Dora Bruder - Patrik Modiano

„Nikada neću saznati kako je provodila svoje dane, gde se skrivala, u čijem se društvu nalazila onih zimskih meseci posle svog prvog bekstva ili kada je, u proleće, ponovo iščezla na nekoliko sedmica. I tu je njena tajna. Mala i dragocena tajna koju dželati, naredbe, vlast koja se zove okupacijskom, zatvori, kasarne, logori, istorija ili vreme – sve ono što nas prlja i razara – nikada nisu bili kadri da joj ukradu.“

Ima osam godina kako sam na trećoj stranici nekih starih novina, Pari-soara, sa datumom od 31. decembra 1941, naleteo na rubriku „Od juče do danas”. U samom njenom dnu pročitao sam:
„Pariz
Traži se mlada devojka, Dora Bruder, 15 godina, 155 centimetara, lice ovalno, oči sivosmeđe, u sivom sportskom kaputu, bordo džemperu, teget suknji i šeširu i braon ravnim cipelama. Svako obaveštenje dostaviti g. i gđi Bruder, Bulevar Ornano 41, Pariz.”
Taj deo Bulevara Ornano, odavno mi je dobro poznat. U detinjstvu, dolazio sam sa majkom na Santuansku buvlju pijacu. Silazili smo sa autobusa kod kapije Klinjankur, a ponekad i kod zgrade opštine 18. arondismana. Bivalo je to uvek subotom ili nedeljom po podne.
Zimi, na trotoaru avenije, duž kasarne Klinjankur, u reci prolaznika, stajao je, sa svojim tronožnim aparatom, debeli fotograf baburastog nosa i sa okruglim naočarima koji je predlagao
„slikanje za uspomenu”. Leti, smeštao se na daske plaže u Dovilu, ispred bara Solej. Tamo je pronalazio mušterije. Ali ovde, na Klinjankuru, prolaznici nisu izgledali zainteresovani za fotografisanje. Nosio je staru jaknu, a jedna cipela bila mu je probušena.
Sećam se pustih bulevara Barbes i Ornano onog osunčanog nedeljnog popodneva, maja 1968. Na svakoj raskrsnici grupice specijalnih policajaca, zbog zbivanja u Alžiru.
U tom kraju proveo sam zimu 1965. Imao sam devojku koja je stanovala u Ulici Šampione. O R N 49 – 20.
Već u to vreme, talasi nedeljnih prolaznika pored kasarne morali su odneti i debelog fotografa, ali nikada nisam otišao da se u to uverim. A čemu je služila ona kasarna? Rekli su mi da je bila namenjena za smeštaj kolonijalnih trupa.
Januar 1965. Noć se spustila već oko šest uveče na raskrsnicu Bulevara Ornano i Ulice Šampione. Bio sam jadan, mešao sam se sa sumrakom, sa ulicama.
Poslednji kafe, na samom kraju Bulevara Ornano, sa parne strane, zvao se „Drmni kad možeš”. Levo, na uglu bulevara Nej, bio je još jedan, sa džu-boksom. Na raskrsnici Ornano – Šampione, jedna apoteka, još dva kafea, jedan nešto stariji na uglu sa Ulicom Diezm.
Koliko sam samo čekao po tim kafeima... Vrlo rano izjutra, dok se još nije razdanilo. Pred kraj dana, kada se hvatao sumrak. Mnogo docnije, u vreme zatvaranja...
Nedeljom uveče, jedan stari, crni, sportski automobil – jaguar, čini mi se – bio je parkiran u Ulici Šampione, nedaleko od dečijeg obdaništa. Pozadi, nalazila se tablica: TRI. Težak ratni invalid. Prisustvo tih kola u kraju me je čudilo. Pitao sam se kako li izgleda njihov vlasnik.
Nakon devet sati naveče, bulevar se praznio. Još kao da vidim osvetljeni ulaz metro stanice Simplon i, gotovo tačno naspram nje, bioskop Ornano 43. Zgrada sa brojem 41, pored bioskopa, nije nikada privukla moju pažnju mada sam prolazio pokraj nje mesecima, godinama. Od 1965. do 1968. Svako obaveštenje dostaviti g. i gđi Bruder, Bulevar Ornano 41, Pariz.

Od juče do danas. Kako vreme prolazi, moja gledišta se menjaju, zime se mešaju jedna sa drugom. Zima 1965. sa onom iz 1942.
Godine 1965. nisam još ništa znao o Dori Bruder. Danas, trideset godina kasnije, čini mi se da ona duga čekanja po kafeima na raskrsnici Ornano, ona uvek ista putešestvija duž Ulice Mon Senis, sve do hotela na vrhu Monmartra: Rim, Alzina ili Terasa, u Ulici Kolenkur i ovi varljivi utisci koje sam sačuvao – prolećna noć u kojoj se čuju odjeci glasova pod stablima na skveru Klinjankur i opet zima kako se sve više spuštate prema Simplonu i Bulevaru Ornano – nisu mogli biti samo igra slučaja. Možda sam bio, a da toga nisam ni bio svestan, na tragu Dore Bruder i njenih roditelja. Oni su tu već postojali, filigranski.
Pokušavam da pronađem dokaze najudaljenije u vremenu. Kada sam sa dvanaestak godina pratio majku do buvlje pijace Klinjankur, neki poljski Jevrejin prodavao je kofere, a desno, na početku jedne od onih ulica načičkanih tezgama, pijaca Malik i pijaca Vernezon... Koferi luksuzni, od kože, od krokoa, neki drugi kartonski, pa putne torbe i ogromni sanduci za selidbe sa nalepnicama prekoatlantskih preduzeća – svi natrpani jedni preko drugih. Njegova tezga bila je pod vedrim nebom. U uglu usana držao je bez prestanka cigaretu i nekog popodneva mi je ponudio jednu.

Nekoliko puta išao sam u bioskope na Bulevaru Ornano. U Klinjankur Palas, na kraju bulevara, pored kafea „Drmni kad stigneš”. I u Ornano 43.
Kasnije sam saznao da je Ornano 43 veoma stari bioskop. Tridesetih godina renovirali su ga dajući mu izgled parobroda. Ponovo sam se našao u njegovoj blizini u maju 1996. Na mestu bioskopa nalazila se neka prodavnica. Kroz Ulicu Ermel izlazi se tačno ispred zgrade 41 na Bulevaru Ornano, adrese naznačene u poternici za Dorom Bruder.
To je petospratnica sa kraja XIX veka. Ona čini sa brojem 39 celinu okruženu bulevarom, sa izlazom na početak Ulice Ermel i sa Ulicom Simplon u pozadini dveju zgrada. One su slične. Broj 39 nosi natpis sa imenom svog arhitekte, nekog Pjerfea, i datumom izgradnje: 1881. Sigurno je da se to odnosi i na broj 41.
Pre rata, pa sve do početka pedesetih godina, Bulevar Ornano 41 bio je nekakav hotel, kao i broj 39 koji je nosio ime „Hotel kod zlatnog lava”. U broju 39, takođe, neki Gazal držao je kafe-restoran. Nisam otkrio kako se zvao hotel u broju 41. Početkom pedesetih godina na istoj adresi postojalo je neko Udruženje hotela i stanova Ornano, Monmartr 12 – 54. I opet, kao i pre rata, neki kafe čiji se vlasnik zove Maršal. Taj kafe više ne postoji. Da li se nalazio sa leve ili desne strane kolske kapije?
Ona vas uvodi u prilično dugačak hodnik. Sasvim u dnu, stepenište vodi desno.

Treba dosta vremena da bi na svetlo dana iskrsnulo ono što je jednom bilo izbrisano. Tragovi postoje u matičnim knjigama ali ne znamo gde su one sakrivene, koji čuvari bdiju nad njima, kao ni da li će ti čuvari biti saglasni da nam ih pokažu. Oni su možda jednostavno zaboravili da su te matične knjige i postojale.
Dovoljno je imati samo malo strpljenja.
Isto tako, uspeo sam da saznam da su Dora Bruder i njeni roditelji 1937. i 1938. već stanovali u hotelu na Bulevaru Ornano. Imali su sobu sa kuhinjom na petom spratu, tamo gde balkon od kovanog gvožđa zatvara krug oko dve zgrade. Ima desetak prozora na tom petom spratu. Dva-tri od njih gledaju na bulevar, ostali na završetak Ulice Ermel i, iza nje, na Ulicu Simplon.
Tog majskog dana 1966, kad sam se ponovo našao u kraju, zarđali šaloni dva prva prozora petog sprata koja gledaju na Ulicu Simplon bila su zatvorena, a ispred njih, na balkonu, opazio sam hrpu različitih predmeta koji su izgleda odavno tu zaboravljeni.
Tokom one dve ili tri godine koje su prethodile ratu, Dora je morala biti upisana u neku od opštinskih škola u toj četvrti. Napisao sam pismo direktoru svake od njih, moleći ih da pogledaju mogu li naći njeno ime u popisima:
Ulice Ferdinand Flokon broj 8 Ulice Ermel broj 20
Ulice Šampione broj 7 Ulice Klinjankur broj 61
Oni su mi ljubazno odgovorili. Nijedan od njih nije pronašao njeno ime u predratnim učeničkim spiskovima. Najzad, direktor bivše škole za devojčice u Ulici Šampione broj 69 predložio mi je da dođem i lično proverim popise. Jednog dana ću tamo otići. Ali sad, oklevam. Ali još uvek se nadam da njeno ime postoji negde tamo. Ta škola je bila najbliža mestu njenog stanovanja.

Trebalo mi je četiri godine da otkrijem tačan datum njenog rođenja: 25. februar 1926. Naredne dve godine su bile neophodne da bih saznao i mesto rođenja: dvanaesti pariski arondisman. Ali, imam ja strpljenja. Mogu satima da čekam na kiši.

Jednog petka po podne u februaru 1966. otišao sam u opštinu dvanaestog arondismana, u matičarsko odeljenje. Službenik u ovom odeljenju – mladić – pružio mi je obrazac koji je trebalo da popunim:

„Podnosilac zahteva: navesti svoje prezime
ime adresu
Molim da mi se izda izvod iz matične knjige rođenih koji se odnosi na:
Prezime: Bruder Ime: Dora rođena 25. februara 1926. Podvucite da li ste: pomenuta osoba
otac ili majka deda ili baba sin ili kćer

suprug ili supruga zakonski predstavnik
Da li imate ovlašćenje i ličnu kartu zainteresovanog (ne)
Osim ovih osoba, nikom drugom neće biti izdat prepis krštenice.”

Potpisao sam obrazac i predao mu ga. Pošto je dobro pogledao, odgovorio mi je da neće moći da mi izda izvod iz matične knjige rođenih zato što nisam ni u kakvom srodstvu sa pomenutom osobom.
U času, pomislio sam da je on jedan od onih stražara zaborava zaduženih da čuvaju kakvu sramnu tajnu i da onemoguće svakoga ko želi da otkrije i najmanji trag postojanja nekog bića. Ali, on je izgledao pošteno. Posavetovao me je da podnesem molbu u Palati pravde, Bulevar di Pale broj 2, treće odeljenje matične službe, peti sprat, stepenište pet, soba 501. Svakog radnog dana od dva do četiri sata.
U Palati pravde, spremao sam se da prođem kroz veliku kapiju sa rešetkama i glavno dvorište, kad me jedan čuvar uputi na jedan drugi ulaz, nešto niže, onaj kojim se ulazi u Sent Šapel. Između pregrada čekala je kolona turista, zato sam hteo da prođem pravo do ulaza, ali jedan drugi čuvar, na vrlo grub način, dade mi znak da stanem u red sa ostalima.
U dnu predvorja pravila su nalagala da iz svojih džepova povadimo sve metalne predmete. Imao sam samo jedan svežanj ključeva. Trebalo je da ih izvadim i stavim na neku vrstu pokretne trake pa da ih ponovo uzmem sa druge strane stakla, ali u tom času nisam uopšte razumeo smisao toga čina. Zbog mog oklevanja jedan drugi čuvar mi je malo podviknuo. Da li je to bio žandarm? Policajac? Da li je trebalo da mu dam i svoje pertle, kaiš i novčanik kao na ulasku u zatvor?
Prošao sam kroz neko dvorište, stupio u hodnik, izbio na vrlo prostrani hol kojim su se kretali muškarci i žene držeći u rukama crne torbe, među kojima su neki bili odeveni u crne advokatske toge. Nisam se usudio da ih zapitam kako se dolazi do petog stepeništa.
Portir koji je sedeo za jednim stolom uputio me je na suprotni kraj hola. Tamo sam pronašao skoro praznu prostoriju čiji su iskošeni prozori propuštali sivkastu svetlost dana. Uzaludno sam tumarao tom prostorijom, nisam uspevao da pronađem stepenište broj pet. Uhvatili su me onaj panični strah i ona vrtoglavica kakvu osetimo u strašnim snovima, kada ne uspevamo da stignemo do stanice, a vreme prolazi i voz će nam pobeći.
Sličan događaj desio mi se dvadeset godina ranije. Saznao sam da je moj otac smešten u bolnicu Pitije-Salpetrijer. Nisam se sreo sa njim od svoje mladosti. Odlučio sam, dakle, da mu napravim iznenadnu posetu.
Sećam se da sam satima lutao tražeći ga po toj ogromnoj bolnici. Ulazio sam u vrlo stare delove zgrade, u zajedničke spavaonice sa nizovima kreveta, raspitivao se kod bolničarki koje su mi davale protivrečna obaveštenja. Na kraju, posumnjao sam i u samo prisustvo svoga oca dok sam prolazio i prolazio pokraj one velelepne crkve i kroz krila tog nestvarnog zdanja, netaknutog još od 18. veka, koje mi je probudilo sećanja na Manon Lesko i doba kada su ovi prostori služili kao ženski zatvor, pre nego što će ih otpremiti u Luizijanu, pod zlokobnim nazivom „Opšta bolnica”: Kružio sam kaldrmisanim dvorištem sve dok nije pala noć. Nisam mogao da pronađem oca. Nikada ga više nisam video.

Ali, na kraju, pronađoh stepenište pet. Popeh se na sprat. Čitav niz kancelarija. Pokazali su mi onu koja nosi broj 501. Žena kratke kose i ravnodušnog izgleda upita me šta želim.

Suvim glasom objasnila mi je kako bi trebalo da se povodom krštenice koju tražim obratim državnom tužiocu Republike, Okružnom tužilaštvu Pariza, Ke dez Orfevr 14, treći odsek B.
Nakon tri sedmice, dobio sam odgovor.

„Dvadeset petog februara hiljadu devetsto dvadeset šeste, u dvadeset i jedan sat i deset rođena je, u Ulici Santer broj 15, Dora, pol ženski, od Ernsta Brudera rođenog u Beču (Austrija), dvadeset prvog maja hiljadu osamsto devedeset devete, nekvalifikovanog radnika, i Cecilije Burdež, rođene u Budimpešti (Mađarska), sedamnaestog aprila hiljadu devetsto sedme, bez zaposlenja, njegove supruge, sa stanom u Sevranu, avenija Liežar broj 2. Dokument se izdaje dvadeset sedmog februara hiljadu devetsto dvadeset šeste na osnovu svedočenja Gaspara Majera, sedamdeset tri godine, zaposlenog i nastanjanog u ulici Pikpis broj 76, koji je prisustvovao porođaju i koji je, pošto je pročitao dokument, potpisao ga sa Nama, Ogistom Gijomom Rozi, pomoćnikom predsednika opštine dvanaestog pariskog arondismana.”

Ulica Santer broj 15 adresa je bolnice Rotšild. U njenom porodilištu rođena su, u isto vreme kad i Dora, brojna deca siromašnih jevrejskih porodica koje su se upravo naselile u Francuskoj. Izgleda da Ernest Bruder nije mogao da izađe sa posla da bi lično prijavio rođenje svoje kćeri u taj četvrtak
25. februara 1926. u opštini dvanaestog arondismana. Možda je moguće u nekom od dokumenata pronaći podatke o Gasparu Majeru koji se potpisao u dnu krštenice. Ulica Pikpis broj 76, gde je on
„zaposlen i nastanjen”, bila je adresa Rotšildovog doma za stare i nezbrinute.
Tragovi Dore Bruder i njenih roditelja te zime 1926. gube se u severoistočnom predgrađu oko kanala Urk. Jednog dana otići ću i u Sevran, ali bojim se da su tamo kuće i ulice izmenile izgled, kao i u svim predgrađima. Evo imena nekoliko zdanja i stanovnika Ulice Liežar iz onog doba: Trianon de Frenvil nalazio se u broju 24. Da li je to bio neki kafe? Možda bioskop? U broju 31 bili su vinski podrumi Il de Frans. Neki doktor Zoran stanovao je u broju 9, a apotekar, Platel, u 30.
Sama Ulica Liježar, u kojoj su živeli Dorini roditelji, činila je deo divljeg naselja koje se prostiralo u opštinama Sevran, Livri – Gargan, i Olne-su-Boa, a koje su bile nazvane Frenvil. Naselje je niklo oko fabrike kočnica Vestinghaus, koja je otvorila vrata početkom veka. Bila je to radnička četvrt. Tridesetih godina pokušala je da osnuje svoju opštinu, ali bez uspeha. Morala je, dakle, i dalje da zavisi od tri okolne opštine. Ipak, imala je svoju železničku stanicu, Frenvil.
Ernest Bruder, Dorin otac je, bez ikakve sumnje, te zime 1926. bio nekvalifikovani radnik fabrike kočnica Vestinghaus.

Ernest Bruder. Rođen u Beču, Austrija, 21. maja 1899. Njegovo detinjstvo je nesumnjivo proteklo u Leopoldštatu, jevrejskom delu toga grada. Roditelji su mu najverovatnije poticali iz Galicije, Češke ili Moravske, kao i većina bečkih Jevreja pristiglih iz istočnih krajeva Carstva.
U Beču, 1965, navršio sam dvadesetu, one iste godine kada sam navraćao u četvrt Klinjankur. Stanovao sam u Ulici Taubštumengase iza crkve Svetog Karla. Proveo sam nekoliko noći u jednom sumnjivom hotelu, u blizini Zapadne stanice. Sećam se letnjih večeri u Severingu i Grinzingu i parkova u kojima je svirao orkestar. Kao i jedne male poljske kuće usred neke vrste radničkog šetališta, kod Hejlingenštata. Tih julskih subota i nedelja sve je bilo zatvoreno čak i poslastičarnica Havelka. Grad je bio pust. Po suncu, tramvaji su klizili kroz severoistočne delove grada sve do izletišta Poclensdorf.
Jednog dana, posetiću opet Beč koji nisam video već trideset godina. Možda ću čak pronaći i krštenicu Ernesta Brudera u matičnim knjigama bečke jevrejske opštine. Saznaću ime, prezime, zanimanje i mesto rođenja njegovog oca, ime i devojačko prezime njegove majke. I gde su stanovali u tom području drugog okruga koji je omeđen Severnom stanicom, Praterom i Dunavom.
U detinjstvu i mladosti bila mu je znana ulica Prater sa svojim kafanama i pozorištem u kome su igrali Budimpeštani. I njen Švedski most. I dvorište Trgovačke berze, pokraj Taborštrase. I Karmelićanska pijaca.
U Beču, 1919, njemu je sa dvadeset godina bilo teže nego meni. Posle prvih poraza austrijske vojske, desetine hiljada izbeglica iz Galicije, Bukovine ili Ukrajine stizale su u uzastopnim talasima i tiskale se po nekim ćumezima oko Severne stanice. Bio je to grad u sunovratu, odsečen od svog carstva koje više ne postoji. Ernest Bruder verovatno nije bio drugačiji od tih nezaposlenih ljudi koji su u grupama lutali ulicama u kojima su radnje bile zatvorene.
Ali, postoji neka mogućnost da on i nije bio tako skromnog porekla kao te izbeglice sa Istoka. Sin nekog trgovca sa Taborštrase? Ali kako to saznati?

U članskoj karti, među hiljadama drugih koje su ustanovljene dvadesetak godina kasnije da bi omogućile policijske racije pod okupacijom, a koje su se zadržale do danas u Ministarstvu za borce iz bivših ratova, navodi se da je Ernest Bruder bio „francuski legionar druge klase”. On se znači prijavio u Legiju stranaca, mada ne bih mogao da navedem tačan datum. 1919? 1920?
Obavezao se na pet godina. Da bi se prijavio nije bilo potrebno čak ni da dolazi u Francusku, bilo je dovoljno da se pojavi u nekom od francuskih konzulata. Da li je Ernest Bruder to učinio u Austriji? Ili se tada već nalazio u Francuskoj? Bilo kako bilo, po svoj prilici su ga sa ostalim Nemcima i Austrijancima uputili u kasarne u Belforu i Nansiju, u kojima nisu postupali preterano obzirno sa njima. Onda Marselj i tvrđava Sen-Žan u kojima doček nije bio ništa srdačniji. Zatim prelaz preko mora: svi su izgledi da je Leoteu za Maroko bilo potrebno tridesetak hiljada vojnika.
Pokušavam da sastavim sliku lutanja Ernesta Brudera od mesta do mesta. U Sidi Bel Abesu dobijaju novčanu nagradu. Većina ovih najamnika – Nemaca, Austrijanaca, Rusa, Rumuna i Bugara – živi u takvoj bedi da su zaprepašćeni da neko može i da ih plaća. Skoro da i ne veruju u to. Brzo, stavljaju novac u džepove, kao da će im ga neko oduzeti. Potom dolazi uvežbavanje, trčanje po peščanim dinama i beskrajno pešačenje pod olovnim alžirskim suncem. Najamnici iz Srednje Evrope, kao Ernest Bruder, teško podnose ovo obučavanje: oni su bili neuhranjeni za vreme svog odrastanja, zbog štednje hrane tokom četiri ratne godine.
A onda kasarne u Maknesu, Fesu ili Marakešu. Šalju ih da umire još nepokorene oblasti Maroka.
April 1920. Borbe u Bekritu i u Raz Tarši. Juni 1921. Borbe jednog bataljona Legije pod komandom Lambera oko Đebel Hajana. Mart 1922. Borbe za Šuf eš Šerg pod kapetanom Rotom. Maj

1922. Borbe za Tizi Adni. Legijski bataljon Nikola. April 1923. Borbe za Arbalu. Borbe za kotu Taza. Maj 1923. Teški okršaji u Bab Bridi, u oblasti Talrant koju legionari pod komandom Nežlina osvajaju pod jakom paljbom. U noći od 26. bataljon Nežlin zauzima na prepad masiv Išendirt. Juni 1923. Borbe za Tadut. Legijski bataljon Nežlin osvaja sam vrh. Legionari podižu uz zvuke trube trobojni paviljon na velikom utvrđenju. Borbe za Ued Atiju u kojima legijski bataljon Barijer mora dva puta da nastupa sa bajonetima. Legijski bataljon Bušzenšulc osvaja šančeve južnog planinskog vrha Bu Kamuđ. Borbe za kotlinu El Mers. Juli 1923. Borbe na zaravni Imuzer. Legijski bataljon pod Katenom. Bataljon Bušzenšulc. Bataljoni pod Suzinijem i Ženudeom. Avgust 1923. Borbe za Ued Tamgilt.
U noći, okružen tim prizorima peska i kamena, da li je sanjao Beč, svoj rodni grad, sa drvoredima kestenova sa Hauptaleje? U članskoj karti Ernesta Brudera, „legionara druge klase”, nalazimo još i
„ratni invalid 100 posto”. U kojoj li je od ovih bitaka on ranjen?

U svojoj dvadesetpetoj godini našao se na pločniku Pariza. Mora biti da su ga oslobodili služenja u Legiji zbog njegovog ranjavanja. Pretpostavljam da o tome ni sa kim nije razgovarao. To nije nikoga ni interesovalo. Čak mogu da tvrdim da nije dobio invalidsku penziju. Nisu mu dali ni francusko državljanstvo. Jedan jedini put kad sam video da se pominje njegovo ranjavanje bilo je na jednom od evidencijskih listića kojima se služila policija za svoje pretrese u vreme okupacije.

Godine 1924. Ernest Bruder se ženi sedamnaestogodišnjom devojkom, Cecilijom Burdež, rođenom
17. aprila 1907. u Budimpešti. Ne mogu znati gde je obavljeno venčanje, nepoznata su mi imena njihovih kumova. Koji slučaj ih je spojio? Cecilija Burdež je stigla u Pariz prethodne godine sa svojim roditeljima, četiri sestre i bratom. Jevrejska porodica, poreklom iz Rusije koja se nesumnjivo nastanila u Budimpešti još početkom veka.
Posle Prvog svetskog rata, život u Budimpešti bio je isto tako težak kao i u Beču, bilo je neophodno krenuti još malo ka zapadu. U Parizu, u jevrejskom prihvatilištu u Ulici Lamark, nisu imali sreće. Istog meseca kada su tamo stigli, tri od njihovih kćeri, stare četrnaest, dvanaest i deset godina, umrle su od tifusa.
Da li su u času svog venčanja Cecilija i Ernest već stanovali u Ulici Liežar u Sevranu? Ili možda u nekoj hotelskoj sobi u Parizu? U godinama koje su usledile po njihovom venčanju, nakon Dorinog rođenja, oni su neprekidno živeli po hotelskim sobama.

Bile su to osobe koje ne ostavljaju za sobom duboke tragove. Skoro anonimne. One se ne odvajaju od nekih pariskih ulica, nekih delova predgrađa u kojima sam slučajno otkrio da su stanovali. Sve što znamo o njima svodi se na jednu prostu adresu. I ta topografska istinitost u suprotnosti je sa onim što nećemo nikad saznati o njihovim životima – sa belinom, zbirom nepoznanica i ćutnji.
Pronašao sam jednu bratanicu Cecilije i Ernesta Bruder. Javio sam joj se telefonom. Sećanja koja je sačuvala o njima su dečije uspomene, maglovite i tačne istovremeno. Ona se seća dobrote i nežnosti svog teče. Baš ona mi je dala onih nekoliko podataka koje imam zabeleženih o njihovoj porodici. Načula je da su pre doseljenja u hotel na Bulevaru Ornano, Ernest i Cecilija Bruder, sa svojom kćeri Dorom, stanovali u jednom drugom hotelu. U nekoj od ulica koje gledaju na Ulicu Poasonijer. Gledao sam mapu i ređao joj imena ulica jedno za drugim. Da, bila je to Ulica Polonso. Ali ona nije nikada ništa čula o Sevranu, ni o Frenvilu, kao ni o fabrici Vestinghaus.

Kažu da bar mesta života čuvaju neki lagani otisak onih osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja. Za Ernesta i Ceciliju Bruder rekao bih u vidu udubljenja. Uvek sam imao onaj doživljaj odsustva i praznine, kad god bih se našao na mestima gde su oni živeli.
Postojala su dva hotela, u to vreme, u Ulici Polonso: prvi u broju 49, držao je nekakav Ruket. U imeniku se vodi kao „vinski hotel”. Drugi, u broju 32, imao je vlasnika nekog Šarla Kampacija. Hoteli nisu imali imena. Danas više ne postoje.
Oko 1968. kretao sam se često bulevarima sve do lukova „vazdušnog” metroa. Polazio sam sa trga Blanš. U decembru, vašarske šatre su podizane na travnjacima. Svetlost se smanjivala sve više kako sam se približavao Bulevaru Šapel. Nisam još ništa znao o Dori Bruder i njenim roditeljima. Sećam se da sam se vrlo čudno osećao dok sam se kretao duž zida bolnice Lariboazjer, a zatim i iznad pruge, kao da sam načinio prodor u najsumračniju oblast Pariza. Ali, bio je to samo kontrast između suviše jake svetlosti Bulevara Kliši i crnog, beskrajnog zida u pomrčini, pod svodovima metroa...
U mom sećanju, kvart Šapel pojavljuje se sav u linijama nedogleda zbog pruge, blizine Gar di Nor i bučanja vagona metroa koji su punom brzinom prolazili iznad moje glave... Niko ne bi smeo da se ovde nastani zauvek. To je raskršće sa koga svako redom polazi na jednu od četiri strane sveta.
Pa ipak, saznao sam adrese škola u kraju u čijim bih spiskovima možda mogao da pronađem ime Dore Bruder, samo ako te škole još uvek postoje:
Osnovna škola u ulici Sen-Lik broj 3,

Opštinske osnovne škole za devojčice u Ulici Kave broj 11, Ulici Poasonijer broj 43 i u Oranskom pasažu.

I tako, godine su proticale kod kapije Klinjankur, sve do rata. Ne znam ništa o njima tokom svih tih godina. Da li je Cecilija Bruder već tada radila kao „krznarska radnica” ili „najamna radnica u konfekciji”, kako piše na njenim potvrdama? Po rečima njene bratanice, zaposlila se u jednoj krojačkoj radionici, u blizini ulice Ruiso, ali njena bratanica nije u to sigurna. A Ernest Bruder da li je i dalje bio nekvalifikovani radnik, ne više u fabrici Vestinghaus već u nekom drugom delu predgrađa? Ili je možda i on sam našao mesto u nekom od krojačkih ateljea u Parizu? U njegovoj knjižici izdatoj za vreme okupacije pročitao sam: „stopostotni ratni invalid, francuski legionar druge klase”, a sa strane, pored reči zanimanje, dopisano – „nema”.
Nekoliko fotografija iz tog vremena. Najstarija, na dan njihovog venčanja. Oni sede oslonjeni na neku vrstu stočića za cveće. Ona je obavijena dugačkim belim velom koji izgleda kao da je svezan na levoj strani lica i koji dopire do zemlje. On je u odelu i nosi belu leptir mašnu. Fotografija sa njihovom kćerkom, Dorom. Oni sede, Dora stoji između njih. Nema više od dve godine. Jedna Dorina fotografija, snimljena sigurno prilikom dodele neke nagrade. Ona ima otprilike dvanaest godina, u haljinici i belim soknicama. U desnoj ruci drži neku knjigu. U kosi joj se svija krunica, reklo bi se od belog cveća. Levu ruku je spustila na ivicu velike bele kocke, ukrašene crnim prugama sa geometrijskim šarama, a ta bela kocka kao da je služila za ukras. Jedna druga fotografija, snimljena na istom mestu, iz istog doba, možda i istog dana: prepoznaju se pločice na podu i ista velika, bela kocka sa crnim geometrijskim šarama na kojoj sedi Cecilija Bruder. Dora stoji sa njene leve strane u haljini sa kragnom, levu ruku je savila da bi je spustila na majčino rame. Ponovo jedna Dorina fotografija sa majkom. Dora sa dvanaestak godina, kose nešto kraće nego na prethodnoj fotografiji. Stoje ispred nečega što podseća na neki stari zid, ali je to najverovatnije pano u fotografskoj radnji. Obe su odevene u crne haljine sa belim kragnama. Dora stoji malo ispred svoje majke i sa njene desne strane. Potom fotografija ovalnog oblika na kojoj je Dora malo starija – oko trinaest, četrnaest godina, sa dužom kosom – i na kojoj su njih troje poređani pod konac licem prema objektivu: prvo Dora i majka, obe u belim bluzama, i Ernest Bruder, u košulji sa kravatom. Fotografija Cecilije Bruder ispred nečega što izgleda kao kućica u predgrađu. U prvom planu, levo, obilje mahovine koja prekriva zid. Ona sedi na najvišem od tri stepenika od maltera. Nosi svetlu letnju haljinu. U dnu, silueta nekog deteta, s leđa, golih ruku i nogu, u crnom trikou ili u kupaćem kostimu. Da li je to Dora? U samom dnu, fasada neke druge kućice iza drvene ograde, sa kapijom i jedinim prozorom na spratu. Gde li to može biti?
Nešto starija fotografija Dore same sa devet ili deset godina. Reklo bi se da je na krovu, obasjana je samo jednim sunčevim zrakom, dok je sve okolo u senci. Odevena je u belu košulju i nosi bele sokne, levom rukom se podbočila, a desnu nogu je stavila na betonski ispust nečega što je mogao biti neki veliki kavez ili kućica za psa, ali se, zbog senke, ne vide dobro ptice ili životinje koje su tu zatvorene. One senke i one tamne mrlje tamo potiču od sunca jednoga letnjeg dana.

Bilo je i drugih letnjih dana u četvrti Klinjankur. Roditelji su Doru vodili u bioskop Ornano 43. Trebalo je samo preći ulicu. Ili je možda išla sama? Veoma mlada, po rečima njene sestre od ujaka, bila je već neposlušna, samostalna, svojeglava. Hotelska soba bila je previše skučena za tri osobe.
Kao mala, morala se igrati u vrtiću na skveru Klinjankur. U nekim trenucima, ovaj kraj podsećao je na selo. Naveče su susedi iznosili stolice na trotoar i ćaskali među sobom. Išlo se na limunadu u bašte kafea. Ponekad su ljudi, za koje se nije znalo da li su bili pravi kozari ili cirkusanti, prolazili sa po nekoliko koza i prodavali veliku čašu mleka za deset sua. Pena vam je stvarala bele brkove.
Na samoj kapiji Klinjankur, zgrada trošarine sa ogradom. Levo, između blokova zdanja na Bulevaru Nej i Buvlje pijace, prostiralo se čitavo mnoštvo baraka, skladišta, bagremova i niskih kuća koje je porušeno. Kada sam imao četrnaestak godina, taj brisani prostor je raspaljivao moju maštu. Učinilo mi se da sam ga prepoznao na one dve ili tri fotografije snimljene u zimu: neka vrsta čistine kojom se kreće nekakav autobus. Jedan kamion zaustavio se tu, reklo bi se zauvek. Gomile snega na čijem obodu čekaju čergarska kola sa crnim konjem. I sasvim u daljini, nejasni obrisi kuća.
Sećam se da sam tada prvi put imao taj osećaj praznine, koji obuzima pred nečim što je uništeno, pretvoreno u prah. Još uvek nisam imao pojma o postojanju Dore Bruder. Možda se ona – čak bih se mogao zakleti u to – šetala ovuda, u ovom krugu koji mi budi slike tajnih ljubavnih sastanaka, siromaha kojima je sreća okrenula leđa. Lebde još uvek ovde sećanja na selo, na ulice koje su se zvale Bunarska staza, Železnička ulica, Staza topola, Pseći pasaž.

Devetog maja 1940, Dora Bruder je sa četrnaest godina upisana u verski internat, dom „Sveto srce Marijino”, kojim su rukovodile Milosrdne sestre hrišćanskih škola u ulici Pikpis 60 do 62, u dvanaestom pariskom arondismanu.
Delovodna knjiga internata nosi sledeće napomene:

„Prezime i ime: Bruder, Dora
Datum i mesto rođenja: 25. februar 1926, Pariz (12), od oca Ernesta i majke Cecilije Burdež Porodična situacija: zakonito dete
Datum i uslovi prijema: 9. maj 1940. kompletni pansion
Datum i motiv odlaska: 14. decembar 1941.
– bekstvo”

Iz kojih li su je razloga roditelji upisali u ovaj internat? Bez sumnje zato što je bilo vrlo teško nastaviti život u troje u hotelskoj sobi na Bulevaru Ornano. Pitam se nisu li Cecilija i Ernest Bruder strahovali od hapšenja kao „pripadnici Rajha” ili „nekadašnje Austrije”, budući da Austrija nije postojala nakon 1938. jer je, od tada, činila sastavni deo „Rajha”.
U jesen 1939. svi doseljenici muškog pola, iz Rajha kao i iz Austrije, bili su odvedeni u
„sabirne” logore. Podelili su ih u dve grupe: sumnjivi i lojalni. Lojalni su bili sakupljeni na stadionu
„Iv-di-Manoar” u Kolombu. Potom, u decembru mesecu, pridružili su ih grupama nazvanim „strani radnici”. Da li je Ernest Bruder bio jedan od ovih radnika?
Trinaestog maja 1940, četiri dana nakon Dorinog dolaska u internat „Sveto srce”, došao je red na žene, doseljenice iz Rajha ili nekadašnje Austrije, da budu pozvane na Zimsko biciklističko trkalište i zatvorene trinaest dana. Potom, kako su se nemačke trupe sve više približavale, preselili su ih u Niske Pireneje, u logor Gurs. Da li je i Cecilija Bruder dobila takav isti poziv?
Često vas trpaju u neke čudne kategorije o kojima nikad ništa niste čuli i koje nikako ne odgovaraju onome što vi, zapravo, predstavljate. Upute vam poziv. Zatvore vas. Vi biste voleli da znate razlog.

Pitam se, takođe, kojim su slučajem Cecilija i Ernest Bruder saznali za postojanje internata
„Svetog srca Marijinog”. I ko ih je posavetovao da tamo upišu Doru?
Pretpostavljam da je već u svojoj četrnaestoj godini bila ispoljila nesputanost, a i da se butovni karakter, o kome mi je govorila njena sestra od ujaka, svakako već pokazao. Njeni roditelji su zaključili da joj je potrebna čvršća disciplina. Zbog toga su možda ovi Jevreji odabrali jednu hrišćansku ustanovu. Ali, jesu li i oni sami bili religiozni? I da li su uopšte imali izbora? Učenice u internatu „Sveto srce Marijino” bile su devojčice skromnog porekla i, moglo se čitati u biografskim podacima nastojnice ove ustanove, u vreme kada je Dora bila tamo internantkinja: „Deca, često lišena porodice ili socijalni slučajevi, oni za koje je Hrist uvek pokazivao najviše ljubavi.” Ili u jednoj od brošura posvećenih Milosrdnim sestrama hrišćanskih škola: „Osnivanje internata ‘Sveto srce Marijino’ bilo je pozvano da ispuni uzvišenu službu spram dece i mladih devojaka iz porodica lišenih materijalnog blagostanja.”
Nastava je svakako bila nešto više od kuhinjskog umeća i veštine šivenja. Milosrdne sestre hrišćanskih škola, čija je matična kuća bila u nekadašnjoj opatiji Sen-Sover-le-Vikont u Normandiji, osnovale su „Sveto srce Marijino”, u Ulici Pikpis, 1852. godine. Od tada, bio je to zanatski internat za pet stotina maloletnih radničkih kćeri sa sedamdeset i pet kaluđerica.


U času junskog sloma 1940. učenice i kaluđerice napustile su Pariz i sklonile se u Men-e-Loar. Dora je svakako pošla sa njima u jednom od poslednjih pretrpanih vozova koji su se mogli uhvatiti sa stanice Orse ili Austerlic. Pratile su dugačku kolonu izbeglica na putevima koji su se spuštali prema Loari.
U julu, povratak u Pariz. Život u internatu. Ne znam kakve su uniforme mogle da nose internantkinje, znam samo opis odeće u poternici za Dorom iz decembra 1941: bordo džemper, teget suknja, ravne braon cipele. I nekakav mantil preko toga? Odgonetam malo po malo raspored aktivnosti u toku dana. Ustajanje u šest sati. Kapela. Učionica. Trpezarija. Učionica. Odmor u dvorištu. Trpezarija. Učionica. Kapela. Spavaonica. Izlasci nedeljom. Verujem da je među tim zidovima život bio vrlo mučan za devojke kojima je Hrist ukazivao uvek najviše ljubavi.

Kako sam saznao, Sestre hrišćanskih škola iz Ulice Pikpis imale su letovalište u selu Betizi. Da li je to bio Betizi-Sen-Martin ili Betizi-Sen-Pjer? Oba seoca su u području Senlisa, u Valoazi. Dora je, možda, sa svojim drugaricama tamo provela nekoliko dana u leto 1941.

Zdanje „Svetog srca Marijinog” više ne postoji. Prema novogradnji koja je podignuta na njegovom mestu, možemo zaključiti da je internat zapremao prostran teren. Nemam nikakvu fotografiju iščezlog internata. Na jednom starom planu Pariza jednostavno piše: „Verska vaspitna ustanova”. Na njemu se vide četiri mala kvadrata i jedan krst koji predstavljaju zgrade i kapelu internata. Potom se zemljišni teren deli, jednom debelom i širokom linijom, počevši od ulice Pikpis do Ulice Reji.

Na tom planu, naspram internata, sa druge strane Ulice Pikpis, nižu se verska udruženja Bogorodice, zatim Gospe Obožavanja i kapela Pikpis sa grobljem na kome je u zajedničkoj grobnici sahranjeno više od hiljadu žrtava giljotiniranih poslednjeg meseca revolucionarnog Terora. Do samog internata, i skoro graničeći se sa njim, nalazio se prostrani posed Gospođa svete Klotilde. Zatim Gospođa dobročinstva kod kojih sam se nekada lečio, sa osamnaest godina. Sećam se dvorišta Dobročinstva. Nije mi poznato od kada je ova ustanova počela da služi za prevaspitavanje mladih devojaka. Pomalo kao „Sveto srce Marijino”. Pomalo kao Dobri pastir. Ta mesta, gde vas zatvore a da ne znate, zapravo, hoćete li više uopšte izaći, nosila su zaista neobična imena: Dobri pastir iz Anžea, Darentalsko sklonište, Azil svete Magdalene iz Limoža, Nazaretska samoća.
Samoća.

„Sveto srce Marijino”, u Ulici Pikpis 60 do 62, bilo je smešteno na uglu pomenute ulice sa Ulicom Gar de Reji. Ova je, u vreme kada je Dora tamo bila učenica, zadržala još izgled sela. Sa neparne strane, podizao se visok zid zasenčen stablima iz školskog dvorišta.
Malobrojne pojedinosti koje mogu da sakupim o ovom kraju, onakve kakve je Dora mogla viđati svaki dan tokom jedne i po godine, jesu sledeće: od velikog parka duž Ulice Gar de Reji i same škole delilo ju je samo jedno dvorište. U tom dvorištu, pod stenama u vidu pećine, nalazila se grobnica članova porodice Madre, dobročinitelja ovog internata.

Nije mi poznato da li je Dora Bruder stekla prijateljice u intrenatu „Sveto srce Marijino”. Ili se možda držala podalje od ostalih. Sve dok ne budem dobavio svedočenje neke od njenih bivših drugarica, ostaću samo na pretpostavkama. Neizostavno bi danas u Parizu ili negde u predgrađu

morala da živi neka žena od sedamdesetak godina koja bi se setila svoje susetke iz klupe ili spavaonice iz nekog drugog vremena – one devojke koja se zvala Dora, 15 godina, 155 centimetara, lice ovalno, sivosmeđe oči, sportski sivi kaput, bordo džemper, teget suknja i šešir, ravne braon cipele.
Pišući ovu knjigu, ja odašiljem pozive kao svetlosti fara za koje, nažalost, sumnjam da mogu rasvetliti noć. Ali, ipak se nadam.
Nastojnica u „Svetom srcu Marijinom”, iz onog vremena, zvala se majka Mari Žan Batist. Rođena je – kažu nam njeni biografski podaci – 1903. Nakon iskušeništva, poslali su je u Pariz, u dom
„Svetog srca Marijinog”, u kome je ostala sedamnaest godina, od 1929. do 1946. Imala je jedva četrdesetak godina kada je Dora Bruder bila tamo internantkinja.
Bila je to žena – prema biografiji – „samostalna i plemenita”, a obdarena „jakim karakterom”. Umrla je 1985, tri godine pre nego što sam saznao za postojanje Dore Bruder. Ona bi svakako morala da je se seća, makar i samo zato što je pobegla. Ali, napokon, šta bih od nje i mogao da saznam? Nekoliko pojedinosti, malih svakodnevnih detalja. Ma koliko plemenita bila, ona sigurno nije mogla odgonetnuti šta se dešavalo u glavi Dore Bruder, ni kako je ova doživljavala svoj život u internatu, pa ni način na koji je mogla, svako jutro i veče, da vidi kapelu, lažno stenje u dvorištu, baštenski zid, nizove kreveta u spavaonici.

Pronašao sam jednu ženu koja je upoznala ovaj internat 1942, nekoliko meseci nakon bekstva Dore Bruder. Bila je mlađa od Dore, imala je u to vreme desetak godina. I sama sećanja koja je sačuvala o „Svetom srcu Marijinom” nisu ništa drugo do uspomene iz detinjstva. Živela je sama sa majkom, poljskom Jevrejkom, u Ulici Šartr, u četvrti Gut dor, na nekoliko koraka od Ulice Polonso u kojoj su stanovali Cecilija i Ernest Bruder sa Dorom. Da bukvalno ne bi umrla od gladi, majka je radila u noćnoj smeni u krojačnici koja je izrađivala tople rukavice namenjene Vermahtu. Kćerka je išla u školu u Ulici Žan Fransoa Lepin. Krajem 1942. godine učiteljica je posavetovala njenu majku da je sakrije od policijskih pretresa i bez sumnje joj je baš ona i dala adresu „Svetog srca Marijinog”.
Upisali su je u internat pod imenom Suzan Alber da bi nekako sakrili njeno poreklo. Ubrzo potom, ona se razbolela. Poslali su je u ambulantu. Tu je bio i neki lekar. Nakon kraćeg vremena, pošto je odbijala hranu, nisu više hteli da je zadrže.
Seća se još da je u tom internatu sve bilo crno: zidovi, učionice, ambulanta, sve izuzev belih korneta časnih sestara. Sve je to nekako podsećalo na sirotište. Gvozdena disciplina. Nije bilo grejanja. Jele su samo repu. Učenice su išle na molitvu „u šest sati”, ali ja se nisam setio da je upitam da li je to bilo šest sati ujutru ili šest sati uveče.

Leto 1940. Dora je provela u internatu u Ulici Pikpis. Najverovatnije je nedeljom odlazila da obiđe svoje roditelje koji su još uvek stanovali u hotelskoj sobi na Bulevaru Ornano 41. Gledam plan metroa i pokušavam da zamislim putanju koju je sledila. Kako bi izbegla česta presedanja, bilo je najjednostavnije da uđe u metro na Trgu Nasion, koji se nalazio nedaleko od pansionata. Pravac Pon de Sevr. Presedanje kod Strazbur – Sen Deni. Pravac Port de Klinjankur. Silaženje na Simplonu, tačno preko puta bioskopa i hotela.
Dvadeset godina kasnije, često sam polazio metroom sa Simplona. Bilo je to uvek oko deset sati naveče. Stanica je bila pusta u to vreme i kompozicije metroa su retko prolazile.
Vraćala se nedeljom predveče sigurno tim istim putem. Da li su je roditelji ispraćali? Od Nasiona je trebalo još pešačiti, a najkraći put je da se u Ulicu Pikpis uđe iz Ulice Fabr Eglantin.
Bilo je to nekako kao povratak u zatvor. Dani su kraćali. Noć je već padala dok je prolazila dvorištem pokraj lažnog stenja nadgrobnog spomenika. Jedna sijalica je gorela u predvorju, iznad ulaza. Ide hodnikom. Pravo u kapelu na nedeljnu večernju molitvu. Potom, u redu, u tišini, do spavaonice.

Jesen je stigla. U Parizu, novine su 2. oktobra objavile naredbu na osnovu koje su Jevreji bili obavezni da se prijave za popise u komesarijatima. Izjava glave porodice odnosila se na čitavu porodicu. Kako bi se izbeglo suviše dugo čekanje, zainteresovani su bili zamoljeni da se obrate, prema početnom slovu svoga prezimena, dana naznačenog u dole navedenom rasporedu...
Slovo B došlo je na red 4. oktobra. Toga dana, Ernest Bruder je otišao da popuni formular u komesarijatu četvrti Klinjankur. Ali, nije prijavio svoju kćer. Svako od onih koji su se prijavili dobijao je matični broj koji će se, kasnije, naći u njegovoj „porodičnoj knjižici”. To se nazvalo brojem „jevrejskog dosijea”.
Ernest i Cecilija Bruder imali su jevrejski dosije broj 49091. Dora nije imala nikakav.
Možda je Ernest Bruder procenio da je ona bila izvan domašaja, na slobodnom području, u internatu „Sveto srce” i da ne bi trebalo skretati pažnju na nju. Ili da za četrnaestogodišnju Doru kategorija „Jevrejin” nema nikakvog smisla. U suštini, šta se tačno podrazumevalo pod tom rečju
„Jevrejin”? Za sebe samog nije pravio pitanje. Stekao je već naviku da ga administracija razvrstava u različite kategorije i on je to prihvatao bez reči. Nekvalifikovani radnik. Iz nekadašnje Austrije. Francuski legionar. Lojalan. Stopostotni invalid. Strani državljanin. Jevrejin. Njegova supruga Cecilija takođe. Austrijanka. Lojalna. Krznarska radnica. Jevrejka. Još je jedino Dora izbegla i sva svrstavanja i broj dosijea 49091.
Ko zna, možda je mogla i da im potpuno izmakne. Bilo je dovoljno da ostane među crnim zidovima internata i da se utopi u njih; da slepo poštuje ritam dana i noći i ne skrene pažnju na sebe. Spavaonica. Kapela. Trpezarija. Dvorište. Učionica. Kapela. Spavaonica.
Slučaj je hteo – ali da li je to zaista bio samo slučaj – da se u internatu „Svetog srca Marijinog” obrela na samo nekoliko desetina metara od mesta gde je rođena, tačno preko puta, sa druge strane ulice. Ulica Santer broj 15. Porodilište bolnice Rotšild. Ulica Santer bila je u produžetku Ulice Gar de Reji i zida internata.
Miran kraj, u senci stabala. Ostao je nepromenjen kada sam se šetao čitavog jednog dana, ima tome dvadeset pet godina, u mesecu junu 1971. S vremena na vreme letnji pljuskovi su me primoravali da potražim zaklon u nekoj kapiji. Toga popodneva, ne znam zbog čega, imao sam utisak da hodam po nečijim tragovima.
U leto 1942, deo grada koji je opasivao „Sveto srce Marijino” postao je izuzetno opasan. Gotovo dve godine pretresi nisu prestajali u bolnici Rotšild, sirotištu istog imena u Ulici Lamblardi i u staračkom domu u Ulici Pikpis broj 76, tamo gde je bio zaposlen i nastanjen onaj Gaspar Majer koji se potpisao na Dorinoj krštenici. Bolnica Rotšild bila je zamka u koju su slali bolesnike iz logora Dransi da bi ih vratili u logor nešto kasnije, u zavisnosti od dobre volje Nemaca koji su nadzirali broj 15 u Ulici Santer, uz pomoć agenata privatne policije iz agencije Faralik. Deca, mladi ljudi Dorinog godišta, hapšeni su u velikom broju u sirotištu Rotšild u kome su se krili, u Ulici Lamblardi, prvoj desno posle Ulice Gar de Reji. A baš u Ulici Gar de Reji 48a, tačno naspram školske ograde, devet dečaka i devojčica Dorinog uzrasta, neke i mlađe, uhapsili su sa čitavim njihovim porodicama. Tako, jedini džep u tom nizu kuća koji je ostao pošteđen, bio je vrt i dvorište internata „Sveto srce”. Ali pod uslovom da ne izlaziš, da ostaneš zaboravljen u senci onih crnih zidova koji su i sami utonuli u obavezno zamračenje.

Ove redove pisao sam u novembru 1996. Dani su često bili kišoviti. Uskoro treba da zađemo u mesec decembar i navršiće se punih pedeset i pet godina od Dorinog bekstva. Noć rano pada i dobro je što je tako: ona briše sivilo i monotoniju kišnih dana kada se pitamo da li je to zaista dan ili neko međustanje, neka sumorna vrsta pomračenja sunca koja se zadržava sve do večeri. A onda, ulične

svetiljke, izlozi i kafei zasvetle, večernji zrak postane svežiji, obrisi stvari čistiji, nastanu gužve na raskrsnicama i ljudi požure na ulice. Usred sveg tog svetla i žurbe, jedva da mogu da poverujem da sam u istom gradu u kome je živela Dora Bruder sa svojim roditeljima, a i moj otac kada je imao dvadeset godina manje nego što ih ja sad imam. Imam utisak da sam jedina spona između Pariza onog vremena i ovog sada, jedini koji se seća svih pojedinosti. Ima trenutaka kada se veza tanji i preti da se pokida i dugih večeri kada mi današnji grad izgleda kao skrivena slika jučerašnjeg.
Pročitao sam ponovo petu i šestu knjigu „Jadnika”. Viktor Igo tu opisuje noćno probijanje Kozete i Žana Valžana koje je progonio Žaver od granice kvarta Sen Žak do Malog Pikpisa. Na planu, može se pratiti jedan deo njihovog puta. Približavaju se Seni. Kozeta je iscrpljena. Žan Valžan je nosi na rukama. Ulicama donjeg grada obilaze Botaničku baštu i stižu na obalu reke. Prelaze most Austerlic. Tek što je Žan Valžan stupio na desnu obalu, učini mu se da vidi senke na mostu. Jedini način da im izbegne – misli on – jeste da pođe malom ulicom Šmen Ver-Sent Antoan.
I najednom, imamo osećaj vrtoglavice kao da Kozeta i Žan Valžan tonu u ponor da bi izbegli Žaveru i njegovim policajcima: do tada, kretali su se ulicama stvarnog Pariza, kad odjednom bivaju bačeni u neki deo izmišljenog Pariza koji Viktor Igo zove Mali Pikpis. Čudno osećanje koje liči na ono koje vas obuzme kada u snu idete nepoznatim delom grada. Nakon buđenja ustanovite, malo po malo, da su te ulice kopija ulica koje gledate na javi.
Evo šta me zbunjuje: na kraju priče o njihovom bežanju kroz kraj grada za koji je Igo izmislio i topografiju i imena ulica, Kozeta i Žan Valžan za dlaku izbegnu policijsku potragu, prebacivši se preko nekog zida. Obreli su se u jednom vrtu „veoma prostaranom i jednostavnog izgleda: jedan od onih neveselih vrtova koji kao da su načinjeni da se gledaju samo zimi ili noću”. To je bio vrt jednog manastira u kome će se oni skrivati i koji Viktor Igo smešta tačno u Ulicu Mali Pikpis broj 62, na istu adresu na kojoj je bio i internat „Sveto srce Marijino” u kome se nalazila Dora Bruder.
„U vreme kada se priča dešava” – piše Igo – „manastiru beše pridodat internat (...) Te devojke (...) behu odevene u plavo sa belim kapicama (...). Unutar tih zidova Malog Pikpisa mogle su se savršeno razlikovati tri zgrade, veliki manastir u kojem su bile smeštene kaluđerice, internat u kome su prebivale učenice i najzad ono što su nazivali mali manastir.”
Pošto je dao detaljni opis tog mesta, kaže još: „Mi nismo mogli da prođemo pored te izvanredne kuće, nepoznate, mračne, a da u nju ne uđemo i da ne primimo duhove koji nas prate i koji slušaju pripovedanje radi još nekoliko, možda, tužnih priča o Žanu Valžanu.”
Kao i mnogi drugi pre mene, i ja verujem u koincidencije a katkad i u dar vidovitosti pisaca – mada reč „dar” nije sasvim odgovarajuća budući da ostavlja utisak neke vrste superiornosti. On je, jednostavno, sastavni deo zanata: napor mašte neophodne za taj posao, potreba da se duh usredsredi na određeni detalj – vrlo manična – i to sve da se ne izgubi nit i ne prepusti lenjosti – sva ta napetost, ta gimnastika mozga, može, bez sumnje, na duže staze da izazove kratke momente predosećanja „koji se odnose kako na prošlost, tako i na budućnost”, kako piše u enciklopediji Larus u rubrici vidovitost. U decembru 1988, nakon što sam pročitao poternicu za Dorom u Pari-soaru iz 1941, nisam prestajao da mislim o tome. Progonila me je izuzetna preciznost nekih detalja: Bulevar Ornano 41, 155 centimetara, ovalno lice, sivosmeđe oči, sivi sportski kaput, bordo džemper, teget suknja i šešir, ravne braon cipele. A tama, nepoznato, zaborav i ništavilo svuda okolo. Činilo mi se da nikada neću uspeti da pronađem ni najmanji trag Dore Bruder. Zato me je nedovoljnost koju sam osećao podstakla da napišem jedan roman, Svadbeno putovanje, kao mogućnost da i dalje posvećujem svoju pažnju Dori Bruder, i, možda, pomislio sam, da osvetlim ili odgonetnem nešto o njoj, neki kraj kojim se kretala, nekakvu pojedinost njenog života. Nisam ništa znao o njenim roditeljima ili o okolnostima njenog bekstva. Sve što sam znao bilo je njeno ime, BRUDER DORA – bez ikakve druge napomene,

bez datuma ili mesta rođenja – iznad imena njenog oca BRUDER ERNEST, 21. 5. 99. Beč. Apatrid, na spisku onih koji su bili uključeni u transport za Aušvic od 18. septembra 1942.
Pišući ovu knjigu, razmišljao sam o nekim ženama koje sam upoznao šezdesetih godina: Ana B., Bela D. – Dorinih godina, jedna od njih je rođena u razmaku od mesec dana – i koje su za vreme okupacije bile u istoj situaciji kao i ona, koje su mogle da dele njenu sudbinu a koje su nesumnjivo i ličile na nju. Danas mi je jasno da je bilo potrebno da napišem dve stotine stranica da bih uhvatio, nesvesno, daleki odraz te stvarnosti.
Sve staje u nekoliko reči: „Metro se zaustavio na Nasionu. Rigo i Ingrid su propustili da siđu na Bastilji gde je trbalo da presednu za pravac Port Dore. Na izlasku iz podzemne železnice, izbiše na prostrano polje snega (...). Saonice su sekle put malim ulicama da bi stigle do Bulevara Sult.”
Te su ulice u susedstvu Ulice Pikpis i internata „Sveto srce Marijino”, odakle je Dora verovatno pobegla jedne decembarske večeri kad je možda i sneg padao nad Parizom.
Eto, to je jedino mesto u knjizi kada sam joj se, i ne znajući to, približio u prostoru i vremenu.

U internatskom delovodniku, pod imenom Dora Bruder a u rubrici „Dan i motiv odlaska”, zapisano je znači: „Pobegla 14. decembra 1941.”
Bila je nedelja. Pretpostavljam da je iskoristila priliku da poseti svoje roditelje na Bulevaru Ornano. To veče, nije se vratila u internat.
Taj poslednji mesec u godini bio je najmračniji i najteži period koji je Pariz preživljavao od početka okupacije. Nemci su zaveli policijski čas od 8. do 14. decembra, od šest sati uveče kao odmazdu zbog dva atentata. Potom je, 12. decembra, usledilo hapšenje sedam stotina francuskih Jevreja, a 15. decembra uvođenje novčane kazne za Jevreje od milijardu franaka. U zoru, istoga dana, sedamdeset talaca streljano je na brdu Valerian. Naredba prefekta policije od 10. decembra pozivala je Jevreje francuskog i stranog državljanstva iz Senskog departmana da se podvrgnu „povremenim proverama” uz pokazivanje lične karte sa pečatom „Jevrejin” ili „Jevrejka”. Svaka promena adrese morala se u roku od dvadeset i četiri sata prijaviti komesarijatu, a od tada njima je bilo zabranjeno i da se kreću izvan Senskog departmana.
Već od 1. decembra, Nemci su uveli policijski čas za osamnaesti arondisman. Nakon šest sati uveče, više niko nije mogao tu da prodre. Metro stanice bile su zatvorene, a među njima i stanica Simplon, ona, pored koje su stanovali Ernest i Cecilija Bruder. U Ulici Šampione, sasvim blizu njihovog hotela, bačena je bomba.

Policijski čas u osamnaestom arondismanu potrajao je tri dana. Tek što je ukinut, Nemci su već uveli drugi za čitav deseti arondisman, nakon što je nepoznata osoba pucala na jednog oficira okupacijskih vlasti na Bulevaru Maženta. Zatim je usledio opšti policijski čas od 8. do 14. decembra
– sve do te nedelje kada je Dora pobegla.
Grad, oko internata „Sveto srce Marijino”, čije su četvrti gasnule jedna za drugom, postajao je mračni zatvor. Dok se Dora nalazila iza visokih zidova Ulice Pikpis 60 do 62, njeni roditelji bili su stisnuti u svojoj hotelskoj sobi.
Otac je nije bio prijavio kao „Jevrejku” u oktobru 1940. i tako nije dobila svoj „broj dosijea”. Ali, naredba prefekture policije, objavljena 10. decembra, koja se odnosila na provere Jevreja, precizirala je „da sve nastale promene porodične situacije moraju biti prijavljene”. Sumnjam da je njen otac imao vremena ili želje da joj otvori evidencijski karton pre nego što je pobegla od kuće. Verovatno je smatrao da prefektura neće nikada doći na pomisao da ona živi u „Svetom srcu”.
Šta je to što nas natera da pobegnemo? Sećam se i svog bekstva onog 18. januara 1960, u doba koje nije bilo ni izdaleka toliko gadno kao decembar 1941. Na putu kojim sam bežao, pored hangara na aerodromu Vilakuble, jedina dodirna tačka sa Dorinim bekstvom bilo je isto godišnje doba: zima. Mirna, obična zima, nimalo nalik na onu pre osamnaest godina. Čini mi se, međutim, da ono što nas iznenadno podstakne na bežanje bude neki hladan i siv dan koji učini našu usamljenost prisutnijom i kad još jače osetimo da se krug oko nas zatvara.

Nedelja, 14. decembar, bila je prvi dan kad se policijski čas, nametnut pre više od jedne sedmice, nije nastavio. Od tada, moglo se slobodno kretati ulicama i posle šest sati uveče. Ali, zbog nemačkog računanja vremena, noć je počinjala još rano popodne.
U kome li su dobu dana Milosrdne sestre primetile Dorin nestanak? Uveče, svakako. Možda baš posle Zdravo Marijo u kapeli, kada su devojke pošle u spavaonice. Pretpostavljam da je nastojnica, pokušala vrlo brzo da se javi Dorinim roditeljima da bi saznala da Dora nije možda ostala kod njih. Da li je ona znala da su Dora i njeni roditelji bili Jevreji? U njenoj biografskoj belešci stoji: „Brojna deca iz progonjenih jevrejskih porodica pronašla su utočište u Svetom srcu Marijinom, zahvaljujući

hrabrom i milosrdnom držanju majke Mari Žan Batist. Pomognuta u tome skromnim i ne manje odvažnim ponašanjem ostalih sestara, ona nije zastala ni pred kakvom opasnošću.”
Ali Dorin slučaj je bio poseban. Ona je ušla u internat u maju 1940. kad još nije bilo nikakvih progona. Nije se nalazila na popisu iz oktobra 1940. A tek će počevši od jula meseca 1942, posle velikih hapšenja Jevreja, verske ustanove sakrivati jevrejsku decu. Ona je već bila provela godinu i po dana u „Svetom srcu”. Bila je, bez sumnje, jedina učenica jevrejskog porekla u internatu. Da li su u to bile upućene njene drugarice ili časne sestre?
U zgradi hotela Ornano, u kafeu Maršal, imali su telefon: Monmartr 44-74, ali mi nije poznato da li su u kafeu imali kontakte sa ostatkom zgrade, kao i da li je Maršal bio istovremeno i vlasnik hotela. Internat „Sveto srce Marijino” nije bio upisan u telefonski imenik u ono vreme. Pronašao sam i jednu drugu adresu Milosrdnih sestara na kojoj se verovatno nalazila, te 1942, neka vrsta aneksa internata, u Ulici Sen Mor broj 64. Da li je Dora tamo odlazila? Ni tu nisu imali telefon.
Ko će znati? Nastojnica je možda sačekala do ponedeljka ujutru pre nego što je nazvala kafe Maršal ili poslala neku od sestara u hotel na Bulevaru Ornano. Ako se već Ernest i Cecilija Bruder nisu i sami pojavili u internatu.
Trebalo bi doznati da li je tog četrnaestog decembra, na dan Dorinog bega, vreme bilo prijatno. Možda je jedna od onih blagih i sunčanih zimskih nedelja kad imamo osećaj smirenja i večnosti – varljiv doživljaj da je hod vremena zaustavljen i da je dovoljno pustiti se da kliznemo kroz neki otvor pa da izbegnemo stegu koja preti da nas zarobi.

Dugo nisam ništa znao o Dori Bruder posle njenog bekstva 14. decembra i poternice za njom koju je objavio Pari-soar. Potom sam saznao da su je zatvorili u logor Dransi, nekih osam meseci kasnije,
13. avgusta 1942. U evidencijskom listiću piše da je stigla iz logora Turel. Tog 13. avgusta 1942, zaista, tri stotine Jevrejki bilo je prebačeno iz logora Turel u logor Dransi.
Zatvor, logor ili, bolje reći, sabirni centar Turel, nalazio se u prostorijama bivše kasarne kolonijalne konjice, kasarna Turel, Bulevar Mortije 141, Port de Lila. Otvorili su ga u oktobru 1940. da bi onamo pritvorili sve Jevreje stranog državljanstva „bez papira”. Ali, počevši od 1941. kada su muškarce počeli da šalju pravo u Dransi ili u logor Loare, samo su žene, Jevrejke, koje bi se ogrešile o nemačke naredbe, bivale zatvarane u Turel sa komunistima i prestupnicima.
Kada li su, i zbog čega tačno, poslali Doru Bruder u Turel? Pitam se postoji li neki dokument, neki trag koji bi mi dao odgovor. Ostale su samo pretpostavke. Bez sumnje, bila je uhapšena na ulici. U februaru 1942. – dva meseca je prošlo od kako je Dora pobegla – Nemci su izdali naređenje kojim se zabranjuje pariskim Jevrejima da napuštaju svoje domove posle dvadeset časova, kao i da menjaju adrese. Nadzor na ulicama je postao stroži nego prethodnih meseci. Potpuno sam siguran da je baš tog ledenog i turobnog meseca februara, kada je Policija za jevrejska pitanja počela da postavlja zamke po hodnicima metroa, na ulazima u bioskope ili na izlazima iz pozorišta, Dora bila uhapšena. Izgleda mi čak i neverovatno da je jedna devojka od šesnaest godina, čiji je nestanak iz decembra i opis bio poznat policiji, mogla da izbegne potragama za sve to vreme. Osim ako nije uspela da nađe neko sklonište. Ali gde bi to moglo biti u tom Parizu, zime 1941-1942, najsumornije i najhladnije okupacijske zime, sa snegom od novembra, temperaturom od minus petnaest u januaru, ledom posvuda, poledicom i ponovo snegom u ogromnim količinama u februaru mesecu? Kakav je mogao biti njen zaklon? I kako je uspela da preživi u tom i takvom Parizu?
Moralo je to biti u februaru, pomislio sam, kada su je „oni” uhvatili u svoje mreže. „Oni” su mogli biti obični čuvari reda, inspektori Brigade za maloletnike ili Policija za jevrejska pitanja koja je vršila proveru identiteta na nekom javnom mestu... Čitao sam u jednoj knjizi memoara da su mlade devojke od osamnaest ili devetnaest godina bivale slane u Turel zbog laganih prekršaja nemačkih naredbi, dok neke nisu imale više od šesnaest godina, Dorine vršnjakinje... Tog meseca februara, one večeri kad je stupio na snagu taj propis, moj otac je bio uhvaćen pri nekom pretresu na Jelisejskim poljima. Inspektori Policije za jevrejska pitanja bili su zatvorili ulaz u jedan restoran u Ulici Marinjan, u kome je on večerao sa prijateljicom. Tražili su da svi gosti pokažu lične karte. Moj otac je nije imao. Oni ga spakovaše. U „korpi za salatu”, što ga je vodila od Jelisejskih polja do Ulice Grefil, gde se nalazilo sedište Policije za jevrejska pitanja, on je primetio, među drugim senkama, jednu mladu devojku od oko osamnaest godina. Bio ju je izgubio iz vida kad su ih naterali da se popnu na sprat zgrade u kojoj se nalazila ova policijska služba i kancelarija njenog šefa, izvesnog komesara Šveblena. Potom, uspeo je da se izbavi koristeći kratko gašenje svetla u času kad se ponovo našao na stepeništu da bi bio odveden u Depo.
Moj otac je samo ovlašno pomenuo tu devojku dok mi je pričao svoje dogodovštine prvi i jedini put u svom životu, junske večeri 1963. kada smo se našli u nekom restoranu na Jelisejskim poljima, gotovo preko puta onoga u kome je strahovao od hapšenja dvadeset godina ranije. Nije naveo nikakav detalj njenog izgleda ili odeće. Gotovo sam to i zaboravio do dana kada sam saznao za postojanje Dore Bruder. Onda mi se prisustvo te mlade devojke u kolima sa mojim ocem i nekim nepoznatima, te februarske noći, vratilo u sećanje i ubrzo sam se zapitao da to nije bila Dora Bruder, takođe tek uhapšena, pre nego što će je poslati u Turel.
Skoro sam i poželeo da su im se putevi ukrstili, mom ocu i njoj, te zime 1942. Koliko god da su bili različiti, on i ona, našli su se te zime u istoj kategoriji odbačenih. Ni moj otac, takođe, nije se bio

prijavio za popis u oktobru 1940. i, kao ni Dora Bruder, nije dobio broj „jevrejskog dosijea”. Tako, budući da nije legalno postojao, pokidao je sve veze sa svetom u kome je bilo nužno imati neki zanat, porodicu, državljanstvo, krštenicu i stan. Od tada, on je bio negde drugde. Nešto kao Dora Bruder nakon svog bega.
Razmišljao sam, ipak, i o razlikama u njihovim sudbinama. Nema mnogo pribežišta za mladu devojku od šesnaest godina, prepuštenu samoj sebi, u Parizu, u zimu 42. nakon što je pobegla iz internata. U očima policije i vlasti onog vremena bila je u dvostruko neispravnom položaju: Jevrejka i odbegla maloletnica.
Put moga oca, koji je imao četrnaest godina više od Dore Bruder, bio je predodređen: pošto su ga stavili izvan zakona, trebalo je savladati tu teškoću po svaku cenu, živeti od dovijanja u Parizu i izgubiti se u baruštinama crne berze.

Ta mlada devojka iz „korpe za salatu”, nedavno sam saznao, nije mogla biti Dora Bruder. Pokušao sam da pronađem njeno ime pregledajući spiskove žena koje su bile zatvorene u logoru Turel. Dve od njih, stare dvadeset i dvadeset jednu godinu, dve poljske Jevrejke, stigle su u logor Turel, 18. i 19. februara 1942. Zvale su se Sima Berger i Fredel Trester. Datumi odgovaraju, ali da li je reč o jednoj ili drugoj? Posle kratkog zadržavanja u Depou, muškarce su slali u Dransi, a žene u Turel. Moglo se desiti da je ta nepoznata devojka uspela da izbegne, kao i moj otac, zajedničkoj sudbini koja im je bila namenjena. Verujem da će zauvek ostati anonimne, i ona i ostale senke uhapšenih te noći. Ljudi iz Policije za jevrejska pitanja uništili su svu evidenciju, sve zapisnike sa saslušanja tokom pretresa kao i sa pojedinačnih hapšenja na ulicama. Da mene nema da o tome nešto napišem, ne bi ostalo nikakvog traga o prisustvu te neznanke i moga oca u policijskim kolima, u februaru 1942. na Jelisejskim poljima. Ničega više osim bića – umrlih ili preživelih – koja se stavljaju u odeljke „neidentifikovane osobe”.
Dvadeset godina kasnije, moja majka je igrala u jednom komadu u pozorištu Mišel. Često sam je čekao u kafeu na uglu ulice Matiren sa Ulicom Grefil. Tada još nisam znao da je ovde moj otac bio u životnoj opasnosti i da sam navraćao u kraj koji je predstavljao crnu rupu. Odlazili smo na večere u restoran u Ulici Grefil, možda baš u samoj zgradi Policije za jevrejska pitanja gde su odvukli mog oca u kancelariju komesara Šveblena. Žak Šveblen. Rođen u Miluzu 1901. U logorima Dransi i Pitivijer, njegovi ljudi su pristupali pretresanju pre svakog odvođenja uhapšenika u Aušvic.
„G. Šveblen, šef Policije za jevrejska pitanja, pojavljivao se u logoru u pratnji pet ili šest pomoćnika koje je nazivao ‘pripravnicima’, otkrivajući, pri tom, jedino sopstveni identitet. Njegovi policajci u civilu nosili su opasače koji su pridržavali sa jedne strane revolver, a sa druge pendrek.
Nakon što bi smestio svoje pomoćnike, g. Šveblen je napuštao logor i pojavljivao se tek naveče kako bi pokupio plodove pretesa. Svaki od tih pomoćnika sedao je, u nekoj od baraka, za sto sa po jednom posudom sa svake strane, od kojih su u prvu stavljali novac, a u drugu dragocenosti. Uhapšenici su izlazili pred grupu ljudi koja je pristupala detaljnom i ponižavajućem pretresanju. Veoma često si ih tukli, primoravali ih da skinu pantalone uz udarce nogama i primedbe: ‘Je li, da nećeš da ti damo još i policijsko meso?’ Spoljašnje i unutrašnje džepove su im grubo cepali pod izgovorom da tako ubrzavaju pregled. A da i ne spominjem pretrese žena vršene po skrovitim mestima.
Na kraju pretresa, novac i dragocenosti natrpavali su bez reda u kofere koji su bili potom vezivani žicom i pečaćeni, a nakon toga odnošeni u kola g. Šveblena.
Taj postupak zatvaranja bio je smešan jer su policajci zadržavali klješta za plombiranje. Mogli su da prisvajaju novčanice ili nakit. Uostalom, oni su imali običaj da izvade iz džepa neki skup prsten

govoreći: ‘Gle, pa ovo nije lažni nakit!’ ili svežanj novčanica od 1000 ili 500 franaka uz komentar: ‘Vidi, šta sam zaboravio!’ Pregled se vršio i u barakama, gde su pretresali madrace i dušeke, dok su jastuke sekli noževima. Sa svih ovih saslušanja koja je sprovodila Policija za jevrejska pitanja nije ostalo nikakvog traga.”*

Tim za pretrese sastojao se od sedmorice, uvek istih, muškaraca. I jedne žene. Njihova imena nisu poznata. Bili su mladi u ono vreme, a neki među njima su i danas živi. Ali, nije moguće prepoznati njihova lica.
Šveblenu se gubi trag 1943. Nemci su ga likvidirali. Međutim, kada mi je otac pričao o svome privođenju u njegovu kancelariju, rekao mi je kako mu se učinilo da ga je spazio, jedne nedelje posle rata, u blizini Port Majo.

„Korpe za salatu” nisu se mnogo izmenile do početka šezdesetih godina. Jedan jedini put u životu kada sam se obreo u nekoj od njih bilo je to u pratnji moga oca i ja danas ne bih o tome govorio da ova peripetija, za mene, nije dobila simbolično značenje.
Sve se odigralo u veoma prozaičnim okolnostima. Napunivši osamnaest godina, bio sam još uvek nepunoletan. Roditelji su mi se rastavili, ali su stanovali u istoj zgradi, otac sa jednom ženom slamnato plave kose, vrlo razdražljivom, nekom vrstom lažne Milen Demonžo. Ja sa svojom majkom. Toga dana između mojih roditelja otpočela je svađa na stepenicama koja se ticala veoma skromne novčane naknade koju je moj otac bio obavezan da isplaćuje za moje izdržavanje na osnovu sudske presude na kraju jedne procedure koja je tekla ovako: okružni sud Senskog departmana. Prvo veće Apelacionog suda. Presuda uručena zainteresovanim strankama. Majka je zahtevala da pozvonim na njegova vrata i da mu zatražim novac koji joj nije isplatio. Mi, nažalost, nismo imali drugih prihoda za život. Pošao sam nevoljno. Zazvonio sam kod njega sa namerom da porazgovaram ljubazno i izvinim se čak zbog tog koraka. On mi je zalupio vrata pred nosem: začuh lažnu Milen Demonžo kako urla i zove policiju govoreći da „jedan mangup pravi nered”.
Došli su po mene desetak minuta kasnije kod moje majke i ja se popeh sa ocem u „korpu za salatu” koja je čekala pred ulazom. Sedosmo na drvene klupe, jedan naspram drugog, okruženi svaki sa po dva čuvara reda. Prođe mi kroz glavu da je to moje prvo takvo iskustvo u životu, a da ga je on, moj otac, već doživeo, dvadeset godina ranije, one noći 1942, kada su ga inspektori Policije za jevrejska pitanja ukrcali u jednu „korpu za salatu”, veoma sličnu ovoj u kojoj smo se i mi našli. Pitao sam se da li i on, takođe, u ovom času, o tome razmišlja. Ali, on se pretvarao da me ne vidi i izbegavao je moj pogled.
Dobro se sećam pređenog puta. Kejevi. Potom, ulica Sen Per. Bulevar Sen Žermen. Zaustavljanje na semaforu kod bašte kafea De Mago. Kroz staklo sa rešetkom ugledao sam goste koji su sedeli u bašti i pozavideo im. Međutim, nisam bio u velikoj opasnosti, srećom besmo u mirnom, bezopasnom razdoblju kasnije nazvanom „sjajno tridesetleće”.
Ipak, bio sam začuđen što moj otac, koji je preživeo ono što je preživeo za vreme okupacije, ne pokazuje nimalo negodovanja što me odvode. Stvorio se tu, seo naspram mene, nepomičan, pomalo zgađena izgleda, ne primećujući me ni koliko okuženog, i po dolasku u komesarijat shvatio sam da me ne čeka nikakvo saučešće sa njegove strane. Sve to mi je izgledalo utoliko nepravednije što sam bio započeo jednu knjigu – svoju prvu knjigu – u kojoj sam pripisao sebi mučninu koju je on osećao za vreme okupacije. Nekoliko godina ranije bio sam otkrio u njegovoj biblioteci neka dela antisemitskih autora koja su se pojavila četrdesetih godina i koja je on kupio u to vreme, bez sumnje zato da bi pokušao da razume šta mu ti ljudi prebacuju. I mogu misliti koliko je bio iznenađen opisom tog neverovatnog, nestvarnog čudovišta sa kukastim nosem i gramzivim rukama čija preteća senka gmiže po zidovima, tog stvorenja iskvarenog svim porocima što je uzrok svih zala i počinitelj svih zločina. Želeo sam da u svojoj prvoj knjizi odgovorim svim onim ljudima čije su me uvrede ranile baš zbog mog oca. I da im, u oblasti francuske proze, zabijem glogov kolac jednom zauvek. Danas dobro osećam dečačku naivnost svoga poduhvata: većina tih pisaca je nestala, postreljana, raseljena, izlapela ili poumirala od starosti. Da, nažalost, stigao sam prekasno.
„Korpa za salatu” se zaustavila u ulici Labaje, ispred komesarijata Sen Žermen de Pre. Čuvari reda su nas poveli u kancelariju načelnika. Otac je suvim glasom objasnio da sam ja „mangup” koji je počeo da „izaziva nered u njegovoj kući” od svoje sedamnaeste godine. Komesar je izjavio da će me
„sledećeg puta strpati u zatvor” – tonom kojim se obraćao delikventima. Dobro sam osetio da moj otac ne bi podigao ni mali prst da je načelnik i obistinio svoju pretnju rešivši da me pošalje u Depo.

Izašli smo iz komesarijata, moj otac i ja. Zapitao sam ga da li je stvarno bilo potrebno da pozove policiju i da me „tereti” pred žandarmima. Nije mi odgovorio. Nisam se naljutio na njega. Kako smo stanovali u istoj zgradi, pošli smo istim putem, jedan pored drugog, ćuteći. Zamalo da mu pomenem onu februarsku noć 1942, kada su njega isto tako odveli u „korpi za salatu”, i upitam ga da li je i on maločas o tome razmišljao. Ali, možda je to njemu bilo manje važno nego meni.
Nismo izmenili ni jednu jedinu reč za vreme čitavog puta, kao ni na stepeništu pre nego što ćemo se rastati. Biće da sam ga video još u dva ili tri navrata sledeće godine, u mesecu avgustu tokom koga mi je izradio vojnu knjižicu da bi me na silu ubacio u kasarnu Reji. Posle toga, nikada ga više nisam video.

Pitam se šta li je, zapravo, mogla da radi Dora Bruder, tog 14. decembra 1941, u prvim trenucima svoga bega. Da li je, možda, odlučila da se ne vrati u internat upravo u času kad je stigla pred njegovu kapiju i lutala čitavo veče kroz tu četvrt sve do samog policijskog časa?
Onu četvrt čije ulice još nose seoska imena: Mlinovska, Vučji prolaz, Trešnjevski putić. Ali, u dnu uličice, osenčene stablima, koja vodi pored zidina „Svetog srca Marijinog”, stiže se na teretnu stanicu, a nešto dalje, u produžetku avenije Domenil, na Lionsku stanicu. Njena pruga prolazi samo nekoliko stotina metara od internata u kome je bila zatvorena Dora Bruder. Taj miran kraj, podalje od Pariza, sa svojim manastirima, svojim tajanstvenim grobljima i tihim širokim ulicama, takođe je i mesto odlazaka.
Nije mi poznato da li je blizina Lionske stanice ohrabrila Doru da pobegne. Nije mi poznato ni to da li je mogla čuti, iz spavaonice, teretne i ostale vozove koji su sa Lionske stanice kretali na slobodno područje... Bez sumnje, bile su joj poznate te dve varljive reči: slobodno područje.
U romanu koji sam napisao, kad nisam ništa znao o Dori Bruder, ali da bi pomisao na nju nastavila da me zaokuplja, mlada devojka njenih godina koju sam nazvao Ingrid, beži sa svojim mladićem u slobodnu zonu. Razmišljao sam o Beli D. koja je, takođe, u petnaestoj godini, dolazeći iz Pariza, prešla krišom demarkacionu liniju i obrela se u jednom zatvoru u Tulonu; ili o osamnaestogodišnjoj Ani B. koju su uhapsili bez propusnice, na stanici Šalon sir Son, i osudili na dvanaest sedmica zatvora... Eto šta su mi one ispričale, tih šezdesetih godina.
A da ona nije taj beg dugo pripremala uz saučesništvo nekog druga ili drugarice? I da li je ostala u Parizu ili je pokušala da se prebaci na slobodno područje?

U delovodnoj knjizi policijskog komesarijata u četvrti Klinjankur pod datumom od 27. decembra 1941. nalazimo sledeće opaske u rubrikama: Datum i uputstvo – Matična služba – Odlučeno:

„27. decembar 1941. Dora Bruder, rođena 25. 2. 1926, u Parizu (12), nastanjena u Bulevaru Ornano broj 41. Saslušan Bruder Ernest, otac, 42 godine.”

Na margini su ispisani sledeći brojevi za koje ne znam na šta se odnose: 7029 21-12.
Komesarijat za kvart Klinjankur nalazio se u Ulici Lamber broj 12, na padini Monmartr, a tamošnji komesar zvao se Siri. Ali, moguće je da je Ernest Bruder otišao u komesarijat arondismana koji se nalazio u Ulici Mon Senis 74, pored opštine, koji je služio kao ispostava pri komesarijatu Klinjankur, taj je bio najbliži mestu njegovog stanovanja. Ovde se komesar zvao Kornek.
Dora je bila pobegla trinaest dana ranije i Ernest je oklevao sve do tada da dođe u komesarijat i prijavi nestanak svoje kćeri. Možemo pretpostaviti njegovu zabrinutost i strahovanja tokom tih dugih trinaest dana. Nije bio prijavio Doru za popis iz oktobra 1940. u istom tom komesarijatu i policajcima je to moglo da padne u oči. Pokušavajući da je pronađe, samo je skretao pažnju na nju.
Zapisnik sa saslušanja Ernesta Brudera ne postoji u arhivama policijske prefekture. Takvu vrstu dokumenata sigurno su uništavali čim bi zastarela. Nekoliko godina posle rata i druge arhive iz komesarijata bile su uništene, kao i one specijalne delovodne knjige pokrenute u junu 1942, u nedelji kada su svi Jevreji dobili po tri žute zvezde po osobi počev od šestogodišnje dece. Ti delovodnici su sadržali lične podatke o Jevrejinu, broj lične karte, adresu, kao i jednu kolonu namenjenu svojeručnom potpisu onoga ko je primio zvezde. U komesarijatima Pariza i okoline bilo je ustanovljeno više od pedeset takvih delovodnika.
Nikada nećemo saznati šta je Ernest Bruder odgovorio na postavljena pitanja o svojoj kćeri ili o sebi samom. Možda je naleteo na nekog policijskog službenika za koga je to sve predstavljalo rutinski rad, kao i pre rata i koji nije pravio nikavu razliku između Ernesta Brudera, njegove kćeri i običnih Francuza. Naravno, ovaj čovek je poticao iz „bivše Austrije”, živeo je u hotelu i nije bio zaposlen. Ali, njegova kćer je bila rođena u Parizu i imala je francusko državljanstvo. Maloletnica koja je pobegla od kuće. To se sve češće i češće dešavalo u ona nemirna vremena. Da li ga je sam policajac posavetovao da odnese oglas u Pari-soar budući da su čitave dve sedmice protekle od Dorinog nestanka? Ili je, možda, neki novinarčić, zadužen da piše o pregaženim psima i obilazi komesarijate, pokupio igrom slučaja, sa ostalim dnevnim zgodama i tu poternicu za rubriku od „Juče do danas”?

Sećam se snažnog uzbuđenja koje je proizvelo moje bežanje od kuće u januaru 1960. – tako snažnog da mi se čini da sam retko osetio slična. To je bio onaj zanos kad najednom prekidate sve niti, nagli i dobrovoljni raskid sa disciplinom koju vam nameću škola, nastavnici, drugovi iz klupe. Od tada, nećete više ništa da znate o tim ljudima, napuštate roditelje koji nisu umeli da vam pruže ljubav tvrdeći da nema nikakvog načina da joj se od njih nadate; osećate kako gnev i usamljenost nezadrživo rastu što vas opija i dovodi u neko bestežinsko stanje. Nesumnjivo, jedna od retkih prilika u mom životu u kojoj sam bio ono što jesam i stajao na svojim nogama.
Takva ushićenost ne može dugo trajati. Ona je bez budućnosti. Vrlo brzo slomi vas sopstveni zanos.

Bežanje je, izgleda, poziv u pomoć, a ponekad i vrsta samoubistva. Ispuni vas, ipak, neki kratak osećaj neprolaznosti. Niste pokidali veze samo sa svetom, već i sa vremenom. I tako, sa istekom

nekog jutra, nebo postane prozračno plavo i ništa vas više ne pritiska. Kazaljke sata u parku Tiljerije zaustavile su se zauvek. Neki mrav nikako da okonča putovanje duž jedne sunčeve pege.

Razmišljam o Dori Bruder. Zaključujem da njeno bežanje od kuće nije bilo tako jednostavno kao moje nekih dvadesetak godina kasnije, kada je svet ponovo postao bezopasan. Taj grad iz decembra 1941, njegov policijski čas, njegova vojska, njegova policija, sve je bilo protiv nje i želelo joj je propast. U šesnaestoj godini našla se sama protiv čitavog sveta, a da nije imala pojma zbog čega.
Drugi odmetnici u Parizu onih godina, i isto tako usamljeni kao Dora Bruder, bacali su bombe na Nemce, na njihove transporte ili mesta sastajanja. Bili su njenih godina. Lica nekih od njih opažaju se na Crvenim plakatima* i ne uspevam, u svojim mislima, da ih razdvojim od Dorinog lica.
U leto 1941. jedan od filmova snimljenih početkom okupacije počeo je da se prikazuje u bioskopu Normandija, a potom i u manjim salama. Bila je to prijatna komedija Prvi ljubavni sastanak. Kada sam je poslednji put gledao, izazvala mi je veoma čudan utisak koji nije bio u skladu sa lakoćom radnje, ni veselim glasovima glumaca. Pomislio sam da je i Dora Bruder možda prisustvovala nekoj od projekcija tog filma koji govori o bekstvu jedne devojke njenih godina. Ova je bila pobegla iz nekog internata kao što je „Sveto srce Marijino”. Dok je bila u bekstvu, srela je, kako se to naziva u pričama i pesmama, svog princa iz bajke.
Ovaj film predstavlja ružičastu i naivnu verziju onoga što se Dori dogodilo u stvarnom životu. Da li ju je to pobudilo na bežanje? Usredsredio sam svoju pažnju na pojedinosti: spavaonicu, hodnike internata, odeću učenica, na kafe u kojem je junakinja čekala kad je pala noć... Nisam pronašao ništa što bi moglo da odgovara stvarnosti, a, uostalom, većina scena je bila snimljena u studiju. Međutim, osetio sam neku teskobu koja je poticala od neke posebne blistavosti filma, od zrna same trake. Izgledalo je kao da nekakav veo prekriva sve kadrove, naglašavajući kontraste, ponekad i brišući ih potpuno, u nekoj vrsti polarne beline. Svetlost je bila istovremeno i suviše izražena i suviše zatamnjena, prigušujući glasove ili im dajući mučan i nespokojan ton.
Brzo sam shvatio da je taj film bio natopljen pogledima gledalaca za vreme okupacije – gledalaca svih vrsta od kojih veliki broj nije preživeo rat. Bili su odvedeni u nepoznatom pravcu, nakon gledanja ovog filma, neke subotnje večeri, u trenutku predaha. Dok je film trajao, zaboravljali su i rat i pretnje tamo napolju. U tami bioskopske sale, dok su stisnuti jedni uz druge pratili talase slika na ekranu, ništa im se nije moglo dogoditi. I svi su ti pogledi nekom vrstom hemijske reakcije izmenili sastav same trake, osvetljenje, pa i glasove glumaca. Eto šta sam osetio, razmišljajući o Dori Bruder, pred tim, naizgled, lepršavim prizorima Prvog ljubavnog sastanka.

Ernest Bruder je uhapšen 19. marta 1942. ili, tačnije rečeno, zatvoren u logor Dransi baš tog dana. O razlozima ili okolnostima tog hapšenja nisam pronašao nikakvog traga. Na kartonu nazvanom
„porodični”, kojim se služila policijska prefektura, sa po nekoliko podataka o svakom Jevrejinu, zapisano je sledeće:

„Bruder Ernest 21. 5. 1899. – Beč
Broj jevrejskog dosijea: 49091 Zanimanje: nema
Ratni invalid 100 posto. Francuski legionar druge klase.
Trovanje gasom, tuberkuloza pluća. Centralna kartoteka E 56404”


Nešto niže, papirić nosi pečat „traži se”, a potom i napomenu olovkom „nalazi se u logoru Dransi”. Ernest Bruder, kao Jevrejin iz „bivše Austrije”, mogao je biti uhapšen u avgustovskim racijama 1941. tokom kojih je francuska policija, pomognuta nemačkim vojnicima, 20. avgusta blokirala jedanaesti arondisman, a potom sledećih dana legitimisala sve Jevreje stranog porekla na ulicama ostalih arondismana, među kojima i osamnaestog. Kako je mogao da izbegne tim racijama? Zahvaljujući svom zvanju nekadašnjeg francuskog legionara druge klase? Sumnjam u to.
Njegov karton pokazuje da su ga tražili. Od kada? I koji su bili stvarni razlozi? Da je bio „tražen” još 27. decembra 1941, dana kada je prijavio Dorin nestanak u komesarijatu četvrti Klinjankur, policajci ga ne bi pustili da ode. Da li je baš tog dana skrenuo pažnju na sebe?
Jedan otac, pokušavajući da pronađe svoju kćer, prijavljuje njen nestanak u nekom komesarijatu i poternica za njom biva objavljena u večernjim novinama. Ali i taj otac je onaj za kojim se traga. Roditelji gube trag svoga deteta i jedan od njih potom iščezava nekog 19. marta, kao da je te godine zima uspevala da razdvoji ljude jedne od drugih, da pomuti i izbriše njihove puteve do te mere da se pitamo jesu li zaista i postojali. Tu nema nikakve pomoći. Pa i sami oni koji su zaduženi da vas traže i pronađu sačinjavaju kartoteke da bi učinili da nakon toga što bolje nestanete – zauvek.

Ne znam da li je Dora Bruder odmah saznala za hapšenje svoga oca. Pretpostavljam da nije. U martu, ona se još nije bila vratila u Bulevar Ornano nakon svog bekstva u decembru. To se, barem, može naslutiti na osnovu nekih tragova koji su o njoj sačuvani u arhivama policijske prefekture.
Sada, kada je proteklo skoro šezdeset godina, te arhive malo po malo počinju da odaju svoje tajne. Policijska prefektura iz doba okupacije nije ništa drugo do avetinjsko zdanje na obali Sene. U ovom času, u kome se sećamo prošlosti, ona nam liči pomalo na kuću Ašer. I tako danas, jedva da možemo poverovati da je ta zgrada duž čije fasade prolazimo, ostala onakva kakva je bila četrdesetih godina. Uveravamo sebe da to ne može biti onaj isti kamen, isti hodnici.
Odavno su pokojni, komesari i inspektori koji su učestvovali u progonu Jevreja i čija i sama imena odzvanjaju kao turobni eho i odišu mirisom natrule kože i hladnog duvana: Permije, Fransoa, Šveblen, Korperih, Kugul... Pomrli su ili oronuli od starosti oni čuvari reda koje su nazivali „agenti hvatači” što su se potpisivali na zapisniku svake osobe koju bi uhapsili za vreme racija. Uništene su na desetine hiljada takvih zapisnika i tako nikada nećemo moći da saznamo imena tih „agenata hvatača”. Međutim, ostalo je po arhivama stotine i stotine pisama upućenih tadašnjem prefektu i na koja on nije nikada odgovorio. Ona stoje tamo više od pola stoleća, kao džakovi zaboravljenih pošiljki u dnu onog hangara neke udaljene postaje Zračne pošte. Danas, možemo da ih čitamo. Oni kojima su upućena nisu se obazirali na njih, a sada mi, koji još nismo bili rođeni u ono vreme, postajemo i njihovi primaoci i njihovi naslednici:

„Gospodine Prefekte,
Imam tu čast da skrenem Vašu pažnju na svoju molbu. Reč je o mom bratancu Alberu Grodanu, starom 16 godina, francuske nacionalnosti koji je zatvoren...”

„Gospodine Direktoru jevrejskih službi,
Molim da svojom visokom predusretljivošću oslobodite iz logora Dransi moju kćer Neli Trotman...”

„Gospodine Prefekte,
Uzimam slobodu da Vas zamolim za dobrotu prema mom suprugu Zaliku Pergrišu koja bi mi dopustila da dobijem vesti o njemu i nekoliko obaveštenja...”

„Gospodine Prefekte,
Imam čast da zatražim od Vaše visoke milosti i plemenitosti informacije koje se tiču moje kćeri, gospođe Žaka Levija, rođene Violeta Žoel, uhapšene oko 10. septembra, u času kada je pokušavala da pređe demarkacionu liniju bez obavezne žute zvezde. Ona je bila u društvu svoga sina, Žana Levi, starog osam i po godina...”

Preneti policijskom prefektu:
„Molim Vašu blagonaklonost da oslobodi moga unuka Mikaela Rubena, 3 godine, francuskog državljanina, od majke Francuskinje, zatvorenog u Dransiju sa svojom majkom...”
„Gospodine Prefekte,
Bila bih Vam doživotni dužnik ako biste izvoleli da proučite slučaj koji ću Vam izložiti: moji roditelji, prilično stari i bolesni upravo su uhvaćeni kao Jevreji i mi ostajemo same, moja mlađa sestra, Marija Grosman, 15 i po godina, francuska Jevrejka, sa ličnom kartom broj 1594936, serija B,

kao i ja sama, Žanet Grosman, takođe francuska Jevrejka koja poseduje ličnu kartu broj 924247 serija B...”

„Gospodine Direktore,
Oprostite mi što sam uzela slobodu da Vam se obratim, ali evo mog slučaja: 16. jula 1942, u 4 sata ujutru, došli su da uhapse moga muža i kako je moja kći plakala uhapsili su i nju.
Ona se zove Polet Gotelf, stara četrnaest i po godina, rođena 19. novembra 1927. u dvanaestom pariskom arondismanu kao francuska državljanka...”

Pod datumom od 17. aprila 1942, delovodnik komesarijata Klinjankur nosi sledeću opasku u redovnim rubrikama: Datum i uputstvo – Matična služba – Odlučeno:

„17. april 1942. 2098 15-24. Maloletnička z. Slučaj Bruder Dora, stara 16 godina, nestala, u skladu sa zap. 1917 vratila se u materinski dom.”


Ne znam na šta se odnose brojevi 2098 i 15-24. „Maloletička z.” bi trebalo da znači „Zaštita maloletnih osoba”. Zapisnik sa saslušanja 1917 obuhvata nesumnjivo izjavu Ernesta Brudera, kao i ona pitanja koja sa odnose na Doru i njega lično, a koja su mu bila postavljena 27. decembra 1941. Nikakvih drugih tragova nema u arhivama o tom zapisniku sa saslušanja broj 1917.
Nepuna tri reda koja se odnose na „slučaj Bruder Dora”. Naredne beleške u delovodnoj knjizi od
17. aprila tiču se drugih „slučajeva”:

„Gol Žoržet Polet, rođena u Pantenu, Senski departman, 30. 7. 23, od Žorža i Pelc Roz, neudata, stanuje u hotelu u Ulici Pigal broj 41. Prostitucija.”
„Žermen Morer. Rođena u Antr-dezo (Vož), 9. 10. 21. Živi u hotelu. Prvi izveštaj o deliktu.”
Ž. R. Kretet. IX arondisman


Tako se smenjuju u delovodnim knjigama okupacijskih komesarijata, prostitutke, izgubljeni psi, napuštena deca. I – kao što je bila Dora – iščezli maloletnici ili osobe okrivljene za skitnju.
Navodno, nije nikada bilo ni govora o „Jevrejima”. Međutim, oni su prolazili kroz te komesarijate pre nego što su bivali odvedeni u Depo, a potom u Dransi. Tako kratka opaska „vratila se u dom svoje majke” dopušta mogućnost da su u policijskoj stanici kvarta Klinjankur znali da je Dorin otac bio uhapšen prethodnog meseca.
Nema nikakvog znaka od nje, između 14. decembra 1941, dana njenog bekstva, i 17. aprila 1942, kada se, sudeći po delovodnoj knjizi, vraća u dom svoje majke, što će reći, u hotelsku sobu u Bulevaru Ornano 41. U toku ta četiri meseca ne zna se gde je Dora Bruder bila, šta je radila, ni sa kim sa viđala. Nije poznato ni u kojim se okolnostima Dora opet obrela u „materinskom domu”. Sopstvenom odlukom ili nakon što je saznala da joj je otac uhapšen? Ili tako što su je ulovili na ulici nakon što je Brigada za maloletnike podigla poternicu za njom. Do današnjeg dana nisam pronašao nikakav trag, nijednog svedoka koji bi mogao da baci neko svetlo na ta četiri meseca odsustva koja ostavljaju potpunu prazninu.
Jedini način da Doru Bruder ne izgubimo potpuno tokom ovog perioda sastojaće se u saopštenjima promene vremena. Prvi sneg je pao 4. novembra 1941. Zima je započela sa jakom hladnoćom, 22. decembra. Temperatura se još niže spustila 29. decembra i porozorska okna su se prekrila tankim slojem leda. Počevši od 13. januara, nastale su sibirske hladnoće. Voda se zamrzavala. To je trajalo neke četiri sedmice. Sunce se pojavilo na kratko 12. februara, kao neka vrsta stidljive najave proleća. Trotoari su bili pokriveni nanosima snega koji je postajao crn pod nogama pešaka i pretvarao se u blato. Baš tog 12. februara uveče moga oca je uhapsila Policija za jevrejska pitanja. Sneg je pao ponovo 22. februara. Sve obilniji, vejao je 25. februara. Posle devet sati, uveče, 3. marta, prvo bombardovanje predgrađa. U Parizu, stakla su podrhtavala. Usred dana,
13. marta, sirene su oglasile uzbunu. Putnici koji su se zatekli u metrou nisu mogli da izađu puna dva sata. Odveli su ih u neki tunel. U deset sati uveče, nova uzbuna. Divan, sunčan dan, 15. marta. Oko

deset sati uveče, 28. marta, udaljeno bombardovanje je trajalo do ponoći. Oko četiri sata izjutra, 2. aprila, opet uzbuna i žestoko bombardovanje do šest sati. Novo bombardovanje je počelo u jedanaest sati uveče. Kesteni su procvetali, 4. aprila. Negde predveče 5. aprila, protutnjala je prolećna oluja sa gradom, a potom se pojavila duga. Ne zaboravi: sastanak sutra popodne u bašti kod Goblena.

Pre nekoliko meseci došao sam do jedne fotografije Dore Bruder koja odudara od onih koje sam ranije pronašao. Nesumnjivo njena poslednja fotografija. Njeno lice i držanje nemaju više ništa od onog dečijeg što se ogledalo na svim prethodnim slikama u pogledu, oblini obraza, belini haljinice na dan kada je dobila knjigu... Ne mogu znati kojeg je datuma snimljena ta fotografija. Sigurno 1941, kada je Dora bila učenica u „Svetom srcu Marijinom”, ili početkom proleća 1942, kada se vratila u Bulevar Ornano posle svog bežanja od kuće u decembru.
U društvu je sa svojom majkom i babom po majci. Tri žene su jedna pored druge, baka između Cecilije i Dore. Cecilija Bruder ima kratku kosu i nosi crnu haljinu, baka haljinu na cvetove. Ni jedna ni druga nisu nasmejane. Dora je odevena u crnu ili tamno plavu haljinu i neku košulju sa belom kragnom, ali to mogu biti i suknja i prsluk – fotografija nije dovoljno jasna da bi smo utvrdili. Ima čarape i cipele sa kopčom. Kosa joj pada gotovo do ramena i začešljana je unazad nekom trakom, levu ruku drži pored tela sa savijenim prstima leve šake, a desna se ruka skriva iza njene bake. Glavu drži visoko, pogled joj je ozbiljan, ali joj oko usana lebdi tračak nekog osmeha. I baš to daje njenom licu izraz blage tuge i poraza. Sve tri stoje pored zida. Tle je popločano kao hodnici na javnim mestima. Ko li je zapravo mogao načiniti tu fotografiju? Ernest Bruder? Da li to što ga nema na toj fotografiji znači da je već bio uhapšen? U svakom slučaju, sve tri žene, naspram tog nepoznatog objektiva, odevene su u svoje praznične haljine.
Da li to Dora nosi onu marinsko plavu suknju opisanu u poternici?

To su fotografije kakve ima svaka porodica. Bili su zaštićeni tih nekoliko sekundi dok se pravio snimak, a te su sekunde postale večnost.
Pitamo se zbog čega se udes obrušio baš na njih, a ne na neke druge. Dok pišem ove redove, najednom stadoh da mislim na one koji se bave istim zanatom kao i ja. Danas mi je došla u pohode uspomena na jednog nemačkog pisca. On se zvao Frido Lampe.
Najpre su moju pažnju privukli njegovo ime i naziv jednog od njegovih dela: Na rubu noći, prevedenog na francuski, ima već dvadesetak godina, koje sam pronašao u nekoj knjižari na Jelisejskim poljima. Ništa nisam znao o tom piscu. Ali, pre nego što sam čak i otvorio knjigu, odgonetnuo sam njen ton i atmosferu kao da sam je već čitao u nekom drugom životu.
Frido Lampe. Na rubu noći. To ime i naslov dočaravaju mi sliku osvetljenih prozora od kojih niste u stanju da odvratite pogled. Zamišljate kako iza njih neko na čije ste prisustvo potpuno zaboravili godinama čeka na vaš povratak ili da, možda, tamo nema više nikoga. Osim jedne lampe koja je ostala upaljena u praznom stanu.
Frido Lampe je rođen u Bremenu 1899, iste godine kad i Ernest Bruder. Školovao se na univerzitetu u Hajdelbergu. Radio je kao bibliotekar u Hamburgu i tamo je započeo svoj prvi roman, Na rubu noći. Kasnije se zaposlio kod jednog izdavača u Berlinu. Nije ga interesovala politika. Zanimalo ga je da opiše sumrak koji se spušta na bremensku luku, belu i ljubičastu svetlost uličnih fenjera, mornare, rvače, orkestre, zvonjavu tramvaja, železnički most, zvuke sirene, sve one ljude koji se traže u noći... Njegov roman je izašao u oktobru 1933. kada je Hitler već bio ne vlasti. Na rubu noći su povukli iz knjižara i biblioteka i uništili, dok je njegov autor oglašen „sumnjivim”. On čak i nije bio Jevrejin. Šta su, zapravo, mogli da mu prebace? Samo ljupkost i setu njegove knjige. Njegova jedina ambicija – poverava se on u jednom pismu – bila je „prikazati uzbudljivost onih nekoliko večernjih sati, između osam i ponoći, na domaku pristaništa: ovde mislim baš na onaj deo grada u Bremenu u kome je protekla moja mladost. Kratki prizori koji se nižu kao na filmu, isprepletanost sudbina. A sve lagano i prozračno, povezano na neki opušten način, slikovit, lirski, sa mnogo živosti.”
Pred kraj rata, u času napredovanja sovjetskih trupa, on je živeo u predgrađu Berlina. Tog 2. maja 1945, na ulici, dva ruska vojnika su mu zatražila isprave, a zatim ga odvukla u neki park. I ubili su ga, a da nisu imali vremena da provere ko je dobar, a ko rđav. Susedi su ga sahranili, malo podalje, u senci jedne breze i postarali se da u policiju pristigne sve što je od njega ostalo: njegove isprave i šešir.

I jedan drugi nemački pisac, Feliks Hartlaub, poticao je iz bremenske luke, kao Frido Lampe. Rođen je 1913. Za vreme okupacije našao se u Parizu. Taj rat i njegova sivozelena uniforma su ga užasavali. Ne znam bogzna šta o njemu. Pročitao sam, na francuskom, u nekom časopisu iz pedesetih godina, odlomak nekog delca koje je napisao Von Unten Gesehen, a čiji je rukopis, u januaru 1945, poverio svojoj sestri. Taj odlomak je nosio naslov „Beleške i utisci”. U njemu opisuje restoran na jednoj pariskoj stanici i njenu faunu, pusto Ministarstvo inostranih poslova, sa stotinama praznih i prašnjavih kancelarija, sa lusterima koji su ostali upaljeni i svim onim zidnim satovima koji bez prestanka otkucavaju u tišini, u času dok se nemačke službe tamo useljavaju. Uveče, da bi zaboravio rat, odevao se u civilno odelo i utapao u masu na ulicama Pariza. On nam otkriva jednu od svojih noćnih putanja. Na stanici Solferino ulazi u metro. Silazi na Triniteu. Mračno je. Leto. Zrak je vruć. Uspinje se zamračenom ulicom Kliši. Na divanu u javnoj kući on primeti, odbačen i usamljen, jedan tirolski šešir. Devojke prolaze. „One su, uostalom, kao mesečarke, pod dejstvom hloroforma. I sve se kupa – piše on – u nekoj nemogućoj svetlosti tropskog akvarijuma od pregerjanog stakla.” I on je

negde drugde. Posmatra sve kao iz daljine, kao da rat nije njegov problem, brižan prema i najmanjem svakodnevnom detalju, atmosferi, a u isti čas odsutan, ravnodušan prema onome što ga okružuje. Kao i Frido Lampe, poginuo je u Berlinu, u proleće 1945, u trideset drugoj godini, tokom poslednjih borbi, u tom apokaliptičnom univerzumu klanice u kojoj se našao greškom, u uniformi koju su mu nametnuli, a koju nije osećao kao svoju.

A zašto sada moja misao, od tolikih pisaca, ide baš ka pesniku Rože Žilber Lekontu? I njega je, takođe, stigao tragični udes u istom periodu kao i dvojicu prethodnika, kao da neke osobe treba da budu podnete na oltar da bi druge bile pošteđene.
Dogodilo se da mi se putevi ukrste sa Rože Žilber Lekontom. U istim godinama života, dolazio sam kao i on u južne četvrti grada: u Bulevar Brin, u Ulicu Alezija, u hotel Primavera, Ulicu Voa- Vert... Godine 1938. živeo je sa jednom nemačkom Jevrejkom, Rut Kronenberg, u kraju oko Orleanske kapije. Potom 1939. još uvek sa njom, malo podalje odatle, u četvrti Plezans, u nekom ateljeu u Ulici Bardine broj 16a. Koliko sam samo puta hodao tim ulicama čak i ne znajući da je Žilber Lekont to činio pre mene... A na desnoj obali, na Monmartru, u Ulici Kolenkur, 1965. godine, provodio sam čitava popodneva u jednom kafeu, na uglu malog trga Kolenkur, kao i u jednoj hotelskoj sobi u dnu slepe ulice, Monmartr 42-99, ne znajući da je Žilber Lekont baš tu stanovao, tridest godina ranije...
U isto to vreme sreo sam lekara koji se zvao Žan Pijober. Verovao sam da imam neku mrenu na plućima. Zamolio sam ga da mi izda lekarsko uverenje kako bih izbegao služenje vojnog roka. On mi je zakazao sastanak na klinici u kojoj je radio, na trgu Alre, i uradio rendgenski snimak: na plućima nije bilo ničega, hteo sam da odložim vojsku iako nismo bili u ratu. Jednostavno, već i sama pomisao da živim životom kasarne, kao što sam to činio po internatima od svoje jedanaeste do sedamnaeste godine, već mi je izgledala nepodnošljiva.
Ne znam šta se posle desilo sa doktorom Žanom Pijoberom. Više decenija pošto sam ga susreo saznao sam da je on bio jedan od najboljih prijatelja Rože Žilber Lekonta i da mu je ovaj zatražio, u istom životnom dobu, istu uslugu kao i ja: lekarsko uverenje koje svedoči da je bolovao od zapaljenje plućne maramice kako bi se oslobodio služenja vojnog roka.
Rože Žilber Lekont... trajao je poslednje godine svoga života u Parizu, pod okupacijom... U mesecu julu 1942. njegovu prijateljicu Rut Kronenberg su uhapsili u slobodnoj zoni, u času kada se vraćala sa plaže u Koliuru. Deportovali su je transportom od 11. septembra, nedelju dana pre Dore Bruder. Ta mlada devojka iz Kelna doselila se u Pariz oko 1935, sa dvadeset godina, zbog tamošnjeg zakona o rasama. Volela je pozorište i poeziju. Bila je naučila da šije kako bi mogla da izrađuje kostime za pozornicu. Ubrzo je srela Rože Žilber Lekonta, među umetnicima na Monparnasu...
Nastavio je da živi potpuno sam u svom ateljeu u Ulici Bardine. Potom ga je gospođa Firma, koja je držala kafe preko puta, prihvatila i počela da se stara o njemu. Bio je kao senka. U jesen 1942. krenuo je u iscrpljujuće tumaranje predgrađem, sve do Boa-Kolomba, do Ulice Obepin, da bi od izvesnog doktora Breavoa nabavio recepte koji bi mu omogućili da se snabde sa malo heroina. Skrenuo je pažnju na sebe tokom tih dolazaka i odlazaka. Uhapsili su ga i strpali u zatvor Sante, 21. oktobra 1941. Tamo je ostao u ambulanti sve do 19. novembra. Otpustili su ga sa sudskim pozivom sa kojim je trebalo da dođe pred sudiju za prekšaje narednog meseca zato što je „u Parizu, Kolombu, Boa-Kolombu i Anijeru, tokom 1942, kupovao i nedopušteno i nezakonito prisvajao narkotike, heroin, morfijum i kokain...”
Početkom 1943. boravio je izvesno vreme na jednoj klinici u Epineu, potom ga gospođa Firma, smešta u sobu iznad svog kafea. Neka studentkinja kojoj je ustupio svoj atelje za vreme boravka na

klinici ostavila je tamo kutiju sa ampulama morfijuma koji je on utrošio kap po kap. Ime te studentkinje nisam saznao.
Umro je od tetanusa 31. decembra 1943. u bolnici Bruse, u trideset i šestoj godini. Od dve zbirke pesama koje je objavio nekoliko godina pre rata, jedna je nosila naziv: Život, Ljubav, Smrt, Praznina i Vetar.
Mnogo dragih bića koja nisam upoznao nestalo je te 1945, godine mog rođenja.
U stanu na keju Konti broj 15, u kome je moj otac stanovao od 1942. – isti stan je godinu dana ranije bio iznajmio Moris Saš – moja dečija soba bila je jedna od dve prostorije koje gledaju na dvorište. Moris Saš je pričao kako je te dve sobe bio ustupio nekom Alberu, sa nadimkom Zebu. Kod njega se skupljala „čitava gomila mladih glumaca koji su sanjali o tome da stvore umetničku grupu i adolescenata koji su počinjali da pišu”. Taj Zebu, Alber Sciaki, nosio je isto ime kao moj otac i pripadao, takođe, jednoj porodici italijanskih Jevreja iz Soluna. I poput mene, tačno trideset godina kasnije, u istom životnom dobu, objavio je u dvadeset prvoj godini, 1938, kod „Galimara”, svoj prvi roman pod pseudonimom Fransoa Verne. Nešto kasnije je ušao u Pokret otpora. Nemci su ga uhapsili. Na zidu ćelije 218, drugog diviziona u Frenu, napisao je: „Zebu uhapšen 10. 2. 44. U samici već tri dana, saslušavan od 9. do 28. maja, premetačina izvršena 8. juna, dva dana nakon iskrcavanja saveznika.”
Napustio je logor Kompijenj u transportu od 2. jula 1944, a usmrćen u logoru Dahau, marta 1945.
Tako, u stanu u kome se Saš odavao švercu zlatom i u kome se, kasnije, krio moj otac pod lažnim imenom, Zebu je stanovao u mojoj dečijoj sobi. I on kao i svi ostali, neposredno pre mog rođenja, iscrpli su sve zalihe patnje, ostavivši nam da podnosimo samo neke male jade. Shvatio sam to već oko osamnaeste godine, tokom onog putovanja sa ocem u „korpi za salatu” – putovanja koje nije bilo ništa drugo do bezopasno ponavljanje i parodija onih drugih, u takvim istim kolima i prema istim policijskim komesarijatima – ali sa kojih se nikada nije vraćalo svojoj kući pešice, kao što sam ja učinio toga dana.
Jednog 31. decembra, predveče, kada se noć spustila veoma rano, kao danas, imao sam dvadest tri godine i sećam se da sam posetio doktora Ferdijera. Taj čovek je bio veoma brižan prema meni u času koji je za mene bio pun tuge i neizvesnosti. Neodređeno sam saznao da je smestio Antonena Artoa na psihijatrijsku kliniku u Rodeu i da je pokušao da ga izleči. To veče me je zapanjila jedna slučajnost: bio sam odneo doktoru Ferdijeru primerak svoje prve knjige, Mesto za zvezdu, i njega je iznenadio naslov*. Otišao je da u svojoj biblioteci potraži tanku knjižicu sive boje koju mi je pokazao: La plas d Letoal Robera Desnosa, koji je bio njegov prijatelj. Doktor Ferdijer je lično izdao ovo delo u Rodeu, 1945, nekoliko meseci nakon Desnosove smrti u logoru Terezin, a u godini mog rođenja. Nije mi bilo poznato da je Desnos napisao delo ovakvog imena. Nehotično bejah ukrao naslov njegove knjige.

Pre dva meseca jedan prijatelj je, u arhivama Jivo istituta u Njujorku, pronašao među ostalima i ovaj dokument iz nekadašnjeg Generalnog saveza Jevreja u Francuskoj, organizacije stvorene za vreme okupacije:

„3 L -SBL 17. juni 1942.
0032
„Napomena za gđicu Salomon
Dora Bruder vraćena je svojoj majci 15. ovog meseca, trudom policijskog komesarijata u četvrti Klinjankur.
Zbog više uzastopnih bežanja od kuće, po svemu sudeći poželjno da se smesti u neki popravni dom za decu.
Imajući u vidu da joj je otac zatvoren, a majka u teškoj oskudici, socijalne radnice u policiji (kej Ževr), ukoliko to od njih zatražimo, preduzeće najnužnije korake.”
Dora Bruder je tako, nakon svog povratka u materinski dom, 17. aprila 1942, ponovo pobegla. O dužini trajanja ovog bega nećemo nikad ništa saznati. Ukrala je mesec ili mesec i po dana u proleće 1942. Jednu sedmicu? Gde i pod kojim okolnostima su je uhapsili i priveli u komesarijat Klinjankur? Počevši od 7. juna, Jevreji su bili obavezni da nose žute zvezde. Oni čija su prezimena počinjala slovima A i B pojavili su se u komesarijatima da ih podignu već 2. juna i potpisali se u knjigama specijalno otvorenim u tu svrhu. Da li je i Dora nosila zvezdu u času u kome su je odveli u komesarijat? Sumnjam u to kad se setim šta je o njoj rekla njena rođaka. Pobunjenička i nesputana
narav. A potom, moguće je da je pobegla još pre početka meseca juna.
Da je nisu uhapsili na ulici zato što nije nosila zvezdu? Pronašao sam jedno cirkularno pismo od
6. juna 1942. koje tačno kaže kakva je bila sudbina onih što bi prekršili osmu naredbu koja se odnosila na nošenje obeležja:

„Direktor kriminalističke i Direktor gradske policije:

Gospodi komesarima diviziona, komesarima javnog reda, komesarima pariskih kvartova i svim drugim gradskim policijskim službama, kao i kriminalističkoj policiji. Dostaviti: Upravi za gradsku bezbednost, Upravi za tehničke službe i Upravi za strance i jevrejska pitanja.
Postupak:

1. Jevreji – muškarci od 18 i više godina:
Svaki Jevrejin koji prekrši biće poslat u Depo u saradnji sa komesarem za javni red, a sa nalogom za specijalno i pojedinačno slanje, načinjenim u dva primerka (kopiju nasloviti na g. Ru, komesara diviziona, šefu službe za sprovođenje – odsek Depo). Taj dokument treba da sadrži, osim mesta, datum, čas i okolnosti hapšenja, prezime, ime, dan i mesto rođenja, porodičnu situaciju, zanimanje, adresu i državljanstvo administrativnog hapšenika.

2. Maloletnici oba pola od 16 do 18 godina i žene:
Biće poslani u Depo staranjem komesara za javni red na način koji je ovde izložen:
Dežurna služba u Depou dostaviće original naloga za privođenje Upravi za strance i jevrejska pitanja, koji će nakon konsultacije sa nemačkim vlastima, odrediti njihov slučaj. Ništa izvan toga ne sme biti preduzeto bez pismene odluke ove uprave.


Direktor kriminalističke policije
Tangi Direktor gradske policije
Eneken” Stotine maloletnika poput Dore bili su uhapšeni na ulici, tog meseca juna, prema tačnim i detaljnim nalozima gospode Tangija i Enekena. Oni su pre Aušvica prošli kroz Depo i logor Dransi. Naravno, ti „nalozi za specijalno i pojedinačno slanje”, čija je kopija bila namenjena gospodinu Ruu, uništeni su posle rata ili čak možda u toku samih hapšenja. Pa ipak, sačuvano je nekoliko naloga,
zaboravljenih nepažnjom:

„Izveštaj od 25. avgusta 1942.
25. avgust
Upućujem u Depo zbog prekšaja koji se odnosi na nošenje jevrejskog obeležja: Sterman Ester, rođenu 13. juna 1926. u Parizu (12), Ulica Fran Buržoa broj 42 – 4. i
Rozenštajn Benžamena, rođenog 19. decembra 1922. u Varšavi, Ulica Fran Buržoa broj 5, koje su na stanici Austerlic uhapsili inspektori trećeg odeljenja uprave za gradsku bezbednost.”

Policijski izveštaj sa datumom od 1. septemba 1942:
„Inspektori Kurinije i Lazal gospodinu Glavnom komesaru, šefu Specijalne brigade
Stavljamo na vaše raspolaganje osobu pod imenom Jakobson Luiz, rođenu dvadeset četvrtog decembra hiljadu devetsto dvadeset četvrte u Parizu, dvanaesti arondisman (...) francusku državljanku od hiljadu devetsto dvadeset pete, putem naturalizacije, jevrejske rase, neudatu.
Stanuje sa svojom majkom u Ulici Bule broj 8, u jedanaestom arondismanu, učenica. Uhapšena je danas oko četrnaest časova u domu svoje majke, pod sledećim okolnostima:
Kada smo pristupili kontroli u stanu na označenoj adresi, mlada Jakobsonova se vratila kući i mi smo primetili da ne nosi znak koji je predviđen za Jevreje i propisan nemačkim nalozima.
Ona nam je izjavila da je pošla od kuće u osam sati i trideset minuta, da bi otišla na pripremnu nastavu za maturu u licej Anri Četvrti, u Ulici Klovis.
Susedi ove mlade osobe, uostalom, potvrdili su nam da ova mlada osoba često izlazi iz stana bez žute zvezde.
Gospođica Jakobsonova nije uvedena u arhive naše uprave niti ima kriminalni dosije.”

17. maj 1944. Juče u 22 časa i 25 minuta, u toku jednog obilaska, dva čuvara reda su u osamnaestom arondismanu uhapsila francuskog Jevrejina Barmana Žila, rođenog 25. marta 1925. u Parizu (10), nastanjenog u Ulici Ruiso 40 a (18), koji je, kad su mu se čuvari reda obratili, stao da beži budući da nije nosio žutu zvezdu. Oni su ispalili tri vatrena hica u njegovom pravcu i ne pogodivši ga uhapsili ga na osmom spratu zgrade u Ulici Šarl Nordije broj 12 (18), gde se bio sakrio.”

Ali, prema „napomeni za gđicu Salomon”, ona, Dora Bruder, bila je vraćena svojoj majci. Bilo da je nosila zvezdu ili ne – njena majka, pak, nosila ju je svakako već nedelju dana – moglo bi da znači da u komesarijatu Klinjankur, tog dana, nisu pravili razliku između Dore i bilo koje mlade devojke, begunice. Osim ako policajci nisu sami napisali „napomenu za gđicu Salomon”.

Nisam ušao u trag ovoj gđici Salomon. Da li je još živa? Ona je svakako radila za GSJF, organizaciju kojom su rukovodili ugledni francuski Jevreji i koja je za vreme okupacije objedinjavala načine podrške jevrejskoj zajednici. Generalni savez Jevreja u Francuskoj zaista je igrao ulogu zaštite za veliki broj Jevreja, ali je, nažalost, od početka bilo dvosmislenosti, jer je osnovan na inicijativu Nemaca i Višija, pošto su Nemci mislili da bi jedna takva organizacija pod njihovom kontrolom samo olakšala njihove namere, nešto kao Judenrate u poljskim gradovima.
Ugledni ljudi i osoblje GSJF nosili su sa sobom isprave zvane „legitimacije” koje su ih spasavale od racija i hapšenja. Ali, vrlo brzo ove propusnice su se pokazale kao varka. Već od 1943. stotine rukovodilaca i službenika GSJF bilo je uhapšeno i deportovano. Na popisu ovih ljudi pronašao sam jednu Alisu Salomon koja je radila na slobodnom području. Pomišljam da bi ona mogla biti gđica Salomon kojoj je bila upućena napomena u vezi sa Dorom.
Ko li je ostavio tu pribelešku? Neko od zaposlenih u GSJF. To dopušta pretpostavku da su tamo već duže vremena znali za postojanje Dore Bruder i njenih roditelja. Postoji mogućnost da se Cecilja Bruder, Dorina majka, u očajanju, sama obratila ovoj organizaciji kao i većina Jevreja koji su živeli u užasnoj neizvesnosti i nisu imali drugog izlaza. To je, takođe, bila njena jedina mogućnost da dobije neke vesti o svom mužu, zatvorenom u logor Dransi još u martu mesecu, i da mu dostavlja pakete. Možda je mislila da će uz pomoć GSJF, na kraju, uspeti da pronađe svoju kćer.
„Socijalne radnice u policiji (kej Ževr), ukoliko to od njih zatražimo, preduzeće najnužnije korake.” Bilo ih je dvadesetak te 1943. godine i pripadale su Brigadi za maloletničku zaštitu pri izvršnim organima policije. Tamo su sačinjavale neku vrstu nezavisnog odeljenja kojim je rukovodila jedna policijska socijalna radnica, nadzornik-šef.
Pronašao sam fotografiju na kojoj su dve od njih snimljene u ono vreme. Žene od oko dvadeset pet godina. Odevene su u crne ili teget mantile, a na glavi, vrsta šapke ukrašene grbom sa dva izvezena slova P: policijska prefektura. Žena sa leve strane, crnka sa kosom do ramena, drži u ruci neku torbu sa remenom. Ona sa desne strane izgleda da je stavila ruž na usne. Iza crnke, na zidu, dve tablice na kojima piše: Socijalne radnice. Ispod toga strelica. Ispod strelice: „Neprekidno od 9 i 30 do 12 časova.” Glava sa kapom tamnokose napola sakriva donju tablicu. Ipak, može se pročitati:
Odeljenje... INSPEKTORI
Podno toga, strelica: „Hodnik desno, vrata....” Broj tih vrata nikada nećemo saznati.

Pitam se šta li se događalo sa Dorom između 15. juna, kada se obrela u komesarijatu Klinjankur, i 17. juna, dana kada je upućena „Napomena za gđicu Salomon”. Da li su je pustili da se sa svojom majkom udalji iz komesarijata?
Ako je mogla da napusti policijsku stanicu i vrati se u hotel u Bulevaru Ornano u pratnji svoje majke – to je bilo vrlo blizu, trebalo je samo proći Ulicom Ermel – to onda znači da su došli po nju tri dana kasnije kada je gospođica Salomon stupila u vezu sa policijskim socijalnim radnicama na keju Ževr.
Imam utisak da se stvari nisu odigrale tako jednostavno. Prolazio sam često tom ulicom Ermel, u oba smera, prema Monmartru ili prema bulevaru Ornano, i koliko god sam sklapao oči, bilo mi je teško da zamislim Doru i njenu majku kako se kreću duž te ulice, sve do njihove hotelske sobe, onog junskog sunčanog popodneva baš kao nekog običnog dana.
Verujem da se tog 15. juna u policijskom komesarijatu Klinjankur dogodila neka drama i da tu ni Dora, ni njena majka nisu mogle više ništa. Događa se da neka deca imaju veće zahteve nego njihovi roditelji i kad ih snađe neka nevolja ponašaju se mnogo silovitije od njih. Svoje roditelje ostavljaju daleko, vrlo daleko za sobom. Tako ovi, nažalost, nisu više u stanju da ih zaštite.
U odnosu na policajce, gospođicu Salomon, socijalne radnice prefekture, nemačke naredbe ili francuske zakone, Cecilija Bruder se morala osećati jadnom, zbog žute zvezde koju je nosila, muža zatvorenog u logoru Dransi i „svoje oskudice”. I, svakako, bespomoćna sa Dorom koja je bila nepokorna i koja je, u više navrata, želela da strgne tu zamku bačenu na nju i njene roditelje.
„Zbog više uzastopnih bežanja od kuće, bez sumnje poželjno da se smesti u neki popravni dom za decu.”

Doru su, možda, odveli iz komesarijata Klinjankur u Depo policijske prefekture, kao što je to bilo uobičajeno. Ako je tako, onda je ona videla veliku čekaonicu sa podrumskim prozorima, zatvorske ćelije, asure na kojima su se pomešani zbijali Jevreji, prostitutke, izgrednici i „politički”. Upoznala je stenice, smrad, i stražarke, one zastrašujuće kaluđerice odevene u crno, sa svojim plavim maramama od kojih nije trebalo očekivati nikakvo sažaljenje.
Ili su je, možda, odveli pravo na kej Ževr, gde su radili bez prekida od 9 i 30 do 12 časova. Išla je hodnikom, desno, sve do onih vrata čiji broj mi neće nikada biti poznat.
U svakom slučaju, 19. juna 1942, ona je nepobitno sela u jedna kola sa rešetkom u kojima se već nalazilo pet devojaka njenih godina. Osim ako njih pet nisu pokupili kružeći po komesarijatima. Kola su ih odvezla do sabirnog centra Turel, Bulevar Mortije kod Port de Lila.

Za godinu 1942. postoji u Turelu jedan delovodnik. Na njegovim koricama piše: Žene. Tu su zapisivali imena zatvorenica onim redom kojim su dolazile. U pitanju su žene koje su bile uhapšene zbog pripadanja pokretu otpora, komunistkinjama, i sve do avgusta 1942, onim Jevrejkama koje su prekršile nemačke naredbe: zabranu izlaska posle osam sati uveče, obavezu nošenja žute zvezde, zabranu prelaska linije razgraničenja sa slobodnim područjem, zabranu da se služe telefonom, da imaju bicikl, radio...

Sa datumom od 19. juna 1942. čita se u knjizi:

„Ušle 19. juna 1942.
439. 19. 6. 42. 5. Bruder Dora, 25. 2. 26. Pariz (12). Francuska državljanka. Bulevar Ornano broj 41. J. log. Dransi, 13. 8. 42.”


Imena koja slede toga dana su imena onih pet drugih devojaka, sve Dorine vršnjakinje:
440. 19. 6. 42. 5. Vinerbet Klodin, 26. 11. 24. Pariz (9). Francuska državljanka. Ulica Moan broj
82. J. log. Dransi, 13. 8. 42.

1. 19. 6. 42.5. Štrohlic Zeli, 4. 2. 26. Pariz (11). Francuska državljanka. Ulica Molijer 18. Montrej. J. Dransi, 13. 8.42.

2. 16. 6. 42. Izraelović Raca, 19. 7. 24. Lođ, str. J. Ulica (nečitko) broj 26. Predata nemačkim vlastima, transport 19. 7. 42.

3. Nahmanović Marta, 23. 3. 25. Pariz. Francuska državljanka. Ulica Markade 258. J. log. Dransi, 13. 8. 42.
4. 19. 6. 42. 5. Pitun Ivona, 27. 1. 25. Alžir. Francuska državljanka. Ulica Marsel Semba broj 3.
J. log. Dransi, 13. 8. 42.”

Žandarmi su svakoj od njih dali po jedan matični broj. Dori, 439. Nije mi poznat smisao cifre 5. Slovo J znači: Jevrejka. Dransi, 13. 8. 42, bilo je dodato svaki put. Trinaestog avgusta 1942, tri stotine Jevrejki, koliko ih je još bilo zatvoreno u Turelu, prebačeno je u logor Dransi.

Tog četvrtka, 19. juna, dana kada je Dora dovedena u Turel, sve žene su naterali da se posle ručka sakupe u dvorištu kasarne. Bila su prisutna i tri nemačka oficira. Naređeno je da sve Jevrejke, od osamnaest do četrdeset dve godine starosti, stanu u jednu vrstu i okrenu se leđima. Jedan od Nemaca je već imao gotov spisak i redom ih prozivao. Ostale su se popele u svoje sobe. Tako je šezdeset i šest žena, izdvojenih od svojih drugarica, zatvoreno u veliku, praznu prostoriju, bez ijednog kreveta ili stolice, u kojoj su ih zadržali tri dana dok su žandarmi stražarili ispred vrata.
U nedelju, 22. juna, u pet sati izjutra, po njih su došli autobusi i odveli ih u logor Dransi. Istoga dana deportovane su zajedno sa nešto više od devet stotina muškaraca. Bio je to prvi transport žena koji je polazio iz Francuske. Pretnja, još uvek bez imena, koja je lebdela u vazduhu i koju bi, samo na čas, uspele da zaborave, postajala je sve očiglednija za žene iz Turela. I prva tri dana svog zatočenja, Dora je provela u toj mučnoj atmosferi. A u nedelju rano ujutru, nije se još bilo razdanilo, gledala je kroz zabravljene prozore, sa svim svojim drugaricama iz zatvora, kako odvode tih šezdeset i šest žena.
Neki policijski službenik izdao je 18. ili u toku 19. juna nalog kojim se Dora Bruder šalje u logor Turel. Da li se to desilo u prostorijama komesarijata Klinjankur ili na keju Ževr? Nalog je morao biti napisan u dva primerka i prosleđen sprovodniku kola za prevoz zatvorenika, sa pečatom i potpisom. Da li je ovaj službenik u času stavljanja potpisa odmerio posledice toga čina? U suštini, za njega, bila je reč o jednom rutinskom potpisu, a, uostalom, za mesto na koje su slali ovu mladu devojku prefektura je još upotrebljavala mirnodopski izraz: „Sobe za smeštaj. Centar za boravak pod nadzorom.”
Uspeo sam da identifikujem nekoliko žena među onima koje su odvedene u nedelju 22. juna, u pet sati ujutru, a sa kojima se Dora susrela dolazeći u Turel u četvrtak.
Klod Bloh je imala trideset i dve godine. Uhapsili su je kad je došla u sedište Gestapoa, na aveniji Foš, da se raspita o svome mužu lišenom slobode u decembru 1941. godine. Ona je jedina preživela iz tog transporta.
Žozet Delimal je imala dvadeset jednu godinu. Upoznala se sa Klod Bloh u Depou prefekture pre nego što su ih obe, istoga dana, zatvorili u Turel. Na osnovu njenog svedočenja, Žozet Delimal „je teško živela pre rata i nije sakupila dovoljno snage koja se crpe iz srećnih uspomena. Bila je potpuno skrhana. Pružala sam joj utehu što sam bolje umela.(...) Kada su nas doveli u spavaonicu i odredili nam krevete, uporno sam zahtevala da nas ne razdvajaju. Ostale smo zajedno sve do Aušvica, gde ju je ubrzo odneo tifus.” Eto nešto malo od onoga što znam o Žozet Delimal. Voleo bih da mogu znati više.
Tamara Iserlis. Dvadeset četiri godine. Studentkinja medicine. Uhapšena je na stanici metroa Klini zato što je nosila „pod Davidovom zvezdom francusku zastavu”. Na ličnoj karti koja je pronađena stoji da je stanovala u Ulici Bizenval broj 10, u Sen-Kluu. Imala je ovalno lice, svetlo kestenjastu kosu i tamne oči.
Ida Levin. Dvadeset devet godina. Sačuvano je nekoliko njenih pisama upućenih porodici koja je pisala u Depou, a potom i u logoru Turel. Svoje poslednje pismo bacila je iz voza na stanici Bar-le- Dik i železničari su ga poslali poštom. U njemu piše: „Na putu sam prema nepoznatom odredištu, ali voz iz koga vam pišem kreće se prema istoku: biće da idemo prilično daleko...”
Hana. Zvaću je samo po imenu. Imala je devetnaest godina. Bila je uhapšena zato što je, sa svojim prijateljem, provalila u jedan stan i opljačkala ondašnjih sto pedeset hiljada franaka i nešto nakita. Možda je sanjala da sa tim novcem napusti Francusku i pobegne od opasnosti što se nadvila nad njenim životom. Odgovarala je za prekršaj pred sudom. Osuđena je za krađu. Budući da je bila Jevrejka, nisu je poslali u običan zatvor, već u Turel. Saglasan sam sa njenom krađom. I moj otac je,

1942, sa svojim saučesnicima, obio skladište kotrljajućih ležajeva preduzeća SKF u aveniji Velike armije, gde su natovarili robu na kamione i prevezli je do njihove crnoberzijanske radionice na aveniji Oš. Nemačke naredbe, višijevski zakoni i napisi po novinama ionako su ih nazivali kužnim i izopštenim iz društva tako da su imali potpuno pravo da se ogreše o zakone kako bi preživeli. To je za njih bilo pitanje časti. I zbog toga ih volim.
Naše znanje o Hani svodi se na ovo: rođena 11. decembra 1922. u Pruškovu, Poljska, a stanovala u Ulici Oberkamf broj 142, onoj kojom sam se, kao i ona, često peo.
Anet Zelman. Imala je dvadeset jednu godinu. Plavokosa. Stanovala je u Bulevaru Strazbur broj
58. Živela je sa mladićem, Žanom Žozijonom, sinom profesora na medicini. Svoje prve pesme objavio je u jednom nadrealističkom časopisu, ”Fenjeri”, koji je osnovao sa svojim prijateljima, neposredno pred rat.
Anet Zelman. Žan Žozijon. Te 1942. godine često su ih viđali u kafeu „Flor”, oboje. Na izvesno vreme bili su se sklonili na slobodno područje. Potom ih je snašla nesreća. O njoj se govori u nekoliko reči u pismu jednog oficira Gestapoa:
„21. maj 1942. povodom braka jedne Jevrejke sa arijevcem
Saznao sam da francuski građanin (arijevac) Žan Žozijon, student filozofije, star 24 godine, sa stanom u Parizu, namerava da se na praznik Uspenja Bogorodice venča sa Jevrejkom Anom Malkom Zelman, rođenom 6. oktobra 1921. u Nansiju.
Roditelji pomenutog Žozijona žele da po svaku cenu taj brak spreče, ali nemaju načina.
Stoga sam naredio kao preventivnu meru da se Jevrejka Zelman uhapsi i zatvori u logor Turel...” A u zapisniku francuske policije:
„Anet Zelman, Jevrejka, rođena u Nansiju 6. oktobra 1921, francuska državljanka, uhapšena 23. maja 1944. Pritvorena u Depo policijske prefekture od 23. maja do 10. juna, upućena u logor Turel od 10. do 21. juna, deportovana u Nemačku 22. juna. Razlog za hapšenje: namera da sklopi brak sa arijevcem Žanom Žozijonom. Verenici su izjavili da odustaju od tog nauma poštujući izričitu želju doktora H. Žozijona, koji je nastojao da ih od toga odvrati, s tim da mlada Zelman jednostavno bude vraćena svojoj porodici bez ikakve druge neugodnosti.”

Ali ovaj lekar koji se služio pomalo čudnim načinima ubeđivanja pokazao se veoma naivan: policija nije vratila Anet Zelman njenoj porodici.
Žan Žozijon je postao ratni izveštač u jesen 1944. U novinama od 11. novemba 1944, naišao sam na ovaj oglas:
„Traži se. Redakcija našeg lista ‘Slobodni strelci’ biće zahvalna svakoj osobi koja je ima vesti o nestanku jednog od njegovih saradnika, Žanu Žozijonu, rođenom 20. avgusta 1917. u Tuluzu, sa stanom u ulici Teodor de Banvil broj 21, u Parizu. Otputovao je 6. septembra kao izveštač pomenutog lista, sa mladim parom nekadašnjih pripadnika pokreta otpora, Lekontovima, u crnom sitroenu 11 sa prednjom vučom, registarskim brojem RN 6283 i belim natpisom pozadi ‘Slobodni strelci’.”

Čuo sam da je Žan Žozijon uleteo kolima u kolonu nemačkih vojnika. Prvi je otvorio vatru na njih dok mu nisu uzvratili i dok nije našao smrt po koju je i došao.
Naredne godine, 1945, pojavila se Žozijonova knjiga. Imala je naslov: „Jedan čovek luta gradom”.

Pre dve godine, u jednoj od knjižara na obali Sene, slučajno sam pronašao poslednje pismo čoveka koga su odveli 22. juna u transportu u kome su bile i Klod Bloh, Žozet Delimal, Tamara Iserlis, Hana, Aneta, verenica Žana Žozijona...
Pismo se prodavalo kao bilo koji rukom pisani dokument, što je značilo da su i primalac i njegovi bližnji takođe nestali. Omanji komad papira ispisan sitnim rukopisom sa obe strane. Napisao ga je izvesni Rober Tartakovski iz logora Dransi. Saznao sam da je rođen u Odesi 24. novembra 1902. i da je pre rata uređivao umetničku hroniku u časopisu Ilustrasion. Prepisujem njegovo pismo, u sredu 29. januara 1997, pedeset pet godina kasnije...

„Petak, 19. juni 1942.
Gospođa Tartakovski
ul. Gofroa Kavinjak 50, Pariz (11)
Prekjuče su me odredili za polazak. Na to sam odavno psihički pripravan. U logoru vlada panika, mnogi plaču, strahuju. Jedina stvar koja me muči jeste to što mi još uvek nije poslat dobar deo odeće koju sam odavno tražio. Vraćam natrag veliki paket odela: hoće li na vreme stići novi? Voleo bih da se majka ne brine, a ni vi. Daću sve od sebe da se vratim živ i zdrav. Ukoliko nemate vesti od mene, ne plašite se, bude li potrebe obratite se Crvenom krstu. Potražite u komesarijatu Sen Lamber (Opština petnaestog arondismana), stanica Vožirar, papire zaplenjene 3. maja. Zahtevajte moju člansku kartu dobrovoljca pod brojem 10107, ne znam da li se nalazi u logoru, ni da li će mi je vratiti. Molio bih da odnesete Albertininu grafiku kod gospođe Bjanovici u ulicu Degeri broj 14, Pariz (11), to je za jednog sobnog druga. Ona će vam dati 1200 franaka. Prethodno je obavestite pismom da biste bili sigurni da ćete je pronaći. Vajaru će biti uručen poziv iz Troa Kartije, za njihovu umetničku galeriju, to sam ugovorio sa g. Gompelom, interniranim u Dransiju: ukoliko ta galerija želi čitav tiraž, sačuvajte bar tri odlivka, i kažite im ili da su već prodati, ili da ih čuvate za umetnika. Ukoliko je kalup dobar, pozivajući se na takozvanu narudžbinu, možete napraviti dva odlivka više. Ne bih želeo da budete suviše uznemirene. Neka Marta ode na odmor. To što ne pišem, ne znači da sam baš loše. Ako vam ova poruka stigne na vreme, pošaljite što više namirnica u paketu, težina, uostalom, neće biti kontrolisana tako strogo. Svu staklariju ćete dobiti natrag, zabranili su nam noževe, viljuške, britve, olovke itd. Pa čak i igle. No, pokušaću da se snađem. Dvopek ili maces je najbolji. U svojoj dopisnici pomenuo sam jednog druga, Persimagija, videti s njim u vezi (Irena) u Švedskoj ambasadi, on je puno viši od mene i sav odrpan (pogledati pod Gatenjo, Ulica Grand Šomijer 13). Jedan ili dva mirišljava sapuna, sapun za brijanje, četka, četkica za zube i četkica za nokte veoma su poželjni, sve mi se pomešalo u glavi, ovo praktično sa onim ostalim što bih još želeo da vam kažem. Odlazi nas skoro hiljadu. Ima i arijevaca u logoru. Primorali su ih da nose žute zvezde. Juče je nemački oficir Donker došao u logor, nastala je opšta pometnja. Poručiti svim prijateljima da odu ako mogu, na čist vazduh, jer ovde nema nade. Ne znam da li ćemo proći kroz Kompijenj pre definitivnog odlaska. Ne šaljem rublje, ovde ću ga oprati. Kukavičluk velikog broja ljudi me užasava. Pitam se šta li će tek biti kad stignemo tamo. Kad se ukaže prilika posetite gđu Salcman, ne da bilo šta tražite, već da se raspitate. Možda ću imati prilike da upoznam osobu koju je Žaklin nastojala da oslobodi. Kažite mojoj majci da se čuva, hapse svakog dana, ovde ima i mladih od 17, 18 i starih od 72 godine. Do ponedeljka ujutru možete u više navrata ovde poslati pakete. Telefonirajte u GSJF u ulici Bjenfezans, nemojte da vas lažu, svi paketi koje uputite na dosadašnju adresu biće primljeni. Nisam želeo da vas uplašim u svojim prethodnim pismima, ali se ipak čudim što još nisam dobio stvari koje čine moj prtljag za put. Nameravam da Marti pošaljem svoj sat, možda i nalivpero, zadužiću B. za to. U paket sa hranom ne stavljajte ništa kvarljivo da me ne

protera. Fotografije bez posveta, staviti u hranu ili rublje. Verovatno ću vam vratiti knjige iz umetnosti, na kojima vam toplo zahvaljujem. Bez sumnje, moraću da provedem ovde zimu, ne brinite, spreman sam na to. Iščitavajte moje razglednice. Videćete šta mi je od prvih dana bilo potebno, a čega ne mogu više da se setim. Konac za šivenje. Šal. Sterogil 15. Šećer u prahu, metalna kutija kod mame. Najteže mi pada što briju do glave sve logoraše koji se po tome prepoznaju pre nego po zvezdi. U slučaju nekog rasula Vojska spasa ostaje mesto za vezu, javite Ireni.
Subota, 20. juni 1942. – Najdraži moji, juče sam dobio paket, hvala na svemu. Ne znam, ali slutim iznenadni odlazak. Danas treba da me obriju do glave. Od večeras će oni koji su određeni da odu, bez sumnje, biti zatvoreni u jedno zasebno krilo zgrade, pod stalnim nadzorom, gde će ih po jedan žandarm pratiti čak do toaleta. U logoru vlada jezivo raspoloženje. Ne verujem da ćemo proći kroz Kompijenj. Znam da ćemo dobiti hranu za tri dana puta. Bojim se da ću otići pre nego što mi stignu ostali paketi, ali ne brinite, poslednji je bio ogroman, a od kada sam ovde sačuvao sam svu čokoladu, konzerve i veliku kobasicu. Budite mirne, u mislima sam sa vama. Ploče Petruške hteo sam da dostavim Marti, 28. 7, čitav snimak je stao na 4 pl. Juče sam video B. da bih mu se zahvalio na pažnji, on zna da sam ovde pred uticajnim ljudima branio vajarev rad. Srećan zbog novih fotografija, nisam ih pokazao B., izvinih se što mu ne poklanjam fotografiju rada, ali je slobodan da zatraži kad poželi, rekoh mu. Žao mi je što prekidam sa izdavanjem lista, ali ako se uskoro vratim, biće još vremena. Dopada mi se Leroaova skulptura, sa radošću bih dao da se izlije u smanjenoj veličini, u skladu sa mojim mogućnostima, ta me misao ne napušta čak ni na samo nekoliko časova pred polazak. Molim vas da budete uz majku, ne zanemarujući sebe lično, hoću reći. Prenesite Ireni, koja je njena komšinica, ovu moju želju. Nastojte da telefonirate doktoru Andreji Abadiju (ako je još uvek u Parizu). Kažite mu da sam osobu čiju adresu on već zna sreo 1. maja, a da sam 3. bio već uhapšen (da li je to samo slučajnost?). Možda vas čudi što pišem ovako bez reda, ali atmosfera je nepodnošljiva, pola sedam je ujutru. Moram odmah da vratim ono što ne mogu da ponesem, plašim se da ne vučem previše. Oni što pretresaju mogu, ako hoće, u poslednjem času, da odbace neki kofer ako nema mesta ili već kako im dune (to su pripadnici Policije za jevrejska pitanja, doriotisti ili piloristi*). A to može zatrebati. Odabraću neophodno. Kad više ne budete imale vesti od mene, ne očajavajte, ne jurcajte, čekajte strpljivo i sa poverenjem, imajte poverenja u mene, lepo kažite mami da više volim da odem na ovaj put, video sam neke kako odlaze (rekao sam vam već) na onaj svet. Žao mi je što moram da se odreknem nalivpera, što nemam prava na hartiju (smešna misao mi pada na pamet, kako su noževi zabranjeni, nemam ni najobičniji otvarač za konzerve). Ne preterujem, nije mi do toga ovde gde su i bolesni i obogaljeni takođe određeni za polazak i to u velikom broju. Mislim na Rd. i nadam se da je konačno na sigurnom mestu. Kod Žaka Domala imam mnogo raznih stvari. Možda nije potrebno sada iznositi knjige od mene, odlučite same. Samo da bude lepo vreme za put! Pobrinite se za isplatu naknade mojoj majci, vidite da joj pomognu u GSJF. Nadam se da ste se do sada izmirili sa Žaklinom, ona je nepredvidljiva, ali u osnovi sjajna devojka (zora sviće, biće lep dan). Ne znam da li ste dobile moju kartu, kao ni da li ću dobiti odgovor do polaska. Mislim ma majku, na vas. Na sve svoje prijatelje koji su mi nesebično pomagali da sačuvam slobodu. Od sveg srca hvala onima koji su mi omogućili da ‘preguram zimu’. Prekidam ovde pisanje. Moram da se pakujem. Nastaviću za koji minut. Nalivpero i sat Marti, ma šta mama da kaže, ovo u slučaju da ne budem mogao da završim pismo. Draga mama i vi najdraže moje, grlim vas nežno. Budite hrabre. Možda kasnije, sedam je
sati.”



U mesecu aprilu 1996, u dva navrata sam nedeljom obišao istočne četvrti grada, one oko „Svetog srca” i u okolini zatvora Turel, u nastojanju da tamo naiđem na neki trag Dore Bruder. Činilo mi se da to moram da činim baš u nedelju kad je grad pust, kad nastupi oseka.
Nije ostalo više ništa od „Svetog srca”. Na uglu ulica Pikpis i Gar de Reji uzdiže se blok modernih zgrada. Jedan deo ovih zdanja nosi poslednje neparne brojeve Ulice Gar de Reji, tamo gde se nalazio zid internata u senci stabala. Malo dalje, na istom pločniku, i preko puta, na parnoj strani, ulica se nije izmenila.
Teško je i poverovati da je u zgradi broj 48a, sa prozorima koji gledaju na vrt „Svetog srca”, policija uhapsila ono devetoro dece i omladinaca, jednog jutra 1942, kada se Dora Bruder već nalazila u Turelu. To je petospratnica od cigle svetle boje. Dva prozora, sa dva manja okvira u njima, na svakom spratu. Do nje, broj 40, nosi jedna siva kuća, malo uvučena. Isred nje, zidić od cigle sa metalnom ogradom. Preko puta, na istom trotoaru, čitavom dužinom zida internata, nekoliko manjih kuća ostale su onakve kakve su i bile. U broju 54, na samom početku Ulice Pikpis, nalazio se kafe koji je držala neka gđica Lenci.
Odjednom, stekoh uverenje da se Dora, u noći svoga bega, udaljila od internata Ulicom Gar de Reji. Kao da je vidim kako odmiče duž zida internata. Verovatno zato što reč stanica podseća na bekstvo.
Hodao sam tako tim krajem i, u jednom času, doživeo sav teret tuge onih nedelja kada se trebalo vratiti u internat. Bio sam siguran da je izlazila iz metroa na Nasionu. Odlagala je čas kada je morala da uđe u predvorje i prođe dvorištem. Šetala bi još malo, nasumice, po tom kraju. Veče se spuštalo. Avenija Sen Mande je mirna, oivičena drvećem. Zaboravio sam da li je postojao neki nasip. Prolazi se pored stare stanice podzemne železnice Pikpis. Možda je nekada silazila i na toj stanici? Kad kreneš desno, avenija Pikpis deluje hladnije i tužnije od avenije Sen Mande. Nema drveća, čini mi se. Ničeg sem usamljenosti onih povrataka nedeljom uveče.

Bulevar Mortije vodi uzbrdo. Spušta se ka jugu. Da bi stigao do njega, te nedelje 28. aprila 1996, sledio sam ovaj put: Ulica Aršiv, Ulica Bretanj, Ulica Fij di Kalver. Potom uzbrdica Ulice Oberkamf, tamo gde je stanovala Hana.
Na desno, puca pogled na drvored dužinom Ulice Pirene. Ulica Menilmontan. Obasjana suncem, zgrada broj 140 bila je pusta. Kod poslednjih kuća Ulice Sen Faržo imao sam utisak da idem kroz neko selo bez žive duše.
Bulevar Mortije je oivičen platanima. Tamo gde prestaje, kod Port de Lila, još uvek stoji zgrada kasarne Turel.
Bulevar je, te nedelje, bio pust i uronjen u tako duboku tišinu da sam mogao čuti šuštanje platana. Jedan visoki zid okružuje bivšu kasarnu Turel i skriva njena krila. Išao sam duž tog zida. Na pločici koja je tu pričvršćena pročitao sam:
Vojni krug
zabranjeno snimati ili fotografisati

Izgledalo mi je da se više niko ničega ne seća. Iza zida prostire se no man’s land, pojas praznine i zaborava. Stara zdanja Turela nisu porušena kao internat iz Ulice Pikpis, ali svodi se na isto.
Pa ipak, ispod debelih naslaga amnezije, s vremena na vreme, jasno se oseća nešto što se ne može tačno odrediti, kao neki udaljeni, prigušeni eho. To je kao naći se na rubu jednog magnetnog polja, bez igle koja hvata njegove talase. Sa nemirnom i nečistom savešću okačili su natpis: „Vojni krug, zabranjeno snimati ili fotografisati”.



Sećam se da sam u svojoj dvadesetoj godini, na drugom kraju Pariza, stekao onaj isti utisak praznine, kome nisam znao pravi uzrok, kao i pred zidom Turela.
Imao sam devojku kojoj su ljudi ukazivali gostoprimstvo u raznoraznim stanovima ili u kućama na selu. Svaki put bih iskoristio priliku da olakšam njihove biblioteke za neko delo iz oblasti umetnosti ili za retka izdanja koja sam potom prodavao. Jednoga dana, iz stana u Ulici Regar, u kome smo bili sami, ukrao sam starinsku muzičku kutiju, a, pošto sam ispreturao plakare, i priličan broj elegantnih odela i košulja sa desetak pari skupih cipela. Potražio sam u imeniku nekog starinara, kome bih mogao da prodam sve te stvari, i pronašao jednog u Ulici Žarden Sen Pol.
Ta ulica počinje na Seni, kod keja Selesten i spaja se sa Ulicom Šarlmanj, nedaleko od gimnazije u kojoj sam maturirao prethodne godine. U prizemlju jedne od poslednjih kuća sa parne strane, tačno pre Ulice Šarlmanj, bila je napola spuštena, zarđala metalna roletna. Ušao sam u magacin u kome se nalazio nabacan nameštaj, odeća, gvožđurija, automobilski delovi. Primio me je neki čovek od četrdesetak godina i veoma ljubazno mi predložio da kroz nekoliko dana dođe „po robu” na lice mesta.
Kada smo se rastali, pošao sam Ulicom Žarden Sen Pol, prema Seni. Sve zgrade sa neparne strane ulice bile su nedavno porušene do temelja. I drugi red kuća, iza njih. Umesto njih, ostala je samo gola ledina i ona sama okružena skeletima nekih polusrušenih kuća. Na zidovima su se još uvek, pod vedrim nebom, mogli uočiti tapeti iz nekadašnjih soba i tragovi odžaka za kamine. Mogli biste pomisliti da je ovaj deo grada pretrpeo neko bombardovanje, a kako je ulica izlazila pravo na Senu, utisak praznine se još više pojačavao.

Sledeće nedelje, starinar je došao u Bulevar Kelerman, blizu Port Žantiji, kod oca moje devojke, gde je trebalo da se sastanemo kako bih mu predao „robu.” Natovario je u kola muzičku kutiju, odela, košulje i cipele. Za sve to isplatio mi je ondašnjih sedam stotina franaka.
Predložio mi je da odemo i popijemo nešto. Zaustavili smo se ispred jednog kafea, preko puta stadiona Šarleti.
Upitao me je čime se bavim. Nisam baš najbolje znao šta da mu odgovorim. Na kraju sam mu rekao da sam napustio studije. A onda je na mene došao red da mu postavim neka pitanja. Njegov rođak i ortak držao je magacin u Ulici Žarden Sen Pol, a on se brinuo o drugoj radnji u blizini Buvlje pijace kod kapije Klinjankur. On je, uostalom, i rođen tu, u blizini, u porodici poljskih Jevreja.
Ja sam prvi počeo da pričam o ratu i okupaciji. On je tada imao osamnaest godina. Seća se kako je jedne subote policija upala na prepad na santuansku buvlju pijacu da pohapsi Jevreje, a kako je on pravim čudom izbegao tu raciju. Zaprepastio se što je među inspektorima bila i jedna žena.
Ispričao sam mu o onom brisanom prostoru koji sam viđao onih subota kada me je majka dovodila na buvlju pijacu, a koji se prostirao podno zgrada u Bulevaru Nej. On je, sa svojom porodicom, stanovao baš na tom mestu. U Ulici Elizabet Rolan. Iznenadio se kad je video da beležim ime te ulice. Taj kraj grada nazivali su Ravnicom. Posle rata sve je porušeno i sada se tamo nalaze sportski tereni.
Razgovarajući sa njim, razmišljao sam o svome ocu kojega nisam dugo video. Kada je moj otac imao devetnaest godina, kao ja tada, pre nego što se utopio u snove o velikim zaradama, živeo je od sitne trgovine na periferiji Pariza: krišom se provlačio pored trošarine sa kantama benzina koji je preprodavao mehaničarima, sa pićem ili drugom robom. I sve to bez plaćanja carine.
U času kad smo se rastajali, rekao mi je prijateljskim tonom, da ukoliko budem imao još neke stvari da mu ponudim, mogu da ga pronađem u Ulici Žarden Sen Pol. I dade mi je još sto franaka, bez sumnje dirnut mojim bezazlenim izgledom dobrog dečaka.

Zaboravio sam njegov lik. Sećam se jedino njegovog imena. On je lako mogao poznavati Doru Bruder, u blizini Klinjankurske kapije ili Ravnice. Stanovali su u istom kraju i bili istih godina. Možda mu je bila poznata i čitava priča o njenim bežanjima... Ima tako slučajnosti, susreta ili podudarnosti koje nam nikada neće biti jasni... Ponovo o tome razmišljam, ove jeseni, hodajući opet tim delom grada oko Ulice Žarden Sen Pol. Ni magacin, ni zarđala roletna više ne postoje, a okolne zgrade su obnovljene. I opet onaj osećaj praznine. Razumeo sam zbog čega. Većina zgrada u ovom kraju je srušena, planski, posle rata, administativnim rešenjima. Nadeli su čak i neko ime i broj tom području koje je trebalo porušiti do temelja: ostrvce 16. Pronašao sam i neke fotografije, na jednoj od njih vidi se Ulica Žarden Sen Pol, dok su zgrade sa neparne strane još postojale. Na drugoj, ruševine kuća, pored crkve Sen Žerve, u blizini hotela Sans. Još jedna fotografija građevinskog terena na obali Sene kojim su se ljudi kretali između dva, odskora, nepotrebna trotoara: to je bilo sve što je ostalo od Ulice Nonen di Er. Na tom mestu podigli su blokove zgrada, menjajući mestimično i nekadašnje nacrte ulica.
Pravougaone fasade, četvrtasti prozori, beton boje zaborava. Ulične svetiljke bacaju hladnu svetlost. Tu i tamo, poneka klupa, skver, drvo, kakav ukrasni detalj ili veštačko lišće. Nisu kao na zid kasarne Turel okačili tablu: „Vojni krug. Zabranjeno snimati ili fotografisati.” Uništili su sve da bi izgradili neku vrstu švajcarskog sela čija je bezbojnost više nego očigledna.
Ostaci tapeta koje sam viđao, ima tome tridesetak godina, u Ulici Žarden Sen Pol, bili su tragovi odaja u kojima se nekada stanovalo – odaja u kojima su živeli oni i one, Dorini vršnjaci, po koje je policija došla onog julskog dana 1942. Njihova imena odazivaju se uvek istim ulicama. A brojevi tih kuća i imena tih ulica ne znače više nikom ništa.

Kada sam imao sedamnaest godina, Turel je za mene predstavljao samo ime koje sam otkrio na završetku knjige Žana Ženea Čudo ruže. On tu pominje mesta na kojima je pisao ovu knjigu. Sante. Zatvor Turel 1943. I on je bio tamo zatvoren kao sitni izgrednik, malo posle odlaska Dore Bruder, čak su mogli i da se susretnu. Čudo ruže nije natopljeno samo uspomenama iz kaznene ustanove u Metreu – jednog od popravnih domova za decu u koji su i Doru hteli da pošalju – već, takođe, kako mi se danas čini, iz Santea i Turela.
Iz te knjige znam neke rečenice napamet. Jedna od njih mi se vraća u sećanje: „To me je dete naučilo da je prava srž pariskog argoa nežna tuga.” Ova me rečenica tako snažno podseća na Doru Bruder da mi se čini kao da sam je poznavao. Nametnuli su žute zvezde deci koja su nosila poljska, ruska, rumunska imena, a koja su bila toliko Parižani da su se utapala u fasade kuća, trotoare i bezbrojne nijanse sive boje kakve postoje samo u Parizu. Kao i Dora Bruder, svi su oni govorili pariskim akcentom, koristeći izraze onog argoa u kojem je Žan Žene osetio nežnu tugu.

U Turelu, kada je Dora bila tamo zatvorenica, mogli su se primati paketi, a i posete četvrtkom i nedeljom. I prisustvovati misi, utorkom. Žandarmi su vršili prozivku u osam sati izjutra. Zatvorenice su stajale u položaju mirno pored svojih kreveta. Za ručak, u trpezariji, jele su samo kupus. Šetale su po dvorištu kasarne. Večerale u šest sati naveče. Ponovo su ih prozivali. Svakih petnaest dana su odlazile na tuširanje, dve po dve, u pratnji žandarma. Zvuci pištaljke. Čekanje. Za posete, trebalo se obratiti pismom direktoru zatvora, a nije se znalo da li će on dati svoju saglasnost.
Susreti sa posetiocima su se odvijali u ranim popodnevnim časovima, u ručaonici. Žandarmi su pretresali torbe onih koji su dolazili. Otvarali su pakete. Često su ukidali posete, bez razloga, a zatvorenice su za to saznavale samo jedan sat ranije.

Među ženama koje je Dora mogla upoznati u Turelu nalazile su se i one koje su Nemci nazivali
„jevrejskim prijateljicama”: desetak žena „arijevki” koje su imale hrabrosti da, u junu, od prvog dana kada su Jevreji bili primorani da nose žute zvezde, nose ih i one u znak solidarnosti, ali na neozbiljan i i drzak način po shvatanju okupacijskih vlasti. Jedna je bila okačila žutu zvezdu oko vrata svome psu. Druga je na njoj izvezla: Papu. Treća: Dženi. Opet neka je okačila o svoj pojas osam zvezda, a na svakoj po jedno slovo reči pobeda*. Sve su bile uhapšene na ulici i odvedene do najbližeg komesarijata. Zatim u Depo policijske prefekture. Potom u Turel. Pa onda, 13. avgusta, u logor Dransi. Te „jevrejske prijateljice” bavile su se sledećim zanimanjima: daktilografkinja, prodavačica u papirnici, prodavačica novina, kućna pomoćnica, poštanska sužbenica, studentkinje.


U avgustu hapšenja su postala sve učestalija. Žene nisu više prolazile kroz Depo, odvodili su ih pravo u Turel. Spavaonice za dvadeset osoba primale su od tada duplo više. U tom stešnjenom prostoru vrućina je gušila, a strah rastao. Shvatale su da je Turel samo prolazna stanica odakle su svakoga dana mogle da budu odvedene u nepoznatom pravcu.
Već su dve grupe Jevrejki, od po njih stotinak, otišle u logor Dransi 19. i 27. jula. Među njima je bila i Raca Izraelović, osamnaestogodišnja Poljakinja, koja je došla u Turel istoga dana kad i Dora, a možda i u istom zatvorskom vozilu. Ona je, bez sumnje, bila i jedna od njenih susetki u spavaonici.

Uveče 12. avgusta razlegao se žamor da će sve Jevrejke i one koje su zvali „jevrejskim prijateljicama” morati da pođu sutradan u logor Dransi.

Trinaestog ujutru, u deset sati, beskrajna prozivka je započela u dvorištu kasarne, pod kestenovima. Ručale su poslednji put, pod kestenovima. Bedni obrok od koga su ostale još gladnije.
Autobusi stigoše. Bilo ih je – tako izgleda – sasvim dovoljno da je svaka od zatvorenica imala mesto da sedne. I Dora, kao i sve ostale. Bio je četvrtak, dan za posete.
Transport krenu. Bio je okružen policajcima pod kacigama na motorima. Sledili su put kojim se ide danas na aerodrom Roasi. Više od pedeset godina je proteklo. Izgradili su autoput, srušili niske kuće, izmenili pejzaž tog severoistočnog predgrađa da bi postalo, kao i nekadašnje ostrvce 16, što je moguće više beznačajno i bezbojno. Ali, na putanji prema aerodromu, plave tablice za označavanje pravca nose još nekadašnja imena: Dransi, Romenvil. A na samoj ivici autoputa, u blizini Port Banjole, jedna zaostala olupina koja potiče iz onog vremena, zaboravljeni drveni hangar na kojem piše velikim slovima: Dirmor*.
U Dransiju, u gužvi, Dora pronađe svoga oca, zatvorenog još u martu. Tog avgusta kako Turel i Depo policijske prefekture, tako se i logor popunjavao svakog dana novim i sve brojnijim talasima muškaraca i žena. Neki su pristazali sa slobodnog područja, na hiljade, u vozovima za prevoz robe. Stotine i stotine žena koje su razdvojili od njihove dece dolazile su iz logora Pitivijer i Bon la Roland. A četiri hiljade dece dovedeno je tamo 15. avgusta nakon što su deportovali njihove majke. Imena mnogih od njih koja su u žurbi bila ispisana na njihovoj odeći, na polasku iz Pitivijera ili iz Bon la Roland, nisu se mogla više pročitati. Dete bez identiteta broj 122. Dete bez identiteta 146. Trogodišnja devojčica. Prekrštena u Monik. Bez identiteta.

Zbog pretrpanosti logora i očekivanja novih dolazaka sa slobodnog područja vlasti su odlučile da
2. i 5. septembra otpreme iz logora Dransi u logor Pitivijer Jevreje sa francuskim državljanstvom. Četiri devojke koje su došle u Turel istoga dana kad i Dora, od šesnaest ili sedamnaest godina: Klodin Vinerbet, Zeli Štrohlic, Marta Nahmanović i Ivona Pitun, činile su deo tog transporta od oko hiljadu pet stotina francuskih Jevreja. Nesumnjivo, oni su gajili varljivu nadu da će biti zaštićeni zbog svoga državljanstva. Dora, koja je imala francusko državljanstvo, mogla je, takođe, da napusti logor sa njima. Ona to nije učinila iz razloga koji je lako odgonetnuti: više je volela da ostane sa svojim ocem.
I oboje, otac i kćer, napustili su Dransi 18. septembra, sa još hiljadu muškaraca i žena, u transportu koji je upućen u Aušvic.

Dorina majka Cecilija Bruder uhapšena je 16. jula 1942, dana velike racije, i zatvorena u Dransi. Ona se tamo našla sa svojim mužem na nekoliko dana, dok im je kćer bila zatvorena u Turelu. Ceciliju Bruder su pustili iz Dransija 23. jula, bez sumnje zato što je rođena u Budimpešti, a vlasti još nisu bile izdale nikakvo naređenje o deportovanju mađarskih Jevreja.
Da li je stigla da ode u Turel, u posetu Dori, nekog četvrtka ili nedelje tog leta 1942? Ponovo su je zatvorili u logor Dransi, 9. januara 1943, a otpremili transportom za Aušvic 11. februara 1943, pet meseci nakon njenog muža i kćeri.

U subotu, 19. septembra, dan posle odlaska Dore i njenog oca, okupacijske vlasti su nametnule policijski čas kao odmazdu za atentat koji je bio izvršen u bioskopu Reks. Niko nije smeo da se kreće ulicom od tri po podne do sledećeg jutra. Grad je bio opusteo kao da je hteo da obeleži Dorin nestanak.
Od tada je Pariz, u kome sam pokušavao da pronađem njene tragove, ostao isto onako pust i stišan kao i onoga dana. Hodao sam pustim ulicama. Za mene, one takve i ostaju, čak i uveče, u časovima

gužvi, kada ljudi žure da uđu u metro. Ne mogu da sprečim pomisao na nju i osećanje da njeno prisustvo još odjekuje u nekim četvrtima grada. Pre neko veče to se odigralo u blizini Gar di Nor.
Nikada neću saznati kako je provodila svoje dane, gde se skrivala, u čijem se društvu nalazila onih zimskih meseci posle njenog prvog bekstva ili kada je, u proleće, ponovo iščezla na nekoliko sedmica. I tu je njena tajna. Mala i dragocena tajna koju dželati, naredbe, vlast koja se zove okupacijskom, zatvori, kasarne, logori, Istorija ili vreme – sve ono što nas prlja i razara – nikada nisu bili kadri da joj ukradu.

Beleška o autoru



Patrik Modiano rođen je u Parizu 1945. godine. Za dvadeset godina književnog stvaranja stekao je vrlo značajno mesto u savremenoj francuskoj književnosti.
Autor je brojnih romana: Mesto za zvezdu, Noćobdijino kolo, Kružni bulevar, Tužna vila, Porodična knjižica, Ulica mračnih dućana, Jedna mladost, Tako vrsni momci, Izgubljeni kraj, Cirkus prolazi, Svadbeno putovanje, Avgustovske nedelje, Dora Bruder i drugi.
Najznačajnije nagrade koje su dobila njegova književna dela su Dijamantsko pero, Nagrada Francuske akademije, Nagrada knjižara i izdavača, Gonkurova nagrada za roman godine dodeljena Ulici mračnih dućana.
U Engleskoj je svojevremeno za najbolji film proglašen Lisjen Lakomb Luja Mala za koji je Modiano napisao scenario.