa krikom.
Bile smo stigle pred broj 11 Ulice Kustu.
– Videćete... nije baš veliko... a bojim se i da sam ostavila sobu u neredu...
– To nema nikakve veze.
Neko je bio tu da me zaštiti. Nisam se više ničega stidela ni bojala. Išla sam ispred nje stepeništem i hodnikom, ona više ništa nije pitala. Kretala se za mnom mirno, kao da poznaje put.
Otvorila sam vrata i upalila lampu. Srećom, krevet je bio pospremljen, moja odeća složena u plakar. Samo je kaput bio okačen o prozorsku kvaku.
Ona se zaputila prema prozoru. Obratila mi se još uvek onim tihim glasom:
– Dopire li mnogo buke sa ulice?
– Ne, nimalo.
Nešto niže, video se ugao Ulice Puže, jedne vrlo kratke ulice koju često koristim kao prečicu do Trga Blanš. U njoj se nalazio i jedan bar, Kanter, čija je drvena fasada obojena u žuto. Jedne večeri, vrlo kasno, ušla sam u taj bar da kupim cigarete. Dva crnomanjasta muškarca pila su za barom sa jednom ženom. A za stolom u dnu sale, nekolicina drugih igrala je karte u veoma napetoj tišini. Rekoše mi da je konzumacija obavezna ako želim svoju kutiju cigareta, a kad je jedan od onih tipova poručio za mene viski, popila sam ga naiskap da što pre izađem. Raspitivao se da li „živim sa roditeljima”. Zaista je taj bar bio vrlo neprijatno mesto.
Naslonila se čelom na staklo. Rekla sam joj da pogled nije naročito lep. Ona je primetila da nemam zavese ni kapke na prozorima. Zar mi ne smeta da spavam? Razuverila sam je. Ne trebaju mi zavese. Jedina stvar koja bi bila korisna je fotelja ili, pak, samo jedna stolica. Međutim, do sada me niko nije posetio.
Sela je na ivicu kreveta. želela je zna da li se osećam bolje. Da, stvarno mnogo bolje otkako sam iz daljine ugledala svetleći natpis na apoteci. Bez takvog orijentira, ne znam šta bi bilo sa mnom.
želela sam da joj predložim da večeramo na Trgu Blanš. Međutim, nisam imala dovoljno novca da platim za obe. Ona će otići i ja ću se opet naći sama u sobi. To mi je izgledalo nepodnošljivije nego maločas kada sam se uplašila da ćemo se rastati kad siđemo iz taksija.
– A kako vaš posao? Ide li dobro?
Ne znam da li mi se činilo ili se stvarno brinula za mene.
– Radim sa jednim prijateljem – odgovorila sam. – Prevodimo emisije koje se emituju na stranim radio stanicama.
Kako bi reagovao Moro – Badmajev da je mogao da čuje ovu laž? Međutim, zaista nisam imala nikakve želje da joj pričam o agenciji Tejlor, o Veri Valadje, njenom mužu ili devojčici. Ove večeri

ta mi je tema ulivala strah.
– Govorite li mnogo stranih jezika?
U njenim očima se čitalo poštovanje. Koliko bih volela da to nije bila samo laž.
– Moj prijatelj ih dobro govori... Ja sam još uvek studentkinja škole za istočne jezike... Studentkinja. Ta me je reč oduvek oduševljavala, ali su izgledi da to postanem bili vrlo mali.
Verujem da švabica nije imala ni četiri razreda osnovne škole. Pravila je pravopisne greške koje se nisu mnogo primećivale zbog njenog krupnog rukopisa. A eto, i ja sam u četrnaestoj godini napustila školu.
– Dakle, tako, vi studirate?
Izgledalo je da joj se to dopada. Htela sam da je još malo ohrabrim. Dodala sam:
– Ujak mi je savetovao da se upišem u školu za istočne jezike. On sam je profesor.
Stvorila sam sebi sliku jednog stana u studentskoj četvrti koju inače slabo poznajem i koju smeštam negde oko Panteona. Moj ujak, za radnim stolom osvetljenim lampom, čita nešto o prošlosti.
– šta predaje vaš ujak?
Osmehivala se. Kako je moguće da je naivno poverovala u ovu laž?
– Predaje filozofiju.
Pomislila sam na čoveka po imenu žan Boran sa kojim sam provodila svaki četvrtak u vreme kada sam živela u onom velikom stanu, svog pravog ili tobožnjeg ujaka. Zabavljalo nas je da slušamo odjeke svojih glasova u prostranoj, praznoj garaži. Bio je mlad i govorio je s pariskim naglaskom. On me je poveo da vidim Raskršće strelaca. Vodio me je i u Luna park na Aveniji Tron, u blizini garaže. Nosio je iglu za kravatu, a na desnoj ruci narukvicu koju je navodno dobio od moje majke. Zvao ju je „Suzan”. Da li bi on mogao da razume zašto sam kazala da je profesor filozofije? I zbog čega sam slagala? A posebno ženu koja je toliko dobronamerna.
– Sada ću vas ostaviti da spavate...
– Ne biste li mogli noćas da ostanete kod me?
To je izgledalo kao da neko govori u moje ime. I sama sam se začudila da sam se usudila.
Postidela sam se. Ona nije ni trepnula.
– Plašite se da ostanete sami?
Sela je na ivicu kreveta, pored mene. Gledala me je pravo u oči, ali je taj pogled bio mnogo blaži od onoga kojim me je posmatrala majka sa slike Tolje Sugurova.
– Ostaću, ako to može da vam pomogne.
I jednim potpuno prirodnim pokretom, gotovo umorno, počela da svlači svoje cipele. Reklo bi se da je istu kretnju ponavljala svako veče, u isto vreme, u ovoj istoj sobi. Potom se opružila na krevetu, ne skidajući krzneni kaput. Ja sam ostala da sedim nepomično na ivici kreveta.
– Trebalo bi da postupite kao ja... Potreban vam je san ...
Legla sam pored nje. Nisam znala šta bih joj rekla ili, bolje rečeno, bojala sam se da bi ona, ako bilo koja reč odjekne lažno, mogla da promeni mišljenje, ustane i napusti moju sobu. I ona je ćutala. U blizini se začula muzika, kao da dolazi odozdo, ispred zgrade. Neko je svirao neki udarački insrtument. Zvuk je bio tužan i prodoran.
Mislite li da ova muzika dopire iz kabarea Zaborav, zapitala je ona. Potom je prsnula u smeh. Naglo je nestalo svega što mi je izazivalo mučninu i teralo me da strahujem kako se nikada neću osloboditi zlog udesa koji me prati od malih nogu. Jedan muzičar sa tankim, ufitiljenim brkovima lupkao je po svom ksilofonu. Zamišljala sam prizor iz Zaborava pod jakom svetlošću reflektora. čovek u odelu kočijaša diližanse pucketa bičem i najavljuje prigušenim glasom:
– A sada, gospođe i gospodo, predstavljamo vam Lažismrt!

Svetlo polako poče da trne. Najednom, pod snopom iz reflektora, pojavljuje se žena u žutom kaputu, onakva kakvu sam videla u metrou. Lagano prilazi ivici pozornice. Muzičar sa šiljatim brkovima nastavlja da udara palicama po svom instrumentu. Ona pozdravlja gledaoce podignutom rukom. Ali, gledalaca tu nema. Samo, za okruglim stolovima, ukočene prilike slične mumijama.
– Da – odgovorila sam joj – muzika nesumnjivo dopire iz Zaborava.
Zatim je upitala da li može da ugasi lampu na noćnom stočiću sa njene strane.
Svetleća reklama sa garaže bacala je na zid iznad nas svoje svagdašnje odsjaje. Zakašljala sam se. Ona mi se približi. Stavila sam glavu na njeno rame. Nežni dodir krzna polako je udaljavao moju strepnju i crne misli. Mala princeza, Lažismrt, švabica, žuti kaput... To su bili istrošeni rekviziti nečijeg tuđeg života. Odbacila sam ih kao preteško odelo i sedlo koje me vrlo dugo teraju da nosim, iako me sve to guši. Osetila sam njene usne na čelu.
– Nimalo mi se ne dopada kako kašljete – reče mi ona tihim glasom. – Mora da ste se prehladili u ovoj sobi.
To je bilo tačno. Zima je na pragu, a centralnog grejanja još nije bilo.

Otišla je sutradan, vrlo rano. A ja sam se, toga dana, spremala da pođem u Neji da čuvam devojčicu. Oko tri sata popodne, pozvonila sam na vratima kuće Valadjeovih. Vera Valadje je došla da mi otvori. Izgledala je iznenađena što me vidi. Reklo bi se da sam je probudila i da se obukla u velikoj žurbi.
– Nisam znala da dolazite i četvrtkom.
Kada sam je upitala da li je devočica kod kuće, odgovorila je da nije. Još se nije bila vratila iz škole. Ali, bio je četvrtak, dan kada nema nastave. Međutim, kako mi je objasnila, svakoga četvrtka devojčice iz internata igraju se čitavo popodne u dvorištu, pa je i ona ostala sa njima. Primetila sam da Vera Valadje nije nikada svoju kćer zvala po imenu, kao ni njen muž. I jedno i drugo su govorili
„ona”. A kada su želeli da je pozovu, rekli bi joj samo: „Gde si? šta radiš? „njeno ime se nikada nije pojavilo na njihovim usnama. Nakon svih tih godina, ni ja sama više ne bih mogla da kažem kako se zvala. Zaboravila sam, a pitam se da li sam ikada i znala.
Uvela me je u sobu u prizemlju iz koje je gospodin Valadje imao običaj da telefonira sedeći na ivici radnog stola. Zbog čega je poslala kćer u školu sa devojčicama iz internata onoga dana kada nema nastave? Nisam mogla da se uzdržim a da je to ne upitam.
– Ona mnogo voli da se igra tamo četvrtkom popodne...
Nekada je i moja majka izgovarala sličnu rečenicu i to uvek u okolnostima kada sam ja, u očajanju, morala da udišem eter iz flašice.
– Možete otići malo kasnije po nju... A inače, ona će biti srećna ako bude mogla da se vrati sama... a sada me izvinite...
Glas i crte njenog lica izražavale su veliku zbunjenost. Izašla je hitro i ostavila me u onoj prostoriji bez ijedne stolice. Bila sam u iskušenju da sednem na ivicu stola kao što čini gospodin Valadje. Bio je to jedan masivni pisaći sto od svetlog drveta sa dve fijoke sa svake strane i radnom površinom presvučenom kožom. Nije bilo ni lista papira, ni traga neke olovke na stolu. Ničeg osim telefona. Gospodin Valadje je možda imao običaj da slaže svoja dokumenta u fijoke. Nisam mogla da odolim radoznalosti pa sam, jednu za drugom, otvorila i zatvorila sve fijoke. Sve su bile prazne, osim što se na dnu jedne od njih našlo nekoliko posetnica na ime „Mišela Valadjea”, sa adresom koja nije ova u Nejiu.
Prasak neke svađe dopro je do mene sa stepeništa. Prepoznala sam gospođu Valadje i iznenadila se začuvši njen vrlo nepristojni rečnik, iako joj je, na momente, glas postajao plačan. Jedan muški glas joj je odgovarao. Prošli su pored širom otvorenih vrata. Glas gospođe Valadje je sada već zvučao mirnije. Nastavili su da, vrlo tiho, razgovaraju u predvorju. Vrata su se zatim zalupila, a ja sam, kroz prozor, ugledala kako se udaljava jedan prilično sitan, mlađi čovek, tamne kose, sa kožnom jaknom i maramom oko vrata. Ona se vratila u radnu sobu.
– Izvinite me što sam vas ostavila samu...
Kada mi je prišla, osetila sam po njenom pogledu da želi da me nešto zamoli.
– Da li biste mogli da mi pomognete da malo pospremim?
Povukla me je ka stepeništu i popele smo se na sprat. Ušle smo u veliku sobu sa vrlo širokom i vrlo niskom posteljom u dnu. Bio je to jedini komad nameštaja u prostoriji. Krevet je bio neraspremljen, a na noćnom stočiću stajao je poslužavnik sa dve čaše i otvorenom flašom šampanjca. Zapušač se jasno video nasred sivog tapisona. Smaknut prekrivač visio je u podnožju kreveta. čaršavi su bili izgužvani, jastuci razbacani po krevetu na koji su neuredno bili bačeni jedan svileni, muški kućni ogrtač, tamnoplave boje, kombinezon i čarape. Na podu, pepeljara prepuna opušaka.
Gospođa Valadje pođe da otvori oba prozora. Osećala se pomalo otužna mešavina parfema i svetlog duvana, kao i mirisi tela koja su dugo ostala u istoj sobi i istom krevetu.

Uzela je kućni ogrtač i rekla:
– Treba da ga okačim u plakar svoga muža.
Kada se vratila, upitala je mogu li da joj pomognem da namesti krevet. Dok je zatezala čaršave i pokrivač, brzim i odsečnim pokretima kao da se bojala da će je neko iznenaditi, imala sam muke da je sledim. Kombinezon i čarape strpala je pod jastuk. Kada smo završile sa nameštanjem krevetskog prekrivača, njen pogled se spustio na poslužavnik.
– Oh... ovo sam potpuno zaboravila...
Uzela je flašu od šampanjca sa obe čaše i otvorila plakar u kojem su bili poređani parovi cipela. Nikada ih nisam videla u tolikom broju. Salonke svih boja, baletanke, čizme... Flašu i čaše gunula nakraj najviše police i zatvorila plakar. Poput nekoga ko u velikoj brzini sakriva kompromitujuće predmete pre nego što stigne policija. Preostala je još samo pepeljra i zapušač sa flaše šampanjca. Sagnula sam se da ih pokupim. Ona mi ih ote iz ruku i požuri u kupatilo, čija su vrata bila otvorena. Odande se začuo šum vodokotlića.
Pogledala me je pravo u oči nekim čudnim pogledom. Verujem da je htela još nešto da mi kaže, ali nije imala vremena. Kroz otvorene prozore, već je dopirao zvuk dizel motora. Nagnula se kroz prozor. Stajala sam tik uz nju. Pred kućom, gospodin Valadje je izlazio iz taksija. Nosio je putnu torbu i crnu kožnu tašnu.
Kad smo sišle da mu se pridružimo, već je telefonirao sedeći na pisaćem stolu i mahao nam rukom. Potom je spustio slušalicu. Gospođa Valadje ga je zapitala da li je dobro putovao.
– Ne baš tako dobro, Vera.
Ona klimnu glavom zamišljenog izgleda.
– Ali ti si, ipak, mirniji?
– Uglavnom da, ali uvek ima sitnica koje škripe. Zatim se okrenuo prema meni i osmehnuo se.
– Danas nije u školi?
Govorio je o svojoj kćeri, ali je delovao kao da ga to uopšte ne zanima već da pita samo iz pristojnosti prema meni.
– Ostavila sam je u školi sa devojčicama iz internata – reče mu gospođa Valadje.
Gospodin Valadje skide svoj marinsko plavi kišni mantil i stavi ga preko putne torbe, pokraj pisaćeg stola. njegova žena je objašnjavala kako sam se upravo spremala da pođem u školu po devojčicu.
– Znate, ona može vrlo lako i sama da se vrati...
Glas mu je bio blag i bez prestanka se smeškao. Sve u svemu, i on se slagao sa mišljenjem svoje žene.
– Ima jedna stvar u vezi sa našom kćeri o kojoj bismo voleli da porazgovaramo sa vama – obrati mi se gospođa Valadje. Ona želi da dobije psa.
Gospodin Valadje je i dalje sedeo na ivici svog pisaćeg stola. Ravnomerno je klatio nogom. Gde bi uopšte mogli da sednu ljudi koje on prima u svojoj radnoj sobi? Možda im je nudio stolice na rasklapanje? Imala sam, međutim, utisak da tu nikada niko nije dolazio.
– Trebalo bi da joj nekako objasnite da je to nemoguće – kazala je Vera Valadje. Izgledalo je da je izbezumljuje pomisao da neki pas bude doveden u kuću.
– Možete li joj to objasniti kad se vrati?
U njenom pogledu se čitalo toliko zabrinutosti da nisam mogla odbiti da kažem:
– Hoću, gospođo.
Nasmešila mi se. Očigledno sam je rasteretila velike muke.

– Zamolila sam vas već da me ne oslovljavate sa gospođo, nego Vera. Stajala je pored svoga muža, nalonjena na pisaći sto.
– Uostalom bilo bi jednostavnije da nas oboje zovete po imenima, Vera i Mišel. I njen muž se smešio. Stajali su tu pored mene, oboje još mladi, svežih lica.
Zla sudbina i ružna sećanja su se za mene svodila samo na jedno lice, na lice moje majke. Devojčica je morala da se bori sa njih dvoje, sa njihovom svežinom i osmesima kakvi mogu da iznenade na licima prestupnika koje nikada nisu kaznili.
Gospodin Valadje je iz džepa na sakou izvadio cigaru i pripalio je upaljačem. Povukao je dim koji je zatim počeo zamišljeno da izbacuje. Naposletku se okrenuo prema meni.
– Računam na vas u vezi sa tom pričom o psu.

*

Odmah sam je ugledala. Sedela je na klupi i listala slikovnicu. Okolo je, po dvorištu, bilo rasuto dvadesetak devojčica iz intrenata, jedva nešto starijih od nje. Ona im nije posvećivala ni najmanju pažnju i čekala je kao da ne zna zbog čega je tu. Iznenadila se videvši da dolazim rano po nju.
Zaputile smo se Ulicom Ferm.
– Da li moramo odmah da se vratimo kući? – pitala je ona.
Kada smo stigle do ugla ulice, krenule smo prema delu Bulonjske šume u kojem su zasađeni borovi. Bilo je zaista neobično hodati u tom novembarskom predvečerju medu stablima koja podsećaju na leto i more. Kada sam imala godina koliko ona, ni ja nisam volela da se vratim kući. Da li se uopšte mogao i nazvati kućom onaj ogromni stan u kojem sam se obrela sa majkom i ne shvatajući kako? Prvi put kada me je tamo odvela pomislila sam da u njemu žive njeni prijatelji i začudila se kada mi je isto veče, čim smo ostale same, kazala: „A sada da ti pokažem tvoju sobu.” Kasnije, pred spavanje, stvarno sam se uplašila. U toj velikoj, praznoj sobi sa preširokim krevetom, ništa drugo nisam mogla očekivati sem da se neko pojavi da me zapita šta tu tražim. Kao da sam pogađala da nas dve nemamo prava da se nastanimo na tom mestu.
– Da li dugo živiš u onoj kući? – upitala sam devojčicu.
Doselili su se početkom godine. Ali, nije se sećala gde je živela pre toga. Kada sam prvi put došla kod Valadjeovih, iznenadile su me prazne prostorije koje su me podsetile na stan u kojem sam živela sa majkom, kada sam bila u istom uzrastu. Sećam se da je na kuhinjski zid bila pričvršćena tabla sa svetlećim lampicama i nekim belim pločicama na kojima je pisalo crnim slovima:
„Trpezarija”, „Radna soba”, „Ulaz”, „Dnevna soba”... i, kako sam još mogla pročitati: „Dečija soba”. Ko su bila ta deca? Kao da su se svakog časa mogla vratiti da me pitaju zbog čega spavam u njihovoj sobi.
Noć se spuštala, ali devojčica je odlagala povratak kući. Bile smo se udaljile od roditeljskog doma, a da li je to zaista bio njihov dom? Sada, dvanaest godina nakon onog doba, ko još zna da je i moja majka stanovala u neposrednoj blizini šume, na Aveniji Malakof? Taj stan nije bio naš. Ja sam tek kasnije razumela da je ona tamo boravila u odsustvu pravog vlasnika. Frederik i jedna od njenih prijateljica razgovarale su o tome jedno veče za vreme obeda, u Fosombronu, kada sam i ja sedela za stolom. Neke reči se urežu u dečije pamćenje, pa ako ih ne razumeju tada, razumeće ih dvadeset godina kasnije. Donekle kao priča o neeksplodiranim granatama kojih je trebalo da se čuvamo, kako su nam u Fosombronu govorili. Izgleda da su dve ili tri od njih, zaostale na švabinom pašnjaku posle rata, pretile da eksplodiraju nakon toliko vremena.

Razlog više da se plašiš. Ali, mi nismo mogli odoleti da se ne zavlačimo u to divlje šipražje gde smo se igrali žmurke. Frederik je otišla da pokuša da iz stana pokupi neke stvari koje je moja majka polazeći zaboravila.
Stigle smo do obale malog jezera gde zimi ljudi dolaze na klizanje. Bio je lep smiraj dana.
Drveće se ocrtavalo spram plavog i crvenkastog neba.
– Čula sam da bi želela da imaš psa?
Ona je bila zbunjena kao da sam izdala njenu tajnu.
– Tvoji roditelji su mi to kazali.
Namrštila se i napućila usta. Potom je požurila da mi saopšti:
– Ali oni ne žele psa.
– Probaću ja da razgovaram sa njima. Možda će na kraju pristati.
Ona mi se nasmešila. činilo se da ima poverenja u mene. Poverovala je da bih mogla da ubedim Veru i Mišela Valadje. Ja nisam gajila takvu iluziju. To dvoje su bili isto toliko nepopustljivi koliko i švabica. To sam osetila od početka. Sa Verom je odmah bilo jasno. To nije bilo njeno pravo ime. Ni on se, po mom mišljenju, nije zvao Mišel Valadje. Izgleda da je koristio više imena. Uostalom, na onoj posetnici je stajala neka adresa koja nije njegova. Pitala sam se da nije još prepredeniji i opasniji od svoje žene.
Sada, kada je trebalo da se vratimo, zažalila sam što sam joj ulivala lažnu nadu. Pošle smo jahačkom stazom da izbijemo kod Zoološkog vrta. Uverena sam bila da Vera i Mišel neće odstupiti ni za dlaku.
On nam je otvorio vrata. Međutim, odmah se zatvorio u svoju radnu sobu u prizemlju ne uputivši nam ni reč. Odatle su se začuli vrlo žestoki odjeci glasova. Gospođa Valadje – Vera – urlala je, međutim, nisam mogla razumeti šta govori. njen i njegov glas su se mešali kao da je svaki hteo da nadjača onaj drugi. Devojčica je širila oči. Plašila se, ali sam pogađala da se skoro privikla na taj strah. Pošto je stajala u onom predsoblju nepomično, kao ukopana, trebalo je da je negde sklonim. Samo, gde? Malo zatim, gospođa Valadje je izašla iz radne sobe i izgledajući smirenije stala da nas ispituje:
– Da li je šetnja bila prijatna?
Opet je nalikovala onim hladnim i tajanstvenim plavušama koje se nečujno kreću u starim američkim filmovima. A potom je izašao i gospodin Valadje. I on je takođe delovao staloženije. Nosio je elegantno crno odelo, ali mu se, na jednom obrazu, protezala velika ogrebotina, bez sumnje trag noktiju. Možda Verinih? Bili su joj prilično dugački. Stajali su jedno pored drugog u širom otvorenim vratima, sa svežim licima prestupnika koji su ostali nekažnjeni u nedostatku dokaza. Reklo bi se da zauzimaju pozu sa slikanje, ali ne za kartoteku, već za snimak kakav prave zvanice pred ulazom na svečani prijem.
– Gospođica ti je objasnila ono o psu? – zapitkivala je Vera Valadje rasejanim glasom koji nije podsećao na onaj iz Ulice Due, gde je rekla da je odrasla. Ali, pod jednim drugim imenom.
– Pas je stvarno umiljat... Ali toliko prlja...
Mišel Valadje je dodao istim tonom kao i njegova žena:
– Mama ima pravo... zaista ne bi bilo dobro da imamo psa u kući...
Glas Vere Valadje se promenio. Odjednom se u njemu osetio prizvuk neke gorčine. Možda je već počela da razmišlja o danu koji nije tako daleko – jer godine brzo prolaze – kada će njena kćer već odrasti a ona, Vera, lutati kao ukleta hodnicima metroa u nekom žutom kaputu.
Devojčica nije progovarala. Samo je i dalje gledala razrogačenih očiju.
– Psi prenose bolesti, znaš... – reče joj gospodin Valadje. – A zatim, pas hoće i da ujede.

U tom času je skoro imao pogled begunca i čudan način govora nekog preprodavca koji je primetio kako se u daljini pojavljuje policija.
Bila sam na muci zbog svog ćutanja. Rado bih uzela devojčicu u zaštitu, ali nisam želela da se razgovor još zaoštri i da se ona uplaši. Ipak, nisam se mogla obuzdati da ne pogledam pravo u oči Mišela Valadjea i ne kažem mu:
– Vi ste se povredili, gospodine?
I dodirivala sam prstom svoj obraz na mestu gde se videla ogromna ogrebotina. Promucao je:
– Nisam... zašto?
– Trebalo bi da dezinfikujete... To je isto kao kad vas ujede pas... Mogli biste dobiti besnilo...
Ovoga puta, videla sam jasno kako gubi hladnokrvnost. I Vera isto tako. Počeli su da me gledaju sa nepoverenjem. Pod prejakim svetlom lustera u predvorju, sada su ličili samo na dvoje izgubljenih, sumnjivih ljudi, uhvaćenih u nekoj raciji.
– Mislim da već kasnimo – rekla je ona okrenuvši se svome mužu.
Glas joj je ponovo postao hladan. Mišel Valadje je pogledao na ručni sat i saopštio istim, lažno nehajnim, tonom:
– Da, trebalo bi da krenemo... Ona se obratila devojčici:
– U frižideru ima jedan režanj šunke za tebe. Mi ćemo se verovatno vratiti kasno...
Devojčica mi se približila, uzela me za ruku i čvrsto je stegla kao osoba koja traži da je vode po mraku.
– Biće bolje da vi sada pođete – rekla mi je Vera Valadje. – Ona mora da se navikne da ostaje sama.
Uhvatila je kćer za ruku i povukla je prema sebi.
– Gospođica sad kreće. Ti ćeš večerati i pravo u krevet!
Devojčica me je gledala širom otvorenim očima koje su delovale kao da ih više ništa ne može iznenaditi. Mišel Valadje je zakoračio prema njoj tako da se ona, opkoljena roditeljima, više nije mogla pomeriti.
– Doviđenja do sutra – rekoh ja.
– Doviđenja!
Izgledalo je, međutim, da nije mnogo poverovala.

*

Na ulici, sela sam na klupu na stazi koja vodi u Zoološki vrt. Ne znam šta sam tu čekala. Malo zatim, videla sam kako gospodin i gospođa Valadje izlaze iz kuće. Ona je nosila krzneni ogrtač, a on svoj marinsko plavi kaput. Hodali su na izvesnom rastojanju jedno od drugog. Kada su stigli do crnog automobila, ona se smestila pozadi, a on za volanom kao da je njen šofer. Kada je automobil nestao u Aveniji Madrid, pomislila sam da nikada neću ništa saznati o tim ljudima, njihovim pravim imenima i pravim prezimenima, o razlozima zbog kojih bi jedan zabrinut izraz ponekad minuo pogledom gospođe Valadje, kao ni zbog čega nije bilo stolica u radnoj sobi gospodina Valadjea na čijim je posetnicama pisala tuđa adresa. A devojčica? Ona bar nije bila zagonetka za mene. Pogađala sam šta može da oseća. I ja sam bila takvo dete.
U njenoj sobi, na drugom spratu, upalilo se svetlo. Skoro da sam bila u iskušenju da pođem da joj pravim društvo. činilo mi se i da vidim njenu senku na prozoru. Ali, nisam pozvonila. U to vreme je

meni samoj bilo toliko loše da nisam imala snage da nekome pomažem. A zatim, ta priča sa psom me je podsetila na jedan događaj iz moga detinjstva.
Hodala sam do kapije Majo i laknulo mi je kada sam ostavila za leđima Bulonjsku šumu. Dok je bio dan, osećala sam se još koliko toliko dobro, sa devojčicom, pored Klizačkog jezara. Ali, kada se spustio mrak, javilo mi se neko osećanje pustoši još mnogo užasnije od vrtoglavice na trotoaru Ulice Kustu, pred ulazom u Zaborav.
Sa moje desne strane, prva stabla Bulonjske šume. Jedne novembarske večeri jedan pas se izgubio u toj šumi i to mučno sećanje će me pratiti do kraja života u trenucima kad mi je najteže. U besanim noćima i danima samoće. U dugim letnjim časovima. Trebalo bi da objasnim devojčici koliko su opasne te priče o psima.
Kada sam to popodne ušla u dvorište i kada sam je videla na klupi, pomislila sam na jedno drugo školsko dvorište. Bila sam u istom uzrastu kao ona i, u tom drugom dvorištu, bilo je takođe starijih devojčica iz internata. One su se starale o nama. Svakog jutra, pomagale su nam u oblačenju, a svako veče da se umivamo. Krpile su našu odeću. Moja velika devojčica zvala se Tereza, kao i ja. Smeđokosa i plavooka, imala je nešto istetovirano na ruci. U mom sećanju, pomalo liči na apotekarku. Druge devojčice, pa i časne sestre su je se pribojavale, ali je sa mnom uvek bila nežna. Krala je crnu čokoladu iz kuhinjske ostave i donosila mi je, noću, u spavaonicu. Danju me je ponekad dovodila u radionicu, pored kapele u kojoj su one učile da peglaju.
Jednoga dana, majka je došla po mene. Uvela me je u neki automobil. Smestila sam se pored nje, na prednje sedište. čini mi se da mi je kazala da se više neću vraćati u taj internat. Na zadnjem sedištu je bio jedan pas. A automobil je bio parkiran gotovo na istom mestu gde me je nešto ranije oborio onaj kamionet. Internat se, pretpostavljam, nalazio u blizini Lionske stanice. Sećam se da smo onih nedelja, kada me je Žan Boran čekao pred internatom, išli pešice do njegove garaže. A i onoga dana kada me je majka povezla kolima u kojima je bio pas, prošle smo pored Lionske stanice. U to vreme pariske ulice su bile puste i meni se činilo da se jedino mi vozimo u kolima.
Toga dana sam prvi put došla sa njom u veliki stan kod Bulonjske šume i ona mi je pokazala moju sobu. Pre toga, kada me je u retkim prilikama Žan Boran odvodio da je posetim, vozili smo se metroom do Etoala, pošto je ona još uvek stanovala u hotelu. njena soba je bila manja od moje u Ulici Kustu. Pronašla sam u metalnoj kutiji jedan telegram koji joj je bio upućen na taj hotel, na njeno pravo ime: Suzan Šovjer, Hotel San Remo, Ulica Armaje, broj 8. Svaki put bih se umirila kad otkrijem neku od adresa tih mesta na koja sam zadržala samo nejasna sećanja, ali koja su se neprekidno ponavljala u mojim strašnim snovima. Da znam gde se tačno nalaze i da mogu ponovo da vidim njihove fasade, sigurna sam da mi ne bi više pretila.
Taj pas. Crna pudlica. Od početka je spavao u mojoj sobi. Moja majka se nikada nije starala o njemu i kad danas razmislim, bila je isto toliko nesposobna da se brine o jednom psu, koliko i o detetu. Nesumnjivo ga je dobila od nekoga na polon. Za nju je on bio nešto kao igračka koje se vrlo brzo zasitila. Još uvek se pitam kojom smo se igrom slučaja taj pas i ja našli zajedno u kolima. Sada, kada se smestila u veliki stan i kad se zvala grofica Olga O’Doje, nesumnjivo je morala da ima jednog psa i jednu devojčicu.
Silazila sam pred zgradu da se šetam sa njim dužinom čitave avenije. U daljini, kapija Majo. Ne sećam se više kako se pas zvao. Moja majka mu nije dala ime. To je bilo prvih dana našeg boravka u stanu. Još me nije bila upisala u privatnu školu „Sent Andre” i nisam još bila postala Mala princeza. žan Boran je dolazio po mene četvrtkom i odvodio me na čitav dan u svoju garažu. Psa sam vodila sa sobom. Razumela sam već da bi moja majka zaboravila da ga nahrani. Ja sam pripremala njegove obroke. Kada je Žan Boran dolazio po mene, ulazili smo u metro krijući psa. Od Lionske stanice išli

smo pešice do garaže. želela sam da psu odvežem povodac. Nije bio u opasnosti da bude pregažen, jer uopšte nije bilo kola na ulicama. Međutim, Žan Borand mi je savetovao da to ne činim. Ako dobro razmislim, i mene samu zamalo što nije pregazio onaj kamionet pred školom.
Majka me je upisala u školu „Sent Andre”. Odlazila sam sama svako jutro pešice do škole, a vraćala se uveče oko šest. Nažalost, nisam mogla da vodim i psa. škola je bila na dva koraka od stana, u Ulici Pergoleze. Pronašla sam tačnu adresu na parčetu papira u majčinom imeniku. Privatna škola „Sent Andre”, Ulica Pergoleze, broj 58. Ko li ju je posavetovao da me tamo pošalje? Ostajala sam preko čitavog dana.
Jedne večeri, kada sam se vratila u stan, psa više nije bilo. Pomislila sam da ga je majka izvela. Obećala mi je da će ga šetati i davati mu da jede. Uostalom, za istu uslugu sam zamolila i kuvara, Kineza, koji nam je pripremao večeru i svakoga jutra donosio mojoj majci doručak na poslužavniku u njenu sobu. Vratila se malo kasnije, ali pas nije bio sa njom. Rekla mi je da ga je izgubila u Bulonjskoj šumi. Pokazala mi je njegov povodac koji je izvadila iz svoje tašne kao da želi da mi da neki dokaz kako nije lagala. Glas joj je bio vrlo miran. Nije izgledala tužna. Reklo bi se da u tome ne nalazi ništa neobično.”Trebalo bi sutra da damo oglas, možda će nam ga neko dovesti”. I ispratila me do moje sobe. Ali, ton njenog glasa je bio tako hladan i ravnodušan da sam osetila kako su joj misli na drugoj strani. Jedino sam ja mislila o psu. Niko ga nikada nije doveo. Plašila sam se da ugasim svetlo u sobi. Otkako je pas počeo da spava uz mene, navikla sam da noću ne budem sama i sada mi je bilo još gore nego u internatskoj spavaonici. Zamišljala sam ga u pomrčini, samog usred Bulonjske šume. Te iste večeri, moja majka je išla na neku zabavu, još uvek se sećam haljine koju je obukla pre nego što je pošla. Jedna plava haljina sa velom. Tu sam haljinu vrlo dugo sanjala u svojim košmarnim noćima, uvek na nekom kosturu.
Svetlo sam ostavila da gori čitave noći i narednih noći. Strah me više nije napuštao. Mislila sam, posle psa, došao je red na mene.
čudne misli su mi se vrzmale po glavi, toliko zbrkane da mi je bilo potrebno dvanaest godina da dobiju oblik i da ih izgovorim. Jednoga jutra, malo pre nego što sam naletela na onu ženu u žutom kaputu u hodniku metroa, probudila sam se sa nekom rečenicom na usnama, od onih koje se čine nepovezane zato što su poslednji delići zaboravljenog sna: treba ubiti švabicu da osvetiš psa.

Vratila sam se u svoju sobu u Ulici Kustu oko sedam sati uveče, ali sam tamo osetila da neću imati strpljenja da čekam apotekarkin povratak do srede. Otišla je na dva dana u unutrašnjost. Dala mi je i broj telefona u slučaju da budem morala da je pozovem: 225, Bar-sir-Ob.
U podrumu kafea na Trgu Blanš zamolila sam gospođu sa garderobe da okrene broj 225 u Bar-sir- Obu. Međutim, čim je podigla slušalicu, rekla sam joj da mi neće biti potreban. Najednom se više nisam usudila da dosađujem apotekarki. Uzela sam jedan žeton, ušla u telefonsku kabinu i rešila da pozovem Moro – Badmajeva. On je upravo slušao jednu emisiju na radiju, ali mi je predložio da, bez obzira na to, svratim do njega. Ohrabrilo me je saznanje da je neko raspoložen da provede veče sa mnom. Oklevala sam da krenem metroom do Orleanske kapije. Plašila sam se presedanja na Monparnasu. Hodnik je isto toliko dugačak kao na šatleu, a još nema pokretnog trotoara. Preostalo mi je novca da se tamo zaputim taksijem. čim sam sela u prvi taksi iz reda ispred Mulen Ruža, osetila sam, najednom, potpuno spokojstvo kao ono veče sa apotekarkom.

*

Zeleno svetlo na prijemniku je gorelo, a Moro – Badmajev je, naslonjen na zid, pisao u svom bloku hartije za pisma dok je jedan metalni glas nešto govorio na jednom stranom jeziku. Ovog puta, kazao mi je, nije potrebno da stenografiše. čovek je govorio toliko sporo da je imao vremena da redom zapiše njegove reči, To veče je radio za svoje zadovoljstvo, a ne zato što mu je to posao. Recitovali su poeziju. Emisija je dolazila iz daljine, a onaj muški glas, s vremena na vreme, gubio se zbog smetnji na vezama. Kad je čitanje bilo završeno, začulo se neko sviranje na harfi. Badmajev mi je pokazao papir koji pažljivo čuvam do danas:

Mar egy hete csak a mamara Gondolok mindig meg – megallva. Nyikorgo kossrral oelben,
Ment a padlasra, ment serenye n En meg oszinte ember voltam, Hagyja a dagadt ruhat masra
E mgem vigyen fol a padlasra.

Preveo mi je, ali sam zaboravila šta znači i na kom je jeziku napisano. Onda je utišao radio, samo je i dalje gorelo zeleno svetlo.
– Ne osećate se baš najbolje.
Gledao me je tako pažljivo da sam osetila da u njega mogu imati poverenja koliko i u apotekarku. Poželela sam da mu sve kažem. Pričala sam mu o popodnevu koje sam provela sa devojčicom u Bulonjskoj šumi, o Veri i Mišelu Valadje, o povratku u svoju sobu u Ulici Kustu. I o psu koji se zauvek izgubio pre gotovo dvanaest godina. Upitao me je koje je boje bio pas.
– Crne.
– Jeste li od tada ponovo razgovarali o tome sa svojom majkom?
– Nisam je od tada više nikada videla. Verovala sam da je umrla u Maroku.
A tada je došao trenutak da počnem priču kako sam u metrou naletela na ženu u žutom kaputu, o velikoj zgradi u Vensenu, stepeništu i vratima Lažismrti na koja se nisam usudila da pokucam.
– Imala sam vrlo neobično detinjstvo...

On je po čitave dane slušao radio i pisao u svoj blok hartije za pisma. Prema tome, bio je u stanju da sasluša i mene.
– Kada sam imala sedam godina, zvali su me Mala princeza.
Nasmešio se. Nema sumnje da mu se nadimak učinio simpatičan i nežan za devojčicu. I njemu samom je njegova mama, uverena sam, dala neki nadimak koji mu je šaputala na uvo uveče, pre poljupca. Patoš. Pinki. Pulu.
– Nije to ono što verujete – odgovorila sam mu. To je bilo moje umetničko ime.
On je podigao obrve. Nije mu bilo jasno. U to isto vreme i moja majka je sebi nadenula jedno umetničko ime: Olga O’Doje. Ubrzo je odustala od svoje lažne plemićke titule, ali je bakarna pločica na kojoj se moglo pročitati: Grofica Olga O’Doje, ostala na vratima stana.
– Vaše umetničko ime?
Pitala sam se da li je trebalo da mu ispričam sve od početka. O dolasku moje majke u Pariz i baletsku školu, o hotelima u ulicama Kustu i Armaje i o mojim prvim sećanjima: internat, kamionet i eter kada me još nisu zvali Mala princeza. Ali, pošto sam mu već otkrila svoje umetničko ime, činilo mi se da je bolje da se zadržim na danima kada sam živela u onom velikom stanu, ponovo uz svoju majku. njoj nije bilo dosta da izgubi jednog psa u Bulonjskoj šumi. Bio joj je potreban i drugi kojeg bi mogla da prikazuje kao neku skupocenost, eto zašto mi je odabrala takav nadimak.
On je i dalje ćutao. Možda je osećao da oklevam da nastavim ili da ne znam dokle sam stigla u priči. Nisam se usuđivala da ga pogledam. Buljila sam u zeleno svetlo u središtu radio aparata, fluorescentno zeleno koje me je umirivalo.
– Treba da vam pokažem fotografije... i razumećete...
I pokušala sam da mu opišem te dve fotografije snimljene istog dana, fotografije tih dveju umetnica: Olge O’Doje i Male princeze, načinjene za potrebe filma za koji su angažovali moju majku, nju, koja se nikada do tada nije bavila glumačkom zanatom. Zbog čega li su je angažovali? I ko ju je angažovao? Ona je želela da ja igram ulogu njene kćeri u tom filmu. Nije imala glavnu ulogu, ali je ipak tražila da ostanemo zajedno. Zamenila sam psa. Na koliko dugo?
– Kako se zvao taj film?
– Raskršće strelaca.
Odgovorila sam bez ikakvog oklevanja, ali to su bile samo napamet naučene reči još u detinjstvu
– kao molitva ili stihovi pesme izrecitovane od početka da kraja bez ikakvog razumevanja.
– Sećate li se snimanja?
Doveli su me vrlo rano ujutru u neku vrstu hangara. Žan Boran je bio sa mnom. Kasnije, u toku popodneva, kada je snimanje bilo završeno i kada sam mogla da odem, on me je poveo nedaleko odatle, u park Bit-šomon. Bilo je leto i velika vrućina. Odigrala sam svoju ulogu i nije više bilo potrebe da se vraćam u onaj hangar. Tražili su od mene da legnem na krevet, a potom se podignem i kažem: „Strah me je.” To je bilo vrlo jednostavno. Nekog od sledećih dana zahtevali su da ostanem da ležim u krevetu i prelistavam slikovnicu. Zatim je u sobu ulazila moja majka u plavoj vazdušastoj haljini – onoj istoj koju je nosila polazeći iz stana one večeri kada je izgubila psa. Sedala je na krevet i gledala me kupnim, tužnim očima. Zatim me je milovala po obrazu i saginjala se da me poljubi, što smo, sećam se, više puta ponavljali. U običnom životu nije nikada imala tako nežne kretnje.
On me je pažljivo slušao. Zapisao je nešto u svoj blok hartije za pisma. Upitala sam ga šta piše.
– Naslov filma. Verovatno bi vas zabavljalo da ga ponovo pogledate, zar ne?
Proteklih dvanaest godina nije mi čak ni na pamet palo da ponovo pogledam taj film. Kao i da nije postojao za mene. O njemu nisam ni sa kim razgovarala.

– Verujete li da bismo mogli ponovo da ga vidimo?
– Raspitaću se kod jednog prijatelja koji radi u kinoteci.
To me je plašilo. Kao da sam bila neki krivac koji posle dužeg vremena zaboravi svoj zločin mada za njega postoje dokazi. živi sa tuđim identitetom i toliko promenjenim izgledom da ga više niko ne prepoznaje. Da me je neko upitao: „Niste li vi nekada bili Mala princeza?”, ja bih mu odgovorila da nisam i ne bih imala utisak da lažem. Onog julskog dana kada me je majka ispratila na stanicu Osterlic okačivši mi ceduljicu oko vrata: „Terza Šovjer kod gđe Šatijon, put za Breo u Fosombron-la-Foreu”, razumela sam da je tu priču najbolje zaboraviti. Uostalom, majka mi je toplo preporučila da ni sa kim ne razgovaram i nikome ne kažem gde sam stanovala u Parizu. Jednostavno sam iz internata došla u Fosombron-la-Fore da provedem letnji raspust kod svojih rođaka. Voz je krenuo. Bila je velika gužva. Stajala sam u hodniku. Sreća je da sam imala onu ceduljicu, inače bih se izgubila među svim tim ljudima. Zaboravila bih i svoje ime.
– Nisam sigurna da želim da ponovo gledam taj film – pobunila sam se.
Pre neko jutro, čula sam ženu koja je, za susednim stolom u kafeu na Trgu Blanš, upotrebila izraz koji me je užasnuo: „Leš u plakaru.” Htela sam da Moro – Badmajevu postavim pitanje da li i filmska traka vremenom ostari i raspadne se kao leševi. U tom slučaju, lica Olge O’Doje i Male princeze trulež bi toliko nagrizla da se njihovi glasovi uopšte više ne bi mogli čuti.

*

Rekao mi je da sam strašno bleda i predložio da večeramo zajedno, tu u blizini.
Pošli smo levom stranom Bulevara Žurden i ušli u jedan veliki kafe. Odabrao je sto na zastakljenoj terasi.
– Pogledajte, nalazimo se tačno preko puta Studentskog grada.
I pokazao mi rukom jedno zdanje koje podseća na zamak, sa druge strane bulevara.
– Studenti iz Studentskog grada navraćaju u ovaj kafe, a kako govore svim mogućim jezicima, prozvali su ga Vavilon.
Pogledala sam oko sebe. Bilo je kasno i nije bilo mnogo sveta.
– Dolazim ovde da slušam ljude kako govore svoje maternje jezike. To je, za mene, vrlo dobra vežba. Ima čak i iranskih studenata ali, nažalost, niko od njih ne govori ravničarski persijski.
Veče je bilo odmaklo i nisu više služili topla jela tako da je poručio dva sendviča.
– Šta biste hteli da popijete?
– Jedan čist viski.
Otprilike u isto to vreme, nekoliko večeri ranije, svratila sam da kupim cigarete u baru Kanter, u Ulici Piže. I setila sam se koliko mi je bilo bolje nakon što su me naterali da popijem čašu viskija. Počela sam lakše da dišem, a moja zebnja je polako odlazila sa onim teretom koji me je gušio. Bilo je gotovo isto tako dobro kao eter u mom detinjstvu.
– Vi ste verovatno završili neke dobre škole...
Pobojala sam se da će se u mom glasu osetiti malo zavisti ili gorčine.
– Ništa osim velike mature i škole za istočne jezike.
– Verujete li da bih i ja mogla da se upišem u školu za istočne jezike?
– Svakako.
Tako ne bi bila potpuna laž ono što sam rekla apotekarki.
– Položili ste maturu?

Najpre sam htela da mu odgovorim da jesam, ali bi bilo i previše glupo da nastavim sa laganjem sada kad sam mu se poverila.
– Nažalost, nisam.
Verovatno sam bila toliko postiđena i očajna, da je on, slegnuvši ramenima, kazao:
– Znate, nije to toliko strašno. Ima mnogo izvanrednih ljudi koji nisu nikada maturirali.
To me je podstaklo da se setim svih škola koje sam pohađala: prvo, od svoje pete godine, internat u kojem su se starije devojčice brinule o nama. šta li je bilo sa onom Terezom od onda? Ima jedna stvar koju bih uvek mogla mogla da prepoznam, a to je tetovaža na njenoj ruci za koju mi je kazala da predstavlja morsku zvezdu. Kasnije, privatna škola „Sent Andre”, kada sam ponovo bila sa svojom majkom u onom velikom stanu. Ali, ubrzo mi je dala nadimak Mala princeza i izrazila želju da se pojavim u filmu Raskršće strelaca sa njom. Prestala sam da odlazim na nastavu u školu „Sent Andre”. Sećam se takođe da se jedan mladić starao o meni neko vrlo kratko vreme. Moja majka ga je pronašla možda baš posredstvom Agencije Tejlor i riđeg gospodina koji je mene poslao kod Valadjeovih. Jedne zime, kada je u Parizu bilo mnogo snega, taj mladić me je odveo na sankanje u park na Trokaderu.
– Niste gladni?
Kada sam popila prvi gutljaj viskija, on me je zabrinuto pogledao. Sendvič nisam ni dotakla.
– Trebalo bi nešto da pojedete...
Prisilila sam se da uzmem i zalogaj, ali mi je bilo teško da ga progutam. Popila sam još malo viskija. Nisam navikla na alkohol. Bio je gorak, ali se dejstvo već osećalo.
– Da li često pijete takva pića?
– Ne. Nikada. Samo večeras, da bih se ohrabrila da ispričam...
I pokazala sam mu fotografiju iz filma Raskršće strelaca koju sam držala u metalnoj kutiji. Nisam smela da je pogledam. Na njoj, u spavaćici i širom otvorenih očiju, lutam hodnicima zamka sa baterijskom lampom u ruci. Izašla sam iz sobe zato što je počela oluja.
– Ima jedna stvar koju ne razumem. Zbog čega vas je majka napustila da bi otputovala u Maroko?
Kako je čudno kad čujete da vam neko postavlja ona pitanja koja ste do tada postavljali jedino sami sebi... U kući, u Fosombronu, krišom sam hvatala odlomke razgovora između Frederik i njenih prijateljica. One su ve-rovale da ne slušam ili da sam suviše mlada da bih razumela. Neke reči su mi ostale urezane u sećanju – naročito one koje je govorila ona crnka koja je upoznala moju majku kao početnicu, ali je nije volela. Jednoga dana, kazala je: „Sreća da je Olga na vreme napustila Pariz...” Mislim da sam imala trinaest godina i to mi je zvučalo vrlo tajanstveno, ali se nisam usudila da zatražim objašnjenje od Frederik.
– Ne znam tačno – odgovorila sam mu. – Mislim da je otišla sa nekim.
Da, neki muškarac ju je odveo tamo ili tražio da mu se pridruži. Možda žan Boran? Ne verujem u to. On bi predložio da pođem i ja. Jedne večeri, u odsustvu Frederik, one su opet razgovarale o mojoj majci i crnka je kazala: „Olga se viđala sa vrlo čudnim tipovima”. Jedan od tih „čudnih tipova” je čak platio, kako je tvrdila, „da Olga dobije ulogu u onom filmu”. Razumela sam da je posredi Raskršće strelaca.
Jedno popodne pošla sam sa Frederik u šetnju. Krenule smo putem za Breo da prošetamo po šumi. Zapitala sam je kako se moja majka tako od danas do sutra našla u onom velikom stanu. Srela je nekoga i on ju je tamo smestio. Međutim, nikada nisu saznali ime toga čoveka. Nesumnjivo, bio je to isti onaj koji ju je poveo u Maroko. Kasnije, često sam zamišljala nekog muškarca bez lica koji nosi kofere po noći. Neke sastanke u hotelskim predvorjima i na staničnim peronima, uvek pod plavim svetlom noćnih lampi. Nekakve kamione koji se utovaruju u praznim garažama poput one koju je žan

Boran imao na Lionskoj stanici. I mirise uvelog lišća i truleži, mirise Bulonjske šume ono veče kada je izgubila psa.

*

Izgleda da je bilo vrlo kasno, pošto je konobar došao da nam kaže da zatvaraju.
– Hoćete li da svratite kod mene? – upitao me je Moro – Badmajev.
Možda mi je pogađao misli. Ponovo sam osetila onaj teret koji me guši pri pomisli da se nađem te noći sama na Orleanskoj kapiji.
U svom stanu, predložio mi je da popijem nešto toplo. čula sam ga kako otvara i zatvara jedan kuhinjski ormarić i stavlja vodu da se greje. Začangrljala je jedna metalna posuda. Kad bih se samo malo opružila na krevetu, bilo bi mi bolje. Sijalica na tronožnom postolju bacala je toplu, senovitu svetlost. Poželela sam da upalim radio da vidim ono zeleno svetlo. Kada sam se opružila i stavila glavu na jastuk, mekši od onoga na koji sam navikla u Ulici Kustu, bilo je kao da su mi skinuli neki oklop ili gips koji me je stezao oko grudi. Kako bih volela da mogu da ostanem ovako čitav jedan dan, negde daleko od Pariza, u Provansi ili u Rimu dok se sunčevi zraci probijaju kroz proreze na žaluzinama... Ušao je u sobu noseći poslužavnik. Uspravila sam se. Bilo mi je pomalo neprijatno. Međutim, on je samo rekao: „Ne, ne, ostanite tako” i spustio poslužavnik na pod, pored kreveta.
Vratio se da mi donese šolju. Potom je izvukao jastuk pod mojom glavom i postavio ga uspravno na zid da mogu da se naslonim.
– Trebalo bi da skinete i kaput.
Nisam ni primetila da sam ostala u kaputu. I sa cipelama. Spustila sam šolju na pod, pokraj kreveta. On mi je pomogao da skinem kaput i cipele. Kada je mi je svukao cipele, osetila sam ogromno olakšanje kao da me oslobađa bukagija kakve robijaši i osuđenici na smrt vuku oko nogu. Setila sam se majčinih nožnih članaka, koje sam morala da masiram i koji su je prinudili da napusti klasični balet. Neuspeh i nesreća njenog života sabrali su se oko njih, da bi odatle počeli da se šire po čitavom njenom telu kao dugotrajni bol. Tek sada sam je razumela. Ponovo mi je prineo šolju.
– Čaj od jasmina. Nadam se da ga volite.
Mora biti da sam stvarno loše izgledala čim mi se se obraćao toliko nežno, gotovo šapatom. Htela sam da ga zapitam da li izgledam bolesna, ali sam odustala. Bilo mi je draže da ne saznam.
– Čini mi se da vas sećanja iz detinjstva stvarno muče – rekao mi je on.
Počelo je to one večeri kada sam u metrou ugledala ženu u žutom kaputu. Ranije, jedva da sam i mislila.
Progutala sam gutljaj čaja. Nije bio gorak kao viski. Otvorio je svoj blok hartije za pisma.
– Možete imati poverenja u mene. Navikao sam da sve razumem, čak i na stranim jezicima, a vaš mi nije nimalo stran.
Činio se dirnut što mi daje takvu vrstu izjave. I ja sam, takođe, bila malo dirnuta.
– Ako sam dobro razumeo, niste nikada saznali ko je vašoj majci dao onaj veliki stan...
Sećam se jednog plakara u zidu dnevne sobe, one u kojoj su prekriveni stepenici sačinjavali neku vrstu bine. Moja majka je otvarala vrata ugrađena u zidu i odatle vadila svežnjeve novčanica. Jednoga četvrtka, kada je žan Boran došao po mene, videla sam kako mu daje jedan od tih svežnjeva. Izgledalo je da se to neiscrpno blago nije potrošilo do kraja ni onoga dana kada me je odvela na stanicu Osterlic. čak je i tada, pre nego što sam ušla u voz, stavila u moj kofer jednu kovertu u kojoj se nalazilo nekoliko svežnjeva: „Daćeš ovo Frederik da se brine o tebi...” Tek mnogo kasnije sam se

zapitala odakle njoj sav taj novac. Od onog istog čoveka koji joj je nabavio stan? Od tipa čije ime nismo nikada otkrili? Ni lice. Uzludno sam pretraživala po svom sećanju, nikada nisam videla muškarca koji redovno dolazi u stan. To nije mogao da bude Žan Boran, jer je ona njemu davala novac. Možda je, na kraju krajeva, taj tip bio moj otac. Ali nije hteo da se otkrije, želeo je da ostane nepoznat. Sigurno je dolazio vrlo kasno, oko tri sata izjutra, kad sam ja spavala. često mi se dešavalo da se probudim usred noći i svaki put mi se činilo da čujem glasove. Moja soba je bila pored majčine. I danas, dvanaest godina kasnije, muči me radoznalost šta je ona mogla osećati kada se to prvo veče našla u stanu, pošto je napustila hotelsku sobicu u Ulici Armaje. Da je došao čas njene osvete? Nije uspela da postane velika balerina, pa je sada, sa novim identitetom, htela da glumi u nekom filmu i vukla me sa sobom kao dresiranu životinjicu. A i taj film je, po onome što sam razumela prisluškujući njihove razgovore u Fosombronu, za nju platio tip čije ime nikada nismo doznali.
– Dopuštate li?
Ustao je i sagnuo se prema radio aparatu. Okrenuo je dugme i zeleno svetlo se upalilo.
Treba da slušam jednu emisiju noćas... Za svoj posao... Ali ne znam tačno u koje vreme počinje...
Okretao je dugme vrlo lagano kao da traži stanicu koju je veoma teško uhvatiti. Neko je govorio jezikom grlenog zvučanja praveći vrlo dugačke pauze između rečenica.
– A evo ... to je...
I, redom kojim su se rečenice smenjivale, stao da zapisuje u svoj blok hartije za pisma.
– To je najava noćnog programa. Emisija koja mene zanima ne počinje odmah...
Ja sam bila zadovoljna kada sam ugledala to zeleno svetlo. Ne znam zbog čega me je umirivalo kao lampa koju ostave upaljenu u hodniku sobe u kojoj spavaju deca. U slučaju da se probude, svetlo može dopreti kroz poluotvorena vrata...
– Da li će vam smetati ako ostavim radio? Za svaki slučaj, da bih bio siguran da neću propustiti emisiju...
U tom trenutku se začula jedna melodija koja me je podsetila na onu od pre neku noć kada sam bila u sobi u Ulici Kustu sa apotekarkom. Neka prozračna melodija koja je dočaravala hod neke mesečarke, noću, na pustom trgu, ili novembarski vetar koji duva na šetalištu kraj mora.
– Da li vam smeta ova muzika u pozadini?
– Ne.
Da sam je slušala potpuno sama, verujem da bi mi se učinila turobna, ali uz njega, nije mi smetala. Naprotiv, čak mi je i prijala.
– Da li se još uvek sećate adrese onoga stana?
Po napomeni na koricama poznala sam njen krupan rukopis: „U slučaju gubitka, ovu beležnicu poslati grofici Olgi O’Doje, Otej15-28.”
– Eto, sećam se i broja telefona – rekla sam mu.
često sam pozivala taj broj iz kabine u kafeu... Jedan gost je čak rekao da sam ja „ona mala iz broja 129...” Bivalo je to predveče, kada po svom povratku iz škole „Sent Andre” ne zateknem nikoga da mi otvori vrata. Ni majku, ni kuvara Kineza, ni njegovu ženu. Kuvar se vraćao oko sedam sati uveče, ali je grofica Olga O’Doje mogla biti odsutna i do sutradan. Da umirim stah, ponavljala sam sebi kako nije čula zvono na vratima. Ali da će, sigurno, čuti telefon. Otej 15-28.
– Možemo probati da pozovemo taj broj – rekao mi je Moro – Badmajev kroz smeh.
Takva pomisao mi nije pala napamet ima već skoro dvanaest godina. A kada sam onoga dana u Fosombronu čula Frederik kako kaže da je nedavno išla do stana na Aveniji Malakov da iz njega uzme stvari koje je moja majka tamo ostavila, zapitala sam se – koje stvari? Sliku Tolje Sungurova?

Međutim, ona mi je objasnila da nije mogla da uđe. Na vratima su bili „sudski pečati”. Da, oni žigovi od crvenog voska koji se stave na vrata. A ja sam, te iste noći, sanjala kako mojoj majci stavljaju usijanim gvožđem jedan žig na rame.
– Kazali ste Otej 15-28?
Mašio se za telefon ostavljen kraj nogu noćnog stočića i podigao ga na krevet. Meni je predao slušalicu, a on je okretao broj. Kada smo živele u onom velikom stanu, ja sam jedva uspevala da vidim slova i brojke na brojčaniku u kabini kafea.
Zvonjenje je dugo odjekivalo. Imalo je čudno slabašan i prigušen zvuk. Ko li stanuje danas u tom stanu? Nesumnjivo, pravi vlasnici. Prava deca – ona koja se pominju na pločici u kuhinji – vratila su se u sobu koju sam dve godine zauzimala na prevaru. A u sobi u kojoj je spavala moja majka sada su pravi roditelji.
– Izgleda na nema nikoga – rekao je Moro – Badmajev.
Dugo sam osluškivala. Napokon se negde podigla slušalica, ali niko nije odgovarao. Dopirali su samo glasovi, iz blizine i daljine, muški i ženski. Isprobavali su mogućnost da se dozovu i odgovore jedni drugima. Na momente, razgovetno bi se čuo dijalog između neke dve osobe čiji su glasovi prekrivali ostale.
– Taj broj je zaboravljen. Zato se neki ljudi njime služe da uspostave kontakte i zakažu sastanke.
To se zove Mreža.
Svi ti nepoznati glasovi možda su pripadali ljudima iz majčinog imenika, onima na čijim telefonskim brojevima više niko nije odgovarao. Povremeno se moglo čuti i nekakvo šumorenje kao zvuk vetra u lišću, leti, na Aveniji Malakov. Zbog toga se meni pričinilo da od našeg odlaska stan naseljavaju samo duhovi i ti glasovi. Ni pečatni vosak nije skinut. Prozori su ostavljeni širom otvoreni i eto zašto smo mogli čuti vetar. I svetla je nestalo kao one noći kada su bombardovali i kada sam se toliko uplašila da sam odjurila u dnevnu sobu kod majke. Ona je upalila sveće.
njoj nije dolazilo mnogo ljudi. Ali, dve žene su je često posećivale. Debela Madlena Luj i Simona Bukro. Kasnije sam ih ponovo videla u Fosombronu, kod Frederik, ali su me one izbegavale i nije im bilo ni na kraj pameti da pričaju o mojoj majci. Možda su nešto imale sebi da prebace.
Simona Bukro, sa sitnom, plavom mumificiranom glavom, činila mi se zaprepašćujuće mršava. Crnka je kazala kako je „Simona bila na kuri dezintoksikacije”. A drugom prilikom, posle večere, kada su mislile da sam se popela u svoju sobu, ponovo su razgovarale sa Frederik o prošlosti i rekla da je: „upravo ta Simona snabdevala jadnu Olgu... „Zapisala sam tu rečenicu na parčetu papira. A i sve druge koje sam, od svoje četrnaeste godine, krišom čula iz njihovih razgovora, da bih mogla da razumem... Pitala sam Frederik da mi objasni šta su ona htele time da kažu. „Tvoja je majka posle one svoje nezgode povremeno uzimala morfijum.” Nisam razumela na koju je nezgodu mislila. Nezgodu sa člancima? Morfijum je, kažu, dobro sredstvo za umirenje bola.
Zadržala sam slušalicu na uvu. Glasovi su i dalje bili prekriveni šumorenjem vetra u lišću. Zamišljala sam kako vetar treska vrata i prozore i podiže gomile suvog lišća preko parketa i stepenika presvučenih krznom u dnevnoj sobi. Krzno se, truleći, verovatno pretvorilo u mahovinu, a prozorska okna su se porazbijala. Stan su naselile stotine mačaka. I crnih pasa kao onaj kojeg je izgubila u Bulonjskoj šumi.
– Prepoznajete li nečiji glas? – zapitao me je Moro – Badmajev. Uz osmeh je spustio slušalicu na krevet.
– Ne.
Vratila sam slušalicu i ostavila telefon na mesto.
– Plašim se da se sama vratim kući – kazala sam mu.

– Možete ostati ovde.
I potvrđivao je glavom kao da se to samo po sebi razume.
– A sada ću morati da radim... nadam se da vam radio ne smeta...
Izašao je iz sobe i vratio se noseći jedan stari abažur koji je nevešto pričvrstio na tronožno postolje. Svetlost je postala još senovitija. Potom je seo na ivicu kreveta, pored radija. Blok hartije za pisma je stavio na kolena.
– Svetlost nije odviše jaka ?
Odgovorila sam da je sve dobro kako jeste.
Opružila sam se na strani kreveta u senci. Javio se onaj grleni glas od maločas. I iste pauze između rečenica. On je redom zapisivao u svom bloku hartije za pisma. Zaspala sam ne odvajajući pogleda od onog zelenog svetla.

U sredu, apotekarka se vratila iz Bar-sir-Oba. Kada sam je pozvala telefonom, kazala je da možemo da se vidimo iste večeri. Dala je predlog da se nađemo u njenom kraju, ali ja sam i dalje strepela da uđem u metro i da sama idem kroz Pariz. Zato sam ja pozvala nju na večeru u kafeu na Trgu Blanš.
Pitala sam se šta da radim sa sobom dok ne padne mrak. Nisam imala snage da odem u Neji da čuvam devojčicu. Ono od čega sam posebno strahovala bilo je da prolazim pokraj Bulonjske šume, blizu Zoološkog vrta, u krugu gde se izgubio pas. Gotovo svakog dana šetala sam se sa psom pored kapije Majo. U ono vreme tamo se još uvek nalazio luna park. Jedno popodne majka me je zapitala da li bih volela da idem u luna park. Pomislila sam da namerava da pođe sa mnom. Ali, ne. Kad danas razmislim o tome, verujem da je jednostavno želela da ostane sama to popodne. Moguće je da je imala sastanak sa čovekom čije ime nismo nikada doznali, a zahvaljujući kojem smo živele u onom stanu. Otvorila je vrata ugrađena u zid dnevne sobe, dala mi jednu vrlo krupnu novčanicu i kazala:
„Idi da se provedeš u luna parku.” Nisam razumela zbog čega mi daje toliki novac. Ali kako mi je delovala vrlo zabrinuto, nisam se usudila da je naljutim. Na ulici, počela sam da razmišljam da uopšte ne odem u luna park. Međutim, po povratku izlagala sam se opasnosti da počne da me ispituje i traži da joj pokažem ulaznicu ili karte za ringišpil, jer kad ona nešto sebi uvrti u glavu nije vredelo pokušavati da je slažem. A ja, u ono vreme, nisam ni znala da lažem.
Kada sam kupovala ulaznicu na blagajni, gospodin se vrlo iznenadio što mu plaćam jednom tako velikom novčanicom. Vratio mi je kusur i pustio me da uđem. Bio je zimski dan. Ali, skoro bi se reklo da je pala noć. Usred tog vašara, učinilo mi se da sanjam ružan san. Posebno me je začudila potpuna tišina. Najveći broj tezgi bio je zatvoren. Ringišpil se nečujno vrteo bez žive duše na drvenim konjićima. Nikoga na prolazima. Stigla sam do velike vrteške sa točkom. Prazna sedišta su se velikom brzinom dizala i spuštala. Pred vrteškom, primetila sam tri dečaka nešto starija od mene. Nosili su stare, probušene cipele, na svakoj nozi drugačiju. njihove sive jaknice bile su okraćale i iscepane. Mora biti da su ušli kradom u luna park, jer su se neprestano osvrtali kao da ih neko progoni. Ali su, ipak, ostavljali utisak da žele da se provozaju na velikoj vrtešci. Uputila sam se prema njima. Najvećem od dečaka dala sam sve novčanice koje su mi preostale. Potom sam otrčala natrag, plašeći se da me neće pustiti da izađem.
Ne, nisam bila u stanju da toga dana pođem kod Valadjeovih, ali je trebalo da ih obavestim. Izašla sam iz sobe i krenula pešice do pošte na Trgu Abes, ali sam prvo u kafe-tabaku Mlinovi kupila koverat i list hartije. Stala sam pored poštanskog šaltera i napisala:

Draga Vera Valadje, danas ne mogu doći da čuvam vašu kćer pošto se ne osećam dobro. Mislim da je bolje da se odmaram do subote, a kod vas dođem, kao i obično, u četiri sata popodne. Molim vas da me izvinite. Moj pozdrav g-dinu Mišelu Valadjeu.
Tereza

Da bi im to pismo stiglo na vreme, poslala sam ga pneumatskom poštom. Posle toga, prošetala sam po kraju. Bilo je sunčano vreme i što sam duže hodala osećala sam se sve bolje. Lako sam disala. Stigla sam do oboda parka sa crkvom Sakr Ker i tamo je moju pažnju neodoljivo privukla žičara koja se diže i spušta. Kada sam se vratila u svoju sobu u Ulici Kustu i opružila na krevetu, pokušala sam da čitam knjigu koju mi je pozajmio Moro – Badmajev. Nije to bilo prvi put. Počinjala bih, a zatim se borila sa svojom rasejanošću i vraćala uvek na prvu rečenicu kao na odskočnu dasku:
„Životno predgrađe najčešće ne nudi svojim stanovnicima te pogodnosti na koje su navikli oni koji žive u centru velikih gradova.”

*

Zakazala sam joj sastanak za osam sati u kafeu na Trgu Blanš. To je onaj koji liči na malu kuću.
Kazala sam joj da ću sesti za neki od stolova u prizemlju iako na spratu imaju još jednu salu.
Stigla sam pola sata ranije i izabrala mesto pored prozora kroz koji se videla Ulica Blanš. Kada je konobar prišao da me upita šta želim da popijem, bila sam u iskušenju da naručim jedan viski bez leda. Ali bila bi to glupost, pošto mi nije bio potreban. Nisam osećala onaj teret koji me obično pritiska. Rekla sam mu da čekam nekoga i već su te dve male reči imale dejstvo alkohola.
Ušla je u kafe tačno u osam sati. Nosila je ravne cipele i isti krzneni kaput kao prošli put. Dok je hodala prema meni, njeno me je držanje podsetilo na baletsko, ali me je mnogo više umirivala pomisao da je apotekarka. Poljubila me je u čelo i smestila se na tapacirano sedište pored mene.
– Osećate li se bolje nego ono veče?
Smešila mi se. Bilo je nečeg zaštitničkog u tom osmehu, u tom pogledu. Nisam stigla još da primetim da je imala zelene oči. Bila sam raspamećena one nedelje kada me je, u apoteci, smestila na fotelju, a kasnije, u mojoj sobi, svetlost nije bila tako jaka kao u restoranu.
– Donela sam vam ovo da povratite snagu.
Iz jednog džepa na kaputu koji je položila na sedište izvadila je dve kutije lekova.
– To je sirup za vaš kašalj. Pije se četiri puta dnevno... A ovo su tablete za spavanje... Uzmite svako veče po jednu i svaki put kada vam je loše...
Spustila je kutije na sto, pored mene.
– Verujem da bi vam dobro činile i injekcije vitamina B12.
Rekla sam joj jednostavno hvala. Volela bih da sam mogla da joj kažem nešto više, ali nisam imala naviku da se neko brine o meni još od dana kada me je oborio kamionet i kada su časne sestre bile tako dobre da mi daju da udišem eter.
Jedan časak smo zaćutale. Uprkos nekoj čvrstini koju sam osećala kod nje, stekla sam utisak da je stidljiva koliko i ja.
– Da vi niste bili balerina?
Ona se prvo malo iznenadila, a potom je prsnula u smeh:
– Zašto pitate?
– Maločas kada ste ušli, učinilo mi se da se krećete kao balerina.
Kazala mi je da je išla na časove baleta do svoje dvanaeste godine, kao i većina devojčica. Ali, ništa više od toga. Ja sam se setila još jedne fotografije iz kutije od biskvita. Fotografije dveju devojčica od dvanaestak godina, u baletskim trikoima. Dečija ruka je na poleđini zapisala ljubičastim mastilom: Žozet Dagori i Suzan – kako je glasilo pravo ime moje majke. Žan Boran je imao istu takvu fotografiju na zidu svoje kancelarije u garaži. U vreme kada je napravljen snimak još je sve bilo u redu. Kada se, zapravo, dogodila ta nezgoda sa njenim člankom, ili, kraće, nezgoda? Koliko je mogla imati godina? Sada je prekasno da saznam. Nikoga više nije bilo da mi kaže.
Kada je konobar došao za naš sto, ona se začudila što nisam ništa poručila.
– Treba da povratite snagu, sa tim vašim bledilom...
Moro – Badmajev je upotrebio iste reči, ali je njen ton bio bespogovorniji.
– Nisam gladna.
– U redu, onda ćemo podeliti moju večeru.
Nisam želela da je uvredim. Dala mi je polovinu svoga jela i ja sam se prisilila da gutam, zatvorenih očiju, brojeći zalogaje.
– često dolazite ovamo?

Navraćam svako jutro, vrlo rano, odmah po otvaranju kafea, jer je to doba dana kada se osećam najbolje. Pravo je olakšanje prekinuti olovni san i ružne snove.
– Već vrlo dugo nisam dolazila u ovaj kraj – rekla je ona.
I pokazala mi je kroz staklo jednu apoteku sa druge strane Ulice Blanš.
– Radila sam tamo kada sam tek počela da se bavim ovim poslom... Nije bilo mirno kao na mestu gde sam sada.
Možda je mogla upoznati i moju majku posle njene „nezgode”, dok je ova bila još plesačica u tom kraju i stanovala u hotelskoj sobici. Godine su se izmešale u mojoj glavi.
– Mislim da je u to vreme, ovde u okolini, bilo mnogo plesačica – kazala sam joj. – Da niste upoznali neku?
Ona se namršti.
– Oh, znate, bilo je svakakvog sveta u ovoj četvrti...
– Radili ste i noću?
– Da. često.
Bila je i dalje namrštena.
– Ne volim da razmišljam o prošlosti... Ali, vi ne ne jedete gotovo ništa... To nije baš razumno. Progutala sam još jedan zalogaj da joj učinim zadovoljstvo.
Planirate li još dugo da ostanete u ovom kraju? Zar ne biste mogli da pronađete neku sobu u blizini škole za istočne jezike?
Oh, da, one večeri sam joj rekla da sam se upisala u školu za istočne jezike. Zaboravila sam već da ona veruje da studiram.
– Nameravam prvom prilikom da odem iz ovog kraja...
želela sam da joj poverim kako nema sumnje da je na ovoj istoj klupici, na Trgu Blanš, gde je mene našla, sedela i moja majka dvadeset godina ranije. I da je, kada sam se rodila, stanovala i sama u jednoj sobi u Ulici Kustu, možda baš u mojoj.
– Praktično je za odlaske u školu – kazala sam joj. – Uzmem metro na stanici Blanši i idem direktno do Sevr-Babilona.
Ona se ponovo ironično nasmešila kao neko ko ne pristaje na obmanu.
Međutim, ja sam to nasumice kazala. čak i ne znam gde se nalazi škola za istočne jezike.
– Izgledate mi veoma zabrinuto – rekla mi je. – Volela bih da znam šta vas toliko muči...
Prinela je lice mojem. Još uvek su me netremice posmatrale njene zelene oči. Ona hoće da mi čita misli, a ja bih mogla pasti u prijatnu obamrlosti i u priči bez kraja sve joj priznati. A ona ne bi morala da beleži kao Moro – Badmajev.
– Ostaću još kratko vreme u ovoj četvrti i potom kraj.
što me je duže ispitivala zelenim očima, to sam jasnije videla svoj život. čak mi je izgledalo i da se odvezujem od sebe. Jednostavno, te večeri neka smeđa devojka od nepunih devetnaest godina sedi na klupici u kafeu na Trgu Blanš. Ona je visoka sto šezdeset centimetara i nosi beli vuneni pulover sa pletenicama. Ostaće tu još malo, a zatim će doći kraj. Ona je tu zato što želi da još jednom plovi kroz vreme i pokuša da razume šta joj je donelo. Sve je počelo na Trgu Blanš pod tim električnim osvetljenjem. Zato se ona i vratila u rodni kraj, na početnu tačku, da poslednji put proveri da li bi stvari ispale drugačije da je neki drugi put bio izabran.
– čemu će doći kraj? – zainteresovala se ona.
– Ničemu.
I uzela sam još jedan zalogaj da je umirim.
– Trebalo bi da naručite nešto slatko.

– Ne, hvala. Ali možda bismo mogle nešto da popijemo.
– Mislim da alkohol nije preporučljiv za vaše stanje. Dopadao mi se njen ironični smešak i precizno izražavanje.
– Već dugo niste odlazili iz Pariza?
Kazala sam joj da od svoje šesnaeste godine nisam napustila Pariz. Osim ona dva ili tri puta kada me je onaj tip sa kojim sam se upoznala, Vurlicer, odveo na obalu Severnog mora.
– Trebalo bi, s vremena na vreme, da odete na vazduh. Hoćete li da pođete sa mnom u subotu?
Treba da provedem još tri dana u Bar-sir-Obu... To bi vam dobro činilo... Imam kuću izvan grada.
Bar-sir-Ob. Zamislila sam prve zrake sunca, rosu u travi i dugačku šetnju pored reke... Te sasvim obične reči navele su me da sanjarim.
Još jednom me je upitala da li želim da pođem u subotu u Bar-sir-Ob.
– Nažalost, to popodne radim – kazala sam joj.
– Ali ja polazim tek oko šest sati uveče...
– Onda će biti moguće. Vrlo ljubazno od vas.
Zatražiću od Vere Valadje dopuštenje da se vratim ranije nego obično. A šta sa devojčicom? Ne verujem da bi imali nešto protiv da je povedem sa sobom na dva dana u Bar-sir-Ob.

*

Hodali smo po ugaženoj zemlji duž bulevara. Nisam se usuđivala da joj predložim da i te noći ostane sa mnom. Imala sam uvek mogućnost da telefoniram Moro – Badmajevu. A šta ako nije tu ili je zauzet van kuće do sutra?
Ona je verovatno osetila moj strah. Uzela me je za ruku i kazala:
– Mogu da vas ispratim do vaše sobe, ako želite.
I zaputile smo se Ulicom Kustu. Sa njene desne strane, u prolazu pored tamne, drvene fasade Zaborava, u predvorju sam videla reklamu: „Vern Peti, njegove devojke i njegov vozić strave” i setila se Frederikinih reči o mojoj majci i njenoj „nezgodi” koja ju je primorala da počne da radi na takvim mestima i napusti klasični balet: „Kao kad trkačkog konja koji se povredio odvedu na klanicu.”
– Pretpostavljam da ipak ne želite da se provozate? – upitala je apotekarka. njen smeh je oterao moj strah. U sobi, izvadila je iz džepa kutije sa lekovima i odložila ih na noćni stočić.
– Nećete zaboraviti? Uputstvo za upotrebu je na kutijama. Potom se okrenula meni:
– Vrlo ste bledi... Mislim da bi vam stvarno prijalo da provedete tri dana van Pariza. U blizini kuće je šuma gde se mogu praviti lepe šetnje.
Prevukla mi je rukom po čelu.
– Opružite se...
Legla sam, a ona mi je kazala da skinem kaput.
– čini mi se da u ovom trenutku treba dobro paziti na vas... Zatim je skinula svoj kaput i prišla da ga pebaci preko mene.
– Još uvek nemate grejanja... Mogli biste doći da prezimite kod mene.
Ostala je da sedi na ivici kreveta i dalje me netremice posmatrajući svojim zelenim očima.



Sišla sam na kapiji Majo i pošla pored Zoološkog vrta. Bilo je hladno ali sunčano vreme, sa onim prozirno plavim nebom kao što je, možda, negde u Maroku. Na svim prozorima na kući Valadjeovih bili su spušteni kapci. Kad sam se spremila da zvonim, primetila sam pismo gurnuto ispod vrata. Podigla sam ga. Bilo je to moje pismo poslano u sredu sa pošte Abes. Pozvonila sam. Niko nije otvarao.
Sela sam na ulazno stepenište da malo sačekam. Sunce me je zaslepljivalo. Potom sam ustala da ponovo zvonim. Ubrzo sam shvatila da nema potrebe da čekam. Otišli su. Na vratima su nedostajali samo sudski pečati. Prošli put, imala sam već takav predosećaj.
Držala sam pismo u ruci. Ponovo mi se javila vrtoglavica. Odavno mi je bio poznat taj osećaj, još iz vremena kada sam u Fosombronu skupljala hrabrost da pređem preko mosta. Prvi put sam pretrčala, drugi put prešla u velikim koracima, a treći put se prisilila da prođem sredinom mosta što je sporije moguće. I sada je trebalo hodati lagano, podalje od ograde i samo ponavljati reči koje smiruju. Bar-sir-Ob. Apotekarka. U blizini kuće je šuma gde se mogu praviti lepe šetnje. Krenula sam u pravcu Zoološkog vrta i udaljila se od te kuće sa spuštenim kapcima. Vrtoglavica je bila sve jača. To je bilo zbog pisma koje su gurnuli ispod vrata i koje niko nikada neće otvoriti. A poslala sam ga sa pošte Abes, pošte poput svake druge u Parizu i Francuskoj. Pisma koja su bila meni namenjena i koja su dolazila iz Maroka ostala su takođe neotvorena. Na njihovim kovertama bila je pogrešna adresa ili jednostavno pravopisna greška, sasvim dovoljna da ona, jedno za drugim, zalutaju u neku nepoznatu poštu. Možda su ih i vratili u Maroko, kad tamo više nije bilo nikoga. I tako su se izgubila kao i onaj pas.

*

Kada sam ponovo izašla iz metroa, još je bilo sunčano sa onim plavim marokanskim nebom. Otišla sam u samoposlugu „Monopri” u Ulici Fonten i kupila flašu kisele vode i mlečnu čokoladu, bez lešnika. Prešla sam trg i presekla kroz uličicu Piže.
U svojoj sobi, sela sam na ivicu kreveta i okrenula se ka prozoru. Flašu sa vodom sam stavila na pod, a čokoladu na krevet. Otvorila sam jednu od kutija koje mi je dala apotekarka i izručila deo njenog sadržaja na dlan. Male bele tablete. Stavila sam ih u usta i progutala otpivši gutljaj vode iz flaše. Zatim sam odgrizla komadić čokolade. To sam ponovila više puta. Sa čokoladom je bilo lakše.

*

Prvo nisam znala gde se nalazim. Neki beli zidovi i električno osvetljenje. Ležala sam na krevetu koji nije bio onaj iz Ulice Kustu. Nisam imala jastuka. Glava mi je bila okrenuta u stranu, na čaršavu. Jedna crnokosa bolničarka je ušla da mi donese jogurt. Stavila ga je na krevet iza moje glave, ali na izvesnom odstojanju. Ostala je da stoji pored mene i posmatrala me. Kazala sam joj: „Ne mogu da ga dohvatim.” A ona je odgovorila: „Snađite se. Treba da učinite mali napor.” I onda je otišla. Rasplakala sam se.
Moje mesto je bio veliki stakleni kavez. Pogledala sam oko sebe. Ostali stakleni kavezi bili su neki akvarijumi. Nema sumnje da me je apotekarka tu dovela. Trebalo je da se nađemo u šest sati uveče da otputujemo u Bar-sir-Ob. činilo mi se da su senke koje se meškolje u onim akvarijumima možda bile ribe. čulo se sve jače žuborenje vodopada. Nekada davno, ostala sam zarobljena u ledenoj santi i sada se ona topila žuboreći kao voda. Pitala sam se šta bi mogle biti one senke u akvarijumima. Kasnije su mi objasnili da nisu imali više mesta i da su me morali staviti u sobu

prevremeno rođenih beba. I dugo, dugo se čulo žuborenje toga vodopada, znak da počinje i moj život, od toga dana.